You are on page 1of 478

UDALJCOVKOSMINSKIVAJNTAJN

ISTORIJA SREDNJEG VEKA I

NAUCNA LOGO

Naslov originala
AKADEMI NAUK SSSR INSTITUT ISTORII

ISTORI SREDNIH VEKOV I


Pod redakcie professorov
A. D. Udalcova, E. A. Kosminskogo i O. L. Vantena
2-e izdanie
OGIZ, 1941
Preveli
Miroslav Markovi i Ivan Boi
Redaktor prevoda
Dr. Georgije Ostrogorski
prof. Univerziteta
Prireeno prema tampanom izdanju iz 1950. godine
OCR obrada i korigovanje teksta O. .,osekulji@ya.ru
2009. g.

UDALJCOVKOSMINSKIVAJNTAJN

ISTORIJA SREDNJEG VEKA I

SADRAJ
Predgovor izdavaa 7
Uvod 11
DEO I
RANI SREDNJI VEK

GLAVA I
Kriza robovlasnikog poretka i zameci feudalnih odnosa u Rimskom
carstvu u IV i V v. 16
GLAVA II
Stari Kelti, Germani i Sloveni 24
1. Stari Kelti 24
2. Stari Germani 28
3. Stari Sloveni 38
GLAVA III
Varvarska osvajanja i revolucija robova. Obrazovanje varvarskih drava
na teritoriji rimskog carstva 44
1. Ekonomski razvitak germanskih plemena u II-III veku 44
2. Crnomorska obala u doba od II do IV veka nae ere. Goti i Huni
45
3. Vizigoti na Balkanu i obrazovanje njihove drave u Galiji i paniji
47
4. Vandali, Alani i Svevi u paniji. Alansko-vandalska kraljevina u
Severnoj Africi 51
5. Hunski plemenski savez u Panoniji 52
6. Osnivanje Burgundske kraljevine 53
7. Kraljevina Ostrogota u Italiji 54
8. Langobardska kraljevina u Italiji 58

GLAVA IV
Franaka drava Merovinga 61
GLAVA V
Franaka drava Karolinga 73
1. Obrazovanje franake monarhije Karolinga 73
2. Feudalna organizacija karolinke monarhije 81
3. Raspadanje karolinkog carstva 91
Glava VI
Engleska i Skandinavija u ranom Srednjem veku 95
1. Engleska u anglosasko doba 95
2. Skandinavija u ranom Srednjem veku 103
Glava VII
Nemaka, Italija i pape u vremenu od IX do XI veka 108
Glava VII
Zapadni Sloveni od VII do XI veka 115
Glava IX
Feudalno drutvo na zapadu u X i XI veku 121
Glava X
Kultura Zapadne Evrope u periodu ranog Srednjeg veka
(od V do X veka) 131
Glava XI
Vizantija od VI do XI veka i Juni Sloveni 144
Glava XII
Arabljani (od VI do XI veka) 165
DEO II
ZAPADNA EVROPA OD XI DO XV VEKA

Glava XIII
Ekonomski razvitak Zapadne Evrope krajem XI veka 178
Glava XIV
Razvitak gradova feudalne Evrope od XI do XV veka 183
Glava XV
Prvi krstaki rat 199
Glava XVI
Dalji krstaki ratovi 208
Glava XVII
Carstvo i papstvo od XI do XIII veka 215
Glava XVIII
Francuska od XI do XII veka 228
Glava XIX
Dravni stalei. Ustanak Marsela i akerija 237

Glava XX
Francuska u XIV i XV veku 248
Glava XXI
Engleska u XI i XII veku 255
Glava XXII
Velika povelja sloboda i poetak parlamenta 264
Glava XXIII
Ustanak Vata Tejlora. Lankasterska i Jorka dinastija 272
Glava XXIV
Nemaka od XIII do XV veka. Osvajanje i kolonizacija zemalja na
istoku 286
Glava XXV
Italija i papstvo od XIII do XV veka 298
Glava XXVI
panija i Portugalija od XI do XV veka 310
Glava XXVII
Skandinavske zemlje od XI do XV veka 317
1. Danska 317
2. vedska 321
3. Norveka 324
Glava XXVIII
eka od XI do XV veka 327
Glava XXIX
Poljska od X do XV veka 338
Glava XXX
Ugarska i balkanske zemlje od XI do XV veka 348
1. Ugarska od XI do XV veka 348
2. Vizantija, Bugarska i Srbija od XI do XV veka 352
Glava XXXI
Crkva i jeresi od XI do XIV veka 363
Glava XXXII
Kultura Zapadne Evrope od XI do XV veka 373
Glava XXXIII
Rani Preporod u Italiji (XIVXV veka) 387
Hronoloka tablica 396

PREDGOVOR IZDAVAA
OVDE CE MITAR DA NAPISE TEKST...

UVOD
Opti karakter Srednjeg veka. Poetak Srednjeg veka obeleen je dogaajem od krupnog istoriskog znaaja: padom svetskog robovlasnikog Rimskog
Carstva pod udarcima revolucije robova i varvarskih najezdi. Kraj te epohe obeleen je jednim drugim, podjednako vanim dogaajem slomom feudalnog
reima pod udarcima seljakih buna, u vatri buroaskih revolucija XVII-XVIII
veka. Razmak izmeu ta dva dogaaja od svetsko-istoriske vanosti obuhvata irok period od trinaest vekova, koji mi oznaujemo imenom Srednji vek.
Tih trinaest stolea istorije oveanstva ispunjeno je bogatim, ivim sadrajem, mnogostrukom klasnom, politikom i ideolokom borbom, koja je pokretala
napred razvitak materijalne i duhovne kulture, pojavom i razvitkom novih oblika
ekonomskog i drutvenog ivota.
Ta stolea videla su varvarske horde Alariha i Atile, koje su udarale po gospodaru sveta antikom Rimu; haotine migracije plemena i raznih naroda;
zametanje novih drava, koje su izmenile politiki lik Evrope, a delom ak i Azije i
Afrike; porast moi hrianske, naroito katolike crkve i vekovnu borbu izmeu
papa i careva, borbu punu dramatinih epizoda, krstake pohode taj, po Robertsonovom izrazu, velelepni spomenik ljudskog bezumlja koji su prvi put
doveli Istok i Zapad u prisan dodir; mnogobrojne ratove feudalnih drava, koji su
uglavnom postavili politike granice dananjih nacija; jeretike pokrete i burne
ustanke kmetova protiv feudalnog i crkvenog jarma, krvave orgije feudalaca koji
su uguivali te ustanke i divljaki fanatizam popova, koji su u plamenu lomaa i
muilitima inkvizicije uguivali i najmanju manifestaciju slobodne ljudske misli.
Ista ta mrana stolea materijalne i duhovne vladavine feudalaca videla su razvitak gradova, toga, po Marksovom slikovitom izrazu, najlepeg cveta Srednjeg veka; zametanje po tim gradovima nove, buroaske kulture, novih klasa i novih oblika
klasne borbe; velika geografska otkria, koja su vanredno proirila intelektualni vidik Evropljana, i svirepe podvige konkvistadora u Novom Svetu; politike i verske

11

borbe reformacije, koja je potkopala svetsku mo katolike crkve: prve korake kapitalizma. obeleene propadanjem i pauperizacijom radnih masa u slavu prvobitne
akumulacije kapitala; buroasku revoluciju u Nemakoj i Nizozemskoj.
Srednji vek nije nam ostavio u naslee samo spomenike feudalnog nasilja
i monakog fanatizma, narodne neprosveenosti i teoloko-skolastike mudrosti. Ta, opte uzevi, mrana epoha ostavila nam je i pesnika dela u kojima je
narod ovekoveio svoj genije, velianstvene i ogromne gotske katedrale, udesne,
neponovljivo lepe umetnike i pesnike tvorevine Renesansa, prve uspehe naune i politike misli koja se tek poela buditi i koja je dala dug niz velikih ljudi i
velikih muenika, kojima se ponosi uspomena naprednog oveanstva: rodonaelnici utopiskog socijalizma Tomas Mor i Kampanela; smeli mislioci ordano
Bruno, Galilej i Kopernik; voi i ideolozi revolucionarnih masa, prvi vesnici tada
jo nejasne komunistike ideje Dolino, Don Bul, Tomas Mincer svi ti i
mnogi drugi ljudi, koji su svojim ivotom, radom, a esto i muenikom smru
pripremali i ubrzavali progres oveanstva i njegovo budue osloboenje od svakog mraka, ugnjetavanja, nasilja i patnji, svi oni pripadaju Srednjem veku.
Prema tome, Srednji vek dao je svoj i ne mali doprinos optoj riznici
materijalnih i duhovnih vrednosti, ijim su naslednikom ve postale radne mase
zemlje pobednikog socijalizma i ijim e naslednikom u istoriski bliskoj budunosti postati i trudbenici drugih zemalja sveta.
Pre nego to preemo na prouavanje Srednjeg veka, potrebno je da utvrdimo,
prvo, ta nagoni nau nauku da trinaest vekova istorije oveanstva izdvaja u jednu
zasebnu istorisku epohu, drugim reima, u emu je sutina Srednjeg veka; i drugo,
zato mi tu epohu nazivamo Srednjim vekom, otkuda potie pojam Srednji vek.
Poeemo sa drugim pitanjem.
Postanak pojma Srednji vek. Podela svetske istorije na staru, srednju i
novu formira se jo u XV-XVI veku, u doba Renesansa. Humanisti, prvi pretstavnici u knjievnosti nove, sve razvijenije i monije klase gradske buroazije, poinju da svoje doba izdvajaju kao novo doba, da ga zbliuju sa antikom i u isto vreme da mu stavljaju nasuprot doba koje je ovome neposredno
prethodilo, a kome su oni dali naziv Srednji vek (medium aevum). Dok se
savremenost humanistima XVXVI veka prikazivala kao preporod antike
kulture, dotle im se Srednji vek inio kao doba opadanja kulture, kao vreme
grubog feudalnog varvarstva, duboko neprijateljskog prema novoj kulturi. Ta
periodizacija nala je svog odraza kod filologa XVII veka, u njihovim pogledima na istoriju latinskog jezika: po njihovom prikazivanju, posle perioda iste,
klasine latintine dolo je posle pada Rimskog Carstva i varvarskih najezdi
doba iskvarene, varvarske, takozvane srednje i niske latintine (media
latinitas, infirma latinitas).
Crkvena periodizacija. Trolanoj podeli svetske istorije na staru, srednju
i novu prethodila je podela istorije na etiri svetske monarhije koje slede jedna

12

za drugom: na asirsko-vavilonsku, meansko-persisku, grko-makedonsku i rimsku; ta je podela vladala u Srednjem veku i oslanjala se na bibliju. Rimska monarhija zamiljana je kao poslednja; ona je imala da postoji neizmenjena do samog
kraja sveta. Toj crkvenoj periodizaciji bila je tua ideja razvitka; bog je postupno predavao vlast nad svetom ovome ili onom narodu, a sa postankom Rimskog
Carstva zavrava se i taj proces smenjivanja monarhija. Tada se uvruje stalan i
nepokolebljiv poredak, koji e ostati sve do kraja sveta.
Periodizacija istorije u XVIII i XIX veku. Nova, trolana periodizacija,
nastala u doba Renesansa, bila je dalje razvijena u XVIII veku, kod istoriara i
publicista Prosveenosti, koji su je isticali kao orue u borbi protiv mrskog im
feudalizma. Malo pomalo ona je poela sticati opte priznanje i stavljena je u temelj itavog buroaskog kolskog preda vanja istorije. Za dogaaje koji ine hronoloke okvire Srednjeg veka obino se smatrala pobeda hrianstva u IV veku,
ili pad Rimskog Carstva na Zapadu, koji se obino datuje sa 476 g. kao poetak
epohe Srednjeg veka, a kao njen kraj ili pad Carigrada 1453 g., ili otkrie Amerike 1492 g., ili najzad poetak reformacije u Nemakoj 1517 g. Epoha koja
dolazi iza toga smatrana je Novim vekom; iz te epohe izdvajan je period posle
francuske buroaske revolucije iz 1789 g. kao najnovija istorija.
Marksistiko-lenjinistika periodizacija istorije. Prihvatajui trolanu periodizaciju opte istorije sa podrazdelima stara, srednja i nova istorija, marksizam joj daje novu sadrinu. U osnovi marksistiko-lenjinistike periodizacije
istorije lei pretstava o istoriskom procesu kao progresivnom smenjivanju drutveno-ekonomskih formacija ili osnovnih tipova produkcionih odnosa: robovlasnikog poretka, koji se razvio iz poretka prvobitne zajednice, dalje feudalnog i buroaskog ili kapitalistikog poretka, i najzad socijalistikog poretka, prema kome je sva
prethodna istorija samo predistorija oveanstva. Svaka smena jednog drutvenoekonomskog sistema drugim dolazi usled ogorene klasne borbe, koja nalazi svoj
zavretak u socijalnoj revoluciji. Revolucija likvidira zastarele produkcioie odnose,
koji su sad postali konica za razvitak proizvodnih snaga, i stvara nove, progresivnije produkcione odnose.
Epoha Srednjeg veka upravo i jeste doba feudalnih odnosa. U skladu sa
tim marksistiko-lenjinistika periodizacija uzima za granicu izmeu Srednjeg
veka i Novog veka dogaaje koji obeleavaju obaranje feudalizma u jednim zemljama Evrope i poetak njegove likvidacije u drugim zemljama buroaske
revolucije XVII-XVIII veka.
Opti pojam feudalizma. Najpotpuniju i najtaniju karakteristiku feudalizma dao je V. I. Lenjin u svom delu Razvitak kapitalizma u Rusiji. On smatra da
su za postojanje feudalizma potrebni sledei uslovi:
Prvo, vladavina naturalne privrede. Feudalni posed mora pretstavljati autarkinu, zatvorenu celinu, koja se nalazi u veoma slaboj vezi sa ostalim svetom...
Drugo, za takvu privredu potrebno je da neposredni proizvoa ima sredstava

13

za proizvodnju uopte i zemlju napose, ta vie, potrebno je da on bude vezan


za zemlju, jer spahija inae nema obezbeenu radnu snagu... Tree, uslov za takav sistem privrede jeste lina zavisnost seljaka od spahije. Kada spahija ne bi
imao direktnu vlast nad seljakovom linou, on ne bi mogao da oveka koji ima
zemlju i vodi svoje gazdinstvo natera da radi za njega. Potrebna je, dakle, vanekonomska prinuda, kako kae Marks kad karakterie takav privredni reim...
Oblici i stupnjevi te prinude mogu biti najrazliitiji, poev od kmetskog stanja pa
sve do staleke nepunopravnosti seljaka. Najzad, etvrto, uslov i posledica sistema
privrede o kome je re jeste krajnje nisko i stereotipno stanje tehnike, jer je voenje privrede bilo u rukama sitnih seljaka, pritisnutih nevoljom, ponienih linom
zavisnou i duhovnom neprosveenou.
U feudalizmu stoje jedna naspram druge dve klase. Jedna od njih jeste klasa
feudalno zavisnih ljudi, ili kmetova, seljaka, kojima se docnije, sa nicanjem gradova, pridruio sloj sitnih gradskih zanatlija. Za razliku od antikog roba, kmet je
ovek koga feudalac vie ne moe ubiti, ali ga moe prodati, kupiti. Naporedo s
feudalnom svojinom postoji individualna svojina seljaka i zanatlije nad oruima
za proizvodnju i nad svojim privatnim gazdinstvom, zasnovana na linom radu.
Sitna seljaka privreda i nezavisni zanatski rad... kae Marks oboje delom
ine osnovicu feudalnog naina proizvodnje. Naspram sitnog neposrednog proizvoaa na selu i u gradu, koji raspolae sredstvima za proizvodnju i potrebnim
inventarom, stoji krupni zemljoposednik-spahija: S druge strane, kae Marks
naspram njega stoji zapravo samo zemlja, kao uslov rada koji se nalazi u tuoj
svojini, koji se izdvojio u odnosu na njega i koji je personifikovan u zemljinom
sopstveniku.
Izmeu te dve osnovne klase feudalnog drutva vodi se tokom itavog Srednjeg veka ogorena borba. Klasna borba izmeu eksploatatora i eksploatisanih
ini osnovnu crtu feudalnog poretka.
Feudalizam pretstavlja progresivniji oblik produkcionih odnosa u poreenju
s robovlasnikim drutvom. Nove proizvodne snage trae da radnik ima izvesnu
inicijativu u proizvodnji i volju za rad, interes za rad. Zato feudalac naputa roba,
kao nezainteresovanog za rad i potpuno neinicijativnog radnika, i vie voli da
ima posla s kmetom, koji ima svoje gazdinstvo, svoja orua za proizvodnju i kod
kojeg postoji izvesna zainteresovanost za rad, potrebna da bi se obradila zemlja i
feudalcu plaalo u naturi od letine. Kmetovi stoje iznad robova i u tom pogledu
to su ujedinjeni u seosku optinu; organizacija te optine (marke) daje im u ruke
snano orue u borbi protiv preteranih pretenzija feudalaca.
Oblik u kome se realizuje feudalna eksploatacija, tj. prisvajanje tueg vika
rada ili proizvoda, jeste feudalna renta, koja se pojavljuje u tri oblika: u obliku
radne rente (ili kuluka), u obliku rente u proizvodima (danka u naturi) i u obliku
novane rente (danka u novcu). Iako se svi ti oblici feudalne rente obino pojavljuju zajedno, ipak je u razna vremena svaka pojedina od tih renti dominantna,

14

preovlaujua. Najpre je takav dominantan oblik radna renta, zatim naturalna, i


najzad novana.
Svaki drutveni poredak obeleen je i posebnim, njemu svojstvenim oblikom svojine, koji izraava vladavinu odgovarajue klase: robovlasnika, feudalacaspahija, kapitalista. Glavno obeleje feudalne svojine, kojom se ona razlikuje od
antike i buroaske privatne svojine, jeste njena jerarhina struktura. Da bi klasa
eksploatatora mogla realizovati vanekonomsku prinudu prema klasi neposrednih
proizvoaa, morala se ona ujediniti, organizovati. Jerarhina struktura zemljine
svojine u feudalizmu sastojala se u tome to su svi zemljini sopstvenici bili meusobno ujedinjeni jerarhiskim odnosima, inei drutvenu piramidu svoje vrste.
Iznad svih stajao je kralj, koji je u najrazvijenijim feudalnim pravnim sistemima
smatran za vrhovnog sopstvenika celokupnog zemljita u kraljevini i od koga su
dobijali zemlju feudalci najvieg ranga, magnati kraljevine (vojvode, grofovi,
baroni). Od ovih poslednjih dobijali su zemlju feudalci niih rangova vazali
i podvazali, feudalni riteri. Osnovu te piramide inilo je kmetsko i feudalno
zavisno seljatvo. U vezi sa tim posedovanje zemlje dobilo je uslovan karakter.
Sama feudalna svojina (dominium) delila se u vezi sa tim na dominium directum
i dominium utile, ili drugim reima na vrhovnu svojinu (proprietas) i posedovanje (possessio), od koga se razlikovalo jo i neposredno korienje zemlje, date
na obradu (usus fructus).
U Nemakoj ideologiji Marks i Engels pisali su o feudalizmu: Jerarhina
struktura zemljine svojine i za njega (feudalizam Red.) vezani sistem oruanih pratnji davali su plemstvu vlast nad kmetovima. Karakteristian momenat
za feudalizam pretstavlja i veza izmeu zemljine svojine i politike vlasti nad
stanovnitvom koje se nalazi na toj zemlji. Svaki krupni feudalni posed bio je u
isto vreme i najnia politika elija feudalnog drutva, sa seniorom na elu, bio je
specifina dravica svoje vrste. Feudalna drava uzeta kao celina upravo se i sastojala iz jerarhiske skupine takvih poseda-dravica.
Stadiji razvitka feudalnog drutva. Feudalno drutvo u Zapadnoj Evropi
prolazilo je u svom razvitku kroz tri osnovna stadija.
I. Doba ranog Srednjeg veka (od V do polovine XI veka) obeleeno je niskim
nivoom razvitka proizvodnih snaga i otsustvom podele rada izmeu grada i sela.
Zanatstvo se jo ne odvaja od poljoprivrede i ne izdvaja iz poseda i sela. Gotovo
neogranieno vlada naturalna proizvodnja; svako gazdinstvo proizvodi za zadovoljavanje svojih sopstvenih potreba i potreba feudalca-spahije; postoji samo razmena vikova proizvoda.
Takav nivo drutvenog razvitka nastao je posle pada Rimskog Carstva, kao
posledica revolucije robova i varvarskih osvajanja. U toku tog perioda postepeno
se formiraju po svim zemljama Zapadne Evrope feudalni odnosi, u jednima jo
od IX veka (Franaka drava), u drugim neto docnije (na primer u Nemakoj ili
u Engleskoj).

15

II. Doba procvata feudalizma (od polovine XI do XV veka) obeleeno je povienjem nivoa razvitka proizvodnih snaga i podelom rada izmeu grada i sela.
Zanatstvo se odvaja od poljoprivrede i koncentrie po gradovima, koji niu kao
posebni zanatski i trgovaki centri. Razvija se trgovina i obrazuje sloj sitnih robnih proizvoaa u gradu i na selu. Klasne protivrenosti se zaotravaju i akcije
radnih masa protiv feudalaca dobijaju opasniji karakter po ove poslednje. Poinju
da se formiraju osnovne nacije u Zapadnoj Evropi. Dravni poredak dobija oblik
staleke monarhije, sa zamecima pretstavnitva dravnih stalea u obliku parlamenta (Engleska), dravnih stalea (Francuska), kortesa (panija) itd.
III. Doba prvobitne akumulacije kapitala i raspadanja feudalizma (XVI-XVII
vek) obeleeno je zametanjem i razvitkom kapitalistike manufakture u krilu feudalnog drutva; sve veim obezemljivanjem seljaka i propadanjem sitnih zanatlija,
tj. odvajanjem neposrednog proizvoaa od sredstava za proizvodnju i njegovim
pretvaranjem u goli i nezatieni proletarijat (Marks); pljakanjem kolonija, koje je poelo odmah posle velikih geografskih otkria, i pojaanom eksploatacijom
domorodakog stanovnitva po novootkrivenim zemljama; brzim porastom trgovine, koja dobija svetski karakter, i bankarskih kreditnih operacija; pojaanom
koncentracijom trgovako-zelenakog kapitala, koji prodire i u industriju. Dalje
se razvija formiranje zapadnoevropskih nacija, koje sada nalaze v politiki izraz za
svoje jedinstvo u obliku feudalno-apsolutistike nacionalne monarhije. Dalje
zaotravanje klasne borbe izmeu vladajue klase feudalaca i antifeudalnih elemenata grada i sela dovodi u nizu evropskih zemalja do eksplozije buroaskih
revolucija, u kojima glavnu pokretaku snagu pretstavlja kmetsko i feudalno zavisno seljatvo, a pored njega i gradske plebejske mase; te revolucije dovode do
likvidacije feudalizma i feudalno-apsolutistike drave.
Geneza feudalizma. Razvitak feudalnih odnosa u Zapadnoj Evropi doao
je posle pada robovlasnikog drutva, kao rezultat revolucije robova i varvarskih
osvajanja, koji su pripremili uslove za taj razvitak. Kod prouavanja geneze feudalizma potrebno je ispitati, s jedne strane, krizu robovlasnikog drutva, koja je
dovela do propasti tog drutva, kao i zametke feudalnih odnosa koji su sazrevali u
samom tom drutvu; s druge strane, potrebno je prouiti onaj drutveni razvitak
kroz koji su u to vreme prolazila razna plemena takozvanih varvara Kelta,
Germana i Slovena, koji su zajedno s raznim romanskim i grkim narodnostima uli u sastav evropskih nacija, obrazovanih krajem Srednjeg veka, i uslovili
poetkom Srednjeg veka feudalni razvitak Evrope.

16

DEO PRVI

RANI SREDNJI VEK

17

GLAVA I

KRIZA ROBOVLASNIKOG PORETKA


I ZAMECI FEUDALNIH ODNOSA
Uloga krupnog zemljoposeda. Drutveni poredak Rimskog Carstva u IIIV veku obeleen je vodeom ulogom krupnog zemljoposeda, koji je ponikao
jo u periodu Republike. Krupni zemljoposednici vodili su isprva isto robovlasniku privredu na svojim zemljitima, koristei u glavnim i najunosnijim
privrednim granama velike mase robova; samo u najmanje unosnim granama
proizvodnje naseljavani su na zemlju slobodni sitni zakupci koloni. Ali u periodu Carstva, naroito u III-IV veku, krupni zemljini posed menja svoj karakter. Robovski rad postaje sve manje unosan, ne dajui mogunosti za prelaz
na produktivnije oblike rada; zajedno s prestankom osvajanja smanjuje se i priliv novih robova iz redova ratnih zarobljenika; nastaje oskudica u radnoj snazi.
Usled toga antiko drutvo dospeva u orsokak, iz koga je moglo da izie samo
putem revolucije.
Kolonat. U isto vreme poinju da se ire drugi oblici eksploatacije neslobodnog rada. S jedne strane, robovi se vezuju za zemlju, pretvaraju u servi casati
koji vlasniku zemlje plaaju rentu u naturi ili u novcu i kuluku. Oni su vezani
za zemlju, glebae adscripti. S druge strane, oni slobodni zakupci zemlje koji su
postojali jo u doba Republike brojno sve vie rastu, usled toga to sitni slobodni
zemljoposednici u ovo doba sve vie propadaju i to ih potiskuje krupni zemljini
posed. Ali se poloaj tih zakupaca sad jako menja. Usled opte krize poljoprivrede seljaci-zakupci nisu u stanju da plaaju zakupninu, postaju neispravne platie i
malo pomalo dospevaju u ropstvo. U isto vreme menjaju se i oblici zakupa: veliku
rasprostranjenost stie napoliarstvo, tj. zakup na jedan deo letine. Formira se
sloj zakupaca-seljaka koji nose naziv napoliari coloni partiarii. Pravni poloaj tih zakupaca pogorava se zajedno s pogoravanjem njihovog ekonomskog
poloaja.

19

Novi pravni poloaj kolona odreen je nizom carskih ukaza, od kojih osobito veliki znaaj ima ukaz Konstantina I iz 332 g. Taj ukaz propisuje da se odbegli
koloni hvataju i vraaju na svoja preanja mesta, ak i to da se bacaju u okove;
dakle, taj dekret propisuje vezivanje kolona za zemlju. U takve zavisne, za zemlju
vezane kolone pretvaraju se docnije svi zakupci koji bi se na jednoj istoj parceli
zemljita nalazili trideset godina bez prekida. Dakle, kolon se pretvara u roba zemlje servus terrae. U to doba raste i takozvani venonasledni zakup (emfiteusis). Venonasledni zakupci emfiteuti uzimaju pod zakup neobraenu zemlju,
ledinu, pod olakanim uslovima, i predaju svoj zakup sa oca na sina. Usled toga
to carstvo u to vreme osea oskudicu u radnoj snazi, upotrebljavaju se za obradu
zemlje u irokim razmerama i varvari, koji se naseljavaju na zemlju sa pravima
kolona (iure colonatus).
Porast privatne vlasti. U poslednjim vekovima Rimskog Carstva zapaa se
i porast line zavisnosti, koja je toliko karakteristina za naredno doba, feudalizam. Propali seljaci sve ee predaju svoju zemlju krupnim magnatima, a zatim
je dobijaju natrag da je uslovno poseduju na osnovu takozvanog prekarija, tj. na
osnovu prava uivanja tue imovine dotle dok je vlasnik ne zatrai natrag. Ujedno
takvi seljaci stupaju pod pokroviteljstvo magnata, pod njegov patronat (patrocinium). Taj proces prelaza u lino podanstvo nije se vrio samo individualno: ponekad su itava sela stupala kolektivno u zavisnost od krupnog magnata, mahom
svoga najblieg suseda. To je ono to je u to vreme nazivano patrocinia vicorum,
tj. pokroviteljstvo nad itavim selima.
U isto vreme vri se proces razvitka organa privatne vlasti krupnih zemljoposednika. Krupni zemljoposednik zavodi na svojoj teritoriji vojne odrede bukelarije ili isaurijance (ovaj poslednji naziv dolazi od imena jednog maloaziskog
plemena Isaurijanaca, iji su pripadnici osobito esto uzimani u vojno-policisku slubu po krupnim posedima). Obrazuju se oruani odredi i iz redova robova
krupnog zemljoposednika. Najzad, privatni zemljoposednici stvaraju sebi i sopstvene tamnice, kuda alju svoje kolone kada bi togod skrivili. Raste broj privatnih sudova, u kojima se sudi stanovnitvu teritorije krupnog zemljoposednika
senatora. Drava sankcionie taj porast privatne vlasti, prenosei na zemljoposednike-senatore odgovornost za zemljoradnike-kolone koji sede na njihovoj zemlji u pogledu plaanja poreza i davanja regruta. Vladajui stale u dravi, privilegovani senatorski stale (ordo senatorius), iju bazu pretstavlja krupni zemljini
posed, ima sada politiku vlast nad stanovnitvom koje sedi na njegovoj zemlji.
Time se stvara veza izmeu krupnog zemljoposednika i politike vlasti, veza
koja je karakteristina za feudalizam, i poinje pretvaranje krupnog poseda u neku vrstu poseda-dravice.
Vezivanje kurijala za dunost. Isti takav proces deava se i u gradu. Karakteristian momenat za antiki svet bilo je preovlaivanje grada. Grad je bio vladajui centar za okolnu teritoriju, dok je za naredno doba, feudalizam, karakteristi-

20

na obratna slika vladavina sela nad gradom. U Rimskom Carstvu vri se proces
postepenog zadobijanja dominantnog poloaja sela, tanije reeno seoskog
poseda, prema gradu. Ranije je svaki grad sa okolinom (municipij) pretstavljao
samoupravnu jedinicu. Vlast u gradu pripadala je narodnoj skuptini i mesnom
municipalnom senatu. U prvo vreme vanu ulogu igrala je narodna skuptina.
Na njoj su se vrili izbori magistrata (gradskih vlasti); glasalo se, kao i u Rimu,
po tribama ili po kurijama; postojalo je tajno glasanje. Najvia administrativna
i sudska vlast nalazila se u rukama dvaju funkcionera, duumvira duoviri iure
dicundo. Postojala je i dunost edila, koji su imali policisku vlast, starali se o snabdevanju grada itom i o prireivanju raznih pretstava; najzad, postojala je dunost
gradskih kvestora, koji su upravljali gradskim finansijama. Sve su te dunosti bile
besplatne. Naprotiv, funkcioneri su sami morali da snose velike rashode u korist
grada, morali su da daju zamane novane uloge, da s vremena na vreme dele stanovnitvu bogate poklone, da prireuju igre i podiu graevine na teritoriji grada.
Oni su morali posedovati visok cenz. Senat ili kurija sastojala se u svakom gradu
od svih onih lica koja su pre toga zauzimala municipalne magistrature, i brojala
je obino 100 ljudi.
Jo u II veku zapaaju se pokuaji senatorskog stalea, vladajueg u dravi,
da ogranii lokalnu samoupravu. Pod carem Trajanom uvodi se dunost municipalnih kuratora (curator rei publicae) za vrenje stalnog nadzora nad privredom
municipija, a u drugoj polovini IV veka zavodi se u nizu provincija dunost defenzora, koga postavljaju car ili prefekt. Defenzori su prvobitno imali za zadatak
da tite grad od iznuivanja carskih inovnika, ali su docnije prigrabili svu vlast u
gradskoj optini. Pred kraj Rimskog Carstva i u prvo vreme varvarskih osvajanja
u ulozi defenzora vrlo esto se pojavljuju hrianski episkopi.
Osim ograniavanja samouprave vri se i proces vezivanja gradskih klasa
stanovnitva. Od kurijala, bivih gradskih magistrata, obrazuje se vladajui stale
inovnike aristokratije. Na tu vladajuu grupu u gradu prenosi se sada odgovornost za ubiranje poreza, to je zavedeno jo pod carem Dioklecijanom. Odgovornost za ubiranje poreza u situaciji opte ekonomske krize pretila je kurijalima
materijalnom propau. U to vreme zapaa se tenja kurijala da iziu iz kurije,
zapaa se proces njenog ostajanja bez ljudi, jer u gradu gotovo i nema kurijala.
U odgovor na to niz carskih ukaza zabranjuje kurijalima prelaz u druge stalee
senatorski, sveteniki itd. Ukaz cara Arkadija iz 396 g. zabranjuje im ak da
naputaju grad i da se nastanjuju na imanjima koja im pripadaju. Time se vri neka vrsta vezivanja kurijala za dunost. Dok se seljak vezuje za zemlju, dotle se sad
srednji zemljoposednik (possessor) vezuje za kuriju. Svaki zemljoposednik koji
ima najmanje 25 jugera zemlje (oko 6 hektara) morao je prinudno stupiti u stale
kurijala. Da bi sauvala imunost kurijala, drava im je zabranjivala da prodaju
svoje imanje bez saglasnosti namesnika. S druge strane, licima koja ne spadaju u
sastav kurije zabranjivano je da stiu zemlju koja je pripadala kurijalima. U slu-

21

aju da umrli kurijali nemaju zakonitih naslednika, tri etvrtine njihovog imanja
dobijala je kurija. Sve ove vetake mere imale su za cilj da odre srednji zemljini
posed, koji je prolazio kroz krizu. Ali su se samim tim kurijali pretvarali, kako se
tada govorilo, u robove republike. Sve ove mere raaju tenju kod kurijala da
na sve mogue naine izbegavaju vrenje svojih dunosti i ak da direktno bee sa
njih. 388 g., na primer, kurijali etiri grada u Maloj Aziji pobegli su u jedan mah,
obrazovavi razbojnike bande, koje su pljakale po zemlji.
Kriza trgovine, vezivanje zanatlija za kolegije. Duboka kriza koja je zahvatila poljoprivredu proirila se i na trgovinu i gradsku proizvodnju. Trgovaka
hegemonija Italije opadala je paralelno s razvitkom poljoprivredne i zanatske proizvodnje po samim provincijama. Ali se i u provincijama zapaaju opte osiromaenje i iscrpenost, zastoj u privrednom razvitku, opadanje trgovine usled opte
krize robovlasnikog naina proizvodnje, poreskog tereta, pljaki namesnika i
ubiraa poreza.
Zanatlije i trgovci inili su u gradu najnii stale plebs urbana. Oni su se
vrlo esto organizovali u kolegije sa izbornim funkcionerima, prireivali svoje
skupove i imali svoju zasebnu korporativnu kasu. Drava je s njima sklapala ugovore, na primer za snabdevanje prestonice namirnicama i svim moguim izraevinama. U Rimu su postojali kolegiji pekara, mesara, vlasnika brodovlja itd. U
prva dva veka carstva te su korporacije ponekad zabranjivane, ako su izgledale
opasne po dravu. Poznat je, na primer, edikt jednog lokalnog upravnika u Maloj
Aziji protiv saveza pekara u gradu Magneziji. Edikt je organizaciju pekara zabranjivao zato to su prireivali trajkove. Uopte je drava veoma podozrivo gledala
na korporacije.
Ali od kraja II i poetka III veka drava tei da kolegije iskoristi za svoje
svrhe. Uee u kolegiju postaje obavezno, a zatim i nasledno. Sve se to zapaa
ponajpre u onim granama koje su bile potrebne za zadovoljavanje potreba vojske
i snabdevanje prestonice. S druge strane, drava poinje da sama organizuje preduzea, koja su ponekad bila prilino krupnih razmera. To su carske radionice,
s posebnim carskim inovnicima prokuratorima na elu. U tim radionicama
rade, s jedne strane, robovi, robovske familije; s druge strane, za te se radionice
vezuju nasledne zanatske kolegije. lanovi tih kolegija morali su nasledno raditi
u dravnim radionicama. Prokuratori su zanatlijama izdavali sirovine iz dravnih
magazina, i oni su bili duni da pod pretnjom kazne predaju proizvode svoga rada bez naknade, u vidu naturalne dabine. Takva preduzea stvarana su u oblasti
vunarskog i platnarskog zanata, u oblasti izrade oruja i kovanja novca, kolarskog,
juvelirskog i bojadiskog zanata, kao i kod eksploatacije rudnika, gde je postojala
prinudna organizacija rada.
Malo pomalo, u vezi sa optim opadanjem trgovine, itava privreda Carstva
dobija naturalan oblik, koji je toliko karakteristian za docniji feudalni poredak,
nastao posle varvarskih osvajanja i ustanaka robova na teritoriji Rimskog Carstva.

22

Ustanci robova i kolona. U isto vreme, usled vezivanja seljaka za zemlju,


sve veeg poreskog tereta i nasilja inovnika, u Galiji i na severu Italije zapaaju
se ustanci robova i seljaka (bagauda). Otpoevi ezdesetih godina III veka, oni
uzimaju osobito irok zamah osamdesetih godina tog veka. Voi bagauda u Galiji
Elijan i Amand uzimaju carsku titulu, osvajaju itave teritorije, tako da je njihov
ustanak uguen tekom mukom i uz veliko naprezanje snaga Carstva, 285 g. Takvi su se ustanci deavali i u drugim delovima Carstva, i u docnije vreme, u doba
seobe naroda. Sredinom V veka izbijali su u Reciji, Panoniji i Noriku ustanci
takozvanih skamara. U Severnoj Africi izbio je pokret agonistika, ili cirkumceliona, koji je trajao od IV do V veka. To je takoe bio pokret robova, kolona i svih
ugnjetenih elemenata, koji su se digli protiv svojih gospodara. Svi ti ustanci, koji
su izbijali s vremena na vreme, razjedali su unutranju strukturu Carstva i ili
docnije na ruku osvajanju rimskih teritorija od strane varvara. Tako se unutranja
revolucija robova pojavila kao saveznik varvarskog osvajanja.
Opozicija osvojenih naroda. Rim je nasilno okupio pod svojom dravnom
vlau itav niz pokorenih naroda. Interesantan je jedan izvor, takozvana Sibilinska proroanstva, koji karakterie onaj odnos prema gospodareem Rimu koji
su gajili ti pokoreni narodi. Sibilinska proroanctva su zbornik polemikih i
apokaliptikih stihova raznih pisaca, napisanih u razna vremena pre nae ere i u
prva tri stolea nae ere. U tom zborniku dolazi do izraza u prvom redu stav koji
su prema Rimu imali jelinistiki jevrejski slojevi u gradu Aleksandriji, u Egiptu.
Teko, teko tebi, furijo, drubenice otrovnih guja! veli Sibila Rimu.
Gadni grade, koji si nekad bio pun prazninih zvukova, zanemi! U tvojim hramovima nee vie mlade device odravati svetu vatru. Na tvojim rtvenicima nee
vie biti rtvi... Pognue glavu, ti nadmeni Rime! Vatra e te progutati, tvojih e
bogatstava nestati, vuci i lisice e iveti na tvojim ruevinama; opustee, i bie
tako kao da te nikad nije ni bilo!...
Ovaj fragmenat je veoma karakteristian. On pokazuje koliko je iroko bila
rasprostranjena meu pokorenim narodima elja da Rim propadne. Ta nam oseanja objanjavaju zato su se docnije varvarska osvajanja izvrila relativno lako i
zato su na stranu varvara prelazile nie klase stanovnitva samog Rimskog Carstva.
Reforme Dioklecijana i Konstantina. Paralelno sa promenama u socijalnoj
strukturi poznog Rimskog Carstva deavale su se i krupne promene u dravnom
ureenju, promene koje su nale izraza u reformama Dioklecijana i Konstantina.
U toku III veka dravna je vlast postala veoma nestabilna. Od 235 do 284 g.
smenilo se 26 careva, od kojih je samo jedan umro prirodnom smru.
Reforme Dioklecijana (285-305 g.) i Konstantina (324-337 g.) imale su za cilj
da uvrste drutveni i dravni poredak u interesu krupnog senatorskog zemljoposeda i da ojaaju centralnu dravnu vlast radi odbrane tog poseda od revolucionarnih masa koje su se dizale.

23

Administrativne reforme. Prvi zadatak bio je da se oslabe namesnici provincija. Iskustvo je pokazalo da jaki namesnici sanjaju o samostalnosti, ak o
uzurpiranju carske vlasti. Da bi se carevi osigurali od takvih mogunosti, trebalo
je, prvo, ojaati centralnu vlast i, drugo, oslabiti namesnike, a za to je bilo potrebno rascepkati provincije.
U tu svrhu izvrena je podela Carstva na etiri dela, sa dva avgusta i dva
cezara na elu, koji su dalje imali svoje pomonike-prefekte. Po Dioklecijanovoj
zamisli, svaki od dva avgusta birao je sebi cezara kao pomonika, s tim da taj cezar
posle avgustove smrti neposredno stupi na dunost avgusta. Time je Dioklecijan
nameravao da izbegne neprijatnosti pri izboru careva, kao to je to bio sluaj za
vreme graanskih ratova III veka, i da osigura veu stabilnost dravnoj vlasti. Ta
etiri dela Carstva zvala su se: 1) Istok, koji je obuhvatao Aziju, Egipat i Trakiju; 2)
Ilirik, u koji su ulazile Makedonija i Grka; 3) Italija, u koju je ulazila Italija u pravom smislu te rei, severozapadni deo Balkanskog Poluostrva i Afrika, i najzad 4)
Galija, koja je obuhvatala Galiju u uem smislu, paniju, Britaniju i Mavretaniju,
tj. krajnji zapad Afrike. Tako je bilo pod carem Dioklecijanom. Pod Konstantinom
vlast je ponovo prela u ruke jednog cara, pri emu su etiri dela na koja je Carstvo
bilo podeljeno dobila naziv prefekture.
Prefekture su se delile na 12 (docnije 14) dijeceza, sa vikarima na elu. Karakteristino je da vikari nisu bili potinjeni prefektima ve mimo njih neposredno caru. To je zavedeno s ciljem da se stvori izvesna konkurencija. U sluaju da
koji prefekt naumi da digne ustanak ili sklopi zaveru protiv cara, svaki vikar, koji
je sada imao pravo da opti neposredno s carem, mogao je da pravovremeno ukae na opasnost. Prema tome, zavedena je uzajamna pijunaa u interesu centralne
dravne vlasti.
Dijeceze su se sastojale od provincija; u svakoj provinciji postojali su municipiji, pojedini gradovi sa okruzima, koji su nosili naziv pagi. Pagus je termin koji
se u Srednjem veku esto susree kao oznaka za administrativni okrug.
Dakle, smanjenje razmera provincija i slabljenje uloge njihovih namesnika
bio je prvi zadatak reformi Dioklecijana i Konstantina.
Istoj svrsi imalo je da slui i odvajanje vojne vlasti od civilne, to je sprovedeno uglavnom na granicama Carstva. Tamo su postavljene posebne vojne vlasti,
takozvani duces. Pod Konstantinom u pojedinim provincijama i prefekturama takoe su ustanovljene dunosti vojnih stareina (magistri militum).
Organizacija centralne vlasti. Najzad, ojaana je i organizacija centralne
vlasti. Pri dvoru je obrazovan jedan stalni savet, u iju je nadlenost prelo reavanje svih pitanja u Carstvu. To je takozvani consistorium principis, u kome
su zasedali najvii magnati Carstva, postavljeni od cara. Zavedene su i dunosti pojedinih ministara. Kancelar svoje vrste, koji se zvao comes et quaestor
sacri palatii, bavio se stvaranjem novih zakona i izdavanjem carskih nareenja.
Ministarstvo carskih imanja, na ijem se elu nalazio comes rerum privatarum,

24

upravljalo je carskom zemljom i svakovrsnom carevom imovinom. Ministar


finansija comes sacrarum largitionum upravljao je blagajnom Carstva. Najzad, postojalo je i neka vrsta ministarstva unutranjih i spoljnih poslova. Njegov
ef nosio je naziv magister officiorum. U njegovu nadlenost spadao je policiski
nadzor u Carstvu, koji je on vrio preko itave jedne organizovane mree pijuna,
sa nazivom curiosi.
Birokratija. Organizovan je birokratski stale inovnitva, koje je imalo da
slui kao oslonac carske vlasti. Sluba u mnogobrojnim carskim kancelarijama
otsada je otvarala vrata za najvie poloaje za stupanje u stale senatora i vitezova.
Izraena je specijalna tabela o rangovima, u kojoj su propisani razni inovi i titule,
od sitnog do najvieg inovnitva.
Na taj nain formirala se brojna birokratija, novi vladajui sloj u Carstvu, koji
se bavio primanjem mita i direktnom pljakom stanovnitva i koji je sada konkurisao starom vladajuem sloju krupnim senatorima, magnatima- zemljoposednicima; gornji sloj te birokratije malo pomalo se i sam ulivao u tu klasu vladajueg
krupnog zemljoposeda i robovskog poseda. Uzdignuta je na veu visinu i sama
carska vlast. Da bi car vie imponovao svojim podanicima, zaveden je raskoan
ceremonijal, car poinje da se oblai u raskona odela i stavlja na glavu dijademu.
On uzima titulu dominus gospodar, dok se stanovnitvo Carstva naziva
njegovim podanicima subiecti. Careva linost deifikuje se i u hrianstvu, kao
ranije u paganstvu. Pored birokratije, carska vlast dobija nov oslonac u hrianskoj crkvi.
Hrianska crkva. Od Konstantinovog vremena hrianstvo postaje najpre
priznata religija na ravnoj nozi sa paganstvom (kao to je to utvreno Milanskim
ediktom iz 313 g.), a zatim i jedina dravna religija. Poglavar crkve bio je faktiki
car. Pod njegovom kontrolom vri se uprava crkvom i sazivaju crkveni sabori.
Karakter hrianske religije se menja. Od religije opozicionarskih klasa, od religije siromanih, napaenih, robova i odbaenih, hrianstvo se pretvara u religiju u ijoj crkvenoj organizaciji vladaju bogatai. Umesto ranijeg jednostranog
ureenja stvara se sad episkopalni poredak, uzdie se itava jerarhija poloaja,
akona i prezvitera, sa episkopima na elu. U isto vreme hrianska ideologija sve
vie postaje ideologija koja osvetava postojanje robovlasnikog drutva i dravne
centralizacije. Ona tei za tim da osigura pokornost stanovnitva vrhovnoj vlasti.
Teei da zadri revolucionisanje narodnih masa, hrianska crkva usmerava narodni pokret u korito pogroma pagana (ruenje paganskih hramova i biblioteka,
na primer, uvene Aleksandriske biblioteke, krajem IV veka). Od tog vremena
opozicionarske i revolucionarne struje poinju da uzimaju oblik jeresi (arijanstvo,
nestorijanstvo, donatizam i dr.).
Vojska. Drugo orue potinjavanja u rukama centralne vlasti jeste vojska,
kojoj je u Dioklecijanovim reformama takoe posveena velika panja. Najborbeniji deo vojske sastojao se od takozvanih comitatenses, odabranih odreda raz-

25

metenih u unutranjosti zemlje. Njihov glavni zadatak bio je oevidno u tome


da uguuju svakovrsne unutranje pokrete, u prvom redu revolucionarne akcije
robova i kolona, koje nisu prestajale. Ostali odredi razmeteni su po pograninim
oblastima, u vidu naslednih vojnih kolonizatora (limitanei). Najzad, namesto ukinute pretorijanske garde, koja je ranije igrala aktivnu ulogu u svim unutranjim
prevratima, formirani su odredi takozvanih palatini, koji su stajali pod neposrednom komandom dvora. Poveani su rashodi na vojsku i pojaan broj legija, ali je
u isto vreme izvreno i sitnjenje legija, da bi se one uinile to pokretljivijim i da
komandno osoblje ne bi imalo u svojim rukama suvie vlasti. Brojno stanje legije
smanjeno je od 5 na 2 i 1 hiljadu ljudi.
Ujedno raste u to vreme i znaaj pomonih odreda, koji su obrazovani od
varvara, tj. od plemena druge narodnosti, ne-Rimljana i ne-Grka. Poev od IV
veka Carstvo se od varvara brani uglavnom pomou odreda sastavljenih od tih
istih varvara.
Varvari su primani u vojsku pod sledeim uslovima. S jedne strane, oni su
postajali federati, ili saveznici, s kojima je drava zakljuivala ugovor o davanju
vojnih odreda. Ti vojni. odredi rasporeivani su mahom na kantonovanje na teritoriji Carstva, s tim da zemljoposednik odvoji jednu treinu svoje kue i treinu
svojih prihoda na izdravanje vojnika koji su mu upueni na kantonovanje (edikt
careva Arkadija i Honorija iz 398 g.).
Drugi oblik vojne slube jesu oni koji su se predali (dedititii). Sa prvima (federatima) sklapan je ugovor o savezu, dok su drugi smatrani za pobeene neprijatelje. Oni su dobijali parcele mahom u pograninim oblastima. Iz njihovih redova
uzimani su vojnici za pomone odrede.
Poreske reforme. U vezi s prelazom itave zemlje na odnose naturalne privrede morao se dati naturalni karakter i itavom dravnom gazdinstvu. Vojska se
poela izdravati od namirnica koje je stanovnitvo neposredno dostavljalo.
Sastavljeni su posebni obroci za vojnike (annona), koji su se sastojali od hleba, mesa, soli, vina, maslinovog ulja i sireta. Isto su tako utvreni posebni obroci
i za konje. Broj obroka poveavao se zajedno sa avanzovanjem na tabeli u rangovima. Vojnici su dobijali jedan obrok, dok je komandno osoblje dobijalo veliku
koliinu takvih jedinica obroka.
I inovnitvo je prevedeno na naturalno izdravanje. Za njega su takoe
utvreni posebni obroci (annonae, capita), u koje je pored namirnica spadala
odreena koliina odee, srebra, posua i ak nalonice. Uz to su inovnici plaani i u novcu.
Da bi obezbedio izdravanje vojske i inovnitva, Dioklecijan je 297 g. izvrio poresku reformu, po kojoj je utvreno ubiranje poreza u naturalnom obliku.
Izvren je popis stanovnitva po itavom Carstvu. Pre toga porez su plaale samo
provincije, Italija je bila osloboena od poreskog tereta; sada je porez moralo plaati itavo stanovnitvo Carstva, sa izuzetkom samo stanovnitva grada Rima.

26

Zaveden je zemljini katastar, popis sve zemlje u Carstvu, koji je vren svakih pet godina. Utvrena je posebna poreska jedinica caput, i na svaki gradski
okrug razrezivan je odreeni broj takvih poreskih jedinica. U Siriji je, na primer,
na jednu takvu poresku jedinicu bilo razrezano 5 jugera vinograda, ili 20 jugera
ziratne zemlje prve kategorije, ili 225 maslinovih drveta prve kategorije. Na stoku
za vuu i na radnu snagu robove, kolone takoe je razrezivan lini porez. Na
taj nain se ta zemljarina kombinovala s linim porezom na radnu snagu. Na teret
trgovaca i zanatlija padao je poseban novani porez (lustras collatio), koji je uveo
car Konstantin. Sastavljeni su spiskovi, koji su za svakog trgovca i zanatliju utvrivali visinu poreskog zaduenja. Za stanovnitvo Carstva uvedene su i raznovrsne
dabine u naturi, na primer, davanje raznih priloga u naturi dravnim magazinima, gradnja i opravka mostova i puteva, gradnja carskih dvoraca.

27

GLAVA II

STARI KELTI, GERMANI I SLOVENI


Najstarije stanovnitvo Evrope. Varvarski svet s kojim je rimska drava dolazila u dodir obuhvatao je u Zapadnoj Evropi mnogobrojna plemena Kelta, Germana i Slovena, kao i plemena starijeg etnikog porekla, koja su sauvala svoje starinske jezike i drutveni nain ivota, plemena koja su se formirala jo pre
pojave plemena indoevropske jezike strukture (tj. Kelta, Germana, Slovena) u
Zapadnoj Evropi.
Od tog starosedelakog stanovnitva Evrope, koje je govorilo jezicima preindoevropskog jafetskog stadija jezikog razvitka, danas su sauvani samo
baskiki jezici pripirenejskog stanovnitva dananje severne panije i june Francuske (Gaskonja). U rimsko doba stanovnitvo: najstarijih plemena zahvatalo je
daleko iru oblast. Iberci, iji su potomci dananji Baski, naseljavali su znatan deo
panije i po svoj prilici june Galije (Akvitaniju); u jugoistonoj Galiji i susednim oblastima severne Italije i zapadnih Alpa ivela su plemena Liguraca, koja
su, sudei po najstarijim vestima, nastanjivala u rana vremena ire teritorije Zapadne Evrope. Moe se pretpostaviti da su uopte oblasti naseljene tim nastarijim
plemenima i u rimsko doba bile daleko ire nego to nam o tome kazuju antiki
knjievni izvori.

1. STARI KELTI
Podruja naseljena Keltima. Kelti, koji su u jezikom pogledu pretstavljali
prelazan stadij razvitka od jafetskog sistema ka indoevropskom, iveli su pred kraj
Republike i u doba Rimskog Carstva, po svedoanstvu Julija Cezara, u Galiji, u
centralnim oblastima te zemlje, u slivovima reka Loare i Sene, dok su jug zemlje
zauzimali Akvitanci, iberskog porekla, a sever Belgi, ije je etniko poreklo bi-

29

lo nejasno za Grke i Rimljane, jer ih nazivaju as Keltima, a as Germanima. U


paniji su Kelti iveli u jugozapadnom delu, dok je centar zemlje bio naseljen plemenima meanog porekla Keltibercima. Najzad, u Irskoj i Britaniji Kelti su po
svoj prilici inili osnovnu masu stanovnitva, delei se na mnogobrojna plemena.
Kelti su isprva stanovali i u gornjem toku reka Rajne i Dunava (Helveti), kao i u
Bohemiji (Boji) i zemljama koje se na nju nadovezuju, preduzimajui prepade i
preseljenja u susedne oblasti, na primer, u dolinu reke Poa, na Balkansko Poluostrvo i ak u Malu Aziju.
Keltska su plemena, kao to moemo pretpostavljati, pripadala dvema osnovnim grupama: takozvanoj gaelskoj, u koju se mogu uvrstiti plemena Irske i
kotske i kimbarskoj (britskoj) grupi, kojoj su pripadali Valijci iz Velsa i Kornuelsa, Briti iz Britanije, kao i Kelti iz Bretanje, koji su sauvali svoj bretonski jezik sve
do danas. Jezik Kelta ostale Galije malo nam je poznat.
Kelti iz Galije u prerimsko i rimsko doba. Najbolje su nam poznati Kelti iz
Galije, zahvaljujui vestima koje nam je o njima dao Julije Cezar. U doba rimskog
osvajanja kod Kelta se zapaa prelaz od varvarstva na prvobitne stadije klasnog
drutva, ali jo sa jakim ostacima gentilnog ureenja. Najstariji drutveni oblik
Kelta bila je rodovska optina (zajednica), koja se dugo vremena zadrala u nekim keltskim oblastima, na primer, u Irskoj, Velsu, kotskoj i delom u Bretanji. U
Galiji je prvobitna rodovska optina sredinom I veka pre nae ere, u doba Julija
Cezara, ve poela da se raspada. U njoj se izdvaja gornji sloj rodovsko-plemenske aristokratije, koja je, po reima Julija Cezara, nosila naziv vitezovi (equites).
Ti su vitezovi posedovali krupnije zemljine parcele, koje su obraivali pomou
robova; osim toga oni su imali i velika stada stoke. Na drugom polu rodovske optine izdvajaju se osiromaeli ljudi, koje Cezar naziva plebsom. Oni stupaju u zavisan odnos prema krupnim zemljoposednicima i stoarima, postajui ambakti,
ili klijenti. Ambakti esto dobijaju zajam u stoci, plaaju svome gospodaru danak
u naturi i snose razne obaveze, meu kojima i vojnu obavezu, ulazei u sastav
gospodareve druine. Meu ambakte spadali su i doljaci, koji su izgubili vezu sa
svojim rodovskim zajednicama i koji su se nastanili na pustom zemljitu. Oni su
takoe stupali u zavisan poloaj prema rodovsko-plemenskoj aristokratiji, koja je
sticala sve veu vlast i uticaj u Galiji. Oko tih voa keltskog drutva poinju da se
grupiu stalne druine, odane svojim voama. Stvaranje takvih lanova druina
(soldurii), odanih svome voi, nikako nije bitna osobina samo germanske starine, kako to tvrde buroasko-nacionalistiki nemaki istoriari.
U keltskom drutvu aristokratija je delila vlast sa svetenicima, takozvanim
druidima. Oni su inili posebnu sveteniku organizaciju i sakupljali se na naroite sastanke u centralnoj Galiji. Pored svetenikih, oni su vrili i sudske funkcije,
reavali razne sukobe koji bi izbili meu pojedinim plemenima.
Kelti su bili stalno nastanjeni zemljoradnici, iako je kod njih bilo jako razvijeno i stoarstvo. Stanovali su po selima, okruenim mnogobrojnim salaima, i

30

imali utvrena utoita, kuda su se sklanjali prilikom napada neprijatelja. U tim


sklonitima postojalo je i izvesno stalno stanovnitvo, u vidu raznih sitnih zanatlija. Po tim utvrenim mestima mahom su se nastanjivali kovai, koji su izraivali
oruje. Ta utvrena mesta (oppida) bila su centri kulta, kao i primitivne trgovine,
koja je u to vreme bila veoma slabo razvijena.
Stari Kelti iveli su u pojedinim plemenima, koja su inila plemenske saveze,
takozvane civitates, ija je meusobna povezanost bila jo nestabilna. Pojedini
delovi plemena, koja su u znatnoj meri jo nosila rodovski karakter, uvala su
izvesnu samostalnost. Na elu saveza plemena stajala je skuptina aristokratije,
koju Julije Cezar naziva senatom. Taj senat birao je iz svoje sredine funkcionere,
civilne i vojne. O prvim zaecima drave kod Kelta svedoi pojava stalnih dravnih poreza.
Kakve je razmere dostizao u tom galskom drutvu proces formiranja klasa,
moe se suditi, na primer, po tome to je voa Helveana Orgetoriks (Helvecija je
severna vajcarska), koga pominje Cezar, imao kod sebe nekih deset hiljada robova i drugih od njega zavisnih ljudi. Prema tome, gazdinstvo pojedinih pretstavnika
galske aristokratije dostizalo je znatne razmere. Ti bogatai iz redova rodovske
aristokratije poinju da tee ka neogranienoj vlasti u dravi. Razvija se socijalna
borba, koja delom potsea na onu svojstvenu starogrkim tiranijama. Zapaaju se
i ire dravne zajednice raznih saveza i plemena, sa pojedinim plemenima na elu.
Isprva su hegemoniju meu svim keltskim plemenima imali Arverni, a docnije su
se izmeu sebe borili oko hegemonije u Galiji Hedui i Sekvanci. Ovi poslednji su
ak najmili protiv svojih saplemenika germanskog vou druina Ariovista.
Rimsko osvajanje ubrzalo je proces formiranja klasa i zavrilo pretvaranje
keltskog drutva u klasino robovlasniko drutvo; na taj se proces zapravo i svodila takozvana romanizacija; ona se vrila osobito intenzivno u junijim delovima Galije, dok su se po umovitim predelima na severu jo dugo vremena zadrali primitivniji drutveni odnosi i stariji i galski dijalekti, koji nisu potpali pod
uticaj latinskog jezika. Galska oppida, utvrena mesta, pretvorila su se u gradove
rimskog tipa, sa municipalnom samoupravom, i povezala meu sobom mreom
rimskih puteva. Porasla je krupna zemljina svojina, spojena sa eksploatacijom
robova. Pred kraj Rimskog Carstva u Galiji se, kao i u drugim provincijama, razvija kolonat, organizuju se iroke vile posedi rimskog tipa. Galsko stanovnitvo
mea se sa pridolim rimskim, obrazujui galo-romansku narodnost, sa posebnim
romanskim jezikom.
Galija je u to vreme prolazila kroz istu krizu kroz koju i itavo Rimsko Carstvo. U njoj esto izbijaju krupni ustanci robova i zavisnog seljatva (bagaudi). Ti
ustanci, spreui se s germanskim osvajanjima, potresaju, a zatim, krajem V veka,
i potpuno rue rimsku vlast u Galiji.
Kelti Britanije i Irske. Vesti kojima raspolaemo o Britanskim Ostrvima,
Irskoj (staroj Hiberniji) i Britaniji (starom Albionu) potiu iz vremena Aleksan-

31

dra Makedonskog (IV vek pre nae ere). Keltska plemena koja su nastanjivala ta
ostrva i meu kojima su najpoznatiji bili Briti ve su znala za upotrebu gvoa.
U njihovoj zemlji odvajkada je obraivan kalaj, zbog ega su Feniani ta ostrva u
jo ranije vreme nazivali kalajnim ostrvima. Od makedonskog doba sauvane
su ostave novca; njihova nalazita omoguuju nam da pratimo starinski trgovaki
put koji je vodio Dunavom, Rajnom, a moda i Loarom, Senom, Ronom i Severnim Morem, i koji je Makedoniju vezivao sa dalekim Britanski Ostrvima. Briti su
odravali trgovake veze i sa Keltima sa kontinenta.
Za sva keltska plemena Britanije karakteristian je rodovski poredak u obliku patrijarhalnog roda, koji se obino naziva terminom klan. Ali su se jo u doba
Julija Cezara sauvali u Britaniji ostaci ranijeg, materinskog roda; sauvala se poliandrija, ili mnogomutvo, pri emu je vie brae imalo jednu zajedniku enu.
Na osnovu velkih, irskih i kotskih spomenika iz docnijeg vremena Engels utvruje da kod Kelta monogamija u XI veku jo nipoto nije potisnula brak parova.
ene su imale pravo glasa na narodnim skuptinama. Kod starih Pikta u kotskoj
kraljevska je vlast nasleivana po enskoj liniji.
Kod Kelta je bila razvijena zemljoradnja, ali je osobito veliki znaaj steklo
stoarstvo. ak su i kazne za razne vrsta prekraja odreivane brojem krava. U
zemljoradnji je preovlaivao sistem ostavljanja zemlje na ugaru; pritom su veliki
deo zemlje obraivale rodovske organizacije, po svoj prilici itavi klanovi; jedan
deo zemlje deljen je periodino meu pojedinim gazdinstvima radi samostalne
obrade. Jo u vreme Julija Cezara izdvajaju se dva stalea, slino onome to se zapaa u Galiji: stale svetenika, slinih galskim druidima, i vitezova plemenske
aristokratije, koja se za razliku od obinih Kelta borila obino na kolima kao stari
heroji Homerovog doba.
Osvojivi Galiju, Julije Cezar je preduzeo dva pohoda u Britaniju (55-54 g.
pre n. e.). Njega su tamo vukle legendarne vesti kako se na Britanskim Ostrvima
ne vadi samo kalaj nego i zlato. Osim toga, rimske su trupe teile tamo da bi
dole do to vie robova. Prvi pohod, iz 55 g., bio je malo uspean, zato je drugi
pohod, 54 g., krunisan uspehom. Odnesena je krupna pobeda nad voom saveza
britanskih plemena Kasivelanom i uzeti su taoci, posle ega se Julije Cezar vratio
na kontinent.
Od tog vremena uspostavljena je tenja veza izmeu Britanije i Galije. Galski
trgovci poeli su da ee poseuju Britaniju. Galski ustanici koji bi pretrpeli poraz u borbi s Julijem Cezarom esto su se spasavali na ostrva; isto su tako svrgnute
voe pojedinih britanskih plemena emigrirale u Galiju.
Samo rimsko osvajanje Britanije izvreno je za vreme vlade cara Klaudija (43
g. n. e.), gotovo 100 godina posle pohod Julija Cezara u Britaniju. To osvajanje
bilo je diktovano uglavnom interesima rimskih trgovaca i zelenaa: u to vreme
mnoge plemenske voe u Britaniji bile su uhvaene u mree rimskog zelenakog
kapitala. Ali je to osvajanje jo bilo nesigurno. Uskoro posle toga, ezdesetih go-

32

dina I veka, dolazi do krupnog ustanka britanskih plemena, pod predvodnitvom


kraljice jednog od tih plemena Boadiceje ili Boudike. Taj ustanak, izazvan
ugnjetavanjem od strane rimskih trgovaca i zelenaa, bio je uguen, a odmah zatim dolazi do daljeg osvajanja Britanije. Osobito velike uspehe postigli su Rimljani
u Britaniji za vreme namesnitva Agrikole, iju je biografiju napisao njegov zet,
uveni rimski istoriar Tacit. U cilju zatite od severnih plemena podignuta su
dva zida, ustvari dve utvrene linije: takozvani Hadrijanov bedem i neto docnije
Antoninov bedem.
U buroaskoj literaturi voeni su veliki sporovi oko toga u kojoj je meri Britanija bila romanizovana. Arheoloki podaci pokazuju da su samo gornji slojevi
keltskog drutva u Britaniji primali iz Rima visoku materijalnu kulturu, dok je
ogromna veina donjih slojeva tog drutva i dalje ivela u rodovskom poretku.
Ipak su po pojedinim mestima nicali rimski logori, oko kojih su se malo pomalo
formirale naseobine trgovaca i zanatlija i koji su se pretvarali u gradove; irila
se mrea rimskih puteva. Nazivi itavog niza dananjih engleskih gradova zavravaju se na ester (na primer Manester): re ester potie od rimske rei
castrum (logor). Ve i samo to svedoi da su, pored starinskih gradova keltskog
porekla, kakvi su na primer Londinium (London) ili Eborakum (Jork), mnogi od
dananjih engleskih gradova postali na temeljima starinskih rimskih logora. Vile,
posedi rimskog tipa, koje nam otkrivaju arheoloka iskopavanja, bile su vrlo retke
u zemlji. One su se nalazile uglavnom na jugoistoku. Rimski doseljenici trgovci, inovnici, naroito vojnici pretstavljali su samo, gornji, tanak sloj britanskog
drutva.
Veza izmeu Britanije i Rimskog Carstva postepeno slabi, naroito poev
od kraja III i tokom IV i V veka, pod uticajem napad franakih i saksonskih
plemena sa kontinenta. Radi odbrane Britanije organizovane su pomorske snage
i uvedena specijalna dunost komandanta za odbranu Saksonske obale (tj. Lamana). U isto to vreme padaju i novi napadi sa severa iz kotske, i sa zapada
iz Irske.
Povlaenje rimskih trupa sa ostrva za vreme borbe Stilihona sa Alarihom
imalo je za posledicu gotovo potpuno iezavanje onog tankog sloja rimske kulture koji se uvrstio u Britaniji. To je doba takozvanog keltskog preporoda
u Britaniji; u isto vreme, to je doba jaanja napad Skota sa severa i Germana
(Saksa, Angla, Jita, Friza) sa kontinenta. Kelti su pruali herojski otpor. Iz tog
doba sauvala se legenda o hrabrom kralju Arturu i njegovim riterima okruglog stola, koji su docnije uzeti za sie poznatog srednjevekovnog riterskog
romana.
Vei deo Britanije podlegao je udarcima Anglo-Saksa; samo su zapad Vele, kao i kotska jo dugo vremena sauvali svoju samostalnost. Keltski rodovski
poredak i specifina keltska kultura naroito su se trajno zadrali u Irskoj. Tu se
ak uvrstila zasebna hrianska crkva, koja nije priznavala nad sobom vlast Ri-

33

ma i koja se odlikovala osobenostima kulta. Mnogobrojne irske sage odrazile su


legende Iraca o svojim starinskim herojima.

2. STARI GERMANI
Poreklo germanskih plemena. Antiki izvori nazivaju obino Germanima
niz varvarskih plemena koja su stanovala severno od Dunava sve do Skandinavije
i od Rajne do Visle. Ali su prvobitno june, a moda i zapadne oblasti, te teritorije
bile naseljene keltskim plemenima. Osim toga, pobuuje veliku sumnju pripadnost Germanima mnogobrojnih lugiskih, ili ligiskih, plemena, koja su stanovala u
slivu reke Odre i koja su tu ostala posle preseljenja takozvanih istonih Germana
(Gota, Vandala, Burgunda) iz oblasti istono od Elbe; meajui se sa Venedima,
koji su se tamo preselili sa istoka, krajem takozvane velike seobe naroda, ta su
plemena udarila temelj Zapadnim Slovenima (Vendi i Luiani), uglavnom poelbskim (ili polabskim, od slovenskog naziva Elbe Laba). Najstarije oblasti u
kojima su stanovala germanska plemena bile su po svoj prilici slivovi reka Vezera
i donje i srednje Elbe, poluostrvo Jitlandija sa susednim ostrvima i jugoistoni deo
Skandinavskog Poluostrva.
Na toj teritoriji nastanjenoj starogermanskim plemenima nije tokom itave
istorije ivela nikakva jedinstvena rasa. Stanovnitvo stare Germanije rezultat je
meanja nekoliko fizikih tipova, koji su se i docnije ukrtavali s raznim drugim
etnikim grupama Keltima, Slovenima, Fincima. Stari Germani pretstavljali su
rezultat sloenog ukrtanja raznih etnikih i rasnih tipova.
Stari Germani nisu vodili poreklo ni od kakvog jedinstvenog pragermanskog
naroda, koji bi sa svoje strane vodio toboe poreklo od nekakvog nekada jedinstvenog ariskog pranaroda. Naprotiv, razvitak germanskih naroda (Nemaca,
Anglo-Saksonaca i dr.) vrio se, kao i razvitak svih drugih naroda sveta, ujedinjavanjem isprva odvojenih plemena u plemenske saveze, a docnije ujedinjavanjem
pojedinih plemenskih formacija u narodnosti i najzad u dananje nacije (tek sa
razvitkom kapitalistikih odnosa).
Po novom uenju o jeziku, koje je zasnovao akademik N. J. Mar, sva takozvana indoevropska plemena i narodi, pa dakle i germanska plemena, prolazila
su, pre no to su se formirala, kroz preindoevropski stadij jezikog razvitka, koji
je on nazvao jafetskim. Sa tog jafetskog stadija jezikog razvitka sauvali su se
meu stanovnitvom Zapadne Evrope sve do danas samo jezici pripirenejskog,
baskikog stanovnitva, ivog ostatka najstarijeg jafetskog stanovnitva Zapadne Evrope. Iste takve ostatke jezik najstarijeg jafetskog stanovnitva imamo
danas na Kavkazu (Svanci, Abhaani i druga plemena) i na Pamiru (Verici).
Kad posmatramo strukturu jednog od germanskih jezika nemakog, nalazimo u njemu oko 30% jezikog sastava koji se ne moe objasniti na osnovu sa-

34

mog staronemakog jezika i koji je ostatak starijeg, preindoevropskog (jafetskog)


stadija razvitka tog jezika, na ta ukazuje i niz drugih starijih relikata u tom istom
jeziku. Prema tome, otpada miljenje o posebnom ariskom karakteru indoevropskih naroda, koji bi prolazili kroz razvitak koji toboe nema nieg zajednikog sa razvitkom drugih naroda sveta.
Razna starogermanska plemena formirala su se postepeno, ukrtanjem raznih rasnih i etnikih tvorevina; u doba kada su kulturniji narodi antike, Grci i
Rimljani, doli s njima u dodir, Germani nisu jo pretstavljali nikakvo jedinstvo.
To su bila pojedinana samostalna plemena i savezi plemena, koji su se sastavljali
i rastavljali, stalno ratovali izmeu sebe, esto menjali svoja boravita, a u mirno
vreme nisu uvali ak ni unutranje jedinstvo.
Sama ta plemena nisu znala ni za jedno ime, zajedniko za sve njih. Re
Germani, kao to je to sada tano utvreno, dali su toj grupi plemena njihovi
susedi Kelti; od njih su ga uzeli i Rimljani i Grci, pri emu grki pisci dugo vremena nisu razlikovali Germane od Kelta, koji su s Germanima imali zajedniko
jafetsko poreklo.
Podruja nastanjena starim Germanima. Od pojedinih krupnih plemenskih saveza u doba Julija Cezara (pedesetih godina pre n. e.) isticao se svevski
vojni savez, koji je obuhvatao plemena nastanjena du reka Elbeg Majne, Nekara i
gornje Rajne. U svevski savez ulazili su Langobardi, Semnoni, Markomani i Hermunduri, kao i niz sitnijih plemena na donjoj Rajni i jedna grupa takoe sitnih
plemena koja su stanovala na obalama Baltikog i Severnog Mora, u docnijem
lezvig-Holtajnu.
Na srednjoj Rajni isticali su se Sugambri (ili Gambriviji) i Marsi, sa kojima
su se na istoku graniili Hati, Herusci i druga prirajnska plemena. Sva ta plemena
stajala su u tesnoj vezi sa Belgima s ove strane Rajne; jedan njihov deo selio se na
levu obalu Rajne.
Severno od donje Rajne, du obale Severnog Mora, ivela su plemena Friza i
Hauka, a dalje, severno od ua Labe i na Jitlandskom Poluostrvu Angli, Saksi,
Tevtonci, Kimbri i niz sitnijih plemena.
Pored svih tih plemena, koja se mogu obuhvatiti jednim nazivom Zapadni Germani, istono od njih, du reka Odre i Visle, ivela su plemena takozvanih
Istonih Germana Goti, Vandali, Burgundi, a na severu, u Skandinaviji, plemena Severnih Germana: Svioni (preci dananjih veana), Gauti i drugi.
Vesti o Germanima pre Julija Cezara. Prouavanje istorije starih Germana
poeemo od doba Julija Cezara (sredina I veka pre n. e.), koji u svojim Komentarima o galskom ratu esto opisuje svoje sukobe sa raznim germanskim
plemenima i daje karakteristiku njihovog drutvenog ureenja. Nae ranije vesti
o Germanima nisu potpune i konkretne, kao ni verodostojne. Oko 325 g. pre n.
e. Pitea iz Marselja prvi put pominje na ilibarskoj obali (Severnog Mora) Tevtonce. Oko 180 g. pre n. e. pojavljuju se na donjem Dunavu Bastarni plemena

35

nepoznatog etnikog porekla, koji daju najamnike prve landsknehte, kako


ih naziva Engels, za vojsku makedonskog kralja Perseja u njegovoj borbi protiv Rimljana. Najzad, krajem istog tog II veka pre n.e. u Galiju, a zatim i severnu
Italiju, upadaju odnekud, toboe sa dalekog severa, Kimbri i Tevtonci, razbijaju
jednu za drugom nekoliko rimskih vojski, da najzad pretrpe odluan poraz od
strane konzula Marija (102-101 g. pre n. e.). Ali su vesti o svim tim plemenima
fragmentarne i malo verodostojne. Preimo na Julija Cezara.
Drutveno ureenje u doba Julija Cezara. Julije Cezar prikazuje njemu savremene Germane kao ljude koji ive u rodovskom poretku, po rodovskim zemljinim optinama, sa niskim stupnjem zemljoradnike. tehnike i uz preovlaivanje stoarstva. Zemlja kod njih nije podeljena u privatnu svojinu kazuje on
o Svevima, i oni ne smeju da ostaju due od godinu dana na jednom mestu.
Isto to saoptava nam on i o svim Germanima: Niko kod njih nema tano odmerenog komada polja, niti poseduje privatnu svojinu, ve stareine i voe dodeljuju
svake godine rodovima i zajednicama roaka zemlju, tamo gde je i koliko je to
potrebno, pa ih posle godinu dana nateruju da preu na drugo mesto.
Kod Germana zapaamo nizak razvitak proizvodnih snaga u zemljoradnji;
ne kae uzalud Cezar da se Germani ne bave naroito rado zemljoradnjom
(agriculturae non student). To je zemljoradnja sa garenjem, vezana za este
promene obraenih parcela i za ostavljanje zemlje pod ugar. Pritom se na nova
mesta moraju prenositi i sama obitavalita, moda itava sela i u svakom sluaju
pojedine konstrukcije, vezane za obradu oranica, koje su esto menjane. Sela su se
sastojala po svoj prilici od itavih rodova, a zemlja je obraivana, kao to moemo
pretpostavljati na osnovu rei Julija Cezara, ne u pojedinanim, individualnim
porodicama, nego u krupnijim rodovskim zajednicama, moda takozvanim velikim porodicama, tj. itavim zadrugama.
S rodovskim poretkom. stajalo je u tesnoj vezi iroko razvijeno gostoprimstvo kod starih Germana. Cezar kazuje da se kod Germana smatra za greh uvrediti gosta, ma iz kakvog im razloga doli gosti, brane ih od uvrede, smatraju za neprikosnovene, stavljaju im na raspoloenje svoj dom i dele s njima svoju hranu.
Pored primitivne zemljoradnje sa garenjem, kod Germana Cezarevog doba
bilo je jako razvijeno stoarstvo, na ta ukazuje sastav hrane Germana koju Cezar
opisuje: oni se hrane uglavnom mlekom, sirom i mesom, daleko manje hlebom.
Mnogo vremena posveuju Germani i lovu.
Sve to stvara veliku pokretljivost stanovnitva, koje lako naputa svoja stanita u sluaju ratne opasnosti. Cezar esto opisuje kako su za vreme njegovih
pohoda preko Rajne najblia germanska plemena naputala svoja stanita i odlazila u najudaljenije predele, krijui po umama svoje blinje i svoju imovinu i
oteavajui time Rimljanima ratne operacije. Ali su ipak Germani, koji su se bavili
uglavnom stoarstvom i delom zemljoradnjom, bili relativno stalno nastanjena
plemena, gradili (premda nesavrene) kue, rasporeene u sela (vicus), i imali

36

stalna utvrena mesta (oppida), kuda su se sklanjali sa stokom za vreme sitnijih


ratnih sukoba.
Ti su sukobi bili po svoj prilici prilino esti. Cezar kazuje: razbojniki prepadi, ako se vre van granica samog plemena, ne smatraju se za sramotu i istiu
se kao sredstvo za vebanje omladine i spreavanje nerada. Ne veli on uzalud za
Sugambre da su odgajeni u ratu i pljakama. Evo kako reljefno opisuje Julije
Cezar sakupljanje pojedinanih, privatnih odreda od strane stareina, u cilju vrenja takvih prepada: Kada kogod od voa bude na narodnoj skuptini izvikan
za predvodnika i pozove ljude da pou za njim, ustaju oni koji odobravaju i poduhvat i vou, i obeavaju svoju pomo, pozdravljeni od sviju; oni od njih koji
zatim ne bi poli za voom smatraju se za dezertere i izdajice, i gube docnije svako
poverenje.
Rodovski poredak Germana koji opisuje Cezar obeleen je otsustvom drutvenih klasa. Cezar izrino kae da kod njih postoji socijalna jednakost: Svako vidi da je u imovinskom pogledu ravan najmonijim ljudima. Po njegovim reima,
kod Germana zbog otsustva privatne svojine na zemlju nema strasti za irenjem
privatnih zemljinih poseda, usled koje jai obino proteruju sa svojih poseda slabije; kod njih nema ni strasti za novcem, koja raa partije i sukobe. Nesumnjivo
je da se iza ovih Cezarovih moralnih pouka kriju realne osobenosti rodovskog
drutva, koje je on zapazio. Cezar ukazuje i na to da je kod Germana slabo razvijena trgovina, koja se svodi samo na prodaju opljakanog i ratnog plena.
U Cezarovo vreme Germani nisu pretstavljali nikakvo vrsto jedinstvo. ak
ni pojedinana plemena nisu u mirna vremena imala nikakve opte upravne
vlasti; svaki odeljak plemena, koji je nosio oevidno karakter krupne rodovske
organizacije, imao je svoje posebne voe, a to su bile rodovske stareine (maiores
natu); njihova je funkcija, po Cezarovim reima, bila isto sudska. Vrhovna vlast
pripadala je narodnoj skuptini. Samo za vreme rata birane su vojne stareine koje
su imale pravo da kanjavaju smru.
Svevski savez plemena. U Cezarovo doba meu svim germanskim plemenima osobito su se isticali Svevi. On ih naziva najbrojnijim i najratobornijim od svih
Germana. Taj naziv obuhvatao je itav niz plemena: Markomane, Hermundure,
Kvade, Semnone, Langobarde i druga sitnija plemena. Sva ta plemena stanovala
su du vanih renih puteva toga doba: du Labe i delom Odre, koja je svojim
gornjim tokom povezana s pritokama gornjeg Dunava, a delom i blizu gornje Rajne. U Cezarovo doba svevska plemena poinju da se udruuju u vojne saveze, da
razvijaju protiv svojih suseda pojaanu vojnu delatnost, da alju pojedine vojne
odrede ak u udaljeniju Galiju. Pritom su Svevi neke od svojih suseda potisli sa
mesta njihovih stalnih stanita; druge su pokoravali i naterivali da im plaaju stalan danak. Najzad, neka plemena bila su prinuena da stupe sa Svevima u vojni
savez, obavezujui se da e im davati pomone vojne odrede. U Cezarovo doba
svevski vojni savez stekao je takvu snagu da su Svevi u Cezarovim oima esto

37

zaklanjali sobom sve ostale Germane, sluili mu kao uzor i primer za opisivanje
Germana uopte. Jo prilikom prve svoje pojave u Galiji, 58 g. pre n. e., morao je
Cezar da se sukobi s germanskim vojnim snagama na ijem su elu stajali Svevi.
Ariovist. To je prvobitno bio odred najamnika, po reima Gala, svega nekih
15 hiljada ljudi, pod predvodnitvom Sveva Ariovista, koga su galska plemena Sekvanci i Arverni pozvali da im prui pomo (i primi za to platu) u njihovom ratu
s jednim drugim galskim plemenom, Heduima. I mi ovde moemo primeniti Engelsove rei da je plaenitvo (sistem najamnika Prev.) sramota i prokletstvo
Nemaca postojalo ve ovde u prvom zametku. Malo pomalo te su germanske
snage popunjavane odredima raznih germanskih plemena i narasle su u vreme
kad je Cezar doao u Galiju na nekih 120 hiljada ljudi; uz to su stalno priticale nove vojne snage. Germani su najpre dobili od svojih iznajmljivaa Sekvanaca jednu
treinu njihove teritorije da je nasele. Poto su odneli pobedu nad protivnicima
Sekvanaca Heduima, Ariovistovi Germani su Hedue pretvorili u svoje dabenike
i uzeli od njih taoce, a zatim je Ariovist, ojaavi i zauzevi svojim garnizonima
utvrena mesta Sekvanaca i uzevi i od njih taoce, poeo da zahteva jo jednu
treinu zemljita. U vreme Cezarevog konzulata (59 g. pre n. e.) Ariovist je ve
imao takav uticaj da ga je rimski senat priznao za kralja i prijatelja rimskog naroda, davi mu bogate poklone. Otpoevi osvajanje Galije, Cezar se morao sukobiti
sa Ariovistom, koji je ve postao opasan po Rim. U odlunoj bitki Ariovist je bio
potuen, a ostaci njegovih vojnih snaga prebegli su preko Rajne. To je bio prvi
pokuaj germanskih odreda da osnuju neku vrstu docnijih varvarskih kraljevina;
te e se kraljevine obrazovati na rimskom tlu, ali tada na vioj ekonomskoj bazi,
posle velike seobe naroda.
Germani u doba Tacita. Agrarno ureenje. Oko 150 godina dele Germane
Cezarovog doba od Germana koje nam opisuje Tacit u svojoj Germaniji (kraj i
veka n. e.). Za to vreme oni su znatno koraknuli napred u svom razvitku.
Germani su se sad ve trajnije nastanili. Zemljoradnja je stekla vei znaaj u
njihovom ivotu, iako je stoka, koje je kod njih bilo u izobilju, i dalje glavna vrsta bogatstva; lov je ve sasvim potisnut u zadnji plan. Ore se, kao uostalom i u vreme Cezara, pomou pluga sa volovskom zapregom. Ali dok Cezar govori o promeni zemlje
svake godine i prenoenju u vezi s tim i obitavalita, dotle Tacit istie da se oranice,
smenjuju redom posle nekoliko godina, to stoji u vezi sa ve vrom nastanjenou. Germani ive u stalnim selima; pritom su im kue razbacane 6ez ikakvog reda,
okruene svaka svojim salaem. Germani tada jo nisu znali za pravo voarstvo i
povrtarstvo. Od jema i penice ve su umeli da prave neto nalik na pivo.
Kao i u Cezarovo doba, kod Germana se jo nije bila razvila privatna svojina
na zemlju. Evo kako Tacit opisuje agrarno ureenje kod njemu savremenih Germana: Zemlju, u zavisnosti od broja zemljoradnika, zauzimaju svi skupa redom,
a zatim je dele izmeu sebe po dostojanstvu; podela je olakana prostranou polja. Oranica se menja posle nekoliko godina i ostaje im suvinog zemljita.

38

Nema sumnje da tu Tacit opisuje selo nastanjeno srodnicima. Upravo takvo


selo ukazuje se pred nama u Tacitovom kazivanju o tome kako mu kanjava enu
uhvaenu u neverstvu: golu, oiane kose, isteruje je on iz kue i pred roacima
goni ibom kroz itavo selo. O istom takvom rodovskom karakteru naselja svedoi i iroko gostoprimstvo, koje se sauvalo u punoj snazi, kao i u Cezarovo doba:
Odrei bilo kome smrtnom utoite, smatraju za greh, svako ga prima i ugouje
onim to ima. Kad toga nestane, domain e ga uputiti gde e nai gostoprimstvo
i otpratiti ga tamo; oni bez poziva ulaze u prvu kuu. Nita ne mari: primaju ih
s podjednakom predusretljivou. Oigledno, takvo kolektivno gostoprimstvo,
neogranieno na okvire pojedinane kue, svedoi o prvobitnom stanovanju Germana u seoskim rodovskim grupama koje vode zajedniko gazdinstvo.
Arheologija nam takoe prua neke podatke u prilog seoske i rodovske optine. Pri iskopavanjima pojedinih naselja naene su odvojeno od kua hlebne
pei, koje su oevidno bile zajednike. Osim toga, pokraj kua nigde se ne nailazi
na prostorije za stoku, to ukazuje na to da je stoka kolektivno gajena u seoskom
stadu. Takozvane kue sa stubovima, koje imaju prilino krupne dimenzije, takoe ukazuju na kune zajednice, na stanovanje u velikim porodicama koje vode
zajedniko gazdinstvo.
O nainu eksploatacije zemlje u takvom rodovskom selu upravo se i govori
u napred navedenom fragmentu iz 26 glave Tacitove Germanije. Tu se opisuje
ugarni sistem zemljoradnje. Oranica se menja svakih nekoliko godina (arva per
annos mutant); pritom je uzima na obradu itavo selo (ab universis) u zavisnosti od broja radnih ruku (pro numero cultorum); i to se zauzima po izvesnom
redu (invicem) jedna zemljina povrina za drugom, a preostala zemlja stavlja
se pod ugar. Zemlja koja e se privremeno obraditi deli se meu pojedinim gazdinstvima, verovatno, velikim porodicama, zadrugama, u skladu s produkcionim
mogunostima svakog pojedinog gazdinstva (secundum dignationem); pritom su
porodice plemenskih voa, razume se, bile jae u privrednom pogledu.
Rodovski poredak. O tome da su rodovski odnosi bili na snazi jo u Tacitovo doba svedoi nam niz njegovih opisa, iz kojih se vidi da je itav ivot jednog
Germana proticao ustvari u sredini njegovih srodnika (propinqui) i rodovske organizacije (propinquitas).
U bitki Germani se svrstavaju za borbu po rodovskim organizacijama; njihovi konjiki odredi i peadiske kolone, poreane u obliku klina, sastoje se iz
porodinih i rodovskih zajednica (familiae et propinquitates). Opisujui borbu
izmeu dvojice voa Heruska, Arminija i Segesta, Tacit nam u svojim Analima
prikazuje ovog poslednjeg kao stareinu ne samo druine nego i rodovskih zajednica datog plemena. U prisustvu roaka prima se na narodnoj skuptini mladi u
broj punopravnih vojnika datog plemena. Za Germana je obavezno da prima na
sebe zavadu i prijateljstvo svoga oca ili svojih roaka. Kod plaanja odmazde za
ubistvo naknadu dobija itava kuna zajednica (universa domus); roaci dobijaju

39

deo kazne i za sitnije prestupe. U prisustvu srodnika vri se sklapanje brakova i


isplata miraza; srodnici prisustvuju, kao to smo videli, i pri kanjavanju neverne
ene od strane njenog mua. Ukoliko je vie bliih i daljih roaka, utoliko je vie
cenjena starost jednog Germana pie Tapit.
Kao opti termin za oznaku rei rod kod starih Germana, koja odgovara
grkom genos i latinskom gens, sluila je gotska re kuni, srednjo- i gornjo-nemaki knne. Kako istie Engels, ta okolnost da od istog korena potie i re ena gotski qvino, staroskandinavski kona, kuna (kao god i grko gyn, slovensko ena), ukazuje na tragove prvobitnog matrijarhata. Iako je u Tacitovo vreme
matrijarhat ve bio smenjen patrijarhatom, ipak nam Tacit istie kao relikt da i
u to doba sestrin sin uiva kod svoga ujaka istu ast koju i kod oca; neki ak
tu vrstu krvne veze smatraju tenjom i svetijom, i kod traenja talaca pre biraju
upravo nju. Trag ranijeg matrijarhata pretstavlja i osobito potovanje ene kod
Germana; oni smatraju da ene imaju u sebi neto sveto i proroansko, i zato ne
odbacuju njihove savete i ne prenebregavaju njihova proroanstva; od ugovora
koji se sklapaju meu dravama najrealniji se pokazuju oni koji su potkrepljeni
davanjem u zalog uglednih devojaka.
Iz sredine srodnika izdvaja se rodovska aristokratija, sad ve u veoj meri
negoli u Cezarovo doba.
Sve germanske voe (principes, reges) koje se pred nama pojavljuju u Tacitovim delima uvek se karakteriu kao pretstavnici te rodovske aristokratije. Starogermanska rodovska aristokratija Tacitovog doba pretstavlja skup aristokratskih
rodova koji stoje na elu pojedinih rodovskih pododeljaka plemena i iz njihove sredine biraju se plemenske i rodovske stareine i vojskovoe. Zato su osobiti
ugled i naroite zasluge predaka mogle osigurati zvanje voe (princeps) i kakvom
mladiu. I ma da se voe biraju na narodnim skuptinama plemena ili pojedinih
njegovih delova (gau, pagus), ipak je krug izbora ogranien na postojee lanove
aristokratskih porodica koje stoje na elu plemena i njihovih rodovskih organizacija. U onim plemenima u kojima se ve u Tacitovo doba zapaa stalna kraljevska
vlast, kraljevi se takoe biraju iz sredine odreene aristokratske porodice. Zato se
pleme nalazilo u velikoj tekoi kada bi usled, neprekidnih ratova izumrli pretstavnici rodovsko-plemenske aristokratije. Tacit kazuje da su se upravo u takvoj
tekoi nali Herusci, koji su na kraju krajeva morali da za kralja prime jednog
ivog potomka kraljevskog roda, Italika, i pored toga to je ovaj iveo u Rimu,
daleko od svoga plemena, i ve u velikoj meri potpao pod uticaj rimske kulture.
Izdvajanje rodovske aristokratije iznad obinih lanova plemena (ingenui,
vulgus, plebs) doprineo je u Tacitovo doba i razvitak druinskih odnosa. Dok su
se u Cezarovo vreme kod Germana stvarala samo privatna, privremena udruenja, radi voenja rata o svom troku i riziku, dotle se sada oko proslavljenih
vojskovoa okupljaju ratoborni elementi plemena u stalne druine. Voe koje se
istiu brojnou i hrabrou svojih druina postaju uvene i slavne ne samo u

40

okvirima svoga sopstvenog plemena nego i kod susednih plemena; njima dolaze
poslanstva, donose im se darovi, i ve sama njihova slava esto reava ishod rata.
Ali se takve druine mogu izdravati i snabdevati orujem samo na raun pljake
suseda i pomou ratova. Zato, ako neko pleme ivi dugo vremena u miru sa susedima, mnogi ugledni mladii, kae Tacit, odlaze u sastavu itavih druina onim
tuim plemenima koja u to vreme vode bilo kakav rat.
Drugi momenat koji je doprineo uzdizanju rodovske aristokratije jeste poetak procesa zametanja klasa kod Germana, obrazovanje ropstva. Tacit ovako
opisuje glavni oblik ropstva kod Germana. Ostale robove veli on oni ne
upotrebljavaju onako kao to to mi inimo (tj. Rimljani I v. n. e.), rasporeujui
ih u gazdinstvu na pojedine dunosti: svaki rob ima svoju kuu i svoje penate,
a gospodar razrezuje na njega, kao na kolona, odreenu koliinu ita, ili sitne
stoke, ili odee, i rob samo to i ima da izvruje; ostale obaveze u kui snose ena
i deca. Pred nama je oblik ropstva koji veoma potsea na primitivne oblike ropstva u staroj Grkoj, premda na viem stadiju drutvenog razvitka; u Sparti na
helote, na Kritu robove klerote, u Tesaliji peneste. Uzdizanju aristokratije
doprinelo je i koncentrisanje u jednim rukama krupnijih stada stoke, te jedine i
Germanima najprijatnije vrste bogatstva, po Tacitovim reima. Gomilanje robova
i stoke u rukama pojedinih porodica upravo je i izdvajalo te porodice iz ostale
rodovske mase, obezbeivalo im vlast u rodu i plemenu, naterivalo ostale da voe
biraju iskljuivo iz njihovih redova i izdvajalo te porodice u zaseban stalan sloj
rodovsko-plemenske aristokratije (nobiles, proceres, primores gentis). Pretstavnici te aristokratije, okrueni vojnim druinama, posedujui robove i velika stada
stoke, odvajali su se sad ve i prefinjenim zahtevima u pogledu odevanja i naina
ivota. U isto vreme, po Tacitovim reima, kod germanskih plemena postojao je
obiaj da se voama dobrovoljno donose na dar krupna stoka ili zemljoradniki
proizvodi; to se prima kao poasni dar, ali u isto vreme slui. i za zadovoljavanje
potreba. Pomenuemo uz to, po Tacitovom kazivanju, da se voe druina moraju
stalno baviti ratom ili pljakom, da bi mogli izdravati svoje druine. Oevidno da
pretstavnici rodovsko- plemenske aristokratije jo nisu imali dovoljno prihoda od
sopstvenog gazdinstva za zadovoljavanje sve sloenijih potreba, izazvanih tokom
drutvenog razvitka.
Lino gazdinstvo rodovsko-plemenske aristokratije nije dostiglo, oevidno,
neke naroite krupne razmere u poreenju sa prosenim lanovima plemena. Otsustvo ili neznatan broj kunih robova takoe svedoi o skromnim razmerama
linog gazdinstva aristokratije; u tom gazdinstvu sve su poslove obavljali sami
lanovi porodice. U prilog tome govore i podaci arheologije. Grobovi iskopani
u velikom broju svedoe o slabom razvitku imovinske diferencijacije; ak se ni
najbogatiji grobovi ne mogu ni izdaleka meriti, na primer, sa grobovima kod
Skita. Grobovi voa i njihovih druina istiu se jedino prisustvom maeva, dok
je redovno oruje obinog Germana, prema arheolokim podacima, bilo koplje.

41

Odbranbeno oruje bio je drveni tit. Zbog nevelikih razmera linog gazdinstva
ak i aristokrata, utoliko su vei znaaj u toku sticanja bogatstva igrali kod Germana ratovi i pljake. Rat i organizacija za rat sada su postale normalne funkcije
narodnoga ivota... Rat koji se prije vodio samo za osvetu zbog presizanja, ili za
proirenje podruja koje je postalo nedovoljno, sada se vodi naprosto zbog otimaine, postaje stalnom granom privrede kae Engels, karakteriui taj stadij
drutvenog razvitka. Takvo stanje stalnog rata pokazalo se veoma korisnim po
Rimljane, jer je slabilo Germane. Neka kod tih plemena nikad ne nestane meusobne omraze! pie Tacit.
Politika organizacija germanskih plemena. Takvo drutveno ureenje
poelo je stvarati u politikom pogledu vojnu demokratiju (Engels). Vrhovna
vlast pripadala je narodnoj skuptini, koja se sastojala od svih punopravnih lanova plemena ili njegovih delova; lanovi skuptine skupljali su se naoruani. Tim
skuptinama rukovodili su svetenici. Voe su iznosile predloge i drale govore;
ako se izreeno miljenje ne bi svialo prisutnima, oni su ga odbacivali bunim
agorom, a ako se svialo, odobravali su maui kopljima. Na takvim skuptinama
vrena su i suenja, kao i izbori voa itavog plemena i pojedinih njegovih delova.
Ovi poslednji su rukovodili sudskim pretresima na okrunim narodnim skuptinama, pri emu je kaznu plaala obino itava rodovska organizacija osuenoga.
Sva vanija pitanja koja su pretresana na narodnoj skuptini razmatrana su
prethodno na skuptini okrunih stareina i drugih voa; manje vana pitanja
konano su reavana na takvim skuptinama stareina.
Na elu itavih plemena stajali su posebni plemenski glavari (principes civitatis), ponekad kraljevi (reges), koji su vrili ujedno funkcije stareina i vojskovoe. Obino su pak pored rodovskih stareina birane i posebne vojne voe (duces);
pri izboru ovih poslednjih nije se polazilo toliko od principa rodovskih odnosa,
koliko od linih vojnikih kvaliteta.
Kraljevska vlast, koja se pojavila kod itavog niza plemena na osnovu vojne
komande, bila je ipak ograniena, nalazei se u zavisnosti i od vea stareina i od
narodne skuptine. Svaki pokuaj da se ojaa kraljevska vlast obino je dovodio
do sukoba sa tim organima rodovskog drutva.
Kod plemena kod kojih se uzdigla kraljevska vlast zapaa se izvesno plemensko jedinstvo, naroito za vreme rata. Kod onih plemena kod kojih jo nije bilo
kraljevske vlasti tog jedinstva esto uopte nije bilo; pojedini delovi plemena sa
pojedinim voama na elu mogli su voditi samostalnu spoljnu i unutranju politiku, ustajui ponekad s orujem u ruci jedni protiv drugih. Tako su se u plemenu
Heruska deavali esti razdori izmeu pojedinih voa, koji su stajali na elu raznih delova plemena, na primer, izmeu Arminija i Segesta, od kojih se prvi borio
protiv Rima, a drugi bio rimski saveznik.
Razlike u stupnju razvitka pojedinih plemena. Takvo je bilo ureenje starogermanskog drutva, koje je u Tacitovo doba prolazilo kroz poslednji stadij ro-

42

dovskog drutva, ili varvarstva, kako kae Engels. Ali su se kod nekih plemena
zapaale i izvesne osobenosti u njihovom drutvenom razvitku. Neka germanska
plemena, osobito ona koja su se naseljavala na rimskoj teritoriji s poloajem podanika Carstva (na primer, Batavci i Ubijci), otila su neto dalje u pogledu privatne svojine i imovinske diferencijacije. Njihove voe, koje su sada esto stupale
u rimsku vojnu slubu, sticale su sebi krupnije zemljine posede, koji potseaju
na rimske vile. Takav je bio, na primer, jedan od voa batavskog ustanka iz 70
g. Civilis.
Ali pored plemena kod kojih se zapaa vei razvitak privatne svojine na zemlju i neto vea imovinska diferencijacija, koja je dovodila do zametanja klasa,
moramo istai na drugom, suprotnom polu plemena koja su se nalazila ispod
opteg stupnja drutvenog razvitka koji su Germani ve bili dostigli. Takvo je, na
primer, primorsko pleme Hauka, koji su iveli na obali Severnog Mora, blizu ua
Emsa i na susednim ostrvima. U svojoj Istoriji prirode Plinije nam opisuje te
Hauke kao veoma primitivno pleme, koje ivi od ribolova, ne zna za zemljoradnju
ni stoarstvo, pa ak ni za lov. Njihova obitavalita potseaju na sojenice, uslovljene periodinim morskim plimama; piju samo kinicu, koju skupljaju u naroitim
jamama; kao gorivo slui im treset, koji oni vade. I Tacit govori o tim primorskim
Haucima kao o pomorskim gusarima, koji pljakaju obale severne Galije.
Germani i Rim. Rimska osvajanja u Germaniji. Posle Cezarovog osvajanja
Galije Germani su postali neposredni susedi Rima, vrei este napade na Galiju.
Posinak cara Avgusta Druz (12-9 g. pre n. e.), docnije car Tiberije i njegove
vojskovoe (8 g. pre n. e. 6 g. n. e.) preduzeli su nekoliko pohoda preko Rajne
i pokorili niz germanskih plemena s one strane Rajne, tako da je Germanija sve
do Labe smatrana ve za rimsku provinciju. Na osvojenoj teritoriji Rimljani su
osnivali tvrave, rodovska aristokratija pojedinih germanskih plemena poela je
da stupa u rimsku slubu. U Kelnu, gradu Ubijaca, zaveden je carski kult, kojim je
rukovodio germanski svetenik.
Ali je 9 g. n. e. vlast Rima preko Rajne bila sruena jednim udarcem. Novi
namesnik Germanije Publije Kvintilije Var poeo je da meu germanskim plemenima zavodi rimsku administraciju, tuu njihovom rodovskom poretku, i rimske
sudove. Buknuo je ustanak, pod hegemonijom Heruska i sa Arminijem na elu.
Ovaj se ranije nalazio u rimskoj slubi i imao titulu rimskog viteza. Zahvaljujui
vetoj Arminijevoj taktici Var je zajedno sa tri legije i sa pomonim trupama upao
u klopku u Teutoburkoj umi; gotovo itava rimska vojska bila je unitena, a sam
Var izvrio je samoubistvo.
Od tog vremena granica izmeu Rima i Germanije postala je Rajna; samo
su plemena na morskoj obali Batavci, Frizi i Hauci privremeno ostali pod
vlau Rima. ak ni Germanikovi uspeni pohodi preko Rajne nisu mogli da tu
uspostave rimsku vlast. Osvajaka politika zamenjena je odbranbenom. Od Rajne,
kod dananjeg Koblenca, do Dunava, kod dananjeg Regensburga, podignuta je

43

linija utvrenja, takozvani rimski bedem, limes Romanus. Sva ta linija sastojala se
od rova sa ogradom od kolja i bila ispresecana pojedinim utvrenjima i vojnim
poloajima, spojenim izmeu sebe vojnim putevima; u pozadini se protezala linija velikih vojnih logora, uglavnom du Rajne. Glavni uzrok za prelaz Rima od
osvajake politike na odbranbenu leao je u unutranjoj krupnoj promeni same
rimske vojske. Slobodnog seljatva, osnovice nekadanjih rimskih legija, sada je
gotovo sasvim nestalo. U vojsci koja je Rim branila od varvara sve vei znaaj
sticali su pomoni odredi, regrutovani velikim delom iz redova istih tih varvara.
Nekadanja taktika i strategija sve su vie opadale. Vojska je bila sposobna samo
za odbranu granica.
Miroljubivi odnosi izmeu Germana i Rima. Jedan deo germanskih plemena stupao je u miroljubive odnose s Rimom, potpadajui pod uticaj vie kulture. Na
donjoj Rajni, u zemlji Ubijaca, osnovana je rimska kolonija Colonia Agrippina
(dananji Keln), koja je postala centar trgovakih veza sa Germanima preko Rajne.
Na Dunavu uspostavljene su trgovake veze sa Hermundurima; tu je centar tih odnosa postala rimska kolonija Augusta Vindelicorum (dananji Augsburg). Rimski
trgovci dopirali su do prestonice kralja Maroboda. Neka plemena sklapala su sa
Rimljanima saveze, druga su ak dobijala od Rima svoje kraljeve (na primer, Herusci). Pojedini Germani, ponekad i itave druine, stupaju u slubu Rima. Germani
zarobljeni za vreme ratova obrauju kao robovi i koloni carsku zemlju rimske aristokratije. Malo pomalo, sve vie germanskih elemenata prodire u rimsko drutvo.
Ustanak Civilisa i Markomanski rat. 69-70 g. izbio je ustanak Batavaca i
Kaninefata, pod predvodnitvom Civilisa. Njima su se pridruili Frizi, Hati, Tenkteri, Brukteri, meu kojima je krupnu ulogu igrala proroica Veleda. U to vreme
vodio se rat izmeu dvojice pretendenata na carski presto, Vitelija i Vespazijana;
rimske trupe koje su podravale Vespazijana u Galiji uzele su uea u ustanku.
Osim toga digla su se i neka galska plemena, ije su voe elele da osnuju nezavisno galsko carstvo. Posle privremenog uspeha oni su bili pobeeni.
Posle tog ustanka proteklo je nekih sto godina u relativnom miru, sve do
takozvanog Markomanskog rata (165180 g.), kada je za vreme vlade cara Marka
Aurelija germansko pleme Markomana, zajedno s drugim germanskim, sarmatskim, alanskim i trakim plemenima (ukupno nekih 18 plemena), upalo u podunavske rimske provincije, a pojedini odredi prodrli ak na teritoriju same Italije,
usput je pustoei.
Markomanski rat bio je ustvari predigra za docniju veliku seobu naroda.
Religija starih Germana. Religija starih Germana nauno je veoma malo
ispitana. Rairena buroaska rasistika koncepcija starogermanske religije stavlja u osnovu njenog razvitka uvek isti pranarod (arijevce), koji je imao ne samo
poseban, njemu svojstven prajezik, iz koga su se docnije tobo razvili svi poznati
indoevropski jezici, nego i posebnu, njemu svojstvenu prareligiju, iz koje su se toboe razvile sve poznate religije indogermanskih naroda, pa dakle i religija starih

44

Germana. Meutim, religija, kao i svaka ideologija, prolazila je u svom razvitku


kod svakog pojedinog naroda kroz stadije opte svim tim narodima, stadije koji
odgovaraju odreenim stadijima drutvenog razvitka kroz koje prolaze svi narodi
na svetu. Prvobitno religije i kultovi pojedinih rodovskih grupa i plemena, zatim
religije i kultovi plemenskih saveza i najzad religije raznih krupnih naroda i nacija, koje su esto zajednike za itave njihove grupe, sve te religiske pretstave
i kulture odraavale su u svom razvitku postupne etape razvitka matrijarhata i
patrijarhata, perioda antikog ropstva, feudalizma i kapitalizma, da najzad ieznu zajedno sa likvidacijom eksploatacije jednog oveka od strane drugog i sa
izgradnjom komunistikog drutva.
Prema tome, ne prvobitno jedinstvo ve mnotvo lokalnih kultova i verskih
sistema to je polazna taka istorije religije kod pojedinih plemena i naroda.
Ona religija koja se obino prikazuje kao religija starih Germana odrava
verske pretstave docnijeg perioda, koje su se formirale u Skandinaviji i na Islandu tek u razdoblju od XI do XIII veka n. e. i koje su nam sauvane u legendama
Ede; te pretstave nose na sebi peat doba formiranja feudalnih klasnih odnosa na severu i ak tragove uticaja hrianstva. U tim verskim nazorima starih
Skandinavaca doao je do izraza vievekovni sakupljaki i sistematizatorski rad
mnogobrojnih narodnih pripovedaa-skalda, koji su nastojali da dovedu u sklad
heterogene verske pretstave raznih plemena i njihovih saveza, da stvore jerarhiju
bogova, sa vrhovnim boanstvom
Odinom (Vodanom) na elu. Prema tome, o tim verskim pretstavama Skandinavaca treba govoriti u glavi o ranoj istoriji Skandinavije.
to se tie verskih nazora germanskih plemena u doba Cezara i Tacita, nai
podaci o njima krajnje su oskudni.
Julije Cezar tvrdio je da Germani nisu imali svetenika slinih galskim druidima, ve da su kao bogove potovali samo prirodne sile: sunce, vatru i mesec;
zato su kod njih postojale proroice, koje su gatanjem pomou specijalnih tapia
proricale eventualan ishod bitke.
Konkretnije podatke o starogermanskoj religiji imamo u Tacitovim vestima.
Kod Germana su u to doba ve postojali svetenici i hramovi, kao i sveta
mesta posveena bogovima (naroito sveti gajevi), a takoe i likovne pretstave
bogova.
Oevidno, adoracija prirodnih sila dobija ve antropomorfan karakter. Veliku ulogu i dalje igraju proroice, koje ak utiu na meunarodne odnose, kao to
je to, na primer, bio sluaj sa napred pomenutom proroicom Veledom. Pojedine
proroice putovale su u Rim u diplomatske svrhe, bile pretstavljane caru, dobijale
darove, pa se zatim vraale u otadbinu. iroko je bilo razvijeno prinoenje ljudskih rtvi, naroito zarobljenika, u ast vrhovnih bogova.
Svako pleme imalo je svoje verske kultove, ali sada veliki znaaj stiu kultovi itavih plemenskih saveza. Takav kult bio je poznat, na primer, kod svevskog

45

saveza plemena oko Labe, iji su se pretstavnici sakupljali u svetom gaju plemena
Semnona i tu vrili kult prinoenja ljudskih rtava. Drugi takav kult bio je poznat
na severu, kod niza sitnih plemena koja su ivela u junom delu Jitlandskog Poluostrva. Na jednom od ostrva Baltikog Mora postojao je sveti gaj posveen boginji
Nertus, majci-zemlji; tu su se nalazila boginjina sveta kola. U izvesno vreme ta su
kola, u koja su bile upregnute junice i koja su od neposveenih bila zaklonjena
zastorom, obilazila plemena, koja su se klanjala boginji, i onda su svuda nastupali
veliki praznici u ast boginjine posete.
U to vreme zapaaju se i pokuaji sastavljanja genealogije bogova, praroditelja pojedinih plemena. Tacit kazuje da su Germani zamiljali da tri glavne grupe
zapadnogermanskih plemena Ingevoni, Istevoni i Herminoni vode poreklo
od tri sina praoveka Mana, sina boga Tuisto (ili Teuta otuda Tevtonci i dananji Deutschen, ili Teutschen), koga je rodila vrhovna boginja majka-zemlja. Ali
su u Tacitovo doba postojali i drugi pokuaji slinih genealogija, koji su teili da
obrazloe poreklo i drugih plemena.
U to doba sauvala su se kod pojedinih plemena i zasebna plemenska vrhovna boanstva i najstariji kultovi vrhovnoj boginji majci-zemlji, koji potiu jo iz
vremena matrijarhata. Malo pomalo te starinske kultove smenjuju kultovi mukih
vrhovnih boanstava, koja personifikuju nebo, sunce i prirodne sile s njima u vezi.
Antiki pisci uporeivali su ta muka boanstva s rimskim bogovima Merkurom, Marsom, Herkulom i Vulkanom. Ta muka boanstva poznata su docnije
pod raznim imenima: kod Sveva potovan je bog Ciu, kod Bavaraca (potomaka
starih Markomana), kao god i kod Heruska, bog Er (Eor ili Heru), kod grupe
herminonskih plemena Irmin (Hermin ili Hermun, kao i kod Hermundura),
kod severnih plemena Odin (Vodan).
Pored vrhovnih boanstava, potovanje prirodnih sila stajalo je u vezi i sa kultom mnotva bogova, mnogobrojnih duhova, dobrih i zlih, koji ive pod zemljom u
obliku patuljaka i bave se obradom metala, ili zlih dinova, koji vode stalnu borbu
sa svetlim boanstvima; najzad, u obliku raznih niih duhova svetlosti elf. Sauvali su se ostaci totemizma, vezani za pretstavu o pretvaranju bogova u razne ivotinje i za posveivanje bogovima niza ivotinja. Najzad, postojalo je i verovanje u
zagrobni ivot i kult mrtvih, koji je nalazio svog izraza u pogrebnim ceremonijama.

3. STARI SLOVENI
Poreklo slovenskih plemena. Pitanje porekla slovenskih plemena tek se nedavno poelo obraivati u naoj sovjetskoj istoriskoj nauci, i zato jo mnogo ta
ostaje nejasno. Sam termin Sloveni prvi put postaje uobiajen tek kod pisaca VI
veka (Pseudo-Cezarija Nazijanca, Menandra, Jovana Efeskog, Prokopija, Jordanesa, Pseudo- Mavrikija), koji ga upotrebljavaju za niz prekodunavskih plemena,

46

koja se pojavljuju jo u IV veku. Ranije, u razdoblju I do III veka, preci Slovena


bili su poznati pod imenom Venedi (Veneti, Vinidi), a po svedoanstvu Prokopija,
i pod imenom Spori.
Po svedoanstvu Plinija, Tacita (I v. n. e.), Ptolemeja (II v. n. e.), i takozvane
Pojtingerove karte (IV vek) Venedi su iveli na srednjem toku reke Visle i dalje
na istok, dopirui do baltike obale na severu i do Karpata i Dunava na jugu. Jo
tada su se ta plemena razlikovala od ostalih plemena Sarmatije stalnom nastanjenou i bavljenjem zemljoradnjom.
U VI veku Venedi postaju poznatiji pod imenima Slovena (Stlavina, Slavina,
Sklavina) i Anta, od kojih su prvi iveli u slivu reke Visle pa sve do Dunava na
jugu, a drugi na obalama Crnog Mora, du Dnjestra i Dnjepra (Srednje i Gornje
Podnjeprovje).
Krajem VI veka Sloveni su ve zauzimali zamanu teritoriju od Elbe (Labe)
do Dona, Oke i Gornje Volge i od Baltikog Mora do Srednjeg i Donjeg Dunava i
Crnog Mora. U VI i VII veku Sloveni su zaposeli iroka podruja na Balkanskom
Poluostrvu, zalazei daleko na jug. Moe se pretpostavljati da su Venedi, meajui
se u svom prodiranju sa starosedeocima zapadnih i junih perifernih oblasti itavog tog irokog podruja koje su nastanili, udarili temelj docnijim Zapadnim i
Junim Slovenima.
Na zapadu, istono od Labe, poznata su nam jo u I veku n. e. mnogobrojna
plemena Lugijaca. Kao to je ve pomenuto, ta su plemena posle odlaska Istonih
Germana (Gota, Burgunda, Vandala), koji su privremeno iveli na toj teritoriji,
ostala u svojoj otadbini i stopila se sa Venedima koji su prodirali sa istoka. Nisu
se uzalud kod Zapadnih Slovena sauvali takvi plemenski nazivi kao to su Vendi
i Luiani. U vezi s tim interesantna su i ukazivanja nekih antikih pisaca da su
istono od Labe postojala jo u vremenu od I do V veka n. e. plemena ija su imena veoma bliska docnijim slovenskim. Na primer, Strabon (I vek n. e.) pominje
pleme Mugilona na mestu na kome docnije (u X veku) znamo za pleme Mogiljana. Istoriar Prisk (V vek), koji opisuje ivot plemena koja su ulazila u Atilin
hunski savez i ivela u Panoniji, ukazuje na to da kod njih postoji vie slovenskih
rei (na primer, med za oznaku medovine), to svedoi o tome da su u Panoniji jo
u V veku postojali slovenski elementi.
Na specifinost plemena koja su nam docnije poznata pod imenom Lugijaca,
na njihovu razlinost od germanskih plemena ukazuju i podaci arheologije.
U razdoblju od XIV do IV veka pre n. e. na prostranoj teritoriji istono od Labe (uglavnom istona Nemaka, eka, Slovaka, Poljska) poznata je takozvana
luika kultura, koja se jasno razlikovala od njoj savremene kulture u oblastima
na zapad od Labe, oblastima koje se smatraju za teritoriju predaka germanskih
plemena. Poznata su luika naselja sa dugim kuama sa stubovima, u kojima
su ivele itave rodovske grupe, sa zajednikim ambarima za ito, zajednikim
oborima za stoku u centru sela i sa zajednikim peima za hleb, sa ostacima dobro

47

obraene specifine keramike i grobovima u kamenim sanducima (cistama) sa


takozvanim loptastim amforama.
Luika kultura dovodi nas do docnijih mnogobrojnih lugiskih plemena, koja su nastanjivala tu teritoriju i koja su bila njeno prastaro stanovnitvo, a preko
Lugijaca do jo docnijih Zapadnih Slovena.
Moe se pretpostavljati da i u oblastima juno od Dunava, u kojima se vrio
proces formiranja Junih Slovena, slovenska plemena nisu bila isto pridoli elemenat, ve da su se stopili sa starosedeocima Traanima i Ilirima. U protivnom
sluaju postaje potpuno neshvatljivo kuda su nestali mnogobrojni Iliro-Traani,
koji su nastanjivali tu teritoriju. Nije sluajnost to su Sloveni prilikom prvih svojih napada na Istono rimsko carstvo nazivani jo Getima, starinskim trakim
plemenskim imenom.
Autohtonost slovenskih predaka u Istonoj Evropi, istono od Visle, potvruje i arheologija. Arheologija pokazuje neprekidnost razvitka stalno nastanjenih
zemljoradnikih plemena Srednjeg Podnjeprovja od skitsko-sarmatskog perioda (Skiti orai), preko kulture Anta sve do docnije slovenske kulture Kijevskog
perioda. Srednje Podnjeprovje odvajkad je bilo krupan kulturni centar, koji se
razvijao u tesnoj vezi kako sa zapadnim slovenskim oblastima, tako (i naroito)
sa stepskim skitsko-sarmatsko-gotsko-hunskim kulturnim jugom, koji je severu
predavao naslee kulture antikih gradova na Crnom Moru. Posle raspada hunskog plemenskog saveza antska su plemena i dalje razvijala onu kulturu koja se
formirala na Crnom Moru jo u vremenu od II do V veka n. e.
Na severu, du Gornjeg Dnjepra, Zapadne Dvine, Gornje Oke i Volge, arheologija pokazuje drugi centar etnogeneze Istonih Slovena, koji stoji u tesnoj
vezi s plemenima takozvane akovske kulture, plemenima koja su tu postojala od
poetka I milenija pre n. e. pa sve do polovine I milenija n. e. Pribliavajui se tom
centru sa zapadne strane, leala je oblast u kojoj su se formirala plemena takozvane
baltike grupe, od kojih su se do danas sauvali Litvanci i Letonci. Severni centar
slovenske etnogeneze obuhvatao je niz plemena, poglavito zemljoradnikih, ali sa
jako razvijenim stoarstvom; ta su plemena ivela u patrijarhalnom rodovskom
poretku, sa kulturom koja je prvobitno neto zaostajala iza vie kulture Srednjeg
Pridnjeprovja. Ali su tesne veze izmeu severa i juga sve vema nivelisale te
razlike, doprinosei utvrivanju etnikog i kulturnog jedinstva; ono se kod Istonih Slovena zapaa otprilike sredinom I milenija n. e.
Drutveno ureenje kod starih Slovena. Nae vesti o drutvenom ureenju
starih Slovena, koje potiu od pisanih izvora, odnose se na docnije vreme negoli
podaci o starim Germanima. To dolazi otuda to je Rimsko Carstvo dolo u neposredan dodir sa Slovenima znatno docnije. Ipak nam jo Tacit saoptava da su
preci Slovena Venedi slini Germanima, da su stalno nastanjen zemljoradniki narod i da se jako razlikuju od svojih suseda, umskih lovaca Fena (Finaca),
i od stepskih stoaranomada Sarmata. Isto to potvruje nam i arheologija.

48

Drutveno ureenje starih Slovena opisuju nam pisci VI-VII veka (Prokopije
u nizu dela, Pseudo-Mavrikije u Strategikonu, vojnoj raspravi s kraja VI i poetka VII veka); njihove oskudne podatke treba dopuniti podacima arheologije.
Pritom se moe govoriti podjednako i o Slovenima i o Antima. Plemena Slovena
i Anta slinog su naina ivota i karaktera, i slobodoljubiva; njih ni na koji nain
ne moe naterati na ropstvo ili potinjavanje kae izvor (Pseudo-Mavrikije)
istovremeno i o Slovenima i o Antima.
Stari Sloveni bili su stalno nastanjen narod koji se bavi zemljoradnjom kao
glavnom granom proizvodnje, sa iroko razvijenim stoarstvom, lovom, ribolovom
i pelarstvom (divljim). Pseudo-Mavrikije veli o Antima da imaju veliku koliinu
raznovrsnih konja i zemaljskih plodova koji lee u ambarima, a naroito prosa.
Na Srednjem Dnjepru ve je bila poznata pluna agrikultura. Sloveni su znali i za
obradu gvoa i izraivali svakovrsne zanatske proizvode (bronzane ukrase sa inkrustacijama, posude od gline, koje su ponegde ve izraivane na grnarskom vitlu
Stari Sloveni iveli su po selima, ponekad prilino velikim, naseljenim itavim rodovskim grupama; stoga su i docnije takva sela esto dobijala nazive koji
se zavravaju na ii, -ovii, -ovci. Privredna jedinica bila je partrijarhalna velika
porodica ili velika porodina zajednica, koja se kod Junih Slovena zvala kua ili
zadruga.
Staroslovenska naselja upravo su se i sastojala od takvih velikih porodinih
zajednica. Na to ukazuje i saoptenje Pseudo-Mavrikija da se po antskim naseljima pojedina polupodzemna obitavalita spajaju meusobno tajnim hodnicima,
pretstavljajui na taj nain itave komplekse odaja, ujedinjene zajednikim gazdinstvom.
Velike porodine zajednice ujedinjavale su se u rodove i plemena, sa plemenskim voama (filarsima, kako ih nazivaju vizantiski pisci) na elu. Ali vlast
tih voa nije bila velika, veliki su znaaj imale narodne skuptine (vea). Prokopije nam saoptava o Slovenima: Tim narodom ne upravlja jedan ovek, ve od
iskona ive u demokratiji. Zato oni o svemu to je za njih korisno i tetno veaju
zajedniki. To dolazi otuda to kod starih Slovena jo ne zapaamo podelu na
klase. Prvi zameci ropstva nosili su jo potpuno patrijarhalan karakter. PseudoMavrikije ovako karakterie ropstvo kod starih Slovena. Svoje zarobljenike oni
ne dre u ropstvu neogranieno vreme, kao ostali narodi, nego, ograniivi im
rok, ostavljaju im da biraju: ili ele da se uz izvestan otkup vrate u svoju otadbinu,
ili da ostanu tu gde su na poloaju slobodnih ljudi i prijatelja.
O patrijarhalnosti ivota Slovena i Anta svedoi i gostoprimstvo, koje je
kod njih iroko razvijeno. Prema gostima ljubazni su i blagonakloni, i prate ih
iz mesta u mesto, gde je to ovima potrebno, tako da ako se nebriljivou nekog
domaina desi da gost pretrpi kakvu tetu, zamee njegov sused, koji mu je gosta
predao, kavgu protiv njega, smatrajui osvetu gosta za svetu dunost. (PseudoMavrikije).

49

Neprekidni ratovi koje su Sloveni vodili sa svojim susedima dovodili su do


razvitka vojne demokratije kod njih. Ponekad se kod njih obrazuju i krupne zajednice, itavi savezi plemena. Kod Anta se u IV veku, za vreme ratova sa Gotima,
uzdie knez Bo, koji je stajao na elu 70 stareina. Ali su takve zajednice bile
kratkog veka. Zato je Pseudo-Mavrikije mogao pisati o Slovenima: Poto kod
njih ima mnogo kneeva, a ovi su nesloni izmeu sebe, nije zgoreg privui neke
od njih na svoju stranu, bilo reima bilo darovima, a naroito one blie granici, pa
navaliti na druge, da ih ne bi neprijateljstvo sve sloilo i ujedinilo pod vlast jednoga. Naoruanje Slovena bilo je veoma primitivno; svaki vojnik bio je naoruan
sa dva kratka koplja, ponekad i titom. Upotrebljavali su i luk i strele namazane
otrovom. Omiljena taktika Slovena, kao i svih varvara, bilo je stvaranje zaseda i
vrenje iznenadnih napada po teko prohodnim mestima.
Ali rimski pisci istiu da su Sloveni vrlo brzo savladali rimsku vojnu tehniku,
pa i sloenu tehniku opsade utvrenih gradova. Sloveni su umeli da grade amce od
jednog debla i preduzimali su ponekad na njima veoma daleke pomorske pohode.
U VI-VII veku Sloveni su toliko ojaali da su postali opasni po Istonorimsko carstvo. Oni su probili dunavsku granicu i irokom bujicom jurnuli na teritoriju Carstva, vrei tu ulogu slinu ulozi Germana u pogledu Zapadnorimskog
carstva. Ali Sloveni nisu sruili Istonorimsko carstvo, neto su veoma doprineli
padu robovlasnikog poretka u njemu.
Religija starih Slovena. Religija starih Slovena sastojala se u potovanju
prirodnih sila. Gospodarem sveta kae Prokopije o Antima oni smatraju
jednog boga gromovnika i prinose mu na rtvu bikove i druge rtvene ivotinje...
Oni tuju takoe reke i nimfe i druga boanstva, i pritom svima njima prinose
rtve i gataju. Takvo vrhovno nebesko boanstvo kod niza plemena bio je Perun (Pirin kod Bugara, Porenucije kod Pomeranskih Slovena). itav niz
plemena imao je zajednika i druga vrhovna boanstva, na primer Svaroga, boga
neba, zatitnika kovakog zanata; pored ruskih Slovena, on je bio poznzt i kod
Pomeranskih Slovena, gde je potovan njegov sin Svaroi, bog vate. I Istoni i
Zapadni Sloveni znali su za boga stada Velesa. Ali pored tih bogova koji su zajedniki gotovo svim plemenskim grupama, mi znamo i za lokalna boanstva, koja
mahom personifikuju sunce. Takav je bio kod kijevskih Slovena bog Hors; to ime
znai na iranskom sunce i ukazuje na veze starih Slovena i njihovih predaka preko
Skita i Sarmata sa iranskim svetom. Takva su bila boanstva Dad-bog, Svjatovit
(u obliku etvoroglavog idola), Triglav, Jarovit. Zapaaju se i neki ostaci starije
religije iz doba matrijarhata, na primer, u obliku potovanja boginje plodnosti,
majke zemlje, boginje ive, ili u obliku potovanja pojedinih elementarnih duhova duhova vod, um i polj. Predmeti verskog kulta bili su kladenci, izvori,
sveti gajevi, sveta ostrva i brda. Boanstva roda bili su rod i roanica, a boanstvo-zatitnik kue (porodice) domovoj.

50

GLAVA III

VARVARSKA OSVAJANJA I
REVOLUCIJA ROBOVA.
OBRAZOVANJE VARVARSKIH DRAVA
NA TERITORIJI RIMSKOG CARSTVA

1. EKONOMSKI RAZVITAK GERMANSKIH PLEMENA


U II-III VEKU
Germanska ilemena u II-III veku n. e. Poev od II veka zapaa se dalji progres u razvitku germanskih plemena. U Poreklu porodice, privatnog vlasnitva
i drave, kao i u svom fragmentu Stari Germani, Engels detaljno opisuje onaj
polet materijalne kulture koji se zapaa u Germaniji, naroito istonoj, u II-IV
veku n. e. Arheologija ukazuje na znatno povienje nivoa ukusa i uslova ivota
Germana u to vreme, naroito Istonih. Uvozi se mnotvo rimskih izraevina,
poev od oruja pa sve do nametaja, ukrasa, raznih delova toalete. Na oivljenje
trgovakih veza s Rimom ukazuju i nalazi rimskog novca. Glavnim trgovakim
putevima postaju vodeni putevi preko Moravske i leske. Prvi put vodio je od Dunava niz reke Moravu (ili Marg) i Odru do Baltikog Mora, ilibarske Obale, kako
je tada nazivano to primorje, jer je tamo dobijan ilibar. Drugi put vodio je od
Dunava Labom na sever. Po svoj prilici sauvali su svoju vanost i istoniji putevi,
od Crnog Mora preko Dnjestra ili Dnjepra sa Pripetom do ua Visle.
U leskoj i Brandenburgu, u II-III veku rimski trgovci postaju stalni itelji. Predmeti izvoza iz Germanije bili su ilibar, stoka, krzna i robovi. Po Engelsovoj karakteristici, posle nekoliko stolea, u vreme seobe naroda i njihovih ratova sa Slovenima,
oni su (Germani Red.) prvi gusari, lovci robova i trgovci robljem svoga vremena.

