Volf Din

EGZODUS SA DUGOG SUNCA

Prevod: Nedeljkovi B. Aleksandar
Wolfe Gene EXODUS FROM THE LONG SUN, 1996.
Serija "Dugo Sunce"
(4)
POLARIS
1997.
BOGOVI, OSOBE I IVOTINJE KOJI SE POMINJU U TEKSTU
Nota bene. Imena osoba iz Trivigauntea, letaa i bogova nisu u skladu sa konvencijama koje su na
snazi u Vironu. Kao i u Kaldeu Dugog sunca, imena glavnih likova data su velikim slovima.
Abanda, pukovnica vojske Trivigauntea, zapovednica uhoda, radi za generalisimu Sijuf.
Aer, letaica, Shiatanova draga.
Astra, nekadanja kolska drugarica Koprive.
Mejtera Betel, krupna mrka ena snenih oiju koja je prikazana Svili tokom njegovog prvog
prosvetljenja, sada mrtva.
Pukovnik Bizon, prvi potinjeni generalice Nane.
Bitum, vojnik u Peskovom odredu. Ponekad su ga nazivali 'ejl'.
Bongo, dresirani pavijan koga je Svila zapazio kad je kupovao Oreba.
elja, devojka koju je napadao jedan inhum.
Dabrica, mrtvac u naputenoj straarskoj sobi.
Savetnik Dadevnjak, novi lan Ajuntamienta. Izabrao ga je Poto.
Dalija, bila je, u davno vreme, uenica u palestri u Sunevoj ulici.
Desmidija, radila za Potoa na poslovima kontrapijunae. Sada mrtva.
Mejtera Drvenica, najstarija sibila u mantejonu Patere Skoimia.
umbira, mlada ena koja je izgubila jednu aku u narodnom ustanku.
Savetnica urevka, nova lanica Ajuntamienta. Za tu dunost odabrala ju je Nana.
Eland, robija, osuen zbog ubistva.
EHIDNA, boginja koja je organizovala zaveru sa ciljem da ubije svog mua, Pesa.
Feja, Ehidnina debela ker.
Gavran, jedan od vojnih voa potinjenih generalici Nani.
Savetnik Galago, jedan od preivelih lanova Ajuntamienta.
Gib, ovek divovskog rasta. On je kupio Bongoa.
GLJIVA, mlada ena nastala iz zamrznutog embriona. Kupac tog embriona bio je Krv.
Grian, leta koji se spasao od Trivigauntkinja.
Guan, jedan od Paukovih agenata. Nosio je puku sa debelom municijom.
Majorica Hadale, oficirka koja je uhapsila Sabu.
Kaplar HAMERSTON, najdrai prijatelj Inkusov.
Hart, Rogov prijatelj ranjen u borbama.
Hieraks, Ehidnin mlai sin, bog smrti.
Hiraks, mrtvac u vratima.
Hosaan, vidi pod 'ljuk'.
Patera INKUS, augur koji je nasledio Ustavicu.
IZVANA, bog bogova.
Mejtera Javora, najmlaa sibila u mantejonu Patere Skoimia.
Kamilica, Lastina pomonica.
Patera Kvecal, mujak inhuma, jedne vrste ivih bia koja su poreklom sa Zelene.
Keder, ribar. Ubio ga je jedan pripadnik Urusove bande.
Kerija, deak od etiri godine.
Kipris, Pesova ljubavnica, boginja ljubavi.
Kopito, jedan od dva Rogova sina blizanca.
Koa, Kopitov brat blizanac, Rogov sin.
Major Koan, zovu ga i 'Skin', jedan od Bizonu podreenih.
KOPRIVA, Rogova ena, nekad bila uenica u Svilinoj palestri.
Krv, sin Ruin, usvojio Gljivu i time postao njen ouh. Glaveina organizovanog kriminala. Ubio
ga Svila.
Majstor Ksipias, ovek koji je samoga sebe naimenovao za Svilinog telohranitelja.
Lav, najvei od Gljivinih 'linksova'.
Lapor, ostareli batler Severnog Galeba.
Lasta, direktor manufakture u kojoj se proizvode talusi.
Latica, vidi pod 'Titi'.
Savetnik Lemur, predsedavajui Ajuntamienta. Ubio ga je dral. (Isto to ime nosio je, ranije,
bioloki ovek koji se nalazio na toj istoj dunosti.)
Narednik Linsang, jedan od dobrovoljaca generalice Nane.
Liskun, vojnik u Peskovom odredu.
Savetnik Lori (poznat i pod imenom Loris), Lemurov naslednik.
Ljam, trivigauntska ministarka rata, politika saveznica generalisime Sijuf.
Ljubiica, druga po visini devojka u Orhidejinoj kui.
Maka, enilina prijateljica u Orhidejinoj kui.
Makak, nekadanji Rogov kolski drug.
Matar, jedna od Sabinih pterovojnikinja
Zastavnik Matak, mladi oficir koga je napao jedan inhum.
Mae, bio je ak u Svilinoj palestri.
Mer, jedan od letaa koji su poginuli od paljbe Trivigauntkinja.
Mejtera MERMER, svojevremeno kuna pomonica, tada se zvala Magnezija.
Moli, Hamerstonova davno izgubljena dragana. Njeno puno ime glasilo je Molibdena.
Molpa, poznata i kao Molpe, luda ker Ehidnina, boginja vetrova.
Mous, Krvov ljubavnik i prvi podreeni, ubila ga Mejtera Mermer.
Murtagon, slavni likovni umetnik, sada mrtav.
Mejtera NANA, ma Ehidnin, takoe poznata kao generalica Nana.
Nizam, mlada pterovojnikinja koja voli ivotinje.
NJORKA, prorok Tartarosov.
Mejtera Orana, u davnoj prolosti bila je uiteljica Nane.
OREB, ptica, mujak, vrste 'noni vran'. Svilin kuni ljubimac.
Orhideja, vlasnica javne kue u Lampionskoj ulici.
Paka, mrtvac u tunelu.
PAUK, Potov glavni hvata uhoda.
Pero, deak koji je iao na asove u palestri u Sunevoj ulici.
PES, digitalizovana linost jednog tiranina.
Narednik Pesak, komandir jedne grupe Hamerstonovih vojnika.
Patera Pipak, ovek koji je umeo tako da zamera i zakera, kuka i zakukava, da je to postalo
poslovino.
Plavonica, jedna od ena u Orhidejinoj kui.
Savetnik POTO, jedan od preivelih lanova Ajuntamienta.
Resica, mali deak koji je ispalio hitac iz Mousovog pitolja igliara i tako nainio ogrebotinu
na licu Mejtere Mermer.
Generalica Rimah, Sijufina naelnica, odnosno efica generaltaba.
ROG, naseljenik koji je preduzeo da napie Knjigu o Svili.
Mejtera RUA, ostarela sibila ija linost se integrisala sa linou Mejtere Mermer. Sada je
mrtva.
Generalica SABA, Trivigauntkinja koja je na veeri kod Svile posednuta Gljivinim umom.
Sard, vlasnik zalagaonice u Sedlarskoj ulici, nedaleko od Orhidejine ute kue.
Kalde SVILA, mladi augur odgajen iz zamrznutog embriona. Kupac tog embriona bio je Kalde
Tusah.
Svraak, kasapin, Sklerodermin mu.
Severni Galeb, lan Inkusovog kruga crnih mehaniara.
Kapetan Serval, oficir koji je u Limni odglumio da hapsi Svilu. Obino se pominje samo kao 'onaj
kapetan'.
Sigada, vidi pod 'dral'.
Generalisima SIJUF (ona to izgovara: Siuf), zapovednica oruanih snaga Trivigauntea.
Silah, ker Rani (to je titula, enski rod od rei 'rada') od Trivigauntea.
Majorica Sirka, zapovednica Trivigauntske prethodnice.
General Skejt, Usiku podreen, nominalni zapovednik Kaldeove garde.
Skink, generalici Nani podreen, osakaen u borbama.
Skleroderma, spisateljica. Ona je napisala mnogo krai prikaz seobe naroda iz Virona na Plavu i
dogaaja koji su tom egzodusu prethodili.
Patera Skoimi, augur mantejona u Ciglenoj ulici.
Somer, letaica. Trivigauntkinje su je ubile.
Sr, piljar koji postaje voa kolonista na Plavoj.
Sfiksa, Ehidnina najmlaa ker, boginja rata.
Shiatan, leta koga su Trivigauntkinje zarobile.
Scila, Ehidnino najstarije dete, boginja vode.
ejl, vidi pod 'Bitum'.
ENILA, roena ker Kaldea Tusaha.
Patera koljka, pomonik Patere Skoimia.
kriljac, vojnik u Peskovom odredu.
ljuk, voza leteih kola. On je dovezao Zumbulu do Erminovog hotela na randevu sa Svilom.
Patera tuka, stari augur iji je mladi pomonik bio Svila. Sada mrtav.
Savetnik Tarsier, jedan od preivelih lanova Ajuntamienta.
TARTAROS, Ehidnin stariji sin, bog mraka.
Telksiepeja, Ehidnina trea ker, boginja uenja.
Tik, katahrest koga je Svila nameravao da kupi, ali se ipak opredelio da umesto njega kupi Oreba.
Titi, jedan od Paukovih agenata, sada mrtav, odnosno 'mrtva', jer je nastupao i kao 'ena'.
Komisionar Trematoda, vironski gradski zvaninik nadlean za pitanja diplomatije, ceremonije i
protokola.
Troter, vlasnik krme u kojoj se okupljaju najgori pijanci, blizu Juzgadoa.
Trstika, ena koja je pripremila telo Orhidejine keri za sahranu.
Kalder Tusah, Svilin prethodnik, smatra se da je ubijen.
Thiona, jedna od manje vanih boginja. Nju prizivaju oni koji ele da predskazuju sreu gatajui,
gledajui u talog na dnu oljice ili vinske ae.
Urus, jedan od Njorkinih nekadanjih drugara.
Generalisimo Usik, zapovednik svih vojnih snaga Virona. Svila ga je naimenovao na tu dunost.
Patera USTAVICA, visoki, mravi augur koji se nadao da e naslediti Kvecala.
Vuna, jedan od ljudi podreenih generalici Nani, sada mrtav; on je bio zaduen za onu volovsku
zapregu koja je sruila proelje itne berze.
Zvirka, kljuar u Juzgadou.
Zelenika, nekadanja Koprivina kolska drugarica.
Zlatokrest, nekadanji Koprivin kolski drug iz istog odeljenja u palestri.
Zumbula, Servalova supruga koja ga je napustila.
Doktor dral, potinjen Abandi; zbog njegove pogibije Sijuf je uputila Sabinu vazdunu lau nad
Viron.
ila, Koprivin najstariji sin.
1. POVRATAK IZ SMRTI
Tiina proeta jezom lebdela je nad razruenom vilom. Mejtera Nana paljivo je oslukivala, ne
bi li ula, eventualno, kljocanje zatvaraa puke sa 'debelom' municijom; ali ula je samo stenjanje
vetra i neujednaeno pucketanje bele pregovarake zastave koju je, u znak primirja, drala.
"A jo u fejdan bili su na vlasti", ree patera Ustavica. "In situ. Ajuntamiento, a?"
Hodali su dalje i ubrzo stigli do mrtvog talusa, kome su od vatre pocrneli bokovi, a boja na njima
se potklobuila. Nana, i pored vetra, oseti miris ribljeg ulja.
"Mogao bi se on popraviti, hm, generale? Remont." Remora prstima skloni unazad jedan pramen
dugake crne kose koji mu je bio pao na oi. "Za razliku od nas biohemijskih, a? Pa ipak mi, ovaj,
aljemo njihove duhove u Glavni procesor. Ali ne bi bio istovetan duh u popravljenom talusu? U
oivljenom, je li. Zbog mnogo novih delova."
"Ako oni uopte imaju duh", proguna Mejtera Nana. Zastala je da prieka Ustavicu, koji se
zadrao kod talusa. Koristila je to vreme da proui prozore kue koja je nekad bila Krvova.
Ova njena primedba bila je na samom rubu jeresi, ali patera Ustavica je smatrao da je
predostronije da se on vrati na raniju, bezbedniju temu. "Ako oni nisu, hmm, tamo? Ni Lori, ni
ostali? Da li e u tom sluaju, ovaj, Bufalo..."
"Bizon." Ona se okrete ka Ustavici. Lice joj je bilo stisnuto, a vrh delikatnog nosa bio je
pocrveneo od hladnoe. "Pukovnik Bizon."
"Da da, up-ra-vo on. Da li e pukovnik Bizon", Ustavica neodreeno mahnu rukom ka mestimino
razruenom zidu iza njih, "i njegovi, ovaj, vojnici, saekati da se vratimo?"
"uo si moja uputstva, eminencijo."
"Ali ako se zadrimo due, a? Ulazna vrata su provaljena. Razlupana u komade, zapravo."
Mejtera Nana, koja je to zapazila jo dok su prolazili kroz sruenu kapiju imanja, klimnu glavom.
"Znai, nije stvar u tome da pokucamo, a? Problem nije pokucajne vrste." Ustavica se ozari. "Ali
moda na ragastov? Kuc-kuc, pa priekati. Utivost."
"Ja ulazim unutra", ree mu ona vrsto, "i pretraujem. Ne pretendujem na to da diktiram pravac
akcije tvojoj eminenciji. Ako uspostavim kontakt sa Ajuntamientom, zatraiu od njih da poalju
nekog po tebe. Ako to ne budem mogla, moda u bar saznati kuda treba otii da bi se to moglo. to
se tie pukovnika Bizona, on je potpuno odan, moj najbolji oficir. Jedino se brinem da bi on mogao
poslati patrolu unutra da nas potrai, iako sam to izriito zabranila."
"Razumem tvoju, hm, poziciju", ree Ustavica, sustiui je. "Ako ovek ne oekuje da ga drugi
posluaju, oni to i nee. Zapamtili smo to u sholi, svi mi. Meutim, ako se on povue? U smislu
odstupanja. Na, hm, povratak u grad mogao bi da bude opasan. Pa i mukotrpan."
"To pitanje se pred nama ne nalazi." Ona na trenutak zaboravi da je Ustavica drugi po stareinstvu
u celoj Crkvi. "Pitanje je da li se neprijatelj vratio. Ne vidim leeve."
"Pa, tu su, hm, ovi, ovi..."
"Da, tu su talusi. Trebalo bi, valjda, zapregnuti deset pari volova da bi se jedan talus odvukao. Ali
nijedan ovek, ni biohemijski, a ni vetaki."
"Pa, vojska je, zar ne? Na Kaldeovu, koliko ujem. Stranu."
"Neki vojnici preli su na njegovu stranu, da. Drugi nisu ni uli za njega, pa nisu ni preli. Oni su
ovde ratovali protiv svojih drugova."
Ustavica klimnu glavom. "alosno, da. Tragino."
"Kad su telohranitelji ovog oveka, Krva, saznali da ga je Kalde Svila ubio, neki od njih napali su
njega i njegovu vojsku. Tada su generalisimo Usik i generalica Saba zauzeli ovu kuu na juri."
"Prekrasna je, hm?" Ustavica je, kao to neki ljudi u potaji gaje neki porok, gajio tajno divljenje
prema arhitekturi. "ak i sad, ovako, oteena. teta. teta. Moda ak i lepa, ovako. Liena
pretenzija. Bez ikakvog vulgarnog hvalisanja. Ruevine su, hm. Romantinije? Poetine." Ustavica
uputi Krvovim izbrazdanim travnjacima zubat osmeh.
Mejtera Nana pritee vre oko sebe odoru kaluerice i po hiljaditi put poele da ima onu svoju
kapu. "Kad bismo hodali malo bre, eminencijo, mogli bismo se skloniti sa vetra, bez obzira na to da
li se Ajuntamiento vratio ili nije."
"Dakako, dakako."
"A ja, iako ne prihvatam da je Bizon..."
"Ta, hm, tela, generalice." Ustavica je hodao rame uz rame s njom, ali poto je imao mnogo due
noge, usprevao je jednim korakom da pree koliko ona sa dva. "Da nisi htela predloiti da im svima
obezbedimo, ovaj, pogreb sa svim pobonim postupcima? To bi bilo, dozvoli da kaem - nepogodno.
Do krajnosti nepogodno!"
"Slaem se. Ali moralo je biti mrtvih, i to ne samo nekoliko. Vojnici Ajuntamienta, i Krvovi
straari, morali su pucati sa ovih prozora."
Mejtera Nana zastade, onda poe opisivati prizor na osnovu svojih nedavnih iskustava. "Na kapiju
bi juriale lebdelice, a Garda bi, zajedno sa pteropeadijom generalice Sabe, povrvela kroz svaku
provalu u zidu. Za njima moje trupe iz grada, nekoliko hiljada njih. Neki su sigurno poginuli, po
mojoj proceni bar stotinu. Svakako su poginuli i neki od telohranitelja i vojnika. Vidi onaj niz rupa u
zidu? To ti je paljba iz baz-mitraljeza koji se nalazio u kupoli jedne lebdelice. Taj je 'protepovao'
celo proelje zgrade, s kraja na kraj."
"Ja, ovaj..."
Najzad je i ona prekinula njega, bar jednom. "Mi bismo odneli svoje mrtve, ili se bar nadam da
bismo. Ali njihove? Oni su se povlaili pod vatrom, silazili su u te tunele o kojima je Pesak govorio.
Zar bi vukli za sobom mrtva tela svojih? Nalazim da je u to teko poverovati, eminencijo."
"Dozvoli, molim te." Ustavica proisti grlo. "Meni se ini da ste, ovaj, vi sklonili i mrtve sebe i
mrtve njih, jelda, mada priznau da nisam stru-njak za pitanja vojna."
"Nisam ni ja. Mene je naimenovala Ehidna, to si sigurno uo. Ono malo znanja to imam, stekla
sam usput. U hodu."
"Nanosei poraze komandantima koji su bili neuporedivo - hm - kolovaniji. Ja bih pretpostavio
da mora postojati neto kao naa shola, ali za oficire Kaldeove garde, to, je li, sad zovemo tako,
generalice, mada se ranije, molim te lepo, zvalo Civilna garda, ne? to je bilo zgod-no ime."
"Ja sam od njih i gubila, eminencijo. Imala sam gotovo isti broj poraza koliko i pobeda." Prolazili
su pored Scilinog vodoskoka, sada okovanog tankim slojem leda.
"Iako ne strunjak", ponovi Ustavica, "nudim ovu, hm. Hipotezu. Zar nee trupe, dobro regulisane,
sahranjivati svoje mrtve? Ljudi kojima raspolae generalisimo jesu, razume ti mene, visoko -
visoko... obueni. Mi dajemo po jednog kapelana na svaku brigadu. Sa razloga dobrih, je li, vojne
poasti i to. Pa, shodno tome, zar ne bi, ako e me pratiti dobro sada, Mejt... generalice. Zar ne bi
takva, hm, vojska, da kaem, naterala ove tvoje, koji tada nisu bili pod tvojim pogledom
neposredno..."
"Da sahrane i svoje poginule? Mogue." Mejtera Nana, koja je bila veoma umorna, prisili sebe da
hoda uspravnije; razgiba ramena. "Ne bih rekla da je trebalo neko nekog da natera. Ako se ne bi setili
ranije, setili bi se im bi videli kako gardisti i Sabine pterkinje utovaruju svoje mrtve radi prevoza
natrag u grad. Ali neprijateljski mrtvi? Gde su oni?"
"U ovoj opustoenoj, hm, vili, usuujem se predskazati. Ne bi niko iziao iz zaklona, zar ne?
Pucalo se kroz prozore. To si sama, molim te lepo - rekla."
Ona pokaza motkom svoje bele zastave jedno razvaljeno mesto na zidu. "Vidi ono gde je zid pao?
Kroz to se vidi, i odavde, unutranjost nekoliko soba, ali ni u jednoj se ne vidi ni jedno telo."
"Pa ipak, hm..."
"A i kroz vrata." Bili su ve na domaku irokog, terasastog, ukrasnog stepenita koje je vodilo do
ulaznih vrata Krvove kue. "Ta vrata bila bi branjena jae nego ijedna druga taka. Odavde vidim
ve i selarijum. I nigde nijedan poginuli. Gde su oni?"
"Ja bih predloio da su ih naknadno uklonile pobednike, je li, trupe."
Ona ustro zavrte glavom. "Peadinci koji su pobedili nikada nemaju neku jaku elju da uklone sa
vidika tela onih koje su pobili. Nikada, eminencijo. Videla sam tu pojavu mnogo ee nego to bih
volela. Ljudi imaju svoj ponos; to je dobro za njihov moral. Jue me je major Koa preklinjao,
bukvalno preklinjao, da ne dozvolim odnoenje leeva koji su ve danima leali po ulicama. Ako su
tela odavde nestala, to je zato to su njihovi prijatelji doli po njih. Bilo bi zanimljivo videti ima li
grobova iza kue. Pretpostavljam da bi ih tamo sahranili. Pokraj zida, to je mogue dalje od druma.
Da li ti je poznato, postoje li bate iza ove kue?"
"Nikad nisam imao to, hm, zadovoljstvo." Ustavica poe uz stepenice. "A ni Njegova Svesnost,
rekao bih. On mi je to, ovaj, poverio, pre jedno dve-tri godine. Tada smo diskutovali o... mislim,
kritikovali... Krvov uticaj. Nikad nisam bio posetilac meu ovim demoliranim, hm, zidovima."
"Nisam ni ja, eminencijo." Mejtera Nana prikupi suknju i poe uz stepenice.
"Ali sigurno, ali sigurno, generalice. Da alim. alim sad. Niti u ikad prestati aliti to nisam,
hm, u danima prosperiteta i mira, je li. A bilo je tako, da? Kontrast sa zlosrenom sadanjicom. Prati
me? Danas moemo samo zamiljati... Vidi onu umetniku sliku? Fina. Vrlo lepa, je li. Pocepana.
Mogla bi se restaurisati, ipak. U vetim rukama. Kao tali, a?"
"Pa, valjda." Pogledom je prela preko upropaenog nametaja i poela pomno prouavati
senovite ulaze u dalje sobe. "On je ovde drao ene, zar ne? Taj ravi ovek Krv ija je ovo kua
bila. ene - ene koje..."
"Dovoljno, dovoljno! Nemoj se Mejtero, hm, uznemiravati. Generalice. Nekoliko takvih. Samo
odabrani kontingent. Tako je bar meni stavljeno na znanje prilikom naeg, ovaj, mog htedoh tei,
ovaj, htedoh rei, tWte-a-tWte, da? Sa starim Kvecalom. Da li te, hm, skandalizujem? Sa Njegovom
Svesnou. Ja sam sklon da, ovaj, povremeno dozvolim sebi malo preveliku slobodu. Zloupotrebim
jedno staro prijateljstvo. Moja mana, priznajem." Ustavica prie blie toj oteenoj Murtagonovoj
slici da je proui.
"Da li se ovde dogaalo?"
"Misli sa enama...?" On se osvrte ka njoj, sa poluosmehom. "Ne, nikako ovde."
"Da li je ovde Kalde Svila ubio tog oveka po imenu Krv, i da li je ovde narednik Pesak ubio
savetnika Potoa?"
"Imamo mi jo lepe u Palati, a? Ipak, i ova je lepa i mogla bi se, hm. Popraviti. U jednom od
predsoblja, koliko sam ja shvatio, generalice. Mogu li pitati zato elite znati? Za neki, recimo,
spomenik, neke vrste? Bronzana spomen-ploa u spomen na dogaaj taj-i-taj, je li?"
"Zato to znamo da je ovek koji je bio vlasnik ove kue ubijen u njoj, eminencijo", objasni
Mejtera Nana. "Taj Krv, sa savetnikom Potoom. Ako njihova tela nisu ovde, znai da ih je neko
sklonio, ali da su to uradili generalisimo Usik ili generalica Saba, ja bih to ula. Le jednog lana
vlade? Pa, svi bi se raspravljali ta s njim treba uraditi. To bi dolo, svakako, do mene."
Njen ton postade otar. "A sad e ti da uradi neto korisno."
Ustavica, koji nije bio sviknut da neko od njega zatrai uslugu nainom tako kratkim i jasnim,
okrete glavu i pogleda Mejteru otro.
"Ne primeuje se da ovde ima ikoga", ree ona, "iako su moji obavetajci... Nije bitno. Slae se
da ovde nema nikoga?"
"Svakako nema nikoga, u ovoj prostoriji, osim, dozvoli da kaem - nas. A to se tie, ovaj, ostatka
zgrade, to, hm, moe biti dalje ispitivano."
"Ja sam sluala paljivo i nisam ula nita. Tela mogu biti izloena pogledu, ali mogu biti i
skrivena iza nametaja ili ve ega." Prilino nemarno, Mejtera Nana dodade jo jednu re:
"Eminencijo." Zatim nastavi. "Ja u pretraivati sobe na ovoj strani. Zamolila bih da ti pretrai onu
stranu. Sa ostalim delovima kue mislim da nema potrebe da se zamajavamo."
"Ako, ovaj, ne bude tih tela, generalice", ree Ustavica, zabacivi jo jednom svoj lutalaki
dugaki pramen kose sa lica, "hoemo li se vratiti odmah u, hm. Grad? Moglo bi biti mudro, ne? Ko
zna ta se sve nadeavalo u meuvremenu, je li tako."
Ona klimnu glavom. "Slaem se. Onda emo znati da su bili ovde i da bi se mogli opet pojaviti.
Ostaviu jednog Bizonovog oficira i nekoliko peadinaca da motre. Ali ako naemo telo, makar samo
jedno, onda emo moi manje-vie pouzdano da zakljuimo da se trupe Ajuntamienta nisu uopte
vratile. U tom sluaju moemo se vratiti u grad i zaboraviti ovu kuu."
"Mudro, ovaj, reeno." Ustavica je ve hitao ka prvoj od soba koje su mu na ovaj nain
'dodeljene'. "Ja u te obavestiti istog trenutka ako otkrijem iije, hm, posmrtne ostatke."
Mejtera ode u jednu sobu. inilo se da je to bila vlasnikova radna soba. Radni sto, masivan, od
mahagonijevog drveta, bogato izrezbaren, stajao je prislonjen uz jedan zid; a du zidova bile su
mnoge police sa knjigama, i to, po sadrini (ona brzo pregleda naslove knjiga na polici koja se nala
prva pred njom, na visini njenih oiju) uglavnom erotske, ako ne i pornografske: Tri device i njihova
gospodarica, udesni poduhvati momka muevnoga i magarca njegovoga, Kad se prestala opirati...
Mejtera Nana okrete lea tim knjigama. Kakav li je bio ivot pod takvim gospodarom? Ona
pokua, ali ne uspe, da doara sebi ivot ena koje su ovo podnosile. Bile su rave ene, po miljenju
svitka; ali to samo znai da su komandovale sistemom odbrane daleko slabijim nego to je njen.
udno, koliko se navikla da za sve koristi vojne metafore, u ovih nekoliko poslednjih dana.
Ladice radnog stola najverovatnije bi mogle da joj kau mnogo o vlasniku, koji je sad bio potpuno
beznaajan, a nita o Ajuntamientu niti o osobama koje Ajuntamientu slue. Ona ipak otvori, nasumce,
jednu ladicu, ovla baci pogled na hartije unutra - sve u nekoj vezi sa novcem - zatvori je i uveri se
da ispod radnog stola, u prostoru za noge, ne postoji nikakav le.
"Generalice!"
Ona se okrete tako brzo da se dugaka, zvonasta suknja njene svetenike odede zavitla i
zvonasto rairi iza nje; ve je hitala kroz vrata, prema kuhinji. "ta je, eminencijo?"
On je susrete na vratima; jasno se videlo da je zadovoljan, i da to pokuava prikriti. "Imam, imam.
Dunost. alosnu..."
"Naao si le. iji?"
"Pa, ovaj, pokojnog savetnika. Utisak je moj. Impresija. Ako ti nee biti neugodno da..."
"Da ga vidim? To moram! Eminencijo, videla sam ja stotine leeva od kad je ovo poelo.
Hiljade." A bilo je jedno davno vreme kad je njoj bilo gotovo nemogue da zakolje kozu; sada, dok
se gurala pored Ustavice, ona pomisli da bi joj klanje koze teko palo i danas, a da bi joj sasvim
nemogue bilo da presee grlo nekog oveka, pa makar to bio i najgori neprijatelj. A ipak, ona je
sastavljala planove i davala nareenja za akcije posle kojih su cele ulice ostajale zatrpane leevima.
"Ja sam preuzeo, razume ti mene, odgovornost. Slobodu sebi. Da ga malo dovedem u red, ne?
Okrenuo ga na lea, prekrstio mu ruke, pre nego to sam pozvao tebe."
Savetnik Poto leao je bukvalno pred njenim nogama, a ruke su mu bile prekrtene tako da su
skrivale ranu koju mu je Peskov teki metak napravio neposredno ispod grudne kosti. Potova
dugaka, siva kosa bila je rairena zrakasto po Krvovom bogatom tepihu, i Mejtera Nana, i nehotice,
proguna: "Izgleda iznenaen."
"Iznenaen je nesumnjivo i, hm, bio." Ustavica proisti grlo. "Nije oekivao, a? Da ga ubije jedan
od njegovih. I to sve u, hm, trenu. Tako mi veli moj protonotar. On se, ovaj, Inkus zove. patera Inkus.
On je, ovaj, razume ti mene, podlegao. Hm. Iluziji. Za-bludi. Da je, tobo, postao, umesto Kvec..."
Ona kleknu pored lea, rukom iscrta u vazduhu znak sabiranja, zatim uze od mrtvaca buelar i
poe vaditi zlatne kartice iz njega.
"Poludeo ovek, pa to ti je. enuo malo. Treba malo odmora, hm? Oporavie se on, vrlo skoro.
Generalice - ovaj?"
"Kao prvo", objasni Mejtera Nana, "ovde moe biti znaajnih dokumenata. Kao drugo, ovde ima
para, ima deset kartica ili vie, a nama su pare veoma, veoma hitno potrebne."
"A, pa, heh."
Kartice i papiri nestadoe u njenom irokom rukavu. "Gde je krv?" ree ona. "Jesi li ti i njegovu
krv poistio pre nego to si me zvao, eminencijo?"
"Kroz srce, a?" Ustavicin glas, uvek nazalan, sada je zvuao pomalo pridavljeno. "U tom sluaju
ne bude mnogo krvi, a? Tako mi rekoe."
Mejtera Nana poe trljati mrtvaev obraz, prvo blago, pa jae, pa vrlo grubo. "Ovaj je hemijski!"
"Jah - paa..."
Ona die pogled ka Ustavici. "Znao si."
"Pod. Pod...ozrevao sam."
"Kae da si ga prevrnuo na lea, eminencijo. Kae da si mu prekrstio ruke. Onda si svakako
morao primetiti da je vetaki."
"Tada? Ja, pa, heh... potvrdio? Imao sam, dozvoli molim te jednu stvar - starog Kvecala. Obeao.
Ne kazati. Ma, vie puta. On, hm, zna. Poverava se meni? Za vrlo, vrlo de-li-kat-ne stvari...
Finansije, sve. A ovo, ne."
Najednom se Ustavica naao na kolenima pored nje. "Generalice, ovaj, generalice. Sami ovde, a?
Nikog nema sem, ovaj, nas. Mogu li te zvati Mejtera?"
Ovo je prenebregla. "Postavie se pitanje sahrane. Desetak pitanja, zapravo. Morao si imati na
umu da u ja saznati."
"Jahhah - ovaj - theh. Pa da. Ne, meutim, tako urno. Ti si do krajnosti, ovaj, pronikla.
Pronicljiva."
"Onda, to ne ree odmah? Zato one gluposti o krvi?"
"Zato to ja... Inkus. Patera Inkus. I stari, dozvoli, molim te, jednu stvar - Kvecal? Moj poloaj
tamo. De-li-ka-tan do, do krajnosti. Ugroen. Mejtera, sasluaj me, ja, hm, ja te molim. Da, ja te
preklinjem. Apelujem."
Ona klimnu glavom. "Sluam. ta je?"
"Inkus, moj protonotar. Bio. Zna ga?"
Ona zavrte glavom. "Priaj."
"Naimenovan za Prolokutora. Naime, naimenovala ga Scila. Naime, on kae da ga je naimenovala
Scila. On poverovao u to, je li? Ubeen. Ja razgovarao s njim jue, ali on - ti..."
"Ja?" Tokom jedne sekunde Mejtera Nana imala je oseaj da joj nedostaje neki presudni klju za
razumevanje stvari. Onda joj 'svanu', i ona sede unazad, na tepih, podvivi i prekrstivi noge;
istovremeno, uhvati se obema rukama za glavu.
"Mejtera? Ovaj, Generalice?"
Ona die pogled ka Ustavici. "Mene je naimenovala Ehidna, pred hiljadama ljudi. Je li tako,
eminencijo?"
Ustavicina usta su se otvarala i zatvarala bez glasa.
"Prema tome, ti zna da se to jeste dogodilo. Tako mnogo svedoka. Bila sam, tavie, uspena, kao
to sam kae. Bila sam komandant pobedonosac koga su bogovi odabrali za nas. ak i Bizon i onaj
kapetan tako govore; zatim, postoji i patera Svila."
Ustavica pokunjeno klimnu glavom.
"Svako kae da je Svilu odabrao Pes Veliki za naeg Kaldea; to kae i Mejtera Mermer. Uspeh je
postigao i on. ini se, dakle, da su bogovi odluili da biraju nae voe, umesto da ih biramo sami.
Pa, ako e taj patera Inkus biti na novi Prolokutor, dakle Prvi govornik, on e hteti da odabere sebi
koadjutora po svojoj volji."
"Ne samo, ovaj, to, nego. I gore od toga. Ako bi on, hm, zna. Stari Kvecal. Dovitljiv. Lukav.
Gledao ga na delu, ja, stotinama puta, a? Ajuntamiento je imao silu, ali on ipak nekako izgura ono
svoje. Zaobie nekako. Izmanevrie. I Lemura, i Lorija, sve njih. Starac, je li tako? Budalasti
matorko. Misle oni. Za Njegovu Svesnost. Za Kvecala. Ali, lukav, Mejt... generalice. Vrlo lukav.
Dubok."
Ona naini jedan mali, ohrabrujui zvuk.
"Kompromis. Ja - oseam to. Pam... hoemo neto da se razumemo? Pametan ja nisam. Mada se
trudim. Trudim. Neki kau - rauna se ne trud nego uinak. Nisam kao stari Kvecal. Ali iskustva,
imam, imam. Konferencije, pregovori. I ja ovde vidim reenje. Ve vidim reenje. Dozvoli, molim te
- koadjutor. Da bude. Inkus. ta mu fali? Pa to bi se svako sloio. Stari Kvecal bi odmah, ovaj,
vizuel... Konkretizovao. Sagledao bi celinu pre nego to Inkus kae prvu polovinu prve reenice.
Stari, dozvoli, molim te, stari Prolokutor. Znai, ta, ima da, ima da, je li. Umre. Godina, dve, i hajd.
I zamenik uskae na to mesto. Naprosto mogu da ga ujem kako bi on meni to rekao. Zato se nisam
usudio, razume? Da ti kaem. Vidi u kakvoj sam ja, ovaj, hm. Nezgodaciji, molim te lepo. Stisci, da
kaemo. Jer, ovi. Lori. Galago. I svi ostali. Sve ti je to vetako. Svi oni. Godinama sam nasluivao.
Sastanci sa jednim, sa drugim, ponekad danima. Gledao ih iz blizine. Kvecal je s tim upoznat, mora
biti."
"Ali Njegova Svesnost nije hteo da govori o tome?"
"Nije. Hm, nije. Suvie - hoemo li rei - osetljivo. A Inkus. Rekao sam ti?"
"Ti si meni rekao da je Scila proglasila njega za Prolokutora."
"A on posle ponudio meni..."
Jedna koata aka zabaci isti pramen kose unazad, i Mejtera Nana vide koliko se ta ruka trese.
"Ponudio ti...?"
"Pos, pos. Tavljenje. Mesto. Nije mislio", Ustavica proguta knedlu. "Nije mislio da vrea. Bar po
mojoj proceni. Da omalovai, ne. Ponudio - ja sam odbio, naravno. Razume ti mene. Da ja budem
njegov protonotar. Ja, ja, njegov, njegov..."
"A, tako", ree Mejtera Nana.
"Mi smo, vidi, drugari, Mejtera. Saradnici, hm, u miru, a? Sin i ker Udruenja svetenikog,
znai, Crkve. Dogovori nai, seamo se, ista vizija. Prvi susret na, znai, mene i tebe, to jest tebe i
mene. Pamtim. Zaklela si se ti meni tada, sa oima, hm, goruim. Da je mir tvoja prva elja, im
ispuni zadatak koji si od bogova dobila. Volju, hm, boju. Ja se sloio? Zakleo se na isto. Pa smo
zajedno priali sa brigadirom Erneom, i sa Kaldeom. Ti si heroj, hm, heroina. Kod narodnih masa.
Kod irokih masa. Kod populacije, razume ti mene. ak o podizanju statue se pria. U smislu
spomenika. Tebi. E, znai samo jedna tvoja re, tvoja podrka..."
"uti malo", ree mu ona. "Ni trenutak vremena nisam imala da se priviknem na pomisao da su
lanovi Ajuntamienta vetaki ljudi, a sad jo i ovo tvoje."
"Ako bih, razume ti mene, ja, hm..."
"Ma uti!" Duboko je udahnula, provukla prste obeju svojih mravih aka kroz kratku, smeu kosu.
"Kao prvo, ne, ne moe mi se obraati sa 'Mejtera'. Ni nasamo, niti bilo kad. Nameravam, ako mi
Njegova Svesnost bude dao otpust, da se vratim u svetovni ivot. Ja bih", ona jo jednom duboko
udahnu, "mogla i da se udam. Videemo. A to se tie tebe, ako je Scila odista proglasila tog pateru
Inkusa za Prolokutora, onda on jeste prolokutor, bez obzira na sve mogue aranmane koje bi mogli
da smisle on i patera Kvecal. Lako mogu da zamislim da se mlai ovek, veoma svetakog duha,
povinuje ubeivanjima starijega. Bio bi to, ako se gleda u izvesnoj svetlosti, in plemenitog
samoodricanja. Ali ne bi izmenio injenicu. Taj mladi bio bi ipak na Prolokutor, mada ga mi ne
bismo nazivali tako. A poto je on predloio da ti bude njegov protonotar, jasno je da vie nisi
koadjutor. Nema sumnje da je patera Kvecal sada koadjutor, i da je to najozbiljnije prihvatio. Pa,
poto je to sve tako, tebi u se obraati sa 'patera'."
"Draga moja mlada eno!"
Njen pogled ga uutka. "Nisam ja tvoja, a ni iija, mlada ena. Imam trideset est godina, i mogu
te uveriti da to, kod ene, vie nije mladost. Ima da mi se obraa sa 'generalice', inae u uiniti
tvoj ivot daleko manje prijatnim nego to jeste."
Na udaljenom kraju sobe otvorie se jedna vrata, i neko ko nije bio ni Nana ni Ustavica poe da
pljeska. "Bravo, draga moja mlada generalice! Izvrsno, zaista izvrsno! Trebala bi postati glumica."
Taj se dogega blie njima, ovek mali, gojazan, sa blistavim plavim oima, veselim okruglim
licem, i kosom toliko svetle boje da je bio maltene plavokos. "Ali ono drugo, da se mora navikavati
na vladu sastavljenu od savetnika koji su hemijski ljudi, to neka te ne brine. Ja nisam hemijski, mada
moram priznati da taj predmet ispred vas dvoje jeste neto otprilike takvo."
Ustavica umno, uasnuto, udahnu vazduh: prepoznao ga je.
"Ovaj augur i ja smo stari - ne mogu rei prijatelji. Poznanici. Ti si, u to sam siguran, buntovnika,
slavna, generalica Nana." Nepoznati poe da se kikoe. "Pretpostavljam da ti je cilj da stekne
vrhovnu vlast, a u tom sluaju bila bi vrhovna Nana. Vrhov-nana. Predsednica zvana Nana. Bez
mana? To mi se svia! Ja sam savetnik Poto. Zavesa. Hteli ste sa mnom priati?"
U jednom trenu, tokom koga mu je srce maltene stalo, Svili se uini da je meu narodom koji je
stajao na ulici i klicao mu ugledao Zumbulu. Pre nego to je mogao ita viknuti onima koji su ga
nosili, ta ena je okrenula glavu, i opsena se okonala. A bio je spreman, to uvide sada, smetajui se
opet udobno meu jastuie, da iskoi iz nosiljke.
Trebaju mi naoare, ree on sebi. Moje stare naoare koje ni sluajno ne mogu dobiti, ili neke
nove.
Oreb mu dolepra na rame. "Svila do-bar!"
"Svila je izludeo, ve", ree on svojoj ptici. "Svila je lud, nerazuman. Pomislio sam za neku drugu
enu da je ona."
"Ne vi-di."
"To je ba i moja misao. Nekoliko puta sanjao sam da je moja majka iva. Jesam li ti priao o
tome?"
Oreb zazvida.
"Onda kad se probudim, jo minut ili dva verujem u to, i budem srean. E, ovo je bilo tako." On se
nagnu kroz jednu stranu nosiljke i obrati se glavnom nosau. "Nema potrebe da idete toliko brzo.
Umoriete se."
ovek se samo isceri i klimnu glavom.
Svila opet sede udobno. Njihova brzina se poveavala. Nesumnjivo su nosai smatrali da je to
pitanje asti: kad ovek nosi Kaldea, mora da tri. Inae bi obian narod, koji nikad nije imao tu
povlasticu, mogao pomisliti da nosi nekoga beznaajnog. A to je neprihvatljivo, jer nosai koji nose
nekoga beznaajnog i sami su beznaajni.
"Poslao sam dvadeset gardista da trae nju", ree on Orebu. "To, dabome, nije dovoljan broj, jer
da je dovoljan, ve bi je nali; ali nismo mogli izdvojiti vie, u ovoj situaciji kad nam se etvrta
brigada jo odupire na severu, a Ajuntamiento jo dri tunele."
Pominanje tunela navede Oreba da grakne sumorno.
Nosiljka je odmicala brzinom koja je, praktino, bila puni trk, zatim se zanjihala, i ula u krivinu,
zanosei se niim delom napolje. Iz Ulice sunca uoe u Lampionsku. Svila se nagnu napolje i ree:
"Muzika ulica - mislio sam da vam je jasno. Jedan blok istonije."
Glavni nosa opet isto onako zaklima glavom.
"Ako je dvadeset gardista ne moe nai, Orebe, onda ni ja, svakako, ne mogu; sino nisam uspeo.
Mi nismo uspeli, trebalo bi da kaem. Znai, treba nam pomo, a ja se mogu setiti tri mesta - ne,
etiri - gde takvu pomo moemo dobiti. Danas idemo na sva etiri. Poari su veinom ugaeni, a
Mejtera Nana i Usik nastavie da se bore, zapravo, bolje, ako im se ja ne meam u posao; zato, iako
je doktor rekao da treba da budem u krevetu, i iako se od mene oekuje da posvetim svaki minut
drugima, a nita sebi lino, ja nameravam da ovome posvetim koliko god sati je potrebno."
Sa novim zanoenjem i naginjanjem, nosiljka zaokrete u neku ulicu jo uu, koju Svila nije
prepoznao.
"Sve je u rukama bogova, bojim se. Ja u njih nemam poverenja - ak ni u Izvanaa, koji, ini se,
ima poverenja u mene; pa ipak, jo bi se moglo desiti da nam se oni osmehnu."
"Nae mala?"
Prola ga je elja za govorom, ali silina oseanja navede ga da kae jo jednu reenicu. "ta li je
on uopte hteo s njom!" Dok je to izgovarao, nosiljka je projurila pored jedne prodavnice u ijem su
izlogu bili jedna citra i jedan pranjavi fagot.
Ali ih Svila, Kalde od Virona, nije video.
"Ovo je kuhinja?" Mejtera Nana se osvrtala iznenaeno. Bila je to najvea kuhinja koju je ona
ikada videla.
"Postoje, hmm, alternative", ree Ustavica. "Jo je cela, a? Jednako, ovaj, bez potpisa Sfikse
sabljaste."
"Nalazim da je udobna", proglasi Poto. "Kao prvo, ima u njoj hrane, mada su tvoje trupe, draga
moja mlada generalice, odnele grdnu koliinu. Ja hranu volim, pa i ako ne mogu da je jedem. Kao
drugo, ja sam dobar domain, nastojim da se moji gosti udobno oseaju, a ovu kuhinju lako je
zagrejati. Obratite panju na ovu plemenitu pe, i na ovaj sanduk za drva, koji je pun. Ja sam sreno
imun na promaju, ali vas dvoje niste. vrsto sam reen da vama bude udobno. One druge prostorije
nude ledene ari drutvene lepote. Ovde se moe dobiti toplota i aj, pa ak i supa." Opet se
zakikotao. "A sve to su stamene vrline stare negovateljice; a re 'nana' moe da znai i takvu osobu, a
ne samo biljku nanu, to jest metvicu, poznatu i kao mint. Inae, u ovoj kuhinji postoji i veliki izbor
otrih noeva, a mene uvek ohrabruje prisustvo otrih noeva."
"Nije mogue da si ti ovde sam", ree Mejtera Nana.
Poto se isceri. "A da li bi me napala ako jesam?"
"Svakako ne."
"Ima azof, onaj slavni, koji si od Svile dobila. Neu te pretresati da ga naem, sada."
"Njega sam ostavila kod pukovnika Bizona. Kad bih sa belom zastavom primirja dola naoruana,
ti bi imao pravo da me ubije."
"To pravo imam u svakom sluaju", ree joj Poto. Dohvati jedan tap iz gomile naslaganog drveta
za potpalu i prelomi ga. "Zakoni rata tite vojske i njihovo pomono osoblje. Ovo tvoje je pobuna,
nije rat, a pobunjenike ne titi nita slino. Ovde prisutni patera zna da je to tako. Divi mu cufa."
"Ja - ovaj - pa - pozivam se na sveteniko, hm, zvanje. Na ovu mantiju."
"Ti to i moe, ima to pravo, jer se nisi borio. Generalica ne moe jer se borila. Sve jednostavno
i jasno."
Poto mu oni ne odgovorie nita, Poto nastavi. "Kad smo ve kod mantije, zaboravih rei da se
ratni zakoni odnose samo na one vojnike i njihove pomagae koji nose uniformu svoga grada, kao to,
na primer, nosi generalica Saba. Ti, draga moja generalice, nisi u uniformi grada Virona. Posledica
je to da iako ja ne mogu napasti tvoje vojskice dokle god primirje vai, ipak imam pravo tebi da
polomim obe te nogice, ako mi je volja, i da ti zavrnem taj vrati. Sedite, imamo onaj zgodan stoi
tamo. Da ja naloim vatricu i pristavim kotli aja."
Seli su. Ustavica je oko nogu pritegao bogati ogrta koji je nosio preko mantije; Mejtera Nana
sela je na isti nain kao to bi sedela u svojoj kenobi: delikatne ake sklopljene u krilu, glava
pognuta.
Poto je izvukao ka sebi jedno od loita te pei, naslagao u njega drva, a onda pogladio jedan tap
namenjen za potpalu. tap najednom planu, ne samo na vrhu kao to bi buktinja, nego celom duinom.
On ga hitnu u loite i gurnu to loite nazad u pe, to je bilo praeno besnom kripom gvoa.
"On, ovaj", zaaputa Ustavica, "razume ti mene, spletke pravi da nas podeli. Jedna strategija...
osvedoena? Elementarna. Ja u se, generalice, drati uz tebe, a? Ako e ti, hm, analogno tome..."
"Mejtera. Obraaj mi se sa 'mejtera', molim te, kad smo sami."
"Uistinu. Uistinu! O, soror neque, ovv-aj, hmm, enim ignari sumus ante malorum. O passi graviora,
dabit Pes his quoque finem."
Poto je sipao vodu u ajnik. Ne okrenuvi glavu, on ree: "Otar sluh imam. Ne recite posle da
vas nisam upozorio."
Mejtera Nana die glavu. "Ako je tako, ne moram pojaavati glas. Jesi li ti stvarno savetnik Poto?
Doli smo da pregovaramo sa Ajuntamientom, a ne sa bilo kojim sluajnim prolaznikom. Ako jesi,
ije je ono telo bilo?"
"Jesam." Poto stavi ajnik na ringlu pei. "Moje. Ima jo pitanja?"
"Svakako. Jesi li spreman da obustavi sve ovo krvoprolie?"
"A, to tebi smeta, je li?" On izvue jednu stamenu, tvrdu, trononu, okruglu stolicu bez naslona i
sede na nju, tako teko da se pod zatrese.
"Kad vidim kako ginu dobri, hrabri vojnici? Kad vidim kako neko ko je do pre sekund-dva bio
prepun elje da me poslua, sad lei na ulici, u grevima i krvi? Da, smeta mi!"
"E, meni, vidi, ne smeta, i ne razumem zato bi trebalo. Niti sam ikad razumeo. Hajde da kaemo
da je to jedan dar. Postoje ljudi koji mogu da sluaju muziku celo vee, a onda da odu kui i zapiu
sve, svaku notu; takoe postoje ljudi koji mogu da tre bre i dalje nego konj. Da li si to znala? Moj
dar je manje zapanjujui, ali doneo mi je lepe uspehe. Ne oseam onaj bol koji ne oseam. Je l' se to
zove tautologija? To je 'logija' koju sam ja od ivota nauio. I, evo, ja ti je dajem besplatno."
Ustavica klimnu glavom. Njegovo lice, i inae otegnuto, sada se oteglo vie nego ikad. "Ja, ovaj,
potvrujem da moe to, mislim, u tu rubriku. Svrstati se."
"Savetnie."
"Da, pa, naravno. Hm. Savetnie. Nije mi namera bila da, ovaj..."
"Hvala. Ja sam jedini lan koji se silom probio u sastav Ajuntamienta, ili bar jedini koji je to
morao. Lemur i Lori bili su braa. Lemur je mrtav. Ne mora se praviti iznenaen, znam da zna. On
je popunio Ajuntamiento svojom rodbinom, to su sve roaci. Uradio je to jo pre nego to je ovaj,
ovde prisutni patera roen. A ja put pod noge i banem pred njega. Nastupim otvoreno i poteno. On je
bio upravo ulanio i Galagoa, koji mu je rod drugog stepena, i to ne po krvi. Dok sam mu ja,
meutim, bio znatno blii roak. Kaem ja njemu tako, a on: primedba e se uzeti u razmatranje.
Nedelju dana kasnije - za to vreme se tota deavalo. Nita ozbiljno, znate. Samo je poslao jednog
oveka da me ubije. Ja sam se postarao da nam meso tog oveka bude poslueno na ruku, a desert je
bila njegova glava u erbetu sa limunom. Lemur, kad je to video, trgao se unazad, a ja sam malo
erbeta zahvatio prstima i pojeo ga. Sledeeg dana poloio sam zakletvu. Savetnik Poto. Moji roaci
su uskoro otkrili da sam koristan prijatelj, a ne samo neugodan roak."
Mejtera Nana klimnu glavom. "Ponosi se time to si koristan, kao to i treba da se ponosi svako
ko jeste koristan. Sada ima priliku da bude od velike koristi celom naem gradu."
"Mi smo, dozvoli, molim te, jednu stvar, otisnuli se, ovaj, u ovaj poduhvat u dobroj veri", ubaci
Ustavica. "Generalica je dola nenaoruana. Moj, hm, poziv, zabranjuje oruje. Takvo je, bar, moje
mnenije, mada, na, ovaj, Kalde, moda misli drugaije. Ja te pitam, savetnie, da li ti, ovaj, slino.
Jesmo li mi pregovarai? Ili, ovaj, zarobljenici?"
"A ti bi da ide pre nego to tvoj aj bude gotov?" Poto mahnu ka vratima. "Uini taj opit, patera."
"Moja dunost me, hm, vezuje."
"Onda jesi zarobljenik, ali ne moj. Draga, mlada generalice Nano, zar ne bi volela znati kako to ja
uspevam da budem iv u kuhinji a mrtav u dnevnoj sobi?"
"Oigledno vas je bilo dvojica." Ona je iz depa izvadila brojanice nainjene od velikih drvenih
perli i poela ih proputati kroz prste; prijali su joj ti dobro znani oblici.
"Ne, samo sam jedan, a taj jedan nije ni tamo ni ovamo. Poto nas je zahvatilo starenje, savetnik
Tarsier nam je napravio nova tela, od hemijskih ljudi. Prvo takvo dobio je Lemur, a mi ostali kasnije,
kad je kome postalo potrebno; tela kojima moemo raditi, ne ustavi pri tom iz kreveta. Ja ne mogu
uivati u hrani, ali jedem. Primam hranu intravenozno, evo ba u ovom trenutku."
"A ta je bilo sa tim vetakim ljudima?" Mejtera Nana uspela je da odri vrstinu glasa. "Sa
njihovim umovima?"
"A ja mislio pitae me da li je drugima napravio i vie od jednog."
"Ne. To oigledno jeste, ili neko jeste. Ali ti si ovo telo dobio od druge osobe. I - dao si da se
izmeni, da bi liilo na tebe, zar ne? Moralo je tako biti. Jesi li imao pristanak te osobe koju ste
uzeli?"
"Logino pitanje bilo bi da li smo svi mi pretvoreni u po dvojicu." Poto udari pesnicom po stolu.
"Nisi ak pitala ni odakle mi ova drva za loenje. Kako da pregovaram sa nekim ko se ne dri
poente?"
Ustavica poe: "Ja, ovaj..." ali Poto nastavi. "Znam kako. Tako to u ja da ubadam jedan po
jedan poen. Dabome! Uskoro bih mogao da ubodem tako da ti poen izie na lea." On se okrete
Ustavici. "Da, patera. Hteo si rei...?"
"Ja sam, hm, nagaao, savetnie, kako si uspeo ono drvo upaliti onako, ovaj, bez napora. Pa se
nadam da nam ti da neku, je li, eks-pli-kaciju toga."
"Nemam nameru da sedim ovde i jednom kasapinu objanjavam hemiju. Zar vama dvoma nije
jasno da kad vam jednom kaem ta elim, ja vie to ne elim? ta e ti uopte ovde? Draga
generalica Nana je, posle Svile, glavni voa. Zato si ti tu?"
"Da, hm, pa, da posredujem. Njegova Svesnost, i, razume ti mene, ovaj..."
"Da donese mir", saopti Mejtera Nana. "Kalde Svila ponudio je da svi vi zadrite vae
savetnike poloaje, u skladu sa Poveljom. Dakle, ustavno. Imajui u vidu sve to se desilo, ja
smatram da je to veoma velikoduno."
"Doivotno?"
Ustavica dodirnu njenu ruku; Mejtera Nana veoma lako protumai znaenje tog gesta. "Postoji li
takva ustavna odredba? Koja bi omoguila da neko ima doivotni mandat? Ako postoji,
pretpostavljam da bi mogla biti iskoriena." Ustavica odmahnu glavom: ne. Njegova kretnja bila je
minimalna, ali ju je Mejtera Nana uspela videti.
Poto se iroko osmehnu; to je bilo tako neoekivano, da se Mejtera Nana na trenutak zapita nije li,
nehotice, obeala Ajuntamientu povratak na vlast.
Videi taj osmeh, Ustavica se sav ozari. "I bolje! Od toga! Moramo, hm, prijatelji biti, ne?
Prijatelji mogu sklopiti mir, neprijatelji, hm, ne."
"Pogreno tumai moj izraz lica, patera."
"Hoemo jednu stvar? Ja ga, dozvoli, mo-lim te, pozdravljam i odobravam. Izraz. Vremena ima,
za razumevanje, sada dovoljno. Ako ja moda i predlog dam, savetnie? Generalice? Moja elja,
duboka, iz srca. Da se mi, ovaj, sveano okupimo u ovom, je li, momentu, i ponudimo svoju
zajedniku molitvu. Uputimo. Na imena devet velikih. Peticiju nau, takorei, da..."
"Dosta!" uzviknu Poto. "Ja drim klju, a on se tu razbrbljao. Tebe je, generalice, poslao Kalde
Svila. Tano?"
"On bi odobrio ovaj moj dolazak, svakako. Danima smo pokuavali da uspostavimo neki kontakt
sa vama savetnicima preko naih stakala. Ja sam pomislila da bismo mogli pokuati i na ovaj nain."
Kad Poto nita ne odgovori, ona dodade: "Njegovu eminenciju odabrali su da doe ovde u
svojstvu posrednika va brigadir Erne i na Kalde. Koliko je meni reeno, ubrzo posle toga i
Njegova Svesnost ponudio je svoje usluge, zbog ega smo svi bili, a i sada jesmo, veoma radosni. U
tom smislu ja bih se nadala..."
"Ne moe ti govoriti u njegovo ime", ree joj Poto. "Moda misli da moe, ili da ovde prisutni
patera moe, ali nije tako. Ja njega poznajem odavno; zlobniji i nepredvidljiviji ovek u ovom gradu
ne postoji. U tome ga ne nadmeujem ak ni ja. Ti si generalica, je li?"
Ona klimnu glavom. "Proglasila me Ehidna boanska, u teofaniji. Moja uputstva", ona ih u svojoj
svesti prepravi, u interesu mira, "bila su: sruiti Alambreru i obezbediti da grad Viron ostane lojalan
Scili. Ako pita kakav je moj poloaj u naoj komandnoj strukturi: Kalde Svila je predsednik nae
vlade, civilni i ujedno vojni. Generalisimo Usik je na vrhovni vojni zapovednik. Ja komandujem
naoruanim narodom, a general Skejt komanduje Kaldeovom gardom."
Poto se sitno zakikota. "U tom sluaju, ti ima vrst pregled vojne situacije. Ja nemam. Lemur je
bio nama glavni za vojne stvari. Objasni mi u kakvim smo okolnostima, generalice, pa da ponemo
zajedno."
"Ozbiljno to kae?"
On se zanjiha od neke zabavljenosti kojoj nije davao glasa. "Nikad ozbiljniji."
"Kako god eli. Posle Ehidnine ofidijske teofanije, imali smo oko trideset hiljada peadinaca. To
ne znai da je svedoka bilo toliko, nije bilo ni upola toliko, ali mnogi koji su od drugih uli ta se
desilo, pridruili su se nama. Neki od njih bili su pripadnici Garde, ali nijedan, koliko je meni
poznato, iznad ina kapetana. Vi, Ajuntamiento, pozvali ste vojsku da se umea, ime ste dobili neto
oko sedam hiljada vojnika, pored dvadeset etiri hiljade peadinaca u vaoj Civilnoj gardi."
"Nastavi", ree joj Poto. "Nita od toga nije sasvim tano, ali zanimljivo je."
"Moje brojke za Gardu potiu od generalisima Usika, koji je svakako bio u poloaju da zna. A
brojke o vojsci, od narednika Peska, voe onih hrabrih vojnika koji su uvideli da njihova vernost
uistinu treba da bude na strani Kaldea."
Potovo lice bilo je i sad razvueno u iroki osmeh. "Izvini to te prekidoh."
"Htela sam rei da smo mi, od tada, dobijali na snazi, a vi gubili. Do kraja prvog dana mi smo
maltene dostigli snagu od pedeset hiljada, na kojoj danas stojimo. Pedeset hiljada pod mojom
komandom. Te noi, sve brigade vae Civilne garde prele su na Kaldeovu stranu, sve osim etvrte.
etvrta i Trea, koja je bila pod komandom generalisima, drale su Palatin. etvrta brigada, pod
komandom brigadira Ernea, isterana je odatle drugog dana u severna predgraa."
"Gde se i sad nalazi."
"Tako je. Mi smo se morali boriti sa poarima u gradu, sa stotinama njih, a osim toga, morali smo
se organizovati, to je bio ogroman posao. Kad se Alambrera predala, dobili smo hiljade puaka sa
debelom municijom, kao i stotine hiljada metaka za njih. Trebalo je obezbediti da sve to dospe u ruke
ljudima dobrog karaktera. Osim toga, postoji oseanje da bi etvrta brigada mogla prei na nau
stranu kroz dan-dva. Kalde Svila i generalisimo Usik tog su miljenja, a i ja. Reeno mi je da u to
veruje i Njegova Svesnost."
Ustavica proisti grlo. "Dakle, dozvol'te jednu stvar - brigadir Erne bio je taj koji je mene
zamolio da - iniciram? Da pokrenem ove pregovore. Ja sam, ovaj, posle toga, nedugo posle toga,
potraio i naao Kaldea, koji ih je odobrio. Ja mogu, hm, sposoban sam, i, je l' hoemo neto?
Ovlaen. Po miljenju brigadi..."
"Sada nisi", ree mu Poto. "Generalice, da li bi ti mogla slomiti etvrtu brigadu? Pretpostavimo
da Svila to naredi."
"Svakako, za dva do tri sata. Pa i manje, ako bih imala nekoliko talusa i letelica, a ne samo moje
ljude. Ali mi bismo radije da ne doe do takve bitke. To se samo po sebi razume, jer imamo u vidu
gubitak ljudskih..."
"Ne razume se!" ree Poto i prezrivo frknu. "Ja ne primeujem da se to samo po sebi razume! Je li
krvoprolie ono to tebe zaista uznemirava?"
"Pa ja mislim da bi trebalo da uznemirava svakoga."
"Tu si u pravu, ali i nisi. Krvoprolie ne bi uznemirilo mene, ali zato da ne preuzmete na svoju
stranu pet hiljada prvoklasnih gardista ako moete? Mi bismo to uinili. Jesu li to jedini razlozi,
generalice?"
"Biu iskrena. Postoji jo jedan vid. Vi, a kad to kaem imam u vidu vladu, dakle Ajuntamiento,
drite jo mreu tunela, gde ste zavukli glavninu vojske i nekolicinu gardista."
"Nekolicinu - blizu hiljadu."
"Ako ostavimo njih po strani, mora biti da imate oko sedam hiljada vojnika tamo dole."
Potov kez se proiri.
"Vie od toga? Pa dobro, ako ti kae. Sedam hiljada je bila naa procena. U svakom sluaju, ako
se duboko upetljamo u napad na etvrtu, to, inae, i ne bi trebalo da bude na glavni cilj, vi biste
mogli izii iz tih tunela i napasti nas s lea. Po izvetajima koje sam ja dobijala, potrebna su bar
etiri moja borca da savladaju jednog vaeg vojnika, to znai da vaih sedam hiljada - to je brojka o
kojoj smo raspravljali - jesu ekvivalent mojih dvadeset osam hiljada. Nismo smatrali da to moemo
rizikovati. Mogla bih dodati da ni sad ne smatramo."
Poto zaklima glavom, upadljivo, pa i preterano poletno. "Negde u toj gomili prazne prie bilo je
jedno zrnce koje je izgledalo inteligentno, draga moja generalice. Rekla si da vi zaista elite da
unitite ne nau Gardu, to jest ono to je od nje preostalo, nego nas. Zbog ega ne siete u tunele, po
nas?"
Ustavica je izgledao duboko potresen. "Da li ti, hmm, savetnie, misli? Da je ovo produktivno?"
"Mislim da jeste. Videe. Odgovori mi ako moe, generalice."
"Zato to su tuneli suvie lako branjivi. Ja u njima nisam bila, ali su mi opisani. Desetak vojnika
moe drati takav poloaj protiv stotinu boraca koji napadaju. Ako budemo prisiljeni, mi emo ve
nai neki nain, kopaemo lagume odozgo, i tako dalje. Ali radije bismo da to ne radimo; zato sam
ovde. Postoji jo jedna stvar. Pominjao si unitavanje etvrte. Mi to, oigledno, ne elimo uiniti. A
jo manje elimo unitavati vojsku koja ovome gradu veoma znai. Znamo da..."
"Zapanjujua si ti ena." Poto odmae tronogu stolicu i pree preko velike kuhinje, do pei. "ena
koja govori razumno kad god joj to odgovara, a ne uje da je kotli prokljuao."
"ene, uglavnom, govore razumno, ako su mukarci voljni da ih uju."
"Ili bar generalice, generalno, govore tako. U pravu si za etvrtu, i u pravu si za vojsku i za
nenapadanje tunela, mada o celini situacije nema pojma. Ja sam na glavni uhoda, da li si to znala?
Ja sam komandovao svim Lemurovim uhodama, a sada imam i Lorijeve." Opet se kikotao nekoliko
trenutaka. "A kad pogleda, to su uglavnom isti ljudi, generalice, iste osobe. Nego, zar ti zaista
zamilja da svi borci u ovom gradu jesu ili nai ili vai? Pa nisi, valjda, toliko neobavetena." On
podie sa ringle veliki bakarni ajnik iz koga je izbijao mlaz vodene pare.
Mejtera Nana skupi i napui usne.
"Ima, vidi", poe Ustavica. "Ima, hm. Minijaturno? Minimalno. I nekih drugih, tek da se kae.
Nekoliko stotina..."
"Priblino dvesta", ree ona. "Dvesta pterovojnikinja pod komandom generalice Sabe, koja takoe
raspolae vazdunim brodom. Dve stotine je, kao to njegova eminencija ree, vrlo mala snaga, mada
uz vatrenu podrku iz vazdunog broda ak i vrlo mala snaga moe, moda, da postigne vrlo mnogo.
Generalica Saba je, uzgred reeno, ponudila da nam pomogne kad budemo krenuli na etvrtu."
"Ba je ljubazna." Poto donese prokljuali kotli na njihov sto.
"Nije prema vama, savetnie. To uviam. Ali jeste prema nama. To je gest kojim vladarka
Trivigauntea eli da pokae svoju dobru volju prema novoj vironskoj vladi, i mi taj gest visoko
cenimo."
"Diplomatija vam je na visini." On podie ajnik sa stola.
"I jeste. Tek je u zaetku, pa ipak, na visini je." Mejtera Nana ustade. "Ovde je potreban i ajnik, a
i aj. Takoe eer, mleko i limun, ako njegova eminencija uzima limun. Idem ja da to potraim."
"A ja upravo htedoh da pitam da li mi je lice pranjavo."
"Molim? ta kae, savetnie?"
"Da li je pranjavo. Pogledajte paljivo, molim vas. Moda bi trebalo da prieno prozoru, gde bi
svetlo bilo bolje."
"Ne vidim ja nikakvu prainu." Nju zahvati uvianje, iznenadno i neprijatno, da na tom licu, iako
se pokree sa toliko ivosti, nema topline ba nimalo. Dobro znana metalna maska Mejtere Mermer
imala je u sebi itav jedan svitak pun poniznosti i saoseajnosti; a ovo lice, iako debeljukasto i
rumeno, ostalo je hladno poput zmija Ehidninih.
"Bilo je u magacinu godinama, zna." Poto zabaci telo unazad pod nemoguim uglom i poeka se
po vrhu nosa vrhom 'kljuna' kotlia, iz koga je i sad snano izbijala para. "Ja sam najmlai lan
Ajuntamienta, generalice. Jesi li znala to?"
Mejtera Nana zavrte glavom odreno.
"Pa ipak, rekli su mi da je po njihovom miljenju ovo lice suvie mlado, i zatraili da ga
zamenim." On uspe da se nagne jo vie unazad. Mlazi kljuale vode poe curiti iz kotlia. "A ne
zna ni o Raninoj hordi."
"ta mu nedostaje?"
"Mom licu?" Poto upre vrhom kljuna kotlia sebi u lice, kao da hoe pokazati o emu govori. "Pa,
bilo je smeteno u magacin. Ja govorim, zato me ne sluate? I sad, eto, nemam ni priblino onako
otar vid kao donedavno. Moda mi je ostala neka praina u oima."
Pre nego to ga je Mejtera Nana mogla zaustaviti, on podie kotli jo vie, nakrenu ga, i voda
potee dole na njegov nos i pravo u njegove otvorene oi. Ustavica uskliknu "O, bogovi moji!" a
Mejtera Nana odskoi od itanja i prskanja uskipele tenosti.
"E, tako. Sad bi trebalo da bude dobro." Poto sede opet uspravno i normalno, i pogleda je kroz
plave oi, veoma rairene; onda poe naizmenino stiskati i otvarati kapke, da istisne preostale
kljuale kapljice. "Jeste, sad je mnogo bolje. Sve vidim. Nadam se da e to moi i ti, draga moja
generalice mlada. Rani je ve pokrenula svoju hordu, a to ti je ezdeset hiljada tih ena koje su joj
peadija i petnaest hiljada koje su u njenoj konjici. Nemam na raspolaganju luksuz da iz diriabla
osmatram kretanje neprijatelja Virona, ali inim koliko mogu. Sedamdeset pet hiljada boraca, a to su
sve trupe koje su ve ovrsnule u bitkama, plus njihovi pomoni odredi, plus kolone sa ukupno
petnaest hiljada tovarnih kamila, plus radni bataljon od deset hiljada mukaraca." Poto se okrete
Ustavici. "U Trivigaunteu, mukarci su svi kao ti, patera. Tvoja 'shola'. Nemaju oruje. Naime, tako
se bar smatra."
Ustavica se pribrao. "Da li ta obimna i, hm, respektabilna sila mar-i-ra? Marira, veli ti, molim
te lepo? Pa onda pretpostavljam da nije krenula na ovu stranu, inae biste vi. Ajuntamiento. Ve, je
li, heh. O uslovima predaje?"
Poto se opet sitno zasmeja.
Mejtera Nana se isprsi. "Ja se ne bih smejala, savetnie. Njegova eminencija sasvim dobro kae.
Ako nam je Rani uputila toliko veliko pojaanje, tvoja strana nema nikakvih izgleda."
"Upravo kao to sam se plaio", ree joj Poto. Jo jednom podie kotli. "ta misli, da li se
dovoljno ohladila?"
"Za pravljenje aja?" Ona uzmae jedan korak, nehotice. "Ne znam, ne bih rekla."
"Ne, nego za pranje oiju, da bi bolje videle. Mislim da si u pravu, kljuala voda dugo zadrava
istu vrelinu."
"Ja sam dola pod zastavom primirja!"
On posegnu ka njoj, pokretima koji su bili mnogo bri od onih koje bi jedan gojazni ovek trebalo
da bude u stanju da izvede. Ona se munjevito okrete i dade se u bekstvo; oseti da je Poto samo
vrhovima prstiju uspeo da dokai njenu mantiju. Beei svom silinom, samo pedalj ispred njega, ona
stie do vrata i baci se kroz njih. Jedna ruka je poduhvati odozdo i podie kao jagnje; a druga je
obuhvati tako da su joj sada obe ruke bile pritegnute uz telo, du bokova. Lice joj se nalo pritisnuto
u tkaninu plesnivog mirisa.
Poto ree, glasom koji je zvuao kao da dolazi iz neposredne blizine: "Donesi je unutra."
Ne tako blizu, Ustavica je neto zapoinjao i mucao. "Stani, pa - to nap, nap, rosto ne moe - ta
ena je sibila! Ne mo..."
"Ma, uti", ree mu Poto. "Presavij je unazad, Paue. Nateraj je da gleda gore, u ovo."
Najednom je dobila i svetlost i vazduh. ovek koji ju je uhvatio bio je visok kao Ustavica, ali
irok i masivan kao Poto. On je uhvati za kosu. Spustivi se na jedno koleno, on je prebaci preko
drugog.
"Sine moj", ree ona, diui pogled ka njegovoj tekoj, neobrijanoj donjoj vilici. "Shvata li ti ta
radi?"
Taj ovek, za koga je pretpostavila da se zove Pauk, baci pogled na jednu stranu; tamo gde je
pretpostavljala da se nalazi Poto. "Je l' dobro ovako savetnie."
Ona prevrte oima na sve strane, Potoa ne pronae. Debeli prsti nisu joj doputali da okrene
glavu.
Potov glas dopre iz daljine. "Staviu kotli jo malo na vatru. Neemo da se ohladi dok ti ja
saoptavam pravila."
Ustavica ue u njeno vidno polje; izgledao je visok kao kula, dok se naginjao nad njih dvoje. "Ja,
ako ita. Mejtera. Generalice. Ako ita ja mogu...?"
"Moe", ree ona. "Javi Bizonu ta se dogodilo."
"Vraaj se ti na tvoje mesto", ree Poto Ustavici, koji nestade. "Zar se nisi pitala, draga moja
generalice", ree Potovo vedro, okruglo lice, sad nasuprot Paukovog, "kako se to dogodilo da ja
budem tako blizu mog sopstvenog lea? Niti ta je bilo sa Krvovim telom? Krva je ubio, noem, tvoj
prijatelj Svila. Hajde da ga vie ne nazivamo 'Kalde'. Vreme za toliku ljubaznost je prolo."
"Pusti me da ustanem, pa u rado pitati."
"Nee biti potrebno. Krvovo telo je ve odneto, vidi. A ti vidi, a? Za sada jo vidi. Ja sam
naredio da se moje mrtvo telo ne dira, zato to mislim da emo moi da ga popravimo. Doao sam i
odneo ga; ja lino, zajedno sa nekoliko mojih najpouzdanijih lovaca na uhode. Pauk je njihov ef.
Upotrebio bih vojnike, ali oni su, izgleda, strano osetljivi na svako pominjanje Kaldea, iako ovek
to ne bi pomislio kad ih pogleda."
Iz daljine Ustavica poe dozivati. "Savetnie? Savetnie!"
Ona sklopi oi. Ako nikada vie nee imati vid, onda poslednji prizor koji njene oi gledaju ne bi
trebalo da bude visoka, aava tavanica kuhinje u ovoj razruenoj vili. Nego: Ehidna. Lice Ehidnino
u svetom prozoru. Lice njene majke. Bizonovo, sa hitrim oima i kovrdavom crnom bradom. Njena
soba u kenobi. Deca u igri, i to grupa Mejtere Mermer, zato to je ona uvek elela njih, a ne starije
devojice koje ima ove godine niti starije deake koje je vodila pre nego to je umro patera tuka.
Njorkino lice, tako runo i tako ozbiljno, dragocenije od cele hrpe zlatnih kartica. Bizonovo. Kavezna
ulica, i vojna letea vozila iz kojih teku mitraljezi dok beli pastuv tutnji ka njima.
"Jesi li ula to, draga moja generalice?"
"ula - ta?" Mejtera Nana otvori oi i seti se, tek tada, naknadno, da bi joj kljuala voda mogla
biti svakog trenutka sipana u njih.
"Reci joj, patera! Reci joj!" Poto se kikotao kao devojica od dvanaest godina, smeh ga je toliko
obuzeo da je jedva uspevao govoriti.
"Pa, ja sam, predloio. Hoemo li rei, zamenu."
"On hoe da dospe na tvoje mesto. E, to je smeno - smeno je."
Ona pokua neto da kae, ali primeti da joj se oi pune vrelim suzama, parodija oigledna i
jeftina do nepodnoljivosti. "Ne, eminencijo. Ali... ali hvala."
"On, da kaem, Poto. Savetnik. On hoe da postigne, tvoju, tvoju, hm, saradnju, da? U tom smislu,
ja sam hteo ukazati da ti... da bi mene, ovaj, spasla. ta god on hoe."
"Ali ja te i ovako mogu naterati da radi to god ja hou." Poto se vratio. Podie kotli nad njeno
lice. "Ono to u ja sad da radim isto je to je ona radila godinama. Prosvetarski posao." On prasnu u
smeh, pokri usta slobodnom akom. "Sad emo da isperemo prainu. Da sagledavanje bude jasnije.
Jesam li objasnio pravila?"
"Ovaj, nisi."
"Postavljau pitanja. Vaspitno-obrazovna pitanja. Ako njeni odgovori budu kako treba,
odloiemo kupanje oiju. Ili ako ti umesto nje odgovori. Spremni? Paue, a ti? Kad vidi da se
kotao naginje, mora da je dri vrsto, ali i da skloni svoje prste od mlazia vode."
"Sasvim spreman, savetnie."
"Poeu jednim lakim pitanjem. To je najbolji pristup, zar ne? Ako zaista elimo da deca naue.
Ako neemo da se samo pravimo vani, da 'dokazujemo' kako smo pametniji od njih. Dakle: jesi li
poznavala Svilinog prijatelja, doktora drala?"
Ona opet sklopi oi. Uvide da joj razmiljanje ne uspeva najbolje. "Poznavala? Ne. Mejtera
Mermer pomenula ga je jednom, kao ljubaznog doktora koji je dozvolio da se ona poveze njegovom
nosiljkom. Mislim da ga nikad nisam videla. Sigurna sam da nisam imala nikakav susret sa njim."
"A nikad i nee. Mrtav je." Poto je zazvuao kao da je time zadovoljan. "Sad si ti na redu, patera.
Da ujemo?"
"O dralu, je li molim lepo? Doktoru? Ne uspevam da se, hm, prisetim."
"Bio je uhoda. Hajde da priznamo tom jadniku ono to je zasluio. Bio je majstor uhoenja; neki
ak tvrde, najbolji uhoda trivigauntske vladarke. Trivigaunte je imao vie obavetajaca u Vironu nego
u ma kom drugom gradu. Ima ih i sad, ali su bez efa. ta misli ti, Mejtera, zato je to tako? Vie
uhoda nego Urbs ili Palustrija?"
"Mogu samo da nagaam." Usta su joj bila suva; ona pokua da proguta knedlu, ali ne uspe. "Rani
je ena, a svi ostali gradovi oko naeg imaju muke vladaoce. Moda je ona bolje osetila koliku
opasnost predstavljate ti i tvoji roaci."
"Nije loe. Moe li ti i bolje, patera?"
"Ja, ovaj, prevara."
Poto se sitno zakikota. "Dva poena za ovo. Nastavi."
"Njegova, je li, Svesnost. Rekao mi. Ne ba tim reima, razume. Nema planina. Prvi, ovaj,
prvi..."
"Cilj", ree Poto, pomaui mu da se izrazi.
"Ta-no. U, kako bi rekli, prolee. Nije jo mnogo ostalo, a, savetnie? Zima je, dozvoli jednu
stvar, molim te. Po-e-la."
"Generalice, ovo je tvoja oblast. Pretpostavimo da ima vee snage i suoava se sa protivnikim
manjim snagama. Da li bi radije pola u napad preko pustinje ili preko planina?"
"Radije bih videla pustinju", ree ona, izbegavajui pravi odgovor.
"Ne moe videti ni pustinju ni planine odavde, a ako ne bude davala odgovore, nee videti vie
nita." Kotli se nagnu malo.
"U tom sluaju, pola bih radije preko pustinje."
"Zato?"
"Zato to bi borbe u planinama bile kao borbe u tunelima. Postojali bi tesnaci kroz koje se mora
proi, a u njima bismo morali razbijati neprijatelja eono. U pustinji, mogli bismo ga zaobilaziti."
"Tako je. patera, nisam ti dao dovoljno prilike da se istakne, zato sad pitam prvo tebe. Dva
grada, kojima u je dati imena Viron i Trivigaunte, razdvojena su jednim jezerom i jednom pustinjom.
Jezero je veliko; dodue, u poslednje vreme se smanjuje, a postaje i pomalo slankasto. To je
situacija, a pitanje je sledee. Ako je Vironu najlake da napadne, od svih gradova, ba Trivigaunte,
koji grad je Trivigaunteu najlake da napadne? Razmisli paljivo."
"Njima? Naj..." Ustavicin glas je drhtao. "Pa nas, valjda. Viron."
"Saglasna, moja generalice?"
Dok je Ustavica govorio, ona je poela kratku molitvu Ehidni; sada promrmlja zavrnu frazu i
odgovori: "Moglo bi biti i drugih odgovora, ali ovaj je najverovatniji. Viron."
"Stavljam kotli opet na vatru", ree joj Poto. "Ne zato to si poloila, nego zato to bi mogla
pasti ve na sledeem pitanju, a ja elim da voda bude dovoljno vrua da obavi posao. Sluaj
paljivo, jer idemo sa geografije na aritmetiku. Sluaj, i razmiljaj. Jesi li spremna?"
Ona prisili um i usne. "Valjda jesam."
Poto se nasmeja. "A ti, patera?"
"Ja, ja bih... eleo, savetnie..."
"Ma, ostavi to za kasnije. Vreme je za aritmetiku. Evo. Trivigauntska Rani ima u Vironu
sedamdeset pet hiljada ljudi. Elitnih trupa. Takozvanoga Kaldea generalica ima pedeset hiljada, i to
ljudi koji nisu proli vojnu obuku. Izdajnik koji zapoveda Kaldeovom gardom ima nekih osamnaest
hiljada sposobnih za slubu, ali je njihova lojalnost pod znakom pitanja. Ako su te ove brojke
zbunile, ne zameram ti. Da li bi elela da se ja ovde zaustavim i da ponovim te brojeve?"
"Da ujem dalje."
"Stiemo do sutine. Rani, sedamdeset pet hiljada. Ti, pedeset hiljada. Usik, osamnaest hiljada.
Sve su to borci, naoruani bioloki ljudi. Meutim, Ajuntamiento, koji je protiv sve te tri sile, ima
osam hiljada i dvesta vojnika i hiljadu boraca, ispod zemlje, a ima i pet hiljada boraca na povrini.
Pitanje glasi: ko je na vlasti u Vironu? Odgovori, patera."
"Pa - heh. Vi ste, vi ste. Ajuntamiento."
"Za ovo, jednu kap", ree Poto. "Donosim kotli."
Mejtera Nana vrsto zamuri. Stee zube. Kap kljuale vode, samo jedna, pade na njeno elo.
Zakljuana u svoj privatni komar straha i bola, ona zau otvaranje vrata, ali to kao da je bilo ligama
daleko. Progovori jedan novi glas, tonovima sipljivog starca: "ta je ovo?"
Ustavica, van sebe od radosti: "Vaa Svesnosti!"
Poto, gotovo nemarno, ree: "Ovo je fino iznenaenje, a rasporedio sam strau uokolo, jesam. Pa,
ne mari, jedan zarobljenik vie, zato ne."
Ona razmae kapke, zakilji malo, nagore. To sasueno starako lice nadneto nad nju viala je
ranije, ali samo izdaleka; tada nije opazila kako mu oi svetlucaju.
"Oslobodi je!" prasnu Kvecal. "Odmah da si je pustio! Sad!"
Pauk upita: "Savetnie?" Ona se pokua osmehnuti.
"as je zavren, za sada. Moda emo ake pozvati na novi as, uskoro, zato oni treba da
razmiljaju o gradivu." Zvuao je ljutito.
Pauk ustade, a ona pade na pod.
"Razgovarao sam sa tvojim roakom Lorijem", ree Kvecal Potou, "i doao sam da i tebi
saoptim novosti koje sam preneo i njemu. Ako ti posle toga odlui da mi oduzme slobodu kretanja,
to je rizik koji sam sam prihvatio."
Poto ree Pauku: "Ovaj stari lisac je Prolokutor, Prvi govornik za bogove. Ako e ta injenica tebi
predstavljati problem, kai."
"Sve to naredi, savetnie."
"On vredi koliko dve ove generalice i deset ovakvih mesara. Nemoj to zaboraviti. Matori, kakve
si trikove sad smislio?"
Mejtera Nana se bre-bolje podigla na noge, nastojei da ne nagazi rubove suknje.
"Nikakve, savetnie. Dogodila se teofanija dok sam prinosio rtve u Velikom mantejonu." Mejtera
Nana dobi dva utiska jednovremeno: da se Kvecal nikada ne uzbuuje i da je uzbuen sada.
Poto frknu i ostavi na sto kotli iz ijeg kljuna je vijorio mlaz vodene pare. "Jo jedna, a? Ko je
bio ovog puta? Sfiksica?"
Kvecal zavrte glavom. "Pes."
"Pes je mrtav!"
Kvecal se okrete od Potoa. "Mejtera, bio je bog Pes Veliki. Pes Gospod na, otac sedmoro
glavnih. Ako ne on, onda njegov duh. A zapravo je tako neto i nagovestio, on sam, svojim reima."
2. ZOVE SE HOSAAN
On lino je ova vrata bio zatvorio, iznutra, i zamandalio; to je bio poslednji postupak u procesu
egzorcizma, a isteriva demona bio je on. Ali ako ova vrata (u senci, vrlo teko primetna, na bonoj
strani zgrade koja je nekad, davno, bila mantejon i za koju mnogi slabo obaveteni prolaznici
nesumnjivo i sad misle da je mantejon) slue za ulazak muterija koje ne ele da ih iko vidi kad
dolaze kod Orhideje, onda bi trebalo da je u blizini neko ko e, na njegovo kucanje, doi. Po letnjoj
navici, on prvo zamirka, pa tek onda die pogled da oceni kolika je irina sunca, koje se u ovo doba
dana ve suavalo; ali nije bilo potrebe da mirka, nebo je bilo prekriveno oblacima tamnim od kie
ili snega. Osim toga, sunce je bilo zaklonjeno i trivigauntskim vazdunim brodom, koji je lebdeo
iznad grada; imao je boju mumije.
On pokuca opet. Njegovi nosai spustili su nosiljku i sad su se odmarali. On poe razmiljati: sme
li da rizikuje da ga oni vide kako kuca i lupa na jedna vrata, a iznutra se ne odaziva niko? ta bi
rekao komisionar Dadevnjak o posledicama koje takav dogaaj moe imati na njegov presti i
njegovu popularnost? ta bi Usik rekao? Da li bi u tom sluaju glavna tema razgovora u gradu postalo
to, umesto rata?
Smekao se ovoj misli, kada se vrata otvorie. Pred njim je bila jedna mala, sasvim neprivlana
ena, preko ije je prosede kose bila vezana izbledela krpa. "U... oh. Ovde nije vie to, patera."
"Ja sam Orhidejin duhovni savetnik", ree joj Svila vrsto. "Pusti me unutra." ena uzmae; on
zakorai unutra, zatvori vrata za sobom i zamandali ih. "Vodi me do nje."
"Ja ovde istim." Pogledom je odmeravala Oreba, sa neodobravanjem.
Svila, u sebi, priznade da bi ovom mantejonu dobro dolo ienje. Die pogled, nakratko, ka
pozornici, da vidi da li je nova pozadinska kulisa jednako svetogrdna kao ona ranija koju je on
svojevremeno sasekao na komade; uveri se, sa neloginim zadovoljstvom, da je samo nepristojna.
"Ona e biti u svojoj sobi, al moda jo nije ustala."
"Vodi me do nje", ponovi on, pa dodade: "Odmah!"
"Al da kucam ja neu", ree mala ena, delujui zaplaeno.
"Dobro, nije bitno", ree on i progura se pored nje, napred. "Pamtim ja kako se ide donde."
Krupnim koracima poe preko mantejonskog dvorita; u skonom zglobu oseao je samo vrlo mali
bol, pa i to tek povremeno. Na onom stepeniku sedeo je onda i razgovarao sa Mousom. Mous je
mrtav, sada. Uspomena na Mousovo lice u mukama.
Dvorite, iako naputeno, nije bilo 'prazno', po njemu su bili razbacani ostaci hrane koje su
kljucali, nastojei jedni druge da oteraju, golubovi i vrane; puno boca, prosutog pia, slomljenog
stakla. Oreb je, vei od najvee vrane, oarano gledao taj prizor, naginjao i okretao glavu.
Na onom drvenom stepenitu leao je, ne tako davno, Fidejin nagi le. Nije imalo smisla danas
gledati jesu li se zadrali tragovi krvi, niti ih preskakati ako jesu. Svila se poe penjati, pogleda
odluno usmerenog ka galeriji, gore.
Kako je jaka tada bila njegova vera! Onaj Svila bi se sad ve uveliko molio, uveren bez imalo
sumnje, kao dete, da bogovi uju svaku re; prvo bi uputio jednu molitvu Molpi, poto je ona
pokroviteljka ovog dana u nedelji; zatim bi se pomilio Pesu, a Pes je, meutim, jednako mrtav kao to
su i dral, Fideja i Mous. Ali ponajvie bi se onaj donedavni Svila molio Izvanau, iako ga je
Izvana upozorio na to da mu nee slati nikakvu pomo.
Pa ipak, taj Izvana doao je da ga isceli kad je on, Svila, leao na domaku smrti. Osim toga,
Izvanaeve tane rei glasile su ne da pomoi nee biti, nego da Svila ne treba da oekuje nikakvu
pomo - to nije sasvim isto.
Obodren ovim mislima, on produi hod kriputavom galerijom do onih vrata koja je dral
svojevremeno otvorio kad je dolazio da pregleda Fidejino telo. On prui ruku da ih otvori, ali
otvorie se sama, iznutra.
On poe da trepe zapanjeno; udahnu vazduh umno. Oreb, koga je malo ta iznenaivalo,
zazvida, pa ree: "Dravo, mala."
"Zdravo, Orebe. Zdravo, patera. Svi blagoslovi vama dvojici, u ovo popodne, i to sve, ve,
redom."
Svila se nasmei i nae da mu je osmehivanje lake nego to je oekivao; a ne bi se ni imalo ta
dobiti, naravno, grdei je. "enila, drago mi je to te vidim. Pitao sam se gde si. Poslao sam ljude da
trae tebe i Njorku."
"Mislio si da sam zavrila sa ovim." Izraz na njenom grubom licu ravnih, pljosnatih obraza bio je
takav da ga ni u kom sluaju nije bilo lako proitati, a njene rei zvuale su nezadovoljno.
"Nadao sam se da jesi", ree Svila obazrivo. "I sad se nadam da jesi - i da je ono sino bila
poslednja no." Ali ako bogovi ne mare za to, zato bi njemu bilo stalo? On odgurnu tu misao od
sebe.
"Niko nije doo sino, patera. Nije bilo posla ni za druge cupi. Ti sad misli, ra, a? Znam po
nainu na koji me gleda. Ne, nisam je uzimala jo od one sahrane. Ui, ui." Ona zakorai unazad i u
stranu.
Svila ue u sobu, dobro pazei da izbegne njene isturene sise.
"E, sad se ti pita koliko e to potrajati. Pitam se i ja. Nisi znao da sam prava pravcijata itateljka
misli, a?" Ona se osmehnu, a on, od tog osmeha, poele da je zagrli.
Umesto da je zagrli, samo klimnu glavom. "Veoma dobro zapaa. Da, to sam se pitao."
Oreb oseti da je dovoljno dugo bio izostavljen iz razgovora. "De Njor-ka?"
"Ne znam gde je Njorka. eli da bude u mojoj sobi, patera? Pa, onda sedi, da popriamo kao
onomad."
"Moram razgovarati sa Orhidejom, ali ako eli da popriamo i nas dvoje, moe."
"Nismo u obavezi. Nita, idemo, ona se verovatno ve obukla, manje-vie. Njena soba je onamo."
enila ga povede jednim hodnikom koga se Svila seao samo mutno. "Moda bih mogla da svratim
kod tebe sutra, na razgovor? Ali ti vie nisi na onom mestu u Ulici sunca, a?"
"Nisam", ree Svila, "ali u da svratim tamo, im odem odavde. Da li bi volela sa mnom?" Poto
enila nije odgovorila, on dodade: "Imam nosiljku; nastojao sam da to manje optereujem skoni
zglob."
Bila je okirana. "Pa, ne moe ti sebi dozvoliti da te ljudi vide sa mnom!"
"Spustiemo zavese."
"U tom sluaju moi emo da razgovaramo i u nosiljci, a? Vai."
I Svila je, u meuvremenu, doneo jednu odluku. "Voleo bih da bude uz mene dok razgovaram sa
Orhidejom. Vai?"
"Sigurno, ako me eli." Ona stade pred Orhidejinim vratima. "Nadam se, samo, da je nee
razbesneti."
Pomiljajui na strah one male ene u prizemlju, Svila pokuca. "Jesi li nameravala ba sad da
izie u grad, enila? Moemo se dogovoriti za susret u neko kasnije vreme, ako je sad nepogodno."
Ona odmahnu glavom. "Videla sam te kroz moj prozor, pa sam nabacila ovu haljinu, to je sve."
Orhidejina vrata se otvorie. Orhideja se, u crnom penjoaru koji je Svilu ivo podsetio na onaj
ruiasti koji je nosila kad je primila njega i drala, zablenula otvorenih usta u njega.
On otre pogled od velikih praznina u njenoj odei. "Mogu li popriati s tobom kad dovri
oblaenje, Orhidejo? Hitno je; inae te ne bih uznemiravao."
Debela ena uzmae; kretala se kao da je oamuena.
"Hajde, patera", ree mu enila i poe ispred njega, unutra. "Moe ona da nabaci neto da se malo
bolje umota." Orhideji enila ree: "On je zeznuo nogu, sea se? Trebo bi da sedi."
Orhideja se pribrala dovoljno da povue ipkaste rubove penjoara jedan drugome u susret, na
pokrivajui taj nain mesnate obline koje su se morale opet pojaviti onog trenutka kad ona ispusti
penjoar iz ruku. "Ja... ti si Kalde, sada. Novi. Svi priaju o tebi."
Oreb se javi da to potvrdi. "Ria Svi-la!"
"Bojim se da jesam. Ali ipak sam isti onaj ovek. Potrebna mi je tvoja pomo."
enila vrsto ree: "Izvoli, sedi, patera."
"Da, oh, da, sedi, sedi. Da l' da te zovem Kalde ili patera?"
"Ja bih, ipak, radije da stojim dokle god ti i enila stojite. Mogu li rei da mi je zadovoljstvo
videti te ponovo? Vas obe. Tragao sam za enilom, kao to joj i rekoh; u meuvremenu sam upoznao
toliko novih linosti - komisionare u Juzgadou, i tako dalje - da mi vas dve doete kao stare
prijateljice."
"Dobre prijateljice", ree enila, sevi brzo na kau prekriven zelenim somotom. "Nikad neu
zaboraviti kako si se usprotivio komisionarima kod Krva." Ona se okrete Orhideji. "O tome sam ti
priala, je l' tako?"
"Jest, ali, Kalde, ja nisam mislila da u te ikada vie videti. Mislim, ne da razgovaramo."
On odmah ului priliku. "Videla si me kad smo se Zumbula i ja vozili kroz grad, a i mi smo videli
tebe. Jesi li od tada videla Zumbulu?"
Sevi uz enilu, Orhideja odreno odmahnu glavom.
Svila zahvalno sede. "Ne mislim joj nita naao - ni najmanje. Naprosto elim da je naem."
"Sigurna sam da ti nema nita protiv nje, Kalde. Kazala bih ti kad bih znala."
enila ree: "Mene e pitati ve kroz koji trenutak. Ne pamtim kad sam poslednji put videla nau
Zu, ali bilo je davno. Moda dva meseca. Moda i vie."
"Nema mala?" upita Oreb.
Svila okrete glavu da ga pogleda. "enila je, zapravo, samo jedna od osoba koje smo pokuavali
da naemo. Ja se nadam da u sada saznati bar neto o ostalima."
"Zvau te Kalde", saopti Orhideja. "Nekako mi je lake tako. Bio je ovde jedan zelemba,
raspitivo se o Zumbuli. Jesi to znao?"
"Ja sam ga i poslao, barem posredno."
"I za en je pito. I za Njorku." Orhideja pogleda enilu, kao da se plai da ne odaje suvie.
"Ali vi mu niste nita rekle. Ne mogu vam zameriti na tome. Na vaem mestu, verovatno bih i ja
uinio isto."
Orhideja ustade, to njoj nije ilo ba lako. "Zaboravljam moje lepo vaspitanje. Da l' bi voleo
au vina? Pamtim ono kad si mi reko da ti je ao to ima samo vodu, a ja sam tad htela stvarno
samo vodu. I ti si mi doneo, a bila je stvarno dobra voda. Ima dobar bunar, ti."
"Ne bih vina, hvala. Rekla si pripadniku Garde koji je doao ovamo da ne zna gde su Zumbula,
enila i Njorka. Znam da si mu morala to rei, jer, da si mu ikakve informacije dala, one bi bile
prenete meni i bilo bi mi reeno iz kog su izvora. Kao to rekoh, veoma je verovatno da bih i ja
postupio isto kao i ti, da sam bio na tvom mestu. Danas, po podne, palo mi je na um da bi ti mogla
rei neto vie meni, lino, nego nekome koga ne poznaje i u koga nema poverenja; zato sam, evo,
tu. Pretpostavljam da je enila bila ve ovde, kad je gardista doao da te ispituje. Je li to bilo jue?"
Orhideja klimnu glavom. enila ree: "Ja sam kriva za to, patera. Ja sam je zamolila da ne kazuje
nikom." Sledeih pet-est sekundi utala je, samo grickajui donju usnu. "Zbog onog drugog oveka.
Zna na koga mislim, patera? Bio je i on kod Krva, ali nije ubijen kao taj debeljko. Onaj visoki
ovek. Video me je i uo moje ime."
Svilin kaiprst iscrtavao je, vrhom, male krugove na njegovom obrazu. "Smatra li da je o tebi
znao dovoljno da preduzme potragu za tobom ovde?"
"Ne znam. Pokuala sam da se setim svega to je Krv rekao, i ne seam se da je ita tako kazao.
Ali moda je rekao neto ranije, ili kasnije, ili sam, ak, ula pa zaboravila. Ali video me je i znao je
ko sam."
"U tom sluaju", ree Svila polako, "iznenauje me da si se vratila ovamo."
Orhideja nasu aicu rakije. "Nije joj to tako glupo kao to ti misli, Kalde. Ako bi neko naiao,
mi bismo joj rekli, pa bi imala vremena da se sakrije. Tako smo uinili kad je naio zelemba, jelda,
an?"
"To je tako, patera. A i morala sam, manje-vie sam morala. Nisam imala para uopte..."
"O tome moram popriati s tobom; podseti me kad poemo."
"Osim to sam imala neto malo ovde, a tu mi je i nakit, osim ovog prstena." Ona podie ruku i
pokaza prsten, na kome se rubin ario kao da je tog trenutka ispao iz kovaevog ognjita. "Mislim da
vredi gomilicu kartica, a isto misli i Orhideja."
Orhideja naglaeno zaklima glavom.
"Al sam ga dobila od Njorke, a njemu sam obeala da nikad neu da ga prodam. I stvarno neu.
Pamti kad smo ti i ja priali u prednjoj sobi one tvoje male kue, patera?"
"Da, pamtim. Ali me iznenauje da ti pamti."
"Pa, u poetku nisam pamtila, ali mi se posle nekog vremena vratilo. Hou da kaem, imala sam na
sebi moje najbolje komade, minue od ada i ogrlicu, ali se to izgubilo u isto vreme kad i moja
dobra vunena haljina."
Svila klimnu glavom. "Patera Ustavica rekao je da je Mejtera Nana naterala Krva da ti da onu od
enila, koju si tamo obukla."
"Aha. Ispriau ti neki drugi put kako sam izgubila onu drugu i moju ogrlicu. Ali htedoh rei da su
me od tih minua bolele ui, dole u tunelu. Skinula sam ih i dala sam ih Njorki, a on ih je stavio u
dep." Zautala je, ali su se njena prsa uzdizala i sputala dramatino.
"Kad naem Njorku, podsetiu ga da ti ih vrati."
"Neto treba da ti kaem o njemu. Nee poverovati, al ja u ti svejedno rei. Al ne sad."
"U redu. Kai mi kad bude smatrala da treba." Svila se opet okrete Orhideji. "Dozvoli mi da
pitam ponovo. Zna li gde je Zumbula? Ima li ikakvu ideju o tome?"
Odmahnuvi glavom, Orhideja dade svoju aicu rakije enili. "Popij, bie ti bolje." Osloboeni
aice, Orhidejini prsti, sa mnotvom prstenja, poee da se gre. "Patera, meni je potrebna jedna
usluga, i to mi je veoma, veoma potrebna. Jo od kad sam te videla ispred vrata, pokuavam da
smislim kako da te pitam. Kad bih znala ita to bi ti pomoglo da nae Zu, rekla bih ti odma i onda
bih pitala. Al ne znam. Ali imam dobre veze, ljude koji znaju mesta za koja zelembai nikad nisu uli.
Zvau ih to pre budem mogla."
Oreb prelete sa Svilinog ramena na enilino. "De Njor-ka?"
"Upravo tako glasi moje pitanje", ree Svila. "Rekla si tom gardisti da ne zna gde je Zumbula, i
to je bila istina. Lagala si kad si mu rekla da ne zna gde je enila. A Njorka?"
Orhideja odmahnu glavom. "Poslala sam ja dva-tri tipa da se raspituju. Kod njega su enini
visuljci, to ona istinu kae. Znamo da je tu negde. Razgovarali smo s momcima koji su ga videli. Je l'
tako?"
enila klimnu glavom.
"Ali kao da niko ne zna gde on ori. Jedan moj prijatelj mu je reko da ja ou da ga vidim, i Njorka
je odgovorio: doi e moda, kasnije. Al nije doo." Orhideja se kucnu prstom po elu. "Kau da je
malo ano-duo. Pria svata."
"Javi mi ako doe, molim te. Vai? im doe, tog trenutka."
"Sasvim, Kalde. Moe se osloni na to. Da ga i zadrim ovde dok ti ne doe?"
"Ostae on", ubaci enila. "Bie u mojoj sobi."
"Da, hou", ree Svila Orhideji. "Ti si meni ponudila nekoliko usluga, i ja hou da ih iskoristim
sve. Silno elim da znam gde se nalazi Zumbula. elim takoe da znam gde je Njorka, a i da ga
zadri kad doe. Znam da je on nekada bio est posetilac ovde. Kae da bi elela neku uslugu od
mene. U emu se sastoji?"
"Krv je mrtav. To kae en, ali pria se i po gradu. Pria se - je l' sam mnogo zagazila?"
enila proguta gutljaj rakije. "Pria se da si ga ti ubio, patera. Tako su mi rekli neki ljudi u
njegovoj kui pre nego to su borbe zavrene."
Orhideja ustade i zakorai ka Svili. "Ovo je moje." Glas joj je bio hrapav od emocija. "Ova moja
kua. Ali sam je kupila pomou para koje mi je Krv dao, a morala sam da potpiem neto."
Sa zakanjenjem, ustade i Svila. "ta je pisalo?"
"Ne znam. Bilo je to u njegovoj kui, onoj izvan grada. On je ponekad dolazio u grad da vidi
ljude, ali najee je bilo drugaije, on te samo pozove, a ti ode kod njega na razgovor. Ako mu je
neka osoba simpatina, on poalje lebdelicu po nju. Tako sam se prvi put u ivotu provozala leteim
kolima."
Svila pomisli na svoje putovanje iz Krvove vile do mantejona u Sunanoj. Klimnu glavom. "Da
ujem dalje."
"Priali smo, zna, kakvu u kuu osnovati, gde se nalazi, koliko je velika, kakve devojke sam ve
pripremila. Onda on izvue jedan papir i kae: potpii ovo. Ja potpisala, a on je zavuko negde i dao
mi pare. Tapiju sam dobila, tapija je na moje ime, al sad je on mrtav, a ja se pitam o onom papiru.
Ou da zadrim ovu kuu. Kad bi je izgubila, to bi me ubilo. Sto posto. Nema vie njega, i sad ja ne
znam kako stojim, al bih se oseala mnogo bolje ako u mom uglu stoji i Kalde."
"Stoji." Svila poe ka vratima. "Ima moju re, Orhidejo; ali sad moram ii. To jest, moramo, ako
sa mnom ide i enila."
"Samo da uzmem kaput." Bila je ve na nogama. "Nosiljka ti je pozadi? U Muzikoj? Vidimo se
tamo."
Dok je silazio, stvarajui potpeticama brzi zveket na stepenicima, Svila se nije uspevao setiti da li
joj je potvrdio da je nosiljka tamo; tavie, da li joj je ita odgovorio.
"Ako neete, oni vas nee terati", ree Njorka sluaocima. "Mislite da su bogovi gomila
zelembaa? Ne teraju oni nikoga ni na ta. A i zato bi? Kad hoe da ti uine uslugu, oni ti kau: uradi
tako i tako, zato to e ti to biti dobro, svidee ti se. A ako ti kae: ovo je neto sumnjivo meni, oni ti
odgovore: dobro, nema problema, daemo nekom drugom. Seate se Kipris? Nije rekla: idite na brdo
i reite sve ono tamo. Nego je rekla: ako oete, idite, a ja u drati ulicu. E, sad je tako. Nisam doo
da teram nekoga na neto. Nije ni Tartaros."
Jedan od slualaca upita. "A ta treba sad da radimo?"
Slepi bog ija je aka bila na Njorkinom ramenu proaputa: "Reci mu da se priprema."
"Za poetak, treba se spremate", ree Njorka. "Treba se navikavate na to da e idete na jedno
novo mesto. Tamo e biti bolje, bie stvarno laano, ali sva naa imovina koja je ovde ima da
propadne. Tamo ni sunce nee biti isto, nego e biti kratko sunce, koje se nikad ne gasi. Treba da
mislite o tome, i zato sam ja ovde, da ponete da mislite, ljudi. A evo ta da misli: ta e ponese,
koga da povede. I, sa tim ljudima poni da razgovara polako. Ako si kao ja, trebaju ti prijatelji.
Reci im. Svaki ovek treba da povede jednu enu, i svaka ena da ima oveka. Samo deurlija ne
mora imaju nikog."
Jedna ena sa velikim nosem povika: "Ovamo!" i Njorkini sluaoci mu okrenue lea i pooe
polako na tu stranu. Ubrzo su se rasporedili u dve kolone; u rukama su nosili spremne puke sa
debelom municijom.
"Ovo je prolo dobro", apnu Tartaros.
"Nisu mi poverovali." Njorka umorno poe nazad i nadole, u tunel; ali na ovom nivou tuneli su
bili veinom otvoreni prema nebu. U njima su postojali zidovi, ali i vrata i prozori. Njorka ni sad
nije imao jasan stav o tome da li je to dobro ili loe.
"Vera se u ljudima ukorenjuje sporo", proaputa bog, "zbog ega ne treba aliti. Neki su ve
uinili prvi korak, samo zbog tvog ubeivanja."
Njorku ogreja oseaj zadovoljstva. "Ako ti misli da je ono bilo dovoljno, ono to smo postigli
tamo gore, ja se ne bunim. Nego, da l' da maznem neto za jelo, za nju? Reko sam da ou."
"Mora, takoe, maznuti to vie kartica."
Njorka povede slepog boga oko lea jednog gardiste, na ijim oima i ustima se crnelo mnotvo
muva napola ukoenih od hladnoe. "Kad ti ne da da ih ja troim, Strani Tartarose."
"Bie nam potrebno mnogo kartica, i to brzo. Zar ti ne objasnih?"
"Jesi, jesi objasnio, da osposobimo jedan atl za sletanje." Njorka se nasmei toj pomisli. "ini
mi se da jesi."
"E, dobro je. Tvoj um ozdravljuje. Kradi hranu, ako eli, Njorka, ali kradi i kartice gde god
stigne."
Dok se njihova nosiljka kretala laganim trkom niz Sunanu ulicu, enila ree: "Volela bih da me
ispovedi. Moe ovde? da l' e dovoljno dugo potrajati vonja?"
"Zavisi od toga koliko ima da mi kae." Svila je bio izrazito svestan da je njen kuk pritisnut uz
njegov. Priseti se jednog pravila po kome sibila ne sme da se vozi u nosiljci sa mukarcem; poe
pomiljati da bi trebalo uvesti simetrino pravilo, a i sprovoditi ga strogo - da augur ne sme da se
vozi u nosiljci sa enom. "Svakako bi ispravnije bilo u mantejonu, gde ne bismo bili u vremenskoj
stisci."
"Zna ega se bojim? Da ne uskoi opet neka boginja u mene. Za Scilu zna, je l' tako?"
"Razgovarao sam sa paterom Inkusom. On mi je rekao da si bila Scilom posednuta - to je bio
jedan od razloga zbog kojih sam se toliko trudio da te naem - i da je ona, kroz tebe, postavila njega
za novog Prolokutora."
enila klimnu glavom; taj njen pokret izgledao je, u stenjenom prostoru nosiljke, maltene
sablasno. "Toga se seam, pomalo. Ali on je o tome toliko priao i priao, kasnije, kad me je ona
pustila, da je meni sad teko da se setim ta sam tano rekla. To bi ti Njorka mogao kazati."
"Pitau ga kad ga naem; ali prolokutorstvo je briga Udruenja svetenika, a ne civilne vlade.
Drugim reima, ja se za to ne pitam nita vie nego ma koji drugi svetenik, a kao Kalde ne pitam se
uopte. Da li je Njorka bio jedina druga osoba prisutna?"
"Bio je i Keder, al on je mrtav."
"A, tako. Ja nisam hteo da pitam tog pateru o svedocima. Kao to sam rekao, to je tema koja mene
dotie samo kao jednog augura meu mnogim drugim augurima. Mogue je da ja vie uopte i neu
biti augur, kad ova stvar dospe pred svetenstvo."
Silk je nekoliko trenutaka utao, gledajui rasplinuto pred sebe. "Ako je istinito to to taj patera
tvrdi, a ja sam sklon da mu verujem, onda je stvarno velika nesrea to Scila nije svoju elju objavila
u vreme kad su bili prisutni drugi auguri i sibile. Veina sve..."
enila mu upade u re. "Ne bih imala nita protiv da opet bude Kipris. Ali Scila je bila stvarno
gruba. Tako sam izgubila haljinu, a i ogrlicu od ada. Ma, pola bih ja na jezero da je potraim, ali
sam prilino sigurna da ju je neko ve nao. Nego, vidi, je l' ne moemo mi to i na nekom drugom
mestu, koje nije mantejon? Kipris me ukebala kad sam bila u mantejonu, a Scila kad sam bila u
njenom svetilitu na jezeru. Pokuau da se drim malo podalje od takvih mesta, neko vreme."
"A, to ti misli. Pa, uj, ako ne gleda ka svetom prozoru, ne moe biti posednuta - tako je, bar,
Kipris nagovestila." On se, prekasno, seti da u Scilinom svetilitu na jezeru Limni nema svetog
prozora. "Mogue je, naravno, da postoje i neka druga sredstva", nastavi on sakato, "ili da je samo
Kipris ograniena na taj nain."
"Zar vas muke nikad nita ne posedne?"
"Deava se to, itekako. tavie, mukarci mnogo ee bivaju posednuti; tako je, bar, navedeno u
hrazmolokim Spisima. Mukarce obino posedaju muki bogovi, kao to su Pes, Tartatos, Hieraks i
Izvana, ili sporedna muka boanstva kao Katamit. Tako je i sa prosvetljenjem. Mene je prosvetlio
Izvana; nije Pes, mada izgleda da se u narodu pria da je to bio Pes." Silk propusti da napomene da
je Pes mrtav.
"Pitala sam zato to..."
Njihova nosiljka stade, sputena blago na neravnu povrinu ulice. Oreb odgurnu zavesu kljunom i
nestade.
"Zadrau se due unutra", ree Svila glavnom nosau. "Moda bi najbolje bilo da vam platim
sad."
ef nosaa se trapavo nakloni, neprestano motrei, iskosa, ta rade njegovi ljudi, koji su pomagali
enili da izie iz nosiljke. "ekaemo mi, Kalde. Nije nam teko."
Svila izvadi novanik. "Mogu li vam dati neto da se osveite dok ekate?"
"Neka, hvala, ne treba." ef nosaa je uzmicao.
"Kako god elite."
Batenska kapija bila je otkljuana; Silk je otvori i propusti enilu da ue prva. "A ja se uplaila
da im ne da neto mnogo", apnu ona, prolazei pored njega, "Pa da se ponapijaju."
Time je objanjeno zato je voa nosaa odbio novac, ree Svila sebi, zatvarajui kapiju; ne
dolazi u obzir da nosai Kaldeove nosiljke budu pijani. On naini mentalnu zabeleku da ubudue
uzima u obzir sklonost niih klasa ka preteranom piu.
"Ima li tu ikoga?" ree enila. Osvrtala se, zavirivala u senicu od letvica i puzavica izgraenu u
dvoritu, gledala prema bunarima, prema trnastim bunovima sa bobicama, prema svenulim
buniima paradajza pod prozorima mantejona; gledala je i sasuenu smokvu, i krukicu na kojoj vie
nije bilo nijednog lista, pa i okopanu zemlju crnicu gde je Mejtera Mermer nekad imala nekakve,
makar i sasvim slabe, leje sa povrem.
"U ovom trenutku? Ne znam. Pretpostavljam da je patera Gulo jo na bojnom polju - ili, bar,
nadzire ono to je ostalo od Erneove brigade. Mejtera Mermer je verovatno u kenobi; to emo
ustanoviti kad te ja ispovedim i kad sa time svrimo."
"Nee nas dugo drati sa aicom ljudi", ree Mejtera Nana Pauku. "Pukovnik Bizon ima ih pet
stotina."
Pauk se tiho nasmeja. Ime mu je, kao to je ona jo pre pola sata zakljuila, odgovaralo dobro, i
predobro; podseao ju je, stvarno, na debelog, dlakavog pauka koji posmatra svoju mreu u nekom
prljavom kutku.
Kvecal ree: "Ovaj nas vodi dole, u tunele."
Dok je on to jo govorio, Pauk otvori jedna vrata. Ukaza se niz stepenika, grubo isklesanih, koji su
vodili nanie, u tamu. "A ti zna za tunele, matori?"
"Pa, iz njih sam iziao, maloas. Jesi li uo kad sam rekao Potou da sam razgovarao sa Lorisom?"
"Za tebe je on savetnik Poto." Pauk im pokretom ruke, u kojoj je drao pitolj igliar, pokaza da
krenu. Bio je dve pune glave vii od njih dvoje. "Aj sad silazite dole, lepo sami, da ne bih ja morao
nekog da poguram nogom u dupe."
"Ja ne mogu hodati brzo, sine moj", ree Kvecal, teturavo polazei prema stepenitu. "Zbog mene
e svi spori biti."
U njegovom drhtavom glasu Mejtera Nana oseti neku notu koja joj dade iracionalnu nadu.
"Devetoro velikih bogova kazne svaku nepravdu nanetu augurima i sibilama", upozori ona Pauka, "a
njihova osveta je brza i strana. A ta bi tek mogli uiniti nekome ko zlostavlja Prvog govornika,
uasavam se i da pomislim."
Pauk se isceri, pokazujui zube neobino krive. "Pa ti se uasavaj, slobodno se ti uasavaj,
generalice. Zato nemoj da gurne matorog i da potri preko njega. Ajde, sad, ivlje. Ovaj visoki ide
iza tebe, a ja iza njega. Idemo da svi lepo ekamo dok savetnik Poto i moja druina ne donesu
njegovo mrtvo telo."
Ona poe niz stepenice, pridravajui se jednom rukom za drvenu 'ogradu', to jest rukodra du
stepenita; inilo se da je i prljav i nepouzdan. Ustavica, iza nje, ree: "Ovo je ono gde, je li, molim
te. Gde je, hm, Kalde. Onaj podrum, u kome, ovaj..."
"Narednik Pesak", ree mu ona. Tupo sjaktanje koje je bilo Kvecalova elava glava nestalo je u
tami; ona ubrza korak, iako su stepenici bili visoki, a ona uplaena da e se stropotati niz njih.
"Narednik Pesak drao je ovde Kaldea, est sati ili due. Ispriao mi je on to."
Ustavica nalete na nju s lea. "Pardon! Heh, gurnuo..."
"Ajde dalje", zarea Pauk.
Zvuci njihovih glasova aktivirali su tupe zelene svetiljke, neto dalje u hodniku; u polumraku je
razaznala redove polica sa nekim pranjavim teglama, i neto to je liilo na naputenu maineriju.
Nehotice promrmlja: "Nema ga."
Pauk je to uo. "Nema - koga?"
"Njegove svesnosti." Zastala je, poela govoriti preko ramena. "Pogledaj i sam. Trebalo bi da je
na ovom stepeniku ispred mene, ali nije." Pri toj poslednjoj rei, blistava ptica zvana nada zapeva u
njenom srcu.
"Tu li si!" uzviknu Mejtera Mermer videi Svilu, koji je upravo izlazio iz hladne privatnosti
senice; kroz puzavice, gusto upletene u reetku od letvica, zaista se nije moglo videti ko je unutra.
"Neki ovek je doao, patera. Trai tebe. Ja sam rekla da nisi tu, ali on kae da je tvoja nosiljka na
Sunevoj."
Svila uzdahnu. "Ovako je jo od Fejdana. Nema sumnje da je doao zbog neeg izuzetno hitnog."
"To i on ree, patera." Mejtera Mermer zaklima glavom energino. Njeno metalno lice blistalo je
u sivoj svetlosti dana. "A sigurno i jeste vano. Doao je letelicom."
enila izie, i njen osmeh pretvori se u zurenje. "Zdravo Mejtera. ta ti je bilo s rukom?"
"Ba lepo od tebe to pita!" Ona mahnu patrljkom. "Moja ruka je u dobrom stanju, keri. uvam
je u ladici, umotanu u ist pekir. Ali ostali... Treba da poemo, patera. On te eka ispred kenobe.
Doao je kroz batu i pokucao na vrata tvoje stambene zgrade. Mislila sam da trai pateru Guloa."
"Ja sam ispovedao enilu", objasni Svila. "Bojim se da ga nismo uli."
"Ja jesam", saopti enila, "ali mislila sam da je to na ulici. Zaulo se dok sam ti govorila o..." On
je uuta, pokazavi prst ispred usta.
"Zove se Hosaan", nastavi Mejtera Mermer. "Mislim da je stranac, ali on kae da te poznaje. Kae
da te je jednom prilikom vozio, i da je bio na brodu s tobom na jezeru. Pa, gde e sad?... A,
zaboravila sam. On ne moe proi tamo."
Te poslednje rei uputila je Svilinim leima koja su ve odlazila. Svila je trao, mada je pri tom i
opao; zaavi u uzani prostor izmeu severozapadnog ugla mantejona i jugozapadnog ugla kenobe,
on nestade.
"Postoji jedna kapija", objasni Mejtera Mermer enili, "koja omoguava prolaz iz Srebrne ulice u
deje igralite. Ali ti i ja moemo kroz kenobu."
Ona se pope na prag i otvori kuhinjska vrata. "Moja unuka je tu, unutra. Upravo sam joj spremila
da neto prezalogaji, kad sam videla tog oveka. Poznaje li ti nju?"
"Tvoju unuku?" enila zavrte glavom odreno.
"Moda bi i tebi prijalo malo kuvane govedine?" Mejtera Mermer stia glas. "Ja mislim da je za
nju dobro da razgovara sa drugim biolokim devojkama. Ona je bila, hm, zaklonjena od sveta, mislim
da se to moe tako rei. A pateri imam neto da kaem pre nego to taj ovek ode s njim. Imam da
zatraim od njega jednu uslugu, veoma veliku, veoma veliku."
Na Srebrnoj ulici, Svila je ve razgovarao sa 'tim ovekom'. "Za tobom nisam tragao", ree on.
"Bilo je to glupo od mene, neverovatno glupo. Poslao sam gardiste da proeljavaju grad, u potrazi
za tobom i za jo nekim ljudima, a tebe sam potpuno smetnuo s uma."
"Moemo razgovarati u mojoj lebdilici, Kalde." Hosaan je bio sitan, mrav, sa vrlo budnim
oima. "Imaemo vie privatnosti, a i skloniemo se sa ovog vetra."
"Hvala." Svila ukorai u letelicu i dopusti sebi da utone u fotelju obloenu crnom tavljenom
koom.
Poluprozirni 'krov' letelice podie se, sa priguenim uzdahom, i sklopi se iznad njih. Naleti
ledenog vetra koji je uporno kanjavao Viron prestadoe, bar za njih dvojicu.
"Da su tvoji gardisti potraili mene, nali bi me." Hosaan se nasmei, zauzevi svoje mesto,
vozako, na prednjem seditu. "Ove stvarice nije lako sakriti."
"Pretpostavljam da nije. Pojurio sam da te vidim im sam shvatio ko si, zato to hou da te pitam
gde je Zumbula. Ti si nju dovezao u Erminov hotel na hieragdan, na susret sa mnom."
Hosaan klimnu glavom.
"Na osnovu tvog imena - koje mi je Mejtera Mermer saoptila - zakljuujem da si Trivigauntovac.
Je li to tako? Doktor dral je rekao jednom prilikom da si ti njegov zamenik, odmah ispod njega u
lancu komandovanja. Veina uhoda koje je on zaposlio bili su, izgleda, Vironci, ali bilo bi prirodno
da on oko sebe ipak ima i nekoliko ljudi iz svog rodnog grada, u koje moe imati puno poverenje."
"Samo mene, Kalde. Meutim, u pravu si; da nas je bilo vie, bili bismo daleko delotvorniji."
"Zna li gde je Zumbula?"
"Ne. A rado bih znao." Hosaan duboko udahnu. "Zna, Kalde, skinuo si veliki teret sa mojih plea.
Mislio sam da u morati da istraujem koliko zna, i da preduzimam mere da ne sazna vie nego to
je neizbeno. A pokazalo se da si znao sve."
Svila odmahnu glavom. "Ma, ni sluajno. Doktor dral i ja neto smo se dogovorili. Ja sam njemu
rekao sve to sam saznao ili pogodio o njegovim aktivnostima, a on je, zauzvrat, odgovarao na moja
pitanja o njima. Bio sam pogodio vrlo malo, a i on mi je vrlo malo rekao, tako da nisam doznao ak
ni njegovo pravo ime."
"Zvao se Sigada." Hosaan se gorko osmehnu. "A to bi trebalo da znai 'onaj koji je zgodan, ali i
skroman, ponizan'."
"A nije bio ni jedno, ni drugo. Hvala." Svila klimnu glavom. "Sigada. Za mene e on zauvek ostati
doktor dral, ali drago mi je da znam kako je on pamtio sebe. A ni tebe nisu zvali Hosaan kad si
radio kod Krva, siguran sam."
"Ne. ljuk."
"Aha. Nisi dao Mejteri Mermer to ime; rekao si joj pravo. Nisi mogao znati da je doktor dral
meni ispriao o tebi, zato to nikako nisi mogao priati sa njim izmeu naeg razgovora u tardan po
podne i njegove pogibije u hieragdan ujutro."
"Rekoh ti da nisam znao koliko zna, Kalde."
"Tako je." Svila poe preturati po depu mantije; uzalud. "Zna li da nemam brojanice, nikakve?
Kad sam bio siromani augur, imao sam brojanice u depu, ali novac ne. Sada imam novac, ali
brojanice ne."
"Poboljanje. Moe ih kupiti."
"Ako naem vreme kad su prodavnice otvorene, i ako mogu ui u prodavnicu, a da se oko mene ne
pone gurati ogromna gomila ljudi. Rekao si da mi nee rei nita to ne bude neizbeno morao; ali
oigledno si doao sa namerom da mi kae da si uhoda iz Trivigauntea."
"Tako je. To sam nameravao da ti kaem zato to bi ti ionako bilo jasno na osnovu vesti koje sam
doao da ti saoptim. Generalisima Sijuf stie da te pojaa, sa hiljadama vojnikinja. To je i za mene
novost, upravo sam doznao." Hosaan se okrete u seditu, tako da je sad bio licem u lice sa Svilom.
"To znai da je tvoja pobeda osigurana, Kalde. Ako ne bude potuen pre dolaska Sijuf, onda nee
moi biti potuen nikada." Zau se bojaljivo kuckanje po 'krovu' vozila, i Hosaan ree: "To je ta
sibila."
Svila se okrete i vide metalno lice Mejtere Mermer, ni pedalj daleko od njegovog. "Pusti je
unutra, molim te. Ne mogu ni da zamislim da ita kaem to ne bih eleo da i ona uje, niti da ujem
ita to ne bih mogao njoj preneti - osim onog to mi neko kae na ispovesti."
Krov letelice uvue se u levu i desnu stranu, a Mejtera Mermer ue; njena dugaka, crna suknja i
iroki rukavi leprali su na vetru. "Govorila sam, patera, ali me nisi uo."
"Nisam", ree Svila. "Nisam te mogao uti, Mejtera." On pokretom ruke pokaza Hosaanu da
zatvori vozilo, to ovaj i uini.
"Ne elim da prekidam, ali videi te u ovoj maini, pomislila sam da bi mogao otii. A..."
"Pa, mislim da bismo lako i mogli otii, ali ne bez enile. elim da je povedem sa sobom. Da li je
ona u kenobi?"
Mejtera Mermer klimnu glavom. "Otii u po nju zaas, patera. Ona jede."
"Ali prvo hoe neto da mi kae. Da li je to o njoj, ili..." Svila je oklevao. "O tvojoj unuci,
Mejtera?"
"Zapravo sam elela da te zamolim za neto, patera. Shvatam da ste ti i ovaj inostrani gospodin
imali konferenciju, koja je vana. Ali ovo moje nee dugo potrajati. Samo da pitam, pa idem."
"Hosaan je iz Trivigauntea", ree joj Svila, "kao i tvoja prijateljica, generalica Saba. Oni su nai
saveznici, kao to sigurno zna, a ja sam od Hosaana upravo saznao da alju nove trupe nama u
pomo."
"Pa, to je predivno!" Mejtera Mermer se osmehnula, tako to je glavu zabacila i nagnula desno.
"Ali posle takvih vesti, moj problemi izgledae sasvim beznaajan, bojim se."
"Ja sam siguran da nee, Mejtera. Nisi ti od one sorte koja zbog beznaajnih problema dosauje
drugim ljudima." Hosaanu Svila dodade: "Sada elim da kaem da je ova Mejtera meni bila ono to
si ti bio doktoru dralu, ali i mnogo vie. Ja sam u ovaj mantejon doao pravo iz shole, i posle manje
od godinu dana patera tuka je umro. Ova Mejtera me je bar jednom dnevno spasavala da ne
napravim budalu od sebe." On zastade, odlutao u uspomene. "A voleo bih da je takvih prilika bilo i
vie, zato to ipak jesam pravio od sebe budalu esto, uprkos svemu to je ona mogla uiniti."
"Pravila sam ja i spletke protiv tebe", priznade Mejtera Mermer. "Nisam te mrzela, ili sam bar
govorila sebi da te ne mrzim. Ali sam ti pravila prepreke i smetnje na razne male naine, govorei
sama sebi da je to za tvoje dobro." U njenom glasu oseti se hitnost. "Nemam pravo da traim uslugu.
Znam to. Pa ipak..."
"Naravno da ima!"
"To je neto to ne mogu sama. Kamo sree da mogu. Molila sam se da mi bogovi daju sredstva za
to, ali jo ne mogu. Zna li ko je Lapor, patera?"
"Ne bih rekao." Svila, koji je poznavao mali broj hema, zaas iscrpi svoju mentalnu listu.
"Muko?"
"Muko, patera."
"Nije mogue da je dolazio na naa rtvovanja. Ne seam se kad sam poslednji put video ijednog
hema tamo - osim tebe, naravno."
"Nije ih mnogo preostalo", ubaci Hosaan, "ni ovde, ni u mom gradu. Je li on vojnik?"
Mejtera Mermer zavrte glavom. "On je kuni posluitelj. Radi za oveka po imenu Severni Galeb.
Ne viam ga esto, ali sam otila kod njega jue, sa mojom unukom, i..."
"Kai, kai, Mejtera."
"Pokazala sam mu moju ruku. Onu koju je moj - zna..."
Svila klimnu glavom, nadajui se da je to uspeo izvesti na ohrabrujui nain. "Siguran sam da je
bolje da se na tome ne zadravamo, Mejtera. Pokazala si mu tvoju ruku."
"Donela sam je u jednoj korpi, zamotanu u pekir, zato to u njoj postoji tenost koja bi mogla
iscuriti. To je i sad vrlo dobra ruka. Ali ne mogu je privrstiti na mesto."
"Razumem."
"Lapor kae da postoji jedna radionica za to, mada bih ja oekivala da mora biti itava fabrika.
Kae da je to dosta daleko odavde, preko krivog mosta. Tamo, navodno, prave taluse, ali ih i
popravljaju. Uglavnom popravljaju, kae on, zato to je tako mnogo vremena potrebno da se jedan
talus napravi, i tako mnogo para. Mi hemijski ljudi u sutini nismo kao talusi. Mi smo napravljeni u
svitku kratkog sunca, mi vidimo i mislimo znatno bolje, i ne sagorevamo riblje ulje", ona se nasmeja
nervozno, "niti ita tako. Lapor smatra da bi oni mogli uraditi ovo za mene. Mogli bi da mi nameste
ruku na mesto odakle je odseena... ako bih imala dovoljno para. To ne bi bilo skupo kao pravljenje
novog hema ili talusa; naprosto, opravka."
"Da. Da, naravno. Trebalo je i sam da pomislim na tako neto, Mejtera. To se zove 'zavarivanje',
je li tako?"
Hosaan ree: "Kad popravljaju letelicu, tako kau."
"Nije stvar samo u tome da se metal ponovo spoji, patera. Postoje cevice unutra, veoma malene,
i ice, i neto kao niti - oni kau da su to 'vlakna' - kroz koja protie svetlost. Vidi." Ona posuvrati
rukav svoje beskorisne desne ruke i podie patrljak. "Lapor smatra da bi oni to mogli uraditi. On je
jednako star koliko sam ja bila, patera, i, koliko ja vidim, deavaju mu se greke u razmiljanju.
Ipak..."
Svila klimnu glavom. "To ti je jedina prilika. Razumem."
"Lapor bi mi dao pare kad bi imao, ali on je veoma siromaan. Taj Severni Galeb njemu ne daje
nikakvu platu, samo odeu i mesto za stanovanje. A kad bih ja i imala pare, kae Lapor, oni moda ne
bi primili posao, osim za vrlo veliku svotu."
"Veruj mi, pomoi u ti, Mejtera. Idemo tamo, to pre moemo. Dajem ti re za to."
Ona iz praznog rukava izvadi veliku belu maramicu. "Tako mi je ao, patera." Poe tapkati oi.
"Ne mogu ja stvarno da plaem, to ve odavno ne mogu. A ipak, oseam se tako. Ima tako mnogo
posla, sad kad ste otili i ti i patera Gulo i Mejtera Nana, i kad imam da se brinem i oko moje unuke,
a sve samo jednom rukom."
Svila donese jo jednu odluku. "Poveu i tebe, Mejtera, tako da nee ni ti boraviti u mantejonu,
bar neko vreme. Poveemo i Gljivu. Potrebne ste mi obe, a osim toga, opasno je da boravi ovde
sama; za nju, jo opasnije. Hoe li poi sa mnom, ako ja to zatraim od tebe? Imaj u vidu, ja sam i
sad augur ovog mantejona."
Ona die pogled ka njemu, sa novim sjajem iza izgrebanih, suvih soiva njenih oiju. "Svakako
hou, patera, ako zatrai. Samo u morati malo da dovedem stvari u red, da sklonim tota. I da
stavim saoptenje na vrata, da bi deca znala."
"Dobro. Postoji na Palatinu i Kaldeova palata, a ne samo Prolokutorova. Sigurno pamti vremena
kad je u njoj stanovao neki Kalde."
Ona klimnu glavom.
"Ponovo je privodim nameni. Prespavao sam poslednjih nekoliko noi u Juzgadou, ali to je uvek
bilo samo za privremeno snalaenje; ako e Viron imati novog Kaldea, taj e morati da bude u
Kaldeovoj rezidenciji. Za poetak, moram negde primiti generalicu Sijuf, kad doe. Morae se negde
poeleti slubena dobrodolica ne samo njoj, nego i njenim trupama, o emu moram javiti
generalisimu Usiku to pre. Hiljade novih boraca; to e svakako izmeniti njegove planove."
Svila se okrete Hosaanu. "Koliko nam vremena ostaje do tada? Moe li mi dati neku procenu?"
"Ne tanu, Kalde. Nisam siguran kad je krenula iz Trivigauntea. Sijuf je, inae, poznata po
estokom mariranju."
"Nedelju dana?"
"Ne bih rekao." Hosaan zastade. "Moda tri ili etiri dana."
"Patera." Mejtera Mermer dodirnu Svilinu miicu. "Ne mogu stanovati u istoj kui sa mukarcem,
pa makar on bio i augur. Znam da se nita nee... Ali Udruenje..."
"Moe ako je bolestan", ree joj Svila vrsto. "Moe spavati u istoj kui, da bi ga negovala.
Ranjen sam u grudi - pokazau ti ranu im stignemo tamo, moe mi i promeniti zavoj. Oporavljam se
i od preloma skonog zgloba. Njegova svesnost dae ti posebno odobrenje, uveren sam; ili e dati
njegov koadjutor. Hosaane, da li bi nas ti mogao odvesti do Juzgadoa? etvoro nas."
"Nema problema, Kalde."
"Ja u ovom trenutku nemam na raspolaganju nijedna ovakva lebdea kola, osim gardijskih, a ona
su potrebna Usiku. Moda bih mogao da iznajmim tebe i tvoju lebdelicu - popriaemo o tome.
"Mejtera, idi i obavi sve neophodne pripreme, i prikai taj papir na kapiju. Nadao sam se da ovde
prinesem rtvu, a onda da odemo do 'Petla', ali obe te stvari morae da ekaju. Sutra, moda.
"Hosaane, idem i ja na trenutak u mantejon, dok ona sve to obavi; onda emo pokupiti Gljivu i
jednu mladu enu koja je dola ovamo sa mnom. Takoe u platiti mojim nosaima."
"ula sam ja da ti ima jednu pticu za kunog ljubimca", ree Saba, pogledom odmeravajui
Oreba; bila je to ena masivno graena, upadljivo nalik na razljuenu krmau.
Svila se nasmei. "Nisam siguran da je 'kuni ljubimac' pravi opis. Ve danima ja pokuavam
njega da pustim na slobodu. Ishod toga je da on sad dolazi i odlazi kako njemu padne na pamet, pria
ta hoe i, sve u svemu, ini se da je njemu mnogo bolje nego meni. Danas se vratismo u onaj moj
mantejon, uglavnom da bismo ga, uz pomo Mejtere Mermer, provetrili malo. Tamo sam, uzgred budi
reeno, doznao neke vane vesti, koje u ti saoptiti za koji trenutak."
"Dabome." Saba pucnu prstima. "Vi sveti ljudi moete, navodno, da saznate boju volju tako to
gledate u ovija creva, je li tako?"
"Jeste. Neki od nas su u tome bolji nego neki drugi, naravno, a za mene niko nikad ne ree da sam
bolji od proseka. Zar vi u Trivigaunteu nemate augure?"
"Ne see!" ree Oreb, nastojei da dobije uveravanja o bezbednosti.
"Ne tebe, ptiurino jedna smena. Sigurno ne tebe." Svila se opet osmehnu. "Ja sam njega nabavio
za prinoenje na rtvu, zna; pa, iako sam kasnije odluio da on za te svrhe nee biti upotrebljen, on
se i sad pribojava da bih se mogao predomisliti. Nego, htedoh ti rei, u mantejonu sam uao u
stambenu zgradu da vidim nisam li tamo ostavio brojanice u fejdan uvee. Trebalo je maloas da ti
kaem da mi je on odleteo s ramena im sam iziao iz nosiljke.
"Dakle, uem ja u kuhinju, zato to ja ponekad na ulasku u kuhinju ispraznim depove i ostavim
svata i kojeta na kuhinjski sto. Kad, na ormanu stoji on. 'Tica ku-i', kae on meni, sto posto
zadovoljan. Kad sam polazio odatle, on mi je opet bio na ramenu."
"Deluje kao dobar borac", ree Saba i zavali se u fotelju iji su drveni delovi bili proarani
intarzijama od slonovae. "Vi ovde imate toliko mukih boraca. Pokuavam da se naviknem na to.
Veina je sposobna da se bori stvarno dobro. Imau i ja neke vesti za tebe, Kalde, im mi ti ispria
svoje."
"Evo samo jo neto. Istinu da ti kaem, bojim se da e odjuriti odavde onog trena kad ih uje, a
hteo bih da te pitam o augurstvu u Trivigaunteu. Osim toga, enila nam kuva kafu, bie razoarana
ako je ne popijemo. A htela bi i ona da se upozna s tobom; ti si pomogla u njenom spasavanju - ona je
bila meu taocima u Krvovoj kui." Videi da Saba ovo ne razume, on objasni: "To je bila ona vila
izvan grada."
"A, da. Pa, mi smo tebe hteli da izvuemo, Kalde."
"Ali ste spasili i enilu, i pateru Inkusa, i majstora Ksipiasa - ti, i generalisimo Usik, i nekoliko
hiljada boraca generalice Nane, moram rei."
Saba klimnu glavom. "Mi smo tamo bili mali deo, ali smo doprineli koliko smo mogli. A gde je ta
Nana, inae?"
"Ona se trudi da pretvori hrabru, ali neuvebanu i nedisciplinovanu masu dobrovoljaca u ratnu
hordu sposobnu za dobro dejstvovanje, pretpostavljam. To sam pokuao i ja, u znatno manjem obimu
- sa majkama dece koja dolaze u nau palestru, na primer. Ne zavidim joj na tom zadatku."
"A, mora se s njima i otro, ponekad", ree mu Saba, izgledajui kao da u tom pogledu uiva. "Ima
trenutaka kad smo drugari, kad smo svi borci zajedno. Ali ima i trenutaka kad mora da ih oplete
korbaem."
