www.balkandownload.

org

PREDGOVOR
Ideje koje su ovde iznesene proistiu veinom iz svakodnevnog klinikog
rada sa pacijentima, koji su se trudili da izbegnu ili dostignu sve vie nivoe
zrelosti. Posledica ovoga je to da knjiga sadri delove mnogih autentinih
istorija bolesti. Poverljivost je od sutinskog znaaja za psihijatrijsku praksu,
tako da su u opisima sluajeva izmenjena imena i drugi podaci da bi se sauvala
anonimnost pacijenata, a da se pri tome ne poremeti sutinska realnost naeg
meusobnog iskustva.
Zbog kratkoe prezentacije pojedinih sluajeva, neizbeno je dolo do
nekih manjih odstupanja. Psihoterapija je retko kad kratak proces. Ali, poto
sam se zbog potrebe usredsredio na kljune take svakog sluaja, italac moe
ostati u uverenju da je proces jasan i dramatian. Drama je prava, a jasnoa se
eventualno moe postii, ali treba imati na umu da su u interesu lakeg itanja
izostavljeni dugi periodi konfuzije i frustracije koji su neizbeni kod terapije.
Takoe bih eleo da se izvinim zbog toga to su sve reference na Boga,
kako je to tradicionalno raeno, u mukom rodu, ali to sam uinio u interesu
jednostavnosti, pre nego zbog strogog pridravanja koncepta o polu.
Kao psihijatar, oseam da je neobino vano na poetku pomenuti dve
pretpostavke koje podvlae ovu knjigu. Jedna je ta da ja ne pravim razliku
izmeu svesti i duha, a time ni razliku izmeu procesa dostizanja duhovnog i
mentalnog rasta. Oni su jedno te isto.
Druga pretpostavka je da je ovaj proces sloen, zadatak koji traje itavog
ivota. Ako psihoterapija treba da prui znaajnu pomo procesu mentalnog i
duhovnog sazrevanja, ona ne moe predstavljati brzu ili jednostavnu proceduru.
Ja ne pripadam ni jednoj odreenoj koli psihijatrije ili psihoterapije. Nisam
jednostavno frojdovac, jungovac, adlerovac, bihejviorista, ili getaltista. Ne
verujem u postojanje jednostavnih, lakih odgovora. Verujem da skraeni oblici
psihoterapije mogu pomoi i ne treba ih zanemarivati, ali je pomo koju pruaju
neizbeno povrna.
Putovanje duhovnog rasta je veoma dugo. eleo bih da se zahvalim onim
svojim pacijentima koji su mi omoguili da ih pratim na veem delu njihovog
putovanja. Njihovo je putovanje bilo i moje, i veliki deo onoga to je ovde
prezentovano, nauili smo zajedno. Zahvalio bih se i mnogobrojnim uiteljima i
kolegama. Najvanija meu njima je moja ena Lili. Toliko toga mi je pruila
da je teko odvojiti njenu linost supruge, roditelja, psihoterapeuta, uopte,
njenu individualnost od moje sopstvene.

I DEO
DISCIPLINA
Problemi i bol
ivot je teak. Ovo je velika istina. Jedna od najveih. Ovo je velika istina,
jer kada jednom sagledamo ovu istinu, mi je prevazilazimo. Kada zaista
shvatimo da je ivot teak - kada to stvarno jednom shvatimo i prihvatimo - tada
on prestaje da bude teak. Kada jednom prihvatimo injenicu da je ivot teak,
ona nam postaje nevana.
Veina ne shvata u potpunosti ovu istinu. Umesto toga, oni manje vie
neprekidno kukaju kako su njihove tekoe posebna vrsta poasti, koja se nekim
udom okomila upravo na njih ili na njihove porodice, pleme, klasu, naciju,
rasu, pa ak i vrstu, itekako. na druge. Ovo kukanje mi je veoma poznato jer
sam i ja imao svoj udeo u njemu.
ivot predstavlja niz problema. Da li elimo da , kukamo nad njima ili da
ih reavamo i da nauimo svoju decu da ih reavaju?
Disciplina je osnovno orue za reavanje ivotnih problema. Bez discipline
ne moemo nita reiti. Samo z odreenu dozu discipline moemo reiti
odreene probleme. Sa totalnom disciplinom moemo reiti sve probleme.
Ono to ini ivot tekim je to to je proces suoavanja sa problemima i
njihovo reavanje veoma bolan. Problemi u zavisnosti od prirode, izazivaju
alost, tugu, usamljenost, krivicu, aljenje, gnev, strepnju, bol ili oajanje. Ovo
su neprijatna oseanja, esto veoma neprijatna, ponekad podjednako jaka kao i
najintenzivniji fiziki bol. Upravo zbog bola koji sukobi i dogaaji izazivaju u
nama, mi ih zovemo problemi. Poto ivot postavlja pred nas beskrajan niz
problema, on je uvek teak, pun je bola ali i radosti.
Ipak, ivot poprima smisao u itavom procesu suoavanja i reavanja
problema. Problemi su otra granica izmeu uspeha i neuspeha. Problemi
podstiu u nama hrabrost i mudrost. Zbog problema mi mentalno i duhovno
sazrevamo. Kada elimo da ohrabrimo razvoj i neustraivost ljudskog duha, mi
izazivamo i podstiemo ljudsku sposobnost za reavanje problema, kao to u
koli namerno deci postavljamo probleme za reavanje. Kao to je rekao
Bendamin Frenklin: One stvari koje su bolne, poune su. Ovo je razlog zbog
koga mudri ljudi ue da ne strepe ve da rado prihvataju probleme i bol koji oni
donose.

