Florence Hartmann 

MIR I KAZNA 

 
  

TAJNI RATOVI MEĐUNARODNE 
POLITIKE I PRAVOSUĐA 
 Žrtvama masovnih zločina 

Istina i tačnost, prije nego strast. Ravmond Aron 
 
 
 
NAPOMENA  

Priča koja slijedi događa se iza kulisa međunarodne politike i pravosuđa. Autorica, iako nekadašnja novinarka 
pariškog Le Mondea, ne nudi nam, međutim, novinarsko istraživanje, nego nam kao izravan svjedok otvara ta 
zatvorena  vrata.  Navodi  i  obavijesti  koje  će  čitatelj  otkrivati,  nisu,  dakle,  prikupljani  od  osoba  nazočnih 
razgovorima, pregovaranju ili zatvorenim sastancima, na kojima se zbiva većina događaja koje prenosi, nego 
ih je autorica neposredno čula i zabilježila.  
U svojstvu glasnogovornice i savjetnice za Balkan tužitelja Međunarodnog kaznenog suda za bivšu Jugoslaviju 
(ICTY) od oktobra 2000. do oktobra 2006., Florence Hartmann nalazila se u srcu događaja o kojima govori u 
ovom djelu. Kao osoba koja je bila na sastancima na kojima su se donosile strateške odluke Suda, sudjelujući u 
unutarnjim  raspravama  Tužiteljstva  o  strategijama  kaznenog  progona,  uključena  u  pripremanje  susreta  i 
nazočna  razgovorima  između  tužiteljice  Carle  del  Ponte  i  najviših  političkih  dužnosnika,  svjedok  njihovih 
telefonskih  razmjena  gledišta,  prateći  tužiteljicu  na  svim  njezinim  putevima,  ona  nam  je  danas  vodič  kroz 
svijet koji je do sada bio zatvoren za javnost.  
Autorica  nam  tako  posuđuje  svoje  uši  i  oči.  Ali  to  čini  kao  brižna  novinarka:  informacije  su  prikupljene  na 
temelju  osobnih  bilješki,  ali  također  provjerenih  i  ponekad  upotpunjenih  zapisnicima  sa  sjednica  i  drugim 
internim  izvještajima  kojima  je  imala  pristup.  Izvore  navodi  samo  za  one  informacije  koje  nisu  prikupljene 
izravno ili dolaze izvan ICTY‐a. No, događaji koje je kroz šest godina proživljavala iznutra ne mogu se izdvojiti iz 
konteksta  i  odijeliti  od  razdoblja  koje  je  prethodilo  njezinu  dolasku  u  Hag,  u  sjedište  ICTY‐a  u  Nizozemskoj. 
Autorica je, dakle, na temelju internih dokumenata rekonstruirala činjenice koje su prethodile oktobru 2000. 
trudeći se doprijeti do najmanje poznatih ili čak neslućenih aspekata tog razdoblja.  
Jedno  poglavlje  ove  knjige  napominje  određen  broj  elemenata  dokaza  iznesenih  na  procesu  Slobodanu 
Miloševiću,  prvom  šefu  države  kojemu  je  sudilo  međunarodno  pravosuđe.  Dio  tih  autentičnih  dokumenata 
dostupan  je  i  na  internetu,  posebno  neka  telefonska  prisluškivanja  koja  čitatelj  tamo  može  naći.  Sud  je  na 
vlastitoj  internetskoj  stranici  (www.un.org/icty)  prikupio  zapisnike  sudskih  rasprava  i  sudske  odluke,  ali  nije 
sustavno spojio dokaze prihvaćene tijekom različitih sudskih postupaka. Autorica se odlučila radije oslanjati na 
razasute i teško dostupne dokumente, nego na svjedočenja iznesena na javnim sudskim raspravama.  
Međunarodno pravosuđe pripada svima nama jer je stvoreno da bude u službi Čovječanstva. Otkriti njegovo 
skriveno lice čini se neophodnim čime ta otkrića omogućuju bolje razumijevanje, pa onda i bolje ovladavanje 
ulozima koji se ocrtavaju bez našeg znanja.  
Iza  zatvorenih  vrata  sve  se  uvijek  čuva  u  tajnosti.  Tek  sićušan  dio  izranja  pri  otvaranju  arhiva,  desetljećima 
poslije. Sve što je rečeno ili obećano ne smije se zaboraviti jer svaka riječ može naknadno zadobiti posebnu 
važnost.  Prema  stupnju  povjerljivosti,  te  se  bilješke  ili  predaju  arhivima  ili  se  pažljivo  stavljaju  po  strani,  na 
raspolaganje ovlaštenoj osobi koja će odlučiti predati ih ili ne svojem sljedniku.  
Pri  nekim  se  susretima  od  sudionika  traži  da  ništa  ne  bilježe.  Može  se  čak  zahtijevati  da  se  ni  jedan  od 
dokumenata o kojima se raspravljalo ne iznosi iz prostorije. Ponekad su savjetnici jedne od strana zamoljeni 
da iziđu. Katkad se to traži selektivno. Domaćin može zahtijevati, ovisno o temi rasprave, isključenje jednoga 
od  savjetnika  zbog  njegove  nacionalnosti,  uz  izliku  da  informacije  koje  će  se  razmijeniti  mogu  zanimati 
njegovu  vladu.  Ostalima  se  naprotiv  odobrava  da  ostanu.  Neki  visoki  dužnosnici  više  vole  razgovore  u  četiri 
oka  u  prirodi  ili  u  odvojenim  kabinetima  da  bi  se  uvjerili  u  potpunu  povjerljivost  rasprave.  Ipak  se  rijetko 
događa da na kraju takvih razgovora nema nikakve zabilješke, čak ni privatne.  
Bilješke  predane  arhivima  sažimaju  sadržaj  rasprava  i  ističu  glavne  tačke.  Budući  da  moraju  sintetizirati  i 
parafrazirati,  oni  koji  ih  zapisuju  ne  prenose  vjerno  ljudsku  ili  ponekad  „neljudsku"  dimenziju  tih  istupa  i 
reakcija, kao ni riječi koje su upotrebljavane. Autorica je, dakle, odlučila dati samo autentične navode različitih 
sudionika kako bi bez filtera propustila čitatelja u taj zabranjeni prostor.  
PREDGOVOR Raspršeni snovi čovječanstva  

Politika je umijeće sprečavanja ljudi da se bave onim što ih se tiče.  
Paul Valerv  

Više od šezdeset godina nakon Suda u Nürnbergu i Tokiju, međunarodna pravda dobiva novi polet, kojemu se 
dugo  nije  nadala.  S  ciljem  da  potisne  ne‐kažnjivost,  ona  je  golem  korak  u  napretku  čovječanstva.  Ali  da  taj 
projekt,  u  koji  svako  ljudsko  biće  izloženo  ratnoj  opasnosti  ulaže  tolike  nade,  ne  bi  ostao  nedovršen, 
međunarodna pravda morat će se, malo pomalo, nametnuti svima i za svakoga. Stvoren 1993., Međunarodni 
kazneni  sud  za  bivšu  Jugoslaviju  (ICTY),  zatim  onaj  u  Ruandi  (ICTR),  uspostavljen  sljedeće  godine,  bili  su 
preteče  Međunarodnog  kaznenog  suda  koji,  od  Demokratske  Republike  Kongo  do  Sudana  i  Ugande,  danas 
traži  odgovornost  glavnih  ratnih  vođa.  U  kojem  su  se  okruženju  razvijale  te  prve  međunarodne  instance 
poslije onih koje su stvorene nakon završetka Drugog svjetskog rata? Koji su im bili uspjesi, pogreške, koje su 
bitke  vodili?  Ako  petnaestak  godina  poslije  njegova  osnivanja  zaronimo  u  kulise  Međunarodnog  kaznenog 
suda za bivšu Jugoslaviju (ICTY), naći ćemo brojne odgovore i rasvijetliti izazove s kojima će se u godinama i 
desetljećima koja slijede morati suočiti međunarodna pravda koja danas muku muči da bude uvjerljiva.  

Desetog  marta  1998.  Louise  Arbour,  tužiteljica  Međunarodnog  kaznenog  suda  za  bivšu  Jugoslaviju  (ICTY) 
uznemirena  je  pogoršanjem  stanja  na  Kosovu.  Ona  upozorava  kako  je  nadležna  za  cijelo  područje  bivše 
Jugoslavije i da „dobiva informacije i dokaze o izgredima na Kosovu". U februaru je Milošević poslao specijalne 
jedinice  u  dolinu  Drenice,  kolijevku  albanske  pobune  na  Kosovu  protiv  vlasti  u  Beogradu  i,  kako  se 
pretpostavlja, sjedište cijele nove Vojske za oslobođenje Kosova (UCK). Situacija neumoljivo klizi prema ratu. 
Sedmog  jula,  Louise  Arbour  pojačava  ton:  „Izgredi  su  prerasli  u  oružani  sukob...  prema  tome,  namjeravam 
podnijeti optužbe za zločine protiv čovječnosti ili ratne zločine ako se utvrde dokazi." Velike sile je podržavaju. 
Dvije  rezolucije  Vijeća  sigurnosti,  31.  marta  te  23.  septembra  1998.  ističu  nadležnost  Suda  nad  Kosovom  i 
obavezu  vlasti  u  Beogradu  da  s  njime  surađuje.  Taj  polet  u  kojem  se  čini  da  sudstvo  ima  prvenstvo  pred 
politikom kratkog je vijeka. Jer upravo da bi prisilili Miloševića na pregovore, Amerikanci i Europljani svojom 
podrškom žele učiniti uvjerljivom prijetnju optužbom protiv najodgovornijeg za ovu novu kampanju etničkog 
čišćenja na Balkanu krajem XX. stoljeća.  
Trinaestog  oktobra  1998.  Milošević  potpisuje  sporazum  o  primirju  s  američkim  pregovaračem  Richardom 
Holbrookeom,  koji  i  ne  spominje  ICTY.  „Nadležnost  Tribunala  ne  može  biti  ulog  ni  za  kakve  pregovore", 
odbrusila je odmah tužiteljica. Da bi se sama uvjerila da su zločini stvarno počinjeni, najavljuje kako želi doći 
na lice mjesta. Milošević se protivi. Izdaje joj vizu samo za Beograd, što ona odbija. Njezini ponavljani zahtjevi 
da na Kosovo pošalje svoje istražitelje ostaju mrtvo slovo na papiru. Vijeće sigurnosti ne želi ugroziti primirje 
osuđujući Beograd zbog odbijanja suradnje s međunarodnom pravdom. Za velike sile sud je samo oruđe, koje 
je korisno ako služi njihovim političkim namjerama.  
1
Milošević ne haje za prijetnje kanadske magistratkinje . Petnaestog januara 1999. njegove jedinice zauzimaju 
selo  Račak  i  pogubljuju  četrdesetak  kosovskih  seljaka.  Primirje  je  time  poništeno.  Šef  međunarodne  misije 
zadužene  za  nadgledanje  primirja  na  Kosovu  William  Walker,  odmah  to  proglašava  „zločinom  protiv 
čovječnosti". Louise Arbour je bijesna i telefonira Walkeru.  

1 Termin magistrat/kinja se odnosi na tzv. "viši rang" sudaca koji imaju i državne ovlasti. Termin magistrat je uobičajen 
u užim pravnim krugovima, naročito u angloameričkim zemljama. Građanski službenik kojem su dane upravne i 
zakonske ovlasti, (op. ur)  
 „Pošaljite svoje stručnjake u roku od 24 sata, s vizom ili bez nje", predlaže Amerikanac. Louise Arbour se 19. 
januara pojavljuje na granici između Makedonije i Kosova. Zapreka je nepremostiva. Carinik se ruga listajući 
putovnicu  glavne  tužiteljice,  ustanovljuje  da  nema  vizu  i  kaže  joj  da  se  vrati  natrag  zajedno  sa  svojom 
impresivnom  novinarskom  pratnjom.  Poraz  je  tim  bolniji  što  ne  dobiva  nikakvu  političku  podršku  iz 
prijestolnica koje su prije pet godina osnovale Tribunal. Iako je u napasti da dade ostavku, Louise Arbour se 
suzdržava  pri  povratku  u  Hag.  Cijeli  Tribunal  joj  priređuje  trijumfalan  doček.  Usudila  se.  Ovim  putovanjem 
implicitno je dala znak Miloševiću da je pod istragom.  
Ali  sada  je  vrijeme  diplomacije.  Poslije  dva  tjedna  pregovora  u  Rambouilletu,  pojavljuje  se  nacrt  sporazuma 
koji ne vodi mnogo računa o Tribunalu. Još jednom je politički pragmatizam iznad sudstva. Američka sutkinja 
Gabrielle Kirk McDonald, predsjednica Tribunala, šalje 23. februara otvoreno pismo francuskom i britanskom 
ministru  vanjskih  poslova,  Robinu  Cooku  i  Hubertu  Vedrineu.  Poziva  ih  „da  ne  žrtvuju  načela  na  kojima  se 
temelji  Tribunal  u  korist  kratkoročnih  političkih  interesa".  „Nema  mira  bez  pravde",  potvrđuje  i  tužiteljica. 
Milošević odlučuje ‐on ne želi ni mir ni pravdu.  
U noći između 23. i 24. marta NATO počinje operaciju Združene snage protiv režima u Beogradu. Zločini se ne 
zaustavljaju, čak se udvostručuju. Stotine hiljada Albanaca deportirano je prema kosovskoj granici. Dvadeset 
šestog  marta  Louise  Arbour  upozorava  Miloševića  da  će  „istražiti  sva  teška  kršenja  međunarodnog 
humanitarnog  prava,  posebno  ona  koja  uključuju  zločine  protiv  civilnog  stanovništva..."  Za  zapadne 
prijestolnice  Milošević  više  nije  ključ  problema  na  Balkanu,  nego  samo  srce  problema.  One  ponovo  vide 
Tribunal  kao  oružje  protiv  palikuće.  U  Bruxellesu,  Londonu,  Parizu  i  Washingtonu,  Louise  Arbour  primaju 
raširenih  ruku.  Zapadnjački  dužnosnici  obećavaju  da  će  predati  Haškom  sudu  „sve  informacije"  kojima 
raspolažu  o  operacijama  njegovih  oružanih  snaga,  njihovoj  organizaciji,  liniji  zapovijedanja  i  njihovim 
zločinima. Na kraju će joj predati samo malen dio. Ali želi se u prvom redu stigmatizirati neprijatelja da bi se 
bolje  opravdao  nastavak  NA‐TO‐ovih  bombardiranja  Srbije.  I  da  bi  to  postigli,  ne  oklijevaju  uspoređivati 
Miloševića  s  Hitlerom  ili  Staljinom,  ili  ga  nazivati,  kako  to  čini  Robin  Cook,  „serijskim  etničkim  čistačem". 
George  Robertson,  britanski  ministar  obrane  optužuje  ga  za  genocidne  planove.  To  je  termin  koji  zapadne 
vlade izbjegavaju kad ne žele intervenirati. Budući da ih međunarodna Konvencija o sprečavanju i kažnjavanju 
zločina  genocida  obavezuje  na  djelovanje  za  sprečavanje  ili  zaustavljanje  takvih  zlodjela,  izbjegavale  su  taj 
termin nekoliko godina prije u Bosni, a još više u Ruandi.  
Louise  Arbour  se  ne  zavarava.  Njezin  rad  instrumentaliziraju.  Ali  međunarodna  pravda  prečesto  je  žrtva 
političkog  nehaja,  a  da  se  ne  bi  veselila  toj  podršci.  Istražitelji  ICTY‐a  počinju  prikupljati  prva  svjedočenja 
izbjeglica  koje  bježe  s  Kosova.  U  Hagu  Louise  Arbour  preuzima  osobno  taj  predmet.  Imenuje  dvoje  mladih 
američkih  pravnika,  Nancy  Paterson  i  Clinta  William‐sona,  da  sastave  optužnicu.  Kao  dirigent  ravna  ovim 
dvama  magistratima  i  proučava  svaki  dokument,  svaki  dokaz  koji  su  prikupili  njezini  istražitelji,  ali  i 
međunarodne organizacije i nevladine udruge. Louise Arbour zna da je upala u trku s vremenom. Početkom 
maja  NATO‐ovi  udari  još  nisu  naveli  Miloševića  na  popuštanje  i  on  još  uvijek  odbija  raspoređivanje 
međunarodne  sile  na  Kosovu.  Međunarodna  zajednica  je  u  slijepoj  ulici.  Louise  Arbour  strahuje  da  će  se 
Miloševiću  ponuditi  trgovina:  dolazak  međunarodnih  snaga  u  zamjenu  za  prekid  istrage  koju  je  protiv njega 
otvorio  ICTY.  Ratni  vođa  ima  sve  razloge  da  se  cjenka  o  svojoj  slobodi  u  zamjenu  za  mir.  Sredinom  maja 
Beograd  daje  nadu  u  otvaranje  i  proglašava  prihvatljivim  prijedlog  raspoređivanja  vojne  sile  „unatoč  nekim 
ogradama". Kanadska tužiteljica upozorava: „Ne može biti nikakva oblika imuniteta što se nas tiče. Ići ćemo 
dokle  nam  to  dopuštaju  dokazi."  Odlučuje  zadati  posljednji  udarac  dok  traje  jako  diplomatsko  djelovanje  u 
cilju dogovora.  
U  subotu  22.  maja,  u  svojem  uredu  u  Hagu,  u  Nizozemskoj,  Louise  Arbour  potpisuje  optužnicu.  Glavni 
optuženik zove se Slobodan Milošević. Prvi put u povijesti međunarodno sudstvo optužilo je jednog državnog 
poglavara na vlasti za zločine protiv  čovječnosti. Louise Arbour  nije nikoga  prethodno obavijestila. Odbila je 
konzultirati se s velikim silama zbog straha da ne izvrše pritisak. Obaviještena je samo šačica bliskih suradnika. 
Ali  mnogi  još  važu  za  i  protiv,  a  neki  strahuju.  Louise  Arbour  i  njezino  okruženje  primili  su  višemanje 
eksplicitne  signale  od  nekih  diplomatskih  ureda  koji  se  čuvaju  svega  što  bi  moglo  usporiti  ili  komplicirati 
rješenje krize, boje se svake dodatne zapreke na putu dogovornog rješenja do kojeg nikako da se dođe. Čini se 
2 
da  je  Milošević  spreman  prihvatiti  prijedlog  skupine  G8  kojim  bi  se  zaustavilo  nasilje  na  Kosovu. Ne  žele 
odbaciti  jedinog  sugovornika  koji  može  odlučivati  o  miru.  Svaka  bi  optužba  bila  preuranjena,  čak 
„katastrofalna",  jer  bi  nosila  opasnost  da  se  „Milošević  zainati".  „Optužnica  bi  dovela  u  opasnost  izglede  za 
mir",  tvrdi  izaslanik  iz  Moskve  koji  posebno  dolazi  u  Hag.  Louise  Arbour  sliježe  ramenima.  Isto  čini  i  s 
Amerikancima  koji  preuzimaju  vodstvo  i  ustrajno  traže  da  pričeka  zgodniji  trenutak.  "Predlažem  Madeleine 
Albright  da  me  ne  pokušava  naći",  daje  na  znanje  jednom  američkom  sugovorniku  koji  je  naziva  da  bi 
organizirao  telefonski  sastanak  s  američkom  državnom  tajnicom.  U  svakom  slučaju,  kasno  je,  optužnica  je 
potpisana.  

 
'Budite nepopustljivi', rekla mi je Madeleine Albright u času imenovanja (u ICTY, u septembru 1996.; op. a.) pa 
dobro,  pokazat  ću  da  sam  nepopustljiva",  odgovorila  je  Louise  Arbour  u  oči  Christianu  Chartieru, 
glasnogovorniku Tribunala. Kanađanka označava svoj teren kako bi spriječila svako političko uplitanje. Kad je 
izvršila posao, izgubila se na četrdeset osam sati na jugu Francuske, kod prijatelja. Optužnica nije samo protiv 
Slobodana Miloševića nego cijelog srpskog vodstva uključenog u zločine protiv kosovskih Albanaca. Uz Milana 
Milutinovića,  predsjednika  Srbije,  na  njoj  su  i  Dragoljub  Ojdanić,  šef  Generalštaba,  potpredsjednik  savezne 
vlade  Nikola  Šainović  i  ministar  unutarnjih  poslova  Srbije  Vlajko  Stojiljković.  Ali  u  skladu  s  proceduralnim 
pravilima  ICTY‐a,  optužnica  nije  pravovaljana  dok  je  ne  potvrdi  i  supotpise  sudac.  Cijeli  predmet,  tri  hiljade 
stranica u desetak debelih registratora, predan je dakle sucu Davidu Huntu. Poslije vikenda za Duhove, koji je 
prosjedio zatvoren u svojem uredu proučavajući predmet, australski sudac potpisuje 24. marta odluku kojom 
potvrđuje optužnicu i pripadajuće naloge za uhićenje.  
Ali  Louise  Arbour  ne  želi  objaviti  optužnicu  prije  četvrtka  27.  maja.  Razlog  je  vrlo  jednostavan.  Jedan  od 
istražitelja  Tribunala  nalazi  se  u  Beogradu  pod  krinkom  misije  UN‐a  koju  vodi  Sergio  Vieira  de  Mello. 
Delegacija odlazi s teritorija Srbije u četvrtak ujutro. Louise Arbour odbija i najmanji rizik. U utorak 25. maja 
leti  za  Stockholm,  gdje  glavni  tajnik  UN‐a  Kofi  Annan  sudjeluje  na  konferenciji.  Njega  prvoga  obavještava. 
Zatim šalje šifriranu poruku nizozemskom ministru vanjskih poslova Josiasu van Aartsenu: „Poslane su loptice 
za golf." Sada ministar zna da su optužbe potvrđene i da mora, prema brižljivo pripremljenom planu, sasvim 
diskretno, proslijediti obavijest nekima od svojih kolega kako bi mogli opozvati svoje sugrađane koji su u misiji 
u  toj  regiji.  Procurit  će  iz  američkih  izvora.  Već  krajem  poslijepodneva,  u  srijedu  26.  maja,  CNN  otkriva  da 
Slobodana Miloševića traži Haški sud. Svejedno. Louise Arbour sazvala je novinsku konferenciju za sutradan. 
Pred  prepunom  dvoranom  objavljuje  optužnicu  protiv  petorice  iz  Beograda  zbog  deportiranja  sedamsto 
četrdeset  hiljada  kosovskih  Albanaca  i  zbog  ubojstva  najmanje  tristo  četrdeset  identificiranih  osoba.  Da  bi 
pretekla  one  koji  će  rado  ukazivati  na  opasnosti  koje  ta  optužnica  donosi  mirovnom  procesu  u  tijeku, 
odgovara im: „Uvjerena sam, isto kako je bilo uvjereno Vijeće sigurnosti kad je osnivalo Tribunal i kad je u više 
navrata  posljednjih  mjeseci  pozivalo  da  se  pripazi  na  Kosovo,  da  će  plod  naših  napora  donijeti  značajan 
doprinos  miru.  Nikakav  trajan  i  vjerodostojan  mir  ne  može  počivati  na  nepravdi  i  nekažnjivosti.  Odbijanje 
zahtijevanja od ratnih zločinaca da odgovaraju za svoja djela bila bi uvreda onima koji poštuju zakon, bila bi 
izdaja onih koji zakonu povjeravaju svoje živote i sigurnost." Nekoliko tjedana poslije Louise Arbour odlazi iz 
Tribunala.  
Optužnica protiv Slobodana Miloševića iznenadila je zapadne vlastodršce koji ga još uvijek, unatoč njegovim 
zločinima,  smatraju  nužnim  sugovornikom.  Ona  im  sužava  manevarski  prostor  usred  procesa  pregovaranja. 
Pred imperativom mira diplomati nikada ne oklijevaju optužiti slijepu pravdu koja ne vodi računa o njihovim 
poteškoćama da ratne vođe dovedu za pregovarački stol. Optužnica protiv državnog poglavara može, prema 
njima, osujetiti svaku nadu da će se mir postići pregovorima. I pod izlikom borbe protiv nepravde, ona je može 
produljiti.  Ali  većina  njih  radije  skriva  svoju  zbunjenost  javnim  izjavama  u  korist  suda  i  borbe  protiv 
nekažnjivosti. Samo Moskva otvoreno osuđuje tu odluku nazivajući je „političkom" i ističe da dolazi u  

26.  maja  1999.  osam  industrijski  najrazvijenijih  zemalja  svijeta  u  skupini  G8  složilo  se  o  „razmještanju  na  Kosovu 
međunarodnih učinkovitih civilnih i sigurnosnih snaga".  
najgorem  času.  U  Francuskoj  Jean‐Pierre  Chevenement,  ministar  unutarnjih  poslova,  jedini  je  koji  osuđuje 
„ovu inicijativu (koja; op. a.) ne služi miru".  
Kao gospodar rata i mira već osam godina, Slobodan Milošević mislio je da je nedodirljiv. Da nije pretjerao na 
Kosovu, vjerovatno nikad ne bi bio pozvan na odgovornost. Sada, pritiješnjen uza zid, stisnut između  čekića 
pravde i nakovnja NATO‐a, strahujući da će ovom optužnicom biti izbačen iz igre, prisiljen je popustiti. Mislio 
je da će zahvaljujući susretljivosti Moskve i dvostrukoj igri Zapada izbjeći bijes ICTY‐a. U toj kulturi imperativa 
mira  koji  se  kupuje  pod  svaku  cijenu,  pri  čemu  se  često  predlaže  pregledavanje  kroz  prste  partnerima 
neophodnima za pregovaranje, Milošević je vjerovao u svoju nekažnjivost. Nisu li mu je već jedanom dali kad 
je potpisao mir u Bosni poslije tri i pol godine krvoprolića i poslije pokolja u Srebrenici, za koje je Washington, 
3 
međutim, imao dokaze njegove umiješanosti? Pobijedit će ga borbenost Louise Arbour. Milošević je prisiljen 
pozvati natrag svoje pse rata i ušutkati oružje. Tribunal je odnio pobjedu tamo gdje nije uspjela diplomacija. 
„Vjerujemo da je pravda majka mira", likuje u julu Madeleine Albright.  
Dva izaslanika, Rus Viktor Černomirdin i Finac Martti Ahtisaari, susreću se s Miloševićem početkom juna kako 
bi zapečatili uvjete mira koje će Rezolucija 1244 Vijeća sigurnost službeno proglasiti 10. juna 1999. „Optužnica 
ne mijenja mnogo", tvrdi američki State Departement. Kad se vratio mir, Slobodan Milošević, prvi predsjednik 
na  vlasti  kojeg  je  optužilo  međunarodno  pravosuđe,  ostaje  nedostupan  pravdi.  NATO,  koji  drži  snage  na 
Kosovu da bi jamčio mir, nema pristup srpskom teritoriju ni ovlasti da uhiti ratne zločince. A Clinton priznaje: 
„Ako ostane u Srbiji, vjerovatno neće biti izručen, a ne mislim da Transatlantski savez može upasti u Beograd 
kako bi mu uručio optužnicu."  
Tigar  od  papira  urlikao  je  i  pružio  kandže,  ali  je  i  dalje  sasvim  bezopasan.  Optužujući  Slobodana  Miloševića, 
Tribunal je ipak opravdao razloge svojeg postojanja. U vladama kao i u samom ICTY‐u nitko zaista ne vjeruje 
da  će  se  krvoločnom  vođi  jednog  dana  suditi.  Njegova  optužnica  izaziva  jednoduš‐nost  jer  svima  umiruje 
savjest. Ali izvršenje pravde i dalje nije vjerovatno. Velikim silama Miloševićevo uhićenje nije prioritet, pa čak 
ni  cilj.  Tako,  dok  Srbiji  obećavaju  značajnu  materijalnu  pomoć  čim  Milošević  bude  svrgnut  s  vlasti,  njegovo 
uhićenje nije uključeno u pogodbu. Svi u Beogradu misle da je Milošević opet dobio nekakav oblik imuniteta u 
zamjenu za podršku mirovnom planu za Kosovo.  
Louise Arbour brzo je shvatila dvoličnost država u odnosu na primjenu međunarodnog prava kad ona prijeti 
da  poremeti  političku  računicu.  Razumjela  je  kako  međunarodno  pravosuđe  teško  zadržava  kontrolu  nad 
svojom kaznenom strategijom, bez koje ne može težiti nezavisnosti, dok mu velike sile otimaju tu moć želeći 
odlučivati o uputnosti kaznenog progona kad šefovi država ili važne osobe, osumnjičene za masovne zločine, 
izgledaju  kao  jedine  koje  mogu  potpisati  mirovne  sporazume.  Međunarodna  diplomacija  i  dalje  spremno 
žrtvuje pravdu pod izlikom da pravedan mir može dovesti do nastavka rata, odnosno do smrti i patnje čitavih 
naroda.  Ali  ona  zaboravlja  da  je  Milošević  kumovao  najžešćim  krvoprolićima  u  bivšoj  Jugoslaviji,  onome  u 
Srebrenici, zatim na Kosovu, svaki put kad se diplomacija upustila u proces mirovnih pregovora s njim. Prije 
Louise  Arbour,  njezin  prethodnik  Richard  Goldstone  već  je  upozoravao: „Mir  koji  parafiraju  ratni  zločinci  ne 
vrijedi ništaviše nego tinta i papir kojima se koriste". Najosjetljiviji problem međunarodnog prava bio je i ostao 
taj  što  se  odvija  unutar  međunarodnih  odnosa  vodenih  suparničkim  logikama  koje  je  teško  ujediniti:  jedna, 
idealistička, daje prednost potrazi za pravdom, a druga, pragmatična, daje prednost traženju mira.  
"Razlozi koji su naveli Vijeće sigurnosti da osnuje Tribunal od početka su bili dvojbeni. U pregovorima koji su 
prethodili  ustanovljavanju  međunarodnog  pravosuđa  jasno  se  pokazalo  da  određeni  broj  stalnih  članova 
Vijeća  sigurnosti  smatra  Tribunal  mogućom  zaprekom  sporazumnom  rješenju  krize.  Posebno  je  Rusija 
zakulisno djelovala kako bi se uvjerila da će Tribunal biti samo fasada. Ni motivi SAD‐a nisu bili najčišći. Glavni 
američki pregovarač na Balkanu, Richard Holbrooke, priznao je da se u njegovoj vladi Tribunal shvaća  

3  Washington  je  između  ostalog  bio  u  posjedu  snimki  telefonskih  razgovora,  a  transkripte  nekih  od  njih  je  Al  Gore, 
američki  potpredsjednik,  predočio  europskim  posrednicima  uključenima  u  proces  pregovaranja  o  miru  u  Bosni,  pri 
jednom susretu u augustu 1995. u Bijeloj kući.  
kao obično sredstvo za javnu upotrebu i kao politički koristan instrument. Washington je mislio da će Tribunal, 
čak  i  ako  bude  sudio  tek  drugorazrednim  krivcima,  svojim  optužnicama  pomesti  kritike  koje  velikim  silama 
zamjeraju  da  nisu  dovoljno  učinile  da  zaustave  krvoproliće.  Optužnice  su  trebale  poslužiti  i  da  diplomatski 
izoliraju  vođe  osumnjičene  za  zločine,  da  ojačaju  njihove  protivnike  na  unutarnjoj  pozornici  i  da  potaknu 
međunarodnu političku volju da posegne za gospodarskim sankcijama ili za silom. SAD i Velika Britanija mislile 
su  u  početku  da  će  optužnica  protiv  Miloševića  smanjiti  izglede  za  mir,  ali  su  ubrzo  shvatile  da  je  ona 
djelotvoran instrument za sotoniziranje srpskog vođe i održavanje podrške javnosti NATO‐ovu bombardiranju 
Srbije",  piše  tada  američki  pravnik  Michael  Scharf,  koji  je  prije  tri  godine  bio  jedan  od  sastavljača  Statuta 
4 
Tribunala.  
"Petnaest glasova za, nijedan protiv, nema suzdržanih, Rezolucija je jednoglasno prihvaćena." Tako je 25. maja 
1993.  godine  Ruski  veleposlanik  koji  predsjeda  Vijećem  sigurnosti  Ujedinjenih  naroda  najavio  stvaranje 
Međunarodnog  kaznenog  suda  za  bivšu  Jugoslaviju  (ICTY),  prve  međunarodne  sudbene  instance  poslije 
5 
Sudova u Nurnbergu i Tokiju. To je povijesni trenutak.  
Protiv  mržnje  i  barbarstva  koji  tada  bjesne  oko  Sarajeva,  europskog  grada  koji  već  dulje  od  godine  dana 
mučenički  podnosi  bombardiranja  što  ih  vjerno  prenose  međunarodni  TV  programi,  pred  ispijenim  licima 
muslimanskih zarobljenika srpskih logora u Prijedoru, od kojih bi se odvratio pogled da ih mediji nisu spasili od 
zaborava  usred  ljeta  1992.,  moćnici  ističu  sliku  civilizacije  zasnovane  na  pravu  kao  što  se  nekada  pred 
Antikristom mahalo raspelom. Jer, čak ni ako gaji san o pobjedi prava nad nasiljem samo snagom svojih osuda 
i svoje razumnosti, pravda ne može zaustaviti rat. Ne može zamijeniti političko djelovanje jer joj nije uloga da 
djeluje, nego da sudi.  
Nije  vrijeme  akcije,  nego  izjava  o  dobrim  namjerama.  Umjesto  odgovora  na  rat,  moćnici  ispiru  usta 
univerzalnim  vrijednostima  čovječnosti  koja  se  ponovo  izvrgavaju  ruglu.  Svijet  realpolitike  upušta  se  u 
područje lijepih osjećaja, zahtijeva moralne stavove, pridružuje se gnušanju međunarodnog javnog mnijenja, 
predlaže  zaustavljanje  zločina  umjesto  neposrednije  intervencije  da  ih  zaustavi.  Velike  sile  natječu  se  u 
svjedočenju  svoje  volje  da  prekinu  ciklus  nasilja,  osvete  i  mržnje.  Uvjeravaju  da  će  Tribunal  biti  oružje 
odvraćanja, da je on već sada prijetnja odgovornima za najodvratnije zločine.  
„Ovom  akcijom  izjavljujemo  vama,  žrtvama,  da  vaša  agonija,  vaše  žrtvovanje  i  vaša  nada  u  pravdu  nisu 
zanemareni. A onima koji su počinili užasne zločine jasno kažemo da će ratni zločinci biti kazneno progonjeni i 
da će pravda biti zadovoljena", izjavljuje pred Vijećem sigurnosti Madeleine Albright, veleposlanica SAD‐a pri 
Ujedinjenim narodima.  
ICTY je rođen iz želje država članica Vijeća sigurnosti, izvršne vlasti Ujedinjenih naroda, i na temelju poglavlja  
VII. Povelje UN‐a, onog istog poglavlja koje dopušta svaki oblik uplitanja, uključujući i pribjegavanje sili, kako bi 
se zaustavilo etničko čišćenje. Misija koja mu je povjerena: tražiti i progoniti osobe koje se smatra krivima za 
teška kršenja međunarodnog humanitarnog prava od januara 1991. u bivšoj Jugoslaviji.  
Statut  Tribunala  osigurava  neovisnost  pravosuđa.  Određuje  da  su  suci  neovisni  (članak  12.)  i  da  tužitelj, 
odgovoran za istragu predmeta i za izvođenje progona ne traži i ne prima upute ni od koje vlade niti kojega 
drugog  izvora  (članak  16.).  Uostalom,  države  su  obavezne  potpuno  surađivati  s  Tribunalom  i  bez  odlaganja 
odgovoriti  na  svaki  zahtjev  za  pomoć  ili  na  svaki  nalog  koji  se,  među  ostalim,  odnosi  na  prikupljanje 
svjedočenja  i  izvođenje  dokaza,  kao  i  na  uhićenje  i  zatvaranje  osoba  i  na  dovođenje  optuženih  pred  Sud 
(članak  29.).  Velike  su  sile  stvorile  na  papiru  gotovo  idealno  sudište.  Što,  paradoksalno,  dokazuje  da  nisu 
nikada mislile da će ono jednoga dana i proraditi. O tome svjedoči Madeleine Albright: „Lako je bilo izglasati  
4 Scharf Michael, Indicted for War Crimes, then what?, Washington Post, 3. oktobra 1999.  

5  Tribunal  je  uspostavljen  dvjema  Rezolucijama  Vijeća  sigurnosti  UN‐a,  br.  808  od  22.  februara  1993.  i  br.  827  od  25. 
maja 1993., koje utvrđuju njegovo osnivanje i obavezuju sve države na punu suradnju s ICTY‐em. Tribunal je smješten u 
Hag, u Nizozemskoj.  
Rezoluciju, ali tada nitko nije zamišljao da bi takav Tribunal mogao jednog dana profunkcionirati. Svi su mislili 
da  nikad  neće  biti  optuženih,  ni  procesa.  Čak  su  i  najoptimističniji  prihvaćali  da  neće  nikada  biti  presuda, 
6 
nikada izricanja kazne."  
Nitko se ne zavarava. Da bi ispunio svoju misiju, Tribunal ovisi o dobroj volji svojih osnivača u Vijeću sigurnosti 
7 
i o njihovim političkim interesima.  
Sutradan  nakon  polaganja  zakletve  prvih  sudaca,  17.  novembra  1993.  međunarodni  tisak  pokazuje 
skepticizam  dok  se  u  Bosni  nastavljaju  rat  i  zločini:  Sud  osuđen  na  neuspjeh;  Krezubi  sud;  Alibi:  velike  sile 
samo  traže  načina  da  umire  savjest,  osumnjičeni  istodobno  sudjeluju  u  mirovnim  razgovorima  pod 
pokroviteljstvom Ujedinjenih naroda.  
„Položili smo zakletvu 17. novembra i odlučili smo početkom decembra otići kući", prisjeća se talijanski sudac 
Antonio Cassese, prvi predsjednik Tribunala. „Postojali su samo suci, ništa drugo (...) U početku nismo imali ni 
proračun. Ujedinjeni narodi našli su malo novca, nešto sasvim malo za sljedeća tri mjeseca, kao kad se daje 
djetetu  uz  preporuku  da  ne  potroši  sve  odjednom.  Kako  pokrenuti  sud  kad  ne  možete  ni  zaposliti  ljude?" 
dodaje njegova američka kolegica, Gabrielle Kirk McDonald. A Južnoafrikanac Richard Goldstone, prvi tužitelj 
ICTY‐a domeće: „Kad sam stigao u Sud, u augustu 1994., dvorane su bile prazne, bilo je samo nekoliko stolaca i 
8 
stolova. Čak i oni s najboljim namjerama prekrižili su Tribunal, da i ne govorim o protivnicima pravosuđa."  
Nikada nije bilo volje za stvaranjem učinkovita i samostalna pravnog instrumenta, a kredibilitet slatkorječivih 
proglasa  zapadnih  vlasti  o  bezrezervnoj  podršci  borbi  protiv  nekažnjivosti  vrlo je  mali.  Jer  prema  logici  viših 
državnih obzira, amnestija se uvijek smatrala glavnim diplomatskim adutom. Ma kako odvažno izgledala, ova 
gesta samo je krinka koja skriva hipokriziju velikih sila, kojima se žuri da na najjeftiniji način olakšaju savjest na 
koju ih upozorava njihovo javno mnijenje, duboko potreseno zločinima čiji opseg i strahota zaslužuju odgovor. 
Ovaj sud, koji donosi toliko nade, za osnivače je samo izvor koristi. Vulgarno političko iskorištavanje jedne od 
najljepših  utopija,  potiskivanja  barbarstva.  Jedino  rješenje  da  se  izbjegne  svaki  zaplet  koji  bi  doveo  do 
međunarodnog  vojnog  uplitanja  u  Bosni.  Sredstvo  kojemu  je  u  najboljem  slučaju  namjena  odvraćanje 
zločinaca od nastavljanja njihovih djela, i posebno, poticanje poticatelja na zločine da se pokažu razumnijima 
za  pregovaračkim  stolom.  Zastor  nad  nemoći,  podlosti  i  nesposobnosti  velikih  demokracija  da  zaustave 
čovjeka  koji  surovim  kampanjama  etničkog  čišćenja,  u  srcu  Europe  i  pred  očima  međunarodnih  kamera, 
obnavlja najgora sjećanja iz Drugog svjetskog rata.  
Ali  Rezolucija  827  otvorit  će  ipak  nove  obzore.  Jer  ta  inicijativa,  unatoč  podvali,  sadrži  projekt  koji  donosi 
nadu,  nadu  u  jačanje  prava  i  kažnjavanje  zločinaca.  Uloga  ovoga  suda  nadilazi  Vijeće  sigurnosti,  nadilazi 
granice bivše Jugoslavije, nadilazi legitimne težnje žrtava i međunarodnog javnog mnijenja. Težnja za istinom i 
pravdom u svijetu koje još uvijek opsjedaju demoni konačnog rješenja na vidljiv se način oduprla prešućivanju 
jednih  i  otvorenom  protivljenju  drugih.  Hladni  rat  spriječio  je  rađanje  međunarodnog  pravosuđa,  obećanog 
poslije ponora holokausta, u poletu svečanog obećanja „nikad više".  
Kad je bipolarni svijet nanovo spojen, mogao se konačno roditi projekt tako dugo očekivanoga međunarodnog 
pravosuđa.  Iako  ga  je  donijela  međunarodna  zajednica  vrlo  dvojbenih  namjera,  stalni  Međunarodni  kazneni 
sud (ICC) pojavljuje se kao prirodni rezultat toga zahtjeva za pravdom, koji se stalno  

6 Albright Madeleine, svjedočenje na saslušanju na suđenju Biljani Plavšić, ICTY, decembar 2002.  
7 Pet stalnih članova su SAD, Velika Britanija, Francuska, Rusija i Kina. Rusija, a naročito Kina, opredijelit će se za pasivnije 
držanje  i  nastavak  svoje  politike,  prepuštajući  ostalim  trima  stalnim  članovima  da  rješavaju  probleme  ICTY‐a.  Postaju 
aktivnije tek kad se dođe do ograničenja proračuna i zagovaranja zatvaranja Suda.  

8 Klarin  Mirko  i  Vidaković  Mina,  Unatoč  svemu,  Deset  prvih  godina  Tribunala,  dokumentarac,  Sense  TV,  Hag,  2003. 
http://www.sense‐agency.com.  
 9 
vraća još od dvadesetih godina XX. stoljeća. Osnivanje Sudova u Nürnbergu i Tokiju poslije Drugog svjetskog 
rata označava bitnu etapu u osvještavanju potrebe za  međunarodnim sudom koji  će suditi  za zločine protiv 
čovječnosti.  Ipak,  ti  prvi  sudovi  simboliziraju  pravdu  pobjednika.  Otada  su  države  potpisale  Ženevske 
konvencije  u  verziji  iz  1949.,  što  je  sama  bit  međunarodnog  humanitarnog  prava,  te  se  obavezale  da  će 
progoniti  sve  prekršitelje  tih  tekstova.  Ali  hladni  rat  presjekao  je  taj  polet  u  korist  stvaranja  stalne 
međunarodne jurisdikcije, neovisne o državama. Zločini su se kao odvratna i gnusna litanija nastavili od Afrike 
do  Kambodže,  od  Kavkaza  do  Bliskog  istoka.  Staljinove  čistke  i  kineska  kulturna  revolucija  ostale  su 
nekažnjene.  Crveni  Kmeri  smatrani  su  poštovanim  sugovornicima  u  času  mirovnih  pregovora.  Diktatori  iz 
Latinske Amerike mogli su legalizirati delikt mišljenja i torturu jer je to bila zapreka širenju komunizma.  
A Sadam Husein nije pobijeđen u prvom Zaljevskom ratu zato što je pribjegao kemijskom oružju protiv civilnog 
kurdskog stanovništva.  
Prema primjeru Sudova u Nürnbergu i Tokiju ICTY je zadužen da sudi za genocid, zločine protiv čovječnosti i 
ratne  zločine.  Kao  odgovor  na  genocid  koji  sto  dana  hara  Ruandom,  ostavljajući  na  zelenim  brežuljcima  te 
afričke Švicarske blizu milion osakaćenih lešina, Vijeće sigurnosti osniva u novembru 1994. drugi međunarodni 
kazneni sud. Ove dvije instance, stvorene pod pokroviteljstvom UN‐a pridonijet će ponovnom javljanju ideje o 
stalnom međunarodnom pravosuđu.  
Situacija  je  posebno  povoljna  za  ostvarenje  toga  starog  smjelog  sna.  Više  nema  blokovske  logike,  sukoba 
nepomirljivih  ideologija,  prijetnje  apokalip‐tičnim  kaosom  koju  nosi  atomsko  oružje.  Unatoč  sve  brojnijim 
sukobima na periferiji ‐Balkan, Ruanda, Somalija, Čečenija itd. ‐poslije pada Berlinskog zida čini se da su glavne 
opasnosti otklonjene. Osnovna načela koja upravljaju našim demokracijama privlače sve više zemalja. Čini se 
da je svijet zašao u novu eru. Neki čak vide da dolazi kraj Povijesti. Prilika koja se tada javlja za stalni kazneni 
sud savršena je i, bez sumnje, jedinstvena. To dokazuje, a posteriori, razdoblje nakon 11. septembra 2001. i 
veliki međunarodni nered koji će se u njemu otkriti.  
Od 15. juna do 15. jula 1998. Rimska konferencija zaključuje se stvaranjem te nove i toliko očekivane sudske 
instance,  stalnog  Međunarodnog  kaznenog  suda  (ICC).  Potpisivanje  Rimskog  ugovora  17.  jula  1998.  koji  je 
potpisalo  sto  dvadeset  država  predstavlja  odlučan  trenutak  u  nastupanju  međunarodne  pravde  s 
univerzalnom  vokacijom,  koja  će  možda  jednog  dana  uspjeti  kažnjavati  zločine  i  štititi  veći  broj  žrtava. 
Oparene  iskustvom  dvaju  Međunarodnih  kaznenih  sudova,  tim  čudovištem  koje  su  stvorili,  ali  koje  im  malo 
pomalo izmiče, države su nametnule stalnom Međunarodnom kaznenom sudu (ICC) ograničenja koja ozbiljno 
10 
sužavaju njegovo polje djelovanja. Unatoč ovim ograničenjima, čini se ipak da je proces nepovratno krenuo. 
Stalni Međunarodni kazneni sud (ICC) rađa se 11. aprila 2002. kad je dosegnut prag od  

9  Ideja  o  međunarodnom  kaznenom  pravosuđu,  nadležnom  za  suđenje  pojedincima  odgovornima  za  međunarodne 
zločine, nije nova. Pokušala se ostvariti kroz cijelo XX. stoljeće. Ideja o sudu za kažnjavanje zločina Wilhelma II., koja se 
sugerira Versajskim ugovorom 1919. napuštena je, kao i međunarodne jurisdikcije koje je trebalo stvoriti da bi stupila na 
snagu  Ženevska  konvencija  iz  1937.  o  prevenciji  i  represiji  terorizma,  Njujorška  konvencija  iz  1948.  o  sprečavanju  i 
kažnjavanju zločina genocida i Konvencija o suzbijanju i prevenciji zločina aparthejda iz 1973.  
10  Suprotno  ICTY‐u,  stalni  Međunarodni  kazneni  sud  (ICC)  primjenjuje  načelo  komplementarnosti  i  nema,  dakle, 
prvenstvo  pred  nacionalnim  sudstvima.  Teorijski,  stalni  Međunarodni  kazneni  sud  jedinio  je  mjesto  gdje  je  kaznena 
pravda planetarno nadležna, bez geografskog ograničenja. Ali buduči da je uspostavljen ugovorom, u praksi je nadležan 
samo na području zemalja potpisnica. A svaka je zemlja slobodna da ga potpiše ili ne potpiše. Ovlasti tužitelja smanjene 
su njegovom obavezom da traži dozvolu sudaca za pokretanje istraga. Uostalom, članak 124 njegova statuta, uveden na 
inicijativu  Francuske,  omogućuje  svakoj  državi  da  na  sedam  godina  odbije  nadležnost  Suda  za  pretpostavljene  ratne 
zločine  počinjene  na  njezinu  teritoriju.  Osim  toga,  članak  98.  dopušta  državama  koje  nisu  potpisnice  da  izuzmu  od 
nadležnosti  Suda  svoje  građane  ako  počine  zločin  unutar  granica  zemalja  potpisnica  Ugovora,  naročito  ako  potpišu 
bilateralni  ugovor  sa  zemljama  članicama.  Ova  ograničenja,  koja  su  nametnule  velike  sile,  imaju  za  cilj  u  prvom  redu 
zaštititi njihov nacionalni suverenitet i suziti polje djelovanja međunarodnog sudstva.  
 11 
šezdeset zemalja koje su ratificirale Rimski sporazum. Počinje djelovati 1. jula 2002. Namjena mu je da sudi za 
genocid, zločine protiv čovječnosti i ratne zločine, zločine počinjene najčešće uz pomoć lokalnih vlasti koje su, 
zbog  toga,  rijetko  sklone  kažnjavati  ih  pred  svojim  sudovima.  Tako  svaki  novi  Pol  Pot,  Augusto  Pinochet  ili 
Sadam Husein više neće moći djelovati potpuno nekažnjeno.  
Žrtve nose u sebi zahtjev za riječju istine i pravde, bez čega se ne mogu oporaviti poslije genocida ili svakog 
drugog  masovnog  zločina.  Hvataju  se  za  tu  nadu  koja  se  rađa  pojavom  međunarodnih  kaznenih  sudova.  U 
tome  traže  spas.  Kao  i  ostatak  čovječanstva  koje  zna  da  je  ranjivo.  Koje  zna  i  da  ga  je  samo  poredak  koji 
nadilazi  granice  i  sebi  nameće  prag  nedopustivoga  kao  jedinicu  vrijednosti,  sposoban  zaštititi  od  skretanja 
politike  i  od  rata.  To  je  uloga  sudbenog  reda  u  službi  Čovjeka  i  njegovih  prava,  naslijeđena  od  Nirnberškog 
suda,  obogaćena  odonda  brojnim  međunarodnim  konvencijama.  Upravo  taj  red  pokušavaju  uvesti 
međunarodne  pravosudne  ustanove.  Ali  one  se  kreću  po  miniranom  terenu  jer  toliko  mogu  ponekad  biti 
suprotstavljeni prioriteti međunarodne pravde i međunarodne politike.  
Međunarodno  kazneno  sudstvo  nastupilo  je  pod  znakom  jednog  nesporazuma,  čak  prijevare.  Jer  su  moral  i 
pravo  korišteni  da  prikriju  odustajanje.  Usudili  bi  se  reći,  izdaju,  jer  to  odustajanje  od  prekida  zamaha 
okrutnosti  u  srcu  Europe  neizbježno  je  pomaklo  granice  nedopustivoga.  Velike  sile  su  u  ICTY‐u  gledale  tek 
civiliziran način pokazivanja snage, jedno od oružja u službi mira. Njime su mahale kao Damoklovim mačem 
kako bi prijetile najodgovornijima i ubrzali pregovore. Viši državni obziri ponudili su tako ratnim vođama izbor 
između mira ili zatvora. Da bi usporili njegov sudbeni žar i izbjegli da ugrozi izglede za mir ili da „ne postane 
štetan za rad diplomata" novi instrument morao je ostati pod nadzorom. Pa i pod cijenu da se poništi njegovo 
djelovanje. Međunarodni kazneni sud za bivšu Jugoslaviju (ICTY), bez sumnje više nego i jedan drugi, zamišljen 
je da u prvom redu služi politici, a ne pravdi. Obećanja velikih demokratskih sila bile su samo tlapnje. Štititi 
istinu  i  pravdu  samo  kad  su  politički  korisne,  a  pobijati  ih  svaki  put  kad  to  nisu,  pod  izlikom  da  bi  slijepo 
pokoravanje  moralnom  imperativu,  ne  brinući  za  posljedice,  bilo  kobno  za  političke  vlasti  svjedoči  o 
zabrinjavajućoj  zbrci.  Jer  međunarodna  pravda  ne  ovisi  o  apstraktnom  ili  apsolutnom  moralu  koji  bi  svojim 
lancima  zarobio  političke  vlasti  do  te  mjere  da  ih  učini  nemoćnima  i  tako  dovede  svijet  u  opasnost.  Ona  se 
zasniva na skupu imperativnih i jasnih pravila kojima je cilj zaštititi čovječanstvo od najtežih patnji koje mu se 
nanose  i  na  koje  su  se  same  države  obavezale  prihvaćanjem  međunarodnih  konvencija  poslije  traume 
holokausta. Međunarodna pravda nije u suprotnosti s mirom zato što odbija nekažnjivost, kako joj prečesto 
predbacuju  diplomati.  Ona  je,  baš  naprotiv,  jedan  od  uvjeta  mira  do  kojega  dovodi  voljom  da  prekine  s 
nekažnjivošću.  
U  tom  kontekstu  sumnjičenja  teško  je  Sudu  učvrstiti  samostalan  položaj,  a  da  ne  dobije  žestokih  udaraca. 
Povijest  Međunarodnog  kaznenog  suda  povijest  je  igrača  džuda  zalutalog  u  boksački  ring  usred  prvenstva 
teške kategorije. Gurnut usred džungle međunarodnih odnosa, u ulozi je novajlije odmah bačenog na pod, ali 
dovoljno  okretnog  da  se  pridigne  poslije  svakog  spektakularnog  nokauta  i  tako  spriječi  protivnika  da  lako 
zaključi  borbu.  Zakulisne  kuhinje  međunarodnih  poslova  sličnije  su  zadimljenom  ćumezu  iz  filma  Lovac  na 
jelene  (The  Deer  Hunter),  gdje  su  sve  igre  namještene,  nego  idiličnim  slikama  koje  nam  prikazuju  nalickani 
diplomati  razglabajući  o  svijetu,  gotovo  tiho,  u  raskošnim  salonima  neke  palače  ili  konferencijskog  centra. 
Međunarodni kazneni sud duguje svoje preživljavanje i svoje uspjehe samo snazi i legitimnosti svojeg mandata 
koji nalaže kazneni progon odgovornih za masovne zločine. Od pritajenih ratova do silovite razmjene vatre, od 
zavrtanja ruke do njezina stiska, od definitivnih prekida do kratkotrajnih zbližavanja, politička i sudbena vlast 
ne  slažu  se  dobro  na  međunarodnoj  pozornici  gdje  se  trude  zajednički  djelovati.  To  ne  čudi,  s  obzirom  da 
utjelovljuju  dvije  različite  logike,  od  kojih  jedna  djeluje  u  ime  posebnoga,  nacionalne  suverenosti,  viših 
državnih  razloga;  druga  u  ime  univerzalnosti  osnovnih  vrijednosti  čovječanstva  i  u  ime  zakona.  Kako  bi  se 
uskladili ti odnosi, morat će se čekati da, kao u demokracijama, odnosi političke moći  

Sredinom 2007. sto i četiri od sto devedeset i jedne zemlje članice Ujedinjenih naroda ratificiralo je Stalni međunarodni 
kazneni sud (ICC). SAD, Kina, Rusija, Indija i Izrael ostaju među zemljama koje koje nisu ratificirale taj Ugovor.  
prestanu  priječiti  izvršavanje  sudbene  vlasti  i  da  ne  budu  zapreka  njezinoj  nezavisnosti.  Pravda  je  bez  toga 
promašen  projekt,  osuđen  na  neuspjeh.  Bez  ikakve  sumnje  lakše  je  okupljati  oko  najmanjeg  zajedničkog 
nazivnika  i  izgrađivati  komercijalnu  stranu  globalizacije  nego  graditi  njezinu  pravosudnu  stranu  oko  najviših 
standarda o kojima nema cjenkanja, kako onih pravnih tako i oko strogih obaveza kao što je odgovornost pred 
zakonom za svoja djela čak i kad zauzimamo najviše funkcije.  
U međuvremenu, nastavit će se ovo sučeljavanje između međunarodnih pravosudnih instanci koje ne žele biti 
pretvorene u političke instrumente i političke klase koja ne želi biti talac međunarodnih pravosudnih instanci. 
Međunarodni sudovi traže nezavisnost, a političke vođe žele zadržati mogućnost nepoštovanja pravila kad ona 
ograničavaju  njihovu  mogućnost  djelovanja  na  međunarodnoj  pozornici.  Međunarodni  kazneni  sudovi,  a 
danas  još  više  stalni  Međunarodni  sud  pravde,  oslobodit  će  se  utjecaja  politike  samo  ako  bez  prestanka 
zahtijevaju neovisnost koja im po pravu pripada. I umjesto da odmah proglašavamo neuspjeh međunarodne 
pravde, upitajmo se najprije treba li osuđivati tu pravdu u začetku zato što do sada nije znala osvojiti svoju 
neovisnost bez koje ne može postati univerzalnom, ili treba prije optuživati volju država da joj stalno sužavaju 
područje djelovanja.  
Nemojmo  nikada  zaboraviti:  čak  i  ako  se  danas  nametnuo  kao  preteča  međunarodnog  prava  u  nastajanju, 
ICTY  nije  ni  stvoren  da  uspije.  Ma  koliko  se  to  činilo  šokantnim,  nije  stvoren  zato  da  sudi  najodgovornijim 
političkim  i  vojnim  dužnosnicima  za  krvoprolića  u  bivšoj  Jugoslaviji,  nego  da  bi  se  moglo  cjenkati  dajući  im 
nekažnjivost  u  zamjenu  za  mir.  A  svi  su  znali  i  prirodu  i  obujam  zločina,  kao  i  imena  glavnih  osumnjičenih. 
Lawrence Eagleburger, američki državni tajnik otkrio je to 16. decembra 1992. u Ženevi, nekoliko dana prije 
napuštanja  svojih  funkcija:  „Vrlo  dobro  znamo  da  su  izvršeni  zločini  protiv  čovječnosti;  znamo  i  kada  i  gdje. 
Znamo i koje su snage izvršile te zločine, poznati su nam i vođe koji su zapovijedali. A znamo i političke vođe  
o kojima su ovisili i još uvijek ovise ti vojni zapovjednici." Na popisu osumnjičenih ratnih zločinaca koji je šef 
američke diplomacije dao javnosti nalazili su se već onda Slobodan Milošević, Radovan Karadžić, Ratko Mladić, 
Vojislav Šešelj, Željko Ražnatović‐Arkan. Izbor da izvršavanje pravde podrede imperativu mira i tako odgode 
progon  najviših  odgovornih  političkih  i  vojnih  dužnosnika,  u  nadi  da  će  najbrže  zaustaviti  patnje  i  da  će 
pregovarati, nije dokazao svoju učinkovitost. Baš naprotiv. Mirovni planovi odbacivali su se jedan za drugim. 
Rat se nastavio, kao i beskonačni niz zločina. Srebrenica, najveći pokolj ikada počinjen u Europi poslije 1945., 
nije spriječen u julu 1995. Što je još gore, počinili su ga oni kojima je dopušteno da slobodno provode svoje 
ubilačko  ludilo  misleći  da  će  biti  oslobođeni  odgovornosti  jer  su  tada  bili  uključeni  u  mirovni  proces.  Tako 
velike sile od 1999. nemaju drugog oružja nego vojnu akciju kako bi zaustavile novo prolijevanje krvi, ovaj put 
na Kosovu. Odgovorni za ovaj novi ubilački pohod nije nitko drugi nego Milošević i njegovi plaćeni ubojice, svi 
12 
oni koji su već bili na popisu osumnjičenih ratnih zločinaca iz 1992.  
Velike  i  male  diplomatske  nagodbe  u  prilog  ovih  osumnjičenika  nizanjem  godina  i  masovnih  grobnica 
poništavale  su  od  samog  početka  svaku  međunarodnu  vjerodostojnost  jer  su  ih  sve  strane  shvaćale  kao 
odustajanja od naših vrijednosti i naših demokratskih načela. Prijetnja da će jednog dana odgovarati za svoje 
zločine  čak  i  državni  poglavari,  dakle  pravosudna  funkcija  odvraćanja,  ostala  je  nedjelotvorna  jer  nije  bila 
vjerodostojna.  Dokle  god  dvostruki  standardi  i  nekažnjivost  ostanu  kao  jedno  od  glavnih  oružja  u  arsenalu 
realpolitike, sudska prijetnja bit će uzaludna. A dokle god sudbena vlast ne uspije naći svoje pravo mjesto u 
odnosima moći koji i dalje vladaju u međunarodnim odnosima i dok se ona ne ostvaruje uz bok političke vlasti, 
da  bi  djelovale  zajedno  i  komplementarno,  u  svijetu  ćemo  biti  izloženi  nepravdi  i  opasnosti,  koje  cinizam  i 
sramotne nagodbe samo još više ohrabruju. Dokle god realpolitika bude značila kukavičluk i izdaju osnovnih i 
univerzalnih vrijednosti, a ne sinonim zdravog razuma, mudrosti i dosljednosti u traganju za rješenjima koja 
poštuju  ta  načela,  novi  Miloševići  od  zločina  će  graditi  sustav,  Bin  Laden  će  težiti  uništenju  svojih  bivših 
saveznika, novi Sadami Huseini koristit će se plinom za vršenje genocida, Joseph Kony neće  

12 Uz iznimku Radovana Karadžića koji, kako se čini, nije nikako povezan sa zločinima počinjenima na Kosovu. Naprotiv, 
Mladić,  tada  aktivni  časnik  srpsko‐crnogorske  vojske,  iako  je  već  bio  optužen,  otišao  je  barem  jedanput  na  Kosovo  za 
vrijeme kampanje etničkog čišćenja koju je provodio Beograd.  
predati oružje dok ne bude amnestiran, Iran će se predavati u ruke piromana, Bliski istok će i dalje uzgajati 
plodove gnjeva, a Rusija i Kina više će voljeti kapitalizam nego demokraciju i ljudska prava.  
Sav  napredak  naših  demokracija  u  zaštiti  ljudskog  bića  i  nada  da  te  vrijednosti  napreduju  u  svijetu  bit  će 
uzaludni.  Nastupanjem  međunarodnog  prava  na  prijelazu  stoljeća,  zahvaljujući  utopiji  koja  je  postala 
stvarnost,  vjerovalo  se  da  će  pravo  napredovati  i  nametnuti  se,  postupno,  kao  sredstvo  mirnog  reguliranja 
ljudskih odnosa na planetarnoj razini, tamo gdje je vladala samo sila. Slavi se uzmicanje nekažnjivosti. Krupnim 
koracima, kako kažu. To se razumije. Zločini, najčešće nekažnjavani, konačno dolaze pred sud. Šefovi država, 
donedavno  sigurni  da  nikada  neće  morati  odgovarati  za  svoja  djela,  više  ne  mogu  mirno  spavati.  Uhićenja 
13 
Slobodana Miloševića, Augusta Pinocheta, Jeana Kambanda, Charlesa Taylora ili Sadama Huseina primjeri su 
koji  potvrđuju  ovaj  sretni  razvoj.  Pravda  je  još  nesavršena  u  svojem  funkcioniranju,  ali  njezin  je  napredak 
nepobitan. Neki čak, bez sumnje malo prerano, smatraju daje „nepovratan". Stvaranje stalnog Međunarodnog 
kaznenog suda (ICC), koji je plod spoja utopije i tvrdoglavosti, pruža sada sve većem broju žrtava nadu da će se 
moći osloboditi strašnog tereta nepopravljive prošlosti, ne morajući pribjegavati osveti.  
ICTY se podiže, sve više i više, ponekad mukotrpno, ali uspijeva ostati u ringu. Znao je tu unaprijed izgubljenu 
bitku,  u  kojoj  se  nitko  nije  kladio  u  njegove  izglede  da  se  odupre,  pa  i  samo  za  koji  časak,  pretvoriti  u 
uzbudljivu  borbu  čiji  ishod  i  danas  ostaje  nepredvidljiv.  Namjera  mi  je  ispričati  vam  upravo  tu  neočekivanu 
utakmicu, u kojoj je sve sumnjivo, a privid još varljiviji nego obično.  

I. POGLAVLJE  
Sporazum nade, ili kad politika i pravda djeluju složno  

„Svima  onima  koji  su  savjetovali  izručenje  Slobodana  Miloševića  jasno  sam  odgovorio:  'Ne.'  Haški  sud  je 
14 
politička  institucija  koja  nema  ničeg  međunarodnog.  To  je  američki  sud." Toga  5.  oktobra  2000.  Vojislav 
Koštunica  slavi  svoju  pobjedu.  Upravo  je  izabran  za  predsjednika  jedne  od  federalnih  republika  Jugoslavije, 
svedene na Srbiju i Crnu Goru. Toga dana Srbija je izišla na ulice da zbaci onoga koji je trinaest godina vladao 
kao  gospodar  i  od  24.  septembra  odbijao  priznati  izborni  poraz.  Napušten  od  svoje  policije,  koja  je  stala  uz 
prosvjednike  i od vojske koja mu je uskratila poslušnost i odbila ugušiti pobunu u krvi,  Milošević je prisiljen 
povući  se.  Ali  zahtijeva  od  svojeg  nasljednika  obećanje  da  neće  biti  predan  međunarodnom  pravosuđu. 
Koštunica  ne  namjerava  prekinuti  srpski  nacionalistički  pothvat  ni  osuditi  zločine  počinjene  u  njegovo  ime. 
Prihvaća i osigurava mu zaštitu vojske. Srušenom diktatoru dopušteno je da ostane u predsjedničkoj vili, na 
zelenim  uzvisinama  Beograda,  uz  dobru  zaštitu  elitnih  jedinica.  Moći  će  se  baviti  svojim  poslovima  i  voditi 
15 
svoju stranku. Milošević, poticatelj velike većine zločina koji su uprljali tlo bivše Jugoslavije, iznad zakona je.  
Zbog olakšanja Miloševićevim rušenjem koje su one poticale od rata na Kosovu, velike sile ne osuđuju odluku 
novog  šefa  države.  "Situacija  je  delikatna.  SAD  se  veseli  događajima  u  Beogradu,  ali  traži  od  vas  da  budete 
razumni. Nemojte u ovom trenutku zahtijevati Miloševićevo izručenje, radije budite suzdržani",  

13 Jean Kambanda bio je predsjednik Vlade Ruande u vrijeme genocida. Uhićen je 1997. u Keniji; u obrani je priznao 
krivnju za genocid i osuđen je 1998. na doživotni zatvor, a presuda je potvrđena i u žalbenom postupku 2000. g.  
14 Ovaj, kao i svi kasniji navodi srpskih dužnosnika u knjizi, preneseni su iz francuskog izvornika, i u tom obliku ih 
objavljujemo (op. ur.)  

15 Hartmann Florence, Milošević, la diagonale du fou (Milošević, dijagonala luđaka), prošireno izdanje, Folio Gallimard, 
Pariš, 2002, str. 556. ‐601.  
objašnjava Madeleine Albright koja telefonira Carli del Ponte 6. oktobra 2000. krajem dana. Tužiteljica Haškog 
suda pristaje. Ali upozorava: „Kad ova opasnost bude otklonjena, morat će se promijeniti strategija." Zapad se 
boji  štete  koju  bi  u  ovom  prijelaznom  razdoblju  mogao  nanijeti  pravni  idealizam.  Posebno  nakon  odluke 
Europske  unije,  9.  oktobra,  da  ukine  zračni  i  naftni  embargo  koji  je  Srbija  trpjela  od  1998.,  a  da  pritom  nije 
spomenuto  postojanje  međunarodnog  uhidbenog  naloga  protiv  Miloševića.  Carla  del  Ponte  prijeti  da  će 
upozoriti  na  šutnju  zapadnih  prijestolnica.  Madeleine  Albright  naziva  je  10.  oktobra:  „Molim  Vas.  I  dalje  se 
suzdržavajte od govorenja tisku o Miloševiću i o nužnosti da bude predan."  
Carla del Ponte još uvijek nema u Beogradu sugovornika kojemu može predati uhidbeni nalog i mora čekati 
rezultate parlamentarnih izbora u decembru 2000. g. i uspostavu demokratske vlade kako bi tražila primjenu 
zakona.  Ali  u  međuvremenu,  ako  prihvaća  smiriti  igru,  ipak  želi  upozoriti  zapadnjake  na  odgovornost  i 
nagovoriti  ih  da  polagano  pripremaju  teren.  Hubert  Vedrine,  francuski  ministar  vanjskih  poslova  otišao  je  u 
Beograd u ime Europske unije kojoj predsjeda Francuska pozdraviti onoga koji je srušio Miloševića. Carla Del 
Ponte  zove  ga  nakon  njegova  povratka,  11.  oktobra.  „Haški  sud  nije  prioritet  za  predsjednika  Koštunicu. 
Njegov  je  prioritet  preuzimanje  političke  kontrole  u  institucijama  i  uspostavljanje  nove  vlasti.  Ne  protivi  se 
predaji Miloševića sudstvu, ali želi da to bude najprije u Srbiji, za zločine u Srbiji. Traži da se ne poteže pitanje 
Haga  do  parlamentarnih  izbora  u  decembru",  inzistira  šef  francuske  diplomacije.  A  zatim  dodaje:  „Govorit 
ćemo o Miloševićevoj budućnosti u Biarritzu."  
Petnaestorica prostiru crveni tepih Koštunici, kojega je Francuska 14. oktobra pozvala na sastanak vrha šefova 
država i vlada Europske unije u tom ljetovalištu na atlantskoj obali. Europa se dogovara da ne poduzima ništa 
što bi moglo ugroziti promjene do kojih je došlo u Srbiji i otežati zadatak Koštunici. ,,A kad za to dođe vrijeme, 
nove  će  vlasti  svakako  morati  dati  odgovore  na  pitanja  o  kojima  smo  razgovarali,  u  prvom  redu  mislim  na 
sudbinu  Miloševića",  brani  se  predsjednik  Jacques  Chirac.  Parlamentarni  izbori  23.  decembra  potvrđuju 
pobjedu demokratske opozicije i dovode njezina prvaka Zorana Đinđića na mjesto predsjednika vlade. Zoran 
Đinđić pripada onim demokratima koji su tražili neodložno izručenje Miloševića Hagu uvečer 5. oktobra 2000. 
Želi predati  Miloševića pravdi zbog ubojstava i pokušaja ubojstava srpskih opozicionista i zbog posvemašnje 
pljačke njegove zemlje, ali i zbog zločina na Kosovu zbog kojih ga potražuje ICTY. I to on otvoreno najavljuje pri 
preuzimanju  dužnosti.  „Moja  zaštita  ovisi  o  predsjedniku  Koštunici",  odmah  odgovara  Milošević  u  intervjuu 
talijanskom  listu  La  Štampa,  u  kojemu  uspoređuje  Haški  sud  s  „koncentracijskim  logorom"  koji  su  osnovali 
zapadnjaci da bi „progonili Srbe".  
Đinđić prvi put susreće Carlu del Ponte 25. januara 2001., za vrijeme prvog posjeta tužiteljice Srbiji. Koštunica, 
novi predsjednik Republike, upravo je iznio pred nju oštru optužnicu protiv Haškog suda i dao do znanja da 
odbija  svaku  suradnju.  Njegov  stav  ne  razlikuje  se  nimalo  od  Miloševićeva.  Nasuprot  tomu,  srbijanski 
predsjednik vlade predlaže zajedničku akciju. Đinđić želi izvući Srbiju iz Miloševićeve ere i rehabilitirati je na 
međunarodnoj sceni. Želi uspostaviti program djelotvorne suradnje s Haškim sudom tako da ne destabilizira 
zemlju.  Od  trideset  sedam  optuženika  u  bijegu  od  Haškog  suda,  dvadesetak  bjegunaca  našlo  je  sklonište  u 
Srbiji.  „Moramo  zajedno  identificirati  prioritete.  Milošević  bi  morao  biti  uhapšen  za  mjesec  dana  zbog 
korupcije,  ali  možemo  mu  suditi  i  za  ratne  zločine.  Još  nemamo  kontrolu  nad  policijom,  tajnim  službama  i 
vojskom,  taj  proces  će  potrajati.  Moramo  također  objasniti  ljudima  što  se  dogodilo,  da  se  pravda  mora 
provesti,  da  to  radimo  zbog  nas,  a  ne  zato  što  to  traži  Haški  sud.  Vlada  će  morati  odgovarati  na  izazove 
napredujući polagano. Mislim da bi Radovan Karadžić, Ratko Mladić, optuženi za Srebrenicu, ili oni za Vukovar, 
morali prvi ići u Hag. Tu ne bi smjelo biti problema. Milošević će doći odmah za njima, jer zasada je prerano."  
Sporazum Đinđić ‐del Ponte  

Rijetke  su  situacije  u  kojima  se  političko  djelovanje  podudara  s  djelovanjem  pravosuđa  na  međunarodnoj 
sceni. Još su rjeđe one kojima je cilj uskladiti međunarodnu pravdu i vođenje unutarnjih poslova. Đinđić želi 
djelovati. Ni časa ne sumnja da je Miloševiću mjesto u zatvoru. Ali Srbi bi htjeli da mu se sudi za patnje koje je 
nanio  svojem  narodu,  da  plati  što  je  uništio  Srbiju  i  izgubio  četiri  rata.  Ne  žele  biti  prisiljeni  suočiti  se  s 
pitanjem zločina koje je počinio, najčešće uz njihov pristanak, u Hrvatskoj, u Bosni ili na Kosovu. Ipak, Đinđić 
im  pokušava  to  reći.  Čim  je  preuzeo  svoju  funkciju,  izjavljuje  da  postoje  vrlo  teški  dokazi  o  Miloševićevim 
zločinima protiv Albanaca. Pokazat će im to u maju otkrivajući postojanje grobnica pred vratima Beograda i na 
više drugih mjesta u Srbiji, gdje je Milošević dao prenijeti oko hiljadu žrtava kako bi uklonio neke tragove svog 
nečasnog djela na Kosovu. Trudi se objasniti im da ti zločini ne mogu ostati nekažnjeni ako Srbija želi prekinuti 
sa svojom prošlošću i povezati se sa svijetom. Zna i to da srbijansko pravosuđe, paralizirano Miloševićevom 
erom,  još  ne  može  zamijeniti  Haški  sud  i  da  bi,  čak  i  kad  bi  to  pokušalo,  uronilo  Srbiju  u  razdoblje  još  veće 
nestabilnosti. Osim toga, treba udaljiti Miloševića, definitivno mu oduzeti sposobnost da šteti, razbiti laž koju 
pokušava  održavati  nastavljajući  svoje  sudjelovanje  u  političkom  životu  s  obzirom  na  to  da  je  ostao  šef 
stranke, najjače u novoj opoziciji. U toj situaciji za koju Đinđić zna da je neodrživa i da osuđuje na neuspjeh 
svaki  pokušaj  dubinskog  reformiranja  Srbije,  Haški  sud  je  za  njega  najbolje  rješenje.  U  njemu  vidi  sredstvo 
povezivanja prava i političkog djelovanja. Upravo taj spoj, taj susret dviju vlasti, koje se često percipiraju kao 
suprotstavljene  na  području  međunarodnih  odnosa,  bit  će  pokretač  isporučivanja  Miloševića  u  neočekivano 
kratkom roku. Taj susret simbolizira susret dviju podjednako odlučnih osobnosti. Tužiteljica Haškog suda koja, 
prvi put u povijesti, hoće izvesti pred međunarodno sudstvo jednog šefa države. I predsjednik srbijanske vlade 
koji želi iščupati iz Srbije čovjeka koji je „glavni faktor nestabilnosti" u njegovoj zemlji.  
Unatoč  prividima,  unatoč  percepciji  koja  je  ostala,  pakt  između  Đinđi‐ća  i  Carle  del  Ponte  zapečaćen  je  bez 
znanja  velikih  sila.  Unatoč  Đinđićevim  stavovima,  Zapad  preporučuje  oprez  i  šutnju.  Ukočena  zbog  krhkosti 
srpskih demokrata, Europa je upadljivo odsutna i ne razumije kakve to opasnosti nosi. I ne grabi prilike koje se 
pojavljuju  da  spoje  pravo  i  diplomaciju.  Nasuprot  tomu,  SAD,  neko  vrijeme  povučen  zbog  promjene 
administracije, pokazat će sposobnost prilagođivanja, koju će bez sumnje još više olakšati njegov ponos što se 
16 
proglašava prvakom međunarodne pravde. Na to će utjecati i Miloševićev status. Ni Miloševićev status nije 
bez utjecaja. Jer stav velikih prema pravu ciničan je i selektivan. Od NATO‐ove intervencije u vrijeme rata na 
Kosovu  Milošević  je  postao  „neprijatelj".  Poslije  toliko  godina  zapadnjačke  susretljivosti  prema  sugovorniku 
koji  je  neophodan,  dakle  nedodirljiv,  Milošević  postaje  u  njihovim  očima  izvediv  pred  pravdu,  na  neki  način 
lišen privilegije nekažnjivosti. U tom posebnom kontekstu Amerikancima nije teško razumjeti kako bi golemu 
korist  imali  pridružujući  se  Đindiću  i  Carli  del  Ponte,  i  voditi  dvostruku  politiku  koja  u  isti  mah  pogoduje 
njihovim  interesima  i  interesima  međunarodne  pravde.  Ali  njihova  uloga  u  predavanju  Miloševića  Haškom 
sudu bit će u konačnici sasvim drugorazredna.  
Srbija  je,  doduše,  izložena  američkim  pritiscima,  a  isto  tako  i  europskim,  ali  ni  Washington  ni  Bruxelles  ne 
zahtijevaju  izručenje  Miloševića  Haškom  sudu.  Krajem  februara  Ana  Lindt,  ministrica  vanjskih  poslova 
Švedske, koja predsjedava Europskom unijom u prvom polugodištu 2001., objašnjava Carli del Ponte: „Želimo 
da brzo počnu djelovati, ali za razliku od SAD‐a ne želimo postaviti ultimatum. Moraju izvesti jedno uhićenje 
prije kraja marta, ne nužno Miloševićevo, može nekog drugog optuženika ako žele. Tu im poruku prenosimo." 
SAD  je  postavio  jedanaest  uvjeta  za  isplatu  financijske  pomoći,  namijenjene  te  godine  Srbiji.  Postavio  ih  je 
Kongres koji mora dati zeleno svjetlo američkoj administraciji da bi se novac dodijelio. To je proces „provjere" 
kojoj se podvrgavaju „problematične zemlje" među kojima je i Srbija. Prethodne godine  
16  SAD  se  proglašava  prvakom  međunarodne  pravde  iako  nije  ratificirao  međunarodne  instrumente  i  često  radije 
primjenjuje  svoje  vojne  pravne  propise  nego  međunarodne  konvencije.  Osim  najnovijih  primjera  u  vezi  s  Irakom,  za 
potpuniji  povijesni  pregled  pročitajte  izvrsno  djelo:  Power  Samantha,  A  problem  from  Hell,  America  and  the  Age  of 
Genocide, Perennial, New York, 2002.  
SAD  je  tražio  uklanjanje  Miloševića  s  vlasti  u  zamjenu  za  financijsku  pomoć.  Sada  je  uvjetuju  pokretanjem 
reformi,  ali  i  dokazom  prave  suradnje  s  Haškim  sudom.  Drugim  riječima,  traže  uhićenje  Miloševića  ne 
zahtijevajući  njegovo  izručenje,  prebacivanje  u  Hag  barem  jednog  optuženoga  i  prihvaćanje  zakona  koji 
zahtijeva  Koštunica  da  bi  pokrenuo  bilo  kakav  oblik  suradnje  s  Tribunalom.  Kongres  mora  donijeti  odluku 
najkasnije do 31. marta. Politički realizam bez sumnje podržao bi kompromis i pretvorio ove uvjete u skromne 
želje, toliko je Srbiji trebao taj novac da podrži demokratsku tranziciju, da ih Đinđić nije pretekao.  

Prema Miloševićevu uhićenju  

Sutradan nakon posjeta Carle del Ponte Beogradu, Đinđić javno izjavljuje da „izručenje Miloševića Hagu ne bi 
bila  previsoka  cijena  za  pristup  Europi".  Đinđić  održava  obećanje.  Beogradski  javni  tužitelj  otvorio  je  istragu 
protiv Miloševića za korupciju i zloporabu vlasti. Bivši šef države ne samo da je opljačkao i u crno zavio dobar 
dio bivše Jugoslavije nego je orobio Srbiju i nakupio više milijardi dolara na računima u stranim bankama. Ali 
dokaze je teško prikupiti, pogotovo na brzinu. Mjesec dana poslije Đinđić traži još jedan susret s Carlom del 
Ponte, ali želi da ostane u tajnosti. Nalaze se u subotu 3. marta u Luganu, rodnom gradu gospođe iz Ticina. U 
uredu šefa kantonalne policije, koji ga je rado stavio na raspolaganje kako bi se izbjegao publicitet, tužiteljica 
Haškog suda i srbijanski premijer razgovaraju dva duga sata u četiri oka. Srbin iznosi podrobnu sliku političke 
situacije  u  svojoj  zemlji.  Milošević  i  dalje  vodi  svoju  socijalističku  stranku  i  uživa  u  ulozi  šefa  opozicije 
nestrpljivo očekujući čas osvete. Kao što je to osjetio navečer 5. oktobra, Đinđić mora udaljiti Miloševića ako 
želi  pokrenuti  zemlju.  Objašnjava  Carli  del  Ponte  da  mu  je  potrebna  podrška  SAD‐a  i  njegova  ekonomska 
pomoć.  Želi,  dakle,  uhititi  Slobodana  Miloševića  prije  31.  marta,  datuma  certifikacije  američkog  Kongresa. 
Međutim Koštunica je zapreka njegovim planovima. Srbijanski predsjednik, koji sumnjiči Đinđića da želi izručiti 
Miloševića Hagu, traži od vojne obavještajne službe da ga nadzire. Đinđić se na to žali. Kaže da će ga Koštunica 
pokušati srušiti. Đinđić, dakle, predlaže da se Miloševića smjesti iza rešetaka najprije u Beogradu pa da se čeka 
pogodniji  trenutak  za  izručenje  Haškom  sudu.  U  međuvremenu  će  osigurati  dobrovoljnu  predaju  jednoga  ili 
17 
dvaju  optuženika  Haškog  suda,  kao  dokaz  volje  njegove  vlade  da  surađuje  s  međunarodnim  pravosuđem.
Zatim Đinđić nastavlja: „Milošević će za nekoliko dana biti ispitivan zbog svoje upletenosti u pokušaj ubojstva 
Vuka Draškovića (jednog od lidera srpske opozicije, člana nove većine; op. a.). Bit će optužen i za korupciju, za 
zloupotrebu  položaja  i  izborne  prevare.  To  će  ovisiti  o  dokazima  koje  uspijemo  skupiti  do  15.  marta  kad 
mislimo zatražiti njegovo uhićenje. Naravno, bit će uhapšen za druge zločine, a ne one koji vas zanimaju. Ali 
bit  će  nam  nemoguće  zadržati  ga  u  pritvoru  jako  dugo.  Dakle,  izručit  ću  vam  ga,  ako  je  potrebno  čak  i 
otmicom. Samo, ne mogu vam još reći kada."  
Krajem marta srpsko pravosuđe ne raspolaže s dovoljno dokaza da optuži Miloševića, ali ipak s dostatno da 
zatraži istragu. Na putu za Washington Đinđić je 20. marta presjedao u amsterdamskoj zračnoj luci. Carla del 
Ponte dolazi tamo na drugi tajni sastanak. Iznenađena je jer im nizozemska policija ne uspijeva naći privatni 
salon. Carla del Ponte i Đinđić traže od tjelesne garde da se udalji i šeću se hodnicima zračne luke u Schipolu 
kao dva obična putnika. „Napredujemo, uhitit ćemo Miloševića za koji dan. Ali imamo problem s američkim 
ultimatumom.  Ne  želimo  ostaviti  dojam  da  djelujemo  pod  američkim  pritiskom.  Bilo  bi  možda  bolje  da 
pričekamo početak aprila umjesto 31. marta. Sto se tiče zelenog svjetla za suradnju s Tribunalom, Koštunica i 
dalje  oklijeva.  Zahtijeva  da  se  to  uredi  zakonom,  ali  nam  ne  kaže  kad  će  parlament  zasjedati.  Obećao  je 
uskoro, ali sad kaže da ne zna."  
Rok „certifikacije" američkog Kongresa daje alibi Đinđiću da prisili na djelovanje one koji su Miloševiću obećali 
imunitet. Premijer koristi Koštunicino putovanje u Ženevu da uhiti Miloševića. No on nije odgovorio na poziv 
suca koji ga je trebao ispitati u okviru istrage koja je u toku. Tridesetog marta specijalna policija  

17  Blagoje  Simić  bit  će  premješten  u  Hag  sljedećeg  tjedna,  Milorad  Štakić,  također  optužen  u  predmetu  logora  u 
Prijedoru, predan je 23. marta 2001. Sama Srbija ima tada na svojem području oko osamnaest bjegunaca.  
opkolila je vilu. Ali umiješala se vojska. Akcija je zaustavljena. Na povratku u Beograd, 31. marta, Koštunica se 
opire, ali na kraju popušta. Televizije  cijelog svijeta stigle su u srpsku prijestolnicu i očekuju ishod te borbe. 
Beograd  više  ne  može  ustuknuti,  o  tome  ovisi  odluka  Kongresa.  Koštunica  prihvaća  zapovjediti  vojsci  da 
propuste  policijske  snage,  u  zamjenu  za  uvjeravanje  da  Milošević  neće  biti  izručen  Haškom  sudu.  Milošević 
postavlja  isti  uvjet  kad  je  pristao  da  se  preda  poslije  deset  sati  pregovora.  U  zoru  1.  aprila  ulazi  u  prostor 
Centralnog zatvora u Beogradu.  

Europski otpori  

„Ovo  nas  obećanje  ni  na  što  ne  obavezuje.  Nismo  ga  stavili  u  avion  za  Hag,  a  to  je  i  tražio.  Ispoštovali  smo 
svoje  obećanje",  objašnjava  Đinđić  Carli  del  Ponte  u  telefonskom  razgovoru.  Tužiteljica  više  nema  sumnji, 
premijer  namjerava  ići  do  kraja.  Milošević  će  uskoro  biti  u  Hagu.  Ali  sada  joj  preostaje  uvjeriti  Europljane  i 
Amerikance da potaknu završnu fazu ‐izručivanje. Igra nije unaprijed dobivena jer nitko ne tjera beogradske 
vlasti da predaju Miloševića međunarodnoj pravdi. Zatvaranje bivšeg šefa države nije izazvalo nikakve potrese 
u Srbiji. Umirene, velike sile čini se da se time zadovoljavaju. Ne vide zapreke u tome da Srbija oklijeva predati 
svojeg  bivšeg  poglavara  međunarodnoj  pravdi,  i  tako  potvrdi  svoju  opredjeljenost  za  funkcioniranje  pravne 
države.  Jer,  konačno,  za  njih  je  međunarodna  pravda  samo  međupostaja  dok  se  ne  osvijesti  suverenitet, 
trenutno znatno narušen zbog zločinačke državne politike. Sad kad je Milošević srušen i bačen u zatvor, Srbija 
može  ponovno  zahtijevati  da  joj  se  prizna  legitimni  unutarnji  suverenitet  i  sama  suditi  svojem  tiraninu.  Ali 
zapadnjaci zaboravljaju razmjere i geografiju zločina, zaboravljaju da se golema većina njegovih žrtava nalazi 
izvan Srbije, zanemaruju slabost unutarnjeg pravosudnog sustava koji nije ni očišćen ni reformiran, i konačno 
prikrivaju činjenicu da je Milošević u svojoj zemlji optužen samo za korupciju i zloporabu vlasti, a ne za zločine 
protiv čovječnosti. Ponovo se javlja njihov otpor činjenici da jedan šef države odgovara za svoje zločine i još 
više učvršćuju Miloševića u uvjerenju da nikada neće biti izručen Haškom sudu. Ne toliko zato što se Srbi tome 
suprotstavljaju, koliko stoga što će oni koji su na istom položaju odbiti igrati protiv jednog od svojih kolega, 
stvarajući  tako  vrlo  nezgodan  presedan.  Milošević  je  uvjeren  da  će  se  uskoro  izvući.  Ali  Haški  sud  neće 
ustuknuti  pred  jednodušnim  stavom  da  se  odgodi  njegovo  prebacivanje  u  Hag.  Požuruje  se  podsjetiti  na 
prvenstvo  nadležnosti  koje  mu  je  dodijeljeno  u  odnosu  na  nacionalna  pravosuđa  i  već  6.  aprila  šalje  svojeg 
činovnika u Beograd kako bi predao Miloševiću međunarodni uhidbeni nalog.  
"Preblizu smo cilju da bismo odustali", zauzima se Carla del Ponte u prijestolnicama. Ali Europa ostaje gluha i 
podijeljena. Francuska, koja je dala inicijativu za osnivanje Haškog suda, možda će je podržati. Carla del Ponte 
odlazi  u  Pariz  2.  maja  2001.  Ali  prethodno  daje  intervju  Le  Mondeu  i  u  njemu  poziva  na  „žurno  izručivanje 
optuženog  Miloševića,  kao  i  svih  drugih  optuženih".  Ona  tu  poziva  i  na  aktivniju  podršku  međunarodne 
zajednice  pri  uhićenjima  traženih  osoba.  Hubert  Vedrine,  šef  francuske  diplomacije  prima  je  u  društvu  s 
Alainom Richardom, ministrom obrane. On se uzbuđuje, kritizira intervju Le Mondeu, nastupa neprijateljski. 
Carla del Ponte kao da čuje Koštunicu. Francuski ministar složio se s idejom da se Miloševiću sudi u Srbiji. I to 
javno  kaže.  Europa  uglavnom  odbija  nametnuti  Beogradu  rok  za  međunarodno  suđenje  Miloševiću.  Svaki 
pritisak  u  tom  smislu  prijetio  bi  da  odgodi  proces  demokratizacije,  uvjerava  većina  Europljana.  Tjedan  dana 
nakon toga tužiteljica leti za Washington. SAD je nagradio uhićenje Miloševića i isplatio Srbiji 50 miliona dolara 
obećane  pomoći.  Ali,  iako  su  Sjedinjene  Američke  Države  pozdravile  napore  Beograda,  on  je  još  daleko  od 
toga  da  ispoštuje  svoje  obaveze.  Zato  su  odgodile  sudjelovanje  na  donatorskoj  konferenciji,  predviđenoj  za 
juni, do prihvaćanja tog famoznog zakona, bez kojega Koštunica odbija svaku suradnju s Haškim sudom, i do 
18 
novih uhićenja. Ali kao ni Europljanima, nije im prioritet Miloševićev proces  

18 Cilj donatorskih konferencija jest skupljanje velikih izvanrednih financijskih doprinosa za pomoć u podizanju zemalja 
poslije sukoba ili teške krize.  
u  Hagu.  Ipak,  Đinđiću  se  žuri.  Zatvaranje  Miloševića  nije  služilo  ničemu.  Iz  svoje  ćelije  on  nastavlja  političke 
aktivnosti, prima članove svoje stranke i strpljivo priprema svoj povratak na vlast. A srbijansko pravosuđe stoji 
na mjestu. Postoji opasnost da Milošević bude pušten. Đinđić nastavlja svoj put. U maju suočava srbijansko 
javno  mnijenje  sa  zločinima  koji  su  prema  Milo‐ševićevoj  naredbi  učinjeni  na  Kosovu.  Operacija  prikrivanja 
dokaza Dubina 2, koju je Milošević zapovjedio sredinom maja 1999., uoči intervencije NATOsnaga na Kosovu, 
predviđala je ne samo prijenos dijela tijela albanskih žrtava u okolicu Beograda i na deset mjesta u Srbiji nego i 
uništavanje leševa spaljivanjem. Iznenada suočena sa svojom najtamnijom prošlošću, Srbija, u šoku, postaje 
svjesna  masovnih  zločina  o  kojima  je  dotad  radije  šutjela.  Prvi  put  Milošević  u  očima  Srba  izgleda  kao  ratni 
zločinac. Srbijansko javno mnijenje razumije da je bolje osloboditi se monstruma nego ga prihvatiti.  Sada je 
spremno prihvatiti prebacivanje koje Đinđić zakulisno priprema već nekoliko mjeseci.  

Ulog međunarodnih donatorskih konferencija  

Carla del Ponte želi uvjeriti SAD da se pridruži tom naporu. Samo novi rok međunarodne zajednice omogućio 
bi Đinđiću da zaključi stvar. A u tomu Washington može igrati odlučujuću ulogu. Miloševićeva sudbina bit će 
zapečaćena  9.  maja  2001. u  sunčanom  uredu  Colina  Powella.  Novi  američki  državni  tajnik  obećava:  „Održat 
ćemo pritisak. Mi se nećemo, kao ni Kongres, zadovoljiti dok ne budu surađivali. Potvrdili smo pomoć uvjetno. 
No, od 1. aprila nisu mnogo napravili, to je neprihvatljivo." Carla del Ponte obavještava  
o Đinđićevoj volji da izruči Miloševića ICTY‐evim sucima, što Amerikanac, čini se, ne zna. Ona mu objašnjava s 
kakvim  se  poteškoćama  susreće  zbog  otpora  predsjednika  Koštunice  i  traži  njegovu  pomoć.  „Važno  je  da 
Beograd najavi datum Miloševićeva izručenja jer je riječ o zakonskoj obavezi o kojoj nema pregovora. Mogli 
biste  tražiti  od  Koštunice  da  vam  kaže  datum  kad  ga  sutra  vidite.  Miloševićevo  izručenje  je  test:  ako  se 
Beogradu dopusti da se opire, ICTY će biti samo sud‐alibi, sveden na suđenje samo sitnim ribama." Dodala je 
da je sam Đinđić uvjeren u nesposobnost srbijanskog pravosuđa da sudi Miloševiću sljedeće dvije ili tri godine 
zbog teškoća u istrazi o pljački svoje zemlje. „Mi smo u Hagu, naprotiv, spremni. Do oktobra imat ćemo dvije 
nove  optužnice  protiv  Miloševića,  za  Hrvatsku  i  Bosnu.  Tražit  ćemo  spajanje  različitih  predmeta  i  napraviti 
jedinstven  proces.  Kad  završimo  suđenje  u  Hagu,  ICTY  ga  može  predati  srbijanskim  sucima  da  odgovara  za 
druge zločine." Colin Powell dao se uvjeriti i sljedećih se tjedana pokazao vjeran obećanju.  
I  Vojislav  Koštunica  je  u  Washingtonu.  Došao  je  mobilizirati  protivnike  međunarodnog  pravosuđa  u 
najkonzervativnijim  krugovima  kako  bi  oni  potakli  Bushovu  administraciju  da  povuče  svoju  podršku  ICTY‐u. 
Poslije poništavanja Clintonova potpisa na Rimski sporazum 6. maja i oštrih američkih kritika na račun ICTY‐a, 
srbijanski  predsjednik  misli  da  može  navesti  Amerikance  da  poput  Europljana  prihvate  ideju  o  procesu 
Miloševiću  u  Beogradu.  Ali  State  Department  razbija  mu  sve  iluzije:  bez  suradnje  s  Haškim  sudom,  Beograd 
više neće moći računati na međunarodnu financijsku pomoć. Vlasti moraju dati datum Miloševićeva izručenja. 
Carla del Ponte odnijela je jednu pobjedu. Ali njezine diplomatske aktivnosti prema američkim vlastima jako 
smetaju glavnom tajniku UN‐a. Desetog maja Kofi Annan poziva tužiteljicu koja je na prolasku kroz New York: 
„Postoje  granice  koje  bi  tužitelj  morao  poštovati  kad  zagovara  suradnju  vlasti  u  Beogradu  s  ICTY‐em." 
Međutim, obaveza država da surađuju proizlazi iz obavezujuće rezolucije Vijeća sigurnosti Ujedinjenih naroda 
i ima snagu zakona, no glavni tajnik potiče Carlu del Ponte da djeluje više diplomatski. „Zakon ne podnosi da 
se poštuje ovisno o okolnostima", pokušava objasniti Švicarka, nesklona tomu da postane revni čuvar političke 
ravnoteže, osobito ako se nastoji ići na ruku vlastima najmanje raspoloženima da predaju svoje optuženike i 
njihove  tajne.  „Živo  vam  savjetujem  da  razmislite  o  činjenici  da  postoje  granice  koje  se  ne  smiju  prijeći.  Ne 
smatram dužnošću tužitelja da raspravlja o gospodarskoj pomoći jednoj zemlji", inzistira razdraženo gospodin 
iz  Gane.  Nekoliko  tjedana  poslije,  pozdravit  će  izručivanje  Slobodana  Miloševića  kao  „povijesni  trenutak  za 
Ujedinjene narode".  
U Beogradu su počeli pregovori u cilju usvajanja Zakona o suradnji s IC‐TY‐em, ali su u slijepoj ulici.  
Miloševićevi saveznici, još uvijek u većini u Saveznoj skupštini Srbije i Crne Gore, stavljaju veto. Demokratski 
blok ostaje podijeljen. Đinđić je upozoravao ‐sljedeća će faza potrajati. „Neće biti nikakvog prebacivanja prije 
usvajanja Zakona jer bi to moglo ugroziti čitav proces. Ali poslije usvajanja, do kojeg će, mislim, doći u junu, 
prebacivanja  će  se  nastaviti  (...)  Milošević  je  poseban  slučaj,  ne  mogu  se  obavezati,  npr.  dati  neki  datum, 
previše je neizvjesno. Mogu samo reći da su svi svjesni da samo usvajanje Zakona neće biti dovoljno i da će se 
morati poduzeti druge konkretne akcije prije donatorske konferencije", objašnjava Đinđić jednom izaslaniku 
Carle del Ponte, poslanom u Beograd krajem maja 2001. Usporedno, Đinđić pokušava umiriti svoje protivnike 
koji  ga  još  uvijek  sumnjiče  da  želi  predati  Miloševića  ICTY‐u:  „Milošević  najprije  mora  odgovarati  za  djela  u 
svojoj zemlji. (...) Bilo bi prejednostavno poslati ga u Hag kao paket."  
Sredinom  juna  Washington  zadržava  čvrst  stav  i  odbija  sudjelovati  29.  juna  na  donatorskoj  konferenciji,  sve 
dok  Zakon  ne  bude  usvojen  i  određen  datum  Miloševićeva  izručenja.  Đinđić  zove  Carlu  del  Ponte:  „Carla, 
Milošević će biti uskoro izručen. Imajte povjerenja u mene. Imam plan da zaobiđem Saveznu skupštinu. Vidjet 
ćete.  Učinit  ćemo  što  je  potrebno."  Đinđić  tada  prilazi  Amerikancima  da  bi  doznao  bi  li  oni,  u  slučaju 
eventualnog Miloševićeva izručenja Hagu, bili spremni dati avion za njegovo prebacivanje u Nizozemsku.  
Europljani  su  bili  na  čelu  borbe  protiv  nekažnjivosti  moćnika  kad  su  potpisivali  Rimski  ugovor  kojim  se 
ustanovljuje  stalni  Međunarodni  kazneni  sud.  Ali  Milošević  je  trebao  biti  prvi  šef  države  kojemu  je  ikada 
suđeno  pred  međunarodnim  sudom,  a  da  u  tome  Europa  nije  ni  prstom  pomakla.  Miloševićevo  izručenje 
činilo bi se američkom pobjedom. Srbija bi to zamjerala Đinđiću. Trebalo je uvjeriti Europljane da se popnu u 
jureći vlak, barem na kraju vožnje. Carla del Ponte odlučuje pozvati Nijemce i Francuze. Najprije 21. juna leti u 
Berlin.  Nijemci,  kao  i  većina  Europljana,  zamjeraju  međunarodnom  pravosuđu  nebrigu  o  političkoj  situaciji. 
Optužuju  pritiske  ICTY‐a  i  američku  odluku  da  bojkotira  donatorske  konferencije,  uz  rizik  da  oslabe  vlast  u 
Beogradu.  Carla  del  Ponte  suprotstavlja  im  mogućnost  Miloševićeva  oslobađanja  kao  mnogo  opasniju. 
„Beograd  ima  načina  da  sada  izruči  Miloševića.  Ali  to  izručenje  bit  će  isključivo  američka  pobjeda  i  očit 
neuspjeh Europe", dobacuje Joschki Fischeru. „Nikada ne bismo mogli zamisliti da će Milošević biti izručen u 
zamjenu  za  novac",  čudi  se  njemački  ministar  vanjski  poslova  poslije  završetka  razgovora.  U  svojem  sasvim 
novom  uredu  njemačke  vlade,  s  pogledom  na  Reichstag,  Gerhard  Schroder  ne  oklijeva  ni  časa.  Kancelar 
predlaže da se Koštunici pošalje povjerljiva poruka kojom se zahtijeva Miloševićevo hitno izručenje.  
Sutradan Carla del Ponte telefonski razgovara sa Jacquesom Chiracom. „Miloševićevo je izručenje na dohvat 
ruci, ali ostaju brojne zapreke. Ako međunarodna zajednica ‐a ne samo SAD ‐ne pokaže odmah i eksplicitno 
čvrstu  volju  da  vidi  Miloševića  izručenog  Hagu,  izlažemo  se  opasnosti  da  poslije  donatorske  konferencije 
izgubimo dinamiku stvorenu sadašnjom situacijom. (...) Uzimam si za pravo, gospodine predsjedniče, da Vas 
usrdno  zamolim  da  upotrijebite  sav  svoj  politički  i  moralni  utjecaj,  kao  i  ugled  Francuske  da  zatražite  od 
Beograda  ‐na  način  koji  ocijenite  najboljim  ‐da  Milošević  bude  što  prije  prebačen  u  Hag.  Naime,  čini  mi  se 
presudnim da se čuje glas Europe, a posebno Francuske, onako jasno kako to povijesne okolnosti zahtijevaju." 
I  zaključuje:  „Ne  prepuštajte  zaslugu  samo  Amerikancima,  Nijemci  su  već  prihvatili  založiti  se..."  I  francuski 
predsjednik pristaje prizvati pameti Koštunicu. Prvi put u povijesti Veliki prihvaćaju staviti svoju moć u službu 
međunarodne pravde da bi mogla suditi bivšem šefu države.  