Svila se mudro uzdra od pitanja ta je to 'korba' i ta bi to znailo da nekoga 'oplete'. "O
augurstvu", ree on. "Na osnovu tvojih rei, ja zakljuujem da se ono ne upranjava u Trivigaunteu?
Je li to tako?"
Saba jedva primetno nagnu glavu na jednu stranu. "Vi pokuavate da pridobijete bogove da vas
vole, tako to seckate ivotinje. Mi, ne. Bez uvrede."
"Ni najmanje nisam uvreen, generalice."
"Ja sam stara kampanjerka koja kae ono to misli, i ne pretvaram se da sam neto vie. Ili manje.
Naprosto, jedna stara vojnikinja. Ali stvari ovde idu tako nekako, da ja moram da postupam kao neki,
tobo, ambasador. Pa, kad je tako, trudim se koliko mogu." Ona se nasmeja buno. "Ali to moje
'koliko mogu' prilino je slabo, zato kaem bez okolienja. Vai obiaji meni izgledaju naopaki, i
stalno ekam da se preokrenu. Evo, recimo, vidi nju." Pokaza enilu, koja je ula sa posluavnikom.
"Ovde razgovaraju jedno muko i jedno ensko, a ko im donosi kafu? ena. Ja ne kaem da toga nema
kod nas; biva; ali ne esto."
"Ali da se vratimo na..." Svila prihvati oljicu. "Hvala, enila. Ti ovo nisi morala, a ja nisam
siguran da generalica Saba to shvata. Dobrota i uslunost ponekad izgledaju slino, iako su, zapravo,
veoma razliite pojave. Zar nee sesti?"
"Ako vama to ne smeta."
"Naravno da ne. Biemo sreni da ti bude u naem drutvu; a ja znam da si veoma elela da
upozna generalicu Sabu. Ona komanduje Raninim vazdunim brodom."
"Znam." enila uputi Sabi osmeh divljenja.
"Ona je bila jedan od tvojih spasitelja. Posle mi je generalisimo Usik rekao da bi bio oduevljen
kad bi takvu delotvornost, kakvu pokazuju njene pterovojnikinje, video kod neke brigade nae
Garde."
"To su odabrane ene, svaka pojedina", ree Saba Svili samozadovoljno. "Konkurencija za prijem
u ovu moju jedinicu vrlo je estoka. Od deset kandidatkinja primimo jednu."
"Ja bih da se vratim na augurstvo. Ako se ini da suvie insistiram na tome, nadam se da e mi
oprostiti; obuavan sam za augura, i ne verujem da u ikada sasvim izgubiti zanimanje za tu stvar. Ali
pre toga - da li bi bilo mogue da se ja nekad popnem u tvoj vazduni brod?"
Saba namignu enili; brutalno lice, na trenutak predano humoru.
"Jedan od naih aka - zove se Rog, a ovde, za sada, radi kao glasnik, to jest kurir - rekao mi je, tu
nedavno, da je sanjao kako leti. A sanjao sam i ja, samo nisam to priznao Rogu, tavie nisam
priznavao ni samom sebi dok sam razgovarao s njim."
"Tica leti!" saopti Oreb.
"Tano. Mi, maltene svaki put kad podignemo pogled, vidimo poneku pticu; a svakih nekoliko
dana naie i pokoji leta, to je dokaz da se to moe. Kad sam bio deak, zamiljao sam da oni nama
dovikuju: 'Mi moemo leteti, a vi ne!' ali poto su tako visoko, mi njihove rei ne ujemo. Znao sam
da je to nerazumno, ali taj oseaj me nikada nije sasvim napustio."
"Rilo do-bro." Oreb naskoi na Svilino rame i pokaza da mu je krilo ozdravilo.
"On neko vreme nije mogao da leti", objasni Svila. "Ne verujem da se, pre tog incidenta, osobito
ponosio svojim krilima."
"Iznenadiu te, Kalde", ree Saba. "Dobrodoao si da poseti moju vazdunu lau u svako doba.
Samo me obavesti kad dolazi, da bih obezbedila da na brodu bude sve po pravilu slube."
"Naravno." Svila otpi iz oljice, zastade da se divi delikatnom porcelanu, koji je spolja bio
bogato ukraen pozlatom, a unutra sadrao ne samo kafu nego i sliku Scilinu.
"Kad bi to bilo vino, ja bih ti rekla da u ti nakaiti krila poput onih koja dobijaju moje devojke",
Saba se divljaki iskezi, pokazujui zube donje vilice, "i da u te onda gurnuti napolje. Ali nama
kobajagi diplomatama nije dozvoljeno da pravimo takve ale."
Svila uzdahnu. "Razmiljao sam ja i o tome. Nisam uopte siguran da bih imao 'petlju', ali moda
bi trebalo da pokuam."
"Nemoj. Ostao bi osakaen za ceo ivot, ako ne bi poginuo. Moje devojka poinju sa jednom
platformom koja bi popunila ovu sobu celu. Ja... ko je ono!"
"Ko?" Svila se okrenuo ka vratima; enila takoe.
"Pojavilo se neko lice u tom ogledalu." Saba ustade, jo drei oljicu. "Neka ena koje nema u
ovoj sobi i koju nisam nikad ranije videla. Sad je bila u ogledalu!"
"Ne sumnjam ja da si je videla, generalice." Svila ostavi kafu.
"Vi ste ovu palatu tek danas vratili u upotrebu, je li tako?"
"Pa, uistinu, pre manje od jedan sat. Mejtera Mermer i..."
"Tajni prolaz." Sabin ton bio je kategorian, kao da ne doputa nikakvo raspravljanje o tome. "To
ogledalo slui da neko sa druge strane viri kroz njega; ve su poeli da uhode. Ima tu najmanje jedan
tajni prolaz, a moda i vie. Viala sam takve stvari kod kue. ta radi ova devojka?"
enila je prila ogledalu i dohvatila akama levu i desnu stranu bogato ukraenog, izrezbarenog
okvira. "Ba je pranjavo", ree ona. "Bile su navuene navlake protiv praine na sve ovo, ali se
praina ipak uvukla." Zastenja od napora i podie ogledalo sa kuke; iza oglegala je bio bezlini
malter, samo neto svetlije boje nego onaj levo i desno.
Svila je ustao u isti mah kad i Saba. Dohrama do zida i poe da uka zglavcima prstiju po zidu;
zvuk je svuda ukazivao na stamenu masu iza. Saba je zuirila netremice, a njena velika usta kretala su
se kao da ele neto kazati.
"Da ja vratim ovo na mesto, patera?" upita enila.
"Ne, ne. Ili bar ne jo. Ja u vratiti, a moe i majstor Ksipias. Nego moe li ti njega da spusti na
pod, a da ti ne ispadne?"
"Pa, valjda mogu. Ja sam od onih malo jaih."
Potpetice Sabinih uglaanih jahakih izama zveknue jedna o drugu. "Izvinjavam se, Kalde. Idem
ja sad. Stvarno mi je veoma ao za ovo."
"Ne idi jo", ree Svila urno. "Vaa generalisima Sijuf dolazi nam sa hiljadama..."
Sabi oljica ispade na skupoceni tepih, po kome se (a i po njenim sjaktavim izmama) prosu crna
kafa. "Pa to je vest koju sam ti htela preneti! Zar - zar si to video u svinjskim crevima?"
3. PRVA TEOFANIJA NA TELDAN
Tri zahuktana dana poto je Sabina prosula kafu na tepih, piljar Sr napusti prijatna razmiljanja o
predstojeoj paradi, zbog koje se pijaca tog dana imala zatvoriti ranije, i zagleda se u umornog
proroka koji se bliio njegovoj radnji. "Njorka?" ree Sr i zagladi kecelju isprljanu od voa. "Zar
nisi ti Njorka?"
"Taj sam." Prorok se, u nastojanju da se koliko-toliko skloni od vetra, nasloni na Srov veliki
ulini sto natrpan pomorandama i drugim voem, ispred duana.
"Prijatelj si Kaldeov. Kau."
"Valjda jesam." Njorka se poeka po donjoj vilici, odavno neobrijanoj. "Svakako imam
naklonosti za njega; a i doneo sam mu ovna kad je Kipris dola. Ne znam, dodue, ima li on
naklonosti za mene. Ako nema, ne zameram mu."
Sr obrisa nos rukavom. "A prijatelj si i generalice Nane."
"Sad je svako njen prijatelj. Koliko ujem."
"Rekla mi Skleroderma. Zna je? Kasapinova ena."
Njorka zavrte glavom odreno.
"Ona zna tebe. Kae da si dolazio u Svilin mantejon, na Sunevoj."
"Aha. Znam gde je."
"Kae da si sedeo u jednoj batici tamo i razgovarao sa njom. I sa generalicom Nanom. O'
pomorandu?"
"Pa, hteo bi ja, al paaara nemam. Nemam za troenje."
"Ma uzmi nekoliko. ekaj, ej, dau ti kesu." Sr pohita u zadnji deo piljarnice, a Njorka diskretno
uze jednu kruku i kliznu je u svoj dep.
"A sad ide okolo i pria o Pesovom planu. O' banane? Prave banane iz Urbsa?"
Njorka zaviri u cenu. "Ne", ree.
"Ma, dabe. Neu nita ti naplatim."
Njorka se uspravi, punei vazduhom grudni ko, dubok i velik kao bure. "Da. Znam. Zato i neu.
Sluaj. Ja bi tvoje banane ukrao, zna? To je laano. Ja bi ti ukrao banane i jo bi ti iz kase pokrao
pazar, jer ja sam ti takva sorta. Ja sam ti majstor lopov, a Tartarosu trebaju kartice za neto to
planiramo da uradimo. Al da mi da banane, to ne dozvoljavam. Previe su te kotale, ne bi bilo u
redu."
"Ali..."
"uti." Njorka je ve poeo da ljuti jednu pomorandu; odvajao je komade blistave kore, prstima
jakim i prljavim. "Imam jednu ribu u Orili, o kojoj kao treba da se brinem. Gladna je, a nije navikla
na glad ko ja. Znai, ako oe stavi pomorande i moda dva-tri-etri-pet krompira u to kesu, ja b' ti
bio zahvalan i to bi odneo njoj. Ne banane, meutim; a-a. Al prvo oguli ove to dolaze da kupuju. Aj',
ekau ovde, pa kad oni odu, ako dadne kesu, poneu je."
"To je Njorka prorok", apnu Sr nekima koji su se poeli okupljati na ulici, oko njegove tezge.
Poe se stvarati gomila. "Dvanaest utih jabuka, gospoo? I dve glavice kupusa! Svakako! Vrlo svee
i vrlo jeftino. Sveoa - jeftinoa."
Nekoliko minuta kasnije, on ree Njorki: "Ja bih da te povedem kod Svraka. Zna, Sklerodermin
mu. im se vrati moj deko. Svraak e ti dati da klopne zalogaj-dva mesa, siguran sam."
Dvesta ili vie ljudi ekalo je Njorku u Orili, a jo stotina je dola za njim, pratei ga ukorak.
Tartaros proaputa: "Umoran si, Njorka, moj noktolateru, i ozebao."
"To si dobro rek'o, Tartarose Strani."
"Iz tog razloga mogao bi nestrpljiv biti."
"Ne ja. Bivao sam ja umoran i ozebao na nekom krovu, dok oni okolo pretrauju sa psima."
"Upozoren budi. Ovog puta nagrada je vea."
Njorka se progura jednim ramenom napred, i tako obojica prooe kroz gomilu. Zaustavili su se
pred jednom prodavnicom ija su vrata bila zatvorena, a prozori zapreeni daskama zakucanim
unakrst. To je bilo njegovo odredite. Kese koje je nosio Njorka spusti na trotoar. "Sluaj, narode."
Gomila utihnu.
"Ne znam ta vi 'oete, al znam ta ja 'ou. 'Ou da ostavim ovu hranu kod jedne enske unutra.
Ona je gladna. Neki momci na pijaci dali mi ovo za nju. Ko je hteo da me vidi... evo, vid'li ste me.
Ko je hteo da me uje, eto, i uli ste me. Ako neko 'oe neto drugo, onda, ja kad ovo njoj odnesem,
mo' priamo."
Neko iz mase dobaci: "Da prinese neto na rtvu!"
"E, jesi blesav ti? Ja augur nisam." Njorka poe lupati pesnicom u vrata. "Hamerston! ivlje
malo!"
Vrata se otvorie; videi vojnika tako visokog, gomila uuta sasvim. "Ej, ej, nije taj na vladinoj
strani!" povika Njorka bre-bolje. "On radi za bogove isto kao i ja, ali kad smo dolazili ovamo..."
Pokua da se seti kad je to bilo; ali iako je jasno pamtio kako je gledao Hamerstona kako se iskopava
ispod nekoliko tona kamena nastalog raspadanjem 'brodske stene', nikako nije uspevao da stegne svoj
um oko podatka: kad je to bilo, kog dana. "Ono kad se Alambrera predala. E, pa, mnogi su pucali ba
na njega, i to ko, trupe, pa smo odluili da se zavuemo malo ovde."
Iza njega Hamerston proita: "Pitaj da li je patera tu." ulo se to vrlo jako i daleko, kao da je
olujni oblak pokuao da mu neto 'apne' u poverenju.
"Patera Inkus!" viknu Njorka. "Traimo tog stvarno svetog augura koji se zove patera Inkus. Neko
je pomenuo rtvovanje. Je l' tu patera Inkus?"
Nekoliko glasova iz zadnjih redova zagalami: "Ti prinesi. Ti prinesi rtvu!"
Iza Hamerstonovih lea, Zumbula zapita urno: "Je l' u tim kesama hrana? Daj ovamo."
Tartaros apnu: "Kai im da hoe", i te rei, nekim udom, nadjaae graju okupljenog naroda.
Njorka je bio ovim toliko iznenaen da se okrenuo da pogleda. "ta pria ti... ovaj... ma dobro,
Strani Tartarose. Kako god ti kae." Podie obe kese, dade ih u ruke Hamerstonu i sastavi ake u
'trubu' oko usta. "Prineu rtvu. Ostvarie vam se!"
"Kada?" etvorica podigoe iznad glava jedno preplaeno jare smee boje, ije je nesreno
blejanje bilo vidljivo, ali ne ujno.
"Sada, Njorka, nonie moj."
"Sada!" ponovi Njorka.
Jedan mravi ovek, iji su kaput i eir nekada bili skupoceni, zapita: "Ti tvrdi da boju volju
izvrava. Da li e doi neki bog?"
Njorka prieka da uje neku potvrdu toga od slepog boanstva koje je bilo uz njega; ali potvrda ne
stie.
Drugi prihvatie ovo pitanje. "Da li e bog doi?"
"A ta vi mislite?" dobaci im Njorka, tonom izazova, i stotinu rasprava i svaa poe istog
trenutka.
Iza masivnog zelenog tela Hamerstonovog, Zumbula upita: "A gde e to da uradi?"
"Ja mislio ti jede."
"Pa i jede", ree Hamerston brundavo. "ujem ja nju."
Buka se pojaavala; pedeset mukaraca dovikivalo je razne zahteve, kao i desetak ena iji su
glasovi 'pratali' jo jae. Njorka promrmlja: "Tartarose Strani, kai mi ta da im kaem, inae moe
ovde svata da bude."
"Zar ne kazah, nona ptico moja? Treba da prinese rtvu, svejedno da li meni ili nekom drugom
bogu."
Njorka ree Hamerstonu: "Skloni se s tih vrata. 'Ou vama oboma neto da kaem, al neu njoj da
se obraam kroz tebe."
Vojnik hitro iskorai na ulicu, to donese novih nekoliko trenutaka tiine izazvane
strahopotovanjem. Najednom otkrivena pogledima, Zumbula brzo savaka i proguta, pa obrisa prste
o prljavu haljinu. "Mislim da je ovo bila nektarina, i mislim da sam progutala koticu. Kosku. Ne
pamtim da sam je ispljunula. Moda sam je savakala. Telksice, al je dobra bila!"
"Ti pojedi sve to to ima tu", ree joj Njorka. "Ja mora idem u Sunevu."
"Idem i ja!"
Njorka zavrte glavom. "Ja nisam augur..."
Tartaros apnu: "Povedi i vojnika, i ovu enu."
"Ali morau da rtvujem neto. I Scila Prea je od mene to traila. Njena je namera bila
verovatno da ja njoj prinesem na rtvu Kedera."
"Trebae mi ogrta, kupanje, i minka - ne udaraj me! Ako me udari jo jednom ja u... Ja u..."
"Polazite vas oboje", ree joj Njorka, "i to sad odmah."
On zakorai napred, u gomilu. "Sluaj ovamo! Ej, tiina! Sluaj ova-mo!"
Hamerston ispali jedan 'debeli' metak iz puke, u vazduh.
"Ne dolazi nijedan bog! Vi ste hteli da ja prinesem neto na rtvu, zato emo otii do ulice
Suneve i uraditi to kako valja. Ali nijedan bog nee doi!" Poluglasno dodade: "A i da doe, vi ga
ne biste videli, tupanderi."
Krenuli su, ipak, za njim, uzanom ulicom, pokazujui vie strahopotovanja prema njemu nego
prema zastraujuem vojniku pored njega koji je sa sobom vukao, nepopustljivim zahvatom,
raupanu mladu enu koja se, obuena samo u crvenu svilenu haljinu, sva tresla od hladnoe.
Sa najvieg stepenika Svilinog mantejona Njorka im se opet obratio. "Rekoh vam da boga biti
nee. Vi mene malo zezate, a? Prinesi rtvu ovoga minuta, sad! Pokai nam nekog boga, Njorka!
Klepeete mnogo. Mislite da bise mogli ovako da me zezate, kad bih ja mogao bogove da cimam
kako ja hou? Ne mogu ja to. Ne moete ni vi. Ono to ja vama imam da kaem, glasi: vreme je."
On isuka noekanju sa drkom od mesinga. "Ovim ja mogu vae koze da seem. Nije to nita.
Mogu li da izreem sebe iz ovog sveta? To je vano. Razmiljajte o tome. Niko osim vas ne moe vas
naterati na razmiljanje; ak ni bogovi."
"rtvuj!" povika neko.
"ak ni bogovi!" dernjao se Njorka ogromnim glasom. "Ali oni vas mogu ugasiti ako ne budete
mislili, je l' to jasno? Ili vas mogu naprosto ostaviti da umrete, jer ovaj svit je gotov! Meni je to
Tartaros rekao!"
Gomila se uskomea. "Jeste ikad videli na ulici mrtvu kuku? I kako njeni mladunci jo
pokuavaju da isisaju bar malo mleka? E, to ste vi! I to sam ja!" A preko ramena Njorka ree:
"Otvori ta vrata, Hamerstone."
Vojnik savi jedan prst, debeo kao uskija, oko kvake od kovanog gvoa, i poe je okretati
nadole, a zatim i sve jae drmati, tako da se inilo da e vrata svakog trenutka ispasti iz arki.
"Zakljuano", ree on.
"U tom sluaju... razvaljuj. Dobro e nam doi drvo."
Hamerston pusti kvaku i povue pesnicu unazad, ali Zumbula uzviknu: "ekaj! Ide neko!"
Sledeeg trenutka Njorka zau angrljanje i kripu stare brave, pa masivno tup! od pomicanja
reze. On uhvati kvaku i povue vrata ka sebi.
"Patera!" uzviknu Hamerston i kleknu kao otac koji hoe da zagrli deaka koji ne voli da ga neko
odie sa zemlje. Zagrli Inkusa, rukama koje su mogle polomiti rebra biku.
ak se i Njorka nasmei. "Zdravo, patera. Gde si bio?"
Zumbula, u nedoumici izmeu prilike za bekstvo i prilike za trajno izbavljenje, za koju je oseala
da se blii, podgurnu Njorku. "Je li to on? Onaj o kome Hamerston pria sve vreme?"
"Jeste. O' se raspravlja s njime o tome? Neu ni ja."
Upirui prst u Inkusa, on saopti: "Ovo je taj augur o kome sam vas pitao. Sad moemo imati
pravog augura, a on e moda dopustiti meni da pomognem. Trebae nam drva za oltar, shvatate? 'Aj
da pou neki od vas, i da donesu drva. Kedrovinu, ako je moete nai, a ako ne, onda bilo kakva
drva."
Iz Hamerstonovog zagrljaja, Inkus se pobuni. "Njorka, sine moj!"
"Moramo, patera. Voli da mnogo ljudi gleda kako ti prinosi rtvu? Evo ja sam ti doveo tri
stotine, etiri stotine ljudi. Hamerstone, popusti malo, skrcae ga."
Zumbula zabrza tako da su njene rei proletale u dugim nizovima kao jata uplaenih ptiica
konopljarki. "Patera, znam na ta liim, znam kako grozno izgledam, ali ja nisam od one vrste koja bi
ikad podigla kapu za ovakvog tipa ili ak pristala samo da razgovara s njim, a oni ponekad hoe
samo da razgovaraju, zna, ali ovo sad to vidi, ovo nisam ja, ja imam i pare i dobru odeu, makar
da ovek to ne bi rek'o kad me sad pogleda, a imam i nakit, nakit, a poznajem i ljude, zna, ljude koji
su voljni da mi iziu u susret za neto, u svako doba, komisionare i brigadire, a znam i Kaldea,
stvarno ga poznajem, on je izuzetno dobar prijatelj moj, ali ovaj ovek ovde i ovaj vojnik prisiljavali
su me da boravim u jednom ledenom umezu sa pacovima, mora mi pomoi patera, kai im da..."
Njorka joj pritisnu aku na usta. "Ona je sklona da tako lupeta, patera, pa i due, al mi nemamo
vremena za sve to. Hamerstone, pusti oveka. Uvedi ga unutra, do oltara. Mislim da moe i da ga
nosi, ako e se zbog toga oseati bolje."
"Ja sam se molio", uspe Inkus da izgovori, hvatajui vazduh, dok ga je Hamerston podizao, "ja se
moljah jutro celo, padah na kolena sa jecajima najtunijim - nemoj da me ispusti, Hamerstone sine
moj, ramena su ti neto klizava - za znak naklonosti Scile Talasne ili bilo kog drugog boga; za
najmanju trunicu podrke, za najmizerniju mrvicu ojaanja u mojoj bogomdanoj misiji."
"A moda si i dobio, kaz'o bih ja", ree mu Njorka. "ta misli ti, Tartarose Strani?"
Slepi bog ga, za kratko, stisnu za aku. "Pusti tu enu da ide slobodno kud hoe, Njorka,
noktolakteru moj. Ja u te sad ostaviti. Popravio sam, koliko je bilo mogue, oteenja u tvom umu."
Njorka se okrete, iako je znao da boga ne moe videti.
"Tvoj e um uskoro sam zaleiti preostala oteenja. Objasnio sam ti zadatak koji ima. Uio si i
bolje nego to sam se nadao. Uperi pogled u sveti prozor, Njorka, noktolateru moj."
"Plan je da se isprazni ceo svitak, Tartarose Strani. Al ja to ne mogu sam!"
"Gledajte svi u ekran, Njorka. U sveti prozor. Ovo je poslednje uputstvo od mene."
Njorka potonu na kolena. Kroz otvorena vrata vide da u udaljenom kraju mantejonske dvorane
poinje neka srebrna svetlost. "Sklanjaj mi se s puta, Hamerstone! Mora da gledam prozor."
"Zbogom, Njorka. Neka ni ja ni ti ne zaboravimo nikada sve one molitve koje si mi upuivao na
nonoj strani, dok sam ja oslukivao nevidljiv u tvom staklu."
Njorka ustade, sam.
"Pa, ti plae", ree Zumbula. Prie mu i zagleda mu se u lice izbliza. "Njorka, ti plae."
"Rek'o bi da je tako." On poe prstima brisati oi iz kojih su lile suze naveliko. "Ja nikada nisam
im'o oca."
"A, ja sam imala oca, i imam, ali on je prava svinjska guzica." Vernici su se gurali pored njih,
donosei drva. Neki su se zaustavljali, zurili.
"Mora da se popnem i uradim to tamo. Ti ako si reila da ide, idi. Neu te spreavati."
"Slobodna sam da odem kad god hou?"
"Jesi, Zu. 'Aj, kibaj. Kloparaj."
"U tom sluaju u... ne, to bi bilo blesavo. 'Aj, zdravo, Mlatko." Njene usne ovla dodirnue
njegove.
"Njorka, sine moj!" Inkus je stajao pored oltara, gde je pazio da drva budu to bolje sloena za
vatru. "Imamo drva ve i iznad naih stvarnih potreba. Reci im da dalje ne pridonose drva blie."
Njorka im ree, srean to ima ta da radi.
Inkus se pope na Svilinu govornicu, zvanu 'ambion', i tamo se uspravi i izdie ak i na prste, toliko
da je bio, sada, prividno vei od svoje stvarne visine. "Blagoslov jednog svetog augura svima vama i
svakome pojedinome od vas, deco moja. Tiina tamo u zadnjim redovima! Ovo je mantejon, kua
sveta, besmrtnim bogovima predana." Ovo je bio onaj as o kome je sanjario jo od detinjstva.
"Hamerstone, sine moj. Najbolje je pobone darove svoje ponuditi plamenu koji je potpaljen
neposredno zracima nebeskim blagotvornim. To nam nije dato u ovom danu tame. Ako zaviri u
riznicu nau, a ona je odmah iza svetog prozora, nai e moda vatrilo, posudu od metala ili ak od
skromne terakote, gde se sveta iskra uva uvek, da poslui ako naie as ba ovakav."
"Polazim, patera."
Inkus usmeri panju opet na kongregaciju vernika. "Na ovoj taki, deco moja, iskuenje me zanosi
veoma da otkrijem vama moj identitet, kao i mnogostruke i mnogobrojne peripetije i dogodovtine
koje me donesoe konano i napokon do vas. Uzdrau se, doim. Augur sam, vidite. Ja sam onaj
augur koga je Scila Preobilna odredila da bude sledei Prolokutor, sa zadatkom potpunog unitenja
Ajunta..."
Pola minuta klicanja nateralo ga je da prieka sa nastavkom te reenice.
"Ja sam osim toga - mogu li rei 'ratni drug', Njorka? Ja sam sapatnik barem, Njorkin."
Iz dvorane Njorka uzviknu: "Drugar pravi!"
"Hvala ti. Premda obuzet, kao to bi trebalo da vam bude jasno, jadom i eljom da se
veroispovedanje smirenije nastavi, stigoh pomisliti na ovaj mantejon, mantejon naeg novog Kaldea,
kao na mesto na koje bih se mogao povui, da molitvama i kontemplacijom pokuam dokuiti
nesaznatljive puteve boije. Nisam ovu zgradu video, ali sam o njoj mnogo sluao, tokom ovih
malobrojnih dana otkad su Njorka, i moj dragi prijatelj Hamerston..."
"Naao sam, patera." Hamerston pokaza glineni lonac sa bonim prorezima. Videlo se da unutra
neto goruca ili se ari.
"Njorka, jesi li doao da mi pomae? Takav e biti postupak, je li?"
Jedan glas, prividno bez tela, ree: "Mora on da ih ubija."
"Onda i hoe, i to sa mojim blagoslovom. Ali sa liturgijom ta emo? Njorka?"
Njorka se pope stepenicama do oltara. "Ja ne znam rei, patera. To e morati ti."
"I hou. A ako e pomagati Njorka, zato bi moj dragi prijatelj Hamerston bio iskljuen? Prinesi
svetu vatru ovom gorivu, Hamerstone, zamolio bih te.
Nabavio sam klju, dakle, doao u mantejon ovaj, i zakljuao se unutra, ubrajajui i blaeno
kriputanje brave u duhovno blago moje. Dooh, velim, u traganju za tiinom, reen da se molitvi i
razmiljanju posvetim. Tiinu naoh, a i mir, i sat za satom na kolenima provodih, najskromniji
molilac pred bogovima besmrtnim. To je praksa koju i vama preporuujem bez ikakve rezerve."
Jeziak plamena pojavi se meu cepkama drveta na oltaru, na mestu gde je Hamerston nastojao da
duvanjem raspiri iskrice iz vatrila.
"Bio sam od svakog prekidanja bezbedan. Tako sam bar mislio. Onda ste vi banuli, masa
ustalasana, i uzdigli me na ovaj sveti ambion. Kako jasno bogovi zbore! Scila Nadilazea uzdie me
do prolokutorstva. Sad, evo, i upozorenje stie da Prolokutor - ja - ne moe sveti usamljenik biti, ma
koliko za mirom eznuo. Molite se za mene, deco moja, kao to se ja molim za sebe. Ne dajte mi da
ikad zaboravim lekciju koju sam dobio!
Njorka, sine moj. Ima li rtveni no?"
Njorka opet potee istu noekanju iz izme. "Samo ovo, patera."
"Onda to dovoljno mora biti. Donesi da ga blagosiljam." Njorka donese no i Inkus ga stvarno
blagoslovi, iscrtavajui prstima u vazduhu iznad noa znak sabiranja. Pre nego to je to dovrio,
Hamerston je ve bio prisiljen da uzmakne jedan korak od plamena koji se razbuktavao.
"U svetom obredu koji bi kudikamo ispravniji bio, trebalo bi da ja svakog donosioca pitam kome
od Velikih devetoro, ili kom drugom bogu, prinosi svoju lepu rtvu. Danas, meutim..."
"Tartarosu!" povika neko iz prepune dvorane. "Taj je stalno na njemu!"
"Nisu crne", ree Njorka, upuujui rei tom oveku.
Inkus sveano klimnu glavom. "U ovim okolnostima to nesavrenstvo se mora po strani ostaviti.
Nisu ni bele. Ali te ivotinje nisu ni crne, kao to moj donedavni ratni saborac opravdano ree. Iz tog
razloga, svaka rtva bie ponuena svim bogovima."
Inkus baci pogled na prvu rtvu, pa se okrete ekranu, podie i rairi ruke, pa povika dramatino:
"Primite, o, svi vi bogovi, na rtvu prineto ovo fino svinje. I govorite nam, preklinjemo, o
vremenima koja e doi. ta nam je initi? Vaa i najmanja re e... Vaa...re..."
Nije dospeo dalje.
U srebrnom zraenju ekrana zaplovie mrljice izbledele pastelne boje, koje su mogle biti samo
senke ili utvare neega, optike varke, poremeaji vida, kapljice blede azurne i blede ruiaste boje,
koje su se rascvetavale samo da bi odmah i svenule, proseene mlazevima bisernog sedefastog sjaja
ili ebonove crnine.
Njorka, koji je ve bio uzmahnuo noem visoko iznad praseta, sada ispusti no i pade na kolena.
Uini mu se, samo na tren, da je razaznao neko lice na levoj strani ekrana. Zatim drugo lice, sasvim
drugaije, na desnoj strani. Jedan glas mu poe neto govoriti, ali glas kakav Njorka jo nikad nije
uo, proet tutnjavom monih maina. Glas koji ga poe hvaliti i podsticati da potrai nekoga ili
neto. S vremena na vreme, ali u znatnim razmacima, uspevao je da razume, ili mu se bar priinjavalo
tako, poneku re, poneki termin njemu poznat: duh, augur, plan. Posle toga nastupi tiina.
Na kolenima je bio i Inkus, koji je ispred sebe sklopio i skupio ake, a u ekran gledao licem
deteta.
Svinje je nestalo; moda je bilo uvueno u ekran, ili je, naprosto, strugnulo u mantejonsku
pomrinu, a odatle u vetrovito zimsko jutro.
Hamerston je stajao u krutom stavu mirno, a desna aka bila mu je pruena koso uvis ka
slepoonici, u vojnikom gestu salutiranja.
Prolo je neko vreme, koje je moglo biti kratko ili dugo, po zavretku govora sa staklenog ekrana,
na kome vie nikakvih boja nije bilo; u tom vremenu vladala je tiina; okupljeni vernici u prepunoj
sali stajali su kao kipovi, tu u starom mantejonu u Ulici sunevoj, kipovi sa izbuljenim oima i
otvorenim ustima.
Onda poe galama. Oni mukarci koji su sve odgledali sedei, sad su skoili na noge; neki koji su
gledali kleei, sad su se pentrali na crkvene klupice i poinjali po njima da pleu i ipaju. Neki su
kukali i zavijali kao da ih neto uasno boli. Neki su kricima prolamali dvoranu kao da su u zanosu ili
ekstazi. Jedna ena pade u epileptinom napadu, poe se bacakati po podu, u grevima kao muva koju
je neko oborio i delimino zgnjeio; krvava pena pola joj je na usta, zato to je sopstvenim zubima
kidala svoj jezik i usne; ali niti ju je ko primetio, niti je ikog bilo za nju briga.
"Otiao je", ree Njorka, i dalje netremice zurei u sveti prozor, koji je, meutim, ostajao potpuno
prazan. Zatim glasnije, dovoljno glasno da ga uje Hamerston: "Nije vie tu. To je bio on, zar ne?
Pes."
Hamerstonova elina desna ruka spusti se iz salutiranja ravno dole i zveknu o telo, zvuk kao
siloviti sudar maeva.
"Da li je iko... Da l' si ga ti razumeo, patera? Zvualo je kao da je priao o... o..." Neki ovek,
Njorki sasvim nepoznat, isprui ruku i poe ovlano pipkati Njorkin kaput kao to bi pipao sveti
ekran.
"Imao je naklonosti za mene", zakljui Njorka smeteno. "Tako nekako je zvualo: kao da on ima
naklonosti za mene." Nije ga uo niko.
Inkus se pridigao na noge. Teturavim koracima dovukao se do govornikog balkonia; poe da
otvara i zatvara usta, izgledalo je da usnama oblikuje neke rei, ali od huke i buke naroda nije se ulo
nita. Posle nekog vremena on se, pokretom ruke, obrati Hamerstonu, koji gromovitim glasom pozva
na tiinu.
"Zadatak je moj..." Inkusov glas se ojaao do nekakvog pridavljenog cijukanja; on sad proisti
grlo. "Zadatak je moj razjanjenje sadrina to ih je izgovorilo boanstvo." Vraao se polako u svoj
uobiajeni pomalo 'pevajui' ritam govora, i uz to sticao vee pouzdanje, kao i jainu glasa. "Poruku
njegovu da razjasnim, da se mi u njoj razaberemo, dakle, i zapovesti njegove da prenesem."
Jedan ovek u drugom redu viknu: "Bio je to Pes, zar ne?"
Inkus klimnu glavom, pri emu mu obrazi zadrhtae. "Jeste. Gospod Pes, otac Svitka i graditelj
bogova." Ovu greku ne primetie ni sluaoci, ni sam Inkus.
"On je govorio meni", ree Hamerston Njorki. U njegovom glasu svitala je zora radosti. "Imao
sam ja prilike njega da gledam, jednom, ranije, na jednoj paradi, ali iz daljine. Ovog puta, on je
govorio meni. Ovako kao to ja govorim tebi; i dao mi je jedno nareenje."
Njorka otupelo klimnu glavom.
"Mora biti da je patera to uo. Zar ne? Sigurno je uo. Godinama emo mi priati o ovome, kako
se Pes nama obratio i kako mi je dao nareenje. Meni i pateri."
"Pre nego to bih otpoeo egzegezu", ree Inkus, iji je glas sad bio jo jai i proet autoritetom
koji sasvim utia vernike. "ja u vama poveriti jednu istinu koja nije optepoznata, a koju saznadoh i
ja tek danas. U molpindan je Veliki Pes teofanijom udostojio o... onog ostarelog asnog augura koji je
nebrojene decenije proveo na mestu Prolokutora, Govornika prvog. Dunost ta njegova preneta je na
mene voljom Scile Spasiteljke, koja e se nesumnjivo postarati o tome da njegova verna sluba, koja
se toliko oduila, bude nagraena onom slobodom od svih briga koja jeste mirisni parfem duboke
starosti. I ta je teofanija, priznajem, bila ono to me je poslalo u potragu za smirenou, kao to vam
ispripovedah. To uznemirujue obavetenje da se Otac sedmoro bogova ispoljio pred onim koga sam
ja nesmotreno bio spreman da sagledam kao takmaca."
"Da li je rekao neto o meni?" upita Njorka, tonom napola moleivim, ali i napola preteim,
pribliavajui se ambionu. "Jeste, rekao je neto, a? ta je rekao?" Hamerston se isprei ispred
njega.
"Moljah se Pesu", nastavi Inkus, obuzet divljenjem. "Navaljivao sam da on uvidi pravednost moje
kandidature, i suzama to potkrepljivao. A sada kako jasno sagledavam taj manji plan, ugraen tako da
poslui kao pokreta veeg plana! Jer Pes Veliki je prvo blagoslov svoj dao Prolokutoru
dosadanjem, a onda i novom." Inkus pokaza jednim prstom ka svom stomaku. "Obeleje je dejstava
boijih to da ona, ma koliko neoekivana mogu biti, u kasnijem razmatranju budu sagledana kao
savrena i neizbena.
A sada poinjem vam poveravati boanske rei koje nam je Pes Veliki kazao maloas."
Visoko iznad onog zrna boje mumije, koje je bilo vazduni brod generalice Sabe, ali ipak punih
pet stotina lakata ispod niskih zimskih oblaka, letai koje je Kalde Svila upravo uporedio sa jatom
roda jahali su na neujednaenom vetru severcu.
Gledajui iz sredine njihove formacije, Shiatan je prouavao svoje drugare. Pogledi svih njih bili
su usmereni ka oblacima, kao to je i oekivao, ili ka isuenim smeim njivama, srebrnim koniima
potoka, ili ka jezeru koje se toliko smanjilo; nikakva krizna situacija, pa ak ni neposredno nareenje
- makar dolo i od samog boga - nije moglo nadjaati navike koje su se kod njih mnogo godina
uvrivale, niti ih naterati da onaj narod koji se dole namnoio, a koji je njima poznat pod nazivom
'tovar', to jest 'Brodski tovar', smatraju vanim.
I sam Shiatan osmotri oblake i oita instrumente, a onda izgubi zanimanje za to. Dugaka uta i
smea kolona u marevskom rasporedu pribliava se gradu, sa juga. Viao je on sline parade i
ranije, i nije mnogo razmiljao o njima i njihovom eventualnom znaaju; vojne jedinice na maru
moe zaustaviti nekom lavinom, poplavom, umskim poarom, moe poslati oluje da ih razjure, ne
manje delotvorno nego to bi to uinile flote. Nijedna vojska nikad nije uspela prei Planine-koje-
gledaju-u-planine; i svi su izgledi da to nijedna nikad i nee. Sasvim bi druga stvar bila ako bi se
ovde, u sredinjem prostoru broda, pojavile horde kao to je ta dole.
4. MAEVI SFIKSINI
Stojei kruto u sveanoj odori od somota boje aja, Kalde Svila proklinjao je, u mislima, sebe to
nije obezbedio stolice - naime, to se nije postarao da neko drugi obezbedi stolice. Njegovo je
oekivanje danas bilo (izvrstan dokaz, ree on sebi, naivnosti, i potpune nespremnosti za dunost koja
mu je nametnuta) da e Kvecal, Usik, Saba i on - i Mejtera Nana, ako bude pronaena - zauzeti svoja
mesta na ovoj platformi i da e se ubrzo posle toga pojaviti ta vojska koju je grad Trivigaunte poslao
u pomo narodu Virona.
Desilo se, dabome, drugaije. Desilo se to da je ak i visoko disciplinovana horda generalice
Sijuf, sainjena od sedamdeset pet hiljada ena i mukaraca, ostala tano ono to jeste: masa od
sedamdeset pet hiljada osoba. ta tek rei o hiljadama konja i Devetoro-bogova-znaju koliko kamila.
Kamila!
Kao deak, Svila je veoma rano postao religiozan, i tada je smatrao da je Sfiksa ponajmanje
privlana od svih boginja; mukobanjasta, sa grivom tamne oker i smee boje, vie lavica nego ena.
Sad se inilo da lavovi nemaju nikakve veze sa ratovanjem u stvarnosti, a konji, mazge i kamile
imaju, itekako. Konji, mazge i kamile su ljubimci Sfikse Ubodne; Svila bi ih danas vrlo rado
prihvatio (ili, ak, guske, gerbile, kunie), kad bi se samo taj njihov dolazak ve jednom ostvario.
Nalet ledenog vetra potrese trijumfalnu kapiju. Bila je na brzinu sklepana i morala je, maltene
sigurno, pasti, ako ovaj zimski vetar dune samo malice jae; tavie, bilo je verovatno da e pasti u
svakom sluaju, ako se Sijufina vojska ne pojavi uskoro.
Valjda bi trebalo da postoji, u tolikoj gomili sveta oko poasne platforme, bar neko ko moe i
hoe da donese stolice. Svila zakljui da bi trebalo prvo da uputi takvog 'nekog' da obezbedi sedite
Kvecalu, koji je ve u poodmaklim godinama, a stoji na nogama, evo, ve skoro jedan sat; onda bi
naruio stolice za Usika i Sabu, pa i za sebe. Jo pet minuta ovog dredanja, i on e sii sa tribine,
dograbie nekog komisionara za okovratnik i zatraie stolice. To se mora uraditi, i uradie se - u
tome je cela pria.
Vetruina opet navali na njih sve, i Svila stee zube. uta praina dala je vetru desetak vidljivih
tela, vazdune vrtloge koji su se 'klizali' du zidina Alamede. Jedna traka ukrasne zelene hartije
otkide se od trijumfalnog luka, provue se kroz vetar uzlazno, gipkim talasanjima, i za nekoliko
sekundi nestade u pravcu ukotvljenog vazdunog broda.
Iz vazdunog broda trebalo bi da bude lako oceniti kad e trupe stvarno da stignu, razmiljao je
on. Da je imao na raspolaganju samo jo jedan dan, mogao je urediti da se daju nekakvi signali: da se
sa prve, prednje gondole isprui zastava im prethodnica umarira u grad, ili da se upali up za
pravljenje dimnog signala, ako je nastalo zakanjenje. On, na sopstveno iznenaenje, uvide da nije
izgubio nita od one oduevljene elje da se popne u taj vazduni brod, bez obzira na dunosti kojih
ima sve vie i bez obzira na ovaj zimski vetar. Ba kao i Rog (momak koji bi najbolje mogao, u ovom
trenutku, nai stolice, ili bar nekakve sanduke), on je eznuo da leti kao to to letai uspevaju.
Danas je bilo letaa mnogo. Vie, zakljui on, nego to je ikad ranije video. itavo jedno jato,
nalik na jato roda, upravo je iskrsnulo iza vazdunog broda. Koji li to grad alje njih u patrole du
sunca, i ta li je to to takva patrola moe, zapravo, da uini?
Hujanje i fijuk najavie novi talas vetra, koji poe brisati preko Alamede i tresti izreetane topole
zasaene du glavne ulice ispred zatvorskih zidina. Desno od njega Saba se ukruti; on sam drhtao je
bez ikakvog stida. Ogrta zakonite vlasti leprao je oko njegovih cevanica, platno se talasalo kao
jezero Limna; ceo ogrta bi poleteo i zaleprao iza njega kao zastava da ga Svila nije pridravao
oberuke. Pre nekoliko sati, kad ga je u Juzgadu obukao, taj komad odee, tako dugaak, sa takvim
obiljem debele tkanine, doneo mu je oseaj toplote, nametljive i maltene guee; Svila je tada bio u
velikom iskuenju da tako luksuzan, debeli ogrta odbaci i da na paradu poe samo u jeftinoj (a to
znai i tankoj) augurskoj odedi koju je i sad ispod ogrtaa imao; majstor Ksipias i komisionar Metilj
ubedili su ga da to ne uini. Da je sve ostalo kao u Juzgadou, do sad je ogrta trebalo da bude sasvim
mokar od znoja; umesto toga, Svila se naao u situaciji da silno prieljkuje da ima i kapu, ili bilo ta
slino, na glavi. Saba ima svoju vojniku kapu boje praine, Usik ima visoki lem od zelene tavljene
koe. On nema nita.
Onaj njegov stari slamni eir sa irokim obodom, koji je nosio dok je popravljao krov, nestao je
- u Krvovoj vili izgubljen, kao i Mejtera Nana. Novi slamni eir, takoe sa irokim obodom, kupljen
na jezeru, takoe je nestao, ostao je u onoj sobi iz koje je talus ugrabio Svilu. Kapica patere tuke,
crna kalota koju je tuka nosio zimi, ostala je u mantejonu - Svila se jedva usuivao i da je dodirne,
od kad ju je tukin duh ispustio na odmoritu tamonjeg stepenita.
Svi su oni sada mrtvi: tuka, Krv i onaj talus. Drugi i trei od njegove ruke poginuli.
Zar ova Sijuf i njene vojnikinje nee nikada doi? On poe pogledom pretraivati nebo iznad
vazdune lae, da bi, eventualno, video bar deli sunca. Onaj umirui leta kazao je da oni, letai,
'gube kontrolu'. A koje to lance moe potezati i na taj nain 'kontrolisati' sunce? Koja to krma
usmerava plovidbu sunca?
Ali sunce se nije videlo, skriveno, naravno, preteim oblacima. Bilo bi detinjasto aliti se to je
zima dola, najzad, u danima kad kalendar kae da bi trebalo da je ve pola zime prolo.
Uskoro e prolee, osim ako se zima otegne isto onako kao leto koje je, pre nje, potrajalo tako
nenormalno dugo. Ako u prolee ne padnu dobre kie, pae on sa vlasti; ako se kukuruz idueg leta
sasui i uvene, nee nita due iveti ni on, novi Kalde Virona, od bogova naimenovan. On doara
sebi sliku kako Zumbula i on bee iz grada, na brzim konjima; ali Zumbula je izgubljena, jednako kao
Mejtera Nana, a osim toga, on o konjima ne zna nita sem injenice da mogu biti prineti Pesu na rtvu
i da to ne bi bilo nedolino. Naime, mogli bi, kad bi Pes bio iv, ali Pes je mrtav.
Da li je i Zumbula mrtva? Svila opet zadrhta.
U daljini zasvira vojna muzika, vrlo slabo ujna; njegov sluh ipak uhvati jasne, hrabre glasove
truba i topot konjice.
Neko, moda je to bio Usik, ree: "Ahhh." Svila oseti da mu se lice razvlai u osmeh, srean to
nije on jedini bio nestrpljiv i namuen. Desno od njega Saba promrmlja: "Ja bih ti mogla odrediti
jedinice, kako koja nailazi, i za svaku ispriati poneto od njene istorije, ako eli."
On klimnu glavom. "Da, ja bih bio zahvalan, generalice." Bio je u iskuenju da pita o letaima
ovoga svita, jer bi ona, kao zapovednica vazdunog broda, mogla znati o njima neto zanimljivo -
moda ak i korisno. Ali bio bi vrhunac loih manira ispoljiti, sada, zanimanje za bilo ta osim za
vojnu mo Trivigauntea.
Tamno lice jedne mlade ene (posle kratke nesigurnosti on prepoznade da je to Rogova devojka,
Kopriva) pojavi se na levoj strani tribine. Dovoljno glasno da i Svila uje, Kopriva upita: "Vaa
svesnosti, da li biste eleli sesti? Ima ovde jedan ovek koji iznajmljuje stolice na rasklapanje."
Kvecalovo lice se ozari. "Kako je to ljubazno od tebe, dete moje! Ne, imam ja ovaj moj tap,
zvani bakulus; tako da mi je bolje nego drugima." (Ovo nije bilo sasvim tano; Usik je drao svoj
teki ma ispred sebe i naslanjao se na njega kao na tap za etnju.) "Patera Kalde nije te sree",
nastavi Kvecal. "Da li bi eleo da ova devojka iznajmi stolicu za tebe, patera Kalde?"
Naravno da bi bilo nezamislivo da on sedi, a Prolokutor stoji. Svila ree: "Mnogo ti hvala,
Koprivo, ali nee biti potrebno."
"Upravo sam doneo odluku", ree Kvecal Koprivi, "da iako ne elim jednu stolicu, rado bih uzeo
dve. Jednu za mene i jednu za pateru Kaldea. Ima li ti dovoljno para za dve?"
Kopriva mu ree da ima, i nestade u gomili.
Sa Sviline desne strane Saba proguna: "Vi muki nemate izdrljivost kao ene. To je biologija,
nema se tu ega stideti, ali pokazuje zato smo mi enske najbolja peadija." Svili obrazi poee da
gore; mala promena u dranju Kvecalovom nagovestila je da je uo i on, i da sad eka da uje ta e
Svila odgovoriti.
A ta bi sam Kvecal odgovorio? Sabina primedba graniila se sa neoprostivom nadmenou,
nesumnjivo, a pravedni bogovi kanjavaju nadmene ljude - tako su, bar, njega uili u sholi. On malo
razmisli i zakljui da je to jedna od malobrojnih stvari kojima su ga nauili, a koja izgleda
neporecivo istinita.
On se osmehnu. "Sasvim si u pravu, generalice, kao i uvek. Nijednom posmatrau ne moe
promai da ene izdravaju daleko vie nego mukarci, i hrabrije."
Desno od Sabe, Usik promrmlja: "Na Kalde ima slomljen zglob stopala. Zar nisi primetila koliko
hramlje?"
"Auh, to mi je otilo s pameti, Kalde", ree Saba, zvuei kao da se istinski kaje. "Izvinjavam se,
zaista."
"Nema se za ta izvinjavati, generalice. Iskazala si jednu neospornu injenicu. Sfiksa i Scila bi se
mogle izvinjavati zbog injenica, moda - ali obian smrtnik?"
"Svejedno, ja... eno, idu."
Prve jahaice, visoke ene na ustrim konjima, ukazale su se na vidiku, ali zvaninici sa tribina
mogli su ih videti zasad samo kroz trijumfalni slavoluk. Svaka je nosila po jedno vitko koplje, a na
koplju izduenu trouglastu utu zastavicu odmah ispod vrha. "Pratea eta", ree Saba Svili, niskim
tonom. "Sve one su plemenitog roda; osim to obavljaju sve redovne vojnike dunosti, takoe daju
telesnu strau za Rani."
"Ja ne znam nita o tim stvarima", ree Svila naginjui se ka njoj, "ali zar ne bi puke sa debelom
municijom bile ubojitije od tih kopalja?"
"Videe ih bolje kroz koji trenutak. Levo od sedla svaka ima i puku, koja je zavuena u dugaku
futrolu. Koplja su za juri, zato to pucanj iz puke, konju iznad uiju, dovodi do toga da se konj
upanii."
Svila klimnu glavom, ali poe razmiljati, i nehotice, o izvetajima koji su do njega ranijih dana
stizali, a u kojima se govorilo da su Mejtera Nana i njeni dobrovoljci, juriajui na konjima na
lebdelice u Kaveznoj ulici, pucali iz igliara. Dalo bi se pretpostaviti da srazmerno tihi pucanj
pitolja igliara ne uznemirava konja u istoj meri kao pucanj iz puke, koji stvarno odjekuje nairoko
i nadaleko. Pa ipak, bar po njegovom utisku, ak i mali igliar, kao to je bio Zumbulin, sa ukupno
peseset ili stotinu iglica, bio bi nadmono oruje.
Pojavi se Kopriva, donosei stolice na rasklapanje sa platnenim seditima. Kvecal prihvati jednu
i sede, a Kopriva drugu prui Svili.
On je uze i pokaza Sabi. "Zar ne bi rado sela na ovo, generalice? Samo izvoli."
"Nipoto ne!"
"Mogli bismo sedeti naizmenino, ako eli", istrajavao je Svila. "Odmori se ti neko vreme, pa ja
neko vreme, i tako dalje."
Ona zavrte glavom odreno i stee usne; a Svila spusti stolicu, neupotrebljenu, izmeu njih.
Pratea eta jahala je u koloni po tri naporedo. inilo se da jahaice pomno gledaju publiku du
ulice. Svila je otprilike prebrojao tu etu i zakljuio da ih ne moe biti vie od dvesta. Vojnikinje iza
Pratee ete nisu imale koplja, nisu bile tako podjednake visine, niti su imale tako dobre konje; ali su
jahale po deset naporedo, a predvodila ih je oficirka u pranjavom starom ogrtau, na najboljem
konju koga je Svila ikada video.
"Generalisima Sijuf", proguna Saba. "Ona je Ranina roaka i po oevoj i po majinoj liniji."
"Vaa vrhovna vojna zapovednica."
Saba klimnu glavom. "Vojni genije."
Osmotrivi taj orlovski profil, Svila zakljui da bi to itekako moglo biti istina, i da je svakako
istina u dovoljnoj meri da Sijuf bude dragocena saveznica; genije ili ne, zraila je odlunou i
inteligencijom. Nije se mogao ne zapitati ta su generalisimi Sijuf napriali o njemu, i ta ona sad
misli o njemu, nesigurnom, mladom vladaocu jednog grada koji je, gledano iz Trivigauntea,
inostranstvo. Nagon da prstima proelja i zagladi neurednu kosu, kao to bi uradio tokom razgvora
sa Kvecalom, bio je praktino neodoljiv. Tokom nekih pola sekunde, Sijufova i on gledali su se oi u
oi.
Onda je Saba salutirala, na ta je Sijuf odgovorila takoe salutiranjem, ali nemarnim; tek posle
toga je Usik salutirao inostranom vojskovoi, u skladu sa protokolom koji je bio dogovoren u tardan.
Iza nje, disciplinovane mlade ene poee izvlaiti sablje i dizati ih ispred lica okrenutog za pozdrav
nalevo; prvi red, pa drugi, trei, i tako sve dalje i dalje, bez i najmanjeg obraanja panje na
kovitlanje vetra i estoku hladnou.
"Generalisima Sijuf jae na elu svoje regimente. Stupila je u oruane snage pre osamnaest
godina, sa inom natporunice, a ta jedinica sada je poznata kao Generalisimina pomona laka
konjika..."
Saba zauta; Svila, drhtei, upita: "Da?"
"Tvoj narod ne klie, Kalde. Ni priblino koliko bi trebalo. Generalisima nee biti zadovoljna."
On zgrabi tu priliku. "Moda se plae da e vam upaniiti konje." Detinjasto, ali prija, bar minut-
dva.
Kad se ve inilo da e ta konjanika kolona biti beskrajna, ukaza se iroki prekid koji je,
oigledno, znaio da je zavrena Generalisimina pomona laka konjika brigada. Naie zastava
Trivigauntea, uta, smea i crvena, koju je nosila jedna oficirka na konju, a pratila poasna straa
oigledno povuena iz Pratee ete; iza toga nastupala je vojna muzika, ona koja je Svili dala prvu
nagovetaj da je kolona blizu. Muziari su ili peke, marirajui precizno kao na slici iz neke knjige
o vojnim paradama; bili su svi mukarci i svi sa bradama. Klicanje naroda upadljivo se pojaalo dok
su oni prolazili u svom paradnom poretku.
"Ovi su stvarno vrlo dobri", ree Svila Sabi, nadajui se da e opet uspostaviti prijateljske
odnose. "Veoma su veti. Naem narodu se, izgleda, svia njihova muzika."
"Ja sam stari borac, Kalde."
U sebi, Svila se zapita koji su to ratovi navodno bili, pa se u njima moglo postati 'stari borac';
koje je to bitke generalisima Sijuf navodno dobila i time dokazala da je 'vojni genije'. Ali glasno ree
samo: "Da, shvatam to."
"Tvoj narod navija za ove zato to su mukarci. Vi zamiljate da mi drimo nae mukarce vezane
lancem u podrumu, ali gotovo sve nae pomone trupe su mukarci."
"Sa bradama", ree Svila. inilo se da je to bezbedan komentar.
"Tano. Ti brije bradu da bi vie liio na enu. Ne kritikujem te ja zbog toga, u tvom poloaju
uradila bih ja isto. Ali mi kod kue ne dajemo mukarcima da briju brade. Mogu samo da ih
potkresuju ako ele, a pripadnicima pomonih trupa to je obaveza. Ali im je zabranjeno da bradu
obriju ili da iz nje upaju dlake."
Svilino lice se malo tre od nelagodnosti na te rei. On se ponada da Saba to nije primetila.
"Tek od pre dvadesetak godina dozvolili smo im upotrebu makaza", nastavi ona. "Kad sam ja bila
porunik, oni nisu smeli ni kresati brade, pa si mogao da vidi mnoge sa bradama do pojasa, i duim.
Tad im je bilo dozvoljeno da bradu zadenu pod opasa, ali neki ljudi su smatrali da je to
preterivanje. Ideja je bila da je mukarca sa bradom lake zaklati. Uhvati ga za bradu i trgne je
nagore."
"A, tako", ree Svila, i u mislima poniti odluku, donetu nedavno, da pone putati bradu.
"Ovo sad su Dragune princeze Sajle. Zapazie..."
Usik je prekide. "Ne bih da se uputam u raspravu, generalice, ali ne verujem da ih stvarno kolju
na taj nain. Ili, bar, ne esto. Mukarci su mnogo jai od ena."
Saba pokretom ruke pokaza vojnikinje 'dragune' koje su jahale ispred njih. "A konji su jai od
mukaraca, Generalisimo."
Svila se tiho nasmeja.
"Zar mi ne veruje, Kalde?" ree Saba, borei se sa osmehom. "To je istina, kunem se, u naem
gradu. Mi odgajamo bojne konje jo od kad je Pes prvu ciglu poloio, a nai konji ne samo to su jai
od ena, nego su i..."
"Mudriji od vaih mukaraca", dovri Svila njenu reenicu. "U to ne sumnjam nimalo."
"Ko je mudriji od mukaraca?" upita jedan novi glas. "Po mom miljenju, svako."
Svila se okrete da pogleda. Na tribinu je stupila generalisima Sijuf. "A, tu si ti", ree Svila,
pruivi joj ruku. "Plaio sam se e biti zadrana. ast je pozdraviti te konano, ast i veliko
zadovoljstvo. Dobro dola u Viron. Ja sam Kalde Svila."
Ona se rukova nespretno s njim, bez osmeha. Njena aka bila je tvrda i suva, i ne onako jaka kao
to je on oekivao. "Radost moia da vidim tvoi divni grad, Kalde Svilo. Glavninu ivota provela na
iugu. Tvoi grad samo ime na moim mapama, do pre nedelju dana. Znam da mi loa smotra. Kad
mariraiu, ne moe ih terati da uvebavaiu paradu. A ni kad ratuiu."
Svila je uveri da je ogromno impresioniran ovim to je dosad video, i predstavi je Kvecalu i
Usiku.
"Videemo tvoie trupe posle moih", ree ona Usiku. "Proli pored njih, ekaiu. Ah, stolicu za
mene ima, Kalde. Pa, hvala." Ona sede izmeu Svile i Sabe. "Ovo zaista dobro dolo. Budna od tri
uiutru, u sedlu od pet. Dva konja izmorila. Morao trei za ovo."
"Veoma je lepo od tebe to si nam se pridruila posle mara", ree joj Svila iskreno. "Svi smo mi
uli izvanredne stvari o tebi. Bilo nam je veoma stalo da te upoznamo."
Sijufin pogled bio je na njenim trupama. "Ia ne dola za tebe, Kalde Svilo. Ia dola za mene.
Uskoro borimo zaiedno. Tako kae? Ili to znai bori ti mene, a ja tebe?"
"Ne, savreno dobro si rekla. Zajedno emo se boriti protiv Ajuntamienta, ako budemo morali. Ja
bih mnogo vie voleo da to ne moramo."
"I ia. Oba." Sijuf namae kapuljau na glavu i navue preko kolena stari ogrta, sav isprugan od
kia.
Neko vreme su svi utali. Svila se pretvarao da posmatra paradu, u kojoj je sad nastupala
peadija, privlane mlade ene koje su pozdrav ulevo, tribini, upuivale tako to su nosile puke sa
debelom municijom uspravno uz levo rame i marirale krutim korakom koji je Svilu podseao na ples
sibila prilikom prinoenja rtve.
Zapravo je uglavnom prouavao generalisimu Sijuf i preispitivao sve to je rekla, kao i sve to je
on rekao njoj. Njena je kapa bila ista i dobro oblikovana, ali ni u kom sluaju nova, a njen ogrta
neskriveno prljav; nesumnjivo je stvarno menjala konje, kao to je i rekla, ali nije menjala odeu.
izme su joj bile izgrebane, ali ne mnogo prljave. Mamuze na njenim izmama bile su (on se odvai
da uputi jedan neupadljiv pogled prema njenim i Sabinim nogama) mnogo vee od Sabinih.
Bez ikakvog oklevanja proglasila je tu stolicu svojom. Svila pokua da stavi sebe u ulogu jedne
od tih bezizraajnih ena koje mariraju pored tribina. Jesu li one sada postiene to njihova
generalisima sedi? Smatraju li da je to znak slabosti?
Da li bi on to ocenio kao znak slabosti, kad bi nekim udom bio lan Sijufine horde?
Porazgovarao je o ovome, sam sa sobom, i zakljuio da ne bi. Kad neko sedi, a svi drugi moraju da
stoje, to je siguran znak da je taj neko najvii po rangu; a odea na Sijufi proglaava da ona ne mora
nikome polagati raune za svoj izgled, ne sme joj zameriti nijedan narednik-siledija, nijedan
pukovnik sklon da vie kao bojna truba. Svila se u mati vinu sa te platforme, do jedne od gondola
vazdunog broda, pa odatle osmotri paradu. Dakle, tamo dole su tribine; na tribinama mnoge ugledne
linosti Virona i Trivigauntea. Ko je glavni? Ko tamo komanduje svima ostalima?
Sijuf, dabome. Ona sedi; levo od nje sedi Kvecal i stoji Svila; desno od nje stoje Saba i Usik.
Drugim reima, desno od nje su predstavnici vojnih vlasti, trivigauntskih i vironskih, a levo od nje su
predstavnici vironskih civilnih vlasti, i to: verskih i laikih. Kad doe vreme da vironska vojska
proe u marevskom poretku, nesumnjivo e stei isti taj utisak.
"Da li ovde na severu uvek tako hladno?" upita Sijuf, priteui ogrta jo jae oko sebe.
"Nije", ree joj Svila. "Imali smo vrlo dugo leto, i vrlo toplo."
"Kamo sree da tada doli u tvoi grad, Kalde. Kad bila mala, uitelji mi govorili da ovde na
severu zima. Nauila da tako piem na ispitima, ali ne verovala. Zbog ega na severu tako?"
"Nemam poima", ree Svila, i razmisli. "Uio sam i ja to, u sholi, kao i ti, ali koliko se seam,
nikad mi nie palo na um da se zapitam zbog ega je tako. Istinu da ti kaem, ja sam prihvatao
praktino sve to mi je u sholi reeno, sve, pa i neke stvari u koje je trebalo da posumnjam."
"Sunce." Sijuf pokaza prstom, ali ne pogleda uvis. "Ono poinje na istoku i zavrava na zapadu.
Znam da mi to samo tako kaemo. Moda vi ovde govorite drugaie. Ali sigurno: od Istonog pola do
Zapadnog pola, ili, od Zapadnog do Istonog. Svane dan vama u Vironu, tai isti svane malo kasnie i
nama u Trivigaunteu. Tano?"
"Tano", ree Svila. "Naravno da je tano."
"Onda ta vi to radite, pa va dan tako hladan?"
Saba se nasmeja, a i Svila i Usik za njom.
Kvecal kao da nita od toga nije uo. Kroz polusklopljene oi posmatrao je, kao da se duboko
uneo u misli, redove ena koji su prolazili ispred njega. Gledajui ga postrance, Svila oseti u njemu
neku potrebu, neku udnju, koju on sam nije oseao; neko vreme se udio tome i domiljao ta bi
moglo biti, a onda se seti da je Saba rekla da se u njenom gradu ne prinose rtve. Udruenje
svetenika postoji i tamo, ali je sigurno da se u mnogo emu razlikuje, moda nosi i sasvim drugi
naziv; svaka od ovih marirajuih ena je, u tom sluaju, potencijalni konvertit - mogla bi se
preobratiti u vironski, doliniji oblik religioznosti. Onda nije nikakvo udo da ih Prolokutor Kvecal
'guta' oima tako gladnim. Ispraviti versku orijentaciju ak i jednog malog dela tog trivigauntskog
mnotva bilo bi izvanredno postignue, slavni zavretak jedne duge karijere pune visokih priznanja.
Hiljade i hiljade ena, gotovo sve mlade, a savija se, dabome, mlado drvo - opis koji se na Sabu ne
bi mogao primeniti nikako.
Kao da ju je ovo poreenje u Svilinim mislima navelo da progovori, Saba ree: "ta misli,
Kalde? Fina enska brigada?"
Usik izjavi da su njegovi utisci vrlo povoljni.
"Koliko im je godina?" upita Svila, iznenadivi i samog sebe, jer uopte nije nameravao nita da
pita.
"Uzimamo ih sa sedamnaest", ree mu Saba. "Vojna obuka traje godinu dana. Onda budu
rasporeene u jedinicu gde e ostati. A ostanu - godinama."
"Da li to znai da se moraju opredeliti za vojniko zanimanje? ta ako neka nee?"
Saba pokaza prstom. "Vidi onu sa velikim cokulama? I onu visoku tamo, sa jednom trakom?"
"Na kraju reda? Vidim."
Saba opet pokaza prstom. "I ona mala debela tamo. Eto njih tri nisu htele."
"Aha. Iznenauje me da tako dobro poznaje ove vojnikinje, generalice. Da li je ova grupa u nekoj
vezi sa posadom tvog vazdunog broda?"
"Nije, Kalde." Saba baci pogled preko Sijufine glave, sa onim istim suzbijenim osmehom koji je
Svila ve jednom primetio kod nje. "Po ovakvom vremenu, svi moraju biti u brodu, na svojim
mestima. Ja sam ove tri pokazala sluajno, ali sam rekla istinu. Jer, ko eli da bude peadinac?
Niko."
Svila baci pogled ka Usiku; borci u Vironu bili su svi dobrovoljci.
Jo jedna vojna muzika, zatim nekoliko stotina konja bez sedla, koje su gonili mukarci na drugim,
osedlanim konjima. Videi Svilin zbunjen izraz lica, Saba objasni: "To su rezervni konji. Kad konj
pogine, jahaica mora dobiti drugog, ili nastaviti da se bori kao peak."
Sijuf die pogled ka Svili. "Zar tvoia konjica nema rezervne konje?" Uporan pogled njenih oiju
zbunjivao ga je.
Usik brzo ree: "Naa je praksa da damo po dva konja svakom konjaniku. On ih neguje, ali i jae,
i to naizmenice jednog, pa drugog, osim ako jedan pone da hramlje. U mirnim vremenima, on jae
jednog konja danas, drugog sutra, i tako dalje."
"Ti, generalisimo. Bio konjiki oficir? Kod nas to samo ene, kod vas i muko oficir, ne?"
Usik joj se malo nakloni. "Tako je, generalisima. Ne, nisam bio konjiki oficir, niti je to veina
mojih oficira bila. Mi imamo samo po jednu konjiku etu u svakoj brigadi, osim u Drugoj koja sada
ima dve. Moj sin je konjanik, meutim."
Prvi put Sijuf se osmehnu; videi taj osmeh, Svila je lako mogao zamisliti kako njeni potinjeni
rizikuju ivot samo da bi taj osmeh zaradili. Ona ree: "Nadam se da u ga videti. Sutra ili
prekosutra. Govoriemo o konjima."
"Njemu e to biti ast, generalisima. Na nesreu, trenutno mu nije dobro."
"A, tako." Ona se opet okrete paradi, a njen glas postade ravnoduan. "alosno da se deaci
moraju boriti ovde."
Posle tog krda konja, nastupile su mazge koje su vukle artiljeriju. "Ja oekivao kamile", ree
Svila.
"Konji i kamile se ne slau", ree ona rasejano. "Najbolje drati ih razdvoieno. Mule vie..." Ona
pucnu prstima.
"Mule su tolerantnije", ree Saba. "Otrpee prisustvo kamila mnogo bolje nego veina konja."
"Zar ih stvarno treba osam, za vuu tog jednog velikog topa?"
"Na vaoi ulici od finih kamenih ploa? Ne. Ali preko pustinje gde nema druma, ponekad i mnogo
vie od osam. Onda se pozajmljuiu od iedne zaprege drugoi, pa se eka. Videla ia iednom kako
esnaest mula ne uspevaiu izvui iednu haubicu iz blata. Sreom, ne na ovom maru, inae ne bi sad
ovde."
Saba upita: "Zar nisi zapazio da su posade topova meovite, Kalde? Oekivala sam da postavi
pitanje o tome."
Poslednji top ve je tropotao kolovozom ulice, ispred tribine. Posle toga naie dugaka trostruka
kolona malih zaprenih kola; svaka kola vukle su po dve mazge, a koija je na svakima bio
mukarac.
Svila ree: "Navikao sam ja da saraujem sa enama, generalice. Sa Mejterom Mermer i
Mejterom Nanom u mom mantejonu, pre nego to sam postao Kalde - a i sa Mejterom Ruom dok nas
nije napustila. Vae meovite posade meni izgledaju normalnije nego..." pokuavao je nai neku
neuvredljivu frazu, i zavrio sakato. "...nego ono drugo, naime kad su samo mukarci ili samo ene."
"Muki teraju mazge i nose granate", ree Saba. "Njihove sposobnosti za te poslove su maltene
jednake sposobnostima ena. ene pune i ispaljuju topove."
Sijuf upita: "Gde generalica Nana? Ne ree li sad 'Matera Nana' za nju? Ili to dve razne?"
"Ne, to je ista osoba. Ona je i sibila, i generalica, kao to sam ja i augur i Kalde." Bio je u
iskuenju da pomene svoju elju da se uskoro ratosilja onog prvog.
"Ona marira sa svoim trupama danas?"
"Naalost ne." Bezobzirna la posluila bi najbolje, ali on nije bio voljan da takvu izgovori.
"Nae borbe sa neprijateljem traju, generalisima."
Ako je Sijuf ita posumnjala, nije to pokazala, ni najmanje, izrazom lica. "ao mi to ie ne
sretnem. Sledee vidi kamile."
Svila, koji je viao ponekad jednu kamilu, ponekad mali karavan od desetak ili najvie dvadeset
njih, nije ni zamiljao da u celom svitku moe biti toliko kamila - ne stotine, nego hiljade njih,
nebrojene kamile, konopcima vezane u kolone od po tridesetak. Na elu svake takve kolone jahao je,
na kamili neto krupnijoj, po jedan ovek. Kamile su, hodajui, neprestano isputale zvuke nalik na
gunanje ili stenjanje. Piljile su u sve oko sebe, nadmenim oima, sa lica nalik na Ustavicino.
"One su, uglavnom, nosile hranu", objasni Saba, "kao i jeam i ra za konje i mazge. Sada im je
teret lak."
Bila je to jedna od najosetljivijih tema. "Morate shvatiti da u Vironu hrane ima vrlo malo." Svila
je paljivo traio svoj put izmeu stupica. "Mi smo oduevljeni to vas imamo, i uiniemo najvie
to moemo da ishranimo vau vojsku; ali etva je bila loa, a nai seljaci poeli su da prave sebi
zalihe hrane, umesto da je putaju u prodaju, zbog ovih borbi."
"Nama poznate vae tekoe", progovorie Sijufina kapa boje praine i plea malo pogurena.
"Slaemo u okolne predele grupe za pribavljanje hrane."
"Hvala", ree Svila. "To je vrlo ljubazno od vas."
Usik se zagleda u njega netreminim zurenjem.
"A to me podsea", nastavi Svila urno. "Planiram jednu malu, neformalnu veeru za veeras u
Kaldejskoj, a to znai Kaldeovoj, palati." Nije mogao privoleti sebe da kae 'u mojoj palati'. "Svi ste
pozvani, nadam se da ete moi da doete. Nemamo jo pravu kuhinju, ali smo sredili da se iz
Erminovog hotela donese hrana za ovu veeru; Ermin slui najbolju hranu u gradu, ili, bar, uiva
takav ugled."
"Ia u morati povesti sa sobom iednu tabnu oficirku", ree Sijuf, okrenuvi se ka njemu. "Tako
zahtevaiu nai obiaii. Mogu li ia to?"
"Naravno. Ona e biti veoma dobro dola."
"Onda doem. Saba isto, ako ti eli."
"Svakako elim", ree Svila.
Saba, oklevajui, klimnu glavom.
Usik ree: "Na mene se moe osloniti, Kalde."
"Hvala. A ti, Prolokutore?"
Uz pomo tapa, Kvecal se podie na noge. "Ja nemam hrane, patera Kalde. A o tome e se voditi
razgovor, zar ne?"
"Naravno da emo razgovarati o tome; moraemo, i o tome i o mnogim drugim stvarima. Ti
raspolae mudrou, Prvi govornie, koja nam moe biti potrebnija nego hrana."
"U tom sluaju, biu tamo. Moda i sa nekim predlozima."
5. OVEK IZ GLAVNOG PROCESORA
Signal dat rukom obezbedio je da grupa ostane uporedna sa ljudskom strujom koja je proticala
dole; Shiatan to pojaa dajui signal 'Dva istok' i preko lema. Jedan po jedan su se saglasili, a
Shiatan je na svojoj mentalnoj listi potvrivao jedno po jedno ime: Grian, SomFr i Aer jo su voljni
da prihvate njegovo vostvo. Ispruenom, krutom desnom rukom, sa dlanom okrenutim nadole,
Shiatan naini pokret kao da udara amar po vironskim krovovima nainjenim od drvenih letvica ili
od naslagane trave. "Silazak." Vrhovima prstiju prema elu. "Vi moete za mnom ako elite."
Aer e gotovo sigurno hteti.
Da li je taj ovek sa imenom ptice njorke tu negde, meu ivim pravougaonicima koji tako sporo
mariraju kroz grad? Da li je on tamo jedan od gledalaca, jedan od onih ije se klicanje stialo do
sitnog cvrkuta u ogromnosti neba? U svakom sluaju, taj Njorka jeste pojedinac, samo jedan meu
slinima kojih ima mnogo hiljada hiljada. Kao i na samom poetku ove misije, Shiatan ree sebi da
bi trebalo da bude ponosan i vie nego ponosan; za poduhvat tako izuzetno teak, gotovo nemogu,
Glavni procesor je odabrao njega.
Mogunost da ih Glavni procesor alje u ovo zato to eli da ih uniti mora biti odbaena bez
ikakvog razmatranja, kao i jednako velika mogunost da ih alje zato to su njih petoro potroivi, oni
bez kojih se moe.
Desna ruka pruena, prsti sastavljeni u kupu. 'Ja letim na istok.'
etiri saglaavanja. Svi pristaju.
On je pre nekog vremena poeo kruenje nad ovim gradom. Njih petoro morae uskoro da slete,
da skinu krila i sklone ih na bezbedno mesto, da se obrate stanovnitvu na zajednikom jeziku,
postavljaju pitanja, ubeuju. Bez obzira na to da li je on udotvorac ili bundija, njegovo teno
vladanje raznim jezicima bilo je, nesumnjivo, jedan inilac.
Ima li tu neko polje veliko, dobro, blizu grada i ljudi, ali ne previe blizu? Ispod njega, jedna kua
sa iljatim krovom boje pustinje iskoi iz zemlje kao peurka.
Ispruena desna ruka, dlan ravan, pokreti nadole. 'Nadole.'
inilo mu se da moe proitati karakter svakog svog pratioca po nainu na koji reaguju na njegove
predloge. Grian okleva, on hoe da prvo odmeri kakvi su izgledi za uspeh ili katastrofu; tek onda
pristaje. Somer gleda suenim oima, a njene ruke ostaju smrtonosno mirne. Mer se naprosto izgubio
od elje za pustolovinom. Aer se zabrinula za sudbinu svih njih osim sebe.
Na ovoj visini, mogao bi ih neko pogoditi iz vatrenog oruja ak i malog kalibra, a takvo oruje -
puke - vidi se na sve strane; bradati ljudi podiu atore pod nadzorom mnogobrojnih osoba koje
imaju, sve do jedne, to naoruanje. On podseti sebe da, kad slete, nee uopte biti vano da li su
tovari naoruani ili nisu. Svaka rulja moi e da ih umlati kamenjem i motkama, ako poeli. Zapravo,
injenica da su ovi tovari naoruani pukama na neki nain je i dobra, manje je verovatno da e se
uplaiti.
Pokaza ispruenom rukom i pesnicom. 'Sever.' Dva prsta nadole, rastavljena. 'Zavriti let.'
"Aj, Somer." Napeto lice, suve usne, oi nadsvoene.
"Aj, Mer!" Sputa se on ve, prebrzo, i oduevljen to je tako.
"Aj, Grian." Odabira mesto.
"Aj, Aer." Ona je zabrinuta za njega, ne plai se da e on pasti sa neba nego da e se spotaknuti
pri sletanju.
Zemljite travnato, pomalo neravno. Nema vie vremena za ma iji karakter ili za ma kakve
planove. Protivpotisak, noge dole, stopala sastavljena, ruke spremne da se doekaju u sluaju pada,
koji bi morao biti pravo napred.
Mer ve sleteo, zakoio precizno, u najpovoljnijem trenu, i u nekoliko skokova sasvim usporio i
stao. Jeste nerazumno hrabar, ali nikada Sunce nije podeavao vetiji leta od njega. Sada i on,
Shiatan, mora da sleti tako, da se doeka na noge i ostane na nogama, bez pada, inae e izgubiti i
ovo malo preostalog autoriteta. etiri lakta nie; zakoi toliko da krila izgube svaki dalji uzgon.
Poinje pad zvani kovit. Ali padaj u vetar. Uspelo!
No, ve sledeeg trenutka novi nalet vetra umalo da ga obori.
Grian, Somer i Aer sleteli su dok je on skidao sa sebe krila i PM. Aer je sletela moda i previe
blizu njega. Somer je sletela 'na etiri take'. Grian je padao punih osam lakata, a kad je tresnuo, krila
su mu se luno presavila.
Velike ene potrale su prema njima sa onog terena gde su podizani atori. Njih je gonila, sustigla
i prestigla jedna ena na konju.
"Mir!" On podie obe ruke, dlanovima napred. "Mi koji bogovima sluimo, nikakvo zlo ne
mislimo."
Jahaica zauzda konja; u njenoj ruci je pitolj. "Nema bogova osim boginje jedine!"
Zar se u bazi podataka potkrala neka greka? "Mi smo njeni podravaoci i sluge!"
Desetak ena visokih kao kule okruilo ih je, neke samo blenu u njih, a neke su uperile ka njima
puke, koje su kratke, ali imaju velika usta cevi; neke oigledno ekaju uputstva one na konju.
"Mi smo iz Glavnog procesora", objasni Shiatan. "Glavni procesor, dom boginje. Po njenom
nareenju doli da naemo Njorku." U sebi se pitao koja li je to boginja.
"Mi emo vam pomoi, ali prvo morate vae oruje da date nama." U oima ene na konju vidi se
da neto rauna.
Aer progovori: "Ne puk, ne no."
Panja ene na konju istog trena se preusmeri na nju. "Jesi li ti zapovednica ovih?"
Aer odmahnu glavom. "Letai." Ona se dodirnu vrhom kaiprsta po donjoj vilici. "Aer ja sam. Svi
lete."
Mer stade uz njih, nosei u rukama svoja krila i pogonski modul. U stopu za njim dola je jo
jedna gomila ogromnih ena. "Svaki je jedan", ree Mer. "Pet jednih."
"Predajte oruje", ree Meru ena na konju.
Stavi iza Mera, Somer isprui ruke. "Moje. Ovim ubijam."
Opet raunanje. "Ti si voa."
"Da. Vodim sebe."
Mer ree: "A ja sam voa svoj. Nema oruje. Nema puka. Ti da?" Jedna od velikih ena se
nasmeja buno, a konj se od toga uplai, poe povijati vrat veoma nadole i topotati kopitima u mestu.
"Mir, ti!" Jahaica pritee uzde, a onda osmotri letae. "Merhaba! Betifham arabi?"
Aer i Mer pogledae ka Shiatanu, ali on samo slee ramenima.
Jahaica vrati pitolj u futrolu i sie s konja. Poe se osmehivati, ali ne bez neeg osvetnikog, to
je davalo njenom licu posebno svojstvo. "Mi smo ovo poeli kako ne valja i ne treba", ree ona Aeri.
"Hajde da ponemo od poetka i budemo prijatelji. Letaice Aer, ja sam majorica Sirka.
Komandujem prethodnicom Horde grada Trivigauntea. Ne mogu vam poeleti dobrodolicu u ovaj
grad, jer ovo nije moj grad. Moj grad je na jugu odavde. Nadleteli ste nas mnogo puta, sigurno to
znate."
Aer klimnu glavom i osmehnu se. "Divno!"
"Ovaj ovek", ree majorica Sirka i pokretom glave naznai Shiatana, "doao je da trai nekog
Vironca, takoe mukarca. Da li ti trai neku enu?"
Somer ree: "Muk. Gde mi da naemo Njorku?"
Grian, koji nije ni skinuo PM sa sebe, ree polako. "Mi nismo kao ti, eno."
"A ne bih ja ni oekivala da ti bude kao ja, mukare mali. E, sad me dobro sluajte. Vi ste..."
Njen glas utihnu i nestade; pretvorila se u naslikanu figuru, u sivu sliku na bezlinoj ravnici.
Shiatan oseti pokrete svojih usana i obraza, koji su se dogodili tuom voljom; neko mu je razvukao
usta u ogroman osmeh.
Aer se zablenula u njega, oima koje su se iskolaile toliko da su bile velike kao i njena usta.
Sada, kad su sve druge boje pobegle, plavetnilo tih oiju jo je blistalo. Neko drugi prui ka njoj
Shiatanove ruke, a ona, negde u daljinama, vrisnu.
Sev i gromovit zvuk pucnja toliko su ga zaprepastili da se, maltene, probudio; na tren su boje opet
bile stvarne, a ono obliveno skerletnim crvenilom to se sruilo pred njegove noge bila je Aer. On
oseti kako ga neka sila baca o zemlju i ostavlja u bespomonosti i tami, na rubu zaborava.
Somer svojim dodirom ubi jednu, drugu; Mer se borio junatvom oajnika, ali novi pucnji riknue
i oborie to dvoje u prvi zagrljaj njihov. Grian, koji je jo i sad nosio na sebi krila, uzlete uspravno
uvis. Hteo bi i on, Shiatan, da poleti; ali nema PM na sebi, a ruke su mu vezane. Okrete se i vide
svoja krila i poe ih ritati i gaziti.
"Da ja malo razmislim, patera." Mejtera Mermer nagnu glavu na jednu stranu. "Generalisima iz
Trivigauntea, i jo jedna ena, ali toj drugoj ne znamo ime. Pretpostavljam da e biti ena."
Svila klimnu glavom. "Mislim da se u to moemo pouzdati."
"Ne znamo koliko koja od njih jede. Verovatno jedu izobilno. A tu e biti i generalica Saba i
generalisimo Usik. Gledala sam ja njih, pojee oni brdo hrane. Da li e i njih dvoje dovesti sa
sobom jo ponekog?"
"To je dobro pitanje." Svila razmisli. "Usik gotovo sigurno hoe, ako Sijuf dovodi neku iz svog
taba, onda verovatno i Saba, to je dosad ukupno estoro."
"I svi vrlo jeni."
"Tu si u pravu, siguran sam, ali Njegova svesnost i ja neemo jesti mnogo, a ti nee jesti nita."
"Jesam li pozvana?" Bilo je teko proitati izraz lica Mejtere Mermer.
"Nego ta. Ti si domaica, ne samo te veeri, nego i domaica cele ove kue - palate, htedoh
rei."
"Mislila sam da bi enila mogla to raditi, patera."
"Ona je gost." Svila se udobnije smesti u veliku fotelju ija su leva i desna strana imale oblik
'krila' pruenih unazad. Bilo mu je sasvim jasno da e uskoro morati iz nje da ustane. "Ona je ovde
samo zato to joj moda preti opasnost."
"Ta devojka zaista pomae. Sve to joj kaem, uradi, i gleda ta bi jo mogla raditi. Ponekad
moram da je zaustavljam, da joj zabranjujem da radi dalje, patera."
"A, sad razumem. Ti si se plaila da ja nju neu pozvati, ili da u zatraiti od nje da radi kao
konobarica ili tako neto. Pozvana je - ili e, bar, biti pozvana im je vidim. Hou da prisustvuju i
ona, i tvoja unuka, i majstor Ksipias; do Ksipiasa u poslati Roga, da mu kae."
"Ja drim asove iz aritmetike." Mejtera Mermer uzdahnu. "I sad bih elela brojati na prste, ali ne
mogu. Imam samo pet prstiju, a sa generalisimom Usikom i svim tim stranim oficirkama imali smo
est osoba. Ti i Njegova svesnost, to je osam. Stari majstor maevanja, devet. enila, deset. Gljiva i
ja, dvanaest. Ako e pozvati jo nekog, onda svakako ne samo jednog nego bar jo dvoje, patera.
Trinaestoro za stolom, to nije srean broj. Ne znam zbog ega, ali obiaji nalau da, ako treba,
pozove bilo koga sa ulice da bude etrnaesti."
Svila ustade. "Ne, dvanaest e biti dovoljno. Sada hodi sa mnom. Zamolio sam Hosaana da
doveze letea kola, a mislim da sam ih i uo pre nekoliko trenutaka."
"Kuda?... Ne mogu ja da idem odavde, patera. Ne u situaciji kad dolazi toliko ljudi veeras."
Svila je ovo oekivao; on sada zamisli da se tako raspravlja sa Sijuf, i odmah zauze vri stav.
"Naravno da moe. I naravno da e ii. A sad, donesi tvoju ruku."
"Ne. Ne." Mejterina jedina raspoloiva ruka stee rukonaslon njene fotelje tako vrsto da joj se
tapacirung nadie izmeu prstiju kao testo. "Ne razume. Dobar si ti ovek. Predobar, ako emo
istinito. Previe dobar i prema meni, kao to si oduvek i bio. Ali ja moram hiljadu poslova obaviti
izmeu ovog trenutka i poetka te veere. U koliko sati e poeti? U est?"
"U osam. Razumem ja sve to, Mejtera, i upravo zato idemo u radionicu o kojoj je govorio taj
posluitelj - kako se zove?"
"Lapor. Patera, ne mogu."
"Dabome da ne moe. Kad ima samo jednu ruku. Morala bi uglavnom samo da govori enili ta
treba da se radi. Iz tog razloga, idemo da ti privrstimo desnu ruku na mesto gde treba da bude. Sama
kae da posla ima dosta; sa dve ruke, moi e da uradi dvaput vie nego enila, a ne samo upola
koliko ona, kao sad."
Nije saekao da ona odgovori; odmah je krenuo odlunim koracima ka vratima. "ekam te
napolju; nameravam da pitam Hosaana zato njihova generalisima govori onako. Budi dole kroz pet
minuta, sa rukom; jesi ula?" Ve iskoraujui u hol, on dodade: "Ti, i enila, i tvoja unuka. Povedi i
nju."
Mejterin zavrni vapaj, "Pateraaa..." preseen je zatvaranjem vrata. iroko se cerei, Svila
othrama preko celog hola i sa garderobe u foajeu uze dodatni ogrta od jednostavnog crnog ovijeg
krzna.
Ulazna vrata se otvorie ka unutra pre nego to je on stigao do njih, i Hosaan zakorai u hol, sa
Orebom na ramenu. "Tvoj ptican je bio napolju, Kalde. Izgleda da nije uspeo nai otvoren prozor, pa
sam ga uveo unutra."
"Lete male", graknu Oreb i deliminim rasklapanjem malo 'zamaha' krilima. "Tica vidi."
"Lete, na vreme si video, smena ptico. Dolazi ovamo."
Oreb preskoi na Svilin ani zglob. "Ljudi si-u!"
"On je leteo oko vazdunog broda", objasni Svila. "Sada ga verovatno razume bolje nego ja. Iz
broda sputaju ljude u neemu to je kao ogroman ptiji kavez, pomou koga, isto tako, podiu ljude i
robu u brod; to Oreba, reklo bi se, zanima." Oklevao je, onda mahnuo prema jednom dugakom
divanu. "Hajde da mi sednemo na trenutak. Hteo bih neto da te pitam."
"Naravno, Kalde."
"Mogli bismo ovo i u tvojoj letelici, ali imam oseaj da e se tamo ve nai neko ko e eleti da
razgovara sa mnom, a ja ne bih da me prekidaju. Jesi li gledao paradu?"
Hosaan klimnu glavom. "Jesam, a gledao sam i tebe na onoj tribini, Kalde, za sluaj da me
pozove."
"Dobro. U tom sluaju, video si kako razgovaram sa generalisimom Sijuf i sa generalicom Sabom.
Uzgred budi reeno, poznaje li ti njih dve?"
"Misli, lino, Kalde? Ne, ne poznajem ih. Znam kako izgledaju."
"Nisi nikad razgovarao sa njima?"
Hosaan odmahnu glavom.
"Ali si putovao. Ti si rodom ba iz Trivigauntea?"
"Jesam, Kalde. Tamo sam roen. Ti bi, dodue, bio nerazuman kad bi ita to ja kaem prihvatao
nekritino kao celu istinu. To ti je jasno, nadam se."
"Dobar o-vek!" branio ga je Oreb. "Ljudi le-te. Siu!"
"Naravno. Meni je sasvim jasno da tvoja osnovna odanost jeste ona prema tvom rodnom gradu."
"Jeste. Tano je da sam putovao vie nego to veina ljudi proputuje za ceo ivot. Mogu ti priati
o nekim mestima gde sam bio, ako eli, ali ti ne mogu za svako mesto rei tano ta sam radio tamo."
Zadubljen u misli, Svila klimnu glavom. "Ovde u Vironu mi ponekad kaemo da neko govori
'vironski' kao da je to zaseban jezik. A nije, naravno. Mi samo imamo neke idiomatske izraze koji se
u drugim gradovima, bar koliko ja znam, ne koriste. Osim toga, mi neke rei izgovaramo malo
drugaije. Ja o drugim gradovima znam vrlo malo, ali ne bih bio iznenaen ako i oni imaju neke takve
posebnosti."
"Imaju. Mislim da znam ta e me pitati, ali nastavi."
"Ima li ikakvog razloga da mi ne odgovori o tome?"
"Nema nijednoga."
"Dobro. Hteo sam rei da postoje uistinu drugi jezici, sasvim razliiti od naeg. Latinski, na
primer, ili francuski. Imamo mi izvesne knjige na francuskom i na latinskom, tavie u Spisima
postoje odlomci na tim jezicima, zbog ega su oni od interesa za nauenjake pa ak i za obine augure
kao to sam ja. Dalo bi se pretpostaviti da ima nekih gradova u kojima narod govori tim jezicima,
ovako kao to mi koristimo vironski jezik."
"Zajedniki jezik", ree Hosaan. "Tako ga putnici preteno nazivaju, a i mi u Trivigaunteu."
"A, tako." Svilin kaiprst opisivao je male krugove na njegovom obrazu. "U tom sluaju ti bi, iz
tvoje perspektive stranca, kazao da i Viron i, recimo, Palustrija govore zajednikim? Palustrijski lii
na vironski toliko da ponekad nekoliko minuta razgovara sa ovekom pre nego to pouzdano
zakljui da li je Vironac ili je Palustrijanac. Tako su bar mene uili u sholi."
"Tano su rekli, Kalde."
"Vrlo dobro. Dakle, ja mogu zamisliti neki strani grad u kome se govori neki drugi jezik, recimo
latinski. Isto tako mogu zamisliti neki grad kao to je Palustrija, u kome se govori zajedniki jezik.
Nasluujem, mada ne mogu dokazati, da su mnogo vee razlike u govoru izmeu Vironaca viih
drutvenih slojeva i nekog vironskog prosjaka ili ciglara, nego to su razlike u govoru, recimo,
vironskog trgovca i palustrijskog trgovca. Ono to ne mogu zamisliti jeste grad u kome neki graani
govore tim jezikom za koji kae da je 'zajedniki', a neki drugi govore latinskim ili nekim treim."
Hosaan klimnu glavom, ali ne ree nita.
"Lju-di lete!" proglasi Oreb, gubei strpljenje, poto se njegov vlasnik toliko raspriao. On
odskoi sa Svilinog ramena i polete po holu palate, u spirali, sve vie. "Lete! Lete! Male! Lju-di!"
Onda oprui krila i poe se sputati dugotrajnim 'klizanjem' poput jedrilice. "Si-u!"
"Neka nam Pes Veliki bude vodi!" uzviknu Mejtera Mermer silazei niz stepenice. Sa njom su
ile enila i Gljiva. "ta je to ulo u tvoju pticu, patera?"
"Ne znam", ree Svila, uveren, meutim, da ipak zna. "Hosaane, Oreb je doao kod tebe dok si bio
u letelici, zar ne?"
"Spustio se na naslon jednog sedita, Kalde, i poeo govoriti. U poetku ga nisam razumeo."
"To je jo jedan jezik, ili, bar, jo jedan nain izgovaranja zajednikog jezika." Svila se nasmei
ironino. "ta je govorio?"
"Stvari kao 'Svila ue, Svila ue, tica ne'."
Svila klimnu glavom. "Kreni ti sada i ekaj nas u vozilu. Sa podignutim krovom. Ne znam koliko
e ekanje potrajati, nema svrhe da se smrzava."
Hosaan izie, a enila upita: "Idemo li, patera?"
"Za koji trenutak. Hajdemo svi u biblioteku, molim vas. Orebe, gde su ti letei ljudi i letee
devojke koje su 'sile'?"
Oreb odskakuta u jedan ugao, gde je stajala trbuasta vaza, i otro je kljucnu nekoliko puta.
"Na severoistoku, Gljivo", ree Svila. "Jesi li videla ovo?"
Njeno lice slino lobanji okrete se prema njemu kao to bledi pogrebni ljiljan okree svoj cvetak
prema suncu. "Let, Svilo?"
"Letai, rekao bih. A to su ljudi koji lete na krilima napravljenim od neega to lii na gazu."
enila dodade: "Kao pterovojnikinje Trivigauntea, osim to su krila ovih letaa dua i izgledaju
kao da su laka."
Noni vran slete Svili na rame.
"Jo jedno pitanje, Orebe. Tamo gde su sleteli ti letei ljudi - da li su tamo bile i neke kue?"
"Kua sad! Brzo kua!"
Svila izvadi maramicu iz depa, rastrese je i prebaci je kao draperiju preko svojih rairenih
prstiju. "Ovako?"
"Jes jes!"
"Sedite, molim vas", ree Svila, obraajui se trima enama. "Gljivo, da li bi ti mogla meni uiniti
jednu veliku uslugu, a i tvojoj babi? Pronai ta to muvaju ti letai?"
Ona ne odgovori. Svila ree: "Pretrai panjake severno i istono od grada, gde Ranina vojska
podie atore. Mislim da Oreb na to misli kad kae 'brze kue'. Letai su po sletanju verovatno
skinuli krila sa sebe, ali bilo bi normalno da su ostavili bar jednoga da ta krila uva."
"Kao to patera kae, to je za nas oboje, Gljivo." Mejtera Mermer je potapa po kolenu. "Ne znam
zato je vano, ali sam sigurna da mora biti."
enila primeti: "Znate, elela sam ovo da gledam jo od trenutka kad ju je ona Trivigauntkinja
ugledala u ogledalu. A sad, eto, gledam, ali ni po emu ne primeujem da li ona to radi. Trebalo bi,
ljudi, da nariete neke arobne rei, i da prskate kapljicama parfema sliku Telksiepeje."
"udo - ili magija, ako je eli tako zvati - jeste u naoj Gljivi", ree joj Svila.
"Njorka veruje u bogove, patera. On je, na svoj nain, zaista religiozan i zna da sam ja imala Scilu
u sebi i da je ona komandovala svima. Ali ovo to sad vidim ne bi ubedilo Njorku da se ovde stvarno
neto deava."
"Njorku", ponovi Gljiva Mukorica iznenada.
Oreb nagnu glavu na jednu stranu kao Mejtera Mermer. "De Njor-ka?"
Gljivin glas, ravan, bez ikakvog naglaska, kao da je dopro iz neke pustoi s one strane Vaseljene.
"Gde Njorka je... Svilo? Lancem moje ruke. Noge jaka krila gaze."
6. U PAUKOVOJ MREI
"Zaista, ovaj, naputeni? Samotni? Ili su tu i neke druge, hm, ui? U ovom mraku i, razume ti
mene, bunosti. Bunosti? Buci. To je, je li, pitanje."
"Ne znam. Nemam naina da to ustanovim. Moe li ti?" Pitanje o kome je Mejtera Nana u sebi
raspravljala bilo je: da li bi bilo nedolino da ona legne da spava pre patere Ustavice.
"Ja, heh, ne. Ne mogu nikako, priznajem."
"Da li ti ima neku tajnu koja bi omoguila Potou i drugim savetnicima da se vrate na vlast uprkos
bojoj volji?"
"Ja bih, dozvoli, molim te, jednu stvar. Generalice? Bezbednije, je li. Da, da ne. O takvim,
razume ti mene, temama."
"Svakako bi bilo, eminencijo, kad bi je ti imao. Ima li je?" Pokuavala je da zaboravi koliko je
edna.
"Ni sluajno. Nisam blizak militarnoj problematici, moliu lepo."
"Pa, nisam ni ja, eminencijo; prema tome, nek nas prislukuju do mile volje." Ona izu cipele:
ekstaza. Sledeih pola minuta raspravljala je sama sa sobom da li da izuje i dugake, crne arape, ali
samokontrola je preovladala. "Toliko je vremena prolo, da je Bizon, do sada, sigurno ve preuzeo
komandovanje. On, ili neko drugi, ali najverovatnije on. On je bio moj najbolji oficir, potpuno
postojan u krizi, ali ne mnogo matovit. Ako nae nekog malo kreativnijeg savetnika, sa njim e se
Ajuntamiento veoma loe provesti."
"Ja sam naprosto natopljen oduevljenjem pred, hm, takvim izgledima."
"I ja sam, eminencijo. Samo kad bi stvarno tako bilo." Ona se nasloni na zid.
"Ti e mi, ovaj, zamerati."
"Nikad, eminencijo."
"Ti, ili drugi. Nikad ne biva da ponestane, hm, kritiara. Patera Pipak. Ima onih koji e da nalaze
manu, uvek. Ti e, ovaj, uzdignuti svoj glas, da ja kao posrednik moram biti ne. Pri. Strastan."
Ona osloni skrtene ruke na kolena, a glavu na ruke.
"Uzvrat moj na takvu izjavu bie, ovaj, generalice, da jesam. Nepristrastan. 'Non-partizan', ha? U
naem sadanjem sluaju, a i ire. Nije to bila, dozvoli, molim te, pristrasnost. Nego, je li,
objektivnost. Ja sam ovek mira. Tako sam se, hm, izjasnio. Pod pregovarakom zastavom, a? Uz
savetovanje sa brigadirom Erneom. I podjednako sa Kaldeom Svilom. Doveo sam jednu izuzetno
vanu... tebe, generalice. Na raspravu o, hoemo li jednu stvar? Primirju. Majstorstvo diplomatije?
Trijumf, tavie. A da li su nae dve osobe uvaavane? Jesu li? Nisu!"
"Ja bih da se opruim, ako tebe to nee uznemiriti, eminencijo. Prikupiu suknju oko nogu."
"Ne, ne, Mejt... generalice. Ja jedva i da vidim gde si ti u ovoj mranoj... u mraku. Tamnome.
Postoji jedan sukob koji se nikakvim posredovanjem zatakati ne moe, da?"
"U ovom sluaju posredovanjem nismo postigli nita."
"Govorim o sukobu izmeu dobra i, hm, zla. Da, zla. Kao crkveni ovek, augur kome je sudbina
namenila, ovaj, sudbinu neto grandiozniju. Ali koji kao i svaki augur, ponekad, ekaj, molim te:
grei. Ponekad malo priglupo zazvui, a? Ali na kraju pametno kae, je l' da. Ne mogu biti posrednik
u svim svaama, jer ne mogu u toj jednoj. Ali sam uneo svoje ime na spisak, dakako. Na jedan
spisak. Odavno. Ja sam za stranu dobra. Ne mogu zatvarati oi pred zlom. Niti hou. Niti mogu niti
ho-u."
"To ti je dobro." Mejtera Mint, meutim, zatvori oi. Jedina svetlost u izduenoj, goloj prostoriji
bila je dugaka traka vodenaste zelene boje koja se provlaila ispod vrata; sklapanje oiju trebalo bi
da donese vrlo malu razliku. Donelo je, ipak, jedan veliki mir.
"Ako... heh... ovaj... Dozvo... hm", ree Ustavica. Tako ga je, bar, ula. Proelje itne berze
stropotavalo se veoma sporo, a Nana je ekala da padne na nju, nemona da se pomakne.
Probudila se sa trzajem. "Eminencijo?"
"Da, generalice?"
"Neke snove alju nam bogovi."
"Ah da, ne-sum-nji-vo."
"Da li je iko ikad tvrdio da sve snove alju bogovi? Da je svaki san poruka od bogova?"
"Ja - heh. Pa, ne pamtim ba, razume ti mene. Posvetiu panju tom, hm, pitanju. Moda. Veoma
mogue."
"Jer ja sam upravo imala jedan vrlo obian san, eminencijo, ali mi se ini da ga je moda poslao
neki bog."
"Neobino. Ekstra-or-dinarno. Ako nije neskromno da, hm, pitam? Bez namere da se na, hm,
meem. Ali voljan da sluam, ako."
"Sanjala sam da stojim na ulici ispred itne berze. Zgrada je padala na mene, ali ja nisam mogla
da beim."
"A, dakle, tako."
"To se i jeste desilo, u stvarnosti, pre nekoliko dana. Sruili smo je, vukli smo je pomou
volovskih zaprega. Ja sam tad mogla da beim, ali nisam elela. elela sam da umrem, i zato sam
samo stajala na tom mestu i gledala kako se zgrada rui na mene, a onda me je Gavran izvukao iz
opasnosti. Umalo da pogine, kao i ja."
"A, ovaj, je li. Znaaj? Ne uviam ga, generalice."
"Mislim da je neki bog pokuao da me podseti na to da ja, poto sam tada odabrala da poginem,
ne treba da se plaim smrti sada, jer nita to oni meni mogu sada uraditi nije gore od ruenja onog
proelja na mene, a to je sudbina koju sam bila namenila sebi samoj, nedavno."
"Koji bog, hm? Koji bog, generalice? Ima li iole ikakvo nasluivanje?"
Znala je, po promeni u Ustavicinom glasu, da se on uspravio. Uspela je, bar privremeno, da ga
izvue iz njegovog 'napada' samosaaljenja. Jo kad bi neko izvukao nju... To je arko elela.
"Nemam ni najmanju slutnju koji je to bog meni ukazao takvu naklonost, eminencijo, pod
pretpostavkom da je bio ijedan. Ne seam se niega to bi posluilo kao nagovetaj."
"Nijedna ivotinja, a?"
"Nijedna, eminencijo. Samo ulica i komadi graevine koji se rue na mene. Bilo je posle
spuzastora, i ja se samo seam kako su ti blokovi materijala izgledali mrano naspram nebeskih
zemalja."
"Nije, dozvoli, molim te, jednu stvar - nije Vladar dana, Pes, bog Sunca, je li? Gospodar Dugog
sunca i tako dalje. Tartaros, moebit? Noni bog. Mrano kamenje, bog mraka. Moda slepi, hm,
mievi?"
Mejtera Nana zaokrete glavom na takav nain da je vrh njenog otrog, malog nosa nainio kratki,
odreni luk. "Nijedna ivotinja, kao to rekoh, eminencijo. Ni jedna jedina."
"Dobro, da mi to pitanje, heh. O-stavimo. Barem za sadanji trenutak. Po strani, je li.
Marginalizujemo. U mom, ne neznatnom, je li, iskustvu, potpis, potpis, je li, boga, esto je nalaen
osvrtanjem. Razgledanjem ire, dakle, slike. Hajde da mi razgledamo ire, Mejtera. Koji je dan ovo,
a?"
"Danas?"
"Pa, hm, kako bih rekao - dananji. A koji je bio onda, je li, molim te? Koji dan si oseala da je
bio u tvom, hm, snevanom doivljaju?"
"Misli, koji je dan bio kad se stvarno dogodilo?"
"Ne. Da li ti se u snu inilo da je neki, hm, odreeni dan, je li? Da li si bila, ekaj, molim te, jednu
stvar, svesna kalendara?"
"Ne, eminencijo."
"Koji je dan danas? Mislim, dok vodimo ovu kon-ver-zaciju."
Koliko puta su njihovi otmiari zastali da jedu, koliko puta se spavalo? Tri puta? etiri? "Nisam
sigurna." Mejtera Nana poe se kajati to je uopte pomenula taj san; ona dopusti da joj oni kapci
padnu.
"Nagaaj, generalice. Koji dan?"
"Hieragdan ili teldan, valjda."
"Mrtva tela, hm? Leinari?"
"Ne. Samo nebeske zemlje, zgrada, blokovi koji se rue."
"Ogledala, majmuni, jeleni? Karte, oljice za aj, ili, ekaj, molim te: kanap? Ijedno pare
obojenog kanapa? ivina, nita te vrste?"
"Ne, eminencijo. Nita te vrste."
"Prostor, kudikamo, prostraniji, razume ti mene? Nebeske zemlje, a? Nisi bila nesvesna, hm,
njih?"
"Znala sam da su tamo, eminencijo, i zapravo su mi izgledale na neki nain znaajne, mada ne
mogu rei zato."
"Progres nam je ovo, ne? Na-pre-dak, molim lepo. Iskorak. A stvar se odista dogodila? ekaj,
molim te - u stvarnosti? Pala zgrada, tebe, hm, spasli?"
"Da, to je bilo kad su borbe tek poinjale. Hou rei, eminencijo, da se ti dani sada nazivaju
'poetak'. Ali mi smo tada imali utisak da se borimo ve dugo, i da smo mi koji smo prvi krenuli u
borbu - prvoborci - ve stekli veliko iskustvo." Mejtera Nana zastade, zagledana u uspomene.
"Bili smo kao deca koja su pola u palestru pre godinu dana. Poinje nova kolska godina, i ta
deca se oseaju kao stari majstori kolovanja, veterani. Daju savete mlaoj deci, ponaaju se
pokroviteljski prema njima, a istina je da se i sami nalaze tek na poetku kolovanja."
Ustavica zaguna u znak saglasnosti. "Primeivao sam ja, dozvoli, takve pojave."
"A sada, vidi - pre nekoliko dana, kad smo ti i ja polazili u tu kuu iz koje je Kalde ranije spasen,
bilo je jedno zatije u ratu. etvrtu brigadu smo sabili u ugao, ali niko nije bio voljan da kidie na nju
ba tad. Oseali smo da se Erne koleba, a ti si nam to potvrdio. Ajuntamiento se pozavlaio u ove
tunele, a mi koji smo o tome razmislili, uvideli smo koliko e biti teko iskoreniti ih. Ponadali smo se
da bi moda mogao biti naen neki drugi nain. Zato sam pola s tobom."
ekala je da Ustavica neto kae, ali on je utao.
"Poeli su da se pojavljuju neki ljudi, da istupaju. Dou i kau nam kako su se hrabro borili, ta su
sve uinili. A ja ih gledam i razmiljam: ko ste, kako to da vas nijednom videla nisam, ako ste bili
borci tako slavni? Bizon je uradio sve, uestvovao u gotovo svakoj borbi.
Vuna takoe. Vuna je silan doprinos dao, nikad nije izbegavao borbu; nije ni govorio veito
'uradiu to, generalice', kao Bizon, ali kad se desi da nas neprijatelj odbije, i ja se osvrnem i vidim
da je samo jedan na ovek ostao tamo, jo puca, iako su svi ostali uzmakli, a zelembai - to znai
pripadnici Garde, eminencijo, pripadnici Civilne garde - nadiru i tako su blizu da ih on moe maltene
rukom dodirnuti, e, tad sam znala da je to Vuna.
Posle, u tim razmiljanjima, doem do injenice da je Vuna poginuo, pa zapitam sebe: gde su sada
oni koji su jahali u juri sa mnom, gde je ona urevka koja nam je dovela sve svoje konje, iako
nita na svetu osim tih konja nije imala? Nadam se da je iva, eminencijo, ali nismo je uspeli nai, a
za to vreme sami su se 'nali' nebrojeni navodni junaci koji ne prestaju da se hvale svojim podvizima,
a ja ih se ne seam uopte. Skink je predvodio jedan napad na Palatin, i odnelo mu obe noge. Gde li
je Skink? A gde je onaj div sa onako krezavim zubima? Ne pamtim kako se zvao, ali znam da sam
dizala pogled ka njemu, bio je visok sigurno dvostruko vie od mene, pa sam se pitala ko je to bio
dovoljno veliki da ga udari ak tamo gore, i ime ga je to udario i tako mu izbio zube, i ta se desilo
posle."
"Kako se zvao?"
"Taj div, eminencijo? Ne seam se. Maak? Ili, Maor, ili tako neto. Ne, Gib, eto setila sam se.
Gib. To je re koja moe oznaavati mujaka neke ivotinje iz roda maaka. To bi upuivalo na
Sfiksu Reeu, pokroviteljku Trivigauntea. Make su njene, pa i lavovi. Ali Gib se nije pojavio u
mom snu."
"Ko te spas, ovaj, spasio?"
"Taj se zvao Gavran, ali gavranovi nisu svetinja ijednog boga, zar ne, eminencijo? Orlovi su za
Pesa. I sokolovi, jer sokolovi - ili jastrebovi? - su neto kao mali orlovi. Drozdovi i eve su za
Molpu, ali gavranovi ne umeju da pevaju. ivina je za Telksiepeju, kao to ti, eminencijo, ree
maloas, ali - ekaj.
Setila sam se, eminencijo. Ja sam se priseala naih spiskova, zar ne? Spiskova, a ne ivotinja i
njihovog izgleda. Gavran, meutim, veoma lii na nonog vrana, a jedan takav je ljubimac naeg
Kaldea. Kalde je njega nabavio sa namerom da ga prinese na rtvu onom bogu koji ga je prosvetlio.
Narod pria da je to bio Pes, izgleda da su gotovo svi uvereni u to, ali ja sam pitala Kaldea o tome i
on mi je rekao da nije bio Pes, nego jedno od manjih boanstava, poznato kao Izvana. Ja o Izvanau
ne znam mnogo, eminencijo. Ti o njemu sigurno zna mnogo vie, ali svakako su noni vrani sveti
njemu. Ili, ako nisu, moraju biti dovoeni u vezu sa njim odsad, zato to je na Kalde izabrao ba tu
ivotinju za rtvu Izvanau. Zar nije tako, eminencijo?"
Ustavica ne odgovori.
Mejtera Nana pomisli da bi mogla ustati i poi da pogleda nije li Ustavica otiao nekud. inilo joj
se da je poslednjih nekoliko minuta spavala, iako je govorila glasno; ali ko da ustane kad je
predivno, neuporedivo lepo leati tu, jer Bizon je u susednom krevetu, hre tiho, a Njorka bdije nad
njima. "Njorka?" pozva ona tiho. "Njorka?"
Njorka e im vode doneti, sigurno hoe, ako ona zatrai, jednu bocu bistre, hladne vode pravo sa
izvora, i ae. Ovog puta glasnije: "Njorka!"
Da, Majko. Evo me.
"Njorka, sine moj?"
"Izvini patera." Podrhtavajui u svetlosti popodnevnog sunca, Njorka opet upravi panju ka
Inkusu. "Uinilo mi se da sam neto uo."
"eleo si sa mnom komunicirati?"
"E, vala, tooo. Kad smo bili u mantejonu, objasnio si ta je on rek'o." Njorka se oseao nelagodno
meu elegantnim zgradama palatinskim, nainjenim od sivog kamena; sve do ovog trenutka on je taj
deo grada poseivao samo da bi krao.
"Ja sam preduzimao silne korake u smislu objanjavanja smisla, svakako. To je moja sveta
dunost, pa sam uloio znatan napor u tumaenje boanskih namera."
"Ma, bio si jasan ko polimer, patera", izjavi Hamerston privreno. "Jo pre nego to si zavrio,
stekao sam utisak da razumem svaku od onih rei koje je Pes izrekao."
Neki glasovi zatraie od njih da stanu. Stadoe.
"To su bioloki ljudi, ali sa pukama sa debelom municijom, patera. uo sam ja njih kako dolaze
iza nas, ali sam se nadao da se nee petljati u naa posla."
Plaei se da e biti uhapen, Njorka proguna: "ta, je l' sad zabranjeno da ovek peai
uzbrdo."
Do tad je komandir patrole ve primetio Inkusovu crnu odedu. "Izvinjavamo se, patera, ali ovaj
vojnik, znate. Pria se da su neki vojnici na naoj strani. Da li je ovaj?"
Hamerston klimnu glavom. "Jeste ovaj."
"Doista, sine moj." Inkus uputi patroli jedan zubati osmeh. "Ima moju asnu augursku re, koju ti
dajem i kao tvoj - da ne ulazimo sad u to. Ima moju svetu re da narednik Hamerston ezne za
svrgavanjem Ajuntamienta koliko i ja."
"Ja sam narednik Linsang", ree voa patrole. "Idete li u veliki mantejon, patera?"
Inkus odmahnu glavom. "U Palatu prolokutora, sine moj. iji sam stanar ja." Njegov glas postade
poverljiv. "Meni je ast uinjena da teofaniju vidim. Veliki Pes lino ispoljio je tu dobrotu prema
meni. Nije to prvi put, to je drugi put da bogovi budu tako dobri prema meni. Teko e ti u to
poverovati, znam, ali teko sam poverovao i ja. No, oba ova moja pratioca behu prisutni prilikom
druge teofanije, iju e autentinost odluno potvrditi, to ti jemim."
Jedan od Linsangovih vojnika, koji je dotad drao puku uperenu u Njorku, sada je podie ka
nebu. "Zar nisi ti Njorka? Njorka prorok?"
"Taj sam."
"On tumara po celom gradu", objasni vojnik Linsangu. "Svima govori da se spreme za Pesov plan.
Kae da mu je Tartaros rek'o da to radi."
"Jeste, rekao mi je", saopti Njorka stameno. "I Pes eli da ja nastavim to da govorim narodu. A ti,
bore? Jesi li spreman za polazak? Spreman da se odrekne celog ovog svita?"
Linsang upita: "Pa, ta je to Pes rekao? Ako je dozvoljeno da ja to..."
"Neispravno jeste", ree Inkus, "ali nije protivno kanonu. elite li svi vi da ujete rei Oca
bogova?"
Nekoliko njih potvrdie da ele.
"A hoete li nas pustiti, kad ujete, da nastavimo svojim putem izvravanja svetog zadatka?" upita
Inkus, koristei steenu prednost.
Linsangovi borci zaklimae glavama. Bili su to mladii ispod dvadeset godina; da su borci, a ne
civili, videlo se samo po tome to su imali puke u rukama i trake obojenog platna vezane oko ela i
glave.
Linsang se usprotivi. "Ja moram prvo da ujem ta kae ovaj vojnik. Hamerston? Tako se zove,
narednie?"
"Ja!" uzviknu Hamerston, ija je puka sa debelom municijom takoe bila uperena ka zemljama na
nebu, a kundak oslonjen o kuk.
"Jesi li za Ajuntamiento ili za Kaldea?"
"Za Kaldea, narednie."
"A ta misli o Ajuntamientu?"
"Ako bi mi Kalde ili ovaj patera ovde naredili da ih ne pobijem, ja bih se uzdrao. Ali ako se ja
pitam, ima da ih pobijemo do poslednjeg."
Jedan od boraca ree: "Jedan vojnik je ubio savetnika Potoa. Tako smo uli."
Hamerston se isceri i zabaci glavu malo unazad. "Nisam ja bio taj, ali ako ga sretnem, estitau
mu."
"U redu." Linsang odloi svoju puku kundakom na plonik. "Moete u Palatu prolokutora, patera,
al prvo da nam kaete ta je Pes rekao."
"Bojim se da to nee moi tako", ree Inkus. "Nisi hteo prihvatiti moju svetu re, sine moj, nego si
navaljivao da se Hamerston izjasni lino. A tako se zadesilo, mada kod besmrtnih bogova nita nije
stvarno sluajno, da je Hamerston pre samo nekoliko trenutaka saoptio da je u celosti razumeo
poruku tog boga, dok je moj drugi pratilac, Njorka, eleo potpunije tumaenje."
Inkus se okrete proroku. "Zar nije tako, Njorka? Govorim li tano?"
"Istinu zbori, patera. Moda sam ja glup; malo ko je to rekao kad sam ga ja mogao uti, ali
mogue je da jesam. Ali ovo je bilo vano, a jednim delom se odnosilo na mene. Mora budem siguran
da sam ga dobro uo, da bi uradio t-no ono to je rek'o."
"Ah, da je takva glupost rairenija, dobro bi bilo. U Hrazmolokim spisima stoji da boanska
mudrost esto, u uima smrtnih ljudi, zvui kao nerazum. Istraj u takvoj gluposti, sine moj, istraj
postojano, pa e u Glavni procesor primljen biti." Inkus klimnu glavom krupnome vojniku. "Govori
nam, Hamerstone, sine moj, i nemoj se plaiti da e u neemu zalutati ili ispustiti neki sveti nalog.
Svaku takvu nevinu greku ispraviu ja, mada ne oekujem da e se ijedna desiti."
"Ja to ne umem tako dobro kao ti, patera, ali potrudiu se najbolje to mogu. Samo da prvo malo
razgibam misaone putanje." Sledeih osam ili deset sekundi Hamerston je bio nepokretan kao kip.
"U redu, pripremio sam. Dogodilo se kad je onaj bioloki ovek donosio prase. Prvo su se
pojavile boje, je li tako? Onda lice Pesovo. Poeo je tako to je blagoslovio sve prisutne i dodao da
svako ko je doao zato to je Njorka tu - to je znailo, svako sem tebe, patera - ima dvostruki
blagoslov od njega, jedan za dolazak i drugi kao sledbenik Njorkin. Jesam li dosad rekao tano?"
Inkus klimnu glavom. "Divljenja dostojna jeste tvoja tanost, Hamerstone, sine moj."
"Onda je rekao da nam daje ovu teofaniju zato to mu je njegov sin kazao ta se sprema u tom
mantejonu. Ali nije rekao koji sin."
"Strani Tartaros", ree mu Njorka tonom pouzdanog znanja.
Inkus, upozoravajuim pokretom, die prst. "Nije to izriito rekao."
"Moda i nije, al ja sam samo malo pre toga razgovarao s Tartarosom, pa ko bi drugi bio."
"Rekao je da je njegov sin dao Njorki nareenja, i da su to ispravna nareenja, i da e se on i
njegov sin postarati da vesti o tome stignu do svih. Mi smo mislili da je taj Pesov plan stvar neke
daleke budunosti, a zapravo je ve nastupio trenutak za iseljavanje odavde..."
"Nastavi, sine moj."
"ao mi je, patera. Tad je poeo da govori o meni, a ja sam se, na neki nain, zagrcnuo. Bio je to
najvaniji trenutak mog ivota, zar ne? Mislim, kad bih bio unapreen u vii in, ili tako neto, to bi
zaista prijalo. Ali ovo je bio Pes. Ja sam tada samo otprilike shvatio ta mi govori, a ti si kasnije
objasnio, i sve se uklopilo, bilo je kao da ga sluam iz poetka. Ja smatram da smo u ratu, i da su svi
dobri ljudi na Pesovoj strani. A to znai, taj njegov sin..."
"Strani Tartaros", ubaci Njorka.
"I Kalde, i Njorka, i, naravno, ti, patera. Na toj strani sam i ja. Pes je govorio, dalje, kako je
Njorka ranjen kad je bio u podzemlju s nama, kako je mnogo truda uloio u rad na ostvarenju
njegovog plana, i kako e poslati nekoga iz Glavnog procesora da mu pomogne."
"Sa Pola, kaplare. Tim izrazom se posluio taj bog lino. A da se Glavni procesor nalazi na Polu,
to ja priznajem bez oklevanja."
Njorka prie malo blie. "Da pomogne meni? Ja sam taj kome e neko da pomogne?"
"Da, ti si, a pomo treba da dobije i od mene. On je rekao da e ti dati odlikovanje za dosadanji
rad, im obavi sledei zadatak. Samo tu je patera neto rekao meni, to ja moram ponoviti, da bi ovi
bioloki koji nas sluaju razumeli. Pes je bog nas, hema. On je bog svega to je nuklearno-hemijsko i
digitalno. To mora prihvatiti ako eli da sagleda odakle Pes dolazi. Je li tako, patera?"
Inkus sveano klimnu glavom.
"Jer Pes je rekao u emu e se sastojati Njorkino odlikovanje. Kad god bude, u budunosti, video
ita takvo kao to sam ja, znae, odmah, kako to dejstvuje. Koji su delovi, koja namena, kako ta radi.
Pes namerava da sve te podatke strpa u Njorku, zato to e biti potrebni za sprovoenje plana."
Linsang i drugi borci blenuli su, otvorenih usta, u Njorku. Sa svoje strane, Njorka se trudio da
izgleda ponizno.
"Tada je dao neposredno nareenje meni, i to ne samo zato to sam se zadesio u blizini. Nikad
nisam ni pomiljao da bi se ita slino moglo desiti meni. Pitao sam pateru o tome u mantejonu, i on
kae: da nisam ja bio onaj pravi, onaj koga je Pes hteo, ne bih se ni zatekao u mantejonu, nego bi se
pojavio neki drugi limenko. Meutim nije se pojavio nijedan drugi, nego ba ja. Patera kae da je to
verovatno zato to smo on i ja, znate, kao braa, i blii nego braa, a on je sveti augur; im je to rekao
znao sam da je tako.
Pesu je potreban jedan vojnik. Koji e biti taj? Vojnika ima na hiljade. Pa, bie prijatelj ba onog
augura, to je logino, zar ne? Onog augura koga je Scila izabrala da bude novi Prolokutor, dabome.
Bog ne mora da razmilja o takvim stvarima, nego ih naprosto zna. Meni je rekao ovako: Njorka e u
poetku moda imati male tekoe. Ostani uz njega i pomai mu da prebrodi tea iskuenja. Ti si
mehanizam, pomai mu, a on e pomagati tebi. I eto, tu smo, i patera i ja, nastojimo da mu
pomognemo."
Linsang upita Inkusa: "Je li to bilo sve, patera?"
"Sve? Ja bih rekao da je to bilo vie nego dovoljno, sine moj. Ali ne, nije bilo sve. Kai nam i
ostatak, Hamerstone."
"Rekao je da je pre nekog vremena, pre etrdeset godina, znao da e umreti..."
"Umreti?" upita Linsang sa nevericom.
"Tako je rekao. Video je da mu se smrt pribliava, pa je na neki nain uzeo male delove sebe i
posakrivao ih u razne bioloke, da ne bi mogli biti pronaeni. Onda je umro, i ve neko vreme,
prilino dugo, je mrtav."
Inkus proisti grlo. "Svi vi, a slino tome i ja, moramo sagledati sve tekoe koje prate nastojanje
boga da sarauje sa ljudskom vrstom. On se nama moe obraati samo onim reima koje obian
smrtnik moe pojmiti. Upotrebom rei umreti, Otac bogova hteo je da nagovesti svoju obnovu.
Najplemenitije drvo meu svim drveem, ono koje opisujemo imenom 'zlatni pljusak', svetinja je
Velikoga Pesa. Nemogue je da ne znate injenicu tako osnovnu."
Linsang i jo neki od boraca klimnue glavom.
"Pretpostavimo da uma zlatnih pljuskova moe da razgovara sa nama. Zar ne bi ona rekla: 'Da bih
ja, sveta uma, mogla ostati mlada i snana, moje ostarelo drvee mora se sruiti, iako je vekovima
stajalo. Na mesti njegovom nek izraste novo, mlado. Ja, uma, trajau.' Hamerstone?"
"Razumem ja to, patera. Rekao je, dalje, da sad, kad izvrenje njegovog plana poinje, on sebe
opet sastavlja u jednu celinu. Rekao je da je on, Pes, sada, zapravo, samo svoj sopstveni duh, utvara
sebe, ali poto e jedan po jedan biti pronalaeni mnogi njegovi delovi, on e se uskoro upotpuniti i
biti Pes ponovo. eli da mi njemu u tome pomognemo. U ovom trenutku eli da pronaemo jednog
odreenog biolokog oveka, a to je patera Skoimi, zato to je kod njega deo za Viron. U mantejonu
se zateklo moda pet, est stotina biolokih, ali kad im je patera objasnio celu stvar, nijedan nije znao
da kae ko je taj Skoimi i gde bismo ga mogli nai.
Zato im je patera rekao da ne ostanu u gomili, nego da se raziu i da se ponu raspitivati kod
naroda po celom Vironu gradu, a kad nau Skoimia, da ga dovedu Njorki. Onda je rekao Njorki da
Udruenje svetenika ima dokumentaciju o svemu tome, gde je koji augur, ta radi, i tako dalje; i da
se dokumentacija uva u Palati prolokutorskoj, i da je on, patera, ume pronai i itati. Godinama je
radio sa tim papirima, zar ne, patera? Zato smo i on, i ja, i Njorka krenuli tamo, da pogledamo, i evo
nas."
"Veliajnost dikcije ti je nedostajala, Hamerstone sine moj, ali sadrinu si preneo odlino." Inkus
osmotri Linsanga i ostale borce. "A ta e biti s vama? Mi stremimo k ostvarenju diktata Oca
sedmoro bogova. Moete li vi nama pomoi? Nijedan sveti augur ne moe sve ostale poznavati. Ima
nas daleko previe za to. Zna li iko za nekog pateru Skoimia? Zborite."
Niko ne prozbori.
Pucnji probudie Mejteru Nanu. U prvi mah, dok je leala mirkajui u tami, nije znala kakvi su to
zvuci bili; bila je gladna i edna, nejasno svesna hladnoe, a zatim svesna da joj je ve dugo hladno i
da je u snu drhtala. Stranjica i plea, pritisnuti o tvrdi brodski kamen njenom, dodue, malom
teinom bili su joj ukoeni od zime; stopala su joj se smrzavala.
Ona se podie u sedei poloaj. Njena soba u staroj kenobi u Ulici srebra bila je najmanja i
najgora, kroz plafon je prokinjavalo pri svakom pljusku; pa ipak nije bila toliko mala i opaka da
nema bar prozor kroz iju je istanjenu zavesu promicao poneki pramiak svetlosti ak i u
najmranijoj noi.
Tri otra udara, u nejednakim razmacima. Padaju slike sa zidova? Ona se priseti jednog dogaaja
iz svog detinjstva: neka stara slika raena vodenim bojama pala je sa zida kad je uti kanap na kome
se drala najzad satrunuo sasvim; u padu je oborila jo jednu sliku, i jednu malu vazu. Jednom
drugom prilikom ula je konja koji je pokuavao kopitima da provali svoju pregradu u tali i da
pobegne. Ovi pucnji zvuali su tako nekako.
"Hm, generalice?"
Ustavicin glas; izgovor malo kroz nos, koji joj vrati u seanje celinu nedavnog razgovora. "Da.
Da, eminencijo."
"Bila si, ovaj, upoznata, je li, hou rei, sa zvukom vatrenog oruja? Tokom proteklih, razume ti
mene - borbi."
"Jesam, eminencijo. Do neke mere, moglo bi se rei, upoznata." I protiv svoje volje, ona poe
razmiljati koliko je Ustavica bilo, koliko je augura i sibila na Ehidninu teofaniju reagovalo tako to
su se zavukli u najbezbednija mesta koja su mogli nai i ostali tamo. Patera Svila nije postupio tako.
(Znajui njega, nije bilo ni najmanjih izgleda da postupi tako.) Pateri Svili proleteo je igliasti metak
kroz prsa, zarobljen je, onda je uspeo, nekako, da 'okrene' Usika i celu treu brigadu, to je
doprinelo, vie nego ijedan drugi pojedinani dogaaj, uspehu njihove pobune. Ali koliko je vei,
mnogo vei broj onih koji...
"Ovaj, generalice?"
"Da, eminencijo, razmatrala sam to pitanje. Vrata su debela i prilino tesno uglavljena, a zidovi su
brodski kamen. Ti inioci mora biti da su uticali na kvalitet zvuka pucnjave, koji je dopro do nas."
"Ti, dozvoli jednu stvar - veruje da su to bili pucnji, a?"
"Ja obuvam cipele, ekselencijo." Pipanjem ih je traila u tami. "Ako emo biti izvedeni odavde..."
"Dabome." Ustavica je zvuao veselo. "Kvecal, a? Stari Kvecal. Hte-doh rei: Njegova
svesnost."
ednija nego ikad, Mejtera Nana liznu suve usne. "Njegova svesnost, eminencijo?"
"Spaseni, a? Doao je da me izv... Da nas izvue odavde. Ili je, vidi ti, molim te, poslao nekog.
Prevejan je on, a? Duboke su njegove igre, to ti je stari Kvecal. Veliki majstor za karte, u oba, hm,
primenljiva znaenja te rei."
Ona pokua sebi da doara sliku kako se stari prolokutor bori, drei u rukama puku sa debelom
municijom, protiv Pauka i Paukovih 'lovaca na uhode', ali u tome ne uspe, nimalo. "Oekivala bih da
je Bizon ve poslao izviae u tunele, eminencijo. Ako imamo sree, ono je maloas pucao neko od
njih. Ali ak i ako primete ova vrata, moda nee moi da ih otvore."
Jo jedan pucanj, sada, nesumnjivo, to.
"Primetie ih, generalice. Ja za to, heh, jemim. Moj, razume, gamadion."
"Tvoj gamadion, eminencijo?
"Nemate to vi sibile. Ali mi sveti auguri. Augurine, a? Nosimo uplji krst Pesov. Rasklopni.
Alatka za testiranje svetog prozora, molim lepo. Pritegne kontakte, izvri podeavanja, sve te, sve
te operacije, razume ti mene ta ti ja govorim. Ali je zlatan, je li. Moj. Koadjutorski. Sa draguljima.
Nije ba kao Kvecalov, ali, hm. Ali dragulji. Uglavnom ametisti. Lanac - zlatan. Ispod moje tunike,
ta kae na to, generalice? Vadim ga samo kad prinosim rtvu, da?"
"Znam kako izgledaju ti gamadioni, eminencijo."
"Ja sam ga malo, hm, gurkao, gurkao ispod vrata, Mejtera. Napolje, pa ga vratim unutra. Pokretni
predmet, razume ti mene. Sija na svetlosti, privlai, dozvoli, molim te - panju."
Ona ode ka vratima (usput se spotae o Ustavicu, zbog ega umalo da padne), uze jednu cipelu u
ruku i poe njome otro udarati po vratima.
"Izvrsno, ovaj, iz-vrs-no. Sredstvo je, je li, primitivno, ali ali... Ah!"
Kuka na spoljanjoj strani zazveketa i vrata se otvorie ka unutra. Njihovom razmahu zasmetalo je
samo Ustavicino telo. Robusni Pauk zarea: "Kakva je to galama?"
Svetlost u tunelu bila je tako slaba da Mejtera Nana nije morala mirkati. "Ja sam lupala cipelom
po vratima. uli smo pucnje i nadali smo se da emo biti osloboeni."
"Hajde." Pauk pokaza pomou cevi igliara.
"Mi potrebujemo, hm, prehranu", ree Ustavica. "Slino tome i vodu, ovaj, pitku."
"Ne' dobije nita ako se ne pomakne odatle."
"Ne bi ti smeo da nas pobije", saopti Mejtera Nana. "Mi smo dragoceni taoci. ta bi onda
rekao..."
On je dohvati za miicu ruke i naglo je povue u hodnik. "Ja sam, vidi, jak."
"U to nisam nikad sumnjala." Oprobala je rame, pribojavajui se da je iaeno.
"Jak sam kao hem. Moda ne kao hem vojnik, ali kao obian hemijski jesam. Razume, sibilka?
Znai, ne moram ja da pucam u vas dvoje. Ima dvadeset, trideset drugih stvari koje bi mog'o uraditi."
Jedan od Paukovih ljudi dosaivao se stojei u hodniku; u njegovim rukama bila je puka sa debelom
municijom, izglancana, svetlucava. "Voljan sam da probam dve-tri. Ti se svideo kotli savetnika
Potoa? A to nije bilo nita, to se on alio. Takav je on. Kod mene nema ale. Hvatamo mi prilian
broj uhoda."
"Drago mi je to to ujem." Mejtera Nana se plaila da joj nee biti dozvoljeno da obuje cipelu;
sada je vrsto namesti na nogu. Oseti udne, male trnce trijumfa zbog toga.
"Puno sam nauio, radei na njima. Jo nijedan nije bio tako tvrd da ja iz njega ne izvuem sve to
hou. Onamo, ej. Ne zaustavljaj se."
"Ja sam u, je li. Iscrpljenosti. A i ei. Ono to se fiziki... ajoj!"
Ustavicu je gurnuo u lea ovek sa pukom, koji sada ree: "Jednom sam ritao jednog mrtvog tipa
toliko, da je na kraju ustao i pobego."
"Bogovi - razume ti mene - Pes. Tartaros, a?" Ustavica je odmicao koracima neujednaenim, ali
brzim; Mejtera Nana poe zaostajati za njim.
"Sporije tamo!"
"Jahhh... sam se molio. Brojanice, a? Dok je, hm, generalica, bila u usnulom stanju."
"Trebalo je da me probudi", ree ona. Pauk je gurnu u lea.
"Nikad! Nije u ob-zir dolazilo..." Remora stade kao ukopan. Poee da ga guraju u lea. Mejtera
Nana, koja je bila pomalo kratkovida, poe mirkati ne bi li bolje videla, kroz vodenastu svetlost, ta
se to nalazi ispred njih.
"Neko mrtav", ree joj Pauk. "Jedan od mojih."
"Je li to bilo to pucanje koje smo uli?"
Pauk je gurnu napred. "Jest. Taj je uvao vaa vrata." Opet je gurnu u lea. "Sestro, naui da
pomera dupe napred malo bre, inae ima da naui mnoge druge stvari koje ne bi htela."
Ona se naglo okrete i suoi s njim. "Ve sam saznala neto, i to ono to sam htela. Veoma htela,
tavie."
Udario ju je nadlanicom po licu, tako da se okrenula opet, ali sad i pala. Taj amar je odjeknuo
buno kao pucanj puke. "Dii je", ree on Ustavici.
Ustavica ju je podigao i poneo na rukama, kao da nosi dete. Teturavim koracima nastavio je kroz
tunel. Kad su se pribliili mrtvacu, ovek sa pukom uhvati Ustavicu za ruku i ree mu da stane, a
Ustavica postavi Mejteru Nanu na noge. "Plae, a", ree joj Pauk.
"Da. A ne bi trebalo", odvrati ona. "Jer ja znam da e na as doi. Moda bi trebalo, umesto toga,
da plaem za tobom, ali to e biti kasnije, ako ikada i bude."
Ustavica je kleknuo pored lea; zatim je ustao odmahujui glavom. "Duh se, hm, ratosiljao svoje
mesnate kue."
ovek sa pukom ree: "Hteo si da govori nad njim?"
"Tu sam nameru, vidi, molim te. Imao. Prekasno je sad."
"A ni on nije nikad verovao u to."
Mejtera Nana ree: "U tom sluaju trebalo bi da plaem nad njim. Kratak ivot i nasilna smrt u
ovom jadnom mestu. Moete to i napisati na njegovmo nadgrobnom kamenu: ovde lei onaj koji nije
traio od bogova nikakvu podrku, pa nije ni dobio."
ovek sa pukom se kratko nasmeja. "Moda bi i mogla malo da otplae. Paue, ta kae ti na
to?"
"Stvarno bi mogla malo. Dok ekamo."
Ustavica se odvai da pita: "Da sednemo? Moe? Moje noge, vidi, mlohave."
"Sedi ti. Uskoro e oni."
"Ako misli da e naii Bizonovi izviai, sigurna sam da si tano kazao", ree mu Mejtera Nana.
Pauk skide kapu i poe provlaiti ealj kroz masnu, prosedu kosu. "Ti misli da su ga oledili
Bizonovi momci? Jesi luda."
"Ne verujem ja da ti uopte zna ko je Bizon."
"Vraga ne znam. Imam ja svoje ljude svuda u vaoj strukturi. Misli da nemam?"
"Mnogo ti hvala." Ona obrise rukavom poslednju suzu. "Dobro nam doe svako ko nam se
prikljui."
Pauk se nasmeja. "Dobro doe? Pa, oni nam javljaju sve to vi radite, svaki va potez."
"A dotle rade i za nas, i bore se za nas, jer moraju, da ne bi bili otkriveni." Ona sede pored
Ustavice. "Pretpostavljam da bi oni voleli da se uzdignu na neke poloaje u naim savetima. Da bi to
postigli, morali bi dobro da rade i dobro da se bore."
"Nagaaj ti do mile volje", zabrunda Pauk.
"Ti si, ovaj, uveren vrsto da ovoga nije, razume ti mene, ubio. Neki od ljudi, je li, boraca.
Pukovnika Bizona."
"Siguran. Sibi, kako to da moji momci vas ne uspevaju da rasture sasvim?"