Veina nas nije tako mudra. Strahujui od bola koji prati probleme skoro
svi mi, u veoj ili manjoj meri, trudimo se da ih izbegnemo. Mi odugovlaimo u
nadi da e oni sami nestati. Ignoriemo ih, zaboravljamo i pravimo se da ne
postoje. Upotrebljavamo i droge da bi ih to lake ignorisali i da bismo
otupelou zaboravili uzrok bola. Teimo da zaobilazimo probleme umesto da
se suoavamo sa njima. Trudimo e da se iz njih izvuemo umesto da ih
otpratimo do kraja.
Tendencija da se izbegavaju problemi i emotivna patnja koju oni nose
osnova je celokupne mentalne bolesti. Poto svi mi posedujemo u veoj ili
manjoj meri ovu tendenciju, svi smo manje ili vie mentalno oboleli. Neki od
nas e ii do zapanjujuih granica da bi izbegli svoje probleme ili patnju koju
oni podrazumevaju udaljavajui se od svega dobrog ili razumnog da bi pronali
laki izlaz, izgraujui kao utoite veoma sloen svet mate, koji ponekad u
potpunosti iskljuuje stvarnost. Karl Jung je to lepo rekao: Neuroza je uvek
zamena za legitimnu patnju.
Supstitucija u krajnjoj liniji uvek postaje bolnija od patnje koju tei da
izbegne. Neuroza sama po sebi postaje najvei problem. Verni formi, mnogi e
tada pokuati da izbegnu ovaj bol i problem koji je ponovo iznikao, taloei sloj
po sloj neuroze. Sreom, neki imaju hrabrosti da se suoe sa svojom neurozom,
i poinju obino uz pomo psihoterapeuta, da ue da se suoavaju sa stvarnom
patnjom. U svakom sluaju, kada izbegnemo pravu patnju koju stvara hvatanje
u kotac sa problemima, mi istovremeno izbegavamo i razvoj koji je posledica
reavanja problema. Iz ovog razloga, u mentalnoj bolesti prestajemo da se
razvijamo u duhovnom smislu i samo stagniramo. Bez ozdravljenja, ljudski duh
poinje da se sparuava.
Potrebno je u sebe i u svoju decu ugraditi sistem za postizanje duhovnog i
mentalnog zdravlja. Ovim elim da kaem da sebe i svoju decu treba nauiti
potrebi za patnjom i njenoj vrednosti, kao i nunosti suoavanja sa problemima
i iskustvom bola koje oni nose. Ve sam rekao da disciplina predstavlja
osnovno orue u reavanju ivotnih problema. Postae jasno da je ovo orue
tehnika patnje, sredstvo kojim doivljavamo bol problema na kojima moramo
raditi i reavati ih sukcesivno, uei i razvijajui se u tom procesu. Kada sebe i
svoju decu uimo disciplini, mi uimo njih i sebe kako da patimo i sazrevamo, u
stvari, ove tehnike patnje, ova sredstva za konstruktivno doivljavanje bola koje
ja nazivam disciplinom? Ima ih etiri: odlaganje zadovoljenja, prihvatanje
odgovornosti, posveenost istini i balansiranje. Kao to ete videti, ovo nisu
sloena orua za iju je upotrebu potrebno dugo uvebavanje. Naprotiv, to su

veoma jednostavna orua i skoro sva deca naue njima da barataju pre nego to
napune deset godina. Uprkos tome, predsednici i kraljevi esto zaboravljaju da
se njima slue, sve do sopstvene propasti. Problem ne lei u sloenosti ovih
orua ve u volji da se ona upotrebe. To su orua koja oveku pomau da se
suoi sa bolom a ne da ga izbegava, i ako neko eli da izbegne legitimnu patnju,
onda e svakako izbei i upotrebu ovog orua. Mi emo, u sledeem poglavlju,
nakon analize svakog pojedinanog orua, prouiti u cilju da se ona upotrebe, a
to se zove ljubav.