Odlučujuća Đinđićeva intervencija  

Nakon blokade Skupštine savezna vlada proglasila je za vrijeme vikenda dekret, koji stupa na snagu u zoru u 
ponedjeljak 25. juna. U načelu, sve zapreke izručenju ratnih zločinaca koje je optužio ICTY sad su uklonjene. Ali 
Koštunica  i  njegovi  saveznici  ustrajavaju  na  svojim  stajalištima.  Nadaju  se  da  će  se  Amerikanci  zadovoljiti 
dekretom  i  potvrditi  svoje  sudjelovanje  na  donatorskoj  konferenciji  29.  juna  u  Stockholmu,  o  kojoj  ovisi 
budućnost Srbije. Washington ne popušta i traži konkretnu suradnju prije krajnjeg datuma. Susret u Beogradu 
između Đinđića i Amerikanaca u srijedu prijepodne, 27. juna, presudan je. Srbijanski premijer uvjerava ih da 
mu  pomognu  u  posljednjem  potezu  najavljujući  bez  otezanja  njihovo  sudjelovanje  na  Konferenciji  u 
Stockholmu, iako uvjeti nisu ispunjeni. Objašnjava da Miloševićevo izručenje više ne ovisi o saveznim vlastima, 
nego  o  vlastima  Srbije.  Zahvaljujući  tom  dekretu,  beogradski  je  sud  započeo  odmah,  već  u  ponedjeljak, 
proceduru izvršenja međunarodnog uhidbenog naloga. Đinđić obećava da će njegova vlada dati zeleno svjetlo 
u  najkraćem  roku,  ali  nije  siguran  da  će  to  uspjeti  prije  29.  juna.  Zabrinut  za  stabilnost  svoje  zemlje,  želi  se 
prethodno uvjeriti da ga Koštunica neće pokušati u tome spriječiti. Amerikanci mu odlučuju dati povjerenje. 
Otići će u Stockholm ali, ako Milošević ne bude predan Haškom tribunalu prije 10. jula, obećanja donatora bit 
19 
će poništena. Najava, poslije tog dana, sudjelovanja SAD‐a na donatorskim konferencijama iznenadit će sve.  
Dvadeset  osmog  juna  Ustavni  sud  osporava  legalnost  vladina  dekreta  i  odlučuje  ga  suspendirati.  Đinđić  je 
20 
prisiljen djelovati hitno. Saziva vladu. Svi ministri osim jednoga glasuju za neodgodivo Miloševićevo izručenje.
Đinđić zove Carlu del Ponte malo poslije 16.30 sati: „Milošević kreće, hitno nam pošaljite nekoga da ga prati 
do  Haga."  Rokovi  su  prekratio  da  se  pošalje  zaprisegnuti  časnik  iz  Haga  u  Beograd.  Kevin  Curtis,  jedan  od 
britanskih  istražitelja  ICTY‐a  već  se  nalazi  u  srpskoj  prijestolnici,  gdje  nazoči  ekshumacijama  nedavno 
otkrivenih  grobnica.  Odmah  ga  pozivaju  i  on  se  sjeća:  „Oko  18.30  sati,  u  četvrtak  28.  juna  2001.  bio  sam  u 
jednoj  od  službenih  zgrada  (Institut  bez‐bednosti  u  Beogradu;  op.  a.).  Tri  helikoptera  čekala  su  iza  zgrade. 
Slobodan Milošević stigao je iz zatvora u furgonu. Nije se činilo da zna da kreće za Hag jer je, čim je izišao iz 
vozila, počeo dizati ruke prema nebu i pitati upravitelj zatvora koji ga je pratio što se događa. Upravitelj mu je 
odgovorio da odlazi u Hag. Milošević je odbrusio da ne priznaje Tribunal, da ga ne poštuje i da neće krenuti. 
Budući  da  se  nitko  nije  micao,  zatražio  sam  od  upravitelja  zatvora  da  ga  dovede  do  mene,  što  je  on  učinio. 
Tada sam mu pročitao prava i službeno mu dao priopćio da je uhićen.  
Milošević  je  odbio  uzeti  papire  koje  sam  mu  pokušavao  predati.  Kad  su  ga  pretražili,  popeo  sam  se  u 
helikopter  do  kojega  je  doveden.  Cijela  je  operacija  snimana.  Za  vrijeme  leta  helikopterom  Milošević  je 
potpuno promijenio držanje i pokušao započeti razgovor sa mnom na engleskome.  
Spustili smo se u vojnu bazu u Tuzli gdje nas je dočekala skupina naoružanih vojnika (američkog kontingenta 
NATO‐a)  koji  su  nas  odveli  u  montažnu  zgradu  na  rubu  piste.  Tu  smo  ostali  oko  sat  i  pol.  Snimali  su  nas  za 
cijelog trajanja ovog zadržavanja. U jednom trenutku Milošević je pokušao započeti razgovor s vojnicima koji 
su to odbili.  
Otprilike  oko  21.45  obaviješteni  smo  da  je  avion  koji  će  nas  odvesti  u  Nizozemsku  upravo  sletio  i  da  ćemo 
krenuti  čim  uzme  gorivo.  Zatim  su  nas  odveli  do  aviona.  Pet  ljudi  u  civilu  stavilo  je  tada  Miloševiću  lisice  i 
odvelo  ga  u  avion.  Objasnio  sam  jednome  od  njih  da  procedura  ICTY‐a  predviđa  audio‐snimanje  cijeloga 
putovanja.  Ali  odgovoreno  mi  je  da  to  nije  dopušteno  i  da  Milošević  ionako  nema  pravo  govoriti.  Tada  je 
21 
Milošević obaviješten da mora šutjeti osim ako ne želi nešto pitati. Poslije navečer, sletjeli smo u vojnu bazu u 
Eindhovenu.  Milošević  je  tada  predan  nizozemskim  vlastima  i  helikopterom  odveden  do  zatvora  u 
Scheveningenu." Carla del Ponte je bila kod kuće kad joj je u 1.30 29. juna zazvonio telefon. „Misija izvršena", 
rekao  joj  je  suradnik.  Milošević  je  upravo  stigao  u  zatvor  u  Scheveningenu,  gdje  se  nalazi  pritvor  ICTY‐a. 
Telefonski  pozivi  bili  su  brojni  cijele  večeri.  Madeleine  Albright  prva  je  čestitala  Carli  del  Ponte,  a  za  njom 
američki  veleposlanik  u  Hagu,  šef  Kabineta  njemačkog  kancelara  Gerharda  Schrodera  i  Wesley  Clark, 
zapovjednik NATO‐snaga u Europi. Sutradan, pred stotinama televizijskih kamera, Carla del Ponte pozdravlja 
Đinđi‐ća i njegovu vladu, kao i države koje su konačno pridonijele ovom izručenju. „Posebno sam zahvalna  
19 Osamnaest milijardi dolara skupit će se konačno u Stockholmu kako bi se pomoglo Srbiji da započne reforme.  
20  Kad  predvečer  28.  juna  2001.  najavi  da  je  prebacivanje  Slobodana  Miloševića  u  tijeku,  Đinđić  izjavljuje  Srbima: 
"Mjesto je naše zemlje u međunarodnoj zajednici. Ovu odluku nismo donijeli ni zbog nas, ni zbog naših roditelja, nego 
zbog naše djece. Zato vas molim da shvatite ovu tešku ali pravednu odluku."  

21  Prema  priči  časnika  ICTY‐a  Kevina  Curtisa,  za  vrijeme  leta  Milošević  je  ipak  tražio  dopuštenje  da  puši,  što  mu  je 
odbijeno.  
SAD‐u,  a  naročito  državnom  tajniku  Colinu  Powellu,  njemačkom  kancelaru  Schroderu,  francuskom 
predsjedniku  Jacquesu  Chiracu.  Spominjem  ih  poimence  jer  sam  posljednjih  dana  bila  u  neposrednom 
kontaktu s njima. Sto se tiče jučerašnje operacije, posebno zahvaljujem Velikoj Britaniji i nizozemskim vlastima 
za njihovu dragocjenu podršku." Na traženje Amerikanaca britanske zračne snage Royal Air Force dale su C‐
130  koji  je  prevezao  Miloševića  iz  Bosne  u  Nizozemsku.  Izručenje  prvog  šefa  države  koji  je  ikada  predan 
međunarodnoj pravdi čini se da je plod međunarodnog diplomatskog napora bez presedana, u korist ideala 
pravde.  Nije  važno  što  je  ta  podrška  iznuđena  i  pružena  u  posljednjem  trenutku.  Nije  važno  što  u  času 
glasovanja o stvaranju Međunarodnog kaznenog suda nijedan član Vijeća sigurnosti nije mogao zamisliti da će 
se Milošević jednog dana naći u zatvoru u Scheveningenu. To je pobjeda nad nekažnjivošću moćnih. Granice 
iza kojih su se diktatori osjećali zaštićenima sada više nisu bedemi. ICTY je ono, što nije bilo vjerovatno, upravo 
pretvorio u stvarnost.  
Cijeli  svijet  slavi  „tu  povijesnu  pobjedu  za  međunarodnu  pravdu".  Osim  nekih.  Moskva  traži  od  svojeg 
ambasadora  u  UN‐u  da  spriječi  da  predsjednik  Vijeća  sigurnosti  izrazi  zadovoljstvo  ovim  događajem,  Fidel 
Castro  žali  „političku  pogrešku",  a  Tripoli  optužuje  „dvostruka  mjerila"  međunarodne  zajednice.  Neki 
uvodničari  kritiziraju  „pravdu  čekovne  knjižice"  ne  razumijevajući  da  međunarodna  pravda,  kako  bi  mogla 
zatvoriti  optužene,  ovisi  o  državama.  Njoj  je  više  nego  ikome  drugome  potrebna  moć  koja  leži  u  političkoj 
vlasti država da bi se izvršavale presude ne vodeći računa o granicama. Ta ovisnost međunarodne pravde o 
moći  prisile,  kojom  raspolažu  samo  države  i  kojom  se  one  selektivno  koriste,  slabi  utjecaj  međunarodne 
pravde  i  sužava  joj  legitimitet.  Treba  li  zato  odustati  od  međunarodne  pravde,  kako  neki  preporučuju,  ili 
optuživati  moralizam  moćnih  koji  težinu  zločina,  jedini  pravi  kriterij  pravde,  zamjenjuju  političkim 
razmatranjima,  posebno  smatrajući  podložnima  pravdi  svoje  neprijatelje  prije  nego  li  prijatelje,  ili  koji 
preporučuju drugima ono što dobro paze da ne primjenjuju na sebe? Dok god međunarodna pravda ne bude 
primjenjiva  na  sve,  izgledat  će  kao  igračka  moćnih  protiv  slabih.  To  je  kritika  koju  će  Milošević,  a  poslije  i 
Sadam Husein, snažno isticati kroz cijelo trajanje procesa.  
Izvana  ovisan  o  dobroj  volji  država,  ICTY  je  iznutra  teorijski  sam  svoj  gospodar.  Statut  mu  daje  takvu 
neovisnost da će se države, nekoliko godina poslije, truditi da zauzdaju Međunarodni kazneni sud pod cijenu 
teških  uzmicanja,  posebno  sužavajući  ovlasti  tužitelja  da  goni  i  dajući  Vijeću  sigurnosti  snagu  da  zaustavlja 
progone. Velike sile ubrzo shvaćaju opasnost koju predstavlja međunarodno  pravosuđe koje, doduše, nema 
svojih snaga na raspolaganju, ali na koje one nemaju nikakva utjecaja. Boje se zalijetanja Međunarodnog ka‐
znenog  suda  na  političku  pozornicu  i  zato  se  trude  ukrotiti  zvijer.  Ma  koliko  bila  moćna,  pravda  nema  „ni 
novčanik, ni mač". Ostaje, dakle, ranjiva.  

Ovisnost ICTY‐a o velikim silama  

Zahvaljujući iznosu od 3 miliona dolara spasonosnih donacija Pakistana i Malezije, Tribunal je konačno mogao 
početi  s  radom  sredinom  1994.  Sjedinjene  Američke  Države  pojurile  su  odmah  u  Hag.  Stigle  su  sa  svom 
potrebnom informatičkom opremom Tužiteljstvu i dvadesetdvojici činovnika koji su došli ravno iz Pentagona i 
iz CIA‐e i koje su besplatno ustupili na raspolaganje ICTY‐u. Pravnici, vojni analitičari i policajci iz svih zemalja 
Com‐monwealtha  slijedili  su  ih  i  žurili  u  Hag.  Francuska  zaostaje.  Dok  Tužiteljstvo  iprocedura  padaju  u 
anglosaksonske  ruke,  Pariz  ne  želi  sudjelovati  u  tom  naporu.  ICTY,  međutim,  bez  proračuna  ovisi  o 
dobrovoljnim  prilozima.  Godinu  dana  poslije,  Francuska  još  uvijek  nije  uplatila  ni  centa.  Jedva  je  prihvatila 
pozvati nekoliko volontera iz svojeg Ministarstva unutarnjih poslova i Ministarstva pravosuđa te ih šalje pod 
uvjetom da ih plaćaju Ujedinjeni narodi.  
Te razlike u držanju između Francuza i Anglosaksonaca, vidljive od samog početka, nisu slučajne. Svi realisti u 
Tribunalu vide samo produženje političke vlasti, njezin sudski ogranak. Čim su ubrane dividende efekta najave, 
svi  se  slažu  da  je  cilj  dostignut.  ICTY  je  poslužio  za  opravdanje  političarima,  a  kao  odušak  emocijama 
izazvanima strahotama nedjela u Bosni i Hercegovini. Odmah zatim je napušten, bez sredstava za opstanak, 
bez  proračuna.  Protiv  svakog  očekivanja,  šačica  dovoljno  idealističkih  magistrata  otrgnut  će  ga  međutim  od 
njegove  sudbine  istrošenog  alibija,  odbačenog  u  koš.  Kucaju  na  sva  vrata  i  konačno  nalaze  fondove  za 
otvaranje  prvih  istraga.  Ovo  neočekivano  buđenje  dovodi  velike  sile  u  neugodan  položaj.  Dale  su  obećanja 
koja! nisu namjeravale ispuniti, stvorile su same sebi obaveze za koje nisu smatrale da ih vezuju. Sada će se 
morati  nagoditi  jer  će  rad  Tribunala  imati  bez  sumnje  političke  implikacije.  Sve  velike  sile  ipak  ne  reagiraju 
jednako brzo ni istim E oružjima pred tom kreaturom koja im izmiče iz ruku i koje se boje.  
Prvi  reagira  SAD  kako  bi  spriječio  Tribunal  da  se  oslobodi.  SAD  je  uvijek  htio  da  Tribunal  bude  pod 
skrbništvom, odnosno pod vlašću Vijeća sigur nosti, bez prave samostalnosti. Projekt koji SAD nudi u martu 
1993.,  kad  se  stvarao  ICTY,  predlaže  da  Vijeće  sigurnosti  bude  ovlašteno  za  nadzor  prikupljanja  ljudi, 
financiranje operacija Tribunala, a naročito tužitelja. Taj prijedlog konačno je napušten u korist projekta koji 
su nadahnuli Francuzi i Talijani, kojim se preporučuje nezavisnost Tribunala. Ali za Washington prioritet ipak 
ostaje načelo zadržavanja kontrole nad tom institucijom.  
Francuska  vjeruje  u  eru  ljudskih  prava  i  u  nadu  koju  donosi  međunarodno  pravosuđe  pa  je  pred  Vijećem 
sigurnosti uspješno branila princip nezavisnosti Tribunala. Kao domovina Deklaracije o ljudskim pravima ona 
se diči da je izmislila sudsko uplitanje po modelu humanitarnog uplitanja, i rado napominje da je bila jedna od 
pokretačkih  snaga  u  stvaranju  prve  međunarodne  kaznene  instance  poslije  Nürnberga  i  Tokija.  Upravo  na 
njezin  poticaj  nametnula  se  ideja  međunarodnog  suda,  namijenjenog  sprečavanju  nastavka  zločina  u  bivšoj 
Jugoslaviji i kažnjavanju krivaca. Roland Dumas, u ono vrijeme njezin ministar vanjskih poslova, prvi je 1992. to 
javno  izrazio.  Ali,  kao  i  ostali  njegova  ranga,  želio  je  prije  svega  dokinuti  svaku  želju  da  se  vojnom  silom 
odgovara na nedjela koja se događaju. Pariz teško usklađuje svoje plemenite ideale sa svojom diplomacijom. 
Kad  mrtvorođeni  sud  počne  postojati,  Francuska  ne  uspijeva  stvoriti  nikakvu  strategiju.  Zadovoljava  se 
nastavkom ignoriranja tog novog činitelja koji se sam bezobzirno poziva na međunarodnu scenu, a njezina ga 
diplomacija  i  dalje  prezire.  Gotovo  bismo  se  morali  tome  veseliti  da  je  tome  razlog  očuvanje  nezavisnosti 
međunarodnog pravosuđa. Ali to je držanje okrutan odsjaj neefikasnosti francuske vanjske politike  
22 
posljednjih dvadeset godina.  
Za razliku od Francuza, Anglosaksonci ne čekajući razvijaju strategiju prema tom tigru od papira koji se budi. 
Za njih su stvari jednostavne. Budući da ICTY stvara obaveze vladama, ne može ostati u bestežinskom stanju u 
odnosu  na  sve  političke  vlasti.  Budući  da  je  ICTY  sredstvo  uplitanja,  mora  se  čuvati  u  toplini  ispod  krila 
političara. S obzirom na to da za njih sudbena vlast nije nužno odijeljena od političke vlasti, može biti njezino 
sredstvo. Radije nastoje staviti pravo u službu njihove moći nego da joj ono bude zapreka. Upravo izvršavajući 
svoju  vodeću  ulogu  nad  tim  novim  sredstvom,  najlakše  će  dovesti  pravo  u  službu  diplomatske  akcije  i 
podrediti ga ako bi zaprijetilo ometanjem njihove političke namjere.  
Za Amerikance međunarodno je pravo u isti mah sredstvo dominacije i ideal; za Francuze ono je samo ideal. 
Rezultat: Francuska se žuri braniti ga, a njezina diplomacija, koja ne zna što bi s idealima, žuri se klevetati ga. 
Za  visoke  dužnosnike  Ministarstva  vanjskih  poslova  Republike  Francuske  ICTY  je  i  dalje  „najgora  ideja 
posljednjih  godina".  Odatle  pasivnost  Pariza  u  odnosu  na  ICTY.  Dok  Anglosaksonci  zauzimaju  prostor, 
Francuska se ponaša kao žrtva institucije na koju nema utjecaja. Francuski diplomati i vojnici javno pokazuju 
svoje nepovjerenje, vrijeđaju se zbog zahtjeva pravosuđa koje ih navodno sprečava da rade svoj posao. Tuže 
se na moć pravosuđa koje se gura tamo gdje mu nije mjesto, koje bi njihove vojnike u Bosni htjelo pretvoriti u 
pomoćnike pravosuđa i koje umišlja da svojim optužnicama može odlučivati tko može, a tko ne može sjesti za 
pregovarački  stol.  Nisu  Francuzi  jedini  koji  tako  misle,  ali  su  prvi  koji  to  jasno  i  glasno  kažu.  Ta  im  bahatost 
ubrzo  donosi  nezahvalno  i  nezasluženo  mjesto  najlošijih  daka  međunarodnog  pravosuđa  i  mjesto  omiljenih 
meta tužitelja ICTY‐a i tiska. Hubert Vedrine i Herve de Charette iz Ministarstva vanjskih poslova, Alain  

22 Vidi: Lasserre Isabelle, L'impuissancefrancaise (Francuska nemoć), Flammarion, Pariz, 2007.  
Richard iz Ministarstva obrane tome su obilato pridonijeli. Njihov otvoreni animozitet, ponekad i srdžba, ostali 
su  u  pamćenju  nekoliko  sudaca  i  tužitelja,  kao  i  u  analima  ICTY‐a.  Nezgodne  nespretnosti  koje  odaju 
smetenost,  nesposobnost  prilagodbe  situaciji  koju  ni  Francuzi  niti  njihovi  partneri  u  Vijeću  sigurnosti  nisu 
predvidjeli kad su mahali tim smokvinim listom njihove inercije.  
Odsutna,  stoga  nemoćna,  Francuska  nije  u  stanju  utjecati  na  ICTY  ni  kada  je  riječ  o  izboru  akuzatornog 
postupka, koji je snažno nadahnut anglosaksonskim pravom, ni kada je riječ o upotrebi francuskog, jezika koji 
je u teoriji, uz engleski, službeni jezik sudstva, niti kada je riječ o njegovu djelovanju. Više zbog pasivnosti nego 
po  izboru,  pokazat  će  se  kao  zemlja  koja  najviše  poštuje  neovisnost  sudstva  među  stalnim  članicama  Vijeća 
sigurnosti. Od toga je mogla napraviti pravu politiku, staviti svoj ponos u službu konkretne i čestite ambicije i 
biti  u  skladu  sa  samom  sobom.  Tako  bi  stekla  pravo  da  optužuje,  pa  i  da  se  bori  protiv  anglosaksonskih 
pritisaka na sudski proces te sposobnost da korisno brani onaj ideal pravde za koji kaže da ga tako žarko želi 
promicati.  Tako  bi  igrala  ključnu  ulogu  koju  za  sebe  traži  na  području  međunarodnog  pravosuđa.  Ali  u 
nedostatku strategije u odnosu na Tribunal, Francusku se može suditi samo po djelima na vanjskoj pozornici. 
Tamo gdje se nagađa s ICTY‐em i međunarodnim pravosuđem koje se postupno rada, tamo gdje nužno daje 
prednost  političkom  realizmu  naspram  idealu  pravde  i  poništava,  isto  tako  često  kao  Britanci  i  Amerikanci, 
međunarodno pravo svaki put kad se ono protivi njezinim partikularnim interesima.  
Francuska  prosvjeduje  pred  anglosaksonskom  prevlasti,  koja  se  u  ICTY‐u  potvrđuje  iz  godine  u  godinu. 
Zahtijeva veću zastupljenost, ali ne radi ništa. Onih sedamdesetak Francuza koji postupno stižu u Hag došli su 
na vlastitu inicijativu, postigli su svoja promaknuća vlastitom zaslugom i imali su rijetku prednost da ih vlastita 
vlada  nikad  ne  poziva  da  im  nešto  povjeri  ili  da  im  da  bilo  kakve  upute.  Francuska  zna  da  je,  kao  i  većina 
Europljana,  izgubila  bitku  i  izvući  će  iz  toga  lekciju  kad  dođe  na  red  stalni  Međunarodni  kazneni  sud. 
Anglosaksonci su slobodni nastaviti svoju strategiju stroge kontrole i infiltri‐ranja u institucije, što su započeli 
od  samog  početka.  Njihova  veleposlanstva  pojačavaju  svoje  timove  u  Hagu,  koji  je  početkom  rada  stalnog 
23 
Međunarodnog suda 1. jula 2002. postao više nego ikad prijestolnicom međunarodnog pravosuđa. Već pod 
Clintonom Washington je otvorio mjesto posebnog veleposlanika zaduženog za pitanja međunarodnog prava, 
a zadržala ga je i Bushova administracija. Ta funkcija, u kojoj se pojavljuju i diplomacija i pravo, koji su prema 
njihovu mišljenju nerazdvojivi, uvijek se povjerava pravniku.  
Cijela  generacija  mladih  diplomata  lawyera  privikava  se  međunarodnom  pravu  i  djelovanju  njegovih 
pravosudnih institucija, unatoč američkoj odbojnosti prema širenju te pravde koja teži postati univerzalnom i 
protiv koje će se Bush žestoko boriti. Kad su u proljeće 1997. Britanci ušli u bitku, zahvaljujući dolasku Blaira 
na čelo Vlade, i oni su na koncu uz svojeg šefa diplomacije postavili mladog pravnika koji je izučio zanat u ICTY‐
u gdje je zadržao brojne kontakte i čije sve kotačiće poznaje. Francuska ima u Hagu samo jednu kompetentnu i 
zainteresiranu osobu, ali njezine službene bilješke nemaju nikakva utjecaja. U Parizu je pravnim savjetnicima, 
prepunima svih mogućih predrasuda i nedoraslima ovome novom instrumentu koji jedva poznaju, prepuštena 
sva  briga  o  ICTY‐u.  Oni  su  osposobljeni  obrađivati  samo  aspekte  koji  se  odnose  na  sudsku  suradnju  s 
Tribunalom  ‐pristup  svjedocima,  arhivima  itd.  ‐kao  da  se  ulog  jedne  institucije,  sad  već  opskrbljene 
proračunom od 100 miliona dolara i koja zapošljava više od hiljadu osoba, ograničava samo na to.  
Unatoč dijelu motiva koje se ne može priznati, Anglosaksonci se u potpunosti koriste slikom koju im u njihovu 
javnom  mnijenju  donosi  ta  aktivna  i  višedimenzionalna  podrška  ICTY‐u  i  njegovu  pravosudnom  blizancu, 
posvećenom Ruandi. Kao prvo, američka vlada izgleda kao da vodi vanjsku politiku koja poštuje ljudska prava. 
Iako nas razdoblje poslije 11. septembra navodi da to zaboravimo, ta je briga u devedesetim godinama bila 
stvarna,  naročito  poslije  genocida  u  Ruandi  iz  1994.  godine  i  srebreničke  sramote  iz  1995.,  kad  je  američka 
javnost taj polet u korist međunarodne pravde doživljavala kao čin kajanja njihove vlade. Što proračun ICTY‐a 
više raste, stotine pravnika i policajaca, ohrabrenih američkom potporom koja daje  
23  U Hagu se, osim ICTY‐a i stalnog Međunarodnog kaznenog suda (ICC) nalazi i Međunarodni sud pravde (ICJ), koji je 
međunarodni, ali nije kazneni sud kao druga dva, i zadužen je za sporove medu državama.  
„kredibilitet"  pravosuđu,  upućuju  se  prema  Hagu.  Amerikanci,  Britanci,  Australci,  Južnoafrikanci, 
Novozelanđani, Kanađani..., dolaze većinom iz Commonvvealtha. Neki jedva znaju gdje je Balkan. Opsjedaju 
Tužiteljstvo, pokretač Tribunala, čiji su suci potisnuti u ulogu arbitra između obrane i tužitelja. Vojni analitičari 
i pravnici, obavještajci, lako se utapaju u gomilu nastavljajući zauzimati skromna, ali strateška mjesta i služiti 
više svojoj vladi nego ICTY‐u.  
Više  se  ne  poštuje  politička  kvota  koju  nameću  Ujedinjeni  narodi  da  bi  zajamčili  multikulturalnost  svojih 
institucija.  Neki  godinama  ukazuju  na  posljedice  toga  ne  uspijevajući  ih  ispraviti.  „Deset  od  sedamnaest 
odgovornih mjesta u Istražnom odjelu Tužiteljstva zauzimaju građani triju zemljalja, Australije, Novog Zelanda 
i Velike Britanije", iznosi jedan bivši istočnoeuropski istražitelj ICTY‐a u svojoj tužbi Službi unutarnje kontrole 
Ujedinjenih  naroda.  U  njoj  otkriva  i  nepotizam  prilikom  zapošljavanja,  što  dovodi  do  imenovanja  na  visoke 
funkcije istražitelja bez sveučilišnog obrazovanja. Mnogi medu njima su Australci, koje u njihovu munjevitom 
usponu  ohrabruje  sunarodnjak,  zamjenik  glavne  tužiteljice  Graham  Blevvitt,  koji  je  u  Hagu  od  1994.  I  neki 
Anglosaksonci  otkrivaju  klijentelizam  koji  poništava  djelotvornost  tužiteljstva.  Clint  Williamson,  koji  je  2006. 
postao posebni američki veleposlanik za ratne zločine, tuži se na to u aprilu 2001. dok još radi u ICTY‐u.  
Američka  i  britanska  vlada  ne  traže  za  sebe  glavno  mjesto.  Ali  koristeći  se  anglosaksonskom  premoći  i 
dovitljivo  raspoređenom  mrežom  na  terenu,  oni  su  prvi  obaviješteni  o  odlukama  ili  strategijama  kaznenog 
progona. Tako mogu pokušati utjecati na njih. Ali dobro znaju da se nadmeću s moći pravosuđa, koje ne mora 
nikome polagati račune. „Tužitelj ne traži i ne prima upute ni od koje vlade, niti iz bilo kojeg drugog izvora", 
određuje članak 16. Statuta ICTY‐a koji je usvojilo Vijeće sigurnosti 25. maja 1993. Ipak se Tužiteljstvo često 
percipira kao najpolitičkiji organ ove institucije, onaj koji se mora prilagoditi političkom okruženju, truditi naći 
ravnotežu između imperativa pravde i politike; diskrecijsko pravo koje mu je dano u isti je mah njegova snaga i 
njegova  slabost,  ovisno  o  tome  koristi  li  se  njime  da  zadovolji  očekivanja  država  ili  žrtava  i  svih  onih  koji  se 
nadaju  da  će  se  dokinuti  nekažnjivost.  Prvi  tužitelj  još  nejake  institucije  Južnoafrikanac  Richard  Goldstone 
(1994. ‐1996.) više je slušao države nego njegovi sljednici. Dopala ga je teška zadaća da uskladi dva legitimna 
procesa,  sudski  proces,  za  koji  je  bio  zadužen,  i  političke  pregovore  koje  je  usporedno  vodila  međunarodna 
zajednica  da  bi  se  priveo  kraju  rat  u  Bosni.  Tvrdoglavije,  Kanađanka  Louise  Arbour  (1996.  ‐1999.)  i  Švicarka 
Carla  del  Ponte  (1999.  ‐2007.)  nisu  raspoložene  ustuknuti  pred  višim  državnim  obzirima  ni  ogriješiti  se  o 
članak 16. koji jamči njihovu neovisnost, pa  makar  poremetile  međunarodna pravila igre pozivajući prvi put 
jednog  šefa  države  da  položi  račune  za  zločinačke  posljedice  svojeg  političkog  djelovanja.  Nepopustljive, 
omogućile  su  da  se  postupno  nametne  zamisao  da  nikakvo  političko  rješenje  sukoba  i,  konačno,  nikakvo 
pomirenje  nisu  mogući  ako  žrtvama  nije  dosuđena  pravda.  Louise  Arbour  nije  prihvaćala  pritisak  država  i 
odustala  je  nakon  optužnice  protiv  Miloševića.  Švicarka  se  tvrdoglavo  bori  osam  godina.  U  svojim 
međunarodnim  istragama  protiv  mafije:  ruske,  kolumbijske,  meksičke  ili  talijansko‐američke,  vođenima  iz 
Švicarske,  imala  je  priliku  nailaziti  na  različite  političke  zapreke  te  iste  Švicarske  koja  je  ljubomorno  čuvala 
svoju  bankarsku  tajnu  protiv  koje  se  borila  Carla  del  Ponte.  Ali  nikada,  kako  povjerava  na  kraju  svojeg 
mandata,  nije  mogla  zamisliti  da  posao  međunarodnog  tužitelja  može  biti  tako  različit  od  posla  državnog 
odvjetnika,  toliko  su  pritisci  i  pokušaji  miješanja  političara  bili  brojni.  Suočeni  sa  sposobnošću  neposluha 
tužitelja,  Anglosaksonci  se  ne  mogu  zadovoljiti  dijeljenjem  „savjeta"  koji  se  previše  rijetko  slijede.  Zato 
usporedno razvijaju mnogo podmuklije i opasnije strategije, koje magistrati neće uvijek na vrijeme otkriti.  
ICTY  je  uvijek  pobuđivao  lakomost.  Svi  bi  htjeli  znati  što  se  događa  iza  vrata  i  mnogobrojnih  sigurnosnih 
zapreka iza kojih mogu stupiti samo sretni odabranici s akreditacijama, tim posljednjim „Sezame, otvori se". 
Prodrijeti u taj pregrađeni svijet, s njegovim sefovima, posebnim ovlastima, telefonima i šifriranim faksovima, 
sigurnosnim  lozinkama.  I  gdje  vlada  nepovjerenje  među  odjelima,  među  katovima,  medu  različitim 
nacionalnostima.  Istražni  postupak  mora  ostati  povjerljiv,  to  se  podrazumijeva.  Ali  opasnosti  su  se  uvijek 
procjenjivale  diskriminacijski  kao  da  mogu  dolaziti  samo  od  bivših  Jugoslavena,  onih  koje  je  Tribunal  bio 
zadužen progoniti. No nije ih mnogo radilo u ovoj instanci. Vještija ili manje vješta igra njihovih vlasti, kao što 
su pokušaji infiltriranja srpskih, hrvatskih ili bošnjačkih špijuna, stalno izazivaju jaku uznemirenost. Ponekad s 
razlogom. Ali najveća opasnost dolazi izvan Tribunala, kad tajne službe iz zemalja bivše Jugoslavije špijuniraju 
istražitelje  koji  su  u  misiji  u  regiji  i  pisluškuju  njihove  telefonske  razgovore.  U  više  navrata  uhvatili  su  ih  na 
djelu, bilo Tribunal bilo tisak iz bivše Jugoslavije koji željno odaje male tajne međunarodnog pravosuđa. Kad 
vlade pripreme lažne svjedoke, podmetnu lažne dokumente. Ta se strategija pokazala neučinkovitom i lokalne 
je  vlasti  brzo  napuštaju  jer  postupak  najčešće  omogućava  otkrivanje  prevare  na  vrijeme.  Strategija  koja  je 
učinkovitija i gotovo ju je nemoguće suzbiti ostaje navođenje svjedoka prijetnjom odmazdom ili čak prijetnjom 
smrću, ponekad čak i izvršavanjem te prijetnje. 
 
Države bivše Jugoslavije pokušavaju osujetiti ovaj sud koji kopa po njihovoj najsramotnijoj prošlosti, spriječiti mu pristup 
kompromitirajućim tajnama, neutralizirati njegovo djelovanje. Ponekad u tomu uspijevaju, ali nemaju stvarnog utjecaja 
na Tribunal i njegove odluke. Pravosuđe je spremno na protunapade svojih osumnjičenika i njihovih izravnih pomagača. 
Ali ne zna se braniti od napada svojih saveznika.  
“Učinkovitost međunarodnog pravosuđa ovisi o njegovoj sposobnosti pristupa dokazima, što je ključ uspjeha 
Suda  u  Nurnbergu”,  vole  ponavljati  magistrati  u  Hagu.  Ali  ovaj  put  saveznici  ICTY‐a  nisu  mu  spremni  dati 
nužnu pomoć da bi utvrdio istinu. I oni se čuvaju upada pravde koja prijeti ogoljenjem nekih njihovih tajni. I, 
da  bi  se  zaštitili,  koriste  se  istim  metodama  kao  vlade  bivše  Jugoslavije‐telefonskim  prisluškivanjem, 
infiltracijom u Tribunal, prikrivanjem dokaza ili svjedoka ‐ali tako djelotvorno da to njihov utjecaj na ICTY čini 
strahovitim. U tomu leži prava opasnost za međunarodno pravosuđe.  
Dok se Francuska duri na Tribunal koji je potpao pod američki utjecaj, Amerikanci i Britanci mu se stavljaju na 
raspolaganje. Prave se da predaju informacije koje se mogu pribaviti samo sredstvima kojima one raspolažu. 
Sjećamo se satelitskih slika kojima je pred tiskom mahala početkom augusta 1995. Madeleine Albright, a koje 
pokazuju mjesta na kojima je zemlja svježe kopana, što su vjerovatno mjesta masovnih  
25 
grobnica  poslije  pada  enklave  Srebrenice.  Ali  oni  predaju  samo  ono  što  žele  manipulirajući  tako  ICTY‐em.
Informacije koje su tijekom cijelog rata prikupljale velike sile omogućile bi tužiteljstvu ICTY‐a da se brzo popne 
po zapovjednom lancu i da bez oklijevanja razotkrije najodgovornije za strahote koje su se nastavljale u bivšoj 
Jugoslaviji.  No  ti  huškači  bili  su  sugovornici  koje  je  trebalo  paziti.  Olakšavajući  posao  ICTY‐u,  velike  bi  sile 
riskirale prekid dijaloga koji su htjele pod svaku cijenu podupirati. Zato su dozirale pristup, odnosno uskratile 
poražavajuće dokaze koje su imale da ne bi osujetile diplomatsku akciju. ICTY će dobiti samo dio slika pokolja 
u Srebrenici, koje su uživo pratili američki špijunski sateliti. One potvrđuju da je zločin, koji su preživjeli počeli 
otkrivati  već  krajem  jula  1995.  u  svojim  prvim  svjedočenjima  tisku  i  istražiteljima  ICTY‐a,  stvaran.  Ovom 
snažno  medijski  popraćenom  gestom  SAD  se  nastojao  opravdati  pred  javnim  mnijenjem  koje  ne  razumije 
zašto srebrenička enklava nije bila zaštićena i traži objašnjenja o napuštanju ove populacije koju su se velike 
sile obavezale Rezolucijom Vijeća sigurnosti iz aprila 1993. staviti izvan dosega snaga generala Mladića, ratnog 
vođe  bosanskih  Srba.  SAD  i  njegovi  saveznici  ne  žele  da  ove  slike  budu  objavljene  jer  dokazuju  da  su  na 
vrijeme  imali  informacije  koje  su  ih  mogle  prisiliti  da  djeluju  kako  bi  zaustavili  sramotni  pokolj  osam  hiljada 
ljudi, koji se počeo događati pred njihovim očima. SAD ni tada ni poslije ne daje snimke razgovora koje ima i 
koje  već  dokazuju  umiješanost  Beograda.  A  dobro  znaju  da  je  komandant  Generalštaba  Vojske  u  Beogradu 
Momčilo  Perišić  za  vrijeme  operacija  oko  Srebrenice  bio  u  redovitu  kontaktu  s  Mladićem,  da  je  informirao 
Miloševića o situaciji i da je razgovarao s Mladićem za vrijeme izvršavanja zlodjela.  

24 Najizloženiji svjedoci koriste se mjerama zaštite, ime im se, dakle, ne smije objaviti. Ipak, više od desetak svjedoka na 
povjerljivim popisima ICTY‐a ubijeno je širom bivše Jugoslavije. Velik broj morao se privremeno ili trajno iseliti i dobio je 
novi identitet zahvaljujući pomoći trećih zemalja. Neki svjedoci kojima se prijetilo odustali su od svjedočenja, drugi su 
radije otkrivali identitet, misleći da će ih publicitet zaštititi, kao dvojica novinara iz Beograda ‐Dejan Anastasijević i Jovan 
Dulović. I konačno, neki su popustili pritiscima i odbili potvrditi optužujuće svjedočenje na sudskoj raspravi i tako se 
pretvorili u svjedoke obrane.  

25 Charles Lane i Tom Shanker, Bosnia: Whatthe CI A didn'ttell us, TheNew York Review of Books, 9. maja 1996. Ovaj 
članak vrlo rano prenosi rasprave unutar američke administracije, a posebno unutar CIA‐e o prijenosu ICTY‐u 
informacija prikupljenih obavještajnim sredstvima.  
Milošević  je  ključ  mira,  onaj  koji  će  u  novembru  1995.  potpisati  Dejtonski  sporazum  kojima  će  završiti 
troipolgodišnji  rat  i  et‐ničko  čišćenje  u  Bosni  i  Hercegovini.  Njegovo  kompromitiranje  predajom  do‐kaza 
odvratilo bi od svakog dijaloga, spriječilo da ga prisile na pregovore koji i su već na vidiku. Zapadni vode više 
vole  pokriti  lice  i  prešutjeti  svetogrđe  koje  je  počinio  Milošević,  pretvarajući  u  ruglo  i  u  svoju  korist  ucjenu 
diplomacije  ‐mir  ili  pravda  ‐  da  bi  nastavio  zločine,  znajući  da  će  mu  sve  progledati  kroz  prste  zbog  jednog 
ugovora.  
Odatle opstruktivna politika velikih sila prema ICTY‐u, unatoč rezoluciji Vijeća sigurnosti koja ih obavezuje na 
punu suradnju s pravosuđem. „To nas navodi da vjerujemo da je prava namjera kontrola pristupa ICTY‐a istini" 
tuži  se  u  decembru  1997.  Louise  Arbour.  Njezinu  će  kritiku  više  puta  ponoviti  Carla  del  Ponte,  posebno 
prilikom procesa Miloševiću. Ali tada je kritika upućena Francuskoj koja prva nameće sitničavu  
; 
proceduru  kako  bi  odvratila  tužiteljstvo  od  ispitivanja  njezinih  vojnika  u  službi  u  snagama  UN‐a  u  Bosni. 
26 
„Moramo o svakom pitanju posebno pregovarati s pravnicima  Ministarstva obrane", tuži se Louise Arbour.
Sve će vlade usvojiti istu politiku. Sučeljavanje Tribunala, nemoćnog bez podrške država, i država odlučnih da 
zadrže  svoje  tajne,  nastavlja  se  iza  kulisa  još  i  danas.  Protiv  ove  politike  „koja  dovodi  u  opasnost  sav  rad 
Tribunala" prosvjeduje u decembru 1998. i predsjednica ICTY‐a, Amerikanka Gabrielle Kirk McDonald. No ICTY 
je  „prva  praktična  mjera  u  posljednjih  pedeset  godina  prema  stvaranju  svijeta  u  kojem  će  ljudska  prava, 
jednakost i pravda biti više nego riječi na papiru", podsjeća ona kako bi bolje istaknula nesklad između govora 
i  djela  političkih  voda.  Pod  izlikom  da  su  „svi  dokumenti  koji  su  izdani  u  vanjskim  operacijama  povjerljivi", 
velike sile mogu prešućivati njihovo postojanje, a skinuti tajnost s onoga što im odgovara, odnosno što im ne 
smeta.  
U strahu da se istrage ICTY‐a „ne pretvore u dovođenje u pitanje vojnika i diplomata koje se mora saslušati 
kao  svjedoke"  one  ograničavaju  njihovo  svjedočenje.  Tako,  kad  Ured  tužiteljice  traži  dopuštenje  vlasti  da  ih 
ispita, mora pitanja postaviti pismeno. Ako nisu dovoljno precizna, jednostavno se odbace. A kad su iscrpna, 
detalj‐no  ih  pregledavaju  pravne  službe  ministarstava  kojih  se  to  tiče  te  ih  režu,  izbacuju  i  biraju  da  bi  na 
koncu  ostao  samo  mali  dio.  No  vlade  se  najviše  boje  protuispitivanja  predviđenog  postupkom  optužbe 
Tribunala  jer  ovlašćuje  suprotnu  stranu  da  gotovo  svim  sredstvima  diskreditira  svjedoka.  Ispituje  ga  se  o 
drugim,  osobnijim,  aspektima,  a  ne  o  činjenicama.  Vlade  strahuju  na  pomisao  da  njihovo  osoblje  može  biti 
navedeno  da  u  protuispitivanju  kritizira  apsurdnost  svojih  mandata  u  operacijama  održavanja  mira,  ili  da 
otkrije  tajne  svoje  misije.  Pročelnica  Pravosudnog  odjela  pri  francuskom  Ministarstvu  obrane,  Catherine 
Bergeal, ukazuje u decembru 2006. na opasnost da se „od svjedoka postane optuženik" što bi ova posebnost 
anglosaksonske  procedure  mogla  olakšati.  Na  jednom  skupu  organiziranom  u  vojnoj  školi  u  Parizu,  ona 
objašnjava: „Ne traži se od njih da ispričaju što su vidjeli, nego da kažu da smo odbili djelovati da spriječimo 
ono što smo vidjeli ili da nismo vidjeli ono što smo trebali vidjeti." Vlade, dakle, traže da se što je moguće više 
smanji opseg svjedočenja kako bi se time smanjio opseg protuispitivanja i zahtijevaju, kako na preslušavanju 
tako i na raspravi, nazočnost predstavnika nacionalnih vlasti ovlaštenih da zatraže povlačenje nekog pitanja ili 
da  zahtijevaju  postupak  iza  zatvorenih  vrata.  Bez  tih  drastičnih  mjera,  ističu  oni,  njihova  vojska  ne  bi  više 
mogla intervenirati u vanjskim operacijama, što bi političke vlasti lišilo njihove djelatne sile na međunarodnoj 
pozornici. Razlog je jednostavan: u pravu se smatra da svaka osoba koja zna ili je sposobna predvidjeti da će 
se  izvršiti  zločini,  mora  ih  pokušati  spriječiti,  inače  je  krivično  odgovorna.  Ako  to  pravilo  vrijedi  za  svakog 
hijerarhijski nadređenog u vojskama koje čine zločine, primjenjuje se i na međunarodne snage koje, doduše, 
nemaju  vlasti  nad  lokalnim  izvršiteljima  ili  nad  njihovom  vojskom,  ali  čija  ih  šutnja  i  nedjelovanje  čine 
sudionicima  u  smislu  kaznenog  prava.  A  to  je  najveći  kamen  spoticanja  u  odnosima  između  velikih  sila  i 
međunarodne  pravde.  Zločini  počinjeni  u  Srebrenici,  zaštićenoj  enklavi  UN‐a,  ili  oni  izvršeni  u  Ruandi  za 
27 
vrijeme operacije Tirkiz, nisu jedini od kojih vlade strepe. Strah velikih sila da će  

26 Le Monde, 14. decembra 1997.  
27  Krajem  juna  1994.  francuske  snage  poslane  u  operaciju  Tirkiz  odbile  su  pomoći  onima  koji  su  izbjegli  genocid, 
okupljenima na brežuljcima Bisesero, na zapadu Ruande. Polovina njih, tj. oko hiljadu Tutsija, poklano je sljedećih dana.  
se  naći  na  optuženičkoj  klupi  izražen  je  i  za  vrijeme  NATO‐ovih  operacija  na  Kosovu.  Nadležnost  ICTY‐a 
geografski je ograničena na bivšu Jugoslaviju, ali nije ograničena ni na jednu snagu u sukobu. Atlantski savez je 
dakle  pod  njegovom  nadležnošću  u  slučaju  ratnih  zločina.  Usred  intervencije  savezničkih  snaga,  17.  maja 
1999.,  Jamie  Shea,  glasnogovornik  NATO‐a,  savršeno  sažima  misao  velikih  sila  kad  kaže  tisku:  „Mislim  da 
moramo razlikovati teoriju od prakse. Kad tužiteljica Arbour otvara istragu (o zločinima na Kosovu; op. a.), to 
čini zato što smo joj to dopustili. Nije joj Milošević dao vizu da ide na Kosovo istraživati. Ako njezinu sudu, kao 
što  želimo,  bude  dopušten  pristup,  bit  će  to  zahvaljujući  NATO‐u.  NATO  je  dakle  prijatelj  Tribunala.  Zemlje 
članice NATO‐saveza su te koje su dale potrebna financijska sredstva za pokretanje tog suda. Budite sigurni da 
smo mi i Tribunal jedno te isto, želimo da se ratnim zločincima sudi i siguran sam da će Louise Arbour, kad 
otiđe na Kosovo i razmotri činjenice, optužiti samo osobe jugoslavenske nacionalnosti i nikoga drugog."  

Prije  nego  što  je  otišla  sa  svojih  funkcija,  Louise  Arbour  je  ipak  otvorila  preliminarnu  istragu  namijenjenu 
ispitivanju  žalbi  protiv  NATO‐a,  potaknutih  bombardiranjem  koje  je  prouzročilo  velike  civilne  žrtve.  NATO 
odgovara  javnim  prijetnjama.  Iza  kulisa,  velike  sile  pojačavaju  pritiske  koji  svjedoče  da  odbijaju  prihvatiti 
univerzalno  pravno  pravilo  prema  kojemu  su  odgovorne  Sudu  u  slučaju  kršenja  Ženevskih  konvencija  kad 
vojno interveniraju. Kažu da ne razumiju kako se može „staviti na istu razinu pravedan rat i represivan rat s 
etničkim čišćenjem". U junu 2000. doneseni su zaključci u kojima se kaže da nema potrebe otvarati istragu jer 
NATO‐ove  greške  nisu  bile  namjerne.  Prosvjedovalo  je  više  nevladinih  udruga,  medu  kojima  i  Amnesty 
International. Ali Tribunal nije toliko kriv zbog nazočnosti koliko je žrtva zbog svoje nemoći da dobije pomoć 
država kad one to odbijaju. Ni Srbija, koja je tako spremna optužiti Atlantski savez za ratne zločine, ni NATO ne 
daju  Sudu  dokaze  bez  kojih  ICTY  ne  može  utvrditi  činjenice  i  djelovati.  Ovisnost  ICTY‐a  o  velikim  silama  ne 
izražava se, suprotno najčešćem  mišljenju, uzajamnim ustupcima. ICTY, a posebno Tužiteljstvo, zna da  bi iz‐
gubio  svaki  kredibilitet,  a  osobito  da  bi  žrtvovao  svoju  jedinu  snagu,  koja  počiva  upravo  na  njegovoj 
neovisnosti. Međutim, nema načina da se bori protiv zadržavanja informacija ili prikrivanja dokaza kad to čine 
velike sile, jer samo Vijeće sigurnosti ima moć osuditi odbijanje država da pruže pomoć ICTY‐u. Kad se Carla 
del Ponte namjeravala pozabaviti pitanjem navodnih ratnih zločina NATO‐a i kad je poslije Miloševićeva pada 
počela poticati srbijanske vlasti da joj daju elemente kojima raspolažu, Atlantski savez ponovo prijeti. NATO se 
međutim  nema  čega  bojati,  jer  Beograd  predaje  Hagu  samo  nekoliko  uradaka  koje  potpisuju  Miloševićeve 
propagandne službe.  

Politika se zaustavlja na vratima sudnice. Velike sile poštuju to pravilo, ali smatraju da im činjenica što pomažu 
tužitelju  daje  pravo  miješajti  se  u  njegove  izbore  i  odluke  prije  procesa.  Tužitelji  koji  su  se  redali  morali  su 
vijugati  u  moru  punom  morskih  pasa.  Louise  Arbour  i  Carla  del  Ponte  bore  se  zubima  i  noktima  protiv 
pokušaja država da se miješaju u njihov rad. Ali nikada nisu imale sredstava da osujete političke namjere kad 
su  se  izražavale  drukčije  nego  preporukama  ili  upozorenjima.  Međunarodno  pravosuđe,  još  manje  nego 
nacionalno,  ne  može  tačno  procijeniti  koliko  su  na  njegov  rad  utjecali  prikrivanje  dokaza,  zakulisne  radnje, 
skrivene  intervencije  velikih  sila,  jer  ono  to  najčešće  nije  ni  znalo.  A  upravo  u  tome  leži  pitanje  pristranosti 
međunarodnog pravosuđa, pa dakle i ICTY‐a. Rijetko je to stav, slobodan izbor, a ne posljedica onoga što mu 
se  namjerno  prikriva  ili  odbija.  U  toj  namještenoj  igri  ovisnosti  i  neovisnosti  u  odnosu  na  države  i  njihove 
odnose snaga, ICTY je izvrgnut teškom ispitu.  

Ni nemoćna ni svemoćna, međunarodna pravda nije prestala napredovati ni na čijoj zemlji ne znajući odakle 
će doći sljedeći pucanj ni s koje su joj strane linije saveznici. Zato treba uroniti u kulise ICTY‐a, sići u utrobu 
zvijeri da se vidi kakav je otrov pokušava paralizirati i uništiti.  
II. POGLAVLJE  

Iza kulisa procesa Slobodanu Miloševiću  

Predmet  IT‐02‐54:  tužitelj  protiv  Slobodana  Miloševića.  U  srijedu  3.  jula  2001.  britanski  sudac  Richard  May, 
koji  predsjeda  vijeću  sastavljenom  od  tri  suca,  otvara  raspravu.  Slobodan  Milošević  sjeda  na  optuženičku 
klupu. Ulazeći u taj sterilni svijet visoke tehnike, nekoliko trenutaka prije instinktivno se uputio prema središtu 
pozornice gdje obično sjede svjedoci. Trojica stra‐žara koji ga prate odmah mu pokazuju stolac, u lijevom kraju 
dvorane, onaj namijenjen osumnjičenima za izvršenje ili poticanje zločina koji svojom težinom i masovnošću 
potpadaju  pod  humanitarno  međunarodno  pravo.  Milošević  nije  pozvan  da  predsjeda  na  govornici,  kako  je 
navikao,  nego  da  odgovara  za  svoja  djela.  Prvi  put  u  povijesti  jednom  se  bivšem  šefu  države  pred 
međunarodnim  sudom  sudi  za  njegovu  zločinačku  politiku.  Za  spone  koje  povezuju  vladarsku  palaču  i  polja 
smrti.  
Stotine  televizijskih  kamera  došle  su  zabilježiti  taj  povijesni  trenutak.  Ne  nalaze  uništenog  čovjeka  kojega  je 
sustigla njegova najcrnja prošlost. Taj čovjek ne pokazuje ni najmanji znak skromnosti. Ponosno nosi kravatu u 
bojama  Srbije  i  još  uvijek  ima  gordo  držanje  šefa  države  ‐oholog  i  bahatog.  U  četvrtak  1.  jula  2004.  Sadam 
Husein zauzima isti stav u prvom pojavljivanju pred iračkim sudom. Diktatori kao da se ne boje suočavanja s 
pravdom.  Odbijaju  je,  ističu  nepriznavanje  kao  jedinu  istinu.  Sudac  Richard  May  okreće  se  optuženome: 
„Gospodine  Milošević,  vidim  da  danas  nemate  odvjetnika.  To  je  vaš  izbor.  Imate  pravo  braniti  se  sami,  ali 
razmislite: je li to zbilja u vašem interesu? Postupak će biti dug i složen ... Možda biste mogli ponovo razmo‐
triti svoju odluku. Treba li vam više vremena da odlučite?" Milošević odgovara na engleskome: „Smatram da 
je  ovaj  sud  lažni  sud,  da  je  ova  optužnica  lažna  optužnica.  Ovaj  je  sud  nezakonit,  nije  ga  ustanovila  Opća 
skupština  Ujedinjenih  naroda.  Prema  tome  nemam  nikakve  potrebe  da  odredim  odvjetnika  pred  tom 
nezakonitom instancom." Milošević se odbija očitovati o krivnji, draže mu je optuživati napade NATO‐snaga. 
Upušta se u žestoki napad na taj „tobožnji sud". Isključuju mu mikrofon. Britanski sudac ne traži čitanje op‐
tužnice. Žuri mu se i tako propušta odati počast žrtvama i prekida raspravu. Milošević zadovoljno gleda sat. 
Rasprava je trajala samo dvanaest minuta. Na povratku u pritvor raspituje se o efektu svoje predstave. Timu 
Mac Faddenu, koji upravlja zatvorom, kaže: „Dobro odigrano, zar ne?"  
Pri  dolasku  u  Hag  Slobodan  Milošević  okrivljen  je  samo  za  zločine  na  Kosovu.  Tužiteljstvo  je  u  vremenskom 
tjesnacu. Od pada Miloševića u oktobru 2000. Carla del Ponte postavila je cijeli tim da radi puno radno vrijeme 
na tom slučaju, sa zadatkom da prije ljeta završi istragu o Hrvatskoj i Bosni.  
Ali krajem marta, kad je svrgnuti voda uhićen u Beogradu, tim je još daleko od cilja. „Nije više upitna slutnja 
nego  djelovanje.  Milošević  će  stići  prije  kra‐ja  godine.  Dajem  vam  vremena  do  1.  oktobra  da  napišete 
optužnicu.  Nacrt  mora  biti  na  mojem  stolu  najkasnije  početkom  septembra.  U  međuvremenu  ćemo  imati 
redovite sastanke da, uz elemente dokaza, utvrdimo strategiju" progona. Nije vrijeme da krenete na odmor!" 
Carla  del  Ponte  pokušava  nadoknaditi  izgubljeno  vrijeme.  Da  podrži  te  napore,  ona  jednom  pravniku 
početkom aprila povjerava zadaću da vodi tim istražitelja i traži od njega da pojača redove ekipe koja radi na 
„slučaju  Milošević".  Puna  povjerenja,  povjerava  tada  tisku:  „Kad  stigne  Milošević,  protiv  njega  ćemo,  bez 
sumnje,  imati  ne  samoj  optužnicu  koja  će  obuhvaćati  samo  nedjela  na  Kosovu,  zbog  kojih  je  uhićen,  nego  i 
činjenice kojima ga namjeravamo teretiti za njegovo djelovanje u Hr‐vatskoj i Bosni i Hercegovini."  
To očito kašnjenje progona izaziva neke kritike. Cherif Bassiouni, slavni profesor međunarodnog prava, koji je 
predsjedao Istražnom komisijom Ujedinjenih naroda o kršenjima humanitarnog međunarodnog prava u bivšoj 
Jugoslaviji, stvorenom 1992. (Rezolucija 780 Vijeća sigurnosti), tuži se zbog toga. Najprije u bosanskom tisku 
krajem maja  2001. zatim  u pismu Carli del Ponte 6. juna 2001. „Ako ste odlučili stegnuti kaznenu strategiju 
oko  najod‐govornijih,  Milošević  je  morao  biti  optužen  za  zločine  počinjene  u  Hrvatskoj  i  Bosni,  osim  ako  te 
optužbe  već  ne  postoje,  ali  još  nisu  objavljene.  No  ako  ne  postoje,  moramo  se  upitati  o  razlozima.  Mnogi 
sumnjaju  u  političku  trgovi‐nu  koja  je  vjerovatno  vezana  uz  Dejtonski  sporazum.  Ali  uvijek  sam  isticao  da 
nepostojanje optužnice ne odlučuje unaprijed o budućnosti, i da je tajming podložan političkim prosudbama 
koje se može uzeti u obzir u interesu pravde i mira (...) Ipak sam uvjeren da postoji dovoljno dokaza da bi se 
Miloševića  kazneno  progonilo  za  zločine  počinjene  između  1991.  i  1995.  u  Hrvatskoj  i  Bosni,  u  ime 
odgovornosti  kao  hijerarhijski  nadređenoga.  Znam  da  takav  pristup,  zbog  različitih  razloga,  izaziva  otpore  u 
vašem  Uredu.  Istina  je  da  to  nije  jednostavno  dokazati,  ali  postoje  bez  ikakve  sumnje  epizode,  kao  što  je 
opsada Sarajeva, koje opravdavaju što se oslanjamo na načelo odgovornosti hijerarhijski nadređenih da bismo 
optužili  najviše  zapovjednike.  Ali  koliko  znam,  to  nije  učinjeno  posljednjih  godina  (...)  Znam  da  zadatak 
tužitelja  nije  lak  i  da  nailazi  na  svakojake  poteškoće:  birokratske,  financijske,  političke.  Naravno,  lako  je 
kritizirati izvana. Ipak, kritika nije uvijek za zlo, ona može biti korisna kad nudi tužitelju mogućnost da pokaže 
da javno mnijenje očekuje mnogo više."  
Američko‐egipatski stručnjak ima sve razloge za brigu. U aprilu 1994. njegova je istražna komisija raspuštena 
upravo  kad  je  bio  blizu  da,  pomoću  dokumenata,  utvrdi  glavne  veze  između  Miloševića  i  zločina  koje  su 
28 
počinili njegovi pouzdanici u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini. Dvije godine poslije, kad je već završio rat i kad je 
teritorij  dostupan  istražiteljima,  Milošević  još  uvijek  nije  na  nišanu  ICTY‐a.  Amerikanac  Richard  Holbrooke, 
arhitekt  mirovnih  ugovora  u  Daytonu,  gotovo  otvoreno  izražava  zadovoljstvo  15.  februara  1996.  u  Financial 
Fimesu. Osumnjičenik broj 1, kojeg je zapadnjačka diplomacija promaknula u čovjeka mira, očito se nagodio 
da dobije slobodu u zamjenu za mir. Tek u proljeće 1999., s optužbom protiv Miloševića za Kosovo, čini se da 
je  doveden  u  pitanje  prešutni  dogovor.  Za  Cherifa  Bassiounia  nije  međutim  isključeno  da  će  zapadnjaci 
pokušavati odvratiti Carlu del Ponte od progona Miloševića za prijašnje zločine. On se nada da će joj podrška 
javnog mnijenja, jedan od motora pravde, pomoći da se izmakne mogućim političkim pritiscima.  
No 2001. g. nitko se ne usuđuje ni sugerirati tužitelju ICTY‐a da odustane ili odgodi novu optužnicu protiv 
Miloševića. Optužiti Miloševića za Kosovo, a ne učiniti ništa za stotine hiljada bošnjačkih i hrvatskih žrtava, bilo 
bi jednostavno neobranjivo. Zato što je bila vrlo politička, ta bi odluka nosila opasnost da potakne optužbe za 
sukrivnju,  koje  je  javno  mnijenje  upućivalo  zapadnim  vodama,  a  smirila  ga  je,  poslije  godina  sustezanja, 
intervencija  NA‐TO‐snaga na Kosovu. U maju 1999. Louise Arbour pobijedila  je u tom  nadmetanju i otvorila 
proces  za  koji  znaju  da  je  nepovratan.  Carla  del  Ponte  nije  mogla  ništa  drugo  nego  nastaviti  istragu.  Naglo 
osujetiti misiju međunarodnog pravosuđa, koje je upravo postiglo golem uspjeh predajući bivšeg šefa države 
sucima, bilo je previše rizično. Velike su sile pristale, unatoč dubokim neslaganjima.  

Carla del Ponte protiv inercije tužiteljstva  

Čim je stigla u Hag u septembru 1999., Carla del Ponte traži od svojeg ureda da nastavi istragu o upletenosti 
Miloševića u zločine na Kosovu koji su uzrokovali smrt oko deset hiljada Albanaca. Ona želi pojačati optužnicu 
koju je u žurbi potpisala Louise Arbour. Od povlačenja Miloševićevih snaga s Kosova, sredinom juna, istražitelji 
ICTY‐a imaju slobodan pristup teritoriju koji je sada pod nadzorom NATO‐snaga. Ekshumacije koje su počele 
tijekom ljeta donijet će još više dokaza u tom predmetu. Švicarka je uvjerena da njezini istražitelji usporedno 
rade na utvrđivanju veza između Miloševića i zločina izvršenih u Bosni i Hrvatskoj. Njezin pomoćnik, Australac 
Graham Blewitt, umiruje je, ali ostaje neodređen kad je riječ o napredovanju  
28  Izvještaj  od  četiri  hiljade  stranica  koji  je  proizašao  iz  toga  rekonstruira  anatomiju  etničkog  čišćenja.  Bit  će  predan 
zajedno s dokumentima i pripadajućim aktima tužiteljstvu u Hagu i poslužit će kao polazna tačka za istrage ICTY‐a. Cherif 
Bassiouni bio je predviđen u augustu 1993. za prvog tužitelja ICTY‐a, ali nije dobio jednodušni pristanak Vijeća sigurnosti. 
Tako je godinu dana poslije, u julu 1994. imenovan Richard Goldstone.  
istraživanja. Priznaje da mu to nije prioritet. Smatra da Ured nema ni vremena ni dovoljno istražitelja da bi se 
posvetio  predmetu  čiji  glavni  osumnjičenik  nikad  neće  biti  predan.  Prije  svega  ne  vjeruje  u  neku  veliku 
Miloševićevu  ulogu  u  poduzimanju  etničkog  čišćenja  koje  su  srpski  ekstremisti  vodili  u  Hrvatskoj  i  Bosni.  I 
uvjereno objašnjava novom okruženju Carle del Ponte: „Ne treba miješati bosanske Srbe s onima u Hrvatskoj 
ili  Srbiji,  to  nije  isto,  pripadaju  različitim  državama,  bez  međusobne  veze."  Doduše,  članovi  njegova  ureda  i 
sudaca IC‐TY‐a već su odavno doveli u pitanje uvjerenja ovog Australca. U slučaju Duška Tadića, mučitelja iz 
logora u Prijedoru, suci su 1997., a onda i u prizivnom postupku 15. jula 1999., zaključili da je vojska bosanskih 
Srba  bila  pod  „općim  zapovjedništvom"  Beograda.  Australac  je  ipak  odlučio  da  Radovan  Karadžići  Ratko 
Mladić,  optuženi  1995.  za  genocid  i  zločin  protiv  čovječnosti,  nisu  ovisni  ni  o  kome  i  da  su  sami  mogli 
kontrolirati trupe pod svojim zapovjedništvom za vrijeme zločina počinjenih u Bosni i Hercegovini. On smatra 
beskorisnim  tražiti  drugdje  poticatelje  te  zločinačke  politike  jer  su  oni  sami  njezini  začetnici.  U  njegovim 
očima, tužiteljstvo je ispunilo zadatak optužujući vode bosanskih Srba, a sada mu preostaje samo postići da ih 
uhite  NATO‐snage  u  Bosni  kako  bi  im  se  moglo  suditi.  Kada  je  riječ  o  Hrvatskoj,  Blewitt  ne  vidi  kako  se 
Miloševiću  mogu  pripisati  zločini  koje  su  u  Vukovaru  ili  Dubrovniku  počinile  JNA  i  paravojne  srpske  jedinice 
kojima  on  nije  zapovijedao.  Zaboravlja  da  je  Milošević  preobratio  JNA  u  srpsku  vojsku  i  naoružao  srpske 
paravojne snage u Hrvatskoj te im na čelo postavio svoje ljude.  
Graham Blevvitt, koji je prvi stigao u Tužiteljstvo u januaru 1994., po prirodi nije borben. On okoliša, izbjegava 
udarce, izmiče da bi bolje izdubio svoje gnijezdo. Voli kad se kaže da je Tužiteljstvo njegova stvar. Bez njega ne 
bi postojalo. To je dijelom istinito. Međutim, sitničav kakav jest, ustrojio ga je kao provincijsko tužiteljstvo u 
kojemu  je  podređenost  obavezna,  a  napredovanje  je  razmjerno  stupnju  vjernosti,  a  ne  kompetenciji  ili 
upornosti.  Odjel  istrage,  pravnika,  analitičara,  sve  je  podijeljeno  do  krajnje  mjere,  tako  da  se  onemogućuje 
uvid u cjelinu. Od početka rada Tužiteljstva, on želi pod svojom vlašću zadržati kaznenu politiku. Direktive su 
mu  nalik  njegovoj  fizionomiji,  sve  je  zaobljeno.  Važno  je  ništa  ne  poremetiti  i  slijediti  prirodni  red  stvari. 
Rezultat: istrage su se najprije odnosile na zločine i neposredne izvršitelje, što je neizbježan korak, naravno, ali 
se godinama nije vodila briga o međusobnoj povezanosti tih zločina i po načinu izvođenja, i po ponavljanjima, 
i po namjeri, i po zajedničkom lancu zapovijedanja, kako bi se došlo do vrha. Zadaća sudstva mogla bi završiti 
dosezanjem  onih  na  vrhu  vlasti,  ali  se  time  ne  zadovoljava.  Sastoji  se  i  od  kaznenog  progona  izvršitelja  i 
posrednika  koji  su  omogućili  gospodaru  da  iz  palače  ostvari  svoje  mračne  planove,  ne  morajući  ubijati 
vlastitim rukama. Izgradnja pravnog predmeta zahtijeva rekonstrukciju lanca događanja i zapovijedanja da bi 
se  dohvatili  pravi  poticatelji  koji  su  obično  dobro  pazili  da  ne  ostave  kompromitirajuće  pisane  zapovijedi.  U 
tom pogledu procesi nižim razinama nužni su kako bi pravdi omogućili da se okrene protiv njima nadređenih. 
Ali Tužiteljstvo u Hagu ostalo je predugo zaglibljeno u strategiju prvih redova i pokazalo se nesposobnim da na 
vrijeme  prijeđe  u  veću  brzinu.  Jer  međunarodno  pravosuđe  dužno  je  prije  svega  pripremiti  kazneni  progon 
najistaknutijih figura medu ubojicama zaduženim za izvršavanje najprljavijih poslova, njihovim nadređenima i 
poticateljima.  Progon  svih  mučitelja  trajao  bi  desetljećima,  toliko  su  bili  brojni  oni  koji  su  sudjelovali  u  tim 
masovnim  zločinima.  Ali  Graham  Blevvitt  ima  iskustvo  u  pravosuđu  koje  ima  vremena  i  nema  namjeru 
mijenjati  navike  na  ovoj  instanci  koja  je  ipak  privremena.  Optužnica  protiv  Karadžića  i  Mladića  1995. 
poremetila je tok njegove duge, mirne rijeke. To mu ne odgovara: tu su optužnicu iščupali kliještima suci koje 
je tada sablažnjavala tužiteljeva inertnost. Kao što je i optužnica protiv Miloševića, inicijativa Louise Arbour, 
bila  izravan  odgovor  na  val  nasilja  koji  se  tada  sručio  na  Kosovo.  Kad  je  Kanađanka  otišla,  Blewitt  ponovo 
uspostavlja  ustaljeni  red.  Ni  časa  ne  vjeruje  da  će  Milošević  jednog  dana  biti  predan  Hagu  i  smatra 
nepotrebnim da mu se posveti i najmanji napor.  
Carli  del  Ponte  trebalo  je  više  mjeseci  da  procijeni  koliki  je  nemar  njezina  zamjenika,  unatoč  upozorenjima 
Louise Arbour pri predaji dužnosti. Kad je Milošević u oktobru 2000. pao, ona otkriva da se njezine upute iz 
prethodne godine nisu slijedile. Dodatna istraga protiv Miloševića na Kosovu još je na mrtvoj tački. Blewitt se 
opire i navodi iste razloge: „Nema ni vremena ni osoblja, na tome ćemo raditi poslije, ako Milošević jednog 
dana  bude  izručen."  Carla  del  Ponte  suprotstavlja  se  njegovu  otezanju.  Upisuje  Miloševića  medu  prioritete 
tužiteljstva i sastavlja tim koji je u punom radnom vremenu zadužen za taj predmet. Između Carle del Ponte i 
australskog tima u njezinu uredu dolazi do svađe. Milošević je u središtu spora.  
Početkom 2001. tužiteljica poziva Grahama Blewitta i voditelja Odjela za istrage, Johna Ralstona, australskog 
policajca  vrlo  skromnih  sposobnosti,  kojega  je  Blewitt  postavio  na  to  odgovorno  mjesto.  Želi  vidjeti  dokaze 
koji su dosad skupljeni o dijelu istrage koji se odnosi na Hrvatsku i Bosnu. Graham Blevvitt pokazao joj je tada 
red registratora, postavljen na policu. Dvadesetak registratora u kojima su bez reda nabacane informacije koje 
upućuju na uple‐tenost snaga iz Srbije u zločine počinjene na drugoj strani granice. Smještene u jednom kutu, 
nikada  nisu  bile  analizirane.  Carla  del  Ponte  otkriva  da  je  njezin  ured  napravio  tačnu  kartografiju  zločina 
počinjenih  u  Bosni  i  Hercegovini,  da  je  već  od  prvog  slučaja,  od  Duška  Tadića,  identificirao  dio  veza  između 
29 
vojske iz Beograda i vojske bosanskih Srba, ali da nikada, unatoč naredbama Louise Arbour, a zatim njezinima, 
nije pokušao poći uzlazno po zapovjednom lancu ni provjeriti vodi li on do vojnih i političkih vlasti u Beogradu. 
Do tada formalno nije otvorena nikakva istraga protiv Miloševića ni bilo kojeg drugog dužnosnika iz Beograda.  
Uvjeren  da  Milošević  nikada  neće  biti  izručen  ICTY‐u,  Graham  Blewitt  zadovoljio  se  time  što  je  savjetovao 
različitim timovima Tužiteljstva da sta ve po strani dokaze na koje slučajno naiđu pri istragama i za koje im se 
čin'  da  mogu  jednog  dana  poslužiti  da  popune  istražni  dosje.  U  nedostatku  jasnih  uputa  malo  se  timova 
potrudilo  izvršiti  taj  zadatak.  Milošević  nije  iznimka  Hrvatske  vlasti,  pod  vodstvom  Franje  Tuđmana,  kao  i 
Milošević,  također  su  se  dale  na  komadanje  Bosne  etničkim  čišćenjem  teritorija  koje  su  priželjkivale.  Ako 
Blewitt ne smatra uputnim voditi istragu o srpskim huškačima u Beogradu, logično je da se ne zanima ni za 
huškače u Zagrebu. Carla del Ponte želi svesti kaznenu politiku na najodgovornije sa svih strana i za početak je 
zatražila  da  se  za  mjesec  juli  pripremi  optužnica  protiv  Miloševića  u  predmetu  o  Hrvatskoj  i  Bosni  i 
Hercegovini. Graham Blevvitt se pokorava. John Ralston odlučuje otići.  

Carla  del  Ponte  mora  mu  naći  zamjenika  sposobnog  provesti  njezinu  kaznenu  politiku  i  popuniti  propuste 
dvaju Australaca. Velika Britanija i SAD žure što prije doznati njezine namjere. Ubrzo objavljuju da žele vidjeti 
jednog Anglosaksonca na tom položaju. Ali oklijevaju izvršiti izravne pritiske na Švicarku. Najprije se obraćaju 
diplomatskom  savjetniku,  Ženevljaninu  Jean‐Ja‐cquesu  Jorisu  i  sugeriraju  imenovanje  Roberta  Reida,  još 
jednog australskog policajca bez širine, dotadašnjeg Ralstonova pomoćnika. U martu 2001. Jori‐sa pozivaju u 
veleposlanstvo  SAD‐a  u  Hagu.  „Određeni  je  broj  zemalja  isključen",  kažu  oni.  „Del  Ponte  ne  pomišlja  ni  na 
nekog Rusa, ni na Kineza", odgovara Joris s prepredenim osmijehom. „Moramo imati potpuno povjerenje u tu 
osobu.  Imamo  dobro  mišljenje  o  Bobu  Reidu.  Ali  čini  se  da  vi  ne  razumijete  da  to  mora  biti  Britanac, 
Kanađanin, Novozelanđanin, Australac ili Amerikanac", odbruse mu.  
Amerikanci bez sumnje znaju da je predviđeni  kandidat Francuz,  i k tomu još istražni sudac. Oni hoće  člana 
Commonwealtha,  pogodnijeg  da  brani  njihove  posebne  interese  i  prihvati  neke  sitne  nagodbe.  Kako  bi  se 
uvjerio da će poruka biti primljena, prvi tajnik američkog veleposlanstva odlazi Carli del Ponte: „Lakše nam je 
otkrivati osjetljive informacije građaninu Velike Britanije, SAD‐a, Novog Zelanda, Australije ili Kanade. Bilo bi 
nam vrlo korisno provjeriti popis kandidata kako bismo se uvjerili da nam ni jedno ime nije problematično." 
Pritisci se nastavljaju još dva mjeseca. Uzalud. Patrick Lopez‐Terres, francuski magistrat koji je došao u ICTY 
1996. konačno je imenovan na čelo tima istražitelja u maju 2001. Bit će prvi i jedini Francuz u Upravi Haškog 
tužiteljstva.  Tim  koji  radi  na  Miloševićevu  slučaju  pojačan  je  i  radit  će  sedam  dana  tjedno  da  nadoknadi 
izgubljeno  vrijeme.  U  proračunu  za  2001.  Blewitt  nije  predvidio  tim  za  „slučaj  Milošević",  još  manje  za 
pripreme procesa. U panici krajem jula koristi odlazak svojih nadređenih na odmore da bi, bez njihova znanja, 
tražio vanjske sponzore za financiranje procesa. Njegov projekt priljeva sredstava, na vrijeme  

29 Suđenje  na  prvoj  instanci  iz  1997.  u  slučaju  Duška  Tadića  ističe  «zajedničke  strateške  ciljeve»  dviju  vojski. 
Drugostupanjsko suđenje 1999. pokazuje da se «kontrola koju je vršila vojska iz Beograda nad srpskim snagama u Bosni 
nije  ograničavala  na  financijsku  i  logističku  potporu,  nego  se  ogledala  u  sudjelovanju  u  općoj  formulaciji  naredbi,  u 
koordinaciji i nadgledanju djelovanja i operacija srpske vojske u Bosni». Vidi www.un.org/icty.  
zaustavljen,  bio  je  upućen  Amerikancima,  Englezima,  ali  i  Bošnjacima.  Ovi  posljednji  bili  bi  pozvani  da 
financiraju dio o Bosni u procesu Miloševiću i da mole pomoć muslimanskih zemalja!  

Nastavak istrage  

Svi timovi koji rade na srpskim zločinima morali su se dati na posao. Budući da mučitelji imaju isti plan, već 
mnogo  prikupljenih  dokaza  s  jednog  kraja  Jugoslavije  na  drugi  popunjavaju  jedan  te  isti  predmet,  koji  će 
dovesti  do  pravog  dirigenta  srpskog  zločinačkog  pothvata  etničkog  čišćenja.  Moralo  se  iz  brda  nikada 
analiziranih arhiva izvlačiti elemente dokaza koji pokazuju umiješanost Beograda. U tim prašnjavim kartonima, 
gdje  je  nagomilano  sve  što  se  nije  slagalo  s  istragama  u  tijeku,  nalazi  se  dio  dokumenata  koji  osvjetljavaju 
poprečne  linije  zapovijedanja.  Impresivna  količina  dokumenata  izranja  iz  te  zakašnjele  potrage.  Ali  pravnici 
moraju  razviti  sposobnost  analiziranja  na  koji  ih  njihov  rad,  do  sada  fragmentaran,  nije  pripremio.  Neki  bi 
htjeli  optužiti  Miloševića  za  financijsku  i  logističku  potporu  srpskim  snagama  u  Bosni  i  Hrvatskoj,  ne  baš 
uvjereni  u  njegovu  sposobnost  kontroliranja  te  snage.  Drugi  procjenjuju  da  je  bio  pravi  izvršitelj  etničkog 
čišćenja.  Nema  sumnje  u  izravnu  Miloševićevu  odgovornost  na  Kosovu,  pokrajini  pod  njegovom  kontrolom. 
Kao  šef  države  bio  je  i  vrhovni  zapovjednik  srpskih  oružanih  snaga  uključenih  u  tu  posljednju  kampanju 
zločina.  U  Bosni  i  Hrvatskoj  njegova  je  zločinačka  odgovornost  složenija  jer  Srbija  kojoj  je  tada  bio  na  čelu 
službeno  nije  bila  u  ratu.  Mora  se,  dakle,  utvrditi  njegov  pravi  utjecaj  na  zapovjedne  lance  koje  de  jure  ne 
kontrolira i na usporedne lance, uspostavljene da bi se mogli provesti njegovi naumi. Zadatak je težak i dovodi 
do  žestokih  rasprava  unutar  tužiteljstva  podijeljenog  na  one  koji  se  nikada  nisu  zanimali  za  Miloševićevu 
odgovornost za zločine i onih koji ne mogu razumjeti takav nemar, koji ne samo da je vodio ICTY u neuspjeh, 
nego je od njega činio puki Politički instrument moćnika.  
Unatoč  slabostima  Tužiteljstva,  optužiti  Miloševića  za  Hrvatsku  pokazalo  se  u  konačnici  lakše  nego  što  se 
očekivalo.  Pravnici  koji  su  vodili  istragu  u  Hrvatskoj,  posebno  u  Vukovaru  i  Dubrovniku,  s  nestrpljenjem  su 
očekivali  da  se  Ured  konačno  odluči  progoniti  Miloševića.  Pažljivo  su  čuvali  sve  dokaze  upletenosti 
beogradskih  vlasti  u  pokušaj  da  zauzimanjem  teritorija  i  istjeriva‐njem  nesrpskog  stanovništva  koje  je  tu 
živjelo pripoje taj dio Hrvatske Srbiji.  
Krajem augusta 2001. prvi nacrt optužnice već je na tužiteljičinu stolu. Dvadeset sedmog septembra Carla del 
Ponte  potpisuje  konačnu  verziju.  Osmog  oktobra  2001.  nakon  što  ju  je  potvrdio  jedan  od  sudaca,  Slobodan 
Milošević  službeno  je  optužen  za  zločine  protiv  čovječnosti  u  Hrvatskoj.  Ta  nova  optužba  nema  isti 
međunarodni  odjek  kao  ona  prva.  Amerikanci  i  Britanci  upravo  su  pokrenuli  operaciju  Trajna  sloboda  u 
Afganistanu koja označava početak dugog rata protiv terorizma.  
Dio  o  Bosni  nailazi  na  brojne  poteškoće.  Istraga  nema  poteškoća  da  dokaže  Miloševićevu  suradnju  u  toj 
zločinačkoj  politici  etničkog  čišćenja,  ni  postojanje  smišljenog  plana  da  bi  se  ono  izvelo,  ali  nije  uspjela 
rekonstruirati  zapovjedni  lanac  koji  jasno  dopire  do  vrha  države  u  Beogradu.  Zasada  je  Milošević  stavljen  u 
rang moćne podrške, a ne osobe koja odlučuje ili potiče. Tj potrazi za istinom ICTY se ne može time zadovoljiti 
i mora provjeriti koja je stvarna Miloševićeva uloga, bez obzira na privide.  

Krajem  augusta  Carla  del  Ponte  vraća  svoje  timove  na  posao:  „Naša  je  uloga  povijesna,  optužnica  za  Bosnu 
ima prvorazredan značaj, ne smijemo zabrljati." Dok se tim daje na posao da otkrije posljednje karike složene 
slagalice koju je Milošević strpljivo gradio kako bi iz daljine nadgledao zločine u ime hegemonijskog projekta 
Velike Srbije, žučne rasprave vode se u kuloarima tužiteljstva. One su odraz nepoznavanja tog sukoba, ali još 
više  dubokih  i  iznenađujućih  otpora  zamisli  da  moraju  priznati  golemu  Miloševićevu  odgovornost  za  zločine 
počinjene u Bosni zbog njegova utjecaja na vođe bosanskih Srba Radovana Karadžića i Ratka Mladića. Neki se 
bune pod izlikom da se ne bi smjelo umanjivati neospornu ulogu dvojice već optuženih krvoločnih ratnih vođa 
i  pretvoriti  ih  u  puke  Miloševićeve  marionete.  U  ime  ove  poznate  „politike  mirisa  krvi"  koja  je  predugo 
ograničavala istrage na krvnike i njihove izravne naručioce, oni nikada nisu proširili istrage izvan granica Bosne 
i Hercegovine. Sada odbijaju sumnjičiti Miloševića kao pravog kuma te politike, koja je zajednička svim srpskim 
osumnjičenicima, i kojoj je cilj bio zločinom razdvojiti različite etničke zajednice.  
Teško  je  pomiriti  stvarnost  masovnih  zločina  s  takvim  minimalističkim  pristupom,  primjenjivim  na  zločine 
općeg prava. Masovni zločini ne proizlaze iz pojedinačnih djela, nego iz politike koja zločin podiže na razinu 
sustava i pretpostavlja mnoštvo sudionika, sustava koji odlučuje da neki više nemaju pravo imati prava i koji 
ne samo da se koristi vojnim i policijskim sredstvima protiv jednog dijela stanovništva, nego također mobilizira 
sve  resurse  jednog  društva,  od  administracije,  prometa,  financijskih  sredstava,  tiska  pa  čak  i  pravosuđa.  Ti 
masovni zločini počinjeni su u ime jedne politike, jednog kolektivnog projekta. Pa čak i ako nije potrebno da 
budu  povezani  s  jednom  politikom  institucionaliziranom  na  razini  države,  moć  se  države  sve  češće  stavlja  u 
službu  zločina.  Cilj  međunarodnog  pravosuđa  upravo  je  prepoznavanje  zločinačkih  politika  i  stigmatiziranje 
država  koje  su,  umjesto  da  jamče  sigurnost  svojih  građana,  izabrale  kršenje  reda  i  lišavanje  dijela  svojeg 
stanovništva  prava  na  život.  ICTY  se  nije  mogao  osloboditi  tog  traganja  i  odustati  od  nalaženja  onih  koji  su 
začeli  i  odlučili  provesti  etničko  čišćenje  na  područjima  pod  njihovom  kontrolom,  pa  bilo  to  i  izvan  granica 
njihove države da bi kaznili prave izazivače rata i  pridonijeli sprečavanju ponavljanja masovnih zločina.  Neki 
unutar ICTY‐a to su shvatili i pokušavaju otkriti moguće veze između masovnih grobnica i vlasti u Beogradu.  

Okršaj Blewitt ‐Del Ponte  

Krajem septembra 2001. tim Tužiteljstva sastavio je solidan pravni dokument koji rekonstruira lanac događaja 
i dokazuje Miloševićevu središnju ulogu u smišljenom pothvatu etničkog čišćenja u Bosni. Ali projekt optužnice 
koji  je  predan  Carli  del  Ponte  ne  sadrži  ni  pokolje  u  Srebrenici  ni  opsadu  Sarajeva.  Švicarka  odmah  saziva 
sastanak.  Želi  razumjeti  kako  to  da  taj  spis  omogućava  da  se  prati  lanac  zapovijedanja  i  utvrdi  individualna 
Miloševićeva odgovornost u većini zločina koje je su počinili bosanski Srbi, a ne donosi dovoljno dokaza da ga 
se  okrivi  za  ova  dva  najveća  slučaja,  neodvojiva  od  srpskog  zločinačkog  pothvata.  Odgovor  je  oštar:  „Nema 
dokaza." Taj bi se argument mogao braniti da je optužba krenula lošim pravcem, da Milošević nikada nije bio 
ni na koji način upleten u opsadu Sarajeva, u zauzimanje Srebrenice i ubijanja koja su slijedila. Upravo se to 
neki trude potvrditi na sastanku. Blewitt ih podržava i pokušava dovesti šeficu u manjinu. Sastanak se pretvara 
u  sukob.  Carla  del  Ponte  ne  želi  odustati  pod  izgovorom  „nismo  to  istraživali"  kao  što  se  čitavo  vrijeme 
rasprave  trudio  ponavljati  njezin  zamjenik.  Ona  predlaže  kompromis:  izići  s  optužnicom  takvom  kakva  jest  i 
uvesti  dopune  nakon  završetku  istrage.  „Nema  ni  najmanjeg  dokaza  koji  bi  Miloševića  vezivao  uz  opsadu 
Sarajeva i pokolje u Srebrenici", ponavljaju njezini protivnici bez drugih objašnjenja. Drugi za stolom slažu se 
da  postoji  premalo  dokaza,  ali  ističu  da  postoji  čitava  lepeza  indicija  koje  zavređuju  da  se  istraže.  Carla  del 
Ponte  odlučuje:  „Morate  voditi  istragu  o  Sarajevu  i  Srebrenici,  dajem  vam  šest  tjedana  da  završite 
istraživanje." Potpisivanje Miloševićeve optužnice za Bosnu odgođeno je za sredinu novembra.  
Borba koja je upravo počela nastavit će se za vrijeme cijelog procesa protiv Miloševića. Dio Tužiteljstva koči sa 
sve četiri noge i koristi tih šest tjedana da dokaže neprihvatljivost teze koju brani glavna tužiteljica. Graham 
Blewitt koji još nije uspio povratiti svoj autoritet nad Uredom ne može više manevrirati zatezanjem. Trudi se, 
dakle, navesti Carlu del Ponte na korak unatrag, a naročito na odustajanje od progona Miloševića za genocid. 
U augustu 2001. ICTY je nazvao pokolj u Srebrenici genocidom na suđenju generalu bosanskih Srba Radislavu 
Krstiću, zapovjedniku Drinskog korpusa, najvažnijoj voj‐noj sili uključenoj u krvoproliće u julu 1995. Carla del 
Ponte  razmatra,  dakle,  mogućnost  da  Miloševića  optuži  za  genocid  za  Srebrenicu,  ali  i  za  nekoliko  drugih 
općina  u  Bosni  gdje  je  etničko  čišćenje  poprimilo  razmjere  genocida,  tužiteljica  sluša  svojeg  pomoćnika  i 
pokušava  mu  objasniti  da  optužnica  ne  može  navoditi  postojanje  „smišljenog  zločinačkog  pothvata"  čiji  bi 
Milošević  bio  jedan  od  istaknutih  članova,  odnosno  šef,  i  istodobno  tvrditi  da  ne  dijeli  istu  zločinačku 
odgovornost kao i sporedni sudionici, kao što je to slučaj u svakom zločinačkom udruženju. Pomoćnik tužitelja 
zahtijeva,  rasprava  je  napeta.  „Nemamo  dokaza  za  genocid",  tvrdi  Blewitt,  koji  odbija  svaku  vezu  između 
pokolja u Srebrenici i vlasti u Beogradu. Za njega srebrenička sramota ne proizlazi toliko iz smišljenog plana 
koliko  iz  nastupa  ludila  generala  Mladića.  Teza  nije  nova.  Pred  strahotom  i  opsegom  pokolja,  zapadnjački 
vojnici i diplomati brane tu tezu od prvih dana i služe se njome da opravdaju nedjelovanje koje je onda samo 
rezultat  njihove  nesposobnosti  da  predvide  što  će  se  dogoditi.  Carla  del  Ponte  odvraća:  „Morali  ste  otvoriti 
istragu  1994.,  to  je  prva  stvar  koju  se  moralo  učiniti!"  Nakon  završetka  sastanka  ona  dobacuje  svojim 
savjetnicima: „Mogu oni nastaviti sa svojim lukavštinama, ali neću odustati od genocida. Imamo dokaze i, ako 
Graham drži da ih nema dosta, neka mi kaže što je radio svih ovih godina umjesto da istražuje o Miloševiću. 
Možda  su  mogli  spriječiti  neki  novi  rat  i  nove  pokolje."  Ali  za  to  vrijeme  drugi  prebiru  spise  Tužiteljstva, 
identificiraju  svjedoke  i  otkrivaju  nove  podudarnosti  koje  povezuju  Miloševića  sa  Srebrenicom  i  Sarajevom. 
Sredinom novembra Carla del Ponte može potpisati optužnicu i predati je sucu.  
Dvadeset trećeg novembra 2001. g. nakon što je sudac koji potvrđuje ispitao dokument Tužiteljstva, Milošević 
je formalno optužen za genocid, sudioništvo u genocidu i za zločine protiv čovječnosti zbog njegove osobne 
odgovornosti  za  zločine  koje  su  počinili  bosanski  Srbi,  između  ostalog  u  Sarajevu  i  Srebrenici.  Tužiteljstvo  je 
tada u mogućnosti zatražiti od Suda da spoji sve postupke otvorene protiv Miloševića kako bi se organiziralo 
vođenje jedinstvenog procesa. Jer srpski zločini u Hrvatskoj 1991., u Bosni od 1992. do 1995. i na Kosovu od 
1998.  do  1999.  dio  su  jedne  te  iste  politike  kojoj  je  cilj  terorom  zauvijek  istjerati  nesrpsko  stanovništvo  iz 
30 
područja koja osvoje ili priželjkuju srpske snage. Proces Slobodanu Miloševiću otvara se 12. februara 2002.
Optuženiku je dopušteno da sam preuzme obranu.  