51

Germansko gusarstvo, brodarstvo i trgovina dostigli su osobito snaan razvitak na Pribaltiku, na ta ukazuju velika nalazita novca, robe i ak morskih
brodova du severne obale Germanije, u Skandinaviji, kao i na ostrvu Gotlandu.
Poetkom III veka razvija se vetina obrade metala, koja u vreme seobe naroda dostie znatan nivo i zahvata iroku teritoriju, naseljenu raznim plemenima
(keltskim, germanskim, praslovenskim) od Engleske do Crnog Mora i od vedske do Dunava. U to vreme znatni su uspesi postignuti u oblasti zemljoradnje i
stoarstva. Raskrene su mnoge ume, poboljana je pasmina stoke. U Tacitovo
doba germanska stoka je bila veoma sitna, a krajem III veka Rimljani ve radije
biraju za svoju konjicu germanske konje.
Osobit razvitak dostie u to vreme pismenost pomou run; rune su posebna
pismena kojima su se sluili stari Germani. U to vreme pojavljuje se i starogermanski kalendar, sastavljen po uzoru na rimski; u njemu je bog Merkur zamenjen
bogom Odinom, a Mars bogom Ciu ili Tirom.
Germani i Rim u IIIIV veku. Meutim, u to doba sve vei znaaj u ivotu
germanskih plemena dobija rat, iji je znaaj na poslednjem stadiju varvarstva
napred ve okarakterisan Engelsovim reima (v. str. 27).
Kao rezultat opteg razvitka proizvodnih snaga i porasta uloge rata, pojaava
se navala germanskih plemena na rimsku teritoriju. Obrazuju se nove plemenske
grupe namesto starih, pojavljuju se novi nazivi plemena Franci, Alamani, koje
pre toga antiki pisci nisu pominjali. Galija sve vie postaje predmet pljake, pojedina varvarska plemena stupaju u rimsku slubu kao federati, tj. saveznici, smetajui se na kantovanje po kuama rimskih zemljoposednika kao stalan rimski vojni
kontingent, ili kao leti, koji su na granici dobijali parcele da se tu nastane i brane te granice od napada varvarskih plemena. Pojedini vojni komandanti bivi
varvari postiu visoka vojna zvanja i poinju da igraju vanu ulogu u politikom
ivotu Carstva; takvi su, na primer, vojskovoa Stilihon, ili Odoakar, koji je postao
germanski kralj u Italiji. Prodiranje varvara u rimsko drutvo kretalo se i drugim
putem. Zarobljeni varvari pretvarani su u robove ili kolone i popunjavali sastav
produktivnih klasa Rimskog Carstva.

2. CRNOMORSKA OBALA U DOBA OD II DO IV VEKA


NAE ERE. GOTI I HUNI
Plemena na crnomorskoj obali u doba od II do IV veka n. e. Onaj polet
kulture koji se zapaa kod germanskih plemena u vremenu od II do IV veka n.
e. nije obuhvatao samo istonu Nemaku, nego u jo veoj meri i severnu obalu
Crnog Mora. Naa sovjetska arheologija utvrdila je da je teritorija koju je zahvatio
taj kulturni polet poinjala od Labe i dopirala sve do Dona. U II i III veku Pont
(obale Crnog Mora) je takoe vodio znatnu trgovinu s Rimskim Carstvom. Izvo-

52

zni artikli bili su krzna, riba, a uvozni vino, razne tkanine i luksuzni artikli. Na
teritoriji severnog i istonog Ponta poznata su mnoga nalazita rimskog novca,
poglavito iz I i II veka n. e. Osobito je mnogo tih nalazita na Srednjem Pontu, koji
je po svoj prilici bio starinski kulturni centar, ije korene treba traiti u dubokoj
starini.
U vreme od III do V veka crnomorska kultura dostie veoma veliki razvitak.
Ta lokalna crnomorska kultura, koja je ponikla u sarmatskom periodu istorije
Ponta, na bazi ranije skitske kulture (koja je, sa svoje strane, stajala pod snanim
uticajem kulture antikih crnomorskih gradova, a naroito Bosporske kraljevine)
postojala je u hunskom periodu, pa se nikako ne moe nazvati sarmatsko-hunskom, gotskom, toboe prenesenom iz Nemake. Karakteristiku te kulture pretstavlja takozvani polihromni stil, ukraavanje metalnih izraevina raznobojnim inkrustacijama, to je pogreno smatrano za gotski stil, a ustvari nastalo na
teritoriji Ponta jo pre dolaska Gota. Na sline osobine nailazi se i dalje na istoku,
kuda Goti nisu zalazili, sve do Irana i Sibira. Isto to vai i za jednu drugu bitnu
osobinu te materijalne kulture, za takozvani ivotinjski ornamenat: kao motiv
uzimaju se scene iz ivota divljih ivotinja ili pojedine njihove pretstave.
Od poetka III veka meu plemenima stare Skitije i Sarmatije, pored starijih
naziva plemena Skiti, Sarmati, Alani, poinju da se spominju Goti.
Stari Goti. U Tacitovo doba stari Goti iveli su u svojoj masi na donjoj Visli
i dalje na istok du obale Baltikog Mora. Pojedine grupe Gota ivele su na
ostrvu Gotlandu, koje je po njima i dobilo svoj naziv; osim toga, Goti su moda
iveli i u Junoj Skandinaviji, kako to pokazuju plemenski nazivi junih skandinavskih plemena (Gauti). Kao ostali Istoni Germani, i Goti su posle Tacitovog
vremena znatno krenuli napred u svome drutvenom razvitku. Polovinom II veka
jedan njihov deo, verovatno u obliku pojedinih druina, poinje da se postepeno
pomera na jugoistok, ka Crnom Moru, dvama glavnim renim putevima: od Visle
du Dnjestra i od Visle i Zapadnog Buga du Pripeta i Dnjestra. Ovim poslednjim
putem kretali su se po svoj prilici oni Goti koji su dobili naziv Ostgoti (Ostrogoti),
ili Istoni Goti (ili drugim nazivom: Grejtunzi, Stepski Goti). Drugi put Vislom
i Dnjestrom jeste put kojim su se kretali Goti koji su dobili naziv Zapadni Goti
Vestgoti (Vizigoti), ili umski Goti (Tervinzi).
Goti na Crnom Moru. Posle tog pomeranja, koje je trajalo itave decenije,
osnovna masa Gota preselila se iz Pribaltika na Crno More i naselila u slivu reka
Dnjepra i Dnjestra, meajui se sa lokalnim stanovnitvom i primajui njegovu
kulturu.
Prema podacima koje nam u VI veku navodi istoriar Gota Jordanes, u crnomorske Gote pretopila su se lokalna plemena Geta i pored njih (po svoj prilici
docnije) plemena Alan. Gotima su se pridruili i Tajfali i Gepidi, a moda i
Bastarni i druga lokalna plemena. Sva ta razna crnomorska varvarska plemena,
skupa uzeta, i njihove saveze antiki pisci nazivali su zajednikim imenom as

53

Skiti, as Goti. Doavi tu renim putevima, naroito donjim tokovima velikih


reka Dnjepra i Dnjestra, Goti postaju organizatori onih gusarskih napada koji
se pod njihovom hegemonijom poinju preduzimati iz junih stepa u Malu Aziju
i ak na Jegejsko More. Goti preduzimaju kopnom prepade u Meziju, a amcima
du Crnog, Mramornog, pa ak i Jegejskog Mora, pljakajui i pustoei Solun i
Atinu. Oni osvajaju Dakiju, koju im je ustupio car Aurelijan u III veku. Pod Konstantinom pojedina gotska plemena postaju federati Carstva, obavezujui se da
e mu davati oko 40 hiljada vojnika. Uspostavljaju se i trgovake veze s Rimskim
Carstvom.
Plemena Gota poela su u to vreme prelaziti od poslednjeg stadija varvarstva
na prve poetke primitivnog robovlasnikog drutva. Kod Gota se pojaao proces
formiranja klasa i poelo da se iri ropstvo. Ta romanizacija bila je praena irenjem hrianstva u obliku arijanstva, iako je hrianstvo kod pojedinih plemena
nailazilo i na otpor, na primer, od strane kralja Atanariha.
Kod jednog dela Gota (kod malih Gota, po Jordanesu) pojavljuje se Mojsije Gota po imenu Vulfila, koji je poreklom bio ratni zarobljenik iz Male Azije.
On je propovedao hrianstvo i 341 g. bio posveen za episkopa; sastavio je azbuku i poeo prevoditi bibliju na gotski jezik.
Sredinom IV veka u crnomorskim stepama obrazuje se krupna plemenska
zajednica na ijem se elu nalazi ostrogotski kralj Hermanarih. U tu zajednicu
raznih plemena ula su pored Gota i neka slovenska i sarmatska plemena.
Hunski savez plemena i poraz Ostrogota. Istono od tog gotskog saveza
plemena, u stepama Donje Volge, Dona i na Severnom Kavkazu, obrazuje se jedan drugi iroki plemenski savez, sa Hunima na elu. Osnovno jezgro tog saveza
plemena inili su stoari-nomadi (u svojoj osnovi Turci, ali je meu njima bilo
po svoj prilici i plemena mongolskog porekla); oni su zahvaljujui preimustvima
svoje lako pokretne konjice lako pokorili razjedinjena plemena stalno i upola nastanjenih plemena istonih stepa, meu kojima i Alana, koji su iveli na Severnom
Kavkazu. Na taj nain, poetkom poslednje etvrtine IV veka obrazovana su na
jugu dva saveza plemena gotski i hunski. 375 g. hunski vojni savez sukobio se sa
Hermanarihovim snagama. Pobeda je pripala Hunima-nomadima. Nadmonost
hunskog konjikog vojnog ustrojstva nad gotskim peadiskim ispoljila se tom prilikom osobito primetno. Ostrogoti su bili ukljueni u hunski vojni savez i uzeli su
uea u daljem kretanju na zapad.
Krimska Gotija. Samo su se na Krimu sauvali neki ostaci gotskog saveza, koji su tu obrazovali takozvanu Krimsku Gotiju, sa prestonicom u Dorosu.
Pretpostavlja se da su Doros ostaci starinske tvrave Eski-Kermen, koja se nalazi
severoistono od Sevastopolja i koju sovjetski arheolozi forsirano iskopavaju. Ta
Krimska Gotija nalazila se u zavisnosti od Vizantije i neko vreme pokoravala se
Hazarima, Peenezima i Polovcima. Docnije su krimske Gote pokorili Tatari i
Turci; tada su oni i svoj jezik zamenili tatarskim i grkim.

54

3. VIZIGOTI NA BALKANU I OBRAZOVANjE NjIHOVE


DRAVE U GALIJI I PANIJI
Vizigoti na Balkanu. Poraz Gota od strane Huna i dalje kretanje hunskih
osvajaa na zapad doveli su i Vizigote u opasnost da budu potueni. Znatan deo
Vizigota krenuo je na jug, ka Dunavu, i poeo moliti cara Valensa za dozvolu da
pree na teritoriju Carstva i da se tu stalno naseli. U isto vreme oni su molili za
namirnice, za ta su obeavali pokornost i vrenje vojne slube (376 g.). Dozvola im je bila i data, ali pod uslovom da Goti predaju oruje. Vizigoti su preli u
Meziju, na desnu obalu Dunava. Ali su carski inovnici kojima je bilo povereno
razmetanje
Vizigota i njihovo snabdevanje namirnicama iskoristili zgodnu priliku da
se obogate: koristei se tekim poloajem Gota, koji su trpeli glad, oni su pomou
svakojakog iznuivanja i direktnog nasilja kupovali od Gota njihove robove i odvodili u roblje i same Gote, njihove ene i decu, a ponekad im za novac ostavljali
njihovo oruje, koje su bili duni da im oduzmu. Dovedeni do oajanja takvim
ugnjetavanjem, Goti su se pobunili i poeli da pustoe okolne oblasti. Njihovim
masama poeli su da se pridruuju robovi i seljaci, koji su teili da zbace sa sebe
jaram eksploatacije, kao i radnici iz rudnik zlata. Oni su Gotima uinili velike
usluge zahvaljujui svome poznavanju terena.
Gotima su pritekli u pomo s one strane Dunava i pojedini odredi Germana,
kao i odredi Alana i Huna. Najzad, Goti su toliko ojaali da su zadali poraz caru
Valensu; u bitki kod Jedrena pao je na bojitu i sam car (378 g.). Posle toga Goti
su se poeli raseljivati po itavom Balkanskom Poluostrvu, pustoei sve to im je
stajalo na putu. U isto vreme buknuo je takoe jedan znaajan ustanak robova i
kolona u Maloj Aziji.
Gotski ustanak uguio je Teodosije, vojskovoa, zatim savladar i najzad naslednik cara Gracijana. Teodosije je delom potukao odrede Gota, a delom potkupio njihove voe i privukao ih da slue u njegovoj vojsci. 382 g. s Gotima je sklopljen ugovor, po kome su oni priznali svoju zavisnost od Carstva i dobili stanita
i materijalna sredstva po raznim delovima Balkanskog Poluostrva. Goti su ostali
verni Teodosiju sve do njegove smrti, 395 g. Uestvovali su u njegovim ratnim
pohodima kao njegove najpouzdanije jedinice i oplakivali smrt ovoga, kako su
oni govorili, prijatelja Gota, koji je prema njima uvek pokazivao dareljivost i
popustljivost.
Alarih i Stilihon. Na Teodosijevom dvoru i pri njegovim pohodima nainio je sebi karijeru budui uveni vizigotski kralj Alarih, koji je vodio poreklo iz
uglednog gotskog roda Balta. Za vreme Teodosijeve vlade postavljeni su na visoke poloaje u dravi i Vandal Stilihon, Franak Arbogast i Got Gainas, Kada su
posle Teodosijeve smrti doli na presto njegovi maloletni sinovi Arkadije na
istoku i Honorije na zapadu, i kada su poele dvorske intrige, koje su slabile

55

centralnu vlast, Goti su se ujedinili, izabrali za svog plemenskog kralja Alariha


i poeli da se meaju u borbu dvorskih partija. Arkadijev rukovodilac Rufin,
koji je i sam teio da se dokopa carske vlasti, stupio je sa Alarihom u pregovore,
obeavajui mu za podrku svojih planova zemlju i vojnu komandu u Iliriku. Ali
je Rufin za vreme jednog dvorskog prevrata bio ubijen, a Goti su jo pri prvom
pokuaju da im se obustavi plata ponovo digli ustanak, uzeli od Carigrada ogroman otkup i opustoili celo Balkansko Poluostrvo. U isto vreme gotski odred
Gainasa, koji je bio poslat u Malu Aziju radi uguivanja jednog ustanka robova,
preao je na stranu ustanika. Ali su Goti morali da se povuku ispred trupa zapadnog cara Honorija, kojima je komandovao Stilihon. Meanje Rima u stvari
Istonog carstva bilo je opasno za vlast istonog cara. Arkadije je nastojao da se
Stilihon povue, a Alarih je dobio Ilirik, gde su Goti bili smeteni kao federati.
Ilirik je pretstavljao pograninu oblast sa Italijom; oko te oblasti vodile su borbu
obe polovine Carstva. U isto vreme ta oblast, sa svojim tvravama, vojnim arsenalima i magazinima namirnica, mogla je za istone careve biti vano ishodite
za eventualni pohod u budunosti na zapad, pre svega na Italiju. Alarih je za
takav pohod i spremao svoje vojne snage, popunjavajui ih pridolicama s one
strane Dunava.
Krajem 401 g. Alarih je krenuo u severnu Italiju, opseo Akvileju, ugrozio
Milano, u kome se Honorije bio zatvorio; ali je pojava Stilihona uinila kraj Alarihovim uspesima. Dvaput potuen, on je morao da se vrati u Ilirik i ak da sa
Stilihonom zakljui tajni ugovor, preavi u slubu Zapadnog rimskog carstva za
veliku godinju platu. Ovaj sluaj pokazuje kako su lako Germani prelazili za novac od jednog iznajmljivaa drugom.
Uskoro, 404 g., na Italiju su napala sa severa mnogobrojna germanska i sarmatska plemena, na elu s gotskim voom Radagajsom. Tek 405 g. Stilihonu je
polo za rukom da skupi dovoljne snage, da potue Radagajsa i itavu ogromnu
masu varvara koji su se predali pretvori u robove. Ali je uskoro doao nov napad varvara. Svevi, Alani i Vandali upali su u Galiju i opustoili je. Zatim su preli
u paniju i tu obrazovali niz samostalnih plemenskih kraljevina. U isto vreme
Galija i panija priznale su za cara uzurpatora Konstantina, koga su galske legije
izvikale za cara. Usled malobrojnosti rimskih vojnih snaga u Italiji, Stilihon je povukao svoje legije iz Britanije i prebacio u Italiju jedan deo rajnske vojske.
Na sve ove dogaaje, strane po Rim, carski dvor i rimska aristokratija, koja
je odavno ve mrzela tuinca-skorojevia Stilihona, gledali su kao na slom itave
politike Stilihona, koji se starao da Rim titi od varvara snagama samih varvara.
Stilihon je bio optuen za zaveru sa Germanima, napose sa Alarihom, protiv Carstva, za elju da na presto dovede svoga sina i ak za nameru da povrati paganstvo.
Sitilihon je proglaen za izdajnika i ubijen (408 g.). To je posluilo kao signal za
progone svih Germana u Italiji, svih arijanaca i pagana, kao Stilihonovih pomagaa. Rimsko stanovnitvo svirepo se razraunavalo s njima, ne tedei ni ene ni

56

decu. Onda je jedan deo Germana-federata nastanjenih u Italiji, ukupno nekih


30.000 ljudi, digao ustanak i otiao Alarihu.
Vizigoti u Italiji. Alarih je smatrao da je doao trenutak za njegovu akciju, i
krenuo je na Rim. Honorije se zatvorio u primorsku tvravu Ravenu. Otpoela je
opsada Rima. Rimski senat pokuavao je da Alariha privoli na ustupke, ukazujui
na mnogobrojno stanovnitvo Rima, ali je Alarih odgovorio: Ukoliko je trava
gua, utoliko se lake kosi. On je zatraio da se oslobode svi robovi-varvari i
da mu se preda sve zlato i srebro u gradu. Kada je rimski senat zapitao ta onda
ostavlja stanovnicima Rima, on je odgovorio: ivot! Najzad, Alarih je pristao
na umereniji otkup, zakljuio je privremeni ugovor i povukao se u Toskanu. Tu su
mu u masama priticali robovi i koloni (po podacima savremenika na 40 hiljada
ljudi), potpomaui time akciju Gota protiv Rimskog Carstva. Ali na dvoru i dalje
nisu pristajali na ustupke i progoni Germana i arijanaca su se nastavljali. Isto je
tako odugovlaeno i s potvrdom ugovora sa Alarihom.
Onda je Alarih po drugi put krenuo na Rim, zauzeo luku Ostiju i presekao
dovoz namirnica. On je zahtevao da se Gotima predaju provincije Norik, Venecija
i Dalmacija, da im se plaa godinji danak i namirnice u naturi, a za sebe je zatraio titulu vrhovnog vojnog komandanta (magister militum).
Car je i dalje ostajao pri svome. Onda je Alarih svrgao Honorija i umesto njega proglasio za cara prefekta grada Rima Atala. Ali je uskoro zbacio i Atala i po
trei put opseo Rim. Sklopivi zaveru u gradu, robovi su otvorili Gotima gradske
kapije; grad je bio zauzet i opljakan (410 g.).
To je prvi pad grada Rima u istoriji. On je nainio potresan utisak na itavo
stanovnitvo Carstva. Rim je smatran za veiti grad, koji nikad ne moe pasti;
meutim on je sada bio osvojen od varvara.
Pokorivi Rim, Alarih je krenuo na jug Italije, nameravajui da pree na Siciliju i zatim u Afriku, ali je za vreme priprema za taj pohod umro.
Ataulf. Posle Alarihove smrti proglaen je za kralja Vizigota Ataulf. Posle
dvogodinjeg boravka u Italiji, koju je za to vreme opustoio, Ataulf je krenuo
u junu Galiju. Isprva je vodio dvolinu politiku, as pustoei rimsku Galiju i
inei druge neprijateljske postupke prema Rimskom Carstvu, a as se izdajui
za saveznika cara Honorija. Na kraju krajeva on je osvojio na jugu grad Narbonu
i tu je, uz sav rimski sveani ceremonijal, stupio u brak s carevom zarobljenom
sestrom Placidijom, uprkos careve volje. Meutim on je uskoro morao da se povue ispred nadmonih snaga rimske vojske, koja je povratila Narbonu. Uskoro je
Ataulf krenuo u paniju, gde je poginuo posle niza okraja s Vandalima i Alanima,
koji su u to vreme osvojili vei deo ostrva. On je po svoj prilici pao kao rtva zavere gotske aristokratije, koja se zalagala ne za izmirenje ve za borbu s Rimljanima.
Ali je na kraju krajeva meu Gotima ipak odnela prevagu partija pristalica saveza
s Rimskim Carstvom. Ta partija izabrala je za kralja Vizigota Valiju, koji je zakljuio mirovni ugovor s carem, vratio Placidiju i, odnevi u ime Carstva niz pobeda

57

u paniji nad Vandalima i Alanima, dobio od cara junu Galiju (Akvitaniju),


s prestonicom u Tuluzi. 419 g. obrazovana je u junoj Galiji Tolosadska (tuluska)
kraljevina Vizigota.
Tolosadska kraljevina Vizigota. Vizigoti su se najpre naselili u Akvitaniji s
pravima pomone rimske vojske koja tu kantonuje. Dobijali eu jednu treinu kue i
deo plodova sa zemljita onog posednika kod koga su bili smeteni. Vizigotski kralj
smatran je za komandanta te vojske, imajui rimsku titulu magister militum, i u
isto vreme za neku vrstu carskog namesnika oblasti u kojoj se nalazi njegovo pleme.
U to vreme u Galiji je s novom snagom buknuo seljaki ustanak bagauda
(435-437 g.). Galsko-rimska sirotinja poela je otvoreno prelaziti na stranu Vizigota. Savremenik tih dogaaja, marseljski svetenik Salvijan, pie da Rimljani
ne ele vie da se nalaze pod rimskim zakonom. Siromasi su, po njegovim reima, traili od varvara rimsku ovenost, jer nisu mogli da kod Rimljana izdre varvarsku neovenost... Oni vie vole da budu slobodni a da se nazivaju
robovima nego da ame u ropstvu a imaju samo naziv slobodnih. Robovi i koloni pridruuju se Vizigotima i jaaju njihove vojne snage. U isto vreme u Galiji
se stalno smenjuje jedan uzurpator za drugim, i u vezi s tim koleba se u prvo
vreme i politika samih gotskih kraljeva. Oni as podravaju rimske namesnike,
konkretno Aecija, koji je 451 g. potukao Hune u uvenoj bitki na Katalaunskim
poljima, a as pokuavaju da osvoje pojedine gradove Carstva, da najzad ovladaju
Narbonskom oblau. Oduzimajui Vandalima zemlje u paniji, oni ih ostavljaju
u svojim rukama, odbijajui da ih predaju Carstvu. Prema tome, koristei se slabou centralne vlasti, Goti se od rimske vojske koja se nalazi na kantonovanju
malo pomalo pretvaraju u gospodare rimskih provincija koje su osvojili. U samoj
Akvitaniji prisvajaju kao svoje parcele (sortes Gothorum) dve treine zemljita,
ostavljajui rimskim sopstvenicima samo jednu treinu (tercije Rimljana). ume
su bile podeljene popola izmeu Rimljana i Gota. Nepodeljena zemljita ostajala
su zajednika svojina Rimljana i Gota. Pritom su
Goti bili osloboeni svih poreza; poreze je plaalo samo rimsko stanovnitvo. Na taj nain, posle tih mera snage krupnih rimskih magnata bile su oslabljene
i krupni zemljoposed usitnjen. U isto vreme ojaala je slobodna sitna svojina i
kolektivno-optinski sistem, jer je kod Gota jo bilo ostataka rodovskog ureenja
i kolektivnih oblika korienja zemlje.
Na kraju krajeva, kralj Eurik (466-484 g.), koji je video esto smenjivanje
careva i njihovu slabost, konano je prekinuo sa zavisnou Vizigota od Rimskog
Carstva. Jo za njegove vlade sastavljen je zbornik zakona za Vizigote, takozvani
Vizigotski zakon, u svojoj prvobitnoj redakciji, a za vreme njegovog naslednika
Alariha II (484-507 g.) sastavljen je i zbornik rimskog prava (Leh Romana Wisigothorum), ili Alarihovt kodeks (Breviarium Alarici).
Vladavina Gota izazvala je opoziciju od strane galsko-romanske aristokratije,
koja je stalno intrigirala protiv osvajaa. Ta je opozicija dobila svoju ideoloku for-

58

mu u tome to su Goti ostajali arijanci, dok je rimsko stanovnitvo bilo katoliko. Ta


podvojenost izmeu galsko-romanskog krupnog zemljoposeda i naroito katolike
crkve, s jedne strane, i Gota, s druge strane, slabila je vizigotsku vlast u Galiji i pomogla docnije Francima da Gotima oduzmu Akvitakiju (507-510 g.; vidi glavu IV).
panska kraljevina Vizigota i njena feudalizacija. Od tog vremena vlast
Vizigota bila je ograniena samo na paniju. Dalja evolucija gotskog drutva u
granicama panije vri se u pravcu sve veeg razvitka feudalnih odnosa. Raste
krupno gazdinstvo, koje koristi radnu snagu robova i kolona. Ve Kodeks kralja
Leovigilda (572-586 g.) zna za aristokratiju, nie slobodne ljude i robove, koji su
se mogli oslobaati sa pravima osloboenika.
Meu sauvanim vizigotskim pravnim formulama, sastavljenim u VII veku
(to su bile zbirke raznih dokumenata koji su imali da slue kao obrasci za pravne
pogodbe na sudu), ve se nailazi na sluajeve da osiromaeli slobodni ljudi prodaju sebe u ropstvo zbog nematine, kao i na sluajeve da oni stupaju u kolone i
dobijaju zemljinu parcelu na uslovno korienje (prekarij). Raste privatna vlast
krupnih zemljoposednika, naroito vlast lanova kraljevskih druina i inovnika,
koji se okruuju svojim privatnim druinama (buccellari). Poinju da se razvijaju feudalni odnosi. U isto vreme postepeno se gubi razlika izmeu dvaju delova
vladajue klase rimske i gotske aristokratije. Za vreme vlade kralja Hindasvinta
(641-652 g.) uvodi se ve jedinstvena redakcija zakona kako za Gote tako i za Rimljane. Briu se i verske razlike izmeu Gota i Rimljana, jer ve krajem VI veka
Goti primaju katoliku veru (587 g.). Vri se konsolidacija mlade klase feudalaca
u jedinstvenu vladajuu klasu.
Ovaj proces formiranja feudalnih odnosa u vizigotskoj paniji prekinut je
porazom Vizigotske kraljevine i njenim osvajanjem od strane Arabljana, 711 g.,
to je bilo olakano unutranjim trzavicama, koje su razdirale vizigotsko drutvo.

4. VANDALI, ALANI I SVEVI U PANIJI. ALANSKOVANDALSKA KRALjEVINA U SEVERNOJ AFRICI


Vandali, Alani i Svevi u paniji. Pleme Vandala pripada Istonim Germanima i stanovalo je neko vreme na obalama srednje Odre. Ono se u dalekoj prolosti
podelilo na dva svoja osnovna dela: na Silinge, koji su iveli u dananjoj leskoj,
i Harije, koji su docnije dobili naziv Azdinzi, po imenu kraljevskog roda koji je
stajao na elu tog plemena.
Poetak kretanja Vandala na jug pada u drugu polovinu II veka. Uestvovali
su u Markomanskom ratu, i 174 g. Marko Aurelije dao im je zemlju u Dakiji, gde
su iveli do tridesetih godina IV veka. Ali ih zatim Goti istiskuju iz Dakije, i car
Konstantin doputa im da se nasele u Panoniji sa pravima konjikih pomonih
odreda. Po svoj prilici u to vreme pada i njihov prelaz u arijanstvo.

59

Poetkom V veka njih istiskuju Huni i iz Panonije, tako da se oni kreu na


zapad, uz Dunav, ka Rajni, i stupaju u estoku borbu s galskim narodima, kao i
s drugim germanskim plemenima. Njima se pridruuju Svevi i Alani, sarmatska
plemena koja su ivela na Pontu, i 406 g. svi oni prodiru u paniju. Azdinzi i
Svevi zauzeli su severozapadni deo panije Galeciju, Alani srednju paniju,
jugozapadni deo Luzitaniju (tj. deo dananje Portugalije) i oblasti na istok od
nje, dok su juni deo panije Betiku zauzeli Silinzi. Na taj nain, u paniji
su prvobitno obrazovane etiri varvarske kraljevine raznog plemenskog sastava. Rimsko Carstvo je priznalo to osvajanje, ali je zatim (416 g.) nahukalo na
Vandale vizigotskog kralja Valiju, koji je istisnuo Vandale i Alane iz severne i
srednje panije; pritom su Silinzi bili gotovo uniteni, a Alani se na jugu stopili
sa Azdinzima.
Alansko-vandalska kraljevina u Severnoj Africi. Ali Vandali-Azdinzi i
Alani nisu dugo ostali u paniji. Ugnjetavani u paniji od Rimljana i Gota, oni
su u masi od 50 do 80 hiljada ljudi, sa svojim kraljem Gajzerihom na elu, preli
429 g. Gibraltarski Moreuz i stigli u Severnu Afriku. U toku jedne decenije AlanoVandali osvojili su afriku provinciju; 442 g. Rimsko Carstvo moralo je da definitivno prizna njihovu kraljevinu.
Lakoa pokorenja Afrike (uporniji otpor pruali su samo krupni gradovi)
dolazila je otuda to je u to vreme voena estoka klasna borba izmeu samog
afrikog stanovnitva. Nie klase te provincije, koje su u svojoj masi pripadale
sekti donatista (takozvani cirkumcelioni ili agonistici), ustajale se protiv vladajue
klase i, po Salvijanovom svedoanstvu, otvoreno molile boga da dou varvari.
Uvrstivi se u Severnoj Africi, Alano-Vandali su izvrili iroku konfiskaciju
zemljita od krupnih sopstvenika, koji su pruali osobito uporan otpor varvarskom osvajanju. I ovde se zapaa ista ona pojava koja je obino pratila svako osvajanje rimske teritorije od strane varvara: ogoren otpor vladajue klase i simpatije
narodnih masa prema varvarima-osvajaima.
Na zemljita koja su ostala u posedu krupnih sopstvenika razrezani su porezi, a konfiskovana zemlja podeljena je u parcele (sortes) i osloboena poreza,
Poto su tako osnovali u Severnoj Africi svoju kraljevinu, Alano-Vandali su poeli da odatle preduzimaju prepade na obale Sredozemnog Mora. 455 g. oni su
ak zauzeli i opustoili grad Rim. Savremenici su smatrali da su Vandali prilikom
pljakanja Rima prevazili svaku meru. Otada se krajnji stepen svakog razaranja
poeo nazivati vandalizmom.
Ali poto su razbili vladajuu klasu afrike provincije, Alano-Vandali su vrlo brzo stavili na njeno mesto svoju sopstvenu klasu krupnih zemljoposednika i
robovlasnika, koji su u velikim razmerama uestvovali i u pomorskom gusarstvu.
Razvitak klasnih protivrenosti, koji je bio komplikovan verskom borbom izmeu
arijanaca i katolika, oslabio je alansko-vandalsku vlast u Africi, tako da je najzad
vlast Vandala podlegla 534 g. pod udarcima odlinog vojskovoe cara Justinijana

60

Velizara. Tome je doprineo i stav preostalih krupnih rimskih zemljoposednika,


koji su pruali svestranu podrku Carstvu u njegovoj tenji da uspostavi svoju
vlast u Africi.

5. HUNSKI PLEMENSKI SAVEZ U PANONIJI


Huni u Panoniji. Pokorivi Ostrogote, Huni su nastavili svoje osvajako
kretanje na zapad. U isto vreme oni su preduzimali i prepade na jug, u Aziji, na
Kavkaz, prodirali ak u Siriju, na Balkansko Poluostrvo (u Trakiji) i dolazili do
Carigrada. Osnovali su irok savez plemena sa sreditem u Panoniji, ujedinivi
pod sobom plemena: Ostrogote, Gepide, Skire, Turkilinge, Herule, Hazare (koji
su u to vreme iveli na Pontu), slovenska plemena Anta i dr. Vlast toga saveza
dopirala je na istok do Volge. Mnogi Huni stupali su u vojsku rimskog cara za
platu i sluili u trupama Stilihona i Aecija. Ujak Atile, budueg hunskog voe,
Rua (Rugila), dobio je od Rima zvanje rimskog vojnog komandanta, sa godinjom
platom od 350 funti u zlatu.
Atila. Tridesetih godina V veka istakao se kao hunski voa uveni Atila
(433-454 g.). U svojoj mladosti bio je talac na dvoru Istonog rimskog carstva i
sluio u rimskoj vojsci. Atila je najpre vladao zajedno sa svojim bratom, koga se
zatim oslobodio putem ubistva, i tako zadobio vlast nad itavim irokim hunskim
savezom, postavi najmoniji vladar u Evropi svoga vremena. Srednjovekovni
germanski ep uzeo je docnije Atilu (pod imenom kralja Etcela) za jednog od svojih heroja.
Pre svega Atila je poeo da strahovito pustoi granine zemlje Iran i
Istono rimsko carstvo. Carstvo je moralo esto da kupuje mir od Huna pod
veoma tekim uslovima. Pred kraj ivota Atila je krenuo na zapad. Preavi reku
Rajnu kod Nekara, Atila je poruio niz gradova (Trijer, Mec, Rems) i opseo Orlean. Za to vreme Arcije je formirao na jugu vojne snage, primivi u svoju vojsku
Vizigote, Franke i Burgunde. Poto je zauzeo Orlean, koji je Aecije uskoro povratio, Atila se s bogatim plenom poeo povlaiti u otadbinu, ali su ga Aecijeve
trupe; stigle nedaleko od grada Troa, na Katalaunskim poljima, i tu je dolo do
krvave bitke (451 g.). U toj bitki na jednoj strani borili su se Huni i niz germanskih plemena, meu kojima i Ostrogoti, a na drugoj Aecijevi Galo-Rimljani
i takoe germanska plemena, meu kojima i Vizigoti. U toj bitki obe strane su
izgubile mnogo snaga i nijedna nije uspela da odnese odlunu prevagu. Uz to je
Aecije, bojei se jaanja Vizigota, pustio ove kuama. Atila, koji je bio opsednut
u svom logoru, uspeo je da se sa itavim plenom povue preko Rajne. Ova bitka
pokazala je snagu vojnog saveza obrazovanog u Galiji, i zato Atila nije vie preduzimao najezde na zapad, ve je promenio pravac i udario na jug. 452 g. on je
preao Alpe i pribliio se Rimu, tome predmetu stalnih udnji svih varvara. Ali je

61

jedno poslanstvo rimskog cara postiglo da se Huni povuku iz Italije pod uslovom
da dobijaju godinji danak.
Uskoro je Atila umro, a njegov vojni savez se raspao. Pojedina plemena
(Ostrogoti i Gepidi) digla su ustanak i oslobodila se zavisnosti od Huna.
Drutveno ureenje hunskog saveza. O drutvenom ureenju hunskog saveza moemo suditi na osnovu vesti koje su nam sauvane u fragmentima izgubljenog dela Priska, uesnika u poslanstvu istonorimskog cara Hunima u Panoniji. Pojedina plemena tog saveza i dalje su uvala svoje voe; ovi su inili Atilinu
svitu. Meu njima bilo je Ostrogota, Gepida, Skita, voa Alana i dr. Sami Huni
nisu se bavili zemljoradnjom. Oni su i dalje bili stoari-nomadi, koji su agrarne
plodove dobijali od pokorenih plemena, koja su im plaala danak. Ali su ve imali
utvrene gradove; jedan od njih, okruen zidom s kulama, bio je Atilina prestonica. Kod Huna je bio razvijen robovski posed, i pojedini pretstavnici hunske aristokratije posedovali su itava sela ljudi zavisnih od njih. Rodovska i inovnika
aristokratija imala je veliku vlast u savezu. Pa ipak poloaj osnovne mase vojnika
nije bio teak; bio je bolji od poloaja savremenog stanovnitva Rimskog Carstva,
iznemoglog pod teretom poreza i ugnjetavanja. Zato su pojedini pretstavnici rimskog drutva, ako bi dospeli pod Hune kao ratni zarobljenici, rado ostajali zatim
u njihovoj slubi.

6. OSNIVANjE BURGUNDSKE KRALjEVINE


Stari Burgundi. Burgundi su, kao Goti i Vandali, takoe pripadali Istonim
Germanima. Oni su prvobitno iveli na Pribaltiku, kod ua Odre, kao i na ostrvu Baltikog Mora koje se u starini zvalo po njihovom imenu Burgundarholm,
a danas se zove Borngolm. Potisnuti s morskih obala od Rugijaca, Burgundi su
zaposeli slivove reka Varte i Neca, sve do Visle. Ptolemej kazuje da ive oko tih
mesta, izmeu srednje Odre i Visle.
U prvoj polovini III veka osnovna masa Burgunda krenula je zajedno s Vandalima na jug, a zatim na zapad, u dolinu gornje i srednje Majne. Tu su iveli dugo
vremena ratujui sa Alanima i potpomaui Rimsko Carstvo u njegovoj borbi s
njima. Pojedini odredi ili su stupali u slubu Carstva, ili su uzimali uea u napadima drugih germanskih plemena na njega.
Malo pomalo oni prodiru do Rajne, uglavnom u oblast Majnca, meaju se
u unutranje stvari Carstva i podravaju u Galiji pojedine pretendente na carsku
vlast. Starinske sage (Pesma o Nibelunzima) ukazuje da je grad Vorms na Rajni
bio prestonica burgundskog plemena. Tu meu njima poinje da se iri hrianstvo, u obliku arijanstva.
Burgundi u Galiji. Tridesetih godina V veka poinje kretanje Huna ka Rajni. Najpre se Burgundi sami bore protiv rimskog vojskovoe Aecija, ali zatim ue-

62

stvuju u bitki na Katalanunskim poljima na strani Rima. Zamolili su Carstvo da


im dodeli za nastanjivanje Savoju (Sabaudiju), sa prestonicom u enevi. Burgundi
se kao saveznike trupe nastanjuju i u Lionskoj provinciji, i njihovi kraljevi dobijaju rimsku titulu magister militum. Centar oblasti zaposednute od Burgunda
postaje grad Lion.
Lionska kraljevina Burgunda. To je trea etapa kretanja Burgunda, koja je
dovela do stvaranja njihove Lionske kraljevine. Oni su se tu naselili najpre kao
saveznici i najamnici Rima, ali se docnije pretvaraju u gospodare i patrone Rimljana, emu je doprinelo slabljenje carske centralne vlasti u to vreme. Na zaposednutoj teritoriji Burgundi su naterali galske senatore da im odvoje jedan deo svojih
zemljinih poseda. Burgundi su sebi uzeli dve treine oranica i jednu treinu robova, polovinu kune povrine, uma, vrtova i panjaka. U to vreme Burgundi su
ve posedovali itavu dolinu reke Rone, sukobljavali se na zapadu sa Vizigotima i
osporavajui im Overnj.
Burgundi postaju u Rimskom Carstvu velika snaga za vlade kralja Gundobada (464-516 g.). Tada je zapisan Burgundski zakon, u svojoj prvobitnoj redakciji;
to je zbornik burgundskog prava, sastavljen pod jakim uticajem rimskog prava.
Kao Vizigoti, tako su i Burgundi sastavili za Rimljane zaseban zbornik rimskih
zakona (Rex Romana Burgundionum). Kao po drugim germanskim kraljevinama koje su u to vreme osnivane na rimskoj teritoriji, i kod Burgunda je u oblasti
prava primenjivan personalni princip, po kome su lanovi svakog plemena iveli
po svojim plemenskim obiajima i zakonima. Prema tome, pravo nije nosilo teritorijalni ve lini karakter. Svakom pretstavniku burgundskog plemena sudilo se
po zakonima njegovog plemena, ma gde on iveo; isto je tako Rimljaninu sueno
po rimskim zakonima.
Podela zemlje izmeu Rimljana i Burgunda isprva je oslabila krupni zemljini posed, ali u isto vreme i doprinela raspadanju starinskih optinsko-rodovskih
odnosa kod Burgunda, razvitku privatne svojine kod njih i klasne diferencijacije.
Otuivost zemlje i proces obezemljivanja poeli su da otro prete itavom vojnom
sistemu Burgunda, tako da je kralj morao da izda zabranu prodaje parcela (sortes)
u sluaju da Burgund pored parcele koju prodaje nema vie nikakve zemlje na
drugom mestu.
Burgundski zakon zna ve za tri stalea meu slobodnim Burgundima (ingenui, faramanni): aristokratija, ljudi srednjeg stanja, koji su posedovali potpune
zemljine parcele, i nii slobodni ljudi bez zemlje, koji su bili u slubi viih klasa.
Osim toga, Burgundi su znali za kolone, robove i osloboenike. Klasna diferencijacija Burgunda dostigla je, dakle, ve znatan razvitak.
Obrazovanje sloja krupnih zemljoposednika iz redova Burgunda nije dovelo
do stapanja tog sloja sa krupnim rimskim zemljoposednicima-senatorima. Nacionalna podvojenost bila je jo iva; na nju se nadovezivala i verska podvojenost izmeu katolika-Rimljana i arijanaca-Burgunda, iako su se ovi odlikovali verskom

63

trpeljivou. Ta podvojenost slabila je Burgundsku kraljevinu i docnije doprinela


njihovom pokorenju od strane Franaka (534 g.).

7. KRALjEVINA OSTROGOTA U ITALIJI


Italija u doba Ricimera i Odoakra. Posle zauzimanja i pustoenja Rima od
strane Vandala (455 g.) vlast u Zapadnom rimskom carstvu prela je u ruke Jednog Germana Sveva Ricimera, koji je po svom nahoenju postavljao i svrgavao
zapadnorimske careve.
Zatim je vlast na kratko vreme prela u ruke Burgunda Gundobada, da najzad pripadne patriciju Orestu (koji je svoju karijeru zapoeo kao notar kod Atile).
Orest je svrgao cara Julija Nepota i proglasio za cara svoga sina Romula Avgustula
(475 g.). Kao tienik krupnih zemljoposednika Italije, on je odbio da zadovolji zahtev da se da zemlja vojnim najamnicima Carstva, koji su pripadali raznim
varvarskim plemenima (Heruli, Skiti, Alani itd.) i bili smeteni u to vreme na
severu Italije. Poto nisu dobili nagradu u vidu zemlje, najamnici su digli ustanak
i na elu sa svojim predvodnikom Odoakrom zbacili Romula Avgustula (476 g.).
Godina svrgavanja poslednjeg zapadnorimskog cara Romula Avgustula obino se
smatra godinom pada Zapadnog rimskog carstva.
Oslanjajui se na vojne odrede varvara, Odoakar je u Italiji osnovao svoju
kraljevinu, pod vrhovnom vlau istonorimskog cara. On je poslao u Carigrad
znake carske vlasti, koji su dotle pripadali zapadnorimskim carevima, bio je priznat za namesnika Carstva i dobio od dvora titulu patricija. Pod njegovom vlau
vodeu ulogu i dalje su imali rimski senat i rimska birokratija. Ipak je izvrena
podela zemljita. Jedna treina zemljita krupnih zemljoposednika konfiskovana
je i data najamnicima, ali ta zemljita nisu obuhvatala neprekidnu povrinu, ve
su bila razbacana po raznim mestima Italije.
Odoakar je teio da stavi svoju ruku na ogromna crkvena zemljina bogatstva, koja su se u to vreme ve bila formirala u Italiji, i ak da utie i na sam izbor
papa. On se drao potpuno nezavisno od carigradskog dvora i vodio je samostalnu politiku. Sve je to izazvalo jaku opoziciju od strane veine senatorske i crkvene
aristokratije u samoj Italiji i krajnje nezadovoljstvo Vizantije. Da bi uinio kraj toj
Odoakarovoj politici, car Zenon je upravio na Italiju vojne snage Ostrogota.
Ostrogoti u Panoniji. Posle raspadanja hunskog saveza Ostrogoti, koji su
u to vreme iveli u Panoniji, digli su ustanak, oslobodili se vlasti Huna i postali
saveznici Carstva. Krajem V veka njihov voa postao je Teodorih, koji je vodio
poreklo iz aristokratske kue Amal. On se vaspitao u Carigradu kao talac, istakao se u vojnoj slubi pod carem Zenonom i dostigao visok poloaj na dvoru,
dobivi titulu carevog posinka, patricija i kozula. To Teodorihu nije smetalo da u
vie mahova ustaje protiv cara i da ugroava Carigrad. Da bi udaljio Ostrogote od

64

prestonice, Zenon je naloio njihovom voi Teodorihu da zbaci u Italiji Odoakra


s vlasti.
Osnivanje Ostrogotske kraljevine u Italiji. 488 g. Teodorih je na elu Gota
i s njima saveznih plemena krenuo na Italiju. Posle nekoliko bitaka i opsade niza
gradova (pri emu je senatorska aristokratija u veini ustajala protiv Odoakra, a
zavisno seljatvo delimino ga potpomagalo), zakljuen je ugovor izmeu Teodoriha i Odoakra o podeli Italije, ali samo nekoliko dana posle toga Odoakar je bio
od Teodoriha izdajniki ubijen, i u Italiji je osnovana gotska kraljevina, koja se
odrala 62 godine (493-554 g.).
U drugim varvarskim kraljevinama prilikom njihovog osnivanja oduzimana
je zemlja od svih krupnih sopstvenika. Ostrogoti nisu imali potrebe za tim, jer su
bili razmeteni po zemljitima (sortes) koja su pre toga zaposeli Odoakrovi varvari; na ostala zemljita razrezan je odreeni porez u visini jedne treine doprinosa sa njih. Karakteristino je da je raspodelu zemljita izmeu Ostrogota izvrila
jedna komisija, na ijem je elu stajao rimski senator i zemljoposednik Liberije.
Prema tome, otrica akta podele zemlje Gotima nije bila uperena protiv rimskog
krupnog zemljoposeda.
Najpre je ostrogotsko osvajanje unelo izvesne izmene u opti tok drutvenog razvitka Italije. Ostrogoti su se naselili u optinama-markama. Kod njih su se
sauvali jo i ostaci rodovskih odnosa. Ali vrlo brzo nestaje i tih ostataka, jer su
Ostrogoti bili naseljeni razbacano i izmeano s Rimljanima. Pojaao se takoe i
proces unutranje klasne diferencijacije. Porast krupnog zemljoposeda u samom
ostrogotskom drutvu stajao je u vezi s procesom koji se vrio na drugom polu, s
procesom siromaenja jednog dela Gota i ak s njihovim pretvaranjem u roblje.
Na taj nain, u granicama samog ostrogotskog plemaca formirala se gotska zemljina aristokratija i gotska sirotinja. Budui kralj Teodat, koji je pripadao kraljevskoj kui Amal, dobio je jo pri samoj podeli veoma mnogo zemlje. Uz to
on nije trpeo nikakve susede, kae savremenik tih dogaaja, pisac Prokopije,
karakteriui stalnu Teodatovu tenju da proiruje i zaokrugljuje svoje posede na
raun suseda. U interesu te nove ostrogotske krupne zemljine aristokratije bilo je
stvaranje novih krupnih gazdinstava, kojima je bila potrebna radna snaga. Zato je
ona bila protiv vezivanja kolona na zemlju. Teodorihov edikt doputao je otuivanje kolona i robova bez zemlje i ak njihovo pretvaranje u kune robove (famuli
urbani). Ali se moe pretpostavljati da je samo ropstvo dobilo neto blai karakter
pod uticajem patrijarhalnog karaktera ropstva kod Germana. U isto vreme, oni
robovi koji su ranije, prilikom osvojenja Italije, pobegli od svojih gospodara i stali
na stranu Ostrogota, imali su sada da budu vraeni svojim ranijim vlasnicima.
Prema tome, Teodorihova socijalna politika sprovoena je u interesu krupnog
zemljoposeda kako novog, ostrogotskog, tako i starog, rimskog, senatorskog
i crkvenog, koji je imao svoje opte interese. Poklapanju interesa doprinela je i
ta okolnost to su Ostrogoti u Italiji naili na krupni zemljoposed, koji oni nisu

65

razruili. S druge strane, rani poeci klasne diferencijacije doveli su do izdvajanja


gotske zemljoposednike i robovlasnike aristokratije, koja je osetila podudarnost
svojih interesa sa interesima rimske aristokratije. Sve je to uslovilo onaj proces
koji nosi naziv romanizacija: krupnim zemljoposednicima i robovlasnicima meu samim Ostrogotima bili su potrebni radi pravne sankcije njihove vladavine
rimsko pravo i rimske ustanove; i zato ih oni i podravaju.
Novoobrazovana ostrogotska zemljina aristokratija s Teodorihom na elu sve se vie zbliava sa starom rimskom aristokratijom. Zato su u ostrogotskoj
dravi veoma veliki uticaj zadobili aristokratski rimski senatori. Osobito veliku
ulogu igrao je rimski aristokrata Kasiodor, koji je zauzimao poloaj dravnog sekretara u ostrogotskoj dravi i po Teodorihovom nalogu napisao Istoriju Gota,
s ciljem da proslavi ostrogotski kraljevski rod Amal.
U isto vreme menja se i samo politiko ureenje Gota. Narodna skuptina
sada vie ne postoji. Izvestan znaaj zadrava u ostrogotskoj dravi rimski senat,
koji je bio zatitnik interesa krupnog zemljoposeda. Ali centar uprave sve vie postaje kraljevski dvor. Kraljevska vlast jaa. Teodorih se oblai u purpurnu odeu,
njegova linost proglauje se za svetu, on dobija titulu Avgusta. Sam on bio je veliki oboavalac rimske kulture, iako ak nije umeo da ita i pie na latinskom jeziku.
Ali je njegova ki bila u svoje vreme poznata spisateljka na latinskom i grkom jeziku. Ona je prevela na grki Vergilijevu Enejidu.
Prema tome, na elu Ostrogotske kraljevine utvruje se jaka centralna vlast
voe ostrogotske vojske, koja titi interese krupnog zemljoposeda. U isto vreme
vojni sistem oslanja se iskljuivo na Gote; Rimljanima nije doputeno vrenje vojne slube. S druge strane, inovnitvo je regrutovano gotovo iskljuivo iz redova
Rimljana.
Specijalnim Teodorihovim ediktom zavedena je prevlast rimskog prava na
teritoriji Carstva. Osnovane su vrlo mnoge ustanove rimskog administrativnog sistema. Ali je ipak dravno ureenje Ostrogotske kraljevine nosilo dvojak karakter.
To se pre svega ogleda u tituli ostrogotskog kralja: geh Gothorum et Italicorum.
Zavedeni su rimski zakoni, ali je u isto vreme ostalo sauvano i gotsko obiajno
pravo. U oblastima s rimskim stanovnitvom postojali su namesnici provincija,
ali su u isto vreme za gotsko stanovnitvo postojali posebni gotski grofovi. I dalje
je postojala centralna rimska administracija, ali su naporedo s njom postojali i
takozvani sajoni, lanovi kraljeve druine, koji su slati sa specijalnim misijama u
razna mesta kraljevine. Oba dela stanovnitva Goti i Rimljani i dalje su uvali svaki svoju religiju. Jedni su bili arijanci, drugi katolici. Zadran je finansiski
sistem Rimskog Carstva, onakav kakav je formiran posle reformi Konstantina i
Dioklecijana. Meutim, Goti nisu hteli da plaaju poreze i ponekad su ustajali
protiv centralne vlasti. I pored Teodorihovih edikata novi krupni zemljoposednici
iz redova Ostrogota stalno su ugnjetavali nie klase. Te unutranje protivrenosti
ostrogotske drave izazivale su stalne ustanke i nemire. U isto vreme, i pored toga

66

to je rimska aristokratija uivala zatitu u Teodorihovoj kraljevini, pojedini njeni


pretstavnici stalno su sanjali o tome kako e zbaciti vlast Gota i vodili tajne pregovore s Carstvom. Pred kraj ivota Teodorih je doznao za te tajne pregovore. Njemu
je polo za rukom da uhvati prepisku nekih senatora s Vizantijom. Stoga su rimski
senatori Boecije i Simah bili pogubljeni, a njihova imovina konfiskovana. Marks u
svojim Hronolokim izvodima ovako karakterie Teodorihovu politiku: Njegova velika pogreka bila je u tome to je ne samo zadrao rimsku ekonomiku,
zakone, magistraturu itd., nego ih u izvesnoj meri i obnovio.
Posle Teodorihove smrti (526 g.) vladala je njegova ki Amalasvinta uz svog
maloletnog sina Atanariha, a zatim uz mua i savladara Teodata. Za njene vlade
sprovoena je politika jo veeg zblienja s rimskim senatorima; takva isto prorimska politika nije bila u volji gotskoj vojnoj aristokratiji, i Amalsvinta je bila
ubijena. To je izazvalo intervenciju cara Justinijana. Njegov vojskovoa Velizar
krenuo je na Italiju. Otpoeo je rat.
Rat s Vizantijom i klasna borba. Rat izmeu ostrogotske drave i Vizantije voen je u uslovima otre klasne borbe u samom ostrogotskom drutvu. Za
vreme tog rata kraljevi su birani jednostavno iz redova lanova druina. Prvi takav kralj bio je Vitiges, koji se oenio Amalsvintinom erkom. Njega je smenio
Totila; izabran od donjih slojeva, koji su bili nezadovoljni zbog ugnjetavanja od
strane krupnog zemljoposeda, Totila je vladao od 541 do 552 g. On je pokazao
veliki talenat vojskovoe i organizatora u ogorenoj borbi s Vizantijom, koja je
privremeno osvojila gotovo itavu teritoriju Ostrogotske kraljevine, ali zatim bila
zauzeta ratom sa
Persijancima na Istoku. Savremeni vizantiski istoriari prikazuju Totilu kao
tiranina i oveka koji ne zna za zakone, a njegovu vladu kao bezakonje i
beae. Tako su reakcionarni vizantiski pisci igosali ovog ostrogotskog kralja
koji je vodio politiku u interesu irokih masa.
Levo krilo revolucionarnog pokreta u Totilino vreme inili su robovi n koloni, koji su se borili za osloboenje od jarma spahija i eksproprijaciju krupnog
zemljoposeda i koji su u masama odlazili u Totilinu vojsku. Zaplaen tim pokretom robova i kolona, jedan deo rimske aristokratije emigrirao je u Vizantiju i potpomagao pohod vizantiskih trupa na Italiju; preostali deo te aristokratije Goti sy
uzeli u taoce i docnije pobili. Kakav su zamah u to vreme dostigle Totiline reforme
u interesu niih klasa, moe se videti iz Pragmatine sankcije, onoga vizantiskog
zakona koji je izdat posle Justinijanovog osvajanja Italije i u kojima se Totilina vlada prikazuje crnim bojama. Zakon konstatuje da su u istoriji Ostrogotske kraljevine postojala dva doba: doba Teodoriha i Amalasvinte, i doba Totiline uzurpacije i
tiranije. Sve odluke donesene za vreme Totiline vlade anuliraju se i proglauju nezakonitima svi Totilini darovi i zemljini pokloni takoe se smatraju za nevaee.
Dekretom je propisano vraanje konfiskovane i osvojene imovine ranijem vlasnicima. Proglauje se da se koloni koji su u to doba postali slobodni moraju vratiti u

67

svoj raniji zavisan poloaj, a robovi koje je Totila pustio na slobodu i koloni koji su
bili osloboeni kuluka i danka u naturi imaju se vratiti u preanje stanje.
Prema tome, Totilina borba s Vizantijom nosila je karakter revolucionarnog
ustanka robova i kolona, koji su se mestimino oslobaali i stupali u Totiline trupe. Sa svoje strane, Totila je kao nuan uslov za sklapanje mira postavljao u svoje
vreme zahtev za davanjem slobode robovima prebeglim na njegovu stranu.
Posle Totiline smrti otpor Gota bio je slomljen. Sam gotski gornji sloj teio je
pod uticajem revolucionarnog pokreta robova i kolona da stupi u savez s rimskom
aristokratijom i pruao je podrku reakcionarnom osvajanju Italije od strane Vizantije. 554 g. konano je likvidirana ostrogotska drava. Vizantiski vojskovoa
Narzes zavrio je osvajanje Italije pomou vojske sastavljene od Langobarda, Huna, Parta i drugih plemena i uz podrku katolike crkve, koja u to vreme postaje
krupni zemljoposednik. Izvreno je svirepo razraunavanje s varvarima i jereticima arijancima.
Revolucija koja je izbila u Italiji pred kraj ostrogotske vladavine pretrpela
je dakle neuspeh. Ali ni vladavina Vizantije nije bila dugog veka. Posle trinaest
godina, 568 g., znatan deo Italije osvojilo je jedno drugo germansko pleme
Langobardi.

8. LANGOBARDSKA KRALjEVINA U ITALIJI


Langobardsko osvajanje. Langobardi su isprva iveli na uu Labe, na levoj,
zapadnoj obali te reke. Za vreme velike seobe naroda oni su krenuli na jug, ka
granicama Panonije, a zatim jo blie granica Italije. Uestvovali su u ofanzivi
Vizantije na Ostrogote, a 568 g. u savezu s nizom germanskih, sarmatskih i turanskih (Bugari) plemena, pod predvodnitvom svoga konunga Alboina, i sami napali na Italiju i sruili vizantisku vlast, koja je pretstavljala restauraciju vladavine
starorimske krupne zemljoposednike i robovlasnike klase.
Langobardi su osvojili znatan deo Italije, ali su se nastanili uglavnom u severnoj Italiji, koja je od tog vremena i poela nositi naziv Langobardija, ili docnije
Lombardija, sa izuzetkom Venecije i Ravene; zatim su zauzeli vei deo srednje
Italije, sa izuzetkom grada Rima. Na to su se ograniili njihovi posedi. Juna Italija
i Rim nisu bili osvojeni od Langobarda.
Langobardsko osvajanje potpomagali su robovi i koloni, koji su dizali ustanke u samoj Italiji; tako je to osvajanje nosilo revolucionaran karakter, za razliku
od ostrogotskog osvajanja Italije. Videli smo da je tek kraj vladavine Ostrogota u
Italiji bio obeleen ustankom narodnih masa. Prilikom langobardskog osvajanja
unitavan je u velikim razmerama krupni zemljini posed. Mnotvo krupnih zemljoposednika bilo je ubijeno, a njihovi posedi konfiskovani. Znatan deo zemljita bio je oduzet, na njih su naseljeni Langobardi, dok je na ostalu zemlju, koja je

68

ostala u rukama Rimljana, razrezan porez. Sami vlasnici zemlje pretvorili su se u


poresko stanovnitvo u dravi u tributarije. U isto vreme, u toku osvajanja veliki broj Rimljana pretvoren je u roblje. Savremeni pisci kazuju da su se u to vreme
na trgovima esto mogli videti Rimljani prodavani kao robovi.
Razvitak feudalnih odnosa. Posle langobardskog osvajanja Italije preovlaujui sloj u Italiji postalo je slobodno langobardsko seljatvo. To je seljatvo u
znatnoj meri sauvalo relikte ranijih rodovskih odnosa. Rod je tu nosio naziv fara.
Danas je taj naziv (fara) sauvan u mnogim imenima pojedinih italijanskih naselja. To pokazuje da su se Langobardn selili u rodovskim grupama i da su sauvali
svoje starinske optine-marke. Ali se jo od samog poetka zapaa sve vea klasna
diferencijacija. Postojala je rodovska aristokratija, koja je posedovala robove.
Jo u ediktu kralja Rotarija (oko 643 g.) doputeno je otuivanje zemljine
svojine. Taj edikt dozvoljava prenoenje zemlje na crkvu, to pretstavlja prvi oblik
otuivanja nekretnina koji se pojavljuje u varvarskom pravu. U docnijim zakonima kralja Liutpranda (poetak VIII veka) zapaamo ve znatan razvitak klasne
diferencijacije. Pored socijalnih slojeva koji su postojali u poetku aristokratije
i slobodnog langobardskog seljatva, pojavljuju se i ljudi srednjeg imovinskog
stanja, slabog stanja i bezemljai. Osim toga postoje zavisni ljudi dveju kategorija:
robovi i aldiji. Ovi poslednji odgovaraju osloboenicima litima po drugim
varvarskim dravama. Raste krupni posed, jaa privatna vlast zemljoposednika.
Kao odgovor na taj proces feudalizacije diu se seljake bune. U zakonodavnim
spomenicima istie se niz sluajeva da seljaci ustaju protiv svojih gospodara. Nastaju i nemiri na bazi sukoba izmeu slobodne seljake optine i sve veeg krupnog zemljoposeda. Sve ovo ukazuje na to da proces feudalizacije hvata sve vie
maha.
Paralelno s razvitkom privatne zemljine svojine i porastom krupnog zemljoposeda kod samih Langobarda nestaje i razlike izmeu Langobarda i Rimljana u pravnom pogledu. Feudalci se konsoliduju u jednu jedinstvenu klasu, u kojoj
plemenske razlike odlaze u drugi plan. U isto vreme nestaje i prvobitne podvojenosti izmeu arijanaca-Langobarda i katolika-Rimljana, jer Langobardi krajem
VI i poetkom VII veka primaju katoliku veru.
Langobardi i papstvo. U to vreme na elu katolike crkve nalazi se papa Grgur I. Ve tada pape pokazuju tenju da se oslobode svoje zavisnosti od Vizantije.
Ova tenja papa osobito je porasla posle irenja takozvanog ikonoborskog pokreta
(vidi glavu XI) u Istonom rimskom carstvu, koje sada nosi naziv Vizantija. Zakoni protiv potovanja ikona koje su izdavali carevi na Istoku posle 726 g. poinju da
se sprovode u ivot i po vizantiskim posedima u Italiji. Pape su iskoristile taj povod da otvoreno ustanu protiv Vizantije i ak da krenu putem konanog rascepa
s njom. Papa proglauje istonorimskog cara za jeretika. Svuda po Italiji poinje
zbacivanje vizantiskih inovnika. Langobardski kraljevi, koristei se tom povoljnom situacijom, osvajaju zemljita i gradove koji su jo ostali pod vizantiskom

69

vlau, a napose Ravenu centar upravljanja vizantiskim posedima u Italiji. Ali


samim tim Langobardi postaju opasni suparnici papskoj vlasti, koja je dotle ila
sa njima ruku pod ruku. Sada se pape obraaju za pomo protiv Langobarda istoj
onoj Vizantiji, a docnije poinju da pribegavaju pomoi mone franake drave,
koja se u to vreme formirala na zapadu. Sredinom VIII veka, kada je sukob izmeu Langobarda i papa dostigao svoj vrhunac, pape podbadaju Franke protiv
Langobarda. Franaki kralj Pipin, koga je papa malo pre toga krunisao za kralja, u
dva maha je upadao u Langobardsku kraljevinu i predao papi gradove Ravenskog
egzarhata i Rimske oblasti, koje je osvojio od Langobarda, i koji su ranije pripadali
Vizantiji. Karlo Veliki, poto je sebe proglasio za kralja Langobarda, potvrdio je
taj Pipinov dar papi. Tako je obrazovana Papska oblast i udaren temelj svetovnoj
vlasti papa (vidi glavu V).

70

GLAVA IV

FRANAKA DRAVA MEROVINGA

Stari Franci. Franci su se formirali po svoj prilici od ostataka starijih plemena Batavaca, Hamava, Hata, Sigambra i drugih, ija je veina ulazila u sastav
stare grupe Istevona. Jo u III veku poinju njihovi napadi s one strane Rajne na
Galiju. Moda su se ve tada podelili na dve grane, na Saliske Franke, koji su iveli
na donjoj Rajni, i na Ripuarske Franke, koji su iveli juno od prvih. U drugoj polovini IV veka prvi zauzimaju Toksandriju (dananji severni Brabant) i, potueni
od cara Julijana, ostaju tu na poloaju federata Rimskog Carstva. Odatle se postepeno raseljavaju na jug i zapad, do Some, potiskujui odatle ranije stanovnike
Morine, Menapijce i Nervije, i obrazujui niz povezanih franakih naselja. U
isto vreme Ripuarski Franci nastanjuju se izmeu Masa i Rajne. Franci daju Rimu
pomone vojne odrede, pojedini njihovi pretstavnici dospevaju na prilino visoke
administrativne poloaje i ak se orouju s carevima. 451 g. oni pruaju pomo
rimskom namesniku Aeciju i uestvuju u bitki na Katalaunskim poljima protiv
Atilinih Huna.
Docnije je jedan od njihovih voa, Hilderik, bio zavesnik rimskog namesnika Egidija. Hilderik, koji je vodio poreklo iz aristokratskog franakog roba Merovinga, bio je kralj u Turneu.
Osvajanja Hlodoveha u Galiji i obrazovanje franake drave. Hilderikov
sin Hlodoveh (Klodovik) (481511 g.), u savezu s jednim drugim franakim kraljem, Ragnaharom, sa seditem u Kambreu, krenuo je 486 g. u dalje osvajanje rimske teritorije. Kod Soasona oni su odneli presudnu pobedu nad polunezavisnim
rimskim upravljaem i krupnim magnatom Sijagrijem; pritom su pobednici zadobili ogroman ratni plen. Osvajanje je bilo olakano prelaskom uticajnog galskorimskog svetenstva na stranu Franaka. Hlodoveh je uvrstio svoju vlast brakom
s neakom burgundskog kralja, katolikinjom Hlotildom, to mu nije smetalo da

71

docnije stupi u borbu s Burgundima. 496 g. on je zadao snaan poraz Alamanima;


oni su bili delimino potisnuti iz Galije i stupili su pod zatitu ostrogotskog kralja
Teodoriha.
Iste godine Hlodoveh je primio hrianstvo, i to za razliku od arijanstva
Gota i Burgunda u obliku katolianstva. Svesna nemogunosti pruanja otpora
Francima u njihovom nadiranju, crkva je odavno ve poela teiti za tim da sklopi savez s njihovim kraljevima, da bi time obezbedila zatitu svojih bogatstava.
Hlodoveh je jo pre stupanja u hrianstvo pokazivao sklonost za takvo zblienje,
stupivi u veze sa episkopom Remigijem iz Remsa. Hlodovehovo krtenje bilo je
politiki akt, jedna forma uvrivanja saveza izmeu njega i galsko-rimskog svetenstva. Zajedno s njim primilo je hrianstvo oko tri hiljade njegovih vojnika.
Prisna Hlodovehova veza s katolikom crkvom veoma mu je pomogla u njegovom
docnijem ratu s Vizigotima (507510 g.); za vreme tog rata akvitansko katoliko
svetenstvo bilo je na njegovoj strani; mnogi gradovi otvarali su mu svoje kapije.
Na stranu Franaka stajali su i donji slojevi vizigotskog drutva, dok je meutim
galsko- romanska aristokratija pruala Francima ogoren otpor. U presudnoj bitki
kod Poatjea, po reima Grgura iz Tura, palo je mnotvo najuglednijih senatora
naroito iz Overnja. Franako osvajanje donosilo je seljatvu june Galije olakanje njegovog poloaja. Kako stoji u Prologu Saliskog zakona. Franci su hrabar i
jak narod koji je zbacio surovi jaram Rimljana. Posle tih osvajanja meunarodni
znaaj Hlodovehove franake drave toliko je ojaao da mu je istoni rimski car
Anastasije poslao diplomu za zvanje konzula i znake konzulskog dostojanstva.
Ali je ipak juni deo Galije (Provansa, Septimanija) ostao u rukama Ostrogota i
Vizigota.
Ove pobede, koje je Hlodoveh odneo uz vojnu pomo drugih franakih voa kambreziskog Ragnahara i njegove brae, kelnskog Sigiberta i drugih, i
ogroman ratni plen izdvojili su ga iz sredine ostalih kraljeva, a njegov prelaz u
hrianstvo obezbedio mu je svestranu podrku crkve. Lukavstvom i prevarom
odvojio se Hlodoveh od svojih bivih saveznika i okupio u svojim rukama vlast
nad svima Francima. On je podmitio Ragnaharove ljude, i ovi su mu predali svoga kralja; on ga je sopstvenim rukama ubio. On je nagovorio sina kelnskog kralja
Sigiberta da ubije svoga oca, posle ega je bio ubijen i sin. Pobijeni su i drugi franaki kraljevi. Ali bez obzira na sve to crkva je blagosiljala Hlodoveha u svim njegovim poduhvatima, jer joj je on dareljivo poklanjao zemljita, zidao hramove,
pomagao irenje hrianstva, angaovao episkope za reavanje dravnih pitanja i
savetovao se s njima. Bog je bacio njegove neprijatelje niice ispred njega kae
episkop Grgur iz Tura, jer je on iao pravedna srca pred gospodom i inio sve
to je bilo prijatno u oima njegovim.
Za vlade Hlodovehovih sinova osvojena je Burgundija (534 g.) i dobijena
od Ostrogota Provansa (536 g.), kao nagrada za pomo u borbi protiv Vizantije. 539 g. kralj Teodebert pojavio se ak u Italiji, napadajui i na Ostrogote i

72

na vizantiske trupe i uzaludno pokuavajui da tu uvrsti vlast Franaka. U isto


vreme zavreno je pokoravanje Alamana i osvojena Tiringija; Bavarci su priznali
vlast Franaka, zadravi izvestan deo svoje samostalnosti i svojih plemenskih
vojvoda; Saksi su se obavezali da e franakim kraljevima plaati godinji danak
u visini 500 krava.
Drutveno ureenje Franaka u doba Saliskog zakona. Rodovski poredak.
Franako osvajanje unelo je znatne promene u drutveno ureenje Galije. Slobodno franako seljatvo postalo je osnovica merovinkog drutva, naroito na
severu i istoku. Kako kae Engels, izmeu rimskog kolona i novog kmeta sada
stoji slobodni franaki seljak.
Drutveno ureenje Franaka u prvo vreme posle osvajanja moemo prouavati na osnovu takozvanog Saliskog zakona, zakonodavnog spomenika Saliskih
Franaka, sastavljenog na poetku VI veka, jo za Hlodovehovog ivota.
Tu zapaamo proces raspadanja rodovskih odnosa, koji ipak zadravaju jo
prilian znaaj. Srodnici i dalje igraju veliku ulogu u ivotu slobodnog Franka. U
sluaju ubistva Franka polovinu vergelda (otete za ubistvo) dobijaju sinovi ubijenoga, a drugu polovinu dele izmeu sebe najblii roaci kako sa oeve tako i sa
majine strane (glava XII). Svi ovi roaci do estog kolena obrazuju prisan savez
svoje vrste, iji lanovi izvesnim redom uestvuju u polaganju zakletve na sudu u
korist srodnika, ili u dobijanju naslea posle smrti kakvog roaka, ili u plaanju
ili dobijanju vergelda za ubistvo inorodca od strane roaka i obratno, ili u dobijanju plate prilikom udaje udovice (reipus plata enika, achasius plata same
udovice). Pritom je karakteristino da je u sluaju nasleivanja zemljinog poseda
ena iskljuivana iz naslea, ali je itava zemlja (terra Salica) imala da pripadne
mukom polu, tj. Brai (Saliski zakon, glava LIX).
Evo kako slikovito opisuje Saliski zakon uee lanova roda u plaanju vergelda (glava LVIII, De chrenecruda o aci zemlje):
Ako ko ubije oveka, a ne bude u stanju da plati sve to zakon trai jer je
otuio svu imovinu, mora dati 12 svedoka koji e se zakleti da osim one koju je
ve otuio nema druge imovine ni na zemlji ni pod zemljom.
Zatim on mora ui u svoju kuu, skupiti u aku zemlje iz etiri ugla, stati
na prag okrenut licem prema unutranjosti kue i tu zemlju bacati levom rukom
preko svojih ramena na onoga koga on smatra svojim najbliim srodnikom.
Ako su otac i braa ve platili, mora on istu zemlju bacati na svoje, tj. na
troje najbliih srodnika po majci i po ocu. Zatim on mora u koulji bez pojasa,
neobuven i s obruom u ruci skakati preko plota, a troje njegovih roaka sa svake
strane moraju dati po polovinu onog dela vergelda koji nedostaje. Ako se pak
pokae da je kogod od njih odve siromaan da bi mogao platiti duan deo, mora
sad on bacati aku zemlje na ma koga od imunijih, da ovaj plati taj deo po zakonu. I najzad Saliski zakon propisuje, ako niko ne jami za isplatu preostalog dela
vergelda, onda krivac mora vergeld platiti svojim ivotom.

73

Mi tu dakle vidimo ve izvesnu imovinsku diferencijaciju meu lanovima


rodovske organizacije, postojanje siromanih i imunijih. Mi zapaamo i tenju
da se izie iz tog saveza srodnika. Zasebna glava (LX) direktno govori o onome
ko eli da se odrekne srodstva. On mora doi na sudsko zasedanje pred tungina
i tu slomiti iznad svoje glave tri pruta duine lakta. Zatim ih mora na sudskom
skupu razbacati na etiri strane i izjaviti da se odrie zakletog svedoenja, nasleivanja i svake veze s njima. I ako posle toga ma ko od njegovih roaka bude ubijen
ili umre, on ne mora uestvovati ni u nasleu, ni u vergeldu, a samo njegovo nasledstvo mora pripasti dravnoj blagajni.
Optina-marka. U doba Saliskog zakona bio je jo iv i jedan drugi relikt
pretklasnog drutva kolektivni zemljini posed. Optina-marka osobito se jasno pojavljuje preda nama u XLV glavi (De migrantibus o preseljenicma), koja
je bila najrazliitije tumaena. U njoj mi itamo: Ako ko zaeli da se preseli u
vilu drugome i ako jedan ili vie stanovnika te vile zaele da ga prime, ali se nae
makar jedan koji se usprotivi preseljenju, on nee imati prava da se tamo preseli.
Dalje se istie, ako se doljak, uprkos protesta jednog ili dva lica, ipak nastani u
vili, povee oni koji protestuju sudski proces protiv njega, i stvar e se zavriti
njegovim izgnanjem iz vile, ali se dodaje: Ako pak doljaku u toku 12 meseci ne
bude izjavljen nikakav protest, on treba da ostane (u vili) kao i drugi susedi (vicini). U isto vreme propisuje se: Ako ko pozove koga drugog da se naseli u tuu
vilu pre no to se dobije odgovarajua. saglasnost, osuuje se da plati 45 solida.
Pred nama je zemljini kolektiv (marka), kome pripada vrhovno pravo raspolaganja zemljom u selu vili. U vezi s tim interesantan je edikt kralja Hilperika
(561584 g.), koji utvruje nain nasleivanja zemlje u takvoj vili, posle smrti
oveka koji ima susede (vicinos habens), ali nije ostavio za sobom sinova. Menjajui odgovarajui lan Saliskog zakona, edikt propisuje da zemlju nasleuju ki
ili brat i sestra pokojnika, a ne susedi; oevidno da je zemlja pre toga, ako nije
bilo sinova, pripadala susedima koji ive u istom selu (villa). Prvobitno su kod
svih germanskih plemena ti susedi bili u isto vreme i srodnici. Na takvo poklanjanje ukazuje Alamanski zakon, kad govori o nastajanju spora izmeu dva rodovska saveza (genealogiae) oko granice njihovih zemljita, spora koji, se reava
dvobojem (lan 81).
O kolektivnoj zemljinoj svojini govori i glava XXVII Saliskog zakona, u kojoj se pominje nesumnjivo kolektivna uma, kojom se koriste svi lanovi optinemarke; svaki od njih stavlja beleg na drvee koje mu je potrebno; pritom se kae:
Ako se ko usudi da uzme drvo obeleeno pre vie od godinu dana, nema u tome
nikakve krivice. Dakle, umom su se koristili svi zajedno, ali samo po propisima
odreenim od itave seoske optine.
U vezi s tim zasluuje panju i to to Saliski zakon kazuje o krai bika koji
podmiruje stado krava triju susednih sela (glava III, 5); to oevidno svedoi o
zajednikim ispaama za vie susednih sela.

74

Pri kolektivnom zemljinom posedu zemlja je obraivana individualno; po


svoj prilici kua i okunica izdvajane su u privatnu svojinu; ostala zemlja deljena
je po broju kua na parcele okruene ogradom, ije je oteivanje kanjavano.
U takvoj individualnoj upotrebi nalazili su se njive, vinogradi, ponekad livade
i ume. Pored zemljoradnje dostiglo je kod. Franaka veliki razvitak i stoarstvo,
naroito svinjarstvo. Neki istraivai govore o pravoj svinjarskoj terminologiji u
Saliskom zakonu, na takvo se obilje termina tu nailazi za raznu pasminu i starost
svinja.
Pojava privatne svojine na zemlju i klasne diferencijacije. Dakle, zemlja
se ve izdvaja u individualno korienje, ali u Saliskom zakonu jo nema tragova prodaje zemlje. O prodaji zemlje govori samo Ripuarski zakon, koji je postao
docnije od Saliskog (krajem VI i poetkom VII veka). Tek se dakle u to vreme i
formira prava zemljina privatna svojina, alod. Ali se ipak i u doba Saliskog zakona, kao to smo ve videli, ve zapaa imovinska diferencijacija meu slobodnim
Francima, ve se pojavljuju siromani i imuni.
Edikti franakih kraljeva iz toga istog VI veka, koji dopunjuju Saliski zakon
i obeleavaju dalji proces klasnog raslojavanja franakog drutva, govore ve o
Francima s malo zemlje (minoflidi), o krupnim zemljoposednicima, koji poseduju zemlju na vie raznih mesta (meliores), i najzad o ekonomski sasvim propalim
ljudima, koji vie ne mogu da plaaju kazne i koji lutaju po umama; to su ljudi
na koje lokalne vlasti gledaju ravim oima. Uzroci koji su doveli do propadanja
slobodnog seljatva lee u teretu vojne slube, koja je ljude odvajala od privrede,
u visokim porezima, koji su tokom VI veka proireni n na slobodne Franke i koji
su izazivali niz nemira i ustanaka, i najzad u preterano visokim kaznama za razne
vrste prekraja prava, za naruavanje starih drutvenih odnosa (esta u to doba) i
stvaranje novih.
Ropstvo. Sirotinja, zapavi u bedu, poinje da sebe prodaje u roblje, gubei
svoju slobodu za izvesnu sumu novca. Mogunost da kakav krivac u sluaju platene nesposobnosti postane rob nagonila je imune ljude kojima je bila potrebna
radna snaga, naroito crkvu, da se ivo interesuju za zatvorenike u tamnicama; tamnice toga vremena pretstavljale su, prema tome, neku vrstu trita radne snage.
Srednjevekovna itija svetih esto kazuju kako ovaj ili onaj popularni svetac poseuje tamnice i otkupljuje sunje. Takvim bogougodnim putem sve vei
crkveni zemljini posed dobijao je radne ruke.
Drugi izvor ropstva bio je u ratnim zarobljenicima. Ve je samo osvajanje
Galije osiguralo Francima, osobito njihovim voama, plen te vrste; docnije meusobne borbe i uzajamni napadi takoe su omoguavali obilan priliv robova.
Ve u samom Saliskom zakonu imamo mnogobrojne indicije za znatan razvitak
robovskog poseda kod Franaka. Tako Saliski zakon zna za razne profesije robova:
kune sluge, kovae, zlatare, svinjare, vinogradare, konjuare. Ovo ukazuje na to
da su kod Franaka u doba Saliskog zakona postojala krupna gazdinstva i krupni

75

zemljoposedi. Interesi toga mladog krupnog gazdinstva, koje se u mnogome kosilo sa interesima staroga kolektivnog korienja zemlje i koje je izazivalo mnogobrojne sukobe, nesumnjivo su i doveli delom do stvaranja samog Saliskog zakona,
koji je imao za zadatak da tu novu svojinu titi od svih pokuaja da se u nju dirne.
Pored robova, Saliski zakon zna i za poluslobodne ljude lite i za prave
osloboenike po rimskom pravu (takozvane Romani tributarii), koji su krupnome zemljoposedniku plaali danak u naturi.
Ministerijalna aristokratija. Krupne sopstvenike, koji su zemlju dobili
uglavnom od kralja, inili su u prvom redu ljudi iz njegove okoline, lanovi njegove druine antrustioni, njegovi inovnici grofovi, sacebaroni. Saliski zakon
izdvaja ih iz ostale mase Franaka trostrukim vergeldom (u visini 600 solida), naroito uvajui njihov ivot n stvarajui od njih privilegovan stale ministerijalne
aristokratije, koja je zauzela mesto starinske, izumrle franake rodovske aristokratije. Za ubistvo obinog Franka plaalo se 200 solida, za ubistvo lita 100
solida, za ubistvo osloboenika 83100 solida. Isti vergeld plaan je i za ubistvo
slobodnog Rimljanina zemljoposednika (Romanus possessor). Za ubistvo ili
krau tueg roba plaala se kazna od 3036 solida.
Posle osvajanja osobito krupne razmere dostigao je kraljevski zemljini posed. U rukama kraljeva stekla se pre svega zemlja rimskog fiska; osim toga, uopte
sva neobraena zemlja. Taj fond popunjavan je jo konfiskovanim zemljitima
buntovnika i zemljitima iji su vlasnici izumrli. Iz tog su fonda kraljevi i delili
lake ruke zemljine darove raznim lanovima svojoj okolini i crkvi, ija zemljita
poinju brzo da se poveavaju.
Slobodno seljatvo. Pa ipak, i pored razvitka krupne zemljine svojine,
osnovnu masu franakog drutva i dalje su inili slobodni seljaci vojnici, koji
su iveli po zemljinim optinama markama i koji su sauvali mnoge relikte
ranijeg rodovskog poretka. ak i u isto romanskim delovima franake drave, u
kojima je krupni zemljini posed dostizao krajem rimskog perioda znatne razmere, dovelo je osvajanje do sitnjenja zemljoposeda, do poveanja procenta slobodnog sitnog zemljoposeda, zahvaljujui tome to su se i tu naseljavali u pojedinim
oazama slobodni Franci. Preostala galsko-rimska aristokratija poinje da se u tim
oblastima stapa s mladom franakom ministerijalnom aristokratijom, obrazujui
privilegovanu grupu takozvanih kraljevih gostiju za stolom iz redova Rimljana
(conviva regis).
Alod. Ali je obrazovanje privatne zemljine svojine, takozvanog aloda, neizbeno moralo u budunosti dovesti do irokog razvitka krupnog zemljinog poseda.
Sa alodom kae Engels stvorena je ne samo mogunost nego i potreba za
pretvaranje prvobitne jednakosti zemljinih poseda u njenu suprotnost... Od onog
trenutka kako je nastao alod, tj. slobodno otuiva zemljina svojina, zemljina svojina kao roba, postanak krupnog zemljinog poseda postao je samo pitanje dana.

76

Postanak krupne zemljine svojine. Poetak tog procesa moe se zapaziti


jo u doba Saliskog zakona. Docnije, u VII i VIII veku, osobito u centru i na jugu
drave (Neustrija i Akvitanija), obrazovanje krupne zemljine svojine svetovne
i crkvene hvatalo je sve vie maha. U to vreme osobito je iroko bila rasprostranjena praksa takozvanih prekarija, ne samo u obliku davanja bezemljau od
strane krupnog zemljoposednika komada zemljita na korienje, mahom doivotno (precaria data), nego i u obliku predaje krupnom privilegovanom zemljoposedniku, naroito crkvi, sopstvenog zemljita od strane sitnih sopstvenika, s
tim da je ovi dobiju natrag (precaria oblata) na doivotno korienje, ponekad i
nasledno u granicama jednog do dva pokolenja. Vrlo esto je prekarist dobijao
od manastira, pored svoje zemlje, u prekarij jo i komad crkvene zemlje to je
takozvani prekarij-uzdarje (precaria remuneratoria). Ovakva mera morala je
osobito privui sitne zemljoradnike da svoje parcele predaju crkvi. Ali dok su se
krupniji prekaristi, koji su plaali nevelik danak (cenz), nalazili jo u relativno
snoljivom poloaju, dotle su sitni prekaristi, naroito oni iz redova bivih bezemljaa, dospevali u poloaj pravih kolona, dunih da plaaju danak i kuluk. Pored
prekarij, krupni zemljini posed praktikovao je premda zasad jo u vrlo umerenim razmerama i beneficij, tj.
privilegovano dranje zemlje, uglavnom vojnog karaktera, koje je davano
vojnim slugama kakvog magnata, lanovima njegove privatne druine. gazindima. Takvo dranje zemlje bilo je uslovljeno vojnom slubom u korist zemljoposednika.
Porast privatne vlasti. Paralelno s porastom krupnog zemljinog poseda vrio se i proces porasta privatne vlasti u rukama krupnih sopstvenika. Sitni i srednji sopstvenici i uopte bezemljai stupali su pod zatitu (mundium) ekonomski
jaih ljudi, svetovnih i duhovnih magnata, preporuivali im se, kako se u to vreme
govorilo (sam akt nazivan je komendacijom): posle toga magnat je postajao senior
takvog oveka koji stoji pod njegovom zatitom. Raspadanje starinskih rodovskih
saveza, koji su dotle titili svoje lanove, i imovinska diferencijacija u okvirima same optine-marke pojaali su taj proces razvitka privatne vlasti. esto je stupanje
u zemljinu i linu zavisnost spajano u praksi u jedan akt.
Imunitet. Drava je sankcionisala postanak privatne vlasti krupnih magnata pomou imuniteta. Sutina te institucije sastojala se u tome to je kraljevim
agentima, grofovima, satnicima i njihovim pomagaima zabranjivano da stupaju
na teritoriju pojedinih lica, koja su od kralja dobila povelju o imunitetu, u cilju
vrenja na toj teritoriji sudskih (po manje vanim predmetima), administrativnih, policiskih, fiskalnih ili bilo kakvih drugih funkcija; samim tim te su dunosti
prenoene u nadlenost lica koje je dobilo imunitet. Umesto dravnih agenata
(iudices publici), sve navedene funkcije vre sada privatni agenti magnata koji je
dobio imunitet (iudices privatii); time njegova privatna vlast prema stanovnitvu
koje ivi na njegovoj zemlji i zavisi od njega dobija u snagu.

77

Ali se davanje imuniteta obino nije ograniavalo samo na zabranu dravnim agentima da stupaju na teritoriju imaoca imuniteta. Osobita kraljeva milost
prema nosiocu imuniteta mogla se sastojati ne samo u prostoj posrednikoj funkciji izmeu stanovnitva i kralja nego i u tome to mu je davano pravo da u svoju
korist ubira sve prihode sa teritorije zatiene imunitetom, prihode koji su pre
toga ili u korist kraljevske vlasti (porezi, sudske kazne i druge dabine). Takav
magnat krupni zemljoposednik bio je sada i pretstavnik sudske vlasti na
svome zemljitu, pretsedavajui lino ili preko svojih agenata sudskim pretresima potinjenom mu stanovnitvu, i pretstavnik vojne vlasti, predvodei vojsku
sastavljenu od ljudi koji su od njega zavisili. Krupni zemljoposednik pretvarao se
u vladara svoje vrste u odnosu na stanovnitvo koje ivi na njegovom zemljitu.
Samo je razmatranje predmeta koji se tiu teih krivinih prestupa i dalje ostalo u
kompetenciji grofovskog suda.
Drava i kraljevska vlast. Ali i sama franaka drava u doba Merovinga nosi
na sebi u velikoj meri peat privatnopravnih odnosa.
Rodovski poredak, koji je vladao kod Franaka pre osvajanja Galije i koji se
sada jako raspadao, nije mogao da poslui kao organizacija vlasti Franaka nad
stanovnitvom osvojene teritorije. Bilo je potrebno stvaranje dravne vlasti. Najblii je, ipak, reprezentant osvajakog naroda bio vojskovoa. Osiguranje osvojena podruja prema unutra i prema vani zahtevalo je jaanje njegove moi. Bio je
nastupio as da se ustanova vojskovoe preobrazi u ustanovu kraljevstva; to se i
izvrilo.
Kraljevski dvor. Centar dravne uprave postao je kraljevski dvor (palatium).
Odatle je kralj najkrupniji sopstvenik u dravi, koji stoji na elu najbrojnije,
njemu lino odane druine, upravljao osvojenom teritorijom kao kakav privatan domain: poklanjao je svojoj okolini u privatan posed zemljita iz biveg
dravnog fonda; pred smrt delio svoju dravu, kao da je to njegov privatan posed,
izmeu svojih sinova; na dravne dohotke, u vidu poreza ostalih jo od rimskog
doba, sudskih kazni idi trgovakih carina, on je gledao kao na svoju privatnu imovinu i raspolagao njima takoe po svom nahoenju; na sve stanovnitvo pokorene teritorije svejedno jesu li to Franci, ili Galo-Rimljani, ili pripadnici kakvog
drugog plemena kralj je gledao kao na ljude (homines, leudes) koji su od
njega lino zavisni, i duni da mu polau zakletvu. ak je i samo pravo nosilo lini
karakter: svakom oveku sueno je po njegovom plemenskom pravu, bez obzira
na plemenski sastav stanovnitva teritorije na kojoj je prestup uinjen. U skladu
s tim, u franakoj je dravi bilo u upotrebi pravo raznih plemena, zapisano i kodifikovano u vidu takozvanih varvarskih zakona: Saliskog zakona, Ripuarskog,
Alamanskog, Bavarskog i drugih zakona. Rimskom stanovnitvu sueno je po
rimskom pravu.
Najblie kraljeve agente, pomoni personal njegovog dvora, inile su prvobitno njegove line sluge (ministerijalci) iz redova njegovih robova ili osloboeni-

78

ka, o emu svedoe i sami njihovi nazivi. Tako se inovnik koji je prvobitno stajao
na elu dvorske uprave zvao seneal (senescalus stariji rob) ili majordom (maior domus upravnik imanja); jedan drugi kraljev inovnik, koji je prvobitno bio
konjuar, zvao se maral (mariscalus rob koji se stara o konjima).
Postojali su i drugi dvorski inovnici istog prvobitnog porekla: blagajnik
(thesaurarius, cubicularius), referendariji (inovnici kancerarije), palatinski grofovi (pfalcgrofovi), koji su vrili sudske funkcije pri dvorskom tribunalu.
Martovska polja i sabori velmoa. Starinskih narodnih skuptina iz Tacitovog doba sada nestaje. Njih zamenjuju takozvana Martovska polja (campi Martii) vojne smotre oruanog naroda, koje su se najdue odrale u istonom delu
franake drave, u Austraziji. Takve smotre stajale su u vezi sa sistemom vojne
obaveze optom mobilizacijom, koja je trajala jo u doba Merovinga.
Istovremeno s vojnim smotrama odravani su i sabori magnata kraljevine;
oni su izraavali interese mladog krupnog zemljoposeda, koji je sve vie teio ka
politikoj vlasti.
Mesna uprava. Mesna uprava u merovinkoj dravi zasnivala se na podeli
drave na okruge (gau, pagus, civitas); ovi su se dalje delili na satnije (centena),
kao to je to postojalo kod Franaka pre osvajanja Galije. Ali tek su sada ti delovi
plemena izgubili svoj rodovski karakter i pretvorili se u isto teritorijalne jedinice, s kraljevim agentima na elu: upravu nad okruzima vrili su grofovi koje je
postavljao kralj, a upravu nad satnijama satnici ili tungini. Osim toga, kralj je
slao u provinciju i pojedine privremene agente sacebarone. Ranije samouprave
gotovo je sasvim nestaloj; samo su se po satnijama jo sauvale narodne skuptine
satnije (mallus); tu su pod pretsednitvom grofa ili tungina pretresana lokalna
sudska pitanja. Uostalom i tu se ve izdvaja grupa imunijih i uticajnijih ljudi, takozvanih rahinburga (rachinburgii) ili dobrih ljudi (boni homines), koji su imali
vodeu ulogu na tim skuptinama. Najnia upravna jedinica bila je i dalje seljaka
optina-marka, koja je na svojim veima reavala lokalna pitanja.
Neka plemena, na primer Bavarci, jo su uvali svoj poseban poloaj i svoje
posebne vojvode, koje su nad sobom priznavale vrhovnu vlast franakih kraljeva.
Porezi. itav taj sistem mesne uprave imao je kao jedan od svojih osnovnih
zadataka prikupljanje prihoda koji su priticali u kraljevu korist bilo u vidu poreza
i sudskih kazni, bilo u vidu direktnih dabina u plodovima s kraljevih sopstvenih
poseda, razbacanih po itavoj dravi, i sa zemljita ranijeg fiska. Pritom su dravni
agenti, grofovi i satnici gledali da se i lino obogate; ne zadovoljavajui se treinom sudskih kazni koja im je pripadala i prihodima od beneficija, grofovi su svim
sredstvima pojaavali poreski pritisak, esto izazivajui time ustanke.
Ustanci narodnih masa. O takvim ustancima, izazvanim preteranim poreskim teretom, govore savremeni letopisi. Poznat nam je, na primer, ustanak
iz 579 g. u Limou, gde je gomila naroda digla bunu u odgovor na povienje zemljinog poreza od strane kralja Hilperika i spalila poreske knjige. Istim takvim

79

ustancima bili su praeni i pokuaji da se poreski sistem, sauvan jo od rimskog


doba, proiri i na isto franako stanovnitvo. Sve to pokazuje kakav je znaaj za
mladi krupni zemljini posed imalo davanje prava imuniteta, kakav je znaaj za
male ljude imalo stupanje pod zatitu kakvog jakog magnata, koji se sve vie
uzdizao i takmiio po svojoj snazi sa samim mesnim vlastima.
Naroito je rastao crkveni zemljini posed, jer su crkveni magnati episkopi i opati krupnih manastira imali mogunost da se u vlasti i moi takmie sa
svetovnim magnatima i kraljevim grofovima.
Cepanje drave pod Hlodovehovim naslednicima. Posle smrti Hlodoveha (481 511 g.) franaka se drava cepa na posede najpre etvorice Hlodovehovih sinova, zatim njegovih unuka itd.; pritom je to cepanje bilo praeno
ogorenom meusobnom borbom. Posle smrti Dagoberta (629639 g.), koji je
privremeno ponovo ujedinio franaku dravu, dolazi period takozvanih lenjih
kraljeva, pod kojima su stvarnu vlast u dravi imali majordomi. Iz redova majordoma izdvaja se rod Karolinga, kojima je polo za rukom da osnuju novu kraljevsku dinastiju.
U toku tog vremena zapaa se formiranje triju glavnih delova franake kraljevine: Neustrije (severozapadne Galije s Parizom), preteno s galsko-rimskim
stanovnitvom, Austrazije (severoistonog dela franake drave, nastanjenog
istonim Francima i od njih zavisnim germanskim plemenima) i Burgundije (bive samostalne kraljevine). Docnije dobija samostalnost i Akvitanija.
Svaki od ova tri glavna dela franake drave obeleen je osobenostima svoga
socijalnog ureenja. U Neustriji se rano formira krupna zemljina svojina svetovna i crkvena; pritom porast ove poslednje dobija zabrinjujue razmere: pretpostavlja se da je crkva posedovala oko jedne treine ukupne povrine zemljita.
Oslanjajui se na svetovnu aristokratiju, koja je u pogledu zemljinog bogaenja
pretstavljala konkurenta crkvi, neustriski kraljevi ine pokuaje sekularizacije crkvenih imanja. Jo Hlotar I (511561 g.) ini pokuaj da crkvi oduzme jednu
treinu zemljita, ali je odustao od toga, zaplaen pretnjama episkopa. Njegov sin
Hilperik takoe se ali na porast crkvenog zemljoposeda: Naa blagajna je osiromaila veli on, a naa bogatstva pripala crkvi. Jedino episkopi kraljuju.
Hilperik prisvaja crkvena zemljita, trguje episkopskim stolicama i ak propisuje katolicima novu dogmu, koja porie trojstvo hrianskog boga. Crkveni pisci
nazivaju ga Neronom ili Irodom svoga vremena. On uvodi etiri nova slova u
latinsku azbuku i sam sastavlja latinske stihove. Teei za tim da nakupi blaga, on
poviava poreze i svirepo uguuje ustanak u Limou, koji je buknuo kao odgovor
na te mere; on vodi ratove s braom i sinovcima. Da bi uzdigao svoj presti, Hilperik po primeru svoga brata Sigiberta od Austrazije stupa u brak sa kerkom vizigotskog kralja, Galesvintom, i dobija u miraz niz gradova; ali se uskoro rastavlja
od Galesvinte, ubija je i eni se sluavkom Fredegundom. Sad poinje ogorena
borba izmeu dveju kraljica, Fredegunde i Brunhilde od Austrazije, sestre ubijene

80

Galesvinte, borba koja je bila uvena u istoriji Merovinga i obeleena mnogobrojnim ubistvima i svirepostima s obeju strana.
Nasuprot Neustriji, Austrazija je dugo vremena uvala svoje primitivnije
drutveno ureenje. Tu jo nisu bili izgubili svoj znaaj slobodni sitni i srednji
zemljoposednici, koji su se i dalje skupljali na Martovska polja i pruali oruani oslonac kraljevskoj vlasti u njegovoj borbi sa sve silnijim magnatima krupnim posednicima; crkveni zemljoposed nije u Austriziji jo stekao onaj znaaj
koji u Neustriji. To je odreivalo i socijalnu politiku austriziskih kraljeva; izraziti
pretstavnik te politike bila je kraljica Brunhilda. U svojoj borbi sa austraziskom
aristokratijom, koja je stupila u savez sa neustriskom aristokratijom i njenim voom Hilperikom, ona se oslanjala na prosti narod, tj. na sitne zemljoposednike
Austrazije i Burgundije.
Po svom socijalnom ureenju Burgundija je u mnogome potsea na Austriziju; tu se takoe dugo vremena sauvao sitni i srednji zemljini posed. Ali je
tu crkveni zemljini posed ve dostigao znatan razvitak. Crkvu su titili naroito
kralj Guntramn, koga Engels naziva favoritom i slugom popova. U isto vreme
Guntramn se uvek otro pokazivao kao protivnih svetovnih magnata. Zato je on
bio prirodni saveznik Brunhilde, koja je vladala u ime svoga maloletnog sina Hildeberta, Guntramnovog sinovca.
Andelotski ugovor. 587 g. austraziski magnati sklopili su zaveru i ustali protiv Brunhilde i Hildeberta. Onda je Hildebert zakljuio sa Guntramnom Andelotski ugovor. Utvreno je veno prijateljstvo i uzajamno nasleivanje u sluaju
da koji od oba kralja ostane bez dece; obeana je uzajamna predaja neposlunih lanova druin (leud) i obaveza da nijedna strana nee primati tue leude.
Potvreni su stari darovi oba kralja svojim pristalicama i crkvi, a vraeni su oni
nezakonito dobijeni; odreene su granice obeju kraljevina. Zahvaljujui tom savezu Hildebert je odneo prevagu nad austraziskim magnatima, a posle smrti kralja
Guntramna ujedinio u svojim rukama Austraziju i Burgundiju.
Za vlade Hildebertovih sinova i unuka faktiki je vladala obema ujedinjenim
kraljevinama Brunhilda. Ona je nastavila svoju borbu sa svetovnom aristokratijom, titila crkvu, dopisivala se sa papom Grgurom Velikim, forsirala trgovinu
i odravala stare rimske puteve. Ali je u svojoj upornoj borbi sa Neustrijom, na
ijem su elu stajali Fredegunda i njen sin Hlotar II, pretrpela poraz zbog izdaje
burgundske aristokratije. Osamdesetogodinja kraljica, optuena za ubistvo desetorice lanova kraljevske kue Merovinga, bila je uhvaena, vezana konjima za
repove i rastrgnuta na komade (613 g.). Tako se zavrila ta svirepa borba, koja se
u buroaskoj literaturi obino prikazuje kao suparnitvo izmeu dveju kraljica,
ali koja je ustvari bila ivi odraz borbe izmeu raznih frakcija vladajue klase u
merovinkom drutvu.
Hlotar II i pobeda krupne zemljoposednike aristokratije. Pobeda neustriskog kralja Hlotara II, koji je posle Brunhildine pogibije postao kralj ujedinjene

81

Franake drave (613629 g.), pretstavljala je pobedu krupne zemljoposednike


aristokratije. 614 g., ispunjavajui zahteve svetovnih i duhovnih magnata, Hlotar
je izdao edikt koji je predviao ozbiljne ustupke u njihovu korist. Potvreni su im
svi pokloni u zemljitima koje su im dali prethodni kraljevi. Kralj se obavezivao
da e grofove postavljati samo iz redova mesnih zemljoposednika; na taj je nain
grofovska dunost dospevala potpuno u ruke lokalnih magnata. Ukinuti su novouvedeni nepravedni porezi. Kralj se obavezivao da nee sebi prisvajati imovinu
onih koji bi umrli bez zavetanja; ta imovina imala je da pripadne pokojnikovim
roacima. Potvrena je sloboda episkopskih izbora. Kralj je obeao da nee uzimati pod svoju zatitu klerike bez prethodne dozvole episkopa i da nee povreivati sudska prava episkopa prema osloboenicima koji se nalaze pod njihovim
patronatom; on se takoe obavezivao da e potovati zavetanja privatnih lica u
korist crkve, tj. da nee konfiskovati zemlju otuenu na takav nain. U drugom
ediktu Hlotar se obavezuje da nee nikog kanjavati bez prethodnog sasluanja
optuenog, a da e same kazne odreivati u skladu s karakterom krivice.
I pored toga to je Hlotar II ujedinio u svojim rukama itavu Franaku kraljevinu, svaki od triju njegovih delova zadrao je samostalnost, sa posebnim majordomom na elu. Austraziski magnati hteli su ak da imaju svog zasebnog kralja, u linosti kraljevog sina Dagoberta. u ije su ime upravljala u Austraziji dva
lokalna magnata, majordom Pilin i Arnulf, episkop iz Meca. Sin ovog poslednjeg
oenio se Pipinovom kerkom, i od tog braka vodi poreklo porodica Pipina, ili
Arnulfinga, osnivaa karolinke dinastije.
Dagobert. Sin Hlotara II Dagobert (629639 g.) prekrio je edikt iz 614 g.:
za njegove vlade izvren je popis zemljita kraljevskog fiska koja su poklonjena
crkvi i magnatima, i jedan deo tog zemljita oduzet je n vraen u fisk. Konfiskovana su i mnoga zemljita privatnih lica, zavetana crkvi. Ove Dagobertove korake
podravali su po svoj prilici svetovni magnati, jer je aktivna spoljna politika zahtevala da ojaaju kraljevi izvori sredstava. Dagobert se meao u unutranje stvari
Vizigota i Langobarda, zakljuio veni mir s Vizantijom u cilju zajednike borbe protiv podunavskih plemena i preduzeo jedan neuspeo pohod protiv saveza
slovenskih plemena u ekoj i Moravskoj, na ijem se elu nalazio kralj Samo
(vidi glavu VIII).
Majordomi. Posle smrti kralja Dagoberta njegovi sinovi vladaju pod tutorstvom majordoma; poinje period lenjih kraljeva. Evo kako taj period opisuje
biograf i savremenik Karla Velikog, Ajnhard: Rod Merovinga... odavno ve nije
imao nikakve snage niti se ma im isticao sem praznom kraljevskom titulom. I
blago i mo kraljevine nalazili su se u rukama starein dvora koji su se zvali
majordomi.
Njima je pripadala vrhovna vlast; kralju je ostajalo jedino da se zadovolji
kraljevskom titulom, da sa svojom dugom kosom i putenom bradom sedi na prestolu i izigrava vladara, da sasluava poslanike sa svih strana i da im pri polasku,

82

toboe u ime svoje vlasti, daje odgovore kojima su ga drugi nauili ili mu ih ak
nametnuli.
Sa izuzetkom jalovog kraljevskog imena i isproene plate koju mu je majordom davao po svom nahoenju, nije kralj posedovao nieg svoga, osim jedne
vile i to s vrlo skromnim dohotkom. Tu je on iveo i imao mali broj slugu... Ako
je trebalo da kuda putuje, on je odlazio u kolima u koja su, po seoskom obiaju,
bili upregnuti volovi koje je gonio govedar. Tako je on odlazio u dvor i na narodni
sabor koji je odravan svake godine na korist kraljevine, tako se obino i vraao
kui. itavu upravu kraljevinom i sve spoljne i unutranje poslove obavljao je
majordom.
Obino je bilo tri majordoma, po jedan za svaku kraljevinu. Oni su bili priznate voe magnata, branioci njihovih privilegija i predvodnici vojske. U isto vreme u njihovim rukama nalazilo se i ubiranje poreza. Oni su dovodili na presto
kraljeve koji su im bili u volji. Sada prave meusobne ratove ne vode vie kraljevi
ve majordomi.
Ujedinjenje drave od strane majordom Austrazije. O razmerama moi
majordoma svedoi injenica da je jedan od njih, majordom Austrazije Grimoald,
pokuao 656 g. Da proglasi za kralja svoga sopstvenog sina. Otprilike u isto vreme neustriski majordom Ebroin sjedinio je u svojim rukama funkcije majordom
svih kraljevina Galije; pritom se on pokazao takvim neprijateljem aristokratije da
je naiao na veoma jak otpor s njene strane. U Burgundiji je protiv njega dignut
pravi ustanak, na elu sa episkopom otenskim Leodegarijem. Ebroin je morao da
bei. Izdat je edikt da niko ne sme, slino Ebroinu, da tei tiraniji; na majordomskom poloaju imali su da se redom smenjuju svi magnati; kraljevski inovnici u
svakoj kraljevini morali su se birati iz redova lokalnih itelja, svaka kraljevina morala je uvati svoje lokalne zakone i obiaje. Ali se uskoro Ebroin ponovo vraa na
vlast i razbija svoje neprijatelje. Posle njegove smrti Pipin Heristalski, majordom
Austrazije, pobedio je u bitki kod Tertrija (687 g.) neustriskog majordoma Bertara i postao jedini majordom itave kraljevine. On vodi uspene ratove s Frizima,
Alamanima i Bavarcima, potinjavajui sebi njihove posede. Teei da svoje vojne
uspehe uvrsti hristijanizacijom Germana, Pipin titi katolike misionare i koristi
crkvu kao orue za irenje svoje vlasti.
Zato je ba majordomima Austrazije polo za rukom da ujedine vrhovnu
vlast u franakoj dravi?
Majordomi Neustrije bili su samo voe krupnih magnata one zemlje u kojoj
je proces feudalizacije postigao ve krupne uspehe; krupni magnati, kao to smo
videli na primeru Leodegarijeve politike, teili su da ogranie centralnu vlast i uspeno su se borili sa njom. Majordomi pak Austrazije, gde se proces feudalizacije
vrio sporije, iako su sami bili krupni magnati, ipak su mogli da se oslanjaju na
sloj slobodnih i srednjih zemljoposednika, koji je u Austraziji bio jo dobrim delom sauvan i koji je bio zainteresovan za jaku centralnu vlast radi borbe s magna-

83

tima i radi uguivanja otpora seljatva koje je pretvarano u kmetove. Uz pomo


tih elemenata, koji su inili osnovno jezgro vojnih snaga, austraziski majordomi
iz kue Pipina ili Arnulfinga uspeli su da ujedine franaku dravu i da na mesto
dinastije Merovinga dovedu novu dinastiju.

84

GLAVA V

FRANAKA DRAVA KAROLINGA

1. OBRAZOVANJE FRANAKE MONARHIJE


KAROLINGA
Galija posle smrti Pipina Heristalskog. Posle smrti Pipina Heristalskog pojedini magnati, svetovni i duhovni, stiu gotovo potpunu politiku nezavisnost;
u Akvitaniji se obrazuje nezavisno vojvodstvo Odona (Eda); diu se i vojvode
pojedinih germanskih plemena. Radbod Friki osvaja jedan deo Frizije, proteruje
iz nje hrianske popove, te agente franakih kraljeva, rui crkve i vaskrsava paganstvo, kao simbol frike nezavisnosti. Saksi upadaju u rajnske oblasti Franaka,
Avari u Bavarsku. Najzad, Arabljani, poinju da pustoe Akvitaniju, tuku Odona Akvitanskog i kreu se ka Loari. Jo pre toga Neustrijci, na elu sa svojim novoizabranim majordomom Raganfredom, elei da povrate nekadanju prevlast
Neustrije, upadaju u Austraziju, gde je u ime Pipinovih unuka prigrabila vlast
Pipinova udova Plektruda. Sama Plektruda zatvorila je u tamnicu vanbranog Pipinovog sina Karla, smatrajui ga opasnim po svoju vlast.
Takvo je bilo unutranje i spoljanje stanje franake drave u vreme dolaska
na vlast i prvih godina vlade Karla (715721 g.), prozvanog docnije Martelom
(to znai eki). S njegovom vlau konano se uvrstila vlast majordoma iz kue
Pipina, koji su docnije osvojili i samu kraljevsku vlast.
Pobegavi iz tamnice i okupivi oko sebe austraziske leude, Karlo Martel je
potukao Frize i Neustrijce, uprkos pomoi koju im je pruio Odon Akvitanski.
Postavi majordom. on dovodi na presto jedno za drugim marionete iz degenerisane dinastije Merovinga. Od 737 g. on ne smatra vie za potrebno ni da postavlja
kralja, toliko je u to vreme njegova vlast ojaala. Karlo preduzima nekoliko pohoda protiv Bavarske, uspostavlja vlast Franaka u Alemaniji, pustoi Friziju, spalju-

85

jui po njoj paganske hramove, i ponovo pokorava Sakse, uzevi od njih taoce i
nametnuvi im danak. U isto vreme Karlo je ustao protiv krupnijih magnata koji
su iskoristili mutna vremena da steknu nezavisnost protiv tih, po Ajnhardovim
reima, tirana Galije, i unitio jedne, a doveo u pokornost druge. Malo pomalo, u nizu pohoda, zavrava Karlo pokoravanje odmetnike Akvitanije.
Borba sa Arabljanima. Ali tu, na jugu Galije, Franci su se sukobili s novim
neprijateljem, Arabljanima, koji su, osvojivi paniju, poeli od 720 g. da nadiru i
u Galiju. Ovamo su ih zvali lokalni magnati, nezadovoljni franakom vlau; Arabljane je jedno vreme pozivao i Odon Akvitanski, koji je meutim preao docnije
na Karlovu stranu. Prisnog saveza sa Arabljanima drala se i burgundska aristokratija, koja ih je esto zvala u pomo u svojoj borbi s Karlom.
Odluna bitka sa Arabljanima odigrala se kod Poatjea (732 g.). Arapska konjica nije uspela da pokoleba bojni red franake peadije, i morala se povui. Ali
je borba sa Arabljanima i njihovim saveznicima burgundskim magnatima, koji
su Arabljanima predali niz gradova na jugu i dizali niz ustanaka, trajala gotovo do
kraja vlade Karla Martela. Karlo je potukao burgundsku aristokratiju koja je digla
ustanak i izvrila zamane konfiskacije; on je Burgunane nazivao buntovnicima
i nevernim narodom. U jednoj od svojih povelja on poklanja imanje nekog Rikulfa, jer je on stoji u povelji, naruivi vernost franakoj dravi, pristupio
Saracenima i uzeo uea u njihovim pljakama. Na kraju krajeva, arapsko nadiranje prekinuli su graanski ratovi koji su izbili u njihovoj otadbini.
Socijalna politika Karla Martela. Stavljajui u zavisnost od sebe germanska
plemena Friza, Alemana, Bavaraca i drugih, Karlo Martel je titio misionare, koji
su svojom delatnou u Germaniji jaali franaku dravu; meu njima osobitu
vidnu ulogu igrao je papski legat Bonifacije, bivi anglo-saksonski monah. Ipak
Karlo nije pruio pomo papi (iako ga je ovaj u dva maha molio) u borbi protiv
Langobarda, svojih nedavnih saveznika u borbi sa Arabljanima.
Karlo Martel nije samo vojnim uspesima uvrstio centralnu vlast u kraljevini. Sami ti uspesi u znatnoj su meri poivali na socijalnoj politici koju je on vodio,
na onom preokretu u zemljoposednikim odnosima koje Engels smatra jednim
od najvanijih rezultata karolinke dinastije.
Pre Karla Martela preovlaujui oblik kraljevskih zemljinih poklona bili su
darovi u zemlji u vidu potpune privatne svojine. Takvi su darovi brzo smanjivali
fond kraljevskih zemljita, a uz to nisu uspostavljali nikakvu novu vezu izmeu kralja i podanika koji bi dobili takav poklon. Karlo je morao da vodi upornu borbu s krupnim zemljinim magnatima koji su teili potpunoj nezavisnosti.
Ukrotivi jedne i smenivi druge, Karlo je morao nai sredstvo da vre privee
za presto umirene magnate, ili njihove naslednike. Takvo sredstvo sastojalo se u
tome to je uveden sistem davanja zemljita na uslovno posedovanje, u beneficij,
umesto ranijeg poklanjanja u linu svojinu. Mogunost za iroku primenu sistema beneficija pruale su, s jedne strane, zamane konfiskacije, koje je Karlo vrio

86

prilikom umirivanja buntovnika i izdajnika, a s druge strane, iroka sekularizacija crkvenih zemljita, koju je on izvrio.
Oslonac vlasti austraziskih majordoma u vreme kada su ve postali majordomi itave Franake kraljevine sastojala se, pored njihove line moi kao krupnih zemljoposednika, i u podrci koju je toj vlasti pruao sloj sitnih i srednjih
zemljoposednika, jo prilino mnogobrojan u Austraziji; ti zemljoposednici okupili su se oko svoga vojskovoe i traili od njega zatite protiv samovolje magnata.
Trebalo je proiriti i podrati taj sloj slobodnih zemljoposednika, koji su
pretstavljali izvrstan izvor vojne snage franakih majordoma. Borba sa Arabljanima pokazala je preimustva konjice nad nekadanjom peadijom, koja je regrutovana uglavnom iz redova slobodnih franakih seljaka; ti seljaci meutim nisu
mogli izdrati teret ratnih obaveza, osobito za vreme dugih i estih ratnih pohoda,
i sve su vie brojno opadali. Kao osnovica za konjiku vojnu slubu imao je da
poslui upravo sloj srednjih zemljoposednika odanih majordomu. Zemljini fond
obrazovan konfiskacijama brzo se smanjivao, i Karlo je morao pristupiti u irokim
razmerama davanju crkvenih zemljita u vojne beneficije. To mu je bilo utoliko
lake to je on u borbi s protivnicima, meu kojima je bilo i mnogo duhovnih
magnata, iroko smenjivao episkope i opate i na njihova mesta postavljao ljude
iz redova svojih najbliih pristalica. Poznat je njegov neak Hugo, koji je dobio
tri episkopata i tri opatije. Najblii Karlov suborac Milon bio je episkop trijerski i
rajmski. itav niz episkopskih stolica nije uopte popunjavan. U veini gradova
pie u to vreme Bonifacije papi episkopske stolice date su svetovnim ljudima, koji su udno eleli da se dokopaju crkvenih imanja...
Uz podrku tih svojih privrenika Karlo je i ostvario iroko davanje crkvenih
zemljita u vojne beneficije.
Po svoj prilici u vreme Karla Martela pada i zahtev centralne vlasti da svetovni i crkveni magnati sami stoje na elu vojnih odreda ljudi zavisnih od njih i
da odgovaraju za njihovo vrenje dravnih obaveza. Time su magnati izjednaavani po svojoj vlasti s grofovima, pretstavnicima javne vlasti, i postajali su i sami
delimino nosioci te vlasti. Na taj nain, privatnopravni odnosi seniora i vazala
poinju da dobijaju javnopravni karakter. Ti se odnosi jo vie uvruju praktikovanjem imuniteta, koji se sada proiruje i na one teritorije koje su pre toga bile
nezavisne od bilo kakve privatne vlasti. Prema tome, funkcije grofova prenose se
u nizu sluajeva na magnate, svetovne i duhovne, koji postaju seniorima dotle
slobodnog stanovnitva.
To je onaj preokret koji je zapoeo Karlo Martel i koji su nastavili i zavrili
njegov sin Pipin i unuk Karlo Veliki. Po tanoj Engelsovoj opasci taj je preokret
znaajan zbog toga to je primenjen kao sredstvo da se drava ujedini, da se magnati jednom zauvek priveu za presto i time ojaa kealjevska vlast, a on je na
kraju krajeva potpuno oslabio krunu, doprineo nezavisnosti magnata i doveo do
raspadanja drave.

87

Pipin Mali i Karloman. Posle smrti Karla Martela vlast u franakoj dravi
podelila su izmeu sebe dva Karlova sina: Karloman, koji je dobio Austraziju sa
Alemanijom i Tiringijom, i Pipin (sa nadimkom Mali, zbog svog niskog rasta),
koji je upravljao Neustrijom s Burgundijom i Provansom. Odmah je protiv novih
majordoma dignut niz ustanaka. Pobunio se Karlov sin od druge ene Grifon,
koga su braa zaobila prilikom podele drave. Pobunila su se i plemenska vojvodstva Alemanija, Bavarska, Akvitanija. Oba brata uguila su te ustanke, ali su
radi uvrenja svoga autoriteta ipak smatrala za potrebno da postave kralja. 743
g. oni su doveli na kraljevski presto Hilderika III iz roda Merovinga.
Reforma crkve. U isto vreme braa su se postarala da reguliu i svoje odnose
s crkvom, zaotrene zbog sekularizacije crkvenih zemalja pod Karlom Martelom.
Podrka crkve bila im je potrebna i za uvrenje njihove vlasti.
Za njihove vlade sazivaju se crkveni sabori, koji zavode strogu crkvenu organizaciju i jerarhiju koja potsea na administrativnu organizaciju franake drave:
stvaraju se lestvice crkvenih poloaja, koje se penju od svetenika preko episkopa
do arhiepiskopa; osim toga stvara se okruna eparhiska organizacija crkve.
Slino savetima svetovnih magnata pri centralnoj vlasti, koji se sazivaju redovno, otsada se svake godine moraju sazivati i crkveni sabori. U isto vreme zavodi se i crkvena disciplina; propisuje se strogo pridravanje benediktinskog statuta
po manastirima; crkvenim licima zabranjuje se noenje oruja, bavljenje ratom ili
lovom i svetovno odevanje. Zapaaju se i pokuaji da se crkvi vrati njena zemljina imovina, razdana pod Karlom Martelom. Karloman ak otvoreno obeava to
vraanje. Na kraju krajeva postignut je kompromis: sva zemljita razdana u beneficij smatraju se imovinom crkve, ali i dalje ostaju u rukama nosilaca beneficija u
svojstvu prekarija, i ovi za njih plaaju crkvi dvojni desetak. Sistem vojnih beneficija postao je ve toliko nuan elemenat vojne organizacije franake drave, da se
povratak na staro stanje pokazao nemoguim.
Reforma crkve izvrena uz podrku Karlomana i Pipina, i pored prilino jake
opozicije od strane lica pogoenih njome, dovela je do tesne saradnje izmeu crkve
i drave i jo vie uvrstila vlast franakih majordoma, doprinosei docnije i samom
osvajanju kraljevske vlasti od strane Pipina. Pa ipak je opozicija protiv reforme, naroito protiv njenog inicijatora Karlomana, bila u to vreme toliko velika da je ovaj
ak morao da se odrekne vlasti (747 g.) i da zavri ivot kao monah u Italiji.
Uostalom, velike tekoe oseao je u prvo vreme i sam Pipin, koji je sad
postao jedini majordom u dravi. U vie mahova die protiv njega ustanak Grifon, podravan as od Bavaraca, as od Akvitanaca, a as od Langobarda, koji su
odavno teili za tim da osvoje Bavarsku. Langobardska opasnost postaje sada sve
vea, i ona zbliava Pipina s papama, na koje su Langobardi takoe vrili pritisak.
Pipin uzima kraljevsku vlast. Prividna vlast merovinkog kralja malo je
pomagala Pipinu u toj njegovoj borbi; zblienje s papstvom obeavalo je druge
perspektive; postajalo je mogue da on uzme i samu kraljevsku vlast, legalizovanu

88

crkvenim autoritetom. 751 g., u ime svih Franaka koji su doneli tu odluku na
zajednikoj skuptini, upueno je papi Zahariji sveano poslanstvo s pitanjem: o
kraljevima koji su u to vreme postojali kod Franaka ali nisu imali kraljevsku vlast:
je li to dobro?
Papa je odgovorio: Bolje da se kraljem naziva onaj ko ima vlast nego onaj
ko je bez kraljevske vlasti.
Dobivi takav povoljan odgovor, Pipin je u novembru iste godine sazvao u
Saosonu sabor franake aristokratije i svojih vazala, i tu je on po izboru svih
Franaka, posvetom od strane episkopa i uz zakletvu plemstva uzdignut na kraljevski presto. Merovinki kralj Hilderik i njegov sin bili su postrieni i zatvoreni
u manastir.
Pipin se dareljivo zahvalio crkvi, obasuvi darovima mnoge manastire; ali je
papa zatraio neto vie pomo protiv Langobarda.
753 g. papa Stefan II uputio je Pipinu albu na langobardskog kralja Aistulfa,
koji je vrio pritisak na Rim, a uskoro i sam krenuo na franaku dravu. Sastavi
se s Pipinom (754 g.), papa ga je na kolenima molio za pomo i dobio od Pipina
odgovarajua obeanja. Ali rat s Langobardima nije naiao na simpatije franake
aristokratije. Da bi Pipinu dao jo vei autoritet (njegovo novo zvanje jo je izazivalo opoziciju), papa ga je ponovno krunisao i izvrio obred miropomazanja nad
njim, kraljicom i njihovim sinovima; u isto vreme on im je podario titulu rimskih patricija. Miropomazanje do tog vremena nije bilo poznato u Galiji i nije
primenjivano na Merovinge. Pipinovo pomazanje uzviavalo ga je iznad pretstavnika stare dinastije. Titula rimskog patricija, pored toga to ga je uzdigla, inila je
Pipina i pokroviteljem Rima, oslobodiocem i zatitnikom crkve.
Rat s Langobardima i obrazovanje Papske drave. Pa ipak je jaka opozicija
nagonila Pipina da okleva. Uinjen je pokuaj da se stvar rei putem mirovnih
pregovora, ali taj pokuaj nije doneo nikakvih rezultata. Onda je franaka vojska
u prolee 755 g. prela Alpe i potukla Langobarde. Aistulf je uz posrednitvo franake aristokratije zamolio za mir, dao taoce i obavezao se da e plaati danak i
ustupiti Pipinu gradove Ravenskog egzarhata i Rimske oblasti, koje je osvojio od
Vizantije. Pipin je te gradove predao papi i time udario temelj svetovnoj dravi
papa.
Posle Pipinovog povlaenja iz Italije Aistulf je ponovo poeo da vri pritisak
na papu. Bio je potreban nov Pipinov pohod (756 g.), koji je takoe krunisan uspehom. Ovog puta Pipin je oduzete gradove formalnim aktom predao za veita
vremena rimskoj crkvi, ne obazirui se na proteste i pretnje Vizantije, koja je zahtevala da joj se egzarhat vrati.
U to vreme pada pokuaj da se teoriski zasnuje svetovna vlast pape kao gospodara Papske oblasti i ak da se ona proiri daleko van graica tog poseda. Pojavljuje se uveni falsifikovani dokumenat, poznat pol imenom Konstantinova
darovnica. U tom falsifikatu, koji je verovatno izaao iz papske kancelarije, govori

89

se da je car Konstantin, kada ga je papa Silvestar pokrstio, darovao papi znake


carske vlasti purpurnu hlamidu, zlatnu dijademu, grad Rim, zemlje i gradove
Italije i itavog Zapada.
Pipinovi spoljnopolitiki uspesi. Tako se vlast i uticaj Pipina proirio i van
granica franake drave. Aistulfov naslednik na langobardskom prestolu, Deziderije, koji je izabran za kralja po pristanku kralja Franaka i po savetu magnata,
bio je takorei Pipinov vazal. Vizantiski car vodio je pregovore s Pipinom o braku
svog sina s kerkom franakog kralja. Bagdadski kalifa traio je njegov savez u
borbi protiv Arabljana u paniji. Pape su traile Pipinovu zatitu i pomo franakih episkopa kod reorganizacije uprave Rimske crkvene oblasti.
Poslednje godine Pipinove vlade obeleene su vojnim uspesima na jugu Galije. 759 g. Arabljanima je oduzeta Narbona sa Septimanijom, a posle dugotrajnih
pohoda (760768 g.) pokorena je Akvitanija. Crkva pod Pipinovim pokroviteljstvom i ovde mu je pruala podrku u njegovim planovima. Najzad, uspeni ratovi
sa Saksima i Bavarcima uvrstili su uticaj nove karolinke monarhije i u Germaniji.
Karlo Veliki i Karloman. Pred svoju smrt Pipin je podelio kraljevinu izmeu svojih sinova Karla i Karlomana. Stariji Karlo dobio je severozapadne delove
kraljevine (Austraziju, severnu Neustriju i vei deo Akvitanije); Karlomanu su
pripali jugoistoni delovi kraljevine (juna Neustrija, Burgundija, Provansa, Alzas
i Alemanija, Tiringija, Hesen i neke druge oblasti).
Izmeu brae nije vladala sloga, naroito u spoljnoj politici. 769 g. u Akvitaniji je izbio ustanak koji je digao neki Gunald. Karloman je odrekao bratu pomo,
pod izgovorom da ustanak nije zahvatio oblasti koje njemu lino pripadaju. Karlo
je samo sa svojim snagama uguio ustanak.
Na Karlomanovom dvoru bila je jaka langobardska partija, dok je Karlo
naginjao na stranu pape. Ali zahvaljujui uticaju i posrednitvu njihove majke
Bertrade, koja je po svom poreklu pripadala franakoj aristokratiji i simpatisala
Langobardima, Karlo je i sam izmenio privremeno svoju politiku i ak se oenio
kerkom langobardskog kralja Deziderija Dezideratom. Ali je uskoro (771 g.)
umro Karloman, i njegovi vazali prili su Karlu, liivi prestola Karlomanovu decu. Njegova udova zajedno s decom nala je utoite u Langobardiji kod Deziderija, koji je teio da Karlomanove sinove vrati na nasledni presto. Karlo je otro
izmenio svoju politiku. On se jo ranije raziao sa Deziderijem, a kada mu se papa
Hadrijai I obratio za pomo protiv Langobarda, on je krenuo protiv njih, posle
uzaludnih pokuaja da se pitanje rei mirnim pregovorima.
Rat s Langobardima. Opsada Pavije, u kojoj se utvrdio Deziderije, otegla
se. Karlo je iskoristio mogunost da uvrsti svoj uticaj u samom Rimu i u prolee
774 g. iznenada se pojavio u Rimu, gde ga je papa primio s velikim poastima, i
tu sveano potvrdio sve Pipinove darove. Sa svoje strane, papa je potvrdio Karlu
titulu patricija, koja je papu stavljala u zavisan poloaj od franakog kralja.

90

Rat s Langobardima zavrio se Karlovom pobedom. Posle zauzimanja Pavije


Deziderije je zbaen s prestola i zatvoren u manastir. Karlo je stavio na glavu gvozdenu langobardsku krunu i uzeo titulu kralja Franaka i Langobarda.
Ali, posle povlaenja franake vojske neke langobardske vojvode, sa Deziderijevim sinom Adalgizom na elu, digli su ustanak. Protiv Karla sklopljena je
koalicija bavarskog vojvode Tasila, Avara i Vizantije, koja je podravala Adalgiza i
teila da povrati svoje izgubljene posede u Italiji.
Karlo je ponovo doao u Italiju, potukao langobardske vojvode, a zatim se
bacio na Bavarsku. Tasilo je bio osuen kao buntovnik i zatvoren u manastir; zvanje vojvode ukinuto je u Bavarskoj, a uprava nad njom poverena jednom od grofova.
Uskoro je Langobardska kraljevina dobila svog zasebnog kralja u linosti
Karlovog sina Pipina, koji je vladao pod optim rukovodstvom svoga oca; sama
kraljevina dobila je organizaciju po franakom uzoru. 787 g. morao je priznati
Karlovu vlast i Benevent, jedno od langobardskih vojvodstava koje je dotle uvalo
svoju nezavisnost.
Pokorenje Saksonije i njena feudalizacija. Najveih napora stajalo je franaku dravu osvajanje Saksonije (772804 g.). Od svih ratova kae Ajnhard
koje su Franci vodili, nije bilo dueg, teeg i svirepijeg od ovog.
To irenje franake drave na istok, ka Labi, a zatim i dalje, u slovenske oblasti, bilo je uslovljeno potrebom za zemljom i radnom snagom, koju je oseao
brojni sloj franakih sitnih i srednjih zemljoposednika baza, vojne organizacije
karolinke drave. Nastanjena zemljita u autohtonim oblastima franake drave
bila su ve razdata; fond crkvenih zemljita, pretvorenih u beneficije kraljevskih
vazala, bio je takoe iscrpen, a dalje dodeljivanje beneficija posle Pipinovih reformi nailazilo je na ozbiljne tekoe. Sada su samo osvajanja mogla dati zemlju za
nova dodeljivanja i ljude za njenu obradu.
Plemena Saksa zahvatala su teritoriju od donje Rajne do Labe na istoku
i Ajdera na severu. Ona su se delila na etiri plemenska saveza: na Zapadne
Sakse, ili Vestfalce, na Angarijce u centru, Istone Sakse ili Ostfalce, i Severne Sakse, ili Nordalbinge. Nalazili su se na poslednjem stupnju rodovskoplemenskog ureenja, s poetkom procesa obrazovanja klas. Razlikovala su se
tri glavna socijalna sloja: rodovsko-plemenska aristokratija edelinzi, koji su
se isticali krupnijim razmerama stoarskog i robovskog gazdinstva; obini slobodni ljudi, koji su inili osnovnu masu Saksa, frilinzi; i najzad neslobodni
ljudi lasi. Pojedini okruzi zadrali su svoju samostalnost, pod upravom lokalnih voa; samo su u ratno vreme birane posebne vojvode. Saksi su sauvali
paganstvo i po svoj prilici skupljali se jednom godinje radi vrenja zajednikog verskog kulta. Slino Germanima Tacitovog doba, oni su esto preduzimali prepade na pogranine oblasti franake drave, i pogranini sukobi bili su
obina pojava.