"Zar to nije oigledno? Ne uspevaju zato to mi nita ne krijemo. Vi elite saznati nae tajne, a
samo su dve, vrlina i predostronost. Eminencija i ja smo se nadali da emo upriliiti neki mir u
kome biste i ti i tvoje uhode mogli iveti. Ali sad mira biti nee. Mi..."
"Aj sad uti!"
"...emo vas iz korena unititi. Zavui emo se u ovu jadnu rupu i boriti se, pronai emo
podvodni brod u kome ste..."
On je ritnu.
"...drali Kaldea..."
On je ritnu opet, a ona vrisnu.
Ustavica skoi na noge. "Stvarno, ja - neu, ja ne mogu tolerisati, hm, ovo. utiraj mene, ako ti se
utira." Pauk ga gurnu, i Ustavica izgubi ravnoteu, saplete se o le, i pade.
"...i bacaemo kamenje na njega sa povrine, ili ga uhvatiti u mreu", dovri Mejtera Nana. "Eto,
ako si eleo nae planove, to su nai planovi. Tvoje uhode nemaju nita vie od toga da ti jave."
"Tvrda si ti devojica."
"Ja sam potpuna kukavica", ree mu ona. "To sam shvatila otprilike jedan sat posle onog trenutka
u kome je Ehidna proglasila da sam ja njen ma. Juriali smo na Alambreru. Moda bi tanije bilo
rei da smo pokuavali da juriamo. Ja - da ti kaem?"
Pauk ostavi ealj. "Slomiu te."
"To ve jesi. Vrisnula sam, zar ne? ta ti jo treba za potpuni trijumf? Moja smrt?" Ona rairi
ruke. "Pucaj!"
"To u drugom prilikom, moda." Pauk usmeri panju na Ustavicu, koji se pridizao u sedei
poloaj i trljao potiljak. "Ti, patera. Tebi kau 'eminencijo', a?"
"Ti me moe i jednim i drugim zvati. Ili, hoemo jednu stvar? Nijednim. Ja kad bih imao da
biram, opredelio bih se za ovu drugu, hm, opciju. Ne pri, ovaj, ne prieljkujem nikakve poasne
oblike oslovljavanja s tvoje strane."
"Mogao bi i ti umreti, patera."
"Sves, ovaj, svestan toga veoma. ekaj, molim te: pa, razmiljao sam. Dok sam, ovaj, nosio
generalicu. Ne junak, a? Kao ona."
"Eminencijo, hrabra nisam ni ja."
"Jesi, Mejtera - ovaj, generalice. Jesi, jesi, je-si. Premda bi se moglo zamisliti da toga nisi
svesna. Ja, doim, ne, neee-ne. Bio i Erneov, dozvoli, zarobljenik. Priao sam ti, a?"
"Priao si mi da si s njim pregovarao, ne da si bio njegov zarobljenik."
Ustavica pogledom zatrai dozvolu od Pauka, koji ree: "Ma, moe, ja b' reko da imamo
vremena."
"U, dozvoli, molim te, palati. Ja veerao. Upozoren, zna? Rekao jedan pa. Garda stie. Ja
mislio, oni ele da me, hm, konsultuju. I nita, ekam ja da stigne slatko za mene. Kad oni na, na,
nahrupe unutra, razume. Gde je Prolokutor? Tako oni. Ja pokuam objasniti. Njegova svesnost, je li,
dolazi i odlazi kako nae za, hm, shodno. Kad oni, uhapse. Mene, je li. Vidi, molim te, tu stvar: ruke
vezane iza lea, i tako dalje. Ali ispod ogrtaa? Apelujem ja da se taj ustupak meni uini, i... Oni se
smiluju za toliko. I, hajd' mar napolje."
Ustavica zastade da proguta. "Uplaen, generalice. Veoma obrvan emocijom straha. Zebnje,
takorei. Kukavica. I, pitanja, razume ti mene? Pitanja. Upiti. Da itam, je li, izjave koje nikad nisam
dao. Branilac samome sebi. Udarali me. Kau, to lae. I pljas. I jo, jo takvog, hm, tretmana."
Mejtera Nana klimnu glavom. Ve se poelo primeivati da joj je desni obraz nateen. Ali oi su
joj bile pune saoseanja. "ao mi je, eminencijo. Stvarno alim to se to desilo."
"Onda kau: ubiemo te. Prislone mi igliar na glavu. I sve tako. A ja, kukavica, izgubim, razume
ti mene, kontrolu. Creva, je li, isprazne se. Odea - unereena. Kaem: govoriti sa brigadirom
moram. Uporno ja to njima. Poznajem ga. Poznavao sam ga, je li? U boljim danima. Da, u boljim
danima. I doprem ja do njega konano. Prekid vatre, kaem ja. Obustava, takorei. Primirje? Mogu to
srediti, je li? Kalde je augur. Ali da me puste. Razgovor preko stakla sa, hm, savetnikom. Lorijem.
Savetnikom Lorijem. On kae, pustite ga. I oni, dozvoli, molim te: oni mene puste. Brigadir Erne. Me
pusti. Drugar sa kojim sam, je li, svojedobno priao. askao? Laku konverzaciju imao. U deset,
dvadeset ranijih prilika. Zabave, prijemi, veere. Rekla-kazala, kvocanje preko vina. A sad,
izudaran, mokar, hm, smrdljiv. Ali slobodan. Ah, slobodan."
Pauk se nasmeja.
"Vratim se u palatu, da? Uplaen. Stra-vino uplaen. Po gradu ve streljaju augure, je li? I sibile.
Ja to, ovaj, nisam gledao. Tartarosu hvala za to. Zahvaljivao Tartarosu Tamnome to mi oi mrakom
zakrili, da ne vidim to. Ali sam, obrati panju, molim te: znao. Rekli mi. Za streljanja. Osetio ja i
metak, na sebi. Iglice me udarale u lea, deset, dvadeset puta, u, hm, tri ulice, da tri. Otprilike tri.
Jaki udarci. Mrtav dvadeset puta. Vratio se u palatu, oprao se. Oslukivao sve vreme. A zato? emu
oslukivanje?" Ustavicini koati prsti splitali su se, i rasplitali, i opet pravili nove vorove.
"Moj, ekaj, molim te: uspon. Kao mlad deko, bio pa. Shola. Augur. Moja majka, je li? Postati
Prolokutor jednog dana? Majka i dve-tri tetke. A i otac. Akolit, radni sto u palati, svakih godinu-dve
na vie, razume ti mene, mesto. Otac umre. Radim dalje, paljivo, da? Paljivo, trud veliki. Uvek
oprez, ne stvoriti neprijatelje, da? Dugo radno vreme. Tetka umre. Radi i ekaj, da? Koadjutor umre.
Ali, gle - mlai od starog Kvecala. Umre za stolom, molim te lepo. Klonuo na dokumentaciju, umro.
Koadjutor, majka. Tada ve stara, da? Vrlo. Ali oi blistaju, Mejtera. Ovaj, generalice. Njene oi
blistaju." Ustavicine oi ispunile su se suzama.
"Nema potrebe da ovako mui sebe, eminencijo."
Pauk ree oveku sa pukom: "Idi vidi ta ih je zadralo." Taj ustade, klimnu glavom Mejteri Nani
i poe se udaljavati niz tunel.
"Majka..." Ustavica se zagrcnu, onda se estoko zakalja, iz dubine plua. "Pardon. Pardoniram se.
Majka, je li, umre, generalice. Dakle, tada svi mrtvi. Majka, otac, obe sestre. Ali ne majina, ovaj,
vizija. O mojoj budunosti. Prolokutor. Zato se plaiti? Batina, da, takoe. Ali njene vizije
ponajvie." Ustavica zauta.
Obuzeta oajnikom eljom da promeni temu, Mejtera Nana upita Pauka: "Kuda ide taj ovek? ta
ekamo ovde?"
"Nosila." Pauk premesti teinu sa jedne noge na drugu. "Za ovoga." Pokretom ruke pokaza le.
"Odneete ga na sahranu?"
"Operem se ja." Ustavica nije uo da su njih dvoje poeli o neem drugom razgovarati.
"Graansko odelo. Poem iz palate. to pre sam mogao. Odem u Erminov hotel. Jer bi Kalde mogao
tamo doi. To sam znao, znao. Iz njegovog, hm, pisma."
Mejtera nana klimnu glavom, pretpostavljajui da je to bilo neko pismo upueno Ustavici.
"U Erminov. Tamo pijanci. Graansko odelo, da neko ne puca. Nosa ispusti neto na ulici. Sko
kao zec. Umreti, nikad Prolokutor. Njen duh, a? Njena avet. Njena vizija za mene."
"Nije mi palo na um da vas dvojica ekate sredstvo za prenos lea", ree Mejtera Nana Pauku.
"Postupak opravdan, ali videla sam toliko drugih mrtvih koji su ostavljeni da lee tamo gde su pali."
On proisti grlo. "Imamo mi jedno mesto. Videe."
"Ovde dole?"
"Da. Nekih osam ili deset lanaca odavde."
Mejtera Nana pokretom pokaza ka leu. "Jesi li imao naklonosti za njega, Paue? Mora biti da
jesi."
"Bio je dobar, a saraivao je sa mnom nekih deset godina."
"Onda ne bi zamerio ako ja pokrijem njegovo lice?"
"A-a. Slobodno."
Ona to uradi. Prvo je ustala i zagladila crnu suknju svoje svetenike odee, onda je kratkim
koracima prila boku mrtvaca, kleknula, rairila prljavu maramicu koju je uzela iz svog rukava, i
poloila je preko mrtvaevog lica. "Neka Pes Veliki oprosti tvom duhu."
"Nestalo je, ovaj, vizije", ree Ustavica, nikom odreenom. "Mesto, mestace, administrativno,
hm? U finansijama. Najverovatnije. Finansije. Ne."
"uti, zamukni ve jednom", ree mu Pauk. "Vidi, sibi, postoji jedno mesto gde su kopali jedan
od tih tunela. Namestili su velika vrata, kao to je ve bio njihov obiaj. Viala si takva."
Mejtera Nana klimnu glavom.
"Ov-vaj, muenik, razume ti mene? Nije bilo, hm, nijednog muenika ve..."
"Kopali su pedeset, ezdeset koraka i odustali. Ne znam zato. Prestali, u zemlji. Ispod grada smo,
a grad lei uglavnom na zemlji."
"Ispod grada? Mislila sam da nas vodi ka jezeru."
"Moda emo vas odvesti tamo, ali zasad ostajete ovde, gde se mi, inae, ponekad sastajemo. Sa
savetnikom Potoom, na primer, a kad nekog ukebamo, ostavimo ga najee u onoj eliji gde ste vas
dvoje bili. Valjda je to nekad bila ostava za neto, al..."
Zauli su gromki pucanj puke sa debelom municijom, oslabljen udaljenou, ali nedvojbeno
prepoznatljiv.
"Izgleda da je Guan neto ubio", ree Pauk Mejteri Nani.
"Ili su ubili njega."
"estok je to momak. Ume da se brine o sebi. Gde ono stadoh?"
"Kako sahranjujete druge estoke momke." Ona uzdahnu. "Bilo je zanimljivo. Volela bih da ujem
vie o tome."
"Nema problema." Pauk sede licem u lice s njom, drei pitolj igliar i sad u desnoj ruci. Kad se
udobno smestio, on podie pitolj. "Mogao bi ja ovo da sklonim. Neete vas dvoje skoiti na mene."
"Ja, ovaj, nameravam", proguna Ustavica.
"Heh! Ne verujem." Pauk uvue igliar u dep kaputa. "Kao to rekoh, sibice, postoje jedna velika
vrata, a ja za njih znam re. Savetnik Poto mi je otkrio kako ona glasi. Bilo je to davno. Znai, ti
ue, a dalje nema nita, samo zemlja. Dole, blie jezeru, gde su tuneli dublji, idu kroz stene ili kroz
brodski kamen, ali ovde gore, uglavnom kroz zemlju."
"Jasno mi je."
On dodirnu rukom zid od brodskog kamena. "Iza ovoga je zemlja. To znam po nainu na koji je
napravljeno. E, vidi, kad nekog ubiju u gradu, a nemamo kome da ga damo, donesemo ga ovde.
Takoe, ako neko umre ovde dole, to se samo jednom desilo."
Mejtera Nana, koja je sad takoe sedela, pokretom glave naznai le.
"Dobra si. Dvaput, eto, sad se drugi put desilo. Ali ranije, ranije je bio samo jedan sluaj. Neko iz
moje druine je ranjen gore, donet ovde, i ovde umro. Mi kopamo pravo napred u zemlju dok rupa ne
bude dovoljno dugaka. Imamo polimer namotan u trube. Rupu obloimo polimerom, a i le
zamotamo u polimer, pa ga gurnemo unutra." On je pogleda upitno, a Nana klimnu glavom.
"Onda zazidamo rupu zemljom, jasno? E, sad, svako ima akiju." On izvue iz depa veliki no na
presavijanje, sa drkom od jelenskog roga. "Na pare papira napiemo tipovo ime i poneto o njemu,
i to pribodemo njegovom akijom na to mesto u zidu, da ne bi kopali opet tu za nekog drugog."
"A i kao memorijal", ree Mejtera Nana. "Mada ne verujem da e ti to priznati."
"Dobro ne veruje, sib. Neu. Ali stariji tipovi ko to sam ja imaju neke koristi od toga. Uemo u
tunel i pogledamo cedulje, i onda moda kaemo novim momcima neto o ranijima. Na primer, imali
smo tipa koji se zvao Titi. Taj je bio sklon da obue haljinu i da se naminka kao to rade topli
drugari. Kao to ti, sibi, ne radi. Ono: puder, karmin, parfem."
Ona klimnu glavom. "Znam za to, i nimalo me ne vrea pominjanje takvih stvari. Nastavi."
"Titi je umeo za pola sata da se picne tako da bude najlepa enska u gradu. Kosu je putao malo
duu, al tako udeenu da bude kao kad enska ima malo krau. Ne ovo ko to si ti oiana, ne toliko,
ali kratku. Da Titi nije riknuo, da je sad tu, ti bi poludela kad bi videla tu njegovu kosu. Ne bi znala
gde si."
"Takva osoba morala je biti veoma korisna tebi."
"Naravno. A u stvari je bio momina, opasan. Jednom smo radili na sluaju jedne grupe iz Urbsa.
Znali smo ko su oni i ta su im zadaci, al tos je bio da vidimo kako i s kim rade. Mi u ovom poslu
stalno tako putamo neke. Pazili smo da oni 'saznaju' stvari koje je savetnik Poto eleo da Urbs
veruje. Uvali im sa dobrim garnirungom i oni pape sve. E, ali. Jednog dana jedan od njih uvali Titiju
onu stvar, na silu. Prati me, Mejtera?"
"Mislim da te razumem."
"Mogli smo da ledoemo tipa. Al mi to ne radimo ako se ba ne mora."
Ustavica die pogled. "Zato to, hm, nepovratno. Je li. Posle nema, je li, nazad?"
"Dobro to ree, patera. Patera iz partera. E, taj tip iz Urbsa je bio cicija teka, umro bi samo da
utine paru. Takoe, sposoban da loe rakiju do dizastora, a ne zaboravi nita. Taj im je bio nadaren.
Al ako bismo mi njega oledili, oni iz Urbsa bi samo poslali novog, i nita.
Zato ja smislim da ga zeznemo. Prvo se Titi pomiri s njim i oni iziu na dva, tri mesta, da budu
vieni zajedno. Onda Titi ode kod zelembaa i kae: jedan me silovo. Jedan Urbonja. Zelembai
povedu Titija da pokae ko.
Ja sam znao celu emu, kao i Titi. Tipa sam uvuk'o da ljutimo pokericu. I to sam namestio da on
dobija. Ne mnogo, al ipak ozbiljnu lovu, da se navue."
"Ovaj, nepoteno, je li, kartanje? Hmm, varanje?"
"Razumemo, Paue. Varao si u pokeru?"
"Nego ta bi drugo. Al ne da ja dobijem, nego da on dobija. Pa onda ja ipak malo dobijem, pare
preu kod mene, pa onda izgubim sve to i jo malo vie, i tako. Da ga zadrim. Ja kao ustanem, pa
kaem, ti si mene odr'o, dosta je bilo, a on: ma sedi, ma sedi, jo samo jedno deljenje. A ja sam znao
da e Titi pustiti zelembae da ga vodaju na dva-tri pogrena mesta, pa tek onda poi na pravo.
Banu oni unutra i Titi uperi prst i cikne ko dve ene: 'Ovaj! Ovaj me! I bai zgrabe tipa i kau:
'Ime? Prezime? Ti si za buvaru.'"
"Silovanje je veoma ozbiljna optuba", ree Mejtera Nana. "Taj agent je mogao dobiti jamu."
"Pa, nama je cilj bio samo da tip ostane na robiji do Pesovog dana. Ne vie od toga. E, sad tip
doepa staklie i krljne ih o dasku, pa skoi da izmasakrira Titija, a vie: 'Latice, Latice, 'a si mi to
uradila, kako si mogla.'"
"Upotrebio je praznu vinsku bocu kao oruje, je li? iji je jedan deo odlomio udarcem o sto?"
"Ne vinsku, al otprilike si skontala, sibi." Pauk se tiho nasmeja. "Titi ga pine u glavu tako da tip
odleti na mene i obojica se patosiramo. Onda kao zaali: jao, to udarih oveka. Bai skembaju tipa i
odvuku ga u buvaru na dugo, dugo. I nita ne ukapiraju. E, to je lepota. Nita ne ukapiraju. Takav
glumac kao Titi, nema mu ravnog. Nenadmaan je bio. E, kad bih ja mogo da naem drugog istog
takvog."
"Pa ipak taj nenadmani glumac Titi je mrtav", ree Mejtera Nana setno. "Mrtav i sahranjen u tom
tunelskom zidu koji si nam pomenuo, jer nije imao gde drugde biti sahranjen, poto nikom drugom
nije bilo stalo do njega. Da nije tako bilo, ne bismo sad o Titiju priali. Kako je izgubio ivot?"
"Nad'o sam se da nee' ispituje ti mene, sibika."
Osmehnula se. "Povui u to pitanje ako pone da mi se obraa sa 'Mejtera'. Hoe li biti tako
dobar?"
"Moe, moe." Paukova poe masirati neobrijanu donju vilicu. "A nameravo sam da ti ispriam, i
da nisi pitala. Tragedija je to neki momci izblebeu neprijatelju. Naravno da je to blentavo. Al
deava se..."
"Zar tako da nastrada Titi, tvoj prijatelj?"
"Pa, ne ba prijatelj. Ali nedostaje mi. Ja sam ga doveo. Ja sam ga prvo na'o, a onda ga uzdigo iz
najgorih stvari. Ubrzo je bio pravi majstor. Svi su znali ko je Titi i niko se nije kaio s njim. Al
izgleda da su Urbonje nali nekog ko je po'o s Titijem, a onda mu zavrnuo cevku."
"alosno. Savreno sam shvatila zatio ne voli kad se ljudi smeju. Mogu li pitati i o ovome?"
Ona pokaza ka leu. "Kako se zvao?"
"Peka." Dok su se sekunde polako cedile pored njih, Pauk je zamiljeno zurio u lice pokriveno
maramicom. "Bio je to momak prilino svestran, zna? Za prianciju, provalu, dronje, i druge nae
poslove, dizanje peata..."
Ustavica die pogled.
"Sve igre u gradu, koju god ti zna da pomene on je u njima bio dobar. Ponekad je znao da
pretera, pa da smuti i mene."
Pauk se sada obrati Ustavici. "Patera, hteo sam te pitat da l' bi ti govorio za njega."
"Molitvu? Za, ovaj. Pekarija? Peka. Ja, pa ve sam se. U sebi. Dok smo, hm."
"Ne, nego kad ga budemo gurali u rupu", ree Pauk. "Za njega i, onako, za sve ostale ovde."
"A, hm, pa da. Bie mi ast da, da to."
"A Guan?" upita Mejtera Nana. "Zar neemo sahraniti i njega? Zar ti ne bi eleo da se eminencija
pomoli i za njega? Moda to moemo pretvoriti u grupni obred."
"Guan jo nije za led."
"Nego ta je." Ona uzdahnu. "Gde su ti ta nosila?"
"Ma, doi e Guan za minut-dva."
"Ovaj, mi, u smislu ei, je li? A mogli bi i, hm, kad bi neto jeli, je li."
"I ja sam za to", ree Mejtera Nana. "Kae da ima nosila tamo negde, Paue. Tamo gde su
nosila, moglo bi biti i vode i hrane, zar ne? Ako je tako, zato ne otii na to mesto?"
"Da, da, ovaj, na..."
"Vi ste jeli i pili noas, pretpostavljam. Ti, Guan, Peka i ostali. Mi nismo."
Pauk se uzdie na noge. "Dobro, vas dvoje, neka vam bude. Idemo. Ba da vidim ta je zadralo te
kerove."
"Hmm, voda? I, jednu stvar da se razumemo: neto za jelo?"
"Ma, nema da fali. Dobiete vodu i njamu. Ceo bunar ima tamo. Treb'o sam vam dam malo, jo
sino. Je l' mo' ti da ustane, patera? A ti Mejtera?"
"Ja u moi sasvim dobro, hvala na pitanju, Paue."
"Ja, ekaj, ekaj, molim te. Upozorenje. S moje strane", ree Ustavica dok se, uz Paukovu pomo,
dizao na noge. "Sledei put ako se desi. Incident, je li, onakav. Da neko udari generalicu. Ili mene. Ja,
ja napadam, da? Muenik za veru. Nema ga, ali komemoracije. Nikad pod veo zaborava."
"Nee to biti", ree Mejtera Nana Ustavici energino. "Nema vie toga izmeu Pauka i nas;
udarci, mrnja, to je prolost. Zar ti nije jasno, eminencijo?"
"Hajde", ree Pauk i poe tunelom. "Jel vam se klopa ili ne? A za njih, kladim se da nisu
ledosani."
"Meni, ovaj, zabranjeno."
"Pravila Udruenja svetenika zabranjuju sklapanje ma kakvih opklada", objasni Mejtera Nana,
"ali ja sam spremna da ta pravila prekrim, pa nek me sustigne kakva god kazna. Tvrdim da su svi oni
mrtvi. I onaj koga si poslao po nosila, i Guan. Jednako su mrtvi kao i Peka. Prihvata li opkladu sa
mnom?"
"Apsolutno", ree Pauk, kome je igliar opet bio u ruci. "Imam jednu karticu koja kae da sam u
pravu."
"Ne treba meni tvoja zlatna kartica. Meni su potrebni odgovori na tri pitanja. Mora mi obeati da
e na sva tri dati potpun odgovor. Bez lai, bez izbegavanja. Bez poluistina. ta eli dobiti od nas
ako izgubimo? Nemamo nikakav novac, ili bar ja nemam."
Pauk stade i saeka da ga ona sustigne. "Ne znam, sibi, ovaj, Mejtera. Mejtera je ispravno, a?
Mada vi jedna drugoj kaete 'sib'."
Ona klimnu glavom. "Kaemo jedna drugoj ponekad 'sib' zato to je to skraenica od rei sibila,
to znai sestra svetenica. Za razliku od rei 'mejtera' koja bi trebalo da oznaava onu sibilu koja
upravlja kenobom, to jest radi kao stareina kenobe. Od kad je preminula Mejtera Rua, u mojoj
kenobi postoji samo jedna sibila, a to je Mejtera Mermer. Ona je po stareinstvu iznad mene, zato e
ona biti stareina im jo jedna doe tamo. Ja u se njoj obratiti sa 'Mejtera' sledei put kad je vidim,
pod pretpostavkom da je Mejtera Rua sahranjena."
"I ti, a? Pa, nita, ao mi je, Mejtera. Eminencijo, ivlje to malo."
"Eminencija ima kod sebe zlatni gamadion sa umetnutim dragim kamenjem", ree Mejtera nana.
"On e moda pristati da taj gamadion bude moj ulog u ovu nau opkladu. Pokuau ga ubediti."
Pauk odmahnu glavom. "Mog'o bi ja to da maznem i onako."
"To bi svakako mogao, ali bi to znailo da si ga ukrao. Iako Tartaros Mrani, iji vilajet ovo
svakako jeste, vai za pokrovitelja lopova, nimalo ne verujem da bi odobrio krau ili otimanje od
augura, to svi drugi bogovi svakako osuuju. Ako, meutim, osvoji gamadion na opkladi, to e biti
poteno steena tvoja imovina, pa se ne bi morao plaiti boje osvete."
"Dabome. A ti misli da ja ne bih pobedio."
"Mislim da ne bi", ree Mejtera Nana. "Neu te zavaravati, Paue. Sigurna sam, koliko god moe
biti siguran neko ko ih nije ba video da lee mrtvi, da oni jesu mrtvi. Ako se opkladi sa mnom,
morae odgovoriti na moja pitanja, po jedno pitanje za svakog mrtvog."
"Vai, rei u ti ta b' ja eleo, Mejtera. Ali zvau te 'generalice'. Eto s kim ja hou da se kladim:
sa pobunjenikim generalom. Je l' ja to mogu? Patera se kladi."
"Svakako da moe. I ja bih, zapravo, vie tako volela."
"Ti misli da sam ja lopov. Znam po nainu na koji si govorila maloas. To je prava istina, a,
generalice?"
"U govoru ponekad koristi u vrlo velikoj meri argon, Paue, a tako se sporazumevaju ponajvie
lopovi. I prostitutke, sa kojima sam ja imala prilike da razgovaram nekoliko puta; a i one, bar veina
njih, hoe da ukradu, kad im se uini da nije opasno."
"To hoe gotovo svako", ree Pauk, sa vrstim uverenjem.
"Moda. Ako je tako, onda nije udo da su bogovi tako slabo naklonjeni nama."
"Al ja nisam lopov. Umem govoriti i tako, zato to mi puno saraujemo sa lopovima. Uhode se ne
muvaju oko ljudi kao to si ti, generalice, ili kao to je ta druga sibila, mejtera. Ona ne zna nita to
bi njima bilo od koristi, kapira? Ti, dodue, zna poneto, ali da bi se uhoda muvao oko tebe, morao
bi smisliti prokleto dobro obrazloenje, inae bi se ti brzo poela pitati: zato je ovaj tip stalno blizu
mene?" Pauk zastade da doe do daha.
"Vidi. Otputuje u neki grad i eli tamo da zaviri u poneto. Za to ti treba pomo nekog
metanina. U osamdeset posto sluajeva angaovae za taj posao nekog lopova. Osim toga, kad nam
je potrebna svea krv, koga regrutujemo? Potraimo nekog lopova. Ne uvek, ali najee."
"Razumem. Paue..."
"Kai, kai."
"Pa, dobro, kazau." Mejtera Nana duboko udahnu. "Da li si ti bio lopov, ranije? Da li si tako
dospeo do posla lovca na uhode?"
On joj se isceri, pokazujui krive, poutele zube. "Na osnovu ega pretpostavlja da mom
odgovoru moe verovati, generalice?"
"Umem da ocenim karakter."
"A ja umem da laem."
"Itekako bi mogao, i to bi mogao veto, tako da bih stvarno bila zavarana. Ali ti nee lagati, ne
mene, ne sada, o ovome. Jesi li bio? To se, dodue, mene nita ne tie, a ako emo poteno, postoji
jedan lopov kome sam ja drala nastavu svojevremeno, kad je bio dete, i to dete koje sam ja veoma
volela. On se zove Njorka."
"Znam ga", ree Pauk.
"Zna ga? To mi nije palo na um, ali sad kad si to rekao, naravno, oigledno je da bi ga ti morao
znati. Da li je on... Jedan od tvojih?"
"To bi te trecnulo, a? Nije. Njorka nee da radi ni za koga osim za samog sebe, a sem toga,
suvie je estok za moju struku. A ja, inae, lopov nikad nisam bio, nego sam bio zelemba.
Veruje?"
"Ako kae da je tako, verujem, bespogovorno. Mogu li te zapitati zato si otiao iz Kaldeove
garde?"
"ta, opet se zove tako? U moje vreme se zvala tako, a onda su promenili. Mene su izbacili. Da ne
ulazimo u pitanje zato."
Ustavica, koji je, sustigavi ih, uo gotovo ceo razgovor, ubaci: "Nikad se to, ovaj, nikad. Sem na
ispovesti, a? Jedino tamo."
"Neu pitati", obea Mejtera Nana.
"inove su mi otkinuli sa uniforme i zaili na lea. Mogu ti pokaem oiljke. Tip po imenu
Dezmid me uveo u ovaj posao. On je umro. Evo ve dva'es dve godine ja sluim Vironu tako to
'vatam uhode. Ne znam koliko sam ih stig'o da nabodem, ili da doprinesem da budu nabodeni: tri'es,
etr'es njih. Moda i vie. A ima veliki broj drugih koje mi neemo da zgrabimo, a mogli bismo kad
god nam volja. Ja ti to kaem zbog onoga to bih ja eleo da bude moj deo opklade. Ja se drim
savetnika Potoa, zna? Dvaj'z dve godine ja radim za njega, uz'o me je kad nisam imao dva komadia
kartice da stavim jedan na drugi. Ja sam njegov ovek, i uvek u biti."
"U tom sluaju, nadajmo se da je mogue upriliiti neki mir koji bi dozvolio savetniku Potou da
ostane na dunosti."
Pauk klimnu glavom. "Naravno. U redu, da popriamo o toj opkladi. Kao prvo, o ta tri pitanja.
Pretpostavimo da ti mene pita ko su moji momci, oni koje sam ubacio kod tebe tako da vi sad mislite
da su vai. Ja ti njihova imena ne mogu kazati. Uvia da je to tako? Ja te neu lagati, generalice, ali
ti neu ni kazati."
"To razumem. Neu zatraiti da izda svoje prijatelje."
"Dobro, evo ta ja elim. Ako vaa strana pobedi i ti se oslobodi, da ne nabodete ni mene, ni
moje prijatelje to smo vas uhodili, niti to smo vas ovako drali ovde."
Mejtera Nana zausti da neto kae, ali Pauk podie ruku. "To nije sve. Nego i da nas pustite da
nastavimo da radimo isti posao za Viron. Biemo mi vama potrebniji nego to sad mislite. Ako ovo
pristanete, ja u vam rei ta je bilo ranije, i dau vam dosjea."
"Ja pristajati ne mogu. Prihvatila bih ja ovu opkladu kad bih mogla, i to rado, bez ikakvog
oklevanja. Ali to su stvari za Kaldea i za novi Ajuntamiento, a ne za mene."
"Ter, ovaj, termini. On je, vidi, rekao? Generalice, pitao je tebe. A ne rekonstituisani
Ajuntamiento, niti Kaldea, da?"
"Ali on misli da ja prihvatim u ime cele nae strane. U ime Kaldea, generalisima Usika, pa ak i
Trivigauntkinja. Zar ne, Paue? Ja lino rado u ti dati moju re, kao to ve rekoh. I, evo, dajem je,
bez obzira na to da li u pobediti ili izgubiti. Ali ne mogu obavezati i Kaldea, niti budui
Ajuntamiento, onaj koji jo ne postoji."
"Ali e dati obeanje, generalice? U svoje lino ime?"
"Bespogovorno. Dau i dajem."
Pauk trzajem palca pokaza ka Ustavici. "Reci mu da pokae tu inuvu. Pesov krst. Moe se na
njemu zakleti."
"Ako eli. Hoe li mi odgovoriti na tri pitanja, ako dobijem opkladu? Potpune, estite
odgovore?"
"Svakako. Na to u se ja zakleti, ako eli."
"Nee biti potrebno."
Ustavica je za to vreme izvukao gamadion ispod mantije. Mejtera Nana poloi ruku na taj sveti
predmet. "Ja, generalica Nana od Horde Virona, koju neki nazivaju pobunjenike ili prevratnike
snage, ja koja sam takoe Mejtera Nana od mantejona u Sunevoj ulici, zaklinjem se da u sluaju
nae pobede neu kazniti niti pokuati da kaznim ovog oveka, Pauka, niti njemu podreene, za
njihove delatnosti u prikupljanju obavetajnih podataka za Ajuntamiento u sadanjem sastavu. Dalje
se kunem da u sve uiniti da ne dozvolim da ih ma ko drugi kanjava, sve, osim to se u tom cilju
neu posluiti silom. Najzad, aktivno u se zalagati da oni zadre svoju ulogu - dakle, da ostanu
kontraobavetajna sluba, i da nastave sluiti gradu Vironu, kome su i do sada verno sluili. Ja u
uraditi ove stvari bez obzira na to da li u moju opkladu sa Paukom dobiti ili izgubiti."
Ona uze vazduh. "Je li ovo zadovoljavajue?"
"Trebalo bi da poslui."
"Veliki Pese, svedok budi! Ehidno ofidijska, ti iji ma sam ja, svedok budi! Scilo svetlucava,
pokroviteljko naeg svetog grada Virona, svedok budi!"
"Dobro, dovoljno." Pauk joj prui ruku. "Imamo li opkladu? Da je potvrdimo rukovanjem."
Sveano se rukovae, pri emu je njena aka, manja, bila obavijena debelom, miiavom, dvaput
veom njegovom akom.
"E, dobro, mogu odma' sad da ti kaem: siguran sam. Ve smo skoro stigli." On mahnu rukom.
"Vidi onaj poboni tunel tamo napred? Uemo u njega, stara straarska soba je samo etri-pet
koraka daleko. Da se njima neto desilo, vid'li bismo ih ve odavno."
Ona zavrte glavom. "Naprotiv. Kamo sree da si u pravu, ali nisi. Oni bi uli nae glasove i izili
bi da vide ko je."
Sledeih stotinak koraka dovedoe ih do ulaza u popreni tunel. A na prvom koraku u njega, ona
vide stopala nekog oveka kako vire iz jednih vrata. "To e biti Guan", ree Mejtera Nana.
Pauk rairi ruke, zaustavivi i nju i Ustavicu. "To je Hiraks. Ja uvek anim tipove cipele, kao i
ribine. Cipele govore vie nego ma koji drugi deo. Mnogi znaju da je tako, ali to to oni znaju, ne
menja injenicu da jeste tako."
"Zar onaj drugi ovek nije bio sa Hiraksom, Paue? Gde je taj?"
"Unutra." Pauku dah kao da zape u grlu. "Verovatno samo korak-dva unutra. Tipa koji ulazi ne
ubija im ga vidi na vratima, nego eka da ue. Pa ako promai, a on pone da bei, ima
vremena da puca jo jednom."
On se okrete Ustavici. "Ti poi napred, patera. Izvuci Pesov krst i dri ga tako da oni vide, a ruke
uvis. Nee oni pucati u tebe, augur si, u odedi, ne nosi puku niti ita tako. Nee ili ja bar mislim da
nee. Reci im da imam generalicu. I da nas puste na miru, inae je oledim."
Ustavica je izgledao sasvim ojaeno.
"Hteo si da umre ovde, u dubini zemlje, zar ne?" upita Pauk. "Pa, evo ti prilike. Polazi, dok te
nisam ja spuco. Oni nee; ja 'ou!"
"Mora biti da oni ve znaju da smo ovde", ree Mejtera Nana. "Morali su nas uti. Ako nisu nita
dosad, ovo poslednje su uli sigurno." Pauk ne odgovori; njegov je pogled bio na Ustavici.
"Pa, ja, hm, dobro, polazim." Ustavica se malo izmae, podie ruke i poe ka vratima.
"Pesov gamadion pokazuj, da ga oni vide", ree mu Mejtera Nana.
Ustavica je taj savet prenebregao, ako ga je uopte i uo. Gledala ga je kako zastaje na pragu,
zatim ulazi. Nije se uo nikakav pucanj.
"U stara vremena ovde su sedeli vojnici, uvek budni i spremni za polazak ako negde izbije neka
nevolja", ree joj Pauk. Glas mu je bio promukao i blizak apatu. "To je bilo pre Garde. Tako mi je
savetnik Poto ispriao jednom prilikom, a on bi trebalo da zna."
Posle toga su stajali jedno pored drugog, u tiini. Nijedan zvuk nije dopirao iz straarske sobe.
Niotkuda ni najmanji um, izuzev gotovo neujnog uzdisanja prohladnog vetra kojim je tunel bio
ispunjen.
Posle dueg vremena Pauk ree: "Trebalo je da mu kaem da malo pogleda ta sve ima unutra. Al
on se, izgleda, setio i sam da to uradi."
"Idem i ja." Mejtera Nana poe ka ulazu.
"Malo sutra!" Pauk je uhvati za ruku. "Radie kako ja kaem, a ja kaem da ne moe tamo."
"Eminencijo!" povika ona. "Jesi li dobro?"
Sledeih nekoliko sekundi njene rei odjekivale su uplje od sivih zidova; Mejtera Nana zakljui
da su ona i Pauk sada jedina iva ljudska bia u dometu glasa. Onda Ustavica iskorai iz ulaznih
vrata, nastojei da ne nagazi mrtvaca. Prui ka njoj bocu napravljenu od debelog stakla neujednaene
boje. "Voda, Mejtera! Ovaj, generalice. I to, razume ti jednu stvar - pitka. I ista. is-ta, koliko ja
mogu oceniti njene, je li, kvalitete."
Pauk prasnu: "Nema nikog unutra?"
"Ne - pa - mrtvi. Dva, plus ovaj, ovaj koga opaate na, hm, ulazu. Percepirate. Iz puke sa
debelom, svi. Moda, hoemo jednu stvar? Iz dve. Ili svi iz iste. Puke. Savreno mo-gu-e. Nai, je
li, sadruzi. Jueranji, pa i raniji. Jedan je, ono pti..."
"Guan."
"E, Guan, da. Kakvo mu, hej, ime dade. Snabdeo si ga imenom, stvarno." Priavi joj dovoljno
blizu, Ustavica prui Mejteri Nani bocu. "Njemu je ispala iz ruke, to, ovaj, mislim ja. Procena. Moja.
ini mi se. Kad je, kad su ga, mislim. Vrhunac ivota. Pa se neto i prosulo."
Ona je ve nategnula bocu i poela da pije vodu; nije se trudila da mu odgovori. Voda je bila
prohladna, ista i neizrecivo predivna. Celoga ivota uili su je da Scila Talasna, boginja vode, jeste
prva meu sedmoro velikih bogova; ali tek sad je Mejtera Nana uvidela koliko je to tano i koliko je
vano.
7. TAMNI MEHANIARI
Svila se radoznalo osvrtao; bilo mu je teko da poveruje da ovaj ograeni prostor, ova grupa upa
i baraka ograena icom, proizvodi taluse. Na njegovom ramenu Oreb graknu razoarano.
"Poinje kia", objavi enila; prstima obeju ruku ona zabaci unazad kovrde boje maline i
mirkavo se zagleda u nebo.
"Pokuavah ja da se setim odakle sam dola", ree Mejtera Mermer. "Mislim da nije uopte ovako
izgledalo." Govorei to, ona blagim gurkanjem poe usmeravati Gljivu da poe ka straarskoj kuici,
u zaklon.
Ako su letai znak da dolazi kia, ta li bi tek moglo znaiti njihovo sputanje na zemlju? Da se
celom svitku blii kraj? Svila odlui da ovu spekulaciju zadri za sebe. "Trebalo je odavno da te
pitam o tome, Mejtera. Ispriaj mi."
"Nisam ja tada mogla nita prizvati u pamenje, i da si pitao; ne, dok mi jadna Mejtera Rua nije
predala u nasledstvo moje nove delove. A o njima sam ti sigurno priala."
Svila klimnu glavom.
"U tardan je bilo sedam dana od tog dogaaja. Delovi su mnogo bolji nego to su moji stari bili,
ali od kad ih imam, nisam ba sigurna koje su uspomene moje, a koje su bile Mermerine."
enila je odmah ispravi. "Obrnuto si htela da kae, Mejtera."
"Da, sasvim si u pravu, draga moja. A seam se, evo ega. Bila je jedna dvorana sa zelenim
zidovima. U njoj su bile palete ili moda metalni stolovi, ne mnogo veliki i ne vii nego to je
krevet."
"Dolazi jedan straar", ree enila, pokazujui prstom.
"Na jednom takvom leala sam ja, a na sebi nisam imala nikakvu odeu. Moda ne bi trebalo da
priam o tome, patera."
"Priaj. Nije nemoralno, a moglo bi biti vano."
"Pokuavala sam da se butujem. Pamtim da se jedna devojka do mene podigla u sedei poloaj i
rekla da je naga, to je i bila, itekako. im je to rekla, neko joj je doneo haljinu."
Straar stade pred njima i pozdravi ih sudaranjem oklopnih potpetica i pruanjem desne
podlaktice sa ispruenom akom vodoravno preko puke. "Za mnom, Kalde."
"Ne mo-kar", proguna Oreb.
"U pravu je on", ree Svila dok su polazili. "Moemo li pozajmiti kiobrane od nekoga? Ako
emo hodati izmeu ovih zgrada, a oekujem da hoemo."
"Nabaviu vam kiobrane dok budete razgovarali sa direktorom", obea straar. Zatim isprednjai
lakim trkom i otvori vrata jedne ciglene graevine koja se nije mnogo razlikovala od skromne kue.
"Mi moemo ekati napolju", ree enila Svili. "Mislim, u predsoblju ili tako neto, samo da
nismo na kii."
Svila odreno zavrte glavom i ue u recepciju, gde je predsedavala jedna ena primetno
prevelika, svojim telesnim razmerama, za to mesto. Ona se osmehnu i ree: "Pravo unutra, molim,
Kalde."
"Da li e biti dovoljno stolica? Nas ima etvoro."
Iz sobe iza recepcije, jedan ovek onieg rasta, na ijoj glavi se primeivao poetak elavosti,
ree: "Ima tri fotelje i jedna drvena klupa sa naslonom. Uite!" On prui ruku.
"Zovem se Lasta, Kalde." Svila se rukova s njim, a onda mu predstavi Mejteru Mermer, Gljivu i
enilu.
Lasta je klimao glavom i smekao se. "Molim, sedite, dame, sedi, Kalde. Vidim da hramlje, a i
uo sam o tome." On zatvori vrata. "Svako zna poneku zanimljivu pojedinost o tebi. Da ima pticu
koja ti je kuni ljubimac; da si povredio nogu; da si predskazao pad Ajuntamienta. Siguran sam da si
za sve te prie uo."
Svila sede u konu fotelju koja je bila postavljena tano naspram direktorove, nadomak
direktorovog radnog stola. "A sad si iznenaen mojim ivotnim dobom i hteo bi da me pita koliko mi
je godina."
"Pa, Kalde, to nije u mojoj nadlenosti."
"Imam dvadeset tri godine. A tebi mora biti da je..." on baci pogled na Lastine ake, "...negde oko
etrdeset. etrdeset pet, est. Jesam li pogodio?"
"Na sreu, nisi. etrdeset tri."
"Tano dvadeset godina stariji od mene. Mora biti da smatra da sam suvie mlad i neiskusan za
rukovoenje jednom gradskom vladom. Ja to i jesam, i znam da jesam. Moram se oslanjati na
miljenja iskusnijih. To je jedan od razloga to je Mejtera Mermer sa mnom danas; takoe jedan od
razloga to sam ovde i to razgovaram s tobom, starijim ovekom, koji ima iskustvo to ga ja ne
posedujem, a potrebno mi je da se na njega oslonim."
"Biu srean da ti pomognem na svaki mogui nain, Kalde. Da li biste vi da popijete neto pre
nego to ponemo? Kafu, vino, aj? Mlade dame? Sve to nam Kamilica moe doneti."
enila odmahnu glavom odreno; Svila ree: "Ne, hvala. Ovde se proizvode talusi?"
"Da, ovde ih pravimo. To je na posao, jedini."
Oreb ponudi svoje miljenje o talusima. "Ni-su do-bri."
"Tiina, ptiurino jedna smena." Svila se jae osloni u naslon fotelje, a ake sastavi upirui jednu
u drugu vrhovima prstiju. "Ne znam nita o poslu, a ovaj va mora biti sasvim izuzetan."
"Meni je obian", ree Lasta i nasmei se. "Odrastao sam okruen njime, radei u naim
radionicama. Ali u pravu si, jedinstven je. Mi volimo da upotrebimo tu re. Moe nam neko zameriti
da time hvalimo sami sebe, ali to je ba prava re: jedinstven."
"Zato to je talus osoba", nastavi Svila, "osoba, i po zakonu i stvarno. Postoje brodogradilita du
obale jezera, na kojoj sam ja boravio pre nekoliko dana. Tamo radnici naprave ribarsku brodicu; a
kad je isporue, ribari joj docrtaju oi i govore o njoj upotrebljavajui zamenicu 'ona'. tavie, daju
joj ime."
Lasta klimnu glavom.
"Brodica ima svoj karakter, kao to ima i ova fotelja. Ova je udobna i solidna, smee boje, i tako
dalje. Brodica moe ploviti rado ili nerado, biti postojana ili sklona da se ljulja. Ali nije osoba."
Mejtera mermer proisti grlo, to je zazvualo kao da neko strue zagorelo dno tiganja. "Da li e
ga pitati kako to oni uspevaju da sagrade talusa sa nekim odreenim karakterom, patera? Ja ne
verujem da oni to, zapravo, mogu. Ja nisam nikad..."
"Kai, Mejtera."
"Sagradila dete. Sa mukarcem, zna. Ali - koliko ja shvatam, ni mi ne moemo detetu dati
karakter. Za dete uinimo najvie to moemo, ali sve ono dalje preputeno je bogovima. Ponajvie
Molpi Oblikujuoj i Pesu Gospodu."
Lasta opet klimnu glavom. "Isto je i ovde, Mejtera. Narod misli da su svi talusi isti. To je zato to
nestrunjaku svi talusi zvue isto. Kad provede neko vreme sa njima, uvidi da oni ne govore svi
stvarno jednako, mada svi zvue kao talusi. Kad treba da ispolje osobine kao to su ast ili
dosetljivost, razlike meu njima mogu biti znatne. Kao to si rekla, to zavisi od duha, a duh dobijaju
od bogova."
"Svi su oni dosadni", ree mu Gljiva. Lasta kao da je zaustio da joj odgovori, ali se predomislio
posle samo jednog pogleda u njene mrtvake oi.
"O jo jednoj razlici sam eleo da pitam", ree Svila. "Izmeu talusa i brodova ili ma kakvih
drugih ljudskih proizvoda. Ako bih otiao u Limnu sa torbom punom kartica, mogao bih kupiti lau; i
im bih je platio, ona bi bila moja. Mogao bih zaploviti njome ili je ostaviti vezanu za dok. Mogao
bih je, ako me je to volja, spaliti ili potopiti, ili pokloniti Mejteri, ili enili, ili bilo kome drugome.
A talus je osoba; prema tome, pretpostavljam da u onim gradovima gde je robovlasnitvo zakonito,
svako moe, ako ima dovoljno para, otii u fabriku kao to je vaa i naruiti jednog..."
"To moe i ti ovde, Kalde", ubaci Lasta.
"Aha. To je zanimljivo."
"Do-brog?" upita Oreb.
Mejtera Mermer ree: "Meni se ini da sve to opisuje i moju nekadanju situaciju, patera. Niko
nije bio moj vlasnik. Oduvek sam bila slobodna, u to sam sigurna; pa ipak, oduvek sam radila sve to
mi kau. Tako i sad, uglavnom, inim. Potujem nareenja pretpostavljenih, a kad sam bila mlaa,
mislim da mi nije ak ni padalo na um da to uopte dovodim u pitanje." Izgledala je zamiljeno; glavu
je pognula i naklonila nalevo.
Oreb, da je ohrabri, ree: "Ka-i sad."
"Veina biolokih ljudi... Da li eli ovo sad da slua, patera? Mogla bih ti ja to priati i
kasnije."
"Naravno da elim. Reci nam."
"Htedoh samo rei da su i bioloka deca uglavnom takva. Ne kaem da nema i rave dece.
Dodue, glupi ljudi su skloni da govore kako su deca rava zato to im to daje utisak da su oni sami
puni vrlina. Zaista zle dece mali je broj. Radim sa decom ve dugi niz godina i znam da je veinu
mogue kontrolisati vrlo lako, samo sa ponekim ukorom i po nekoliko rei pohvale." Ona zastade,
podie glavu, uspravi ramena. "Isto tako i veinu odraslih; nije ba toliko lako, ali nije ni mnogo
tee."
Lasta se tiho nasmeja. "Ona to dobro kae, Kalde. Ja ovde imam pod mojom upravom blizu dvesta
zaposlenih, i u veini sluajeva dovoljno je estoko 'presliati' krivca ili dobro potapati po ramenu
zaslune. S vremena na vreme dogodi se, ali zaista veoma retko, da se neko pokae kao stvarno lo
radnik, da krade alat, i tome slino, i mi se onda takvog otarasimo. Ali to biva zaista retko."
"Pomiljam na Lapora, patera."
Svila klimnu glavom. Primeti, u tom trenutku, prve kapi one kie koju su sve ovo vreme ekali.
Tapkale su po prozorskom oknu, zasad leerno, ali ipak sve ivlje.
"Lapor ne prima nikakvu platu. Rekla sam ti."
Lasta uzvi jednu obrvu. "Crni mehaniari, Mejtera? Pominje li ti njih? Tako zvui."
"Ne znam. Nisam razmiljala o tome. Samo htedoh rei da Lapor izgleda kao izuzetan sluaj -
povinovanja. Poslunosti. To bi valjda trebalo tako nazvati..."
Preostala ruka Mejtere Mermer stee, jo vre, drku nevelike korpe koju je drala u krilu. "A
ako se ta sklonost ljudi ka povinovanju moe koristiti za kontrolu nad njima, kao to je ti, direktore,
koristi, onda, rekla bih, ljudima kao to si ti nisu stvarno ni potrebni robovi, osim ako neko hoe da
se pravi vaan, ako mu prija da bude robovlasnik. Znam da ovo izraavam na pomalo uvredljiv nain,
ali mislim da ti je jasno ta hou da kaem. A to se tie crnih mehaniara, zar nisu oni samo
legenda? Ili, bolje rei, preteno legenda. Znam da je u prolosti bilo nekih ljudi koji su se bavili tim
crnim zanatom."
"Po mom uverenju, jo postoji po gde koji takav, Mejtera. Mi koji se bavimo ovim poslom,
ponekad ujemo izvesne stvari, pa, na primer, i o njima ujemo poneto." Lasta se okrete Svili. "Kod
mene nema okolienja, Kalde, i ja u te pitati otvoreno: jesi li doao da nabavi novog talusa za
gardu?"
"Razmatrao sam tu mogunost", ree Svila. "Nekoliko talusa, moda."
Lasta se nasmei. "Dobro. Vrlo dobro! Oduevljen sam time. Govorio sam naim radnicima da e
iz ovih nereda sigurno proistei neke nove narudbine, i drago mi je to se pokazuje da je to tako. Ali
ti se pita zato bi plaao za neto to, kad se proizvede, nee moi da bude vlasnitvo grada. Zar
ne?"
"Da, to se pitam. Takoe se pitam kako da budem siguran da e talusi koje grad Viron plati biti
odani i posluni."
"To je dobro pitanje." Lasta primae fotelju radnom stolu i osloni se laktovima na sto. "Kao prvo,
ako eli biti potpuno siguran, ja ti takvu sigurnost ne mogu obeati. To ne moe niko. Kau mi da
sada ima jedna radionica u Viku koja ljudima to obeava, ali oni iz Vika su laovine. Pretpostavi da
ode u to brodogradilite u Limni. Da li bi tamonji brodograditelji mogli da ti daju potpuno jemstvo
da brod koji ti oni prodaju nee nikad potonuti, nikad se prevrnuti? Ni pod kojim okolnostima?"
"Ne verujem."
"Ni ja. Kad bi takvo jemstvo dali, bili bi laovine jednako kao oni u Viku. Evo jemstva koju mi
nudimo. Ako neki od naih talusa izneveri vae interese ili odbije da izvri legitimno nareenje, u
toku prve dve godine svoga rada za vas, mi emo vam nadoknaditi celu svotu koju ste platili. Kad
kaem 'vi', time, sada, mislim na ovaj grad, Viron. Za treu godinu, nadoknada vai, ali za etvrtinu
manja. Vratimo vam tri etvrtine od onoga to ste nam platili. Tokom etvrte godine, polovinu, a
onda, etvrtinu."
"Nita posle pete godine?" upita Mejtera Mermer.
"Tako je. Ali do tada ete imati ve pet godina verne slube jednoga talusa, nemojte to
zaboraviti."
Svila zamiljeno klimnu glavom.
"Ja bih rado imao tebe za kupca", nastavi Lasta. "To ne poriem. Mi retko dobijemo narudbinu za
vie od jednog talusa. Nama bi bilo pero na kapi ako bismo mogli rei da smo od nove vlade ve
dobili veliku porudbinu. Evo ta u, dakle, uraditi. Rekao sam, badoknada cele svote u sluaju
ikakvih ozbiljnih problema tokom prve dve godine. Ali evo: za svakog dodatnog talusa produiu to
jemstvo za jednu godinu. Pretpostavimo da narui tri talusa. Da li o tome razmilja, Kalde?"
"Moda."
"Onda, hajde da kaemo tri. To su dva dodatna; znai, dobio bi sve pare nazad - za onog jednog
koji napravi problem, ne za sva tri."
"Razumem", ree Svila.
"Sve pare nazad za onog talusa koji izazove ikakve ozbiljne probleme tokom prve etiri godine.
Posle toga, tri etvrtine, pa pola, pa etvrtinu, kao to sam ve objasnio. Bie potpuno pokriven, ili
delimino pokriven... koliko dugo, Mejtera?"
"Dvadeset pet odsto u sedmoj godini, patera", ree ona Svili. "Posle toga, nita."
"Do-bro?" upita Oreb i povue kljunom jednu loknu Sviline kose.
"Pa, ja bih rekao da je, u najmanju ruku, bezbedno. Ne deava vam se esto da vraate pare,
direktore Lasto?"
Lasta se osmehnu i opusti. "Ne. Kad bi se to esto deavalo, mi bismo bankrotirali. Vratili smo
nekome etvrtinu para pre petnaest... ne, pre esnaest godina. Ja sam tad bio nadzornik u livnici.
Smatrao sam da je sluaj prilino sumnjiv; svi smo, zapravo, znali da jeste, i da smo ili na sud,
verovatno bismo dobili. Ali u pitanju je bila samo etvrtina, muterija je pravio veliku galamu, a na
tadanji direktor eleo je pokazati da mi svoja obeanja drimo. Ne kaem da mu je to bila loa
politika, ali kaem da je talus bio zloupotrebljen. Muterija ga je terao da slae cigle na gomile, a to
je neprirodno."
"ta je prirodno?" upita Svila.
"Borba i zatita, isto to bi se dalo oekivati od psa uvara." Lasta proisti grlo. "Mogu li govoriti
o tebi lino, Mejtera? Sa dunim potovanjem, podsetio bih da si pomenula jedno vano naelo, a to
je poslunost prema svojim stareinama. Stvar veoma razumna, a eleo bih navesti tebe kao primer."
enila ree: "Mislim da to ne bi trebalo. Reci mu ne, Mejtera. Ne vidim da je to uopte dobra
zamisao."
"Zato to u onda postati svesnija svoje prirode, draga? Ne verujem da e to tako na mene
delovati, jer sam je ve veoma svesna. Mnoge sam ja, mnoge sate provela razmiljajui ko sam i ta
bogovi zahtevaju od mene. Ali ako postanem svesnija, makar i malo, zahvaliu direktoru veoma
iskreno za taj uvid."
"Ne pri-a", posavetova Oreb Svilu.
Svila se tiho nasmeja. "Neu rei ono to sam nameravao, to obeavam. Ali u rei ovo. Stvari
koje sam nameravao rei, jednako su vaile i za mene samog, i za svakog drugog u ovoj sobi. Samo
sam mislio da bi bilo jasnije kad bi se pomenula odea."
"Odea koja mi je data kad sam se probudila? Nisam stigla da o tome govorim, ali u pravu si.
Posle nekog vremena ja sam se podigla u sedei poloaj. Od jedne druge devojke dobila sam svoju
prvu odeu. Mislio si da me pita kakva je to odea bila?"
Lasta klimnu glavom. "Jesam."
"Haljina, mala, jednostavna, crna. Prilino kratka. I rublje." Mejtera Mermer zastade da bi se
osmehnula. "Htela sam rei da rublje neu da opisujem, ali bilo je tako jednostavno da tu i nema ta
da se opisuje. Crne cipele sa niskim petama, a arape kratke, mislim da nismo dobile dugake
arape. Jedna lepa, mala kecelja od ipke, i odgovarajua kapa. Meni je lako da opiem tu odeu,
zato to su ljudi iz Erminovog hotela doli u paterinu palatu neposredno pre naeg odlaska, a sa njima
i neke mlade ene odevene isto kao ja onda, osim to su imale jo i dugake arape.
"Jesu li dole da poiste?" upita Lasta. "Da pometu, obriu prainu?"
"Draga enila i ja smo to ve uradile. Dole su da operu sudove koji e biti potrebni veeras, i da
obriu one zidove koje nas dve nismo stigle. Naime, ja se bar nadam da e one oprati te zidove, kao i
prozore u prizemlju. Ja sam to od njih zatraila."
Lasta opet klimnu glavom. "Vidi, Kalde, svako od nas je roen da radi izvesne stvari. Mejtera je
roena da mete i brie prainu, da pere zidove i podove, i ona to jo radi. Jesi li je morao nagoniti da
se lati tog posla?"
Svila odmahnu glavom.
"Iznenadilo bi me da si rekao da jesi. Vidimo, dakle, to vano naelo koje elim da objasnim. Kad
je ovek roen da neto radi, i kad mu neko prui priliku, nita vie nije ni potrebno. Poto se svi
bojite da e njoj biti neprijatno to govorim o njoj, hajde da priamo o ovoj tvojoj ptici."
"Oreb", pojasni Oreb.
"Niko ga ne tera da leti. On leti zato to je to u njegovoj prirodi. Niko ga ne mora prisiljavati ni da
govori. Roen je za govor."
"Ria do-bro!"
"Eto, vidi. Pria dobro. E, pa, isto tako je talusova priroda da se bori i da titi imovinu. Prui
svojim talusima priliku da se bave takvim poslovima, i oni e pristati. Ti sad misli, ta ako neki od
talusa koje mi napravimo za tebe ponu da ti stvaraju probleme; ali ti si Kalde, pa, ako oni stvore
probleme tebi, stvorie i ti njima, zar ne? Ti e njih uhapsiti, razoruati; izvesti, na kraju, i na
suenje, zar ne?"
"Pa, valjda."
"Naravno da bi tako uradio. Prema tome, zato bi oni pravili probleme, kad ti od njih samo trai
da rade ono to i inae rade? Ono za ta su roeni?"
"Bio sam, ne mnogo davno, u jednoj kui izvan grada, koju je uvao jedan talus. Gljiva mi je rekla
da je talusa mogue i podmititi, ali da je za to potrebno spremiti mnogo para." Svila pogleda ka njoj,
kao da oekuje potvrdu.
"Mous je tako rekao."
enila upita: "ta bi talus radio sa novcem?"
Mejtera Mermer se odvai da odgovori: "Radio bi, pretpostavljam, isto to i ti i ja, draga."
"Pitao si kako to moe da kupi neto emu ne moe biti vlasnik, Kalde." Lasta uze olovku, i to,
koliko se moglo videti, samo da bi njome kuckao po tablici ispred sebe. "E, da ti ja objasnim, sada,
tu situaciju, sa finansijske strane. Kad jedan talus bude dovren, od tog trenutka on, po zakonu, duguje
nama onoliko novca koliko je njegova izrada kotala, plus petnaest posto."
"Iako je grad platio?"
"Tako je. Grad, vidi, zapravo daje nama unapred pare koje bismo mi dobijali, malo-pomalo, od
samog talusa. Mi tu ne zaraujemo nita vie nego to bismo zaradili da smo istog talusa napravili
bez narudbine. To mi takoe radimo, ali retko, jer kad ga proizvedemo za naruioca, dobijemo
novac mnogo ranije, a osim toga, jo vanije, ne moramo se brinuti da nam talus ne pogine pre nego
to stigne da otplati sebe."
Svila klimnu glavom. Desnim kaiprstom ocrtavao je krugove po obrazu. "Znai, tako."
"Mi zahtevamo da nam se ugovorena svota isplati u celosti pre nego to talus bude zavren. Kad
ga zavrimo, mi mu objasnimo da smo ga napravili zato to postoji poslodavac koji eljno eka da ga
zaposli. To si ti, Kalde. Mi mu takoe objasnimo ta znai plata, koliku platu on moe razumno
oekivati, i kakav bi varijabilni deo mogao da bude dodat njegovoj zaradi."
"Ali ga ja, zapravo, ne plaam. Je li tako?"
"Vidim da si ve ovladao ovom problematikom. Dabome da mu ne plaa nita. Pretpostavimo da
se ti i tvoj talus dogovorite da on radi za pet kartica meseno, to je otprilike poteno. Ti od toga
odbije trokove koje, eventualno, ima za gorivo, odravanje i popravke. Veina poslodavaca daje
talusu municiju besplatno. Takav je obiaj."
Svila opet klimnu glavom.
"Nama javlja koliko je isto zaradio talus tog meseca, ili nam on sam to javlja. Mi odbijemo tu
svotu od talusovog duga prema nama. Posle izvesnog vremena, njegovo dugovanje bie u celosti
odraeno, pa e talus moi da zadri za sebe ceo isti iznos plate koji zaradi."
"Ako ostane iv tako dugo."
"Dabome." Lasta baci pogled preko ramena, ka prozoru iza sebe, gde je tapkanje kinih kapi
preraslo u postojani, uporni pljusak. "Moda biste vi radije obili nae radionice nekom drugom
prilikom...?"
"Patera", poe Mejtera Mermer. "Ja ne..."
Svila je prekide, ustajui i progovarajui naglo. "Pun sam elje da ih vidim, a neto malo kie
nee mi nakoditi, u to sam siguran. Uhvatio je mene onaj pljusak pre osam dana, pa ipak, evo me.
Ali to ne znai da si ti obavezan lino da nas vodi, direktore. Moe to i neko drugi."
"Da ne povedem jednog Kaldea u obilazak?" Osmehujui se iroko, Lasta takoe ustade. "Ne bih
to propustio ni za kakve pare. Dame nas mogu ekati ovde, ako ele."
"Idem i ja", saopti Mejtera Mermer. "Moja unuka moe ostati ovde sa enilom."
"Hou i ja", ree enila. "Hou da vidim ovo."
"U tom sluaju Gljiva mora poi s nama, patera."
"Ja mogu leteti", ree Gljiva Lasti sumornim tonom. "ak i po kii. Ali oni ne mogu."
Obeani kiobrani bili su im ostavljeni na jednoj stolici u predsoblju. enila uze jedan. "Patera,
evo tebi jedan crn, ako hoe."
"Neka ga uzme Mejtera", ree Svila.
Mejtera Mermer okai korpu o desnu podlakticu, uze taj kiobran i rastrese ga. "Kau da donosi
nesreu kad kiobran otvara u prostorijama, ali meni su se nesree ve dogodile. Ne mogu zahvaliti
tom ljubaznom mladom oveku koji nam je ovo doneo."
"To je bio jedan od ovdanjih uvara", objasni Svila. "Kad pomislim, ba je udno to ste vi za
zatitu ove fabrike angaovali nekoliko biolokih ljudi, a nijednog talusa."
"Imamo i talusa." Lasta uze uti kiobran koji mu je pruala enila. "Zapravo, imamo sada dva,
zbog ovih nereda. Oba su u straarskoj baraci."
On prie vratima i otvori kiobran. "Proli ste pored nje kad ste dolazili ovamo. Baraka ima
prozore, tako da talusi mogu da motre na kapiju; ali oni se uglavnom oslanjaju na sluh, paze na neku
eventualnu viku ili pucnjavu. Ima mnogo sitnih stvari kojima se nai straari bave, a koje e svaki
dobar bioloki ovek uraditi bolje nego ijedan talus. Kad bi ti poslao taluse, Kalde, da patroliraju
ulicama, to sada rade borci, svake noi bi u gradu bilo po desetak ubijenih ljudi, a ne samo jedan ili
dva nedeljno."
Otvorivi zeleni kiobran koji mu je enila dala, Svila poe za Lastom napolje, na kiu. "To ti
verujem; znam kakvi su talusi, imao sam posla s njima nekoliko puta."
"Oni tite fabriku nou, a danju samo ekaju, spremni da krenu ako doe do nekih ozbiljnih borbi,
kakve su se dosad vodile uglavnom samo oko Alambrere i na Palatinu, to ti je, uveren sam,
poznato."
Svila klimnu glavom.
"Da li bi ih eleo pogledati? Eno je straarska baraka." Lasta pokaza prstom ka jednoj drvenoj
upi, koja je bila spolja sva pohabana od dejstva vremenskih prilika.
"Ne bih sada, hvala." Svila je morao govoriti glasnije da bi nadjaao dobovanje pljuska po
kiobranu. "Moda kasnije. Ja bih sada da vidim kako se oni prave."
"Dobro. Tamo te vodim. Samo u poi, sa izvinjenjem, malo ispred vas svih, da otvorim vrata."
Lasta odmae krupnim koracima, u kiu; Svila je hramao za njim najbre to je mogao. Kroz
barice, koje su postajale sve dublje, gazio je cipelama ve sasvim promoenim.
iroka drvena vrata koja je Lasta otvorio propustie ih u ogromnu prostoriju iji je pod bio posut
grubim peskom; tri oveka radila su u jednoj jami u podu, nekoliko koraka daleko od ulaznih vrata,
osvetljeni samo jednom mutnom sijalicom koja je visila daleko iznad njih. "Ovo je livnica", objavi
Lasta, dok su Mejtera Mermer i Gljiva ulazile u prostoriju, pod zajednikim crnim kiobranom. "Kad
vodim posetioce u obilazak, uvek poinjem od ovog mesta, zato to sam i ja tu poeo. Prosejavao
sam, ubacivao lopatom, odlazio da obavim pojedine poslove izvan zgrade, i slino. Posao naporan i
prljav, ali donosio sam kui neki novac, to je ipak pomagalo mojoj porodici. Nijedan od mojih
kasnijih poslova u ivotu nije mi toliko prijao."
enila uzviknu: "Pravite onolike talusine od peska? Ne mogu da verujem!" Oreb odlete u mrak,
na drugu stranu dvorane, da istrauje.
"Talus ima neke staklene delove, a oni se zaista prave od peska, ali to ne radimo mi." Lasta sklopi
kiobran i zabode njegov vrh, udarcem koji se jasno uo, u peani pod. "Ovo je livniki pesak, ne bi
dao dobro staklo. Ali mi pojedine velike metalne delove izlivamo u pesku, to ovi ljudi upravo sad
pripremaju."
On pokaza kiobranom. "Vidite udubljenje koje je ostalo kad je izliveni komad podignut? Ovi
okrugli predmeti zovu se 'jezgra'. Jezgra se prave od peska i skrobnog lepka; ta meavina se
komprimuje. Ako jezgra nisu postavljena tano kako treba, i ako nisu dovoljno jaka da odole kad
rastopljeno gvoe pone da se sliva oko njih, ceo odlivak e propasti. Ovi ljudi se pripremaju da
izliju itavo jedno kuite motora, Kalde." Na tu, poslednju re, radnici digoe pogled.
Svila je pokuavao da uoi Oreba u tami. "Reklo bi se da je ovo poprilina hala, za samo tri
radnika."
"Kad budemo radili punom snagom, a to e biti sutra ako dobijemo tvoju porudbinu danas,
Kalde, ovde e raditi osamnaest odraslih ljudi i est deaka. Morao sam poslati na neplaeno
odsustvo sve osim mojih najboljih ljudi, a ja to ne volim da radim."
Lasta neupadljivo dohvati Svilu za lakat i povede ga dublje u zgradu. Tamo njegov glas izazva
ukljuenje jo jedne sijalice. "Uistinu, svi moji radnici su dobri, a deaci su pametni i uskoro e i oni
biti dobri radnici. Nama drugaiji i ne trebaju. Ne volim otputanja, jer znam da, u veini sluajeva,
ljudi koje ja otpustim nee moi da nau drugi posao. Ali kad bi i mogli, ja bih tek to mrzeo jo vie,
jer bih tad ostao zauvek bez njih, a mi ne moemo tek tako uvesti nekoga sa ulice i dati mu da radi
ovde. Obuka mora trajati godinama."
Mejtera Mermer upita: "Koliko su stari deaci?"
"U ovim vremenima, uzimamo ih sa etrnaest. Ja kad sam poeo, bilo mi je dvanaest." Svila zau
Lastin tihi uzdah. "Imali smo mi i tad otputanja, ali nije bilo ovako ravo kao sad. Ili, bar, najee
nije. Nikad nisam dobio priliku da idem u palestru, ali u naoj ulici bila je jedna ena koja je ila;
ona me je nauila da itam i piem, tokom onih razdoblja kad sam bio nezaposlen. Moda je
neskromno to sam to kaem, ali sa brojkama se snalazim prilino dobro. Ona je bila prijateljica
moje majke i nije htela nita da uzme za svoj trud, ali ja sam uvek smatrao da u joj platiti, jednog
dana, kad budem mogao. A kad je to vreme bilo na domaku, kad sam postao predradnik ovde, ona je
umrla."
Svila upita: "Mogu li ja neto rei kao augur, a ne kao Kalde?"
"Samo napred. Nisam religiozan, ali moda bi trebalo da budem."
"U tom sluaju, objasniu ti da je ta ena, koja ti je pomogla, dobila i sama pomo od nekoga, kad
je bila mlada; pomo od neke ranije osobe, koju ti nikada nisi video."
Lasta klimnu glavom. "Pretpostavljam da je to vrlo lako mogue."
"Nije mogla vratiti dug toj osobi, kao to ni ti ne moe njoj, ali pomaui tebi ona je svoj dug
vratila. A ti, kad bude pomogao nekome, na taj nain e vratiti svoj dug. Mogue je da si to ve
uradio - nemam naina da to saznam."
"Pokuao sam, jedanput ili dvaput, Kalde."
"Kae da nisi religiozan. Nisam ni ja, iako sam donedavno bio veoma religiozan. Poto nisam,
neu reu da je to dodavanje pomoi od jednog pokolenja drugom metod koji su bogovi odredili za
izmirivanje takvih dugovanja, mada, moda, jesu. U svakom sluaju, to je dobar metod, zato to
omoguava ljudima da, kad umiru - a to svako u ovom svitu mora - osete da su sve svoje raune sa
svitom doveli u red."
Mejtera Mermer ree: "Moda je on ve namirio raune, patera, tako to je zaposlio te deake."
Lasta slegnu ramenima. "Deaci se nama ne isplate, to je istina. Mi njima plaamo jednu kartu
meseno, a oni nama ne vrede toliko. Ipak, mi to ne radimo iz milosra. Moramo drati uz sebe neke
takve, da bi imao ko da ui na zanat. Kad ne bismo to radili, jednog dana bi nam zatrebali
topioniari, ali topioniara ne bi bilo, nigde nijednog, ni za kakve pare."
"Onda je dobro od vas to ste... Otpustili te deake?" upita Mejtera Mermer. "Ili se to zove
neplaeno odsustvo? Omoguili im, u svakom sluaju, da pohaaju palestru. A da ste im vi sami
drali asove, oni bi bili poslednji koje biste pomislili da otputate."
"Pa, i bili su poslednji", ree joj Lasta kratko.
enila je gledala najveu 'kutlau' koju je Svila ikada video. Duboka posuda na kraju, obloena
keramikim ploicama, bila je dovoljno velika da u nju stane ceo ovek. "Da li u ovome topite
gvoe?"
"Da." Lasta je opet bio onaj isti kao na poetku, ustar, sav okrenut poslu. "Greje se u onoj pei
tamo." On prie pei. "Gorivo je umur, uz dodavanje vazduha pod pritiskom; potrebne su velike
koliine. Oni bunkeri koje ste videli du zida kod ulaza, gde smo proli, jesu za pesak. Pri svakom
livenju potroimo izvesnu koliinu peska; ovde nam je rezerva. U ovim bunkerima, meutim, uvamo
umur i stari, otpadni elik. Ovu posudu od vatrostalnog materijala napunimo otpadnim elikom,
spustimo u pe i odozgo stavimo poklopac. Posle dovoljno dugog vremena, koje zavisi od toga koliko
je otpadnog metala bilo u posudi, istim putem izvadimo posudu i izlijemo metal."
Neto manja 'kutlaa' leala je sa druge strane ciglene pei; enila posegnu rukom unutra i izvue
jednu 'krastu' od utog metala, nepravilnog oblika. "Ovo izgleda maltene kao zlato."
Oreb nadlete to mesto, da ispita stvar poblie.
"To je mesing", ree joj Lasta. "Talusova glava zahteva nekoliko odlivaka, prilino sloenih, a
mesing se lije lake nego gvoe, te zato glave pravimo od mesinga."
Svila ree: "Primetio sam da neki talusi nose lem, a neki ne."
"lem je, zapravo, deo glave", ree mu Lasta. "Moglo bi se to rei i ovako: lem igra ulogu
gornjih delova lobanje. Da li bi eleo lemove na talusima koje emo sagraditi za ovaj grad? Mogu to
uneti u ugovor."
"Ne znam. Pitao sam se da li lem obezbeuje bolju zatitu za glavu." Svila doara sebi u mislima
sliku onog talusa koga je ubio pomou azofa za koji je mislio da je Zumbulin; treperavi diskontinuitet
koji azofu slui kao seivo zasekao je talusa ispod jednog oka, pretvarajui metal u paru i nanosei
smrtonosnu ranu.
"Ne obezbeuje, ba." Lasta pljesnu rukama i svetla postadoe jaa. "Ovde uvamo kalupe za
razliite konstrukcije glava. Napravljene su tako da se njihovi delovi mogu razmenjivati jedni za
druge. Pretpostavimo da ti se dopada nos na jednoj glavi, ali misli da druga glava ima lepa usta.
Moemo ti napraviti, po istoj ceni, talusa koji e imati oba. Izlijemo nos koji eli, takoe usta koja
eli, a kad se odlivci oiste, uklopimo ih u jednu celinu."
"Koliko je debeo metal?" upita Svila.
"Dva do etiri prsta, zavisno od toga gde meri. Mora biti bar dva prsta debljine, jer samo tako
moe dovoljna koliina rastopljenog metala protei svuda." Lasta irokim pokretom ruke, ponosito,
pokaza red drvenih glava, prilino otrcanog izgleda; bile su visoke maltene koliko on ceo. "Evo njih,
Kalde, dvadeset i devet. Poto su svi delovi svih njih zamenjivi, ukupan broj moguih lica praktino
je neogranien."
"Vidim. Da li je dva prsta mesinga dovoljno da zaustavi debeli metak?"
"Ne pu-ca", posavetova Oreb sa enilinog ramena.
"Zavisi, Kalde. Koliko je daleko borac koji puca? Od toga moe veoma mnogo zavisiti. Vaan je i
ugao pod kojim metak doleti. Ako metak ispaljen iz blizine udari pod pravim uglom, mogao bi probiti
kroz dva prsta mesinga. Viao sam takve sluajeve. Ali talus ima svoje mitraljeze, pa zbog toga, osim
ako je ostao bez municije, nije verovatno da e mu se ijedan borac iv primai blizu."
enila se isceri. "Tako je!"
"Ono to smo mi ustanovili", nastavi Lasta, "jeste da retko koji borac uopte gaa u glavu. Grudna
ploa i prednji deo trbuha su vee mete. Ali od elika su. Pokazau ti nekoliko, u varionici."
"Moe li metak kroz njih?"
Lasta odmahnu glavom. "Nije mi poznato da se to ikada desilo. Neu rei da je nemogue, to bi se
moralo na testovima proveriti. Ali ako se ikada dogaa, mora biti da je veoma neuobiajeno."
Svila se okrete enili. "Ti i Njorka vozili ste se na leima jednog talusa, a on je tada naiao na
neke vojnike Ajuntamienta u tunelu. Priala si mi o tome."
Ona klimnu glavom. "Da, a sa nama je bio i patera Inkus, patera. Kao i ovaj Oreb."
"Kasnije i neki ranjeni vojnik?"
enila opet klimnu glavom. "Talus se zaustavio da puca; naime, ja bar pretpostavljam da se zato
zaustavio, a Njorka je poeo dodijavati pateri zamerkama - zato ovaj ne prenosi Pesov oprotaj
poginulima u tom tunelu. Videli smo gomilu mrtvaca oko sebe. U tom tunelu bilo je i svetla, a osim
toga, neki od mrtvaca su goreli."
"Razumem."
"Patera je popustio, siao je sa talusa. Njorku je to... kako da kaem. Nije mogao da veruje. Ali
onda je talus primetio, i rekao nam da se popnemo svi, a patera je kazao, moe, ali samo ako ponese
i ovog vojnika. Taj vojnik zvao se Kameni, to smo saznali kasnije."
Mejtera Mermer zapita: "Zar nije posle ubijen taj ljubazni talus koji vas je pustio da ga jaete,
draga? Mislim da si mi priala o njegovoj smrti, i kako mu je sveti augur koji je jahao sa vama
preneo oprotaj bogova."
Svila klimnu glavom. "O tome naroito elim da ujem, enila. Kako je taj talus ubijen? Gde ga je
metak pogodio?"
"Mislim da nije metak, patera. Kameni je rekao da je to bio projektil. Neki od vojnika imali su te
cevi za lansiranje - imali su bacae. Posle sam i ja uzela jedan baca. Oni su to ispaljivali na talusa."
"Moraete mi oprostiti to ne poznajem tu materiju", ree Svila. Da bi ublaio bol u skonom
zglobu, on uzmae unatrake do divovske 'kutlae' i sede na njenu ivicu. "Nije mi poznato - u emu je
razlika izmeu projektila i bacaa?"
"Iz bacaa se ispaljuje projektil, Kalde."
"Tako je. Otprilike isto kao to se iz puke sa debelom municijom ispaljuje debeli metak. Moda
bi trebalo da se baca zove 'puka sa projektilom'. Ali ne zove se tako."
"Ti si imala jedno od tih oruja, enila? Gde je ono sad?"
"Ne znam. Kameni ga je poneo, da ga ispali na trivigauntske pterovojnikinje. To je bilo onda kad
smo ja i Njorka bili u jami, Trivigauntkinje su letele po celom nebu, a ti si nam se obraao iz onih
leteih kola koja su bila iznad nas, takoe na nebu. Neko nam je povikao da se vratimo u tunel, a meni
je to zazvualo kao stvarno dobra zamisao."
Lasta ree: "Projektil i metak, to su dve veoma razliite stvari, Kalde. Metak je samo jedan teak
valjak od metala. On udari u metu, mnogo jae nego iglica, takoe mnogo jae nego kamen iz prake,
ali to je samo zato to je mnogo tei od iglice, i to leti mnogo bre nego kamen. Projektili mogu u
sebi nositi eksplozivno punjenje, zahvaljujui emu su sposobni da nanesu mnogo veu tetu."
"Ja mislim da su projektili i tei", ree enila Svili. "Gledala sam kako vojnici nose po etrdeset,
pedeset metaka debele municije, uvezanih u neke, kao, trake od platna..."
"To se zove redenik", ree Lasta.
"Dobro. Znai, to su nosili na sebi, i hodali sasvim fino. A kad biste pokuali borca da natovarite
sa etrdeset ili pedeset projektila, ja mislim da taj ne bi mogao ni da ustane. Moj baca je bio fin i
lagan kad sam ga nala, ali posle, kad mi je Kameni pomogao da ga napunim, postao je stvarno
teak."
"Direktore Lasto."
"Da, Kalde?"
"Pomenuo si neki deo koji se zove grudna ploa. Pretpostavljam da je to deo koji pokriva
talusova, tako da ih nazovem, prsa."
"Upravo tako, Kalde."
"enila kae da je, po miljenju onog vojnika koji se sprijateljio sa paterom Inkusom, njihov talus
poginuo tako to je pogoen jednom od tih stvari, jednim... projektilom ispaljenim iz bacaa. To su
ispravni termini?"
Lasta klimnu glavom. enila ree: "Tako se kae, patera."
"Ali, ako sam je dobro razumeo, on je bio na talusovim leima u vreme kad je talus pogoen.
Kako je, onda, video?"
Lasta se poeka po donjoj vilici. "Preiveo je taj dogaaj, zar ne? Nesumnjivo jeste, jer ova
mlada dama kae da je tek posle toga pomogao njoj da napuni baca. Ako je bio u prilici da pogleda
talusa u to vreme..."
"o-vek vidi", ree Oreb samopouzdano. "Voj-nik."
"U tom sluaju, Kalde, ne bi mu bilo teko da razlikuje ranu od metka i ranu od projektila."
Svila opet klimnu glavom, vie za sebe nego da bi to neko drugi video. "enila, da li je rana bila
na licu? Sea li se?"
"Ne, ne", ree enila. "Talus je posle pogotka jo priao sa nama. Nisam sigurna gde je pogoen,
ali sigurno negde nie."
Svila ustade. "Pomenuo si varilaku radionicu, direktore. eleo bih da je vidim - a i da zatraim
jednu uslugu. Moemo li sada poi tamo?"
Svi pooe. Napolju, Svila malo zaostade da postavi Gljivi jedno pitanje. "Rekla si nam da moe
leteti i po kii." Sa zakanjenjem, on otvori kiobran. "A oni da ne mogu. Tim 'oni' htela si da kae:
letai?"
Samo je zurila u njega.
"Da li zbog toga pada kia posle prolaska letaa? Zato to joj oni na neki nain ne daju da pada,
dok su oni na nebu?"
"Odgovori mu, draga", ree joj Mejtera Mermer, ali Gljiva ne ree nita.
Gacali su ugaenom stazom, sada punom vode, izmeu namoenih drvenih graevina koje su lako
mogle biti ambari. Lasta napomenu: "Voleo bih da ima bolje vremenske prilike za ovo, Kalde, ali
opet, ujem da je farmerima kia mnogo, mnogo zatrebala."
Svila nije mogao suzdrati osmeh. "Tako im je ljuto i hitno potrebna, da i sam prizor i zvuk kie
ispunjavaju moje srce radou. Sve ovo vreme, dok smo bili u tvojoj livnici, ja sam kiu oslukivao;
ni najbolja muzika svita ne bi me mogla toliko dirnuti. Ne verujem da enila ili Mejtera Mermer
toliko vole kiu - znam da je Oreb ne voli - a pomalo se i brinem zbog nae Gljive Mukorice, ije je
zdravlje osetljivo; ali ja bih radije etao kroz ovakvu kiu, nego kroz najlepe sunce."
Lasta otvori vrata jo jedne neugledno sklepane graevine, iz koje izie oblaak kiselog dima.
Unutra se pokaza neki veliki, prljav platneni zastor. "Topioniki rad je prilino grub i sirov, Kalde. U
stara vremena ljudi su znali mnogo toga to mi danas ne znamo. Ja provedoh dobar deo ivota
pokuavajui da se dokopam bar nekih njihovih tajni. Ovo to u vam sada pokazati blie je stvarima
koje biste mogli videti na svitu Kratkog sunca. Ali prvo ra upozorenja. Ne smete gledati u proces.
To znai: u plavu vatru za zavarivanje. Ta svetlost je suvie blistava. Od nje ovek moe oslepeti."
Svila otrese kiobran. "Kovai spajaju gvoe tako to ga zagrevaju i kuju po njemu. Gledao sam
ih kao deak. Nisam oslepeo; dakle, ono to vi ovde radite mora biti neki drugi proces."
enila zabaci mokre kovrde boje maline. "Pripazi ti da ni Oreb ne gleda, patera."
"To svakako hou." Svila dodade znaajnim tonom, obraajui se ponajvie Lasti: "Svi mi
ponekad gledamo stvari koje ne bi trebalo. ak i ptice to ine."
Lasta mirnu i odvoji pogled od prouavanja eniline mokre haljine. "Ljudi ponekad misle da mi
ovde koristimo taj drugi proces zato to radimo sa elikom, a ne sa gvoem, ali to nije tano.
Koristimo ga zato to je primenljiv i kod ovih, vrlo velikih komada metala, koji se ne mogu savladati
ekiem." Iza platnenog zastora prtala je svetlost tako silovita da su krovne grede bacale, svaka
ponaosob, otre senke na donju, unutranju stranu krova.
"Jedan od naih ljudi u ovom trenutku zavaruje. Saekaemo ovde da on zavri, ako nema nita
protiv, Kalde. Onda moemo ui, pa u vam pokazati ta on to radi i kako. On, koliko je meni
poznato, zavaruje jednu grudnu plou."
Stiskajui svojom jedinom akom crni kiobran pod kojim je dola zajedno sa Gljivom, sada
sklopljen, Mejtera Mermer znaajno pogleda Svilu.
Svila klimnu glavom. "elim to da vidim. tavie, veoma sam eljan da vidim, direktore. U vezi
sa tim grudnim ploama, i slinim, pominjao si debljine. Koliko su debele?"
"Tri prsta." Lasta podie tri prsta u vazduh.
"Ja bih deblje. Barem est. Moete li vi to napraviti?"
Lasta je izgledao veoma iznenaen. "Zato...? Misli, moemo li zavariti tako neto? Mogli bismo,
ali bi due potrajalo. Znailo bi to prilian dodatni posao."
"Neka bude tako", ree mu Svila.
Oreb zazvida.
"Unesi to u na ugovor: grudne ploe est prsta debele. Kako se zove onaj drugi komad? Ispod
grudne ploe?"
"Prednja trbuna ploa?" upita Lasta.
"E, ta. Koliko je debela?"
"Takoe tri prsta, Kalde." Lasta je oklevao, pogleda zamiljenog. "eli da budu deblje? Valjda
se i to moe uraditi, ali prilino bi potrajalo dok mi naemo elik tako debeo i dok smislimo nain da
ga savijemo."
Oreb uzviknu: "Ne, ne."
"Nikakva odugovlaenja ne dolaze u obzir, direktore. Vironu su ti talusi potrebni odmah. Shvatam
da ih ne moete isporuiti danas, ali kad biste mogli, ja bih poveo sva tri, i platio vam odmah, i
zahvalio se. Vi ovde spajate elik - to radi onaj radnik iza zastora?"
Lasta klimnu glavom.
"Onda napravite za mene grudne ploe, kao i prednje trbune ploe, od po dva komada elika koji
vam je ve na raspolaganju: dva komada od po tri prsta debljine. Ovde prisutna Mejtera mogla bi mi
saiti mantiju od dvostrukog sloja tkanine, kad bi to bilo potrebno. Zbog ega ne biste mogli i vi
tako?"
"Pa, ja mislim da moemo." Lasta proisti grlo. "Bie, meutim, problema. Sa dunim
potovanjem, Kalde, moram ipak rei da zavarivanje elika nije tako jednostavno kao ivenje. Ali
uradie se nekako. Mogu li pitati...?"
"Zato je to potrebno? Za borbu protiv vojnika Ajuntamienta u tunelima, naravno. Ja sam silazio u
te tunele, direktore - ak sam se i borio sa jednim talusom tamo. Samo korak slobodnog prostora
postojao je izmeu bokova tog talusa i bonih strana tunela. Vojnik koji bi se zavukao tako blizu, bio
bi zaista vrlo blizu; a talusi koje elim da vi sagradite za mene imae iza sebe mnogo naih boraca,
koji e im uvati lea. Opasnost e dolaziti s prednje strane, od vojnika sa orujem nalik na ono to
je enila imala."
"Sa bacaima projektila", ree ona.
"Tako je. Sa bacaima iz kojih se ispaljuju projektili." Svila sabra misli. "Glave me, ipak, brinu.
Kae da ih ne moete izlivati od gvoa?"
"Ne moemo, Kalde. Obino ih obojimo u crno. Skoro uvek. To je zato to se onda oi i zubi bolje
vide. Ako bismo ih izlivali od gvoa, ne bismo ih morali farbati, niti kasnije popravljati ogrebotine;
zato smo to pokuavali. Ali gvoe nee da se ulije u kalupe tako sloene, ili, bar, ne dok mi ne
nauimo jo mnogo o kalupima."
"Lo-e!" Bletanje iznad zastora je prestalo; Oreb polete uvis, da zaviri na drugu stranu.
"Jeste loe", ree mu Svila.
"Ali tebe brine snaga, Kalde. Otpornost na metke i sline stvari. Iskreno da ti kaem, gvoe ne bi
bilo mnogo bolje. Moglo bi ak biti i loije. Liveno gvoe je, po mnogo emu, divan materijal, ali je
prilino krto. Zato mi pokrivamo talusov trbuh i druge delove elinim ploama."
"Patera? Direktore?" Mejtera Mermer gledala je as jednog, as drugog. "Zar ne bi talus mogao
drati neto ispred svog lica? Komad elika sa drkom, kao kiobran?"
Svila klimnu glavom. "Pa da gleda preko ivice toga. Da, to bi se moglo uraditi, siguran sam,
Mejtera."
"Postoji jo jedna mogunost, Kalde", ree Lasta oklevajui. "Ona je takoe iz starih dana.
Primenjivala se ba u ovoj fabrici, kau mi, ali pre mog vremena. Mogli bismo pokuati sa bronzom."
Svila hitro okrete glavu i otro ga pogleda. "Zar nisu sadanji talusi od toga?"
enila mu ree: "Ne, od mesinga su, patera. Ono pare koje sam uzela maloas, sea se? Rekao
je: mesing."
"Bronza bi bila mnogo jaa, Kalde." Lasta opet proisti grlo. "I tvra. Mislim, prava bronza. Ovo
je, hm, prilino teko objasniti."
"Objasni", ree mu Svila. "Dau sve od sebe da te razumem. Vano je."
"Recimo da ponem od gvoa, moda e tako biti jasnije. Ti i ja smo priali o gvou. O livenju
gvoa, i tako dalje."
Svila klimnu glavom.
"Ono to ljudi nazivaju gvoe, to su, zapravo, tri razliita materijala, Kalde. Najea vrsta je
mekani elik, a to je svaki elik u kome nema mnogo ugljenika. Kad se taj materijal valja, i od njega
dobiju tanki slojevi, narod kae da je to 'lim'. Poznato je da se lim ponekad oblae tankim slojem
kalaja. Ali ogromna veina ljudi nikada u ivotu ne vidi debelu polugu samog kalaja."
"Dobro."
"Kad si gledao kovaa koji je iskivao potkovice, to je bio njegov materijal. On je verovatno rekao
'Ovo je gvoe', ali zapravo je to bio mekani elik, gvoe sa samo malom, malom koliinom
ugljenika. A ako u gvou ima vrlo mnogo ugljenika, onda se kae da je to liveno gvoe. To je ono
to izlivamo u naoj topionici, da ne kaem - elezari. Po livenom gvou ne sme treskati ekiem,
kao to je taj kova radio; rasprslo bi se."
"Pomenuo si, pamtim, da je krto."
"Dabome, krto je; lomljivo. Liveno gvoe vrlo je korisno, koristi se za mnoge svrhe, ali ne moe
od njega praviti oklop, niti glavu ekia, niti ita tome slino."
Lasta duboko udahnu. "Broj tri je kovano gvoe, a to je stvarno, ba, gvoe, mada u sebi obino
sadri i neto malo ljake. Uzmemo liveno gvoe, od toga ponemo; zatim iz njega izbacimo
ugljenik, a on odlazi procesom sagorevanja. Dobijemo kovano gvoe. Ono je prilino mekano, a
osim toga, moe ga savijati takorei neogranieno. Uglavnom se koristi za kitnjaste prozorske
reetke i tome sline stvari."
"O bronzi mi jo nita ne ree."
"Zato to mislim da bi ovaj uvod mogao pojasniti stvari, Kalde. Vidi, postoji dvadesetak, pa i
vie razliitih legura, za koje narod kae 'bronza' zato to sve one lie na bronzu. Veina u sebi sadri
znatnu koliinu 'metala za lonce' - a to je meavina olova i bakra; od toga su se nekad pravili lonci i
erpe - a kalaja nimalo. Kalaj je suvie skup. Pravi kalaj."
Svila se pomae nestrpljivo.
"Iz tog razloga, prava bronza je takoe skupa. Prava bronza, za razliku od onoga to ti daju kad
kupi 'bronzanu' figuricu nekog boga, jeste pedeset posto kalaj i pedeset posto bakar."
"To je sve?"
Lasta klimnu glavom. "Prilino jednostavna legura, ali ima udesne osobine. Tvra je od elika, a
maltene isto toliko jaka; moe se oblikovati ekiem, ali se moe i zavarivati; mainski se obrauje
lake nego maltene ijedan drugi materijal, osim livenog gvoa. Ja ovo znam zato to mi i sad lijemo
neke male delove od prave bronze, uglavnom leajeve tipa 'rukav' i one spirale zvane 'pu' koje slue
za potiskivanje drugog materijala. Ali kad sam ja bio deak, prialo se da su glave nekada izlivane
od prave bronze; postojao je jo izvestan broj talusa sa bronzanim glavama."
Svila se nasloni na ragastov vrata; bio je ve umoran - tavie, bio je umoran jo pre nego to se
parada okonala, a pred njim je tek bila veera sa gostima. On odlui da se, po svaku cenu, izbori za
jedan sat sna pre osam sati veeras. Glasno ree: "Moete li da lijete bronzu - tu pravu bronzu -
jednako dobro kao mesing?"
"I bolje, Kalde. Lijemo te 'pueve' koje pomenuh, a njihove radne povrine onda izglaamo
mainskom obradom; zato znam. Bilo bi i bre, jer izlivenim delovima ne bi bilo potrebno tako
obimno ienje. Ali kotalo bi vie, zbog kalaja."
"Imate li vi taj kalaj? Sada, ovde?"
Lasta klimnu glavom. "Da, zato to ga koristimo, kao to rekoh, za pravljenje prave bronze za te
male delove."
"Onda uradite tako. Upotrebite kalaj."
"Morau povisiti cenu, Kalde. ao mi je, ali u morati. ak i ako narui dva ili tri."
"Pa, povisi." eznui za onom foteljom od smee tavljene koe, u kojoj je sedeo nedavno, Svila
dodade: "Preciziraemo cenu kad se vratimo u tvoju kancelariju. Ne zaboravi, uz to, dvostruku
debljinu grudne i prednje trbune ploe. Oigledno e biti potrebna dodatna koliina materijala zbog
toga, a i za eline kiobrane - titove, trebalo bi rei, valjda - koje je Mejtera predloila."
Gljiva iznenadi sve, reima: "Uskoro e oluja da se zavri." Ona zatim dodade: "Umorna sam."
"Ona bi trebalo da sedne", ree Svila Lasti, "a i ja, ali prvo moram da te pitam za Mejterinu ruku.
Ona je nosi u toj korpi. Mejtera, moe li mu pokazati ruku, molim te."
"o-vek see", ree Oreb sa mesta na gornjoj ivici platnenog zastora, gde je uao. Svila nije bio
siguran da li se te dve Orebove rei odnose na injenicu da je Krv odsekao ruku svojoj majci, ili da
je on, Svila, Krva ubio, svojeruno... nainom na koji se ivotinje ubijaju prilikom prinoenja na
rtvu.
Mejtera Mermer dodala je korpu Lasti; Lasta je podigao beli pekir i pogledao. Unutra je leala
njena desna ruka, sada beivotna. On je podie. Po izgledu, bila je to ruka starije ene. Iz zglavka je
virio kratak valjak od nekog srebrnastog metala. "Izgubila sam izvesnu koliinu fluida", ree Mejtera
Mermer, "ali ne mnogo. Postoje ventilii koji to kontroliu, kao to, sigurna sam, zna."
On rasejano klimnu glavom.
"Ali bi se cevi morale na neki nain popraviti. Dve: ona koja dovodi i ona koja odvodi fluid
potreban za pokretanje mojih prstiju."
Svila ree: "Veoma bih bio zahvalan, direktore, ako bi tvoja fabrika pomogla Mejteri koliko je
najvie mogue. Ona vama ne moe platiti; ali bih ja mogao, ako nije suvie skupo. A ako jeste, nai
e se neki nain da vam bude plaeno."
"Ne brini o tome, Kalde." Svila vrati odseenu ruku u korpu. "Vrlo rado emo uraditi sve to
moemo za ovu Mejteru, u znak dobre volje prema tebi. Moemo spojiti te dve cevi, ovu koja prenosi
pritisak i onu drugu, povratnu, mada e to biti delikatan rad."
Mejtera Mermer se osmehnu, lica ozarenog.
"ipke koje nose teinu nisu nikakav problem. Naime, ja mislim da ne bi trebalo da budu. Ali,
spolja gledano, ruka nee izgledati onako lepo kao pre. Oiljci uvek ostanu."
"Meni to nee smetati ni najmanje", ree mu Mejtera Mermer.
"Tekoa... Pardon, Kalde", ree Lasta i zatvori vrata iza njih, jedini izvor svetlosti sa njihove
strane platnenog zastora. "Mejtera, da li bi podigla desnu ruku za trenutak? Treba Kaldeu da pokaem
neto."
Ona to uini, a Lasta poe pokazivati prstom. "Gledaj ovde dole, Kalde. Mejtera, poeli sada da
pokree desnu ruku. Napregni se kao da hoe da me uhvati za nos."
Majuni treptaji svetlosti pojavie se u senovitoj dubini patrljka njene desne ruke; takice ne vee
od uboda iodom, koje Svilu udnovato podsetie na one razasute dijamante koje je video ispod
trbuha Svitka.
"Aha! jesi li video, Kalde? To su staklene niti, kao vrlo fine ice, kroz koje protie svetlost. Snagu
za pokretanje njenim prstima daje jedna tenost, to je Mejtera i rekla, ali upravljanje dolazi kroz ove
niti, tim svetlucanjem. Svako svetlucanje je po jedna poruka. Zajedno, sva ta svetlucanja pokuavaju
kazati svim njenim anim zglavcima ta da rade."
Svila neodluno klimnu glavom.
"Pretpostavimo da postavi jednog oveka na vrh brda, trideset kilometara daleko odavde, i
naredi mu da pojae konja im vidi da se na jarbol Juzgada podie svetiljka. E, to je to isto naelo."
"Mislim da sam shvatio."
"Kad obina ica, koju mi ovde koristimo, bude preseena, moe preseene krajeve uvrteti
zajedno, i problem je reen. Ali kod ovih staklenih niti, koje nalazimo u hemijsko-nuklearnim
ljudima, to ne bi uspelo. Mora imati jednu naroitu alatku koja se zove optiko-sinapter. Mi je ovde
nemamo, zato to uopte i ne koristimo staklena vlakna. Ne moemo je ni napraviti."
Svila se trudio da ne primeti razoarenje Mejtere Mermer. "Moramo, znai, da pronaemo jednu
takvu alatku - i nekoga ko zna da je upotrebljava, pretpostavljam - i pomou nje da spojimo staklene
konce? Je li tako? Tek onda e popravka biti potpuna?"
Lasta zavrte glavom. "Ako bi ona ila naokolo sa desnom rukom koja visi samo o staklenim
vlaknima, vlakna bi se, verovatno, otkinula. Treba prvo da joj zavarimo ruku; to pre, to bolje. A
posle, kad naete nekoga sa optiko-sinapterom, Mejtera moe da skine ruku sa svog tela, na
uobiajeni nain. Operator e izvui staklena vlakna, sa oba kraja - tu ne bi trebalo da bude nikakvih
problema."
"Gde da naemo takvoga?"
"To ne bih znao, Kalde. Ako postoji u Vironu lekar specijalizovan za heme, on bi morao imati i
optiko-sinapter, ali ja ne znam da li postoji."
enila pucnu prstima. "Ja znam nekoga!"
"Zna li, draga? Zna li stvarno?" Glas Mejtere Mermer, obino sasvim smiren, drhtao je
primetno.
"Mo' se kladi da znam. Onom Kamenom bio je preseen jedan takav stakleni kanapi na mestu
gde ga je na talus probuio, ali je patera Inkus to sredio, tako da je Kameni mogao opet da se kree.
Patera je imao pri ruci jednu spravicu za to, i rekao je da se zove, tano tako: optiko-sinapter. Ja
gledala."
Svila se okrete Krvovoj keri, devojci smrtno izmraveloj. "Gljivo, pre nekoliko minuta nisi bila
sa nama. Jesi li ovde, sada? Molim te, odgovori, ako moe."
Ona klimnu glavom. "Sa letaem, Svilo. ene ga uhvatile. Hoe da znaju o tome pomou ega on
leti."
"A, tako. Moda bi nam bilo mudrije da o tome ne razgovaramo u ovom trenutku. elim da mi
pronae i pateru Inkusa, a ne samo Zumbulu i Njorku. Zna li Inkusa?"
Posle utanja koje je izgledalo dugo Gljiva ree: "Ne, Svilo."
"On je bio zatvorenik u kui tvoga oca, u isto vreme kad i ja. Augur je, kao i ja; niskog je rasta,
okruglog lica, zubi mu stre napolje. Nekoliko godina je stariji od mene. Shvatam da ti ne sagledava
ljude na taj nain, ali tako ga mi vidimo."
Gljiva ne odgovori, a Mejtera Mermer proe svojom upotrebljivom rukom ispred Gljivinih oiju,
ne izazivajui nikakvu reakciju. "Otila je, patera. Mislim da ga je poela traiti."
"Nadajmo se da e ubrzo nai sve troje", ree Svila. Die pogled ka Orebu. "Je li taj ovek sa
druge strane zavrio rad? Spajanje gvoa, ili kako se to ve zove?"
"Nema va-tra! Nema!"
"Hvala ti. Idemo, direktore. Iako je sve ovo veoma zanimljivo, i potencijalno korisno, ja vie
vremena nemam. Tvoj radnik mora poeti opravku Mejterine desnice. Dok on to radi, ti i ja moemo
popriati o naem ugovoru. Koliko biste talusa mogli da proizvedete istovremeno, ako biste pozvali
sve zaposlene koje ste poslali kui? Bez preterivanja."
"Neu ja preterivati, ali kad bih imao tabele pri ruci... Tabele o kretanju delova, zna, Kalde, i o
vremenu potrebnom da se neki delovi proizvedu."
"Koliko?" Svila zakorai na drugu stranu ekrana, i nae se okruen neuredno rasporeenim
metalnim radnim stolovima. U poslednjem trenutku priseti se da osmehom pozdravi radnika koji je,
sa keceljom od tavljene koe na sebi, radio neto meu tim stolovima. "Dobar dan, sine moj.
Telksiepeja te blagoslovila."
"etiri, Kalde", ree Lasta iza Svile i odahnu ujno. "Voleo bih rei pet, ali to ne mogu jemiti.
Mogli bismo, meutim, poeti petog kad rad na prva etiri poodmakne."
"U tom sluaju, grad naruuje etiri", odlui Svila, "i to sa dvostrukim prednjim ploama, kao to
sam opisao, sa glavama od prave bronze, i sa titovima. Moramo razmotriti i naoruanje,
pretpostavljam, a i cenu. Koliko vremena e trebati za etiri?"
Lasta poe grickati usnu. "Rei u dva i po meseca. To je najbolje to mogu obeati, Kalde."
"est nedelja. Zaposli i obui novu radnu snagu - ima na hiljade nezaposlenih mukaraca i ena u
ovom gradu. Radite danonono." Svila zastade da razmisli. "Grad se slae da plati dodatnih est
kartica za svaki dan ispod etrdeset pet dana. Za to ima moju re."
Lasta liznu usne.
Oreb, koji je i sad uao navrh zastora, graknu: "Svila po-bed!"
8. SPASITI SVOJ IVOT
Suzbijajui drhtaj u sebi, Mejtera Nana prekorai nogu mrtvog oveka i ue u straarsku sobu,
poslednja. To je samo Hiraksova noga, ree ona sebi vrsto. Hiraksova noga, a ne neto uasno.
'Hiraks', ime koje se maltene podudara sa imenom boga Hieraksa; esto daju to ime deacima ija
majka umre na poroaju.
Eto, doao Hieraks po Hiraksa, ree ona sebi.
"To, ov-vaj, to su..." poe Ustavica, pa zauta.
"Vojnici su", ree Pauk, sedajui na jednu stolicu bez naslona. "Vojnici su ih sredili." On zadie
tuniku i gurnu igliar pod opasa, pusti da tunika padne i obrisa ake o butine. "Vidi kako su ubijeni
ovi ovde, patera? Svaki je dobio po jedan metak tano u sredinu tela. To je vojniko pucanje."
"Oekivala bih da Hiraksovo telo upozori Guana", ree Mejtera Nana. Dok je to govorila, gledala
je Guanovo telo. "Mora biti da ga je Guan video isto ovako kao to ga vidimo mi."
Pauk klimnu glavom. "Zato je on i mislio da ga niko ne eka u zasedi. Raunao je: kad bi ga ekali
u zasedi, sklonili bi le. Osim toga, imao je puku debeljau, zar ne? I ja bi hteo da vidim neto vie,
a ne samo noge u vratima, zar ne? Zato je on uao paljivo i pogledao na sve strane, a? Tako bih ja,
tako je i Guan uradio. Onda je odloio puku, verovatno u ugao, i uzeo vodu. Tad su ga ukebali,
metak u lea. Vidi ti gde on lei? Pazio je na vrata dok je pio vodu. Nije mogo da zatvori vrata, a da
ne pomeri Hiraksa, to jo nije stigo da uradi, al je pazio na vrata, samo nije znao da je jedan vojnik
ve s njim, tu unutra. Taj ga je spuc'o."
"Mogu li i ja sesti?" Mejtera Nana nala je jo jednu stolicu bez naslona. "Moe li eminencija?"
"Ma, naravno."
"Mi, hmmm... Da kaem - oruje? Trebalo bi, a?" Remora je pipkao i pomerao razne stvari u
straarskoj sobi. "Debeljae, veli? Hm, termin. 'Debeljae'. Vojnike, a? Od hema. Od hemijskih,
hm... osoba. Sada ne vie sa nama."
"Nisu puke vie tu", ree mu Pauk. "Imali su ih sva trojica: Guan, Hiraks i Dabrica. Debeljaa je
vojniko oruje, i zato vojnici ne vole da debeljae ostaju naputene da ih nosi ko hoe."
"alim", ree mu Mejtera Nana. "Zaista mi je ao. Mora to razumeti. Saoseam sa tvojim jadom,
ne iz utivosti nego zaista."
"U redu. Vai."
"Pa ipak, nau opkladu sam dobila. Dao si mi svoju asnu re da e mi odgovoriti istinito na tri
pitanja. Ako vie voli da to odloimo, razumem. Ali moda nam nije preostalo jo mnogo vremena."
"Moda meni nije preostalo jo mnogo vremena", ree joj Pauk. "To ti misli, a? Kai, kai."
Ona odmahnu glavom. "Ne mislim, jer ne razumem situaciju dovoljno. Kad bude odgovorio na
moja pitanja, moda u razumeti. Evo prvog pitanja. Vojska nije, ni u kom sluaju, jedina koja
poseduje puke sa debelom municijom. Imaju ih i svi Bizonovi borci; imaju ih i mnogi drugi. Pa ipak,
ti si bio sasvim siguran da Paku nisu ubili Bizonovi borci. Zato?"
Ustavica ubaci: "Pa ve ti je odgovorio. Njihova, dozvoli, molim te, tanost. Je li. Preciznost."
"Da, to. Al mi smo ih i videli, pa su moji momci pucali na njih. Rekli ste da ste uli pucanje dok
smo vas drali zakljuane tamo. E, to ste uli. Dva vojnika su bila, moda tri. Da su znali da je nas
samo petorica i da ja nemam debeljau, juriali bi na nas. Ali nisu mogli biti sigurni da nas nema
dvadeset, trideset. Tako ja ocenjujem. Zato su uzmakli, raunajui da nas olede malo kasnije, jednog
po jednog." On uzdahnu. "Trebalo je da se drimo svi na okupu, al ja to tad nisam tako sagledavao."
"Hvala." Mejtera Nana splete prste u krilu i razmisli. "Ako su doli da spasu Njegovu eminenciju
i mene, ne bi bilo razloga da pucamo na njih, sve i kad bismo imali debeljae. Ovo nije pitanje,
Paue, ovo je komentar."
"Taan je, bez obzira na to ta je. Ali ako misli da izmami iz mene ko ih je poslao i zato, to e
tee ii, jer ne znam. Vojska je naa, Ajuntamientova. Trebalo bi da svi vojnici znaju za nas."
"Moda, je l' hoemo jednu stvar? Savetnik, a?" Ustavica je doneo blie stolicu bez naslona i seo
na nju. "Zar nije mogao... hm... kolebljivo, a? Vi imate, je li, dostavljae? Potkazivae. Meu
Generalicinom vojskom, da? Zar nije savetnik mogao pomisliti da, da, je li. I Kalde, meu? Vaima?"
"Moda." Pauk ustade, prie vratima, dohvati Hiraksa za ane zglobove i uvue ga sasvim u
sobu. "Al ne verujem da je to."
"Ni ja", proguna Mejtera Nana. Pauk zatvori vrata i navue rezu na njih.
"Ti to malo onako, a? Kockarski. Dovodi sebe u, u, molim te, u opasnost. I nas. Ako vojnici. Tu
negde. Ako u ovim, nekim, drugim prostorijama. Blizu ove gde smo sad."
"Ono je klozet", ree pauk, pokazavi pokretom glave ka jednim unutranjim vratima. "Unutra nam
je jedan onaj pokretan, prenosivi nunik. Drugi je u magacinu. Da, vojnici bi mogli da budu i tamo,
ali i onamo. Ili su ostali napolju, a ja sam, eto, zamandalio vrata. Zasad u pretpostaviti da je ovo
tree."
On se okrete Mejteri Nani. "Ima jo dva pitanja, Generalice. 'O ih postavi ili nee? Il ti prvo
treba jo vode, i neto za jelo? Prvo jedi, ak 'o."
Posmatrajui izraz na Ustavicinom licu, ona ree: "Zato ne moemo jesti dok ja postavljam
pitanja? Odrasli smo."
"Super. Patera, ti si najgladniji, a?"
"Ja, pa, doim. To je mogue. Mogunost. Posibilitet."
"Onda ui onamo i uzmi neto. Ta vrata nisu zakljuana. Ui, pogledaj program i donesi ta god se
jede tebi i geci. Donesi i neko vino, a i vode ako vam treba."
Ustavica proguta. "Ako su, ekaj, ekaj. Ako su. Tamo?"
"Najverovatnije nee pucati u tebe. Reci im da ne moraju pucati ni u mene. Reci im da imam samo
igliar, nita vie. Kad smo polazili u onu kuu, ja mislio da e igliar biti vie nego dovoljan, i da
e mi bar biti slobodne ruke. Ja i inae uvek nosim igliar."
"Naglasiu poente koje si, hmmm. Istakao." Ustavica se okrete za sto osamdeset stepeni i pognu
glavu.
"Pa, 'ajde, je'ote. uni ta vrata, 'a si stao."
"On se moli", objasni Mejtera Nana. "Zna da moe biti ubijen im otvori vrata. Preporuuje sebe
Hieraksu Visokome i nudi drugim bogovima molitve koje mogu biti njegove poslednje za ivota."
"Dobro, al nek pouri!"
"Hvala ti to si odgovorio na moje prvo pitanje", ree Mejtera Nana, da odvue Paukovu panju.
"Slaem se da si odgovorio u potpunosti i poteno, kao to je i bio dogovor. Moje drugo pitanje bie,
moda, malo delikatnije. elim ukazati, unapred, da ono nema nikakve veze sa poverljivim
informacijama o naem gradu. Niti o Ajuntamientu, ukoliko se ta dva uopte mogu razdvajati.
Pre nego to postavim pitanje, da li bi voleo i ti da se pomoli? Ako u magacinu ima vojske, to ti,
izgleda, misli da je mogue, mnogo je verovatnije da ubiju tebe nego pateru Ustavicu. A ako ubiju
njega, ubie i nas dvoje sigurno."
Pauk joj uputi iskrivljeni osmejak. "A ti, Generalice? Sibila si. to se ti ne moli?"
Ona izvue brojanice i poe jednu po jednu proputati kroz prste, uokvirujui za to vreme svoj
odgovor. "Zato to sam se ve molila, mnogo, tokom proteklih nekoliko dana. Bila sam u opasnosti
takorei neprestano, a slala sam druge ljude u opasnost jo mnogo veu, i molila se za njih. Sad bih
samo ponavljala ista obraanja bogovima, uinjena ve toliko puta. Takoe zato to sam ve toliko
puta rekla bogovima da sam spremna da umrem ako je takva njihova volja u vezi sa mnom. Ako bih
se sad molila, to bi bila samo molitva da Njegova eminencija i ti budete poteeni. Tako se i molim.
Pese Veliki, uj moju molbu!"
Pauk neto zamumla za sebe.
"Osim toga, ja ne verujem da tamo ima sakrivenih vojnika. Mislim da se ovo moralo desiti: jedan
od njih se zatekao ovde. Verovatno je traio neto. uo je da Guan dolazi, sakrio se, Guan je
pretraio prostorije moda ovlano i nepaljivo, vojnik je iziao i ubio ga. Ona voda, da li je
verovatno da je doneta iz magacina?"
Pauk klimnu glavom. "Dabome."
"Onda pretpostavljam da je vojnik bio u klozetu. Poto hemijskim ljudima klozet nije potreban,
vojnik je verovatno raunao na to da ga Guan nee tamo traiti."
Pauk ne ree nita. Sedeo je poluzatvorenih oiju, leima naslonjen na zid od brodskog kamena.
"Evo mog drugog pitanja. Setie se da je savetnik Poto opisao eminenciji i meni situaciju na
povrini, a onda pitao ko je gazda u gradu. Njegov opis bio je takav da smo imali jasnu implikaciju
da je Rani Trivigauntea ponajvie na vlasti u naem gradu. Verujem da e se saglasiti da je on to
tako predstavio. Bio si prisutan."
"Dabome. Kad su njene vojnikinje iskakale iz njene vazdune lae, pojedini tvoji vojnici pucali su
na njih. Da li si to znala?"
"Znam ja za to. Mnogi poginue zbog te tragine greke."
"Ti borci su smatrali da je poela invazija na Viron, i bili su u pravu. Dodue, Trivigauntkinje e
vam pomagati u borbi protiv nas. Naravno, pomagae i Svili da se uspostavi kao Kalde. Ali im se
on njima neto usprotivi, ostae bez posla. Da ujem pitanje?"
"Ve si na njega odgovorio, bar delimino. Mislila sam da pitam ta zna o planovima
Trivigauntkinja."
Ustavica proisti grlo. "Ja sam, hoemo li, hoemo li kazati, pripremljen. A vas dvoje, a? jeste li,
hmm...?"
"'Ajde, 'ajde", ree mu Pauk.
Ustavica naini dva odluna koraka u desnu stranu i irom otvori jedna vrata.
"Ma to je klozet, keru jedan."
Ustavica se smirenom okrete. "Ja, pa, ja sam, je li, to imao u vidu, da je. Malo prislukivao, ta
emo, razume ti mene. Nije se moglo drugaije. Generalica je, ovaj, naznaila, dala in-dikaciju, je
li, da su vrata one, da kaem, relevantne prostorije taka najvee, najvee, opasnosti. Hazarda. Ja
njen intelekt visoko, ovaj, vrednujem. Cenim. Vie nego tvoj, ako smem biti tako, hm, neutiv."
"Ja sam obino bolji nego to se danas pokazujem", ree mu Pauk. "'Aj sad ulazi tamo gde treba, i
donesi mi jednu bocu."
"Bilo je, je li, nesumnjivo, indubitabilno, da e ti mene poslati i u indiciranu prostoriju."
Govorei ovo, Ustavica otvori vrata magacina. "Ja sam zato, je li. Po savetu besmrtnih bogova.
Naime ja, bar, volim da zamiljam da je tako. Prvo manji rizik."
On zakorai u magacin. "to se tie ove, ove..." Pljesnu akama nekoliko puta da bi ojaao jedinu
svetiljku u magacinu, koja je prigueno svetlela sa tavanice. "Jednako je, ne, hm, nenastanjena.
Neduna? Bez ikoga."
"Ako je tako, ja bih jo jednu bocu vode, eminencijo", saopti Mejtera Nana vrsto. "Ako ti nije
suvie teko. I neko pare hleba, ako ga ima. Mesa, takoe. Bila bih veoma zahvalna." Ona nastavi da
govori Pauku. "Pitanje je, dodue, ta zna, a ne ta nagaa. Ovo to si rekao o njima - da li to zna?
Ili su to spekulacije?"
"Znam. E, sad e ti hteti da zna kako ja to znam."
Ona zavrte glavom, zapanjena to se nala u poloaju - ona, mala Mejtera Nana iz Ulice sunca! -
da pregovara sa takvim ovekom o takvim stvarima. "Neu traiti da otkrije svoje izvore
informacija."
"A ja u ti ipak rei. Savetnik Poto mi je rekao pre nego to smo se popeli tamo. Nije priao bez
osnova."
Ustavica izie iz magacina, nosei jednu pranjavu bocu vina, dve jo pranjavije boce vode i
nekoliko paketia zamotanih u plastiku raznih boja.
Pauk uze vino. "Sme je 'leba, crveno 'e meso. Treb'o sam vam kaem, al sam mislio setiete se i
sami."
"Nije bilo, nije bilo... kriptino." Ustavica sede. "Ovaj paket je neotvoren, Mejtera. Ja sam, he-he,
uzeo uzorak, iz drugog. Pomalo slano, ali ukusno."
Ona prihvati crveni paket i otvori ga vrlo ivahnim pokretima; unutra su bile trake neega to je
liilo na suenu govedinu.
"Zahvaljujemo se svim bogovima za ovu dobru hranu", promrmlja ona. "Hvala Feji lepoj,
naroito. Hvala Pesu-od-ispaa, za stoku." Ona poe kidati zubima meso, koje je izgledalo kao
tavljena koa. Zakljui da je slatko kao eerna trska.
"Savetnik Poto lae tako dobro, da bi mog'o da ubedi ptice da siu sa drveta", ree Pauk. Izvue iz
boce vina ep; pri tome se zau jedno 'puk!'. "Slu'o sam ja njegove lagarije tol'ko da sam poneki put
umalo i sam poverovao. Ti ree tamo u tunelu da bih te ja mog'o obmanjivati kad bih hteo. U to nisam
siguran, al Poto bi mog'o mene, to znam. Ali sad nije bilo to. Rekao je naprosto onako, za sebe. Bole
njega uvce da l' ja sluam i da l' verujem. Ali uo sam, i verujem. Poznajem oveka dvadeset godina,
kao to rekoh."
Mejtera Nana klimnu glavom i proguta. "Hvala. Takoe hvala tebi, eminencijo, za ovu hranu. Ja,
kakva sam, zahvaljujem samo bogovima, a ne i njihovim najbliim agentima."
"To, sasvim, nema problema. Ja sam ovaj, hm. Oduevljen. Pa, jedi i hleba." Ustavica joj dade
neveliki paket zamotan u smeu foliju. "Ojaava. Dozvoli, molim te, jednu stvar: daje e-ner-giju."
"Hvala, hvala. Slavljena bila Ehidna Plodna, iji ma sam ja."
Ona zastade da otrgne pare sa male vekne hleba. "Paue, postaviu moje zavrno pitanje, kad
budem mogla. Ali ne mogu sa punim ustima ovog dobrog hleba. A ti, opet, moda nee znati
odgovor."
"Ako neto ne znam, ne znam." On obrisa grli boce rukavom i prui joj je. "Hoe li da
blagosilja i ovo, kad ve radi sve drugo?"
"Svakako." Mejtera Nana ostavi sebi u krilo hleb i ostatke suene govedine i poe iscrtavati znak
sabiranja iznad vina. "Slavljena bila, Telksiepejo Razveseljujua, a slavljen bio takoe ti, mrani
sine Thionin."
"'O pije? Uzmi."
Ona otpi samo malo, obazrivo. Zatim odlunije.
"Kladim se da ti je to prvo vino u ivotu. A?"
Ona odmahnu glavom. "Narod nam ponekad daje - i to, zapravo, gotovo uvek mukarci - poneku
bocu ovoga. Kad se to desi, mi uz ruak pijemo i po jednu au, sve dok se ne potroi." Zastala je.
"Trebalo bi da kaem: tako smo radile. Mejtera Rua i ja, nekada. Sada vie ne. Ona je preminula u
tardan, a ja sam, od tada, bila toliko zauzeta da praktino nijedan slobodan trenutak nisam imala da
alim za njom. Bila je..."
"Humff, izvrsna, odlina sibila", ubaci Ustavica. Savaka i proguta. "Nesumnjivo. Nisam imao,
ovaj, tu sreu. Da je upoznam. Ali nesumnjivo, a? Nema sumnje. Indubitabilno."
"Jedna dobra ena, prema kojoj je ivot postupao tako grubo da je umela da uzvrati udarac i pre
nego to ga dobije", dovri Mejtera Nana pokunjeno. "Pred kraj ivota prelo joj je u naviku da
napada ljude, rekla bih ja. Bilo je to ponekad neprijatno, ali ja mislim da je njena otrina bila u
osnovi odbrambena. Ovo vino valja. Moe jo malo, Paue?"
"Naravno."
"Hvala." Ona popi jo. "Moda bi i eminencija hteo malo."
"Ma, nema problema."
Mejtera Nana obrisa grli boce i dade je Ustavici. "Evo mog treeg pitanja. Kao to rekoh,
odgovor moda ne zna. Ali: koja je bila prvobitna svrha ovih tunela? O tome se pitam jo od dana
kad mi ih je Kalde prvi put opisao. Moglo bi da bude znaajno."
Pauk se nasloni jae na zid; njegovo priprosto lice tekih crta nagnu se gore, ka tavanici, oiju
sklopljenih. "Umem ja to da ti kaem, svakako, al mora malo razmislim."
"Eto, znala sam..."
On se opet pognu malo napred, otvori oi, poe jednom aketinom povlaiti neobrijanu donju
vilicu. "Nisam rek'o da ne znam. Priao je meni savetnik Poto o njima. Izmeu ostalog rek'o je da oni
nisu tu iz samo jednog, nego iz tri, etiri razloga. Inae, prostiru se ispod itavog svitka. Jesi znala
to?"
Mejtera Nana, punih ustiju, odmahnu glavom: ne.
"Kad bi ila dovoljno daleko onim velikim tunelom iz koga smo maloas zaokrenuli ovamo", ree
Pauk i trzajem palca pokaza ka vratima, "stigla bi moda ak u nebeske zemlje. Ne znam da je iko
ikad to poku'o, al tako je Poto rek'o jednom prilikom. Moe ovek da bude daleko u prirodi, u umi i
grmlju, gde nema ni kua niti ikoga, a tunel da bude tano ispod njegovih nogu. Moe da bude sto
lakata u dubini, a mo' i tako plitko da kad zabada kolac za ogradu svog imanja, pa ga zauka malo
jae - kolac uleti dole u tunel."
Nadajui se da njeno lice ne odaje sumnjiavost kojom je ovo doekala, ona ree: "Koliina rada
i truda uloena u iskopavanje tolikih tunela morala je biti... nepojamna."
"Ne, ne, to je Pes tako napravio. Smena stvar da ja obavetavam vas dvoje o toj injenici.
Trebalo bi vi meni to da govorite. To je Pes izgradio, 'ej. Ceo 'Svitak' je napravio, zajedno sa
tunelima. Naime, ne on nego njegovi momci, kae savetnik Poto. Mi kad kaemo 'Pes je stvorio', to
samo znai da je on doao na ideju i rukovodio radovima."
"Njegova boanska, je li, mo, pokrenula je njegove, hm, sluge."
"Ako ti tako kae. Ali slugu je bio veliki broj, zna? On je hteo da se posao uradi brzo. Moda
bih i ja malo toga?"
Pauk uze dve trake suenog mesa Mejteri Nani iz krila. "U tome se ja slaem s njim, sto posto.
Kad neto 'oe uradi, uradi. Upakuj gotov proizvod i vei kanapom. to se mnogo razgaa,
uglavnom se ne pogaa." On zagrize obe trake kao jednu.
"Ako ih je zaista nainio Pes, to je sigurno inio iz nekog dobrog razloga. Tu lei jedan od
paradoksa isagogije..." Ona pogleda Ustavicu, traei doputenje da govori o uenim i svetim
temama. Dobivi ga, nastavi. "Naime, Pes, koji je raspolagao tolikom silom, nikad silu nije traio.
Nikad nije preduzimao nita bez svrhe, a iz svake svoje akcije izvodio je mnoge korisne rezultate."
Zastala je, kao da poziva sagovornika da se na neki nain usprotivi. "Mi sibile ne idemo u sholu,
ali dobijemo izvesno obrazovanje kao postulantkinje, a osim toga, i itamo, naravno. Takoe moemo
postavljati pitanja naim augurima ako elimo, mada u ja priznati da sam to retko inila."
"Pa, to, Mejtera, sasvim, sasvim. Korektno. Za svaku pohvalu. Generalice."
Pauk klimnu glavom. "To su ti otprilike rei savetnika Potoa o tunelima. Razgovarali smo, on i ja,
o pitanju kad su iskopani."
"Rado bih to ula."
"Kad je pravljen itav ovaj svit, ko to sam ve rek'o. U poetku je to bila samo jedna gromadina
stene. 'Si to znala?"
"Svakako. Divovska stena. U Hrazmolokim spisima se to naglaava."
"I sad, kako su oni uli u stenu i izbacivali iskopani kamen napolje? Pa, iskopali su, prvo, mnoge
tunele. Po zavretku kopanja, unosili su zemlju i drvee unutra, al esto su jednim velikim kolima
morali da gaze ono to su tek zasadili. Na mnogim mestima, naroito viim, tuneli nisu bueni kroz
stenu, nego su zidani. Razume?"
"Ja koliko znam, veina su od brodskog kamena. Gotovo svi."
"Dobro. E, pa, oni koji su bueni, bueni su pre unoenja zemljita. Tad je povrina bila samo goli
kamen, a sad ima moda deset, dvadeset lakata zemlje, pa tek onda kamen. Najplii tuneli su, kaem,
prvo ozidani, pa na njih nabacivana zemlja sa svih strana i odozgo. E, kroz tunele su prolazila velika
kola i donosila nove koliine zemlje i drvea i ve ega, a sve to bez gaenja po ve zasaenim
povrinama."
Mejtera Nana proguta hleb. "A dublji tuneli su kopani? Tako je i na Kalde rekao."
"Dabome, i kroz njih je iznet kamen. Pogledaj prema nebeskim zemljama sledei put kad bude na
otvorenom prostoru. Pogledaj koliko praznog prostora ima izmeu nas i njih, nita, samo vazduh i
oblaci, a kroz sredinu provueno Sunce i njegov zastor, je l' tako? ta je nekoliko tunelia, u
poreenju sa tim?"
Ustavica ustro klimnu glavom. "Kae se, 'Kako su mona dela Pesova!' Prva, sluaj, molim te:
prva reenica Hrazmolokih spisa, da? Iz kog razloga je i poznata, je li, svakome. ak i narodnim
masama. to mi, svetenstvo, je li, skloni smo da, hm. Zaboravimo."
"Pumpao je on kroz njih i vodu", nastavi Pauk. "Kroz tunele. Vidi, na primer, nae jezero. Je'ote,
kol'ko tu ima vode. ta misli, da je to stari Pes mor'o da donosi jedno po jedno burence. Za manje
koliine, polagao je cevovode po dnu nekih tunela, al za velike stvari k'o to je naa Limna, pumpo je
kroz cele tunele, al je u njima imao vrata da ne dozvoli vodi da se vrati. Mogo bih ja da ti pokaem
jednu peinu blizu jezera, ona u svom zadnjem delu ima jedna takva vrata. Tu je on proterao vodu
dovoljno da napuni jezero. Ta peina je bila ispod jezera, kad je ono bilo vee."
Pauk zauta. Mejtera Nana ree: "Neto te mui."
"Pomislih na dve stvari. Rek'o sam ti da se ova strana zavrava u zemljitu, i da ih tu
sahranjujemo?"
Ona klimnu glavom.
"Ispred zemlje su jedna takva vrata. Na veliki tunel im je, valjda, sluio da voda proe, a vrata
da joj onemogue povratak. Ovaj tuneli u kome smo sada verovatno je iskopano kasnije. Al kad
smo pomenuli vrata, setio sam se da treba i sahraniti ova dva tipa. Al e tu da bude kopanje."
"Pretpostavila sam da emo to morati", ree mu ona. "Kae, 'dve' stvari. Koja je, ako smem
pitati, druga? Osim toga, koja je ono druga svrha tunela?"
"To ti je isto pitanje dvaput." Pauk slegnu ramenima. "Nisi pitala zato se jezero smanjuje."
"Nisam pretpostavila da zna, ali iskreno reeno, nikad nisam o tome ni razmiljala. Valjda voda
odlazi na neko drugo mesto. Moda curi dole, u ove tunele."
"Ne mo' pogrenije biti, Generalice."
Ustavica spusti bocu vode na pod, izmeu stopala. "A ti, hoemo jednu stvar? Zna, je li? Takve
informacije na ras-polaganju, molim te lepo?"
"Rado bih i ja da znam, ako nema nita protiv", ree Mejtera Nana. "A to se tie hrane, nisam
jo ni priblino zavrila."
"Isto ti je to. Kako ono ree: za ta jo slue, i, i, ta ve pita."
"I ta je druga briga koja te mui."
"Isto, jedna ista stvar. Sunce sija neprestano, je li tako?"
"Naravno."
"Ali kod nas je pola vremena no, zato to se zastor okree oko Sunca. Zato stvari mogu da se
ohlade, je l' tako? Kad ti je vruina, a zastor pone da se sputa, ti kae 'Ba dobro, bie malo
hladnije'. Zimi ne kae to."
"Pa, to su, ovaj, svakako. Elementarnosti. I deca znaju. Koji, koji, ekaj, molim te: znaaj?"
"Vidi ti, patera, ovu sobicu? Ima troja vrata. Recimo da su sva zatvorena. Prozora ovde nema,
jasno? E, sad, pretpostavimo da je Sunce razapeto od onog ugla tamo, do ovog, i da je debelo k'o
konopac. Eto nama jedan svit. Jer, na svitak tako izgleda, a? Al bie veoma vrue, a?"
"Razumem ja ta ti kae", ree Mejtera Nana, "ali ne vidim sutinu. Na svitak je veoma veliki."
"Pa, ne ba toliko veliki. A dri se, evo, ve trista i neto godina. Kau."
"Da da, fakt. Fakt. Dokazive, hm, injenice. Na mnogo, ovaj, naina."
"Tako je, patera. Kad ga je Pes dovrio, moralo je odma' da bude dovoljno toplo da narod moe tu
da ivi, je l' tako."
Mejtera Nana i Ustavica ne rekoe nita.
"Ali nije smelo postati mnogo toplije, da se ne ispeemo. Iako Sunce greje bez prestanka. Morala
se, znai, na neki nain i odvoditi toplota."
"Pa, u, ov-vaj. Spolja? Van. U napolje. Spisi, da se razumemo mi neto: kau. Ledena no."
"Dobro si to rek'o. Primeuje da ovde dole stalno pirka neki vetri? I to hladan, ili bar hladniji
nego onaj vazduh gore."
"Ne vid, ovaj, ne vidim kakvog...."
Mejtera Nana mu upade u re. "Ja vidim! Cirkulacija vazduha kroz ove tunele, zar ne, Paue? Neki
od njih sigurno su puni toplog vazduha, koji e izlaziti tamo gde je no. Ovi u kojima smo mi bili,
prenosili su hladan vazduh da rashlade dan, na povrini."
"Pogodak, Generalice. Samo, sve to ne radi danas onako dobro kao nekad. Tvoja misao je bila da
voda 'curi' dole u tunele."
Ona klimnu glavom.
"Pretpostavi da voda napuni neki tunel do pola. Tu e manje vetra moi da proe, vidi? Ako
voda na samo jednom mestu ispuni tunel sasvim, tu vazduh nee moi da proe uopte. Na nekim
mestima se uruio sam tunel, dakle brodski kamen, i tu takoe ne mo' da proe vazduh. Zato se
vruine pogoravaju. Mi to ne primeujemo zato to nastupa postepeno. Ali od starijih ljudi moe
uti da su nekad zime bile hladnije i due." Pauk ustade. "Odo' ja da kopam. Ko 'oe jo neto za jelo,
nek donese."
"Ja hou, i doneu", ree Mejtera Nana prikupljajui ostatak hleba i mesa, uzimajui bocu sa
vodom i ustajui. Reza na izlaznim vratima tresnu u stranu; napolje, u tunelu, nije bilo nikoga. Samo
senke.
"Otili su", ree joj Pauk preko ramena. "Ba se pitam zato su pucali na moje momke."
Ona uzdahnu. "Zato to su vojnici Ajuntamienta, pretpostavljam. etvoricu hrabrih ljudi koji su
godinama odravali bezbednost Virona ubili su sada drugi, koji su je odravali vekovima. Eto na ta
smo spali."
"Hoemo jednu stvar? Ne svi", ree Ustavica, zatvarajui vrata za sobom. "Ovaj, ovaj. Ov. Va va
va." Njegova usta produie neto da melju bezvuno.
Mejtera Nana se okrete ka njemu, iznenaena. Oi kao da su mu najednom utonule u lobanju, a nos
postao mraviji i manji. Pred njenim oima, njegove usne se povukoe daleko unazad, pokazujui
jeziv kez njegovih velikih, poutelih zuba. Pauk uzviknu: "Tako mi Sfiksinog sranja!"
"Nije to taj", obavesti Ustavica Mejteru Nanu.
Ona prisili sebe da se osmehne.
"Ovo je ona koja govori onome ko nije tu. Onaj pravi bio je ovde dole, sa visokom enskom.
Moda je jo tu."
"Ovo je Gljiva, zvana i Mukor", objasni Mejtera Nana Pauku. "Unuka jedne Mejtere. Ve sam
imala neke razgovore s njom... Sea li se, Gljivo? Dola si da mi javi da je na Kalde u opasnosti.
Zato sam zauzela Palatin na juri. Posle smo se srele u Juzgadou, oi u oi."
Ustavica klimnu glavom; bilo je to klaenje, mlataranje, kao da je neko zadrmao lutku. Oputena,
dugaka, crna kosa milosrdno zakloni uasne oi. "Inkus ime mu je", ree on. "Augur jedan mali."
"Ne poznajem ga, ali sam od Njegove eminencije ula o tom Inkusu. Gljivo? Gljivo!"
Smrtna iskeenost ve je nestajala sa tog lica.
"Gljivo, vrati se, molim te! Ako vidi Bizona ili Kaldea, reci im - bilo kome od njih dvojice, ili
obojici - gde sam, i reci da nas ovaj ovek dri zarobljene, u korist savetnika Potoa."
"Nee biti tada." Ova poslednja re bila je samo dahnuta, jedva ujno. Iskeenost nestade;
Ustavica zabaci kosu sa lica unazad, jednim trzajem glave, kao to je bio njegov nain, a oi koje su
tom kretnjom otkrivene nisu vie bile zastraujue. "Nego su neki i na naoj, uje, molim te: strani.
Kaldeovoj."
Poto niko nita ne ree, Ustavica dodade: "Na, vidi. Generalicinoj."
"'O moj igliar?" upita Pauk Mejteru Nanu.
"Svakako, ako si ga voljan meni dati."
On joj prui oruje, drkom napred. "Ne bi ti mene ubila, a, Generalice? Ne pitoljem koji je moj
sopstveni, i koji sam ti ja sam dao."
Ona uze igliar, osmotri ga na tren i ubaci ga u jedan od bonih depova svoje mantije. "Ne bih,
osim ako bih bila prinuena, a moda ni tad."
"Dobro. Ja sad kopam grobove, vidi? A vas dvoje dovrite jelo i pilo, i gledajte." Pauk zakorai
u prazan tunel. "Al ako budem hladan pre nego to zavrim, onda znai da sam ko'po za sebe.
Umotajte me i ugurajte unutra. No mi je u depu."
Poli su za njim kroz tunel, sve do jedne masivne prepreke od zaralog gvoa. "Savetnik Poto ne
eli da iko ovo uje", poveri im Pauk, "ali mislim da to vie nije vano. F-raus!"
Jo jednu sekundu, ili due, nita se ne dogodi.
Velika zapreka kojom je tunel bio zatvoren poe da se trese, a onda, sa kripom, poe polako
nagore, namotavajui se neprijatno sama u sebe. Mejtera Nana odjednom postade svesna da se
vazduhom iri smrad trulei, muan, ali tako razreen da je ovek maltene mogao pomisliti da mu se
to samo priinjava. Ustavica frknu, to zazvua iznenaujue konjasto, i obrisa nos o rukav mantije.
"Tu ne dopire sve vazduh osim kad se vrata dignu", ree Pauk, vodei ih unutra, u mutni orsokak
koji se iza gvozdenih vrata ukazao. "Al provetrie se prilino brzo." On stade i pokaza prstom. "Evo
mesta gde se brodski kamen zavrava. Pogledaj."