Odlaganje zadovoljenja
Ne tako davno, jedna tridesetogodinja finansijska slubenica alila mi se
da itavih nekoliko meseci odugovlai sa poslom. Razmatrali smo njena
oseanja koja gaji prema autoritetu uopte, posebno prema roditeljima. Prouili
smo njen stav prema poslu i uspehu i u kakvoj su oni vezi sa njenim brakom,
seksualnim identitetom, eljom da se takmii sa muem i njenim strahom od
takve komipeticije. Ipak, uprkos ovom celokupnom iscrpljujuem
psihoanalitikom radu, ona je i dalje nastavila da odugovlai i traljavi sa
poslom. Napokon, jednoga dana, usudili smo se da pogledamo u oi onome to
je bilo oigledno. Volite li kolae? upitao sam je. Odgovorila je da voli. Koji
deo kolaa najvie volite? nastavio sam, kola ili eerni preliv? Oh, preliv,
naravno, odgovorila je sa entuzijazmom. A kako se jede kola? upitao sam,
oseajui se kao najtupaviji psihijatar na svetu. Ja prvo pojedem preliv,
odgovorila mi je. Sa njenih navika u jedenju kolaa, preli smo na analizu
njenih poslovnih navika, i kao to se dalo oekivati, otkrili da se ona svakog
radnog dana prvo posveuje obavljanju lakeg dela posla, dok se preostalih est
sati nakanjuje da pree na problematiniji ostatak. Predloio sam joj da primora
sebe da prvo zavri deo posla koji je manje prijatan, a zatim da prijatno provede
ostalih est sati. Smatrao sam da sat vremena ,muenja, praeno sa est sati
uivanja, vie vredi nego obrnuto. Sloila se sa mnom, i poto je u sutini ena
snane volje, prestala je da odugovlai.
Odlaganje zadovoljenja je proces planiranja patnje i zadovoljstva u ivotu,
tako to se prvo suoavamo sa neprijatnou da bismo je to pre pregurali i time
poveali zadovoljstvo. To je jedini nain da se pristojno ivi.
Ovo orue ili proces rasporeivanja, veina dece naui rano u ivotu,
ponekad ak i sa pet godina. Na primer, ponekad e dete dok se igra sa drugom,
predloiti da neto rade na smenu. Dozvolie drugu da to prvi uradi, tako da e
ono samo uivati tek kasnije kada na njega doe red. U uzrastu od est godina,
deca mogu poeti da prvo jedu kolac, a zatim ukrasni preliv ili lag. Ova rana
sposobnost da se odloi zadovoljenje, produava se kroz osnovnu kolu,
naroito kroz naviku pisanja domaih zadataka. Ve sa dvanaest godina, neka
deca mogu uvek da sednu i urade zadatke bez roditeljske opomene, pre nego to
ponu da gledaju TV program. U petnaestoj ili esnaestoj godini ovakvo se
ponaanje oekuje i smatra normalnim.

U ovom uzrastu njihovim vaspitaima postaje jasno da znaajan broj

adolescenata ne zadovoljava ovu normu. Dok mnogi poseduju dobro razvijenu
sposobnost odlaganja zadovoljenja, neki petnaestogodinjaci i
esnaestogodinjaci kao da je uopte ne poseduju. Oni su najee
problematini uenici. Uprkos prosenoj, ili ak natprosenoj inteligenciji,
njihove su ocene loe, jednostavno zato to ne rade. Oni nasumice odluuju da
pobegnu sa asa ili uopte ne odu u kolu. Impulsivni su i ta impulsivnost se
prenosi na njihov celokupni ivot. esto upadaju u tue, drogiraju se, i dolaze u
sukob sa policijom. Njihov je moto: uivaj sada, plaaj posle. Tako dolazi do
potrebe za psiholozima i psihoterapeutima. U veini sluajeva, ini se da je ta
intervencija prekasna. Ovi adolescenti se suprotstavljaju svakom pokuaju
intervencije, pa ak i onda kada se taj otpor pokuava savladati toplinom,
prijateljstvom, nepristrasnim stavom terapeuta, njihova je impulsivnost esto
toliko snana da znaajno ometa njihovo uee u procesu psihoterapije. Deava
se da ne dou na terapiju, izbegavaju sve to je vano i to im teko pada.
Obino pokuaj i intervencije rezultiraju neuspehom, i ova deca naputaju kolu
da bi nastavila putem koji esto vodi u katastrofalne brakove, nesree i
psihijatrijske bolnice ili zatvore.
Zato je to tako? Zato veina razvije sposobnost da odlae zadovoljenje
dok znaajna manjina u tome ne uspe do kraja ivota? Odgovor nije apsolutno,
nauno poznat, niti je uloga genetskog faktora sasvim jasna. Raznolikosti nisu
dovoljno kontrolisane da bi posluile kao nauni dokaz. Ipak, veina znakova
jasno ukazuje na kvalitet roditeljskog uticaja kao glavnog uzronika.