91

Prve Karlove operacije protiv Saksa poele su 772 g. Franaka vojska krenula
je protiv Angarijaca, zauzela njihovo utvrenje Eresburg, unitila njihovu svetinju
sveto deblo drveta, takozvani Irminsul, na kome, po verovanju Saksa, poiva
nebeski svod. Uzevi taoce i zadobivi bogat plen, franaka vojska se vratila u
otadbinu.
U odgovor na to Saksi su 774 g. upali u Hesen, opljakali tamo manastir, kao
i Deventersku crkvu u zemlji Friza. Franaka vojska po drugi put upada u Saksoniju i podvrgava zemlju pljaki i poaru.
Tek od 775 g. poinje pravo pokoravanje Saksa. Jedna velika vojska prodire
u oblast Vestfalaca, Angarijaca i Ostfalaca. Poraz je bio tako snaan da su Karlu
doli saksonski dostojanstvenici molei ga za mir. Karlo je uzeo taoce i zaposeo
garnizonima saksonska utvrenja Eresburg, Sigiburg i novosagraeni Karltat.
U isto vreme on je zatraio od Saksa da prime hrianstvo. 777 g. u Paderbornu je
odran opti sabor, na kome je saksonska aristokratija poloila Karlu zakletvu na
vernost i dobila kao nagradu od franakog kralja pojedine grofovije u Saksoniji na
ravnoj nozi s Karlovim franakim vazalima.
Ova kapitulacija i primanje hrianstva bili su delo saksonske aristokratije.
Ona je u franakoj dravi videla oslonac za svoju sve jau vlast nad ostalim
stanovnitvom. Ubrzanje feudalizacije saksonske zemlje bilo je u njenom interesu. Osnovna pak masa Saksa videla je u franakom osvajanju samo svoje porobljavanje. Plemenski otpor franakom osvajanju malo pomalo poinje da prelazi
u klasnu borbu protiv franakih feudalaca-osvajaa i protiv sopstvene saksonske
aristokratije koja se pretvarala u feudalnu.
U prvo vreme ne prelazi sva saksonska aristokratija na stranu osvajaa. Na
elu itavog niza ustanaka (778785 g.) nalazi se jedan od pretstavnika aristokratije Vidukind. Svirepo se razraunavajui sa ustancima, Karlo izdaje takozvani
Kapitularij za stvari Saksonije (Capitulatio de partibus Saxoniae), kojim je u zemlji
zaveden specijalan reim. Saksima je zabranjeno da se skupljaju na opte sabore,
izuzev po kraljevom nareenju; za najmanji prestup protiv crkve i kralja propisuje
se smrtna kazna. Izvrena je konfiskacija zemlje od okolnog stanovnitva u korist
svake pojedine crkve, u veliini dveju parcela (mansa), i na svakih sto ljudi uzet je
po jedan rob i jedna robinja. Stanovnitvo je moralo da plaa desetak u korist crkve.
Sve ove mere uvoene su zato to su ustanci obino bili praeni obnavljanjem
paganstva, kao simbola nezavisnosti, dok su misionari, koji su prodrli u zemlju,
ubijani ili proterivani. Saksima se pridruio jedan deo Friza. Karlo je kod Verdena
zadao Saksima smrtni udarac; tom prilikom pobijeno je oko 4.500 talaca. Najzad,
na Karlovu stranu preao je i Vidukind (785 g.), pokrstivi se. Sam Karlo mu je
kumovao i dao bogate darove. Po cenu svoje izdaje kupio je Vidukind Karlovu
milost i sjajnu karijeru za svoje potomstvo.
Ali ni s Vidukindovom izdajom nije Saksonija jo bila konano pokorena.
Pobeda Franaka bila je rezultat ne samo vojnih uspeha, nego i vete politike, ko-

92

ja je umela da se koristi klasnim antagonizmima koji su tek nicali, privlaei na


svoju stranu saksonsku aristokratiju i samim tim slabei narodni otpor. Prve (tj.
plemensku aristokratiju) veli o Karlu jedan docniji pesnik je on sablaznio
darovima, a sve ostale zavisne slomio orujem.
Dalja borba, koja se sada ograniavala uglavnom na Nordalbingiju, nosi ve
u potpunosti karakter pokreta koji je usmeren istovremeno i protiv franakih
osvajaa, i protiv lokalne aristokratije. Ta borba traje jo itavih dvanaest godina (793804 g.) i praena je vanrednim merama s Karlove strane masovnim
iseljavanjima Saksa iz njihove zemlje. Oni su bili raseljeni po raznim mestima
franake drave, a njihove zemlje razdate su Francima i njihovim saveznicima
Slovenima iz plemena Bodria. Neki okruzi izgubili su oko jedne treine svog
dotadanjeg stanovnitva. Takvo umirenje Saksonije bilo je praeno ublaenjem
specijalnog reima. Saksonski kapitularij, koji je izraen u Ahenu, na savetovanju
s pretstavnicima Vestfalaca, Ostfalaca i Angarijaca, i izdat 797 g., ukinuo je smrtnu kaznu u sluajevima u kojima je ranije primenjivana i zamenio je novanim
kaznama.
Rat sa Sloveiima i Avarima. Osvajanje Saksonije i prisajedinjenje Bavarske
doveli su Franke u dodir s nekoliko drugih naroda. Du Labe i istono od nje ivela su u to doba slovenska plemena. Od njih su Bodrii, davnanji susedi i neprijatelji Saksa, pruali Karlu pomo u njegovoj borbi sa ovima. Ali je pokorenje Saksonije nateralo Karla da preduzme mere za zatitu svoje nove granice od napada
Slovena. 789 g. on je krenuo protiv slovenskog plemena Luiana, opustoio
njihovu zemlju i naterao ih da priznaju njegovu vlast.
U stepama dananje Maarske, u Panoniji, iveo je polunomadski narod
Avari, koji je preduzimao napade na susedne oblasti franake drave. Za vreme
langobardskog rata Avari su uzeli uea u koaliciji protiv Franaka i neko vreme
drali Frijaul. 791 g. preduzet je pohod protiv Avara istovremeno iz Bavarske i Italije. Ali su terenske prilike ometale uspeno prodiranje Franaka. Ratne operacije
obnovljene su 795 i 796 g.; tom prilikom su Franci, koristei se unutranjom borbom meu Avarima, prodrli u dubinu njihove zemlje, osvojili i poruili centralni
tabor Avara, okruen s devet koncentrinih krugova utvrenja, takozvani Ring.
Od teritorije osvojene u Panoniji obrazovana je Panonska marka.
Borba sa Arabljanima. Borba sa Arabljanima, zapoeta jo pod Karlom
Martelom, nije bila zavrena; sada su Franci sami preli u ofanzivu. U to vreme
u paniji je voena borba izmeu feudalnih upravljaa pojedinih oblasti severne
panije i emira iz porodice Omejada, sa seditem u Kordovi. Koristei se tom
borbom, Karlo je 778 g. preao Pirnneje i zauzeo niz gradova, ali je pretrpeo neuspeh kod Saragose. Prilikom povlaenja zatitnicu franake vojske napali su Baski
u Ronsevalskoj dolini i unitili je. Meu predvodnicima pao je i prefekt Bretonske
marke Roland (Hruotland). Ovaj dogaaj naao je docnije odraza u uvenom
delu srednjovekovnog francuskog epa pesmi o Rolanu (vidi glavu XXXII).

93

Posle toga Arabljani su sami preli u ofanzivu. Kordovski emir objavio je 788
g. sveti rat, arapske trupe poele su da prodiru u Akvitaniju, koja je u cilju to
uspenije borbe protiv njih izdvojena u posebnu kraljevinu i data mlaem Karlovom sinu Ludviku, njegovom buduem nasledniku. Nova ofanziva na paniju,
koja je poela 796 g., dovela je do osvajanja panske teritorije sve do reke Ebra i do
obrazovanja panske marke.
Franaka monarhija i papstvo. To su bili najkrupniji uspesi franake ekspanzije u Zapadnoj Evropi. Od relativno male franake drave, kakva je ona bila
pod Karlom Martelom, obrazovala se krajem VIII veka iroka monarhija; koja je
obuhvatila gotovo itav zapadnoevropski svet. Na dvoru franakog kralja poinje
da se sve vie iri shvatanje da je on obnavlja i naslednik zapadnorimskih careva.
Njega poinju da nazivaju gospodarem celog sveta, najslavnijim meu kraljevima, koga je bog u neizrecivoj milosti svojoj darovao narodima kao zatitnika i
oca.
U to vreme mnogi su smatrali da je carski presto upranjen, jer je vizantiska
carica Irina, koja je vladala u ime svog sina Konstantina VI, zbacila sina s prestola,
oslepila ga i sama zauzela njegovo mesto.
Ali papa nije bio voljan da odve uzdie svog sizerena. Kao to smo ve videli, papstvo je jo ranije polagalo pravo na vladavinu nad Zapadom, objavivi
falsifikovanu povelju Konstantinovu darovnicu. Papa Hadrijan ak je sanjao
da ostvari tu tobonju volju cara Konstantina i da sam postane naslednik zapadnorimskih careva, ako je to mogue, u saglasnosti s vizantiskim dvorom. Ali je on
umro ne stigavi da ostvari svoje pretenzije.
Karlovo krunisanje za cara. Novi papa Lav III, koji je doveden na papski
presto (795 g.) mimo elj rimske aristokratije i koji je pre toga bio neznatan inovnik papskog dvora, oseao je potrebu za snanom podrkom franakog kralja.
Odmah posle svog izbora Lav III je poslao Karlu rimsku zastavu i poloio mu
zakletvu na vernost. Protiv pape dignuta je u Rimu pobuna pod rukovodstvom
aristokratije; sam papa bio je na ulicama Rima napadnut i estoko istuen. On je
pobegao Karlu u Paderborn i zatraio pomo. Karlo mu je pomogao da se pod
jakom straom vrati u Rim, a krajem 800 g. i sam je tamo krenuo. Na saboru
svetenstva i uz uee franake i rimske aristokratije Lav III se sveanom zakletvom oistio od svih optubi koje su protiv njega dignute. U znak zahvalnosti za
ukazanu pomo, papa je 25 decembra za vreme sveane slube stavio Karlu na
glavu carsku krunu, poklonivi mu se do zemlje i poljubio ga, kao to je to injeno
ranije, za vreme Rimskog Carstva.
Da bi dobio priznanje svoje nove titule, Karlo je poveo pregovore s vizantiskim dvorom; pritom je u njegove planove ulazila ak i enidba s caricom Irinom;
ali je ova uskoro bila zbaena s prestola. Tek na kratko vreme pred Karlovu smrt
priznala mu je Vizantija titulu vasilevsa, koju su nosili i istoni carevi. Ugovor
je konano sklopljen na poetku vlade Ludvika Pobonog.

94

Spoljanja mo carevine Karla Belikog. Novi car vrio je veliki uticaj i van
granica svoga carstva. Bagdadski kalifa Harun-al-Raid teio je za tim da sklopi
sa njim savez i protiv Vizantije i protiv kordovskih Omejada. On je uputio Karlu
jedno poslanstvo; pritom je meu darovima poslatim Karlu osobit utisak na Franke ostavio slon, koji je s velikim tekoama dopremljen u Ahen; smrt toga slona
zabeleena je ak u karolinkim analima. Kralj Galisije i Asturije Alfonz priznao je
Karlovu vrhovnu vlast; kraljevi kotske takoe ga nazivaju svojim gospodarem, a
sebe njegovim podanicima. Karlo se mea u stvari Engleske, podravajui povratak na presto kralja Nortumbrije Indulfa (808 g.) i pomaui Egbertu (koji je pre
toga dugo vremena iveo na njegovom dvoru) da zauzme presto u Veseksu. Voe
sitnih irskih plemenskih drava izraavaju Karlu svoju pokornost. U isto vreme
on pokuava da proiri svoj uticaj i na istok Evrope, preduzimajui pohode protiv
eha i Srba.
Poslednji Karlov rat bio je upravljen protiv Danaca, koji su otpoeli svoje
napade na obale Zapadne Evrope. Uprkos svih tih uspeha jo za Karlovog ivota
zapaaju se prvi znaci nestabilnosti njegovog carstva.
Nestabilnost carstva Karla Velikom. 811 g. Karlu su javljali: Tvoji poslanici ne nailaze vie na pokornost, tvoje se naredbe po grofovijama ne izvruju.
Uzrok slabljenja centralne vlasti leao je u jaanju lokalnih feudalnih magnata,
kao rezultat itave politike Karolinga.
Takav je bio istoriski proces koji je doveo do osvajanja vlasti od strane dinastije Karolinga i do obnove Rimskog Carstva. Ali to novo carstvo po svojoj socijalnoj sutini nije vie pretstavljalo antiko robovlasniko carstvo: novo carstvo bilo
je feudalna drava.

2. FEUDALNA ORGANIZACIJA KAROLINKE


MONARHIJE
Preokret u zemljinim odnosima. U doba Karolinga razvitak feudalnog naina proizvodnje u glavnim oblastima Franake drave krenuo je daleko napred.
Samo je istono od Rajne, u oblastima prave Germanije, proces feudalizacije zavren docnije.
Krupni zemljini posed, osnovica feudalnog drutva, postojao je i ranije u
Franakoj dravi, jo pod Merovinzima; pa ipak on u to vreme nije dostigao dominanta znaaj u drutvu. Izmeu rimskog kolona i srednjovekovnog kmeta stoji, po Engelsovim reima, slobodni franaki seljak. Slobodna starinska marka
pretstavlja osnovnu eliju franakog drutva, osobito u doba Saliskog zakona.
Ali je razvitak privatne zemljine svojine, takozvanog aloda, neizbeno vodio porastu krupnog zemljinog poseda i feudalnog ureenja. Dok se u doba Merovinga taj proces vrio jo relativno sporo, dotle se u VIII, a naroito u IX veku,

95

ve moe govoriti o pravom preokretu u oblasti zemljinih odnosa. Sada ponovo,


kao u doba poznog Rimskog Carstva, prevlaujui oblik agrarnih odnosa postaje
krupni zemljini posed, ali ne vie u obliku robovlasnikog, ve feudalnog poseda.
Nai izvori osobito su bogati podacima o tome da sitni sopstvenici predaju
svoju zemlju, a ponekad i svoju linost, krupnim magnatima upravo u doba
Karolinga, naroito u IX veku; izvanredno su bogati takvim dokumentima crkveni arhivi.
Porast crkvenog zemljoposeda. Ova poslednja okolnost, pored injenice da
su crkveni arhivi vrlo dobro sauvani, objanjava se u prvom redu prilivom darova
upravo u korist crkve. Pored optih uzroka koji su izazivali propadanje sitnih sopstvenika estih ratova, tereta poreza i globa, direktnih nasilja od strane monih
magnata, nerodice i gladi, igrali su ovde ulogu i specijalni uslovi toga doba. Bilo
je raireno ubeenje da darovi u korist crkve doprinose oprotenju grehova i stiu
darodavcu posebnu zatitu kakvog sveca. Da bi pridalo osobit autoritet ovom
ili onom manastiru ili crkvi, svetenstvo je teilo da pronae kakvu bilo istaknutu
svetinju, na primer u vidu moti, i da time pojaa priliv darova. Tako su, na primer,
poslanici soasonskog manastira sv. Medarda s tekom mukom izmolili u Rimu telo sv. Sebastijana, i uz to su jo ukrali deli tela sv. Grigorija; kada su zemni ostaci
oba ta sveca dovezeni u manastir, oko novih svetaca sleglo se toliko naroda da
je itava okolina bila pokrivena ljudima, kao skakavcima; otpoela su udesna
isceljenja, a monasi su zbirali novac, da mu se ni broja ne zna. U cilju varalikog
izvlaenja bogatstva u korist crkve monasi su se sluili obmanom, lopovskim trikovima, javljanjem duhova. Naroito je iroko bilo rasprostranjeno falsifikovanje
dokumenata. Kakve je ogromne razmere ono dostiglo, moe se videti, na primer,
iz toga to je od 560 merovinkih povelja navedenih u zborniku Pardessus njih
oko 130 pretstavlja nesumnjive falsifikate, nainjene mahom u doba Karolinga.
Mi, na primer, znamo da je falsifikovani testament Remigija iskoristio rajmski
arhiepiskop Hinkmar da za crkvu dobije itav niz poseda o kojima u autentinom
testamentu nema ni pomena, iako taj testament nije bio nikad izgubljen, to je
sam Hinkmar vrlo dobro znao. Same pape nisu se ustruavale da pristupaju falsifikovanju; tako je, na primer, papa Jovan VIII nastojao da dobije posede manastira
Sen-Denija kod Pariza pomou oito falsifikovanog dokumenta.
Drugi primer pretstavlja sastavljanje takozvane Konstantinove darovnice,
o kojoj je napred bilo rei. Sva ta iznuivanja, obmane, nitkovluci, lana svedoenja, falsifikati i ak direktni akti nasilja nosili su ponekad toliko oigledan karakter da sam Karlo Veliki u jednom od svojih kapitularija (811 g.) sa ironijom pita
svetenstvo, smatra li ono tu gramzivost odricanjem od ovoga sveta?
Drugi momenat koji je doprineo osobitom prilivu zemljinih darova u korist
crkve bio je u irokom praktikovanju prekarija. Siromah koji bi dao u korist crkve
svoju zemlju, nije samo dobijao natrag tu zemlju na osnovu prekarija (precaria
oblata) na uslovno korienje za sebe, a ponekad i za svoje najblie potomke, nego

96

je esto dobijao jo i komad crkvene zemlje (precaria remuneratoria) na takvo isto


uslovno korienje, u vidu uzdarja. Ako bi pritom darodavac ustupao zemlju s tim
da crkva njome moe raspolagati ne tek posle njegove smrti (post obitum) ve odmah (a die presente), dobijao je on takvu crkvenu zemlju jo u veim razmerama.
Pretvaranje seljatva u kmetove. Porast krupnog zemljinog poseda i obezemljivanja seljatva vrio se u korak sa pretvaranjem slobodnih sitnih zemljoposednika u kmetove. Ekonomski propali sitni sopstvenik bio je gotovo redovno
prinuen da magnatu daje ne samo svoju zemlju nego i svoju slobodu. Povelje i
zbirke pravnih formula pune su takvih primera. Pred nama je, na primer, siromah
koga su zadesile krajnja beda i brige i koji nema sredstava za ivot ni odelo;
nemajui mogunosti da raskrsti s dugovima, on prodaje sebe u ropstvo, tako da
njegov vlasnik ima prava da sa njim postupa kao sa robovima po roenju, tj. da ga
prodaje, zamenjuje, kanjava (Sanska formula br. 4). Jedan drugi siromah, koji je
pao u greh da ukrade tue stvari, potpuno dobrovoljno pristaje da bude rob
i uz to dobija izvesnu sumu novca (Anerska formula br. 2). Trei slian sluaj:
siromah je poinio krau, bio stavljen na muke, priznao i pretstojala mu je smrtna
kazna; ali je bio otkupljen i pretvoren u roba, o emu svedoi dokumenat o kupovini (Anerska formula br. 3).
Ali su siromasi mogli stupati u zavisan poloaj od krupnog magnata i pod
slobodnijim uslovima. Pred nama je siromah koji nema dovoljno sredstava da se
hrani i odeva; on predaje sebe i komenduje se pod zatitu ekonomski jaeg oveka, koji se sa svoje strane obavezuje da e za slubu i potpunu poslunost pruati
zavisnom oveku pomo u hrani i odelu (Formula iz Tura, br. 43). Pretvaranje
slobodnog oveka u prekarista obino je vodilo i pretvaranju njega i njegovog
potomstva u zavisne ljude.
Beneficij. Ali pored takvih oblika nametanja zavisnosti, zemljine i line,
koja je na kraju krajeva vodila pretvaranju seljaka u kmeta, bilo je i plemenitijih
oblika zavisnosti; to su beneficij i vazalnost.
Beneficij je bio zametak docnijeg lena (feuda). Svoj specifian oblik, razlian
od ostalih oblika darovanja, i svoju iroku rasprostranjenost dobio je beneficij u
doba Karolinga, od vremena vojne reforme Karla Martela.
Beneficij je darovan obino doivotno, do smrti kako dobitnika tako i davaoca; u oba sluaja bilo je potrebno obnavljanje beneficija. Ali se on mogao oduzeti
ako se ne ispunjuju uslovi pod kojima je dat: u sluaju neplaanja dabina (crkveni
beneficij), u sluaju da gazdinstvo pone propadati, u sluaju da dobitnik beneficija ne vri traenu slubu. Malo pomalo, ukoliko se takav beneficij od doivotnog
pretvara u nasledni i ukoliko sve vie dobija specifino vojni karakter, on se tokom
IX veka pretvara u leno, ili feud.
Ali su se jo ranije nosioci beneficija, beneficijari, starali da to uslovno, doivotno korienje zemlje pretvore u linu svojinu. Kapitulariji Karolinga bore se
protiv takvih pokuaja.

97

Vazalstvo. Beneficiji su esto povezivani sa vazalstvom. Vazalu je zemlja davana obino na doivotno korienje. Vazalima su nazivani slobodni ljudi koji su
stupali u linu zavisnost od magnata, mahom u svojstvu lanova druine ovog
poslednjeg. Sam akt pretstavlja slobodan sporazum izmeu obeju strana; ovek (vazal) komendovao je (preporuivao) sebe drugome, a ovaj (senior) uzimao
je od njega zakletvu na vernost. Ali je senior uzimao na sebe i staranje o vazalu, i
ovaj je imao pravo da napusti svoga seniora ako senior uini atak na njegov ivot,
ako ga napadne batinom ili maem, pokua da obeasti vazalovu enu ili kerku,
lii ga nasleene imovine, pretvori vazala u roba, ili mu najzad otkae zatitu. U
ostalim sluajevima vazal je imao pravo da napusti svoga seniora samo po njegovom odobrenju. Takvi su bili propisi koji su regulisali vazalne odnose i koji ivo
karakteriu nain ivota toga doba.
Vazalstvo je prvobitno privatan, slobodan akt; ali docnije drava poinje da
regulie vazalne odnose, utvrujui za to odreene pravne norme. U daljem toku
razvitka, ukoliko vojno vazalstvo u doba Karolinga postaje osnovna organizacija
karolinkog drutva, to vazalstvo dobija obavezan karakter. Ve Karlo elavi (unuk
Karla Velikog) propisuje (847 g.) da svaki slobodan ovek u naoj kraljevini prizna
nad sobom seniora, koga hoe, bilo u naoj linosti bilo u linosti naih vazala.
Kao posledica takvog obaveznog vazalstva ve se zapaa feudalna jerarhija:
od kralja zavise njegovi neposredni vazali, magnati kraljevine, od ovih njihovi
vazali, i tako dalje, sve do srednjih i sitnih beneficijarija, vazala nieg tipa, za koje
rade kmetovi-seljaci, koji dre vazalsku zemlju. Zameu se feudalne lestvice, koje
pretstavljaju politiku organizaciju vladajue klase u cilju obezbeenja njene kolektivne vlasti nad kmetskim stanovnitvom (detaljnije o feudalnoj jerarhiji vidi
u glavi VIII).
Imunitet. Neposredan nain za ostvarenje te vlasti na terenu bio je karolinki
imunitet. Od obine privilegije koju je davala merovinka drava karolinki imunitet se pretvara u oblik dravne uprave. Imunist se pretvara u neku vrstu dravnog
inovnika, odgovornog za stanovnitvo koje ivi na teritoriji na koju se prostire
imunitet. On se obavezuje da e sazivati to stanovnitvo na sudske skupove (privatae audientitae), koji pretstavljaju sud nie instancije, lino pretsedevajui na njima
ili poveravajui taj zadatak svojim inovnicima (iudices privati, advocati). Takvi
privatni inovnici postavljaju se jo u doba Karla Velikog uz uee grofa i naroda, tj. na njih se gleda kao na neku vrstu dravnih inovnika. S druge strane, senior
imunitetskog okruga odgovara za vrenje pravosua i za to da e krivci za tee krivine prestupe biti predavani sudu grofa; u sluaju nemarnog odnosa seniora prema
toj dunosti kraljevski poslanik (misus dominicus) sa svojom pratnjom mogao se
nastanjivati i iveti na raun imunista sve dotle dok ovaj ne izvri svoje obaveze.
Prema tome, privatna vlast imunista, krupnog zemljoposednika, dobija dravni karakter, a njegov posed se pretvara u neku vrstu poseda-drave, u osnovnu
eliju feudalnog drutva.

98

Razvitak proizvodnih snaga u poljoprivredi. irenje krupnog zemljoposeda u doba Karolinga vrilo se na bazi opteg povienja nivoa proizvodnih snaga u
VIII i IX veku. U to vreme ve se zapaa u nizu oblasti razvitak tropoljnog sistema
obrade zemljita, umesto dvopoljnog i garenja; pritom se u centralnim oblastima
Galije i na jugu iri kultura viih vrsta itarica, penice i pira, dok na severu i istoku, u Germaniji, i dalje preovlauju ra i jeam. Sve se vie kri uma radi obrade
zemljita. Sve se vema ire voarske i povrtarske kulture, kao i vinogradarstvo. U
vezi s razvitkom konjice u vojsci iri se konjarstvo, koje zahteva sa svoje strane razvitak panjaka. Po pojedinim oblastima poinje da se iri i ovarstvo, a vunarska
proizvodnja uzima kod Friza znatne razmere (fina sukna). Polet u poljoprivredi
odraava se i u jaanju interesovanja za antiku agrotehniku literaturu; u doba
Karolinga ponovo poinju da se prepisuju rasprave Kolumele, Paladija, Plinija.
Karakteristino je i to da upravo u karolinko doba pada i niz opisa raznih poseda,
uglavnom manastirskih; isto tako, sada se pojavljuju i pojedine privredne instrukcije; takvi su, na primer, takozvani Kapitularij o vilama (Capitulare de villis), koji
se pripisuje Karlu Velikom, ili statuti korbiskog opata Adalarda.
Organizacija krupnog zemljoposeda. Krupni zemljini posed ovog vremena nije bio jednorodan. U rukama zemljoposednika kralja, svetovnih magnata i crkve nalazila su se zemljita najrazliitijih razmera i kvaliteta. To su bili i krupni posedi, koji su zahvatali neprekidnu, prilino znatnu teritoriju, i sitniji
posedi, koji su pretstavljali samo deo krupnijeg poseda koji pripada nekolicini
feudalaca.
To su mogli biti i pojedinani zemljini posedi u granicama samog sela, bilo
u vidu malih imanja, bilo u vidu pojedinih seoskih majura ili ak jo sitnijih povrina, razbacanih na seoskoj teritoriji jedne optine-marke, naporedo s posedima
drugih sopstvenika, meu kojima i slobodnih seljaka. Ta raznolikost zemljinih
poseda koncentrisanih u jednim rukama odraavala je razne stadije procesa prodiranja krupnog sopstvenika u ranije slobodno selo, sopstvenika koji je malo pomalo pribirao u svoje ruke sve vei broj sitnih parcela i organizovao ih u posed,
zaokrugljavajui ga pomou razmene ili nove kupovine zemlje, i najzad pretvarajui itavo selo u kmetovsko selo, deo svoga feudalnog poseda.
Najzad, u krupne zemljine komplekse, osobito u sastav kraljevog zemljinog
poseda, ulazili su pored ve obraene zemlje i krupni umski tereni, koji su sluili
uglavnom kao ispaa za svinje, i kao izvor umske grae potrebne u gazdinstvu; ti
kompleksi pokriveni umama bili su mestimino ve ispresecani mnogobrojnim
parcelama zasaenim raznim kulturama.
Feudalni posed. Razmotrimo pre svega strukturu krupnog feudalnog poseda. Iz doba Karolinga sauvani su nam pojedini opisi poseda, takozvani poliptici;
najpoznatiji je meu njima poliptik Sen-ermenskog manastira, koji je leao u
okolini srednjovekovnog Pariza. Ti opisi daju nam konkretnu sliku strukture poseda u karolinko doba.

99

Krupni feudalni posed toga doba, slino merovinkom posedu, sastojao se


od dva osnovna dela: od vlastelinskog imanja sa vlastelinskom zemljom i od kmetovskog sela s parcelama zavisnog seljatva.
Vlastelinska zemlja. Vlastelinski deo feudalnog poseda (mansus indominicatus, terra salica, terra dominica) sastojao se od vlastelinskog imanja s kuom
i gospodarskim zgradama na njemu, meu kojima su postojale i radionice vlastelinskih zanatlija, mukaraca i ena (ginekeji), koji su na vlastelinskom imanju
preraivali poljoprivredne proizvode. Za vlastelinsko imanje bili su vezani jedan
ili vie mlinova, kao i vlastelinska crkva, koja je pretstavljala feudalevu privatnu
svojinu. Na vlastelinsko imanje nadovezivali su se vonjak, povrtnjak i ponekad
vinograd. Po vlastelinskim stajama i ivinarnicima gajena je stoka i ivina.
Pod vlastelinsko imanje potpadale su razne parcele vlastelinske zemlje,
obino razbacane izmeu parcela zavisnih priteavalaca njive, vinogradi, panjaci, kao i neprekidni kompleks umske povrine i drugih neobraenih povrina,
koje su upotrebljavane za ispau stoke i za druge privredne potrebe stanovnitva
itavog poseda. Pri takvoj ispresecanosti parcela one su se morale naizmenino
obraivati ili ostavljati za ispau.
Vlastelinska zemlja obraivana je manjim delom radom feudalevih robova
(provendarii, mancipia non casata), a veim delom zahvaljujui kuluku zavisnog
seljatva, koje je radilo svojim oruima. Samo je u retkim sluajevima koristio
feudalac najamni rad.
Deonice seljaka. Seljaka zemlja bila je razbijena na deonice mansuse ili hufe
(hufe); od njih se svaka sastojala od imanja s kuom i gospodarskim zgradama,
ponekad s povrtnjakom ili vinogradom, i od pojedinih parcela oranice, vinograda
i panjaka, razbacanih po teritoriji feudalnog poseda izmeano s parcelama drugih seljaka i samog feudalca. Osim toga, svaki seljak imao je pravo da se koristi
seoskim panjacima i umom. Prema tome, optina-marka, s prinudnim menjanjem plodoreda i zajednikim korienjem itavog niza zemljita, nije iezla zajedno s porastom krupnog zemljoposeda, nego se pretvorila u kmetovsku optinu
zavisnih seljaka, koji su na seoskim skupovima reavali svoja privredna pitanja;
pritom se privrednom rasporedu donesenom od te optine morao potinjavati i
sam vlastelin, usled postojanja prinudnog menjanja plodoreda.
Razmere seljakih deonica bile su veoma razliite: od veoma malog komada
oranice ili vinograda s kolibicom do krupnih seljakih deonica od 15 hektara. U
mnogim sluajevima na takvim krupnim parcelama stanovalo je po nekoliko seljakih porodica; to je rezultat raspadanja velike seljake porodice, koja je ranije
preovlaivala u franakom drutvu i iji :u se tragovi sauvali u Francuskoj sve do
XVIII veka. Meutim na severu, po isto franakim oblastima, seljake deonice bile
su krupnije nego na jugu i u centru Francuske i imale stalne razmere, bar u granicama pojedinanog poseda. Obine dimenzije takve parcele na severu bile su oko
15 hektara. Tu, na severu, po svoj prilici se due sauvala i velika seljaka porodica.

100

Kategorije zavisnog seljatva. U doba Karolinga bio je razliit i pravni (staleki) poloaj zavisnog seljatva vezanog za zemlju. Osnovne grupe tog seljatva
inili su koloni (coloni, ingenui,), lidi (lidi) i servi (servi casati). Meu njima su
glavnu masu kmetovskog seljatva inili koloni. Na zemljitima Sen-ermenskog
manastira, na primer, koja su leala uglavnom u okolini Pariza, na 2788 porodica
zavisnog seljatva dolazilo je 2080 porodica kolona.
Koloni su za razliku od robova smatrani za slobodne ljude. Ali oni nisu bili
nezavisni ljudi. Kolon nije imao pravo da se udalji sa svoje parcele; u tom sluaju
za njim su kretali u poteru i vraali ga silom ili po sudskoj presudi. Kolon se dakle
nalazio u zemljinoj zavisnosti od svog feudalnog gospodara; zemlja koju je on
zauzimao nalazila se u njegovom naslednom korienju.
Postojale su dve kategorije robova, kao to smo ve videli: vlastelinski robovi,
koji su dobijali hranu na feudalevom imanju i nisu imali deonica, i robovi koji
su bili nastanjeni na zemlju (servi casati). Dok su prvi i dalje pretstavljali predmet
svojine i mogli biti prodavani, poklanjani i zavetavani u naslee, pri emu se
na njihovu imovinu (peculium) gledalo kao na gospodarevu svojinu, dotle su
servi nastanjeni na zemlju ve smatrani za ljude vezane za zemlju i nisu se mogli
otuivati bez zemlje, budui za nju vezani naslednim vezama.
Veliku raznolikost u pravnom pogledu pretstavljali su u franakom drutvu
osloboenici. Potpunu slobodu dobijali su prilikom putanja na slobodu oni osloboenici koji su nazivani denariales i cives Romani. Prvi od njih putani su na slobodu u prisustvu kralja (cara); pritom je kao simbol osloboenja gospodar izbijao
iz ruku roba koji se puta na slobodu izvestan novac (denarij); taj akt potvrivan
je kraljevom poveljom. Takav osloboenik uivao je zatim neogranienu slobodu.
Poloaj blizak ovome zauzimali su i cives Romani (prvobitno osloboenici
po rimskom pravu), koji su dobijali specijalni dokumenat o sticanju slobode.
Ostale kategorije osloboenika nalazile su se pod patronatom ovog ili onog
lica, svetovnog ili duhovnog, zauzimajui srednji poloaj izmeu kolona i serva i
dobijajui, slino njima, zemljine deonice u nasledno korienje.
U skladu sa stalekim poloajem priteavalaca deonica dobijale su i ove posebne nazive: slobodni mansusi, lidski, robovski (mansi ingenuiles, mansi lidiles,
mansi serviles), ma da se tokom vremena priteavaoev poloaj mogao i izmeniti. Na zemljitima Sen-ermenskog manastira bilo je u IX veku 1430 slobodnih
mansusa, 191 robovskih i svega 25 lidskih. Osim tih dravina nazivanih mansusima postojala je jo jedna malobrojna kategorija dravina mahom veoma sitnih
razmera, koje su nazivane hospitia i koje nisu spadale u osnovni sistem mansusa;
te dravine po svoj prilici nisu nosile nasledan karakter i esto su na njima bili
nastanjeni doljaci hospiti (hospites).
Pored kmetovskog stanovnitva samog poseda, na zemljama krupnog zemljoposednika-imuniste ponekad su se nalazili i slobodni elementi, nezavisni od njega.
Ali osnovnu masu priteavalaca krupnoposednikih zemljita inili su kmetovi.

101

Obaveze zavisnog seljatva. Svi priteavaoci vlastelinske zemlje bili su duni da vre odreene obaveze, da idu na kuluk i plaaju dabine.
Kuluk je bio obino naroito velik kod serv, koji su u veini sluajeva bili
duni da na feudalevoj polovini poseda rade tri dana nedeljno (ostalo vreme radili su za sebe), premda je izvestan deo serva naseljavan na zemlju pod jo teim
uslovima da za feudalca radi onoliko koliko mu se naredi, bez ogranienja
roka. Koloni su takoe bili duni da kulue dva do tri dana nedeljno, ali je obian
oblik kuluka za kolone bio kuluk po uinku obaveza da kolon obradi u korist
feudalca odreeni komad njive ili vinograda i da sakupi s njega letinu, da vri
prevoz proizvoda, see uma itd.
Osim kuluka, priteavaoci vlastelinske zemlje bili su duni i da plaaju dabine, mahom u naturalnom obliku. To je bila odreena koliina ita ili brana,
vina, piva, kokoi i jaja, a ponekad i prasadi ili ovnova. Ree je danak plaan u
novanom obliku, iako je lini danak (capatium), koji je ubiran od lino zavisnog
stanovnitva, obino obraunavan u novanom obliku (4 ili 2 denarija). ensko
stanovnitvo vlastelinskog poseda takoe je vrilo specijalnu obavezu, tkajui feudalcu platno ili vunene izraevine. Posebne dabine plaalo je stanovnitvo poseda za korienje vlastelinske ume ili panjaka.
Takve su bile kmetovske dravine vlastelinskog zemljita. Ali pored njih, jedan deo zemljita krupnih zemljoposednika davan je u privilegovaniju draviiu,
u prekarij i beneficij, iji je broj kod najmonijih magnata bio veoma velik. Ali je
veliki bio i broj zemljita dodeljenih kmetovima. Na primer, u karolinko doba
samo su manji manastiri posedovali 200300 seljakih mansusa, dok su manastiri srednjih razmera imali hiljadu do dve takvih mansusa, a imanje najkrupnijih
manastira dostizalo 8 i vie hiljada mansusa.
U karolinko doba obaveze itave te kmetovske ili zavisne mase, koje su bile
prilino teke, regulisane su obiajem i uz to esto unoene u specijalne zemljine
knjige (poliptike); svako povienje obaveza smatrano je za nezakonito. Ali je ta
stabilizacija obaveza bila uslovljena pravom klasnom borbom, od ijih su pojedinih epizoda ostali oskudni tragovi u naim izvorima.
Seljake bune. Pre svega karolinki kapitulariji puni su podataka o beguncima, skitnicama i vagabundima; oni propisuju vraanje odbeglih kmetova njihovim gospodarima. Ali u nizu sluajeva mi doznajemo i za prave bune. Karlo
Veliki je svirepo uguio jednu takvu bunu u selu Selt, koje je pripadalo remskoj
crkvi. To selo dizalo je bune jo ranije, pod episkopom Remigijem, savremenikom
kralja Hlodoveha, i zato na izvor naziva stanovnike sela Selt vajkadanjim buntovnicima i nemirnim duhovima. Ustanici su ubili upravnika imanja, i razraunavanje s njima bilo je svirepo: inicijatori bune bili su pogubljeni, a ostali osueni
na veito progonstvo. Sline bune kmetova episkopije u Majncu uguene su 848
i 866 g. Ludvig Poboni u kapitulariju iz 821 g. govori o nezakonitim zaverama i
savezima koje sklapaju kmetovi u Flandriji, i ini njihove gospodare odgovornim

102

za eventualno naruenje reda i mira u budunosti. Najzad, iroke razmere dostigla


je buna zavisnog seljatva u Saksoniji 841842 g., za vreme meusobne borbe
izmeu sinova Ludviga Pobonog. Saksonsko seljatvo, koje su feudalci pretvarali
u kmetove uz pomo franake uprave, pobunilo se protiv svojih gospodara i novog franakog feudalnog poretka; uzevi ime Stelinga (staronemaka re, koja
znai tajni savez), seljaci su proterali gospodare i poeli da ive po starinski.
Bunu je uguio Ludvig Nemaki. Najzad, specifian oblik protesta protiv feudalne
eksploatacije pretstavljala je podrka koju je seljatvo prualo Normanima, koji od
poetka IX veka pustoe primorske oblasti franake drave. Hronike optuuju za
to kmetove, smatrajui ih ljudima koji mrze pravdu i mir. Po reima hroniara, mesno stanovnitvo razlikovalo se od Normana jedino time to se uzdravalo
od nasilja protiv crkava i manastira. Prema tome, fiksiranje obaveza kmetovskog
stanovnitva u karolinko doba bilo je nesumnjivo uslovljeno opasnou koja je
feudalcima pretila od dranja tih neslobodnih masa.
Naturalni karakter proizvodnje. Proizvodnja je na karolinkom posedu
nosila naturalan karakter: glavni zadatak te privrede bio je izdravanje gospodarevog imanja, ponekad veoma obimnog, kakvo je bilo kraljevsko, grofovsko ili
manastirsko imanje. Karakteristino je da se sam Karlo Veliki meao u sitnice u
upravljanju gazdinstvom. Kraljevski dvor periodino se selio s jednog poseda na
drugi, troei u svakom od njih gotove zalihe. Zanatstvo jo nije bilo odvojeno
od poljoprivrede, i njime se esto bavilo samo stanovnitvo kmetovskih mansusa;
ponekad su pojedine zanatlije izdravane na vlastelinskom imanju, podmirujui
potrebe ne samo feudalnih gospodara nego i ostalog stanovnitva poseda. Prodavan je viak proizvoda, koji se ne bi potroio na vlastelinskom imanju. Pa ipak
u doba Karolinga trgovina unekoliko oivljava. Razvija se mrea mesnih trita,
poveljom Pipina Malog osniva se 759 g. sajam sv. Dionisija kod Pariza, koji je trajao etiri nedelje, kako bi trgovci panije, Provanse, Lombardije i drugih oblasti
stekli mogunosti da se na njemu sastaju. Oivljava se spoljna trgovina, radi koje
se osniva mrea carinarnica na granici; razvijaju se trgovake veze sa Britanijom i
ak sa Istokom. Regulie se pitanje mera i tegova, zavodi se nov monetarni sistem:
od Pipinovog vremena umesto zlatnog novca puta se u opticaj srebrni, a kovanje
novca ponovo postaje kraljev monopol, izgubljen pod Merovinzima.
Klasne osnove karolinkog carstva. Prostrano carstvo Karolinga bilo je sloena skupina najrazliitijih plemenskih formacija, koje su se uz to meusobno
razlikovale i stupnjem svoga drutvenog razvitka. Sva ta plemena pretstavljala su
razliite stupnjeve procesa feudalizacije. Dok je Neustrija bila stara feudalizovana oblast, s preovlaivanjem krupnog zemljoposeda i s feudalnim posedom kao
osnovicom itavog drutvenog ureenja, dotle Austraznja pretstavlja zemlju koja
se nalazi na mlaem stupnju feudalizacije, u kojoj su jo u znatnoj meri sauvani
sitni i srednji zemljoposed i slobodno selo-marka; najzad, oblasti kakva je na primer Saksonija pretstavljale su poetne stadije toga procesa feudalizacije, procesa

103

raspadanja starih rodovskih-plemenskih odnosa, formiranja klasa i pretvaranja


dotle slobodnog seljatva u kmetove od strane novoobrazovane klase feudalacazemljoposednika.
Proces formiranja karolinkog carstva vrio se u korist novoobrazovane klase
feudalaca-zemljoposednika, a u prvom redu onog sloja te klase koji je pretstavljao
glavni oslonac vlasti Karolinke dinastije sloja sitnih i srednjih zemljoposednika, kraljevskih vazala-bekeficijara, koji su oseali potrebu za jakom centralnom
vlau. iroka osvajaka politika imala je za cilj da zadovolji potrebe toga sloja za
zemljom i radnom snagom. Zato je franako osvajanje, na primeru Saksoniji, bilo
praeno zamanim konfiskacijama zemljita i naseljavanjem na njima franakih
vazala. To je stajalo u vezi i sa masovnim iseljavanjem mesnog stanovnitva i njegovim smetanjem u samoj Franakoj dravi. S druge strane, franako osvajanje
povezivano je obino i sa uvoenjem u pokorene oblasti franake administrativne
organizacije i sa pravim izvorom franakih administrativnih lica. To je bio sluaj,
na primer, prilikom organizovanja uprave kraljevog sina Pipina u Italiji (782 g.),
kada je vrlo veliki broj franakih dostojanstvenika bio tamo upuen da zauzme
administrativne poloaje, tako da se na kraljevom dvoru oseao neko vreme nedostatak u spremnim ljudima.
Franako osvajanje doprinosilo je ubrzavanju procesa feudalizacije po osvojenim oblastima. Tome su, pored uvoenja jedinstvene franake administracije i
institucija beneficija, vazalstva i imuniteta, doprineli i hristijanizacija stanovnitva
i uvoenje jednoobrazne crkvene organizacije. Mesne paganske kultove, koji su
pretstavljali simbol mesne plemenske nezavisnosti, potiskuju sada hrianski kult,
koji je bio vladajui u jedinstvenom franakom carstvu, i crkvena organizacija, na
ijem se elu nalazi, slino optoj administrativnoj organizaciji, carev dvor. Tome procesu unifikacije nije protivreilo ouvanje plemenskog prava u pojedinim
oblastima, pa ak ni njegova kodifikacija u doba Karolinga, kao to je to sluaj u
Saksoniji, Tiringiji, Friziji i delom u Bavarskoj (Saksonski, Tirinki, Friki zakon;
nova redakcija Bavarskog zakona); na tom plemenskom pravu ve se odraavao
opti proces razvitka feudalnih odnosa u tim oblastima.
Takav karakter franakog osvajanja uslovljavao je razliit stav pojedinih klasa pokorenih oblasti prema franakoj dravi. U Langobardskoj kraljevini i Bavarskoj mesna aristokratija esto je simpatisala franakom osvajanju, to je ubrzalo
poraz i kralja Deziderija i vojvode Tasila. U Saksoniji mesna aristokratija izdaje
narodne mase i prelazi na stranu franakog kralja, uestvujui u organizovanju
nove administracije, koja je jaala vlast feudalne aristokratije. Retko kad se deavalo da i mesna plemenska aristokratija u strahu da e izgubiti svoje stare privilegije uestvuje u ustancima, na primer 786 g. u Tiringiji, gde je sklopljena prava
zavera protiv Karla. U isto vreme, franako je osvajanje znailo za saksonsko slobodno seljatvo pretvaranje u kmetove, ime se i objanjava njegov ogoreni otpor
franakom osvajanju.

104

Feudalni karakter carstva. Dravna zajednica stvorena na takav nain nosi


ime carstva. To carstvo bilo je po svojoj sutini ve isto feudalna institucija. U
tom pogledu karakteristina je zakletva koja je 802 g. poloena Karlu kao caru;
u njoj se obeava uvanje vernosti, koju je ovek (homo) duan da uva prema
svome gospodaru, drugim reima, vernost podanika carstvu uporeuje se s vernou vazala svom senioru. Odnosi izmeu seniora i vazala postaju sada toliko
raireni i tipini da se i sami dravni odnosi zamiljaju po uzoru na vazalne odnose. U isto vreme, paralelno s razvitkom prinudnog karaktera vazalstva utvruje se
i dvojstvo podanstva svakog oveka: i prema svom neposrednom senioru, i prema
caru, pri emu se obojici polae zakletva na vernost.
U potpunom kontrastu s tom feudalnom realnou nalazi se ideologija karolinkog doba, koja tei da u obnovljenom carstvu vidi u potpunosti staru dravu
poznorimskog doba, s njenim teokratskim karakterom. Car se ne zamilja samo
kao poglavar crkve, koji postavlja i smenjuje episkope i opate kao svoje vernike
i vazale nego i kao najvii posrednik izmeu boga na nebu i podanika njegovog
carstva na zemlji.
Evo kako Karlov kapitularij iz 802 g. prikazuje znaaj zakletve koja se polae
caru: I neka se objavi svima, kako bi svako mogao da shvati koliko je to u njegovoj moi, kakve velike i mnoge stvari ta zakletva obuhvata; ne obuhvata ona,
kao to su mnogi dosada mislili, samo vernost gospodinu caru do kraja njegovog
ivota ni obavezu da se u njegovo carstvo ne dovede nikakav neprijatelj s neprijateljskim namerama, i da se niija nevernost ne podri i ne prikrije, nego ova
zakletva sadri u sebi sledei smisao, to svi treba da znaju.
Prvo, neka se svako lino stara da u potpunosti ostane u svetoj slubi bogu
prema bojim nareenjima i svojim obeanjima, a u granicama svoga uma i svojih snaga; jer sam gospodin car ne moe da vodi nunu brigu o svakome i da ga
ponaosob ui.
... Neka se niko ne usudi da uini prevaru, otimainu ili bilo kakvu nepravdu crkvama bojim, udovama, siroadi i namernicima; jer jesam gospodin car
posle Gospoda i svetaca njegovih postavljen za njihovog i zatitnika i branioca.
Dok se u prvom delu ove carske instrukcije zakletva zamilja i izraava isto
feudalnim pojmovima (vernost), dotle se u drugom delu postavlja kao zadatak
neto to ve u znatnoj meri protivrei interesima rastueg feudalizma, koji svoje
uspehe zasniva upravo na zasunjavanju slabih drutvenih elemenata na irokoj
upotrebi nasilja i prevare. Stoga nisu mogle imati nikakve realne vanosti ni este
zabrane u kapitularijima svakovrsnog nasilja nad siromasima (pauperes), koje su
iroko praktikovali velikai franake drave. Ta unutranja protivrenost svojstvena je itavoj politici Karolinga.
Privremeno jaanje centralne vlasti i njena politika. Sa osvajanjem dravne vlasti od strane Karolinga, u interesu rastueg sloja srednjih i sitnih zemljoposednika (vrlo esto kraljevih beneficijara, koji su teili za jakom centralnom

105

vlau), prvobitno se zapaa jaanje te vlasti, koja je realizovala iroku vojnu


ekspanziju. Kraljevski, docnije carski dvor ponovo je postao centar dravnog
ivota, koji se ranije poeo deliti na mesne centre u interesu lokalnih magnata.
Osobito snaan oslonac centralne vlasti pretstavljala je crkva, iji su pretstavnici uveliko uestvovali u dravnoj upravi. Radi vrenja neposredne kontrole na
terenu, koristi se institucija kraljevskih ili carskih poslanika (missi dominici);
oni su po kraljevoj naredbi putovali, obino po dvojica (duhovni i svetovni magnat), po pojedinim oblastima Franakog carstva. Sve vie jaa praksa kraljevih
dekreta. takozvanih kapitularija, koji tee da organizaciono obuhvate sve strane
ivota prostrane drave. Takve kapitularije izdaje centralna vlast posavetovavi
se prethodno s magnatima, koji su se dva puta godinje skupljali na carskom
dvoru. Vojne smotre prenose se sada u maj (takozvana majska polja), u vezi sa
tim to interesi konjice, osnovice novog vojnog ureenja, zahtevaju da se vojska
skuplja u vreme kada ve dovoljno poraste trava. Sprovodi se vojna reforma;
njome se baza vojne slube prenosi sa seljatva koje je nekad sazivano na optu
vojnu slubu, na sitne i srednje zemljoposednike, sa najmanje 34 mansusa;
manje imuni ljudi udruuju se u grupe koje o zajednikom troku daju jednog
naoruanog vojnika. Ponovo se zavodi, kao to je ve reeno, dravni monopol
na kovanje novca.
Ali ta privremeno ojaala centralna vlast morala se oslanjati na mesno stanovnitvo koje se sve vie feudalizovalo. Teei da vazalstvo i imunitet iskoristi za
svoje interese i da ih pretvori u organe politike organizacije carstva, carska vlast
je samim tim pripremala u budunosti svoje sopstveno slabljenje.
Osnovnu administrativnu jedinicu carstva pretstavljala je kao i u doba Merovinga grofovija, na elu sa grofom koga je postavljao kralj; u njegovu nadlenost
spadali su sudski, finansiski i vojni poslovi. Grof je dobijao u svoju korist jednu
treinu dravnih prihoda i, obino za vreme trajanja svoje slube, jo i zemljine
beneficije, za koje je polagao kralju specijalnu vazalnu zakletvu. Grofovija se dalje
delila na satnije, sa satnicima, ili tuninzima na elu, koje je postavljao dotini grof.
Po perifernim oblastima carstva postojale su posebne vojne oblasti, takozvane marke, s markgrofovima na elu (panska, Bretonska, Furlanska, Panonska,
ili Bavarska, Danska i Sorbska marka). Po drugim perifernim oblastima, koje su
zadrale veu samostalnost, na primer u Bretanji i Gaskonji i po nekim delovima
Italije, i dalje su postojale i plemenske vojvode, vojni predvodnici plemena.
Feudalizacija mesne uprave. Proces feudalizacije u mesnoj upravi izraavao
se u tome to se, s jedne strane, grofovi koji su u doba Merovinga postavljani ponekad ak iz redova kraljevih robova, pretvaraju sada u mesne krupne zemljoposednike, koji tee da sebi obezbede dravna zemljita (beneficije). Putem nasilja i
iznuivanja nad mesnim stanovnitvom oni tee da iskoriste svoj poloaj i steknu
sebi znatnu zemljinu svojinu. Grofovi postaju sve nezavisniji od centralne vlasti,
veza sa njom dobija postepeno karakter obinih vazalskih odnosa. Zavoenjem

106

naslednosti grofovske dunosti, koju je potvrdio Kersiski kapitularij iz 877 g., jo


je vie porasla feudalna samostalnost grofova. Ranije smo videli da je prvobitno
privatna vlast krupnog zemljoposednika-imunista stekla sada javnopravni karakter, isto onako kao to je i seniorat postao obavezan i pretvorio se u neku vrstu
organa javnopravnog karaktera; i obrnuto, po svojoj sutini javnopravna vlast
grofa kao dravnog agenta dobila je sada karakter seniorata: grof se pretvara u seniora okruga svoje grofovije, a slobodno stanovnitvo grofovije u njegove vazale,
isto onako kao to se i on sam pretvorio u kraljevog ili carevog vazala, a njegova
dunost u beneficij, ili feud. I dok smo u mnogobrojnim kraljevim beneficijama mogli videti prve zametke budueg plemstva, dotle se ovde istie Engels
moe videti zametak teritorijalnog suvereniteta docnijih zemaljskih kneeva
(Landesherren), koji su proistekli iz oblasnih grofova.
Drugi momenat feudalizacije grofovskog okruga pretstavlja pojava na skuptinama grofovija i satnija skabina (efena), koji su doln na mesto merovinkih
rahimburga. Dok su ovi poslednji bili najimuniji i najuticajniji ljudi u okrugu,
koji su u svojstvu lanova kolegija rahim-burga aktivnije uestvovali na skuptinama grofovije i satnije, dotle se sad takva funkcija pretvara u dunost koja postaje nasledna; skabine sad postavljaju kraljevi poslanici, uz uee grofa i naroda,
sastavljenog od najimunijih zemljoposednika u okrugu. Tako se zavrila feudalizacija karolinkog carstva.

3. RASPADANjE KAROLINKOG CARSTVA


Ludvig Poboni. Karla je nasledio njegov sin Ludvig (814840 g.), koji je
zbog svog pokroviteljstva nad crkvom dobio nadimak Poboni.
Za njegove vlade zavreno je pokorenje Bretanje. Preduzeto je nekoliko pohoda protiv Slovena s one strane Labe i ireno je hrianstvo meu stanovnitvom
Danske. To je uvrivalo uticaj franake drave meu Dancima.
Na poetku vlade Ludviga Pobonog zapaeno je izvesno jaanje centralne
vlasti, koja je krajem vlade Karla Velikog poela da opada. Porastao je znaaj kraljevih poslanika. Oni su u to vreme slati u sve oblasti carstva. Uguen je pokuaj
nekih magnata da ocepe Italiju od carstva. Carev sinovac Bernard, koji je bio digao ustanak u Italiji, pozvan je na Ludvigov dvor i svirepo kanjen: iskopali su mu
oi, usled ega je umro.
Ali uprkos tog privremenog jaanja centralne vlasti u prvim godinama vlade
Ludviga Pobonog, proces feudalizacije postizao je sve vee uspehe; sve je vie
jaala vlast mesnih seniora na utrb centralne vlasti. Uspesi feudalizacije inili su
neizbenim politiko cepanje carstva. Ve 817 g. carstvo je podeljeno na upravu
izmeu Ludvigovih sinova. Pipin je dobio akvitanske zemlje srednje i june Galije. Drugom sinu, Ludvigu (docnije Nemakom), pripala je Bavarska sa susednim

107

markama (vojnim oblastima), dok je najstariji Lotar postao naslednik i savladar


Ludviga Pobonog. Ostala braa bila su duna da mu se pokoravaju.
Pobeda iz 817 g. ustvari je pretstavljala pokuaj da se sauva jedinstvo
carstva uprkos separatistikih tenji magnata june Galije i prekorajnskih oblasti. Kao izraz tog jedinstva imalo je da poslui pokoravanje upravljaa tih delova
carstva mlae brae najstarijem sinu Ludviga Pobonog Lotaru. Ali je taj
sistem izazvao vrlo jaku opoziciju od strane mesnih magnata. U vezi sa tim izvrena je 833 g. nova podela carstva; tom prilikom Lotaru je pored njegovih poseda
pripala samo titula, a ne i vlast nad delovima carstva koji su pripali njegovoj brai.
Kao izgovor za ponovnu podelu posluilo je to to je Ludvig dobio jo jednog sina,
Karla (docnije Karlo elavi), kome je izdvojen poseban posed. Onda su magnati
pristalice jedinstva carstva istavili protiv Ludviga njegovog sina Lotara, koji je
oca primenom oruane sile primorao da se odrekne prestola.
Dodue, Ludvig se uskoro vratio na carski presto, ali je sve do smrti morao
da vodi borbu sa svojim sinovima, tanije reeno, sa partijama pristalica i protivnika jedinstva carstva, koje su stajale iza njegovih lea.
Ta se borba razbuktala sa osobitom estinom posle Ludvigove smrti. Lotar,
koji je nasledio carsku titulu, borio se da mu braa Ludvig Nemaki i Karlo
elavi priznaju pokornost, ali je naiao na odluan otpor. Vodei borbu protiv
Ludviga Nemakog, Lotar je ak pruio podrku buni saksonskih seljaka (Stelinga), s ciljem da oslabi svog brata, ali je pretrpeo poraz kod Fontenoa. Njegov
poloaj postao je kritian kad su se Ludvig Nemaki i Karlo elavi ujedinili i zakljuili izmeu sebe savez (842 g.), pri emu je svaki od njih poloio pred vojskom
zakletvu na vernost tom savezu: Ludvig Nemaki na romanskom, Karlo elavi na
nemakom jeziku. Tekst te strazburke zakletve, koji nam je sauvan, pretstavlja
najstariji spomenik romanskog jezika, iz koga se razvio francuski jezik.
Verdenski ugovor. Uskoro su se Lotar i njegova braa izmirila, i po Verdenskom ugovoru iz 843 g. franaka je drava podeljena na tri dela. Karlo elavi
dobio je posede zapadno od Rajne; oblasti istono od nje pripale su Ludvigu Nemakom, a Italija i dug pojas zemalja od ua Rajne do ua Rone pripao je Lotaru, najstarijem bratu, koji je zadrao samo titulu cara, ali ne i vlast nad itavim
carstvom. Tako se franaka monarhija raspala na tri glavne drave: na Francusku
itav zapadni deo, Nemaku istoni deo, i Italiju, koja je zasad takoe bila
sjedinjena sa zemljama oko Rajne.
Ali za savremenike ta podela jo nije imala znaaj podele carstva. Oni su jo
zamiljali jedinstvenu carevinu, sa jednom dinastijom na elu. Sam naziv Nemaka pre tog vremena jo se ne upotrebljava. Sve one oblasti koje su se docnije
poele nazivati Nemakom zovu se sada jo istonom Franakom, tj. istone
zemlje Franaka. Posle podela izvrenih posle Lotareve smrti severni deo oblasti
koja je njemu pripala preao je na jednog od njegovih sinova, koji se takoe zvao
Lotar. Otada su zemlje du Rajne dobile naziv Lotaringija.

108

Porast krupnog zemljoposeda i vlasti mesnih magnata, koji je oslabio centralnu vlast, oslabio je i vojnu odbranu franake drave od spoljnih neprijatelja.
Na istoku u to vreme prelaze u ofanzivu Sloveni i Maari. U isto vreme napadaju
na jug Italije i na mediteranske obale Francuske Arabljani, ili kako su ih na Zapadu zvali, Saraceni, iz Afrike i sa Sicilije. U Galiji je u to vreme izbio ustanak
Akvitanaca i Bretonaca, koji su tek nedavno bili uli u sastav franake drave. Ali
jo ranije, oko 800 g., poinju napadi Normana iz Skandinavije.
Napadi Normana. U to vreme stanovnitvo Skandinavije poinje ve da prelazi iz rodovskog poretka u klasno drutvo. Kao odvani moreplovci, Skandinavci, ili Normani, bavili su se pomorskim gusarstvom i sem toga trgovali suenom
ribom, krznima i drugim proizvodima du Baltikog i Severnog Mora. Odredi
Skandinavaca ujedno i trgovaca i gusara preduzimali su daleke napade, stiui do Francuske i drugih zemalja koje lee na obalama Sredozemnog Mora.
Naleti Normana, koji su irili pusto, izazivali su kod stanovnitva neverovatnu
paniku, za ta kao dokaz moe da poslui sauvana molitva iz tog vremena: Izbavi nas, Gospode, normanskoga besa (a furore Normannorum libera nos, domine). Napadi Normana osobito su se pojaali tridesetih i etrdesetih godina IX
veka. Normani su jedno vreme opsedali ak Pariz i digli su opsadu tek poto su
dobili vrlo veliki otkup.
Seljaci, koji su trpeli jaram i teret sve vee eksploatacije, esto su pruali
podrku Normanima i ponekad ak uestvovali u njihovim prepadima. Ali je i
franaka aristokratija, bojei se Normana, nerado istupala protiv njih. 852 g. Karlo elavi i car Lotar krenuli su protiv jednog normanskog odreda, ali su njihovi
vazali odbili da se tuku s Normanima i naterali su obojicu vojskovoa da stupe s
Normanima u pregovore.
Usled sve eih prepada Normana, kralj zapadne Francuske Karlo-Bezazleni ustupio je predvodniku Normana Rolonu 911 g. teritoriju na uu reke Sene.
Normani su primili hrianstvo i priznali vazalnu zavisnost od franakih kraljeva.
Tako je obrazovano vojvodstvo Normandija.
Poslednji Karolinzi. Poslednji Karolinzi faktiki nisu uivali gotovo nikakvu vlast. Njihova slabost dolazila je otuda to su vazalni odnosi, koji su postali
opti i obavezni, potkopali znaaj centralne vlasti i ojaali mo mesnih magnata.
Nairoko se deli privatnim licima monopol kraljevske vlasti na suenje po
krivinim delima i na kovanje novca. Ozakonjuje se naslednost beneficija i grofovskih dunosti (u Kersiskom kapitulariju Karla elavog iz 877 g.). Ukoliko se
beneficij pretvara sada u nasledan posed, on postaje ono to e docniji nositi naziv
feuda ili lena.
Poslednji meu Karolinzima koji je za izvesno vreme uspostavio jedinstvo
carstva bio je Karlo Debeli (880887 g.). Ali je njega svrgla skuptina aristokratije. Na kraju krajeva, umesto jedne jedinstvene franake drave, obrazovalo se
sedam drava, sa izbornom kraljevskom vlau u svakoj od njih: Nemaka, Fran-

109

cuska (pri emu Francuskom u to vreme nije nazivana itava teritorija dananje
Francuske, ve samo njen severni deo), Italija; izdvojili su se i kraljevina Provansa, zatim Burgundska kraljevina (docnije su se kraljevina Provansa i Burgundska
kraljevina ujedinile i obrazovale takozvanu Arelatsku kraljevinu); najzad, stekli su
samostalnost Lotaringija i Navarska kraljevina s one strane Pirineja.
Tako se raspala jedinstvena karolinka carevina. U granicama same Francuske zapaa se u to vreme porast moi grofova pariskih. Jedan od njih, Ed, postao
je ak kralj (888898 g.), poto se istakao svojim vojnim uspesima u borbi s Normanima. Njegov mlai brat Robert dobio je pritom Parisku grofoviju i vojvodstvo.
Njihovi potomci, porodica Robertina, stiu sve vei znaaj na severu Francuske.
Najzad, 987 g. Hugo Kape, koji je pripadao porodici Robertina, grofova i vojvoda
pariskih, izabran je na saboru aristokratije za kralja Francuske. Taj izbor oznaavao je pobedu crkve i feudalne aristokratije, koji su doveli na francuski presto svog
pretstavnika.
Na mesto Karolinga dola je nova dinastija Kapet.

110

GLAVA VI

ENGLESKA I SKANDINAVIJA U
RANOM SREDNJEM VEKU

1. ENGLESKA U ANGLOSASKO DOBA


Preporod keltske kulture. Doba koje je nastalo posle povlaenja rimskih
trupa iz Britanije i trajalo do anglosaskog osvajanja oznauje se u literaturi kao
keltski preporod, jer su u tom periodu iezli sa ostrva gotovo u potpunosti
rimska kultura i latinski jezik, a zapaa se preporod keltske kulture. Keltizacija
je zahvatila i hrianstvo; ono se u to vreme irilo u Britaniji iz keltske Irske, u
kojoj se crkva razlikovala obrednim osobenostima od rimskokatolike crkve i nije
priznavala vrhovnu vlast Rima.
Taj preporod keltske kulture poklopio se vremenski sa sve eim napadima
kota iz kotske i germanskih plemena sa kontinenta. Sasi, Angli, Jiti i Frizi poinju da napadaju na ostrvo u velikim vojnim odredima. Frizi su iveli u severnoj
Holandiji, Jiti na Danskom Poluostrvu, koje se po njima zvalo Jitlandijom, dok
su Angli iveli neto severnije od Sasa, koji su nastanjivali lezvig-Holtajn. Ta
plemena ne vre samo pojedinane privremene gusarske prepade na ostrvo, nego
i ostaju na njemu preko zime i malo pomalo zauzimaju jedan deo Britanije za
drugim.
Legenda je sauvala ime jednog od keltskih voa koji se uporno borio protiv najezde Germana ime vojskovoe Artura. Docnije je na osnovu te legende
stvoren srednjovekovni riterski roman o kralju Arturu i njegovim riterima okruglog stola.
Anglosasko osvajanje. Preseljavanje germanskih plemena pretstavljalo je
dug proces, koji se vrio itavo jedno i po stolee. Preseljavale su se ne samo pojedine rodovske grupe i pojedine druine, nego i narodne mase s vojnicima na

111

elu, zajedno sa enama i decom. Keltsko stanovnitvo delom je unitavano, a


delom pretvarano u roblje; jedan deo Brita preselio se na kontinent, u Armoriku
(dananja Bretanja). Rimski gradovi i vile propadali su u plamenu, i poto se jo
od Rimljana preostali sloj rimske kulture nalazio upravo na jugoistoku zemlje, u
oblasti koja je bila naroito izloena pustoenjima od strane germanskih osvajaa,
to je poraz rimske kulture bio potpun. U isto vreme na kontinentu Zapadne Evrope, na onim mestima sa kojih je potekla germanska kolonizacija, savremeni anali
istiu veliku opustelost.
Treba istai razliit stav irokih masa stanovnitva raznih delova Rimskog
Carstva prema varvarskom osvajanju. Na kontinentu, gde se romanizacija, tj.
razvitak robovlasnitva i robovlasnike kulture, vrio pojaanim tempom, gde je
robovsko gazdinstvo prolazilo kroz krizu i gde se vrio proces pretvaranja seljatva u kmetove i robove, varvarsko osvajanje nailazilo je na svestranu podrku
narodnih masa, robova i kolona. Tamo pak gde su (kao to je to sluaj u Bretanji)
romanizacija, pa dakle i razvitak robovlasnikih odnosa, bili slabi i gde su se
sauvali starinski keltski plemenski i rodovski odnosi, domae stanovnitvo
obino je prualo varvarima s kontinenta ogoren otpor.
Na kraju krajeva, na teritoriji Britanije obrazovalo se sedam osnovnih varvarskih kraljevina: jitski Kent, koji se nalazio na krajnjem jugoistoku; zatim tri saske kraljevine istona, juna i zapadna: Veseks, Seseks i Eseks; najzad, na severu
obrazovale su se kraljevine Angla, najpre Istona Anglija, zatim, tokom dalje
kolonizacije, Nortumbrija na severu i Mersija na zapadu. Prema tome, ponikle
su tri saske kraljevine, dve engleske, jedna jitska i jedna anglosaska u uem smislu
te rei. Doba postojanja tih sedam kraljevina nosi u istoriji naziv heptarhija, tj.
sedmodravlje. Najpre je meu tim kraljevinama dominantan poloaj zauzimala
najsevernija od njih Nortumbrija (otprilike u drugoj polovini VII veka), zatim
je hegemonija prela na sredinu kraljevinu Mersiju (tokom VIII veka) i najzad
(od IX veka) na Veseks, kraljevinu zapadnih Sasa. Kralj te drave, koji se na kraju
krajeva obreo na elu ostalih anglosaskih drava, nosio je starinsku titulu vrhovnog kralja, takozvanog bretvalda.
Hristijanizacija Anglosasa. Osvajanje Britanije bilo je praeno njenom dehristijanizacijom, jer su plemena Angla, Sasa i Friza bila jo paganska. Ali se tokom VII veka meu njima iri hrianstvo, uglavnom naporima rimokatolikog
svetenstva. Dok je ranije u Britaniji dominirala nezavisna irska crkva, dotle su
sada, s primanjem hrianstva, Anglosasi stupili u one meunarodne veze kojima su dominirale rimske pape. U doba hristijanizacije Anglosasa na rimskom
prestolu sedeo je istaknuti papa Grgur I Veliki (590604 g.). Papstvo je tada
bilo jedina meunarodna organizacija koja je okupljala itav zapadni svet, a svetenstvo jedini obrazovani sloj, sloj koji je sauvao elemente antike kulture. U
isto vreme crkva je u svojoj tenji za gomilanjem bogatstava, meu kojima i zemljinih, podravala u svom interesu razvitak privatne svojine, osobito zemlji-

112

ne, koja je bila nuna za dalji proces razvitka feudalizma u Evropi. Na taj nain,
interesi crkve poklopili su se sa interesima kraljeva i lanova njegovih druina,
i stoga je katolika religija bila na prvom mestu religija kraljeva i gornjeg sloja
polufeudalnog drutva. Pa ipak je irenje katolicizma kod Anglosasa nailazilo
na veliki otpor, koji je podravala i irska crkva. Zapaamo dakle u istoriji Engleske interesantan sukob dveju crkava: rimokatolike, koja poinje da se uvruje
kod Anglosasa, i irske, koja se jo sauvala u keltskom Velsu, ija su plemena
odbranila svoju nezavisnost i borila se protiv anglosaskog osvajanja. Zato kada
je paganski kralj Mersije, Penda, krenuo u rat protiv Nortumbrije, u kojoj se u to
vreme ve bilo uvrstilo hrianstvo, njemu su pruili podrku hrianski Kelti
iz Velsa. 733 g. Penda je odneo pobedu nad Nortumbrijom i postao najmoniji
meu anglosaskim kraljevima.
Prevlast Mersije. U linosti Pende pobedilo je privremeno paganstvo, ali je
proces feudalizacije, koji se u to vreme vrio u anglosaskoj oblasti, pripremao tle
za dalju hristijanizaciju. Prema tome, i u samoj Mersiji, koja u toku VIII veka dominira meu anglosaskim dravama, hrianstvo takoe postie uspehe. Mersija
se docnije ak bori sa Veseksom za sredite arhiepiskopije. Osobito veliku mo
dostie Mersija pod kraljem Ofom (757796 g.), savremenikom Karla Velikog.
Ofa je odravao prijateljske i saveznike odnose s Karlom Velikim, i kada je ovaj
odneo krupnu pobedu nad Avarima, poslao je kralju Ofi bogate darove, steene u
plenu iz toga rata.
Danska najezda i hegemonija Veseksa. Prevlast Mersije nije bila dugog veka; od poetka IX veka uzdie se Veseks. U to vreme deavaju se najezde Normana na Englesku, uglavnom Danaca. Normani, ili Danci, zauzimaju malo pomalo
severoistone delove Engleske Nortumbriju, istonu Angliju i Mersiju. Veseks
je dakle bio najudaljenija kraljevina, te je stoga i najmanje postradala od te danske
najezde. On postaje centar oko koga se okupljaju ostale anglosaske kraljevine u
borbi za svoju nezavisnost. Time je i bilo uslovljeno uzdizanje Veseksa. Najzad su
Danci zavladali itavim severoistonim delom Britanije, dok je jugozapadni njen
deo ostao pod hegemonijom kraljevine Veseksa.
Drutveno ureenje Anglosasa u vremenu od V do IX veka. Za prouavanje drutvenog ureenja koje je postojalo kod Anglosasa u doba pre njihovog
ujedinjenja pod vlau Veseksa mi raspolaemo sledeim glavnim izvorima. To
su pre svega Anglosaski zakoni, koji poinju da se sastavljaju od VII veka na anglosaskom jeziku i koji se zatim prevode na latinski, tako da su nam sauvane
dve redakcije anglosaska i latinska. Zatim dolaze herojske legende Anglosasa,
od kojih je poznata Saga o Beovulfu: u njoj se pria o podvizima heroja Beovulfa, o njegovoj borbi s udovitem Grendelom i svirepim zmajem koji je pustoio
zemlju. Najzad, postoje razne anglosaske povelje, koje karakteriu i zemljine nagodbe. Vane podatke o najstarijoj Britaniji sauvao nam je Beda Venerabilis, koji
je u VII veku napisao Istoriju engleske crkve.

113

Kod Angla, Sasa, Friza i Jita u periodu njihovog doseljenja u Britaniju vladao je rodovski poredak. Kod svih tih plemena bili su jo slabije razvijeni zameci
klasnih odnosa nego kod Istonih Germana Ostrogota, Vizigota i Burgunda.
Prema tome, u novoobrazovanim anglosaskim kraljevinama germanske su plemenske ustanove i rodovski obiaji preovlaivali, tim pre to se ni kod britanskih
Kelta toga doba nisu gotovo uopte sauvali tragovi rimskih drutvenih odnosa.
U anglosaskim Zakonima krvnina (vergeld), tj. globa koja se plaa za ubistvo
slobodnog oveka, ide u korist roda ubijenoga, i to dve treine krvnine pripadaju
oevom rodu, a jedna treina majinom. Isto je tako i u sluaju ubistva zavisnog
oveka, takozvanog vila, tj. Kelta koji se nalazio u zavisnom poloaju od Anglosasa, krvnina je pripadala ne samo gospodaru, ili lordu, toga vila, nego i rodovskom
savezu (zakon Ine, kralja Veseksa, s kraja VII veka). Pored rodovskih saveza, koji
tokom vremena gube svoj znaaj u ivotu Anglosasa, postojali su i novonastali
savezi lino slobodnih ljudi, koji su zakljuivani radi zajednike zatite, takozvane gilde (gild, gesio). U sluaju ubistva kao tuioci ne pojavljuju se kod Anglosasa samo roaci ubijenoga nego i lanovi gilde (congildones, consocii). Osim
toga, tokom vremsnka dobija sve vei znaaj i ona vrsta drutvene veze koja se
moe nazvati patronatom: moni magnati pruali su zatitu osirotelim lanovima
saskog drutva. Veoma se esto deavalo da seljaci koji bi izgubili zemlju predaju
sebe pod zatitu monih ljudi, koji se u anglosaokom drutvu nazivaju hlafordima
(otuda i dananji naziv lord). Hlafordi, ili lordovi, bili su odgovorni za postupke
siromanih ljudi koji su stupali pod njihovu zatitu.
Zameci klasa i njihov razvitak. U anglosaskom drutvu ranog perioda postojala je podela na etiri glavna stalea. Na prvom mestu stajao je stale aristokrata erla, koji su inili rodovsku aristokratiju. Za ubistvo erla plaalo se 400
ilinga, tj. dvaput vie no to se plaalo za ubistvo obinog slobodnog oveka. To
je bio sloj krupnih zemljoposednika i robovlasnika, koji se u to vreme formirao.
Drugo mesto zauzimali su slobodni seljaci kerli. Za njih je krvnina iznosila
200 ilinga. Slobodni seljaci iveli su po seoskim optinama i posedovali u selima
porodine deonice hajde.
Trei stale inili su leti, ili vili, to je bio poluslobodan stale. Za njih je krvnina iznosila 40, 60 i 80 ilinga u zavisnosti od njihovog socijalnog poloaja. To
su bili zavisni ljudi, koji su stanovali na tuoj zemlji i stajali pod zatitom ekonomski monijih ljudi. To su bili uglavnom ljudi keltskog porekla, za razliku od erla i
kerla, koji su vodili poreklo od Anglosasa.
etvrti stale inili su robovi (theow), za koje se nije plaala krvnina; za njihovo ubistvo plaala se, kao i za ubistvo stoke, ne krvnina ve globa u korist gospodara ubijenoga. Kod Anglosasa ropstvo je posle osvajanja bilo prilino rairena
pojava, i istoni trgovci s kontinenta vrlo su esto dolazili u Englesku radi kupovine robova. To se objanjava time to je borba izmeu Kelta i Anglosasa i dalje
trajala, i Anglosasi su prilikom osvajanja pretvarali u roblje masu Kelta.

114

Takvo je bilo drutveno ureenje u prvo vreme posle osvajanja. Ali tokom
VII veka raste razlika izmeu slobodnog obinog seljaka, kerla, i aristokrate, erla.
O tome se moe suditi na osnovu krvnine koju su utvrdili kraljevi u Kentu krajem
VII veka. U to se vreme krvnina za erla poveava na 600 ilinga, tj. Iznosi triput
vie nego krvnina za ubistvo obinog slobodnog oveka.
Ali samu rodovsku aristokratiju poinje da potiskuje jedan nov sloj lanovi kraljevih druina, takozvani geziti, ili teni, koji sada obrazuju nov privilegovan inovniki stale, duan da vri vojnu slubu. Krvnina za ubistvo lanova tih
kraljevih druina raste jo u veoj meri. U Veseksu, krajem VII veka, u Zakonu
kralja Ine lan kraljeve druine koji poseduje zemlju procenjuje se sa 1.200 ilinga,
tj. est puta vie od obinog slobodnog oveka. lanovi kraljevih druina koji ne
poseduju zemlju, kao i oni koji nisu lanovi tih druina, procenjuju se u visini
600 ilinga, tj. ipak triput vie od obinog slobodnog seljaka. Oevidno da vojska
sastavljena od slobodnih seljaka vojska koja je prvobitno pretstavljala osnovicu vojne organizacije anglosaskog drutva sada vie ne moe da podmiruje
potrebe drutva koje se sve vie pretvaralo u feudalno. Teite u vojsci pomera se
na profesionalne vojnike, kakvi su u prvom redu bili lanovi kraljevih druina.
Pa ipak prvobitno u anglosaskom drutvu gro stanovnitva ine slobodni seljaci,
kerli, koji ive po selima, seoskim optinama. To slobodno seljatvo sastaje se na
seoske skupove, gde reava svoja pitanja, dalje, na skuptine okruga-satnije, koje
se sazivaju svakog meseca, i najzad na skuptine grofovija, koje se sazivaju dvaput
godinje.
Svaki slobodan seljak posedovao je zasebnu porodinu naslednu zemljinu
deonicu, hajd, koji je obino iznosio 120 akara, tj. otprilike 50 hektara. To su bile
prilino krupne deonice; verovatno da su njima raspolagale itave velike porodice (zadruga). Takva jedna njiva, koja je pripadala zadrunoj deonici, mogla se
u toku godine obraditi pomou zaprege od osam volova. U to doba plug nije bio
mali plug rimskog tipa, koji su vukla dva vola; to je bio veliki teak plug, u koji su
uprezana etiri para volova. Pored toga, seoske zadruge imale su svoj deo livade,
ispae i pravo korienja optinske ume, voda i drugih prirodnih izvora. itav
posed delio se na pojedine pojaseve, koji su bili rasuti po itavoj teritoriji sela i na
kojima je vladao prinudni plodored. Prvobitno je preovlaivao dvopoljni sistem:
itava povrina njive deljena je na dva polja, od kojih je jedno stavljano pod ugar,
a drugo zasejavano. Ali se ve zapaa i prelaz na sistem tropoljne poljoprivrede.
Razvitak privatne svojine na zemlju. Zemlja kojom su raspolagale velike
porodice, koju su Anglosasi posedovali na osnovu obiajnog narodnog prava, koja je bila nasledna i, najzad, ije se otuivanje moglo vriti samo po dozvoli rodovskog saveza nazivala se narodnom zemljom folklend. Obino je kralj, koji
je nosio titulu bretvalda, imao pravo da izdaje darodavne povelje na zemlju, koja
je posle toga prelazila u punu linu svojinu i postajala privilegovanom zemljom,
slobodnom od mnogih obaveza koje su padale na svu ostalu zemlju. Takva zemlja

115

nazivala se buklend zemlja na osnovu povelje. Svaki posed, bez obzira na to


spada li on u kategoriju buklenda ili folklenda, bio je duan da u korist drave vri
tri obaveze (trinoda necessitas): vojnu obavezu, obavezu da opravlja mostove i
puteve i obavezu da odrava u redu utvrena mesta u zemlji.
Usled pojave pune privatne svojine na zemlju, pored narodne zemlje, vri se i
razvitak krupne zemljine svojine, kako se to zakonomerno zapaa i u franakom
drutvu, gde je pojava aloda neizbeno imala za posledicu obrazovanje krupnog
zemljinog poseda. I kod Anglosasa osobito je rastao crkveni zemljini posed;
crkva je esto dobijala u svojinu deonice zajedno sa priteavaocima nastanjenim
na njima.
Dravna organizacija. Za dravnu organizaciju Anglosasa, koja se formirala
u razdoblju od VI do IX veka, karakteristian je iroki razvitak lokalne samouprave. Ova osobenost ostaje za Englesku karakteristina tokom itavog Srednjeg
veka.
Osnovicu politike organizacije ini selo, koje pretstavlja seosku optinu.
Stanovnitvo tog sela sastaje se na seoske skupove i bira svog stareinu (tungerefa). Vie sela ine satniju (hundred). Svakog meseca stanovnitvo se sastaje na
svoje satniske skuptine (hundred-moot), gde se bira stareina koji se stara o stvarima satnije (hundred-man). S jaanjem kraljevske vlasti satniski stareina se pretvara u obinog kraljevskog inovnika, pretstavnika centralne vlasti u provinciji.
Postepeno se iz opte mase slobodnih kerla, koji su se sastajali na te satniske skuptine i reavali svoja pitanja, izdvaja tokom procesa feudalizacije itavog drutva
posebna grupa uticajnih ljudi vee dvanaest najstarijih tena, sastavljeno od
najkrupnijih sopstvenika satnije.
Vie satnija ine grofoviju (shire). Neke od tih grofovija prvobitno su same
pretstavljale samostalne drave, na primer Kent, Eseks. Na elu grofovije stajao
je isprva eldormen (ealdorman); on je bio pretstavnik stanovnitva u grofovijama
nastalim od kraljevina i verovatno naslednik vazalnog kralja. S porastom kraljevske vlasti eldormena potiskuje kraljevski inovnik erif (scirgerefa). Dvaput
godinje redovno se sastaje skuptina grofovije, ili narodna skuptina (folkmoot), ali u praksi nisu svi stanovnici grofovije uestvovali u njenom radu, ve samo
najugledniji, ekonomski najmoniji ljudi. Iz redova stanovnitva grofovije takoe
se bira posebno vee dvanaest najstarijih tenova, koje se sastaje kod grofa.
Jaanje centralne vlasti. Ujedinjenje anglosaskih kraljevina stajalo je u vezi
s jaanjem kraljevske vlasti. Dok su kraljevi postojali u svakoj samostalnoj plemenskoj dravi nastaloj na teritoriji Britanije, svaki takav kralj sam je pripadao
odreenom plemenskom i rodovskom savezu; u sluaju da kralj bude ubijen, krvninu (koja je dodue bila neto via od krvnine za ubistvo erla i bila jednaka episkopskoj krvnini) dobijao je njegov rodovski savez. Docnije, prilikom ujedinjenja
kraljevin, uzdizanje jednog od kraljeva kao vrhovnog kralja imalo je za posledicu
da se ubistvo kralja poinje kanjavati jo viom globom. U Mersiji je ubistvo

116

kralja kanjavano globom od 7.200 ilinga, 36 puta vie od krvnine za ubistvo


obinog slobodnog kerla, tj. krvnina je iznosila isto toliko koliko i za ubistvo arhiepiskopa. U IX veku, pod uticajem crkve, kralj se ve stavlja na drugo mesto iza
boga, i njegovo ubistvo smatra se za skrnavljenje svetinje i kanjava smru.
Jaanje kraljevske vlasti i ujedinjavanje zemlje vrili su se u korak sa opadanjem znaaja narodnih skuptina. Narodne skuptine i dalje su se sastajale samo
u pojedinim grofovijama. Ujedinjena kraljevina Anglosasa nije vie imala opte
narodne skuptine: umesto nje sazivan je pri kralju takozvani savet mudrih,
vitangemot (witangemot). Sva su pitanja reavana u saglasnosti s tim savetom. U
taj savet mudrih ljudi, vitana, ulazili su najuticajniji magnati kraljevine.
Vojno ustrojstvo u ovom periodu i dalje se temeljilo na vojsci sastavljenoj od
svega slobodnog stanovnitva. Ali se postepeno centar vojne organizacije prenosio sa seljake vojske na posebne vojne druine, sastavljene od profesionalnih vojnika. Kraljevi prihodi sastojali su se uglavnom od njegovih privatnih prihoda koje
je on dobijao kao krupni zemljoposednik. Osim toga on je imao i takozvano pravo
firme, tj. pravo da od stanovnitva zahteva da mu daje poljoprivredne proizvode, to je pretstavljalo isto ono kormlenie (hranjenje) koje nam je poznato i iz
staroruske istorije. Docnije, kada su uestali napadi Danaca, zavode se specijalni
novani nameti na stanovnitvo, takozvani danski novac, koji je ubiran za otkup
od danskih prepada. Ti nameti postepeno se pretvaraju u redovni novani porez.
Danska osvajanja. U toku IX veka sve vie jaaju prepadi pomorskih gusara Normana, Danaca, koji malo pomalo osvajaju jedan deo anglosaske
teritorije: Nortumbriju, Mersiju i Istonu Angliju. Oblasti koje su dospele pod
vlast Danaca dobile su docnije naziv oblasti danskog prava. Jugozapadni deo
Engleske i dalje je bio nezavisan, pod hegemonijom Veseksa, koji je postao centar
za ujedinjenje Anglosasa u njihovoj borbi protiv zavojevaa.
Alfred od Veseksa. U toj borbi znatnu ulogu igrao je kralj Veseksa Alfred
Veliki (871900 g.). On je isprva pretrpeo nekoliko poraza od Normana i postigao njihovo povlaenje po cenu plaanja danka, ali je posle jedne krupne pobede
nad Dancima iz 879 g. Alfred zakljuio s njihovim voom Gutrumom ugovor, po
kome je itava zemlja podeljena izmeu Danaca i Anglosasa. Prvi su zadrali itav
severoistoni deo Engleske, a drugi njen jugozapadni deo.
Vlada Alfreda Velikog potsea po mnogim svojim crtama na vladu Karla
Velikog. Za njegove vlade stvorena je pomorska flota od 100 laa, radi odbrane od
normanskih napada. Poboljana je organizacija vojske. itava zemlja podeljena je
na nekoliko vojnih okruga, i svaki okrug morao je davati odreeni broj oruanih
snaga; pritom je svakih pet deonica, ili hajda, moralo naoruati po jednog vojnika
i izdravati ga, snabdevajui ga svim to je potrebno. Prema tome, teite vojne
organizacije prenosi se sada na specijalne, tee naoruane vojnike, koji poseduju
pet hajda zemlje. To vie nije bila opta seljaka vojska ve vojska sastavljena od
profesionalnih vojnika. Posle ove vojne reforme odnesen je docnije niz pobeda

117

kako nad domaim Dancima, koji su ve bili nastanjeni u Engleskoj, tako i nad
onima koji su vrili napade iz same Danske (oko kraja IX veka).
Oko 890 g. sastavljen je zbornik zakona Zakon kralja Alfreda. Pre toga
svaka pojedina anglosaska kraljevina imala je svoje posebne zakone. Postojali su
zakoni kraljeva Kenta, Veseksa, Mersije itd. Alfredov zakon obuhvatio je zakonodavne norme uzete iz zakona Veseksa, Mersije i Kenta. To je dakle bio kodeks
opteengleskog prava.
Alfred je na Karla Velikog potseao i po svojoj zatiti prosvete. On je sam,
kako kazuje njegov biograf, sakupljao starinske mitoloke legende, pesme i sage
Anglosasa, organizovao kole za vaspitanje dece dvorana i dovodio s kontinenta nastavnike za te kole. Forsirao je i prevoenje raznih dela s latinskog jezika
na anglosaski. U njegovo vreme preveden je u to doba jedini optepristupaan
udbenik za optu istoriju istoriska kompilacija Orozija. Dalje je prevedena s
latinskog na anglosaski Istorija engleske crkve Bede Venerabilisa; prevoena su
i pojedina dela pape Grgura. Poinje da se pie i hronika u kojoj se opisuje vlada
Alfreda Velikog.
Na bazi vojne reforme koju je izvrio Alfred Veliki vojna organizacija kod
Anglosasa znatno se poboljala, i posle Alfredove smrti Anglosasi prelaze u ofanzivu na Dance. Sredinom X veka oblast danskog prava osvojio je kraj Edgar
(959 975 g.), koji postaje kralj itave Engleske, ujedinivi pod svojom vlau
kako Anglosase tako i Dance.
Tako je Engleska ponovo ujedinjena u jednu kraljevinu. Ali je takvo stanje
trajalo samo do kraja X veka, kada ponovo poinju normanski prepadi.
Novo osvajanje Engleske od strane Danaca. U to vreme Danska pod kraljem Haroldom Plavozubim (950986 g.) postaje mona drava, u iji su sastav
uli jug Skandinavije, oblast litavskog plemena Prusa i oblast Pomeranskih Slovena, koja je docnije dobila naziv Pomeranija. Harold i njegovi naslednici preduzeli
su vie pohoda na Englesku i ponovo osvojili tu zemlju. Za vlade danskog kralja
Knuta, ili Kanuta (10171035 g.), obrazovana je mona pomorska drava, koja je
obuhvatala Englesku, Dansku i delove vedske i Norveke. Karakteristino je da
je Knut naao oslonca u Engleskoj ne kod doljaka iz Danske nego kod domae
zemljine aristokratije. Za njegove vlade nastavljeno je ujedinjavanje zakonodavstva i izdan je zbornik zakona za iju su osnovu uzeti kako zakoni Anglosasa tako i
zakoni Danaca. Potreba za novim zakonodavstvom bila je izazvana krupnim promenama u drutvenom ureenju Engleske, procesom njene feudalizacije. Knutovo zakonodavstvo nosi na sebi u velikoj meri crte tog procesa. Interesantno je
da je danski novac, tj. onaj namet koji je od stanovnitva uziman u vreme borbe
s Dancima, ostao sauvan i za vlade samih Danaca, samo to je to sada bio stalan
namet, ubiran u korist kralja.
Edvard Ispovednik. Za vlade Knutovog naslednika vlast Danaca je jako
oslabila usled meusobne borbe i sukoba izmeu pojedinih pretstavnika danske

118

vladajue klase. Anglosasi su uzeli uea u toj borbi i na kraju krajeva uspeli
da dovedu na kraljevski presto pretstavnika stare anglosaske dinastije Edvarda
(1042 1066 g.), prozvanog Ispovednik. U vreme dok je u Engleskoj jo bila jaka
vlast Danaca, Edvard je iveo na dvoru normandiskih vojvoda i vratio se s kontinenta okruen dvoranima i savetnicima koji su pripadali normandiskoj, burgundskoj i flamanskoj aristokratiji. itava njegova vlada ispunjena je borbom domae
anglosaske aristokratije sa tim doljacima s kontinenta. Posle njegove smrti, poetkom 1066 g., anglosaski magnati doveli su na presto oveka iz svoje sredine
Harolda. Ali je njegova vlada trajala manje od godinu dana.
Iste, 1066 g., vojvoda Normandije Viljem, docnije prozvan Osvaja, preao
je moreuz, odneo pobedu nad Haroldom u bitki kod Senlaka, blizu Hastinksa, i
osnovao u Engleskoj novu kraljevsku dinastiju. Sa ovim dogaajem zavrava se
anglosaski period engleske istorije; s njim otpoinje nova stranica njenog socijalnog, politikog i kulturnog razvitka (vidi glavu XXI).
Drutveno ureenje danskih oblasti. U toku perioda borbe s Dan-cima desile su se u razvitku drutvenog ureenja Anglosasa velike promene. Pre svega, u
onim oblastima koje su bili pokorili Danci porastao je znaaj slobodnog seljatva.
Danci su stajali na neto ranijem stadiju razvitka feudalizma od Anglosasa; stoga
je slobodno seljatvo sauvalo kod njih svoju nezavisnost u daleko veoj meri.
Karakteristino je kako su Danci i Anglosasi gledali na poloaj slobodnog seljaka. Na osnovu ugovora koji su zakljuivani izmeu obeju strana, ivot slobodnog
danskog seljaka zatiavan je podjednakom krvninom (vergeldom) kao i ivot
anglosaskog tena, tj. privilegovanog oveka anglosaskog drutva. Oevidno da
klasna diferencijacija nije kod Danaca jo dostigla vee razmere, i feudalizam u
oblasti danskog prava bio je jo slabo razvijen.
Feudalizacija Engleske. Teni i erli. Zato feudalizam u drugim oblastima
Engleske postie sve vee uspehe. Pred kraj prethodnog perioda u satnijama i
grofovijama osobito veliku mo stiu ve pomenutih dvanaest najstarijih tenova.
Vlast u mesnoj samoupravi prelazi dakle u ruke neznatne grupe najuticajnijih
zemljoposednika. Oni stoje na elu novog sloja vojno-inovnike aristokratije
ten, potiskujui staru rodovsku aristokratiju. U sastav toga novog vladajueg sloja mogao je ulaziti svaki ovek koji poseduje pet hajda zemlje i ak svaki trgovac
koji je izvrio tri prekomorska putovanja. To pokazuje kakav je znaaj stekla u to
vreme u Engleskoj trgovina i koliko je porasla socijalna uloga trgovca u ivotu
anglosaskog drutva. Karakteristino je da se naziv starorodovske aristokratije
erli prenosi sada na svakog oveka koji poseduje 40 i vie hajda zemlje. Prema
tome, zapaa se raslojavanje po imovinskom obeleju u okvirima same vladajue
klase, a rezultat tog raslojavanja jesu sitnoposedniki teni i krupni zemljoposednici erli. Borba izmeu tih dveju grupa, koja od vremena normandiskog osvajanja prelazi u borbu izmeu sitnoposednikog riterstva i krupnih feudalaca-barona, postaje jo od kraja anglosaskog perioda bitan momenat u istoriji Engleske.

119

Porast privatne vlasti. U anglosaskom periodu raste i znaaj patronata, tj.


privatne zatite koju su magnati pruali zavisnom stanovnitvu. Ali za razliku od
prethodnog perioda, u kome je stupanje pod zatitu krupnog magnata pretstavljalo privatnopravni akt, sada ta zatita postaje obaveznom. Zakon kralja Atelstana
(oko 930 g.) direktno propisuje da svaki ovek ima svog lorda. Propisuje se da
roaci svakog oveka koji nema svog lorda nau ovome takvog lorda-zatitnika.
U isto vreme razvija se imunitet, koji u Engleskoj nosi naziv soka ili soka i saka.
On obuhvata sva sudska i fiskalna prava koja dobija krupni magnat prema zavisnom stanovnitvu. ovek koji stanuje na teritoriji krupnog magnata i nalazi se
u zavisnosti od njega, takozvani sokmen (tj. ovek soke), jeste slobodan ovek,
ima pravo da prodaje svoju zemlju i ak da se udaljava s teritorije soke. Ali se on
nalazi pod sudskom vlau lorda. To je dakle poluzavisno stanje, koje nastaje ili
na taj nain to ekonomski propali seljaci stupaju pod zatitu krupnog magnata, ili
na osnovu kraljevih poklona, pri emu je kralj esto davao itave oblasti naseljene
slobodnim ljudima pod privatnu vlast, ili soku, pojedinim magnatima.
Engleski feudalni posed. Tako se u Engleskoj vrio proces feudalizacije, koji
je bio konano zavren tek sa normandiskim osvajanjem. Osnovicom anglosaskog
drutva sve vema postaje ne selo slobodnih seljaka, ve feudalni posed, takozvani
manor, koji se sastoji od vlastelinskog imanja i kmetovskog sela, isto onako kao
i u Franakoj. Sauvan nam je izvor s poetka XI veka koji sadri opise takvih
manora Rectitudines singularum personarum. U njemu se opisuju vojnike
dravine tena, koji po svoj prilici sede na manastirskoj zemlji, kao i obaveze od
njih zavisnih seljaka. Meu seljacima razlikuju se tri osnovne grupe. Pod najpovoljnijim uslovima ive geniti, ili geneati. To su nekadanji slobodni kerli, koji su
sad dospeli u zavisan poloaj od magnata. Oni su duni da svome lordu plaaju
uglavnom novanu i naturalnu rentu, kao i da mu vre manji kuluk, u vidu privremene pomoi za vreme etve. Daleko je tei poloaj drugih dveju grupa kmetovskog stanovnitva gebura i kosetla. Ovu poslednju grupu inili su seljaci koji
nisu imali deonice normalne veliine, ve manje parcele zemljita, s kolibom na
njemu. Obe ove grupe vre mnogo tei kuluk, radei na gospodarevoj zemlji od
dva do tri dana nedeljno.
Tako se u anglosaskom drutvu vrilo postepeno pretvaranje slobodne seoske optine slobodnih kerla u kmetovsku optinu. Na tu kmetovsku optinu prenosi se u isto vreme odgovornost za vrenje obaveza od strane stanovnitva koje
ulazi u njen sastav; kmetovska optina dobija na taj nain fiskalni karakter.

2. SKANDINAVIJA U RANOM SREDNjEM VEKU


Najstariji period. O najstarijem periodu istorije Skandinavije malo nam je
ta poznato. Meu plemenima koja su od starin ivela u Skandinaviji znamo za

120

Gote, ili Gaute, i Svione. Gauti su naseljavali juni deo dananje vedske, koja je
sve do danas sauvala svoj stari naziv Gotaland, tj. zemlja Gota. Oblast Sviona
dugo vremena je nosila naziv Svealand zemlja Sveja, ili veda. Karakteristino
je da antiki pisci pominju samo jugoistone Skandinavce, tj. ona plemena koja
su naseljavala teritoriju june vedske, a gotovo nita ne kazuju o stanovnitvu
Norveke. To dokazuje, kao to je primetio jo Engels, da su se trgovake veze i
pomorstvo razvijali uglavnom u istonom delu Baltikog Mora. Sami Rimljani
nisu zalazili u Baltiko More, ve su samo odravali veze s lokalnim trgovcima,
koji su vodili samostalnu trgovinu u istonom delu tog mora. Na to ukazuju i
rimske izraevine i nalazita novca, koja su osobito bogata u junoj vedskoj i
Danskoj. Novac koji je tu vaen pripada prvenstveno I i II veku n. e. Zatim nastaje jedan prekid sve do V veka, do doba seobe naroda, kada se na severu ponovo
pojavljuju nalazita novca. Oevidno da su u tom razmaku vremena, od II do V
veka, trgovake veze izmeu Skandinavije i kontinenta bile prekinute. Docnije
imamo podataka o Skandinaviji u VI veku, od istoriara Jordanesa i Prokopija,
koji saoptavaju da u Skandinaviji ivi mnotvo naroda, od kojih svaki ima svog
kralja.
Norveka od IX do XI veka. Da bismo se detaljnije upoznali s drutvenim
ureenjem Skandinavije, daemo sliku drutvenog ureenja koje je postojalo u
Norvekoj od IX do XI veka. Norveka je u svom drutvenom razvitku zaostajala
iza drugih delova Skandinavije, i zato se u njoj sauvalo daleko vie starinskih
ustanova i obiaja koji omoguuju da se rekonstruie onaj poredak koji je u ranije
vreme postojao i u drugim delovima Skandinavije.
Skandinavci Norveke delili su se na mnotvo sitnih plemena filka (fylke,
nemako volk, rasutih po zalivima koji duboko zalaze u poluostrvo (takozvanim
fjordovima) i meusobno odvojenim visokim planinama. Na elu svakog od njih
stajao je poseban plemenski voa, takozvani jarl.
Vie filka ujedinjavalo se u krupnije plemenske saveze, sa zajednikim narodnim skuptinama (thing), na koje se sakupljalo itavo slobodno stanovnitvo.
Postojala su i vea stareina. Na elu pojedinih plemenskih udruenja pojavljuju
se i kraljevi.
Svaki filk delio se na satnije (herad), sa satnikom na elu (hersir). Osnovicu
drutva inili su slobodni seljaci, koji su se zvali bondi (bonde). Oni su se sastajali
na narodne skuptine tinge i reavali na njima svoja lokalna pitanja.
Dalje ujedinjavanje plemena Norveke dovodi do toga da se u njoj formiraju
etiri velike oblasti, svaka sa svojim samostalnim tingom, svojim posebnim zakonom i posebnim mesnim obiajima. U njima se pojavljuju kraljevi, koji se biraju
na tinzima. Ako kralj ne zadovoljava zahteve stanovnitva, nezadovoljnici razailju po itavoj zemlji strelu, koja pretstavlja znak da kralja treba svrgnuti s prestola
i ubiti. Prema tome, u to doba poinje ve da se raspada rodovsko drutvo, da se
obrazuju klase i formira drava; pritom pored slobodnih seljaka - bonda i pret-

121

stavnika rodovske aristokratije jarla, postoje jo i robovi. Oko jarla poinju da


se okupljaju druine.
Stanovnitvo se bavi uglavnom lovom i ribolovom, jer geografski uslovi za
bavljenje zemljoradnjom u veim razmerama nisu u Skandinaviji povoljni. Zbog
osobite vanosti ribolova znatan razvitak dostie moreplovstvo, a u vezi s tim i
gusarstvo i trgovina. Trgovalo se suenom ribom, krznima i drugim lokalnim proizvodima.
S raspadanjem rodovskih odnosa i obrazovanjem krupnijih kraljevina pojedini pretstavnici aristokratije, koji nisu eleli da se pokoravaju kraljevoj vlasti,
sakupljaju svoje druine i organizuju prekomorske pohode, u koje uvlae i viak
stanovnitva.
Raspadanje rodovskih odnosa i obrazovanje klasa najranije se zapaa kod
veda, ili Sviona. Jo u Tacitovo vreme tu je postojala jaka kraljevska vlast i imovinska nejednakost. Kako kae Tacit, kod njih bogatstvo uiva veliko potovanje. Tacit kod Sviona razlikuje niz stalea: aristokrate, slobodne ljude, osloboenike i robove.
Usled raspadanja rodovskog poretka, klasne diferencijacije i prenaseljenosti,
uzimaju maha pomorstvo i gusarstvo, osobito poev od IX veka. Za period od IX
do XI veka karakteristini su pohodi pojedinih voa, takozvanih pomorskih kraljeva vikinga (od rei vik zaliv, draga). Ti su odredi pomorskih kraljeva na
svojim brodovima, takozvanim morskim vucima ili morskim konjima, u koje
je moglo da stane 6070 vojnika, preduzimali ponekad vrlo daleke prepade. Tako
se kod Skandinavaca gusar, vojnik i trgovac ujedinjuju u jedno lice.
Osvajanja i putovanja Skandinavaca. Skandinavci preduzimaju napade na
Irsku i jo u IX veku obrazuju u njoj uglavnom na istonoj obali i na jugu
zemlje niz manjih skandinavskih (normanskih) drava. Ove skandinavske
naseobine odravale su se tu do kraja IX veka, kada su Skandinavci otkrili Island
(878 g.), kuda je krenula glavna struja kolonizatora iz Norveke. Tu su se poeli
seliti, s jedne strane, seljaci koji u otadbini nisu mogli nai zemlje za bavljenje
zemljoradnjom, a s druge strane oni nezadovoljni pretstavnici aristokratije koji
su inili opoziciju prema kraljevskoj vlasti, a morali da priznaju bezizglednost
dalje borbe. Skandinavci su naselili i druga ostrva severno od Engleske.
Naselja Skandinavaca u Irskoj poela su u velikoj meri opadati, a njihovo
stanovnitvo je u znatnom stepenu keltizovano. Na Islandu su se pak dugo vremena sauvali starinski obiaji, stariji drutveni odnosi i nain ivota nego u samoj
Skandinaviji, kao i staroskandinavska kultura. Na Islandu su zapisane staroskandinavske pesme i sage, koje su uvali i predavali mnogobrojni pevai ili pripovedai, takozvani skaldi. Poznato nam je najkrupnije delo te vrste Eda, u prozi
i stihu, koje u sebi sadri mnotvo starinskih legendi.
Ali se geografska otkria Skandinavaca nisu zavrila sa otkriem i naseljavanjem Islanda. U X veku oni su otkrili Grenland. U legendama o toj zemlji kazuje

122

se da je bila nastanjena patuljcima (Eskimima). Tamo su krenuli kolonizatori sa


Islanda. Islandska kolonija na Grenlandu postojala je sve do XVI veka, a zatim je
iezla.
Postoje podaci o tome da su oko 1000 g. Normani dospeli u Severnu Ameriku, gde su ak osnovali koloniju, koja je trajala sve do XIV veka. Ali su sva ta
otkria nosila sluajan karakter i nisu ostavila nikakvog traga u ekonomskoj i kulturnoj istoriji Evrope.
Putovanja Skandinavaca na Istok. Normani su preduzimali i pojedine puteve na Istok i sever. Oni su irili svoja osvajanja na sever Norveke, pokoravajui
finska plemena i nameui im danak. Iz anglosaskih izvora poznat nam je opis
gazdinstva jedno krupnog gazde-Norveanina, po imenu Otera, koji je iveo u IX
veku na krajnjem severu Norveke. Oter je posedovao severne jelene, bikove, ovce, svinje. Finci su mu plaali danak u koama ovaca ili vidri, medveda ili severnih
jelena, u perju ptica, uadima, koama, kitovim kostima i drugom.
Putovanja u trgovake svrhe preduzimana su i dalje na sever. Normani su
dolazili do Belog Mora i stizali do zemlje Biarmije, u koju su prodirali preko Belog Mora rekom Dinom. Oevidno da se pod tom rekom podrazumeva Severna
Dvina, pa se zemlja Biarmija moe prema tome traiti u slivu reke Dvine, moda
u oblasti naseljenoj plemenom Perm, od koga je mogla dobiti naziv i sama oblast.
U vedskoj je naeno mnogo istonog srebrnog novca iz tog perioda; on ukazuje
na to da su veani vodili ivu trgovinu sa Istokom, verovatno Volgom, posredstvom bugarske drave. Oni su putovali i velikim putem od Varjaga do Grka,
tj. Vizantije. Du tog puta Normani su se nastanjivali po pojedinim mestima kao
vojne druine.
Skandinavci u Zapadnoj Evropi. Najzad, Normani su u to vreme preduzimali i ekspedicije na jug. Oni su osvojili, kao to je ve reeno, znatan deo Engleske, i neko vreme Engleska je ulazila u sastav jedne od krupnih skandinavskih
drava Danske. Oni su prodirali i u dubinu Francuske, penjui se uz reke Senu
i Loaru. 886 g. Normani su opseli i sam grad Pariz, a 911 g. obrazovali Normandisko vojvodstvo, sa svojim voom Rolonom na elu (vidi glavu V, 3).
U svojim naletima Normani su dolazili do panije i Sredozemnog Mora. 844
g. preduzeli su napad na obale Asturije (severna obala panije), ali su bili odbijeni. Pljakali su i obale arapske panije, severne obale Afrike, Balearska Ostrva
(Minorku i Majorku); njihove druine prodirale su ak do june Italije i Sicilije.
U XI veku panci su uzimali takve druine kao najamnike radi borbe sa Arabljanima. Skandinavci su esto preduzimali pojedinana putovanja u verske svrhe u
Palestinu, radi poklonjenja takozvanom grobu gospodnjem, pri emu su usput
ponekad pljakali stanovnitvo. U Italiji se prvi put pojavljuju otprilike sredinom
IX veka. Feudalci june Italije esto su pozivali Normane kao najamnike. Kao rezultat naseljavanja na zemlju grupa i itavih odreda takvih normanskih najamnika, obrazovana je tridesetih godina XI veka grofovija Averza. 1042 g. jedan od

123

voa najamnih odreda Normana dobio je u feud teritoriju u Kampaniji zajedno


sa gradom Gaetom. 1043 g. itavu zapadnu Apuliju osvojio je jedan drugi voa
normanskih odreda Viljem Gvozdena Ruka.
Normani su postepeno proirili svoju vlast i na susedne zemlje. Viljem Gvozdena Ruka poeo je da osvaja Benevent. Normani vode borbu s papama, koji su
njihovo uvrivanje u Italiji smatrali isprva opasnim po sebe, ali docnije te iste
pape poinju da iskoriavaju Normane u svoje svrhe.
Jedan od krupnih voa Normana, Robert Gviskar, dobio je 1059 g. od pape
titulu vojvode od Apulije i Kalabrije. Od 1060 g. Robert i njegov brat Roer pristupaju osvajanju Sicilije, koja je tada pripadala Arabljanima, i 1071 g. zauzimaju
itavo ostrvo. Na kraju krajeva (u XII veku) izvreno je ujedinjenje pojedinih normanskih drava poniklih na italijanskom tlu. Na jugu Italije obrazovana je prilino krupna i jaka kraljevina, sastavljena od Sicilije, Kalabrije i Apulije.
Kultura i religija Skandinavaca. Normani Skandinavije dugo vremena su
ostali pagani. Ujedinjenje normanskih plemena dovelo je do toga da se kod njih
obrazovao dosledan sistem verskih pretstava, sa itavim panteonom bogova, na
ijem su se elu nalazili bog Odin, njegova ena Freja i sin Tor. Od poetka VIII
veka poinje da se iri i hrianstvo.
Vrhovno boanstvo Skandinavaca bio je bog neba Odin, ili Votan. U doba
posle velike seobe naroda to boanstvo postaje boanstvom viih klasa, boanstvom mlade klase feudalaca i druina kojima su okrueni. Narodne mase klanjale
su se drugom boanstvu Toru (ili Donaru kod Germana), boanstvu groma.
Odin je zamiljan ocem svih bogova. On je obino prikazivan kako sedi na belom
konju s kopljem i maem u rukama, sa zlatnim lemom, koji treba da simbolizuje
sunce na plavom nebu. On nosi plav ili modar plat, koji simbolizuje boju neba.
Ponekad se Odin likovno pretstavlja jednookim, jer nebo ima samo jedno oko
sunce; on nosi na glavi eir sa irokim obodom, koji ponekad nadvija nad oi.
Tada se nebo prikriva oblacima. On je boanstvo rata. Odin vlada u Valhali. To je
mesto kuda odlaze junaci pali u boju dok ljudi koji nisu poginuli u borbi odlaze u
podzemno carstvo. On je okruen borbenim valkirama. Odin je i bog vazduha i,
praen svojom svitom, jezdi u obliku vetra zemljom. Docnije, s razvitkom kulture,
pismenosti, poezije, on postaje i boanstvo kulture, bog poezije, pronalaza pisma
i bog svakog arobnjatva.
Drugi bog, Tor, obino se pretstavlja sa munjom, jer simbolizuje grom. On
ima riu bradu i vozi se na kolima u koja su upregnuti jarci. Tor je zatitnik niih
klasa seljaka i robova, koji posle smrti ne odlaze u Valhalu nego u carstvo boga
Tora.
Od ostalih bogova osobito se istie sin Odinov svetlo boanstvo Baldur,
bog svetlosti. Postoji mit o njegovoj smrti, koju su oplakali svi bogovi i cela priroda. Balduru je proreeno da mora poginuti. Njegova mati, boganja Freja, poela
je da moli itavu prirodu da joj potedi sina. Ali je zaboravila da se obrati jednoj

124

maloj biljci imeli. Kada su svi bogovi poeli da kuaju Baldurovu mo da ne


moe biti ranjen, on je za sve to vreme ostao itav i nepovreen, ali, nagovoren od
zloga boga Lokija, njegov slepi brat udario je Baldura granom imele. To je izazvalo
smrt svetlog boanstva, koje e, meutim, opet vaskrsnuti. Mi tu zapaamo mit u
vezi sa pretstavom o godinjem umiranju i ponovnom raanju svetlog boanstva
sunca.
U panteonu skandinavskih boanstava postojalo je i zlo boanstvo Loki.
On je bog vatre, ali u isto vreme i boanstvo koje je neprijateljski raspoloeno prema svim svetlim bogovima. On je otac svetskog zmaja, otac svetskih vukova, otac
boginje pakla, otac svetskog zla. Sva zla boanstva, na elu sa bogom Lokijem,
ustae jednom protiv vrhovnih svetlih boanstava, i svet e propasti, posle ega e
doi do novog stvaranja sveta na novim principima.
Bogovi kod Skandinavaca imaju iste grupe koje postoje i na zemlji: oni se
takoe dele na rodovske grupe. Postojale su dve grupe bogova, azi i vani, izmeu
kojih se vodila ogorena borba; ali je zatim dolo do izmirenja tih boanstava, pri
emu su jedni drugima dali taoce.
Svi ovi mitovi ukazaju na to da je religija Skandinavaca pretstavljala ujedinjenje raznih plemenskih religija.
Obrazovanje Danske kraljevine. U toku IX reka u Skandinaviji se obrazuju
krupnije dravne tvorevine. Na poetku tog veka nastaje Danska kraljevina, koja
je vrhunac svoje moi dostigla u X veku, pod kraljem Haroldom Plavozubim; on
je pokorio i junu Skandinaviju i ratovao s Prusima p Pomeranskim Slovenima.
Osobito veliku mo dostigla je Danska za vlade kralja Kanuta (Knuta) Velikog;
njegova kraljevina obuhvatila je i Englesku i juni deo Skandinavije.
Ujedinjenje vedske. U IX veku poinje da se formira i vedska drava.
Ujedinjuju se dve osnovne oblasti dananje vedske Gotija, ili Gotland, i
vedska u uem smislu rei, ili Svealand. Isprva su sitna vedska plemena imala
jedan verski centar, u Upsali, gde se nalazio takozvani dvor bogova i gde se
stanovnitvo sakupljalo na verske praznike, radi vrenja raznih verskih obreda.
Oko toga dvora bogova i izvreno je ujedinjenje vedskih plemena, tako da su
kraljevi Upsale, koji su pripadali kraljevskoj porodici Ingve, postali i kraljevina
itave vedske. Od tih vedskih kraljeva istai emo konunga Olafa; za njegove
vlade na poetku IX veka stvorena je krupna drava, u iji je sastav uao i jedan
deo Norveke; pod njim poinje i hristijanizacija vedske.
Obrazovanje Norveke kraljevine. Kao datum poetka obrazovanja Norveke kraljevine moe se smatrati godina 885, u kojoj je Harold Harfager (Lepokosi) pristupio ujedinjavanju pojedinih plemena i proterao mesne jarle, koji
su stajali na elu pojedinih samostalnih filka. Za vlade njegovog praunuka Olafa
II Debelog (1015 1027 g.) definitivno je izvreno ujedinjenje itave Norveke;
pritom je zvanje jarla bilo sasvim ukinuto.
Tako su se u Skandinaviji obrazovale drave: vedska, Danska i Norveka.

125

GLAVA VII

NEMAKA, ITALIJA I PAPE


U VREMENU OD IX DO XI VEKA
Izdvajanje Nemake iz drave Karla Velikog. Nemaka kao samostalna
drava izdvojila se iz monarhije Karla Velikog na osnovu Verdenskog ugovora iz
843 g. Po tom ugovoru unuku Karla Velikog, Ludvigu Nemakog, pripale su sve
prekorajnske zemlje i Bavarska. Osim toga, u sastav Nemake ule su i zemlje du
same Rajne, naime arhiepiskopije u Majncu, Vormsu i pajeru. Ta se teritorija
konano izdvojila iz sastava franake drave krajem IX veka. Njeni stanovnici nazivali su sebe docnije (od XI veka) Tevtoncima. Ovaj stari naziv Nemci su sauvali
sve do danas (Teutschen, ili Deutschen). Francuzi su Nemce nazivali i dandanas
ih nazivaju Alemanima (Allemand), po imenu nemakog plemena Alemana, koje
je bilo najblie njima nastanjeno. Sloveni su stanovnike Nemake poeli nazivati
Nemcima, ukazujui time da oni ne umeju da govore na razumljivom jeziku i
kao da su nemi s gledita jednog Slovena.
Vojvodstva. Nemaka nije pretstavljala jedinstvo ni u etnikom, ni u politikom pogledu. Ona se delila na etiri faktiki samostalna plemenska vojvodstva:
na vapsku (du gornjeg Dunava), Bavarsku (istono od reke Leha), Frankoniju (du srednje Rajne i Majne) i Saksoniju sa Tiringijom (otprilike od Vezera do
Labe); u prvoj polovini X veka njima se pridruila i Lotaringija teritorija od
ua Rajne i elde pa gotovo do gornje Rajne, koja je bila naseljena pomeanim
romanskim i germanskim stanovnitvom. Stanovnicima svakog pojedinog od tih
plemenskih vojvodstava bila je potpuno tua svest o nacionalnom jedinstvu, i oni
su jedni na druge gledali kao na tuince.
Saksonska dinastija. Do 911 g. u Nemakoj su i dalje vladali Karolinzi. Posle
smrti poslednjeg od njih Ludviga Deteta i perioda nereda za vlade Konrada
Frankonskog (911919 g.), dola je na vlast Saksonska dinastija (9191024 g.),
nazvana tako stoga to su njeni osnivai bili saksonske vojvode. Glavni pretstav-

127

nici te dinastije jesu kraljevi Henrih I Ptiar (919936 g.) i Oton I (936973 g.).
Za njihove vlade Nemci su pokorili susedna zapadnoslovenska plemena i vodili
borbu s Maarima.
Rat sa Polapskim Slovenima. Teritorija du reke Sale, srednje i donje Labe,
kao i istono od Labe i Odre bila je u to vreme nastanjena slovenskim polapskim
plemenima, koja su se delila na tri velike grupe: izmeu Sale i Labe i dalje na istok
i jugoistok ivela je luiko-srpska grupa polapskih plemena (u iji su sastav ulazili, pored Srba i Luiana, i Glomai, Milani, Deani); na srednjoj Labi i dalje na
istok i severoistok sve do Odre ivela su najratobornija polapska plemena Vilci,
ili Ljutii (u iji su sastav ulazili pored Ljutia u uem smislu, Gavoljani, Redariji, Ukrjani i druga plemena); najzad, severnije, na istok od donje Labe, iveli su
Obodriti (kojima su pripadali Vagri, Polapci, Varni itd.). Karlo Veliki nametnuo
je Polapskim Slovenima danak, ali su ovi posle njegove smrti neredovno plaali
danak i vodili s Nemcima stalne pogranine ratove, odbijajui njihovu navalu i
sami upadajui (zajedno sa Maarima i Dancima) na nemaku teritoriju. Sloveni
su imali posla u prvom redu sa svojim neposrednim susedima Saksima.
Stoga je prirodno to su saksonske vojvode, kad su postale nemaki kraljevi,
upravili ujedinjene snage Nemaca, u interesu saksonske aristokratije, protiv politiki rascepkanih Slovena, koji su jo iveli u rodovskom poretku. Henrih Ptiar
osvojio je glavni grad Glomaa, Hanu, i pokorio itavu luiko-srpsku grupu Slovena, nametnuvi joj plaanje danka Nemcima. U isto vreme on je u zemlji Ljutia
pokorio Gavoljane, zauzevi njihov grad Branibor (Brandenburg), kao i Redarije
i Ukrjane. I Odobriti su morali da plaaju kralju danak. Henrih se starao da nemaki uticaj proiri i na Jitlandiju, i osvojio je lezvig, odvojivi time Slovene od
Danaca. Nemci su svuda po slovenskim zemljama ostavljali svoje garnizone, koje
su smetali po starim i novopodignutim utvrenjima. Jedno od takvih novopodignutih utvrenja bio je Majsen na Labi, koji je docnije postao sredite Majsenske
marke. Uostalom, pokorenje Slovena bilo je veoma nesigurno. Oni su se i dalje
pokoravali svojim preanjim kneevima i iveli po svojim starim obiajima, esto diui ustanke protiv Nemaca. Oton I teio je da trajnije uvrsti nemaku vlast
na itavoj pokorenoj slovenskoj teritoriji sve do Odre. On je forsirano irio meu
Slovenima hrianstvo, pozivao nemake koloniste da se nastanjuju s one strane
Sale i Labe i organizovao po slovenskoj zemlji pogranine marke (najpre dve, koje
su docnije bile podeljene na est), stavljajui markgrofovima u dunost da uguuju svaku tenju Slovena za samostalnou i da meu njima ire nemaki uticaj.
Ali je taj nemaki uticaj hvatao veoma slabog korena, jer su osvajai ulivali
Slovenima mrnju i odvratnost svojom pohlepom i krvoednom politikom. Ratove protiv Slovena vodili su oni s neuvenom svirepou. Tako na primer, kad je
Henrih Ptiar osvojio posle dvadesetodnevne opsade grad Glomaa Hanu, on je
naredio da se pobiju svi odrasli stanovnici mukarci i ene, a decu je zarobio i
pretvorio u roblje. Ratujui sa Slovenima, Oton I je ubijao stotine zarobljenika, ili

128

ih zverski bogaljio, upajui im jezik, kopajui im oi itd. Osvajai su sa svirepou


povezali i verolomstvo, po kome se osobito prouo jedan od markgrofova Otona
I grabljivac Geron, koji je dejstvovao u zemlji Vilaca. Jednom je on pozvao sebi
u goste 30 slovenskih kneeva i za vreme gozbe sve ih izdajniki pobio. Pod njegovom vlau povraen je ranije izgubljeni Brandenburg, na taj nain to je Geron
potkupio jednog od kneeva plemena Havela, koji je predao grad nemakoj vojsci.
Prirodno je da su se Sloveni s mrnjom odnosili prema osvajaima i da nisu eleli da primaju nemake obiaje, pa ni hrianstvo. Oni su vrebali samo povoljnu
priliku da se razraunaju sa nezvanim doljacima i da zbace sa sebe njihov jaram.
Borba s Maarima. Prvi kraljevi Saksonske dinastije vodili su ratove i sa
Maarima. Osvojivi velikomoravsku slovensku dravu, Maari su prokrili sebi
sa srednjeg Dunava prav put ka Nemakoj. Od poetka X veka oni su sa dve strane
vrili svoje prepade i pustoenja njihove teritorije: sa severoistoka prodirali su preko Labe u Saksoniju, pri emu su dejstvovali u zajednici sa Polapskim Slovenima,
a sa istoka neposredno su upadali u Bavarsku i odatle prodirali u vapsku, Lotaringiju i zapadnu Frankoniju. Maari su veoma svirepo postupali sa nemakim
ivljem, spaljujui sela i gradove, ubijajui sve mukarce, bez obzira na uzrast, i
odvodei u ropstvo ene. Nemaka peadija nije bila kadra da se bori sa brojnom i
lako pokretnom maarskom konjicom. Zato je Henrih Ptiar izvrio vojnu reformu, stvorivi brojnu teko naoruanu (oklopnu) konjicu, koja se jedino mogla suprotstaviti Maarima. U isto vreme on je gradio tvrave (uglavnom u Saksoniji),
koje Maari uopte nisu umeli da opsauju ni zauzimaju. Te su tvrave sluile kao
pouzdana utoita od neprijatelja i u isto vreme kao baze za organizovanje brzog
otpora. Rezultati svih tih vojnih mera odmah su se najosetnije pokazali: kada su
933 g. Maari preduzeli sa velikim snagama svoj sledei prepad, reorganizovana
nemaka vojska zadala im je poraz i oterala ih iz Nemake. Jo uspenije je ratovao
s Maarima Oton I, koji je potukao njihove snage u bitki na reci Lehu, blizu Augzburga (955 g.). Nemci su osvojili maarski logor i mnotvo zarobljenika; meu
njima nalazila su se tri maarske voe, koje je Oton obesio. Posle ovog odlunog
poraza Maari su prestali da vre prepade na Nemaku.
Proces feudalizacije. U to vreme u Nemakoj se i dalje razvijao proces feudalizacije, koji se ovde vrio sporijim tempom nego u drugim delovima bive
karolinke monarhije. Uzrok tome bila je injenica da je u Nemakoj dugo vreme
postojala veoma jaka seljaka optina-marka, koja je pruala energian otpor pritisku krupne zemljine svojine.
Raspadanje marke i porast krupnog feudalnog poseda. Pa ipak se i u Nemakoj marka postepeno poela raspadati, menjajui svoju prvobitnu strukturu.
Dok ranije lanovi marke nisu imali privatne svojine na zemlju, dotle sad ta svojina sve vie raste, tako da je svaki seljak poeo slobodno raspolagati svojom deonicom, takozvanom hufom. Kao predmet privatne svojine hufa se mogla deliti,
prodavati, otuivati itd. Paralelno s pokretnou zemljine svojine sve dublje se

129

vri proces socijalne diferencijacije meu slobodnim stanovnitvom: jedne hufe


cepaju se na manje delove, druge, naprotiv, rastu, tree se sjedinjuju u rukama jednog sopstvenika. U isto vreme dobija snanog potstreka porast krupnog zemljoposeda aristokratije (rodovske i ministerijalne, sve do vojvoda), koja je zauzimala
po pravu jaeg ogromne zemljine komplekse, ili ih dobijala iz ruku kraljeva. U
tom poslu njoj uspeno konkuriu duhovne korporacije episkopske crkve i manastiri, koji su se pojavili svuda po Nemakoj jo u doba prvih Karolinga.
Tako sve vie jaa i iri se krupni feudalni posed, sa svojim organizatorskim
centrom vlastelinskim imanjem i od tog imanja zavisnim kmetovskim dravinama. Prepliui se svojim parcelama sa slobodnim selom, taj krupni feudalni
posed sve vie tei da u krug svog direktnog ili indirektnog uticaja uvue sitnu i
srednju slobodnu svojinu. Imovinska oskudica mase prostih slobodnih ljudi, koje
su upropaivale teke sudske globe, teki desetak u korist crkve i vojna sluba,
doprinosila je da ne moe bolje biti razvitku i uvrenju feudalnog poretka.
Staleko ureenje. Na kraju krajeva dolo je do otre podele drutva na dva
stalea na vojni stale, tj. feudalne ritere, i poreski seljake, koje su feudalci
eksploatisali. Konaan oblik tome procesu, uslovljenom imovinskom diferencijacijom slobodnog stanovnitva, dala je vojna reforma Henriha Ptiara.
Svako ko moe da se bori na konju uvruje se u vojni stale. Svako ko ne
moe da vri slubu na konju uvruje se u poreski stale. Prema tome, jedan
deo imunih slobodnih sitnih zemljoposednika, koji su u svojim rukama okupili
nekoliko deonica, prelazi u riterski stale, dok su se materijalno neobezbeeniji
elementi obreli u poreskom staleu i poeli da se meaju sa feudalno zavisnom
i kmetovskom masom seljatva. U strukturi toga vojnog stalea zapaa se velika gradacija: tu, prvo, treba istai krupne feudalce, kneeve duhovne i svetovne,
neposredne careve vazale. Zatim dolazi niz drugih kategorija riterskog stalea
srednji i sitni riteri. U Nemakoj je osobito mnogo bilo sitnih ritera. U kategoriju
tih ritera nisu uvrtavani samo slobodni ljudi nego i neslobodni, takozvani ministerijalci. To je isprva vlastelinska eljad. Tokom vremena, kada se osetila potreba
za organizovanjem konjice radi odbijanja Maara, ministerijalci su poeli da slue
na konju, pa su preli u kategoriju ritera, ostajui meutim i dalje neslobodni.
Ovo, razume se, svedoi o tome koliko je ranija socijalna podela bila zastarela.
Sada se pojavljuju nove kategorije, koje se ne poklapaju sa starim. Neslobodan
ovek dospeva u red ritera. On se faktiki niim ne razlikuje on slobodnog ritera.
On kao nagradu za svoju slubu dobija leno i ima zavisne seljake na svojoj zemlji.
Kategorija ministerijalaca, koji dobijaju takozvana slubena lena, popunjava
se docnije slobodnim ljudima, tako da se ministerijalci konaio stapaju sa slobodnim riterima.
to se tie poreskog stalea, kod njega treba pre svega istai slobodno seljatvo. Slobodni seljaci su u izvesnim sluajevima sopstvenici svoje zemlje. Seljaka svojina i dalje je dugo vremena postojala u Nemakoj, premda u neznatnim

130

razmerama. Zatim dolazi kategorija seljaka koji nisu sopstvenici ve priteavaoci


tue zemlje i koji plaaju za nju dabine (Hrige). Dalje dolazi masa kmetovskog
seljatva i prave neslobodne sluge (Leibeigene). Sluge su ljudi koji podmiruju potrebe vlastelina, ive na njegovom imanju i ine njegovu eljad.
Jo u to vreme pojavljuju se u Nemakoj varoani, iako oni sve do XII veka ne
igraju neku vanu ulogu u drutvenom ivotu. To su delom zemljini sopstvenici,
a delom zanatlije i trgovci. Oni su iveli po specijalnom gradskom pravu i uivali
ponekad izvesnu autonomiju. Od njih, kao i od seljaka, nije traena nikakva druga
sluba u korist drave osim plaanja poreza i vrenja naturalnih obaveza. Pa ipak
oni nisu ubrajani meu poreske obveznike, jer je grad snosio poreski teret kao
kolektiv, a pojedini graani nisu podlegali individualnom poreskom zaduenju.
Feudalizacija dravnog aparata. Feudalizacija drutva odraava se, razumljivo, i na njegovoj politikoj strukturi. Dravni aparat poiva sada na novim,
feudalnim principima. Ve pod kraljevima Saksonske dinastije sve vie nestaju
stari principi upravljanja preko inovnika, a ulaze u praksu novi principi upravljanja preko naslednih vlasnika lena.
Stvar je u tome to se raniji kraljevski inovnik grof, koga je kralj smenjivao i postavljao, pretvara sad u naslednog vlasnika lena. On svoju dunost smatra
za nasledno leno, a u isto vreme gleda na itavu teritoriju obuhvaenu lenom kao
na svoje nasledno vlasnitvo.
Paralelno sa tom feudalizacijom dunosti i zemljita vezanih za te dunosti,
dele se i grofovije na delove, i, razume se, grofovi, vojvode i drugi krupni feudalci
postaju sve nezavisniji od centralne vlasti.
Osobito veliki znaaj stiu pod Saksonskom dinastijom vojvode. Kraljevi vode s njima stalnu borbu. Odlune mere protiv njih preduzeo je Oton I, koji deli
vojvodstva svojim srodnicima, cepajui ih u isto vreme na manje delove.
Kralj i svetenstvo. Omiljeno sredstvo Otona I u borbi protiv vojvoda i uopte buntovnih svetovnih feudalaca bilo je svetenstvo.
Kraljevi Saksonske dinastije oslanjali su se na crkvene feudalce, i njihova
mo objanjava se u znatnoj meri time to su iroko raspolagali crkvenim zemljitima. Na ta zemljita kralj je razrezivao direktan porez, takozvani bed, kao i na
svoja sopstvena. Osim toga, kada bi poloaj episkopa ili opata ostao upranjen,
dogod se ne postavi naslednik preminulom duhovnom licu svi prihodi sa zemljita te episkopije ili opatije ili su kralju. To je bio vaan izvor kraljevih prihoda,
koji je kraljevima omoguavao da uvrste svoju vlast. Kraljevi esto nisu osobito
urili da popune upranjene crkvene poloaje, jer su vie voleli da uivaju prihode
od upranjenih episkopskih stolica. Najzad, kralj je uivao pravo spolijacije (Spolienrecht), koje se sastojalo u konfiskaciji itave pokretne imovine preminulog duhovnog lica, ukoliko je ona poticala od prihoda sa crkvenog lena.
Jednom reju, crkvena zemlja kao izvor dravnih prihoda nije se osobito
razlikovala od kraljevih poseda. Zato je razumljiva tenja kraljeva Saksonske i

131

docnije Frankonske dinastije da poveaju broj duhovnih kneevina i da crkvenom


zemljoposedu, razbacanom po svetovnim teritorijama, stvore nezavisan (imunitetni) poloaj.
Otonove privilegije. Ovo poslednje konano je postignuto takozvanim Otonovim privilegijama; njihova sutina sastojala se u proirenju crkvenog imuniteta
u dva pravca. Prvo, imunitet je proiren teritorijalno; on se poeo prostirati ne
samo na neposrednu povrinu datog kompleksa mahom razbacanih zemljinih
poseda crkve, nego i na itavu okolinu u kojoj ti zemljini posedi lee. Tako su
obrazovani izolovani crkveni imunitetni okruzi, sa svojom posebnom jurisdikcijom. Drugo, imunitet je proiren i po samoj svojoj sutini, tj. po karakteru privilegija vezanih za taj pojam: imunist je dobijao ne samo pravo vrenja nieg nego
i pravo vrenja vieg (krivinog) pravosua u granicama svoga okruga. U isto
vreme imunitet je doveden u direktnu vezu sa kraljevskom vlau i od nje dobijao
svoju mo. To se postizalo prenoenjem sudskih funkcija u okrugu koji stoji pod
imunitetom specijalnom kraljevskom inovniku, crkvenom sudiji, koji je bio
odgovoran direktno centralnoj vlasti. Tako su u granicama kneevskih teritorija
izdvojeni samostalni crkveni okruzi, koji su sad stajali naporedo sa grofovijama
(na koje su se vojvodstva dalje delila) i koji su bili neposredno povezani sa centralnom vlau.
Italijanska politika nemakih kraljeva. Imajui vlast nad episkopima i
umirivi posle duge borbe svetovne kneeve u Nemakoj, Oton se poeo nositi
milju da osvoji Italiju, u kojoj su jo ranije bavarske vojvode pokuavale da uvrste svoj uticaj. Italija se rano poela baviti trgovinom, i na njenom severu nicali su
bogati gradovi, iji su prihodi mamili nemake feudalce. U isto vreme oni su hteli
da se uvrste na obalama Sredozemnog Mora i da uzmu neposrednog uea u
trgovakim vezama koje su se razvile na tom moru. Najzad, jedna od najvanijih
pobuda za pretenzije Otona I u Italiji bila je elja da uvrsti svoju vlast nad duhovnim kneevima Nemake na taj nain to e sebi potiniti njihovog crkvenog
poglavara rimskog papu.
Borba izmeu feudalaca Italije. U Italiji se posle svrgavanja cara Karla Debelog (888 g.), to je znailo konano unitenje jedinstva karolinkih monarhija,
obrazovalo mnotvo sitnih i krupnih feudalnih kneevina, koje su veito ratovale
jedna protiv druge. Krupni kneevi markgrofovi od Ivreje i Frijaula, vojvode
od Spoleta borili su se oko titule kralja Italije, uvlaei u svoju borbu i feudalce
Burgundije i Provanse. U prvoj polovini X veka kraljevski presto Italije pripao je
Lotaru od Provanse, koji se oenio Adelhaidom Burgundskom i time izmirio dve
zaraene frakcije feudalaca. Ali je on 950 g. umro, moda otrovan od svoga suparnika, markgrofa od Ivreje Berengara, koji je hteo da Lotarovu udovu uda za
svoga sina, kako bi time pouzdanije osigurao svome potomstvu pravo na italijanski kraljevski presto. Ali se Adelhaida tome usprotivila, i Berengar ju je zatvorio
u jednu tvravu. Adelhaida se obratila za pomo nemakom kralju Otonu I, koji

132

je iskoristio ovaj povod da s velikom vojskom upadne u Italiju. Zauzeo je Paviju,


uzeo titulu kralja Langobarda i oenio se Adelhaidom; ali je morao urno da se
vrati u Nemaku, jer je tamo izbio ustanak feudalaca. Sve se to deavalo u 951 g.
Oton I obnavlja carstvo. Osvajanje Lombardije bilo je samo poetak ostvarivanja zamanih planova nemakog kralja u Italiji. On je teio da prodre u Rim,
da bi uzeo u svoje ruke kontrolu nad papskom stolicom. Pritekli su mu u pomo
feudalni razdori u samom Rimu. 961 g. papa je, potpuno nemoan da izie na
kraj s buntovnikim feudalnim baronima, poeo da zove Otona u pomo. Oton se
odmah odazvao na taj poziv, doao u Rim, i tu ga je papa krunisao za cara.
Tako je na zapadu obnovljeno Rimsko Carstvo (962 g.), koje je meutim teritorijalno bilo manje od ranijeg carstva Karla Velikog: ono je ustvari obuhvatalo
samo Nemaku i jedan deo Italije. Od vremena krunisanja Otona I za cara poinju
uveni italijanski pohodi, u kojima nemaki carevi, oslanjajui se uglavnom na
sitne nemake ritere, sistematski pljakaju bogatu Italiju i dre u potinjenosti
poglavara katolikog svetenstva papu.
Istina, u teoriji car i papa bili su ravnopravni: obojica su stajali na elu Svetog
Rimskog Carstva. Ali poto je papska vlast bila vanredno oslabljena procesom
feudalizacije, to je faktiki vladao nemaki car. Papska je oblast bila ustvari sasvim opljakana od feudalaca, i kao svetovni gospodar papa nad njima nije imao
nikakve vlasti. U isto vreme papa je i kao poglavar crkve izgubio svoj nekadanji
znaaj, jer je svaki episkop i svaki opat teio da postane nezavisan od njega. Car
je neogranieno vladao kako u carstvu tako i u crkvi, tim pre to su pape toga
vremena bili nitavni ljudi puni poroka. Dovoljno je istai da je papa Jovan XII,
koji je Otona I proglasio za cara, bio osuen od crkvenog sabora iz 963 g. za ubistvo, krivokletstvo, skrnavljenje svetinje i nemoralan ivot i odmah zatim svrgnut
s papskog prestola.
Na jugu Italije vladali su u to vreme Vizantinci, iji su se posedi prostirali
severno od Napulja. Oton je naumio da osvoji i vizantiske posede, ali su ga vizantiske trupe odbile, tako da je poeo da dejstvuje pomou oprezne diplomatije. On
je uspeo da svoga sina budueg cara Otona II oeni vizantiskom princezom
Teofanom, i taj je brak imao da u budunosti poslui kao osnovica za nova osvajanja Saksonske dinastije u Italiji.
Oton II i Oton III. Stupivi na presto 973 g., Oton II je kao svoju prvu dunost smatrao da izvri ono to nije uspeo njegov otac, tj. da osvoji juni deo poluostrva. Ali je tu pretrpeo estok poraz od Arabljana, koji su stajali u slubi Vizantije, i umro je usred energinih priprema za novu borbu na jugu Italije (983
g.). Carem je postao njegov trogodinji sin Oton III. Postavi punoletan, on je
kovao planove o velikoj dravi koja bi obuhvatila itav hrianski Zapad, i sve je
vreme iveo u buduoj prestonici te drave Rimu, malo se interesujui za stvari
u Nemakoj. On je postavio za papu (pod imenom Silvestra II) svoga uitelja
Francuza Gerberta, najobrazovanijeg oveka toga vremena.