Mejtera Nana prie zidu da pogleda. inei to, morala je da zagazi na meku zemlju, u koju su
njene iskrzane crne cipele tonule. "Vrlo mi je drago to si nam omoguio da ujemo pravu re za ta
vrata. Uasavala bih se pomisli da ostanemo ovde zatvoreni, bez mogunosti da ih otvorimo."
"Ja sa vama dvoma ovako fino, zato da biste me gurnuli unutra kad bude ono to e da bude. Vidi
one namotaje polimera?"
"Naravno da vidim." Posmatrala je popreni presek tunelskog zida sagraenog od brodskog
kamena. "Ovo nije onako debelo kao to sam ja zamiljala."
"Al je prilino jako. Ima gvozdene ipke unutra."
"Ovi - ukopi." Ustavica pokaza listove hartije koji su bili noevima pozabadani u zemljani nagib
na kraju tunela. "To, jesu li, ovaj. Svi?" Prebroja ih, mrdajui neujno usnama. "Jedanaest, ovaj... in
toto?"
Pauk klimnu glavom. "Ima tu mesta jo dosta, ali imamo trojicu u straarskim prostorijama, i Paku
u velikom tunelu, i mene."
"Ti, ovaj. Pazi pazi pazi. Depresija, da? Stanje, duhovno. Sine moj. Emocije, a?"
"Da", ree Mejtera Nana sa olakanjem. "Ne sme priati kao da je tvoja smrt neizbena, Paue.
Mislim, pogibija sada, od tih vojnika. Nije neizbena, i ja se molim da ne doe do toga."
"Onaj enski avo, rekla si da je unuka neke tvoje sibile, Generalice. ta je ona priala?"
"Nije ona avo", ree Mejtera Nana vrsto. "To je iva devojka, ali se prema njoj postupalo
sramno, jezivo."
Pauk odhuknu i dohvati lopatu sa dugakom drkom koja je leala izmeu dve 'trube' namotanog
polimera, na zemlji.
"Ta, ta, Generalice, hm, unuka. Neko teko dete?" Ustavica zagrize jo jednu traku suve govedine.
Mejtera Nana odsutno klimnu glavom i shvati da je poela zuriti u jedan od tih sumornih,
blatnjavih komada papira. Sagnuvi se, proita jedno ime, jedan datum, nekoliko podataka o ivotu
mrtvoga. "Je li ovaj najnoviji, Paue? Hartija mu je istija nego kod drugih."
"Jes'. Proletos."
Jo pola veknice hleba je preostalo. Zadubljena u misli, Mejtera Nana je otkidala komadi po
komadi, neprestano vakala i gutala polako. Povremeno je potezala vodu iz boce.
"Ovaj sam otprilike zavrio." Pauk prestade da kopa i nasloni se na lopatu. "Je l' biste mogli vas
dvoje da mi donesete jednog tipa? Vrata nisu zakljuana."
"Upravo sam htela to da predloim", ree mu Mejtera Nana.
"Mi, draga moja - ast, je li? Sasvim na, heh... Poverenje."
"Kod mene je njegov igliar, eminencijo. Mogli bismo mi da odemo kad god hoemo, mogla bih
ga i ubiti ako bi pokuao da nas zaustavi."
"U tom sluaju, ekaj ekaj, molim te, ako su o-kolnosti..."
"Ali ga je on sam dao meni, zar ne? Osim toga, on poznaje ove tunele, a mi ne."
"Theh... Vojnici..."
"Sigurna sam da bi nam oni pomogli ako bismo ih mi mogli pronai, ali ta ako ne moemo?
Paue, vrlo rado emo doneti jednog od tvojih pokojnih prijatelja ovde, na sahranu. Hvala ti to ima
toliko poverenja u nas. Ono nije pogreno uloeno."
Pauk klimnu glavom. "Odsecite veliki komad tog polimera. Moete poloiti tipa na polimer i vui
ga po tlu, to ide stvarno glatko. Kad ga dovuete, onda ga u taj isti polimer zamotamo."
"Mogu li pozajmiti tvoj no?"
On izvue no iz depa i dade joj, pa se vrati kopanju. Ustavica odmota polimer sa manjeg
namotaja i pridra krajeve, a ona presee. Odseeni komad bio je dvaput dui od visine oveka.
Dok su nosili polimer ka straarskim prostorijama, Ustavica proguna: "Stvarno, sa njim. uda. Si
postigla, draga moja, daaa da. es-ti-tam."
Slegnula je ramenima, nesvesno gurajui ruku u dep i hvatajui Paukov igliar. "On nema puku
sa debelom municijom, eminencijo, a bez nje se ne moe odbraniti od vojnika. On se nada da e mu
nae prisustvo omoguiti da se preda."
"Ja, ovaj..." Ustavica otvori vrata straarske sobe i pogleda po njoj. Njihove stolice stajale su u
krugu kao to su ih i ostavili, a tri mrtvaca i dalje su leala na prljavom podu od brodskog kamena,
nedirnuta. "ovek moe uvek, a? Predati se? Kapitulirati. to, dozvoli, molim te, jednu stvar. Ne
znai da mi..."
"ovek uvek moe da digne ruke uvis i iskorai pred neprijatelja", ree mu Mejtera Nana. "Dobar
broj boraca pogine upravo tako. Mislim da je tako poginuo ovaj najblii vratima. Eminencijo, rairi
tu sintetiku, pa da ga umotamo, jadna mu dua."
"Ti, heh, za njega si, je li, zabrinuta, a?" Ustavica rairi po podu foliju od sintetike, pridravajui
jedan njen kraj kolenima. Poe se rvati sa mrtvaevim ramenom. "Posmatrao sam tvoje ponaanje u...
tamo. Dok si jela."
"Bilo je zbunjeno." Ona prisili svoj pogled da se otrgne od mrtvaevih oiju. Poele da bude
nekako mogue da ga prevrnu jo jednom, tako da opet lei licem nadole. "Na tom aovu bilo je
svee zemlje. Ja bar mislim da je bila svea ili prilino svea. Mejtera ima baticu u naoj staroj
kenobi, eminencijo. Ja sam joj pomagala tamo, naroito u kopanju aovom u prolee i okopavanju u
leto. Mislim da Pauk nije primetio."
"Pa, ne vidim ba, heh, znaaj. Neko drugi, a? Moda savetnik Poto, naime neki njegov, je li,
podreeni."
"Ma nije ni meni jasno", ree ona Ustavici. "Dri drugi kraj."
Stigavi opet na kraj tunela, videe da je Pauk dovrio prvi grob i poeo kopanje drugog. "To je
Hiraks", ree on. Izvue komadi olovke i jednu pohabanu sveicu. "Ja u napisati, a vas dvoje se
pomol'te za oveka."
Ustavica i ona kleknue. Mejtera Nana uvide, nemalo iznenaena, da je dohvatila i stisnula hladnu
aku mrtvaca. Da je ivot iao drugaije, pomisli ona, mogli smo biti mu i ena, ti i ja. Mora biti da
smo priblino istih godina.
Zujkanje Ustavicine molitve podsetilo ju je na pevuckave glasove dece u uionici dok recituju
tablicu mnoenja ili uvebavaju molitve za obroke, za veridbe, za sahrane. Da li je ona ove godine
predavala devojicama? Ili deacima. Nije se toga mogla setiti.
Mogli smo se ljubiti i drati za ruke, i raditi ono to mukarci i ene rade, i ja bih ti rodila dete,
moda, moje sopstveno dete. Ali onda sam srela Bizona...
"U redu je, generalice, pusti ga sad. Treba da presavijem ovo preko njega." Najednom Hiraks vie
nije bio mrtav ovek, nego slika ili kip, jo vidljiv, ali zamueno, plavkasto, kroz sintetiku.
"Njegov no." Ona ustade, refleksno otrese mrvice zemlje sa suknje. "Bie ti potreban njegov no,
da zabode hartiju."
"Ve sam ga uzeo. 'O mi pomogne, patera? Mogu ja to i sam, ali lake je kad smo dvojica."
unuli su, jedan sa jedne strane pokojnika, drugi sa druge strane, a Pauk ree: "Diemo na tri, vai?
I je'n! i dva! i triiii!"
Podigoe umotanog mrtvaca do visine pojasa i gurnue ga glatko u grob njegov; onda Pauk poe
da ubacuje aovom zemlju u rupu, za mrtvacem, zastajui povremeno da drkom aova nabije ve
ubaenu zemlju da bude zbijenija. Na kraju aovom zatapka tamno, vlano lice smrti. "Sad se vi
pitate zato ih ne sahranjujemo dole, kao to je uobiajeno, a?"
"Pa, ovaj, papiri", ree Ustavica, nagaajui. "Da se ne, hm? Ugaze. Nagaze."
"I to. Ali i zato to je lake iskopati ovde. Osim toga, morali bismo gaziti po starima da bismo
sahranili nove."
Upravo su polazili iz straarske sobe, vukui novi pravougaonik polimera i na njemu ispruenog,
sada, Guana, kad se tihi odjek nekog smeha, ludakog, zau u glavnom tunelu. "Stani!" ree Mejtera
Nana Ustavici. "Jesi uo to? Pa, mora da si uo!"
On se sav strese. "Jahhh, hm. Pa - moda."
"Hoe uiniti neto za mene, eminencijo?" Nastavila je da govori, ne ekajui nikakav odgovor.
"Vrati se unutra i donesi dva pakovanja onog suenog mesa. Jedno za tebe, jedno za mene. Strpaemo
to u depove."
"Ta, tamo... razonoenost..."
"Nemam pojma, eminencijo. Ali imam utisak, ili, recimo, predoseanje, da nam hrana moe
zatrebati."
"Ako mi - hm - nije bitno." Ustavica ue u magacin iza straarske sobe i nestade sa vidika.
Kad se vrati, Mejtera Nana mu dade pitolj igliar.
"Gde meni - pa otkud bih - ti, ovaj, bolje, to, generalice? To je tebi, je l' hoemo jednu stvar? Jaa
strana."
"Nije ovo Paukov, ovo je Guanov", ree mu ona. "Pauk je rekao da se obino slui igliarem, zar
ne? Kad je on to rekao, ja nisam obratila mnogo panje, ali kasnije, dok sam razmiljala o onom
jadniku koji se oblaio kao ena, palo mi je na um da i drugi lovci na uhode verovatno nose oruje na
isti nain. Morali bi imati neko naoruanje, ali pre ove pobune niko osim Garde nije mogao ii po
gradu sa pukom debeljaom. Onda sam se zapitala - to je bilo dok smo nosili Hiraksa - ta su svi oni
uradili sa svojim igliarima kad su poneli debeljae. Zakljuila sam da su ih, najverovatnije,
naprosto zadenuli pod opasa, ispod tunike, gde su od ranije imali naviku da ih nose."
"Ekstrem, hm, otroumnosti. Eks-trem."
"Hvala eminencijo. Nego, ono to smo uli nije bio vojnik. Slae se?"
"Pahhh, ja... indubitabilno." Ustavica se zapilji dole, u pitolj igliar koji mu je bio u ruci.
"Niti ikakav hem; nijedna vrsta hema. Znai, igliar bi mogao biti uspean; dakle, nama bi ovi
igliari mogli zatrebati, ba kao to bi nam moglo zatrebati i ovo meso, za koje ti se ne stigoh
zahvaliti. Mnogo ti hvala, eminencijo. Velika je dobrota bila s tvoje strane to si mi uinio tu uslugu."
"Sigurno ti, ovaj, zna, jednu stvar, molim te: kako se ovo...?" Ustavica kao da nije uo ta je
rekla.
"Nije teko. Ovu dombicu gurne nadole", ree ona, pokazavi vrhom prsta sigurnosnu konicu na
igliaru, "kad hoe da puca. Uperi oruje i povue obara. Ako eli da ispali i drugu iglicu,
povue obara ponovo. Neu ti sada pokazivati kako se pitolj puni. Nemamo vremena, a nemamo
ime ni puniti."
Ustavica proguta i klimnu glavom.
"Zavuci ga pod mantiju, pod opasa, to bi ti, valjda, bilo najbolje. Mislim da na Kalde na taj
nain nosi igliar."
"Pa, pa, pa. ekaj ekaj. Zar ne bi to bilo, razume ti mene. Nepreporuljivo. Kad se, je li,
vratimo. Gore."
"Ja nikom neu rei, ako ti ne kae." Mejtera Nana se sagnu da dohvati jedan ugao polimerske
folije na kojoj je Guanovo telo lealo. "Bolje da mi krenemo, i to brzo, inae e se Pauk pitati ta nas
je zadralo."
Na kraju pobonog tunela kleknula je kao i pre i pokuala da usmeri svoj um samo na prikladna
molepstvija bogovima. Ovaj Guan ju je ritnuo, nedugo pre nego to je Pauk zakljuao nju i Ustavicu u
eliju da bi njegovi ljudi mogli spavati; desna strana desne butine bila joj je i sad ukoena i bolna.
Na taj incident jedva da je ijednom pomislila od kad se dogodio, ili je, bar, ubedila sebe da o tome
nije razmiljala. A sad, kad je Guan ubijen, sad kad se Guan naao opruen pred njom, ona uvide da
ne moe osloboditi svoj um od uspomene na taj udarac nogom. Lako je bilo oblikovati usnama rei
'Opratam ti' i zamoliti bogove - 'O, bozi...' - da ne uraunaju Guanu to ritanje kao krivicu; ali
oprotaj nikako da dopre i do njenog srca, oseala je to. Pokuavaj, trudi se - uzalud.
Providni pokrov zaklonio je sada Guana isto kao to je prethodni brat-pokrov od istog polimera-
roditelja zaklonio Hiraksa, i Mejtera Nana ustade. Kako se zove onaj trei? Najtii od trojice
zarobitelja; smatrala je da je to neki namor, i u mislima ga obeleila kao potencijalno najopasnijeg.
A sada, eto, nikad nee moi da sazna da li je ta procena bila tana.
"Patera, to ne bi ti kop'o za Dabricu? A ja u idem sa generalicom po njega."
"Ja, kojekude..."
Ona vide kako Ustavica, podlakticom, dodiruje oruje skriveno ispod mantije, da se uveri da je tu.
"Nee me on napasti, eminencijo", ree Mejtera Nana. "Pre e biti da on hoe sa mnom neto da
popria u etiri oka."
Ustavica uspe da se osmehne. "Pod tim, ovaj, okolnostima, ja u, da kaemo... ne protiviti se.
Dobra volja, maksimalno."
"Istina je ova", ree Pauk. "Hou da vidim da l' ti to ume kako valja. Morae kopati za mene,
razume? Vid'o si kako ja to. 'Aj sad ti iskopaj kako treba za Dabricu i Paku; znai, imaemo situaciju
da sam ja iskopo dva i ti dva. 'Ajmo generalice."
Ona posluno poe za njim, kroz poboni tunel. "Ono to sam rek'o pateri je laano", ree joj on.
"Zna tu re? Laano znai: istina."
"Znam, mada sam uvek mislila da je to deji atrovaki. Ponekad moji aci tako govore."
"Eto, i to to mi kae je laano."
Ona klimnu glavom, nastojei da u taj pokret unese saoseanje.
"Izvinjavam se to tako govorim. Ponekad opsujem nenamerno. Ja se naprosto izraavam tako."
"Veruj mi da imam razumevanja za to."
On se naglo zaustavi. "Ali je problem u tome to ja tebi ne verujem. A ni tom pateri kako-li-se-
zove."
"Ustavica."
Pauk odmahnu rukom i na taj nain odbaci pitanje Ustavicinog identiteta. "Ehidna je proglasila ba
tebe za generalicu? Ba je govorila, sa tobom, o tome?"
"Jeste. Apsolutno jeste."
"A da li si ti nju mogla videti ovako kao to sad vidi mene? I razumeti ta ona govori? Priala ti
je neto, kroz jedno od onih velikih stakala koja imate po mantejonima?"
"Tano tako. Mogu ti ponoviti, vrlo rado, ako eli, sve to je rekla, od rei do rei." Ovo je bio
povratak na dobro poznati teren, i Mejtera Nana oseti vie samopouzdanja nego u ma kom trenutku
jo od kad su ona i Ustavica proli kroz sruenu kapiju Krvove vile.
"Znam jednog oveka koji kae da nije stvarno razumeo njene rei, ali je, nekako, naprosto 'znao'
ta je htela da kae."
"Taj je znao enu", ree Mejtera Nana, nadajui se da e Pauk shvatiti ta bi trebalo da se stavi na
znanje pomou glagola 'znao'. "Ili je... Pa, ja se moram izviniti za ovo. Malo je nedelikatno."
"Ma, nema problema."
"Ili je znao nekog drugog mukarca, ili deaka, na onaj nain na koji mukarci znaju ene. Onaj o
kome si nam priao? 'Titi'? Pretpostavila bih da..."
"Uuu, da, taj je i sa jednima, i sa drugima, jo kako. I, ta, je li to jedini razlog?"
"Jeste. Voljom Ehidninom stvari su takve, da onaj ko telesno upozna druga ljudska bia, ne moe
videti bogove. Niti ih uti jasno. Ali u veini sluajeva ljudi ipak shvate poruku. To je razliito kod
raznih jedinki. Predloeno je nekoliko moguih objanjenja, ali ako si saglasan, ja ti ne bih sad
podrobno opisivala te argumente; oni se odnose uglavnom na konkretnu prirodu kao i na uestalost
raznovrsnih seksualnih veza. Moe i sam smisliti neku takvu teoriju, nije teko."
"Ma, dobro, generalice, da preskoimo mi sve to."
"Ja nikada nisam znala mukarca. Iz tog razloga, uspela sam videti lice boginje Ehidne, evo, isto
ovako jasno kao sad tvoje. I jasnije, jer je bilo vrlo blistavo. ula sam svaku njenu re, i mogu to sve
ponoviti ba doslovce, kao to ti rekoh. Kad budem znala mukarca..."
Izmaklo! Izletela se, rekla je glasno tu grenu misao. Ona bre-bolje nastavi da govori, svesna da
joj se obrazi zagrevaju, are. "Tada vie neu biti sposobna da vidim Ehidnu. Kao to ni tvoj pajta
nije mogao. U sluaju da budem sa - mukarcem. Muem. Udata. Onda neu moi ni da ponovim ta
je neki bog rekao, kao to ne moe ni ti."
"E, o tome sam hteo sa tobom da porazgovaram."
"O reima boginje Ehidne? Prvo je rekla da..."
Pauk odmahnu rukom da nije to. "Ma, o tvojoj udaji, ili bar znanju mukarca, kako to ti kae.
Moram ti neto rei."
Njena aka se, u depu, sklopi oko igliara. "Da li ti to misli na sebe, Paue? Ne dolazi u obzir.
Ne dobrovoljno."
On odmahnu glavom. "Bizon. Shvatio sam ja, zna? Jasno mi je po nainu na koji govori o njemu.
Zabrinulo te kad sam rek'o da neki kerovi, za koje vi mislite da su vai, rade, u stvari, za mene.
Uplaila si se da bi Bizon mogao biti jedan od tih."
"Ni sluajno!" Mejtera Nana tri puta udahnu duboko, a stisak ake oko igliara opusti. "Dobro,
moda se i jesam uplaila, malo, malecno."
"Aha. Znam. Neprestano si ponavljala sebi da to ne moe biti istina, zbog svega onoga to je on
govorio tebi."
Ona uzmae jedan korak i primeti da se leima vrsto naslonila na hladni brodski kamen tunela.
"Nita ja njemu nisam rekla, Paue, niti je on meni rekao i jednu jedinu takvu re. Nita! Ali sam
videla... ili mi se uinilo... A on, Bizon, on je, van svake sumnje, vid... Video. Primetio je to kod
mene. I uo. U mom glasu. U istom smislu."
"Dobro, razumem ja to, generalice." Na njeno iznenaenje, sad se i Pauk nasloni leima ravno na
zid, nedaleko od nje, time je poteujui nelagodnog suoavanja sa njegovim pogledom. "Koliko je
tebi godina?"
"ta te briga." Nastojala je da to kae to vrim glasom.
"Pa, moda me briga, a moda i ne. ta misli, koliko sam ja star?"
Ona zavrte glavom. "Poto sam odbila da ti se poverim u pogledu mojih godina, bilo bi sasvim
neumesno da nagaam o tvojim."
"Imam etr'es osam, i to ti je laano tako. A ti, reko bi ja, ima negde oko tri'es tri, tri'es etri. Ako
sam promaio, izvinjavam se, al, kad ti ne' kae."
"Neu ni sad."
"Samo elim rei da godine prolaze uasno brzo. ivot prolazi uasno brzo. Znam da misli da ti
je ve sve o tome dobro poznato. Al nije. Pamtim ja sve i svata iz vremena kad sam bio klinac."
"Razumem, Paue. Znam tano ta hoe rei."
"Ne, nego samo misli da razume. Imao sam ena moda stotinu. Trebalo je da pamtim taan broj,
al nisam. Ali samo dvema od njih nisam moro da platim. A od te dve, jedna je bila, kad je bolje
upozna, ludaa."
"Sasvim je normalno da mukarci smatraju da su ene..." Mejtera Nana potrai diplomatsku re.
"Iracionalne. I da ene smatraju, sa svoje strane, da su mukarci iracionalni."
"'Aj ba potpuno da se otkrijem, morao sam da plaam i onoj preostaloj. Ne u smislu da joj dam
pare u ake, ali kad pogleda, ispala mi je prokleto skuplja. Mnogo vie je kotala nego to je
vredela." Pauk dobaci Mejteri Nani otar pogled postrance. "Imam neto vano da ti kaem, al ne
znam kako da postignem da mi poveruje."
"Neto istinito, Paue?"
"Bogamu, da! Svaka re istinita."
"Onda u ti verovati, ak i ako ti meni ne veruje o bogovima. Dakle, ta je?"
"Ovo nije ono to smo priali dosad. Ovo sam treb'o 'odma da kaem. Bila su neka vremena kad
sam ja mogo da smuvam, eventualno, neku enu kao to si ti, al to je prolo. Gotovo, zavreno, zna?
Naprosto je kliznulo i udaljilo se. Prole godine sam sreo jednu za koju sam pomislio da bi mi se
mogla sviati. I ponem ja njoj malo da se nabacujem, zna? A pone i ona meni. A kad je videla da
ja poinjem suvie ozbiljno, odjednom se ukoila. Led ledeni. Gleda ona mene, a njene oi govore:
mator si. Mator si. Tako brzo mi je prolo. Nisam osetio da starim. Pa, ni sad ne oseam."
Sledeih pola minuta, ili vie, njegovo utanje ispunjavalo je tunel.
"E, dobro, a sad o tom tipu. Bizonu."
Mejtera Nana prinudi sebe da klimne glavom.
"Ja u umreti. Na to, najverovatnije, neu morati dugo da ekam. Dok smo bili tamo gde se mi
sahranjujemo, nad'o sam se da e oni mene pogoditi, a ja onda stii da ti kaem pre nego to se
oledim; u tom sluaju bi ti meni poverovala. Ali oni ne pucaju tako. Ovo kako su oni moje momke
spiili, tu ti je led odma'. Zato moram rei sad. Bizon je bio jedan od mojih, zna? Bio je. Majstor,
majstorina."
Nije bila sigurna da li je neto rekla ili ne. Verovatno ne.
"Od njega se oekivalo da nam se javi svako vee. A ja da iziem na susret s njim, zna, na
zakazanom mestu. Meutim, on je do'o samo prvi put, i nikad vie."
Disanje postade, opet, mogue.
"Poaljem ja nekog. Naime, ovog kera koga emo sad dovui, Dabricu. Bizon njemu kae: ja se
iskljuujem. Niti u rei njima ita o vama, niti vama ita o njima. Tako on kae. Laano ti govorim,
generalice. Tano tako je bilo. Neu ti zameriti ako ne veruje, a ja, da sam na tvom mestu,
najverovatnije ne bih verov'o. Ali danas odlazim, znam da je tako i eleo bi da vas dvoje oitate
iznad mene kad budem hladan."
"Moliti se za tvoj duh." Ali ona svoj duh jo nije uspela da obavije oko te injenice.
"Da. Dakle, to je laa. Reko sam da ti neu rei ko su moji ljudi, a da vi to ne znate, meu vama.
Ali on vie nije moj ovek. Zato ti kaem o njemu."
Ona se nae, nekim udom, opet u straarskim prostorijama, bez ikakvog seanja da je ka njima
nastavila hodati. "Da se ja vratim tamo, da iseem jo jedno pare polimera?" upita ona. "Sasvim
sam zaboravila da e nam trebati jo jedno. Ako bude nosio Dabricu na ramenima, bie sav krvav."
"Evo polimera", ree on, podigavi veliki pravougaoni komad.
"Kako, pa tvoj no je kod mene, dao si mi da..."
"Sek'o sam Guanovim noem, pre nego to sam napis'o za njega." Pauk se osmehnu, malim, setnim
osmehom koji je bio u alosnom neskladu sa njegovim grubim licem. "Nije stvarno potrebno da se
imaju tri noa, niti dva, razume? Vie puta sam ja silazio ovde, sam, i sahranjivo, i uvek je no pri
ruci, zato to ja ponem od toga to naem na mrtvom tipu njegov no."
"Da", ree ona, "da, sigurna sam da se moralo desiti, ne jednom, da ti bude jedini oaloeni
koga ovi ljudi imaju." Ona zavue ruke u depove, nae njegov igliar i svoje brojanice, na kraju i
njegov no. "Uzmi ovo, molim te. Ne elim da te sahranjujem, Paue. A i neu. elim da spasem tvoj
ivot, to u i pokuati. Pokuau svim silama, i uspeu."
On odreno mahnu glavom, ali ona mu na silu gurnu u aku grubi no na rasklapanje. "I zatvori
vrata, molim te. Mislim da bi najbolje bilo da ne plaimo Njegovu eminenciju."
Koracima sada usmerenim, jakim, ona proe kroz straarsku sobu i ue u magacin. "Trebalo je
ranije da uem ovde", dobaci ona Pauku preko ramena. "Pustila sam Ustavicu da ue, oba puta, to je
bilo kukaviki od mene. Onaj orman - valjda ga tako zovete - na kome je crvenom bojom iscrtan znak
sabiranja. Da li se u njemu uvaju nosila?"
Iza nje, Pauk ree: "Jest, to je taj."
Ona se okrete, izvue igliar. "Ruke uvis, Paue. Ti si moj zarobljenik."
On se zagleda u nju, oiju izbuljenih.
"Mogue je da nas on gleda. U to nisam sigurna. Ruke uvis! Brzo, pre nego to te on ubije."
Pauk die ruke, a dvokrilna vrata metalnog ormana se otvorie; vojnik iskorai iz njega i salutira,
postavivi puku 'debeljau' kruto uspravno, zvonko sudarajui eline pete. Mejtera Nana ree: "Ti
nisi narednik Pesak. Kako se zove?"
"Redov kriljac, gospoo!"
"Hvala. U sobi ispred ovog magacina lei jedan mrtav ovek. Pretpostavljam da si ga ti ubio?"
"Tako je, gospoo."
"Uzmi sintetiku od ovoga ovde i zamotaj ga - onog mrtvog u straarskoj sobi, hou rei. Mrtvo
telo, dakle, obavij sintetikom. Posle e ga poneti; to bismo, inae, morali mi."
kriljac opet salutira.
Pauk ree: "Pa, ti si sve vreme znala da je on ovde."
Mejtera Nana odmahnu glavom i ustanovi da ju je, od olakanja, obuzela iznenadna slabost.
"Kamo sree da sam tako... Ne znam kako to da nazovem. Tako boanska. Narod veruje da jesam, ali
nisam. Ja o svemu moram da razmiljam i razmiljam."
Ona zastade. Kroz vrata je gledala kriljca koji je kleknuo pored lea Dabrice. "A i posle
najupornijeg razmiljanja, pitam Bizona za savet, ili kapetana. I esto se pokae da su oni sagledali
problem dublje nego ja. Pretpostavljam da je sada beskorisno da te pitam da li si mi rekao celu istinu
o Bizonu. A ruke moe spustiti, rekla bih."
"Jesam, rek'o sam." Po izrazu njegovog lica inilo se da je i Pauku laknulo. "Kako si shvatila da je
on tamo?"
"Po zemlji na aovu. Bilo je svee zemlje na samoj otrici aova. Zar to nisi primetio?"
On zavrte glavom.
Iz straarske sobe kriljac ree: "Umotao sam ga, gospoo."
"Dobro. Ti, Paue, hodaj ispred nas, i to opet sa rukama uvis. Ima ovde jo vojnika, zna. Mogli
su oni na tebe jurnuti jo pre nekoliko sati, ali su se plaili da ne ubije eminenciju ili mene."
Stotinu misli tiskalo se u njenoj glavi. "Osim toga, ako bismo te pustili da ide iza nas, ti bi mogao
doi na pomisao da si, zbog svoje odanosti savetniku Potou, obavezan da pokua bekstvo. U tom
sluaju, ovaj vojnik bi pucao."
"A i pogodio bih te", ree kriljac. "Ja retko kad promaim." On akom potapa Dabricino telo,
umotano u polimer, koje je sad nosio preko levog ramena.
"Mogu li spustiti ruku da otvorim vrata?"
"Svakako", ree mu Mejtera Nana, a kriljac ree: "Sigurno."
"Trebalo bi da objasnim da sam razgovarala sa narednikom redova kriljca", nastavi Mejtera
Nana, dok su polazili iz straarske sobe. "To je bilo u sfigdan, dan posle izbavljenja naeg Kaldea.
Narednik se zove Pesak i preao je na nau stranu, na Kaldeovu stranu, sa celom svojom jedinicom.
Naime, sa svim preivelim pripadnicima, jer nekoliko vojnika iz njegovog odreda ubio je jedan
talus."
"Znam kakvo je to oseanje."
"Znam da zna, Paue. Ni ti, ni ja, ni narednik Pesak nismo stvorili ovaj rat. Htedoh rei da smo
na Kalde i ja, kao i narednik Pesak lino, i generalisimo Usik, i generalica Saba, imali jedan
dogovor, kojom prilikom smo razgovarali o tome kako bismo najbolje mogli upotrebiti ovde
prisutnog kriljca i njegove kolege. I druge nae, malobrojne, vojnike. Razgovor nije dugo potrajao,
jer smo svi smatrali da se odgovor manje-vie sam namee. Vojnici poznaju ove tunele, koje niko
drugi od nas ne poznaje, iako je na Kalde proveo neko vreme u njima. Osim toga, oni bi ovde dole
mogli susresti neke druge vojnike i ubediti ih da preu na nau stranu. Dakle, oigledno je najbolje
poslati ih u tunele, da izviaju kako je neprijatelj rasporedio snage, i da pridobiju nekoga, ako je
mogue."
"Dobro, ali kako si po blatu na aovu znala da je on tamo, unutra?"
"Zemlja je bila, kao to rekoh, svea. Prilino vlana. Pitala sam koji je grob najnoviji, proitala
sam datum na papiriu, pokazalo se da nije ni priblino tako skoranji. Znai, neko drugi je neto
zakopavao. Pomislila sam na takozvano 'uvo', ili neto slino, mada, koliko je meni poznato, Pesak ne
raspolae takvim spravama." Ona zauta. Poe oslukivati odjeke njihovih koraka.
"Pa, kai", ree joj Pauk.
"Posle nekog vremena shvatila sam da je bolje mesto jedna od onih prostorija. Vojnik inteligentan
kao Pesak sigurno bi predvideo da emo mi zastati tamo, da jedemo i porazgovaramo. Dalo se
pretpostaviti da e on eleti da uje ta priamo, jer bismo mogli kazati neto to bi njemu bilo od
koristi. To se i ostvarilo, jer im smo uli, ja sam ti poela postavljati pitanja. On je, eto, postavio
kriljca da se unutra sakrije i da nas slua, a kad smo polazili iz straarske sobe, dolazili smo ovde."
Prooe, Mejteri Nani se inilo i prerano, ispod velikih gvozdenih vrata; Ustavica je netremice
zurio u kriljca. Ona mu doviknu: "U redu je, eminencijo! Izbavljeni smo, a Pauk je na zarobljenik."
Dve erupcije zemlje izbie oko Ustavice, jedna levo a druga desno od njega: iz zemljanog zida
oslobodie se jo dva vojnika.
9. DEO PESA
Njorka je drkom igliara lupao, i to jako, po vratima stare crkvene stambene zgrade u Ciglenoj
ulici. Iza njega, Inkus proisti grlo; bio je to mali zvuk, izvinjavajui, kakav bi se mogao oekivati od
zeca ili veverice. Iza Inkusa, dvadeset dvoje mukaraca i ena poee neto mrmljati izmeu sebe.
Njorka zalupa opet.
"Unutra je on, bore", saopti Hamerston. "Naime, neko jeste unutra. ujem to."
"Ja ne ujem", ree Njorka, "a ba imam dobar sluh."
"Nema dovoljno dobar. Da ja razvalim vrata, patera?"
"Ni u kom slu-aju. Njorka, sine moj, dopusti da ja pokuam."
Umornim kretnjama Njorka se skloni od vrata. "Ako misli da moe kucati bolje nego ja, patera,
samo izvoli."
"Kad bih ja pokucao, sine moj, odnosno, pokuao pokucati, uinci bi bili istovetni tvojima, u to
sam uveren potpuno; ako ne i slabiji; ali moj um, meutim, moe se pokazati kudikamo korisniji."
"Patera je najpametniji bioloki ovek koji postoji", ree Hamerston gomili. "Najpametniji u
celom 'Svitku'." Ljudi su se gurkali levo, desno, nastojei da zavire iza Hamerstona, da vide ta se
deava.
Inkus se ispravi celom svojom, ne osobito velikom, visinom. "Blagosloveno bilo ovo boravite, u
najsvetije ime, Pesovo, ime Oca bogova, po ijem poslu i dolazimo. Blagosloveno bilo i u ime
Ehidne graciozne, njegove drubenice, i u ime svih njihovih sinova i keri jednako, dana dananjeg i
svakog budueg sve dok se Plan Pesov ne ostvari u celosti; i u ime Scile, pokroviteljke grada naeg
svetog, Virona, koja je, uz to, i pokroviteljka mene lino."
Hamerston se nagnu ka njemu i apnu mu buno, teatralno: "Prestali su da se mrdaju unutra,
patera."
Inkus opet napuni plua. "Patera Skoimie! Tebe potujemo i cenimo oseanjem najuzvienijim,
svetim. Ja koji govorim jesam, kao i ti, augur sveti. I ne samo to, ja sam i neto vie, jer ja sam onaj
augur koga je Scila Scintilacijska lino odabrala da od sad vodi Sveteniko udruenje naeg svetog
grada.
U drutvu sa mnom jesu dvojica laika koji u najvioj meri zasluuju tvoju mnogocenjenu panju,
jer to su Njorka i Hamersmit, jedan biohemijski ovek, a drugi hemijski, spojeni zadatkom istim, jer
njih dvojicu je odabrao Gospod Pes sam, da budu izvrioci njegove volje, na rtvovanju kojim sam
rukovodio ja, i to..."
Vrata se otvorie za irinu ake, i ukaza se bledo, prestraeno lice patere koljke. "J-je... Jesi li
stvarno augur?"
"Jesam, sine moj. Ali ako si ti patera Skoimi, augur ovog mantejona, onda si pogrean patera
Skoimi, onaj koga ne traimo."
Iza Hamerstona jedan od Njorkinih sledbenika, onaj koji je uspeo najblie prii, ree: "Koji
augur! Ovo nije augur, vidi mu ipon."
Inkus se okrete i obrati se tom oveku, ali ne proputajui da zaglavi jednu svoju nogu (stopalo,
zapravo, ne osobito veliko) u vrata. "Jeste, jeste on augur, sine moj. Zar ja svoju sortu ne znam? Ne
moe jedna obina tunika mene da zavara."
"Ma nego ta je nego svetenik", ree Njorka. "Dolazi ovamo, patera." On dohvati koljku za
zglavak ake i silovito ga povue ka sebi, tako da se ovaj zaas nae ispred vrata. "Kako ti je ime?"
koljka je samo blenuo u njega; usta je otvarao i zatvarao bez glasa.
"To je patera koljka, sine moj", saopti jedan ovek sa belom bradom koji je, umesto koljke,
stao na vrata. Glas mu je bio staraki, kriputav i piskutav poput pretovarenih zaprenih kola, iako je
na sebi imao brilijantnu plavu tuniku namenjenu nekom mladom oveku. "Ja sam patera Skoimi, i ja
sam ovde augur." Njegove oi pomuene od starosti usmerie se ka Inkusu. "Mene trai. U poslednje
vreme slabo ujem, ali to sam uo. Pa, dobro." Skoimi izie iz zgrade i pokretima ruke iscrta znak
sabiranja u vazduhu, izmeu Inkusa i sebe; znak mu je bio primetno vei, i po irini i po visini, nego
to je trenutno bio obiaj. "Radi ono zbog ega si doao, ali pusti koljku."
Njorka je koljku ve pustio. "E, jeste, ti si taj tip. Ima sveti prozor u ovom tvom mantejonu,
patera?"
"Kakav bi to mantejon bio bez svetog prozora. Kro-krahhh..." Skoimi sa zakalja, posle nekog
vremena pljunu. "Kroz godine mnoge ja tom prozoru sluih, evo godinu ve ezdeset i jednu. Pa..."
On zauta, poe sisati desni, a pogledom prelaziti od Inkusa do Njorke i nazad. "Ko je ovde ef?"
"Ja", ree Njorka i prui mu ruku. "Ja sam ono to zovu 'teodidakt', patera. To je treb'o da ti kae
patera Inkus, ovde prisutan. Mene je prosvetlio Tartaros. Radim, sada, jedan posao za njegovog
aleta. Ovi sa mnom - isto." On trzajem palca pokaza ka Hamerstonu i Inkusu, a onda opet prui ruku.
Patera Skoimi se rukova s njim. aka mu je bila suva i hladna, a stisak, s obzirom na veliinu,
iznenaujue slab; samo su mu oi na trenutak zablistale. "Hteo sam rei da bih rado umro pred
mojim svetim prozorom, sine moj, ali vi niste doli da nas pobijete."
"Naravno da ne. Stvar je u ovome: ti u sebi nosi jedan deo Pesa."
koljka, koji se taman bio malo opustio, opet izbulji oi.
"A Pes sada hoe da mu se taj deo vrati. Pa je poslao nas po to."
"Sine moj..."
"To je taj posao koji rekoh da sad obavljam, patera. To je on od mene zatraio, prilikom
teofanije."
Jedan od Njorkinih sledbenika uzviknu: "To je bilo ovog popodneva, patera! Bili smo prisutni!"
"Dogodila se jo jedna?" Skoimi podie izrovaeno, staro lice ka nestajuoj zlatnoj niti koja je
jedina jo preostala od dugakog Sunca; na tren se uini da je visok maltene koliko i Njorka.
"U Svilinom mantejonu!" uzviknu isti taj sledbenik.
Njorka klimnu glavom. "Ali se ovaj put pojavio sam Pes, patera. To si uo, zar ne? Kazao nam je
da si ti njega jednom prilikom video."
"To jeste", ree koljka neoekivano.
"E, fino." Njorka je oseao kako se i poslednji zaostatak sumnje u njemu topi, nestaje. Isceri se
iroko. "To je dobro, patera. To je stvarno dobro! Narod pria kako je mnogo vremena prolo otkad
se ijedan bog pojavio na ijednom svetom prozoru; naime, to je narod priao pre nego to se pojavila
Kipris i rekla nam da moemo da provalimo gde god hoemo, one noi. Meutim, nikad se nije tano
govorilo koliko godina je prolo i koji je to ovek poslednji video boga na svetom prozoru. Pes kae
da si to bio ti, dao nam je tvoje ime, ali nismo znali gde da te naemo."
koljka pogleda Inkusa moleivo. "Ne razumem, patera. Da li vi to kaete 'deo' Pesa? Ili mislite
'dao' Pesa, to bi znailo, Pesov mir? Ovaj patera je hiljadama preneo Pesov mir pre nego to su se
upokojili. Hiljadama, siguran sam, ali..."
"Ma, komad, pare Pesa", objasni Hamerston. "Kao, da kaem, kriku. Ili, kao kad bih ja sad
odvrnuo jedan od mojih prstiju. Deo Pesa."
"Trebae nam ivotinje za ovo", saopti Njorka, pojaanim glasom. "Celo krdo ivotinja. Sluaj
vamo, narode! Nali smo ga. Ovaj ovde ispred mene, to je taj sveti augur koji u svojoj glavi nosi
jedan deo Pesa, i to deo koji Pes sad hoe da mu se vrati. Na posao bio je da ga naemo. Mislim,
posao moj i Hamerstonov, i posao ovog patere ovde."
Uz Skoimia se, kao senka, pojavi jedna sibila, pogurena, stara. "Hoe li oni neto protiv tebe,
patera? Prola sam kroz stambenu. Prekrila sam pravilo, ali ne marim. Ako e ovi - ako e oni tebi
neko zlo..."
"Sve e biti u redu, Mejtera", ree joj stari augur umirujuim tonom. "Sve e biti sasvim u redu."
Nastavljajui govor sledbenicima, Njorka im ree: "Nas trojica uradismo svoje, sad ste vi na
redu. Hoete da budete deo ovoga? Deo najvee stvari koja se ikada dogodila? Da vratite Pesa
narodu celog svita? Onda sad nabavite ivotinje, i to dobre. Nabavite ih na svaki mogui nain, i
dovedite ih ovamo, u ovaj mantejon."
"Ne moe ti sam izlaziti na vrata, kad neko pokuca", ree Mejtera Mermer, prekorno, Svili. "To
jednostavno ne moe!"
On opet sede, mutno nezadovoljan to e ono za im toliko ezne - odmor od hrpa svakojakih
dokumenata na radnom stolu ispred njega - biti jo jednom odloeno. Grad Viron je na raznim svojim
raunima u Ministarstvu finansija, zvanom 'Fiskalno' ili 'Fisk', imao ukupno... Svila nekoliko puta
lupnu olovkom po radnom stolu, nesvesno oponaajui direktora Lastu. Ukupno neto preko etiri
stotine hiljada zlatnih kartica. U rukama jednog oveka, to bi bilo ogromno bogatstvo; ali treba Gardu
plaati, i komisionare, i ate svakojake, i jo slubenika mnogo raznih, a onda i firme koje su sa
gradom potpisale ugovore da iste ulice i povremeno ih opravljaju.
Krivei usta, Svila se priseti obeanja - onako lako datog - da e nagraditi sve one koji su se
hrabro borili, i na jednoj strani i na drugoj.
Morae, tavie, da plati za sva etiri talusa pre nego to mu Lasta isporui prvog; tako je
zapisano u ugovoru koji Svila potpisao pre manje od jednog sata. Ali mnogo pre nego to ti talusi
budu dovreni, Gardi e zatrebati hrana, municija i popravka pet naoruanih lebdelica. (Po deseti ili
dvanaesti put tog dana, Svila razmotri mogunost da poalje te maine u tunele, u bitku, i odustade, i
ovog puta, od toga.) Za to vreme mora se davati plata i obojici gradskih talusa; samo su dva
preostala. Pre izbijanja borbi bilo ih je mnogo vie.
Pojavi se ponovo Mejtera Mermer, klanjajui se. "Doao je generalisimo Usik, patera. eli
razgovarati sa tobom bez odlaganja." Usikova zdepasta, masivna prilika bila je ve na vidiku: kroz
kitnjasto izrezbarena vrata Svila ga je video kako stoji u prijemnoj kancelariji i nestrpljivo se klati
napred-nazad.
"Naravno", ree Svila vedro i odluno. "Uvedi ga, Mejtera, molim te. Izvinjavam se to ti dajem
ulogu vratara."
"Nimalo mi nije teko palo, patera, naprotiv."
Iza nje je Usik ve umarirao u kancelariju; sledeeg trenutka zaustavi se pred Svilinim radnim
stolom i salutira velianstvenim razmahom ruke, uz ujni sudar uglaanih peta. "Nadam se da ti rane
ne stvaraju mnogo problema, Kalde."
"Ni najmanje, generalisimo. Hvala ti, Mejtera - to bi bilo sve."
"Kafu, patera? aj?"
Usik odmahnu glavom: ne.
"Ne, Mejtera, ali hvala ti." On joj odmahnu rukom da ode. "Privuci jednu stolicu blie,
generalisimo, i sedi. I opusti se. Jeste li nali...?"
"Naalost, nismo, Kalde."
"Sedi, sedi. Onda, ta je?"
"Gledao si, kao i ja, paradu." Usik donese blie jednu stolicu bez rukonaslona, koja je izgledala
suvie malena za njega.
"Zakljuio sam da je naa gardijska brigada izgledala zapanjujue uredno, ako se ima u vidu da je
neposredno pre toga povuena iz borbe."
"Pahhh!" Usik tim uzvikom oduva tu temu razgovora daleko od sebe. "Hvala ti, Kalde, ljubazan si.
Ali Trivigauntkinje? To je trebalo gledati: Sijufinu hordu."
Svila, koji se pitao kako da pokrene izvesna pitanja koja su tokom popodneva bila u njegovim
mislima, pokua da iskoristi ovu priliku. "Meni se uinilo da su najvanije bile one stvari koje nismo
videli. Ma, sedi, molim te. Ne volim da gledam ovako nagore ka tebi."
Usik sede. "Video si njihovu peadiju. Nadam se da si bio jednako impresioniran kao ja."
"Svakako."
"Takoe njihovu konjicu. Veoma mnogobrojnu, Kalde. Dvaput brojniju nego to sam ja oekivao."
Usik namota oko prsta jedan kraj svojih brkova, iji su vrhovi bili beli, i povue.
"Konjica je bila divna, svakako, ali na mene su poseban utisak ostavili njihopvi topovi; nikad
nisam video tako velike topove. Da li mi - da li ti uopte ima topove, generalisimo?"
"Imamo nekoliko. Nikad nismo imali onoliko topova koliko bih ja voleo. Kakav je tvoj utisak o
njihovim leteim kolima, Kalde?"
"Nije ih bilo."
"A talusi? Rado bih uo tvoje miljenje, Kalde."
Svila zavrte glavom. "Nee ga dobiti, generalisimo. Nijedan njihov talus nije se pojavio. To je
pitanje koje..."
"Upravo tako!" Usik pusti brk i razmaha se kaiprstom da naglasi poentu. "Ne bih eleo da se
osea neravnopravno i postieno, Kalde. Svaki ovek ima veliko znanje o nekim oblastima, a malo
ili nikakvo o drugim. Tako jedino i moe biti. Niko ne moe predvideti ta e se desiti u ratu, ali
komandant mora pokuati da predvidi. Kakve borbe oekuje Sijufica ovde? Horda oblikuje sebe
onako kako ovek oblai sebe, jednog dana za lov, drugom prilikom za odlazak u pozorite. Ja sam
njenu hordu sada video, i sad u ti rei."
Svila, koji je i sam nameravao da govori opirno, ree: "Samo izvoli."
"Ona e se boriti na povrini, a na ispod zemlje. tavie, ne u gradu, ili vrlo malo u gradu.
Peadija je, Kalde, za borbu u gradu, a naroito za odbranu grada. Topovi koji su te toliko
impresionirali takoe su za odbranu. Sijuf je naumila da, uglavnom, napada. Zato je dovela konjicu,
koja moe brzo otii na mesto koje sama Sijuf, gledajui iz vazdune lae, odabere, i koja moe na
tom mestu napasti bez upozorenja. Govorila je o mulama koje uz mnogo napora izvuku njene topove
iz gliba; prislukivao sam taj va razgovor, to e mi, nadam se, oprostiti."
"Naravno da si morao sve uti, stajao si pored generalice Sabe."
"Tano tako. Zato ne talusi, Kalde? Mi, u tvojoj Gardi, pomou talusa izvuemo zaglibljen top,
pa i cela tovarna kola, ak; jedan talus je jai od trideset mula. Zato ne bi upotrebila taluse, i zato ti
ne bi to rekla?"
"Zato to nema nijednog. Primetio sam ja to na paradi, a pre zavretka parade poeo sam itekako
razmiljati o tome. Moda ne znaju da ih prave u Trivigaunteu, mada bih ja oekivao da e
nezaposleni talusi ii i sami u one gradove gde su traeni, pa bi onda ili i u Trivigaunte ako je takav
sluaj."
"Zadrali su oni svoje taluse za odbranu svog grada, Kalde. I lebdelice. To su orua za forsiranje
gradske ulice. Najprikladniji su, dakle, i za napad u tunelu."
"Slaem se."
"Njihovi talusi i lebdelice bili bi uniteni dole u tunelima, u borbi sa vojnicima i talusima
Ajuntamienta. Dakle, jasno ti je."
Svila, koji je, pun strepnje, uviao zakljuak ak i mnogo jasnije nego to bi hteo, ree: "Nije mi
onoliko jasno koliko bih hteo. Nastavi, generalisimo."
"Moja ena poseuje jednu enu koja tvrdi da joj ume prorei budunost." Usik opet povue brk.
"Moja ena kae da ne veruje u te stvari, ali veruje. Grdio sam je, ali uzalud. Neenja je poteen
tano jedne polovine neprijatnih stvari u ivotu."
"I mi auguri", ree Svila obazrivo, "tvrdimo da umemo predskazati ta e biti. Naime, tvrdimo da
se boja volja moe proitati u utrobi ivotinja prinetih bogovima na oltar. Priznajem da su ovija
creva slabo verovatan 'materijal za pisanje' ak i za boju ruku, ali istorija navodi mnoge primere
predskazanja koja su se ispunila."
Mali osmeh uzdie Usikove brine. "Nije ti zasmetalo to sam promenio temu, Kalde."
"Ni najmanje."
"Dobro. Pomenuh tu proroicu zato to je lana, kao i mnoge njoj sline; ne bih eleo da pomisli
da sam i ja jedan od lanih proroka poput njih. Ali ako predskaem ta e biti sledei dogaaj u
ovom ratu, i ako se to ostvari, da li e to poveati moj proroki 'kredit' kod tebe?"
"On je ve sad toliki da vei ne moe biti, generalisimo."
"Onda e ovo dokazati da zasluujem poverenje koje mi daje. Sijuf e poslati velike jedinice u
tunele, u bitku. Te njene snage hrabro e kidisati na neprijatelja, razvie se strane borbe. Oekujem
da e ti, Kalde, biti poveden da to gleda, ako bude pristao. Nai e tunel pun-puncijat leeva."
Svila zamiljeno klimnu glavom.
"im se vrati u Juzgado, insistirae da se ti odredi povuku, te herojski nastrojene devojke. Tako
e i biti uinjeno, i Sijuf se posle toga vie nee boriti u tunelima."
"Laan si prorok, generalisimo", ree mu Svila, "jer ja, sad kad sam ovo uo, neu dozvoliti da se
to desi."
"U kom sluaju emo mi morati da se borimo tamo, a poto su tuneli uski, borie se samo po
stotinak, dvesta ljudi u jedan mah. Gubiemo lebdelice, jednu po jednu, kao i taluse, a uz njih i
desetine boraca. Bie to spor posao, a dok bude trajao, nae brojno stanje e se smanjivati iz dana u
dan. Te hiljade i hiljade boraca generalice Nane, koji su sila tako ogromna. Moe li ti njih da
plaa?"
Svila odreno zavrte glavom.
"Onda, ta e ih zadrati na okupu, ako ne budu imali gde da se bore? Borac ratuje za ast, Kalde,
bez obzira na to da li je posredi borac generala Rae ili njen. Ili se bori iz odanosti. Ili za plen,
ponekad. Ali borac eka samo za pare. Nee da eka bez para, jer kad nema borbe, ne moe se stei
ni junaka slava, niti se moe poginuti za zastavu, niti ugrabiti neki plen."
"Trivigauntkinje su ve sad jae od nas", ree Svila tmurno. "Tako, barem, ja mislim, posle onoga
to smo videli danas."
Usik odmahnu glavom. "Nisu jo, Kalde, mada su redovi generalice Nane poeli, moda, pomalo
da se osipaju. Ali do kraja ove zime..." Usika prekidoe zvuci zvona i Rogovi urni koraci.
Trojica augura bili su saglasni da Skoimi treba da ponudi prvu i ujedno najveu rtvu. Preostale
rtve - osam je dovedeno kroz ledeni sumrak u stari mantejon u Ciglenoj, a oekivalo se pristizanje i
drugih ivotinja svakog trenutka - da budu podeljene, polovina Inkusu, a poliovina koljki, i to tako
da Inkus prinese drugu, etvrtu, estu i tako dalje, ali svaki da slobodno bira izmeu svih ivotinja
one koje hoe, samo da ne uzme najveu.
Njorka, koji je njihov razgovor pratio kao svedok koji uti, sada sa zanimanjem isprati pogledom
pateru Skoimia, koji se teturao ka ambionu; to nejako telo, tu lobanju napola elavu, a napola
obraslu snenobelom kosom. U toj glavi je neki deli Pesa Velikoga, Gospoda celog 'Svitka' i oca
sedmoro bogova? Da li taj komadi zna da e sad biti uzet?
Ma, naravno, naravno da zna, ree Njorka sebi; mora da zna. On, Njorka, objasnio je celu stvar
Skoimiu, zar ne? Kako bogovi mogu da otrgnu od sebe komade, a da ne postanu nita manji, i kako
te komade mogu da uvale nekom tipu u lobanju. Pa, ti vidi. Uvaljeno pare boga moe da se ponaa
pristojno prema tebi, ali ba i ne mora. Moe da ne radi nita, samo da postoji; Njorka se veoma
potrudio da im ovo objasni. Stvar je kao kad se ovek popne magarcu na lea. Mogao bi da ga tera u
krug, u kas, levo, desno; ali samo ako hoe. A ako nee, onda nita. Moe jaha da ispusti uzde,
nabaci jednu nogu na sedlo i zadrema, a magarac onda lunja po svojoj, magareoj volji, pase, pije
vodu, ili ve ini ta god drugo mu padne na um. Pes je tako putao ljude da lunjaju, dugi niz godina,
ali hoe li ih putati jo dugo?
"Moji vrlo dragi novi prijatelji", poe Skoimi, "znam da niste, niko od vas..." On se zakalja, i
lepo se videlo da bi hteo da pljune; ali proguta. "Da niste doli ovamo i doneli bogovima lepe
ponude nego to videsmo jo od... ne znam kad."
Pogleda pokroviteljski prema sibilama okupljenim oko lomae koju je najmlaa upravo palila na
oltaru. "Mejtero Drvenico, ti ima bolje pamenje. Dovedoe, upravo, jo jedno tele. To su sad, ve,
tri teleta. Ne, etiri. etiri lepa teleta i etiri jagnjeta, i jedno drebe. Imaemo i bika pre nego to
ponemo da rtvujemo, tako mi svega... ta ono htedoh da te pitam, Mejtero?"
"Kad smo imali bolje ivotinje", ree mu najstarija sibila. "Imali smo kad si ti doao iz shole,
patera. Tada su tvoji roditelji i tvoja tetka doveli junicu i pauna i - o, za ime svita. Meni je to priala
Mejtera alfija. ta li je ono jo rekla..."
"Majmuna", obavesti je Skoimi. "Seam se tog majmuna, Mejtera." Nije mu se bilo dopalo
prinoenje majmuna na rtvu, a neto od tog nedopadanja pokaza se na njegovom licu i sad, posle
ezdeset i jedne godine. "Nije bitno. Bilo ih je devet, po jedna ivotinja za svakog od devetoro
velikih."
Kao da je u razredu loih aka, on upre pogled u Njorku i Hamerstona, i u one Njorkine
sledbenike koji su se vratili. "Postoji devet velikih bogova, to bi svi vi mladi ljudi trebalo da znate.
To su Pes i Ehidna i njihovo sedmoro dece. Moj otac i moja tetka kupili su tada po jedan dar za
svakog od devetoro, da bih ja to prineo tokom mog prvog prinoenja rtava ovde. Evo, tu, ba tu, na
ovom oltaru, prinesoh ja tada. Veinom su ivotinje bile male. Nekakva ptica pevaica za Molpu,
krtica za Tartarosa, i majmun, te tri se seam."
Inkus, koji je, zajedno sa koljkom, ekao, poe da se vrpolji nestrpljivo.
Skoimi, ako je to i primetio, niim ne pokaza da je primetio. "Ono to su oni tada radili bilo je
veoma vano. Omoguavali su jednom mladom oveku da krene u..." On se opet zakalja.
"Izvinjavam se. Boja volja, siguran sam. Htedoh samo rei da je ovo to danas radimo jo vanije.
Jedan bog, i to ne bilo koji nego Gospod Bog Pes lino, kau mi, saoptio je ovoj novoj gospodi, i
pateri - pateri...?"
"Inkusu", ree mu Hamerston, kao apta, iz prednjeg reda.
"Inkusu. ta li je to inkus? Ne verujem da sam ijednog inkusa prineo na rtvu tokom svih mojih
godina. No, nije bitno. Sigurno je neka od onih malih ivotinja koje ive na drveu i jedu ptija jaja,
a?" Novo zakaljavanje. "Rekao im je da ako me nau... Je l' tako?"
Inkus, koji je trenutak pre toga bio na domak estoke pobune protiv Skoimievih rei, sada
ovlada sobom i ree: "Ti, patera, jesi doista onaj augur koga je Pes lino prozvao, ukoliko si taj
patera Skoimi na koga je on mislio."
koljka dodade, ohrabrujuim tonom: "Ja sam siguran da jesi, patera."
"Ako me nau, i ako rtvuju, on e se pojaviti opet, rekao je. Jesam to dobro...?"
Hamerston, Inkus i koljka zaklimae glavama u znak potvrde, a i veina drugih prisutnih vernika;
nastade malo komeanje u zadnjem delu mantejona, jer ue jedan ovek ogromno visok, vodei
pitomog pavijana.
"Ono to htedoh rei dok nae dobre sibile pale vatru jeste da ovo nije mala stvar. Ovo uopte
nije mala stvar. Teofanije u poslednje vreme u Sunevoj ulici, a sad i ova sa koje vi dolazite, to su
ukupno tri teofanije. Dodue, za mene one nisu nita novo, zaista ne moe niko rei da ih nisam viao
ranije."
Okrete se, gegucavim kretnjama, ali ostajui u ambionu, i zagleda se pravo u Inkusa. "Ti si
razgovarao sa Pesom, a?"
"Jesam", ree Inkus, nadimajui se od ponosa.
Skoimi se opet polako preusmeri ka sredini dvorane. "Pa, dobro, da vidimo. Bie to velika
stvar, ogromna stvar. Ako se dogodi."
Mejtera Drvenica mu sveano predade rtveni no. To je bio signal da se rtvena lomaa
razbuktala kako valja i treba. "Ja u ono crno tele sa belim licem", odlui on.
"Tica do-e!"
Bizon je zastao pred Svilinim stolom i salutirao upravo u trenutku kad je Oreb, koji je jahao na
Rogovom ramenu, sleteo Svili na glavu; ni najmanji trzaj Bizonove guste crne brade nije odao da mu
je ovo smeno, ali se Svili uini da ipak vidi, u Bizonovim hitrim, crnim oima, iskricu smeha.
"Poranio sam, Kalde", priznade Bizon. "Doao sam pre zakazanog termina zato to sam eleo da
porazgovaram sa tobom o neemu. Ako se protivi, shvatiu to. Kai mi da nisam smeo doi prerano.
Ali mi razgovarati moramo, a ja se nadam da emo to moi im zavri ovaj raniji razgovor."
"Mogli smo razgovarati za veerom." Svila je razmiljao o Bizonovom salutiranju. Bizon nije
pokuavao da oponaa gardijski razmah rukom i udar pete o petu; da jeste, najverovatnije bi ispao
smean. Pa ipak, njegov stil salutiranja pokazao je uvaavanje prema redu i prema funkciji Kaldea,
jasno, jednostavno, ak i privlano.
"Ali ne nasamo. A jedan deo onoga to imam da ti kaem..." Bizon ostavi tu reenicu nedovrenu.
Usik ustade. "Mi emo o naoj temi morati jo da popriamo, Kalde. Ne sad, ali uskoro, nadam se
da se slae."
Svila klimnu glavom, zbog ega mu Oreb preskoi sa glave na levo rame.
"Sa tvojim doputenjem, idem da pogledam kako je mom sinu. Nadam se da e biti u stanju da
doe na veeru. Vratiu se u osam."
Svila baci pogled na asovnik: prolo sedam. "Naravno. Reci tvom sinu, molim te, da se svi mi
veoma nadamo da e on ozdraviti." Usik salutira i okrete se nalevo-krug.
Sklonivi se jedan korak u stranu da bi Usik mogao otii, Rog ubaci: "ljuk se vratio kod majstora
Ksipiasa, Kalde. Zamolio me je da ti to kaem."
Svila htede da kae Rogu da odsad naziva Hosaana pravim imenom, ali se u poslednjem trenu
uzdra. Ako Hosaan sebe predstavlja imenom 'ljuk', za to sigurno ima neki razlog.
"Majstor Ksipias je u plavoj dvorani. Kae da ne mora da te vidi pre veere, osim ako ti eli
videti njega."
"To je dobro." Svila se osmehnu. "Silno su mi potrebni ljudi koji ne moraju da razgovaraju sa
mnom. Kamo sree da je takvih mnogo vie. Ti, Roe, idi sad kui, da ne propusti veeru."
"Kopriva i ja pomagaemo oko vae veere ovde. Dobiemo neto."
"Ri-ba gla-va?" upita Oreb.
"Ako bude ijedna riblja glava, sauvau je za tebe", obea Rog.
"Vrlo dobro, Roe, i hvala ti." Svila opet posveti panju Bizonu. "Kad sam uo da si pre vremena
stigao ovamo, ponadao sam se da dolazi sa vestima da ste nali Mejteru Nanu. Vidim da niste."
"Nismo, Kalde, ali o tome sam hteo da razgovaram sa tobom."
"Onda sedi, i, da ujem. Nemam jo mnogo vremena do veere - gosti e sad poeti da pristiu -
ali razgovor moemo dovriti i kasnije, ako bude neophodno."
Bizon sede; kao i Usik, izgledao je preveliki za tu stolicu. "Razgovarao si sa Lorijem i sa Potom
preko stakla, Kalde."
Svila klimnu glavom.
"Oni sa mnom nee da razgovaraju. To znam, zato to sam pokuao, pre dolaska ovamo. Ali sa
tobom su razgovarali, pa bi to mogli opet. elim da od njih zatrai da ti omogue da lino vidi
Mejteru Nanu. Oni tvrde da je ona u njihovim rukama; neka to i dokau."
"Zato sumnja u istinitost njihove tvrdnje?"
Bizon uzdahnu i pomae se leima samo malo unazad, ka naslonu. "Znao sam da e to pitati. Ne
zameram ti, i ja bih. Ali sam se ipak nadao da nee."
"Ja-dan mali!" izrazi Oreb svoje saoseanje.
"Kad zatraim da je vidim", ree Svila, "oni e hteti da znaju razlog. Morau neto da im kaem, i
to to ubedljivije, da bi nam pokazali Mejteru - pod pretpostavkom da je imaju. "
"Pustie me da gledam to?"
"Svakako." Svila zastade, iscrtavajui kaiprstom krugove na obrazu. "Ti si tu i emotivno
angaovan. Oreb to osea, a i ja. Nadam se da nee dozvoliti da te tvoja naklonost prema Mejteri
Nani, a ni moja, navede na nepromiljenu akciju."
"To se i ja nadam, Kalde." Bizon stisnu dlakave pesnice koje su izgledale velike kao unke. "Na
onom sastanku pomenuo si da si bio u tunelima."
"Lo-a rupa!"
"Ali bio sam i ja. Moda je trebalo ve tad da ti kaem, ali nisam, zato to se nije inilo da je
vano, a nisam ni eleo da pomisli da se pravim vaan. Postoji u Orili jedan prolaz koji vodi dole, u
tunele; tavie, siguran sam da postoje i drugi, ne raunajui onaj ispod Juzgada kojim su proli
Pesak i njegovi vojnici."
Svila klimnu glavom. Sve do sad nije mu palo na um da je Bizon mogao, u prolosti, biti lopov.
On sada poe prerasporeivati svoj um, da uklopi tu informaciju; a Bizon nastavi.
"Posle nekog vremena obuzela me neka intuicija. Setio sam se jednog mesta koje postoji tamo
dole, jedne stare straarske sobe koju su koristili u ona vremena kad je ispod grada neprestano bilo
vojske. Imao sam oseaj da su nju moda odveli tamo, pa sam siao sa trideset mojih boraca da
proverim."
"Lo-a rupa!" ponovi Oreb; a Svila opet klimnu glavom i ree: "To jeste loa rupa, a ja nisam ni
najmanje ubeen da je tvoj postupak bio mudar, pukovnie. Ali razumem tvoje pobude."
"Nali smo to mesto." Velike ake uhvatile su jedna drugu, i inilo se da su reile da jedna drugoj
otkinu prste. "Vrata su bila otvorena, a mrlje krvi bile su na podu, na mnogo mesta. Mrlje svee krvi,
Kalde."
"A ta krv mogla je biti bilo ija." Svila se nadao da izrazom lica ne odaje pokunjenost. "Roe!
Roe, moe li doi za trenutak, molim te?"
"Kad smo se vratili na povrinu, pokuao sam preko jednog stakla da razgovaram sa
Ajuntamientom", nastavi Bizon. "Mislim da je i u toj staroj straarskoj sobi nekada moda postojalo
staklo, ali ako jeste, ukradeno je odavno. U svakom sluaju, pokuao sam da razgovaram sa Potom, a
kad on to nije hteo, sa Lorijem. Onda sa Tarsierom, pa sa Galagom. Niko od njih nije hteo da govori
sa mnom. Tad sam doao ovamo."
"Da li si zatraio od tvog stakla da ono, samo, nae Mejteru?"
Bizon odmahnu glavom. "Ne, to mi nije palo na um. Smatra li da bi oni nju mogli drati na nekom
mestu gde postoji staklo?"
Rog upade u prostoriju. "Da, patera? Mislim, Kalde."
"Pozno je", ree Svila, "a mene ve hvata umor. Izgleda mi kao da sam celog dana samo pozivao
ljude na veeru, a na Mejteru sam se oslanjao da pazi ko je pozvan i ko e stvarno doi. Hoe li je
zamoliti, molim te, da napie za mene, im stigne, potpunu listu onih koje oekujemo?"
"Mogu ti i ja rei ko dolazi, Kalde. Ili napisati. Ja sam pisao kartice koje e stajati na stolu ispred
svakoga, i rasporeivao ih."
"Pa, da ujem. Ako mi bude zatrebao i spisak, rei u ti tada."
"Ti e biti na elu stola, Kalde. Sa tvoje desne strane sedee generalisima Sijuf. Mejtera kae da
je moramo staviti tu zato to je to veera kojom joj izraavamo dobrodolicu u Viron."
Svila klimnu glavom. "Sasvim tako."
"Onda Njegova svesnost. Ona e, dakle, sedeti izmeu njega i tebe."
Oreb se promekolji nelagodno; Svila ree: "Nastavi."
"Onda generalica Saba, koja komanduje njihovom vazdunom laom. Zatim, pukovnik Bizon."
"Ja sam pukovnik Bizon", ree Bizon. "Samo sam malo poranio, da neto popriam sa Kaldeom."
"Do-bar mali!" iskaza Oreb svoje miljenje Rogu.
"Rog je jedan od deaka nae palestre", ree Svila Bizonu. "Voa deaka nae palestre, trebalo bi
da kaem; vredeo nam je koliko stotinu zlatnih kartica. Nastavi, Roe, molim te."
"Dabome. Pukovnik Bizon, pa posle njega Sijufina tabna oficirka, koja god bude. Onda, sasvim
na drugom kraju stola, Mejtera Mermer, mada ja ne verujem da e ona mnogo sedeti i razgovarati sa
ljudima, Kalde. Suvie se ona uzbuuje i brine da neto ne poe loe u kuhinji. Ali ta stolica i jeste
najblie kuhinji."
"Naravno."
"Desno od nje sedee tabna oficirka generalice Sabe, pa enila, pa majstor Ksipias."
"Poinjem da gubim uvid", ree Svila. "Gde e sedeti generalisimo Usik?"
"S tvoje leve strane, Kalde. Onda, njegov sin. Kad je doao, zamolio je da njegovog sina stavimo
odmah do njega zato to je tom mladiu veoma narueno zdravlje. On je zabrinut za njega."
"Prirodna stvar", ree Svila.
"Pa majstor Ksipias, levo od Usikovog sina."
"To bi onda znailo, ako sam te dobro pratio, petoro du desne strane stola i petoro du leve."
Svila poe odbrojavati na prste. "Desno - Sijufica, Njegova svesnost, Saba, ovde prisutni pukovnik
Bizon, i Sijufina tabna. Levo - Usik, njegov sin, Ksipias, enila, i Sabina tabna."
"Tako je, Kalde, a sa tobom i Mejterom to je dvanaest."
"Tica je-de?"
"Itekako ptica jede." Svila se osmehnu i pogleda Oreba iskosa. "Ne bih ja ni pomislio da veeram,
a da mi ti ne pravi drutvo. Na nesreu, ti bi za stolom bio trinaesti, kako stvari sada stoje; to se,
meutim, nee desiti, jer ja, evo, traim od Roga da postavi jo jedno sedite, neposredno levo od
mene - za generalicu Nanu. Molim te, napii karticu sa njenim imenom i postavi je na sto kao i za
svakog drugog. Zbog ovoga e na levoj strani stola biti neto malo vea guva nego na desnoj, ali
gosti na toj strani morae naprosto da to otrpe."
"To je vrlo veliki sto, Kalde, nikom nee biti tesno."
"Znam, video sam ga. Moda e generalica Nana zaista doi. Nadajmo se da hoe. Svakako e biti
dobrodola, ako se pojavi."
"Veoma dobrodola", zamumla Bizon.
"Zato oni... ne, ekaj malo. A Gljiva? Pa, nee ti, valjda, ona pomagati u kuhinji. Zar nee ona
jesti sa nama?"
Rogu kao da je bilo pomalo neprijatno. "Mejtera je smatrala da bi bolje bilo da Gljiva jede u
svojoj sobi, Kalde. Ona nije uvek... zna."
"Unuka Mejtere Mermer", objasni Svila Bizonu. "Ne verujem da si je upoznao."
Bizon zavrte glavom.
"Svakako mora jesti sa nama. Reci Mejteri da ja na tome insistiram. Ali neka ipak sedi blizu
Mejtere. Dakle, stavi je na desnu stranu, izmeu Mejtere i Sijufine oficirke. Tako emo imati estoro
na levoj i estoro na desnoj strani, a ukupno etrnaest sedita - a jee petnaestoro, jer bie tu i Oreb.
Samo, dobro pazi da stavi natpis i za Gljivu i za Generalicu Nanu."
Svila odahnu; sad se oseao bolje nego u ma kom trenutku jo od ranog jutra. Njegova
'neformalna' veera pretvorila se u formalnost, a zatim u neto jo vanije, ali im veeri doe kraj,
bie kraj i formalnostima (koje su mu brzo postajale odvratne). "Mogue je da je ona mrtva", ree on
Bizonu. "Iz dubine due se molim da nije, ali ta mogunost postoji."
Bizon sumorno klimnu glavom.
"Meutim, ak i ako jeste - ak i ako bismo pronali njeno telo ili dobili nesumnjivo tanu vest da
je mrtva - ne bismo smeli dopustiti da to Trivigauntkinje saznaju, niti ak da naslute da mi to mislimo.
Ona je odnela vie pobeda nego ijedan drugi na komandant; to bolje izglede za pobedu
Trivigauntkinje misle da mi imamo, to e nam veu pomo ukazati. Jesam li jasan?"
Bizon klimnu glavom. "Ne smeju saznati ni njeni borci. Polovina njih bi na svoju ruku krenula da
je spasava, kad bi saznala da je u rukama Ajuntamienta."
"A ni tvoji borci. Sasvim tano." Svila odgurnu stolicu od radnog stola i ustade. "Hajde sa mnom;
ima jedno staklo u susednoj sobi."
aka starog Skoimia, zatiena oklopnom rukavicom, izvue rtveni no, a tele pade na kolena, a
onda se preturi na bok. Jedna od mlaih sibila nastojala je da uhvati u posudu od peene zemlje krv
koja je ikljala obilato. Spretnije nego to je Njorka oekivao da bi starac to mogao, Skoimi
odsee teletu glavu i poloi je na vatru. Oko zadnjeg desnog kopita morao se znatno vie pomuiti, ali
bio je uporan.
Trunica boje u svetom prozoru privue Njorkinu panju, ali odmah pobee. Njorka samo stie da
jekne.
Pade u oganj i etvrto kopito teleta, bacajui uvis pravi vodoskok varnica; patera Skoimi se
okrete licem ka svetom prozoru, podie i rairi obe ruke. "Primi, o Pese Veliki..." ali se zakalja.
Poe ponovo. "Pese koji od svih bogova jesi..."
Prozor se rascveta bojama, ruiastom, ljubiastom i zlatnom. Njorka je gledao otvorenih usta.
Boje su plesale, a onda se prikupile u lice nadljudski lepo - lice koje je on video jasno i jednostavno
kao to bi video lice bilo koje obine ene. "Vi to mog dragog zovete", ree ona.
"Zovemo, o velika boginjo." Skoimiev sipljivi stari glas bio je sada stariji nego ikad. "Traimo
ga zato to moramo jedan njegov nalog izvriti."
Njorki se otrgoe rei: "Rek'o je da e doi ako naemo ovog pateru."
Boginjine ljubiaste oi odlutae sa Skoimia. "Toliko ljubavi... Toliko ljubavi ima ovde.
Njorka? Ti si Njorka? Nai je, Njorka. Prigrli je uz sebe. Nikad se od nje ne rastani."
"U redu", ree Njorka, pa ponovi, "u redu." Bilo je teko raspravljati se sa jednom boginjom.
"Svakako hou, Kipris Ljubazna. Ali Pes nam je dao ovaj posao da uradimo. Morali smo nai ovog
pateru, i nali smo ga. Sada moramo nai Pesa, sastaviti, da tako kaem, njih dvojicu."
"Veliki Mantejon. Njorka." Boginjine blistave oi napustie Njorku, otvorie jo jednom svoja
jezera bez dna prema pateri Skoimiu. "Hoe li poi, stari ovee? Dragi, stari ovee, koji si tako
pun ljubavi...? Hoe li nai mog ljubavnika, a tvog boga? Skoimie?"
Stari augur se upinjao da neto kae. koljka ree: "Odveu ga ja, velika boginjo. Ii emo
zajedno." Glas mu je, oceni Njorka, postao jai nego ikada ranije.
Iako nije mogao otrgnuti pogled od njenih oiju, Inkus, na kolenima, poe uzmicati od ekrana. "Ja
zavet dadoh..."
"Da sprei moje nestaluke." Razlee se Kiprisin smeh, kao sudaranje ledenih zvona. "Da ubije
pedesetoro? Stotinu dece. Ili vie, da bi te mala Scila primetila, sasluala. Runjikava Scilica, koja
je od oca nasledila narav, a od majke pamet."
Inkus kao da je izgubio mo govora i pokretanja.
"Bie vam potrebno da prinesete neto na rtvu... Njorka? Ne decu."
"Ne decu", ponovi Njorka i oseti ogromno olakanje.
"Moj voljeni. Pes? Moj voljeni se dohvatio sa svojom enom, to se sad dogaa." Ovog puta
dragocena zvona odzvonie toplinom i veseljem. "Ali ne da bi napravio jo... razmaene i zle
deritadi. Ne, ne. Nego da je izbrie iz jezgra. Zna li ti ta to znai? Njorka?" Kiprisin osmeh
pronae koljku. "Objasni mu..."
"Ne mora da mi objanjava, Ljubazna Kipris, shvatio sam ja to."
"Bie vam potrebna jedna rtva. Da biste privukli panju moga ljubavnika. Ne dete... Njorka?
Neto neuobiajeno. Razmisli o tome."
"Jedna rtva, u velikom mantejonu", ponovi Njorka otupelo.
"Nekoliko. Moda. Njorka. Nikakav... predlog... neu ponuditi. Ali noas. Najhitnije to moete."
Sledeih pola sekunde njeno visoko elo, glatko kao slonova kost, naboralo se od napregnutog
razmiljanja. "Taj deo, koji je kod ovog starog, mogao bi mu pomoi u borbi. Nadam se da hoe."
Svila, hramljui, ue u dvoranu. Jedan od konobara, dovedenih iz Erminovog hotela, povue
sedite unazad da bi Svila lake doao na svoje mesto. Ali Svila stade iza sedita. Ruke sastavi iza
lea. Bizon, smeei se iroko, proe do svog mesta, blizu kraja stola.
"Dobro doli", ree Svila. Prvobitno je nameravao da im poeli dobrodolicu u ime bogova, ali te
rei su se sasuile neizgovorene. "Dobro doli u ime grada Virona, svi vi. Veoma alim to vas nisam
mogao pojedinano ekati, kad ste dolazili; ali bio sam zauzet razgovorima sa pukovnikom Bizonom.
Mejtera vam je ve poelela dobrodolicu, u ime Scilino, siguran sam."
Na kraju stola, Mejtera Mermer klimnu glavom.
Ksipias apnu: "Sedi, mome! Hoe da ti se pogora noga?"
"U tom sluaju", nastavi Svila, "ja vama elim dobrodolicu u ime Izvanaa, onog boga, dakle,
koji je mene prosvetlio, i jedinog u koga imam poverenja."
"Dobro ovaj kae, Kalde", ree Usik, odgurujui svoju stolicu unazad. "Ako ne sedne, moj sin i
ja moramo ustati, jer kako da sedimo dok na stareina stoji." Bledi barjaktar levo od njega ve se
trudio da ustane.
"Naravno. Bilo je to nepromiljeno od mene, generalisimo. Izvinjavam se tebi i sinu tvome." Svila
sede i zakljui da mu je ta stolica, nainjena od rezbarenog ruinog drveta, previsoka. "Htedoh rei
da imam poverenja u njega, za sada, iako mi je veoma teko da u bilo kog boga imam poverenja."
"Mi smo kao deca, patera Kalde", ree mu Kvecal, a Oreb odlete sa Svilinog ramena i slete na
najvii nivo kristalnih ukrasa na lusteru. "Dete mora imati poverenja u svoje roditelje, ak i kad oni
to ne zasluuju."
Bledi zastavnik die pogled, sa sevom besa; na njegovom licu to je liilo ne samo na oseanje
nego, u jednakoj meri, i na simptom. "ta to vas dvojica sugeriete!"
"Nita, Matak, nita." Otac svojom krupnom akom poklopi sinovljevu aku.
Sijuf se na ovo nasmejala, smehom prozranim, prijatnim i neizvetaenim. "Takvo nae oseanje
prema Sfiksi, Kalde. Ali zar se mi svaamo tako brzo? Kod kue nae pravilo da nema bitke pre
etvrte boce."
"Dobro vam je to pravilo", ree Bizon, i dalje osmehnut. "Ali bi jo bolje bilo: posle desete."
Mladi oficir se ve opustio. Opet je sedeo klonulo na svojoj stolici. Svila se takoe smekao. "Ne
znam kako idu prave formalnosti za ovo, ali ova veera je ionako sasvim neformalna. Generalisima
Sijuf, jesi li upoznala ovu druinu sa kojom veera? Znam da zna Njegovu svesnost i generalisima
Usika."
"Iednu prisutnu osobu bih naroito elela upoznati, Kalde Svilo. Ovu tako perspektivnu devoiku
koia sedi do maiorice Hadale."
Majorica, ena visoka i mrava, sa tvrdim licem, oko etrdeset godina stara, ree: "Ona se zove
enila, generalisima. Privremeno stanuje ovde u palati."
Sijuf uzvi jednu obrvu ka Svili. "Ia iznenaena da nisi postavio da sedi do tebe. Lako bi se
smestila izmeu mene i tebe."
"Dobra ma-la!" ree Oreb, sa svog visokog uporita, Sijufi.
"Majorica Hadale je tano rekla", ree Svila Sijufi. "To je enila, bliska prijateljica. Toliko toga
se nadeavalo od kad sam je upoznao, da bih mogao rei: stara prijateljica. Pomagala je Mejteri u
ovoj zgradi; je li tako, enila?"
enilin pogled bio je oboren ka tanjiru. "Jeste, patera."
"Zna li jo nekog? Majstora Ksipiasa?"
"Ne imala to zadovoljstvo." Sijufin pogled ostao je prikovan za enilu.
"Majstor Ksipias je moj uitelj maevanja, i moj prijatelj, kao i najbolji maevalac koga sam
ikada video."
"I bogat, mome! Bogat! Zatraio si da otvorim prozor, sea se? Gore kod Ermina! Svi su te uli!
Misli da su mogli posle toga da ne navale kod mene? Razvalie mi vrata, koliko nadiru! Od
molpindana dvostruko naplaujem, od jue trostruko. Istina!"
"Ba mi drago to tako dobro proao", ree mu Sijuf. "Tvoi Kalde pominje maevaoce. Mogue
da nikada ne video maevalicu. Moraiu se uskoro maevi ukrstiti, za njega."
Svili se vrati u seanju kako je Zumbula, mlatarajui azofom, svojevremeno odglumila
'maevanje'. Da bi prikrio svoja oseanja, ree: "Zanemarujemo ovog barjaktara. Ni generalisima
Sijuf ni ja nismo imali prilike da te upoznamo, zastavnie. Time smo samo bili na gubitku, uveren
sam. Jesi li maevalac? Kao konjiki oficir, mora biti."
"Ja sam zastavnik Matak, Kalde", saopti mladi oficir utivo. "Moj ma bio je isukan protiv tebe.
Siguran sam da to zna. Sada eznem da ga ponovo isuem, borei se na tvojoj strani."
"Prvo mora povratiti zdravlje", ree mu otac.
Kvecal promrmlja: "Moliu se ja za njega, generalisimo. Mi auguri pouavamo ljude da se mole i
za svoje neprijatelje. Pokuavamo, bar, da to i sami inimo. Ali retko se nama augurima prua prilika
da se molimo za svoje neprijatelje, jer mi neprijatelja imamo vrlo malo ili nimalo. Zahvalan sam za
ovu priliku."
Mejtera Mermer bila je jednako zahvalna za priliku da razgovor skrene ka religiji. "Gospod Pes
nas ui tako, zar ne, Prvi govornie?"
"Ne, Mejtera." Kvecalova elava glava poela se njihati u levu i desnu stranu na dugakom,
naboranom vratu.
Matak ree: "Ja bih da se izvinim, Vaa svesnosti. Bio sam grozniav..." Ali kad pogleda Kvecalu
u oi, njegov glas utihnu i prestade.
"Moj sin ima strane snove", objasni Usik svima za stolom odjednom. "Pa, ak i kad je budan..."
Prekide ga stizanje vina, ogromne boce bogato okiene prainom i pauinom.
"Imamo prostran podrum ovde", ree Svila Sijufi, "a to je delo mog prethodnika. Strunjaci mi
kau, naalost, da se veliki deo, najverovatnije, ukiselio. Ja o tim stvarima ne znam nita."
Podrumar mu nasu u au pola prsta; oslobodi se laka aroma koja je nagovetavala divlje cvee.
"Nije ovo, Kalde."
"Uistinu, nije." Svila zavrte bledu tenost u ai. "Zaista nije potrebno da probam. Nijedna
ceremonija ne bi mogla znaiti manje od toga." Pa ipak, on okusi pie i klimnu glavom.
"Nijedna, osim ovih predstavljanja ko je ko", ree Bizon neoekivano, "ako je generalisimina
inteligencija na onom nivou na kome ja zamiljam da jeste. Ja sam pukovnik Bizon, generalisima."
"Ne nepotrebne", ree mu Sijuf, "Pa ipak, ia sluam o tebi, i dobiam opise i to, vidim, tane."
Pustila je da joj podrumar napuni au do pola, a onda mu je kretnjom pokazala da se udalji. "Ti
Nanin prvi podreeni. Donedavno, iednak sa mnogima drugima. Sada iznad njih, samo njoj
odgovara. Zar ne?"
"Da, ja sam prvi u lancu komandovanja ispod nje."
"Tako cenjen da Kalde Svila razgovara sa tobom nasamo pre veere. estitam."
Sijuf zastade, pree pogledom preko svih prisutnih. "Prisutna samo io iedna osoba koiu ne
poznaiem. Ova tanka devoika pored moie pukovnice Abande. Takoe lan Kaldeovog domainstva?
Lepa enilo, ti mora poznavati nju. Reci mi."
"Zove se Gljiva. Unuka je ove Mejtere", objasni enila. "Mi se brinemo o njoj."
"Unuka usvojenjem, pretpostavljam."
enila, posle izvesnog oklevanja, klimnu glavom.
"Zdravo, Gljivo. Ia sam generalisima Siuf iz Trivigauntea. Moemo li se nadati da ti uskoro
snana ratnica? Ili sveta ena, kao tvoia baba?"
Gljiva ne odgovori. Podrumar zastade, sa bocom nadnetom nad Gljivinu au. Mejtera Mermer
preklopi au svojom levom akom, a Svila odmahnu glavom.
"Vidim. Zaista ne sreno. Kalde Svilo, poznaie moiu generalicu Sabu, a uo i imena pukovnice
Abande i maiorice Hadale. Zar mi nee rei o praznoi stolici levo od tebe? Ne proitah karticu pre
nego to sedoh... Ali ne, ekai!" Sijuf podie ruku. "Dai da pogodim. Moie mesto poasno: ugledni
gost. Ali drugo poasno ne za Usika, kao to oekivala, nego nekog drugog. Ko zasluuie izuzetnu
poast, ali to ne niko na, jer dral koi spasao tebe od nepriatelja sada mrtav."
Svila neupadljivo iscrta znak sabiranja.
"Reci mi ako dosad sve tano rekla. Ako dral ivi, elim znati to."
"Ne, on je mrtav. Kamo sree da nije."
Jedan konobar, ija se livreja razlikovala od ostalih, ue sa posluavnikom punim predjela; taj
ostavi prvi tanjiri ispred Sijuf, a Svila tad prepoznade da je to Hosaan.
Ako je uopte prepoznala Hosaana, Sijuf to niim ne pokaza. "Znai, dral otpisan. Svakom
oficiru ovde doputena iedna osoba kao pratilac. Takav obiai imamo, mislim dobar. Moia osoba
pukovnica Abanda, moie generalice Sabe osoba - maiorica Hadale. Tvog generalisima osoba njegov
sin. Ali ovde i pukovnik Bizon. Nana meutim - ne prisutna."
"Tu si sasvim u pravu", ree Svila Sijufi, nastavljajui da prouava, krajikom pogleda, Hosaana,
koji je dodao Sijufi natpis sa imenom Mejtere Nane. Svila je na ovu veeru lino pozvao Bizona i
zaboravio mu rei da moe dovesti jednog svog podreenog oficira; ali sad preuta tu svoju omaku,
ne videi zato bi je pominjao.
"Tica je-de?" Izneto meze sastojalo se izmeu ostalog i od ostriga iz jezera Limna; Oreb ih je
osmatrao gladno.
"Naravno", ree mu Svila. "Sii i jedi ta god voli."
Oreb nervozno mahnu krilima. "Mala ka-e."
"Ja?" enila die pogled ka njemu. "Orebe, kako je to lepo od tebe! Polaskana sam, zaista jesam.
Uvek sam mislila da vie voli Njorku." Ona proguta, a Mejtera Mermer je osmotri ispitivaki. "Ali
ne zameram ti, jer volim ga i ja. Doneu ti gomilu ovoga, pa jedi do mile volje, kao to patera ree."
Oreb slete, glatko, sa lustera.
Sijuf upita Svilu: "On mrtav, tai Njorka?"
Svila odreno odmahnu glavom.
"Ne mrtav, pa, prema tome, ova karta", Sijuf je podie, "treba da glasi na njegovo ime. Zar ne?
iv, kaete vi. Ali vaa generalica Nana - iednako mrtva kao moi doktor dral."
Kvecal upita: "Jesi li ti u to sigurna, generalisima? Imam dobre razloge da mislim drugaije."
"Na osnovu seenja ovaca?"
"Mnoge smo ovce rasporili, bojim se."
"Iedno boanstvo i nama govori, takoe. Uzviena Sfiksa vie voli na grad nego iedan drugi. Ona
iedina od svih bogova govori nama na naem drevnom ieziku, onako kao to se govorilo u kui moie
maike, a danas u moioi."
Svila ree: "To je taj 'visoki trivigauntski'? Nikad nisam uo taj jezik, ali sam uo za njega. Moe
li nam rei neto na visokom trivigauntskom? Neku molitvu ili neto iz poezije?"
Sijuf odmahnu glavom. "Ne on za razonodu na veernjim zabavama, Kalde. Rei u ia neto
drugo, ono to i nameravala. Ovo: niedan drugi grad ne tako blizak svoioi boginji kao mi. Pogledaite
sebe. Imate boginju, kaete vi. Scilu. Meutim, vae ene - robinje. Da Scila mari za vas, marila i za
vae ene."
Matak zausti da se usprotivi, ali Sijuf pojaa glas. "Mi, srcu Sfiksinom bliski, ne kasapimo zveri
da bi njenu volju proitali u otpacima. Svakog dana njoi se molimo, ne uznemiravamo ie pitanjima
nego nudimo iskrene molitve. Kad neto elimo znati, poemo i ustanovimo. Vaa Mejtera Nana
ubijena." Ona pogleda Sabu, traei potvrdu za ovo, a Saba klimnu glavom.
"Ovo ne priatno", nastavi Sijuf, "i kamo sree da ne ia ta koia to saoptava. Ona otila da
pregovara sa nepriateljem, zar ne?"
Bizon, sa mesta desno od Sabe, odgovori: "Da, tako je."
"A kao obezbeenje uz nju, iedan svetenik. Nepriatelj ih ubio oboie. Naime, nepriatelj kae da su
oni zarobljeni, ali ia razgovarala sa njihovim voom, tim mukarcem Loriem; on ne moe pokazati ni
nju, niti njega." Sijuf je ekala da neko kae neto protiv ovoga, ali svi su utali.
"Vaa Nana bila duhom sasvim izuzetna. teta to ia sa njom ne razgovarala. Ili se ak borila
kolskim maevima, da ovai stari ovek vidi kako se to radi. Sve to mi rekoe ukazuje na njenu
duhovnu uzvienost naiveu. Sigurno otpor pruila pri zarobljavanju. Neki idiot ubio i nju i
svetenika, gnusan zloin. Ia o tome doznala posle nae parade, odmah uputila nae radne brigade da
kopaiu. Nai emo mi te tunele, napraviti nove ulaze blizu velikog iezera, i uskoro nai onai koi e
nas odvesti do tog takozvanog 'Aiuntamienta' Virona. Onda, osveta za Nanu."
Bizon baci pogled ka Svili; Svila klimnu glavom, a Bizon tada ree: "Moram ti rei, generalisima,
da smo Kalde i ja videli generalicu Nanu u ovom staklu pre nego to smo seli. To to je Kalde rekao
da se ostavi mesto za stolom i za nju predstavlja, rekao bih ja, svojevrstan signal. Hteo je da pokae
svoju nadu da je ona jo iva."
"I da e se uskoro vratiti", dodade Svila.
"E, sad, ta stolica", ree Bizon, gestom pokazavi prazno mesto za stolom, "nije samo simbol.
Kalde Svila je od jednog monitora izvukao slike koje je monitor snimio pre nego to smo mu se
obratili. Na slikama smo videli generalicu Nanu i jo etvoro ljudi, kao i nekoliko vojnika i nekoliko
ivotinja; hitali su, svi zajedno, kroz jedan tunel. Ona bi se nama mogla pridruiti, ovde, pre nego to
zavrimo veeru."
Sijuf zbora usne. "Nana u rukama voinika? Nepriatelja, dakle, zar ne?"
Saba spusti vinsku au. "Vironski vojnici su zatitili Kaldea kad su ga neki gardisti u inu redova
pokuali ubiti, gospoo. Ovo pomi... njjj..." Njen glas se izmeni, a usta joj se isktivie jezivo. "Nala
sam je, Svilo. Bila je na pijaci. Kupila je malu ivotinju koja govori. Vodi je tamo gde ih ubijaju."
10. JEDAN IVOT ZA PESA
Prvi se ispentrao narednik Pesak. Mejtera Nana, iscrpljena, praktino uguena pepelom koga je u
vazduhu tunela bilo vrlo mnogo, pomisli da je ba udno da je rupa dovoljno velika da se vojnikovo
krupno elino telo moe provui kroz nju. Ona lino je oistila oltar starog mantejona u Ulici sunca
mnogo puta, i svaki put je videla tu etvrtastu rupu za pepeo - i dobro zapamtila njenu veliinu: ni
upola od ove.
Mejtera Nana poe govoriti sebi da sigurno neto nije zapamtila dobro.
"Ove, je li, rtve?" upita Ustavica i zakalja se, bacajui pogled ka tunelskim bogovima, oko
godinu dana starim, koje je Eland vodio. "Za, hm! Pesa. Za, dozvoli jednu stvar: duha? Njegovog."
kriljac klimnu glavom. "Tako kae Prolokutor."
"Vi tvrdite da je Pes mrtav", ree Mejtera Nana. Nije bila uverena ni da je tako neto uopte
mogue, a kamoli da se dogodilo. "Vratio se kao duh, a?"
"Jeste, generalice."
Bitum dodade: "Mi ne kaemo da se to dogodilo, nego da je to ono to on tvrdi." Pokretom glave
Bitum pokaza prema rupi u koju su, okomito nagore, otile sada i Peskove pete. "Narednik mu veruje.
Verujem, manje-vie, i ja."
Urus se primae Mejteri Nani. "Oni su poludeli, gospoo, svi nuklearno-hemijski. Sluaj, mi smo
bioloki, je l' tako? Ti i ja, i Pauk, i ovaj ovde Eland. Pa ak i ovaj dugaki kasapin."
Jedva je razaznavala Urusove crte lica u svetlosti koja je, zbog velike koliine pepela u vazduhu,
bila sad sasvim slaba; ali je, ipak, sebi sasvim dobro i ivopisno predoila njegov zlobni i uagreni
izraz.
"Mi bioloki moramo da se drimo zajedno, razume?" nastavi Urus. "Zajedno, svi za jednog, a?
Kako ovi priaju, trebalo bi da smo mrtvi odavno."
"Nas i treba sve pobiti, nije teta", proguna Pauk.
Peskov glas okona ovaj razgovor; dopre do njih, kao uplji odjek, iz okomite rupe iznad njihovih
glava. "Sad augur. Dajte ga ovamo."
Ustavica je virio u rupu. "To je mantejon, mislim, tamo? A?"
"Majtejon, i to veliki, patera. A i prilino mraan. Saekajte malo."
Liskun je ve unuo kod Ustavicinih nogu. "Ja u te zgrabiti za noge, patera, jesi razumeo? Onda
u te podizati u rupu. Ti digni ruke, pa se pomogni sam. Kad bude dobro zavuen u rupu, ja u
gurnuti i tvoja stopala uvis, najvie to mogu. Moda e morati malo i da se pentra, svojom snagom,
pre nego to Pesak uspe da te uhvati za ruke." Najednom se mrana rupa pretvori u pravougaonik
svetlosti.
Ovaj je veliki, pomisli Mejtera Nana; mora biti. Ovde prinose gomile rtava, sagore puna kola
drva svaki put.
Vrati se Peskov glas odozgo. "Ovde imaju i uljane svetiljke. Upalio sam dve, za tebe."
"Hvala!" povika Ustavica nagore. "Moja, je li, najdublja, hm, zahvalnost. Sine moj." On spusti
pogled ka Bitumu. "Spreman sam, da? Dii me."
"Nita ti nee biti, eminencijo", ree mu Mejtera Nana smirujuim tonom.
"Ti se, ekaj, ekaj, molim te, boji? Da se ja bojim." Ustavica se osmehnu; zubi mu postadoe
vidljivi, pri tome, u svetlosti "Da izronim u svet, je li, svetlosti, opet, ja bih - jaik!"
Liskun ga je dograbio za zglavke stopala i ve ga poeo dizati. U jednom trenutku Ustavica se
zanjihao opasno, i inilo se da mora pasti; ali Pauk gurnu Ustavicine kukove, dovoljno da se ovaj
vrati u uspravan poloaj. Sledeeg trenutka ve je bio i rukama i glavom u rupi.
"On stie, narednie!"
"Re je o ovome", izgovori Urus Mejteri Nani praktino u uvo. "Oni su utuvili u glavu da mora
neto daju Pesu. A to ih je ubedio zna ko, va ef."
"Njegova svesnost", ree Mejtera Nana i okrete se ka Urusu. "Ne mogu ni da zamislim Njegovu
svesnost ovde, dole, u ovim tunelinama, mada znam da je, sa Kaldeom, bio ovde."
"Ne mogu ni ja da ga zamislim. Ali vidi..."
"uti", ree mu Mejtera Nana. Zagleda se u Elandove zveri. "Liskune, kako emo podii ove zveri
kroz rupu?"
"Razmiljao sam ja o tome", ree Liskun. "Gledaj ovo."
On unu ispod rupe u kamenu, pa se odbaci nogama i polete silovito uvis, a onda se, u rupi, poe
pentrati.
"Ali vas dvojica svakako ostanite ovde da podignete generalicu i mene", ree Pauk kriljcu i
Bitumu.
"Naravno." Sad kad Liskun nije bio tu, kriljac se nasloni leima na zid od brodskog kamena.
"Dodavaemo ih kao to dodajemo puke. Videe."
Bitum pokaza, jednim prezrivim pokretom ruke, otvor iznad njih. "Ovaj Liskun zapeo da dobije
jo jednu trakicu. Imali smo mi jednog kaplara iz Osme ete, al ga zeznuo talus u onoj velikoj borbi
pre neki dan. Ovog puta e verovatno biti unapreen neko iz nae ete, a Liskun misli da bi to mogo
da bude on."
Liskunov glas dopre odozgo. "'Aj dosta prie tamo dole. Daaaj puke, ba."
"Evo, evo", ree kriljac i podie puke, uvezane u jedan sveanj, u rupu. Bitum objasni: "Uvez'o
sam ih jednom prakom, lake se rukuje."
Sveanj puaka ode gore, okruen zvucima struganja, lupkanja, zveckanja. kriljac nagnu glavu
unazad i na jednu stranu, da bi uputio Mejteri Nani ironian, irok osmeh. "On u rupi visi naglavake,
zna? Narednik ga dri za noge."
Pauk se zakalja. "Moda bi ti mogla sledea, generalice."
"Rado bih", priznade ona, "ali u poi poslednja. To je moja dunost, poto sam najvii prisutni
stareina."
"Pa, ja ne verujem da ti moe skoiti donde", usprotivi se kriljac.
Ona se okrete ka njemu. "Ja ne mislim da moe skoiti donde generalice. Ili gospoo. Dajem ti
taj izbor, redove, a to je vie nego to bih ti trebala dati."
"Da, gospoo. Ipak ja mislim da ne moe, gospoo, pa bih rado ostao dole da ti pomognem,
gospoo."
"To nee biti potrebno." Mejtera Nana se okrete drugom vojniku. "Redove kriljac."
"Da, gospoo!" ree kriljac zauzevi, otrom i naglom kretnjom, stav 'mirno'.
"Veoma spretno si se posluio tom prakom. Kad ti i redov Bitum dodate onima gore te ivotinje,
i kad pomognete Pauku, Urusu i ovom drugom osueniku..."
"Eland", ree Eland, progovorivi prvi put od kad su stigli u ovaj najmraniji deo tunela.
"Hvala. I Elandu, da se popnu, napravie improvizovani konopac od nekoliko praki, sa omom
na kraju, u koju u ja moi da stavim jedno stopalo. Moe li to?"
"Svakako, gospoo."
"Dobro. Uini tako. Onda ete me izvui. Poslednju."
Pauk ree: "Ipak e ostati dole sama, makar to bilo samo minut-dva."
"Ove..." Nju zahvati razdirui napad kalja. "Ove ivotinje. Ne znam kako da ih nazovem."
"Bufovi", ree Eland.
"Hvala." Ona pljunu. "Ne dolazi u obzir da ih zovem 'bogovi', to mora prestati. Dakle, moglo bi
doi jo bufova, ali nadam se da nee. Moliu se da ne dou. Ali ako dou, pobiu ih. Ako ih ne
vidim na vreme, ili ako slabo gaam, poginuu."
"Ostau ja s tobom", ree joj Pauk.
Ona zavrte glavom. "Samo jedan..."
Odozgo, iz rupe, Liskun doviknu: "Daaaj boga." kriljac podie iznad glave jednu od ivotinja, i
to stranjicom nagore. ivotinja se opirala, migoljila, divlje kolutala oima; krv se slivala sa ile
kojom su joj vezali eljusti.
"Ne znam da l' bi ih mog'o pripitomiti ovako velike", proguna Eland, "al teta da propadnu."
"Ja sam ih uhvatio, gospoo", objasni Bitum Mejteri Nani. "Ovi bioloki ovde, i ja, ostali smo
pored onog mrtvog biolokog koga si ostavila. Znali smo da e... bufovi... da dou, privueni
mirisom."
kriljac dodade: "Verovatno su Liskun i narednik zbog toga iskoraili iz zemljita ba u onom
trenutku, gospoo. Narednik je smatrao da bi se bufovi mogli uplaiti i pobei ako bi se ti vratila po
onog mrtvaca."
"Moda. Razumem da vojnik moe da uhvati takvu ivotinju. Ali nije mi jasno kako si ti, Elande,
uspevao da hvata bufove bez pomoi ijednog vojnika."
"Kad su mnogo manji. Mladunce." Eland pogledom isprati drugu vezanu zver koju poslae gore.
"Mi poubijamo velike, to se mora. Onda mladunce napadne s lea i navue im brnjicu na njuku."
"Pa, i tako, moralo je biti opasno."
On slegnu ramenima, ali taj pokret njegovih ramena, kosturno mravih, bio je jedva primetan. "Ja
bih da se penjem sledei. Da budem sa njima. Moe?"
Odozgo Liskun doviknu: "Daaaj sad bioloke ljude."
"Moe, naravno", ree Mejtera Nana Elandu. Gestom pokaza ka rupi na tavanici; kriljac podie
Elanda.
"Nemogue je postii da te oni zavole", ree Eland, dok mu je glava nestajala u otvoru, "mada
sam ja, ipak, postig'o moda i to, malice."
Liskun mu, iz visine, ree: "Dr."
"Ako bufovi ne dovedu Pesa, gospoja", ree Urus, "a nee, znam da nee..."
"Ne moe ti to znati", ree Mejtera Nana.
"Onda emo biti na redu mi. Ja i Eland. I ovaj", ree Urus, prstom pokazavi Pauka. "Sa tvojim
odobrenjem. Onaj narednik..."
"Sine moj." Mejtera Nana prie Elandu tako blizu da mu se cev pitolja-igliara u njenoj ruci
zabila u rebra. "Bila sam do krajnosti popustljiva prema tebi. Doputala sam da mi se obraa sa
'gospoja', ili ve kako god ti je palo na pamet. Ovaj moj propust morau svakako da pomenem kad se
sledei put budem ispovedala, ako do ispovedanja stignem. Ubudue ima da me oslovljava izrazom
Mejtera, a to je re koja znai majka. Jesi li razumeo?"
"Da, nema problema, Mejtera."
"Dobro je." Ona mu se osmehnu; bila je za glavu nia od njega. "Kao majka, tvoja duhovna majka,
moram ti neto objasniti. Molim te, pripazi najotrije to moe."
Urus utke klimnu glavom. Odozgo, iz rupe, Liskun ree: "Sledei."
"Idi ti, Paue", ree Mejtera Nana i okrete se opet Urusu. "Nisam imala mnogo vremena da
procenim tvoj karakter, ali neki utisak sam ipak stekla. Ne mnogo povoljan po tebe."
Poto on ne ree nita, ona nastavi. "Nimalo povoljan. Neu te uporeivati sa ovekom kao to je
narednik Pesak. Iako nije poboan, on je odluan, energian, odan i razumno estit. Dovoditi ga u
poreenje sa tobom bilo bi grubo nepravedno prema njemu. Neu te uporeivati ni sa Njegovom
eminencijom. Njegova eminencija ima manje fizike hrabrosti, ini mi se, nego to imaju mnogi drugi
mukarci. Pa ipak, on hrabrosti ima vie nego to bi povrni posmatra mogao zakljuiti, to sam
videla; njegova marljivost i pobonost upravo su mu obezbedili visok poloaj u Udruenju
svetenika. On je, osim toga, i inteligentan, a svoju mentalnu otrinu, koju je od bogova dobio, stavlja
bogovima na raspolaganje - njegovi napori u tom pravcu su, moda, ak i preterani."
"Ima li ti konicu na toj stvarici, gospoja?"
"Obraaj mi se sa Mejtera. Insistiram na tome."
"Dobro, dobro!" Drhtavim glasom Urus ponovi: "Je li ti to zakoeno, da ne opali? Mejtera?"
"Ne, sine moj, nije zakoeno." Ona duboko udahnu. "uti i sluaj. Od toga zavisi tvoj ivot, a
vremena nemamo mnogo. Ja sam i generalica, i sibila. Kao sibila, trudim se da pronaem neto dobro
u svakom oveku i, mada e ovo moda zazvuati neskromno, najee uspevam. Nalazim mnogo
dobroga u Njegovoj eminenciji, to bi se i dalo oekivati. Nalazim vie nego to sam oekivala u
naredniku Pesku. Ima dobroga i u redovu Liskunu, i u ovoj dvojici redova koji su prisutni, a to su
redov Bitum i redov kriljac. Nije to neka visoka vrsta dobra, moda, ali je prisutna u obilatim
koliinama. Pokuala sam nai neto dobro u Pauku, i nala sam vie nego to sam se usuivala
nadati. Svetlucanja dobrog u Elandu tako su slaba da se jedva daju primetiti, pa ipak, ona nesumnjivo
postoje." Ona uzdahnu. "Ja kad se premorim, ponem suvie da priam. Nadam se da si me pratio."
Urus klimnu glavom. Ona zapazi neku slabanu igru svetlosti na jednom njegovom obrazu. Posle
pola sekunde shvati da je to znoj koji, hladan, curi kroz sloj sivog pepela na Urusovoj koi.
Nakvaeni pepeo postajao je crn i tekao je nadole u 'reicama', kao rastopljena minka.
"Kao generalica, imam dunost da potuem neprijatelja. To se postie ubijanjem neprijateljskih
mukaraca i ena. Meni je to odvratno, ali ta je - tu je. Ti si neprijatelj, Uruse. Prati li me i sad?"
Odozgo Liskun doviknu: "Spreman sam za sledeeg."
"To e biti ti", ree Mejtera Nana Bitumu. "Imaj u vidu ta sam ti rekla o prakama."
On salutira, uz zvek elika. "Odmah u poeti s time, gospoo."
Ona jo jednom preusmeri panju na Urusa. "Ti si, rekoh, neprijatelj. Zar treba ja, koju nazivaju
maem Ehidninim, da te potedim, sad kad si mi na milost i nemilost?"
"Ti se bori protiv Ajuntaa, je l' tako? E, pa, generalice, kunem se svakim prokletim bogom koji
postoji da nisam ni..."
"Tiina!" Ona mu, u ljutnji, jo dublje zabi u rebra cev velikog igliara, onog koji je donedavno
bio Paukov. "Istinu kae, to je sigurno. Nikad nisi sluio Ajuntamientu. Ali u krajnjem opisu
neprijatelj je zao. Zlo je krajnji neprijatelj svih nas."
Ona zauta. Sluala je zveket, sve slabiji, koji je stvarao Bitum pentrajui se, uz Liskunovu
pomo, kroz etvrtastu rupu. Sluala je, takoe, uzdahe veno prisutnog vetra, kao i Urusovo
grozniavo disanje. "Pepela nema tako mnogo kao donedavno", ree ona.
kriljac klimnu glavom. "Sad je manji broj onih koji ga nogama uznemiravaju i podiu u vazduh,
gospoo."
"To je, valjda, razlog. I one gadne betije su se bacakale." Ona zabi pitolj u rebra Urusu najjae
to je mogla; on jauknu.
"Ali i ovaj. Umorna sam, Uruse. Uasno sam umorna. Spavala sam na podovima, peaila sam
mnogo liga. Povremeno zaboravim ta sam rekla i ta sam nameravala rei. Mislio si da mi otme
igliar, maloas."
kriljac se tiho nasmeja: metalni zveket, tvrd, suv i tih.
"To si, nesumnjivo, i mogao. Nesumnjivo moe. Oteti igliar od jedne umorne ene, koja je
mnogo manja od tebe, a uz to ti stoji sasvim blizu, na dohvatu; trebalo bi da to postigne bez
problema. Svako, a ne samo ti." ekala je.
"Ako to ne misli pokuati, dii ruke uvis. Inae bih mogla povui obara zbog nekog tvog, i
najmanjeg, pokreta."
Urusove ruke se lagano podigoe.
"Kae da nisi sluio Ajuntamientu. To je tano. Razgovarala sam ja sa savetnikom Potoom,
Uruse. Jasi li to znao?"
On odreno zavrte glavom.
"Jesam. I sa Paukom, koji je sluio Ajuntamientu i sluio bi opet ako bi mogao. I sa izvesnim
brojem gardista, a naroito sa generalisimom Usikom, koji je Ajuntamientu sluio mnogo godina.
Sasluavala sam ja i zarobljenike. I nije se naao ba nijedan u kome ne bih otkrila barem neto
dobro. Savetnik Poto je najgori, smatram. Pa ipak, ak ni Poto nije u celosti zao."
Iz otvora Liskun doviknu: "'Ajde sada generalica i onaj preostali bioloki?"
Mejtera Nana uzmae, onda pokaza Urusu prema prostoru tano ispod rupe u kamenu.
"Upozoravam te, Uruse, poteno: moram videti bar neto dobro u tebi, i to u najskorijoj budunosti."
Njegov osmeh bio je u isti mah jadan i uasan. "Pustie me, gospoja? Da se popnem?"
"Zovi me Mejtera!"
"M-mejtera, Mejtera. Ja sam i onda mislio da sam se izvuk'o, zna, al nali smo se u jami, u
prokletoj jami, a onda smo morali da beimo nazad u tunel sa onim starim..."
kriljac ga dohvati za zglavke nogu i podie. "Ovaj nema rane na nogama kao onaj malopre,
Mejtera, kod koga si to, moda, i primetila."
Mejtera Nana spusti pogled ka igliaru i oseti da je poela da klima glavom.
"Od onog malopre ostao mi je gnoj na akama, pa sam ih morao..." On silovito gurnu Urusa
nagore, tako da ovome glava i grudi nestadoe u rupi. "...oprati, ako se moe tako rei, pepelom."
"Toga su nesumnjivo povremeno ujedale, makar moda samo malo, ivotinje koje je uvao", ree
Mejtera Nana rasejano. "Moda ba one koje je patera Inkus poubijao." U tom sluaju, Eland i Inkus
su mogli sresti Njorku; ona odlui da ih pita o tome, i uzgred pomisli da Urusa ne treba da ubije pre
nego to ga pita o tim stvarima.
"Ostae dole, generalice?"
"Ostau sve dok redov Bitum ne spusti konopac sa omom. Da, ostau, kaem. Penji se ti,
krilje. im budu spremni ovi gore da te prihvate."
Igliar je stvarno, sve ovo vreme, bio otkoen, kao to je i rekla. Da li je ona, dakle, bolja osoba,
zato to govori istinu? Ili je gora, jer je tolikom priom prikrivala nameru da puca u Urusa, za ta na
kraju ipak nije prikupila 'petlju'? Ona sad ispusti igliar u jedan od velikih pobonih depova svoje
pocepane, prljave mantije, osmotri kako kriljeva stopala nestaju gore u otvoru, a onda sede u
pepeo da eka ono to stigne prvo: Bitumove prake navezane jedna na drugu ili te ivotinje za koje
su vojnici govorili da su 'bogovi' a Eland da su 'bufovi'.
Bizon spusti nazad na tanjir fazanov batak, koji nije ni okusio. "Po dve zlatne kartice svakome od
njih, Kalde?"
Svila klimnu glavom, neprestano gledajui Gljivu. "Da. Nisam nameravao to da ti kaem noas,
pukovnie. Tanije reeno: nameravao sam da odluku donesem tek ujutru."
Saba poe: "Predlaem..."
"Ali ako Gljiva moe odrediti mantejon prema kome se kree, donosei ivotinju za rtvovanje,
ona ena za koju sam Gljivi rekao da je trai, imau puno posla sutra. Osim toga, bolje je objaviti
odmah, da bi uli i generalisimo Usik i generalisima Sijuf. Poslaemo dobrovoljce kui ve sutra, a
svakome od njih daemo po jedno kreditno pismo koje e u Fisku on, ili ona, moi da razmeni za dve
zlatne kartice."
"Kalde..." ree Usik i prui ruku preko praznog sedita Mejtere Nane. "Bie potrebno vie od
jedan dan samo za uzimanje oruja od svih njih."
Svila odmahnu glavom. "Neemo im oduzimati oruje. Neka svako zadri svoje - to oruje je sada
njihovo."
Saba pogleda generalisimu Sijuf, a kada se ova ne oglasi, Saba ree: "To je neuveno. Vrhunac
nerazuma. Ludilo." enila uhvati Svilin pogled i klimnu glavom. "Ona je u pravu, patera. Ideja ti je
stvarno ano-duo."
On se obrati Mejteri Mermer, na drugom kraju stola. "Ti mi nedavno ree neto to je veoma
uticalo na mene, Mejtera; zna da nema osobe ije bih gledite cenio vie nego tvoje. Da li bi nam
htela sada to ponoviti?"
"Ne mogu, patera, ne seam se ta je to bilo."
Ksipias ubaci: "Zar im ne bi mogao samo dozvoliti da zadre maeve, mome?"
"Pa, maeve teko da bih im mogao ikako uzeti; njihovo su vlasnitvo. enila, ti se slae sa
miljenjem da ja ne bi trebalo to da uinim. Zato ne?"
Saba odseno ree: "Zato to su to, devedeset posto njih, mukarci, a to znai nestabilni, kao i svi
mukarci." enila dodade: "Poubijae se izmeu sebe, patera."
"Naravno da e se oni izmeu sebe ubijati - to su oduvek i radili", ree Svila. Obrati se Sijufi.
"Moj mantejon je u kvartu za koji mi kaemo da je kvart Suneve ulice. Trebalo bi da objasnim da,
iako re 'kvart' znai 'jedna etvrtina', u naem gradu, zapravo, ima mnogo kvartova, mnogo vie od
etiri; re kvart, u naem gradu, zapravo oznaava bilo koji deo grada opsluivan jednim
mantejonom."
Sijuf je moda nagnula glavu na jednu stranu, moda i ne; pokret je, ako se uopte i dogodio, bio
malen do neprimetnosti. "Pedeset hiljada, Kalde Svilo? Svako sa pukom?"
"Ima ih vie od pedeset hiljada, svakako, ali nemaju svi puke sa debelom municijom. Puaka ima
valjda pedeset hiljada, moda i koju hiljadu vie."
Poto mu Sijuf nije postavila nikakvo dalje pitanje, on ree: "Nasilan je to kvart; veina augura
rekla bi da je najgori u gradu. Granii se sa Orilom, koja je, kako mi to kaemo, prazan kvart, to
znai da nema u sebi nijedan mantejon. Meutim, jedan mali broj ljudi iz Orile ipak dolazi u na
mantejon, ba kao to izvestan broj 'naih' odlazi u Orilu da kupuje kradenu robu. Htedoh rei da
retko kad proe nedelja dana bez jednog ili dva ubistva, a esto budu i po tri ili etiri. Kad neko
odlui da nekog ubije - ubije ga. Da li ima puku debeljau ili pitolj igliar nije bitno; ono to ima,
to i upotrebi. Neki upotrebe bode ili ma. Ili sekiricu, ili sekiru, ili cepanicu."
Priseti se Njorke i dodade: "Krupan, snaan ovek moe jednostavno da udari nekoga slabijeg
pesnicom i da ga rita do smrti. Grupa ljudi oigledno moe to isto; znam za jedan sluaj gde je jedan
napasnik, koji je silovao dete, ubijen tako to je desetak ena kidisalo na njega kuhinjskim noevima,
makazama i lopaticama za mlaenje vea."
Hadale mu ree: "Moe i jedna ena, sama, ubiti jednog mukarca, Kalde. Kod nas se to esto
deava, a za ovim stolom sedi jedna ena koja je ubila nekoliko mukaraca."
"Nije to retko ni ovde, majorice; a u vezi je sa onim to je Mejtera Nana rekla, a to je mene
toliko impresioniralo. Jedna ena iz naeg kvarta dola je ovog popodneva da razgovara s njom, a
Mejtera ju je pitala: zar se ne boji da ide peice kroz grad, toliko daleko, kad praktino svako ima
igliar ili debeljau. A ena joj odgovori: ne, jer imam i ja."
Svila zastade i na taj nain pokaza da oekuje komentare. Saba zarea: "Ima da te zbace u roku od
est meseci ili manje, Kalde."
"To bi se lako moglo desiti", ree on i rairi ruke. "Ali ne silom, jer sila nee ni biti potrebna -
nemam ni najmanju elju da ostanem na ovoj dunosti ako me narod ne eli. To je glavna razlika
izmeu Ajuntamienta i nae strane, zapravo. Ipak, mislim da si pomenula neto vano. Razlog to
Ajuntamiento nije dozvoljavao da se narod naorua pukama debeljaama ili raketnim bacaima
poput onog koji mi je enila opisala danas po podne sastoji se u tome to je takvo oruje uspeno i
protiv vojnika, kao i protiv boraca u oklopu. Ajuntamiento je verovao da, ako narodu uskrati to
naoruanje, moe ostati na vlasti dokle god ima na svojoj strani odanost vojske i Garde."
"Veoma trezveno uverenje", izjavi Saba.
"Moda je trezveno, ali u stvarnosti nije dejstvovalo ba najbolje. Pre nekoliko dana, na narod je
savladao stotine gardista i oteo im oruje... Vidim da vas nisam ubedio."
Saba zavrte glavom.
"Dopusti mi, onda, da kaem ovo. Generalisimo Usik kae da bi mu bio nedovoljan jedan dan za
posao prikupljanja naoruanja od dobrovoljaca generalice Nane."
Bizon napomenu: "Pod pretpostavkom da ga oni ele predati."
"Dabome. Najbolji borci bi nam predali oruje im bismo mi to od njih zatraili, ali najgori bi ga
sakrili - a to je upravo obrnuto od situacije koju bismo eleli. Osim toga, za novu podelu tog istog
oruja istim ljudima bio bi potreban, opet, barem jedan dan, a nama dobrovoljci mogu zatrebati u bilo
kom trenutku, bilo kog dana."
Kvecal, koji je samo klimao glavom iznad svog tanjira na kome je hrana leala sasvim nedirnuta,
promrmlja: "Sto hiljada kartica je velika svota, Kalde. Moe li ti toliko da plati?"
Svila zavrte glavom.
Ksipias uzviknu: "Pa, onda nemoj, mome! Ne ini to!"
"Ne moemo mi sebi priutiti da to uradimo, majstore Ksipiase", ree Svila i osmehnu se
ironino. "Ali, opet, ne moemo sebi priutiti ni da to ne uradimo. Kao prvo, ja sam obeao da u
bogato nagraditi one koji su hrabro ratovali kako na jednoj, tako i na drugoj strani, ali dosad nita od
toga nisam ispunio. Moe postojati hiljadu potreba za ije zadovoljenje mi nemamo dovoljno para.
Nesumnjivo i postoji. Ali jedna stvar je iznad svih drugih - u jedan rizik zaista ne moemo da uletimo
- a to je da narod pomisli da su moja obeanja bezvredna. Zato e sutra, kao to rekoh, svaki borac
generalice Nane i pukovnika Bizona dobiti svoje dve kartice, kao i dozvolu da se vrati svom domu i
svojim poslovima. Oni kojima su date puke ili drugo naoruanje sada e doznati da je to postalo
njihova svojina. Tako, barem, niko nee moi da tvrdi da su se ljudi borili na naoj strani, a onda
kui otili nenagraeni."
Sijuf se nasmei. "Kao i ti, Kalde Svilo, i ia takoe mislim da horda generalice Nane moe nama
zatrebati, i to vrlo skoro. Kad ih pozove, oni e doi, ier su prvi put nagraeni ba lepo."
"Hvala. Veina naih finansijskih nevolja proistie iz svakojakih poslovnih operacija koje..."
Dok je on to izgovarao, ue Hosaan, nosei ogromno peenje na velianstvenom zlatnom
posluavniku. "Ljudi iz Erminovog hotela mogu nastaviti to da rade, ljue", ree mu Svila. "Zamolio
bih te da pripremi letelicu - bie mi uskoro potrebna."
Oreb uzlete nad sto, napravi dva-tri obazriva kruga, a onda se skrasi na Svilinom ramenu. "I ti-
ca."
"Ide i ti, Orebe, naravno, ako eli."
"Kai mi do kraia, Kalde Svilo, veoma me zanima."
"Htedoh rei da bi se naa gradska vlada valjala u bogatstvu kad bi poslovne firme plaale porez
uredno, generalisima. Vojska generalice Nane, kad dobije kartice u ake, uglavnom e ih i potroiti, i
to vrlo brzo. To bi trebalo da donese narodu talas blagostanja. Ako tada svojski zapnemo da
naplatimo davno zaostale poreze, moda emo ak i uspeti da sustignemo svoje budetske obaveze."
Sijuf pogleda du stola, ka Sabi. "Ti meni rekla da on lud. On ne lud. Samo pametnii nego ti. To ne
isto."
Zar ne bi mogli i mrtvi da vaskrsnu i da ponovo hodaju svetom? Postoje prie o takvim stvarima;
prie koje poee da proleu pred oima Mejtere Nane, dok su je vojnici izvlaili kroz uspravni
etvrtasti 'tuneli' u steni.
Pa, ja sam bila prineta na rtvu, pomisli ona. Trebalo je to da mi bude jasno kad je savetnik Poto
naredio Pauku da me presavije preko kolena. I ona jedna kapljica udarila me je meu oi. Kako bi
divno bilo kad bi i svi drugi rtvovani mogli da se uzdignu iz zemlje kroz neki ovakav otvor!
Vrh otvora bio je bletavi kvadrat iznad nje: svetlost toliko jaka da tamo, sumnje nema, pada
preobilje zraka podnevnog sunca. Ne, nego celo Pesovo dugako sunce sruuje svoj zlatni sjaj kroz
prozore tog mantejona u koji ona uzlazi. Posmatrala je, oarano, kako se iznad nje pokreu Liskunove
metalne ruke, vidljive samo kao obrisi, dok je podiu, polako ali postojano. Jedan zahvat; drugi;
trei; i tako redom.
Onda ka njoj posegnu i jedna ruka od krvi i mesa, Ustavicina, dugaka, sa plavim venama; ona je
uhvati i uz njegovu pomo se pope iz ome na kraju 'konopca', zakorai na pod poploan mozaikom.
"Eto, Mejtera, mi smo te, vidi jednu stvar. ekali. Narednik jedva eka da, da, hm. Krene dalje, a?"
Ustavicino lice bilo je umiveno, prljava mantija iezla, skupoceni ogrta bio je zamenjen drugim,
jo skupocenijim.
Ona pogledom potrai te prozore koje je sebi bila u mislima doarala, oekujui da u njima vidi
poplavu sunane svetlosti; ali nigde ih nije bilo, okolo su bile samo desetine svetih svetiljki od
kamenog kristala, a iz svake se uzvijao po jedan visok, dugaak plamen. Osim toga, na oltaru je
buktala jaka vatra.
"Ja, dozvoli, molim te, jednu stvar: pripalio", ree Ustavica, pratei kretanje njenog pogleda.
"inilo se da e zatrebati."
"Nego ta. Vidim da si se i umio, sredio. Mogu li zapitati gde, eminencijo?" Ona primeti da se
Urus udaljava, malo-pomalo, prema zadnjem delu prostorije, i povika: "Narednie! Zaustavi onog
zatvorenika!"
"U, u, je li. Odajama za oblaenje. Kod sakristije, da. Za sibile. Ormani, ima, ima, da se
razumemo: garderobe tamo. Tako su bar meni, heh, rekli."
"Trebae mi voda i sapun", ree ona. "Topla voda, ako je mogue. Ti si se oprao, to je jasno."
Pauk ubaci: "Narednik eli da prinese rtve odmah sad. On..." Narednik Pesak, koji se postavio
izmeu Urusa i izlaznih vrata, ree: "Prolokutor nam je rekao da e doi Pes, gospoo. To sam ti
raportirao. U pitanju je Pesov plan, koji, to u naim stalnim nareenjima stoji zapisano, ima
preimustvo u odnosu na bilo ta drugo." Liskun klimanjem glave pokaza da je saglasan sa ovim.
"Ima, naravno da ima. Ali postoji i mogunost da Pes ne doe. Moramo biti spremni i za taj ishod.
Kaem to, iako nikako ne volim da se naem u istom poloaju kao ovaj Urus, koji je vrsto uveren da
Pes nee doi. Ali ako doe, kao to se nadamo, mi moramo izgledati kako dolikuje, moramo ga
doekati pristojno. Ne samo ja, nego i svi vi ostali." Ona poe za Ustavicom, na uzdignutu platformu,
zatim pored oltara krunisanog lomaom.
"Lokalitet, a? ta kae?" upita Ustavica, ije je lice bilo na domak irokog osmehivanja ili ak i
cerenja.
"ta je sa 'lokalitetom', eminencijo? Ako me pita da li znam gde smo..." ona baci pogled uokolo,
"odgovoriu ti da nemam pojma. Nisam ni znala da ovakav mantejon postoji."
Uoe u sakristiju, triput veu od Sviline u Sunevoj ulici; jedna polica nudila je dugaak niz
vreva obloenih draguljima, a u panj od mirisnog sandalovog drveta bilo je pozabadano desetak
rtvenih noeva ije su drke od zlata ili slonove kosti bleskale dragim kamenjem.
"Ovde sam ja slubu boiju drao nebrojeno, ovaj, puta", obavesti je Ustavica. "Pet stotina puta,
je li? Hiljadu puta, daaa-da. Neosporno neka brojka tako uzviena. Ovo je, hm, oratorijum abolitus,
privatna kapela ispod Palate prolo, prolokutorske. Ovde prinosi Njegova svesnost, ne? I auguri koji
su na, na ad-mi-nis-tra-tivnim dunostima. Ovde mi nudimo bogovima nae... retko viene. Opskurne.
Usluge."
On htede da poe, ali ga ona uhvati za prostrani rukav odede. "Prostorija u kojoj se mogu oprati?
I moda pozajmiti jednu istu mantiju?"
"O, jes, jes, jes-te! Desna, je l' hoemo jednu stvar? Vrata." On ih otvori za nju. "Trebalo bi da
ima, je li, rezu. Iznutra. Nesumnjivo, nesumnjivo. I tople vode. Rezervoar, da kaemo?" Pokaza
prstom ka plafonu. "Ispod - je li? - u zapadnoj kupoli."
Ova prostorija bila je dvaput vea od njene spavae sobe u kenobi, sobe za kojom je toliko
eznula. Ona zahvalno zatvori vrata za sobom i zamandali ih. Dva ogromna ormana sa garderobom;
jedna kada; bakarna korpa, reetkasta, valjda za prljavo rublje; na jednom zidu ogledalo visine
oveka, na drugom zidu staklo za razgovor. U uglu jedan sto.
Ona otvori jedan orman, nae pet-est istih enskih mantija razliitih veliina; najveu okai i
rairi preko stakla za komunikaciju, onda izvrte sve iz depova na sto, svue mantiju i baci je u
korpu. Verovatno to ne vredi ni prati, to je mantija upropaena bespovratno. Ali Udruenje njoj
duguje, ili bi trebalo da joj duguje, barem stotinu novih, ispravnih mantija.
Ona, namrtena, skide i gaice, veoma zaprljane, i kombinezon, i prslue. Odlui da sve to na
kraju ipak opere, osui i pokloni nekim sibilama jednako siromanim kao to je ona sama.
Ali kad je izula cipele i poludugake arape - ah! - to je bio Glavni procesor sam. Dodue, da bi
to uradila morala je da sedne na pod, to je vodilo ka zakljuku da ovde nee biti istih arapa. Zato
ona odmah opra ove koje je upravo izula, iscedi ih stiskajui ih najjae to je mogla, i okai ih preko
otvorenih vrata ormana sa odeom, da se sue.
esma levo od nje oslobodi mlaz vode koja je u prvi mah bila samo mlaka, ali zatim prijatno
vrela. Ona pretpostavi da negde u palati Prvog govornika crkve postoji nekakav kotao za grejanje
vode. Mejtera Orana, poreklom iz bogatake porodice, priala je o takvoj raskoi, ali Mejtera Nana
nikad nije ni sanjala da bi tako neto moglo biti na raspolaganju sibilama.
Morala je prati ruke triput (mirisavim sapunom!) pre nego to su mehurii, koji su se slivali sa
njih, prestali biti crni od prljavtine. Pa, i tad, tanki polumeseci ostadoe joj ispod noktiju. To je,
zatim, sredila pomou vrha jednog od malih projektila zvanih 'iglice'.
inilo joj se da je njeno sitno, izmoreno lice jednako prljavo, ako ne i gore; umila se jo jednom,
obazrivo tapkajui ogrebotine, uboje i opekotine, oprala je i kratku, smeu kosu, a zatim mokrim
sunerom istrljala celo telo, ne marei nimalo za barice mlake vode koje su se stvarale na podu sa
crvenim ploicama.
Kroz teka vrata probi se Ustavicin svaalaki glas. "Ovaj, ovaj... narednik, je li, Pesak. On bi
hteo da..."
Ona oseti kako joj se licem iri onaj njen zli, mali osmeh, mada je nastojala da to suzbije. "Reci
mu da bih ja najradije sendvie, ekselencijo, i pitaj ga ta zna o vojnom sudu."
"Ti... to, u smislu. Neozbiljno, molim te le..."
"Nita neozbiljno. Reci mu to, i pitaj ga to sam rekla." Videi, u ogledalu, kako izgleda, bila je
uasnuta. Ne dali bogovi da je Bizon ikad vidi ovakvu!
Naravno, svi su izgledi da to nee poi za rukom ni Bizonu, niti ijednom drugom mukarcu ikada.
Svejedno, mukarci ne vole toliko mrave noge, uzana bedra, male dojke - osobine kod nje izraene,
inilo joj se, mnogo i premnogo. A ipak, bila je zgodna, pre dvadeset godina; mnogi ljudi su joj to
govorili, a mnogi od tih bili su mukarci.
Lepojkica, sa blago zatalasanom kosom boje divljeg kestena. Neki od tih tipova moda su lagali,
neki sigurno i jesu. Ali svi, ba svi? To nije verovatno.
Drugi orman sa garderobom bio je izdeljen na pregrade koje su veinom bile prazne; u jednoj je,
ipak, nala ist kombinezon, u drugoj iste gaice sa kratkim nogavicama, dodue, za nekoliko
brojeva vee, ali sa ukurom koji se, sreom, mogao zatezati po volji. Obue ih; zatee i veza ukur.
Prslue ne nae. Ali ovo njeno staro prslue koje vie lii na traku... ako ga odmah opere i iscedi kao
arape...
Poneta naglim talasom pobune u sebi, ona baci prslue u ko. ta njime da pokrije? ta to ona ima,
to bi bilo u prsluetu sadrano? Nosila ga je, sve do sad, samo zato to su joj prvo majka, a zatim i
Mejtera Rua, govorili da mora. Sada je, bez njega, u ovom poutelom kombinezonu, izgledala ba
isto kao to bi i sa njim.
Skide, naglim pokretom, mantiju sa stakla i pljesnu rukama. "Monitore? Monitore!" Proteklih
nekoliko dana ve je koristila ovakva stakla, ali se u svakoj takvoj prilici oseala nelagodno.
"Da, madam." Plovee sivo lice bilo je u isti mah i puno potovanja i ravnoduno.
"Pogledaj me. Nedostaje mi jedan bitan deo enske odee. Koji?"
"Nekoliko, madam. Haljina, madam. Dugake arape i cipele."
"Osim toga?" upita ona, okrete se postrance i izdie se na prste. "ta jo?"
"Ne bih znao, madam. Mogao bih ponuditi nagaanje."
"Nemoj se truditi." Ona uze najmanju od raspoloivih mantija u prvom ormanu. "Zna li ko sam?"
Na tren je bila obmotana tamom, onda mantija pade na svoje mesto, oko njenog tela. Ali kapu nemam,
pomisli ona. Kape nema nikako.
"Prepoznajem Vas, gospoo. Vi ste generalica Nana. Ne znadoh Va identitet, do sada. Da li biste
eleli da Vam se obraam tom titulom, generalskom?"
"Kako god voli. Da li je iko pokuavao stupiti u vezu sa mnom?"
Monitorovo lice se rasplinulo u crtice koje su preletale s kraja na kraj ekrana; to je potrajalo samo
jedan sekund. "Nekoliko osoba, madam. U ovom trenutku pokuava kapetan Serval. elite li
razgovarati sa njim?"
Ona oseti da bi to ime trebalo da joj bude poznato. Meutim, nije joj znailo nita. Ona klimnu
glavom. Najbolje je da ustanovi ko je taj i ta hoe, i tako da rei stvar.
Lice monitora se preuredi. Revizija je donela boje, okruglu donju vilicu, velike gorde brkove.
"Generalice!" Energino salutiranje, koje ona vrati maltene refleksno.
"Generalice, meni je naredio generalisimo Usik da te obavestim o situaciji ovde."
Ona klimnu glavom. Gde li je 'ovde'?
"To je odred iz njihove Pratee konjike brigade, generalice. Rasporedile su strau oko nas, koja,
dok ovo govorim, straari rame uz rame sa nama. Zahtevao sam da njihova oficirka objasni takvo
ponaanje generalisimu Usiku, ali ona odbija."
"Ahmmm." Mejtera Nana duboko udahnu i poele da ima na ta da sedne. "Dozvoli da prvo
kaem, kapetane, da je zadovoljstvo videti te opet."
"Za mene takoe, generalice. Velika ast."
"Hvala, kapetane. ao mi je to si jo kapetan, dodala bih. Razgovarau sa generalisimom o tome.
Pomenuo si Prateu konjiku. To je naziv jedinice?"
"Jeste, generalice."
Vrati joj se uspomena na Potov kotli prepun kljuale vode. "Morae mi oprostiti, kapetane, ali
bila sam izvan veze proteklih nekoliko dana." Ali je oseaj bio kao da je proteklo nekoliko nedelja.
"Meni je reeno da je horda Trivigauntea krenula prema granicama naeg grada. Treba li da shvatim
da je ta Pratea konjika brigada njihova?"
"Jeste, generalice. Elitna regimenta."
Re 'regimenta' bila je sasvim nova za nju. Svejedno, ona nastavi. "ta je to trebala oficirka iz
Trivigauntea da objasni generalisimu?"
"Ja sam traio da ona objasni na osnovu ega ona i njene ene nameu strau oko naeg Juzgada,
generalice, kad smo tu ve, i straarimo, moji ljudi i ja." (Znai, to je njegovo 'ovde', gotovo
sigurno.) "Da vidimo mi ko je dao takva nareenja i sa kojom svrhom."
"A ona, koliko shvatam, nee da odgovori ni na jedno, ni na drugo."
"Nee, generalice. Samo ponavlja da su njena uputstva: da titi Juzgado, sve dok joj ne stigne
obavetenje da je te dunosti osloboena. Nijednu re preko toga."
"Generalisimo Usik zatraio je da me obavesti o toj situaciji. Gde je on?"
"U Kaldeovoj palati, generalice. Na veeri je sa Kaldeom. Javio mi je da je Kalde video tebe,
generalice, u svom staklu, i da je naredio da se na veeri uva jedno mesto i za tebe, za stolom.
Generalisimo Usik mi dade i uputstvo da od tebe zatraim da im se svakako pridrui na veeri, ako
si u mogunosti."
"Meni je potrebnije spavanje nego hrana." To joj je izmaklo, nehotice.
"Ti sebe goni prejako, generalice. To sam ja primetio i ranije."
"Moda. Moe li mi rei koja si nareenja primio od generalisima Usika u vezi sa tim
Trivigauntkinjama?"
"On je miljenja da su one saznale za neku pretnju Juzgadou, generalice. Od mene se trai da
saraujem. Trvenja izmeu moje komande i njihove ne sme biti uopte." Kapetan naini pauzu
prepunu znaenja. "Ili to manje... Ja treba da istraujem situaciju i javim se njemu sa sledeim
raportom, ako otkrijem ita znaajno."
"Njemu i meni."
"Da, generalice. Kao sad."
"I pukovniku Bizonu, nadam se. Ako ti generalisimo Usik nije rekao da javlja pukovniku Bizonu,
ja ti to nareujem sad. Reci mu da smatram da je poloaj generalisima Usika predostron."
Neko je kuckao na vrata.
"Pukovnik Bizon se sada takoe nalazi sa Kaldeom na veeri, generalice. Generalisimo Usik je
rekao da e ga obavestiti."