Miloševićeva optužnica: pozadina ljute borbe  

Kako  objasniti  da  je  tužiteljstvo  ICTY‐a,  prva  međunarodna  jurisdikcija  poslije  Nürnberga  i  Tokija,  koja  se 
neprestano trudila osloboditi od svojih osnivača, do 2001. godine propustila istraživati Miloševićevu kaznenu 
odgovornost započetak i odvijanje rata u Bosni i Hrvatskoj? To se ne može opravdati slabostima, kao što se 
njima  ne  može  objasniti  ni  ustrajno  odbijanje  nekih  članova  Tužiteljstva  da  traže  istinu  i  uzmu  u  obzir  sve 
odgovornosti kad  
je riječ o Srebrenici ili o opsadi bosanskog glavnog grada, dugoj hiljadu tristo pedeset dana, ta dva simbolična 
lica rata u Bosni. Tu postoji jedna iznenađujuća konstanta, i isto tako čudne podudarnosti. Po logici bi poslije 
optužbe  protiv  Radovana  Karadžića  i  Ratka  Mladića,  njegovih  pouzdanika  u  Bosni  i  Hercegovini,  Milošević 
trebao biti prioritetna meta tužiteljeva Ureda. Predsjednik Tribunala, Talijan Antonio Cassese, potpredsjednik, 
Francuz  Claude  Jorda  i  drugi  suci  i  sami  su  to  u  više  navrata  primijetili  tužitelju.  Od  njihove  5.  plenarne 
sjednice  sredinom  januara  1995.,  suci  su  otvoreno  uznemireni  zbog  nedosljednog  programa  optuživanja 
Tužiteljstva  koje,  po  njihovu  viđenju,  ni  primjereno,  ni  učinkovito"  ne  odgovara  misiji  ICTY‐a,  i  ističu  hitnost 
penjanja po zapovjednim lancima kako bi se izbjeglo da pravosuđe zaglibi. No vidjevši dokaze koje primaju pri 
potvrdi optužnice, utvrdili su povezanost dokaza koja „daje naslutiti da bi se odgovornosti za zločine počinjene 
u  Bosni  i  Hercegovini  mogle  tražiti  među  visokim  dužnosnicima  Srbije".  Očekuju,  dakle,  da  vide  tužitelja 
Goldstona i njegova zamjenika Blewitta kako istražuju o eventualnoj Miloševićevoj odgovornosti.  
No, voditelji Tužiteljstva izabrali su drukčiju kaznenu politiku. Odustaju od prevladavanja zapreka koje  
30 Kao u svim slučajevima pred ICTY‐em, zapisnici javnih rasprava mogu se naći na www. un.org/icty.  
postavljaju velike sile koje u Daytonu de facto dodjeljuju nekažnjivost glavnom osumnjičeniku. Zapadnjaci ne 
žele  da  se  Tribunal  izbliza  zanima  za  onoga  koji  je  orkestrirao  politikom  etničkog  čišćenja  koja  je  poharala 
bivšu  Jugoslaviju  i  dobro  paze  da  mu  ne  pruže  elemente  dokaza  koje  posjeduju,  kao  što  su  napravile  u 
Nürnbergu. Ako je 1946. interes saveznika bio što brže dokazati da je Hitlerova Njemačka započela barbarski 
rat na koji su oni samo odgovorili, ovaj put ne žele da ICTY, progoneći Miloševića, otkrije da je čovjek s kojim 
su upravo potpisali mir, krajem 1995. dopustio povratak barbarstva usred Europe. Optužiti Miloševića tada bi 
značilo poremetiti status quo što bi se doživjelo kao čin protiv mira. Tužiteljstvo to zna i ne pokušava otvoriti 
taj predmet usporedno s drugim istragama. U nemogućnosti pristupa beogradskim arhivima ili onima velikih 
sila, moglo je pokušati zadobiti suradnju Bosne i Hrvatske i kopati po arhivima bosanskih i hrvatskih Srba, koji 
su vrlo bogati informacijama, prije nego što ih Miloševićevi izaslanici počnu 1997. odnositi u Beograd. Jer sam 
Milošević  sumnjiči  ICTY  da  se  počinje  strpljivo  penjati  po  zapovjednom  lancu  i  izvan  granica  zaraćenih 
republika, sve do Srbije, do vlasti u Beogradu.  
Daleko  je  od  pomisli  da  ni  on  ni  njegovo  okruženje,  pa  čak  ni  vode  paravojnih  jedinica,  nisu  na  po‐pisu 
osumnjičenih  Haškog  suda.  Francuski  sudac  Claude  Jorda  koji  na  mjestu  Predsjednika  ICTY‐a  nasljeđuje 
Antonija Cassesea i Gabrielle Kirk McDonald, obara se na nedostatak širine odgovornih u tužiteljstvu, koji se 
previše  brinu  za  to  da  ne  uzburkaju  i  ne  zakompliciraju  rad  zapadnih  diplomacija.  U  dojmljivoj  paraboli 
okrivljuje  neodlučnu  politiku  progona:  „Pod  izlikom  da  Mandat  ICTY‐a  ovlašćuje  i  progon  Hitlera  i  vozača 
lokomotive  koja  je  vozila  u  Auschwitz,  on  je  za  početak,  samo  da  vidi  kakav  će  vjetar  puhnuti,  optužio 
mehaničare i vlakovode." Dok su mozgovi etničkog čišćenja na slobodi, niz „sitnih riba" zakrčuje sudnice ICTY‐
a.  Da  bi  se  izbjeglo  paraliziranje  Tribunala  Louise  Arbour,  koja  je  sredinom  1996.  zamijenila  Goldstonea, 
prisiljena je obustaviti trećinu optužnica, njih dvadesetak. Nalaže svojem pomoćniku Grahamu Blewittu da se 
usredotoči na gornje redove. Usporedno stvara Le‐adership Research Team (LRT). Taj tim dobrih poznavatelja 
Balkana  povjeren  je  jednom  Južnoafrikancu  koji  i  dalje  ne  vodi  računa  o  vezama  između  lokalnih  struktura 
zapovijedanja i Beograda, na veliko nezadovoljstvo njegove ekipe.  
Pa ni kad od 1998. Milošević nastavi svoju zločinačku politiku na Kosovu, najodgovorniji u Tužiteljstvu, oni koji 
su prvi stigli u Hag i koji imaju već više od četiri godine iskustva s međunarodnom pravdom, ne izlaze iz svoje 
učmalosti, paralizirani kakvi jesu pomišlju da progone šefa države koji je na vlasti, da ruše tabu, da se zamjere 
velikim  silama.  Do  te  mjere  da  to  izaziva  zaprepaštenje  Louise  Arbour.  Ogorčena  pasivnošću  visokih 
dužnosnika svojeg ureda, kanadska tužiteljica povjerava najbližim suradnicima: „Sramim se što nitko ne kuca 
na moja vrata." Jedan od njih sjeća se: „Većina u Uredu bila je protiv optuživanja Slobodana Miloševića, tada 
šefa države. No ne treba iza tog otvorenog opiranja tražiti nekakvu zavjeru. Na izvoru te slabosti (bez sumnje; 
op.  a.)  su  nesposobnost,  neznanje,  glupost."  Ali  to  je  objašnjenje  daleko  od  toga  da  nas  zadovolji  pred 
začuđujućom podudarnosti otpora unutar ICTY‐a i kočenja koje vrše velike sile. Ta podudarnost ne može biti 
slučajna, tim više što će se i dalje potvrđivati poslije optuživanja Miloševića, u sjeni njegova procesa. Optužbe 
za  genocid  u  Srebrenici  te  za  Sarajevo  nisu  samo  unutar  Ureda  tužitelja  uzroci  stalnih  trvenja,  nego  su  to  i 
između ICTY‐a i velikih sila. Odatle pitanja o utjecaju strategije anglosaksonskih vlada i njihova premreživanja 
Tužiteljstva, previše podmuklog da bi se moglo kvantificirati, ali koje ne može biti strano nedostatku volje da 
se optuži Miloševića i otporima koji se javljaju u svakom ključnom događaju ovog predmeta.  
Prvi  povijesni  i  utemeljiteljski  čin  međunarodnog  kaznenog  pravosuđa  dugujemo  hrabrosti  Louise  Arbour  i 
tvrdoglavosti  Carle  del  Ponte  jer  golema  Miloševićeva  odgovornost,  ozbiljnost  i  razmjeri  njegovih  gnusnih 
zločina  ne  bi  bili  dovoljni  da  ga  izvedu  pred  Sud.  Suprotno  raširenu  mišljenju,  samo  postojanje  ICTY‐a  nije 
pružalo  nikakva  jamstva  da  ćemo  jednog  dana  vidjeti  na  optuženičkoj  klupi  čovjeka  koji  je  u  eri  zakletve 
„nikada  više"  u  srcu  Europe  i  pred  očima  međunarodnih  kamera  stvorio  reinkarnaciju  „konačnog  rješenja". 
Pod cijenu bitaka koje javnost nije ni slutila Miloševića je konačno dostigla pravda.  
Utrka s vremenom  

Kad je 12. februara 2002. otvoren proces protiv Miloševića, suci su po‐zivali tužiteljstvo da iznošenje dokaza 
započne s Kosovom. Dakle obrnuto od kronološkog reda triju ratova na koje se proces odnosi. Procedura ICTY‐
a  je  akuzatorna,  proizišla  iz  common  lawa.  Za  razliku  od  inkvizitorskog  sustava  rimskog  prava,  nazvanog 
kontinentalnim, u kojemu sudac ima aktivnu ulogu u traganju za istinom, u akuzatorskoj proceduri to traganje, 
pod arbitražom sudaca, izvode tužitelj i odvjetnici obrane ili, u Miloševićevu slučaju, optuženi koji sam sebe 
zastupa. Dok se u inkvizitorskom sustavu prikupljanje pisanih dokaza događa za vrijeme istrage, u proceduri 
koja  je  na  snazi  u  ICTY‐u  sve  se  događa  na  javnoj  raspravi.  Procedura  je  dakle  usmena  i  zasnovana  na 
dokazivanju  svjedočenjem,  s  ispitivanjem  i  protuispitivanjem,  dakle  na  napredovanju  prema  istini  u  cikcak 
liniji. Ova procedura isprekidanog ritma nije narativna kao što to može biti pripovijedanje koje iznosi istražni 
sudac u proceduri kontinentalnog tipa.  
Da  bi  nadgledala  različite  timove  koji  su  priređivali  spis  optužbe,  Carla  del  Ponte  imenovala  je  u  novembru 
2001. novog tužitelja. Mjesto dirigenta optužbe u procesu Milošević dobio je Britanac Geoffrey Nice. Carla del 
Ponte dopustila je da je prisili njezin zamjenik. Iskoristivši brojna putovanja ove Švicarke, Graham Blewitt je u 
proljeće 2001. odletio u London i pozvao engleskog odvjetnika koji je početkom godine napustio ICTY. Ovaj se 
nije  dao  moliti  nego  je,  zbog  velikih  odgovornosti,  odmah  zatražio  veću  plaću.  Unatoč  legendarnoj  tromosti 
svojih  propisa,  UN  brzo  nalazi  načina  da  zadovolji  osobne  zahtjeve  Geoffrevja  Nicea.  Carla  del  Ponte  je 
stavljena  pred  gotov  čin.  Budući  da  joj  se  žuri,  odustaje  od  traženja  drugih  kandidata  i  potvrđuje  taj  izbor. 
Geoffrey Nice poznaje ICTY i njegovu proceduru, prednost mu je što može odmah djelovati.  
Krajem septembra 2002. optužba je završila s dugom litanijom pokolja i deportacija čije su žrtve bili kosovski 
Albanci i počinje pozivati svjedoke koji dolaze govoriti o zločinima što su ih srpske snage izvršile u Hrvatskoj. 
Čekajući da dođe na red Bosna, suci su 17. septembra naredili Tužiteljstvu da smanji optužni spis koji je prema 
njima  „preopširan".  Određeni  broj  općina  koje  su  bile  pozornica  nasilnog  etničkog  čišćenja  u  Bosni  i 
Hercegovini mora dakle biti uklonjen da bi se ograničio broj primjera zločina, pa dakle i priča svjedoka. Zbog 
stalnih Miloševićevih izostanaka koji dovode do prekida rasprave i zbog opsežnosti spisa koji obuhvaća tri rata, 
sucima  se  žuri  završiti  fazu  optužbe.  Proces  Slobodanu  Miloševiću  postao  je  prava  utrka  s  vremenom. 
Tužiteljstvo  mora  do  26.  oktobra  izvesti  ta  skraćenja  i  predati  novu  optužnicu  protiv  Miloševića  za  Bosnu. 
Stare svađe odmah se obnavljaju. U utorak 8. oktobra 2002. u 15 sati Carla del Ponte saziva Ured. Prethodnog 
dana  tim  koji  radi  na  predmetu  Milošević  predao  joj  je  vrlo  uznemirujući  povjerljivi  memorandum.  U 
nemogućnosti  da  izvedu  dovoljan  broj  svjedoka,  Geoffrey  Nice  i  njegovi  suradnici  strahuju  da  neće  uspjeti 
uvjeriti  suce  u  Miloševićevu  krivnju  za  opsadu  Sarajeva.  Predlažu  tri  rješenja:  povući  opsadu  Sarajeva  iz 
optužnice, svesti spis na ono najjednostavnije usredotočivši se na jedan do dva slučaja snajperskog pucanja i 
bombardiranja ili pokušati općenito prikazati kampanju terora protiv civilnog stanovništva bosanskog glavnog 
grada  ne  obrađujući  pojedine  izgrede.  Da  bi  se  izbjeglo  „gubljenje  nekoliko  dana  od  vremena  koje  im  je 
dodijeljeno",  izvještaj  preporučuje  Carli  del  Ponte  da  ispusti  spis  o  Sarajevu.  Prije  nego  što  će  se  suočiti  s 
timom,  tužiteljica  se  savjetuje  s  okolinom.  Njezin  je  ured  zaprepašten.  Anton  Nikiforov,  ruski  diplomatski 
savjetnik, koji od svojeg dolaska 1997. medu voditeljima Tužiteljstva igra ulogu specijalista za Balkan, tu je da 
smiri revnost Švicarke. Savjetuje joj, dakle, da prihvati. Drugi jednodušno planu: „Ako je Tužiteljstvo u stanju 
dokazati Miloševićev utjecaj na vojsku bosanskih Srba, nema nikakva razloga da se izbaci Sarajevo, jedna od 
najdojmljivijih činjenica ovog rata." „Sljedeći put kad budemo imali takvu raspravu, oni će zatražiti da izbacimo 
Srebrenicu iz optužnice", dobacuje u znak očaja jedan od savjetnika.  
Carla del Ponte pridružila se timu koji radi na „slučaju Milošević" u kon‐ferencijskoj dvorani na kraju hodnika. 
Atmosfera je teška. „Koliko je mrtvih bilo za vrijeme opsade?" upitala je čim je stigla. „Četrdeset četiri mjeseca 
opsade,  deset  hiljada  mrtvih  od  kojih  hiljadu  petsto  djece,  prema  službenim  podacima..."  Pravnici  tima  za 
„slučaj  Milošević"  preporučuju  razboritost  i  pragmatizam.  Čak  su  pripremili  i  nekoliko  formula  namijenjenih 
umirivanju novina i žrtava, kao primjerice „nemamo vremena" što naprotiv prijeti izazivanjem negodovanja. 
Tužiteljica grabi dokument koji je pred njom i počinje ga listati. „Ovo je nacrt amandmana na optužnicu protiv 
Ratka Mladića, u njoj je ipak opsada Sarajeva..." Listovi klize pod njezinim rukama i ona iznenada uzvikne: „Ne 
vidim  Sarajevo...  Pogledajte  sami!"  U  novoj  verziji  optužnice  protiv  Mladića  koju  je  Carla  del  Ponte  htjela 
ponovno  aktualizirati  za  slučaj  da  konačno  bude  uhvaćen,  Sarajevo  koje  je  vojska  pod  njegovim 
zapovjedništvom  gušila  i  terorizirala  tri  zime,  zauzima  samo  nekoliko  redaka.  Opsada  bosanske  prijestolnice 
svedena je na obično kršenje prava i običaja rata. Prijedlog nije potpisan. Sastanak je prekinut.  
U  dva  slučaja  koji  obuhvaćaju  najviše  dužnosnike  odgovorne  za  rat  u  Bosni  i  Hercegovini,  dio  tužiteljstva 
istodobno  predlaže  da  se  izbace  nevjerovatne  patnje  na  koje  je  hotimice  prisiljavano  četiristo  hiljada 
stanovnika  Sarajeva,  stalnih  meta  snajpera  i  srpske  teške  artiljerije,  talaca  straha,  hladnoće  i  gladi,  žrtava 
kampanje  terora  pod  nemoćnim  pogledom  snaga  Ujedinjenih  naroda,  nazočnih  u  glavnom  gradu  za  cijele 
opsade. Samo su dva uzastopna zapovjednika korpusa srpske vojske koji je opkoljavao Sarajevo do tada bila 
31 
optužena. Pod  perom  pravnika  ICTY‐a  Sarajevo  krišom  poprima  oblik  posebne  tragedije,  izdvojene  iz 
konteksta,  koja  nije  žrtva  politike  koja  je  etničkim  čišćenjem  ali  i  gušenjem  i  bombardiranjem  opsjednutih 
gradova  imala  za  cilj  nepovratno  razdvojiti  etničke  zajednice  koje  je  povijest  pomiješala  i  ispremi‐ješala.  No 
Sarajevo  i  Srebrenica  bile  su  upravo  dvije  faze  vrhunca  srpskog  zločinačkog  pothvata  u  Bosni.  Bile  su  i  dva 
najočitija simbola nebrige zapadnih vlada.  
Sastanci  su  se  nizali.  Sljedećeg  tjedna  GeofTrey  Nice  ponovo  pokušava.  Navodeći  pomanjkanje  vremena 
savjetuje Carli del Ponte ne samo da ostavi po strani Sarajevo nego i pokolje u Srebrenici, najgore krvoproliće 
u  Europi  od  nacističkih  zločina.  Tužiteljica  iskazuje  svoje  zaprepaštenje,  pušta  svoje  savjetnike  da 
argumentiraju, pokušava uvjeriti svoje zamjenike da ne donose prenagljene odluke. Ali Nice ne želi ništa čuti. 
Pod  pritiskom  istjecanja  vremena  kaže  da  je  sklon  prihvatiti  strategiju  uzoraka  koju  zastupaju  suci.  Mora  se 
skraćivati,  stalno  skraćivati  ovaj  „tako  složen"  slučaj,  mora  se  svesti  na  ono  najjednostavnije  i  postići  osudu 
Miloševića, makar i prikrili dio njegove odgovornosti. Tim više što Milošević uživa produživati protuispitivanje 
32 
svjedoka koji ga optužuju trošeći tako skoro polovinu vremena dodijeljenog optužbi. Suci stalno pozivaju na 
red i traže da Milošević ne gubi vrijeme na nevažnim aspektima svjedočenja, opominju ga da prijeđe na druga 
pitanja, ali na kraju popuštaju pod izlikom da sam vodi svoju obranu. Milošević, koji zna iskoristiti svoj položaj, 
neprestano upotrebljava taktiku diverzije, uz rizik da najčešće bude izvan teme. Optužba ipak mora završiti s 
33 
iznošenjem  svojih  dokaza  do  proljeća  2003. Da  bi  razriješio  jednadžbu,  Nice  ne  oklijeva  žrtvovati  Sarajevo  i 
Srebrenicu, dva poglavlja za koja kaže da u njih ne vjeruje. Carla del Ponte se protivi: „Ako nam međunarodni 
svjedoci,  kojima  Milošević  ionako  nije  ništa  govorio,  nisu  sposobni  donijeti  dovoljno  dokaza  svojim 
svjedočenjem, pribjeći ćemo insiderima jer oni su u stanju u kratkom vremenu rasvijetliti sve dokaze koje smo 
prikupili."  Geoffrey  Nice  se  odupire.  23.  oktobra  2002.  predaje  sucima  skraćeni  nacrt  optužnice  za  Bosnu  i 
traži  od  njih  dodatnih  mjesec  dana  za  predaju  definitivne  verzije,  koliko  mu  je  potrebno  da  izvrši  još  bitnih 
skraćenja."  Ukratko:  treba  mu  vremena  da  od  Carle  del  Ponte  iznudi  zeleno  svjetlo.  Tužiteljica  ne  popušta: 
„Prepustimo sucima odgovornost za odustajanje od Sarajeva i Srebrenice ako nam ne daju potrebno vrijeme 
da  dokažemo  Miloševićevu  odgovornost."  22.  novembra  ona  potpisuje  promijenjenu  optužnicu.  Sukladno 
zahtjevu sudaca, smanjen je broj općina izmijenjenih etničkim čišćenjem, ali Sarajevo i Srebrenica su zadržani.  
31 Generali Stanislav Galić i Dragomir Milošević, koji su jedan za drugim bili zapovjednici Sarajevskog korpusa, suđeni su 
za opsadu glavnog grada Bosne i Hercegovine. Galić je osuđen za zločine protiv čovječnosti na doživotni zatvor. 
Dragomir Milošević, čiji je proces održan 2007. očekuje presudu. General Đorđe Đukić, odgovoran za logistiku, umro je 
prije nego mu je počelo suđenje.  

32 Od dvjesto devedeset i osam dana rasprave, podijeljenih na četiri sata dnevno, koliko je trajalo iznošenje cijelog 
optužnog spisa, tristo šezdeset sati iskoristilo je tužiteljstvo, a obrana dvjesto četrdeset sati u okviru protuispitivanja. 
Milošević je uostalom dobio četrnaest prekida rasprava zbog zdravstvenih razloga, što čini šezdeset šest sati rasprave.  
33 Taj će rok konačno biti pomaknut do početka 2004. da bi se nadoknadili dani Miloševićeve bolesti.  
Geoffrey  Nice  ne  polaže  oružje.  U  aneksu  nove  optužnice  dodao  je  pismo  upućeno  sucima.  ,,U  svjetlu 
vremenskog ograničenja i zbog drugih razloga nastalih zbog složenosti ovog predmeta, mogle bi se pokazati 
potrebnima dodatne promjene, vodeći računa o dužini optužbi koje se odnose na Srebrenicu i Sarajevo. Zato 
bi se dokazi o ova dva mjesta morali izvoditi tek na kraju predstavljanja spisa optužbe. Sigurno će optuženiku 
biti korisno znati da ne mora odmah pripremati dokumente koji se odnose na ova dva spisa. Tužiteljstvo će 
obavijestiti  sve  strane  kao  i  Sudsko  vijeće  ako  odluči  donijeti  naknadne  izmjene  optužnice."  Carli  del  Ponte 
koja traži objašnjenje Geoffrey Nice još jednom odvraća da je potrebno „pripremiti javno mnijenje". „Ljudi će 
bolje razumjeti kad se povuče Sarajevo i Srebrenica ako ih se unaprijed upozori", domeće Gavin Ruxton. Kao 
pravni  savjetnik  u  Upravi  Tužiteljstva,  on  sugerira  objavljivanje  službenog  izvješća  kako  bi  se  tisak  uvjerio  u 
opravdanost  namjera  optužbe.  Nemoguće  je,  međutim,  pred  hiljadama  žrtava  opravdati  da  samo  zbog 
nedostatka  vremena  Tribunal  odustaje  od  utvrđivanja  istine  o  Miloševićevoj  odgovornosti  u  te  dvije 
najupečatljivije epizode rata u Bosni. Također je nemoguće uvjeriti tisak da argument vremena može sam za 
sebe motivirati takvu odluku. Čini se da to ne uznemiruje Geoffrevja Nicea, možda zato što su unutar samog 
Tužiteljstva  rijetki  oni  koji  se  pitaju  o  njegovim  pravim  motivima  ili  o  njegovim  vezama  s  Foreign  Officeom. 
Carla  del  Ponte,  koja  je  upravo  pobijedila  u  prvoj  rundi,  ne  traži  povlačenje  pisma  upućenog  sucima,  nego 
zahtijeva da ono ostane povjerljivo.  
Neuspjeh Geoffrevja Nicea omogućio je nadvladavanje otpora vojnih analitičara. Nova optužba protiv Mladića 
morala se slagati s Miloševićevom. Potpisana je istom prilikom. Kao ni Milošević, ni ratni voda bosanskih Srba 
ne  progoni  se  jer  je  zapovjedio  pretjerano  bombardiranje  prijestolnice  u  kojoj  se  skrivalo  nekoliko  topova 
Armije BiH, što spada u kršenja pravila i običaja rata (jedne od najlakših optužbi na ljestvici barbarstva), nego 
upravo za kampanju terora protiv sarajevskih civila, što je zločin protiv čovječnosti.  
No, Geoffrey Nice ne popušta. U decembru 2002. Tužiteljstvo završava iznošenje dokaza u dijelu o Hrvatskoj. 
Dio o Bosni predviđen je za sredinu februara 2003. To je prilika za ovog Britanca da započne novu ofenzivu. 
Krajem decembra najavljuje Carli del Ponte da se sprema još jednom tražiti napuštanje optužbi za Sarajevo. 
Smatra da ne postoje veze između Miloševića i Mladića i da će biti potrebno mnogo vremena da se dokaže 
kako  je  zločine  omogućila  logistička  potpora  Beograda  srpskim  snagama  koje  drže  Sarajevo  u  okruženju. 
„Nećemo povući tačku optužnice samo zato što nam nedostaje  vremena. Ne možemo smanjivati zločinačku 
odgovornost  jednog  optuženika  zbog  vremenskih  ograničenja",  ponovo  mu  odlučno  odvraća  Švicarka. 
Šesnaestog januara 2003. u konferencijskoj dvorani na drugom katu Tužiteljstva Geoffrey Nice je uporan: „Ne 
možemo si dopustiti luksuz da utrošimo dvadeset dana rasprave kako bismo postigli oslobađanje optuženoga 
od optužbi za Sarajevo." Pred opiranjem Carle del Ponte nadodaje: „Budimo realisti. Suci nam neće dati više 
vremena. A imamo isti problem sa Srebrenicom. Ako raspršimo snage na Sarajevo i Srebrenicu, oslabit ćemo 
čvrste tačke predmeta protiv Miloševića."  
Glavni  odvjetnik  tvrdi  da  ima  više  dokaza  obrane  nego  optužbe,  da  Milo‐jević  nikada  nije  propustio  pred 
međunarodnim  sugovornicima  osuditi  opsadu  Sarajeva  i  da  je  u  više  navrata  intervenirao  u  korist 
obustavljanja bombardiranja bosanske prijestolnice. Nice odmahujući rukom odbacuje misao da je Milošević 
pred  zapadnim  izaslanicima  izigravao  miritelja  i  da  njegova  sposobnost  da  postigne  dvadesetčetverosatni  ili 
četrdesetosmosatni  prekid  bombardiranja,  baš  naprotiv,  potvrđuje  njegov  stvarni  utjecaj  na  snage  koje  su 
opkoljavale  grad,  što  skup  podudarnih  pojedinosti  već  omogućava  da  se  dokaže.  Čini  se  da  on  ne  razumije 
cinizam  ovog  palikuće  koji  iz  svojega  beogradskog  ureda  povlači  konce  rata  prikazanog  kao  neizbježnog  i 
bratoubilačkog  pretvarajući  se  pritom  da  pruža  dobre  usluge  međunarodnoj  zajednici  koja  uživa  u  vlastitoj 
naivnosti.  
Motivi  za  povlačenje  Sarajeva  i  Srebrenice  iz  spisa  o  Miloševiću  nisu  ni  vrijeme  ni  nedostatak  dokaza,  nego 
poricanje  činjenica.  Namjerno  poricanje  onih  koji  su  po  nalogu  neprestano  poticali  tu  pogrešnu  analizu 
događaja,  koju  je  dugo  vremena  širila  zapadna  diplomacija.  Poricanje  iz  zadovoljstva  ili  iz  nesposobnosti 
drugih koji su uz to pristajali.  
Sarajevo i Srebrenica: teška potraga za dokazima  

Vojni  analitičari,  pozvani  na  sjednicu  kao  pojačanje,  tvrde  unatoč  očiglednosti  da  Sarajevo  nije  dio  ciljeva 
smišljenog  plana  u  Bosni  i  Hercegovini,  nego  Predstavlja  poseban  projekt  s  obzirom  na  to  da  se  Mladićeva 
vojska  radije  zadovoljila  time  da  ugrabi  teritorije  oko  grada  nego  da  ga  zauzme.  Znaju,  međutim,  po 
dokumentima  koje  posjeduju,  da  podjela  Sarajeva  stoji  među  šest  "strateških  ciljeva"  što  ih  je  Radovan 
Karadžić oblikovao 12. maja 1992. pred Skupštinom bosanskih Srba. Pobijaju k tome zločinačku narav opsade 
Sarajeva:  „Možda  je  bila  vojno  legitimna  zbog  prijetnje  koju  je  predstavljala  bošnjačka  vojska"  čiji  se  Glavni 
stožer  nalazio  u  glavnom  gradu.  Rasprava  je,  doduše,  Pravnička,  ali  tvrdoglavo  odbija  sagledati  činjenice. 
Hiljade  sarajevskih  civilnih  žrtava,  najčešće  mete  srpskih  snaga,  tako  su  pretvorene  u  tek  kolateralne  štete. 
Umiješao se Bill Fendrik, kanadski oficir i stručnjak za ratno pravo: ,,Sarajevo je legalna vojna akcija u kojoj su 
počinjena nelegalna djela."  
Optužba još ne raspolaže dokumentima koji dokazuju stvaran Miloševi‐ćev utjecaj na vojsku bosanskih Srba. 
Kad  su  tijekom  2003.  dobiveni  ovi  dokumenti,  pokazali  su  unutarnje  veze  između  srpske  vojske  u  Bosni  i 
Beograda. Mladićeva vojska u njima ne pokazuje se kao atom koji se otkinuo od središnje strukture, nego kao 
produžetak beogradske vojske, privjesak čiji Glavni stožer i svi njegovi kadrovi pripadaju glavnini koja je pod 
središnjom  vlašću  Beograda.  Pod  političkom  vlašću  u  Miloševićevim  rukama  koji,  kako  će  to  pokazati  ovi 
dokumenti, formulira strateške ciljeve zajedničkog plana. Ali krajem 2002. Tužiteljstvo već može dokazati da je 
Milošević  svojim  saveznicima,  bosanskim  Srbima  stavio  na  raspolaganje  ratni  stroj  koji  im  je  omogućio  da 
počine  zločine,  posebno  u  Sarajevu.  Može  dokazati  da  je  Milošević  nastavio  financirati  ratni  napor,  davati 
logističku i stratešku podršku šaljući za pojačanje vojne stručnjake i jedinice specijalne policije, svaki put kad 
su  snage  bosanskih  Srba  imale  poteškoća  u  održavanju  opsade  ili  u  uklanjanju  nesrpskog  stanovništva  iz 
gradskih  četvrti  koje  bi  prešle  pod  njihovu  kontrolu.  Opsada  Sarajeva  predstavlja,  dakle,  nedjeljiv  dio  plana 
kojemu je cilj bio trajno rastaviti etničke zajednice u Bosni.  
Nekoliko  stručnjaka  tima  pokušalo  je  upozoriti  Geoffrevja  Nicea  na  opasnost  da  se  oslabi  cjelinu  optužnog 
spisa  povlačeći  iz  njega  Sarajevo.  Bit  će  teško  uvjeriti  suce  u  Miloševićevu  presudnu  ulogu  u  zajedničkom 
zločinačkom  pothvatu  u  Bosni  bez  dokazivanja  da  je  sudjelovao  u  svim  velikim  etapama  tog  dogovorenog 
plana. Ali glavni odvjetnik nije ih ni čuo niti pozvao na sastanak. Izabrao je, naprotiv, osloniti se na britanske i 
američke  vojne  analitičare,  koji  su  stalno  poricali  svaku  povezanost  između  Mladića  i  Beograda,  između 
Beograda  i  Srebrenice  ili  Sarajeva,  između  vojske  bosanskih  Srba  i  vojske  u  Beogradu,  između  paravojnih 
jedinica i središnje srpske vlasti. Ovi su se analitičari godinama nastojali suprotstaviti svakome tko je iznosio 
takve  pretpostavke,  i  to  takvom  žestinom  da  je  ona  postajala  sumnjivom.  Nisu  se  zalagali  za  oprez,  nisu 
poticali na produbljenje tragova, jednostavno su priječili. Sve što je moglo rasvijetliti ove veze odbacivalo se, 
održavajući dugo godina Tužiteljstvo u iluziji da Beograd nema „ništa s ratom u Bosni", a još manje s pokoljem 
u  Srebrenici.  Prikrivajući  tako  istinu  koja  se  već  nazirala  u  svakom  dokazu  spisa,  sudjelovali  su  kako  u 
Miloševićevu poricanju, tako i u onom zapadne diplomacije. Oni su dugo vremena vodili igru.  
Bez pristupa vojnim srpskim arhivima, bez pomoći zapadnih vlada koje odbijaju podijeliti svoje spoznaje i linije 
zapovijedanja koje su njihove obavještajne službe odavno rekonstruirale, Tužiteljstvo je bilo lak plijen. Vojni 
analitičari,  okupljeni  u  Military  Analyst  Teamu,  MAT  u  žargonu  Haškog  suda,  bili  su  neizbježan  put  svakog 
pravnika  ili  istražitelja  koji  želi  analizirati  hijerarhijske  strukture,  secirati  organizacijske  sheme,  identificirati 
one  koji  naređuju.  Kao  osjetljivo  i  zaštićeno  mjesto  u  središtu  sudskog  stroja  odmah  pobuđuje  lakomost 
velikih sila. Ovaj zadatak, previše precizan i složen da bi se povjerio neiskusnim osobljem, dodijeljen je sasvim 
logično stručnjacima. Amerikanci i Britanci požurili su se dati to visoko kvalificirano osoblje, koje omogućava 
nadziranje kaznenih strategija iz daljine. Vojni analitičari, koji su potekli iz najboljih obavještajnih službi i ostali 
vjerni  svojim  vladama,  bili  su  bez  sumnje  među  najkompetentnijim  članovima  ICTY‐a,  ali  su  mu  nametali 
pristranost. Godinama su obeshrabrivali svaki pokušaj progona pravih huškača etničkog čišćenja i utuvili većini 
u Tužiteljstvu da Mladić i Karadžić djeluju na svoju ruku i da se ne može zamisliti dogovorna politiku Beograda 
i Pala, sjedišta srpskih ekstremista u Bosni. Kao da je samo mržnja protiv bosanskih Muslimana i njihova volja 
da  u  krvi  raskomadaju  Bosnu  povezivala  Karadžića  i  Mladića  u  toj  gnusnoj  pustolovini.  Kao  da  je  to  bilo 
dovoljno da se na 60% bosanskog teritorija niotkuda pojavi srpska država te da se postigne priključenje moćne 
jugoslavenske vojske (VJ) i velikog dijela srpskog stanovništva u Bosni, koje je Beograd bez posebnih namjera 
opskrbljivao oružjem!  
Posljedice ove manipulacije užasne su: poslije osam godina istraživanja, Tužiteljstvo još 2003. sumnja u značaj 
tih informacija, ne usuđuje se zaći s onu stranu privida za koji je Milošević postao pravi majstor. Tužiteljstvo 
luta, gubi dragocjeno vrijeme. A već 1992., samo nekoliko mjeseci poslije početka rata u Bosni i Hercegovini, 
zapadne vlade već znaju da je Milošević taj koji vuče konce ove nove kampanje etničkog čišćenja. Zabrinjava ih 
količina zločina, njihova sustavnost i organiziranost tako da se pitaju ne događa li se genocid, što bi ih, prema 
Konvenciji  o  sprečavanju  i  kažnjavanju  zločina  genocida,  prisililo  da  sve  poduzmu  da  ga  spriječe.  Odjel  za 
analiziranje i obavještajni rad State Departmenta ispituje situaciju na svojim zaslonima i već od prvih tjedana 
rata piše izvještaje rijetko viđene preciznosti o napredovanju i načinu operacija srpskih jedinica, te o namjeri 
34 
da silom i nasiljem stvore srpsku državu u Bosni.  
Za njih je riječ o jasno planiranom procesu koji se potiče iz Beograda. Nekoliko dana prije  stupanja na  vlast 
Billa Clintona koji je na čelu demokrata pobijedio na predsjedničkim izborima, šef diplomacije u administraciji 
Busha  (oca),  Lawrence  Eagleburger  rekao  je  to  skoro  vrlo  otvoreno  na  Međunarodnoj  konferenciji  o  bivšoj 
Jugoslaviji 16. decembra 1992., koja se održavala u Ženevi: ,,S jedne strane imamo moralnu obavezu da se po 
drugi Put u ovom stoljeću ne izmaknemo kad jednom narodu prijeti nestajanje. Ali imamo i političku obavezu 
jasno upozoriti narod u Srbiji kako se sada izlaže opasnosti da dijeli neizbježnu sudbinu onih koji u njegovo ime 
izvode  etničko  čišćenje.  Srbi  moraju  dobro  shvatiti  da  ih  čeka  drugi  Nürnberg."  Među  najodgovornijima 
Eagleburger imenuje Miloševića, Karadžića, Mladića kao i dvojicu voda paravojnih formacija iz Srbije, Arkana i 
Šešelja.  
Dermot Groome, američki tužitelj za bosanski dio Miloševićeva predmete, pritječe u pomoć Geoffrevju Niceu 
na sastanku 16. januara 2003. ,,Povlačeći Sarajevo i Srebrenicu ne napuštamo ni jednu tačku optužnice, samo 
smanjujemo opseg sredstava dokazivanja (...) Imamo još samo sedamdeset dana za dokaze  
o Bosni. A samo za spis o Srebrenici treba nam dvadeset pet do trideset dana (rasprave; op. a.). Postoje dva 
načina da pristupimo ovom pitanju: dokazati Miloševičevu odgovornost kroz Mladićevu, preko vojske i preko 
dogovornog zločinačkog pothvata, ako možemo dokazati da su u to vrijeme, 1995. godine, Milošević i njegovi 
saveznici još uvijek imali zajednički zločinački plan. No neki smatraju da su 1995. bosanski Srbi djelovali bez 
pristanka  Beograda,  posebno  u  slučaju  srebreničkog  pokolja.  Može  se  razmotriti  i  mogućnost  da  pokažemo 
Miloševićevu  odgovornost  dokazujući  prisutnost  snaga  iz  Srbije  u  vrijeme  pokolja  u  Srebrenici,  ali  za  sada 
nemamo o tome nikakva dokaza." Dermot Groome je oprezan. Ne želi se suprotstaviti Geoffreyju Niceu. Ipak 
je, vidjevši brojne podudarne indicije, uvjeren u postojanje dokaza koji tada nedostaju, ali koje već traži i koje 
će na koncu prikupiti.  
Glavni  štab  u  Beogradu  postavio  je  bez  iznimke  sve  časnike  koji  zauzimaju  položaje  u  srpskim  snagama  u 
Bosni,  uključene  u  zauzimanje  Srebrenice  i  u  pokolje  koji  su  uslijedili,  i  Beograd  ih  nastavlja  plaćati.  Gotovo 
deset godina MAT je skrivao tu informaciju sprečavajući tako Tužiteljstvo da se pita o pravoj prirodi kontrole 
koju je vršila središnja vlast u Beogradu nad kadrovima vojske bosanskih Srba u vrijeme događaja u Srebrenici. 
Oko deset godina vojni stručnjaci Tužiteljstva tvrdoglavo su isključivali svako moguće sudjelovanje specijalnih 
snaga  iz  Srbije  u  pokolju  iz  jula  1995.  u  Srebrenici.  A  videosnimka  koja  prikazuje  pogubljenje  šest  mladih 
Bošnjaka iz Srebrenice, koje je počinila jedinica Škorpioni, prikazana na procesu 1. juna 2005. svjedoči upravo 
o  izravnom  sudjelovanju  specijalaca  srbijanskog  Ministarstva  unutarnjih  poslova.  Ali  u  januaru  2003. 
Tužiteljstvo još ne raspolaže tim dokazima koji mogu prevagnuti. Tim koji radi na „slučaju Milošević" mora se 
zadovoljiti prilično ograničenim skupom podudarnih pokazatelja da bi se suprotstavio  

34 Power Samantha, A Problem from Hell, America and the Age of Genocide, Perennial, New York, 2003, stranice 
247. ‐327.  
vojnim analitičarima i dokazao Miloševićevu kaznenu odgovornost za genocid u Srebrenici. „Teško je dokazati 
Miloševićevu  odgovornost  za  genocid  u  Srebrenici.  Čak  i  da  su  pokolji  bili  eventualno  predvidljivi,  Milošević 
nije pokazao posebnu namjeru", dodaju drugi pravnici ovoga tima. I zaključuju: „Previše problema i premalo 
vremena!"  
35 
Peter McCloskey koji koordinira sedamnaest predmeta o Srebrenici ne voli da se njegove optuženike spušta 
na  razinu  izvršitelja  kojima  kao  marionetama  zapovijeda  Milošević.  „To  slabi  moju  sposobnost  dokazivanja 
krivnje mojih optuženika na skorašnjem procesu o Srebrenici." Za američkog tužitelja veliki redatelj genocida u 
Srebrenici  jest  Mladić  i  nitko  drugi.  A  pokolj  u  Srebrenici,  simbol  mučeništva  bosanskih  Muslimana  samo  je 
Mladićev  ,,luđački  čin":  „Pokolj  se  nije  mogao  predvidjeti,  a  nije  uvjerljivo  da  je  Milošević  imamo  vlast  nad 
vojskom bosanskih Srba. Ne postoji povezanost. Apsurdno je tvrditi da je Milošević na bilo koji način umiješan 
u pokolj u Srebrenici." Peter McCloskey se vara, ali ne želi to ni pomisliti, toliko su vojni analitičari u uredu s 
kojima  radi  od  prvih  dana  izričiti:  slučaj  pokolja  u  Srebrenici  „ne  prelazi  granice  Bosne".  I  nisu  uvjerili  samo 
zamjenika,  nego  cijeli  tim  zadužen  za  „predmet  Srebrenica",  najbolji  tim  u  Tužiteljstvu.  U  to  vrijeme 
Tužiteljstvo nema još u rukama sve dijelove slagalice, a oni koje ima nisu još ozbiljno poslagani. Brojne ključne 
informacije u posjedu Tužiteljstva, prešućene su. Katkada namjerno, katkada zbog zaslijepljenosti. Sve zajedno 
ipak su tvorile skup elemenata dovoljno podudarnih da se iz njih izvuče zaključak o sudjelovanju Beograda u 
operacijama protiv Srebrenice. Više svjedoka insidera koje je prije nekoliko godina ispitao tim za Srebrenicu, 
spominjalo je te veze. Jedan od njih, srpski general, isticao je da je Milošević sazvao u maju 1995. Mladića i 
Perišića  da  pripremi  zauzimanje  te  enklave.  Jedan  drugi  opisivao  je  mehanizme  uspostavljene  da  ne  ostane 
nikakav pisani trag o  zapovijedima koji  se odnose na dolaske i odlaske jedinica iz Srbije  u Bosnu, i da se od 
međunarodne  zajednice  sakrije  to  aktivno  i  neprestano  sudjelovanje  u  uspostavljanju  etnički  čistog,  a 
geografski  kompaktnog  srpskog  entiteta  u  Bosni  i  Hercegovini.  Ukazivao  je  da  je  pri  svakoj  ofenzivi  protiv 
enklave u Srebrenici u julu 1995., a već i od 1993., Beograd slao kao pojačanje svoje specijalne jedinice vojske 
i policije. Ali te su svjedoke sustavno diskvalificirali vojni analitičari. Da bi pobili činjenice koje su željeli sakriti, 
članovi  MAT‐a  proglasili  bi  da  svjedok  ili  nezgodni  dijelovi  njegova  svjedočenja  nisu  vjerodostojni.  To  je  bio 
vrhunski  izgovor  da  se  odbace  cijeli  komadi  onoga  što  je  moglo  biti  istina  i  da  se  obeshrabri  svaka  daljnja 
istraga. Te pobijene indicije nisu se unosile u banku podataka Tužiteljstva, koja je svakom timu omogućivala 
da  pomoću  ključnih  riječi  identificira  već  postojeće  dokumente  koji  mogu  poslužiti  u  drugim  istragama. 
36 
Anglosaksonski  vojni  analitičari  (nije  bilo  francuskih) svjesno  su  i  sustavno  prikrivali  izravnu  Miloševićevu 
odgovornost  za  zločine  u  Bosni,  Posebno  u  Srebrenici.  U  službi  svojih  vlada,  oni  su  dugo  oblikovali 
razumijevanje  spisa  kako  su  htjeli  i  izbjegavali  da  Tribunal,  stvoren  da  prikrije  njihovu  političku  nemoć, 
slučajno ne otkrije podlost velikih sila za vrijeme ratova u bivšoj Jugoslaviji.  

Nedostatak suradnje velikih sila  

Tužiteljstvo  je  izgubilo  mnogo  vremena  zbog  unutarnje  sabotaže  i  zadržavanja  informacija  što  su  činile 
zapadne sile. Amerikanci, Britanci i Francuzi nisu prenosili informacije koje su imali, a koje bi omogućile da se 
u jednom mahu otkloni svaka sumnja. To su odbijali do samog kraja. Velike sile nisu time nastojale  
poštedjeti Miloševića. Pokušavale su zaštititi same sebe od istine koju bi ICTY, čak i da je nije tražio, na koncu 
izvukao rekonstruirajući Miloševićevo zločinačko djelovanje kroz cijelo trajanje sukoba. Od prvog časa znale  

35 Sedamnaest bosanski Srba, medu kojima Karadžić i Mladić, optuženo je za pokolje u Srebrenici. Više njih su obični 
izvršitelji, drugi predstavljaju srednje ili više karike u lokalnom lancu zapovijedanja.  

36 Military Analyst Team nije uključivao ni jednog Francuza, tako da autorica ne može go‐voriti o Francuskoj. Ipak, 
pogrešne teze koje su anglosaksonski vojni analitičari pokušavali zametnuti tužiteljstvu ICTY‐a ne razlikuju se nimalo od 
onih koje je do sada branio Pariz.  
su  da  je  Milošević  palikuća  Balkana.  Ipak  su  od  njega  napravile  povlaštenog  sugovornika  znajući  da  će  tako 
puhati u žar umjesto da gase vatru.  
Zapadnjačke  obavještajne  službe  špijunirale  su  djela  i  pokrete  srpske  vojske  u  Bosni,  a  posebno  njezinu 
komunikaciju s Beogradom. Te informacije dokazuju Miloševićevu upletenost, više nego što se itko nadao. Od 
2002. Carla del Ponte traži od Washingtona da joj preda snimke razgovora iz proljeća 1995. Iako je Geoffrey 
Nice  negodovao,  zatražila  je  od  svojeg  voditelja  Ureda  za  istrage  da  pripremi  taj  zahtjev,  ali  ga  je  američka 
vlada, kao i sve sljedeće, zanemarila. Rezultat: godinama poslije događaja Srebrenica se još uvijek doživljava 
kao „poseban slučaj", kao „luđački čin", u skladu s verzijom koju brane sve vlade od 1995. To je savršena teza 
za velike sile jer, surov koliko i nepredvidiv, luđački čin nije moguće spriječiti.  
Krajem ljeta 1995. američka administracija poslala je u svoje službe da kruži memorandum u kojem se tačno 
navodi na koji način treba odgovarati tisku o Srebrenici. Tako američki dužnosnici moraju tvrditi da oni, kao ni 
Ujedinjeni narodi, nisu znali da su Srbi planirali osvojiti enklavu i da nisu imali informacija o pomacima trupa 
bosanskih  Srba.  O  predvidivosti  zvjerstava  američki  dužnosnici  moraju  dogovarati:  „Nismo  imali  nikakve 
informacije o bilo kakvoj namjeri da se počine zvjerstva protiv muslimanskih branitelja ili protiv stanovništva 
Srebrenice. Znali smo da takva djela nisu nemoguća imajući na umu povijest genocida i  
37 
etničkog čišćenja na Balkanu." U Washingtonu, Parizu ili Londonu priča se nije mijenjala. Čak i deset godina 
poslije  tih  događaja,  velike  sile  ne  žele  priznati  da  su  informacije  kojima  su  raspolagale  jasno  najavljivale 
prijetnju koja se nadvila nad muslimanskim stanovništvom ako enklava padne u ruke Mladića i njegove vojske. 
One ne bi mogle opravdati što nisu, unatoč diplomatskim i vojnim sredstvima, poduzele ništa da se izbjegnu 
događaji koji su se naslućivali. Bez sumnje nisu znale da će ubijanje doći do paroksizma. Ali znale su, naprotiv, 
da Mladić neće oklijevati. Svi muškarci dovoljno stari da nose oružje u mnogo su navrata bili stigmatizirani, a 
Mladić  i  njegove  trupe  najavljivali  su,  još  od  neuspjeha  u  zauzimanju  enklave  1993.,  volju  da  se  osvete, 
prijetnju koju su ponovili uoči pokolja. Velike sile suzdržale su se od djelovanja, posebno zračnim napadima, 
kako su to radile u drugim situacijama kad razmjeri zločina nisu bili ni usporedivi, kao 29. maja 1995. nakon 
što  je  granata  ubila  sedamdesetak  ljudi  u  središtu  Tuzle.  Od  straha  da  tim  propustom  ne  otkriju  svoju 
odgovornost, otada se skrivaju iza tobožnje nepredvidivosti ovog pokolja unatoč činjenicama i međunarodnim 
svjedočanstvima koja su već tada davala naslutiti suprotno, a danas to dokazuju.  
Budući  da  su  bili  bolje  opremljeni  od  svojih  saveznika,  Amerikancima  je  najneugodnije  u  toj  aferi.  U  to  su 
vrijeme raspolagali mogućnostima prisluškivanja, ali i s pet satelita u pogonu koji su proizvodili oko pet hiljada 
slika  dnevno.  Pomoćnica  državnog  tajnika  za  obavještajne  poslove  i  istraživanja  za  vrijeme  Clintonova 
mandata  Toby  Gati  priznaje:  „Ovaj  neuspjeh  nije  bio  neuspjeh  obavještajnih  sposobnosti.  (...)  Našoj  politici 
etničko čišćenje nije bilo prioritet. Kad se od početka odlučite da nećete odgovoriti ako se tako nešto dogodi, 
38 
onda  se,  nažalost,  takve  stvari  na  kraju  i  dogode." Mladić  se  ipak  zabrinuo  zbog  reakcije  Zapada  i  ne 
zadovoljava se umirujućim riječima iz Beograda. Telefonska prisluškivanja za vrijeme pokolja pokazuju da je on 
tražio vlastite kontakte u inozemstvu da mu potvrde kako velike sile odbijaju intervenirati. Među njima bio je i 
jedan  novinar  iz  Beograda  kao  i  jedan  srpsko‐američki  lobist  Miloš  Kostić,  pukovnik  američke  vojske  u 
39 
mirovini, koji je nekad radio za vojnu obavještajnu službu.  

37 Power Samantha, navedeno djelo, str. 420.  

38 Power Samantha, ibid., str. 420. O obavještajnim mogućnostima i nadzoru, Momir Bulatovioć, predsjednik Crne 
Gore od 1990. do 1998. izjavljuje u intervjuu objavljenom 26. aprila 2007. u hrvatskim dnevnim novinama Večernji list 
da je 1995. Richard Holbrooke pokazao satelitske slike na kojima se vide kamioni‐cisterne kako prelaze iz Srbije u 
Bosnu, budući da je Milošević tvrdio da prevoze mlijeko, Holbrooke mu je tada dao spektroskopsku analizu koja je 
dokazivala da je riječ o dizel‐gorivu.  

39 Malić Gordan, Globus, Zagreb, januar 2006. Prevedeno na engleski na: http://srebrenica 
Rasprave se zaoštravaju  

Šesnaestog  januara  2003.  u  dvorani  za  konferencije  Geoffrey  Nice  dopustio  je  zamjenicima  da  ga  napadaju 
oko  sat  vremena.  Pomoću  dokumenata  trudili  su  se  odvratiti  Carlu  del  Ponte  od  Miloševićeva  progona  za 
pokolj u Srebrenici. Pred njihovom jednodušnošću čini se da se tužiteljica pokolebala. Geoffrey Nice to koristi i 
uzima riječ: „Da su prethodno vođene druge istrage, možda, ali na temelju onoga što imamo, to je nemoguće. 
Morali  bismo  to  povući  oprezno,  ali  svakako  ne  u  zadnji  tren."  Zamjenici  ponavljaju:  „Nemate  načina  da 
dokažete optužbu protiv Miloševića za genocid, svi javni tužitelji ovog tužiteljstva u to su uvjereni." Sarajevo, 
Srebrenica, optužba za genocid: to su jedina tri kamena spoticanja u ICTY‐u, u očima međunarodne javnosti 
najjači simboli nedjelovanja i cinizma velikih sila na Balkanu. Kad je sastanak završen, Carla del Ponte okuplja 
svoj ured. „Ne mogu se opirati cijelome timu, spis je u njihovim rukama. Ako oni opstruiraju, nemam drugog 
izbora  nego  odustati.  Ali  neću  to  olako  odlučiti.  Pročitat  ću  sve  dokumente  koje  je  tim  prikupio  i  vidjet  ću. 
Međutim, ne razumijem zašto im, se toliko žuri, zašto toliko navaljuju da se ta odluka donese odmah. Pa nema 
žurbe,  svjedoci  ili  dokumenti  mogu  iskrsnuti  u  svako  doba.  Nikad  se  ne  zna  Treba  ostaviti  otvorena  vrata. 
Nažalost, ne žele shvatiti da bi bilo mudrije što je moguće dulje zadržati te predmete pod miškom."  
"Bez  Srbije  ništa  se  ne  bi  dogodilo,  ne  bismo  imali  sredstava  i  ne  bismo  mogli  ratovati",  podsjeća  Radovan 
Karadžić,  „predsjednik"  samoproglašene  Republike  Srpske  desetog  maja  1994.  pred  Skupštinom  bosanskih 
Srba. Zapisnici sa skupštinskih sjednica, uhvaćeni telefonski razgovori, vojne naredbe knjigovodstveni registri ‐
spisi  Slobodana  Miloševića  o  Bosni  i  Hercegovini  na  koji  se  baca  Carla  del  Ponte,  opsežni  su.  Pokazuju 
kontinuitet Miloševićeve uloge tijekom cijelog zločinačkog procesa, još prije početka sukoba. Milošević je bio 
u  redovitu  kontaktu  sa  svojim  pouzdanicima  u  Bosni.  U  novembru  1991.,  pet  mjeseci  prije  izbijanja 
neprijateljstava, Radovan Karadžić redovito obavještava Miloševića o situaciji u Sarajevu i raspravlja s njim o 
40 
pripremama  za  opsadu. Milošević  vodi  zločinački  projekt  iz  Beograda,  uspostavlja  mreže  opskrbe  oružjem 
namijenjene srpskom stanovništvu Bosne, organizira pronevjere novca iz javnih fondova u općinama Bosne i 
Hercegovine  koje  priželjkuju  Srbi  da  bi  ih  usmjeravao  u  središnju  blagajnu  u  Srbiji,  priprema  pretvaranje 
jugoslavenske vojske u srpsku kako bi Srbima u Bosni omogućio sredstva za ratovanje i preuzimanje kontrole 
nad  velikim  dijelom  bosanskog  teritorija  pod  cijenu  sustavnog  istjerivanja  nesrpskog  stanovništva.  Na  taj  je 
način  raspoređena  vojska  predviđena  za  opsadu  Sarajeva.  Dokumenti  potvrđuju  dolazak,  kratko  nakon 
početka  rata  u  aprilu  1992.,  specijalnih  jedinica  iz  Srbije,  Crvenih  beretki,  jedinica  Šešelja  i  Arkana,  dvojice 
paravojnih  voda  iz  Beograda,  u  dijelove  Sarajeva  koji  su  ostali  u  srpskim  rukama  i  gdje  provode  politiku 
etničkog  čišćenja. Oni pokazuju kako i  Beograd, zahvaljujući tiskanju novca, nastavlja tijekom cijelog sukoba 
financirati rat bosanskih Srba, koji sami nemaju ni financijskih ni logističkih sredstava za održavanje blokade 
bosanske prijestolnice. Kao što nemaju ni sredstava da zadrže kontrolu nad dvjema trećinama teritorija Bosne 
i  Hercegovine  kojih  su  se  dokopali  zahvaljujući  ratnom  stroju  koji  im  je  dao  Milošević.  Projekt  nasilnog 
razdvajanja etničkih zajednica dogovoren je, unaprijed smišljen i vođen iz Beograda.  
Slušajući  neprestano  kako  njezini  zamjenici  pobijaju  dokaze  prikupljene  protiv  Miloševića,  Carla  del  Ponte 
počela je i sama sumnjati koliko je taj spis čvrst. Ali nakon što je uronila u tajne vodstva u Beogradu, shvatila je 
da  ne  smije  popustiti  i  želi  o  tome  obavijestiti  tim.  Geoffrey  Nice  upravo  je  poletio  u  Arushu,  tanzanijsko 
sjedište  Međunarodnog  kaznenog  suda  za  Ruandu  (ICTR),  gdje  se  tada,  u  januaru  2003.,  održavala 
konferencija zamjenika tužitelja. Poziva Dermota Groomea i otkriva da je ovaj podržavao teze Geoffreya Nicea 
da  izbjegne  raskol  unutar  tima,  što  bi  bilo  štetno  za  proces.  Američki  javni  tužitelj  objašnjava  da  je  vrijeme 
koje je određeno za dokazivanje dijela o Bosni, ukupno sedamdeset dana rasprave, naime  

genocide.blogspot.com/2006/01/cia‐transcripts‐on‐mladic.html.  

40 Nekih dvjesto pedeset prisluškivanih razgovora između vlasti u Beogradu i bosanskih Srba između 1991. i 1992., 
predanih procesu 2002., može se naći na www.domovina.net.  
nedovoljno, ali da dokazi o Miloševićevoj odgovornosti u spisu o Sarajevu i Srebrenici postoje. „Samo ja i moj 
glavni  istražitelj  već  dugo  mislimo  da  su  vojska  bosanskih  Srba  i  jugoslavenska  vojska  jedna  te  ista  vojska. 
Mogu  to  dokazati,  ali  bili  smo  potpuno  usamljeni  unutar  tima  (koji  tvrdi  da  su  te  dvije  vojske  odijeljene  i 
samostalne;  op.  a.)."  Poslije  nekoliko  dana  Carla  del  Ponte,  koja  obnaša  i  funkciju  glavnog  tužitelja  ICTR‐a, 
stiže u Arushu. Odmah obavještava Geoffreyja Nicea o svojoj volji da zadrži Sarajevo i Srebrenicu i da dodijeli 
pojačanje  timu  koji  radi  na  „slučaju  Milošević"  kako  bi  nastavio  istragu.  Nice  prihvaća  i  obećava  da  će 
obavijestiti  svoje  suradnike.  Nakon  povratka  u  Hag  Britanac  saziva  svoj  tim.  Ali  ne  obavještava  ga  o  odluci 
Carle  del  Ponte  ni  o  dolasku  pojačanja.  Naprotiv,  daje  im  petnaest  dana  da  prikupe  nove  dokaze  u  prilog 
ispuštanja  Sarajeva  i  Srebrenice.  Na  kraju  sastanka  Geoffrey  Nice  okomio  se  na  dvojicu  savjetnika  Carle  Del 
Ponte: „Lako vam je dijeliti savjete tužiteljici, reći joj što treba raditi. Ali ja sam taj koji na kraju preuzima rizik. 
Znajte  da  neću  staviti  na  kocku  svoju  reputaciju  da  bih  zadovoljio  ego  Carle  Del  Ponte  i  branio  spis  bez 
dokaza."  U  kuloarima  Tužiteljstva  otada  će  one,  koji  neprestano  upozoravaju  Geoffreya  Nicea  i  njegovo 
okruženje da ne smiju promašiti istinu i da je nastave tražiti, nazivati „zavjerenicima".  
Trećeg februara Geoffrey Nice saziva različite stručnjake Tužiteljstva ne priopćavajući im dnevni red. Nada se 
da će ih zateći nespremne i navesti ih da ga podrže kako bi doveo Carlu del Ponte u manjinski položaj i prisilio 
je da poništi svoju odluku čim se vrati iz Arushe. Vojni analitičari za stolom malo‐brojniji su od stručnjaka za 
bivšu Jugoslaviju, od kojih su mnogi  podrijetlom  iz  te regije. Oni  prvi ostaju povučeni, očekujući u kojem će 
smjeru  krenuti  stvari.  Previše  je  činjenica  koje  ukazuju  na  postojanje  tijesnih  veza  između  srpskih  snaga  u 
Bosni i u Beogradu kružilo posljednjih tjedana u uredu da bi ih pobijali pred tako širokim skupom stručnjaka. 
Ovi drugi su jednodušni. Peti kotač, oni koje se uvijek poziva da analiziraju dokaze koje su prikupi‐u istražitelji, 
ali  ih  se  nikada  ne  pita  za  savjet  o  strategijama  istrage,  članovi  Leadership  Research  Teama,  jedine  skupina 
stručnjaka za bivšu Jugoslaviju u Tužiteljstvu, ugrabili su ovu rijetku priliku da izraze svoje mišljenje. Za njih je 
jednostavno neshvatljivo kako se Geoffrey Nice, glavni odvjetnik optužbe u slučaju Milošević", može pitati o 
važnosti takva dva spisa kao što su oni o Sarajevu i Srebrenici. Tako okrnjiti Miloševićevu optužnicu zbilja je 
nezami‐slivo. To bi značilo „iskriviti smisao Miloševićeve odgovornosti", „unakaziti djelo". I oni mu, oslanjajući 
se na činjenice, objašnjavaju zašto. Geoffrey Nice je zbunjen njihovom prosudbom bez mogućnosti prigovora. 
Odlučuje  se  prihvatiti  odluku  Carle  del  Ponte,  ali  odbija  ponuđena  pojačanja  zbog  straha  da  će  izgubiti 
kontrolu nad Dermotom Groomeom i vođenjem dijela o Bosni, u slučaju „Milošević".  

Spisi o Srebrenici i Sarajevu, poslije mučnog natezanja, konačno su zadržani. Ali Geoffrey Nice prihvatio je to 
protiv  svoje  volje,  no  on  je  taj  koji  svakodnevno  upravlja  procesom,  a  ne  Carla  del  Ponte.  U  trenutku  kad 
započinje  predstavljanje  posljednjeg  dijela  optužnice,  dokaza  optužbe  o  Bosni,  Tužiteljstvo  još  nije  utvrdilo 
jasnu strategiju. Spis o Kosovu, koji je već pri otvaranju prikazao kanadski državni tužitelj Dirk Reyneveld, nije 
predstavljao problem kada je riječ o Miloševićevoj ulozi u pokolju oko deset hiljada Albanaca i deportaciji još 
njih  oko  osam  stotina  hiljada  jer  je  djelovao  u  okviru  države  kojom  je  predsjedavao.  Spis  (Predmet)  o 
Hrvatskoj,  pod  dirigentskom  palicom  njemačke  državne  tužiteljice  Hildegard  Uertz‐Retzlaff  pokazao  je  u 
četrdeset dana rasprave, zahvaljujući dokumentima i naročito svjedočenju pokajnika, kao što je Milan Babić, 
da su pokolji i deportacije bili naručivani i vodeni iz Beograda. Međutim, kako će na raspravi reći Babić, bivši 
nacionalistički vođa Srba u Hrvatskoj, koji se branio priznavši krivnju za zločine protiv čovječnosti kao i svoju 
ulogu u kampanji etničkog čišćenja u Hrvatskoj: „Beograd, to je Milošević." Tako se pokazalo da je Milošević 
pravi  gospodar  jugoslavenske  vojske  koju  je  preobratio  u  vojsku  u  službi  srpskog  zločinačkog  pothvata, 
gospodar  policijskih  snaga  Srbije,  paravojnih  skupina  i  lokalnih  srpskih  vlasti  koje  su  zajednički  vodile 
kampanju terora s ciljem istjerivanja nesrpskog stanovništva s teritorija koje su željele priključiti srpskoj državi. 
Tužiteljstvu  je  ostalo  još  samo  da  nastavi  dokazivanje  o  Bosni,  drugoj  od  tri  faze  iste  zločinačke  politike, 
vodene smišljenim planom i ponekad zajedničkim sudionicima i sličnim, odnosno istim načinom djelovanja. Ali 
Geoffrev Nice i Dermot Groome ne slažu se u tome koju strategiju treba slijediti.  
Britanac namjerava dokazivati neosporan Miloševićev utjecaj na aktere ove nove etape etničkog čišćenja jer 
im  šalje  pomoć  potrebnu  za  nastavak  njihovih  planova.  Amerikanac  želi  dokazati  da  je  Milošević  veliki 
kolovođa  politike  etničkog  čišćenja  u  Bosni,  kao  i  na  Kosovu  i  u  Hrvatskoj.  Za  jednoga  je  veliki  rizničar  koji 
utječe na svoje saveznike, ali ih ne kontrolira uvijek. Za drugoga on je mozak bez kojega se ne bi dogodila ni 
jedna epizoda velike bosanske tragedije. Dva zamjenika državnog tužitelja, koji će se izmjenjivati pri ispitivanju 
svjedoka,  spremaju  se  u  februaru  2003.  neusklađeni  krenuti  na  raspravu  braniti  zadnji  dio  optužnice.  U  tim 
uvjetima suđenje može promašiti istinu kojoj svaki sudski postupak teži, istinu, za koju ni vlasti u Beogradu ni 
zapadnjaci ne žele da bude izložena na svjetlo dana.  

41 
U traganju za nepobitnim dokazima: zapisnik Vrhovnog savjeta obrane Jugoslavije  

Nalaženje novih činjeničnih dokaza omogućit će optužbi da spasi svoj ulog. Dat će joj nož da presiječe i donese 
odluku  između  dviju  interpretacija  tužiteljskog  spisa  koji  već  posjeduje.  Riječ  je  o  originalnom  zapisniku 
sjednica na najvišoj razini u Beogradu, ali i o svjedočenjima više pokajnika. Već skoro godinu dana Geoffrey 
Nice vodi ogorčenu borbu. Pokušava se dokopati zapisnika ili izvještaja sa sjednica Vrhovnog savjeta obrane 
(VSO)  Miloševićeve  krnje  Jugoslavije.  To  je  organ  u  kojemu  zasjeda  predsjednik  savezne  vlade,  predsjednici 
42 
dviju  federalnih  republika,  Srbije  i  Crne  Gore,  kao  i  zapovjednik  Vojske  Jugoslavije. Ali  Beograd  se  odupire 
unatoč obavezi surađivanja s IC‐TY‐em jer ti arhivi sadrže najočitije dokaze uloge Miloševića i srpskog vodstva 
u  ratovima  u  Hrvatskoj  i  Bosni.  Da  bi  se  izvukla  iz  slijepe  ulice  prije  kraja  faze  optužbe  u  procesu,  Carla  del 
Ponte se u pismu upućenom početkom maja 2003. ministru vanjskih poslova Goranu Svilanoviću obavezuje da 
se  neće  protiviti  eventualnom  zahtjevu  da  se  neki  dijelovi  arhiva  ne  daju  u  javnost  ako  zaštitne  mjere  koje 
traži  Beograd  ostanu  „razumne"  i  sukladne  pravilniku  ICTY‐a.  „Podrazumijeva  se  da  se,  u  interesu 
transparentnosti  procesa,  takve  mjere  primjenjuju  samo  u  iznimnim  okolnostima  i  na  ograničene  dijelove", 
piše tada tužiteljica. Članak 54. bis (F) Pravilnika Tribunala o postupku i dokazima ovlašćuje, naime, države da 
zatraže zaštitne mjere nad dokumentima ili ulomcima dokumenata čije bi širenje dovelo u opasnost njihove 
„interese  nacionalne  sigurnosti".  Beograd,  umiren  pismom  Carle del  Ponte,  radi  ustupak  krajem  maja  2003. 
Jednom  stručnjaku  Tužiteljstva  ICTY‐a  odobreno  je  da  dođe  dva  dana  pregledavati  izbor  iz  arhiva  Vrhovnog 
savjeta  obrane  (VSO).  No  ne  smije  ništa  kopirati,  može  samo  praviti  bilješke.  Beograd,  koji  nije  uhitio  ni 
Mladića ni druge bjegunce, i koji se oglušio o naredbe sudaca da tužiteljstvu preda dokumente, strahuje da 
Vijeće sigurnosti Ujedinjenih naroda ne preuzme kazneni progon i ne prozove Beograd zbog kršenja zakonskih 
obaveza. Unatoč drakonskim uvjetima njegove misije, stručnjak je uspio utvrditi važnost dokumenata kojima 
Beograd priječi pristup već skoro dvije godine: oni sadrže ključ svih zagonetki. Milošević nije bio samo suautor 
smrtonosnog  plana  etničkog  čišćenja  i  arhitekt  rata,  on  je  do  kraja  i  njihov  glavni  ravnatelj.  Potvrđujući 
svjedočenje nekih pokajnika, dokumenti jasno Pokazuju podređenost srpskih voda u Bosni i Hrvatskoj i njihove 
vojske  vlastima  u  Beogradu.  Otkrivaju  do  tada  neslućeno  postojanje  dviju  službi  unutar  Generalštaba  u 
Beogradu. Stvorene 15. novembra 1993. dekretom koji je ostao tajan, te su dvije službe zadužene upravljati 
osobljem i fondovima koje je Beograd stavio na  
43 
raspolaganje vojskama u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini. Arhivi Vrhovnog savjeta obrane (VSO) otkrivaju i  

41 Radi se, zapravo, o Vrhovnom savetu odbrane Jugoslavije (VSOJ), koji ovdje kao i u ostatku knjige, donosimo u obliku 
Vrhovni savjet obrane (VSO). (op. ur)  

42 Za cijelo vrijeme rata, kad se Jugoslavija već raspala, Milošević je želio zadržati naziv Jugoslavija za državu koju su 
sačinjavale Srbija i Crna Gora. Poslije njegova pada u oktobru 2000. nove vlasti promijenile su ime u Srbija i Crna Gora do 
odvajanja Crne Gore u proljeće 2005. 43 To su 30. i 40. Kadrovski centar Generalštaba Vojske Jugoslavije. 30. centar, 
zadužen za vojsku bosanskih Srba, omogućivao je da se učinkovitije upravlja s 8 miliona eura koje je Beograd godišnje 
doznačivao Mladićevim trupama za plaće od 1992. godine, i to sve do 1995.  
Miloševićeva  naređenja  da  se  koristi  tiskanje  novca  za  financiranje  rata  kako  bi  pomoć  koju  daje  prikrio 
vihorom  inflacije  ćiji  će  razmjeri  uskoro  premašiti  do  tada  nedosegnutu  inflaciju  kratkotrajne  Weimarske 
Republike.  Natezanje  između  tužiteljice  i  dijela  tima  zaduženog  za  Miloševićev  kazneni  progon,  sad  je  samo 
ružna uspomena. Dokumenti Vrhovnog savjeta obrane (VSO) čini se da su uvjerili čak i one unutar tužiteljstva 
koji su se najviše opirali.  
Da  bi  dokazalo  izravnu  umiješanost  srpske  države  i  njezina  šefa  u  rat  i  zločine  u  Bosni,  Tužiteljstvo  mora 
bezuvjetno predstaviti dokaze na Sudu. Na zahtjev Tužiteljstva suci su 30. jula 2003. obnovili nalog Beogradu 
da preda zapisnike. Beograd se odmah suprotstavlja toj odluci i sredinom oktobra uspijeva nametnuti zaštitne 
mjere nad dokumentima na jednom ročištu ex‐parte u četiri oka između sudaca i predstavnika srpske države, 
u  odsutnosti  strana  u  postupku.  Ukratko,  kako  bi  spriječila  da  te  nezgodne  istine  budu  izložene  na  svjetlo 
dana, Srbija je uvjerila Sudsko vijeće zaduženo za „slučaj Milošević" da joj odobri ograničavanje upotrebe tih 
dokumenata samo na Miloševićev proces i da zabrani širenje dijelova koji je najviše kompromitiraju, ne samo 
u  javnosti  nego  i  svakoj  sudskoj  instanci  osim  ICTY‐a.  Suci  se  tako  mogu  oslanjati  na  cjelinu  predanih 
dokumenata u određivanju Miloševićeve krivnje, ali neće moći u javnoj verziji svoje presude navoditi ulomke 
koji se i dalje vode kao povjerljivi.  
Beograd je uspio dobiti parnicu pozivajući se na „vitalni nacionalni interes" srpske države. Pravilnik, međutim, 
predviđa da se takva mjera odobri samo radi zaštite informacija koje bi mogle dovesti u opasnost sigurnost 
države.  U  tim  uvjetima  Carla  del  Ponte  ne  osjeća  se  više  vezanom  svojim  pismenim  obećanjem  iz  maja: 
tužiteljstvo odlučuje osporiti tu odluku i traži da ga suci saslušaju. Bez uspjeha. U jesen 2003. Tužiteljstvo ne 
zna  ništa  o  srpskim  argumentima  i  motivima  odluke  Sudskog  vijeća,  koji  su  na  zahtjev  Beograda  ostali 
povjerljivi. Otkrit će ih tek u januaru 2004. kad pokuša pozvati na svjedočenje jednog od sudionika sastanaka 
44 
Vrhovnog  savjeta  obrane  (VSO). Dokaži  podvrgnuti  cenzuri  tiču  se  financijske  i  logističke  potpore  koju  je 
Miloševićeva Srbija pružala srpskim snagama u Bosni i Hrvatskoj, stvarne Miloševićeve vlasti nad tim snagama 
i  nad  lokalnim  političkim  vodama,  vojačenja  srpskih  plaćenika  na  vanjskim  frontama,  isplate  plaća  oficirima 
vojske iz Beograda koji su služili u srpskoj vojsci u Hrvatskoj i Bosni, te mjera predloženih za kršenje embarga 
kako bi se nastavilo pružati znatnu logističku po‐moć srpskim snagama u Bosni i Hrvatskoj. Za mnoge ljude u 
regiji to nije nikakva tajna. No sve to potvrđeno u državnim arhivima omogućava da se izvan svake razumne 
sumnje", glavnog kriterija dokaza u anglosaksonskom pravu, dokaže golema odgovornost Miloševića i njegove 
države  za  rat  i  zločine  u  Hrvatskoj  i  Bosni.  Jer  Vrhovni  savjet  obrane  (VSO),  zadužen  da  odredi  strateške 
državne  ciljeve,  sudjelovao  je  u  pripremi  i  izvođenju  dogovorenog  plana  i  formulirao  direktive  koje  je 
Milošević  zatim  prebacio  na  leđa  srpskih  vlasti  u  Bosni  nad  kojima  je  imao  stvarnu  kontrolu.  A  te  su  vlasti 
upravo  i  uspostavljene  u  Bosni  da  budu  paravan  i  otklone  svaku  odgovornost  sa  središnje  srpske  države  i 
njezinih upravljača u kampanji etničkog čišćenja koja se vodila izvan njezinih granica. Beograd hoće pod svaku 
cijenu sačuvati ovu lažnu oplatu da bi izbjegao plaćanje miliona dolara ratne odštete svojim susjedima. Godine 
1993. Bosna i Hercegovina i Hrvatska podnijele su tužbu za agresiju i genocid protiv Miloševićeve Srbije pred 
Međunarodni sud pravde (ICJ), jednu drugu međunarodnu sudsku instancu smještenu u Hagu, čiji mandat nije 
suđenje pojedincima, nego reguliranje sporova među državama. Da je srpska država proglašena krivom, nove 
vlasti  u  Beogradu  morale  bi  preuzeti  odgovornost.  Odatle  njihova  volja  za  sprječavanjem  korištenja  arhiva 
Vrhovnog  savjeta  obrane  (VSO)  pred  Međunarodnim  sudom  pravde.  Odatle  i  njihova  volja  za  izbacivanjem 
dijelova  koji  je  najviše  kompromitiraju  i  tako  sakriju  informacije  od  općeg  interesa,  koje  pridonose 
rasvjetljavanju sukoba i čije neširenje ometa rad pravosuđa i traženje istine.  

44 Vrhovni savjet obrane (VSO) Savezne Republike Jugoslavije sastavljene od Srbije i Crne Gore, stvoren 28. aprila 1992., 
sastao  se  sedamdeset  i četiri  puta  između sredine  juna  1992.  i  sredine marta  1999., od čega  pedeset  i  sedam  puta  za 
vrijeme  rata  u  Bosni  i  Hercegovini  Milošević  je  jedini  od  svih  sudionika  koji  je  bio  prisutan  na  sva  sedamdeset  i  četiri 
sastanka. Beograd nije predao tužiteljstvu ICTY‐a zapisnike svih zatraženih sjednica. Po nalogu sudionika nisu se pravile 
nikakve  stenografske  bilješke  sedamnaest  sjednica  od  kojih  se  devet  od  nosi  na  1995.  i  razdoblje  koje  je  prethodilo  i 
slijedilo  nakon  pokolja  u  Srebrenici.  Tužiteljstvo  se  moralo  zadovoljiti  službenim  izvještajima  predanim  arhivu  VSO‐a, 
kojima ponekad nedostaju neke stranice.  
Srpski dužnosnici i sami su uvjereni da arhivi Vrhovnog savjeta obrane (VSO) mogu dovesti do osude Srbije za 
genocid. „Čini se da ne želite razumjeti politički kontekst u kojem se nalazimo", isticao je 3. oktobra 2003. Go‐
ran  Svilanović,  srbijanski  ministar  vanjskih  poslova  u  uredu  Carle  del  Ponte.  I  precizirao  je:  „Ako  vam 
pomognemo  da  postignete  Miloševićevu  osudu  za  genocid,  i  naša  će  država  pred  Međunarodnim  sudom 
pravde  biti  osuđena  za  genocid  i  morat  ćemo  platiti  milijarde  odštete  Bosni  i  Hercegovini.  Htjeli  bismo  s 
Bosnom pregovarati o povlačenju tužbe, ali za to bi trebalo riješiti Mladićevo  pitanje (njegovo uhićenje; op. 
45 
a.). Čim se to riješi, stvari će ići nabolje."  
Beograd  tvrdi  da  pravda  i  istina  štete  stabilnosti  regije  i  da  djeluju  protiv  mira.  „Vitalni  nacionalni  interes" 
zemlje,  naveden  pred  ICTY‐em  jest  dakle,  skrivati  pred  Međunarodnim  sudom  pravde  (ICJ)  sve  informacije 
koje je optužuju jer bi osuda za genocid „produbila jaz između Državne Zajednice Srbije i Crne Gore i Bosne, ali 
i između dva sastavna entiteta Bosne i Hercegovine, što bi moglo dovesti do opće nestabilnosti u regiji i do 
želje  za  osvetom"  Mnogi,  naime,  strahuju  da  osvjetljavajući  prošlost  i  stigmatizirajući  politiku  koja  je  zločin 
učinila  sustavom  i  stavila  moć  srpske  države  u  službu  projekta  s  genocidnim  namjerama,  međunarodni 
pravosudni organi ne potaknu na reviziju Dejtonskog sporazuma. Mir potpisan 1995. blagoslovio je rezultate 
etničkog čišćenja učinivši  Bosnu i Hercegovinu slabom jedinstvenom državom, podijeljenom u dva odvojena 
politička  entiteta  koji  nisu  postojali  prije  sukoba:  na  hrvatsko‐bošnjačku  federaciju  i  Republiku  Srpsku, 
uspostavljenu  na  područjima  na  kojima  je  živjela  jaka  bošnjačka  zajednica,  ali  danas  službeno  na  njima  živi 
gotovo samo srpsko stanovništvo. Brojni Srbi boje se poništenja ove podjele nametnute u krvi i povratka na 
Bosnu  i  Hercegovinu,  jednu  i  nedjeljivu,  kakva  je  bila  prije  sukoba,  u  kojoj  su  etničke  zajednice  živjele  usko 
pomiješane.  
Tužiteljstvo  ne  razumije  zašto  suci  ICTY‐a  pomažu  jednoj  državi  da  uskrati  spoznaju  dokaza  jednoj  drugoj 
međunarodnoj sudskoj instanci Ujedinjenih naroda, Međunarodnom sudu pravde (ICJ), kako bi ga spriječio da 
odlučuje  na  temelju  činjenica  i  da  izrekne  eventualnu  osudu.  Tim  više  što  Pravilnik  o  postupku  i  dokazima 
ICTY‐a ne dopušta sucima određivanje zaštitne mjere samo zato da se pred drugim sudom sakrije odgovornost 
neke  države.  Čak  se  i  Vijeće  sigurnosti  Ujedinjenih  naroda  u  Rezoluciji  827  iz  1993.,  onoj  kojom  se  osniva 
Tribunal,  pobrinulo jasno istaknuti u Članku 7  da će se „zadatak  suda ispunjavati ne  krnjeći pravo žrtava da 
odgovarajućim  putem  traže  odštete  za  štete  nastale  kršenjem  međunarodnog  humanitarnog  prava". 
Tužiteljstvo se čudi da međunarodna kaznena instanca kao što je ICTY popušta pred zahtjevima jedne države i 
ograničava upotrebu dokaza koji su mu predani jer postavlja pitanje odgovornosti pojedinaca ili institucija za 
zločine  za  koje  bi  žrtve  imale  pravo  ne  samo  tražiti  nego  i  dobiti  odštetu  pred  bilo  kojim  pravosuđem 
nadležnim za ta pitanja. I primjećuje: „Taj je argument očito apsurdan, i to tim više što je Beograd više puta 
isticao basnoslovne svote koje bi bio prisiljen plaćati u ime tih odšteta." Ali Sudsko vijeće ICTY‐a, zaduženo za 
Miloševićev slučaj, to je zanemarivalo puštajući da ga Beograd uvjeri da bi osuda Međunarodnog suda pravde 
(ICJ)  ugrozila  međunarodni  položaj  Srbije,  i  nanijela  nepopravljive  štete  zemlji  čije  je  gospodarstvo  već 
uništeno.  Prihvatilo  je  argument  Beograda  prema  kojemu  bi  objava  cjeline  arhiva  spriječila  ponovno 
uspostavljanje i održavanje mira priznajući već samim time važnost ovih dokumenata. Britanski sudac Richard 
May,  jamajčki  Patrick  Robinson  i  južnokorejski  O‐Gon  Kwon  dali  su  prednost  pretpostavljenoj  stabilnosti 
zemlje  pred  interesom  pravde  i  istine,  i  tako  podlegli  ključnoj  riječi  u  međunarodnim  odnosima.  Time  su 
postali  sudionicima  u  laži,  hineći  da  ne  znaju  da  je  "vitalni  nacionalni  interes"  već  prizivan  za  opravdanje 
zločina za koje su sada zaduženi suditi. Odbili su tražiti druga mišljenja i usporediti argumente srpskih vlasti s 
onima  optužbe  ili  obrane.  Kao  i  tužiteljima,  sucima  je  glavni  zadatak  bio  otkriti,  koliko  je  moguće,  činjenice 
koje rasvjetljavaju najgora zvjerstva počinjena u bivšoj Jugoslaviji. Dokumenti  

45 Sarajevo  nije  odustalo  od  svoje  tužbe  unatoč  intervenciji  Velike  Britanije  u  korist  zahtjeva  Beograda.  Slučaj  je 
pretresan  početkom  2006.  Suci  Međunarodnog  suda  pravde  nisu  htjeli  tražiti  od  Beograda  da  preda  dokumente 
Vrhovnog  savjeta  obrane.  Na  suđenju  26.  februara  2007.  izrečena  je  presuda  kojom  je  odbijen  zahtjev  Bosne  i 
Hercegovine; Srbija nije proglašena odgovornom za genocid u Srebrenici, ali je osuđena jer, svojim odbijanjem da uhiti 
Ratka Mladića i Radovana Karadžića, nije izvršila svoju obavezu da ga spriječi ni da kazni krivce.  
VSO‐a ulaze u taj prioritet i nisu smjeli dobiti nikakve olakšice pri određivanju zaštitnih mjera.  
Tužiteljstvo  je  u  više  navrata  pokušalo  postići  poništenje  ove  odluke,  ali  suci  blokiraju  svaku  molbu  za 
ulaganjem  priziva.  Krajem  septembra  2005.  pruža  se  nova  prilika.  Beogradu,  koji  i  dalje  zahtijeva  zaštitne 
mjere nad svim dokumentima kojima se može utvrditi vlast Srbije nad svojim pouzdanicima u Bosni, Prizivno 
vijeće odobrilo je neobjavljivanje nekih dijelova osobnih vojnih podataka više visokih časnik vojske bosanskih 
Srba, među  kojima i Ratka Mladića, čime se, nakon njegova unapređenja, potvrđuje da je vojni zapovjednik 
bosanskih  Srba  doista  za  vrijeme  rata  potpadao  pod  vrhovno  zapovjedništvo  u  Beogradu.  Jer  nije  Karadžić, 
politički vođa bosanskih Srba, nego Lilić, predsjednik srpsko‐crnogorske države, taj koji odlukom VSO‐a dodaje 
jednu generalsku zvijezdu Ratku Mladiću dekretom od 16. juna 1994. Pet sudaca Prizivnog vijeća smatralo je 
da „vitalni nacionalni interes" koji iznosi Srbija, da bi se osigurala od toga da je Međunarodni sud pravde (ICJ) 
osudi za genocid, nije prihvatljiv i da je Sudsko vijeće zaduženo za slučaj Milošević bilo u krivu kad ga je 2003. 
izjednačilo  s  pitanjima  „nacionalne  sigurnosti"  zemlje,  kako  bi  opravdalo  određivanje  zaštitnih  mjera  nad 
arhivom  VSO‐a.  Ali  umjesto  da  ispravi  pogrešku  koju  je  utvrdilo  i  da  ukine  tajnost  tih  dokumenata,  Prizivno 
vijeće  istaknulo  je  istom  prilikom  kako  je  činjenica  da  su  takve  mjere  odobrene  prije  dvije  godine  stvorila 
„legitimna očekivanja" Beograda da će svim njegovim kasnijim zahtjevima biti udovoljeno istim temeljem. Pet 
sudaca  Prizivnog  vijeća  tako  je  postalo  dobrovoljnim  suučesnicima  manipulacije  koju  organiziraju  vlasti  u 
Beogradu s jedinim ciljem da potaknu jednu drugo Pravosudno tijelo, Međunarodni sud pravde (ICJ), da počini 
istu sudsku pogrešku jer nema pristupa dokumentima.  
Carla  del  Ponte,  tim  zadužen  za  Miloševićev  predmet  i  glavni  pravni  savjetnici  Tužiteljstva,  šokirani  ovom 
odlukom, sastali su se 21. septembra 2005. da odluče kojim putem ići. Složili su se da podnesu prijavu sucima 
u "predmetu Milošević" i  da provedu poništenje „vitalnog nacionalnog interesa" kako bi se odmah zatražilo 
ukidanje  mjera čuvanja povjerljivosti arhiva VSO‐a. Suci Iain Bonomv, nasljednik Richarda  Maya, i Robinson, 
unatoč protivljenju suca Kwona, 6. decembra 2005. prihvaćaju poništiti mjere zaštite koje su na snazi od 2003. 
shvaćajući da Beograd ne  nastoji zaštititi svoju nacionalnu sigurnost nego spriječiti pravdu  u traženju istine. 
Beograd odmah ulaže žalbu i postiže privremenu suspenziju te odluke sprečavajući tako Bosnu da preda arhiv 
VSO‐a Međunarodnom sudu pravde (ICJ) prije otvaranja rasprava zakazanih za njezinu žalbu za kraj februara 
2006. Poslije razmatranja argumenata Tužiteljstva, 6. aprila 2006., pet sudaca Prizivnog vijeća, kojim još uvijek 
predsjedava  Talijan  Fausto  Pocar,  odlučuje  poništiti  odluku  od  6.  decembra  2005.  Informacije  o  izravnoj 
umiješanosti Srbije u rat u Bosni i u pokolje u Srebrenici ostaju tako nedostupne ICJ‐u i javnosti. Tužiteljstvo 
nije u mogućnosti iznijeti taj skandal u javnost jer su suci svaku svoju odluku označili „povjerljivom".  

U  oktobru  2003.  Goran  Svilanović  i  njegov  tim  pravnika,  koji  su  došli  braniti  državu  Srbiju  pred  Tribunalom, 
toliko su iznenađeni svojom pobjedom da se boje revizije ove odluke koju Tužiteljstvo osporava. Krajem 2003., 
samo nekoliko tjedana prije zatvaranja faze optužbe u procesu, zapisnici Vrhovnog savjeta obrane još uvijek 
nisu predani ICTY‐u. Tužiteljstvo se mora zadovoljiti s nekoliko izvadaka koje su prikupili stručnjaci, kojima je 
odobreno  da  još  jednom,  u  augustu  2003.  na  licu  mjesta,  u  Beogradu,  pregledaju  izvještaje  i  zapisnike  sa 
sastanaka. Za ostalo oslanja se na insidere, svjedoke koji su sudjelovali u zločinačkom pothvatu, da bi objasnilo 
zapovjedni lanac, načine financiranja i izravno sudjelovanje specijalnih jedinica iz Srbije u kampanji etničkog 
čišćenja. Pod izlikom kašnjenja u predaji arhiva VSO‐a Geoffrey Nice povjerava Carli del Ponte 15. decembra 
2003.:  „Neću  se  protiviti  povlačenju  tačke  optužnice  o  genocidu  ako  Obrana  podnese  zahtjev  za  obustavu 
postupka."  
Zapisnici  Vrhovnog  savjeta  obrane  (VSO)  stižu  2004.  poslije  završetka  akuzatorne  faze  procesa.  Suci  ih 
prihvaćaju u spis, ali Tužiteljstvo ima priliku na ročištima ogoliti tek sasvim mali dio. U martu 2006., dakle dvije 
godine poslije, Geoffrev Nice želi iskoristiti dolazak Momira Bulatovića, jednog od posljednjih svjedoka obrane 
na Miloševićevu popisu, da bi prikazao šire izvatke prilikom unakrsnog ispitivanja. Kao predsjednik Crne Gore 
kad je Milošević bio predsjednik Srbije, Momir Bulatović je sa svojim srpskim saveznikom sudjelovao na tim 
sastancima na vrhu za vrijeme ratova u Bosni i Hrvatskoj. Ali Milošević traži tjedan dana suspenzije rasprave 
da bi pripremio preslušavanje svojeg svjedoka. To mu je odobreno. U subotu 11. marta 2006. prije nego što je 
Bulatović uspio doći na mjesto za svjedoke, Milošević je nađen beživotan u ćeliji E04 istražnog zatvora ICTY‐a. 
Milošević nije umakao svojim sucima nego presudi. Njegov proces ostaje nedovršen, javnost vjerovatno neće 
nikada  imati  potvrdu  važnosti  arhiva  Vrhovnog  savjeta  obrane  (VSO),  s  pečatom  „državna  tajna  ‐strogo 
povjerljivo", za utvrđivanje odgovornosti ovog optuženika za zločine.  
Milošević je po svoj prilici umro u snu, oko 7.45 sati, od srčanog udara. U utorak prije njegove smrti, Milošević 
je od ICTY‐a primio izvještaj s rezultatima analize krvi koja je pokazivala da je sam uzimao rifampicin, antibiotik 
sa sekundarnim djelovanjem neutraliziranja lijekova protiv visokog krvnog tlaka, od čega je patio. Kutija toga 
lijeka, proizvedena u Srbiji, nađena je početkom godine među njegovim stvarima u pritvoru. Dan uoči njegove 
smrti,  u  petak  10.  marta,  Milošević  je  predao  svojem  pravnom  pomoćniku,  Zdenku  Tornanoviću,  pismo 
upućeno  ruskim  vlastima,  u  kojemu  kaže  da  mu  prijeti  trovanje.  Kao  dokaz  navodi  rezultate  analize  koja 
otkriva  prisutnost  visoke  doze  antibiotika  koji  se  obično  uzima  u  liječenju  gube  ili  tuberkuloze.  Budući  da 
autopsija  i  toksikološke  pretrage  nisu  pokazale  prisutnost  sumnjivih  tvari,  ICTY  je  zaključio  da  je  riječ  o 
prirodnoj smrti. Ali Milošević nije oklijevao u mnogo navrata dovesti svoj život u opasnost: neke druge analize 
u prošlosti pokazale su da ne uzima lijekove propisane za krvni tlak, zatim, kad je bio prisiljen uzimati ih pred 
stražarom,  nabavio  je  rifampicin  da  neutralizira  njihov  učinak.  Ovaj  rijetki  antibiotik  poznat  je  po  tome  što 
ostavlja  trag  u  krvi  samo  dva  ili  tri  sata  poslije  uzimanja.  Već  više  mjeseci  Milošević  se  koristio  svojim 
zdravstvenim stanjem kako bi uvjerio suce da ga puste na liječenje u Rusiju, gdje su mu živjeli žena, sin i brat. 
Suci su odbacili njegove molbe. Kako se proces bližio kraju, Milošević je očajnički tražio izlaz prije presude.  
U februaru 2004. Tužiteljstvo je već imalo poteškoća. Za završetak akuzatorne faze procesa, sprema se pozvati 
četiri  vrlo  važna  svjedoka  insidera.  Ali  Milošević  se  posljednjih  deset  dana  vodi  kao  bolestan.  Za  vrijeme 
prekida rasprave predsjednik Sudskog vijeća, Richard May, također se razbolio. Nakon nekoliko mjeseci umire 
46 
od progresivnog tumora. Zbog odsutnosti jednoga od trojice sudaca Tužiteljstvu je odobreno samo pet dana, 
umjesto deset, da završi raspravu. Geoffrey Nice odluči završiti ispitivanje svjedoka koje je u tijeku, i prisiljava 
Dermota  Groomea,  koji  s  njim  predstavlja  dio  o  Bosni,  da  odustane  od  insidera  koji  su  trebali  baciti  novo 
svjetlo  na  izravnu  Miloševićevu  odgovornost  za  zločine  u  Bosni.  Akuzatorna  faza  zatvorena  je  25.  februara 
2004.  

Optužba tereti za genocid  

Za nekoliko mjeseci doći će red na Miloševića da odgovara na optužbe iznesene protiv njega. U međuvremenu 
anglosaksonska  procedura  odobrava  Obrani  da  traži  obustavu  postupka  zbog  nedostatka  dokaza  za  cijelu 
optužnicu  ili  njezin  dio.  Pravni  savjetnici  Slobodana  Miloševića  tako  i  postupaju.  U  debelom  podnesku 
predanom  5.  marta  2004.  tačku  po  tačku  ruše  rad  optužbe  od  otvaranja  procesa.  Tužiteljstvo  mora  na  to 
odgovoriti  prije  nego  što suci  donesu  odluku.  To  je  prilika  za  novi  sukob  između  Carle  del  Ponte  i  Goffreyja 
Nicea.  Pod  cijenu  novih  razdora  unutar  svojeg  tima,  Nice  preporučuje  da  se  udovolji  zahtjevu  za  obustavu 
postupka  i  odustane  od  svih  optužbi  za  genocid.  U  nedostatku  cjeline  zapisnika  sjednica  Vrhovnog  savjeta 
obrane (VSO) za vrijeme rata u Bosni, „optužba ga u najboljem slučaju može teretiti za sudioništvo u genocidu 
u  Bosni  i  Hercegovini",  dopušta  Nice  bez  drugih  objašnjenja.  Carla  del  Ponte  ne  želi  se  predati  bez  borbe: 
„Odluka je na sucima. Pustimo onda suce da o tome odluče." U Hag je stiglo nekoliko malobrojnih stručnjaka 
prekaljenih u Arushi na pitanju genocida u Ruandi. Švicarka ih nameće Geoffreyju Niceu i njegovu timu. Prije 
stvaranja Međunarodnih kaznenih sudova za bivšu Jugoslaviju i Ruandu, Konvencija o  
46 Suca Richarda Maya iz Velike Britanije zamijenio je drugi britanski sudac, Iain Bonomy, koji preuzima njegove funkcije 
1. juna 2004., upravo prije početka obrane.  
sprečavanju  i  kažnjavanju  zločina  genocida  iz  1948.  nikada  nije  primijenjena  na  nekoj  sudskoj  instanci.  A 
između teorije i prakse katkada postoji golem jaz. Ali vrijeme leti. Tim ima samo desetak dana da podnese svoj 
odgovor.  
Ne trateći vrijeme, veterani iz Arushe iz mase dokaza, prikazanih na raspravi ili prihvaćenih od Sudskog vijeća, 
identificiraju  i  sastavljaju  elemente  koji  otkrivaju  genocidne  ciljeve  politike  etničkog  čišćenja  da  bi  zatim 
dokazali sucima da je Milošević znao namjere ‐odnosno imao iste namjere ‐ne samo da se počine zločini nego 
da  se  u  cijelosti  ili  djelomično  uništi  jedna  nacionalna,  etnička,  rasna  ili  vjerska  skupina,  u  ovom  slučaju 
bosanski  Muslimani.  Pravo  nalaže  da  se  za  svaki  zločin  utvrdi  kako  zapovjedni  lanac  vodi  do  optuženoga, 
dakle, u Miloševićevu slučaju, do vrha države. Ali ne nalaže dobivanje eksplicitnog dokaza genocidne namjere. 
Nikada nije nađeno Hitle‐rovo izričito naređenje da se iskorijene Židovi iz Europe. Prema tome, pravo dopušta 
da se genocidna namjera izvede iz elemenata dokaza kad je moguće dokazati sustavnost zločina protiv neke 
skupine,  činjenicu  da  su  određene  žrtve  sustavno  na  udaru  zbog  pripadnosti  toj  skupini,  velike  razmjere 
zvjerstava i učestalost ponavljanja destruktivnih djela i diskriminacije prema njima. Ipak, mora se dokazati da 
zločine  vodi  namjera  fizičkog  uništenja  te  skupine,  a  ne  uništenje  njihova  identiteta.  Važan  je,  dakle,  cilj 
kojemu teži počinitelj, a to ne mora nužno biti potpuno uništenje skupine, nego uništenje njezina značajnog ili 
reprezentativnog  dijela.  Genocid  se  razlikuje  od  zločina  protiv  čovječnosti  prije  svega  po  naročitoj  namjeri 
istrebljenja koja ga vodi. Djela počinjena u genocidu i djela koja čine zločine protiv čovječnosti, koja su također 
sustavna  ili  proširena  i  planirana,  isprepliću  se:  posebno  ubojstva,  istrebljenje  ili  deportacija  ili  prisilno 
premještanje.  
Na poticaj stručnjaka iz Arushe Tužiteljstvo odlučuje, s odlučnošću koja je do tada nedostajala timu Geoffreyja 
Nicea, zastupati Miloševićevo sudjelovanje, uz Karadžića i Mladića, u „zajedničkom zločinačkom pothvatu" s 
ciljem uništenja muslimanske etničke skupine u Bosni na dijelovima bosanskog teritorija koje su namjeravali 
pripojiti  srpskoj  državi.  Na  16.  skupštini  bosanskih  Srba,  u  maju  1992.,  na  samom  početku  rata,  usvojeno  je 
šest ciljeva koji će voditi ujedinjenju Srba u sljedeće četiri godine. Među njima: razdvajanje bosanskih Srba od 
ostalih dviju nacionalnih zajednica i to razdvajanje u od‐vojene države čiji su geografski obrisi već zacrtani, ali i 
podjela  Sarajeva  na  srpsku  i  muslimansku  zonu.  Nakon  toga  srpski  su  ekstremisti  sustavno  grabili  teritorije 
koje  su  željeli  pripojiti  toj  srpskoj  državi.  Ali  budući  da  su  htjeli  biti  njezini  jedini  gospodari,  cilj  im  je  bio 
iskorijeniti  svaku  prisutnost  ne‐Sr‐Provodili  su,  dakle,  genocidnu  politiku  prema  većinskoj  skupini  uspostav‐
ljajući neprestano razarajuće i diskriminirajuće mehanizme u odnosu na bosanske Muslimane. Dokazivanje je 
uvjerljivo. Njime se razotkriva cijelo planiranje i pokretanje politike etničkog čišćenja. Svi komadi slagalice, koji 
su  za  vrijeme  cijelog  procesa  bacani  na  hrpu,  zbog  unutarnjih  razmimoilaženja  u  timu  i  zbog  isprekidane 
anglosaksonske procedure, sada se sređuju da bi konačno stvorili čitljivu cjelinu ‐ispripovijedanu cjelinu kakvu 
bi  bez  sumnje  prikazao  neki  istražni  sudac  u  kontinentalnom  postupku.  Sve  se  slaže,  poklapa,  ukrštava. 
Zasnovana na ukupnosti dokaza koje je predstavilo tužiteljstvo, javna je verzija očišćena od svih dijelova koji 
su bili pod zaštitnim mjerama, bilo da je riječ o svjedočenjima iza zatvorenih vrata ili o dokumentima danima 
47 
pod  uvjetom  da  budu  strogo  povjerljivi. Mirko  Klarin,  jedan  od  rijetkih  novinara  koji  je  u  Hagu  pratio  svih 
dvjesto  devedeset  osam  dana  rasprave,  odnosno  nekih  hiljadu  sati  predstavljanja  optužbe  (Tužiteljstvo  je 
ukupno  predstavilo  296  svjedoka)  objašnjava  onima  koji  ga  kao  dobrog  poznavatelja  pitaju  za  mišljenje  o 
eventualnoj Miloševićevoj odgovornosti za genocid: „Samo sam u stanju shvatiti koliko mi nedostaju elementi 
da izvučem ikakav zaključak. Osim svjedočenja iza zatvorenih vrata, što u konačnici predstavlja vrlo mali dio 
rasprave, deseci hiljada stranica ubačeni su u spis kao elementi dokaza kojima javnost nema pristupa. Nemam 
elemenata da stvorim objektivno mišljenje."  
Kad neki optuženik podržava politiku s genocidnim namjerama, ta namjera mu se može pripisati već ako sam 
usvoji tu politiku, bilo zbog praktičnih razloga, ili zbog ciničnijih razloga, kao, primjerice, da se održi na vlasti. A 
Milošević je znao vrlo vješto iskoristiti nacionalističku ideologiju kojoj je cilj bio zauvijek razdvojiti do  

47 Prosecution Response to Amici Curiae Motion for Judgement of Acquittal Pursuant to Rule 98 bis, javna verzija, 
ICTY, Hag, 3. maja 2004. Tekst samo na engleskom.  
tada  izmiješane  zajednice.  Stavio  je  medije  u  službu  govora  mržnje  da  bi  jače  stigmatizirao  neprijatelja, 
Drugoga. Tako je uveo razlikovanje između „nas" i „njih" kako bi ojačao koheziju zajednice „nas" pod cijenu 
odbacivanja  Drugoga.  Taj  je  proces  doveo  de  dehumanizacije  Drugoga,  i  te  stigmatizirane,  osamljene, 
dehumanizirane  osobe  učinio  lakim  metama  budućih  masovnih  zločina.  Dvanaestog  novembra  1993.  bez 
okolišanja  povjerava  Hrvoju  Šariniću,  hrvatskom  visokom  dužnosniku  iz  Zagreba,  da  će  svi  Srbi  rasuti  po 
teritoriju bivše Jugoslavije uskoro biti ujedinjeni u jednoj državi: „Otvoreno Vam ka‐žem, da sam s Republikom 
Srpskom  u  Bosni,  koja  će  prije  ili  poslije  postati  dijelom  Srbije,  riješio  90%  srpskog  nacionalnog  pitanja,  isto 
kao što je Tuđman, riješio hrvatsko nacionalno pitanje preko Herceg‐Bosne."  

Na jednoj sjednici Vrhovnog savjeta obrane 30. augusta 1994., posvećeno mirovnom planu koji je predložila 
48 
Kontaktna  grupa  (velikih  sila), Milošević  na  svoj  način  definira  nacionalni  interes:  „Vodeći  zajednički  jednu 
jedinu p0 litiku, moram reći uspješno, uspjeli smo sačuvati našu zemlju (Srbiju i Crnu Goru koje je Milošević  

nazivao Jugoslavijom; op. a.) od rata pružajući svu podršku koju smo mogli našem narodu s onu stranu Drine, 
stvarajući  Republiku  Srpsku  i  Republiku  Srpsku  Krajinu  i  postigavši  za  njih  normalni  status  za  pregovaračkim 
stolom,  što  će  nam  omogućiti  da  ostvarimo  naš  krajnji  cilj  koji  je  međunarodna  zajednica  već  predložila 
priznati. Mislim na Republiku. Srpsku, koja se sad već pruža na polovini teritorija bivše Bosne i Hercegovine. 
(...) Svaka nacionalna politika, ako hoće biti efikasna, mora uzeti u obzir sve te faktore. Ponuđeno nam je da 
povećamo naš teritorij za 25% i naše stanovništvo za 10% i, k tome, da sve to legaliziramo. Dana nam je čak i 
mogućnost da odmah stvorimo konfederaciju (s teritorijima pod srpskom kontrolom u Bosni; op. a.)."  

Miloševićev  cilj  oduvijek  je  bio  postići  priznanje  svojih  teritorijalnih  osvajanja,  zbog  kojih  je  proliveno  toliko 
krvi.  Na  Vijeću  za  usklađivanje  politike,  tijelu  smještenom  u  Beogradu,  gdje  se  sastaju  srpski  vlastodršci  iz 
Bosne  i  dužnosnici  srpsko‐crnogorske  države  radi  razgovora  o  pokretanju  zajedničkog  pothvata,  Milošević  u 
januaru 1993. o pitanju „nužnosti  ujedinjenja srpskog naroda" izjavljuje: „To već imamo  de facto. Pitanje je 
sada kako to zajamčiti, kako pretvoriti ovu situaciju koja postoji de facto u de jure" Dan prije Milošević je pred 
ruskim  premijerom  Evgenijem  Primakovim  opovrgavao  bilo  kakvu  volju  da  stvori  „Veliku  Srbiju":  „Tek  bi 
strašno krvoproliće omogućilo da se ostvari takav projekt, nisam spreman to napraviti."  
Milošević  komada  susjedne  zemlje,  nastavlja  svoje  planove  ne  vodeći  nikad  brigu  o  patnjama  koje  nanosi 
nesrpskim narodima, nikad ne uzimajući u obzir činjenicu da njegov plan podrazumijeva jednostrano i nasilno 
istjerivanje  dijela  stanovništva.  Njegova  želja  da  uspostavi  jedinstven  teritorij  koji  će  moći  priključiti  Srbiji 
zapečatit će tokom ljeta 1995. sudbinu muslimanskih enklava na istoku Bosne. Kaos u koji tone Bosna nikako 
nije posljedica zločinačkih djela lokalnih izvršilaca, nego je rezultat projekta koji je razradio i vodio Milošević.  
Milošević  nije  možda  nikada  izrazio  namjeru  da  mu  meta  budu  bosanski  Muslimani  s  ciljem  da  ih  uništi. 
Prepustio je radije drugima, posebno srpskim vodama u Bosni, u prvom redu Radovanu Karadžiću, da uobliči 
zajedničku namjeru. U privatnim razgovorima, kao i u javnim govorima, vođe bosanskih Srba nisu skrivali svoje 
genocidne  ambicije.  Mnogi  dokazi  u  spisu  pokazuju  da  su  o  svojim  namjerama  informirali  međunarodnu 
zajednicu,  kao  i  Miloševića.  Radovan  Karadžić,  kao  i  njegova  pomoćnica  Biljana  Plavšić,  obavijestili  su, 
primjerice,  Davida  Harlanda  tadašnjeg  voditelja  Civilnog  odjela  UN‐a  u  Bosni,  o  svojoj  namjeri  da  pristupe 
49 
etničkom čišćenju bosanskih Muslimana.   