133

Meutim na istonoj periferiji carstva, kojoj su carevi posle poetka italijanskih pohoda posveivali manje panje, desile su se pod Otonom III veoma vani
dogaaji. 983 g., odmah posle smrti Otona II, Danci su zbacili nemaku vlast i
odrekli se hrianstva.
Ustanak Polapskih Slovena. Tada su se digli protiv nemakih osvajaa i Sloveni. Signal za dizanje ustanka dali su borbeni Ljutii (Vilci). Oni su iznenada
osvojili u junu 983 g. Havelberg i Branibor i u velikim masama prodrli na nemaku teritoriju, preko Labe. Tekom mukom odbila je saksonska aristokratija taj
napad, ali su teritorije koje su Henrih i Oton II bili osvojili s one strane srednje
Labe bile izgubljene. Odmah za Vilcima digli su se i Obodriti, koji su zauzeli i
opljakali Hamburg. Ustanak je svuda bio praen istrebljavanjem nemakih garnizona i nemakih kolonista po slovenskim zemljama, odbacivanjem hrianstva
i unitavanjem nemakog svetenstva. Jedino su u oblastima Luikih Srba, gde su
Nemci uspeli da uhvate vreg korena, nemaki uticaj i hrianstvo ostali sauvani. Ostali Polapski Sloveni izvojevali su sebi za itavih stolee i po nezavisnost
od Nemaca. U isto vreme ojaala je i Poljska. Boleslav Hrabri oslobodio je svoju
dravu od crkvene potinjenosti Nemcima, izvojevavi od Otona III pristanak na
osnivanje samostalne poljske arhiepiskopije u Gnjeznu.
Henrih II. Oton III je umro, kao i njegov otac, kao mlad ovek (1002 g.), a
nasledio ga je brat od strica Henrih II (10021024 g.). Ovaj poslednji pretstavnik
Saksonske dinastije manje se oduevljavao za stvari u Italiji i, oslanjajui se na posluni episkopat, trudio se da uvrsti svoj poloaj u Nemakoj. Na istoku je vodio
neuspene ratove s Poljskom i, bojei se da mu Vilci i Obodriti ne udare s lea,
ozakonio njihov nezavisan poloaj pod uslovom da Nemcima plaaju neznatan
danak (koji je uostalom plaan veoma neredovno) i vre pomonu slubu u nemakoj vojsci.
Frankonska dinastija. Carevi Frankonske dinastije (10241125 g.) nastavljaju sa irenjem granica carstva i, iroko se koristei po primeru svojih prethodnika materijalnim sredstvima crkve, tee da osnuju nemaku hegemoniju
u Evropi. Pod Konradom II (10241039 g.) prisajedinjena je carstvu Burgundija,
pod Henrihom III (1039 1056 g.) zapoeta je reforma crkve, pomou koje je car
nameravao da uvrsti svoj poloaj u carstvu i itavoj Evropi. Posle smrti Henriha
III ojaalo papstvo otre se ispod tutorstva carske vlasti i poinje sa njim ogorenu
borbu za prevlast u Svetom Rimskom Carstvu.

134

GLAVA VIII

ZAPADNI SLOVENI
OD VII DO XI VEKA
Zapadni Sloveni. U sastav Zapadnih Slovena ulazile su tri glavne grupe plemena: poljska, eka i polapsko-pribaltika. Poslednja grupa sastojala se od niza
plemena koja su ivela oko reke Labe i grupisala se u sledee saveze: luiko- srpski, ljutiki i bodriki (vidi glavu VII); osim toga ona je obuhvatala i pribaltike,
ili pomeranske Slovene, koji su iveli u oblasti koja je docnije dobila kod Nemaca
naziv Pomeranija. eko-moravska plemena ivela su u slivu reka gornje Labe,
Vltave i Morave, a poljska plemena nastanjivala su bazen reka Visle i Varte.
Zapadni Sloveni iveli su prvobitno u rodovskom poretku, stanujui po selima i okruujui svoja utvrena mesta grode ili grade zidovima. Privrednu
jedinicu pretstavljala je velika porodica opolje, obrazujui kunu zajednicu, sa
stareinom na elu. Takve velike porodice udruivale su se u rodove, na ijem su
elu stajale rodovske stareine poglavari, gospodari. Rodovi su se udruivali u
plemenu, na elu sa stareinama, ili upanima, koji su reavali plemenska pitanja
u zajednici sa plemenskim veem. Meu upanima isticao se knez, vojni stareina
plemena; oko kneza poela se sakupljati druina. Pri obrazovanju saveza plemena
knez najjaeg plemena postajao je knezom itavog saveza.
U vremenu od VII do IX veka kod Zapadnih Slovena vri se proces raspadanja rodovskog poretka. Rodovska optina pretvara se u seosku optinu, u kojoj
se krvne veze zamenjuju teritorijalnim. U to vreme na bazi opteg razvitka proizvodnih snaga, osobito u zemljoradnji, razvija se kod Zapadnih Slovena ropstvo i
poinju da se formiraju klase. Znatan razvitak postie trgovina, naroito spoljna;
na to ukazuju velika skladita novca, naena prilikom arheolokih iskopavanja.
Na Pribaltiku, na primer, otkrivena su bogata nalazita arapskog novca VIIIIX
veka, to ukazuje na trgovake veze Pribaltika toga vremena sa Volgom i preko nje
sa arapskim zemljama. Naziv novca kod Zapadnih Slovena penjaz ukazuje

135

na to da je kod njih bio rairen nemaki novac pfenig i da su oni, prema tome,
vodili trgovinu i sa Nemakom, kao i sa Danskom i Skandinavijom. Predmeti
trgovine bili su krzna, med, vosak i, verovatno, robovi. Na to da je trgovina koama dostigla kod Zapadnih Slovena veliki razvitak, ukazuje pored ostalog i to to
je kod Zapadnih Slovena, kao i kod Istonih, postojala novana jedinica grivna
kuna (kunino krzno).
Kao rezultat razvitka privatne svojine na zemlju poinju da se stvaraju krupnija gazdinstva pretstavnika rodovske aristokratije, koja upotrebljavaju rad robova, iako se naporedo sa njima seoska optina jo dugo vremena odrala (u Poljskoj i ekoj sve do XIII veka). Krupni zemljoposednici poinju da postepeno
pretvaraju slobodne lanove seoske optine u kmetove. Rodovske stareine, koje
su prvobitno birane na veima, pretvaraju se postepeno u naslednu aristokratiju upane ili panove, poglavare (vladike) i kneeve. U korak s porastom i jaanjem te plemenske aristokratije vri se opadanje znaaja starinskog narodnog
vea. Vlast prelazi na savet sastavljen od pretstavnika aristokratije. Osobito veliki
znaaj stie takva aristokratija u Pomeraniji. Na taj nain, postepeno se formira
drava, koja brani interese vladajue klase.
Samova Bohemska kneevina. Jaka kneevska vlast najranije se javlja kod
Zapadnih Slovena koji su iveli u Bohemiji. Oni su ranije od ostalih Slovena morali da vode borbu sa Avarima. Avare su pozvali kao saveznike sa crnomorskih
stepa Langobardi, koji su pre svog doseljenja u Italiju iveli u Panoniji. Avari, koji
su verovatno pripadali Turancima, zauzeli su Dakiju, zemlju severno od donjeg
Dunava, i preselili se u Panoniju posle odlaska Langobarda. Avari su potinili
svojoj vlasti susedne Slovene i rukovodili zajednikim pohodima protiv Vizantije.
U ruskim letopisima sauvala su se predanja o tim Avarima (Obri, Obrini), koji
su ugnjetavali, muili Slovene. Sauvano je predanje o tome kako je brzo nestala
mo tih Obara. Letopisac veli: pogiboa, aki obre (propadoe kao Obri).
Sloveni su zbacili vlast Avara i obrazovali nezavisan savez, iju su osnovu
pretstavljala slovenska plemena iz Bohemije (VII vek). Franaki anali kazuju kako
je Slovenima, koji su se borili sa Avarima, doao neki franaki trgovac po imenu
Samo, zajedno sa drugim trgovcima, i pomogao Slovenima da odnesu pobedu nad Avarima (oko 623 g.). Posle toga Sloveni su Sama izabrali za svog kneza.
Tako je stvoren prilino irok savez jugozapadnih plemena, sa Slovenima iz Bohemije na elu; tom savezu pridruili su se i Karantanci, koji su iveli na gornjem
toku reka Save i Drave, desnim pritokama Dunava.
Samo je vladao u Bohemiji itavih 35 godina i za sve to vreme bohemski
plemenski savez, na ijem je elu on stajao, pretstavljao je veliku silu. Samo je ak
vodio ratove sa Francima. On je potukao veliku franaku vojsku kralja Dagoberta,
posle ega su tom savezu prili i Srbi. Posle Samove smrti savez se raspao.
Velikomoravska kneevina. Sa raspadanjem bohemskog saveza kneza Sama, koji je zadravao ofanzivu Franaka na istok, u Dunavski bazen, Franci poi-

136

nju da osvajaju ove oblasti. 803 g. Karlo Veliki je potukao Avare, koji su bili potisnuti preko Dunava i Tise, i potinio svojoj vlasti podunavska slovenska plemena,
meu kojima ehe i Moravce, koji su sebe priznali za njegove vazale. Od toga
vremena nemako svetenstvo poinje svoju misionarsku delatnost u Moravskoj,
teei da je hristijanizuje i ponemi.
Posle smrti Karla Velikog u Bohemiji je obrazovana jaka kneevina, koja je
ujedinila u jedan savez itav niz plemena i koja je poznata pod imenom Velikomoravske drave. Meu drugim moravskim plemenskim kneevima istie se najjai
Mojmir, koji potinjava svojoj vlasti zemlje drugih kneeva, delom pretvarajui
ih u svoje vazale, delom proterujui ih, u sluaju da mu prue otpor. Na taj je nain
nastala prostrana kneevina, koja je obuhvatala bazen reke Morave i dalje na istok,
ukljuujui i dananju Slovaku, nalazila se u isto nominalnoj zavisnosti od Nemake. Jedan od proteranih kneeva, Pribina, pobegao je u Nemaku i tu zamolio
za pomo; on je dobio kao kneevski posed donju Panoniju.
Jaka Moravska kneevina pretstavljala je opasnost za nemaku kraljevinu.
Nemaki feudalci preduzimali su vie pohoda protiv Moravske kneevine. Za vreme jednog od tih pohoda (846 g.) Mojmir je bio svrgnut i za kneza od strane
Nemaca postavljen njegov sinovac Rastislav. Ali Rastislav nije opravdao nade nemakih feudalaca; on je potraio savez sa Bugarima i Vizantijom protiv Nemake,
podigao na granici mnotvo tvrava i ujedinio pod svojom vlau niz susednih
slovenskih plemena ehe, Srbe i druge polapske Slovene. Posle neuspelog pohoda Ludviga Nemakog protiv Rastislava Moravska kneevina stekla je punu
nezavisnost.
Do tog vremena hrianstvo se meu Zapadnim Slovenima irilo iz Nemake. Nemako svetenstvo, koje je dolazilo sa Zapada, bilo je tesno povezano sa
nemakom katolikom crkvom. Kod razmatranja raznih pitanja koja se tiu crkve
konana sankcija pripadala je najviem nemakom svetenstvu. Crkvena zavisnost
povlaila je za sobom i politiku. Zato se Rastislav, da bi sauvao politiku nezavisnost Moravske, obratio vizantiskom caru Mihailu III s molbom da mu poalje
hrianske propovednike koji bi znali slovenski jezik. Prema tome, sukobila su se
dva suparnika crkvena uticaja: nemaki sa Zapada i vizantiski sa Istoka.
Moravci su vie voleli crkvene veze sa dalekom Vizantijom negoli veze sa bliskom
Nemakom, veze koje su ve postajale vre i opasne u politikom pogledu.
Iz Vizantije su poslati u Moravsku kao misionari dva brata irilo i Metodije.
Kada su oni 863 g. stigli u Moravsku, morali su povesti upornu borbu sa nemakim episkopima i putovati ak u Rim, borei se za to da papa prizna zasebnu
slovensku crkvu. Raunajui da e poveati svoje prihode, papa je pruio podrku
slovenskim propovednicima. U Moravskoj i Panoniji osnovane su dve nove episkopske stolice, gde je bogosluenje vreno na slovenskom jeziku.
Ali se uskoro protiv Rastislava digao u Moravskoj njegov sinovac Svatopluk, koji je odneo prevagu. Iako je isprva uivao podrku nemakog kralja, on je

137

docnije poeo da izaziva podozrenje da i sam tei potpunoj nezavisnosti Moravske, pa je bio zarobljen, a uprava nad Moravskom predana je nemakim grofovima. To je izazvalo ustanak moravskih Slovena. Vojska poslata protiv njih na elu
sa Svatoplukom, koji je bio osloboen iz zarobljenitva, pretrpela je poraz, a sam
Svatopluk preao na stranu ustanika, tako da je uspostavljena nezavisnost Velikomoravske kneevine. Njoj su se pridruili eka i Polapski Sloveni, tako da je nova
zajednica obuhvatala gotovo sve Zapadne Slovene.
Ali radi daljeg jaanja svoje vlasti Svatopluk je morao da potrai podrku i
savez nemakog kralja, a u vezi s tim morao se pojaati i uticaj nemakog svetenstva. Zato je crkvena organizacija stvorena uz pomo Vizantije oslabila i na kraju
krajeva bila zamenjena nemako-katolikom crkvenom organizacijom.
Posle Svatopluka moravski plemenski savez se raspao. Savez je naroito nastradao od napada Maara. 906 g. Maari su zadali Moravskoj poraz i osvojili
istoni deo zemlje.
Obrazovanje eke drave. Jedan drugi savez slovenskih plemena formira
se krajem IX veka naporedo s moravskim savezom, ulazei prvobitno u njegov
sastav. To je eki vojni savez raznih plemena eha, Duljeba, Hrvata i drugih
plemena koja su ivela oko reke Labe sa njenim pritokama.
Ta su plemena ivela u rodovskom poretku; na njihovom elu stajale su vojvode, koje su vodile poreklo od aristokratskih rodova, ili leha. Na elu pojedinih
rodovskih organizacija, kao i kod svih Zapadnih Slovena, stajali su glavari (vladike). Ono pleme koje je stajalo na elu itavog saveza imalo je kneza, koji je bio
vojskovoa i glavni sudija u itavom plemenskom savezu, kao i sudija u sluaju
meusobnog sukoba pojedinih plemena.
Prvobitno (do X veka) su tu postojala dva takva saveza plemen, zavisna od
Moravske kneevine: u severozapadnoj Bohemiji savez na ijem su elu stajali
esi i u jugoistonoj Bohemiji savez na ijem je elu stajalo pleme Zliana. Posle
smrti Svatopluka Moravskog (895 g.) kneevi oba saveza Spitignjev eki i
Vitislav Zlianski priznali su vlast nemakog kralja Arnulfa i poeli plaati Nemakoj danak. Tako su esi pod Vaclavom, sinom Spitignjeva, morali plaati 500
grivni u novcu i 120 volova.
Docnije su se plemena ujedinila u jednu kneevinu; pritom je voena neprekidna borba s vojvodama koje su stajale na elu pojedinih plemena i sa starom
rodovskom aristokratijom (lesima). Vojvode su dizale stalne ustanke protiv centralne vlasti, ponekad se udruujui s Nemcima protiv svojih saplemenika.
Poznat je krupni ustanak takvih aristokratskih rodova leha i vladika
oko sredine X veka pod Boleslavom I, koji je morao privremeno da pobegne u
Nemaku. Dvaput je izbijao ustanak dok Boleslavu nije polo za rukom da konano odnese prevagu, posle ega je samostalnost pojedinih aristokratskih rodova
bila potkopana; jedan njihov deo bio je prognan, a drugi se stopio sa vojnikom
aristokratijom, koja se formirala u to vreme i sastojala od lanova kraljevskih dru-

138

ina. U isto vreme prestala je i podela eha na samostalna plemena sa pojedinim


vojvodama; ostala je jedino podela na oblasti, ili krajine, sa kneevskim inovnicima na elu. Na oblasnim veima i na optem sejmu sve eke zemlje takoe poinje da dominira vojnika aristokratija. Na tu se aristokratiju i oslanjala centralna
vlast, neprestano jaajui svoje pozicije. Najzad, knez Betislav II iz porodice Pemislovia stekao je takvu mo da mu je car Henrih IV priznao kraljevsku titulu
(1086 g.), a docnije se i sama eka pretvorila u kraljevinu (1158 g.); jo pre toga
njoj je prisajedinjena Moravska (10281029 g.).
Materijalnu podlogu sve jae kneevske, a zatim i kraljevske vlasti pretstavljali su krupni zemljini posedi koji su se malo pomalo stekli u rukama kneeva.
Tu su spadale pre svega nasledne zemlje aristokratskog roda iz koga su proistekli
eki kneevi. Te su zemlje proirivane konfiskacijama i zemljama preminulih
vlasnika, kao i prisvajanjem raznovrsnih pustih i neobraenih zemljita, koja su
postajala kneevom svojinom. Prostrani zemljini fondovi koji su knezu stajali
na raspoloenju pruali su mu mogunost da izdrava veliku druinu i vojne
sluge i da im poklanja neobraena zemljita. U to vreme zavodi se i razrezivanje
poreza na potinjeno stanovnitvo. Kneevska blagajna popunjava se i na raun
sudskih taksa i trgovinskih carina. Zavodi se monopol na kovanje novca i na
rudarstvo.
Obrazovanje Poljske drave. Poljski savez plemena u slivu reke Visle obrazuje se sredinom X veka. Iz tog bremena poznat nam je poljski knez koji je stajao na elu tog plemenskog vojnog saveza, po imenu Mjeko, koji je ve primio
hrianstvo. Taj savez obrazovao se na taj nain to je centralno pleme Poljana
pokorilo druga plemena Seradane, Lenane, Kujavce, Mazure, Bele i Crne Hrvate. Tom prilikom kneevi tih plemena su uklanjani i tako je odjednom ponikla
krupna zajednica plemena samo sa jednim centralnim knezom. Isprva je ta plemenska zajednica priznavala svoju zavisnost od nemakih kraljeva.
Poljski letopisi saoptavaju da je knez Mjeko imao veliku druinu od
tri hiljade vojnika, koje je izdravao delom sam, a delom na raun stanovnitva
raznih delova zemlje. Njegov naslednik, Boleslav I Hrabri, koji je ve stekao punu
nezavisnost od Nemake, imao je daleko brojniju druinu od 20 hiljada vojnika. Tako se i u Poljskoj poinje formirati vojniki stale. Tom savezu prikljuuju
se aristokratski pretstavnici krupnih rodova, takozvana ljahta. Kneev dvor postaje centar uprave. U pojedinim oblastima, koje nose naziv poveta, sede kneevi
namesnici, katelani. Na stanovnitvo se poinje razrezivati porez u korist kneza.
Sa uzdizanjem kneevske vlasti narodno vee gubi svoj raniji znaaj, i njegove funkcije prelaze na savet sastavljen od nastarijih lanova druine i najviih
dostojanstvenika; taj savet sastajao se kod kralja; posle primanja hrianstva u
sastav tog saveta poinju ulaziti i pretstavnici vieg svetenstva. Ponekad se sazivaju i ire skuptine, koje se sastoje od svih dostojanstvenika i na koje se pozivaju
i lanovi druina.

139

Poljska drava stie potpunu samostalnost za vlade Mjekovog sina Boleslava I Hrabrog (9921025 g.). Za njegove vlade prisajedinjeni su poljskoj dravi
Pomeranija (Pomorje), leska, zakarpatski Slovaci, Luiani, eka i Moravska.
Obrazovala se krupna srednjoslovenska drava, koja je dostigla veliki uticaj u
Evropi. Na kratko vreme pred smrt Boleslav Hrabri krunisao se za poljskog kralja.
Sve to pokazuje kakve je velike uspehe postigla u to vreme feudalizacija i
pretvaranje seljakih masa u kmetove. U odgovor na to diu se ustanci narodnih
masa protiv kneevskih redara, ili inovnika, protiv ritera i svetenstva.
Karakteristino je da u tim ustancima narodne mase spaljuju hrianske
hramove i uspostavljaju paganstvo. Prema tome, i ovde, u Poljskoj; hrianstvo
je pretstavljalo ideoloki oslonac feudalnih elemenata kneeva i gornjeg sloja
poljskog drutva.
Ustanke je uguio kralj Kazimir, koji je uspostavio hrianstvo i dobio nadimak Obnovitelj.
Polapski i Pribaltiki Sloveni od IX do XI veka. Krupne drave feudalnog
tipa najranije se poinju formirati kod eha i Poljaka. Kod drugih Zapadnih Slovena dugo vremena je trajala, sve do X veka, politika rascepkanost. To je nemakim feudalcima omoguilo da potine sebi niz podvojenih slovenskih plemena
(vidi glavu VII).
Snaan politiki razvitak i samostalnost postigli su Pomeranski Sloveni. Oni
su morali da vode borbu sa pribaltikim plemenima Danske i Skandinavije, koji
su teili da osvoje obale Baltikog Mora. U vezi sa tim kod njih se razvija pomorsko gusarstvo, ali u isto vreme i pomorske trgovake veze s Dancima, Skandinavcima, s Rusijom i Nemakom (preko Hamburga). Na baltikom primorju nie u
IX veku niz vojno-trgovakih faktorija (Volin, tetin, Rana, Gdansk i druge), u
kojima su se prodavale sirovine u zamenu za oruje i razne metalne i druge zanatske izraevine. Ubiranje trgovinskih carina (mita) prualo je pomeranskim kneevima znatna materijalna sredstva, jaajui njihov politiki znaaj. U isto vreme
kod Pomeranskih se Slovena, pored jake kneevske vlasti, formira i jaka domaa
aristokratija; ona pri knezu obrazuje neku vrstu feudalne kurije barona i ponekad se bori s kneevskom vlau za uticaj u zemlji.
Na podlozi opteg poleta kod Pomeranskih Slovena nastaje krajem XI veka
Vendska kraljevina, koja je istina, za kratko vreme okupila u jedan savez niz
polapskih plemena, pod hegemonijom plemena Bodria. Vendska dravna zajednica dostigla je toliki znaaj da se knez Bodria Henrih poeo nazivati kraljem.
Ali se poetkom XII veka taj savez raspao.
Religija Pomeranskih Slovena, koja pretstavlja dalji razvitak verovanja i verskih kultova starih Slovena, poznata nam je na osnovu izvora bolje od religije
ostalih plemena Zapadnih Slovena.
Pomeranski Sloveni ve su podizali hramove. Prvobitno su to bile samo
ograde, koje su imale za cilj da uvaju sveto mesto. Zatim se ve pojavljuju pravi

140

hramovi, ili kapelice, koji u najprostijem svom obliku pretstavljaju krov na etiri
stuba. Docnije se izmeu tih stubova rasteu tkanine ili podiu zidovi. Za vrenje
kulta poinju se upotrebljavati specijalni svetenici. Kod pribaltikih Slovena stvaraju se posebni centri verskih kultova. Na primer, na ostrvu Rigenu u Baltikom
Moru postojao je sveti grad Arkona; on je leao na visokom rtu, koji je s kopna
bio ograen visokom ogradom. U tom svetom gradu obino niko nije iveo, ve
se ispunjavao brojnim bogomoljcima onda kada bi Sloveni zavrili poljske radove
i sakupili letinu. Tada su se u sveti grad skupljale mase ljudi, sleui se oko hrama
boga Svetovita. Hram je bio od drveta, okruen ogradom. U njemu se nalazio
sveti deo oltar sa idolom koji je imao etiri glave. U jednoj ruci drao je on rog
pun meda ili vina. Tu se nalazila sveta zastava boga Svetovita, koja je, po verovanju, donosila Slovenima pobedu i koja je noena ispred vojske za vreme pohoda.
Za vreme verskih sveanosti vrhovni svetenik je ulazio u sveti deo hrama, uzimao rog iz Svetovitovih ruku i gledao je li pun meda ili vina. Ako je rog pun, to je
nagovetavalo dobru letinu, ako nije pun nerodicu. Zatim je svetenik prinosio
specijalno za to ispeen hleb, u visini ovejeg rasta, stavljao ga preda se i pitao
prisutne, vide li ga iza tog hleba. Ako se on ne bi video, to je oznaavalo obilje
plodova u budunosti. Tu se nalazio i beli konj posveen bogu Svetovitu. On je
upotrebljavan za gatanje pre polaska u rat. Tada su injena specijalna vrata od
kopalja, i konja su nagonili da prolazi kroz njih. Ako bi na vrata stupao desnom
nogom, to se smatralo za povoljno znamenje, u protivnom sluaju odustajalo se
od vojnog pohoda.
Isti karakter imali su i hramovi drugih bogova Svaroia, Triglava, ili Jarovitog. Poslednji je imao sedam lica pod jednom lobanjom; u osam ruku drao je
osam maeva, koji su oevidno pretstavljali suneve zrake.

141

GLAVA IX

FEUDALNO DRUTVO NA ZAPADU


U X I XI VEKU
Feudalni nain proizvodnje. Feudalna senjerija i feudalna jerarhija. U
X XI veku na Zapadu se konano formira feudalni nain proizvodnje, iji su
nuni uslovi i najvanija obeleja: sitna proizvodnja neposrednih proizvoaa pri
vladavini krupne svojine na zemlju, niska tehnika proizvodnje, slaba drutvena
podela rada, vladavina naturalne privrede, direktna povezanost neposrednih proizvoaa sa sredstvima za proizvodnju, konkretno, seljaka sa zemljom, sa deonicama, i plaanje feudalne rente od strane seljaka kao rezultat vanekonomske
prinude od strane seniora (vidi Uvod, str. 3 sl.).
Osnovnu eliju feudalnog drutva u ovoj epohi pretstavlja feudalni posed,
koji je autarkian ne samo ekonomski nego i politiki, jer je svaki takav posed u
isto vreme i drava svoje vrste seniorija.
Od takvih se autarkikih jedinica i sastoje politike organizacije. U XXI
veku te organizacije pretstavljaju skupine feudalnih. poseda-drava nestabilne
politike tvorevine. One se as formiraju, as raspadaju, i tek se tokom vremena
izgrauje specifina politika struktura feudalnog drutva, kakvu je nalazimo u
XI veku. Naime, formira se jerarhino potinjavanje pojedinih senjerija izmeu
sebe, pri emu se sitnije senjerije potinjavaju krupnijim. U svakoj zemlji bila
to Francuska, Engleska ili Nemaka svuda nailazimo na vrhovnog poglavara
feudalnog drutva, vrhovnog sizerena kralja ili cara. On pretstavlja takorei
vrh feudalnog drutva. Njemu su potinjeni krupni svetovni i duhovni kneevi,
njegovi neposredni vazali. Ti kneevi poseduju velike teritorije. U pravnom pogledu oni se potinjavaju poglavaru feudalnog drutva, faktiki su pak nezavisni
od njega. Oni imaju pravo da objavljuju rat i sklapaju mir, da kuju sopstveni novac, da sude i izdaju zakone na svojoj teritoriji. U najboljem sluaju oni se ophode sa kraljem ili carem kao sa sebi ravnim, perom, a u najgorem sluaju mogu

143

i krenuti u rat protiv svog sizerena. Feudalna praksa ozakonjuje takve pojave u
nekim sluajevima. Tim krupnim kneevima potinjeni su sitniji feudalci, baroni,
koji su takoe samo teoriski potinjeni kneevima, a faktiki su nezavisni. Oni su
takoe potpuni gospodari ka svojim posedima. Tim baronima potinjena su jo
sitnija riterska lena, i tako se feudalne lestvice sputaju do lena takozvanih ritera
s jednim titom. To su takvi riteri koji su vazali kakvog krupnijeg seniora, a sami
nemaju vazala.
Kao to su podvlaili Marks i Engels, iroke mase eksploatisanog seljatva
nisu obuhvaene tim feudalnim jerarhiskim lestvicama. Drugim reima, feudalno
se drutvo otro cepa na dve antagonistike klase. U svakoj zemlji nailazimo, s
jedne strane, na klasu krupnih zemljoposednika, koja se dalje deli na dva stalea:
vojno-inovniku aristokratiju i svetenstvo, a s druge strane na kmetovsko ili
feudalno zavisno seljatvo.
Seljatvo feudalnog doba. Podaci o seljatvu IXXI veka veoma su oskudni, jer se hroniari toga vremena gotovo uopte ne interesuju za seljatvo. Oni o
seljacima govore samo onda ako bi izbila kakva seljaka buna. Oni su u potpunosti zauzeti opisivanjem ivota riterskog drutva i ivota svetenstva.
Materijalni poloaj seljakih masa nije bio svuda podjednak, i ne treba seljaku masu zamiljati kao neku jedinstvenu, nivelisanu masu. U njoj postoje razne imovinske grupe.
Tehnika poljoprivrede. Da bismo shvatili raslojavanje u granicama samog
seljatva, moramo poeti sa razmatranjem tehnike poljoprivrede toga vremena.
Tu tehniku karakterie pre svega vladavina tropoljnog sistema, koji ipak nije u
potpunosti potisnuo dvopoljni sistem, pa ak ni sistem garenja.
Zemlja se obrauje tekim plugom, u koji se upree po nekoliko pari volova.
Upotrebljava se i laki plug, ali je teki plug raireniji.
U XI veku zapaa se znatno poboljanje naina obrade zemlje. To se poboljanje izraava u tome to se zemlja poinje orati paljivije i ee. Na primer kod
ozimih useva ona je ranije orana dvaput, a sada se ore triput. Pored toga, teak
sam poinje da se bori s korovima, vie se stara o ubrenju, jednom reju, tehnika donekle napreduje, premda veoma sporo; produkcija seljakog gazdinstva se
poveava.
Po podacima jednog francuskog izvora iz sredine XII veka, dobrom etvom
za sva ozima i jara ita smatrana je ona koja donese estostruki doprinos. Prema
tome, potencijalna plodnost itarica bila je prilino visoka. Ali je stvar u tome to
je u IXXI veku takav doprinos bio izuzetna pojava. Sue i nerodice bile su esta
pojava.
Neprestani feudalni ratovi ometali su pravilno voenje poljoprivrede, jer su
za vreme njih unitavani na prvom mestu seljaki usevi.
Gladi. Zato su gladi, i pored opteg poveanja poljoprivredne produkcije,
bile obina pojava. Pritom u sluaju nerodice ili bilo kakve druge nevolje stanov-

144

nitvo niotkud nije moglo dobiti pomoi. Suvozemnih puteva u to vreme gotovo
da i nije bilo, tako da je bilo teko dovoziti ito suvim putem. to se tie vodenih
komunikacija, niz reku su se proizvodi lako dopremali, ali je to uz reku ilo s velikom mukom. Poznati su sluajevi da se, na primer, u donjem toku reke zapaa
obilje ita, a u gornjem toku glad.
Sauvani su nam opisi gladi u XI veku, koji pripadaju peru francuskog monaha Raula Glabera, koji je iveo u Kliniju, u Burgundiji. On kazuje da su se ljudi
zbog gladi koja je zadesila Burgundiju, poeli hraniti korenjem, liem, da su jeli
ljudsko meso. Ljude su ubijali ne samo radi sopstvene upotrebe nego i radi trgovine: ljudsko meso iznoeno je na trite. One koji su trgovali ljudskim mesom hvatali su i spaljivali, ali time ljudoderstvo nije bilo iskorenjeno. Raul Glaber kazuje
da je u umi blizu Makona naen jedan zloinac koji je domamljivao putnike na
svoj sala i tu ih ubijao radi ljudoderstva. Na njegovom salau naene su desetine
ljudskih glava od leeva koje je pojeo.
Imovinsko raslojavanje seljatva. Kao to je ve reeno, seljatvo u materijalnom pogledu nije pretstavljalo jedinstvenu masu. Pored sloja imunog seljatva
postojala je i brojna seljaka sirotinja. Teak materijalni poloaj te sirotinje jo
se vie poveavao glomaznom tehnikom obrade tla, koja je u to vreme postojala.
Zemlja je obraivana uglavnom tekim drvenim plugovima, u koje je uprezano po
nekoliko pari volova; retka je bila seljaka porodica koja bi imala toliko stoke koliko je bilo potrebno za vuu takvog tekog pluga. Mnogi su praktikovali zajedniku
vunu snagu, ali neki seljaci uopte nisu imali mogunosti da obrauju zemlju
pomou pluga. Oni su bili prinueni da se zadovoljavaju runom obradom
motikama, lopatama. Pritom su sakupljali tako. malu letinu da su je na ramenima
odnosili kui. Ali je bilo i imunih seljaka: jedna savremena propoved prekoreva
takve imune seljake to ugnjetavaju svoje radnike i to ne daju sirotinji da sakupi
klasje na njihovim njivama.
Nedovoljna koliina stoke jedna je od mnogih nevolja sela toga vremena.
Zbog oskudice u dovoljnoj koliini volova seljaci su esto orali pomou krava.
Kako kazuju neki izvori iz toga vremena, uz krave uprezali su ak i jarce. Taj pokuaj seljaka da oru pomou jaraca svedoi o njihovom siromatvu. Treba istai
da je senior na svako grlo stoke razrezivao poseban porez, pri emu je na tegleu
marvu razrezivan vei porez, |a na ostalu stoku manji. U jednoj povelji iz tog vremena stoji: Ako se uz ivotinju upregnutu u plug doda jo i zaprega jarca, ima se
ta ivotinja smatrati za bika, tj. od nje e se ubirati isti porez koji i sa bika (vola).
Feudalna renta. Feudalna renta je u to vreme uglavnom naturalna renta, a
samo jednim delom novana.
Dok su u doba Karolinga krupni zemljoposednici znatan deo zemlje ostavljali pod svojim neposrednim nadzorom i vodili na njemu sopstveno prostrano
gazdinstvo, uglavnom pomou seljakog kuluka, dotle se u XXI veku svuda na
kontinentu Zapadne Evrope vlastelinsko gazdinstvo jako smanjilo, dok je, napro-

145

tiv, porastao drugi deo feudalnog poseda, koji je deljen na deonice i razdavan
seljacima. Pod takvim uslovima kuluk postaje manje nunim. Senior prelazi na
sistem naturalne rente, i u isto vreme ta se renta poinje prevoditi u novac. Takvo
prevoenje naturalnih dabina u novane zapaa se jo u XI veku, a naroito je
iroko rasprostranjeno u XII XIII veku.
Po svome pravnom poloaju seljaci su se delili na kmetove i lino slobodne.
Tipian poloaj za seljaka toga vremena bila je kmetska zavisnost.
Seljaci-kmetovi. Kmet je u ranom Srednjem veku po svom pravnom poloaju zauzimao takorei srednje mesto izmeu nekadanjeg roba i slobodnog oveka.
U itavom nizu sluajeva on je pretstavljao neku vrstu ivog inventara feudalnog
poseda i podlegao je otuivanju, tj. pokazivao je izvesnu slinost sa antikim robom. Ali se on, razume se, i po ekonomskom i po svom pravnom poloaju jako
razlikovao od roba, jer je bio neposredno povezan sa zemljom koju obrauje, tako
da se mogao otuiti samo zajedno sa njom. On ima sigurna prava na svoju deonicu, koju predaje u naslee svojoj deci, istina, plaajui za to izvesnu dabinu
feudalcu, kome pripada pravo vrhovne svojine na zemlju.
Kmetovi (u Francuskoj oni su najee nazivani servi) se razlikuju od slobodnih time to snose izvesne specifine obaveze u korist seniora, koje ne snose
lino slobodni seljaci. Prvo, na njih pada takozvano oporezivanje glavarinom
(capitatio, eva). Dalje, prilikom stupanja u brak sa slobodnim licima ili kmetovima sa drugih feudalnih poseda oni plaaju posebnu taksu, koja nosi naziv
branina (maritagium, formarija). Zatim prilikom predaje zemlje u naslee
oni takoe plaaju senioru posebnu taksu. Ova obaveza nosi naziv mrtva ruka
(manus mortua, menmort). O teini te dabine, koja se obino izraavala u tome
to je senioru davano najbolje grlo stoke, jedan pisac veli Otac umire, a senior
oduzima nesrenoj deci kravu, koja bi mogla da ih hrani. Ti ljudi koji se koriste pravom mrtve ruke nisu nita drugo do ubice, jer osuuju siroad na smrt
od gladi, prodirui leeve kao crvi. Najzad, senior na seljake moe proizvoljno
razrezati porez, u svako vreme i u svim razmerama. Ta dabina, koja je seljaku
najmrskija, nosi naziv proizvoljni taj (taille).
Slobodni seljaci. Lino slobodni seljaci (u Francuskoj oni su nazivani vilanima) nalaze se u raznim zemljama u razliitom poloaju. Oni obino ne snose nijednu od pobrojanih obaveza. Obaveze i dabine vilana padaju na njihovu zemlju,
pretstavljaju obaveze ne linog ve realnog karaktera. Po feudalnoj teoriji toga vremena smatra se da vilani utoliko snose obaveze ukoliko poseduju zemlju. Ako se oni
odreknu zemlje, oni prestaju da snose svoje obaveze. Po jednoj povelji, vilan je imao
pravo da raspolae svojom imovinom, da ini zavetanja, sklapa brakove, stupa u duhovno zvanje i samostalno istupa na sudu, ne samo kao svedok nego i kao parniar.
Ali je ustvari poloaj ogromne veine vilana bio daleko nepovoljniji. To su
bili ipak feudalno zavisni ljudi, samo to su bili podvrgnuti neto blaoj feudalnoj
eksploataciji.

146

U Francuskoj osloboenje seljaka izraava se u tome to se servi pretvaraju


u vilane. Od vilana su uzimane dabine u odreenim razmerama. Tako su, na primer, vilani kao i servi plaali taj, ali je taj bio za njih aboniran (taille abonne),
tj. ogranien utvrenim razmerama.
Ponegde su se sauvali seljaci-sopstvenici, ili alodisti, koji su samo sudski zavisili od seniora kao pretstavnika dravne vlasti. U XXI veku sauvala su se itava sela seljaka-alodista, ne samo u germanskim nego i u romanskim zemljama.
Ali opte uzevi, glavna masa seljatva pretstavljala je po svoj prilici kmetovsku masu. Po Engelsovim reima, ak s one strane Rajne u XXII stoleu
svemo plemstva i crkve pritiskivala je seljake kao teki jaram, dovodei ih do
poloaja feudalnih slugu.
Jaanje feudalne eksploatacije i seljake bune. Konano formiranje feudalnog sistema bilo je praeno poveavanjem feudalne rente u raznim njenim oblicima i porastom eksploatacije raznih kategorija seljatva. Uz stare obaveze u korist
seniora dolazile su sve nove i nove. Pored poveanja dabina od etve, kosidbe,
ita, hleba, vina, stoke, ivine, zavoena su nova seniorska prava konaka i ugoenja, banaliteti, tj. monopol vlastelina na meljavu ita, peenje hleba, ceenje
vina itd. Nasilja seniora esto su izazivala bune seljaka, o kojima su meutim sauvani oskudni podaci. Jedan od pokuaja takvih ranih buna pretstavlja zaveru
normandiskih seljaka krajem X veka, o kojoj postoji kratka vest kod savremenog
hroniara Gijoma iz imjea.
Govorei o vladi vojvode Riarda u Normandiji (od 996 g.), Gijom iz imjea pored ostalog saoptava: Seljaci su slono po raznim grofovijama itave
Normandije poeli da prireuju mnoge skupove i odluivali su da svako ivi po
svojoj volji, da se svako i umom i vodenim blagom slui po svojim zakonima,
nesputavan nikakvim zabranama ranije utvrenog prava. I da bi te njihove odluke
ostale na snazi, na svakom skupu razbesnelog naroda izabrana su po dva opunomoenika, da njihove odluke podnesu na potvrdu optoj skuptini u zemlji.
Kada je vojvoda za to doznao, smesta je poslao protiv njih grofa Raula s mnogim
riterima, da uine kraj seljakoj drskosti i uniti seljaku skuptinu. A ovaj je ne
oklevajui odmah uhvatio sve (seljake) opunomoenike s jo nekim drugima i,
otsekavi im ruke i noge, poslao ih tako obogaljene jednomiljenicima da ih zadre od takvih (namera) i svojim ih udesom urazume, ako ne ele da doive jo
goru sudbinu. Urazumljeni tim primerom, seljaci su pohitali da raspuste skupove
i vratili su se svojim plugovima.
Tridesetih godina XI veka u Bretanji, na granici Normandije, izbila je nova
buna. Dovedeni do oajanja ugnjetavanjima feudalaca, seljaci su digli bunu bez
voa i oruja, ali su je plemii krvavo uguili. Nemiri po francuskim zemljama
izbijali su i 1095 g., uoi krstakih ratova; tada je, po reima hroniara, u raznim
mestima mnotvo ljudi stradalo od oskudice hrane, i siromasi su se bacili na
bogatae, svetei im se pljakom i razbojnitvima.

147

Seljaka optina. Seljaci su dizali bune protiv seniora i uopte na ovaj ili onaj
nain branili svoja prava, istupajui kao itava optina. Naime, i potinjavajui se
feudalcima i bivajui uvlaeni u seniorije, seljaci su gotovo redovno zadravali
svoju staru organizaciju seoske optine-marke. Stara optina-marka kae Engels i dalje je postojala, samo pod tutorstvom feudalaca. Bilo je organizovano
veoma mnogo novih seoskih optina kao rezultat kolonizacije.
Poznato je da se u XI-XII veku na Zapadu iroko vrio proces unutranje
kolonizacije. Beei od svojih seniora, seljaci su zauzimali neobraenu zemlju,
pustare i ume, u kojima su krili tle sekui ili spaljujui drvee. Tu su stvarali
nova polja i osnivali nova naselja. Feudalci u ijem su se posedu nalazile te pustare
ili ume, koje im nisu donosile nikakvog prihoda, rado su primali sebi odbegle
kmetove, inei im olakice i utvrujui relativno niske dabine u novcu i proizvodima. Ti su seljaci nazivani hospitima. Po svom pravnom poloaju oni su bili
bliski vilanima.
Beanje kmetova u ume i pustare oduzimalo je feudalcima radnu snagu i
nagonilo ih da se umeravaju u svojim zahtevima prema seljacima koji su ostali na
svom mestu i ak da ih oslobaaju od servaa. U XII i naroito XIII veku, u vezi
s porastom robne proizvodnje na seljakom gazdinstvu, osloboenje od servaa
poinje da uzima masovni karakter. Seljaci se esto u itavim selima prevode na
poloaj vilana, pri emu su za novani otkup postizali ukidanje najteih feudalnih
obaveza.
Riteri. Riterski zamkovi. O ivotu riterskog drutva spomenici XXI veka
sauvali su daleko vie vesti negoli o seljacima.
Riter ivi u zamku. Ve sama re zamak govori o zapadnoevropskom feudalnom drutvu, koje se ne moe zamisliti bez zamkova. Prvi zamkovi poeli su
se graditi u IX veku, u vreme napada Normana, Arabljana, Maara, koji su tada
pustoili Zapadnu Evropu. Osobitu pusto ostavljali su za sobom Normani (vidi
glavu V, 3 i glavu VI, 2).
Pri slabosti centralne vlasti, pri feudalnoj rascepkanosti stanovnitva, ljudi su se morali skrivati prilikom najezde neprijatelja i ekati da se on povue,
opustoivi okolinu. Zamak je bio pouzdano utoite od neprijatelja. U to vreme
zamkovi se grade u vrlo velikom broju. Ali, ako je zamak pretstavljao sredstvo
za odbranu od neprijatelja, pretstavljao je on u isto vreme i sredstvo za napad.
Zamak je omoguavao njegovom vlasniku da dri u potinjenosti itavu okolinu.
Centralna vlast jo u IX veku pokuava da se bori protiv tih zamkova, pokuava
da zabrani njihovo podizanje. U kapitulariju Karla elavog izdatom 864 g. postoji
i ova odredba:
Mi elimo i kategoriki nareujemo da svako ko je u zadnje vreme sagradio
bez nae dozvole zamkove, utvrenja i ograde, iste u potpunosti porui do prvog
avgusta, jer susedi i okolni stanovnici mnogo trpe od njihovih pljaki i nasilja.
U Engleskoj su docnije takvi zamkovi, podignuti bez dozvole centralne vlasti,

148

proglaavani za nezakonito nastale i imali su se poruiti. to se tie evropskog


kontinenta, tu naredbi o ruenju niko nije pridavao nikakav znaaj, niti joj se, pri
slabosti centralne vlasti, iko pokoravao.
Prvi zamkovi bili su veoma primitivni. To nisu bili oni kameni kolosi koji
se pojavljuju u periodu cvetanja feudalnog drutva, u XII i XIII veku. U X veku
oni su bili od drveta. Najprostiji zamak pretstavljao je obino dvospratnu drvenu
kulu. Na gornjem spratu iveo je senior, a na donjem bila su razna skladita provijanta, inventara; tu su se nalazile i vlastelinske konjunice i tale. Ponekad je kula
imala podrum. Tu je bio bunar, ali je podrum u isto vreme sluio i kao tamnica
za zarobljenike. Kula, takozvani donon, okruavana je rovom sa bedemom. Na
bedem su postavljane palisade. Preko rova prebacivan je most, koji se za vreme
opsade dizao. To je bio itav zamak. Istina, krupni feudalci gradili su sloenije
zamkove, koji su imali vie redova utvrenja i nekoliko dvorita, a u centru utvrenja uzdizala se glavna kula. Ali su i ti zamkovi bili od drveta, tako da su se i oni
mogli lako unititi vatrom.
Kada je kakav feudalac kretao u rat protiv drugog feudalca, on je teio za tim
da spali neprijateljski zamak. Da bi se obezbedili od vatre, feudalci su obino na
poetku opsade ubijali stoku, skidali sa nje kou i njom oblagali kulu. Onda je bilo
tee spaliti kulu.
Ali u svakom sluaju drveni zamak mogao se lake spaliti od docnijeg kamenog. Ali ako se zamak lako mogao spaliti, mogao se on isto tako lako i dii iz
pepela. Zamkovi niu ponekad iznenada i veoma brzo, za nekoliko dana, ponekad
za jednu no. Zidanje takvog zamka u susedstvu sa crkvenim posedom ili na samom crkvenom posedu izazivalo je veliko uzbuenje meu crkvenim seniorima.
Mi imamo pismo jednog francuskog episkopa koji se ali da je susedni senior
podigao u susedstvu dva zamka. On moli kralja da uniti te zamkove i u sluaju da
ovi ne budu srueni preti da e obustaviti bogosluenje i otii iz zemlje.
Zamkovi od kamena najranije se poinju zidati u Italiji i na jugu Francuske.
Jo u XI veku pojavljuju se ogromni kameni zamkovi, ali se njihove razvaline nisu
sauvale. Sauvali su se neki zamkovi iz docnijeg vremena iz XII i uglavnom
XIII veka. Na osnovu njih mi moemo stvoriti pretstavu o zamkovima ranijeg perioda. Tako su, na primer, sauvani ostaci zamka Kusi u Francuskoj, podignutog
na poetku XIII veka.
Centralna kula zamka Kusi pretstavljala je sloenu konstrukciju. Bila je visoka 64 metra, a iroka 31 metar. Debljina zidova iznosila je 7 metara, a rov koji
je okruavao tu kulu bio je irok preko 6 metara. Razume se, takva se tvrava
nije uopte mogla zauzeti na juri. Ili, na primer, sauvane su ruevine riterskog
zamka sagraenog u Palestini posle Prvog krstakog rata, u XII veku; to je zamak
Krak, koji pretstavlja klasian primer zapadnog feudalnog graevinarstva toga
vremena. Zamak je sagraen sa masivnim zidovima, iji su se ostaci sauvali sve
do danas.

149

Seniori i vazali. U takvom zamku senior nije iveo sam ve okruen svojom
sabraom drugim feudalcima, koji su oko njega obrazovali neto nalik na druinu. Ta vojna lica koja su okruavala seniora, kao i drugi feudalci zavisni od njega, bili su za njega vezani vazalskom zakletvom na vernost. Ceremonija primanja
u vazalsku zavisnost nazivala se oma (hommage). Oma je bio praen zakletvom
na vernost, koju je vazal polagao senioru. Ta zakletva na vernost zvala se foa (foi).
Evo kako jedan od francuskih spomenika prikazuje ceremoniju omaa i foa:
Kada kogod mukarac ili ena stupa u vazalnu zavisnost od seniora, mora
on kleknuti pred njega na kolena, sklopiti ruke i stavivi ih u ruke seniora, rei
mu: Gospodaru, evo ja postajem va blii vazal za taj i taj feud ... i obeavam vam
da u vas tititi i uvati ivih i mrtvih. A senior je u odgovor na to morao rei:
Primam vas u vazalnu zavisnost s tim da uvate vernost prema bogu i meni, pod
uslovom da ne krite moja prava. I morao ga je poljubiti u usta u znak vernosti.
Feudi. Svako ko je posle ina omaa i foa postajao vazal kakvog seniora, dobijao je od njega feud; pritom je ceremonija predaje feuda od strane seniora vazalu
nosila naziv investiture.
Feud, ili leno, nije morao nuno biti kakav zemljini posed, koji senior vazalu
daje za njegovu slubu, to je mogla biti i pokretna imovina, ili ak bilo kakav izvor
prihoda. Na primer, senior je mogao dati some vazalu kao feud pravo na dobijanje
kakve rente.
Dunosti vazala. to se tie dunosti vazala prema senioru, one su bile veoma raznovrsne, i kada bi ih vazal sve ispunjavao, bio bi mu ivot veoma teak. Evo
kakve su te obaveze, po spomenicima iz to vremena. Vazal nije smeo ni da govori
ni da ini nita to bi senioru moglo priiniti materijalnu ili moralnu tetu; on
je morao da za svog seniora odgovara materijalno i lino, da bude njegov jemac
i ak talac umesto njega za vreme rata. Vazal je bio duan da na seniorov poziv
krene u rat, pri emu je vazalov boravak u pohodu bio ogranien na odreeni
broj dana (obino etrdeset dana u godini). Dalje, vazal je morao da na seniorov
zahtev organizuje potrebnu odbranu i dri garnizon u ovom ili onom zamku. U
mirno vreme on je morao da uestvuje u seniorovom sudu i savetu (kurija). On
je u izvesnim sluajevima morao da senioru prua novanu pomo i u izvesnim
sluajevima da ga izdrava o svom troku. Jednom reju, obaveze su bile sloene,
ali ih se vazali u veini sluajeva nisu pridravali. Bilo je teko naterati vazala da se
pridrava obaveza. Vazal koji bi naruio svoje obaveze obino je pozivan na seniorov sud, sastavljen od perova, ravnih, tj. takoe vazala. Tom sudu pretsedavao je
senior. Ako bi sud perova naao da je vazal pogazio svoje obaveze prema senioru,
on ga je liavao feuda, i feudalni ugovor smatran je za raskinut. Ali se presuda
teko mogla izvriti. Jedino sredstvo za to bio je rat.
Feudalni ratovi. Zato su feudalni ratovi u to vreme obina pojava. Oni su
ozakonjeni feudalnim ustavom, feudalnim obiajima. Voenje rata se regulie, feudalni pravnici govore o tome kad se rat moe otpoeti i kako ga treba objaviti.

150

I opet se tog propisa najee nije pridravalo. Obino se svaki feudalac, uprkos
toga to su mu feudalni obiaji zabranjivali da iznenada napadne na svog suseda,
uvek starao da neoekivano zauzme tui zamak sa itavom imovinom. Ako taj
prepad ne bi uspeo, rat se ograniavao na to to bi feudalac pustoio polja i odvlaio stoku; njegov protivnik teio je da mu vrati istom merom. Usled toga od rata
su stradali uglavnom seljaci. Pored toga to je bio stalan, feudalni rat bio je u isto
vreme i sitan rat u cilju sitnih osvajanja, sitne pljake.
Krupne feudalne bitke, u kojima je uestvovalo mnotvo ritera, takoe nisu
bile krvave. Ritera je u to vreme bilo teko ubiti pa ak i raniti, jer je bio vrlo dobro zatien svojim oklopom od svakog udarca. 1119 g. odigrala se velika bitka
izmeu Francuza i Engleza. U njoj je uestvovalo 900 ritera i bitka je bila estoka.
Rezultat bitke bio je: trojica ubijenih i 140 zarobljenika, da bi se od njih uzeo otkup. Upravo radi dobijanja otkupa svaki se riter starao da zarobi drugoga.
Ritersko naoruanje. Tipino ritersko ofanzivno oruje bio je ma. Ma se
sastojao od eline otrice, od balaka i od specijalnog pljosnatog ili okruglog
zadebljanja pri kraju balaka. To zadebljanje bilo je uplje, i u njega se obino
stavljala kakva relikvija, komadi moti itd. Balak je od maa odvajan metalnom
pregradom. Ma zaboden u zemlju postajao je neka vrsta krsta, i poto su se u
zadebljanju balaka nalazile relikvije, riter se mogao pred njim moliti. ivot ritera vrlo je lepo opisan u uvenoj Pesmi o Rolanu, koja je nastala u XI veku. Iz
pesme doznajemo da Rolan, umirui od rana koje su mu zadali Saraceni, eli da
slomije svoj ma, da ga razbije o stene, da ne bi dospeo u ruke nevernika.
Pored maa riterima je kao ofanzivno oruje sluilo koplje. Koplje je pretstavljalo metalni iljak u obliku romba, nataknut na dugaku motku. Ispod tog
iljka privrivana je specijalna zastavica, koja se sputala nanie i zavravala sa
nekoliko lenti. Kada bi riteri jahali na konjima, koplja su drali vertikalno, a lente
su im padale na lemove.
Osim toga, riterima su kao oruje sluili batina ili sekira. Batina je upotrebljavana u ranije vreme. Ona je prvobitno bila od drveta, a docnije su je poeli
praviti od metala. To je uvena riterska palica, omiljeno oruje duhovnih feudalaca, episkopa i opata. Oni su takoe morali voditi odrede i bitku, ali im je crkva
zabranjivala da prolivaju krv, i zato su se naoruavali palicama.
Odbranbeno oruje ritera sastoji se na prvom mestu od pancira. Pancir je
zamenio stari oklop od koe, na koji su naticane metalne ploice. U XI veku takav
koni oklop bio je u irokoj upotrebi, ali ga ve krajem tog veka potiskuje pancir. Pancir je koulja od metalnih prstenova. Ta je koulja laka i daje riteru veu
slobodu kretanja od oklopa. Ona proputa vazduh i u svakom je pogledu daleko
bolja od starijeg zatitnog oruja. Koulja je bila dugaka, dopirala je do kolena i
imala razrez spreda i pozadi. Ozgo je imala kapuljau, koja je pokrivala vrat. Zatim je riter stavljao na glavu lem, obian, bez vizira. lem je pozadi imao jedno
produenje i spajao se sa kapuljaom pancira. Spreda je nos zatiavan specijal-

151

nom metalnom ploicom. Osim toga, riter je imao metalne rukavice i metalne arape. Ve u to vreme (kraj XI veka) riter pretstavlja pravu pokretnu tvravu, koju
je teko bilo potui. Ako bi ritera zbacili s konja, on se sam, bez tue pomoi, nije
mogao dii na noge, toliko je teko bilo njegovo naoruanje. On bi nepomino
leao sve dok ga ne bi zarobili.
Najzad, treba istai kao odbranbeno oruje riterski tit, koji je isprva bio
okrugao, a docnije postao duguljast. Taj tit pokrivao je gotovo itavog ritera kada
se borio.
Riterske vojske jo u XI veku imale su neku vrstu tekih topova, koje je ritersko drutvo nasledilo od antike, od Grka i Rimljana. Upotrebljavane su uglavnom
dve vrste takvih orua: s jedne strane, ratne maine, koje su bile sagraene na
principu luka, za hitanje koplja ili velikih strela; s druge strane, ratne maine sagraene na principu prake, za bacanje raznog kamenja, zapaljivih zrna itd.
Osim toga upotrebljavani su ovnovi, kojima su probijani zidovi, i takozvane pokretne kule. To su kule na vie spratova, postavljene na kola. U kuli su
se nalazili strelci. Najvii sprat kule nadviavao je zidove opsednutog zamka ili
grada. Kada bi se kula privukla zidinama opsaenog zamka, sa najvieg njenog
sprata sputan je mosti, i po tom mostiu prodirala je itava masa ritera i strelaca
na zidine zamka.
Naravi riterskog drutva. Neprestani feudalni ratovi stavili su neizgladiv
peat na karakter, navike i nain ivota ritera-feudalaca. Dok je on ranije slobodno iveo na otvorenoj ravnici, na svom vlastelinskom imanju, i interesovao se za
poljoprivredu, dotle se on sada pretvorio u ritera-ratnika i zauzeo vrstu busiju u
svojoj maloj tvravi. Teskobne i mrane prostorije zamka ulivale su teku amotinju njegovim stanovnicima, a neke razonode koja bi razbila tu dosadu nije bilo.
Nije bilo ni prisnijeg optenja izmeu seniora raznih zamkova, jer je svaki sedeo u
svom orlovskom gnezdu, svaki imao osnova da nema poverenja u druge seniore.
Zato je senior to je mogue ee kretao u potragu za onim to mu je nedostajalo
u zamku za drutvom, delatnou. Njegov ivot proticao je na velikim putevima, u raznim pustolovinama. Prepadi i ratovi bili su za njega razonoda, i on je
koristio svaki povod da se upusti u riskantnu avanturu. Osobito su obesni bili sitni
feudalci, koji su vie od drugih bili edni bogatstva i preduzimljivi. Oni gotovo
redovno nisu priznavali nikakva prava, nikakve obaveze, i njih nita nije kotalo
da prekre poloenu zakletvu. Meusobne borbe esto su voene ak i izmeu
lanova njihove porodice.
U takvoj atmosferi razvijale su se primitivne i divljake naravi. Feudalni senior imao je svirep i strastan karakter; za njega su bili karakteristini otsustvo
bilo kakvih viih ideja, gramzivost, nenaviknutost da sebi polae rauna o svojim
postupcima, primitivna grubost. On je iznad svega cenio fiziku snagu i oduevljavao se svim njenim manifestacijama. Mi smo navikli da govorimo o riterstvu, o
riterskim pravilima. U to vreme jo nije bilo riterstva s njegovom galantnou.

152

Mi imamo posla sa XXI vekom, kada su riteri bili jo veoma grubi. Istina, da
bi neko postao riter, trebalo je da za to bude posveen. Ali je to posveivanje bilo
vanredno primitivno. Riteru bi opasali ma, zatim ga udarili dlanom po potiljku i
rekli: Budi hrabar! i to je sve. Sve riterove obaveze svodile su se na izvravanje
samo te zapovesti. U francuskim riterskim pesmama o podvizima (chansons
de geste) iz tog vremena prikazan je tip obesnih ritera, ije obeleje pretstavlja
krajnja krvoednost.
U to vreme nije jo bilo nikakvog potovanja prema eni. Ono je dolo docnije, kao rezultat istonih uticaja. U pesmama o podvizima daju se saveti riterima
kako treba postupati sa enama. U jednoj od tih pesama ima ovakva pouka: Ako
ti ena protivrei ili te lae, digni pesnicu i udri je pravo u glavu. Jedan od ritera
posluao je taj savet. Kada ga je ena poela prekorevati zbog neverstva, on ju je,
kako kae pesma, udario po nosu tako da joj je iknula iz nosa svetla krv.
Same ene toga vremena koje su pripadale klasi feudalaca i zauzimale ponekad samostalan poloaj u drutvu nisu se niukoliko razlikovale od mukaraca,
niti su zaostajale iza njih po svireposti, drskosti i divljatvu.
Boji mir i boje primirje. Od razbojnitava feudalaca esto je veoma
stradalo svetenstvo; na raun njihovih ogromnih zemljinih bogatstava riteri, koji su oskudevali u sredstvima, bili su uvek spremni da se obogate. Zato svetenstvo
(naroito u Francuskoj) jo od kraja X veka tei, ako ne da iskoreni, a ono bar da
suzi rat, ograniivi ga u prostoru i vremenu. Na crkvenim saborima proglaava
se takozvani boji mir; na osnovu njega sva duhovna lica i svi seljaci sa svojom
imovinom proglauju se za neprikosnovene za vreme ratnih operacija. Radi odbrane bojeg mira svetenstvo organizuje od svojih parohijana specijalne saveze mira, koji imaju za dunost da oruanom silom progone naruioce tog mira
sve dotle dok ne postignu da ovi postradalima plate u potpunosti tetu. Neto
docnije (od druge etvrtine XI veka) crkva u dopunu i proirenje bojeg mira
uvodi takozvano boje primirje, kojim se rat ograniava u vremenu. Najpre je
boje primirje zabranjivalo rat samo nedeljom, a docnije i drugih dana u nedelji; otprilike od polovine XI veka saborske odluke zabranjuju voenje rata od srede
uvee do ponedeonika izjutra. U isto vreme zapaa se i tendencija da se vanost
bojeg primirja proiri na sve hrianske postove i praznike. Najzad, neka mesta
proglauju se za neprikosnovena, jer stoje pod zatitom venog mira. Takva mesta
bile su crkve i manastiri, zatim, masivni krstovi koji su podizani na raskrsnicama
puteva, sa specijalnim ciljem da prue zatitu putnicima od napada. Ti kameni
krstovi, zabijeni u zemlju, i danas mestimino stoje na Zapadu po poljima i putevima, kao mrani spomenici razbojnikih podviga feudalaca.
Razume se, boji mir i boje primirje nisu mogli dati velikih praktinih
rezultata, tim pre to meu svetenstvom nije bilo jednodunosti u propovedanju
politike toga mira. Feudalna anarhija postepeno se likvidira onda kada je na
bazi feudalne jerarhije poela da jaa kraljevska vlast, koja je postala pretstav-

153

nik reda u neredu, pretstavnik nacije, koja se obrazovala, nasuprot pocepanosti


buntovnikih vazalnih drava. Oslanjajui se na svetenstvo i gradsko stanovnitvo, privlaei na svoju stranu sve revolucionarne elemente koji su se obrazovali
ispod gornje povrine feudalizma, kraljevska je vlast, malo pomalo, umela da
obuzda pljakaki duh onih ljudi koji su se prema njoj nalazili u stanju neprestanog bunta.

154

GLAVA X

KULTURA ZAPADNE EVROPE U


PERIODU RANOG SREDNJEG VEKA
(OD V DO X VEKA)
Opti uslovi za postanak feudalne kulture. Feudalno drutvo, koje se od V
veka dizalo na ruevinama Rimskog Carstva, stvorilo je novu, feudalnu kulturu.
Nauka, umetnost, knjievnost dobijaju postepeno crte koje se otro razlikuju od
onih svojstvenih antikoj robovlasnikoj kulturi. Klasa feudalaca, koja je dola
na mesto klase robovlasnika, stvarala je takve oblike ideologije koji su najvema
odgovarali njenim interesima i uvrivali njenu vladavinu. U svakoj eposi misli
vladajue klase jesu vladajue misli, tj. ona klasa koja pretstavlja vladajuu materijalnu snagu drutva jeste u isto vreme i njegova vladajua duhovna snaga.
U toku svog formiranja klasa feudalaca delom je davala iz svoje sredine, a delom
formirala iz redova niih drutvenih slojeva nosioce, propagatore i tvorce feudalne kulture, svojevrsnu feudalnu inteligenciju. Gotovo od samog poetka Srednjeg veka tu je inteligenciju u celini inilo svetenstvo; sama re clericus klerik
sluitelj crkve postaje sinonim za obrazovanog ili prosto pismenog oveka.
I to je sasvim razumljivo. Srednji vek razvio se iz sasvim primitivnog stanja.
On je zbrisao s lica zemlje antiku civilizaciju, antiku filozofiju, politiku i pravnu
nauku, i u svemu poeo ispoetka. Jedino to je Srednji vek uzeo od propaloga
antikog sveta bilo je hrianstvo i nekoliko poluporuenih gradova, koji su izgubili svu svoju raniju civilizaciju. To je imalo za posledicu da su kao to to biva
na svim ranim stupnjevima razvitka monopol na intelektualno obrazovanje
dobili popovi i da je i samo obrazovanje dobilo poglavito bogoslovski karakter.
I doista, itava srednjovekovna kultura Zapadne Evrope dobila je crkveno
obeleje. Na mesto paganske, svetovne filozofije koju je gajila antika, dola je katolika teologija. Elementi nauke koji su se jo sauvali od antike poeli su sluiti
samo kao pomono sredstvo za teoloko obrazovanje, po formuli: filozofija je

155

sluavka teologije. itija svetaca postala su za mnoga stolea glavni rod knjievnog stvaranja; manastirske hronike glavna vrsta istoriskih dela; poezija i muzika, kao god i sve likovne umetnosti, gotovo su u potpunosti bile stavljene u slubu
crkvi. Umesto gradova koji su iezli ili izgubili svoj znaaj, centrima kulturnog
ivota Srednjeg veka postaju sada manastiri; jedini tip kola toga doba jesu crkveno-manastirske kole, jedini tip biblioteka manastirske biblioteke.
Feudalno-katolika kultura Srednjeg veka nije ponikla odjedanput: njeno
zametanje i proces njenog razvitka zahtevali su stolea i proticali paralelno sa razvitkom feudalnog drutva, uzetog u celini.
Zametanju feudalne kulture prethodila je kriza i propast kulture u antikom
svetu.
Kriza antike robovlasnike kulture u IIIIV veku. Kriza antike kulture,
kao i kriza itavog robovlasnikog sistema Starog veka, najsnanije se poela ispoljavati u IIIIV veku. Poslednji originalni mislilac antike bio je neoplatoniar Plotin (204270 g.). Ve kod njegovih uenika paganska se filozofija izroava u retoriku, u jalove vebe u besednikoj vetini.Zajedno s filozofijom gotovo sasvim nestaje
i matematikih i prirodnih nauka, koje su sa njom bile tesno povezane. Prvi poeci
egzaktnog ispitivanja prirode koji su se, kako istie Engels prvi put poeli razvijati tek kod Grka aleksandriskog perioda bili su u IV veku sasvim uniteni,
osobito onda kada su hriani unitili paganski nauni centar u Aleksandriji, a napose posle unitenja uvene Aleksandriske biblioteke od strane episkopa Teofila.
U isto vreme zapaa se opadanje i u oblasti istorije i knjievnosti. Jedini istoriar IV
veka dostojan tog naziva bio je Amijan Marcelin (umro oko 400 g.). Poezija, koja
je bila ve stereotipizirana u svom podraavanju najstarijih uzora, svedoi svojim
formalizmom i visokoparnou o potpunoj degradaciji. Arhitektura, plastine i dekorativne umetnosti, koje su izgubile originalnost jo u prvim stoleima nae ere,
nisu bile kadre da preive duboku krizu i ekonomski regres IIIIV veka. Doba
cara Konstantina i njegovih naslednika ne samo da nije za sobom ostavilo vidnih
spomenika umetnosti, nego je i pretstavljalo poetak unitavanja ve postojeih
spomenika. Pobeda hrianstva, njegovo pretvaranje u dravnu religiju, imali su za
posledicu opte likvidiranje paganske filozofske misli. Poslednje njene pretstavnike,
koji su se okupili u Atinskoj velikoj koli, rasterao je car Justinijan 529 g.
Brzom nestanku antike filozofije i nauke doprinela je i ta okolnost to su i
u granicama klase robovlasnika ti najvii elementi duhovne kulture bili svojina
relativno uske grupe lica, koja su znanja sticala individualnim putem. kola je
tokom itave antike nosila humanitarni karakter; prirodoslovnim i matematikim
problemima nije u njoj posveivana nikakva panja. Pod uslovima niske tehnike
robovlasnike privrede to je isto tako prirodno kao i uopte krajnje slabi razvitak
egzaktnih i primenjenih nauka.
Antika kultura i hrianska crkva u IVV veku. Ali antika paganska
kultura nije iezla bez ikakva traga. Hrianska crkva, koja je toliko doprine-

156

la njenom razbijanju, spasla je pojedine njene komade, sa ciljem da ih iskoristi


za svoje interese. U krilu crkve, rukama njenih delatnika preraeni su elementi
antike kulture, koji su udarili temelj kulturi Srednjeg veka. Sami ti crkveni delatnici proistekli su u svojoj veini iz klase robovlasnika i vaspitavali se na paganskoj filozofiji i knjievnosti, ijeg se uticaja vie nisu mogli osloboditi. Takvi su
bili Jeronim, Ambrozije Milanski, Prudencije i mnogi drugi. Najautoritativniji
meu crkvenim piscima toga perioda, Avgustin, episkog u Hiponu (u severozapadnoj Africi), direktno je ukazivao na nunost prouavanja antika knjievnosti
i nauke. Da bi se razumela biblija i crkveni oci, da bi se mogla voditi borba s
paganstvom i jeresima, pisao je on, moraju se prouavati retorika, gramatika, dijalektika, istorija i prirodne nauke. Pagansko poreklo nauka ne sme pretstavljati
prepreku za to da ih hriani savlauju. Ne treba prezirati lepo, ak ni onda ako
su ga izrekli pagani ponavljao je on. Ovaj utilitarni pogled na naslee antike kulture srednjevekovna je crkva prihvatila i najistaknutiji teolozi esto su ga
izricali.
Sedam slobodnih vetina. Na poetku V veka uinjen je pokuaj da se
skupi ujedno minimum znanja koje je crkva smatrala neophodnim za svoje ciljeve. Oko 430 g. afriki pisac Marcijan Kapela u devet knjiga svoga dela O braku
Filologije i Merkura dao je pregled svih znanja antike, poznat pod nazivom sedam slobodnih vetina (septem artes liberales); u koji su ulazile: gramatika,
retorika, dijalektika, geometrija, aritmetika, astronomija i muzika.
U VI veku Boecije i Kasiodor podelili su tih sedam vetina na dve grupe:
trivium (gramatika, retorika i dijalektika) i kvadrivium (ostale etiri vetine). U
takvom obliku taj je krug znanja uao u sve srednjovekovne udbenike i enciklopedije i pretstavljao sve do XVXVI veka osnovicu vieg obrazovanja.
Gramatika se sastojala u itanju nekih klasinih pisaca i njihovom-komentarisanju. Retorika je obuavala ljude vetini da lepo govore piu. Dijalektika je
odgovarala naem pojmu formalne logike, tj. uila je da se izvode pravilni zakljuci iz datih premisa. Pod aritmetikom podrazumevalo se uglavnom raunanje, tj.
vetina izraunavanja datuma hrianskih praznika. Istom cilju sluila je i astronomija nauka o kretanju nebeskih tela, potrebna za utvrivanje kalendara
pokretnih praznika. Geometrija je obuhvatala elementarne pojmove o figurama,
koji su bili potrebni za dizanje hramova, kao i fragmentarne podatke iz geografije i kozmografije. Muzika se svodila na vetinu pevanja crkvenih psalama i
sastavljanja bogoslubenih pesama.
Blaeni Avgustin. IV i V vek nisu Srednjem veku ostavili u naslee samo
te elementarne antike nauke, prilagoene potrebama crkve, nego i opti pogled
na svet, koji je vladao sve do XI veka, a delimino i docnije. Glavni tvorac tog
pogleda na svet bio je Avgustin (354430 g.) pisac 22 knjige dela O dravi
bojoj (De civitate dei) i niza drugih dela. Vodei poreklo iz klase srednjih
robovlasnika, Avgustin 387 g. prima hrianstvo, koje je u vreme ruenja itavog

157

robovlasnikog sistema odgovaralo nastrojenjima vladajue klase vie nego paganska filozofija.
Jedino je hrianska crkva, po miljenju Avgustina i njegovih jednomiljenika, mogla pomoi toj klasi da preivi revolucionarnu krizu koja je potresala
temelje Carstva i da sebe preuredi u skladu sa novonastalim odnosima. Zato se
glavni zadatak Avgustina i njegovih uenika sastojao u tome da ouvaju jedinstvo
crkve i da povedu borbu protiv jeresi, koje su je podrivale i koje su esto krile u
sebi elemente revolucionarnih uenja, ili su pak ile na ruku razvitku revolucionarnog pokreta. Takve jeresi bili su donatizam, koji je postao zastavom ustanka
cirkumceliona u Severnoj Africi (vidi glavu III); manihejstvo, koje je odbacivalo
dravu, svojinu, porodicu i itav materijalni svet, kao porod zla; pelagijanstvo, koje je meu masama sejalo sumnju u to da vera u Hrista i pripadnost hrianskoj
crkvi mogu ve sami po sebi pruiti garanciju venog spasenja.
U svojim delima Avgustin uz pomo svakovrsnih sofistikih trikova opravdava imovinsku nejednakost i postojanje ropstva. Ropstvo je kazna za grehe; oveanstvo mora trpeti tu kaznu kao manifestaciju pravednosti boje; robovi nemaju
prava da trae osloboenje: oni su, po reima apostola, duni da svojim gospodarima slue ne samo iz straha ve po savesti, sve dok ne nestane zla i svake vrste gospodarenja, sve dok se... sve ne uspokoji u bogu, tj. do samog kraja sveta. Avgustin
brani i zemaljsku dravu. Ona takoe postoji po volji bojoj i po svojoj prirodi ne
pretstavlja zlo ve dobro. Ali je drava dobro samo onda ako poiva na pravednosti,
tj. ako sebi stavlja u zadatak borbu protiv paganstva i podizanje drutvenog morala.
Prema tome, Rimsko Carstvo posle primanja hrianstva od strane careva pretstavlja
dobro. U isto vreme, dospevajui u izvesnu protivrenost sa samim sobom, Avgustin razvija misao o dva grada ili drave o dravi bojoj i dravi svetskoj. Prva
pretstavlja skup svih dobrih ljudi, kako onih koji pripadaju hrianskoj crkvi, tako
i onih koji jo nisu uspeli da uu u nju; druga pretstavlja dravu onih koji ne misle
o bogu, koji su ispunjeni gordou i zemaljskim mislima; to je drutvo ljudi koji na
sebi nose Kainov ig. Drava boja, koja je faktiki identina sa crkvom, postojae
do kraja sveta i bie udostojena veitog blaenstva; svetska drava, koja faktiki obuhvata paganske elemente Rimskog Carstva, osuena je na stranu propast.
To su osnovne misli najvanijeg Avgustinovog dela Drava boja, napisanog izmeu 413 i 426 g., posle pljakanja Rima od strane Alariha i osvajanja
provincija Galije i panije od strane varvara. Njegova je filozofija protivrena, to
dolazi otuda to on tei da zasnuje opravdanost ropstva u periodu ruenja robovlasnikog poretka, trajnost drave u periodu njenog lomljenja, i to eli da vladajuoj klasi ulije optimizam onda kada je njen poloaj bio oigledno beznadean.
Ali je on umeo da tako rei problem izmirenja hrianskog morala sa eksploatacijom niih klasa od viih, problem uzajamnih odnosa izmeu hrianske crkve i
eksploatatorske drave, da su vladajue klase i docnijeg vremena nalazile u njegovom uenju itav arsenal argumenata za zasnivanje feudalnog nasilja, feudalne

158

eksploatacije i uea crkve u tome. Otuda ogromna popularnost Avgustinova u


Srednjem veku i znaaj njegovog uenja za pape, koje su na njegovoj ideji drave
boje zasnivale svoje teokratske pretenzije.
Boecije i Kasiodor. Poslednji pretstavnici antike obrazovanosti u krilu hrianske crkve bili su Boecije i Kasiodor, koji su pripadali gornjem sloju rimske zemljoposednike aristokratije. Boecije je prouavao Platona i pravio opirne izvode
iz Aristotela, koji su u Zapadnoj Evropi sluili sve do XII veka kao glavni izvor za
poznavanje ovog starogrkog filozofa. Umean u zaveru rimske aristokratije protiv vladavine Ostrogota u Italiji, Boecije je od ostrotskog kralja Teodoriha baen u
tamnicu, gde je napisao delo O utesi filozofije, koje je bilo uveno tokom itavog
Srednjeg veka. U pesimistikim zakljucima toga dela ve se osea svest o tome da
su robovlasnika klasa i itava njena kultura osuene na propast. 524 g. Boecije,
poslednji Rimljanin, bio je pogubljen.
Razume se, bio je mali broj ljudi koji su se u uslovima ruenja svoje materijalne moi starali da nau utehe u religisko-filozofskim razmiljanjima o prolaznosti svega zemaljskog. Veina je poput senatora Kasiodora, umela da se prilagodi novoj situaciji, stvorenoj varvarskom vlau. Kasiodor je u slubi Teodoriha
i njegovih naslednika dostigao visoke poloaje i zvanja i uveao svoja zemljina
bogatstva. Ali kada su trupe vizantiskog cara Justinijana unitile ostrogotsku vlast
u Italiji, njegovoj politikoj karijeri doao je kraj. On se povukao na svoje posede
u Kalabriji i tu osnovao manastir Vivarijum, gde je, bavei se mnogo literarnim
radovima, i umro kao stogodinji starac (575 g.).
Kasidor je napisao Istoriju Gota, koja nam je sauvana samo u preradi
Jordanesa (pisca iz sredine VI veka); dalje, on je sakupio edikte, naredbe, pisma
i druga zvanina dokumenta gotskih kraljeva i objavio ih pod optim naslovom
Razno (Variae); osim toga napisao je i niz drugih dela. Kasiodorova dela odigrala su prilino vanu ulogu u stvaranju temelja sholastike uenosti Srednjeg
veka. Ali najvaniji momenat u njegovoj delatnosti jeste to to je on prvi shvatio
znaaj manastira za ouvanje ostataka antike knjievnosti. U manastiru koji je
on osnovao monasi su potsticani na bavljenje knjievnou i na prepisivanje dela
kako svetovnog tako i teolokog karaktera. Tako je udaren put kojim su docnije
poli i mnogi drugi manastiri VII i VIII veka; oni su u Zapadnoj Evropi postali
jedine kulturne oaze sred mora varvarstva koje je provalilo u Evropu.
Postanak manastira. Benedikt iz Nursije. Manastiri se najpre pojavljuju na
Istoku u Siriji i Egiptu, u IV veku. To su bile zajednice ljudi koji su beali iz gradova, dalje od sablazni sveta, u pustinju, gde su mogli pouzdanije spasti duu.
Manastiri su bili nenormalne drutvene organizacije; u njihovoj osnovi leala je
bezbranost. U doba opteg rasula, kada je bezbrian svetovni ivot gubio svoju
privlanost ak i za mnoge pretstavnike imunih klasa, manastiri poinju da postiu uspeh. Najpoznatiji osnivai manastira na Istoku i prvi tvorci manastirskih
statuta bili su Pahomije i Vasilije Veliki.

159

Vodei crkveni krugovi shvatili su znaaj manastira za jaanje materijalne


moi crkve i uzdizanje njenog moralnog autoriteta. Stroga monaka disciplina,
koja je bila veoma efikasna u prvo vreme, formirala je jednodune kolektive ljudi,
koji nisu imali drugih interesa osim interesa crkve, stvorila je neku vrstu bojnih
odreda vojujue crkve. Nije sluajnost to je zajednica monaha nosila naziv
shola, tj. vojni odred, a ivot u manastiru oznaavan vojnim terminima militare (vriti vojnu slubu). Manastirska pravila zahtevala su poslunost i smirenost, tj. slepo pokoravanje monah nareenjima njihovih stareina, odricanje od
line svojine, kojom je raspolagao manastir, i zavet bezbranosti (celibat).
Regula Benedikta iz Nursije (glavnog osnivaa manastir na Zapadu), koju
su prihvatili svi zapadnoevropski manastiri ranog Srednjeg veka, sadravala je jo
jednu vanu taku, koja je bila od izvesnog znaaja za pretvaranje manastira u
arita feudalne kulture. Po toj reguli, svakodnevno zanimanje monaha, pored
molitvi, morao je biti fiziki ili intelektualni rad ovaj poslednji u vidu itanja i
prepisivanja knjiga. Zahvaljujui tome, manastiri, koji nikako nisu stavljali sebi u
zadatak uvanje ostataka antike knjievnosti, bili su sposobni da takorei uzgred
ree taj zadatak. Ve u manastiru Monte Kasino, koji je osnovao sam Benedikt,
stvorena je uskoro biblioteka od knjiga koje su monasi prepisivali; u njoj su pored
crkvenih dela postojala i dela antikih pisaca.
Dakle, IV i V vek nisu docnijem vremenu ostavili u naslee samo elemente
kulture koji su mladoj klasi feudalaca bili potrebni za obezbeenje njene vladavine, nego i organizacioni oblik koji je obezbeivao ouvanje i odgovarajuu
preradu te kulture. Pojava manastira u to doba dola je utoliko vema u pravi as,
to je unitavanje kulturnih vrednosti propalog antikog sveta uzimalo sve ire
razmere.
Opadanje kulture u varvarskim dravama VIVII veka. Poetkom VI veka na ruevinama Rimskog Carstva konano se uvruju varvarske kraljevine.
Birokratski i vojni aparat Carstva bio je uglavnom slomljen, rimska robovlasnika
aristokratija izgubila je svoju politiku vlast i materijalnu mo. Na bazi rodovskih
odnosa primitivne zajednice i vojno-druinske organizacije, koje su sobom doneli
varvari, a pod snanim uticajem rimskih oblika ivota stvaraju se novi drutveni
i politiki odnosi. U vatri te revolucije, zajedno sa antikim oblicima ropstva, latifundijama rimskih senatora, ogromnim mehanizmom robovlasnikog Carstva
propala je i antika obrazovanost, koja je bila svojina tankog sloja aristokratije.
Varvarska vojno-zemljoposednika aristokratija odnosila se prema obrazovanju s
neskrivenim prezirom. Nacionalistike izmiljotine Dopa o visokom kulturnom
nivou starih Germana ne nailaze ni na kakvu potvrdu u injenicama. ak ni Teodorih Ostrogotski, veliki potovalac rimske kulture, nije umeo ni da potpie svoje
ime, a kada su njegovog unuka poeli uiti pismenosti, gotska je aristokratija izrazila odluan protest, pozivajui se na zabranu samog Teodoriha da se gotska deca
daju na nauku. Dunost je Gota, govorili su oni, da vlada maem, a ne perom.

160

Kraljevi i aristokratija svih drugih varvarskih plemena bili su takoe nepismeni. Potomci rimske aristokratije, pretapajui se u sredini te aristokratije, primali su zajedno s germanskim imenima i prezir prema svakom obrazovanju. Otro snienje kulturnog nivoa ispoljilo se ak i na viem svetenstvu. Grgur, episkog
u Turu, koji je proistekao iz aristokratske galsko-rimske porodice (umro 594 g.),
ali se na svoje slabo poznavanje gramatike. Kod nas propada izuavanje nauka
pie on svome prijatelju, pesniku Venanciju Fortunatu. Predavanje sedam slobodnih vetina po kolama Galije sasvim se obustavlja. U to doba same su pape
pokazivale otvorenu mrnju prema svetovnom obrazovanju. Papa Grgur I (umro
604 g.) pisao je jednom episkopu: Mi ne moemo da se setimo toga bez stida da ti
nekoga pouava u gramatici. Izvetaj o tom postupku, prema kome mi oseamo
veliki prezir, ostavio je na nas teak utisak. Ako vi dokaete da se ne bavite glupim
svetovnim naukama, mi emo slaviti gospoda naega.
Duboko opadanje kulture nalo je ivog odraza u najrasprostranjenijoj literaturi toga vremena u itijama svetaca. Dijalozi pape Grgura I pustili su
u opticaj mnotvo besmislenih bajki i udesa, koje su docnije pisci itija verno
prepisivali.
Negovanje grubih praznoverica od strane crkve doprinelo je pravoj kulturnoj
podivljalosti. Na mesto istisnutih paganskih kultova dolo je klanjanje motima
svetaca, koje se izraavalo u najbesmislenijem obliku. Voda u kojoj je svetac prao
ruke preporuivana je kao lek od slepila; praina zgrebana s kamena na sveevom
grobu upotrebljavana je kao lek od svih bolesti. Potpuni ignorantizam varvarskog
drutva, koji je crkva podravala i produbljivala, omoguio je crkvi da stvori sebi
privilegovan poloaj i da u svojim rukama koncentrie ogromna bogatstva.
Ali ak ni u to doba crkva nije mogla biti dosledna u svom negiranju antike
kulture. Kao nosilac ideologije mladoga feudalnog drutva, ona je oseala potrebu
za izvesnom koliinom znanja, za odravanjem i razvijanjem navika intelektualnog
rada bar kod jednog dela svojih pretstavnika, za stvaranjem kole u kojoj bi spremala
svoje kadrove. Vrenje hrianskog kulta nije bilo mogue bez pismenosti svetenstva, borba s jeretikim pokretima zahtevala je poznavanje hrianske i paganske
literature III.i IV veka. Teei da imponuje vernima, osobito neprosveenoj varvarskoj aristokratiji, velianstvenou bogosluenja i raskoju hramova, crkva nije mogla mimoii ostatke antike umetnosti. Radi podmirivanja sopstvenih potreba, ona
je morala da iz same svoje sredine istie graevinare, vajare, slikare, juvelire.
U umetnikim delima toga doba zapaa se grubo podraavanje antikih uzora, koje majstor postie po cenu istog onog napora koji kota i pisca ranih itija
kad manevrie latinskim jezikom. Ali kao god to taj pisac, pravei pod uticajem
narodnog govora greke u padeima i ortografiji svoga nevetog latinskog jezika,
doprinosi formiranju novog, romanskog jezika, isto tako i majstor, uproavajui
i vulgarizujui antike uzore, uvlaei u njih elemente varvarske umetnosti, udara
u toj gruboj sintezi temelj novoj, srednjovekovnoj umetnosti.

161

Irski manastiri i ouvanje ostataka antike obrazovanosti. Kod ouvanja


ostataka antike kulture veliku ulogu odigrali su irski manastiri VIVII veka.
Irska, koja se nalazila na krajnjoj granici grko-rimskog kulturnog sveta, nije
bila zapljusnuta talasima varvarskih najezdi. U V veku tu su, pobegli iz Galije poslednji pretstavnici antike obrazovanosti. Tako su u Irsku uneseni uzori rimske
i grke knjievnosti. Ueni monasi irskih manastira, koje u V veku osniva sveti
Patrik, znali su grki jezik, odavno ve zaboravljen na Zapadu. Iz jednog irskog
manastira proistekao je u VI veku ueni monah i misionar Kolumban, koji se zajedno sa svojim uenicima, bavio obraanjem u hrianstvo stanovnitva Galije,
a zatim se povukao na sever Italije, i tu osnovao uveni manastir Bobio. Njegov
uenik Gal osnovao je Sengalenski manastir, kraj Bodenskog Jezera u vajcarskoj,
koji je bio podjednako uven u analima crkvene obrazovanosti. Mnoga dela antike knjievnosti sauvana su nam u celini ili delimino zahvaljujui delatnosti
irskih monaha.
Od kraja VII veka anglosaska crkva, koju su reorganizovali papski misionari
Teodor i Hadrijan (oko 673 g.), postaje ozbiljan konkurent Irskoj. U Kenterberiju,
a zatim i u Jorku, Jarou, Malmsberiju niu manastirske kole i pojavljuju se takvi
pisci kao to je Beda Venerabilis (672735 g.), pisac Istorije engleske crkve najvanijeg izvora za istoriju stare Britanije. U VIII veku anglosaski manastiri, uz
podrku pape i franakih vladara Karla Martela i Pipina Malog, ire hrianstvo
u Nemakoj, krei time put za osnivanje u njoj franake vladavine i uvoenje
feudalnih odnosa. Najkrupniji meu tim misionarima Bonifacije (Vinfred),
apostol Nemake, osnovao je 744 g. manastir fuldu, u dolini gde se sastaju reke
Gizel i Fulda. Tako su preko Anglosasa i u tu varvarsku praumu zajedno sa hrianstvom prodrli elementi kulture.
Naune pretstave u VIVII veku. U isto vreme na drugom kraju Evrope, u
paniji, injeni su napori da se sistematizuju ostaci antike uenosti i knjievnosti
i da se obuhvate jednom specifinom enciklopedijom. Pisac te enciklopedije bio
je Isidor, episkop seviljski (570636 g.), koji je svome delu dao naslov Etimologije, jer u tom delu objanjenju svakog predmeta prethodi ponekad prilino
fantastina etimologija date rei. Tu je italac mogao da dozna da je nazive
svim ivotinjama prvi dao Adam, na jevrejskom jeziku; da kamenje poseduje udotvorna svojstva; da se brojevi dele na parne i neparne, savrene i nedeljive itd.
Tokom mnogih stolea Isidorove Etimologije bile su izvor mudrosti i saznanja
u oblasti botanike, mineralogije, zoologije i drugih nauka.
Najalosniji primer niskog nivoa nauke o prirodi pretstavlja Hrianska
topografija Vizantinca Kozme Indikopleusta (VI vek), u kojoj se utvruje da Zemlja ima oblik pljosnatog paralelograma, okruenog sa svih strana okeanom, da
se iza okeana nalazi raj, sa ijih se krajnjih granica uzdiu zidovi, koji se sustiu
iznad naih glava i obrazuju nebeski svod. Sunce i druga nebeska tela kreu se
oko jedne ogromne planine na severu: zimi blie njenoj osnovi, usled ega su dani

162

krai; leti blie njenom vrhu, usled ega su dani dui. Kozma je znao za pretstave antikih pisaca o svetu, pretstave koje su bile blie istini, ali su one protivreile
bibliji, i zato ih je on morao odbaciti. Tu se ve pokazuje osobenost docnije srednjovekovne, sholastike uenosti: potpuno zanemarivanje podataka posmatranja
i iskustva, klanjanje pred autoritetom svetog pisma drugim reima, vraanje
poetnom mitolokom stadiju miljenja.
Ali su i te slabe zrake intelektualnog rada pretstavljale u Evropi VI-VII veka
pojedinane i sluajne pojave. Ako su se ponegde na periferiji Zapadne Evrope
i sauvali tragovi duhovnih interesa, glavna njena teritorija, ukljuujui u nju i
Galiju pa ak i Italiju, utonula je u potpun mrak. Izvesno oivljavanje delatnosti
u oblasti kolstva, knjievnosti i umetnosti zapaa se tek u drugoj polovini VIII
i poetkom IX veka. To oivljavanje gotovo je u potpunosti vezano za ime Karla
Velikog, i zato je dobilo naziv Karolinki renesans.
Karolinki renesasns. Od sredine VIII veka proces feudalizacije u Zapadnoj Evropi krenuo je brim tempom. Vojna reforma Karla Martela (vidi glavu V)
dovela je do brzog porasta klase feudalaca. Zakonodavna delatnost potonjih karolinkih kraljeva ubrzala je propast klase sitnih slobodnih zemljoposednika i pretvaranje seljake mase u kmetove. Izvanredno je porasla mo svetovnih i duhovnih magnata. Pod Karolinzima varvarska franaka drava pretvara se u feudalnu
dravu, najpre centralizovanu, dok su bili potrebni udrueni napori feudalaca radi
uguivanja protesta masa pretvaranih u kmetove a zatim, od sredine IX veka, dravu koja se sve vie cepala na delove.
Kod stvaranja feudalne drave i njene ekspanzije osobito je velika bila uloga
katolike crkve. Pored neprikrivenog Nasilja, feudalcima je radi uvrenja svoje
vladavine bilo potrebno i neprestano ideoloko uticanje na mase koje je vrila
crkva, a za to je bilo potrebno da se autoritet svetenstva uzdigne na veu visinu,
da se stvore relativno obrazovani crkveni kadrovi, koji bi bili podesni za vrenje
te uloge.
Obrazovano svetenstvo bilo je potrebno karolinkoj monarhiji i radi isto tehnikih ciljeva: svetenstvo je na dvoru Karla Velikog i njegovih naslednika igralo ulogu najbliih savetnika, diplomatskih agenata, saradnika kancelarije,
rukovodilaca graevinskih radova itd. Krupni dravni organizam koji su stvorili
Karolinzi, i pored sve svoje rudimentarnosti, nije mogao normalno funkcionisati
bez uea obrazovanih ili prosto pismenih ljudi, koji bi bili u stanju da makar
razumeju naredbe centralne vlasti i da ih protumae masama.
Staranje Karla Velikog o prosveti. Jo u svom prvom kapitulariju, iz 769
g., Karlo Veliki propisuje da se otstrane iz crkvene slube nepismeni svetenici,
a docnije u pismima episkopima on zahteva da se likvidira nepismenost svetenstva. O tom istom govori se i u cirkularu razaslatom episkopima i manastirima
787 g. Ne zadovoljavajui se time, Karlo specijalno dovodi iz Italije, Britanije i
Irske gramatiare, retore, okuplja na svom dvoru sve uene monahe za koje je

163

god znao i stavlja im u zadatak da sastave udbenike za novootvorene kole po


manastirima.
Alkuin. Meu delatnicima karolinke prosvete osobito se istie anglosaski
monah Alkuin, koga je Karlo naao 781 g. u Parmi i ubedio da pree u njegovu
slubu. Za usluge koje je od Alkuina oekivao Karlo mu je dao prihode triju najkrupnijih opatija. Nastanivi se na dvoru Karla Velikog, Alkuin je postao carev
glavni savetnik u pitanjima prosvete, kao i uitelj njegov i njegove dece.
Udbenici za gramatiku, retoriku, astronomiju itd. koje je Alkuin sastavio
pretstavljaju kompilacije iz Marcijana Kapele, Boecija i Isidora iz Sevilje. Oni su
napisani u obliku dijaloga izmeu uitelja i uenika i svedoe o niskom nivou
znanja kojim su raspolagali ak i najbolji pretstavnici tadanje obrazovanosti; to je
u isto vreme sjajna ilustracija za Engelsove rei da je Srednji vek u svemu morao
poinjati ispoetka.
Dvorska akademija i kola pod Karlom Velikim. Ispoetka, tj. od najosnovnije pismenosti i reavanja dejih zadataka iz sabiranja i oduzimanja, morao
je poeti i sam Karlo Veliki. Njegov biograf Ajnhard saoptava nam kakve je napore car inio da pod starost naui pisati. Pisanje mu je ravo ilo od ruke; on je
stavljao pod jastuk tablice prevuene voskom, i za vreme noi, kad bi ga svladala
nesanica, izvlaio te tablice i poinjao da na njima ara latinska slova. Teei da
proiri svoja znanja i da ulije ljubav za intelektualni rad i lanovima svoje porodice, Karlo je organizovao na dvoru takozvanu dvorsku akademiju, u iji su sastav
pored cara i lanova njegove porodice uli i najobrazovaniji ljudi iz njegove okoline. Tu su pretresana pitanja o kretanju sunca i meseca, o raznim tumaenjima
pojedinih latinskih rei, itana su dela antikih pisaca, crkvenih otaca, i ak su
se sami lanovi akademije vebali u sastavljanju stihova.
Pored Alkuina u tom dvorskom krugu delali su Got Teodulf, episkop orleanski, koji je u svojim satirinim stihovima ismevao dvorske pesnike; ueni
Longobard Pavle akon, poznat po svojoj Istoriji Longobarda, koga je Karlo
doveo na dvor kao poznavaoca gramatike, latinskih pisaca i grkog jezika, i mnogi drugi.
Na dvoru Karla Velikog postojala je i kola, u kojoj su dobijala obrazovanje
deca aristokratije oko cara. Ta kola pratila je dvor pri svim njegovim seobama,
tako da je teko verovati da je rad u njoj mogao biti sistematski. Zavretak te kole
otvarao je put ka vioj inovnikoj karijeri. Iz nje, kao i iz nekih najboljih manastirskih kola, Karlo je uzimao ljude za odgovorne misije i visoke poloaje.
Karakteristine crte karolinke knjievnosti. Jedan od uenika dvorske
kole bio je i pomenuti Ajnhard. Njegovo delo ivot Karla Velikog, i pored svih
svojih spoljanjih odlika, svedoi o podraavalakom karakteru karolinke knjievnosti. Ajnhard se sluio biografijom cara Avgusta koju je napisao Svetonije, i
ne samo da je prekopirao opti sklop od ovog rimskog istoriara, nego je od njega
uzimao i prilian broj izraza i itave reenice.

164

Isto otsustvo originalnosti karakteristino je i za druga dela karolinkog doba. Sve su to imitacije antikih, kako paganskih tako i hrianskih pisaca, koje
esto pretstavljaju neku vrstu akih vebi na datu temu.
Ali je interesovanje za bavljenje knjievnou, za upoznavanje dela klasine starine, koje se probudilo u gornjim slojevima karolinkog drutva, ipak
odigralo prilinu ulogu u daljem razvitku kulture. Iz manastirskih kola otvorenih pod Karlom Velikim izili su prvi pretstavnici srednjevekovne uenosti.
Ipak je knjievnost. karolinkog doba bila iznad neuglaene i grube knjievnosti prethodnog perioda. Prouavanje gramatiara i retora poznorimskog
carstva doprinelo je poboljanju jezika i stila. Osobito su primetni uspesi u
oblasti analistike. Umesto ranijih oskudnih zapisa po godinama, sada se po
manastirima stvaraju krupna analistika dela, na primer, anali Lorkog, Bertinskog, Fuldskog, Sengalenskog manastira, koji pruaju po svom opsegu iri
istoriski materijal.
Karolinki rukopisi. Skriptoriji. Znatno se poboljao i spoljani oblik
rukopisa. Ruan i neitak rukopis ranijih pisara zamenjuje sada lepo i razgovetno pismo karolinka minuskula, koja je preko pisma doba Renesansa uzeta za
osnovu savremenih latinskih slova. Karolinki kodeksi odlikuju se i svojim ukrasima: minijaturama, vinjetama, inicijalima itd. Rukopisi su prepisivani, kao i ranije, po manastirima. Najkrupniji meu njima imali su itave radionice, takozvane
skriptorije, gde je vie monaha pisalo po diktatu jednoga. Najvei glas pod Karlom
Velikim uivao je skriptorij manastira sv. Martina u Turu; opat tog manastira bio
je Alkuin. Poznati su bili i skriptoriji u manastirima Loru, Korbiji, Bobiju i Fleriju. Po manastirima se pojavljuju biblioteke, koje sadre po 300400 rukopisa.
U nekim najkrupnijim bibliotekama na svetu i danas se uvaju zbirke rukopisa proisteklih iz karolinkih skriptorija. Tako na primer u Lenjingradskoj Javnoj
(Publinoj) biblioteci postoji zamana zbirka manuskripata koje je dao skriptorij
Korbiskog manastira.
Po manastirskim skriptorijima nisu prepisivane samo knjige verskog ve i
svetovnog sadraja, kao to su na primer dela Cezara, Tacita, Svetonija, Salustija,
Livija, Cicerona, pesnika Vergilija, Juvenala, Persija, Marcijala i drugih. Znatan
deo antikog literarnog naslea sauvan nam je upravo zahvaljujui karolinkim
prepisivaima. Kao to je to dokazao naunik Sabadini, ogromna veina sauvanih kopija iz doba Renesansa ima za svoju osnovu karolinke rukopise.
Umetnost Karolinkog renesansa. Poveanje materijalnih sredstava u rukama centralne vlasti omoguilo je Karlu i njegovoj okolini da svim sredstvima
potstiu i razvitak umetnosti. Uzevi 800 g. carsku titulu, kojoj je sam pridavao
veliki znaaj, Karlo je teio da se izjednai s vizantiskim carevima po velelepnim
graevinama i luksuznom dvorskom ivotu. U Ahenu, Ingelhajmu, Nimvegenu,
Vormsu i drugim mestima u kojima se za due ili krae vreme zadravao skitaki
dvor Karla

165

Velikog, graeni su dvorci i podizane crkve. Ta izgradnja zahtevala je saradnju arhitekata, slikara, vajara, rezaa u drvetu i slonovoj kosti, majstora za obradu
metala. Karlovom primeru sledovali su i najugledniji magnati.
Ali su materijalna i tehnika sredstva carevine Karla Velikog bila jo toliko
ograniena da karolinko doba nije moglo da rei tako prost zadatak kao to je
podizanje mosta preko Rajne. U toku deset godina sagraen je jedan drveni most
kod Majnca, ali je on uskoro izgoreo, a Karlova elja da se on zameni kamenim
ostala je neostvarena usled nedostataka sredstava. Isto tako nije se mogla realizovati ni jedna druga zamisao Karla Velikog: da se Rajna i Dunav spoje kanalom.
Kanal je bio poet, ali se poduhvat morao napustiti kada se ispostavilo da e za
njegovu gradnju biti potrebni preterano visoki izdaci. U tome alosnom ishodu
dveju mera izgradnje od drutveno korisnog karaktera jasno se ispoljila klasna
sutina mladoga feudalnog reima. Da bi se uvrstio, njemu je pre bila potrebna
izgradnja crkava nego mostova i kanala.
Karlova izgradnja dvorova, crkava i manastira inila se savremenicima zadivljujuom po svojoj raskoi i zamahu. Takav utisak mogao je nastati samo u
poreenju sa ubogim graevinama prethodnog perioda. Ustvari, Karlove crkve
i dvorci bili su po razmerama, materijalu i majstorskoj vetini prilino skromni.
Veina karolinkih graevina podignuta je od drveta. Sve su one, razume se, propale; delimino su se sauvale samo pojedine crkve od kamena. Takva je Ahenska
kapela, ija je izgradnja zavrena 805 g. Ona danas pretstavlja sastavni deo Ahenske katedrale. Ovaj spomenik karolinke umetnosti svedoi o imitativnom, malo
originalnom karakteru karolinkog graevinarstva. Ahenska kapela pretstavlja
kopiju osmougaone crkve sa kupolom sv. Vitala u Raveni, najstarijeg sauvanog
primera vizantiske umetnosti (534547 g.). Isto je tako i dvorac Karla Velikog u
Ahenu, sudei po opisima, pretstavljao kopiju dvorca Teodoriha Ostrogotskog u
Raveni.
Gradioci karolinkih crkava nisu se ograniavali na kopiranje spoljanjeg
izgleda, plana itd.: oni su iz Italije dovozili itave delove i gotove ukrase zgrada
stubove, frizove, kapitele. Jak uticaj antike, vizantiske i ak istone umetnosti
moe se zapaziti i na umetnikim izraevinama u kosti, zlatu i kamenu. Prema
tome, karolinko doba dalo je malo originalnog i u oblasti umetnosti, pretstavljajui samo pripremni stupanj i prelaz ka samostalnoj srednjovekovnoj umetnosti.
Najvei znaaj Karolinkog renesansa sastoji se u tome to je on sauvao i
preradio elemente kulture koje su ostavili u naslee IV i V vek; osim toga, njegov
znaaj je i u tome to je uinio preko karolinkih kola da ta kultura prodre u
relativno iri krug ljudi. Na toj je osnovici i mogla ponii srednjovekovna kultura
potonjih stolea.
Crkvena reakcija i opadanje kulture posle Karla Velikog. Posle smrti Karla
Velikog elementi svetovnog uticaja u knjievnosti, poeziji i umetnosti koji su napred istaknuti, sve vie iezavaju, i kultura dobija jo jasnije izraen crkveni, reli-

166

giski karakter. Karlov naslednik, Ludvig Poboni, odnosio se prema antikoj knjievnosti s najveim prezirom, govorei da niti sam eli da ita, niti hoe da drugi
itaju i prouavaju dela Horacija, Vergilija, Juvenala i drugih. ef reakcionarne
grupe crkvenih lica, Benedikt Anijanski, postaje carev najblii savetnik i sprovodi
reformu manastira i kola, s ciljem da iz njih izagna sve tragove svetovnih interesa.
Preostale manastirske kole imale su otsada da slue samo za spremanje svetenstva i da zatvore svoja vrata svakom onom ko nije nameravao da postane pop ili
monah. Manastirske regule Benedikta iz Nursije, koje su ile na ruku tome da
se monasi bave knjievnou, bile su preraene. Crkvene slube po manastirima
umnoene su tako da monasima ne ostane vremena za bavljenje drugim stvarima. Na intelektualni rad po manastirima gleda se sad kao na bavljenje uzaludnim
poslom, a fiziki je rad jo ranije izgubio svoj znaaj. Sve je ovo dovelo do toga
da je Benediktinski red u X veku izgubio vodeu ulogu u odravanju kulturnih
tradicija, ulogu koju je ranije vrio.
Optem opadanju kulturnog nivoa doprinela je promenljiva politika situacija u karolinkoj monarhiji sredinom X veka. Borba izmeu Ludviga Pobonog
i njegovih sinova, a zatim njihove meusobice, raspadanje jedinstvene drave na
vie delova, dugotrajno razdoblje normanskih, saracenskih i maarskih napada,
praenih pljakom, razaranjem i spaljivanjem manastira, crkava i itavih gradova,
sve se to moralo negativno odraziti na razvitku mlade kulture. Intelektualni ivot je zamro. Broj novih knjievnih dela jako je opao. Meu svetenstvom ponovo
je zavladala nepismenost (a da o svetovnim feudalcima i ne govorimo); ponovo
se odasvud uju albe na apsolutni ignorantizam svetenika. Ali je u sloju vieg
svetenstva i dalje bilo ljudi koji su proli kroz karolinku kolu i koji su raspolagali svim znanjima svoga doba. Meu tim ljudima treba istai Rabana Maura,
Alkuinovog uenika, i Jovana Skota Erigenu.
Raban Maur. Erigena. Raban Maur (784856 g.) bio je neko vreme opat
manastira Fulde, a zatim arhiepiskop u Majncu. Manastir Fulda duguje mu za
stvaranje svoje biblioteke, a katolika crkva, uzeta u celini, za mnogobrojne
kompilacije u stihu i prozi s raznim teolokim temama. Vei deo teksta u njegovim delima pretstavlja prosto zbirku izvoda iz svetog pisma i raznih crkvenih
otaca.
Jedini crkveni pisac ranog Srednjeg veka koji je u svojim delima dao neto
vie nego prostu kompilaciju, bio je Irac Jovan Skot Erigena (umro oko 886 g.),
koga nazivaju osnivaem spekulativne dogmatike, ocem sholastike. Oko 845
g. u periodu uestalih normanskih napada na Irsku, on je napustio otadbinu i
preao u slubu unuka Karla Velikog Karla elavog, pod kojim je igrao ulogu
slinu Alkuinovoj.
Vladajui grkim jezikom, Erigena je bio u mogunosti da se upozna sa uenjem neoplatoniara, u ijem je duhu napisano njegovo glavno delo O podeli
prirode. Shvatajui kao jednu celinu boga i njegovo delo, tvrdei da su oni u izve-

167

snoj meri identini, Erigena dolazi u stvari do panteizma. Jo opasnije po ortodoksnu teologiju bilo je njegovo tvrenje o nadmonosti razuma nad autoritetom.
Pogledi takve vrste vodili su podrivanju itavog teolokog sistema, zasnovanog na
autoritetu i veri, a nikako ne na razumu. Ali savremenici jednostavno nisu shvatili
Erigenu, i to ga je spaslo od progona. Njegovu knjigu, koja je ostala nezapaena
sve do XIII veka, iskoristili su docnije jeretici protiv katolike crkve i tek tada je
ona, po nareenju pape Honorija III, bila spaljena (1225 g.).
Obrazovanost na dvoru Otona I. Dok se u drugoj polovini IX veka u raznim oblastima kulture i dalje oseao uticaj Karolinkog renesansa, dotle je u X
veku snaga tog uticaja bila ve skoro sasvim iscrpena. Nestaje uenih monaha i pisaca tipa Rabana Maura i Erigene. Neki znaci kulturne delatnosti mogu se zapaziti
na dvoru nemakih kraljeva iz Saksonske dinastije, poev od Otona I. Oton I je
nastojao da vaskrsne i politiku Karla Velikog u oblasti obrazovanja, ali je to inio
sa znatno manjim sredstvima i sa slabijim efektom. Slino Karlu, i on je organizovao dvorsku kolu i pod starost sam se latio uenja, ali je jedva nauio da ita.
Slino Karlu, i on je teio da privue u svoju slubu obrazovane ljude kakav je bio
Langobard Liutprand, istoriar i diplomata, koga je Oton postavio za episkopa u
Kremoni; ali su ti ljudi znatno zaostajali po svojim znanjima i optem kulturnom
nivou iza pregalaca Karla Velikog.
Gerbert i feudalizacija nauke. Nalazei se u Italiji, Oton I je privukao na
svoj dvor pored ostalih obrazovanih ljudi i monaha Gerberta, koji je jo tada,
uprkos svoje mladosti, bio uven po svojoj uenosti. Gerbert je vodio poreklo iz
siromane akvitanske (junofrancuske) neznatne porodice. Neko vreme uio je
kolu u panskoj marki; tj. na granici sa Kordovskim (arapskim) kalifatom, gde je
zahvaljujui uticaju visoke arapske kulture odravano izuavanje kvadrivijuma.
Po svoj prilici tu je Gerbert stekao znanja iz matematike, pomou kojih je ostavio
takav utisak na savremenike da ga je narodna legenda pretvorila u arobnjaka.
Upravo od Arabljana uzeo je on svoj abak, tj. tablicu za raunanje sa podeocima, koja je olakavala vrenje prostih aritmetikih radnji sa brojevima. Gerbert je
upotrebljavao arapske cifre umesto rimskih, samo to nije znao za nulu, tako da je
ulogu te cifre vrio prazan podelak na njegovoj raunskoj tabli.
Poto je proveo kratko vreme na dvoru Otona I kao uitelj njegovog sina, Gerbert je zatim otiao u Rems, gde je stao na elo episkopske kole, koja
je privukla mnogobrojne uenike. Gerbert je zadivljavao njihovu uobrazilju u to
vreme neobinim metodima oigledne nastave, primenom abaka u aritmetici i
nebeske sfere u astronomiji, kao i svojim dubokim znanjima u naukama kvadrivijuma. On je, pored ostalog, sastavio komentare na Boecijeva dela iz aritmetike
i muzike. Iz tih komentara vidi se da aritmetika dobija kod Gerberta klasni, feudalni karakter. Evo ta on, na primer, pie o broju. Postoje dve kategorije brojeva:
1) telesni brojevi, koji stoje u izvesnom odnosu prema predmetima spoljanjeg
sveta, i 2) bestelesni brojevi, koji pretstavljaju venu, neprolaznu sutinu. Konkre-

168

tan broj u ovejem ivotu izraava ovekov poloaj u drutvu: Tako je kralj izraz
velikog broja, dok ima ljudi koji zbog svoje beznaajnosti ne pretstavljaju inkarnaciju nikakvog broja. Telesni broj ne moe beskonano rasti, dok je bestelesni,
duhovni broj bezgranino rastui. Telesni broj ui oveka smirenosti, ukazujui
mu na njegovo skromno mesto u svetu, dok bestelesni pomae oveku da se uzdigne do shvatanja svemogustva bojeg. S tog gledita aritmetika ui tome da se
bestelesne stvari smatraju za trajnije od konkretnih stvari.
Tako se u Gerbertovim rukama aritmetika pretvorila u feudalnu i crkvenu
nauku, u nauku o mistinim brojevima, u koju je on uneo jerarhini princip, svojstven feudalizmu.
Gerbert Je nainio veliku karijeru. Oton II postavio ga je za opata jednog od
najbogatijih manastira Italije Bobija. Neko vreme bio je arhiepiskop u Remsu.
Najzad, Oton III izabrao ga je za papu pod imenom Silvestra II (9991003
g.).
Opte crte feudalne nauke u XI veku. VIIIX vek bili su period pripremanja i konanog formiranja feudalnog drutva i drave. U oblasti kulture u tim se
vekovima zapaa znatno irenje verbalnih bitaka, u kojima se postepeno izgraivalo i usavravalo oruje feudalne nauke i njena teka artiljerija teologija.
U XI veku ta nauka dobija sve svoje glavne crte. Latinski se jezik uvruje
kao vladajui oblik izraavanja misli. Sama misao, nauena u koli Karolinkog
renesansa na podraavanje, na kopiranje obrazaca i kompilacije, utoliko lake postaje po volji feudalne crkve robinjom autoriteta. Pred autoritetom biblije i
crkvenih otaca zanemela bi svaka kritika; ma i najmanji pokuaj kritikog stava
prema izvorima strogo se progoni gromovima crkvenih ekskomunikacija. Lino
iskustvo, posmatranje, podaci razuma kao metod za iznalaenje istine neprihvatljivi su isto onako kao u VIVII veku. Nauka usmeruje svoju panju
na saznanje boanskog, potinjavajui tom zadatku sve druge interese i grane
znanja, pretvarajui ak i nauku o brojevima u teoloku nauku. Sedam slobodnih vetina postaju sluavka teologije. Jerarhini princip u primeni na stvari
i apstraktne pojmove, princip koji odraava strukturu feudalnog drutva, proima sobom nauku, umetnost, knjievnost. Potpuna bespomonost pred okolnom
prirodom, nesposobnost da se pronikne u njene tajne prikrivaju se mistikom,
simbolikom brojeva i pojmova, verbalistikim trikovima, koji stvaraju utisak tobone dubine misli.

169

GLAVA XI

VIZANTIJA OD VI DO XI VEKA
I JUNI SLOVENI
Osobenosti razvitka Vizantije. Posle smrti cara Teodosija, 395 g., istoni
deo Rimskog Carstva nije se vie sjedinio sa zapadnim, ve se izdvojio u samostalnu dravu Vizantiju, obuhvativi osam od ranijih etrnaest dijeceza (Egipat,
Aziju, Pont, Siriju, Istok, Makedoniju, Grku i Trakiju).1
Svoj naziv ta je drava dobila po imenu stare grke kolonije Vizanta, koja se
nalazila na mestu gde je docnije podignuta prestonica carstva Carigrad (Konstantinopolj). Sami Vizantinci nazivali su sebe Romejcima, tj. Rimljanima, a
svoju dravu Romejskim carstvom. I doista, iako se stanovnitvo sastojalo
poglavito od Grka i jelinizovanih naroda Istoka, iako preovlaujui jezik jo od
samog poetka nije bio latinski ve grki, koji je od VII veka postao dravni jezik,
ipak je Vizantija bila direktan nastavak starog Rimskog Carstva.
Dok je na Zapadu Carstvo podleglo udarcima varvara i revolucije robova,
dotle se ono na Istoku sauvalo, postepeno se pretvorivi u feudalnu dravu svoje
vrste u Vizantiju, koja je proivela jo nekih hiljadu godina (do 1453 g.).
Iako su se i na Istoku, kao to smo videli (vidi glavu I), deavali moni ustanci robova i kolona, a varvarske najezde esto dovodile u opasnost i sam opstanak
Carstva, ipak je ono uspevalo da preivi i najtee krize, sauvavi uglavnom neuzdrmanu vladavinu klase krupnih zemljoposednika, centralizovani birokratski
mehanizam dravne uprave, relativno visoku kulturu, nasleenu u znatnoj meri
od antike.
1

Kod nabrajanja dijeceza koje su postojale u istonom delu Rimskog carstva od kraja
IV veka izostavljena je dijeceza Dakija, a pogreno su navedene Sirija i Grka, jer
takve dijeceze nisu postojale; nije jasan ni red kojim se pojedine dijeceze navode.
Istona prefektura sastojala se od ovih pet dijeceza: Egipat, Istok, Azija, Pont i Trakija,
a Ilirska prefektura sastojala se od dve dijeceze: Makedonije i Dakije. /prim. Red./

171

Tajna ivotne sposobnosti Vizantije krije se pre svega u njenoj ekonomici.