Gresi otaca
Ne moe se rei da u domovima ove nedisciplinovane dece ne postoji neka
vrsta roditeljske discipline. Najee su ova deca surovo kanjavana tokom
itave mladosti: amarana su, udarana, utirana i ibana za najmanji nestaluk.
Ipak, ova je disciplina beznaajna jer je to nedisciplinovana disciplina.
Jedan od razloga zbog koga je ona beznaajna, je taj da su i roditelji
nedisciplinovani i time slue kao primeri nediscipline svojoj dei. Oni se mogu
svaati i tui pred decom, bez uzdranosti, dostojanstva, i racionalnosti. Mogu
biti aljkavi. Olako davati obeanja koja ne odravaju. Njihovi su ivoti esto i
oigledno haotini, tako da pokuaji da srede ivote svoje dece ovoj deluju
besmisleno. Ako otac redovno bije majku, kakvog smisla ima to to e majka
istui deaka jer je udario svoju sestru? Kakvog ima smisla da mu se kae da
mora da kontrolie svoju narav? Kako u detinjstvu esto nemamo mogunost
uporeivanja, nai roditelji za nas predstavljaju bogolika stvorenja. Kada
roditelji neto ine, to deca shvataju kao jedini nain da se to uradi. Ako dete
svakodnevno posmatra roditelja koji se ponaa disciplinovano, uzdrano,
dostojanstveno, koji je sposoban da organizuje svoj ivot, ono e svakim
deliem svesti prihvatiti ovo kao jedini nain ivota. Ali ako ono svakodnevno
posmatra roditelje kako nedisciplinovano ive, prihvatie to kao jedini pravi
model ivota.
Od primera sopstvenog ivota vanija je samo ljubav. Samo ponekad
disciplinovana deca mogu potei iz haotinih, neurednih domova u kojima je
povremeno prisutna prava ljubav. Za razliku od ovoga, neretko roditelji koji se
bave nekom profesijom kao to su medicina, pravo ili dobrotvorni rad, i vode
uredan ivot mada lien ljubavi, alju u ivot decu podjednako
nedisciplinovanu, destruktivnu i dezorganizovanu kao to su to deca iz
siromanih i haotinih porodica.
Ljubav u krajnjoj liniji znai sve. Misteriju ljubavi emo analizirati u
kasnijem odeljku ove knjige. Ipak, zbog koherentnosti, nije je i sada loe
ukratko spomenuti u odnosu na disciplinu.
Kada neto volimo, ono je, za nas vredno, i mi mu posveujemo vreme,
uivamo i brinemo o njemu. Posmatrajte tinejdera zaljubljenog u svoj
automobil i zapazite koliko e vremena provesti divei mu se, glancajui,
popravljajui i turirajui ga. Ili, obratite panju na neku stariju osobu u
omiljenom ruinjaku gde provodi sate u plevljenju, okopavanju, ubrenju i

posmatranju. Isto vai i za decu. Ako ih volimo, diviemo im se, paziti ih i

posvetiemo im svoje vreme.
Dabra disciplina zahteva vreme. Kada nemamo vremena za svoju decu, i
dovoljno ih paljivo ne posmatramo, neemo postati svesni trenutka u kome e
nam diskretno uputiti apel za pomo u disciplini. Ako je njihova potreba za
disciplinom tako oigledna da nam se uree u svest, mi se ipak moemo o nju
ogluiti jer je lake pustiti im na volju i rei: Ja prosto nemam snage da se sa
njima danas preganjam. Ili, ako smo napokon primorani da preduzmemo mere
usled njihovog nestaluka i sopstvene iritiranosti, esto emo sprovesti
disciplinu brutalno, vie iz besa nego sa promiljenom namerom, ne
analizirajui problem i ne razmiljajui o tome koji bi konkretan oblik discipline
trebalo primeniti.
Roditelji koji posveuju svojoj deci vreme ak i kada to disciplina ne uini
nunim, primetie u njima suptilnu potrebu za disciplinom na koju valja
odgovoriti nenom opomenom, prekorom ili pohvalom, praenim panjom i
uviavnou. Oni e posmatrati nain na koji njihova deca jedu kola, kako ue,
kada izgovaraju bezazlene lai, kada bee od problema sa kojima ne ele da se
suoe. Nai e vremena da izvre manje korekcije, sluajui decu, odgovarajui
im, ponegde priteui, ponegde poputajui, dajui im lekcije, priajui prie,
grlei ih, ljubei, nagraujui i tapui po leima u znak odobravanja.
Sve ovo ini disciplinu koju primenjuju paljivi roditelji nadmonom u
odnosu na onu koju sprovode roditelji koji deci ne pruaju dovoljno ljubavi.
Ovo je samo poetak. Posveujui puno vremena posmatranju i razmiljanju o
deijim potrebama, roditelji koji vole svoju decu, esto e se muiti nad svojim
odlukama, i patie u pravom smislu te rei, sa svojom decom. Deca nisu
neosetljiva na to. Ona zapaaju kada su roditelji spremni da pate sa njima, i
mada nee odmah uzvratiti zahvalnou,, nauie da pate. Ako su moji.
roditelji spremni da ,sa mnom pate, rei e sebi, oinda patnja mora da nije
tako strana, i trebalo bi da budem spreman da patim. Ovo je poetak
samodiscipline.
Vreme i kvalitet vremena koje roditelji posveuju deci, ovima ukazuju na
to koliko ih roditelji cene. Roditelji koji nemaju dovoljno ljubavi za svoju decu,
u elji da prikriju taj nedostatak, uporno i mehaniki ponavljaju da ih cene, ali
im ne posveuju vreme i panju. Njihova deca nisu nikada potpuno zavarana
tim praznim reima. Svesno e moda eleti da ih se dre elji da poveruju da
su voljena, ali podsvesno znaju da postupci njihovih roditelja nisu na nivou
njihovih rei.