"Dobro. To e, dakle, biti sve, kapetane. Hvala ti to si me upoznao sa dogaajima." Ona uzvrati
njegovo salutiranje.
"Monitore, da li je pukovnik Bizon bio jedan od ljudi koji su pokuavali dobiti vezu sa mnom?"
Kapetanovo lice posive i izotri se. "Da, madam."
"elim da razgovaram s njim sada. On je u Kaldeovoj palati." Nejasno se prisetila da je tu palatu
videla prole godine kad je ila da prinosi rtve u Velikom mantejonu, ogromnoj zgradi na ijem se
proelju uzdizao red za redom prozora sa zatvorenim kapcima, poput naslaganih redova mrtvakih
kovega, dugakih, ali uzanih; tada se stresla i okrenula pogled na drugu stranu. "Evo me, za trenutak
u doi, eminencijo!"
Monitor ree: "Ja sam toga svestan, madam. Zamoliu nekog da pozove pukovnika Bizona pred
staklo, madam."
Ona e ga videti - i on e videti nju: ove umorne oi, beskrvna usta, kao to joj ogledalo maloas
pokaza; mokru kosu zalepljenu za lobanju, lice koje je svo crno od modrica, a nasred ela - krastu.
"Monitore?"
"Da, madam?"
"Govoriu sa onim ko doe pred staklo, ma ko to bio." Ovo je bila najtea odluka u celom njenom
ivotu, tea ak i od onog zatvaranja oiju u trenucima Kiprisine teofanije. "Nije potrebno da
govorim sa pukovnikom lino."
"Da, madam."
Proe minut. Dva. Sive crte lica potekoe, pretopie se, postadoe lice jednog mravog mukarca
ije su oi bile nekako u senci, kao nadsvoene, skrivene. "Da, generalice Nano", ree taj. "Ja sam
ljuk, voza Kaldeov. Kako ti mogu posluiti?"
Generalica Saba progovori, izgledajui sada ne kao ljutita nego vie kao mrtva krmaa. "Ona se
penje ovamo sa time, Svilo. Penje se uz ovo brdo na kome se nalazi."
"Ovo su neke vradbine", ree Sijuf.
"Ne slaem se, ali nemamo sad vremena za raspravu o tome." Svila ustade tako naglo da je Oreb
morao zaleprati da bi odrao ravnoteu. "Da ja vas napustim sada, to je vrhunac loih manira, znam
to; svi imate pravo da se silno ljutite na mene. Pa ipak, odlazim. Mejtera Mermer e ostati kao moj
zastupnik. Iskreno vas i ustro molim da mi oprostite, ali krenuti moram." Ve je preao pola puta du
stola.
Ksipias skoi na noge dok je Svila dugakim koracima prolazio pored njegove stolice. "Sam",
ree Svila. Nezaustavljen time, Ksipias pohita za njim, i vrata se zalupie za njima dvojicom.
Sabina glava se tre. Ona samosvesno pogleda oko sebe.
"Moramo govoriti o ovome", zaita Sijuf. "Mora opisati meni. Ne sad."
Majorica Hadale ispi do dna au vina. "Pamtiu ovu veeru dok sam iva. Zabava je bila - na
visini!"
Mejtera Mermer proaputa enili: "Trebalo je da poem i ja. On je ranjen i..."
Sijuf se glatko nametnu, prekidajui je. "Generalica Saba mi kae da on pati od loma skonog
zgloba, Meitera. Meitera? Tako te oslovljavaiu?"
Mejtera Mermer klimnu glavom. "Da, tako je. Zgloba. Koji mu je slomljen, mislim, prolog
fejdana. Kalde je tada pao. Ali... Ali..."
"On hramlje. Primetila to. urio, maloas, veoma, iao velikim koracima. Ali ne tako velikim
pomou desne noge. Stara maev... stari maevalac. Isto. Ali njemu leva."
"Kalde je pogoen i pitoljem igliarem", ree Mejtera pokazavi jedinom upotrebljivom rukom u
svoja prsa. "To je mnogo gore."
"Ne debeljaom, koja ubia tuda. Igliarem?" Sijuf pogledom zaokrui oko stola, traei
informacije.
Usik slegnu ramenima i rairi ruke. "Da, generalisima. Igliar je bio u ruci jednog od mojih
oficira. Mi se borimo da spreimo te strane greke. Pa ipak, one se deavaju, kao to i ti sigurno
zna."
"Izuzetan mlad ovek. Kod nas u Trivigaunteu ne raaiu se takvi. Zna li - koia to re? Ideie. Ideie
pukovnice Abande?"
Usik klimnu glavom prema Sijufinoj tabnoj oficirki. "Rad bih bio da ih ujem, naroito ako su u
nekoj vezi sa naim Kaldeom. Koje su to ideje, pukovnice?"
"Ja sam, pomalo, istoriar-amater, generalisimo. Vojni, ako smem tako rei."
"Svaki dobar oficir trebalo bi da je to."
"Hvala. Optuuju me da svoju teoriju podeavam da bi bila po volji generalisimi Sijuf, ali nije
tako. Prouavala sam uspeh. Ne samo pobedu, jer pobeda esto moe biti stvar sluaja, esto je stvar
brojane nadmoi ili sluajnosti. Ispitujem sluajeve kad male snage uspevaju da onemogue
ostvarenje nekog cilja snagama mnogo veim, za koje bi se dalo oekivati da pobede u roku od
nekoliko dana ili sati."
Saba se u meuvremenu pribrala. "Ja uvek kaem da presuuje briliantnost. Vojnika genijalnost."
Mejtera Mermer mrknu odluno, a Sijuf ree: "Pukovnica Abanda ne misli tako. Briliantnost, to
divno, kad briliantna nareenja neko izvri briliantno. O genialnosti ne kaem nita ier ne znam. Osim
da postoi retko, i da se na nju osloniti ne moe."
Bizon ree: "Imam i ja jednu teoriju, zasnovanu na posmatranju generalice Nane. Zanimae me da
uporedim moju teoriju i pukovnicinu."
"Ia pominjem Abandinu", nastavi Sijuf, "zato to mislim da Kalde Svila predstavlja tako divan
primer za nju. Abanda smatra da ne odluuie genialnost, niti iedan drugi kvalitet uma, nego energia,
usmerena naiveom iasnoom misli. Reci nam, Abanda."
"Uspeni komandanti", poe pukovnica Abanda, "jesu oni koji nastave delovati, i to pametno
delovati, i etvrtog dana. Oni istrajavaju. Ima kod nas jedna igra, tokom koje uesnici jau konje.
Koliko znam, to se ne igra ovde u Vironu. Ja sam prole godine lepe pare zaradila kladei se na te
utakmice."
Krajevi Usikovih brkova zaokrenue se malice uvis. "A, to nam svakako mora ispriati,
pukovnice."
"Ta igra oponaa rat, kao i veina drugih igara. U ovom sluaju, predstavlja podraavanje
konjikog okraja. Posle svakog gola, igrai imaju pravo da promene konje; ali nema menjanja
igraa, ak nema uvoenja zamene ako neko zbog povrede ispadne iz igre." Usik i njegov sin
istovremeno klimnue glavom.
"Ipak, igrai dobijaju odmor od dvadeset minuta, samo jedan, i zato mi razgovaramo sa njima
tokom prve polovine utakmice, i tokom druge; te dve polovine, zna, razdvojene su tim jednim
odmorom. Ustanovila sam da ono to odreuje ishod utakmice nije toliko prednost u golovima
postignutim u prvoj polovini utakmice; razlika u golovima tada, obino, i ne biva naroito velika.
Pobeuje onaj tim koji u drugoj polovini igra bolje i agresivnije nego u prvoj. Ja kad vidim da tim na
koji sam se kladila krene, u drugom poluvremenu, tako, odmah udvostruim iznos opklade, ako
mogu."
Sijuf klimnu glavom. Bila je to mala kretnja, jedva za irinu jednog prsta, ali je znaila da je
vreme za rasprave o sportu okonano. "Preimo sa terena gde se igra kili u ovai grad, Viron, gde
postoi borba tako ilustrativna. Ko pobednik? Rei, ne prerano, moe se sad. Iedna strana u rupama.
Iznad krstare i riu horda Virona i horda moie vladarke, ia titula glasi: Rani. Po drugi put traim da
vi sluate pitanje." Ona naini dramatinu pauzu. "Ko pobednik ovde?"
Niko ne odgovori.
"Mukarac? Tai mukarac Kalde Svila? Moe li to? Zapazite nogu slomljenu, ranu kroz prsa koiu
naa Meitera pominje. Ipak lovi on magiom enu koia mu potrebna, i gle, magiom ona bude
pronaena, on ostavlja hranu i priatelje i kod nje iuri. To, ak, ni veina ena ne sklona uraditi."
enila ree: "Njemu e biti potrebno mnogo vie pomoi nego to je moe jedan dedica pruiti.
Trebalo je da ga nateram da povede i mene."
Matak ree, preko Ksipiasovog naputenog tanjira: "Dvojica 'dedica'. Nema ni Njegove
svesnosti." Sijuf se, iznenaena, netremice zagleda u praznu stolicu do svoje.
Matak poluglasno dodade: "I ba mi prija to ga nema."
Narednik Pesak progovori u ime svih. "Nije se pojavio."
Kleei pored obezglavljenog tela Elandove druge zveri, sa koje su i sve etiri ape bile
odseene, Ustavica die pogled. "Ja u, ekaj, molim te, jednu stvar. Nastaviti. Dopustio sam sebi
mnogo, da kaem, zastranjenja. Iz razloga, hm. Entuzijazma. Zarazan, a? Ali ja, hm, koadjutor, ne bi...
Dozvol'te. Trebalo. Nisam video nikakvog boga. Moda e nam rtva pruiti neko saznanje."
Sveti no raspori ivotinju od grudne kosti do karlice. Pauk ree: "Proitaj ti to nama, zato ne, ne
moe od toga biti nikakve tete."
Ova jadna ivotinja pretrpela je itekakvu tetu, pomisli Mejtera Nana; ali je bar skonala brzo,
bol njen je prestao.
Pesak je ve podigao puku 'debeljau' do ramena pre nego to je Mejtera Nana primetila Urusa
koji je uveliko grabio uz spiralne stepenice u zadnjem delu mantejona, preskaui sve po tri
stepenika. "Ne pucaj!" viknu ona. Pesak ne opali. Sledeeg trenutka vrata na vrhu stepenita se
zalupie. "Pomislio je da emo mi prineti njega na rtvu", objasni ona Elandu. "Namerava li?
Neemo mi to raditi. Ja neu dozvoliti."
Ustavica, koji je kleao pokraj druge prinete rtve, ustade i snanim koracima poe ka ambionu.
"Ek-stra-ordinarno. A? Ekstra. Ordinarno. Sinovi moji i, ovaj, keri moja. Nita u, hm, poetku, a
sada ovo." Pesak opet sede na jedno od sedita za publiku i pognu glavu.
"Jedan, da kaemo, predgovor, je li. Uvod. Introdukcija, dozvolte. Potrebna, mislim. Prinoenje
osoba na rtvu upranjavalo se ovde u pro. U, dozvolte, molim vas, jednu stvar: prolosti. Ovde.
Mnogi od vas svesni toga. Znaju, je li. Zabranio, zabranio, da kaem: sadanji dralac bakulusa.
ezla, dakle. Skiptra."
O, bogovi, pomisli Mejtera Nana. Ovaj e sada rei da nam creva bufova govore da rtvujemo
Elanda. ta u sad?
"U praksi, dece, je li tako? Skoro uvek. Zato slati glasnika koji, ovaj, ne moe videti primaoca
poruke, a? Prinoenje osoba, i to dece, ali ni tad ne kao uobiajen postupak. Ne, ne, nikako. Samo u i-
zu-zet!-no kritinim situacijama. U najgoroj nevolji, da. Samo tad."
Liskun se pomeri. Stade tano iza Elanda.
"Pre mog vremena. Kao augur, je li? Ja bih - ja bih... Proglasio..." Ustavica naini pauzu.
Koatim akama stiskao je ivicu ograde ambiona, a pogledom je lutao prema obezglavljenim
leinama.
"Nikad, je l' hoemo jednu stvar? Nikad. Ne bih ja to mogao. Ne dete. Ne ak ni, heh. Urusa. A
sada! Utroba u dve strane rasporeena. Pratite me? Jedna strana za pastvu i grad. Druga za prinosioca
i augura. Za na, na, za na sveti grad - rat, smrt i razaranje. Zlo. Nevolje grdne i straobalne! Za, za,
dakle, ja u. Ponuditi. Osobu, je li. Ljudsko bie. oveka. Upozorio me Pes da moram. Mene."
Mejtera Nana ree vrsto: "Elande, moe li ti da vidi boanstva?"
On je pogleda sa blagim iznenaenjem. "Ne znam, generalice. Nikad nisam vid'o nijedno."
Nije bilo vremena za delikatnost. "Jesi li ikada imao enu? Mora biti da jesi!"
"Nego ta. Nebrojeno puta, pre nego to me bacili u jamu."
Ona se okrete Ustavici. "Ovaj nije podoban. Meni je to jasno, eminencijo, pa prema tome, mora i
te..."
Pesak ustade. "Ja sam podoban." I udari elinim palcem u svoja elina prsa, to je zazvualo
kao zveket tekog lanca.
"Ne misli, valjda, ozbiljno!"
"Da, gospoo, mislim ozbiljno." Pesak se pope, podmazanom preciznou, uz stepenike koji su
vodili ka oltaru. "On je doao. Pes Veliki je doao u Veliki mantejon."
Mejtera Nana, nerado, klimnu glavom.
"Obratio se Prvom govorniku i naredio mu da razgovara sa nama. Sa mnom. Tebe da izbavimo,
gospoo, zato to je i to deo njegovog plana. Njegov plan je najvanija stvar koja postoji, gospoo."
"Svakako."
"Ti to kae", ree on, nastupajui ka njoj, zastraujui kao talus, dvesta dvadeset pet kilograma
metala, "zato to su te tako uili u nekoj palestri. Ja to kaem jer to u svojoj pumpi znam. On je rekao:
izvucite Nanu, onda prinosite rtve, onda u ja doi i kazati vam ta sledee da radite. Pes je rekao
to."
Ona, pokorno, opet klimnu glavom.
"Zato smo uhvatili i bioloke, a onda sam pomislio da to moda nee biti dovoljno, pa smo
uhvatili i dva boga."
"Dva bufa, narednie."
"Nek su bufovi; nije bitno. Ali bufovi nisu nita postigli, a sad i ti kae, i on kae, da ovi bioloki
takoe ne valjaju, gospoo." Pesak se naglo okrete, tako da je sad bio licem u lice sa Ustavicom;
gurnu puku sa debelom municijom Ustavici u ruke. "Znao sam ja, patera, i pre nego to si proitao iz
creva. Jesi li ikad eleo da umre?"
"Ko, ja? Pa - ne."
Lae, pomisli Mejtera Nana. Znam ja kako je to, a zna i on.
"Ja elim da umrem." Pesak pokretom pokaza kriljca, Bituma i Liskuna. "ele i ova trojica.
Moda nee to da kau, ali ele. elim umreti za Pesa; i umreu, odmah sad." On kleknu i zagleda se u
pod, a Ustavica bespomono pogleda puku.
Mejtera Nana promrmlja: "Ako bi ti eleo to da izbegne, eminencijo, svakako je dopustivo da
neko drugi, neko ko se bolje razume u naoruanje, obavi to umesto tebe."
"Ti si, ovaj, saglasna, generalice?"
Ona uzdahnu. "Ponekad su generalima potrebni narednici koji e ih podsetiti na izvesne dunosti.
ini se da je tako. Bez obzira na to da li sam ja uila u palestri ili ne, narednik Pesak je u pravu.
Pesov plan jeste najvanija stvar u celom ovom svitu. rtva je dala svoj pristanak."
Pesak, i sad na kolenima, promrmlja: "Hvala, gospoo."
Ona kleknu pokraj njega. "Ja sam ula da i hemijski ljudi imaju mogunost da se... razmnoavaju.
Ti to nikad nisi radio?"
Liskun ree: "Nije niko od nas etvorice, generalice. Osim toga, enskih nuklearno-hemijskih
osoba gotovo i da nema vie - jedva da je ijedna preostala." A Pesak ree: "Nisam, nikada."
Ona ustade i okrete se opet Ustavici, pa prui ruke da uzme puku od njega. "Nisam ni ja nikad
ispalila metak iz debeljae, eminencijo, ali znam kako debeljae rade. Osim toga, gledala sam kako
ljudi pucaju iz njih. To sam videla hiljadama puta, od kad je ovo poelo."
"Ne, Mejt... Ne, generalice."
"Molim te, eminencijo. Za tvoje dobro."
On je uutka tako to podie puku i uperi je nespretno u Peska. "Dabome. Ba za moje dobro.
Generalice. Ja moram izvriti, ja, ovaj, sveto delo. Samoportvovan. Odgovornost iskljuivo moja.
Prati me? Inae, krivino delo, ne? A i verski, verski gledano. Bio bih iskljuen iz, ovaj, aktivnog,
je li, svetenstva."
Njegov hripavi dah kao da je ispunio itavu mantejonsku dvoranu. "Za njega, za, ovaj, najvieg
boga. Za Pesa!" On prstom poe potezati obara.
"Ne tako, eminencijo", ree Mejtera Nana. "Postoji konica. Osim toga, ako ti puku dri na taj
nain, ona e da te osakati, jer, ona se i trgne unazad. Tako je, bar, meni reeno." Ona namesti puku
u njegovim rukama valjano. "Dri je vrsto i pritegni je veoma uz rame. Ona e te, tada, samo
odgurnuti unazad. Ali ako je dri labavo i ako pokuava da izbegne dodir s njom, tresnue te kao
mouga."
Pesak ree: "U glavu, patera, to je najbolje."
"Ja sam augur ovde", ree mu Ustavica i opali.
Pucanj je grunuo kao grom, zagluujue, u zatvorenom prostoru mantejona. Pesak se pridie na
noge; u prvom trenutku mejtera Nana nije videla gde ga je metak pogodio. Pesak se munjevito okrete
ka svetom prozoru, diui ruke visoko i irei ih. Zau se neki sablasni zvuk koji je mogao biti krik
bola ili grubi smeh. Crna tenost pokulja iz Peskovog grla, pljusnu obilato na istu crnu mantiju koju
Mejtera Nana tek to je obukla.
A svete boje poee jo pre nego to se Pesak stropotao na oltar.
Mejtera Nana je mirkala, zurila, opet mirkala. Ekran je bio prepun; ne jedno lice, nego dva, koja
su se gurala u istu sliku. Jedno lice je blenulo, zevalo i hvatalo vazduh, ali drugo je zrailo snagom,
lice velianstveno i pravedno; i vie nego pravedno - lice nemilosrdno, ali i ohrabrujue. "Moj verni
narode", naglasio je dvoglavi Pes, "Primi blagoslove svoga boga."
"Vidim ga!" povika neko. Po glasu, Mejtera Nana zakljui da je to rekao Pauk, ali nije mogla biti
sigurna.
Pes je bio tutnjava groma, Pes je bio vetar koji nosi sve pred sobom. "Odnesite ovog
najplemenitijeg od svih mojih vojnika u Veliki mantejon. Govoriu..."
Nestade slika. Sada su iz glavnog procesora u ekran stizale samo tmurne ute i svetlucave crne
boje u trakama. Onda, mnotvo zmija koje su se uvijale, dok su po njihovim leima trkarale
korpije; a iza toga oni - Pauk i Mejtera Nana, Eland i Ustavica, Liskun, kriljac i Bitum - videe lice
Ehidne izoblieno od bola.
Vrati se Pes, pouzdan kao da Ehidne nikada nije bilo. "Tamo e ga na prorok Njorka vratiti
nama."
11. LJUBAVNICI
Dok se lebdelica podizala od tla, Hosaan ree: "Imam da ti kaem desetak stvari, Kalde. Znam da
nee biti vremena za sve, jer donde ima samo etiri ulice."
"Znam ja gde je to. Pouri!" ree Svila otro. Ksipias mu poloi ruku na rame. "Lake, mome."
Hosaan baci pogled na malo ogledalo iznad glave; zagleda se Svili u oi. "Zato u ti prvo rei ono
najvanije. Ti misli da u Velikom mantejonu nee biti nikoga kad Zu stigne tamo, i da e ona, zbog
toga, otii."
"Da!"
"Ali nije tako. Rekoh ti da sam morao otii do stakla na razgovor sa generalicom Nanom. Zbog
toga sam i zakasnio." Lebdelica napravi nekoliko otrih zaokreta, veoma se zanosei; tim
manevrisanjem uspe da obie i prestigne jednu nosiljku sa osam nosaa.
"Posle emo raspravljati o tome, rekoh ti."
"Dobro. Ali zbog onoga to je Nana kazala, zakljuio sam da bi bilo pametno da zavirim u Veliki
mantejon. Tamo se nalaze trojica augura i par hiljada ljudi."
"A Zumbulu jesi li video?"
Hosaan odmahnu glavom. "Ne, ali lako sam je mogao prevideti, Kalde. Ona nije tako visoka kao
ona crvenokosa. U toj gomili bilo je mnogo ena sa raznim ivotinjama."
Oreb proguna "Ne se-e."
"Vea je verovatnoa da se ona i sad nalazi negde napolju, Kalde. Ako je ila peice uz Palatin u
ono vreme kad je Gljiva rekla da je ila, onda nije mogla, do ovog trenutka, stii u Veliki mantejon."
Ksipias upita: "Zato su svi tamo, mome?"
"Dogodila se sigurno jo neka teofanija - mora biti da je to. Zna li ti da se Pes pojavio Njegovoj
svesnosti?"
"Ne, mome! Nikad ni uo!"
"Ja sam uo", ree Hosaan. "Ali samo kao glasinu. Misli da narod zato dolazi?"
Svila zavrte glavom. "To je bilo u molpindan; dakle, odavno vie nije svea vest." On zastade, pa
dodade, govorei napola za sebe: "ta to znai, kad se umrli bog digne iz mrtvih?"
Niko mu ne odgovori. Letelica je hitala dalje, iznad tla.
Uskomeana gomila ljudi ispunjavala je itavu Zlatnu ulicu. "Stoj!" naredi Svila Hosaanu. "Ne!
Daj da se podignemo malo vie, ako moemo. Video sam je. Okreni."
"Blizu nas, Kalde?" Letelica se uzdizala od plonika ulice, silovito hujei duvaljkama vazduha.
"See!" uzviknu Oreb. "See ma-ca!"
"Dve ili tri ulice nizbrdo. Okrei!"
Umesto da se okrene i poe natrag, letelica jurnu napred. "Tvoja ptica je u pravu", ree Hosaan
Svili. "Predugo bi trajalo da se probijamo kroz tu gomilu, ali zato moemo skrenuti ovamo..." On
naglo zavi u jednu strmu, uzanu uliicu stisnutu izmeu nekih visokih zidova. "Onda preseemo u
Zlatnu, ali tako da budemo iza nje. Ii emo sa narodom, tako e biti mnogo bre."
Svila udahnu duboko, pa izdahnu. Bolna slabost u njegovim prsima poputala je, postepeno; ipak,
inilo mu se da ve danima nije napunio plua kako valja i treba. "Kazao si Rogu da ti je ime ljuk",
ree on vozau. "Vidim da si naao i odeu slinu konobarskoj - negde u Kaldeovoj palati,
pretpostavljam - a cilj ti je bio da pomogne konobarima u posluivanju, veeras."
"Volim da budem od koristi, Kalde."
"Znam ja to, ali moglo bi da bude od koristi za tebe da mi objasni zbog ega si uradio te dve
stvari, pre nego to naemo Zumbulu - ako je naemo. Kae da ima desetak stvari da mi saopti.
Neka ta bude, sada, prva na redu."
I dalje majstorski manevriui lebdelicom, Hosaan nae vremena da baci pogled preko ramena, ka
Ksipiasu.
"Ako ja u majstora Ksipiasa i u Mejteru Mermer ne mogu imati poverenja, onda ni u koga ne
mogu. Ako sad objasnim ove tvoje postupke - a, vidi, mislim da to mogu - hoe li mi rei da li sam
pogodio?"
Na jednom uglu zavrtee se oko sebe kao da su upali u vrtlog. "Bojim se da neu. Generalica Nana
kae da je Sijuf opkolila Juzgado. Zato sam i doao na pomisao da proverim Veliki mantejon."
"Gde je ona bila i kako je saznala za to?"
"Ne znam, Kalde. Nije rekla, a ja nisam pitao. Kazala je da joj je to saoptio jedan od Usikovih
oficira. Usik je njemu naredio da pokua stupiti u kontakt s njom."
Ksipias ree: "On je otiao dok je ovaj ljuk posluivao meze, mome! Zato to je doao jedan
drugi kelner po njega, sea se?"
"Kasnije, kasnije - kad sam ja zatraio od Gljive da ustanovi prema kom mantejonu Zumbula nosi
svoju ponudu bogovima."
Njihova letelica ukoso ue u Zlatnu ulicu i poe se gurati kroz peake koji su izmeu sebe
razgovarali.
"Zna kako ona izgleda", proguna Svila. "Na sebi je imala crni kaput. Mislim da je nosila nekog
velikog zeca."
"Maca ri-a", obavesti ga Oreb. "Ria lo-e."
"Dobro kae ovaj ptican, mome! Ona mrava je rekla da ta ivotinjka pria!" Pre nego to je
Ksipias zavrio te rei, lebdelica poe usporavati; stade; krov kliznu u stranu i dole, uvlaei se u
rubove putnike kabine.
Dah jo jedan potrajala je Svilina neizvesnost, miljenje da je moda greka. Ta mlada ena koja
grabi napred, nosei pod mikom neko stvorenje narandastog krzna: suvie je visoka, suvie vitka.
Ali koljka letelice blago gurnu njenu nogu, ona se okrete, Svila ugleda njeno lice.
"Zumbulo!" Skoio je na noge, refleksno, i tokom jednog trenutka bio je napola izvan vozila (a ona
vie nego napola u vozilu) i ljubili su se.
Kad se taj poljubac zavrio, leali su licem u lice na mekanom konom seditu, ali ona leima
vrsto uprta u naslon sedita dok je on praktino padao preko ivice; a Ksipias je stajao iznad njih i
mahao sabljom da bi gomilu prolaznika odrao na odstojanju. Njih dvoje se nekako domogoe
sedeeg poloaja, ali ruke im nisu pristale da se razdvoje. "Ja se plaio da si poginula", priznade
Svila.
A Zumbula: "Prokleto malo je nedostajalo da stvarno umrem, ali... Ja..." Oi su joj plivale u
suzama. "Zar ne moemo da podignemo krov od ovoga?"
"Ne znam kako se to radi."
"Ja znam." Oslobodila je ruke i preskoila naslon prednjeg sedita - razmah suknjom i naboranom
podsuknjom, sev nogu i skerletnih cipelica sa iljatom potpeticom - i nala se na vozakom mestu.
Ksipias se hitro sagnu, krov je ve tekao uvis, zaklopio se, potamneo gotovo do potpune
neprovidnosti.
Ona obrisa oi. "Pazi, sad se vraam. Hvataj me." Prevalja se preko naslona i pade na njega tako
da ju je Svila morao uhvatiti; leei u njegovom naruju, poe ga opet ljubiti. Nikakav govor nije bio
potreban; njeni poljupci su govorili: Tuci me, postidi me, izgladnjavaj me, radi od mene ta god
hoe, samo me ne ostavljaj. Nikad nita od toga ja neu initi, mislio je Svila i nastojao da to
poljupcima iskae.
Kad se razdvojie, on jeknu: "Odakle da ponemo?"
Osmehnula se. "Ovo je bio poetak. Volim te. Hajde da ponemo odatle. Nisam se ovako oseala
jo - jo od kad si skoio kroz moj prozor."
On se nasmeja, a ona se okrete Ksipiasu. "Ovog puta te poznajem bar malo. Ti daje asove iz
maevanja, a ja hou da uzimam ba takve asove. Je l' ti uvek ide svuda s njim?"
"to god vie mogu, keri!"
Svila je upita: "Gde si bila? Moji ljudi su te traili svuda."
"U jednoj uasnoj staroj kuerini u Orili, gde me je, po Njorkinom nareenju, drao jedan
vojniina veliki kao ova kola. Njorku mora biti da poznaje, on kae da poznaje tebe. Tartaros me
pustio na slobodu." Zumbula se isceri osmehom devojice od dvanaest godina. "Ti veruje u ove nae
bogove, a ne veruje kad ti kaem da me je Tartaros oslobodio. A ja u bogove ne verujem, al znam da
je tano tako bilo. Je li: ne zamera mi ako te ne zovem 'dragi'?"
Svila odmahnu glavom. "Ni najmanje."
"Previe ljudi sam zvala tako. Nai u neto drugo, neto dovoljno dobro, ali za to e mi moda
trebati jo neko vreme." Ona se opet okrete Ksipiasu. "Postoje ovde pomona sedita, na rasklapanje,
koja se nalaze u naslonu toga gde si ti. Na njima bi ti bilo udobnije."
"Keri, meni bi najudobnije bilo napolju! Kako se otvara ovaj drndavi krov?"
Ona poloi ake preko njegovih. "Ostani ti unutra, inae nas dvoje ima zaas da budemo goli i
oznojeni, a to bi ipak trebalo da radimo na nekom finijem mestu. Gde nam je ofer?"
"U lovu!" Ksipias naglim trzajem otklopi jedno pomono sedite, sede i, uz dosta savijanja i
dovijanja, uspe da vrati sablju u korice. "On i Svilina ptica love tvog maora!"
"Auh, tano, ispustila sam Tika, a kotao me je pet kartica."
Svila ree: "Kad si se oslobodila - a biu Tartarosu veno zahvalan za to - trebalo je da doe
kod mene."
Zumbula odreno zavrte glavom.
"Razumem. Nisi ni ti znala gde sam ja."
"Ne, ne razume. Znala sam. Znala sam ja tano gde si ti. U Juzgadou ili u Kaldeovoj palati. Svi
koje sam pitala hteli su da razgovaraju o tebi, i svako je rekao da si na jednom od ta dva mesta. Ali
izgledala sam... ta da kaem. Kao svaka druga drolja u Orili, samo jo gore; i smrdela sam. Nije bilo
mogunosti da se operem, osim, moda, sasvim malo. Pokuavala sam, ali kad je voda prljavija nego
lice, onda to ne pomae mnogo. Htela sam miris, puder i ealj za pridravanje kose, ali kosu je
trebalo prvo oprati, pa osuiti. Pokuala sam da se vratim u Krvovu kuu. Zna o njoj?"
"O tvom pokuaju da se vrati tamo? Ne."
"Pa, ista odea, isto rublje i jo mnogo toga. Zna ti na ta bih ja liila bez svega toga?"
"Znam", ree Svila. "Na Kipris lino."
"Hvala. Liila bih na deaka, ali na kome su se sise oklembesile do pojasa. Video si me nagu."
Svila oseti da mu se lice zacrvenelo. "Nisu bile do pojasa. Ni priblino."
"To je problem ko ima velike sise", objasni Zumbula Ksipiasu. "to su vee, nie padaju, osim
ako ima ime da ih pridrava. Da li e mi one smetati u maevanju?"
"Hoe ako mlataraju, keri! Ali ima tu naina! A misli da ja, koji se time toliko dugo bavim, ne
znam te stvari?"
"Predajem se u tvoje ruke, majstore Ksipiase." Ona mu, postrance, uputi jedan vragolast osmeh,
onda ovlano dotae Svilin obraz poljupcem. "Mislila sam ja da idem na asove jo onda kad smo se
viali pre mog odlaska od Krva. Kad smo izili iz kreveta, rekao si da ja ne mogu biti dobra
maevalka, da bi bolja bila neka riba sa kraim nogama, a koja manje pazi na svoj izgled, ili tako
neto. Zato sam mislila da nauim, pa da te iznenadim."
Svila, zanemeo, samo klimnu glavom.
"Ja dobro pleem, zaista dobro, iako nikad nisam uzimala asove iz toga, pa sam mislila da bih uz
asove nauila i ovo. E, al do Krva je daleko, a Njorka mi uzeo sve pare, zato sam se okrenula,
obrnula i otila kod Orhideje. Ona mi je pozajmila lovu i dala mi da se operem i, zna, sredim. Kad,
ona kae: Krva oledili. To mi je rekla tek sad, pre nego to sam pola na pijacu. Da li si to znao? Da
je Krv mrtav? Jo od fejdana, kae ona."
"Znao sam. Ja sam ga ubio." Zumbuline oi se rairie, a Svila oseti ponos, ali duboko u sebi, i
stid. "Ubih ga maem koji mi majstor Kspias dade na pozajmicu, i, inei to, ma upropastih. O
pojedinostima radije sad ne bih govorio. Razumem zato si htela da se vrati, ili bar verujem da
raz..."
"Sve moje stvari su i sad tamo! Odea, nakit, sve to imam!"
"Osim toga, raunala si da se tvoj voza moda vratio tamo, u to sam siguran. Takoe razumem
zato si se vratila kod Orhideje; oekivala si, i dobila, pomo od nje. Iz istog razloga sam i ja otiao
kod nje pre neki dan; pomogla je i meni - naao sam enilu tamo. to me dovodi do jedne stvari koju
je trebalo da pomenem ranije. Kako se zvao taj vojnik? Taj koji te je drao pod nadzorom, po
Njorkinoj volji?"
"Hamerston." Dve majune bore pojavie se na Zumbulinom elu. "Kaplar Hamerston, imao je na
sebi inove zelembakog kaplara, ali nafarbane. Sad si ti najednom poeo zbog neeg da se brine,
vidim to. ta je?"
"Trebalo bi mi jedan sat da lepo objasnim ta je." Svila slegnu ramenima. "Nastojau da budem
saet. Volim te mnogo, veoma mnogo."
"I ja tebe!"
"Poto te volim, imam ta da izgubim; naime, imam koga da izgubim - tebe - a to znai da moram
da te uvam. Veini mukaraca valjda ceo ivot prolazi tako, ali za mene je to neto nesviknuto."
"ao mi je. Nastojau da pomognem. Zaista hou."
"Znam da hoe. Izlagae sebe opasnostima, a to me brine vie nego ita drugo."
Neko pokuca po poluprovidnom 'svodu' iznad njih.
"Evo, vidi, ve sam zaboravio neke od mojih obaveza. Obeao sam enili da u joj pomoi da
nae Njorku, a taj Njorka te je oduzeo od mene. Da li zna gde je on ili gde je taj narednik? Znam da
je pateri Inkusu veoma stalo da ga pronae."
Ksipias ubaci: "Zar ti se ne ini da napolju stoji ljuk i kuca nam na prozor, mome?"
"Pusti ga da ue, molim te."
"Pa, ne znam kako se otvaraju prokleta vrata!"
"To e nam, dakle, dati jo malo vremena. Reie ti to uskoro, siguran sam."
Zumbula se zakikota. "Suvie dugo si se ti druio sa osobama kao to sam ja. To Njorka kae o
kuama. A gde je on, to ja znam, ili bar gde je bio: u jednom ruevnom starom mantejonu u Sunevoj
ulici. Je l' to bio tvoj? Mantejon? Neko mi je tako rekao, kad smo ili tamo."
"Bio je." Svila uvide da se poeo smekati. "Star jeste, i u prilino oronulom stanju, zaista, ali
voleo sam ga, ili sam mislio da ga volim. Valjda ga na neki nain volim i sad."
Jedva vidljiv na drugoj strani zatamnjenog 'svoda' putnike kabine, Hosaan pokuca jo nekoliko
puta. Zatim to ponovi, ali otrije.
"Tamo se Kipris pojavila na tvom svetom prozoru? Orhideja mi je rekla. Desilo se, kae ona, za
vreme Fidejine sahrane. Znala sam Fideju, ao mi je to nisam bila prisutna tamo. Imam ja jedno
malo svetilite za Kipris..." Zumbula zastade, zubima grickajui punu donju usnu. "Naime, imala sam.
Je li kua stvarno razvaljena? Orhideja kae da jeste."
Svila se priseti kako mu je Krvova vila izgledala dok su njega spasavali odatle. "Veoma je
oteena, svakako."
"Ako je samo oteena, mogli bismo otii tamo!"
On pokretom pokaza na svod iznad i oko njih. "Dok ljuk stoji napolju i kuca na ovo? ljuk je bio
jedan od Krvovih vozaa. Sigurno ga zna - on je bio onaj koji te je odvezao u grad da bi se mogla
sastati sa mnom u Erminovom hotelu."
"Divno! Eto, neka nas on poveze."
Ksipias uzviknu: "Mislim da sam shvatio kako ovo ide! Da ga pustim unutra, mome?"
Svila klimnu glavom, i jedan deo svoda, i to zadnji na toj strani, otklopi se i uvue u stranu vozila.
Hosaan se sagnu unutra i prui ruku da otvori i prednji deo. Oreb, koristei to, prolete munjevito i
spusti se na Svilino rame, sav uzleprao od uzbuenja i indignacije. "Loa ma-ca! See ma-ca!"
Hosaan kliznu u vozako sedite. Narandasta i bela ivotinja koju je drao zaita: "Jaoooo.
Jaooooo meeeeen."
"Bogami se imalo juriti za njim, Zu", ree Hosaan Zumbuli, "ali smo ga ukebali u jednom
orsokaku gde je pokuao da se provue kroz neku rupu."
"Ti krvari!"
"On se i borio. Ako e ga neko drugi drati, uzeu kutiju za prvu pomo."
"Jaoooo meeeennn", ree narandasto-uti katahrest. "Leeeepa daaaam... ne daiiiiii... ubiiijuuu."
"Nee ova lepa dama dati da tebe ubiju", utei ga Svila. "Bar ne u sledeih sat-dva." A ljuku
ree: "uj, zamolio bih te da nas odbaci do Krvove kue i da nam pomogne da odatle iznesemo
Zumbulinu imovinu." Jedan trenutak zastade i zagleda se u Zumbulu. "Posle toga idemo u
Prolokutorovu palatu." Vozilo kliznu sa mesta, a Svila dodade: "Tamo bi lako moglo da nam zatreba
oruje, ali po oruje bismo morali poi u Kaldeovu palatu, a to sebi ne moemo dozvoliti. Nikad se
ne bih izvukao."
Ksipias uze malog katahresta od Hosaana. "Imam svoj ma, mome!"
Dok se pesma duvaljki pojaavala do priguenog urlika, Svila zamiljeno klimnu glavom.
"Nadajmo se da e to biti dovoljno."
"Moemo nas dve, moda, i u baru ova pia koja elim", ree Sijuf enili, "ali u mom stanu mnogo
lepe, zar ne?"
"Ja sam popila tri uz veeru." enila ovo namerno ree preglasno. "Ako u poeti da padam na
pod i da se svlaim, bolje da to ne bude na javnom mestu." Poe zainteresovano razgledati Erminovu
selariju. "Ali nam za to treba soba, a?"
"Osoblje nainilo aranman za mene u tom pogledu dok mi na paradi sa tvoim priateljem
Kaldeom", ree Sijuf i zaustavi jednog konobara u livreji. "Moi apartman uz veliko stepenite, da?
Broj sedamdeset devet?"
Konobar odmahnu glavom. "Mi u Erminovom nemamo apartman sedamdeset devet, generalice."
"Generalisima. ekaj, pokazau ti." Dok se enila smekala i trudila da izgleda kao nevinace,
Sijuf iz depa izvue klju.
"Ah!" Konobar klimnu glavom. "Broj sedam-devet. To je dvokrevetna soba, mi je zovemo 'soba
Lirihord', generalisima. To je desno od tebe, na samom vrhu velikog stepenita. Ne moe promaiti."
"Soba, kae. Vie od iedne sobe, rekoe meni."
Konobar spusti glas poverljivo. "Nai apartmani imaju po etiri sobe, u stvari, po pet, po est,
kako koji, ali mi za ceo apartman kaemo 'soba' zato to nam je tako zgodnije. U tvom, u sobi
'Lirihord', koja se tako zove zato to u muzikoj odaji ima taj instrument, ti ima zapravo jedanaest
soba i tri kupatila, a i balkone, i tako dalje. Tri spavae sobe ima, selariju, cenatiunkulu za formalne
veere, kutak za doruak, radnu sobu..."
Ona mu mahnu da zauti. "A vi imate vinskog kelnera, dobrog, koi zna?"
"Podrumara, generalisima. On je u Kaldeovoj palati u ovom trenutku, koliko je meni poznato."
"Dolazim odatle. I on, uverena. Poalji ga meni im stigne."
Sijuf se okrete od konobara, pokretom pozva enilu. "Mukarci tako glupavi, zar ne? Zato
neprivlani, uglavnom. ak i najfinii meu njima. Iednu stvar o njima kaemo mi u Trivigaunteu:
mukarac za dunost, devoika za uivanje."
enila krotko klimnu glavom, trepui da bi pokazala da ovu informaciju postepeno usvaja. "U
Trivigaunteu?" upita ona. "Tamo je tvoj dom? Nisam ja navikla da doivim naklonost prema nekome
ko je iz tako dalekih krajeva."
"Prirodno, prirodno. Ia tamo imam kuu prostraniu od ovog Erminovog hotelll-la, to nasledila od
moie mame. Izvan naeg grada imam i seosku kuu proirenu za odmor i za obuku moih konja. I za
lov, dve kue, jednu u peini gde sveie. Ti lovi li moda? Pokazau ti. Oduevie se mislim, mada
na nekim mestima ne moe staiati tako uspravno, mislim."
"Rado bih uila. Mislila sam da ste vi svi istono odavde. Na Kalde, ja ga zovem patera, ree
neto o atorima koji su tamo negde. U svakom sluaju, ba je slatko to ima i ovaj apartman ovde,
to inae nisam ni slutila."
Drei se pod ruku, one pooe uz iroko stepenite. "Imam ia i moi ator blizu vaeg grada, i moi
glavni tab, koi u primai blie, uskoro. Ali i ovo veoma pogodno, kao to vidimo. Kod atora ia
ve dobro lovim, pa moda neu morati da te vodim kui na uenje, moe i ovde. Mi ve ubili tri
letaa i uhvatili iednog takoe."
"etiri letaa?" Zaprepaena, enila nakratko zaboravi da glumi divljenje. "Nisam verovala da
to iko moe."
Sijuf se nasmeja. "Pre devet godina u Trivigaunteu iedna druga ubila iednu leteu osobu, ali ne
uhvatila ono okruglo na leima koie gura napred. Zaboravljam tu re."
"Pojma nemam."
"Pomou onog prvog mi dadosmo krila naim pterovojnikinjama. Ovai drugi sluai, ulovila ia;
takoe to to gura; ali leta nam io ne kae kako to dejstvuje."
Sijuf ovlai usne, a enila prvi put oseti strah. "Nee io da kae nama. Ali uskoro. On, kao i svi
mukarci, glup, ali ak ne ni fini, nego malean i tanak. Mi uzeli njegovo odelo i radimo stvari sve
dok ne postane priatelj. Ovo tebe ne zbunjuje, nadam se?"
"Mislim da sam razumela."
"Skinule mi njega, i, da vidi. Nimalo fini. Ia imam pet mueva, i svaki finii od njega. Moda bi ga
ti htela? Mi kad zavrimo s njim, dam ga tebi."
"O, ne! Ja ga ne elim, Siuf."
"Dobro."
"Ja, u stvari, uopte ne volim mukarce, sem patere i onog drugog."
Stigoe na vrh Erminovog irokog, velikog stepenita sa debelim sagom. Sijuf pogleda desno,
spusti pogled na svoj klju. "Moe mueve ja volim ponekad, ali ena voli ponekad i drutvo svog
lovakog psa. Nadasve volim devoike visoke i jake; krne. Naivie to. Pria mi, vidi, u poetku
izvestan otpor."
Mejtera Mermer zastade i zagleda se netremice u udnu povorku koja je prelazila Ulicu
mantejonsku; to je, dodue, bilo prilino daleko, ali batina Mejtere Rue pojaala je vid Mejtere
Mermer neuporedivo. U sjaju ulinih svetiljki, videla je jednog krupnog oveka, robusnog izgleda, za
kojim je iao jedan manji, toliko mrav da se inilo da je sastavljen od tapova. Za njima, trojica
vojnika, a oni su bili krupni i zgodni kao i svi vojnici; Mejteri se uinilo da dvojica vojnika nose,
izmeu sebe, jo jednog, etvrtog. Iza vojnika naiao je jedan visoki augur, i - i...
"Sibilo! O, sibilo! Generalice, generalice Nano! To sam ja, sibilo!" Mejtera Mermer od radosti
bukvalno odskoi u vazduh. Malena sibila koja je hodala pored visokog augura obazrela se, a onda
zinula od iznenaenja.
Delovi nasleeni od Mejtere Rue poboljali su jo mnogo toga u grai Mejtere Mermer: ona sad
potra Mantejonskom ulicom kao krilata. Ni Oreb ne bi bre prevalio tu razdaljinu. Pridravajui
svojom jedinom upotrebljivom rukom mantiju, ona projuri kao topovsko zrno izmeu nekolicine
grubijana koji su se vrzmali ulicom, sudari se sa vodeim vojnikom, pri emu kod obe strane zazvea
metal, a Mejtera se zadihano i zbrzano izvini, najzad zagrli, jednoruko, Mejteru Nanu.
"To si ti, to si stvarno ti! Toliko smo se brinuli! Ne zna koliko! Ne moe znati, a kad je patera
rekao da si dobro, pomislila sam da se najgore upravo tad dogodi - kad svi kau da je opasnost
prola, ba tad neko pogine, o, Hierakse! O, Scilo! O, Telksiepeja! Naprosto, nisam mogla to
podneti. Ti si bila svetlost mog postojanja, sibilo. Znam da ti to nisam nikad rekla, ali bila si, bila si!
Da sam morala iveti sama u kenobi samo sa Mejterom Ruom i onim hemijskim, pukla bih. Poludeli
bismo svi!"
Mejtera Nana se smejala, grlila je Mejteru Mermer i pokuavala je odii sa tla, to je bio pokuaj
toliko smean da Mejtera Mermer uskliknu: "Prestani, kvrcnue ti neto!" Ali ni ta glupost nije bila
vana, nimalo, jer Mejtera Nana bila je tu, nasmejana, ista ona draga Mejtera Nana, samo jo i bolja
jer se uspela vratiti iz Tartaros-bi-znao kog podzemnog budaka - nije bilo na celom svitu keri i
majke tako bliske, niti bake i unuke tako bliske, ne, ni upola tako kao njih dve; nijednog deteta ni
unueta voljenijeg.
"Silno sam srena to sam se vratila, Mejtera", proglasi Mejtera Nana, im je uspela da obuzda
svoj smeh. "Do ovog trena nisam znala koliko srena."
"Gde si bila? Draga, draga sibi, curice moja lepa! Patera je rekao da su te ugrabili, da te dre na
nekom jezivom mestu ispod grada, a posle da te ne dre vie, da si sa nekim vojnicima, ali
generalisima, ne ona debela nego ona druga, rekla je da si mrtva, i, jao sibilo moja! Kako si mi
nedostajala! elela sam da upozna enilu, i jo elim, jer mi je enila kao druga unuka, ali niko,
niko u celom svitku ne moe mi ikad znaiti koliko mi znai ti!"
Visoki svetenik ree: "Pa, dozvolite - Viron... Ceo Viron, je li? Ima ta ista oseanja kao ti,
Mejtera. Pogledaj samo, hm, ljude."
Glave su se ve okretale ka njima, narod je pokazivao na tu stranu.
Mejtera Nana razmahnu obema rukama i dobaci posmatraima, vrhovima prstiju, est poljubaca;
onda se oglasi srebrna truba, ona koju je Mejtera Mermer ve jednom ula, u Sunevoj ulici, onog
hieragdana koji nikad nee biti zaboravljen, kad se Kraljica 'Svitka' ispoljila prilikom prinoenja
poslednje rtve. Sada taj isti glas odzvoni od svakog zida i svakog kamena u ploniku, kao poziv u
bitku: "Ja sam generalica Nana! Njegova eminencija i ja proveli smo neko vreme dole u tunelima gde
se Ajuntamiento krije. Uputstva nam je dao Pes lino. Idemo u Veliki mantejon! Svi vi takoe tamo
idete, zar ne?" Ona pokaza irokim gestom koji je bio kao izvlaenje maa iz korica.
Zaulo se klicanje, a nekoliko glasova povika: "Da!"
"Prorok Pesa Gospoda, Njorka, bie tamo. To znamo jer nam je Pes tako rekao. Molim, ako neko
od vas poznaje Njorku, da mi se odmah javi!"
Rukom mahnu jedan din, vii ak i od Ustavice. On je pod levom rukom nosio ovna, a za sobom
vodio pripitomljenog pavijana; sa te dve ivotinje gurao se kroz gomilu. Mejtera Mermer pomisli da
nikada nije videla tako krupnog biolokog oveka, krupnog maltene poput vojnika.
"Ja." Div je imao dubok glas, nalik na mumlanje bas-bubnja. "Poznajem ja i tebe, generalice. Ne
ba mnogo, tebe, ali sa Njorkom sam stari drugar." Noge kao dva stuba savladae preostalo
rastojanje izmeu njih u nekoliko dugakih koraka.
Po drugi put maleno lice generalice Nane ostade bezizraajno od zaprepaenja. "Gib! Ti si Gib!
Juriali smo na letelice u Kaveznoj ulici zajedno!"
"ista laa, generalice." Div se spusti na jedno koleno, to navede ovna na ljutito blejanje. "Ja
sam Gib iz 'Petla', nastojao sam da ostanem uz tebe, ali prokleti konj nije mogo da odri tu brzinu.
Preveliku teinu je nosio, kae urevka. Onda ga je pogodio debeli metak, pa smo tresnuli." On
podie slobodnu ruku da pokae da je na njoj gipsani zavoj, onda dodirnu, vrhovima prstiju koji su iz
zavoja virili, greben iznad svojih oiju. "Zato ne mogu da ti salutiram kako bih voleo, ali tu je Bongo
koji to moe. Salutiraj gospoi generalici, Bongo. Salutiraj!"
Pavijan se uzdie na zadnje noge, a prednjom apom dodirnu glavu kao da zaklanja od sunca oi,
iznenaujue ljudske.
Mejtera Nana upita: "Zna li Njorku, Gibe? Mislim na onog Pesovog proroka Njorku."
Mejtera Mermer oseti njenu nesigurnost. "Ona poznaje jednog oveka po imenu Njorka, koji je
dolazio u nau palestru; ali, koliko ja znam, nije sigurna da je to taj Njorka kome je Pes rekao da...
Sibilo, da li je tebi Pes govorio o tom Njorki?"
"Jeste!" Mejtera Nana klimnu glavom tako estoko da njena kratka smea kosa podskoi. "I to
maloas, dole u kapeli ispod Prolokutorske palate. Pojavio se na svetom prozoru tamo, i svi smo ga
videli jasno, ak i Pauk, i Eland. Bilo je divno!"
Vojnik koji je nosio noge etvrtog vojnika ree: "Govorio je o naem naredniku. Onda smo mi
narednika dali Pesu."
Trei vojnik se usprotivi. "Dao je on sam sebe. Sad Pes eli da ga popravimo. Ne zato to ga nee
kod sebe, nego zato to nam je ovaj narednik potreban. Pes ne eli da on bude baen u staro gvoe."
Augur zabaci jedan dugaak pramen oputene crne kose. "Ako - hmmm. Ovaj, dati, taj glagol, je l'
hoemo jednu stvar? Znaenje, po meni..."
Mejtera Nana ne dopusti da joj to odvue panju. "Poznaje li, Gibe, ili ne poznaje proroka
Njorku? Da ili ne!"
"Itekako poznajem, generalice."
"Opii ga!"
"On je suvlasnik moje kafane, mada je to moda zaboravio. Prilino krupan tip." Gib mahnu
ugipsanom rukom ka najkrupnijem od grubijana koji su stajali u blizini. "Otprilike ovoliki, ali ne
toliko mator. Na glavi ima vie kose nego to mu treba, ali mu ui ipak vire iz nje."
"Jaka donja vilica, isturena napred!" ree Mejtera Nana, maltene poigravajui od nestrpljenja i
brige.
"E, to je taj, generalice. Isturena toliko da mo okai na nju ve da se sui." Gib se prigueno
nasmeja, i to je zvualo kao da se u njegovim prostranim prsima krije, i smeje, neki strani umski
stvor. "Umalo da kaem da izgleda kao ovaj Bongo. Njorka je moj stari drugar, ne bi se ni uvredio.
Al bi se moda ti uvredila, ili bog koji ga je kucnuo po ramenu. A to je bio, kae on, Tartaros."
"Ova, generalice, je li, pauza, u smislu o-dugo--vla..."
Mejtera Nana opet ustro klimnu glavom. "Dobro on kae, Gibe. Ustani. Ne mora sa mnom
razgovarati kao sa detetom, samo zato to nisam visoka."
Ona poe napred, lakim trkom, i kao magnet povue za sobom diva. "Da vidimo... Ti ne poznaje
nikoga ovde osim mene. Ne poznaje ni naa sirota Mejtera, koju je trebalo da ti predstavim. Osim
ako si se ve upoznala sa Njegovom eminencijom, Mejtera?... Eminencijo, ovo je moja najdraa
prijateljica, po stareinstvu iznad mene, Mejtera Mermer. Mejtera, ovo je Njegova eminencija
koadjutor, patera Ustavica."
Mejtera Mermer, hitajui za njima, zastade dovoljno dugo da izvede naklon na uobiajeni nain.
"To je, je li. ast? Za mene, Mejtera. Za mene. Izrazito. Pa... Povlastica. Poinjemo nae
poznanstvo pod najpovoljnijim, je li, okolnostima. Sla, hm. Slae se?"
"Izrazito, eminencijo!"
Mejtera Nana prela je iz trka u vrlo brzi hod; odmicala je snano. "Ovo je Gib, kao to si uo,
prijatelj Njorkin, a moj ratni drug. Ovaj vojnik koji dri puku debeljau uperenu u zarobljenike...
Liskune, nije stvarno potrebno da ti to radi. Nee oni beati."
Osvrnula se, u hodu, da na tren pogleda Mejteru Mermer. "Gde sam bila? Aha, da. Ovo je
privremeni kaplar Liskun. Ja sam ga privremeno unapredila i poverila mu da komanduje svojim
saborcima dok narednik Pesak ne bude, Njorkinim delovanjem, vraen nama."
Mejtera Mermer sustie Mejteru Nanu i ree: "Oni to, sigurno, nose sirotog narednika Peska?"
"Tako je. Nose ga kriljac i Bitum. Nai zarobljenici - sada nai prijatelji, ili, bar, prijatelji moji,
a i prijatelji Njegove eminencije, svakako - jesu Pauk i Eland." Dola je do ogromne gomile ljudi
koji su se tiskali oko Velikog mantejona. Poe se propinjati na prste, ne bi li tu negde ugledala
Njorku.
Ksipias je pronaao i zapalio neku sveu; Svila odvue Hosaana od svetlosti svee, u mrak
hodnika. "Majstor Ksipias moe njoj pomoi da vidi ta se gde nalazi; moe joj drati sveu, a to je
sve to je njoj, zapravo, potrebno. Ti i ja imamo o poneemu da porazgovaramo."
"Do-bar mali", graknu Oreb Svili, umirujuim nainom.
"Zaposlio sam te - znajui da si agent trivigauntske vladarke, Rani - zato to ste vi Trivigaunci
nai saveznici. Siguran sam da ti je to jasno."
"Svakako, Kalde."
"Ne duguje nita Vironu, niti meni. Ali, ako eli da ostane, morae biti otvoreniji nego do
sad."
"Samo zato to je onaj stari sluao, Kalde. Znam da ti ima poverenja u njega, i verovatno u tom
pogledu ne grei. Ali ja nisam ti. Nastojim ni u koga da nemam vie poverenja nego to moram."
"Jasno mi je to. A imaju li oni poverenja u tebe? Mislim, zvaninici kojima ti podnosi izvetaje."
Nastade kratkotrajna tiina; u mrklom mraku, Svila nije mogao videti Hosaanovo lice, ali je
oseao da od toga ne bi ni bilo nikakve koristi. Onda Hosaan ree: "Ne vie nego to moraju, Kalde.
Meni to, meutim, ne smeta. Navikao sam na to."
"Ja nisam. Nema sumnje da u se morati navii; ali, za sada, nije mi lako. Ti njih vara. Zato si
rekao Rogu - i mnogima drugima, nesumnjivo - da te zovu 'ljuk'; to je ime pod kojim se kree ovde.
Iz istog razloga si se ubacio kao konobar za vreme nae veere. eleo si da pokae nekome ko je bio
za stolom da si uspeo prodreti u moje domainstvo. Nekome ko tebe prepoznaje ve prvim pogledom.
Zar nije tako?"
Hosaanov jedini odgovor bilo je sablasno utanje. Na Svilinom ramenu, Oreb graknu i
promekolji se nelagodno.
"Ta osoba e pretpostavljati, dakako, da ja nisam svestan da si ti trivigauntski agent..."
"Uhoda, Kalde. Nemojmo okoliiti i koristiti ublaene rei. Zna da sam uhoda, znao si to od
trenutka kad si me primetio u onom brodiu."
"Dobie pohvale i priznanja."
Hosaan zausti da neto kae, ali ga Svila prekide. "Nisam zavrio. Dok si nas vodio ovamo,
razmiljao sam o tvojoj dvolinosti i o tvom zaposlenju: moj si voza. Molim te, nemoj rei da je
tvoja la u sutini ipak istina zato to sam ja jedini koji zna i zato to namerava da obavesti svoje
stareine da je to tako. Bila bi ti to samo jo jedna, dalja la."
"Dobro, neu."
"U tom sluaju, ja kaem ovo. Moe preneti svojim stareinama sve to dozna. Ja sam od samog
poetka smatrao da e ti to initi, a poto nemam ni najmanju nameru da izneverim vau Rani, Viron
tu ne moe nikako biti na teti. Ali mora me potovati jednako kao to je inio va doktor dral -
mora mi govoriti sve to ja hou da znam o tvom poslu ovde i o izvetajima koje alje. Zauzvrat,
uvau tvoju tajnu."
Proe, puzei, jedna sekunda. Dve. "U redu, Kalde. Ali ja sam oduvek bio voljan da ti kazujem
sve to je bilo potrebno da zna."
"Hvala. Ranije sam pitao da li generalisima Sijuf ili generalica Saba znaju kako izgleda, da li te
mogu prepoznati na prvi pogled. Rekao si da ne znaju, i ja sam ti verovao." Na trenutak se Svili uini
da se neto unja kroz tamu; ali zau samo lepet krila Oreba koji je uzleteo sa njegovog ramena.
"Pitam ponovo - da li je to bila istina? Da li te jedna, ili druga, znaju?"
"Istina je, Kalde. Nikada nisam razgovarao sa njima. Ne verujem da ijedna zna kako izgledam."
"Na mojoj veeri bio je prisutan neko ko te poznaje. Ko je to bio?"
"Pukovnica Abanda. Zar nisi pitao ta e ona u Sijufinom tabu? Ona je oficir obavetajne
slube."
"Njoj podnosi izvetaje?"
"Od sada verovatno hou. Ali ti jo ne uvia da..."
Blaga svetlost svee pojavila se u Zumbulinim vratima. Oreb ree, ali sa Ksipiasovog ramena:
"Maca do-e."
Svila upita: "Kako ide, majstore Ksipiase?"
Starac odmahnu glavom. "Ne ide. Nita nije ostalo, mome! Ali hoe li pare srebrnog lanca?
Prsten koji vredi pola kartice?"
"Ne, hvala."
"Ni ja! Al to smo nali! I misli da je ona zadrala? Ne, nego je bacila i to. Bacila na pod. Fakt!"
Oreb im saopti: "La-e mala."
"Nije trebalo da je ostavi samu u mraku", proguna Svila.
"Isterala me, mome. Sa sveom ja izleteh napolje!"
Osetivi pritisak Hosaanove ruke na leima, Svila ree: "U pravu si, ljue, naravno. Moram poi
kod nje, unutra. Ne znam mogu li joj ita pomoi, ali moram pokuati."
Svila, sam, poe mranim hodnikom i zaokrete u jo mraniji ulaz prostorije koja je nekad bila
Zumbulin apartman. Ovde se nekada nalazio sto za oblaenje, sa intarzijama od zlata i slonovae;
tamo ormani prepuni skupih kaputa i haljina; onamo staklo za komunikaciju, ispravno. A preostade
samo tama, i melanholina slatkoa prosutog parfema. Jedna vrata vodila su u Zumbulin 'balneum',
kupatilo, podseti se Svila; druga u njenu spavau sobu. On uzalud pokua da se seti koja su vrata bila
levo, a koja desno. Zau njene jecaje, tako da priseanje nije bilo ni potrebno; idui za tim zvukom,
on, pipanjem, nae vrata koja su ga vodila ka njoj, i uveri se da su otvorena.
Posle toga, nije se imalo ta drugo raditi nego ui u sobu, zajedno sa duhom onog nekadanjeg
patere Svile.
"Stoj!" Muki glas, praen zveketom oruja u pokretu, oslobaanje konice; Sijufina oficirka
obavetajne slube die obe ruke visoko. Trudila se, za to vreme, da vidi straara, pri nonoj
svetlosti, priguenoj zbog sloja oblaka izmeu Virona i nebeskih zemalja. "Ja sam pukovnica
Abanda, u slubi Rani od Trivigauntea."
Saaptavanje. Dva straara, dakle, ako ne i vie. "Prii i kai lozinku."
Abanda poe polako napred, drei ruke i dalje u vazduhu. Ako ovi nervozni mukarci pripadaju
Kaldeovoj gardi, onda jesu (ili bi barem trebalo da budu) disciplinovani. Ali ako su dobrovoljci
generalice Nane, mogli bi pucati bez upozorenja.
"Stoj u ime Rani!"
Abanda opet stade. Predstavi se po drugi put. Negde iza nje jedan glas zaita: "Prokleto su
nervozni i oni i one, damo. Ne bih ja stajao izmeu njih."
"Hvala", proguna ona. "To je dobar savet, sigurna sam."
Jedna mrava vojnikinja iz Prateeg konjikog bataljona iskorai iz senke; Abanda sa
zadovoljstvom vide da ta ena dri puku okrenutu nadole. "Mora i meni dati lozinku da bi prola,
pukovnice."
"Boraz." Sada e se videti da li je kod ove vojnikinje nepoznavanje 'zajednikog jezika', koje
nagovetava njenu pripadnost aristokratiji, istinsko ili lano.
"Moe proi, pukovnice."
Lano.
"Stoj!" Opet oni Kaldeovi. Abanda ree: "Pa, ve sam jednom stala za vas."
"Ima li nau lozinku?"
Ona, u sebi, uzdahnu. "Nisam znala da je potrebna. Moram razgovarati sa oficirkom koja
komanduje naem odeljenju ovde."
"Ne moe u Juzgado bez nae lozinke."
"Onda mi je morate vi dati."
Jo jedno savetovanje apatom. "To je protivno pravilima, pukovnice."
Njene oi privikavale su se na mrak; videla je obojicu mukih straara. Svetlosti nebeskih zemalja
svetlucale su u noi, odbijale se sa njihovih oklopa koji su izgledali kao da su premazani voskom.
"Ako je protiv pravila dati ikome lozinku, onda ne moe oekivati da je ja znam."
Ona se zatim obrati konjikoj oficirki. "Idi i dovedi je. Ima moju dozvolu za naputanje
straarskog mesta."
Glas iza Abande ree, odve tiho da bi to mukarci uli: "Ima jedan fini lokal, Troterov. Jedna
ulica nie, pa skrene ka zapadu. Mo' popijemo po jedno pience. Reci ovim zelembaima da je
poalju tamo kad se pojavi."
Abanda odreno zavrte glavom.
"Gospo, vie sam potreban ja tebi nego ti meni."
Bez osvrtanja, Abanda proguna: "Ma nemoj? Nisam primetila."
"Mog'o sam te uvedem bez problema. Pa, jeee, mogu i sad. Kai im 'povelja'. To ti dajem
besplatno."
"Straa!" ree Abanda. "Setih se vae lozinke. Rekao mi je va Kalde za veerom."
Obojica prioe blie, drei puke uperene pravo u nju. "Kai."
Ona se osmehnu. "Osim ako je neko promenio lozinku, a o tome nije obavestio Kaldea, vaa
lozinka bi morala i sad glasiti: povelja."
"Prolazi, prijateljice."
"Hvala vam jo jednom", proguna Abanda.
itanje iza nje bilo je jedva ujno. "U zadnjoj sobi. Tip se zove Urus."
"Niiitaaa..." Zumbulini jecaji polako su se stiavali, prelazili u tiho mrcanje. "Onoliki
provodi. Onoliki osmesi. Prosjakov koren i ra; uradi ovo, uradi ono. I nita nije ostalo." Jecaji se
vratie. "O, Ki-i-pris... Smiluj se!"
Svila tiho ree: "Mislim da se ona moda ve smilovala."
"Moiiim te taniii", ree katahrest. "Ljub ljuuuub."
Svila to poslua. Poljubi Zumbulu u uvo, zatim u zadnju stranu vrata, a kad ona podie glavu,
poljubi je u usne.
"Jooo joo ljub leeep", ree katahrest i pokua mljackanjem da doara zvuk poljupca, ne
uspeno.
Trei 'ljub' nije jo bio zavren. A kad se zavrio, Zumbula ree: "Obrii lice, celog sam te
uslinavila."
"To su samo suze", ree Svila. Izvadi maramicu iz depa.
"Ne samo suze", ree Zumbula. "Toliko sam plakala da mi je i nos procurio. Nemoj misliti da ne
umem da plaem i lepo, kad je to potrebno."
"Neee laaaa."
"Razmiljala sam o nekim stvarima. Na primer: zna li ta sam imala kad sam polazila od kue?"
On odreno odmahnu glavom. "ta?" upita, shvativi da tu njegovu kretnju glavom Zumbula nije
mogla videti.
"Dve haljine koje mi je m-mati saila, i njen kiobran. Nije imala ta drugo da mi da, pa mi je to
dala. Jedan veliki zeleni kiobran... uvala sam ga godinama, ali ne znam ta je posle bilo s njim. A
evo -ta imam sad. Ovo odee to je na meni, i jednu haljinu koju sam ostavila kod Orhideja, a koju
je ona obeala da e dati na ienje. Imam ovog Tika ovde, i jednu zlatnu karticu. Ali Orhideji
dugujem sedam. To je daleko preskupo za ono to sam od nje dobila, ali ta se moglo?"
Svila ustade. "Kai joj da e joj platiti kasnije. A i hoe, itekako."
"Zna..." ree Zumbula. Prigui jecaj. "Ui ti, brzo. uj... nisam se ja jo isplakala zbog svega
ovoga. Tek ima da bude suza - noas..."
"Taniiii lae."
"Noas, noas. Pre nego to zaspim. Ja skoro svake noi otplaem pre spavanja, a ponekad i za
vreme spavanja. Ej! Telksice mi!"
"ta bi?" upita Svila.
"Idi brzo na vrata, stani tamo i zatvori ih. Ne pitaj nita. Brzo."
On to uradi. Zau dva glasa iza sebe u tami. "Tik? Tik, jesi tu?" "Tuuuuuu." "Pa, nemoj me vue
za suknju." "Neee jaaaaa." "Svilo, jesam ti rekla zato sam ovoga nabavila? Da ga dam Kiprisi i
zamolim je da mi da tebe."
Svila, jo jednom, ostade zanemeo.
"A pijaca zatvorena... Al tamo se i posle zatvaranja jo vrzma poneki molja sa tim ivotinjama.
Ja dam straaru jednu karticu da me pusti unutra, uem i nabavim Tika. Prodavac me ubedio da su
najbolje one ivotinje koje govore."
"Tako je i meni rekao neko. Isti prodavac, nesumnjivo."
"Vodila sam ga na kanapu koji mu je bio vezan oko vrata i koji sam drala u ruci dok sam traila
svoje stvari. Ponekad u zubima. A kad me spopale suze, ja samo pritisnula kanap nogom, a Tik -
pobegao. Da l' ga razvezao, da l' izgrickao."
"Neeee be."
"Ma, nisi ti beao, a ja znam da si znao ta nameravam, jer si me stalno molio da to ne uradim."
Svili Zumbula ree: "Onda je sav narod povrveo ka onom mantejonu na brdu, ja videla, pa pola i
sama."
"Shvatam."
"Al kad se izmigoljio, nije stvarno pobegao. Zato nisi, Tikence?"
"Leeepa dammmmm. Bude saaaa."
"Da bude sa mnom? Valjda zato." Ne marei vie za Tika, 'lepa dama' ree Svili: "Pokuavam
ovo da kaem: znam da si ti stvarno religiozan. Ja nisam, ali mogao bi ti da me naui."
Njemu se neodoljivo nametnu misao da bi bolje bilo da ona naui njega. "Daleko sam od
najboljeg mogueg nastavnika vere, ali pokuau ako bude elela."
"Rekao si da posle ovoga treba da idemo kod Prolokutora. to se mene tie, moda i ne bismo
morali."
On se osmehnu. "Nee prineti na rtvu Tika?"
"Pa, hou ako mi ti kae."
Tik se pobuni. "Nieeeeeee."
"Ne vidim da bi imalo svrhe." Neto veliko i mekano pritisnu se uz Svilinu nogu; on spusti ruku u
mrak da opipa ta je to, ne nae nita. "Hoe da te ja uim. Na bogove - utvrdio sam to - nai darovi
ne utiu mnogo. A i kad nam daju ono to smo zatraili..." Blagi pritisak se vrati, umalo da ga obori s
nogu.
"ta je to?"
"I ja se pitam ta je, ali sad mislim da znam. Oreb je pokuao da mi kae jo u hodniku; trebalo je
da pogodim kad je uzleteo u onom prvom trenutku poto sam ja uo ovo. Gljiva Mukorica naa kae
da su ovo risovi ili 'linksovi'. Jedan ris je u sobi sa nama."
"Jel to neto kao slepi mi?" Zumbula je zvuala kao da je poinje podilaziti strah.
"Pripadaju rodu maaka."
"Imaju... ajoj. Neto me pritisnu o nogu. Veliko je kao veliki pas."
"To ti je ris; ali nema razloga da ga opisujem kad ga ne moe videti sama." Svila podie glas.
"Majstore Ksipiase, donesi sveu, molim te."
"Jesu to one ogromne, kao, make, koje je talus putao nou?" upita Zumbula, zvuei
prestravljenije nego ikad.
"Njih kontrolie Gljiva, to je dobro i za nju i za nas." Svila je nastojao da zvui umirujue.
"Pretpostavljam da bi ovaj ris eleo da ga odvedemo u Kaldeovu palatu, gde se Gljiva nalazi."
Odgovori mu prigueno predenje, nalik na maje, ali daleko preduboko i prepuno muklog,
odzvanjajueg zvuka da bi moglo biti Tikovo.
Abanda pogledom obuhvati Troterovu krmu. inilo se da tu nikog nema osim nekog dede koji je
spavao za jednim stolom i jednog debeljka iza anka koji je prao krigle napravljene od peene gline.
"Barmene?" upita mu Abanda.
"Aha, sestro. Pience?"
Ona odreno odmahnu glavom. "Meni se ima obraati: pukovnice. Poto sam ja ta koja neto eli,
moe me zvati 'sestro'. Ali im bude ti neto od mene eleo, odmah kai 'pukovnice', pa e moda i
dobiti."
Debeli barmen die pogled. "Ja u ti odmah rei pukovnice, sestro."
"Mada to nisam oekivala. Ima gosta koji se zove Urus."
"Dolaze barem dvojica takvih", ree slaninko. "Postoji i trei, al je sad u jami."
"Urus je u tvojoj zadnjoj sobi i oekuje me. Pokai mi gde je to."
"Niko nije u mojoj zadnjoj sobi, sestro."
"U tom sluaju, ekau ga tamo. Ona uta boca", ree ona, pokazavi prstom. "Pretpostavljam da
je to belo vino 'sautern'."
Debeli slegnu ramenima. "Trebalo bi da bude."
"Donesi ga, i dve iste ae."
"Imam ja i bolje vino, za dva'es sedam komadia. To ti je esn'es."
"Donesi ga. Otvara raune za stalne goste? Otvori za mene. Zovem se Abanda."
"A ti bi da plati neki drugi put? Nema to. Sestro, mi ne... skloni to!"
"Mukarci", ree Abanda, zakoraivi u prostor iza anka. "Kako bi se ti suoio sa kopljima, ako
te plai jedan mali igliar? Donesi dobar sautern i ae. ta misli, da pozove Kaldeovu gardu im
ja okrenem lea? Nee oni uhapsiti oficirku trivigauntske vladarke, ali zato se mom prijatelju Urusu
tvoj pokuaj nee dopasti."
"Nikad ja to ne radim, sestro."
"Onda nee biti potrebno da ja uhapsim tebe, kad moji dou. Niti e biti potrebno da te ubijem.
Priznajem da mi je ta mogunost pala na um." Abanda se nasmei jo ire, razonoena zveckanjem
aa na posluavniku koji se naao u debeljkovoj ruci. "Hajde ti napred. Ako se ne bude ponaao
nevaljalo, nema razloga da se plai."
On poe, Abanda za njim; gurala ga je igliarem u lea. Barmen odgrnu jedan prljavi zeleni
zastor koji je prikrivao ulaz u mraan, uzan hodniak. Ona ree: "Zna, mislim da razumem ovaj tvoj
'Troterov' umez. Ti si Troter?"
On klimnu glavom.
"Sudstvo Virona zaseda u palati Juzgado, a optueni ovde piju pre nego to odu tamo. Ili kad budu
osloboeni. Sad nema nikog, jer sudovi ne rade."
"Ma, nema nikog ni u zadnjoj sobi." Troter stade ispred jednih vrata. Proguta. "Mo' ti da eka,
ako ti se eka, ali ja zatvaram u..."
"Ne."
"Zatvaram im ode. Vai tako? Ako ue iko po imenu Urus, odma' u mu kaem da si ti ovde."
Troter otvori vrata i zablenu u veoma prljavog bradatog oveka unutra.
Urus ustade, kretnjama prenaglaene utivosti, i povue jednu stolicu od stola, da Abanda lake
sedne. Ona sede, a Troter promrmlja: "Auuu, a ja zaboravio da je Kalde njih pustio. Al mnogi se
jedva vuku."
"Ja sam se pustio sam", ree Urus. "'Aj ti meni donesi neto za jelo. Nabaci na njen raun."
Ne prestajui da se osmehuje, Abanda klimnu glavom na to.
Kad se vrata zatvorie za Troterom, Urus ree: "Pa, 'vala ti za ovu boicu vina, gospoja, i za to to
e on da donese klopu. Stvarno si carica." Njegov glas postade poverljiv. "Al da ti kaem, i ja sam
ovek pravi. Ti budi sa Urusom kao cigla, on e s tobom biti kao kamen. Zar nee da skloni to
pitolje?"
"Neu. Troter nije znao da si ti ovde unutra?"
"Kod njega nema sedenje onako, nego mora neto da se narui; pie. A ja nisam im'o lovu. Tebi to
nita ne smeta, a? Da, ja sam robija. Bio. Izbatrgo sam se napolje, pre neki dan. Da sam bez para -
bez para sam. Ali tebi u biti od koristi, damo, pa e mi ti dati deset karte..."
Ona se nasmeja.
"Jer ima da ti kaem stvari i stvari. A posle jo mnoge druge da saznam za tebe, kad okupim moju
staru druinu opet, zna?"
"Otvori ti 'boicu', pa sipaj sebi koliko god eli", ree ona. "Mnogo mi te ao, zato sam ti platila
pie, a i hranu ako ovaj barmen donese, ako ima ita."
"Zna ti, gospoja, ko je Pauk?"
"Je l' bi trebalo da znam?"
"Pa, je'ote, da. Vi ene imate uhode ovde. On sve njih zna. Zna on i mene, al ne zna da sam
proradio za tebe."
"Ne radi ti za mene, jo. Kome taj navodni 'Pauk' podnosi izvetaje?"
"Uuuu, savetniku Potou. On je Potova desna ruka. Jesi ikad ula za Guana? A Hiraksa? Dabricu?
Paku?"
Abanda kao da je utonula u misli. "Neka od tih imena moda su mi znana."
"E, svi oni su sad mrtvi, a ja znam i ta je bilo s njima. Pauk im je bio ef, a sad vie nije. Znam
gde je on i ta radi. Mog'o bi te odvedem tamo. Mada on to ne bi voleo uopte. Zna da su upecali
generalicu Nanu?"
"Ali je ona sad na slobodi." Abanda vrati pitolj u futrolu. "Reeno je meni."
"A ti ba ne veruje."
"Ja verujem kad vidim."
Urus razvue lice u irok osmeh. "To je mandovanka prava. Da, laano su ti to provalili, ona je
sad na slobodi. Mog'o bih ja da ti pokaem i nju i Pauka o jednom troku, jer sad su zajedno. Ali i ja,
kao ti, zna? Da bih verov'o, mora prvo vidim pare."
Abanda izvue, iz svog novanika za zlatne kartice, jednu i gurnu je prema Urusu, preko
mrljavog, ispucalog, starog stola.
enila kriom baci pogled u susednu sobu, a onda kaiprstom kucnu po staklu za komunikaciju.
Pojavi se plovee sivo lice. "Da, madam."
"Tie, tie govori, je l' moe?" upita enila, i sama apatom. "U onom velikom krevetu neko
spava."
"Spava generalisima Sijuf, madam. Nalazi se u mom vidnom polju, itekeko."
"Dabome, a mi ne bismo da je probudimo, je l' tako? Znai, tiho."
"Biu tih, madam. Predlaem, meutim, da zatvorite vrata. To bi nam dalo dodatnu bezbednost,
madam."
enila zavrte glavom; poletee uvojci boje maline. "Moram znati ako ona pone da se budi. Obrati
panju. Poznaje Kaldeovu palatu?"
"Svakako, madam."
"Postavljala sam ja pitanja preko stakla odatle, zna? Tri, etiri puta. To me je putao Kalde, ja
sam mu prijateljica. Evo ta pitam: jesi ti onaj isti monitor? Onaj sa kojim sam razgovarala tamo?"
"Ne, madam. Svako staklo ima svog monitora, premda ja mogu svrhovito ukljuiti niz drugih i
obaviti savetovanje ako iskrsne potreba."
"Dobro, to ti je dobro, jer on nijednom nije uspeo pronai Njorku koga sam traila, a sad kad smo
Sijufica i ja ule ovamo, videla sam ovo staklo i odmah sam elela da te pitam, al nikako nije moglo,
jer je ona bila budna i mogla bi uti da ja traim Njorku. Znam da ima mnogo ljudi koji se zovu po toj
ptici, to ne mora da mi kae, ali ovaj jedan Njorka koga ja traim ivi u Orili i sad ga zovu Njorka
Prorok. ovek ba krupan, gromadina, a i ne izgleda loe, nos slomljen..."
"Da, madam. Ustanovio sam njegovu lokaciju. Nimalo teak zadatak nije bio, jer je re prorok
posluila kao dovoljan pokazatelj. elite li razgovarati s njim?"
"Dhhh... ekaj. Dok razgovaram s njim, on me vidi, a?"
Kao boca koja plovi na vodi, pa je neki talas uznemiri, sivo lice se zanjiha u nitavilu. "Mogli
biste odloiti va razgovor dok se ne odenete, madam. Ako tako vie volite."
"Nema veze. Samo ti meni kai gde je on."
"U Velikom mantejonu, madam, koji se nalazi dve ulice severno i jednu ulicu desno odavde, ako
sam tano obaveten."
"Znam gde je to. uj, da li se on sada nalazi tamo? Njorka, u ovom trenutku, u Velikom
mantejonu?"
"To je tana informacija, madam."
"A dobro mu je? Nije mrtav ili tako neto?"
"Izgleda u izvesnoj meri umoran, madam. U svakom drugom pogledu procenio bih da je izvrsnoga
zdravlja. Nemate li elju da otponete razgovor sa tim gospodinom?"
"Mislim da bi bolje bilo da on ne zna da smo, da smo, ovaj...ja i generalisima. Ili je bar bolje da
mu to ne gurnem ba u oi, sad, ali i ako zatvorim vrata, on e pogoditi ta sam radila ovde."
Sivo lice mudro i odmereno klimnu. "Predostrono razmiljanje, madam."
"I ja mislim da jeste. ekaj jo malo, ostani tu, da razmislim."
"Vrlo rado, madam."
Skoro itav minut proe u tiini u apartmanu Lirihord. uli su se samo jaki zvuci Sijufinog
disanja.
Najzad enila saopti: "Imae vrlo teak zadatak, monitore."
"Mi bujamo pod pritiskom nepovoljnih okolnosti, madam."
"To je dobro, jer stiu ti neke. elim da javim neto jednoj gospoi koja se zove Orhideja. Treba
da dobije nju ili bilo koga ko moe dostaviti poruku njoj. Koliko je sati?"
"Dva i dvadeset jedan, madam. Fejdan ujutro, madam. Kroz manje od etiri sata nastupie dizanje
zastora."
"Toga sam se plaila. Ako ne moe izvriti zadatak, slobodno mi kai, neu ti zameriti nimalo."
"Uloiu krajnji napor, madam, ali ensko ime dato po cvetu orhideji takoe se esto sree.
Dodatna obavetenja mogla bi biti sutinska za uspeh moje misije."
"A, pa, dabome. Ova Orhideja je gazdarica jedne ute kue. U Lampionskoj ulici. Ima sa zadnje
strane Muziku ulicu, a ispred ima jednu prodavnicu peciva. Mislim, u ulici Lampionskoj. Ona je
krupna, debela ena, ima jedno etiri banke, ili etrdeset pet. Godina."
"To je dovoljno, madam, identifikovao sam tu jedinku. Ona u svom apartmanu ima komunikacijsko
staklo, a ovoga trenutka sprema se za spavanje, u sobi iza te. Treba li da je pozovem pred staklo?"
"Pa, ja znam to staklo, ono ne radi."
"Naprotiv, madam, ono je potpuno operativno, mada je mirovalo neupotrebljavano... osamnaest
godina. elite li razgovarati sa Orhidejom?"
enila klimnu glavom i pola minuta kasnije vide Orhideju kako izlazi pred svoje komunikacijsko
staklo odevena u ipkaste, crne pantalone i penjoar nabaen na brzinu. "en! Kako si uspela da
ukljui ovo?"
"Nije bitno, vano je da je ukljueno. Orhidejo, treba mi jedna usluga, ali tu e ti neto i zaraditi,
moda jednu karticu, moda i vie."
Orhideja, koja je pogledom gutala luksuzni nametaj u 'sobi' Lirihord, klimnu glavom. "Naperila
sam ui nagore."
"E, vidi onu ribu koja ori u sobi iza ove? To ti je generalisima iz Trie. Zove se S-ijuf!."
"Uvek si ti bila srekovika, ej, enilo."
"Moda. E, al ja sad mora palim odavde. Je l' Ljubiica spremna za pokret veeras?"
Orhideja slegnu ramenima, to je izgledalo kao uzdizanje i sputanje dva lonca puna testa.
"Prilino. Zna ti, en, kako je to. Gde si?"
"U Erminovom. Ovo je apartman sedam i devet, jesi to zapamtila? Dvostruki de luks, i sedmica ali
i devetka. Na samom vrhu Velikog stepenita. Sijufica voli visoke ribe. Lako mi je mogla dati pet
kartica. Pet za nju nije nita. Ljubiica bi trebalo da dobije i vie, ako je lepo sapunja. Reci Ljubiici
da se popne ovamo i da bude veoma mekana i nena, i da kae Sijufici da je moja drugarica i da je
ula kako nam je bilo lepo, pa se dosetila da doe i ona na zabavu. Ja, kad budem izlazila, ostaviu
vrata otvorena." enilin glas otvrdnu. "Al da se zna, ja dobijam polovinu. Nemoj neko sluajno da
pomisli da me zavrne za pare."
"Nema problema, en."
"Ja kako sad stojim kod Kaldea", ree Orhideja, sagnuvi se i pipkajui po tepihu oko svojih
nogu; nae kombinezon - "verovatno u moi esto da ti nabacim poneto ovako. Samo nikad nemoj
niko da pokua da me zavrne za lovu, Orhidejo. Jedna moja re mogla bi da ti zatvori biznis."
Zumbula poluglasno procedi: "Ti stvarno misli da ovo uradimo?"
inilo se da je pitanje isuvie glupo da bi na njega vredelo odgovarati; Svila ipak klimnu glavom.
"Njegova svesnost, ti i Njegova eminencija, kao i patera Skoimi i patera koljka sigurno ine vie
nego dovoljan broj zvaninih lica."
Iz mrane Ehidnine kapelice iza ambulatorijuma, Mejtera Mermer doviknu: "Zamolila bih za samo
jo koji trenutak, patera. Patera Inkus radi najbre to moe, pa..."
Kao razleganje daleke grmljavine, duboki glas Hamerstonov ree: "Ona hoe da bude prisutna, a
postoji i dodatni razlog. Saekaj samo jo malo, Kalde. Patera je ve skoro gotov."
Zumbula proaputa: "Ba i ne bismo morali zvanino. Mogli bismo da se zavuemo negde i da
radimo ono to nam se radi, celu no. Meni stvarno nije bitno da bude zvanino. asna re."
Tik, iz njenog naruja, dodade: "Iiiid saaad."
"Ja sam ponitio tvoj zavet ednosti", ree Kvecal; nije se moglo znati da li je uo ta je Zumbula
rekla. "Augur ostaje. Je li to jasno?"
"Savreno jasno, Svesnosti."
Ustavica se osmehnu nainom koji je trebalo da ostavi utisak pouzdanja. "Ne moe, a?
Neizbrisivo. ak ni Kvecal ne moe, a?"
Prolokutor klimnu glavom. "Tako je. Ja bih ti mogao zabraniti obavljanje augurskih dunosti, ali ti
bi i dalje bio augur, patera Kalde."
"Razumem, Svesnosti."
"Ali ti ne zabranjujem. Samo si osloboen augurskih dunosti. Ne mora inodejstvovati niti rtve
prinositi, ali moe, ako hoe. Mantiju moe i treba da nosi. Nai graani su izabrali augura zato
to su uvereni da su njega izabrali bogovi. Mi se moramo potruditi da to tako i ostane. Moramo
odravati njihovu veru. Ako bude potrebno, moramo je i opravdati."
On baci pogled na Mejteru Nanu koja ree: "Tvoja svesnost se sad pita jesam li ja veru odrala u
sebi posle ovog Pesovog nepojavljivanja. Ne znam. Moda jo mesecima neu znati; moda jo
godinama. Kamo sree da je Bizon ovde."
Pauk klimnu glavom. "I ja kaem ovo poslednje."
Oreb, kao portparol svog vlasnika, graknu: "Aj-de sad."
Nadajui se da su svi prisutni razumeli pticu, Svila ree: "Generalice, ti si mi ispriala ta se
desilo, ali ja, na nesreu, nisam sluao onako pomno kao to je trebalo. Nisam bio sposoban da
razmiljam ni o emu drugom osim o potrebi da dobijem dozvolu Njegove svesnosti i da ubedim
Zumbulu da me prihvati za mua. Da li je Pes, bukvalno, rekao tebi da e ti dati i drugu teofaniju kad
stigne ovde?"
"Pes..." Mejtera Nana uzdahnu i zagnjuri lice u ake. "Istinu da ti kaem, ne seam se, ali smatrala
sam da je tako rekao."
Liskun ree: "Nije tako rekao, Kalde. Rekao je da prenesete narednika u Veliki mantejon,
navodim: 'Zato to je moj prorok Njorka tamo, a ja nameravam da mu kaem kako da ga popravi.'
Nije, meutim, rekao da e to biti odmah."
Ustavica klimnu glavom.
Njorka ree: "Meni je rekao da e me nauiti. Znai, hoe. Samo, jo nije." Njorka proisti grlo.
"Stvar je zaprepastila i mene i Mejteru. Nju jo vie; gledao sam kako je to sve delovalo na nju. Pes
je postigao da mi pronaemo i dovedemo ovamo pateru Skoimia - kad kaem 'mi', to znai
Hamerston, ja i patera Inkus. Uradili smo sve kako je nareeno, ali, eto, uinka jo nema. Sav moj
narod popeo se ovamo, a sad, vidite, nije vie tu, razili su se. Jasno vam je ta oni misle o meni
posle ovoga."
Oreb pokaza saoseanje. "Ja-dan mali."
"Ali to nije bitno." Njorka prkosnim pogledom pree po svima koji su se okupili da prisustvuju
improvizovanom venanju. "Jo oni imaju o meni bolje miljenje nego ja sam o sebi. Bitno je ta oni
misle o Pesovom planu, a to je i najtei deo. Ja ostajem uporan. Nek svi odu, ja ostajem. Ovde sam,
gde mi je Pes rekao da budem, i ovde ostajem."
Iz dubine ogromne prostorije, daleko od svetlosti vatre koja je na oltaru dogorevala, zabrunda
jedan duboki glas: "Za to sam ja kriv, Kalde." Die se na noge jedan ovek vii ak i od Njorke, a
istovremeno jedna izobliena prilika skoi na crkvenu klupu ispred njega.
Stari patera Skoimi, koji je stajao iza i desno od Kvecala i Ustavice, progovori glasom veoma
drhtavim: "Si-ine mo-oj..."
"Ti se mene verovatno ne sea, Kalde, ali seti se: jednom prilikom sam ti dao jedno pie
besplatno, u mojoj kafani, zato to si oitao molitvu Pesu za onog Kalana. Ja sam Gib iz 'Petla'."
Svila klimnu glavom i osmehnu se. "Naravno da te pamtim, Gibe; mada, priznajem, nisam
oekivao da u te videti ovde. Mislio sam da su svi ve doli i otili. Jesi li se molio?"
"Pokuavao se moliti, barem." Gib ogromnim koracima proe prolazom izmeu sedita, ka njima;
njegov pripitomljeni pavijan skakao je sa klupe na klupu.
Njorka ree: "'Aj uti, Gibe. Nisi ti ovde radio nita."
Svila jo jednom klimnu glavom. "Ako se tvoja re 'kriv' odnosi na ovo kanjenje u Pesovom
pojavljivanju, onda svakako nisi ti kriv, Gibe. Krivica, ako je ima, sigurno je moja. Trebalo je da se
angaujem mnogo preduzimljivije na popravljanju Mejterine ruke."
Tik ree: "Veuuuu redu. Neeee kiiiiv." A Zumbula: "Uvek ti baca krivicu na sebe. Zar stvarno
misli da si u celome svitku ti jedini koji pravi greke?"
"Ja sam iao za Njorkom kad je on iao u tvoju crkvu u Sunanoj", objasni Gib. "On i ja smo
drutvo staro. Kad sam slomio ruku, nabavio sam Bonga, vidi ga, Kalde? Ne mogu dobro da uhvatim
nita. On me odmeni za ta god je potrebno. Raunao sam da ga prodam kad ozdravim."
"Mislim da poinjem ovo shvatati", ree Svila.
"Onda je Njorka rekao da dovedemo ivotinje, pa sam ja doveo njega. Dakle, ovog Bongoa ovde.
Meutim, dok sam dolazio ovamo, pomislio sam da, moda..."
Drhtava ruka starog Skoimia uzdie se ka njemu i Gib zauta. "Krivica je moja, Kalde", ree
tanki, neujednaeni, staraki glas. "Odbojnost imam prema... Prema... Prinoenju takvih rtava. Stara
luda, eto ta sam ja."
"Nije tako, patera", ree jedna sibila koja je izgledala barem isto toliko stara. "Kalde, njega
majmuni podseaju na decu. Mene ne, ali znam kako se on osea, razgovarala sam s njim o tim
stvarima."
Patera koljka istupi napred. "Kalde, neko je, jednom, doneo za Telksiepeju jednog malog crnog
majmuna sa belom glavom. Patera je prepustio meni dunost da tog majmuna prinesem na rtvu."
Svila proisti grlo. "U mladosti tvojoj... Razumem, patera Skoimie. Ili bar mislim da razumem.
Hajde da kaemo ovako: razumeo sam koliko je potrebno da razumem. Ti si, patera Skoimie,
ubedio Giba da odustane od svoje zamisli."
"Dok smo peaili..." patera Skoimi se zakalja. "Bio je to dug, dug put. Gib mi je pomagao.
Dobar je to ovek, Kalde. Dobar ovek, mada ne izgleda tako. Zamolio sam ga da se, mene radi,
uzdri. Rekao je da hoe, pa je otiao i kupio nam ovna. I ja sam noas tog ovna ponudio Pesu, u ime
Gibovo."
Gib ree: "Al sad ja mislim da ba zato Pes nije hteo da doe. Ubijaju se ivotinje i na
venanjima, zar ne? Prema tome, vi moete sad..."
"Njorka!" Svila po glasu poznade da je to viknula enila. Tek potom je vide. enila je oberuke
drala i podizala suknju; tako osloboenih nogu, stutila se punim trkom kroz sredinu prostorije,
prolazom izmeu sedita. "Njorka, je l' to neko venanje? Ej, patera, zdravo! Zdravo, Zu! estitam!
Hoe li ih venati, Prvi govornie?"
Kvecal na ovo ne odgovori. Gledao je, osmehnut, ka Ehidninoj kapelici, odakle izioe
Hamerston i Mejtera Mermer koja mu prie i kleknu pred njega. "Tvoga prethodnika sam molila,
Svesnosti..."
Kvecalova elava glava zanjiha se napred-nazad na njegovom dugakom, naboranom vratu.
"Skiptar vie nije u rukama mog prethodnika, Mejtera."
"Molila. Preklinjala. Uzalud, nije hteo. Duna sam to da te obavestim."
Mejtera Nana zapanjeno je gledala dole, ka njoj.
"Eminencijo, ti ree pre samo nekoliko trenutaka, ula sam, da ak ni Njegova svesnost ne moe
ukinuti nikome augurski status. A i ja znam da je to tako. Onda - kako...?"
"Kad one polau. Hm, zakletvu? A? Onda, dozvoli, molim te, jednu stvar", ree Ustavica Svili.
"Nije, nije, neizbrisivo, je li. Manje je, hm. Ozbiljno."
Kvecal upita: "eli li ti da ja tebe tvog zaveta oslobodim, Mejtera? Dovoljan e biti odgovor 'da'
ili 'ne'."
"Da, ali zaista bi trebalo..."
"Da objasni? Da, u pravu si. Objasniti mora, mora da bi imala svoj duevni mir. Razumna si ti,
Mejtera, u to sam se uverio. Pa, zar ti tvoj razum ne govori da ne treba meni, nego nekom drugom
objasniti ta je i kako bilo? Ustani, molim te, i reci svojoj sibili, Mejteri Nani. Takoe Mejteri
Drvenici i njenim sibilama. Ali samo ukratko; najsaetije."
Dok je Mejtera Mermer ustajala, Hamerston ree: "Nas dvoje se poznajemo jo iz davnih
vremena. Sea, se, Kalde, da sam ti to rekao pre nego to si pobegao? Ona se tad zvala Moli."
Mejtera Mermer progovori Mejteri Nani, ali i svim ostalim sibilama, glasom tako tihim da ga je
Svila jedva uo. "Bila sam sluavka, sluavka kod sibila, svetovna ena, kad su se prvi bioloki ljudi
doselili u grad. Ja sam pospremala po kenobi, za sibile, a u tim danima izgledala sam kao - kao
Dalija, koju smo zvali i Georgina; ali ta vredi da to kaem kad niko od vas nije video Daliju ivu.
Kao elja, moda, pomalo." Ona se nasmeja nervozno. "Moete li zamisliti da sam ja izgledala kao
elja? Ali jesam, u ono vreme."
Mejtera Nana, koja je i sad zurila u nju netremice, iskolaenih oiju, uspe da klimne glavom.
"Bilo ih je tada est. U Sunevoj ulici, est sibila, sestara u veri. Ja nisam, vidite, imala posebnu
sobu, niti mi je bila potrebna. Ali nikada vie od est, a kako su vremena prolazila, broj se poeo
smanjivati. Pet sibila, onda samo etiri, pa samo tri. A onda - onda samo dve ostadoe, kao to se i sa
nama desilo, draga sibi, posle moje smrti."
Najmlaa od svih sibila iz Ciglene ulice zausti da se neto usprotivi, ali kad osmotri lica svih
ostalih, odustade.
Mejtera Mermer im pokaza nisku perli, davno poutelih, na jednom svetlucavom laniu.
"Ostadosmo samo Mejtera Betel i ja. Ovo su njene brojanice... bile. Od slonovae su." Ona podie
glavu, sa osmehom koji je bio i molba. "Lani je od srebra. Bila je to divna, divna ena."
"Mala pla-e", obavesti ih Oreb, mada se nijedna suza nije videla na glatkom, metalnom licu
Mejtere Mermer.
"Nismo stizale da obavimo sav posao. Samo nas dve i mladi patera tuka. A dece - itavo more.
Zato je Mejtera pozvala... Pozvala..." Ona zauta.
Hamerston ree: "Pozvala je, u stvari, regrutovala je Moli da radi kao da je ve stupila u
sestrinstvo."
"Da. Pozvala je mene. Znala sam osnovne raunske radnje. To se i mora, ako eli odravati kuu
iole u redu. Koliko ega kupiti za koliko osoba, koliko se sme potroiti, i tako dalje. Imala sam...
Dnevnik, valjda bi se moglo tako rei. Pisala sam u njemu, da bih vebala rukopis, a rukopis mi je
bio, mogu rei, prilino solidan. Mogla sam, dakle, poduavati najmlau decu osnovama pismenosti i
matematike, pa sam to i dobila da radim. Neki roditelji su se alili, meutim. I, onda, ja... zato ne,
nije bilo razloga da to ne uinim. Poloila sam ruku na Spise i dala zakletvu, svedoci su bile Mejtera
Betel i Mejtera Rua, poljubile su me i... Dobila sam da obuem sve novo."
Ona pogleda Hamerstona, kao da ga preklinje za razumevanje. "Ali i novo ime. Sad sibila, nisam
se vie mogla zvati Moli, pa ak ni Mejtera Molibdena. Mi enske, kad se zamonaimo, uzimamo
nova imena, a tebe nije bilo. Nisam te videla, pre toga, mnogo, mnogo godina."
"Pa, tvoj vojnik je, hoemo jednu stvar? Spavao, molim te lepo", ree Ustavica. "Takva su mu bila
na, je li, nareenja."
"Jesam, spavao sam", potvrdi Hamerston. "Za mene, nareenje je nareenje. Oduvek sam takav.
Ali sada patera kae da se mogu oeniti. Da je on rekao da to nije u redu, ja..." Liskun ga pljesnu
akom po leima, tano po lenoj oklopnoj ploi; zveknulo je to vrlo jako, udarac metala o metal,
iznenaujue zvuan u crkvenoj tiini Velikog mantejona.
Ksipias malo podgurnu Svilu. "Dvostruko venanje, mome!"
"Njegova svesnost sigurno misli da je sve ovo strano udno", ree Mejtera Mermer.
"Savreno je prirodno", ree joj Kvecal umirujuim tonom.
"Mi - mi u tim stvarima nismo kao bioloki ljudi. Nama je strano vano koliko je ko star. Znam
to, gledala sam kako se ponaaju nai."
"Ona i ja smo, zapravo, gotovo istih godina", ree Hamerston. "Razlika je samo u tome to sam ja
tako veliki deo vremena prespavao."
"Nama je sada najvanije pitanje da li... moemo." Mejtera Mermer podie desnu ruku i pokaza
Prolokutoru Kvecalu kako je ruka dobro zavarena; pokrenu prste nekoliko puta, da pokae da oni
rade. "Ruka mi je opet zdrava, a rezervnih delova imam prilinu koliinu, tako da sam sposobna za
brak. Zato emo to uiniti. Naime, ako - ako dobijemo dozvolu od..."
"Osloboena si", ree joj Kvecal. "Opet si svetovna ena, Molibdeno."
"Kao u prii, a, keri?" upita Ksipias, primiui se Zumbuli i govorei kao da je to neto
poverljivo, samo za nju. "Mora biti da je ovo kraj! Sve se poenilo, sve se poudavalo! Treba jo
jedna burma!"
12. NJORKA SAM
Nije vreme za budno stanje, zakljui Svila.
Ali ni za spavanje, ree on sebi, i ta pomisao preovlada u njemu. Pazei da ne probudi Zumbulu,
on se prevrte na lea i skrsti ake iza potiljka. Koliko je puta sanjario o ovakvoj noi, pa odgurivao
sanjariju od sebe, govorei sebi da Zumbula nikada nee moi da postane stvarno njegova? A sad...
Ne, nije as za spavanje. On iskliznu, najtie to je mogao, iz njihove postelje, ode da se olaka i
okupa. Zumbula, devojka koja plae pre sna, plakala je i te noi; i on isto tako - ali od radosti i bola,
i od radosti to osea taj bol. Kad su prole suze i kad su im glave mirovale na istom jastuku, ona mu
ree da jo nikada nijedan mukarac nije plakao sa njom.
Dva sprata ispod njih, njihovi odrazi - njihove slike, odraene - kleale su u ribnjaku, pred
nogama Telksiepeje; odrazi materijalni, ali nevidljivi. Tu e ona plakati za njim i kad vie ne budu
ivi. On spusti svoje nago telo u kadu u kojoj se voda polako dizala, topla, nita manje romantina.
U Erminovom hotelu, otkri Svila izlazei iz vode, dobije sve. Ne samo sapun, vodu, pekire i
irok izbor parfema i mirisnih pudera, nego i debele vunene mantile; i to, jedan bledih boja, moda
krem boje ili bledoute, a drugi dui i tamniji koji je nekada moda bio plav, to bi on i video kad bi
se usudio da pljesne akama i probudi mutne iskre svetlosti koje sad usnulo krue jedna oko druge
pod plafonom.
Kad se posuio, Svila obue dui mantil i pritegnu kai. Tako obuen vrati se u spavau sobu i
pokri Zumbulino savreno nago telo, nenou beskrajnom. Onda, stojei izvan hotela, u vazduhu,
pogleda sebe kako to radi, senku tamniju koja (ute, raupane kose) povlai nagore arav i ebe,
pokriva svojoj usnuloj eni prvo noge, dugake, blago zaobljene, zatim kukove, bujne - dok Rog i
Kopriva provode no zgureni u jednom memljivom krevetu u nekom hladnom sobiku daleko odatle,
u Kaldeovoj palati.
- patera tuka ree grlo pegavom zecu koga je sam kupio.
- dete u dronjcima plae neuteno na leaju od slame.
- slepi bog nastaje preobraajem od jednog slepog oveka (koji ne iezava; ostaje ovek), ali
zatim biva oboren.
- na zemlji lei nag ovek, jedva neto vei od deteta, nebrojene modrice na njegovom mravom
licu i na telu gde se svako rebro vidi; ruke su mu lancem vezane za jedan atorski kolac pobijen u
zemlju.
- jedan ludak ide izmeu grobova i dernja se da e Sunce umreti.
- Sijuf i Ljubiica lee zagrljene u apartmanu ispod.
- Njorka lei na leima i spava vrsto, nadomak neoienog oltara sa koga se jo die pomalo
dima, u Velikom mantejonu.
"Njorka? Njorka?"
On se die u sedei poloaj, mirka, trlja oi. enila spava pokraj njega, kao jastuk ispod glave
slue joj njene sopstvene miiave ruke, suknja joj se zadigla do kolena. Narednik Pesak spava u
smrti, u podnoju svetog prozora; oko njega lee trojica patera, i to Skoimi, Inkus i koljka, od
kojih Inkus spava sa licem nagore i hre.
Na velianstvenom mermernom ambionu spavaju Pauk i Eland, a nad njima stoje, uvajui ih,
trojica vojnika. Jedan od njih, Liskun, klima glavom prijateljski i dodiruje vrhovima prstiju elo.
Meu klupama, u treem redu, Mejtera Nana klei, moli se.
"Je l' me zvao neko?" pita Njorka, vrlo tiho, Liskuna.
Liskun naini jedan odrean pokret levo-desno elinom glavudom. "Nije. uo bih ja. Sigurno si
neto sanjao."
"Izgleda." Njorka opet lee; umoran da nikad, koliko se moe setiti, umorniji nije bio. Ba je
dobro kad te niko ne zove.
Shiatan krili visoko, visoko iznad ravnice, sunce zalazi. Dole nijednog lista nema. Daleko ispred
njega je Aer, uzletela je neto vie, bra je od njega, ali ne mnogo. On pokua da je pozove, vikne
njeno ime, jer, odnekud, zna da je komunikator u lemu pokvaren ili iskljuen. Ona se osvrne, on na
trenutak vidi njen osmeh, rue u njenim obrazima, jedan pipak lanene kose koji joj je pobegao iz
lema. Aer! doziva on. Vrati se, Aer! Ali ona se vie ne osvre prema njemu, a njegov pogonski
modul se pregreva. Trenuci se niu jedan na drugi, jo jedan dug sat letenja, a ona, za to vreme,
postaje sve manja i manja u vidicima ispred njega i nestaje.
"Njorka? Njorka!"
On se kruto die u sedei poloaj, svestan da je ve satima spavao. U velikim zasvoenim
prozorima Velikog mantejona, koji su noas bili samo bezlini aravi crne boje, sada se ukazuju
nejasni obrisi, bia samo napola vidljiva - bogovi, ivotinje, bivi Prolokutori.
On ustade, a Mejtera Nana, uvi grebanje izama o pod, die pogled sa svog bdenja. On zae
meu sedita i kleknu blizu nje. "Jesi me zvala? Uinilo mi se da sam te uo."
"Nisam, Njorka."
On razmisli o ovome, protrlja polako donju vilicu. "Sve ovo vreme bila si budna, Majko?"
"Jesam, Njorka." (Samo iskrica sree pojavi se u njenim oima, koje su po rubovima pocrvenele
od nespavanja; ali ta iskrica ga ispuni toplinom kao najvea razgorela vatra.) "Vidi, Njorka, zarekla
sam se da u ekati ovde i moliti se sve dok Pes ne doe, ili dok na nastupi dizastor. I, evo, odravam
taj zavet."
"Ve si ga ispunila, Majko. Pogledaj prozore." On pokaza rukom. "Ja bio toliko umoran da sam
leg'o da spavam, a ni izme nisam izuo, vidi? Kladim se da si i ti bila isto toliko umorna, ali nisi ni
trena spavala. Zna ta u sad?"
"Ne znam, Njorka, kako bih mogla znati?"
"Lei u opet, da odspavam jo malo, al u prvo da izujem izme. Ali sad lezi i ti, odspavaj
takoe, inae u da napravim galamu i probudim sve ove. Posao je odraen. Ti si svoje, to si
obeala, odradila."
Zumbula se probudi i ode do otvorenog prozora da osmotri, u slaboj sivoj svetlosti jutra, svoj
venani prsten, srebrn, omirglan do mat boje, sa proirenjem to ima priblian izgled rue u kojoj se,
u sredini, okruen laticama, nalazi majuni portret ene. Kupila je ba tu burmu zato to joj je
prodavaica u Sardovoj radnji rekla da lice lii na nju; u to doba, nije ni slutila da e joj to biti
venani prsten. Nosila ga je dan-dva, bacila ga u neku ladicu i zaboravila.
Ovo lice uopte ne lii na mene, zakljui ona sad. Ta ena u rui je starija, i izazovnijeg,
privlanijeg izgleda; takoe... Trudila se da nae pravu re. Ne lepa.
Mada je Svila uveren da je ona, Zumbula, prava lepotica. Tako, bar, kae.
Ona ga, usnulog, poljubi, ode u sobu za odevanje i kucnu noktom po staklu.
"Da, madam."
"Pokai mi tano kako ja izgledam sada... Ajoj! Bogovi!"
Njeno lice, ali podnaduveno oko oiju, sa kozmetikom razbrljanom posvuda, ree joj: "Vi ste,
zapravo, veoma privlavni, madam. Ako bih smeo predloiti..."
Ona pokretom ruke odbaci predlog. "E, sad pogledaj ovo lice u prstenu. Vidi? Dobro: udesi moje
lice da lii bar malo na nju."
Nekoliko sekundi je prouavala dobijeni ishod, okretala glavu tamo i amo. "Dobro je, zadri sliku
tako." Ona dohvati etku za kosu i poe proces koji privue odobravajue poglede katahresta Tika.
"Njorka! Njorka!"
I opet se on podie i zagleda u sveti prozor. Glas je odatle doao - ovog puta bio je siguran u to.
Njorka ustade, pridravajui korice velikog noa da ne bi mesingana kuglica, koja se nalazi na
samom kraju korica, zveknula po podu; ode, bez izama, ka oltaru. Za koljku i Inkusa videlo se na
prvi pogled da vrsto spavaju, ali oi patere Skoimia nisu bile sasvim sklopljene. Starcima nije
potrebno mnogo sna, podseti Njorka sebe.
unu blizu Skoimia. "U redu je, nisam mislio da ti ukradem torbu niti ita drugo, patera. To si
pomislio, a? Sve to je tvoje, ti slobodno zadri."
Skoimi ne odgovori.
"Ali zvao me neko, neko odavde. Jesi to bio ti? Moda si neto sanjao, pa povikao?"
koljka promrmlja nekoliko sasvim nerazumljivih glasova i okrete glavu na drugu stranu;
Skoimi, meutim, ni da makne. Najednom podozriv, Njorka dohvati i podie Skoimiovu levu
ruku, onda zavue svoju ruku pod Skoimievu tuniku.
Ustade i poe rasejano brisati ruke o odeu; trebalo bi, valjda, preneti starevo telo na neko drugo
mesto, gde nee biti svima na vidiku. Sibile spavaju u sakristiji; tamo je, barem, otila Mejtera Nana
im ju je on uspeo ubediti da je vreme da i ona odspava sat-dva. Nejasno se seao da je matora
Mejtera Drvenica takoe otila na tu stranu - zajedno sa ostalim sibilama, ija imena nije saznao -
otprilike u ono vreme kad se on opruao po poploanom podu.
Ponovo unu, podie telo starog augura i prenese ga u ambulatorijum. im su se pojavili kriljcu
na vidiku, taj vojnik stade uspravnije. "Mrtav?"
"Jes, mrtav", proaputa Njorka. "Kako si znao?"
kriljeva elina ramena se podigoe i spustie, sa tihim zveketom. "Pa, nita, samo izgleda
mrtav, to je sve."
Bitum upita: "Pa, kako e sad Pes da uzme deo sebe iz ovoga dede kad je deda umro?"
Ne ogdovorivi na to, Njorkas ponese telo u kapelicu Hieraksovu i poloi ga na oltar tamo.
"'Oe jo spava?" upita ga Liskun.
"Ma, je'ote, ne znam", ree Njorka. Uvide da je opet poeo otirati ake o odeu. Prestade.
"Mislim da u da uzmem moje izme i proetam se malo napolju."
"Ja sam razmiljao da bi ti mog'o moda da probudi sve ove", ree Liskun. Ostade da eka na
Njorkin odgovor, due nego to bi bioloka osoba ekala; onda nastavi: "ta si se zagledao tamo?
Mora biti neto krajnje zanimljivo."
"Gledam njega."
Liskun se, onako teak, lagano uzdie na noge. "Koga?"
"Njega." Njorka se nestrpljivo okrete i poe krupnim koracima ka svetom prozoru. "Ovaj vojnik
ima autofunkcijski koprocesor, vidi?" Kleknu pored narednika Peska. "I njegov centralni je mogao
obraditi takve fajlove ako je bilo neophodno. Ima u ovom vojniku redundancije poprilino. Mogao je
ak i njegov voluntarni koprocesor uraditi posao."
Prui ruku nadole, poe pipkati da bi uzvukao no iz izme, uvide da mu izme nisu na nogama,
ode do njih i izvue, ipak, no. Onda prodrma Inkusa za rame. "Buenje, patera! ivlje, ivlje! Treba
mi sprava koju nosi."
"Di se!" izma gurnu zarobljenog letaa u rebra. "Revej je bio pre jedan sat, zar nisi uo?"
Shiatan, mirkajui, sav drhtei, uspe da se podigne u sedei poloaj.
"Dobro ti govori zajednikim jezikom", ree mu uniformisana ena koja se nadnosila nad njega.
"Odgovori mi!"
"Govorim ga bolje nego veina mi", ree Shiatan. Zastade. Borio se da oslobodi svoj mozak svih
ostataka sna. "Nisam uo to, tu re koju si pomenula. Ne znam ta znaenje, ali znam da nita nisam,
pa prema tome ni to, uo."
ena klimnu glavom. "Ovo sam uradila da bi se znala jedna stvar. Koje god pitanje ti postavim,
ima da odgovori. Ako odgovori, i meni se dopadne odgovor, dobie moda neto da obue,
moda i neku hranu. Ako ne, poelee da si i ti poginuo." Ona pljesnu rukama. "Straa!"
Kroz vrata atora, saginjui se, hitro ue jedna ena sa pukom, mlaa, ali rastom jo via od
oficirke unutra, i stade kruto uspravno, drei puku okomito, nadomak svog levog ramena.
"Pukovnice!"
Oficirka naini pokret rukom. "Odvei ga od tog koca i zakljuaj mu opet lanac. Vodim ga u grad."
Mlaa ena zabaci puku o desno rame i poe preturati po jednom depu, pa izvue klju. Za to
vreme oficirka postavi Shiatanu sledee pitanje. "Zna li moje ime? Kako se ja zovem?"
On odmahnu glavom; ovde mu je osmeh mogao pomoi, ali on nije imao snage da sloi crte svog
lica u osmeh. "Ne. A ja se zovem Shiatan i leta."
"Ko te je sasluavao jue, Shiatane?"
"Prvo Sirka." Ruke su mu sad bile slobodne. On ih isprui napred, i mlaa ena mu opet privrsti
okove.
"Posle toga?"
"Generalisima."
"Generalisima Sijuf", ispravi ga oficirka. "Ja sam bila prisutna. Sea se?"
On klimnu glavom. "Ali nisi nita govor meni. Samo ponekad njoj."
"Zato su tvoji napali jedinicu majorice Sirke?"
Eto, opet isto, ree on sebi. "Nismo napali."
Ona ga udari pesnicom po uhu. "Pokuali ste da im otmete oruje. Jedan od vas je pobegao, troje
je ubijeno, ti si zarobljen. Zato si polomio svoja krila?"
"To mi radimo."
"Kako si onesposobio pogonski modul?"
On slegnu ramenima, a ona ga udari pesnicom u usta. On ree: "Ne moemo. Predlagani
mehanizmi, ali poveali bi teinu."
Ona se, na njegovo iznenaenje, osmehnu. "Zar nee to olizati? Moje prstenje ti je pocepalo
usnu."
On opet slegnu ramenima. "Hou, ako kae."
"Nai neku krpu da mu damo da vee oko pojasa", naredi ona mlaoj, vioj eni. Opet se okrete
Shiatanu i ree: "Ja sam pukovnica Abanda. Zato ste napali Sirkine vojnikinje?"
"Zato to su one pucale na nas." Ovoga se nije, zapravo, seao, ali mu se inilo kao najverovatnije
objanjenje. "Ja bio iskezio. Ne znam razloga."
"Iskezio si se?" U jednom deliu sekunde Abandine oi bile su rairene. "Kako to, iskezio?"
On se doseti da je ova vrsta razgovora neizmerno bolja od razgovora o P-modulu, i sada uspe da
se osmehne. "Povukao usne unazad."
"Ne zna zato. Moda ja znam zato si to uinio. Kae da su one pucale na vas zato to si ti
nainio jednu grimasu? Pa, na tebe nije pucao niko."
"Aer videvi moje lice poela je da vriti. Onda su one pucale, na Aer, i ubile su. Mi smo
pokuali da oduzmemo oruje ostalima, da ne bi vie pucanja."
Abanda prie blie i zagleda se dole, u njegovo lice. "Poela je da vriti zato to si se ti iskezio?
Veina ljudi u to ne bi poverovala, ali ja u moda verovati, a moda e i generalisima Sijuf. Da
vidimo, iskezi se ti tako, za mene."
"Pokuau", ree on i pokua.
Zvuni sudar potpetica bio je znak da se mlaa ena vratila. Abanda se okrete na tu stranu.
Straarka je donela nekakvu pamunu krpu kojom je nedavno ieno neto masno. "Da li e ovo
posluiti, pukovnice?"
Abanda odreno zavrte glavom. "Idi donesi onu njegovu letaku odeu. Takoe jednu zimsku
potkoulju i jedno ebe, a kuvarima reci da ti daju neto to on moe pojesti dok je u sedlu."
Opet se vrati Shiatanu. "Prestani da se kezi, od toga ti krvari usna. Doleteli ste ovde traei
jednoga Vironca, mukarca. To nam je rekla Sirka. Ti si nam dao njegovo ime, a ja mislim da sam to
ime noas ula. Kai jo jednom kako se taj zove."
"Njorka", ree Shiatan. "Taj se zove Njorka."
Ruka narednika Peska poe se, celom svojom duinom, pomicati, onda uzmahnu i tresnu po podu
Velikog mantejona tako silovito da se na jednoj kamenoj ploi pojavi naprslina. enila kriknu neku
re upozorenja. "Ma, ne brini", ree joj Njorka. "To je bilo samo malo, zna, statikog elektriciteta.
Ve sam to sredio."
Iza njega jedan glas, Njorki nepoznat, ree: "ao mi je to patera koljka nije tu da ovo gleda.
Bie tako razoaran kad mu kaemo ta je propustio."
"Bie i Njegova eminencija", promrmlja Mejtera Nana. "Ali sam je kriv to je otiao u Palatu
Prolokutora. Ako se to moe nazvati krivica. Svakako neemo ekati ni na ta, sad kad treba izvriti
Pesovo uputstvo, niti bi Njegova eminencija eleo da ekamo. Pesa nisi video, Njorka? Siguran si?"
"Ne, Mejtera, nisam siguran." Njorka zamirka, nagnut nad poslom. "Jer on je morao na neki nain
da mi pokae kako se sve ovo radi, i to, verovatno, posle mog razgovora sa tobom." Naie mu
nadahnue. "Zna ta ja mislim, Mejtera?"
"Vrlo bih rado ula!"
"Mislim da je njega pridobila ona tvoja upornost u ispunjavanju zaveta. Mislim da se on pitao
vredi li, zbog nas, toliko da se trudi; al kad je video kako se ti moli... ekaj, moram da prikljuim
njegov voluntarni koprocesor."
Njorka naini poslednji spoj i ispravi lea, odmae se malo unazad, dajui odmor svojim bolnim
miiima. "Patera, da l' bi mogo da donese jednu od onih svetih svetiljki? Trebae mi vie svetla."
Inkus bre-bolje ode da poslua.
"Patera koljka se nada da e uspeti da angauje mrtvaka kola da prenesemo telo patere
Skoimia u na mantejon." Pokazalo se da je vlasnica tog glasa, Njorki nepoznatog, jedna mlada i
lepa sibila. "Mejtera mu je rekla da u ovo doba nita nee biti otvoreno, ali on je odgovorio da, dok
on tamo stigne, bie otvoreno, a ako ne, on e ekati da se otvori. Bili smo u velikom iskuenju,
Mejtera mi je to priznala, da zamolimo Njegovu svesnost da dozvoli da se poslednje rtvovanje
patere Skoimia obavi ovde, u Velikom mantejonu, zato to se on odavde uzdigao u Glavni
procesor. Meutim, pastva u naem kvartu ne bi nikad..."
Inkus se vrati i kleknu pokraj Njorke. "Da li e ovo biti dovoljno? Mogu ja i da izvuem fitilj da
bude vie iznad ulja, onda e biti i svetlosti vie." Drao je u rukama kuglu od rezanog kristala, u
ijem je otvorenom gornjem delu, sasvim blizu vrha, palacao plamen.
"Odlino", ree mu Njorka. "Sad vidim i mesto, i registar, a to je sve to treba da vidim."
Delikatnim pokretima ruke on zavue vrh noa u Peskovu lobanju. "Nijedne rei da nisam uo ni od
koga. Sad mora da razmiljam." Poe poluglasno neto brojati.
Najednom progovori narednik Pesak; Mejtera Nana se na taj zvuk tre. "Ve pedeset osam - nula.
Ve pedeset osam - jedan. Ve pedeset devet - jedan."
"To su inputi voluntarnih koprocesora", objasni Inkus apatom punim strahopotovanja. "On ih
sada osposobljava."
Poto Njorka niim ne pokaza da je uo, mlada sibila iz Ciglene ulice proaputa: "Ja stvarno
nisam sposobna da verujem da e vaa Mejtera - naime, to je bila; da e Molibdena i onaj vojnik da
rade sve ove, sve ove stvari; gde e kupiti te 'koprocesore'?"
"Morae da ih prave, Mejtera", objasni joj Inkus, "a ja u im biti pomonik."
"!" ree mu Mejtera Nana.
Njorka vrati no u izmu. "Bez panike, Mejtera", ree on. "Njemu je sad sasvim dobro, on samo
jo to ne zna."
Kao da je samo te rei ekao, Pesak die glavu i poe gledati oko sebe, u raznim pravcima.
"E, hej, hej, polako", ree mu Njorka. "Tek treba da ti narafim poklopac na lobanju. Je li, kako je
bilo u Glavnom procesoru?"
Praskanje igliara - jedan pucanj, drugi, trei - stopilo se sa divljim reanjem. Novi pucnji, onda
grunu puka debeljaa. Na balkonu za hor, visoko iznad njih, nefritni reljef Tartarosa pade i razbi se
buno.
"Je li to toplo?" upita Abanda, gledajui kako Shiatan oblai svoje letako odelo.
Sad je osmehivanje ilo lako. "Nije onoliko toplo to bih ja poeleo, ponekad."
"Onda obuci i potkoulju preko toga. Vunena je, trebalo bi da je mnogo toplija nego to tvoje. A
kad bude na konju, moe se omotati i ebetom." Ona opipa pitolj igliar u futroli. "Ume jahati?"
"Nikad probao."
"Moda je to i dobro", ree mu Abanda. "Moglo bi da ti spase ivot."
Napolju je vetar naprosto sekao. Dvojica bradatih mukaraca dovedoe par nemirnih konja. "Ovaj
je moj", ree Abanda, pokazavi, na Shiatanovo olakanje, veeg. "Ovaj drugi je za tebe. Da vidimo
kako se penje u sedlo."
To je posmatrala sledeih pet minuta. Bradonje su se trudili da ne prasnu u smeh. Konano,
Abanda ree: "Ti zaista ne ume da jae; ili je to, ili si velianstven glumac." Tek tada naredi njima
dvojici da mu pomognu. Oni ga podigoe u sedlo, a ona se uzdie od zemlje i tim istim zamahom nae
se i u sedlu, uvebanom kretnjom koja je izgledala maltene udesno. "Sad neto da ti objasnim", ree
ona. Uperi kaiprst na jednu stranu. "Do grada ima da se jae dve lige. Kad budemo na pola puta, ti bi
mogao pomisliti da je dovoljno da bocne tog konja petama, pa da nam pobegne."
"Neu", ree on.
"Mogla bih te vezati za sedlo, kao to si bio vezan za onaj kolac. Ali u tom sluaju, ako padne,
konj e te verovatno vui po zemlji i ti e od toga umreti, a ja ne elim da te izgubim. Zato sluaj.
Ako natera tog konja u galop, ima da padne sa njega, pri emu moe poginuti, a ako ne pogine, ja
te hvatam, a onda ima da ali to nisi poginuo. Nemoj rei da te nisam upozorila." Ona vinu
uzdama, levo pa desno, svog konja koji otkasa daleko bre nego to je Shiatan ikada poeleo da
ijedan konj ide.
"Neu bre nego to", obea on.
Nekoliko trenutaka inilo se da on nee jahati uopte. Onda jedan od bradonja dreknu "Aj-i!" i
pljesnu konja po sapima neim to je dalo upalj, praskav zvuk, a Shiatan se oseti kao da ga je ponela
najlua oluja u celome 'Svitku'.
Abanda pritee uzde i osvrte se da ga pogleda. "Jo neto. Ovo je dobar konj. Tvoj nije. To na
emu ti sedi poslednja je raga, konjina za rezervu; niko ga nee. Taj, ni kad bi ga lav pojurio, ne bi
mogao galopirati brzo kao moj."
Suvie potresen da bi mogao klimnuti glavom, Shiatan samo stee ebe jo grevitije.
"Ako si me prevario - ako si, u stvari, dobar jaha, pa odgalopira kad ti se ukae prilika - ubiu
ti konja. Nije lako oboriti tako veliku ivotinju igliarem, ali sa pet-est iglica trebalo bi da uspem.
Nastojau da ne pogodim i tebe, ali ne mogu to obeati."
On jeknu: "Plemenita eno."
"Ne raunaj na moju plemenitost." Trenutak potom ona se nasmeja. "Ali ti bi mogao da mi bude
od koristi, u tome je stvar. Svakako bi koristilo ako pokae Sijufi ono to si pokazao meni.
Pretpostavljam da u tvom narodu ene ne postupaju plemenito."
"Oh, ne!" Nadao se da licem nije pokazao koliko ga je ovo okiralo. "Nae ene su veoma
plemenite."
"Ta Aer koja je vrisnula, zar nije bila ena? Rekao si, Aer, ona. Uzdigni se da pomalo stoji u
uzengijama, ako te konj prejako baca."
On to pokua. "ena, da. Plemenita, da."
"Voleo si je." U Abandinom glasu pojavila se jedan prizvuk koji nije uo dosad.
"Veoma. Ako mogu kazati, i Mer i Somer voleli. U atoru sam noas razmiljao o njima. Kako
glup bio sam! Ne znao za ljubav to dvoje sve dok nisu poginuli."
"Mer, to je bila ona ena koja mi je ubijala vojnikinje?"
Prvi put od zarobljavanja Shiatanu je dolo da se nasmeje. "Mer muko je ime. One sa pukama
ubila je Somer, a druge su nju."
"Samo je pokuavala da im oduzme oruje."
Aer je ubijena pre nego to je Somer pobila vojnikinje, ali raspravljanje bi bilo beskorisno, i gore
nego beskorisno. Shiatan ne ree nita.
"Ona vam je bila voa?" Abanda uspori svog konja.
"Hvala. Ne, mi ne letimo tako. Svako za sebe. Somer je bila naj, naj, u gleakajoht...u. Borba
izbliza, samo rukama i nogama. Ne znam vau re za to."
"Videla sam njeno telo", ree mu Abanda, "ali ga nisam izmerila. elela bih da jesam. Ona
plavua?"
Sada je, ve, Shiatan bio u stanju da odmahne glavom. "Tamna kosa. Kao ti."
"Ona mala?"
On klimnu glavom, seajui se kako je vesela Somer uvek bila, a najveselija kad oluje tutnje
celom duinom tovarnog prostora 'Svitka'. Kad je Glavnom procesoru bilo potrebno da dobije
informacije, a ne izvinjenja, Glavni procesor je slao nju - Somer.
Nee je vie slati.
"Odgovori mi!"
"Izvinjavam. Nisam nameravao neutiv - biti." Shiatan poe razgledati zemljanu stazu kojom su
jahali, kao i okolna pusta polja po kojima je hujao vetar; nesvesno je pokuavao da pronae neto
zbog ega bi gubitak postao podnoljiv. "Ona mala, da. Manja od Aer."
"Ali via od tebe."
On pogleda Abandu zapanjeno.
"ta, zar je bila manja od tebe?"
"Da, znatno." On razmisli. "Vrh Aerinog temena bio je meni otprilike do oi. A vrh Somerinog
temena bio Aeri valjda do oi. Ili nie; do moja usta, ili vrh brade."
"Pa ipak je ubila tri vojnikinje koje su od nje bile vie za po jedan dugi lakat."
"Majstor borilakih vetina. Kad nije letela, druge tome poduavala."
Abanda kao da se zadubila u misli. "A ti? Zna li tu vrstu borilake vetine? Zaboravih kako se
zove."
"Gleakajoht. Znam neto malo, ali ni brz ni vet kao to je Somer bila. Mali je broj onih koji su."
Poto Abanda ne ree nita, on dodade: "Svi mi uimo gleakajoht. Ne moemo, kao vi, nositi
oruje. ak i mali no bi preteak." Sad kad vie nije bio toliko uzdrman jahanjem, on poe oseati
hladnou. Rasklopi i rastrese ebe koje je dosad samo stezao oajniki, i obavi ga oko sebe, kao to
je Abanda predloila. ak uspe da napravi 'kapuljau' za vrat i glavu.
"Ako je tako, ne moete nositi ni hranu, a ni vodu, a?"
"Ne, samo nae ureaje..." Umalo da kae: i pe-emove. Ubaci drugu re: "...i sebe."
"Jesi li video nae pterovojnikinje? One sa krilima, koje izleu iz nae vazdune lae?"
"Njih nisam. Ali priali mi, a vau vazdunu lau jesam, ako je to bila to mislim."
"Pa, moe je videti i sad", ree Abanda i pokaza prstom. "Ona smea stvar sa koje se odraava
suneva svetlost, odmah iznad krovova. Nae pterovojnikinje nose puku debeljau i dvadeset
metaka, ali nikakvu hranu niti vodu. Pokuavali smo da im dajemo rance, ali one su koristile svaku
priliku da ih se otarase."
"Da", ree Shiatan.
"Misli: da, i vi biste isto tako. Pa, i ja bih, pretpostavljam; ali ja nikada nisam letela. Ne verujem
da su naa krila mnogo bolja od vaih; tavie, mogue je da su loija. Nije mi palo na um, a trebalo
je, da se zapitam kako biste se vi borili. Morate polomiti svoja krila u sluaju da se naete na zemlji?
To si rekao."
On klimnu glavom. "Moramo."
"Oni ostali to ne uinie. Ta krila smo uzeli. Sijuf je poslala jedan par nazad u Trivigaunte na
prouavanje, i to krila one plavue, kao i njen pogonski modul. Tako se zove?"
"Na zajednikom jeziku? Da."
"A na vaem jeziku?"
On slegnu ramenima. "Nije bitno."
Abanda zaustavi konja i izvue pitolj igliar. "Bitno je za tebe, lutku jedan mali, jer sad u te
ubiti ako ne odgovori. Kako se zove?"
On odabra re koja e najmanje odati. "Zove se kana."
"Dakle, i njen kana. Njenu kanu? Kae da ne znate kako pogonski moduli dejstvuju."
"Ja ne znam. Ubij me i da zavrimo s tim."
Jo jednom ga njen osmeh iznenadi. "Da te ubijem? Ma, ja sam s tobom tek poela. Ko ih pravi?"
"Nai naunici. Ne znam imena njih."
"Vi imate naunike."
"To moda ne prava re." Izleteo se, rekao ve previe, i to mu je sad bilo jasno. "Oni su pravioci
toga. Mehanici? Zar nije to znaenje?"
"Naunici", ree Abanda vrsto; onda ga opet iznenadi naglom promenom teme. "Voleo si Aer.
Jeste li vas dvoje planirali da se venate?"
"Ne, bila je letaica."
"Letaice se ne udaju? Ovde u Vironu se 'svete ene' ne udaju, ali mi smatramo da im je to
prilino besmisleno."
"Brak je da dece ima, novi letai u sledeem pokolenju." Ve se poprilino izgubio. "Ne kaem to
za tebe, niti..." pokaza prstom. "...niti za ljude u onoj kui tamo. Ali mi, posada, kod nas, brak da
dece. Bude. Letaica ne moe, jer onda ne moe da leti. Kad napusti letenje, onda moe. Neke
naputaju letenje da bi udale." On zastade, povuen seanjima. "One nisu srene uskoro."
"Ali vi mukii moete se eniti. Jesi li ti oenjen?"
"Jesam. Imam jednu." Da mu je ovo uspelo, dali bi mu bar jo jednu, moda i dve, moda ak i tri
ene; on odgurnu tu misao od sebe.
"Ali si voleo Aer. Mora biti da je, za ivota, bila vrlo zgodna, to uviam. Da li je ona volela
tebe?"
On lagano klimnu glavom. "Dok je bila iva, nisam u to bio siguran. Nije volela kazati. Sad je
mrtva i sad znam sigurno da me je volela."
"Znam da ti ovo mora mnogo znaiti, patera, i zaista mi je ao." enilino lice, uokvireno metalnim
ramom komunikacionog stakla, bilo je maltene komino u svom prenaglaenom izrazu izvinjavanja.
"Zato?" Svila sede u stolicu sa niskim naslonom nametenu pred staklo. "Zato to e mi se
ohladiti jaje? Ovdanja kuhinja poslae mi drugo ako zatraim, u to sam siguran."
"Svi smo se udruili", ree enila i udahnu duboko, pri emu joj se bujna prsa nadigoe kao dve
prevrnute lae. "Naime, ko: Njorka i ja, i generalica Nana, i Pesak, i oni drugi vojnici, i Pauk, i
patera Inkus, i sve one sibile. Mejtera Drvenica takoe, i Mejtera Mermer, i svi ostali. Za veinu njih
ne seam se ko je ko."
"A ja ne verujem da je to mnogo bitno", ree joj Svila. "A oko ega ste se vi 'udruili'?"
"Oko svega, ali najvie oko ovog ubistva. Toliko se toga nadealo... O, zdravo Zu! Stvarno mi je
ao zbog ovoga, stvarno jeste, ali patera je rekao da ste zavrili i da sad dorukujete."
"Tica je-de", proglasi Oreb sa Zumbulinog ramena. Tik na to uzvrati reima: "Jaaa prvvvvv, tiii
zaooooooo." Zumbula uutka obe ivotinje, a pred Svilu stavi posluavnik na kome su bili tanjir i
hleb. "Zdravo enika. Jeste se venali i ti i Njorka?"
"Dogovarali smo se o tome, ali hoemo da i nas vena patera, kao to ste se ovog puta venali vas
dvoje i Moli i njen vojnik."
"Ja tog vojniku znam", ree Zumbula, stavivi tano pred Svilu aicu u kojoj je, uspravno, lealo
jedno jaje. "A znam i tvog Njorku. Neka vam Kipris da sve blagodati. A i trebae vam."
"Njorka je odlian." enila namignu. "Samo treba umeti s njim."
Svila proisti grlo. "Pomenula si ubistvo, a to zvui veoma ozbiljno. Ko je ubijen?"
"Eland. Ali bilo bi bolje da ja ponem od poetka, patera..."
On die ruku. "Samo jo jedno pitanje, a onda poni. Ko je taj Eland?"
"Tip koga je generalica Nana ulovila dole u tunelima. Zna da smo ja i Njorka bili izvesno vreme
tamo. U tunelima."
Oreb zazvida. "Tica is-to!"
"Da. I Oreb je bio sa nama, tada. E, pa, ona je ukebala te tipove, Pauka i Elanda, a vojnici su ih,
za nju, drali pod nadzorom. Pauk je onaj debeli ker, a onaj mravi je bio Eland, to je taj to je sada
mrtav."
Svilin kaiprst iscrtavao je male krugove po njegovom obrazu. "Rekoh da u postaviti samo jedno
pitanje, ali, ipak, potrebno je i jedno razjanjenje pre nego to pone. Kad si nabrajala uesnike
vae improvizovane konferencije, da li si uzela u obzir i narednika Peska?"
"Apsolutno, patera. Njorka je vratio Peska u ivot, tano kao to je generalica Nana rekla da je
Pes kazao da e biti."
"A, tako. Trebalo je da imam vie vere u Pesa, ali u ono vreme inilo mi se da je Mejtera Nana
prvobitno imala vere vie nego dovoljno i za sebe, a i za mene - ali da se, kasnije, razoarala."
"Pa, razoarao se i Njorka. On je toliki narod poveo za sobom, rekao da e se Pes pojaviti, ljudi
mu poverovali, kad ono, nita. Pesa nije bilo, narod oti'o kui. Svi sem Giba. Tek kad ste otili ti i
Zu, a onda i Moli i Hamerston, tek tad je oti'o i Gib. Rekla sam da u poeti od poetka. Ovo je,
valjda, bio poetak."
Svila klimnu glavom. "Reci mi sve, molim te."
"Kad ste otili ti i Zu, onaj deda je polako po'o za vama. Majstor Ksipias. Ne verujem ja da je on
oti'o kui. Mislim da se on sad verovatno muva negde oko vas i kao titi vas. Onda su otili i
Njegova svesnost i onaj augur koji je razgovarao s nama one noi u stambenoj zgradi tvog mantejona.
Moda bih lake priala kad bih samo rekla ko nije oti'o - ko je ostao."
"Samo napred."
"Pokuavam, pokuavam da ne priam toliko opirno. Njorka je ostao uporan, zato sam uz njega
ostala i ja. Spavali smo na podu i nismo radili nita. Takoe su ostali svi iz Ciglene ulice, i patera
Inkus, kao to rekoh, i generalica Nana i vojnici, i Pesak, mada mrtav tada, i ta dvojica tipova nad
kojima su vojnici drali strau. E, valjda sam nabrojala konano sve.