U vreme revolucionarne krize i najjaih varvarskih najezdi istoni deo Rimskog
Carstva bio je manje iscrpen od zapadnog. U sastav istonog dela Carstva spadale
su veoma bogate zemlje u pogledu prirodnih blaga; takve su bile Egipat, itnica
Rimskog Carstva; Sirija, sa svojim krupnim trgovakim, zanatskim i kulturnim
centrima Antiohijom, Tirom, Bejrutom i drugim; prostrane teritorije Male
Azije, koje je pljakaka politika Rima bila relativno malo zahvatila i koje su proizvodile u velikim koliinama vunu, koe i ostale sirovine za gradsko zanatstvo.
Ekonomske veze tih oblasti izmeu sebe i sa istonim zemljama nisu prekidane ni u najtea vremena za Carstvo; intenzivni ivot po gradovima kao to su
Aleksandrija u Egiptu, Antiohija u Siriji, Solun i Carigrad u Evropi, sa stotinama
hiljada stanovnika, koji su pripadali raznim narodnostima, nije ni za trenutak
zamirao. Osobito veliki znaaj imao je Carigrad, taj, po Marksovom izrazu, zlatni
most izmeu Istoka i Zapada, grad koji je sve do otkria pomorskog puta u Indiju igrao ulogu ogromnog trgovakog trita. Preko Carigrada je tokom stolea
voena itava evropska trgovina sa zemljama na Crnom Moru, kao i sa Iranom,
Kinom i Indijom. Tu su bila koncentrisana i mnogobrojna zanatska preduzea,
koja su proizvodila skupocene vunene i svilene tkanine, juvelirske izraevine i
razne luksuzne predmete.
iroka posrednika trgovina Vizantije i njena raznovrsna zanatska delatnost
omoguivale su njenim carevima da u svojim rukama koncentriu ogromna novana sredstva. Car Anastasije je u V veku nakupio u svojoj blagajni sumu koja
bi u naem novcu iznosila 130140 miliona zlatnih rubalja. Prihodi vizantiske
uprave u toku stolea premaivali su za vie desetina puta prihode najkrupnijih
feudalnih drava u Evropi. Time se pored ostalog objanjava i to to je vizantiski
zlatni novac (nomizma, bizant) bio u opticaju gotovo u itavom tadanjem svetu, pretstavljajui najrairenije sredstvo meunarodne razmene. iroke finansiske
mogunosti Vizantije, koje su se u to vreme inile neiscrpnim, bile su vano orue
njene spoljne politike kako u periodima agresije, tako i u periodima odbrane
od mnogobrojnih neprijatelja.
Podjednako veliki znaaj za ivotnu sposobnost Vizantije imala je i specifinost njenog agrarnog poretka. U Vizantiji se u daleko veoj meri negoli na
Zapadu sauvalo slobodno seljako stanovnitvo i ak izvesni ostaci stare seoske
optine. Proces pretvaranja slobodnih seljaka u kmetove i gutanja sitne svojine
od strane krupnog zemljoposeda otegao se u Vizantiji na mnoga stolea, znatno
zaostajui za analognim procesom na Zapadu. A kada je taj proces i ovde poeo
hvatati maha, neprekidni priliv varvarskih elemenata, naroito Slovena, sa njihovom rodovskom organizacijom, udahnuo je slobodnoj seljakoj optini nov ivot
i odloio jo za nekoliko stolea propast slobodnog seljatva.
Isto je tako znatno stabilnije bilo, bar u nekim provincijama Vizantije, i robovlasnitvo, iako u poljoprivredi robovski rad od V veka prestaje da igra vo-

172

deu ulogu. Dok je ouvanje slobodnog seljatva, osobito meu poluvarvarskim


plemenima Male Azije i Zakavkazja, omoguilo vizantiskoj vlasti da neprestano
popunjava i obnavlja svoje vojne snage, tj. obezbeivalo stabilnost Vizantije spolja, dotle je ouvanje robovlasnitva obezbedilo njenoj vladajuoj klasi u periodu
kulminacije revolucionarne krize IIIV veka stabilnost iznutra. Krupni robovlasnici sauvali su na istoku svoje ekonomske i socijalne pozicije, umeli da prue
otpor snagama koje su ugroavale njihovu vladavinu i neko vreme i sami preli
u ofanzivu na Zapad, pretvorivi Vizantiju u bedem reakcije u itavom bazenu
Sredozemnog Mora. Kada je pokuaj robovlasnike restauracije na Zapadu bio na
kraju krajeva osuen na propast (vidi glavu III) i Vizantija i sama morala da udari
putem feudalnog preureenja socijalnih i ekonomskih odnosa, njeni krupni
robovlasnici i zemljoposednici umeli su i u toku feudalizacije da ipak sauvaju
centralizovani aparat vlasti u obliku istonjakog despotizma, sa jako razvijenom
birokratijom, i da time uvrste svoju politiku vladavinu.
Najzad, za stabilnost Vizantije prilian znaaj imao je izvanredno povoljni
strateki poloaj njene prestonice. Leei na poluostrvu i zapljuskivan sa dve strane morem, Carigrad je bio zatien s kopna dvama redovima zidova, koji su inili
da je on pod uslovima tadanje vojne tehnike bio potpuno nepristupaan. Mnoge
veoma opasne neprijateljske najezde razbile su se o zidove prestonice Vizantije i
o njenu flotu, a sve dotle dok je nepokolebljivo stajala prestonica, stajalo je i samo
carstvo.
Najbitniju osobenost vizantiske istorije pretstavlja, kao to je ve istaknuto,
proces feudalizacije koji se veoma otegao. Jo u VVI veku, u vezi s pobedama
varvara u zapadnim provincijama Carstva, emigriraju krupni zemljoposednici
(senatorske porodice) na Istok, gde od careva dobijaju na poklon ili otkupljuju
prostrane teritorije zemljita, okruujui se privatnim druinama (Isaurijanaca i
bukelarija), privatnim sudovima, tamnicama itd., i pretvarajui se na taj nain
u neku vrstu feudalnih seniora. U isto vreme vri se pretvaranje kolona u kmetove, potinjavanje itavih slobodnih sela pomou patrocinija linoj vlasti krupnog
sopstvenika. Osobito se brzo razvija krupni crkveno-manastirski zemljini posed.
Zahvaljujui dareljivosti careva i privatnih lica, manastiri postaju prave zemljine kneevine. Samo u Carigradu postojalo je u VI veku preko 70 manastira; u
Egiptu je u to vreme bilo na 6 miliona stanovnika oko 500 hiljada monaha i monahinja. Crkva je rano stekla u Vizantiji znaaj velike politike sile, koja je ponekad
konkurisala svetovnom krupnom zemljoposedu. Ali su oba sektora vladajue klase i svetovni i duhovni podjednako uveavali svoju materijalnu mo putem
porobljavanja i upropaavanja irokih masa seljaka.
Carska je vlast s vremena na vreme inila pokuaje da se bori s tim pojavama
feudalizacije, ali su oni bili u veini sluajeva jalovi. To nije ni udo ako se ima u
vidu da su carevi bili. eksponenti iste te vladajue klase i da su se na nju oslanjali.
ta vie, teret ogromne birokratske maine Carstva, koja u Vizantiji nikad nije

173

prekidala svoju delatnost, padao je u celini na ramena istih tih seljaka koji su materijalno propadali i pretvarali se u kmetove.
Ako dakle uporedimo proces feudalizacije na Zapadu sa onim na Istoku,
moemo doi do sledeih zakljuaka. Na Zapadu se feudalizacija vri punim
tempom usled varvarskih najezdi, pri emu su varvari-osvajai lomili gotovo bez
ostatka vojno-birokratski aparat robovlasnike drave, poreski je sistem gotovo
sasvim iezao, jaram dravne vlasti se unekoliko smanjio, a eksploatacija radnih
masa dobila relativno blai oblik, stvarajui u izvesnim granicama mogunost za
dalji razvitak proizvodnih snaga.
Na Istoku pak, u Vizantiji, proces feudalizacije vrio se uz ouvanje mone
centralne vlasti i itavog vojno-biraokratskog aparata. Zato se taj proces ovde otegao i u isto vreme proticao neobino teko za iroke mase. Prelaz na feudalizam
nije se ovde izrazio samo u ublaavanju ropstva i pretvaranju slobodnih ljudi u
kmetove, nego i u masovnom propadanju seljatva kao rezultat zajednikih napora centralne vlasti i vladajue klase. Dok su na Zapadu trokovi prilikom prelaza
na feudalizam pali jednim delom i na krupne robovlasnike, koji su izgubili jedan
deo svoga zemljita i robova u korist osvajaa, dotle su na Istoku ti trokovi pali u
potpunosti na ramena seljatva.
Vlada cara Justinijana. Najznaajnije doba rane istorije Vizantije, kada su se
sve napred istaknute osobenosti njenog razvitka ispoljile ve u punoj meri, pretstavlja doba vlade cara .Justinijana (527565 g.). Vladi Justinijana i pre toga njegovog ujaka Justina prethodilo je neobino jaanje senatorske zemljoposednike
aristokratije; pretstavnik te aristokratije Anastasije2 doveden je na carski presto krajem V veka. Pod Anastasijem ispoljila se veoma snano protivrenost izmeu interesa krupnog svetovnog i crkveno-manastirskog zemljoposeda. Svetovna
aristokratija, koja je imala prostrane latifundije u istonim zemljama Vizantije
u Egiptu, Siriji i Maloj Aziji, podravala je separatistike tendencije tih provincija
koje su se krile pod platom jeresi monofizita, pristalica uenja po kome Hristos
nije bogoovek ve bog, tj. ima samo jednu prirodu (mnos, phsis) boansku.
Atanasije je kao i rei deo sematorske aristokratije, bio voljan da podrava monofizite, da bi uvrstio svoje pozicije na Istoku. Ali je on naiao na ogoren otpor
pravoslavnog svetenstva, iza koga su stajale mase prestonikog stanovnitva, propalih trakih kolona i ak jedan deo vojske. Iako je ustanak nezadovoljnih elemenata, na ijem je elu stajao Vitalijan, bio uguen (515 g.), ipak je posle
2

Netano je ocenjena epoha cara Anastasija (492518), koji je prikazan kao


eksponent senatorske zemljoposednike aristokratije. Kao to je istakao A. P.
Dijakonov (Vizantiskie dim i frakcii v VVII vv., Vizantiski Sbornik,
MoskvaLeningrad 1945, str. 144 sl., 216 sl.), Anastasijeva politika nije voena u
interesu zemljoposednike aristokratije, ve u interesu gradske trgovake klase i
stranke zelenih. /prim. Red./

174

Anastasijeve smrti u redovima vladajue klase postojalo takvo rasulo da novog cara nije istakao senat ve vojska. To je bio Justin, nepismeni ilirski seljak koji
se istakao u vojnoj slubi. Njegov neak Justinijan, koji je dobio sjajno obrazovanje, faktiki je upravljao jo pod Justinom, a 527 g. sam postao car; Justinijanova
ena Teodora bila je pre braka cirkuska igraica.
Carevi nove dinastije otro su izmenili kurs crkvene politike, orijentiui se
na uticajno pravoslavno svetenstvo, koje je imalo osobito vrste pozicije u evropskim provincijama Carstva. Justinijan je poeo svoju vladu ukazom o iskorenjivanju svih jeretika, ukljuujui tu i monofizite; jereticima je ostavljen tromeseni
rok da preu u pravoslavlje, posle ega su podlegali ogranienju svih svojih graanskih prava i strogim progonima.
Pored pravoslavne crkve, novi car je raunao da e nai oslonca i u birokratiji, iji su kadrovi bili znatno proireni, kao i u vojsci; na vojsku su troena
ogromna sredstva i njeni su komandanti zahvaljujui Justinijanovoj agresivnoj
spoljnoj politici stekli veliki znaaj u javnom ivotu.
Izdravanje vojske i mnogobrojnog inovnitva, ratovi i iroka graevinska
delatnost Justinijanova sve je to brzo iscrplo uteevinu cara Anastasija i zahtevalo znatno pojaanje poreskih nameta, koji su padali na seljake i gradsko
zanatsko stanovnitvo. Nasilja, iznuivanja i pljaka birokratije jo su vie
poveavali i inae teak poloaj masa.
Ustanak Nika. Sve to, zajedno sa netrpeljivom crkvenom politikom vlade,
koja je ozlojedila mnogobrojne jeretike, dovelo je 532 g. do izbijanja ustanka
poznatog pod imenom Nika (tj. pobeuj parola ustanika).
Ustanak je izbio u prestonici, gde su bile koncentrisane mase polugladnog
plebsa i mnogobrojni provincijalci rtve samovolje administracije, koji su
u Carigradu uzaludno traili pravde protiv nasilja i pljake inovnika. Centar
ustanka postao je cirkus, ili hipodrom, koji je u javnom ivotu prestonice kao
uostalom i po drugim krupnim gradovima Carstva igrao veoma znaajnu ulogu.
Obezbeenje prestonikog stanovnitva hlebom i cirkuskim pretstavama bilo je jo od vremena starih rimskih careva jedan od najvanijih zadataka uprave.
Ali je carigradski hipodrom sluio za mase kao privlani centar ne samo zato to
su se tu prireivale pretstave, nego i zato to je on pretstavljao mesto za specifine
politike skupove. Na hipodromu su gledaoci mogli slobodno da pitaju cara, koji
se uvek nalazio u svojoj loi, o vladinim merama i da podnose svoje albe.
Gledaoci su se obino delili na dve protivnike partije, koje su nosile naziv
zeleni i plavi, po boji odela koijaa koji su nastupali na hipodromu. Borba tih partija bila je uslovljena ne toliko strasnim ueem u kolskim trkama, koliko vanijim interesima: zeleni su bili monofiziti, plavi pravoslavni. Carevi su podravali
jednu od partija, da bi pomou nje drali na uzdi onu drugu. Pod Anastasijem
uivali su zatitu zeleni, pod Justinijanom, goniocem jeretika, plavi.

175

Podela na cirkuske partije stajala je u tesnoj vezi s teritorijalnom podelom


prestonice na takozvane deme, ili kvartove. Deme su ustvari pretstavljale organizacije stanovnika, verovatno kuevlasnika, koji su imali odreene sanitarne, vojne
i policiske funkcije. Po svom sastavu one su bile malobrojne, ali su iza svake deme
stajale mase. Dema plavih obuhvatala je najaristokratskije kvartove prestonice,
dok je dema zelenih, naprotiv, imala oslonca u rejonima naseljenim mornarima,
lukim radnicima, sirotinjom.3
Ustanak su digli zeleni, poto je car odbacio njihove albe na nasilja koja su
inili plavi. U toku ustanka zelenima su se pridruili svi oni koji nisu bili zadovoljni Justinijanovim reimom i ak jedan deo plavih. Poloaj vlade, koju je ovaj
ustanak zatekao nespremnom, bio je oajan. Vei deo prestonice preao je u ruke
ustanika, koji su opseli Justinijana u njegovom dvoru i proglasili za cara Anastasijevog neaka Hipatija. Justinijan se ve spremao za bekstvo, ali je Teodora
insistirala na tome da se prui odluan otpor, makar uz rizik da se izgube presto
i ivot. Pomou mita u ustanikim redovima izazvan je rascep, od ustanika su
odvojeni plavi, a zatim su u cilju uguivanja ustanka upotrebljene najpouzdanije
vojne jedinice, pod vostvom Velizara, najboljeg vojskovoe Carstva. Oko 30.000
ustanika domamljeno je u hipodrom, gde su ih Velizarovi vojnici sve pobili. Zatim
su otpoele estoke represalije, masovna pogubljenja i konfiskacije imovine, od
kojih su postradali i mnoge aristokrate, umeane u taj pokret. Nije bio poteen
ni Hipatije.
Hteo to Justinijan ili ne, njegove su represalije proredile redove stare senatorske aristokratije i jako oslabile njenu mo. Od tog vremena najvei uticaj u
vladajuim krugovima stekla su crkvena lica i gornji sloj birokratije, koji je esto
popunjavan ljudima niskog porekla.
Justinijanova spoljna politika. Uvrstivi se na prestolu, Justinijan je otpoeo agresivne akcije prema varvarskim kraljevinama koje su se obrazovale na
teritoriji Zapadnog carstva. Njegov cilj je bio obnova Rimskog Carstva u njegovim
ranijim granicama. Posle duge i uporne borbe on je uspeo da uniti drave Vandala i Ostrogota, povrativi na taj nain pod vlast Carstva Severnu Afriku i Italiju
(vidi glavu III). Vizigotima je oduzet juni deo panije. Ova osvajanja postignuta su po cenu ogromnih rtava od strane stanovnitva Carstva, ali su i ponovo
pripojene provincije bile strano opustoene, a njihovo stanovnitvo osueno na
stranu nematinu, koju je poveavalo pljakatvo vizantiske administracije. Uz to
su se Justinijanova teritorijalna poveanja pokazala nestabilnim. Ve uskoro posle
njegove smrti vei deo Italije osvojili su Langobardi; izgubljena je i juna panija,
koju su osvojili Vizigoti.
Dok je Justinijan na zapadu postizao uspeh za uspehom, premda na utrb same Vizantije, dotle su na Istoku, gde je on morao ratovati sa takvim monim pro3

Na osnovu Dijakonova (nav. d.), mogla bi se znatno dopuniti i ispraviti izlaganja o


vizantiskim demama. /prim. Red./

176

tivnikom kao to je iranski kralj iz dinastije Sasanida Hozroje Anuirvan, vojne operacije tekle mahom neuspeno po Vizantince. Justinijan je u vie mahova
morao da kupuje primirje po cenu plaanja velikog danka. Sama borba sa Iranom
voena je uglavnom oko dobijanja crnomorske obale Kavkaza. Bilo je potrebno
ogromno naprezanje snaga da se Irancima ne dopusti izlaz na Crno More, gde
je Vizantija imala vane trgovake interese. Osim toga Justinijanu je posle pola
za rukom da relativno sigurno uvrsti vizantisku vlast na junoj obali Krima, u
Hersonezu, Bosporu i drugim krupnim trgovakim centrima na Crnom Moru.
Iranska opasnost dugo je pretila Vizantiji, i pod docnijim carevima, nagonei ih
da na istonim granicama dre znatne vojne snage i grade mnogobrojne tvrave.
Ni Justinijan, pa tim pre ni njegovi naslednici nisu uspeli da zatite pogranine
oblasti Mesopotamije, Sirije, Jermenije itd. od redovnih upada Iranaca i za te upade vezanih pustoenja.
Pod Justinijanom pojavljuje se za Vizantince jedan opasan protivnik i na dunavskim granicama, to su Sloveni. Najpre zajedno sa Hunima, Avarima i drugim
turanskim plemenima, a zatim samostalno Sloveni sve snanije savlauju otpor
vizantiskih pograninih trupa i tvrava na Balkanskom Poluostrvu, pustoe Meziju, Trakiju, Ilirik i prodiru u srednju Grku. Od kraja VI veka poinje i sistematska
kolonizacija Balkanskog Poluostrva od strane Slovena, koja je u VIIVIII veku
dovela do krupnih promena u etnikom sastavu stanovnitva tog poluostrva.
Justinijanova unutranja politika i njegova zakonodavna delatnost. Vodei energinu spoljnu politiku, Justinijan je u isto vreme posveivao mnogo panje i administrativnim reformama, zakonodavstvu i graevinskoj delatnosti. Za
njegove vlade graeni su putevi, podizani mostovi, tvrave i drugi graevinski
objekti; podignuta je iznova Antiohija, koju je poruio Hozroje; u Carigradu je
podignut hram sv. Sofije, koji je smatran za arhitektonsko udo svoga vremena.
Sve te skupe, ali mahom nekorisne graevine zahtevale su ogromna materijalna
sredstva. Za voenje ratova, raskoan ivot dvora i graevine nikad nije bilo dovoljno novca, i poreski je teret stalno rastao, praen zloupotrebama inovnika.
Traei sve nove i nove izvore sredstava i vodei borbu protiv zloupotreba, Justinijan je pokuavao da ostvari niz administrativnih reformi. Ali one nisu
olakale poloaj masa i gotovo nikada nisu posti-zale cilj. Najslavniji dogaaj za
njegove vlade bila je kodifikacija rimskog prava, koje je skupljeno i sistematisano
u monumentalni Zbornik graanskog prava (Corpus iuris civilis). Ovaj ogromni posao izvrila je jedna specijalna komisija sastavljena od uenih pravnika, na
ijem se elu nalazio jedan od najsposobnijih carevih dostojanstvenika Tribonijan. Zbornik graanskog prava sastoji se od tri glavna dela: 1) Justinijanov
kodeks, koji je sistematisao zakone svih prethodnih rimskih careva i zamenio
zastareli Teodosijev kodeks (iz V veka); 2) Digeste, ili Pandekte opirna
zbirka miljenja i tumaenja prava od strane autoritativnih rimskih pravnika; 3)
Novele, tj. novi zakoni, koje je Justinijan objavio posle izdavanja kodeksa. Ovim

177

trima delovima prethodio je opti uvod, neka vrsta udbenika rimskog prava, po
imenu Institucije.
Zbornik graanskog prava ima znaaj koji daleko prelazi okvire vizantiske
istorije. Zahvaljujui tom spomeniku, rimsko pravo koliko mi znamo, najsavreniji oblik prava koje poiva na privatnoj svojini postaje poznato Zapadnoj
Evropi, uzima se od XII veka za predmet prouavanja po srednjovekovnim univerzitetima i postepeno potiskuje ili modifikuje obiajno ili feudalno pravo koje je
dotle vailo u svakoj dravi i svakoj oblasti (ta pojava nosi naziv recepcija rimskog
prava). U osnovi prava koje je i dandanas na snazi u svakoj kapitalistikoj dravi
lei rimsko pravo u onom svom obliku u kome je sauvano u Justinijanovom
Zborniku.
Ocena Justinijanove vlade. Justinijanova vlada, koja je obeleena toliko znaajnim dogaajima, bila je, kao to je ve istaknuto, neobino teka i razorna za
iroke mase. Kobne posledice onog preteranog naprezanja snaga koje je zahtevala
Justinijanova ambiciozna politika pokazale su se jo poslednjih godina njegovog ivota. Opozicija prema njegovoj delatnosti dizala je glavu ne samo meu
narodnim masama, koje su esto ustajale u raznim delovima Carstva, nego i u
redovima senatorske aristokratije, koja se meutim za carevog ivota alila samo
potajno. Jedan od pretstavnika te aristokratije, Prokopije iz Cezareje, koji je igrao
ulogu
Justinijanovog dvorskog istoriografa, veliao je njegovu vladu u nizu istoriskih dela Graevine, Ratovi s Persijancima, Ratovi s Vandalima i Gotima
i dr. Ali je pustio na volju svome pravom raspoloenju i oseanjima tek u svojoj
Tajnoj istoriji, koja je sve do XVII veka ostala nepoznata. Tu je on nemilosrdno razgolitio sve rane Justinijanovog reima rastrojstvo suda i administracije,
podmitljivost inovnika, dezorganizaciju vojske, propadanje i siromaenje naroda; od besomunih napada nije on potedeo ni cara i njegovu enu Teodoru, o ijem linom ivotu pisac kazuje najprljavije anegdote. I pored jednostranosti slike
koju nam daje Prokopije i sumnjivosti mnogih anegdota, koje za svoje poreklo duguju mrnji stare izumirue aristokratije prema skorojeviima na vizantiskom
prestolu, Tajna istorija ipak pretstavlja vaan istoriski izvor, koji nam pokazuje
nalije Justinijanove vlade, spolja tako briljantne.
Vizantija u VII veku. Justinijanovi neposredni naslednici (Justin II, Tiberije, Mavrikije) nasledili su praznu blagajnu, iscrpenu dravu i ogromne spoljnopolitike tekoe, sa kojima su pokuavali da iziu na kraj putem jaanja vojske
i uvrivanja discipline u njoj. Ali su Mavrikijeve odlune mere u tom pravcu
izazvale ustanak vojnika, koji su stenjali pod batinakom disciplinom i uz to bili
materijalno slabo obezbeeni. Plebejske mase prestonice pruile su podrku ustanicima, i njihov predvodnik centurion Foka posle unitenja carske porodice
sam je zauzeo vizantiski presto (602 g.). Ali njegova vlada, koja je izazvala estoku
opoziciju senata i vieg inovnitva, nije bila dugog veka. U provincijama Carstva

178

poeo je graanski rat, izazvan time to su gornji slojevi drutva i jedan deo vojske odbili da se pokoravaju centralnoj vlasti. Seljaci i gradski donji slojevi uzeli
su uea u toj borbi, najpre na strani Foke, a zatim protiv njega, kad se ispostavilo da nova vlada nema nikakvog pozitivnog programa. Fokin poloaj postao
je komplikovaniji zbog obnovljenog rata sa Iranom. Trupe Hozroja II upale su u
Siriju, Mesopotamiju i Malu Aziju. Onda je senatorska partija istakla za cara sina
egzarha (namesnika) Afrike Iraklija. Foka je pretrpeo poraz i bio je pogubljen
(610 g.). Ali su nemiri u narodu i dalje trajali. To je Irancima olakalo da osvoje
najvanije centre u Siriji i Egiptu. U isto vreme Avari i Sloveni otrgnu Carstvu prostrane oblasti na Balkanskom Poluostrvu, Vizigoti istiskuju Vizantince iz panije,
a Langobardi i dalje ire svoje posede u Italiji.
Ali je Irakliju pomou krupnih zajmova od crkve polo za rukom da reorganizuje vojsku, da dobije podrku zakavkaskih narodnosti (Jermena, Ibera, Laza
itd.) i da po cenu neverovatnog naprezanja snaga Carstva odbije napad Avara i
Iranaca na Carigrad, a zatim da i sam pree u ofanzivu na Iran. Hozroje II je 627
g. pretrpeo potpun poraz, bio je zbaen s prestola i ubijen. Vizantija je uspostavila
svoje granice na Istoku.
Da bi se oduio crkvi, Iraklije je do kraja opljakao teritorije povraene od
Iranaca; da bi zadovoljio crkvu, obnovio je i svirepe progone jeretika i Jevreja. Sve
je to Iraklijevu vladu uinilo toliko mrskom da je stanovnitvo Sirije, Palestine i
Egipta pozdravilo Arabljane tog novog, stranog neprijatelja Vizantije kao
svog osloboditelja, Od 634 g. Arabljani upadaju u Siriju; jedan grad za drugim
otvara im kapije. 636 g. u bitki na reci Jarmuku oni su potukli glavne vojne snage
Vizantinaca. 642 g. u njihovim rukama ve se nalazila itava Sirija sa Palestinom i
Egipat. Vizantija gubi sve nove i nove posede i posle Iraklijeve smrti (641 g.). Tek
posle neuspele pomorske ekspedicije Arabljana protiv Carigrada, 673 g.,4 poloaj
na Istoku privremeno se donekle stabilizovao. Ali je krajem tog stolea Vizantija
konano izgubila Jermeniju, Laziku i itavu Severnu Afriku.
Slavenizacija Balkanskog Poluostrva. Slabljenje vojne moi Carstva u VII
veku i ustanci donjih slojeva naroda, koji su potresali centralnu vlast, stvarali su
povoljnu situaciju za sve ire prodiranje Slovena na Balkansko Poluostrvo. Jo od
poslednje treine VI veka slovenski se upadi stalno vre. Na mesto prvobitnih
pljakakih prepada dolaze sad talasi slovenske kolonizacije, koja potiskuje trako-ilirsko stanovnitvo najpre iz Mezije, a zatim i iz Trakije i Makedonije.
Mezija, Trakija i Makedonija uskoro su bile u takvoj meri ispunjene Slovenima da vizantiski pisci poinju da te oblasti nazivaju Sklavinijom. Slovenska bujica
prodire sve dalje na jug, ka Peloponezu, delom gutajui, a delom potiskujui ka
moru jelinske elemente. U prvoj polovini VII veka Sloveni su naselili i zapadne
oblasti Balkanskog Poluostrva, koje su pre toga bili opustoili Avari. Tu su se na4

Napadi Arabljana na Carigrad, stavljeni pod godinu 673, ustvari su trajali vie godina
(673678). /prim. Red./

179

selila plemena poznata pod imenom Hrvati i Srbi. Prvi su zaposeli severozapadni
ugao, od reke Save na sever; drugi su se nastanili istonije, na teritoriji koja je
docnije poznata kao Bosna, Hercegovina, severna Albanija, Crna Gora i Srbija u
uem smislu.
Hrvati i Srbi su tokom mnogih stolea posle svog doseljenja na Balkansko
Poluostrvo iveli u manje ili vie izolovanim plemenskim jedinicama upama,
koje su smatrane za saveznike Vizantije i priznavale nad sobom njenu vrhovnu
vlast, ali su ustvari bile nezavisne. U IX veku veina srpskih upa pokoravala se
Bugarima. Tek od sredine XII veka dolazi do ujedinjenja tih upa i zamee se srpska drava.5 Slovenska plemena severoistonih oblasti Balkanskog Poluostrva, kao
to emo docnije videti, ujedinilo je u VII i VIII veku turansko pleme Bugara, koje
se meutim brzo pretopilo u slovenskoj sredini; zatim su ta plemena obrazovala
prvu krupnu junoslovensku dravu Bugarsku. to se tie Slovena na Peloponezu i u drugim oblastima Grke, oni su, odvojeni od svoje plemenske mase, na
kraju krajeva bili jelinizovani, donekle kao rezultat planske delatnosti vizantiske
vlade u tom pravcu.
Obnova socijalnog i vojnog ureenja Carstva u VIIVIII veku. Ma kakva
bila docnija sudbina slovenskih plemena koja su prodrla na teritoriju Vizantije,
ona, za razliku od Germana na Zapadu, nisu unitila Vizantisko carstvo.
Naprotiv, nastanjujui se na teritoriji Vizantije kao zemljoradnici i stoari,
oni su u prvo vreme udahnuli Vizantiji nove ivotne snage, poveavi kadrove slobodnog seljatva i donevi sobom odnose seoske optine. Slovenske su mase u VII
i naroito VIII veku dale Vizantiskom carstvu nove kontigente poreskih obveznika i vojnika, koji su preporodili vizantisku vojsku i omoguili Vizantiji da iz potresa VII veka izie jo jaom nego to je ranije bila. O znaaju slovenske optine
svedoi Zemljaradniki zakon spomenik verovatno iz VIII veka. U njemu ne
nalazimo nikakvog pomena o kolonima i kmetovima; seljaci imaju pravo slobode
prelaenja; oni plaaju sopstveniku zemlje na kojoj imaju svoje gazdinstvo, jedan
deo letine. Seljaci su organizovani u seoske optine, koje su dodue podvrgnute
prekomernoj eksploataciji od strane vizantiskih vlasti, ali koje su sauvale znatne
elemente slobode. Na bazi te nove mase sitnih seljakih gazdinstava vizantiska je
vlada umela da stvori jak vojniki stale stratiota. Stratioti, koji su dobijali deonice
zemljita razliite vrednosti, bili su duni da slue u vojsci ili mornarici; pritom su
se delili na kategorije prema veliini zemljinog poseda. Bili su osloboeni naturalnih obaveza prema dravi, ali su kao i svi ostali plaali zemljine dabine.
Zajedno sa obnovom socijalnog ureenja Carstva menja se i njegova administrativna organizacija. Vlast centralne uprave u provinciji uvruje se pomou
5

Nije tano da se u IX veku veina srpskih upa pokoravala Bugarima niti da tek
od sredine XII veka dolazi do ujedinjenja tih upa zamee se srpska drava. Kao to
je poznato, srpska drava Vlastimirova formirala se jo u prvoj polovini IX veka. /
prim. Red./

180

vojno-administrativnog sistema koji je dobio naziv tematsko ureenje. Podela civilnih i vojnih vlasti, koja je izvrena na osnovu reformi Dioklecijana i Konstantina, zamenjuje se u VII veku novim poretkom, po kome se sva vlast u datoj oblasti
koncentrie u rukama vojnog stareine koji stoji na elu teme, tj. odreda, ili tanije
jezgra vojnog odreda koji se nalazi u datoj oblasti. Oko tog jezgra grupiu se stratioti pozvani u vojsku, koji u datoj oblasti imaju svoje deonice zemlje. Otuda i sama
oblast kao vojno-administrativna jedinica dobija naziv tema. Vojne snage teme
imale su, prirodno, prvenstveno odbranbeni znaaj.
Doba Isavriske dinastije. Ikonoborstvo. Pozitivan znaaj tih preobraaja,
koji su vreni neprimetno i teko da se mogu pripisati zakonodavnoj delatnosti
bilo koga cara, ispoljio se osobito snano u VIII veku, kada je na vlast dola Isavriska dinastija.
Kraj VII i poetak VIII veka bili su doba neprekidne anarhije i dvorskih prevrata. Za 22 godine smenilo se est careva. Upravo se tada zavodi obiaj da se svrgnutom caru see nos ili kopaju oi, da bi mu se onemoguio povratak na presto.
U periodu anarhije veoma je porasla opasnost od strane Arabljana. Vizantija se
ponovo nalazila pred opasnou od propasti. U takvoj situaciji doao je na vlast
Lav III (717 741 g.), rodom iz Isavrije (u Maloj Aziji), koga je istakla nova vojnika aristokratija jedne maloaziske teme, u kojoj je on bio strateg, tj. ef vojne i
civilne uprave.
Lav III morao je da pone svoju delatnost sa odbranom Carigrada od Arabljana, koji su opseli prestonicu sa kopna i mora. Jo za vreme prethodne arapske
opsade, 678 g., bitnu pomo opsaenima pruila je smesa baruta koja je pronaena u Vizantiji, takozvana grka vatra, koja je gorela i na vodi. 717718 g. Lavu III
polo je za rukom da pomou grke vatre spali znatan deo arapske flote, a zatim
da potue i ostale njihove snage.
Ali izbavljenje od strane opasnosti nije otklanjalo preku potrebu za korenitim reformama. Te su potrebe bili sasvim svesni i sami vladajui krugovi, zastraeni dugim godinama anarhije i teritorijalnim gubicima Vizantije. Uspeh reformatorske delatnosti Isavriske dinastije bio je uslovljen i bitnim promenama u sastavu
vladajue klase. U VIII veku krupni svetovni zemljoposed starog tipa bio je gotovo
sasvim uniten. Iz seljake optine izdvajaju se novi zemljoposednici vlastela,
ili dinati, koji organizuju vrsta gazdinstva feudalnog tipa, zaokrugljuju i uveavaju svoje posede putem prisvajanja seljakih i stratiotskih parcela. S tom sredinom
tesno je povezana i nova vojnika aristokratija. Ti novi elementi vladajue klase
gledali su neprijateljski na vie svetenstvo i monatvo, koji su sauvali i ak uveali svoja zemljina bogatstva. U VII veku oko polovine najboljeg zemljita bilo je
koncentrisano u rukama crkve i manastira. Uz to je manastirski zemljoposed bio
privilegovan. Carevi su dareljivo delili manastirima povelje koje su ih oslobaale
od obaveza i poreza (takozvana ekskusija, koja odgovara zapadnoevropskom imunitetu). Preterani porast crkveno-manastirskog zemljoposeda slabio je dravu, li-

181

avao je vanih ekonomskih izvora sredstava i nagonio je da pojaava poresko


zaduivanje svetovnog, izmeu ostalog i stratiotskog zemljoposeda.
Carevi iz Isavriske dinastije, eksponenti nove aristokratije, poeli su, prirodno, traiti u oblasti crkve sredstva za ostvarenje vojne i administrativne reforme.
Borba vlade protiv manastirskog zemljoposeda i privilegija manastira dobila je
oblik ikonoborstva borbe protiv potovanja ikona. Manastiri su bili centri proizvodnje ikona i izvlaili osobito velike prihode od hadiluka masa, koje su ile na
poklonjenje osobito potovanim ikonama. Prema tome, edikt cara Lava III protiv
potovanja ikona bio je direktan udarac po prihodima i moi manastira.
Vlada je za svoju ikonoboraku politiku imala i drugih razloga. Meu narodnim masama, osobito u Maloj Aziji, na podlozi opozicije prema postojeem
ugnjetakom poretku bila je veoma rairena jeres pavlikijanaca, koja je pretstavljala modifikaciju dualistikog uenja manihejaca o vladavini zla u materijalnom
svetu. Pavlikijanci su bili protivnici crkvenog kulta, a napose potovanja ikona.
Isto su tako i Arabljani, iji su vojni uspesi inili na mase snaan utisak, gledali
na kult ikona kao na idolopoklonstvo. Likvidirajui taj kult, vizantiska vlada, je
smatrala da time isti crkvu od praznoverica i tako jaa njene pozicije u borbi s
jeresima i islamom.
Ali su monasi ovu vladinu meru doekali na no. Oni su otpoeli besomunu agitaciju protiv Lava III i iskoristili svoj uticaj na mase za dizanje i organizovanje ustanaka. Kada je vlada izila na kraj sa tim ustancima, ona je pristupila
sistematskom unitavanju manastira: manastirske su zgrade pretvarane u kasarne,
monasi su pod pretnjom oslepljenja ili smrtne kazne naterivani da stupaju u brak,
manastirska su zemljita konfiskovana. Manastirska zemljina i druga bogatstva
prisvojila je vojnika aristokratija, a jedan deo upotrebljen je za stvaranje novih
stratiotskih deonica.
Lav III i njegov sin i naslednik Konstantin V (741775 g.) nemilosrdno su
se razraunavali sa monakom opozicijom po istonim provincijama i na Balkanskom Poluostrvu, ali nisu bili kadri da spree odmetanje Rima i drugih poseda
u Italiji, koji su se uostalom samo nominalno cotinjavali Vizantiji. Rimski papa
otro je ustao protiv ikonoborstva, bacio prokletstvo na ikonoborce i iskoristio
priliku da likvidira vizantisku administraciju u Rimskom dukatu.
Druge reforme careva iz Isavriske dinastije. Teei da sistematiu staro zakonodavstvo i da ga to vie usklade s novim socijalnim odnosima, carevi iz Isavriske dinastije izdali su Eklogu zakona, kratak zbornik graanskog i krivinog prava, koji pretstavlja preraen i uproen Justinijanov kodeks, Po pravilu, smrtna
se kazna u novom kodeksu zamenjuje telesnim kaznama i sakaenjem. Ekloga tei
da uvrsti porodicu, oteavajui razvod braka i zabranjujui konkubinat. Dalje se
reforme tiu vojske i mornarice, to je nalo svog izraza u Vojnom zakonu i Pomorskom zakonu, koje su izdali carevi ove dinastije. Tematsko ureenje dobilo je
konaan oblik i bilo raireno na itavu teritoriju Carstva. Naprotiv, mornarica, u

182

kojoj je postojala jaka opozicija prema ikonoborakoj politici, bila je brojno smanjena i oslabljena. To je docnije dovelo do teritorijalnih gubitaka na Zapadu. Ali
je vojna mo Vizantije, opte uzevi, jako porasla: postignuti su uspesi u borbi sa
Arabljanima, koji su potisnuti iz Male Azije i ostrva Jegejskog Mora; Sicilija i jug
Italije odvojeni su u crkvenom pogledu od pape i tenje vezani za Vizantiju; krupne
pobede odnesene su i nad Bugarima; sem toga oteana je mogunost za njihove
nove upade u evropske teme putem masovnog preseljavanja pavlikijanaca iz
Male Azije u pograninu oblast Trakiju, gde su dobili vojne parcele zemljita.
Ustanak Tome Slovena. Vizantija je u VIII veku postala, opte uzevi, snaniji i zdraviji politiki organizam. Blagostanje stanovnitva je raslo. U prestonici
i drugim krupnim centrima trgovina i zanatstvo dostiu visok stupanj procvata.
Spomenik koji nam je sauvan iz IX veka Knjiga eparha (eparh je neto nalik na gradonaelnika prestonice) slika nam organizaciju zanatske proizvodnje u
Carigradu i vie nego budnu kontrolu vlade nad delatnou trgovaca i zanatlija.
Specijalni inovnici, koji su potinjeni eparhu, kontroliu cenu i kvalitet robe, reguliu uvoz i izvoz, vre nadzor nad trgovcima koji dolaze u grad, ubiraju carine,
koje su dravnoj blagajni davale krupne prihode. Ta kontrola nije mogla da sprei veliko oivljenje trgovako-zanatske delatnosti u Vizantiji zahvaljujui optem
uvrenju drave.
Ali se poloaj seljaka posle reformi nije poboljao. Poreski teret koji je na njih
padao ak je neto povean. Bitnije je bilo produbljivanje socijalnog i ekonomskog
jaza izmeu sitnih seljaka i dinata. Ovi poslednji sve vie potinjavaju sebi seljaka
gazdinstva i pojaavaju eksploataciju seljaka, koji u to doba dobijaju u zakonodavnim i drugim spomenicima karakteristian naziv ubogi. Od ugnjetavanja osobito
su stradali slovenski naseljenici. Na poetku IX veka oni su digli na Peloponezu
ustanak. Ali pokret seljakih masa dostie svoj najvei zamah 821823 g., kada se
izliva u moan ustanak pod predvodnitvom Tome Slovena. Toma, jedan od vojnih
komandanata u Maloazijskoj temi, proglasio se za cara i, po reima vizantiskog letopisca, digao robove protiv gospodara, obine vojnike protiv njihovih stareina.
Raznoplemensko stanovnitvo Male Azije i stratioti pruali su mu podrku, tim
pre to je on ukinuo poreze. Prebacivi se u Trakiju i Makedoniju, Toma je naiao
na svestranu pomo i kod Slovena. Nalazei se na elu brojne vojske, sastavljene od
seljaka i stratiota, Toma je itavu godinu dana drao Carigrad pod opsadom. Vlada je tekom mukom izila na kraj s tim ustankom samo zahvaljujui pomoi
Bugara. Toma je bio zarobljen i pogubljen (823 g.); njegovi privrenici drali su se
ponegde jo do 825 g., dok nisu bili razbijeni ili pobijeni.6
6

Odeljci o ikovoborstvu i reformama Isavriske dinastije, kao i raniji odeljak o Vizantiji


u VII veku i neke napomene o Zemljoradnikom zakonu, sadre izvesna uoptavanja
i tvrenja koja nemaju oslonca u izvorima.
Ne moe se govoriti o reformama vojske i mornarice pod Isavriskom dinastijom na
osnovu Vojnog zakona i Pomorskog zakona, jer je prvi nastao pod Lavom VI

183

Uspostavljanje potovanja ikona. Posle uguenja ustanka poloaj seljaka se


pogorao. Proces propadanja sitnih gazdinstava i porast krupnog zemljoposeda
vri se jo brim tempom. Ali je strana akcija donjih slojeva iz 821825 g. zaplaila vladu. Ona je, s jedne strane, donekle olakala poreski teret, a s druge teila
da to pre likvidira rascep u crkvi, izazvan ikonoborakom politikom, i da tako
uvrsti pozicije vladajue klase.
Pokuaji uspostavljanja kulta ikona injeni su i ranije (na primer, pod caricom Irinom, krajem VIII veka), ali je prekretnica u crkvenoj politici dobila* pod
sobom vrsto tle tek kada je problem manastirskog zemljoposeda i privilegija prestao da interesuje vojniku aristokratiju. U IX veku, kada je ekonomska i socijalna
mo monatva bila ve slomljena, a njegov uticaj i zemljina bogatstva preli u
znatnoj meri u ruke nove vojnike aristokratije, ikonoborstvo je toj aristokratiji
postalo ne samo nepotrebno nego i tetno, jer je cepalo vladajuu klasu na neprijateljske partije. 843 g. carica Teodora, koja je vladala umesto svoga maloletnog
sina Mihaila III (842867 g.), bez ikakve muke uspostavila je pravoslavlje i
potovanje ikona. Izmirenje vlade i svetovne aristokratije sa monatvom uvreno je estokim progonima pavlikijanaca, iji je znatan deo bio fiziki istrebljen.
Mnogi pavlikijanci spasli su se bekstvom u Bugarsku, gde e se docnije pojaviti
pod imenom bogumila.7
Obrazovanje Prvog bugarskog carstva. Hristijanizacija Bugara. U to vreme izmeu Dunava i planine Balkan (stara Mezija) ve se formirala prva slovenska drava na Balkanskom Poluostrvu Bugarska.

(886912), a drugi pretstavlja privatnu kompilaciju iz VII ili VIII veka. Tematsko
ureenje nije dobilo pod Isavriskom dinastijom konaan oblik niti je bilo ve onda
raireno na itavu teritoriju carstva. Nema osnova za tvrenje da je u mornarici
postojala jaka opozicija prema ikonoborskoj politici. Ne samo Sicilija i juna Italija
nego, to je jo vanije, i Ilirik, tj. veliki deo Balkanskog Poluostrva, bio je pod Lavom
III izdvojen iz crkvene jurisdikcije Rima i potinjen carigradskoj patrijariji.
U izvorima nema dovoljno podataka za tvrdnju da su u XIII veku u vizantiskim
gradovima trgovina i zanatstvo dostigli visok stupanj procvata: ne moe se za to
pozivati na knjigu eparha, tim pre to ona nije iz IX, kako se to navodi u tekstu,
nego iz X veka. Isto tako je nepravilno za prikazivanje agrarnih prilika i socijalnih
odnosa u VIII veku koristiti bez ikakve rezerve podatke iz novela careva Makedonske
dinastije X veka. Da li je posle reformi (Isavriske dinastije) poreski teret ak neto
povean, mi ne znamo. Toma Sloven bio je vojni vo u jednoj od maloaziskih tema,
a ne u Maloaziskoj temi, jer takva tema, naravno, nije postojala. Trebalo je ipak
pomenuti da je Tomin pokret bio uperen i protiv ikonoborske politike. /prim. Red./
Pavlikijanstvo je nesumnjivo imalo jakog uticaja na bogumilstvo, ali se ti pokreti
ne mogu identifikovati i prema tome se ne moe rei da su se pavlikijanci spasli
bekstvom u Bugarsku (ustvari oni su bili od strane vizantiske vlasti preseljeni u
Trakiju), gde e se docnije pojaviti pod imenom bogumila. /prim. Red./

184

Slovenska plemena konano su zaposela tu teritoriju jo u VII veku. Na elu


svake plemenske jedinice (upe) stajali su kod njih upani, koje je birala rodovska
aristokratija. Sloveni su se bavili zemljoradnjom i dobro poznavali razne zanate;
rezanje u drvetu, arhitektura od drveta, obrada metala jesu zanatske grane koje, su
kod Slovena bile najvema razvijene.
Severno od njih, s one strane Dunava (u junom uglu dananje Besarabije),
iveli su Bugari pleme verovatno turansko-tatarskog porekla. To su bili nomadi-stoari, koji su po svom nainu ivota potseali na Hune. Njihov voa, kao i
kod svih plemena turansko-tatarske jezine grupe, zvao se kagan ili han. Vou
je okruavala vojna rodovska aristokratija (docnije bojari), koja je u to vreme
pored robova verovatno eksploatisala ve i ljude zavisne od sebe pastire.
679 g. han bugarske horde Asparuh zadao je poraz Vizantincima, ije je posede jo ranije pustoio, i prinudio ih da njegovoj hordi ustupe Meziju, sa njenim
slovenskim stanovnitvom. Poto su osvajai pretstavljali znatnu manjinu i pritom po svojoj kulturi stajali na znatno niem stupnju od Slovena, to su se oni brzo
pretopili u njihovoj sredini. Ve krajem IX veka izgubili su oni svoj jezik i plemenske osobenosti. Tome je doprinela i ta okolnost to su slovenski upani uvrteni u
sastav bugarske aristokratije, meu bojare, sa kojima su naporedo dobili prostrana
zemljita. Zavisno radno stanovnitvo tih zemljita pretvara se malo pomalo u
kmetove, emu je prilino doprineo uticaj vizantiskog poretka. Tako je nastala
poluvarvarska, polufeudalna drava, isto slovenska po svom stanovnitvu, koja
je samo u svom nazivu Bugarska sauvala trag svoga porekla, kao rezultat
osvajanja Mezije od strane istonog plemena Bugara.
Brza slavenizacija Bugara olakala je bugarskim hanovima prisajedinjenje
susednih teritorija Trakije i Makedonije. Slovensko stanovnitvo ovih vizantinskih provincija u ratovima IXX veka izmeu Vizantinaca i Bugara uvek je
podravalo Bugare. Jo poetkom IX veka han Krum odneo je zahvaljujui tome
niz pobeda nad Vizantincima i doao do Carigrada. Jedan od njegovih najbliih
naslednika, Boris (852-888 g.), istaknuti politiar, umesto borbe s Vizantijom
vie je voleo da sa njom uspostavi trajne kulturne veze time to e od nje primiti hrianstvo. Hristijanizacija je imala za cilj i da ubrza proces raspadanja rodovskih odnosa i ujedno visoko uzdigne centralnu vlast hanova nad bojarima.
Boris se pokrstio zajedno s veim delom Bugara 864 ili 865 g. i u isto vreme
uzeo titulu cara.8 Ali je priliv grkih svetenika u Bugarsku, koji su u zemlji sprovodili politiki uticaj Vizantije i ponekad pretstavljali direktne agente carigradske
vlade, naterao Borisa da stupi u veze sa rimskim papom, od koga se nadao da e
dobiti veu samostalnost za bugarsku crkvu.
Ta je okolnost bila jedan Od najvanijih uzroka zaotravanja odnosa izmeu
carigradskog patrijarha Fotija i pape Nikole I. Dolo je ak do privremenog ras8

Nije tano da je bugarski knez Boris uzeo titulu cara. Na tu titulu, koju Boris nikada
nije nosio, Bugarska polae pravo tek pod Simeonom. /prim. Red./

185

cepa izmeu zapadne i istone (vizantiske) crkve. Iako je car Vasilije I Makedonac svrgao Fotija sa patrijariskog prestola, ipak je vizantiska crkva uvrstila svoje
pozicije u Bugarskoj, pristavi na vaan ustupak Borisu: u Bugarskoj je postavljen
poseban arhiepiskop, koji je u vizantiskoj duhovnoj jerarhiji zauzeo prvo mesto
posle carigradskog patrijarha.
irenje hrianstva u Bugarskoj izazvalo je kod jednog dela bojara, koji je
branio svoje starinske privilegije i bio neprijateljski raspoloen prema jakoj centralnoj vlasti, pokuaj paganske reakcije. Car Boris svirepo se razraunao s
buntovnikim bojarima, pogubivi ih zajedno sa enama i decom.
Car Simeon. Za vlade Borisovog sina Simeona (893927 g.) Prvo bugarsko
carstvo dostie kulminaciju svog razvitka. Simeon, koji je vaspitavan u Carigradu, bio je veliki potovalac vizantiske kulture. Uenici irila i Metodija, prognani
iz Moravske, nali su na njegovom dvoru utoite i iroko polje delatnosti. Zahvaljujui njima u Bugarskoj se poinju prevoditi na slovenski jezik grke knjige,
najpre verske a zatim i svetovne sadrine. Kao prevodilac i delom pisac bio je pod
Simeonom osobito poznat Jovan, egzarh bugarski, koji je sastavio, pored ostalog,
i delo estodnev, docnije veoma popularno u staroj Rusiji; to je enciklopedija
svoje vrste, poluteolokog, polusvetovnog karaktera. Pojava prevodne i originalne
knjievnosti na slovenskom jeziku u Bugarskoj imala je velikog znaaja za razvitak staroruske knjievnosti.
Simeon je vodio niz ratova sa Vizantijom, pri emu je esto dolazio do zidova Carigrada. Ali su se svi njegovi pokuaji da zauzme prestonicu zavravali
neuspehom. Arabljani, sa kojima je on vodio pregovore o podeli Vizantiskog carstva, vie su voleli da imaju posla sa oslabljenom Vizantijom nego sa monom
Bugarskom. Srbi i Hrvati, koji su se pokoravali Simeonu, esto su dizali ustanke
iza njegovih lea. Ipak su Simeonovi pohodi osigurali Bugarskoj potpunu nezavisnost od Vizantije i znatne teritorijalne dobitke. Po miru iz 927 g., koji je zakljuen
za vlade Simeonovog sina Petra, Vizantija je priznala bugarskom hanu carsku
titulu, a poglavaru bugarske crkve zvanje patrijarha, i obavezala se da e Bugarskoj plaati godinji danak. U sastav Bugarske, pored njene osnovne oblasti
oko Dunava, uli su Istona Rumelija, gotovo itava Makedonija i Albanija; srpski
upani i hrvatski banovi priznavali su sebe vazalima bugarskog cara.9
9

Sa Arabljanima (u Africi) Simeon nije mogao da rodi pregovore o podeli Vizantiskog


carstva nego samo o vojnom savezu protiv Vizantije.
Nije tano da su se Srbi i Hrvati pokoravali Simeonu, diui samo protiv njega
ustanke. U Srbiji su se borili uticaji Bugarske i Vizantije, dok Simeon nije pregazio
Bugarsku 924 g. Hrvatska je bila van njegovog uticaja, a Simeonov upad u Hrvatsku
926 g. zavrio se njegovim porazom. Nisu srpski upani i hrvatski banovi priznavali
sebe vazalima bugarskog cara ni posle Simeonove smrti 927 g. S druge strane, nisu
tek Simeonovi pohodi osigurali Bugarskoj potpunu nezavisnost od Vizantije, jer je
Bugarska oduvek bila potpuno nezavisna od Vizantije. /prim. Red./

186

Ali mo Bugarske nije bila dugog veka. Vizantija je uspela da pomou svog
zlata i svoje diplomatije najpre oslabi svoju opasnu suparnicu na Balkanskom Poluostrvu, a zatim da joj svojim orujem zada smrtni udarac.
Kako uzdizanje Prvog bugarskog carstva tako i njegova propast spadaju u
onaj period vizantiske istorije koji je po vladarskoj dinastiji dobio naziv makedonsko doba.
Makedonska dinastija. Osniva ove dinastije bio je Vasilije I, poreklom makedonski seljak, koji je sebi prokrio put do prestola ubistvom svoga zatitnika
Mihaila III. On je ukinuo sve reforme isavriskih careva-ikonoboraca i uspostavio
Justinijanove zakone. Revolucionarna sekta pavlikijanaca bila je konano unitena. Monatvo se ponovo poelo uzdizati i nagraeno je za pretrpljenu materijalnu
i moralnu tetu zemljinim poklonima, ekskusijama i osnivanjem desetina novih
manastira. Vasilijev naslednik Lav VI (886912 g.) unitio je poslednje ostatke
gradske samouprave izbor municipalnih vlasti, znaaj gradskih dema10. Umesto ukinute Ekloge isavriskih careva objavljen je nov zakonski zbornih Vasilike. Vasilike su ozakonjavale kmetstvo i stvorile dinatima iroku mogunost
za prisvajanje seljakih zemljita i pretvaranje slobodnih seljaka u parike. U isto
vreme vanredno je pojaan birokratski aparat Carstva, povean je broj inovnika
centralne i lokalne uprave, koji su strogo podeljeni na rangove po inovima i dunostima. Iznad te inovnike jerarhije uzdizao se raskoni carski dvor. Stvara se
u svim svojim finesama sloeni dvorski ceremonijal, koji je ivopisno prikazan u
spisu cara Konstantina Porfirogenita (X vek) O ceremonijama. Gomila dvorana
i velikodostojnika koja okruuje cara pokazuje narodnoj masi primer deifikovanja
vrhovne vlasti: pred carem se pada niice, dotie se licem zemlja, celivaju mu se
noge itd. Da bi frapirao uobrazilju naroda i stranih poslanika, svaka careva pojava
zaodeva se sveanom velelepnou, koja potsea na pozorinu pretstavu ili sveanu crkvenu ceremoniju.
I pored primetne stagnacije dravne vlasti i konane pobede formalizma i
konvencionalnosti u drutvenom, politikom i verskom ivotu, Vizantija je ipak
pod carevima iz Makedonske dinastije i dalje uvala svoje ekonomske pozicije
u srednjovekovnom svetu. Carigrad i dalje ostaje centar svetske trgovine, grad
legendarnih bogatstava. Pored njega Solun i Trapezunt odravaju pomou svojih meunarodnih sajmova trgovaku hegemoniju Vizantije na Crnom i Sredozemnom Moru. Trgovake veze vizantiskih trgovaca u to se vreme ak proiruju,
zahvaljujui uvlaenju u trgovaki promet Junih i Istonih Slovena. Za Bugarsku,
na primer, trgovina s Vizantijom stie toliki ivotno vaan znaaj da je 893 g.
10 Lav VI je ukinuo ostatke gradske samouprave (kao i prerogative senata), ali ne i
znaaj gradskih dema, o kojima Lavovo zakonodavstvo uopte ne govori, a iji
je znaaj nestao mnogo ranije. Uopte, zakonodavstvo prvih careva Makedonske
dinastije prikazano je ematiki, veoma sumarno, a u izvesnim pojedinostima i
netano. /prim. Red./

187

bugarski car Simeon poveo protiv Vizantije rat zbog prepreka koje je carigradska
vlada inila vizantisko-bugarskoj trgovini. Veliki znaaj stiu i trgovake veze s
ruskim Slovenima, koje su odravane preko velikog vodenog puta od Varjaga do
Grka.
Spoljna politika careva Makedonske dinastije: Vizantija i Kijevska Rusija. Sa narodom Rus, po svedoanstvu patrijarha Fotija, Vizantija je prvi put
dola u blizak dodir jo 860 g., kada su Rusi napali na Carigrad. U X veku kako neprijateljski tako i miroljubivi odnosi sa Rusijom dobijaju za Vizantiju veliki znaaj.
Pohodi Olega (907 g.) i Igora (941 g.) na Carigrad imali su za posledicu potpisivanje trgovakih ugovora, koje su nai letopisi sauvali. U naknadu za razne trgovake povlastice date ruskim kneevima, ovi su se obavezivali da e vizantiskom
caru pruiti vojnu pomo, za koju je Vizantija bila veoma zainteresovana n kojom
se, kao to znamo, esto iroko koristila. S druge strane, vizantiski uticaj na Rusiju
bio je krajem X veka toliko jak da je kijevski knez Vladimir primio krtenje od
Vizantije, orodio se sa carem Vasilijem II i dozvolio grkom svetenstvu da organizuje rusku crkvu, na elu sa kijevskim mitropolitom, koji je bio potinjen carigradskom patrijarhu (988 g.). Hristijanizacija Rusije od strane grkog svetenstva
prikljuila je Kijevsku Rusiju visokoj vizantiskoj kulturi i stavila izvestan peat na
dalju istoriju Rusije.
Savez s ruskim kneevima bio je Vizantiji ivotno potreban u prvom redu
kao protivtea sve veoj moi Bugarske. I doista, uz pomo tog saveza Vizantija
je uspela da Bugarskoj zada jak udarac, koji je docnije vanredno olakao konaan
vojni poraz Prvog bugarskog carstva.
Pad Prvog bugarskog carstva. Taj poraz bio je pripremljen pre svega unutranjim meusobicama u samoj Bugarskoj, koje su poele jo za vlade Simeonovog sina Petra. Vanredno jaanje carske vlasti za vlade dvaju prethodnih careva
imalo je za posledicu slabljenje politike uloge bojara. Da bi drali na uzdi feudalnu aristokratiju, bugarski se carevi nisu ograniavali samo na pogubljenja nezadovoljnika, ve su i pokuavali da nau oslonca u narodnim masama. Oni su napose
titili pavlikijance i narodnu sektu bogumila,11 koja je ponikla na bazi pavlikijanske jeresi i koja se energino protivila feudalnoj eksploataciji. Sve je to izazivalo
opoziciju bojara prema carskoj vlasti. Ta opozicija isprva se borila pod zastavom
borbe nacionalne bojarske partije protiv vizantiske svemoi na dvoru i u crkvi.
Bojarin iman, koji je stajao na elu te opozicije, digao je protiv cara ustanak, posle koga su zapadna Bugarska, istona Srbija i Makedonija obrazovale samostalnu feudalnu dravu (968 g.). Pod Petrovom vlau ostala je samo Dunavska
Bugarska i Trakija. Paralelno s politikim raspadanjem Bugarske i doprinosei
11 Tvrdnja da su bugarski vladari Boris i Simeon podravali pavlikijance i bogumile
nema osnova, tim pre to se bogumilstvo pojavilo u Bugarskoj, prema sauvanim
podacima, tek za vreme Simeonovog naslednika, cara Petra. /prim. Red./

188

tom raspadanju, izbijali su ustanci seljaka pretvaranih u kmetove, koji su i u Bugarskoj nosili vizantiski naziv parici.
Vizantiski car Niifor Foka izabrao je upravo taj momenat, kritian za Bugarsku, da joj zada udarac uz pomo kijevskog kneza Svjatoslava, kome je za organizovanje pohoda poslata iz Carigrada za ono vreme ogromna suma od 1500
litara zlata. Ali njegov prvi pohod, u 968 g., nije doveo do rezultata. Vest o napadu
Peenega na Kijev naterala je ruskog kneza da se vrati kui. 969 g., posle Petrove
smrti, Svjatoslav je preduzeo i drugi pohod, ovog puta ne vie kao najamnik Vizantije ve po sopstvenoj inicijativi, s ciljem da osvoji Bugarsku, gde je odluio da
se uvrsti. Poto je potukao Bugare i zarobio njihovog cara Borisa II, Svjatoslav je
preao planinu Balkan, zauzeo Filipopolj i krenuo dalje na prestonicu Vizantije.
U to vreme u Vizantiji se deava novi dvorski prevrat. Jovan Cimiskije, koji
se nalazio na elu jedne od vizantiskih vojski, ubio je cara Niifora Foku i proglasio se za cara. Zatim je kod Jedrena pruio otpor Svjatoslavu,12 koji je bio prinuen
da se vrati u istonu Bugarsku, a zatim i da potpuno napusti Balkansko Poluostrvo
(971 g.). Posle toga istona je Bugarska pripojena Vizantiskom carstvu.
Zapadna Bugarska, u kojoj je imana nasledio njegov sin Samuilo (977
986 g.), neko je vreme jo zadrala svoju nezavisnost. Ali je 996 g. car Vasilije II,
koji je zbog svoga svirepog obrauna s Bugarima dobio naziv Bugaroubica, ponovo krenuo u ofanzivu na Bugarsko carstvo. 1018 g. otpor Bugara bio je konano
slomljen; njihova zemlja je osvojena i opustoena; hiljade Bugara iseljene su u
Jermeniju. Sudbinu zapadne Bugarske doivele su i zemlje Srba.13
Posle toga se Bugarska nekih 170 godina (10181187 g.) nalazila pod vizantiskim jarmom. Zemlja je bila preplavljena vizantiskim inovnicima; proces
pretvaranja seljaka u kmetove i pljakanja narodnnh masa krenuo je brim tempom. Tek je u drugoj polovini XII veka opadanje Vizantije omoguilo preporod
Bugarske i postanak Drugog bugarskog carstva.
Vojni uspesi careva Makedonske dinastije na Istoku. U doba Makedonske
dinastije Vizantija kree i u energinu ofanzivu na Arabljane. Slabljenje Bagdadskog kalifata, koji se raspao na niz feudalnih poseda emirata (vidi glavu XII),
olakao je uspeh vizantiskom oruju. Najpre su vizantiske granice u Maloj Aziji
12 Spomenut je otpor koji je Cimiskije pruio Svjatoslavu kod Jedrena, a nije pomenuta
uvena opsada Silistrije, koja je odluila borbu. /prim. Red./
13 Pogreno je prikazana istorija Samuilovog makedonskog carstva, koje se ne moe
smatrati kao bugarsko carstvo, odnosno kao nastavak hipotetine 3apadne
Bugarske, koja je toboe jo za ivota cara Petra odvojena od njegovog carstva.
Osniva tog carstva nije bio bojarin iman, kako se to tvrdi u tekstu na osnovu teorije
Drinova, koja je u nauci ve odavno odbaena, ve Samuilo, jedan od komitopula,
tj. sinova kneza Nikole. U tekstu se Samuilo navodi kao sin i naslednik imanov, a
kao vreme Samuilove vlade navode se godine 977986, dok je Samuilo, kao to je
poznato, umro tek 1014 g. /prim. Red./

189

znatno pomerene na istok, zatim je, u drugoj polovini X veka, oduzet Arabljanima jedan deo Mesopotamije, Sirije i Jermenije. Osobito su veliki bili uspesi cara
Niifora Foke u borbi sa Arabljanima; u njegovim trupama bilo je mnotvo Rusa,
Jermena, Gruzinaca, Peenega itd. U njegove ruke preli su ostrvo Kipar, najvaniji centar Sirije Antiohija i niz drugih gradova.14 Manje su uspeno tekle stvari
na Zapadu, gde je bila konano izgubljena Sicilija, koju su osvojili Arabljani, kao
i neki posedi u junoj Italiji.
Opte uzevi, spoljna politika makedonskih careva ostavlja utisak velike snage i odlunosti u postizanju cilja. esti dvorski prevrati u to doba, ubistva careva,
vojne bune i narodni ustanci nisu prekidali upornu i sistematsku borbu tih careva
za proirenje granica i za povratak izgubljenih teritorija.
Zavretak procesa feudalizacije. Ali su pod pokrivaem uspeha i spoljanje
moi sazrevali u Vizantiji elementi raspadanja i opadanja. Vrio se brz proces prodiranja sitnog zemljoposeda od strane krupnog i nestajanja slobodnog seljatva.
Sada je taj proces zahvatio ne samo gazdinstva ubogih i slobodne seljake
optine, koje su se jo ponegde sauvale, nego i zemljine deonice stratiota. Po
svaku cenu, koristei se upropaavanjem seljaka od strane inovnika, elementarnim nesreama itd., a esto primenjujui i direktno nasilje, naterivali su dinati
seljake da im predaju svoje parcele, porobljavali ih i optereivali sve veim dabinama. Krupni zemljoposednici, koji su u isto vreme bili i vojne stareine (arhonti) stratiota, na isti su nain upropaavali stratiote i stavljali ih u kmetovsku
zavisnost od sebe. Tako su obrazovana ogromna zemljina imanja Komnin, Anel, Kantakuzen i drugih krupnih feudalnih porodica.
U XXI veku brzo raste i manastirski zemljoposed, poveava se broj manastirskih ekskusija, pod ijom su zatitom monasi ne samo pljakali seljake nego se
i bavili trgovinom bez plaanja carina i zelenatvom, na tetu dravnih finansija i
trgovaca po gradovima.
Carevi su esto istupali protiv obezemljivanja i pokmeivanja seljaka i stratiota, izdajui edikte u kojima se nisu ustezali da igou pljakatvo dinata i manastira. Roman Lakapen je propisao da se ubogima vrate zemljita koja su od njih
kupljena za vreme gladi; Konstantin VII je proglasio stratiotske deonice za neotuive; Niifor Foka je pokuavao da zaustavi porast manastirskog zemljoposeda
i zabranio je osnivanje novih manastira; Vasilije II je izdao zakon o alelengiju, po
kome su dinati bili duni da plaaju porez za uboge u sluaju da ga ovi ne mogu
plaati. Ali svi ti zakoni i naredbe, izazvani strahom centralne vlasti da e izgubiti
glavne poreske obveznike i vojne kontingente, ili se nisu izvravali, ili su ih sami
carevi ukidali pod pritiskom crkve i svetovne aristokratije. Nijedan od carskih zakona nije postigao svoj cilj i nije spasao klasu sitnih slobodnih zemljoposednika,
koja je brzo nestajala.
14 U doba Niifora Foke Vizantija je povratila ne samo Kipar nego i Krit. /prim. Red./

190

ta vie, u XI veku sama vlada kao da zavrava proces potinjavanja itavog


seljatva feudalnoj aristokratiji uvoenjem sistema deljenja pronija, zemljinih
poklona, koji imaju isti znaaj kao i zapadno-evropske beneficije. Pritom je dinat
koji dobije feudalni posed proniju sticao vlast seniora nad dotle slobodnim
seljatvom koje je nastanjeno na tom posedu. U proniju su davane i zemlje koje
su pripadale seljakoj optini; ova se pritom delila na vie delova i prema tome je
prestala da postoji. Sistem pronija, koji je poveao broj dinata, ubrzao je likvidaciju poslednjih ostataka seljakog zemljoposeda.
Vizantija u XI veku. Rezultati takve politike poslednjih cretstavnika Makedonske dinastije pokazali su se jo u tom istom XI veku. Posle smrti Vasilije II
(1025 g.) Carstvo je moralo da na svim frontovima pree iz ofanzive u defanzivu.
U
Bugarskoj je izbio jak ustanak, koji je uguen tekom mukom (1040 g.).15
Peenezi prelaze Dunav, pustoe itavu Trakiju sve do Jedrena, zadaju poraz trupama cara Konstantina Monomaha i primoravaju Vizantiju da od njih kupi mir
po cenu plaanja danka i ustupanja zemljita (1043 g.).16 Na istonim granicama
pojavljuje se nov opasan neprijatelj Turci-Selduci, koji posle osvajanja Bagdada 1055 g. napadaju na vizantiske posede u Siriji, Mesopotamiji, Maloj Aziji i
Jermeniji, sistematski ih upropauju, a zatim osvajaju, potiskuju Vizantince ka
moru. Na Zapadu se poloaj Vizantije pogorao u vezi sa konanim rascepom
izmeu rimske i carigradske crkve. Papa Lav IX i carigradski patrijarh Mihailo
Kerularije bacili su jedan na drugog anatemu i uzajamno proglasili za jeretike sve
koji priznaju duhovnu vlast protivne strane. Taj je dogaaj poznat pod nazivom
rascep crkava na rimokatoliku i grkopravoslavnu (1054 g.). Rascep crkava liio
je Vizantiju podrke papske stolice u borbi s Normanima, koji upravo u to vreme
osvajaju itav jug Italije, a zatim poinju ofanzivne operacije i protiv vizantiskih
poseda na Balkanskom Poluostrvu, dovodei u opasnost i sam Carigrad.
Poslednji carevi Makedonske dinastije, nemajui poverenja u vojnu aristokratiju, koja je protiv njih dizala este ustanke, teili su da umanje znaaj viih
vojnih krugova i u vezi sa tim sistematski smanjivali razmere vizantiske vojske
i sredstva na njeno izdravanje. Presudan uticaj u dravi stekli su za neko vreme
pretstavnici vieg inovnitva. Vojno-feudalna aristokratija, koja je bila osobito
jaka u maloaziskim temama, odgovorila je na tu prekretnicu u politici centralne
vlasti monim ustankom 1057 g. Odnevi pobedu nad vladinim trupama, ona je
proglasila jednog od najkrupnijih maloaziskih feudalaca, Isaka Komnina, za cara.
S tim ustankom poinje novo razdoblje anarhije, koje je jo vi oslabilo Vizantiju
u vojnom pogledu. 1071 g. car Roman IV Diogen pretrpeo je potpun poraz od
15 Ustanak protiv vizantiske vlasti iz 1040 g. nije izbio u Bugarskoj, ve je obuhvatio vei
deo balkanskih Slovena, a do najjaeg izraaja doao je u Makedoniji. /prim. Red./
16 Peenezi su prvi put u veim masama provalili na Balkansko Poluostrvo ne 1043
nego 1048 g. /prim. Red./

191

Turaka-Selduka kod Mancikerta i sam dopao zarobljenitva. Iste godine Normani su osvojili poslednje uporite Vizantinaca u junoj Italiji grad Bari. Anarhija
u Vizantiji zavrila se tek stupanjem na presto Aleksija Komnina (1081 g.), pretstavnika vojno-feudalne aristokratije, koji je osnovao novu dinastiju Komnina
(10811185 g.); pod tom dinastijom uticaj birokratije bio je za due vremena
slomljen. Pod Komninima istorija Vizaitije tesno se preplie sa istorijom krstakih
ratova i bie razmotrena u odgovarajuim glavama drugog dela (vidi glave XV i
XVI).
Vizantiska kultura. Teritoriju Vizantije nastanjivalo je preko dvadeset naroda, od kojih je gotovo svaki imao svoju originalnu kulturu, iji korevi zalaze u duboku starinu. Pored Grka, uestvovali su u stvaranju vizantiske kulture Egipani,
Sirci, narodi Zakavkazja, osobito Jermeni, narodi na Krimu, kao i Sloveni, veoma
brojni u Vizantiskom carstvu. Vizantiski carevi, vojskovoe, naunici, pisci, umetnici, arhitekte i crkveni delatnici vodili su poreklo iz najraznovrsnijih etnikih
grupa stanovnitva Vizantije.
Sloeni karakter vizantiske kulture, u kojoj su se ukrtali mnogobrojni uticaji, zapaa se u prvom redu na umetnikim delima i zanatskim izraevinama. Tako
hram sv. Sofije, koji je podignut pod Justinijanom po planovima dvaju maloaziskih arhitekata Isidora iz Mileta i Antemija iz Tralesa, pretstavlja svojevrsnu
kombinaciju plana zapadne bazilike sa istonim tipom konstrukcije grandioznom kupolom. U tekuem ornamentu frizova, u raznobojnim mozaicima, kojima su ukraeni gornji delovi hrama, takoe se zapaa stapanje istonih i zapadnih
antikih motiva.
Ako uzmemo primere vizantiskih arenih svilenih tkanina, u motivima ara otkriemo iranske, indiske i druge istone uticaje (stilizovani slonovi, lavovi,
heraldiki poreane ptice), dok se u tehnikom pogledu moe pratiti direktan
nastavak antikih tradicija. Vizantiske juvelirske izraevine, koje se esto odlikuju
velikim umetnikim ukusom, takoe odraavaju uticaj antike umetnosti, prikazujui pored versko-hrianskih siea i scene iz antike mitologije.
Ako preemo na duhovnu kulturu Vizantije, i tu emo videti, s jedne strane,
postojanje raznovrsnih uticaja koji se ukrtaju, a s druge neprekinutu antiku
tradiciju. Za razliku od Zapada, u Vizantiji se nikad nije prestajalo sa itanjem i
prouavanjem starogrkih naunika, filozofa, istoriara i pesnika. Poslednji centar
paganske filozofske misli Atinska velika kola postojao je ovde do 529 g.,
kada je Justinijan zatvorio kolu, tj. znatno docnije od zapadnih centara obrazovanosti. Prouavanje rimskog prava po kolama Aleksandrije, Bejruta, Carigrada nikad nije prekidano. U tim gradovima nie na bazi pravnikog i filozofskog
obrazovanja neka vrsta univerziteta, od kojih je najvei glas stekao Carigradski
univerzitet. Po statusu koji je za njega utvren na osnovu carskog edikta iz 425 g.,
univerzitet je imao 31 profesora, koji su predavali retoriku, gramatiku, filozofiju i
pravne nauke.

192

U VIII veku, u vezi sa ikonoborstvom i reformatorskom delatnou careva iz


Isavriske dinastije, svetovna nauna misao i svetovna knjievnost odlaze u pozadinu pred teolokim delima. U to vreme pada knjievna delatnost dvojice stubova
potovanja ikona Jovana Damaskina i Teodora Studite. Prvi je u svome Izvoru znanja prvi put sistematisao dogme hrianstva, a drugi je za sobom ostavio
mnotvo pisama i rasprava teoloke sadrine. U IX veku ponovo se budi interesovanje za svetovnu i osobito antiku knjievnost. To je interesovanje dobilo najjasnijeg izraza u delatnosti patrijarha Fotija, pisca Miriobibliona opirne zbirke
izvoda iz proitanih knjiga i miljenja o njima. To je jedan od najzanimljivijih
primera vizantiske knjievne kritike, koja je obuhvatila nekoliko stotina, mahom
antikih dela. U isto vreme Fotijevo delo svedoi o kompilativnom, netvorakom
karakteru vizantiske naune misli u IX veku. Ista je crta karakteristina i za dela X
veka opirne enciklopedije (poljoprivrednu i istorisku), sastavljene po nalogu
cara Konstantina VII Porfirogenita putem kompilacije antikog naunog naslea;
istorisko-filoloki renik Svide i mnoga druga dela. Uostalom, sam car Konstantin
VII napisao je rasprave O upravljanju dravom i O ceremonijama vizantiskog
dvora, koje pruaju dragocene podatke o ivotu toga doba, kao i niz vanih istorisko-geografskih vesti, izmeu ostalog i o ruskim zemljama.
U XI veku najizrazitija figura vizantiskog uenog sveta jeste Mihailo Psel,
pravnik, filozof, filolog, istoriar i pesnik, koji je pored irokog enciklopediskog
karaktera svog obrazovanja imao i talenat laskavca-udvorice i intriganta.
Dok u oblasti filozofske i naune misli Vizantija nije otila dalje od savlaivanja i komentarisanja naunog naslea antikog sveta, dotle je ona u oblasti
analistike dala mnogo originalnih dela. Poev od Zosima u V veku, Prokopija iz
Cezareje i Teofilakta Simokate u VI veku, kroz niz docnijih stolea protee se
neprekidna nit istorija i hronika, posveenih bilo vladi pojedinih careva, bilo
izlaganju istoriske sudbine itavog ljudskog roda, od potopa pa do vremena u
kome je pisac iveo. Neke od tih hronika, na primer, Jovana Malale, Georgija Hamartola i drugih, izvrile su snaan uticaj i na rusku analistiku.
Svojevrstan spomenik vizantiskog knjievnog stvaranja pretstavljaju i bezbrojna itija svetaca, koja su za dananjeg istoriara dragocena zbog obilja detalja
iz ivota i istoriskih podataka, rasutih po tim itijama. Taj rod vizantiske knjievnosti jo je ire prodro u Rusiju negoli istoriografija i postao omiljena lektira
ruskih italaca, izvrivi snaan uticaj na staru rusku knjievnost.
Lepa knjievnost zauzima u kulturnom nasleu Vizantije relativno skromno
mesto. Po svojoj tematici i formi ona je najpre bila vezana za antiku knjievnost,
a docnije u njoj preovlauju crkveni uticaji. Najbolji primer vizantiskog svetovnog romana pretstavlja Legenda o Digenisu Akriti, koja po svom karakteru potsea na dela zapadno-evropskog feudalnog epa (Pesma o Rolanu, Sid itd.).
Legenda o Digenisu uivala je veliku popularnost u Rusiji, o emu svedoi niz
sauvanih ruskih rukopisa tog dela. Iz Vizantije su u Rusiju dolazile i mnogobroj-

193

ne zbirke poslovica, izreka, misli crkvenih otaca, koje su poznate pod naslovima
Cvee, Pele itd.
Nasuprot feudalnoj kulturi ranog zapadnog Srednjeg veka, vizantiska kultura nikad nije bila iskljuivo crkvena. Naprotiv, svetovni su elementi u njoj ponekad preovlaivali. Isto su tako vizantiska kola, pa dakle i obrazovanost drutva,
bili manje zavisni od crkve nego na Zapadu. Zato se prodiranje vizantiskih kulturnih uticaja u Rusiju, iako se vrilo pod zastavom hrianstva i crkvene izgradnje,
moglo u svoje vreme pokazati plodonosnim i za razvitak ruske svetovne kulture.

194

GLAVA XII

ARABLJANI
(OD VI DO XI VEKA)
Priroda Arabije. Osnovnu teritoriju koju su Arabljani prvobitno naseljavali
inili su poluostrvo Arabija i susedne stepske i polupustinjske oblasti Mesopotamije, Sirije i istonog Egipta. Istone obale tog poluostrva zapljuskuje Persiski
Zaliv, june Indiski Okean, a zapadne Crveno More; sa severa ono se granii Siriskom Pustinjom. Po svojim dimenzijama Arabija je najvee poluostrvo na
zemljinoj karti, iznosei otprilike koliko jedna etvrtina Evrope. Preko zapadne
oblasti poluostrva Hedas protee se planinski lanac, koji odvaja centralni
plato poluostrva Nedd od Tihama, niziske obale Crvenog Mora.
Bezvodan i teko prohodan prostor zauzima najvie jednu treinu Arabije.
To je pre svega tek nedavno ispitana pustinja Rub-el-Hali, koja lei na junom
delu poluostrva. ak se i najodvaniji vodii karavana kamila retko usuuju da
dublje zalaze u njene bezvodne predele, prekrivene ivim peskom. Pustinje Dahna
i Nefud potpuno su prohodne, i kad ima vodenog taloga, mogu sluiti kao panjaci u prolee i na poetku leta. Imati s prolea makar komadi panjaka u Nefudu
pretstavlja ivotnu elju veoma mnogih arapskih nomada-stoara.
Vei deo povrine Arabije pretstavlja stepe, obrasle travom i iprajem; one
imaju podzemne vode, koje Arabljani umeju da otkrivaju. Voda se bez nekog
naroitog truda dobija kopanjem bunara. Ali stanje biljnog pokrivaa arabiskih
stepa ne zavisi od podzemnih voda ve od kia, koje padaju u vidu tropskih pljuskova zimi i poetkom prolea. Periodi sue, koji esto traju po 34 godine uzastopce, praeni su potpunim iscrpljenjem panjaka i donose nebrojene nevolje
ljudima i ivotinjama.
Tamo gde kie padaju uz izvesnu periodinost (u Jemenu, delom u Omanu),
stanovnitvo se odvajkad bavi zemljoradnjom. Na mestima gde podzemne vode
izbijaju na povrinu obrazuju se oaze, sa umarcima urminih palmi. Ali u Arabiji

195

nema ni reka ni slatkovodnih jezera. Burne i silovite bujice, koje se obrazuju u


periodu kia, brzo presahnjuju, i nijedna od njih nije plovna.
Arabija lei u tropskom i suptropskom klimatskom pojasu. U isto vreme, na
nekim mestima temperatura nou pada na nulu i ispod nje. U Jemenu sneg pada
skoro svake godine. U preislamskoj arapskoj poeziji sauvali su se likovi viteza
koji bacaju u ugaenu vatru luk i strele, da se spasu od mune hladnoe.
Privreda i drutveno ureenje Arabljana. Ogromna veina stanovnika
Arabije, takozvani beduini, bavi se nomadskim stoarstvom. Brzo iscrpljivanje
panjaka nagoni stoare da sa svojim stadima lutaju s mesta na mesto u potrazi
za hranom i da se dre blie izvora i oaza. Zbog stalnog nedostatka hrane i estog otsustva vode, najrairenija ivotinja, tipina za arabiske polupustinje, jeste
kamila. Ova jaka, veoma izdrljiva i krajnje dobroudna ivotinja, ali koja u isto
vreme moe da ponese veliki teret i da brzo ide, hrani se i bodljikavim pustinjskim biljkama i moe iveti bez vode po 25 dana zimi i 5 dana leti; kamila utoljuje
e prljavom i gorkom vodom, a ponekad i prosto smrdljivim blatom, izvuenim
sa dna presuenog bunara. Kamila je verni saputnik beduiia, arabiskog stoaraskitaa; ona ga snabdeva mlekom i mesom, koji pored urmi pretstavljaju glavnu
hranu stanovnika Arabije; kamilja koa slui za izradu obue i amova; od vune se
izrauju tkanine i materijal za atore. Pored kamile Arabljani gaje ovce i delom
koze, kao i konje; ali se na konja, u poreenju s kamilom, retko nailazilo u Arabiji,
jer se on mogao gajiti na vrlo malom broju mesta; svako nije ni mogao da dri tu
udljivu ivotinju, koju treba hraniti odabranim jemom, a to je glavno pojiti
nekoliko puta dnevno istom, bistrom vodom.
Pored beduina-stoara, koji su u VVI veku inili veinu stanovnitva
Arabije, nailazilo se u svim oblastima poluostrva i na stalno i upola nastanjene
zemljoradnike velikih i malih oaza, koji su bili rasuti po itavom poluostrvu i
pretstavljali oaze u prostranstvu zaposednutom nomadima. U Arabiji su postojale
itave velike zemljoradnike oblasti, sa cvetnim gradovima, ije je stanovnitvo
jo u I mileniju pre n. e. dostiglo visok stupanj proizvodnje, stupilo u stadij civilizacije i vrilo ivu razmenu sa susednim zemljama. To pre svega vai za Jemen,
koji je u grko-rimskoj geografiji bio poznat pod imenom Srena Arabija. U toj
planinskoj oblasti na jugozapadu Arabije, na bazi dobro organizovanog sistema
vetakog navodnjavanja odavno se razvila zemljoradnja i nikli su bogati gradovi, ije je stanovnitvo vodilo unosnu trgovinu domaim mirisnim smolama (tamjan) i sticalo velike zarade na posrednikoj trgovini izmeu Indije, Abisinije i
zemalja na Sredozemnom Moru. Minejska, Sabejska i Himaritska (Gomeritska)
kraljevina, koje su postupno smenile jedna drugu na teritoriji june Arabije, uivale su kod antikih naroda slavu legendarno bogatih i visoko kulturnih drava;
njihove trgovake kolonije bile su rasute po zapadnoj i severnoj Arabiji, ponikavi
jo u dubokoj starini na trgovakim putevima koji spajaju junu Arabiju sa Sirijom, Palestinom, Vavilonom i Egiptom. Ali je u IVV veku juna Arabija ve

196

dospela u stanje potpunog opadanja: gradovi su se pretvorili u ruevine, ureenja


za navodnjavanje su propadala, a znatan deo stanovnitva preselio se na sever.
Junoarapski natpisi i drugi pisani spomenici, koji su napisani posebnim pismom,
bili su potpuno nerazumljivi Arabljanima VVI veka. Ali je Jemen i dalje bio
zemljoradnika zemlja, zahvaljujui periodinim kiama. Druga zemljoradnika
oblast Jemama, koja je imala veliki ekonomski znaaj u Arabiji VVI veka,
leala je u jugoistonom delu Nedda. Tu je stalno nastanjeno stanovnitvo gajilo
itarice i urmine palme, zalivajui svoja polja vodom dobijenom putem kopanja
bunara.
Prema tome, u Arabiji VI veka razvijale su se dve glavne grane proizvodnje:
nomadsko stoarstvo i zemljoradnja. Na to je skrenuo panju jo Marks, koji je
u ovom pismu Engelsu od 1 juna 1853 g. pisao: Kod svih istonih naroda moe
se... konstatovati opti uzajamni odnos izmeu stalne nastanjenosti jednog dela
tih plemena i nomadstva drugog dela, koje i dalje traje.
Kako nomadi, tako i stalno naseljeno stanovnitvo Arabije VVI veka iveli
su u uslovima prvobitne zajednice, ujedinjeni u rodove i plemena po obeleju
krvnog srodstva. Svako se pleme delilo na vie rodova i zauzimalo teritoriju nasleenu od starina, koja je obuhvatala hiljade kvadratnih kilometara i na kojoj je ono
imalo svoja stanita, zimske i letnje panjake. Svako pleme (a ponekad i veliki rod
iroko nastanjenog plemena) pretstavljalo je potpuno samostalnu organizaciju,
iji su lanovi stajali izmeu sebe u krvnom srodstvu. Smatrajui sebe za potomke
zajednikog pretka, svi lanovi jednog roda i plemena nazivali su se braom i svi
skupa smatrali sebe za sinove svoga mitskog rodonaelnika; otuda nazivi plemena
kao to su Benu-bekr (sinovi Bekra), Benu-taglib i dr.; neka plemena nosila su
enske nazive, imenujui se sinovima te i te ene, to pretstavlja ostatak matrijarhata. Ponekad je naziv plemena dolazio od totemske ivotinje, kao na primer
Benu-asad sinovi lava, Benu-salab sinovi lisice i dr.
Svi su lanovi jednog roda obino iveli zajedno, nametajui svoje atore
od kamilje vune nedaleko od izvora ili u susedstvu kakve oaze. U svakom atoru
ivela je porodica, kojoj je na elu stajao otac; on je bio gospodar atora. Odrasli
sin, poto stupi u brak, ostavljao je po pravilu svoj ator i postajao stareinom
zasebne porodice. Arapska je porodica u VI veku bila patrijarhalna, iako su se
ostaci matrijarhata, kao i neki drugi relikti grupnog braka, zapaali u svim plemenima: naime, nailazilo se (premda retko) na porodice u kojima dominantna uloga
i pravo razvoda braka nisu pripadali muu ve eni; u nizu plemena jo su trajali
sasvim jasni tragovi poliandrije. Ustanova krvne osvete vladala je kako u stepama
tako i u oazama, jer je ona pri otsustvu dravne vlasti i njenih ustanova za samoodbranu lanova roda i plemena, sluila kao jedina garancija za bezbednost ljudi
i neprikosnovenost imovine.
Ipak je arapsko drutvo tog perioda nosilo na sebi sigurne znake ve daleko
poodmaklog procesa raspadanja poretka prvobitne zajednice. Imovinska i soci-

197

jalna jednakost u arapskim plemenima postojala je samo u obliku prilino nejasnih uspomena. U svakom plemenu ve se izdvajala rodovska aristokratija, koja
je posedovala velika stada stoke i teila da sebi prisvoji najbolje parcele panjaka.
Ali je najvaniji i najjasniji znak raspadanja rodovskih veza i razlaganja poretka
prvobitne zajednice pretstavljalo postojanje ropstva i za njega vezane eksploatacije. Robovlasnici su bili prvenstveno rodovske aristokrate, koje su eksploatisale
rad stranih (poglavito afrikih) robova kao pastira. Posedovanje robova prualo je
rodovskoj aristokratiji ogromna preimustva. U isto vreme, mogunost eksploatacije, rodovskog rada potsticala je aristokratiju da poveava broj grla svojih stada
i osvaja prostrane panjake. To je dovodilo do porasta protivrenosti izmeu rodovske aristokratije i osnovne mase stoara, meu kojima raste broj maloimunih
i neimunih. Ovi poslednji otpoinju borbu protiv robovlasnike aristokratije,
odvodei njenu stoku, napadajui na atore voa sejid, eik sa ciljem da
opljakaju njihovu imovinu, a ponekad i da ih ubiju.
Ove ekonomske i socijalne protivrenosti bile su za arapska plemena naroito osetne s tog razloga to je u Arabiji u VI veku izbila kriza. Ona je bila izazvana
relativnom prenaseljenou, jer Arabljani nisu mogli da poveavaju teritorije panjaka, to je zahtevalo porast broja ljudi i stoke. Ogranieni sa tri strane morem,
a sa etvrte granicama Vizantije i Irana, Arabljani su se nali u tekom ekonomskom poloaju. Ekonomska se kriza razvila i prela u socijalnu krizu, ubrzavajui
raspadanje rodovskih odnosa i zaotravajui protivrenosti izmeu rodovske aristokratije i mase nomada u svakom pojedinom plemenu.
Lieni mogunosti da se slobodno raseljavaju na iru teritoriju, van granica
svoga zaviajnog poluostrva, Arabljani su se nali pred prekom potrebom da silom probiju vizantisku i iransku granicu, da bi ovladali novim oblastima. Proces
obrazovanja klasa, koji je u Arabiji poeo u VVI veku, doveo je do stvaranja
arapske drave. Poeli su se obrazovati savezi plemena, to je pretstavljalo neposredan preduslov za ujedinjenje itave Arabije. U ideolokoj oblasti tenja Arabljana za ujedinjenjem nala je svog odraza u uenju hanif. Hanife, koje su se
u VI veku pojavile u itavom nizu arapskih plemena, odluno su ustajale protiv
plemenskih i lokalnih kultova, propovedale veru u jednog boga judejsko-hrianskog tipa. Hanifizam je bio neposredan prethodnik islama.
Poreklo islama. Islam je ponikao kao rezultat razvitka socijalnih protivrenosti na bazi sve dublje krize i stajao u direktnoj genetikoj vezi sa hanifizmom.
U periodu svoga postanka islam je bio odraz procesa razvitka klasnog drutva i
obrazovanja drave u Arabiji. Velike istoriske prekretnice praene su religioznim
promenama samo ukoliko se radi o tri svetske religije koje su dosada postojale:
o budizmu, hrianstvu i islamu... pie Engels u svom radu Ludvig Fojerbah
Tek kod ovih, vie ili manje vetaki nastalih svetskih religija, naroito kod
hrianstva i islama, nalazimo da optiji istoriski pokreti dobivaju religiozno obeleje. Prema tome, i islam, koji je ponikao u Arabiji u VII veku i u toku dva-tri

198

sledea stolea razvio se u jednu od svetskih religija, pratio je veliku istorisku


prekretnicu u zemljama Bliskog Istoka. Pod tom prekretnicom mi moemo
razumeti samo proces formiranja feudalnog drutva i drave u Zapadnoj Aziji i
Severnoj Africi. Sasvim je prirodno to se islam javio u onoj oblasti
Arabije u kojoj je proces raspadanja odnosa prvobitne zajednice bio u VI
VII veku najvema razvijen. Takva oblast bio je Hedas, gde je razvitak razmene
pretstavljao faktor koji je ubrzavao proces raspadanja odnosa prvobitne zajednice
i zametanja odnosa klasnog drutva. Jo u I mileniju pre n. e. preko Hedasa je
vodio put meunarodne trgovine, poznat kod antikih naroda pod imenom put
mirisa, koji je vezivao Indiju (preko Jemena) sa zemljama na istonim obalama
Sredozemnog Mora.
Jedno od najvanijih mesta na tom putu meunarodnog prometa bila je Meka, koja je nastala kao naseobina oko hrama Kabe, blizu izvora Zemzem. Docnije
je Meka stekla vrlo veliki ekonomski znaaj zahvaljujui svom izvanredno povoljnom geografskom poloaju na raskrsnici puteva koji su vodili iz Jemena i Abisinije u Siriju i Irak. U periodu postanka islama Meka je bila najkrupniji trgovaki
grad u zapadnoj i srednjoj Arabiji, a Kaba je bila mesto kuda su dolazila na poklonjenje mnoga beduinska plemena. Vodeu ulogu u ekonomskom i verskom ivotu
Meke u VI veku igrala je robovlasnika rodovska aristokratija plemena Korej,
koje je stanovalo u tom gradu. Robovlasniki odnosi, koji su se u VI veku tek
zametali po arapskim plemenima, u Meki su bili ve znatno razvijeni. Rodovske
aristokrate Meke, koje su inile vladajui gornji sloj u njoj, bile su ne samo krupni trgovci i zelenai nego i robovlasnici, koji su eksploatisali robove, imali velika
stada i zemlje po hidakim oazama i na teritorijama beduinskih plemena koja su
stajala u zavisnosti od njih.
Trgovina, koja je bila glavno zanimanje itavog stanovnitva Meke, nije imala
samo tranzitni karakter. Veliki ekonomski znaaj imala je stalna razmena stanovnitva Meke sa beduinskim plemenima, koji su u zamenu za proizvode gradskog
zanatstva donosili stoku, vunu i koe. Pored unutranje trgovine sve vei znaaj
poelo je dobijati zelenatvo. Veina stanovnitva Meke i mnogi beduini bili su
uhvaeni u mree ropstva za dug. Zato u VI veku zapaamo istovremeni razvitak
protivrenosti i jaanje borbe kako u samom plemenu Korej, tako i izmeu tog
plemena i beduinskih plemena u Hedasu. U takvoj situaciji rodovske aristokrate
u Meki morale su radi obezbeenja svoje vladavine da dre stalnu oruanu silu,
sastavljenu od arapskih robova. Dalje, ta je aristokratija koncentrisala u svojim
rukama svetenike funkcije u vezi s kultom Kabe; ona je posluivala hadije, koji
su u Meku stizali svake godine u svete mesece ne samo radi vrenja verskih
obreda nego i radi uea u trgovakoj razmeni na sajmovima po mestacima i
oazama, koji su leali u okolini Meke. Trgovina sa beduinima stekla je krajem VI
i poetkom VII veka osobito velik znaaj usled znatnog smanjenja tranzitne trgovine sa Jemenom, koji su 576 g. osvojili Persijanci. Rodovska aristokratija u Meki,

199

koja je imala slobodnih sredstava zbog smanjenja spoljne trgovine, teila je da


proiri svoju zelenaku delatnost meu beduinima. To je dovelo do daljeg zaotravanja protivrenosti izmeu stanovnika Meke i beduina. Po Marksovoj definiciji,
opadanje trgovine arabiskih gradova sa Indijom (preko Jemena) takoe je dalo
potstreka postanku islama.
Tako je u uslovima sve jae optearapske krize, u Meki, gde su pri postojanju
robovlasnikog sistema socijalne protivrenosti dostigle najvei razvitak, nastala
nova religija islam.
O osnivau te religije, Muhamedu, sauvalo se malo verodostojnih podataka. Po muslimanskoj tradiciji, Muhamed je po svome poreklu i poloaju pripadao rodovskoj demokratiji plemena Korej, a po svojim ubeenjima bio hanifa.
Svoju delatnost propovednika i organizatora verske zajednice poeo je oko 610 g.
Muhamedovo uenje izloeno je u koranu, koji je podeljen na 114 glava sur.
Tu se zastupa ideja strogog monoteizma, vera u jednog boga Alaha, koji se
pojavljuje u liku nebeskog despota koji u sebi sadri karakteristine crte krupnih
trgovaca i zelenaa iz Meke. Po odnosu prema ljudima Alah je tipian robovlasnik, a ljudi njegovi bespravni i bespomoni robovi. Islam znai pokornost,
a oni koji ispovedaju tu veru nazivaju se muslimanima (od arapske rei muslim
pokoran).
Pored uenja o jednom bogu Alahu i o prorokoj misiji Muhamedovoj,
mnogo mesta u koranu posveeno je prikazu kraja sveta i zagrobnog ivota. Ali
su za nas najinteresantnija ona malobrojna mesta koja nam omoguuju da prosuujemo o socijalnoj sadrini Muhamedovih propovedi. U tom pogledu veoma
je karakteristina apsolutna zabrana zelenatva i strogo ograivanje od njega trgovine, koja je u koranu prikazana kao zanimanje Alahu potpuno u volji. Ako se
setimo da su rtve zelenakog pljakatva bili u prvom redu pretstavnici rodovske
demokratije u Meki, odmah e nam biti jasno ije je interese Muhamed zastupao.
Osim toga, borba protiv. zelenatva mogla je ujediniti rodovsku demokratiju u
Meki sa beduinima u Hedasu.
Stupivi u borbu sa vladajuim gornjim slojem u Meki, Muhamed je, prirodno, stekao sebi vatrene pristalice kod jednog dela robova Meke. Ali je sam Muhamed, kao to se to vidi iz najstarijih delova korana, smatrao ropstvo za potpuno
zakonitu drutvenu ustanovu. ta vie, imovinska nejednakost, sa svim svojim
posledicama, prikazana je u koranu kao pojava koja ne podlee nikakvim promenama. Sasvim dosledno sprovodi se u koranu misao da e ugnjetai biti kanjeni tek na onom svetu; na ovom pak svetu ne predvia se promena postojee
ekonomske i socijalne nejednakosti; muslimanima se propisuje da budu pokorni
i strpljivi. Prema tome, apsurdna je pretstava koju itav niz buroaskih naunika
ima o Muhamedu, kao socijalnom reformatoru.
U Meki, gde je lokalna rodovska aristokratija vrila veliki uticaj na svoje saplemenike, islamski pokret bio je osuen na neuspeh. 622 g. dolo je do hidre,

200

tj. do preseljenja Muhameda i njegovih sledbenika u zemljoradniku oazu Jasrib,


koja je postala poznatijom pod imenom Medina. Najvaniji dogaaj iz medinskog perioda islama pretstavlja organizovanje muslimanske zajednice vernika.
Kao to se vidi iz glava korana koje se odnose na to vreme, ta se zajednica principijelno razlikuje od rodovskih organizacija, jer se ljudi u nju nisu ujedinjavali na
osnovu krvnog srodstva, ve prema obeleju pripadnosti novoj religiji islamu.
Stvaranje takve zajednice bilo je mogue samo kao posledica ve daleko poodmaklog procesa raspadanja poretka prvobitne zajednice. Koran jasno odraava
raspadanje rodovskih veza, utvrujui princip privatne svojine i individualne odgovornosti za dela i postupke; ustanova krvne osvete osuuje se i ukida. U medinskim glavama korana veoma su briljivo odreena prava naslednika, pri emu su
predvieni svi stepeni srodstva.
U Medini mladi islam nije dobio samo svoj organizacioni oblik nego i svoju
materijalnu bazu. Postepeno isteravi iz Medine tri jevrejska plemena (verovatno su to bili judaizovani Arabljani) i zauzevi njihovu zemlju i imanja, Muhamed je mogao da razdeli zemljine deonice kako stanovnicima Meke koji su se sa
njim preselili tako i dvama medinskim arapskim plemenima. Tim plemenima,
koja su jako trpela od nedostatka zemlje, primanje islama davalo je sasvim realne
rezultate. Zato su se arapska plemena Medine pretvorila u revnosne muslimane.
Muhamedova spoljna politika, koja je sebi stavila za cilj slabljenje Meke i zadobijanje uticaja nad plemenima Hedasa, takoe je medincima donosila neposredne
ekonomske koristi.
Organizujui napade na karavane Meke, medinski muslimani unosili su pometnju u ekonomski ivot Meke. Pokuaj muslimana da zaplene bogat karavan
Meke, koji je dolazio iz Sirije, doveo je 624 g. dobitke kod Bedre, u kojoj su muslimani odneli pobedu nad stanovnicima Meke. Docnije, poraz medinaca kod planine Ohoda (blizu Medine) 625 g. i ak opsada Medine 627 g. od strane udruenih
snaga stanovnika Meke i od njih zavisnih hedaskih beduinskih plemena nisu
doveli do likvidacije islama. Naprotiv, posle neuspele opsade Medine zapaa se
irenje i produbljivanje uticaja medinskog islama na hedaske beduine. Liena
podrke svojih bivih beduinskih saveznika, koji su preli na Muhamedovu stranu, Meka se 630 g. bez borbe predala muslimanima. Predaji su prethodili pregovori izmeu Muhameda i pretstavnika aristokratije u Meki; primivi islam, ta je
aristokratija obezbedila sebi odgovarajui poloaj u rukovodstvu muslimanskom
zajednicom. Kaba je postala glavna muslimanska svetinja, usled ega su se znaaj
i prihodi tog hrama jako poveali. Sauvan je ak i kult mesnog fetia crnog
kamena. Broj hadija. koji su dolazili na poklonjenje u Meku, koja je postala muslimanski sveti grad, morao je znatno porasti, a sa porastom broja hadija poveavao se i priliv sredstava i moglo se raunati na proirenje i oivljenje trgovine.
Tako se poetkom VII veka obrazovala u zapadnoj Arabiji, sa centrom u
Medini, nadplemenska organizacija u vidu muslimanske zajednice, s novom ide-

201

ologijom, koja je odraavala postanak klasnog drutva u Arabiji. Ta nova organizacija, na ijem su elu stajali korejiti, bila je jezgro budue arapske drave.
Arapska osvajanja i obrazovanje kalifata. Posle Muhamedove smrti (632
g.) doao je na elo muslimanske zajednice najpre Abu-Bekr (632634 g.), a zatim Omar . (634644 g.), koji su uzeli titulu kalifa, tj naslednika (Muhamedovih). Za ova dva prva kalife zavreno je ujedinjenje Arabije i odnesene su krupne
pobede u borbi sa Iranom i Vizantijom. Dok su pod Muhamedom samo plemena
Hedasa i zapadnog Nedda priznala vlast efa islama, dotle je pod prvim dvama kalifama potinjena itava Arabija. Najvei otpor ujediniteljskoj politici prvih
kalifa pruila su nastanjena, zemljoradnika plemena, naroito jemamsko pleme
Benu-hanifa, u kome je veliku. ulogu igrao poseban prorok Musejlima.
Slomivi otpor Jemamaca, hedaske su trupe zajedno za beduinima severoistone Arabije upale u Irak i posle niza lokalnih uspeha i neuspeha zadale 637
g. Iranskim trupama poraz kod Kadisije. 641 g. Arabljani, koji su sad ve vrsto
drali itav Irak, odneli su novu pobedu nad iranskom vojskom kod Nehavende
(blizu stare Egbatane).
Istovremeno sa osvajanjem iranskih poseda Arabljani su odneli pobede u
Siriji i Palestini. U jesen 636 g. oni su do nogu potukli vojsku cara Iraklija na reci
Jarmuku; 638 g. predao se Jerusalim, a 640 g. Cezareja. 640641 g. preduzet je
prvi napad na Egipat, koji je bio konano osvojen 645 g.
Glavni uzrok vojnih uspeha Arabljana leao je u unutranjem stanju u Iranu
i Vizantiji, koji su bili iscrpeni upornim ratom, koji se zavrio uoi upada Arabljana (vidi glavu XI). Taj rat, koji je opustoio Siriju i Irak, doprineo je zaotravanju
socijalnih protivrenosti i jaanju klasne borbe, usled ega je stanovnitvo u arapskim osvajaima videlo oslobodioce od vizantiskog i iranskog jarma.
Osvojene vizantiske i iranske oblasti ule su u sastav kalifata, kako su docnije
u Zapadnoj Evropi poeli nazivati arapsku dravu. Tvorcem kalifata muslimanska
istoriska tradicija smatra kalifu Omara, u ijem idealizovanom liku treba videti
personifikaciju poretka vojne demokratije. U tom poretku Arabljani-osvajai nisu uestvovali u drutvenoj proizvodnji osvojenih zemalja. Rat u cilju osvajanja
novih teritorija i sticanja plena, kao i dobijanje danka od pokorenog stanovnitva
bili su glavno zanimanje Arabljana. Pokoreno stanovnitvo bilo je duno da
plaa zemljini porez hara i lini porez dizija u visini od 1 do 4 denarija
(520 rubalja) godinje u novcu i sem toga da daje odreenu koliinu penice,
maslinovog ulja i sireta. Arabljani su preduzeli mere da se ne stope s pokorenim
stanovnitvom i ne rastvore u njegovoj masi.
Jo u periodu prvih osvajanja u vodeem sloju muslimanske zajednice, koji
je bio neka vrsta vlade kalifata, zapaali su se znaci suparnitva i borbe izmeu
korejitske rodovske aristokratije i pretstavnika demokratskih masa arapskih plemena. Trei kalifa Osman (644656 g.), koji je pripadao veoma uglednom korejitskom rodu Omeja, postavljao je svuda po osvojenim provincijama za upravni-

202

ke svoje srodnike. Svemo aristokrata iz Meke, koji su esto pribegavali nasilju i


iznuivanjima, izazivala je proteste i revolt. 656 g. Arabljani iz osvojenih oblasti,
podrani od medinskog stanovnitva, svrgli su i ubili Osmana i proglasili za kalifu
Aliju, Muhamedovog brata od strica i zeta. Ali je namesnik Sirije Muavija, roak
ubijenog Osmana, oslanjajui se na plemena svoje provincije, otpoeo oruanu
borbu protiv Alije. Ta je borba bila praena daljim razvitkom protivrenosti u
arapskom drutvu i posluila je kao. jedan od uzroka postanka sekte haridit. To
su bili pobornici vojne demokratije, koji su proglasili princip vrhovne vlasti muslimanske zajednice. Polazei od tog principa, oni su samo zajednicu priznavali za
ovlaenu da bira i svrgava kalife, pri emu je vrhovni izbranik zajednice mogao
biti svaki poboan musliman. Oba pretendenta za vrhovnu vlast u kalifatu oni su
smatrali za uzurpatore, koje treba silom ukloniti. 661 g. Alija je u Kufi pao kao
rtva jednog haridita. Atentat na Muaviju nije uspeo. On se proglasio za kalifu i
osnovao. dinastiju Omejada. Pristalice i sledbenici Alije, iji je broj iz pokolenja
u pokoljenje brzo rastao, postali su poznati pod imenom iita. Oni su pretstavljali
aktivnu opo-ziciju prema Omejadima.
Kalifat Omejada. Dinastija Omejada (661750 g.), zastupljena svojim prvim pretstavnicima, bila je nosilac drutvenih. odnosa karakteristinih za robovlasniki poredak Arabije VIVII veka. Zato je glavna provincija kalifata pod
tom dinastijom postala Sirija, gde se u VIVII veku ve razvijao feudalni nain
proizvodnje, ali gde su u isto vreme jo bili jaki robovlasniki odnosi. Iran (ukljuujui i Irak Vaviloniju), gde se jo pod Sasanidima obrazovalo rano feudalno
drutvo, postao je poprite sve jae eksploatacije i borbe. U Siriji, gde se nalazila
prestonica omejadskog kalifata Damask, vladala je relativno umerena eksploatacija i zapaao se znatan porast proizvodnih snaga. Od tri nadletva koja su,
po definiciji Marksa i Engelsa, imale vlade na Istoku, pod Omejadima su stalno
funkcionisala samo dva finansisko i vojno, koja su rukovodila globljenjem sopstvenog stanovnitva i, pljakom tuih zemalja. Funkcije pak treeg nadletva
drutvenih radova, koje je imalo da se stara o reprodukciji, bile su u potpunosti
preputene pokorenom stanovnitvu. Pretstavnici damaske vlade meali su se u
stvari lokalnog stanovnitva samo u sluaju da izbije ustanak ili se smanji priliv
dabina i poreza. U prvoj polovini omejadskog perioda, kao i za vlade etiri prva
kalife, Arabljani nisu uzeli uea u drutvenoj proizvodnji, ve su bili zauzeti gotovo iskljuivo ratom, meuplemenskim sukobima i uguivanjem ustanaka.
Ali su ve najblii potomci osvajaa-varvara podlegli uticaju vie ekonomike
i razvijenijih drutvenih odnosa, koji su vladali po osvojenim-feudalnim zemljama. Tim uticajem moe se objasniti tenja arapske aristokratije da se konsoliduje
u vladajuu klasu kalifata i da stane na elo dravne uprave. Takva tenja dobila
je svoj najpotpuniji izraz u merama, ili reformama kalifa Abd-el-Melika (685
705 g.) i Velida I (705715 g.). U administraciju i zvaninu prepisku, koje su do
tog vremena vodili domai strunjaci na mesnim jezicima, sada je propisano da

203

se uvede arapski jezik. U isto vreme zaveden je jedinstveni novani sistem: umesto
vizantiskog zlatnog n sasanidskog srebrnog novca, koji su bili u opticaju naporedo sa arapskim novcem, doputen je opticaj samo arapskih srebrnih dirhema (25
kopejki) i zlatnih denarija (5 rubalja). Istovremeno s tim reformama zapaa se
jaanje eksploatacije. U tom pogledu veoma je karakteristian zakon iz 700 g., po
kome su svi muslimani ne-Arabljani, koji su dotle bili osloboeni linog poreza,
imali otsad da plaaju taj porez podjednako kao i ostalo nemuslimansko poresko
stanovnitvo. U isto vreme upravnik Iraka Hadad, poznat po svojim svirepim
razraunavanjima sa hariditima, propisao je da se odbegli seljaci hvataju: i igou, pa zatim vraaju u mesto stanovanja.
Krajem VII i u prvoj etvrtini VIII veka Arabljani su osvojili nove teritorije,
koje su pomerile granice kalifata sve do obala Atlantskog Okeana na zapadu i do
reke Sir-Darje i Inda na istoku. Osvojivi zemlje Severne Afrike i potinivi svojoj
vlasti mesna plemena Berbera 709 g., Arabljani su pomou ovih pokorili 711
714 g. vei deo Pirinejskog Poluostrva, posle ega su upali u junu Galiju, poeli
da vre prepade u dolinu Rone, a zatim opustoili Akvitaniju. Njih su tek 732 g.
zaustavile izmeu Tura i Poatjea trupe Karla Martela, koje su im zadale poraz; posle toga Arabljani su se povukli. Istovremeno s pobedama na Zapadu Arabljani su
poetkom VIII veka postigli znatne uspehe u dolini reke Inda, osvojili Turkestan
skoro do Sir-Darje, doli do Darjalskog klanca na Kavkazu i 716717 g. preduzeli
treu opsadu Carigrada (prve dve opsade vizantiske prestonice preduzete su pod
Muavijom i zavrile su se, kao i ova poslednja opsada, neuspeno po Arabljane).
U oblasti unutranjih odnosa, u prvoj polovini VIII veka zapaa se jaanje
borbe osvojenih naroda protiv arapskog jarma. Uguivanje ustanaka u Iraku, Iranu i Severnoj Africi, gde su se protiv Arabljana digla plemena Berbera, zahtevalo
je veliko naprezanje snaga Sirije i Egipta. Pod poslednjim Omejadima Sirija je izgubila svoj privilegovan poloaj, jer je damaska vlada bila prinuena da od sirskog
stanovnitva uzima velika sredstva za upornu borbu sa Vizantijom i za uguivanje
ustanaka u zapadnim i istonim oblastima kalifata.
Zbog promene unutranje politike u Siriji, poslednje kalife iz dinastije Omejada morale su se sukobiti sa ustancima siriskog seljatva i plebejskog stanovnitva gradova. Muslimani ne-Arabljani, lieni svojih privilegija zakonom iz 700 g.,
prestali su da budu oslonac arapske vlasti. Uglavnom Omejadi su za sve vreme
ostali tipini pretstavnici arapske rodovske aristokratije, tui pokorenim narodima, usled ega nisu mogli da stvore jaku i iroku bazu za svoju vladavinu. Konani
udarac vladavini Omejada zadan je iz Horasana, gde je 747 g. izbio ustanak; on se
brzo rairio po itavom Iranu, a posle dve godine preneo se i u Irak. U iscrpenoj
Siriji poslednji omejadski kalifa Mervan II (744750 g.) nije mogao nai snaga za
borbu sa ovim irokim narodnim pokretom protiv vladavine Omejada.
Bagdadski kalifat. Kao rezultat tog pokreta doao je na vlast Abu-l-Abas,
koji je osnovao novu dinastiju Abasida (7501258 g.). Pod ovom dinastijom

204

centar kalifata prenesen je iz Damaska u Bagdad, grad koji je 762 g. osnovao kalifa
Mansur na reci Tigru. Zato je drava Abasida dobila naziv Bagdadski kalifat.
Jo pod prvim Abasidima feudalni su se odnosi dalje razvili, Pre svega pod
kalifom Mansurom (754-775 g.), pravim organizatorom Bagdadskog kalifata,
osnovnim oblikom eksploatacije irokih masa postaje uzimanje feudalne rente.
Dalje, poinje da forsirano radi nadletvo drutvenih radova, to doprinosi razvitku proizvodnih snaga. Pored razvitka zemljoradnje i zanata znatno oivljava i
razmena, kako u samom kalifatu tako i sa susednim zemljama, a sredini poloaj
bagdadske drave na putevima iz Kine i Indije u Zapadnu i Istonu Evropu doprinosi razvitku tranzitne trgovine.
U Bagdadskom kalifatu arapska aristokratija izgubila je svoj izuzetni poloaj; zato su veliku ulogu poeli igrati iranski feudalci, pomou kojih su Abasidi i
doli na vlast. U vezi s tim kalifat je pod prvim Abasidima po svojoj administrativno-finansiskoj strukturi i mnogim svojim zakonima i ustanovama potseao na
dravu poslednjih Sasanida. Sasanidski fiskalni sistem smatran je uzorom kome
treba podraavati, po miljenju abasidskih inovnika, iako su oni delali u situaciji
daleko razvijenijih ekonomskih i socijalnih odnosa. Na elu dravne uprave stajao
je vezir, koji se starao o administraciji, finansijama i vojsci. Taj su poloaj za vie
generacija zauzimali Barmekidi, krupni iranski zemljoposednici, koji su, uivajui
neogranienu vlast, vrili stalnu kontrolu nad arapskim kalifom kao pretstavnici
klase iranskih feudalaca.
Najkrupnijim figurama na bagdadskom prestolu, pored Mansura, smatraju
se Harun-al-Raid (786809 g.) i Mamun (813833 g.). Na idealizovan, istoriski
neistinit lik Haruna nailazi se u 1001 noi; otuda vodi poreklo slava i popularnost toga kalife u Evropi. Za njegove vlade kalifat je dostigao visok stupanj
ekonomskog i kulturnog procvata. Ali su se u isto vreme ve poeli zapaati i prvi
simptomi opadanja. Mo i sjaj Bagdadskog kalifata poivali su na eksploataciji
seljaka kao osnovnih proizvoaa; njihov poloaj postajao je sve tei u vezi sa
daljim razvitkom feudalnih odnosa. U kalifatu feudalna je renta ubirana u obliku
zemljinog poreza. U poetku je visina tog poreza zavisila od stanja letine; on je
iznosio od jedne polovine do jedne osmine letine i plaan je poglavito u naturi.
Ali je ve pod Harunom poeo da preovlauje porez ubiran u zavisnosti od razmera setvene povrine i plaan je u novcu i u naturi. Razumljivo je da su pri takvoj
promeni oblika eksploatacije nerodice i trina kolebanja cena poljoprivrednih
proizvoda padali iskljuivo na ramena zemljoradnika.
Jaanje feudalne eksploatacije izazivalo je masovne ustanke. Jedan od najkrupnijih antifeudalnih pokreta IX veka bio je ustanak Babeka u Azerbejdanu.
Taj je pokret uglavnom stavio sebi za cilj da vaskrsne stari poredak prvobitne zajednice, u kome nije bilo feudalne eksploatacije. U buroaskoj nauci taj se pokret naziva komunistikim jedino na osnovu toga to su Babekovi sledbenici, u svojoj tenji da se vrate u poredak prvobitne zajednice, zavodili zajednicu

205

imovine, tj. zemlje i inventara. Muslimanski feudalni istoriari, koji pokazuju


tenju da Babekove pristalice prikau kao bandu razvratnih pljakaa, pustili su u
literarni promet neosnovano tvrenje da su ustanici zavodili i zajednicu ena.
Ustvari ene su, uestvujui u ustanku naporedo sa mukarcima, uivale veliku
nezavisnost i slobodu, a pritom je postojao brak udvoje. Babekov ustanak trajao
je preko 20 godina (od 815 do 837 g.), neko vreme zahvatio itav severozapadni
Iran i jedan deo Zakavkazja, naiao na podrku plebejskih slojeva u itavom nizu
gradova i bio uguen jedino naporima celokupnih vojnih snaga kalifata.
Znatnu prepreku za potpun razvitak feudalnih odnosa u Bagdadskom kalifatu pretstavljala je injenica da je sauvano jako robovlasniko ureenje.
I pored toga to je seljatvo s razvitkom feudalnih odnosa snosilo sve vei
teret dravnih dabina, po najteim sektorima drutvenog rada (kao to su: u sistemu vetakog navodnjavanja, na plantaama pamuka, po rudnicima i jamama
itd.) i dalje su radili robovi. To su mahom bili robovi afrikog porekla, dovedeni
sa ostrva Zanzibara, gde je postojalo veliko trite afrikih robova. Na arapskom
jeziku to se ostrvo zvalo az-Zind, a svaki rob dovezen odatle zindi. Osobito
je mnogo zinda bilo u Iraku i delom u zapadnom Iranu, gde su ti afrikanci radili
pod neverovatno tekim uslovima na isuivanju movara, vaenju soli i metala itd.
869 g. izbio je ustanak zinda u okolini Basre, gde je postojalo veliko trite robova.
Taj ustanak, koji je trajao itavih 14 godina i zahvatio itav juni Irak i Huzistan, naiao je na aktivnu podrku seljakih masa. 878879 g. zindi, na ijem je
elu stajao Arabljanin-iit Ali-ibn-Muhamed, ugrozili su i sam Bagdad. Jedino je
dezorganizacija u redovima samih zinda, iji se voa 879 g. proglasio za kalifu,
olakala kalifskim trupama koje su dotle trpele krupne poraze u borbi sa zindima, da ugue ustanak. Ali je neposredan nastavak ustanka zinda bio snani seljaki antifeudalni pokret karmata, koji je tokom X veka u vie mahova do temelja
uzdrmao Irak i preneo se zatim u Siriju.
Raspadanje Bagdadskog kalifata. Drava Abasida jo od samog poetka
vladavine te dinastije zahvatala je manju teritoriju u poreenju sa omejadskim
kalifatom. Na Pirenejskom Poluostrvu se od 756 g. uvrstila vlast kordovskih
Omejada. Krajem VIII veka (788 g.) Maroko je potpao pod vlast iitske dinastije
Idrisida, a od 800 g. u Severnoj Africi (tj. u zemljama zapadno od Egipta) uvrstila
se vlast dinastije Aglabida. Za vlade Harun-al-Raidovog sina Mamuna poeo je
proces odmetanja Irana, koji se zavrio krajem IX veka, kada se itava ta zemlja
nala pod vlau nekoliko iranskih dinastija. Na poetku X veka od kalifata su se
konano ocepili Egipat, Sirija s Palestinom i severna Mesopotamija. Sredinom X
veka vlast abasidskih kalifa priznavao je samo Bagdad sa svojom okolinom. Do
takvog raspadanja irokog Bagdadskog kalifata dolo je usled razvitka feudalnih
odnosa i borbe raznih naroda protiv arapske vlasti.
U drugoj polovini IX veka na bagdadskom se prestolu smenio niz nitavnih i
bednih kalifa, koji su u potpunosti zavisili od stareina turanske garde; gardisti su

206

svrgavali i dovodili kalife na presto, stavljali ih na muke i ubijali ili bacali u tamnicu.
Ali su se abasidske kalife, izgubivi svoje posede i politiku vlast, pretvorile u muslimanske prvosvetenike, koje ponekad uporeuju s rimskim papama. U X veku kalife su, koristei se svojim verskim autoritetom, davale investiture raznim feudalnim
posednicima i smatrane su za seniore koji stoje na vrhu feudalne jerarhije. Zato su
razni feudalni gospodari teili da uspostave svoj stalni uticaj na bagdadske kalife. To
su mogli da ostvare Buidi (Buvejhidi), jedna iitska dinastija koja je vladala zapadnim Iranom. Ovi Persijanci-iiti zauzeli su 945 g. Bagdad i nekih sto godina vrili
kontrolu nad bagdadskim kalifom. Ali je verski autoritet bagdadskog kalife i dalje
rastao. Kada su sredinom XI veka Turci-Selduci osvojili Iran, potukli trupe Buida
i zauzeli Bagdad (1055 g.), oni su priznali bagdadskog kalifu za svog sizerena, i kalifa Kaim stavio je na glavu Togrul-bega, voe Selduka-osvajaa, dvorogu krunu i
opasao ga dvama maevima, kao znak da mu predaje vlast nad Istokom i Zapadom.
Kordovski i Kairski kalifat. U X veku pored bagdadskih kalifa pretendovali
su na vrhovnu vlast nad muslimanskim svetom pretstavnici jo dveju dinastija. Na
Pirenejskom Poluostrvu mladi Omejad, koji se spasao prilikom unitenja te dinastije od strane Abu-l-Abasa, Abdarahman I stao je na elo nezavisne drave, sa
centrom u Kordovi (756 g.). Ta Kordovska drava (emirat) dostigla je kulminaciju
svoje politike moi i snaan kulturni razvitak u X veku, pod Abdarahmanom III
(912 961 t.), pod njegovim sinom Hakamom II (961976 g.) i pod Hiamom II
(9761009 g.), za ije je vlade upravljao istaknuti dravnik Muhamed-ibn-AbuAmir, poznat kod Evropljana pod imenom Almanzor. 929 g. Abdarahman III proglasio se za kalifu. Ali se usled pobede centrifugalnih feudalnih snaga Kordovski
kalifat na poetku XI veka raspao na niz nezavisnih feudalnih poseda i gradova,
koji su stupili u meusobnu borbu; ona je stanovnitvu priinjavala nebrojene
nedae, potkopala snage muslimanske panije i tako doprinela uspeeima rekonkviste (vidi glavu XXVI). Dinastija kordovskih Omejada ugasila se 1031 g.
Kairske kalife bili su vladari iz dinastije Fatimida i smatrali sebe potomcima
Muhamedove keri i Alijine ene Fatime. Fatimidi su se uvrstili 909 g. u Severnoj
Africi. 969 g. oni su osvojili Egipat (iste godine osnovan je Kairo); zatim se vlast
te dinastije proirila na Palestinu i Siriju, ali je zato bila izgubljena Severna Afrika.
Dinastija Fatimida vladala je, poglavito u Egiptu, sve do 1171 g., kada je Salahedin (Saladin) osnovao novu dinastiju Ejubida (vidi glavu XVI).
Arapska kultura i njen uticaj na Evropu. Srednjovekovna kultura zemalja
Bliskog Istoka moe se nazvati arapskom samo uz vie ograda. To nije bila
kultura koju su stvorili samo Arabljani, iako su oni uzeli velikog uea u njenom
stvaranju. Arapska kultura bila je rezultat aktivnog uzajamnog delovanja mnogih
civilizovanih naroda kalifata, koji su primili arapski jezik kao sredstvo kulturnog
stvaranja. Prema tome, termin Arabljani u kulturnom pogledu jeste uslovan
termin i ne obuhvata samo Arabljane nego i Persijance, Grke, Sirce, Jevreje, Kopte,
Berbere i Vizigote koji su pisali i govorili arapski.

207

Kulturna delatnost naroda kalifata pretstavlja veoma vanu kariku u istoriskom lancu razvitka svetske kulture. Arabljani su odigrali vidnu posredniku
ulogu: oni su primili starogrku kulturu, dopunili je nizom veoma krupnih tekovina i predali je Evropi. Sirski filozofi i lekari bili su u VIIIIX veku prvi posrednici izmeu Arabljana i starogrke nauke. Pod kalifom Mamunom (813833 g.)
iroko se razvila delatnost na prevoenju starogrkih naunih i filozofskih dela
na arapski jezik. Istovremeno, ukrtajui se sa grko-sirskim uticajem, vrio se
i indo-iranski uticaj. Tradicija stavlja u vreme Mansura (754-775 g.) prevode
glavnih dela Galena, Hipokrata, Ptolemeja i Euklida. U toku IXXI veka naunici kalifata detaljno su se upoznali sa delima Aristotela, Platona i neoplatoniara. U
XI veku Arabljani su ne samo savladali nego i znatno proirili i produbili nauna
dostignua Grka u oblasti anatomije, fiziologije i zoologije, kao i astronomije i
matematike; u oblasti geografije Arabljani su iroko razradili grko uenje o klimatskim pojasevima i naroito o uticaju klime na kulturni razvitak naroda. To
uenje izloeno je kod istaknutog geografa Jakuta (11791229 g.) i duboko obrazloeno kod Ibn-Halduna (13221406 g.). Prvi prisan kontakt arapske kulture sa
zapadno-evropskom datuje iz doba krstakih ratova, za vreme kojih su Arabljani
pokazali svoju neospornu kulturnu nadmonost.
Ali se neposredniji i trajniji uticaj arapske kulture na Zapadnu Evropu vrio
preko Kordovskog kalifata. Kultura te drave bila je najvia i vodea u Zapadnoj
Evropi. U muslimanskoj paniji pretstavljali su mone rasadnike znanja i arita razvitka kulture univerziteti u Kordovi, Sevilji, Malagi i Grenadi; na njima su
pored teologije i pravnih nauka sa uspehom predavane astronomija, matematika, hemija i medicina, a broj studenata peo se na hiljade. Grenadski univerzitet,
osnovan sredinom XIV veka, poseivali su mnogi kastiljci, provansalci i drugi
Evropejci. Kalifska biblioteka u Kordovi imala je u X veku oko 400.000 tomova.
Arabljani su razradili uenje o sfernom obliku zemlje. To se uenje pojavilo
1410 g. u latinskom prevodu i izvrilo neposredan uticaj na Kolumba. Astronomska dela panskih Arabljana stavljena su u temelj evropske astronomije. Astronomske tablice koje se pripisuju Alfonzu X (u H veku) bile su rezultat arapskih
posmatranja i prorauna. Astronom Zarkali (10291087 g.) bio je istaknuti
astronom- posmatra i usavrio je astrolabiju. Njegovo delo u latinskom prevodu citirao je Kopernik. Arapski nazivi zvezda u modernoj astronomiji svedoe o
zaslugama Arabljana u toj nauci. Algebru, trigonometriju i analitiku geometriju
osnovali su Arabljani. Arapski matematiari primili su od Indusa, usavrili i predali Evropljanima cifre koje su sve do danas poznate kao arapske cifre; oni su
uveli i novu cifru nulu, to je omoguilo da se svaki broj izrazi ciframa. Arapski lekari, meu kojima su postojale jasno razgraniene specijalnosti terapeuta,
hirurga i okultiste, doli su do pretstave o infekciji kao uzroku mnogih bolesti.
Arapski hirurg Zahravi (umro 1013 g.) smatrao je vivisekciju nunim uslovom
za razvitak naune medicine. Latinski prevodi njegovih dela iz hirurgije izdavani

208

su u Zapadnoj Evropi sve do kraja XVIII veka, sluei kao udbenik za studente i
prirunik za lekare.
Najistaknutiji filozof ranog Srednjeg veka bio je Arabljanin Ibn-Rud
(11261198 g.), koji je poznat u Zapadnoj Evropi pod imenom Averoes. Njegovi
komentari na Aristotela izvrili su snaan uticaj na zapadnoevropsku skolastiku
filozofiju i nauku (vidi glavu XXXII). O kulturnom uticanju Arabljana na Evropu
svedoi niz naunih termina i rei iz svakodnevnog ivota, koje su iz arapskog primili svi evropski narodi algebra, alhemija, almanah, alkohol, logaritam, cifra,
zenit, tarifa, divan, amulet itd.
Arapska nauka, za razliku od srednjovekovne evropske nauke, manje se razvijala pod uticajem religije i crkve, a vie za zadovoljavanje potreba i interesa
kalifa ili feudalnih muslimanskih kneeva. Ta je nauka bila dakle svetovnija i njeni
pretstavnici imali su veu slobodu naunog istraivanja od svojih savremenika
- evropskih naunika.
Znatan je i doprinos koji su narodi koji govore arapskim jezikom dali svetskoj
kulturi u oblasti lepe knjievnosti, poezije i muzike. Pored ve pomenutih pria iz
1001 noi, arapski je Istok stvorio i niz drugih beletristikih dela: riterske romane, kakav je popularni roman o Antaru; poune povesti (Kalila i Dimna i dr.),
koje su bile dobro poznate i pismenim ljudima stare Rusije; humoristike novele
(takozvane makame), najzad, beduinsku, docnije ritersku poeziju, koja je izvrila
snaan uticaj na stvaralatvo provansalskih trubadura XIIXIII veka.
Arabljani su primili od Kineza nain za izradu hartije i baruta i predali ga
docnije Evropljanima, na ta ukazuje Engels.