Sa druge strane, iskreno voljena deca, mada su u ekstremnim trenucima u

stanju da svesno osete ili izjave da su zanemarena, znaju da su istinski
vrednovana. Ovo saznanje vrednije je od zlata, jer kada deca znaju da su
cenjena, kada to zaista osete i kada svim svojim biem to spoznaju, ona se
oseaju vrednim.
Oseanje line vrednosti - Ja sam vredna osoba - esencijalno je za
mentalno zdravlje i predstavlja stub samodiscipline. Ono je ujedno i direktan
proizvod roditeljske ljubavi. Takvo uverenje mora se stei u detinjstvu.
Neobino ga je teko nadoknaditi u zrelijim godinama. Kada dete kroz
roditeljsku ljubav naui da se osea vrednim, gotovo je iskljueno da e nedae
zrelog doba unititi njegov duh.
Ovo oseanje line vrednosti temelj je discipline upravo zbog toga to
emo, kada se oseamo vrednima, voditi rauna o sebi na sve mogue naine.
Samodisciplina je dokaz da pazimo sebe. Poto raspravljamo o procesu
odlaganja zadovoljenja, raspodeli i posveivanju vremena, hajde da razmotrimo
pojam vremena. Ako cenimo sebe i svoje vreme eleemo korisno da ga
iskoristimo. Finansijska slubenica koja je odugovlaila sa poslom nije cenila
svoje vreme. Da jeste, siguro ne bi dozvolila sebi da ga tako nesreno i
neproduktivno trai. Nije beznaajno to to je u detinjstvu sve kolske raspuste
provodila kod plaenih staratelja, mada su roditelji mogli da brinu o njoj da su
to eleli. Oni je nisu cenili. Nisu eleli da se staraju o njoj. Tako je ona odrasla u
osobu koja se smatrala manje vrednom, i koja ne zasluuje panju. Zbog toga
nije brinula o sebi. Nije se smatrala vrednom discipline. Uprkos tome to je bila
inteligentna ena, nedostajala su joj najelementarnija uputstva o samodisciplini,
usled odsustva realnog sagledavanja vrednosti sopstvenog vremena i sebe same.
Kada je uspela da uvidi vrednost svog vremena, usledila je prirodna potreba da
ga organizuje, zatiti i maksimalno iskoristi.
Xao rezultat iskustva svrsishodne roditeljske ljubavi i panje u detinjstvu
takva srena deca e zagaziti u zrelost ne samo sa unutranjim oseanjem
sopstvene vrednosti, ve i sa dubokom unutranjom sigurnou. Sva deca se
uasno plae naputanja, i to ne bez razloga. Taj strah se razvija kod deteta ve
u estom mesecu ivota, u trenutku kada dete sagleda sebe kao individuu
odvojenu od roditelja. Uz ovakvo sagledavanje sebe, dolazi do saznanja da je
kao individua sasvim bespomono, u potpunosti zavisno i preputeno volji
roditelja. Biti naputen od roditelja za dete je ravno smrti. Veina roditelja, ak i
ako su grubi i neobrazovani, instinktivno oseaju strah svoje dece od
naputanja, pa e ih svakodnevno po stotinu puta uveravati: Zna da te tata i

mama nikada nee ostaviti. Naravno da e se mama i tata vratiti po tebe.

Mama i tata ne mogu da zaborave na tebe. Ako ove rei uvek budu
propraene odgovarajuim postupcima, dete e do puberteta izgubiti strah od
naputanja, stei e dubok unutranji oseaj da je svet sasvim sigurno mesto, i
da zatita nikada nee. izostati ukoliko se zatrai. Uz ovakvo unutranje
oseanje sigurnosti, dete je osloboeno da odlae zadovoljenje bilo koje vrste,
sigurno u saznanju da je zadovoljenje, poput doma i roditelja, uvek pri ruci.
Na alost, veina ljudi nije ove sree. Znaajan broj biva naputen od
roditelja, usled smrti, naputanja, zanemarivanja ili naprosto iz jednostavnog
nedostatka
Ijubavi. Druga deca, mada faktiki nikada ne bivaju naputena, nijednom
ne prime uverljive dokaze da se to nee dogoditi. Neki roditelji, na primer, da bi
to lake i bre sproveli disciplinu, otvoreno e ili prikriveno upotrebiti ovu
pretnju da bi postigli cilj. Poruka koju prenose deci je ova: Ako ne uinio to ti
je reeno, neu te vie voleti, a ti razmisli ta to znai. A, naravno, znai
naputanje i smrt. Ovi roditelji pruaju ljubav u potrebi za kontrolom i
dominacijom nad decom,.a zbog toga su takva deca preterano zastraena
budunou. Ona deca koja su psihiki ili stvarno naputena, sazrevaju bez
oseanja da je svet sigurno i zatieno mesto. Oni ga smatraju opasnim i
zastraujuim, i nisu spremni da se u sadanjem trenutku odreknu zadovoljenja i
sigurnosti u ime veeg zadovoljenja i sigurnosti u budunosti, zato to je
budunost za njih neizvesna.
Na kraju moemo da zakljuimo da je za decu, da bi razvila sposobnost
odlaganja zadovoljenja, neophodno da poseduju samodisciplinovane roditelje i
oseanje sopstvene vrednosti, kao i stepen vere u sigurnost svoje egzistencije.
Ovo se najbolje stie putem samodiscipline i prave iskrene ljubavi i panje
roditelja. To su najvredniji pokloni koje roditelji mogu podariti. Ukoliko oni
ove darove ne pruaju, mogue ih je stei iz drugih izvora, ali u tom sluaju,
proces sticanja sposobnosti odlaganja zadovoljenja predstavlja doivotno
mukotrpno uspinjanje koje neretko zavrava neuspehom.