Probudilo me kad je jedan vojnik ispalio puku. On se zove Liskun. Neko je bio daleko iznad svih
nas, na balkonu, i taj neko je pucao u Elanda i ubio ga. Posle je patera Inkus oitao Pesovu molitvu za
Elanda. Liskun je video ubicu na balkonu i ispalio jedan debeli metak na njega, ali kae da ga
najverovatnije nije pogodio. Samo je razlupao neki divan kip, i to je sve. Njorka i Liskun su otili na
balkon da pogledaju; ono to su nali tamo, doneli su dole kod nas: jednu ogromnu, ogromnu ivotinju
iz roda maaka. Ja prvo pomislila da je to onaj Gibov pavijan, ali nije bio. Nego kao kuna maka,
ali ogromna, sa pegavim krznom, bradicom i kratkim repom."
Zumbula ree: "To je onaj ris koga smo mi dovezli letelicom", a Tik dodade svoj komentar:
"Zaoooo! Zaooooo!"
"To je risina zna kolika", ree Zumbula. "Ja sam se njega debelo uplaila, ali Svila je rekao da
nam nee nita i, stvarno, ris nas nije napao."
Svila spusti olju iz koje je pio. "Taj ris je imao ime, zvao se Lav, a njegova vlasnica bila je
Gljiva. Kad smo se vraali, stali smo kod Kaldeove palate i pustili smo Lava iz letelice, zato to smo
raunali da e otii kod Gljive; bilo je to samo nekoliko ulica daleko od Velikog mantejona, naravno.
Treba li da shvatim da je Lav bio sa onom osobom koja je ubila Elanda, i da je vojnik Liskun,
pucajui na ubicu, pogodio i ubio Lava?"
enila zavrte glavom. Zaplesae njene kovrde malinove boje. "Ne ne, nije ta ivotinja ubijena
debelim metkom nego igliarem. Mi mislimo ovako: kad je ta ivotinja videla da je ubica pucao na
Elanda, bacila se na ubicu, ali je on ubio i nju. Njorka kae da je to uo, pre Liskunovog pucnja, uo
je neko reanje gore, a onda etri-pet pucnjeva iz igliara. Oko toga smo se svi raspravljali,
uglavnom: ta je bilo. Oko toga i oko Pesovog dolaska, zato to niko nije video da je Pes dolazio, a
ipak, Njorka je ujutro radio na Pesku i vratio ga u ivot. Dodue, Pesku se poneto malo pomealo u
glavi, zato to je bio mrtav."
"Rado bih govorio sa njim", ree Svila. "A i hou, prvom prilikom. Pre nego to nastavi: da li si
ikada ranije upoznala tog Elanda, pre nego to si ga videla kao zarobljenika Mejtere Nane? A ti,
Zumbulo?"
Obe rekoe da nisu.
"Poto ga je Mejtera Nana drala zarobljenog, pretpostavljam da je to jedan od onih naih graana
koji su ostali verni Ajuntamientu. Ako je tako, moda ga je ubio neko ko je pomislio da je Eland
izdajnik; ali postoji i desetak drugih mogunosti. ta je bilo posle?"
"Jesam ti rekla da je umro onaj stari augur iz Ciglene? Kad sam se probudila, on je ve bio oti'o
u Glavni procesor. Ali niko nije pucao na njega, nita, deda je, izgleda, samo 'zaspao'."
"Ba kad je Pes doao", promrmlja Svila.
"Jest, moglo je to da bude, da. Njorka kae da mu je Pes pokazao kako da popravi Peska, ali ne
sea se da ga je video."
Svila odlomi ugao jedne krike prepeenog hleba, zamoi ga u rovito jaje. "Bilo je mnogo drugih
sluajeva da bogovi posete nekog oveka, a da se on ne sea toga. Patera Skoimi uvao je u sebi
neki deli Pesa - tako je, barem, reeno Zumbuli i meni."
"Neto te mui", primeti Zumbula. "Kai."
Veoma nalik na Shiatana koji je u istom tom trenutku sleganjem ramena odgovarao na jedno
Abandino pitanje, Svila slegnu ramenima. "Samo sam neto razmiljao. Naime, ako je taj deli Pesa
koji je bio uvan u Skoimiu ujedno i objanjenje, to jest uzrok Skoimieve dugovenosti, onda je
isitavanje tog delia moglo izazvati Skoimievu smrt - ne zato to je Pes hteo da ga usmrti, nego
naprosto zato to taj deli vie nije bio prisutan u Skoimiu tako da vie nije imalo ta da odrava
tako starog oveka u ivotu."
Svila stavi u usta komad hleba natopljen jajetom, savaka, zadubljen u misli, i proguta. Poto ene
nisu nita govorile, on ree: "Posle toga sam, logino, poeo da se pitam koji bog odrava u ivotu
nas ostale. Mislim da bih to mogao pogoditi, ali mi sad treba da razgovaramo o nekim drugim
stvarima. enila, prirodno je da su tebe ti dogaaji uznemirili. I tebe, i sve vas tamo, nesumnjivo."
"Tako je, a generalica Nana je rekla da treba da te naemo i da ti javimo, ali mi smo mislili da si
ti doao ovde. Sibile iz Ciglene..."
"ekaj. Pa, ti si u Kaldeovoj palati?"
"Jesam. Raunali smo da ete ti i Zu najverovatnije boraviti u njoj, pa smo svi, osim sibila, doli.
Sibile su ostale da bdiju nad telom tog dedice, po koga e navodno da dou pogrebna kola. I ta, kad
smo doli, vidimo da vas dvoje niste ovde. Zato sam ja ula u ovu sobu gde ima staklo, jer sam
mislila da bi monitor moda mogao da vas nae."
Zumbula uzviknu: "To nije mogao!"
"Noas je Zumbula dala uputstvo naem monitoru da nikome ne otkriva gde se nalazimo", objasni
Svila. Pogleda ka Zumbuli, oekujui da ona potvrdi, to ona i uini ustrim klimanjem glave.
"Nije mi rekao monitor nego Ljubiica. Naime, vidite, ovaj monitor ovde nije mogao da vas nae,
pa sam pokuala da smislim gde biste vas dvoje najverovatnije otili. E, sad, patera, ovo ti se nee
dopasti."
"Neu se ljutiti. Obeavam."
"Prvo sam pomislila da ste se mogli vratiti u Sunevu, u onu zgraduljicu sa samo tri ugla, u kojoj
sam te svojevremeno ekala. Ali monitor u onoj drugoj zgradi, gde stanuju sibile, ree da po
njegovom miljenju najverovatnije nisi tamo." enila je oklevala, nevoljna da pogleda Svilu u oi.
"Dalje sam pomislila: pa kud su mogli ovi da se zavuku? Bilo je jo prilino rano jutro. Ovde sam
stigla otprilike u ono vreme kad se pijaca otvara."
On ree: "Ja se mogu setiti jo jednog mesta, ali nije mi jasno odakle ti pomisao da bih se ja
uvredio ako bi ti to mesto pomenula - a to su moje odaje u Juzgadou. Tamo sam spavao pre nego to
smo osposobili Kaldeovu palatu."
enila opet zavrte glavom, jako; ples njene vatrene kose bio je lui nego ikad. "Znala sam da
nee tamo, patera. Ne bi ti eleo da te neko uznemirava ovako kao ja sad, pa bi Juzgado bio upravo
poslednje mesto gde bi ti otiao. Nego sam pomislila: moda kod Orhideje. Nije bilo nikakve tete da
pokuam. Mislila sam da Orhi spava, pa da ja pitam monitora i moda siem tamo i uzmem neto u
onoj pekarici preko puta i da ekam da ti i Zumbula iziete. Pokuala sam, ali Orhi je bila budna.
Pamti Ljubiicu?"
"Naravno."
"Ona je, e, hm, provodila vreme, zna, sa generalisimom Sijuficom, noas. Ne u Orhidejinoj kui
nego u Erminovom. Orhi je bila sva izvan sebe to je Ljubiica dobila ba Sijuficu, pa je ustala rano
i ekala da joj se Ljubiica javi i da joj ispria kako je bilo."
Zumbula ubaci: "I da se posavetuju, da li e Sijufica eleti nekog i sledee noi, moda neku drugu
ensku, i da li Sijufica ima neko drutvo koje bi takoe elelo nekog, i da li si se setila da kae da
mi nastupamo i na privatnim urkama. Mogu da zamislim."
"Da, sve to. Ja sam pomislila da je stvar zanimljiva, pa sam i sama malo popriala sa Viki."
enila je zvuala kao da se izvinjava.
"Pa ta?" upita Zumbula. "to ne bi?"
"Ispostavilo se, onako uzgred, da su Trivigauntkinje ulovile jednog letaa. Moda ti ne zna za to,
Zumbi, ali ja znam jer sam bila prisutna kad je patera saznao. Sea se, patera?"
Svila se nasmei setno. "Da. Nadao sam se da o tome popriam sa 'Sijuficom' za vreme veere."
"Ali nisi znao da su one i ubile troje letaa, a? Troje letaa, ubijeno. Ljubiica je rekla da je tako
Sijuf kazala."
"Nisam." Svila skupi usne. "Za to uopte nisam znao. Mislio sam da je samo jedan leta sleteo, iz
nekog razloga, i da su ga 'Trivigauntice' uhvatile. U pravu si, enila, ovo je i vano, i neprijatno."
"Al nisam jo dola do najgorih vesti, patera. Ljubiica je pomislila da bi moglo biti korisno da
mi znamo gde je taj leta sada. Zna, obavetenje za koje bi neko mogo neto da plati."
"Ona e dobiti novanu nagradu ako zasluuje, a koliko ja ujem, zasluuje."
"Ali ona je ispriala Orhideji, a Orhideja nije pokuavala da zadri informaciju dok ne dobije
neke pare, samo je elela da ja javim tebi i da kaem od koga sam ula. Onda Ljubiica kae onako
uzgred da je videla tebe i Zu u Erminovom. I to kad je i sama dolazila u hotel. Eto, tako sam znala gde
da vas naem."
"Pa, to nije loa vest."
"Loe je gde su smestili tog letaa, patera." enila proguta. "On je u naem Juzgadu, zato to
Sijufica premeta svoj tab tamo. Preuzimaju vlast nad Juzgadom."
Svila samo ostade da sedi, u oamuenom utanju.
"A Ljubiica je u razgovoru sa Sijuficom provalila neto o meni i Njorki, tek onako. Ali kae, im
je ula ime 'Njorka', Sijuf je elela sve da sazna o njemu. Mislim da je moda zbog toga bila tako fina
prema meni sino na veeri. Ljubiica misli da je Njorka u nekoj vezi sa tim letaem i da ga zato
sada Trivike jure."
enilina bujna, prostrana prsa nadigoe se jo jednim uzdahom. "Dakle, Juzgado je glavna stvar za
tebe, patera, ali je Njorka glavna stvar za mene. Ja se bojim. ta e biti s njim, ne sa mnom."
Mali katahrest skoi na sto za oblaenje, da bolje pogleda Zumbulu. "Taniiii leeeepa. toooo
suuuzzzz."
Ona otre suze iz oiju. "Zato to nam je bio tako kratak medeni mesec. Eto, samo zato, Tiki."
Na kripu kljua u bravi, Shiatan otvori oi, ali ih odmah odluno zatvori. Pridolica je bio
gromadina, ovek dva puta vii od njega i tri ili etiri puta tei; grubijanskog izgleda, sav prljav,
zarastao u bradu. Ova ledena elija bila je mesto mira i utoita, proteklih nekoliko sati, pomisli
Shiatan; ali je tom meuvremenu doao kraj, a nevolje nove vrste upravo poinju.
Napolju progovori zatvorski straar: "Mogu ti donesem iste arave ako 'oe."
"Dones' ti jelo", zabrunda pridolica, zvukom nalik na tutnjavu iz dubina. Gvozdena vrata ve su
se zatvarala. Pridolica uzviknu: "Ej, ti, gore! Je'z gladan?"
"Nisam, nisam", ree Shiatan i okrete lice ka zidu od brodskog kamena. "Mnogo hvala ti."
"Ja jesam." Pridolica sede, teko, na donji leaj. "Ne da sam gladan i umoran nego, je'ote...
Tol'ko sam dugo gladan da sam ve i zaboravio da sam gladan. I nita, samo sam, 'aj da kaem:
prazan. Jeee. Mnogo kasno sam leg'o noas i mnogo rano sam ust'o jutros, a izmeu toga sam spav'o
na podu. I to kamenom. Al bio sam tol'ko umoran da je prijalo vie nego ovo ovde."
Pridolica lee. Tu kretnju pratilo je kriputanje kaieva njegovog leaja. "A to mi je bio najlaki
dan cele ove nedelje."
"Prijatno ti spavanje", glasio je Shiatanov utiv predlog.
"A, neu ja spavam sad. Odspav'o sam, rekoh, na podu, a sad, sad mora jedem." Pridolica se tiho
nasmeja. "A ti? je l' ti bila dobra no?"
Shiatan se odvai da na kratko baci pogled dole, ka grmalju. "Spavao udobnije. Jesam."
"Al, kolko vidim, neko ti ispraio brojanik; dakle, ipak sam ja pro'o bolje nego ti."
Proe, puzanjem sporim, desetak minuta. Tada Shiatan vie nije mogao odolevati radoznalosti.
"Vironac si? Od ovoga grada?"
"Roen u Vinskoj ulici", saopti pridolica pospano. "A ti se plai da l' nisam Trivigauntac, a.
Nisam, nego se nisam brijao jedno tri-etir' dana, to je sve. Im'o sam suvie posla."
"Dok sam ja, naprotiv, stranac u ovom gradu."
"Znam. Rekao mi Zvirka."
Shiatan naglo postade oprezniji. "Ko je Zvirka?"
"Onaj drmonja napolju sa kljuevima. On mi je, kao, prijatelj. Bio sam ja ovde par puta, zna, a to
pomae. Ionako nikud ne idemo."
"Jasno mi je", ree Shiatan i zauta.
"Ljudi misle da mu je 'Zvirka' nadimak, zato to on malo zviri u elije, zna, zaviruje, da bi bio
siguran da neko od nas ne oledi nekoga." Pridolica zevnu. "Al to mu je krteno ime. Postoji jedna
vrsta abe, vrlo mala, koja se zove zvirka. Ja kol'ko znam, u njegovoj porodici uglavnom imaju imena
po abama. Na primer, Krastaa, i tako to. Osea da on dolazi? Mirie ludo."
Shiatan onjui vazduh. "Dobar miris, prvi dobar miris koji oseam ja u ovom ovde."
"Govea prsa sa knedlicama. Imaju oni i neki kao kiseli krem-sos koji nabace preko toga. A
sastoji se, ja mislim, od pavlake, tucanog crvenog bibera, maslaca i valjda jo neeg."
uvarevi kljuevi zazveketae o vrata njihove elije; ne ulazei u eliju, uvar ree: "Evo ti
ruak."
"Doruak", uzvrati pridolica. "Jeo sam neto jue u ovo vreme, valjda neko voe, ne'am pojma."
Klju zacijuka u bravi, a pridolica se tiho nasmeja kao da je tu neto zabavno.
"Postig'o sam kol'ko se moglo s onim to si mi ti dao", izjavi uvar. "Reko sam ljudima za koga je,
i da si stvarno mnogo gladan, i pola karte su dobili da natrpaju ba. Gledo sam ja tebe kako jede, ali
ovoliko mislim da nee moi. Ne sve ovo."
"Ja mislim da u pokuam", ree pridolica, diui se u sedei poloaj.
"Ovo veliko ovde je..." Tanani zvon metala u blagom sudaru. uvar je podigao poluloptasti
poklopac sa jednog lonca. "...Govea prsa sa knedlicama." Gledajui sa gornjeg leaja, ali iskosa,
Shiatan samo krajikom vidnog polja vide oblak mirisnih isparenja kako se die prema tavanici
elije. "ovek kae da je sipao za trojicu. A ovo malo je ekstra sos."
Malo slabiji zvon metala u pokretu; zatim, u vazduhu, aroma neopisivo predivna. Shiatan se
jednom kretnjom nae u sedeem poloaju, na vreme da vidi otklapanje tree posude.
"A ovo ti je kis'o kupus. On kae da ti to voli."
"Jeste, brate, volim", ree pridolica, trljajui aketine jednu o drugu.
"Sve je svee i vrue, kae ovek, a kupus e da bude dobar i posle kad se o'ladi, tako da njega
mo' ostavi, pa pojede kasnije." uvar zastade. "Nisu te mnogo tabali zelembai."
"I ti si zelemba", ree mu pridolica.
"Oni tako ne misle."
"Jesi, jesi, samo ti ne daju zelenu uniformu." Pridolica izvi vrat da pogleda gore, ka Shiatanu.
"Jesam ti rek'o za njegovo ime? A to je, u stvari, zato to su u njegovoj porodici gotovo svi
zelembai. Pa, 'oe i deca da im budu zelembai, pa im zato daju takva imena. Zvirka, i tako to."
uvar ree: "Imam brata koji se zove Krastaa i stvarno je zelemba. Al ja nisam."
"Pardon", ree Shiatan, nagnuvi se preko ivice gornjeg leaja i razgledajui posluavnik prepun
hrane donete pridolici. "Ne razumeo."
"Ovaj je stranac", obavesti uvar pridolicu. "Imaju razne nenormalne obiaje tamo, u Urbsu i
takvim mestima."
Pridolica odmota salvete sa neega to se takoe nalazilo na posluavniku. Pokaza se da je to
hleb; jedna vekna, ali dugaka kao Shiatanova ruka. "'a te svrbi, Gornji? Setio si se da ne dobija
svako ovol'ko dobro da jede."
uvar se nasmeja.
"Tvoja hrana nije pripremljena u... ovde."
Pridolica odreno pokrete glavu. "Ima jedno mesto na drugoj strani Kavezne. Zvirka je oti'o
tamo, rek'o im ta ja 'ou, i oni mu dali. Ja mu dao jednu kartiku unapred, od toga je pola njegovo to
mi ini uslugu. Mi to ovde tako radimo."
"Kad, kad ti tek si stigao", ree Shiatan. "Nije bilo vremena da sve to."
"On je bio u vruoj sobi", objasni uvar, "al izgleda da ga nisu mnogo namlatili. A mene su pustili
da uem i pitam ga ta mu treba."
"Mene poznaju i oni", ree pridolica.
Shiatan osmotri pahuljice snega koje su plovile nadole, prolazei pored prozorskih reetaka.
Pritee ebe oko ramena. "Tamo je toplije?"
Oba krupna oveka se nasmejae, a pridolica ree: "Tamo ti postavljaju pitanja, al danas izgleda
da su dobri prema svima."
"I meni. Moe biti. Sledei put vie ravo e biti, siguran sam."
Pridolica je razmazivao maslac preko jedne etvrtine dugake vekne. "ta, tebe su kao vodili u
vruu sobu danas?" upita Shiatanu. Na ovo straar zavrte glavom: ne.
"Ne mislim vrua soba. Na konju me ispitivala jedna Abanda, i nije tako loe kao to plaio sam
se. Posle, ovde, Sijuf, Abanda i druge kojima imena ne znam. Tad loije. Sijuf je tvrda ena."
"To je ta Trivika koja preuzima vlast u gradu", objasni straar pridolici. "Generalisima Sijuf.
to god ona 'oe, Kalde pristaje."
"Pa, Trivike su kao dole da nam pomognu da pobedimo", ree pridolica.
"Pomau one sebi, kol'ko ja vidim."
Pridolica podie maslacom namazanu etvrtinu vekne. "'Aj probaj i ti malo, Gornji. Jesi uo ta
smo sad rekli?"
"Hvala. Ne uti - ne mogao."
"E, vidi zato zelembai nisu mene mnogo namlatili. Jo nisu sigurni gde stoje."
"Oni su vaa policija? Viron policija?"
"Pa, jesu. Al sad iznenada kao da rade i za Rani. Moda. Oni to ne znaju, a ne znamo ni mi."
uvar proisti grlo. "Bilo kako bilo, sve je doneseno. U boci je crveno, aa je na boci. U
kockastom tanjiru ima svinjske nogice, a ima tu i mnogo drugog. Ako ti neto bude falilo, vii."
"To sigurno 'ou", odgovori pridolica. Dok su se gvozdena vrata zatvarala, on se tiho nasmeja. "I
dobro da pazi na mene, Zvirka. Da ne pobegnem ja."
"Dobar hleb, ovo", ree Shiatan. "Vrlo dobar. Ja ti zahvalan za."
"Nego ta." Pridolica je trpao knedle i meso u tanjir.
"Kad bih mogao platiti. Nemam ime."
Pridolica die pogled ka njemu. "Si bio u uzi ranije?"
"Da, noas. Ruke mi bile oko jednog stuba vezane lancem, morao spavati na zemlji. Trava je bila,
ne tvrdo kao va pod, sigurno."
"Al ti je sigurno bilo zima. Moralo je da bude. Meni je, ovde, i na podu prilino toplo."
"Hladno bilo, da." Shiatan zagrize opet u hleb, koji je bio mekan i beo, sa debelom, smeom
korom koja se morala vakati.
"Bila je sa mnom i moja riba, pa mi je bilo toplije. Kae, ve si jeo?"
Tek nekoliko trenutaka posle toga Shiatan uspe da proguta. "Na konju. Krika sivo meso izmeu
hleba i hleba, ali hleb ne tako dobar kao ovo. Razgovarali smo o zajednikom jeziku, Abanda i ja, a
to je ovaj na kome ti i ja imamo razgovor. Ona rekla: jezik, a to meso koje smo ti dali, to je isto jezik.
Njoj to je smeno bilo."
"ekaj malo." Pridolica nasu u tanjir jedan deo dodatnog sosa. "'O ti stavim neke knedlice u
ovo? Al morae ih jede prstima. Imamo samo jednu viljuku."
"Ne bi trebalo da jedem." Shiatan se rvao sa iskuenjem. "Moram ti rei da je bilo mnogo, mnogo
dana kad jeo manje nego to je ono sivo meso. Uvek mi jedemo malo, a ponekad nita ne." Proguta
ponovo, sada samo pljuvaku. "Ali, danas, da. Mnogo rado bih voleo knedlice, te, nita mi teko da
jedem prstima."
"E, dobie." Pridolica viljukom prebaci deo knedlica u posudu sa sosom. "Ba sam se pit'o to
si se tako usuk'o. ujem da je pirina slabo rodio u Palustriji. Jeste doli u Viron da naete neto za
jelo?"
"Od jela, teina." Ova misao bila je tako jednostavna i elementarna da je Shiatanu bilo teko da je
izrazi reima. "Onda loe leti. Ja sam leta. Ta re je vaa."
Pridolica ga pogleda skeptino. "Letai nikad ne silaze, a inae su uhode, to svako kae."
"Ja nisam uhoda. To ak ni Sijuf ne misli."
"Onda ti je pametnije da ne pria vie to leta, leta. Mogo bi neko ti poveruje." Pridolica
dodade posudu sa sosom i knedlicama Shiatanu, na gornji leaj. "Stavio sam ti odozgo i malo ove
dimljene kornjaovine. Meni oni daju pomalo i toga. Dimljeno, zna, meso od kornjae, i beli luk.
Ako od toga oedni suvie, zvaemo Zvirku da nam donese vode."
"Nikad ovo jeo nisam." Shiatan zamoi dva prsta u smeu smeu i proba. "Divno ukusno."
"Mog'o bi moda i ja da probam."
"Govorio o teini", proguna Shiatan. "Da budem teak, zato ne? Moja krila leteti vie nee."
Pridolica virnu gore ka njemu. "Stvarno si leta, a? A oni poleteli velikim leteim brodom, pa
vas uvatili?"
Shiatan uzdahnu. Odreno odmahnu glavom. "Sleteli smo mi, da ih pitamo. Znao sam da opasno."
Onda se njegovo izmravelo lice izmeni, hitrije nego da je zahvaeno magijom nekog arobnjaka, u
mrtvaku iskeenost. "Zdravo, Njorka."
"E, zdravo. Ti si stvarno sposobna ovo da izvodi. Govorili su meni Sifonka i patera, al ja nisam
verov'o."
"Treba li ti pomo?"
"Neee." Pridolica, nalazei da ga uznemirava prazno zurenje oiju iz Shiatanovog lica, usmeri
pogled opet dole, u hranu. "Reci ti njima da se ja dobro drim, a signal u im dati im budem znao
koji je." On pomaza sos komadom govedine, nadajui se da e ona otii pre nego to on pojede to
pare. "A Zvirku u poaljem po neto, da nam se ne nae na putu."
"Koliko je gladan ovaj majuni ovek."
Pridolica je vakao tako silovito da svaki otpor tog komada goveih prsa prestade. "Pa on ima
vie mesa na sebi nego ti."
"Ja bih volela supu. Pitau baku."
"Pitaj", ree pridolica.
Shiatan mirnu i zgrabi posudu sa sosom, primetivi da ona umalo da padne sa njegovih nogu.
Prinudi sebe da udie duboko. "Ovo ne oekivano."
Pridolica klimnu glavom, ne diui pogled. "ta 'ne neoekivao'?"
"Kad ovek leti suvie visoko, slabost ga obuzme. Sada mene takoe. Moda hrana drogirana?"
"Nije", ree pridolica.
"Ti neto si meni govorio, ja odgovarao, a nita se ne seam ta."
"Nije bitno."
Shiatan pojede poslednji komadi dimljene kornjaovine i pree na knedlice. "Nemam ja razloga
tebi da verujem. Moda uhoda."
"Naravno."
"Primio sam dobru hranu od tebe, zahvaljujem. Bolje da uhode nego da biju."
"Bogova mi, jeste bolje."
"Ne postoji nita da ja znam, a ne rekao Sijufi ili Abandi. Zato sam u robiji?"
Pridolica die poklopac sa jo jedne posude. "Voli sir? Dali su mi i sir."
"Ve vie nego dosta pojeo sam, a jo ni hleb tvoj ne zavrio."
"Ma, uzmi." Pridolica ponudi beliastu grudvu proaranu plavim ilama. "Probaj ovo s tim."
"Hvala. Mi dobar sir kod nas pravimo, ali nisam odavno jeo sir ni malo."
"A sad me dobro sluaj, ti tamo gore." Pridolica nasu etiri prsta rakije u au. "Te dve
Trivigauntkinje o kojima pria, Abanda i Sijuf? Ja nikad ni vid'o ni jednu, ni drugu. Ne bi ih
prepozno, ali ovo mesto ovde znam, znam i vruu sobu, i sudove i kljunove, i sve to. Ako 'oe da mi
kae ta je to s tobom i ta si uradio, dobro, moda ti dam neke dobre laa savete. Ako ne' kae,
opet dobro. Samo me ne pitaj stvari koje ja ne znam, kao, 'zato su mene uorkirali' i ta laprdanja."
"eli znati moj kriminal. A nita loe ja ne uinio."
"Onda te dre ovde jer se plae ta bi uinio kad bi te pustili. A to je ta?"
"Nastavio da traim oveka koji se zove Njorka. To je sve. Oni znaju to."
"Kad ga nae, oledie ga?"
Shiatan se nagnu preko ivice svog leaja da pogleda oveka dole. "Da li to ekvivalent 'ubiti'? Ili
pretvoriti stvarno u led?"
"Za 'ubiti'. Nama je ona sveta sibila, uiteljica naa, govorila da je to 'alternativno izraavanje'."
"Neu olediti. Nego javiti gospodaricama vazdunog broda koji leti iznad ovog grada da moraju
odvesti mene i tog Njorku i ljude koje on odabere, sve u Glavni procesor."
"ekaj malo." Pridolica proaka uvo noktom jednog kaiprsta. "U Glavni procesor? Nisam
siguran da sam te dobro uo. Kai to ponovo."
"Ja sam iz Glavnog procesora. Mi tamo ivimo, mi posada. On je na direktor, on nam daje
sklonite, a mi ga popravljamo kako nam naredi, kad treba."
"Mesto koje stvarno postoji." Pridolica otpi malo rakije.
"Mesto gde mi stanujemo je Glavni procesor. Mesto gde vi stanujete je Viron."
"Ako stanujete tamo, ta, kog vraga, letucate svuda i donosite kiu?"
"Zato to Glavni procesor tako trai. On je direktor 'Svitka', celog, ne samo na. Kad ne bi padala
kia, na tovar bi poumirao. Ili ako pada suvie. Glavni procesor dobija podatke iz mnogih izvora.
Mi smo jedan takav izvor, ne najmanji. Po vanosti."
"'Oe crveno?" Pridolica ponudi au vina. "Ako si jo sklon padanju u nesvest, moglo bi ti biti
od koristi."
"Ne, hvala."
"Dobro, ta je to o tovaru? Kao na brodu?"
"Vi ljudi, i ivotinje, i biljke. Isto kao na brodu, da, jer mi smo u brodu, a i vi."
"Mi smo brodski tovar?" Zurei gore u Shiatana, pridolica se kucnu prstom po grudima. "Ja, i svi
koje ja znam?"
"Sasvim tako." Shiatan jako klimnu glavom. "Abanda i Sijuf isto. Vidi, dakle, da ne bih Njorku
zaledio. Dunost naa je sauvati teret. Da se sauva, a ne upropasti."
"To vas Glavni procesor tako ui?"
"Da uvamo teret? Da, uvek." Shiatan stia glas. "Ali je sve tee. Sunce vie ne slua dobro, ak
ni onoliko kao u vremenu mog oca. Toplota se nagomilava, nov problem. Zato to hlaenje vie ne
dejstvuje delotvorno. Glavni procesor moda e biti prisiljen da ugasi Sunce. To je vaa re za to?
Diskontinuacija produkcije energije, da? Upozorio nas je, inimo koliko je mogue da se
pripremimo."
Pridolica spusti au. "Od te tvoje prie vrti mi se u glavi dovoljno i bez ovoga." On ustade,
prie malom reetkastom otvoru na gvozdenim vratima. "Ej, Zvirka!"
"Misli da te prevarim. Tvoja namera e biti premetanje mene."
Pridolica se okrete i pogleda ga. "Dve kartike sam ja dao da dobijem ovu eliju, a sad u njoj tip
koji je, kol'ko vidim, skrenuo. Svit postaje suvie vru, kae ti. Sav svit postaje vreo, a?"
Shiatan klimnu glavom. "Ima i drugih tekoa, ali ta je najgora."
"I vi se spremate za iskljuenje hlaenja..."
"Ne, ne! Sunca. Da ne sija. Dok se brod 'Svitak' ohladi. To ne iskljuim ja, razume. Niko ne moe
to. Glavni procesor mora, ako je neophodno. Bie tama strana."
"Zato to se svet... zato to se svit pregrejao." Pridolica prie prozoru elije. "'Aj, virni napolje.
Ono je sneg."
"Nema ti u mene poverenje." Shiatan uzdahnu, prouavajui pridolicino grubo, bradato lice ne
bi li pronaao bar neki znak verovanja. "Ne mogu osuivati te, jer hranio si i dobar bio. Slagati tebe,
ja to neu. Ove godine napravljena je zima jedva. Glavni procesor se ogromno trudio, mi smo leteli i
leteli."
"Napravljena, je li. On je pravio zimu. Glavni procesor." Pridolica pogleda ka prozoru. "Ja sam
oduvek smatrao da je zima prirodna pojava."
"Priroda - koristan termin za procese koje ovek ne razume", ree mu Shiatan umorno. "Sunce se
ve jednom ugasilo. To nije bilo namerno. Glavni je pokuavao zimu da napravi."
"Aha. uo sam za gaenje." Pridolica sad kao da je bio manje raspoloen da se raspravlja.
"Ugasilo se, ali se brzo vratilo, a tada je u prvi mah sijalo ba jako, jako. Pa, se zapalilo neko
drvee, i tako to. Jedan tip koga ja znam pitao jednog pateru o tome. Pateru Svilu. A on rek'o: to
jedan drugi bog govori i ja znam koji, al neu da kaem."
"Nikakav bog", ree Shiatan. "Restart Sunca. Reaktivacija, to zahteva maksimalnu energiju."
"Al ti nisi zato ovde." Pridolica svue tuniku preko glave, otkrivi crvenu vunenu potkoulju koju
takoe svue. "Nego ti je Glavni reko da trai tog tipa Njorku."
Lice zatvorskog uvara pojavi se na prozoretu na vratima. "'a treba?"
"Da ode u Troterovu za mene", ree mu pridolica i dade mu dve zlatne kartice. "Da mu kae da
ako dou neki moji prijatelji, prvi koji doe ima pie na moj raun. I da Trocko kae mojim
prijateljima ovo: ja u brzo da se vratim, stvarno brzo, i videu ih u 'Petlu'. Jesi razumeo? Al treba
ide odma' sad."
"Dobro, dobro. ta je bilo, vruina ti ovde?"
"Nije, samo me neki svrab spopao. Kai Trocku to, a posle u ja moda imam jo jedan posli za
tebe."
Kad se uvar udaljio, Shiatan poe: "Poznato je ovde... Ne bih da uvredim religijska oseanja..."
"To nema izgleda", ree pridolica, "jer to relig... to kod mene nema uopte; a-a. Ali verujem;
renik sam; a to je sasvim drugo."
"Poznato je da su svi bogovi u Glavnom procesoru?" Shiatan je, sa strepnjom, ekao eksploziju;
ali kad pridolica ostade ravnoduan, on nastavi: "Jednako je Glavni procesor svi bogovi. Glavni
procesor, u svom vidu tame, koja se na ovdanjem jeziku zove Tartaros, mrak, dao je meni moja
uputstva."
Pridolica zaveza rukave svoje potkoulje oko jedne ipke, a onda gurnu koulju napolje izmeu
reetaka. "Zna, Gornji, bolje je bilo da si mi to rek'o ranije."
Uze viljuku i poe savijati, snanim prstima, njene iljke. "Kako se ti stvarno zove, a?"
"Ja sam Shiatan. A ti?"
"Ne' ti kaem, Shiatane. Kasnije 'ou, al ne sad, jer bi to moglo da nas uspori. Zna de je
kljuaonica na ovim vratima? Rupa za klju? Otprilike zna gde je, bar?"
Shiatan klimnu glavom.
"E, super. Paz' ovamo. Vi' kako sam savio ovo jedno a druga dva sklonio da ne smetaju? E, sad ti
provuci ruku kroz ovo prozore na vratima. Mog'o bi to moda i ja kad bih namaz'o ruku maslacom,
al ti moe lako. Onda pipkaj sa ovim krivim dok ne nabode kljuaonicu. Kad nabode, zavuci to u
to i okrei."
Shiatan uze viljuku. "Kae da ovo vrata e otvoriti. A ne moe znati."
"Znam. Vid'o sam klju kad me ovek uvodio ovamo. Znam ja kako ove brave rade. Znam ja sve
kako radi, im vidim. Dakle, na pos'o. Neu da me ekaju moji ljudi napolju bez veze."
Shiatan, lagano, opet klimnu glavom. "Onda e ti biti slobodan, i ja slobodan da traim dalje
Njorku, ali ovako obuen, a nita ne znam o obiajima grada."
"Mi emo se brinuti o tebi", ree mu pridolica energino. "Odea, sve, i nauiemo te kako se
ponaa, u redu? Sad uradi to!"
Shiatan prie vratima. Propinjui se na vrhove prstiju, uspe da provue ruku kroz prostor izmeu
dve ipke. udnovato savijen iljak zatim je grebucao po spoljanjosti sve dok nije naao plou
brave; onda je grebucao po ploi brave sve dok nije naao kljuaonicu. "Bojim se da moda
ispustim", ree on pridolici, "ali pokua..." Oseti povlaenje jedne poluge koja se vrati u bravu.
"Otkljuano!"
"Dabome." Shiatan uvue ruku nazad u eliju, a pridolica gurnu vrata, koja se otvorie. "'Ajmo.
Ve stoje dve ribe straarke ispred ulaza; znai, bolje palimo odma'. Umotaj se u ebe da te ne vide
kakav si."
Povede Shiatana hodnikom i niz stepenice, do jednih masivnih gvozdenih vrata. "Trebale su one i
unutra da uu", proaputa pridolica, "al su raunale da su ovde samo lopue i neki nezgodni
mukarci, dombasti, a ta e im takvi, nita tu ne mo' se desi. Ali, vidi, stvari obino postanu
najudnije ba kad neko kae 'tu nita ne mo se desi'."
"Razumem ja to", ree mu Shiatan; poele da doda: jue, ja, tako.
"Al i ja sad kaem 'nita nee se desi', zato to moram", nastavi pridolica. "One napolju sigurno
imaju debeljae, pa ako mi ponemo da beimo, ima da nas spucaju sto posto. Zato izlazimo lepo
polako, idemo najnormalnije sve dok ne preemo ulicu. I stvarno se moda nee nita desi. Ako
ponu da se dernjaju il neto, nemoj sluajno da si stao il se osvrnuo. Je l' ti jasno?"
"Pokuau. Jasno."
"E, dobro." Pridolica pritisnu uho na gvozdena vrata. "Dok ti je jasno, nema brige. Mi emo sve
ostalo."
Usledila je dugotrajna tiina; najzad pridolica ree: "Prilina tiina tamo napolju. Spremi se."
Kretanje vrata izgledalo je daleko prebrzo dok je Shiatan iskoraivao, napola zaslepljen sjajem
zimskog sunca, rame uz rame sa pridolicom. Uglom vidnog polja video je jednu veoma visoku enu
o iji kaput boje peska se oeao svojim ebetom.
Ulica iroka, smrznuto blato izrovano tokovima zaprenih kola, kako tovarnih tako i putnikih.
Pahuljice snega zakovitlale su se ispred Shiatanovih oiju; neke se zalepie za njegove trepavice.
"Ej, vas dvojica!" dreknu ena. "Stoj!"
Jedno crno vozilo sjuri se na njih, tako munjevito da se inilo da e ih neminovno zgaziti. Hualo
je kao oluja. Shiatan se nae jo jednom u vazduhu, bez krila i bez mogunosti da kontrolie ita. Na
tren je video zapanjeno lice nekog oveka u crnom, sa kojim se svom snagom sudario; zatim ga neto
ogromno i teko grunu u lea.
Pucanj - kao da su se zalupila vrata - i urlik se pope do zagluujueg kreenda. Ubrzanje ga
potisnu silovito unazad, u dve prepreke za koje neko vreme nije shvatao da su cevanice tog oveka u
crnom. Kao da se umealo neko tajanstveno sredstvo samog Glavnog procesora, urlik motora se
prigui; kroz taj zvuk pridolica ree: "Samo jedan metak. Prilino dobro."
Novi glas, glas oveka u crnom, ree: "Nije trebalo ni taj jedan."
A onda, dok su ga blede ake oveka u crnom i miiave ake pridolice podizale na sedite,
mekano obloeno, glas nastavi: "Dobro doao u na sveti grad Viron, elimo ti dobrodolicu u ime
naroda njegovog, u ime pokroviteljke njegove, u ime boga Izvanaa, i u ime svih ostalih bogova. ao
mi je to nismo mogli ovo izvesti manje nasilno, a sveanije. Jesi li povreen? Ja sam Kalde Svila."
Shiatan obrisa usta prstima i nae, na svoje iznenaenje, da ona ne krvare. "Uboji, ponegde, ali od
batina, a ne od ovog beanja. Ja sam Shiatan." S one, spoljanje strane njihove zaarane smirenosti,
sneg se kovitlao, a skromne zgrade bezlinih proelja jurile su kao kamile. Shiatan mirnu, prenese
pogled sa ovog bledog tovara na pridolicu i nazad. "Bezbedni smo mi?"
"Bar zasad", odgovori mu bledi tovar sa imenom 'Kalde Svila'.
"One visoke ene... Ja sad zatvorenik ne kod njih nego kod vas?"
Kalde Svila zavrte glavom. "Naravno ne. Moe otii ili ostati kako god ti je volja."
Pridolica dodade: "U svakom sluaju, ti se nama svia."
Shiatan se osmehnu; sad je osmehivanje veoma prijalo, ustanovi on. "Znai, slobodan potragu
nastaviti?"
"Jest", ree pridolica, "al e ti kratko traje. Ja sam Njorka."
13. SKLAPANJE MIRA
"Do-bar mali", saopti Oreb svima prisutnima za stolom.
"Ovo je Shiatan." Svila gestom pokaza oveka veoma sitnog rasta, s njegove leve strane. "Shiatan
je sleteo blizu logora trivigauntske vojske u teldan, zajedno sa etvoro svojih kolega i koleginica
letaa - rekao bih, dok je parada jo trajala. Trivigauntkinje su ubile troje, njega zarobile, a jedan
leta je pobegao."
Poto klimnu glavom; slike njegovog okruglog, veselog lica odraavale su se sa uglaanih drvenih
povrina. "A jue je pobegao i on, uz tvoju pomo. Neu ti estitati na toj operaciji, samo na njenom
uspehu. Mi smo to mogli izvesti mnogo bolje."
Na pola puta niz sto, Pauk se sa ovim saglasi: "Prokleto tano!"
"Bila je improvizacija, bilo je na brzinu", priznade Svila. "Znali smo samo to da je Shiatan doao
da nae Njorku; nismo mogli ak ni naslutiti zbog ega. Na sreu, generalisimo Usik je uspeo da se
probije do nekih straara, pripadnika Garde, u Juzgadou..."
Lori mu upade u re. "Oni su smenjeni."
"To je dobro. Drago mi je da im se nita gore nije desilo. Po uputstvima generalisima Usika, oni
su odglumili da hapse Njorku, a on je zatim uspeo da podmiti jednog kljuara da ga stavi ba u
Shiatanovu eliju. Iskreno da vam kaem, mislili smo da e Njorka najverovatnije ostaviti Shiatana u
eliji posle razgovora s njim, i to bar na neko vreme, ako ne i trajno. Bili smo krajnje nevoljni da
kvarimo nae odnose sa Trivigauntkinjama."
Svila osmotri lica od Zumbulinog pa nadalje. Mejtera Nana izgledala je ljuta; Bizon, pored nje,
jo ljui. Usik je, pun ustrine i iekivanja, drao na krilu puku sa debelom municijom; njegova je
zamisao bila da tu dvojicu savetnika treba odmah ubiti, i zato je Svila pomiljao da bi Usik mogao
imati u blizini skrivenog nekog svog potinjenog sa zadatkom da to i uini.
"Da je sve ilo kao to smo mi oekivali", nastavi Svila, "ostatak posla bio bi srazmerno lak.
Njorku bi Garda izvela iz zatvora, a Sijufine straarke mislile bi da je on sasluan i puten na
slobodu."
Njorka ree: "Samo to ne bih mogao. Moramo krenuti u Glavni procesor. To znai: on, i ja, i svi
koji idu sa mnom." Pogleda Kvecala i Ustavicu, traei podrku za ovo.
Potov osmeh postade iri nego ikad. "estitam vam opet na ishodu. Postignuto je sve to smo
poeleti mogli, pa i vie. Ipak, u rukama naih neprijatelja ostala su etiri pogonska modula i tri
neoteena para krila."
Zumbula ree vrlo glasno: "Neprijatelji ste vi!"
Mejtera Nana ree: "Bili su, do teldana uno. Sada smo mi postali rtve izdajstva, tako da vie
nismo sigurni. Ne verujem da su ni Trivike sigurne. Svi mi ovde prisutni smo Vironci, svi osim ovog
letaa. Ako je savetnik Lori zaista doao da sklopi mir, trebalo bi da to pozdravimo."
Ona sklopi oi. "to ja, evo, i inim; oprosti mi, Ehidno!" Na drugoj strani stola, Ustavica jako
klimnu glavom.
Svila upita: "Jeste li vi doli da sklapate mir, savetnie Lori? Savetnie Poto?"
"Nai azofi su konfiskovani." Poto se zakikota. "Nada mnom je izvren pretres. Mene - mene su
pretresali! Bila je to smejurija prava, ali nazivati ovo mirovnom konferencijom, to je jo smenije."
"Nisam ja ni rekla da je ovo mirovna konferencija", odsee Mejtera Nana. "Ali sam nagovestila
da bi moglo postati mirovna konferencija. A i trebalo bi, ako postoje ikakvi izgledi za mir. to se tie
oduzimanja vaeg oruja: eminencija i ja doli smo na mirovne pregovore sa vama nenaoruani, i
onda znate ta ste radili s nama. Iz tog razloga ovi pregovori vode se na naem terenu, i to tako da
smo mi naoruani, a vi razoruani. Insistirau na istom aranmanu i za sve eventualne budue
pregovore sa vama."
Lori zarea: "Tvoje trupe se razilaze, idu kui, evo sad, dok mi ovde sedimo!" a Poto dodade:
"Vredelo je videti tvoje lice, draga moja mlada generalice, dok sam ti pretio ajnikom. Uradio bih to
opet, samo iz tog razloga. Ali ti nema prava..."
Usik ga prekide. Izvukavi igliar i podigavi ga visoko, ree: "Evo jednog mog oruja. Ono moe
ubiti mene, ili generalicu Nanu, ili, ak, Kaldea Svilu. Hoe li ga?" Poloi igliar na uglaanu
povrinu radnog stola izmeu njih i onda ga gurnu tako da pitolj otklizi znatno preko polovine stola,
ka njima dvojici.
Svila odbroja tri otkucaja srca; za to vreme niko ne ree nita. Poto je zurio preda se, u igliar, a
onda odmahnu glavom.
"Onda nam se nemojte aliti to ste ostali bez svog oruja", ree mu Usik.
Svila pokuca po stolu, pozivajui ih na red. "Kao ni ti, generalisimo, ni ja ne smatram da savetnik
Poto ima prava da se ali zbog gubitka svog oruja. Mi se, meutim, imamo pravo aliti zbog plana o
oduzimanju oruja nama, i ja sam siguran da e se sa time saglasiti i savetnik Poto koji e - iako se
vrlo gordo dri kad treba da prizna neto o svojoj informisanosti - verovatno priznati da za ovo zna.
Savetnik Lori, reklo bi se, raspolae kudikamo manje sveim informacijama o dobrovoljcima
generalice Nane."
Svila se obrati neposredno Potou. "Savetnik Lori kae da se te trupe razilaze. Pukovnik Bizon
izvetava da su svi ve otili kuama. Morali smo ubrzati proces, i ubrzali smo ga. Zna li zato?"
Lori ree: "Poto ne zna, ali nikad nee priznati da ne zna. Ja nisam toliko zadrt. Zato, Kalde?"
Svila klimnu glavom Bizonu, koji ree: "Generalisima Sijuf naredila je Gardi da oduzme oruje
od naih dobrovoljaca i prenese ga sve u Juzgado." Bizon se nagnu napred, napeto zurei u Lorija.
"To je bilo tano - tano! - ono nareenje koje je jedino moglo izazvati rascep i u Gardi i kod
dobrovoljaca; a ona nije pokuala ak ni da nareenje dostavi preko generalisima Usika. Poslala ga
je pojedinanim oficirima, komandantima naih brigada."
Poto ubaci: "Osim brigadiru Erneu."
"Osim Erneu. Tako je. Imali smo sree - svi brigadiri su prvo pitali generalisima Usika ta da
rade. On je, naravno, rekao da su takva nareenja nevaea. Sada smo poslali nae borce, sa orujem,
na nebrojeno mnogo raznih mesta, razasuli smo ih, tako da ih Trivike ne mogu sopstvenom akcijom
razoruati."
Potovno kikotanje popelo se do otrog smeha. On se pljesnu po butini. "Te borce ne moete ni
upotrebiti protiv nas, ako ih ne okupite opet. Ali ne smete ih okupljati, jer bi ih vae prijateljice iz
Trivigauntea razoruale. Ba ste u sosu!"
Mejtera Nana ree: "Vi ste u gorem."
Ona pogleda Svilu koji ree Potou: "Imamo jednu strategiju, zna - koju vi ne moete spreiti.
Trivike spremaju energinu ofanzivu protiv vas. Siguran sam da vam je to poznato."
Lori klimnu glavom.
"Sluao sam noas kako generalisima Sijuf objanjava svoje planove, a onda sam itav dan
razmiljao o naim opcijama. Da bismo pobedili, dovoljno je, sada, da sedimo po strani i dopustimo
da ona te planove sprovede. Sijuf je kruto disciplinovna, a u tunele nikad nije sila; osim toga, njoj
nije mnogo stalo do ivota njenih trupa, a ponajmanje peadije, koja se sastoji uglavnom od
regrutovanih ena."
Svila se zavali u naslon sedita, a prste sastavi u iljatu kupolu. "Kao to rekoh, dovoljno je da mi
nju pustimo da uradi to to je naumila. Nastae uasan rat iscrpljivanja, vodie se ispod grada,
vodie ga strankinje protiv onih vojnika dole, koje graani jedva da su ikada i videli. Na kraju e
pobediti ili jedna, ili druga strana, a nama je manje-vie svejedno koja, poto e pobednik biti suvie
slab da se odupre hordi generalice Nane, kad je, jednog dana, opet pozovemo. U svakom sluaju, mi
emo biti, posle svega toga, gospodari grada. I u svakom sluaju, vi ete, obojica, biti mrtvi."
Poto se podrugljivo isceri. Lori glatko ree: "Pre nekoliko minuta neko ree da smo mi ovde svi,
osim jednog, Vironci. Jesi li ti to rekla, generalice? Ti, ije trupe treba da naprave konanu tetu kad
vojska Virona uradi va posao - uniti Trivigauntkinje?"
"Da", ree ona. "Ja sam to kazala."
Svila ree: "Postoje bar tri krupne zamerke koje se mogu uputiti strategiji koju sam upravo
skicirao, savetnie, ali bi ona svejedno, van svake sumnje, uspela, i uspee - ako se mi za nju
opredelimo. Prvu zamerku si sam pomenuo: ta strategija podrazumeva unitenje vironske vojske.
Druga zamerka sastoji se u tome to e za ostvarenje takve strategije biti potrebno najmanje est
meseci, moda ak i nekoliko godina, a to je predugo, iz razloga koje u objasniti kroz nekoliko
trenutaka. Trea zamerka je da mi moramo, svakako, da se doepamo jednog dela Sijufine vojne
mainerije, i to upravo onog koji bi e nam maltene sigurno izmai, a to je vazduna lae generalice
Sabe. Shiatane, zamolio bih te da kae ovim savetnicima isto ono to si rekao meni."
Leta klimnu glavom; njegovo malo, utinuto lice bilo je sveano. "Mi od Glavnog procesora, mi
posada, imali smo posetu, doao onaj bog koga vi zovete 'Tartaros'. Ujutro onog dana kad sam
zarobljen."
Njorka ubaci: "im je ostavio mene, vidite?"
"Njegova uputstva hitna su bila. Da naemo ovog oveka Njorku", Shiatan pokaza prstom, "i
dovedemo njega i njegove sledbenike u Glavni procesor, da oni, zatim, napuste 'Svit' i sa njega
odlete na jednu sferu izvan, gde sija kratko sunce." Shiatan se okrete Svili. "Oni meni ne veruju."
"Dovoljno je da veruju da ti ja verujem", ree Svila, "a ja ti verujem. Nastavi."
"Ovaj veoma mudri ovek Kalde Svila govorio je vama o vazdunoj lai, velikom prevoznom
sredstvu koje bez krila, a vazduh komea drvenim rukama. Taj bog je nama govorio o toj lai, takoe.
Mi pomou nje da prevezemo ovoga oveka koji je sad moj prijatelj, kao i sve one koji hoe kao
pratioci."
Duboka ubeenost dodala je Shiatanovom glasu snagu. "To niko ne moe postii drugaije. Ne
moe, pa ni da zatrai neki bog. Ako oni peke, ili jau na nekim ivotinjama, treba mnogo meseci.
Pustinje da se preu, i planine, i mnoge brze reke."
"Trebalo bi nam", ree Njorka, "dovoljno tipova sa debeljaama i raketnim bacaima, da skrimo
svakog ko proba da nas zaustavi. Mi tu gomilu tipova nemamo." Videi da ulazi enila i donosi
posluavnik, on upita: "'a ima tu, Sifonka? aj i kolaie?"
Ona klimnu glavom. "Mejtera je smatrala da bi vam prijalo neto. Ona je u poslu oko Kamenog i
patere, pa smo kolaie ispekle Kopriva i ja."
"Ovde suvie jede", pobuni se Shiatan, ali samo apatom. "A suvie i pije. Vidi onoga." Otklonom
glave naznai Potoa.
"Jest, istina je", ree Svila, prihvativi olju aja, "ali moramo imati na umu gostoprimstvo."
"Ukratko", ree Lori, "vi biste da vam mi pomognemo da osvojite vazdunu lau. Neu se
raspravljati sa vama o tim vaim razlozima za taj poduhvat. Raspravljao bih se kad bismo mi mogli
to izvesti. Ali nemam utisak da moemo."
Poto se klatio levo-desno, prepun radosti. "Ja bih mogao. Da, ja bih mogao! Svilo, dau ti jednu
ponudu, u ime moje i mojih roaka, ali morae imati poverenja u mene."
Mejtera Nana zavrte glavom odreno, ali joj Svila ree: "Ovo je neki napredak, a mi ga moemo
prihvatiti ili ne. Da ujemo."
"U roku od mesec dana osvojiu tu vazdunu lau i predau je tebi, a zarobiu i tehniare koji
njome rukuju, najvei mogui broj njih. Njih u ti predati im pristanu da u svakom pogledu
sarauju." On se sitno zakikota. "A pristae, to ti jemim, posle samo nekoliko dana kod mene. Pitaj o
tome generalicu, ovde prisutnu."
Okrete se enili, koja je posluivala Ustavicu. "Mogu li dobiti olju tvog aja, draga? Ja to ne
mogu piti, ali mi se svia miris."
Mejtera Nana frknu.
"Dopada mi se, draga moja generalice. Znam da misli da ja to hou samo da izazivam tebe, ali
istina je ovo: naprosto se preputam jedinom telesnom zadovoljstvu koje je meni preostalo." Dok mu
je enila sipala aj, on dodade: "Hvala ti mnogo, mnogo. Pet komadia? Da li bi to bilo
prihvatljivo?"
enila se netremice zagleda u Potoa. "ta, ta?... Ne razu..."
"Savetnik Poto samo eli da te iskoristi da ukae na jednu poentu, enila", ree Svila. "On je sklon
da na svoje poente ukazuje na najneugodnije mogue naine, o emu moemo posvedoiti i generalica
Nana i ja. O emu je re, savetnie?"
"O tome da su ak i trivijalne stvari retko kad besplatne." Poto se osmehnu. "O tome da se uvek
mora platiti neka cena, pa makar i trivijalna. Hoe da uje moju cenu za vazdunu lau?"
Svila klimnu glavom. Oseti kako se Zumbulina aka stee oko njegove.
Lori ree: "Pojma nemam ta on ima na umu, ali prikaiu ja prvi jednu cenu. Da ni na koji nain
ne pravi smetnje nama u tom mesecu. Nijedan napad ni na jedan na poloaj, pa ni Erneov."
Svila ree: "Pa, naravno da vas ne bismo napadali - ako bismo prihvatili dogovor. Brine me,
meutim, cena tvoga roaka."
"Dva oveka." Poto die dva prsta. "Jednog da samo pozajmim, drugog da zadrim. Moe li
pogoditi koji su to?"
"Mislim da mogu. Moda je trebalo da odmah objasnim da nemam ni najmanju nameru da
prihvatim. ak i da si ponudio da to uradi besplatno, kao ist gest dobre volje, ja opet ne bih mogao
prihvatiti."
Njorka zausti da se usprotivi, ali ga Svila presee. "Dozvoli da ti ovo kaem samo jednom, ali za
svagda, Njorka, i ne samo tebi i ovim savetnicima nego svima prisutnima. Grad Trivigaunte je na
saveznik. Bilo je trvenja izmeu nas, to se poricati ne moe. Usuujem se kazati da u svakoj sprezi
postoji uvek i sporekavanje, ak i u malenoj i jednostavnoj kao to je brak."
Zumbuline usne dodirnue, ovla, njegov obraz.
"Nisam traio od njihove sadanje Rani da nam poalje pomo, ali kad je pomo poslata,
prihvatio sam je rairenih ruku. Nemam nameru da se sad okrenem protiv nje i njenog naroda, zbog
nekih malih zaevica. Mejtera Mermer mi je esto priala ta je nauila gledajui deje igre, a ja
sam najvei nauk u svom ivotu stekao za vreme jedne takve igre; sad bih da predloim da se mi,
ovde, malo poigramo. Hajde da se nekoliko minuta pretvaramo da sam ja generalisima Sijuf. Hoete
li, igre radi, to da prihvatite?"
Pogledom je prelazio sa lica na lice. "Vrlo dobro. Ja sam, dakle, Sijuf. Znam da neki od vas
gunaju iz raznih razloga, iako sam marirao dugo i brzo, i priskoio vam u pomo, i doneo vam
toliko materijala. Dajte da ujem sad ko mi ta zamera. Nema nijedne zamerke koju ne mogu povoljno
reiti."
Loris ree: "Samo nemoj toliko da se zanese u ulogu da me ubije."
Svila se osmehnu i zavrte glavom.
"Vai, generalisimo Sijuf", ree Lori. "Ja imam albu, kao to si i oekivao. Govorim kao sadanji
predsedavajui Ajuntamienta, institucije koja jeste legalna i legitimna vlada ovog grada. Ti i tvoje
trupe meate se u nae unutranje stvari. To je in rata."
Svila teko uzdahnu, a njegov pogled odluta do enile, koja je sipala aj Mejteri Nani.
"Savetnie, vaa vlada nikad nije bila legitimna, jer ste je uspostavili tako to ste ubili vaeg
zakonitog Kaldea. Ne znam ko je od vas dao nareenje za to ubistvo, i niste li, moda, delovali
zajedniki. isto radi ove rasprave, pretpostavimo da je nareenje dao, postupajui sasvim na svoju
ruku, savetnik Lemur. Svejedno, vi ostali..."
"Nisam nameravao da se uputam u ovo", pobuni se Lori. Njegovo grubo, neravno lice imalo je
krajnje tmuran izraz.
"Ali si sam uveo tu temu opisujui svoju vladu kao legitimnu, savetnie. Htedoh rei da vi jeste
tragali za usvojenim sinom Kaldea Tusaha, mladiem koga je on imenovao za svog naslednika;
dunost vam je i bila da tragate. Meutim, niste drali izbore za nove savetnike, kao to naa Povelja,
dakle ustav, zahteva. Moj saveznik Kalde Svila na vlasti je zato to to narod vaeg grada eli, prema
tome, njegova pretenzija na legitimitet je valjanija od vae. Pomo koju njemu prua jedna
prijateljska strana sila nije, nikako, in rata. Kako bi i mogla biti? Kaete li vi da smo mi iz
Trivigauntea napali va grad? Grad Viron nas je doekao paradom dobrodolice."
Svila je ekao odgovor; poto niko ne odgovori, on ree: "Ve ste uli da ja znam ta pie u
testamentu vaeg prethodnog Kaldea. Pronaoh primerak u vaem Juzgadu. Dozvolite mi da kaem,
takoe, da po mom miljenju taj usvojeni sin, za kojim onoliko tragaste, ne postoji. Kalde Tusah je
njega izmislio samo da bi odvukao vau panju od drugog deteta, a to je dete koje se rodilo iz jedne
njegove vanbrane veze, moda pre, a moda i posle njegove smrti. Ker. Ako se rodila pre njegove
smrti, onda su rei 'usvojeni sin' dvostruka varka, i to, nesumnjivo, namerna." Svila otpi malo aja.
"Ne idi, enila."
Poto skoi na noge. "Ti!"
"Jesi li mi ti ubio oca, savetnie?" eniline tamne oi su sevale. "Mog pravog oca? Ne znam, ali
ne verujem da je to uradio savetnik Lemur. Mislim da si ti!"
Usik podie puku debeljau i ree Potou da sedne.
"Ako jesi, i ako dokazi mogu biti naeni", nastavi Svila, "morae pred sud. Zasad dokaza
nemamo uopte."
"Jesi li ti Svila ili Sijuf?" upita Poto.
"Svila, sada. Nastaviu igru kroz nekoliko trenutaka. Da li bi Njegova svesnost sada progovorio?
Traim to kao uslugu." Na Svilinom ramenu Oreb se uzvrpoljio nelagodno.
"Ako ti eli, progovoriu, patera Kalde." Kvecalov svetlucavi pogled bio je uperen u Potoa.
"Malo nas ima koji znadosmo Tusaha. Patera Ustavica ga je poznavao, Lori takoe. Zar nisi i ti,
generalisimo?"
Usik odmahnu glavom. "Pre dvadeset godina bio sam kapetan. Video sam Tusaha nekoliko puta,
ali ne verujem da je ikada saznao kako se zovem."
"Moje, ovaj, ime je, ekaj, molim te: znao", ree Ustavica. Proisti grlo. "Ja sam, je li, bio,
koadjutor. U tim srenijim, hm, danima. Majka, je li, jo - iva? Generalice? Ve i samo to bilo je,
dozvoli, molim te, jednu stvar: dovoljno. A bilo je i drugih povoljnih o-kol-nosti."
enila, koja je prestala sipati aj, ree: "Rado bih znala vie o njemu."
"Ja, ovaj, priznau da sam ga ne, ne. Ne dopadao mi se", ree joj Ustavica. "Ne ni mrzeo, opet,
razume ti mene. Mada je bilo trenutaka, je li? Ali u sutini sam bio u tome, u tome, usamljen. Greio
sam. Stvarno nisam bio u pravu, to sada, hm, uvi. am. On onako buan, glasan, svaalaki, a ja
reen, veoma reen, ali u sebi, da budem... uvreen. Meutim, on je, on je uvek. Na prvom mestu -
interes grada. To uvek. Nisam znao to dovoljno da, hm, cenim."
Kvecal objasni: "On nije bio voljan da laska mom tadanjem koadjutoru, patera Kalde. Laskao je,
meutim, meni. Laskao mi je tako to mi se poveravao. Nikad se nije oenio. Jeste li vas dvoje,
oboje, svesni toga?"
Svila i enila klimnue glavom.
"Svetenstvo sada polae zavet nevinosti. Ali ak i tako ojaana, nevinost je prestrog zahtev za
mnoge. On je meni, kao lilnom prijatelju, poverio da mu je sobarica bila ljubavnica."
"Ne - ne pod, ovaj. Hoemo jednu stvar? Peatom."
Kvacalova glava, bez i jedne dlaice, zanjiha se na dugakom vratu. "Ne govorim, i govoriti neu,
o ispovedanju, mada sam ga ispovedio jednom ili dvaput. Ovo je bio razgovor za veerom, ali nikog
nije bilo osim nas dvojice. Da je on sada iv, ja o tome ne bih govorio. On je mrtav i ne moe
progovoriti u svoje ime. On je tu enu meni predstavio. Zamolio me je da se pobrinem za nju ako on
umre."
enila ree: "Ako je to bila moja majka, pobrinuo se nisi."
"Nisam. Jer je nisam pronaao. Bila je, na neki svoj nain, lepa, ali, ipak, neuka ena, a po
drutvenoj klasi - posluga. Znam da me je gledala sa nenaklonou, mislim da me se i plaila. U
preljubu se uputala svake nedelje, ali nije mogla ni da zamisli da e joj neko dati oprotaj za to."
Svila ree: "Poeo si tragati za njom im si uo da je Kalde Tusah mrtav?"
"Jesam, patera Kalde. Ne onako temeljito kao to je trebalo, jer ona je bila iva, a ja je naao
nisam."
Lori ree: "Sad se ja seam nje. Batovanova ena. Ona je nadgledala i kuhinju i veeraj.
Mukaraa. Taj tip. Mukobanja."
Kvecal ledeno klimnu glavom. "On se divio takvom tipu ene, a ona takvom tipu mukarca kao to
je bio on."
Njorka poe: "Taj batovan..."
"Brak samo forme radi, njih je moj protonotar privenao za pet minuta. Poele bi prie i
ogovaranja kad bi se doznalo da Tusah u svojoj palati ima neudatu ensku. Njegov batovan, mada
dobar ovek i vredan radia, nije bio osobito bistar. Ponosio se time to e ga ljudi sagledati kao
oveka koji je oenjen, koji je osvojio jednu privlanu enu. Pretpostavljam da je bio sasvim u njenoj
vlasti. Oekivao sam da e njih dvoje, po Tusahovoj smrti, potraiti neko novo zaposlenje; planirao
sam da im naem neto, da postanu deo naeg osoblja, crkvenog. Ali nisu zatraili. Sada, zahvaljujui
pateri Kaldeu, znam da su to dvoje postali prosjaci. U ono vreme mislio sam da su znali neto o
Tusahovoj smrti i da su zbog toga uutkani."
enila ree: "Prodavale smo vodenu travuljinu. Ali ako je neko eleo da nam pokloni novac,
primale smo. Umela sam ja i da prosim, a umela sam i da potrim i obavim neki mali posao." enila
proguta. "Posle nekog vremena otkrila sam da postoje stvari za koje su mukarci spremni da mi daju
pola zlatne kartice. Za nas je to bilo veliko bogatstvo, izobilje hrane za nedelju dana." Zurila je u
svoje sluaoce kao da im upuuje izazov.
Lori se osmehnu: "Postoji izreka: 'Krv na kraju kae istinu'."
"Krv je nee rei", odvrati Svila. "Krv je mrtav - ja sam ga ubio. Ali da je iv, Krv bi vam mogao
rei da je bio dobar posao davati ru, u poetku besplatno, mladim enama koje rade kod Orhideje, a
kasnije im prodavati - tako da je njima stalno potreban novac, to ih prisiljava da ostanu kod
Orhideje dokle god ona hoe da ih dri. Ajuntamiento je Krvu doputao da unosi ru i druge droge u
na grad, u zamenu za usluge koje moram nazvati zloinake."
Zumbula ree: "Ru uzmem ponekad i ja, ali kaem sebi: ako je enila mogla to da utne, moi u
i ja. Nadam se da je istina, ali teko je, ne veruj nikome ko ti kae da je to lako."
Kvecal uputi Loriju osmeh u kome nisu postojale usne. "Krv govori, sine moj."
"Pazi! Pa-zi!" zakreta Oreb. Nije bilo jasno kome to kae.
Mejtera Nana progovori: "Zna li, Kalde, zato nisu pokuali da nau neko drugo zaposlenje?"
"Ne znam, ali mislim da mogu pogoditi. enilina majka je, ne dugo pre toga, rodila Kaldeovo
dete, ili, ako jo nije, nosila je to dete - ali to je bilo i njeno dete. Mora biti da je nagaala, a moda i
znala, da je Kalde ubijen. U to vreme, na sve strane je tutnjala potraga Ajuntamienta za tim navodnim
usvojenim sinom Kaldeovim; ona je sigurno zakljuila, kao valjda i glavnina naroda, da e i taj sin
biti ubijen ako bude pronaen. Nije morala biti ni obrazovana, ni matovita, da bi pretpostavila ta e
se dogoditi i drugom Kaldeovom detetu ako Ajuntamiento dozna za njegovo postojanje."
Svila napuni plua, oseti malo probadanje bola u rani na prsima. "Odlutali smo daleko od teme,
ali kad je ve tako, da dovrimo to. Kalde Tusah ostavio je veliko imanje, kojim ja sada raspolaem,
kao poverenik, u ime njegove keri; imanje u staviti na raspolaganje enili im ona napuni dvadeset
godina, to je zakonsko doba punoletnosti."
"Dobra ma-la", uveri Oreb sve prisutne.
Lori ree Svili: "Bojim se da e o tome morati da reavaju sudovi."
Svila odmahnu glavom. "Naa vlada ima hitne potrebe za novcem, savetnie. Moramo voditi ovaj
rat, a imamo i sve uobiajene civilne trokove; osim toga, dali smo svakom borcu, odnosno borkinji
generalice Nane po dve zlatne kartice kao i oruje na poklon, i tako smo ih poslali kui."
Lori ree: "iroke ste ruke vi bili, sa novcem uzetim od poreskih obveznika."
"Da bismo to mogli izvesti, preuzeli smo kontrolu nad Fiskom; grad je preuzeo na sebe
odgovornost za sve neaktivne fondove, kao i za sve poverenike fondove, kao to je taj Kaldea
Tusaha. Tekue raune lanova Ajuntamienta smo nacionalizovali, kao to znate. Imate li volju da
razgovaramo o tome sada?"
Shiatan ree: "Moramo o vazdunoj lai vie. Hitno. Ovaj Poto kae osvojie, ali tek za mesec
dana. Imamo dana nekoliko, ne vie."
"Zato?" upita ga Zumbula, govorei preko Svile.
Njorka mu ree: "Pusti ih da prvo istrtljaju o lovi, inae e se stalno vraaju na to."
"Mu-dar mali!" uzviknu Oreb.
Svila kucnu po stolu. "ta emo prvo, pare ili vazduhoplov? Ja bih, lino, najradije, da prvo
razreimo sve albe koje protiv generalisime Sijuf imaju generalisimo Usik, generalica Nana i
pukovnik Bizon. Obino je najbolje, otkrio sam, prvo razmotriti i raskriti manja pitanja, inae ona
ostaju i zamrauju miljenje svima."
"Znamo mi da ste vi pokrali nae pare", ree mu Lori, "ali takoe znamo da je beskorisno da se
sad alimo zbog te krae."
Mejtera Nana uzviknu: "Vi ipak hoete da sklopite mir."
"Ne ba. Ali spremni smo da vam ponudimo nove uslove vae kapitulacije, daleko liberalnije od
onih koje sam naznaio u Krvovoj vili, a koji su bili namenjeni da poslue samo kao poetna taka u
pregovorima."
"Rekli ste, tada, da s vama pregovora nema", podseti ga Svila.
"Naravno. Uvek se u poetku tako kae. Bio si voljan da saslua Potov predlog. Hoe li uti i
moj? Naime, na - na zajedniki?"
"Svakako."
"Onda dozvoli da prvo objasnim zbog ega bi bilo dobro da prihvati. Tvrdnja je tvoja da vi
imate strategiju koja e vam obezbediti pobedu, ali, navodno, radije ne biste da je primenite. Vi
greite, a mi ne. Mi imamo drugu strategiju, nau, koja e nam obezbediti va poraz za manje od
godinu dana."
Usik ree: "Jasno je da nemate, inae biste je ve primenjivali", a Svila na to klimnu glavom.
"Vi sami nam pomaete da je primenimo", nastavi Lori, osmehnut, "i na tome smo vam veoma
zahvalni."
Poto se isceri. "Delimo i mi puke debeljae besplatno!"
"Da, puke", potvrdi Lori, "ali i drugo naoruanje, ponajvie igliare. Imamo i sad pristup do
nekoliko arsenala. Nadam se da ete oprostiti to nismo u mogunosti da vam otkrijemo tane
lokacije."
"Delite - kome?" upita Bizon.
"Za koji trenutak emo i to rei. Potrebna je odreena priprema. Nedavno si bio ispod zemlje,
pukovnie. Tih tunela ima vrlo mnogo, jesi li svestan toga? Ni hiljaditi deo njih nisi video."
"Meni je reeno da je Kalde siao u njih kroz jedno svetilite pokraj jezera, a da je generalica
Nana ula kroz jednu kuu severno od grada, a izila na Palatinu. Ako su tuneli koje je ona videla, i
tuneli koje je on video, deo istog kompleksa, onda je taj kompleks prilino veliki."
Mejtera Nana mu ree: "Mnogo vei od toga, ako je tano ono to mi je Pauk ispriao."
"Ja hou njega", ree Poto. "Hou njega i letaa. Ponudih vam lau vazdunu, a vi odbiste. Kaite
sada koja je vaa cena."
Svila uzdahnu. "Trivijalne poente, kao to sam napomenuo, imaju tenju zamraivanja rasprave o
vanim stvarima. Ovo je jedna takva trivijalnost, pa hajde da je se odmah otarasimo. Pauk je na
zarobljenik. Njega emo razmeniti za drugog, jednako vrednog, tokom ovog ili nekog drugog primirja.
Imate li zarobljenika da nam ponudite? Koga?"
Poto odmahnu glavom. "Imau ja, uskoro. Dajte mi ovoga sad, dobiete dvostruko vrednijeg im
budem imao."
"Ne!" Mejtera Nana udari po stolu malenom pesnicom, a Zumbulin katahrest izviri krznenom
malom glavom iznad stola i ree: "Neeeee buuud luuud..."
"Naravno da neu", ree Svila Potou, "ali mogu li predloiti jednu alternativu koju smatram
prihvatljivom?"
"Da ujemo."
"Kroz nekoliko trenutaka. Ti bi hteo i Shiatana."
"Samo privremeno", ree Poto i nasmeja se istim kikotom. "Platiu ti obeteenje za svaki dan
preko etrnaest dana ako ga zadrim due; kako ti se to ini? Kao knjiga iz biblioteke. Imam ja i sad
para mnogo vie nego to ste vi od mene ukrali."
Njorka saopti: "Slu'o sam ja o tebi od Mejtere. Nee ga dobije."
"Njorka to kae i u moje ime", ree Svila. "I u ime svih nas. Shiatan je slobodna jedinka..."
"Slobodan ovek", ree Lori.
"Upravo tako. Nije on moj pas da ga dajem ili ne dajem. Nalazi se ovde, u ovoj palati, kao moj
gost, i nita vie - ali, treba rei, i nita manje. Ako misli da mu je ograniena sloboda kretanja, pitaj
ga."
Ustavica zabaci unazad dugake oputene pramenove crne kose. "'Pes kao svetinju titi ivot i
imovinu neznanca koga si sa dobrodolicom primio.'"
"tavie, Shiatan bi za tebe bio razoaranje. Njega je ve tukla i sasluavala generalisima Sijuf
koja se nadala da e doznati kako pogonski moduli dejstvuju. Savetnik Lemur je ubio Iolara, takoe
letaa, iz istog razloga. Ja sam Iolara ispovedio neposredno pre nego to je umro. Poto je i sam
Lemur ubrzo posle toga umro, vi moda i ne znate za taj sluaj. Znate li?"
Lori slegnu ramenima. "Znali smo, naravno, da je jedan leta uhvaen. Znanje koje je Lemur iz
njega izvukao umrlo je, naalost, sa Lemurom."
"Nita Lemur nije iz njega izvukao; zato ga je i ubio. Ja sam danas razgovarao sa Shiatanom o
pogonskim modulima. On je meni bez ustruavanja rekao da je naelo, pomou koga pogonski moduli
ostvaruju potisak, znaajno i da bi, naravno, bilo dragoceno ovom gradu ili bilo kom drugom; ali on
to naelo ne zna, a nije znao ni Iolar.
Naunici koji prave te potisne aparate ostaju u Glavnom procesoru, bezbedni: niko ih ne moe
zarobiti. Letaima se moduli daju na upotrebu, ali im se ne saoptava na kom naelu rade; samo po
sebi je jasno zbog ega. To je zaista jedna elementarna predostronost, koju je trebalo da oekujete ti
i tvoje kolege savetnici. Oekivao bi, zaista, svako ko nije zaslepljen sopstvenim vlastohlepnim
ambicijama. Ako elite znati kako te maine dejstvuju, ugrabite jednu od trivigauntskih, pa je
razmontirajte deo po deo. Ja se u takvom neemu ne bih snaao nimalo."
"Ne bi ni mogao, naravno." Poto se zacereka. "A je l' ima jednu tu trivigauntsku spravu? Dobro,
kai cenu za Pauka. Sto kartica? Hou da ujem cenu, a i cenu pogonskog modula, ako raspolae
njime."
"Nemamo toga. Savetnie Lori, savetnik Lemur mi je rekao da je bioloki ovek, ne hem. Jesi li i
ti bioloki?"
"Svakako."
"A onako si zdrobio mermerni pritiska za knjige u Krvovoj vili?"
"Ovo telo nije moje prirodno telo. Ja se, telesno, nalazim u naem brodu, daleko od vaeg
domaaja. Ovo telo", ree Lori i dodirnu svoju crnu tuniku, "jeste nuklearno-hemijsko; hem, ako
volite tako rei. Da bi stvari bile jednostavnije, pristau, neu se protiviti, da ga vi tako zovete. Ja iz
postelje, u kojoj leim, manipuliem ovim telom, komandujem da se ono kree i da govori isto kao ja
kad sam bio mlai."
Mejtera Nana ree Svili: "Objasnila sam sve ovo, ini mi se."
"Jesi, Mejtera, objasnila si; veoma sam zahvalan na tome. Trebalo bi i Pauk da bude zahvalan."
"Ako mi to donese slobodu", zaguna Pauk.
"Lako bi moglo. Na osnovu izvetaja generalice Nane zakljuio sam da je tvoja glavna oblast
delovanja bila kontraobavetajna. Nisam, meutim, toliko naivan da ne shvatim da bi tvoja
organizacija - njeni ostaci, zapravo - mogla biti upotrebljena i za tota drugo. Zapazio sam, tavie,
da je savetnik Poto poeleo da ti bude njemu vraen upravo kad je planirao osvajanje vazdunog
broda generalice Sabe."
Poto ree: "Hou ja Pauka u svakom sluaju. On je nama od koristi."
"Oigledno. Ponajvie u onemoguavanju tuih uhoda?"
Lori ree: "Da, to je njegova osnovna uloga."
"Paue, generalica Nana kae da si pristojan ovek, na svoj nain rodoljub. Ako bih ja tebe
predao savetniku Potou, to je tvoja elja, da li bi ti meni dao sveano obeanje da e svoje
aktivnosti, uperene prema naim snagama, ograniiti iskljuivo na kontraobavetajno delovanje? Kad
kaem 'nae snage', mislim time na snage generalisima Usika i Njorkine, a to ukljuuje ne samo Gardu
nego i dobrovoljce generalice Nane, pa i one kojima ona komanduje posredstvom svog potinjenog,
pukovnika Bizona."
Pauk liznu usne. "Da, ako mi savetnik Poto ne kae suprotno."
Poto die ruku. "ekajte. Mislim da sam uo neto smeno. Ima li va prijatelj Njorka sada neku
svoju privatnu hordu?"
Njorka se isceri. "Najbolje lopove u celom gradu, one koji idu sa mnom i sa Shiatanom. Mesec
dana tebi treba za vazdunu lau, kae. Ja u je nabodem mnogo ranije."
Shiatan ustade. "Moramo! Jer ako tovar - ako brodski tovar - ne ode sam sa broda 'Svitak', Pes e
primeniti mere prinudnog izbacivanja, kao kad medveda iz peine. Bie izgladnjivanje i muenje,
posade, tovara, sve dok ne odemo."
Lorijeve ledene plave oi zasvetlucae. "Kia krvi. Ima o tome u Hrazmolokim spisima, ree mi
neko."
Ustavica sveano klimnu glavom. "Ov-vaj, gore od toga, savetnie. Kuge i kolere, zna? I
masovna glad - tako, hm, e."
"ujte mene!" Shiatanov uzbueni tenor se slamao. "Ako ode vozilo za iskrcavanje, makar jedno
jedino, Pes e poletanje i ostalih. ekati. Ali ako ne nijedno, on e preduzeti mere da istera sve nas.
Razumeli ste sada? Mi posada imamo spremnu letelicu, ali ne moe 'Svitak' bez tako velikog dela
posade u tako ranoj etapi Pesovog plana. Iz tog razloga Tartaros pripremio Njorku za nas. Mi
moramo te ljude imati!"
"Mene i moju raju", objasni Njorka.
enila dodade: "U to ulazim i ja. Nadam se da ne zamera to sam ostala da sluam, patera. Kad
poleti Njorka, poleem i ja."
"Sa mojim blagoslovom", ree Poto i frknu podsmeljivo. "Oh, da! Sa blagoslovinom! Vrlo u
rado ostati bez osobe koja me optuuje, i gledati kako neprijatelj, uz to, ostaje bez vazdune lae."
On se obrati Svili. "Da li e Pauk imati slobodu da deluje na bilo koji nain prtiv tvojih
oboavanih saveznica? Tako je zvualo. Nisi valjda oekivao da ja propustim to pitanje?"
"Nisam." Svilin izraz lica bio je uzdran. "Ali da se nisi setio, ja bih ga sam pomenuo. Moda ne
zna, ali Mejtera Nana je jue izila iz tunela vodei jo dva zarobljenika, pored Pauka. Jedan je bio
robija po imenu Eland. Eland je ubijen jue ujutro u Velikom mantejonu."
"Misterija!" Poto pljesnu debeljunim akama, kao sreno dete. "Oboavam misterije!"
"Ja ne. Nastojim da ih razjasnim kad mogu; nastojao sam i ovu. Moja prva pomisao bila je da je
tog Elanda ubio neki njegov stari neprijatelj, najverovatnije neko ko je prisustvovao prinoenju
rtava u tom istom mantejonu u toku noi, i tom prilikom primetio Elanda. Zatraio sam od Njorke da
vidi ko bi mogao biti taj neprijatelj, ali sam uputio i jednog oficira iz taba generala Rae da istrai
isto pitanje."
Svila preusmeri panju sa Potoa na Pauka. "to su vie oni istraivali, sve manje je ta teza
izgledala verovatna. Eland nije bio lopov, kao to sam ja pretpostavljao, nego trener konja; u nastupu
besa ubio je svog poslodavca. Moglo bi se oekivati da ga javnost gleda ak sa izvesnom
naklonou; u prilog tome govori injenica da nad njim nije izvrena smrtna kazna. Njorka nije uspeo
pronai nikoga ko bi prema Elandu gajio nekakvu mrnju dovoljnu za ubistvo."
Mejtera Nana upita: "Jesi li pomislio na Urusa, Kalde?"
"Pomislili smo mi na Urusa, ali smo brzo odbacili tu mogunost. Eland je u tunelima bio koristan
pomaga, a tamo je Urus imao mnotvo prilika da ga ubije, a da ne ugrozi sebe nimalo. Zato bi
ekao? Zato bi se izloio riziku da pogine od metka privremenog kaplara Liskuna, to umalo da se
dogodi ubici? Osim toga, dobio sam priblian opis ubice; ako je opis makar i izdaleka taan, ubica
nije bio ni dronjav ni prljav. Kasnije u ti rei kako sam pribavio opis."
"On mora da titi svoje izvore informacija", objasni Pauk. "To se tako radi, Mejtera."
"Veina Elandovih prijatelja i roaka smatrala je da je on jo odavno umro", nastai Svila, "a ipak,
neko sa igliarem se veoma namerno popeo na balkon za hor, u Velikom mantejonu, reen da ubije
Elanda. Zato? Razmatrao sam ovo sat-dva, a onda mi je dola pomisao da je neko moda pogreio -
eleo je ubiti sasvim drugu osobu, pa je gaao Elanda uveren da je to ta osoba. enila, ovde prisutna,
rekla mi je poprilino podrobno kako su svi u mantejonu bili odeveni; jedine osobe koje je neko
mogao pomeati sa Elandom bili su Njorka i Pauk."
Oreb odmeri pogledom Pauka i zazvida.
"Bilo je prisutno nekoliko sibila. Sve su bile u mantijama; dakle, ne dolaze u obzir. U mantijama
su bili i patera Inkus i tada ve mrtav patera Skoimi - obojica u crnim, kao to je ova moja. Niko ne
bi pomislio od enile da je mukarac, i tako dalje. Ako se dogodila greka, nameravana rtva bio je
nesumnjivo ili Pauk ili Njorka."
Njorka ree: "Ne verujem ja da je taj ga'o mene."
"Ne verujem ni ja", ree mu Svila. "Bio si blizu oltara, dakle, neto blie ubici. Pauk i Eland bili
su u kapelici iza svetilita, a to je i udaljenije i slabije osvetljeno. Pretpostavljam da je neko samo
usmeno opisao Pauka ubici, uz napomenu da ga uvaju vojnici."
Svila se okrete opet Pauku. "Jeste li ti i Eland bili budni kad je on pogoen?"
Pauk klimnu glavom.
"Jeste li stajali?"
"Sedeli smo na podu", ree Pauk. "Onaj vojnik nije dozvoljavao da ustajemo bez nekog posebnog
razlga."
"Eto, vidi." Svila slegnu ramenima. "Moe izvesti zakljuak jednako dobro kao i ja. Sedenje je
moglo doprineti da se ne primeti ko je krupnijeg, a ko sitnijeg rasta. Liskun je drao strau nad vama
obojicom, a, koliko sam uo, do tog trenutka ni ti ni on niste imali priliku da se okupate i promenite
odeu, to su generalica Nana i patera Ustavica imali. Pri onoj slaboj svetlosti kapele, ubica tebe
moda nije ni video. Ili je naprosto zakljuio da Eland vie odgovara datom opisu.
Tada je pitanje dobilo ovaj oblik: ko bi eleo ubiti Pauka? Dve su realne mogunosti:
Ajuntamiento ili Trivigauntkinje. Ovi prvi, zato to Pauk zna mnogo o pijunskim i kontrapijunskim
aktivnostima Ajuntamienta, pa i o tunelima ispod grada, a sve su to informacije koje bi on mogao
predati generalisimu Usiku, ili generalici Nani, ili meni."
"Ja bih znao za takvo ubistvo. Ja bih ga naredio", ree Poto i opet se zakikota. "Ali nisam."
Svila klimnu glavom. "Osim toga, verujem da si lako mogao nai ubicu koji od ranije poznaje
Paukov izgled. Trivike jesu nae saveznice - ali su neprijateljice Pauka. Za njega se tvrdi da mnogo
zna o trivigauntskim uhodama u Vironu." On zauta.
Mejtera Nana ree: "Ne moe biti siguran da je to istina."
"Ne mogu; ali verujem da bi vrlo lako moglo biti istina. Ukrali smo jednog zarobljenika od
generalisime Sijuf. Zar je neosnovano pretpostaviti da bi ona mogla pokuati da ubije jednog naeg?
Poto je to tako, bila bi oigledna nepravda ograniavati Paukova dejstva usmerena ka Sijufi i njenoj
hordi."
"Oni su hteli da srede mene - dakle, imam pravo ja da sreujem njih", ree Pauk.
"Upravo tako."
Zumbula dodirnu Svilinu ruku. "Ne razumem. Jesmo li mi za njih ili protiv njih?"
Mejtera Nana je zurila u Svilu. "Ja u rei neto to i meni samoj zvui kao pria iz davne
prolosti. Evo: pre nego to je sve ovo poelo, pre nego to je jadna Mejtera Rua preminula, mislila
sam da te poznajem, da te razumem jednako kao i sebe samu. Tokom poslednjih desetak dana postao
si neko drugi, nako koga ne razumem uopte, ali to isto mogu rei i za sebe. Sada si, ak, oenjen, ja
sam prisustvovala tom venanju, a reavam se da i ja stupim u brak."
Promena u njenom izrazu lica ree Svili da je Bizonova ruka nala njenu.
Posle jednog trenutka utanja ona dodade: "Mislim da si veru izgubio, preteno, ako ne i sasvim.
ta se to nama desilo?"
Poto se nasmeja glasno.
Kvecal, koji je sedeo izmeu Usika i Lorija, na suprotnom kraju stola od Mejtere Nane,
promrmlja: "Promenile su se okolnosti, Mejtera. To je sve, ili gotovo sve. Postoji u sreditu svakog
oveka jedno bitno jezgro koje ostaje manje-vie neizmenjeno bez obzira na to kako se spoljnje
okolnosti ivota menjaju ili se rekombinuju. Ali ono je manje nego to mislimo."
Svila klimanjem glave izrazi saglasnost.
"Ako, ovaj, je dozvoljeno. Meni", ree Ustavica i prstom odbaci nazad jedan zalutali dugaki
pramen oputene crne kose. "Generalica i ja smo bili, bili, razume ti mene, drugari u nevolji. Taj, taj
duh. Neizmenjivo jezgro, kao to Njegova svesnost, je li, veoma prikladno. Taj duh, koji e i samu
smrt nadiveti. Duh koji, to je vie gaen, to vie raste, kao maslaak. Nauih i ja to, a? Moete, je l'
hoemo jednu stvar? I vi. Ako, hm, razmislite."
On se zagleda u svoje dugake koate ake. "Nisam hteo ubiti Pauka, znate? U onim tunelima. A
ne bi ni uspeo. Ali sad alim to nisam bar pokuao. Ili, recimo, maltene alim. A ovde, a? Ne vie
koadjutor. Dobio mantejon, vidi. Posle toliko godina. Onaj u Sunevoj. Uselio se danas."
Obrati se Svili. "Ja, ovaj, potreba postoji da, je li. Kon-sul-tacije. Sa tobom, hm, Kalde, o tim, je
li. Rauni, i drugo, u Sunevoj. Kad, kad bude ovo privedeno, da kaem: kraju."
Svila uspe da izgovori: "Vrlo rado, patera."
"Ostadoh bez, hm. Vlasti. Tako se to kae. Sad sam manji, spolja, ali iznutra, razume ti mene:
rastem. Oseam to." Ustavica podie gamadion koji mu je sad visio oko vrata: gamadion od
najobinijeg gvoa.
Da bi prikrila postienost i Ustavicinu i svoju, Mejtera Nana ree: "Tvrdio si da je mogue
braniti svaki postupak Sijufice i njene horde otkad su banuli u na grad, insistira da su nam to
saveznici, a ipak puta Pauka na slobodu? Daje mu odobrenje da napada Sijuficu i sve ostale iz
Trivigauntea kako god mu Poto kae?"
Poto se njihao od veselja. "Svilo, budi opet Sijuf i ubi se."
Svila odmahnu glavom. "Od mene se sad trai da opravdavam ne Sijufine nego svoje postupke.
Valjda sam se i ja izmenio, kao to kae, generalice, ali ne verujem da sam se izmenio toliko koliko
se tebi moda ini. Ona vera koju sam ja imao, a koja je bila nauena kao to se i sve druge lekcije
ue - iz knjiga, na asovima, i iz primera moje majke i razgovora sa njom. Mislim da sam sada u
procesu zamenjivanja te vere jednom drugom, steenom kroz iskustvo - zbog ovih okolnosti, kako to
Njegova svesnost kae. Mora, ini mi se, sruiti staro da bi gradio novo, inae e staro uvek
smetati."
On prui ruku Zumbuli, koja je prihvati.
"Venani smo, kao to si rekao. Mislim da se moja majka nikada nije venala. Jesam li ti to
rekao?"
Mejtera Nana odreno zavrte glavom.
"Mejteri Mermer sam rekao, to dobro pamtim. Znam, ili mislim da znam, kako se desilo da ja, da
ja nastanem - ishod je to neega to mi se desilo u tunelima, ili, barem, ispod zemlje. Ne razumete
ovo to priam, siguran sam."
"Ja svakako razumem, Kalde! Ali ti ne mora govoriti o tome, niti o ma emu drugom. Ja ti sigurno
nisam postavila pitanje o tome."
"Ne razume, samo misli da razume", ree joj Svila. "Savetnie Poto, evo jedne misterije za
tebe. Moe li je odgonetnuti? To je jedna stvar o kojoj sam ve lagao jedanput, veeras, upozoravam
te; i lagau opet ako budem morao."
Mejtera Nana se usprotivi: "Ti ne govori lai, patera."
"Svi mi laemo kad moramo", ree Svila. "Na primer, kad nas neko pita o neemu to smo uli na
ispovesti. Kaemo: ne znam. Ovo je jedna stvar o kojoj moram lagati, barem dok ne postane sasvim
nevana, naprosto zato to bi svako mislio da laem ako bih rekao istinu."
Iznenadi ga glas Mejtere Mermer. "Ne bih ja, patera."
On se okrete na svom seditu da je pogleda.
"enila je donela aj i kolaie, one koje su ispekle ona i Kopriva; otila je, potom, i nije se
vratila. I Rog kao da je iezao. Pomislila sam ja da neto nije u redu."
"Mnogo toga nije u redu, Moli", ree joj Svila, "ali mi pokuavamo da bar poneto dovedemo u
red. Pamti ta sam ti priao o mom prosvetljenju? Kako sam gledao pateru tuku kako se moli, silno
moli, iz godine u godinu, da njegovom mantejonu stigne pomo odnekud. Pamti?"
Ona klimnu glavom.
"A onda je Izvana progovorio u njegovom srcu i rekao mu da su molbe usliene. Kad sam to
video, ekao sam, bio sam prepun iekivanja da vidim ta e to stii."
"Seam se, patera", ree Mejtera Mermer.
"Pomo je stigla, sastojala se samo od jednog oveka, a to sam bio ja. Nita vie. Samo ja. Smej
se, savetnie."
Poto ne ispuni taj nalog.
"Ali sam, zato, u samo jednom trenutku video sebe onako kako me je patera tuka video tada. Bilo
je to iskustvo koje ui oveka da se ne gordi suvie. Bilo je, tavie, veoma zdravo. Ohrabruju me te
uspomene sada, kad sebe nalazim u situaciji da moram imati posla sa raznim generalima i
savetnicima, ljudima ije mi je drutvo strano, a protivljenje zastraujue."
Mejtera Mermer klimnu glavom. "Ali tako isto doivljavaju i oni tebe, patera."
"Ne verujem ba." Svila se obrati Loriju. "Spremni smo da vam ponudimo veoma dobru pogodbu,
savetnici - izuzetno povoljnu. Pauk je obeao da e se, u svojim delovanjima prema naim snagama,
ograniiti na kontrapijunau, ako ga oslobodimo. Ne traimo da se zakune sa rukom na Spisima,
nikakvu ceremoniju te vrste; ovek ili dri svoju re, ili ne dri, a generalica Nana je nagovestila da
ovaj dri. U zamenu traimo samo tvoju ovde prisutnu linost. Naglaavam, ovde prisutnu - ovog
savetnika Lorija koji jeste sada u ovoj sobi sa nama. im zavrimo ovu konferenciju, ti moe
preusmeriti svoju svest u neko drugo od tvojih tela, slino tom telu, to e, pretpostavljam, i uiniti;
to nee biti krenje naeg dogovora. Pristaje li na ovakvu razmenu?"
"Ne pristajem", ree Lori. "Nemam na raspolaganju drugo telo."
Poto uzviknu: "Ja pristajem!"
"Bojim se da to nee moi, savetnie. Kad bude imao zarobljenika sline vanosti, napraviemo
neku razmenu. Do tada, Pauk mora ostati kod nas. Savetnie Lori, jesi li siguran da se nee
predomisliti?"
Lori odmahnu glavom - ali ostade nepomian, zagledan u Ustavicu, koji je sedeo s Potove desne
strane.
Kvecal promrmlja: "Ima on takve napade, ponekad. Jadnik. Mislim da je patera Kalde bio svedok
jednog takvog njegovog napada prole nedelje."
"Jesam", ree Svila, "ne dugo pre mog ponovnog susreta sa mojom nevestom, u Erminovom
hotelu." eznui sad da zagrli Zumbulu, Svila otre pogled od nje.
"Dolaze, Svilo", ree Ustavica sasvim ravnim glasom. "Jedna pukovnica i sto vojnikinja iz
konjikog bataljona."
Oreb zazvida otro.
"Hvala ti. Njorka, bojim se da ovo znai da nam je preostalo jo sasvim malo vremena. Ti i
Shiatan morate ovoga trenutka otii kroz ova bona vrata. Tvoji sledbenici imae sastanak kod
'Petla'? Upozori ih da bi trivigauntske patrole mogle krenuti u potragu za njima. enila neka bude sa
tobom, to je najbolje, inae e one pokuati da zarobe nju da bi im se ti morao predati."
Lori ustade. "Onda, i mi da idemo."
"Ne sa nama", ree Njorka otro. "Vi i'te na prednja vrata, ako ete uopte. 'Ajmo gornji, 'ajde
Sifonka."
Poto, uz kikotanje, ustade. "Ovaj te ne voli koliko te Svila voli, roae Lori."
Svila pokretom pokaza obojici da sednu. "Vas dvojica ste doli pod zastavom mirovnih
pregovaraa. One e to svakako potovati."
"Potovali smo i mi", ree mu Mejtera Nana.
Svila na tu primedbu nije reagovao. "Ti i pukovnik Bizon sada ste uvreeni zato to je
generalisima Sijuf pokuala da konfiskuje oruje koje si delila svojim borcima. Kad bi bila ovde, ona
bi moda objasnila da je samo elela da podri nau vladu, ovu vladu koju ti je Ehidna naredila da
uspostavi, to si i uinila, a koja je protiv Ajuntamienta. Sijuf je verovatno postupala vrsto
uverena, kao to su generalica Saba i enila bile uverene u teldan uno, da e borci, im ne budu pod
vojnom disciplinom, okrenuti oruje protiv nas, da e nas ruiti. Imaj ovo na umu kad budemo
razgovarali sa tim Trivikama."
Svila se obrati Usiku. "Ti, generalisimo, ti si ljut i besan zato to je generalisima Sijuf mimoila i
tebe i Rau i uputila to nareenje neposredno komandantima brigada."
Usik, sumorna lica, klimnu glavom.
"Imaj u vidu da je ona, prikupljajui to oruje, radila isto to bi i ti radio da nisi bio obuzdan
mojim nareenjima; i da je jasno pokazala da smatra da je sasvim beskorisno ak i pokuavati
razlabaviti tvoju odanost."
"Hm, a, o-vaaaj - je li?" upita Remora blenui u prazno sedite.
"Njegova svesnost otiao je od nas", objasni Svila. "Pretpostavljam da je otiao sa Njorkom. Ti si
ba u tim trenucima malo zadremao, uveren sam.
Savetnie Lori, savetnie Poto, rekoste da dolazite da zatraite moju kapitulaciju, ali pod novim
uslovima. Nemojmo se sad zapetljavati oko uslova. Objasnite ukratko, ako imate volju, kako znate da
emo mi i nai saveznici biti potueni."
Lori klimnu glavom. "Evo, saeto, kao to trai. Sijufica ve neko vreme alje patrole u seoske
krajeve, oko grada, u potragu za hranom. Patrole oduzimaju narodu sve to nau, a za uzvrat
ostavljaju papirie sa obeanjima da e jednog dana biti plaeno, u ta niko ne veruje. Te njihove
'promisorne notice' su, gotovo sasvim sigurno, bezvredne. Zato su nai poljoprivrednici poeli
skrivati to malo hrane to imaju, ali i organizovati svoje oruane bande da bi pruili otpor..."
Usik ga prekide. "Za to si ti, Kalde, dao doputenje, na paradi. Ja, kad sam to uo, kao da me je
grom udario."
Zumbula ree: "Ti, Usi, misli da si strano pametan. ta bi ti uradio?"
Usik zausti da odgovori, ali ipak outa.
"On bi, pretpostavljam, rekao generalisimi Sijuf da ona mora kupovati ono to joj nai ratari
donesu." Svila slegnu ramenima. "A oni ne bi donosili dovoljno, ak ni priblino dovoljno, niti bi
prihvatali, umesto novca, papirie sa obeanjima kasnijeg plaanja. Ona bi uskoro morala ili da alje
patrole, to i sada ini, ili da muri pred injenicom da pojedine komandantkinje njenih jedinica
same, na svoju ruku, preduzimaju nekakve akcije za pribavljanje hrane. U oba sluaja, mi bismo ih
morali zaustaviti, ili bar pokuati zaustaviti. U kratkom roku dolo bi do bitaka izmeu nas i
Trivigauntkinja po ulicama. Ja sam se nadao da to spreim, ili bar odloim; ali time sam, bojim se,
pribavio samo malo dodatnog vremena za nas, ili moda nimalo."
"Pa, mogli smo mi sami da aljemo takve grupe i pribavljamo hranu", predloio je Bizon.
Mejtera Nana ree: "Onda bi seljaci mrzeli nas umesto njih. Ako ve moraju nekog da mrze,
daleko je bolje da mrze Sijuficu i njene Trivike."
"Poenta je u tome", ree Lori, "da seljaci poinju pruati otpor. Ti si njima pomogao, ali mi im
pomaemo vie."
Poto se isceri Svili. "Cementiramo njihovu odanost nama, vidi. Mi smo ona vlada iz dobrih
ranijih vremena, vlada koja izlazi iz tla, donosi pregrti puaka debeljaa i deli ih besplatno." On se
sitno nasmeja. "Za nae bioloke ljude dobijamo hranu u izobilju. Ali ogromna veina naih ljudi
ispod zemlje su hemovi kojima hrana ne treba."
"Procenjujemo", nastavi Lori, "da je oko petnaest hiljada, od pedeset i nekoliko hiljada boraca
generalice Nane, bilo sa sela. Tih petnaest hiljada sada su naoruani, zahvaljujui vama. Mi smo
naoruali jo oko etiri hiljade seljaka, a s tom akcijom nastavljamo. Ova sibila..."
"Ja sam sada opet svetovna ena", ree mu Mejtera Mermer.
"Ova svetovna ena koja se stalno neto trpa u slubena posla hvalila se jednom prilikom da drugi
ljudi moda dolaze u iskuenje da lau, ali da ona uvek iznosi samo istinite brojke. Takav sam i ja. U
roku od tri meseca Sijuf e biti u nemogunosti da hrani vojsku, a da i ne pominjem konje, mazge,
kamile. Poto nee imati nikakve alternative, povui e se u Trivigaunte. Do tada e pola grada
napustiti vau pobunu. Doli smo da vas obavestimo o tome i da zatraimo da nam vratite iznose koji
su bili na naim linim tekuim raunima."
"A Fisk odsad vie da ne dirate", dodade Poto.
"To e biti zajemeno samom njihovom kapitulacijom." Lori pogleda oko stola: Lori, savetnik
tako bogat iskustvom i znanjem da je ak i Mejtera Nana morala bila sklona da prihvati istinitost
svega to je rekao. "Da li vas zanima da ujete nau ponudu?"
"Ne." Svila zastade da oslune urne korake u foajeu. "Nemamo vremena. Prihvatam. Predajemo
se. O uslovima emo raspravljati kad bude vie vremena. Zato sam se nadao da ete ostati sa nama,
savetnici. Time biste olakali..."
U tom asu ja uleteh u sobu. "One dolaze, Kalde, kao to si i rekao. Oko dvesta njih, neke na
konjima."
"Hvala ti, Roe", ree meni Svila i nasmei se tuno. "Pokucae one na vrata pre nego to uu -
nadam se. Ako budu kucale, zadravaj ih to due moe, molim te."
Poto je ve bio na nogama. "Prihvatamo vau predaju. Idemo, roae!"
Mejtera Mermer im se isprei na putu. "Samo da vas podsetim na ono to sam vam ve rekla u
kui moga sina. Predaja Kaldea Svile je valjana i obavezuje svakoga. Predaja nekakvog patere Svile
nema nikakvog znaaja. Prihvatate li njega kao Kaldea? Da to ostane doivotno?"
Vrata kuhinje otvorie se munjevito, sa treskom, tada, a Hosaan ue krupnim koracima, drei
jedan pitolj igliar u levoj, a drugi u desnoj ruci; iza njega nagrnu desetak ena koje su mlatarale
pukama debeljaama. "Tvoje 'doivotno' moe biti vrlo kratko", ree on Svili. "A i bie, ako ne
digne ruke uvis. I vi svi ostali, takoe."
Jedan po jedan, Zumbula, pa Svila, Ustavica, za njim Poto, Pauk i Rog digoe ruke uvis; Mejtera
Mermer i Bizon poslednji, zajedno. Svila ree: "Vi uviate, nadam se, da je ovo u sutini jedan
nesporazum, malo sporekavanje izmeu prijatelja, to se moe, a uskoro i hoe, izgladiti."
"Rasporedi se", ree Hosaan enama koje su ule sa njim. "Svaka da pokriva po jednog
zarobljenika." On uputi Svili osmeh koji ne stie do njegovih nadsvoenih oiju. "Nadam se da si u
pravu, Kalde. Na nekom linom nivou, gajim naklonost prema tebi i tvojoj eni. Ali izvravam
nareenja pukovnice Abande koja..."
Prekide ga prasak pitolja igliara. Zatim neujednaeno gruvanje puaka sa debelom municijom,
to je dovelo do ogromnog, zaguljivog oblaka gipsane praine; onda nastade zagluna tutnjava dok je
padao gotovo ceo zapadni zid, saseen pri dnu azofom koji je Svila dobio od doktora drala i dao
Mejteri Nani.
14. NAJBOLJI LOPOVI NA SVITU
"Patera?" pozva Rog tiho, upitno. "Kalde?"
Svila se die u sedei poloaj. "ta je?"
"Kopriva spava. Gotovo svi spavaju, ali ja sam znao da ti nisi zaspao. Video sam ti oi."
Svila klimnu glavom, ali je taj pokret bio maltene nevidljiv u mraku ledeno hladnog atora.
"Tano, nisam spavao; a ti si, kao i svi ostali, obrvan brigama i eleo bi da te neko ohrabri. Ja u te
ohrabriti najvie to mogu, ali to nije ba mnogo."
"Imam i neka pitanja."
Svila se nasmei, pri emu njegovi zubi sevnue u tami. "Imam i ja, ali na moja pitanja ti ne moe
odgovoriti. Ja moda mogu odgovoriti na neka tvoja; pokuau."
Kopriva proaputa: "Ne spavam ni ja. Rog je mislio da spavam, al ja sam se samo pravila, da bi
on zaspao." Rog je uhvati za ruku, a ona dodade: "Imam i ja jedno pitanje."
"Prvo da se ohrabrimo", ree im Svila. "To vam je potrebno moda i vie nego to uviate. Nije
nimalo verovatno da e generalica Sijuf narediti da se nad vama izvri smrtna kazna, ili da budete
baeni u zatvor. Hosaan - tako se ljuk stvarno zove, on je dravljanin Trivigauntea - zna da ste ti i
Rog bili u palati samo da biste pomagali Moli. Osim toga, vi ste jo, maltene, deca. Sijuf je otra
ena, ali koliko sam ja video, ne surova; da je surova, ne bi njena vojska bila toliko verna njoj.
Verujem, mada je to samo moje nagaanje, da ete ti i Rog biti sasluani, a zatim puteni na slobodu."
Rog upita: "Postoji li neto to treba da ne kaemo?"
"Ne postoji, recite im sve. Nita to vi moete rei ne moe naneti nikakvu tetu Zumbuli, niti
Moli, niti meni. Niti paterama Ustavici i Inkusu, pa ak ni Pauku. Niti moe ikakva njihova izjava
naneti tetu vama. to bolje oni shvate ulogu vas dvoje u svemu ovome, utoliko pre e vas, posle
sasluanja, pustiti - ini se meni."
Kopriva apatom upita: "Znai li to da smo doiveli neuspeh, patera?"
"Naravno da ne znai. Nisam siguran ta me pita - da li se plai da ste bili neuspeni kao ljudska
bia ili..."
"Neuspeh u izvravanju volje bogova."
"Ne." U Svilinom glasu bilo je odlunosti. "Koliko je tebi godina?"
"Petnaest."
"Ja sam osam godina stariji. Meni ta razdaljina izgleda ogromna, a i tebi, nesumnjivo. Ali kako
izgleda Njegovoj svesnosti, ta misli?"
Rog ree: "Njemu izgleda kao nita. On je bio star, star ovek jo pre nego to smo se rodili."
"I pre nego to sam se ja rodio. Onda pomislite koliko, tek, morate mladi izgledati Pesu, koji je
sagradio ovaj svitak - a koliko tek Izvanau, koji je oblikovao nae pretke od blata na svitu Kratkog
sunca." Svila zauta, oslukujui tihe korake strae napolju i Ustavicino tiho hrkanje.
"Poto je Izvana zapoeo nas, zaponimo i mi s njim. Ja njega nikada nisam video, osim u jednom
snu, a i tad nisam jasno video njegovo lice; ali on je mene gledao od samog poetka - zapravo, jo
pre nego to sam se rodio. Poznaje me bolje nego to ja samoga sebe poznajem. Odabrao je mene da
obavim jedan mali zadatak za njega. Da spasem na mantejon od Krva.
"Krv je mrtav. Mous, koji je bio formalno uknjien kao vlasnik i koga sam svojevremeno smatrao
opakijuim od Krva, takoe je mrtav. Novi augur u ulici Sunevoj sada je patera Ustavica - mislim da
na taj nain, moda, Izvana hoe da mi stavi do znanja da je moja dunost ispunjena. Vas dvoje ste
pomogli, pa sam, zato, siguran da vam je on zahvalan, kao to sam i ja."
Kopriva ree: "Nas dvoje nismo uradili nita, patera."
"Naravno da ste uradili - ali, sluajte. Moda ja greim, moda nisam spasao na mantejon, moda
ova promena augura nije znak niega. Moda u na kraju biti neuspean; to ne mogu znati sigurno. Ali
u ovo sam siguran: ako pretrpim neuspeh, bog Izvana e mi oprosti, a i vama, svakako. Poznajem ga
i vie nego to je dovoljno da bih u to bio sasvim siguran."
Kopriva ree: "Ja sam vie mislila na Ehidnu. Videla sam je, kad je govorila Mejteri Nani. Bila
sam prisutna."
"Bio sam prisutan i ja. Ehidna joj je rekla da uniti Alambreru. Alambrera je unitena, robijai
puteni na slobodu. Oslobodio sam ih ja."
"Da, ali..."
"Ehidna je naredila i unitenje Ajuntamienta. Moe rei, ako eli, da Ajuntamiento jo postoji,
ali razmisli: mrtav je Lemur, koji mu je predsedavao, i Lori, koji se posle Lemura na to mesto
popeo."
"Mejtera kae da ono nije stvarno bio Lori", ree Kopriva. "Ona kae da je Mejtera Nana rekla da
Poto upravlja tim savetnicima koje mi vidimo kao kad ovek dri lutkice na koncu."
Svila se tiho nasmeja, i to je u tami bio vedar zvuk. "To podsea na onog drvenog oveuljka koga
je Rog imao kad ste bili mali."
"Da, patera."
"Istina je to, siguran sam; i jednako sam siguran da je on svojevremeno na taj nain kontrolisao
svu petoricu savetnika. Meutim, pre nego to je doktor dral ubio Lemura, mi smo otkrili da je pravi
Lemur umro jo pre toga - mnogo godina pre toga, po svemu sudei. Lemurovo manipulisano telo
postalo je Lemur, jedini postojei Lemur, mada je verovalo da je podvrgnuto volji onog lea koji je
ostao da trune u Lemurovom krevetu. Prati li ti ovo, Roe? Koprivo?"
Kopriva ree: "Mislim da pratim, patera."
"Kad sam naao vremena da porazmislim o tome, a to je bilo tek kad smo doktor dral i ja
izvueni iz vode, zapitao sam se ta je sa ostalim savetnicima. Da je savetnik Lori ostao uz nas, kao
to sam ja od njega zatraio, i da je ustanovio da ne moe prebaciti svoju svest ni u kakvog drugog
hema, ja bih to znao - a mi bismo imali u svojim rukama, zarobljenog, efa Ajuntamienta. Ovako,
moram pretpostaviti da je Lori jo pre dolaska na pregovore sa nama znao tu istinu o sebi; da nije, ne
bi onako zgrabio sa stola igliar koji je Usik ponudio Potou, ne bi onako poeo da puca. Razumeo je
generalisimu Sijuf dovoljno dobro da shvati da e ona narediti da bude smaknut, sa nekakvim
opravdanjem ili izgovorom; takoe je znao da moe izgubiti svoj ivot jednako kao i svaki ovek.
Ispalo je da ga je izgubio vrlo brzo; ali je bar imao utehu da je poginuo kao borac, a to je njemu,
moda, neto znailo."
"Ubila ga je neka od tih ena?"
Iz mraka do njih stie glas Mejtere Mermer, sablasno slian glasu stare Mejtere Rue. "Da. Ja sam
to gledala. Videla sam kako on pada."
Svila joj ree: "Oekivao sam da e nam se pridruiti, Moli. Pozvao bih te, ali nisam bio siguran
gde si, a ne bi imalo smisla da idem po atoru, spotiem se o ljude i budim ih."
"Naravno da ne bi, patera."
Kopriva ree: "Drago mi je to si ovde, Mejtera. elim neto da pitam. Svako kae da smo mi
ene na vlasti u Trivigaunteu. Vladarka je ena, generalisima Sijuf je ena. Videla sam je. Pa, ko su
onda bile one ene koje je ljuk uveo u sobu, one koje su ubile savetnika Lorija? Zato su primale
nareenja od ljuka?"
Mejtera Mermer mrknu. "Ima mnogo da ui, Koprivo. Zar ne poslua Rog tebe, ponekad, pa i
kad mu kae neto to on ne eli?"
"Ovo je reeno tako lepo, da ja ne mogu bolje", ree Svila, "ali mislim da mogu dopuniti. One su
uhode, naravno - agenti trivigauntske Rani, kao sam Hosaan. U nekoj razumnoj meri sam siguran da su
dravljanke Virona. Hosaan mi ree da su on i doktor dral bili jedini Trivigauntovci u celoj mrei
agenata koju su ispleli ovde; verujem da je to istina."
Rog zausti da pita jo neto, ali ga Svila prekide. "Treba da vam kaem da sam, pre silaska u one
tunele kod jezera, video kako ispred mene odmie neko. Kasnije sam pronaao otiske stopala, a jo
kasnije sam naiao na jedan le za koji mi Hamerston ree da je enski."
"Ne pominji to mesto", ree Kopriva, "uasnem se kad god ujem."
"I jeste uasno. Ali ako smem priati o toj poginuloj eni, pretpostavljam da je povremeno
putovala iz Trivigauntea u Viron, verovatno se predstavljajui kao trgovac. enila je nosila poruke na
pijacu, jednoj eni; ona mrtva osoba koju sam naao mogla bi, lako, biti ba ta ista, sa pijace. Hosaan
nju ne bi ni smatrao delom mree doktora drala zato to nije primala nareenja od doktora drala.
Nagaam da je ona, pri svakom svom dolasku u Viron, ostajala samo nedelju-dve, najvie mesec
dana."
"Zna li iko ta je s njim?" upita Kopriva. "Sa Hamerstonom? Da li je, zna, dobro?"
Mejtera Mermer proguna: "Ti bi da zna da li sam ja tako brzo postala udovica. Ne znam, ali ne
verujem. Kad su banule te ene koje je ljuk uveo, on je bio drugde, tragao je za materijalima; da je
bio prisutan, mogao je spastiti sve nas. Svakako pateru Inkusa i mene, kao i nau ker koju smo poeli
graditi, da je bio u prilici."
Rog ree: "Dolazilo je dve stotine Trivigauntica, Mejtera. Patera me je postavio na ulicu da
motrim na njihovo pristizanje. One bi ubile Hamerstona ako se on ne bi predao."
"To nikad neemo znati." Mejtera Mermer sede pored Koprive.
"Jo bi se moglo desiti da on vas izbavi", ree Svila Mejteri Mermer. "Kao i sve nas ostale.
Koliko sam ja njega sagledao, taj e sigurno pokuati, a to me i brine - ali rado bih se vratio na
Koprivino pitanje.
Zato to ene imaju vie vlasti nego mukarci u Trivigaunteu, Koprivo, veina ljudi zamilja da e
tajni agenti njihove vladarke biti uglavnom ene ili ak iskljuivo ene; eto najboljeg mogueg
razloga da Rani alje uhode mukarce. Ali bilo bi, opet, prirodno da ti mukarci, trivigauntski agenti
u naem gradu, angauju ovdanje ene. One imaju vie naklonosti nego nai mukarci za trivigauntski
pogled na svet - i Zumbula je govorila neto slino kad smo se upoznali - a mukarac iz Trivigauntea
normalno trai hrabre i prodorne ene kao to su one meu kojima je navikao da ivi kod kue.
Svi mi imamo sklonost da preterano uoptavamo, bojim se. Ako su auguri veinom poboni a
naivni, mi zamiljamo da je ba svaki takav, mada bismo, uz samo malo razmiljanja, uvideli da to ne
moe biti tano. Na isti nain, sigurno je da ima odvanih mukaraca u Trivigaunteu, kao i hrabrih i
silovitih ena ovde - jedan fini primer takve sedi, upravo, sa nama. A to se tie onih ena koje su
ule za Hosaanom, zaista nije bitno da li su bile 'Trivike' ili 'Vironke'. Da nisu sluale nareenja, ne
bi bile od koristi Hosaanu i doktoru dralu, pa bi odavno bile odstranjene."
"Ja bih neto drugo da pitam, Kalde, ali se bojim da e se Mejtera ljutiti na mene."
"To je tvoj rizik, Koprivo draga."
Rog ree: "Kai meni, pa u ja pitati."
"Ne. Ako su te ene mogle da se bave uhoenjem i da ubiju jednog savetnika, mogu to i ja. Kalde,
ja sam prislukivala na vratima. Mejtera me je uhvatila i oterala odatle, ali kad je ona otila da
nastavi rad na svom detetu, ja sam se vratila."
"Ne ljutim se", ree joj Mejtera Mermer, "ali ti bi trebalo da se ljuti sama na sebe. Takve stvari
ne treba raditi, to i sama zna."
Svila ree: "To sad zaista nije od znaaja."
"Jeste. Jer ja sam pred sam kraj ula neto zbog ega sam sad i ustala kad sam ula da razgovara
sa Rogom. Ti si... naprosto... odustao od svega. Onaj savetnik koga su ubili, Lori; on je priao kako
Ajuntai dele seljacima puke..."
"A ja sam njemu rekao da emo o uslovima predaje razgovarati kasnije, a sad da se predajemo."
"Aha."
Rog se usprotivi: "Pa, pobeivali smo, svi su to govorili."
"Roe, Lori je govorio da oni pobeuju, zato to e seljaci pucati na Trivike, koje e morati da
odu. Onda je Kalde rekao: u redu, predajemo se, a o pojedinostima emo se dogovoriti kad bude
vremena. Na kraju je Mejtera rekla da on mora biti Kalde, jer ako nije Kalde onda ni rei o predaji
nemaju nikakvu vanost."
"Patera Svila nikad nije bio osvetoljubiv, draga."
"Znam ja to, Mejtera, ali ne znam ta ti to znai. Zar ti, Kalde, nisi eleo da pobije savetnike?"
"Naravno da nisam. to se tie cele te pobune, moja jedina elja oduvek je bila da je okonam. Ja
hou mir, a Viron da bude opet ujedinjen. Ehidna je naredila Mejteri Nani da uniti Ajuntamiento i
vrati grad Scili. Jesi li ti ikada pomislila ta to uputstvo znai, Koprivo?"
"Izgleda da o tome nisam dovoljno razmislila."
"Onda razmiljaj sada." Svilini prsti pruie se kao da pokuavaju da napipaju ogradu crkvenog
ambiona. "Povratak Scili znai: povratak naoj Povelji. Scila je tu povelju napisala, pa, prema tome,
nikakve molitve niti rtvovanja ne mogu dokazati da smo verni Scili dok se mi sopstvene ustavnosti
ne pridravamo. Povelja zahteva da postoji Ajuntamiento. Da li si to znala?"
Rog ree: "Ja sam znao, patera."
"Na osnovu toga, jasno je da Ehidna nije mislila da mi ukinemo Ajuntamiento kao instituciju. Pa,
ne moe, valjda, biti ravo da u gradu postoji jedan savetodavni odbor, ije lanove, savetnike,
narod bira svake tri godine; namera je bila da Ajuntamiento bude to - savet iskusnih mukaraca i ena
sa kojima e Kalde moi da se konsultuje u tekim vremenima. Ehidna je zahtevala rasputanje ovog
sadanjeg, oigledno nelegitimnog sastava Ajuntamienta, a to je zahtev sasvim u skladu sa njenom
podrazumevanom eljom da se Viron vrati svojoj Povelji.
Poto je to tako, put prema miru bio je sasvim jasan, to sam ja i video od samog poetka. Ja bih
morao ostati Kalde dokle god to narod eli. Mogao bih proglasiti da je mandat ovog sadanjeg
Ajuntamienta okonan, zakazati izbore, i pozvati narod da glasa za preivele lanove prethodnog
Ajuntamienta. Mnogi bi tako glasali, a naroito oni graani koji su bili na strani Ajuntamienta u ovim
dogaajima. Ti preiveli lanovi bili bi, dakle, realistino govorei - opet izabrani."
"Zvui tako tuno, Kalde." Kopriva zadrhta i natisnu se udobno uz Roga. "Moglo bi se to jo i
desiti."
"Da, moglo bi. Razmiljam o onom vremenu kad je, u Krvovoj kui, savetnik Lori izloio Moli i
meni jednu listu zahteva."
"Koji su bili besmisleni", ree Mejtera Mermer.
"Ekstremni, svakako. On je hteo da mu Rani da taoce, a generalisimo Usik i drugi visoki oficiri da
se izvedu pred sud. Ja sam mu se usprotivio."
"Ali si i ponudio svoju ostavku", ree Mejtera Mermer. "Bio si vrlo hrabar, patera."
"Bio sam vrlo glup, vrlo umoran i vrlo uplaen. Da nisam bio takav, uvideo bih da treba pristati,
obustaviti borbe i prei na razradu pojedinosti. Jesi li ikad razgovarala sa inovnicima u naem
Juzgadou, Koprivo?"
"Nisam, Kalde."
"Ja jesam. Potrudio sam se oko toga, jer sam znao da je Zumbulin tata bio jedan od glavnih
inovnika tamo; ona ga mrzi, ali e uvek biti njegova ker. Pronaao sam ga, i dok smo priali o
reformi Fiska, on je rekao: avo je u pojedinostima."
Svila se tiho nasmeja, razveseljen ovom uspomenom. "Kasnije je drugi stareina Fiska upotrebio
istu tu izreku; a ja sam se setio kako su nam u sholi priali da su demoni toliko zli da unitavaju ak i
zle ljude. Moji nastavnici nisu stvarno verovali u demone, ali patera tuka jeste; ja sam verovao da
je istina ono to govore, a kasnije, u Fisku, da je istina to to su rekli Zumbulin otac i taj drugi
zvaninik.
Pa, dobro, neka Ajuntamiento smiruje avole. Mir bi znaio da devet desetina Sijufine horde moe
da ide kui. Hiljade nedunih ena bilo bi poteeno uasne pogibije u tunelima, za one koje bi ostale
mi bismo mogli kupiti dovoljno hrane, a Ajuntamientu bi glavno oruje bilo istrgnuto iz ruku -
deljenje oruja seljatvu. Jer to su seljaci naoruaniji, to bismo mi bolje stajali."
"Mislio si da pobedi odustajanjem od borbe?"
Svila zavrte glavom. "Ne moe niko da odustane od borbe i na taj nain da pobedi; to je
nemogue, Koprivo. Dodue, postoje mnoge borbe koje ne zasluuju da u njima pametan ovek
pobedi. Ja sam mislio da ostvarim svoj naum - a to je mir - na taj nain to bih uverio neprijatelja da
e se okoristiti ako mi da tu jednu stvar koju ja elim, mir. Istina glasi da bi Ajuntamiento, zaista,
imao koristi od mira. Ja se ak i sad nadam da u to postii, mada izgledi trenutno nisu najblistaviji."
Rog ree: "Generalica Nana i Bizon su se izvukli. Generalisimo Usik takoe." Kopriva dodade:
"A ja mislim da je pobegao i onaj drugi savetnik, onaj debeli. Da li e sad, zbog ovih stvari o kojima
govori, nastati mir?"
"Ne znam, ali ne verujem." Svila uzdahnu. "To e zavisiti ponajvie od Trivigauntkinja; a dokle
god one dre nas u zarobljenitvu, generalisimo Usik i generalica Nana e ih, gotovo sigurno, smatrati
za neprijatelje jednako opake kao to je Ajuntamiento, ako ne i gore."
Mejtera Mermer mrknu. "Ne vidim za ta smo mi njima potrebni."
"Njegova svesnost voli da daje po dva odgovora, kratak i dugaak", ree joj Svila. "U ovom
sluaju on bi verovatno rekao da kratak odgovor glasi: Sijuficu mui savest. Dola u Viron kao
saveznica, tobo, a u stvari sa tajnim planom da ga podvrgne vlasti Trivigauntea - da itav jedan grad
postane sluga."
"Da li je ona to ba tako rekla, patera?"
"Naravno da nije; ali je vrlo hitro poverovala da mi pletemo neku zaveru protiv nje. Ljudi koji
veito sumnjaju da neko pokuava da ih prevari uglavnom i sami stalno pokuavaju da varaju druge.
im su generalica Nana i patera Ustavica otili da pregovaraju o miru sa Ajuntamientom, Sijuf se
uplaila da emo mi sklopiti neki sporazum koji bi bio nepovoljan po Trivigaunte. Onda je zauzela
Juzgado, a to je jasan znak namere da vlada itavim Vironom. Danas - valjda bi trebalo da kaemo,
ve, 'jue' - ja pogreih i rekoh savetnicima Loriju i Potou da, ako ele, mogu pregovarati sa nama
lino. Mislio sam da e to biti bezbedno, zato to e Hosaan svaku nau re prijaviti pukovnici
Abandi, a ja neu nijednu re kazati na kojoj bi mi Sijuf zamerila."
"Pa, ja mislim, Kalde, da i nisi, sem toga sasvim na kraju."
"Hvala. Tad, na kraju, vie nije bilo vano. Rog i Gljiva su mi javili da su Trivike krenule na
nas, i meni je bilo jasno da sam se, dopustivi da savetnici uu u Kaldeovu palatu, prekombinovao.
Na nesreu, i Hosaan se zaleteo u poteze jednako pogrene. Da su nam on i njegove uhode samo
spreavali odlazak odatle, sve do dolaska onih stotinu ili dvesta Trivigauntskih vojnikinja, moglo se
neto postii. Nije bilo mnogo verovatno, ali nekakva mogunost je postojala. Ovako je veoma
mnogo izgubljeno, a pre svega je izgubljen mir. Postii mir, to je uvek izvanredan ishod, u svakoj
pogodbi; ali sada je mir hitnije potreban nego ikad, zbog Pesove pretnje."
Svila otre suze sa oiju. "Spasao sam na mantejon, Koprivo, a onda sam pokuao da spasem i
Viron, i ceo 'Svitak', a sad ne mogu nita osim da sedim ovde i plaem."
"Spasavanje svita je ogroman posao za samo jednog oveka, Kalde. Smatra li da e nas Pes
zaista unititi?"
Kao da nije uo Koprivu, Svila ree: "Priamo ko se izvukao, a niko ne pominje Oreba. Da li se
on spasao? Da li ga je iko video?"
Jedan promukli glas graknu: "Tica ov-de!"
"Orebe! Trebalo je da znam. Silazi ovamo."
Lepranje krila zaulo se u tami, onda Oreb tupnu na njegovo rame.
"Njegova svesnost mi je jednom prilikom rekao da neki ljudi vole ptice toliko da ih dre u
kavezima, a neki drugi toliko da ih putaju na slobodu. Onda je rekao da su Ehidna i sedmoro
pripadnici te prve vrste ljudi, dok je Pes ovek druge. Kad sam kupio Oreba, bio je u kavezu; a kad
sam ga oslobaao, razlupao sam taj kavez - a nije mi palo na um da kavez njemu, moda, znai
utoite."
Rog ree: "Nikad nisam sagledao ovaj na svitak kao kavez."
"Pa, nisam ni ja, dok mi Izvana nije pokazao ta postoji napolju. Izvan 'Svitka'."
"Moda e Njorka i enila uspeti da ukradu vazduhoplov generalice Sabe, Kalde, i da Shiatanu
ispune elju da bude vraen u Glavni procesor."
"Dobar ma-li", obavesti Oreb Svilu. "Le-ti."
"Orebe, ja verujem da je on i dobar, i mali. I Njorka je dobar, ak i enila je na neki nain veoma
vina osoba. Ali istinu da ti kaem, ja u njih nemam nimalo poverenja kad doe do ovakvih stvari -
manje nego to bih imao poverenja u Potoa i Pauka, na primer. Iskreno reeno, nijednog trenutka
nisam verovao da je mogue prebaciti Njorku i njegovu druinu u Glavni procesor na ma koji nain
osim da pridobijemo generalicu Sabu i njenu posadu da ih prevezu tamo, dobrovoljno.
To je bio jo jedan razlog za sklapanje mira; tavie, najhitniji od svih razloga - jer, dokle god
traje rat, Sijuf bi elela da ima tu vazdunu lau iznad sebe. Naravno da laa nita ne koristi dok se
bitke vode u tunelima, ali ako bi Ajuntamiento eleo da pobedi, morao bi krenuti u obraun na
povrini, a tamo bi vazduna laa bila strahovit protivnik.
Meutim, ako bi se rat okonao, bilo bi moda - naglaavam, moda - mogue ubediti Sijuficu da
uradi to to mi elimo. Sad emo, bojim se, morati da ekamo da se rat nekako sam zavri, ili da Pes
preduzme te svoje 'mere' za izgon oveanstva odavde. A on bi za to mogao upotrebiti razna sredstva,
ja ih se mogu setiti bar desetak, i nijedno nije prijatno."
Svila je ekao da ga jo neko neto pita, ali svi su utali, ak i Oreb. Naposletku on ree: "Sad da
spavamo, ako moemo. Bojim se da nas eka teak dan."
"Hm, Kalde?" doplovi iz mraka unjkavi glas, Ustavicin.
"Da, patera. ao mi je to smo te probudili. Nastojali smo da govorimo tiho."
"Sluao sam sa velikim, je li, edukativnim efektom. teta to se nisam, razume, ranije. Pro-budio.
Ali jedno. Eland, a? Poznavao, ja. Rekao si, ovaj..."
"Rekao sam da raspolaem nejasnim opisom ubice. Nejasnim barem sa nae take gledanja.
Verujem da je ubica Hosaan, koga si ti upoznao pod imenom ljuk; to je bio onaj na voza. Neu ti,
sada, rei kako sam do opisa doao. Spavajmo, patera."
"Do-bra mala", ree Oreb poverljivo.
"Zaooo booo uuub zaoooo sviiiit", dremljivo dade svoj komentar Tik, uukan lepo uz Zumbulu.
Zurei u visine, u vazdunu lau jo daleku, Svila stee zube, reen jednako vrsto da ne smeju,
protivno ledenom vetru koji je praskavo leprao njegovom mantijom, zubi da mu zacvokuu, i da ne
sme, zbog vazdune lae, da blene uvis otvorenih usta, mada je ta letea struktura bila tako ogromna
da je izgledala pre kao prirodna pojava nego kao ljudsko delo. Divovski trup boje mumije probijao
se, veoma lagano, kroz sivo podnevno nebo, povremeno nestajao meu niskim oblacima, tamnim od
snega u njima; ali se uvek pojavljivao sve blie ovoj livadi, mokroj na zimski nain, gde su Svila i
njegovi pratioci, pod straom, ekali.
Mejtera Nana vre ga stee za miicu i izgovori jedan zvuk nalik na pad samo jedne kapi kie u
praznu limenu kofu. Zatim drugi takav zvuk. Pa trei. Svila prestade gledati vazdunu lau i okrete
glavu ka njoj. "Zato pravi te zvuke, Mejtera?"
"Pusti je", apnu mu Zumbula. "To ona plae."
"Zna ma-la", potvrdi Oreb.
"Tu tvoju pticu nee moi da povede, Kalde", ree Saba, silazei sa konja i naprosto ispustivi
uzde iz ruku. Njeno svinjsko lice bilo je strogo, ali ipak i puno saoseanja. "ao mi je, ali to ne
moe." Jahakim biem ona pokaza ka Zumbuli. "Ti si, devojice, takoe imala neku ivotinjicu. Gde
ti je?"
"Jedddddnog katatata-hresta", ree joj Zumbula kroz cvokotanje zuba. "Jutros-sss sam mu dala
neto da jede i onda ga oterala."
Svila ree: "Ti, Orebe, mora otii. Odleti, ako moe, opet na ono mesto gde si uhvaen bio."
"Dobar Svi-la!"
"Dobar si ti ptican, takoe, ali mora otii. Vrati se na movare Palustrije; onaj ovek na pijaci
rekao je da si poreklom odatle."
"Tica sta-ne", saopti Oreb, ali onda ciknu i odlete, jer je Saba biem vinula po njemu.
"Izvini, Kalde, nisam ga namerno. Je l' bio lep doruak?"
"Peena hrana za konje", ree joj Zumbula.
"Hleb za horde, mislila si rei. Ej, kolike smo mi devojice kao to si ti pretvorili u vojnike
pomou tog hleba."
Svila ree: "Oekivao sam da e me sasluavati generalisima Sijuf."
Iza njega Inkus poe: "Mi smo sveti auguri, ne moete tek tako da nas..." Odmah progovori i
Ustavica, a pridrui im se i Paukov glas.
"Tiina tamo!" dreknu Saba. "Nemoj ja da naredim da vas izbiuju sve. I to ne drugi - ja u da vas
biujem!" Ona ih prebroja, mrdajui pomalo usnama. "Osam. Tako je, osam."
Onda jaim glasom: "Idete mojom vazdunom laom. Kalde je rako da bi je eleo razgledati, to e
i da dobije. Svi se ukrcavate im nam spuste i. Vodimo vas kui da vas Rani i njene ministarke
dobro pogledaju. Ali ako neko, ili neka, pravi probleme, moglo bi se desiti da ne stigne tamo. Mi
prijavimo: pala sa broda. Jasno? Ako... ak..."
Videi kako su Sabine oi utonule i ugasile se, Svila spusti ruku kojom je do tad drao Zumbulu
oko plea. "Moemo li ti i ja proetati korak-dva, generalice? eleo bih neto da razgovaram s tobom
u etiri oka."
Saba zaklima glavom kao marioneta. "Celo jutro sam ja ovde, Svilo. Ova misli da se ti nee
nikad vratiti."
"A, tako." On povede Sabu u stranu. "Ali nas nee ni poubijati, jer da hoe, ne bi time pretila. Ne
brinem se ja za sebe, Gljivo; Izvana e se pobrinuti za mene, na ovaj ili onaj nain. Brinem se za
Zumbulu i za tebe."
"Svilo, baka e paziti nju."
"U ovom trenutku je obratno, Zumbula se stara o njoj; ali u osnovi si ti u pravu. Meutim, ko e se
o tebi brinuti kad tvoja baka bude daleko?"
Saba se nasmeja, a Svila se, uvi tu buku lienu svake radosti, najei; u isti mah se zabrinu da e
Sabine vojnikinje, koje su motrile na svaki njihov korak, neto posumnjati. "Biu ja sa vama, gore, u
vazduhu. Svilo. Onaj koji je svoja krila polomio ve se nalazi tamo."
"Zar - pa, ne dolazi - ne moete - apso-lut-no ne dolazi u obzzz... zzzz!" Pomoni menader dnevne
smene Fejst trkarao je uz Peska, uzvikivao, pocikivao.
"Eno, tamo, narednie", ree Hamerston i mahnu ka straarkama koje su stajale ispred Sijufinih
vrata. "Vidi male puce? Znai da je ona tu."
Dve 'male puce' ve su oslobaale konice svojih puaka sa debelom municijom.
Ne obraajui nimalo panje na to, Pesak dohvati prsa Fejstove tunike i odie mu blistavo
uglaane cipele daleko iznad stepeninog, tri prsta debelog tepiha Erminovog hotela. "Kae, ne
moemo upadati tek tako u apartman, a?"
Fejst je hvatao vazduh, guio se.
"Razumeli smo, zato e ui ti prvi. Priaj tako da te ove devojke propuste, i ui."
Na odmoritu Pesak stade, i pokaza Fejsta straarkama, istovremeno drei puku jednom rukom,
kao pitolj, uperenu ka njima. "Kad ue, reci generalisimi da imamo velike vesti koje moemo
prodati vrlo jeftino, pa ako..."
Vrata 'sobe' Lirihord nainjena od sandalovog drveta, sloeno izrezbarena, otvorila su se; na
njima se pojavila upadljivo lepa ena bujne crne kose, u nekoj kunoj haljinici, tankoj i prozirnoj kao
veo. "Zdravo. Vi biste da vidite generalisimu Sijuf?"
"Tano, Plutonijumka." Pesak zakorai prema vratima, a kao onda odbaci Fejsta koji ostade da
lei presamien preko ukraene ograde. "Ti joj kai da je stigla prva grupa prvog voda ete 'Es'
vojske Virona. Upamtila si sve to?"
Mlada lepojka klimnu glavom. "Dovoljno dobro, narednie. Ja sam Ljubiica."
"Drago mi je. Narednik Pesak. Reci joj da neemo potroiti mnogo njenog vremena i da ne
traimo mnogo, a da e biti prokleto zadovoljna to je popriala s nama."
"Priekajte malo, ona se oblai." Vrata se zatvorie.
"ta misli?" upita Liskun Hamerstona. "Da l' e nas primiti?"
"Pa, hoe, na ovaj ili onaj nain", ree mu Hamerston; a njegove ruke, maltene suvie brzo da bi
oi to mogle pratiti, poletee i dograbie cevi puaka debeljaa u rukama obeju straarki i zgnjeie
ih.
Na kraju, kad upornim kucanjem na vrata nije postigla nita, Skleroderma, prijateljica Mejtere
Mermer, poe lupati drkom svog novog pitolja igliara po zadnjim vratima Kaldeove palate. Jedan
prozor na drugom spratu otvori se sa jakim treskom, a napukli muki glas graknu : "Ko je? Poseta? Za
Kaldea? I ja bih to!"
"Dola sam kod Moli", saopti Skleroderma vrsto. "I videu je sigurno. Da li je njoj dobro?"