209

DEO DRUGI

ZAPADNA EVROPA
OD XI DO XV VEKA

211

GLAVA XIII

EKONOMSKI RAZVITAK ZAPADNE


EVROPE KRAJEM XI VEKA
Odvajanje zanata od poljoprivrede i postanak gradova. XI vek pretstavlja
u vie pogleda prekretnicu u istoriji zapadnoevropskog feudalizma. U tom se veku
uglavnom zavrava proces feudalizacije najvanijih zapadnoevropskih zemalja.
ak u onim zemljama u kojima je taj proces tekao sporijim tempom, kao u Engleskoj ili Nemakoj, osnovna masa seljatva pretvara se krajem XI v. u kmetove.
Feudalni posed sa svojim karakteristinim obelejima iri se po itavoj Evropi.
Seoska se optina sve vie pretvara od organizacije slobodnog seljatva u organizaciju kmetskog sela, potinjenog interesima feudalne eksploatacije.
Dok se period od poetka Srednjeg veka do XI v. moe posmatrati kao period nastajanja feudalizma, vreme od XI do XV v. pretstavlja period punog razvitka
feudalizma u Zapadnoj Evropi.
Ali, feudalizam je ve u sebi nosio klice raspadanja. Karakteristina je osobina izgraenog feudalizma poetak obrazovanja feudalnog grada ili, tanije, odvajanje grada od sela. Ostajui dugo vremena na tlu feudalne proizvodnje, srednjovekovni je grad ipak sve vie razvijao u Evropi robno-novane odnose, koji su
postepeno podrivali ekonomske odnose feudalizma.
Za rani Srednji vek karakteristian je nizak nivo razvitka proizvodnih snaga i
u vezi s tim preovlaivanje naturalne privrede. Zanatska radinost jo se po pravilu
nije odvojila od poljoprivrede, kao to vidimo na primeru karolinkog feudalnog
poseda. Povezivanje poljoprivrednog rada sa zanatstvom Marks smatra karakteristinim obelejem naturalne privrede.
Naturalna je privreda po svojoj prirodi potroaka. Po reima Engelsa, u
prvim vekovima Srednjeg veka, proizvodnja je bila usmerena na vlastitu potronju.
Ona je preteno zadovoljavala samo potrebe proizvoaa i njegove porodice. Tamo
gde su, kao na selu, postojali odnosi line zavisnosti, ona je takoe zadovoljavala

213

potrebe feudalnih gospodara. Tu se, dakle, nije vrila nikakva razmena, zato proizvodi nisu ni dobijali karakter robe. Seljaka porodica proizvodila je gotovo sve
to joj je bilo potrebno, alate i odelo u podjednakoj meri, kao i ivotne namirnice.
Razume se, preovlaivanje naturalno-privrednih odnosa u periodu ranog
Srednjeg veka nije iskljuivalo trgovinu. Neutroeni vikovi mogli su se izdvojiti
za prodaju. Produkt se nije proizvodio kao roba ve kao predmet potronje, ali je
on mogao da u procesu prometa postane roba. Imamo dosta podataka o trgovini
u ranom Srednjem veku, ali oni ne remete optu sliku naturalno-privrednih odnosa u tom periodu.
Poznata nam je proizvodnja produkata za prodaju ve u karolinkom periodu. Postojanje zaetaka novane rente svedoi da su i neka seoska gazdinstva
proizvodila izvestan deo svojih proizvoda za prodaju. Ve se zapaala i izvesna
podela rada na feudalnom posedu. Ali, po pravilu, zanatski je rad bio spojen s
poljoprivrednim.
Seljaci nisu davali svojim seniorima samo poljoprivredne proizvode ve i
zanatske izraevine.
Trgovinu je u Evropi ranog Srednjeg veka inila uglavnom trgovina sa Istokom. Istok je slao na Zapad luksuzne proizvode, a sa Zapada dobijao sirovine i robove. Ta se trgovina nalazila u rukama istonih trgovaca. Potroai uvoene robe
bili su samo aristokratija i vie svetenstvo. Unutranja trgovina, koja se uglavnom
ograniavala na sajmove, bila je beznaajna.
Trgovina se esto povezivala s ratom i pljakom. Takva je bila trgovina Normana, a takva je bila i trgovina italijanskih gradova Amalfija, Venecije i enove.
Od XI v. moe se govoriti o poetku drutvene podele rada i razvitka unutranjeg trita u Evropi. itav karakter evropske privrede poinje potpuno da se
menja. Na scenu evropske istorije stupa grad.
Kako su nastali gradovi u srednjovekovnoj Evropi? Da bismo odgovorili na
to pitanje, potrebno je pre svega tano odrediti ta mi razumemo pod gradom.
Gradovi u smislu utvrenja, administrativnih centara, episkopskih rezidencija itd.
postojali su, nesumnjivo, i u ranom Srednjem veku. Varvari nisu potpuno razorili
rimske gradove; oni su i dalje postojali i posle vardarskog osvajanja, i itav niz
srednjovekovnih gradova vodi svoje, poreklo od njih. Ako se uzme veina italijanskih i junofrancuskih gradova, rajnski gradovi kao Keln, trasburg, Majnc i
Trijer i dunavski gradovi du rimske granice kao Regensburg, Augsburg i Be, ako
se uzmu London i Pariz, ti gradovi vode poreklo iz rimske epohe.
Ali, mi posmatramo grad pre svega kao ekonomsku kategoriju, i za nas je
problem postanka grada problem odvajanja grada od sela, tj. odvajanja zanatske delatnosti od poljoprivredne. To je onaj problem kome je Marks pridavao
odluujui znaaj u istoriji Evrope.
Problem odvajanja grada od sela pretstavlja u to vreme problem porasta robno-novanih odnosa, razvitka razmene i unutranjeg trita.

214

Kada se s tog gledita prilazi pitanju o postojanju grada u epohi ranog Srednjeg veka, moe se rei da nam podaci kojima raspolaemo ne dozvoljavaju da
govorimo o postojanju ma koliko primetne podele rada izmeu grada i sela u toj
epohi. Prirodno, gradovi nisu nestali posle varvarskog osvajanja. Ali treba imati
na umu da opadanje gradova poinje pre varvarskog osvajanja i da se jo u poznom Rimskom carstvu zapaalo vraanje na forme naturalne privrede i da je
proces opadanja gradova bio u toku. Jo tada vidimo propadanje grada, zamiranje
gradskog zanatstva i gradske trgovine. Prema tome, grad u ranom Srednjem veku
nije pretstavljao grad u smislu ekonomske kategorije ve utvreno mesto, koje
je esto bilo i administrativni centar u kome je iveo grof. Vei gradovi iz rimske epohe bili su, povrh toga, rezidencije episkopa. U ekonomskom pogledu, pak,
grad se ni po emu nije razlikovao od sela. Mnogi su gradovi i docnije sauvali
svoj agrarni i poluagrarni karakter.
Koji su to opti uslovi izazvali uzdizanje gradova u Zapadnoj Evropi krajem
X i u XI veku? Odgovor na to pitanje sastoji se u sledeem: gradovi nastaju kao
rezultat opteg porasta proizvodnih snaga u to vreme, kao rezultat porasta stanovnitva i razvitka tehnike, koji je uslovio drutvenu podelu rada i odvajanje zanata
od poljoprivrede. Klica tog procesa, kako je ve ranije istaknuto, moe se zapaziti
jo u epohi ranog Srednjeg veka u nedrima feudalnog poseda. Dalji proces odvajanja zanatstva od poljoprivrede i usretsreivanja zanatske delatnosti u gradovima
vri se, osobito od XI v., u vezi sa optim razvitkom tehnike, uglavnom tehnike
obrade metala i tekstilne proizvodnje.
Zanatlije kao osnova gradskog stanovnitva. Prirodno je da su gro
stanovnitva u gradovima kao centrima proizvodnje inile zanatlije, koje su
u ranom Srednjem veku delom bili neslobodni ljudi, a delom slobodne skitnice. U toj epohi sretamo naroitu figuru putujueg zanatlije, koji prelazi s jednog
vlastelinskog ili seljakog gazdinstva na drugo i nadoknauje oskudicu u kvalifikovanoj radnoj snazi na ovom ili onom pojedinanom gazdinstvu. Ali, osnovnu
masu gradskog zanatskog stanovnitva inile su zavisne zanatlije, koje su beale
od svojih gospodara ili odlazile od njih pod uslovima da plaaju dabine. Od
srednjovekovnih kmetova obrazovano je stanovnitvo prvih gradova.
Zajedno s razvitkom tehnike i porastom drutvene podele rada stvara se trite za zanatliske proizvode. Zanatlije poinju da rade za sve ire trite, za poruioca ili za kupca, pri emu se, prirodno, zanatlije okupljaju na takvim mestima
gde se mogu nai kupci. Zanatliska naselja mogla su se obrazovati i oko zidina
manastira i oko zidina riterskog zamka, i na mestu ranijih rimskih gradova, ako
je za to bilo potrebnih uslova. Najzad, grad se mogao razviti i iz feudalnog sela
ukoliko je u njemu bila u porastu zanatska proizvodnja ili, na kraju, iz slobodnog
sela ili iz naselja, koje se obrazovalo na trgovakom putu.
Zanati se od poljoprivrede ne odvajaju odjednom. Zanatlije jo dugo i dalje uvaju crte svog seljakog porekla. Gradske zanatlije morale su svakako jo

215

od poetka proizvoditi za razmenu. Ali su i oni najvei deo proizvoda za svoju


potronju izraivali sami; oni su imali bate i male njive; svoju stoku slali su u
optinsku umu, koja ih je uz to snabdevala graom i ogrevom; ene su prele lan,
vunu itd. Proizvodnja u cilju razmene, robna proizvodnja, bila je tek u zaetku.
Otuda i ograniena razmena, ogranieno trite, stabilan nain proizvodnje, lokalna izolovanost prema spoljnom svetu, lokalna udruenost iznutra... I selo jo
dugo zadovoljava vei deo svojih potreba u zanatskim proizvodima sopstvenim
sredstvima. To se odnosi i na vlastelinsko i na seljako gazdinstvo.
Trgovina i trgovci. Trgovina nije uslovila postanak grada ve upravo zanatstvo, tj. podela rada u oblasti proizvodnje. No u nizu gradova od XI i XII v. javljaju
se trgovci kao samostalno zanimanje. Oni su u prvo vreme slabo vezani za lokalnu
proizvodnju i pretstavljaju prvenstveno putujue trgovce. Ali zatim, s razvitkom
trgovine, ti se trgovci naseljavaju po mestima gde je razmena najivlja. Do tog
pretvaranja ne dolazi odjednom. Gradski trgovac jo dugo ostaje putujui trgovac:
on kree sa svojom robom na daleka putovanja i esto spaja gradsku trgovinu s
trgovinom na putu.
Meu uslovima koji su povoljno uticali da na odreenim mestima nastanu
gradovi dosta su vaan znaaj imale i trgovake veze, pravac trgovakih puteva,
ma da, ponavljamo, trgovina sama po sebi ne pretstavlja osnovni razlog postanka
gradova.
Gradovi u prvom redu nastaju u oblastima gde se trgovina odrala od vremena antike, kao u Italiji ili junoj Francuskoj, ili tamo gde se ona u docnije vreme
najranije poinje da razvija u Nizozemskoj, na Dunavu i na Rajni. Trgovake
(a isto tako i politike) veze s Vizantijom i sa Istokom bile su uzrok ranog uspona
Venecije, Napulja i Amalfija.
Venecija je nastala u V v. i rano postala trgovaki grad. Ve u X v. ona trguje
solju i ribom, razmenjujui ih za ito, vino, ulje, umsku grau i minerale iz severne Italije. Mleani su zavladali trgovinom na Jadranskom Moru, uzeli u svoje ruke
posredniku trgovinu izmeu Italije i Balkanskog Poluostrva, povezali se s najvanijim trgovakim mestima Vizantije Sirijom i Egiptom, kuda su izvozili evropske sirovine i robove. Oni su preko Brenera uspostavili veze s Nemakom. Preko
Vizantije uvoena je u Evropu skupocena istona roba: zaini (naroito biber),
voe, svila, purpur, bojene vunene tkanine, zlatarski radovi i skupoceno oruje.
Oko 1000 g. Venecija je oistila Jadransko More od dalmatinskih gusara i dobila
na njemu prevlast. Ona je izgradila veliku flotu. Vizantiski car Aleksije Komnin
(10811118 g.) dao je Veneciji trgovake povlastice u carstvu zbog pomoi koju
je ona pruila Vizantiji u borbi sa Arabljanima i Normanima. U XI veku u Veneciji
se diu sjajne zgrade: gradi se katedrala sv. Marka u vizantiskom stilu.
Od XI v. poinje da se uzdie enova u Ligurskom Zalivu. Ona trguje u
zapadnom delu Sredozemnog Mora. Njeni brodovi plove i u Siriju. Krajem XI v.
ona ve ima snanu flotu.

216

Razvija se trgovina i drugih italijanskih gradova. Trguje se du reke Poa i


njenih pritoka. Pavija postaje vano mesto u kome se stiu alpski putevi, a zajedno
s njom uzdiu se kao trgovaka mesta Kremona, Brea, Pjaenca i Parma. Sa severa je vodio prema Rimu vaan trgovaki put, koji se nazivao putem hadija ili
putem Franaka. Rim je pretstavljao najvaniji centar kuda su se sticale hadije,
koje su se bavile i trgovinom. Poto je put Franaka presecao trgovaki put du
reke Poa, stvoreni su naroito povoljni uslovi da se razvije trgovina lombardiskih
gradova. Na obalama Italije glavni trgovaki centri su bili Bari, Brindizi, Napulj,
Gaeta i Amalfi. Od alpskih puteva najvaniji su prolazili preko Sen-Bernara i Brenera. Na jugu Francuske vani trgovaki centri bili su Marselj, Arl i Narbona, a u
paniji Barcelona.
Posle sredozemne oblasti nizozemska oblast stoji na drugom mestu po razvitku luka. To je stara oblast tekstilne proizvodnje, koja je radila ne samo za lokalno
trite ve i za izvoz. Tu se sticalo mnogo trgovakih puteva sa Atlantskog Okeana, Severnog Mora, du reke Masa, Rajne i elde. Preko nizozemskih zemalja
vodio je put iz Engleske na kontinent. Flandrija ve u XI v. trguje s Danskom i
Norvekom; njeni se brodovi esto pojavljuju u Baltikom Moru. Odnosi sa Engleskom naroito su oiveli. U Flandriji su odravani veliki sajmovi, koji su, s kratkim prekidima, trajali tokom cele godine i okupljali mnotvo trgovaca iz Flandrije
i Italije. Razvitak trgovine uticao je, sa svoje strane, na staru vunarsku proizvodnju
nizozemskih zemalja. Vunene tkanine postale su jedan od najvanijih predmeta
trgovakog prometa. Ve u XI v. za flandrisko vunarstvo nije bila dovoljna domaa
vuna, pa su zemljoposednici susednih zemalja tamo plasirali vunu svojih ovaca.
Suknar se sada izdvaja iz sredine seoskog stanovnitva i preseljava u centre gde
rauna da e nai najbolje uslove za prou svoje robe. Nizozemska se pokriva
gustom mreom gradova Briom, Iprom, Ganom, Lidom, Mehelnom, Arasom,
Mahstrihtom, Briselom, Luvenom i mnogim drugim.
U Nemakoj se uzdiu gradovi koji su leali na Rajni, velikom putu s juga
iz Italije, na sever u Flandriju. Veina tih gradova die se na mestu starih
rimskih gradova, kao Keln, Majnc, Vorms i trasburg. U junoj Nemakoj uzdiu
se gradovi koji odravaju trgovake veze sa Italijom i slovenskim zemljama, du
Dunava i njegovih pritoka. Mnogi od ovih gradova, kao Regensburg i Augsburg,
takoe su nastali iz starih rimskih gradova.
Grad i senior. No, bez obzira na poreklo grada, on je bio feudalni grad. Na
elu grada bio je feudalni senior, na ijoj je zemlji grad leao.
U ranoj epohi gradsko se stanovnitvo, jo vrlo slabo organizovano, sastoji od
vanredno raznorodnih elemenata. Grad jo ima poluagrarni karakter. Njegovi stanovnici ispunjavaju prema senioru obaveze agrarne prirode. Znatan deo gradskog
stanovnitva ine seljaci. Grad nema posebne gradske uprave. On se nalazi pod
vlau seniora ili njegovog upravnika. koji gradskom stanovnitvu sudi i namee
razne globe i dabine. Pritom grad esto ne pretstavlja jedinstvo ni u smislu seni-

217

orske uprave. Naveemo kao primer Amijen, koji je bio podeljen izmeu etiri
razna seniora. Kao feudalnu svojinu, senior je mogao zavetati grad u nasledstvo
isto onako kao i selo. Mogao ga je deliti meu svoje naslednike, mogao ga je prodavati ili zalagati u celini ili delimino. Organizacija grada nastaje u procesu borbe
sa seniorom, borbe koja je uslovila nunost da se ujedine raznorodni elementi koji
su ulazili u sastav gradskog stanovnitva. Ujedno s tim jaa i zaotrava se klasna
borba na selu. Na toj osnovici zapaa se od XI v. tenja feudalaca da uvrste svoju
klasnu prevlast jaanjem feudalne organizacije drave. Mesto procesa politikog
cepanja javlja se tendencija ka ujedinjavanju malih feudalnih jedinica i okupljanju
feudalnog sveta.
Tu je tendenciju iskoristila u vie zemalja kraljevska vlast ije je uvrivanje
bilo potrebno sve razvijenijem gradskom zanatstvu i trgovini.

218

GLAVA XIV

RAZVITAK GRADOVA FEUDALNE


EVROPE OD XI DO XV VEKA

Borba gradova sa seniorima. Borba gradova s feudalnim seniorima poinje


ve u prvoj fazi gradskog razvitka. U toj borbi izgrauje se gradsko ureenje; oni
raznorodni elementi od kojih se sastojao grad organizuju se i zbijaju. Od ishoda te
borbe zavisi politiko ureenje koje dobija grad.
Razvitak robno-novanih odnosa u gradovima zaotrava borbu izmeu grada i feudalca, koji tei da prisvoji sve veu gradsku akumulaciju poveavanjem
feudalne rente. Zahtevi seniora prema gradu postaju sve vei. Senior pribegava
metodima direktnog nasilja nad graanima u tenji da povea obim prihoda od
grada. Na toj osnovici izmeu grada i seniora izbijaju sukobi, koji primoravaju
graane da stvore odreenu organizaciju da bi izvojevali nezavisnost, organizaciju
koja u to doba pretstavlja i osnovicu gradske samouprave.
Borba gradova sa seniorima poinje od XI v. Pojedini sluajevi te borbe susreu se i ranije tamo gde je rano poeo gradski ivot u Italiji i Nizozemskoj.
U toj borbi raa se novi oblik gradske organizacije, koji je u severnoj Francuskoj
dobio naziv komune.
ivu sliku borbe gradova sa seniorima prua istorija gradova u severnoj
Francuskoj. Borbu je poeo grad Kambre, koji je izvojevao komunu 1077 g. Odmah zatim ;bile su osnovane komune u Sen-Kantenu, Boveu, Noajonu i Lanu.
Hroniari te epohe, stojei na feudalnom gleditu (Gibert Noanski), nazivaju komunu novom i mrskom reju. Ta za feudalca nova i mrska re bila
je deviza pod kojom su se gradovi severne Francuske dizali i borili protiv svojih
seniora. Seniori su esto morali da ine ustupke i da dele gradovima prava samouprave. Ali, im bi senior osetio da je dovoljno moan, on bi ukinuo sve ustupke i
borba bi ponovo poinjala oteui se ponekad vekovima.

219

Istorija lanske komune. Karakteristian primer borbe severofrancuskih


komuna s feudalcima pretstavlja istorija grada Laca, koji lei severoistono od
Pariza. Krajem XI v. Lan je bio jedan od najbogatijih gradova severne Francuske i
donosio svom senioru veliki prihod. U Lanu, kao i u mnogim tadanjim gradovima, senior je bio episkop. Smatralo se da je lanska eparhija neobino unosna, pa
su episkopi troili grdan novac da bi je dobili.
Episkop je u to vreme bio naroita figura. On je esto vrlo slabo umeo da
pie, ravo je itao latinski i nije umeo da slui u crkvi; to je bio ratnik i lovac,
jednom reju, pravi svetovni feudalac, samo je imao duhovno dostojanstvo.
U XII v. borba izmeu episkopa i lanskih graana krajnje se zaotrila. Episkopi i njihovi riteri nisu se ustezali ni od kakvog nasilja da bi od grada iscedili jo
vie novca: hapsili su bogate graane, bacali ih u zatvor i traili otkup; neprekidno
su povisivali namete, a kada ih neko ne bi platio, izvodili bi ga pred sud i upropaivali ogromnim globama.
Pritisak se naroito poveao kada je episkop postao Normanin Godri (1106
g.). Grad je reio da se otkupi od seniora isplativi mu znatnu sumu novaca. Iskoristivi otsustvo Godrija, grad je zakljuio ugovor s njegovim zamenicima. Poto
je Godriju bio potreban novac, on se saglasio s tom nagodbom. U Lanu je bila organizovana komuna, koja je graanima pruala mogunost da se oslobode
iznuivanja od strane seniora, a grad se za to obavezao da e mu isplaivati svake
godine odreenu rentu. Grad je od episkopa dobio pravo da ima samoupravu,
da razrezuje graanima poreze i, na kraju, pravo na svoj sopstveni sud, pored
episkopskog. itavo se stanovnitvo udruilo da bi se episkopu isplatila traena
suma. Na molbu graana, kralj Luj VI potvrdio je komunu i dobio za to bogate
poklone.
Ali je Godri vrlo brzo potroio novac koji je dobio od grada i odluio da
ukine komunu. Pozvavi kralja u Lan, molio ga je da uniti komunu obeavajui
da e za to platiti znatnu sumu novca. Kada su graani za to saznali, ponudili su
sa svoje strane kralju 400 livara; ali, poto je Godri davao vie, sudbina komune
bila je zapeaena. Komunalna povelja bila je unitena (1112 g.) Godrijev pokuaj
da od graana naplati sumu koju je obeao kralju izazvao je ustanak. Odjeknuo je
borbeni poklik: Komuna! komuna!. Graani su se naoruali i napali na riterske
domove. Mnogi riteri i funkcioneri bili su ubijeni. Najzad, bio je ubijen i sam episkop, i njegov se le dugo vukao po ulici.
Luj VI, koji je potvrdio ukidanje komune, i feudalci severne Francuske odluili su da kazne Lan. Deo stanovnika, ne ekajui da se pojavi kraljevska vojska,
pobegao je iz grada koji su kralj i feudalci zauzeli i opljakali. Mnogo je graana
bilo pobijeno i mueno. Komuna je bila ukinuta. U grad je uao novi episkop, koji
je u neto opreznijoj formi vaspostavio sve zloupotrebe zbog kojih je bio okrivljen
Godri. Protiv Godrijevih naslednika dizano je nekoliko ustanaka, sve dok ne bi
pristali da uine ustupke i da graanima ponovo daju komunu. Uostalom, da bi

220

se izbegla ta re koja je episkopu bila neprijatna, oni su je nazvali uspostavljanje


mira. Kralj je taj ustupak potvrdio 1128 g.
Politika kraljevske vlasti prema Lanu nije se odlikovala postojanou. Kralj
je istupao kao arbitar izmeu feudalaca i grada i pristajao uz onu stranu koja bi
mu vie platila, od koje je oekivao u odreenom trenutku vie koristi. Komuna
je u Lanu as ukidana as vaspostavljana, i ta je borba trajala do XIV v., kada je
komuna bila konano ukinuta (1331 g.). Ali, konanim ukidanjem lanske komune
nije bila vaspostavljena vlast episkopa nad gradom, ve je bila zavedena kraljevska
vlast.
Tipovi gradske samouprave. Na istoriji Lana moe se pratiti proces borbe
izmeu seniora i grada, proces u kome se formira gradska samouprava. No, ta je
borba razliito tekla u raznim zemljama Evrope.
Gradovima je relativno lako polo za rukom da odnesu pobedu nad svojim
seniorima u Italiji, gde je feudalizam bio slabije razvijen, gde su gradovi doivljavali vrlo ran i jak procvat i gde su se riteri, vodei borbu protiv seniora, esto ujedinjavali protiv njih s gradovima. Gradovi severne Italije ne samo da su izvojevali
samostalnost, ve su sebi potinili i okolnu seosku oblast. Tu je stvorena situacija
razliita od one koju zapaamo u veem delu ostale Evrope, gde selo, tj. klasa feudalaca, politiki vlada nad gradom. U Italiji se stvaraju gradovi - drave.
U drugim zemljama Evrope rezultati borbe gradova sa seniorima bili su dosta razliiti. U nekim sluajevima gradovi su izvojevali punu samoupravu, prava
komune, tj. prava da biraju svoje funkcionere, da imaju svoj sud, svoje finansije,
prava da sami raspisuju poreze; njihovi odnosi prema senioru svodili su se na plaanje relativno niske i utvrene rente. Grad-komuna zauzima mesto u feudalnoj
lestvici. To je kolektivni senior svoje vrste. Komuna moe objavljivati rat, sklapati mir i kovati Novac. Ona ima svoje vazale i kmetove. Osvajanje samouprave
orujem esto se zamenjuje njenim osvajanjem novcem. Po reima Engelsa, Stanovnici gradova imali su mono oruje protiv feudalizma novac. U drugim
sluajevima prava koja bi dobio grad bila su prava nepotpune samouprave. Tako
kraljevski grad Pariz nije uivao prava komune. Ovde je uprava bila podeljena
izmeu grada i funkcionera kraljevske vlasti. Gradovi koji su imali nepotpunu samoupravu nazivali su se u Francuskoj buroaskim gradovima (villes de bourgeoisie). Takav su poloaj imali mnogi gradovi u Francuskoj, na primer Orlean, artr,
Tur, Nant, Lion, Ruan. Najzad, mnogo je gradova dobijalo izvesne privilegije jo
prilikom svog postanka. Poto su gradovi pretstavljali dobar izvor prihoda, senior
je gotovo delio gradska prava mestacima koja su leala na njegovoj zemlji da bi
privukao stanovnitvo. To su takozvani novi gradovi (villes neuves). Seniori su
davali olakice i starim opustelim gradovima da bi u njih privukli stanovnitvo i
oiveli njihovu ekonomsku delatnost. Tako nekim gradovima nije polo za rukom
da se oslobode seniora, naroito malim gradovima u kojima zanatstvo i trgovina
nisu bili dovoljno razvijeni i koji nisu imali snage za borbu sa svojim feudalcem.

221

Oni su, kao i ranije, morali da snose feudalne obaveze i da se koriste samoupravom samo u granicama koje im je davao senior.
Samoupravni gradovi imali su pravo da biraju gradsko vee, vrhovni organ
gradske uprave. Vee je upravljalo vojnim snagama grada, gradskim finansijama,
vodilo nadzor nad zanatima i izdavalo naredbe obavezne za graane. Na elu vea
stajalo je izborno lice koje je u Nemakoj nosilo naziv birgermajster (Brgermeister), u Francuskoj i Engleskoj mer (maire, mayor), a u Italiji su obino na
elu gradova bili konzuli. Sudske funkcije vrilo je nekada samo vee, a ponekad
zasebni sudski kolegij, iji su se lanovi nazivali skabini (efeni, eeveni).
U borbi za svoju samostalnost gradovi su postigli lino osloboenje svih
graana. Obino su svi stanovnici grada bili osloboeni kmetske zavisnosti. ak
i kmet koji bi pobegao u grad i u njemu iveo odreeno vreme, obino jednu godinu i jedan dan, postajao je slobodan, i njegov ga senior vie nije mogao vratiti u
kmetsku zavisnost. Kako kae nemaka poslovica: Stadtluft macht frei, Gradski vazduh ini oveka slobodnim.
Spoljni izgled srednjovekovnog grada. Feudalni grad malo je bio nalik na
dananji. On je, po pravilu, bio opasan zidinama, koje su mu bile neophodne da se
zatiti od neprijateljskih napada i da u sluaju nailaska neprijatelja prui utoite
i seoskom stanovnitvu. Gradsko stanovnitvo vrilo je straarsku i garnizonsku
slubu. Svi stanovnici grada trgovci i zanatlije umeli su da rukuju orujem.
Gradske vojske esto su nanosile poraz riterima. Pojas zidina u kojima je leao
grad nije mu davao mogunost da se razvija u irinu. Postepeno su oko tih zidina
nicala predgraa koja su, sa svoje strane, takoe utvrivana. Tako se grad razvijao
u obliku koncentrinih krugova. Srednjovekovni grad bio je mali i tesan. Po gradovima je u Srednjem veku iveo samo neznatan deo stanovnitva zemlje. 1086
g. u Engleskoj je bio izvren opti popis zemlje. Sudei po tom popisu, u drugoj
polovini XI v. u Engleskoj nije ivelo u gradovima vie od 5% itavog stanovnitva.
Ali ni ti graani jo nisu bili potpuno ono to mi razumemo pod gradskim stanovnitvom. Jedan njihov deo jo se bavio poljoprivredom i imao zemlju izvan grada.
Krajem XIV v. u Engleskoj je bio izvren novi popis radi razreza poreza. Iz
njega se vidi da je ve otprilike 12% stanovnitva ivelo u to vreme u gradovima.
Ako se s tih relativnih cifara pree na pitanje o apsolutnoj brojnosti gradskog stanovnitva, videemo da su i u XIV v. gradovi s 20.000 stanovnika smatrani za velike
gradove. U srednjim, pak, gradovima bilo je 4 do 5 hiljada stanovnika. London, koji
je u XIV v. imao 40 hiljada stanovnika, smatran je za vrlo veliki grad. Pritom, kako
smo ve rekli, veini je gradova bio svojstven poluagrarni karakter. Bilo je mnogo
gradova i isto agrarnog tipa. Bilo je u njima i profesionalnih zanatlija, ali je preovlaivala seoska domaa radinost. Takvi su se gradovi razlikovali od sela uglavnom
samo po tome to su bili ograeni zidinama i pokazivali neke osobenosti u upravi.
Kako je ve bilo reeno, stanovnici grada imali su svoje vrtove, svoja polja i
svoje panjake. Svakog jutra, na glas roga, otvarala su se sva gradska vrata, kuda

222

su izgonili stoku na optinske panjake, a uvee su tu stoku opet uterivali u grad.


U gradovima su uglavnom drali sitnu stoku koze, ovce i svinje. Svinje nisu
izgonili iz grada; one su u samom gradu nalazile obilno hrane, jer je sve ubre,
svi otpaci hrane, bacano tu, na ulicu. Stoga je po gradu bilo strano blato i smrad;
nemoguno je bilo proi ulicama srednjovekovnog grada a da se ovek ne isprlja
blatom. Kada bi padala kia, ulice su pretstavljale barutine u koje su propadale
taljige i u koje je ponekad mogao da potone i konjanik s konjem. Za vreme sue
u gradu se nije moglo disati od zaguljive i smradne praine. U takvim uslovima
zarazne bolesti u gradovima nisu prestajale, i u vreme velikih epidemija, koje su u
Srednjem veku izbijale s vremena na vreme, stradali su najvie gradovi. Smrtnost
je u gradovima bila neobino velika. Stanovnitvo gradova stalno bi opadalo da
nije popunjavano novim doseljenicima sa sela.
Poto zidine nisu dozvoljavale gradovima da se razvijaju u irinu, ulice su se
stenjavale do krajnje mere da bi moglo stati to vie zgrada; kue su se nadvijale
jedna nad drugom, gornji spratovi bili su istureni iznad donjih, a krovovi kua
s obeju strana ulice, gotovo su se jedan s drugim dodirivali. Svaka kua imala je
mnotvo dograenih delova, galerija i balkonia. Grad je bio tesan i prepun stanovnika, i pored malog broja gradskog stanovnitva.
U gradu obino nalazimo trg jedino vie-manje prostrano mesto u gradu.
U pijane dane trg bi zakrile tezge i seoska kola s robom svake vrste koju bi doterali iz okolnih sela.
Ponekad je u gradu bilo i nekoliko trgova, od kojih je svaki imao svoju specijalnu namenu: postojao je trg na kome se trgovalo itom, na drugom su prodavali
seno itd.
Gradsko zanatstvo. Proizvodnu osnovu srednjovekovnog grada inili su zanati. Glavni deo gradskog stanovnitva inile su zanatlije. Zanatlije su svoju specijalnost povezivale sa seoskim poslovima. Zanatlija je obino imao svoj povrtnjak,
svoju stoku tako da je izvestan deo svojih namirnica dobijao od poljoprivrede.
Ali, njegovo osnovno zanimanje bio je zanat. Ne sme se zaboraviti da je zanatske
radinosti bilo i na selu. Na feudalnim posedima postojale su vlastelinske zanatlije.
Seljaci su izraivali domae tkanine, potrebne za odeu, i jednostavnija poljoprivredna orua. Grad je mogao da zadovolji samo jedan deo seoskih potreba u zanatskim proizvodima. Spajanje zanatske proizvodnje s poljoprivrednom, specifino u feudalizmu, ostaje karakteristika itavog Srednjeg veka. Podela rada izmeu
grada i sela bila je nepotpuna.
Svaki je zanatlija sam prodavao proizvode svog rada. Stoga u gradskoj trgovini trgovci-posrednici nisu igrali vidnu ulogu. Gradske vlasti ak su gonile
preprodavce koji su svojim pekulacijama dizali cene proizvodima. Trgovci su
uglavnom trgovali uvoenom robom zainima ili luksuznim predmetima, koje
su nabavljali sa Istoka, haringama, solju i vinom. Trgovac je dugo zadrao raniji
karakter putujueg trgovca. On je nekada morao da putuje daleko po svoju robu.

223

Ali, trgovina uvoenom robom donosila je veu zaradu i stvarala bru akumulaciju nego sitno zanatstvo. Naroito je brzo izvrena trgovaka akumulacija u velikim trgovakim gradovima koji su se bavili velikom prekomorskom trgovinom.
Esnafi. Karakteristinu osobenost srednjovekovnog grada pretstavlja organizovanje zanatskog stanovnitva u posebne saveze esnafe (cehove) i gilde.
Esnafi se javljaju gotovo istovremeno s postankom gradova. Esnafi se u Italiji
susreu jo od X v., u Francuskoj, Engleskoj i Nemakoj od XI i XII v. Konano formiranje esnafa (esnafski statuti) izvreno je docnije. Esnafi su prvobitno
nastali kao organizacije kmetova koji su pobegli u grad i reprodukovali ureenje
seoske marke. Marks i Engels ovako odreuju uzroke koji su izazvali obrazovanje
takvih saveza: Potreba za ujedinjavanjem protiv ujedinjenog razbojnikog plemstva, potreba za zajednikim trinim prostorijama u epohi kada je proizvoa
bio istovremeno i trgovac, porast konkurencije odbeglih kmetova koji su priticali
u sve razvijenije gradove, feudalno ureenje cele zemlje sve je to rodilo esnafe.
Za srednjovekovne zanatliske esnafe karakteristina je sitna proizvodnja.
Svaki lan esnafa bio je sitni zanatlija, koji je sam neposredni proizvoa. On
radi sam sa alatom koji ima u svojoj radionici, za koju je vezan, po reima Marksa,
kao to je pu vezan za svoju kuicu. Taj zanatlija obino radi u istoj radionici
u kojoj su radili njegov otac i njegov ded i gde e raditi. njegova deca i unuci sluei se istim alatom. On radi zajedno sa svojom porodicom i uz pomo jednog ili
dva kalfe i egrta. Po pravilu, svaki egrt, kad proe obuku, radi neko vreme kao
kalfa i, kada skupi malo novaca, moe da otvori svoju radionicu, jer su pri sitnom
karakteru proizvodnje trokovi za ureenje radionice i nabavku sirovina bili vrlo
neznatni. Bilo je, prirodno, i takvih esnafa gde je trebalo dosta novaca za otpoinjanje posla, na primer esnafi zlatara, ali je takvih esnafa bilo vrlo malo.
Sitna zanatska proizvodnja nije sebi postavljala za cilj postizavanje profita i
proirenu reprodukciju ve samo pribavljanje sredstava za ivot. ivot koji dolikuje njegovom poloaju a ne prometna vrednost kao takva, ne bogaenje kao
takvo cilj je zanatlijinog rada.
Svaki esnaf bio je savez sitnih zanatlija koji su pripadali jednoj profesiji. U
sitnoj zanatskoj radionici nije bilo iole ire podele rada; stoga kada je s porastom i
usavravanjem tehnike poela rasti tehnika podela rada, ona je vrena meu pojedinim radionicama. To je imalo za posledicu poveanje broja profesija i esnafa. Tako su se tekstilnom proizvodnjom bavili esnafi drndara, prelaca i tkaa. No, poslovi
oko sukna nisu se ograniavali samo na to. Posle tkanja, ono je podvrgavano valjanju, koje se obavljalo u naroitim radionicama za valjanje valjaonicama. Zatim je
obavljan niz drugih operacija podrezivanje, upanje dlake, bojenje, i tek je posle
toga sukno ilo u prodaju. Sve te operacije pretstavljale su specifinosti pojedinih
esnafa. Isto su se tako izradom metalnih predmeta bavili: esnaf noara, esnaf oruara itd.; esnaf noara deljen je, sa svoje strane, na izraivae otrica i nonih drki;
koarska proizvodnja delila se na obuarski, remenarski, tanarski esnaf itd.

224

Na taj nain, porast tehnike i specijalizacije nije promenio sitni karakter zanata ve je vodio obrazovanju sve novih i novih esnafa, kojih se u svakom gradu
moglo nabrojiti na desetine, a u nekim gradovima i na stotine. U Parizu je, na
primer, poetkom XIV v. bilo vie od 300 zanatliskih esnafa, koji su obuhvatali 5,5
hiljada zanatlija.
U veini gradova pripadnost esnafu bila je obavezna za svakoga ko bi eleo
da se bavi zanatom. To se pravilo u Nemakoj zvalo Zunftzwang esnafska prinuda. Ali, esnaf nije putao svakoga u svoju sredinu. Da bi neko postao lan esnafa, morao je da proe odreeni sta, da izvesno vreme provede kao egrt i kalfa,
a zatim da bude primljen u red punopravnih majstora, koji imaju pravo da dre
svoju radionicu. To pravilo prinudne pripadnosti esnafu uklanjalo je mogunost
konkurencije od strane zanatlija koji nisu ulazili u esnaf.
Esnaf je regulisao zanatsku proizvodnju. Svaki lan esnafa stojao je pod nadzorom izbornih funkcionera esnafa. Svaki esnafski majstor morao je da daje proizvode odreenog kvaliteta, jer se izrada loih proizvoda odraavala na interesima
svih lanova esnafa.
Strogo je bilo propisano kakav se alat i kakav materijal mora upotrebljavati.
Tano je bilo odreeno kolika mora da bude irina tkanine koju izrauje tka,
koliko niti mora da ima potka. Rad se morao obavljati pred oima sviju.
Esnaf je propisivao i koliki broj asova mora a radi svaki lan esnafa. Zabranjivan je noni rad ne samo zato to se tako pogoravao kvalitet rada, no i zbog
toga da bi se otstranila konkurencija meu pojedinim lanovima esnafa. Esnaf je
pretstavljao organizaciju sitne proizvodnje, i on je budno motrio da proizvodnja
sauva sitni karakter, da ne bude mogunosti za stvaranje krupnih preduzea. U
tom cilju esnaf je ograniavao broj kalfi i egrta koje je smeo da dri jedan majstor.
Postojala su pravila koja nisu dozvoljavala zanatliji da nabavlja vie sirovina no
to mu je bilo potrebno za proizvodnju. Ako bi nabavio vie, vikove bi morao da
podeli sa svojom sabraom po esnafu. Svaki majstor mogao je imati samo jednu
radionicu. Bio je utvren broj bankova koji se mogao drati u radionici. Esnafski
statuti su zabranjivali da se u prozorima ureuju izlozi robe koji padaju u oi, zabranjivali su dozivanje kupaca.
Esnaf je neko vreme igrao progresivnu ulogu u smislu razvitka tehnike, u
smislu proizvodne discipline, ali je njegova tendencija da sauva sitnu proizvodnju vrlo brzo poela da koi tehniki progres. Esnaf se odnosio neprijateljski prema svemu to je moglo izazvati konkurenciju, pa, dakle, i prema uvoenju bilo
kakvih tehnikih novina i usavrenja. Zato su novi tehniki pronalasci vrlo esto
unitavani a pronalazai skupo plaali za svoju preduzimljivost. I tako su esnafi,
koji su na odreenom stadiju razvitka igrali progresivnu ulogu, poeli zatim da
igraju reakcionarnu ulogu, zadravajui tehniki progres.
Sve ovo to je reeno ne iscrpljuje funkciju esnafske organizacije. Esnaf je
pretstavljao i organizaciju uzajamne pomoi. Svaki lan esnafa morao je da uplati

225

upisninu, a zatim da plaa periodine uloge. Iz suma koje bi se na taj nain sabrale
i iz priloga ukazivana je pomo neimunim lanovima, injeni su rashodi u sluaju smrti nekog od lanova esnafa. Ako bi udovica ili deca ostali bez sredstava za
ivot, ukazivana im je pomo iz esnafske kase. Esnaf je bio religiska organizacija
svoje vrste: imao je svoju crkvu ili bar svoju kapelu ili oltar u crkvi. U verskim litijama ili su svi lanovi esnafa zajedno u praznikim odelima sa svojom esnafskom
zastavom, na kojoj je bio esnafski grb, koji je obino pretstavljao orua proizvodnje tog zanata. Kada bi umro neki lan esnafa, sahranjivao ga je itav esnaf zajedniki, a zatim je crkvi plaano da se pokojniku slue mise za pokoj due.
Najzad, esnaf je bio i vojna organizacija, koja je pretstavljala odred, a ovaj je
obavljao garnizonsku slubu i u ratu pretstavljao zasebnu vojnu jedinicu.
Esnaf je imao svog izbornog stareinu, koji je obino nosio naziv magistra.
Postojali su nadzornici koji su pazili da lanovi esnafa ne kre radna pravila. Esnaf
je imao svoj statut koji se sastavljao i prihvatao na zajednikom skupu majstora,
nekada i uz uee kalfi. Esnaf je imao svoj sud koji je pretresao sluajeve krenja
esnafskog statuta. Esnaf je periodino sazivao skuptinu na kojoj su reavane sve
vanije stvari. Te su se skuptine esto zavravale veselim gozbama (nemaka re
Zeche, ceh, znai takoe veselu gozbu, pijanku).
Zanati i trite. Proizvodnji sitnog karaktera odgovarali su uski okviri gradskog trita. U ogromnoj veini sluajeva grad je mogao da svojim proizvodima
zadovoljava samo malu seosku oblast, odakle je dobijao vei deo neophodnih sirovina i ivotne namirnice. Pritom je selo znatan deo svojih potreba zadovoljavalo, kao i ranije, svojim sredstvima.
Ali, nekim gradovima koji su se nalazili na velikim trgovakim putevima
ne moe se dati karakteristika malih naselja koja vre razmenu samo sa okolnom
oblau. Takvi su, na primer, flandriski gradovi: flandriska sukna, izraena od
vune po koju su trgovci ili u Englesku, otpremana su na prodaju po sajmovima
itave Evrope. Takva je bila Firenca sa svojom razvijenom tekstilnom proizvodnjom, vunenom a zatim svilenom. U Italiji Venecija i enova, u Francuskoj Pariz
vrili su obimnu trgovinu s mnogim zemljama. U trgovakom pogledu London je
bio povezan s kontinentom. Tako isto su i nemaki gradovi na Dunavu odravali
obimne trgovake veze sa Ugarskom, slovenskim zemljama itd. ak ni mali gradovi nisu mogli biti bez robe dovoene iz daleka soli, metala itd.
Ne sme se zaboraviti ni to da je bilo dosta gradova agrarnog tipa, koji unutar
svojih zidina nisu proizvodili potrebne zanatske proizvode. Potrebne predmete
oni su morali kupovati u drugim gradovima.
Klasno raslojavanje u gradu. Niz buroaskih istraivaa slika srednjevekovni
grad kao socijalnu idilu svoje vrste. Svako ivi od rada svojih ruku u relativnom izobilju, vodi svoje malo gazdinstvo ne brinui se o veem. Niko nikoga ne eksploatie.
injenice ne potvruju tu idilinu sliku. Poeemo s pitanjem o egrtima i o
tome da li su oni bili eksploatisani. Mi u srednjovekrvnom gradu vidimo neobino

226

dug sta uenja zanata u Engleskoj, na primer, sedam godina. Za srednjovekovne zanate bilo je potrebno dugo uenje, jer je tu bila potrebna velika praksa ruke,
ali je dugi rok uenja zanata imao i druge ciljeve. Poslednjih godina uenja egrt
je postajao dovoljno kvalifikovan da bi mogao samostalno izraivati robu koja se
proizvodila u radionici njegovog gazde, i tako ovome donositi znatnu korist.
Poznati su esti sluajevi da jedan majstor prodaje egrte drugome, tj. da
majstor ustupa svoja prava na egrta. Oigledno su ta prava pretstavljala izvesnu
korist kad su ih prodavali i kupovali. Sve to ubedljivo svedoi da su majstori eksploatisali egrte.
To se isto moe rei o odnosima majstora i kalfi. Majstor je svojim monopolskim poloajem u esnafu prinudno iskoriavao i eksploatisao rad kalfi. Kalfa je
na kraju krajeva mogao postati majstor, ali dok se nalazio u slubi majstora morao
je da mu daje svoj viak rada. Kalfu je, kao i egrta, majstor podvrgavao vanekonomskoj prinudi. Majstori su sastavljali esnafske statute, u rukama majstora bio je
esnafski sud, gde su oni sudili kalfama. Trajanje radnog dana bilo je za kalfe vrlo
veliko, osobito leti, kada su radili od zore do mraka.
Ta diferencijacija u esnafu, u poetku relativno slaba, poto je gotovo svaki
kalfa mogao postati majstor, pojaavala se tokom vremena. Nastupa trenutak kada kalfa vie ne moe postati majstor i kada se pretvara u stalnog najamnog radnika. To se naroito brzo deavalo u onim gradovima i u onim vodeim granama
zanatske proizvodnje (tekstilne, metalurgiske, koarske), u kojima se radilo ne
samo za okolnu oblast ve i za udaljena trita. Veza sa irokim tritem stvarala
je preduslove za proizvodnju irih razmera. U gradovima kao to je, na primer,
Firenca neki su esnafi vrlo rano izili iz okvira sitne proizvodnje. To se odnosi i
na niz drugih gradova, osobito italijanskih i flandriskih. Poveavanje proizvodnje
vodilo je tome da je rukovodea uloga u esnafu poela prelaziti krupnim majstorima. Na toj bazi poinje pojaano socijalno raslojavanje. Vrlo esto je krupni
majstor zapoljavao sitne majstore snabdevajui ih sirovinama ili polufabrikatima
i dobijajui od njih gotov proizvod. U esnafima se vri diferencijacija; u njima se
odvaja esnafski gornji sloj i stvara se eksploatisana masa kalfi i sitnih majstora koji
postaju zavisni od krupnijih majstora.
Patricijat i esnafi. Gradska uprava nije ni izdaleka bila demokratska. Borba
grada sa seniorima voena je snagama narodne mase a, pre svega, zanatlija, koji
su teili da postanu slobodni proizvoai robe. Ali, narodna masa obino je bila
otstranjena od uea u gradskoj upravi, koja se nalazila u rukama relativno male
grupe bogatih graana. Tom gradskom gornjem sloju pripadali su u prvom redu
trgovci i posednici gradske zemlje; najzad, u gradovima, osobito italijanskim, iveli
su i riteri, koji su imali zemlju u blizini grada i utvrene domove u samom gradu.
Gradski gornji sloj koji se sastojao od bogatih trgovaca, kuevlasnika i posednika gradske zemlje, a delom i ritera, nije uestvovao u proizvodnji, ve je
pretstavljao privilegovanu grupu, koja je dobila naziv patricijat.

227

Ta nasledna aristokratska grupa nije putala u svoju sredinu nove lanove ili
ih je putala s velikom mukom.
Povlastice koje bi grad izvojevao dospevale su u ruke gradskog patricijata.
Gradsko vee biralo se samo iz redova patricijata. Iz njegove se sredine birao i
birgermajster i druga slubena lica u gradu. U rukama patricijata nalazila se itava
gradska uprava, gradske finansije n gradski sud, to je, prirodno, omoguavalo
da se vodi potpuno odreena klasna politika, osobito u pogledu poreskih optereenja. Dajui sve mogue olakice i popuste patricijima, gradska je uprava teko
pritiskivala poreskim nametima zanatlisku masu. Sud u rukama patricijata bio je
organ klasnog pravosua. U rukama patricijata nalazile su se i vojne snage grada.
Sve je to izazvalo borbu esnafskih zanatlija s patricijatom za vlast u gradu. Ta je
borba voena od XIII do XV v. gotovo u svim gradovima srednjovekovne Evrope,
ali ona nije svuda jednako zavrena. U jednim gradovima, osobito onim gde se
jako razvila zanatska proizvodnja esnafi su odneli prevagu; u drugima esnafski su pokreti zavreni porazom esnafa i pobedom patricijata. Mestimino su se
esnafski pokreti komplikovali, jer su poinjali onda kada borba izmeu seniora i
grada jo nije bila zavrena. Tu je ponekad sklapan neobian savez seniora i esnafa
protiv patricijata, pri emu su seniorima sluili esnafi da bi se doepali vlasti. Tako
je bilo, na primer, u Flandriji krajem XIII i poetkom XIV v., kada su esnafi protiv
patricijata sklopili savez s flandriskim grofom. Patriciji su sa svoje strane traili
podrku kod francuskog kralja.
S velikom estinom, voena je borba izmeu esnafa i patricijata u bogatom
rajnskom gradu Kelnu. Keln je ve u XI v. poeo borbu protiv svog seniora arhiepiskopa. Posledica te borbe, koja se otegla do XIV v., bila je ta da je Kelnu polo za rukom da doe do samouprave izvojevavi kod arhiepiskopa as jednu as
drugu slobodu. Kelnski patricijat sastojao se od bogatih trgovaca (u prvom redu
trgovaca vinom i suknom), od zelenaa, bogatih posednika parcela i kua u gradu
i zakupaca gradskih poreza. Neki su patriciji dolazili do zemlje i van grada, sticali
ritersko zvanje i stapali se s feudalnom aristokratijom. Patriciji su podizali sebi u
gradu utvrene domove poput zamkova, oroavali se s riterima i surovo ugnjetavali i prezirali zanatlije. Arhiepiskop je, u tenji da povrati svoja prava, nastojao da
iskoristi jaz koji je rano poeo da puca izmeu patricijata i esnafa. Ve sredinom
XIII v. zanatlije su, podravane od arhiepiskopa, izvojevali pravo uea u organima gradske uprave, ali je uskoro patricijatu polo za rukom da ih otuda istisne i da
vaspostavi strogo patricisku upravu. Pri tome je dolazilo do ulinih borbi.
U XIV v. obnovljena je borba izmeu kelnskih patricija i esnafa. U toj borbi
istupio je na stranu zanatskih esnafa i onaj deo trgovaca koji nije bio puten u
redove patricijata i u gradsku upravu. U drugoj polovini XIV v. vlast je nekoliko
puta prelazila iz ruke u ruku, dok najzad 1396 g. esnafi u Kelnu nisu uzeli vlast u
svoje ruke. Svi su esnafi bili organizovani u 22 korporacije, koje su obavljale izbore
Velikog vea i birgermajstera. Ali pobeda esnafa, postignuta snagama gradske

228

demokratije, nije uopte bila pobeda demokratije. Vee, koje su birali svi esnafi,
postalo je zatvorena korporacija, a bilo je dozvoljeno i patricijima da u njega uu.
Nastala je nova aristokratija, sastavljena delom od starog patricijata, a delom
od kelnske zanatliske i trgovake buroazije, koja ranije nije ulazila u patricijat.
Ta nova aristokratija povela je politiku koja se u malo emu razlikovala od politike patricijata. Sva je uprava usretsreena u rukama male grupe porodica. Teite
poreskog sistema sve se vie prenosilo na predmete potronje. Sve je to izazivalo
otro nezadovoljstvo demokratskih masa Kelna i tokom XV i XVI v. dovelo do
niza ustanaka protiv gradske oligarhije.
Analognu sliku vidimo u Firenci, koja je bila najvei industriski centar Italije. I tu esnafi posle dugotrajne borbe istru vlast iz ruku gradske aristokratije;
ali, pobeda esnafa pretstavlja samo dolazak na vlast nove aristokratije, takozvanih
starijih esnafa ili ugojenog naroda.
Keln i Firenca pruaju primer pobedonosnih esnafskih ustanaka. Ali, u nizu
gradova pobeda je pripala patricijatu. To se pre svega odnosi na one gradove gde
se zanatska proizvodnja razvijala relativno sporije od trgovine, gde su najuticajniju grupu u gradu i dalje inili trgovci, pa zanatliski esnafi nisu dobili onaj socijalni
znaaj koji su dobili u industriskim gradovima. Takvi, prvenstveno trgovaki gradovi gde je vlast bila usretsreena u rukama trgovaca, bili su Venecija,
enova i niz severonemakih gradova (Hamburg, Libek, Bremen i drugi)
koji su ulazili u sastav takozvane Velike Hanze (vidi gl. XXIV).
Formiranje sloja stalnih plaenih radnika. Zauzimanje vlasti od strane nove aristokratije izaziva otpor demokratskih slojeva grada, kojima su pripadali sitni
majstori i kalfe.
U XIV i XV v. u veini evropskih zemalja dolazi do zatvaranja esnafa. Esnafski majstori ujedinjuju se u zatvorene korporacije, pravei sve mogue tekoe
kalfama da u njih uu. U ranije je doba svaki kalfa koji bi proao odreeni sta
putan u zvanje majstora i on je mogao otvoriti svoju radionicu. Sada se stvar
menja. Samo sinovi i zetovi majstora nesmetano dobijaju zvanje majstora. Ostale
kalfe mogle su postati majstori samo ako prethodno uine velike novane izdatke. Morali su da uplate u esnafsku kasu velike iznose. Zatim su morali da izrade
takozvano remek- delo (chef douvre ili Meisterwerk) primeran rad koji je
imao da pokae spremu kalfe. Taj, sam po sebi opravdani zahtev postao je krajem XIV i u XV v. nova prepreka za stupanje u redove majstora. Kao remek-delo
trebalo je o svom troku izraditi predmet za koji su bili potrebni veliki izdaci. Zatim je onaj koji se prima u red majstora morao prirediti skupu gozbu za lanove
esnafa. Jednom reju, esnafi tee da svim sredstvima uklone nova lica iz uea u
esnafu. Esnaf se od demokratske organizacije, organizacije sitnih majstora, pretvara u zatvorenu korporaciju koja iskoriava stare esnafske monopole da bi se
obogatila na raun eksploatisanih kalfi. Kalfe se sada pretvaraju u stalne plaene
radnike. Kalfe, po pravilu, vie i ne mogu postati majstori. Pritom, rad u radio-

229

nici lei u osnovi na kalfama. Majstor za sebe zadrava uglavnom rukovoenje


proizvodnjom.
Sada kalfe stvaraju svoje posebne profesionalne organizacije koje zatiuju
njihove interese. U XIV i XV v. niu u Zapadnoj Evropi savezi kalfi koji su postavljali sebi za cilj borbu s majstorima i s mukom postizavali poveanje nadnica i
smanjivanje radnog dana. Majstori su odbijali da priznaju zakonitost tih saveza. U
borbi s majstorima kalfe su pribegavale istim sredstvima kakva docnije primenjuje radnika klasa. To. su, prvo, trajkovi kojima je davao podrku itav savez dok
se ne bi zadovoljili ovi ili oni zahtevi trajkaa. Drugo sredstvo borbe bio je bojkot
majstora koji su gazili interese kalfi.
Dakle, u XIV i XV v. u zanatstvu su se poele izdvajati kalfe kao stalni plaeni
radnici. Prirodno, kalfe jo nisu istupale kao radnika klasa; mi tu prisustvujemo
tek raanju kapitalistikih odnosa. Sitne zanatlije (koje sve vie padaju u zavisnost
od krupnih majstora, koje ovi surovo eksploatiu i koje se od plaenih radnika
razlikuju samo po tome to rade kod svoje kue), neorganizovani radnici i nadniari, kalfe koje su se pretvorile u stalne plaene radnike obrazovali su sloj koji
se moe nazivati pretproletarijat.
Uporedo sa eksploatacijom rada u esnafu vidimo kako se razvija i eksploatacija sitnog proizvoaa od strane trgovakog kapitala. Kapital se prvobitno stvara
u trgovini, gde je bila moguna bra akumulacija nego igde. Trgovaki kapital
poinje da neposredno eksploatie zanatstvo. To se, na primer, vidi u flandriskim
gradovima. Tu se trgovac rano javlja pred nama kao eksploatator sitnih proizvoaa. Trgovac ne samo da prodaje robu koju nabavlja kod domaih zanatlija, ve
kupuje i sirovine pa ih njima prodaje. Flandriskim zanatlijama je bilo teko da
sami organizuju nabavku sirovina i njihovo zastupanje, pa zbog toga padaju u
zavisnost od trgovaca koji idu u Englesku da kupuju vunu i koji izvoze sukno na
evropska trita. Trgovci su zanatlijama nabavljali sirovine esto i na kredit, pa su,
vezujui ih dugovima, diktirali cene njihovim proizvodima.
Takav poredak nije vladao samo u gradskom zanatstvu. Trgovci su esto eksploatisali sitne proizvoae na selu delei i seoskim zanatlijama sirovine i dobijajui od njih gotov proizvod. U poetku se oni javljaju samo kao otkupljivai
i prodavci proizvoda koje su izradile sitne kune zanatlije. No, oni zatim postaju njihovi poverioci, poto im daju sirovine na kredit. Tako trgovaki kapital, ne
ograniavajui se na grad i esnafsko zanatstvo, iroko rasprostire svoj uticaj na
selo.
Borba pretproleterskih slojeva grada protiv eksploatacije od strane majstora i
trgovaca dobija ubrzo politiki karakter. Pretproleterski slojevi poinju da se bore
protiv gornjeg gradskog sloja, za uee u vlasti. Pritom oni nalaze podrku kod
lumpenproletarijata. Svi ti nezadovoljni elementi gradskog stanovnitva inili su
ono to je Engels govorei o docnijem vremenu (XVI v.) nazivao plebejskom
opozicijom. U Firenci, u Kelnu i u nizu drugih gradova izbijaju ustanci tih slo-

230

jeva protiv gradske aristokratije. Najvei od tih ustanaka bio je ustanak ompa u
Firenci 1378 g. (vidi gl. XXV).
Tako moemo navesti tri osnovne etape klasne borbe u srednjovekovnom
gradu: 1) borba gradova protiv svojih seniora, 2) borba esnafa protiv patricijata i
3) borba pretproletarijata protiv majstora i trgovaca koji ga eksploatiu.
Trgovina u XIII i XIV v. Od vremena Krstakih ratova (vidi gl. XV) evropska je trgovina postigla velike uspehe. U periodu koji prouavamo postojale su
dve osnovne oblasti te trgovine. Jedna od njih Sredozemno More vezivala je zapadnoevropske zemlje sa Istokom. Sa Istoka su uglavnom uvoeni luksuzni predmeti i zaini, naroito biber, za kojima je u Evropi bila velika potranja.
Evropski trgovci od svoje strane, polazei na Istok, nosili su sa sobom ne samo
sirovine ve i neke predmete evropskog zanatstva, naroito sukno. U toj su trgovini glavnu ulogu igrali Mleani, enovljani, Pizanci a i trgovci iz june Francuske
i Katalonije.
Druga osnovna oblast evropske trgovine obuhvatala je Baltiko i Severno
More. Tu je centar bila Flandrija najvanija zanatska i trgovaka oblast severa;
meu njenim gradovima je u XIV v. izbio na prvo mesto Bri.
U severnoj trgovini uestvovale su sve zemlje koje su se nalazile oko Severnog i Baltikog Mora severozapadna Rusija, Skandinavija, Danska, severna
Nemaka, Nizozemska i Engleska. Tu je trgovina imala poneto drukiji karakter
nego na Sredozemnom Moru i voena je, uglavnom, predmetima iroke potronje, pre svega itom, ribom, solju, konopljom, drvetom, smolom i svakovrsnom
robom potrebnom za brodogradnju.
Izmeu te dve glavne pomorske oblasti nalazio se niz puteva koji su ih vezivali. Ogromnu ulogu dobili su alpski planinski prevoji preko kojih je voena
italijanska trgovina sa Srednjom, a preko nje sa Severnom Evropom. Bila su tri
najglavnija prevoja: zapadni prevoj, Sen-Bernardski, izvodio je u dolinu Rone i
na put u Francusku; na istoku je Brener vodio prema renom slivu Dunava; preko
Brenera ila je prvenstveno mletaka trgovina. Od XIII v. izbio je na prvo mesto
trei prevoj koji se nalazio po sredini izmeu njih, Sen-Gothardski, koji je izvodio
na najvaniju renu arteriju Zapadne Evrope, na Rajnu. Izmeu obe ove oblasti
odravala se veza i pomorskim putem. Mleani i enovljani ili su sa svojom robom kroz Gibraltar u Bri. Tim se putem odravala i veza sa Engleskom, koja je
firentinsku industriju snabdevala vunom.
U XII i XIII v. najvaniji centar trgovine u Evropi bila je grofovija ampanja, koja se nalazila u Francuskoj, ali koja je bila gotovo nezavisna od francuskog
kralja. Ta je grofovija imala vrlo povoljan poloaj nalazila se na mestu gde su
se sastajale glavne trgovake arterije koje su spajale sredozemnu i severnu trgovaku oblast, u blizini Flandrije, izmeu Nemake i Francuske. U ampanji su se
sastajali trgovci iz raznih zemalja Evrope. Italijanski trgovci slali su na te sajmove istonu robu, luksuzne predmete, trgovci iz Flandrije i Brabanta dovozili su

231

sukno, nemaki trgovci izvozili su iz Nemake lanene izraevine i krzna. Tu su


dolazili i trgovci iz Engleske i Katalonije. ampanjski sajmovi razlikovali su se
od ostalih po tome to su trajali gotovo preko cele godine. Tamo su se obavljali
krupni poslovi i likvidirali trgovaki rauni po kreditnim obveznicama. Kada je
ampanja prela u ruke francuskih kraljeva, ampanjski sajmovi poeli su da gube
raniji znaaj. Njihovo opadanje bilo je izazvano i razvitkom moreplovstva, koje
je pomorskim putem vezalo Flandriju sa zemljama Zapadne i June Evrope. Konano je ampanjske sajmove unitio Stogodinji rat izmeu Francuske i Engleske
(13371453 g.).
U Evropi je trgovina u to doba jo bila zamrena i opasna stvar. Trgovci su za
vreme svojih trgovakih putovanja morali da se sukobe s tekoama svake vrste
i na suvu i na moru. Na moru su ih vrebali gusari. Suvozemna trgovina takoe
je stradala od stalnih razbojnitava, a osim toga bila je oteana ravim stanjem
puteva, veim delom starih, koje su izgradili jo Rimljani. Ori nisu popravljani i
postajali su sve loiji. Po drumovima su na trgovce vrebali feudalci. Posedi svakog
seniora bili su zatvoreni carinskim granicama, gde su carinici traili od trgovaca
da plate trgovake carine. Na svakom mostu uzimani su od trgovaca novi nameti.
Feudalci su ponekad dizali mostove i na suvom mestu da bi naplaivali mostarinu i razapinjali uad preko reke ne proputajui trgovake brodove bez naplate
carine.
I gradovi su inili trgovcima sve mogue smetnje. Sem plaanja velikih carina oni su obavezno morali izloiti na prodaju robu koju prevoze. Pritom im
se dozvoljavala samo trgovina naveliko, poto su pravo na sitnu trgovinu imali
lokalni trgovci.
Trgovci su morali da kreu na svoje trgovake pohode u velikim odredima, s
naoruanom straom, koja ih je uvala od svih opasnosti. Trgovaki brodovi bili
su naoruani.
Borba s feudalnim seniorima i uslovi srednjovekovne trgovine nagonili su
trgovce da se ujedinjuju u posebne organizacije, gilde i hanze. Ponekad su se hanze
pojedinih gradova ujedinjavale u saveze da bi sauvale svoje trgovake povlastice.
U XIII v. trgovci flandriskih gradova s trgovcima Bria na elu ujedinili su se u
hanzu radi trgovine sa Engleskom. U XIV v. Sklopljena je uvena Severonemaka
hanza.
Banke i kredit. Potrebno je istai jo jednu okolnost koja je krajnje komplikovala srednjovekovnu trgovinu. Ne samo da je svaki car ili kralj kovao svoj novac, ve je to inio svaki iole vei grad, senior i episkop. Zahvaljujui tome nastao
je veliki broj monetarnih sistema. Uz to su mnogi feudalci koji su imali pravo da
kuju novac izdavali rav novac u cilju zarade. Da bi se ovek mogao snai u tim
monetarnim sistemima, da bi se rav novac razlikovao od punovrednog, stvorena
je zasebna profesija menjaa, koji su se bavili razmenom novca i njegovom procenom.

232

Svaki iole vei novani posao mogao se obaviti samo uz njihovo posredovanje. Menjai su postepeno postajali bankari. Uporedo sa operacijama oko razmene bavili su se i operacijama prenoenja novca. Poto je u to vreme bio u opticaju
uglavnom srebrni i bakarni novac, noenje novca pretstavljalo je sloen i opasan
posao. Da bi trgovac iz Italije koji je krenuo, na primer, na ampanjski sajam mogao obaviti kupovinu robe, morao je prenositi preko Alpa itave vree novca. U
vezi s tim stvorena je posebna operacija prenoenje novca, kojom, su se naroito bavili italijanski menjai. Primivi izvesnu sumu novca od trgovaca koji je
iao na sajam u ampanju, oni su nareivali svom agentu na tom sajmu da izda
trgovcu odgovarajuu sumu poto podnese priznanicu ili kvitu. Operacije takve
vrste oko prenoenja novca stapale su se s kreditnim operacijama. Tako su poele
da nastaju banke.
Crkva je zabranjivala uzimanje kamata i gonila zelenae, poto je sama bila
najvei zelena toga vremena. Crkvene ustanove bile su malte ne prvi bankari
u istoriji Evrope. Zahvaljujui svojoj velikoj akumulaciji, crkva je davala kredit
kraljevima i seniorima, a nije se libila ni davanja malih zajmova. Ona nije traila
kamate, ve je uzimala u zalog uglavnom zemlju. U sluaju neisplaivanja zajma
ona je dobijala mogunost da prisvoji tu zemlju. Zabrana uzimanja kamata bila je
za crkvu samo izgovor za borbu s konkurentima drugim zelenaima. Gonei ih
kao prekrioce kanonskog prava, ona je teila da monopolie kredit za sebe i da
ovlada tim najvanijim sredstvom za prisvajanja zemlje. Uostalom, lako je bilo zaobii kanonske zabrane. U dokumentu u kome bi se zapisao ovaj ili onaj kreditni
posao kamate su odmah upisivane u dug.
Najveu ulogu u kreditnim poslovima igrala je papska kurija, gde su se sticala ogromna sredstva iz svih zemalja Evrope. Da bi ostvarila sve te prihode, papska
kurija je morala da pribegava pomoi severoitalijanskih bankara, koji su zbog toga dobili naziv bankara i menjaa rimskog pape. Unosei odjednom u papsku
kuriju velike sume novaca, oni su dobijali pravo da ubiraju prihode koje je papi
uplaivalo potinjeno mu svetenstvo cedei sa svoje strane taj novac od stanovnitva svojih eparhija. Papska kurija postaje u to vreme centar krupnih finansiskih
operacija u Evropi. Neurednim platiocima dugova pretilo je iskljuenje iz crkve.
U XIII v. igrali su kao zelenai veliku ulogu duhovno-riterski redovi, osobito
red Templara. To je, na kraju krajeva, dovelo do propasti reda (vidi gl. XIX).
Ulogu bankara i zelenaa izmeu XI i XIII v. esto su igrali Jevreji, od kojih
su uzimane razne dabine bez ikakvog ogranienja. Jevreji su bili unosan izvor
prihoda za seniore i kraljeve. Pravo da se u svome gradu dre Jevreji-zelenai bio
je vrlo unosan posao. To se pravo visoko cenilo, poklanjalo i prodavalo. Na njemu
su zaraivali i mnogi duhovni seniori.
Ne treba zamiljati da su Jevreji svi od reda bili zelenai. Re je samo o malobrojnom gornjem sloju koji se izdvojio od jevrejske sirotinje. Jevreji su iveli u
zasebnim kvartovima geto, i nisu imali prava da se van njih naseljavaju. Mo-

233

rali su nositi posebno odelo po kome su se mogli raspoznati. Vei deo jevrejskog
stanovnitva u gradovima inili su zanatlije i sitni trgovci. Jevreji su bili poznati
kao zlatari, apotekari i lekari. Jevreji lekari uivali su naroitu popularnost kao
majstori u svom poslu.
Od vremena Krstakih ratova poela se raspaljivati verska mrnja prema Jevrejima, i njom su se esto koristili svetenstvo i vlasti da direktno opljakaju
Jevreje. U XIII v. poeli su progoni Jevreja zelenaa da dobijaju sistematskiji
karakter, zato to su se pojavili nacionalni zelenai, a prvom mestu u severnoj
Italiji. Trgovake operacije a isto tako i operacije oko razmene i prenoenja novca
dovele su do osnivanja itavog niza bankarskih kontoara, osobito u gradovima
severne Italije Lombardije. Sama re Lombaranin bila je tada sinonim za
zelenaa. Bankari se pojavljuju i u drugim zemljama u Francuskoj, Nemakoj,
Engleskoj, a to povlai za sobom nemilosrdno gonjenje Jevreja kao konkurenata.
Kredit je u Srednjem veku imao prvenstveno potroaki karakter. Zbog relativne oskudice novca, nerazvijenosti trgovine i novanog opticaja kredit je vodio
u propast ili dunika ili poverioca. Naroito se upropauju i gube svoje zemlje
mnogi feudalci koji su upadali u dugove kod zelenaa. To se na prvom mestu
odnosi na srednje i sitne ritere. Krupni feudalci i kraljevi mogli su da nekanjeno
ne plate svoje dugove. Na primer, engleski kralj Edvard III, koji je poeo rat protiv
Francuske s novcem pozajmljenim od italijanskih bankara, zaduio se kod firentinskih firmi Bardi i Peruci sa 1,365.000 zlatnih fjorina i odbio da ih plati (1346
g.).
rtve zelenaa esto su bili seljaci, koji su retko bili u stanju da se razdue.
Tako je zelenaki kapital postepeno razbijao feudalno drutvo, upropaujui ritere i seljake. Ma da nije stvarao nikakav novi nain proizvodnje, doprinosio je ruenju feudalnog ureenja i samim tim krio put za razvitak kapitalistikih odnosa.
Promene u socijalnoj strukturi sela. S razvitkom gradova bile su u vezi promene u privredi i socijalnoj strukturi sela. Na prvom mestu treba navesti razvitak
robno-novanih odnosa na selu, koji je, uostalom ovde tekao sporijim tempom
nego u gradu. Selo je dugo uvalo svoj naturalno-privredni karakter i kad je ve
poeo razvitak gradova i gradskog trita.
Gradsko stanovnitvo pretstavljalo je samo neznata deo stanovnitva tadanje Evrope. Dok je grad uvao itav niz agrarnih obeleja, selo je u velikoj
meri samo zadovoljavalo svoje potrebe u predmetima zanatske proizvodnje. Selo
je davalo gradu relativno mali deo svojih produkata, proizvodei njihovu osnovnu
masu za sopstvenu potronju. Ali onaj deo koji je selo davalo i koji je pretvaran
u novac, robni deo njegove proizvodnje, dobijao je sve vei ekonomski i socijalni
znaaj. S jedne strane, pretvaranje seljaka u proizvoaa robe, a s druge strane,
razvitak senjerijalne trgovine, bar u nekim zemljama to su osnovni momenti
koje treba istai kada se govori o posledicama koje je proces odvajanja gradova
izazvao na selu.

234

U XIII i XIV v. naturalne obaveze poele su se zamenjivati novanim. Feudalci su vie voleli da neposredno od seljaka dobiju novac, eksploatiui na taj
nain vezu seljaka s tritem koja je tek poinjala. Traenje novca od strane feudalca esto. je primoravalo seljake da na tritu prodaju ne samo vikove ve i deo
neophodnog proizvoda. Tako novana renta nije ni izdaleka pretstavljala olakicu
za srednjeg seljaka. Ona je mogla biti korisna samo za gornji sloj seljaka. Za srednjeg seljaka ona je esto znaila propast ili ga je bacala u dugove. Na bazi razvitka
novane rente odvaja se gornji seljaki sloj. Imajui zalihe, on moe da eka dobre
cene i da se obogati trgovinom. On seljacima pozajmljuje novac i ito i, pekuliui time, otkupljuje od njih zemlju. On esto primorava svoje dunike da otplauju
dug radei na njegovim poljima. To ima za posledicu da je seljak esto prinuen
da sem rada za feudalnog posednika, sem feudalne rente, otplauje jo kulaku
ili gradskom zelenau dug novcem ili odraivanjem. Bilo je i drugih naina na
koje je grad eksploatisao selo. Marks Kae: Ako u Srednjem veku selo politiki
eksploatie grad, svugde gde feudalizam nije slomljen izuzetnim gradskim razvitkom, kao u Italiji, grad svugde i bez izuzetka ekonomski eksploatie selo svojim
monopolskim cenama, poreskim sistemom, esnafstvom, neposrednim trgovakim varanjem i zelenatvom. Gradovi su nastojali da suzbiju razvitak zanata na
selu, u tenji da zadre monopol u oblasti zanatske proizvodnje i da eksploatiu
selo monopolskim cenama. Nailazimo na sluajeve gde graani nasilno unitavaju zanatska orua po selima.
Od XII i XIII v. brzo rastu dravni porezi, iji teret pada u prvom redu na
seljatvo. Dravni porezi dolaze kao novi tereti uz ono to seljak plaa senioru i
zelenau. Ne treba zaboraviti ni to da je seljak plaao velike dabine u korist crkve.
Desetak, koji se plaao na celokupni prihod, nije bio mali teret za seljatvo. On se
plaao u naturi. To je bila neobino teka forma plaanja, koja je davala povoda za
stalne sporove i za nove zahteve. Sem toga, crkva je ubirala i niz drugih dabina
novi svetog Petra, plate za crkvene obrede, priloge itd.
Vaan je momenat u vezi s razvitkom novanih odnosa imovinsko raslojavanje seljatva. Porast robno-novane privrede dovodi do odvajanja velike mase
seljaka s malo zemlje. Marks podvlai da razvitak klase siromanih nadniara ne
samo da prati razvitak novane rente ve mu i prethodi. Porast novane rente
poveava propadanje jednog dela seljatva, proiruje sloj seoskog poluproletarijata. Na selu se javlja znatna grupa seljaka sitnosopstvenika koji se eksploatiu kao
najamni radnici. Feudalni posednik, zamenjujui kuluk novanom rentom, liava
se prinudnog rada seljaka, ali on moe da vodi gazdinstvo uz pomo najamnih
radnika koje na prvom mestu nalazi u svom selu meu seljacima s malo zemlje.
Tu ve poinje da nastaje nov nain eksploatacije. Mi, prirodno, ne moemo
nazvati seljake s malo zemlje, koji rade na zemlji feudalnog posednika, radnicima
u dananjem smislu rei. Oni su jo vezani za svoje sitne zemljine deonice koje
su dobile od feudalnog posednika kao dravinu. esto su to jo neslobodni seljaci

235

koji su obavezni da plaaju zemljo-posedniku feudalnu rentu. Ali, povrh toga, oni
se ponekad najmljuju za platu kod svog gospodara, a ponekad odlaze da zarade
na drugim feudalnim posedima, gde rade na vlastelinskoj zemlji, a kadgod i na
zemlji imunih seljaka. Javljaju se i radnici koji su ve izgubili vezu sa svojom
zemljom. Oni se najmljuju kod feudalnog posednika ili bogatog seljaka da rade
sezonski ili preko cele godine, i tako nadnie celog ivota.
Poloaj seljaka pogorao se jo vie usled nasrtaja feudalaca na optinsku
zemlju. Seniori su teili da je uzmu u svoje iskljuivo korienje kako bi na njoj
vodili svoje gazdinstvo, a najee da bi je davali seljacima pod arendu. To je bio
nain poveavanja rente. Ali, seniori su esto ograivali optinsku umu radi lova
i razmnoavali u njoj divlja. Zbog tog prisvajanja stalno su izbijali sukobi sa seljacima, koji su, kao i ranije, izgonili svoju stoku na panjak ma da ga je gospodar
ogradio, i pustili je da tamo pase.
S porastom eksploatacije, koju je izazvao razvitak robno-novanih odnosa
na selu, raste i otpor seljaka. U vremenu od XIV do XVI v. dolazi do najveih
seljakih buna.
Prema tome, odvajanje grada od sela i razvitak robno-novanih odnosa razbijaju feudalnu proizvodnju i stvaraju preduslove za nove, kapitalistike odnose,
koji se raaju u pojedinim delovima Evrope (najpre u Italiji) ve u XIV v., a od
XVI v. poinju da se ire po itavoj Evropi.

236

GLAVA XV

PRVI KRSTAKI RAT


Opti uzroci krstakih ratova. Krupne promene koje vidimo tokom XII i
XIII v. u socijalno-ekonomskim odnosima Zapadne Evrope nastale su pod uticajem grandioznog pokreta na Istok, poznatog pod imenom Krstakih ratova. Opte
ime Krstakih ratova daje se vojno-kolonizacionim poduhvatima evropskih naroda na Istoku u vreme od 1096 do 1270 g.
Koji su bili opti uzroci tog pokreta, koji je s prekidima trajao gotovo dva
veka?
Krstaki ratovi mogu se posmatrati kao deo obimnog kolonizacionog pokreta koji je od XI v. zahvatio Zapadnu Evropu. Dok su osnivanje gradova i naselja,
osvajanje pustara i umskih masiva pretstavljali pojave unutranje kolonizacije,
nije se oskudevalo ni u kolonizacionim poduhvatima spoljnog karaktera, a u nekima od njih ve su se ule i krstake parole. Normani su zauzeli Junu Italiju i oteli
Arabljanima-muslimanima Siciliju. Njihovi dalji planovi bili su usmereni prema
Vizantiji i muslimanskom Istoku. Italijanski gradovi pokuavali su da se ugnezde
na Istoku. Osamdesetih godina XI v. uinjeni su pokuaji osvajanja u Tunisu. U
paniji je tekla rekonkvista u surovoj borbi s muslimanima, u kojoj su aktivno
uee uzeli i francuski riteri. Neposredno pred prvi krstaki rat preao je preko
Pireneja niz riterskih vojski iz raznih krajeva Francuske radi borbe sa Arabljanima koji su bili u ofanzivi (vidi gl. XXVI).
Ali svi ti poduhvati i osvajanja samo su drugostepene epizode u poreenju sa
onim ogromnim pokretom koji je krajem XI v. zahvatio najrazliitije klase evropskog drutva i bacio ih na muslimanski Istok da trae tamo sreu.
U krstakim ratovima uestvovale su najrazliitije drutvene klase, pa su i
uzroci koji su ih nagonili da idu na Istok bili, prirodno, bitno razliiti.
Veliku ulogu u tom pokretu igrali su, na prvom mestu, feudalci. Sitni riteri
koji su krenuli u te ratove teili su da se dokopaju zemlje i kmetova. U domovini
je vei deo zemlje ve bio pod obradom, a pretvaranje umskih. masiva u oranicu

237

pretstavljalo je spor i dugotrajan proces. Meutim, broj sitnih feudalaca brzo je


rastao; u riterskim porodicama bilo je vrlo mnogo dece. Da se feudi ne bi rasparavali meu naslednicima, odravana je praksa da jedan nasleuje: feud se predavao samo najstarijem sinu. Mlai sinovi ostajali su bez zemlje. Kao posledica,
nastala je neka vrsta vika riterskog stanovnitva, koje je teilo da zauzme nove
zemlje. Tome se pridruilo i to to su raunali na direktno pljakanje basnoslovnog bogatstva Istoka, koje su riteri u svojoj pretstavi preuveliavali. Zatim, mnogi
su riteri stigli da se zapletu u dugove. Pohod na Istok bio im je zgodan izgovor da
se oslobode svojih poverilaca.
Za krupne feudalce kraljeve, vojvode i grofove osvajanja takve vrste
na Istoku obeavala su proirenje njihovih poseda, jaanje politikog uticaja, poveavanje prihoda. Oni, uostalom, nisu odmah prili pokretu. U Prvi krstaki rat
nije krenuo nijedan kralj, a od krupnih feudalaca krenuli su samo oni koji iz bilo
kog razloga nisu mogli da srede svoje prilike kod kue. Isto tako nisu najkrupniji
feudalci uestvovali ni u etvrtom krstakom ratu. Ali se zato na elu svih ostalih
krstakih ratova nalaze kraljevi i carevi.
Ali, nisu samo feudalci teili na Istok. U tom su pokretu veliku ulogu igrali
gradovi, naroito italijanski enova, Piza i Venecija. Za njih su ekspedicije na
Istok imale veliki trgovaki interes. Poto su turska osvajanja poremetila i oslabila
trgovake veze sa Istokom, direktno zauzimanje teritorija u Prednjoj Aziji imalo
je za cilj da uvrsti ulogu italijanskih gradova kao posrednika u trgovini sa Zapadom. Sem toga, oni su imali stalnog suparnika Vizantiju, koja je, dodue, bila
oslabila krajem XI v., ali je jo zadrala trgovaku prevlast u istonom delu Sredozemnog Mora. Trgovaki gradovi teili su da potisnu tog konkurenta i da osnuju
svoje faktorije po istonim obalama Sredozemnog Mora, to je u datoj situaciji
bilo moguno jedino pomou oruane sile.
Sve je to potsticalo italijanske gradove da uestvuju u krstakim ratovima, i
njihova je uloga u njima bila stvarno nezamenljiva, na prvom mestu zbog toga to
su jedino oni mogli da organizuju snabdevanje krstaa orujem i provijantom i da
na sebe uzmu prevoz vojski koje su krenule morem sa Zapada.
Ali, krstaki ratovi su poeli s masovnim pokretom seljatva. Lako je to razumeti ako se setimo poloaja seljatva, ija je ogromna veina bila u XI v. .pretvorena u kmetove i podvrgnuta pojaanoj eksploataciji. Seosko stanovnitvo strano
je stradalo i od feudalnih meusobica. Seljaci su ili u krstake ratove beei od
ugnjetavanja feudalaca, raunajui da e na novoj zemlji, u novoj situaciji nai
slobodu koje su bili lieni u otadbini.
Treba uzeti u obzir jo jedan momenat koji je doprineo da iroke mase uzmu
uea u pohodima a to su gladi i epidemije, koje su pretstavljale stalnu pojavu
u Zapadnoj Evropi i, kako izgleda, bile naroito jake u XI v. U vreme izmeu 970 i
1040 g. bilo je 48 gladnih godina, tj. vie od polovine. Poev od 1089 g. pa gotovo
do samog poetka krstakih ratova nailazi neprekidan niz tekih godina, punih

238

gladi i epidemija (kuge i ostalih bolesti). I pre krstakih ratova gladi su esto izazivale masovno beanje seljaka iz oblasti koje je upropaavala nerodica. Sada su
krstaki ratovi pokazali izlaz i dali pravac stihiskim pokretima takve vrste.
Najzad, treba istai ulogu crkve u krstakim ratovima. Crkva i, naroito, papstvo stali su u izvesnom smislu na elo krstakih ratova i davali im ideoloki smer.
Papstvo je u to vreme jaalo svoj autoritet (vidi gl. XVII). Krstaki ratovi bili su
proglaeni za bogougodno delo. Papstvo je htelo da ih iskoristi kako bi uspostavilo svoju prevlast nad celim hrianskim svetom. Ono je matalo i o obraanju
muslimana u hrianstvo i o stvaranju na Istoku novih hrianskih drava koje bi
bile potinjene papskoj stolici.
Krstaki ratovi su doprineli i porastu prihoda crkve. Crkva je ubirala poreze
za krstake ratove. Ti porezi ponekad su pretstavljali dobrovoljne priloge, koje su
skupljali pretstavnici crkve, naroito monasi, po svim zemljama Zapada, ali su
esto uzimali i karakter prinudnih nameta. Pa i kada su krstaki ratovi prestali,
porezi za njih nisu obustavljeni. Na taj nain dospevali su u ruke crkve ogromni
novani fondovi, koje ona esto nije upotrebljavala za ono za ta su bili neposredno namenjeni, ve za druge ciljeve.
Hadiluci na Istok. Put na Istok bio je jo ranije prokren. Odavno su u tom
pravcu kretale gomile hadija. Pritom su se verski ciljevi esto spajali s trgovakim, a trgovaka putovanja dobijala su karakter verskih hadiluka. Kao to su muslimani vezivali putovanja u Meku s trgovakim ciljevima, tako su isto i hrianske
hadije ili hodoasnici, ili na Levant na istone obale Sredozemnog Mora, u
Siriju i Palestinu i radi poklonjenja svetinjama i radi trgovine. Hadije sa
Zapada kretale su na te bogougodne hadiluke u itavim karavanima. To su bila
naporna, sloena putovanja, radi, kojih su se skupljali ljudi iz raznih zemalja. Bilo
je nekoliko omiljenih centara u kojima su se skupljali hodoasnici, da zatim krenu
odatle, u velikim odredima, zaustavljajui se u naroito potovanim centrima
u Rimu ili u gradovima na Rajni i Dunavu, odakle je polazio dobro poznati put
preko Ugarske u Carigrad.
Hadijama i trgovcima, koji su iskoriavali ta bogougodna putovanja za trgovake ciljeve pridruivali su se i riteri koji su traili avanture. Krupni feudalci,
ponekad u pratnji stotina naoruanih ritera, ili su da se poklone svetim mestima na Istoku.
Ta trgovako-hodoasna i ne uvek miroljubiva putovanja igrala su vrlo veliku ulogu u upoznavanju Zapada sa Istokom. Ona su prokrila puteve kojima su
zatim krenuli krstai i pokazala zapadnim riterima i trgovcima koji su se spremali
na Istok bogatstva istonih zemalja. I doista, zamislimo stanje u tadanjem gradu
ili riterskom zamku. Grad od pet hiljada stanovnika nije, po tadanjim razmerima, bio mali grad. Bio je priguen zidinama, tesan, neudoban i prljav. Riterski
zamak bio je do XI v. obino od drveta. Tek se u tom veku drveni zamkovi poinju zamenjivati kamenim. Ti kameni zamkovi sastojali su se od kule i stanbenih

239

prostorija, polumranih i ravo zagrevanih. Riteri su uglavnom nosili odela od


tkanina koje su izraivane kod kue.
ta je oekivalo ritere koji su se spremali da otputuju na Istok? Imali su prilike
da poseuju gradove ne od pet ve od vie desetina hiljada stanovnika, gde je jedan
kvart bio vei od velikog evropskog grada. Videli su pred sobom velelepne hramove i dvorce istonih gradova, videli su rasko u kojoj su iveli vizantiski i arapski
bogatai. Trgovci su sa Istoka dovozili luksuzne predmete i zaine, koji su kod zapadnoevropskih ritera stvorili pretstavu o Istoku kao o zemlji fantastinog izobilja.
Stanje na Istoku. Uslovi stvoreni na Istoku obeavali su, naizgled, lak uspeh.
Od dva istona kalifata (Egipatskog Fatimida i Bagdadskog Abaoida) osvojili su
1055 g. ovaj drugi Turci-Selduci, koji su odmah zatim oduzeli Fatimidima Siriju
i Palestinu. 1071 g. Turci su razbili vizantisku vojsku kod Mancikerta, zarobili cara
Romana Diogena i zavladali velikim delom Male Azije. Selduka drava
raspala se na nekoliko kneevina Mosul, Damask, Antiohiju, Tripoli, Alepo i
dr. U Maloj Aziji stvoren je Ikoniski sultanat. Na jugoistoku Male Azije zadrala se
samostalna kneevina Mala Jermenija. Selduke kneevine bile su meusobno u
neprijateljstvu; u njima su izbijali nemiri domaeg seljatva. Egipatski Fatimidi su
teili da vrate izgubljenu Siriju i Palestinu.
Vizantija je u to vreme, neposredno posle udarca koji su joj zadali TurciSelduci (vidi gl. XI) preivljavala velike tekoe. Sa Zapada su carstvo pritiskivali
Normani, koji su nedavno zavrili sa osvajanjem vizantiskih poseda u Junoj Italiji; Vizantiji je, dodue, polo za rukom da uz pomo Mleana, koji su se bojali jaanja Normana na Jadranskom Moru, zadri njihovo prodiranje. Zato je Venecija
dobila neuvene trgovake olakice u oblastima carstva i itav kvart u Carigradu.
Druga je opasnost dolazila sa severa. Peenezi, koji su nali podrku meu
Slovenima na Balkanskom Poluostrvu ugnjetavanim od Vizantije, doprli su 1091
g. do samih zidina Carigrada. Vizantija je uspela da ukloni i tu opasnost, stupivi
u vezu s Kumanima koji su satrli Peenege.
Tako se u doba Prvog krstakog rata Vizantija donekle oporavila od udaraca
spolja i pripremala za borbu s Turcima. Ali ranije, u kritinim momentima za
dravu, vizantiski su se carevi vie puta obraali za pomo na Zapad papi, caru,
pa i nekim feudalnim kneevima (obraali su se i na Rusiju). To je na Zapadu
stvaralo izgovor za meanje u stvari Istoka i raalo preuveliane pretstave o lakoi
osvajanja Istoka, koji su razdirali unutranji sukobi.
Propovedanje Krstakog rata. Jo je papa Grgur VII pozivao u rat protiv
Turaka i sam hteo da mu se stavi na elo, ali ga je spreila borba s Henrihom IV
(vidi gl. XVII). Uskoro posle njegove smrti papa Urban II ponovo je poeo propovedati sveti rat. 1095 g. odran je u Klermonu, u severnoj Francuskoj, crkveni
sabor. Po zavretku poslovnog dela sabora papa je odrao govor pred ogromnim
masama koje su se sa svih strana skupile u Klermonu. Pozvao je da se krene u
krstaki rat za osloboenje groba gospodnjeg, a nije zaboravio ni da potseti na

240

bogati plen koji je na Istoku oekivao oslobodioce. Njegov poziv izazvao je sveopte oduevljenje. Sakupljeni su doekali papin govor s poklicima: Bog to hoe
i uzeli krst, tj. poeli da zaivaju na svoje odelo krstove od crvenog materijala,
obavezujui se na taj nain da e ii u rat.
Crkva je krstaima stavljala u izgled itav niz vanih olakica. Za vreme njihovog otsustva nalazila su se njihova imanja i porodice pod zatitom crkve. Sem
toga, lice koje bi uzelo krst oslobaalo se plaanja dugova za vreme svog bavljenja
u krstakom ratu. Mnogi su uzimali krst samo zato da ne bi plaali dugove odlaui samo uestvovanje u ratovima na neodreeno vreme. Kmetovi koji su se
spremali u rat oslobaani su vlasti svojih gospodara.
Na inicijativu pape bili su poslati propovednici krstakih ratova po svim zemljama Zapadne Evrope. Oni su svuda izazivali isto oduevljenje kakvo je izazvao
predlog Urbana II na Klermonskom saboru. I ve sledee godine (1096) krenule
su krstake vojske na put.
U Prvom krstakom ratu uzele su uea dve razliite socijalne grupe, i zato
se on mora podeliti na dva dela.
Pohod sirotinje. Najpre je stihiski krenula u rat seoska sirotinja. Sem zvaninih propovednika krstakog rata koje je poslala crkva bilo je dosta narodnih
propovednika kod kojih se verski cilj tog poduhvata stapao s nekakvim nejasnim
pretstavama o osloboenju, o poboljanju sudbine seljatva koje bi krenulo u krstaki rat. Propovednici, kao Petar Amijenski (kao magarac glupi pustinjak, po
reima Marksa), koji su propovedali krstaki rat u severnoj Francuskoj nali su
mnogo privrenika meu seljacima, koje su glad i feudalna eksploatacija doveli
do oajanja. 1096 g. krenule su iz svojih mesta mase seljaka uglavnom iz srednje
i severne Francuske i zapadne Nemake. To je bio lakomislen i opasan poduhvat.
Seljaci su bili potpuno nespremni za rat takve vrste i imali su pogrenu pretstavu o
svim njegovim tekoama. Mnogi nisu bili niim naoruani ili su se naoruali kako su stigli. Ta seljaka armija nije imala ni potrebnog snabdevanja. esto je morala da silom uzima ivotne namirnice od stanovnitva onih mesta kroz koje su
seljaci prolazili. Seljakoj vojsci prikljuili su se svakojaki sumnjivi elementi, esto
i zloinci koji su eleli da taj pokret iskoriste samo za to da nekanjeno pljakaju.
Sirotinja se kretala u nekoliko odreda jednim od starih hadiskih puteva
du Rajne i Dunava prema Carigradu. Istim su putem krenule iz Nemake bande
polugladnih ritera-bandita, koji su mislili samo na pljaku i otimainu. Uz njihovo aktivno uee dolo je u gradovima Lotaringije, na Rajni i u Pragu do prvih
jevrejskih pogroma u istoriji Evrope u Srednjem veku.
Svi ti odredi morali su da se kreu preko ugarskih poseda, zatim preko bugarske zemlje. I Maari i Bugari napadali su na te neoekivane doljake koji su
na svom putu sve pljakali. Posledica tih sukoba je bila da je deo odreda izginuo
ili se razbeao. Odred sirotinje kome je bio na elu Petar Amijenski stigao je do
Carigrada jako proreen.

241

Vizantiski car, prirodno, nije oekivao takvu pomo za Zapada. On je predloio Petru da saeka dolazak glavnih krstakih snaga, ali je vojska koja je dola
s Petrom pourila da se prebaci u Malu Aziju, a tamo su je Turci satrli. Svega je
nekoliko hiljada uspelo da se spase od propasti paninim bekstvom u Carigrad.
Zajedno s njima ostao je i Petar Amijenski da eka na dolazak glavnih snaga.
Pohod feudalaca. Krajem 1096 g. krenuli su na Istok odredi feudalaca. Oni
su se bolje pripremili za rat bili su bolje naoruani nego seljaci i uspeli su da se
snabdeju novcem rasprodavi deo svojih zemalja. Mnogi su krenuli u rat, ponevi
sa sobom sve pokretno imanje i svoje porodice.
Glavna masa feudalaca sakupila se u Lotaringiji. Na elu ove vojske stajali su
Gotfrid Buljonski i njegov brat Balduin.
Od ritera iz severne Francuske, u prvom redu iz Normandije, sakupila se
vojska kojom je komandovao normandiski vojvoda Robert. Vo ritera iz june
Francuske bio je grof Rajmund Tuluski.
Na elu normanske vojske iz June Italije stajali su Boemund Tarentski, najumniji i najtalentovaniji od svih voa Prvog krstakog rata, i njegov sestri Tankred.
Za riterskim odredima ile su ogromne gomile seljaka, ravo naoruanih, a
esto i sasvim golorukih. Za vojskama se vukla ogromna komora.
Svi ti odredi pretstavljali su potpuno samostalne jedinice. Oni meu sobom
nisu bili organizaciono povezani, ak je i u svakom od njih svaki pojedini senior
iao sa svojim slugama, sa svojom druinom, i slabo je sluao optu komandu.
Odredi su krenuli raznim putevima. Jedni su poli rajnsko-dunavskim putem, drugi obalom Jadranskog Mora, a trei preko Italije, odakle su se morem
prebacivali na Balkansko Poluostrvo.
U prolee 1097 g. svi su se ti odredi sastali u Carigradu. Tu su poeli sukobi
izmeu Grka i krstaa. Krstai su se drali izazivaki i grubo. Prefinjenom gornjem sloju vizantiskog drutva izgledali su zapadni riteri kao varvari, a oni su
stvarno inili sve da bi opravdali taj glas. Ki cara Aleksija Ana Komnina, koja
je napisala istoriju carevanja svog oca (Aleksijadu), sa prezirom govori o tim
sirovim i glupim varvarima i prostacima, izuzimajui samo vrlo malo njih. Krstai
su pljakali okolno stanovnitvo otimajui mu namirnice za snabdevanje svoje
vojske. Car Aleksije pourio se da ih prebaci u Malu Aziju uzevi prethodno od
njih vazalnu zakletvu i obavezavi ih da vrate Vizantiji sve njene ranije posede na
Istoku koje budu osvojili od Turaka.
U Maloj Aziji Turci su neprestano uznemiravali krstake odrede. Oni su
strano opustoili zemlju tako da su riteri morali da gladuju. Krstai su bili potpuno nespremni za mareve po jakim egama. Njihovo teko gvozdeno naoruanje
ovde se strano usijavalo. Ljudi i konji padali su od sunanice.
Krstai su proli kroz Malu Aziju i bili prijateljski doekani u Malojermenskoj
kraljevini, u Kilikiji. Tada je Balduin, brat Gotfrida Buljonskog, osvojio jermenski

242

grad Edesu, koji je leao na putu iz Mezopotamije u Siriju i koji je bio neobino
vaan zbog svog strategiskog poloaja. On je tu osnovao Edesku grofoviju. Zatim
je vie od godine lana bilo utroeno na opsadu Antiohije. Taj krupni centar bio je
zauzet samo zahvaljujui izdaji komandanta jedne tvrave. Osvajanje Antiohije
bilo je praeno stranim pokoljem muslimana. Tu je bila osnovana druga krstaka
dravina Kneevina Antiohija, kojoj je stao na elo Boemund Tarentski. Oduevljeni pljakom i osvajanjima, voi krstaa nisu se urili svom nameravanom
cilju Jerusalimu. Tek u prolee 1099 g. znatno proreena krstaka vojska stigla
je do Jerusalima i zauzela ga posle estokog juria. Odmah zatim usledio je pokolj
pred kojim bledi pustoenje Antiohije. Arhiepiskop Viljem Tirski, koji je krajem
XII v. napisao istoriju Jerusalimske kraljevine na osnovu jo svee tradicije, dao
je potresan opis zverstava i gramljivosti krstaa pri zauzimanju Jerusalima. Sm
se autor s puno simpatije odnosi prema postupcima krstaa videi u zauzimanju
Jerusalima boju nagradu za njihove podvige. Krstai su ubijali sve, ljude i ene,
nisu tedeli ni decu, ije su glave razbijali o kamenje. Muslimane, koji su traili
utoita u damijama, ubijali su u tim hramovima. Posle strahovitog klanja dolazile su verske ceremonije, a onda se opet pristupalo sei. Krstai su se doepali
ogromnog plena. Ponaanje krstaa u Jerusalimu razbesnelo je itavo stanovnitvo muslimanskog Istoka.
Krstake drave na Istoku. Posle zauzimanja Jerusalima krstai su postepeno zavladali svim istonim obalama Sredozemnog Mora. Uz pomo Mleana,
enovljana i Pizanaca bilo je osvojeno nekoliko lukih gradova.
Prema tome, na Istoku je nastalo vie krstakih drava. Najvea meu njima
bila je Jerusalimska kraljevina, koja je obuhvatala Palestinu i juni deo Sirije. Prvi
vladar Jerusalimske kraljevine bio je Gotfrid Buljonski. Od Jerusalimske kraljevine nominalno su zavisile tri vazalne drave: Grofovija Tripoli, Kneevina Antiohija i Grofovija Edesa. Ustvari, pak, one su bile potpuno nezavisne.
U kraljevini i kneevinama krstai su do tanina preneli feudalni sistem koji
je vladao na Zapadu, naroito u Francuskoj. Zakoni Jerusalimske kraljevine, ili
Jerusalimski asizi, poznati su nam samo po docnijoj izmenjenoj redakciji, koja
je u XIII v. zapisana na Kipru, gde su se dugo zadrali politiko-pravni obiaji
Jerusalimske kraljevine.
Jerusalimski asizi su nabrajali u kojim sluajevima kralj ima pravo da trai
slubu od svojih vazala, ljubomorno pazei da kraljevska vlast ne povea svoje
zahteve prema vazalima. Kraljevsku vlast ograniavala je visoka palata skup
krupnih feudalaca, bez koga kralj nije mogao doneti nijednu vanu odluku. U
sluaju da kralj pogazi prava ma kog feudalca, svi su feudalci imali pravo da kralju
otkau slubu.
U krstakim dravama vladala je feudalna jerarhija u istom obliku u kome je
postojala u Zapadnoj Evropi. itava je teritorija bila podeljena na riterske feude,
obavezne na vojnu slubu. Neki seljaci koji su doli s riterima bili su proizvedeni

243

u ritersko zvanje i dobili riterske feude. To je bilo potrebno radi odbrane osvojene
zemlje i zato to su se smanjili redovi krstaa. No, seljaci su veinom morali da kod
ritera uzimaju zemlju u zakup i da za to daju deo letine. Crkva je zauzela ogromna
zemljina imanja i bila osloboena poreza i vojne slube.
Osnovnu masu trudbenika u krstakim dravama inilo je zavisno seljatvo,
sastavljeno uglavnom od Arabljana-muslimana i grkih i siriskih hriana, koje su
surovo eksploatisali novi gospodari. Kmetovima su bile nametnute dabine, kuluk
i dravne obaveze. Oni su morali da daju svojim novim gospodarima deo letine i
sve mogue zanatske proizvode. Obaveze nisu bile utvrene obiajem i zavisile su
od volje gospodara. Domai seljaci mrzeli su zapadne feudalce, prezirui ih kao
inoverce i vie puta su im pruali otpor. Seljaci su odbijali da kupe letinu. Napadali
su na feudalce i ubijali ih. 1125 g. izbio je veliki seljaki ustanak u Bejrutu.
Italijanska trgovina na Istoku. U dravama koje su osnovali krstaki vrlo je
vanu ulogu igrala trgovina, a u toj trgovini prvo je mesto pripadalo italijanskim
gradovima Pizi, enovi i Veneciji. Italijanski trgovci dobili su niz povlastica.
U lukim gradovima bili su im odreeni zasebni kvartovi, u kojima su oni
iveli uivajui punu samostalnost. Njima su upravljali njihovi konzuli, koje su
postavljale vlasti italijanskih gradova i koji su tim vlastima bili odgovorni. Italijanski trgovci koristili su se svojim povlatenim poloajem da razviju iroku trgovinu
sa Istokom mimoilazei Vizantiju.
Iz italijanskih gradova kretali su na Istok karavani brodova, koji su vozili
zapadnu robu u poetku oruje, konje, robove i ito, koga nije bilo dovoljno
u krstakim dravama, a docnije vunene i lanene tkanine. Karavani su ostajali
u lukama na Istoku po nekoliko meseci, a zatim su se vraali dovozei istonu
robu zaine, eer, voe, vina, pamuk, vunu, mirise, boje, drago kamenje, staklo i svilu. Italijanski trgovci nisu samo vodili posredniku trgovinu, oni su imali
zemlje i kmetove koji su im plaali obrok pamukom, eernom trskom, pomorandama, bademima i drugim junim proizvodima. Italijanskim trgovcima bile su
potinjene gradske zanatlije koje su takoe plaale dabine svojim proizvodima
(osobito tekstilnom i staklenom robom). Ta je roba takoe slata u Evropu. itavu
trgovinu sa Istokom regulisale su vlasti italijanskih-trgovakih republika. Meu
italijanskim trgovcima vladalo je neprekidno suparnitvo, koje je esto dovodilo
do oruanih sukoba. Od neitalijanskih gradova jedino je Marselj imao kvart u
Jerusalimu. Na Istok su dolazili radi trgovine i trgovci iz Barcelone i Monpelijea.
Kratkotrajnost krstakih osvajanja. Krstaka osvajanja nisu bila dugog veka. Ona su dostigla najvee razmere oko 1130 g., a zatim su brzo poela da opadaju. Jedan od uzroka tome bila je nestabilnost same krstake drave s njenom
slabom centralnom vlau. Pojedini feudalni seniori bili su preputeni svojim
sopstvenim snagama. Krstake oblasti zauzimale su samo uzan obalski pojas Sirije
i Palestine, koji se samo na nekoliko taaka pruao u unutranjost zemlje. Pritom
su se krstai uglavnom koncentrisali u primorskim gradovima i u velikim utvre-

244

nim zamkovima. Na istoku od njihovih oblasti poinjala je Sirska pustinja. Neprekidni napadi ugroavali su s te strane krstake oblasti. Granica koja se otegla na
1200 km bila je utvrena nizom zamkova koji ipak nisu mogli da zatite krstake
drave od stalnih naleta turskih odreda. Sem toga, evropski osvajai neprekidno
su se svaali jedan s drugim i nisu se ustezali da sklapaju saveze s muslimanskim
kneevima protiv svojih jednoveraca. Pravilnoj organizaciji odbrane smetala je i
fluktuacija krstakog stanovnitva. Nisu ni izdaleka svi kolonisti umeli da se prilagode novim uslovima privrede na Istoku. Vrlo ih se mnogo vraalo u Evropu
stekavi to je mogue vie plena. Nove partije hadija neprekidno su stizale iz
Zapadne Evrope, pa su se jedni tu naseljavali, a drugi se vraali nazad.
Vladajuu klasu u Jerusalimskoj kraljevini i drugim krstakim oblastima inili su riteri, prvenstveno francuski, zbog ega se za Evropljane na Istoku ukorenio naziv Franci. Njih je bilo svega nekoliko hiljada. Taj privilegovani gornji sloj
pretstavljao je u sredini domaeg stanovnitva, koje je prema njemu bilo duboko
neprijateljski raspoloeno, vojni logor svoje vrste. Radi stalne odbrane krstakih
poseda nije bila dovoljna vojna sluba ritera feudalnih zemljoposednika. Zbog
toga su stvorene prave vojne organizacije duhovno-riterski redovi.
Duhovno-riterski redovi. Prvi takav duhovno-riterski red bio je red Templara ili Hramovnika, tako nazvan zbog toga to se njegova prvobitna zgrada nalazila pored mesta gde je, po predanju, bio jerusalimski hram. Red je bio osnovan
1119 g. Po ugledu na njega obrazovan je drugi red Jovanovaca ili Hospitalaca,
koji je nastao reorganizacijom ve davno postojeeg dobrotvornog bratstva (naziv
tog bratstva potie od bolnice svetog Jovana u Jerusalimu, koju su oni osnovali).
Zatim je ve krajem XII v. nastao trei red Tevtonski, koji je pretstavljao organizaciju nemakih ritera.
lanovi tih redova bili su vezani monakim zavetima: nisu smeli da imaju
porodicu, bili su obavezni da se pokoravaju statutu reda i da sluaju svog stareinu, grosmajstera ili velikog magistra. Ti su redovi doli do velikih zemljinih
poseda na Istoku i u Zapadnoj Evropi, gde su dobili velike poklone od kraljeva.
Redovi su zavisili neposredno od pape i nisu bili potinjeni vlasti onih vladara na ijim su se teritorijama nalazili njihovi posedi. Njihove su zemlje bile
osloboene dabina. Duhovno-riterski redovi su bili oni koji su najvie vrbovali
ritere da se presele na Istok.
Oni su pretstavljali najorganizovaniju snagu krstakih drava. Oni su imali
niz zamkova na istonoj granici. Kada su krstae poeli da potiskuju sa Istoka,
riterski su se redovi poslednji odatle povukli.
Kada su izgubili svoje posede na Istoku, duhovno-riterski redovi preneli su
svoju delatnost na Zapad.
Ne ograniavajui se na sticanje zemlje, Hospitalci i Templari, osobito ovi
poslednji, iskoristili su bogatstva napljakana na Istoku u zelenake ciljeve i postali jedni od prvih bankara Evrope.

245

Tevtonski je red usmerio svoju delatnost na obale Baltikog Mora, gde je


zajedno s maonocima, koji su poetkom XIII v. stvorili svoju organizaciju po
ugledu na Tevtonce, osnovao svoju dravu (vidi gl. XXIV).

246

GLAVA XVI

DALJI KRSTAKI RATOVI


Gubitak Edese i Drugi krstaki rat. Posledica unutranje slabosti krstakih
drava i zbijanja redova muslimanskih kneevina, koje je poelo u XII v., bila je ta
da su krstai poeli da gube jadan svoj posed za drugim. Manje od 50 godina posle
Prvog krstakog rata, 1144 g., bila je izgubljena Edesa, koju je zauzeo mosulski
emir; Edesa je bila jedna od najvanijih krstakih kneevina, koja je titila njihove
posede sa severo-istoka. Odgovor na gubitak Edese bio je Drugi krstaki rat, koji
je poeo 1147 g.
U Drugom krstakom ratu uzele su uea krunisane glave francuski kralj
Luj VII i nemaki car Konrad III. Prvi rezultat propovedanja Drugog krstakog
rata bio je novi talas jevrejskih pogroma na Rajni.
I u tom ratu, pored ritera, uzela je uea seljaka masa iz krajeva koje je
pogodila glad. Riteri su na seljake gledali kao na teret koga se treba otresti. Kada
je postalo jasno da je suvozemni put preko Male Azije suvie naporan i opasan,
riteri su seli na brodove, ostavivi seljake sudbini na volju. Gotovo svi ti seljaci su
izginuli.
Rezultati te ekspedicije koja je preduzeta sa ogromnim utrokom snaga bili
su vrlo alosni. Krstai su svojim pljakanjem izazvali protiv sebe Vizantiju. Izgubivi na putu vei deo svojih vojski, kralj i car su uzalud pokuavali da zauzmu
Damask. Baroni Jerusalimske kraljevine, kojima je bilo zgodnije da ive u miru
s Damaskom, ne samo da im nisu pomagali, ve su na sve mogue naine kvarili
njihove planove. Ne postigavi nita, Luj VII i Konrad III neslavno su se vratili u
Evropu.
Saladinova drava. U to vreme dolo je na Istoku do vrlo krupnih promena
koje su bile veoma nepovoljne za krstae, zauzete svojim unutranjim svaama. Uspesi krstaa objanjavaju se u znatnoj meri time to su oni imali posla s razbijenim
snagama pojedinih muslimanskih vladara. No u drugoj polovini XII v. dolo je na
Istoku do ujedinjenja Egipta, jednog dela Sirije i dela Mesopotamije u jednu dravu.

247

Na elo te drave, kojoj je centar bio Egipat, stao je sultan Saladin (pravilnije
Salah-al-din), Kurd po poreklu.
Sada krstai nisu vie imali posla s razjedinjenim snagama pojedinih turskih
emira ve s velikom dravom Saladina, koji je sebi postavio za cilj da istisne krstae iz Sirije i Palestine.
1187 g. Saladin je naneo krstaima straan poraz na Tiberijadskom Jezeru.
Glavne snage krstaa bile su unitene. Posle toga muslimani su za nekoliko nedelja zauzeli Akru, Jafu, Sidon, Bejrut, Askalon i Jerusalim, glavno uporite krstaa
na Istoku. Stanovnitvu Jerusalima je bilo dozvoljeno da izie pod uslovom da se
otkupi, ali bez konja i oruja. Rezultat je bio da su svi koji su izbegli iz grada postradali od gladi. Ko nije mogao da se otkupi, bio je prodan u ropstvo.
Trei krstaki rat. Gubitak Jerusalima dao je potsticaj za Trei krstaki rat
(poeo je 1189 g.), u kome su uestvovala tri vladara. Na elu ovog krstakog rata
stajali su: nemaki car Fridrih I Barbarosa, francuski kralj Filip II Avgust, jedan
od osnivaa snane monarhije u Francuskoj, i engleski kralj Riard Lavovo Srce,
koji je smatran za ovaploenje svih riterskih vrlina, za najhrabrijeg i najsnanijeg
evropskog ritera, ma da je u sutini bio surov i neobuzdan nasilnik. Na putu za
Palestinu on je zbog nitavnog povoda opustoio grad Mesinu. U Siriji je naredio
da se pobiju zarobljenici za koje na vreme nije bio donet otkup.
Trei krstaki rat nije dao krupnih rezultata. Krstai su morali da ratuju ne
samo sa Saladinom ve i sa Vizantijom. Fridrih Barbarosa, prolazei kroz Malu
Aziju, utopio se u jednoj planinskoj reici, a nemaka vojska, ne elei da ide dalje, delom se vratila u domovinu, a delom je propala u Siriji od epidemije. Samo
su se neznatni ostaci nemake armije pridruili Francuzima i Englezima. Filip II
Avgust i Riard Lavovo Srce neprekidno su se meu sobom svaali. Bili su postignuti neki vojni uspesi, kao osvajanje grada Akre (Akona), koji je sada postao
prestonica ranije Jerusalimske kraljevine. Uskoro posle toga Filip II se vratio u
Francusku. Riard je jo neko vreme nastavio da ratuje. On je od Saladina dobio
neke beznaajne ustupke. Krstaima je ostao uzan obalski pojas i Kneevina Antiohija, koja se sama sjedinila s Tripolijem. Hadijama i trgovcima sa Zapada bilo
je dozvoljeno da poseuju Jerusalim. Riard Lavovo Srce zauzeo je od Vizantinaca
ostrvo Kipar. Tu je obrazovana Kiparska kraljevina, koja je postojala oko 250 godina.
etvrti krstaki rat. etvrti krstaki rat je interesantan zbog toga to su se
tu naroito ivo ispoljili pravi ciljevi krstaa, nimalo nezamaskirani bilo kakvim
verskim parolama.
Jo od samog poetka svog pontifikata (11981216 g.) znameniti papa Inoentije III (vidi vl. XVII) poeo je propagandu za krstaki rat s ciljem da uzdigne znaaj crkve i uvrsti uticaj papstva. Propovednici su bili razaslati po raznim
zemljama Evrope, ubirani su porezi koji su mestimino izazivali nezadovoljstvo
stanovnitva.

248

Krstaki rat poeli su italijanski i francuski riteri. Oni su nameravali da zadaju udarac glavnoj dravi Istoka Egiptu, koji je vladao Jerusalimom. Nemajui ni
novaca ni flote da se prebace u Egipat, oni su se obratili za pomo bogatoj Veneciji.
Mletaki dud Enriko Dandolo odluio je, po reima Marksa, da od krstake
gluposti naini trgovaki posao. Enriko Dandolo pretstavlja najivlju i najslikovitiju figuru u mletakoj istoriji. I pored svojih devedeset godina, to je bio ovek
nesalomljive energije i odlunosti. Iako gotovo potpuno slep, on je, po reima
savremenika, sve skroz video. Niko mu nije bio ravan u diplomatskim finesama i
lukavstvima. Dandolo je prihvatio predlog krstaa, ali je za usluge Mleana traio
od njih ogromnu sumu od 85.000 maraka srebra. Krstai su se saglasili s tim uslovima; ipak, kada se njihova vojska sabrala u Veneciji, pokazalo se da oni ne mogu
sakupiti ugovorenu sumu. Tada je Dandolo, u elji da pokvari ratni pohod na
Egipat, s kojim su Mleani oiveli trgovake veze, zatraio od krstaa da u naknadu pomognu Veneciji da osvoji grad Zadar na dalmatinskoj obali. Kada je to bilo
uinjeno, uprkos papinoj zabrani, Dandolo je krstaima predloio novi poduhvat
odvrativi ih definitivno od njihovih prvobitnih namera. 1195 g. u Carigradu je
bio zbaen car Isak II Anel. Sin zbaenog cara, carevi Aleksije Anel, pobegao
je na Zapad i nastojao da tamo nae pomo. Obratio se krstaima, obeavajui im
bogatu nagradu ako njegovom ocu vrate vizantiski presto. Na mig Dandola, koji
je eleo da na taj nain slomi glavnog trgovakog protivnika Venecije, krstai su
krenuli na Carigrad.
Stigavi u Carigrad, krstai i Mleani vratili su na presto Isaka Anela. Ali,
stanovnitvo je odbilo da plati sumu koju im je bio obeao Aleksije i diglo ustanak. Tada su krstai zauzeli Carigrad na juri (1204 g.). Pad Carigrada bio je praen stranim pustoenjem grada. Po reima uesnika u etvrtom krstakom ratu
i njegovog istoriara Vilarduena, tako bogatog plena jo nikada nije bilo. Krstai
su spalili itave kvartove malo se brinui za spomenike antike i vizantiske umetnosti. Bronzane statue krstai su upotrebili za kovanje novca. Novgorodski letopis
prema reima oevica daje opis pogroma koji su zapadni riteri uinili u Carigradu
i otro ih osuuje to su zavoleli zlato i srebro. Posle pada prestonice dolo je
osvajanje velikog dela poseda Vizantiskog carstva. Krstai su potpuno napustili
plan ratnog pohoda na Egipat i osnovali svoju dravu na Balkanskom Poluostrvu.
Za razliku od grkog, Vizantiskog carstva, ova nova drava nazvala se Latinsko
carstvo.
Latinsko carstvo. Za cara je bio izabran jedan od voa pohoda, Balduin
Flandriski, koji uostalom nije imao gotovo nikakve vlasti. Na Balkanskom Poluostrvu obrazovane su etiri vanije latinske drave: Latinsko carstvo s prestonicom u Carigradu, Solunska kraljevina, Ahajska kneevina (na Peloponezu)
i Atinsko-tebansko vojvodstvo. Svaka se od tih opet delila na niz grofovija i feudalnih poseda. Venecija je stekla mnoge teritorije, koje su bile bitne za njenu
trgovaku mo. Jo pre juria na Carigrad bio je zakljuen novi ugovor Mleana

249

s krstakim glupacima, kojima su bez milosti podvalili i koji su zajedno sa svojim


neotesanim kneevima bili samo orue u rukama tih trgovaca. Dandolo je uspeo
da Venecija dobije pravo na tri osmine Vizantiskog carstva; dobila je deo Carigrada, niz ostrva Jonska i deo Kiklada i Sporada a isto tako i jugo-zapadni deo
Peloponeza, Galipolje i neke zemlje u Albaniji. Uskoro su Mleani dobili i Krit.
Vladavina krstaa krajnje je zaotrila klasnu borbu u ranijim posedima Vizantije. Domae stanovnitvo, uglavnom kmetovi, jo vie je stradalo od ugnjetavanja krstaa nego od vizantiskih gospodara. Latinski riteri bezobzirno su pljakali i bogatae i siromahe; nisu u tome izostajali iza njih ni grki feudalci, koji su
se odrali u zapadnom delu poluostrva. Krstai su morali da vode stalnu borbu
sa susedima s drugim Bugarskim carstvom, koje je nastalo u drugoj polovini
XII v., i sa dve grke drave koje su obrazovane u Maloj Aziji sa carstvima
Nikejskim i Trapezuntskim.
Najzad je, uz pomo enovljana, glavnih trgovakih suparnika Venecije,
koji su Grcima pruili pomo u novcu i floti, nikejski car Mihailo Paleolog zauzeo Carigrad (1261 g.) i Vizantisko carstvo bilo je obnovljeno. Latinskim riterima
ostali su samo neki posedi u srednjoj n junoj Grkoj. Presto je u Carigradu zauzela dinastija Paleologa. Ali, Vizantisko se carstvo nikada vie nije moglo oporaviti
od udaraca koje mu je zadao etvrti krstaki rat. Obnovljeno Vizantisko carstvo
pretstavljalo je samo senku nekadanje moi i bogatstva.
Opadanje krstakog pokreta. Docniji krstaki ratovi nisu gotovo nita promenili u stvorenom stanju. Od XIII v. propaganda za krstake ratove nije vie
nailazila na onakav odziv koji je imala ranije. Prvom i Drugom krstakom ratu
pridruilo se vrlo mnogo seljaka iz oblasti u kojima je vladala glad. iroki narodni
pokret izazvao je jo i etvrti krstaki rat, kome je prilo dosta seoske sirotinje.
Ali poslednji krstaki ratovi nisu vie imali karakter stihiskog pokreta. Stanovnitvo, koje se ranije u masama kretalo na Istok, poelo je da se nepoverljivo odnosi
prema propovedanju novih pohoda. Riteri se vie nisu nadali u bar donekle trajna
osvajanja na Istoku. Seljaci u krstakim pohodima nisu videli nita drugo do neizbene propasti.
Samo kad se uzmu u obzir strane narodne nevolje, razumljivi su nam takozvani deji krstaki ratovi. Bila se rairila besmislena ideja da bi samo bezgrena
deca bila u stanju da udom uine ono to odraslim grenicima nije uspelo. 1212
g. pojavilo se u Francuskoj jedno pastire Stevan, koji se proglasio za bojeg poslanika, pozvanog da oslobodi Jerusalim, i koji je poeo da meu decom propoveda
krstaki rat. Na njegov poziv odazvale su se gomile dece. Verovatno je uspehu te
propovedi pripomogla masovna naputenost dece, do koje je u nekim krajevima
Francuske dolo u XIII v. zbog ratova. Deci se pridruilo dosta odraslih, osobito
iz ratom opustoenih oblasti.
Oko 30.000 dece i odraslih gotovo bez ikakvog naoruanja krenulo je u rat
nadajui se natprirodnoj pomoi. Uprkos zabrani kralja, koji je shvatao svu be-

250

smislenost te zamisli, oni su krenuli na jug prema Marselju. U Marselju su se brodovlasnici prihvatili da ih prevezu u Palestinu. Jedan je deo brodova razbila oluja
za vreme plovidbe, a ostale uesnike u ratnom pohodu brodovlasnici su dovezli u
Egipat i tamo prodali u ropstvo.
Istovremeno je istu takvu propagandu vodio u Nemakoj deak Nikola, koji
jo nije imao ni deset godina, a kojim je rukovodio njegov otac, trgovac robljem.
Za Nikolom je polo oko 20.000 dece. Ta su deca stigla do june Italije, gde su
mesne vlasti zaustavile dalji pohod i naredile deci da se vrate u otadbinu. Veina
ih je na povratku propala.
Ustvari, s etvrtim krstakim ratom zavrava se veliki vojno-kolonizacioni
pokret na Istok. ime se objanjava zaustavljanje i konani neuspeh itavog tog
pokreta koji je zatalasao ogromne mase i stajao Zapadnu Evropu bezbrojnih rtava?
Prirodno, tu je veliku ulogu igralo politiko ujedinjenje Istoka pod vlau
egipatskih sultana i jaanje otpora pruanog krstaima.
Ali, ipak su glavni uzrok bile ekonomske i politike promene u ivotu Zapadne Evrope. U XIII v. zapaa se svuda u Evropi znatan porast proizvodnih snaga.
Poboljala se poljoprivredna tehnika, od dvopoljnog sistema poelo se prelaziti
na tropoljni, poelo se primenjivati ubrenje i zasipanje krenjakom. Forsirano su
krene ume za oranicu, deo pustara pretvaran je u obradivu zemlju. Feudalci su
poeli da misle o tome kako bi iz zemlje izvukli vie prihoda usavravanjem privrednih metoda i pojaanom eksploatacijom rada. Seljatvo je delimino poelo
prelaziti na novanu rentu, to je ve pretstavljalo dalji korak k raspadanju feudalne rente. Novana je renta bar jednom delu seljatva otvarala mogunost za
poveanje proizvodnosti njihovog gazdinstva i izvesnu akumulaciju. Gladi, koje
su jo u XII v. pretstavljale strahovitu nevolju, znatno su se smanjile u XIII v. Deo
seljatva ugnjetavanog od feudalaca beao je u gradove koji su se razvijali.
Podela rada izmeu grada i sela i porast gradskog zanatstva pretstavljali su
vaan momenat u razvitku proizvodnih snaga. Na taj nain, Evropa je bila u stanju da ishrani vei broj stanovnitva, a uticaj elementarnih katastrofa znatno je
ublaen.
Prirodno, ugnjetavanje seljaka nije prestalo. Ali seljak od njega nije vie beao preko mora, u obeanu zemlju on se spremao za krvavu borbu za svoju
zemlju, za svoj rad. Pribliavanje te borbe osea se ve u doba krstakih ratova.
Ujedno je dolo do vie vanih promena u politikom ureenju Evrope.
Uvrstila se kraljevska vlast, suzbijena je feudalna samovolja, sve rei su postajali
unutranji feudalni sukobi, koji su upropaivali seljake. Feudalci se jae privezuju
za svoja mesta stanovanja. Gladnim riterima je otvorena mogunost da kolonizuju nove oblasti, na prvom mestu Pribaltik. Inoentije III je propovedao krstake
ratove protiv pribaltikih pagana. Osiromaeni riteri nali su sebi i drugog posla
da slue u najamnikim vojskama kraljeva.

251

Najzad, Mleani, enovljani, provansalski i katalonski trgovci sklapali su


povoljne ugovore s muslimanskim vladarima pa im pomo krstaa nije vie bila
potrebna.
Jednom reju, kod svih drutvenih klasa koje su uestvovale u prvim krstakim ratovima oslabio je u ovo doba interes za riskantne prekomorske poduhvate.
rtve koje su bile potrebne da se te kolonije zadre u rukama nisu se isplaivale
koristima koje su one donosile.
Poslednji krstaki ratovi. Poslednjih krstakih ratova dotai emo se samo
u najglavnijim linijama.
Peti krstaki rat (1217 g.) u poetku je bio upravljen prema Siriji, ali se zatim
okrenuo protiv Egipta, iji je sultan vladao i Palestinom. Krstai su, posle dugotrajne opsade, uspeli da zauzmu vaan trgovaki grad Damijetu. Ali, unutranji
razdori i nesposobna komanda doveli su zatim do vojnih neuspeha koji su primorali krstae da napuste Egipat (1221 g.).
1229 g. poeo je esti krstaki rat. Papa Grgur IX ga je zabranio, jer je na njegovom elu stajao car Fridrih II, koji je vodio borbu s papstvom i bio iskljuen iz crkve.
Dejstvujui vie diplomatskim putem nega orujem, koristei se borbom izmeu
damaskog emira i egipatskog sultana za Siriju, Fridrih II je postigao da mu egipatski
sultan ustupi Jerusalim i niz drugih mesta u Palestini. On je, dodue, za to obeao da
nee ukazivati nikakvu pomo sirskim hrianima protiv Egipta. Ali, posle Fridrihovog odlaska poeli su meu krstaima beskonani razdori i ratovi koji su doveli do
toga da su muslimani ponovo zavladali Jerusalimom, ovog puta definitivno.
Sedmi krstaki rat (12481254 g.), kome je stajao na elu francuski kralj
Luj IX, bio je usmeren protiv Egipta. Posle nekoliko deliminih uspeha zavrio se
vojnom katastrofom, usled koje je pao u ropstvo i sam kralj, docnije osloboen za
vrlo veliki otkup.
I u taj je rat krenula narodna masa, ali se ona nije oborila na nevernike ve
na svoje klasne neprijatelje feudalce i crkvu. 1251 g. Luj IX se u Francuskoj obratio za pomo. Feudalci se na taj poziv nisu odazvali, ali je on naiao na odziv meu ugnjetenim narodnim masama, meu kojima se pojavio narodni propovednik,
neki starac Jakov iz Maarske. On je propovedao da Jerusalim ne trba da spasavaju
sujetni riteri ve sirotinja koju svi preziru. On je otro istupio protiv katolikih
svetenika i monaha. Ogromne mase seljaka krenule su sa severa Francuske na jug,
preko Amijena, Orleana i Bura. Usput su unitavale bogatae, popove i monahe.
Svuda im se pridruivao narod. Uesnici u ratnom pohodu ili su u nekoliko
odreda i rasturali se na razne strane, tako da su ih feudalci i vlada, koji su najpre
bili izgubili glavu, uskoro posle toga potukli. Oni su se delom razbeali, a delom
su bili pobijeni ili zarobljeni a zatim pogubljeni.
Luj IX stao je takoe na elo Osmog i poslednjeg krstakog rata (1270 g.),
ali ih je bilo vrlo malo koji su hteli da dobrovoljno idu, pa je kralj morao da ritere
najmljuje za novac. U poetku su krstai krenuli protiv tuniskog sultana. Meu

252

njima je u Tunisu izbila kuga koja je pokosila jedan deo krstaa, meu kojima i
samog Luja IX, a preiveli su se vratili natrag.
Pape su pozivale hrianske vladare na nove krstake ratove i ubirale novac
za to. Neki vladari su uzeli krst, ali vie nije dolo ni do jednog pohoda. Ne dobijajui pomo sa Zapada, krstake kolonije u Siriji nisu se mogle odrati svojim
snagama. Egipatski sultani su im zauzimali grad za gradom. 1268 g. bila je zauzeta
Antiohija, 1289 Tripoli, a 1291 poslednje uporite krstaa na Istoku Akra.
Krstai su se uvrstili jedino u Kiparskoj kraljevini. Glavna kiparska luka
Famagusta bila je jedno vreme najvanija trgovaka taka u istonom delu Sredozemnog Mora. Kralj Kipra nosio je titulu jerusalimskog kralja. Na Kipru su se primenjivali Jerusadimski asizi. U XV v. ostrvo je pripojeno mletakim posedima.
Posledice krstakih ratova. Ako se za neposredni cilj krstakih ratova smatra sticanje novih teritorija na Istoku, oda su oni zavreni s neuspehom, ali to
ne znai da njihovi rezultati nisu za Evropu bili znaajni. Na prvom mestu treba
istai da su krstaki ratovi uinili kraj trgovakoj prevlasti Vizantije i Arabljana u
istonom delu Sredozemnog Mora. Mleani i enovljani, bez obzira na to to su
krstai bili potisnuti iz Sirije i Palestine, ostali su gospodari sredozemne trgovine.
enova se uvrstila na vizantiskim teritorijama i podigla niz trgovakih faktorija
na obalama Crnog Mora. Venecija je stupila u tesne veze sa Egiptom.
Krstaki ratovi upoznali su Zapadnu Evropu s tehnikom i kulturom Istoka;
ali nije uvek moguno utvrditi kojim su putem istoni uticaji stizali na Zapad.
Krstaki ratovi nisu bili jedini put za saobraanje sa Istokom. Mnogo tota su
preneli na Zapad Arabljani preko svojih poseda na Siciliji, a naroito preko Kordovskog kalifata. Vizantisko carstvo bilo je posrednik ne samo u trgovini ve i u
prenoenju kulturnih i tehnikih tekovina. Trgovaki odnosi sa Istokom omoguavali su da se i mimo krstake ratove mnogo tota pozajmi od istonih naroda.
Stoga nastaju mnoge sumnje pri utvrivanju ta upravo Evropa duguje krstakom
pokretu. U svakom sluaju u to se vreme obogauje poljoprivredna kultura. U
Evropi se sade nove kulture heljda, pirina, sezam, kajsije, kukuruz, lubenice,
limun i pista. iri se upotreba eera od eerne trske. Pretpostavlja se da su iz
Sirije bile preuzete vetrenjae.
Verovatno je istona tehnika izvrila prilian uticaj na tekstilnu proizvodnju
i na obradu metala. Niz tkanina koje su se poele izraivati na Zapadu nose istone nazive (damast, muslin itd.). Tekstilna proizvodnja na Zapadu u mnogo emu
je zavisila od robe uvoene sa Istoka. Otuda je dolazila svila, pamuk, niz materija
koje su sluile za bojenje, stipsa koja se upotrebljavala za fiksiranje boja.
Uinjeno je i nekoliko pozajmica u vojnoj vetini, na primer, arbalet, truba i
dobo. U Evropi su se rairili i neki istonjaki obiaji: pranje ruku pre jela, noenje brade, topla kupatila, obiaj da se na titovima nose grbovi itd.
Jo je sloenije pitanje o uticaju krstakih ratova na drutveno ureenje Zapadne Evrope. Bilo bi pogreno da se njima objanjavaju promene u poloaju se-

253

ljaka, razvitak riterstva kao specifine ustanove i razvitak riterske knjievnosti.