Reavanje problema i vreme

Poto smo se ukratko osvrnuli na naine na koje prisustvo i odsustvo
roditeljske ljubavi moe uticati razvoj samodiscipline uopte, a posebno na
odlaganje zadovoljenja, sada emo razmotriti neke suptilnije, iriada razorne
naine na koje potekoe u odlaganju zadovoljenja utiu na ivote veine zrelih
ljudi. Dok veina nas, sreom, razvije zadovoljavajuu sposobnost odlaganja
zadovoljenja da bi lake prola kroz srednju kolu ili studije i dola do zrelosti a
da nije usput zaglavila u zatvor, na razvoj je ipak nesavren i nekompletan, to
rezultira istom takvom sposobnou za reavanjem ivotnih problema.
Kada sam napunio 37 godina nauio sam da popravljam stvari. Pre toga su
svi moji pokuaji da popravim naprslu cev, neku igraku, ili sastavim nametaj
na sklapanje po nerazumljivoj emi, zavravali zbrkom, neuspehom i
frustriranou. Mada sam uspeo da zavrim medicinski fakultet i da izdravam
porodicu kao manje-vie uspean psihijatar, smatrao sam sebe idiotom za
mehaniku i verovao da mi nedostaje neki gen ili da je to prokletstvo prirode
koja mi je uskratila neki mistini kvalitet potreban za bavljenje mehanikom.
Zatim, jednoga dana, na kraju moje 37. godine ivota, za vreme jedne prolene
nedeljne etnje, nabasao sam na suseda koji je popravljao kosilicu za travu.
Poto sam ga pozdravio, rekao sam mu: Ba vam se divim. Nikada nisam
uspeo da popravim takve stvari. Posle kraeg oklevanja, sused mi je odvratio:
To je zato to ne posveujete tome vreme. Nastavio sam etnju onespokojen
guruovskom jednostavnou, spontanou i konanou njegovog odgovora.
Ne misli valjda da je bio u pravu? upitao sam se. Ovo je negde ostalo
registrovano, jer ve prvom sledeom prilikom, kada je trebalo popraviti neki
manji kvar, prisetio !sam se podatka da tome treba posvetiti odreeno vreme.
Na automobilu Jedne moje pacijentkinje konica za parkiranje se zaglavila.
Znala je da ispod kontrolne table treba uraditi neto da bi se ona oslobodila,
mada nije tano znala ta. Legao sam na pod ispod prednjeg sedita i smestio se
to sam mogao udobnije. Zatim sam natenane posmatrao situaciju. U poetku
sam video samo zbrku ica i cevica koje mi nita nisu znaile. Postepeno, bez
urbe, uspeo sam da se usredsredim na mehanizam koji pokree konicu.
Pronaao sam kvaicu koja je spreavala mehanizam da se pokrene. Jednim
pokretom prsta pomerio sam kvaicu na gore i time reio problem. Postao sam
majstor za mehaniku!