"Moli? Moli? Dobro ime. Za ribu! Moja roaka? Ne znam je! ekaj!"
Prozor se sa treskom zatvori. Skleroderma spusti pitolj u dep zimskog kaputa i pritee kaput oko
sebe tako estoko da je na tren izgledalo kao da bi ga, ak, mogla i zakopati.
Onda se vrata, opet sa treskom, otvorie. "Ui, ui! Hladno napolju! A i unutra - ceo zid fali,
strano! Nema Moli. Misli na Mukoricu, moda? Gljivu, dakle. Al je to mrulja! Ona je ovde. Zna
je?"
"Naravno da je znam, to je Molina unuka. Moda..."
"Nee da pria", ree mravi starac koji joj je otvorio vrata. "Pitao ja o Moli. Da l' bi priala s
tobom? Sa mnom nee! Na spratu! Hoe da je vidi? Moda e hteti!"
Skleroderma, koja je zbog svoje velike teine imala izrazitu odbojnost prema stepenitima,
odmahnu glavom odreno. Gurnu vrata iza sebe i zatvori ih. "Uhvatie neki nazeb tamo, pa e nam
umreti, jadno malo izgladnelo. Odmah da si je doveo dole." Valjala se za njim kroz trpezariju i kroz
kuhinju. Povika za leima starevim, koja su brzo nestajala u daljini: "Ja u da naloim vatru, a i
ruak da pristavim za nju."
Visoko iznad trivigauntske vazdune lae, Oreb je osmatrao u pravcu 'lifta' koji se, nalik kavezu,
njihao ispod. Pitanje je, kako ga je Oreb shvatao, bilo ne 'da li se pridruiti opet Svili' nego,
iskljuivo: kad. Moda je najbolje priekati da Svila bude sam. A moda prvo nai neto za jelo. U
onoj velikoj kui na brdu uvek ima hrane, ali Oreb bi hteo, takoe, da izravna neke raune.
Blistave crne oi, otrije od veine teleskopa, prouile su 'dobru malu' koja se uukala uz Svilu.
Uzalud; ono nije tu. Onda, pregled urednih redova kua sa iljatim krovovima. Cilj uoen! Oreb
zaokree u silaznu putanju, koja se brzo pretvara u obruavanje.
"Ti", ree pterovojnikinja Nizama svom novom ljubimcu. "Ti ima da bude tih kao mi u tom
rancu."
"Daaaaa."
"Tih kao dva mia. Kad se ukrcamo..."
Crni i crveni projektil fijuknu izmeu njih sa promuklim krikom. Novi ljubimac pokaza i zubie i
kandice, silno ljut. "Loooo! Looo! Meeee plaaaa..."
Peskovi vojnici ispunili su luksuznu trpezariju 'sobe' Lirihord svojim utivim zveckanjima i
metalnim kuckanjima, dok je Sijuf uzvraala na njegovo salutiranje. "ula za tebe, narednie. Zato
doao?"
"Ima nekoliko zarobljenika..."
"Vie."
"O dva ja govorim. Ovo je kaplar Hamerston."
Hamerston stade u kruti stav mirno.
"Oenjen je, ali kod tebe su njegova ena i njegov najbolji drugar. Mi bismo hteli da nam oni budu
vraeni, a ono to imamo rei vredi za desetoro takvih. Evo mog predloga. Mi tebi kaemo to to
imamo, i prepustimo odluku tebi, generalice. Ako smatra da nije vredno, kae tako, i mi odlazimo.
Ako smatra da vredi, mi dobijemo njih dvoje. Da?"
Sijuf pljesnu akama i na njenom staklu pojavi se monitor kome ona ree: "Zovi mi pukovnicu
Abandu."
Pesku ree: "Narednie, ia, kao prvo, ne znam da li drim enu i priatelja ovog voinika. Ljubiica
draga, donesi mi listu od noas Abandinu."
Ljubiica se iroko osmehnu i namignu Hamerstonu. "Nema da nema."
"Ta ena, tai priatelj, vojnici takoe?"
Hamerston ree: "Ne, gospoo. Moja ena je civil. Zove se Moli. Nije vea od tebe, generalice,
moda je i manja. Moj prijatelj je bioloki ovek, i to augur, a zove se patera Inkus. Neki ljudi misle
da je koadjutor. Zapravo, on je Prolokutor, ali to jo nije postalo poznato."
Lice monitora popuni se bojama, preoblikova se, postade lice Sijufine zapovednice obavetajne
slube.
"Ima ovde previe natprirodnih poslova, pukovnice. Vidi ovde ove voinike, uda tehnike, treba u
muzei, ali ne, oni slobodni, pa ak i ratuiu protiv nas, ali i za nas takoe. Doli da ponude trgovinu.
Za enu od rei i asti ne smatram li se ia?"
Ljubiica oduevljeno zaklima glavom, a Abanda ree: "ena od rei i asti svakako jesi,
generalisima."
"Upravo tako. Ne varam, ak ni ove voinike. Zato moram znati. Imamo li mi svetog oveka
Inkusa? Ljubiica, draga, ti itai imena. Pukovnice, koliko sada?"
"Osamdeset dvoje, generalisima. Bilo je i nekoliko drugih svetih ljudi osim Kaldea, taj Inkus bi
mogao biti jedan od njih." Abanda poe prelistavati neke papire ispod vidnog polja svog stakla za
komunikaciju.
Nagnuvi se preko Ljubiicinog ramena, Hamerston pokaza prstom triput debljim od njenog.
"Ja ba ne umem da itam mnogo dobro", apnu ona. "Koja je ova druga re? Pa, nije valjda...
Maco, pa ovde stoji 'enila'. Da nije to ona naa en?"
Abanda die pogled. "Ljubavnica onog Vironca koji je planirao da nam ukrade vazdunu lau.
Generalice, ta je sedela preko puta mene na veeri u Kaldeovoj palati."
Hamerston ree: "Ovde pie 'Mejtera Mermer, sveta ena'. To je moja ena, Moli. Evo i patere.
Imate ih, jasno je."
"U tom sluaju, morate mi dati tu vau informaciu", ree Sijuf Pesku. "Ako vredi njihove slobode,
oslobodiu ih naihitnie to mogu. Ne kaem 'odmah'. Odmah moda ne mogue. Ali naihitnie to
mogue. Vi ne postaiete izdainici svog grada inei ovo?"
Pesak odmahnu glavom. "Pre emo gradu na ovaj nain pomoi, miljenje je nae. Vidi, ako si
pametna, pustie i Kaldea, kad ti ovo kaemo. Nama je on komandant. On je na samom vrhu lanca
komandovanja; a znamo da je kod tebe."
"Generalice, vazduna laa..." poe Abanda; lice joj je bilo uznemireno, kretalo se.
Sijuf joj pokretom dade znak da uti. "O tome govorimo kasnie, pukovnice. Prvo moram saznati
ta ovai voinik zna."
Ona se okrete opet Pesku. "Pustiu tvog Kaldea, veli. Ia to ne kaem. Nikakva obeanja ne daiem,
o Kaldeu. Niti vi o njemu pregovarali, primeuiem."
"Zato to smo znali da ti ne bi ni htela o njemu pregovarati, generalice. Rekla bi da njega
zadrava, i gotovo. Ali pustie ga, ako si pametna. To bi bilo bolje i za nas i za tebe. Mislimo da i
hoe. Naa je, zapravo, namera da uz njega budu osloboeni i Hamerstonova supruga i njegov
drugar."
Pesak je oklevao, bacao pogled na Abandino lice na staklu, zatim na Sijufino. "Pobuna je
okonana. To smo doli da ti javimo, generalice. Reci nam kako e odluiti o Moli i tom pateri,
kako li se zvae..."
"Inkus", ree mu Hamerston.
"I o pateri Inkusu, pa emo ti dati pojedinosti. Imamo li tvoju re?"
"Pustiu to dvoie naihitnije to mogu. Zar ne rekla? Dozovite mi sliku naivee boginje, one to
sama vlada sa vrha, i zakletvu dau pred njom. Nema takve slike ovde, meutim, koliko znam."
"Tvoja re nama je sasvim dovoljna, generalice." Pesak baci pogled na Hamerstona, koji klimnu
glavom.
"U redu. Da ti mi govorimo, generalice, ili e ti postavljati pitanja?"
"Prvo ja iedno pitanje. Onda vi odgovorite, onda ia postavim sledee ako elim, i tako dalje. Kad
sam zadovoljna, dam nareenje, a ako vi elite da vam ih dovedemo na neko odreeno mesto, moe.
Ali ne udaljenie od iednog dana putovanja."
Hamerston ree: "U Kaldeovu palatu. Tamo smo stanovali i Moli i ja." Liskun upita: "Da li e to
biti problem, generalice?"
"Ni naimanje. Razumno sasvim. Moie pitanje. Kaete da ia pustiu vaeg Kaldea, predsednika
vae drave. Ia ne mislim to, ali sam radoznala. Zato mislite da ga ia pustiti hou?"
"Zato to on, od svih ljudima sa kojima ovde mora pregovarati, ima najvie naklonosti prema
tebi", ree joj Hamerston. "Ja ga poznajem prilino dobro. Ja i narednik smo ga pokupili na patroli
jednom prilikom, i bogami smo dobro ubili bika s njim pre nego to nam je klisnuo. Osim toga, iveo
sam sa Moli u Palati neko vreme, kao to rekoh, i sluao od nje dosta o njemu."
"A sledei put kad smo ga uhvatili, ja sam pomagao savetniku Potou da ga sasluava", ree Pesak.
"Zato ga i ja poznajem prilino dobro. On se mnogo prima na mir, mir. Pokuavao je on da zaustavi
taj njihov ustanak jo i pre nego to si ti stigla u Viron."
Sledeih sekund ili dva Sijuf je prouavala Peska kao da se nadala da e u njegovom praznom
metalnom licu nai neki nagovetaj o tome ta on, zapravo, misli. "Vi ubiste tog oveka Potoa.
Kasnije, pretpostavljam? Kae ta Nana. Ali ga ne ubiste dobro, vratio se."
"Bio sam i ja mrtav", ree Pesak. Ljubiica, na ovo, uvue vazduh umno, uasnuto. "Mogao bih
da ti priam o tome, ali bi potrajalo."
"Radie da uiem o svretku pobune. U skladu sa vaim predlogom."
"Dobra misao. Dakle, sino je bila guva u Kaldeovoj palati. Mi vojnici nismo bili prisutni, ali
smo uli od generalice Nane. Tvoji su pokuali da ugrabe sve prisutne, ali se etvoro izvuklo, dok je
savetnik Lori otiao pod 'K'. Pobegli su Nana i pukovnik Bizon, generalisimo Usik i savetnik Poto."
"Znam ia to sve." Sijuf posla jedan ogoreni pogled Abandi, u staklo.
kriljac ree: "Kai joj o kapitulaciji, narednie. To je prilino vano."
"Da, on je kapitulirao. Kalde se predao. Moda ti to nisi ula, generalice. Desilo se pre nego to
su upali tvoji ljudi."
Sijuf klimnu glavom. "O tome izvestila pukovnica Abanda. Imala dounika u domainstvu
Kaldeovom, postignue krajnje za pohvalu."
"Hvala, generalisima", ree Abanda.
"Posle su to etvoro pobeglih seli da porazmisle zajedno, razume? Na generalisimo je bio doao
u lebdelici Garde, sve etvoro su uskoili u nju i pobegli zajedno. Dakle, i savetnik Poto s njima. I
onda je on, dabome, rekao: va Kalde je digao ruke - znai, mi smo opet gazde. Savetnik Lori je
mrtav - znai, ja sam novi predsedavajui Ajuntamienta. Vi sad radite za mene. Ako budete dobri
moda vas neu streljati."
kriljac ree: "A u sebi je verovatno reio da ih strelja sve, uveren sam ja. Verovatno e da
razbuca i naeg narednika, al sad stvarno na parampare."
"Jaoj!" uzviknu Ljubiica, a Sijuf se nasmeja. "Gle, dizastor, posle takve noi", ree Sijuf. "Poto
ne priatelj ovog voinika koi ga nedavno, nema ni mesec dana, ubio. Poto e ga zato, kako si ono
rekao?"
"Razbuca. Ima da ga razbuca."
Pesak klimnu glavom. "Al ta god on meni da uradi, ba me briga. Rekoh da sam ve bio mrtav. Je
l' se tebi pria o meni, ili da uje ostalo?"
Hamerston ree: "Rasprava to etvoro trajala je, po Bizonovoj tvrdnji, ba dugo. Ali o jednoj
stvari su postigli saglasnost iz prve. Reci im, narednie."
"O vama strankinjama, generalice." Pesak uperi ogroman kaiprst u generalisimu Sijuf. "Savetnik
Poto je opakiji nego iskrivljen francuski klju, a tebe mrzi vie nego prljavtinu u svojoj pumpi.
Generalice Nana mrzi Potoa, ali na njenoj listi ti si na drugom mestu."
"Centralna linost, ta Nana, nesumnjivo. ena sama na vrhu." Sijuf je izgledala zamiljeno.
"Pukovnice, ta kae ti na ovo?"
U staklu, slika pukovnice Abande slegnu ramenima. "Nije suprotno nijednoj od informacija
kojima ja raspolaem, generalisima."
"Dvoje izostavio, narednie. ta sa njima?"
"Nisam ih izostavio, gospoo", usprotivi se Pesak. "Samo jo nisam doao do njih. Pukovnik
Bizon je ovek generalice Nane. Ako ona kae 'Pljuni ulje', on odmah pita 'Koliko daleko?'"
"Razumela to. Nastavi."
"Generalisima Usika nismo videli, ali ovde prisutni kaplar Liskun jutros je opirno mrmoljio sa
Usikovim vozaem, onim koji ga je dovezao, a zatim izveo to etvoro iz opasnosti. Kai joj,
Liskune."
"Usik je na sastanak doao drei u rukama puku debeljau, generalisima", poe Liskun. "Tako
kae njegov voza. Ali Usik normalno ne nosi nita osim igliara i maa, zna? Postavlja se pitanje
za koga je poneo debeljau. Kasnije, dok su sedeli u kolima i priali - ti zna unutranji raspored tih
naoruanih letelica, generalisima? Izmeu prednjih i zadnjih sedita ne postoji nikakav pregradni zid,
nita, zato je Usik sasvim lepo uestvovao u razgovoru. Generalica Nana je rekla neto u smislu da je
savetnik Lori predsedavao Ajuntamientu. Onda je Usik kazao: da, al taj Lori je sad mrtav. Tako
sreno je to rekao, da voza misli da ga je moda upravo Usik ubio."
Pesak pogleda Ljubiicu, pa Abandu, pa Sijuf. "Svejedno, savetnik Poto je reio da ukloni Usika,
i to je Usiku jasno. Usik je do pobune bio brigadir, a to znai da je Ajuntaima bio verni raf u podu.
Ali im se pojavio Kalde Svila, Usik se uzdigao do zapovedanja celom hordom Virona. Ali poznaje
Potoa, i zato mu je sad jasno koliko je Poto besan na njega."
Sijuf, koja je neko vreme sedela zavaljena u svoje mekano sedite, sad sede uspravnije. "Vi
mislite da ia pustim vaeg Kaldea da on spasava Viron. Ba mene briga za va Viron."
Ljubiica ree: "Pa, meni jeste stalo do Virona, pomalo. Osim toga, poznajem njegovu enu."
"Ti sad misli da e sve biti opet isto kao nekad", ree Pesak Sijufi. "Oni u tunelima, dole, a mi
iznad. Zaboravi to. Kao to rekosmo, to etvoro su u pogledu jedne stvari jednoglasni."
On zauta. Abanda ree: "A to je, sigurna sam: da se mi sad svakako moramo vratiti u na grad.
Ovaj vojnik je verovatno u pravu, generalisima."
"Ja jesam u pravu, ali ti, ti nisi. Oni su rekli, svo etvoro, da vas ne mogu pustiti da se 'vratite'. Ne
mogu, ili nee. Kao prvo, ne veruju ni da biste vi pristale da odete."
Pesak je ekao da Sijuf progovori, ali ona to ne uini.
"Zato su reili da srede tu stvar, da unite inostranu vojsku - vas, dakle - pre nego to vam stigne
neko eventualno pojaanje iz Trivigauntea."
Hamerston proglasi: "Kalde to ne bi odobrio, generalisima; utisak moj o njemu je takav. Ovi su
poeli pripreme, pozvali su ponovo pod zastavu borce generalice Nane, Garda se sprema za napad,
ali i vojska, takoe, zauzima poloaj za napad na vas. Da nismo posebna izdvojena grupa, bili bismo,
i nas petorica, sada tamo. Ima jedan dan, moda dva. Ali ako pusti Kaldea, on e to zabraniti."
"Mudro s vae strane", ree Sijuf. "Saglaavam se. Pukovnice Abanda, ima na raspolaganju
naeg priatelja, Kaldea Svilu? Dovedi ga u moi Iuzgado. U palatu pravde, dakle. Tamo u imati
susret sa njim. I tu svetu enu Mermeru, ali i tog svetog oveka. Sabin brod jo ne odleteo?"
"Naalost, odleteo je pre jedan sat, generalisima." Abandin glas odavao je veliko aljenje.
"Javiu se generalici Sabi preko stakla, meutim, i preneti tvoj zahtev da se ona vrati u Viron."
Hamerston se poe primicati; tvrde crte i izgrebana boja na njegovom licu izgledali su neskladno
u okruenju tako velike koliine porcelana, finih tkanina, uglaanog ruinog drveta. "Ne treba nama
prenoenje zahteva. Nego nareenja. Reci im da se vrate!"
"To ia ne mogu", objasni Sijuf. "Kad vazduna laa odleti iz Virona, odmah pod kontrolom nae
ministarke rata, u Trivigaunteu. Ali ona e ie poslati nazad, veruiem, im ia zatraim."
"Zovi je sada. Reci joj!"
"To takoe ne mogu. Monitore, dovoljan ovo razgovor sa Abandom. Ona zna ta treba da ini."
Sijuf opet pogleda Peska i Hamerstona. "Abanda mora sa generalicom Sabom razgovarati, a Saba
sa ministarkom rata. Dok oni razgovaraiu, ia moram pripremati nae za ovai napad. Moda mi
napadnemo prve. To emo videti."
Abandino lice izblede, pretvarajui se u sivilo, i nestade. Ljubiica promrmlja: "Pomogla bih i
ja, kad bih mogla, ali..."
"Sigurno da bi pomogla, Plutkice", ree Pesak, a onda okai puku remenjau remenom o iroko,
elino, levo rame, dohvati zaprepaenu Sijuf oko struka i zabaci je sebi na desno rame, tako da ona
ostade tu da lei presamiena, sa glavom nadole; tako je ponese. "Ide i ti s nama, Plutkice, da joj
pravi drutvo."
Bitum dohvati Ljubiicu za miicu ruke. "Jedna vie koju moemo ponuditi za razmenu, vidi? To
ne moe nikad da kodi."
Sedei prekrtenih nogu na jednom od smenih naduvanih mehurova koji su na vazdunoj lai
sluili kao madraci, Svila nae da je gotovo nemogue ostati uspravan bez pridravanja za zanjihanu,
aputavu bambusovu reetku koja je sluila kao pod. "Divno je koliko si ti vedro raspoloen", ree on
Njorki. "To cenim, neizrecivo mnogo. Vedrina je jedna sveta dunost." On proguta. "Veselo se
saglasiti sa voljom bogova, to je - to je..."
"Bila je i meni muka, jo ranije", ree mu Njorka. "Takoe sam i 'povraao' nasuvo. Ne da je
gadno, nego - najgore to mi se desilo od kad sam ono razbio glavu u tunelima."
Leta se nasmei vragolasto. "Ali on, kad povraao, ho ho, nisam ja uo da 'vedro' saglasio se na
volju Glavnog procesora. Psovanje, to meni nije nova stvar, a moj maternji jezik nadmoan je u
odnosu na ovaj zajedniki kojim sada. Ali kako Njorka - takvo psovanje u ivotu uo nisam."
enila, otromboljena u licu i sva jadna, sedei iza Njorke, proguna: "Samo nemoj priati o tome,
molim te."
"Ne priam o tome nego o psovanju, a to sasvim neto drugo je. Ja ako bih da kaem na ovom
zajednikom jeziku: neka ti dlake u preponama izrastu due nego tvoje lai, a onda se uhvate u
zupanike mlina; svako samo nasmeje. U mom jeziku to leti do sunca visoko i slualac bez daha. Ali
kako Njorka psovao, za mene to novo, velianstveno, groza kao avol kad se raa."
Svila uspe da se osmehne. "Muka je pripala i meni, istinu govorei. U onom kavezu koji se onako
grozno njihao na vetru. A bili smo tako zbijeni da nisam imao kud, pa sam uprljao i sebe i Zumbulu, a
i pateru Ustavicu; oni su to podneli sa toliko dobre volje, da sam se zbog toga osetio jo gore."
Zumbula se osmehnu i sede pored njega. "Mene nisi mnogo zahvatio, ali si njemu napunio jednu
cipelu. Ako se sad osea bolje, trebalo bi malo da razgleda ovu lau. Gib mi je pokazivao poneto.
Zaista je zanimljivo."
"Jo ne", ree Svila. Nae maramicu i obrisa nos.
"Uopte nije kao u Juzgadou, nema reetke na prozorima."
"Nema, nema", ree Njorka i namignu. "Ko god 'oe, moe kroz prozor."
"Pa, ja sam jedan prozor otvorila i gledala sam napolje. Ne dugo, jer, brate, zima je. Ba bi dobro
bilo kad bi se bolje videlo kroz to belo."
"To je ovija koa", ree joj Njorka, "razapeta i strugana toliko da je postala stvarno tanka. Kad
se to postigne, utrlja se mast, i onda dnevna svetlost prolazi. To tako seljaci rade, jer to mogu da
prave sami, a staklo je skupo. A ovi ovde, zato to je staklo mnogo tee.
"Vidi, patera, ovolika laa, al ipak na njoj sve mora bude lako-lagacko, jer treba neto da
podigne topove, i one bombe s kojima su razbili Alambreru, pa hranu i vodu, i palmino ulje za
motore. Zato e nama bude lake."
"Da uradimo ta?"
Gib sede pored njih, tako silovito da se Svila poboja da bi se bambusov pod mogao raspasti. "Da
nabacimo nau kuku na sve ovo, patera. Mi to moramo. alim samo to Bongo nije ovde. On bi ludo
voleo ovakvo mesto."
enila zastenja. "Vi ste svi ludi i ovako. A i ja s vama."
"Nije ovo loe, ovo sad", ree joj Njorka. "Zna, patera, kad su ukrcali nas, u gradu, morali su na
severoistok, da uzmu i tebe, a to je bilo popreko u odnosu na vetar. Tad ne da se ljuljalo, nego
ovako." On pokretima pokaza koliko se brod ljuljao. "Svima nam je tad prilino bila muka. Ovo sad
je..."
"Meni muka ne, ni tad", ree leta. "Ja sam navikao na udi vetrova."
"Ni meni", ree Zumbula Njorki. "Nijednog trenutka."
"Pa, da, al ti nisi tad bila ukrcana. Sad je lepe, jer imamo severni vetar, a vozimo se na jug. Zato
se ni motori ne uju mnogo. Ne moraju se jako naprezati."
"Nadleemo jezero", ree Zumbula Svili. U njemu se rodi utisak (ali to ne ree) da bi pravi
blagoslov bio ako bi se sad sruili u vode jezera.
"Stvar je u tome, patera, to Stravini Tartaros nameta sve ovo za nas. Kao da imamo svog
oveka unutra, ubaenog meu ove. Onaj debeli savetnik ree da bi stvar mogla da se uradi za mesec
dana, sea se. A ja sam rekao da imam najbolje lopove u gradu i da to moemo bre. Mislio sam za
dve, tri nedelje, jer trebalo bi nabaviti odeu kao to imaju ove vojnikue, i nai drugare unutra da
nas vuku u..."
Pauk im se pridrui, ali ne ustavi, samo klizei, u sedeem poloaju, preko bambusove reetke.
"Ima neki bolji nain? Mi bismo pristali. Ja nisam rek'o da je moj plan najbolji, al mi smo tako
mislili. Zeznuto je to to bi morale na naoj strani da budu veinom ribe, moda samo ribe. Gde nai
toliko enskih, ali da ne odustanu im pone prva frka ovde?"
"enskama bi bila suvie muka", ree enila, sevi neto malo uspravnije. Bila je, ispod svoje
pocrnelosti od sunca, vrlo bleda.
Svila poe: "Ako je sve ovo uistinu ruka Tartarosova..."
"Mora biti. Nego, kaem, na plan je bio dve-tri nedelje, a onaj debeli je mislio za mesec dana. A
vidi Glavni odozgo javlja: mora za dan-dva."
Shiatan klimnu glavom.
"To je uo Tartaros, pa rek'o: ovom Njorki treba pomo. ljue, ti doapni Trivikama da e
Njorka i njegova druina da se nau kod 'Petla'. Trivike nas pokupe i dignu u ovo. Koliko je
potrajalo? Manje od jedan dan. Eto ti kol'ka je razlika izmeu boga i oveka, ako pita mene. Dva'es
jedan prema jedan."
Nekoliko trenutaka vladalo je utanje, proeto udaljenim razgovorima drugih zatvorenika, tihim
cviljenjem bambusa, gotovo neujnim brujanjem brodskih motora i stotinom nemutih zatezanja i
natezanja materijala. Svila ree: "Ove imaju debeljae, Njorka. Ali i igliare, pretpostavljam. Vi
nemate - mi nemamo - nita."
"Nije tano, patera. Imamo Tartarosa. Videe, videe."
enila ustade; Svila, koji se sad naao u sedeem poloaju pokraj njenih nogu, pogleda uvis,
malice okiran njenom visinom. Ona ree: "Meni kao da je malo bolje. Zumbi, 'aj mi pokae brod.
Rado bih videla."
"Dobro. ekaj samo dok pogleda napolje."
On prisili sebe da ustane. "Mogu li i ja? Nastojau da, da ne..." Zauta, u traganju za pravim
reima, i zato na trenutak poe samome sebi izgledati kao Ustavica.
"Da ne bljucnem usput", dopuni enila njegovu reenicu.
"Vidi njihove krevete?" Zumbula ritnu bonu stranu jednog mehura. "etiri reda po dva'es pet
kreveta; znai, u ovoj gondoli treba da spava sto pterkinja. Gib kae da se ovo, u emu smo, zove
gondola."
Svila klimnu glavom.
"Pogledaj kroz pod, videe topove. Onaj pod tamo, ispod topova, mora biti stameniji, valjda,
moda je gvoe, sigurno jeste neki metal. Ima tri topa sa jedne i tri sa druge strane, a topovske cevi
vire kroz rupe, napolje. Zato je ovde tako hladno, hladnoa prolazi kroz te rupe, pa kroz ovaj na
pod."
"Kako se ovo otvara?" upita enila, borei se sa polugama kojima je brodski prozor bio
privren.
Svila zglavcima prstiju kucnu po zidu. "Drvo."
"Mora izvui obe te ipkice istovremeno, en. A to to ti kae: jeste drvo. Savijeno je kao na
trupu broda, ali zaista je tanko."
enila uspe da pomakne prozorski ram na kome je bio razapet mastan pergament. Ram kliznu u
stranu. Videe neto to je izgledalo kao snena ravnica veoma obasjana suncem.
"Postoji jedna gondola ispred nae", ree joj Zumbula, "i dve druge gondole iza nae. Kad
isprui glavu kroz prozor, moe ih sve videti. Nije mi jasno zato nisu napravili samo jednu veliku,
dugaku gondolu."
"Valjda da se ne bi slomila", ree joj Svila rasejano. "Ova laa se mora ponekad i savijati, i to
poprilino." On, kao to je Zumbula predloila, isprui glavu napolje. Osmotri levo, desno, i iznad
sebe.
"Pamti kad smo onim lebdeim kolima uzleteli onoliko visoko u vazduh? Na smrt sam se bila
uplaila." Njena butina pritisnu njegovu, slatko topla; njegov lakat se nekim udom naao vrsto
pritisnut uz njena prsa. "A ti se tada nisi plaio nimalo! Ovo je neto slino."
"Plaio sam se ja." Svila uzmae od prozora, borei se svim silama protiv onih misli koje su
poele vui njegov um.
Sad enila, na isti nain, izviri napolje. Tamo neto ree. Zumbula odgovori: "Zato to nas nosi,
istom brzinom kojom se i kree. Zato ga ne oseamo. Tako bar ja mislim."
enila se povue. "Lepota, prava lepota, ali ja dole ne vidim jezero. Rekla si da smo iznad jezera.
Moda je magla suvie gusta. Nadala sam se da u videti ono mesto do koga smo ili Njorka i ja na
izlet, ono malo svetilite." Ona se okrete Svili. "Da li bogovi gledaju sve stvari ovako?"
"Ne", ree on. Bogovi, koji na neki neshvatljivi nain 'borave' u Glavnom procesoru, vide svet
iskljuivo kroz svoje svete prozore; Svila je u to bio vrsto ubeen, bez obzira na to to auguri ne
govore tako.
Kroz svete prozore, i kroz oi onih ljudi koje posednu, ali Tartaros ne moe ak ni to; kao to je
Njorka rekao, Tartaros je roen slep i nikada progledati nee.
Iznad snenih ravnica opruilo se Dugako sunce, od Glavnog procesora, pa sve do kraja ovog
svitka - do mesta, dakle, nezamislivog, mada se zna da kraj svitka mora nastupiti ubrzo.
Kroz svete prozore, i kroz tue oi, a moda i kroz stakla za komunikaciju. Ne 'moda', nego je
sigurno da oni to mogu i kroz stakla, jer Kipris je govorila kroz Orhidejino staklo, a takoe ispoljila
svete boje u Zumbulinom staklu dok je Zumbula spavala.
"Izvana", ree on enili. "Mislim da, po svemu sudei, Izvana vidi svitak ovako. Niko od ostalih
bogova to ne moe, ak ni Pes. Moda je to ono to nije u redu s njima." Jedna pertla mu se stegla u
vrlo tvrd vor, kao to se svaki put desi kad on pokua da skine cipele na brzinu. Svila, svejedno,
otre tu cipelu s noge.
"ta radi ti?" upita ga Zumbula.
"Zasluujem tebe, nadam se." Izu i arape i ugura ih u unutranjost cipela. Priseti se ledenih voda
u tunelima i u jezeru Limni.
"Nema ti ta da me zasluuje! Ve si me dobio, a i da nisi, ne bi nita morao da zarauje, a ni
da plaa za mene."
Moda ju je dobio, ali to ne znai da ju je i zasluio - ali nade nema nimalo da bi joj ovo mogao
sad objasniti. "Ne verujem da sam ti pomenuo da smo doktor dral i ja stanovali u zajednikoj sobi
na jezeru."
"Ba me briga ta ste vas dvojica radili zajedno. To nema nikakvog znaaja."
"Nita nismo 'radili zajedno', ne u tom smislu kako ti misli." Poplava uspomena. "Ne verujem da
je on imao takvih sklonosti; ja sigurno nemam, mada je ta pojava meu augurima esta. Rekao mi je
da si ti od njega traila da onaj azof preda meni, a onda je dodao jednu reenicu koja mi se u seanje
vratila tek sad. Ovu: 'Ja, kad sam bio tvojih godina, da sam saznao tako neto, bacao bih se na rukama
od jedne krovne grede do druge.'"
Zumbula ree enili: "Ja pola stvari koje on pria ne razumem."
enila se isceri. "Misli da iko razume?"
"Postoji jedan koji razume. Gledao sam kroz prozor te sobe isto kao sad kroz ovaj prozor." Svila
zakorai na rub i napolje, drei se za unutranju stranu da ne bi ispao. "Plaio sam se nailaska
Garde."
Da, u ono vreme se plaio nailaska Garde i zato se odvaio da se izvue kroz prozor i popne na
krov krme 'Zarali fenjer' da bi im pobegao; ali tada su posredi bile vrlo male stvari, sitnice: naime,
da su ga uhvatili, u najgorem sluaju bio bi ubijen, samo on, i to bi bilo sve.
Krov gondole bio je izvan dohvata; ali je spoljanja povrina bila nagnuta ka unutra, kao to je
esto sluaj kod velikih brodova.
Sada su na kocki stvari daleko, daleko vee, jer ova Njorkina vera da e mu bog pomoi mogla bi
dovesti do pogibije svih njih. Koliko ima pterovojnikinja na ovom brodu? Stotinu? Najmanje toliko,
moda dvaput toliko.
Zumbula je kroz prozor gledala ka njemu i govorila neto to on nije razumeo niti je eleo uti;
njena ruka, ili enilina, dohvatila ga je za levi skoni zglob. On, rasejano, tre nogu i oslobodi se iz
tog zahvata, ali ostade da eka, odmeravajui ritam njihanja broda.
Njorka i njegovi sledbenici e ekati, vrebae najpovoljniji trenutak; a onda, verovatno u vreme
navlaenja zastora na Sunce - spuzastora - provalie iz prostorija u kojima su zatoeni. Ako brod ne
stigne, pre toga, u Trivigaunte. Pentrae se konopanim lestvicama kroz platnenu cev koju on sada
nazire, a onda e napasti. Lomie vratove, kopae oi...
Pri sledeem zanjihaju. ekanje je beskorisno. Zumbula je sigurno ve poela da moljaka da joj
neko pomogne. Pojavie se, na prozoru, Njorka i Gib, uhvatie ga vrsto za nige i uvui e ga unutra.
On skoi, dohvati ivicu krova gondole, i na svoje oduevljenje nae da tamo, sa gornje strane,
postoji jedan opipljiv izdignut rub, nalik na dodatnu izdignutu letvu. Negde u nekom dalekom
prostoru, neije vritanje. Ta buka prodire u njegovu svest dok on mahnito grabi rukama to dalje
preko dasaka koje su ugraene poloeno, jedna do druge, kao pod. Onda, u trenutku kad je spori
zanjihaj vazdune lae najpovoljniji po njega, nabaci jednu nogu preko ruba, na taj daani krov.
Jo jedan, konani napor, i on je na krovu, lei na bezbednoj strani rubne uzdignute letvice, ali sad
se maltene plai da pogleda ka njoj. Prevrte se na lea, time se udalji za jo pola lakta od provalije;
pritisnu prsa obema akama i vrsto zamuri, nastojei da savlada gruvanje srca.
Maltene kao da je opet na vrhu Krvovog zida, pritisnut jednim ramenom uz one iljke nalik na
kratka koplja uzidana du sredine. Samo jedna mala razlika: pad sa onog zida mogao se preiveti,
tavie, on jeste pao i jeste preiveo.
Pridie se u sedei poloaj. Obrisa lice krajem mantije.
Kako je nerazuman bio to nije skinuo mantiju i ostavio je gde i cipele! Bio bi sada neto laki.
Ali u gondoli je bilo vrlo hladno, a masa vazduha koja je stizala kroz brodski prozor bila je jo
hladnija, zato je on ostao u mantiji; nije mu, zapravo, ni palo na um da je skine. Pa, dobro, ona sada
bar prija. Taj dodir meke, tople vune koju moe pritegnuti oko sebe dok razmatra sledei potez.
Ustati? Onda je mogu i pad. On proguna neku molitvu Izvanau i ustade.
Krov gondole bio je, zapravo, jedna ravna, bezlina paluba, ofarbana u boju mumije, ili moda
samo natopljena bajcom protiv truljenja. O est monih kablova visila je gondola. Kablovi su
polazili iz gondole uvis, irili se u stranu, to jest razilazili se primetno, i zalazili, kao zabodena
koplja, u telo balona, pokriveno tkaninom. Napred, jedna platnena cev, kao zmija pruena uvis; kao
crevo iz neije utrobe. Pozadi, poklopac, kopama pritegnut, na otvoru kojim se ovek moe vratiti
dole u gondolu - ili oni u gondoli mogu izii na krov. On jo jednom doara sebi sliku napadaa koji
se prikradaju. Sliku divljeg juria. Desetak vojnikinja-letaica gine; druge otvaraju vatru iz puaka,
ali u prvi mah, neorganizovano.
Desetarke urlaju, nareenja su to, pterkinje se svrstavaju u koherentnu jedinicu. Poneki Vironac se
ve dokopao oruja, puca, ubie jo neku od tih ena; ali e takvi biti pobijeni za minut-dva, a onda i
svi ostali. Njorka, enila i Gib bie mrtvi, sa njima e umreti Rog i Kopriva, pa ak i jadna Mejtera
Mermer koja sebe sada naziva Moli. I, nedugo posle toga, osim ako ne budu imali vrlo mnogo sree, i
on i Z...
"Zdravo, Svilo."
On se munjevito okrete. Gljiva je sedela na toj 'palubi', to jest na krovu. Kolena je privukla k sebi
i obgrlila ih kosturno tankim rukama. Svila umno, mukotrpno udahnu vazduh, oseti bol od rane
duboko u prsima.
Ona ponovi pozdrav.
"Zdravo." Jo jedan bolan, ujan udisaj vazduha. "A ja maltene zaboravio da ti ovo moe. U
tunelu si sedela na vodi - trebalo je da se toga setim."
Ona pokaza ute zube. "Ogledala su bolja. Vie uplae. Ovo nije ogledalo, a? Nego sam ovde."
"Ali sam se ja, bogova mi, 'presekao' kad sam uo tvoj glas." Sede i Svila, zahvalan to mu se
pruila ta mogunost.
"Nisam namerno dola. Htela sam da razgovaram s tobom, ali ne pred mnogo ljudi."
On klimnu glavom. "Nastala bi, verovatno, opta uzbuna."
"Brinuo si se ta e biti sa mnom sad kad je toliko ljudi otilo. Dolazio je moj deda da vidi jesam
li dobro. Sad se o meni brinu onaj dedica i ona debela. On je eleo da zna gde su baka i mali augur,
pa sam mu rekla."
'Moj deda' bi morao biti Hamerston; Svila klimnu glavom i osmehnu se. "Taj dedica ima bradu i
stalno skae, skae unaokolo?"
"Ima bradicu, da."
Ksipias, dakle, a ne Njegova svesnost; a ta 'debela' je neka prijateljica Ksipiasova, ili slukinja.
"Jela sam supu."
"Odlino - veoma mi je drago to to ujem. Gljivo, ti si posela generalicu Sabu, pa zato sad
postoji neto to bi ti mogla da mi kae, a veoma je vano, meni. Kad ona oekuje da stigne u
Trivigaunte?"
"Noas."
Svila klimnu glavom, nadajui se da je to izveo na ohrabrujui nain. "Koliko vremena posle
spuzastora, moe li mi to rei?"
"Oko ponoi. Ovo e da lebdi iznad grada, a ujutru e iskrcati vas."
"Hvala ti. Njorka namerava da osvoji ovu leteu lau i da je usmeri ka Glavnom procesoru."
Gljiva je izgledala zadovoljna. "Nisam to znala."
"Ali on nee uspeti. Poginue, a s njim i mnogi ljudi koji su meni dragi. Jedini moj nain..."
Zauta, da oslune: odnekud su se uli glasovi.
"One su u onome." Gljiva pogleda preko ramena ka labavo viseoj platnenoj cevi.
"Silaze u gondolu? Mogu li nas uti?"
"Nisu."
Saekao je sve dok nije uo da se unutar cevi otvara, a zatim i zatvara poklopac. "ta ele?"
"Ne znam."
Njegov kaiprst ocrtavao je kruie po obrazu. "Kad bude odlazila, da li bi, molim te, pokuala
to da sazna? Moe biti vano, a ja bih ti bio vrlo, vrlo zahvalan."
"Pokuau."
"Hvala ti. Znam da moe da leti. Rekla si mi to u onoj velikoj podzemnoj sobi u kojoj su
spavai. Jesi li proetala kroz celu ovu vazdunu lau?"
"Kroz veinu njenih delova, Svilo."
"Aha. Jedini moj nain, koga sam se zasad setio, da spreim Njorku u tom pokuaju u kome e
poginuti, bio bi da na neki nain onesposobim brod. Zato sam se popeo ovde, a ti bi mi mogla rei
kako to da izvedem. Kroz nekoliko trenutaka pokuau da pocepam jedan av na toj cevi i da se
uvuem unutra."
"Ima jedna vojnikinja unutra. Gore."
"A, tako. Straarka? Pa, dobro, ali ja prvo moram nai neki nain da rasparam taj av. Trebalo je
da nabavim nove naoari; sada bih mogao da ih slomim i da seem platno komadiem stakla. Ali,
Gljivo", ree Svila nastojei da mu ton bude krajnje ozbiljan, da bi naglasio vanost zahteva, "ti si mi
sad dala i drugu mogunost, barem privremeno. Zamolio bih te da opet posedne generalicu Sabu."
utala je. Sekundi su sporo tekli. Svila uvide da ga Gljiva nije shvatila. "Onu debelu enu", ree,
ali Gljiva e sigurno pomisliti da je to ona debela ena koju je Ksipias naao da se brine o Gljivi.
"Ona ena koju si prepala u Kaldeovoj palati, pa je prosula kafu, sea se? Kasnije, pre nego to smo
Zumbula i ja uli u kavez, ti si kroz tu enu razgovarala sa mnom."
"A, ta debela."
"Njeno ime je 'generalica Saba'. Ona je zapovednica ovog broda. Ja bih eleo da ti nju posedne i
da je navede da brod okrene ka istoku. Ako brod ide ka istoku, Njorka nema razloga da..."
Gljiva je poela da bledi. Jo jedan sekund ili dva njena utvarna slika ostade na palubi, kao
zeleno svetlucanje na nekom bazenu; onda nestade. Ostao je sam.
Zasipajui sebe zamerkama i kritikama, Svila ustade. Pet-est drugih stvari - ne, nego osam, ili
deset, ili vie - trebalo je da pita Gljivu. ta se deava u Vironu? Da li je Mejtera Nana iva? Kakvi
su Sijufini planovi? Odgovori na ova pitanja rastopili su se u prostorima legendarnog 'Grada
izgubljenih prilika'.
Poe napred, do platnene cevi. Pregleda je. Platno je bilo tanje nego to se pribojavao da e biti,
ali davalo je utisak da je maltene sasvim novo i da je jako. U depovima ne nae nita osim brojanica
i maramice; ove enske koje su ga zarobile samo to su mu dopustile da zadri. On rasklopi Pesov krst
koji je imao oko vrata i pokua njime da zasee platno, ali ak i najotriji ugao krsta klizio je
nemono preko povrine. Mnogi mukarci, podseti on sebe ljutito, nose kojekakve peroreze samo
zbog ovakvih situacija. Ali, naravno, i da je imao ikakvo seivo, Trivike bi mu ga oduzele.
I kad bi imao no, ostao bi problem te straarke na vrhu lestvica. ak i ako bi uspeo nekako da
napravi rupu na platnu, i da je dovoljno proiri, i popne se uz lestvice od konopaca koji se unutra
nalaze, straarka bi ga najverovatnije zarobila ili ubila na izlasku iz cevi. Saba je sigurno mislila na
mogunost da se njeni zarobljenici probiju iz ove gondole, na slobodu. Samo jedna pterovojnikinja
mogla bi drati svoj poloaj sve dok ne potroi svu municiju, ali pucnjava bi joj, mnogo pre toga,
dovela pojaanja. Logika koja e sasvim uspeno spreiti proboj. Zasad jo nije dolo ni do kakve
provale iz gondole niti do pucnjave.
Svila zavrte glavom i ode po krovu gondole sve do najblieg kabla. Bio je to, zapravo, konopac
ispleten od mnogo drugih konopaca, debeo kao mlado stablo drveta, a povrina mu je bila grublja i
neravnija nego to je kora veine drvea. Jo znaajnije: kabl je, polazei od ogromne alke za koju je
bio vezan, odlazio u visine pod uglom koji je znatno odstupao od pravog.
Skide mantiju, prebaci je sebi preko ramena, oko kabla, i oko sebe, i veza je u vor. Dovri
molitvu i poe se penjati. Bilo je srazmerno lako; kao deak, pentrao se uz daleko nezgodnije motke i
stabla. Kljuno je bilo gledati samo u povrinu kabla ispred sebe, nikada, ni za tren, ka snenim
prostranstvima oblaka ispod broda, tako bolno dalekim.
On se svojevremeno hvalisao Rogu o svojim velikim penjakim uspesima; zvualo je to kao da je
u penjanju vet samo malo manje nego majmun. I, gle, doe as da se hvalisanja i dokau...
Gib se alio da mu nedostaje druenje sa onim pripitomljenim pavijanom. ta bi Bongo mislio kad
bi sada mogao videti kako se on, Svila, vue uz konopac sporo, sporo, zubi mu cvokou, a dlanovi se
znoje? Umeju li pavijani da se smeju?
Vazduna laa kao da se poela okretati, vrlo malo, ulevo. On ne sme pogledati dole; to je smrt.
Sme li pogledati gore?
Brujanje brodskih motora kao da je postalo bunije. Ali, naravno, on im je sada blie. Svila otro
podseti sebe na to da se jo nije popeo daleko...
Kurs ka jugu morao je, neizbeno, znaiti da brodska dua osa simetrije preseca, pod pravim
uglom, dugaku zlatnu ipku na nebu koja se zove 'Sunce'. Brod se sastoji od ogromnog trupa ispod
koga vise ove gondole. Pa, ako on sad pogleda gore, ako rizikuje toliko, a to sigurno nije neki
naroito veliki rizik, mogao bi videti, levo i desno od gondole, Sunce...
Zastao je da odmori miie butina koji su ga poeli boleti. Pogleda uvis. Ni deset lakata ispred
njega, kabl je zalazio u stomak diriabla, i to u jednu veliku rupu u kojoj Svila primeti i gredu za koju
je gornji kraj kabla bio privren.
"Hteoooo..."
"Tik!" uzviknu Zumbula i zagleda se u njega zapanjeno, povremeno vrsto murei da bi iz oiju
istisnula suze. "Kako si, za ime svita..."
Njorka dade Tika Zumbuli u ake. "Ti si kroz prozor doao, propalitetu jedan, a?" upita Njorka.
"Maak lopov, je li?"
"Gdeee leeepaaaa?" pokua Tik da objasni. "Tiiii saaa mnooom. - Zaooo zaoooo!"
"Dravo ma-la", ree Oreb, krilei unutra, samo malo ispred Svile. Sasvim je prenebregao
prisustvo malog katahresta. "Dravo Njor-ka."
Njorka opsova. Zumbula ispusti iz ruku Tika (koji se doeka na sve etiri noge), a Svila je zagrli.
Njemu, koji se tako izgubio u ekstazi Zumbulinog poljupca da je jedva bio svestan da se njena
desna noga obavila oko njegove leve i da se njena bedra trljaju o njegova, Rogov daleki uzvik nije
znaio ba nita.
"Pa, ta?" odgovori Njorka sa Zapadnog pola. "Nek dou."
Posle, inilo se, cele jedne venosti ljubavi, neto kucnu Svilu po ruci, a Zumbula uzmae od
njega.
"Kalde Svilo!" Grubi glas trivigauntske oficirke, mrave, tvrda lica; Svila mirnu, ubeen da bi
trebalo da prepozna ovu osobu.
"Ti si Kalde Svila. Nemojmo gubiti vreme u poricanjima."
"Jesam." Uz jedno tiho 'klik' osoba se uklopila u odgovarajue mesto u njegovom pamenju; to je
bila ona koja sedi sa jednom rukom oko vinske ae, u leima uspravna kao puana cev. "Majorice
Hadale, ovo je moja supruga, Zumbula. Zumbulo, draga moja, mogu li ti predstaviti majoricu Hadale?
Ona je jedna od najpouzdanijih oficirki generalice Sabe. Majorica Hadale je izvolela pridruiti nam
se za veeru u teldan, pre nego to smo se ti i ja opet nali."
Oreb je podozrivo posmatrao majoricu. "Mala do-bra?"
Majorica se obrati porunici koja je stajala desno od nje. "Pre jedan sat bila si ovde i traila si
njega. Kae li ti da on tada nije bio prisutan?"
"Nije bio, gospoo." Lice te porunice bilo je kao isklesano od kamena. "Nije bio tu. Ja dobro
znam kako on izgleda. Pregledala sam sve zarobljenike u ovoj gondoli, jednog po jednog. Ovaj se
nije nalazio u gondoli."
Hadale se okrete jednoj vojnikinji sa pukom sa debelom municijom. "Koliko si vremena provela
na strai?"
Svila ree: "Ako bih mogao..."
"Samo malo. Koliko dugo, Matar?"
Vojnikinja se ukruti u stavu mirno. "Skoro celu moju smenu, majorice."
Njorka poe neto govoriti Svili na uho; ali Svila niim ne pokaza da ga uje - ili da ita uje. "Ti
e je pitati da li je iko otiao iz gondole", ree Svila Majorici Hadale. "Ona e rei da nije, a ti e
joj onda, pretpostavljam, rei da lae; ili e joj ova porunica to rei. Zar ne moemo..."
"Pitala sam ja nju, pre nego to smo sili, da li je videla ikog", prekide ga Hadale. "Ona je rekla
da je videla jednog vironskog svetog oveka koji je siao u ovu gondolu, ali da je taj imao u rukama
nareenje generalice Sabe kojim je njemu takav silazak bio dozvoljen. Je li tako, Matar?"
"Da, majorice."
Svila izvue iz depa jedan presavijeni papir. "Evo tog nareenja. eli li ga videti?"
"Ne!" ree Hadale i ljutito mu uze papir iz ruke. "Ali u ga zadrati. Nameravam ga zadrati.
Kalde, ti si se potrudio da me podseti na to da sam bila tvoj gost. Tada si mi poeleo dobrodolicu i
nahranio me dobro. To me sad stavlja u nezgodan poloaj." Ona pogleda gomilu ljudi koja se okupila
oko njih. "Razlaz! Svi u drugi kraj gondole!"
Njorka se osmehnu i odreno zavrte glavom. Shiatan povue Svilu za rukav mantije. "Sad eli?
Ako ne, mora spreiti."
"U pravu si, naravno", ree mu Svila. Podie obe ruke. "Njorka! I vi ostali! Idite u drugi kraj
gondole. Vi ste vrlo hrabri, a ovde su samo tri; ali u ovoj lai ima ih jo barem stotinu." On dohvati
Zumbulu za ruku.
"I-di, i-di", podra ga Oreb.
Mejtera Mermer se umea otrim i strogim glasom uiteljice koja zavodi red u razredu. "uli ste
tu pticu? To je noni vran, Tartarosu svet. Imajte poverenja u Tartarosa!"
"Ja govorim za bogove", ree, Inkus propinjui se na none prste i pravei iroke gestove.
"Moramo posluati Kaldea, koga su besmrtni bogovi odabrali za nas."
"Hvala ti", ree Svila malome letau. "Mnogo ti hvala. Moli - hvala ti. Eminencijo, hvala ti."
Hadale umorno odahnu, na nain koji podseti na Mejteru Mermer. "A ja kaem hvala tebi, Kalde.
Ovi ne bi uspeli, ali bi se izginulo grdno. Tako mi Sfiksinih oiljaka, ne dopada mi se ova situacija!
Jo do pre neki dan ispijali smo zdravice."
"Meni se dopada jo manje", ree joj Svila. "Predlaem da okonamo celu stvar. Mogu li govoriti
sa generalicom Sabom?"
Hadale odreno zavrte glavom. "Porunice, ti i Matar idite tamo i pazite na one ljude. Ako
pokuaju da vas napadnu, pucajte u njih."
Svila pogledom isprati te dve ene. "Pretpostavljam da na ovoj vazdunoj lai imate staklo. Ako
mi ne dozvoljava da razgovaram sa generalicom Sabom, mogu li preko stakla pozvati vau
generalisimu?"
"Ne." Hadale zastade da oslune. "Ostadosmo bez jednog motora."
"To je drugi", ree joj Zumbula. "Maloas je Njorka apnuo na uvo mome muu da je jedan motor
stao. Od tada oslukujem motore."
"Njorka je onaj ovek koji je razgovarao sa mojom enom i sa mnom kad si ti dola", objasni
Svila. "Izvinjavam se to vas nisam upoznao."
"Trebalo bi da sam u pilotskoj kabini, oni e tamo sigurno biti izvan sebe. Kalde, da li je to tvoje
delo?"
"Dobar ma-li!" ree Oreb Hadali. "Svila do-bar."
Ona ga pogleda kao da ga hoe pogledom ispriti. "Tvoj ptican je govornik u ime Tartarosa;
dakle, ako kae da si dobar, onda je tako. Zar ne zna da mnoge meu nama ne veruju u Tartarosa,
Kalde? Ima kod nas jedna klika koja iri uenje da postoji samo jedno pravo boanstvo, a to je
boginja Sfiksa, a da su Pes i svi ostali samo legende. Mnogo je nas koji u to verujemo."
Svila klimnu glavom, gledajui u konopane lestve koje su se iza nje, oputene, njihale. "Imam
naklonosti za tu veru - ona je, nesumnjivo, blia istini nego mnoga druga naa verovanja. Mogu li
ponuditi jedan predlog, majorice?"
"Imam i ja jedan, ali prvo da ujemo tvoj."
On joj pokaza ake. "Mi smo nenaoruani. Moete nas pretresti, ako elite; i neemo vas napasti -
za to emo se zakleti Sfiksom i svakim bogom kojim hoete. Kad bi ti predala tvoj igliar Zumbuli ili
meni, mi ga ne bismo upotrebili protiv tebe - mada, naravno, ne predlaemo nita slino. E, poto je
to reeno, predlaem da odemo na mesto sa koga se komanduje ovim brodom. Ono gde je krma, ili
kako to ve zovete. Je li 'pilotska kabina' to mesto?"
Hadale klimnu glavom. Njene su oi bile podozrive.
"Prvo, zato to bismo voleli da vidimo kako je tamo - sebian razlog, priznau, ali voleli bismo.
Drugo, zato to bi ti mogla biti potrebna njima, u kabini, a oigledno i eli da ide, a mi moemo
razgovarati jednako dobro i tamo kao i bilo gde drugde. Tree..."
Hadale prstom pokaza ka viseim lestvama. "To je dovoljno. U redu. Prvo vas dvoje, onda ja."
"Dakle", poe Sijuf, sedajui na drvenu stolicu koju je za nju izvukla jedna nepoznata osoba
okruglog lica, "mi danas, izgleda, ratuiemo iedni protiv drugih? Nadam se da e ti izgubiti,
generalice Nano." Bez upadljive radoznalosti, njene hitre crne oi osmotrie spartanski ureenu sobu,
i, kroz prozore, olovno nebo i poligon za vojne vebe proaran mestimino snegom.
Usik, sedajui, klimnu glavom. "O tom pitanju smo hteli raspraviti, generalisima. Dogaaji su nas
prestigli."
"Grad Trivigaunte je objavio rat Vironu pre jedan sat", ree Mejtera Nana otro. "Smatramo da
smo duni da ti objasnimo situaciju. Na Kalde misli da tebi ni najmanje nije stalo do ivota tvojih
vojnikinja. Meni je rekao to. Ja sada inim neto to je meni sasvim strano - naime, uputam se u
pretpostavku da on grei. Ako ne grei, svejedno nikakva teta ne moe da proistekne iz ovog
sastanka. Ali ako grei", ona se osmehnu, "moe biti nekih dobrih ishoda. Jesu li tebi ivoti tvojih
vojnikinja dragoceni?"
Uzdizanje i sputanje Sijufinih epoleta bilo je jedva primetno. "Vredni svakako. Dragoceni, o
tome razgovarati se mora, ia mislim. Zna li ti koliko ia elela tebe upoznati, Nano? Rekoe li tebi
to? Bizon da li e sesti u neku od ovih praznih stolica? On zna za ovu elju."
Jedan novi glas uzviknu: "Znam i ja! Jemim za nju, draga moja mlada generalice. Tu elju je
iskazala mnogo puta."
Sijuf se okrete ka debelom mukarcu koji je ulazio. "Tebe znam sa slike. Poto od Ajuntamienta,
voljan da ratuie protiv mog grada. To i postigao, mislim, ako ratuiemo."
Poto sede obazrivo, jer se nije mogao pouzdati u snagu te stolice. "E, kad bi se sve moglo postii
jednom objavom!"
"Ja sam savetnik Dadevnjak", objasni ona nepoznata osoba okruglog lica. "Najnoviji lan
Ajuntamienta." On joj prui ruku.
Ona se rukova s njim. "Ia vaa zarobljenica Siuf."
"Prema kojoj se, nadam se, nije ravo postupalo."
Poto se sitno nasmeja. "Odlino se postupalo, do sad, roae. Poto si ti sada savetnik,
naimenujem te za mog poasnog roaka. Ima li neto protiv?"
Usik proisti grlo. "Moda bi dobro bilo, generalisima, da ja skiciram nastalu situaciju."
"Ratno stanje nastalo izmeu nas, kaete vi. Ia veruiem to. Stoga ete od mene samo ime i rang
dobiti. Niednu drugu informaciu. elite li mene razmeniti? Ii u."
Mejtera Nana ree: "elimo, veoma."
"Onda u se ia, posle toga, boriti protiv vas. alosna neizbenost, ali neizbenost. Ne moete me
naterati da odgovorim ni na iedno vae pitanje..."
Poto se opet sitno nasmeja.
"Niti ia vas da odgovarate na moia. Pitam, ipak. Da li se vi borite protiv mene zaiedno, Nano? Ili
i protiv mene i izmeu sebe? Kad se vratim u moiu hordu, treba to da znam. Poeljno znati."
"Viron je opet ujedinjen. To je bila najvea elja naeg Kaldea, i ja mogu rei, sa ogromnim
oduevljenjem, da smo je ostvarili."
Poto se zanjiha od veselja. "ekaj samo dok on sazna da smo na istoj strani! Jedva ekam da mu
vidim lice!"
"Ozarie se od radosti. Znao bi ti da je tako, kad bi ga razumeo kao ja." Mejtera Nana zatim ree
Sijufi: "Dozvoli da objasnim, jer sve zavisi od tvog razumevanja sa ime su tvoje trupe suoene. Mi
nismo samo sklopili mir izmeu sebe, nego smo ujedno dali ovom gradu i novu gradsku vladu. U
naem sporazumu postoje dve glavne odredbe. Jedna glasi da emo vladati u skladu sa Poveljom
grada Virona - dakle, ustavno. To znai da mora postojati Kalde, ali, takoe, mora postojati
Ajuntamiento. Izmeu nas je puna saglasnost da Kalde Svila jeste..."
"Moi zarobljenik", upade joj Sijuf u re.
"Ne ba", ree Usik, nagnuvi se napred. Laktove je oslonio na stari sto od borovih dasaka.
Njegov duboki glas dominirao je prostorijom. "Moda je on zarobljenik tvog grada. To jo ne znamo.
To je jedno od pitanja o kojima treba da popriamo."
Sijuf prenese pogled na Mejteru Nanu. "Ti mi htede priati o Povelji vaeg grada, pre nego to
ovaj mukarac prekinuo nas. Smatram tu temu zanimljivom."
"A ja smatram da je od ivotnog znaaja. Ako emo imati naklonost bogova, moramo vladati u
skladu sa Poveljom koju su nam bogovi dali. To je i bila, od samog poetka, naa namera. Sada smo
uspeli."
"Ko li upravlja tom vladom, pitam se? Vi kaete Svila, koi nie ovde. Onda, ko ovde zapoveda?
Ti?"
Mejtera Nana odmahnu glavom. "U vojnim stvarima, komanduje moj stareina, generalisimo Usik.
U civilnim poslovima, komanduje savetnik Poto, predsedavajui Ajuntamienta."
"U tom sluaiu, ti nepotrebna", ree joj Sijuf. Okrete se Dadevnjaku. "Ti nepotreban takoe. Ipak,
oboie sedite za ovim stolom gde postoi, ak, io iedna stolica, prazna. Usvajate na obiai da svako
dovede po iednog potinjenog? Obianjava li to ono to ia elim znati? Ti ovde sedi kao Potov
podreeni, Nana kao Usikov, a Ljubiica kao moi podreeni moda? Neto mi se ne ini da ia nju
kao takvu naimenovala."
"Mene, vie, uhodavaju u posao", ree joj Dadevnjak. "Ja sam novi momak u ovome." Nije
zvuao ni najmanje potinjeno.
"Ja sam ovde", ree Mejtera Nana, "zato to smo smatrali da e ti sluati ta ti govori ena, dok
nekog mukarca, moda, ne bi stvarno ni ula."
Usik progovori iz basa: "Ti si prisutna zato to ima najbri um za koji ja znam. U tvom prisustvu
nai izgledi za uspeh pregovora su vei."
"A i manja je verovatnoa da ja ubijem ovoga ovde", poveri im Poto.
"To se on samo ali", ree Dadevnjak Sijufi.
"Ne, nadam se. Novi savetnik, kae. Odakle te uzeli?"
Mejtera Nana ree: "Iz Juzgada. Savetnik Dadevnjak radio je u Juzgadou kao komisionar, i to
onaj koji kupuje hranu i druge materijalne stvari za Kaldeovu gardu, pie platne spiskove i tako
dalje." Zastade. utala je nekoliko trenutaka. "Kad sam ja poela, kad je Ehidna rekla da sam ja njen
ma, mislila sam da mi treba samo da ratujemo. Sad poinjem uviati da je voenje bitaka samo
jedan deo, i to najmanji deo svega ovoga; moda, ak, i najlaki."
Sijuf se osmehnu i klimnu glavom.
"Vrlo esto neke druge stvari izbiju u prvi plan. Mora obezbediti snabdevanje onima kojima je
potrebno, i to ne samo municiju, nego i hranu, i neto za spavanje, i toplu odeu. Ali, u svakom
sluaju, mi smo postigli sporazum iji jedan deo kae da, prema Povelji, mora postojati i
Ajuntamiento."
Poto joj se nakloni, ne ustajui iz stolice.
"Meutim, ne bilo kakav, nego Ajuntamiento izabran na slobodnim izborima, i to, potpun - dakle,
sa predvienim brojem savetnika. Izbore ne moemo sad organizovati zbog ove ukupne situacije, ali
obeali smo da e posle jedne godine mira biti odrani. Do tada, sluie ovi sadanji lanovi
Ajuntamienta, a savetnik Poto bie im predsedavajui. Nove savetnike e, po potrebi, naimenovati
Kalde Svila ili, u njegovom odsustvu, jedan de facto odbor onih u koje on ima poverenja. Sadanji
sastav tog odbora je sledei: ceo Ajuntamiento, a to znai i savetnik Dadevnjak, zatim generalisimo
Usik, Njegova svesnost i ja. elela sam da bude naimenovana, za savetnicu, bar jedna ena..."
"Nee ie imati", ree joj Sijuf. "To sve sami mukarci."
"...Pa smo odabrali i naimenovali urevku. Savetnica urevka sada nije prisutna zato to je sa
narodom - objanjava narodu ove dogaaje. Moje oseanje bilo je da je nama potrebna..." Mejtera
Nana zastade, traei prave rei. "Obina ena, ali sa izuzetnim sposobnostima. urevka je iz
siromane porodice, ali je izgradila, poevi ni od ega, vrlo uspeno preduzee, talu sa konjima za
iznajmljivanje. Ona, dakle, ima iskustvo u privrednom rukovoenju. Uz to, savetnica urevka je i
najhrabrija ena u Vironu."
Usik proguna: "To niko ne bi rekao osim tebe, generalice."
Mejtera Nana pree preko tog komplimenta kao da ga nije ni ula. "Dakle, za narod imamo
urevku, a za Juzgado imamo Dadevnjaka."
"I vi se sa takvima spremate protivu mene ratovati", ree Sijuf kao da glasno razmilja, "a ia
nisam u komandi. alosno, alosno. Pobediti mogla, mislim. Hoe li moja generalica Rimah, bez
mene, pobediti vas? Ne znam. Dobra oficirka. Pitate volim li hordu moiu. Zato to pitanje o ljubavi?"
"Zato to se nadamo da e eleti da je sauva", ree joj Usik, "kao to i ja moju Gardu elim da
sauvam. Ve je dolo do nekih okraja. Ako se dokaimo za ozbiljno, tvoja horda bie unitena, a
moja garda desetkovana."
Mejtera Nana dodade: "A tek ta e biti od naeg grada, to da ne pominjemo." Usik, na ovo,
klimnu glavom.
"Mi pobedu elimo. Iedino kukavicama ivot vanii od pobede."
Mejtera Nana zausti da neto kae, ali je Usik zaustavi gestom. "Uveren sam da je generalica
Rimah sposobna oficirka. Ti nisi od onih komandantkinja koje bi dopustile ita drugo. Postoji
ogromna provalija, meutim, izmeu sposobnih oficira i izuzetnog voe. To vojska odmah oseti;
narod, gotovo isto tako brzo. Ja te neu pitati da li ti je stalo do ivota tvojih trupa. Suvie smo bliski
u tom pogledu, ti i ja, tako da mi se priinjava da ujem moj glas u svemu to si ti rekla. ezne za
pobedom, a zna, kao to znam i ja, da bi vam pobeda bila verovatnija kad bi ti, lino, komandovala
svojim trupama. Kad je tako, zar se nee saglasiti da bi bila izdaja ako bi bilo koji drugi..."
Poto mu upade u re. "Bilo koji drugi podanik trivigauntske Rani."
"Ako bi", nastavi Usik, "bilo koji drugi podanik vae vladarke pokuao da sprei tvoj povratak na
komandno mesto? Ovo nije pitanje bez osnova u datoj situaciji."
"Misli da neko to pokuava? elim znati."
"ekaj, ja u", ree Mejtera Nana. Njeno maleno, lepukasto lice blistalo je energijom i
odlunou. "eli ratovati protiv mene, Sijuf, zbog onoga to si ula o meni. A meni se ne ratuje
protiv tebe; tavie, to je poslednje to bih elela. Ja hou mir. Hou kraj ovih glupavih sukoba, a svi
u mom gradu, i u tvom, da se vrate normalnom ivotu. Ali jasno je bilo, jo od onog pokuaja vaih
uhoda da nas pohapse, da dokle god vi drite naeg Kaldea, mira ne moe biti. Pretpostaviu da je to
tebi jasno, jer, ako ti nije jasno, onda je sva ostala pria uzaludna."
"Zarobljenica, takoe." Sijuf prstom dodirnu svoja prsa.
"Tako je! Utedela si mi mnogo vremena. Imamo te, ali na jedan vrlo znaajan nain ne elimo te,
jer tvog grad je spreman da krene u rat samo da bi tebe izbavio. Pametno bi bilo, dakle, da damo tebe
u zamenu za naeg Kaldea. Tada bi mir bio mogu, ali ako do mira ipak ne bi dolo, borile bismo se
ti i ja, a to je ono to eli."
Sijuf je prekide kratkim pokretom ruke, kao osoba naviknuta na trenutnu poslunost drugih.
"Obeah vaem Pesku da u osloboditi svetog oveka Inkusa i Mejteru Mermer. Ona tvoja
priateljica?"
"Jeste, ona mi je prijateljica", ree Mejtera Nana. Pogleda u Usika, ali ovaj ne ree nita. "Ti si
prevarila narednika Peska i kaplara Hamerstona. Zna da je tako. Naime, kad si obeavala da e
pustiti to dvoje zarobljenika, znala si da se oni ve nalaze u vaoj vazdunoj lai."
"Za ovo, dvoboi, izmeu tebe i mene, iednog dana, moda, kad se naem na slobodi. Nisam znala,
Nano. Da ti ima posla sa generalicom Sabom svaki dan, kao ia, znala tada da kod vazdune lae ono
to vai pri dizastoru, ve u podne moda ne vai, a kamoli sutra ili prekosutra. Pustite me. Ia ih
vratim i oslobodim. Kaldea Svilu takoe."
Sledeih sekund ili dva, Mejtera Nana je, skupljenih usana, samo prouavala Sijuf. "U redu,
prihvatam to. Izvinjavam se."
Poto se sitno nasmeja.
"Ali ini se da vaa laa jo nije doletela do Trivigauntea. Da li te to uznemirava?"
Sijuf odmahnu glavom. "Noas, verovatno. Ili ujutro."
Usik zabrunda: "Pretpostavimo da ja kaem: sutra po podne. Tvrdim da tvoje znanje,
generalisima, nije tako duboko kao to ti glumi da jeste. Sutra po podne!"
Sijuf slegnu ramenima. "Ako ti tako kae. Moda."
"U tom sluaju, ja nudim sledeu pretpostavku. Ne pre spuzastora u fejdan. ta bi rekla na to?"
"Budalom te nazvala. Ta vazduna laa za toliko vremena ode i opet se nad Viron vrati."
"Tano", ree Usik. Poe namotavati beli, dugaki vrh jednog svog brka oko prsta. "Mi smo,
generalisima, stupili u vezu sa gradom Trivigaunteom, pomou stakla. Razgovarali smo sa vaom
ministarkom rata. Objasnili smo joj kako stvari stoje ovde i ponudili smo da te razmenimo za Kaldea
Svilu."
"A oni su to odbili", ree savetnik Dadevnjak. "Nisu hteli ni da razgovaraju o toj mogunosti,
tako mi Scile! eleli bismo uti tvoje komentare."
"Nudim neto bolje. Da ja razgovaram sa njom."
Poto se nasmeja gromko, na sav glas, i poe se pljeskati po butini. "E, ovo je prebogato,
prebogato! A ti ni da se osmehne, draga moja mlada generalice. Kako to postie?" Okrete se opet
Sijufi. Obratio joj se preko jedne prazne stolice. "Ti si ve govorila sa njom. Nije nimalo pomoglo."
"Ne govorila. Abanda, u moie ime, moda."
Mejtera Nana ree: "Mi mislimo da je to politika. Kad kaem 'mi', time podrazumevam:
generalisimo Usik i ja. Interna politika tvog grada. eleli bismo potvrdu toga, kao i neke predloge o
moguim pravcima naeg daljeg delovanja."
"Ako istina to to kae..." Sijuf opet slegnu ramenima.
Usik proguna: "U svakom gradu postoje unutranji razdori, generalisima."
"I u mom. Naa ministarka rata, njeno ime ne kazuiete. Ljam? Sa oiljkom ovde?" Sijuf dodirnu
gornju usnu.
Dadevnjak i Mejtera Nana klimnue glavom.
"Nemogue. Moi grad ima politiku, kao to va generalisimo kae. Sporenja, zavere, mrnje. Ima
toga itekako. Ali Ljam meni naibliskia. Ako ia ovde propadnem, propala i ona. Razumete? Izgubie
ministarski poloai, moda i glavu."
Usik pogleda generalisimu Sijuf suenim oima. "Kae, generalisima, da je nemogue da ona tebe
izda?"
"Nemogue, osim ako izda sebe samu!"
Poto ree, tonom kao da pevui: "Jesam li rekao, jesam li rekao!"
"On misli da je vaa vazduna laa sruena, ili da je, na neki nain, skrenula sa kursa", Mejtera
Nana ree, natmurena. "Oni u Trivigaunteu, naravno, nee to da priznaju. Generalisimo Usik i ja
mislimo da je verovatnije da su to neke trivigauntske igre, ali savetnik Poto je primio jedan izvetaj u
kome se tvrdi da je laa otila. Sada kao da preovladava utisak da je on, savetnik Poto, u pravu. To
je vrlo nepovoljno."
"Ali mi emo tebe, svejedno, pustiti", ree Poto generalisimi Sijuf. "Zar nije to lepo od nas?" On
ustro iskoi iz stolice, prie vratima i povika: "Moete ih poslati unutra!"
Vrata se otvorie; pokaza se da kvaku dri jedan vojnik. Uoe dve ene, Ljubiica i Sijuf, ruku
pod ruku. Sijuf za stolom se zapanjeno, otvorenih usta, zagleda u drugu Sijuf.
"Vreme je da ti ode, fufice moja draga", ree joj Poto. "Ne elimo te, mada te mnogi, siguran
sam, ele. Generalisima, izvoli sesti. Biu s tobom za tren."
"Zar ia da sednem uz ovo bioloko stvorenje?" upita druga Sijuf. "Ne volim to. Rekli ste da me
poaljete u moiu hordu. Kad vi uradite tako?"
"Ti e pobei", objasni Dadevnjak prvoj Sijuf. "Tanije, ona e."
"Suvie tu ima nekakve magije", ree Hadale i srui se u jedno od udobnih, crnom tavljenom
koom obloenih sedita u pilotskoj kabini. "Kako u vaem gradu, tako i u naoj vazdunoj lai sada
kad si ti prisutan. U naem gradu se pria da ste svi vi nekakve utvare, ali ja u to nisam verovala.
Trebalo je da verujem i da utrostruim. Ti si nekakav arobnjak, Kalde, rekla bih ak i glavni - da
nisam videla onog starca koji je sedeo izmeu nae generalisime i generalice Sabe."
"Ona govori o Njegovoj svesnosti", ree Svila Zumbuli; prepun oduevljenja i strahopotovanja,
pokuavao je da zuri u sve stvari oko sebe istovremeno. "Ovo je kao u konzervatorijumu..."
Oreb graknu: "Lo-e", u isti mah kad Tik, migoljei se u Zumbulinim rukama, ree: "Zaoooo."
"Tri motora stala." Hadale je sumorno zurila kroz najblii stakleni pravougaonik. Osmatrala je
oblake, koji su se razmicali, i stenoviti i peani predeo koji se ispod njih ukazivao. "ta zahtevate
vi? Da se predamo? Pre u vas postreljati, a onda oprobati sreu u pustinji."
"Ako je tako, ne traimo da se predate", ree Zumbula.
"Mi u svakom sluaju ne traimo vau predaju", ree Svila. "Ja nikakvo magino bie nisam;
jedva da sam, jo, i augur. Zapravo se vie ne oseam kao augur."
"Ree mi generalica Saba pre neki dan da vi o naim nastupanjima itate u ovijim crevima.
Porie li to?"
"Ne poriem, ali, opet, nije ni istinito. Poricanjem bih samo traio vreme, zato ti veruj ako voli
verovati. Pet motora jo radi. Da li je to dovoljno da se odrimo u vazduhu?"
Navigatorka die pogled sa svojih karata, ali samo na trenutak. Hadale pokaza prstom uvis. "Nije
nama potreban nijedan motor za to, gas nas odrava u vazduhu. Hoemo li ostati bez ijednog motora?"
Svila razmotri ovo pitanje. "Ne mogu jemiti, ali se svakako nadam da hoemo."
"Ti se nada."
"Ne pu-ca", posavetova Oreb, nervozno, majoricu Hadele. "Do-bar mali."
"Moja je namera bila da stanu svih osam." Svila dopusti svojim oima da nekoliko trenutaka
uivaju, kao na bogatoj gozbi, u Hadalinoj lepoti. "Najvie me je zabrinjavala opasnost da, zbog
mojih postupaka, Zumbula pogine. Nadao sam se da nee doi do toga, a sad, kad znam da nee,
veoma se radujem. Ja sam zbog nje izdao svog boga i strano sam se plaio da e me sustii osveta,
kao to se ve, u takvim stvarima, deava."
Zumbula premesti njegovu aku na meku toplinu svoje butine. "Izdao si Izvanaa za moje dobro?
Ja od tebe nikad ne bih zatraila da to uini."
Hadale se okrete pilotkinji. "Tih pet jo imamo?"
Pilotkinja klimnu glavom. "Ali kroz ovakav vetar ne moemo osobito dobro napredovati sa samo
pet, majorice."
Zumbula upita: "Pa, zar ne letimo ka jugu u svakom sluaju? Zar nas vetar ne nosi ka jugu - dakle,
ka Trivigaunteu? Neko ree neto tako."
"Da, nosi nas ka jugu", ree joj Hadale gorko, "ali ne ka Trivigaunteu. Leteli smo priblino jedan
sat na istok pre nego to je prvi od motora otkazao."
"Skretanje ka pravcu sever-severozapad, majorice", prijavi pilotkinja.
Tik, koji se oslobodio iz Zumbulinih ruku, sada se uzdie na zadnje noge i potapka majoricu
Hadale po kolenu. "Sviiii liii veeee ruuu. Sveee dooo boooo."
"To ti on kae da treba da veruje mom muu, jer e onda sve biti dobro", prevede Zumbula. "On
je, dakako, u pravu, a koliko se ja razumem u te stvari, ovo to moj mu pria da je izdao nekog boga
- na to ne obraaj mnogo panje. On, on... uh, kako to da objasnim! On veito pripisuje sebi neke
bezvezne krivice. Izvinjava se to me je stegao prejako, a ja ba tad prieljkujem da me stegne jo
jae. Razume?"
"Taj tvoj katahrest je govornik za nau boginju, pa ja, navodno, treba da mu verujem, je li?"
"Nisam to rekla." Zumbula sede. "Ali bih verovatno rekla, da sam smatrala da e ti takvu tvrdnju
prihvatiti. Mogue je i ovo: da nam nikakva boginja nita ne saoptava, ali da je Tik, svejedno, u
pravu."
"Taaa koooo", potvrdi Tik.
Svila se osmehnu. "Pretpostavljam da generalica Saba vie ne upravlja ovim brodom. Gde je
ona?"
"Na svom leaju, a tri vojnikinje straare nad njom. Neu pitati kako si je naveo da poludi.
Sigurna sam da mi ne bi rekao."
"Nisam ja to uinio." Svila se nagnu nad instrument-tablu, koja je imala oblik polumeseca, da
bolje osmotri pustinju ispod lae. "Samo sam sredio da bude posednuta. Videla si istu stvar i za
veerom kod nas. Sada ti komanduje? Niko nije iznad tebe?"
"Samo ministarka rata. Kroz koji trenutak morau joj podneti izvetaj o ovoj situaciji."
"Ne ka-e", posavetova Oreb.
"Kad kae 'o ovoj situaciji', time misli na..."
"Na kvar tri motora. Jo pre toga sam joj prijavila da je Saba skrenula ka istoku; to sam morala.
Nadala sam se da e ti dozvoliti popravku maina pre nego to prijavim i to. Hoe li?"
"To ne mogu." Svila sede do Zumbule. "A ne bih i da mogu. Nali bismo se na samom poetku:
Njorkini ljudi bi pokuavali da osvoje lau, izginuli bi svi. Mislim, svi mi. Kad sam rekao da sam
izdao Izvanaa, stvarno sam imao takav oseaj..."
"Vetar je sada pravo sa zapada, majorice", saopti pilotkinja.
"Kurs?"
"Jugoistok, majorice. Mogli bismo se spustiti malo nie."
"Uini to." Hadale razmisli. "Sto pedeset lakata." Ona se opet okrete Svili. "Plaio si se da emo
se sruiti. To se i moe desiti. Opasno je leteti ovako nisko pri vremenu ovako vetrovitom. Ako nas
dohvati neka silazna vazduna struja, gotovi smo. Ali na manjoj visini vetar nee biti ovako jak."
Zumbula uasnuto, umno udahnu, a Svila ree: "Oseam da se sputamo. Jednom sam se vozio u
pokretnoj sobi koja se sputala ovako."
"Ti bi hteo da letimo na istok. Naterao si generalicu Sabu da nam to naredi."
On opet klimnu glavom i osmehnu se. "U Glavni procesor. Njorka je reio da sprovede Pesov
plan, a to isto eli i Izvana, i zato sam imao oseaj da izdajem Izvanaa kad sam uradio ono to sam
uradio vaim motorima. Ali kad bih dopustio da Njorka izvede svoj pokuaj, tek time nita ne bi bilo
postignuto; a ja nisam umeo smisliti nikakav drugi nain da ga spreim."
"I zato sada, kad nemamo dovoljno motorne snage da se izborimo sa ovim vetrom, ti upotrebljava
svoju magiju da bi to nekako reio."
Svila zavrte glavom. "Ni to ne mogu. Ja sad mogu samo jedno: da se molim. A molitva nije
nikakva magija, molitva je, naprosto, moljakanje. Molio sam se ve neko vreme, moda su me bogovi
i uli."
On duboko udahnu. "Ti, majorice, eli da ti svi motori opet prorade. Da sauva ovu vazdunu
lau i da me izrui svojim stareinama u Trivigaunteu; svakako ti je jasno, kao i meni, da niko od
ovih preostalih zarobljenika nije mnogo vaan."
Hadale polako klimnu glavom.
"Mi moemo sve to postii, ako samo pristane na saradnju. Odvedi nas u Glavni procesor, kao
to Pes zapoveda, a Izvana eli. Njorka i njegova druina onda e odleteti iz ovog svita, ime e
izvrenje Pesovog plana biti zapoeto. Zumbula i ja emo se vratiti..."
"uti!" ree Hadale i nagnu glavu, oslukujui.
Pilotkinja ree: "Stao je i broj sedam, gospoo." Odsustvo ma i najmanjeg traga oseanja u
njenom glasu najbolje je pokazalo kako se, zapravo, oseala.
"Dii nas to pre. Do nadomak oblaka."
Zumbula upita Svilu: "Pa, zar nee vetar tamo biti jo jai?"
Hadale ustade i poe osmatrati pustinju ispod lae. "Bie mnogo jai, ali emo mi uskoro sleteti i
pokuati da popravimo maine. Ako to ne uspe, barem neemo biti odneti jo dalje od Trivigauntea.
Treba nam velika ravna povrina za sletanje, i to, ako je mogue, nadomak neke oaze."
"Ne do-le", posavetova Oreb otro; a Zumbula poe: "Kad bi poletela u Glavni procesor, kao to
Svila..."
Hadale se naglo okrete ka njoj. "On ne moe da popravi motore. To je sam priznao."
Ustao je i Svila. Tiho, maltene apatom, on ree: "Mora imati vere, majorice."
"Dobro, imam vere. Sfikso od maeva, pomozi nam! Ali sad mi treba mesto za sletanje."
"Rekao sam da ne mogu popraviti tvoje motore. Rekao sam tako zato to je to istina. Ali trebalo je
da dodam - i, evo, sad dodajem - da bi se moda mogao nai neki nain da oni ipak budu opravljeni,
kad bismo mi sluali volju boiju umesto da joj prkosimo..."
"Majorice!" ree pilotkinja, pokazujui prstom.
"Vidim ih. Moe li nas navui tamo?"
"Mislim da mogu, majorice. Pokuau."
Svila se nagnu napred, poe mirkati. Zumbula ree: "Neto kao mravi, ali mnogo liga daleko."
"To je karavan", ree Hadale Svili. "Mogao bi biti na. Ali i ako nije, imae hranu i vodu.
Nekoliko nas moe odjahati do grada da dovede spasilaki pohod."
"Nadam se, samo, da su prijateljski raspoloeni", proguna Zumbula.
Hadale protrlja ruke. Izgledala je, sada, deset godina mlaa. "Bie prijateljski raspoloeni,
uskoro. Ja ovde imam dva voda pterovojnikinja."
15. DO GLAVNOG PROCESORA!
"Svila ka-e." Sletevi na zglavak Njorkine ispruene ruke, Oreb otro zazvida, u elji da naglasi
koliko je vana poruka koju donosi. "Ka-i Njor-ka!"
"Dobro, 'ajde kai."
Matar unu Njorku u rebra, pomou cevi puke debeljae. "Porunica kae da se prestane
naginjati kroz prozor. Da ne bi moda iskoio napolje."
Njorka povue glavu i ruke unutra. "Ne bih ja. Mada bi mog'o. Sad kad nam je ova topovska
paluba - je l' se tako zove?"
Klimnue glavom i Matar i enila.
"Tako prokleto blizu tla, moda osam lakata. Ono dole je pesak; znai, ne bi bilo problema."
Matar je prouavala Oreba. "Odakle ti ta ptiurina? Mislila sam da je kod Kaldea."
"Male i-du", prijavi Oreb promuklo. "Ka-i! Njorka!"
"Pa, sleteo dole do mene", objasni Njorka. "On i ja smo druina stara." On kaiprstom blago
pogladi Oreba.
enila ree pterovojnikinji Matar: "Bili smo mi zajedno u tunelima ispod naeg grada. Bilo je
prilino nezgodno."
"Bilo je vaistinu, keri moja", ree patera Inkus, pridruivi se grupi. "Ali poto sam i ja bio tamo
i primio boansku milost Sciole Talasne, pokroviteljke nae..."
Porunica, koja je sedela na jednoj stolici u prednjem delu gondole, doviknu: "O emu to mrnate
vi tamo toliko?"
"O tunelima govorimo, gospoo", ree Matar, vitka mlada ena dva prsta nia od veine ostalih.
"U tunelima sam", ree Inkus, "nauio da punim igliar i iz njega da pucam." On ode do porunice;
njegovo bucmasto lice bilo je prekriveno osmesima. "A to je dostignue kojim se malo koji augur
moe pohvaliti. Imao sam uitelja izvrsnog, mog vernog prijatelja, kaplara Hamerstona."
"Male i-du", ponovi Oreb. "Kami. Le. Uz-mu."
"Matar!" naredi porunica. "Dolazi ovamo." Matar urno poe ka njoj.
Mejtera Mermer uhvati Njorku za rukav. "Ima jo neto", apnu ona. "Vratilo se ono malo
makasto bie koje je paterina ena imala."
Njorka rasejano klimnu glavom. "Takoe sa porukom od patera, kladim se."
"Neto o vili i kami, ili kaminu", ree Mejtera Mermer, "i o, s oprotenjem, kari van."
"To je", uzvrati Njorka vrlo tiho, "o Svili, a pominje sigurno kamile i karavan. Vid'o sam ja taj
karavan i vid'o sam pterike kako odleu da ga zarobe. Sad mora sredim onu ribu s pukom tamo, ali
i njenu eficu, pre nego to to uradi ovaj kikiljavi popa koji bi posle pri'o da je sva zasluga
njegova."
Ravni prasak igliara dolete iz prednjeg dela gondole, a odmah i enski krik.
Svila je ve neko vreme proveo gledajui kako dve Trivigauntkinje, daleko od lae, zabadaju
kolac u pesak, na raznim mestima, pa ga izvlae, u pokuaju da nau mesto gde ispod peska postoji
zemljite dovoljno vrsto da se laa moe pomou takvih koleva 'usidriti'. Zakucavale su kolac u
pesak tekim maljem, ali taj zvuk je do pilotske kabine broda dopirao kao vrlo slab. Svila se okrete
pilotkinji. "Da li bismo mogli uzleteti, a da prethodno ne odveemo te konopce?"
"Sidrene?" Pilotkinja odmahnu glavom: ne.
"teta. Takva sposobnost mogla bi spasti mnoge ivote." On opet sede pored Zumbule i dohvati je
za ruku. Oslukivao je turobno hujanje zimskog vetra koji je, u daljini, uzdizao vrtloge peska.
"Trebalo bi da zakucamo jo desetak takvih", ree pilotkinja, "a i hoemo, i to uskoro. Kod kue
se usidrujemo sa dvadeset etiri konopca."
"Pet ste ve ukucali." Taj broj je sugerisao Zumbulinih pet prstiju; Svila ih podie do svojih usana
i poe ih pojedinano ljubiti, prste i glupi, jeftini prsten koji su jedini uspeli nabaviti. Sedite ispod
njega, obloeno mekanom koom, naglo se uzdie, bio je to silovit potisak kao kad Krvova letelica
polee sa travnjaka i hvata visinu. "Jeste osetili to?" upita pilotkinja.
Zumbula pokaza prstom napolje. "Tamo je neto sevnulo." Ona irom otvori prozor koji su
maloas otvorili samo malo, tek koliko da se Tik provue.
"Nemoj to raditi", ree pilotkinja. "Hladnog vazduha ovde imamo ve vie nego dovoljno."
Svila prinese prst usnama. Jedva ujni pucnji provlaili su se, u nejednakim razmacima, kroz
zvuke nabijanja koleva u zemlju. "Pucaju", ree on pilotkinji. "U borbama u naem gradu nauio sam
da prepoznajem taj zvuk."
Onda se gondola prope ispod njih jo jednom, ali sa mnogo vie siline, bre nego to se ona
pokretna soba ikada pokrenula, ee, ak, nego Usikova naoruana letelica u borbi; laa se zanjiha i
ponese ih u visine.
Grunu puka debeljaa, ne kod napadnutog karavana nego mnogo blie, zvukom koji polete kroz
muenika kriputanja i stenjanja gondole. Teturajui se, pilotkinja potee pitolj igliar. Zumbula joj
jednim udarcem izbi pitolj iz ruke, a sledeeg trena zabi joj palce u oi i najzad je poe ritati
silovito u kolena. Padoe obe.
"ta to radi?" upita Njorka.
"Izbacujem balast." Svila pokaza prstom. "Ako pogleda tamo, videe da neto kao dim pada iz
nae zadnje gondole."
Njorka proe glavom i ramenima kroz prozorski okvir koji je, zbog puanih pogodaka, ostao bez
stakla. "Aha."
"To je pustinjski pesak", objasni Zumbula. "enske su uzele lopate i poele ubacivati nove
koliine peska u brod, im smo sleteli; pilotkinja nam je to rekla. Ovu lau mogue je pomou motora
i podizati i sputati. Snagom motora smo sleteli. Ali ako hoe da leti na velikoj visini vrlo dugo,
najlaki nain je da izbaci pesak, kao to Kalde sada radi."
enila ree: "Sada je pod otprilike vodoravan."
Svila klimnu glavom i pokaza, vrhom prsta, jedan mehuri u vodoravnoj staklenoj cevici na
instrument-tabli.
Njorka sede na sedite najblie Svili. "Mogu ja, ako hoe, nai nekog drugog da radi to. ak
moe i ona pilotkinja. Neko na bi sedeo ovde i pazio na nju."
"Ona je slepa", ree mu Svila. Pomae jednu polugu na tabli u suprotan poloaj. "Zumbula ju je
oslepila. Video sam to."
"Samo je veoma bole oi, patera. Videe ona odlino."
Zumbula sede levo od Svile. "Nego, ti voli ovo, a?"
"Volim - mada mi je i zazorno. Plaim se da neto ne pogreim, pa da svi izginemo. Ali pilotkinja
bi mogla, kao i ma koja druga Trivika, namerno napraviti takvu greku, to ja sigurno neu. Ali..."
Zauta.
"ak i kad bismo imali pilota od poverenja, ti bi hteo da ipak lino pilotira."
On proisti grlo. "Imamo pilota u koga moemo imati poverenja. Taj sam! Dodue, nemam neko
veliko iskustvo, ali valjda su postojali neki dani kad ni ta ena nije imala iskustvo."
enila sede pokraj Zumbule. "ta, iznabadala si je u orone?"
Zumbula klimnu glavom. "Htela da nas pobije, je'ote."
"Ne pu-ca", graknu Oreb koji je tog trenutka doplovio u pilotsku kabinu.
"Da, i ja sam rekla sebi da ne treba da puca", ree Zumbula Orebu. "A posle je ipak bilo pucnjave
ovde, kad su Njorkini momci napali one ribe koje su straarile nad generalicom."
"Da, da", ree enila, "ali ja vidim da pateri ipak smeta to, taj nain na koji si je sredila."
Svila pogleda enilu. "Zar sam tako providan?"
"Jesi." Ona se iroko osmehnu. "Sluaj, patera. Misli da smo mi, Orhidejine 'cupi', uvek bile fine
i utive? Uvek na 'hvala, molim' i ta cinculiranja? 'Izvini, Zvonice, ali ta haljina na tebi lii veoma,
veoma na jednu moju'?"
"Pa, ne znam", priznade Svila. "Nadao bih se da ste takve bile." Oreb ga, stojei na njegovom
ramenu, pogleda upitno.
"Za mene misli da sam neka grubijanka zato to sam ovako velika; a za Trivike misli to isto
zato to ne nose nikakvu minku i to su do maloas imale igliare i debeljae. Ja u Orhidejinoj kui
nisam morala, zaista, neto mnogo da se bijem zato to sam bila najdua riba tamo. Zna kako ova
tvoja Zumbica uspeva da izgleda vea od mene?"
"Mislim da znam."
"Da nema te potpetice koje uvek ima, ne bi mi bila do ramena. Da je lepa, lepa je, kao to ti uvek
pominje. Sve vreme svog boravka tamo, bila je najlepa cupi u celoj Orhidejinoj kui. To ti moe i
sama Orhi kazati. Zna ko je tamo sad ostao i zauzeo Zumbulino mesto? Maka je sad tamo najlepa,
ali Maka je prema Zumbuli kao lana kartica prema pravoj. Zna o tome? Kad je kartica
krivotvorena, izdaleka stvarno kao laana, al kad pogleda izbliza, zlato nije zlatno nego je vie
bronzano, a pod prstima je kartica kao masna. A pogledaj samo Zumbulu, te oi, taj nos. Taj vrh
donje vilice. Samo gledaj! Kad sam je upoznala, prve dve nedelje bilo je dovoljno da vidim taj njen
vrh donje vilice, pa da se osetim ko aba na drumu." U enilin glas ue ona dubina i blaga
promuklost koja se kod ena pojavi kad ponu govoriti o stvarima koje su za njih istinski vane.
"Maka je zgodna, patera, ali Zu je pravo zlato."
"Znam."
"Iz tog razloga su je praktino sve mrzele." enila se nakalja. "Umalo da je zamrzim i ja. Drugog,
treeg dana naeg poznanstva..."
"Drugog", ubaci Zumbula.
"Drugog, dola je u veliki salon sa modricama ispod oba oka. Orhideja zamalo da pobaci kad ju
je videla. A zna ta je bilo?"
Svila odreno mahnu glavom; Zumbula ree: "en, to e biti dovoljno prie", a on okrete sedite i
suoi se sa enilom. "Zamolio bih te da mi ispria to. Obeavam da neu nita zameriti Zumbuli, ma
ta da je bilo."
"Ne pri-a", zakreta Oreb.
"Pa, mislila sam da ti kaem, al Zu je protiv i verovatno je u pravu. Ali, da zna, uila je brzo. A i
morala je, inae bi mrtva bila. Nekoliko dana kasnije gledam ja, jedna riba gurne nau Zumbulu, a
Zumbula nju saplete, obori, pa je raspizdi stolicom odozgo. To su videle i mnoge druge cupi, pa su je
posle ostavljale na miru. Hoe neto da pita?"
"Ne", ree Svila.
"Uinilo mi se da si hteo pitati da li smo se ikada potukle Zumbula i ja."
Zumbula odmahnu glavom.
"Moglo je i to da bude, da sam ja mogla oblaiti njene stvari, ili ona moje. Neu da laem: nismo
bile bliske, nimalo. Kao prvo, ona nije tamo provela dovoljno dugo. Drugo, nije mi se mnogo
sviala, ali, opet, poneto kod nje jeste mi se svialo. To sam ti rekla jednom prilikom."
Njorka ree: "Kad smo sedeli u onome po emu raste groe, u tvom mantejonu, patera. Ja bio
tamo."
Svila klimnu glavom. "Da, seam se. Mogao bih ti prepriati sve to si tada govorila, enila,
maltene od rei do rei - ne zato to imam neko strano pamenje, nego zato to mi je Zumbula toliko
vana."
Okrete se ka instrumentima da ih osmotri i da pogleda nebo po kome su bili razmrljani oblaci.
Onda opet okrete glavu ka Njorki. "Da li bi mi uinio uslugu i doveo Shiatana?"
"Naravno." Njorka ustade. "Al mora da govorim s tobom o tim motorima, zna? Mora mi kae ta
si im uradio, i da l' emo ih jo nekoliko izgubiti."
"Idem ja po Shiatana", ree Zumbula i ode iz pilotske kabine pre nego to ju je Svila mogao
zaustaviti.
enila se nagnu blie Svili. "Ona misli da bi trebalo da se ponosi njome. To mislim i ja."
On klimnu glavom.
"Ali ti se ne ponosi, a nju to boli. Kad si je prvi put sreo, imala je azof, i ti si morao da iskae
kroz prozor da bi se spasao. Zar nije tako? Priala je meni Moli."
"Bilo je jezivo", priznade Svila. Iako se nije oznojio, on obrisa lice krajikom mantije. "Azof je
zasekao u kameni okvir prozora. Mislim da to nikada neu zaboraviti."
Njorka ree: "Jesi li i posle toga mislio, patera, da je to samo neka mlada seljanica i nita vie?"
"Ne. Nisam. Znao sam tano ta je."
Onda je utao sve do dolaska Shiatana koji ue u pilotsku kabinu, nakloni se i ree: "eli sa
mnom Kalde Svilo razgovarati?"
"Da. Jesi li ikada upravljao nekom ovakvom vazdunom laom?"
"Nikad. Leteo sa krilima sam onoliko puta, ali mi, posada, nemamo nita ovako. Postoji laa
'Svitak', sama, ali njome pilot Glavni procesor. Ne mi to."
"Razumem. Pa ipak, zna mnogo o uzlaznim i silaznim vazdunim strujama, i olujama; vie nego
to u ja ikada znati. Ja, evo, pilotiram ovom laom jo od trenutka kad nas je jedan udar vazduha -
poslat u nau korist, voljom Molpinom ili, kao to sam ja skloniji da verujem, Izvanaevom - vratio u
nebo. Sada bih da malo prepustim kontrolu nekom drugom. Hoe li zauzeti moje mesto? Bio bih ti
izuzetno zahvalan."
Leta ustro zaklima glavom. "Oh, da, da! Hvala ti Kalde Svila. Hvala mnogo veoma!"
"Pa, sedi ovde." Svila ustade i napusti pilotsko mesto, na koje Shiatan kliznu glatko. "Ne postoje
nikakve uzde, a ni volan kao u letelici, niti krma, nema se ta okretati, upravlja se pomou motora.
Shvatio si?"
Shiatan klimnu glavom. Njorka proisti grlo.
"Duva zapadni vetar koji nas nosi ka Glavnom procesoru. Mogli bismo leteti i bre, ali moda je
pametnije da uvamo gorivo. Ovi brojanici pokazuju brzine svakog od osam motora ponaosob;
primetie da etiri ne rade."
Zatim Svila, najbre to je mogao, opisa Shiatanu svoja saznanja, dosad prikupljena, o svrsi
pojedinih poluga i obrtne dugmadi na instrument-tabli; zakljuivi da je ovaj shvatio, odmah se okrete
Njorki. "Pitao si ta sam uradio mainama. Vrlo malo. Popeo sam se u onaj deo lae koji je obloen
platnom. U telo lae."
"Dabome", ree Njorka. "Znam ja da si to morao."
"Glavninu tog prostora - koji je ogroman - zapremaju redovi ogromnih balona. Postoje drvene
grede i bambusove staze za hodanje."
"Bio ja na nekima od njih."
"Naravno. Morao si, u borbi. Htedoh rei da postoje i rezervoari i savitljive cevi. A ja sam naao
jedne mengele, one jednostavne, pomou kojih bi neki stolar mogao pritegnuti komad drveta za
obradu."
Svila zastade da pogleda pticana na svom ramenu. "Tada mi se Oreb pridruio; upravo kad sam
dohvatio mengele. Namestio sam ih na jedno crevo i pritegao najvre to sam mogao. Proticanje
nije sasvim prestalo, ali je svakako bitno smanjeno. Ne bi trebalo da vam bude teko da naete to
mesto, jer sad znate ta da traite."
Njorka se protrlja po donjoj vilici. "Ne b' se ba reklo."
"isto da umirim savest, trebalo bi da ti kaem da sam lagao majoricu Hadale - ili sam se, bar,
primakao laganju najblie to sam mogao. Pitala je mogu li ja 'popraviti maine'. Rekao sam da to ne
mogu; uveren sam da su moje rei bile istinite. Popravlja se ono to se pokvarilo, a ove nae maine
koje ne rade nisu se, koliko ja znam, pokvarile. A ako jesu, ja zaista pojma nemam kako bi ih trebalo
popravljati. Znai, istinito sam joj rekao da popravka tih maina nije u mojoj moi. Nije bila la,
mada sam uistinu nameravao da usmerim tu osobu na pogrenu stranu. A da sam rekao da mogu
pokrenuti motore, ona bi, pretpostavljam, naredila da me biju sve dok ne pristanem da to uradim."
Ne okrenuvi se ka njima, Shiatan energino zaklima glavom.
"Pitau pateru Inkusa da me ispovedi, danas. Ako nemate nita protiv, sada bih da idem... Veoma
mi je potrebno da neko vreme budem sam."
Dok je odlazio iz pilotske kabine, Njorka ree njegovim leima: "Navedi ga da ti kae kako je
zaarao onu puku debeljau."
Slabana vrata od platna razapetog preko bambusovog rama bila su jedino to je delilo pilotsku
kabinu od uzanog hodnika sa mnogo drugih 'vrata' zatvorenih samo zelenim zavesama. uvi poznat
glas, Svila odgurnu jednu od tih zavesa, na desnoj strani.
Malena kabina bila je prenatrpana, iako je sadrala samo jedan leaj, jedan stoi i stoliicu; na
stoliici je sedela Kopriva koja je drala u ruci pitolj igliar. Sa leaja se generalica Saba smekala
na nain koji je Svili bio bolan.
"Jad-na ma-la", promrna Oreb.
Svila iscrta u vazduhu znak sabiranja. "Blagoslovena budi, generalice Sabo, u sveto ime Pesa, oca
bogova, i Ehidne Graciozne, drubenice njegove, i njihovih sinova i keri jednako, i Izvanaa
Svevideeg, i u ime svih ostalih bogova, danas i do veka. Tako kaem ja, Svila, u ime njihovog
najmlaeg deteta, Sfikse eline, boginje izdrljivosti i hrabrosti, Sfikse Sabljaste, slavne i dobre
pokroviteljke generalice Sabe i Sabinog rodnog grada."
"Ljubazno od tebe, Kalde. A ja mislila da e doi da likuje nad mojim porazom."
Kopriva zatrese glavom. "Ne zna ti njega."
"Doao sam - ili sam, bar, iziao iz pilotske kabine - da bih pobegao od mojih prijatelja", ree
Svila Sabi. "Ali tek to sam zakoraio u ovaj hodniak, uo sam tvoj glas, pa i zavirio ovde. 'Kad
nam planove ne pokvari niko od bogova, i niko od naih drugara, pokvarimo ih sami.' Kad sam bio
deak, proitao sam tu izreku, a kasnije sam se i uverio da je veoma istinita."
Kopriva ree: "Ona mi je priala o Trivigaunteu, Kalde. Ne verujem da bih volela tamo iveti, ali
rado bih videla taj grad."
"Mi najvie volimo kule", ree Saba sa osmehom. "Obino kaemo da je to zato to smo tako veti
u zidanju kula, ali moda smo veti zato to ih podiemo tako esto. Kule, i visoke bele zgrade; a
ulice su nam iroke i iste. Va grad izgleda..." Ona zastade, traei izraajnu re. "Zguren uz zemlju,
kao kamp. Prignut dole, i prljav. Znam da ga volite, ali nama izgleda tako."
Svila klimnu glavom. "Razumem. Ja mislim da su nae kue iznutra iste, najee; ali ulice su
nam stvarno grozno prljave, kao to ti kae. Pokuavao sam da preduzmem neto u vezi s tim, i u
vezi sa mnogim drugim stvarima, kad su me uhapsili."
"Nisam te ja uhapsila", ree mu Saba. "Niti sam to naredila."
"Niti sam ja ikad pomislio da si ti."
"Ali, injenica je da si razgovarao sa neprijateljem, a nisi obavestio nas. Da je samo..." Sabu
izdade glas.
Oreb graknu u znak da saosea s njom.
"Svi mi imamo svoje tuge." Svila pusti da zelena zavesa padne iza njega. "Neu traiti da blai
moje, ali u moda moi da ublaim tvoje. Pokuau. ta si htela rei?"
"Nameravala sam samo da kaem da u govoriti povoljno o tebi, kad se vratim kui. Jer mi emo
tebe uhvatiti opet, prilikom ponovnog zauzimanja ove lae. Ako Sijuf jo nije preuzela vlast u vaem
gradu, uskoro e." Saba se nasmeja tiho, ali ironino. "Ali sam se prisetila kako ja stojim. To sam,
malo, bila zaboravila, u razgovoru sa ovom devojkom. Ja sam ta generalica koja je poludela i
okrenula brod ka istoku umesto da ga povede kui. To je Hadale javila onima u Palati: da sam
poludela. Na taj nain me je zatitila od optube da sam izdajica."
"Nisi ti poludela", ree joj Svila. "Bila si, na moj zahtev, posednuta od strane Gljive. Na isti
nain bila si posednuta i za vreme veere kod mene. O tome su ti sigurno priale tvoje koleginice -
naroito majorica Hadale, koja ti je podreena."
"A ja nisam elela sluati. Je li i Hadale vaa zarobljenica?"
"Nije. Ona je, sa veinom vaih pterovojnikinja, odletela da zarobi jedan karavan. To je
omoguilo Njorki, Gibu i ostalima da otmu lau od preostalih 'pterikinja'."
Kopriva mahnu igliarem uvis. "Borili smo se i mi, Rog i ja. Ranije smo ratovali protiv
zelambaa, za generalicu Nanu. Mnogi drugi Njorkini ljudi nikada pre nisu bili u borbi. Gotovo
nijedna od ena." Ona dodade, govorei Sabi: "Vae pterike bile su dobre, ali nai zelembai su
bolji, nikada ne panie."
"Siguran sam da ste se asno pokazali", ree joj Svila. "Za razliku, naalost, od mene. Zumbula je
izbila igliar iz ruke pilotkinji i savladala je. Ja sam posle samo dohvatio i drao taj igliar, i oseao
se kao potpuna budala. Nisam mogao pucati, jer sam se plaio da ne pogodim Zumbulu, ali, sa
igliarem u ruci, nisam umeo da preduzmem nita drugo, nita to nije pucanje. Onda je neko poeo
da puca otprilike odavde. Debeli meci proletali su kroz pilotsku kabinu, i samo naklonost nekog boga
zatitila je nas troje od pogibije."
Svila zastade, razmiljajui. "Jesam li ti zahvalio, generalice, na tvojoj nesumnjivo ispoljenoj
dobroj volji? Trebalo je; zahvaljujem ti. Postarau se, naravno, da te niko ne zlostavlja."
Saba slegnu ramenima. "Onaj muki, Njorka, rekao je da mogu da ostanem ovde, to je bilo lepo
od njega. One to umalo da vas pobiju, to su bile vojnikinje koje su me drale pod nadzorom, kao
zatvorenicu. Ova devojka mi se vie svia."
Ona zauta. Svila uhvati sebe kako oslukuje zvuk motora.
"Moje pterovojnikinje, Kalde, ratovale su rame uz rame sa vojskom generalice Nane u vreme kad
smo mi bile jedine Trivigauntkinje u Vironu. Takoe smo ratovale rame uz rame sa Gardom da
izbavimo tebe iz one kue izvan grada. Ako bih rekla da sam ve u poletanju iz Virona imala plan da
o tebi govorim povoljno onima u Trivigaunteu, da li bi mi poverovao?"
"Naravno."
"Nisam ga imala, ali trebalo je da imam. Zapravo sam samo gledala kako da sklonim svoje dupe,
kao da je to vano."
"Molim te da ne mui sebe, generalice." Svila opet odgurnu u stranu zavesu koja je u toj majunoj
kabini sluila umesto vrata. "U drugoj gondoli, blizu zadnjeg dela, bio je jedan poklopac kroz koji se
moglo izii na krov. Ima li neeg takvog u ovoj?"
"Svakako. Pokazau ti gde je, ako ona nema nita protiv."
"To nee biti potrebno", ree Svila, zakorai unazad i pusti zavesu da padne.
Lestvice od konopca, smotane u kotur i privezane za plafon, oznaavale su mesto gde se poklopac
nalazio. Bilo je dovoljno povui jedan kanap, pa da se kotur razmota i opusti do poda. Poklopac je
bio lagan, drven, pridran samo jednim prostim mehanizmom sa pokretnim klinom, takoe od drveta.
Svila izvue klin, odbaci poklopac uvis, tako da se on prevali na drugu stranu, i pope se na otvorenu,
praznu palubu.
Oreb kliknu zadovoljno i otisnu se sa njegovog ramena u prostor. Prelete, veoma brzo, celu duinu
gondole, a onda odjuri ispred vazdune lae. Kratkovidi Svila vie nije mogao videti njegove uzlete,
zaokrete i lupinge u prostorima neba.
Svila, kudikamo obazrivije, poe za Orebom, napred, i uskoro se nae na polukrunom pramcu
gondole. Stade tako da su otrcani, izgrebani vrhovi njegovih starih cipela (ak ni do sad nije naao
vremena da sebi obezbedi nov par cipela) virili iznad bolno ogromnog bezdana. On spusti pogled na
te cipele i vide ih kako ih nikada pre toga nije video. Vide svaku pukotinu u tavljenoj koi kao
zasebnu stavku, novu i udnovatu; takoe, svaku izboinu na mestima gde se cipela saobrazila
oblicima njegovog stopala. Pokraj njegove leve cipele bila je, u palubi, rupa obloena bronzom;
najverovatnije, leite za motku zastave koja bi odatle trebalo da se vijori na vojnim paradama i
sveanostima u Trivigaunteu.
Jo je verovatnije da su slina leita ugraena du cele ivice palube. Tu bi bile ugurane lake
motke, a izmeu njih razapeta ograda od konopca, da ne popadaju zvaninici kad stoje na istom ovom
mestu gde on sad. ene u krasnim paradnim uniformama, okiene medaljama, stoje ovde i mau
narodnim masama koje se tiskaju dole. Mogue je, ak, da je lino Rani stajala upravo na ovom
mestu gde je sad on.
Priseti se kako je svojevremeno predloio da se signalnim zastavama sa ove palube javi o dolasku
Sijufine horde u Viron. Signalisti (ili, verovatnije, signalistkinje) koji bi se time bavili morali bi
odavde gledati teleskopima, a njihove zastave bile bi okaene du jednog od ogromnih konopaca o
kojima visi gondola. Ispod njih...
Neki majuni pokret gondole, reakcija na neku malu promenu vetra, izbaci ga, umalo, iz ravnotee;
malo je nedostajalo da zakorai desnom nogom napred, u prazno, u pokuaju da nae oslonac. U tom
sluaju bi pao, i bar se oslobodio ovih upornih bolova u zglavku stopala.
Moda i ne bi bilo tako loe. Pasti. Ako se ne boji smrti, to je vrhunski zanimljivo iskustvo; pasti
sa tolike visine, znatno iznad najviih planina, i imati, dok pada, dovoljno vremena za posmatranje,
molitvu i razmiljanje. Imao bi, svakako.
Na kraju bi njegovo telo tresnulo o zemlju, verovatno u nekom nenaseljenom predelu. Njegov duh
vratio bi se na Zlatnu stazu, gde se svojevremeno susretao sa svojim oevima i majkama; njegove
kosti ne bi nikad bile pronaene, ili, moda, tek kad Koprivina deca budu odrasli ljudi. ivi bi
smatrali da nije umro nego da je nestao; izvor zaudnosti, a ne tuge. Svi ljudi umiru; sa stanovita
Izvanaa, svi umiru zaas. Ali malo je onih koji poginu tako odlino.
Okrete pogled gore, da osmotri Zlatnu stazu, opruenu pravo ispred tupog nosa lae. Opet oseti
kako gubi - samo malice - ravnoteu. Ako njegovi roditelji ekaju gore na njega, njih oi ivota
videti ne mogu.
Jedan otac bio je ujedno i enili otac. On, Svila, koji nikad nije imao nikakvu porodicu osim
svoje majke, sada ima sestru. Mada ni enila, ni Zumbula, niti ijedna druga ena ne mogu zauzeti
mesto njegove majke; to nijedna me moe.
Priseti se onog brijaa bez ikakvih oznaka. Mnogo puta se udio i pitao nad njim. Protrlja strnjiku
na donjoj vilici i obrazima. Vie od jedan dan nije se brijao; sad, nesumnjivo, svi vide njegovu
bradu. Bolje bi bilo, meutim, znati kome je brija pripadao.
Opet pogleda dole, u svoje cipele. Ispod tih cipela Shiatan sedi za kontrolama i kormilari jednom
strukturom stotinu puta veom od Velikog mantejona; dodir prsta, i laa skrene. Na ovoj lai ne
postoji Sveti prozor - ugradnja takvog neeg bila bi praktino nemogua - ali staklo za komunikaciju
postoji, tu negde. Sviline misli odlutae u dokona razmatranja gde bi moglo biti. Ne u pilotskoj
kabini; tu svakako ne. Niti u onoj Sabinoj eliji. Ali maltene je sigurno da mora biti negde u ovoj
gondoli, u kojoj oficirke sadanje trivigauntske Rani jedu i spavaju i iz koje upravljaju njenom
vazdunom laom. Moda u navigacijskoj sobi; on se na ovu palubu popeo proavi kroz tu sobu, ali
ne videi je uopte, zanet u druge misli.
Toliko zanet da nije nita uinio za ublaavanje Sabine potitenosti. Isuvie okrenut samom sebi i
svojim problemima; egocentrian. Moda su Saba i njene 'pterkinje' sada brojano slabije, ali...
ake na njegovim ramenima. "Nemoj skoiti, Kalde!"
On naini jedan obazriv korak unazad. "Pa, nisam ni nameravao", ree, i odmah se zapita da li je
to la.
Okrete se. Rogovo prebledelo lice jasno je pokazivalo ta je Rog pomislio. "Izvinjavam se to
sam te uplaio", ree mu Svila. "Nisam znao da si tu."
"Samo se ti udalji od ivice, molim te, Kalde. Uini to - za mene?"
isto da bi umirio Roga, Svila naini jo jedan korak od ivice. "Nisi mogao biti ovde kad sam ja
dolazio; primetio bih te. A nisi bio ni na krovu nae ranije gondole, jer ja sam gledao i tamo. Kopriva
ti je ispriala da sam se raspitivao za poklopac, naravno."
"Ja bih zamolio, jo malo dalje, Kalde."
"Ne. Ovo je glupo; ali, isto da bih tebe umirio, seu." I Svila sede, prekrsti noge i pokri ih
mantijom. "Vidi? Ni sluajno ne mogu pasti odavde, a nee ni ti, ako sedne. Potrebno mi je da
razgovaram s nekim."
Rog sede. Lepo se videlo da mu je laknulo.
"Kad sam bio u pilotskoj kabini, osetio sam potrebu da odem negde i molim se. Tako sam, bar,
sebi rekao. Ali kad sam se naao ovde gore, sam, u mogunosti da se molim do mile volje, nisam ni
poeo. Umesto toga, dokuivao sam izgled svojih cipela i razmiljao o nekim drugim stvarima. To,
veinom, nisu bile gluposti; pa ipak, imam oseaj da je bilo glupo to sam se toliko posvetio tim
mislima. Hoete li vas dvoje otii sa Njorkom kad on bude krenuo sa ovog svitka na drugi? Jer, on
e, zna, to uiniti. Ova 'posada', kako Shiatan naziva ljude u svome gradu, ima neke od onih
podzemnih kula kakve mi je Mamelta pokazala; nedirnute; i stavie jednu na raspolaganje Njorki.
Zaboravljam kako ih je Mamelta nazivala."
"Nikad mi nisi nita rekao o tim kulama, Kalde."
Svila mu ispria, svesno se trudei da bude to saetiji. "Seam se ja i mnogo ega drugog, ali
ovo ti je, po mom uverenju, najvanije to se ima znati. Kae, nisam ti rekao, a meni, eto, tek sad
pada na um - nisam, zapravo, nikome rekao, osim doktoru dralu dok smo bili zajedno u
zarobljenitvu, a doktor dral je mrtav."
"Ja njega nikada nisam video", ree Rog. "A to mi je, imajui u vidu kako ti o njemu govori, ao.
Da li podvodni brod lii na ovu vazdunu lau?"
"Ni najmanje. Sav je od metala, i to, siguran sam, uglavnom od gvoa. Na dnu ima rupu kroz koju
Ajuntamiento moe da porine manji brod. ovek bi pomislio da zbog te rupe u brodskom koritu
podvodna laa mora da potone; zar ne? Ali, ne, ona ne tone. tavie, mi smo kroz tu rupu pobegli,
doktor dral i ja." Svila zastade, zanesen u misli. "U jezeru, Roe, postoje divovske ribe, vee nego
to zamisliti moe. To mi je i enila jednom prilikom rekla. To je istina."
"Pitao si me da li u krenuti sa Njorkom. To znai, da li emo Kopriva i ja krenuti zajedno, jer mi
kad o tome odluujemo, doneemo zajedniku odluku za oboje."
"Da, naravno."
"Pa, ja mislim da neemo. On nas nije ni pozvao. Ja mislim, ako bi nas i pozvao, Kopriva bi
verovatno odbila. Ja kod kue imam oca i majku, sestre i brau, a i Kopriva ima porodicu."
"Da, naravno", ponovi Svila.
"enila ima moju naklonost. Zaista je gledam sa naklonou. Ali taj Njorka, to je ovek takve
vrste da ja njega ne mogu nazvati dobrim, bez obzira na to to je Tartaros ba njega odabrao za
prosvetljenje. Pamti ta sam ti rekao o njemu onaj put? E, pa, i sada je isti, uveren sam. Ljudi koji su
sa njim nisu neto mnogo bolji. On kae da su to 'najbolji lopovi na svitu', jesi li to znao, Kalde? Zato
to su ukrali celu vazdunu lau."
"Nisu svi ti ljudi lopovi", ree Svila, "a druga je stvar to Njorka voli da pria kao da jesu.
Uglavnom je to sirotinja iz Orile i iz naeg kvarta. Ne verujem da ima mnogo profesionalnih lopova
koji su spremni da u bogove veruju onoliko koliko je za jedan ovakav poduhvat potrebno." On zauta,
nimalo uveren da uopte treba da nastavlja.
"ta je, Kalde?"
"Ne verujem, ak, ni da e svi oni poi. Mislim da enila hoe, iako bi u Vironu mogla biti
bogataica; ali ni najmanje se ne bih iznenadio ako bih video da mnogi drugi odustanu od putovanja."
"Ti, Kalde, nee otii?"
Svila odreno odmahnu glavom. "Rado bih; ali, Zumbula najverovatnije nee hteti. Na kraju svih
krajeva, Njorka e voditi neke svoje, ne moje, ljude."
"Onda emo se Kopriva i ja vratiti kui sa tobom i Zumbulom. I Moli bi elela da se vrati, da
nae svog mua, da bi njih dvoje nastavili gradnju svoje keri. Pa, zatim, patere Inkus i Ustavica."
Svila klimnu glavom. "Ali neemo biti dovoljno brojni da spreimo nastojanje ovih
Trivigauntkinja, koje su ostale u lai, da zbace nau vlast i ponovo uzmu brod u svoje ruke. Da li si
razmiljao o tome, Roe? Osim ako veliki broj Njorkinih pristalica u poslednjem trenutku 'dezertira'
od njega. To mi je palo na um tano u onom trenutku kad si me uhvatio za ramena."
Rog se namrti. "A moemo li ostaviti Trivigauntkinje u Glavnom procesoru, Kalde? U ovom
trenutku ne mogu se dosetiti nikakvog drugog reenja."
"Ja mogu. Naime, verujem da mogu, a to mi je i dalo vrlo dobar razlog da ne zakoraim preko
ivice. Moda mi je takav razlog bio mnogo vie potreban nego to sam u tom trenutku bio svestan."
Primetivi Rogov izraz lica, on dodade: "ao mi je ako te to uznemirava."
Rog proguta. "Ja bih da ti neto kaem, a to je svojevrsna tajna. Nikome jo, osim Koprivi, nisam
rekao. Znam da se nee nasmejati. Zamolio bih te da nikom drugom ne kae."
"Neu, osim ako ne zakljuim da je krajnje neophodno."
"Zna onu enu koja prodaje maje meso? Ona dolazi na prinoenje rtve u scildan, manje-vie
svakog scildana."
Svila klimnu glavom. "Znam je vrlo dobro."
"Njoj se naa Mejtera veoma dopada. Mislim, naa Moli. Jednom je dola u Palatu da je vidi.
ovek ne bi oekivao da takva osoba potegne peke uz onoliko brdo, ali, eto, ona je to uinila.
Sedele su u kuhinji, Moli i ta prodavaica majeg mesa..."
"Skleroderma", promrmlja Svila. Pogled mu je bio prikovan za purpurne obronke dalekih planina.
"Ono crveno je gljiva puhara. Ona raste na planinama."
"Ona je pridrala konja generalici Nani pre onog juria na letelice sa mitraljezima u Kaveznoj
ulici", nastavi Rog. "Pomenula je tu injenicu, a Moli je onda, naravno, htela sve da sazna o tim
dogaajima, pa su se raspriale i o tome, i uopte o borbama, i o Kiprisinom dolasku u na mantejon
kad je bila ona sahrana. A onda je rekla: ja sam poela pisati o tome, ja zapisujem sve to je bilo, i
moju ulogu, zato to sam bila u samom sreditu najvanijih dogaaja."
Svila pokua da se ne osmehne. Uzalud.
"Ona, kae, eli da njeni unuci dobiju priliku da proitaju kako je sve to ilo, i kako je srela tebe
kad si bio tek iziao iz shole, i kako je peice otila uzbrdo sve do Kaldeove palate i tamo bila
putena da ue istog trenutka. Pa, dobro, i ja sam smatrao da je to prilino smeno."
"Ja mislim da zaista zagreva duu", ree mu Svila. "Moemo se mi smejati koliko god hoemo - ne
bih bio iznenaen ako se i ona sama smejala - ali, ipak, ona je u pravu. Njeni unuci jo su mali,
pretpostavljam; jesu iveli u ovim nemirnim vremenima, ali e verovatno vrlo malo toga zapamtiti.
Kad odrastu, bie oduevljeni postojanjem jedne istorije koju je napisala ba njihova roena baka, iz
perspektive njihove porodice. Ja joj pljeskam."
"Pa, da, moda je trebalo i ja da to sagledam tako, Kalde, ali, nisam. Istinu da kaem, prilinio
sam se naljutio."
"Nadam se da nisi izveo neki trik da je sprei."
"Nisam. Ali poeo sam da razmiljam o tome ta se desilo, i da li je ona stvarno, kao to pria,
bila u sred najvanijih dogaaja. Ubrzo sam uvideo da nije, ali da si ti, vie nego iko drugi, stvarno
bio u sreditu najvanijih dogaaja; vie, ak, nego i sama generalica Nana. Skleroderma pominje da
te je upoznala im si zavrio sholu; ali, vidi, i ja sam te tad upoznao. Dolazio si u nau uionicu,
priao si nam i, prirodna stvar, pomagao si pateri tuki prilikom prinoenja rtava. Zato sam ja
doneo odluku da zapiem sve to sam zapamtio, im se domognem hartije. Naslov e biti Knjiga
patere Svile ili tako neto."
"Ja sam polaskan." Ovog puta Svila uspe da suzdri osmeh. "Hoe li pisati i o ovome? Kako si
sedeo ovde i priao sa mnom na gondoli?"
"Da, pisau." Rog napuni plua mirnim, istim vazduhim. "To ti je jo jedan razlog da ne skoi.
Ako bi ti skoio, ja bih morao okonati knjigu ovim trenucima." On kucnu zglavcima prstiju po
palubi. "Eto, ba ovde. Moda bih se, onda, neko vreme pitao zato si to uradio, a onda bi svemu
tome bio kraj. Mislim da to ne bi bio osobito dobar zavretak knjige."
"I ne bi bio."
"A ti si mislio tako da okona sve. Stajao si toliko blizu rubu provalije da, zaista, nije mogue da
si ma koju drugu nameru imao. U emu je problem, Kalde? Neto te je - ne znam. Povredilo, na neki
nain. Mnogo povredilo. Kad bih znao ta je to bilo, moda bih mogao pomoi. Moda bi Kopriva
mogla."
Ne ustavi, Svila se okrete od njega; sledeeg trenutka kliznu po uglaanom drvetu i poe pomalo
mahati nogama iznad zjapeeg bezdana. "Doi ovamo, Roe."
"Plaim se."
"Nee pasti. Sedi, oseti kako je glatko kretanje vazdune lae. Neu te gurnuti. ta, jesi li
pomislio da bih ja to mogao? Obeavam da neu."
Rog, lica klonulog, poe napred, ali samo vrlo sporo, malo-pomalo.
"E, tako. Pred nama je velianstvena panorama, verovatno najvelianstvenija koju emo ti i ja u
ivotu ikada videti. Kad si pomenuo uionicu, palo mi je na um da bi trebalo da vam drim nastavu -
to je jedna od mojih mnogih dunosti, dunost koju sam sramno zaboravio poev od onog dana kad
smo ti i ja razgovarali u stambenoj zgradi. Meni je, kao tvom nastavniku, zadovoljstvo, ali i dunost
da ti ovakve stvari pokazujem kad god se ukae prilika - i da te, tavie, prinudim da vidi, ako je to
neophodno. Vidi! Zar nije kolosalno?"
"Izgleda otprilike kao nebeske zemlje", ree Rog, "osim to smo malo blie, i to je dan, a ne
no."
"Mi smo mnogo blie, a sunce se ve poelo suavati. Nije nam preostalo mnogo vremena za
razgledanje ovoga. Najvie nekoliko sati."
"Mogli bismo sutra opet. Ili, uj - gledati kroz neki od onih prozora koji postoje na svakoj
gondoli."
"Ova laa se moe sruiti noas", ree mu Svila, "ili moe biti, iz nekog razloga, prisiljena da se
spusti na tle. Ili se moe desiti da svit ispod nas bude oblacima zaklonjen, kao to je i bio kad sam ja
gledao kroz jedan od tih prozora, danas. Gledajmo dok moemo."
Rog dopuzi jo za jedan prst blie ivici.
"Ono dole je neki grad. Vei je od Virona. One blede takice su ljudi. Vidi li ih? Uveren sam da
onako izgledaju zato to gledaju gore, u nas. Oni, najverovatnije, nikada nisu videli vazdunu lau,
niti ijedno letee telo vee od ulinih leteih kola. Njihova premiljanja o ovome to su videli
potrajae mesecima, moda godinama."
"Je li to Palustrija, Kalde?"
Svila odmahnu glavom. "Palustrija uopte ne lei u ovom pravcu; dakle, sigurno nije Palustrija.
Osim toga, mislim da smo ve otili mnogo dalje. Uzleteli smo rano jutros, i od tada neprestano
odmicali ka jugu ili ka istoku. A do Palustrije jaha na dobrom konju moe stii za nedelju dana,
moda i manje."
"Nikad nisam video onakve ekscentrine graevine", ree Rog. "Osim toga, ne vide se movare.
Svi kau da je Palustrija usred movara."
"Ja sam uo da su ih pretvorili u pirinana polja; moda ne sve, ali veinu tih movara.
Nesumnjivo one najblie gradu. Ove godine imali su vrlo slabu etvu pirina, zbog sue. Kau da je
to prvi sluaj u celokupnoj istoriji Palustrije da etva propadne."
Neko vreme je Svila samo sedeo, utao i zurio u stranu dravu ispod njih.
"Mogu li te neto pitati, Kalde?"
"Svakako. O emu je re?"
"Zato ovde, gore, nije jai vetar? Ja nikad nisam bio na planini, ali Mejtera nam je jednom
prilikom itala neto o tome, a tamo je pisalo da na vrhu planine duva jak vetar takorei bez
prestanka. Gladajui dole, stiem utisak da se kreemo poprilinom brzinom. Za kako malo vremena
preletesmo toliki grad! Prema tome, trebalo bi da nam vetar duva u lice."
"To isto sam ja pitao pilotkinju", ree Svila, "a kad mi je objasnila, dolo mi je da ritam samog
sebe to sam tako glup. Ako pogleda gore, videe jedan od motora koji jo rade. Primeuje koliko
sporo se okree? Moe, maltene, videti svaku od tih drvenih 'ruku' ponaosob. Kad su motori radili
brzo, to se vrtelo tako da si video, ispred svakog motora, samo jedno svetlucanje namotano u krug."
"Kao vetrenjae."
"Donekle; ali ruke vetrenjae pokretane su snagom vetra, a ovde je obrnuto, motor pokree te ruke
da bi se one obrtale i stvarale vetar koji nas moe poneti kud god mi elimo. Sada motori stvaraju
vrlo malo vetra, taman koliko je potrebno da se odrava naa stabilnost u prostoru. Ali nosi nas
prirodni vetar; ne primeujemo ga, jer idemo sa njim. Tako isto sa vetrom ide suvi list, ili otkinuti
komadi ukrasnog papira sa one nae trijumfalne kapije. Dobijamo utisak da se vazduh kree samo
malo, ili nimalo."
"Mislim da shvatam. A ta ako se okrenemo i zapnemo svom snagom protiv vetra?"
"Tog trenutka ovaj mirni vazduh postao bi oluja."
Glatka drvena paluba na kojoj je Svila sedeo nagnula se, i inilo se, maltene, da pada u daljine
ispod njega.
"Patera!"
On oseti da ga je Rog zgrabio za mantiju. Zvuk preostalih motora pojaa se. "Nema problema",
ree Svila.
"Mogao si skliznuti odatle! Ja umalo da padnem."
"Za to bi bilo potrebno da se gondola nagne mnogo vie." Zalutali vetar raskutra Svilinu kosu
boje slame.
"ta se desilo?" Sudei po zvuku tog glasa, Rog se odmakao daleko, daleko od ivice - moda na
pola puta do poklopca za silazak u prostorije.
"Valjda je dunuo jai vetar i sustigao, naravno, prvo nau krmu. I odigao je."
"Jo ti eli da umre."
alobna nota u Rogovom glasu bolela je vie nego sama ta optuba. "Ne", ree Svila.
"Zar mi nee rei ta nije u redu? Kalde - molim te."
"Pa, rekao bih ja kad bih mogao objasniti." Grad je ve odmakao u daljine iza njih; umesto kua i
njiva promicale su sad ume, zloslutnog izgleda. "Mogao bih kazati da se nagomilalo mnogo malih
stvari. Da li ti se ikad desilo da ceo jedan dan sve ide kako ne valja i ne treba? Naravno da jeste -
svakom se to desi."
"Naravno", ree Rog.
"Moe doi malo blie? Jedva te ujem."
"Dobro, Kalde."
"Takoe elim rei da je stvar u nekoj vezi sa Pesovim planom; ali, opet, i nije ba sasvim tako.
Pes, vidi, nije jedini bog koji ima plan. Ovo mi je maloas postalo jasno, moda dok sam jo bio u
pilotskoj. Vodio sam ovu vazdunu lau i razmiljao - iako nije bilo razloga da o tome mnogo
razmiljam - o nainu na koji je Zumbula smlatila onu pilotkinju. Ili mi je, moda, taj uvid doao jo
kasnije, kad sam krenuo ovamo i zastao usput da vidim generalicu Sabu. Moda je poteno da kaem
da sam shvatio u pilotskoj kabini, ali da mi je puni znaaj te stvari svanuo tek kad tokom razgovora sa
Koprivom i generalicom Sabom."
"Mislim da razumem."
"S druge strane, mogao bih rei da je ta stvar i u nekoj vezi sa injenicama koje mi je saoptio
Izvana u vreme moje prve brane noi. Jer ja sam, Roe, vidi, tada prosvetljen po drugi put.
Onoliko uenja u sholi, a nijedna re koja bi me pripremila za mogunost da ovek vie puta u ivotu
dobije prosvetljenje od bogova. Ali, oigledno, ta mogunost postoji, to se deava. O kom od ovih
razloga bi eleo da uje prvo?"
"Pa, valjda o tim mnogobrojnim malim stvarima koje su ile kako ne treba. Ali prvo bih te
zamolio da se vrati ovamo, patera. Kae da me teko uje; a ja, vidi, jedva ujem tebe."
"Savreno sam bezbedan, Roe." Svila otkri da je poeo rukama stezati rub palube; prisili sebe da
se opusti. ake sastavi kao u molitvi. "Mogli bismo poeti ma gde, ali ponimo sa Mejterom Mermer.
Sa Moli, to je ime kojim bi ona elela da mi nju sada zovemo. ta misli, da li je njeno ime zaista
bilo Moli - dakle, Molibdena - pre nego to je postala sibila? Iskreno kai."
"Ona kae da jeste, Kalde." Rog je dolazio blie; Svila je uo tiho trenje njegovog kaputa i
pantalona o daske.
"Ja u to ne verujem. Jo mi nije rekla da lae, ali nadam se da e rei uskoro."
"Ne - ne bih ba rekao, Kalde." Rogov glas postade neto vri dok je izlagao svoje suprotno
uverenje. "Ona je zaista vrlo paljiva u takvim stvarima."
"Znam. I zato je sad ovo laganje takva muka za nju. Zatraiu od patere Inkusa da me ispovedi.
Nadam se da e to navesti i nju da ga zamoli - njega, ili pateru Ustavicu, ali Inkus bi bio bolji - za
isto."
"Ja, svejedno, ne..."
"Zato je sad tako mali broj nuklearno-hemijskih ljudi na ovom svitu, Roe? Eto jedne stvari u
kojoj se Pesov plan oigledno nije ostvario kako treba. On je napravio i muke i enske heme, i jasno
nam je da je imao nameru da se oni razmnoavaju, tako da njihov broj ostaje stalan; moda, ak, i da
se poveava. Pretpostavimo da je naselio na svit jednakim brojem hema jednog kao i drugog pola.
To bi mu bio neki logian pristup. ta je polo pogreno?" Postajalo je hladnije; ili je Svila postajao
osetljiviji na hladnou. Pritee svoju debelu, zimsku mantiju uz telo.
"Ne znam, Kalde. Vojnici su mnogo spavali, pa za to vreme, naravno, nisu mogli da se bave, hm,
izgradnjom novih osoba."
"Spavali su ovi nai, Vironci. Veina vojnika u veini drugih gradova poumirala je. Veina,
tavie, pre stotinu i vie godina. Trebalo je da Pes napravi i vojnikinje; da budu kao ove Trivike sa
pukama. On je propustio da to uini; greka, van svake sumnje."
"Ne bi trebalo da govori takve stvari, patera."
"Zato ne, ako mislim da su istinite? Da li bi me Pes vie voleo ako bih bio kukavica? Bilo je i
mukaraca hema koji su se bavili zanatima, umetnostima ili zemljoradnjom, bar koliko je meni
poznato; nekolicina su postali posluga, zna, batleri, i tome slino. Ali veina su bili vojnici, a
vojnici su ratovali za svoje gradove i ginuli, ili su spavali kao Hamerston. Hemkinje, koje su bile
veinom kuvarice i sobarice, radile su sve dok se nisu pohabale. Onda su, usled istroenosti,
poumirale - bez potomstva. Sigurno je da se gotovo svaki vojnik udvarao nekoj kuvarici ili sobarici,
pre tri stolea. I gotovo svaka takva sobarica ili kuvarica sigurno je volela nekog 'vojaka'. A kolika
je verovatnoa da se, vekovima kasnije, neki takav par pronae i opet ujedini?"
"Moe se desiti." Rog je zvuao kao da se brani.
"Naravno da moe. Svakojake slabo verovatne stvari mogu se desiti, ali retko se dese. Jo od kad
se udala za Hamerstona, ona je obrvana nekom brigom, a ja mislim da znam kojom. Predlaem da ne
govorimo, sada, nita vie o tome."
"ak i ako si u pravu", ree Rog, "to je vrlo slab razlog da neko poeli smrt."
"Ne slaem se, ali idemo dalje. U pilotskoj kabini shvatio sam da su se Zumbula i enila potukle u
danima kad su obe bile kod Orhideje - a Orhideja je bila, uzgred budi reeno, ona ena koja je platila
za parastos na kome se nama obratila Kipris. Moja sestra..."
"Nisam znao da ima sestru, Kalde."
Svila se osmehnu. "Zaboravi, molim te, da sam to rekao; omaklo mi se. Htedoh rei: enila je
Zumbuli napravila masnice ispod oiju. Nikakvo udo, znatno je vea i jaa. tavie, ja joj i ne
zameram to ju je tako propustila kroz ake. Ako joj je sama Zumbula oprostila, a jasno je da jeste,
onda svakako moram oprostiti i ja. Ali lagale su o tom dogaaju, obe, a to je mene veoma zabolelo.
Ne mogu, Roe, dokazati da je lagala; ali, da si bio prisutan, ti bi osetio la, jednako jasno kao to
sam je osetio i ja. Zumbula je unapred ukazala na jedan incident o kome je enila tek nameravala
neto da kae. A to moe samo znaiti da je enila bila mnogo dublje umeana nego to je voljna da
prizna."
Jedna iroka reka, proarana santama leda, razdvojila je umu ispod njih. Svila se poe naginjati
napred, da bolje razgleda tu panoramu. "Kazae da ni to nije dovoljan razlog za umiranje. A ja se,
opet, neu sloiti."
"Kalde..."
"Da? ta je?"
"Ne lii na nju. Na enilu. Tano je da ona ima tu crvenu kosu, ali ofarbana je. Ispod je prirodna
boja njene kose, koja je, rekao bih, tamna. Ti ima plave oi, a ona smee. Sam kae da je stvarno
krupna i snana. I ti si visok i prilino jak, ali..."
"Ne mora govoriti dalje, Roe, ako ti je tema nezgodna."
"elim da kaem da bi ona, da je muko, veoma liila na Njorku. Ti bi bio bolji trka, ali..."
"Svi smo mi u poneemu slina bia, pretpostavljam."