48 Kontaktnu grupu, stvorenu 1994., koja predstavlja međunarodnu zajednicu u pregovorima o završetku sukoba u bivšoj 
Jugoslaviji, čine Francuska, Velika Britanija, SAD, Rusija‐Njemačka i Italija.  
49 U  bivšoj  Jugoslaviji  Muslimani  (s  velikim  slovom)  bili  su  jedan  od  šest  konstitutivnih  naroda.  Potječu  iz  slavenske 
zajednice islamizirane za vrijeme Osmanskog carstva. Oni su Krajem rata, 1995. preimenovani u Bošnjake. Zbog upotrebe 
naziva  «  bosanski  Muslima‐ni  u  svim  dokumentima  ICTY‐a  i  u  ovoj  knjizi  je  češće  upotrebljavan  nego  službeni  naziv 
Bošnjaci.  
U  oktobru  1991.,  samo  nekoliko  mjeseci  prije  početka  rata,  Karadžić  telefonski  izlaže  svoj  plan  nekolicini 
bliskih suradnika. 12. oktobra ponavlja pet puta u istom telefonskom razgovoru da će u slučaju rata Muslimani 
nestati „Oni (vođe bosanskih Muslimana; op. a.) ne razumiju da će doći do krvoprolića i da će Muslimani biti 
istrijebljeni. Ti jadni Muslimani ne vide kud ih vodi njihov vođa i na što ih osuđuje, na nestanak. (...) Nestat će, 
ti će ljudi nestati s lica Zemlje ako nastave (zahtijevati nezavisnost poslije raspada Jugoslavije radije nego da 
prihvate  pripojenje  Bosne  i  Hercegovine  Srbiji,  kako  to  hoće  Karadžić;  op.  a.).  Jedina  im  je  šansa  da  tome 
izmaknu bila prihvatiti ono što smo im ponudili. I to je već bilo previše, ponudili smo im puno previše!"  
U  novom  telefonskom  razgovoru,  15.  oktobra  1991.  Karadžić  ponovo  najavljuje  istrebljenje  bosanskih 
Muslimana u slučaju rata. „Kao prvo, nitko od njihovih vođa neće ostati na životu. Za tri‐četiri sata svi će biti 
poubijani. Neće imati nikakve šanse da prežive." Istog dana, u svojem slavnom govoru pred Skupštinom Bosne 
i Hercegovine u Sarajevu, Karadžić javno prijeti Muslimanima da će nestati ako ne prihvate pripojenje Bosne 
Srbiji.  
Bosanske su službe prije i na samom početku rata snimile na stotine telefonskih razgovora između Karadžića i 
srpskih nacionalističkih voda. Snimke su otkrivene javnosti deset godina poslije, na suđenju Miloševiću pred 
ICTY‐em.  Ali  velike  sile  odavno  su  poznavale  sadržaj  tih  razgovora.  Upozorile  su  ih  gotovo  odmah  vlasti  u 
Sarajevu, koje su tražile pomoć u sprečavanju sukoba. Pred rastućom prijetnjom širenja rata koji je bjesnio u 
Hrvatskoj, zapadne su vlade ujesen 1991. pomno pratile razvoj situacije u Bosni i Hercegovini. Nisu mogle ne 
znati  za  zločinačke  planove  Karadžića  i  njegovih,  toliko  su  ih  ovi  do  mile  volje  ponavljali.  No  projekt  etnički 
homogene  države,  formuliran  u  okolnostima  miješanog  stanovništva,  nužno  je  predviđao  isključenje  svake 
skupine  koja  se  nije  identificirala  sa  srpskom.  Konkretni  izrazi  toga  projekta,  koji  su  formulirali  Karadžić  i 
njegova stranka SDS još prije sukoba, naročito naoružavanje Srba u Bosni i okretanje JNA na stranu bosanskih 
Srba, već je ukazivao na namjeru nasilnog isključivanja ovih skupina. Karadžić i njegova stranka nisu skrivali, ni 
prije sukoba, da će im glavna meta biti bosanski Muslimani, koje su smatrali neprijateljima, onima s kojima ne 
mogu naći zajednička gledišta o budućnosti Bosne i Hercegovine, kao s Hrvatima. Onima čije i samo postojanje 
sprečava  ukidanje  Bosne  i  Hercegovine  i  njezinu  podjelu  između  Srbije  i  Hrvatske.  Prisluškivani  razgovori  iz 
istog  razdoblja  spominju  redovite  kontakte  s  jednim  Francuzom,  „Mitterrandovim  izaslanikom"  čije  ime 
nikada ne izgovaraju i koji je dolazio Karadžiću u Sarajevo i Miloševiću u Beograd  
raspitivati se o situaciji i o namjerama Srba. O tom izaslaniku, čije ime Francuska nije nikada odala, govore s 
mnogo poštovanja, kao o čovjeku za kojega vjeruju da ga mogu pridobiti za svoju stvar. Pariz je znao da srpski 
nacionalisti  namjeravaju  raskomadati  Bosnu  i  Hercegovinu  u  krvi  da  bi  podijelili  međusobno  usko  povezane 
zajednice i otkinute teritorije okupili u jednu srpsku državu.  
Tijekom rata Srbi su uspostavili nove komunikacijske mreže povezane s Beogradom. Bošnjaci otada više nisu u 
stanju nastaviti prisluškivanja. Zapadne obavještajne službe ubrzo ih zamjenjuju na razne načine: obavještajci 
na  terenu,  radarski  nadzor  itd.  U  to  se  vrijeme  velike  sile  ne  koriste  tim  dragocjenim  informacijama  da  bi 
preoblikovale svoju politiku prema Balkanu i pokušale spriječiti ili što brže zaustaviti zločinački plan o kojemu 
znaju gotovo sve. Kad je tužiteljstvo ICTY‐a 1994. otvorilo prve istrage, one ne smatraju pogodnim da mu ih 
predaju. Pa čak ni poslije. Te jedinstvene informacije, za koje će Tužiteljstvo utrošiti toliko godina da dođe do 
njih,  bit  će  bačene  u  zaborav.  Naprotiv,  već  1994.  Sarajevo  dostavlja  Grahamu  Blewittu  i  prvopristi‐glim 
zaposlenicima  Tužiteljstva  prisluškivane  razgovore  s  početka  rata.  Tužiteljstvo  će  ih  dugo  koristiti  samo  da 
popuni  spis  o  Karadžiću  i  lokalnim  vođama  koji  u  svojim  općinama  provode  politiku  etničkog  čišćenja.  A 
upravo ti prvi prisluškivani razgovori otkrivaju vezu s Beogradom i Miloševićev utjecaj na vodstvo bosanskih 
Srba. Ali to je vrijeme kad Graham Blewitt i velik dio tužiteljeva Ureda negiraju svaku umiješanost Beograda. 
Trebat  će  se  u  istrazi  o  Miloševiću  čekati  otvaranje  dijela  o  Bosni  2001.  godine  da  bi  se  napokon  potpuno 
iskoristili.  
Dokazi koji teško terete  

U maju 1992., prilikom 16. zasjedanja Skupštine bosanskih Srba, Mladić upozorava: „Ne možemo očistiti niti 
sve prosijati da bi odijelili Srbe od ostalih i zadržali samo Srbe, dok bi drugi otišli. Ne znam kako će gospoda 
Karadžić  i  Krajišnik  to  objasniti  svijetu.  Ej  ljudi!  To  bi  bio  genocid..."  Karadžić  odgovara:  „Što  da  radimo  ako 
dobijemo  državu  u  kojoj  smo  u  manjini?  Što  da  radimo  ako  nas  opet  budu  ubijali  i  ako  još  jednom  naši 
neprijatelji budu u našoj državi? Europa neće i ne želi preuzeti rizik da pusti da se ovdje stvori islamska država. 
To je naš najveći problem. Žele da ostanemo s Hrvatima ujedinjeni u jednoj državi Bosni da bismo kontrolirali 
Muslimane."  Dragan  Kalinić,  jedan  od  Karadžićevih  glavnih  pomoćnika,  tada  uzima  riječ:  „Poznajući  naše 
neprijatelje (bosanske Muslimane; op. a.) i njihovu podmuklost, i do koje im se mjere ne smije vjerovati dok 
ne budu fizički, vojno uništeni i satrti što očito pretpostavlja uklanjanje i likvidaciju ključnih ljudi, ne oklijevam 
opredijeliti se za prvo rješenje, za rat..."  
Na jednom drugom zasjedanju Skupštine, 20. jula 1993. Karadžić je obećao „krvoproliće" u Srebrenici, jednom 
od rijetkih džepova otpora koju nije odnio golemi val etničkog čišćenja koji je, već u proljeće 1992. izbrisao s 
karte muslimansko, iako većinsko stanovništvo na istoku Bosne, na području koje od Srbije dijeli rijeka Drina. 
Srbi nisu uspjeli zauzeti tu enklavu krajem zime i ta je zona stavljena pod zaštitu Ujedinjenih naroda. Od tada 
strpljivo pripremaju novi napad. Karadžić ponovo 1994. godine pred predstavnicima bosanskih Srba spominje 
sudbinu  muslimanskih  enklava  istočne  Bosne:  „Ako  međunarodna  zajednica  s  nama  postupa  kao  sa 
životinjama, mi ćemo se ponašati kao životinje." Četvrtog jula 1994. snage generala Mladića, raspoređene u 
istočnoj Bosni, primaju prve direktive od svojega generalštaba: „Moramo nastaviti naoružavati, uvježbavati i 
pripremati  vojsku  da  izvede  ovu  bitnu  misiju:  istjerivanje  Muslimana  iz  srebreničke  enklave.  Moramo 
napredovati. Moramo uvjete života neprijatelja učiniti nepodnošljivima, a njegov privremeni boravak u enklavi 
nemogućim." 8. marta 1995. Karadžić službeno prihvaća instrukcije Mladićeve vojske i potpisuje Direktivu br. 
7:  „Planiranim  i  dobro  pripremljenim  borbenim  operacijama  stvorite  nepodnošljivu  situaciju  potpune 
nesigurnosti koja neće stanovnicima Srebrenice i Žepe ostaviti nikakve nade u preživljavanje ili život." Miroslav 
Deronjić,  predsjednik  općine  Bratunac,  susjedne  općini  Srebrenica,  čije  je  etničko  čišćenje  uspješno 
organizirao  1992.  iznosi  na  suđenju  što  mu  je  Karadžić  rekao  9.  jula  1995.:  „Miroslave,  moraju  svi  biti 
poubijani (...) svi koje uspijete uhvatiti." 13. jula 1995., kad je enklava pala, pukovnik Ljubiša Beara potvrđuje 
Deronjiću: „Dobio sam naređenja s vrha, naređenja od voda, da ubijemo sve zarobljenike."  
Poslije  pokolja  u  Srebrenici,  Karadžić  objašnjava  15.  oktobra  1995.  pred  Skupštinom  bosanskih  Srba:  „Kao 
vrhovni zapovjednik bio sam uključen u planove koji se tiču Žepe i Srebrenice, posebno Srebrenice. Osobno 
sam  bacio  pogled  na  planove,  a  da  to  ne  zna  (Mladićev;  op.  a.)  Generalštab.  Slučajno  sam  susreo  generala 
Krstića i savjetovao mu da ide u Srebrenicu i proglasi pad grada prije nego što budemo mogli istjerati Turke 
kroz šumu (kao što je javno objavio Mladić 11. jula; op. a.). Odobrio sam tu radikalnu misiju i nemam nikakve 
grižnje  savjesti  što  sam  to  učinio."  Na  sastancima  11.  i  12.  jula  1995.  u  hotelu  Fontana  u  Bratuncu,  Mladić 
prijeti  civilnim  predstavnicima  Srebrenice:  „Muslimani  mogu  birati  između  preživljavanja  i  nestanka, 
razumijete  li  sudbina  vašeg  naroda  je  u  vašim  rukama,  i  to  ne  samo  na  ovom  teritoriju."  Mladić  zahtijeva 
predaju bošnjačkih snaga koje su pobjegle preko brežuljaka da izmaknu sudbini koju im je pripremao. Njegova 
sugovornika, Nesib Mandžića, prebacili su nizozemske „plave kacige", a osam hiljada muškaraca i mladića iz 
enklave pogubljeno je. Samo je ženama, djeci i starcima dato da prežive pod uvjetom da ne pružaju otpor za 
vrijeme deportacije. Neki  će ipak biti ubijeni. ICTY je poslije nekoliko tjedana optužio Karadžića i  Mladića za 
genocid. Već dvanaest godina ICTY uzaludno zahtijeva njihovo uhićenje.  
Ni jedan od prisluškivanih razgovora između Miloševića i Karadžića medu onima predanima ICTY‐u, ne odnosi 
se  izravno  na  genocid.  Međutim  Milošević  nije  mogao  ne  znati  Karadžićeve  genocidne  namjere  u  Bosni,  s 
obzirom na njihove bliske odnose. Tužiteljstvo u Hagu rekonstruiralo je veze koje spajaju predsjedničku palaču 
s  poljima  smrti  preko  njegova  utjecaja  na  Karadžića  i  Mladića.  Time  dokazuje  kako  je  Milošević  izravno 
sudjelovao u izradi strateških ciljeva zajedničkoga zločinačkog pothvata u Bosni.  
Dvanaestog  marta  1993.  Milošević  obavještava  članove  Vrhovnog  savjeta  obrane  o  uputama  koje  je  dao 
Karadžiću:  „Rekao  sam  Radovanu  da  učini  radikalne  ustupke  da  bi  sačuvao  teritorij  na  lijevoj  obali  Drine  i 
koridor na sjeveru radije nego da se kvači za svaki četvorni metar sarajevskog kraja." Milošević je kontrolirao 
Mladića  i  Karadžića.  Unatoč  njihovim  nesuglasicama,  posebno  za  pregovaračkim  stolom  gdje  je  Karadžić 
odbijao svaki kompromis vezan uz teritorij, Milošević je i dalje, sve do 1995. vršio utjecaj na tu dvojicu voda 
bosanskih Srba. Dokazi prikazani na procesu otkrivaju podređenost Mladića Miloševiću. Gospodar u Beogradu 
nadzirao  je  de  facto  sve  snage  srpskih  vojski:  vojsku  Beograda  i  njezine  produžetke  u  Bosni  i  Hrvatskoj.  Za 
Beograd, ove su tri vojske bile jedna te ista vojska, zadužena da ostvari politiku etničkog čišćenja. Financirane 
su  iz  istog  proračuna  i  ovisile  su  o  istoj  političkoj  vlasti  koja  je  odlučivala  o  financiranju,  isplati  dohodaka, 
unapređenjima,  premještanju  kadrova,  logističkoj  potpori  i  strateškim  planovima.  No  ta  vrhovna  vlast  nije 
nitko  drugi  nego  Vrhovni  savjet  obrane  (VSO)  smješten  u  središtu  vlasti  u  Beogradu.  Vladajući  položaj 
Miloševića u VSO‐u činio ga je glavnim Mladićevim šefom. Mladić i članovi njegova stožera i sami su običavali 
reći:  „Ne  primamo  naređenja  od  Karadžića."  A  komandant  Generalštaba  u  Beogradu,  Momčilo  Perišić, 
potvrdio je to u aprilu 1995., uoči pokolja u Srebrenici: „Mi imamo više utjecaja na njih nego Karadžić čiji je cilj 
progurati što više oficira koji su članovi njegove stranke, SDS‐a, da bi imao utjecaja na vojsku. A Mladić upravo 
to  želi  spriječiti."  Ali  Karadžić  je  bio  prijeko  potreban  da  izrazi  genocidne  namjere,  da  potpiše  direktive  i 
preuzme  de  jure  ulogu  vrhovnog  zapovjednika  nad  snagama  koje  de  facto  ne  kontrolira,  i  tako  omogući 
Beogradu  da  skine  sa  sebe  svaku  pravnu  odgovornost.  Ipak,  baš  je  u  štabu  u  Uzicama,  vojnom  središtu  na 
zapadu srednje Srbije, planirana i pripremljena ofenziva na Srebrenicu, u koordinaciji između Ratka Mladića i 
Momčila  Perišića,  prema  direktivama  političkih  vlasti  iz  Beograda.  Odatle  golema  odgovornost  Miloševićeve 
države za genocid u Srebrenici.  
Osim vojske, Milošević je de jure nadzirao glavne policijske snage Srbije, redovite i specijalne, koje su također 
sudjelovale u zločinima u Bosni. Na Miloševićev zahtjev neke specijalne jedinice opskrbljene su izvanrednim 
financijskim  i  logističkim  sredstvima,  primjerice,  poznate  Crvene  beretke,  pravi  eskadroni  smrti  u  službi 
Miloševića i njegova zločinačkog projekta. Video‐zapis snimljen u njihovu zatvorenom taboru u Kuli, sjeverno 
od  Beograda,  4.  rnaja  1997.,  prigodom  šeste  godišnjice  osnutka  te  po  zlu  poznate  jedinice,  pokazuje 
zapovjednika Živojina Ivanovića kako drži zdravicu u čast Miloševića koji je došao održati smotru svojih trupa: 
50 
,,U službi šefa države!" Zatim Jovica Stanišić, šef Službe državne sigurnosti, Miloševićeva desna ruka za prljave 
poslove,  dodaje:  „Gospodine  predsjedniče,  sve  što  smo  dosad  napravili,  napravili  smo  uz  Vaš  pristanak  i 
obavještavajući  Vas."  9.  jula  1995.,  kad  Karadžić  kaže  Miroslavu  Deronjiću  da  svi  srebrenički  Muslimani  koji 
stignu  u  njegovu  općinu  poslije  zauzimanja  te  enklave  moraju  biti  ubijeni,  bio  je  na  izlasku  sa  sastanka  s 
Jovicom  Stanišićem  kojega  je  Milošević  poslao  srpskom  vodstvu  u  Bosni.  Dan  prije  i  Stanišićev  pomoćnik, 
Franko  Šimatović,  bio  je  u  Bosni,  u  Vlasenici,  Generalštabu  srpskih  snaga  koje  su  dva  dana  prije  pokrenule 
ofenzivu na Srebrenicu. 13. jula, u jeku pokolja, zapovjednik jugoslavenske vojske Momčilo Perišić potpisuje 
naredbu kojom zapovijeda tridesetorici svojih časnika da krenu u Bosnu. Petnaestog jula oni su stigli u zonu 
Srebrenice i  stavili se u službu  Mladiću. Opet je Beograd pripremio i omogućio izvršenje plana osiguravši se 
prethodno da njegovi ljudi, u vrijeme kad budu sudjelovali u zločinima, budu pod nadležnošću bosanskih Srba, 
tako da mogu nijekati bilo kakvu umiješanost Srbije i njezina svemoćnog šefa.  
Da  bi  uvjerilo  u  izravnu  Miloševićevu  umiješanost  u  genocidni  plan,  a  posebno  u  njegovo  izvršenje  u 
Srebrenici, tužiteljstvo još nema jednu drugu vi‐deosnimku, koja će biti prikazana na raspravi 1. juna 2005., a 
koja pokazuje Škorpione, drugi eskadron smrti, koji je stvorila Služba državne sigurnosti Srbije, raspoređen u 
okolici  Srebrenice  za  vrijeme  pokolja,  kako  pogubljuje  jednoga  po  jednoga  šest  mladih  Muslimana  iz  te 
51 
enklave. Dokazi do kojih su početkom 2005. došli istražitelji ICTY‐a, potvrđuju pripadnost Škorpiona  

50 Zapravo Služba državne bezbednosti (op. ur.) 51 Žrtve, stanovnici Srebrenice, bili su Juso Delić (16 godina), Azmir 
Alispahić (17 godina),  
Ministarstvu  unutarnjih  poslova  Srbije.  Vojne  knjižice,  ratni  raspored,  broj  Pod  kojim  se  vode,  zdravstvene 
potvrde vojske bosanskih Srba za one koji su u operacijama bili ranjeni, konačno su omogućili da se zauvijek 
odbaci  svaka  sumnja  o  izravnoj  Miloševićevoj  odgovornosti  za  genocid  u  Srebrenici,  što  su  veliki  dio 
52 
Tužiteljstva  kao  i  zapadne  vlade  uvijek  odbacivali. Poslani  u  Bosnu  deset  dana  prije  početka  ofenzive  na 
Srebrenicu, Škorpioni, kao i sve policijske i vojne jedinice koje su došle iz Srbije, stavljeni su u času zločina pod 
zapo‐vjedništvo  lokalnih  vojnih  vlasti  da  se  prikrije  izravna  umiješanost  Beograda.  Franko  Šimatović, 
zapovjednik specijalnih operacija u Ministarstvu unutarnjih poslova Srbije, ipak se nalazi u Bosni, udaljen dva 
sata vožnje od Srebrenice, u glavnom sjedištu specijalnih jedinica na Jahorini, u planini iznad Sarajeva.  

Originali zapisnika VSO‐a i Savjeta za političko usklađivanje, instance koja okuplja srpske vode iz Bosne i one iz 
Beograda, pokazuju da je Milošević zahtijevao da ga njegove službe svakodnevno obavještavaju o situaciji u 
Bosni i da je raspolagao posebnim telefonskim linijama koje su ga, kad god je to htio, povezivale s Karadžićem 
i Mladićem. Pokazuju također da Milošević 1995. nastavlja pratiti razvoj događaja u Bosni, posebno prije, za 
vrijeme  i  poslije  pokolja  u  Srebrenici,  i  da  najmanje  jednom  u  tom  razdoblju  telefonira  Mladiću.  Odatle 
kontinuitet  Miloševićevih  genocidnih  namjera.  Više  sastanaka  na  vrhu  pokazuju  Miloševićev  prešutni 
pristanak  na  zvjerstva  koja  su  u  Srebrenici  upravo  počinile  razne  snage  koje  su  tada  okupljene  pod 
Mladićevom zapovjedništvom, uz Miloševićevu podršku i kontrolu.  
Za genocidnu namjeru ne okrivljuje se samo onaj tko je planirao ili naredio genocid, nego se može okriviti i 
svaka osoba koja je mogla predvidjeti genocidne namjere svojih saveznika i koja je, zahvaljujući vlasti koju je 
imala nad njima, imala moć spriječiti da se one provedu u djelo, ali to nije učinila. Tužiteljstvo, dakle, dodatno 
zastupa  tu  drugu  razinu  Miloševićeve  odgovornosti  za  genocid.  Više  međunarodnih  svjedoka,  kao  što  su 
Wesley Clark, vojni savjetnik pri američkom pregovaračkom timu, britanski general Rupert Smith, zapovjednik 
„plavih kaciga" u Bosni, ili Amerikanac David Harland iz Odjela civilnih poslova UN‐a u Bosni, potvrđuju da je 
Milošević bio obaviješten o namjeri voda bosanskih Srba da počine krvoproliće velikih razmjera u Srebrenici. 
Međutim, zbog svojeg utjecaja i hijerarhijske vlasti imao je moć da to spriječi. Pri jednom susretu 17. augusta 
1995. u Beogradu, Wesley Clark je pitao Miloševića koji ga je upravo uvjeravao da je ovlašten pregovarati o 
miru u ime bosanskih Srba i jamčiti da će se eventualni dogovor poštovati: „Gospodine predsjedniče (...) ako 
imate takav utjecaj na Srbe u Bosni (...) kako to da ste Mladiću dopustili da ubije sve te osobe u Srebrenici?" A 
Milošević je odgovorio: „Eh, generale Clark, ja sam mu savjetovao da to ne učini, ali me on nije poslušao." Tri 
šifrirane poruke datirane 11. jula 1995. pokazuju da je Milošević bio obaviješten o situaciji u Srebrenici i da je 
mogao predvidjeti genocidne namjere svojih saveznika. Jedna depeša precizira da će „vojska bosanskih Srba 
vjerovatno razdvojiti muškarce koji su dovoljno stari da ratuju od ostatka stanovništva, a snage UNPROFOR‐a 
neće tu moći pomoći. Praktične teškoće s kojima će se morati suočiti vojska bosanskih Srba da bi kontrolirala 
četrdeset  hiljada  ljudi  bez  sumnje  će  je  nagnati  da  ne  produžava  teške  uvjete  stanovnika  Srebrenice". 
Uostalom, sastanci VSO‐a poslije pokolja u Srebrenici pokazuju da Milošević odobrava zvjerstva. Ni u jednom 
trenut‐ku  neosuđuje  krvoproliće.  Naprotiv,  čestita  Mladiću  na  vojnom  uspjehu  i  na  malobrojnosti  ljudskih 
gubitaka koje je pretrpio, i priznaje da je bio u kontak‐tu s Mladićem za vrijeme napada na Srebrenicu i Žepu. 
Nakon pada Srebrene telefonski kaže Ratku Mladiću, u nazočnosti Momčila Perišića: „Ratko, nnožeš li izmjeriti 
cijenu  svoje  vojne  pobjede?  Cijena  je  pet  mrtvih,  dvadeset  ranjenih  i  jedno  izgubljeno  vozilo.  To  nije  skupo 
plaćeno.  Ali  politička  cijena  mogla  bi  biti  milion  puta  viša  ako  to  dovede  u  pitanje  interese  dvanaest  milina 
ljudi  (misli  na  srpski  narod;  op.  a.)."  Milošević  se  tada  boji  da  će  velike  sile  odbiti  priznati  njegova  nova 
osvajanja.  Ali  čini  se  da  je  ubrzo  dobio  potvrdu  da  će  enklave  Žepa  i  Srebrenica  za  pregovaračkim  stolom 
pripasti Srbima. 14. augusta 1995. uputio je svojim suradnicima ove riječi: „Oni (Mladić i njegovi ljudi; op. a.) 
zauzeli  su  Žepu  gdje  nikada  ni  jedan  Srbin  nije  ušao.  Pitam  se  čak  je  li  ijedan  srpski  trgovac  ikada  stupio  tu 
nogom od Drugoga svjetskog rata jer je to  

Safet Fejzić (17 godina), Dino Salihović (20 godina), Smail Ibrahimović (35 godina) i Sadik Salkić (36 godina).  

52 Prizivno vijeće ICTY‐a potvrdilo je da zločini počinjeni u Srebrenici spadaju u genocid. Slučaj Radoslava Krstića, suđenje 
u prizivu , ICTY, 16. aprila 2004.  
već više od sto godina muslimanska enklava." Dvadeset petog augusta pri susretu na vrhu s vođama bosanskih 
Srba u Beogradu, najavljuje da neće morati vratiti enklave koje će „biti priključene bez borbe" srpskim 
područjima. 25. augusta, samo nekoliko tjedana prije otvaranja mirovnih pregovora u Daytonu, Milošević 
dodaje: „Ako Muslimani odbiju mirovni sporazum, bit će im rečeno da ostaju sami s Damoklovim mačem nad 
glavom u obliku generala Mladića." Mladića, koji je nazočan sastanku, svi su članovi Vrhovnog savjeta obrane 
dočekali kao heroja. Milošević nije oklijevao pozdraviti ono, prema njemu „časno", što su izvršili Mladić i 
njegovi oficiri. Milošević je ne samo odobravao nego je i dijelio namjeru da se počini genocid ne pokušavajući 
ga nikada spriječiti, zbog čega snosi kaznenu odgovornost.  

Pobjeda Carle del Ponte  

Tužiteljstvo je do kraja oklijevalo, lutalo, gubilo se u meandrima povijesti koju su iskrivljavale predrasude, 
nepoznavanje, zle namjere, namjerna prešućivanja i laži onih koji nisu htjeli da se sazna. Na koncu su činjenice 
progovorile same, mimo svakog očekivanja. Ali, bez intervencije stručnjaka za genocid, nametnutih u zadnji 
čas, te činjenice možda ne bi otkrile sve tajne, toliko su ih pobijali Geoffrey Nice i dio njegova tima. „Ne 
vjerujući u Miloševićevu krivnju" za genocid u Srebrenici, Nice je predao Sudu dokaze ne okrivljujući ga 
uspješno za genocid. Umjesto da uvjerava suce u Miloševićevu odgovornost za genocid, izvan svake razumne 
sumnje, trudio se uvjeravati Carlu del Ponte da odustane od kaznenog progona i izolirati Dermota Groomea, 
američkog tužitelja, iako zaduženog za dio optužnice o Bosni. Umjesto da pomaže Tribunalu u traganju za 
53 
istinom, upustio se u igru velikih sila.  
U srijedu 16. juna 2004. suci su donijeli odluku. Smatraju da su od Tužiteljstva primili dosta dokaza da zadrže 
svih šezdeset šest tačaka optužnice Medu njima i optužbu za genocid; Srebrenicu i Sarajevo. U toj 
prijevremenoj prosudbi suci su napisali: „Genocidna namjera voda bosanskih Srba može se zaključiti iz svih 
elemenata dokaza koji su nađeni. Razmjeri i karakteristike napada, njihova jačina, veliki broj ubijenih 
Muslimana u sedam općina (zadržanih u optužnici; op. a.), zatočavanje Muslimana, nasilja koja su pretrpjeli u 
zatvoreničkim centrima i drugdje, kao i uklanjanje osoba bitnih za preživljavanje Muslimana kao skupine, sve 
su to činioci koji obilježavaju genocid." Zatim dodaju: „Sudsko vijeće moglo bi biti uvjereno, iznad svake 
razumne sumnje, da je optuženik sudjelovao u zajedničkom zločinačkom pothvatu koji je uključivao vode 
bosanskih Srba i da je imao zajednički cilj i namjeru uništiti dio muslimanskog stanovništva Bosne kao skupine" 
s obzirom na „vlast i utjecaj koje je Milošević imao nad vodama bosanskih Srba, zbog njegova dubokog 
poznavanja svih poduzetih mjera i 'svega što se slalo na frontu', zbog logističke i financijske potpore Srbima u 
Bosni i tijesnih veza između vojske u Beogradu i vojske Srba u Bosni". I kao zaključak: „Optuženik je znao za 
genocidni plan zajedničkog zločinačkog pothvata i dijelio je s njegovim članovima namjeru uništenja dijela 
muslimanskog stanovništva kao skupine na teritorijima Bosne i Hercegovine za koje je bilo predviđeno da se 
uključe u srpsku državu." Uz to, „Milošević je znao ili je imao razloga znati da se neke osobe, kojima je bio 
hijerarhijski nadređen, spremaju počiniti ili su počinile genocid protiv dijela muslimanskog stanovništva kao 
skupine u Brčkom, Prijedoru, Sanskom Mostu, Srebrenici, Bijeljini i Bosanskom Novom, i nije poduzeo 
54 
potrebne mjere da spriječi izvršenje tog zločina ili da kazni počinitelje."  
53 Geoffrey Nice je priznao da je u mladosti radio u britanskim obavještajnim službama. U razgovoru 
početkom maja 2007. za sarajevski tjednik Dani Azem Vllasi, bivši albanski visoki dužnosnik s Kosova, kojega je 
Geoffrev Nice namjeravao pozvati za svjedoka u Miloševićevu procesu, otkrio je da je britanski zamjenik 
tužitelja bio agent MI6. Za jednog njihova susreta u Beogradu Geoffrev Nice se hvalio da je za račun britanskih 
službi obavljao jednu misiju u bivšoj Jugoslaviji prilikom glasovitog Brijunskog plenuma u julu 1966. koji je 
doveo do smjene šefa jugoslavenskih tajnih službi, Srbina Aleksandra Rankovića. Nice je tada imao dvadeset 
jednu godinu. Izvor: Azem Vlasi, Kosovo će biti nezavisno, Senad Pećanin, Dani, br. 516, Sarajevo, 4. maja 
2007. 54 Presuda po prijedlogu za donošenje oslobadajuće presude po članku 98. bis, od 16. aprila 2004, 
«slučaj Milošević», ICTY. Upozoravamo da je javna verzija te odluke očišćena od dokaza koji su prikazani iza 
zatvorenih vrata ili onih koji su pod posebnim mjerama zaštite, posebno neki dijelovi arhiva Vrhovnog savjeta 
obrane (VSO).  
Pravo lice Slobodana Miloševića  

Tijekom procesa obrana nije pobijala glavne tvrdnje optužbe. Milošević nije pokušavao osporavati optužbu za 
genocid, on ju je potpuno prešućivao, osim da je okrene protiv NATO‐a. Draže su mu bile političke digresije, 
neprestano  je  izmicao  optužbi,  koristio  se  svojom  moći  diskvalificiranja  kako  bi  uzdrmao  svjedoke  i  ostajao 
najčešće izvan teme. Jer on se u prvom redu, od samog početka svojega procesa, trudio nijekati svoj položaj 
optuženika i  braniti srpske nacionalističke interese  više nego samoga sebe. Tako on optužuje međunarodnu 
zavjeru protiv srpskog naroda, pretvara se u tužitelja protiv Zapada bez obzira na konkretne činjenice koje mu 
tužiteljstvo stavlja na teret i na stvarnost onoga što su preživjeli svjedoci koji se redaju. Zaboravlja odgovarati 
na  optužbe  koje  ga  terete,  ne  mareći  za  posljedice  kad  se  suci  budu  morali  izjasniti  o  ukupnosti  prikazanih 
dokaza jedne i druge strane. Njegovo bojno polje je politika, a pravdu mu se želi postaviti iznad nje. Geoffrey 
Nice, koji ga je promatrao oko hiljadu osam stotina sati rasprave, koliko je trajao proces, primjećuje prilikom 
jednog susreta s posjetiteljima Tužiteljstva: ,,U početku Milošević nije bio u stanju voditi unakrsna ispitivanja. 
Zatim  je  dobio  savjete  i  brzo  je  naučio.  Bilo  je  začuđujuće  vidjeti  ga  kako  postupa,  svaki  put  na  isti  način. 
Unakrsna ispitivanja uvijek je započinjao političkim primjedbama, zatim bi suci zatražili da se koncentrira na 
pitanja postavljena u glavnom ispitivanju, onda bi se prepirao zbog vremena koje mu je dodijeljeno i dalje bi 
izlazio  izvan  teme  koristeći  riječ  koju  ima  da  brani  svoje  teze.  Kad  bi  isteklo  vrijeme  koje  je  imao  na 
raspolaganju, isticao je da mu ostaje veliki broj pitanja koja mora postaviti svjedoku. Tada bi mu suci odobrili 
produžetak,  i  u  tih  zadnjih  deset‐dvadeset  minuta  postavljao  bi  pitanja  kakva  bi  postavljao  dobar  odvjetnik 
obrane.  Miloševićev  cilj  uvijek  je  bio  otezanje  procesa,  tako  da  je  uvijek  čekao  zadnji  čas  da  postavi  pitanja 
koja bi mogla ubaciti sumnju u mišljenje sudaca."  

Milošević  je  umro  11.  marta  2006.,  deset  dana,  odnosno  četrdeset  sati  rasprave  prije  zaključenja  obrane. 
Neće  se,  bez  sumnje,  nikad  doznati  jesu  li  suci  namjeravali  potvrditi  ili  ne  svoju  odluku  od  16.  juna  2004.  i 
osuditi Miloševića za genocid ili sudjelovanje u genocidu. Kako bilo da bilo, zapisnici Vrhovnog savjeta obrane 
imali bi veliku težinu na toj vagi.  
Proces, čak i nezavršen zbog njegove smrti, ogolio je Slobodana Miloševića. Neki su ga uspoređivali s Hitlerom, 
srpska opozicija radije ga je nazivala Sadamom. Nije bio ni jedno ni drugo. Ipak je odlučivao o sudbini miliona 
ljudi u bivšoj Jugoslaviji koji još uvijek s mukom brišu znakove tog nečasnog djela. Zato što nisu bili Srbi i jer su 
samim time ometali njegove planove, dan im je izbor između putnog kovčega i masovne grobnice. Balkanski 
koljač pokrenuo je zločinačku mašineriju kojoj nikada nije ispustio upravljač. Uzalud se pretvarao da igra ulogu 
moderatora pred međunarodnom zajednicom, koja je stalno od njega tražila da umiri zločinačke strasti svoje 
braće u Bosni ili Hrvatskoj dok im je istovremeno on davao sredstva da te strasti udeseterostruče. Stvorio je 
sustav paravana iza kojih se skrivao; srpsku vojsku u Bosni i Hrvatskoj, paravojne skupine, specijalne jedinice 
njegove  policije  koje  su  mijenjale  obiježlja  kad  bi  se  iskrcavale  na  različita  ratišta,  pa  čak  i  tajne  raču‐ne  i 
paravan‐tvrtke  raspršene  po  cijelom  svijetu,  da  bi  nastavila  snabdijevati  oružjem  i  gorivom  ratni  stroj. 
Centralizirao  je  svu  vlast,  ali  je  djelovao  preko  zastupnika  da  bi  bolje  zameo  tragove,  umanjio  svoju 
odgovornost, učinio je gotovo nevidljivom. Put koji vodi od polja smrti do njegove palače pretvorio je u pravi 
labirint. Međunarodno javno mnijenje brzo je našlo prečac i velikom većinom shvaćalo da on vuče sve konce. 
Zapadni  dužnosnici  također,  ali  oni  su  to  prešućivali  zbog  straha  da  im  se  ne  prigovori  kako  pregovaraju  s 
krvoločnim predsjednikom umjesto da gase požar.  
Laž i poricanje glavno su mu oružje, ono koje uvijek prati masovne zločine. Ali međunarodni diplomati i dalje 
su se pretvarali da ga mogu privesti razumu. Dugo su dopuštali da ih opčini taj čovjek i njegova moć. Priznavali 
su  mu  istinsku  karizmu,  moć  fascinacije,  inteligenciju  također.  Najčešće  su  ga  opisivali  kao  odlučna  ali 
uglađena čovjeka, ljubitelja viskija i dobrih cigara, neumorna pregovarača. Rijetki su bili oni koji su osuđivali 
njegov cinizam. Za vrijeme njegova procesa, Milošević je nastavljao tu dvostruku igru. Prema međunarodnim 
svjedocima znao je pokazivati određenu smjernost, čak i kad ih je pokušavao diskvalificirati.  
Milošević  zna  nanjušiti  moć  i  zna  kako  njome  manipulirati.  Prema  svjedocima‐žrtvama,  seljanima  koje  je 
nekada zahvatio njegov ratni stroj, a sada uznemirenima tim susretom oči u oči bez posrednika, on koji je sam 
preuzeo  svoju  obranu,  pokazuje  prezir,  koristi  se  strahom  koji  još  izaziva,  čak  i  sad  kad  je  ostao  bez  vlasti  i 
slobode, tako da će neki odstupiti iz sudnice. Sa svojim bivšim suradnicima koji dolaze svjedočiti protiv njega 
izmjenjuje obraćanje s „vi" i „ti", ovisno o položaju koji su nekada zauzimali i o njihovoj sposobnosti da  mu 
naštete,  ovisno  o  tome  želi  li  ih  ponovo  postaviti  u  niži  položaj  da  bi  ih  lakše  podredio  ili  ih  naprotiv  želi 
55 
pripitomiti  postavljajući  ih  u  ravnopravan  položaj. Predsjednika  Sudskog  vijeća  Milošević  uvijek  oslovljava  s 
„gospodine", nikad s „predsjedniče" ili „časni sude", kao što ni ovaj njemu ne priznaje bivši naslov šefa države. 
Milošević procjenjuje svoje protivnike i, kao veliki majstor manipulacije, prilagodava svoje držanje ovisno o toj 
procjeni. Čak i u pritvoru ICTY‐a nije se prestao ponašati obazrivo prema osoblju, pitajući za zdravlje njihovih 
obitelji, čime će zavrijediti pažljivije postupanje. Od drugih zatvorenika traži da ga oslovljavaju s „gospodine 
predsjedniče".  
Pravi Milošević nalazi se drugdje, iza nekih drugih zatvorenih vrata, u kulisama njegove vlasti, tamo gdje ga ni 
javnost ni diplomati nisu mogli vidjeti. Prisluškivani telefonski razgovori, prikazani na procesu 2004., pokazuju 
grubog  čovjeka  bez  grižnje  savjesti.  To  nije  ni  Milošević  kakvog  su  obožavali  srpski  nacionalisti,  ni  staloženi 
čovjek  o  kakvom  pričaju  njegovi  međunarodni  sugovornici,  nego  čovjek  krajnosti.  Kao  11.  jula  1991.,  kad 
telefonski  prepričao  susret  s  njemačkim  diplomatom:  „Onda  me  taj  veleposlanik  pita  kako  to  da  Srbi  u 
Hrvatskoj imaju oružje. Odgovaram mu: 'Čekaj čovječe, Srbi su uvijek imali oružje, mi kao narod ne ostajemo 
nikada razoružani.' (Smijeh) A taj bezvezni peder, znaš što mi kaže? 'Da, ali čini se da imaju i minobacače. (...) 
Što taj majmun očekuje od mene? Da mu kažem da sam im ih ja dao? Ha, ha, ha..." Psovka u svakoj rečenici, 
to  je  Slobodan  Milošević,  tada  predsjednik  Srbije,  svemoćni  poticatelj  rata  koji  će  donijeti  oko  dvije  stotine 
hiljada mrtvih usred Europe, u kojoj je upravo pao Berlinski zid i koja je vjerovala u ponovo pronađeni mir. Na 
drugom  kraju  linije,  Radovan  Karadžić  koji  ga,  kako  nalaže  podređeni  položaj,  oslovljava  s  „vi",  izbjegava 
psovke  i,  iz  poštovanja,  pokazuje  neuobičajenu  suzdržanost.  Slobodan  Milošević  je  prost  i  ciničan,  hladan  i 
grub.  Udaljeni  redatelj  drame  koji  se  ne  zadovoljava  davanjem  implicitnih  naređenja,  ponekad  i  eksplicitno 
naručuje  zločine.  Kao  kad  zapovijeda  ubojstvo  svojih  protivnika  u  samoj  Srbiji.  Krajem  augusta  2000.  tijelo 
bivšeg  predsjednika  Srbije,  Ivana  Stambolića,  koji  ga  je  uveo  u  politiku,  zalili  su  u  živo  vapno  njegovi  osobni 
čuvari.  „Milošević  mi  je  više  puta  rekao  da  je  opozicija  stado  protuha  koje  treba  dići  u  zrak  eksplozivom  na 
nekom  mitingu  (...)  da  treba  ukloniti  Stambolića  jer  predstavlja  opasnost.  Zatim  je  taj  zadatak  povjerio 
Miloradu  Ulemeku‐Legiji  koji  je  došao  u  moj  ured  da  mi  kaže  da  ga  je  Milošević  zadužio  da  ukloni 
56 
Stambolića." U martu 1999. osobno je naredio tajno prenošenje već istrunulih tijela svojih albanskih žrtava s 
Kosova u okolicu Beograda, a onaj koji organizira njihovo iskapanje nije nitko drugi nego Zdravko Tolimir koji 
je  ujesen  1995.  već  upravljao  prikrivanjem  tijela  bošnjačkih  žrtava  iz  Srebrenice,  raspršenih  po  stotinama 
naknadnih grobnica uz rijeku Drinu. Ali zapadna diplomacija nastavila je gledati Miloševića u prvom redu kao 
Posrednika.  On  joj  je  postao  glavnim  savjetnikom.  Prema  jednom  istražitelju  lCTY‐a  koji  je  prikupio 
svjedočenja  većine  diplomata  i  vojnika  koji  su  se  redali  u  Miloševićevu  kabinetu  u  julu  1995.,  Milošević  je 
viđen kao „jedina osoba kojoj se može okrenuti međunarodna zajednica da zatraži pomoć i savjete kako da 
utječe na bosanske Srbe". Carl Bildt, koji se susreo s Miloševićem 14. jula 1995., upravo nakon izlaska Mladića 
iz  njegova  ureda  i  dok  se  nastavljaju  Pokolji  u  Srebrenici,  sjeća  se:  „Milošević  je  pokušavao  pomoći,  da  je 
Milošević imao spoznaje o ubojstvima koja su se upravo događala, bio bi zgrožen, ne mogu vjerovati da je bio 
umiješan u taj pokolj."  

55  Izvještaji  s  rasprave  na  engleskom  izbrisali  su  ovu  igru  s  «vi»  i  «ti»  koju  je  Milošević  izvodio,  a  francuska,e  verzija, 
naprotiv,  nije  promijenila  kao  ni  prijevod  na  srpskom  koji  postoji  na  siteu  beogradske  nevladine  udruge  Centar  za 
humanitarno pravo, www.hlc.org.yu  
56  Svjedočenje  Rade  Markovića,  šefa  Službe  državne  bezbednosti  Srbije  1999.  pred  beogradskim  istražnim  sucem  11. 
aprila 2003. Član Crvenih beretki, Milorad Ulemek‐Legija osuđen je u Beogradu na četrdeset godina zatvora za ubojstvo 
Zorana Đindića, srpskog premijera, 12. marta 2003.  
Američki  potpredsjednik  za  vrijeme  mandata  Billa  Clintona  Al  Gore  prisiljen  je  upozoriti  bivšeg  švedskog 
premijera,  koji  je  postao  posrednikom  Europske  unije  i  koji  ne  želi  vidjeti  ništa  doli  Miloševićevo  lice 
namijenjeno  za  javnost.  Na  jednom  sastanku  u  Bijeloj  kući,  prvih  dana  augusta  1995.,  manje  od  tri  tjedna 
nakon pokolja u Srebrenici, Carl Bildt i Al Gore imaju vrlo žestoku razmjenu mišljenja. Šveđanin preporučuje 
Amerikancima  da  se  pouzdaju  u  Miloševića  koji  ga  je  krajem  jula  uvjeravao  u  svoju  volju  da  doprinese 
mirovnom dogovoru u Bosni i Hercegovini: „Milošević je bio glavni srpski saveznik (međunarodne zajednice; 
op. a.) u svim pravim naporima za postizanje mira u posljednje dvije godine." Umjesto odgovora Al Gore mu je 
pročitao  ulomak  američkih  transkripata  prisluškivanih  telefonskih  razgovora  u  kojemu  Milošević  izdaje 
Mladiću  naređenja  za  vrijeme  operacija  u  Srebrenici.  „Zaboravite  ovo,  ali  znajte  da  Milošević  uopće  nije 
57 
prijatelj Zapada", zaključuje američki dužnosnik. Zapadnjaci nisu prevareni, ali više vole nijekati. Sve do kraja.  

Tužiteljstvo uzalud traži originalni zapisnik s toga sastanka u Bijeloj kući. Ni Al Gore, ni Carl Bildt, ni Michael 
Steiner,  njemački  pregovarač,  niti  Francuz  Alain  Dejammet,  niti  Britanka  Pauline  Neville‐Jones  koji  su  bili 
prisutni ne prihvaćaju svjedočiti pred ICTY‐em. Al Gore nije dobio zeleno svjetlo od američkih vlasti, Europljani 
tvrde da se  ne sjećaju! Od januara 2002. Carla del Ponte moli Amerikance da joj daju snimke  prisluškivanih 
razgovora  između  Beograda  i  vođa  bosanskih  Srba  za  vrijeme  događaja  u  Srebrenici,  koje  su  u  njihovom 
posjedu.  Zna  da  te  snimke  postoje.  Clintonova  administracija,  nesklona  vojnim  intervencijama  poslije 
Somalije,  želi  zadržati  položaj  supersile  na  međunarodnoj  pozornici  i  razvija  suradničke  odnose.  Na  Balkanu 
mogućnost  prisluškivanja  daje  nekim  lokalnim  službama.  Početkom  1995.  CIA  opskrbljuje  dvije  tajne  baze  u 
58 
Hrvatskoj,  odakle  se  mogu  hvatati  telefonske  komunikacije  na  velikom  dijelu  teritorija  bivše  Jugoslavije. Ali 
Washington  ne  reagira  i  zahtjevi  ostaju  neuslišani.  Carla  del  Ponte  okreće  se  Parizu.  General  Jean  Heinrich 
spomenuo je 2001. postojanje snimki telefonskih razgovora pred misijom francuske parlamentarne istrage o 
Srebrenici.  „Imali  smo  na  licu  mjesta  sredstva  prisluškivanja,  različita  tehnička  sredstva  na  samom  tom 
području, izvan njega, okolo (...) Raspolagali smo letjelicama koje su također prisluškivale i brodovima, dakle 
59 
istodobno  na  moru,  u  zraku  i  na  zemlji"  objasnio  je  tada. Ministarstvo  obrane  teško  može  demantirati 
nekadašnjeg šefa Vojno‐obavještajne uprave (DRM). Prilikom posjeta Parizu  
6. juna 2003. Carli del Ponte su njezini francuski sugovornici odgovorili da „budući da je korist od snimki koje 
sadrže strateške informacije, neposredna, Ministarstvo ih ne čuva". „Možete zamisliti koliki bismo toga trebali 
čuvati",  ističu  oni.  Ministrica  obrane  Michele  Alliot‐Marie  prekida  ih  i  obećava  da  će  provjeriti.  Pariz  neće 
ispuniti tu molbu.  

Jedna od država nastalih raspadom Jugoslavije dat će dio snimaka ICTY‐u. Iz opreza, ili pod prisilom, neće dati 
one iz tjedna od 11. jula 1995. i vjerovatno je probrala one koje se odnose na pripremu operacije Srebrenica. 
Dobiveni transkripti ipak svjedoče o redovitim kontaktima između najviših vlasti u Beogradu i Mladića, prije i 
poslije, dakle, bez sumnje i za vrijeme operacije rotiv Srebrenice i pokolja. Mladić u prvom redu razgovara s 
Momčilom  Perišićem,  imenovanim  1993.  za  komandanta  Generalštaba  vojske  u  Beogradu,  i  to  na 
Miloševićevu preporuku. Ali one povezuju i Mladića s Miloševićem i Mliloševića s Perišićem.  

57 Nove činjenice koje se odnose na ovaj susret prikupila je autorica. Do sada je samo navedeni navod o Alu Goreu bio 
spomenut  u:  Srebrenica,  zona  «sigurnosti»,  Aneks  II,  poglavlje  5,  odlomak  5,  Izvještaj  Nizozemskog  instituta  za  ratnu 
dokumentaciju, NIOD, Amsterdam, 1"' aprila 2002.  
58 Malić Gordan, CIA prisluškuje Mladica, Globus, Zagreb, 6.januara 2006.  
59 "Srebrenica, izvještaj o pokolju", Dokumenti francuskog Parlamenta, br. 3413, svezak II (Preslušanja) str. 183, Pariz, 
2001.  
Pokušaji prikrivanja dokaza  

Pokušaji velikih sila da prikriju dokaze brojni su iako bi one kao i zemlje regije morale u potpunosti surađivati s 
ICTY‐em.  Izvori  koji  paze  da  se  ne  izlo‐že  izravnim  kontaktima  s  ICTY‐em  radije  dostavljaju  neke  osjetljive 
dokaze preko trećih osoba, ponekad preko nevladinih organizacija, a najčešće preko nekog veleposlanstva. U 
više  navrata  tužiteljstvo  je  otkrilo  da  mu  dokazi  koji  su  mu  bili  namijenjeni  nisu  predani,  tako  da  je  moralo 
tražiti  od  više  država  i  svjedoka  da  ubuduće  izbjegavaju  posredništvo  treće  zemlje  i  da  informacije  šalju 
izravno tužiteljstvu. SAD, često izabran kao treća zemlja, zahtijevajući ponekad od nekih balkanskih vlada da 
dostavljaju  preko  njih,  uzimaju  pravo  da  ispituju  te  informacije  i  odlučuju  koje  mogu,  a  koje  ne  mogu  biti 
prenesene  ICTY‐u.  Dokazi,  tako  prosijani  kroz  sito  zapadnih  obavještajnih  službi,  pone‐kad  su  izmijenjeni,  ili 
čak  skraćivani  stizali  u  Tužiteljstvo  koje  tako  nije  mo‐glo  otkriti  svu  njihovu  vrijednost.  Takav  je  bio  slučaj  s 
filmom o proslavi šeste godišnjice Crvenih beretki na kojoj su bili prisutni Milošević i svi ključni ljudi policijskog 
krila  zločinačkog  pothvata,  što  je  jedan  od  glavnih  dokaza  za  utvrđivanje  izravnih  veza  između  Miloševića  i 
zločina kako u Hrvatskoj tako u Bosni na Miloševićevu procesu. Prije predaje samog filma, zemlja koja ga je 
dobila, predala je ICTY‐u prijevod audiozapisa. Budući da je proces već zapo‐čeo taj dokument, u očekivanju 
samog dokaza, mora omogućiti tužiteljstvu da ga uključi u strategiju optužbe ako ga bude smatralo pogodnim. 
Međutim,  prijevod  je  bio  izmijenjen,  pun  primjedaba  „nerazumljivo",  s  velikim  brojem  iskrivljenih  ili 
nerazumljivih  imena.  Neki  dijelovi  kao  da  potvrđuju  neke  dokaze,  ali  haški  stručnjaci  daleko  su  od  toga  da 
zamisle  ono  što  će  otkriti  godinu  dana  poslije  kad  je  videosnimka  konačno  predana  Tužiteljstvu.  Dijelovi 
označeni kao „nerazumljivi" sadrže pregled svih ratnih djelovanja specijalnih jedinica  Miloševićeve policije u 
Hrvatskoj i Bosni, ali i izjave koje identificiraju Miloševića kao pravog kuma tih eskadrona smrti, stvorenih 4. 
maja  1991.,  u  osvit  rata.  Čuje  se  njihov  zapovjednik,  Milorad  Luković‐Legija,  bivši  llegionar,  kako  hvali 
učinkovitost  „malih,  neupadljivih  jedinica,  pokretnih  i  ubojitih".  A  same  slike  svjedoče  o  nazočnosti  ključnih 
osoba  usporedne  Miloševićeve  vojske,  stvorene  od  specijalnih  policijskih  snaga  Srbije.  Tužiteljstvo  je  još 
jednom izgubilo više od godinu dana.  
Šestog  juna  2003.  Carla  del  Ponte  došla  je  u  Pariz  s  drugim  pitanjima  koja  izazivaju  ljutnju.  „Biste  li  mogli 
ponovo razmotriti zahtjev svojih službi da povučemo pitanje o predvidljivosti pokolja u Srebrenici koje želimo 
60 
postaviti generalu Bernardu Janvieru radi njegova svjedočenja na Miloševićevu procesu? To je vrlo važno jer 
želim moći utvrditi Miloševićevu odgovornost za Srebrenicu. No imam dojam da nitko ne želi tome pridonijeti, 
kad  vidim  na  kakve  teškoće  nailazim  kod  Amerikanaca  kad  je  riječ  o  tom  pitanju!  Ipak,  zapadnjaci  su  mogli 
otkriti predznake, ali čini  se da se baš to želi sakriti." A kad je tri godine poslije javno rekla: „Međunarodne 
snage znale su da će (u Srebrenici; op. a.) biti počinjeni pokolji velikih razmjera, o tome su govorili i ništa nisu 
61 
napravili  da  ih  spriječe", doživljava  oštre  prigovore  veleposlanstava,  među  kojima  i  SAD‐ova,  i  prisiljena  je 
povući vlastite riječi.  
Amerikanci  i  Europljani  namjerno  su  izabrali  mir  na  štetu  istine.  Poslije  pokolja  u  Srebrenici  i  prisluškivanja 
koja su tada izvršena, američka je diplomacija u augustu 1995. sastavila izvještaj koji ističe probleme koje bi 
SAD‐u  prouzročio  nastavak  pregovora  sa  Slobodanom  Miloševićem.  Suočena  sa  žestinom  rasprave  koja  se 
tada vodi u SAD‐u, Clintonova administracija boji se da će za svoje nedjelovanje morati platiti političku cijenu. 
Senatori  i  članovi  Kongresa  optužuju  za  minhenski  sindrom,  uspoređuju  zločine  u  Bosni  s  „najgorim 
62 
poniženjem za zapadne demokracije od 1930‐ih godina". Čak i američki pregovarač Richard Holbrooke javno 
priznaje  da  u  krvoproliću  u  Srebrenici  vidi  „najveći  zajednički  neuspjeh  Zapada  od  tridesetih  godina" 
zaboravljajući usput genocid iz 1994. u Ruandi. Ali Bijela kuća presijeca problem, gotovo parafrazirajući  

60 Francuski general Bernard Janvier zapovijedao je ukupnim snagama UNPROFOR‐a u bivšoj Jugoslaviji 1995. godine, u 
vrijeme pokolja u Srebrenici.  
61 Matton Svlvie, «Seule contre tous», Paris Match, 27. oktobra 2006.  

62 Prema izrazu Newta Gingricha, predsjednika američkog Kongresa 1995.  
formulu Francoisea Mitterranda, koji je upravo sišao s vlasti nakon što je pet godina preporučivao da se „ne 
dodaje  ratu  rat"  na  Balkanu.  Ona  definitivno  odbacuje  apele  Chiraca,  svježe  izabranog  predsjednika 
Francuske, da zauzme srebreničku enklavu uz pomoć američkih snaga.  
Washington  Post  od  3.  augusta  1995.  uspoređuje  to  odbijanje  s  pismom  američkog  pomoćnika  ministra 
obrane  Johna  McClova  u  kojem  kaže  da  bombardiranje  Auschwitza  ili  željezničkih  pruga  koje  u  njega  vode 
63 
„može  izazvati  još  osvetničkih  akcija  Nijemaca". Američka  i  europske  vlade  prave  se  da  ne  znaju  tko  je 
Milošević jer igraju na njegovu kartu da bi ušutkale oružje. Kad je mir potpisan, odvraćaju ICTY svim mogućim 
sredstvima  od  započinjanja  progona  gospodara  Balkana.  Ali,  kad  je  već  jednom  Milošević  srušen  i  bačen  u 
zatvor,  nastavak  prikrivanja  tih  dokaza  pred  međunarodnim  pravosuđem  otkriva  postojanje  nekih  sasvim 
drugih interesa nego što je sprečavanje ponovnog započinjanja neprijateljstava i zaštita života međunarodnih 
snaga za održanje mira raspoređenih u Bosni i Hercegovini. Opstrukcija Zapada usredotočila se na sve što se 
tiče izravne Miloševićeve odgovornosti za zlodjela u Bosni, a posebno u Srebrenici, ali i na predvidivost pokolja 
poslije  pada  te  enklave.  Tako  da  se  treba  nadati  da  tajna  izbora  mira  uz  žrtvovanje  hiljada  života  koji  su 
smetali  crtanju  karata  ne  leži  u  odlučnosti  velikih  sila  da  onemoguće  pojavu  uznemirujuće  istine.  Takav 
nepravedan i zločinački izbor doveo bi u pitanje temelje mirovnih ugovora zaključenih u Daytonu u novembru 
1995.  
Brojnim  zapadnjačkim  svjedocima  njihove  vlade  nisu  dopustile  da  svjedoče  na  Miloševićevu  procesu.  David 
Owen,  Herbert  Okun,  William  Walker  i  drugi  izredali  su  se  na  klupi  za  svjedoke,  ali  oni  su  u  vrijeme  tih 
događanja predstavljali međunarodne organizacije kao UN, Europsku uniju ili OSCE, a ne svoje vlade. U martu 
2002. William Taft, tadašnji pravni savjetnik u State Departmentu opravdava pred Carlom del Ponte odbijanje 
svih vlada da dopuste svjedočenje svojim diplomatima: „Povjerljivost je jedan od osnovnih elemenata svake 
diplomacije." Tako na tom procesu uvelike nedostaju glavni pregovarači koji su se tijekom godina na desetke 
puta  susreli  s  Miloševićem.  Uz  poznatu  iznimku  Wesleyja  Clarka,  američkog  generala  koji  je  1995.  bio  prvi 
vojni  savjetnik  za  vrijeme  mirovnih  pregovora  koji  su  doveli  do  Dejton‐skog  sporazuma,  a  zatim  vrhovni 
zapovjednik savezničkih snaga u Europi za vrijeme NATO‐ova bombardiranja Srbije 1999. Krajem 2003. ušao je 
u  utrku  za  investituru  Demokratske  stranke  na  predsjedničkim  izborima  2004.  i  us‐Pio  iznuditi  od  američke 
administracije zeleno svjetlo za svjedočenje u Hagu. Washington zahtijeva svjedočenje iza zatvorenih vrata, a 
Tužiteljstvo ICTY‐a javno svjedočenje. Clark se nagodio. Dva dana, i to 15. i 16. decembra 2003,. svjedoči iza 
zatvorenih  vrata,  uz  prisutnost  pravnih  predstavnika  američke  vlade.  Iste  večeri  njegovo  svjedočenje 
provjeravaju američke pravne službe, a objavljuje se sa samo četrdeset osam sati zakašnjenja. Milošević nije 
postavio  n  i  jedno  neugodno  pitanje,  Washington  nije  tražio  nikakvu  mjeru  tajnosti.  Unatoč  zahtjevanju 
tužiteljstva, Richard Holbrooke, arhitekt Dejtonskog sporazuma, odbija slijediti Clakov primjer. Ni Christopher 
Mili,  tada  Holbrookeova  desna  ruka,  niti  ijedan  drugi  član  njegova  pregovaračkog  tima,  neće  svjedočiti  na 
Miloševićevu procesu.  
Prvi proces jednom šefu države pred međunarodnim pravosuđem nije mogao biti jednostavan. ICTY je morao 
odgovoriti  na  trostruki  izazov,  proceduralni,  administrativni  i  politički.  Riječ  je  o  suđenju  za  individualnu 
odgovornost  šefa  države  za  zločinačku  politiku,  u  ograničenu  roku  i  s  ograničenim  proračunom, 
nadvladavajući u zadanom vremenu sve političke blokade Ali „slučaj Milošević" bio je ponajviše borba protiv 
volje  mnogih  da  prikriju  prošlost:  protiv  volje  optuženika,  neminovno,  volje  Beograda,  što  je  predvidivo,  u 
sprezi s vrlo ciljanom voljom velikih sila. Ovo iskustvo daje naslutiti s kakvim će se poteškoćama u budućnosti 
susretati  kazneni  prostupci  protiv  šefova  država.  Odbijanjem  države,  čiji  je  šef  bio  optuženik,  da  osudi 
zločinačku  politiku  vodenu  u  ime  nacionalnog  interesa.  S  višim  državnim  interesima  velikih  sila  koje  bi  isto 
tako htjele odvojiti istine koje se mogu reći, od onih koje je bolje zaboraviti jer nose žig njihove sramote.  
Velike sile neće nikada dati sve dokaze kojima raspolažu da bi omogućile pravdi da radi svoj posao. Možemo 
zamisliti kakva bi bila reakcija saveznika da je Robert Jackson, tužitelj Vojnog suda u Nurnbergu, zatražio 1946. 
g. zračne slike koje su imali već 1941. i koje su pokazivale postupnu izgradnju željezničkih pruga i  

63 Power Samantha, ibid. str 434.  
logora, da bi dokazao predvidljivost istrebljenja i namjeru uništenja europskih Židova (slike su pokazane 
javnosti pedeset godina poslije), a da ih nisu bombardirali. U Iraku se vidjela volja američke sile da ograniči 
proces Sadamu Huseinu da ne bi ocrnio Zapad. Povijest Miloševićeva procesa primjer je za sukob imperativa 
koje diktiraju viši državni interesi, lokalni ili međunarodni i imperativa pravde. Bez ključnih svjedoka i 
dokumenata, Tužiteljstvo ICTY‐a moralo je nadvladati ili zaobići poteškoće, snalaziti se s onim što je imalo, a 
ponekad imati sreće: najosjetljiviji svjedoci sigurno se nikada ne bi bili sami prijavili da ICTY nije imao 
mogućnost, svojstvenu svakoj međunarodnoj instanci, kakvom se teško mogu podičiti nacionalna pravosuđa, 
da ih presele izvan zemlje, odnosno da im daju nove putovnice, ponekad i novi identitet. Unatoč svim 
zaprekama, ICTY se bez ikakve sumnje dokazao. Njegov uspjeh u praksi dokazao je više nego ikada korist od 
međunarodnog pravosuđa i potrebu da se stalnom Međunarodnom kaznenom sudu (ICC) dadu sredstva da 
djeluje tamo gdje nacionalna pravosuđa odustanu od sankcioniranja zločina i utvrđivanja odgovornosti. Jer, 
očito je, država čiji je šef bio optuženik, nije u stanju sama suditi svojem bivšem gospodaru ako nije 
raspoložena otkriti istinu i osuditi projekt, bio on i nacionalni, ako se do njegova ostvarenja dolazi zločinom.  

Opasnosti od povratka unatrag  

Miloševićeva smrt 11. marta 2006. lišila je žrtve suđenja. Ako Milošević nie proglašen krivim, time ipak nije 
izmakao pravdi. Umro je u zatvoru, sustigla ga je vlastita prošlost, optužen je za genocid i zločine protiv 
čovječnosti u Hrvatskoj i Bosni, gdje je govorio da ne sudjeluje u „građanskom ratu", i na Kosovu, gdje je 
tvrdio da sasvim legitimno brani svoju državu protiv ,,terorista". Umro je nakon što se njegovo poricanje 
sukobilo s činjenicama, s arhivima i s patnjama žrtava koje su došle svjedočiti. Čak i ako ostaje osjećaj 
nedovršenosti, ovo dugo nabrajanje zločina koji mu se stavljaju na teret i ovo uranjanje u mehanizme 
zločinačke politike za koju je optužen, sad su upisani u službene registre jedne međunarodne instance i bit će 
prepušteni sudu povijesti. Treba raditi na tome da učinci ovog procesa postanu trajni. Ne samo s pravnog 
stajališta jer je njihova vrijednost kao presedana bitna nego i sa stajališta činjenica, spoznaja, koje su bitne za 
društva, uništena razornim učinkom masovnih zločina, za društva koja se danas moraju iznova izgraditi i 
penjati se strmim putovima koji vode u pomirenje. Ali put je još dug i pun zamki. U Beogradu, na procesu 
članovima jedinice Škorpioni, nisu uzeti u obzir dokumenti koje je dao ICTY, a koji dokazuju pripadnost 
mučitelja Ministarstvu unutarnjih poslova Srbije. Suđeno im je kao gnusnim ubojicama, paravojnim osobama 
izvan kontrole, koji su samoinicijativno došli sudjelovati u „građanskom ratu u kojemu Srbija nije učestvovala", 
a ne kao sudionicima genocida u okviru zločinačkog projekta i za račun naručitelja koji se mogu identificirati 
na vrhu vlasti, kako to dokazuju dokumenti ICTY‐a.  
Beograd izmiče onome što ga ljuti, prikriva dokaze i misli da može izbjeći pogledati istini u oči, pripisujući 
64 
grijehe nekolicini žrtvenih jaraca čiji su zločini tako stvarni da se ne daju sakriti.  
Čini se da u Hagu Tužiteljstvo ICTY‐a ponovo uzmiče pred otporima koji su bili svladani u vrijeme Miloševićeva 
procesa. Momčilu Perišiću, komandantu Generalštaba vojske u Beogradu, pa po toj osnovi članu Vrhovnog 
savjeta obrane (VSO) i formalno od 1993. nadređenome Mladiću u vojnoj hijerarhiji, bit će suđeno krajem 
2007. za zločine protiv čovječnosti i kršenje prava i običaja ratovanja, samo zato što je slao vojni kadar i 
materijalnu, financijsku i logističku podršku u vrijeme zauzimanja Srebrenice. Ovaj slučaj Prijeti  

64 U Srbiji je suđeno za ratne zločine petorici specijalaca iz jedinice Škorpioni. Osuđeni su 10. aprila 2007. za ubojstva na 
kazne od dvadeset, trinaest i pet godina. Jedan od optuženika, iako se nalazio na mjestu zločina, kako svjedoči 
videosnimka, oslobođen je zbog nedostatka dokaza o njegovu izravnom sudjelovanju u ubojstvima. Osim toga, u presudi 
se ističe da nije dokazano da su njihove žrtve iz Srebrenice. Nije, dakle, pokrenuto pitanje sudjelovanja optuženika u 
genocidu, a obitelji žrtava došle su u Beograd svjedočiti o okolnostima u kojima su mladići zarobljeni poslije pada 
Srebrenice.  
da  zanemari  pravu  ulogu  političkog  i  vojnog  vodstva  iz  Beograda  u  pokoljima  u  Srebrenici  i  predvidivost 
ubijanja, što bi optužba za genocid ili za sudjelovanje u genocidu nužno potakla.  
Samo  nekoliko  mjeseci  poslije  odluke  sudaca  iz  juna  2004.  da  potvrdi  tačku  optužbe  protiv  Miloševića  za 
genocid  odluke  koja  je  nagradila  napore  sudionike  suđenja  u  Arushi,  Carla  del  Ponte  je  u  februaru  2005. 
odustala  od  progona  Perišića  za  genocid.  Sukobila  se  s  jednodušnom  frontom  svih  zamjenika  tužitelja 
uključenih u ovaj predmet: Geoffreyja Nicea, Marca Hammona i Alana Tiegera, dvojice američkih od vjetnika 
zaduženih za predmete koji se tiču voda bosanskih Srba, medu kojima i Karadžića i Mladića. Trojica zamjenika 
jednoglasno  su  zaključila  da  su  dokazi  koji  potvrđuju  da  je  Perišić  dijelio  genocidne  namjere  ili  da  je  za  njih 
znao nedostatni. Perišić je u optužnici ipak opisan kao „hijerarhijski nadređen bivšim članovima JNA koji su se 
pridružili redovima vojske Srba u BiH i Hrvatskoj", dakle i Mladiću. Napominje se da je Perišić morao „poduzeti 
sve potrebne mjere da spriječi ili kazni zločine koje su počinili njegovi podčinjeni iz 30. i 40. Kadrovskog centra 
Generalštaba Vojske Jugoslavije". U optužnici se navodi da je „Perišić imao spoznaje o tvrdnjama o zločinima 
koje  su  počinili  njegovi  oficiri  ili  paravojne  snage  s  kojima  su  oni  surađivali"  i  da  je  „redovito  primao  kopije 
dnevnih izvještaja o situaciji Vojske Republike Srpske i bio u izravnoj vezi s oficirima Vojske Republike Srpske, 
među kojima i s Ratkom Mladićem", posebno u vrijeme događaja u Srebrenici.  
Konačno  se  dodaje  da  je  Perišić  „dopustio  časnicima  Užičkog  korpusa  da  pomognu  u  planiranju  i  pripremi 
zauzimanja enklave Srebrenice", da je „upotrijebio svoj autoritet za tajno uvježbavanje članova 10. odreda za 
sabotažu u Srbiji (mart‐april 1995.), koji je izravno sudjelovao u mnogim ubojstvima" Muslimana iz Srebrenice 
u julu 1995. i, konačno, da je „upotrijebio svoje ovlasti u očuvanju granica između Srbije i Bosne na području 
Srebrenice kako bi se, s jedne strane spriječilo Muslimane iz Srebrenice da bježe u Srbiju, a s druge strane da 
se one koji su prešli granicu prisili na povratak". Tužiteljstvo je iz toga moralo zaključiti da je Perišić mogao biti 
barem  sudionik  u  genocidu  jer  je  znao  za  sustavna  ubojstva  i  progone  i  jer  ih  je  olakšao  dopuštajući 
Mladićevim snagama korištenje ljudi i sredstava koji su bili pod zapovjedništvom njegova štaba u Beogradu. 
Zahvaljujući  svojem  utjecaju  i  hijerarhijskim  ovlastima  nad  snagama  uključenima  u  genocid  u  Srebrenici, 
Perišić je uz to dijelio i genocidnu namjeru svojih podređenih i snosi kaznenu odgovornost u tom zločinu jer ne 
samo da ga je propustio spriječiti i kazniti nego je pomagao u njegovu planiranju i poticao njegovo pokretanje. 
Ali Tužiteljstvo je svjesno izbjeglo pitanje odgovornosti vojne uprave u Beogradu za genocid u Srebrenici, i to 
čak  prije  nego  što  je  Tribunal  bio  prisiljen  zatvoriti  „slučaj  Milošević"  zbog  njegove  smrti.  Tužiteljstvo  tako 
dovodi  u  pitanje  napretke  postignute  u  „slučaju  Milošević",  u  kojem  je  zastupalo  sudjelovanje  Beograda  u 
zločinačkom pothvatu, čiji su cilj i namjera bili uništiti dio muslimanskog stanovništva u Bosni, i vratilo se na 
tezu koju je nekada branio Geoffrey Nice, da je riječ samo o podršci. Čini se da time Tužiteljstvo želi umanjiti 
važnost koju je prije pridavalo arhivu VSO‐a i drugim dokumentima zajedničkima u oba slučaja.  
Osim toga, Jovica Stanišić, desna ruka Slobodana Miloševića u uspostavnju mreže „malih pokretnih jedinica, 
neprimjetnih  i  ubojitih",  koje  su  pustošile  od  Vukovara  do  Srebrenice,  pa  sve  do  Kosova,  pušten  je  na 
privremenu slobodu u očekivanju procesa, zahvaljujući pismu podrške CIA‐e s kojom je u prošlosti surađivao. 
Britanci i jedan Francuz, nekadašnji prefekt pokrajine Var u Francuskoj, Jean‐Charles Marchiani,  
65 
također  su  hvalili  njegove  dobre  usluge  za  vrijeme  sukoba. Stanišić  se  nada  da  nikada  neće  biti  suđen  jer 
njegov proces nije u planu prije 2009. godine, kada bi ICTY morao završiti prvostupanjske procedure. A upravo 
je  na  izlasku  sa  sastanka  sa  Stanišićem  Karadžić  dobacio  Deronjiću  da  će  muškarci  koji  budu  uhvaćeni  u 
Srebrenici svi morati biti poubijani". Stanišić je bio i zapovjednik Škorpiona, poslanih već krajem juna u okolicu 
Srebrenice,  za  izvršenje  onoga  što  će  uslijediti.  Nije  međutim  optužen  za  genocid  niti  za  suučesništvo  u 
genocidu.  
U junu 2006. Sudsko vijeće ICTY‐a ustanovila je članak 73. bis Pravilnika o proceduri i tako sama sebi dala  

65 Djelujući u Miloševićevo ime, Jovica Stanišić je odigrao odlučujuću ulogu u oslobađanju «plavihkaciga», srpskih talaca 
u proljeće 1995., a zatim, nakon nekoliko mjeseci, u oslobađanju dvojice francuskih pilota čiji je avion srušen iznad Bosne. 
Jean‐Charles Marchiani, kojega je Jacques Chirac poslao u misiju, pregovarao je sa Stanišićem.  
mogućnost  da  povuče  cijele  dijelove  optužnice,  sve  do  jedne  trećine,  bez  drugog  kriterija  osim  vremena. 
Učinci  ICTY‐a  nisu  ireverzibilni.  Dužnost  je  Tribunala  utvrditi  istinu  i  dosuditi  pravdu.  To  očekuju  žrtve  i 
svjedoci. ICTY ne smije iznevjeriti traženje istine u predmetima koje je odlučio voditi. Mora dakle paziti da u 
punoj mjeri iskoristi spoznaje prikupljene tijekom svojeg rada, kao u „slučaju Milošević". Ako, naprotiv, ICTY 
oslabljen  Miloševićevom  smrću,  neuhićenjem  Karadžića  i  Mladića  i  svojim  skorim  zatvaranjem,  koje  je 
nametnulo  pet  velikih  sila  Vijeća  sigurnosti,  bude  pridonosio  razvodnjavanju  ili  brisanju  svojih  ključnih 
spoznaja i uklanjanju istina koje smetaju, Milošević bi tada mogao odnijeti posmrtnu pobjedu.  

Promašaji Međunarodnog suda pravde  

Odluka Međunarodnog suda pravde od 26. februara 2007., kojemu je prije četrnaest godina podnesena tužba 
Bosne  i  Hercegovine  protiv  Srbije  za  genocid,  savršeno  ilustrira  ovu  opasnost.  Sud  je  oslobodio  Srbiju  kao 
državu svake izravne odgovornosti i svakog sudioništva u pokolju u Srebrenici, koje je i on nazvao genocidom i 
pripisao snagama bosanskih Srba. Srbija se, procijenio je Sud, ne može smatrati odgovornom za djela Srba u 
Bosni zato što ima utjecaja na svoje susjede ili zato što im je davala „značajnu pomoć" na političkom i vojnom 
polju. Čak i da im je poslala specijalne jedinice ili druge trupe kao pojačanje. Sud nisu uvjerili ni dokazi koji su 
mu  predani  da  je  Beograd  dao  podršku  znajući  o  čemu  je  riječ  ili  da  je  htio  da  se  dogodi  baš  taj  pokolj,  a 
naročito da je želio njegov uništavajući učinak.  
Prema međunarodnom pravu, djela osoba, skupina ili entiteta koje jedna država stavi na raspolaganje drugoj 
vlasti ne mogu se pripisati toj državi ako ih je počinila niža vlast o kojoj u tom slučaju ovise. Osim ako su pri 
izvođenju  tih  djela,  ipak  ostali  potpuno  ovisni  o  državi.  Ova  sudbena  praksa  potječe  iz  1986.  godine. 
Nikaragva,  potonula  u  građanski  rat  kao  posljedica  hladnoratovskih  trvenja,  tužila  je  Međunarodnom  sudu 
pravde  Sjedinjene  Američke  Države.  Godine  1986.  ovaj  je  sud  osudio  SAD  zato  što  se  poslužio  silom  protiv 
suverene  države,  Nikaragve,  i  zato  što  je  poticao  contrase  da  počine  zločine  protiv  civilnog  stanovništva. 
Činjenica  da  je  SAD  uvježbavao,  naoružavao  opskrbljivao,  financirao  i  snabdijevao  contrase  nije  uzeta  kao 
osnovana  da  se  Sjedinjenim  Američkim  Državama  pripiše  odgovornost  za  zločine  pobunjenih  paravojnih 
nikaragvanskih snaga. Otada, kriterij koji se prihvaća u međunarodnom pravu da bi se pripisala odgovornost 
državi  koja  podržava  neke  snage  jest  stvarna  kontrola  koju  ima  nad  snagama  koje  čine  zločine.  Suci  IC‐TY‐a 
pokušali su nijansirati stvari u drugostupanjskoj presudi u slučaju Duška Tadića 15. jula 1999., u kojoj su ovaj 
kriterij procijenili neprimjenjivim na slučaj Bosne. Naime, teško je uspoređivati odnose Srba iz Srbije i Bosne s 
odnosima kakvi su postojali između nikaragvanskih contrasa i SAD‐a. Ta razumna primjedba odbačena je bez 
okolišanja presudom Međunarodnog suda pravde (ICJ) osam godina poslije potvrđujući utemeljenost odluke u 
„slučaju Nikaragva protiv SAD‐a".  
Tvrdeći da srpska država u Srebrenici nije djelovala izravno, Međunarodni sud pravde ujedno oslobađa krivnje 
i Slobodana Miloševića, svemoćnoga gazdu iz Beograda. Posredno, ta presuda sugerira da sam Milošević nije 
imao stvarnu kontrolu nad vojskom ili nad srpskim vlastima u Bosni, ni nad specijalnim jedinicama koje im je 
stavljao  na  raspolaganje.  Ta  posmrtna  rehabilitacija  optuženika  izvršena  je  bez  obzira  na  dokaze  u  tom 
predmetu pred ICTY‐em, kojima Međunarodni sud pravde nije uvijek imao pristupa. Potpredsjednik Sudskog 
vijeća, jordanski sudac Al‐Khasawneh žalio je što Međunarodni sud pravde nije zatražio „pristup dokumentima 
Vrhovnog savjeta obrane, što bi bez sumnje pojednostavilo zadatak". I bez sumnje bi omogućilo utvrđivanje 
najizravnijih veza između Beograda i srebreničkih grobnica i odlučivanje o pravnoj odgovornosti Miloševićeve 
države za genocid u julu 1995.  
66 
Ali vijeće petnaest sudaca Međunarodnog suda pravde, kojemu predsjeda Britanka Rosalyn Higgins, radije  

66 Britanska sutkinja Rosalyn Higgins imenovana je predsjednicom Međunarodnog suda pravde 6. februara 2006. Dva 
tjedna poslije predsjedala je Vijeću zaduženom za tužbu Bosne protiv Srbije.  
je zanemarilo usrdne molbe Bosne da se naloži Srbiji da preda te ključne dokumente koji srpske snage u Bosni 
određuje k a o  sastavni  dio vojske u Beogradu, pod vrhovnom vlašću Beograda. Vijeće Međunarodnog suda 
pravde obrazlaže svoje odbijanje da traži taj dokazni materijal tvrdeći da posjeduje dovoljno dokaza da može 
67 
odlučivati. „Bez  nepročišćene  verzije  tih  dokumenata  ne  bismo  mogli  računati  na  osudu  Miloše‐vića  za 
genocid", podsjećala je još u aprilu 2007. Carla del Ponte. Bez original‐ne verzije sjednica VSO‐a, Bosna neće 
moći  zatražiti  od  ICJ  poništenje  presude  i  ponovno  otvaranje  slučaja.  U  nedostatku  novih  dokaza,  odluka  je 
konačna. "Vitalni nacionalni interes" koji su iznosile vlasti u Beogradu a potvrdili suci ICTY‐a kako bi zabranili 
širenje cjelovitog arhiva Vrhovnog savjeta obrane konačno je omogućio da se iskrivi istina. „Bilo koja zemlja 
napravila bi sve što je u njezinoj moći da zaštiti državu i njezine interese", brani se Vladimir Perić, jedan od 
predstavnika  srpske  delegacije  koja  se  borila  za  uskraćivanje  arhiva  oku  javnosti  i  ICJ‐a.  Svaki  stvarno 
nezavisan sud bio bi napravio sve što je bilo u njegovoj moći da pokuša dobiti te dokumente koji, više nego 
išta  drugo,  rasvjetljavaju  spor  u  kojem  je  bio  pozvan  suditi.  Odbivši  primijeniti  članak  49.  Statuta  i  zatražiti 
izravno  od  Beograda  da  mu  preda  ključne  dokumente,  ICJ  je  popustio  pred  pritiscima  velikih  sila  koje  su  se 
suprotstavljale  osudi  Srbije,  medu  njima  Velike  Britanije,  koja  je  više  godina  bezuspješno  pokušavala 
nagovoriti Bosnu i Hercegovinu da povuče tužbu.  
Srpske su vlasti s olakšanjem dočekale odluku ICJ‐a kojom nisu osuđene da plate nikakvu ratnu štetu Bosni. 
Kad  je  riječ  o  srpskim  nevladinim  organizacijama  za  obranu  ljudskih  prava,  one  su  osudile  tu  presudu  koja 
„predstavlja pobjedu politike Slobodana Miloševića" i koja „neće pomoći Srbiji da se suoči sa svojom prošlošću 
(jer)  pokazuje  nepotpunu  sliku  uloge  Srbije  u  ratu  prošlog  desetljeća".  „Nikome  u  Vladi  Srbije  nije  bilo 
nepoznato da taj arhiv otkriva odgovornost države", ističe Nataša Kandić, predsjednica Fonda za humanitarno 
pravo u Beogradu.  
Sada bolje razumijemo zašto je Milošević poduzeo tolike napore da uspostavi strukture koje su bile paravan 
između  grobnica  i  njegove  palače.  Kao  pravi  majstor  manipulacije,  neprestano  je  pokušavao  prikriti  svoju 
ulogu iza marionetskih država koje je stvorio u Bosni i Hrvatskoj, i skrivao se iza mnoštva sudionika, posebno 
eskadrona smrti. Vlasti koje su došle poslije njega mogle su prihvatiti da bude osuđen za osobnu odgovornost. 
Nije im bilo nepoznato što je sve učinio. Znale su bolje od ikoga da je Srbija pod Miloševićem sudjelovala u 
ratu i zločinima. Ali nisu htjele da srpska država preuzme odgovornost za to. Stoga su se i one potrudile prikriti 
dokaze koji najviše kompromitiraju, a u tom pothvatu koristile su se suradnjom jednog dijela sudaca ICTY‐a i 
ICJ‐a. Odluka ICJ‐a ne može, dakle, pretendirati na rasvjetljavanje povijesti i rješavanje spora između tih dviju 
država.  Poricanje  u  kojemu  je  ICJ  svjesno  sudjelovao  odustavši  od  neprobranih  arhiva  Vrhovnog  savjeta 
obrane nosi opasnost da jedne odvrati od prihvaćanja odgovornosti, a druge od volje za pomirenjem.  
Upravi u Beogradu „bila je dobro poznata klima mržnje koja je vladala između bosanskih Srba i Muslimana u 
području Srebrenice" i da će ona dovest, do genocida, ističe uostalom ICJ. „Genocid bi se doista i spriječio" da 
je  (Miloševićeva)  Srbija  djelovala  sukladno  međunarodnim  obavezama  i  da  je  „iskoristila  svoj  utjecaj  na 
bosanske  Srbe"  kako  bi  spriječila  zločin  nad  zločinima.  Prema  dokumentima  prikupljenima  tijekom 
Miloševićeva  procesa  pred  ICTY‐em,  ovaj  zaključak  svjedoči  o  volji  sudaca  ICJ‐a  da  umanje  ulogu  Srbije  u 
pokretanju  tog  zločina  nad  zločinima.  Tako  je  Srbija  osuđena  zato  što  je  propustila  spriječiti  genocid  u 
Srebrenici,  ali  i  zato  što  je  propustila  kazniti  za  genocid  odbivši  predati  Ratka  Mladića  ICTY‐u.  Zato  je  Srbija 
dobila nalog za uhićenje optuženih u bijegu od ICTY‐a, od kojih su dvojica, od četvorice koji sredinom 2007. još 
uvijek nedostaju, tražena za genocid u Srebrenici: Radovan Karadžić i Ratko Mladić.  

67 Suci Međunarodnog suda pravde objašnjavaju svoje odbijanje da od Srbije traže da preda sveukupnost dokumenata 
VSO‐a u paragrafima 205. i 206. svoje odluke od 26. februara 2007. http://www.icj‐cij.org/docket/‐files/91/13‐685.pdf.  
 III. POGLAVLJE  

Dejtonska tragedija  

Više od jednog desetljeća velike sile čije su snage bile raspoređene u Bosni i Hercegovini igrale su se skrivača s 
Radovanom Karadžićem i Ratkom Mladićem, dvojicom glavnih optuženika u bijegu od ICTY‐a. Pred onim što se 
ničim ne može opravdati, one su  gušile kritiku, razvile strategije propagande  i neumoljivo se suprotstavljale 
magistratima ICTY‐a. Nikad nisu prestale odbijati predati pravdi odgovorne za genocid u Srebrenici.  
„Draga gospođo del Ponte,  
68 
Ako  je  ovaj  članak  tačan, vi  biste  se  morali,  vrlo  iskreno  rečeno,  stidjeti.  U  njemu  ste  popljuvali  rad  i 
napore mnogo ljudi koji, danju i noću, često uz opasnost za svoj život, 'stvarno' rade na uhićenju optuženih u 
bijegu od ICTY‐a.  
Ja neću dati nikakvu izjavu tisku kako bih opovrgnuo vaše riječi niti ću proslijediti ovo pismo drugima. Zlo 
je, nažalost, počinjeno, ali ja nikada neću javno napasti osobu iz tima koja tvrdi da brani istu pravednu stvar. Vi 
ste  ušli  u  igru  Bosanaca,  koji  su  ovdje,  nažalost,  uvjereni  da  su  SFOR,  međunarodna  zajednica  (uključujući  i 
vas), a možda i neki od naših naroda dogovorno skovali nešto što je shvaćeno kao zavjera čiji bi cilj bio da se 
ne uhite zločinci zbog nekog makjavelističkog i apsurdnog razloga, ma koji to bio. I vas su uvukli u igru nekih 
Srba  koji  su  sretni  da  dokažu  kako  njihov  „junak  Radovan",  neka  vrsta  hajduka  ili  današnjeg  Robina  Hooda, 
prkosi najmoćnijim šerifima XX. i XXI. stoljeća.  
Do vašeg posljednjeg napada na članove vašeg vlastitog tima, pokušavali smo provoditi sve ovlasti kojima 
raspolažemo,  kako  društveni  pritisak  tako  i  vojnu  silu,  a  također  diplomatske  i  financijske  pritiske,  na  sve 
aspekte Karad‐žićeva carstva, uključujući i obitelj, njegove pristaše i strukture koje ga skrivaju i štite. Prekopali 
smo  i  prevrnuli  svaki  kamenčić  i  vršili  krajnji  pritisak  na  svakom  mjestu  da  vidimo  bismo  li  mogli  otvoriti  i 
najmanju  pukotinu,  najmanji  procjep  u  zaštitnim  strukturama.  Mi  se  približavamo,  i  na koncu  ćemo  uspjeti. 
Ali, do danas je javni pritisak, uz medije, predstavljao dragocjeno sredstvo.  
A vi ste nas upravo lišili jedne od snaga kojima smo raspolagali, umanjili ste našu moć djelovanja i našim ste 
klevetnicima dali štap kojim će nas tući. Uništili ste i ugled članova svoje vlastite ekipe nerazborito pokazavši 
da vrlo slabo vladate sobom.  

Znajući da se uopće ne brinete zbog toga, ja sam i sam jako razočaran i, kao i vi, 'vrlo ljut'. 
Iskreno,  

John B. Svlvester  
feldmaršal, Vojska SAD‐a, zapovjednik SFOR‐a. 24. augusta 2002."  

68 23. augusta 2002. Agence France Presse objavljuje riječi Carle del Ponte, tužiteljice ICTY‐ja, u kojima optužuje snage 
NATO‐a u Bosni i Hercegovini, SFOR, da ne ulažu „sve svoje snage" za uhićenje Karadžića. „SFOR mora prestati vršiti 
aktivnosti propagandne naravi. Ja sam već vrlo ljuta. SFOR mora raditi svim snagama. Uvjerena sam da ga oni mogu 
uhapsiti." Sutradan joj zapovjednik SFOR‐a, američki general Svlvester, šalje ovo pismo.  
Konsenzus da se ništa ne učini  

Kad  je  u  martu  1996.  Madeleine  Albright  odlučila  doći  na  brežuljke  Srebrenice  još  posute  leševima  žrtava 
strašnih  pokolja  iz  jula  1995.,  to  je  bilo  zato  da  bi  dala  podršku  radu  međunarodnog  pravosuđa.  „Mladić  i 
Karadžić moraju znati da su njihovi dani na slobodi odbrojeni", izjavila je pred vojskom fotografa i novinara. 
Njezine  izjave  ulijevale  su  tada  čvrstu  nadu  da  će  naj‐odgovorniji  za  genocid,  koje  je  ICTY  prije  nekoliko 
mjeseci  optužio,  biti  jednog  dana  iza  rešetaka.  Veleposlanica  SAD‐a  pri  Ujedinjenim  narodima  želi  usmjeriti 
pozornost  na  ratne  zločine  i  zločince  dok  se  tada,  početkom  1996.  najviše  govori  o  najvažnijoj  operaciji 
održavanja mira koja je ikad poduzeta, o slanju šezdeset hiljada vojnika NATO‐a, koje je u tijeku. ICTY i njegove 
optužnice  nisu  dio  prioriteta.  Kao  ni  haški  istražitelji,  koji  su  započeli  dugotrajna  ekshumiranja  koja  se 
nastavljaju i danas na tragu otkrića novih kosturnica u kojima je zakopano oko osam hiljada žrtava Srebrenice. 
NATO .stalno izbjegava pružiti pomoć ICTY‐u, osigurati i razminirati okolicu jama kako bi se izbjegle nesreće i 
spriječilo uništavanje dokaza.  
Nema  sumnje  da  Madeleine  Albright  intimno  želi  da  njezine  riječi  postanu  stvarnost.  Ali  politika  je  odlučila 
drugačije. Bivši šef američke diplomacije Lawrence Eagleburger, koji je u decembru 1992. ubrajao Karadžića i 
Mladića  među  osumnjičene  ratne  zločince,  nije,  međutim,  imao  nikakvih  iluzija.  Reagirajući  na  intervju 
Radovana Karadžića američkoj mreži CBS, koji je emitiran 17. septembra 1995. u emisiji 60 minuta, izjavljuje: 
„Ako su Karadžić i Mladić toliko glupi da napuste regiju, možda će biti pozvani i predani sucima. Ali zapravo, 
odgovor je na vaše pitanje da ja doista sumnjam, sumnjam da će jednog dana biti privedeni pravdi."  
Za  vrijeme  mirovnih  pregovora  koji  su  se  održavali  od  1.  do  21.  novembra  1995.  u  američkoj  vojnoj  bazi  u 
malom  gradiću  Daytonu,  u  Ohiju,  pitanje  ratnih  zločinaca  i  njihova  uhićenja  jednostavno  nije  bilo  na 
dnevnome redu. Čak su ga američki, europski i ruski diplomati, koji su bili u Daytonu, okarakterizirali kao dael‐
braker,  dakle,  pitanje  koje  može  uništiti  pregovore.  Ipak,  četiri  mjeseca  poslije,  24.  jula,  ICTY  je  Karadžića  i 
Mladića, političkog i vojnog vodu bosanskih Srba, optužio za genocid i zločine protiv čovječnosti zbog njihove 
uloge  u  kampanji  etničkog  čišćenja  nesrpskog  stanovništva  Bosne  i  Hercegovine  i  u  kampanji  terora 
provođenog protiv civilnog stanovništva opsjednutog Sarajeva. Osim njihove obaveze da surađuju s ICTY‐em, 
dakle  da  uhite  optužene,  sve  države,  pod  čijim  pokroviteljstvom  su  se  događali  pregovori  u  Daytonu, 
obavezale  su  se,  ratificirajući  Konvenciju  o  genocidu  iz  1984.,  da  će  poštivati  obavezu  da  kazne  njegove 
izvršioce.  
Međunarodni pregovarači za to ne haju. Do te mjere, da u prvo vrijeme, čak razmatraju mogućnost da pozovu 
u Dayton Radovana Karadžića i Rat‐ka Mladića. Njima, međutim, nije nepoznato da osim činjenica zbog kojih 
ih  ICTY  već  kazneno  progoni,  dvojica  ratnih  vođa  snose  golemu  odgovornost  u  novijim  smaknućima  hiljada 
Muslimana u Srebrenici, pokolju koji je već prikazan kao najveći što ga je Europa doživjela nakon 1945. Ali ta 
dvojica  imaju  moć  suprotstaviti  se  miru  koji  mora  privesti  kraju  tri  i  pol  godine  rata  i  zločina  u  Bosni  i 
Hercegovini.  Diplomati,  dakle,  moraju  biti  sigurni  u  njihovu  podršku,  a  najbolje  je  sredstvo  imati  ih  pri  ruci. 
Izaslanik za pravne poslove francuskog Ministarstva obrane, Mare Guillaume, žuri se u noti od 27. jula 1995. 
umiriti  svoje  pretpostavljene.  Ne  predstavlja  prekršaj  pregovarati  s  nekim  tko  je  osumnjičen,  a  nije  osuđen, 
tumači on zapravo preporučujući da se te veze održe u najvećoj mogućoj tajnosti. I sam Milošević uvjeren je u 
volju  velikih  sila  da  pozovu  Mladića  za  zeleni  stol.  ,Ja  sam  siguran  da  je  međunarodna  zajednica  spremna 
prihvatiti  Mladićev  potpis  na  bilo  koji  mirovni  plan",  tvrdi  Milošević  na  jednom  sastanku  Vrhovnog  savjeta 
obrane  (VSO)  u  Beogradu,  23.  augusta  1995.  I  naglašava  da  ona,  naprotiv,  ne  želi  Karadžića  zbog  njegova 
odbijanja više mirovnih planova u prošlosti. Ali prijetnja ICTY‐eva tužitelja i sudaca da će dati ostavku i uzeti za 
svjedoka javno mnijenje ako dva optuženika tražena zbog genocida i pod međunarodnim nalogom za uhićenje 
budu  sudjelovala  u  pregovorima  umjesto  da  budu  uhićeni,  pogađa  cilj.  Nakon  što  su,  ne  poduzevši  ništa, 
nazočili pokolju stanovništva koje su morali štititi, američki i europski dužnosnici boje se kritike svojega javnog 
mnijenja, a naročito da će ih Haški sud optužiti da su prekršili Konvenciju o genocidu iz 1948. Karadžić i Mladić 
neće  pregovarati  o  miru:  oni  su  prisiljeni  prepustiti  svoje  mjesto  Slobodanu  Miloševiću.  To  će  biti  jedini 
„ustupak" ICTY‐u u Daytonu.  
Uoči  pregovora,  za  vrijeme  jednog  od  posljednjih  pripremnih  sastanaka  u  Bijeloj  kući,  31.  oktobra  1995., 
Richard Holbrooke, jedan od glavnih američkih pregovarača, ostao je u manjini kad je upozorio: „Karadžića i 
Mladića treba uhititi. To nije samo pitanje pravde već i mira. Ako oni ne budu uhićeni, nikakav dogovor o miru 
sklopljen  u  Daytonu  nema  izgleda  da  uspije."  Bili  Clinton  ima  drugih  briga.  U  slučaju  mira,  on  će  morati 
„donijeti  najtežu  odluku  za  jednog  predsjednika,  tj.  poslati  hiljade  mladih  Amerikanaca  na  opasnu  i 
potencijalno  smrtonosnu  pozornicu.  „Nakon  Somalije,  mi  moramo  jasno  odrediti  svoju  misiju  tako  da 
69 
izbjegnemo svaku nepredviđenu situaciju", inzistira američki predsjednik.  
Osamnaest  američkih  vojnika  poginulo  je  u  oktobru  1993.  u  Mogadišuu,  bezuspješno  pokušavajući  zarobiti 
somalijskog ratnog vodu Ai'dida. Nakon tog debakla, Bili Clinton izabire doktrinu „ni jedan poginuli" i protivi se 
svakoj  intervenciji  na  tlu.  Dakle,  za  Bijelu  kuću  ne  dolazi  u  obzir  preuzimanje  ni  najmanjeg  rizika  u  Bosni  i 
Hercegovini. Američke će trupe biti tamo poslane kad bude potpisan mir, pod uvjetom da i m ne bude dana 
ovlast za uhićenje ratnih vođa bosanskih Srba.  
Dopustiti Karadžiću i Mladiću da predvode srpsku političku i vojnu vlast u Bosni, to ipak ne može zadovoljiti 
Washington.  Njihovo  izvlaštenje  izgledalo  je  prema  tome  kao  conditio  sine  qua  non  za  mir  i  skoro  slanje 
marinaca. Američki državni tajnik, Warren Christopher raspravlja o tome 2. novembra 1995. sa Slobodanom 
Miloševićem  koji  je  upravo  stigao  u  Dayton.  No,  dva  dana  poslije,  vlasti  bosanskih  Srba  javno  osporavaju 
Miloševiću svaku ovlast da odlučuju o svrgavanju Karadžića i Mladića. Milošević je u Daytonu da bi umjesto 
njih  pregovarao  o  uvjetima  mira,  nikako  o  uvjetima  njihova  povlačenja  iz  političkog  života.  Prema  obitelji  i 
osobama bliskima Karadžiću, američka vlada je već sutradan, 5. novembra 1995., raspravljala o sudbini vođe 
bosanskih  Srba  s  „ovlaštenim"  Karadžićevim  predstavnikom  u  Daytonu,  Alek‐som  Buhom,  tadašnjim  šefom 
diplomacije samoproglašene Republike Srpske u Bosni. Taj je tajni ugovor zatim sažet na list papira i faksiran 
Karadžiću  koji  je  ostao  u  Bosni.  Taj  faks,  priložen  kao  „aneks  izvještaju  o  raspravi  između  Alekse  Buhe  i 
Richarda Holbrooka", a čiju su autentičnost američki rukovodioci uvijek pobijali, objavljen je u dva navrata u 
banjalučkom listu Zona Sumraka te u martu 2007. u časopisu Fokus. Pri objavljivanju, Karadžićev i Holbrookov 
potpis,  grube  imitacije,  dodani  su  na  dnu  dokumenta.  Ugovor,  tako  prepisan,  sadrži  tri  dijela:  obaveze 
Radovana Karadžića prema američkoj vladi, zatim obaveze američke vlade prema Karadžiću i, na kraju, uvjete 
primjene  dogovora.  Karadžić  se  obavezuje  da  će  definitivno  napustiti  sve  političke  funkcije  u  roku  od 
devedeset dana, da će odustati, s neposrednim učinkom (tj. 5. novembra), od svakog donošenja političkih ili 
ekonomskih odluka ili onih koje se odnose na vojne operacije, seljenje stanovništva. Karadžić će morati postati 
nevidljiv: „On će se povući na neko mjesto, usmeno dogovoreno između dviju strana" obavezujući se „da neće 
napustiti  bivšu  Jugoslaviju".  Od  američke  vlade  primit  će  „iznos  od  600  000  dolara  u  lokalnoj  valuti"  za 
sljedećih pet godina, a također ,,u vlasništvo mjesto za stanovanje" i raspolagat će ,,s najmanje šest osoba da 
štite njegovu sigurnost". Napokon, američka vlada obavijestit će Karadžića o „svakoj opasnosti koja bi mogla 
povrijediti  njegovu  sigurnost".  Ugovor  se  može  „raskinuti  zajedničkim  dogovorom"  ili  jednostrano  „na 
inicijativu Vlade SAD‐a".  
Od  jula,  državni  tužitelj  Richard  Goldstone  nastavio  je  svoje  istraživanje.  Usred  mirovnih  pregovora,  16. 
novembra 1995., on najavljuje da je podignuta nova optužnica protiv Karadžića i Mladića za genocid, ovaj put 
na  temelju  pokolja  u  Srebrenici.  Velike  sile  smatraju  da  je  taj  trenutak  vrlo  loše  odabran  i  boje  se  reakcije 
Karadžića  i  Mladića  o  kojima  ovisi  provođenje  svakog  mirovnog  ugovora.  Kao  što  će  to  učiniti  četiri  godine 
poslije,  kad  bude  okrivljen  Milošević,  Rusija  šalje  u  Hag  svojeg  izaslanika  da  traži  od  tužitelja  obustavu 
kaznenog  progona.  Goldstone  se  suprotstavlja  tom  zahtjevu.  Pet  dana  poslije,  Amerikanci  su  trijumfalno 
najavili mirovni dogovor.  
Mnogi tada strahuju da je mir zapečaćen na štetu pravde, pod cijenu tajne amnestije najodgovornijih.  