U stvari, nemam vremena da se posvetim uenju te majstorije koja bi mi

omoguila da uvek mogu da popravim skoro sve mehanike kvarove zato to
sam se opredelio da svoje vreme posvetim ne-mehanikim poslovima. Zbog
toga ja i danas trim kod najblieg mehaniara. Razlika je u tome to sada znam
da je to samo pitanje linog izbora, a ne prirodni, genetski ili neki drugi
nedostatak. Nauio sam da svako ko nije mentalno defektan moe reiti svaki
problem, ako je voljan da mu posveti dovoljno vremena i panje.
Vana je konstatacija da mnogi ljudi jednostavno ne posveuju dovoljno
vremena reavanju ivotnih, intelektualnih, drutvenih ili duhovnih problema,
kao to se ni ja nisam posveivao problemima mehanike. Pre mog prosvetljenja
u domenu mehanike verovatno bih nespretno proturio glavu ispod kontrolne
table automobila, cimnuo nekoliko ica nemajui pojma ta radim, a zatim,
videvi da nema rezultata, digao ruke i rekao: Ovo prevazilazi moje
sposobnosti. To je ono kako, veina nas pristupa dilemama svakodnevnog
ivota. Prethodno spomenuta finansijska slubenica bila je u sutini nena,
privrena, mada prilino bespomona, majka dvoje male dece. Bila je budna i
dovoljno brina da uoi svaku vrstu emotivnog problema koji bi se javio kod
dece. Ipak, ona je neizbeno pribegavala jednom od ova dva sistema vaspitnog
delovanja: ili je dosledno sprovodila svaku promenu koja bi joj u trenutku pala
na pamet, primoravala decu da pojedu obilniji doruak ili da ranije odu u krevet,
bez obzira da li je ta promena u bilo kakvoj vezi sa problemom, ili je dolazila na
sledeu seansu kod mene, oajavajui: To prevazilazi moje moi. ta da
radim? Ova ena je imala bistar i analitiki um i kada nije odugovlaila bila je
sposobna da reava probleme na poslu. S druge strane, suoena sa nekim linim
problemom, ponaala se kao da nema ni trunke inteligencije. Stvar je bila u
vremenu. Kada bi postala svesna nekog linog problema, on bi je toliko
uznemiravao da je teila trenutnom razreenju, ne elei da produava
uznemirenost da bi ga prouila. Reenje problema je za nju predstavljalo
zadovoljenje, ali nije mogla da odloi to zadovoljenje ak ni na par minuta, to
je rezultiralo hroninim haotinim porodinim stanjem. Sreom, sopstvenom
istrajnou u terapiji, uspela je da se disciplinuje i due analizira porodine
probleme da bi pronala osmiljena i efektna reenja.
Nije mi cilj da ovde govorim samo o ezoterinim poremeajima u
reavanju problema koji su iskljuivo vezani za ljude sa oiglednim psihikim
poremeajima. Finansijska slubenica moe biti svako od nas. Ko od nas moe
da kae da je u krugu porodice posvetio dovoljno vremena razmatranju

problema svoje dece? Ko je od nas toliko samodisciplinovan, da suoen sa

porodinim problemima nije nikada rekao: Ovo prevazilazi moje moi?
U stvari, postoji jedna sveprisutna i univerzalna greka u pristupu
reavanju problema koja je primitivnija i destruktivnija od nestrpljivijih i
neadekvatnih pokuaja da se pronae trenutno reenje. To je nada da e se
problemi reiti sami od sebe. Jedan tridesetogodinji neoenjeni trgovaki
putnik koji je dolazio na grupnu terapiju u malome mestu, poeo je da izlazi sa
tek razvedenom enom bankara koji je bio lan iste grupe. Trgovaki putnik je
znao da je bankar razdraljiv ovek kome je razvod teko pao. Znao je i to da
nije poteno to nije priznao ovu vezu. Takoe mogao je da predvidi da e
bankar kad tad saznati i da je jedino reenje problema da prizna sve pred
grupom i uz njenu podrku lake podnese njegov gnev. Ipak, on nije nita
preduzeo tako da je bankar, saznavi nakon tri meseca za ovu vezu, besan
napustio terapiju. Suoen sa grupom i upitan za objanjenje ovakvog
preutkivanja rekao je: Ponadao sam se da u utanjem izbei neprijatnost.
Poverovao sam da e ako budem dovoljno ekao, problem nestati, sam od
sebe.
Problemi ne nestaju. Moraju se reavati, inae su velika prepreka u rastu i
razvoju duha.
Grnpa je trgovakom putniku jasno stavila do znanja da je njegov najvei
problem sklonost da izbegava probleme i ignorie ih u nadi da e oni sami
nestati. etiri meseca kasnije, trgovaki putnik je napustio posao i ispunio svoju
davnanju elju i otvorio sopstvenu radnju. Grupa je bila sumnjiava prema
odluci, a nisu bili ni sigurni da je to pametan potez pred zimu, ali ih je trgovaki
putnik uveravao da e zaraditi dovoljno novca da odri radnju. Na tome je
ostalo.
U februaru je objavio da naputa grupu, jer vie nema novca da plaa
terapiju. Bankrotirao je i predstojalo mu je traganje za novim poslom. Za pet
meseci popravio je samo osam komada nametaja. Na pitanje to nije ranije
poeo da trai nov posao, odgovorio je: Pre e9t nedelja. sam video da sam bez
novca, ali nekako mi je bilo teko da poverujem da e do ovoga doi. itava
stvar nije izgledala hitna, ali sada jeste. Ignorisao je svoje tekoe. Polako je
poeo da shvata da nikada nee odmai od poetka ako se ne suoi sa
problemom -ak ni uz pomo sve psihoterapije sveta.
Ova sklonost ka ignorisanju problema je jednostavna manifestacija
nespremnosti za odlaganje zadovoljenja. Suoavanje sa problemima, kako sam
ve rekao, veoma je bolna. Suoiti se sa problemom pre nego to nas okolnosti