Sve te pojave razvijale su se u evropskom feudalnom drutvu i mimo krstakih
ratova. Ali nema sumnje da su krstaki ratovi ovde izvrili veliki uticaj.
Riteri koji su boravili na Istoku stekli su prefinjenije zahteve no to su ih
imali ranije. Oni se vie nisu zadovoljavali grubim odelom otkanim kod kue i
ravim vinom ceenim u njihovim vinogradima. Nisu se zadovoljavali svojim tesnim i neudobnim zamkovima. Sada su se njihovi zahtevi proirili, a ujedno s tim
proirili su se i naini da se oni zadovolje zahvaljujui porastu robnog prometa sa
Istokom, odakle su uvoeni luksuzni predmeti, skupocena i retka vina, a isto tako
i zaini za koje je postojala velika potranja u viim klasama evropskog drutva.
Na koji je nain zadovoljavan porast potreb riterske klase, na iji se raun
feudalac poeo bolje odevati, hraniti itd.? Jasno je, na raun glavnog izvora svojih
prihoda na raun seljaka. Poto je u to doba porast poljoprivredne tehnike bio
beznaajan, prihodi seniora mogli su se poveati uglavnom pojaanom eksploatacijom seljatva. Dodue, krstaki su ratovi u prvo vreme doneli izvesno olakanje
seljacima. Naime, zemljoposednicima feudalcima koji su kretali u krstake ratove
bio je potreban novac, pa su stoga esto oslobaali seljake za otkup. Seljaci su
se pod povoljnim uslovima otkupljivali od zemljoposednika ili olakavali svoje
obaveze. Seljaci su se koristili otsustvom feudalaca da olakaju svoj poloaj. Ali
je to bilo samo privremeno poboljanje za kojim je obino sledovalo pojaavanje
pritiska na seljake. Nesumnjivo, steene navike na raskoan ivot uticale su na
upropaivanje, siromaenje i zaduivanje znatnog dela ritera i tako doprinosile
raspadanju feudalnog ureenja, ali se osnova svih tih pojava nalazi u samom razvitku evropske ekonomike. Krstaki ratovi mogli su samo pojaati i zaotriti taj
proces, no oni ni u kom sluaju nisu bili njegov uzrok.

254

GLAVA XVII

CARSTVO I PAPSTVO
OD XI DO XIII VEKA
Ekonomski uspon Nemake. Od XI do XIII v. Nemaka je u svom razvitku uinila primetan korak napred. Ma da lagano, proizvodne su snage u zemlji
rasle. irila se obraena povrina, prelazei iz renih dolina i u planinske masive
pod umom. Naroito su revnosno krili ume manastiri, koji su esto dobijali
na poklon neobraena zemljita i nastojali da ih uine rentabilnim. U nizinskim
predelima severne Nemake voena je uporna borba s movarama. Svuda se prelazilo na tropoljni sistem. Razvijalo se voarstvo i povrtarstvo. U XIII v. jako se
iri vinogradarstvo, najpre uz Rajnu i njene pritoke, a zatim prelazi sve dalje na
istok. ire se tehnike kulture lan, konoplja, heljda. Usled porasta proizvodnih
snaga sve brim tempom tee proces odvajanja grada od sela i odvajanje zanatstva
i trgovine u zasebne grane ekonomske delatnosti. Znatno se poveava broj stanovnitva, naroito gradskog.
U isto vreme zavrava se ranije zapoeti proces pretvaranja nemakog seljatva u kmetove. Proces feudalizacije tekao je u Nemakoj sporijim tempom u poreenju, na primer, s Francuskom. U nizu oblasti, osobito u Saksoniji, bilo je jo u
X i XI v. mnogo slobodnih seljaka. Ostaci slobodnih seljaka zadrali su se u zemlji
Friza do XIII v. Ali ve krajem XI v. ogromna veina seljaka bila je pretvorena u
kmetove. U Nemakoj se stvara tipian kmetovski i vlastelinski posed. Ali i u doba
prevlasti feudalne eksploatacije zadralo je nemako selo karakteristine osobine
seoske optine marke. Svaka seljaka porodica imala je svoj deo oranice die
Hufe (proseno oko 10 hektara), i uivala izvesna prava na zajednika zemljita
Allmende (gmajna) panjake, ume, ritove itd. Seoska optina zadrala je
izvesnu samoupravu, reavala je o svojim privrednim stvarima na seoskim skuptinama, drei se lokalnih obiaja. Ali, seoska je optina bila ve ukmeena. Feudalac se njome koristio da organizuje kuluenje i vrenje drugih obaveza kmetova.

255

Od XI v., osobito u junim i zapadnim krajevima, razvijaju se gradovi. U XII


i XIII v. oni ve gustom mreom pokrivaju vei deo zemlje. Uz Rajnu i Dunav nie
niz gradova, iji zanatski proizvodi nisu namenjeni samo za lokalno trite ve i za
izvoz. Osobito je vanu ulogu igrala tekstilna proizvodnja i izrada oruja.
Veina najkrupnijih gradova, osobito onih uz Rajnu (popovski put), stajala je u feudalnoj zavisnosti od episkopa, koji su za vreme Otona dobili velika
imunitetna prava. Jo krajem XI v. poinju sukobi izmeu sve mnogobrojnijeg
zanatliskog i trgovakog stanovnitva rajnskih gradova s njihovim seniorima-episkopima, i dolazi do niza ustanaka.
Ali, pojedine nemake oblasti bile su izmeu sebe vrlo slabo povezane. U
Nemakoj nije stvoren jedan ekonomski i politiki centar koji bi mogao ujediniti
zemlju. Carska je vlast samo povrno povezivala pojedine samostalne oblasti.
Frankonska dinastija. 1024 g. na prestolu Nemake i Svetog Rimskog carstva saksonsku je dinastiju smenila frankonska ili saliska. Prvi pretstavnik te dinastije bio je Konrad II (10241039 g.). Saksonska se dinastija u svojoj borbi protiv
samostalnosti vojvoda oslanjala uglavnom na krupne crkvene feudalce (vidi gl.
VII), koji su dobijali od kraljeva zemlje i imunitetna prava (Otonove privilegije). Ali, carevi su na taj nain uveavali mo i uticaj crkvenih feudalaca i samim
tim stvarali novu opasnost za svoju vlast. Zato Konrad, ne naputajui raniju politiku Oton, trai novi oslonac i nalazi ga meu niim feudalcima, meu riterima.
Konrad je nastojao da ne dozvoli nasleivanje vojvodstava, ali je zato nasleivanje
malih lena u njegovo vreme postalo pravilo. On je poeo da zahteva vojnu slubu od ritera, koji nisu bili njegovi neposredni vazali. U Italiji je podravao sitne
feudalce valvasore protiv krupnih kapetana. Sitnim feudalcima bila je
potrebna jaka vlast da bi konano potinili seljake i pretvorili ih u kmetove. Videi
u caru zatitu od pritiska jakih feudalaca, podravali su Konrada i u Nemakoj i
u Italiji.
Konradova vlada esto se pretstavlja kao doba najvieg uspona carske vlasti.
On je uspeo da dri vojvode u pokornosti. U njegovo doba carstvu je pripojena
Burgundska kraljevina (1032 g.).
Klinijevski pokret. U to vreme u katolikoj crkvi poinje da igra veliku ulogu crkveni pokret, koji je nastao jo u X v. i dobio ime po manastiru Kliniju u
francuskoj Burgundiji, gde je najpre i poeo. Nasuprot pocepanosti koja je vladala
u katolikoj crkvi i sve veem porastu svetovnog duha u njoj klinijevci su nastojali
da uvrste crkvenu disciplinu i da stvore centralizovanu crkvenu organizaciju s
papom na elu. Glavni nosioci ove reforme bili su manastiri. Postojao je itav niz
razloga koji su primoravali manastire da tee uvrivanju jedinstva i organizovanosti crkve. Manastirski posedi jako su stradali od feudalnih metea i otimaina.
Manastiri su bili najbolje gazde svog vremena. Oni su znali da iz svoje zemlje i
svojih ljudi izvlae to je mogue vie prihoda. Nigde pretvaranje seljaka u kmetove nije izvreno tako energino kao na manastirskim. zemljama. Zato je manasti-

256

rima bila potrebna jaka organizacija radi uguivanja seljakog otpora. Manastiri
su vrlo rano poeli da se povezuju s tritem. Oni nisu samo uzimali trgovinu pod
svoju zatitu, ve su i sami slali na prodaju vikove svoje proizvodnje i pre drugih
zemljoposednika krenuli putem robne privrede. Stoga su oni bili zainteresovani
da se obezbede trgovaki putevi i da se izrade nove pravne norme koje bi odgovarale sve razvijenijim robno-novanim odnosima. Iz klinijevske sredine dolazili
su pokuaji da se ublae feudalne meusobice zavoenjem takozvanog bojeg
mira i bojeg primirja (vidi g. IX).
Nastojei da se stvori crkvena organizacija koja bi mogla da pretstavlja presudnu snagu u rascepkanoj feudalnoj Evropi, .klinijevski reformatori su pre svega
smatrali za neophodno da se uzdigne moralni ugled crkve, koji je bio podrivan
time to su mnogi episkopi i opati bili u sutini svetovni seniori, koji su mislili samo o ratovima, lovu, zadovoljstvima i poveanju svojih prihoda svim sredstvima.
Ugled crkve je podrivala i raspusnost ivota svetenika, osobito monaha, kao
i njihovo duboko neznanje, esto i potpuna nepismenost. Stoga su klinijevci istakli program o podizanju crkvene discipline. Zaveli su stroga manastirska pravila,
osnovana na poslunosti i asketizmu. Teili su da se uzdigne crkveno obrazovanje
meu svetenstvom osnivajui manastirske kole. Tim su merama klinijevci teili
i da stvore dobro pripremljene i poslune kadrove, spremne da propovedaju i da u
ivotu sprovode klinijevski program reformi. Oni su hteli da se suprotstave porastu
svetovnog duha u crkvi i potinjavanju crkve svetovnoj vlasti m svetovnim interesima. Stoga su traili da se strogo provode u ivot crkvena pravila o neenstvu
svetenstva celibatu, jer je enjeno svetenstvo predavalo svoje dunosti i posede u naslee i, u strahu da ih ne izgubi, dodvoravalo se svetovnoj vlasti. Klinijevci
su eleli da briga o porodici ne odvrati svetenike od sluenja crkvi. Glavnu su
opasnost za crkvu klinijevci videli u tome to su episkopi potinjeni svetovnim
vladarima, poto su kraljevi i carevi faktiki postavljali episkope i opate i esto im
jednostavno prodavali crkvene dunosti. Uvoenje episkopa u in vrilo se takozvanom investiturom. Re investitura znaila je uopte akt kojim senior predaje
svom vazalu feud. Ali, kada se primenjivala na episkope, iivestitura nije bila samo
predaja zemljoposeda ve i uvoenje u crkveni in, i episkop je za to dobijao znake: prsten i tap. Pravo investiture u sutini je bilo pravo podeljivanja episkopskog
zvanja. Poev od Oton carevi su se vrsto drali te prakse, videi u njoj jedan od
najvanijih oslonaca svoje vlasti. Klinijevci su ustali protiv takvog potinjavanja
episkopa carskoj vlasti. Prodaju crkvenih poloaja igosali su nazivajui je simonijom (po imenu Simona maga, koji je, po legendi, traio od apostola da mu prodaju
mo da ini uda). Pod pojmom simonije oni su obuhvatali i investituru, jer se
tom prilikom od episkopa uzimao novac. Ali su mnogi klinijevci smatrali da u
interesu crkve treba podravati i snaiti vlast svetovnih vladara. Nadali su se da e
u jakoj kraljevskoj vlasti nai oslonac kadar da zatiti crkvu od nasilja feudalaca
i seljakih buna; videli su da pod jakim kraljevima crkva dobija velike poklone,

257

a kada je kraljevska vlast u opadanju, da se crkveni posedi pljakaju. Takav savez izmeu duhovne i svetovne vlasti propovedao je uveni delatnik klinijevskog
pokreta Petar Damijani. Mnogi su vladari sa svoje strane podravali klinijevce,
videi u jaanju crkve jedno od sredstava za snaenje svoje vlasti. Ujedno im se
klinijevski pokret inio protivteom samostalnosti duhovnih kneeva.
Henrih III. Ovih se ideja drao (sin i naslednih Konrada II Henrih III
Crni (10391056 g.). On se umeao u poslove papstva, koje je tada bilo igraka
u rukama suparnikih feudalaca u Papskoj oblasti, koji su na papsku stolicu dovodili najnepodesnije linosti, na sablazan itavog katolikog sveta. Jedno vreme
borila su se za papsku stolicu trojica papa, od kojih je jedan imao deset godina
kada je bio izabran za papu. Preduzevi pohod u Italiju, Henrih je zbacio ove tri
pape i postavio za papu jednog nemakog episkopa. I posle toga on je postavljao
za pape lica iz redova nemakog svetenstva. Tako je on oslobodio papsku stolicu
potinjenosti italijanskim feudalcima i potinio je svojoj carskoj vlasti. Ujedno je
teio da podigne ugled pap ne vodei dovoljno rauna da time priprema novu
opasnost za carstvo. Papa Lav IX koga je on postavio bio je oduevljeni pristalica
klinijevske reforme. Na papskom dvoru poinju da sve veu mo stiu pristalice
ekstremne klinijevske struje koji su propovedali da je duhovna vlast iznad svetovne, da papa mora da postane gospodar ne samo nad episkopima i opatima ve
i nad kraljevima i carevima. Oni su govorili da crkva mora dominirati nad svetovnim vladarima kao dua nad telom. Nazivali su simonijom svako meanje
svetovne vlasti u postavljanje episkopa.
Sredinom XI v. politike prilike poele su da postaju vrlo podesne za ekstremne klinijevce. Posle smrti Henriha III, za vreme maloletstva njegovog naslednika Henriha IV (10561065 g.) carska je vlast bila u punom opadanju. Svetovni
i crkveni kneevi stiu u to doba gotovo potpunu samostalnost. Kelnski arhiepiskop Hanon ak je zarobio jedno vreme mladog vladara i poeo da upravlja u
njegovo ime. Sada je papstvo moglo slobodno delovati, ne bojei se smetnji od
strane cara. Izbori pap vre se bez meanja nemakog dvora. Koristei se stvorenim poloajem, papstvo provodi niz vrlo vanih organizacionih reformi u duhu
klinijevskog programa.
Grgur VII Hildebrand. Dua tih reformi bio je Hildebrand, koji je faktiki vodio poslove papske stolice i davao smer njenoj politici za vreme nekoliko
papa. Sam Hildebrand proao je kroz strogu kolu monakog asketizma u Kliniju
i bio do krajnosti proet njegovom ideologijom. Lateranski koncil 1059 g., kojim
je rukovodio Hildebrand, reorganizovao je nain izbora pap. Izbor su imali da
izvre kardinali crkveni velikodostojnici koji su svoju titulu dobili od pape.
Rimski narod i klir bili su samo obavetavani o izboru. Rimska aristokratija
bila je potpuno iskljuena od ma kakvog meanja u izbore. Caru je bilo ostavljeno
iluzorno pravo potvrivanja. Na Lateranskom koncilu bile su potvrene odredbe

258

o celibatu svetenika. Koncil se odluno izjasnio protiv investiture episkopa od


strane svetovnih vladara.
Odluke koncila naile su na opoziciju kod znatnog dela svetenstva. Osobito
je nepopularna bila mera obaveznog celibata svetenstva. Mnogi crkveni kneevi,
koji su dobili svoje posede simonijom i investiturom, nikako nisu eleli da ojaa
papska vlast.
Hildebranda nije zbunio njihov otpor i on je uporno nastavio da svoj program provodi u ivot. On je imao sposobnosti velikog diplomate koji veto iskoriava svaku politiku priliku. Da bi sebi obezbedio oslonac protiv carske vlasti,
sklopio je savez sa Normanima iz June Italije. Vo Normana Robert Gviskar dobio je od pape naziv vojvode Apulije i Kalabrije a zato je priznao sizerenstvo pape i
obavezao se da e ga tititi od neprijatelja. Hildebrand je sklopio savez i s monim
toskanskim markizatom. Jednog od glavnih svojih protivnika u Italiji milanskog arhiepiskopa naterao je na pokornost, demagoki podravajui patariju
pokret zanatlija i gradske sirotinje u Milanu, kome su prili i signi riteri, koji su
bili u neprijateljstvu sa svojim seniorom arhiepiskopom.
1073 g. Hildebrand je postao papa pod imenom Grgur VII. Njegov crkveno-politiki program bio je izloen u Diktatu pape. Tu je Grgur tvrdio da samo
pape imaju pravo da postavljaju i smenjuju episkope; da je papa (senior svih vladara, koji treba da budu njegovi vazali i da svoju vlast primaju od njega kao leno;
da papa ima pravo da sudi vladarima, da ih kanjava i njihove podanike oslobaa
dunosti da im se pokoravaju, dok papi niko ne sme suditi; da su vladari obavezni
da mu ljube noge. Grgur je s fanatinom energijom kojom se odlikovao poeo da
svoj program provodi u ivot. Ve prvi koraci njegove vladavine doveli su do estokog sukoba s carem. 1074 g. Grgur je smenio nekoliko nemakih episkopa koji
su, po njegovom miljenju, bili nepravilno postavljeni, jer su kupili svoja zvanja.
Otro je protestovao protiv meanja cara u izbore episkopa. Ali, on je morao da se
sukobi sa odlunim otporom kralja Henriha IV.
Borba Grgura VII s Henrihom IV. Od 1065 g. Henrih je poeo da vlada
samostalno. U mladom kralju Grgur je naiao na dostojnog protivnika. S dobrim
obrazovanjem Henrih je sjedinio talent vojskovoe i politiara. Ohol, prgav i samoljubiv znao je, kada je to bilo nuno, da se smiri i da potajno priprema nove
udarce. Slino Konradu II, i on je traio oslonac meu sitnim riterima da bi s njihovom pomoi skrio samostalnost kneeva i episkopa i u Nemakoj uspostavio
jaku kraljevsku vlast.
On je tu politiku provodio naroito odluno u Saksoniji, gde su se feudalci drali nezavisno i ak neprijateljski prema kralju. On je u Saksoniji poeo da
oduzima krunske zemlje kojih su se bili dograbili duhovni i svetovni feudalci i da
gradi zamkove. To je izazvalo ustanak duhovne i svetovne saksonske aristokratije,
kojoj se pridruilo i seljatvo, ozlojeeno to je na vraenim krunskim zemljama
Henrih poeo da poveava kuluk.

259

Seljaki pokret koji je tako nastao poev je da. prerasta u opti ustanak protiv
feudalaca. U isto vreme na Rajni je poeo ustanak gradova protiv njihovih seniora.
Sve je to primoralo jedan deo saksonske aristokratije da se pomiri s kraljem.
Zahvaljujui tome Henrihu je polo za rukom da zada poraz drugom delu aristokratije (1075 g.) i da uini kraj ustanku feudalaca pod uslovima koji su za njega
bili povoljni. Ali je upravo tada poela njegova borba s Grgurom VII. Na zahteve
koje je istakao papa, Henrih je odgovorio time to je u ime svoje vlasti postavio
nekoliko episkopa na upranjena mesta. Na ovo je Grgur VII odgovorio kralju
jednom poslanicom punom pretnji (decembra 1075 g.). Tada je Henrih IV, u januaru 1076 g., sazvao u Vormsu koncil, koji je proglasio zbacivanje Grgura VII.
Poslao je Grguru VII u Rim uvredljivo pismo, sa adresom Hildebrandu, koji sada
vie nije papa, lanom monahu i zavrio ga ovako: Mi, Henrih, kralj po bojoj
milosti, sa svim naim episkopima kaemo ti: silazi, silazi!. Ali, Henrih je potcenio snage papstva. Njegove pretnje Grgura nisu nimalo uplaile. On je na svom
koncilu objavio liavanje Henriha vlasti i njegovo iskljuenje iz crkve, a njegove
podanike oslobodio je zakletve vernosti. To je bio signal za novi pokret feudalaca, koji su prema Henrihu bili opozicionarski raspoloeni. Na saboru kneeva i
prelata, koji je odran u Trijeru (u oktobru 1076 g.) bilo je reeno da je Henrih
IV duan, poto se privremeno odrekne vlasti, da izjavi pokornost papi, od koga
e zavisiti njegova dalja sudbina. Naavi se u tako tekom poloaju, Henrih IV je
odluio da se bar prividno izmiri s papom. U januaru 1077 g. krenuo je u Italiju
bez ikakve vojske da trai sastanak s papom. Papa, strahujui od neprijateljskih
akcija Henriha, sakrio se u Kanosu, zamak toskanske markgrofice Matilde, Grgurove saveznice. Henrih je morao da se ponizi. U odelu grenika-pokajnika morao
je ekati tri dana dok ga papa nije pustio k sebi i oprostio kralju koji je pao pred
njim na kolena. Pomirenje s protivnikom koji je u tom trenutku bio najopasniji
odreilo je Henrihu IV ruke u Nemakoj. On se bre bolje vratio u Nemaku, gde
su kneevi bili objavili da je zbaen s prestola i na njegovo mesto izabrali novog
kralja. Borba se u Nemakoj otegla nekoliko godina. 1080 g., kada se Henrihov
poloaj u Nemakoj popravio, on je odredio novog papu ili, tanije, antipapu Klimenta III i krenuo na Rim da se krunie carskom krunom (1084 g.). Polo mu
je za rukom da zavlada jednim delom grada dok se Grgur utvrdio u Aneoskoj
tvravi. Na ulicama Rima nastao je pokolj. Poloaj pape bio je kritian, i njega je
spasla jedino intervencija Normana.
Robert Gviskar, strahujui za svoje posede u sluaju da se car uvrsti u Rimu
i u Italiji, krenuo je s vojskom na Rim i oterao Nemce. Ali su i sami Normani potpuno opljakali Rim, zarobili mnogo naroda i prodali u ropstvo. U normanskoj
vojsci, koja je opljakala Rim, bilo je mnogo muslimana iz June Italije i sa Sicilije.
Vormski konkordat. Kada su Grgurevi saveznici tako opustoili Rim, Grgur
u njemu vie nije mogao ostati. Poao je za Normanima u Amalfi, gde je i umro
1085 g. No time borba nije bila zavrena. Naslednici Grgura VII, osobito drugi

260

papa posle njega, Urban II, nastavili su estoku borbu za investituru sa istim Henrihom IV, bunei protiv njega vojvode pa i njegove sinove. 1106 g. Henrih IV je
umro. Njegov sin, Henrih V (11061125 g.), koji je za oeva ivota titio pozicije
papstva, nastavio je borbu s papstvom im je postao kralj. Borba se zavrila 1122
g. takozvanim Vormskim konkordatom, koji je pretstavljao pokuaj kompromisa
izmeu cara i pape. Vormski konkordat je zaveo novi nain popunjavanja episkopskih mesta. Episkope bira svetenstvo. Pritom se ti izbori u Nemakoj vre
u prisustvu cara ili njegovog delegata, .i oni imaju pravo da se umeaju u sluaju neslaganja. Laiku investituru predaju skiptra, koji simboliki pretstavlja
vlast nad zemljama episkopije, obavljao je car. Posle toga sledila je duhovna investitura predaja prstena i tapa, koji su simboliki pretstavljali crkvenu vlast
episkopa. To st obavljale duhovne vlasti. U Italiji se car nije smeo meati u izbore,
i duhovna investitura prethodila je laikoj. Konkordat je uopte pretstavljao polovino reenje koje nije zadovoljilo ni jednu ni drugu stranu.
Sukob izmeu carske i papske vlasti dao je potstreka politikoj misli Srednjeg
veka. Borba se nije vodila samo orujem ve i politikim pamfletima. Grgur VII i
njegove pristalice dokazivali su vrhovnu vlast papa nad carevima pozivajui se na
sveto pismo i crkvene oce, kao i na istoriske primere. Pristalice cara sa svoje strane
pozivale su se na istoriju, tvrdei da su papski zahtevi neto novo i neuveno. Oni
su nastojali da dokau kako vlast nad carstvima pripada bogu a ne papi. Pritom je
postavljeno pitanje o samom poreklu carske vlasti. Pristalice cara smatrale su da
je ona boanskog porekla, dok su pristalice pape isticale teoriju o ugovoru izmeu
vladara i naroda, kao i pravo naroda da smenjuje rave vladare. Ovi su pamfleti
prepisivani i bili jako raireni.
Jaanje vlasti kneeva. Vaan politiki rezultat borbe izmeu careva i papa
bilo je znatno slabljenje carske vlasti u Nemakoj. Da li e sve najvanije carske
odluke biti primljene, otada je poelo da zavisi od skuptine kneeva, takozvanih
rajhstaga ili carskih sabora. Docnije su kneevima bili prikljueni i delegati gradova, koji su zavisili neposredno od cara, ali su se oni u rajhstagu pojavljivali samo
kao posmatrai kada su se pretresale stvari koje su se njih neposredno ticale.
Fridrih I Barbarosa. 1125 g., smru Henriha V, ugasila se frankonska dinastija. Poela je borba za presto. Najjai pretendenti za krunu bili su taufovci, ili
Hoentaufovci, vojvode vapske i Frankonije, Velfi, vojvode bavarske i, na kraju,
vojvode saksonske. Za kratko vreme presto je pripao saksonskoj dinastiji, a zatim
se za vie od sto godina na njemu uvrstila porodica Hoentaufovaca (11371254
g.). Prvi kralj iz te dinastije bio je Konrad III, drugi, njegov sinovac, uveni Fridrih
I Barbarosa.
Fridrih I Barbarosa (11521190 g.) bio je jedan od najveih nemakih careva. Izvrsni vojskovoa, pronicljivi i aktivni politiar, on je ostavljao snaan utisak
na savremenike koji kod njega istiu izvanrednu hrabrost, ali u isto vreme i neogranieno astoljublje, koje ga je esto nagonilo na surove postupke.

261

Nasuprot pretenzijama papa na prevlast u svetu Fridrih I je istakao iste zahteve od strane cara. Traio je da mu se potine ne samo svetovni i duhovni kneevi Nemake i Italije ve i strani vladari, koje je on smatrao vazalima cara. Ali,
politika situacija u Svetom Rimskom carstvu nije ni izdaleka bila povoljna da se
oivotvore ti smeoni planovi. Pre svega Fridrih je imao da se sukobi s tekoama
u Nemakoj. Car je imao pred sobom osnaenu vlast kneeva, meu kojima su
sredinom XII v. najjai bili Velfi.
Dalje, poloaj nemakih kraljeva u Italiji postao je vanredno sloen. Te su
komplikacije poele jo za vreme Henriha IV, ali su sada mnogo jae izbile. Jedna
od tih je bila jaanje papske vlasti, koje je poelo od vremena Grgura VII.
Drugi vrlo vaan momenat bio je porast ekonomske moi severoitalijanskih
(lombardiskih) gradova. Usponu tih gradova vanredno su doprineli krstaki ratovi. Politika rascepkanost Italije, relativna slabost pojedinih krupnih feudalaca,
savez sitnih feudalaca s gradovima protiv krupnih sve je to doprinelo da italijanski gradovi vrlo rano postanu samostalni. Gradovi su dobili prava samouprave,
kovanja sopstvenog novca, samostalnog ubiranja poreza, pune kontrole nad trgovinom preko svojih inovnika. Smatralo se, dodue, da su gradovi u Lombardiji i
Toskani, potinjeni caru, jer su severna i srednja Italija ulazile u oklop Svetog
Rimskog carstva, ali je ta zavisnost bila nominalna. Gradovi su se ograniavali
na to to su ponekad davali caru novanu pomo i slali mu pomone odrede. to
se tie juga Italije i Sicilije, tamo je dolo do ujedinjenja normanskih kneevina
u monu normansku kraljevinu (1130 g.) pod vlau Roera II Siciliskog. Ta je
kraljevina dobila naziv Siciliska Kraljevina ili Kraljevina Obeju Sicilija. Ona je
svojim jaanjem izazvala uznemirenost u Vizantiji, Veneciji, kod papa i nemakih
careva. Roer je osvojio i jedan deo obale u Severnoj Africi i vodio uspenu borbu
s Vizantijom.
To su bili novi faktori koji su imali presudan uticaj na meusobne odnose
Nemake i Italije u XII v. Fridrih I imao je da dela u tako sloenoj situaciji.
U Nemakoj je energini Hoentaufovac relativno brzo uvrstio svoju vlast.
Izmirio se s monim Velfima davi im teritorijalne kompenzacije. S nemirnom
aristokratijom Fridrih se surovo obraunao. Na zemlje koje je konfiskovao aristokratiji Fridrih je dovodio sitne ritere koji su zavisili neposredno od cara i sluili
kao oslonac njegovoj vlasti. Fridrihovi poslovi u Italiji ni izdaleka nisu tekli tako
povoljno. On je raunao da e iskoristiti sredstva bogatih lombardiskih gradova
radi uvrenja svoje vlasti u Nemakoj i Italiji. Stoga su se njegovi glavni udarci
sruili na samostalnost severoitalijanskih gradova.
Neposredni cilj prvog Fridrihovog pohoda u Italiju bio je da se u Rimu krunie carskom krunom. U to vreme papa nije vladao Rimom. 1143 g. rimski trgovci
i zanatlije, ujedinjeni sa sitnim riterima, uzeli su vlast nad gradom i osnovali republiku, kojoj je na elo bio postavljen izborni senat od 56 ljudi. Nova republika
smatrala je sebe nosiocem tradicija i veliine antikog Rima. Veliki uticaj u Rim-

262

skoj republici imao je jedan od najistaknutijih politikih mislilaca i delatelja tog


vremena Arnold iz Bree. On je ustajao protiv papske vlasti, traio da se crkva
odrekne zemljoposeda i da se ogranii samo na svoju duhovnu ulogu. Kada se Fridrih pribliio Rimu, izaslanici Rimske republike, nadajui se u pomo cara protiv pape, ponudili su mu u ime senata krunu. Fridrih je prezrivo odbio da primi
krunu od rimske republike i, kada je uao u Rim, krunisao ga je papa. No on nije
uspeo da se zadri u Rimu. Nasilja nemakih vojnika izazvala su ustanak rimskog
stanovnitva, i Fridrih je morao da se neslavno povue iz Italije. Ipak je Fridrih uspeo da uhvati Arnolda iz Bree i da ga preda pali na pogubljenje. uveni mislilac
bio je udavljen, a njegovo telo spaljeno na lomai. Ali, mirni odnosi izmeu cara
i pape nisu dugo trajali. Pored toga to je Fridrih bez ustruavanja pogazio uslove
Vormskog konkordata u Nemakoj, imenujui i postavljajui episkope po svom
nahoenju, papa je video vrlo veliku opasnost od Fridrihovih planova koji su se
odnosili na Italiju. Sukob je meu njima bio neizbean i do njega je uskoro dolo.
1157 g. bio je sazvan rajhstag u Bezansonu. Tu je dolo do otrog sukoba
izmeu ljudi koji su bili bliski caru i papskog legata Rolanda. Roland je proitao
papino pismo, u kome se jedna reenica mogla tako shvatiti kao da car dobija
svoju vlast od pape. Uzbuen time, napao je bavarski palatin Oton Vitelsbah na
papskog legata sa isukanim maem. Car je uzeo legata u zatitu, ali je naredio rimskom poslanstvu da napusti rajhstag. Tako je dolo do prekida izmeu Fridriha i
papske vlasti.
Na rajhstagu u Bezansonu bilo je reeno da se sledei pohod u Italiju preduzme 1158 g. U novembru te godine u Ronkaljskoj dolini blizu Pjaence bio je
sazvan sabor, na koji su bili pozvani pretstavnici gradova u severnoj Italiji. Sem
toga bili su pozvani ueni pravnici iz Bolonje, poznavaoci rimskog prava, koji su
bili duni da dadu teoretsko obrazloenje neograniene vlasti monarha. U prisustvu tog pravnog kolegija prava gradova na samoupravu podvrgnuta su detaljnom proveravanju. Gradovima su priznata samo ona prava koja su se zasnivala
na poveljama podeljenim od careva. Za svaki grad imala su se utvrditi posebna
regalija. Sva prava za koja nije bilo potvrde u carskim poveljama smatrana su
za uzurpaciju. Car je za sebe rezervisao pravo da postavlja takozvane podesta, tj.
svoje inovnike koji su imali da pretstavljaju vrhovnu upravu u gradovima. Tako
su gradovi pali u potpunu zavisnost od para.
Italijanski gradovi, koji su stalno bili u neprijateljstvu jedan s drugim, u poetku nisu znali da pred tom opasnou istupe sporazumno. Tada su neki od njih,
a meu njima i Milano, najmoniji grad u Lombardiji, otkazali poslunost caru, a
drugi su, obrnuto, stali na carevu stranu.
Da bi kaznio Milano za otpor, Fridrih I je opseo grad svojom vojskom i posle
dvogodinje opsade primorao ga da se preda (1162 g.). Stanovnici Milana morali
su da iziu iz grada s konopcem oko vrata i da mole cara da ih potedi. Obrazovan
je sud, po ijoj je presudi grad Milano poruen. Tamo gde je nekada stajao grad

263

uzorana je plugom brazda u znak da se on vie ne sme obnavljati. itavo njegovo


stanovnitvo naseljeno je u nekoliko sela i moralo je da snosi teak kuluk u korist
cara. Najbolje gradske zemlje car je uzeo za sebe.
Ova strana kazna, koja je u poetku primorala italijanske gradove da se
umire, odjeknula je itavom Italijom. Jo ranije (1159 g.) stupio je na papsku stolicu pod imenom Aleksandra III isti onaj Roland koji je bio papski izaslanik u Bezansonu. Aleksandar III poeo je da okuplja snage Italije protiv cara. U koaliciju,
koju je organizovao papa, ule su Siciliska Kraljevina i Venecija. Ali, glavnu snagu
tog saveza inili su gradovi u Lombardiji, gde je gazdovanje Fridrihovih inovnika
izazvalo optu ozlojeenost. 1167 g. bila je osnovana Lombardiska liga, kojoj je
prila veina lombardiskih gradova, zaboravivi na svoje uobiajene svae, a meu njima i grad Milano, obnovljen uz pomo te Lige. Liga je podigla jaku tvravu
blizu Verelija i nazvala je po imenu samog pape Aleksandrija.
1174 g. Fridrih je ponovo preao Alpe s manjom vojskom od 18.000 ljudi,
s kojom nije mogao da postigne odluujue uspehe u borbi protiv Lige. Opsada
Aleksandrije zavrila se neuspehom. Fridrih je uzaludno molio nemake kneeve
koji ni najmanje nisu eleli da stvaraju caru oslonac u Italiji. Naroito mu nije pruio podrku najjai nemaki knez Henrih Lav iz dinastije Velfa, vojvoda Bavarske
i Saksonije, kome su pripadale dve petine nemake teritorije.
1176 g., nedaleko od Milana, kod grada Lenjano, dolo je do odlune bitke
izmeu Fridriha i vojske severoitalijanskih gradova, koja je zavrena potpunim
porazom Nemaca. Sam je car bio zbaen s konja i jedva je uspeo da se spasi, a
njegova se vojska rasula. Fridrih I sada nije mogao ni od kuda oekivati pomo.
Zato je morao kapitulirati pred Ligom.
1177 g. sazvan je kongres u Veneciji, na koji su doli pretstavnici severoitalijanskih gradova, papa i car, i tu je car prignuo kolena pred papom Aleksandrom
III i poljubio mu papuu. Na tom kongresu Fridrih je sklopio mir s papom, vrativi mu sve osvojene zemlje. Bilo je sklopljeno i estogodinje primirje izmeu
cara i Lombardiske lige, i ono se po isteku est godina imalo da pretvori u stalan
ugovor. Po traktatu u Konstanci 1183 g. car je odustao od postavljanja svojih inovnika po gradovima, i gradovi su dobili pravo da biraju svoje konzule koje je
car potvrivao. U sluaju carevih pohoda u Italiju gradovi su imali da mu alju
pomonu vojsku.
Kada se vratio u Nemaku 1178 g., Fridrih se obraunao s Henrihom Lavom. Najvei nemaki knez Henrih bio je krajnje nepopularan meu nemakim
feudalcima.
Oni su mu zavideli i eleli da se proire na raun njegovih ogromnih teritorija.
Zato je Fridrihu bilo lako da digne protiv njega veinu feudalaca. Henrih
Lav je bio osuen na progonstvo. Njegovi saksonski posedi bili su podeljeni na
nekoliko posebnih zemalja koje su razdane feudalcima. Bavarska je bila predata

264

Otonu Vitelsbahu. Henrihu Lavu ostao je od njegove ranije ogromne kneevine


samo neznatan posed. Borba izmeu Hoentaufovaca i Velfa, koja je nastavljena
i docnije, bila je povod da se protivnici Hoentaufovaca i uopte protivnici carske
vlasti nazovu velfi, ili, kako su Italijani izgovarali, gvelfi. Pristalice cara nazvane su
gibelini po rei Vajblingen, drugom imenu Hoentaufovaca.
Da bi uvrstio poloaj svoje dinastije u Italiji, Fridrih I je oenio svog sina i naslednika Henriha s naslednicom siciliskog prestola Konstancom. To je bio
veliki carev uspeh. Otada je normanska Kraljevina Obeju Sicilija, raniji saveznik
papa, dospela u ruke Hoentaufovaca.
Henrih VI. Posle smrti Fridriha I Barbarose u Treem krstakom ratu, njegov sin i naslednik Henrih VI postao je istovremeno car, nemaki kralj i kralj
Obeju Sicilija (11901197 g.).
Svirepim kanjavanjem uvrstio je svoju vlast u italijanskim posedima. Po
reima pape Inoentija III, nije bilo porodice koja nije bila rtva tog tiranina.
Mnotvo ljudi sa iskopanim oima i otseenim uima dugo je potsealo Italijane
na tog vladara. Henrih je odmah naredio da se u Nemaku prenese itava rezerva
zlata koje je bilo nakupljeno u kasi Siciliske kraljevine. On se nosio planovima o
velikim osvajanjima na Istoku, nameravao da osvoji Vizantiju i da, iskoristivi njena sredstva, krene zatim na Jerusalim. Ali, od toga nije nita bilo ostvareno. Posle
sedam godina carevanja car je umro i ostavio za sobom maloletnog sina Fridriha.
Posle toga nastupio je dugotrajni period slabosti carske vlasti. Poela je borba
za presto i u tu se borbu umeao papa, istupivi kao arbitar meu zaraene strane.
U Nemakoj su odjednom bila izabrana dva cara; Oton IV, sin Henriha Lava,
iz kue Velfa, i Filip vapski, brat Henriha VI, iz kue Hoentaufovaca. Postojanje
dvaju neprijateljskih monarha u Nemakoj omoguilo je papi da zauzme vrlo povoljan poloaj prema carskoj vlasti i oslobodi Italiju nemake vladavine.
Inoentije III. U to vreme stupio je na papsku stolicu uveni Inoentije III
(11981216 g.). Inoentije je dobio za ono vreme sjajno obrazovanje, uio je na
Pariskom univerzitetu bogosloviju, a na Bolonjskom rimsko pravo. On je sebi
stvorio skladan pogled na svet, koji pretstavlja dalji razvitak teokratskih pogleda
Grgura VII. Na papsku vlast je gledao kao na najviu vlast na svetu. Papa kao
naslednik apostola Petra i namesnik Hrista stoji iznad svih vladara. Car i svi kraljevi samo su vazali pape i od njega dobijaju vlast. Inoentije III rado je poreivao
duhovnu i svetovnu vlast sa suncem i mesecom. Kao to mesec prima svoj sjaj od
sunca, tako i car dobija svoju vlast od pape.
Politike prilike u Evropi bile su povoljne za sprovoenje ove teokratske doktrine. Inoentije III nije morao troiti snage na borbu s carem, koja je dotada papi
vezivala ruke: on je stupio na papsku stolicu u trenutku kada je sudbina carske
krune zavisila od odluke pape. Inoentije je veto iskoristio stvorenu situaciju.
Cilj mu je bio da, raspaljujui meusobne borbe u Nemakoj, istisne Nemce
iz Italije. Bojei se moi Hoentaufovaca, on je priao Velfima i priznao Otona IV

265

za nemakog kralja. U Italiji je Inoentije III uvrstio poloaj papstvu, uspostavivi svoju vlast u itavoj Papskoj oblasti i povrativi zemlju od italijanskih i nemakih feudalaca, koji su ovu bili oteli njegovim slabim prethodnicima. Naroito je
velike uspehe postigao na jugu Italije. Tu je posle smrti Konstance, kao staratelj
njenog maloletnog sina Fridriha II Hoentaufovaca, preko svojih ljudi faktiki
upravljao celom Siciliskom kraljevinom.
Inoentije III je uneo strogi red u organizaciju papskog suda i papskih finansija. U njegovo je doba znaaj papske kurije kao najvie sudske instance neobino
porastao u celom katolikom svetu. Papa se meao u crkvene poslove po svim
kutovima Evrope. Pod njegovom neposrednom kontrolom nalazili su se ne samo
svi najkrupniji crkveni poslovi no i svaka sitnica u verskom uenju i obredima. On
je vodio vrlo veliku prepisku sa svim zemljama katolikog sveta.
Papa se bavio ne samo reavanjem pitanja verske prakse ve i krupnih politikih pitanja. On se meao u borbu izmeu engleskih i francuskih kraljeva, veto se
koristio ustankom engleskih barona protiv engleskog kralja Jovana Bez Zemlje da
bi ovog naterao da poloi vazalnu zakletvu papi. Vazalnu zavisnost od pape priznavao je i niz drugih zemalja aragonski kralj, portugalski kralj, bugarski car, vedska, Danska, Poljska pa i daleka Jermenija priznavali su se vazalnim posedima pape.
Inoentije je bio inicijator velikog poduhvata kao to je etvrti krstaki rat,
koji, dodue, nije krenuo onim smerom kome se papa nadao ve se zavrio osvajanjem Vizantiskog carstva. Inoentije III je organizovao krstake ratove protiv
jeretika-albiana u junoj Francuskoj, protiv pribaltikih pagana i protiv Mavara u paniji (vidi gl. XVIII i XXIV). Veto se koristei snagom crkve u pojedinim delovima Zapadne Evrope, kao i sukobima. meu vladarima i konfliktima u
dravama, Inoentije je stvarno postigao da ga smatraju evropskim arbitrom od
ije je odluke zavisila sudbina itavih kraljevina.
Neobino je porasla i finansiska mo papske stolice. Papska kurija postala je
najkrupniji finansiski centar Evrope. Papskom su dvoru priticale ogromne sume
iz svih katolikih zemalja sveta. Tada je znatno poveano skupljanje priloga za
krstake ratove. etvrti krstaki rat, koji je imao tako udan ishod pretstavljao je
izgovor za skupljanje novih novanih sredstava u korist papske stolice. Inoentije
je skupljao danak u nizu zemalja. Engleska se obavezala da e mu godinje plaati
1000 funti sterlinga. Siciliska Kraljevina takoe je godinje plaala lali 1000 zlatnika. Drugi prihodi priticali su papi od svetenstva.
Neke zemlje (Engleska, Poljska, skandinavske zemlje) plaale su papi takozvani Petrov novi.
Za vreme Inoentija III poinje u velikim razmerima prodaja indulgencija
papskih pisama kojima se oprataju gresi. Ta je prodaja donosila papskoj kuriji velike prihode. Zahvaljujui svemu tome, paska je kurija poetkom XIII v.
raspolagala takvim sredstvima kakva nisu stajala na raspoloenju nijednoj dravi
tadanjeg sveta. To je bila jedna od osnova politike moi papstva.

266

Za Inoentija III dobila je novi znaaj inkvizicija, koja je nastala jo ranije.


To je bio tajni crkveni sud za predmete jeresi. Najvanije orue papske moi postali su i prosjaki redovi koji su takoe osnovani za vreme Inoentija III (vidi vl.
XXXI). Pontifikat Inoentija III pretstavlja vreme najvie moi papske vlasti.
Inoentiju III je polo za rukom da gotovo potpuno likvidira uticaj Nemake
u Italiji. U samoj Nemakoj njegovi su poslovi povoljno tekli, jer je Oton IV, koji
je dobio presto pomou pape, potpuno od njega zavisio. Ali, tu sporazum nije
dugo trajao.
Kada je uvrstio svoj poloaj u Nemakoj, Oton IV je naglo promenio svoju
politiku, pa je, kao i njegovi prethodnici, poeo osvajaku politiku prema Italiji,
a rezultat je bio novi sukob s papom. Papa je Otona iskljuio iz crkve, a protiv
njega je istakao unuka Fridriha Barbarose, mladog naslednika siciliskog prestola
Fridriha II.
Fridrih II Hoentaufovac. Fridrih II (12121250 g.) pretstavlja vrlo interesantnu istorisku figuru. On je imao vrlo malo veze sa Nemakom. Odrastao je
na Siciliji, gde su se ukrtali razliiti kulturni uticaji: zapadni katoliki, vizantiski
i arapski. Fridrih je neosporno bio najobrazovaniji vladar svog vremena. Dobro
je znao arapske i grke pisce, koje je itao u originalu. Okruavali su ga vizantiski,
arapski i jevrejski naunici. Fridrih je sam bio pisac i napisao je traktat o lovu sa
sokolovima. Pisao je stihove na italijanskom i bio jedan od osnivaa italijanske
poezije. Fridrih je osnovao univerzitet u Napulju i pomagao medicinsku kolu u
Salernu. Kreui se meu ljudima raznih religija, on je sam bio savreno ravnoduan prema religiskim pitanjima i trpeljiv prema svim veroispovestima. Odravao
je najbolje odnose s mslimanskim vladarima, koji su ga smatrali gotovo za svog
oveka. Zahvaljujui tome on je uspeo da za vreme estog krstakog rata diplomatskim putem dobije natrag Jerusalim (vidi gl. XVI). U doba kada se Luj IX
spremao za Sedmi krstaki rat, on je upozorio egipatskog sultana na opasnost koja
mu preti. U svom privatnom ivotu Fridrih je bio pravi musliman.
Imao je harem koji su uvali evnusi. Pape su vie puta iskljuivale Fridriha iz
crkve, ali on na to nije obraao nikakve panje.
Teite Fridrihovih politikih interesa nije bilo u Nemakoj ve u njegovim
italijanskim posedima. U vezi s tim on je vodio drukiju politiku u Nemakoj, a
drukiju u Italiji. Da bi dobio odreene ruke u Italiji, inio je sve mogue ustupke
nemakim duhovnim i svetovnim kneevima, ostavljajui im gotovo neogranienu vlast na njihovim posedima. Kneevima je bilo dato i pravo kovanja novca.
Kralj se odrekao prava da podie zamkove i gradove na tetu kneeva. Da bi iziao
u susret krupnim feudalcima, Fridrih je zabranio gradovima da meusobno sklapaju saveze protiv kneeva. Jednom rei, politika Fridriha II u Nemakoj vodila je
jaanju kneevske i slabljenju carske vlasti.
Sasvim drukiji karakter imala je njegova politika u Italiji i, pre svega, u Siciliskoj kraljevini. Na samom poetku svoje vladavine Fridrih II je morao da uloi

267

dosta napora da bi uinio kraj anarhiji koja je zavladala u kraljevini za vreme


njegovog maloletstva. Umirio je feudalce June Italije, razorio zamkove tamonjih
feudalnih seniora i organizovao upravu na potpuno novim naelima. Konstitucijom Siciliske kraljevine, koju je izdao 1231 g., zavedena je birokratska monarhija.
Prava feudalne aristokratije, i svetovne i duhovne, bila su jako suena. Ograniene su bile i povlastice gradova, koji su izgubili pravo na samoupravu. Kraljevska
vlast postala je neograniena. Njegovi inovnici upravljali su sudstvom, upravom
i finansijama.
Porezi i carine na trgovima bili su poveani. Fridrih II svestrano je pomagao
razvitak trgovine; da bi poveao svoje prihode, zakljuio je niz povoljnih trgovakih ugovora na Istoku. Sem toga, unapreivao je domau poljoprivredu i zanatstvo. U njegovoj finansiskoj politici, po primeru Vizantije i Arabljana, veliku su
ulogu igrali monopoli.
Fridrih II je ve poetkom XIII v. stvorio takvu vojnu organizaciju do koje su
druge zemlje u Zapadnoj Evropi dole mnogo docnije. Ne uzdajui se u feudalnu
ili najamniku vojeku, on je organizovao stajau vojsku. U tu su vojsku uglavnom
regrutovani njegovi podanici muslimani sa Sicilije i iz June Italije. Muslimanska
vojska mu je sluila i za uguivanje feudalnih metea i pokreta ugnjetenih narodnih masa, a isto tako i za borbu sa spoljnim neprijateljima, naroito s papom.
Fridrih II je takoe izgradio jaku flotu. Sve je to uinilo da je Siciliska kraljevina
postala mona vojnika drava.
On je vodio i naroitu versku politiku. Iako je prema inovercima pokazao
punu trpeljivost, ipak je svugde gonio hriane-jeretike. Za njega, prirodno, nije
bila od vanosti istota katolikog uenja ve socijalna i politika strana jeresi, pa
je gonjenje jeretika pretstavljalo deo politikog sistema Fridriha II. Druga pobuda
kojom se rukovodio Fridrih II u gonjenju jeretika bila je tenja da napuni kasu
konfiskacijom njihovih imanja (vidi gl. XXXI).
Italijanska politika Fridriha II izazvala je silno uznemirenje u gradovima severne Italije i kod pape. Fridrih II je poeo da ograniava prava lombardiskih gradova u tenji da tamo zavede isti reim kakav je sprovodio na Siciliji. U isto vreme
jaanje Fridrihove vlasti u severnoj Italiji ukljetavalo je Papsku oblast izmeu
njegovih poseda i inilo neizbenim da mu se papa potinjava.
To je, prirodno, dovelo do saveza izmeu pape i gradova u severnoj Italiji
protiv cara. U vezi s tim bila je obnovljena Lombardiska liga, koja se raspala posle
pobede nad Fridrihom I.
Kraj Hoentaufovaca i opadanje carske vlasti. Borba careva s papama i s
gvelfskom strankom, koja je postala najea za vreme pape Grgura IX i Inoentija IV, voena je s promenljivim uspehom sve do smrti Fridriha II (1250 g.). Ona
se uopte razvijala nepovoljno za carsku stranku gibelina. Papa je pozvao u Italiju Karla Anujskog, brata francuskog kralja Luja IX, i pomogao mu da zavlada
Siciliskom kraljevinom. Sin Fridriha II i vo gibelinske stranke u Italiji Manfred

268

pretrpeo je kod Beneventa poraz i bio ubijen (1266 g.). Hoentaufovci su jo ranije
izgubili presto u Nemakoj (1254 g.), a poslednji potomak dinastije Konradin,
koga su u Italiji pozvali gibelini, pao je u ruke Karla Anujskog i bio pogubljen
(1268 g.).
Tako je pokuaj Hoentaufovaca da uvrste carstvo pomou sredstava bogate
Italije zavrio potpunim neuspehom. Iz duge borbe izmeu carstva i papstva Italija je izila politiki jo vie rascepkana; carska vlast je tu izgubila sve svoje pozicije.
Borbu na tlu Italije komplikovali su i sukobi izmeu gradova, od kojih su jedni
traili podrke kod pape, drugi kod cara, a isto tako i sukobi partija u pojedinim
gradovima, pri emu su jedne bile uz papu (gvelfi), a druge uz cara (gibelini). Gibelini su bili uglavnom feudalci, koji su oekivali podrku od feudalne Nemake,
a gvelfi gradski trgovci i zanatlije, koji su stradali od ugnjetavanja careva. Ali,
pod tim nazivima esto su se krili najrazliitiji interesi (vidi gl. XXV).
U Nemakoj posle pada Hoentaufovaca, izmeu 1254 i 1273 g., carska vlast
faktiki iezava. Za to vreme nekoliko je puta pokuavano da se izabere car. Na
prestolu su se pojavljivale sluajne figure inostranih prineva, koji nisu mogli izvriti nikakav uticaj na carstvo. Stoga nije bez osnova to vreme od 1254 do 1273
g. nazvano meuvlaem (interregnum). Nemaka se tada raspala na nekoliko
posebnih samostalnih feudalnih poseda. No sada bismo tu uzalud traili one vojvodine o kojima je govoreno na poetku naeg izlaganja nemake istorije Saksoniju, Frankoniju, vapsku, Bavarsku i Lotaringiju. Kao to je reeno, vojvodstvo Saksonija bilo je pocepano posle pobede Fridriha I nad Henrihom Lavom.
Frankonija i vapska raspale su se u XIII v. na nekoliko malih feudalnih oblasti.
Lotarinko vojvodstvo je bilo podeljeno na Gornju i Donju Lotaringiju, a svaka se
od njih raspala na mnotvo pojedinih senjerija.
Od XI do XIII v. carstvo se teritorijalno znatno proirilo. Bila mu je pripojena Burgundija, u njegov sastav je ula eka. Najkrupniji posedi Nemake nalazili
su se sada na istoku. Oni su stvoreni delom od maraka koje su bile osnovane u slovenskim zemljama. Velika Brandenburka Marka nalazila se izmeu Labe i Odre,
juno od nje nalazila se Luika Marka, zatim Mejsenska Marka, a na srednjem
Dunavu Austriska Marka, koja je zatim postala vojvodstvo.
U XIII v. nemaka su osvajanja zahvatila zemlje baltikih naroda Letonaca, Estonaca, Litavaca i Prusa. Na to emo se pitanje vratiti u glavi XXIV.

269

GLAVA XVIII

FRANCUSKA
OD XI DO XIII VEKA
Poetak dinastije Kapet. 987 g., na skupu duhovnih i svetovnih seniora
Francuske, za kralja je bio izabran Ig Kape. Dinastiju Karolinga smenila je dinastija Kapet.
Lini posedi Iga Kapea, koji su inili njegov domen, bili su mali. Pripadale
su mu zemlje oko Sene i Loare s gradovima Parizom i Orleanom. Francuski kralj
ustvari nije bio gospodar na svom sopstvenom domenu, poto je on tu imao niz
vazala koji su ga priznavali za svog sizerena samo formalno. Da bi proao s jednog
kraja poseda na drugi, kralj je morao da povede sa sobom naoruanu pratnju. Put
iz Pariza u Orlean prolazio je kroz oblasti vazala, koji su na drumovima gradili
razbojnike zamkove, pljakali trgovce i ugroavali samog kralja.
Politika rasparanost Francuske. Francuska nije tada pretstavljala nimalo
jedinstvenu celinu. Ne moe se govoriti ni o nacionalnom jedinstvu Francuske
u to vreme. Na severu i na jugu Francuske govorilo se raznim dijalektima. Juni
deo Francuske govorio je jednim jezikom langue doc, severni deo govorio je
jezikom koji se zvao langue doil (rei oc i oil znae da). Pored toga u Francuskoj je postojao niz lokalnih nareja.
Politiki, kulturno i etniki Francuska je pretstavljala krajnje rasparanu zemlju, osobito u epohi prvih Kapet u X i XI v. Ona se delila na niz vojvodstava i
grofovija koji su samo nominadno zavisili od kralja. ak ako se uzme i svaki od
tih feudalnih poseda, moe se videti da je vlast vojvode ili grofa u svakom od njih
bila beznaajna. Svaki pojedini senior teio je punoj politikoj samostalnosti, pa
su vojvode i grofovi isto tako malo mogli raunati na pokornost svojih vazala kao
i kralj. Izuzetak je donekle inilo vojvodstvo Normandija. Ne moe se rei da ni
ovde nije dolazilo do feudalnih svaa, pokuaja pojedinih seniora da postanu nezavisni od vojvode, ali je normandiskim vojvodama uglavnom polo za rukom da

271

zavedu jaku vlast. U Normandiji je vladao relativan unutranji red i, zahvaljujui


tome, tu se mogla slobodno razvijati trgovina. Ali, s druge strane, i u Normandiji
vidimo da feudalci najsurovije eksploatiu radne mase. Socijalna borba ovde je
tekla u otrijoj formi no u ma kom drugom delu Francuske. Ovde su ranije no
drugde poeli veliki seljaki ustanci. Od 1066 g. Normandija je bila politiki ujedinjena sa Engleskom.
Na severo-istoku Normandije pruala se grofovija Flandrija, kojoj je pretstojala sjajna privredna budunost. Ve krajem X i u XI v. Flandrija je bila jedna od
najvanijih zanatskih i trgovakih oblasti Evrope. Tu se poelo razvijati suknarstvo, tu su se sticali najvaniji trgovaki putevi, preko Flandrije je ila roba u razne
oblasti Evrope. U Flandriji je ranije nego u drugim delovima severne Evrope poeo da se raa gradski ivot.
Dalje, treba istai grofoviju Bretanju. U Francuskoj je to bio ugao svoje vrste,
veoma malo povezan s kraljevskom vlau. Slino flandriskom grofu i normandiskom vojvodi, bretanjski je vojvoda samo po imenu bio vazal francuskog kralja.
Bretanju su krajem V i u VI v. kolonizovali Briti koji su, spasavajui se od najezde
Anglo-Sasa, preli na to poluostrvo, koje se tada zvalo Armorika, a sada dobilo
ime Bretanja. Njegovo stanovnitvo govorilo je keltskim jezikom. Po naravima
i obiajima ono se otro razlikovalo od stanovnitva ostale Francuske. Normani
su se takoe razlikovali od domorodaca Francuza, ali, poto su se naselili meu
domae stanovnitvo, oni su se s njim asimilovali. U Bretanji se keltski jezik odrao neobino dugo. Tek u XVI v. Bretanja je bila definitivno pripojena kraljevini
Francuskoj (1532 g.).
Zatim treba istai na Loari grofovije Anu i Turen, a neto severnije Men.
Na jugu od Loare leala je grofovija Poatu, a jo junije veliko vojvodstvo Akvitanija, koja je pretstavljala vojvodstvo vie po imenu. Faktiki se delila na vie
posebnih oblasti. Na jugu od Akvitanije uz same Pireneje lealo je vojvodstvo Gaskonja (to znai zemlja Baska). U prvoj treini XI v. Gaskonja je ula u sastav
Akvitanije.
Na istoku od Akvitanije leala je Tuluska grofovija ili drukije Langedok.
Langedok je pre pretstavljao vie posebnih oblasti, od kojih je najvea bila Tuluska
grofovija. To je bio jedan od najnaprednijih delova Francuske u ekonomskom i
kulturnom pogledu.
Na istoku Francuske treba istai Burgundisko vojvodstvo.
Severno od njega leala je grofovija ampanja, koja je u XII i XIII v. bila uvena po svojim sajmovima, koji imaju svoj koren jo u karolinkim vremenima.
Zatim je postojao jo itav niz poseda koji su formalno bili ujedinjeni u vee ili
manje zajednice, a faktiki pretstavljali sitna razbijena feudalna vlastelinstva.
Jasno je da je u takvoj feudalnoj rasparanosti poloaj nove dinastije, koja
je imala relativno beznaajne posede, pa prema tome i oskudne prihode, bio vrlo
teak. Sredstva kojima su raspolagali Kapeti sastojala su se uglavnom od prihoda s

272

njihovih porodinih batina, tj. uglavnom od feudalne eksploatacije kmetova koji


su iveli na tim zemljama.
Politika prvih Kapet. Prvi Kapeti, prirodno, morali su voditi politiku u
vrlo sitnim razmerama. Oni su se bavili sitnom akumulacijom i borbom s nepokornim vazalima na svom domenu. Ponekad su kraljevi troili itav svoj ivot da
potine nekog nepokornog vazala, da srue njegov zamak. Prvi kraljevi iz kue
Kapet potseali su na krupne feudalne zemljoposednike. Provodili su skitaki
ivot selei se sa svojom pratnjom s jednog poseda na drugi troei tu skupljene
namirnice. Pa i kraljeva zabava, kao to je lov, bila je za Kapete vie sredstvo za
pribavljanje hrane za sebe i svoju pratnju. Da bi poveali svoje prihode, neki se od
njih nisu ustruavali ni od vrlo niskih sredstava, kao, na primer, Filip I (1060
1108 g.), koji nije prezao od najobinijih razbojnitava, pa je jednom opljakao i
italijanske trgovce koji su prelazili preko kraljevskog domena. Prvi Kapeti reaju
se pred nama sa jednim te istim crtama. Prilike u kojima su iveli i delali utisle su
na njih peat svadljivosti, sitnog otimanja i cicijaenja. U sutini do kraja XI, ak
i do XII v. kralj nije bio najjai meu feudalcima u Francuskoj. Kraljevi su imali
opasne mone susede i samo su manevrisanjem umeli da sauvaju integritet kraljevskog domena od njihovih nasrtaja.
Ve pomenuti Filip I takoe je jo bio kralj sitnih razmera, ali je on umeo da
donekle proiri i zaokrui kraljevski domen. Za njegovog kraljevanja zapaaju se
izvesne promene koje su odredile dalji razvitak kraljevske vlasti u Francuskoj. To
je na prvom mestu porast gradova koji je poeo u XI v. i u vezi s tim komunalni
pokret, poetak borbe izmeu gradova i njihovih seniora. Filip I, u ije je vreme
dolo do prvih gradskih ustanaka, nije shvatao znaaj tog pokreta i u mladim
gradskim komunama gledao je samo sredstvo za izvlaenje neposredne koristi.
I njegovi naslednici u borbi gradova s njihovim seniorima nisu odmah zauzeli
odreen i vrst stav. Oni su as podravali gradove u njihovoj borbi za komunalne
povelje, a as pomagali seniorima da unite samostalnost gradova dobijajui od
jedne i druge strane odgovarajuu nagradu.
Ali krajem XII v. poinje da se ocrtava jasna politika kraljeva da iskoriste
gradove za borbu s feudalnom rasparanou Francuske. Kako kae Engels: Savez kraljevske vlasti i buroazije ima svoj poetak u X v.; sukobi su ga esto remetili; nije ni izdaleka tokom itavog Srednjeg veka stvar ila tim putem ujedinjavanja, ali se taj savez obnavljao sve vre, sve monije, dok najzad nije pomogao
kraljevskoj vlasti da odnese konanu pobedu.
Sada se pokazala sva prednost geografskog poloaja poseda francuskih kraljeva. U rukama kralja, kome su pripadali Pariz na Seni i Orlean na Loari, nalazila
su se dva kljua za najvanije trgovake puteve Francuske. Trgovina Pariza i Orleana brzo raste, poveavajui samim tim i kraljevske prihode.
Jaanje kraljevske vlasti. Luj VI. Poetak XII v. pretstavlja prekretnicu u
procesu jaanja kraljevske vlasti. Ona najpre jaa na samom domenu Kapet. Na-

273

roit je znaaj u tom pogledu imala vlada sina Filila I, Luja VI Debelog (1108
1137 g.).
Luj VI poveo je uspenu borbu s feudalcima na svom domenu. On je uinio
kraj samovolji tih sitnih seniora, ruio je njihove zamkove i posedao ih svojim
garnizonima. To ga je uvuklo u borbu s nekim krupnim feudalcima kod kojih
su nali podrku njegovi vazali. U toj borbi dragocen saveznik kraljevske vlasti
postala je crkva. Crkva je u Francuskoj bila jedan od najkrupnijih zemljoposednika. Feudalna anarhija, koja je vladala u to vreme, stalni ratovi meu seniorima
pretstavljali su stalnu opasnost po interese crkve. Crkva je bila kraljev saveznik
ne samo na njegovim sopstvenim posedima ve i u drugim delovima Francuske,
van njegovog domena. Preko itavog niza manastira, koji su leali po drugim delovima Francuske, i uopte preko crkvene organizacije kralj je uticao na feudalne
gospodare, meajui se sve vie u njihove poslove. Crkva je pruala kraljevskoj
vlasti njene najistaknutije savetnike. Za Luja VI i njegovog naslednika najistaknutiju politiku ulogu igrao je opat Sugerije, taj, po reima Marksa, obnavlja
kraljevske vlasti.
Luj VII i drava Plantageneta. Kraljevska politika dobila je iri zamah u
vreme Luja VII (11371180 g.), koji je bio oenjen Alienorom, kerkom i naslednicom akvitanskog vojvode. On je bio uesnik u Drugom krstakom ratu, koji se,
kao to znamo, zavrio neuspehom. U doba kada je Luj boravio na Istoku, itavo
voenje dravnih poslova prelo je faktiki u ruke opata Sugerija, iju delatnost
Marks ovako ocenjuje: Sugerije je naterao da se priznaju kraljevska prava i tamo
gde dotada nisu priznavana; u vezi s krstakim ratom on je iskoristio zaduenost
stalea da povea kraljevske posede i prava; bio je (iskusan) finansijer... pokrio
je rashode Luja u vreme krstakog rata, sabrao novac u dravnu kasu ubiranjem
globa i iznosa za kupovinu lena. Kada se Luj vratio sa Istoka, uinio je krupnu
politiku greku razveo se sa svojom enom Alienorom, kojom se uskoro posle
toga oenio moni anujski grof Henrih Plantagenet. Tako je Akvitanija iz ruku
francuskog kralja prela u ruke Henriha. A kada je anujski grof postao engleski
kralj (1154 g.), Akvitanija je postala vezana za Englesku.
Engleski kraljevi iz anujske dinastije imali su u Francuskoj niz zemalja: Anu, Men, Normandiju, Poatu i Akvitaniju. Njihovi posedi u Francuskoj inili su
blok koji je nekoliko puta premaivao domen francuskog kralja i, sem toga, presecao Kapetima izlaz na more. To je moralo da izazove estoku borbu izmeu njih i
Plantageneta. Postavljalo se pitanje kako e dalje tei politiki ivot Francuske: hoe li tei po liniji ujedinjenja u rukama francuskih ili engleskih kraljeva.
Poslednji su bili mnogo jai, ali je na kraju krajeva niz okolnosti doneo prevagu
francuskim kraljevima. Naroito je bilo bitno to to su sami razmeri poseda Plantageneta u Francuskoj inili veoma slabu stranu njihove vlasti. Oni su bili primorani da znatan deo svojih sredstava troe na borbu sa svojim francuskim vazalima,
a francuski su se kraljevi veto koristili tom situacijom.

274

Filip II Avgust. Borba izmeu engleskih i francuskih kraljeva ula je u novu


fazu za vreme Filipa II Avgusta (11801222 g.). Filip, koji je stupio na presto u
petnaestoj godini, vrlo je brzo pokazao sjajne osobine iskusnog politiara i diplomate. On je bio izvanredno vet da pocepa svoje neprijatelje i da prikrije svoju
okrutnost, lukavstvo i verolomstvo maskom spoljanje dobroudnosti; umeo je da
strpljivo eka na svoj trenutak i bio je majstor da zada precizne udarce. Osnovnu
liniju u njegovoj spoljnoj politici inila je njegova borba s Plantagenetima, pri emu je postigao najvee uspehe u borbi sa engleskim kraljem Jovanom Bez Zemlje
(vidi gl. XXII).
Filip II se pobrinuo da iskoristi krajnju nepopularnost Jovana u Engleskoj i
na njegovim francuskim posedima. 1202 g. on je objavio da su svi Jovanovi posedi
u Francuskoj konfiskovani i napao na Normandiju, koju je relativno brzo osvojio
(1202 1204 g.), poto normandiski baroni i gradovi, ozlojeeni zbog Jovanovih
iznuivanja, nisu pruili jak otpor francuskom kralju.
Osvajanje Normandije bilo je od ogromnog znaaja za francusku kraljevinu,
jer se zahvaljujui tom osvajanju postizala bezbednost Pariza, koji je leao gotovo
na samoj granici Normandije, a sem toga francuski su kraljevi dobili u svoje ruke
donji tok Sene i kraljevski posedi izlaz na more.
Filip je zauzeo i druge posede engleskih kraljeva u Francuskoj Anu, Men
i Turen i deo Poatu s gradom Poatjeom. Tako su sve oblasti koje su pripadale Engleskoj na severu Loare, a delom na jugu te reke, dole u ruke francuskog kralja.
Plantagenetima je ostao samo deo Poatu i vojvodstvo Akvitanija.
U elji da vrati izgubljene oblasti, Jovan je na svoju stranu privukao nemakog cara Otona IV, zatim flandriskog grofa, koji je strahovao od jaanja francuskog kralja, i jo neke krupne feudalce. Ali, 1214 g. Francuzi su potukli Engleze
i njihove saveznike u bitkama kod Laro-o-Muana i Buvina. Vano je istai da
su se u bitki kod Buvina, zajedno s riterima, prvi put borile gradske vojske koje
su pokazale svoja preimustva nad teko naoruanom konjicom. Tako je Filip II
obezbedio sebi osvojene teritorije.
Filip je shvatio bolje od svih svojih prethodnika kako gradovi mogu biti od
ogromne koristi kraljevskoj vlasti u borbi s feudalnom rasparanou. O tome
svedoe mnogobrojne komunalne povelje koje je on podelio velikom broju gradova. Jedan od vanih potsticaja da gradovima deli komunalne povelje bila je tenja
da iskoristi vojnu snagu gradova, gradske vojske. A gradovi su s gotovou uzimali obavezu da priteknu kralju u pomo kada to bude potrebno.
Kralj je zatiivao i gradove koji su leali van kraljevskog domena. Pritom
je Filipovo omiljeno sredstvo bilo da gradove, mestaca pa i sela prima pod svoju
kraljevsku zatitu, takozvani pariage. Ti ugovori o zatiti bili su povoljni za obe
strane.
Iz istih interesa kraljevske vlasti Filip je osnivao nove gradove (villes neuves) i podeljivao im iroke povlastice.

275

Posle osvajanja ua Sene Pariz se brzo bogati i konano postaje prestonica


Francuske. Ve u XII v. Pariz je postao jedan od najvanijih centara skolastike
uenosti u Evropi. U njemu nastaje najuveniji univerzitet u Srednjem veku. U
Parizu se razvijaju zanati, brzo raste broj esnafa. Esnafske statute Pariza sabrao je
sredinom XIII v. Etijen Boalo u takozvanu Knjigu zanata (Livre des mtiers).
U taj zbornik ulo je oko 100 esnafskih statuta, ali to ni izdaleka ne pretstavlja
potpun broj pariskih esnafa. Poetkom XIV v. broj esnafa u Parizu prelazio je 300.
Rasla je u
Parizu i trgovina, osobito trgovina na Seni, koja se nalazila u rukama gilde
takozvanih renih trgovaca.
Zahvaljujui vojnim uspesima Filipa II domen francuskog kralja poveao se
otprilike etiri puta, a znatno su se poveali i kraljevi prihodi.
Upravljanje kraljevskim domenom. Sada se pred Filipa postavio novi vaan zadatak unutranje ureenje kraljevskog domena. Trebalo je dati novo ureenje toj prostranoj teritoriji. Reforme koje su provodili francuski kraljevi poev
od Filipa II svodile su se, prvo, na stvaranje centralne uprave centralnog kraljevskog saveta. Zatim, trebalo je ustanoviti i uvrstiti aparat lokalne uprave. Francuski kraljevi su pritom uspeli da savladaju otpor feudalaca, koji su sebe smatrali
neogranienim gospodarima na svojim posedima.
Birokratski aparat, koji je delimino zamenio savet feudalaca uz kralja, izrastao je iz dvorske kraljeve administracije. Ranije mu je bio na elu veliki seneal,
kroz ije su ruke prolazili svakovrsni prihodi koje je kralj primao. On je u isto
vreme bio i vojni komandant. To je senealu davalo izvanredan znaaj na kraljevskom dvoru. Obino je seneal biran iz redova krupnih feudalaca. Filip II Avgust
je ukinuo tu dunost. Mesto velikog seneala kao vojskovoe od tog je vremena
poelo zauzimati drugo lice konetabl.
Vano slubeno lice kod kralja bio je njegov kancelar, koji je vodio kraljevsku
kancelariju i vrio sudske funkcije. Zatim su dolazili: kamerarij, koji je upravljao
kraljevskim dvorcem i linom kraljevom kasom i butikularij, koji je bio neka vrsta
ministra finansija otkako je bila ukinuta dunost seneala.
Sva su ta lica ulazila sada u kraljevski savet u uem smislu te rei. To nije bio
raniji feudalni savet na koji su se neredovno skupljali kraljevi vazali radi reavanja
ovih ili onih pitanja ve stalna ustanova uz kralja, sastavljena od lica koja su mu
bila u volji. On ih je, dodue, esto uzimao iz redova feudalaca, ali iz redova feudalaca koji su mu bili pokorni. Sem toga, u taj kraljevski savet, ili kraljevsku kuriju,
bili su uvrteni pravnici koji su uzimani delom iz redova sitnih i srednjih ritera,
a delom iz redova svetenstva. To su mahom bili obrazovani ljudi koji su proveli
praktini sta u sudskoj ili finansiskoj slubi.
Takav je bio sistem uprave u centru. to se tie lokalne uprave, ona se razvila
iz upravnih ustanova kraljevih zemljoposeda. Na elo pojedinih okruga, na koje
je sada bio podeljen kraljevski domen, stali su takozvani prevoi. Prevo je u poet-

276

ku bio upravnik kraljevskih poseda u odreenom okrugu. S jaanjem kraljevske


vlasti stavljen mu je bio u dunost niz drugih funkcija. Njegova policiska i sudska
vlast nad posedom protezala se na ceo okrug. Sem toga, prevo je bio vojskovoa
narodne vojske u okrugu.
Kada se u XII v. kraljevski domen poveao, poeli su se pojedini okruzi ujedinjavati u vee jedinice, takozvane bajae, koje su se sastojale od nekoliko prevostava. Na elu bajaa stajao je kraljevski inovnik baji. Baji je postavljan i
smenjivan po kraljevom nahoenju, on je bio eksponent jaanja kraljevske vlasti
u unutranjosti. Njemu su bili potinjeni prevoi itavog bajaa.
Kada su za vreme Filipa II kraljevskom domenu bili pripojeni novi veliki
posedi, poeli su se postavljati naroiti kraljevski inovnici koji su se zvali seneali, da njima upravljaju. Te je seneale kralj, po pravilu, birao iz redova krupnih
lokalnih feudalaca s, ciljem da ih privue na svoju stranu.
Za vreme naslednika Filipa II kraljevski su posedi obuhvatali otprilike 20
bajaa i 5 senealata.
Kralj i krupni feudalci. Uspon kraljevske vlasti za vlade Filipa II ne svode
se samo na proirenje kraljevskog domena i odgovarajue organizacione reforme.
Znaaj kraljevske vlasti silno je porastao i u onim delovima Francuske koji jo nisu
uli u sastav kraljevskog domena. Kralj nije proputao nijednu priliku da se umea
u unutranje stvari krupnih feudalnih poseda. On je od njih traio da ispunjavaju
vazalske obaveze, naroito vojnu slubu. U svakoj vazalnoj kneevini koja jo nije
ulazila u sastav kraljevskog domena kralj je imao saveznike gradove, crkvu, sitne ritere. Kraljevska vlast je iskoriavala za svoje interese sukobe izmeu sitnijih
seniora i vladajuih kneeva vojvoda i grofova. Na toj bazi razvila se naroita
pojava, koja je nazvana imedijatizacija (po latinskoj rei immedius = neposredan).
Pod tom se rei razume uspostavljanje neposrednih vazalskih odnosa izmeu vazala kraljevih vazala i samog kralja. Tako su vazali flandriskog grofa, kad
su se sukobili sa svojim seniorom, poeli da se obraaju kralju i njemu su neposredno polagali vazalsku zakletvu. Prema tome, poelo se remetiti staro pravilo
da vazal mog vazala nije moj vazal. Sada je uticaj kralja postao toliko jak, da je
relativno malo njegovih krupnih vazala moglo da misli na politiku nezavisnost.
Pri kraju vlade Filipa II malo je bilo takvih poseda koji bi bili gotovo sasvim nezavisni od kralja. Samostalnost su sauvali flandriski grof i bretanjski vojvoda, ali
su se Burgundija i ampanja ve nalazile pod jakim uticajem kraljevske vlasti. Isto
se moe rei i za srednju Francusku. Nezavisni su od kralja bili engleski posedi u
Akvitaniji, ali je kralj na sve naine nastojao da nae povoda kako bi se umeao u njihove unutranje stvari i potisnuo odatle vlast engleskog kralja.
Tuluska grofovija i njeno pripajanje kraljevskom domenu. Bila je, najzad,
jo jedna velika kneevina koja je dugo sauvala gotovo potpunu nezavisnost od
kralja. To je bila Tuluska grofovija ili Langedok. Kako se pruala neposredno uz
Sredozemno More a Garonom bila vezana za Atlantski Okean, ona se nalazila na

277

velikom trgovakom putu koji je spajao dva mora. Ta je oblast jo u rimsko doba
bila jedan od centara rimske kolonizacije i kulture u Galiji. Mi i docnije tamo susreemo znatne ostatke rimskog prava i ureenja. Ta je oblast bila bogatija i kulturnija
od ostalih oblasti u Francuskoj. U Langedoku nije postojala tako otra protivrenost izmeu feudalaca i gradova, i riteri su u znatnoj meri bili uvueni u gradski
ivot. Riteri su imali svoje rezidencije u gradovima koji su pretstavljali neposredni
nastavak gradova iz rimskih vremena. Graani su mogli dobiti ritersko zvanje.
Tu se izgradila specifina ritersko-gradska kultura koja se otro razlikovala
od kulture ostale Francuske. Tu je bujno procvetala poezija na provansalskom
jeziku. To su, uglavnom, ljubavne pesme koje su sastavljali i pevali trubaduri. Ali,
sem lirske poezije tu su velikog maha uzele i politike satirine pesme, takozvani
sirventi. Ono to smo rekli o Tuluskoj grofoviji vai i za juni deo nekadanje kraljevine Burgundije, ili Arelata, koja je sada ulazila u sklop Svetog Rimskog carstva.
Taj juni deo nekadanjeg Arelata Provansa pretstavljao je u ekonomskom i
kulturnom pogledu produenje Tuluske grofovije. Na bazi svojevrsne ekonomike
i kulture u tim je oblastima nikla i specifina religiska ideologija koja je stala u
opoziciju prema katolikoj crkvi. Kako pie Marks, jeres je bila vezana s visoko
razvijenom prosvetom koja je tu vladala. U XII v. tu jepoela propaganda valdenza. U isto vreme, na jugu Francuske, osobito u Tuluskoj grofoviji, jako se iri jeres
katara. Valdenzi i katari tu su se nazivali albianima (vidi gl. XXXI).
Osnovni kadrovi albiana regrutovani su meu gradskim plebejskim masama, ali je sledbenika jeresi bilo i meu bogatim graanima, sitnim riterima, pa i
meu lokalnom aristokratijom koja se polakomila za crkvenim bogatstvima. Ti
su motivi, verovatno, uslovili i onu zatitu koju je pruao albianima tuluski grof
Rajmund VI. Poetkom XIII v. uspesi jeresi u junoj Francuskoj bili su toliko znaajni, da su uznemirili papu Inoentija III koji je u Tulusku grofoviju uputio svog
legata, francuskog monaha Kastelnoa, da organizuje borbu protiv albiana.
Ali, misija Kastelnoa nije dala nikakvih rezultata. Albiani su oseali za sobom zatitu Rajmunda, koga je Kastelno iskljuio iz crkve. Da bi zaotrile sukob,
papske pristalice su provocirale ubistvo Kastelnoa (1208 g.). To je dalo papi povoda da organizuje krstaki rat protiv albiana. Severofrancuski riteri spremno su se
odazvali na poziv pape da pou da uguuju jeretike, raunajui da e izvui neku
korist iz bogatih junofrancuskih gradova.
Velika riterska vojska (razbojnika banda nitkova, po reima Marksa)
krenula je da osvaja jug Francuske (1209 g.). Vo riterske vojske bio je surovi fanatik Simon de Monfor.
Jug je pruao muki otpor toj krstakoj vojsci, ali je posle duge i uporne borbe, nemajui jedinstvene politike organizacije, bio pobeen. Krstai su odneli
odlunu pobedu kod Mirea (1213 g.). Dolo je do stranog pokolja albiana. Zajedno s krstaima kretale su velike gomile monaha, koji su posle svake pobede
spaljivali jeretike na lomaama.

278

Tako je jug Francuske bio potuen. Ma da se Rajmund VI pokajao i pokorio,


bio je prognat i lien svojih poseda, od kojih je samo jedan deo ostavljen njegovom sinu Rajmundu VII. Zemlje koje su mu bile oduzete dobio je Simon de Monfor, koji je tako stekao veliku kneevinu. Ali vlast novog upravljaa u pokorenoj
zemlji nije bila dugotrajna.
1218 g. izbio je u Langedoku ustanak, i za vreme tog ustanka bio je ubijen
Simon de Monfor. Tada je sa severa Francuske bio preduzet novi pohod. Uprkos
tome to je jug ponovo bio potuen, borba je tamo trajala jo nekoliko godina i
uglavnom je zavrena tek za vreme Luja VIII (12231226 g.), koji je udario tim
razbojnitvom temelj veliine-francuske drave. Tuluska grofovija bila je pripojena kraljevskom domenu, koji se otada prostirao od severa Francuske do samog
njenog juga, od Lamana do Sredozemnog Mora.
Luj IX Sveti. Posle kratkotrajne vladavine Luja VIII presto je pri-pao njegovom maloletnom sinu, Luju IX (12261270 g.), koga je papstvo iz politikih razloga docnije kanoniziralo, tj, proglasilo za svetitelja. Regenstvo je bilo povereno
njegovoj majci Blanki Kastiljskoj. pekuliui s maloletstvom kralja i sa stranim
poreklom regentkinje, krupni feudalcii su stvorili koaliciju da bi oslabili kraljevsku vlast. Obratili su se za pomo i engleskom kralju Henrihu III. Ali se regentkinja, oslanjajui se na crkvu, graane i deo feudalaca koji su joj ostali verni, relativno lako obraunala s koalicijom. Za vreme Blankinog regenstva bilo je uvreno
i jo proireno sve to je Filip II osvojio od Engleza.
Moan poloaj kraljevske vlasti, postignut za vreme prethodnih vladara, bio
je za vreme Luja Svetog uvren nizom vanih reformi. Centralno mesto meu
njima zauzima sudska reforma. Za vreme Luja IX zabranjeni su sudski dvoboji u
oblastima kraljevskog domena. Strankama koje se parnie stvorena je mogunost
da iznesu spor pred kraljevski sud. Na reenje svakog feudalnog suda mogla se podneti apelacija kraljevskom sudu, Zahvaljujui tome kraljevski sud je postao vrhovna instancija za sudske predmete itave kraljevine. Kralj je dobio mogunost da se
mea u poslove svakog feudalnog suda. Ovome treba dodati da se proirio krug takozvanih kraljevskih dela. itav niz najvanijih krivinih dela izuzet je uopte iz
nadlenosti feudalnih sudova i za njih je postao nadlean iskljuivo kraljevski sud.
Za vreme Luja IX centralna se uprava i dalje razvila. U njegovo vreme izdvojila se iz kraljevske kurije posebna apelacija, ili parlament. Jo u XII v., za vreme Filipa II, uvoeni su u kraljevsku kuriju ne krupni feudalci ve sitniji ljudi riteri, a
najee duhovna lica, kao najobrazovaniji ljudi tadanjeg francuskog drutva. U
doba Luja IX izdvaja se posebni sloj legist poznavalaca zakona. Legisti su bili
specijalisti u oblasti rimskog prava, ije su ideje, osobito uenje o neogranienoj
kraljevskoj vlasti, uporno provodili u ivot.
Najzad, radi veze centralne uprave s lokalnim vlastima stvorena je dunost
kraljevskih revizora, koji su morali kontrolisati rad lokalne administracije i obavetavati kralja o svim zloupotrebama.

279

Luj Sveti je zabranio na kraljevskom domenu privatne ratove meu feudalcima, a na posedima koje jo nije bio prisajedinio domenu uveo je takozvanih
etrdeset kraljevih dana, tj. rok u kome bi izazvana strana mogla da apeluje na
kralja. To je oslabilo feudalne meusobice.
Meu reformama koje su uvrstile poloaj kraljevske vlasti treba pomenuti i novanu reformu. Raznovrsnost monetarnih sistema u Francuskoj krajnje je
oteavala trgovaki promet. Za vreme Luja IX na itavom kraljevskom domenu
bio je uveden jedinstven monetarni sistem. Ne ograniavajui se na to, kralj je
naredio da i u drugim oblastima kraljevska moneta mora da bude u opticaju zajedno s lokalnim monetama. Ta okolnost je doprinela ekonomskom ujedinjavanju
Francuske, poto je sada svaka oblast imala mogunost da vri obraune u kraljevskoj moneti. A ova moneta, poto je imala punu vrednost, poela je potiskivati
iz opticaja drugi novac, jer su trgovci prvenstveno primali kraljevsku monetu ili
je iskljuivo i traili.
Mnoge mere Luja IX izazivale su proteste feudalaca, koji su se alili na kralja
da toboe zatiuje proste ljude i tei da uniti privilegovan poloaj vie klase u
Francuskoj. Ustvari, pak, politika svetog kralja imala je odreen klasni karakter.
Borba protiv politike samostalnosti pojedinih krupnih feudalaca ne sme nam
prikriti klasni smisao napora kraljevske vlasti da stvori centralizovanu dravu koja bi u uslovima sve jae klasne borbe mogla da bude pouzdan oslonac feudalnoj
klasi u celini.
Poloaj seljaka. to se tie seljatva, treba, kao optu tendenciju u XIII v.,
istai izvesno poboljanje njegovog poloaja. Meutim, to se ne odnosi na itavu
seljaku masu, ve uglavnom na gornji sloj seljaka. U to vreme poeo je u Francuskoj proces zamene naturalnih dabina novanim. Veza feudalnog zemljoposeda s
tritem, osobito sa unutranjim gradskim tritem, koje ovde preovladava, ostvarivala se u Francuskoj prvenstveno preko seljakog gazdinstva. Feudalci su imali
relativno malo veze s trgovinom, i oni su bili vrlo malo zainteresovani za razvitak
robno-novanih odnosa. Za to je bilo mnogo vie zainteresovano seljatvo koje je
snabdevalo grad zanatskim sirovinama i namirnicama. Zbog toga imuno seljako gazdinstvo dobija sve vie robni karakter, zbog toga se i razvija novana renta,
koja produbljuje diferencijaciju seljaka na imuni gornji sloj i masu s malo zemlje.
Upravo se prva grupa najvie koristi akumulacijom novanih sredstava za otkup
slobode. Osloboeni seljaci za razliku od zavisnih serva zvali su se vilanima.
Broj vilana znatno je porastao u XIII v. zahvaljujui tome to su feudalci,
kojima je stalno bio potreban novac, rado pristajali na otkup, a ponekad i sami
naterivali seljake da se otkupljuju. Ali, poloaj seljaka s njegovim linim oslobaanjem malo se menjao. Vilan je mogao ii kud je hteo, ali ako je ostajao na svojoj
deonici, morao je da snosi gotovo sve ranije obaveze, koje sada nisu padale na
njegovu linost ve na njegovu zemlju.

280

GLAVA XIX

DRAVNI STALEI
USTANAK ETJENA MARSELA I AKERIJA
Filip IV. Veoma vanu etapu u razvitku kraljevske vlasti u Francuskoj pretstavlja vladavina unuka Luja Svetog Filipa IV Lepog (12851314 g.).
Jo 1284 g., kada je Filip IV bio prestolonaslednik, zahvaljujui njegovom
braku s naslednicom kraljevine Navare i grofovije ampanje, oba su ta poseda bila
prisajedinjena kraljevskom domenu. Kraljevski domen je dalje proiren na raun
grofovije Flandrije, koja je u to doba bila poprite otre klasne borbe, koju je Filip
IV hteo da iskoristi za svoje ciljeve.
Brzi razvitak zanata u Flandriji u XII i XIII v. doveo je do sve veeg uspona
gradova, kojima je polo za rukom da postignu znatnu samostalnost. Ali, kao i
svuda u Evropi, pobeda gradova nad seniorima donela je korist neznatnoj grupi
patricijata koja je prigrabila u svoje ruke itavu upravu.
Meutim, razvitak zanata doveo je do diferencijacije u samim zanatima, do
izdvajanja gornjeg esnafskog sloja, koji je poeo da eksploatie iroke mase sitnih
majstora. U zanate je poeo da prodire i trgovaki kapital.
Krajem XIII v. rasplamsala se ogorena borba izmeu esnafa i patricijata,
koji je prigrabio vlast u svoje ruke i koji se pretvorio u naslednu kastu.
U borbi s patricijatom esnafski gornji sloj se oslanjao na nezadovoljstvo irokih narodnih masa, koje su se sastojale od sitnih zanatlija, kalfi a delom i od
esnafskih radnika kojih je u gradovima bilo dosta. Na ulicama flandriskih gradova
dolazilo je do pravih bitki izmeu esnafa i patricijata. Pritiskivani esnafima a i dalje u borbi sa svojim seniorom, flandriskim grofom, patriciski vrhovi su se obratili
za pomo francuskom kralju. Esnafi su sa svoje strane stupili u savez s flandriskim
grofom. Filip IV je nastojao da iskoristi taj sloeni splet uzajamnih odnosa radi
osvajanja Flandrije.

281

On je u poetku uspeo, iskoriavajui unutranje protivrenosti u Flandriji,


da faktiki uspostavi svoju vlast nad tom zemljom, ali je odmah za tim poeo
pokret flandriskih esnafa protiv francuske vlasti. Borba protiv Francuza bila je za
esnafe borba protiv patricijata.
U maju 1302 g. u Briu je izvren straan pokolj francuskog garnizona, takozvano briko jutrenje. Pobijeno je oko 3.000 Francuza. Na taj signal ustala je sva
zemlja i zbacila vlast francuskog kralja.
Filip IV digao je protiv Flandrije svoju vojsku, sastavljenu od ritera. Njima su
ususret ili esnafski odredi flandriskih gradova. Kod Kurtrea dolo je 1302 g. do
uvene bitke, takozvane bitke mamuza, u kojoj su tkai, koji su inili glavninu
flandriske vojske, naneli straan poraz Francuzima. Pobijeno je nekoliko hiljada
ritera, i s njih su skinute zlatne mamuze, koje su pretstavljale obeleje riterskog
zvanja. Te su mamuze bile obeene u crkvi kao uspomena na tu bitku.
Bitka kod Kurtrea imala je veliki znaaj u istoriji vojne vetine, jer je pokazala nadmonost organizovane peadije nad riterskom konjicom. itava Flandrija
bila je oiena od Francuza.
Ali, usled daljih vojnih operacija i diplomatskih pregovora Filip IV je uspeo
da zadri nekoliko flandriskih gradova i da Flandriji nametne veliku kontribuciju.
Sem borbe s Flandrijom, Filip IV je dolazio u sukob i sa Engleskom zbog
Akvitanije (ili, francuski, Gijene). Taj se rat zavrio mirom po kome je Gijena
ostala Engleskoj, a sin engleskog kralja Edvarda I, budui Edvard II, oenio se
Izabelom, kerkom Filipa Lepog.
Poreska politika. Ratni poduhvati Filipa IV zahtevali su novac i primoravali
ga da trai nove izvore prihoda. U vezi s tim Filip IV je krenuo putem zajmova, koji
su kod njega imali dosta udan karakter. Kralj je pozajmljivao novac od gradova, i
obino ga nije vraao. Naprotiv, on je poeo da trai novi novac na osnovu toga to
ga je ve jedanput dobio. Tako su se te novane pozajmice pretvarale u stalne poreze.
Jedan od stalnih izvora prihoda bili su za Filipa, kao i za njegove prethodnike, nameti na Jevreje koji su se bavili zelenakim poslovima. Ali, 1306 g., kad
mu je bio potreban novac, Filip IV je pribegao vanrednoj meri. Po njegovom nareenju izvrena je opta konfiskacija jevrejske imovine, a Jevreji su bili prognani
iz francuskih oblasti. Meutim, poto su kraljevski inovnici imovinu oduzetu
Jevrejima veim delom potroili, a kraljevski se prihodi zbog njihovog izgnanstva
smanjili, bilo im je dozvoljeno da se vrate. Proterivanje i vraanje Jevreja nekoliko
se puta ponavljalo za vreme Filina IV i njegovih naslednika.
Postojao je i drugi nain da se napuni kraljevska kasa kvarenje novca. U
tome je kako zapaa Marks Filip Lepi bio majstor. Iskvareni novac brzo bi
izgubio vrednost, ali je kralj ipak uspevao da od njegovog izdavanja izvue znatnu korist za sebe. Taj je sistem izazvao krajnje nezadovoljstvo na prvom mestu u
trgovakim krugovima. Izdavanje novca s nepunom vrednou izazivalo je uznemirenost meu trgovcima u Parizu. Ali to nije zaustavilo Filipa IV. Kako Marks

282

ironino primeuje, Filip je postigao i pomou stalnih promena vrednosti novca


direktno teio da niko ni episkopi, ni vazali, ni gradovi koji su imali pravo da kuju novac ne mogu da ga kuju a da pritom ne propadnu. Tako je on privremeno
postigao jedinstvo monete.
Finansiska politika Filipa IV prema gradovima, od kojih je stalno uzimao zajmove pretvarajui ih zatim u stalne poreze ila je za odreenim politikim ciljem.
To je bila borba s politikom samostalnou gradskih komuna, koje su se sada,
kada je kraljevski domen zahvatio gotovo celu Francusku, nale na kraljevskoj
zemlji. Politika finansiskog meanja u poslove gradskih komuna pruala je kralju
mogunost da stavi svoju ruku na gradsku samoupravu. Filipova stalna novana
iznuivanja teko su pritiskivala komune i dovodila njihove finansije do rasula.
Komune nisu mogle da ispunjavaju obaveze kojima ih je kralj optereivao, pa ih je
on tada, pod izgovorom da dovodi u red gradske finansije, liavao samostalnosti.
Tako se slavna borba francuskih gradova za svoju samostalnost zavrila u XIV v.
postepenim potinjavanjem komuna kraljevskoj vlasti.
Prema feudalnim seniorima Filip IV je i dalje vodio politiku Luja IX, koji je
teio da prekine feudalne meusobice i potini krupne feudalce svojoj jurisdikciji. Sem toga, Filip IV je odlunije i doslednije proveo reformu koju je poeo jo
Luj IX, a prema kojoj se dozvoljavalo riterima da se otkupljuju od vojne slube za
izvestan novani iznos, koji je kralju sluio da unajmljuje vojsku. Po praksi koju
je uveo Filip IV riter se mogao otkupiti od vojne slube za odreenu sumu novca,
ali su tu sumu odreivali kraljevski inovnici prema proceni riterovih prihoda. Na
taj nain, poelo je meanje kraljevskih inovnika u finansiske poslove feudalaca.
Uostalom, to meanje nije se ograniavalo na feudalce. Za vreme Filipa IV
poeo se udarati porez i na svaku pokretninu i na sve prihode. Za to je bila potrebna procena imanja, a nju su vrili kraljevski inovnici uz pomo iskaza suseda.
Tako je finansiski sistem Filipa IV poeo da obuhvata itavo francusko stanovnitvo. Nije bilo gotovo ni jednog kuta u koji na ovaj ili onaj nain nije imao
pristupa finansiski inovnik. Bili su uvedeni novi porezi u vezi s razvitkom trgovine. Porez na trgovake poslove, takozvani maltot, pretstavljao je uzimanje odreenog procenta na svaki trgovaki posao. Zatim su se u velikom obimu primenjivali
dravni zajmovi od inostranih (lombardiskih) bankara.
Sukob Filipa IV s Bonifacijem VIII. Ma da se smatralo da su crkveni prihodi u naelu osloboeni svih nameta, ve je Luj IX pribegavao oporezivanju crkvenih imanja. Filip IV se jo vie koristio tim izvorom prihoda. Zbog toga je dolo
do otrog sukoba izmeu Filipa IV i pape, koji je oporezivanje crkvenih imanja
smatrao svojom sopstvenom privilegijom.
U to vreme nalazio se na papskoj stolici energini i moni Bonifacije VIII
(12941303 g.). Po svojoj udnji za vlau, svadljivoj borbenosti i strasti za intrigu on je pre bio svetovni vladar nego duhovni poglavar. Njegova je energija
bila neiscrpna, njegova oholost i tvrdoglavost prekomerne. Duboka starost nije

283

ukrotila njegovu bujnu prirodu. Po svojim pretenzijama Bonifacije VIII potseao


je na Inoentija III.
Konflikt izmeu Filipa IV i Bonifacija VIII izbio je 1296 g. u vezi s novim nametima koje je Filip IV udario na svetenstvo. Papa je izdao bulu Clericis laicos,
u kojoj je pod pretnjom ekskomunikacije zabranjivao vladarima da po svojoj volji
udaraju poreze na crkvu, a svetenstvu zabranio da svetovnim vladarima plaaju
poreze na crkvene prihode bez dozvole Rima. Filip IV je iste godine odgovorio na
tu bulu zabranom izvoza zlata i srebra iz Francuske to je pogodilo papske finansije, jer sada papa nije mogao dobijati prihode koji su ranije priticali iz Francuske.
Bonifacije je tada uinio ustupke, pa je izmeu francuske vlade i papske kurije bila
postignuta saglasnost. Ali, 1301 g. spor se rasplamsao s jo veom snagom. Bonifacije je izdao nekoliko bula u kojima je optuivao Filipa IV zbog ugnjetavanja
podanika, kvarenja novca, otimanja crkvenih imanja i sl. U uvenoj buli Unam
sanctam on iznosi tezu o vrhovnoj vlasti pape nad vladarima. Gospod nas je
izjavio je papa nameui nam obaveze apostolske slube postavio iznad kraljeva i careva. Kao odgovor na to puteni su u javnost falsifikati koje su sastavili kraljevski savetnici izmiljene papske bule i izmiljeni kraljevi odgovori na njih.
Filip se veto koristio raspoloenjem stvorenim u zemlji i, da bi pridobio javno
mnenje Francuske za sebe, sazvao je 1302 g., prvi put u istoriji Francuske, dravne
stalee. U tim dravnim staleima bila su pretstavljena tri stalea svetenstvo,
plemstvo i takozvani trei stale, tj. gradovi.
Po pitanju o pretenzijama pape svetenstvo je zauzelo neodreen stav. to
se tie plemstva i treeg stalea, oni su potpuno podravali kralja. Papa je uputio
u Francusku svog legata da proglasi iskljuenje Filipa iz crkve ako se ne potini
zahtevima pape, ali je legat bio uhapen i baen u tamnicu. Sa svoje strane, Filip je
sazvao skup prelata i barona, na kome je istaknuti legist Gijom Nogare istupio sa
otrim optubama protiv Bonifacija, okrivljujui ga za jeres i druge zloine. Da bi
se postiglo zbacivanje pape, on je uskoro krenuo u Italiju.
U Italiji su francuski agenti na elu s Nogareom netedimice prosipali novac
i organizovali protiv pape pravu zaveru, uvukavi u nju njegove najistaknutije neprijatelje. Papa se tada nalazio u malom gradu Ananjiju u Apeninima. Nogare i
zaverenici prodrli su u papski dvorac i zasuli papu tekim uvredama. Skrhan ovim
potresom papa je uskoro umro.
Posle toga za papu je izabran arhiepiskop iz Bordoa pod imenom Klimenta
V (1306 g.). Novi papa preneo je svoj dvor u grad Avinjon na Roni. To takozvano
avinjonsko ropstvo pap trajalo je 70 godina (13081378 g.). Ma da Avinjon
nije ulazio u sastav kraljevskih poseda, papska je kurija sada faktiki postala potpuno zavisna od francuskih kraljeva. Tako je poetkom XIV v. kraljevska vlast u
Francuskoj odnela odlunu pobedu nad papstvom.
Proces protiv templara. Druga karakteristina epizoda finansiske politike
Filipa IV bila je likvidacija reda Templara. Meu poveriocima Filipa IV bio je i

284

taj najvei evropski bankar toga vremena, kod koga se kralj zaduio na ogromne
sume. Da se izbavi tog duga, Filip je reio da uniti svog kreditora. 1307 g. svi su
templari pohapeni, a njihovo imanje konfiskovano. Templari su okrivljeni za sve
mogue zloine za jeres, tajne magike obrede, za slubu avolu, koju su oni
toboe obavljali na svojim skupovima. Sve su te optube bile, oigledno, besmislica, ma da je moguno da su templari doneli sa Istoka poneku osobenost u obredu.
Nije bilo nikakvih dokaza sem toga to su i pravila i sva zasedanja templara bili
obavijeni najstroom tajnom. To je oko njih stvaralo sve mogue legende.
U optube podignute protiv templara poverovalo se utoliko lake to je red bio
vrlo nepopularan i zbog svojih zelenakih poslova i zbog raspojasanog naina ivota njegovih lanova. Protiv reda primenjen je inkvizicioni sudski postupak. lanovi
reda, podvrgnuti mukama, priznali su sve mogue zloine. Deo templara bio je
spaljen, deo baen u tamnicu, a deo prognan iz Francuske. Kralj je postigao da papa
1312 g. objavi rasputanje reda. Posledica je bila ne samo da se kralj oslobodio svojih dugova templarima, ve da mu je sem toga pala u ruke njihova pokretnina, sve
njihove zalihe zlata i srebra. to se tie zemljinih poseda tog reda, kralj ih nije uzeo
za sebe, ve ih je na navaljivanje pape ustupio redu Hospitalaca. Meutim, Filip im
je zadao takve muke tim poklonom, da hospitalci nisu znali kako da ga se otresu.
Pod raznim izgovorima morali su da na te zemlje plaaju ogromne sume novaca.
Kraljevi i feudalci doepali su se bogatstava templara i u drugim zemljama.
Legisti. U svim dravnim poslovima Filipa IV vidnu su ulogu igrali obrazovani inovnici koji su obino bili neznatnog porekla. Oni su bili poznavaoci
zakona legisti, koji se javljaju ve za vreme Filipa II Avgusta i Luja IX, no koji su
tek za vreme Filipa IV potpuno razvili svoju delatnost, proirivi je na sve oblasti
uprave administrativnu, sudsku i finansisku. Oni su uporno svuda provodili
princip neograniene kraljevske vlasti. Meu njih su se ubrajali i najblii kraljevi
savetnici, kao to je bio veti i krasnoreivi pravnik Pjer Flot ili ve pomenuti
Gijom Nogare.
Feudalna opozicija. Politika jaanja kraljevske vlasti koju je vodio Filip IV
izazivala je opoziciju feudalaca. Pod kraj vlade Filipa IV zapaa se znatan porast
nezadovoljstva feudalne aristokratije, ozlojeene stalnim meanjem kraljevske
vlasti u stvari seniora, smanjivanjem politike samostalnosti feudalaca, osobito u
oblasti sudstva i time to je kralj od njih neprekidno traio vojnu slubu.
Nezadovoljstvo feudalaca nalazilo je podrku i u opoziciji gradova u kojima
su nepodnoljiva poreska optereenja i politika direktnog guenja njihove samostalnosti izazivala irok pokret. U Francuskoj poinju da se javljaju lige ili savezi feudalaca, kojima se pridruuju i graani. Takve su lige nikle u Normandiji,
ampanji i Burgundiji. Stupale su jedna s drugom u vezu i bile spremne da svoje
zahteve potpomognu oruanom silom.
U jeku tog pokreta umro je Filip IV. Za njegovu politiku imao je da plati njegov sin Luj X, koji je morao da uini niz ustupaka ligama. Bile su im date povelje

285

u kojima su predviene privilegije feudalaca, pored ostalih i njihova sudska prava


i prava svakog feudalca da ratuje s kim god hoe. Kralj se obavezao da na zemlje
feudalaca nee udarati nove poreze niti traiti od njih vojne pomoi bez njihove
prethodne saglasnosti.
Pobeda liga znaila je da je dola do izraaja feudalna reakcija. Meutim, ta
pobeda nije bila dugotrajna; kraljevska je vlast uskoro uspela da znatno ogranii
uinjene ustupke.
Seljaki pokreti. Nezadovoljstvo politikom Filipa IV, koju su nastavili njegovi sinovi, izazvalo je pokret i meu seljacima. U vezi s tim zasluuje panju
ordonansa Luja X iz 1315 g.
Ta uvena ordonansa dugo je tumaena kao akt oslobaanja seljaka u Francuskoj ili bar na kraljevskom domenu. To ustvari i nije ordonansa ve pismo kraljevskim agentima u dva bajaa. Ono poinje veoma pompeznim izjavama kako se
svaki ovek raa slobodnim. To zvui gotovo kao deklaracija prava oveka. Zatim
se u njoj govori kako u kraljevini Franaka (frank doslovno znai slobodan) ne
sme da bude robova pa se stoga predlae da se oslobode seljaci u nizu kraljevskih
poseda.
Meutim, taj se dokument odnosio samo na neke kraljevske posede a ne na
ceo kraljevski domen. Pritom se seljaci nikako nisu hteli da oslobaaju, pa ih je
trebalo oslobaati nasilno. Naime, to razvikano osloboenje seljaka bilo je isto
finansiska mera: seljaci su se morali otkupljivati velikom sumom koju esto nisu
bili u stanju da plate. Tim se objanjava i protivljenje seljaka oslobaanju i kraljeva
naredba da se oslobaaju i protiv svoje elje.
Kralj je izraavao nadu da e i drugi seniori poi njegovim primerom. Njegov
je poziv bio prihvaen, ali je pet godina posle ordonanse (1320 g.) izbio seljaki
ustanak uperen ne samo protiv feudalaca ve i protiv gradova i gradskih zelenaa.
U vezi sa otkupljivanjem seljaci su se zaduivali kod zelenaa da bi isplatili kralja
i druge seniore, koji su traili visoke otkupne sume.
Jo jae su se seljaci ustalasali u zapadnoj Flandriji 1323 g. Taj ustanak, koji
se dugo otegao, poeo je zbog preteranog poreskog optereenja i uskoro izrastao u
opti pokret protiv feudalaca i crkve. Seljaci su poeli da odbijaju plaanje desetka
i da zahtevaju da se ito koje pripada manastirima podeli sirotinji. Pljakali su i
palili plemike zamkove, ubijali feudalce koji bi im dopali aka, pustoili opatije i
crkve. Karakteristina crta ovog pokreta bila je i ta to su mu prili i veliki gradovi
kao Bri i Ipr u poetku samo gradska sirotinja, a zatim i vladajue grupe u
gradovima. Flandriski grof bio je primoran da pozove u pomo francuskog kralja
i ovaj je unitio odrede ustanika u bitki kod Kasela (1328 g.).
Uguivanje ustanka bilo je praeno konfiskacijama i masovnim pogubljenjima. Buntovni gradovi bili su lieni svojih privilegija.
Dravni stalei. Za vreme Filipa IV i njegovih sinova u Francuskoj se formira organ stalekog pretstavnitva dravni stalei. Taj se organ formirao poste-

286

peno: prethodio mu je kraljev feudalni savet, koji se sazivao u onim sluajevima


kada se kralj nije odluivao da donese neku vanu odluku bez saglasnosti uticajnih linosti u kraljevini krupnih svetovnih i duhovnih feudalaca. Kraljev savet
nije imao ni odreene kompetencije ni odreenog sastava. Ve u XIII pa i u XII
v. kraljevi su ponekad pozivali u svoj savet pored najkrupnijih duhovnih i svetovnih feudalaca i pretstavnike ovih ili onih gradova. Ali, tek od 1302 g. moemo
govoriti o definitivnom formiranju dravnih stalea, ma da ni tada sastav stalea
i vreme njihovog saziva nisu bili utvreni nikakvim ustavnim aktima. Kralj im se
obraao kada bi mu novac bio preko potreban. Kralj se obraao dravnim staleima za podrku i kada bi imao da provede neke vanredne mere, kada bi hteo da se
osloni na autoritet pretstavnika stalea. Dravni stalei bili su pretstavnitvo vieg
svetenstva, plemstva i gradskih vrhova. Ogromna veina stanovnitva u njima
uopte nije bila zastupljena.
Dravni stalei bili su, kao to znamo, sazvani 1302 g. povodom kraljevog
sukoba e papom Bonifacijem VIII. 1308 g. sastali su se zbog pitanja templara.
Zatim su bili sazvani 1314 g. zbog pitanja novih sredstava koja je trebalo traiti za
vojne svrhe.
Za vreme Filipovih naslednika dravni stalei su se takoe vie puta sastajali
uglavnom da bi se dobila saglasnost stalea za kupljenje poreza. Na taj nain, dravni stalei poinju da ulaze u praksu dravnog ivota Francuske.
Svaki od ta tri stalea pretstavljao je neku vrstu zasebnog doma koji je reavao svoje poslove odvojeno. Oni su se zajedno sastajali samo da izrade odgovor
kralju, ali ni tu nisu bili obavezni da donesu zajedniko reenje.
Meutim, od XIV v. stalei se sve vie izdvajaju. Plemstvo obrazuje zatvoreni
nasledni stale, koji uiva niz privilegija, na prvom mestu osloboenje od veine
poreza, i svakovrsna poasna prava. Pristup u redove plemstva postaje vrlo teak.
Na trei stale, tj. na graane, plemii gledaju kao na nii stale, stale koji plaa
poreze. Interesi plemstva, koje je ivelo od feudalne rente i kome su trgovina i zanati bili strani, otro su se kosili sa interesima gradske buroazije. Vie svetenstvo
takoe je popunjavano plemiima. Drugi momenat koji je slabio dravne stalee
bila je slaba povezanost izmeu pojedinih oblasti Francuske, izmeu pojedinih
provincija kraljevskog domena. Pored dravnih stalea kralj je sazivao provinciske
stalee po pojedinim oblastima da se s njima dogovori o pitanju oporezivanja.
Obino su sazivani zasebni stalei za sever i jug Francuske, stalei za langue doc
i langue doil. Najzad, kralj je imao mogunost da ne sazove sve stalee ujedno,
ve da pozove odvojeno plemstvo, svetenstvo i graane. Podvojenost stalea i
teritorijalna razbijenost Francuske objanjavaju zato dravni stalei nisu postali
politiki moan zakonodavni organ koji kontrolie kraljevsku vlast. Ali, dravni stalei su inili pokuaje da proire svoje kompetencije. Oni su obino spajali
davanje svoje saglasnosti na poreze sa albama na svakovrsna ugnjetavanja kraljevskih inovnika, na poreski pritisak i sl. Jo pod Filipom IV uju se takve albe.

287

Posle kratkotrajne vladavine Luja X (13141316 g.) stupio je na presto Filip


V (13161322 g.), zatim drugi brat Karlo IV (13221328 g.), sa ijom je smru
izumrla direktna linija Kapeta. Presto je pripao porodici Valoa, naslednicima Kapeta po sporednoj liniji.
Dinastija Valoa. Prvi kralj nove dinastije bio je Filip VI (13281350 g.). Za
njegove se vlade neto proirio kraljevski domen preko granica francuske kraljevine. 1343 g. dobijena je za novac oblast Dofineja, koja je nekada ulazila u sastav
Burgundiske kraljevine, a zatim bila deo Svetog Rimskog carstva. Od tog vremena titula prestolonaslednika postaje dofen, poto je Dofineja smatrana njegovim
posedom, apanaom. Ali, to proirenje kraljevskog domena nije moglo da nadoknadi gubitke koje je odmah zatim pretrpela Francuska u dugotrajnom ratu sa
Engleskom, ratu koji je u istoriji dobio naziv Stogodinjeg rata (13371453 g.).
Poetak Stogodinjeg rata. Neprijateljski odnosi izmeu Engleske i Francuske poeli su ve odavno. Jedan od uzroka neprijateljstva bila je tenja francuskih kraljeva da istisnu opasne susede iz Francuske i da zavladaju onim delom
Gijene (Akvitanije) koji je jo ostao u rukama Engleza. Drugi uzrok bio je taj to
je Edvard III, unuk Filipa IV po majci Izabeli, polagao dinastika prava na francusku krunu. Ali se glavni vor neprijateljskih odnosa spleo u Flandriji, koja je bila
glavni kupac engleske vune. Izvoz vune igrao je vrlo veliku ulogu u ekonomici i
finansijama Engleske. A Flandriji je pretila opasnost da je osvoji francuski kralj.
estoka unutranja borba koja je neprekidno voena u Flandriji stvarala je stalne
povode za meanje francuskog kralja u flandriske stvari. Kao to znamo, 1328 g.
flandriski se grof obratio novom francuskom kralju za pomo protiv pobunjenih
seljaka i gradova. Filip VI Valoa ukazao mu je tu pomo, i francuski su riteri razbili u bitki kod Kasela flandrisku vojsku.
Francusko meanje u flandriske stvari dovelo je do smanjivanja gradskih sloboda, to je izazvalo stranu ogorenost flandriskih komuna i protiv grofa i protiv
Francuza. Pretstavnici gradskih zanata poeli su sada da trae saveznike u Engleskoj, s kojom su imali mnogobrojne ekonomske veze.
1336 g. naredio je flandriski grof pod pritiskom Francuske da se pohapse
engleski trgovci koji se nalaze u Flandriji. To je odmah izazvalo engleskog kralja
Edvarda III da odgovori represalijama, da naredi hapenje flandriskih trgovaca
u Engleskoj i da zabrani izvoz vune iz Engleske u Flandriju. Ta je mera imala za
posledicu zatvaranje itavog niza radionica, propadanje mnotva suknara i nezaposlenost iroke mase kalfi, koje su sada morale da lutaju zemljom i da prosjae.
Tada su flandriske zanatlije, na elu s krupnim ganskim suknarom Jakovom Arteveldom, pohitali da se sporazumeju sa Englezima (1338 g.).
U to je vreme rat izmeu Francuske i Engleske ve bio objavljen (novembar
1337 g.) Ratu je prethodila sloena diplomatska priprema. Edvard III je razvio itav
sistem saveza. Pomou zlata privukao je na svoju stranu nemakog cara i nekoliko
nemakih kneeva. Filip VI je tada objavio konfiskaciju Gijene. Kao odgovor na

288

to engleski kralj je istakao svoja prava na francusku krunu i bacio rukavicu Filipu.
Ratne operacije koje su odmah za tim poele pokazale su da je Edvard uspeo da se
pripremi za rat bolje nego Filip VI. Savez s bogatim flandriskim gradovima obezbedio je Edvardu III velika novana sredstva. On je proveo reorganizaciju engleske
vojske. Jezgro engleske vojske postala je najamnika peadija kojoj je disciplinovanost obezbedila premo nad neureenim odredima francuskih ritera, koji nisu
umeli da se bore u zajednikom stroju. Edvard III je organizovao korpus strelaca,
tada najboljih u itavoj Evropi, ije su strele pogaale na rastojanju od 350 metara.
1340 g. Englezi su odneli veliku pomorsku pobedu kod Sleisa (Ekliza), grada
koji lei na uu elde. Tom su pobedom Englezi postali gospodari na moru. to
se tie ratnih operacija na suvu, koje su sada bile prenete na francusku teritoriju,
one su voene sporo i nisu dovodile do odlunih rezultata. Ali se zatim pokazalo
da je premo potpuno na strani Engleza.
Od velikih bitki na suvu pomenuemo pobede Engleza kod Kresija (1346 g.)
i deset godina docnije 1356 g. kod Poatjea. Treba istai da su Englezi izmeu te dve bitke zauzeli posle jakog otpora i Kale (u avgustu 1347 g.). Zauzimanje
te luke donelo je Englezima vano uporite u Francuskoj. Kale je ostao u vlasti
Engleza do 1558. U bitkama kod Kresija i Poatjea ispoljila su se ranije pomenuta
preimustva engleske vojske.
Poraz kod Poatjea doveo je Francusku u kritian poloaj. U to je vreme vladao sin Filipa VI, Jovan sa nadimkom Dobri (13501364 g.). On je zajedno s
mnogim riterima pao u ropstvo Engleza, koji su za kralja i druge feudalce traili
preterano veliku otkupninu. Meutim, zemlja je ve u to vreme bila strano opustoena i od Engleza i od francuskih najamnikih vojski. Ratne operacije su podrile zanate i trgovinu. U redovima gradskih zanatlija i kalfi poela je nezaposlenost.
Sve je to u gradovima izazivalo krajnju ogorenost.
Sve vei poreski pritisak doprineo je da se ekonomski poloaj masa jako pogora. Kraljevska vlast, da bi dobila sredstva potrebna za voenje rata, izmiljala
je sve nove i nove naine oporezivanja: poreze na trgovake poslove, jednokratne
uplate, namete na svako ognjite i sl.
Pariski ustanak 13561358 g. Bitka kod Poatjea pretstavljala je poslednju kap koja je prepunila au narodnog strpljenja. Neuveni porezi potkopali
su ugled feudalaca u oima irokih masa. Meu seljatvom i gradskim stanovnitvom, osobito u severnoj Francuskoj, krajnje je pojaano ogorenje protiv vlade.
Kada je kralj pao u ropstvo i vlast uzeo njegov sin dofen Karlo (budui Karlo V),
ovaj je morao da na brzinu pozove u Pariz dravne stalee da bi zatraio sredstva
za otkup kralja iz ropstva kao i za dalje voenje rata (oktobar 1356 g.).
Dravni stalei sastali su se u neto neobinom sastavu jako su preovlaivali pretstavnici treeg stalea, koji su inili polovinu sakupljenih (400 poslanika
od 800). To se objanjava time to su feudalci bili poraeni i demoralizovani, a
delom pobijeni i zarobljeni.

289

Umesto da odobre vladi nova sredstva dravni stalei su poeli da otro


kritikuju njenu politiku. Izvrivi reviziju uprave i obelodanivi sitne lopovluke
kraljevskih prisnih saradnika, stalei su zahtevali da se ovi kazne i da se postave
novi savetnici izmeu lica koja predloe stalei. Tada je dofen raspustio stalee i
pokuao da drugim putem doe do neophodnih sredstava, ali, poto je pretrpeo
neuspeh, bio je primoran da ponovo sazove stalee (februar 1357 g.). Novi stalei
u koje su doli uglavnom pretstavnici treeg stalea, izradili su opiran program
reformi koji je objavljen u martu iste godine pod nazivom Velike martovske ordonanse. Odobrivi kralju pomo oni su postavili zahtev da dravni stalei vre
njeno skupljanje, troenje i kontrolu, radi ega se imaju da sastaju tri puta godinje ak i da ih kralj ne sazove. Imalo se izvriti ienje itavog vieg dravnog
aparata. Imao se izmeniti lini sastav kraljevog saveta i svih viih organa uprave
prema uputstvima dravnih stalea. Najzad, dravni stalei su traili odlunu borbu protiv privatnih ratova feudalaca i naoruanje gradova za borbu protiv nasilja
engleskih i francuskih vojnih najamnika.
U tim svojim zahtevima dravni su se stalei oslanjali na krajnje nezadovoljstvo gradova u severnoj Francuskoj i na ustanak koji je tamo poeo, osobito
ustanak u Parizu. Pariski graani su poeli da se naoruavaju da bi pruili podrku zahtevima dravnih stalea. Rukovodeu ulogu u itavom tom sukobu igrao je
bogati suknarski trgovac Etjen Marsel, koji je imao poloaj trgovakog stareine.
Tako je izvren dravni udar kojim je vlast predata u ruke gornjeg gradskog sloja
severo-francuskih gradova, osobito Pariza.
Ali usko klasna politika tih grupa izazvala je uskoro nezadovoljstvo masa u
Parizu i drugim gradovima. To se najpre pokazalo na tako akutnom pitanju kao
to je poresko. Porezi su bili tako rasporeeni da su svom teinom pritisli donje
narodne slojeve, osobito zanatlisku masu. Povrh toga, rukovodea uloga Pariza
izazvala je ogorenost drugih gradova. Dofen je pokuavao da to iskoristi otpustivi savetnike koje su mu nametnuli dravni stalei. Kao odgovor na to dolo je u
februaru 1358 g. do novih nemira kojima je neposredno rukovodio Etjen Marsel.
Ustanici su provalili u kraljevski dvor. Dvojica dofenovih dvorana bila su ubijena
na njegove oi, a dofena je lino spasio Etjen Marsel metnuvi mu na glavu kapu s
bojama revolucionarnog Pariza plavom i crvenom.
Meutim, dofen je uspeo da pobegne iz Pariza i poeo da se sprema za oruanu
borbu sa ustanicima. U maju je sazvao u Kompijenj dravne stalee od kojih je dobio
znatna sredstva. Etjen Marsel je poeo sa svoje strane da utvruje Pariz, da skuplja
najamniku vojsku i da trai saveznike. On je pokuao da se osloni na jednog od
najkrupnijih francuskih feudalaca, na navarskog kralja Karla Ravog. Karlo Ravi,
unuk Luja X po enskoj liniji, pretendovao je na francusku krunu. Bio je vrlo vet i
lukav intrigant, iskusan i krasnoreiv demagog koji je, sem male kraljevine Navare,
imao velike posede u Normandiji, gde je umeo da stekne dosta pristalica meu nezadovoljnim domaim plemstvom. Ali, u to se vreme umeao u borbu novi faktor.

290

akerija. Krajem maja 1358 g. planuo je najvelianstveniji seljaki ustanak


u Francuskoj uvena akerija. Neposredan povod za ustanak bile su nevolje
francuskog seljatva u vezi sa Stogodinjim ratom. Od svih klasa stanovnitva koje
su stradale u ratu seljatvu je bilo gore nego ikome. Po reima hronike, polja se
nisu zasejavala ni orala; goveda i ovce nisu ili na panjake; crkve i kue ... pretstavljale su gomile tunih razvalina koje su se jo dimile. U doba najezde neprijateljskih vojski sela su, za razliku od utvrenih gradova i zamkova, bila potpuno
nezatiena i preputena pljakanju najamnika. A kada bi se ratne akcije stiale i
najamnici otputali, propadanje seljaka ne samo da nije prestajalo, ve je postajalo
jo jae. Kad bi prestali da primaju platu, najamnici su se naknaivali vrei nasilja nad seljacima. Plemstvo i graani mogli su se sakriti od tih pljakakih bandi
u svoje zamkove i gradove, a seljatvo nije imalo kud da se skloni. Kao jedino
pribeite sluile su mu crkve. Kako opisuje ista hronika, ... mnogo neutvrenih
sela pretvorilo je svoje crkve, u prave zamkove, uanivi ih rovovima, postavivi
na kule i zvonike ratne maine, kamenje i baliste..
Seljake je pljakala ne samo tua vojska nego i svoja. Svemu tome se jo pridruilo sve vee ugnjetavanje od strane feudalaca kojima su zbog rata sredstva bila
naroito potrebna. Oni su morali da plaaju otkupninu za sebe ili svoje roake, da
utvruju svoje zamkove i da ih snabdevaju namirnicama. Stoga su seniori nastojali da uzmu i poslednje od seljaka. Dabine su ubirane s mnogo vie bezobzirnosti
no ranije, i esto su vraane davno ukinute obaveze.
Svim tim okolnostima treba jo dodati kugu koja je prela preko Francuske kao
i preko drugih zemalja u Evropi 1349 g. i unitila mnotvo seljakih gazdinstava.
Ustanak je izbio u Bovezu, severno od Pariza, zatim je brzo zahvatio znatan
deo severne Francuske Il-de-Frans, Pikardiju i ampanju. Pojedinani seljaki
odredi koji su nastali u vreme ustanka poeli su brzo da se ujedinjuju.
Ustanku su prile i seoske zanatlije, sitni trgovci, pa i siromani svetenici. U
njemu su uzeli uea i begunci iz gradova: sitni majstori i gradska sirotinja. Neki
gradovi otvorili su vrata ustanicima.
Na elu ustanka stajao je Gijom Kal ili Karl. On je sluio u vojsci i bio je,
oigledno, iskusan ovek u vojnim stvarima i dobar organizator. Ali, zadaci koji su
stajali pred ustanicima bili su odve teki. Bilo je nemogue zbiti neorganizovane
seljake mase u jedinstvenu borbenu snagu. Pritom seljaci nisu istakli utvreni
program, ukoliko se za program ne smatraju zahtevi da se poubijaju svi aristokrati
od prvog do poslednjeg.
Za Gijoma Kala bilo je oigledno da je neophodno uspostaviti veze s gradovima, osobito s Parizom. Etjen Marsel je sa svoje strane teio da iskoristi pobunjeno seljatvo protiv dofena koji je kupio vojsku da krene na Pariz i nastojao da
prestonicu blokira glau. Etjen Marsel je pred seljake postavio zadatak da porue
nekoliko utvrenja koja su ometala dovoz namirnica u Pariz, to su oni i uinili.
No u to vreme su feudalci, u poetku nespremni, vestigli da se priberu.

291

Uguivanje akerije i pariskog ustanka. Kada je proao prvi uas izazvan


akcijama seljaka koji su ruili i palili zamkove, unitavali dokumente u kojima su
bile zapisane njihove obaveze i ubijali feudalce, ovi su pourili da se ujedine radi
uguivanja ustanka. Pritom se mogla videti zanimljiva pojava klasne solidarnosti,
naime engleski feudalci koji su se u to vreme nalazili na teritoriji Francuske
pomagali su svojoj francuskoj sabrai u borbi sa seljacima. Na elo feudalaca stao
je Karlo Ravi.
Desetog juna dolo je do odlune bitke izmeu seljakih odreda kojima je
rukovodio Gijom Kal i feudalne vojske Karla Ravog. Seljaci su bili potueni,
Gijom Kal na prevaru uhvaen i pogubljen. Kada je Etjen Marsel saznao da je
Karlo Rravi istupio protiv seljaka, ne samo da im nije pruio nikakve pomoi
ve je opozvao svoje odrede. Odmah posle uguivanja ustanka poele su svirepe
represalije. Za prve dve nedelje bilo je uniteno vie od 20 hiljada ljudi. Obraunavanje sa seljatvom trajalo je dva meseca dok u avgustu nije izdat ukaz o
optoj amnestiji, izazvan strahom da zemlja ne bude potpuno ekonomski upropaena.
Udaranje velikih globa i kontribucija koje je zatim usledilo konano je ispilo
i bez toga upropaeno selo. Ali, ma da je seljaki ustanak bio uguen, on je ipak
ostavio traga, jer se seniori dugo posle toga nisu odluivali da pojaaju pritisak
na seljatvo. Proces oslobaanja seljaka koji je poeo jo pre akerije krenuo je
ubrzanim tempom. akerija je pretrpela poraz kao i niz drugih seljakih ustanaka
u Srednjem veku. Svi veliki ustanci u Srednjem veku poticali su iz sela piu
Marks i Engels u Nemakoj ideologiji ali su i oni zbog pocepanosti i za nju
vezane krajnje zaostalosti seljaka ostajali bez ikakvih rezultata. Na istu tu pocepanost kao na najvaniji razlog poraza seljakih ustanaka ukazuje i Engels u svom
Seljakom ratu u Nemakoj.
U razgovoru s nemakim piscem Emilom Ludvigom drug Staljin je rekao:
Pojedinani seljaki ustanci ak i u sluaju da nisu tako razbojniki i neorganizovani kao onaj Stenjke Razina ne mogu da dovedu ni do ega ozbiljnog. Seljaki
ustanci mogu da dovedu do uspeha samo u sluaju ako su povezani s radnikim
ustancima, i ako radnici rukovode seljakim ustancima. U akeriji, kao i drugim
ustancima Srednjeg veka, radnika klasa nije mogla istupiti kao rukovodilac pokreta, jer se najamni rad tek raao a radnici jo nisu stigli da obrazuju posebnu
klasu. to se tie gradske buroazije, ona nije mogla stati na elo antifeudalnog
pokreta seljaka, jer na toj etapi svoga razvitka jo nije istupala protiv feudalnog
poretka kao celine. Ona je samo htela da iskoristi seljaki pokret za svoje neposredne ciljeve i odmah je izdala seljatvo kada joj sporazum sa njim vie nije bio
od koristi.
Ali, seljaki ustanci, upereni protiv osnova feudalnog naina proizvodnje,
pretstavljali su progresivnu pojavu. Osloboenje seljaka od feudalnog ugnjetavanja krilo je put za razvitak novih, buroaskih odnosa na selu.