69  Holbrooke  Richard,  To  End  a  War,  Random  House,  New  York,  1999.,  str  226.Holbrooke  Richard,  To  End  a  War, 
Random House, New York, 1999., str 226.  
Povijest obiluje takvim slučajevima. Tim više što pitanje ratnih zločinaca, prebačenih u sferu nezgodnih tema, 
zauzima tek nekoliko redaka u Dejtonskom ugovoru. Sve su strane strogo opomenute da „u cijelosti surađuju" 
s Haškim sudom, kako u prikupljanju dokaza tako i u uhićenju optuženih. Ali dogovor prije svega određuje da 
osobe  koje  ICTY  optuži  budu  „isključene  iz  političkog  života".  A  međunarodne  snage,  koje  će  uskoro  pod 
zastavom NATO‐a biti poslane da „promatraju i bdiju" nad provođenjem dogovora, imaju „ovlasti, ali nikako i 
obavezu" da uhite ratne zločince. Izgleda da su se potvrdila Eagleburgerova predviđanja.  
U  Parizu,  14.  decembra,  za  vrijeme  službenog  potpisivanja  mirovnih  ugovora  sklopljenih  u  Daytonu,  Billa 
Clintona zabrinjava činjenica da Karadžić i Mladić mogu štetiti jer su još uvijek na vlasti i žestoko se protive 
miru  ugovorenom  bez  njihove  privole.  No  njihovo  pristajanje  na  mirovne  ugovore  neophodno  je  za 
neposredno slanje šezdeset hiljada NATO‐ovih vojnika. On tada podsjeća Miloševića da je on jamac dogovora i 
da je obavezan nastaviti vršiti sve potrebne pritiske kako bi osigurao pristanak dvojice optuženih. Upozorava 
ga:  „Ja  vas  smatram  odgovornim  za  sigurnost  mojih  dvadeset  hiljada  marinaca."  Ali  Clinton  daje  prioritet 
Karadžićevu  i  Mladićevu  svrgavanju  s  vlasti  i  u  Parizu  se  zalaže  za  brzo  organiziranje  izbora  u  Bosni  i 
Hercegovini. Ni Washington ni njegovi partneri ne pomišljaju tada na uhićenje.  
Sjedinjene  Američke  Države  nisu  jedine  koje  misle  da  bi  uhićenje  Karadžića  ili  Mladića  dovelo  u  opasnost 
njihove  trupe.  Svi  zahtijevaju  mandat  koji  maksimalno  ograničava  opasnosti.  A  za  većinu  vojnika  uhićenje 
ratnih zločinaca značilo bi  „opredjeljivanje u sukobu". Vojske nerado provode akcije sudske policije.  One ne 
žele  biti  shvaćene  kao  pomoćnici  međunarodne  pravde.  U  slučaju  uhićenja,  boje  se  „odmazde,  uzimanja 
talaca  ili  pobune  nacionalističkih  Srba,  što  bi  izazvalo  opasnost  rušenja  mirovnog  dogovora".  Haški  sud  ne 
može, dakle, poput suda u Nürnbergu računati na pomoć savezničkih vojnih snaga u izručivanju optuženika i 
dokaza.  
Kad  se  šezdeset  hiljada  NATO‐ovih  vojnika  početkom  1996.  raspoređuje  po  Bosni  i  Hercegovini,  najmoćnija 
vojska  svijeta  nema  pravo  provoditi  ofenzivne  akcije  kako  bi  uhvatila  jednog  okrivljenika  u  bijegu.  Ratko 
Mladić,  još  uvijek  glavni  zapovjednik  snaga  bosanskih  Srba,  ruga  se  pristanku  da  se  „ništa  ne  učini".  On  u 
martu 1996. odlazi na jedan dan skijanja na sarajevskim brdima i potvrđuje pred televizijskim kamerama da se 
nimalo ne boji uhićenja. Radovan Karadžić živi na Palama kao slobodan čovjek. Svakog dana iz svoje vile odlazi 
u ured, pred ravnodušnim pogledima NATO‐ovih patrola. On je još uvijek predsjednik srpskog entiteta u Bosni. 
Nastavlja političko djelovanje, prisustvuje zasjedanju Skupštine bosanskih Srba i sjednicama svoje stranke čiji 
je također predsjednik. Tajni ugovor od 5. novembra, ako je uopće autentičan, do tada nije bio ispoštovan.  
Uoči  prvih  poslijeratnih  izbora,  predviđenih  za  14.  septembra  1996.,  Karadžić  i  Mladić  daleko  su  od  toga  da 
budu neutralizirani, kao što je tražio Clinton. Dio Bosne i Hercegovine dodijeljen Srbima prekriven je plakatima 
s  Karadžićevim  likom.  Optuženik  se  želi  kandidirati  i  ima  sve  izglede  da  pobijedi.  Koristi  se  televizijom  i 
medijima  koje  još  uvijek  kontrolira  kako  bi  spriječio  svaki  oblik  pomirenja.  Dejtonski  proces  na  putu  je  da 
zastrani. Washin‐gton, u panici, nastoji udaljiti Karadžića iz politike i iz Bosne. Amerikanci tada pokazuju veliku 
diplomatsku domišljatost kako bi neutralizirali Karadžića, a da se ne moraju služiti sredstvima prinude kojima, 
naime, raspolažu. Jer uhićenje ne dolazi u obzir.  
Potkraj  proljeća  1996.,  Amerikanci  djeluju  na  dvjema  frontama.  State  Department  šalje  nekoliko  puta  u 
Beograd  svojeg  pomoćnika  zaduženog  za  europske  poslove  Johna  Kornbluma  da  od  Miloševića  dobije 
Karadžićevo  povlačenje  iz  političkog  života.  Ali  Milošević  se  oglušuje  na  to.  Amerikanci  se  tada,  istodobno, 
pokušavaju  približiti  Karadžiću.  Jedan  od  načina  da  ga  uklone  bilo  bi  uvjeriti  ga  da  svojevoljno  otiđe  u  Hag. 
Vrijeme pritišće jer Sud za 26. juna najavljuje otvaranje javne sudbene rasprave o „predmetu Karadžić i  
70 
Mladić" na kojoj bi u osnovnim crtama trebale biti iznesene optužbe koje ih terete. U zamjenu za  

70 ICTY nije bio ovlašten suditi u odsutnosti, ovo zasjedanje, organizirano primjenom članka 61., Pravilnika o postupku, 
prije svega ima namjeru obavijestiti javnost o pojedinostima zločina za koje se optuženi progone. Ono se održava uoči 
prve godišnjice pokolja u Srebrenici.  
dobrovoljnu predaju, obećavaju mu neke povlastice i reviziju optužnice. Njihov je izaslanik Bili Stuebner, agent 
američke vojne obavještajne službe koji je među prvima stigao na Sud gdje je postao glavni savjetnik glavnog 
tužitelja  Richarda  Goldstona.  Da  bi  izvršio  svoju  tajnu  misiju,  Stuebner  nekoliko  mjeseci  napušta  ICTY  i 
pridružuje se, početkom proljeća 1966. misiji OSCE‐a, zaduženoj da pripremi prve poslijeratne izbore u Bosni. 
U to ime, on se više puta tokom maja susreće s Karadžićem. Da bi postigao svoje ciljeve, Amerikanac uvjerava 
Karadžića da mu prijeti opasnost i nastupa kao jamac njegova fizičkog integriteta u slučaju dogovora. Čini se 
da je Karadžić zagrizao mamac. U pismu upućenom svojoj djeci u junu 1996., povjerava im  
svoje strahove da će ga, ako ga NATO uhiti, ubiti jedan od njegovih tjelesnih čuvara za kojeg pretpostavlja da 
je  plaćenik  Slobodana  Miloševića.  Stuebner  se  bez  sumnje  nije  morao  truditi  kako  bi  ga  uvjerio  da  bi  ga 
Milošević radije ubio nego ga pustio da ode u Hag otkriti njihove tajne. Jer Karadžić bi mogao biti štetan kako 
bi  se  obranio  od  optužbi  koje  ga  terete,  a  osobito  onih  za  genocid  zbog  pokolja  u  Srebrenici,  on  bi  mogao 
tvrditi i potruditi se dokazati da je on samo potpisao i preuzeo na sebe odluku donesenu u Beogradu, a čije je 
izvršenje povjereno vojsci.  
Ali Karadžić nema namjeru govoriti jer on se ne namjerava predati ako u optužbi ostane optužba za genocid. A 
ima  i  drugih  zahtjeva.  U  očekivanju  svojeg  procesa,  želi  stanovati  u  hotelu  u  Hagu  i  imati  kontakt  s  tiskom. 
Umjesto hotela, ozbiljno se proučavala mogućnost kućnog pritvora, ali je na kraju odbačena zbog troškova i 
odbijanja Nizozemaca da preuzmu brigu o sigurnosti. Karadžiću je zatim predloženo da se smjesti u jednoj od 
NATO‐ovih  baza  gdje  bi  mogao,  u  očekivanju  suđenja,  pripremati  svoju  obranu.  Ako  su  Amerikanci  preuzeli 
inicijativu pregovaranja, njihovi su saveznici također raspoloženi razmotriti sve formule koje bi im omogućile 
da  izbjegnu  rizičnu  operaciju  uhićenja.  Ali  Karadžić  odugovlači.  Nije  uvjeren  da  je  usred  američke  izborne 
godine  stvarno  izložen  mogućnosti  uhićenja.  A  posebno  je  uvjeren  da  se  nikome  ne  žuri  da  on  ode  u  Hag 
iznijeti svoju verziju o Srebrenici i odgovornosti u tom genocidu.  
Za  vrijeme  svojih  pregovora  s  Karadžićem  Stuebner,  potkraj  maja,  šalje  poruku  predsjedniku  Suda  Antoniju 
Casseseu predlažući mu da dođe na Pale susresti se s odvjetnikom optuženoga. Da bi pripremio svoju obranu, 
Karadžić  angažira  njujorškog  odvjetnika  koji  sebe  naziva  Aaronom  Richardom  ili  čudnije  ‐Gospodinom 
Golubom. Talijanski sudac odbija taj susret. Ne želi dopustiti da bude ulovljen u zamku i nađe se pred jednim 
bjeguncem. Cassese 5. juna 1996. započinje službeni, već odavno predviđen dvodnevni posjet Sarajevu. Čim je 
predvečer stigao u hotel, prima u svojoj sobi poziv američkog potpukovnika da dođe na Pale kako bi se susreo 
s Karadžićevim odvjetnikom. Obećava mu NATO‐ovu pratnju i nagovara ga da krene odmah ili ujutro. Ca‐ssese 
odbija  poziv.  Inzistirajući,  američki  oficir  ponovno  zove  poslije  navečer.  Cassese  obećava  da  će  se 
posavjetovati sa Stuebnerom. Sutradan ujutro isto zahtijeva i Stuebner. Predsjednik ICTY‐a napokon popušta. 
On  ni  trenutka  ne  sumnja  da  se  Amerikancima  žuri  djelovati  prije  održavanja  sudske  rasprave  o  „slučaju 
Karadžić",  koju  su  suci  sazvali  upravo  kako  bi  na  svoj  način  obilježili  prvu  godišnjicu  tragedije  u  Srebrenici  i 
podsjetili svijet da takvi zločini ne mogu ostati nekažnjeni. Međutim, ako se rasprava koja je trebala trajati do 
U. jula održi, bit će im teško prisiliti Sud na neke nagodbe u cilju revizije optužnice. Cassese je prihvatio da se 
susretne  s  odvjetnikom  pod  uvjetom  da  susret  ostane  tajan  i  da  se  organizira  na  sigurnome  mjestu,  u 
nazočnosti  dvaju  svjedoka.  Malo  prije  podneva,  6.  juna,  odlazi  u  Glavni  stožer  Međunarodnih  snaga  (IFOR). 
Američki odvjetnik ga čeka, ali zahtijeva susret u četiri oka. Cassese upozorava da on nije došao pregovarati, 
nego  izložiti  funkcioniranje  Suda  i  uvjeriti  ga  da  nije  riječ  o  protusrpskoj  ustanovi.  Odvjetnik  strpljivo  sluša 
talijanskog suca. Na kraju sastanka, postavlja pitanje: „Postoji li mogućnost da tužitelj odbaci optužbe? Postoji 
li  mogućnost  da  Sud  odgodi  početak  postupka  61  koji  se  odnosi  na  slučaj  Karadžića  i  Mladića?"  Cassese 
odgovara:  „Ne,  ne  postoji  ta  mogućnost.  Sud  je  već  odredio  datum  i  nitko  se  ne  može  uplitati  u  njegovu 
odluku."  
Gospodin  Golub obavještava da želi prisustvovati raspravi. Antonio Cassese mu objašnjava da sigurno može 
dobiti  mjesto  u  galeriji  za  javnost.  A  Golub  dodaje:  „Je  li  Sud  raspoložen  voditi  računa  o  dobrotvornim 
akcijama jednoga vođe koji je u jednom tjednu pustio na slobodu dvije hiljade osoba?"  
Predsjednik  ICTY‐a  potvrđuje  da  bi  suci,  doista,  mogli  voditi  računa  o  olakšavajućim  okolnostima  u  procjeni 
kazne,  u  slučaju  da  bude  osuđen.  Golub  se  raspituje  o  izgledima  da  njegov  klijent  postigne  puštanje  na 
privremenu  slobodu  u  očekivanju  procesa.  Cassese  odvraća:  „Ne,  optuženik  mora  biti  zadržan  u  zatvoru  za 
vrijeme  cijele  pripremne  faze  procesa,  koliko  god  ona  trajala."  Zatim  ukazuje  da  je  formula  nadziranog 
boravišta, koja je bila dopuštena hrvatskom generalu Tihomiru Blaškiću, prvom optuženome koji se predao, 
sada  isključena.  Golub  predlaže  Casseseu  da  ostanu  u  kontaktu.  Predsjednik  suda  otklanja  prijedlog  i 
zaključuje razgovor.  
Gospodin  Golub  nestaje  kao  što  se  i  pojavio.  A  Karadžić,  pjesnik  s  planina,  koji  je  sišao  u  grad  da  bi  postao 
psihijatar, a zatim gospodar rata, nije više pokazivao ni najmanju žurbu da trampi svoju slobodu. Stuebner i 
njegovi  američki  mentori  prebacuju  krivnju  na  Cassesea  koji  je  nekoliko  dana  poslije  gorljivo  zastupao  stvar 
međunarodne  pravde  na  Konferenciji  u  Firenci,  13.  i  14.  juna,  posvećenoj  Bosni  i  Hercegovini  i  primjeni 
mirovnog  ugovora.  Pitanje  ratnih  zločinaca  nije  tu  prioritet  i  Antonio  Cassese,  pozvan  preko  volje,  bio  je 
stavljen  među  posljednje  sudionike.  Ali  Talijan  je  u  Firenci  kod  kuće  i,  od  svojeg  dolaska,  on  saziva  tisak  i 
poziva  na  uhićenje  Karadžića  i  Mladića.  Sutradan,  u  svojem  pozdravnom  govoru  pred  publikom  ministara, 
kritizira NATO‐ove snage koje odbijaju izvršiti nalog za uhićenje. Međunarodni dužnosnici zbunjeni su. „Jedan 
dio delegacije Bosne i Hercegovine pljeskao je na kraju mojega govora. Zatim je nastupila tišina, grobna tišina. 
Dvorana  je  bila  u  šoku.  Talijanski  ministar  vanjskih  poslova  Lamberto  Dini,  koji  je  predsjedao  i  kojeg  sam 
poznavao,  također  je  izgledao  nezadovoljno.  Pogledao  me  je  i  uzeo  riječ:  'Nakon  govora  predsjednika 
Cassesea moramo ponovno proćijeniti cijelu situaciju.' Sjednica je prekinuta i jedan mi je veleposlanik prišao 
71 
da mi kaže: 'Znaš, Nino, bio si u krivu jer su Amerikanci bijesni. Zašto si rekao toliko stvari protiv njih?'" sjeća 
se  Cassese.  Ministri  su  u  svojoj  zaključnoj  deklaraciji  prisiljeni  spomenuti  Karadžića  i  ICTY.  No  oni  se 
zadovoljavaju  time  da  pozovu  „Karadžića  na  povlačenje  s  političke  scene  već  prije  izbora",  a  ne  na  njegovo 
uhićenje. Nakon povratka u Hag Cassese doznaje da mu glavni tužitelj Richard Goldstone i njegov pomoćnik 
Graham  Blewitt  predbacuju  da  je  osujetio  pokušaj  Karadžićeve  predaje  pozivajući  na  njegovo  uhićenje.  „On 
nije bio uhićen jer to američke vlasti nisu htjele zbog političkih razloga", uzvraća devet godina poslije Antonio 
Cassese kad ga Graham Blewitt, koji je napustio ICTY, i Bili Stuebner nastavljaju optuživati, ali ovaj put javno, 
72 
da  je  1996.  dopustio  Karadžiću  da  izmakne  pravdi. Veliki  branitelj  međunarodnog  prava  i  nezavisnosti 
pravosuđa,  talijanski  je  sudac  nadasve  pokazao  da  je  bilo  uzaludno  zamišljati  da  se  s  ICTY‐em  može 
pregovarati  o  bilo  kakvoj  nekažnjivosti.  Dva  tjedna  nakon  njegova  apela  na  Konferenciji  u  Firenci,  medijski 
odjek sudske rasprave o „slučaju Karadžić i Mladić", koju je pratilo stotinjak novinara pristiglih krajem juna i 
početkom jula 1996. u Hag, odvraća svaki novi pokušaj da se navede Sud da odustane od progona Karadžića za 
genocid.  Na  kraju  saslušanja  brojnih  svjedoka  i  iznošenja  dokaza,  Sudsko  vijeće  ICTY‐a,  11.  jula  1996., 
potvrđuje sve optužbe i ponovno izdaje međunarodni nalog za uhićenje dvojice okrivljenih.  
U  slijepoj  ulici,  Washington  odlučuje  u  Miloševićevu  slučaju  zaigrati  na  kartu  Richarda  Holbrooka.  Tvorac 
Dejtonskog sporazuma stiže u Beograd 17. jula 1996. Holbrookeova misija sastoji se u postizanju svrgavanja 
Karadžića s vlasti, a ne njegova izručivanja Hagu. State Department to priznaje. „Izručiti ih Hagu u lisičinama, 
bilo bi dobro rješenje. Jedan je od naših ciljeva vidjeti ih u Hagu. Ali evo što ja mislim. Budimo pragmatični i 
realistični: ja mislim da bi, za početak, bilo dobro, primjerice, da Karadžić bude smijenjen sa svojeg položaja i 
da mu se ukinu ovlasti u stranci. On mora odustati od svoje uloge ili biti na to prisiljen, a tako lišen i svojeg 
utjecaja. Mi mislimo da bi bilo idealno da obojica budu daleko od Bosne, tako da više ne mogu vršiti utjecaj za 
vrijeme izborne kampanje", izjavljuje u tisku njegov glasnogovornik, 15. jula 1996.  
Prvi  susret  između  Holbrooka  i  Miloševića,  17.  jula  u  Beogradu,  završava  neuspjehom.  Amerikanac  odlazi  i 
vraća se sutradan poslijepodne u srpsku prijestolnicu. Milošević je sazvao dvojicu najviših dužnosnika  

71 Klarin Mirko i Vidaković Mina, Unatoč svemu, deset prvih godina Tribunala, Sense TV, Hag, 2003.  
72  Ove  optužbe  objavljene  su  24.  juna  2005.  u  nizozemskom  dnevnom  listu  NRC  Handels‐blad.  List  nije  smatrao 
pogodnim pružiti pravo na odgovor Antoniju Casseseu i objaviti pismo koje je poslao glavnom uredniku redakcije, pismo 
u kojemu prepričava svoj susret u Sarajevu s Karadžićevim odvjetnikom.  
bosanskih  Srba  nakon  Karadžića,  Momčila  Krajišnika  i  Aleksu  Buhu.  Pregovori  traju  deset  sati.  Dogovor  koji 
predlaže  Holbrooke  traži  smjenjivanje  Karadžića  s  položaja  predsjednika  srpskog  entiteta  u  Bosni  i 
nacionalističke  partije  na  vlasti.  Ali  on  također  traži  i  odlazak  Karadžića  iz  Bosne.  „Zašto  ga  ne  pošaljete 
njegovoj majci i bratu krijumčaru u njegovo rodno selo u Crnoj Gori?" izjavljuje Holbrooke za vrijeme rasprave. 
73 
Ali  nitko  u  dvorani  nije  u  stanju  zahtijevati  od  Karadžića  da  tiho  ode,  iako  Hag  nije  jedno  od  odredišta.
Karadžić  ne  želi  napustiti  ni  Bosnu  ni  rukovođenje  svojom  strankom.  Ratni  zločinac,  koji  ostaje  na  Palama, 
faksom ili telefonom prima prijedloge. On se mrgodi. Ali njegova nacionalistička partija u opasnosti je da bude 
zabranjena  na  izborima  i  raspuštena.  Napokon  se  postiže  nekakav  sporazum.  Milošević  helikopterom  šalje 
šefa  svojih  tajnih  službi  Jovicu  Stanišića  na  Pale  da  dobije  Karadžićev  potpis.  Snage  NATO‐a  čekaju  ga  da  ga 
otprate  do  kuće  optuženoga  koji  potpisuje  dokument.  Stanišić  se  noću  vraća  u  Beograd.  Sutradan  ujutro, 
Holbrooke  saziva  konferenciju  za  novinstvo.  Pred  televizijskim  kamerama  on  maše  izjavom  potpisanom 
Karadžićevom rukom i parafrazira je: „Od jutros, Radovan Karadžić nije više predsjednik Republike Srpske, on 
je  odustao  od  svojeg  položaja  i  od  svih  svojih  ovlasti.  Gospodin  Karadžić  prihvaća  također  da  odmah  i 
definitivno odustane od svakog političkog djelovanja. Neće se pojavljivati u javnosti, na radiju ili televiziji, neće 
ni na kakav način sudjelovati na izborima. On dobro zna da je upravo potpisao kraj svoje političke karijere. I 
počevši od danas, Karadžić je odustao od položaja predsjednika SDS‐a i od svih funkcija, ovlasti i odgovornosti 
koje iz toga proizlaze."  
„Sporazum je predviđao da Karadžić potpuno nestane iz političkog života, a u zamjenu će SDS sudjelovati na 
izborima.  Kad  je  dobio  konačan  tekst  sporazuma,  Holbrooke  je  izjavio:  'Dobro,  SDS  ide  na  izbore,  a  za 
74 
Karadžića  ICTY  više  ne  postoji'",  tvrdi  Aleksa  Buha,  koji  je  u  Beogradu  bio  na  pregovorima. Holbrooke 
demantira. „Mi želimo vidjeti Karadžića i Mladića, optužene za ratne zločine, kako odgovaraju za svoja djela u 
Hagu. To je naš dugoročni cilj. Budući da se nije moglo zahtijevati od NATO‐snaga da bismo postigli svoj cilj, 
morat ćemo postupati u fazama. Za početak Karadžić treba napustiti Pale jer dok je na Palama, čak i ako je 
nevidljiv, čak i ako ostaje izvan političkog i javnog života, moji kolege i ja ne osjećamo se ugodno", objašnjava 
on  22.  jula  1996.  na  američkoj  mreži  PBS.  Ali  Karadžićev  dugi  bijeg  samo  će  pothranjivati,  tijekom  godina, 
sumnje  u  obećanja  dana  u  Daytonu  ili  naknade  odobrene  Karadžiću  u  zamjenu  za  dogovor  18.  jula  1996. 
Otada će javnost govoriti o tajnom dogovoru Holbrooke ‐Karadžić, za koji se pretpostavlja da jamči njegovu 
nekažnjivost. Karadžić i njegova obitelj neće prestati potvrđivati njegovo postojanje, spominjući ga radije kao 
gentleman agreement, više kao danu riječ negoli napisan i potpisan sporazum.  

Francusko‐američka suparništva  

Holbrookovo  putovanje  svjedoči  o  volji  Washingtona  da  nađe  alternativu  uhićenju.  Ni  Pariz  ni  London  nisu 
imali  nikakva  prigovora.  Karadžić  i  Mladić  ostaju  jamci  mira,  njegovu  provođenju  na  terenu.  Mnoge  vlade 
misle da će oni, kad budu svrgnuti s vlasti, izgubiti svoj politički utjecaj i biti zaboravljeni. Za većinu, to bi bilo 
najbolje rješenje. Politička hrabrost zahtijevala je da budu uhićeni bez odgađanja jer ih je pravosuđe kazneno 
progonilo za masovne zločine i jer je njihova sloboda i njihova nekažnjenost uvreda za žrtve kršenje zadane 
riječi.  Realpolitika  je,  naprotiv,  htjela  da  ne  budu  uznemiravani  dok  ne  priječe  provođenje  Dejtonskog 
sporazuma. Zapadne vlade smatraju da tako rade na brzom učvršćivanju mira pa makar i pod cijenu zaborava 
patnji  jedne  zemlje  i  naroda  izloženog  gotovo  četiri  godine  strahotama  čitava  arsenala  zločina  protiv 
čovječnosti.  Upregnuvši  se  da  kazne  glavne  odgovorne  za  takve  zločine,  međunarodno  pravosuđe  teži 
unaprijediti  trajan  mir.  Ne  bez  humora,  jedan  je  francuski  pravnik  u  Hagu  naglasio  da  je  tačka  spoticanja 
između  politike  i  međunarodnog  pravosuđa  u  usklađivanju  vremena.  Magistrati  misle  da  ne  može  biti 
nacionalnog pomirenja bez pravde. A profesor međunarodnog prava Mario Bettati objašnjava: „Pravda  

73 Holbrooke Richard, ibid. Str. 342‐343.  

74 Zarić Miroslav, Holbrooke govori istinu, Večernje novosti, Beograd, 2. marta 2004.  
je  obavezan  put  za  utvrđivanje,  u  očima  svih,  istine  o  jednom  bolnom  razdoblju  povijesti  jedne  zemlje  i  o 
huškačima tih tragedija. U tome su mir i pravda nerazdvojivi." No takve riječi izazivaju prezir pragmatičara, čak 
i kad izbjegavaju to javno pokazati radije se grubo rugajući u krugovima koji su već u to uvjereni, uz rizik da 
sablazne neke zabludjele  slušatelje, od kojih će im  se neki na kraju, usred jednodušnog odobravanja, i sami 
pridružiti.  Jer  u  svim  velikim  odlukama  država,  a  pogotovo  kad  je  riječ  o  miru,  „moral"  ne  mora  ni  u  kojem 
slučaju  biti  prepreka  realizmu  koji  bi  prema  njima  ovisio  o  nekom  višem  moralu  i  bdio,  ljubomorno  i 
mjerodavno, nad pravim vitalnim interesima koje pravda zanemaruje.  
Karadžić  je  prisiljen  ustupiti  mjesto  Biljani  Plavšić,  izabranoj  za  predsjednicu  srpskog  entiteta  u  Bosni  nakon 
izbora 14. septembra 1996. Zadužena za učvršćivanje mirovnog procesa u srpskom entitetu unutar BiH, ona 
također  pripada  krugu  krajnjih  nacionalista.  Zbog  toga  što  je  pridonijela  da  zemlja  ogrezne  u  krvi,  ICTY  je  u 
aprilu  2000.  optužio  bivšu  Karadžićevu  zamjenicu  za  genocid  i  osudio,  nakon  njezina  priznanja  krivnje,  na 
75 
jedanaest  godina  zatvora  za  zločine  protiv  čovječnosti. Mladić  je  9.  novembra  1996.  smijenjen  sa  svojeg 
položaja vojnog zapovjednika snaga bosanskih Srba koji je do tada zadržao. Ali njihovi najbliži suradnici ostaju 
na položaju. Karadžić stanuje u svojem domu na Palama, u francuskom sektoru. A Mladić u svojem glavnom 
štabu  kod  Han  Pijeska,  u  američkom  sektoru.  Međutim,  nalozi  za  uhićenje  dvojice  optuženih,  kazneno 
progonjenih za genocid, uručeni su snagama NA‐TO‐a još u januaru 1996.  
Richard  Goldstone  odustaje.  Louise  Arbour  ga  nasljeđuje  od  1.  oktobra  1966.  i  odlučuje  prodrmati  zapadne 
prijestolnice.  Lišen  sudske  policije  ICTY  se  mora  osloniti  na  međunarodne  snage  u  Bosni  i  Hercegovini  ili  na 
lokalne vlasti. Ali one nisu voljne uhititi vlastite ratne zločince koje štite i časte kao junake. Poruka prenesena 
Louisi Arbour u Glavnom stožeru NATO‐a, 17. oktobra 1966. jasna je: „Kao prvo, NATO je kao svoju politiku 
odredio da neće uhićivati ratne zločince." Kanađanka to osuđuje kao neprihvatljivo. U nezgodnom položaju, 
NATO  čini  jednu  gestu.  Zapovjedništvo  IFOR‐a  obavještava  svoje  trupe  16.  decembra  1996.  da  će  od  sada 
morati  dovesti  u  zatvor  sve  osobe  pod  optužbom  s  kojima  dođu  u  dodir  u  okviru  svojih  zadataka  kako  bi 
osigurali njihovo provođenje u sjedište ICTY‐a. Ali u januaru 1997. za vrijeme novog susreta u Glavnom stožeru 
NATO‐a, Louise Arbour optužuje trupe da izbjegavaju naći se oči u oči sa zločincima kako ih ne bi morali uhititi.  
I  ona  izaziva  nekoliko  diplomatskih  incidenata.  Naročito  s  Francuskom  jer  izjavljuje  novinarima:  „Ratni  se 
zločinci osjećaju savršeno sigurno u francuskom sektoru." Pariz ukazuje na skretanje „pravosudnog spektakla". 
Tom se formulom razbacuju svaki put kad neki tužitelj ili istražni sudac poziva medije kao svjedoke političkih 
pokušaja  da  se  spriječi  djelovanje  sudstva.  To  je  prvi  refleks  jedne  političke  klase  koja  postupno  otkriva 
ograničenja koje uzrokuje međunarodno pravosuđe, naročito kada izađe iz sudnica da bi se to isto pravosuđe 
kao  ravnopravan  sudionik  pozvalo  na  međunarodnu  scenu.  Međunarodno  pravosuđe  koje  se  pokazuje 
predstavlja  smetnju.  Pariz,  koji  je  prije  tri  godine  igrao  ključnu  ulogu  u  stvaranju  ICTY‐a,  gleda  1996.  g.  s 
određenim  prezirom  ovo  ostvarenje  koje  se  već  emancipiralo  i  htjelo  bi  predstavljati  zapreku  političkom 
realizmu. Ministarstvo vanjskih poslova, Ministarstvo obrane, njihovi pravni savjetnici, svi složno izjavljuju: „To 
nam  nije  bilo  potrebno."  Zapravo,  oni  se  suprotstavljaju  činjenici  da  bi  visoki  dužnosnici,  šefovi  država  ali  i 
vojni zapovjednici, ministri, pa i cijele vlade, jednoga dana morali položiti račun pravosuđu, i to  

75  Obrazlažući  jedanaestogodišnju  kaznu,  izrečenu  u  februaru  2003.,  suci  su  naglasili  da  su  među  olakšavajućim 
okolnostima  vodili  računa  o  grižnji  savjesti  koju  je  izrazila  Biljana  Plavšić.  Optužena  je  ipak  odbila  to  sama  izraziti,  za 
vrijeme  saslušanja,  prepustivši  svojem  odvjetniku,  Kanađaninu  Eugenu  O'Sullivanu,  brigu  da  to  redigira  i  izgovori,  u 
njezino ime, za vrijeme jedne konferencije za novinstvo u Hagu. Godinu dana poslije, Biljana Plavšić zanijekala je svoja 
priznanja i odbijala svjedočiti u procesu protiv Miloševića o zločinačkoj politici etničkog čišćenja koje su Srbi provodili u 
Bosni. Za vrijeme jednog susreta u januru 2004. ona je izjavila Carli del Ponte: „Nakon moje osude na jedanaest godina 
zatvora, mogu reći da sam nevina." Tužiteljstvo ICTY‐a prenijelo je sucima novu izjavu Biljane Plavšić u kojoj poriče svoja 
prethodna priznanja i tražilo da se ponovno otvori njezin predmet. Suci su zanemarili zahtjev tužiteljstva. Prebačena u 
jedan  ženski  zatvor  u  Švedskoj,  Biljana  Plavšić,  koja  sada  ima  sedamdeset  šest  godina,  žalila  se  više  puta  da  je  drže  s 
„kriminalkama, prostitutkama i ovisnicama". Iznoseći argument svoje dobi podnijela je veći broj zahtjeva za smanjenjem 
kazne koje su švedske vlasti do sada odbacivale.  
međunarodnom,  iako  su  tada  djelovali  u  službi  svojih  država.  Pariz  nije  iznimka.  Anglosaksonski  politički 
dužnosnici žale se na „uplitanje Haga" i priznaju da Sud „znatno komplicira situaciju".  
Protesti  Louise  Arbour  smetaju.  Odbijanje  da  pridonesu  lovu  na  ratne  zločince  šteti  vjerodostojnosti 
međunarodnih  snaga.  Amerikanci,  Britanci,  Francuzi,  Nizozemci  i  Nijemci  pokušavaju  naći  neko  rješenje. 
Stvorena  je  jedna  radna  skupina  koja  u  prvom  polugodištu  1997.  razmišlja  ,,o  pravnim  aspektima  službe,  o 
razmjerima  snage,  o  broju  operacija  koje  bi  ona  zahtijevala,  o  potencijalnim  metama,  o  količini  potrebnih 
obavijesti,  o  trajanju  misije  i  o  ulozi  koju  će  tužitelj  biti  pozvan  igrati  u  okviru  ovog  procesa".  Rođena  je 
76 
koalicija Amber Star. Postupno, neke vlade shvaćaju interes koji bi mogle imati od sudjelovanja u uhićenjima. 
Posebno  onemogućujući  malim  lokalnim  gospodarima  rata,  koji  se  često  protive  primjenjivanju  mirovnih 
sporazuma,  da  štete.  Onaj  kojega  se  Louise  Arbour  sprema  okriviti  za  genocid  nalazi  se  na  mjestu 
zapovjednika  policije  u  Prijedoru.  To  je  Simo  Drljača,  čovjek  koji  uzrokuje  ozbiljne  probleme  britanskim 
trupama, poslanima u sjeverozapadni sektor Bosne. Sredinom marta Louise Arbour daje im nalog za uhićenje 
koji  nije  javno  objavila,  suprotno  uobičajenoj  proceduri,  kako  bi  ostavila  NATO‐u  vremena  da  se  organizira. 
Reakcija  je  žestoka.  Više  vlada  traži  od  glavne  tužiteljice  da  povuče  potez.  Madeleine  Albright,  upravo 
imenovana  na  čelo  američkog  State  Departmenta,  pokušava  je  urazumiti  28.  maja.  Louise  Arbour  ne  želi  ni 
čuti i prijeti da će iznijeti stvar na vidjelo.  
Devetog jula 1997. na sastanku na vrhu u Madridu, zemlje NATO‐a ovlastile su trupe raspoređene u Bosni da 
pristupe  uhićenju.  Odmah  je  potpisan  protokol  između  Glavnog  stožera  NATO‐a  u  Europi  (SHAPE)  i  Ureda 
tužitelja ICTY‐a. Desetog jula 1997. britanske trupe provode prvu operaciju uhićenja po nalogu ICTY‐a. U toj 
operaciji  Simo  Drljača  pogiba.  Uhićen  je  Milan  Kovačević,  zajedno  s  njim  optužen  i  kazneno  progonjen  za 
genocid. Stvorena je određena dinamika. U devet godina misije NATO‐a na Balkanu bit će uhvaćeno i poslano 
77  78 
u Hag tridesetak optuženih. Ali to se nije odnosilo na Radovana Karadžića i Ratka Mladića.  
Ratko  Mladić  je  u  međuvremenu  napustio  Bosnu  i  Hercegovinu.  Sedamnaestog  marta  1997.,  upravo  onog 
dana kad je novi ICTY‐ev nalog predan NATO‐u, on je nestao iz svojeg glavnog štaba u Crnoj Rijeci, kod Han 
Pijeska,  u  američkom  sektoru,  i  stigao  u  Beograd.  Najvjerniji  članovi  Mladićeve  vojne  pratnje  zaduženi  za 
njegovu  osobnu  sigurnost  slijedili  su  ga  u  Srbiju.  On  će  se  samo  povremeno  vraćati  u  Bosnu,  na  nekoliko 
kratkih  boravaka,  da  posjeti  svoju  obitelj  u  rodnom  kraju  u  Kalinoviku  ili  na  pogreb  brata  Milivoja,  24.juna 
2001.,  što  neće  izazvati  nikakvo  djelovanje  NATO‐ovih  snaga.  U  toku  su  i  intenzivni  pregovori  kako  bi  se 
postigao odlazak Radovana Karadžića.  
Dvadesetog  marta  1997.  Radovan  Karadžić  obaviješten  je  o  trenutačnim  raspravama  koje  se  vode  u  krugu 
koalicije  Amber  Star.  Jedan  francuski  časnik  otkrio  mu  je  pojedinosti.  Od  svojeg  dolaska  u  Bosnu  1995. 
zapovjednik Herve Gourmelon održavao je veze s tim ratnim zločincem. Nakon dolaska NAT0‐snaga francuska 
vojna  obavještajna  služba  odlučila  je  iskoristiti  tu  vezu.  Od  tada  se  Gourmelon  po  zadatku  redovito  viđa  s 
Karadžićem  na  Palama,  s  ciljem  da  ga  uvjeri  da  se  preda  Sudu.  Znajući  već  neko  vrijeme  za  to,  Amerikanci 
nadziru francuskog časnika. Ulovili su ga u zamku istog dana kad, prema njegovim iskazima, pokušava odvesti 
Karadžića da se preda francuskim vojnicima. Amerikanci žele preuzeti od Francuza inicijativu pregovaranja s 
Karadžićem.  Izbori  u  decembru  1996.  osigurali  su  Clintonu  drugi  mandat.  Washington  se  ponovno  počeo 
potpuno  angažirati  u  Bosni  i  Hercegovini.  Ako  Karadžić  odluči  jednog  dana  otputovati  u  Hag,  oni  žele  imati 
glavnu  riječ  u  pregovorima.  No  Gourmelonova  prisutnost  smeta  Amerikancima  jer  Karadžić  previše  govori. 
Bjegunac je, naime, povjerio francuskom oficiru da je dobio od američkih vlasti obećanje da neće biti poslan u 
Hag ako ne bude kršio Dejtonski sporazum. Karadžić je čak pripremio filmski intervju, snimljen u januaru 1997. 
na Palama, koji je njegova rodbina strogo čuvala, u  

76 Amber Star bit će preimenovan, u novembru 1998, u Fervent Archer, i zatim proširen na još dvije zemlje Italiju i 
Španjolsku, a broj njezinih članova na sedam. 77 U decembru 2004. snage NATO‐a zamijenjene su europskim snagama. 
78 Holbrooke Richard, ibid, str. 338.  
kojem  izjavljuje:  „Prijestolnica  Nizozemske  neće  imati  povlasticu  da  me  ugosti.  Richard  Holbrooke  predložio 
mi  je  kompromis  da  se  povučem  u  anonimnost  u  zamjenu  za  američku  zaštitu  od  Haškog  suda.  Ja  sam 
79 
poštovao  svoj  dio,  a  do  sada  i  Amerikanci  svoj." Gourmelonu  je  dopušteno  da  ostane  u  Sarajevu,  ali  pod 
80 
uvjetom  da  se  prestane  viđati  s  Karadžićem  i  da  dijeli  svoje  informacije  sa  saveznicima. Sada  je  američkim 
izaslanicima put slobodan.  
Dvadeset sedmog maja 1997. petnaest lidera Atlantskog saveza potpisuje u Parizu sporazum između NATO‐a i 
Rusije, u prisutnosti Borisa Jeljcina. U vrtovima Elizejske palače Jacques Chirac, Bili Clinton, Helmut Kohl i novi 
britanski  premijer  Tonv  Blair,  susreću  se  zasebno.  Chirac  koji  je  postao  predsjednik  u  proljeće  1995.,  uoči 
genocida u Srebrenici, nezadovoljan je što su mu dva francuska pilota, taoci Srba do decembra 1995., vraćena 
u lošem stanju i spreman je na borbu. Mladić se sklonio u Beograd, ali Karadžić je još uvijek na Palama. On je 
osim  toga  upravo  u  aprilu  dao  intervju  grčkoj  televiziji.  Svi  znaju  gdje  se  nalazi.  Došao  je  trenutak  njegova 
uhićenja.  Clinton  bodri  Francuze  da  oni  provedu  operaciju.  Chirac  odbija  da  njegovi  vojnici  djeluju  sami.  On 
traži američko sudjelovanje i spreman je dozvoliti da marinci djeluju u francuskom sektoru kako bi se uhitio 
Karadžić. Clinton oklijeva zbog opasnosti za ljudske živote i naglašava da operacija ne može biti provedena, a 
da  se  ne  obavijeste  Rusi.  Chirac  se  protivi  ‐Moskva  se  dotad  čvrsto  suprotstavljala  Karadžićevu  uhićenju  i 
požurit  će  se  upozoriti  bjegunca.  Clinton  inzistira,  a  Tony  Blair  ga  podržava.  Chirac  napokon  popušta.  Pri 
jednom  susretu,  29.  februara  2000.  u  Elizejskoj  palači,  Jacques  Chirac  povjerava  tužiteljici  Carli  dal  Ponte: 
„Karadžić  nije  bio  uhićen  zbog  protivljenja  Rusa.  (...)  Boris  Jeljcin  mi  je  rekao:  'Karadžić  zna  previše  stvari  o 
Miloševiću.' (...) I upozorio me da će poslati avion da ga izvuče iz Bosne ako bude potrebno, ali da nikada neće 
dopustiti da Karadžić bude uhićen."  
Šefica američke diplomacije, Madeleine Albright, koja prati Clintona u Pa‐rizu, započinje sljedećih dana posjet 
Balkanu.  Trideset  prvog  maja  1997.  ona  u  Banja  Luci  susreće  predsjednicu  srpskog  entiteta  Biljanu  Plavšić. 
Madeleine Albright traži od nje da uvjeri Radovana Karadžića „da zamijeni Bosnu za neko daleko izbjeglištvo 
kao alternativu suđenju pred ICTY‐em". Neki tvrde da je državna tajnica predložila Indiju, Srbiju i Crnu Goru, 
81 
Južnu Afriku, jednu od država bivšeg Sovjetskog Saveza ili čak Grčku. Biljana Plavšić odlazi sutradan na Pale. 
Karadžić bjesni. On ne želi napustiti Bosnu i ostaviti Plavšićku da se izričito pokorava naredbama Amerikanaca. 
Optužuje  je  da  iznevjerava  srpsku  stvar  i  isključuje  je  iz  stranke.  Početkom  augusta  1997.  Karadžić  izaziva 
Amerikance.  Dok  je  Holbrooke  u  posjetu  Balkanu,  on  na  Palama  daje  intervju  minhenskim  novinama 
Siiddeutsche Zeitung, pod naslovom Ja nisam čudovište, u kojem kaže da je spreman podvrgnuti se suđenju 
pod uvjetom da se njegovo suđenje održava pred sudovima bosanskih Srba. Razgovor je objavljen 8. augusta, 
na  dan  kad  je  Holbrooke  stigao  u  Beograd.  Novi  državni  tajnik  zadužen  za  europske  poslove  bijesan  je. 
Karadžić  je  prepreka  miru.  On  i  njegov  klan  pokušavaju  dovesti  u  manjinu  one  koji,  u  bosansko‐srpskom 
taboru,  podržavaju  reforme,  zbog  čega  se  predviđa  slab  uspjeh  na  novim  parlamentarnim  izborima 
raspisanima za sredinu oktobra. Prema mišljenju Washingtona, Karadžića treba definitivno neutralizirati.  
Devetog augusta 1997. Milošević je ponovno primio Holbrooka u Bijelom dvoru. Pridružio im se Krajišnik. Bez 
otezanja Holbrooke podnosi kopiju Karadžićevog intervjua dvojici najviših srpskih dužnosnika, koji mu priznaju 
očito kršenje odredaba dogovora od 18. jula 1996. „Takvi postupci povećavaju izglede za vojnom akcijom kako 
bi se Karadžića izvelo pred Sud", upozorava ih Amerikanac. Ali Milošević prijeti: „Ako vi budete djelovali, to će 
biti velika nesreća za sve. Vaš će se narod kajati." Holbrooke traži jamstvo da će se Karadžić izričito pridržavati 
82 
prošlogodišnjih  dogovora. „Karadžić  bi  mogao  biti  uhićen  ako  se  ne  bude  držao  daleko  od  bosansko‐srpske 
politike", izjavljuje Holbrooke na odlasku sa sastanka. Bijela kuća podiže ton nekoliko  
79  Naudet  Jean‐Baptiste,  Radovan  Karadžić,  les  secrets  d'une  traaue  (Radovan  Karadžić,  tajne  jedne  hajke),  Le  Nouvel 
Observateur, br. 1951, 28. marta 2002.  
80 Masse Jacques, Nos chers criminels de guerre (Naši dragi ratni zločinci), Flammarion, 2006., str. 136.  

81 Prema javnim izjavama Biljane Plavšić s početka augusta 1997. Također i prema razgovoru s Miloradom Bjelicom u 
tjedniku Slobodna Bosna, Sarajevo, 8. jula 2004, str. 23‐24.  
danaposlije.  Prema  njezinu  glasnogovorniku  Radovan  Karadžić,  odgovoran  za  „je‐dan  od  najgorih  genocida 
nakon holokausta", ne smije više igrati nikakvu po‐litičku ulogu u Bosni. Četrnaestog augusta 1997. u posjetu 
83
Palama  američki  general  Wesley  Clark,  zapovjednik  savezničkih  snaga  u  Europi  (SACEUR ),  javno  savjetuje 
optuženome da se preda. I dodaje: „Karadžićevi dani na slo‐bodi su odbrojani."  
Gledana izvana, ova čudna komunikacija između Karadžića i Amerikanaca preko medija, ostavlja dojam da se 
međunarodna zajednica trgnula. Louise Arbour želi vjerovati u mogućnost uhićenja bjegunca. General Clark, s 
kojim se sastaje 27. augusta, razbija sve njezine nade: „Ako Karadžić bude izručen Hagu, on će tamo odati da 
je u Daytonu sklopljen sporazum s Warrenom Cristopherom (američkim državnim tajnikom; op. a.) da ga neće 
prepustiti  Hagu."  Zaprepaštena,  Arbour  pita  je  li  to  istina.  Američki  general  niječe  ne  objašnjavajući  što  bi 
84 
moglo navesti Karadžića na takve tvrdnje.  
Tokom  cijelog  susreta  novi  SACEUR  pokazuje  svoju  nesklonost  da  snage  NATO‐a  u  Bosni  igraju  ulogu 
pomagača pravosuđa. Tvrdi da nastavak uhićenja izaziva opasnost da pokrene „treći svjetski rat", da izazove 
„široku  kampanju,  terora,  nereda,  prijetnji  čija  bi  meta  bili  i  civili  i  međunarodni  predstavnici".  I  upozorava: 
„Mi  ne  možemo  sebi  dopustiti  da  uništimo  Dayton."  Arbour  ga  podsjeća  da  je  „treći  svjetski  rat"  već  bio 
najavljen  prije  prvog  uhićenja,  u  julu.  Ona  naglašava  da  ta  uhićenja  nisu  važna  samo  za  Sud,  nego  i  za  mir 
općenito. Louise Arbour daleko je od pomisli da se velike sile spremaju izvući Karadžića iz Bosne kako bi  ga 
sklonile od međunarodnog suda.  
U  septembru  1997.  mjesec  dana  prije  parlamentarnih  izbora  u  Bosni  i  Hercegovini,  vojni  ataše  pri  ruskoj 
85 
ambasadi  u  Beogradu,  agent  GRU, traži  susret  s  Radovanom  Karadžićem  u  jednom  manastiru  kako  bi  mu 
ponudio azil u Rusiji. On nagovara jednu od svojih veza, Petra Salapuru, pukovnika vojske bosanskih Srba, koji 
je bio pobočnik Ratka Mladića u vrijeme Srebrenice, da prenese tu poruku Karadžićevoj obitelji. I Amerikanci 
nastavljaju pregovore. Nakon što su odstranili Gourmelona, tražili su od Coddvja Shareara, šogora pomoćnika 
državnog tajnika Stroba  Talbotta, da sada on preuzme ulogu mamca za  Karadžića.  Od ljeta, on ga pokušava 
nagovoriti  da  promijeni  svoju  odluku  i  prihvati  ponudu  koju  mu  je  u  maju  prenijela  Madeleine  Albright  ‐da 
napusti Bosnu. Do posljednjeg je susreta došlo 14. oktobra 1997., na dan izbora u Bosni. Karadžić leti zatim 
preko Srbije i Crne Gore, ne u Rusiju, nego u Bjelorusiju, vojnim avionom koji je unajmio Boris Jeljcin.  
Karadžiću se nimalo ne sviđa ovo izgnanstvo u Lukašenkovu zemlju. Početkom 1998. pakira kovčege i vraća se 
u  Bosnu.  Francuskoj  nije  nepoznat  ni  bijeg  u  Bjelorusiju  ni  povratak  bjegunca  u  zemlju.  Drugog  aprila  1998. 
francuski  i  talijanski  kontingenti  NATO‐a,  na  službi  u  sektoru  Pale,  oko  četiristo  ljudi  uz  blindirana  vozila  i 
helikoptere, zauzimaju tvornicu Famos u kojoj je Karadžić imao svoj ured. Rezultat upada je zapljena oružja. 
Karadžić shvaća da se više neće moći, kao prije svojeg egzila, ponovno nastaniti u svojem sjedištu na Palama i 
kretati se pred očima sviju od ureda do svoje vile. Francuzi se boje kritike medija ako otkriju da je Karadžiću 
još uvijek dopušteno slobodno šetati zemljom natopljenom krvlju njegovih žrtava. Od tada bjegunac postaje 
oprezan.  Više  se  gotovo  i  ne  služi  telefonom.  Sto  je  više  moguće  izbjegava  Pale,  gdje  dolazi  samo  u  kratke 
posjete obitelji. Povlači se u teško dostupna područja srpskog entiteta u Bosni, blizu granice sa Crnom Gorom i 
Srbijom, gdje nije u opasnosti da se susretne s novinarima.  
„Savjetovali su mu da se sakrije", objašnjava mnogo godina poslije jedan od njegovih bliskih prijatelja. „Prvih 
godina  on  je  čvrsto  vjerovao  u  sklopljeni  dogovor.  Živio  je  udobno  u  svojem  domu  na  Palama.  Odlazio  je 
redovito u Predsjedništvo (u Banja Luku, na drugi kraj zemlje; op. a.). Često je susretao NATO‐ove vojnike  

82 Holbrooke Richard, ibid. str. 355.  

83 Skraćeno od Supreme Allied Commander Europe; vrhovni zapovjednik NATO‐snaga u Europi, (op. ur.)  
84  U  Daytonu,  2.  novembra  1995.  Warren  Christopher  i  Slobodan  Milošević  razgovarali  su  o  udaljavanju  Karadžića  i 
Mladića.  

85 Radi se o Glavnoj obavještajna uprava Ruske Federacije ‐Glavnoje Razvedovatel'noje Upravlenie ‐(GRU). (op. ur.)  
koji ga nikada nisu pokušali uhititi. Čak i kad je putovao izvan Pala, nisu nikada pokušali zaustaviti njegov auto. 
(...) Uvjeren sam da on i dalje živi normalno u jednoj od zemalja s kojima je sklopio ugovor. Ali najteže mu je 
86 
biti odvojen od obitelji", priča Božidar Vučurević, jedan od Ka‐radžićevih suradnika. Desetog aprila, članak u 
listu Le Monde, koji su „namjestile" francuske tajne službe, otkriva da je Karadžić navodno našao utočište „u 
jednoj od istočnih zemalja koja bi mogla biti Bjelorusija". Informacija je zastarjela, ali omogućava Francuzima 
da se opravdaju.  
Članak  u  Le  Mondeu  dovodi  u  nezgodan  položaj  Amerikance.  Francuzi  nisu  nimalo  zadovoljni  Karadžićevim 
povratkom u njihov sektor, a Amerikanci su se uspjeli riješiti Mladića koji je još uvijek u izbjeglištvu u Srbiji. 
Amerikanci  se  boje  da  će  Pariz  otkriti  zakulisne  dogovore.  Pariz  rado  optužuje  Washington  da  se  opire 
Karadžićevu uhićenju. I Francuzi to povjeravaju Louise Arbour pri jednom susretu početkom 1999.: „Upravo su 
Amerikanci  zahtijevali  da  Karadžić  ne  bude  uhićen."  Da  bi  odgovorili  Francuze  od  iznošenja  novih  otkrića, 
napadaju uoči posjeta francuskog ministra obrane Alai‐na Richarda Washingtonu.  
Dvadeset trećeg aprila 1998. Washington Post naslovljuje: „Tajni sastanak omogućava Karadžiću da izbjegne 
uhićenje, jedan je Francuz navodno izazvao neuspjeh misije." Prošlogodišnja afera Gourmelon objavljuje se na 
sva  zvona,  u  obnovljenoj  verziji.  Jer  „detaljan  plan  Karadžićeva  uhićenja,  uključujući  i  informacije,  mape, 
grafikone  i  operativne  podatke  u  obliku  male  narančaste  knjižice  debljine  1,5  cm",  kao  što je  opisao  Jeffrev 
Smith,  čista  su  fikcija,  Cilj  operacije  Amber  Star  nije  nikada  bilo  uhićenje  Karadžića,  a  Gourmelo‐nova 
povjeravanja nisu se smatrala izdajom jer nije bio pozvan da napusti Bosnu, gdje je ostao do decembra 1997. 
Ali američki su dužnosnici dobro pazili da to ne spomenu novinaru Washington Posta. Manipuliranje aferom 
Gourmelon pogodilo je cilj. Ako je Karadžić još uvijek na slobodi, to je zbog krivnje Francuza. U očima široke 
javnosti, Francuzi od sada snose najveću odgovornost za neuhićenje Karadžića. Prema tome, anglosaksonski 
tisak ne prestaje sumnjičiti Francuze  za šurovanje sa Srbima, optuživati dvoličnost i nedostatak pouzdanosti 
87 
Francuza  koji  „puštaju  da  se  po  njihovou  sektoru  nesmetano  kreću  ratni  zločinci". Ovakvo  viđenje,  koje 
odolijeva vremenu, vraćat će se svaki put kad treba poslužiti kao protuteža glasinama o tajnom paktu između 
Karadžića  i  Amerikanaca,  koje  krišom  počinju  puštati  u  medije  srodnici  optuženoga.  Suparništvo  između 
Francuza i Amerikanaca, kao među zapadnim službama, ponekad stvarno, ponekad prividno, spriječit će kroz 
više od deset godina da istina iziđe na vidjelo i služit će kao alibi za izostajenje rezultata. Tijekom deset godina, 
Amerikanci će vikati na sav glas da ne mogu s Francuzima dijeliti nikakvu informaciju o ratnim zločincima kako 
bi opravdali Karadžićev bijeg koji se nastavlja. Zapravo, ni Francuzi ni Amerikanci niti njihovi saveznici nisu bili 
spremni preuzeti vođenje operacije koja se tada smatrala previše rizičnom.  

Karadžić, bogati i utjecajni bjegunac  

Svi  napori  koje  je  Washington  poduzeo  od  proljeća  1996.  propali  su  Ka‐radžićevim  povratkom  u  Bosnu. 
Začudo, Sjedinjene Američke Države i njihovi saveznici nisu osigurali način da zadrže Karadžića izvan Bosne. Na 
taj način mu dopuštaju da se vrati. Pa ipak, počevši od njegova povratka iz Bjeloru‐sije, Karadžić, optužen prije 
skoro  tri  godine,  počinje  živjeti  u  tajnosti.  Čini  se  da  od  tada  poštuje  uvjete  iz  svoje  izjave  iz  jula  1996.  i 
zadovoljava se objavljivanjem knjiga kao jedinim javnim uzimanjem riječi. Ali privid i u tome vara. Ako Karadžić 
ne drži više u svojim rukama sudbinu Bosne, on i dalje utječe na poslove srpskog entiteta. Zapadnjaci ne mogu 
to ne znati i čini se da se tome prilagođavaju. Postupni prestanak opasnosti za NATO 

86 Razgovor s Božidarom Vučurevićem, Slobodna Bosna, Sarajevo, 21. decembra 2006., str. 36. ‐37.  
87 Prosrpski stavovi francuskih vlasti, za koje su stalno optuživane, ne mogu opravdati to nepovjerenje jer takve stavove 
uvelike  dijele  i  britanske  vlasti.  Za  razliku  od  Francuske,  više  knjiga  je  posvećeno  blagosti,  dapače  suučesništvu  visokih 
britanskih  dužnosnika  u  odnosu  na  Miloševićev  režim.  Zadnje  objavljeno  djelo:  Hodge  Carole,  Britain  and  the  Balkans, 
1991 until the Present, Routledge, London, New York, 2006.  
ove trupe i za proces mira, koji je neko uhićenje moglo izazvati prvih mjeseci, dapače, prvih godina nakon rata, 
nije doveo do promjene strategije.  
Upozoren da mora postati nevidljiv, Karadžić se dosađuje u svojim brdi‐Ima, daleko od bliskih ljudi. Sve češće 
prelazi  na  drugu  stranu  granice  gdje  lima  mnogo  saveznika  i  gdje  je  i  dalje  vrlo  popularan.  U  Crnoj  Gori, 
njegovoj  rodnoj  zemlji,  gdje  još  živi  njegova  majka  i  najveći  dio  njegove  rodbine,  još  uvijek  nailazi  na 
susretljivost vlasti. Uz to, lokalno svećenstvo iskazuje mu svesrdno poštovanje i uvijek je spremno prihvatiti ga 
u  svojim  nedostupnim  manastirima  u  Crnoj  Gori,  kao  i  u  Srbiji.  Upravo  pred  silnom  gomilom  !  crkvenih 
dostojanstvenika  i  uzvanika,  Karadžić  je  1997.  u  crnogorskom  manastiru  Oštrog,  proslavio  krštenje  svojeg 
prvog  unuka.  Jednako  je  siguran  i  |  u  Srbiji.  Miloševićeve  tajne  službe,  koje  su  nadživjele  izvlaštenje  svojeg 
šefa, pružaju mu dragocjenu pomoć. Tako Karadžić može redovito odlaziti u Beograd i prisustvovati rođenju 
drugog  unuka  početkom  augusta  2002.  Posvuda  i  se  može  osloniti  na  mrežu  odanih  ljudi  koja  čini  njegovu 
tjelesnu stražu, rukovodi njegovom zaštitom i njegovim putovanjima. Ali ta je operacija skupa. Pogotovo otkad 
je napustio Pale, stoji stotine hiljada eura godišnje, prema zapadnim službama.  
Karadžić crpi iz blagajne Republike Srpske, srpskog entiteta u Bosni. Između 1998. i 1999. stavljeno mu je na 
raspolaganje više miliona eura. Slobodan Milošević mašio se za džep i pribavio mu milion eura. U martu 1998., 
upravo nakon Karadžićeva povratka u Bosnu, Momčilo Krajišnik, jedan od njegovih bivših glavnih pomagača, 
traži,  u  pismu  upućenom  Nikoli  Šainoviću,  tada  Miloševićevu  zamjeniku  premijera,  milion  eura  kao  udio  u 
„sudskoj zaštiti" Radovana Karadžića pred „samoproglašenim sudom" u Hagu. Sljedećeg mjeseca, Beogradska 
banka, bivša banka Slobodana Miloševića kojom upravlja njegova vjerna prijateljica Borka Vučić, uplaćuje taj 
iznos u obliku zajma namijenjenog „obnovi srpskog Sarajeva" Komercijalnoj banci „srpskog  
88 
Sarajeva",  na  ruke  Karadžićeva  bivšeg  ministra  pravde  Momčila  Mandića. Novac  nikada  neće  biti  vraćen  ni 
uplaćen za rekonstrukciju dijela Sarajeva koji je ostao pod srpskom kontrolom. U dogovoru s predsjednikom 
Vlade Republike Srpske, iznos je prebačen za zaštitu bjegunca.  
Cijela  mreža  javnih  poduzeća  usmjerava  dio  svojih  prihoda  u  Karadžiće‐vu  korist.  Privatna  su  poduzeća  isto 
tako  morala  dati  svoj  prilog,  ponekad  silom,  prinuđena  plaćenicima  iz  Karadžićeve  zaštićene  mreže,  pod 
izgovorom da su, zahvaljujući pokroviteljstvu bivšeg vode za vrijeme rata mogli (nedopušteno) nagomilati svoj 
kapital.  Njegov  prijatelj  Dragomir  Kojić,  bivši  šef  njegove  policije,  bio  je  jedan  od  glavnih  davatelja.  On  tada 
upravlja Unipakom, poduzećem za razminiranje koje je nagomilalo milione dolara ugovorima o podzakupu s 
Roncom, američkim poduzećem iz Virginije, specijaliziranimza humanitarne operacije razminiravanja, a koje je 
subvencionirao  State  Department,  i  s  grčkim  poduzećem  kao  što  je  IMI  koje  se  koristilo  europskim 
89 
subvencijama.  
Čini  se  da  ovo  kolanje  novca  nije  privuklo  pozornost  međunarodnih  usta‐nova  koje  su  toj  zemlji  donosile 
sredstva neposredno nakon rata, i koje su mo‐rale strogo nadzirati ne samo političke vlasti nego i kretanje i 
upotrebu  državnog  novca.  Velike  sile,  tako  spremne  neutralizirati  Karadžićev  utjecaj  nakon  mirovnih 
sporazuma,  nimalo  se  nisu  začudile  vidjevši  kako  bliski  suradnici  Radovana  Karadžića  nadziru  najveći  dio 
ekonomske moći srpskog entiteta u Bosni. Tek su se 2003., osam godina nakon njegove optužbe, zapadnjaci 
poče‐li  zanimati  za  mrežu  financijske  podrške  Radovanu  Karadžiću.  Ali  bjegunac  i  dalje  nastavlja  dobivati 
mirovinu predsjednika srpskog entiteta koji je osnovao i kojim je upravljao za vrijeme etničkog čišćenja. I nitko 
mu  ne  osporava  taj  iznos.  Međutim,  središnji  mirovinski  fond  izračunao  je  njegove  godišnje  prihode  na 
temelju položaja u službi od 6. aprila 1992. do 10. novembra 2001, iako ga je 1996. na položaju predsjednika  

88 Momčila Krajišnika je 2006. ICTY osudio na dvadeset i sedam godina zatvora zbog zločina protiv čovječnosti u Bosni. 
Nikoli Šainoviču sudi se pred ICTY‐em za zločine protiv čovječnosti na Kosovu, a Momčila Mandića je bosansko pravosuđe 
optužilo za zločine protiv čovječnosti. 89 Dragomir Kojić će se tek od sredine 2003. pojaviti na popisu osoba osumnjičenih 
da financiraju Karadžićev bijeg, a kojima je zabranjen ulazak u Europsku uniju i u SAD. Prije toga, Kojićevu učinkovitost u 
operacijama razminiranja okolice Sarajeva više su puta pozdravljali predstavnici međunarodne zajednice, koji su 
zaboravljali da su Kojić i njegovi ljudi sami sudjelovali u miniranju kako bi održali opsadu bosanske prijestolnice.  
srpskog entiteta zamijenila Biljana Plavšić. Karadžić nije nikad nestao iz službenih popisa: njegovi administra‐
tivni dokumenti redovito se ažuriraju, a liječnička komora izdaje mu svake godine profesionalnu iskaznicu.  
Konačno,  za  svih  ovih  dvanaest  godina  bijega  Karadžić  nije  nikada  prestao  utjecati  na  politički  i  ekonomski 
život  srpskog  entiteta  u  Bosni.  „Nemojte  zamišljati  da  se  on  skriva  u  nekoj  rupi  kao  Sadam  Husein.  On  se 
slobodno kreće, piše, viđa svoju obitelj", često nas podsjeća Carla del Ponte ne otkrivajući da on ima vremena 
čak i za primanje svojih ljubavnica. Nakon povratka u Bosnu bjegunac se prestao služiti telefonom. Od tada sa 
svojim  bližnjima  komunicira  porukama  ili  pismima.  Njegova  brojna  pisma  koja  je  NATO  uhvatio  svjedoče  o 
Karadžićevoj  djelatnosti  na  svim  područjima.  On  komentira  političke  događaje  i  aktualnosti,  savjetuje 
financijske  operacije  i  kupovanje  zemljišta,  raspravlja  o  održavanju  obiteljskog  imutka,  prenosi  političke 
smjernice, daje zapovijedi u vezi sa svojom obranom. Čini se da je Karadžić prvih godina ozbiljno sumnjao u 
svoju nekažnjivost, tako da se bavio pripremanjem svoje obrane i osiguravanjem da na njoj rade međunarodni 
odvjetnici  i  da  za  to  budu  plaćeni.  Pisma  pokazuju  da  nema  nikakvih  teškoća  u  komuniciranju  s  bliskim 
osobama  i  da  je  nastavio  održavati  izravne  kontakte  sa  svojom  obitelji.  Svakog  januara,  na  dan  svojega 
krštenja,  sastaje  se  sa  svojima.  Mnoga  od  tih  pisama  omogućuju  da  se  upoznaju  njegove  navike  i  da  se 
predvide neka njegova premještanja. Ona su također mogla dovesti do njegova hvatanja. Ali, svaki put kad se 
neki kontingent NATO‐a domogao dokumenata, predao bi  
ih  svojim  nacionalnim  vlastima,  koje  bi  ih  proglasile  tajnama  obrane.  ICTY  je  dobio  samo  vrlo  mali  dio, 
nekoliko godina poslije, kad informacije što su ih sadržavala nisu više imale nikakve vrijednosti. Ujesen 2005., 
kad je Carla del Ponte prijetila da će otkriti istinu o hajki na Karadžića, iznenadno joj je dostavljeno desetak 
fascikala  koji  su  sadržavali  pisma  i  druge  osobne  dokumente  što  su  pripadali  bjeguncu.  Ti  su  dokumenti 
naknadno objasnili funkcioniranje mreža Karadžićeve zaštite.  
Nova i posljednja smrtonosna kampanja Slobodana Miloševića na Kosovu u ljeto 1998. odvraća pažnju s Bosne 
i Hercegovine. NATO se sprema intervenirati protiv Miloševićevih snaga i više se ne nastoji čak niti pretvarati 
da  hvata  Radovana  Karadžića.  Očajna,  Louise  Arbour  odlučuje,  samo  nekoliko  tjedana  nakon  što  je  optužila 
Slobodana Miloševića, pokušati uvjeriti Karadžića da se preda. Ona zadužuje člana svojeg ureda, Amerikanca 
Paula Nella, da stupi u kontakt s Radovanom Karadžićem. Došlo je do nekoliko tajnih susreta, ali bez rezultata. 
Događali  su  se  između  Trebinja  i  Bileće,  u  blizini  jezera,  zatim  zapadnije,  u  manastiru  na  putu  koji  vodi  u 
Stolac,  zatim  u  području  Foča  ‐Višegrad,  u  hotelu  u  blizini  Kule  Banje  i,  napokon,  u  Crnoj  Gori,  na  visovima 
planine Žabljak. Pri svakom premještanju, istražitelju su povezali oči, njegovi pratioci mijenjaju rute i nekoliko 
puta  mijenjaju  vozilo.  Za  vrijeme  njihova  posljednjeg  susreta,  Radovan  Karadžić  ponovno  podsjeća  na 
sporazum  s  Richardom  Holbrookeom,  iz  novembra  1995.  U  izvještaju  o  svojoj  misiji  Paul  Nell  sažima 
Karadžićeve  riječi:  „Malo  prije  Daytona,  američki  diplomat  mu  je  obećao  da  nikada  neće  biti  uhićen  ako  se 
bude držao postrani."  
Ured  Louise  Arbour  traži  od  NATO‐ova  zapovjednika  u  Bosni,  generala  Meigsa,  da  se  dogovore  o  načinima 
Karadžićeva prebacivanja u Hag. On javlja da treba dobiti zeleno svjetlo osobno od Clintona prije nego što se 
poduzme  bilo  kakva  akcija  koja  uključuje  Karadžića.  Louise  Arbour  napušta  svoje  mjesto  povjeravajući  taj 
projekt Carli del Ponte koja je stigla u Hag 14. septembra 1999.  

Sretna je okolnost što je nova tužiteljica Švicarka, a Karadžić je razmatrao mogućnost da se preda baš 
u Švicarsku. Optuženik ne želi izgledati kao kukavica i traži da njegova predaja bude prikazana kao 
uhićenje. No, nema nimalo povjerenja u NATO i boji se za svoj život. Za vrijeme posljednjeg susreta s 
izaslanikom Louise Arbour, početkom septembra 1999., Karadžić do u potankosti raspravlja o načinu 
svoje predaje. Ponovno  traži da početak suđenja čeka u kućnom pritvoru i tristo hiljada njemačkih 
maraka kako bi osigurao svoju zaštitu. Nova tužiteljica željela bi iskoristiti sljedeći susret, ako se bude 
održavao  u  Bosni,  da  ga  prijetnjom  neposrednog  uhićenja  prisili  na  predaju.  Dvadeset  drugog 
septembra  1999.  ona  traži  pomoć  generala  Meigsa  koji  potvrđuje  da  je  potrebna  Clintonova 
suglasnost  za  bilo  kakvu  akciju  protiv  Radovana  Karadžića  ako  se  događa  u  američkom  sektoru. 
General  Meigs,  međutim,  preporučuje  da  se  savjetuju  s  Parizom  jer  će  Karadžić  vjerovatno  biti  u 
francuskom  sektoru.  Carla  del  Ponte  primljena  je  29.  februara  2000.  u  Elizejskoj  palači.  Chirac  bez 
okolišanja optužuje Amerikance da priječe Karadžiće‐vo uhićenje. Kao dokaz kaže da je Francuska ,,u 
prošlosti poticala Amerikance da djeluju", ali oni nisu makli ni prstom. Chirac priznaje da je uvjeren 
da  je  nekakav  sporazum  sklopljen  u  vrijeme  dejtonskih  pregovora,  ali  da  nema  čvrstog  dokaza. 
Dvadeset  trećeg  marta  2000.  Carla  Del  Ponte  otvoreno  postavlja  to  pitanje  Wesleyju  Clarku, 
zapovjedniku savezničkih snaga u Europi (SACEUR). Američki general to poriče i optužuje Chiraca da 
se sporazumio s Karadžićem i Mladićem kako bi, uoči ceremonije potpisivanja mirovnih sporazuma u 
Parizu, postigao oslobađanje francuskih pilota, koji su od augusta 1995. u srpskom zarobljeništvu. On 
dodaje da je francusko protivljenje motivirano i ekonomskim interesima Francuske u Srbiji i u Rusiji. 
Ali ponavlja da je potrebno Clintonovo zeleno svjetlo. Da bi ipak dokazao kako su Chira‐cove optužbe 
protiv Amerikanaca neosnovane, general Wesley Clark traži od Pariza da naredi francuskim trupama 
da  što  prije  uhite  Radovana  Karadžića.  U  pismu  od  24.  marta  2000.  naslovljenom  na  zapovjednika 
francuskog  Glavnog  stožera  generala  Jean‐Pierrea  Kelchea,  koje  je  on  odmah  dostavio  Carli  del 
Ponte,  piše:  „Nakon  naših  rasprava  i  u  želji  da  razjasnim  svoje  namjere,  ja  vas  ovim  pismom 
ovlašćujem da poduzmete sve akcije potrebne za hvatanje Radovana Karadžića čim vaše snage budu 
mogle to izvršiti, na temelju optužnice ICTY‐a, podignute protiv njega. Bio bih vam zahvalan da me 
obavještavate  u  skladu  s  procedurom."  To  je  samo  uzaludan  pokušaj,  i  Clark  to  zna.  Washington 
objašnjava:  „Francuzi  imaju  u  Karadžićevoj  okolini  vezu,  jednog  od  njegovih  tjelesnih  čuvara.  Ako 
zatraže pomoć SAD‐a, mi ćemo im je dati, ali istina je da Francuzi ne žele našu pomoć. Oni nastoje 
postići Karadžićevu predaju." Karadžić je, u međuvremenu, prekinuo sve kontakte s Paulom Nellom, 
izaslanikom tužiteljičina ureda. To je bio posljednji susret s nekim predstavnikom ICTY‐a.  
Pasivnost velikih sila za vrijeme sukoba dovela je do mnogih prljavih nagodbi koje će, kad se jednom 
vrati mir, dovesti do novih. Jučerašnja nemoć rađa današnju nemoć, zatvarajući političare u zatvoreni 
krug iz kojeg nastoje izaći neprestano se opravdavajući. Svaka velika sila ima svoje vlastite dugove uz 
one  koje  dijele  sve  zajedno.  Amerikanci  i  Francuzi  uzaludno  prebacuju  krivnju  jedni  ne  druge  dok 
sporazumno  nastoje  ograničiti  djelovanje  pravosuđa  kako  bi  prikrili  svoje  prijašnje  postupke. 
Francuska nije nikada željela otkloniti sumnju s okolnosti oslobađanja pilota 12. decembra 1995., dva 
dana  prije  potpisivanja  Dejtonskog  sporazuma  u  salonu  Elizejske  palače  u  Parizu.  Frederic  Chiffot  i 
Jose Souvignet sudjelovali su u NATO‐ovoj operaciji protiv srpskih položaja u Bosni kad je 30. augusta 
1995.  srušen  njihov  Mirage.  Pronašli  su  ih  seljaci,  predali  ljudima  Ratka  Mladića  i  njegovoj  službi 
osiguranja.  Radovan  Karadžić,  dakle,  nije  bio  u  poziciji  da  se  cjenka.  Izaslanici  Jacquesa  Chiraca  ili 
francuskih  službi,  bivši  prefekt  Jean‐Charles  Marchiani,  general  u  mirovini  Pierre‐Marie  Gallois  i 
drugi,  shvatili  su  to  nakon  što  su  tjednima  s  njime  vodili  pregovore  za  vrijeme  kojih  je  tražio 
prestanak  progona  pred  ICTY.  Pariz  je  konačno  tražio  od  Beograda,  uz  prijateljsko  posredovanje 
Moskve,  da  nagovori  Mladića  da  pusti  dva  časnika.  Prema  nizu  telefonskih  razgovora,  koji  su 
prisluškivani  u  to  vrijeme,  a  izneseni  krajem  juna  2003.  na  suđenju  Miloševiću,  i  Ratko  Mladić  je 
pokušao  pregovarati  o  svojem  neka‐žnjavanju  u  zamjenu  za  oslobađanje  pilota.  U  telefonskim 
razgovorima  iz  decembra  1995.  među  srpskim  rukovodiocima  spominju  se  Chiracova  obeća‐uja. 
Komandant  Generalštaba  Armije,  Momčilo  Perišić,  rekao  je  9.  decembra  navečer  Zoranu  Liliću, 
predsjedniku Federacije Srbije i Crne Gore, da Mladić, u zamjenu za pilote, traži „čvrsta jamstva da 
neće biti izručen Sudu". Lilić se čudi jer su mu „svi ‐Chirac, Milošević, Perišić i sam Lilić ‐dali svoju ri‐
ječ".  U  telefonskom  razgovoru  s  Lilićem,  nekoliko  trenutaka  poslije,  Milošević  odobrava  Mladićeve 
zahtjeve  i  sugerira  svojem  sugovorniku  da  mu  izda  pisa‐no  jamstvo.  Ne  čekajući,  Lilić  obavještava 
Perišića  i  naglašava  da  će  Mladić  dobiti  „pisani  dokument,  a  uz  to  i  riječ  predsjednika  Miloševića  i 
Chiraca". Iste večeri 11. decembra 1995. Miloševićeva supruga Mira Marković poziva Mladićeva šefa 
Štaba Rajka Banduku: „Ne dolazi u obzir da Mladić ode u Hag, nema nikakva razloga da piloti ne budu 
razmijenjeni  pod  tim  uvjetom."  Za‐tim  izjavljuje  da,  kad  Mladić  dobije  jamstva,  piloti  moraju  biti 
predani Francuzima. Pariz je to uvijek poricao. Pri susretu s Carlom del Ponte u Elizejskoj palači 25. 
juna  2003.  Jacques  Chirac  izričito  kaže  da  Francuska  nije  nikad  pregovarala  o  oslobađanju  svojih 
pilota u zamjenu za Mladićevu propusnicu. „Znam ja tu priču, to pričaju onaj razbojnik (Jean‐Charles; 
op. a.) Marchiani i (Charles; op. a.) Pasqua, a bio je i neki Rus (Arkadij Gajdamak; op. a.) u toj priči. No 
bio sam bijesan i tražili smo bezuvjetno oslobađanje pilota!" uzviknuo je tada Chirac.  
 
Hajka na Mladića  
Nakon  završetka  NATO‐ove  intervencije  na  Kosovu  u  proljeće  1999.  zapadni  dužnosnici  obnavljaju  svoja 
obećanja da će poštivati zahtjeve pravosuđa, ali, iza kulisa, ne mijenjaju svoju politiku odbijanja. U februaru 
2000.  za  vrijeme  jednog  posjeta  Nizozemskoj  Jacques  Chirac  ponovno  potvrđuje  „odlučnost  Francuske  da 
učini  sve  kako  bi  pomogla  u  uhićenju  traženih  osoba,  a  osobito  onoga  koji  utjelovljuje  etničko  čišćenje  u 
njegovu  najgnusnijem  obliku,  tj.  Radovana  Karadžića".  Wesley  Clark  u  aprilu  pojačava  ton:  „Karadžićevo  je 
uhićenje pitanje dana." A George Tenet, šef CIA‐e, pri susretu s Carlom del Ponte 26. septembra u Langlayu, 
dodaje:  „Ja  takve  ljude  progonim  diljem  svijeta.  Zašto  se  ne  uspijeva  uhititi  ni  Bin  Ladena?  Trebalo  nam  je 
sedam  dana  da  uhvatimo  Noriegu  s  dvadeset  hiljada  marinaca  u  zemlji  koja  je  bila  naša...  Karadžić  je  moj 
prioritet  broj  jedan.  On  je  u  središtu  svih  naših  napora.  To  je  jedna  od  najtežih  operacija.  On  nikada  ne 
razgovara  telefonski,  ne  potpisuje  nikada  dokumente  (sic).  Međutim,  ako  Miloševića  svrgnu  s  vlasti,  svi  će 
štakori napustiti brod." U maju 2001., na novom sastanku nakon američkih izbora, George Tenet ponavlja: „Za 
Bushovu  administraciju,  kao  i  za  CIA‐u,  Karadžić  i  Mladić  spadaju  u  najviše  prioritete."  Zatim  naglašava  i  ne 
sumnjajući što će se dogoditi 11. septembra: „Karadžić je za mene važniji od Mladića i važniji od Bin Ladena." 
Britanski premijer isto tako uvjerava Carlu del Ponte u svoju podršku. U pismu datiranom 19. decembra 2001. 
Tonv Blair piše: „Naročito me zabrinjava činjenica da Karadžić i Mladić još uvijek nisu uhićeni. Mi smo jasno 
ukazali  Koštunici  (predsjedniku  Srbije  i  Grne  Gore,  u  vrijeme  njegova  posjeta  Velikoj  Britaniji,  potkraj 
novembra,  op.  a.)  da  njihova  sloboda  otežava  stabilizaciju  situacije  u  Bosni.  Mi  smo  suočili  vlasti  s 
informacijama  koje  pokazuju  da  elementi  Jugoslavenske  armije  osiguravaju  Mladićevu  zaštitu.  I  dalje  ćemo 
ustrajati u tome."  
Nakon  što  je  u  oktobru  2000.  svrgnut  s  vlasti,  Slobodana  Miloševića  izručio  je  Hagu  28.  juna  2000.  srpski 
premijer Zoran Đinđić. Taj preokret kao da najavljuje moguće otvaranje. Bjegunci koji su našli utočište u Srbiji 
sad  su  već  na  dohvat  ruci  pravde.  To  barem  vjeruje  Carla  del  Ponte  koja  odlučuje  pokušati  nagovoriti 
srbijansku vladu da uhiti Ratka Mladića koji se javno pokazuje u Beogradu.  
Nakon  odlaska  iz  Bosne  u  martu  1997.  Mladić  živi  u  Srbiji  pod  zaštitom  najviših  državnih  vlasti.  Slobodan 
Milošević gaji veliko divljenje prema krvoločnome generalu. Uoči njegove smrti u Hagu, u martu 2006., rekao 
je  svojim  zatvorskim  drugovima:  „Ratko  Mladić  je  veliki  zapovjednik,  pravi  džentlmen."  Njegov  nasljednik 
Vojislav Koštunica, izabran u oktobru  2000., ne mijenja strukture. Pedesetak najvjernijih Mladićevih članova 
osiguranja  slijedilo  ga  je  u  Srbiju.  Nastanili  su  se  u  vojarni  na  Topčideru,  u  srpskoj  prijestolnici.  Beogradska 
armija  osigurava  im  logistiku,  putovanja,  nadzor.  Ratko  Mladić  živi  u  svojoj  beogradskoj  vili,  u  Ulici  Blagoja 
Parovića 11‐7A, u rezidencijalnoj četvrti Banovo Brdo gdje je vojska izgradila kuće za svoje visoke časnike. Kad 
u  aprilu  1999.  NATO  pokreće  operaciju  bombardiranja  Savezničke  snage,  ciljaju  se  ponajprije  vojne 
infrastrukture i postrojenja. Mete su gađane sve do Beograda. Ratko Mladić preselio se odmah u unutrašnjost. 
U početku boravi u odmaralištu Stragarima, blizu gradića Topole, zatim se preselio u drugo vojno odmaralište, 
u Rajcu blizu Valjeva. Nakon što su završila ratna djelovanja, Ratko Mladić provodi vrijeme između Beograda i 
unutrašnjosti.  Često  je  gost  generala  Živanovića,  svojeg  prijatelja  koji  je  zapovijedao  Drinskim  korpusom  do 
jutra  kad  je  započeo  genocid  u  Srebrenici,  a  koji  ima  kuću  u  blizini  Gornjeg  Milanovca.  Redovito  odlazi  u 
područje  Valjeva  gdje  boravi  kod  drugih  srpskih  generala  i  kod  generala  Petra  Gračanina,  bivšeg  ministra, 
prijatelja obitelji Milošević i savjetnika u sjeni svih usporednih mreža. Upravo u tu pokrajinu u središtu Srbije, 
povukao se na nekoliko tjedana u vrijeme izručivanja Slobodana Miloševića ICTY‐u., 28. juna 2001. Nakon što 
ga  je  predsjednik  države  Vojislav  Koštunica  uvjerio  da  neće  biti  predan  Hagu,  Mladić  se  konačno  vratio  u 
Beograd.  Iz  budžeta  Vojske  Republike  Srpske  pronevjereno  je  75  000  konvertibilnih  maraka,  valute  Bosne  i 
Hercegovine (oko 36 000 eura), kako bi mu se kupio automobil koja će on zatim darovati sinu.  
Kad se Mladić u proljeće 2001., a zatim 2002. liječio u Vojnoj bolnici u Beogradu, nije se koristio podzemnim 
ulazom na razini garaža, nego je ulazio na glavna vrata. Isto tako, Mladić se pokazuje i na vjenčanju svojeg sina 
Darka,  a  nazoči  i  svečanostima  u  Domu  Armije,  smještenom  u  srcu  Beograda.  Obilazi  restorane  u  svojoj 
četvrti, ide na nogometne utakmice. Beograđani ga redovito susreću. Njegovo često pojavljivanje predstavlja 
izrugivanje  međunarodnoj  zajednici.  Snage  NATO‐a  poslane  u  susjednu  Bosnu  i  Hercegovinu  ne  mogu 
djelovati  u  Srbiji,  čak  i  kad  bi  htjele.  Na  taj  način  mogu  otkloniti  ponudu  Zorana  Đinđića  Carli  del  Ponte  28. 
juna  2001.  Srpski  premijer  koji  sredinom  popodneva  telefonira  tužiteljici  da  je  obavijesti  o  izručenju 
Slobodana  Miloševića  na  Sud,  predlaže  joj  da  u  isti  mah  isporuči  Mladića.  „Ako  NATO  može  djelovati  bez 
odgode, u roku od četiri sata", sugerira on. Mladić je tada kod kuće u Beogradu.  
Mladić ubrzo postaje razlog neslaganja između Vojislava Koštunice, predsjednika Savezne Države Srbije i Crne 
Gore,  i  Zorana  Đinđića,  srpskog  premijera.  Đinđić  zna  da  njegova  zemlja  neće  naći  svoje  mjesto  na 
međunarodnoj  sceni  ako  daje  utočište  najodgovornijem  za  pokolj  u  Srebrenici,  kojega  traži  međunarodno 
pravosuđe.  Već  prije  nego  što  je  izručio  Miloševića  Hagu,  on  traži  od  Koštunice  da  ukine  zaštitu  odobrenu 
Mladiću koju financira savezni budžet te da ga umirovi.  
Mladić  nije  nikada  prestao  biti  aktivan  časnik  jugoslavenske  vojske,  čak  ni  u  vrijeme  najžešćeg  etničkog 
čišćenja. Za vrijeme rata kad je zapovijedao vojskom bosanskih  Srba i  činilo se da ovisi o samoproglašenom 
predsjedniku bosanskih Srba Radovanu Karadžiću, Mladić je ostao pod pokroviteljstvom Beograda. Svako od 
njegovih  unapređenja,  poput  onog  od  16.  juna  1994.  koje  mu  je  pribavilo  treću  generalsku  zvjezdicu, 
doneseno  je  odlukom  potpisanom  rukom  predsjednika  Savezne  Države  Srbije  i  Crne  Gore.  Mladić  je  i  dalje 
pripadao jugoslavenskoj vojsci, samo je dodijeljen Srbima u Bosni, kao i gotovo svi kadrovi njegove vojske koji 
su  sijali  smrt  u  Bosni.  Sedam  godina  poslije,  16.  juna  2001.,  ponovno  predsjednik  države  Vojislav  Koštunica 
potpisuje  dekret  ovlašćujući  njegovo  umirovljenje  i  povlačenje  njegova  dosjea  iz  službenih  registara  Vojske 
Jugoslavije.  Ali  Koštunica,  koji  je  to  napravio  pod  pritiskom  Đinđića,  ne  žuri.  Administrativna  procedura 
dovršena je tek godinu dana poslije, 29. maja 2002., nakon novih prijetnji srpskog premijera.  
„Zapanjuje  spoznaja  da  Ratko  Mladić  može  i  dalje  sasvim  bezbrižno  živjeti  u  Beogradu,  pod  službenom 
zaštitom  Jugoslavenske  armije,  čiji  je  i  dalje  aktivni  časnik",  optužuje  u  novembru  2001.  Carla  del  Ponte  u 
Parizu  i  u  Washingtonu.  I  upozorava  pred  Vijećem  sigurnosti  27.  novembra:  „Ako  smo  stvarno  odlučni 
primijeniti  zakon  protiv  onih  koji  su  počinili  djela  genocida  ili  zločine  protiv  čovječnosti  ili  terorizma  i  ako 
želimo  uspostaviti  trajnu  stabilnost  na  Balkanu,  jednostavno  ne  možemo  dopustitu  Radovanu  Karadžiću  i 
Ratku Mladiću da izbjegnu pravdi i ne možemo konstruktivno razgovarati o dovršavanja mandata ICTY‐a dok 
njima ne budu suđeno u Hagu."  
Đindić je već obećao Carli del Ponte da će joj predati Mladića, ali je tražio malo vremena. „Mladić je u Srbiji i 
moram  dobiti  politički  konsenzus  za  njegovo  izručivanje  Hagu.  A  to  će  biti  teško,  da  ne  kažem  nemoguće. 
Koštunica je nerazuman i neće krenuti na Mladića. A uz to, on misli da su dani ICTY‐a i vaši odbrojani." Đinđić 
zna  da  bi  sudjelovanje  srpske  policije  u  Mladićevu  uhićenju  izazvala  odgovor  vojske.  On  pokušava  najprije 
uvjeriti  Koštunicu  da  se  podčini  međunarodnim  pravilima  i  da  što  prije  započne  suradnju  s  ICTY‐em.  SAD  i 
dalje uvjetuje svoju ekonomsku pomoć tom suradnjom, o tome ovisi sudbina Srbije. Dvadesetak optuženika 
koji bježe od Haga bezbrižno živi u Srbiji. Đinđić se nada da će Koštunica ubrzo pristati da isporuči sitne ribe, a 
zatim će se odlučiti isporučiti i Mladića. Ili da će Mladić, kad ga napusti vojska, otići iz Srbije.  
U januaru 2002. Đindić u New Yorku najavljuje Carli del Ponte svoj plan: „Tražio sam od Amerikanaca da mi 
pomognu lokalizirati Mladića, ali oni kažu da ne znaju gdje se nalazi. Međutim, sklopili smo sporazum s CIA‐
om. Ako Mladić bude izvan Srbije, CIA će djelovati. Nebojša Pavković (tadašnji komadant Generalštaba Vojske 
Jugoslavije; op. a.) poslat će dvije stotine ljudi i postaviti mu ultimatum: ili napusti Srbiju, ili ćemo te uhapsiti. 
Nadamo  se  da  će  otići.  Bit  će  ga  lakše  uhapsiti  u  Republici  Srpskoj  jer  se  tamo  ne  može,  poput  Karadžića, 
osloniti na široku mrežu podrške."  
Mladić nema nipošto namjeru predati se ili napustiti Srbiju, gdje se osjeća na sigurnome. Četvrtog juna 2002. 
u  Beogradu  on  vlastoručno  potpisuje  svoje  umirovljenje  i  imenuje  tri  opunomoćenika  za  primanje  njegove 
penzije: suprugu Bosiljku, sina Darka i šefa jedinice zadužene za njegovu sigurnost. Njegov položaj optuženika 
u bijegu nimalo ga ne sprečava da doslovno prati proceduru. U svakoj etapi, Mladić potpisuje svoje zahtjeve, 
potvrđuje primitak odluka, ostavlja svoju osobnu adresu. Vojni odjel zadužen za njegovu sigurnost raspušten 
je  i  napušta  neko  vrijeme  vojarnu  u  Topčideru.  Srpski  premijer  Zoran  Đindić  zaprijetio  je  da  će  prestati 
uplaćivanje iz Srbije u savezni budžet ako novac bude i dalje upotrebljavan za financiranje Mladićeva bijega. 
Ali uz Koštuničinu neograničenu punomoć, armija nalazi druge kanale financiranja. Jedinica je odmah ponovno 
uspostavljena kao skupina dobrovoljaca, plaćenih iz vojnih crnih fondova.  
Sljedećih dana Mladić u samom srcu Beograda slavi svoj odlazak u mirovinu u restoranu Doma Armije, nešto 
niže  od  Trga  Republike,  sa  suprugom  i  starim  drugovima.  On  i  dalje  posjećuje  Bevandu  na  Banovu  brdu. 
Dvadeset prvog oktobra 2002. ruča u Miloševom konaku, u četvrti Košutnjak, na 500 metara zračne linije od 
rezidencije  švicarskog  veleposlanika  gdje  Carla  del  Ponte  razgovara  s  međunarodnim  diplomatima  na  kraju 
svojeg posjeta Beogradu. Dvanaestog marta 2003. premijer Zoran Đindić ubijen je usred dana pred zgradom 
srpske  vlade.  Srpska  policija  započinje  golemu  policijsku  akciju.  Više  od  hiljadu  osoba  pritvoreno  je  širom 
zemlje.  Većinom  su  to  članovi  organiziranog  kriminala.  Ali  uhićeni  su  i  bivši  šef  Miloševićeve  tajne  policije 
Jovica Stanišić i njegova desna ruka Frenki Šimatović. Mladić ne želi riskirati. Sklanja se na Bežanijsku kosu, u 
predgrađe Beograda, na putu između središta grada i aerodroma, u kuću jednog generala u mirovini. Zatim 
kupuje  nekoliko  jutara  zemlje,  između  Valjeva  i  Loznice,  nedaleko  od  granice  s  Bosnom,  gdje  neko  vrijeme 
uzgaja pčele.  
Dugo su zapadnjaci odbijali priznati da Mladić potpuno nekažnjeno boravi u Srbiji. Čak i ako su ga lako mogli 
susresti  u  Beogradu.  Čak  i  ako  su  Zoran  Đinđić  i  njegovi  ministri  to  rado  potvrđivali.  Ali,  svaki  put  kad  ih  je 
Carla  del  Ponte  pozivala  na  djelovanje,  oni  su  zahtijevali  opipljive  dokaze.  Tridesetog  novembra  2001. 
francuski  ministar  obrane  Alain  Richard  želeći  poštedjeti  predsjednika  Koštunicu,  unatoč  njegovu  odbijanju 
suradnje s ICTY‐em, za vrijeme susreta u Parizu dobacio je Carli del Ponte: „Ako je Mladić doista u Beogradu, 
pokažite  nam  njegovu  fotografiju.  Moja  će  zemlja  izvršiti  pritisak  kad  budemo  imali  pouzdane  i  provjerljive 
dokaze." A francuski je ministar bio upravo primio izvještaj generala Philippea Rondota, zapovjednika speci‐
jalnih  operacija,  koji  ne  ostavlja  više  nikakvih  sumnji  o  Mladićevoj  prisutnosti  u  Srbiji.  Krajem  2002. 
prijestolnice  ne  mogu  više  negirati  očigledno.  Otad  su  one  prisiljene  vršiti  pritisak  na  vlasti  koje  otvoreno 
izbjegavaju zakon, odbijajući izvršiti međunarodni nalog za uhićenje generala optuženog za genocid.  