"Nije re o tome." Rogu je oigledno bilo nelagodnije nego ikad. "Od kad si postao Kalde, svi su
se dosetili da priaju i o onom ranijem Kaldeu. Sino si pre nailaska onih ena govorio o njegovoj
volji. Kopriva mi je prepriala; ovo je, zapravo, pomisao na koju je ona dola. Rekla je da je taj
Kalde imao jednog usvojenog sina, koji je trebalo da bude sledei Kalde. Ali Kopriva tumai ovako:
taj Kalde nije zapovedio 'Neka se to desi!' nego je samo predskazao: 'Tako e se desiti.' Je li to
istina?"
Svila klimnu glavom. "'Iako nije sin mog tela, moj sin e me naslediti.'"
"enila je njegova roena ker, Kopriva mi je to rekla. A ti si sledei Kalde. Prema tome, ako je
ona tvoja sestra..."
"Neemo dalje o tome, Roe. Nije ni u kakvoj vezi sa naom temom."
"U redu. Neu nikom priati."
"Na ovome svitu ima lai toliko, da tebi najverovatnije niko ne bi ni poverovao. Mogu li navesti
jo jednu malu stvar? Zumbula je ba namlatila, sama, nau pilotkinju. Pomenuh to."
"Da, Kalde."
"Pokuavao sam ve neko vreme da smislim neku analogiju koja bi tebi taj dogaaj bolje
osvetlila, ali nisam uspeo. Pretpostavi da kaem da je to kao da smo videli da patera Inkus savlada
Njorku. Analogija bi bila neprimerena zato to ja nikad nisam pomislio da patera Inkus ne moe da se
tue; samo sam verovao, i verujem, da je on u tome vrlo lo. A za Zumbulu sam zamiljao da bi, u
suoenju sa nasiljem, bila sasvim bespomona; dodue, pomenula je jednom da e uzimati asove
kod majstora Ksipiasa, ali ja, eto, ne obratih dov..."
"Ne ujem te. Moe li se okrenuti na ovu stranu?"
"Ne mogu. Doi blie." Svila pronae Rogovu aku i privue ga jo blie rubu provalije.
"Pa, niko ni za tebe, Kalde, nije verovao da se ume boriti."
"Znam. Zaista je malo nedostajalo da i mene ubede u to. To je bio jedan od razloga koji su me
naveli da provalim u Krvovu kuu: da dokaem da nisam mlakonja za kakvog su me svi smatrali. A i
nisam bio. Mada sam bio grdno uplaen, skoro sve vreme."
"Moda je takvo oseanje imala Zumbula o pilotkinji." Skupljajui svu hrabrost, Rog se pridie iz
leeeg u sedei poloaj, a noge isprui tako da su mu stopala dola do same ivice palube. "Zumbula
se ponaa zaista devojaki kad si ti u blizini. Toga smo se jutros nagledali. Kad god je pogleda, ona
se smeka, i sve je neto nejaka kao da ne bi mogla ustati. Ona eli da ti se dopadne. Kalde, zna onu
Gljivinu veliku ivotinju iz roda maaka?"
Svila je bio zagledan u jednu planinsku dolinu ispod sebe; pogledom je pratio snano hitanje jedne
mlade reke preko crvenog kamenja. "Misli na Lava?"
"Ne znam ime, ali kad kae 'Lav', to zvui kao da je neki deak. Ja mislim da je ova maka bila
'devojica', i to neke sive boje, sa dugakim, iljatim uima i malim, kratkim repom. Video sam je
jednom prilikom kad sam donosio Gljivi ruak. Toj ivotinji se Gljiva stvarno svidela. Trljala se o
Gljivu i smekala. Make se mogu osmehivati, Kalde."
"Znam."
"Ova maka stalno je stavljala apu Gljivi u krilo, da je Gljiva pomazi, a mene je, ve, gledala
dvosmisleno. Povremeno mi je pokazivala zube, ali samo povlaenjem usana unazad, bez reanja.
Plaila me je."
"I ja sam se plaio, Roe. U jednoj prilici, ubio sam dve takve rogate 'make'. Sada alim to se to
desilo." Svila se opet nagnu napred. "Pogledaj onu liticu, Roe. Vidi li je?"
"Da, pa video sam je jo maloas. Ne verujem da bih se mogao popeti na nju, mada bih rado
pokuao." Rog natera sebe da govori glasnije. "Znam kako ti Zumbula sada izgleda, Kalde, ali
Koprivi i meni izgleda veoma nalik na tu Gljivinu maku. Prema Moli iskazuje puno potovanje."
Svila baci pogled preko ramena. "U pravu si, u Zumbuli ima mnogo dobra. Ja bih je, dodue,
voleo i kad u njoj nieg dobrog ne bi bilo."
Rog odmahnu glavom. "Hteo sam rei da je ona u poneemu pravi par za Hamerstona. On ume da
bude uasno grub."
"Da, toga sam itekako svestan."
"On gaji naklonost prema Moli i prema pateri Inkusu, pa je, zato, fin prema njima. Ali Koprivu i
mene tretira kao deritad, a prema drugim ljudima se ponaa kao Njorka. Zumbula njemu ne bi dala ni
pola svog koraka; jednom, kad se naljutila na njega, zasula ga je stvarno nezgodnim izrazima. Ja sam
mislio da sve te uvredljive rei znam, jo iz detinjstva, ali Zumbulin repertoar sadrao je i mnoge
izraze koje ja nikada dotad nisam uo. Kad bi pilotkinja potegla igliar na Gljivu, ta misli da bi ta
Gljivina maka uradila?"
"Ma, doi ovamo", ree mu Svila. "Sedi sa mnom. Zar se boji da u te povui sa sobom ako
padnem? Neu. Ali hou da sedi pored mene."
"Prilino se bojim, i sad."
"Pentrao bi se ti na onu liticu tamo, kad bi ti se ukazala prilika. Padom odavde ne bi poginuo nita
vie."
"Dobro." Rog se poe, sa mnogo oklevanja, primicati. Najzad su se i njegove noge klatile iznad
bezdana. Na rame mu slete Oreb.
"Kao to rekoh, zanemario sam moju dunost da ti drim nastavu. Evo prilike da ti, konkretno,
prikaem jedan deo Pesovog plana. Mene je znanje o tome duhovno uzdiglo, nadam se da e i tebe.
Vidi onaj grad ispred nas? Planine koje smo upravo preleteli izoluju ga od prilaska sa zapada.
Uskoro emo videti kakvom preprekom je odseen od istoka; a kad bismo poleteli junije ili
severnije, nali bismo i tamo neke sline barijere. Neke su, dabome, tee, a neke lake za
savladavanje."
"Kod ovog naroda su kue sagraene da lie na ljude, Kalde. Vidi? Ona kua ima dve 'glave', to
je Pes. ak i male kue izgledaju kao ljudi, vidi? Slamni krov ini da izgledaju kao da imaju na sebi
ebad."
"Dobro me-sto", ree Oreb, klatei se napred-nazad na Rogovom ramenu.
"Jeste dobro", saglasi se Svila, "ali kad mi ne bismo bili naviknuti na slike Pesa dvoglavoga,
smatrali bismo da je prizor utoliko jeziviji - a jeziv jeste - ukoliko je u veim razmerama doaran.
Neu te pitati jesi li leao sa enom, Roe; to je pitanje odve lino da bi se postavljalo ikad osim na
ispovesti, a tebe poznajem isuvie blisko, tako da te ne mogu ja ispovedati. Ako bude eleo da te
ispovedaju, obrati se pateri Ustavici."
"Dobro."
"Ja sve do svoje prve brane noi ne legoh ni sa jednom enom. I ta no ostaje, uistinu, moje
jedino takvo iskustvo. Nije potrebno da me obavetava da je Zumbula leala sa desetinama
mukaraca. Ja sam to znao, i bio toga pomno svestan; ona takoe. Ne znam ta je nae iskustvo
znailo njoj, moda malo, moda nita. Meni je bilo divno. Divno! Priao sam joj kao neko ko umire
od gladi. Pa ipak..."
I sad veoma uplaen, Rog tre glavom. "Znam."
"Dobro. Drago mi je to razume. Postojala je tu jedna zaprljanost koja nije dola ni od Zumbule
niti od mene nego od samog tog ina. Posle priblino dva sata, predao sam se odmoru. Zumbula i ja
smo do tada uradili ono to mukarci i ene rade, i to vie nego jednom, i vie nego dvaput. Bio sam
presrean, iscrpljen i uprljan. Imao sam oseaj da je naroito nezadovoljna Ehidna; ne verujem da
bih uopte imao hrabrosti, da nisam znatno pre toga, jo pri onoj njenoj teofaniji, odbacio Ehidnu.
Znam da si toj teofaniji prisustvovao i ti."
Rog opet klimnu glavom. "Ona je veoma velika boginja, Kalde."
"To jeste. Velika i uasna. Moda sam pogreio to sam je odbacio - neu se raspravljati o tom
pitanju. Samo kaem da je jesam odbacio, i da sam se tako i oseao. Kao to rekoh, tada mi je doao
Izvana i prosvetlio me po drugi put. Neu ti prepriavati sve to mi je rekao... ne bih to ni mogao.
Ali saoptio mi je da je on stvorio Pesa. Svak zna da su sedmoro mlaih bogova deca Pesa i Ehidne;
meni nikad nije palo na um da se zapitam odakle su njih dvoje doli. ta misli, Roe, zato je Pes
podigao prepreke izmeu naih gradova?"
Ovo pitanje iznenadilo je Roga, zateklo ga nespremnog. "Da ne bi ratovali izmeu sebe, Kalde?"
"Ni najmanje. Oni ratuju, a on je, tavie, i znao da e tako biti. Da nije, ne bi im dao vojske. Ne,
Pes je podigao planine i iskopao reke i jezera zato da se gradovi ne bi mogli udruiti protiv njega.
Jo odreenije: da se ne udrue protiv Glavnog procesora, kue koju je on postavio iznad svih njih."
"Da li ti je Izvana to rekao, Kalde?"
Svila odmahnu glavom. "Rekao mi je Hamerston, i bio je u pravu. Izvana se nema zato plaiti
nekog naeg udruivanja protiv njega; to mi je pokazao. Mi smo se nebrojeno puta udruivali protiv
njega, a kao pojedinci smo ga nebrojeno puta izdali, to inimo takorei svakodnevno. Izvana se plai
- samo zbog nas, ne zbog sebe - da emo moda zavoleti neke druge stvari vie nego njega. Kad sam
bio u vaem mantejonu u Sunevoj, nerazumni ljudi su me pitali zato Pes ili Scila doputaju da se na
svetu dogodi ovo ili ono zlo; kao da je potrebno da bog potpie neki dokument, neku dozvolu, pre
nego to ovek pogine ili se dete razboli. U mojoj prvoj branoj noi, Izvana mi je objasnio zato
dozvoljava da se, uopte, deavaju stvari koje ljudski rod naziva zle; ne neka pojedinana kraa ili
neko odreeno neisto stanje, nego zlo uopte, kao pojava. Zato to, vidi, zlo slui njemu. Ono ga
mrzi, ali mu i slui. Da li ti to zvui razumno, Roe?"
"Kao mula koja se ritne kadgod ima priliku."
"Tano. Ta mula je upregnuta kao i ostale, i vue kola, makar i veoma nevoljno. Zlo se slobodno
kree po ovom svitu, a i po drugim svitovima, izvan ovog; i stalno nas usmerava ka Izvanau. Rekoh
ti da sam Ehidnu od sebe odbacio; tada sam mislio da to inim zato to je ona zla, ali istina je bila da
to inim zato to je Izvana bolji. Dete opee ruku i onda kae 'Vatra je zla'; ali vatra sama kae: 'Ne
posei ka meni, dete, nego ka njemu'."
"Mislim da razumem, Kalde. Nego, ba mi je prilino hladno."
"Riba gla-va?" upita Oreb.
Svila klimnu glavom. "Uskoro emo krenuti odavde da se ti i Oreb zagrejete i da dobijete neto za
jelo; ali, prvo, pogledaj. Jesi li posmatrao na svit, Roe? Ovo ispod nas je ozima penica, uveren
sam. Vidi li kako se suneva svetlost poigrava na njoj, kako se penica talasa na vetru, ispoljavajui
sve zamislive prelive zelenog?"
"Jo mi nisi rekao... mada, moda ne bi trebalo da te pitam..."
"Zato sam bio u iskuenju da skoim? Pa, to je oigledno, zar ne?"
Oreb graknu: "Pa-zi!"
Rog je ve poeo da klizi sa ruba palube; na licu koje je okrenuo ka Svili videla se samrtnika
iskeenost Gljivina.
"Zna li gde je Svila?" upita Njorka, zakoraivi u pilotsku kabinu. Zatvori za sobom tanuna
vrata.
Shiatan pokaza prstom ka tavanici kabine. Njegovo lice ulinog mangupia bilo je sada sainjeno
sve od samih otrih 'V'. "Sad je on 'Gornji', kako ti onog dana u zatvoru nazva mene. Video njegove
cipele i arape, i krajeve nogavica, ja, tu gore." Pokretima pokaza koso postavljenu plou od stakla,
ispred sebe. "Pantalone crne bile su, isto arape i cipele, noge mnogo dugaki za najmanji augur. Za
najmanjeg augura. A onaj najvei ja mislim da to ne bi radio."
"Tamo ih vie nema", ree Njorka sagnuvi se i istovremeno izvijajui vrat da zaviri nagore.
"Nego, treba ti kaem. Broj sedam. Trebalo bi da proradi ako ga ukljui."
Shiatan prebaci jedan prekida u poloaj 'ukljueno' i zadovoljno klimnu glavom, videi da se
jedna igla die. "Skinuli ste onu stegu."
"Ma, ne samo to. Sad rade na broju pet. Motori kod ovih Tiviki vise na gredama koje su pruene
u stranu, zna."
"Primetio to sam. Jo malo pa u ti rei ta jo sam."
"Grede su tako nametene da moe da ih uvue i onda da prka po motoru. Prilino dobro je to
smiljeno. Morali smo da izvlaimo jedan po jedan klip i malo da udaramo po njima, po glavi klipa,
ali ne mnogo. Nismo napravili mnogo tete. ta si vid'o?"
"Sedeo je jo neko uz, pored Svile. Na mestu gde opasno, opasno."
"To si dobro reko. Opasno je."
"Onaj drugi se zamalo smrznuo..." Shiatan zastade, nagnu glavu na jednu stranu. "Evo ide Kalde
Svila sada u kabinu kod Sabe generalice. ujem njegov glas."
Njorka izie iz pilotske kabine i vide da je Sabina zavesa pomaknuta u stranu. Na mestu gde je
zavesa bila, stajao je Svila, a u malenu prostoriju uspeo je da se ugura, pored Koprive, jo i oznojeni
Rog.
"...ne znam kako to da kaem", govorio je Svila. "Trebalo je bolje da razmislim o tome dok sam
bio na krovu maloas." On baci pogled preko ramena. "Zdravo Njorka. Drago mi je to si ovde;
mislio sam da poaljem Koprivu da te dovede. Spremamo se da vratimo ovu lau pod komandu
generalice Sabe."
Oreb klimnu glavom u znak potvrivanja. Njorka je samo zurio.
"Time ne mislim rei, naravno, da te neemo odvesti u Glavni procesor - tebe, Shiatana i ostale.
To hoemo. Naime, ona hoe. Zumbula i ja biemo uz nju, a takoe Kopriva, Rog, Njegova
eminencija, Patera Ustavica i Moli."
Saba uputi Njorki irok osmeh. "Ni ja ne razumem ovo, ali mi se dopada."
"Naravno da razume", ree joj Svila, "a razumee i Njorka. Trebalo bi da svi razumemo, jer bi to
pomoglo svima nama."
On se opet okrete Njorki. "Moda bi jedna mala sveanost, na kojoj bismo vratili generalici Sabi
njen ma, bila prikladna. Da li bi se tebi to svidelo?"
Njorka odmahnu glavom: ne.
"Ma, uostalom, nikada nije ni oduzet od nje. Ona mi kae da se ma nalazi i sad na istom mestu
gde je bio, u kutiji ispod njenog kreveta."
Kopriva pokaza igliar. "Da ja ovo sklonim?"
"Zadri!" uzviknu Njorka.
"Dakle, jedna ceremonija, veoma skromna - ovde, odmah sad. Da li bi mi dodala tvoj ma,
generalice? Ja u ga predati Njorki, koji e ga predati tebi. Posle toga, treba da ga nosi. Uveren sam
da e to ohrabriti tvoje vojnikinje."
Njorka izjavi: "Puke debeljae im ne vraamo."
"Ne odmah. Da li emo ih vratiti uopte, zavisi od toga da li e biti oruja - a ja sam sklon
pretpostavci da e biti - u letelici koju e vam posada 'Svitka' staviti na raspolaganje."
Rog otapka znoj sa ela. "Ovo nije jasno nikome osim tebi, Kalde."
"Pa, jednostavno je. Ni generalica Saba ni ja ne elimo rat izmeu Virona i Trivigauntea. Mi,
Vironci, osvojili smo ovaj vazduni brod, ponos tog grada."
Rog pogleda Koprivu koja ree: "Kad su oni oteli nas."
"Tako je. Razlog vie za ratovanje, ali generalica Saba i ja elimo da spreimo izbijanje rata.
Reenje je samo po sebi oigledno: mi emo dati brod, a u zamenu dobiti slobodu."
"Pa, ve sad smo slobodni!"
"Niko ne moe biti istinski slobodan bez mira. Razmotrite kakve bi bile alternative. Kad bismo se
vratili u Viron, generalica Sijuf pokuala bi silom da preotme ovu lau, u emu bi generalisimo Usik
i generalica Nana pokuavali da je onemogue; palo bi pet stotina ljudskih ivota ve prvog dana;
barem pet stotina, ako ne i mnogo vie."
Saba ree Koprivi: "Moraete malo da priekate na vau turneju razgledanja Trivigauntea. Kad
me je on pitao da li bih pristala da vas odvezem kui ako mi brod bude vraen, bila sam u prvi mah
odve iznenaena da ita kaem. Ali hou: voziu vas u Viron. Pre toga u istovariti Njorku i tu
Njorkinu rulju u Glavni procesor, ako je to ono to Kalde Svila hoe." Ona se nagnu nad jednu
zakljuanu kutiju. "Neki od vas se plae da u vas prevariti. Verovatno svi vi, sem Kaldea, to
mislite."
Njorka izusti jedno "Hummmmmm."
Saba se uspravi, drei veoma povijenu sablju iji je balak bio obloen dragim kamenjem. "Ovo
je poasna sablja koju je Rani dodelila meni prole godine, sablja kojom se ja ponosim. Moda je
nisam nosila onoliko koliko je trebalo, zato to sam se plaila da joj se neto ne desi."
Oreb zazvida, a Kopriva ree Sabi: "Divna je!"
Saba se nasmei Njorki. "Ova devojka mi je dozvolila da sablju zadrim. Rekla sam joj da je
imam, a ona je kazala: neka, nek lei tu gde jeste, Njorka nee zameriti."
Njorka proguna: "Onda, da se meni vrati moj ma. Uzela ga ona pukovnica."
"Ako se ti vrati sa nama u Viron, nastojau da izdejstvujem da ti taj tvoj 'ma' bude vraen."
"Ne se-e", ree Oreb i preskoi sa Svilinog ramena na Sabino da bolje razgleda krivu dimiskiju.
Saba isuka sablju iz korica, naini pola koraka unazad i podie je u visinu oiju, vodoravno,
drei je obema akama za golo seivo. "Ovom se sabljom kunem da u, dokle god je Kalde Svila na
mom brodu, ispunjavati sve naloge koje od njega dobijem, a kad iskrcam u grad Viron njega i
njegove prijatelje, iskrcau ih kao putnike, a ne kao zarobljenike."
Svila klimnu glavom. "Pod uslovima koje si opisala, Generalice, vraamo ti komandu nad ovom
laom."
"Dopustie mi da razgovaram, preko stakla, sa Palatom i da objasnim ta radimo?"
"Ti to uini ako hoe. Ti zapoveda laom."
Saba spusti ma. "Onda, ako pogazim zakletvu, ti ovo uzmi i polomi."
Povela ih je kroz gondolu do vazduastog odeljenja kroz koje se Svila svojevremeno popeo na
palubu. U toj prostoriji postojali su ormani, jedan prostran radni sto i dve kone fotelje; na zidu je,
pored vrata, bilo staklo. "Ovo je navigacijska soba", ree Saba Svili. "Nervni centar mog broda. Tu
su nam navigacijski instrumenti i mape. Postoji i cev za govor, koja vodi kroz oficirske prostorije sve
do pilotske kabine. Zna za takve cevi? Slue kao staklo, ali vode samo zvuk, i to svaka samo do
jednog mesta."
"Tu bi ti trebo da bude", ree Njorka, ali Svila odreno zavrte glavom.
Saba pokaza prstom. "Ono je poklopac za izlazak gore, na palubu. Mi tamo izlazimo uglavnom
samo da bismo izmerili ugao izmeu lae i sunca. Taj bi sad morao biti nula." Ona proguta.
"Proveriu ga, im zavrim razgovor sa Palatom."
Rog dodirnu Svilinu ruku. "Nemoj se vraati, Kalde. Molim te?"
Njorka upita: "Tamo gore ste vi bili, a? Ja kol'ko sam uo, umalo da se neko ubije."
"Pa, hteo je da skoi", ree Rog Njorki. "Ja sam ga epao i mislim da sam ga odvukao, ali ne
seam se tano, pamtim samo neko rvanje, i kako je krov nestao, i muziku." Zbunjeno pogleda Svilu.
"Valjda je neko dole imao koncert..."
"Video sam zlo u svitu", objasni Svila. "Dugo sam mislio da znam zlo; meutim, pojma nisam
imao kakvo je, zapravo. A onda, pre nekoliko dana, poeh ga uviati jasnije."
ekao je da neko neto kae. Ali svi su utali.
"Pre jedan sat uvideh ga uistinu jasno; grozomorno je. Najgore od svega: umesto da se
usredsredim na zlo u sebi, kao to je trebalo, ja sam panju posvetio samo na zlo u drugima. Tada
sam vam mogao rei, na primer, da sam mnogo zla video u Rogu. Vidim i sad."
"Kalde, ja nijednog trenutka nisam rekao..."
"To mi je bilo potpuno, potpuno pogreno. ime, opet, ne elim rei da to zlo ne postoji; ono
postoji, i uvek e postojati, zato to je neizbrisivo; ali poto sam video samo zlo, u Rogu, ali i u
svima drugima, napravio sam sebi tetu veu nego to mi je, siguran sam, ijedan Rog ikad mogao
napraviti - postao sam slep za dobro. Videi samo zlo, poeleo sam, svim srcem, da se ponovo
utopim u Izvanaa; ujedinim s njim. To bi, samo po sebi, bilo in zla. Rog me je spasao od tog
postupka."
"Veoma mi je drago zbog toga", ree Kopriva, gledajui Roga blistavim oima.
"Naprosto, time to se popeo na krov ove gondole. isto da ne bih opet uznemiravao Roga, neu
vie odlaziti gore, mada je tako velianstven oseaj kad ovek stoji na nebu i smeka se na svit, da je
teko toga se odrei; naprosto stojei, ali na tom mestu, shvatio sam kakva su Shiatanova oseanja u
vezi sa letenjem."
Njorka proisti grlo. "Nego, da ti ja kaem za one mengele. Je l' moe to sad, pre nego to ona
pozove one u Triviu?"
"Pretpostavljam da si naao dotinu spravu za stezanje?"
"Ma, na'o sam ja, al ono to si ti steg'o nije bila cev za gorivo nego za mazivo."
Sabine oi se jako rairie. "ta!"
Njorka na to ne obrati panju. "Tol'ko si smanjio priliv ulja, da su se motori pregrejali i zaglavili.
Al to se nije videlo u pilotskoj kabini, jer instrumenti tamo pokazuju samo temperaturu u rezervoaru.
U rezervoaru je bilo sve u redu, pumpa je radila, al je vrlo malo prolazilo. Uspeli smo da odglavimo
i pokrenemo broj sedam, a moda emo moi i one ostale."
"Nikad vie ti motori nee biti onako dobri kao to su bili", ree Saba. Zvuala je zgaeno.
"A i nisu vam bili bogzna kako dobri", ree Njorka. "Ja sam ve uneo dva-tri mala poboljanja."
Oreb pogleda njega, pa Sabu. "Ri-ba gla-va?"
"I mene obuzima isti oseaj, Orebe", ree Svila. "Ako u, posle svega, ipak iveti, morau neto i
da jedem."
Saba zakorai pred staklo za komunikaciju i pljesnu rukama; staklo se osvetli i sivo lice monitora
zgusnu se na njemu. Ali nestade sledeeg trena, odneto plesom obojenih estica - u boji breskve, i
ruiastoj, i eterinoj plavoj koja se zatamnila do blizu crne.
Svila pade na kolena; za njega, suncem prozraena navigacijska soba i svi u njoj prisutni
nestadoe.
"Svilo...?" Lice u staklu bilo je nevino i ulno, natprirodno lepo. "Svilo, da li bi voleo biti Pes?
Onda bismo bili zajedno... Svilo."
On sagnu glavu, nemoan da progovori.
"U Glavnom procesoru mogu da te skeniraju. Kao to su mene, Svilo, i njega. Drao me je za
ruku..."
Svila shvati da je podigao pogled i da zuri u nju; a ona se osmehnu, i njegov duh se rastopi.
"Tvoj ivot e se nastaviti, Svilo, ba kao i dosad. Ali bie Pes, takoe. A Pes e biti ti.
Gledaj..."
Lice divnije od lica ijedne smrtne ene rasplinu se kao dim. Na tom mestu ostade mukarac, sa
udovima od bronze, sa muskulaturom zatalasanom i sa dve glave.
Od kojih je jedna bila Svilina.
16. EGZODUS SA DUGOG SUNCA
Plovili su kroz jednu beskrajnu prazninu obasjanu dalekim crnim suncem u obliku kalema; leta
Shiatan, Patera Inkus, Patera Ustavica, jedna stara ena koja je za sebe tvrdila da se zove Moli,
Kopriva, Rog, Kaldeova ena i Kalde. Lender, koji je izgledao kao crvena taka, polako se
smanjivao, najzad ugasio.
"Zbogom Njorka, noktolateru moj." inilo se da je govornik u neposrednoj blizini, ali se kroz
njegov glas provlaila jedna nota koja je govorila da je putovao daleko; glas muki je to bio, dubok,
oteao od tuge.
"Zbogom Njorka", ponovi Svila; i tek sad, uvi svoj sopstveni glas, uvide da je maloas govorio
glasno. "Zbogom, sestro. Zbogom, Gibe. Zbogom."
Mejtera Mermer proguna: "Srce e joj se rasprsnuti. Jadnoj naoj generalici Nani."
"On odlazi na mesto bolje od ijednog koje je iko od vas ikada video."
"Meni je bio antipatian. Odaliska enila, meutim, imala je neke oite kvalitete. Premda moja
prava emotivna potresenost..."
Tako tiho da je Svila zakljuio da je samo on moe uti, Zumbula upita: "Je l' onamo? Na one dve
takice?"
"Na jednu ili na drugu", odgovori bog. "Na plavi svit ili na zeleni. Njorkin lender ne moe ih
odneti na oba."
"Njor, hm, Njorka? Razume ti mene. Mi smo ti, je li, odani. Kao i, heh, svi. On se, dozvoli,
molim te, jednu stvar? Re-for-misao. Revidirao. Poboan. On; ako ti, hm, nisi? A?"
Nije bilo odgovora. Udaljene iskrice ugasnue. Zumbula stisnu Svilu oko miice ruke, prstom
pokaza crno sunce u obliku kalema, iza njih, iz koga je izbijao mlaz svetlosti. "ta je ono? Da li je...
da li je...? Lender je izleteo iz toga."
"To je na brod 'Svitak'", ree Shiatan i obrisa suzu iz oka.
"Ta mala stvar?"
A ta mala stvar je ve nestajala sa vidika; Svila se opusti. "Imao si ti naklonosti prema Njorki, a?
Imao sam i ja. Neu nikada, makar iveo dugo kao Njegova svesnost, zaboraviti kako sam ga sreo u
'Petlu', kako sam pokuavao da u senkama, preko aice rakije, prepoznam to lice."
"Kad video sam pogibiju Aer, nisam zaplakao. Bol predubok za plakanje. Njorka nije mrtav, ali
sad vie nema ko da me zove 'Gornji'. Plaem za to."
"Kamo sree da se izjasnio, dozvoli, molim te, jednu stvar: ne-dvos-misleno", ree Ustavica, koji
je ve aktivirao svoj pogonski modul i poeo ploviti - zapravo, lebdeti - prema krunom ulaznom
otvoru. "U smislu, da li je veliki Pes, kako bih rekao, zadovoljan? Zadovoljen? Da li mu je
udovoljeno. Da li je ovo bilo dovoljno, Pesu? Suficijencija satisfakcije, hm?"
Svila i Zumbula poletee za njim. Svila ree: "Da je ovo njemu dovoljno, svi mi, dakle preostali
'tovar', vratili bismo se svojim njivama i krdima. Ali nije. Njorka nam je samo kupio kratak predah.
Pes nee biti zadovoljan dok i poslednja osoba ne otputuje sa 'Svitka'. Jer taj svit je svoju svrhu
ispunio i zavrio."
Izronie u prostor samo deliminog pomraenja, polusenku. Bilo je to, ipak, obilje svetlosti,
zasenjujue posle potpune tame. "Pa, ne vidim kako nam je Tartaros pokazao svit vien spolja", ree
Zumbula poluglasno. "Nije valjda neko oko postavljeno tamo, napolju? To je nemogue, a?" Poto
Svila nije odgovorio, ona ree: "Ne volim ovo kad nema hodanja. Butine mi se poinju udebljavati,
oseam to."
Prestie ih Mejtera Mermer. "Ne mogu se udebljavati, draga, jer ti ne jede nita. Zabrinjava
me."
"Osim toga, ne volim da mi ljudi zaviruju pod haljinu. Znam da to zvui smeno, ali ne volim. Kad
god mi se javi taj oseaj da mi neko zaviruje ispod, butine mi malo nateknu i posle ostanu trajno
tako."
"Ne postoji ovde nikakvo ispod, niti iznad", ree Patera Inkus, ubrzavajui ka njima. "Ovde je sve
u domenu svetlosti."
"A, hm, pokojnici", ree Ustavica bacivi pogled nazad ka njemu, sa blago zabrinutim izrazom
lica. "Eminencijo, kako to da objasnimo? Ver, hm, vernima, je li? Oni oekuju, da kaem - oekuju
drage pretke."
"Da li bi ti voleo to - da te sad posete vai mrtvi?" upita Shiatan.
Svila vrsto ree: "Ne." Zumbulina donja vilica pade, pa je njeno lice, lepo izvajano, ne trenutak
izgledalo zblanuto i priglupo.
Svila uspori da bi ga Shiatan mogao sustii. "Govorim samo u svoje ime. Ja sam moje mrtve
sretao, poznajem ih i volim. Iskuenje da im se pridruim bilo bi preveliko. Znam da je tvoja ponuda
dobronamerna, ali - odgovor je: ne, ne bih eleo."
"Nema tu nita fiziki", objasni mali leta. "Nego njih Glavni procesor re-kreira i emituje podatke
pravo u tvoj um."
"Moli, da li bi bila ljubazna da, umesto mene, otprati Zumbulu natrag do vazdune lae, molim
te? Moram neto da popriam sa Shiatanom." Svila dohvati letaa za ruku.
"Moemo i mi?" ree Rog. Svila je oklevao trenutak-dva, onda odreno mahnuo glavom. Oreb se
sa Rogovog ramena baci u prostor i nastavi da leti za njima izvrnut naopake, ali maui krilima
sasvim normalno.
Pilotkinja je isprobavala motore, jedan po jedan; Rog je brojao. I svaki motor, redom, prvo se
zakaljao, onda gromko oiveo, zatim se stiao do postojanog brujanja.
Kopriva upita: "Zar nee pokucati?"
Rog bi radija video da ona kuca, a ne on. Ali nije mogao to rei. Zato upita: "Da kucam na ta?"
"Pa, valjda, na okvir od vrata. Izgleda prilino stamen."
Rog podie aku da zglavcima pokuca, ali u tom asu Svila, iznutra, razgrnu zavesu 'vrata'.
"Zumbula nije ovde. Traili ste mene?"
Oboje klimnue glavom.
"Vrlo dobro. ta mogu uiniti za vas?"
Rog proisti grlo. "Obeao si mi da vie nee ii gore, na krov, Kalde. Pamti to?"
"Naravno, i odrao sam obeanje."
"Ja i Kopriva popesmo se gore", ree Rog. Oreb to pozdravi radosnim pljeskom izvedenim
pomou krila.
Kopriva ree: "Nije tako nezgodno kad ovek moe lebdeti." Ona pogledom uputi apel Rogu koji
dodade: "Hteli bismo da i ti poe sa nama."
"Oslobaate me onog obeanja?"
"Jest, tako je", ree Rog.
"Kai 'da', Roe", ree Svila. Izgledao je zanet u misli. "Nosi ugled svoje palestre."
"Da, Kalde. Kalde, da li e Patera Ustavica stvarno biti na novi augur?"
"On to ne moe da postane", ree Svila, rasejano se osvrui i traei pogledom po prostoriji svoj
PM; onda se seti da ga je ostavio. "Ne moe, samo zato to je ve postao. On je ve augur tamo. Ali
dunosti e preuzeti kad se vratimo kui. Kako postiete da ne odlebdite sa palube, u daljinu? Slaem
se da to sada ne izgleda zastraujue, ali smatram da bi moglo biti ozbiljno."
"Tica u-va!"
"Tano, ako otplovim, ti me mora dovui u bezbednost."
"U zadnjoj gondoli postoje zalihe", objasni Rog, dok se Svila odgurivao od ragastova u prostor.
"Tamo smo nali jedan namotaj konopca. Poto je sto u navigacijskoj sobi privren za pod, mi smo
vezali konopac za noge od stola."
"To je bolje nego da vue na leima tu skalameriju", ree Kopriva Svili. "Plovi kroz vazduh i
ne brine ni o emu. A kad ti dosadi, dovue samoga sebe unutra."
Rog dodade: "Ali meni nikako da dosadi."
"Vi biste hteli da ja vidim neto odreeno." Proli su, lebdei, pored svih oficirskih prostorija za
spavanje; Svila stade. Svojim zaustavljanjem nainio je veliko udubljenje na platnenom 'zidu' koji mu
je posluio kao oslonac. On zatim otvori vrata trpezarije.
"Nita odreeno, samo... samo sve to se tamo, napolje, moe videti."
"U tom sluaju, neto biste da zatraite."
U navigacionoj sobi Svila obavi sebi oko struka i veza u vor konopac debeo kao prst, tano
prema Rogovom uputstvu. Odgurnu se od navigacionog radnog stola i odlete gore, kroz otvoreni
poklopac. Nae se izvan gondole.
Vazduna laa se u meuvremenu obrnula, moda zbog torzionog delovanja motora ili zbog
pritiska nekog kratkotrajnog naleta vetra. Sad je Glavni procesor stajao uspravno, kao zid. Crni
monoliti tog kolosalnog mehanizma strali su ka vazdunoj lai. Stub zvani Pilon, tako ogroman da je
prema njemu laa bila malena, protezao se u daljine, u no.
Rog mahnu rukom. "Vidi, Kalde? Ovog puta ne moramo sedeti na ivici palube, ali, ako te je
volja, moemo leteti preko nje. Ono to se vidi tamo dole, ono veoma, veoma udaljeno - mislim da su
to 'Planine koje gledaju na planine'. Vidi se plavetnilo, ali posle postane tako blistavo da ovek ne
zna sigurno ta je to tamo."
Kopriva izroni iz otvora na gondoli. "Kalde, ja ni sad ne razumem ta je Glavni procesor. Sve one
stvari tamo, po kojima se kreu neka svetla? I ta e im krovovi ako ovde ne moe da pada kia?
Kako bi iko dovukao kiu da ovde padne?"
"To jeste Glavni procesor", ree Svila. "Gleda ga."
"One velike etvrtaste stvari?"
"I ono to lei ispod svih ovih livada i travnjaka koje vidimo; Glavni procesor se protee ispod
svega toga. Zamisli milione miliona majunih elektronskih kola nalik na one u zlatnoj kartici;
zapravo, milijarde milijardi njih. Svako to maleno elektronsko kolo proizvodi toplotu; manju koliinu
toplote nego jedan treptaj jednog svica. Ali sva kola zajedno proizvode tako mnogo toplote, da bi
sama sebe unitila njome, kad bi bila sva zbijena na jedno mesto. Pretvorila bi se u drugo sunce. A
ovako, u ovom prostoru je uvek leto, zahvaljujui toploti kola."
"Znai, tako se zovu te male, krivudave, zlatne crte na kartici?" upita Kopriva. "Kola? Pa, ona ne
rade nita."
"Radila bi itekako, kad bi ih neko vratio na mesto gde treba da budu, u lenderu. Brzo e doi as
da i mi unemo neke kartice na odgovarajua mesta u jednom lenderu."
Rog je posmatrao Svilu suenim pogledom. "Da li ti je Shiatan rekao sve to?"
"Nije doslovce tim reima, ali rekao mi je dovoljno da ja sam zakljuim ono ostalo. ta ste hteli
da pitate?"
"Mnogo toga. Zna, Kalde, za moju knjigu. Je li u redu da te zovem Kalde?"
"Naravno. Ili Patera, ili Svila, ili ak Patera Kalde, kako me zove Njegova svesnost. Kako god
voli."
"uo sam kad je enila rekla Moli kako je, kad je bila Kipris, naredila tebi da joj se ipak obraa
sa 'enila'. To je sigurno bilo neobino oseanje."
Kopriva ree: "Ja ne piem knjigu, Kalde, ali bih i ja da pitam poneto. Recimo da ja malo
pomaem Rogu. Ako ne sad, uskoro u verovatno morati. Da li si ti na neki nain postigao da se mrtvi
ljudi vraaju i onako razgovaraju sa nama?"
"To je Glavni procesor inio, Koprivo." Svila se osmehnu. "A ja njega, veruj mi, ne mogu ni na
ta prisiliti. Traio sam od Shiatana da od njega zatrai da nam uini neke usluge, ali Shiatan mi je
objasnio da je to nepotrebno. Glavnom procesoru je poznato sve to se ovde deava; im sam ja
uobliio moj zahtev, Glavni procesor ga je uzeo u razmatranje. Drago mi je to je na zahtev
ispunjen, ogromno sam zahvalan."
"Ali kad smo kod kue, u Vironu", ree Kopriva i neodreeno mahnu prema palubi koja je lebdela
desetak lakata ispod njihovih nogu, "tada ne uje sve."
"Ne, ne uje; ali otkriva vie nego to sam ja mislio da je mogue. Jo od Ehidnine teofanije,
pretpostavljao sam da bogovi znaju samo ono to vide i uju kroz svete prozore i kroz stakla za
komunikaciju. To je blizu istine; to su Glavnom prcesoru dva osnovna izvora podataka. Ipak, on ima
na raspolaganju i neke druge izvore, na primer, ono to dobije od letaa."
Rog ree: "Ja imam jedno vrlo 'tvrdo' pitanje, Kalde. Ali, da zna, ne pokuavam da te uteram u
la, niti ita slino."
"Naravno. Da ujem."
"Tartaros je rekao Njorki da e svit Kratkog sunca biti kao na, ali nenaseljen, ili bar ne naseljen
ljudima kao to smo mi. Njorka je to ispriao enili, a ja sam pitao nju. Ona je rekla da to znai da e
biti trave, kamenja, cvea, ali da ipak taj svit nee liiti na ovo na ta smo mi navikli. Zato?"
Kopriva, u neverici, zatrese glavom. "To ti uopte nije teko pitanje. Zato to je Pes raskrio taj
svit, da bi nama bilo lake."
"Ili izabrao da nam bude tee", proguna Svila.
"Ne razumem."
"Pretpostavimo da nema biljaka i ivotinja. O kamenju bolje da ne govorimo zasad. Videli ste da
je Njorkin lender nakrcan semenjem i embrionima. Njorka e biti u mogunosti da uzgaja koje god
biljke i ivotinje hoe; izabrae jedan svit, pa ako tamo nema biljaka niti ivotinja, onda e te koje on
donese i uzgaja biti jedine na svitu. Ali tamo gde on ide, ve ih ima, itekako; iz tog razloga, pred njim
su mnogo zanimljiviji dani - ali i tei."
Zujanje njihovih motora postade dublje. Njih troje, lebdei u vazduhu, poee ploviti ka pramcu
sledee gondole, druge po redu. Posle nekog vremena, konopci kojima su Rog, Kopriva i Svila bili
privreni za prvu gondolu zategoe se. "Krenuli smo", saopti Rog. Oreb se saglasi: "I-de ku-i."
"Kad odemo, mislim da u odmah prestati da verujem da sam ikad bila ovde", ree Kopriva i
uzdahnu. "Baka je dola da popriamo, i kaem ja njoj, ostani, vodiemo te kui; al ona kae, neka,
hvala, nisam u mogunosti."
"Majka Patere Ustavice dola je da ga vidi", ree Rog Svili. "On se danas osmehuje svima.
Ispriao joj je kako sad ima svoj sopstveni mantejon, i kako e tamo prinositi rtve, ispovedati i
donositi Pesov mir, a u Palati nee morati da radi uopte. Ona je odgovorila da je oduvek elela da
on postigne ba to."
"I Zumbuli je dola majka u posetu."
Kopriva je izgledala iznenaena. "Pa, Kalde, ja nisam znala da je njena majka mrtva."
"Ni Zumbula nije znala."
Vukui svako svoj konopac po sistemu 'ruka preko ruke', dospeli su opet na palubu gondole i stali
nogama na nju, mada su imali samo minimalnu teinu. Svila zbaci omu od konopca sa sebe.
Kopriva ree: "Kalde, nikada nisi odgovorio na moje pitanje o krovovima. A ja sam elela znati
zato je, ovde, zastor tako blizu, i zato ne vidimo Sunce nimalo."
"Pilon proizvodi zastor", ree Rog. "Ili ga, bar, ispaljuje u vazduh. Je li tako, Kalde? Onda Sunce
taj zastor sagori. Zastor se meutim ne pretvara u dim nego u ist vazduh. Kad bi iz Pilona prestao
izletati novi zastor, Sunce bi sijalo bez prestanka, bio bi stalno dan. Ali bi onda sasvim izgoreo i
Glavni procesor koji je tako blizu. Sunce poinje od vrha Pilona i protee se sve do Zapadnog pola."
Razraujui ovu misao, Oreb ree: "Dugo, du-go."
"A dug je i put pred nama", ree Svila. Nije se obraao ni Rogu ni Koprivi. "Ali smo bar,
konano, krenuli."
"Sad razumem o krovovima", ree Kopriva.
Svila se okrete i pogleda je. "Je li? Reci mi."
"Kad sam bila mala, ili smo na jezero svakog leta. Onda... ne znam, valjda se neto desilo;
ponestalo je para, vie nikad ne sakupismo dovoljno para."
"Posle smrti starog Kaldea, poveani su porezi", ree joj Rog. "I to estoko poveani."
"Moda je to bio razlog. U svakom sluaju, jedne godine, kad sam imala devet ili deset godina,
saekali smo da svi ostali odu kui, a onda, kad je postalo jeftinije, otili smo mi. I to nam je bio
poslednji odlazak na jezero."
Svila klimnu glavom.
"Imali smo neka lepa popodneva, plivali smo, ali jutra su bila ba hladna. Jednog jutra dok su svi
jo spavali ja sam ustala i otila do jezera samo da ga gledam. Mislim da sam znala da nam je to
poslednje letovanje i da vie nikad neemo doi. Moda je to bio dan povratka."
"To ti nije o krovovima", ree Rog, ali Svila prinese prst usnama.
"Jezero je bilo sasvim pokriveno duhovima. To su oni beli oblici koji se diu iz vode i postaju
sve vei i jai. Ja sam tad poprilino razmiljala o duhovima, zato to je, zna, te godine Gema otila
u Glavni procesor. Ova sa kojom sam danas razgovarala. Znali smo da se od nas oekuje da kaemo
'otila je u Glavni procesor', ali mislili smo da su to prazne prie. Ti, Roe, zar nee rei da su to
bili stvarno duhovi?"
On odmahnu glavom.
"Nisu", ree ona. "Bila je magla. Jedna stara gospoa sedela je na keju i pecala. Mislim da je
gajila naklonost prema meni. Kad sam je pitala o duhovima, ona je rekla da postoji voda i u vazduhu,
koja, kad se vazduh hladi, pone da se zgunjava, a kad se vazduh dovoljno ohladi, daje kapljice, ali
male. Toliko malecne da im treba dugo, dugo da padnu. To su 'duhovi'. Do tog trenutka ja se nijednom
nisam zapitala odakle dolazi magla."
"Ma-gla do-bra."
"Ah, da, ti si barska ptiurina. Zar ove ptice ne dolaze iz Palustrije, Kalde? Iz tamonjih
movara?"
Svila klimnu glavom. "Mislim da je tako."
"Htedoh rei da je tog jutra magla postajala sve gua i gua. Na stvarima se pojavila vlaga.
Prema tome, ako ovde ima mnogo magle... Ovde; hou rei, tamo gde smo do maloas bili. Ali zna
ta hou da kaem. Poto niko ne bi eleo tu vlagu unutra, potrebni su, ipak, krovovi. I stvarno, ovde
postoje krovovi."
Rog ree: "Postoje ovde i vodoskoci koji kvase travu kad dune vetar. Ali to su vrlo male koliine
vode. Ovi ovde imaju i neke naprave koje usisavaju vazduh na dnu, a onda iz njega izdvajaju vodu
koju alju u pumpe. Mogli bi oni zaas sve da pokvase."
Svila odbaci konopac od sebe. Nekoliko trenutaka posmatrao je kako se konopac polako slee na
palubu. "Opet imamo teinu."
"Aha, znam. Hou rei: da."
"Trebalo bi bolje da razmislim pre nego to kaem neke stvari, Roe, ali ne uspevam da se
uzdrim: naprosto me oduevljava da ih govorim. Kad smo stigli u Glavni i kad se pokazalo da
moemo lebdeti... A i leteti, na neki nain, sa tim Shiatanovim pogonskim modulima privrenim na
lea... oduevilo me je i to. Pretpostavljam da tu upadam u protivurenost."
Rog pogleda Koprivu koja ree: "Meni se ne ini tako."
"Nije ni meni lako da se snaem u svemu ovome, a jo manje je lako objasniti sve. Shiatan je
leta, voli da leti, njemu se moe oprostiti to je toliko gord na svoja krila i na svoj poseban poloaj
u posadi 'Svitka'. Sve dok nismo doli ovde, verovao sam da razumem njegova oseanja."
Rog je izgledao zbunjen. "Ovde svako leti, Kalde."
"Tako je. Ovde svako i mora da leti. Svi smo leteli. Naime, plovili kroz vazduh. Najbolji termin
je: lebdeli. U Glavnom procesoru je to tako lako, da smo svi lebdeli bez ikakve pomoi PM-a.
Lebdeli smo pokraj zastora koji je bio stalno sputen, a ipak nije doneo no; niti se dizao da donese
novi dan."
"Ali sad ima sve vie dnevnog svetla." Rog pokretom ruke pokaza prema smeoj masi vazdune
lae, koja je ispunjavala glavninu neba iznad njih.
"Stigli smo do podnoja 'Planina koje gledaju u planine'", ree Svila. "Da smo pokuali da letimo
do njih odozdo, nasukali bismo se na njih. Shiatan, meutim, moe preleteti sva brda i planine - a i
svaku dolinu, ako ga je volja."
"Tica le-ti."
"Da. Shiatan leti kao ovaj Oreb, ili kao onaj orao koji je oborio jadnog Iolara. Imao sam i ja
prilike da okusim kako je to, dok sam pilotirao ovom vazdunom laom." Svilino lice bilo je sledeih
nekoliko trenutaka ozareno osmehom.
Iz gondole se, kroz otklopljeni otvor, promoli Sabina glava. "Zdravo, Kalde! Uzima neka
oitavanja, a?"
"Ne bih ja to umeo."
Ona se sa lakoom, jednim irokim zamahom, prebaci gore, na palubu. "Ja umem, a pri ruci mi je
protraktor, pa u ti i pokazati. Jo je rano, ali htela sam da se popnem dok jo nemamo mnogo teine."
Ona se tiho nasmeja. "ula sam da priate o letenju. Pod mojom komandom je hiljadu
pterovojnikinja, ali ja sama ne mogu leteti kao one. Ne moe ni ti. Oboje smo suvie teki. ak i ova
devojka ovde morala bi omraviti prilino, da bi od nje bilo ikakve koristi."
"Nameravao sam da objasnim Rogu i Koprivi da su krila divna stvar - zaista, zaista divna - ali da
su i noge divna stvar, isto tako. Da je doktor dral jo iv, mogao bi amputirati moje noge, i ja bih
tad bio dovoljno lak da letim kao tvoje pterike, moda ak i kao Shiatan; ali koliko god da zavidim
njima, ja to ne bih eleo. Bilo bi velianstveno leteti onako, pa prema tome nije nimalo udno da im
zavidim; ali zamisli samo kako nama mora zavideti neko bez nogu."
"Nemam ta da zamiljam", ree Saba. "Neke od mojih najdraih prijateljica izgubile su obe
noge."
Rog upita: "Da li e pilotirati tokom nekog dela naeg povratnog putovanja, Kalde? Toliko ti se
svidelo, i, tavie, toliko si dobro to radio, da bi po mom miljenju, trebalo da nastavi."
Saba ree: "Za nekog ko nije proao obuku, ono je bilo ne dobro nego odlino. Svila e preuzeti
pilotiranje kroz etiri sata."
Rog je izgledao kao da mu je laknulo.
"im preemo planine", ree mu Svila i odeta do pramca gondole.
Saba lakim trkom poe za njim. "Kalde, Kalde, ja ne bih to radila. Nismo mi na onoj visini koju
hoemo. Iz planina umeju da izlete veoma varljivi udari vetra."
"Meni nee nita biti; ali ti ne sme prilaziti."
Iza Sabe, Kopriva doviknu: "Rog se plai da e ti skoiti, Kalde; to je cela istina."
"Neu."
"Kad je generalica Saba rekla da e ti pilotirati, njemu je laknulo jer bi to trebalo da znai da
nee hteti da propusti takvu priliku. A i meni je laknulo."
Gledajui dole, na kose planinske livade i umovite visije, Svila se osmehnu. "Ma, ne brini,
Koprivo. Isuvie ja volim ivot, i Zumbulu, da bih skoio. Osim toga, ako bih skoio, ne bih vie
mogao da se rvem sa tvojim pitanjima... mada bi to bilo moda i dobro, kako za mene tako i za tebe.
Ima li jo koje pitanje?"
"Mislila sam da te pitam o planinama." Ona se bojaljivo provue pored Sabe i uze Svilu za ruku.
"Plaim se da ih gledam. Zna kako na pijaci izgledaju one vodene zmijuljice, kao jegulje? Usta
okrugla, a unutra redovi i redovi zuba. E, pa, meni planine lie na te zube. Ove planine ispod nas, ali
i one gore, u nebeskim zemljama. Samo to su to 'zubi' milionima puta vei."
"Da li si me htela pitati zato te planine postoje? Zato to ih je Pes podigao da bi zatitio Glavni
procesor; ali to je puko nagaanje. O tom pitanju ja nemam znanja nita vie nego ti."
"Ako iko stanuje tamo. I jo - zato ima snega na vrhovima. Vrhovi planina blii su suncu; dakle,
trebalo bi da su topliji."
"Ne verujem ja da Sunce zagreva vazduh", ree Svila odsutno. "Ili, bar, ne mnogo. Jer onda
suneva toplota ne bi mogla stii do nas. Kad malo razmisli, jasno ti je da suneva svetlost, takoe,
ne osvetljava vazduh, jer kad bi ga osvetljavala, mi bismo mogli videti vazduh. A mi ga ne vidimo."
Iza Svile, Rog ree: "Znai, ni suneva, ali ni bilo koja druga svetlost ne osvetljava vazduh."
"Siguran sam da je tako. Toplota Sunca zagreva zemlju i vode, a zatim zemljite i voda zagrevaju
vazduh iznad sebe. U visinama, gde ima samo pogde koji planinski vrh, a izmeu njih ogromne
praznine, vazduh, neizbeno, mora biti hladan. Zato pada sneg; u 'Planinama koje gledaju u planine'
sneg ima teinu, dovoljnu da padne."
Svila zastade, razmisli. "Nikad nisam pitao Shiatana, koji je iveo u planinama, niti ikog drugog iz
planina. Nisam video nijedan planinski grad, ali valjda neko tu ivi; neki ljudi koji su pobegli ili
prognani iz gradova. Tu mora biti da je bezakonje, divlja ko kako hoe; nekima se, sigurno, ba zbog
toga dopada."
Iz gondole proviri Zumbula. "Svilo, jesi to ti?" Svila se okrete da joj se osmehne.
"Svud sam te traila, niko te nije video. O, zdravo, generalice." Zumbula, elegantna kao i uvek,
izie kroz otvor, sa konopanih lestvica na palubu gondole. "Zdravo, deaci. Odavde imate lepi
vidik, a? U svakom sluaju vei."
"Moe me sada ostaviti da se sam snalazim", ree Svila Rogu.
Sneilo je u Vironu, i to vejavicom gustom, koja je preobraala sirotinju iz jada u stanje potpunog
jada, vejavicom od koje je svaka povrina postajala klizava i svaki odevni predmet vlaan, a oi
Mejtere Nane pune snenih iglica kad god bi se okrenula licem u vetar.
"Uradismo koliko je bilo u naoj moi, generalice", ree kapetan koji je, pod udarom vremenskih
prilika, stajao pored, a ne ispred nje. Oboje su podigli kragnu kaputa i pritegli je oko vrata, da se
zatite od vetra i hladnoe; kapetan je svoju kapu, koja je bila deo uniforme, navukao nisko na ui,
jednako kao Mejtera Nana svoju narodnu pletenu kapu. Kapetanova desna ruka bila je imobilisana,
ali loe, udlagom i okrvavljenim zavojem nainjenim od krpe.
"Verujem, pukovnie. Ali oni e, ipak, kroz nekoliko sati poeti da umiru."
"Nisam pukovnik, generalice."
"Jesi, upravo sam te unapredila. A sada mi pokai da to i zasluuje. Nai neko pribeite za
njih."
"Pokuavao sam, generalice. I pokuavau i dalje, iako su sve kue u ovom kvartu, svaka
pojedina, spaljene." Nije bio visok rastom, ali, dok je to govorio, izgledao je visok.
Ova primedba o kuama bila mu je nepotrebna, pomisli Mejtera Nana; to samo pokazuje koliko je
premoren. "Znam", ree ona.
"Ovo je bila tvoja gradska etvrt, zar ne? Odmah do Orile?"
"Bila je, a i sad je."
"Idem ja. Mogu li jo rei da bih vie voleo da ratujem za tebe i za bogove, generalice? Viron
mora biti slobodan!"
Ona zadrhta. "ta ako izgubi tu ruku, pukovnie?"
"I jedna ruka je dovoljna da se puca igliarem, generalice."
Ona se osmehnu i protiv svoje volje. "I leva? Zar bi levom mogao pogoditi ita?"
On naini jedan korak unazad i salutira neranjenom, levom rukom. "Kad se ne moe dobro gaati,
prie se sasvim blizu neprijatelju."
Pre nego to je stigla da uzvrati na njegovo salutiranje, meava ga je sakrila. Mejtera Nana spusti
aku koja nije jo ni stigla do ela, i poe svoju etnju kroz zgureno mnotvo, stotine ljudi koji su
pobegli od borbi.
Kad bih mogla da im vidim lica, pomisli ona, znala bih svako lice. Ali ne i sva imena; nikad
nisam bila dobra sa imenima. Pese, dragi, zar nam nee poslati ni jedan jedini zrak Sunca?
Deca i starci, starci i deca. Da li stari ljudi izbegavaju borbu zato to su suvie nejaki? Ili zato to
su, tokom sedamdeset ili osamdeset godina ivljenja, uvideli uzaludnost borbe?
Neto je dohvati za suknju. "Da l' nam donose hranu?"
Ona se spusti na jedno koleno. Lice staro, moglo bi maltene biti Mejtere Mermer. Pa, gladni su i
oni, sigurna sam, pomisli ona. Zasluili su. "Neko e ti doneti neto, uskoro, pre spuzastora." Ona
ustade.
"Sibi? Sibi? Moja mama je onde i mnogo je hladna."
Ona se zagleda, izbliza, u bledo, malo lice. "Moda bi mogao da nae neko drvo i da zapali
vatru. Valjda neko ima upalja."
"Ona nee..." Deakov glas utihnu.
Mejtera Nana se opet spusti na jedno koleno. "Ona nee - ta?"
"Nee da uzme moj kaput, Mejtera. Kai joj."
Oh, za ime Ehidnino, pomisli ona. "Ne. Nikako ne bih mogla da 'kaem' jednoj tako hrabroj eni."
Bilo joj je na neki nain poznato to malo lice ispod stare kape od zeije koe. "Ja tebe poznajem, zar
ne? Ti si iao u nau palestru, je li?"
Dete klimnu glavom.
"Bio si u grupi Mejtere Mermer. Kako se zove?"
"Resica." Deko duboko udahnu; priprema za rei koje zahtevaju hrabrost. "Bio sam bolestan,
Mejtera. Ujela me jedna velika zmija. Stvarno sam bio bolestan. Ne laem."
"Sigurna sam da ne lae, Resice."
"Zato ona nee kaput! Reci joj da mi je sad dobro!" Sad je maleni kaput na njemu stajao otvoren.
Videlo se da deak ispod kaputa ima demper neke odrasle osobe, daleko prevelik.
"Ne, Resice. Zakopaj to pre nego to se smrzne." Jo dok je to govorila, prsti su poeli da joj
petljaju oko njegove dugmadi. "Kaem tebi da nae neka drva negde. Sigurno je negde neto
preostalo, mada je moda nagorelo. Naloi vatru."
Ustala je. Vetar donese do nje neko daleko gruvanje, koje je, maltene, moglo biti grmljavina.
Daleko je, zakljui ona; ali nije dovoljno daleko. To najverovatnije znai da se neprijatelj probio, ali
kad bi ona sad pojurila nazad ne znajui nita, to bi bilo uzaludno i gore nego uzaludno. Poslae
Bizon kurira do nje, sa vestima i sa odmornim konjem. Gle, ovo dvoje ljudi... "Je li vam dobro?"
"Izguraemo nekako." Glas starog oveka. On je jednom rukom obgrlio oko plea enu jednako
staru. A ta ree: "Nismo ranjeni, nije nam nita." "Samo razgovaramo." (On.) "Bie nam toplije ako
se kreemo." "Prilino smo umorni bili kad smo doli ovamo."
"Ja nastojim da vam obezbedim hranu", ree im Mejtera Nana.
"Tu bismo mi mogli pomagati, je l' tako, Dalija? U raspodeli hrane, ili ve u kakvom god drugom
poslu - tagod ti kae."
"Taj va stav je dobar. Zaista dobar. Imate li upalja?"
Odmahnue odreno glavom.
"Onda biste mogli potraiti upalja, pitati ko ima. Maloas poslah jednog malog deaka da trai
drva za loenje. Kad bismo mogli zaloiti nekoliko vatrica, to bi mnogo pomoglo."
"Sve je ovo gorelo." Starac naini neodreeni pokret drugom, slobodnom rukom. "Trebalo bi da
bude, i sad, ara." Njegova ena ovo potvrdi. "Sigurno tu negde postoji ar, bez obzira na to to pada
sneg." "Oseam miris dima." On, sve njukajui, pokua da ustane. Mejtera Nana mu pomoe. "Idem
da potraim", ree on.
Eto mene, sad sam Mejtera Orana. Sanjala sam da postanem takva sibila, i ostvarilo se. Idem
kroz redove paenika i pomo im ukazujem, iako im malo ta mogu dati.
Ona doara sebi stroge crte lica Mejtere Orane. Devojka koja e uskoro dobiti novo ime Nana
eznula je tada za ivotom samoodricanja i zamiljala kako e ii irom ovog svita (koga se odrekla)
kao blagoslov. A Mejtera Orana upozoravala ju je da e hrana biti ponekad slaba, ili obrok sasvim
preskoen; da e leaj biti esto tvrd, a posao teak, nezahvalan. Usamljenost: iz godine u godinu,
svake godine.
Obe su bile u pravu.
Mejtera Nana pade na kolena, sklopi ruke, pognu glavu. "O, Pese gospode, o, Ehidno mati,
ispunili ste elju srca moga." Obuze je utisak predivan, nikad dosad doivljen: da u snegu klei samo
telo njeno, a duh - meu ljubiicama, ljiljanima i ruama. "Bitku ivota ja sam dobila. Sada sam
ispunjena. Okonajte moj ivot danas, ako elite: pojuriu oduevljeno u ruke Hieraksove."
"Pokuavali smo, Mejtera."
Neki enski glas je to rekao, negde levo od nje, i po svemu sudei ne njoj. Znai, nekoj drugoj
sibili? Mejtera Nana ustade.
"Zima, zima", nastavi taj enski glas, "a ova jadnica je samo kost i koa, trunke mesa nema na
njoj."
Troje ljudi. Ne, etvoro. Dvoje su debeli, i sede u snegu. Lica okrugla, crvena. Izmeu njih tree
lice, izgladnelo. Neka prilika u crnom stoji, nadnela se nad njih; sibila, oigledno. Ona mlada sibila,
kako li se zvala? "Mejtera? Mejtera Javora? Jesi li to ti?"
"Ne, sibilo." Ta osoba se uspravi, poe da okree glavu i nastavi da je okree, okree, dalje nego
to bi se pretpostavilo da je mogue; u prljavom metalnom licu blistale su oi. "Ja sam, sib. Megi."
"To - to je - ti si! O, Moli!" I one se ve grle i skakuu kao onda na Palatinu. "Sestro, sestro,
sestro!"
Jo jedno potmulo gruvanje u daljini.
"Moli! O, Moli! Mogu li te zvati Mejtera Mermer, samo jednom? Toliko si mi nedostajala!"
"Samo pouri. Uskoro u biti naputena ena."
"Ti, Moli?"
"Da, ja." Glas Mejtere Mermer bio je vrst kao granit. "I nemoj me zvati Moli, molim te. To nije
moje ime. Nikad nije ni bilo. Ja se zovem Magnezija. Zovi me Megi. Ili Mermer, ako te to ini
srenom. Moj mu e... dobro, ostavimo sad to. Jesi li upoznala moju unuku, sibilo? Evo, ovo je ona.
Ali ne verujem da e sad moi da razgovara. Nemoj joj zameriti."
"Gljivo?" Mejtera Nana kleknu pored izmravele devojke. "Na Kalde mi je opisao tvoj izgled. Ja
sam stara prijateljica tvoje bake."
"Probudi", ree Gljiva ije je lice bilo iscereno bez ikakvog smisla. "Otrgni." U njenom zurenju
nije bilo nikakvog traga inteligencije. Nita vie, posle te dve rei, ne ree; tiina snega zatvori se
oko njih.
Posle nekog vremena, debela ena ree: "Ovo je moj mu, generalice. Zove se Svraak."
"Skleroderma! Skleroderma, nisam te prepoznala."
"Zato sam ja tebe prepoznala iz prve. Kaem ja, ono je generalica Nana, ja sam joj drala konja
onog dana kad je predvodila juri u Kaveznoj, jesam, a ti, muu moj, da si iao i ti kao to je trebalo,
znao bi i ti da je to ona."
Debeljko samo povue prstima rub eira.
"Ila ja u Kaldeovu palatu da vidim Mejteru, ali ona nije bila tu, a pola jednog zida je nedostajalo,
pa sam ja uzela da se brinem o njenoj unuci, evo sve do danas; jadno dete. Jesu li tebe odnele one zle
ene, Mejtera? Mi smo tako uli."
"Mene odsad zovi Megi", ree Mejtera Mermer i poe svlaiti mantiju sa sebe, preko glave,
potezanjem za kapuljau.
"Mejtera!"
"Nisam vie sibila", saopti ta osoba, tanka i blistava bez mantije. "Sada sam ostavljena ena; ja
sam vas upozoravala da u to postati." Nabaci mantiju, veliku i debelu, Gljivi na glavu i poe je
odevati u nju. "Ma, uvuci ruke u rukave, mala. Nije teko; iroki su."
"Jedan deda mi je pomagao oko nje", objasni Skleroderma, "al on je posle otiao da ratuje. Onda
su dole one zle ene, pa smo morali da beimo."
Da nije bila tako okirana prizorom nagog tela Mejtere Mermer, Mejtera Nana bi se na ove rei
nasmeila.
"Mislim da to znai da je on poginuo, ali nadam se da nije. Zar ti nije zima, Mejtera?"
"Ni najmanje." Mejtera Mermer se uspravi. "Ovako mi je mnogo sveije i udobnije, osim to e
mi nedostajatzi depovi." Ona se okrete Mejteri Nani. "Ja sam se druila sa drugim ostavljenim
enama, sa desetak njih. Bojim se da sam donekle potpala pod njihov uticaj."
Mejtera Nana proguta i zakalja se, proeta eljom da mahne rukom i otera sve ove pahuljice
snega od sebe; da sedne, negde, sa loncem vrueg aja, da se probudi i da zakljui da ova mrava
spodoba boje kalaja nije ona starija sibila nekada njoj znana. "Da li su zarob..."
Mejtera Mermer posegnu hitrim, vetim prstima i dohvati kapu Mejtere Nane. Bila je to pletena
kapa u obliku dugake 'arape', sa plavim prugama, iji je kraj visio daleko niz lea. Mejtera Mermer
joj obavi taj produetak oko vrata, kao al. "Ovako se to nosi, draga; onda ti nee biti toliko hladno.
A ovu kianku na kraju une pod kaput." Mejtera Mermer i to uradi. "Ona postoji zato da se stvar
ne izvlai iz kaputa. Vidi?"
"Te ene!" ree Mejtera Nana, glasnije nego to je nameravala. Nastavi, ipak, jednakom otrinom,
pomiljajui: ja sam, ipak, vojni stareina. "Misli li na neprijateljske vojnikinje ili na uhode onoga
ljuka?"
"Ma ne, ne, ne. Na dragu enilu mislim, koja je na svoj nain stvarno jedno slatko devoje, i na
Kaldeovu enu. Koja nije nita bolja nego to bi se i oekivalo, ako zna ta hou da kaem. Takoe
mislim na one ene koje su nai lopovi doveli sa sobom. Lopovi su bili zanimljiviji nego te njihove
jadnice, ali i one su bile zanimljive. Samo, da zna, ene koje se drue sa lopovima ne libe se da se
skinu nage. Ili, bar, ne oklevaju mnogo. Draga enila zapravo uiva da to uradi, utisak je moj. A i
razumljivo je: lepe joj je telo nego lice."
Skleroderma ree: "I tebi, Mejtera, i tebi." Njen mu na ovo zaklima glavom poletno.
Na samom kraju Sklerodermine reenice zaula se nova eksplozija. Nagnuvi glavu na jednu
stranu, Mejtera Nana oceni da je ovog puta grunulo blie nego proli put. Zvuk zloslutan.
"Svesnost nam kazao", ree Skleroderma, zavravajui neto.
Mejtera Nana ree: "ta? Jesi li rekla 'Njegova svesnost'?" Onda, pre nego to je mogla dobiti
ikakav odgovor, prinese prst usnama.
uplje, neujednaene detonacije, kao mucanje, dolazile su odnekud - inilo se, iznad njene glave.
Zatim, jedan trenutak tiine, pa udaljeno pratanje granata.
"ta je, generalice?" upita Skleroderma.
"ujem topove. Baterija lakih. Ali retko kad se uje njihovo ispaljivanje; obino uje samo
zviduk i eksploziju granata. Ovi su negde blizu; dakle, mogli bi biti nai."
Mejtera Mermer uhvati Gljivu za ruku i podie je na noge. "Pardon, mi bismo sad da idemo kod
vatre."
"Kod vatre?" ree Mejtera Nana. Poe se osvrtati.
"Eno tamo. Upravo sam videla. Hodi, draga."
I Skleroderma i Svraak poee se dizati na noge, ne brzo, ali zato sa grdnim naporom, uz
stenjanje i grebucanje rukama na sve strane, tako da se sticao utisak mahnite delatnosti.
Trebalo je da glasnik ve stigne, ree Mejtera Nana sebi. Zakorai ispred Skleroderme. "Rekla si
da je Prvi govornik bio ovde? Mora mi o tome ispriati pre nego to odete. A jo pre toga: da li si
videla vojnika konjanika koji vodi za sobom jednog konja bez jahaa?"
Skleroderma zavrte glavom.
"A Njegova svesnost - bio je ovde?"
Debeljko ree: "Stao je da malo popria, bio je ba ljubazan. Ja ne bih ni znao da je to on, al ova
moja zna sve. Ona njega via skoro svake nedelje po dva, tri puta. Nita, samo dedica, onako, stariji
od mog aleta. Na sebi je imao obinu tu vau crnu, kako li se zove. Kao bilo koji drugi augur." On
zastade; pogledom je pratio Gljivu i Mejteru Mermer. "Ovi, ako se jo jae naguraju oko te vatrice,
morae nekoga da gurnu i u nju."
"U pravu si", ree Mejtera Nana i ode lakim trkom kroz sneg do vatre. "Narode! Ta mala vatra ne
moe ogrejati ni polovinu vas. Sakupite jo drveta. Naloite drugu vatru! Moete je pripaliti sa ove."
Oni krenue da posluaju, tako brzo i spremno da je to i nju iznenadilo.
"E, sad!" ree ona i okrete se naglo ka Sklerodermi i Svraku. "Ako je Njegova svesnost tu negde,
ja moram s njim govoriti. Iz utivosti, bar, ako ne iz nekih drugih razloga. Na koju stranu je otiao?"
Svraak slegnu ramenima, a Skleroderma ree: "Ne znam, generalice." Njen mu dodade:
"Govorio je da emo svi morati da idemo sa ovog svita. Onda je doao Kalde i odveo ga. Tad sam
prvi put video i njega."
"Kalde Svila?"
Skleroderma klimnu glavom. "Moj mu ni Kaldea nije umeo da prepozna."
Trivigauntkinje su, dakle, oslobodile zarobljenike, kao to je generalica Saba obeala; to bi bilo
jedino razumno objanjenje. ivotno vano. Mejtera Nana se poe mahnito osvrtati ne bi li ugledala
Bizonovog glasnika koji bi ve morao biti tu; Bizon ga je svakako morao poslati pre nekoliko minuta.
"Stari je traio Kaldea, al je Kalde nao njega", objasni Svraak.
"Pa, nema naroda koliko je bilo", ree Mejtera Nana, podiui se na vrhove prstiju i trepui da
skloni sneg sa oiju.
"Kad si ih ti poslala po drva, generalice."
"Generalice! Generalice!" Ispod ovih rei, koje je neko vikao, ona zau nesigurni konjski topot:
neko je jahao suvie brzo preko terena po kome je prosut svakojaki kr i lom. "Ovamo! Ovamo!"
povika ona i poe mahati rukama naslepo.
Skleroderma proguna: "ta su poeli toliko sa tim bubnjevima. Doe mi da krenem i ja."
"Bubnjevima?" Mejtera Nana se nasmeja nervozno i odmah se postide toga. "Ja mislila da to moje
srce lupa. Zaista."
Kroz sneg doe glas Bizonovog glasnika: "Generalice?"
Ona opet poe mahati rukama kao maloas. Ali sad je oslukivala. Nije to bilo ono brzo
doboarenje po tankim cilindrinim doboima kakve nose Trivigauntski bataljoni, nego postojano
duboko bummmm-bummmm-bummmm vironskih ratnih bubnjeva koji nju, kad god ih vidi, podsete na
na onaj veliki bakarni kotao za kuvanje supe i orbe u palestri; to su signali za svrstavanje trupa u
jurine formacije. Bizon, dakle, kree u napad, i javlja to i neprijatelju i svojoj vojsci jednako.
"Generalice!" Glasnik sjaha, napola pade, sa izmravelog smeeg ponija. "Pukovnik Bizon kae
da se moramo baciti meu njih. Vazduna laa se vratila. To si verovatno ula, generalice."
Mejtera Nana klimnu glavom. "Na neki nain."
"Iz nje izbacuju minobacake mine na nas, du celog fronta, generalice. Pukovnik kae da se
redovi moraju pomeati da bi im to postalo nemoguno."
"Gde je on? Jesi mi doveo konja?"
"Ja poveo, ali Kalde mi ga uzeo. Moda nije trebalo da mu dozvolim, gospoo, ali..."
"Svakako je trebalo da mu dozvoli, ako je on hteo konja." Ona odgurnu glasnika, da joj se skloni
s puta, i jednim zamahom se nae u sedlu. "Morau uzeti tvoga. Vrati se peice. Gde je Bizon?"
"U starom brodskom zimovniku, gospoo." Glasnik pokaza neodreeno kroz sutonski sneg, ne
dajui joj mnogo razloga da veruje da nije isto onako izgubljen kao to se ona oseala.
"Sreno", doviknu Skleroderma, pa dodade: "Idem i ja."
"Ne, ne ide!" Mejtera Nana kolenima stisnu namuenog ponija, ne marei nimalo to joj se zbog
sedla suknja zadigla do daleko iznad kolena. "Ti ostani tu da se brine o svom muu i da pomae
Mejteri - hou rei, Megi - oko one lude devojke." Pokaza pravo ka glasniku, i tek naknadno shvati da
je to uinila drkom azofa. "Jesi li siguran da je on u zimovniku brodova? Ja sam njemu naredila da
ostane u pozadini da ne bi poginuo."
"Najbezbednije je tamo, generalice, poto bombe padaju na nas."
Jedna plovea mrlja razloi se u sliku dvojice jahaa u tamnoj odei na samo jednom belom
konju. Dobro znani glas povika: "Polazak! Svi za onim oficirom, on e vas povesti u sklonite.
Sklanjajte se od te vatre!"
Svilin glas. Gledala je, u potpunoj neverici, kako Svila projahuje tano kroz vatru. Jedan trenutak
je oklevala; gruvanje puaka debeljaa navede je da stupi u dejstvo.
"Ovaj deo mi se svia", proaputa Zumbula, grlei Svilu vre nego ikad, "al samo ga ne putaj
vie kasom."
Svila nije ni nameravao da pusti konja u kas, ali nije imao daha da to kae. Pritee uzde i zakloni
oi od snega, desnom rukom; ali njegova ruka sama se hvatala za jabuku sedla kad god je njemu
poputala panja. Ona grupica koju nazire kroz sneg - to je, moda, neka ena sa decom. Verovatno
jeste. On stee zube i zari pete u bokove belog kopca. Bitno je da se ne dogodi kas, jer onda ih konj
toliko trese i bacaka da oni ostaju bespomoni. Ali postoji neto jo bitnije: ne izgubiti uzengije koje
se naprosto bore da mu se smaknu sa cipela kad god mu se ne zarivaju u zglavkove stopala. Konj se
okliznu u snegu. Jedan trenutak Svila je bio siguran da e se stropotati u stranu.
Iza njega Zumbula ciknu: "Dii konja, uspravi ga! Onamo!" Zvuala je ljutito; a u Svili se nakratko
pojavi elja, ne odana prema njegovoj vojsci, da je Kipris dala Zumbuli, a ne Mejteri Nani, onaj
strahovito jaki i prodorni glas. Ili njemu; bilo bi jo korisnije da je dala njemu.
"Kalde!" Prilika zasuta snenim pahuljama uhvatila je konja za ular.
"Da, ta je?"
"Narod sam uveo u zaklon, Kalde. Morate i vas dvoje, poginuete."
On odmahnu glavom.
"Kunem se da je samo nekoliko osoba ostalo napolju. Pokupiu ja i njih. Gospoo, mora ga
ubediti."
Kapetan potra i povue konja za sobom, za ular. Drmusanje - kao da te je terijer dograbio u
eljusti pa te baca levo-desno.
"Ovo je ulaz, Kalde. ao mi je to ne mogu pomagati tebi i tvojoj gospoi u sjahivanju."
Toliko protresen da nije mogao ni pomisliti da ne poslua, Svila skliznu sa konjskih lea i pomoe
Zumbuli da sie. Kapetan pokaza prstom ka jednom dubokom krateru koji je bio maltene pred
njihovim nogama; u mranom dnu kratera svetlucalo je neto zeleno.
Svili se vrati seanje, otro i neugodno, na onaj grob koji mu je svojevremeno pokazan u snu.
"Onaj prvi put vozili smo se na mrtvakim kolima", ree on Zumbuli. Bilo je teko zadrati obian
ton glasa. "Tada je bilo znatno udobnije, samo je umesto snega bilo mnogo praine." Ona je samo
zurila u njega.
"Morate sii unutra", ree kapetan, pokazavi, opet, prstom. "Silazak je prilino teak. Neki su
pali, ali se niko nije ozbiljno povredio." Kapetan izvue pitolj igliar. Palcem leve ruke oslobodi
konicu.
Svila ree: "Ti se vraa u borbu."
"Da, Kalde, ako dozvoljava."
Svila odmahnu glavom. "Ne, ne dozvoljavam. Odnee jednu poruku generalici Nani. Zna li kuda
smo krenuli Zumbula i ja?"
"U ovaj tunel ispod grada, Kalde, sa ciljem da tvoj ivot bude sauvan, to je u interesu Virona."
Zumbula poravna haljinu. "Mi treba da odletimo sa ovoga svitka, sasvim, a sa sobom da
ponesemo hiljade i hiljade zlatnih kartica. Ako stignemo na, gde li to ve treba, biemo bogati tamo."
Ona pljunu u sneg.
"Podigao sam sve svote gotovog novca koje su se mogle nai u Fisku", objasni Svila, "a Njegova
svesnost izvadio je sve do poslednje kartice iz blagajne Udruenja svetenika. Ja ovo govorim tebi
zato da bi ti mogao javiti generalici Nani ta se desilo sa nama, i ta se desilo sa novcem. Zna li
protiv koje Sijuf ratujete?"
Jedan glas doviknu: "Kalde!"
"Jesi li to ti, Roe, tamo dole?"
"Jesam, Kalde." Rog se pope iz kratera, sve do njih. Usput se ispod njegovih nogu odronjavalo
kamenje, tumbalo niz strminu, i upadalo u tunel.
"Vraaj se dole", ree mu Svila.
"Kalde, imali smo ogromnu sreu da naiemo na ovo sklonite koje se otvorilo dejstvom
neprijateljske bombe. Ja zahvaljujem dobrim bogovima za to. Ti i tvoja dama morate takoe da
iskoristite ove okolnosti. Oni iz vazdune lae neminovno e videti onu naloenu vatru."
Rog prihvati Svilinu pruenu ruku i pridrui im se.
"A to se tie ovog deka", ree kapetan, "ja u iz zaliha naih snaga obezbediti naoruanje,
komada jedan, za njega."
"Ako mislimo da odemo odavde, treba da odemo sad odmah", ree Zumbula.
"Pitao si neto o dve Sijuf, Kalde. uo sam samo neke glasine o tome. Jesu li tane?"
"Razgovarao sam sa generalicom Nanom preko stakla, pre nego to smo se vratili", ree mu Svila.
"Jedan od savetnika, mislim da je to Tarsier, oblikovao je jednog hema tako da lii na generalisimu
Sijuf. Trebalo je da tako napravljena osoba doprinese poboljanju odnosa izmeu Trivigauntea i
Virona, ili, ako to ne bude mogue, da doprinese porazu Trivigauntea. Izgleda, meutim, da je ta
osoba, druga Sijufica, odluila da uradi neto sasvim drugo: da trajno zauzme mesto prve Sijufice i
da potue Viron i uzme ga za sebe. Zatim je generalisimo Usik pustio pravu Sijuficu na slobodu, u
nadi da..."
Eksplozija zagui poslednje rei. Svila se nae u krateru, opruen potrbuke po kamenju; blizu
njega leao je Rog, a jo blie Zumbula koja je jecala i grevito se drala za njega. Posle nekoliko
sekundi Svila uspe da udahne vazduh valjano i da prozbori: "Ovo je bilo suvie blizu. Toliko blizu
da mi sve zvoni u uima."
"Gde je taj kapetan?" upita Rog. Iz dna kratera dopre Koprivin povik: "Roe!"
"Ne znam." Svila podie glavu da pogleda unaokolo. "Ne vidim ga, ali... Jesu li ono konji?"
"Na konj", ree Zumbula. Ustala je, zateturala se, ostala na nogama. "Ubijen je, sigurno."
"Osim ako ga je onaj kapetan pojahao i na njemu otiao. U oba sluaja, as je da i mi odemo."
Zumbula ga pogleda besno; onda se naglo okrete i sasulja se niz strmi zid kratera, pored Koprive;
ulete u tunel i nestade u njemu.
Rog uhvati Svilu za ruku. "Ti kao da si se namerno zadravao ovde sa tim kapetanom, Kalde. Kao
da ti se nije polazilo."
"Zato to nisam bio siguran da su svi civili u ovom kraju uspeli da se sklone unutra." Svila se
zakalja, pljunu. "Izgleda da mi je ova eksplozija ubacila zemlju i prainu u usta. Bila su,
pretpostavljam, otvorena, kao to obino i jesu - ne bi trebalo da toliko priam. Inae, spremao sam
se da kaem kapetanu da dajem ostavku na poloaj Kaldea i da e me na tom mestu naslediti
generalica Nana. Ali nemoj sad pomisliti da si duan da pojuri za njim da bi mu preneo tu poruku."
Kopriva doviknu: "Ja odlazim, sa Zumbulom. Idete li vas dvojica?"
"Samo jo malo", ree joj Rog. "Ne, Kalde, neu pojuriti za njim. Ali jesam obeao Njegovoj
svesnosti da u te pronai i povesti dole, to u i uiniti, samo prvo da..."
Rog zauta, postienog lica.
"ta je, Roe?"
"On kae da ima mnogo da se ide do one velike peine u kojoj ljudi spavaju u bocama. Kad
stignemo tamo, moraemo ih buditi. Moda je najbolje da poemo odmah."
"Ne, Roe." Drei se kao ovek koji je reen da se zadri dugo na istom mestu, Svila sede na
ivicu kratera. "Zatraio sam od Gljive da probudi najjaeg mukarca koga moe nai i da mu kae da
svoj cilindar razbije pre nego to ga onaj gas u cilindru usmrti. Ako sam ja mogao, Zumbulinim
igliarem, onako lako da razlupam jedan takav cilindar, pretpostavljam da je mogue da snaan
ovek iznutra pesnicama postigne to isto. Probueni ljudi e nas ekati, nadam se, i verovatno e
umeti da nam pokau najkrai put do trbuha svita, do mesta gde su letelice za prizemljivanje na novi
svit, koje se zovu 'lenderi'."
On se zagleda u Roga oima prepunim brige i muke. "A sada mi kai zato si me spreio da poem
za Zumbulom. O emu je re?"
"Ma, nita, Kalde."
Kao buni duhovi pored njih protutnjae neki konjanici, oigledno vojska; lica im se nisu dobro
videla, uniforme su, zbog beline snega, izgledale crne.
"Ovo su, izgleda, bile Trivike", ree Svila. "Ne znam da li je to dobro ili ravo. Pre e biti da je
ravo. Ako ja sad kaem... ono to si ti mislio i to si mi hteo rei maloas, hoe li bar priznati da ti
je to bilo na umu?"
"Radije ne bih, Kalde."
"A ipak znam da hoe. Hteo si da mi objasni zbog ega ste me vas dvoje, ti i Kopriva, poveli na
krov gondole, gde su nam se potom pridruile generalica Saba i Zumbula, koje su glumile da se nita
nije..."
"Ma, hteo sam ti rei o onom ranijem sluaju kad umalo nismo pali, Kalde. Ti si govorio da je to
bio tvoj pokuaj samoubistva i da sam te ja zadrao, a istina je suprotna. Ja sam bio poeo da klizim
u provaliju, namerno, mada se ne seam ta me je to obuzelo; a ti si me zadrao. Vrlo malo je
nedostajalo da padnemo zajedno. Sada se seam toga. Da nije bilo tebe, bio bih mrtav."
Svila odmahnu glavom. "Da se ja nisam ponaao budalasto, ne bi se ti naao ni u kakvoj
opasnosti; ja sam stvorio situaciju u kojoj je tebi zapretila opasnost i u kojoj umalo da pogine."
On uzdahnu. "Ali to nije ono to si hteo da mi kae. Zumbula je ulazila u kabinu generalice Sabe,
a posle su se obe pravile da se to nije desilo; da nisu bile zajedno. Te kabinice imaju 'zidove' od
platna i bambusa. Ti i Kopriva ste se uplaili da u ja uti da njih dve unutra rade ono to ene
ponekad rade jedna s drugom zbog strasti i slasti."
Videi Rogov izraz lice, on se nasmei tuno. "Zar si mislio da ja ne znam da se takve stvari
ponekad deavaju? esto sam ispovedao ene, a i da nisam - nas su u sholi uili o postojanju takvih, i
mnogo gorih, stvari. Mi smo, bojim se, na izlasku iz shole daleko previe nevini za ono to nas eka,
ali nai instruktori barem pokuavaju da nas pripreme, koliko najbolje umeju, za ovaj svit." On spusti
pogled na predmet koji mu je Rog pruao. "ta je to?"
"Tvoj igliar, Kalde. Pripadao je, valjda, pilotkinji. Kae da ga je Zumbula izbila njoj iz ruke i
da si ga ti zatim uzeo. Mora biti da si ga ostavio u pilotskoj kabini; na leta ga je tamo naao i dao
ga meni."
Svila prihvati igliar i zavue ga pod opasa. "eli da ja njime ubijem Zumbulu. Je li to plan?"
"Ako eli", ree Rog ojaeno i klimnu glavom.
"Ne elim. Neu. Uzimam ga zato to mi moe zatrebati da zatitim Zumbulu, dole u tunelima. Zar
ti to nisam priao?"
"Jesi, Kalde. Na vazdunoj lai, za moju knjigu."
"Dobro, onda neu morati priati ponovo. Sad sluaj. Misli da me je Zumbula izdala time to je
stupila u neprirodnu vezu sa Sabom. eleo bih da bar razmisli, kao ja, o mogunosti da je Zumbula
sagledala te stvari drugaije. Zar nije mogue - pa, ak, i verovatno - da se ona plaila mogunosti da
generalica Saba ponovo preuzme kontrolu nad svojom laom i stvarno, a ne samo na reima? I da bi
u tom sluaju bilo dobro za nas, za Zumbulu i mene, ali i za sve Vironce na lai, da Saba bude koliko
je god mogue prijateljskije nastrojena prema nama?"
Rog nevoljno klimnu glavom. "Mogue je, Kalde."
"tavie, Zumbula je znala da sam nameravao da stvarno vratim vazdunu lau generalici Sabi
im se vratimo u grad. Zar nije Zumbula mogla pomisliti na mogunost da generalica Saba u nekom
buduem trenutku nastupi kao dobar i pouzdan prijatelj Virona?"
Kroz provaljeno mesto u tunelskom zidu, dole, Zumbula im doviknu: "Pa, je l' silazite vas
dvojica?"
"Uskoro", ree joj Svila. "Nismo jo zavrili ovde."
"Kalde, ta Saba evo sad baca bombe na nas. Generalica Saba. Ona je ta koja to nareuje, tamo,
iznad nas."
"Jeste, zaista. Ali baca ih zato to je dobila takva nareenja, koja ona izvrava, kao to bi uinio
svaki dobar vojni stareina. Nimalo nisam sklon pretpostavci da se Zumbula nadala da e odvratiti
generalicu Sabu od daljeg obavljanja generalskih dunosti; ali ima mnogo situacija u kojima oficir,
naroito visoki oficir, moe donositi ovakve ili onakve odluke, u skladu sa svojim diskrecionim
pravom. Zumbula je uinila, uveren sam, najvie to je mogla da obezbedi da te odluke, jednog dana,
budu u nau korist - jo konkretnije, u korist moje vlade."
"Ali mi odlazimo odavde. Sam si to rekao, na vazdunoj lai; pre nego to smo naili na ovaj
otvor ovde, nameravali smo da peaimo sve do Juzgada. Na svitu Kratkog sunca nee biti nimalo
vano da li nekakva 'generalica Saba' ima ili nema naklonosti prema nama, zar ne?"
"Nee. Ali dok smo jo bili u lai, Zumbula nije mogla znati da e tako brzo doi as odlaska.
Moda se ak i nadala da uopte neemo otii. Mislim da se upravo tome nadala."
"Dakle, tako", ree Rog i klimnu glavom. Poto Svila vie nita ne ree, on dodade: "Kalde, da
krenemo mi."
"Rekoh: uskoro emo. Ima jo jedna stvar da se kae. Ne, dve. Kao prvo: ta god da to, to su njih
dve radile, moe znaiti meni, ili tebi, ili ak generalici Sabi - Zumbuli ne znai mnogo; ne znai joj
gotovo nita. Ona je takve i sline radnje radila stotinama puta sa svakojakim partnerima i
partnerkama. Sa generalisimom Usikom, na primer."
"Nisam to znao."
"Nisi. Ali ja jesam - priao mi je. Kad je morala napustiti domainstvo onog komisionara koji ju
je nabavio od njenog oca, spanala se s nekim kapetanom i ivela jedno vreme kod njega. Posle je
dolo do svaa izmeu njih, pa su se rastali. Nakon toga..."
"Nije potrebno da ti meni pria sve te stvari, Kalde."
"Jeste, potrebno je. Ne za tvoju knjigu, koju ti verovatno nikad nee dovriti niti, ak, zapoeti -
nego da bi posluilo tebi kao orijentacija u ivotu. Ko je bio taj kapetan? Jesi li raspoloen da to
pokua pogoditi?"
Rog odmahnu glavom.
"A ja mislim da mogu. Veoma formalno se ponaao prema njoj, ali video sam njegove oi,
naroito kad je uhvatio naeg konja ua uzde. Ne verujem da je on njoj mnogo znaio; bio je njen
zatitnik i hranitelj u vreme kad joj je bio potreban jedan takav. Ali je ona njemu znaila veoma
mnogo - i uvek e, nesumnjivo."
Rog proaputa: "Ona se opet penje ovamo", i pokaza rukom dole.
Svila se spentra na pola puta niz strminu da pomogne Zumbuli. "Neu rei da nisam oduevljen to
te vidim; uvek sam presrean kada te vidim, Zumbulo, ti zna da je tako. Ali Rog i ja smo se spremali
da se pridruimo vama dole u tunelu."
Iz tunela u krater proviri i Kopriva. "Kalde, nee verovati kad vidi ko je sve ovde, koliko
naroda. Polovina naeg kvarta. Tu je bakalin Sr, tu je kasapin Svraak, pa ak i ovaj novi augur koji
je bio sa nama na vazdunoj lai. I Moli je ovde, a on je ubeuje da ona obue njegovu mantiju.
Prolokutor nam je naredio da svi sednemo."
Rog prui jednu ruku Svili, a drugu Zumbuli. "Moja majka, i moja braa i sestre", ree on. "Do
njih mi je stalo, i ni do eg drugog. Mada..." Rei su mu zapele u grlu, za trenutak. "Mada to zvui kao
da mi nije stalo do mog oca."
"Voli ti i svog oca", ree mu Zumbula. "Znam ja kako je to."
"Pa, valjda, mada me je terao da radim u prodavnici svaki dan posle palestre, oko ega smo se
svaali; oko toga, i mnogih drugih stvari."
"Razumem."
"Ja sam najstariji", ree Rog, kao da time sve objanjava.
Svila ree: "Ako je pola kvarta dole u tunelu, ta nam to govori o naem mantejonu? O pastvi,
mislim; o vernicima koji su scildanom dolazili na prinoenje rtve i ija su deca uila u palestri?"
"A, pa vernici su gotovo svi dole", ree mu Kopriva. "Osim nekih mukaraca koji ratuju za
generalicu Nanu. Ali ipak su tu Zlatokrest, Pero i Resica, i moja prijateljica umbira. ekaj, da
razmislim. Tu je elja, sa svojim sestrama i braom i majkom. I Asfodela, i Lepa Kata. I Mae, a on
je, zna, mlai brat Kerijin. A i ona je tu. I Zelenika, i Hart; on je ranjen. I ona ena to prodaje maje
meso, i onaj matori koji leti prodaje sladoled, i mnotvo drugih ljudi."
Svila klimnu glavom, a onda se osmehnu Zumbuli. "Uspeo sam, svit se raspada, a ja sam spasao
moj mantejon. Naime, uspeh e biti postignut im stignemo na novi svit. Reeno mi je da spasim na
mantejon; a mantejon, to su, zapravo, oni, sav taj narod koji je dolazio jer je verovao u bogove. Sve
ostalo bilo je nebitno. Jedan od izrazito sporednih elemenata bio sam ja."
Zumbula nije mogla da mu pogleda u oi.
"Sad kad si se penjala gore, upravo sam objanjavao Rogu da je, posle svega, jedino ljubav
vana. Jednom prilikom Izvana mi je rekao da on, dodue, nije Kipris, ali da Kipris htela-ne htela
polako postaje on. Naime, ukoliko vie bude postajala zaista boginja ljubavi, utoliko e se vie
ujedinjavati sa njim. Bilo je to pre onog naeg susreta u Erminovom hotelu pored jezerceta sa zlatnim
ribicama." On se opet osmehnu. "Na mestu gde Telks dri ogledalo."
Zumbula klimnu glavom, a Rog vide da se njene oi pune suzama. On upita: "Da li si ga zaista
video tamo, Kalde? Boga Izvanaa?"
"Da, u mome snu, kako stoji na vodi. Jo samo jedna stvar je ostala koju imam rei, Roe, i ne
vidim razloga zato je ne bih rekao sada, i zato je ne bi uli i Zumbula i Kopriva. A ta stvar glasi:
ljubav zaboravlja uinjene povrede. Ja znam da Zumbula ne bi nikada mene izdala, ba kao to i ti
zna da Kopriva ne bi nikada tebe izdala; ali i kad bi me izdala - i ako me je izdala hiljadu puta - ja
bih je jo voleo."
Zumbula se, maltene silovito, odgurnu od ruba kratera. "Ne mogu vie ovo da sluam, ne elim i
neu sluati." Ona ustade.
Svila ree: "Dobro, idemo onda", i poe se sputati ka tunelu.
"Ja ne idem!" kriknu Zumbula. Njeno predivno lice bilo je sada suta slika divljatva. "Priao si ti
meni o tom mestu, i videla sam ga, grozno je! Priznao si da su svi lenderi u kvaru, za razliku od
Njorkinog, i ti se samo nada da e popraviti neki. A ovamo die ruke od celog grada!" Ona se
okrete i odjuri; posle pet koraka nestade u meavi.
Svila zabrza rukama i nogama da poe za njom, ali tako, u urbi, samo naini novi odron koji ga
odnese nie, maltene do Koprive, koja, im se on ponovo poe pentrati, poe za njim.
Kad je stigao do povrine i krenuo za Zumbulom, Rog i Zumbula pooe nijegovim stopama.
Grunu bomba, dovoljno blizu da zatrese tle ispod njih, i Svila stade. "Vas dvoje morate otii,
zajedno."
Njegove oi su sevnule, ak i kroz taj sutom i sneg u vazduhu. "Jesi li razumela, Koprivo? Jesi li
razumeo, Roe? Ja u nju pronai, kao i dovoljno kartica za opravku jo jednog lendera. Siite tamo,
naite Njegovu svesnost i saoptite mu to. ekaemo vas kod lendera, ako budemo u mogunosti."
Kopriva dohvati Roga za ruku, a Svila joj ree: "Nateraj ga da poe. Upotrebi i silu, ako bude
potrebno." Prui joj igliar, ali ona potee svoj, onaj koji je nekad bio Sabin. Svila klimnu glavom,
zavue svoj igliar opet pod opasa i nestade u meavi. Kao avet. Iznad njih se ulo promuklo
kretanje njegove ptice: "Svi-la? Svi-la? Svi-la?"
Tokom sledeih desetak otkucaja srca, Kopriva i Rog stajali su zajedno u snegu, zurili za njim,
pitali se kakva ih budunost eka; onda se osmehnue kao jedno bie, ona mu dade taj Sabin pitolj sa
iglama, i oni se vratie, drei se za ruke, do kratera, pa kojekako niz strminu, i u rupu koju je bomba
provalila u tunelskom zidu; tamo ih je ekala Rogova majka.
MOJA ODBRANA
Nameravao sam da zavrim, izvetajem koji ste upravo proitali, knjigu koja bi se zvala Knjiga o
Svili; jer mi njega nikada vie nismo videli. Piem, ipak, ovaj dodatak, kao moj odgovor na pitanja i
kritike to su nam ih uputili oni koji su itali ranije verzije. Kopriva je radila korekturu pojedinih
odlomaka i prepisivala ih rukopisom itkijim od mog.
Mnogi od vas navaljuju da ja ovu priu napiem u prvom licu jednine i da navedem samo ono
emu sam prisustvovao. Uinak toga bio bi da bih od samog sebe nainio glavnog junaka knjige. Ja
vam odgovaram: svako od vas mogao bi napisati po jedan takav izvetaj. Pozivam vas da to i uinite.
Moj naum nije bio (kao to biste vi eleli) samo da opiem kako smo mi, u Vironu roeni, dospeli
na Plavu, nego da ispripovedam ivotnu priu Patere Svile, koji je bio vironski Kalde u vreme kad
smo mi odlazili, i najvei, ujedno najneobiniji ovek koga sam ikada poznavao. Kao to sam
nagovestio, moja namera je bila da naslov knjige glasi Knjiga o Svili, a ne 'Iskrcavanje zvezdanog
naroda' kako mi je predlagano (a bilo je i mnogo drugih, jednako glupih predloga za naslov). Na
kraju je ispalo da je naslov mog dela Knjiga Dugog sunca zato to ga mnogo itaju mladi ljudi koji ne
pamte na svit, to jest svet, u kome je Sunce izdueno. Mnogi su ak roeni posle Dana iskrcavanja.
Nemam nita protiv; zovite vi ovu knjigu kako god hoete, samo je itajte.
Naim kritiarima kaem ovo: Pateru Svilu poznavali smo lino i Kopriva i ja; pamtim kako je
izgledao, njegov glas i njegov hod, evo, do danas, a u mladosti sam jednom prilikom i kanjen zato
to sam ga oponaao suvie dobro, to ste i proitali. Kopriva ga je poznavala jednako kao ja.
Poznavali smo Mejteru Mermer (koja se takoe sluila imenima Moli, Molibdena, Megi i
Magnezija, od kojih je samo to poslednje bilo njeno pravo, krteno ime) barem isto toliko. Sve do
nae trinaeste godine bila nam je uiteljica u palestri u Sunevoj ulici, a kasnije su nam nastavu
drale Mejtera Nana i Mejtera Rua. Svila je voleo Mejteru Mermer i poveravao joj se; uistinu, ja
sam esto pomiljao da je njoj na taj nain dato ono dete koje je oduvek elela da ima, mada ona toga
nije bila svesna. Ona se, opet, poveravala nama tokom onog vremena kad smo pod njenim
rukovodstvom radili u Kaldeovoj palati, kao i tokom naeg zajednikog boravka na vazdunoj lai,
zatim na putovanju kroz provaliju, i ovde na Plavoj. Da bih izbegao zabune, od poetka do kraja moje
pripovesti nazivao sam je 'Mejtera Mermer'. Nikad nije postojala praktinija ena, niti bolja.
Tokom letenja do Glavnog procesora, imali smo mnogo prilika da gledamo i sluamo Njorku,
mada on, inae, nije bio mnogo komunikativan. O njemu je esto priala i enila, sa kojom smo radili
u Kaldeovoj palati. Svila nam nije, kao to su neki itaoci pomislili, poverio sadrinu Njorkine
ispovesti, nego mi je samo rekao da ga je ispovedio posle njihovog susreta u kafani 'Petao'. itav
kvart je znao da je Njorka ubio nekog oveka tako to ga je udarao nogama sve do smrti, pa je
verovatno da je to jedan od grehova o kojima se Njorka ispovedio Svili. enila je poverila Koprivi
da ju je Njorka u dve prilike udario, i opisala oba ta sluaja.
Vie italaca optuilo me je da sam namerno prikazivao Njorkin karakter ulepano. Pre e biti da
sam ja Njorku preterano ocrnio; nije mi bio simpatian nimalo, i zato mi je bilo teko, ak i posle
toliko godina, da ga prikaem nepristrasno. Kao to sam pokuao da stavim do znanja, bio je to
krupan i vrlo jak ovek, daleko od ma kakve lepote, sa bradom tako jakom da je izgledao neobrijan
ak i neposredno posle brijanja; govorilo se, dodue, da je hrabar i da je iroke ruke kad troi novac.
Ipak, malo ko je, osim Svile, enile i Giba, ikada rekao ita dobro o njemu.
Ako mi je bilo teko da budem poten prema Njorki, jo tee mi je bilo da objektivno prikaem
Zumbulu, ija je izuzetna lepota bila za nju i blagoslov i prokletstvo. Imala je vrlo slabo obrazovanje,
tatine je imala u preobilju, a bila je sklona da se razbesni opako. U Koprivinom prisustvu ona mi se
pokazivala, saginjala se da ja vidim njen prostrani dekolte, zadizala suknju da privrsti 'abicu' na
gornjem delu arape, i tome slino. Ali u Koprivinom odsustvu zasipala me je grdnjama i kletvama
ako bih samo pogledao ka njoj. Ona je sve ljudske odnose sagledavala kroz novac, vlast i pohotu.
Njen katahrest Tik bolje je razumeo nju nego to je ona razumela Svilu.
Usuujem se da kaem da na svitu ima malo ljudi koji su ikada upoznali osobu kao to je bila
generalica Nana (ime koje oznaava travu mentu, zvanu i metvica, ili mint; zato sam je ponekad
nazivao i 'Mejtera Metvica' ili nekim od tih drugih naziva te biljke); praktino je nemogue preneti
taan utisak o njoj onima koji je nisu lino upoznali. Niska rastom, sa glatkim, malim licem, otrim
nosem i klinastim pramenom smee kose sputenim maltene do take izmeu obrva, ime je njeno
elo bilo predeljeno na dve jednake polovine. U razgovoru, njen glas je bio onaj nama dobro znan iz
uionice, mek i bojaljiv; ali im bi iskrsnula potreba za brzom, odlunom akcijom, ta uloga 'male
sibile' bivala je trenutno odbaena. Tada je pogled Mejtere Nane postajao elik i vatra, a na zvuk
njenog glasa ranjenici za koje se inilo da ne mogu ni da ustanu grabili su oruje i polazili na juri sa
ostalom vojskom. U juriu je, ako je ne bi spreili njeni potinjeni, bila uvek prva, ila je ispred
svih, pa i ispred najhrabrijih; svaki njen povik ohrabrenja bio je upuen onima iza nje. Da nije bilo
Bizona i kapetana Servala, ona bi gotovo sigurno poginula ve prvog ili drugog dana rata.
Kao taktiar, ona je razumela, bolje nego veina ljudi, koliko je vano imati jednostavan,
upotrebljiv plan koji se moe ostvariti pre nego to se uslovi na terenu izmene; to, i zapanjujua
vernost njoj lino koja se ispoljavala kod vojske i naroda, behu glavni uzroci njenih uspeha. Mada je
bolje poznata kao generalica Nana, ja sam je nazivao Mejtera Nana, ba kao to sam njenu sestru po
kaluerstvu nazivao tokom cele ove pripovesti 'Mejtera Mermer'. Oekivao sam da e biti vei broj
onih italaca koji e osporiti Svilinu tvrdnju da je Mejtera Nana dobila svoju ratniku linost od
boginje ljubavi; meni se, naime, ini da nije verovatno da bi joj ba ta boginja dala te osobine.
Kopriva kae da bi mnoge ene moda ispoljile jednaku neustraivost ako bi bile nadahnute takvom
ljubavlju prema bogovima i prema svom gradu. Ljubav je zaista spremna ak i da se, kako mi to
danas kaemo, 'suoi sa inhumima u pono'.
Ni Kopriva ni ja nikada nismo razgovarali sa Krvom, ali smo ga oboje viali i sluali kad je
dolazio u mantejon. Takoe smo videli njega i Mousa kad su doneli na rtvu svoje bele zeeve.
Svila i Mejtera Mermer podrobno su nam prepriali svoje razgovore s njim; rekao bih da su to dvoje
videli u Krvu vie dobrog nego to emo Kopriva i ja ikada u njemu videti.
Nikad nismo videli doktora drala, a Mejtera Mermer i Svila jesu i smatrali su da je prijatan.
enila je sa njim imala prisnu vezu; od nje smo uli da je gledao na rane i bolesti kao kasapin na
prasce i volove. Nastojao sam da prenesem neto od tog stava. Po Svilinim reima, doktor dral nije
verovao ni u Sfiksu niti u ma koje drugo boanstvo. Da mu je, kojim sluajem, dokazano stvarno
postojanje Sfikse, on bi se verovatno okrenuo od ismevanja vernika ismevanju Sfikse same, kao
smene osobe.
Karakter Patere Inkusa ja sam predoio na osnovu zapaanja Patere Ustavice i naih sopstvenih
utisaka tokom vazdunog putovanja do Glavnog procesora. Fiziki neupeatljiv, Inkus se, moda ba
zbog toga, stalno upinjao da nametne svoj autoritet. Hrabrosti mu nije nedostajalo. Na vazdunoj lai
video sam kako je Inkus 'omaijao' jedan pitolj igliar tako to je neprimetno zavukao prst iza
obaraa, a zatim oteo pitolj od trivigauntske vojnikinje koja je pokuavala da puca.
Mnogi itaoci su traili da opiem kako smo peaili kroz tunele do lendera i kako je izgledao na
let kroz ogromnu prazninu. Ja ih jo jednom pozivam da sami zabelee svoje uspomene o tim
dogaajima, kao to je zapisala Skleroderma. (Njen unuk ima taj rukopis i dozvoljava posetiocima da
ga prepisuju.) Ne nameravam da ovde kaem nijednu re vie nego to je neophodno da bi se osvetlio
lik onoga inhuma koji je Koprivi i meni bio poznat pod imenom 'Patera Kvecal', a imao jo i titule
Prolokutor Virona, Prvi govornik za bogove i Njegova svesnost. Nesumnjivo e mnogi zameriti to o
jednoj takvoj spodobi kaem da je 'lik', jer to pretpostavlja ovenost. Takvo udovite, rei e oni,
ne moe biti 'lik' u knjizi, ba kao to ni morski pas, ili divlji pas, hus, ne bi mogao. Ima ljudi,
meutim, koji hvataju husove u klopke i pripitomljavaju ih. Kau da izmeu husova postoje
individualne razlike barem koliko izmeu obinih pasa.
Za nas, Kvecal nije bio inhum, bio je stari ovek kome smo se divili, mudar, saoseajan, Svilin
podravalac i pouzdani prijatelj. Kad smo se Kopriva i ja vratili u tunel, preneli smo prvo njemu
Svilinu poruku. Kad je narod uo ta govorimo, mnogi poelee da se vrate na povrinu i da pomognu
Svili u traganju za Zumbulom. Kvecal je to zabranio, ukazao nam je da bismo time pogazili nareenje
koje smo od samog Svile dobili, a onda nas je poveo kroz tunel, ka jezeru.
Tako, u hodu, setio sam se neeg to mi je Ustavica priao na vazdunoj lai: kako je Kvecal
iezao kad ga je Pauk prinudno poveo u podrum Krvove razvaljene vile. Peaili smo zaista dugo
kroz taj tunel. Najzad su se i najizdrljiviji meu nama umorili, kolona se razvukla, a Kvecal se naao
meu poslednjima. Tada sam dobio priliku da ga pitam o tom nestanku.
"Hodaj pored mene, sine moj", rekao je on i poloio jednu ruku meni na rame; seam se da mi je
davala utisak da je neverovatno laka i da u njoj nema kostiju uopte, kao da mi na ramenu, uz vrat,
lei samo nekakva traka meke tavljene koe. "Ne mogu ja vie drati korak", rekao je on. "Da li biste
me podrali malo, a? Vi ste mladi i jaki. Patera Kalde vas gleda sa mnogo naklonosti, da li ste to
znali?"
Rekao sam da se nadam da je tako, i da je Kalde oduvek bio dobar prema meni.
"Svia se ti njemu. On sa toplinom govori o tebi, kao i o tebi, keri moja. Vi ste, oboje, dobra
deca. Kaem, dobra deca. Ljudi i ene koji imaju decu za mene su takoe deca. Nema vee lude od
matore lude! Vi ene postajete mudrije u starosti, keri moja. Vas dvoje ste porasli. Verovatno toga
niste svesni, ali dobili ste na visini."
Mi smo mu se zahvalili.
"Ja jedva mrdam. Kao i ona debela tamo, iza nas. A mi nju ne moemo ostaviti, a? Ne moemo
ostaviti taj par. Ali ona je toliko teka da je ne moemo ni nositi." Na sebi je imao najobiniju
augursku mantiju, ali je nosio bakulus, a to je tap koji, kao skiptar, simbolie njegovu dunost
predsednika Udruenja svetenika. Ali on ga je koristio kao tap za etnju, za potapanje.
Rekao sam da e kolona svakako morati da stane, zbog Skleroderme, ali i zbog mnogih drugih, i
ponudio sam da ja odem napred u izvianje, ako mi on kae ta treba traiti.
"Ne, sine moj, ja predlaem da ti odspava." Onda kao da je sisao svoje desni, na mestima gde
nije imao zube, nekoliko trenutaka; tako je izgledalo. Zatim se predomisli i ree: "Ne, bolje je da ti
ostane na strai. Moe li se odrati u budnom stanju?"
Rekoh mu da mogu.
"Dobro. Neko mora biti na strai, a ja nisam taj neko. Sklon sam u svako doba da zadremam, pitaj
mladoga Ustavicu. Kakve ale zbijaju bogovi s nama: ja, lino, ne mogu izdrati ovaj tempo, a ipak
moram pourivati sve ostale! Ima li neko oruje, dete moje?"
Kopriva odreno odmahnu glavom; a ja objasnih da je donela sa vazdune lae jedan pitolj sa
iglicama, ali da ga je dala meni; ponudih da vratim to oruje Koprivi.
"Ne, zadri. Zadri! Trebae ti dok bude straario." Okrenuo je glavu. Imao je dugaak vrat,
veoma zboran. Mi bismo svi istog trenutka prepoznali, ve po tome, koja je to vrsta bia, da smo
znali da postoje inhumi i njihove kapuljae. Ali nismo. Meutim, ja sam se naglo sav ohladio od
straha, jer u njegovom pogledu nije bilo ni najmanje topline, ni traga ikakve ljudskosti. Bilo je kao da
gledam masku, ili le koji je na neki nain uspravljen i pridran. A on ree: "Nee me ubiti, a?"
Naravno, rekao sam, da neu.
"Jer, ja u ipak ii. Uvek ja guram dalje. Po celu no viaju mene kako tumaram po Palati. Pa
kau: videli smo duha, Kvecalov duh je to bio. Kvecal iskoraio iz sopstvene koe, pa luta. Veruje li
ti u to, dete moje?"
Kopriva klimnu glavom: "Verovau ako ti, Prvi govornie, kae da jeste tako."
"Ja ne verujem", ree on. Imao sam utisak da oslanja glavninu svoje teine na moje rame, ali to
zaista nije bila velika teina. "Nikad nisam verovao u takve stvari. Kad ne mogu da zaspim, ja lunjam
kroz Palatu onako oamuen i umoran, i to je sve. Sine moj, podvikni onima napred da krenu bre,
molim te. Ja ne mogu ni to; nemam toliko daha."
Ja povikah: "Njegova svesnost kae da krenemo bre!" Ili ve neto u tom smislu.
"Hvala. E, sad, moemo da stanemo. Da nas sustignu ona debela ena i njen mu." On se okrete i
pokretima ruke poe pozivati Sklerodermu i Svraka da nam se hitno pridrue.
Kopriva mi je tada apnula, pravo u uho: "Zato nas on pouruje, sigurno je neka opasnost u
tunelu."
Jedva sam je uo, pa ipak, Patera Kvecal (tada sam tako mislio o njemu) ree: "Opasnost postoji,
dete moje, to je sigurno, ali ne znamo kolika je. Kad ne zna kolika je opasnost, mora se ponaati
kao da je velika."
elei da se vratim na moje pitanje, rekao sam: "Da li je Pauk bio velika opasnost za tebe,
Patera?"
On zavrte glavom, ali ne kao ovek, zaokretanjem levo-desno, nego otklonima cele glave,
neprestano gotovo potpuno uspravne, u levu i u desnu stranu. "Pauk? Ne. Nije. Zapravo, jeste, utoliko
to sam zbog njega mogao izgubiti mnogo vremena. A imao sam hitne poslove. Zato sam otiao."
Nasmejao se, tankim starakim kikotom. "Nestao u pomrini, a? Je li vam tako priao mladi
Ustavica? Znam da je nekome rekao neto tako. Hoete da znate kako ja to izvodim?"
Okrenuo nam je lea i zaogrnuo se tom crnom mantijom i preko glave; poto je bio tako okrenut,
nismo mogli videti ni njegove ake, ni tap. Taj deo tunela bio je, jednako kao i drugi, osvetljen onim
zelenim svetiljkama koje puze po plafonu, a koje su prvi kolonisti doneli u 'Svitak', ali nama se zaista
inilo, da je Kvecal, maltene, sasvim iezao. Rekao sam: "Vidim, Svesnosti. Naime, ne vidim."
Tada su nas Skleroderma i njen mu ve sustigli. Ona se gegala vrlo sporo i bolno, a on je hodao
kao da hoe da pokae koliko ga bole noge. Kopriva im ree da se Kvecal zabrinuo za njih.
"Ma, ja se brinem za njega", ree Skleroderma, uhvati se za svog mua i za mene kao da smo dva
drveta i spusti se polako na pod tunela, na goli brodski kamen; onda ritanjem zbaci cipele s nogu.
Njen mu ree: "Vi, mlaarijo, naprosto jurite, zaista. Kako moe Njegova svesnost odrati taj
tempo?" Onda sede i on pokraj nas i izu cipele.
Imajui na umu da se Kvecal brine o njihovoj dobrobiti, gestom sam pokazao Koprivi da
sednemo, to smo i uinili. Skleroderma ree, tonom optube: "ula sam kako se dere na one napred
da idu jo bre."
Objasnih da je to bilo po Kvecalovom nareenju, a Kopriva ree: "Gde je on? Pre par sekundi bio
je s nama."
"Odmakao je on napred", ree joj Svraak. "Ja ga ve neko vreme nisam video."
Odmarali smo se moda jedan sat. Za to vreme uglavnom sam se brinuo da e nam kolona toliko
odmai da emo ostati trajno odvojeni i izgubiti se. A zapravo je bilo nemogue da ma ko zaluta, jer
je tunel bio samo jedan i gotovo sasvim prav; vodio nas je blagim i, zapravo, prijatnim, nagibom
nadole. Tek znatno kasnije doli smo do jednog raskra; ali tamo smo nali list hartije, sa potpisom
Harta, gde je pisalo da mu je Prvi govornik naredio da to napie, da treba produiti glavnim tunelom,
i da svi koji tu poruku nau treba da je ostave da bi i drugi mogli videti.
Posle jo, otprilike, pola lige uli smo pla bebe i tiho hrkanje; ubrzo smo stigli do kolone. Tu su
leali i vrsto spavali nai prijatelji iz nae gradske etvrti, i moja majka, braa i sestre. Odmah su
legli i Skleroderma i njen mu, a ja sam ubedio Koprivu da se i ona oprui, pa i da zaspi ako moe.
Presavila je moju jaknu kao jastuk, i tek to je spustila glavu na nju, zaspala je jednako vrsto kao i
Skleroderma.
Seo sam, izuo cipele, izmasirao stopala, pokuao smisliti ta dalje treba da radim. Kvecalu sam
bio obeao da u ostati budan. Vrlo jasno sam pamtio ta nam je Svila priao o psolikim zverima za
koje vojska ima naziv 'bogovi', a robijai ih zovu 'bufovi'. Ali bio sam umoran i gladan, i eznuo sam
da se odmorim; dodue, Kvecal je zatraio da straarim nad tim narodom, sveukupno vie od etiri
stotine osoba, ali nije rekao ko e mene zameniti da i ja odspavam sat-dva.
Ovo pitanje sam prevrtao po glavi, na onaj razvueni nain kako se to meni deava kad se vrlo
umoran suoim sa nekim tekim pitanjem. Zakljuio sam da u straariti odano sve dok se neko sam
ne probudi, i da u tada zamoliti tu osobu da me odmeni.
Ve sledeeg minuta uinilo mi se da sam, zapravo, i ja zaspao, jer sam uo neto kao tihi apat
krila, kao da neka dinovska sova leti kroz tunel, ne blizu mene. Seo sam uspravnije i oslunuo
najbolje to sam mogao, ali nisam uo nita vie. Uskoro potom palo mi je na um da se Kvecal alio
na nesanicu. Pomiljajui da bi on mogao malo straariti umesto mene, ustao sam i krenuo onako bos
izmeu usnulih ljudi, da ga traim; ali on nije bio tamo.
Ne mogu opisati svoje zaprepaenje. Ponavljao sam sebi, mnogo puta, da sigurno neto greim;
da mu je neko pozajmio ebe ili kaput neke druge boje, ne crne, pa ga zato ne primeujem u gomili
spavaa; zavirivao sam u sva lica, redom, i po nekoliko puta, tako da sam mogao napamet ponoviti
gde ko lei i kako izgleda. Bilo je tu desetak beba, mnotvo dece, mnotvo ena; a mukaraca samo
etrdeset, raunajui tu i Pateru Ustavicu i Svraka. Govorio sam sebi, veoma vrsto, da e neka ena
ili devojka moi da straari jednako dobro kao i ja. Dovoljno je da probudi mene im zapreti ikakva
opasnost.
Posle nekog vremena palo mi je na um da se zapitam kako bi Svila postupio u istoj ovoj situaciji.
Svila bi se molio bogovima, zakljuio sam. Zato sam kleknuo, sklopio ruke, pognuo glavu i poeo
moliti Izvanaa da se smiluje meni i da probudi bar jednog od ovih spavaa oko mene; uz vrlo
paljive i jasne napomene da bi mi i enska odmena bila sasvim prihvatljiva.
Podigao sam glavu i video da se usred gomile spavaa uzdie polako jedna sedea prilika, ali im
sam video te mrane i mrtvake oi, znao sam kako je ironino Izvana odgovorio na moju molitvu.
"Gljivo", pozvah je tiho. "Hodi ovamo, molim te, da razgovaramo."
Njeno lice je plovilo uvis i ka meni, kao lice duha, inilo se da ne hoda nego lebdi kroz tunel, sve
blie; na sebi je imala sveteniku crnu mantiju.
"Gljivo", upitao sam ja, "gde ti je baka? Maloas je bila ovde, sa nama." Sa ogromnim
zakanjenjem dosetio sam se da Mejtera Mermer ionako gotovo nikad ne spava, i da bi mi ona bila
idealna smena.
"Otila", ree Gljiva. Nisam oekivao da ita vie ujem od nje, jer sam, u Kaldeovoj palati,
video kako retko ona ita progovara. Meutim, ona posle nekoliko sekundi dodade: "Otila sa onim
ovekom kod koga prazno."
Ohrabrujue; ali smatrao sam da bi bilo beskorisno da je pitam ko je taj 'ovek kod koga je
prazno' i ta je to prazno. Umesto toga, pitao sam je da li bi htela da poalje svoj duh u potregu, da
ustanovi gde se nalazi njena baka i da li joj je ikakva pomo potrebna. Gljiva klimnu glavom. Posle
toga smo sedeli jedno pored drugog i utali. Tako je prolo, ini mi se, bar etvrt sata. Ve me je
hvatao san kad Gljiva ree: "Ona ga nosi. Plae. Da neko doe."
"Tvoja baka?"
To sam verovatno izgovorio glasnije nego to sam nameravao, jer Kopriva se probudi, sede i
upita ta je bilo.
Gljiva pokaza prstom niz tunel i ree: "Ne daleko."
Zaista, Mejtera Mermer nije bila daleko od nas. Poli smo, nas troje, i tek to su nam nai usnuli
sugraani nestali sa vidika, pojavila se Mejtera Mermer, odevena u augursku, muku mantiju, toliko
dugaku da joj se vukla po podu tunela; u naruju je nosila Kvecala. Njeno lice nije moglo ispoljiti,
nikad, nikakvo oseanje, to sam ve pokuavao objasniti; ali svaka njena kretnja pokazivala je
najvei mogui oaj i jad. "Ranjen je, pucali su na njega", ree nam ona. "Ali ne dozvoljava da
preduzmem ita da bih mu zaustavila krvarenje." Glas joj je bio prepun patnje.
Polako kao cvet, Kvecalovo lice okrete se ka nama; bilo je uasno, ne samo oteeno ili upalo,
nego sasvim izmenjenih oblika, kao da mu je zahvat smrti zdrobio glavu. "Ne krvarim ja", ree on.
"Vidite li vi igde krv, deco moja?"
Pretpostavljam da smo svi odreno odmahnuli glavom.
"Pa, ne moete zaustavljati krvarenje, ako ne krvarim."
Ponudio sam da ga ja nosim, ali Mejtera Mermer odbi i ree da on i nema teinu. Kasnije sam
saznao da to nije bilo mnogo daleko od istine; imao sam ja prilike da podiem moju mlau brau koja
su bila mnogo tea od njega.
Kopriva upita ko je pucao na njega.
"Vojnikinje iz Trivigauntea." Pokuao se nasmeiti; nastala je samo nekakva grimasa. "Sile su u
tunele, dete moje. Kopale su rovove istono od grada, sa namerom da nau neki tunel blizu povrine,
i nale su. One misle da je Svila sa nama." On umno udahnu vazduh. "Ali i bez toga, pokuale bi da
nas zaustave. Imaju takvo nareenje od Sfikse."
Ja sam rekao: "Mi moramo izvriti volju Pesovu."
"Da, sine moj. Nikad ne zaboravi to to si upravo rekao."
Do tog trenutka bili smo, ve, nadomak naih spavaa. Kopriva je potrala napred i probudila
Ustavicu, znajui da kad nema lekara, augur moe da poslui kao najpriblinija zamena; ali Kvecal ni
Ustavici nije dozvolio da vidi ranu. "Mator sam ja", rekao je. "Mreti spreman. Pustite me da odem
brzo." A zapravo je umro tek ujutro, kad smo ve uveliko leteli kroz provaliju.
Ustavica mu je preneo Pesov mir, a kad je i to bilo zavreno Kvecal mu je dao svoj gamadion i
rekao mu: "Sada je red na tebe, Patera. Scila te je prevarila, ali nita za to; morae ti da vodi
Udruenje u svitu Kratkog sunca."
(Tako je i bilo. Ima ovde mnogo svetih ljudi, ali je ba Patera Ustavica dospeo na elo one crkve
koju narod iz drugih gradova naziva 'vironska vera'. Piem ovu napomenu zato to znam da nisu svi
moji itaoci poreklom iz Virona. Koprivine prepise prepisuju, u poslednje vreme, mnogi ljudi, tako
da se poveava broj onih koji itaju ovu pripovest, a ne poznaju nae Udruenje svetenika.)
Ali istrao sam ispred redosleda dogaaja u ovoj mojoj prii. Kad je Kvecal odbio da odgovara
na bilo kakva dalja naa pitanja, pitali smo Mejteru Mermer ta se desilo.
"Leala sam budna", ree ona. "Razmiljala sam o stvarima. Kako smo videli Glavni procesor,
onda o dragoj enili, i o Njorki, i o Pateri Svili i Zumbuli. Pitala sam se, takoe, da li je moj mu jo
iv, a razmiljala sam jo i o, hm, raznim drugim stvarima.
Videla sam kako Njegova svesnost ustaje i odlazi tunelom, pa sam rekla Gljivi da nita ne brine,
jer u se ja brzo vratiti; pola sam brzo za njim i pitala ga kuda e. On je rekao da se plai da bi
ispred nas mogla biti neka opasnost, i da zato, kad ve ne moe da spava, ide napred u izvianje. Ja
sam rekla da on ne bi trebalo na taj nain da se izlae opasnosti, nego da poalje Makaka ili nekog od
deaka."
Tad su je obuzeli jecaji, koje nije mogla savladati. Plakala je toliko dugo da su mnogi od
okupljenih slualaca poeli pomalo da se udaljavaju, da bi razgovarali izmeu sebe. Kopriva i ja
smo ostali, a i Ustavica, Skleroderma, i jo poneko, ostali smo.
Kad je opet ovladala sobom, Mejtera Mermer je nastavila: "elela sam da on poalje nekog
drugog. Ali on mi je naredio da se vratim, a ja sam onda rekla: Pesu hvala to sam postala
svetovnjaa, jer to znai da sada ne moram da te posluam; nemam nameru da te pustim da jurca sam
po tunelima, pa da pogine. Idem i ja s tobom. On je odgovorio da poznaje ove tunele dobro, zato to
je silazio u njih, sam, da bi prinudio one iz Ajuntamienta da razgovaraju s njim i kad to ne bi eleli; i
da poznaje i sve opasnosti koje u tunelima postoje. Ali ja nikako nisam pristajala da se vratim."
Kopriva joj ree: "Nije tvoja krivica ovo to se desilo, Megi. Ne znam kako se desilo, ali znam
tebe i sigurna sam da ne moe biti tvoja krivica." I mi ostali poeli smo potvrivati da je to tako.
Mejtera Mermer je zavrtela glavom. "Prevalili smo peice dug, dug put i stigli na jedno raskre
etiri tunela. Pitala sam ga u koji emo, a on je rekao da e otii u desni, a ja da se moram vratiti. On
je zaista uao u desni, najmraniji. Pola sam za njim, a on je ubrzao hod. Jedno vreme smo praktino
trali. Onda sam stvarno potrala iz sve snage, ali on mi je nestao sa vidika. Hodala sam sve dalje i
dalje, bilo je mnogo ravanja i pobonih tunela, ali ja sam se drala glavnog; a kad sam dola do
jednih velikih gvozdenih vrata i videla da ne mogu proi, zaputila sam se nazad. Dola sam na ono
isto..."
Glas joj je zapeo, zajecala je. Uskoro ree: "Na ono isto raskre etiri tunela. ula sam njegove
korake. Nije se kretao onako kao dok sam ga pratila, nego sporo, i na svakih korak-dva se spoticao.
Bio je daleko od mene, ali ja sam imala dobre ui i dala sam ih Mejteri Mermer."
Kopriva je na to izgledala zbunjena, ali ja joj dadoh znak da uti.
"Zato sam opet potrala." Mejtera Mermer digla je pogled ka nama, i meni se uinilo da je od
svakog njenog mogueg plakanja tunija injenica da ona ne moe, ni sada, pustiti nijednu suzu. "Kad
sam ga nala, bio je ve pao. Krvario je uasno, kao ivotinje kad augur izvue no, ali nije dozvolio
da pogledam ranu, pa sam ga zato samo ponela."
Potom je kolona krenula. Sada smo mi nosili Kvecala, u naruju, kao dete, jer nismo imali motke
od kojih bismo napravili nosila. On nam je davao uputstva kojim tunelom da krenemo na raskrima,
zato to je znao gde su Trivigauntkinje i sa koje strane dolaze nai spavai.
(Neu nijednom rei opisivati na okraj sa Trivigauntkinjama; o tome se toliko prialo da su svi
ve umorni od sluanja. Svraak, Skleroderma i ja, imali smo igliare, ali i jo poneko od naih bio
je naoruan. Skleroderma je rizikovala svoj ivot da bi izvukla nae ranjenike na bezbedno mesto;
kad se borba pojaala, Skleroderma je ranjena, jednom, pa jo jednom, ali je nastavila da radi kao
naa bolniarka, iako joj je suknja bila kruta od njene sopstvene krvi.
(Skleroderma je umrla jo pre nekoliko godina. Veoma alim to tek sad piem ove redove o njoj,
priznanje zasluga njenih, koje je itekako zavredela. Njeni unuci veoma se ponose njome i govore
svima da je ona bila, u Vironu, veoma znaajna ena. Niko u Vironu nije tako mislio, ona je za sve
nas bila samo jedna mala debela koja se gega od kue do kue i prodaje komadie mesa; dodue,
zabavna osoba, uvek sa alom za svakog; osoba koja je jednom prilikom izruila na Svilu punu kofu
otpadaka od mesa samo zato to joj se uinilo da se on prema njoj postavio suvie pokroviteljski.
Ali, u sutini, njeni unuci su u pravu, a mi Vironci nismo. Bila je to velika linost, po velianstvenosti
odmah iza generalice Nane. Ona bi i jahala sa Nanom da je samo mogla; ratovala je protiv Garde u
Kaveznoj ulici, posle te bitke pomagala je ranjenima, a tokom noi, kad je izgledalo da bi ceo kvart
mogao izgoreti, uestvovala je u gaenju vatre. Zavrilo se tako to je vatra ipak unitila njen i
Svrakov dom i prodavnicu, kao i sve to su oni u tom svitu imali; ali ona se ni tad nije predala
oajanju.)
Kvecal je sa sobom bio poneo stotine kartica uzetih iz Berze. Veinu je odmah dao Ustavici, a kad
smo stigli do lendera, dao je sve ostale naim probuenim vekovnim spavaima. Neki od nas su
mislili da on ne dozvoljava da mu se rana previje zato to se plai da e mu tom prilikom zlatne
kartice biti ukradene. Meutim, i kad je sve do jedne predao, nastavio je odbijati previjanje.
Nas oko etiri stotine, i ti spavai koji su nam se pridruili, stadosmo nekako u dva lendera.
Smatrali smo da je najbolje imati u oba izvestan broj tih naih tek probuenih sugraana, zato to su
oni znali o radu lendera vie nego iko od nas. Kao to je ve nebrojeno puta prepriano, na staklima
se pojavio monitor koji je kontrolisao na lender. Pitao nas je na koji emo svit; prikazao je i Plavu i
Zelenu. Niko nije znao za koju da se opredeli, pa smo pitali Kvecala, iako je on tada bio tako slab da
je jedva ijednu re mogao izgovoriti.
Zatraio je da ga prenesemo u pilotsku kabinu lendera. Tako smo mi zvali taj deo, za koji je Svila
govorio da je 'nos' letelice. Monitor je, tamo, opet prikazao slike oba ta nova svita, kao to je
prethodno prikazao Ustavici, Sri i meni; a Kvecal je odabrao Zelenu - i sledeeg trenutka umro.
Onda je Ustavica lino odneo Kvecalovo telo u majunu ambulantu u lenderu; ali to sada nije bio lak
zadatak, jer su motori lendera tutnjali kao nikada ranije, jae, ak, nego kad smo se odvajali od
'Svitka' u kome je Dugako sunce. Zadesilo se da ba u toj maloj prostoriji sa medicinskom namenom
bude jedno staklo, valjda da bi se mogli davati saveti onima koji pokuavaju da pomognu nekom
stradalniku.
U naem lenderu bila je jedna ena po imenu Trstika, ije se zaposlenje u Vironu sastojalo u tome
da pere mrtvace, parfimie ih i priprema za sahranu. Ustavica zatrai od nje da tako uini i sa
Kvecalovim telom; Mejtera Mermer i Kopriva jave se dobrovoljno da joj pomognu. Nikada neu
zaboraviti njihove krike.
Mi tada nismo znali da na Zelenoj ive inhumi, niti da oni preleu na Plavu kada su ta dva sveta u
konjunkciji; a ni to da oni piju krv i imaju sposobnost da menjaju svoj oblik. Zapravo, mi o njima
nismo znali nita. Ali ko god je video Kvecalov le, otiao je duboko uznemiren; Sr i ja poesmo da
ubeujemo ljude da treba doi ovde, na Plavu, a nikako ne na Zelenu gde nas je Kvecal uputio.
Ustavica je sve to lepo sasluao, a onda izjavio da i dalje ima poverenja u Pateru Kvecala kome
je verno sluio toliko godina, kao koadjutor njegov; i da emo, u skladu s tim, ostati na putanji ka
Plavoj. Tek tri dana kasnije, kad je iz pilotske kabine svako mogao svojim oima da se uveri kuda
letimo, shvatili smo da je monitor preinaio Ustavicinu odluku i usmerio nas ipak ka Plavoj. Niko se
danas ne javlja da ospori opravdanost tog monitorovog postupka.
Ovde zavravam moju odbranu, jer sam (nadam se) zadovoljio zahteve kritiara. Ali i ako nisam -
a potrudio sam se veoma i odstupio od svojih sopstvenih naela vie nego to sam to eleo - ostajem
pri tvrdnji da sam ja, zapravo, samo eleo da ispriam pripovest o Svili, i nita vie.
Mogue je da je Svila mrtav, da je ubijen u svitu Dugog sunca. Takoe je mogue da su se on i
Zumbula kasnije ukrcali na neki lender koji ih je odneo na Zelenu, i da su tamo izgubili ivot.
Ali postoji i mogunost da je on jo iv, a ja u srcu oseam da je upravo tako: iv je. Moda se jo
nalazi u brodu 'Svitak', a moda je - tome se ja stvarno nadam - sleteo na neki drugi deo ovog
kratkosunanog svita koji je nama poznat kao 'Plava'. U tom sluaju, godine su ga svakako izmenile,
kao to menjaju sve nas; ja ga samo mogu opisati onako kako je izgledao u ono pregrejano letnje
popodne kad mi je oteo loptu iz ruke upravo kad je trebalo da je probacim kroz obru i tako
postignem jo jedan pogodak. ovek znatno iznad prosene visine, sa istom i pomalo bledom bojom
lica, blistavim plavim oima, i kosom boje slame, kosom koja nikada nije pristala da polegne ravno i
da miruje. Vitak ovek, ali ne slab, a ni spor. Na leima e on imati jedan oiljak, tamo gde je iglica
izletela, a mogao bi imati slabo primetne oiljke i na desnoj ruci, od kljuna one ptice leinarke koju
je Gljiva nazivala 'beloglava'.
Ja se zovem Rog. Moja ena Kopriva i ja ivimo sa naim sinovima na Guter-ostrvu, koje stvarno
ima oblik gutera. Naa kua je blizu njegovog 'repa'. Tu proizvodimo i prodajemo hartiju kao to je
ova. Biemo zahvalni svakome ko nam javi neto o Pateri Svili.
POGOVOR
Rog komadiem mekane tavljene koe obrisa vrh guijeg pera kojim je pisao, a onda nagura ep
u boicu sa mastilom. To mastilo su njegova ena i on nekako smukali od ai i biljnog soka.
Odgurnu unazad stolicu i ustade. Zavrio; najzad zavrio. Moda e ga sada ostaviti na miru duh onog
deaka koji nekad bee on sam.
Napolju je plameni rub kratkog Sunca dodirnuo more. Zlatni drum, poznat i kao 'Zlatna staza',
opruio se ka zapadu, po talasima iji se vrhovi belasaju od pene; to bi mogao biti put ka nekom
novom Glavnom procesoru koji, gotovo sasvim sigurno, ne postoji. On ode na obalu, gde su se
Kopito i Koa igrali. Upita ih gde je ila.
"U lovu", saopti Koa; a Kopito dodade: "Preao je na veliko ostrvo, tata." Kopitove krupne,
tamne oi jasno su pokazale koliko je duboko oduevljen.
"Pa, trebalo je da se ve vrati."
Jo dok je on to govorio, iz kuhinje sa zau Koprivin glas.
"'Ajde, unutra, vas dvojica." Blizanci su se poeli protiviti, ali on gurnu prvo jednog, pa drugog
prema stamenim zidovima.
Sa iljatog, kamenitog vrha ostrva, imao je jasan pogled na morski tesnac. Ipak, tek posle pola
minuta bio je siguran da vidi un koji se uzdizao na dalekim talasima, a onda nestajao u udolinama
izmeu njih.
No je ve sila na istono nebo, posula po svom crnom somotu preobilje kratkih sunaca drugih
svitova, nebrojenih svitova. Uskoro e izii Zelena, blistava maltene kao drugo Sunce, ali, ipak, i zla
kao najopakija kletva; donela je Plavoj niz oluja i katastrofalnih plima...
Eno!
Rog je gledao jednu slabu taku svetlosti na nebu i ekao sve dok se nije uverio da se ona doista
kree preko svetlucave pozadine. U toj jednoj slaboj takici svetlosti on je roen i u njoj je odrastao
gotovo do potpune zrelosti. U toj takici svetlosti ila je zaet, i to, najverovatnije, u Kaldeovoj
palati. Reklo bi se: nemogue.
Neto prelete, maltene prebrzo za ljudski vid, izmeu Roga i tog svita koji je nekad bio njegov.
Neto tamno. On uzdrhta.