292

U doba kada je akerija bila unitena, ve je bila reena i sudbina pariskog


ustanka. Vlast buroazije u Parizu nita nije donela sirotinji sem poveavanja poreza, i donji slojevi pariskog stanovnitva prema njemu su se jako ohladili. Blokada Pariza glau i unutranja podvojenost meu pariskom buroazijom primorali
su je da otvori dofenu vrata prestonice. Jo pre predaje Pariza Etjen Marsel je bio
ubijen. Odmah po ulasku dofena u prestonicu dolo je do obrauna s pristalicama
Etjena Marsela.

293

GLAVA XX

FRANCUSKA U XIV I XV VEKU


Snaenje Francuske za vreme Karla V. 1360 g. Francuska je morala da zakljui sa Engleskom mir u Bretinjiju pod vrlo tekim uslovima. Engleska je znatno
proirila svoje posede na jugozapadu Francuske, ona je sem Gijene dobila Poatu i
nekoliko drugih oblasti. Sem toga, Englezima je na severu ostao Kale. Taj grad sa
okolinom pretstavljao je za Engleze ogromnu vrednost. On je po poloaju Engleskoj bio najblii i nalazio se nasuprot jedne od glavnih engleskih luka Dovera.
Kale je za
Englesku postao najvaniji trgovaki centar, stovarino mesto za englesku
robu koja je slata u Evropu. Sem toga, Kale je bio vana tvrava i najpodesnije
mesto za iskrcavanje engleskih trupa.
Mir u Bretinjiju omoguio je Francuskoj da predahne. Dofen Karlo, koji je
posle smrti svog oca Jovana, kada je ovaj umro u zarobljenitvu 1364 g., postao
francuski kralj i vladao do 1380 g. pod imenom Karla V, proveo je niz bitnih reformi koje su izmenile dalji tok rata. Feudalci, koji su pretrpeli neuvene gubitke u
ratu sa Engleskom a zatim bili u strahu od akerije, okupili su se sada oko kralja.
I gradski gornji sloj, koji je 1356 i sledeih godina bio nastrojen protiv kraljevske
vlasti, sada se, posle razbijanja pokreta, bojao istupanja donjih gradskih slojeva i
svim je snagama podravao kralja u njegovim merama.
Tako je Karlu V bila stvorena vrsta baza za vaspostavljanje autoriteta kraljevske vlasti i sakupljanje snaga protiv Engleza.
Najpre je bio reformisan poreski sistem, koji je izazivao naroito veliko ogorenje meu graanima i seljacima. Sada je skupljanje poreza bilo povereno inovnicima nad kojima je bila zavedena specijalna kontrola. Ureujui poreski sistem
kralj je nastojao da to je mogue manje pribegava sazivanju dravnih stalea. U
sluajevima kada bi mu bila potrebna saglasnost plemstva, svetenstva i buroazije radi uvoenja ovog ili onog poreza, on nije sazivao dravne stalee, ve naroita
savetovanja koja su zatim ula u praksu skuptine notabl, tj. lic koja bi pozvao

295

sam kralj izmeu najuglednijih ljudi kraljevine. Tu su pozivani lanovi kraljevskog doma, krupni feudalci, via duhovna lica, pretstavnici Pariskog univerziteta,
kao i najkrupniji pretstavnici gradskog stalea.
Uveden je sistem naimanja vojske. Feudalne trupe sve vie i vie odlaze u
drugi plan. Usavrena je artilerija koja je igrala vidnu ulogu kada su obnovljene
ratne operacije. Najzad, Karlo V je stvorio jaku ratnu flotu koja mu je docnije donela premo na moru nad Englezima.
Sve su te mere 1369 g. omoguile Francuskoj da pree u ofanzivu. Francuzi su, izbegavajui velike bitke i .sluei, se taktikom zadavanja sitnih udaraca,
postepeno iscrpljivali engleske snage. Njihova osnaena flota odnela je nekoliko
pobeda nad engleskom i vie puta je opustoila engleske obale. Rezultat ratnih
operacija je bio da su Francuzi uspeli da Englezima oduzmu vei deo njihovih
poseda u Francuskoj. Vojskovoa Karla V Bertran Digeklen oteo je Englezima
gotovo sav jugoistok Francuske. Sredinom sedamdesetih godina XIV v. u rukama
Engleza ostalo je samo nekoliko primorskih mesta sa okolnim oblastima, meu
kojima su bili Kale, Bordo i Bajon.
Karlo VI i meusobna borba feudalaca. Posle smrti Karla V stupio je na
presto Karlo VI (13801422 g.). Uz dvanaestogodinjeg kralja postavljeno je regentstvo koje su inila braa Karla V vojvoda burgundski, vojvoda anujski i
dr.; ovi su se meusobno borili za vlast. Kada je postao punoletan, Karlo VI je
poeo sam da vlada, ali je to bio nesposoban i slab kralj, koji je iznad svega voleo
zabave. Uz to je on uskoro poludeo, tako da se vlast odjednom nala faktiki u
rukama prineva kraljevske krvi, koji su stali na elo razliitih feudalnih grupa i
ogoreno se borili za uticaj.
Poelo je novo raspadanje Francuske na feudalne oblasti. Kraljevi iz kue
Kapeta i ranije su cepali svoj domen, delei sinovima feudalne oblasti. Ali, dok je
kraljevska vlast bila jaka, takve feudalne oblasti nisu pretstavljale veliku opasnost.
Za vreme Karla VI znatno je porasla samostalnost oblasnih kneeva koju ponekad
nazivaju feudalizmom prineva. Ujedno, u Francuskoj je poela ogorena borba izmeu dve feudalne klike. Na elu jedne od njih bile su burgundske vojvode,
a na elu druge orleanske vojvode i njihovi roaci, grofovi od Armanjaka, po
ijem je imenu klika dobila naziv Armanjaci. Borba meu njima ula je u istoriju pod imenom borbe burgundaca i armanjaka.
Treba istai da je u to doba vojvodstvo Burgundije od relativno malog poseda
postalo mona kneevina. Burgundske vojvode zavladale su burgundskom grofovijom (u Svetom Rimskom carstvu), a zatim su pripojile svojim zemljama vei deo
Nizozemske. Burgundsko vojvodstvo postalo je najjai feudalni posed u Francuskoj.
Usled suparnitva izmeu burgundaca i armanjaka, koji su mislili samo na
lino bogaenje i pljakanje dravne kase, unutranji se poloaj zemlje sve vie
pogoravao. Ma da je rat sa Englezima voen u to vreme tromo i zahtevao manje
rashoda, porezi su neprekidno rasli bogatei lakome feudalne grabljivce.

296

Ustanci u gradu i na selu. Uskoro posle smrti Karla V izbio je 1380 g. ustanak u Parizu u vezi s novim poreskim optereenjima. Prinevi-regenti u poetku
su uinili ustupke, ali su posle nekoliko vremena vratili te poreze, a to je 1382 g.
izazvalo novi ustanak u Parizu. Ustali su sitni majstori i kalfe.
Taj je pokret dobio u istoriji naziv ustanak buzdovan (maillotins), jer su
ustanici oteli u arsenalu buzdovane i njima se naoruali. Ustanici su poeli da
ubijaju skupljae poreza, da rasteruju kraljevske inovnike a iz tamnica su oslobodili zatvorenike. Odjeci tog pokreta zapaeni su i u nizu provinciskih gradova.
Ponegde su ustali i seljaci (pokret takozvanih tuchins = siromaha).
Feudalcima je polo za rukom da se obraunaju sa svim tim ustancima. Pobedu feudalaca znatno je olakala okolnost to se buroazija bojala pokreta narodnih donjih slojeva, pokreta kalfi i sitnih majstora, a i mogunost novog seljakog ustanka.
Poetkom 1413 g. sazvani su dravni stalei. Oni su izneli niz albi na nepodnoljive zloupotrebe kraljevske uprave, koja je bila u rukama feudalnih klika.
Istakli su itav program borbe protiv tih zloupotreba. Pariska buroazija podravala je zahteve dravnih stalea. Njima je priao i burgundski vojvoda koji je teio
da nae oslonca kod graana.
Ali, dravni stalei bili su nemoni da oivotvore svoje odluke. Tada su zanatlije i sitni trgovci Pariza, ogoreni zbog teine poreza i nemoi dravnih stalea,
digli ustanak pod vostvom strvodera Kaboa, po ijem je imenu pokret nazvan
pokretom kaboinaca. Ustanici su zauzeli tvravu Bastilju, koja je malo pre toga bila
sagraena. Na njihov poziv izdata je ordonansa (takozvana kaboinska) u kojoj je
izloen detaljan plan administrativnih, finansiskih i sudskih reformi, izraen uz
uee Pariskog univerziteta. Ustanici su pogubili niz lic koje su smatrali krivcima
za narodne nevolje. Pokret je poeo da prerasta u ustanak eksploatisane sirotinje
Pariza protiv buroazije. Uplaena buroazija pourila je da u grad pusti vojsku
armanjak. Burgundski vojvoda prepustio je ustanike njihovoj sudbini. Armanjaci
su se strahovito obraunali sa ustanicima. Kaboinska ordonansa bila je ukinuta.
Obnova Stogodinjeg rata. Meutim, Englezi su nastojali da iskoriste razdor koji je u to vreme izbio u Francuskoj za prelaenje na odlunije akcije. Dinastija Lankastra koja se u to doba nalazila na engleskom prestolu teila je aktivnoj
spoljnoj politici. Burgundski vojvoda stupio je sa Englezima u savez. Tako su za
Engleze stvoreni neobino povoljni uslovi za obnovu rata. U bitki kod Azenkura
1415 g. Francuzi su pretrpeli straan poraz. Englezi su, uz pomo burgundaca,
uspeli da vrlo brzo zauzmu itav sever Francuske, meu ostalim i Pariz. 1420 g.
engleski kralj Henrih sklopio je mir s Karlom VI, koga su burgundci drali u ropstvu. Po ugovoru je Henrih V postao regent Francuske, a posle smrti Karla VI
imao je da postane kralj.
1422 g. umro je Henrih V, ostavivi sina od devet meseci Henriha VI.
Posle nekoliko meseci umro je Karlo VI. Njegov sin Karlo VII, po ugovoru lien

297

francuskog prestola, povukao se na jug, preko Loare, gde je uzeo titulu kralja. Tako su se u Francuskoj istovremeno pojavila dva kralja: na severu Henrih VI a na
jugu Karlo VII. Borba izmeu Francuza i Engleza nastavljana je s promenljivim
uspesima. 1428 g. Englezi su sa znatnim snagama preduzeli novu ofanzivu i opseli
u oktobru te godine Orlean, koji je pretstavljao klju za jug Francuske. Oko Orleana zametnuta je uporna borba.
Jovanka Orleanka. U to vreme pada pojava uvene Jovanke Orleanke. Oko
Jovanke Orleanke nastalo je mnogo legendi. Njenu su delatnost as idealizovali,
kao to je to inila crkveno-monarhiska tradicija, as pretstavljali na satirian nain da bi razbili katolike legende, kao to je inio Volter. Ali, danas su izvori za
tu epohu tako dobro proueni da moemo stvoriti jasnu pretstavu ko je ona bila i
kakvu je istorisku ulogu odigrala.
Jovanka Orleanka bila je seljanka iz Istone Francuske, iz sela Domremija
koje je lealo izmeu ampanje i Lotaringije. Njena istoriska pojava pretstavljala
je simptom raspoloenja koje je u to vreme vladalo meu francuskim seljatvom,
strano opustoenim pljakanjem engleskih najamnika kao i borbom francuskih
feudalnih klika, posebno akcijama burgundaca. Seljaci su tada polagali nadu u
kraljevsku vlast koja je imala da protera Engleze i da prekine s meteom u Francuskoj.
Jovanka Orleanka je bila ubeena da se njena misija sastoji u tome da oslobodi Orlean opsade i da Karla VII krunie u Remsu. U tome je ona videla izvrenje boje volje. Ona je verovala da su joj sam bog i njegovi svetitelji ukazali na
njenu misiju. Jovanka Orleanka je uspela da dobije audijenciju kod Karla VII i da
navede tog neodlunog i slabog oveka na energinu akciju (1429 g.).
Omoguili su joj da se stavi na elo vojske ili, tanije, da se pridrui trupama
koje su ile u pomo Orleanu. Uz nju su, dodue, bili iskusni komandanti, ali je
ona neposredno uestvovala u bitkama. Navukla je na sebe ritersku ratnu opremu,
i njena pojava na elu vojske silno je oduevljavala borce. Njoj je polo za rukom
da oslobodi Orlean opsade. Jovanki Orleanki je pomogla donekle okolnost to se
poloaj Engleza u Francuskoj u to doba pogorao .
Posle osloboenja Orleana i potiskivanja Engleza iz vie drugih gradova Jovanka Orleanka je s kraljem krenula u Rems gde je on bio sveano krunisan. Posle
toga Jovanka Orleanka je smatrala da je izvrila svoju misiju. Kako kae Marks,
ona ... je pala pred noge ivotinje Karla VII, molila ga da je otpusti... ali ju je on
zadrao da bi je i ubudue iskoristio. Meutim, dvorani nezadovoljni porastom
uticaja proste seljake devojke, pourili su da je se otresu. U bici kod Kompijenja, gde je Jovanka Orleanka morala da sa svojim odredom otstupi ka gradskoj
kapiji, nala se pred zatvorenim vratima. Burgundci su je zarobili i prodali Englezima (1430 g.).
Englezi su obrazovali protiv nje crkveni sud u kome je uzelo uea francusko svetenstvo, prvenstveno parisko. Sueno joj je u Ruanu, glavnom gradu Nor-

298

mandije. Na elu tog suda bio je episkop Koon (Cauchon; francuska re cochon,
koja se isto izgovara, znai svinju. Zato Marks i naziva pretsednika suda zbilja
svinjom). Jovanku su optuili za arobnjatvo i lana proroanstva. Moda su je
stavili i na muke. Osuena je na smrtnu kaznu i spaljena u Ruanu (1431 g.).
Ta smrtna kazna, ipak, nikakve koristi nije donela Englezima. Njihova je
stvar u Francuskoj bila izgubljena.
Kraj Stogodinjeg rata. Optenarodni polet koji je tako ivo doao do izraaja u delatnosti Jovanke Orleanke zbio je oko kralja Karla VII i seljatvo i plemstvo i buroaziju. Burgundski vojvoda, koji je kao saveznik Engleza doprineo
njihovim prvim uspesima, na kraju je prekinuo sa Engleskom uviajui njene namere da osvoji Nizozemsku, pa je stao na stranu Karla VII. Englezi su trpeli neuspeh za neuspehom. U samoj Engleskoj kraljevska je vlast bila u punom opadanju;
oko prestola voena je borba izmeu feudalnih klika za vlast. 1453 g. Stogodinji
se rat zavrio proterivanjem Engleza iz Francuske. Jedino im je u rukama ostao
grad Kale.
Jaanje kraljevske vlasti za vreme Karla VII. Za vreme Karla VII (1422
1461 g.) ponovo je ojaala kraljevska vlast, uvrena nizom vanih reformi.
Dravni stalei sazvani 1439 g. dozvolili su kralju jednom zauvek skupljanje
neposrednog poreza, takozvanog taja, u visini od 1,2 miliona livri radi izdravanja stajae vojske. Uvoenje stajae vojske bila je vrlo vana reforma. Vojni sistem
u poetku se u Francuskoj zasnivao na feudalnim trupama, a zatim na najamnikoj vojsci. Karlo V preneo je teite na najamniku vojsku. Ali je i ovo pretstavljalo niz nezgoda. To nije bila stajaa vojska, ona se naimala samo u sluaju rata,
a po svretku rata rasputala. Videli smo kako se ta vojska naplaivala na raun
stanovnitva.
Karlo VII nije potpuno napustio sistem najamnitva. U njegovo doba i dalje
je upotrebljavana najamnika vojska, ali je on uglavnom preao na sistem stajae
vojske. Ova se delila na dva dela. Jedan su inili takozvani odredi kraljevske komande, razmeteni kao garnizoni po gradovima, na iji su se raun i izdravali.
Oni su se delili na manje odrede koplja. U svakom koplju bilo je konjikih
snaga i peadije strelaca i kopljonoa. U vojsku kraljevske komande, naroito u
konjicu, rado su ili sitni riteri kojima nisu bili dovoljni prihodi s njihovih isitnjenih poseda, poto se ta sluba dobro plaala. Drugi deo vojske inili su slobodni
strelci (francs archers), tako nazvani zato to su bili osloboeni poreza. Oni su
popunjavani po principu: jedan strelac na 50 kua. Slobodni strelci morali su se
skupljati s vremena na vreme radi vojne obuke i pretstavljali su stalnu rezervu
odakle su se mogle crpsti nove vojne snage. Zatim, za vreme Karla VII naroita se
panja poela poklanjati artileriji; ona je igrala vanu ulogu pri opsadnim operacijama koje su tada inile bitni deo ratnih akcija. No, odluna je promena izvrena
u artileriji tek docnije, u doba Luja XI, kada je u Francuskoj bila stvorena snana
artilerija, tada jedna od najboljih u Evropi.

299

Stalni porezi i stajaa vojska koji su kralja uinili nezavisnim od feudalne


vojske i dravnih stalea dali su mu u ruke mono politiko oruje.
Bankari u finansiskoj upravi. Za vlade Karla VII treba istai jo jedan vaan
momenat sve jae korienje novane akumulacije buroazije u cilju jaanja
kraljevske vlasti. Kralju je stalno nedostajao novac, naroito za ratne svrhe. Pokazalo se da je sam taj nedovoljan, pa je trebalo traiti zajmove. Kraljevi su ve
davno poeli da pribegavaju zajmovima jo u XIV v. Stogodinji rat u znatnoj je
meri voen novcem. koji je tim putem dobijen. Kralj je morao da trai novac od
junofrancuskih bankara koji su potiskivali Italijane. Ali, poto mu je bilo vrlo
teko da isplati poverioce, on im je davao u zakup ove ili one prihode (skupljanje
posrednih poreza, poreza na so i sl.). Posledica je bila da su pretstavnici buroazije bili uvedeni u sistem kraljevske uprave i da su zauzeli odgovorna mesta u
kraljevskom savetu (an Biro, ak Ker i dr.). Naroito je interesantna karijera
aka Kera, koji je bio najbogatiji ovek tadanje Francuske i koji je od kralja dobio
plemiku titulu. On je stekao imanje uglavnom trgujui sa Istokom. Njegovi kontoari u Monpelijeu i Marselju trgovali su zainima, svilenim tkaninama i robovima dovoenim sa Istoka. ak Ker se istovremeno bavio eksploatacijom rudnika u
samoj Francuskoj. Zahvaljujui porastu ovog bogatstva on je uskoro stekao veliki
politiki uticaj, zauzimao niz istaknutih poloaja u dravnoj upravi i ak postao
lan kraljevskog saveta. Ipak je Ker jadno zavrio: 1451 g. bio je zahvaljujui intrigama svojih mnogobrojnih neprijatelja uhapen, lien itavog imanja i prinuen
da zavri ivot u tuini.
Dalje jaanje kraljevske vlasti, njeno definitivno uvrenje i pobeda nad feudalnom rasparanou padaju u doba vlade kralja Luja XI (14611483 g.).
Luj XI i ujedinjenje Francuske. Luj XI pretstavlja vrlo interesantnu figuru
na francuskom prestolu. Taj slabunjavi pogureni ovek s rumo dugakim, povijenim nosom na runom, od malena starakom licu, sa slabim, od bolesti unakaenim nogama bio je najistaknutiji politiar svoga vremena. Mnogi savremenici
prekorevali su Luja to eli da sve sam radi, to sam upravlja svim poslovima, to
je on, kako su govorili, nosio sve savetnike na leima svog konja. U elji da
bude u toku sa svim to se deava Luj je stvorio originalnu policiju; jedni njegovi
agenti imali su da prate druge. U izboru svojih pomonika Luj nije imao nikakvih
predrasuda: on je uzimao svakoga ko bi pokazao dobru volju da mu slui. Dodue, nije voleo krupne seniore i velmoe, ali je i njih bilo dosta u njegovoj slubi.
Ipak je on davao prednost novim ljudima koji su mu dugovali za itavo svoje
blagostanje i kojima je mogao da raspolae po svom nahoenju. On je bio duboko
ubeen da se svaki ovek moe kupiti. Niko u tome nije uspevao kao on koji
je po reima Marksa svuda imao svoje pijune i svuda sebi sticao pristalice
podmiivanjem (on je poznavao podmitljivost aristokratije).
Luj je bio vrlo iskusan diplomata. On nije voleo ratove i potsmevao se riterskoj ratnoj slavi. Vie je voleo da sporna pitanja reava diplomatskim putem, pre-

300

govorima i ugovorima, poto je u takvim poslovima on bio majstor da nadmudri


svoje protivnike. Taj svetski pauk po reima hroniara neprekidno je pleo sve
nove i nove mree intriga u koje je hvatao svoje neprijatelje. On je bio vrlo vet
licemer i kada je umirao, ostavio je svom sinu u amanet da ima na umu kako onaj
koji ne ume da se pretvara ne ume ni da vlada.
Prve godine vlade Luja XI nisu bile povoljne za kraljevsku vlast. Protiv kralja
je obrazovana koalicija prineva kraljevske krvi i krupnih feudalaca, s Karlom
Smelim na elu, takozvana Liga drutvenog blagostanja. Samo je pomou opreznog laviranja i vetih intriga, koristei se svaama izmeu feudalaca, tajno potstrekavajui protiv monog burgundskog vojvode njegove susede, Luju polo za
rukom da razbije koaliciju svojih neprijatelja i da se od njih otkupi raznim ustupcima i izdanim penzijama.
Najopasniji suparnik Luja XI bio je burgundski vojvoda Karlo Smeli. Posedi
Karla Smelog pretstavljali su ustvari dve teritorije koje jedna s drugom nisu bile
spojene Nizozemsku i Burgundiju. Politika Karla Smelog bila je usmerena na
to da ujedini te razdvojene delove, da stvori neprekidnu teritoriju i da je pretvori
u kraljevinu. Zbog toga je dolazilo do otrih sukoba s Lujem XI. Karlo Smeli je
stalno ratovao s lotarinkim vojvodama i sa vajcarcima koje je Luj XI na sve
mogue naine podbadao pruajui im finansisku pomo. U bici sa vajcarcima i
Lotarinanima kod Nansija (1477 g.) Karlo Smeli je poginuo.
1477 g. pretstavlja godinu pada moi burgundske kue. Luj XI je zauzeo vojvodstvo Burgundiju. Ostali deo poseda Karla Smelog pripao je njegovoj jedinoj
keri Mariji Burgundskoj koja se udala za sina cara Fridriha III Maksimilijana
Habzburkog.
Sa prisajedinjenjem burgundskih zemalja moglo se smatrati da je Francuska
gotovo ujedinjena.
Otprilike u isto vreme bila je prisajedinjena Provansa, koja se nalazila na
granicama Svetog Rimskog carstva. Prisajedinjenje Provanse pored teritorijalnog proirenja kraljevskog domena imalo je i veliki ekonomski znaaj. Provansa je bila jedno od najvanijih podruja mediteranske trgovine. Tu se nalazio
grad Marselj, koji je u mediteranskoj trgovini igrao gotovo istu ulogu kao i veliki luki gradovi severne Italije. Jo pre toga Luj XI se umeao u svae izmeu
aragonskog kralja Jovana II i Katalonije i za pomo pruenu Aragonu dobio
Rusijon.
Krajem njegove vlade postojale su samo dve teritorije u granicama Francuske koje nisu ule u sastav kraljevskog domena. To je na prvom mestu grad Kale
sa okolinom koji je bio u rukama Engleza i vojvodstvo Bretanja koje je 1491 g. (a
zatim konano 1532 g.) ulo u sastav kraljevskog domena. Godina prisajedinjenja
Bretanje moe se smatrati kao datum definitivnog ujedinjenja francuske teritorije.
Mnogobrojni ratovi Luja zahtevali su jaanje poreskog pritiska. Uporedo s
porastom neposrednih poreza (za vreme Luja XI taj se poveao za 34 puta)

301

vidimo kako jaa i sistem zakljuivanja zajmova kod buroazije i brzi porast posrednih poreza.
Luj XI je gledao na porast trgovine i zanatstva u Francuskoj kao na vaan
preduslov za bogaenje kraljevske kase. Zahvaljujui razvitku industrije drava je
dobila mogunost da znatno smanji uvoz strane robe, da povea izvoz svoje robe
preko granice i da na taj nain privue u Francusku veliku koliinu plemenitih
metala. Za vreme Luja XI mi ve vidimo klice sistema merkantilizma koji se u
prvom redu bazira na pozitivnom trgovinskom bilansu. Kraljevska vlast je u tome
igrala naroitu ulogu. Luj XI, pokuavajui da nae nove izvore prihoda, nastojao
je da potstakne buroaziju na nove poduhvate; on je negodovao to je buroazija
u Francuskoj suvie nepokretna, to se ne odluuje na nove smeone podvige.
Luj XI je naterao lionske zanatlije da ponu izraivati svilene tkanine. Kada
su oni poeli da se suprotstavljaju toj inicijativi, kralj je zapretio Lionu da e mu
oduzeti sve trgovake povlastice. U Lionu su uz kraljevu pomo bili organizovani
sajmovi koji su uskoro bacili u zasenak enevske.
Kraljevska vlast je, dakle, potsticala porast buroaskog bogatstva koristei ga
za svoje interese.
Posle smrti Luja XI na presto je stupio njegov maloletni sin Karlo VIII uz
koga je obrazovano regentstvo koje je uglavnom nastavilo politiku Luja XI.
1484 g. sazvani su dravni stalei u Tur. Na to zasedanje poslanici su doli sa
zahtevima svojih biraa. U tim se zahtevima trailo da se snize porezi i da dravni
stalei ogranie kraljevsku vlast. Poslanici su podvrgli otroj kritici apsolutistiku
politiku Luja XI i zahtevali redovno sazivanje dravnih stalea svake dve godine.
Ali, kraljevsku je vlast ve bila dovoljno uvrstila politika Karla VII i Luja XI, pa
se ona nije bojala takvih zahteva. Dravni stalei poto su dobili neke delimine
ustupke i izglasali traenu subvenciju, rasputeni su i posle toga nisu sazivani tokom itavih 75 godina.
Krajem XV v. u Francuskoj ve poinje da se formira nacionalna drava.
Mnotvo pojedinih oblasti, feudalnih poseda i gradova, koji su iveli svojim zasebnim ivotom, sada se ujedinilo u jednu teritoriju. Pored lokalnih jezika poeo je da se izgrauje zajedniki jezik za celu zemlju (na osnovu jezika severne
Francuske) i da se stvara zajednika kultura. Ranije su se obino samo stanovnici
severne Francuske nazivali Francuzima; Burgunani, Provansalci, Bretonci i Gaskonjci nisu sebe smatrali Francuzima. Sada se poela razvijati francuska nacija
kao istoriski formirana stabilna zajednica ljudi ponikla na bazi zajednice jezika,
teritorije, ekonomskog ivota i psihike konstitucije, koja se ispoljava u zajednici
kulture.

302

GLAVA XXI

ENGLESKA U XI I XII VEKU


Normandisko osvajanje Engleske. U septembru 1066 g. normandiski vojvoda Viljem iskrcao se u Englesku s vojskom sastavljenom od normandiskih ritera i mnotva flamanskih, bretonskih i pikardiskih avanturista. To nije bio obian
prepad. Viljem se proglasio zakonitim naslednikom Edvarda Ispovednika (koji je
umro u januaru 1066 g.) i hteo je da otme krunu kralju Haroldu koga je izabrao
vitenagemot. Kod Hastingsa je Haroldova vojska pretrpela poraz, sam Harold je
bio ubijen. London je otvorio vrata pobedniku. 25 decembra 1066 g. Viljem je u
Vestminsterskoj opatiji bio krunisan za kralja Engleske.
Tokom narednih godina Viljem je potinio itavu Englesku. Ali je 1069 g.
ustao ceo sever zemlje protiv novog kralja. U tom ustanku glavnu je ulogu odigralo mnogobrojno slobodno seljatvo severoistone Engleske koje je sada bilo u
opasnosti da ga normandiski feudalci pretvore u kmetove. Viljem se svirepo obraunao sa seljacima. Jorka dolina, centar ustanka, bila je pretvorena u pustinju.
Uas je zahvatio itavu zemlju. Englesku je pregazio osvaja.
Sada su Viljem i njegovi suborci mogli da iskoriste plodove pobede. Konfiskacije zemlje, koje su poele ve posle prvih Viljemovih uspeha, posle konanog
osvajanja zemlje uzele su ogromne razmere. Skoro itavo anglo-sasko plemstvo
bilo je lieno svojih poseda. Viljem je otete zemlje delio svojim roacima, ratnim
drugovima i svetenstvu. Na viim duhovnim poloajima Anglo-Sasi bili su takoe zamenjeni Viljemovim eksponentima.
Knjiga stranog suda. Spomenik deljenja zemlje izmeu kralja i normandiskih feudalaca pretstavlja poznata Knjiga stranog suda (Domesday Book)
sastavljena 1086 g. na osnovu podataka koje su dali narodni pretstavnici. U toj
je knjizi bilo podrobno zapisano koji posedi u svakoj grofoviji pripadaju kralju,
koji duhovnim i svetovnim seniorima, koliko na svakom posedu (manoru) ima
plunih zaprega (karuka), koliko je na njemu vilana (seljaka sa normalnom deonicom), bordarija i kotarija (sitnih seljaka), serva (kunih robova), a koliko slo-

303

bodnih. Takoe su uneti i priblini prihodi poseda u novcu. Kralj je hteo da bude
tano obaveten o sredstvima i prihodima svakog svog vazala da bi prema tome
zahtevao od njega feudalnu slubu i udarao namete. Knjiga stranog suda pretstavlja jedan od najvanijih spomenika istorije feudalne Evrope. Ni u jednoj zemlji nije poznat tako rani popis zemlje. Knjiga stranog suda pretstavlja ne samo
spomenik podele zemlje meu osvajaima nego i porobljavanja seljakih masa. U
knjizi stranog suda mnogi slobodni i poluslobodni seljaci uvrteni su u razred
vilana. Ovaj termin, u XI v. jo neodreen, ubrzo je poeo da oznaava kmetove. Normandiski osvajai su pojaali eksploataciju zavisnog seljatva i pogorali
njegov pravni poloaj. Normandisko osvajanje pretstavlja vanu etapu u razvitku
feudalnih odnosa u Engleskoj.
Uvrivanje kraljevske vlasti. Viljem je vladao gvozdenom rukom. Ovaj
din mrana pogleda, namrten i nedrutven, bez milosti u gnevu, znao je da ulije
strah i pokornost. Lomei svaki otpor, ma od koga dolazio, on je dosledno uvrivao kraljevsku vlast. Stara engleska aristokratija bila je zbrisana.
Na elo grofovija na koje se delila-Engleska postavljeni su erifi slubena lica koja je imenovao kralj. Svi krupni feudalci dobijali su sada svoju zemlju
neposredno od kralja i postajali njegovi vazali. Zemljita su feudalcima deljena
u delovima, ona su bila razbacana po raznim grofovijama. Tako u Engleskoj nisu
nastale velike kneevine koje bi mogle postati opasne za kraljevsku vlast.
Kralj je drao u svojim rukama oko jedne sedmine svih zemalja. Taj je deo
jo bio uvean docnijim konfiskacijama. Viljem je uvrstio svoju vlast jo u jednom pogledu.
Uskoro posle sastavljanja Knjige sgranog suda on je, po reima hronike,
naredio arhiepiskopima, episkopima, opatima, grofovima, baronima, erifima
sa njihovim riterima da se 1 avgusta sakupe kod njega u Solzberiju. A kada su se
svi sakupili, on je primorao ritere da mu se zakunu na vernost protiv svih ljudi.
Tako je Viljem uspostavio direktnu feudalnu vezu s vazalima, primoravajui ih
da se zakunu neposredno kralju. Sve vojne snage ritera nale su se u Engleskoj u
njegovoj slubi.
U organizaciji lokalne uprave kralj je teio da se osloni na pretfeudalne ustanove Anglo-Sasa. On je iskoristio stare skuptine satnija i grofovija za svoje fiskalne ciljeve, za razrezivanje poreza, za sud, za vladine istrage, naroito za sastavljanje Knjige stranog suda. On je naporedo s feudalnim sistemom vojne slube
zadrao i staru vojsku slobodnog seljatva.
Tako je kralj dobio u ruke snaan i posluan administrativni sistem, velika
vojna i finansiska sredstva. Ne samo da je zadrao sve poreze uvedene u anglosaskoj epohi nego ih je jo i poveao.
Viljem je uveao svoje posede stvaranjem novih lovakih zabrana. U oblastima koje su bile odreene iskljuivo za kraljevski lov ruena su itava sela a njihovi
stanovnici proterivani. Ko god bi se usudio da bez dozvole lovi u kraljevskoj umi

304

vadile su mu se oi. Od svih Viljemovih mera izgleda da su umski zakoni bili


najnepopularniji. Dva Viljemova sina i njegov unuk bili su ubijeni u Novoj umi, omiljenom njegovom lovitu, nedaleko od Vinestera.
Kralj i crkva. Crkva je bila jedan od najvanijih Viljemovih oslonaca. On je
smenio gotovo sve vie svetenstvo u Engleskoj i postavio na njihovo mesto svoje
ljude. Njemu odani episkopi i opati zasedali su u kraljevskom savetu. Svestan politike vanosti saveza sa crkvom, kralj nije tvrdiio u poklonima. Viljem je dao
crkvi niz privilegija, posebno, odvojio je crkvene sudove od svetovnih. Otada su
sve stvari koje se tiu crkve imale da se raspravljaju ne pred sudovima satnija, ve
pred specijalnim crkvenim sudovima na osnovu kanona i episkopskih zakona.
Viljem je titio prava i imovinu crkve od prisezanja svetovnih feudalaca. Ali, jaajui uticaj crkve kao svog politikog orua, on nije imao nikakvu elju da u Engleskoj ojaa vlast pape. U to je vreme zauzimao papski presto uveni Grgur VII
(10731085 g,). Hronika istie kako Viljem nije dozvoljavao da se papa priznaje
drukije sem po kraljevskoj naredbi i kako su svi papski propisi u Engleskoj mogli
stupiti na snagu tek kad ih kralj odobri. Isto je tako za odluke episkopskih sabora
u Engleskoj bilo potrebno kraljevo odobrenje. Nijedan kraljev vazal ili savetnik
nije mogao biti iskljuen iz crkve ili pozvan pred crkveni sud sem po odobrenju
kralja. Viljem je postavljao episkope i davao im investituru predajui im ezlo i
prsten. Grgur VII, ogoreno se borei za investituru s carem, nije se usuivao da
od kralja Engleske stvori sebi novog opasnog neprijatelja i nije pruao otpor njegovoj crkvenoj politici.
Neograniena mo kralja pritiskivala je mnoge od najmonijih barona (tako su poeli nazivati krupne feudalce), i oni su matali o tome da se u Engleskoj
uspostavi poredak kakav je u to vreme vladao u Francuskoj. Oni su se vie puta
dizali protiv kralja za vreme Viljema i njegovih naslednika.
Kraljevska vlast i gradovi. Sitni i srednji feudalci riteri, bez obzira na
svoje anglo-sasko ili normandisko poreklo podravali su Viljema i njegove naslednike u njihovoj borbi s krupnim baronima. Dobroinstvima obasuta i pokorna crkva i gradski trgovci za koje je normandisko osvajanje znailo dobit pruali
su kralju stalnu podrku. Viljemovo obuzdavanje feudalne samovolje, estoko gonjenje razbojnitava i ubistava u kojima se vrlo esto izraavao protest ugnjetenih
klasa stvorili su u Engleskoj bezbednost trgovakih puteva. Po reima jedne hronike, Viljem je u Engleskoj zaveo takav poredak, da je svako mogao bez opasnosti
proi kroz celu kraljevinu s punom vreom zlata pod pazuhom. No, osvajanje je
za engleske trgovce bilo korisno i u drugom pogledu: ono je politiki ujedinilo
Englesku s Normandijom i Menom, Viljemovim posedima u Francuskoj. Engleska je i pre osvajanja odravala trgovake veze s Normandijom i Flandrijom. Sada su te veze znatno ojaale. S Viljemom se nisu pojavili u Engleskoj samo ratni
avanturisti ve i trgovci iz tih zemalja. Viljem se oenio s flandriskom groficom i
stavio trgovinu s Flandrijom pod svoju naroitu zatitu. Te su veze bile korisne za

305

engleske trgovce, osobito londonske. London je bio glavni posrednik u trgovini


izmeu Engleske i zemalja na kontinentu.
Knjiga stranog suda nabraja u Engleskoj do 80 gradova. U gradovima je
ivelo oko 5% stanovnika itave Engleske. Ali, vei deo gradova u Engleskoj imao
je u to doba (i dugo zatim) poluagrarni karakter. U njima je veina stanovnitva
ivela od seoskih zanimanja zemljoradnje i stoarstva. Gradovi su imali prostrana polja i panjake. Od sela su se uglavnom razlikovali utvrenjima. U sledeem (XII) veku u Engleskoj zapaamo nagli porast gradova i trgovine. Graani
postaju vaan kraljev oslonac u njegovoj borbi protiv barona.
Kraljevska vlast i slobodno seljatvo. Na kraljevoj strani bio je i gornji
sloj slobodnog seljatva koje u Engleskoj nije nestalo ni posle normandiskog
osvajanja, ma da se njegov broj smanjio a pravni poloaj pogorao. Slobodne
seljake u Engleskoj sretamo svuda: bilo je malo feudalnih poseda na kojima se
uz masu kmetova nije sauvalo i neto slobodnih seljaka. Oni su bili naroito
mnogobrojni na severoistoku, u oblastima starog danskog stanovnitva. Slobodan seljak ipak nije bio ni izdaleka potpuno slobodan. On nije bio sopstvenik svoje zemlje vrhovna prava na njegovu zemlju pripadala su gospodaru
feudalnog poseda (lordu manora), a seljak je bio obavezan da lordu plaa
feudalnu rentu. On je bio potinjen jurisdikciji lorda, ali je smatran lino slobodnim i mogao je napustiti feudalni posed. Feudalci su teili da slobodne seljake pretvore u kmetove. Gornji sloj slobodnog seljatva video je u kralju svog
zatitnika od feudalaca. Stoga je on stao na stranu kralja u njegovoj borbi protiv
nepokornih barona.
Viljem II Rii. Pritisak kraljevske vlasti postao je jai za vreme naslednika
Viljema Osvajaa Viljema II Rieg (10871100 g.). Viljema II i njegovog glavnog savetnika (justicijarija) Ranulfa. Flambarda optuivali su da su razradili itav sistem feudalnih dabina koje su nametane neposrednim kraljevim vazalima.
Viljem i Ranulf su nastojali da to ire iskoriste kraljeva feudalna prava. Optuivali
su ih kako oni hoe da budu naslednici svakog, i duhovnog i svetovnog lica.
Oii su pustoili zemlje koje su dolazile pod njihovo starateljstvo, oni su traili
ogromne otkupnine reljefe od naslednika feuda. Kralj je svim sredstvima
stenjavao sudska prava feudalaca i proirivao prava krune.
Viljem II je uspeo da postane mrzak ne samo baronima ve i onim grupama
stanovnitva na koje se obino oslanjala kraljevska vlast. On je samovlasno i grubo upravljao crkvom, godinama nije popunjavao upranjena episkopska i opatska
mesta, a za to vreme uivao je prihode episkopija i manastira.
Kralj i Ranulf bili su majstori da od naroda cede novac. Hronika pria kako je Viljem 1094 g. zatraio da mu se u Normandiju poalje 20 hiljada peaka.
Ranulf je naredio narodnoj vojsci da se sakupi u Hastingsu, tamo je vojnicima
oduzeo sav novac koji su imali i naredio im da se raziu kuama. Kraljevski savetnici strahovito su ugnjetavali narod. Nije se uzimala u obzir ni beda siromanih

306

vi bogatstvo imunih. Kada bi kralj sa svojom pratnjom prolazio kroz zemlju,


narod bi se razbeao po umama kao pred neprijateljskom najezdom.
Henrih I. Posle smrti Viljema II koji je bio ustreljen u Novoj umi, krune
se dograbio njegov mlai brat Henrih. Poto je stariji brat Robert imao vie prava
i poto su za njega bili mnogi baroni, Henrih je, da 6i se uvrstio na prestolu, morao da uini baronima niz ustupaka i da im da povelju, prvu englesku Povelju
slobod. U njoj je on obeao da e ukinuti sve zloupotrebe feudalnih prava koje su
sebi dozvolili njegovi prethodnici u odnosima prema baronima i crkvi.
Povelja je zadovoljila barone i kada je 1102 g. na zapadu Engleske dignut
ustanak feudalaca protiv Henriha, veina barona zajedno s riterima i seljakim
gornjim slojem stala je na stranu kralja. Zemlje konfiskovane od buntovnih barona Henrih je podelio sitnim riterima, jaajui na taj nain socijalnu bazu svoje
vlasti. Posle toga sve do same Henrihove smrti u Engleskoj nije bilo novih baronskih ustanaka.
Uspon gradova. Za vlade Henriha I u Engleskoj se brzo razvijaju trgovina
i zanati, uzdiu se gradovi. Istorija engleskih gradova u mnogo emu se razlikuje
od istorije gradova na kontinentu. Borba feudalnih gradova sa seniorima tekla
je ovde na svoj nain. Osnovni je uzrok tome bio rani i jak razvitak kraljevske
vlasti koja nije dozvoljavala one krvave borbe koje karakteriu borbe gradova sa
seniorima na kontinentu. Drugi je uzrok bio taj to se veina gradova nalazila na
kraljevskoj zemlji, to je njihov senior bio kralj. On je bio suvie moan senior, i
borba s njim morala je uzeti naroite forme. Stvar se obino svodila na to da su
gradovi kupovali od kralja (ili od drugih seniora) ova ili ona prava (pravo samouprave, oporezivanja, sudova) za izvesnu sumu novca ili za godinje iznose. Vrlo
iroke povlastice dobio je od Henriha London. London je po povelji koju mu je
podario Henrih dobio pravo samouprave i trgovanja po itavoj Engleskoj bez plaanja carine. Londonski graani dobili su pravo da im se sudi samo u Londonu.
Bili su osloboeni vojne obaveze i obaveze da izdravaju kraljevu pratnju za vreme njenog boravka u gradu.
Povlasticama koje su date poveljom mogao se koristiti samo onaj koji je sudelovao u plaanju senioru ugovorom predvienog iznosa. Tako se u gradu nisu
svi koristili gradskim povlasticama njima se, na primer, nije koristila sirotinja.
Privilegovani graani esto su sklapali takozvanu trgovaku gildu. U nju su ulazili ne samo trgovci ve i zanatlije i uopte svi gradski stanovnici koji su sudelovali
u plaanju rente senioru (ili kralju) i uivali prava vezana za to.
Trgovina vunom. Engleska u XII v. poinje da naveliko trguje vunom, u prvom redu s Flandrijom. Prvi ugovori Engleske s flandriskim trgovcima zakljueni
su 1101 i 1103 g. Mnogi feudalci poinju da im isporuuju svoju vunu. U selo
prodire kupac vune, posrednik, koji vunu nabavlja kod seljaka u malim partijama.
Ali, meu proizvoaima vune za prodaju na prvom su mestu stajali manastiri.
Oni su velike komplekse zemlje pretvarali u panjake za ovce. Trgovina vunom

307

obavljana je u prvom redu na sajmovima koji su poeli da niu ve u XI v. Na


velike sajmove dolazili su inostrani, u prvom redu flandriski trgovci. Sem vune
Engleska je u to vreme izvozila kalaj, olovo i gvoe. Izvozne carine na vunu i
drugu robu postaju jedan od vanih izvora prihoda kraljevske kase.
Sistem uprave. Henrih I postepeno je uvrivao kraljevsku vlast, organizujui i dovodei u red administraciju, sudstvo i finansije. U njegovo doba definitivno je formirana kraljevska kurija (Curia regis).
Za razliku od feudalnog Velikog saveta (Magnum consilium), koji se
sastojao od duhovnih i svetovnih barona i koji je kralj s vremena na vreme sazivao
radi vanijih savetovanja u kraljevsku su kuriju ulazili stalni kraljevski savetnici
koji su se bavili tekuim poslovima uprave, sudstva i finansija. Kralj je esto pozivao u svoju kuriju lica niskog porekla, svetenstvo i ritere. Kraljevska kurija je
postepeno proirivala delokrug nadlenosti kraljevskog suda uzimajui u postupak od feudalnih sudova sve one procese za koje je u ma kom pogledu bila zainteresovana kruna. lanovi kraljevske kurije zasedavali su i u takozvanoj dvorani
ahovske table (tako nazvanoj po kockastom suknu kojim je bio pokriven sto u
sali za sednice). Tu su oni primali novane raune erifa i kontrolisali prihode i
rashode dravne kase. Kraljevska kurija slala je svoje pretstavnike (putujue sudije) u grofovije radi sudskog isleivanja, oporezivanja i kontrolisanja slubenih lica
u grofovijama. Tako se uvrivao sistem centralne i lokalne kraljevske uprave.
Feudalne meusobice. Henrih I nije ostavio za sobom sinova. Presto je zavetao svojoj kerki Matildi. Ali kada je 1135 g. Henrih I umro, njegov neak Stevan od Bloa pohitao je u London i proglasio se za kralja. Jedan deo barona iskoristio je priliku da smanji kraljevsku vlast i stao na stranu Matilde. Tako je poeo
sveopti baronski mete. Jedni su se baroni izjanjavali za Matildu, drugi za Stevana, a ustvari je svaki mislio samo o tome kako bi poveao svoje snage, zavladao
zamkom suseda, kako bi uzeo uea u pljaki i doepao se velikog plena. Hronike
opisuju strano propadanje zemlje u to doba. Ni Stevan ni Matilda nisu mogli da
steknu poslunost samih svojih pristalica. Naprotiv, morali su stalno umilostivljavati svoje barone obilatim deljenjem zemlje i novca. Neki su baroni nekoliko puta
prelazili s jedne strane na drugu dobijajui svaki put nove velike poklone. Baroni
su svuda podizali svoje zamkove. Svaki je od njih kovao svoj novac. Udarali su
kontribucije na gradove i u sluaju neplaanja predavali ih ognju i mau. Zarobljavali su bogate graane i nareivali im da donose veliku otkupninu, a u protivnom
sluaju podvrgavali ih stranom muenju. Polja su ostajala neobraena. Narod je
na hiljade umirao od gladi.
Najzad, na inicijativu vieg svetenstva, baroni su se sporazumeli. 1153 g. bio
je zakljuen ugovor izmeu Stevana i Matildinog sina Henriha, anujskog grofa,
po kome je za kralja priznat Stevan, a posle njegove smrti presto je imao da pripadne Henrihu. Kralj je morao da dobije natrag sve zemlje koje je razdao. Zamkovi podignuti za vreme meusobnih borbi imali su se poruiti. Uskoro posle tog

308

sporazuma Stevan je umro (1154 g.), a obnova autoriteta kraljevske vlasti posle
devetnaestogodinje anarhije pala je u deo novom kralju Henrihu II Anujskom, osnivau anujske dinastije ili dinastije Plantageneta.
Henrih II Plantagenet. Jo pre dolaska na engleski presto grof Henrih Anujski bio je jedan od najmonijih feudalnih gospodara u Francuskoj. Pripadala mu je ne samo grofovija Anu, ve i grofovije Poatu, Men i Turen. Koristei
se meteom u Engleskoj, on je pripojio svojim posedima Normandiju. Najzad,
kratko pre svog stupanja na engleski presto on je znatno poveao svoje posede
sklopivi brak sa Alienorom, vojvotkinjom Akvitanije. Engleska je bila samo deo
velike drave Plantageneta. Za vlade Henriha II Engleska stupa u tesnu ekonomsku, politiku i kulturnu vezu s kontinentom, na prvom mestu s Francuskom.
Uvrivanje kraljevske vlasti poljuljane u doba meusobnih borbi bio je osnovni
cilj Henrihove politike u Engleskoj. On je poeo sa umirivanjem onih feudalaca
koji nisu eleli da se prekine mete iz prolih godina. Jo za Stevanova ivota on je
pristupio ruenju nezakonito roenih zamkova koji su nastali za vreme meusobnih borbi. Sada je on zavrio s tim ruenjem. Svi ostali zamkovi bili su proglaeni kraljevskim zamkovima, i njih su poseli kraljevski garnizoni.
Reforme Henriha II. Henrih II je dosledno vodio politiku irenja sudske
kompetencije kraljevske kurije na raun feudalnih sudova. Novinu je ovde pretstavljala izmena krivinih i graanskih procesa. Do Henrihovih reformi proces je
u sutini bio sakralan. Okrivljeni je morao da se opravda od optube zakletvom
koju bi izgovarao zajedno sa sakletvenicima ili pomou ordalija. Normansko
osvajanje unelo je u proces sudski dvoboj. Al kraljevska vlast kada bi isleivala
sluajeve koji su se ticali interesa krune odavno se sluila drugim, mnogo pouzdanijim metodima: ona je sluaj isleivala sasluavanjem stanovnitva. U tu svrhu
obino bi se izabralo 12 ljudi iz redova domaeg stanovnitva. Oni su morali da
se zakunu. Ti zakleti ljudi (porotnici), obino sitni riteri ili bogati slobodni seljaci,
morali su isleivati sluaj i svoj iskaz podneti kraljevskim sudijama. Sada je taj
nain isleivanja bio proiren i na druga dela, kako krivina tako i graanska.
Svaki slobodan kraljev podanik koji je hteo da zatiti svoja imovinska prava
sudskim putem mogao se obratiti kraljevskoj kuriji s molbom da se izda dekret
na osnovu koga je njegov sluaj morao isleivati kraljevski sud preko porotnika.
Taj se dekret plaao. Na taj nain, sluaj se izuzimao iz feudalne kurije i tuilac
se oslobaao rizika ordalija ili sudskog dvoboja. Ta je praksa mnogo doprinela
proirenju kompetencija kraljevskih sudova. U isto vreme ona je pruala bezbednost imovinskim interesima sitnih ritera i imunih slobodnih seljaka od svakog
nasrtaja od strane krupnih feudalaca. Za siromane kraljevski je sud bio nepristupaan zbog toga to se tamo plaalo. Ali, dok su novi sudovi uinili veliku uslugu
riterima i seljakom gornjem sloju, oni su u isto vreme produbili jaz izmeu slobodnih i kmetova i tako doprineli pogoravanju pravnog poloaja ovih poslednjih. Kraljevski sudovi nisu primali tube vilana protiv njihovih lordova; vilani su

309

ostali samo u nadlenosti vlastelinskog suda manorijalne kurije, gde su sudije


bili lord ili njegovi upravnici.
Za vreme vlade Henriha II raste znaaj kraljevske kurije i poveava se njeno
osoblje. Njene sve sloenije funkcije koje su nastale s proirenjem broja poslova
za koje je bila nadlena zahtevale su ljude sa specijalnom spremom, specijaliste
za sudske i finansiske poslove. U Engleskoj (kao i u drugim zemljama Evrope) poinje da se formira sudska, administrativna i finansiska birokratija, sloj
poslovnih ljudi potpuno vezan za kraljevsku upravu, odanih kraljevskoj vlasti,
ljudi koji su uporno provodili kraljevsku politiku. Praksa kraljevskih sudova poinje da u Engleskoj izgrauje jednoobrazno opte pravo kraljevsko pravo,
nasuprot obiajnom pravu nepisanim sudskim obiajima koji su vladali u
feudalnim kurijama na skuptinama satnija i grofovija. Ve krajem vlade Henriha II vidimo pokuaj da se sistematiu iskustva koja. su sakupili kraljevski sudovi: javlja se Rasprava o zakonima Engleske, izvanredno delo koje se pripisuje
Ranulfu Glenvilu, glavnom justicijariju Henriha II. U XIII v. pojavila se nova
rasprava o engleskim zakonima koja pripada peru uvenog pravnika Braktona.
Prouivi rimsko pravo Brakton izjednauje engleskog vilana s rimskim robom.
U tome je ivo dola do izraaja klasna priroda kraljevskog pravosua. Kraljevski sudovi stavljali su vilana van zatite opteg prava. Gospodar je odgovarao
samo u sluaju da ubije vilana ili da ga tee osakati. Inae je nekanjeno mogao
da ekonomski upropasti vilana, da mu otme zemlju, da mu nametne kakve god
hoe obaveze. Kraljevski sudovi nareivali su erifima da silom nateruju vilane
na ispunjavanje svih obaveza koje je od njih traio lord. Zakon je bez milosti
kanjavao svaki pokuaj vilana da silom odbrane svoja prava. Strana maina
kraljevske administracije i kraljevskog suda stajala je na strai feudalnog naina
proizvodnje.
Proirenje sudskih funkcija kraljevske kurije teilo je i za ostvarenjem fiskalnih ciljeva. Sudski prihodi popunjavali su kraljevsku kasu, stanovnitvo se alilo
na teke globe koje su im nametali kraljevski sudovi. Istovremeno su porasla i
poreska optereenja, a njihovo ispunjenje se strogo proveravalo. Finansiski resor
se rairio, njegovo je poslovanje postalo sloeno.
Vlada Henriha II obraala je naroitu panju na lokalnu upravu nastojei
da i tu oslabi uticaj feudalne aristokratije. Poetkom Henrihove vlade birani su
erifi glavni kraljevski inovnici u grofovijama iz redova krupnih zemljoposednika. 1170 g. Henrih II je naredio da se briljivo ispita njihov rad, posle ega
su dvadesetorica bila uklonjena i zamenjena manje istaknutim ljudima. Otada je
postalo pravilo da se na poloaje erifa ne postavljaju krupni feudalci.
Henrih je morao da brani svoje ogromne posede u Francuskoj, da esto ratuje s francuskim kraljem, ija se snaga i uticaj uvruje u XII v. Za ratove na
kontinentu bila je malo podesna feudalna vojska. Baroni su bili obavezni da sa
svojim riterima slue kralju o svom troku samo 40 dana godinje.

310

Sem toga skupljanje velike vojne snage barona nije bilo uvek bezopasno.
Stoga Henrih poinje da vojnu slubu feudalaca zamenjuje novanim plaanjem,
takozvanim skutagijem (scutagium = plaanje po titu). Za taj novac on je kupio
najamnike za svoje ratove u Francuskoj. Ta mera, sem isto vojnih, imala je da
postigne i politike ciljeve, poto je smanjivala kraljevu zavisnost od vojnih snaga
feudalaca i slabila njihovu vojnu organizaciju.
Sukob s crkvom. Provodei politiku jaanja kraljevske vlasti Henrih se sukobio s crkvom, koja je u XII v. porasla u Evropi u ogromnu silu. 1164 g. veliki
savet, na predlog kralja, sastavio je takozvane Klarendonske konstitucije koje su
ograniavale kompetencije crkvenih sudova. Kraljevska kurija imala je da reava
koja dela potpadaju pod duhovnu, a koja pod svetovnu jurisdikciju. U crkvenim
sudovima morao je prisustvovati kraljevski inovnik da pazi da sud ne prekorai
svoja punomoja. Klerik koga bi osudio crkveni sud imao se predati svetovnim
vlastima radi kanjavanja (poto je crkva obino blago kanjavala zloine svojih
lanova). Kraljevska kurija imala je pravo da brie reenja crkvenih sudova. Svaka
apelacija na papu bila je zabranjena.
Klarendonske konstitucije naile su na otar otpor primasa engleske crkve,
kenterberiskog arhiepiskopa Tome Beketa. On je odbio da se saglasi sa ograniavanjem sudskih prava crkve. Henrih se razbesneo. Beket je proglaen za izdajnika, i on je bio prinuen da bei iz Engleske. Ali, raspra s Beketom nije Henrihu
nimalo dola u zgodan as. U to je vreme sazrevao konflikt s baronima, i kralj je
ostao bez uobiajene podrke crkve. Smela borba Tome Beketa s vladom Henrika
II stvorila mu je veliku popularnost u narodu koji je bio nezadovoljan zbog poveavanja poreza i sudskih taksa. 1170 g. Henrih je dozvolio Beketu da se vrati u Englesku, ali arhiepiskop nije prekinuo otru opoziciju prema kralju. U nastupu besa
Henrih je izrazio neopreznu elju da ga neko oslobodi buntovnog popa. Nekoliko dvorskih ritera odmah je krenulo u Kenterberi i ubilo Beketa u crkvi. To je
bila krupna politika greka. Ubistvo arhiepiskopa izazvalo je eksploziju odavno
skupljanog nezadovoljstva. Pobunili su se baroni u francuskim posedima Henriha, a za njima su ustali baroni na severu Engleske. Narod se u masama skupljao
na grobu Beketa, koji je stekao nezasluen glas narodnog zastupnika poginulog
muenikom smru. Crkva je proglasila Tomu Beketa za svetitelja i pourila da
iskoristi taj momenat za svoje interese. Henrihu je pretilo iskljuenje iz crkve. On
se pokajao nad arhiepiskopovim grobom i podvrgao javnom bievanju. Morao se
odrei mera uperenih protiv crkvenih sudova.
Poetak osvajanja Irske. U to doba pada poetak osvajanja Irske. Nekoliko
barona sa zapada Engleske umealo se u borbu irskih klanova i poelo da zauzima
zemlju u istonom delu ostrva. Baroni su strano ugnjetavali stanovnitvo u oblastima koje su zauzeli. 1170 g. Irci su digli opti ustanak protiv osvajaa. Osvajanja
barona u Irskoj pretstavljala su opasnost za politiku Henrika II, jer se na taj nain
stvaralo novo arite baronske nezavisnosti. 1171 g. on je krenuo u Irsku, stupio

311

u vezu sa irskim svetenstvom i s nekoliko voa klanova, ali su ga crkveni poslovi


i nemiri barona u Engleskoj i u francuskim oblastima skrenuli od Irske. Engleski
posedi u Irskoj ostali su, prema tome, baronska kolonija, vrlo slabo povezana s
metropolom.
Kraj Henrihove vladavine protekao je u borbi s francuskim kraljem Filipom
II Avgustom koji je protiv starog kralja digao njegove sinove.
Riard I. Posle smrti Henriha II presto je pripao njegovom sinu Riardu. Ime
Riarda Lavovo Srce vie pripada istoriji krstakih ratova nego istoriji Engleske.
On je za Englesku bio stranac. Do svog proglaenja za kralja on je u Engleskoj bio
svega dvaput. Pa i kad je postao engleski kralj, gotovo svu svoju vladavinu proveo
je ili na Istoku ili u svojim francuskim posedima. Engleska je za njega pretstavljala
uglavnom izvor prihoda. Ve poslednjih godina Henriha II u Engleskoj je bio uveden takozvani Saladinov desetak porez na pokretninu za krstaki rat. Kada
je postao kralj, Riard se na sve mogue naine starao da doe do novca za svoje
poduhvate. Poveavanje poreza i naroito njihova nepravedna raspodela izazivali
su u narodu duboko nezadovoljstvo. 1196 g. narod je u Londonu protestovao protiv poreza. Na elu onih koji su protestovali stajao je Viljem Fic-Osbert, ili Viljem
Bradati. On je drao vatrene govore optuujui bogatae koji su svalili glavni teret
poreza na sirotinju i pozivao narod na odlunu akciju. Po naredbi justicijarija on
je bio ubijen. 1199 g. Riard je umro od rane koju je dobio prilikom opsade jednog
zamka u Francuskoj. Kralj je postao njegov brat Jovan Bez Zemlje.

312

GLAVA XXII

VELIKA POVELJA SLOBODA


I POETAK PARLAMENTA
Jovan Bez Zemlje. Gubici Plantageneta u Francuskoj. Kontinentalni posedi uvek su zadavali Plantagenetima mnogo brige i bili za njih pre izvor slabosti nego snage. Feudalci su u tim zemljama slabo sluali svog engleskog sizerena,
meu pojedinim delovima kontinentalne drave nije bilo povezanosti. Situacija je
postala naroito sloena za vreme Jovana Bez Zemlje.
U Jovanu Bez Zemlje (11991216 g.) sjedinile su se osobine oholog i verolomnog tiranina s neuravnoteenou karaktera. Preterano astoljublje navodilo
ga je na odvane postupke, no on nita nije znao da privede kraju. U sluaju neuspeha brzo bi klonuo duhom. Samo je jedan talenat imao u punoj meri - znao je
da vrea ljude i da stekne neprijatelje. A taj neobdareni i nepopularni kralj imao
je da se nosi s protivnicima kakvi su bili Filip II Avgust i Inoentije III. Beskonane kontribucije, skupljane pored toga uz sva mogua nasilja i uvrede i neuspena
politika u Francuskoj uinili su da je Jovan brzo postao omraen kod svojih podanika na obe strane Lamana. Francuski kralj Filip II Avgust veto se koristio sukobima Jovana s njegovim francuskim baronima. Kao sizeren engleskog kralja (na
njegovim francuskim posedima) objavio je da su svi Jovanovi posedi u Francuskoj
konfiskovani i upao u Normandiju. Normandiski baroni, nezadovoljni Jovanom,
nisu pruili Filipu gotovo nikakav otpor. 1204 g. nali su se u rukama francuskog
kralja ne samo Normandija ve i Men, Anu, Turen i deo Poatua.
Jovanovi neuspesi nisu, prirodno, podigli njegov ugled u Engleskoj. Novi
teki porezi izazvali su krajnje nezadovoljstvo. Uza sve to dolo je i do sukoba s crkvom. Papa Inoentije III umeao se u izbor kenteberiskog arhiepiskopa, ponitio
izbor kraljevskog kandidata i postavio za arhiepiskopa Stevana Lengtona. Tim su
bila naruena pravila utvrena u engleskoj crkvi. Jovan je uputio otar protest,
a kao odgovor na njega papa Inoentije III bacio je na Englesku interdikt (1208

313

g.). Jovanova nepopularnost bila je toliko velika, da papina odluka nije u zemlji
izazvala nikakav protest. Vei deo engleskog svetenstva priznao je opravdanost
interdikta. Tada je Jovan konfiskovao imanja celokupnog svetenstva koje je priznalo interdikt. Papa je odgovorio iskljuivanjem Jovana iz crkve. Baroni nezadovoljni Jovanom, koje je on pritiskao visokim dabinama i globama, otvoreno su
izraavali svoje negodovanje.
1212 g. papa je objavio da se Jovan liava prestola i predao prava na englesku krunu Filipu II. Baroni i svetenstvo podrali su plan pape. Filip je poeo da
kupi vojsku da bi papinu odluku priveo u delo. Tada je Jovan iz osnova promenio
svoju politiku. Odluio je da kapitulira pred papom, da bi oslobodio sebi ruke za
borbu s drugim neprijateljima. Obeao je da e priznati Lengtona za arhiepiskopa
i da e crkvi vratiti sva imanja koja joj je oduzeo. Pavi na kolena pred papskim
legatom, priznao je sebe za papinog vazala i poloio mu feudalnu zakletvu. U znak
vazalne zavisnosti svoje kraljevine obavezao se da e godinje plaati papi hiljadu
funti sterlinga. Obezbedivi na taj nain podrku pape, Jovan je pohitao da pone
s ratnim akcijama protiv Filipa II da bi vratio izgubljene zemlje u Francuskoj.
Ali, mnogi su baroni odbili da pou za njim. Jovan je sklopio savez s nemakim
carem Otonom IV i flandriskim grofom, ali su Francuzi najpre razbili Engleze, a
onda i ujedinjene snage Nemaca i Flamanaca (1214 g.). Pretrpevi neuspeh, kojim su konano uvreni teritorijalni dobici francuskog kralja, Jovan se vratio u
Englesku spremajui se za obraun s nepokornim baronima. Doveo je sa sobom
najamniku vojsku, sastavljenu od stranaca. Papa, koji je sada postao sizeren i zatitnik kralja, pretio je baronima iskljuenjem. Ali, baronima su prile i one grupe
stanovnitva koje su dotada stalno podravale kralja, svetenstvo, riteri i gradovi. Baroni su poeli ratne operacije protiv kralja, a njihova vojska koju su nazivali
vojskom boga i svete crkve, brzo je rasla. London se pridruio ustanku i otvorio
vrata baronima. Jovan je uvideo potpunu nemogunost da se suprotstavi pa se sloio sa svim zahtevima, koje su mu izneli baroni. 15 juna 1215 g. potpisao je uveni
dokumenat koji je dobio naziv Velika povelja slobod (Magna charta libertatum)
Velika povelja slobod. U tom je dokumentu kralj dao sveano obeanje,
prvo, da e uvati prava engleske crkve i posebno slobodu crkvenih izbora; drugo,
da od barona nee kupiti vie dabina no to je to utvreno obiajem. Lica kojima
bude povereno starateljstvo nad maloletnim naslednicima feuda moraju da s tih
feuda uzimaju umeren prihod i ni na koji nain ne smeju da ih upropaste. Naslednice feuda ne smeju se udavati protiv njihove volje i volje njihovih roaka.
Sve su te odredbe imale za cilj da sauvaju barone da kralj ne zloupotrebi prava vrhovnog feudalnog seniora. lan 12 utvruje da se feudalna pomo
(auxilium) moe traiti od kraljevskih vazala samo u tri sluaja: radi kraljevog
otkupa iz ropstva, kada se nastariji kraljev sin posveuje za ritera i kada se udaje
njegova najstarija ki. Svaki drugi auxilium, a isto tako i titarina (scutagium)
mogu se kupiti samo po dozvoli opteg vea kraljevine. lan 14 odreuje sastav

314

tog opteg vea kraljevine. U vee su morali ulaziti svi neposredni kraljevi vazali,
duhovni i svetovni, kako baroni tako i riteri. Nekoliko taaka u Velikoj povelji
slobod ograniavalo je kraljeva sudska prava. Kralj se obavezao da nee upropaivati ljude sudskim globama. Grofovima i baronima mogu da sude samo ljudi
ije je zvanje ravno njihovom (perovi, pares). Kralj se obavezao da nikoga nee
zatvarati u tamnicu, liavati imanja, stavljati van zakona i proterivati iz zemlje bez
zakonske presude perova i protivno zakonima zemlje (lan 39). Baroni i riteri hteli
su da se ovim lanom sauvaju od kraljeve osvete. Nekoliko taaka bilo je usmereno protiv zloupotreba kraljevskih inovnika.
Naroito su bila utvrena prava onih grupa stanovnitva koje su istupale kao
saveznici barona u njihovoj borbi protiv kralja. lan 16 je zabranjivao da se s riterskog feuda trai vie slubi no to na njega pada. lan 15 je dozvoljavao baronima
da trae pomo od svojih ritera i slobodnih posednika samo u onim sluajevima
kada je i kralj mogao da zahteva pomo od svojih vazala. Londonu i drugim gradovima dat je niz obeanja. lan 41 dozvoljavao je stranim trgovcima da slobodno ulaze i borave u Engleskoj. Za to su bili zainteresovani kako londonski trgovci,
koji su bili glavni posrednici u trgovini sa strancima, tako i baroni, riteri i crkva
kao proizvoai vune, glavne izvozne robe. lan 35 uveo je u Englesku opte mere i tegove. Kralj je obeao da e ublaiti surove umske zakone i da e dozvoliti
lov na svim zabranima koji su bili zavedeni za njegove vladavine. Najzad, on se
obavezao da e udaljiti iz Engleske strane najamnike. Da bi se kralj primorao da
ispunjava sva obeanja koja je dao Velikom poveljom, bilo je izabrano 25 barona,
meu kojima je bio i mer Londona. U sluaju da kralj pogazi ma koju odredbu Velike povelje 25 barona je moralo da ga na to upozori. U sluaju da kralj ne ispravi
ono to je pogazio oni su morali da protiv njega otponu rat, da zauzmu njegove
zemlje i zamkove.
To je bio sadraj Velike povelje. U osnovi ona je titila interese krupnih feudalaca od ojaale kraljevske vlasti. Izvesne garancije bile su date srednjim i malim
feudalcima. Riteri, neposredni priteavaoci krune, dobili su pristup u opte vee
kraljevine i pravo glasa u pitanjima oporezivanja. Riteri koji su drali posede barona dobili su garanciju da se od njih nee traiti vie slubi i obaveza no to su
davali po obiaju. Isto to vai i za slobodne seljake bilo im je obeano da nee
biti ugnjetavani tekim dabinama ni upropaavani globama. No sve napomene
koje se njih tiu bile su uinjene vrlo uzdrljivo. Gradovima, koji su na poetku
XIII veka bili silno porasli i ojaali, bilo je obeano da se nee gaziti nijedna od
onih sloboda koje su im dali kraljevi; bile su preduzete mere da se olakaju trgovake veze u samoj zemlji i sa spoljanjim tritem. Sve su te grupe stanovnitva
bile zainteresovane da njihove interese uva jaka dravna vlast, ali su isto tako bile
zainteresovane i za to da ta jaka vlast ne ini smetnje njihovoj privrednoj delatnosti i zgrtanju blaga uvoenjem novih i neoekivanih nameta, rekvizicija i inovnikih poreza. Velika povelja pretstavlja uopte isto feudalni dokumenat. Ona je

315

imala da stvori feudalnu ustavnost svoje vrste, da ustanovi ogranienu monarhiju.


Ona je taj zadatak reila krajnje neuspeno ili, tanije, uopte ga nije reila. Opte
vee kraljevine pretstavljalo je krajnje glomaznu ustanovu i faktiki se nikada nije
sastajalo. Njegova kompetencija, utvrena u povelji, bila je krajnje ograniena.
Paragrafi koji se odnose na opte vee kraljevine bili su uopte uskoro izbaeni iz
Velike povelje. Jo je manje uspeno bilo garantovanje izvrenja Velike povelje tim
to je ozakonjen feudalni rat protiv kralja. Bila je potrebna duga i sloena borba
dok se u Engleskoj nije izgradio vie manje trajni feudalni ustav.
Kada se Jovan saglasio s Velikom poveljom, nije uopte ni pomiljao da je
ispunjava. On je samo ekao podesan momenat da obnovi rat s baronima. On nije
ni mislio da iz Engleske vrati najamniku vojsku, ve je, naprotiv, poslao po nova
pojaanja. Papa je barone proglasio za buntovnike i oslobodio Jovana obaveze da
ispunjava Veliku povelju. Rat je obnovljen. Papa je opet bacio na Englesku interdikt ovog puta da pomogne svom vazalu Jovanu, no sada na to niko nije obraao panju. U rat se umeao sin Filipa II, Luj, istakavi prava na engleski presto. U
samom jeku ratnih operacija, Jovan je umro (1216 g.).
Henrik III. Tutori maloletnog kralja Henriha III (12161272 g.) istupili su
zajedno s baronima protiv francuskog pretendenta, koji je bio prinuen da se vrati
u Francusku i da se odrekne svojih pretenzija. 1227 g. Henrih je postao punoletan i oslobodio se tutorstva. Uostalom, on se uvek nalazio pod neijim uticajem.
Beskarakternost i nepostojanost bile su karakteristine crte ovog glupog i lenjog
kralja. Iz lakomislene ponesenosti brzo je prelazio u zbunjenost. Lako je davao
obeanja a retko ih je ispunjavao. Oko njega se tovilo mnotvo francuskih roaka.
1236 g. oenio se Alienorom, kerkom provansalskog grofa. S njom je u Englesku
dolo mnotvo Provansalaca. Njima su se pridruili doljaci iz Poatua, roaci kraljevske kue. Henrih im je dareljivo delio i zemlje i zvanja. Tim je izazvao krajnji
gnev engleskih barona, koji su sa zaviu gledali na skorojevie-strance.
Henrihov oslonac papa izazivao je u Engleskoj ne manji gnev. Taj je
oslonac vrlo skupo kotao. Papski legati ubirali su silan novac od engleskog svetenstva (jedan deo je, uostalom, pripadao kralju). Novac je troen na borbu pap
s Hoentaufovcima koja je Engleskoj bila potpuno strana. Henrih III ustupao je
najunosnije crkvene beneficije papskim eksponentima.
Ustanak barona, rntera i gradova. Papa Inoentije IV uvukao je Henriha
III u aktivnu borbu u Italiji, ponudivi njegovom sinu Edmundu sicilisku krunu,
i na osnovu toga je bez kraja izvlaio novac iz Engleske. U prolee 1258 g., ne
obazirui se na ravu prologodinju letinu i glad, kralj je od barona zatraio treinu prihoda itave zemlje. To je dovelo do preloma. Baroni su doli na zasedanje
u Vestminster naoruani i zatraili od kralja da protera sve strance i da odredi
posebnu komisiju od 24 oveka radi sprovoenja opte politike reforme. Kada je
kralj video da se naao u poloaju zarobljenika barona, morao je da popusti. Iste
se godine sastalo u Oksfordu veliko vee, koje je docnije nazvano besnim. U

316

njemu su se sakupili ne samo duhovni i svetovni baroni, ve i mnogo ritera. Komisija dvadesetetvorice podnela je projekt novog ustava, takozvane Oksfordske
statute, koji su u Engleskoj zavodili baronsku oligarhiju. Sva je vlast bila predata
kolegiju od 15 barona, bez ije saglasnosti kralj nije mogao donositi nikakve odluke. Komisija dvadesetetvorice postavila je pristalice baronske partije na sve
vanije dunosti u dravi. Veliko vee sasvim je ukinuto, a mesto njega je uvedeno
malo vee od 12 lica, koja su birali baroni. To je vee moralo da se sakuplja triput
godinje i da raspravlja o dravnim poslovima zajedno s kolegijem petnaestorice.
Prvi posao nove vlade bilo je proterivanje feudalaca-stranaca iz Engleske.
Ta je mera bila popularna. Ali, u daljem toku itava se Engleska mogla ubediti da
baronska oligarhija misli samo na sebe. Meu riterima poelo je roptanje. Riteri
su istupili sa optubom protiv barona da oni nisu nita uinili za korist drave,
kako su obeali, ve samo za svoju korist. U baronskoj partiji nije bilo sloge.
Jedan njen deo, kojim je rukovodio glosterski grof, drao se strogo oligarhiskog
programa; drugi, kome je na elu stajao Simon Monfor, lesterski grof, drao je
da je baronima polo za rukom da odnesu pobedu nad kraljem samo u savezu
s riterima i gradovima. Henrih je nastojao da iskoristi nesuglasice meu svojim
protivnicima da bi obnovio svoju vlast. 1263 g. dolo je do otvorenog rata izmeu
kralja i barona. Posle smrti glosterskog grofa Simon Monfor je bio priznat za vou
baronske partije, i on je nastojao da joj privue ritere i graane. 14 maja 1264 g.
Monfor je naneo poraz kraljevskoj vojsci kod Luisa. Henrih i njegov stariji sin
Edvard pali su u ropstvo. Monfor je postao faktiki diktator Engleske.
Poetak parlamenta. 1265 g. Monfor je sazvao vee u koje je pozvao one
barone, episkope i opate koji su bili na njegovoj strani, a isto tako po dva ritera
iz svake grofovije i po dva graanina iz niza gradova. Obino se uzima da od
tog saziva poinje istorija engleskog parlamenta kao pretstavnike ustanove. Ali,
Monforova je politika izazvala nezadovoljstvo meu pristalicama baronske oligarhije. To se nezadovoljstvo naroito pojaalo zbog toga to je ustanak protiv kralja
poeo brzo da se razgranava, obuhvatajui ne samo ritere i graane ve i iroke
seljake mase. Seljaci su poeli da unitavaju feudalne posede kraljevih pristalica
i da im oduzimaju imanja. Pokret je pretio da preraste u opti ustanak protiv feudalaca. Sve je to navelo mnoge barone da trae sporazum s kraljem. Sinu Henriha
III princu Edvardu polo je za rukom da pobegne iz ropstva. Baroni su poeli da
naputaju Simona Monfora i da prilaze Edvardu. Kod Ivzema Monfor je pretrpeo
poraz i bio ubijen.
No Henrih je morao da uini kompromis s baronima, riterima i graanima.
Taj je kompromis, oigledno, bio izazvan strahom od seljakog pokreta koji je
poeo za vreme Monfora.
Najvaniji rezultat kompromisa bilo je utvrivanje sastava parlamenta. U
njega, kao i u parlamenat Simona Monfora 1265 g., poeli su se pozivati pretstav-

317

nici ritera i gradova. Kralj se sada redovno obraa parlamentu ije kompetencije
postaju sve odreenije i sve ire. Razvitak parlamenta pada u doba sledee vlade
vlade Edvarda I (12721309).
Promene u poloaju seljaka. U XIII veku brzo napreduje prisvajanje optinske zemlje od strane lordova. Ve 1235 g. naveo je otpor koji su seljaci pruali
tim prisvajanjima vladu Henriha III da izda odluku Mertonski statut kojom
je lordovima dozvoljeno da ograuju neobraenu zemlju ako slobodnim seljacima posle toga ostane dovoljno optinske zemlje. Kmetovi uopte nisu pominjani.
Ograivanja su izazvala estok otpor seljaka.
Brzi porast novane rente u XIII veku nije popravio poloaj seljaka, On je samo doprineo raslojavanju u njihovoj sredini, odvajanju neznatnog imunog sloja
i obrazovanju brojnog seljatva s malo zemlje, koje se sada eksploatie ne samo
kao kmetovi ve i kao nadniari. Naporedo s razvitkom novane rente opaa se
da se kmetovske rabote odravaju pa i poveavaju na zemlji crkve i nekih krupnih
seniora.
Optinska organizacija seljaka, seoski zbor i seoski obiaji mogli su se vrlo
malo suprotstaviti pogoravanju poloaja mase kmetova. S razvitkom gradskog
zanatstva, sa sve veim odvajanjem grada od sela poveava se unutranje trite
za poljoprivredne proizvode. U epohi Knjige stranog suda u Engleskoj je bilo
poznato oko 80 gradova. Edvard I ve je pozivao u parlamenat pretstavnike 165
gradova.
Borba protiv porasta crkvenog zemljoposeda. Ne samo da se kraljevska
vlast nije obarala na feudalnu eksploataciju, ve ju je, naprotiv, uvala i titila
prava seniora. Ali je Edvard nastojao da sprei porast ekonomskog i politikog
uticaja krupnih feudalaca, u prvom redu duhovnih. Najvanija njegova mera u
tom pravcu bio je statut o duhovnjacima, ili o mrtvoj ruci (1279 g.). Taj statut
imao je da uini kraj porastu crkvenih zemljoposeda. XII i XIII vek bili su doba
ogromnog porasta crkvenog zemljoposeda. Poveavaju se posedi starih benediktinskih manastira. Sem toga, u Engleskoj se pojavljuje mnotvo novih monakih
redova, koji su stalno sticali nove zemlje. Ogromne su posede sticali duhovnoriterski redovi Templara i Hospitalaca. Za vlade Henriha III prodiru u Englesku
prosjaki redovi, dominikanci i franjevci. Crkva se nije libila nikakvih sredstava
da povea svoje zemlje i prihode. Falsifikovanje povelja, parnienje po sudovima,
zastraivanje bogatih ljudi (osobito ena) mukama u paklu, lana uda, zelenatvo
sve su to bili uobiajeni metodi kojima se sluilo svetenstvo i naroito monasi.
Zemlja koju bi oni stekli postajala je mrtva ruka; ona nije podleala otuivanju
i zauvek je ostajala u rukama crkvene ustanove koja ju je stekla. Sem toga, te su zemlje bile obino slobodne od ma kakve dabine. Statut o mrtvoj ruci zabranio je
svim crkvenim ustanovama dalje sticanje zemljinih poseda bez naroite kraljeve
dozvole. Na taj nain Edvard zaustavlja porast crkvenog bogatstva i uticaj i u isto
vreme spreavao smanjivanje kraljevskih prihoda.

318

Razvitak trgovine i zelenatva. Da bi se razvila prekomorska trgovina koja


kralju donosi velike prihode, Edvard I je izdao Trgovaku povelju (1303 g.). Ta
je povelja potvrivala stranim trgovcima pravo da slobodno dolaze u Englesku, da
uvoze i izvoze robu i zavela za njih odreene izvozne i uvozne carine. Te su carine
bile vie od onih koje su plaali engleski trgovci. Posebnim aktom utvren je nain isplaivanja dugova. Taj akt pokazuje kako su se u Engleskoj razvijali kreditni
poslovi. U Englesku pritie zelenaki kapital iz Italije i June Francuske. Razvija se
i lokalno zelenatvo. Jedna od posledica toga bilo je proterivanje Jevreja iz Engleske, vreno uz strana nasilja. Jevreje su pljakali, ubijali i davili u moru. Od 16 hiljada Jevreja koji su proterani iz Engleske malo ih je dospelo do francuskih obala.
Osvajanja Edvarda I. Edvard je vodio osvajaku politiku, usmerenu pre svega protiv njegovih najbliih suseda Velsa i kotske. Velka planinska plemena
uspeno su se suprotstavljala anglo-saskom i normandiskom osvajanju. 1282 g.
Edvard je s velikom vojskom krenuo da osvoji Vels. Posle teke i opasne borbe
ubijen je velki vo Levelin, a ostali velki kneevi prinueni su da se potine
Englezima. Zemlje buntovnika, koji su uestvovali u ratu sa Englezima, bile
su konfiskovane, a u Vels su se naselili engleski baroni i sagradili zamkove. Od
vremena osvajanja Velsa naslednik engleskog prestola, dobio je titulu princa od
Velsa.
Iskoristivi smrt kotskog kralja Aleksandra III (1285 g.), koji je ostao bez
naslednika, i borbom za presto izmeu aristokratskih rodova, Edvard je potinio
sebi kotsku. Mnogi su kotski feudalci podravali vlast engleskog kralja, videi u
njemu oslonac za konano pretvaranje kotskih seljaka u kmetove. Ali je seljatvo
ustalo protiv ugnjetavanja engleskih namesnika i kotskih feudalaca. Seljakom
ustanku prili su gradovi, crkva i jedan deo ritera. Ustanak, koji je nazvan ratom
za neza-visnost, zavren je porazom Engleza i obnovom nezavisnosti kotske
(1314 g.).
Sve plodove pobede pobralo je kotsko plemstvo. Eksploatacija seljaka, koji
su na svojim leima izneli sav teret ustanka, samo je poveana. kotlanane je
protiv Engleza podravao francuski kralj Filip IV.
Sastav parlamenta i jaanje njegovih prava. Za ratove Edvarda I bilo je
potrebno dosta novaca, i on je esto morao da se obraa parlamentu. Ali novane
pomoi koje je parlamenat odobravao nisu bile dovoljne. Kralj je traio sve mogue izvore prihoda iznad suma koje mu je odobravao parlamenat. On je raunao
da e ih ponajpre dobiti od trgovaca koji trguju vunom i od bogatog svetenstva.
Edvard je est puta poveao izvozne carine na vunu; ponekad bi prosto rekvirirao
zalihe vune.
Svetenstvo je moralo da kralju plati ogromne poreze. 1297 g. umalo da nije
dolo do sukoba s baronima. Kralj je morao da uini ustupke. Pristao je da izda
statut De tallagio non concedendo (O neodobravanju poreza). U tom je statutu
kralj obeao da u kraljevini nee kupiti nikakve poreze bez saglasnosti parlamenta

319

i da nee vriti prinudne rekvizicije. Na taj nain, utvreno je krajem XIII veka
glavno pravo parlamenta pravo razrezivanja porez.
Sredinom XIV veka poeo se parlamenat deliti na dva doma, gornji dom ili
dom lordova i donji, ili skuptinu. U gornjem domu zasedali su vrhovi feudalnog
drutva arhiepiskopi, episkopi, opati velikih manastira i najkrupniji baroni.
Gornji dom pretstavlja direktnog naslednika velikog vea iz XI i XII veka. U donjem domu zasedali su riteri i graani. Riteri su birani na skuptinama po grofovijama (po dva ritera iz svake grofovije) javnim glasanjem. Engleske grofovije slale
su u parlamenat 74 ritera. Edvard I pozivao je u parlamenat po dva pretstavnika iz
165 engleskih gradova. Svakom gradu je bilo preputeno da po svom nahoenju
donosi pravila o izborima. U veini sluajeva u izborima je uestvovao samo mali
privilegovani gornji sloj.
Za razliku od francuskih dravnih stalea, gde su sva tri stalea zasedala odvojeno, u engleskom parlamentu riteri su zasedali u istom domu s buroazijom.
Na taj nain, izmeu ritera i buroazije u Engleskoj nije bilo neprelazne pregrade
kao u Francuskoj. Uzrok tome lei u ranom razvitku robno-novanih odnosa na
engleskom selu. Engleski se feudalac bavio trgovinom i u njoj nije video nita
neasno. Engleski feudalci, naroito riteri, nisu eksploatisali samo rad zavisnih
seljaka ve i najamni rad nadniara. Meutim, francuski je feudalac iveo iskljuivo od feudalne rente. Za njega se oveanstvo delilo na plemenite gospodu,
koji dobijaju feudalnu rentu, i na prost narod, koji je plaa. Meu poslednje on
je ubrajao i graane. U Engleskoj nije bilo one ogorene borbe izmeu feudalaca
i graana, koja je otro podelila stalee na kontinentu. Ako se ne uzme u obzir
brojano mali gornji sloj feudalne klase, u Engleskoj se nije obrazovala zatvorena
i nasledna plemika kasta kao u Francuskoj. Svaki slobodni zemljoposednik, bez
obzira na svoje poreklo, mogao je, i ak je bio duan da postane riter, ako njegov
godinji prihod iznosi 20 funti sterlinga. Stoga je englesko plemstvo popunjavano
ljudima iz drugih stalea. U isto vreme, propali plemi, koji bi izgubio svoj zemljoposed, samim tim je ispadao iz redova plemstva. Englesko plemstvo apsorbovalo
je najsnanije elemente iz drugih stalea i izbacivalo iz svoje sredine sve oslabljene
elemente. Tim se objanjava njegova neobina vitalnost i sposobnost prilagoavanja. Otsustvo otre granice i nepomirljivog neprijateljsta izmeu ritera i graana
odvaja engleski parlamenat od francuskih dravnih stalea i objanjava razliitost
njihove sudbine, daleko veu politiku ulogu i vitalnost parlamenta.
U XIV veku raste uticaj parlamenta i ire se njegove kompetencije. Parlamenat uvruje pravo da potvruje i neposredne i posredne poreze. Krajem XIV
veka parlamenat dobija kontrolu nad troenjem suma dobijenih od poreza. Raste i
zakonodavna vlast parlamenta. Statute (zakone) izdaje kralj i gornji dom ponekad
na zahtev skuptine. U XV veku saglasnost oba doma na statut postaje obavezna.
Lokalni sudovi. Tokom XIV veka postepeno nestaju feudalne kurije za slobodne ljude. Ostaju samo vlastelinske kurije za vilane. Svaki znaaj gube i sudske

320

skuptine satnija i grofovija. Funkcije tih ustanova prelaze delom na kraljevske


sudove opteg prava, delom na lokalne sudije. Ustanova lokalnih sudija uvruje
se u Engleskoj u XIV veku. Postavljao ih je kralj iz redova uticajnih zemljoposednika u grofoviji. Njihove glavne funkcije su bile da uvaju mir, uguuju nemire
i hapse krivce, drugim reima sudsko-policisko obezbeenje interesa vladajue
klase u unutranjosti.
Stogodinji rat. Za vreme unuka Edvarda I Edvarda III (13271377 g.)
poeo je dugotrajni rat izmeu Engleske i Francuske, koji je nazvan Stogodinji
rat (1337 1453 g.). O uzrocima koji su ga izazvali ve je govoreno u XIX glavi.
Sem saveza s flandriskim gradovima koji je neobino poveao materijalna
sredstva Edvarda III, on je obezbedio sebi saradnju nemakog cara i nekih kneeva Svetog Rimskog carstva koji su bili na francuskoj granici. Edvard III je kupio tu
saradnju za velike pare, koje je dobio na zajam uglavnom od italijanskih bankara,
radi ega je morao zaloiti i krunske dragocenosti. Uostalom, on se docnije oslobodio veine dugova proglasivi dravno bankrotstvo. Poetak rata bio je za njega
vrlo srean. Pomorska pobeda kod Slejsa (1340 g.), unitenje francuskih ritera
kod Kresija (1346 g.), zauzee Kalea (1347 g.), poraz kotlanana koji su upali u
severnu Englesku dali su ogromnu prevagu Englezima. Iz Francuske su izvezli
ogromnu koliinu napljakanog plena.

321

GLAVA XXIII

USTANAK VATA TEJLORA.


LANKASTERSKA I JORKA DINASTIJA
Crna smrt. 1348 g. navalila je na Englesku sa Istoka kuga koja je ostala
u seanju ljudi pod imenom crne smrti. Teko je rei koliko je sveta pomrlo u
vreme te kuge. Neki istoriari misle da je pomrla treina celokupnog stanovnitva
Engleske, drugi polovina, dok neki tu cifru penju na dve treine. Sporno je i pitanje koliko su bile duboke promene koje je crna smrt izazvala u ekonomskom
ivotu Engleske. Izgleda da crna smrt Englesku nije zahvatila ravnomerno: u
nekim mestima je ostavila stranu pusto dok je druga mnogo slabije zahvatila. Crna smrt nije uopte skrenula razvitak engleskog sela na novi put, ve je
zaotrila one procese koji su se ve pre nje razvijali u Engleskoj. Crna smrt je
istrebila znatan deo radnog stanovnitva grada i sela. Usled toga je tranja radne
snage znatno porasla, a ujedno s tim skoile su nadnice. Skok nadnica objanjava
se i time to su odmah za kugom naile stone zaraze i nerodica. Skoile su cene
itu i svim ivotnim namirnicama.
U to je doba novana renta postala vladajua forma rente u Engleskoj, osobito
na malim riterskim posedima. Vlastelinska je zemlja tamo obraivana prvenstveno
uz pomo najamne radne snage. No i na onim krupnim, uglavnom manastirskim
posedima, gde je jo zadran kuluk, a najamni rad igrao samo pomonu ulogu, sada
je ovaj poslednji dobio veliki znaaj, poto je smrt pokosila mnoge vilane-kuluare, a
oni koji su ostali ivi nisu mogli da rade i umesto mrtvih (ma da su lordovi pokuavali da ih nateraju da uzmu deonice preminulih suseda i da snose njihove obaveze).
Pred engleske zemljoposednike postavilo se pitanje, gde da nau radnike
i kako da ih nateraju da rade za nisku nadnicu. Isto se pitanje postavilo i pred
iznajmljivae radne snage u zanatstvu. Odgovor na to bilo je radniko zakonodavstvo.

323

Radniko zakonodavstvo. Kraljevska ordonansa1 iz 1349 g. je propisivala


da svi mukarci i ene koji nisu stariji od 60 godina, a nemaju sopstvene zemlje
ni drugih sredstava za ivot, stupaju u najam kod onog koji eli da ih uzme, i to
za platu koja je bila uobiajena pre kuge. Pritom seniori imaju pravo da dre kod
sebe kmetove, ali ne u veoj koliini no to je to nuno. Za otkazivanje najma u
takvim uslovima, za naputanje unajmljivaa pre isteka roka pretila je tamnica.
Globe su udarane i na one koji bi uzimali viu nadnicu nego pre kuge i na one koji
bi je davali.
1351 g. Donji dom obratio se kralju sa albom da se ordonansa o nadnicama
ne izvrava. Na molbu parlamenta izdat je Statut o radnicima. Statut je vrlo detaljno ponovio osnovne stavove ordonanse iz 1349 g. i pojaao kazne za njihovo
naruavanje. No, dok su se iznajmljivai za naruavanje zakona kanjavali globom,
radnike su okivali i bacali u zatvor. No ni statut nije imao dejstva koje se od njega
oekivalo, i Donji dom vie puta se obraao kralju s molbom za preduzimanje
mera protiv njegovih prekrilaca. Novi zakoni stalno poveavaju strogost kazni
za prekrioce statuta. Radnike koji bi napustili svoje iznajmljivae gone, stavljaju
van zakona, igou usijanim gvoem (Statut o radnicima 1361 g.). Progonima
su bili izloeni svakovrsni savezi koje su meusobno sklapali radnici radi borbe
za nadnicu. Pretres prestupa u vezi s radnikim zakonodavstvom preao je u ruke
glavnog organa klasnog obraunavanja u unutranjosti lokalnih sudova. Marks
daje jasnu karakteristiku osnovnih teidencija tog zakonodavstva: Zakonodavstvo
o najamnom radu, koje je od samog poetka bilo udeeno radi eksploatisanja radnika i koje je u svom razvitku ostalo stalno podjednako neprijateljski raspoloeno
prema njemu, zapoelo je u Engleskoj 1349 sa Statute of Labourers Edvarda III.
Duh radnikog zakona od 1349 i zakona koji su mu sledili najbolje se shvata iz
injenice da je drava dodue dekretirala maksimum najamnine, ali doista ne i
minimum.
Na bazi radnikog zakonodavstva dolazilo je do sukoba u samoj feudalnoj
klasi. U budetu krupnog feudalca, koji je uglavnom iveo od feudalne rente, izdaci na najamninu igrali su drugostepenu ulogu. Za ritera s malim posedom, iju
su vlastelinsku zemlju obraivali prvenstveno nadniari, isto kao i za gradskog
zanatliju pitanje se najamnine mnogo otrije postavljalo. Krupni feudalci u potrazi za radnom snagom esto gaze statute, daju viu nadnicu i ne ustruavaju
se da primamljuju radnike svojih suseda. Bilo je sluajeva da velikai prireuju
prave oruane napade na susede i otimaju im radnike. Razumljivo je da je kod
izdavanja svih novih zakona protiv radnika i preduzimanju drugih mera protiv
onih koji kre te zakone inicijativa pripadala Donjem domu. Solidarnost Donjeg
doma jasno se ispoljila u radnikom zakonodavstvu Edvarda III i njegovog naslednika Riarda II. Radniko zakonodavstvo bilo je orue klasne politike onog
1

Ordonansom se nazivao kraljevski ukaz, statutom se nazivao zakon, koji bi potvrdio


kralj na predlog parlamenta.

324

dela zemljoposednika, koji su postepeno naputali feudalnu proizvodnju, a isto


tako i zanatskih preduzimaa.
Feudalna reakcija. Na posedima krupnih feudalnih lordova, osobito duhovnih lordova, jo je potpuno preovlaivala feudalna eksploatacija, a najamni rad
imao je samo pomoni karakter. Za krupnog feudalca glavni izvor prihoda i dalje
je bila feudalna renta. Stoga njegovi napori nisu bili usmereni toliko na to da se
snizi najamnina koliko da se povea feudalna renta. Lordovi poinju sve vie da
pritiskuju seljake i da od njih zahtevaju sve vie dabina i rabota. Ponekad oni
poinju da se s novane rente vraaju natrag, na radnu rentu, da bi nadoknadili
gubitak radne snage na vlastelinskom gazdinstvu. To pojaavanje feudalne rente
i vraanje na njene najtee forme, ta feudalna reakcija bila je jedna od posledica
crne smrti. Feudalna reakcija pretstavljala je nain pomou koga su lordovi,
stojei na tlu feudalne proizvodnje, nastojali da nadoknade sebi gubitak radne
snage i feudalne rente.
Tok Stogodinjeg rata. Meutim, Stogodinji rat donosio je nove uspehe
Englezima. 1356 g. Englezi su naneli strahovit poraz Francuzima kod Poatjea.
1360 g. zakljuen je mir u Bretinjiju, po kome je Edvard znatno poveao svoje
posede u Akvitaniji i dobio Kale sa okolnom oblau (vidi gl. XIX).
1369 g. neprijateljstva su obnovljena. Ali su se u to doba u Francuskoj plemstvo i gradski vrhovi, zaplaeni i vojnim neuspesima i jo vie revolucionarnim
pokretom seljatva i gradske sirotinje, tesno zbili oko kralja. Novi kralj, Karlo V,
proveo je nekoliko vanih finansiskih i vojnih reformi. Englezi su trpeli neuspeh
za neuspehom. Akvitanija je ustala protiv Engleza, ija joj vladavina nije donosila
nita drugo do poreza i vojnog pustoenja. 1375 g. bilo je zakljueno primirje, po
kome je u rukama Engleza ostalo samo nekoliko primorskih gradova.
Crkva i dravna vlast. Rat s Francuskom doveo je Englesku u neprijateljske
odnose prema papskoj stolici, koja se u to vreme nalazila u Avinjonu i podravala
francuske kraljeve. Kraljevsku vlast u Engleskoj pritiskivala je zavisnost od papa
koja je stvorena u doba Jovana i Henriha III, i ona je poela da provodi niz mera
koje su ile za osloboenjem od te zavisnosti. 1353 g. izdat je statut, koji je zabranio
iznoenje prestupa engleskih podanika pred papski sud. Edvard III otkazao je papi
plaanje danka od 1 hiljade funti sterlinga, koji je ustanovljen u vreme Jovana Bez
Zemlje. U Engleskoj poinje da se iri pokret, koji je postavio za cilj iroku reformu
crkve. Za pitanje crkvene reforme bili su vezani mnogi razliiti interesi. Kraljevska
vlast je teila da oslobodi englesku crkvu papskog uticaja i da je potini kralju. Kraljevska vlast i parlamenat gledali su s nezadovoljstvom na to to crkva, koja je nakupila grdna bogatstva, na sve mogue naine izbegava poreze, koji su teko padali na
ostalo stanovnitvo u doba Stogodinjeg rata. Kralj je teio da stavi ruku na zemljine posede crkve. Politiki uticaj vieg svetenstva izazvao je gnev kraljeve okoline.
Viklif. Ova tendencija kraljevske vlasti nala je podrku meu riterima i
buroazijom, koji su neprijateljski gledali na bogatu feudalnu crkvu i teili da se

325

ona reformie. Pretstavnik tih reformnih struja bio je profesor Oksfordskog univerziteta Don Viklif. Viklif je istupio protiv papinih pretenzija. Tvrdio je da papa
nema prava da od Engleske zahteva ma kakve dabine, da crkva ima i suvie mnogo imanja i da kralj ima pravo da joj oduzme njene bogate posede.
Papa je zatraio da se Viklifu sudi, ali ga je dravna vlast uzela pod svoju
zatitu. Na njegovu stranu stala je londonska buroazija. Meu gradskom sirotinjom koja je mrzela crkvu zbog ugnjevatanja i dabina ime Viklifa poelo je
da uiva popularnost. Kada su episkopi, ispunjavajui nareenje pape, poeli da
sude Viklifu, upali su londonski graani u sudsku dvoranu i silom ih primorali da
prekinu suenje.
Sada je Viklif istupio odlunije. Izraavajui tenje buroazije, on je poeo da
zahteva korenitu reformu crkve. Izneo je kritiku osnovnih dogmi katolike crkve,
odbacujui svetenstvo, mnoge obrede, indulgencije, tajnu ispovest, potovanje
svetaca i tajnu transsupstancijacije. Sveto pismo proglasio je za jedini izvor vere.
Da bi ga uinio pristupanim buroaziji, potpomagao je prevoenje biblije s latinskog na engleski jezik. Viklifove ideje tokom sledea dva veka izvrile su vrlo jak
uticaj na uenja svih buroaskih reformatora crkve.
Lolardi. Pored reformnih planova dravne vlasti i buroazije raslo je duboko
nezadovoljstvo crkvom meu irokim slojevima trudbenika i, naroito, seljatva.
Crkva je za seljaka bila jedan od najsurovijih eksploatatora. Nigde feudalne obaveze nisu bile tako surove i nigde nisu tako uporno zahtevane kao na zemlji uzornih gazda toga vremena manastira i episkopija. Crkveni seniori uporno su se
drali kmetstva i kuluka. Crkva je progonila seljaka traenjem svojih desetaka i
drugih dabina. Buroaska reformacija oliena u Viklifu teila je da iskoristi to
narodno nezadovoljstvo da bi izazvala irok pokret protiv katolike crkve. Taj pokret nalazi podrku i meu niim svetenstvom. Mnogi njegovi pretstavnici iveli
su polusirotinjski, mrzeli bogatu crkvu i razumevali narodne nevolje.
Viklif je po zemlji slao svoje uenike i sledbenike. Ti siromani svetenici ili
lolardi, odeveni u grube vunene mantije, svuda su propovedali Viklifovo uenje
i istupali protiv bogate i mone crkve. Ali, u njihove propovedi poeli su da se
uvlae i drugi motivi. Propovedajui meu seljacima, nastojei da uoblie njihove tenje, lolardi poinju da propovedaju i protiv feudalaca, narodnih ugnjetaa, i protiv zloupotreba kraljevskih inovnika. Oni izobliuju nepravednost
poretka u kome jedni moraju itavog veka da rade za druge. Oni su govorili da
je bog ljude stvorio jednakima. Kad je Adam orao, a Eva prela, gde su tada bili
plemii?.
Meu tim narodnim propovednicima naroito se isticao svojim talentom i
snagom ubeivanja Don Bul. On je zahtevao ukidanje crkvenog desetka i oduzimanje crkvi njenih ogromnih imanja. Crkvene su ga vlasti mrzele i gonile, ali
ga je narod skrivao. Najzad je bio uhvaen i baen u tamnicu kenteberiskog arhiepiskopa.

326

Riard II. Glavarina. Za vreme Riarda II (13771399 g.), naslednika Edvarda III, obnovljen je rat s Francuskom. Rat je tekao nepovoljno za Englesku.
Francuski brodovi pustoili su engleske obale. Ekspedicije koje su slali Englezi
ostajale su bez rezultata. Rat je stajao mnogo novaca. 1377 g. parlamenat je uveo
glavarinu. Svaki Englez morao je plaati 1 grot (4 penija). 1379 g. porez je ponovo
raspisan. Nova glavarina, uvedena 1380 g., utrostruila je poresko optereenje (na
jedan iling).
Glavarina, a jo vie zloupotrebe pri njenom skupljanju bili su poslednja kap
koja je prepunila au seljakog strpljenja. Meu seljacima, ugnjetenim porastom
feudalne rente, zauzimanjem optinske zemlje, vraanjem na kuluk, ve je davno
poelo podvodno talasanje. U propovedima lolarda izraavano je njihovo nezadovoljstvo. Nije bilo ni jednog sloja meu engleskim vilanima, koji ne bi bio ozlojeen feudalcima i dravnom vlau koja je seljake ugnjetavala sve novim porezima.
Gornji sloj kmetskog seljatva koji se obogatio trgujui itom, stokom i vunom i
koji je kupovao zemlju, mrzeo je kmetstvo. Srednje seljatvo, koje je pretstavljalo
osnovnu masu kmetskog stanovnitva, najvie je nastradalo od porasta feudalne
rente i vraanja na kuluk. Seljaka sirotinja, koja je prvenstveno ivela od prodaje
svoje radne snage, stradala je od radnikog zakonodavstva i od toga to su lordovi
zauzimali optinsku zemlju. Svi su proklinjali dravnu vlast kraljevske savetnike, koji su tovarili na narod teke dabine.
Poetak seljakog ustanka. 1381 g. izbio je u istonoj Engleskoj ustanak.
Seljaci su najurili poreznike i kraljevske inovnike. Neke od njih su pobili. Ustanicima su pristupali sve novi i novi odredi seljaka, koji su bili naoruani lukovima,
tojagama, sekirama, kosama i vilama. Ustanak je poeo kao protest protiv tekih
poreza, ali se uskoro okrenuo protiv svih ugnjetaa naroda i, najvie, protiv feudalaca. Naroitu mrnju seljaka izazvali su crkveni feudalci episkopi i opati.
U mnogim mestima istone Engleske obrazovani su seljaki odredi. Oni su
unitavali vlastelinska imanja i manastire, odvodili. stoku, odnosili pokuanstvo i
spaljivali dokumente u kojima su bile zapisane seljake obaveze. Seljacima je esto
priticala u pomo i gradska sirotinja.
Najveom organizovanou odlikovao se ustanak u grofovijama oko Londona u Eseksu i Kentu. Kentski seljaci oslobodili su iz tamnice Dona Bula i uinili ga jednim od svojih voa. Don je propovedao nepomirljivu klasnu mrnju
prema narodnim ugnjetaima. On je pozivao da se poubijaju svi seniori i njihovi
pomagai kraljevske sudije. Govorio je da e stvari u Engleskoj krenuti nabolje
tek onda kada sva dobra postanu zajednika, kad ne bude ni vilana ni plemia i
kada svi budu jednaki. Glavni vo ustanka bio je zanatlija, zidar Vat Tejlor. Po
njegovom imenu ustanak iz 1381 g. obino se zove ustanak Vata Tejlora.
Seljaci-ustanici u Londonu. Seljaci iz Eseksa i Kenta poli su na London u
dva velika odreda. Londonski pretsednik optine naredio je da se zatvore gradske
kapije, ali gradska sirotinja nije dozvolila da se to uini. I meu londonskim stare-

327

inama, koje su se birale izmeu bogatih trgovaca, bilo je nezadovoljnih politikom


kralja i njegovih savetnika. Nezadovoljstvo buroazije bilo je izazvano ravim voenjem rata, koji je potpuno unitio englesku spoljnu trgovinu. Neki od stareina
naredili su strai da propusti seljake, mislei da e iskoristiti seljaki ustanak da bi
zaplaili kralja i njegove savetnike. S razvijenim zastavama, ne nailazei na otpor,
seljaci su uli u grad. Poeli su da pale i rue kue najomraenijih lica u narodu.
Gonili su i ubijali kraljevske sudije koje su smatrali za krivce ugnjetavanja naroda.
Seljaci su provaljivali tamnice i putali zatvorenike na slobodu.
Seljaci-ustanici su opkolili londonski zamak Tauer, u kome se tada nalazio
kralj Riard II i traili da on izae da s njima pregovara. im je kralj iziao iz Tauera, seljaci su prodrli u zamak i pobili nekoliko velmoa koji su se tamo zatekli,
a meu njima i kenteberiskog arhiepiskopa.
Zahtev seljaka. Do sastanka s kraljem dolo je u Majlendu. Seljaci su kralju
izneli svoje zahteve, koji su dobili naziv majlendski program. Majlendski program
traio je ukidanje kmetovskog sistema, ukidanje kuluka i uvoenje jednoobrazne
niske novane rente (4 penija po akru), slobodnu trgovinu po svim gradovima i
mestacima Engleske i amnestiju za ustanike. Kralj je bio prinuen da pristane na
sve seljake zahteve. Jedan deo seljaka poverovao je kraljevim obeanjima, napustio London i uputio se kuama. Ali su mnogi ustanici, osobito siromasi, bili nezadovoljni. Njima je bila potrebna zemlja i ukidanje surovih zakona protiv radnika.
Niega od svega toga nije bilo u kraljevim obeanjima. Znatan deo seljaka, zajedno s Vatom Tejlorom i Donom Bulom, ostao je u Londonu. Oni su traili da se
ponovo sastanu s kraljem. U to vreme poela je gradska sirotinja u Londonu da se
razraunava sa svojim poniavateljima i ugnjetaima. U poetku se narodni gnev
sruio na strance Flamance i Italijane. Flamanci su u Londonu bili uglavnom
iz redova bogatih suknara koji su se iselili za vreme dogaaja u vezi sa Stogodinjim ratom. Oni su u Engleskoj otvarali velika preduzea u kojima su eksploatisali
radnike i sitne majstore. Italijani su bili uglavnom zelenai. Ali su nasilja poela
da zahvataju i engleske trgovce. Engleski bogatai su se uplaili i poeli da kupe
oruane snage protiv seljaka-ustanika i gradske sirotinje.
Kralj je bio primoran da se ponovo sastane sa seljacima. U odredu s kojim
se kralj sastao u Smitfildu preovlaivali su ljudi iz Kenta, koji se od drugih istonih grofovija razlikovao po tome to u njemu gotovo nije ni bilo kmetova. Ali je
slobodno seljatvo te grofovije jako patilo od oskudice u zemlji. Kentski odred je
uglavnom zastupao interese seljake sirotinje.
Smitfildski zahtevi znatno se razlikuju od majlendskih. Seljaci su traili da se
ukinu svi zakoni sem vinesterskog (taj zakon, izdat za vreme Edvarda I, garantovao je linu i imovinsku bezbednost), da se oduzmu zemlje episkopima, manastirima i svetenicima i da se podele parohijanima. Zahtevali su da se ukinu sve
privilegije seniora i da se stalei izjednae. Insistirali su na tome da se seljacima
vrate optinska prava koja su prisvojili seniori. Meu tim zahtevima nalazi se i

328

ukidanje kmetovskog (feudalnog) prava. To je jedina taka u kojoj su ponovili


majlendski program.
Ali, londonska buroazija i feudalci ve su se bili pripremili za otpor. U vreme kraljevih pregovora sa seljacima londonski pretsednik optine izdajniki je
ubio Vata Tejlora. Veliki oruani odred sastavljen od ritera i bogatih graana dojurio je kralju u pomo. Seljaci, nemajui vie svoga voa, ustezali su se da stupe
u borbu. Davali su im svakojaka obeanja, obeavali su im da ih nee goniti zbog
uestvovanja u ustanku i privoleli ih da se raziu kuama.
Uguivanje ustanka. Seljaci su se razili u ubeenju da su svi njihovi zahtevi
prihvaeni. Reili su da vie nee kuluiti i smatrali se slobodnim ljudima. Ali u
meuvremenu su po grofovijama bila, u ime kralja, razaslata nareenja da se svi
riteri sakupe u Londonu. Riterski odredi dali su se u poteru za seljacima, koji su
se delom ve bili razili kuama, i bez muke ih unitili. Odmah zatim su poslate
kraljevske sudije u sve ustanike oblasti i ovi su se svirepo razraunavali sa ustanicima. Mnotvo seljaka bilo je poveano. Po reima letopisca, irom cele zemlje bila
su podignuta veala, ali na njima nije bilo dovoljno mesta za sve osuene. Ljudi su
u masama beali iz sela kud su ih oi vodile. Na trgu u Londonu bio je postavljen
panj na kome su otsecali glave gradskoj sirotinji koja je uestvovala u ustanku.
Svirepa smrtna kazna stigla je voe ustanka, meu njima i Dona Bula. Kralj
je razaslao naredbu da seljaci bez pogovora moraju sluati seniore i ispunjavati sve
one obaveze koje su imali pre ustanka.
Tako je uguen seljaki ustanak. On je bio uperen protiv feudalizma i teio
je da ukine ustanovu kmetstva. Seljaci su eleli da postanu slobodni posednici
zemlje i da vuku korist od trgovine poljoprivrednim proizvodima. Oni su pretrpeli poraz. O optim uzrocima poraza srednjovekovnih ustanaka ve je govoreno u vezi sa akerijem (vidi gl. XIX). Seljaci, rasuti po celoj zemlji, vezani za
uske lokalne interese, nisu umeli da se ujedine i da rade organizovano. Veliki deo
ustanika nije uestvovao u pohodu na London, ve se ograniio samo na borbu
sa seniorima po svojim grofovijama. Sem toga, ve je meu samim seljatvom
poelo raslojavanje. Interesi bogatih seljaka i sirotinje nisu se podudarali. Stoga
ni u Londonu seljaci nisu dejstvovali zajedno. Jedan je deo napustio London posle prvog sastanka s kraljem, ostavivi siromahe na cedilu. Klasna svest seljaka
jo je bila slaba. Oni su mrzeli feudalce, a isto tako i kraljevske savetnike, jer su
ih smatrali uzronicima tekih poreza. Ali su oni verovali da e se kralj za njih
zauzeti i s poverenjem su gledali na njegova laljiva obeanja. Sve je to dovelo do
sloma seljakog ustanka.
Ipak je ustanak Vata Tejlora zadao snaan udarac feudalizmu. Feudalni posednici sada su se bojali da seljake teraju na kuluk i da im poveavaju obaveze.
Tokom XV veka gotovo svi seljaci su prevedeni na novane dabine. Pritom su
mnogi od njih otkupljivali slobodu, tako da je krajem XV veka u Engleskoj ostalo
vrlo malo kmetova.

329

Selo i grad krajem XIV veka. Onaj koji bi se otkupio kmetovske zavisnosti
postajao je lino slobodan i, ako je hteo, mogao je otii od svog lorda. Ali za svoju
deonicu on je morao da ispunjava obaveze prema lordu. Sada preovlauje novana renta, ali se tu i tamo susree i kuluk i produktna renta. Prava seljaka na ranije
kmetovske deonice nisu uivala zatitu kraljevskih sudova. Kao ni raniji kmet,
nije se ni dralac takve deonice mogao aliti sudu ako bi lord zauzeo njegovu
zemlju ili mu poveao obaveze. Takve seljake, potomke ranijih vilana, nazivani su
kopiholderima, ili draocima na osnovu kopije (oni su kao dokumenat o posedu
imali izvod, ili kopiju, iz protokola mesnog suda).
Sudovi prave otru razliku izmeu kopiholdera i friholdera (slobodnih dralaca). Friholderi su bili faktiki sopstvenici svoje zemlje i lordu su plaali samo
male novane iznose. Bogati friholderi imali su pravo da uestvuju na izborima za
parlamenat. Kopiholderi su bili lieni tog prava.
U to vreme dolazi do velike promene u engleskom zanatstvu i trgovini. Poevi od XIV veka u Engleskoj postie velike uspehe vunarska proizvodnja. Zanatlije koje su se preselile iz Flandrije otvarale su u Londonu i po drugim mestima
velike radionice, u kojima su izraivale fine tkanine. No jo se vie rairila izrada
nebojenih seljakih tkanina. One su se mnogo traile u Flandriji i u Firenci. Tamo
su kupovali neobojene engleske tkanine, pa ih bojili i preraivali.
Proizvodnja nebojenih tkanina vrena je u Engleskoj u okviru domae radinosti. Njom se uglavnom bavila seoska sirotinja. Seljaci kune zanatlije radili su
za trgovce, koji su kod njih kupovali tkanine. Seljaci su retko imali novaca da kupe
vunu, i trgovci-prekupci davali su im sirovine na dug. Usled toga kune zanatlije
su dospevale u punu zavisnost od trgovaca. Od XIV veka Engleska izvozi sve manje vune; glavni predmet izvoza postaje nebojena tkanina.
Do velikih promena dolo je i u trgovini. Ranije su trgovci iz drugih zemalja dolazili u Englesku po vunu. Sada su se u Engleskoj poela stvarati trgovaka
drutva za izvoz tkanina. Najuvenije meu njima bilo je drutvo trgovaca-avanturista koje je nastalo poetkom XV veka. U XV veku engleski trgovaki brodovi
pojavili su se u svim morima Zapadne Evrope.
U Engleskoj je poelo da se menja itavo drutveno ureenje. Prvo mesto u
engleskoj privredi poelo je da dobija gajenje ovaca, proizvodnja tkanina i pomorska trgovina. Sve je to ruilo stari feudalni poredak. U XIV i XV veku sistem kmetstva brzo propada, a na selu i u gradu sve se vie iri najamni rad. U Engleskoj poinje da se stvara novo plemstvo. To novo plemstvo ne lii na staro, feudalno. Ono
ne ivi toliko od eksploatacije zavisnog seljatva koliko od eksploatacije najamnog
rada i prodaje svojih proizvoda. Trgovina, cene vuni i itu, niska najamnina to
su pitanja koja najvie interesuju novo plemstvo. U redove tog novog plemstva
prodiru trgovci, koji su kupili zemljoposed, a isto tako i obogaeni kulaci. Novom
plemstvu bila je potrebna jaka kraljevska vlast, koja bi mogla da zatiti interese
engleske trgovine i da vrsto dri u potinjenosti radnike.

330

Obrazovanje engleske nacije. Do XIV veka jo se ne moe govoriti o jednoj


engleskoj naciji u smislu zajednikog jezika i kulture. Aristokratija se sastojala
od Normandijaca i Francuza. Oni se nisu stopili sa Anglo-Saksima, govorili su
francuski i po svojoj kulturi bili su blii Francuzima nego Anglo-Saksima. Osvajai Engleske sami su sebe nazivali Francima. Letopisi jo dugo suprotstavljaju
Normane Anglima. Na francuskom ili latinskom voena je administracija
kraljevske kurije, pisani su zakoni, sastavljane hronike. Francuska riterska pesma
i roman sluili su aristokratiji kao razonoda. Ali, otprilike od XIV veka pobednici
i pobeeni poinju da se stapaju u jednu naciju englesku.
Glavnu ulogu u obrazovanju engleske nacije igralo je unutranje ujedinjavanje zemlje, porast robne proizvodnje u zemlji, trgovakih veza i jaanje dravnog
jedinstva. Glavne nosioce nove nacionalne kulture pretstavljaju buroazija i riteri.
Te grupe, vie od svih drugih povezane s porastom robno-novane privrede, teile
su jaanju nacionalnog jedinstva. U njihovoj sredini izgrauje se opteengleski
knjievni jezik. On je formiran na bazi anglo-saske gramatike pod znatnim uticajem francuskog i latinskog jezika. Buroazija i riteri, kojima je maternji jezik bio
anglo-saski, uzeli su iz jezika vie klase, knjievnosti i crkve mnogo izraza koji su
nedostajali u narodnom jeziku. U XIV veku javlja se niz proznih pisaca i pesnika
koji piu na engleskom jeziku; sveto pismo prevedeno je na engleski jezik. U XIV
veku pie na engleskom jeziku jedan od najveih pesnika Engleske, Dofri oser.
oser i Viklif su pretstavnici nove buroaske kulture. Svaki se od njih bori u
svojoj oblasti s feudalnom ideologijom. Dok je Viklif poloio osnove buroaskoj
crkvi, oser je bio jedan od rodonaelnika buroaskog realizma u knjievnosti.
Obojica odraavaju porast nacionalne svesti mlade engleske buroazije.
Engleski jezik tek postepeno potiskuje latinski i francuski jezik iz suda i parlamenta. Do kraja XV veka parlamentarni akti pisani su na francuskom. Latinski
ostaje jezik crkve i nauke. Ali govorni jezik svih klasa drutva i jezik knjievnosti
postaje engleski.
Novo i staro plemstvo. Novo plemstvo se formira uglavnom u sredini onog
sloja koji je ranije oznaavan imenom riterstvo. Taj sloj odavno, jo od vremena
Henriha II, poinje da gubi svoj vojniki karakter. To su zemljoposednici, seoske
gazde. Ne uzimaju ovi svi ritersku titulu. Obino ih nazivaju dentelmenima
(plemenitima); skupno ime za itav sloj srednjih i malih posednika je dentrija.
Ponekad ih jo nazivaju eskvajerima ili skvajerima (to doslovno znai titonoa); tako su nazivali lice koje je imalo pravo na ritersku titulu, ali je jo nije
dobilo. Raspadanje starih feudalnih odnosa i raanje novih, kapitalistikih, vri
se najbre u ovoj sredini. Ali krajem XIV veka novo plemstvo jo nije postalo
krupna politika sila. Baroni, feudalni velikai, zadravaju rukovodei poloaj u
ivotu engleske drave. Mi ta vie moemo govoriti o feudalnoj reakciji u politikom ivotu Engleske, reakciji koja je poela krajem XIV veka. Jednovremeno s
postepenim izumiranjem feudalizma, s porastom engleske industrije i zanatstva,

331

izgraivanjem novog plemstva politiki ivot Engleske kao da dobija crte koje
potseaju na XII vek, na epohu Stevana i Matilde. Beskonani feudalni ratovi i
razmirice, borba za presto meu feudalnim klikama to su karakteristine crte
politikog ivota Engleske od kraja XIV do kraja XV veka.
Samovolja feudalaca krajem XIV v. Feudalni velikai okruuju se velikim
pratnjama najamnika, koje uglavnom vrbuju meu propalim plemstvom. Oni
dobijaju uniformu (livreja) s grbom barona otuda naziv tih vojnih pratnji
livreje. U Engleskoj poinju da gospodare grupe feudalaca, meusobno povezane rodbinskim vezama itavi feudalni klanovi. Velike feudalce okruuju
mali roaci i susedi koji od njih zavise. Feudalac sa svojim livrejom, sa svojim
srodnicima i klijentima, ne boji se ni kralja, ni njegovih sudova ni inovnika. On
napada na susede, zauzima njihovu zemlju, a njegova pratnja ponekad pljaka na
drumovima i uputa se u prave bitke s vlastima i s dravnom vojskom. Izbori za
parlamenat vre se pod neposrednim pritiskom tih bandi koje glasaju po nareenju svog lorda i uteruju strah u kosti svim ostalim biraima. Donji dom dospeva u
ruke baronskih eksponenata. Baroni su dolazili u parlamenat s naoruanim pratnjama. Kada je bilo zabranjeno da se u parlamenat unosi oruje, oni su dolazili
s tojagama. Parlamenat je 1426 g. dobio naziv batinski parlamenat. Kada su
zabranjene tojage, oni su krili pod platevima kamenje i olovne tegove.
Ovo vaskrsavanje feudalne anarhije stoji u vezi sa opadanjem feudalne privrede. U to vreme kada se novo plemstvo prilagoavalo novim uslovima proizvodnje i sve vie prebacivalo na kolosek kapitalistike eksploatacije, privreda
krupnih feudalaca, koji su iveli prvenstveno od feudalne rente, preivljavala je
otru krizu. Pokuaj feudalaca da poveaju feudalnu rentu i naroito kuluk nije
bio krunisan uspehom. On je krajnje ozlojedio seljake i bio jedan od uzroka koji
su izazvali ustanak 1381 g. Bez obzira na to to je ustanak bio uguen, na njega je
dugo sauvana uspomena, i lordovi se nisu usuivali da ponove svoje pokuaje. U
veini sluajeva oni prestaju da vode svoje vlastelinsko gazdinstvo i daju vlastelinsku zemlju u arendu. Arendatori vlastelinske zemlje bili su uglavnom obogaeni
seljaci. Likvidacija vlastelinskog gazdinstva dala je znatan potsticaj za raslojavanje
seljaka i porast bogatog gornjeg sloja u njemu. Ali u isto vreme ona je imala i vrlo
vanih posledica za feudalce.
Likvidirajui svoje vlastelinsko gazdinstvo, feudalac je gubio svaku vezu s
tritem i nije imao mogunosti da iz trgovine izvlai profit. U isto vreme seljake
rente su bile fiksirane. Feudalac se pretvara u prostog uivaoca rente, ali su na tom
putu njegove mogunosti bile veoma ograniene. I zato feudalac usmerava svoje
elje u pravcu parazitske eksploatacije dravnog aparata kao sredstva za poveanje svojih prihoda. Glavni zadatak feudalnih klika postaje borba za vlast, borba
za sticanje kraljevske krune ili uticaja na kraljevskom dvoru kako bi se pljakala
dravna kasa. Drugi izvor prihoda postaje vojnika pljaka, ratni plen pa ak i
jednostavno pljakanje na drumovima. U epohi opteg uspona privrednog ivota

332

Engleske feudalci su se opet pretvorili u opasne pljakae, podivljali su i svojom


krvavom borbom za plen nanosili ogromnu tetu interesima onih klasa koje sada
sve vie izbijaju u prvi red u privrednom ivotu zemlje.
Lankasterska dinastija. 1399 g., na inicijativu barona sa severa, Riard II je
bio zbaen. Baroni su pritom iskoristili krajnju ozlojeenost raznih slojeva engleskog drutva, izazvanu ravom vladavinom Riarda II. Oni su na kraljevski presto
postavili Henriha Lankastera pod imenom Henriha IV.
Stogodinji rat s Francuskom stiao se od vremena Riarda II. Ratne operacije obnovljene su s novom snagom za vreme drugog kralja iz lankasterske dinastije,
Henriha V (14131422 g.). Gazdovanje feudalaca, teki porezi, gonjenja jeretika,
kao sredstvo uguivanja antifeudalnih pokreta, doveli su na poetku vlade Henriha V do dubokih narodnih nemira koji su zahvatili itavu zemlju.
Da bi odvratio panju naroda od unutranjih nereda, dobio opravdani izgovor za nove finansiske zahteve i zadovoljio feudalce koji su bili eljni rata i plena,
Henrih je pourio da obnovi rat s Francuskom. Okolnosti su za to bile povoljne.
Borba burgundaca i armanjaka dostigla je krajnju estinu; burgundski vojvoda
stupio je u savez sa Englezima. Henrih V pokazao je sjajne vojnike sposobnosti.
1415 g. on se iskrcao u Francuskoj i s malim snagama potukao Francuze kod
Azenkura. Uskoro je zavladao itavim severom Francuske i zauzeo Pariz (vidi gl.
XX). U jeku svojih uspeha Henrih se iznenada razboleo i umro (1422 g.).
Henrih VI. Kruna je pripala njegovom sinu Henrihu VI (14221461 g.),
koji u to vreme nije imao ni godinu dana. Oko prestola je zametnuta borba najkrupnijih feudalaca Engleske za uticaj i vlast. Meutim, sjajno zapoeti rat u Francuskoj uzimao je za Engleze sve gori obrt. Strana pustoenja kojima su Englezi
izloili nesrenu zemlju izazvala su opti revolt protiv osvajaa. Plemstvo, buroazija i seljatvo zbili su se oko kralja Karla VII. Burgundski vojvoda, koji je
svojim savezom toliko olakao Englezima njihove prve uspehe, raskinuo je savez
sa Engleskom zbog engleskih pokuaja da zauzmu Nizozemsku i stupio u savez s
Karlom VII. Englezi su trpeli neuspeh za neuspehom. Borba feudalnih klika na
dvoru jo je vie pogorala stvar. Englezi su malo pomalo izgubili sve to su osvojili u Francuskoj. Po svretku Stogodinjeg rata (1453 g.) ostao im je u rukama
jedino Kale.
Dok su ratni uspesi Henriha V privremeno zadravali narodno nezadovoljstvo, bezobzirno gospodarenje feudalaca, prekomerno poviavanje poreza, pljakanje dravne kase i sramni neuspesi u Francuskoj za vreme njegovog naslednika
izazivali su sve vee roptanje. Riteri, buroazija i gornji sloj seljaka eleli su jaku
vlast koja bi uinila kraj feudalnoj anarhiji.
Nasuprot lankasterskoj dinastiji, za ije su vladavine bezobzirno gospodarili
feudalci, riteri i graani poeli su da podravaju pretstavnike jorke dinastije, krupne zemljoposednike u Engleskoj. Daleki roak kraljevskog roda vojvoda Riard
Jorki bio je popularan kao sposoban vojskovoa, koji je jedno vreme popravio

333

poloaj Engleza u Francuskoj. iroki engleski krugovi objanjavali su sve vojne


neuspehe njegovim opozivanjem, do koga je dolo zbog intriga njegovih protivnika na dvoru. Opte nezadovoljstvo dovelo je do ustanka koji je zahvatio jug
Engleske. Centar ustanka postala je grofovija Kent.
Ustanak Deka Keda. Ustanak, kome je stao na elo Dek Ked, iskusan
vojnik, dobio je organizovan karakter. Parohije su slale oruane odrede; u nekim
mestima vlasti su skupljale narodnu vojsku formalnim naredbama. Osnovnu masu ustanika inili su seljaci, ali im se pridruilo i mnogo ritera. Meu njihovim
pristalicama bilo je i nekoliko barona. Na elu armije od 20 hiljada ljudi Dek
Ked je krenuo na London. Ked je imao manifest koji je sadravao niz tubi i zahteva. Kedov manifest protestovao je protiv tekih poreza i globa, protiv iznuivanja od strane kraljevskih inovnika, osobito pri ubiranju poreza, protiv nezakonitog pritiska na izbore i niza drugih zloupotreba, a isto tako i protiv neuspenog
voenja rata u Francuskoj. Manifest je traio da se uklone sva ta zla, da se kralju
vrate kraljevski posedi koje su razneli feudalci, da se uklone ravi savetnici i da
se na vlast pozove vojvoda jorki. Sve su to bili politiki zahtevi. Samo je jedan
zahtev imao socijalni karakter zahtev da se ukine radniko zakonodavstvo.
Preovlaivanje politikih zahteva i njihov umereni karakter pokazuju da je rukovodeu ulogu na tom stadiju pokreta uzeo gornji drutveni sloj ustanika, riteri,
koji su nastojali da istaknu program u kome bi se na neki nain mogli sloiti svi
drutveni slojevi koji su uestvovali u ustanku. Osnovna masa seljaka i naroito
seljaki gornji sloj mogli su se u prvo vreme zadovoljiti tim programom, jer se
feudalna eksploatacija nije pojavljivala u to vreme toliko u obliku neposrednog
poveavanja feudalne rente koliko u obliku iskoriavanja d