„Slučaj Karadžić"  

U Bosni i Hercegovini, velike sile ostaju na svojim pozicijama. Početkom 2001. francuske službe tvrde 
da su lokalizirale Karadžića zahvaljujući uređaju GSP‐a postavljenom pod automobil jedne od njemu 
bliskih  osoba.  Ali  operacija  hvatanja  poništena  je  po  zapovijedi  Jacquesa  Chiraca jer  bi  ona  prisilila 
francuske komandose da prijeđu u sektor pod američkom kontrolom. Na čelu međunarodnih snaga u 
Bosni (SFOR) američki general Dodson u julu 2001. objašnjava Carli del Ponte: „Nismo više zabrinuti 
da  ćemo  morati  pretrpjeti  gubitke  jer  su  naši  ljudi  već  dobro  uvježbani.  Ali  Karadžić  uživa  status 
junaka, postoji opasnost teške političke krize u slučaju uhićenja." Unatoč tome što je Srbija izručila 
Slobodana  Miloševića,  zapadni  dužnosnici  tvrdoglavo  traže  alternative  Karadžićevu  uhićenju.  Nova 
američka  administracija  nije  međutim  našla  ništa  bolje  nego  da  ga  nizom  pisama  i  susreta  s 
njegovom  obitelji  moli  da  se  preda.  Pierre  Richard  Prosper,  novi  američki  veleposlanik  zadužen  za 
pitanja  međunarodnog  pravosuđa,  piše  14.  decembra  2001.  Ljiljani  Karadžić  da  je  nagovori  da 
pozove svojeg supruga na predaju: „Gospođo Karadžić, predaja vašeg supruga Hagu neizbježna je, ali 
može izabrati način na koji će tamo otići. Bilo bi u interesu vaše obitelji i onih koji je okružuju da se ta 
predaja  vrši  u  potpunoj  sigurnosti  i  dostojanstvu,  a  ne  operacijom  u  kojoj  bi  on  ili  drugi  mogli  biti 
ranjeni.  Umjesto  da  uzmiče  od  Međunarodnog  suda,  vaš  bi  se  suprug  morao  predati  i  braniti  svoj 
stav  pred  Sudom.  Time  bi  olakšao  i  teret  koji  pritišće  njegovu  obitelj  i  njegove  pristaše  koji,  u 
protivnom slučaju, riskiraju posljedice pravnih i financijskih akcija koje će se poduzeti protiv njih. Isto 
tako  uklonio  bi  i  prepreku  razvoju  Republike  Srpske  i  omogućio  joj  da  postane  odgovoran  i 
prosperitetan element Bosne i Hercegovine. Želio bih se susresti s vama da razgovaramo o položaju 
vašeg supruga. Mogao bih biti u Bosni 20. ili 21. decembra. Gorljivo vam preporučujem da iskoristite 
ovu priliku."  
Prosper nije uspio dogovoriti sastanak. U januaru 2002. odlazi u Crnu Goru da bi nagovorio Karadžićevu majku 
Jovanku. Stara Crnogorka ne dopušta da joj prodaje maglu. Veleposlanik tada prijeti Luki, bjegunčevu bratu, 
da će mu ugroziti poslove. Luka Karadžić posjeduje nekoliko benzinskih crpki i tvornicu voćnih sokova.  
Ukidaju  mu  isporuku  goriva,  ali  on  ne  popušta.  Zatim  i  američki  general  Svlvester,  koji  preuzima 
zapovjedništvo SFOR‐a, piše Ljiljani Karadžić savjetujući joj u interesu bosanskih Srba da nagovori supruga da 
se  preda.  Supruga  odgovara  generalu  Svlvesteru  4.  juna  2002.:  „Jedino  što  međunarodna  zajednica  može 
učiniti jest da povuče optužbu." I naglašava: „Moj je suprug uvijek poštivao svaki gentleman's agreement, što 
bi  vi  morali  znati.  Također,  svi  su  uvjeti  ispunjeni  da  on  postane  slobodan  čovjek."  Sljedećih  mjeseci,  više 
zapadnih izaslanika obećava Carli del Ponte moguću predaju Karadžića ako se odustane od optužbe za genocid 
vezan uz Srebrenicu. Zapadne vlade traže izlaz ali dobro paze da same ne formuliraju takav zahtjev.  
Prema ispovijesti stručnjaka za to područje, u deset godina bila su samo tri pokušaja Karadžićeva uhićenja. Sva 
tri su objavljena. Do svih je došlo 2002. godine kad je u Hagu započelo suđenje Miloševiću, kad su velike sile 
tražile  od  ICTY‐a  da  što  brže  dovrši  svoj  posao.  Prva  je  operacija  započela  28.  februara  u  Čelebićima,  selu 
nedaleko  od  Foče,  u  jugoistočnom  dijelu  Bosne.  Dva  su  dana  kontingenti  NATO‐a  pretraživali  taj  sektor. 
Karadžić  nije  tamo.  A  oni  to  znaju.  Ali  su,  još  jednom,  američki  časnici  s  visokim  činovima  optužili  jednog 
francuskog  vojnika  da  je  potkopao  operaciju  upozorivši  na  vrijeme  Karadžića.  Francuska  vlada  demantira, 
glavni  tajnik  NATO‐a  Britanac  Lord  Robertson,  također.  Osamnaestog  marta  2002.  američki  državni  tajnik 
Colin  Powell  obećava  Carli  del  Ponte:  „SAD  neće  prestati  zahtijevati  uhićenje  Karadžića  i  Mladića."  U  Vijeću 
nacionalne sigurnosti (NSC), koje je tada vodila Condolezza Rice, stručnjaci joj objašnjavaju: „Molimo vas da 
nam oprostite što smo vam obećali Karadžića prije novembra 2001. Jedanaesti septembar poremetio je naš 
program. Ipak, nakon toga smo ponovno procijenili situaciju i potvrdili, zajedno s našim saveznicima, važnost 
da stavimo Karadžića iza brave. Ponovno smo vrlo aktivni. Dvije operacije koje je pokrenuo SFOR propale su, 
ali one su nam poslužile kao izvrsna generalna proba. Pojačali smo pritisak i sve više mu otežavamo život."  
Do drugih dviju operacija došlo je ljeti, u Palama, a zatim u Foči. To su bile operacije za javnu upotrebu jedne 
vojne  supersile  okrnjene  reputacije,  ili  još  nemarnijih  zapadnih  dužnosnika  čija  je  odsutnost  volje  sve 
sumnjivija.  One  su  također  opomena  upućena  Karadžiću  koji,  povremeno  dolazi  u  pretražene  sektore. 
Opomene  da  se  preda  ili  da  prestane  utjecati  na  politički  i  gospodarski  život  srpskog  entiteta  u  Bosni?  Ove 
operacije, u svakom slučaju, omogućavaju zapljenu dokumenata čiji sićušan dio, nerado predan Tužiteljstvu  
u Hagu, daje mnogo pojedinosti o intenzivnoj aktivnosti nevidljivog čovjeka.  
Prijestolnice  tvrde  da  se  obruč  steže.  General  J.  Svlvester  17.  aprila  2002.  uvjerava  Carlu  del  Ponte  da 
raspolaže „najboljim američkim snagama na svi‐jetu" kako bi zarobio Karadžića. I dodaje da je već potrošeno 
18 miliona do‐lara „u operacijama traženja i psihološkim operacijama usmjerenima prema lokalnom javnom 
mnijenju". Nekoliko tjedana poslije tvrdi da „se približavaju Karadžiću" i da ga čak „mogu čuti kako diše". Kao 
Louise  Arbour,  i  Carla  del  Ponte  sumnja  u  volju  velikih  sila.  Dvanaestog  marta  2002.  na  kraju  posjete 
djelatnom  glavnom  stožeru  NATO‐a  u  Stuttgartu,  ona  napominje  u  svojim  osobnim  bilješkama:  „Oni  su 
obmanjivači,  rekli  su  da  žele  uhićenja...  Izgledaju  jako  uvjereni,  ali  slabo  rade.  Svakih  šest  mjeseci  dolazi  do 
smjene timo‐va. Nema suradnje. Ne smiju se praviti bilješke (za vrijeme sastanka, op. a.) ni odnijeti sa sobom 
sheme i grafikoni koje su mi dali na francuskome. Ljubazni su, ali glupi."  
Kako bi se zapadnjaci prestali „igrati skrivača s počiniteljima genocida", Carla del Ponte želi stvoriti vlastiti tim 
za traganje. U septembru 2001. tražila je četiri dodatna mjesta u budžetu za 2002. Ali, u decembru SAD poziva 
na  smanjenje  budžeta.  Jedanaesti  septembar  izmijenio  je  njihove  prioritete  objašnjavaju  oni  tražeći  od 
Tribunala da se što prije pozabavi „izlaznom strategijom". Carla del Ponte ne dobiva ni jedno dodatno mjesto. 
Ona se odlučuje snaći sredstvima kojima raspolaže i određuje nekoliko sposobnih obavještajaca među svojim 
istražiteljima.  Početkom  2002.  unutar  Tužiteljstva  nastala  je  jedinica  zadužena  za  lokaliziranje  kriminalaca  u 
bijegu i usklađivanje lova na Karadžića i Mladića. No ona nije ovlaštena za hvatanje bjegunaca. Naime, velike 
sile nisu nikada odgovorile na ponovljene apele sudaca i tužitelja koji su slijedili jedan za drugim da se formira 
„grupa  međunarodne  sudske  policije".  Tako  je  Tribunal,  kad  je  riječ  o  uhićenjim  i  općenito  suradnji,  ostao 
ovisan o dobroj volji država. Toj jedinici, nazivanoj tracking teatri, u početku je na čelu bio pukovnik francuske 
žandarmerije Raymond Čarter, kojega je 2005. zamijenio jedan Britanac.  
Tragačka  jedinica  uspjela  je  lokalizirati  petnaestak  bjegunaca,  ali  njezinu  je  učinkovitost  ozbiljno  ugrozilo 
odbijanje  zemalja  NATO‐a,  osobito  Britanaca  i  Amerikanaca,  da  potvrde  ili  pobiju  podatke  koje  su  dobili  od 
tragača IC‐TY‐a, čime su znatno omele ili spriječile procjenu izvora. Ljudi Carle del Ponte pokušali su na terenu 
raditi s najmotiviranijim lokalnim stanovnicima. U Bosni su surađivali s Munirom Alibabićem, bivšim agentom 
jugoslavenskih službi koji je postao šef obavještajne službe hrvatsko‐bosanskog entiteta, i kojega, s pravom ili 
ne, nazivaju balkanskim Simonom Wiesenthalom. Imenovala ga je nenacionalistička vlada, ima mreže diljem 
zemlje i željeznu volju da pošalje Karadžića u Hag kako bi odgovarao za svoje zločine. Ali čim su počeli zajedno 
raditi,  Paddv  Ashdown,  čovjek  koji  je  koncem  maja  2002.  uzeo  u  ruke  uzde  međunarodne  administracije  u 
Bosni, smjenjuje ga. Britanac, kojeg su Bosanci već prozvali „prokonzul", „vezir" ili čak „Paddy paša", smjenjuje 
punom parom, a to je u njegovoj moći.  
Da bi opravdao svoju odluku, Ashdovvn pripisuje Muniru Alibabiću „pokušaj državnog udara". Optužuje ga da 
je organizirao curenje podataka iz izvještaja koji mu je bio naručen o vezama između bošnjačke nacionalističke 
stranke SDA, pobjednika na izborima, i lokalne mafije, u Ljiljanu, dnevniku bliskom SDA. Ashdown ne prilaže 
nikakav  dokaz  ali,  sredinom  oktobra  2002.,  iznuđuje  podršku  veleposlanika  velikih  sila  u  Sarajevu  prilikom 
jednog  kratkog  sastanka.  Protivi  se  samo  Francuska.  Ashdown  prelazi  preko  toga  i  sutradan  Alibabić  dobiva 
otkaz, uz zabranu da zauzme bilo kakvu javnu funkciju. Opomenut da napusti ured u roku jednog sata, nema 
vremena ni dovršiti svoj posljednji izvještaj o Karadžićevu kretanju koji mora predati Carli del Ponte, koja tog 
popodneva treba stići u Sarajevo.  
Alibabić  nije  surađivao  samo  s  tragačima  Carle  del  Ponte.  On  je  slao  svoje  informacije  i  SFOR‐u  i  mogao  je 
utvrditi njegovo pomanjkanje interesa, a ponekad čak i odbijanje da provjeri tragove. Alibabić je imao veliku 
prednost  pred  svojim  zapadnim  kolegama.  Pribavljao  je  informacije  koje  su  izvrgavale  velike  sile  ruglu  i 
pokazivale njihovu dvoličnost. Ali Ashdown je imao drugi razlog da brzo odbaci tog Bošnjaka. Ured Carle del 
Ponte  upravo  je  skupio  sredstva,  150  000  eura,  za  financiranje  hajke  na  Karadžića  kako  ne  bi  više  ovisio  o 
zapadnjacima. Prvi dio je već bio uplaćen Alibabiću da plati svoje doušnike. Britanci i Amerikanci dočuli su za 
taj  tajni  sporazum.  Bez  sumnje  zbog  curenja  u  krilu  Tribunala  gdje  je  jedan  broj  osoba  iz  Tužiteljstva  ili  iz 
administracije  bio  upućen  u  stvar  kako  bi  se  vrlo  transparentno  upravljalo  posebnim  fondovima  i 
prebacivanjem  novca  u  Bosnu.  Mjesec  dana  poslije  Paddv  Ashdovvn  neizravno  priznaje  vezu  između 
Alibabićeva otpuštanja i hajke na Karadžića. „Ja sam ga opozvao jer je radio za francuske službe i odbijao je 
suradivati s britanskim službama", povjerava joj u Sarajevu 19. novembra 2002. I nadodao je da bi to potvrdio: 
90 
„Nije vam mogao pomoći jer (general, op. a.) Rondot i njegovi uvijek, pa i u novije vrijeme, ruše sve pokušaje 
hvatanja Ra‐dovana Karadžića." Teško je tužitelju ICTY‐a u tom gnijezdu prepredenjaka  
prepoznati svoje saveznike.  
Unatoč glasu dobrog poznavaoca Balkana, učinkovitog i vrlo moralnog čovjeka, koji je stekao tijekom godina 
optužujući  najodgovornije  za  svojih  putovanja  u  vrijeme  rata  u  Bosni  i  na  Kosovu  i  zatim  nekoliko  godina 
poslije kad je dolazio svjedočiti za optužbu na mnogim suđenjima pred ICTY‐em (Blaškić, Milošević, Brđanin), 
Paddv Ashdown odredio je sebi ciljeve koji su u sukobu s misijom Tribunala. On vuče konce, igra se političkih 
saveza među lokalnim nacionalistima i prima samo u staklenom kavezu, smještenom u prizemlju  
90 General Philippe Rondot bio je savjetnik za obavještavanje i specijalne operacije pri francuskom ministarstvu Obrane 
od 1997. do 2005. U tom ga je svojstvu predsjednik Chirac 1998. zadužio za lov na ratne zločince.  
zgrade OHR‐a, ureda visokog predstavnika, u četvrti Grbavica u središtu Sarajeva. Nitko ne može u njega ući 
ako  ne  ostavi  mobitel  na  ulazu.  Kavez  je  potpuno  neprobojan  za  prisluškivanje  i  mora  takav  ostati.  I  dok  s 
Carlom del Ponte razgovara, primjerice, o Alibabićevu pitanju, bivši elitni vojnik Njezina Veličanstva, može joj 
bez uvijanja reći da Britanci neće nikada dopustiti Francuzima prvenstvo na području obavještavanja u Bosni i 
Hercegovini.  Oni  uživaju  podršku  Amerikanaca  koji  ne  gledaju  s  odobrenjem  njezinu  tragačku  jedinicu  koju 
vodi jedan Francuz. U martu 2003. američki veleposlanik za ratne zločine Pierre Richard Prosper to joj također 
daje na znanje gotovo izravnim riječima: „Vi imate na terenu ljude koji svima postavljaju mnoštvo pitanja. Tko 
su oni, što oni hoće?"  
Rat koji saveznici započinju iza kulisa izgledalo je da će biti „u rukavicama", ali on je cinčan i nemilosrdan. Ta 
suparništva, a priori zastarjela, čine da međunarodni odnosi nalikuju partiji igre Rizik u kojoj su svi niski udarci 
dopušteni.  Rezultat:  saveznici  ‐francuski,  britanski  i  američki  ‐međusobno  se  uhode,  bacaju  jedan  drugome 
klipove pod noge, odbijaju surađivati, a ponekad i komunicirati. Washington i London ne prestaju sumnjičiti 
Francusku  da  slijedi  samostalne  političke  planove  i  optužuju  je  da  ne  dijeli  svoje  informacije.  U  Bosni,  kao 
uostalom  i  u  svijetu,  Francuska  nimalo  ne  nastoji  ponovno  zadobiti  povjerenje  svojih  partnera.  Ona  ne 
pokušava  ni  preuzeti  inicijativu.  Ostaje  pasivna  iako  u  Bosni,  kao  i  na  većini  vanjskih  operativnih  pozornica, 
jedna od zemalja koje daju najviše snaga za održavanja mira. Kad su francusko‐američki odnosi dosegli tačku 
prekida nakon odbijanja Francuske, početkom 2003., da podrži vojnu intervenciju u Iraku, Pariz ne pokušava 
dovesti Washington i London u nepriliku hvatajući odvojenom akcijom Karadžića koji i dalje dolazi u francuski 
sektor. Da je Francuska željela dokazati prevrtljivost SAD‐a, za što ga stalno optužuje, tada je imala savršenu 
priliku.  
Prirodno,  ali  politički  krhko  savezništvo  između  triju  velikih  sila  pokazuje  se  na  kraju  otpornijim  nego  što  je 
izgledalo. Jer sve tri ujedinjene su u istom odbijanju da Karadžićeva uhićenja.  
Washington i London prikazali su početkom 2003. reorganizaciju SFOR‐a i preraspodjelu zemljopisnih sektora 
nadležnosti kao učinkovit odgovor na francusku opstrukciju u hvatanju Radovana Karadžića. „Sad kad možemo 
djelovati  bez  Francuza,  kad  smo  počeli  razbijati  mrežu  koja  financira  Ka‐radžićevu  zaštitu,  izgledi  da  ga 
uhvatimo  realni  su",  izjavljuju  visoki  američki  dužnosnici  u  aprilu  2003.  Pariz,  naprotiv,  smatra  da  ta  odluka 
potkopava rad njezinih obavještajnih agenata raspoređenih na terenu, a sada definitivno uklonjenih s Pala i iz 
srpskih  sredina  koje  oni  najbolje  poznaju.  Zapravo,  ništa  se  ne  mijenja.  11.  novembra  2003.  Karadžić  može 
mirno doći na Pale, na svoje obiteljsko dobro i posaditi, prema srpskoj tradiciji, stablo. Te je godine odabrao 
trešnju. U Washingtonu je, mjesec dana prije, američki državni tajnik Colin Powell rekao Carli del Ponte: „Ne 
mogu  vam  odgovoriti.  Ne  bih  vam  znao  reći  zašto  ga  ne  uspijevaju  lokalizirati  ili,  kad  ga  nađu,  uhititi!" 
Uhićenje  Sadama  Huseina,  13.  decembra  2003.,  devet  mjeseci  nakon  američke  intervencije  u  Iraku,  vraća 
ICTY‐u veliku nadu. Dakle, moguće je, kad ima dovoljno volje i sredstava, uhvatiti jednog bivšeg šefa države, 
koji još uvijek raspolaže mrežama podrške u svojoj zemlji. Ali ubrzo se pokazuje da uhićenja ne predstavljaju 
nepremostive probleme kad je velikim silama u interesu postići osudu osumnjičenoga. Osobito kad imaju svu 
slobodu u kontroliranju sudskog procesa.  
Dok  su  se  slike  Sadama  Huseina,  izvučenog  iz  jame,  neprestano  vrtjele  na  međunarodnim  televizijama, 
Karadžić zna da se nema čega bojati. Prošlo je nekoliko tjedana da su mu britanske službe prišle blizu kako bi 
ga pokušale uvjeriti da se preda ili da napusti Bosnu. Angažirani na novim frontovima, Amerikanci žele povući 
većinu svojih trupa iz Bosne i ostaviti samim Europljanima zadatak da osiguravaju vojnu nazočnost u zemlji. Ta 
se odluka mora donijeti na vrhu NATO‐a u Istanbulu sljedećeg juna. No, Europljani su jasno dali do znanja da 
oni  neće  preuzeti  baklju  dok  pitanje  Karadžića  ne  bude  riješeno.  „Da,  to  je  uvjet  i,  u  svakom  slučaju, 
Amerikanci neće otići dok ne budu mogli reći: 'Misija je izvršena'", potvrđuje Javier Solana, glavni tajnik Vijeća 
Europske  Unije,  13.  oktobra  2003.  za  jednog  susreta  s  Carlom  del  Ponte  u  Luksemburgu.  Potkraj  2003.  u 
pomoć je pozvan Paddv Ashdown. Bivši vođa britanske liberalne stranke poznaje Karadžića, a i sastao se s njim 
više puta 1992. i 1993. za vrijeme svojih putovanja u Bosnu. Osim toga, blizak je i MI6 koji je tada organizirao 
njih susret u Bosni. Barem tako tvrdi dvije godine poslije šef njemačke diplomacije. Joschka Fischer povjerava 
Carli  del  Ponte  početkom  2006.  da  je  preko  svojih  službi  dobio  dokaze  o  tome  tajnom  susretu.  Njemačka 
odbija  dati  te  dokaze  unatoč  upornosti  tužiteljice  koja  bi  se  htjela  njima  poslužiti  da  izvrši  pritisak  na 
zapadnjake.  
Ashdown ne uspijeva uvjeriti Karadžića da napusti regiju ni da se preda. MI6 pokuša sljedećih mjeseci izvršiti 
pritisak na njegove najbliže saveznike. Ali uhićenje je uvijek isključeno. Međutim, početkom 2004. javljaju se 
tri nove zlatne prilike. Početkom januara, predsjednik srpskog entiteta Dragan Čavić i predsjednik Skupštine 
bosanskih Srba Dragan Kalinić, obojica u upravi SDS‐a, srpske nacionalističke stranke koju je Karadžić osnovao 
uoči rata, prepiru se o tome kakvu politiku treba voditi. Kalinić, koji ne uspijeva urazumiti Cavića, napominje: 
,Ja ću govoriti s Radovanom jer on je još uvijek šef." Kalinić tada kontaktira jednog od svojih bivših tjelesnih 
čuvara koji je prešao u Karadžićevu službu. Bata Tešić obično služi kao glasnik i nalazi se na Palama. Bijesan, 
Čavić  obavještava  o  tome  snage  NATO‐a.  Amerikanci  ne  razmatraju  stavljanje  Tešića  pod  nadzor  kako  bi  ih 
doveo do Karadžića. Oni 10. januara na Palama uhićuju Tešića. Operacija je medijima prikazana kao pokušaj 
Karadžićeva  uhićenja,  doduše  neuspjela,  ali  koji  je  omogućio  stezanje  mreže:  Tešića  su  ispitali  i  Karadžić  će 
uskoro biti uhićen. Gledane izvana, velike sile izgledaju napokon povezane. Sve veći pritisak koji vrše kako bi 
uvjerile ICTY da što prije zatvori svoja vrata izgleda kao da naglašava hitnost Karadžićeva uhićenja.  
No to nije tako. Jer Karadžić je tada u  Beogradu. I  upravo je u društvu Dragana Kalinića  prije nekoliko dana 
prešao  granicu.  Karadžić  se,  naime,  morao  podvrgnuti  kirurškoj  intervenciji.  Njegov  dolazak  uznemiruje  one 
koji  su  obećali  da  će  braniti  naslijeđe  Đinđića,  ubijenog  dok  je  radio  na  izgradnji  europske  budućnosti  svoje 
zemlje. Oni žele uhititi Karadžića prije  nego što ustupe mjesto Vojislavu Koštunici koji se priprema formirati 
vladu sa strankama Miloševića i Šešelja, obojice na suđenju u Hagu. Mladić je pod vojnom zaštitom i nitko ne 
želi  preuzeti  rizik  sukobljavanja  s  vojskom.  Ali  oni  još  nekoliko  tjedana  kontroliraju  policiju  i  mogu  uhititi 
Karadžića. Dvadeset osmog januara 2004. Carla del Ponte je obaviještena o stavljanju Karadžića pod policijski 
nadzor i o njegovu skorom uhićenju, vjerovatno prije konca dana. Srbi pozivaju u pomoć Francusku da osigura 
prijevoz  do  Haga.  Na  veliko  nezadovoljstvo  Amerikanaca  koji  interveniraju  kod  Srba  da  obustave  operaciju. 
Između  te  dvije  zemlje  dolazi  do  nesuglasica  nakon  protivljenja  Francuske  američkoj  intervenciji  u  Iraku.  Ali 
nitko  uistinu  ne  zna  jesu  li  ta  suparništva  bila  razlog  napuštanja  operacije  ili  samo  izgovor.  Pierre  Richard 
Prosper  dolazi  sutradan  u  Hag.  On  to  čak  i  ne  spominje.  Veleposlanstvo  Sjedinjenih  Američkih  Država  u 
Beogradu već je obavijestilo Carlu del Ponte da je ta priča potpuno izmišljena, da je srpsku inicijativu pustio u 
optjecaj  jedan  visoki  dužnosnik  pod  utjecajem  alkohola!  Prosper  tvrdi  da  se  obruč  steže  u  Bosni.  Ni  riječi  o 
Karadžićevoj  prisutnosti  u  Beogradu.  Carla  del  Ponte  pritišće  ga  u  razgovoru  u  četiri  oka.  „Snađite  se  da 
uhvatite Mladića i Karadžića. Ja ne želim znati što se jučer dogodilo jer mi svi lažu. Ali ja želim obojicu. Karadžić 
je još uvijek u Beogradu, nije prekasno da se djeluje." Prosper zahtijeva da se savjetuje sa svojom vladom. Iz 
Washingtona poziva Carlu del Ponte 31. januara 2004. da joj kaže kako je dobio podršku. No Amerikanci se ne 
pokreću.  Drugog  februara  veleposlanik  Sjedinjenih  Američkih  Država  u  Beogradu  William  Montgomerv 
uvjerava u srpskim medijima da je njegova vlada zadovoljna suradnjom Beograda s ICTY‐em koja će se, kaže 
on,  „završiti  Mladićevim  i  Karadžićevim  izručivanjem".  Carla  del  Ponte  ide  još  dalje  9.  februara  u  Bruxellesu 
kad  izjavljujuje  novinarima  da  je  Karadžić  u  Beogradu.  Solana  uzvraća:  „Ako  je  to  istina,  imamo  ozbiljan 
problem." Amerikanci joj ne opraštaju taj indirektni pritisak preko medije. Nekoliko tjedana prekidaju svaku 
komunikaciju sa Švicarkom i njezinim uredom.  
Dvadesetog februara 2004. uhode Carle Del Ponte ponovno su našle Karadžićeve tragove u Bosni. Otišao je iz 
Beograda i provodi nekoliko dana oporavljajući se u kući smještenoj na samo nekoliko kilometara od granice 
sa Srbijom, u selu Zaovine. Poznato im je ime vlasnika i znaju da će bjegunac tamo provesti noć. Ta je obavijest 
odmah  prenesena  zapovjedniku  SFOR‐a  u  Sarajevu.  Nekoliko  sati  poslije  helikopter  nadlijeće  to  područje 
upozoravajući tako Karadžića.  
Tijekom  cijele  jedne  godine,  Carla  del  Ponte  potpuno  gubi  trag  Karadžiću.  Potkraj  decembra  2004.  SFOR  se 
povlači  iz  Bosne.  Njega  zamjenjuju  europske  snage,  EUFOR.  Sveden  na  sedam  hiljada  ljudi,  EUFOR  ne 
nasljeđuje  ovlasti  za  uhićenje  optuženika  u  bijegu.  Europljani  su  odbili  preuzeti  smjenu  radije  prepuštajući 
NATO‐u  odgovornost  za  njegov  neuspjeh.  Službeno,  Atlantski  savez  je  još  uvijek  zadužen  za  uhićenje  haških 
optuženika. On drži u Bosni dvjesto pedeset ljudi, samo Amerikanaca. Sjedinjene Američke Države požurile su 
povlačenje NATO‐a iz Bosne, ali ipak nisu odustale od operacija nadziranja teritorija za koje se pretpostavlja 
da bi moglo poslužiti ekstremnim islamistima kao ulazna vrata prema Europi. Ostavši pod zastavom NATO‐a, 
na američkim vojnicima ostaje, dakle, odgovornost za ovu pretešku misiju koje bi se svi htjeli riješiti ‐hajku na 
ratne zločince. „Prijenos vlasti neće se izvršiti na štetu ICTY‐a i pravde", obećali su visoki dužnosnici NATO‐a u 
februaru  2004.  Na  papiru,  to  je  učinjeno,  ali  u  praksi,  kako  se  žali  Carla  del  Ponte,  „više  nitko  ne  traži 
Karadžića".  
U aprilu 2005. jedan Nizozemac kontaktira Sud u Hagu. On tvrdi da je 7. aprila vidio Karadžića u Foči u društvu 
neke žene na terasi jednog kafića. Carla del Ponte traži od NATO‐a da provjeri tu obavijest. „Nemoguće, jer je 
Karadžić od 6. do 8. aprila bio u Beogradu", odvraćaju nekoliko dana poslije američki dužnosnici iz NATO‐a koji 
su do tada tvrdili da su i oni izgubili svaki trag Karadžiću! Ogorčena, Carla del Ponte napokon apelira na policiju 
bosanskih  Srba,  nepouzdanu,  ali  dužnu  pružiti  ICTY‐u  bar  minimum  suradnje.  U  julu  od  nje  traži  nadzor 
Karadžićevu obitelj. Ljetne promjene boravišta često su bile prilika za bjegunca da se susretne sa svojima, kako 
svjedoči više pisama nađenih za vrijeme NATO‐ova pretresa. Carla del Ponte početkom augusta otkriva da je 
nadziranje ukinuto. Ona tada doznaje da je jedan časnik CIA‐e 29. jula došao tražiti od agenata bosanskih Srba 
da ukinu motrenje Karadžićeve obitelji, pod izgovorom da je riječ o naredbi Haga! Uhvaćene u laži, američke 
vlasti pred tužiteljicom ICTY‐a izražavaju žaljenje zbog „greške u komunikaciji", bez drugih objašnjenja.  
Željan spasiti privid, američki general Steven Schook, zapovjednik jezgre NATO‐a u Bosni, uvjerava medije  
17. augusta 2005. za vrijeme posjeta Bruxe‐llesu: „Ja sam vrlo optimističan kada je riječ o činjenici da će se 
moći završiti ovo poglavlje koje je uzrokovalo zastoj u Bosni i Hercegovini." Kao dokaz, on tvrdi: „Neke novine 
u Banja Luci i na Palama objavljuju oglase u kojima se poziva Karadžića da se preda. To je nešto neviđeno. (...) 
Mreža podrške se iz dana u dan stanjuje, a pokret u prilog njegove predaju raste!" Inicijative u tom smislu već 
su  odavno  napuštene  pred  Karadžićevim  kategoričkim  odbijanjem  da  se  preda.  Zapadnjaci  su  se  zatim 
zadovoljili pregovaranjem o nje‐govou udaljavanja s Pala, iz Bosne, a ponekad čak i iz regije. Čini se da je MI6 
napokon laskanjem pridobio Karadžića i postigao da on sve češće odlazi na putovanja. Jer svi se plaše pritisaka 
Carle  del  Ponte  ako  ona  opet  otkrije  da  se  Mladić,  ali  i  Karadžić,  skrivaju  u  Srbiji.  Otada  Karadžić  sve  češće 
skokne u Grčku, u zabačenu pokrajinu u blizini brda Athos.  

Igra mačke i miša  

Za zapadne vlade teže se nositi s pitanjem Ratka Mladića. Njegova nazočnost u Srbiji neprestano je izrugivanje 
međunarodnoj zajednici. Tim više što se srpske vlasti od 2001. nisu pokrenule i što Carla del Ponte ne prestaje 
na  to  podsjećati.  Europljani  i  Amerikanci  mogu  se  samo  koristiti  polugama  kojima  raspolažu  kako  bi  prisilili 
Beograd  da  poštuje  svoje  obaveze.  Čak  i  ako  je  njihovo  izvršavanje  teško  za  velike  sile  koje  u  Srbiji  moraju 
braniti stavove koje one, naprotiv, nisu poštivale u Bosni, kad je bila riječ o Karadžiću. Bez iznenađenja, srpski 
se rukovodioci odlučuju za politiku mimikrije. Tvrde da ne znaju gdje se krije general Mladić ili, u najboljem 
slučaju, više vole malo vje‐rovatnu dobrovoljnu predaju nego uhićenje.  
Brutalno ubojstvo reformatorskog premijera Zorana Đinđića 12. marta 2003. znatno je smanjilo izglede da će 
Mladić biti predat Hagu. Carla Del Ponte pokušava koliko može zadržati međunarodni pritisak na Srbiju. Ona 
također  igra  na  kartu  suradnje  između  srpskih  tajnih  službi  i  američkih  obavještajnih  časnika,  koji  djeluju  u 
Srbiji nakon sporazuma sklopljenog između Đinđića i CIA‐e. Mladić je zamijenio svoju seosku kuću za manje 
poznata skloništa. Sada se on seljaka između sedam stanova koje su mu pod lažnim imenima njegovi zaštitnici 
iznajmili u središtu Beograda i koje mijenja svaka dva ili tri tjedna.  
U  septembru  2003.  Carla  del  Ponte  uvjerena  je  da  posjeduje  tačnu  Mladićevu  adresu  u  Beogradu.  Njezina 
tragačka  jedinica  je,  zahvaljujući  jednome  od  svojih  informatora,  dobila  adresu  stana  u  Gagarinovoj  ulici  u 
kojemu  Mladić  boravi  već  neko  vrijeme.  Daje  ju  Pierreu  Richardu  Prosperu,  posebnom  američkom 
veleposlaniku koji obećava da će se time pozabaviti. Ali ne dobiva nikakav odgovor. Kad inzistira, on odvraća 
da je Mladić napustio Srbiju. Amerikanci imaju potpunu slobodu lokalizirati Mladića u Srbiji nakon sporazuma 
koji  je  2002.  sklopljen  između  Đindićeve  vlade,  državnog  tajnika  Colina  Powella  i  Georga  Teneta  iz  CIA‐e. 
Đinđićev nasljednik Zoran Živković priznao je to javno 2005. godine: „Tri zaposlenika CIA‐e stigla su u Srbiju 
kako  bi  s  članovima  BIA‐e  (Bezbednosno  Informativna  Agencija)  provjerili  informacije  o  pretpostavljenim 
Mladićevim  skrovištima.  Provedeno  je  dva‐naestak  operacija  u  Beogradu  i  drugdje  u  Srbiji.  Agenti  CIA‐e 
sudjelovali  su  u  svojstvu  promatrača.  Bila  su  provjerena  sva  mjesta  na  koja  su  ukazali  ICTY  ili  drugi  zapadni 
91 
izvori. Krajem 2003. srpsko‐američka jedinica došla je do zaključka da Mladić nije u Srbiji."  
Prisutnost CIA‐e u Srbiji samo je alibi. Prije nego što ih preda tužitelju ICTY‐a, Washington filtrira sakupljene 
informacije.  Carla  del  Ponte  dobiva  samo  mrvice  kojima  je  cilj  potvrditi  verziju  srpskih  vlasti  da  Mladić  nije 
lokaliziran, da on vjerovatno više nije u Srbiji, da je možda u Makedoniji ili u nekoj bivšoj sovjetskoj republici... 
Pa  ipak,  kad  je  početkom  2006.  g.  uspjela  utvrditi  Mladićeve  dolaske  u  Srbiju  i  odlaske  iz  nje,  ona  je  s 
čuđenjem  otkrila  da  su  je  svi  obmanjivali.  Jedan  dio  obavijesti  koje  su  srpske  i  američke  službe  trebale 
provjeriti  2002.  i  2003.  godine  odgovarale  su  mjestima  gdje  je  tada  Mladić  boravio.  Mladić  praktički  nikada 
nije  napustio  Srbiju  osim  za  kratkih  boravaka  u  svojem  rodnom  selu  u  istočnoj  Bosni  prilikom  obiteljskih 
svečanosti. Za vrijeme tih odlazaka nikada ga nisu uznemirivale snaga NATO‐a za koje se također smatralo da 
nadziru teritorij.  
Potvrđujući laži srpskih vlasti, zapadnjaci nisu samo spriječili hvatanje generala, koji je pred kamerama jedne 
srpske televizije dijelio čokoladu djeci Srebrenice kad je već dao naređenje za njihovu deportaciju i istrebljenje 
njihovih očeva i braće. Oni su također neutralizirali djelovanje ICTY‐a. Jer lišivši Hag informacija o bjeguncima, 
zapadnjaci su mogli odlučivati o slabljenju pritiska i pogađanju, već prema vlastitim interesima, s državom koja 
je kršila svoje međunarodne obaveze. Tako su ostajali gospodari igre u svojim odnosima sa Srbijom, hineći na 
taj način čak kako zaboravljaju da kao države članice Vijeća sigurnosti, predstavljaju jedinu višu izvršnu vlast 
koja raspolaže moći da prisili na poštivanje odluka međunarodnog pravosuđa.  
Početkom 2005. g. Carla del Ponte ponovno je našila na trag Mladića koji se krio u nekom drugom stanu u srcu 
Beograda. Da bi prisilila zapadnjake da preuzmu svoje odgovornosti, javno je rekla: „Mladić je u Srbiji. On je na 
dohvat ruci srpskih vlasti." Godina 2005. puna je simbola i Carla del Ponte želi potaknuti vlade da nadoknade 
izgubljeno vrijeme. Obilježavaju se tri godišnjice: deset godina od dizanja optužnice protiv Karadžića i Mladića, 
deset godina od pokolja u Srebrenici za koji su oni optuženi i deset godina od Dejtonskog sporazuma i njegova 
službenog  potpisivanja  u  Parizu.  Ali  to  je  i  šezdeseta  godišnjica  oslobađanja  logora  Auschwitz  Birkenau  i 
stvaranja  Nirnberškog  suda  koji  su  simbolizirali  potrebu  međunarodne  pravde.  Carla  del  Ponte  pokušava 
ponovno pokrenuti velike sile i javno mnijenje koje je postalo nepovjerljivo. Ali ona od početka obavještava da 
neće štedjeti sredstva za postizanje Karadžićeva i Mladićeva privođenja prije kraja godine.  
Prvog  februara  2005.  u  Sarajevu  ona  otvoreno  izjavljuje  Paddvju  Ashdownu:  „Brojni  elementi  pokazuju 
nedostatak volje međunarodne zajednice, snaga NATO‐a i Europske unije. Otkad su Karadžić i Mladić u bijegu, 
pribavili smo NATO‐u mnogo obavijesti. Uzalud. Imamo sve više razloga vjerovati da je s Karadžićem sklopljen 
sporazum. Jednostavno ne možemo vjerovati u nesposobnost najvećih sila na svijetu. Postoji li politička volja 
ili  ne?  I  nije  li  priča  o  Karadžićevu  bijegu  samo  izgovor  da  se  zadrži  međunarodna  prisutnost  u  Bosni?  Ako 
postoji  politička  volja,  tko  može  djelovati,  s  kim  moramo  razgovarati,  koja  to  politička  vlast  može  donijeti 
odluku i narediti odlučnu akciju, što je potrebno da oni djeluju? Pod izgovorom da je u našem interesu uhvatiti 
Karadžića i ostale bjegunce, svi misle da je naša dužnost pribavljati obavijesti, dokaze,  
91 Dolaskom bivšeg predsjednika Vojislava Koštunice na čelo srpske vlade početkom 2004., završava službena suradnja s 
CIA‐om.  
fotografije mjesta gdje se kriju. Smiješno je tako obrnuti odgovornosti. To nije naš posao. Unatoč smanjenju 
budžeta,  ipak  smo  uspjeli  zadržati  u  našoj  tragačkoj  jedinici  tri  osobe.  I  od  te  tri  osobe  se  očekuje  da 
lokaliziraju  sve  bjegunce  dok  se  skrivaju  u  različitim  zemljama.  To  je  nepravedno.  Činjenica  je  da  su  one 
postigle više rezultata i obavijesti nego neke velike tajne službe. Vrijeme leti. Upravo prikupljam sve obavijesti 
koje  dokazuju  nedostatak  volje  i  namjeravam  ih,  prije  ili  poslije,  objaviti  i  osuditi  izostanak  rezultata 
međunarodne zajednice. Godišnjice Srebrenice i Daytona ključni su datumi. Juli je krajnji rok. Karadžić i Mladić 
moraju  do  tada  biti  u  Hagu."  Ona  na  kraju  javno  prijeti:  „Krajem  godine  objavit  ću  informacije  kojima  ras‐
polažem  o  razlozima  zbog  kojih  oni  nisu  bili  uhićeni.  U  decembru,  kad  budem  pred  Vijećem  sigurnosti 
Ujedinjenih naroda, ako još uvijek budu u bijegu, otkriti ću te obavijesti koje sam skupljala šest godina. To nije 
prijetnja, ali ja snosim odgovornost da privedem pravdi naviše političke i vojne krivce za zločine počinjene u 
bivšoj  Jugoslaviji  i  ako  to  ne  uspijem,  moram  o  tome  obavijestiti  Vijeće  sigurnosti  koje  mi  je  povjerilo  ovu 
zadaću."  
Što god ona rekla, ipak je riječ o prijetnji. Zapadnjacima nije bilo nimalo teško neutralizirati izrugivanje medija 
zbog  međunarodne  sukrivnje  ili  nesposobnosti  NATO‐a  da  uhiti  dvojicu  bjegunaca.  Uz  cijenu  nekoliko 
propagandnih  operacija,  oni  su  se  potrudili  održavati  nade  u  skoro  uhićenje  i,  međusobnim  optužbama 
saveznika  za  izdaju,  opravdati  izostanak  rezultata.  Nikoga  nisu  zavarali,  ali  ostala  je  sumnja.  Toliko  izgleda 
nezamislivo da su najveće demokracije radije deset godina zavaravale javno mnijenje kako bi zaštitile ta dva 
zločinca, nego da ih uhite. U nevjerici, mediji odbijaju primiti doslovce pokusne balone koje Carla del Ponte 
pušta po želji: „Nitko ne traži Karadžića" ili „Nitko ga nikada nije tražio". Oni u tome vide nadasve krik očaja. 
Naprotiv,  jedna  izravna  optužba,  potkrijepljena  dokazima,  koju  je  oblikovala  osoba  koja  se  šest  godina,  bez 
prestanka, borila da ih privede pravdi dovela bi u opasnost da probudi i one najskeptičnije. Carla del Ponte u 
stanju  je  razotkriti  dvoličnost  međunarodne  zajednice,  uperiti  projektor  prema  zonama  sjene,  pokazati 
skriveno lice državnih razloga. U politici, istina plaši. Pa čak i ona najbanalnija ili sasvim anegdotska. Ne smiju 
se  odškrinuti  vrata  političke  kuhinje,  naročito  međunarodne:  to  je  zlatno  pravilo.  Prijetnja  Carle  del  Ponte, 
dakle, shvaćena je ozbiljno.  
Švicarka to zna. Ona se sjeća pisama i telefonskih poziva primljenih svaki put kad je iznosila i najmanju, pa čak 
i  dobronamjernu  kritiku  NATO‐a.  Svjesna  je  rizika.  Želi  se  poslužiti  metodom  elektrošoka  jer  ona  sama  ne 
shvaća  što  priječi  velike  sile  da  priskrbe  sredstva,  deset  godina  nakon  konca  rata,  za  uhićenje  Karadžića  i 
Mladića. Ona sumnja na sporazum, na tajne interese. Ali radije im udjeljuje povlasticu sumnje, misleći da će se 
osvijestiti,  da  će  radije  izabrati  uhićenje  nego  uvredu  istini.  Jer  izručujući  dvojicu  optuženih,  zapadnjaci  bi 
podmirili račun za sve svoje prošle sramote, za nedjelovanje, za svoje slabosti. Ali Carla del Ponte se vara i to 
će tek kasno shvatiti.  
Neprestani pozivi Carle del Ponte da se privede kraju nekažnjenost Karadžića i Mladića, ostale su mrtvo slovo 
na papiru. Približavanje desete obljetnice genocida u Srebrenici nije ih ni najmanje trgnulo. I kad je Carla del 
Ponte  najavila  da  će  „iz  poštovanja  prema  žrtvama"  bojkotirati  obljetnicu  ako  dva  glavna  krivca  do  tada  još 
budu na slobodi, zapadne prijestolnice prave se gluhe i potvrđuju svoje sudjelovanje. Videosnimka prikazana 
1.  juna  na  suđenju  Slobodanu  Miloševiću  kao  da  je  na  trenutak  izazvala  veći  učinak  nego  sve  molbe 
magistrata.  Ponovno  prikazana  iste  večeri  na  beogradskoj  televiziji  B92,  prikazuje  smaknuće  šest  mladih 
zatvorenika  iz  Srebrenice,  od  kojih  su  trojica  maloljetnici,  što  su  ga  počinile  specijalne  jedinice  Ministarstva 
unutrašnjih  poslova  Srbije  koje  su  uvijek  poricale  da  su  na  bilo  koji  način  umiješane  u  pokolj  iz  jula  1995. 
Snimljeno  smaknuće,  preneseno  po  cijelome  svijetu,  šokiralo  je  javno  mnijenje,  čak  i  u  Srbiji.  Ono  oživljava 
pitanje  nekažnjenosti  Karadžića  i  Mladića.  Potresen  je  čak  i  Vojislav  Koštunica.  On  obećava  Carli  del  Ponte, 
koja  sutradan  stiže  u  Beograd,  brzo  izručivanje  Mladića  i  šalje  svoju  policiju  u  potragu  za  ljudima  s 
videosnimke.  Desetak  njih  je  uhićeno  prije  odlaska  Carle  del  Ponte  iz  Beograda.  Čini  se  da  je  Koštunica 
prihvatio  ono  što  je  očigledno.  Generalu,  kojega  on  neprekidno  štiti  nakon  svrgnuća  Slobodana  Miloševića, 
mjesto je u zatvoru. Koštunica ne obećava izručenje Mladića za 11. jula 2005., nego za početak oktobra kada 
na summitu  u Luksemburgu Europska  unija mora odlučiti o otvaranju pregovora o pridruživanju sa Srbijom. 
Carla  del  Ponte  preklinje  velike  sile  da  pošalju  Beogradu  jasnu  poruku  i  da  iskoriste  te  osobito  povoljne 
okolnosti  kako  bi  dobile  Mladića  prije  datuma  godišnjice  11.  jula.  Sjedinjene  Američke  Države  kao  i  Europa 
uvjetovale su jačanje svojih veza i ekonomske pomoći Srbiji Mladićevim uhićenjem.  
Tjedan dana poslije, američki State Department ipak najavljuje uplatu 10 miliona dolara ekonomske pomoći 
Srbiji, koja je bila suspendirana do pune suradnje Beograda sa ICTY‐em. Washington šalje dva izaslanika State 
Departmenta u Hag da umire Carlu del Ponte: „To je ohrabrenje srpskim vlastima, Koštunica je obećao da će 
izručiti Mladića prije kraja ljeta. On će to napraviti nakon komemoracije u Srebrenici."  
U  javnosti,  velike  su  sile  prisiljene  pridružiti  se  ustrajnim  zahtjevima  Carle  del  Ponte.  Komemoracija  u 
Srebrenici, 11. jula 2005. g. prilika je za zapadne vođe, poput Tacquesa Chiraca, da podsjete kako je „više nego 
ikada  važno  da  krivci  za  ta  djela  koja  su  potresla  savjest  čovječanstva  odgovaraju  za  svoje  zločine  pred 
sudom". Svi se tiskaju u Potočarima, spomeniku podignutom preko puta bivše baze ONU‐a gdje su nizozemski 
vojnici,  zaduženi  da  štite  opsjednutu  enklavu,  prisustvovali,  ne  poduzevši  ništa,  deportaciji  stanovnika 
Srebrenice, koju su izvršile snage generala Mladića, i prvim ubojstvima. Svi osim Carle del Ponte, koja je ostala 
u Hagu u znak „protesta protiv nekažnjivosti i protiv odsustva djelovanja međunarodne zajednice".  
Pierre  Richard  Prosper,  koji  predstavlja  predsjednika  Busha,  izjavljuje:  „Na  ovaj  dan  sjećanja,  (...)  zlo 
odgovorno za ono što se ovdje dogodilo pritišće još uvijek ove brežuljke i mora odavde biti protjerano. Neki 
još uvijek nisu prihvatili grijehe prošlosti (...) i nastavljaju im okretati leđa u nadi da će izbrisati ovo sjećanje. 
Ali  ako  doista  želimo  jednom  zauvijek  okrenuti  stranicu,  moramo  djelovati...  Nitko  ne  smije  sumnjati  da  je 
najvažnije podvrći suđenju optuženike koji su još u bijegu, a naročito Radovana Karadžića i Ratka Mladića."  
A  šef  britanske  diplomacije  Jack  Straw  podsjeća:  „Ovdje  obnavljamo  uspome‐nu  na  najmračnija  poglavlja 
Europe  nakon  1945.  (.)  I  Europska  zajednica  je  izniknula  na  ruševinama  kontinenta  uništenog  ratom  i 
zločinima. Ali privodeći pravdi odgovorne za te zločine, Europa je mogla započeti proces pomirenja. Gnusno je 
da su, deset godina nakon pokolja u Srebrenici, oni koji su za to optuženi, u prvom redu Radovan Karadžić i 
Ratko  Mladić,  još  uvijek  na  slobodi.  Nitko  im  ne  bi  smio  pomagati  da  izmaknu  otvorenom  međunarodnom 
suđenju."  
Iza kulisa prijestolnice ne pokazuju istu gorljivost. Uvjetovanja Mladićevim ili Karadžićevim uhićenjem odjekuju 
kao  šuplje  fraze.  Obećanja  zvone  I  kao  nova  poricanja,  svaki  put  sve  zlokobnija.  Europljani,  koji  od  početka 
92
godine zagorčavaju život Hrvatskoj koja još nije izručila Antu Gotovinu, svojeg posljednjeg bjegunca , nemaju 
baš nikakvu strategiju za slučaj Mladića i Karadžića. Kada je riječ o Amerikancima, oni se zadovoljavaju time da 
tijekom  ljeta  pritišću  Karadžićevu  obitelj  i  prisiljavaju  njegovu  suprugu  da  25.  jula,  pred  televizijskim 
kamerama, pozove svojega supruga na predaju. Za uzvrat će biti ukinut nadzor nad njom, koji je uveden na 
zahtjev  Carle  del  Ponte.  Poziv  će  izazvati  podsmijeh  Srba,  a  bez  sumnje  i  Karadžića,  koji  su  lako  prozreli 
scenarij.  Dvadeset  osmog  augusta,  poslije  puta  u  Beograd,  Pierre  Richard  Prosper  naziva  Carlu  del  Ponte  u 
Hag:  „Mladić  će  biti  izručen  prije  kraja  septembra.  Koštunica  je  zadao  riječ."  Isprazna  obećanja.  Trećeg 
oktobra 2005. g. došla je na red Europska zajednica da opet zabije nož u leđa Međunarodnom sudu, u ovoj 
presudnoj  godini.  Na  sastanku  na  vrhu  u  Luksemburgu,  kojim  je  prevladavalo  pitanje  kandidature  Turske  i 
Hrvatske, dvadesetpetorica potajno započinju sa Srbijom pregovore o pridruživanju, što je prvi preduvjet  za 
otvaranje procesa kandidiranja za pristup EU unatoč dokazanoj prisutnosti Mladića u Beogradu i nedovoljnoj 
suradnju  s  ICTY‐em  na  drugim  područjima.  Da  odobrovolje  Carlu  del  Ponte,  visoki  europski  dužnosnici  sada 
tvrde da će njihova odluka potaknuti Beograd na djelovanje.  

92  ICTY  je  2001.optužio  Antu  Gotovinu  za  zločine  protiv  čovječnosti  i  ratne  zločine  zbog  zapovjedne  odgovornosti  u 
okviru Hrvatske vojske zbog deportacije i ubojstava Srba iz Krajine u augustu 1995. Zbog odbijanja hrvatske vlade da ga 
izruči  ICTY‐u,  Europska  je  Unija,  na  poticaj  premijera  Velike  Britanije,  odlučila  16.  marta  2005.  zaustaviti  otvaranje 
pristupnih pregovora s Hrvatskom. Hrvatska 3. oktobra 2005. dobiva zeleno svjetlo za svoju kandidaturu u EU, tek nakon 
što  je,  uz  dobivene  dokaze,  lokalizirala  bjegunca  koji  se  tada  nalazio  na  Kanarskim  otocima.  Gotovinu  je  napokon,  7. 
decembra 2005., uhitila španjolska policija uz pomoć hrvatskih službi, te ga izručila Hagu.  
Koštunica nije nikada obećao Amerikancima ni Europljanima Mladićevo uhićenje. On se samo obavezao da će 
pokušati pregovarati o njegovoj predaji. Krajem septembra 2005. g. imenuje jedno osobu blisku Mladiću na 
čelo  Ministarstva  obrane.  Velika  zvjerka  srpske  sudske  medicine,  general  Stanković,  pratio  je  Mladića  za 
vrijeme rata iskopavajući kosturnice srpskih žrtava, i bio je uz njega u trenutku samoubojstva njegove kćeri, 
zatim ga je primio u beogradsku vojnu bolnicu kojoj je tada bio na čelu. Unatoč bliskim vezama s bjeguncem, 
Stanković  ga  ne  uspijeva  uvjeriti.  Mladić  se  uopće  ne  osjeća  pritisnutim  uza  zida,  a  ako  jednog  dana  bude, 
radije će umrijeti nego biti izručen Sudu.  
Godina  posljednje  prilike  završila  je  neuspjehom.  Iako  je  prisiljen  završiti  suđenje  do  2008.,  apeli  Tribunala 
nisu  bili  uzeti  u  obzir.  Pod  pritiskom  medija,  zapanjenih  njihovom  lakovjernošću  prema  Koštuničinim 
obećanjima,  američki  i  europski  dužnosnici  razbacuju  su  se  kreposnim  izrazima.  „Naša  je  dužnost,  svačija  je 
dužnost, ostati uz obitelji žrtava od prije deset godina. Oni (Srbi, op. a.) neće stupiti u strukture NATO‐a dok 
ne  budu  surađivali  s  ICTY‐em",  tvrdi,  primjerice,  američki  državni  tajnik  Političkih  poslova  pri  State 
Departmentu  Nicholas  Burns  7.  oktobra  2005.  uoči  putovanja  u  Bruxelles  i  na  Balkan.  Krajem  te  2005.  g. 
zapadnjaci  imaju,  međutim,  druge  prioritete.  Jedan  od  njih  je  laskanjem  pridobiti  Carlu  del  Ponte.  Svim 
snagama žele je spriječiti da razotkrije njihov cinizam.  
Oni znaju da Švicarka priprema svoj dosje protiv njih i da ga namjerava iznijeti 15. decembra u svojem govoru 
pred Vijećem sigurnosti. Krajem augusta ona traži od svojih ekipa da se bace na posao. Stručnjaci Tužiteljstva 
zaposleni  su  prikupljanjem  sve  dokumentacije  koja  postoji,  a  Patrick  Lopez‐Terres,  voditelj  Istrage,  izrađuje 
popis svih propuštenih prilika za hvatanje. Istražitelji lete u Beograd ispitati Karadžićeve najbliže prijatelje koji 
već godinama tvrde da je bivši vođa bosanskih Srba dobio potvrdu Amerikanaca da neće biti isporučen Hagu 
ako ne bude priječio sporazume iz Daytona. U oktobru, za posjeta Sarajevu, Carla del Ponte ipak NATO‐u nudi 
izlaz.  Ona  predlaže  šefovima  Atlantskog  saveza  u  Bosni  da  joj  daju  iscrpan  izvještaj  o  naporima  poduzetima 
posljednjih deset godina da se lokalizira i uhiti Karadžić, prikupljene informacije o njegovoj mreži podrške, o 
njegovu  sustavu  zaštite  i  o  poznatom  kretanju  bjegunca.  Predlaže  da  stručnjaci  NATO‐a  i  ICTY‐a  zajedno 
analiziraju  te  podatke  i  pokušaju  izraditi  zajedničku  strategiju.  Ali  uzvraćaju  joj  odbijanjem  zahtjeva  pod 
izgovorom da u ,,NATO‐u ne postoji predmet Karadžić". Ona se 6. oktobra u Londonu žali Jacku Strawu, šefu 
britanske diplomacije, koji je pokušava umiriti: „Nije dobro ako vi mislite da NATO i EUFOR ne čine dovoljno. 
Ja  ne  vjerujem  ni  da  se  Sjedinjene  Američke  Države  ne  zanimaju  više  za  to  pitanje.  One  su  toliko  uložile  u 
predmete  o  ratnim  zločincima.  U  svakom  slučaju,  moramo  vam  pribaviti  informaciju  koja  će  omogućiti  da 
odbacite svoje sumnje."  
U novembru tužiteljica se odlučuje iskoristiti svoje ovlasti i tražiti od svake od sedam zemalja članica koalicije 
u operaciji Fervent Archer (Gorljivi strijelac) ‐a to su Sjedinjene Američke Države, Velika Britanija, Francuska, 
Njemačka,  Španjolska,  Italija  i  Nizozemska  ‐da  joj  prije  konca  godine  podnesu  izvještaj  o  nadziranju  obitelji 
Karadžić  i  sve  informacije  o  bjeguncu.  Dvije  zemlje  odgovaraju  bez  oklijevanja.  To  nimalo  ne  iznenađuje  jer 
sigurno nisu sudjelovale u operacijama nadziranja Karadžićevih rođaka. Ostali radije zanemaruju taj zahtjev ili 
je optužuju. Veleposlanici se redaju u njezinu uredu. Kažu da su zaprepašteni. Amerikanci su najžešći. Na njih 
Carla del Ponte u prvom redu cilja jer su oni jedini u Bosni raspolagali tehničkim mogućnostima za nadziranje i 
postavljanje prislušnih uređaja u Karadžićevu okolinu. U decembru, za vrijeme jednog posjeta Washingtonu, 
američke vlasti traže od nje da povuče svoj zahtjev koji je, kažu joj oni, bio „vrlo loše primljen". Preciziraju joj 
da se takvi koraci „ne poduzimaju pismenim putem". Zatim, dva dana uoči njezine intervencije pred Vijećem 
sigurnosti, jedan visoki američki dužnosnik šalje joj ovakvo upozorenje: „Posljednje što bi nam trebalo jest da 
se međusobno kritiziramo u medijima."  
Val  panike  zahvatio  je  velike  prijestolnice.  Britanci  otvoreno  priznaju  svoju  zabrinutost.  Ostali  upozoravaju 
okolinu Carle del Ponte da bi frontalni napad bez sumnje doveo do „definitivnog gubitka povjerenja", jasnije 
rečeno,  prestanak  svakog  oblika  buduće  suradnje.  Nekoliko  tjedana  prije  pokreće  se  nevjerovatan  proces. 
Odjednom su prihvatljivi prijedlozi Tužiteljstva o zajedničkim akcijama koje će se provoditi protiv Karadžićeve 
mreže.  NATO  odlučuje  postaviti  u  Sarajevu  tim  obavještajnih  časnika  i  analitičara  zaduženih  isključivo  za 
hvatanje  Radovana  Karadžića.  Članovi  Tužiteljstva  bit  će  ovlašteni  sudjelovati  na  nekim  sastancima.  Bez 
oklijevanja,  dužnosnici  NATO‐a  i  američki  časnici  dolaze  u  Hag  da  rasprave  o  operacijama  koje  hitno  treba 
provesti.  U  jedan  dan,  oni  su  s  istraživačkom  jedinicom  Tužiteljstva  sastavili  program  pretraživanja.  Prve 
operacije  moraju  započeti  već  u  decembru.  Zapovjednik  NATO‐a  za  Europu,  Amerikanac  John  Jones,  daje 
uspostaviti izravnu osiguranu liniju u uredu Carle del Ponte. On se također obavezuje da će olakšati prijenos 
dokumenata koje je NATO zaplijenio u Karadžićevoj okolini, a koje je ICTY uzaludno tražio mjesecima, ponekad 
i godinama. Budući da svaka operacija velikog zamaha zahtijeva razrađen komunikacijski plan, u Tribunal stižu 
američki vojni stručnjaci da bi o njezinim pojedinostima raspravili sa suradnicima Carle Del Ponte. Jer, ističu 
oni, neophodno je da od sada ICTY i NATO zajedničkim glasom uvjere bosansko stanovništvo da je Karadžić u 
mišolovci.  Nikada  drugi  kat  Tužiteljstva  nije  upoznao  takvo  vrenje.  Konačno  se  uspostavlja  sve  ono  što  se 
moralo napraviti prije deset godina. Podjela zadataka činila je uređena kao po notama. Godina 2006. ulijevala 
je mnogo nade. Ohrabrena, Carla del Ponte odlazi tjedan dana na odmor.  
 
Nakon  njezina  povratka,  deset  dana  prije  sastanka  Vijeća  sigurnosti,  nacrt  njena  govora  bio  je  samo  blijeda 
kopija početnog plana. Nema više „optužujem", nego jednostavno nabrajanje, uobičajenim izrazima, grešaka i 
nefunkcioniranja  koji  gotovo  da  opravdavaju  neuspjeh  velikih  sila  u  hvatanju  Karadžića.  Dolasci  diplomata 
sada su postali suzdržaniji, gotovo nevidljivi. Politički savjetnici upozoravaju Carlu del Ponte da je Amerikance i 
Engleze „udarila kap" kad su pročitali odlomke govora koji im je bio dostavljen. Ona se čudi, toliko joj je tekst 
izgledao bezazlen. Preporučuje neke ispravke koji će dati malo smisla toj verbalnoj melasi koju samo diplomati 
mogu  dešifrirati.  Parabola  o  mački  i  mišu,  koja  je  došla  na  kraju  da  ukrasi  zaključak,  bit  će  jedini  eksplicitni 
odlomak  njezina  govora,  jedini  koji  su  mediji  razumjeli:  „Već  deset  godina  međunarodna  zajednica  igra  se 
mačke i miša s Karadžićem i Mladićem... Mačke su odlučile zavezati oči, međusobno se grepsti i dopustiti mišu 
da trči od jedne do druge rupe." Carla del Ponte mora ponovno progutati svoje razočaranje. Pušta da je uvjere 
kako su prijestolnice primile upozorenje, a da pritom sasvim novi program zajedničkih operacija s NATO‐om 
nije ugrožen.  
NATO‐ova  prividna  odlučnost  trajala  je  samo  nekoliko  tjedana,  u  vidu  sastanaka  između  stručnjaka  i 
Atlantskog  saveza,  koliko  je  bilo  potrebno  da  se  osigura  da  je  Carla  del  Ponte  odustala  od  svojih  prijetnji. 
Karadžić i Mladić i dalje su na slobodi i sve češće dijele istu mrežu zaštite, naročito kad Karadžić dođe skloniti 
se u Srbiju. Američka i europska popustljivost samo je pojačala otpor Beograda prema suradnji s Tribunalom. 
U  februaru  2006.  Europska  unija  predomislila  se  i  zaprijetila  Beogradu  da  će  prekinuti  tek  započeti  proces 
pregovaranja ako Mladić ne bude izručen do kraja marta.  
„Ako  ne  budu  u  potpunosti  surađivale  s  Haškim  tribunalom  i  ne  izruče  mu  optužene  zločince,  zemlje  poput 
Srbije  ne  mogu  očekivati  punu  suradnju  s  Europskom  unijom",  inzistira  Britanac  Jack  Straw.  Ravnodušnost 
Beograda prema tim opomenama ujedinjuje Dvadesetpetoricu. Početkom maja Bruxelles prekida pregovore, 
uvjetujući  njihovo  nastavljanje  Mladićevim  uhićenjem.  Ali  ovo  neočekivano  buđenje  Europe  ne  traje  dugo. 
Početkom ljeta složnost je napukla. Zatim se ujesen rascijepila. Ali još prije Europske unije, popušta Atlantski 
savez. Na sastanku na vrhu u Rigi 29. novembra 2006. njegove zemlje članice odlučuju Srbiji i Bosni otvoriti 
vrata Partnerstva za mir, predvorja NATO‐a, iako su se od 2004. zalagale da ona ostanu zatvorena dokle god 
Karadžić  i  Mladić  ne  budu  predani  ICTY‐u.  „Inicijativa  je  potekla  od  predsjednika  Busha,  to  je  odlučio  u 
posljednjem času", objašnjavaju američke vlasti Carli del Ponte nekoliko sati prije službene objave te odluke. 
Međutim,  američko  se  gledište  promijenilo  već  početkom  mjeseca,  nakon  posjeta  Washingtonu  srpskog 
ministra  obrane,  Mladićeva  prijatelja  Zorana  Stankovića,  koji  je  prihvatio  da  zauzvrat  za  ovu  popustljivost 
93 
pošalje  u  Irak  i  u  Afganistan  nove  srpske  trupe. Sjedinjenim  Američkim  Državama  nije  teško  pridobiti  svoje 
europske partnere. Jacques Chirac i Tonv Blair isto tako žele poslati znak otvaranja prema Srbiji uoči nastavka 
pregovora o konačnom statusu Kosova čije je određivanje, svaki put odgađano  

 
93 Srpske novinske agencije: Beta ili Tanjug, 7. novembra 2006.  
 
zbog otezanja Beograda, predviđeno do kraja 2007.  
 
 
 
 
Europska  unija  teško  odolijeva  uzmicanju  svojih  zemalja  unutar  NATO‐a.  Dvadesetpetorica  su  pred 
nastavljanjem  pregovora  o  pridruživanju  sa  Srbijom  8.  decembra  2006.  i  definitivnim  odustajanjem  od 
Mladića. Ali se Britanci, Francuzi. Nijemci, uz podršku Nizozemske i finskog predsjedništva, konačno zajednički 
suprotstavljaju  kako  bi  se  ta  odluka  odgodila.  „Nećemo  izgraditi  Europu  sutrašnjice  propuštajući  da  se 
upitamo o njezinoj prošlosti. Stvarna suradnja Beograda s ICTY‐em jest nužnost. To su načela i vrijednosti u 
koje Francuska vjeruje. Izbori (u januaru 2007., op. a.) u Srbiji i pitanje Kosova nisu argumenti koje se može 
upotrijebiti  za  obnavljanje  pregovora  s  Beogradom",  upozorava  Catherine  Colonna,  francuska  ministrica 
opunomoćena za europske poslove. Ali igra je unaprijed izgubljena.  
Zabrinuta odbijanjem Beograda da dode do reguliranja statusa Kosova, Europa u februaru 2007. obećava da 
će otkloniti sve zapreke za kandidiranje Srbije u Europsku uniju ako pristane na neovisnost Kosova. Promjena 
mišljenja Europe u decembru 2006. išla je samo za tim da se sačuva neko sredstvo političkog pritiska na Srbiju. 
Koncem  marta,  srpsko  civilno  društvo  ukazuje  na  tu  trgovinu  i  poziva  na  Mladićevo  uhićenje:  ,,Bruxelles  ne 
smije popuštati napasti da trguje svojim osnovnim načelima prilikom pregovaranja o krajnjem statusu Kosova. 
Jer  to  bi  moglo  samo  pridonijeti  jačanju  ekstremnog  nacionalizma,  sprečavanju  reformatorskih  snaga  da  se 
distanciraju od Miloševićeva nasljeđa i zapriječiti razvijanje demokratske Srbije čije je mjesto u krilu europske 
obitelji  i  naroda."  Ali  Europa  ne  želi  ništa  čuti.  Već  sedamnaest  godina,  ona  ignorira  glasove  razuma  na 
Balkanu, one koji međutim iskreno vjeruju u njezine vrijednosti i žele da joj se njihove zemlje pridruže, a da ih 
Europa  odlučno  brani.  Početkom  2007.  g.  Europa  odlučuje  obnoviti  pregovore  o  pridruživanju  sa  Srbijom, 
prekinute  godinu  dana  prije,  iako  Mladić  nije  uhićen.  Washington  i  Bruxelles  tako  se  nadaju  da  će  moći 
nametnuti  Beogradu  plan  o  neovisnosti  Kosova  koji  srpski  rukovodioci  tvrdoglavo  odbijaju,  a  imaju  podršku 
Moskve u svojem odbijanju pregovora.  

Posljednja odustajanja  

Posljednji  se  zasuni  otvaraju,  poput  običnih  kopča.  Između  2002.  i  2005.  međunarodni  pritisci  dopustiti  su 
ICTY‐u  da  s  trideset  optuženih  u  bijegu  dođe  na  šest.  Dvadesetoricu  su  isporučile  srpske  vlasti.  Nasuprot 
ulozima kao što su NATO i EU, Srbija ne bi oklijevala popustiti još jednom. Naravno, daje poruka Europljana i 
Amerikanaca  bila  čvrsta  i  suvisla.  Ali,  nakon  smrti  slobodana  Miloševića  11.  marta  2006.  čini  se  da  su 
zapadnjaci spremni donijeti odluku koja se dugo vremena nije smjela priznati: zatvaranje ICTY‐a bez Karadžića 
i  Mladića.  Petnaestog  decembra  2006.  u  New  Yorku  Carla  del  Ponte  pokušava  začepiti  pukotinu  koja  zjapi, 
kako bi izbjegla potonuće brod. Traži od Vijeća sigurnosti da „kaže smatra li da ICTY mora ostati otvoren dok 
se  Radovanu  Karadžiću  i  Ratku  Mladiću  ne  budu  sudilo  u  Hagu.  To  je  pitanje  naročito  važno  zbog  desetaka 
hiljada  žrtava  (...)  (koje,  op.  a.)  imaju  pravo  znati  mogu  li  još  računati  na  obećanja  koje  im  je  dalo  Vijeće 
sigurnosti prije trinaest godina, kad je stvorilo Tribunal."  

Iza kulisa velike sile već raspravljaju o formulama koje bi omogućile da svoje posljednje odustajanje 
prikažu kao nešto drugo, a ne kao pobjedu nekažnjivosti. Riječ je o tome da javno mnijenje i žrtve 
progutaju gorku pilulu i da se umire oni koji bi ih optužili za izdaju svih preuzetih odgovornosti, svih 
njihovih prošlih obećanja. Javno, samo se Sjedinjene Američke Države izjašnjavaju. Europa, zasada, 
izmiče  pred  onim  što  se  ne  može  priznati.  Clint  Williamson,  nekadašnji  zaposlenik  ICTY‐a, 
veleposlanik  SAD‐a  za  ratne  zločine  koji  je  2006.  naslijedio  Prospera,  na  konferenciji  za  novinare  u 
Sarajevu  u  januaru  2007.  otkriva  obrise  rasprave:  „Radovan  Karadžić  i  Ratko  Mladić  moraju  biti 
privedeni  pred  neki  međunarodni  sud  ako  budu  uhvaćeni  poslije  zatvaranja  ICTY‐a.  Bilo  bi  sasvim 
neprihvatljivo  da  im  se  sudi  u  Beogradu.  Moramo  u  sustavu  međunarodnog  pravosuđa  naći  neki 
organ  da  im  sudi."  U  Washingtonu  se  u  početku  misli  na  neku  formulu  sličnu  onoj  izabranoj  za 
suđenje  Charlesu  Tavloru.  Godine  2006.  suđenje  bivšem  premijeru  Liberije,  optuženom  za  zločine 
protiv čovječnosti na Posebnom sudu za Sierra Leone, bilo je, zbog sigurnosnih razloga, premješteno 
u  inozemstvo,  u  prostorije  stalnog  Međunarodnog  kaznenog  suda  (ICC)  u  Hagu.  Amerikanci 
nagovaraju  ICTY  da  potpiše  s  ICC‐om  protokol  o  sporazumu  da  bi  se  nakon  zatvaranja  ad  hoc 
Tribunala  za  bivšu  Jugoslaviju,  logistika  stalnog  Međunarodnog  kaznenog  suda  mogla  koristiti  za 
suđenje Karadžiću i Mladiću. Ali taj plan, koji bi omogućio velikim silama da uz minimalne troškove 
spase  obraz,  izostavlja  jednu  bitnu  tačku:  dugi  niz  godina  za  kojih  su  mogli  uživati  u  svojoj 
nekažnjenosti, Karadžić i Mladić nisu bili ni nedostupni ni neuhvatljivi. Odbijanjem da ih uhiti ili da 
primjenom  prisile,  kojom  je  raspolagalo,  postigne  njihovo  uhićenje,  Vijeće  sigurnosti  je  dosada 
sprečavalo da budu privedeni pred ICTY. U tim uvjetima bilo bi u najmanju ruku naivno misliti da će 
oni jednog dana biti izručeni ICTY‐u ili bilo kojoj drugoj zamjenskoj strukturi. U najboljem slučaju, bit 
će  lišeni  starog  sna,  koji  je  2004.  javno  formulirala  Ljiljana  Karadžić,  da  proslave  svoju  slobodu, 
konačno opet pronađenu danom zatvaranja ICTY‐a.  
Uvođenje mehanizama s ciljem da produže valjanost optužnice i naloga za uhićenje koji je izdao ICTY 
nakon njegova zatvaranja, zahtijeva uostalom i prihvaćanje nove rezolucije Vijeća sigurnosti. Rusija, 
koja ima pravo veta, dosad se sustavno protivila svakom obvezivanju da se zadrži djelovanje ICTY‐a 
dok  Radovan  Karadžić  i  Ratko  Mladić  ne  budu  osuđeni,  a  da  je  Sjedinjene  Američke  Države, 
Francuska i Velika Britanija nisu stvarno ni pokušale odvratiti. U aprilu, a zatim u junu 2007. Moskva 
je  ponovno  potvrdila  svoju  volju  da  traži  od  Vijeća  sigurnosti  da  2010.  raspusti  ICTY.  I  upozorava: 
„Ako  Mladić,  Karadžić  i  ostali  optuženi  ne  budu  uhićeni  nakon  isteka  mandata  (ICTY‐a),  to  neće 
predstavljati,  samo  po  sebi,  dovoljan  razlog  za  produljenje  rada  Suda."  „Ako  sud  bude  zatvoren, 
njegovi nalozi za Karadžićevo i Mladićevo uhićenje neće više biti valjani", već je upozorila i Carla del 
Ponte početkom 2007. Zločin za genocid i zločini protiv čovječnosti ne zastarijevaju. Ako bi optužbe 
ICTY‐a zatvaranjem Suda postale nevažeće bez da Vijeće sigurnosti prihvati mehanizam kojim će ih 
učini  trajnima,  sve  bi  zemlje  u  kojima  Mladić  i  Karadžić  budu  živjeli  morale  pred  svojim  sudovima 
započeti  novi  progon  i  izdati  nove  naloge  za  uhićenje.  Suditi  dvojici  glavnih  krivaca  za  genocid  u 
Srebrenici  pred  lokalnim  instancama  u  Beogradu,  Sarajevu  ili  drugdje  otvaralo  bi  vrata  mogućem 
preoblikovanju  postojećih  optužbi,  uz  rizik  da  se  odbaci  i  prešuti  sve  što  je  nezgodno:  pitanje 
predvidljivosti rata u Bosni i pokolja u Srebrenici kao i sve ostale vidove toga predmeta koji su izazvali 
toliko  otpora  jer  bi  mogli  dopustiti  da  isplivaju  nedostaci,  greške  i  nekadašnje  sramotne  nagodbe 
velikih sila. Prema modelu koji se dokazao: suđenje Sadamu Huseinu pred Specijalnim iračkim sudom koji je 
vođen pod strogim nadzorom Sjedinjenih Američkih Država.  
Unatoč  njihovim  obećanjima  da  će  odgovoriti  „na  agoniju,  mučeništvo  i  žeđ  žrtava  za  pravdom",  danima  u 
vrijeme  stvaranja  Tribunala  1993.,  velike  demokracije  napokon  su  pokazale  da  one  ne  teže  za  drugačijim 
sankcijama nego što je optužnica koja bi one koji su Bosnu pretvorili u golemu zajedničku raku prisilila da se 
priklone miru. Bruce Jackson, moćni republikanski lobist kojeg nazivaju „veleposlanikom Bijele kuće", povjerio 
je to bez okolišanja u novembru 2004.: „Je li nam doista u interesu da s Karadžićem i Mladićem započnemo 
suđenje nalik onom Miloševićevu? Neka stvari budu jasne: obojica su kriva i zaslužuju da trunu u zatvoru do 
kraja života. Ali tko danas želi trošiti toliko energije da bi došao do zaključka koji već znamo?" Brojni zapadni 
diplomati  priznali  su  to  iza  zatvorenih  vrata  kojima  se  često  štiti  međunarodna  politika.  U  njihovim  očima, 
žrtve  bi  se  morale  zadovoljiti  znajući  da  su  Karadžić  i  Mladić  osuđeni  živjeti  kao  progonjeni  ljudi  do  kraja 
života, na taj način simbolički lišeni svoje pune slobode i kažnjeni žigom sramote.  
Žeđ  za  pravdom  neodvojiva  je  od  žeđi  za  istinom.  Mežutim  ta  žeđ  koja  izranja  iz  ove  zemlje  izmrcvarene 
genocidom  jednog  europskog  naroda  u  Srebrenici  ne  potvrđuje  priznavanje  pretrpljenih  patnji  ni 
odgovornosti onih koji su ih nanijeli. Ona ne nosi u sebi klice trajnog mira. Za jedne, Karadžić i Mladić uvijek će 
ostati legende, za druge nekažnjeni krvnici. Bez zajedničkog pamćenja, ma kako ono bilo bolno, Bosna se neće 
moći nesmetano obnoviti. Ona će živjeti pod stalnom prijetnjom novih ciklusa nasilja.  
Vrijednost ove fiktivne hajke na koju su utrošeni milioni dolara daleko je nadmašila troškove suđenja u Hagu. 
Zašto rasporediti toliko snaga za zavaravanje žrtava, ICTY‐a i javnog mnijenja iluzijom da će ova dva zločinca 
jednog  dana  biti  izvedena  pred  međunarodni  sud?  Ako  velike  sile  nastave  u  krajnjoj  instanci  odlučivati  o 
sudbini  glavnih  ratnih  i  terorističkih  zločinaca,  razlozi  koji  ih  navode  da  de  facto  priznaju  nekažnjivost 
Karadžiću  i  Mladiću  i  dalje  su  nejasni.  I  Charles  Tavlor  je  također,  u  jednom  trenutku,  uživao  popustljivost 
zapadnjaka. Željni učvrstiti mir koji je priveo kraju četrnaest godina građanskog rata u Liberiji i u susjednom 
Sijera Leoneu, Amerikanci i Francuzi su 2003. bivšeg liberijskog predsjednika zaštitili od Suda nudeći mu zlatni 
azil u Nigeriji u zamjenu za obećanje da će napustiti sva politička rovarenja. Ali bivši gospodar rata ne poštuje 
svoje  obaveze  i  nastavlja  biti  prijetnja  stabilnosti  regije.  On  je  30.  marta  2006.  uhićen  i  predan  mješovitoj 
jurisdikciji Sijera Leonea prije nego što je prebačen u Hag. U Karadžićevu i Mladićevu slučaju, velike sile nisu 
smatrale oportunim mijenjati svoju politiku, čak ni godinamanakon mirovnih sporazuma. Nikome nije poznat 
pravi razlog ove nevjerovatne tvrdoglavosti.  
Razlozi zbog kojih nije uhićen Osama Bin Laden, vođa Al‐Qaide, izgledaju manje tajnoviti. Njegovo uhićenje i 
suđenje  pred  američkim  vojnim  sudom  izazvali  bi  takav  val  odmazda  da  je  bez  sumnje  razboritije  odustati. 
Američka vlada strahuje vjerovatno da ne raspolaže dovoljnim dokazima kako bi utvrdila njegovu individualnu 
odgovornost u atentatima koje izvode članovi mnogostruko razgranate mreže. Ni jedan od ovih argumenata 
ne  može  se  primijeniti  na  Karadžića  i  Mladića.  Kao  ni  strahovanje  da  će  se  suđenje  pretvoriti  u  tribinu  za 
srpsku propagandu. Slobodan Milošević i Vojislav Šešelj pretekli su ih. Da bi se čuli njihovi glasovi, Karadžić i 
Mladić raspolažu nekim dragim sredstvima i dovoljnim brojem pristaša.  
Godine  1991.  na  kraju  prvog  zaljevskog  rata,  Margaret  Thatcher  i  George  Bush  stariji  podsjećali  su  na 
potrebu da se sudi Sadamu Huseinu, a na kraju su odustali zbog nagodbi s tiraninom koje bi suđenje moglo 
94 
otkriti. Bush  mlađi  dijeli  istu  zabrinutost  2003.  godine,  ali  odlučan  postići  osudu  svrgnutog  diktatora, 
osigurava zaleđe stvaranjem Iračkog specijalnog suda (TSI) i strogo nadzire sudski mehanizam kako bi izbjegao 
95 
bilo kakvo neugodno iznenađenje. Velike sile nisu nikada imale takvu moć miješanja u poslove IC‐TY‐a. Iako su 
se  uvijek  trudile  zauzdati  njegovu  znatiželju,  njihova  se  moć  ipak  zaustavljala na  vratima  sudnice.  Međutim, 
mnogi naslućuju da Karadžić i Mladić poznaju tajne o ulozi međunarodne zajednicu za vrijeme rata, o naličju 
Dejtonskog sporazuma, o prepuštanju Srebrenice snagama generala koji je mnogo puta najavio sudbinu koju 
je namijenio muslimanskom stanovništvu te enklave kad preuzme kontrolu nad njom. To su javne tajne, isto 
tako poznate kao i one koje je znao Sadam Husein, ali možda još opasnije za zapadne vlade. Nagađanja se šire. 
No nitko nije uspio otkriti tajnu šutnje velikihsila, čak ni Carla del Ponte. Tužiteljica se ipak ozbiljno bavila tim 
pitanjem  između  2003.  i  2005.  Ona  je  propitivala  Jacquesa  Chiraca  o  ustupcima  za  oslobađanje  njegovih 
„plavih kaciga" ili pilota, koji su, jedni za drugima bili srpski taoci, a on se zakleo da nije bila ugovorena nikakva 
nekažnjivost. Ispitivala je i Richarda Holbrookea, tražila od američke vlade sve informacije koje se odnose na 
sporazum sklopljen u julu 1996. s Karadžićem, i sve anekse sporazuma. Nije dobila ništa osim bijesa i ljutitog 
demantija američke administracije.  

94  Riječ  je  posebno  o  političkoj  podršci  i  masivnoj  vojnoj  pomoći,  uključujući  tu  i  kemijsko  oružje,  koje  su  mu  davali 
zapadnjaci dok su se služili Sadamom Huseinom protiv Islamske republike Irana. Kad je u oktobru 2005. započelo njegovo 
suđenje,  bio  je  progonjen  samo  zato  što  je  1982.  naredio  mučenje  i  smaknuće  148  Sijita  iz  sela  Dujail  u  odmazdi  za 
pokušaj  njegova  ubojstva.  Tek  je  u  aprilu  2006.  optužen  za  genocid  u  selu  Anfal  i  pokolj  u  Halabji,  tragičnom  simbolu 
ubijanja kurdskog stanovništva plinom po nalogu Sadama Huseina za vrijeme kojeg je poginulo više od 180 000 osoba. Ali 
to je predmet odvojenog suđenja koje je započelo 21. augusta, nekoliko mjeseci prije njegove osude na smrt,  
5. novembra. Sadam Husein obješen je 30. decembra 2006., prije nego što je uspio započeti svoju obranu na tom drugom 
suđenju. Suđenje je nastavljeno u nazočnosti njegovih suoptuženika. 95 Sjedinjene Američke Države dale su 138 miliona 
dolara za uspostavljanje Iračkog specijalnog suda i priskrbile pedesetak američkih, ali isto tako i britanskih i australskih 
pravnika, istražitelja i arhivista, okupljenih u jednom uredu za vezu, Regime Crime Liaison Office, produljenom rukom FBI‐
ja za koji se smatra da je stvarna moć koja se krije iza Suda. Sjedinjene Američke Države pomogle su pravosuđu u Iraku da 
skupi dokaze i predale mu tone dokumenata. Američki pečat bio je tako vidljiv da ga je Michael Scharf, američki profesor 
međunarodnog prava zadužen od svoje zemlje da formira iračke suce Iračkog specijalnog suda, nazvao „Internim 
internacionaliziranim sudom".  
"Srebrenička sramota"  

Ustrajno odbijanje velikih sila da uhite Karadžića i Mladića ili da osiguraju njihovo izručenje ICTY‐u pokazalo se 
tijekom dvanaest godina povezano s njihovim nedostatkom volje da spriječe pokolj u Srebrenici. I u toj 
strašnoj činjenici trebalo bi tražiti odgovor na zagonetku Karadžića i Mladića.  
Pariz, London i Washington propustili su 1995. godine poduzeti sve potrebne mjere da bi se spriječio genocid 
koji se, korak po korak, pripremao pred našim očima. Već 1993. pronicljivi međunarodni predstavnici, nazvali 
96 
su stezanje obruča oko opsjednute enklave „polaganim genocidom" ili „postupnim genocidom", situacijom 
koja je tada navela Vijeće sigurnosti da, nekoliko tjedana poslije, stavi Srebrenicu i njezino stanovništvo pod 
zaštitu Ujedinjeni naroda. Osim mogućeg razaranja, nitko nije mogao ne biti svjestan mogućnosti pokolja koja 
prijeti u trenutku kad se Mladić dočepa enklave. Tijekom cijele posljednje ofenzive protiv Srebrenice, od 6. do 
11. jula 1995., velike sile nisu, dakle, prestajale tvrditi da srpske snage, unatoč njihovu napredovanju nemaju 
namjeru zauzeti enklavu. Hineći iznenađenje, one su, ne maknuvši prstom, pustile Mladića da uđe u grad 11. 
jula 1995. početkom poslijepodneva. Zatim su dopustile da muškarce odvoje od ostalog stanovništva, ne 
97 
nametnuvši uvjete prisilne evakuacije, ne nastojeći je nadzirati. Suprotno od Louise Arbour u vrijeme Kosova, 
njezin prethodnik Richard Goldstone začudo nije želio javno upozoriti srpske snage i njihove vođe da ih se 
sprema optužiti za prošle zločine. Međutim, mnogi su zabrinuti znajući da je stanovništvo  
Srebrenice na milosti i nemilosti osvetoljubivog i krvoločnog srpskog generala. Jacques Chirac dao je to na 
znanje i pokušava uvjeriti svoje partnere da interveniraju. Jedanaestog jula francuski predsjednik savjetuje 
Velikoj Britaniji, Sjedinjenim Američkim Državama i Njemačkoj da silom povrate tu enklavu. Sutradan, 
Francuska se obraća Vijeću sigurnosti i ponovno izjavljuje da je voljna staviti svoje snage na raspolaganje za 
svaku vojnu operaciju koja bude procijenjena „korisnom i ostvarivom". Trinaestog jula Chirac ustrajava i 
naziva Billa Clintona da ga uvjeri da pruži francuskim trupama podršku američkih protutenkovskih helikoptera 
kako bi se otvorio put prema Srebrenici. I da mu kaže: „U Srebrenici su muškarce, kojima prijeti opasnost da 
budu zaklani ako su u dovoljno stari da mogu nositi oružje, odvojili od žena. Civilizirani se narodi moraju 
suprotstaviti fašizmu i provesti odlučnu i ograničenu vojnu operaciju (...), osim ako su se odlučili za politiku 
98 
napuštanja usporedivu s onom koja je vladala za vrijeme Drugog svjetskog rata." Usporedivu naročito s onom 
koja je petnaest mjeseci prije primijenjena u Ruandi. Bojeći se potrebe za intervencijom američkih snaga u 
Africi, Clinton je u aprilu 1994. tražio povlačenje „plavih kaciga" iz MINAUR‐a kad su pokolji već bili naveliko 
započeli i kad nije više bilo ni najmanje sumnje u njihov genocidni karakter. Nesklon angažiranju američkih 
trupa na bosanskom tlu, Clinton odbija. Kofi Annan, još uvijek zapovjednik operacija za održavanje mira pri 
Ujedinjenim narodima, procjenjuje francuski prijedlog „nerealističnim i neizvedivim". Pariz odustaje. Velike 
sile odlučuju još jednom ne poduzeti ništa unatoč prvim izvještajima koji potvrđuju početak sustavnih 
smaknuća. Otada nisu prestale osporavati, unatoč očitosti, predvidivost pokolja u Srebrenici i zataškavati svaki 
dokaz koji potvrđuje da su ga one same mogle  

96 Izraz kojim se poslužio Diego Arria, veleposlanik Venezuele pri Ujedinjenim narodima, na kraju svoje misije u enklavi 
Srebrenice u martu 1993. 97 Velike su sile, dva mjeseca prije, u maju 1995. nametnule Hrvatskoj prisutnost 
međunarodnih predstavnika u autobusima koji su evakuirali Srbe zarobljene kad je Hrvatska vojska vraćala zapadnu 
Slavoniju, koja je od 1991. bila u rukama pobunjenih Srba. Kad već nisu htjele osporiti Mladićevu vojnu pobjedu u 
Srebrenici i tražiti od njega povlačenje trupa iz enklave zaštićene odlukom Vijeća sigurnosti, mogle su barem zahtijevati 
prisutnost UNHCR‐a i Crvenog križa za vrijeme prisilnog preseljavanja stanovništva Srebrenice u zamjenu za benzin koji je 
Mladić od njih tražio. Umjesto toga, oni su, ne tražeći ništa zauzvrat, dali benzin koji je omogućio deportiranje žena, djece 
i staraca i evakuaciju muškaraca prema mjestu pogubljenja. 98 Izvještaj o Srebrenici parlamentarne obavještajne misije, 
saslušanje Jean‐Davi Levittea iz 30. januara 2001., diplomatskog savjetnika predsjednika Chiraca od maja 1995. do 
decembra 1999. www.assembleenationale.fr/dossiers/srebrenica.  
predvidjeti.  
Godinu dana nakon što su dopustili da se izvrši genocid u Ruandi, London, Pariz, Washington i njihovi saveznici 
ponovno su propustili spriječiti genocidna djela zbog pomanjkanja sredstava, nego zbog nedostatka političke 
volje. Kao što nedostatak sredstava nije bio razlog ni za to što su propustili predati Karadžića i Mladića Sudu i 
poduzeti  sve  potrebne  mjere  da  prisile  Srbiju,  ili  svaku  drugu  državu,  da  provede  njihovo  uhićenje.  Progon 
izvršitelja  genocida,  uostalom,  dužnost  je  na  koju  su  se  obavezale  države,  na  temelju  statuta  ICTY‐a,  ali  i 
Konvencije  za  sprečavanje  i  kažnjavanje  zločina  genocida  iz  1948.  U  svojoj  odluci  od  26.  februara  2007. 
Međunarodni sud pravde (ICJ) na to je podsjetio i osudio Srbiju zbog toga što nije predala Ratka Mladića IC‐TY‐
u. Francuska je ratificirala Konvenciju 1950., Velika Britanija 1970., Sjedinjene Države 1986., a Rusija još 1949.  
Mučeni „srebreničkom sramotom" Pariz, London i Washington nisu smjeli imati drugih prioriteta doli ispraviti 
nepravdu žrtvama izručivši Karadžića i Mladića ICTY‐u. Velike sile su se, međutim, odmah i trajno odlučile za 
sramotu  za  dvostruki  propust,  ostavivši  Karadžića  i  Mladića  na  slobodi.  Ova  dvostruka  izdaja  „civiliziranih 
naroda" prkosi razumu, osim ako ne služi za prikrivanje neke  gore sramote koju nikakva daljnja akcija ne bi 
mogla ispraviti.  
Srbija  je  iznevjerila  svoju  dužnost  sprečavanja  i  kažnjavanja  genocida  u  Srebrenici  zato  što  je  sudjelovala  u 
njegovoj pripremi i u njegovu provođenju. Milošević je htio, na teritoriju oblikovanom u krvi i koje je postalo 
etnički homogeno, postići priznavanje nove srpske države u okviru Bosne koju je uzaludno pokušavao uništiti. 
Početkom  1993.,  Cvrus  Vance,  američki  pregovarač  kojeg  su  opunomoćili  Ujedinjeni  narodi,  rekao  mu  je  da 
neće  nikada  postići  priznanje  srpske  države  koju  su  njegovi  pouzdanici  samoproglasili  na  osvojenim 
područjima u Bosni. Pred tvrdoglavošću Srba u odbijanju svakog sporazuma o miru, velike sile su početkom 
1994.  ipak  popustile.  Milošević  je  tada  povjerio  svojoj  okolini:  „Vjerujte  mi,  nisam  očekivao  da  će  nam  ona 
(međunarodna zajednica, op. a.) dati polovicu teritorija." Na jednom sastanku Vrhovnog savjeta obrane, 18. 
januara  1995.,  precizirao  je  istoj  toj  okolini:  „Bez  vojne  pobjede,  međunarodna  nam  zajednica  ne  bi  nikada 
dala da podijelimo nadvoje Bosnu i Hercegovinu jer nikada tijekom cijele povijesti nije bilo neke srpske države 
na tom području." Milošević je dobio okladu, ali Srebrenica, enklava u blizini Žepe i ona zapadnija, Goražde, 
predstavljale  su  u  proljeće  1995.  posljednje  prepreke  dovršenju  njegova  plana.  Bez  uklanjanja  enklava 
Srebrenice  i  Žepe,  politički  entitet  koji  su  mu  velike  sile  obećale  u  Bosni,  kako  bi  ga  potaknule  da  uđe  u 
pregovore o miru, nije mogao zaživjeti. On bi ostao prekinut otočićem muslimanskog stanovništva u sredini, 
uz  opasnost  da  ga  za  zelenim  stolom  podijele  na  dva  zasebna  dijela.  Milošević  i  srpski  rukovodioci  u  Bosni 
zahtijevali  su  srpsku  državu,  očišćenu  od  njezina  cjelokupnog  muslimanskog  stanovništva.  Nakon  Daytona, 
Milošević je slavio „povijesnu pobjedu". „Imamo polovicu Bosne! Republiku! Od četiri (mirovna; op. a.) plana, 
taj  je  najbolji  za  Srbe.  Oni  imaju  sve  gradove  duž  Save,  tri  grada  u  unutrašnjosti  i  cijelu  dolinu  Drine,  osim 
Goražda. To je pedeset gradova i dvadeset i pet hiljada četvornih kilometara! Trebat će im poslati natrag sve 
(srpske; op. a.) izbjeglice koji su kod nas da imaju kime napučiti svoje teritorije", izjavio je članovima Vrhovnog 
savjeta  obrane  6.  decembra  1995.  u  Beogradu.  Poslije  Miloševića  Srbija  je  željela  sačuvati  glavne  stečevine 
rata utvrđene u Daytonu i trudila se da ne poduzme ništa što bi ih moglo dovesti u pitanje. Ako je jedan dio 
političara konačno osudio pokolj u Srebrenici, svi su srpski dužnosnici odbili priznati zločinački karakter plana 
na čijem je čelu bio Milošević, koji je, najprije na terenu, a zatim za pregovaračkim stolom, nametnuo političku 
i etničku podjelu Bosne i Hercegovine, a čija je krajnja etapa bila Srebrenica.  
Budući da su žrtvovale stanovništvo Srebrenice na oltar jednog mirovnog plana koji zapadnjački oportunizam 
nije znao drugačije nametnuti, velike silesu opet zanemarile svoju dvostruku obavezu. „Moje su glavne upute 
bile da žrtvujem Srebrenicu, Žepu i Goražde i ja sam mislio da je to greška", povjerava Richard Holbrooke u 
novembru 2005. prilikom desete obljetnice Dejtonskog sporazuma." Godinu dana poslije Amerikanac povlači 
svoje  riječi,  ali  činjenice  ostaju:  Srebrenica  i  mala  susjedna  enklava  Žepa,  također  nastanjena  bosanskim 
izbjeglicama iz prvih valova etničkog čišćenja, pale su u ruke generala Mladića u julu 1995. i dane Srbima na 
mirovnim  pregovorima  u  novembru  1995.  kad  je  stvarnost  zločina  bila  već  dokazana  i  potanko  prikazana, 
zahvaljujući  prvim istragama ICTY‐a,  u  sasvim novoj optužnici protiv Radovana Karadžića i  Ratka  Mladića od 
99 
16. novembra 1995.  
Francuska  koja  je,  glasom  svojeg  predsjednika,  pozivala  na  djelovanje  da  bi  se  spriječili  pokolji,  na  kraju  je 
pristala na nedjelovanje i, radi mira, sa svojim saveznicima prihvatila posljedice genocida u Srebrenici. Velike 
sile dopustile su da im se nametnu uvjeti mira i omogućile onima koji su izrazili svoje genocidne namjere da ih 
ostvare  i  da  tako  dovrše  provođenje  svojeg  plana.  Velike  sile  nagradile  su  u  Daytonu  one,  koji  su  nekoliko 
tjedana  prije  sustavno  deportirali  i  ubijali  muslimansko  stanovništvo  te  enklave  dodijelivši  im  polja  smrti,  a 
zatim  im  omogućili  da  ih  nasele  po  svojoj  volji  kako  bi  zauvijek  izmijenili  etničku  strukturu.  Otada  oni  nisu 
prestali umanjivati genocid odbijajući suditi glavnim okrivljenicima i pokušavajući spriječiti ICTY da ukaže na 
izravnu  Miloševićevu  odgovornost  te  ne  poduzimajući  nikakvu  učinkovitu  mjeru  da  osigura  povratak 
100 
preživjelih. Dvanaest  godina  poslije  tih  događaja,  manje  od  hiljadu  njih  uspjelo  se  ponovo  vratiti  u 
Srebrenicu. Karadžićeva i Mladićeva zagonetka počiva, dakle, na sponama koje povezuju zločin i mir. Njihovo 
suđenje  trebalo  je  iznijeti  na  vidjelo  namjeru  uništavanja,  istrebljivanja  ljudi,  bosanskih  Muslimana  iz 
Srebrenice kao skupine, tako da zauvijek izbriše njihovu prisutnost na priželjkivanom teritoriju bez kojega je 
Milošević  odbijao  potpisati  mir.  Suđenje  pred  ICTY‐em  lokalnim  zapovjednicima  umiješanima  u  pokolj  u 
Srebrenici omogućilo je da se utvrdi istina o zločinu koji pravo kvalificira kao genocid. Ali tim suđenjima, po‐
svećenima samo izvršiteljima, nije bio cilj rasvijetliti aktivna i pasivna sudioništva koja su omogućila taj zločin. 
Suđenje  Karadžiću  i  Mladiću  moralo  je,  naprotiv,  pridonijeti  da  se  pokolj  iz  jula  1995.  postavi  u  njegov 
kontekst  i  da  pruži  detaljnu  rekonstrukciju  potke  događaja  koji  su  doveli  do  pokolja  u  Srebrenici,  tim 
preciznijom  u  pojedinostima  što  treba  dokazati  genocidnu  namjeru,  njezin  tok  i  izvore.  Jer  suprotno 
Miloševiću i Mladiću, Karadžić nije samo osumnjičen da je „planirao, poticao na izvršenje i naredio" pokolje iz 
jula  1995.,  nego  da  je  čak  i  prije  početka  rata  iznio  plan  koji  je  otvoreno  težio  „potpunom  ili  djelomičnom 
uništenju bosanskih Muslimana", zatim da ga je provodio ili pomagao da se provodi „neprekidno, sve do 30. 
novembra  1995".  Gomilanje  činjenica  od  1991.  iznijelo  bi  na  vidjelo  više  nego  ikad  nevjerovatne  pogreške  i 
propuste međunarodnih aktera koji nikada nisu pribavili sredstva za sprečavanje ovoga plana čije su rezultate 
konačno potvrdili znajući o čemu je riječ. Više nego bilo što drugo, ovo bi suđenje neizbježno ponovno otvorilo 
bolno pitanje moralne, političke i eventualno kaznene odgovornosti velikih sila.  
Brižljiva  rekonstrukcija  cijelog  slijeda  događaja  sigurno  bi  na  kraju  uzdrmala  neosnovanu  tezu,  koju  već  je 
deset godina nameću i bez izmjena brane vojni analitičari ICTY‐a u svim predmetima koji se tiču Srebrenice: 
budući da srpski politički i vojni rukovodioci nisu imali namjeru zauzeti enklavu, do odluke o pokolju došlo je 
nakon  pada  Srebrenice.  Tu  tezu  ruše  priznanja  nekih  sudionika,  kao  što  je  Miroslav  Deronjić,  i  prisutnost 
komandosa  smrti  poslanih  na  teren  više  od  dva  tjedna  prije  pada  grada.  Ali  unatoč  svemu  ona  se  održava 
zahvaljujući  jednom  dokumentu,  naredbi  o  napadu  koji  je  službeno  pozivao  ne  da  se  zauzme  enklava 
Srebrenica,  nego  da  se  svede  na  veličinu  grada,  tako  da  se  „uvjete  preživljavanja  stanovništva  učini 
nepodnošljivima" i da se „stvore uvjeti za ukidanje enklave". Plan poznat pod kodnim imenom Krivaja 95 koji, 
začudo, nije definirao nikakav novi cilj jer je tačno opisivao situaciju koja je prevladavala od zime 1993. kad su 
srpske  snage  prvi  put  pokušale  zauzeti  Srebrenicu  prije  nego  što  ih  je  u  njihovu  zaletu  zaustavio  general 
101 
Philippe Morillon. Vojna operacija iz 1995. uljepšana eufemizmima da ne izazove osudu  

99 Holbrooke Richard, intervju dan televizijskoj mreži Hajat iz Sarajeva i emitiran 19. novembra 2005.  
100 Trećeg maja 2007. međunarodna zajednica imenovala je prvi put posebnog izaslanika za grad Srebrenicu. Na taj je 
položaj  postavljen  Clifford  Bond,  bivši  američki  veleposlanik  u  Bosni  i  Hercegovini.  Ta  je  odluka  donesena  na  zahtjev 
bošnjačkih predstavnika Srebrenice da se gradu prizna poseban status kako bi ga izuzeli iz srpskog entiteta u Bosni i tako 
potakli povratak preživjelih. Velike sile dosad su jednoglasno odbijale taj zahtjev.  

101 General Philippe Morillon zapovijeda snagama UN‐a u Bosni i Hercegovini kad u martu 1993. UN ulazi u Srebrenicu i 
obećava  stanovništvu:  „Neću  vas  napustiti."  Mladićeve  su  snage  tada  na  vratima  Srebrenice  i  računaju  na  UN  za 
evakuaciju stanovništva enklave. Morillon će ih prisiliti da se povuku postigavši da Vijeće sigurnosti izglasa rezoluciju koja 
određuje Srebrenicu kao „zonu pod zaštitom Ujedinjenih naroda".  
zapadnjaka,  ipak  je  zahtijevala  tri  mjeseca  priprema,  posebno  da  bi  odsjekla  linije  opskrbe  snaga  UN‐a 
prisutnih  unutar  enklave,  oslabila  još  više  opsjednuto  stanovništvo  zabranom  pristupa  humanitarnim 
konvojima  i  dopustila  Beogradu  da  osigura  logističku  potporu  podršku  i  koordinaciju  svih  snaga  koje  u  njoj 
sudjeluju.  Budući  da  Beograd  i  zapadnjaci  nisu  nikada  predali  ICTY‐u  dokumente  koje  su  imali  o  pripremnoj 
fazi ofenzive protiv Srebrenice, o kojoj su uostalom sve znali, Tužiteljstvo se nije nimalo zanimalo za paradoks 
Krivaja  95.  Ohrabreno  tvrdnjama  analitičara  proizašlih  iz  američke  vojno‐obavještajne  službe,  ono  je  bez 
ijedne riječi prihvatio ono što se tim planom željelo postići da se povjeruje. Velike sile mogla je samo veseliti 
zaslijepljenost ICTY‐a koji ih nije dovodio u pitanje vjerujući da one nisu mogle predvidjeti pokolj koji je pad 
enklave činio vjerovatnim. Poslije im je bilo dovoljno pobijati njihov drugi propust i tvrditi da su učinile sve da 
Karadžića i Mladića izruče pravosuđu.  
Karadžić  i  Mladić  nisu  privedeni  pred  Sud  da  ne  bi  oživjeli  sjećanje  na  sramotan  izbor  velikih  zapadnih 
demokracija  da  žrtvuju  stanovništvo  Srebrenice  prepustivši  ga  svjesno  njihovim  krvnicima  i  lišivši  zatim 
preživjele njihove zemlje i suđenja koje bi ih moglo izvući iz agonije i povratilo im dostojanstvo. Izbor koji se ne 
može  opravdati  i  koji,  po  nekoliko  osnova,  čini  naše  vođe  sudionicima  najgoreg  krvoprolića  u  Europi  od 
holokausta. Dok Karadžić i Mladić ne budu izvedeni pred sudsku instancu potpuno neovisnu i dovoljno jaku da 
se suprotstavi svim pokušajima miješanja i cenzure, naše demokracije će samo produljivati sramotu. Više nego 
što ih štiti, njihovo će odbijanje da sude Karadžiću i Mladiću, kao i jučer njihovo odbijanje da dopuste dio istine 
koja je izronila na suđenju Miloševiću, samo povećati patnju žrtava, produbljivati njihove rane i pothranjivati 
mržnju. Tako dugo dok se preživjeli ne budu mogli osloboditi bremena svojih patnji, Europa će osjećati teret 
102 
mrtvih Srebrenice, koji će, poput sablasti lutati Starim Kontinentom tražeći pravdu.  

IV. POGLAVLJE  
Svršetak igre  
103
If we don't maintain justice, justice will not maintain us. Francis Bacon (1561. ‐1626)  

Jedanaestog septembra srušeni su tornjevi‐blizanci... Povukli su sa sobom mnogo nada, vrijednosti, obećanja i 
planova  koji  su  nastali  padom  Berlinskog  zida.  Epoha  koja  time  započinje  manje  će  brinuti  o  temeljnim 
pravima ljudi, a više o njihovoj sigurnosti. Jedanaesti septembar nije ujedinio svijet protiv barbarstva, nego ga 
je  polarizirao  i  pretvorio  u  bojno  polje.  Označio  je  grubi  ulazak  u  XXI.  stoljeće  u  kojem  će,  čini  se,  biti 
osujećeno toliko iskoraka koji su dotad izgledali nepovratnima. Između miroljubivog 9. 11. 1989. i ratobornog 
11. 9. 2001. g. projekt međunarodnog pravosuđa uspio si je prokrčiti put. Međunarodni kazneni sud za bivšu 
Jugoslaviju  (ICTY),  koji  se  sprema  započeti  prvi  međunarodni  proces  u  povijesti  protiv  jednog  šefa  države, 
nalazi  se  na  vrhuncu  slave.  Stalni  Međunarodni  kazneni  sud  (ICC),  nošen  univerzalističkim  snom,  upravo  se 
sprema započeti s radom. Dubinska dinamika, koja je omogućila te povijesne korake naprijed međunarodnog 
pravosuđa, ne može nestati u usijanim ruševinama tornjeva‐blizanaca. No  
11.  septembar  ipak  je  zatvorio  jednu  epizodu  povijesti,  promijenio  prioritete,  obrnuo  red  prioriteta. 
Međunarodno će pravosuđe uskoro osjetiti val tog udarca. ICTY, koji je na prvoj crti, neće biti pošteđen.  

102  Četvrtog juna 2007.  skoro  osam  hiljada  preživjelih  i  rođaka  žrtava Srebrenice  podiglo  je  pred  nizozemskim  sudom 
tužbu protiv Ujedinjenih naroda i Nizozemske zbog njihove odgovornosti u napuštanju stanovništva enklave koju su bili 
zaduženi  štititi.  Cilj  tužbe  sastoji  se  u  utvrđivanju  teških  propusta  Nizozemske  i  UN‐a  u  lancu  odluka  koji  je  pridonio 
tragediji. Između dvadeset pet i trideset hiljada civila potražilo je utočište u ili oko vojne baze kontingenta nizozemskih 
Plavih  kaciga.  Sučeljeno  s  hiljadu  srpskih  vojnika,  četiristo  pedeset  vojnika  Dutchbata  dopustilo  je  da  se  odijele  žene  i 
muškarci.  
103 Ako mi ne sačuvamo pravdu, pravda neće sačuvati nas.  
Osam  mjeseci  prije,  za  jake  snježne  oluje,  Carla  del  Ponte  stigla  je  u  Davos.  Došla  je  pred  najmoćnijim 
ličnostima  svijeta  politike  i  ekonomije  na  planetu,  okupljenima  na  Svjetskom  ekonomskom  forumu,  braniti 
pitanje  međunarodnog  pravosuđa  i  važnost  da  se  stane  na  kraj  nekažnjivosti  moćnika.  „Ako  sada  izgubimo 
hladnokrvnost,  budući  će  diktatori  moći  bježati  i  skrivati  se  te  će  nam  trebati  možda  i  stotine  godina  da  se 
uspravimo i nametnemo zakon prava nad zakonom nasilja", riječi su kojima se obratila svojim slušateljima  
26.  januara  2001.  g.  u  vrijeme  kad  je  Milošević  već  svrgnut  s  vlasti,  ali  još  nije  uhićen.  Očekivala  je  neke 
općenite  odgovore,  a  bez  sumnje  i  neke  obzirnepoticaje.  Teško  je  osvojiti  slušateljstvo  kojemu  zahtjevi 
međunarodne pravde nikad nisu bili prioritet.  
Na njezino veliko iznenađenje, nakon njezina nastupa, dvorana je uzavrela. Rasprava je bila žestoka. Clinton je 
31.  decembra  2000.  g.,  posljednjeg  dana  svojeg  mandata,  prije  nego  što  će  predati  ključeve  Bijele  kuće 
104 
Georgeu  W.  Bushu,  unatoč  snažnu  protivljenju  Kongresa  i  suzdržanosti  njegove  Demokratske  stranke,
potpisao  Rimski  sporazum  kojim  je  stvoren  stalni  Međunarodni  kazneni  sud  (ICC).  Opravdavajući  svoj  čin 
istaknuo  je:  „To  činimo  kako  bismo  potvrdili  svoju  podršku  načelu  međunarodne  kaznene  odgovornosti  s 
ciljem predaje u ruke pravde počinitelja genocida, zločina protiv čovječnosti i ratnih zločina. To činimo i zato 
da  ostanemo  u  postupku  koji  će  u  godinama  koje  slijede  omogućiti  Međunarodnom  kaznenom  sudu  da 
postane nepristran i učinkovit instrument pravde. Sjedinjene Američke Države imaju dugu tradiciju djelovanja 
u  prilog  krivične  odgovornosti,  još  od  našeg  sudjelovanja  na  Sudu  u  Nürnbergu  pa  sve  do  glavne  uloge  u 
naporima  koji  su  doveli  do  uspostavljanja  Međunarodnog  kaznenog  suda  za  bivšu  Jugoslaviju  i  za  Ruandu. 
Naše djelovanje danas dio je te tradicije." Jedan od prvaka Republikanske stranke senator Jesse Helms odmah 
je odgovorio: „Ova današnja akcija očit je pokušaj predsjednika u odlasku da zaveže ruke svojem nasljedniku. 
Ta se odluka neće održati. Jedan od mojih prvih prioriteta pred novim predstavničkim domom bit će njezino 
105 
poništenje  i  zaštita  američkih  vojnika  od  kaznenog  progona  tog  međunarodnog  pučkog  tribunala." Donald 
Rumsfeld,  koji  je  bio  predviđen  za  ministra  obrane  nakon  Bushove  pobjede  na  predsjedničkim  izborima  u 
novembru 2000. g., odmah je nadodao: „Američko vodstvo u svijetu moglo bi biti prva žrtva toga suda", zbog 
prisila koje proizlaze iz međunarodnog humanitarnog prava.  
Njihovi  saveznici  koriste  priliku  koja  je  stvorena  dolaskom  Carle  del  Ponte  kako  bi,  tijekom  samo  jedne 
sjednice,  pretvorili  Davos  u  forum  protiv  ICC‐a.  Međunarodno  pravosuđe  s  univerzalnom  dimenzijom  tu  je 
javno  optuženo  kao  prijetnja  nacionalnoj  suverenosti,  a  još  više  kao  prepreka  svakom  vojnom  djelovanju 
zemlje kao što su Sjedinjene Američke Države, koje sudjeluju u vanjskim operacijama u gotovo stotinu država, 
pa ne prihvaća da njezini državljani ili vojnici na tim područjima podliježu propisima, postupcima, tužiteljima i 
sucima pravosuđa koje „nikom ne polaže račune". U Davosu je i republikanski senator iz Minnesote Orrin G. 
Hatch.  Kao  predsjednik  Sudskog  povjerenstva  Senata  upozorava  da  Sjedinjene  Američke  Države  nemaju 
namjeru ratificirati taj sporazum. Naglašava da „Sjedinjene Američke Države ne žele takav međunarodni sud 
koji  bi  sudio  predsjedniku  Sjedinjenih  Američkih  Država  zato  što  je  donio  odluku  kojoj  je  cilj  spasiti  stotine 
američkih  života".  Nova  se  američka  administracija  žestoko  suprotstavlja  takvom  međunarodnom  sudskom 
sustavu koji a priori izmiče svakom državnom nadzoru te izlaže stvarnoj sudbenoj opasnosti njezine civilne i 
vojne  zapovjednika.  Situacija  je  komična.  Nasuprot  Carli  del  Ponte  koja  crpi  najveću  snagu  iz  svoje 
samostalnosti, dio slušateljstva ukazuje na opasnosti samosvojnih odluka stalnog  

104 U julu 1998. g. stotinu i dvadeset država potpisalo je Rimski statut stalnog Međunarodnog kaznenog suda. Sjedinjene 
Države  kao  i  šest  drugih  prisutnih  država  ‐Kina,  Irak,  Izrael,  Katar  i  Jemen  ‐odbile  su  potpisati  ga.  Imale  su  vremena 
predomisliti se do Clintonova potpisivanja 31. decembra 2000. g.  

105  Republikanski  senator  održao  je  riječ.  Na  njegovu  je  inicijativu  Kongres  već  u  novembru  2001.  g.  usvojio  odluke 
prema kojima se američkoj vladi zabranjuje svaka suradnja s Međunarodnim kaznenim sudom (ICC), a kojima je svrha da 
se za sudjelovanje u operacijama održavanja mira zahtijeva prethodno davanje imuniteta za bilo kakav progon ICC‐a, a 
isto se tako ovlašćuje predsjednik SAD‐a da se koristi svim odgovarajućim sredstvima za oslobađanje američkih građana 
koje  bi  ICC  eventualno  pritvorio.  Zbog  razloga  protiv  Međunarodnog  kaznenog  suda  sličnih  navedenima,  Jesse  Helms 
glasovao  je  1986.  g.,  zajedno  s  desetoricom  drugih  senatora,  protiv  toga  da  Sjedinjene  Američke  Države  ratificiraju 
Konvenciju o sprečavanju i kažnjavanju zločina genocida iz 1948. g.  
Međunarodnog kaznenog suda i njegova budućeg tužitelja čije ovlasti, iako daleko ograničenije od ovlasti ove 
Švicarke, još su uvijek u očima američkih republikanaca „prilično velike", dakle pretjerane.  

Devet mjeseci poslije, SAD stupa u rat protiv terorizma. Podvostručuje se nepovjerenje prema ograničenjima 
koja  nameće  međunarodno  pravo,  kao  i  odbojnost  prema  ideji  da  bi  ono  moglo  vezati  ruke  Sjedinjenim 
Američkim  Državama.  Odlazak  američkih  vojnika  u  Afganistan  pojačava  odbojnost  prema  mogućnosti  da 
američkim  građanima  sudi  budući  Međunarodni  kazneni  sud  (ICC).  Washington  odmah  započinje  s 
neprijateljstvima prema sudstvu koje se formira kako bi neutralizirao sve njegove ovlasti nad svojim osobljem 
uključenim  u  vanjske  operacije.  Šestog  maja  2002.  g.,  dva  mjeseca  prije  početka  rada  ICC‐a,  Sjedinjene 
Američke Države poništavaju potpis predsjednika Clintona na Rimski sporazum. Zahvaćen olujom ni ICTY nije 
pošteđen. I njemu će podrezati krila.  

Što prije to privesti kraju  

Ambicije  Haškoga  suda  već  neko  vrijeme  zabrinjavaju  velike  sile.  One  bi  htjele  obuzdati  taj  stroj  koji  se 
zahuktao,  ali  ne  znaju  kako  postupiti.  Znaju  da  bi  za  njih  bila  štetna  svaka  politička  odluka  o  drastičnom 
ograničenju djelovanja Suda u trenutku kad on sužava svoju kaznenu strategiju na najodgovornije dužnosnike. 
Zasad žele poštedjeti Sud. U Vijeću sigurnosti UN‐a 30. novembra 2000. g. usvajaju Rezoluciju 1329 kojom se 
Haški  sud  poziva  da  se  više  posveti  „zločinima  koji  su  najopasniji  za  međunarodni  poredak,  posebnoonima 
koje su počinili odgovorni politički i vojni dužnosnici najvišeg ranga", Također odlučuju podržati reformu koju 
je predložio predsjednik Suda fran‐cuski sudac Claude Jorda, a koja se sastoji od toga da se imenuju suci ad 
litem,  dakle  da  budu  pozvani  kao  ispomoć,  prema  potrebi,  kako  bi  se  smanjilo  zagušenje  poslovima  i 
omogućilo  Sudu  da  izvrši  svoju  misiju  prije  kraja  desetljeća  koje  upravo  počinje.  Velike  sile  još  oklijevaju 
podvrći Sud jačem nadzoru Vijeća sigurnosti zadovoljavajući se poticanjem njegova djelovanje da u razumnom 
roku privede poslove kraju.  
Sud  je  optužio  stotinjak  osoba,  postigao  da  se  uhite  dvije  trećine,  izrekao  dvadesetak  presuda  i  planirao 
optužiti još stotinu. To je smiješna brojka s obzirom na broj sudionika, ali strahovito velika za međunarodnu 
106 
zajednicu uhvaćenu u mrežu vlastitih obaveza i željnu da s time što prije završi. Potajno odvraćajući suce od 
penjanja  po  lancu  odgovornosti  kako  ne  bi  progonili  one  s  kojima  su  velike  sile  pregovarale,  one  same 
pridonijele su problemu  koji sada ne  znaju riješiti.  Godine 2000. međunarodno pravosuđe vrlo je daleko od 
ispunjenja  svoje  misije  kaznenog  progona  najistaknutijih  ličnosti,  kako  među  izvršiteljima  tako  i  među 
poticateljima zločina. Nalazi se tek na pola puta. Miloševićevim padom krajem 2000. godine, Balkan je stupio 
u poslijeratno doba. Mijenjaju se prioriteti. Zapadna se diplomacija pribojava da zahtjevi pravosuđa koji idu 
sve  dalje  opet  ne  zakompliciraju  njezinu  zadaću  neprestanim  čačkanjem  po  prošlosti  što  donosi  podjele  i 
otkriva nove prijelomne činjenice, i to u času kad bi već željeli što prije sve počistiti i okrenuti novu stranicu. 
Otuda odbojnost prema traženju izručenja Miloševića Haškome sudu.  
Napadi  11.  septembra  pomiješali  su  sve  karte  na  međunarodnoj  sceni,  čitav  politički  dnevni  red.  Oni 
definitivno vraćaju sve krize, humanitarne ambicije i kreposne pobude devedesetih godina za jedno stoljeće 
unatrag.  Mijenja  se  i  jezik.  Krzmanja  prethodnog  razdoblja  sada  se  izražavaju  jasnom  i  nedvosmislenom 
parolom: Sud mora bez oklijevanja usvojiti izlaznu strategiju. Washington i London prvi šalju poruku: „Želimo 
da prestanete s radom oko 2007./2008. godine." Ni Pariz ne štedi Carlu del Ponte prilikom posjeta  

106  Prema  procjenama  nezavisnih  stručnjaka  osam  do  petnaest  tisuća  osoba  koje  su  sudjelovale  u  brojnim  zločinima 
trebale  bi  biti  kazneno  progonjene,  a  neke  bi  druge  trebale  podlije‐gati  raznim  oblicima  neosvetoljubive  pravde, 
primjerice u okviru povjerenstava „istina i pomirenje".  
30. novembra 2001. Alain Richard, ministar obrane, upozorava je: „Naš je cilj trajno reintegrirati Jugoslaviju 
(Srbiju‐Crnu Goru) u demokratsku zajednicu, ali to se ne postiže rasplamsavajući vatru... Vaš je mandat suditi 
'glavešinama', a kad ste već jednom podignuli protiv njih optužnice, zašto ići dalje kad odsad možete progoniti 
samo  one  manje,  kakva  je  u  tome  logika?"  Njegov  savjetnik  inzistira:  „Treba  okončati  stvar.  Vaše  zalaganje 
odlaže datum početka demokratskog procesa" Isti refren dolazi iz Quai d'Orsava: „Kakva je korist od nastavka, 
imate trideset i tri bjegunca, a želite ih optužiti još više! Dokle ćete ići?"  
Pred Vijećem sigurnosti 27. novembra 2001. Carla del Ponte i Claude Jorda obavezali su se zaključiti rad ICTY‐a 
oko  2008.  g.  za  postupke  prvog  stupnja,  a  2010.  g.  za  postupke  u  prizivu.  Prikazali  su  u  glavnim  crtama 
strategiju  okončanja  rada  ‐radije  koristeći  taj  pojam  nego  „strategija  izlaska"  ‐koja  predlaže  smanjivanje 
opterećenja  Suda  prebacujući  neke  postupke  pod  određenim  uvjetima  nacionalnim  pravosuđima  zemalja 
bivše  Jugoslavije.  Međutim,  Carla  del  Ponte  nije  stvarno  skratila  popis  osumnjičenih.  Najavila  je  stotinjak 
dodatnih optužnica za svaki od dva Suda, onaj za bivšu Jugoslaviju i onaj za Ruandu: „Neki kažu da se nakon 
događaja 11. septembra svijet promijenio te da je otada prioritet terorizam, a ne prošli sukobi. Ne možemo 
pristati  na  takvo  gledanje  na  međunarodnu  pravdu.  Međunarodna  zajednica  ima  danas  još  više  razloga  da 
pojača svoju odlučnost u proganjanju odgovornih za genocid i za zločine protiv čovječnosti. Ne bi bilo ni časno 
ni vjerodostojno podržavati rat protiv terorizma ako ne učinimo sve što je potrebno kako bismo priveli pravdi 
one  koji  su  odgovorni  za  genocid  u  Ruandi,  Srebrenici  i  za  druge  pokolje.  Varamo  se,  kao  i  u  slučaju  borbe 
protiv terorizma, ako mislimo da postoje laka i brza rješenja da se obavi posao kako treba."  
Nije ih uspjela uvjeriti. Velike sile žele vidjeti odlučne rezove u programu istraga, ne morajući to formulirati 
eksplicitnije kao što su to eksplicitno formulirale prije godinu dana u Rezoluciji broj 1329. Žele se osigurati da 
Sud neće prekoračiti preporučeni rok. Carla del Ponte svjesna je toga, ali njezin je obzor takva pravda za koju 
povijesna  prekretnica  nije  11.  septembra,  nego  noć  s  28.  na  29.  juna  i  dolazak  Miloševića  u  Hag.  A  to  je 
događaj koji je omogućio Haškom sudu da se potvrdi kao stvarnost koju nitko više ne smije ni zanemarivati ni 
ismijavati. Očekivanje početka rada stalnog Međunarodnog kaznenog suda (ICC) također pretvara u stvarnost 
ideal  međunarodnog  pravosuđa  s  univerzalnim  ovlastima  koje  neće  oslobađati  krivnje  moćnike  pa  čak  ni 
šefove  država.  Ona  vjeruje  u  polet  međunarodnog  pravosuđa  koje  označava  dolazak  nove  ere,  ere 
odbacivanja nekažnjivosti, koju je predaja Miloševića učinila uvjerljivijom i dostižnijom nego ikad prije.  
Velike sile, koje nastoje obuzdati tužiteljicu, brzo će joj razbiti iluzije. Politički pritisci uskoro će se pokazati u 
smanjenju  proračuna,  što  je  manje  primjetno  od  nove  rezolucije  Vijeća  sigurnosti.  Jer  države  imaju  svoje 
zahtjeve,  ali  ne  žele  javno  preuzeti  odgovornost  za  ograničavanje  provođenja  pravde.  Radije  svoju  odluku 
prebacuju  na  Tribunal.  Francuski  poslanik  pri  Ujedinjenim  narodima  Jean‐David  Levitte  priznaje  to  krajem 
2001. g. na sastanku s Carlom del Ponte: „Vijeće sigurnosti ne može Vam eksplicitno narediti da smanjite broj 
istraga,  a  da  se  ne  izloži  opasnosti  upadanja  u  zamku  odluke  koja  će  štetiti  našoj  vjerodostojnosti."  A 
Sjedinjene Američke Dražave, svjesne da se pravda neće rado podvrći načelu političke realnosti, nemaju vre‐
mena na pretek ako Europljani žele pratiti uspješno okončanje rada Haškog suda koje će dati vjerodostojnost 
stalnom Međunarodnom kaznenom sudu. Novoj američkoj administraciji do njega uopće nije stalo. Ona će se 
potruditi  onemogućiti  to  pravosuđe  koje  je  jako  oslabljeno  zahvaljujući  preokretima  na  svjetskoj  pozornici  i 
koje bi htjela isključiti iz pravila međunarodne igre kako bi državama vratila vrhovno pravo dijeljenja pravde. 
Ona će pod cijenu izravnog uplitanja u sudske poslove prekršiti ideal za koji se zalažu međunarodni kazneni 
sudovi.  
U  nekoliko  mjeseci  Carla  del  Ponte,  koja  je  forsirala  savez  između  sudske  i  političke  vlasti  kako  bi  izvela 
Miloševića pred Sud u Hagu, postala je napast političarima svih strana. Nekad je bila noćna mora financijskih 
prepredenja‐ka,  trgovaca  drogom  i  njihovih  moćnih  saveznika.  Otkad  je  stigla  u  Hag,  ona  je  noćna  mora 
Miloševiću  i  svim  ratnim  zločincima  koje  je  podvrgla  istrazi,  od  bivše  Jugoslavije  do  Ruande.  Ništa  čudno  za 
jednu  tužiteljicu.  Naprotiv,  začuđuje  nepovjerenje  političkih  moćnika  koji  su  stvorili  Haški  sud.  Ono  izvire  iz 
protusile koju de facto predstavlja međunarodno pravosuđe. Carla del Ponte kvari im igru, ona je neprijatelj 
njihova pragmatizma. Što rat u bivšoj Jugoslaviji više blijedi u europskom i američkom sjećanju, to Carla Del 
Ponte više nervira međunarodnu zajednicu kojoj se uvijek žuri okretati stranice povijesti. Tužitelji važu kakve 
su šanse da obnove budućnost po mjeri prošlosti, u pričama žrtava i izrazima njihove frustracije, u iskazima 
krvnika.  Diplomati  se  brinu  za  neposrednu  budućnost  ne  opterećujući  se  prošlošću.  Vrijeme  pravde  nije  i 
vrijeme  politike.  Carla  del  Ponte  neprekidno  preispituje  zahtjeve  pravde  koji  više  ne  nalaze  svoje  mjesto  na 
političkom  dnevnom  redu.  Ona  se  upliće  u  politiku  jer  se  politika  neprestano  upliće  u  sudski  postupak. 
Potrebna  joj  je  moć  prisile  koju  posjeduju  neke  države  zato  što  neke  druge  države  ne  ispunjavaju  svoje 
zakonske obaveze. Kuca na sva vrata, potiče sve one koji imaju dobru volju kako bi države pretvorile u djela 
svoju  moć  dijeljenja  pravde,  čiji  je  dio  ostvarenja  povjeren  njoj.  Pri  svakom  posjetu  Carla del  Ponte  ostavlja 
svojim  zapadnim  sugovornicima  gorak  okus  loše  savjesti  ili  u  najmanju  ruku  frustraciju  što  se  ne  mogu 
osloboditi demona na koje ih ona uvijek podsjeća. Nitko to ne skriva. Pa ni onaj savjetnik europskog ministra 
koji je izlanuo još i prije nego što je izaslanstvo Haškoga suda otišlo: „Nećemo se samo tako izvući, ona nas 
neće pustiti!"  
Dvadesetoga  novembra  2001.  g.  američka  delegacija  nije  se  za  vrijeme  javne  sjednice  Vijeća  sigurnosti 
izjasnila o dvama međunarodnim kaznenim sudovima. Radije je to učinila na sastanku u popodnevnim satima 
kod  ambasadora  Johna  Negropontea  koji  predstavlja  SAD  pri  Ujedinjenim  narodima  i  predala  svoju  poruku 
Carli  del  Ponte:  Sud  ima  prevelik  apetit,  on  mora  smanjiti  svoje  ambicije.  Pierre  Richard  Prosper,  koji  je 
zadužen  za  pitanja  međunarodne  pravde  pri  američkoj  vladi,  pokušava  je  uvjeriti  da  mora  značajno  skratiti 
svoj  popis  osumnjičenih.  Ne  želi  da  Sud  nastavi  s  radom  pa  da  poslije  natovari  posao  domaćim  sudskim 
vlastima: „Ako previše slučaja prepustimo njima, stvorit ćemo političke probleme Beogradu i drugim glavnim 
gradovima."  A  kako  bi  pridobio  tužiteljicu,  dodaje:  „To  bi  moglo  štetiti  naporima  poduzetim  da  uvjerimo 
Koštunicu  da  preda  Karadžića."  Ona  se  odupire.  Daje  na  znanje  kako  je  već  skratila  popis  osumnjičenih  i 
ograničila kazneni progon na najviše rangirane odgovorne osobe: „Odsad je na Vijeću sigurnosti da preuzme 
odgovornost za svako novo smanjenje mojeg posla." Amerikanci su bijesni i to daju na znanje savjetniku Carle 
del  Ponte  samo  nekoliko  sati  poslije.  „Potrudite  se  da  tužiteljica  shvati  kako  joj  Sjedinjene  Američke  Države 
naređuju da se više koristi svojim pravom odlučivanja kako bi značajno skratila popis osumnjičenih. (...) Moglo 
bi  se  dogoditi  da  dobrovoljni  doprinosi  Sjedinjenih  Američkih  Država  ne  budu  uplaćeni  u  proračun  (UN‐a  za 
ICTY;  op.  a.)  nakon  njezina  odbijanja  da  se  posluži  diskrecijskim  pravom  o  popisu  osumnjičenih",  opominje 
telefonski Mike Newton, Prosperov pomoćnik. Osamnaestog decembra, za vrijeme svojeg posjeta Hagu, Carla 
del Ponte odgovara Prosperu: „Vašu poruku ne mogu protumačiti drukčije, nego kao otvoren pritisak, da ne 
kažem jedva prikrivenu prijetnju."  

Sljedećeg tjedna američko izaslanstvo predvođeno ambasadorom Patrickom Kennedyjem zatražilo je pred 5. 
komisijom  Ujedinjenih  naroda,  zaduženom  za  upravna  i  proračunska  pitanja,  odgodu  usvajanja  proračuna 
dvaju Sudova. Svoj postupak obrazlaže „potrebom pribavljanja više informacija o dvjema ustanovama koje su 
ugrožene  lošim  rukovodstvom,  neučinkovitošću  i  korupcijom".  Sjedinjene  Američke  Države  započele  su 
neprijateljskim  ponašanjem  prema  Suda  za  bivšu  Jugoslaviju  i  njegovu  blizancu  ‐onom  za  Ruandu.  Njihov 
križarski  pohod  protiv  stalnog  Međunarodnog  kaznenog  suda  (ICC)  proteže  se  i  na  ad  hoc  stvorene  sudove, 
unatoč vanjskom prividu američke podrške Haškome sudu. Carla del Ponte, koja mora istodobno predvoditi 
strategiju  okončanja  u  Hagu  i  u  Arushi,  ne  predaje  se.  Ne  može  se  suprotstaviti  volji  država  da  ograniče 
provođenje pravde jer su one stvorile Haški sud te imaju moć odlučivanja o njegovu zatvaranju. Ali nitko ne 
može od nje tražiti da loše odradi svoj posao i da iznevjeri misiju koja joj je povjerena. Nastoji smanjiti štetu 
zahtijevajući  da  se  ne  upropasti  ono  što  je  postignuto  i  da  se  uspostave  mehanizmi  koji  bi  spriječili  da 
strategija  okončanja  rada  ide  u  korist  nekažnjavanja.  Ali  Washington  će  je  gurnuti  dalje  u  smjeru  tih  ogra‐
ničenja.  Ni  London  ne  zaostaje  u  tome.  Kako  bi  to  istaknuo,  Tony  Blair  joj  piše  19.  decembra  2001.  g.: 
„Ujedinjeno Kraljevstvo nije se odreklo svoje obaveze da privede ratne zločince pravdi. Isto tako pozdravljam 
korake koje ste poduzeli kako biste otvorili dijalog s državama u pogledu izlazne strategije Suda i posljedice 
koje iz toga proizlaze, posebno za sudstvo zemalja bivše Jugoslavije. Znam da će Jack Straw o tome raspravljati 
s Vama za vrijeme vašeg susreta početkom sljedeće godine. Tom ćemo prilikom željeti doznati što Vam se čini 
ostvarivim unutar mogućnosti kojima raspolaže Sud, na koji način namjeravate svesti svoju kaznenu politiku i 
provesti izlaznu strategiju."  
Početkom  2002.  g.  međunarodni  tisak  dolazi  u  Hag  povodom  početka  sudskog  postupka  protiv  Miloševića. 
Unatoč drugim novostima, Haški sud uvijek potiče zanimanje medija. Američka vlada to koristi kako bi izvela 
pro‐tunapad.  Ali  ovaj  put  neprijateljstvo  je  otvoreno  objavljeno.  Dvadeset  osmog  februara  2002.,  samo  dva 
tjedna nakon početka postupka protiv Miloševića, Prosperov žučljivi napad pred američkim Kongresom izaziva 
reakciju  s  ove  strane  Atlantika.  Nekadašnji  tužitelj  u  Arushi,  koji  je  1998.  g.  postigao  prvu  presudu  zbog 
genocida  u  povijesti,  u  „predmetu  Jean‐Paul  Akayesua",  sad  omalovažava  Međunarodni  sud  govoreći  da  je 
skup,  nedjelotvoran,  previše  spor  i  udaljen  od  naroda  na  koje  se  odnosi  i  žrtava.  Optužuje  oba  Suda  za 
107 
korupciju  zbog  prakse  nedavno  otkrivene  podjele  honorara  između  branitelja  i  tuženika. Riječ  je  o 
nedopustivoj  zloporabi  koja  nema  mnogo  veze  sa  samim  vođenjem  sudova.  Međutim,  Prosper  blati 
međunarodne  kaznene  sudove  kako  bi  diskreditirao  međunarodno  pravosuđe  koje  se  upravo  počelo 
dokazivati i čiji će će novi oblik ‐stalni Međunarodni kazneni sud (ICC) ‐uskoro otvoriti svoja vrata. On ne želi 
da  se  ICTY  proslavi  postupkom  protiv  Miloševića  koji  će  postati  oglednim.  „Međunarodni  sudovi  nisu  i  ne 
smiju biti oni sudovi kojima se prvo obraćamo, nego tek posljednje sredstvo. Kad nije moguće postići pravdu 
na lokalnoj razini, međunarodna zajednica može djelovati preko Vijeća sigurnosti ili ad hoc dogovora. Politika 
(američke; op. a.) administracije sastoji se u poticanju država da stvore pravosuđe koje uživa kredibilitet, a ne 
da  se  odreknu  svoje  odgovornosti."  Da  bude  jasno,  ICTY  nema  više  smisao  postojanja,  nego  treba  što  prije 
predati palicu unutarnjem pravosuđu. Washington kaže da je spreman pomoći vladama da reformirajui svoje 
sudske sustave i da osposobe sudove za suđenje ratnih zločina. Međutim, njihov poticaj nekoj vrsti sudskog 
nacionalizma više svjedoči o njihovoj želji da zauzdaju međunarodno pravo, nego o poticaju državama da sude 
u  svojim  sporovima  kako  bi  pomogli  narodnom  pomirenju.  Vijeće  Europe  kritizira  taj  poziv  „da  ratnim 
zločincima sude sami krvnici".  
Kampanja  protiv  međunarodnih  sudova  pripremila  je  teren  proračunskim  smanjenjima.  U  glavnom  sjedištu 
UN‐a  u  New  Yorku  sve  delegacije  koje  sudjeluju  u  radu  Povjerenstva  za  proračune  bile  su  usklađene: 
„Amerikanci su nam dali na znanje da se troškovi povećavaju i da nitko ne može utjecati na konačan ishod." U 
kuloarima Staklene zgrade na East Riveru sada se smatra da su međunarodni sudovi najskuplji u ovoj ustanovi 
i  da  se  najteže  kontroliraju.  Proračun  za  Sud  još  nije  izglasan.  Hans  Correl  koji  vodi  pravne  poslove  UN‐a 
priznaje  da  kruže  sulude  vijesti  o  Sudu.  Nicolas  Rostow,  pravni  savjetnik  američke  delegacije  u  UN‐u  u  New 
Yorku, vodi klevetničku kampanju. Otvoreno govori Carli del Ponte prilikom posjeta 20. marta 2001. g.: „Nitko 
ne  želi  održati  te  sudove  iz  pukog  zadovoljstva  da  omogući  neograničeno  zapošljavanje,  dok  je  Sudovima 
jedini interes da što dulje potraju, unatoč astronomskim troškovima."  

ICC ‐istinska pravna opasnost za Sjedinjene Američke Države  

Nakon što su proračunskim pritiskom oslabile ICTY, Sjedinjene Američke Države mogu bolje nadzirati njegovu 
djelatnost.  Ali  Washington  tu  u  prvom  redu  vidi  priliku  da  mu  nametne  svoju  volju.  Osamnaestog  marta 
Prosper  ponavlja  u  Ministarstvu  vanjskih  poslova  zahtjeve  svoje  vlade:  „Morate  uspostaviti  prioritetnu  listu 
osumnjičenika. Voljeli bismo da uzmognete s povjerenjem predvidjeti prijenos poslova na regiju." Pravosuđe u 
zemljama  bivše  Ju  goslavije  tada  je  bilo  u  jadnu  stanju  i  daleko  je  od  toga  da  može  voditi  pravedne  i 
vjerodostojne  sporove  o  ratnim  zločinima  ili  jamčiti  sigurnost  svjedoka.  Kada  je  riječ  o  žrtavama,  one  nisu 
spremne svjedočiti pred sudovima svojih krvnika. Ali Prosperu se žuri zatvoriti Sudove u  
107  Dva  međunarodna  kaznena  suda  ovlaštena  su  imenovati  svaki  po  jednog  istražitelja  stručnjaka  za  financijske 
malverzacije  koji  bi  otkrivao  zloporabe.  Istražujući  na  terenu,  oni  imaju  zadatak  provjeriti  i  stvarno  financijsko  stanje 
optuženih koji su se proglasili siromašnima i koji se koriste besplatnu obranom koju plaćaju Ujedinjeni narodi.  
Hagu i u Arushi.  
„Po  mišljenju  ovih  ljudi  ICTY  je  povezan  sa  stalnim  Međunarodnim  kaznenim  sudom  (ICC).  Što  više  uspjeha 
imate,  više  presedana  stvarate,  ICC  će  imati  više  prilika  funkcionirati",  rezimirao  je  republikanski  senator 
Mitch  McConnell  19.  marta  2002.  g.  za  vrijeme  susreta  s  Carlom  del  Ponte.  I  Sadam  Husein  će  osjetiti 
posljedice  toga.  Bushova  vlada,  koja  ozbiljno  misli  da  će  mu  jednoga  dana  suditi,  već  isključuje  mogućnost 
ustanovljenja  novog  međunarodnog  kaznenog  suda  za  Irak,  kako  je  to  predložio  Clinton  u  oktobru  1998. 
Prosper  je  pred  Kongresom  u  februaru  predložio  stvaranje  lokalnog  iračkog  suda.  „Smatramo  da  Sadam 
Husein  i  njegovi  glavni  pomagači  moraju  odgovarati  za  svoja  djela  (...).  Naime,  smatramo  da  su  počinjena 
velika zvjerstva i da ih treba istražiti. Već smo zapravo započeli skupljati obavijesti o tim zločinima. Ali da bi se 
provela pravda dostojna tog imena, potrebna je promjena vlade u Iraku." Osamnaestog marta 2002. g. na zid 
Prosperova ureda u središtu Ministarstva vanjskih poslova obješena je karta posuta crvenim zvjezdicama koje 
ukazuju  na  glavna  mjesta  zločina  koje  je  naredio  Sadam  Husein.  U  studijima  CNN‐a  u  Washingtonu  ista  ta 
karta  Iraka  već  visi  na  poleđini  pokretnih  panoa  na  kojima  je  karta  Afganistana.  Na  američkim  lokalnim 
televizijama nižu se rasprave o zvjerstvima počinjenim za vladavine diktatora, Washington želi silom svrgnuti 
režim  Sadama  Huseina  i  pretvoriti  ,,otpadničku  državu"  u  stabilnu  demokraciju  koja  neće  pomagati 
teroristima. Washingtonu je to zasada humanitarni cilj i nada se da će moći sastaviti koaliciju poput one koju 
je  1999.  g.  predvodio  NATO  u  intervenciji  na  Kosovu.  Na  redu  su,  dakle,  zločini  koji  su  u  nadležnosti 
međunarodnog kaznenog prava, a ne oružja za masovno uništavanje.  
Bushova administracija ubrzo se odriče humanitarne argumentacije, Zamisao o suđenju Sadamu Huseinu nije 
napuštena, ali Prosperova misija u Afganistanu prisiljava je na promjenu taktike. Na taj zaokret donekle utječe 
i opasnost od početka rada ICC‐a. Washington šalje svojeg mladog veleposlanika zaduženog za pitanja ratnih 
zločina  u  Afganistanu  da  se  pozabavi  sa  stvarnošću  zločina  počinjenih  u  vrijeme  intervencije  u  oktobru  i 
novembru  2001.  g.  koji  sada  počinju  izlaziti  na  vidjelo.  Prosper  je  potvrdio  postojanje  kosturnica  i  povreda 
međunarodnog  humanitarnog  prava  što  ih  je  počinio  saveznik  Sjedinjenih  Američkih  Država,  uzbečki  ratni 
vođa Abdul Rashid Do‐stum, koji je na čelu Sjevernog saveza. Međutim, ono što ga najviše brine jesu događaji 
koji su slijedili nakon pada Mazar‐i‐Šarifa, posljednje prepreke osvajanju Kabula. To su događaji od  
25.  novembra  2001.  g.  u  tvrđavi  nadomak  Ka‐lai  Janghi  kamo  je  odvedena  skupina  talibana  koja  je  položila 
oružje nakon pada Mazara. Zatvorenici, podvrgnuti okrutnom ispitivanju što su ga provodili agenati CIA‐e, koji 
su  ubrzo  stigli  na  mjesto  zbivanja,  uvjereni  suda:  će  biti  smaknuti.  Zato  se  bune  i  zauzimaju  oružarnicu  u 
tvrđavici.  Pobuna  je  ugušena  u  krvi  uz  pomoć  američkih  i  britanskih  snaga.  Ubijeno  je  osam  stotina  ratnih 
zarobljenika. Samo nekoliko desetaka skrivenih u podrumu pronađeno je živo. Prosper se vraća iz svoje misije 
uznemiren. Nekadašnji tužitelj shvaća da američki vojnici mogu biti optuženi za ratni zločin. ICC još nije počeo 
djelovati pa, dakle, nema ovlasti, ali u ratu protiv terorista koji je upravo započeo bauk međunarodnog suda s 
univerzalnim  ovlastima  predstavlja  istinsku  pravnu  prijetnju  Sjedinjenim  Američkim  Državama  i  njezinu 
osoblju na terenu. Prosper posprema svoje mape Iraka sa zvjezdicama. Šestoga maja Bushova administracija 
poništava Clintonov potpis na Rimski sporazum o ICC‐u. Irak je na kraju osumnjičen da raspolaže oružjem za 
masovno uništavanje. Pod pritiskom Washingtona i Londona Vijeće sigurnosti izglasava 8. novembra 2002. g. 
Rezoluciju kojom se u Iraku odobrava nadzorna misija UN‐a o naoružanju...  

Preskupi sudovi  

Kampanja protiv međunarodnog pravosuđa uzela je maha s početkom rada stalnog Međunarodnog 
kaznenog suda (ICC) 1. jula 2002. g. Sjedinje Američke Države ne priznaju novu jurisdikciju i pokreću 
čitav pravni arsenal kako bi od nje izuzeli svoje osoblje zaposleno u inozemstvu. „Administracija se 
svrstala  s  krive  strane  povijesti",  optužuje  Kenneth  Roth,  voditelj  jedne  od  najmoćnijih  nevladinih 
organizacija  ‐Human  Rights  Watcha.  Za  to  i  vrijeme  Prosper  putuje  u  Beograd  i  u  Kigali  kako  bi 
obećao  skoro  okončanje  rada  međunarodnih  sudova  i  sugerirao  moguća  rješenja.  Pogodba,  koju 
predlaže  američki  predstavnik  bez  znanja  tužiteljice  ICTY‐a,  jednostavna  je.  Srbi‐ja  se  poziva  na 
aktivniju  suradnju  sa  Sudom  kako  se  prestanak  njegova  rada  ne  bi  odgađao,  a  zauzvrat  će  dobiti 
mogućnost da sama sudi nekim tuženicima. Washington će uskoro deblokirati 5 miliona dolara kako 
bi  se  u  Beogradu  uredila  sudnica  u  koju  će  uskoro  biti  premješteno  suđenje  za  ratne  zlo‐čine. 
Prosperovi  postupci  javno  se  prikazuju  kao  poziv  na  uhićenje  bjegunaca,  posebno  Karadžića  i 
Mladića.  Amerikanci  se  hvale  navodnom  podrškom  ICTY‐u  kako  bi  pokazali  da  se  ne  protive 
međunarodnom  pravu,  nego  samo  ICC‐u.  Iza  kulisa  oni  ne  prave  razliku  medu  njima,  čak  ni  kad 
njihovo  nepri‐jateljstvo  prema  ICTY‐u  usporava  njegov  rad.  Ignoriraju  zahtjeve  Suda  za  pristup 
spisima koji bi im omogućili brže okončanje istraga, pretvaraju se da ne posjeduju nikakav dokument 
o  osumnjičenim  Albancima  ili  o  nekim  srpskim  dužnosnicima  koji  su  pripomogli  Miloševićevu 
svrgavanju s vlasti nakon što su mu prije bili drugovi u zločinu. Žele zaključiti rad ICTY‐a, ali ga prije 
toga žele oblikovati po svojoj volji. Daju nazrijeti da se protive nekim progonima i sve se otvorenije 
miješaju  u  kaznenu  politiku  Ureda Tužiteljstva,  čak  i  pod  cijenu  žestokih  svađa.  A  u  ime  stabilnosti 
lokalnih vlasti ne želi se do kraja primijeniti pritisak kojim su se ipak koristili da bi postigli uhićenje 
Karadžića i Mladića.  
Za  Međunarodni  kazneni  sud  za  Ruandu  (ICTR)  američki  je  zalog  drugačiji,  a  isto  tako  i  pogodba. 
Sjedinjene Američke Države žele osigurati podršku ruandskih saveznika za zatvaranje Suda u Arushi 
premda  je  još  daleko  od  za‐vršetka  suđenja  najvišim  dužnosnicima  vlasti  Hutua,  koji  su  poticatelji 
genocida 1994. g. u kojem je za sto dana stradalo blizu milion Tutsija i umjerenijih Hutua. Kad je u 
novembru 2001. g. najavljeno skoro zatvaranje Suda, ruandske su vlasti prosvjedovale smatrajući t u 
zamisao preuranjenom. Međutim, predsjednika Paula Kagamea nije bilo teško nagovoriti. Carla del 
Ponte započela je u decembru 1999. g. istrage protiv Tutsija ‐časnika vojske Ruandskog patriotskog 
fronta  (RPF)  kojim  je  zapovijedao  Kagame.  Te  istrage  nazvane  „specijalnima"  nisu  se  odnosile  na 
genocid Tutsija, što je bio prvi mandat Međunarodnog kaznenog suda za Ruandu, nego na pokolje 
počinjene  protiv  počinitelja  genocida  i  civila  Hutua  koji  su  masovno  izbjegli  iz  Ruande  pred 
napredovanjem  vojske  Ruandskog  patriotskog  fronta.  Siguran  u  sebe  zbog  vojne  pobjede  koja  je 
okončala genocid, predsjednik‐general procijenio je da njegovi ljudi ne trebaju polagati račune sudu 
međunarodne  zajednice  koja  je  Tutsije  prepustila  pokolju.  Prosper  je  obećao  da  će  zatvaranje 
Međunarodnog kazne nog suda za Ruandu okončati te nepoželjne istrage. To će istodobno omogućiti 
da  se  zataška  zahtjev  suca  Jean‐Louisa  Bruguierea  da  Međunarodni  kazn  ni  sud  za  Ruandu  (ICTR) 
podigne  optužnicu  protiv  predsjednika  Kagamea.  Francuski  je  sudac  još  od  1998.  g.  zadužen  za 
istragu  o  atentatu  na  avion  ruandskog  predsjednika  Juvenala  Habvarimana  koji  je  srušen  6.  aprila 
1994. g, nekoliko sati prije početka genocida. Zarobile su ga obitelji triju francuskih članova posade 
koji su poginuli zajedno s ruandskim i burundskim predsjednikom. On je uvjeren je da je Paul Kagame 
poticatelj  tog  atentata.  Ipak,  ako  rezultati  istrage  potvrde  pretpostavku  da  je  sadašnji  ruandski 
predsjednik sudionik atentata, sudac neće moći zatražiti njegov kazneni progon zbog imuniteta koji 
Francuska pruža šefovima država koji su na funkciji. Morala bi zatražiti da UN preda tužbu ICTR‐u ili 
108 
njegovu tužitelju da izvrše svoje pravo prvenstva kako bi pokrenula sudski postupak. U novembru 
2001.  g.  Amerikanci  su  se  zainteresirali  za  djelovanje  suca  Bruguierea  u  radu  Međunarod  nog 
kaznenog  suda  za  Ruandu,  te  su  ispitivali  Carlu  del  Ponte  kako  bi  doznali  što  on  zna  o  Kagameu. 
Međutim,  oni  još  nisu  objavili  svoje  protivljenje  bilo  kakvu  progonu  svojeg  saveznika  na  području 
Velikih  jezera  ili  ljudi  iz  njegova  okruženja.  Za  sada  se  američka  strategija  u  cilju  zatvaranja 
Međunarodnog kaznenog suda za Ruandu svodi u prvom redu na pritiske na afričke vlade da puste 
ruandske  
108  Sedamnaestog  novembra  2006.  g.  sudac  Bruguieres  službeno  je  predao  rezultate  svoje  istrage  koja  je 
dovršena  2004.  g.  On  ukazuje  na  Paula  Kagamea  kao  naručitelja  atentata  koji  je  potaknuo  genocid.  Devet 
međunarodnih  uhidbenih  naloga  izdano  je  zbog  «sudioništva  u  atentatu»  protiv  ljudi  bliskih  ruandskom 
predsjedniku medu kojima je James Kabarebe, zapovjednik Glavnog stožera Ruandskih obrambenih snaga, te 
Charles  Kavonga,  zapovjednik  stožera  kopnene  vojske.  Ruanda  je  odmah  prekinula  diplomatske  odnose  s 
Francuskom koju je optužila da želi zanijekati genocid i prikriti svoju ulogu u obuci ruandskih vojnika upletenih 
u  pokolje.  Francuska  je  bila  saveznik  vlasti  Hutua  koja  je  pripremila  i  provela  genocid  1994.  godine. 
Devetnaestog  aprila  2007.  g.  Ruanda  je  podigla  tužbu  protiv  Francuske  pred  Međunarodnim  sudom  pravde 
(ICJ)  optuživši  je  da  krši  međunarodno  pravo  želeći  progoniti  predsjednika  Paula  Kagamea  i  neke  njegove 
suradnike.  
 
bjegunce  koji  su  se  sklonili  na  njihov  teritorij.  Njihovi  postupci  dokaz  su  kakva  je  američka  podrška  dvama 
Međunarodnim  kaznenim  sudovima,  a  rezultat  su  joj  samo  tri  uhićenja  od  dvadeset  četiri  optužena 
Ruanđanina koji su bijegu.  
 
Međunarodni  kazneni  sudovi  percipirani  su  samo  kao  prepreke  uređenju  poslijeratnog  razdoblja,  kao 
preskupa pravda koja nema učinak koji se može kvantificirati i čije djelovanje destabilizira, kako u Ruandi tako 
i  u  zemljama  bivše  Jugoslavije.  Amerikanci  i  Europljani  se  slažu  kako  treba  pustiti  Sudove  da  vode  sudske 
postupke do 2008. g., ali upozoravaju Tužiteljstvo da okonča istrage do kraja 2004. g. Kako bi nametnuli svoju 
volju,  oni  izglasavaju smanjenja  proračuna  koja  u  prvom  redu  pogađaju  Tužiteljstvo.  Pritisnuta  uza  zid  Carla 
del  Ponte  mora  smanjiti  svoj  program  kaznenih  progona.  Popis  od  sto  pedeset  osumnjičenih  tijekom  2000. 
godine sveden je krajem 2001. na sto osam prioritetnih osumnjičenika. Ali i njihovo suđenje potrajalo bi do 
2015.  godine.  Do  kraja  2002.  popis  se  razdvojio  u  dvije  kategorije.  S  jedne  su  stra  ne  procesi  koji  se  mogu 
voditi samo pred međunarodnim sudom. S druge su strane oni koji bi se mogli prepustiti lokalnom pravosuđu. 
Timovi Tužiteljstva odsad će se usredotočiti na prvi popis. Istrage koje se odnose na pedesetak osumnjičenih iz 
druge  kategorije  zamrznute  su.  Ako  vrijeme  to  dopusti,  bit  će  upotpunjene  prije  nego  što  budu  uručene 
Tužiteljstvima zemalja biv‐se Jugoslavije. Carla del Ponte ne želi ih napustiti jer lokalni sudovi zasad još nisu 
sposobni  jamčiti  vjerodostojnost  pravde.  Kako  ih  ne  bi  odvratila  od  svake  suradnje,  Del  Ponte  odbija  javno 
objaviti drastične rezove koje je upravo izvela.  
Tridesetog  oktobra  2002.  g.  Carla  del  Ponte  nastoji  uvjeriti  Vijeće  sigurnosti  kako  ne  smije  dopustiti  da 
strategija  okončanja  bude  provedena  nau‐štrb  pravde.  Ako  ono  naredi  Tužiteljstvu  da  smanji  broj  kaznenih 
progona,  a  sucima  da  pripreme  premještaj  suđenja,  mora  usporedno  s  time  dati  Bosni  i  Hercegovini  takvo 
sudstvo koje će biti u stanju preuzeti smjenu. Nadalje, mora vršiti pritisak potreban za uhićenje bjegunaca i 
omogućavanje  pristu‐pa  arhivima  i  svjedocima  što  Beograd,  ali  i  Zagreb  odbijaju.  „Neophodno  je  da  visoko 
pozicionirane civilne i vojne osobe budu bez odgode uhićene te da se osnuje specijalni sud bez čega neće biti 
moguće poštovati rokove... Jedino pod tim uvjetom ICTY može zamisliti okončanje misije sa sigurnošću da je 
ostvario pravdu", objašnjava Carla del Ponte. Iako je 10. oktobra predsjednik Međunarodnog suda službeno 
podnio  izvještaj  o  nedovoljnoj  suradnji  Beograda,  Vijeće  sigurnosti  odbija  rezolucijom  naložiti  Srbiji  da  uhiti 
bjegunce  i  da  prestane  sprečavati  rad  međunarodne  pravde.  Međutim,  Mladić  se  nalazi  u  Beogradu  pod 
zaštitom vojske, a uz pristanak šefa države ‐Koštunice. Srbijanski premjer Zoran Đinđić nema dovoljno moći da 
ga uhiti. Obavezujuća rezolucija Vijeća sigurnosti mogla je pomoći da se urazume srbijanski političari. Pierre 
Richard  Prosper  umiruje  Carlu  del  Ponte.  Financijska  pomoć  koja  se  svake  godine  dodjeljuje  Beogradu 
uvjetovana  je  uhićenjem  bjegunaca:  neće  biti  uplaćena  ako  Mladić  ne  bude  uhićen  do  proljeća  2003.  g. 
Obećanje neće biti održano.  
Prosper se oglušio o preporuke Haškog suda. Početkom 2003. g. otvorenije nego ikad ističe američku volju da 
podvrgne Sud političkom vođenju izlazne strategije. Za vrijeme posjeta Beogradu u januaru predlaže vlastima 
da uhite četiri optužena od dvadesetorice bjegunaca koji žive u Srbiji: Karadžića i Mladića, kao i Šljivančanina i 
Radića koji se kazneno progone po predmetu Vukovar. Zauzvrat im obećava prekid istraga koje su u tijeku, a 
koje prijete da na optuženičku klupu pošalju dobar dio srpskog vodstva u doba rata u Bosni i na Kosovu, čiji su 
neki članovi još uvijek na položajima. Beogradski tisak odmah uočava da američka velesila napušta Haški sud. 
Većina naslova izražava veselje te u američkom postupku vidi znakove volje da ne dopusti ICTY‐u upravljanje 
sudbinom  bivše  Jugoslavije  i  vezivanje  ruku  političarima.  Carla  del  Ponte  traži  od  Amerikanaca  da  to 
demantiraju. Prosper na to pristaje nekoliko tjedana poslije, na konferenciji za novinare u Hagu. Ali na terenu 
nastavlja tajne pregovore kojima postiže odvraćanje lokalnih vlasti od suradnje s IC‐TYem jer su one svjesne 
da se njihovi manevri odgađanja mogu isplatiti.  
Europljani  su  ravnodušni  prema  tom  uplitanju  kojim  se  krši  načelo  nezavisnog  pravosuđa  koje  su  nekad 
branili.  Sredinom  2003.  g.  Carla  del  Ponte  im  govori:  „Na  mrtvoj  sam  tački,  imam  devetnaest  bjegunaca  u 
Srbiji, među kojima su Karadžić i Mladić, ali više nitko neće ni da čuje za Haški sud. Kao da bih nakon procesa 
Miloševiću (čiji je kraj predviđen za početak 2005. g.; op. a.) trebala zatvoriti vrata." Ali Europljanima je odsad 
samo  jedno  na  usnama:  Sudovi  su  skupi,  a  ta  „ulaganja  se  ne  isplate".  Neki  idu  tako  daleko  da  kažu:  „Nisu 
vrijedni ni vremena ni novaca koji su im posvećeni." Stalni Međunarodni kazneni sud istjerao je Haški sud iz 
glava  Europljana  koji  ne  shvaćaju  da  je  njihovo  napuštanje  pripremilo  teren  križarskom  pohodu  američke 
administracije  protiv  međunarodnog  pravosuđa.  Velike  sile  sada  se  obzirno  drže  svoje  odluke  o  zatvaranju 
Suda. Neslužbene rasprave unutar Vijeća sigurnosti u pogledu usvajanja rezolucije koja će zacrtati vremenski 
plan zatvaranja dvaju međunarodnih sudova počinju u proljeće 2003. Upravo ta godina nosit će srž poteškoća 
međunarodnog pravosuđa u potvrđivanju svojih načela nasuprot političkim igrama.  
Rasprave o Iraku podijelile su članove Vijeća sigurnosti. Staklena zgrada je u vrenju. Na problem ICTY‐a koji je 
sada riješen nije vrijedno gubiti vrijeme. Priprema rezolucije tek je formalnost, barem za Francusku, Rusiju i 
Kinu.  Sjedinjene  Američke  Države  i  Velika  Britanija,  iako  zauzete  ratom  u  Iraku,  ipak  u  tome  vide  priliku  za 
ostvarenje više svojih planova istodobno. Sredinom maja 2003. g. Prosper inzistira na susretu ruandskih vođa i 
tužiteljice  Haškoga  suda  Carle  Del  Ponte.  Odnosi  Kigalija  i  Arushe,  središta  ICTR‐a  u  Tanzaniji,  već  su  cijelu 
godinu  na  najnižim  granama.  U  ljeto  2002.  ruandska  vlada  zaustavila  je  na  više  mjeseci  procese  vezane  uz 
genocid sprečavajući svjedo‐ke‐žrtve da dođu u Arushu. Carla del Ponte prosvjedovala je u julu, a onda opet u 
oktobru  u  Vijeću  sigurnosti  UN‐a,  ali  ono  se  zadovoljilo  običnom  deklaracijom  u  decembru  2002.  g.  kojom 
poziva  države  na  „bezrezervnu  suradnju"  s  međunarodnim  sudstvom.  Prosper  je  potiče  da  iskoristi  posjet 
Was‐hingtonu  kako  bi  uspostavila  dijalog  s  ruandskim  vođama  koji  su  također  u  prolazu.  Tužiteljica  to  rado 
prihvaća  jer  opstruiranje  Kigalija  prijeti  da  zbog  nedostatka  svjedoka  dovede  do  oslobađanja  optuženih  za 
genocid. Gotovo svi svjedoci dolaze iz Ruande. To strašno oružje kojim raspolaže ruandska vlast je, zapravo, 
protumjera Kigalija da prisili Carlu del Ponte da odustane od istraga osim onih o genocidu, koje su uperene 
protiv  tutsijskih  časnika  vojske  Ruandskog  patriotskog  fronta.  Jer  mandat  Međunarodnog  kaznenog  suda  za 
Ruandu  (ICTR)  ne  ograničava  se  na  genocid  koji  su  organizirali  i  vodili  ekstremisti  plemena  Hutu,  nego  se 
odnosi  na  sva  teška  kršenja  međunarodnog  humanitarnog  prava  počinjena  1994.  godine.  Prema  mišljenju 
nezavisnih stručnjaka oko 30 000 Hutua bilo je ubijeno na ruandskom teritoriju tijekom napredovanja vojske 
Ruandskog  patriotskog  fronta.  Tužiteljstvo  u  Arushi  zabilježilo  je  četrnaest  mjesta  pokolja  i  pokušava 
uspostaviti zapovjedni lanac. Kagame je službeno obećao Carli del Ponte svoju pomoć, ali general‐predsjednik 
nikad  nije  namjeravao  predati  ni  jednog  svojeg  čovjeka  Međunarodnom  kaznenom  sudu  za  Ruandu.  Otuda 
pritisci  tijekom  ljeta  2002.  g.  Carla  del  Ponte  prisiljena  je  tada  narediti  trojici  svojih  istražitelja  da  prekinu 
misiju u Ruandi, ali odbija, pa čak i privremeno, prekinuti istragu. Tim mora raditi iz Arushe na dokazima koji 
su već prikupljeni i na identifikaciji svjedoka izbjeglih izvan Ruande.  
Bez  njezina  znanja,  Amerikanac  Michael  Johnson,  koji  stiže  u  Arushu  u  septembru  2002.  g.  kao  privremena 
zamjena dok se ne popuni mjesto pomoćnog tužitelja koje je ispražnjeno već godinu dana, naređuje obustavu 
„specijalnih istraga". Ona će to otkriti tek u decembru. Johnson je odmah pozvan da se vrati u Hag. Dužnost 
istrage tada je povjerena britanskom zamjeniku Marksu Mooreu. Ruandske vlasti sad već znaju da Carla del 
Ponte  neće  popustiti.  Obraćaju  se  moćnim  američkim  i  britanskim  saveznicima.  Tada  je  Kigali  zatražio 
sastanak  s  tužiteljicom  uz  američko  posredovanje,  službeno,  kako  bi  riješili  probleme  suradnje.  Ali  početak 
rata u Iraku neprestano odgađa ostvarenje. Dolazak Carle del Ponte u Washington sredinom maja prilika je da 
se sastanu dvije strane. Prosper uvjerava tužiteljicu: Sjedinjene Američke Države nude svoje usluge i nemaju 
namjeru uplitati se u raspravu. Tužiteljica ni trenutka ne sumnja u ono što će se dogoditi.  
U  srijedu  14.  maja  2003.  g.  u  kasno  poslijepodne,  u  otmjenoj  dvorani  za  sastanke  Ministarstva  vanjskih 
poslova, gdje se bez sumnje već rješavala sudbina mnogih zemalja, Carla del Ponte i njezini savjetnici sjedaju 
109 
oko stola nasuprot ruandskoj delegaciji. Na dnu stola Pierre Prosper igra ulogu meštra ceremonijala. On se 
upliće  i  sugerira  glavne  crte  rasprave.  Od  samog  početka  igra  je  sumnjiva.  Igra  se  prema  pravilima  koja  su 
unaprijed  utvrdili  Amerikanci  i  Ruanđani.  Carla  del  Ponte  žali  se  na  ruandske  smicalice  usmjerene  prema 
paraliziranju Suda i na odbijanje suradnje u „specijalnim istragama". Ruanđani uzvraćaju da Tužiteljstvo nije  
109 Ruandska se delegacija sastojala od glavnog tužitelja Ruande Geralda Gahima, ruandskog časnika za vezu 
pri ICTR‐u Martina Ngoga te ambasadora Ruande pri UN‐u Richarda Sezibera.   
 
nipošto  ispunilo  svoj  mandat.  Kao  dokaz  pripremili  su  disketu  s  350  imena  visokih  dostojanstvenika  pod 
sumnjom za genocid protiv kojih Međunarodni sud još nije počeo kazneni progon. Strategija okončanja koju 
napadaju prijeti da će omogućiti poticateljima genocida da izbjegnu pravdi. Prosper zaključuje taj prvi susret 
ističući nužnost postizanja sporazuma o ustupanju sudskih predmeta Ruandi.  
Četvrtak  15.  maja,  5  sati  poslijepodne  ‐novi  susret  u  istoj  dvorani  Ministarstva  vanjskih  poslova.  Rasprava 
odmah kreće na „specijalne istrage". Poruka je jasna: ICTR ne može opravdati istrage protiv vojnika Tutsija kad 
je još daleko od završetka posla oko genocida. Ruanđani ne niječu zločine, ali osporavaju svakome, a posebno 
međunarodnoj  zajednici,  pravo  da  kazneno  progoni  članove  njezine  vojske.  Kažu  da  se  sami  žele  za  to 
pobrinuti.  Barem  tako  tvrde  pokušavajući  neutralizirati  Carlu  del  Ponte.  Prosper  se  umiješao  u  više  navrata 
kako  bi  potakao  tužiteljicu  da  „specijalne  istrage"  prepusti  Ruandi.  Tužiteljica,  kojoj  je  zabranjen  pristup 
mjestima pokolja i vojnom arhivu, voljna je pustiti da Ruanđani usporedno s ICTR‐om vode vlastite istrage pod 
uvjetom  da  istražitelji  iz  Arushe  dobiju  pristup  ruandskim  spisima  o  istrazi.  „Ne  mogu  se  osloniti  samo  na 
dokaze prikupljene izvan Ruande, u hutuanskoj dijaspori čija su svjedočenja motivirana političkim interesima 
suprotnima od vaših. Moram imati mogućnost provjeriti te informacije na licu mjesta. Hoću raditi s vama, ali 
potrebna mi je vaša puna suradnja", objašnjava ona. Tužiteljica je spremna dati nekoliko mjeseci vlastima u 
Kigaliju  kako  bi  joj  dokazali  svoju  volju  da  izvrše  pravdu.  „Ti  zločini  postoje,  ne  mogu  se  prešutjeti.  Njihov 
progon bio bi element pomirenja", inzistira ona. Ali traži nadzor nad njihovim istragama. Prosper je pokušava 
odvratiti: „Ruanda će voditi kaznene progone i sudske postupke."  
U teoriji bi ICTR mogao djelovanje prepustiti sudstvu Ruande kad bi istrage dovele do optužnica protiv časnika 
odgovornih za pokolje počinjene izvan onih u genocidu. Ali Ruandom vladaju vojnici Tutsi koji su je oslobodili 
od genocidnih neprijatelja, pravda je pod njihovim zapovjedništvom, a svjedoci njihovih zločina osuđeni su na 
šutnju. Carla del Ponte ne može ih, dakle, pustiti same sa zaduženjem za eventualne progone, ni odustati od 
prava prvenstva na postupke koje bi oni pokrenuli, kako ustrajno sugerira Prosper. Na završetku sastanka nije 
zaključen nikakav dogovor. Ispitano je nekoliko tragova, koji zaslužuju daljnju razradu. Prosper predlaže da će 
ih sažeti sljedećih dana u obliku dokumenta koji će moći biti osnova budućim pregovorima. Predviđen je novi 
niz  razgovora  za  sredinu  jula  u  Kigaliju.  Carla  del  Ponte  potiče  Ruanđane  da  u  međuvremenu  rasprave  sa 
sucima i tajnikom suda pitanje zaštite svjedoka pozvanih u Arushu te mogućnost preseljenja postupka nakon 
zaključenja rada Međunarodnog kaznenog suda za Ruandu.  
Petak 16. maja, 11 sati ujutro ‐Ruanđani nisu prisutni. Carla del  Ponte ima sastanak u  Ministarstvu vanjskih 
poslova  kako  bi  raspravljala  o  ICTR‐u.  Prosper  i  njegovi  savjetnici  čekaju  je  u  malom  uredu.  Podastiru  joj 
dokument  naslovljen  Sažetak  zaključaka  između  vlade  Ruande  i  ICTR‐a  koji  je  formuliran  kao  akcijski  plan. 
Uhvaćena u zamku, Carla del Ponte ipak pristaje pogledati tekst. Plan je iskrivio sadržaj jučerašnje rasprave. 
Predviđa da Tužiteljstvo obustavi sve istrage protiv osumnjičenih pripadnika Ruandske patriotske vojske (RPA) 
i da ih preda ruandskom sudstvu bez ikakva jamstva kad je riječ o rezultatima. Od Tužiteljstva Arushe zahtijeva 
otkrivanje  registriranih  mjesta  pokolja.  Ali  isto  tako  da  ,,s  ruandskom  vladom  podijeli  sve  dokaze",  unatoč 
zabrani  prenošenja  iskaza  svjedoka  nekom  drugom  sudstvu  bez  njihova  pristanka.  Sporna  je  i  tačka  u  kojoj 
stoji da će „Tužiteljstvo imati priliku pregledati istražne materijale kad oni budu dovršeni i/ili kad se započne s 
kaznenim  progonom".  Carla  del  Ponte  prosvjeduje.  Podsjeća  na  svoj  sinoćnji  prijedlog.  Prosper  je  poziva  da 
preinači tekst. A ona, umjesto da zalupi vratima, trudi se izbjeći sučeljavanje s američkim predstavnikom. Ali 
trebalo  bi  sve  mijenjati.  Savjetnici  američkog  Ministarstva  vanjskih  poslova  bilježe  primjedbe,  prave  se  da 
upisuju ispravke koje ona traži. Carli del Ponte se žuri. Avion za Hag leti za manje od tri sata. A prije svega želi 
pobjeći iz te zamke prije nego što objavi Amerikancima da ništa neće potpisati. Odlazi s olakšanjem nakon što 
joj je Prosper predložio da će joj novu verziju faksirati u Hag.  
Dokument stiže sljedećeg tjedna u Haški ured. Amerikanci nisu promijenili ništa bitno. Na tamelju tobožnjeg 
„sporazuma" samo će ruandska vlada biti zadužena za „specijalne istrage" i eventualne progone. Tužitelj ICTR‐
a neće više imati nikakvu kontrolu nad vođenjem istraga ni nad odvijanjem eventualnih sudskih postupaka i 
bit  će  obavezan  prepustiti  sve  informacije  koje  posjeduje  ruandskim  vlastima.  Carla  del  Ponte  odguruje  od 
sebe dokument i prepušta svojim savjetnicima da obavijeste Prospera o njezinu odbijanju potpisivanja. Sama 
o tome obavještava Ured Kofija Ananna koji osuđuje američke manipulacije, ali zamjera Carli del Ponte što se 
izložila pritisku jedne države.   

Carla del Ponte istisnuta iz ICTR‐a  

Prosper ne prihvaća poraz, tim više što je njegova vlada obećala u Kigaliju i već isposlovala uzvratne mjere. U 
zamjenu  za  jamstva  da  Međunarodni  kazneni  sud  za  Ruandu  neće  kazneno  progoniti  vojnike  Tutsije,  Kigali 
treba  uskoro  sa  Sjedinjenim  Američkim  Državama  potpisati  bilateralni  sporazum  kojim  se  štite  američki 
građani od kaznenog progona pred stalnim Međunarodnim kaznenim sudom (ICC). Od početka 2003. g. SAD 
nastoji zaključiti sa što većim brojem država potpisnica Rimskog sporazuma bilateralni sporazum o sudbenom 
imunitetu  kojemu  je  cilj  spriječiti  da  američki  građani  budu  predani  ICC‐u.  Nakon  tog  potpisa  Kigaliju  će  se 
ukinuti  embargo  na  oružje  koje  je  američki  Kongres  zadržao  i  dobit  će  znatnu  vojnu  pomoć  Sjedinjenih 
Američkih Država u trenutku kad u susjedstvu, u Demokratskoj Republici Kongu, bjesni rat koji je već odnio 
više od tri miliona života. Kigali se do sada nije libio destabilizirati područje Velikih jezera, kao što se njegova 
vojska nije suzdržavala od rata na istoku Konga da bi tamo crpila njegova mineralna i prirodna bogatstva, koja 
izazivaju toliko pohlepe.  
Washington prelazi preko odbijanja Carle del Ponte, a Prosper pušta glas da je prihvatila „sporazum". Ona to 
uzalud  demantira,  ne  uspijeva  joj,  Prosper  se  toliko  potrudio  okrnjiti  njezin  ugled  nezavisne  željezne  dame, 
koji je uživala kod nevladinih organizacija i specijaliziranih novinara. Protumjere nisu izostale. Amerikanci traže 
od Britanaca da stanu na čelo. Velika Britanija koja je bila snažna podrška stalnom Međunarodnom kaznenom 
sudu  (ICC)  bit  će  uvjerljivija  za  nastavak  borbe  protiv  međunarodnog  sudstva.  Krajem  juna  Jack  Straw,  na 
prolasku kroz Ženevu, uručuje Konju Annanu pismo u kojem traži razdvajanje funkcije tužitelja koji je dosad 
bio  zajednički  Međunarodnom  kaznenom  sudu  za  Ruandu  (ICTR)  i  za  bivšu  Jugoslaviju  (ICTY)  te  imenovanje 
tužitelja za Sud u Arushi. Svoj zahtjev opravdava brigom za učinkovitost i za smanjenje troškova. Uz podršku 
Londona,  Carla  del  Ponte  bit  će  isključena  iz  ICTR‐a  zato  što  je  odbacila  sporazum  između  Washingtona  i 
Kigalija.  
Švicarka  koja  je  stupila  na  dužnost  14.  septembra  1999.  godine,  za  nekoliko  mjeseci  stiže  kraju  svojeg 
četverogodišnjeg  mandata.  Objavila  je  da  želi  nastaviti  službu.  Radi  kontinuiteta  strategije  okončanja  čiji  se 
prvi rok odnosi na Tužiteljstvo, čini se da produženje mandata Carle del Ponte odgovara svima, osim Londonu 
i Washingtonu koji bi je željeli izbaciti iz igre. Uz još neke članove njezina ureda koji bi je također željeli udaljiti. 
Od  jeseni  2002.,  njezin  zamjenik  Graham  Blevvitt  vodi  kampanju  za  sprečavanje  njezina  ponovnog  izbora. 
Australac koji bi želio zauzeti njezino mjesto putovao je već u London, Sidney, Pretoriju i Taipei, a sprema se 
odletjeti  i  u  New  York  kako  bi  je  diskreditirao  kod  Uprave  UN‐a,  ali  ga  je  u  tome  spriječila  sama  Carla  del 
Ponte,  koja  je  obaviještena  o  njegovim  spletkama.  Michael  Johnson  čiju  je  misiju  u  Arushi  ona  prekinula, 
odlazi  u  Washington  da  je  ocrni  američkim  vlastima  tvrdeći  da  ona  nikad  neće  poštovati  svoje  obaveze  o 
strategiji okončanja rada Suda. Geoffrey Nice pritječe mu u pomoć početkom 2003. godine. On gaji nadu da će 
naslijediti  Carlu  del  Ponte,  ali  prije  svega  da  će  je  isključiti  prije  okončanja  postupka  protiv  Miloševića.  Sve 
češće posjećuje Foreign Office, ponekad u pratnji Michaela Johnsona, a ne propušta ni jedan susret s osobama 
iz  pravnog  i  diplomatskog  svijeta  da  bi  svoju  šeficu  nazvao  nesposobnom,  lošim  menadžerom,  koja  se  više 
brine za svoje povlastice i za medijsku popraćenost nego za dobro funkcioniranje svojeg ureda. Tvrdi da ona 
ima  tek  blijedu  sliku  o  međunarodnom  pravu  te  da  neprestano  ugrožava  Sud  ponašajući  se  kao  slon  u 
staklarnici.  Ali  ova  tri  magistrata  ne  nastoje  samo  izvana  ugroziti  reputaciju  Švicarke  već  i  dovesti  u  pitanje 
njezin ugled unutar Tužiteljstva. Žele imati slobodne ruke kako bi mogli organizirati kaznene progone onako 
kako oni to žele, voditi postupak protiv Miloševića po svojoj volji te odbaciti genocid i ostale dijelove optužbe 
110 
koji im smetaju. Britanski i američki visoki činovnici podsmjehuju se tim unutarnjim napetostima koje još više 
slabe  Tužiteljstvo  u  trenutku  kad  se  ono  treba  suočiti  s  povećanim  pritiskom  država  i  skupiti  sve  snage  da 
dovrši istrage protiv najviših dužnosnika umiješanih u zločine u bivšoj Jugoslaviji.  
Do  savjetovanja  između  članova  Vijeća  sigurnosti  oko  razdvajanja  funkcije  i  koju  zauzima  Carla  del  Ponte  u 
ICTR‐u  i  ICTY‐u  došlo  je  početkom  jula  2003.  London  i  Washington  spretno  su  pripremili  teren  uz  pomoć 
Kigalija.  Kako  bi  priskrbila  diplomatsku  podršku,  ruandska  je  vlada  već  od  početka  juna  zajedno  s 
organizacijama  žrtava  poduzela  žučnu  kampanju  protiv  ICTR‐a.  Kigali  i  kritizira  tužitelja  ,,s  pola  radnog 
vremena"  jer  to  „vrijeđa  žrtve  genocida".  Carla  del  Ponte  pokušava  reagirati,  ali  njezini  moćni  klevetnici 
prelaze  odmah  u  napad.  Amerikanci  i  Britanci  optužuju  je  da  ne  posvećuje  Arushi  dovoljno  vremena,  da  su 
njezina  putovanja  skupa,  da  je  previše  zaokupljena  postup‐kom  protiv  Miloševića  i  uhićenjem  Karadžića  i 
Mladića. Ne može istodobno voditi dvije izlazne strategije. Razlozi se čine uvjerljivima te većina članova Vijeća 
sigurnosti  prihvaća  prijedlog.  Nimalo  ne  sumnjaju  da  je  to  manevar  potaknut  željom  da  se  ukloni  Carla  del 
Ponte  kako  bi  se  prekinule  „specijalne  istrage".  Načelo  razdvajanja  funkcije  tužitelja  lako  je  prihvaćeno,  a 
Washin‐gton  pokušava  postići  svrgavanje  Carle  del  Ponte.  No  Britanci  smatraju  da  je  ta  inicijativa  previše 
opasna. Oni to više vole prikazati kao odvajanje, koje ne potiče ni otpor ni indiskretna pitanja. Amerikanci ipak 
testiraju  članove  Vijeća  sigurnosti  predlažući  obnavljanje  mandata  Carla  del  Ponte  u  ICTY‐u  na  samo  jednu 
godinu.  Nadaju  se  da  će  tužiteljica,  kojoj  je  uskraćeno  povjerenje  koje  je  uživala,  okrenuti  leđa  i  vratiti  se  u 
rodni Ticino. Ali taj prijedlog koji je nazvan „apsurdnim" brzo je napušten. Carla del Ponte ide na živce, često je 
doživljavaju opasnom i onom koja destabilizira područja kojima se bavi. Ali države cijene njezinu smjelost i ne 
žele  se  odreći  osobe  koja  simbolizira  borbu  protiv  nekažnjivosti  u  vrijeme  dok  je  u  tijeku  sudski  postupak 
protiv prvog šefa države privedenog međunarodnom sudu.  
Početkom jula prijedlozi Rezolucije počinju kružiti, najprije među petoricom stalnih članova Vijeća sigurnosti, a 
onda i među desetoricom nestalnih. Amerikanci i Britanci vuku konce, ali i dalje niječu da su u to uključeni. 
Uvjerili su svoje partnere da inicijativa potječe od Kofija Annana kojemu je stalo da tom podjelom mjesta, za 
koju se toliko zalažu Ruanđani, potakne ICTR na veću učinkovitost. Carla del Ponte stiže  
28. jula u New York kako bi pokušala osujetiti planove svojih klevetnika. Želi zatražiti da je Vijeće sigurnosti 
sasluša prije nego što usvoji Rezoluciju i objasniti koje opasnosti nosi razdvajanje njezine funkcije te koliko je 
apsurdno  mijenjati  tužitelja  godinu  dana  prije  završetka  istraga  i  dovesti  u  pitanje  strategiju  okončanja  u 
njezinoj  „presudnoj  fazi".  Želi  također  upozoriti  članove  Vijeća  sigurnosti  na  skrivene  namjere  Londona  i 
Washingtona. Ona se oslanja na Kofija Annana koji je u maju namjeravao preporučiti njezin nastavak rada na 
dvostrukom mjestu tužitelja dvaju Međunarodnih kaznenih sudova. Znao je da ona uživa podršku država koje 
je doživljavaju kao jamca suženog i usredotočenog programa što ga je iskamčila međunarodna zajednica kojoj 
je stalo da bez odlaganja  profunkcionira. Nitko, dakle, i ne pomišlja na mogućnost promjene tužitelja. Carla 
del Ponte je, uz to, uvjerena da glavni tajnik neće odobriti lukavstvo koje je na štetu pravde. Međutim, Kofi 
Annan nije spreman na novo sučeljavanje s Amerikancima. Kriza povezana s početkom rata u Iraku skoro ga je 
stajala vlastita mjesta. Samljeven američkim strojem, on sanja o osveti, ali zalog nije vrijedan truda: „Postoji 
opasnost  od  prevelikih  potresa  ako  se  uzme  u  obzir  tendenciju  Vijeća  sigurnosti."  Carli  del  Ponte,  koja  ga 
provjerava  pitanjem  smije  li  birati  između  mjesta  tužiteljice  u  Arushi  i  u  Hagu,  odgovara:  „Ne  vjerujem, 
Milošević  vam  je  u  rukama,  morate  se  njime  pozabaviti."  Na  kraju  sastanka  ona  mu  dobaci:  „'Specijalne 
istrage' neće se nikad voditi!" A Kofi Annan joj odgovora: „Ne, neće oni to učiniti." „Vidjet ćete", odbrusila je 
uručujući mu bilješke: „Sačuvajte ih za povijest." Razočarani Iqbal Riza povjerava se 

110 U razgovoru objavljenom u sarajevskom listu Dnevni Avaz 26. aprila 2007. g. Graham Blevvitt priznaje da se zajedno s 
Geoffreyjem  Niceom  suprotstavio  Miloševićevu  kaznenom  progonu  zbog  genocida  i  da  je  kontaktirao  s  «većim  broj 
zemalja  Vijeća  sigurnosti«  kako  bi  spriječio  ponovni  izbor  Carle  del  Ponte  2003.  g.  Danas  Blevvitt  i  dalje  tvrdi  da 
Tužiteljstvo  nije  imalo  dovoljno  dokaza  za  podizanje  optužnice  za  genocid  protiv  Miloševića,  zaobilazeći  tako 
preliminarnu  presudu  od  16.  juna  2004.  g.  koju  je  na  kraju  akuzatorne  faze  na  temelju  dokaza  izloženih  na  raspravi 
potvrdilo optužbu za genocid.  
Carli  del  Ponte  u  četiri  oka:  „Sve  je  politika.  Nije  trebalo  tako  biti,  ali  sve je  ispolitizirano."  A  ona  odgovara: 
„Nepravedno  je  da  politika  potkopava  naš  rad.  Teško  mi  je  gledati  kako  se  izruguju  načelu  međunarodne 
pravde zato što je Kagame potpisao bilateralni sporazum (sa SAD‐om o ICC‐u; op. a.), a zauzvrat je odlučeno 
zaštititi  njegove  vojnike."  Voditelj  Ureda  Kofija  Annana  pokušava  je  primiriti:  „Načela  su  očuvana."  No  ona 
nastavlja:  „Nisu,  jer  razdvajanje  (funkcije;  op.  a.)  znači  kraj  specijalnih  istraga'."  Iqbal  Riza  zaključuje:  „Da, 
znam. Priznajem snagu vaših argumenata, potpuno (Vas) razumijem, ali nemojte me javno citirati."  
Američke  i  britanske  spletke  potaknule  su  Francusku  da  se  trgne  jer  ona  nakon  iračke  krize  nema  želju  ni 
najmanje  im  popuštati.  Zamjera  uplitanjeu  rad  Carle  del  Ponte,  ali  osim  svega,  ona  i  sama  želi  poravnati 
račune  o  pitanju  Ruande.  Jer  sa  stupanjem  Kagamea  na  vlast  nakon  genocida,  Pariz  je  izgubio  još  nešto  od 
svojega afričkog teritorija. Ruanda je sada pod anglosaksonskim utjecajem, a Francuska je osramoćena jer je 
podržavala  genocidni  režim  Hutua.  Njezina  reakcija,  motivirana  posebnim  interesima,  ima  dobru  stranu  što 
koristi zahtjevima pravde. Pariz traži da strogi program nametnut Međunarodnim kaznenom sudovima kojima 
je  naređeno  da  dovrše  istrage  do  kraja  2004.  g.,  a  sudske  postupke  u  prvoj  instanci  do  kraja  2008.  g.  bude 
obavezujući ali ne i konačan. Uspješno se bori da se u Rezoluciji spomenu „specijalne istrage". Završni tekst 
poziva  Ruandu  na  „pojačanje  suradnju  s  ICTR‐om,  posebno  u  predmetu  istraga  protiv  Ruandske  patriotske 
vojske".  
Pariz  je  uz  podršku  više  članova  Vijeća  sigurnosti  također  uspio  zaustaviti  početni  prijedlog  Engleza  i 
Amerikanaca  da  se  odmah  okončaju  istrage  Haškoga  suda.  Prijedlog  Rezolucije  od  10.  augusta  sadrži 
formulaciju da bi „svako novo podizanje optužnice bilo nespojivo sa strategijom okončanja rada Suda". Potezi 
Carle  del  Ponte  s  kraja  jula  i  njezin  nastup  iza  zatvorenih  vrata  pred  Vijećem  sigurnosti  8.  augusta,  kad  je 
nabrojila  sve  opasnosti  kojima  su  izložena  dva  Suda,  donijeli  su  ploda.  Inicijativa  Londona  i  Washingtona 
izgubit će svoj smisao, osim isključenja Carle del Ponte iz ICTR‐a.  
Dok sve države inzistiraju na tome da se poštuju rokovi, većina od petnaest članova Vijeća sigurnosti ne želi 
preuzeti  odgovornost  za  hitnu  obustavu  kaznenih  progona  kojoj  bi  posljedica  bila  nekažnjavanje  najviše 
rangiranih  dužnosnika,  koji  su  sada  na  nišanu  Tužiteljstva.  Stoga  im  se  bolje  čini  još  malo  zgusnuti  mandat 
Haškog  suda.  Prema  Rezoluciji  1503  Vijeća  sigurnosti  od  28.  augusta  2003.,  Haški  sud  sada  ima  obavezu 
usredotočiti svoje djelovanje na „najvažnije dužnosnike odgovorne" za zločine počinjene u bivšoj Jugoslaviji. 
Sud  je  osnovan  1993.  godine  kako  bi  kazneno  progonio  „prekršitelje  međunarodnog  humanitarnog  prava". 
Rezolucijom 1329 od 30. novembra 2000. pozvan je da se više pozabavi „visoko rangiranim političkim i vojnim 
dužnosnicima". Mora se ograničiti na „najistaknutije dužnosnike odgovorne" za zločine i odreći se svih drugih 
istraga  u  korist  lokalnog  sudstva.  Države  u  toj  regiji  pozvane  su  da  predaju  bjegunce  „posebno  Radovana 
Karadžića,  Rat‐ka  Mladića,  kao  i  Antu  Gotovinu".  Europljani  i  Amerikanci  nisu  uspjeli  svladati  rusko 
suprotstavljanje da to bude napisano u Rezoluciji, ali uvjeravaju da Haški sud neće zatvoriti vrata prije nego 
što mu budu predani Radovan Ka‐radžić i Ratko Mladić. Britanci i Amerikanci odnijeli su pobjedu kada je riječ 
o cijepanju mjesta tužitelja. Carla Del Ponte odmah je isključena iz Tužiteljstva Međunarodnog kaznenog suda 
za Ruandu. Istim potezom ponovo je izabrana na četiri godine u ICTY. Washington i London, frustrirani slabijim 
rezultatima na drugim tačkama, pozabavit će se ispravljanjem svoje taktike.  

Vijeće sigurnosti odlučilo je, radi ubrzanja postupka prepuštanja procesa lokalnim sudovima, pozvati 
na  hitno  uspostavljanje  specijalnog  suda  u  Bosni  i  Hercegovini.  Već  dvije  godine  Haški  sud  traži 
stvaranje  strukture  koja  bi  mogla  preuzeti  palicu,  ali  velike  sile  odbijale  su  posegnuti  u  svoj  džep. 
Napokon se, pod vodstvom Amerikanaca, 30. oktobra 2003. g. organizira konferencija u Hagu kako bi 
se prikupio novac. Sakupljeno je 17 miliona eura za osiguranje financiranja mješovitog pravosuđa u 
Sarajevu u prve tri godine. Ono mora biti sposobno voditi desetak sudskih procesa koji su se trebali 
vršiti  u  Hagu  i  okončati  istrage  protiv  pedesetak  osumnjičenih  koje  je 2002.  g.  Carla  del  Ponte  bila 
prisiljena  zamrznuti.  Vijeće  za  ratne  zločine  Bosne  i  Hercegovine  započelo  je  s  radom  početkom 
2005.,  nakon  reforme  Kaznenog  zakona  koju  su  proveli  anglosaksonci  nametnuvši  sustav  common 
law  u  državi  i  regiji  s  rimskim  pravom.  Taj  će  se  izbor  uskoro  pokazati  zaprekom  pravnoj  suradnji 
između nacionalnih jurisdikcija bivše Jugoslavije, a specijalni bosanski sud pokazat će se gotovo isto 
111 
toliko skupim kao i Haški sud. Krajem 2003. g. zahvaljujući svoti od pet miliona dolara, dobivenoj od 
Sjedinjenih  Američkih  Država,  te  dodatnoj  pomoći  Europljana,  Beograd,  dvije  godine  prije  Bosne, 
uspostavlja  specijalni  sud  kako  bi  sudio  svojim  vlastitim  krvnicima.  To  je  lokalni  sud  bez  stranog 
osoblja,  koji  su  vlasti  konačno,  ali  nevoljko  prihvatile  u  nadi  da  će  same  suditi  visoko  rangiranim 
osobama  koje  traži  Haški  sud.  Hrvatska,  koja  je  već  reformirala  svoj  pravni  sustav,  u  tome  ne 
zaostaje.  
Haški sud potaknuo je taj proces kao jedinu mogućnost da se izbjegne nekažnjavanje osumnjičenih. 
Jer iza tih brojki i administrativnog, a ne više sudskog upravljanja koje su nametnule velike sile, sve 
više  utječući  na  međunarodno  pravosuđe  pod  izgovorom  „strategije  okončanja",  kriju  se  stotine  i 
hiljade uništenih ljudskih života. Predmeti od kojih je Haški sud prisiljen odustati sadrže činjenice o 
pomamnim  zločincima  koji  su  ubijali,  silovali,  mučili  i  deportirali.  Ukazuju  na  individualnu 
odgovornost  onih  koji  su  to  počinili  ili  zapovjedili.  Njihove  žrtve,  one  koje  su  preživjele,  kako  bi  se 
ponovo  podigle,  očekuju  da  te  činjenice  budu  tačno  ispričane  i  utvrđene  te  da  počinitelji  budu 
kažnjeni.  Haški  sud  nije  slučajno  odabrao  imena,  koja  se  stalno  prebacuju  na  popise  od  kojih  se 
odustaje,  nego  po  neizmjernoj  grozoti  djela  koja  im  se  stavljaju  na  teret.  To  je  jedini  prihvatljivi 
kriterij na koji Tužiteljstvo odsada mora primjenjivati hladna mjerila ekonomske i političke stvarnosti. 
U  predmetima  koji  potpadaju  pod  međunarodno  humanitarno  pravo  postoje,  dakako,  „mali 
izvršitelji" i „velike ribe", ali nikad mali zločini.  
 
Završni račun i zatvaranje ICTY‐a  

Rezolucija  1503  nanijela  je  velike  štete  na  području  bivše  Jugoslavije.  Unatoč  naporima  da  se  suprotstave 
nekim  pokušajima  gašenja  rada  ICTY‐a,  velike  sile  više  ne  nastoje  spasiti  privid  neovisnog  i  nepopustljivog 
pravosuđa. Njima je prioritet dokrajčiti to pitanje i osigurati se da će rad Tribunala zaista završiti 2008. Lokalne 
se vlade u tome ne varaju. Ako je politika dobila prvenstvo pred pravdom, do sada gluhom i nepopustljivom, 
ako je kalendar postao važniji od misije Tribunala, sada je moguće i pogađanje. Čini se da Vijeće sigurnosti ne 
želi dalje podržavati ICTY niti ga financirati. Čak se čini da daje prednost nacionalnim sudovima. Nalozi Suda 
lišeni podrške velikih sila sada više djeluju tako obavezujuće. Suradnja koja je i do sada bila neznatna potpuno 
prestaje. Sve se više rabe smicalice za  otezanje.  Računica je jednostavna: što lokalne vlade manje surađuju, 
ICTY  će  manje  optuživati  i  suditi.  Najviši  dužnosnici  za  koje  se  očekuje  da  će  morati  podnijeti  račun  još  se 
mogu nadati da će izbjeći kandžama pravde ili, u najgorem slučaju, da će im kod kuće suditi njihovi.  
Od 2002. Carla del Ponte smanjivala je u više navrata popis glavnih „meta". Ako ne želi promašiti svoju misiju, 
ona svakako mora optužiti „glavne dužnosnike" na svojem popisu tijekom posljednjih petnaest mjeseci istrage 
koliko  joj  preostaje  do  kraja  2004.  Tvrdu  jezgru  sada  sačinjava  tridesetak  osumnjičenih,  upravo  onih  koji  su 
već  odavno  morali  biti  optuženi  da  Tužiteljstvo  nije  dopustilo  da  zaglibi  u  strategiju  „sitnih  riba"  koju  su 
poticali  zapadnjaci.  ICTY  vjerovatno  neće  uspjeti  provesti  sva  suđenja  unatoč  prenošenju  nekih  na  domaće 
sudove.  Ali  odustati  od  kaznenih  progona  onih  na  vrhu  lanca,  koji  su  organizirali  i  smislili  najgora  zvjerstva, 
značilo bi osuditi Tribunal na neuspjeh. Carla del Ponte radije razmišlja  
o ustupanju većeg broja starih predmeta lokalnim sudovima nego omogućiti nekažnjivost glavnim krivcima.  

111  Različiti  su  činitelji  odgovorni  za  visoku  cijenu  sudskih  procesa  za  ratne  zločine  i  sudstva  koje  ih  vodi.  Bilo  da  su 
miješani  ili  sasvim  međunarodni,  ti  sudovi  trebaju  osigurati  prijevod  svih  dokumenata  i  simultani  prijevod  rasprava  na 
engleskom  jeziku,  a  na  to  odlazi  polovina  njihovih  proračuna.  Moraju,  nadalje,  voditi  i  financirati  svoje  pritvore  i 
uglavnom  plaćati  troškove  obrane.  Moraju  također  primjenjivati  posebne  sigurnosne  mjere,  plaćati  dolazak  svjedoka 
izdaleka (katkad i iz inozemstva) te osigurati njihovu zaštitu, kao i zaštitu njihovih obitelji. Uz to plaćaju međunarodno 
osoblje po međunarodnim cijenama. Ukratko, cijena pravde nije niska, čak ni za obične zločine, ako se uzme u obzir broj 
osoba uključen od početka istrage pa do presude.  
Prospera  to  zabrinjava.  Krajem  ljeta  pita  je:  „Kako  se  ta  brojka  (trideset;  op.  a)  može  uklopiti  u  strategiju 
okončanja?"  „Predviđate  prevelik  broj  novih  optužbi.  Nećemo  moći  provesti  nove  predmete  u  odobrenim 
rokovima",  još  odlučnije  kaže  u  septembru  2003.  Amerikanac  Theodor  Meron,  koji  je  od  proljeća  zamijenio 
Claudea Jordu na mjestu predsjednika ICTY‐a. Godinama su se Britanci i Amerikanci trudili ograničiti ICTY na 
kazneni progon podređenih. Sada se isto tako aktivno trude spriječiti Tužiteljstvo da spasi nekoliko predmeta 
nužnih  za  ispunjenje  svojeg  mandata.  Rezolucija  1503  prema  njihovu  viđenju  ostavlja  tužitelju  prevelik 
manevarski  prostor.  Žele  donijeti  pred  Vijeće  sigurnosti  dodatni  tekst  prema  kojem  bi  postao  konačan  ne 
samo kalendar etapa zatvaranja nego bi i Carla del Ponte došla pod nadzor kako bi se mogao kontrolirati broj 
novih optužnica do kraja 2004.  
Devetog oktobra 2003. predsjednik Meron pred Vijećem sigurnosti ponavlja: „Tužiteljica namjerava podnijeti 
oko četrnaest novih optužnica koje se odnose na tridesetak pojedinaca. Četiri‐pet tih novih optužnica moći će 
se  spojiti  u  isto  suđenje  s  postojećim  sudskim  predmetima,  ali  će  za  osam  ili  devet  drugih  biti  potrebno 
održavanje novih suđenja. (...) Prema našim sadašnjim predviđanjima nemoguće je obraditi te nove predmete 
u rokovima koje je propisalo Vijeće sigurnosti." Ali, kao što ističe Meron, suci nemaju moć spriječiti tužitelja da 
započne  nove  kaznene  progone.  U  prvotnom  tekstu  govora  predsjednika  ICTY‐a  bilo  je  napisano:  „Bilo  bi 
opravdano  da  Vijeće  sigurnosti  propiše  tužitelju  ciljeve  koje  treba  doseći  u  posljednjim  mjesecima  istraga." 
Budući  da  je  bila  u  suprotnosti  s  člankom  16.  Statuta  koji  jamči  neovisnost  tužitelja,  ovu  je  rečenicu 
preoblikovao: „Tužitelj ima ovlasti izabrati osobe protiv kojih želi podignuti optužnice, a ako nas Tužiteljstvo 
uvjeri  da  prema  indicijama  ima  razloga  poduzeti  kaznene  progone,  mi  moramo,  kao  suci,  potvrditi  nove 
optužnice.  Statut  ICTY‐a  i  rezolucije  vijeća  sigurnosti,  uključujući  i  Rezoluciju  1503  ne  daju  sucima  moć 
provjeravanja  odgovaraju  li  osobe  na  koje  se  odnose  ove  optužnice  zaista  uvjetu  koji  je  postavilo  Vijeće,  tj. 
odnose li se  na najvažnije dužnosnike  koji imaju  najtežu odgovornost za  zločine.  Očito, to  će  pitanje morati 
riješiti Vijeće (sigurnosti UN‐a; op. a.) i tužitelj."  
Američki  sudac  na  čelu  ICTY‐a  upravo  je  pozvao  velike  sile  da  oduzmu  tužitelju  dobar  dio  ovlasti  kako  bi  se 
ograničio  broj  novih  optužbi.  A  dobro  zna  da  oni  koje  se  tužiteljica  sprema  optužiti  nikada  neće  biti 
uznemirivani u svojoj zemlji ako ICTY ne započne kazneni progon. No razlog postojanja svakog međunarodnog 
sudstva upravo je progon najviše rangiranih dužnosnika jer diskvalifikacija zločinačkih politika i vlasti koje su ih 
smislile  i  provodile  bitna  je  za  ponovnu  izgradnju  i  političku  stabilizaciju  regije.  Meron,  koji  je  preživio 
nacističke logore u Poljskoj, profesor međunarodnog prava, nekada je bio izraelski veleposlanik u Sjedinjenim 
Američkim Državama prije nego što je postao američki veleposlanik u Izraelu. Bio je također na Konferenciji u 
Rimu  1998.  član  američke  delegacije  koja  se  do  kraja  borila  za  smanjenje  ovlasti  stalnog  Međunarodnog 
kaznenog suda (ICC) koji se tamo osnivao. On djeluje više kao američki predstavnik nego kao predsjednik ICTY‐
a.  Jer  cilj  američke  administracije  je,  kako  to  otvoreno  objašnjava  Prosper,  da  „suci  paze  djeluje  li  tužitelj  u 
skladu s mandatom koji mu je dalo Vijeće sigurnosti". Izložena sve većim pritiscima da ograniči broj optužnica, 
Carla del Ponte izgubit će uskoro svoje diskrecijsko pravo.  
Budno  pazeći,  Francuska  se  odupire  ujesen  2003.  dok  u  kuloarima  Vijeća  sigurnosti  već  kruže  nacrti  novog 
teksta. Britanci i Amerikanci predlažu da se predsjedniku ICTY‐a dade moć da se uvjeri u podudarnost novih 
optužnica sa zahtjevom upućenim tužitelju prema kojem se trebao usredotoči samo na osumnjičenike na vrhu 
lanca  odgovornosti  za  najteže  zločine.  Više  zemalja  oštro  se  suprotstavlja  toj  inicijativi  koja  mijenja  Statut 
Tribunala  i  daje  slobodne  ruke  predsjedniku,  koji  je  baš  Amerikanac.  Francuska,  koja  vodi  ogorčenu  bitku, 
dobiva  podršku  nekoliko  zemalja  između  petnaest  članova  Vijeća  sigurnosti,  među  kojima  su  Njemačka  i 
Rusija. Bez iznenađenja, Moskva se oštro protivi tački koja ističe „prijeku potrebu da se Karadžiću i Mladiću 
sudi  pred  ICTY‐em".  Ali  Rusi  sumnjaju  da  Britanci  i  Amerikanci  žele  spriječiti  Carlu  del  Ponte  da  kazneno 
progoni posljednje osumnjičene kosovske Albance. Iako žure zatvoriti ICTY, odbacuju početni nacrt koji opet 
sugerira  da  se  zabrane  sve  nove  optužnice.  Na  zahtjeve  Amerikanaca  verzija  s  početka  novembra  određuje 
jezikom  potpuno  svojstvenim  rezolucijama  Vijeća  sigurnosti,  te  „napominje  s  najvećom  zabrinutošću 
pokazatelje koje su iznijeli predsjednik i tužiteljica ICTY‐a u svojim izlaganjima (9. oktobra 2003.; op. a.), a koji 
se odnose na nemogućnost završetka sudskih postupaka za već optužene osobe prije kraja 2009., i da bi svaka 
dodatna  optužnica  još  više  odgodila  završetak  rada  Tribunala."  Pod  pritiskom  više  zemalja,  ta  je  verzija 
preoblikovana  u  onu  od  21.  novembra:  „Napominje  s  najvećom  zabrinutošću  pokazatelje  iznesene  u 
izlaganjima 9. oktobra, koji se posebno tiču ICTY‐a i prema kojima bi moglo biti nemoguće ostvariti strategije 
okončanja utvrđene Rezolucijom 1503 (2003.), osobito ako bude značajan broj novih optužnica."  
Francuska se bori na istom terenu s Rusima, ali zato da bi obranila „specijalne istrage" ICTR‐a koje su uperene 
protiv Kagameova okruženja. Prijedlog od 21. novembra poziva Ruandu na suradnju s ICTR‐om u istragama uz 
one  o  genocidu.  Uvjeren  da  će  taj  kompromis  ublažiti  francusku  gorljivost  i  omogućiti  usvajanje  Rezolucije, 
Pierre Richard Prosper hitno leti avionom u Kigali sredinom novembra. Želi smiriti Kagamea kojemu je obećao, 
poslije istiskivanja Carle del Ponte, da će u nastavku postići povlačenje one napomene koja poništava njihovu 
nagodbu. Uvjerava ga da se ne treba brinuti za tekst buduće Rezolucije jer je Gambijac Hasan Boubacar Jallow, 
imenovan početkom septembra na mjesto Carle del Ponte, prihvatio obećanje SAD‐a vlastima u Ruandi da će 
ICTR  prekinuti  kazneni  progon  protiv  vojnika  Tutsija.  Na  završetku  susreta  pred  ruandskim  tiskom  Prosper 
izražava zadovoljstvo obnavljanjem odnosa između ICTR‐a i Kigalija.  
Promjene koje su unesene u nacrt nisu dostatne da dobiju konsenzus. Britanci su do kraja odbijali kompromis 
koji predlažu Francuska i Njemačka da se naredi „Tribunalu" da se uvjeri u sukladnost optužnica s kriterijem 
„svih glavnih odgovornih" radije nego da se to pravo dade izričito sucima. Osporavan u tim glavnim tačkama, 
američko‐britanski  nacrt  čini  se  sredinom  decembra  podbačenim.  Washington  ga  ipak  pokušava  progurati 
pred Božić 2003. Suci ICTY‐a održavaju plenarnu sjednicu upravo pred praznike i Sjedinjene Američke Države 
htjele  bi  da  predsjednik  Meron  odmah  ovjeri  njihovu  odluku  dajući  na  glasovanje  potrebne  izmjene 
proceduralnih pravila. Uvjeren u angloameričku pobjedu u New Yorku, Meron se u Hagu žuri obavijestiti Carlu 
del Ponte o amandmanima na Statut koji će biti doneseni na plenarnoj sjednici kako bi ga ovlastili da prihvati 
ili odbaci nove optužnice. „Odsad odlučujem ja sam", dobacio joj je. Ali Meron će morati opozvati svoje riječi ‐
Rusi su odbili uvrstiti taj prijedlog na dnevni red.  
Amerikanci i Britanci ne posustaju. Početkom 2004. ulažu zajedničke napore u oživljavanje tog prijedloga koji 
se u februaru ponovo pojavljuje u kuloarima Vijeća sigurnosti. Usporedno, izaslanici Foreign Officea dolaze u 
Hag  reći  Carli  Del  Ponte  da  se  „ne  može  pregovarati  o  roku  2008.".  „Ako  ne  možete  provesti  strategiju 
okončanja, morat će se nešto žrtvovati i razmišljati o izlaznoj strategiji", prijete oni početkom 2004. Pomoćnik 
glavnog  tajnika  UN‐a  za  pravna  pitanja  Britanac  Ralph  Zacklin  pozvan  je  kao  pojačanje.  Visoki  dužnosnik 
Ujedinjenih naroda nikada nije prestao sipati žuč protiv dva Međunarodna kaznena suda u kuloarima Staklene 
zgrade na East Riveru tvrdeći da se ne mogu nadzirati. U julu 2003. jasno je tumačio Carli del Ponte pravila 
igre: „Vijeće sigurnosti je političko tijelo, ICTY i ICTR su tijela Vijeća sigurnosti pa su i oni podložni određenoj 
kontroli, odnosno političkim pritiscima." Ali ovaj put on javno baca na njih ljagu početkom 2004. u uglednom 
međunarodnom  pravnom  časopisu  koji  uređuje  bivši  predsjednik  ICTY‐a  Antonio  Cassese.  Zacklin  u  njemu 
optužuje  oba  Suda  da  su  postali  „mastodontska  birokracija",  strašno  skupa,  neučinkovita,  ali  prije  svega 
pretjerano neovisna. Britanac prenosi, od riječi do riječi, kritike američkih neokonzer‐vativaca na račun UN‐a 
na  dva  Međunarodna  kaznena  suda,  koje  su  označili  kao  „mastodontske  birokratske  superstrukture  koje  su 
zahrđale" i čiju samostalnost treba smanjiti. „Decentralizacija vlasti i odgovornosti, koja proizlazi iz neovisnosti 
triju  stupova  suda  (Tajništvo,  Sudska  vijeća  i  Tužiteljstvo;  op.  a.),  kojima  se  pridružuje  nužnost  poštovanja 
sudske  i  kaznene  neovisnosti,  kronični  su  problemi  za  koje  nije  nađeno  nikakvo  rješenje",  piše  Zacklin. 
Zaključujući  tekst  s  neuspjehom  Međunarodnih  kaznenih  sudova  dodaje:  „Istina  je  da  je  danas  nemoguće 
zamisliti ustanovljenje suda po uzoru na ICTY u drugim situacijama, ma kako očito bilo kršenje međunarodnog 
kaznenog  prava  u  Liberiji,  u  Demokratskoj  Republici  Kongo  ili  u  Obali  Bjelokosti.  To  međutim  nije  odvratilo 
civilna  društva  ili  vlade  od  traženja  izvršenja  pravde  u  zemljama  koje  izlaze  iz  rata.  To  zahtijeva  pronalazak 
112 
alternativa kojim će se  zadovoljiti njihovi zahtjevi. Ralphu Zacklinu nije jedini cilj braniti namjeru da se dva 
Međunarodna kaznena suda stave pod starateljstvo.   

112 Journal of International Criminal Justice, II. svezak, Oxford Univerity Press, proljeće 2004.  
Njegov je članak pledoaje u prilog nacionalnih jurisdikcija u trenutku kad SAD uspostavlja Irački specijalni sud 
da bi sudio Sadamu Huseinu, kojega su uhitile američke snage 13. decembra 2003.; lokalni sud čiju legitimnost 
ipak osporava UN zbog smrtne kazne i nedostatka jamstava da će biti osigurana pravedna suđenja. Ali Zacklin 
ističe:  dva  Međunarodna  kaznena  suda  ne  smiju  služiti  kao  uzor,  previše  se  sudova,  u  Sijera  Leoneu,  u 
Kambodži  i  drugdje,  njima  nadahnjuju.  Jasnije  rečeno,  međunarodna  pravda  ne  smije  pridonijeti  lišavanju 
država  suverenog  prava  da  sude  svojim  vlastitim  ratnim  zločincima.  Zacklinovo  javno  zauzimanje  stava, 
savršeno  sukladno  s  američkom  agresivnom  politikom  koja  daje  prednost  sudskom  progonu  na  nacionalnoj 
razini,  a  ograničava  širenje  međunarodnog  kaznenog  prava,  izaziva  žestoke  reakcije.  Zacklin  je  visoki 
dužnosnik UN‐a, k tome Britanac. Njegova zemlja, koja je ratificirala Rimski ugovor, potpisnica je ICC‐a.  
Vijeće sigurnosti ipak ne oklijeva provesti taj stav u djelo. U polukružnoj dvorani u kojoj zajedno sjede velike 
sile, rovovski ratovi češći su nego otvoreni napadi. Države nemaju volje sukobljavati se kao što su to učinile u 
pitanju  započinjanja  rata  u  Iraku.  Radije  tjednima  pregovaraju  pokušavajući  oduzeti  smisao  nekoj  rezoluciji 
nego da zaustave prijedlog već kod prvih neformalnih konzultacija. Odluke se tako donose vukući uže dok se 
ne  izliže  poslije  diskretnih  okršaja  koji  ponekad  mogu  trajati  mjesecima.  To  je  jedan  od  oblika  igre 
odmjeravanja snaga. London i Washington namjeravaju svladati otpore „stare Europe" u dva tjedna. Trebat će 
im više od dva mjeseca za pobjedu u ovoj rundi.  

Nema novih optužnica  

Da  bi  ostvarili  ovaj  projekt,  Amerikanci  i  Britanci  nisu,  međutim,  čekali  da  ga  njihovi  saveznici  odbace.  U 
Kigaliju, kao i u bivšoj Jugoslaviji, obećavaju da neće biti više optužnica. Kad je 3. novembra 2003. Carla del 
Ponte otišla u Beograd predati novu optužnicu na kojoj su imena četvorice generala srpske vojske i policije, 
vlada  odbija  taj  dokument.  A  tužiteljica  je  već  prije  nekoliko  mjeseci  obavijestila  vlasti  da  se  sprema  skori 
kazneni progon te četvorice koja su na Kosovu vodila kampanju deportacija, pogubljenja i uništenja. Htjela je 
da one pripreme teren kako bi se se što bolje nosile s dokumentom koji ih ne veseli. Tim više što je jedan od 
optuženih, Sreten Lukić, tada na položaju šefa policije. Vlada se buni, tvrdi kako je Carla del Ponte obećala da 
će  odustati.  Švicarka  to  poriče.  Ne  razumije  žestinu  njihove  reakcije.  Vlada  ne  popušta  i  tužiteljica  odlazi 
poslije vrlo napetog dana ostavivši im na stolu optužnicu i nalog za uhićenje. Nakon nekoliko tjedana srbijanski 
premijer  Zoran  Živković  objašnjava  u  beogradskom  tjedniku  Vreme  razloge  svoje  reakcije:  „Carla  del  Ponte 
prekršila je moj dogovor s Amerikancima, koji je prihvatio i Bruxelles, prema kojemu neće biti novih optužnica 
ako  možemo  dokazati  kako  ulažemo  sve  potrebne  napore  da  nađemo  Mladića.  Već  sam  rekao  da  smo  na 
pragu  donošenja  dokaza  naših  napora.  Tada  je  dogovoreno  da  će  se  generalima  suditi  u  Srbiji.  Kad  su 
obaviješteni da je tužiteljica podigla nove optužnice, visoki dužnosnici u Washingtonu i Bruxellesu nazvali su 
me da se ispričaju i da mi kažu da je luda." Blokiranje nove rezolucije Vijeća sigurnosti dovelo je do neuspjeha 
novog tajnog dogovora, sklopljenog iza leđa ICTY‐a. Zbog miješanja američke administracije pravosuđe čiji su 
dani odbrojani izgubilo je godinu i pol. Sreten Lukić, Vladimir Lazarević i Nebojša Pavković stići će u Hag tek 
2005.  Četvrti  optuženi,  Vlastimir  Đorđević,  pobjegao  je  2001.  u  Rusiju  pod  zaštitu  obitelji  Milošević  i  ruskih 
tajnih  službi.  Prema  Miloševićevim  izravnim  naređenjima  on  je  vodio  akciju  prebacivanja  tijela  albanskih 
žrtava kako bi ih sakrio u masovnim grobnicama u Srbiji. Uhićen je tek nakon povratka 2007. godine.  
Cilj američkog obećanja nije bio iskoristiti četiri generala u zamjenu za uhićenje Mladića. To je priznao i sam 
Živković: pripremao se najaviti krajem 2003. neuspjeh potrage koje su se provodile s CIA‐om i zaključiti da je 
Mladić otišao iz Srbije. Američka administracija namjeravala je podržati tu laž. Od Đinđićeva ubojstva u martu 
Pierre Richard Prosper pokušava smiriti revnost Carle del Ponte obećavši joj Mladića prije kraja godine, kako je 
to  učinio  pokojni  premijer  Đinđić.  Sam  Živković,  Đinđićev  nasljednik,  vrši  na  nju  pritisak  da  odustane  od 
uhićenja četvorice generala u ime „političke stabilnosti zemlje" i da ne onemogući svaki oblik suradnje s ICTY‐
em,  uključujući  i  uhićenja  brojnih  bjegunaca  koji  se  još  kriju  u  zemlji,  a  čemu  može  doprinijeti  jedan  od 
optuženih,  Sreten  Lukić,  šef  policije.  Uloge  su  savršeno  podijeljene.  SAD  javno  ipak  nije  prestao  zahtijevati 
vodstvo u pokušajima postizanja Mladićeva uhićenja, a Europa se drži u pozadini. U junu 2003. Washington je 
prijetio da neće uplatiti godišnju pomoć Srbiji i Crnoj Gori ako Mladić ne bude predan ICTY‐u. Zatim, uoči roka, 
zadovoljio  se  uhićenjem  jednog  od  optuženika  koji  je  u  bijegu  od  1998.,  Veselina  Šljivančanina,  traženog  za 
pokolj  pacijenata  vukovarske  bolnice  u  novembru  1991.  Isti  scenarij  ponavlja  se  sljedećih  godina.  Mladić  je 
uvjet, medijski jako razvikan, koji se pretvara u obično sredstvo pritiska kako bi se dobili drugi bjegunci ili drugi 
ustupci.  
Pred Carlom del Ponte Mladić je samo alibi da ju se odvrati od pisanja novih optužnica. Tužiteljica odbacuje 
Živkovićev zahtjev, ali u proljeće odobrava odgodu srbijanskim vlastima, oslabljenima smrću premijera. Poslije 
ljeta  i  angloameričkih  pokušaja  da  novom  rezolucijom  zabrane  svaku  novu  optužnicu,  njezina  popustljivost 
bila bi sve rizičnija. Istraga je završena: ona potpisuje optužnicu i predaje ju sucima.  
Dan  nakon  njezina  posjeta  Beogradu,  srbijanske  vlasti  i  njihovi  moćni  saveznici  ne  odustaju  od  prisiljavanja 
Švicarke da povuče optužnicu. Kako bi olakšala uhićenja, Carla del Ponte postigla je odobrenje sudaca da se 
optužnica i nalozi za uhićenje zapečate kako se ne bi objavili u javnosti prije ponedjeljka, 6. novembra. Čak i 
ako  ta  privremena  mjera  nimalo  ne  zaustavlja  postupak,  Washington  u  njoj  vidi  priliku  da  sasvim  mirno 
nastavi  svoje  smicalice.  Vodeći  brigu  o  spašavanju  privida,  Amerikanci  ne  zahtijevaju  eksplicitno  napuštanje 
sudskih progona. Radije sugeriraju Carli del Ponte da ih zamrzne. Američki veleposlanik u Beogradu William 
Montgomery prenio je tu poruku na kraju posjeta Carle del Ponte 3. novembra: „Moja vlada traži od vas da 
zadržite pečate još godinu i pol za Sretena Lukića i po godinu dana za druge." Ona prihvaća produžiti mjeru 
povjerljivosti optužnica još petnaest dana, ali nema ni govora o odgodi uhićenja. Nekoliko dana poslije vijest je 
procurila  u  nekim  novinama,  bliskim  srpskim  tajnim  službama,  i  otkrila  postojanje  kaznenog  progona  protiv 
četvorice generala. Pečati više nisu potrebni. Suci su potpisali nalog za objavu. Sporazum između Beograda, 
Washingtona  i  Londona  propao  je.  Jack  Straw  piše  Carli  del  Ponte  da  njezina  optužnica  prijeti  „izazivanjem 
krvoprolića"  u  Srbiji.  Krajem  novembra  2003.  u  Hagu  Pierre  Prosper  bjesni:  „Tražili  smo  od  vas  odgodu,  da 
držite  optužnicu  zapečaćenu.  Nismo  tražili  previše.  A  kad  američki  šef  diplomacije  nešto  kaže,  poruka  treba 
biti  shvaćena  ozbiljno  (...)  Svi  (u  američkoj  administraciji;  op.  a.)  žele  ponovo  razmotriti  odnose  s  ICTY‐em, 
vidjeti na što smo prisiljeni i što ovisi o našoj dobroj volji." Carla del Ponte mu je odbrusila: „Kad vaše želje 
nisu  uslišane,  one  postaju  zapovijedi.  Ali  ne  možete  naređivati  sucima,  a  samo  su  oni  bili  nadležni  za 
donošenje  te  odluke."  Prosper  joj  je  zaprijetio:  „Nitko  nije  rekao  da  je  to  naređenje,  nego  molba.  Morate 
pripaziti  što  govorite.  Vaše  odbijanje  slušanja  može  imati  posljedice.  Nismo  zadovoljni.  Imali  smo  politiku 
otvorenih vrata, možda ćete odsad morati kucati da biste ušli."  
Velike  sile  ustrajno  poduzimaju  korake  i  zbog  drugih  osumnjičenika.  Strategija  okončanja  otvorila  je  vrata 
političkom  vođenju  pravosuđa.  Svatko  ima  svoja  potraživanja.  Samo  ih  Amerikanci  i  Britanci  pretvaraju  u 
zahtjeve  i  tvrdo  nastupaju.  Ostali  radije  sugeriraju  ne  pribjegavajući  pritiscima.  Ipak,  svi  opravdavaju  svoje 
miješanje u ime pragmatizma i potrebe da se ustupcima potaknu srpske vlasti na olakšanje pristupa arhivu i 
na uhićenje najteže uhvatljivih bjegunaca, kao što su Mladić i Karadžić. ICTY tada broji dvadeset bjegunaca, od 
kojih je devetnaest Srba. Dvadeseti je Hrvat, Ante Gotovina, bivši legionar, osuđivan u Francuskoj za iznudu 
kojeg  je  ICTY  2001.  optužio  za  zločine  protiv  krajinskih  Srba  u  augustu  1995.  Zagreb  odbija  izručiti  svojega 
generala,  „viteza  Domovinskog  rata".  I  hrvatske  vlasti  nadaju  se  nagodbi.  Jedan  bivši  američki  posebni 
izaslanik  na  Balkanu  zalaže  se  u  maju  2003.  kod  Carle  Del  Ponte  da  odustane  od  toga  slučaja.  Više  drugih 
međunarodnih  ličnosti  posreduju  u  njegovu  korist.  Gotovina  ima  saveznike  u  Francuskoj,  gdje  je  živio,  i  u 
Sjedinjenim  Američkim  Državama.  Američki  vojni  stručnjaci  savjetovali  su  ga  za  vrijeme  vojnih  operacija  u 
Krajini  1995.  Može  računati  i  na  potporu  američkih  neokonzervativnih  krugova  koji  u  Washington  Time‐su 
spajaju  novinsku  kampanju  protiv  ICTY‐a  i  poziv  na  povlačenje  optužnice  protiv  njega.  Ali  u  Londonu  ima 
žestoke  neprijatelje  koji  ga  pod  svaku  cijenu  žele  vidjeti  u  zatvoru.  Washington  se  svrstava  na  istu  stranu 
sredinom  2003.,  poslije  odbijanja  Hrvatske  da  potpiše  bilateralni  ugovor  o  pravnom  imunitetu  koji  bi  štitio 
američke  građane  od  kaznenih  progona  pred  stalnim  Međunarodnim  kaznenim  sudom  (ICC).  Zagreb  je 
popustio  pod  prijekorima  Europske  unije  u  koju  Hrvatska  želi  jednog  dana  ući.  To  će  je  stajati  uskraćivanja 
američke vojne pomoći.  
Britanci će braniti zahtjeve pravde jednako djelotvorno kao i kad su im se opirali i prisilit će Hrvatsku da izruči 
Gotovinu  sucima  ICTY‐a.  Zagreb  je  započeo  proces  približavanja  Europskoj  uniji  i  uskoro  će  moći  otvoriti 
pregovore  za  kandidaturu.  Na  poticaj  Velike  Britanije,  Europa  uvjetuje  otvaranje  tog  procesa  punom 
suradnjom  s  ICTY‐em.  Početkom  2004.  Zagreb  predaje  bez  odlaganja  osam  novih  optuženika,  dva  hrvatska 
generala i šest Hrvata iz Bosne koji žive u Hrvatskoj. Kad je 14. aprila 2004. Bruxelles zatražio njezino mišljenje, 
Carla del Ponte mogla je samo pozdraviti napore Zagreba, žaleći ipak što nije uhićen Gotovina. Ovo povoljno 
mišljenje  omogućit  će  otvaranje  pregovora.  Carla  del  Ponte  se  nada  da  će  ta  zaslužena  pomoć  olakšati 
izručivanje Gotovine. Dvadeset minuta poslije britanski veleposlanik u Hagu stiže u ured Carle Del Ponte da joj 
izrazi duboko neslaganje Londona. Sat poslije stiže savjetnik američkog veleposlanstva da i on osudi „držanje" 
tužiteljice u jednom europskom predmetu koji se zapravo ne tiče Washingtona. Američki diplomat bezobzirno 
je optužuje da će takvim ponašanjem upropastiti svaki napor da se postigne Karadžićevo i Mladićevo uhićenje. 
Tvrdi  da  njezina  gesta  prema  Hrvatskoj  prijeti  odvraćanjem  Beograda  od  suradnje.  London  ne  uspijeva 
blokirati otvaranje pregovora. Ali uspijeva naprotiv spriječiti njihov ishod, kandidaturu Hrvatske za Europsku 
uniju, sve do kraja 2005. i do uhićenja Ante Gotovine na Kanarskim otocima.  
Očit nesklad politike Londona, koji je za druge optuženike spreman na zakulisne nagodbe, a manje odlučan da 
prekine  nekažnjenost  Karadžića  i  Mladića  nego  Gotovine,  potakao  je  mnoga  pitanja.  Ona  su  ostala  bez 
odgovora. Mediji sugeriraju, ali nisu uvjereni, da je riječ o starom sporu oko isporuke oružja iz Hrvatske IRA‐i, 
u  čemu  je  Gotovina  mogao  sudjelovati,  a  koje  je  2000.  godine  korišteno  u  atentatu  na  prostorije  MI6  u 
Engleskoj. Veze hrvatskog generala i IRA‐e međutim potvrđene su: irski plaćenici borili su se uz njega 1991. u 
ratu u Hrvatskoj. Ali i zahtjev za pravdom bez sumnje je također pružio Velikoj Britaniji priliku da zapriječi na 
neko vrijeme put prema ulasku Hrvatske u Europsku uniju i da tako pruži priliku Srbiji da nadoknadi kašnjenje, 
kako bi omogućila Europi da razmotri mogućnost zajedničkog ulaska dviju susjeda iz bivše Jugoslavije u EU.  
Još dva hrvatska generala neko su se vrijeme nadala da će izmaći pravdi. Optužbe protiv Mladena Markača i 
Ivana  Čermaka,  kazneno  progonjenih  za  isti  slučaj  kao  i  Ante  Gotovina,  ostala  su  nekoliko  mjeseci  na  stolu 
suca Me‐rona. Kad ih je primio u decembru 2003., predsjednik ICTY‐a igra na kartu skorašnjeg usvajanja nove 
rezolucije koja će mu dati ovlast da ih odbaci, i on odbija odrediti suca za potvrdu. U februaru 2004. njegova 
opstrukcija prijeti izazivanjem skandala u ICTY‐u. Prisiljen je predati sucima te dvije optužnice, koje su konačno 
ovjerene 8. marta 2004.  

Staviti Carlu del Ponte pod nadzor  

Sredinom  marta,  na  poticaj  Britanaca,  novi  prijedlog  Rezolucije  ima  izgleda  da  ga  svi  odobre.  Na  zahtjev 
Rusije,  nužnost  suđenja  Karadžiću  i  Mladiću  u  Hagu,  čak  i  nakon  utvrđenih  rokova,  opet  je  povučena. 
Francuska je izborila novo slabljenje članka koji sugerira tužitelju da više ne podiže optužnice. Jedan pridjev 
manje, izbačen je dio rečenice, pa sada u Rezoluciji stoji: „Napominjući sa zabrinutošću pokazatelje iznesene  
9.  oktobra  prema  kojima  bi  moglo  biti  nemoguće  provesti  strategije  okončanja,  utvrđene  Rezolucijom  1503 
(2003.)."  Pariz  je  također  uspio  nametnuti  spominjanje  „specijalnih  istraga"  protiv  članova  Ruandske 
patriotske vojske kojima Kigali mora pružiti pomoć.  
Pobijeđeni  su  decembarski  otpori  Britanaca.  Umjesto  od  predsjednika,  konačno  se  traži  od  „Suda",  što  je 
neodređena kompromisna formula, da osigurava sukladnost novih optužnica s kriterijima zadanima u augustu 
2003.  Kad  bude  glasovala,  26.  marta  2004.  u  prilog  Rezoluciji  1534,  Francuska,  koja  predsjedava  Vijećem 
sigurnosti, sigurna je da je neutralizirala američku gorljivu želju da preuzme kontrolu nad dva Međunarodna 
kaznena  suda.  U  tom  smislu  sastavlja  pismo  u  kojem  precizira  da  ta  nova  rezolucija  „ne  može  ni  u  kojem 
slučaju biti protumačena tako da dopušta promjenu mandata ili pravila postupka".  
Washington ne prihvaća taj neuspjeh i uspijeva iznuditi ono što mu je odbijeno. Tužitelj ICTR‐a neprimjetno 
napušta  „specijalne  istrage"  koje  Kigali  nikada  neće  sam  otvoriti.  U  ICTY‐u  Theodor  Meron  bez  odlaganja 
saziva izvanrednu sjednicu sudaca kako bi Carlu del Ponte stavio pod nadzor. Šestog aprila 2004. izmijenjen je 
članak  28.  Pravilnika  o  postupku  ICTY‐a  tako  da  dopušta  trenutačnom  predsjedniku,  sucu  Meronu, 
kontroliranje posljednjih optuživanja. Lišena diskrecijskog prava kršenjem članka 16. Statuta IC‐TY‐a, Švicarka 
osporava sucima pravo da odbace optužbe po drugom kriteriju osim dokaza. Uzalud. Tada prijeti da će odati 
javnosti  imena  osumnjičenih  koji  budu  odbačeni.  Jer  na  silno  skraćenom  popisu  neka  su  preostala  imena 
poznata  po  zlu.  Dva  bi  slučaja  međutim  mogla  pasti  na  ispitu.  Ona  ih  odlučuje  ustupiti,  jedan  Beogradu,  a 
drugi  Zagrebu,  kako  bi  provjerila  volju  domaćih  vlada  da  dopuste  svojim  sudovima  suđenje  notornim 
113 
zločincima. No ona, naprotiv, ne može odustati od optužnice koju je upravo potpisala, čak i ako nije sigurna 
da će biti prihvaćena. Optuženoga Gorana Hadžića, nekadašnjeg skladištara, postavio je Slobodan Milošević na 
čelo  Srba  u  dijelu  Hrvatske  oko  Vukovara.  Optužnica  polaže  ispit  jer  je  Goran  Hadžić  viđen  kako  mu  njegov 
mentor  dodjeljuje  ime  „predsjednika"  istočne  Slavonije,  dijela  Hrvatske  uz  granicu  namijenjenog  pripajanju 
susjednoj Srbiji. Kriteriji su nejasni, pa dakle arbitrarni. Suci ne žele optužiti jednog drugog hrvatskog generala, 
Mirka Norca, za zločine počinjene protiv Srba 1993. pa konačno pristaju nakon što su dobili uvjeravanja da će 
biti predan sucima njegove zemlje. No mjesecima oklijevaju prihvatiti optužnicu protiv jednog izvršitelja koji je 
sam  došao  priznati  svoje  sudjelovanje  u  pokolju  u  Srebrenici,  ali  konačno  pristaju  bojeći  se  prekršiti 
pravosudna  pravila  u  slučaju  tako  teških  priznatih  zločina.  Na  Sudu  u  Arushi  suci  odbijaju  poslušati  suca 
Merona  iako  je  doputovao  kako  bi  ih  uvjerio  da  prihvate  isti  amandman.  Ali  poslušnost  novog  tužitelja 
omogućuje ICTR‐u da se prištedi formalnog stavljanja pod nadzor.  

Strategija okončanja  

Da bi bolje ovladale Tužiteljstvom u Hagu velike sile guše Međunarodni kazneni sud i uskraćuju mu financijska 
sredstva.  Pri  usvajanju  proračuna  za  2004.  Tužiteljstvu  je  proračun  smanjen  za  29  miliona  dolara,  a  ostatku 
Suda  dana  su  povećanja.  Ali  ICTY  je  naročito  pogođen  naredbom  iz  maja  2004.  da  obustavi  svako  novo 
zapošljavanje, pravdajući to zaostacima uplata Kine, Japana, Brazila i Sjedinjenih Američkih Država u proračun 
Ujedinjenih  naroda.  Skorašnje  zatvaranje  ICTY‐a  izazvalo  je  odlazak  stotinjak  osoba,  većinom  iz  Tužiteljstva. 
Tim  odljevom  najviše  je  pogođen  Istražni  odjel.  Najbolji  istražitelji  odlaze  pojačati  redove  ICC‐a,  također 
smještenog u Hagu. Neki drugi odgovaraju na primamljiv poziv Glavnog tajništva Ujedinjenih naroda od kojeg 
je  u  julu  zatraženo  da  požuri  s  istragom  o  malverzacijama  koje  su  članovi  te  organizacije  počinili  u  okviru 
programa Nafta za hranu u korist Iraka: ponuđena im je trostruko viša plaća od one u ICTY‐u. UN se, međutim, 
protivi  američkom  pokušaju  da  sredinom  2004.  oduzmu  dvadesetak  pravnika  IC‐TY‐u  kako  bi  se  uspostavio 
Irački  specijalni  sud.  Glavno  tajništvo  Ujedinjenih  naroda  ne  želi  dati  podršku  sudu  koji  primjenjuje  smrtnu 
kaznu. Budući da ne može nadoknaditi odlaske novim zapošljavanjima, Tužiteljstvo mora raditi sa smanjenim 
kapacitetima  u  trenutku  zatvaranja  posljednjih  istraga.  Bez  raspoloživih  fondova  konačno  je  prisiljeno 
ograničiti zadatke istražitelja na terenu umanjujući tako svoju sposobnost prikupljanja dodatnih dokaza da bi 
na vrijeme obradilo predmete. Suci nisu podvrgnuti istim pritiscima.  
Kad  se  predsjednik  Meron  potužio  na  zamrzavanje  zapošljavanja  koje  prijeti  ograničenjem  njegove 
sposobnosti programiranja sudskih postupaka, New York se požurio odobriti mu iznimne mjere jer bi  
113 Beogradski tužitelj zadužen za ratne zločine nastavit će istragu bez odlaganja. Hrvatska će imati više poteškoća, zbog 
političkog utjecaja osumnjičenoga, ali će konačno poduzeti kazneni progon 2007.  
kašnjenje procesa moglo produljiti život Tribunala. Ujesen 2004. Carla del Ponte zove na uzbunu Europljane: 
„Izgubila sam oko 50% osoblja medu pravnicima i 40% medu istražiteljima. Zamrzavanje zapošljavanja, što je 
odlučilo  Tajništvo  Ujedinjenih  naroda,  sprečava  me  da  ih  zamijenim.  Najjednostavnije  rješenje  bilo  bi  mi 
izbaciti istrage, prestati se boriti za postizanje uhićenja svih odbjeglih i usredotočiti se na postupke u tijeku. 
Upravo to mnogi priželjkuju, kako unutar tako i izvan bivše Jugoslavije. Ali to bi donijelo mračnu budućnost 
ovoj  regiji  za  više  desetljeća.  Bio  bi  to  i  vrlo  zloslutan  predznak  za  međunarodno  pravosuđe.  Bitno  je  da  svi 
optuženici u bijegu, posebno Karadžić, Mladić i Gotovina, budu predani ICTY‐u. Ako međunarodna zajednica 
dopusti jednome od njih da umakne pravdi, svi bi mogli zauvijek održati svoju nekažnjivost."  
Financijska  kriza  potrajala  je  do  kraja  2004.  ICTY  je  tada  podvrgnut  novim  proračunskim  ograničenjima  za 
2005.  godinu.  Međutim,  odlučan  rez  od  10%  ukupnog  osoblja  Suda  neuravnotežen  je.  Napor  smanjenja 
odnosi se u prvom redu na Tužiteljstvo koje gubi 35% radnih mjesta. Amerikanci pokušavaju nametnuti ICTY‐u 
vijeće za nadzor, ali tu novu smicalicu odbacuju brojne države koje u sustavnoj volji američke administracije 
da  okrnji  kredibilitet  i  učinkovitost  Međunarodnih  kaznenih  sudova  (ICT)  vide  volju  da  oslabi  stalni 
Međunarodni kazneni sud (ICC). U Vijeću sigurnosti krajem 2004. Francuska ističe „razorni učinak" smanjenja 
financija koje paralizira ICT i primjećuje: „Ima nešto paradoksalno u činjenici da države podržavaju strategiju 
okončanja i da, s druge strane, smanjuju sredstva za izvođenje posla. Misija Međunarodnih kaznenih sudova 
mora se nastaviti sve dok Radovanu Karadžiću, Ratku Mladiću ili Kabugi (za Ruandu; op. a.) ne bude suđeno. 
Rezolucije 1503 i 1534 ne smiju biti popudbina za nekažnjivost."  
Jordanski veleposlanik pri Ujedinjenim narodima u  New Yorku jedini je  ukazao na neiskrenost velikih  sila.  U 
Vijeću  sigurnosti  princ  Zeid  al‐Husein,  koji  je  i  predsjednik  Skupštine  država  koje  sudjeluju  u  ICC‐u,  kaže  6. 
oktobra 2004.: „Prestanite se tužiti na visoke troškove Međunarodnih kaznenih sudova, koji ne koštaju ništa u 
usporedbi s ratom. Kad je međunarodna zajednica spremna potrošiti blizu trilijun američkih dolara godišnje za 
naoružanje  ‐tog  povijesnog  pratioca  rata  ‐kako  možemo  reći  da  su  svote  potrošene  za  pravdu,  najvećeg 
pratioca mira, previsoke?" Službeno, paraliziranost Suda samo je žalosna slučajnost koju uzrokuju loše platiše. 
Neslužbeno,  kao  što  to  povjerava  sredinom  septembra  2004.  jedan  član  Ureda  pravnih  poslova  Ujedinjenih 
naroda  u  New  Yorku,  „zamrzavanje  zapošljavanja  u  ICT‐u  odlučili  su  činovnici  u  New  Yorku  da  bi  održali 
pritisak  na  Haško  tužiteljstvo,  tako  da  što  je  moguće  manji  broj  istraga  rezultira  novim  optužbama  u  ovoj 
završnoj fazi kaznenih progona". Činovnici koji izvršavaju naređenja, kao u New Yorku Britanac Ralph Zacklin, 
veliki meštar ove strategije prestanka dotoka sredstava.  

Pravo ne može vladati svijetom  

Velike sile pokušale su slomiti neovisnost ICTY‐a, smrviti ga kako bi postao samo igračka političara, sukladno 
početnim namjerama, dok potpuno ne bude maknut prije nego što uspije časno izvršiti svoj mandat. Njihova 
nesmiljena  manipulacija  ciljala  je  u  prvom  redu  na  Tužiteljstvo,  jedini  organ  sudskog  stroja  s  diskrecijskim 
pravom.  Ima  moć  odlučivanja  o  uputnosti  istraga  ili  kaznenih  progona,  što  je  njegova  snaga  i  njegova 
114 
ranjivost. Velike sile nisu mogle dirati u moć sudaca da sude. Da su od međunarodnog pravosuđa napravili 
parodiju  pravde,  okrnjile  bi  vlastitu  moć  dijeljenja  pravde.  Htjele  su  ograničiti  međunarodno  pravosuđe, 
spriječiti ga da se razvija bez nadzora, da se osjeća slobodnim ne polagati račune, stalno ga podsjećati da ne 
može raditi  neovisno o diplomatskom  procesu i nametati svoju  logiku političkom procesu. Morale su razbiti 
iluziju da pravo može vladati svijetom, a ipak ne oduzeti kredibilitet pravosudnoj prijetnji, oružju kojim se  
114 Suci su također izloženi političkim pritiscima, ali oni se prije svega tiču sporednih vidova sudskih predmeta, kao što su 
puštanje na privremenu slobodu ili nalozi državama da odobre svjedočenje visokih zapadnjačkih dužnosnika. Ne može se 
međutim isključiti kako su velike sile snažno poticale izricanje zabrane da se Međunarodnom sudu pravde (ICJ) predaju 
dijelovi  arhiva  Vrhovnog  savjeta  obrane  (VSO),  koji  potvrđuje  umiješanost  Beograda  u  rat  i  zvjerstva  u  Bosni  i 
Hercegovini. Uostalom, odluke da se poslije osude ne otvaraju ponovo neki slučajevi, kao što je slučaj Tihomira Blaškića 
ili Biljane Plavšić, čini se da su više nametnute vremenskim ograničenjem nego pravosudnim argumentima.  
namjeravaju  i  dalje  koristiti,  prema  vlastitim  interesima.  Tako  su  do  krajnjih  granica  smanjile  manevarski 
prostor  ICTY‐a  dokazujući  istodobno  da  raspolažu,  kada  žele,  tijelima  koja  su  sposobna  učinkovito  braniti 
međunarodno  pravo  legalnim  sudskim  postupcima  koji  imaju  kredibilitet.  Međunarodna  pravda  može 
funkcionirati:  može  provoditi  teške  istrage  i  doći  do  središta  vlasti,  voditi  bez  sumnje  duge  i  teške,  ali 
pravedne postupke, jamčiti pravdu dostojnu tog imena. Ali ona ostaje oružje moćnih. Carla del Ponte izvlači 
gorku  lekciju  tog  okrutnog  dvoboja  između  pravde  i  politike  27.  januara  2007.,  pred  studentima  prava 
Katoličkog sveučilišta u Lilleu: „Postoji zlatno pravilo koje svaki tužitelj, državni ili međunarodni, mora imati na 
umu: politika je pravdi ono što je voda kovini. Nagriza je, izjeda, kvari i konačno uništava!"  
Načelo  Glavnog  stožera  UN‐a  u  New  Yorku  „ako  države  više  ne  plaćaju,  znači  da  nema  političke  volje" 
razumjeli su na Balkanu. Vlade znaju da se izlažu sve manjoj opasnosti izbjegavajući svoje zakonske obaveze. U 
2004.godini  ICTY  ima  dvadeset  dva  optuženika,  većinu  u  Srbiji.  Vojislav  Koštunica,  koji  je  postao  premijer  u 
februaru  2004.,  odbija  svako  uhićenje.  U  julu  Beograd  dopušta  još  jednom  optuženiku,  Goranu  Hadžiću, 
bivšem  Miloševićevu  plaćeniku  u  Vukovar,  da  pobjegne.  A  Carla  del  Ponte  ga  je  lokalizirala  prije  nego  je 
predala  nalog  za  uhićenje  i  pokazala  je  srpskoj  policiji  gdje  da  ga  nađe.  Ta  je  scena  snimljena  skrivenim 
kamerama, smještenima oko vile, uz pomoć jedne europske obavještajne službe.  
„Nekima  u  Londonu  draži  je  pristup  ICTR‐a  koji  je  odustao  od  podizanja  novih  optužnica  kako  bi  se 
usredotočio  na  sudske  postupke",  objašnjava  16.  jula  2004.  Carli  del  Ponte  savjetnik  veleposlanstva  Velike 
Britanije u Hagu. Britanski diplomat dodaje: „Beograd će od vas zatražiti da četiri srpska generala ne smatrate 
vrlo visokim dužnosnicima i da  dopustite njihovo prebacivanje srpskom pravosuđu." Pierre Richard Prosper 
također pokušava Švicarku natjerati na korak unatrag. Budući da pritisci na Beograd ne djeluju, on traži od nje 
28. septembra 2004. da odustane od nekih imperativa pravde: „Budite realni. Nećete dobiti sve dokumente 
koje ste tražili, sve bjegunce... Koliko bi vam bilo dovoljno?" A ona mu odbrusi: „To je opasno!" Poruka koju 
Prosper  odašilje  već  godinu  dana  uvjerila  je  vođe  u  bivšoj  Jugoslaviji  u  nužnost  priskrbljivanja  naklonosti 
moćnih saveznika kako bi izbjegli podvrgavanje međunarodnim pravilima.  
Krajem  2004.  Carla  Del  Ponte  sprema  se  optužiti  Ramusha  Haradinaja,  bivšeg  zapovjednika  Vojske  za 
oslobođenje  Kosova  (UCK)  u  kraju  oko  Peći,  protiv  kojega  je  otvorila  istragu  2001.  Otada  je  istraživanje 
činjenica naišlo na višestruke zapreke. Svi anglosaksonski pomoćnici tužitelja, koji su redom zaduživani za taj 
predmet, tražili su da ih se skine s njega. Jedni zato što su osumnjičenika smatrali „podređenim izvršiteljem" i, 
dakle,  nedostojnim  interesa  tima  koji  radi  na  zločinima  UCK,  drugi  jer  su  se  svjedoci  povlačili  ili  su  dokaze 
„vjerovatno  krivotvorile  srpske  tajne  službe".  SAD  i  Velika  Britanija  pustili  su  da  se  zaboravi  na  zahtjeve  za 
pomoć koje im je ICTY godinama slao i pod njihovim utjecajem misija Ujedinjenih naroda na Kosovu odbila je 
surađivati  na  tom  predmetu  s  ICTY‐em,  iako  je  vodila  kosovski  Pravni  odjel  i  raspolagala  zapisnicima  koji  se 
odnose  na  taj  predmet.  Ramush  Haradinaj  osumnjičen  je  da  je  naređivao  otmice  Albanaca  druge  političke 
orijentacije,  otmice  Srba  i  Roma,  njihovo  zatočenje  u  kojem  su  pretrpjeli  torture,  a  zatim  su  smaknuti.  Od 
jeseni je Carla del Ponte upozoravala velike sile da će Haradinaj biti optužen prije kraja godine i da će tražiti da 
ga  uhite  NATO‐sna‐ge  raspoređene  na  Kosovu.  U  nevjerici,  jedan  visoki  dužnosnik  State  Depar‐tmenta 
uzviknuo  je:  „Kako  ste  mogli  skupiti  dosta  dokaza  za  optužnicu,  kad  vam  nismo  ništa  dali?"  I  požurio  se 
objasniti:  „Naravno,  nismo  imali  ništa."  Dvadeset  drugog  novembra  u  New  Yorku  Pierre  Richard  Prosper 
upozorio je Carlu del Ponte: „Moja administracija smatra ovu optužnicu izvorom problema. Više zemalja želi 
da SAD preuzme odluku da vam kažu može li se ili ne podignuti optužnica. Ja sam ih razuvjeravao i rekao im da 
ćete nas vi o tome obavijestiti na vrijeme." Odgovorila je: „To će biti članak 7.1. (izravna osobna odgovornost; 
op. a.) jer je sam izravno upleten u zločine." Sutradan je Ka‐thleen Stevens, zadužena za europske poslove u 
State  Departmentu  pitala  Carlu  Del  Ponte:  „Potječu  li  vaši  dokazi  iz  dokumenata  koje  je  dao  Beograd?  (...) 
Ramush  je  jako  povrijeđen.  Šokiran  je.  Ne  zna  što  da  sad  radi."  Prešavši  poslije  rata  u  politiku,  Haradinaj  je 
predviđen  za  mjesto  premijera  Kosova.  Njegova  stranka,  koja  je  na  parlamentarnim  izborima  u  oktobru 
zauzela  treće  mjesto  dobila  je  samo  8%  glasova,  ali  je  potrebna  mirotvornom  vodi  Ibrahimu  Rugovi  kako  bi 
sastavio  vladu.  Amerikanci  su  ga  pokušali  odvratiti  od  prihvaćanja  tog  položaja,  ali  je  Haradinaj  to 
žestoko odbio u pismu naslovljenom Philipu Goldbergu, američkom predstavniku u Prištini, u kojem 
optužuje Carlu del Ponte da ima politički cilj. Washington, koji strahuje od novih nemira na Kosovu, 
manevrira u sjeni. A Kathleen Stevens dobacuje: „Mislim da bi radije išao u Hag kao premijer. Htio bi 
da  optužnica  ostane  zapečaćena  (ne  javna;  op.  a.)  godinu  dana  kako  bi  se  kasnije  predao  sudu."  U 
međuvremenu Haradinaj se nada postati „ocem neovisnosti Kosova". Pregovori o konačnom statusu Kosova 
pred otvaranjem su. U početku se predviđalo da će završiti krajem 2005.  
Posljednji zamjenik tužitelja zadužen za taj slučaj Amerikanac je. Krajem novembra uvjeren je kako ima dosta 
dokaza da optuži Haradinaja za izravnu odgovornost (članak 7.1.) i za odgovornost kao hijerarhijski nadređena 
osoba  (po  članku  7.3.  Statuta).  Ali  početkom  decembra,  tri  tjedna  prije  roka  nakon  kojega  Tužiteljstvo  ne 
može  izdati  optužnicu,  povlači  se  s  tog  slučaja.  Ne  želi  sastaviti  optužnicu  koju  tužitelj  očekuje  na  stolu  8. 
decembra. Carla del Ponte osupnuta je tom promjenom stava u zadnji čas. Amerikanac se izvlači te i on maše 
uobičajenom isprikom kako bi zaustavio kazneni progon: „Svjedoci nisu vjerodostojni." Carla del Ponte žurno 
imenuje  novog  zamjenika.  Nakon  tri  tjedna  pomamnog  pregledavanja  svih  dokaza  u  premetu,  optužnica  je 
konačno  gotova.  To  će  biti  posljednja  koju  će  potpisati  Carla  del  Ponte.  Sudac  ju  je  vrlo  potanko  pregledao 
kako bi pronašao i najmanju pogrešku zbog koje bi mogao odbiti njezino potvrđivanje i ovjerio ju je početkom 
marta  2005.  Nalog  za  uhićenje  odmah  je  predan  NATO‐snagama.  U  međuvremenu  je  sredinom  decembra 
Ramush  Haradinaj  imenovan  za  kosovskog  premijera  uz  pristanak  međunarodne  zajednice  koja  je  bila 
obaviještena  o  predstojećoj  optužnici  za  zločine  protiv  čovječnosti.  Poslije  njegove  ostavke  i  dobrovoljne 
predaje  Hagu  početkom  2005.  pušten  je  na  slobodu  u  očekivanju  procesa.  Pismo  podrške  Robina  Cooka, 
bivšeg šefa britanske diplomacije, uvjerilo je suce unatoč žestokom protivljenju Tužiteljstva koje je ukazivalo 
na više slučajeva zastrašivanja svjedoka nasiljem. Do otvaranja njegova procesa 5. marta 2007. Haradinaj je 
više ili manje diskretno nastavio političko djelovanje na Kosovu uz podršku zapadnih saveznika unatoč zabrani 
sudaca ICTY‐a. U sudnici 5. marta Carla del Ponte ističe da zločini koje je počinio onaj kojega naziva „ratnim 
vodom" nisu bili nimalo „plemeniti, junački, domoljubni ili časni". Dodala je: „Ipak, neke osobe nisu htjele ovu 
optužnicu (a; op. a) malo njih podržavalo ju je, kako među strancima tako među domaćim ljudima." Ukazujući 
na  nove  prijetnje  svjedocima  koji  još  uvijek  pristaju  svjedočiti,  upozorila  je:  „Ako  se  svjedoci  ne  pojave  na 
Sudu, bit ću prisiljena prekinuti kazneni progon." Ubojstvo barem dvojice ključnih svjedoka, smrt u sumnjivim 
uvjetima trećega, i odustajanje više njih već dopuštaju sumnje u osudu.  
Utrka s vremenom na štetu pravde  

Završetkom istraga velike sile ipak nisu riješile problem. Dvadeset optuženih još je uvijek u bijegu, previše da 
bi se nesmetano naložilo zatvaranje Suda u utvrđenim rokovima. Washington podiže ton protiv Beograda koji 
konačno predaje petnaestak bjegunaca krajem 2004. i početkom 2005. Bruxelles se brine za Hrvatsku, koja u 
decembru  2005.  predaje  Antu  Gotovinu.  Karadžić,  Mladić,  Tolimir  i  još  trojica  srpskih  optuženika  još 
nedostaju. Unatoč otvorenu odbijanju Beograda da preda zadnje optuženike u bijegu, velike sile popuštaju od 
kraja  2006.  i  postupno  nastavljaju  proces  približavanja  sa  Srbijom.  Nakon  ulaska  Srbije  u  NATO‐ovo 
Partnerstvo  za  mir,  Europska  unija  najavljuje  sredinom  maja  2007.  nastavak  pregovora  o  kandidaturi  Srbije. 
Beograd pozdravlja odustajanje Europljana od zahtjeva za Mladićevo uhićenje kao uvjeta, predajući im dvojicu 
optuženika u bijegu: Zdravka Tolimira, uhićena krajem maja, nekadašnju Mladićeva desnu ruku koji je tražen 
zbog genocida u Srebrenici i koji je godinama živio u Srbiji, a da nikada nije bio uznemira‐van. Krajem juna u 
Crnoj Gori uhićen je Vlastimir Đorđević uz pomoć tajnih službi Srbije. Bivši šef Miloševićeve policije za vrijeme 
zločina  na  Kosovu  pet  se  godina  skrivao  u  Rusiji  prije  povratka  u  proljeće  2006.  Opskrbljen  lažnom 
putovnicom, izdanom u Beogradu na ime Novica Karadžić, otada je živio u Budvi, na crnogorskoj obali. Pred 
Vijećem  sigurnosti,  18.  juna  2007.,  Carla  del  Ponte  čestita  Srbiji  na  naporima.  Par  dana  prije  u  Beogradu 
sbijanske vlasti ponovo su joj obećale da će izručiti Mladića prije kraja godine. Tužiteljica se hvata za tu nadu 
bodreći istovremeno Bruxelles da ne potpisuje ugovor o stabilizaciji i pridruživanju sa Srbijom dok Mladić ne 
bude  predan  Hagu.  Ali  njezini  apeli  nemaju  odjeka.  Kao  uzvrat  za  priznavanje  neovisnosti  Kosovu,  kojoj  se 
Beograd i dalje protivi uz podršku Moskve, Europa obećava Srbiji status kandidata do kraja 2007.  
Na  traženje  glavnog  tajnika  Ujedinjenih  naroda,  Južnokoreanca  Ban  Ki‐muna,  Carla  del  Ponte  prihvatila  je 
nastaviti  svoj  mandat,  koji  je  trebao  završiti  14.  septembra,  do  kraja  2007.  Posljednje  mjesece  na  položaju 
tužiteljice  ICTY‐a  posvetit  će  prisiljavanju  kako  Beograda  tako  i  Bruxellesa  da  održe  obećanja.  Ma  kakav  bio 
ishod  tog  okršaja,  poruka  velikih  sila  neće  se  promijeniti:  Sud  se  mora  zatvoriti  u  skladu  s  predviđenim 
115 
rokovima,  sa  ili  bez  Karadžića  i  Mladića.  Nasljedniku  Carle  del  Ponte  u  januaru  2008, zadatak  će  biti 
pridonijeti  zatvaranju  Tribunala,  uz  rizik  da  odbjeglim  optuženicima  pruži  nekažnjivost,  a  onima  koji  čekaju 
proces,  izliku  za  izlaz.  Obećanje  da  će  se  kad‐tad  suditi  Karadžiću  i  Mladiću  pred  ICTY‐em,  koje  su  dali 
zapadnjaci 2004., više ne vrijedi. A baš njihovo suđenje bilo je u središtu misije Tribunala.  
Da bi se pokušalo na vrijeme završiti sudske postupke, Sud je preuredio sudnice. Sada može okupiti do sedam 
optuženika  u  istom  postupku.  A  i  suci  su  ubrzali  postupak.  Ali  ta  utrka  s  vremenom  ide  na  štetu  pravde.  U 
martu 2007. obrana i optužba na suđenju hrvatskim vođama u Bosni i Hercegovini, koji se terete za zločine 
počinjene u kraju oko Mostara 1993., udružile su se u prosvjedu protiv nepravednosti sustava koji je postao 
„rob" nametnutih rokova „ljudi u New Yorku". Obje strane predbacuju sucima da im više ne daju vremena ni 
za  ispitivanje  svjedoka.  U  okviru  ICTY‐eve  strategije  okončanja,  članak  73.  Pravilnika  o  postupku,  koji  je 
prepravljen  2006.,  ovlašćuje  sada  suce  da  „skrate  glavno  ispitivanje  nekih  svjedoka"  optužbe  ili  obrane.  U 
drugim  predmetima  čini  se  da  suci  nimalo  ne  drže  do  skorog  zatvaranja  Tribunala.  U  trećem  procesu  za 
Srebrenicu,  u  predmetu  koji  okuplja  sedam  optuženih,  suci  su  zahtijevali  da  optužba  dokaže  postojanje 
srpskog zločinačkog projekta kojemu je od 1992. bio cilj etničkim čišćenjem uspostaviti srpsku državu u Bosni. 
A  to  su  činjenice  koje  su  toliko  puta  utvrđene  i  osuđene  pred  Tribunalom.  Zbog  takvog  zahtjeva  gubi 
dragocjeno vrijeme, koje bi se moglo drukčije iskoristiti. Proces predviđen najprije za novembar 2006. protiv 
Vojislava Še‐šelja, ultranacionalista čije su paravojne jedinice sijale smrt u Bosni i Hrvatskoj, odgođen je sine 
die.  Optuženik  zahtijeva  prevođenje  na  srpski  jezik  svih  dokumenata  Tribunala  koji  spominju  njegovo  ime  i 
plaćanje  računa  od  6  i  pol  miliona  dolara  za  već  napravljene  troškove  u  okviru  priprema  njegove  obrane. 
Odlučan  u  namjeri  da  paralizira  ICTY  i  da  se  ruga  pravilima,  Vojislav  Šešelj  pobijedio  je  poslije  natezanja 
štrajkom glađu.  
ICTY  neće  biti  u  stanju  suditi  do  kraja  decembra  2008.  svim  optuženicima  u  pritvoru.  U  izvještaju  Vijeću 
sigurnosti  u  junu  2007.,  predsjednik  ICTY‐a  Fausto  Pocar  najavljuje  namjeru  da  produži  prvostupanjska 
suđenja  do  polovine  2009.,  zakoračujući  tako  u  fazu  u  načelu  namijenjenu  drugostupanjskim  postupcima. 
116 
Njegov program, na kojemu nije ni Karadžićevo ni Mladićevo, niti suđenje dvojice drugih bjegunaca, ipak se 
čini nerealnim. Devet procesa protiv optuženika koji su već u pritvoru još nije ni počelo, a dva su odgođena. 
Velike sile morat će, dakle, birati između što bržeg gašenja ICTY‐a ili davanja još šest do dvanaest mjeseci kako 
bi se pokušali spasiti zadnji procesi u tijeku. Ali mogućnosti bi mogle biti ograničene. Politički vode, kojima se 
2003.  i  2004.  previše  žurilo  oduzeti  tužitelju  moć  kaznenog  progona,  sami  su  sebi  vezali  ruke.  Rezolucijom 
1534 iz marta 2004. nametnut je a priori nepromjenjiv kalendar. Produženje roka 2008. moralo bi zahtijevati 
usvajanje nove rezolucije koju će zaustaviti Rusija. Za takvo produženje morao bi se također izglasati proračun 
za 2008./2009. u kojem bi bili prikazani dodatni troškovi koji proizlaze iz prekoračenja roka, proračun koji bi 
trebale  razmotriti  države  članice  UN‐a  do  jeseni  2007.  Velike  sile  drže  i  „kesu"  i  sudbinu  ICTY‐a  u  svojim 
rukama. Ali, trudeći se oslabiti međunarodnu pravdu do potpune nemoći, oslabile su i vlastitu moć djelovanja 
kao i vlastitu sposobnost da sude. Čak kad bi to i htjele, neće, bez  
115 Dva su kandidata: Serge Brammertz bio je pomoćnik tužitelja na stalnom Međunarodnom kaznenom sudu (ICC) od 
2003. do 2007. U januaru 2006. imenovao ga je Kofi Annan na čelo Međunarodne istražne komisije za ubojstvo bivšeg 
libanonskog premijera Rafiqa Haririja. Taj mu je položaj produžen do januara 2008., a u ICTY bi morao stupiti početkom 
2008. Drugi je kandidat sadašnji pomoćnik Carle del Ponte, Amerikanac David Tolbert. 116 Četiri optuženika ICTY‐a koji 
su u bijegu, osim Radovana Karadžića i Ratka Mladića (genocid) još su Goran Hadžić i Stojan Župljanin (zločini protiv 
čovječnosti).  
sumnje,  uspjeti  dobiti  nužni  konsenzus  za  planiranje  potreba  za  dvogodišnje  razdoblje  koje  dijeli  kraj  pr‐
vostupanjskih postupaka (2008.) od konačnog zatvaranja ICTY‐a (2010.). Zahtjevi u prilog produženju mandata 
ICTY‐a,  koje  je  postavilo  u  proljeće  2007.  više  nevladinih  organizacija,  među  kojima  i  Amnestj  international, 
čini se da su od početka osuđeni na neuspjeh. Bez snažne mobilizacije međunarodnog javnog mnijenja, velike 
će  se  sile  vjerovatno  opredijeliti  za  promjenu  kriterija  za  prebacivanje  sudskih  predmeta  pred  nacionalna 
pravosuđa,  kako  bi  prisilile  Tribunal  da  odustane  od  suđenja  posljednjim  visokim  dužnosnicima  koji  očekuju 
suđenje. Sto se tiče bjegunaca, oni će se okoristiti nekažnjivošću koja se neće tako zvati.  
Nekoliko mjeseci prije kraja svojeg mandata Carla del Ponte postala je omiljena meta nekih bivših suradnika. 
Graham Blewitt, Geoffrey Nice i neki bivši istražitelji pokušavaju je preko tiska u bivšoj Jugoslaviji okriviti za 
sva  zla  od  kojih  pati  ICTY.  Tužiteljica  je  po  njima  bila  odgovorna  za  slabljenje  Tribunala  jer  je  popuštala 
pritiscima,  prihvatila  strategiju  okončanja  i  obustavljanje  progona  Miloševićevih  suučesnika,  da  je  kriva  za 
neuspjeh  Karadžićeva  i  Mladićeva  uhićenja  i  za  štetnu  politizaciju  Tribunala  koja  se  ogleda  u  njezinoj 
ustrajnosti  da  optuži  Miloševića  za  genocid  u  Srebrenici  „protiv  uvjerenja  njezinih  zamjenika"  i  unatoč 
„nedostatku  dokaza".  Tvrde  da  se,  dapače,  pogodila  s  Beogradom  kako  bi  uskratila  Međunarodnom  sudu 
pravde  (ICJ)  famozni  arhiv  Vrhovnog  savjeta  obrane  (VSO)  srpsko‐crnogorske  države.  Sredinom  aprila  2007. 
Geoffrev Nice je u pismu koje su na njegov zahtjev objavile hrvatske dnevne novine Jutarnji list iznio optužbu 
koja je uzdrmala cijelu regiju. Hrvatski premijer zaprijetio je da će stvar iznijeti pred Vijeće sigurnosti i tražiti 
od  Carle  del  Ponte  da  se  izjasni.  Udruga  žrtava  domovinskog  rata  tražila  je  krajem  aprila  od  predsjednika 
Vijeća  sigurnosti  da  odmah  opozove  Švicarku.  Bosna  je  konačno  našla  nekoga  kome  pripisati  sve  uzroke 
nesreće.  Kao  nekada,  kad  su  suca  Antonia  Cassesea  optužile  kolege  da  je  dopustio  Karadžiću  da  umakne 
pravdi  time  što  nije  prihvatio  kompromis,  istinski  krivci  radije  su  zanijemili.  Ona  je  jedini  krivac  što  je 
međunarodna pravda razočarala, što je izdala obećanje žrtvama da će im vratiti dostojanstvo. Mora se zgaziti 
Carlu del Ponte kao simboličnu figuru da bi se lakše uništio san o univerzalnoj pravdi koja bi korak po korak 
suzbila nekažnjivost kada nacionalno pravosuđe ne ispuni svoje obaveze. Kako bi se bolje izbrisalo iz sjećanja 
iskorake ICTY‐a, danas skromne, ali koji će se u povijesnoj perspektivi pokazati presudnima.  
Dvadeset  petog  aprila  2007.  Carla  del  Ponte  odgovara  samo  na  jedno  pitanje:  utaju  dokaza.  Ta  je  afera 
ozbiljno  uzdrmala  kredibilitet  ICTY‐a  u  očima  žrtava  i  međunarodnog  javnog  mnijenja  i  prijeti  da  definitivno 
okalja bilancu ICTY‐a. Carla del Ponte želi da Tribunal razjasni tu užasnu epizodu koja je olakšala uskraćivanje 
pravde pred Međunarodnim sudom pravde (ICJ). Ona, dakle, traži da suci objave svoje odluke koje su dovele 
do skrivanja od očiju javnosti dijelova dokumenata VSO‐a koji otkrivaju veze između Vojske Jugoslavije i vojske 
bosanskih Srba, i koji dokazuju izravnu odgovornost Beograda za zločine koje je počinila srpska strana u Bosni i 
Hercegovini, među kojima i u Srebrenici. Njezin je zahtjev podnesen Prizivnom vijeću i njegovu predsjedniku 
talijanskom sucu Faustu Pocaru, koji je 6. aprila 2006., poslije Miloševićeve smrti, odlučio i dalje držati arhiv 
VSO‐a samo za upotrebu ICTY‐a dok su njihovi kolege s Međunarodnog suda pravde (ICJ), dva kilometra dalje, 
pretresali  tužbu  Bosne  protiv  Srbije.  Kao  i  svaka  odluka  nekog  Prizivnog  vijeća,  ona  koju  bi  Carla  del  Ponte 
htjela učiniti dostupnom javnosti, sadrži pregled svih prijašnjih odluka, nabrajajući argumente Srbije, motive 
sudaca uključenih u taj proces odlučivanja od novembra 2003. i konačno one koje je u aprilu 2006. iznijelo pet 
sudaca Prizivnog vijeća kako bi produžilo valjanost zabrane davanja dokumenata drugima. U općem interesu i 
vodeći  brigu  o  transparentnosti  pravde,  zalagala  se  Carla  del  Ponte,  javnost  mora  biti  informirana  o 
okolnostima u kojima je arhiv VSO‐a došao pod iznimne zaštitne mjere. Kako bi opravdala svoj zahtjev, navela 
je  stotine  novinskih  članaka  objavljenih  samo  u  aprilu  2007.  u  kojima  se  špekulira  o  tom  pitanju  ili  se  traže 
objašnjenja.  Dvadeset  sedmog  aprila  predsjednik  Pocar  odredio  je  pet  sudaca  koji  će  činiti  Prizivno  vijeće 
zaduženo  za  ispitivanje  tog  zahtjeva.  Zbog  položaja  predsjednika  ICTY‐a,  Pocar  će  dakle,  predsjedati,  i 
Prizivnim  vijećem,  ovlaštenim  da  odluči  hoće  li  otkriti  ili  zadržati  tajnost  odluke  koju  je  on  sam  donio  kao 
117 
povjerljivu prije godinu dana. Igra, dakle, nije još ni izdaleka dobivena.  

117 Početkom septembra 2007, Prizivno vijeće konačno je odbacilo taj zahtev Tužiteljstva.  
Tim više što bi otkrivanje odluka kojima je bio cilj zaštititi najmračnije stranice Miloševićeve Srbije potkrijepilo 
nove korake da se skinu pečati s arhiva VSO‐a, a ti zahtjevi, kad bi im se udovoljilo, prisilili bi Međunarodni sud 
pravde  (ICJ)  da  ponovo  sudi  u  predmetu  Bosne  protiv  Srbije.  A  ICJ  baš  to  želi  izbjeći.  Dokazao  je  to  odbivši 
tražiti od Beograda dokumente koje mu ICTY nije mogao dati znajući sa sigurnošću da bi ga to moglo dovesti u 
situaciju da osudi Srbiju za sudioništvo u genocidu ili za genocid. Neobjašnjiv u očima žrtava, taj nepravedni 
stav  sudaca  ICJ‐a  pobudio  je  snažne  reakcije  sutradan  nakon  odluke  iz  februara  2007.  Ali  žestoki  napadi 
Geoffrevja Nicea protiv Carle del Ponte u proljeće uspjeli su postići da se zaboravi odgovornost sudaca ICJ‐a i 
spriječi postavljanje pitanja o političkim pritiscima kojima su podlegli.  

Pravda kao simbol  

Tribunal će potrajati petnaestak godina prije nego zatvori vrata. U trinaest godina suđeno je ili se još sudi sto 
četrdeset šestoro optuženih pred ICTY‐em, od kojih je pet oslobođeno optužbe. Četrnaest optuženih predano 
je nacionalnim pravosuđima, još jedanaest umrlo ih je prije ili za vrijeme procesa, a za dvadeset pet optuženih 
određeno je povlačenje progona. Od pedesetak osumnjičenih za koje je Tužiteljstvo smatralo nužnim da im se 
sudi pred ICTY‐em, samo je dvadesetak kazneno progonjeno. Jedanaest ih još čeka postupak, a četiri optužena 
još su u bijegu. Uz ukupno sto šezdeset jednu okrivljenu osobu, ICTY je predstavljao pravdu kao simbol, kao 
svečani znak odbijanja da zločini ostanu nekažnjeni, a da njihovi glavni krivci i dalje normalno žive. Suprotno 
118 
ICTR‐u, na optuženičkoj klupi bilo je ljudi iz svih zajednica. ICTY je optužio Srbe, Hrvate, Bošnjake, Albance, 
Makedonce. Tako je omogućio da se priznaju zločini čije su žrtve bile sve skupine. Neki optužuju zbog te brige 
za  ravnotežu.  Drugi  pozdravljaju  tu  volju  da  se  podsjeti  da  legitimnost  borbe  ne  štiti  od  kaznenih  progona. 
Sudska  kvalifikacija  zločina,  prepoznavanje  masovnih  zločinačkih  politika,  broj  optuženih  na  jednoj  ili  drugoj 
strani  ipak  ističu  notorne  razlike  u  odgovornosti.  Te  nijanse,  koje  neki  smatraju  previše  sitnima,  izmiču  široj 
javnosti  koja,  ne  shvaćajući  ih,  neizbježno  naginje  zaključku  o  građanskom  ratu  u  kojemu  su  se  različite 
zajednice  međusobno  ubijale.  Ta  teza,  pogrešna  koliko  i  proširena,  niječe  da  je  razaranje  protjerivanjem  ili 
istrebljenjem civila organiziran postupak, koji pogađa istodobno osobe i dobra, što karakterizira zločine protiv 
čovječnosti ili zločin genocida. Ti zločini nisu skretanja koja donosi rat, nego obrnuto: rat je sredstvo izabrano 
da se uspješno ostvari masovna zločinačka diskriminacijska politika čiji bi nedopušten način bio previše očit u 
miru. Mnogi se također boje da bi kazneni progon vojnika Tutsija pred ICTR‐om pothranjivao negacionističke 
teze  o  dvostrukom  genocidu,  koje  su  se  branile  i  u  samoj  Europi.  Odatle  poteškoća  za  međunarodno 
pravosuđe  da  odredi  suvislu  kaznenu  politiku  koja  neće  izgledati  arbitrarna,  jer  ne  može  primjenjivati, 
suprotno unutarnjem pravosuđu u odnosu na najteže zločine u mirnodopskom pravu, načelo jednakosti pred 
kaznenim  progonom.  Kako  naći  nesigurnu  granicu  koja  dijeli  one  koji  odlučuju  od  izvršitelja,  kako  prešutjeti 
zločine jednih da bi se lakše stigmatiziralo veću odgovornost drugih, kako učiniti prozirnijima kriterije izbora 
progona, kad taj izbor ovisi o slučaju, kako zadovoljiti najveći broj žrtava kad će međunarodna pravda uvijek 
biti simbolična pravda?  
Na  tragu  ICTY‐a  zemlje  regije  izabrale  su  također  dijeliti  pravdu  koja  je  simbol.  Tri  pravosuđa  zadužena  za 
ratne zločine, u Sarajevu, Zagrebu i Beogradu, obećavaju da će surađivati i učinkovito nastaviti međunarodnu 
pravdu.  Ali  konsenzusom  odgovorni  na  najvišim  položajima  neće  morati  polagati  račune.  Tako  se  sudi 
izvršiteljima i srednjoj razini. Taj je napor blagotvoran, ali nosi opasnost da kažnjava brojnost sudjelovanja, a 
ne da stigmatizira i odvrati od svake masovne zločinačke diskriminacijske politike, sudeći  

118 ICTR je optužio devedeset osoba u vezi s genocidom Tutsija i umjerenih Hutua koji se dogodio od aprila do jula 1994 
u Ruandi. Osamnaest optuženih još je u bijegu. Od trideset troje već suđenih pet je oslobođeno krivnje. Između 1997. i 
2002. Ruanda je sudila pred svojim sudovima devet hiljada osoba za genocid, od kojih je 20% oslobođeno. Da bi se riješilo 
pitanje  oko  sto  hiljada  optuženika  tada  u  zatvorima  Ruande,  Kigali  se  odlučio  za  narodne  sudove,  nazvane 
sudovimagacaca,  koji  su  počeli  djelovati  u  proljeće  2005.  Ukupno  sedamsto  pedeset  hiljada  osoba  optuženih  da  su 
sudjelovale u genocidu, ili svaki deseti Ruanđanin, mora biti suđen pred tim tradicionalnim pravosuđem.  
onima koji su je smislili ‐upravo one koji su djelovali u ime nacionalnih projekata, koji se još uvijek slave, iako 
je  do  njihova  ostvarenja  neizbježno  moralo  doći  zločinom.  Takav  izbor  može,  međutim,  spriječiti  istinsko 
pomirenje. Društva uništena masovnim zločinima ne mogu se ponovo izgraditi na laži, iskrivljavanju povijesti, 
na  zaboravu  i  nekažnjenosti.  Da  bi  se  nadoknadili  propusti  pravde  kao  simbola,  ona  će  se  morati  potruditi 
osnažiti  priznavanje  zločina  da  bi  se  stvorilo  zajedničko  pamćenje  oko  kojega  će  se  moći  ponovo  izgraditi  i 
učinkovito se boriti protiv poricanja, protiv poricanja činjenica, ali i porica‐nja položaja dehumaniziranih žrtava 
koje  osjećaju  potrebu  da  se  „vrate  u  čovječanstvo"  i  pronađu  mjesto  punopravnih  građana  u  društvu. 
Suprotno ICTR‐u, ICTY nije bio čin pokajanja, ni kad se stvarao ni kad je došao mir. Zapadne sile koje su bile 
prisutne ne poduzevši ništa pri pokolju u Srebrenici, koji su dvije sudske instance proglasile genocidom, da bi 
zatim  u  Daytonu  poklonile  krvnicima  zemlju  prekrivenu  masovnim  grobnicama,  imale  su  mnogo  prilika 
pokazati  svoje  žaljenje  ne  samo  riječima.  A  to  su  odbile  unatoč  veličini  svojega  grijeha.  Njihovo  posljednje 
odbijanje da sude Ka‐radžiću i Mladiću pred ICTY‐em čini se da će definitivno zapečatiti njihov gnusni izbor.  
Bosanski  Muslimani,  veliki  gubitnici  ovog  rata  u  kojem  su  platili  najteži  danak,  za  razliku  od  Kagamea,  nisu 
iskoristili cijenu svoje krvi za postizanje svojih interesa na međunarodnoj sceni. Za razliku od Kagamea, nisu 
imali  oružje  kako  bi  zaustavili  razvoj  događaja  koji  su  već  od  početka  imali  genocidne  namjere,  nisu  imali 
pobjede kojima bi nametnuli uvjete dejtonskog mira, ni moćnih saveznika koji bi spriječili da se usred Europe, 
119 
koja  je  upoznala  holokaust,  potvrde  rezultati  genocida  u  Srebrenici. Kao  što  ni  poslije  rata  ne  pokušavaju 
odvratiti  velike  sile  od  toga  da  im  zamjeraju  za  njihova  nasilja,  niti  ih  natjerati  da  uhite  Karadžića  i  Mladića 
podsjećajući  ih  na  njihov  istočni  grijeh  što  su  napustili  narod  bosanskih  Muslimana  kao  što  su  prethodno 
napustili Tutsije. Bez sumnje zato što su izgubili rat, ali i mir.  
Nisu  naprotiv  izgubili  nadu  da  će  dobiti  zadovoljštinu  za  svoje  patnje,  nadu  da  će  biti  rehabilitirano  njihovo 
pravo da imaju prava. Ova potraživanja ne postavljaju se ni političkim zahtjevima, ni ucjenom velikih sila, nego 
u  zahtjevu  za  pravdom.  Najpravednijim  i  najmirotvornijim  načinom,  čiji  je  osnovni  smisao  upravo  zaustaviti 
logiku  osvete.  ICTY  je  2001.  godine  pridonio  priznanju  zločina  u  Srebrenici  imenujući  ga  genocidom  („slučaj 
Radislav  Krstić"),  a  ta  je  odluka  potvrđena  i  u  drugostupanjskom  postupku  u  aprilu  2004.  Optužio  je 
dvadesetak osoba u vezi s najvećim pokoljem na europskom tlu od 1945. Najviši dužnosnici ipak nisu osuđeni: 
Karadžić  i  Mladić  još  su  na  slobodi,  Milošević  je  umro  u  zatvoru  ne  dočekavši  presudu.  Odlukom  od  26. 
februara  2007.,  nakon  žalbe  Bosne  i  Hercegovine,  Međunarodni  sud  pravde  (ICJ)  oslobodio  je  međutim 
Miloševićevu Srbiju od odgovornosti i sudioništva u genocidu u Srebrenici. Skidajući tako krivnju s Miloševića, 
njegove  zločinačke  politike  i  njegova  režima,  taj  je  Sud  zauzeo  mjesto  ICTY‐a.  Time  što  je  oslobodio  krivnje 
Miloševićevo  okruženje  u  srpskom  rukovodstvu  za  genocid  u  Srebrenici  (Perišić,  Stanišić,  Šimatović),  ICTY  je 
sam  odustao  od  traženja  istine.  A  ta  druga  istina,  već  od  početka  okrnjena  i  po  toj  logici  krivotvorena  u 
završnici,  koju  je  formulirao  ICJ  o  najsmrtonosnijem  režimu  koji  je  Europa  upoznala  od  ponora  holokausta, 
prelazi potomstvu, uz opasnost da usput pomete dokumentirane i neporecive činjenice nakupljene sa čizama 
prvog međunarodnog procesa protiv jednog šefa države.  
Ako je pravda skupa, koliko će tek stajati ta odbijanja da se zaustavi nekažnjivost genocidnih gospodara i da se 
ubije  klica  budućih  nasilja?  Međunarodno  kazneno  pravosuđe  nije  svojom  jedinom  moći,  a  to  je  da  kazni, 
dokazalo  svoju  funkciju  odvraćanja,  obuzdavajući  sustavna  nasilja  protiv  civilnog  stanovništva  svugdje  po 
svijetu. Sve dok države medu svoje prioritete ne upišu zlatnim slovima borbu protiv nekažnjivosti, potencijal 
odvraćanja međunarodnog  pravosuđa  bit  će  vrlo ograničen.  U  međuvremenu,  možda  je  njezinu  sposobnost 
odvraćanja od volje za osvetom trebalo dugoročno mjeriti u ograničenijem prostoru, tamo gdje je  

119  Teorijski,  preživjeli  iz  genocida  u  Srebrenici,  kao  i  sve  raseljene  osobe,  mogu  se  vratiti  kući  u  skladu  s  Dejtonskim 
sporazumom. U praksi, svaki masovni povratak odvraća se već dvanaest godina mjerama odmazde i prisutnošću na licu 
mjesta  sudionika  zločina.  Manje  od  hiljadu  preživjelih  vratilo  se  živjeti  u  Srebrenici.  Osamljeni,  proganjani  od  ostalog 
stanovništva,  traže  posebne  mjere  da  bi  mogli  razviti  gospodarsko  djelovanje  i  pokušati  ostati  tu.  Ali  kako  se  njihovi 
vapaji nisu čuli, sada razmišljaju o zajedničkom odlasku.  
međunarodna  pravda  mogla  djelovati  i  prisiljavati  na  priznavanje  zločina  i  odgovornosti.  Ali  Karadžićeva  i 
Mladićeva  hipoteka  ozbiljno  opterećuje  ovo  ulaganje  u  budućnost  Balkana.  Uz  opasnost  da  udvostruči 
podneseno nasilje sve dok žrtve ostanu zatvorene u prošlost svoje zajednice, koju pravosuđe još nije očistilo 
od nepravdi. U toj se situaciji teško može nadati pomirenju. Teško je zamisliti da će žrtve genocida ili njihovi 
potomci smatrati da su dobili zadovoljštinu samim priznanjem toga čina i kažnjavanjem nekih izvršitelja, dok 
oni  koji  su  uobličili  tu  namjeru  budu  ostavljeni  na  slobodi,  dok  je  onoga,  koji  je  dijelio  tu  namjeru  i  od  nje 
napravio politiku, krivnje oslobodio ICJ, i dok njihovo pravo da imaju svoja prava, medu kojima i pravo da se 
vrate kući, još uvijek ovisi o volji njihovih krvnika uz pristanak velikih sila.  
ICTY nije promašio svoju misiju, bio je prisiljen političkom voljom moćnih da je ne ispuni najbolje i do kraja: 
oštro mu uskrativši sredstva, lišivši ga pristupa dokazima i bjeguncima koje sam nije mogao uhititi, dopustivši 
njegovo zatvaranje, a da Karadžiću i Mladiću nije suđeno. ICTY nije bio nepogrešiv, daleko od toga. Zapadne 
sile  ipak  snose  glavnu  odgovornost  za  najavljeni  neuspjeh  prvog  međunarodnog  kaznenog  pravosuđa  od 
Sudova  u  Nürnbergu  i  Tokiju.  Ali  istina  je  da  one  nisu  raspoložene  da  je  preuzmu  i  da  će  prvi  koji  će  platiti 
cijenu biti žrtve i međunarodno pravosuđe u koje one polažu posljednje nade. Bez policije i bez izvršne vlasti, 
još ovisniji o dobroj volji država i ograniče‐niji njihovom političkom voljom nego dva Međunarodna kaznena 
suda (ICT), stalni Međunarodni kazneni sud (ICC) jest i još će dugo ostati suočen s istim opasnostima i s istim 
otporima.  

EPILOG  
Nesigurna budućnost  

Nitko  ne  sumnja  da  je  danas  teže  biti  diktator  u  mirovini  nego  prije  deset  godina,  da  je  teže  zadržati  vlast 
nakon što se počinilo zločine ili završiti neki rat amnestijom. Ali volja da se potvrdi pravo i kazni zločince, koja 
se  izražava  već  jedno  desetljeće  sve  većim  brojem  sudskih  tijela  ipak  nije  uspjela  iskorijeniti  stare  navike. 
Jednostavno,  borba  protiv  nekažnjivosti,  a  pogotovo  moćnika,  daleko  je  od  toga  da  je  pobijedila,  unatoč 
povijesnom  zaokretu  koji  je  izveo  ICTY  optuživanjem  i  uhićenjem  Slobodana  Miloševića.  Stari  su  refleksi 
odoljeli  rađanju  međunarodnog  pravosuđa,  refleksi  koje  diktiraju  „viši  interesi"  zbog  kojih  će  države,  ako 
zatreba,  osporavati  valjanost  pravne  baštine  čovječanstva,  ili  barem  zaboravljati  prisile  koje  ona  nameće. 
Stoljeće  koje  je  upravo  započelo  zanemaruje  lekcije  nedavne  prošlosti,  obilježene  najčudo‐višnijim  oblicima 
barbarstva koje je povijest upoznala, kao i neosjetljivošću na međunarodno nasilje i razornu moć autoritarnih 
režima. Ono okiva samo sebe u vlastita protuslovlja: propovijeda se zaštita ugroženog stanovništva, a ne želi 
se djelovati tamo gdje treba spašavati goli ljudski život, ili se hoće djelovati, ali ne i štititi ljudska prava, daje se 
prednost  preživljavanju  država  pred  preživljavanjem  naroda,  prednost  redu  pod  cijenu  nepravde  pred 
pravdom pod cijenu promjene vlasti.  
Činilo se da je ICTY konačno nametnuo ideju da nije moguće nikakvo nacionalno pomirenje, a da žrtvama ne 
bude ispravljena nepravda. To je morao jamčiti stalni Međunarodni kazneni sud (ICC). Amnestija sigurno nije 
više ključna riječ diplomacije, ali ona ostaje jedno od oružja u njezinu arsenalu. Godina 2007. iznenada nas je 
podsjetila  na  stvarnost  ovoga  svijeta  koji  je  u  previranju,  ali  se  ne  mijenja.  Početkom  marta  2007. 
afganistanski predsjednik Hamid Karzai odobrio je nacrt zakona koji je izradio parlament u kojem prevladavaju 
bivši  ratni  vode  i  koji  je  skrojen  po  mjeri  tako  da  najodgovornije  za  zvjerstva  izuzme  od  pravde. 
Samoamnestija,  izglasana  u  ime  pomirenja  i  stabilnosti,  protiv  volje  goleme  većine  stanovništva  koje  traži 
pravdu u zemlji u kojoj je od 1979. poginulo više od milion i pol ljudi. U Obali Bjelokosti amnestiju koju je 12. 
aprila  2007.  potpisao  šef  države  Laurent  Gbagbo  sporazumno  s  dojučerašnjim  protivnikom  Guillaumeom 
Soroom, otvara put potpunoj nekažnjivosti počinitelja zločina protiv čovječnosti i ratnih zločina, počinjenih u 
sukobu koji je potresao zemlju od 2000. godine. Od 2006. ugandski pobunjenici odbijaju potpisati mir sve dok 
se  ne  prekinu  kazneni  progoni  koje  je  započeo  ICC  protiv  njihova  vođe  Josepha  Konyja  i  četvorice  vođa 
pokreta LRA. Ovi apeli izazivaju zbunjenost, ali ostaju jedna od mogućnosti za zapadnu diplomaciju koja želi 
učvrstiti primirje i zaustaviti dvadesetogodišnji rat u Ugandi.  
Usporedno  s  tim,  ideja  o  „odgovornosti  za  zaštitu"  ugroženih  populacija  napreduje  i  ovjerena  je  svečanim 
tekstom Skupštine Ujedinjenih naroda. U februaru 2007. šezdesetak zemalja potpisalo je novu međunarodnu 
konvenciju  kojoj  je  cilj  spriječiti  nasilne  nestanke  čije  su  žrtve  deseci  hiljada  ljudi  u  svijetu.  Ona  označava 
uspjeh  dvadesetpetogodišnje  borbe  i  stupit  će  na  snagu  kao  obavezujuća  kad  je  ratificira  dvadeset  zemalja. 
Šezdesetak  zemalja  obave‐zalo  se  uz  to  boriti  protiv  vojačenja  djece  i  njihova  iskorištavanja  u  oružanim 
sukobima. Ta svečano preuzeta obaveza zasada nema nikakve pravne valjanosti za međunarodno pravo, ali je 
i  ona  ipak  korak  naprijed.  Razdoblje  poslije  11.  septembra  2001.  nije  odvratilo  od  želje  da  se  proširi  pravna 
regulacija. Paradoksalno, pokazala se više nego ikada njezina nužnost. Ali države i dalje nerado usklađuju svoje 
riječi i djela.  
Svi međunarodni ugovori i konvencije koji bi morali nametnuti pravila humanosti u ratu, kako bi se smanjile 
patnje koje on donosi, a na kojima se zasniva međunarodno humanitarno pravo, sada imaju sudska tijela koja 
su  nedostajala  do  osnutka  Međunarodnog  kaznenog  suda  za  bivšu  Jugoslaviju  (ICTY)  1993.  godine.  Otada 
međunarodni  kazneni  sudovi  i  druga  pravosudna  tijela,  međunarodna  ili  mješovita,  koja  su  nastala  u 
posljednjem desetljeću, unaprijedila su pravnu praksu na području međunarodnog humanitarnog prava. Prvi 
put suđeno je za djela genocida. Sada je i silovanje kao sredstvo rata sastavni dio zločina protiv čovječnosti, 
isto  kao  ubojstva,  prisilni  izgon,  tortura,  prisvajanje  ili  uništavanje  dobara.  Sve  više  zemalja  uključuje 
međunarodno  humanitarno  pravo  u  svoje  kazneno  zakonodavstvo  zakonodavstvo  kako  bi  mogle  i  same 
sankcionirati kršenje tih prava kako to od 1949. preporučuju Ženevske konvencije. Ta svjetska pravna baština 
sada ima stalnu međunarodnu instancu univerzalne namjene, stalni Međunarodni kazneni sud (ICC).  
Nastanak  međunarodnog  pravosuđa  i  svjetska  rasprava  koju  je  izazvalo  stvaranje  ICC‐a  pridonijeli  su 
upoznavanju normi toga prava, dotada zatočenog na papiru kao lijepe riječi, kao svečana obećanja, a ne kao 
obaveze koje države moraju ispuniti. Međunarodno humanitarno pravo steklo je tako kroz godine neospornu 
legitimnost  u  javnim  mnijenjima  zemalja.  Postalo  je  standard  i  međunarodno  mnijenje  tumači  sukobe  i 
prosuđuje ponašanje država ili ratnih vođa po mjerilu njegovih normi. Bushova administracija to je platila kad 
je u ime više nužde borbe protiv terorizma proglasila to pravo „zastarjelim" i opozvala njegovu valjanost. Ne 
odustajući time od izvanrednih mjera borbe, pritvora, ispitivanja, uključujući i uz torturu, prisiljena je priznati 
legitimnost prava čije su Sjedinjene Američke Države nekada bile gorljivi pokretači, i hiniti da poštuje njegova 
pravila  pokrećući  progone  pred  vlastitim  sudovima.  Otvoreno  odbijati  to  pravo  danas  se  čini  nemogućim, 
zahvaljujući  budnosti  nevladinih  organizacija  i  javnog  mnijenja,  čak  i  ako  se  i  dalje  krši  isto  tako  često  kao 
nekada. Čak i ako oni koji ga krše nisu uvijek zaustavljeni u svojem pothvatu i nisu uvijek prisiljeni odgovarati 
za svoje čine.  
Međunarodno  pravosuđe  nije  još  uspjelo  uvjeriti  javno  mnijenje.  Unatoč  stvarnim  uspjesima  i  ostvarenjima 
znatnog dijela svoje misije, Međunarodni kazneni sudovi (ICT) ostavljaju utisak nedovršene misije. Mnogi su u 
napasti  da  zaključe  kako  su  doživjeli  neuspjeh  pod  izlikom  da  su  „dugo  trajali  a  malo  postigli".  Od  njih  se 
očekivalo ništa manje nego da uklone nekažnjivost i time spriječe ponavljanje masovnih zločina, da rasvijetle 
povijest  i  tako  doprinesu  pomirenju.  Nisu  mogli  sami  ispuniti  takvu  zadaću,  čiji  je  veliki  dio  stvar  politička 
djelovanja, a ne pravde. Stalni Međunarodni kazneni sud (ICC), ozbiljno sputan činjenicom da ga ne priznaje 
većina  zemalja,  medu  kojima  neke  najmoćnije  na  našoj  planeti,  danas  izaziva  onoliko  razočaranja  i  sumnji 
koliko je nekada budio nadanja.  
Nimalo  iznenađujuće.  Međunarodno  pravosuđe  danas  je  na  presudnoj  prekretnici  svoje  kratke  povijesti. 
Između prošlosti i budućnosti. „Između revolucije i evolucije", rekli bi neki pravnici u Hagu. „Između poleta i 
opadanja"  predviđaju  najveći  pesimisti.  Njegovo  nastupanje  sigurno  predstavlja  revoluciju  koja  je  oborila 
mnoge  tabue, stvorila nove obaveze  državama, oživjela pravo koje je dugo bilo mrtvo slovo na papiru i bez 
sustava  sankcioniranja,  donijela  novog  sudionika  u  međunarodnu  sferu.  Ali  poslije  euforije  tog  razdoblja  za 
koje se smatralo da najavljuje skorašnji kraj nekažnjivosti i veću zaštitu ugroženih populacija, međunarodno 
pravosuđe mora se sad oboružati strpljenjem da bi izdržalo dug put preko pustinje koji je sad čeka. Demonti‐
ranje dva Međunarodna kaznena suda izazvat će bez ikakve sumnje duboku krizu povjerenja. Protivnici će se 
požuriti  pokopati međunarodnu pravdu ili, što dođe na isto, ostavit je u  kolotečini u  koju  su je sami doveli. 
Njezinim  braniteljima  bit  će  teško  odbijati  njihove  napade  jer  će,  unatoč  neporecivim  iskoracima,  dva 
120 
Međunarodna kaznena suda (ICT) ostaviti za sobom više od dvadesetak bjegunaca traženih zbog genocida, a 
stalni  Međunarodni  kazneni  sud  (ICC),  koji  sredinom  2007.  ima  samo  osam  optuženika  od  kojih  mu  je  tek 
jedan izručen, neće se moći do kraja ovog desetljeća pohvaliti nekim većim rezultatom.  
Da postignuća njihovih prethodnika ne bi bila kratkog daha, da bi se ponovno potvrđena legitimnost svjetske 
pravne baštine pretočila u konkretne učinke, IPC mora dokazati svoju učinkovitost i stvoriti kredibilitet a time i 
legitimitet koji s mukom stječe. Mora se gurati i nametnuti se na međunarodnoj sceni dok ne postane njezin 
priznati  sudionik  kojega  se  sluša.  ICC  ne  smije  postati  samo  komora  za  registraciju  progona  koje  će  države 
započinjati  bez  stvarne  sposobnosti  i  volje  da  sude,  ne  samo  ratnim  vođama  nego  i  onima  koji  su  ih  u  tim 
državama eventualno podržavali. Pomoćna nadležnost u odnosu na unutarnje pravosuđe, kakva je dodijeljena 
ICC‐u, prepustila je glavnu ulogu državama. Ta nadležnost ih može pozivati na obavezu da sude, priključiti ih 
suđenju  nekima  odgovornima  za  zvjerstva.  Ali  može  i  olakšati  postizanje  kompromisa  u  ime  političke 
ravnoteže, ograničiti traženje istine i odgovornosti. No ICC neće uvijek biti kadar otkriti propuste unutarnjih 
pravosuđa i vršiti pritisak da se oni isprave, jer nema ovlasti za istrage na terenu ako ga država nije pozvala ili 
ga nije ovlastilo Vijeće sigurnosti. Njegova moć da nadzire jesu li države u stanju same suditi mogla bi dakle 
ovisiti  o  slučaju,  naročito  ako  tim  državama  pruže  podršku  eventualni  moćni  saveznici,  odlučni  da  pod  bilo 
koju cijenu daju prednost unutarnjem pravosuđu. Ravnoteža između političkog realizma i ideala pravde teško 
će moći naći sud u kojem države i dalje imaju glavnu ulogu i čija je moć prisile znatno slabija od one koju su 
imali jedan i drugi ICT.  
Za sada međunarodno pravosuđe ne uspijeva nametnuti svoje imperative i osloboditi se političkih logika. Želja 
da kompromitiraju pravdu, stavljajući je u službu političkih procesa, da je odgurnu u drugi plan umjesto da je 
učine  partnerom,  da  tvrde  kako  mora  priteći  ,,u  pravi  čas"  da  bi  ostavila  mjesta  za  kompromis,  nije  nimalo 
popustila među velikim silama. Kao odlučujući čimbenici na međunarodnoj sceni, velike sile i dalje žele pravdu 
za  onoga  koga  hoće  i  kad  one  hoće.  Bit  će  teško  uvesti  neovisnost  pravosuđa.  Njezini  vatreni  pobornici 
napominju da su i unutarnjim pravosuđima trebala stoljeća da do nje dođu. Odnos između pravde i politike 
uvijek je bio konfliktan, ali je prostor sukoba znatno smanjen u demokracijama. Na međunarodnom terenu, 
naprotiv, granice koje nameće pravna država naglo se brišu. Upravo na taj izazov morat će odgovoriti ICC. Ali u 
tome može uspjeti samo ako pridruži velike sile pridonoseći razvoju samog smisla realpolitike tako da ta riječ 
više ne znači, kako je to često slučaj, kukavičluk i izdaja osnovnih vrijednosti. ICC je već pobijedio u prvoj bitci i 
to ne najmanjoj: protiv najveće sile na svijetu čiji su vođe bili uvjereni da neće moći funkcionirati bez njihove 
podrške. Ipak, odsutnost Sjedinjenih Američkih Država iz ICC‐a naravno da podriva njezin domet i kredibilitet. 
Teško  će  zavladati  međunarodno  pravo  ako  SAD  osporava  stalnom  Međunarodnom  kaznenom  sudu  (ICC) 
pravo da budu dijelom međunarodnih pravila igre, pravila koja najčešće određuju one.  
Kratkoročno, budućnost ICC‐a čini se ozbiljno ugroženom. Ali  međunarodno kazneno pravo ipak ostaje jezik 
koji je zajednički svim ljudskim bićima, jezik koji u to ime zaslužuje da se zastupa stalnom političkom borbom. 
Ako se možemo i veseliti izdizanju prava iznad zločina, nepovjerenje država prema prisilama međunarodnog 
prava  zapečatilo  bi  budućnost  pravde.  Ove  prisile  nemaju,  međutim,  cilj  ograničiti  moć  država,  one  postoje 
zato da postave granice moći upravljača koji ne bi poštovali međunarodna pravila i da tako štite čovječanstvo. 
Pristalice  ravnoteže  sila  i  vojne  sile,  da  bi  osigurale  tu  ravnotežu,  i  dalje  će  slabo  poštovati  međunarodno 
pravo. Intervencionisti bili  

120 Samo ICTR broji osamnaest bjegunaca.  
oni američki ili ne, uvijek će vidjeti u međunarodnom pravosuđu zapreku za akciju. Pristalice čekanja, bili oni 
europski  ili  ne,  vidjet  će  u  međunarodnom  pravosuđu  sredstvo  opravdanja  za  svoje  nedjelovanje.  Da  bi  se 
izašlo  iz  te  slijepe  ulice,  političari  će  morati  naći  sposobnost  da  usmjere  u  istom  pravcu  interese  država  i 
osnovne vrijednosti, a ne da ih suprotstavljaju ili postupaju kao da oni isključuju jedni druge.  
Misao  da  treba  zaštititi  čovjeka  od  njegovih  najsurovijih  težnji  potječe  iz  XVIII.  stoljeća.  XX.  stoljeće  ipak  je 
obilježeno  „dehumanizacijom",  nemjerljivom  ravnodušnošću  prema  ljudskim  bićima.  Krvarenje  u  Prvom 
svjetskom ratu, holokaust, pustošenje totalitarizma u Staljinovu SSSR‐u, kineska i sje‐vernokorejska kulturna 
revolucija  među  najsnažnijim  su  primjerima  onoga  što  je  Therese  Delpech  tako  tačno  nazvala 
121 
„podivljanjem". XXI.  stoljeće  započelo  je  i  gromoglasnim  izrazom  negacije  vrijednosti  života  11.  septembra 
2001. Jer je prošlo stoljeće otišlo predaleko u ljudskoj patnji i razaranju čovječnosti, međunarodne konvencije 
pokazale su se neophodnima da se otkloni nevjerovatna regresija suvremenog svijeta. Svijet se danas ne smije 
odreći odredaba koje je donio u poletu mudrosti izazvanom najmračnijim stranicama naše povijesti i prezreti 
sredstva  kojima  se  konačno  opskrbio  da  bi  potisnuo  barbarstvo.  Zato  je  potrebno  žurno  postaviti 
preživljavanje  naroda  za  načelo  međunarodnih  odnosa,  kako  to  zapovijeda  Povelja  Ujedinjenih  naroda. 
Potrebno  je  vratiti  ljudsko  biće  i  njegovo  preživljavanje  u  središte  zaokupljenosti  i  shvatiti  zaštitu  država 
ponajprije  kao  zaštitu  naroda,  a  red  i  sigurnost  svijeta  kao  neodvojive  od  pravde  i  poštovanja  pravila  jer  se 
preživljavanje  država  ne  smije  događati  pod  cijenu  ugrožavanja  cijelih  populacija.  Mora  se  stati  na  stranu 
naroda umjesto da se produžava njihova agonija da bi se, u ime ravnoteže i odnosa snaga, spašavale države 
koje gaze univerzalne vrijednosti koje bi svaka od njih morala braniti. Dok god vrijednosti, koje su kataklizme 
XX.  stoljeća  nametnule  kao  nužnost,  budu  oslabljene  nedostatkom  podrške  država,  svijet  će  i  dalje  stvarati 
patnje.  Ako  zaštita  ljudskog  života  i  čovjekove  ljudskosti  uspije  postati  središnjom  preokupacijom  država  u 
međunarodnim odnosima, tada će i međunarodna pravda naći mjesto koje joj je namijenjeno.  

121 Delpech Therese, L'Ensauvagement, Le retour a la barbarie au XXIe siecle (Podivljanje, Povratak u barbarstvo u  
XXI. stoljeću), Grasset, Pariz, 2005.