ne budu primorale da to uinimo, znai odrei se neeg prijatnog ili manje

bolnog za neto to je bolno. Tako pristajemo na patnju, ali sada u oekivanju
budueg zadovoljenja, umesto da uivamo u trenutnom zadovoljenju u nadi da
emo izbei patnju u budunosti.
Moe se uiniti da je trgovaki putnik koji je ignorisao tako oigledne
probleme bio emotivno nezreo ili psihiki primitivan, ali opet vam kaem,
njegova nezrelost i primitivizam lee u svakome od nas. Jedan veliki general mi
je jednom prilikom rekao: Najvei problem u ovoj vojsci a valjda i u svakoj
organizaciji, je da veina rukovodilaca sedi i posmatra probleme na poslu,
gledajui im pravo u oi i ne preduzimajui nita, kao da e sami nestati ako oni
budu dovoljno dugo sedeli. General nije ovde mislio na mentalno zaostale ili
nenormalne, On je govorio o ostalim generalima ili viim pukovnicima, ljudima
sposobnim i uvebanim u disciplini.
Roditelji su rukovodioci, i mada su esto loe pripremljeni za tu ulogu,
njihov zadatak je esto podjednako sloen kao i rukovoenje kompanijom ili
korporacijom. Poput vojnih stareina, i veina roditelja e uvideti probleme
svoje dece ili konflikte u njihovom meusobnom odnosu, mesecima ili
godinama pre nego to neto preduzmu, ako to ikada i uine. Smatrali smo da
e ono to moda prerasti, obino kau roditelji kada se sa problemom pet
godina starim pojave kod deijeg psihijatra. Mora se rei da je roditeljima teko
da donesu odluku, i da deca zaista esto to prerastu. Ipak, nije na odmet pomoi
im u tome i malo pomnije posmatrati problem. I mada deca esto problem
prerastu, postoji i veliki broj suprotnih sluajeva. Kao i kod svih ostalih
problema, vai pravilo da to se deiji problem due ignorie, on se utoliko
poveava i postaje bolniji i tee reiv.

Odgovornost
ivotne probleme treba reiti. Ovo tvrenje moe zvuati idiotski
tautologino ili oigledno, ali iako mnogima izgleda takvo, veina nije sposobna
da ga u potpunosti i celokupnosti razume, To se deava zbog unutranje prisile
da prihvatimo odgovornost za problem pre nego to ponemo da ga reavamo.
Problem neemo reiti izjavom: To nije moj problem. Ne moemo ga reiti ni
oekivanjem da e to neko drugi uraditi umesto nas. Mogu reiti problem samo
kada kaem: Ovo je moj problem, i na .meni je da ga reim. Ali mnogi
izbegavaju bol vezan za problem, i kau: Krivi su drugi ljudi, drutvene
okolnosti van moje kontrole, prema tome njegovo reavanje je stvar istih tih
ljudi ili drutva. To nije moj lini problem.
Krajnosti do kojih ljudi idu da bi psiholoki izbegli odgovornost za svoje
probleme su tune ili komine.
Narednik u vojsci stacioniranoj na ostrvu Okinava do gue u problemima
zbog sklonosti ka piu, poslat je na psihijatrijsko posmatranje i, ukoliko je to
mogue, leenje. Negirao je da je alkoholiar, ak i to da je alkohol prerastao u
njegov lini problem, izjavivi: Na Okinavi uvee nema ta da se radi osim da
se pije.
Volite li da itate? upitao sam ga.
Oh, da, naravno.
Onda zato uvee ne itate umesto to pijete?
U barakama je suvie buno za itanje.
Zato onda ne odete u biblioteku?
Biblioteka se nalazi predaleko.
Da li se biblioteka nalazi dalje od bara u koji odlazite?
. Pa, nisam ba neki naroit italac. To me previe ne zanima.
Volite li da pecate?
Naravno, veoma.
Zato ne biste pecali, umesto to pijete?
Zato to radim po ceo dan.
Zar ne moete da pecate nou?
Ne, na Okinavi se nou ne moe pecati.
Ali, naravno da moe, odvratio sam, poznajem ovde nekoliko drutava
koja pecaju nou. elite li da vas poveem sa njima?
U stvari, ja ba naroito i ne volim ,da pecam.

Ako sam vas dobro razumeo, eleo sam da pojasnim stvar, na Okinavi
ima i drugih stvari osim pia, ali ono to vi najvie volite da radite je da pijete.
Valjda je tako.
Ali pie vam stvara neprilike, tako da ste ve sada suoeni sa pravim
neprilikama?
Ovo prokleto ostrvo moe svakoga naterati da pije.
Trudio sam se jo neko vreme, ali je narednik bio sasvim nezainteresovan
da alkoholizam prihvati kao lini problem koji moe reiti sam ili uz neiju
pomo, i ja sam sa aljenjem morao saoptiti njegovom komandantu da nije
spreman na saradnju. Nastavio je da pije i bio je izbaen iz vojske usred
karijere.
Mlada ena, takoe sa Okinave, lako je porezala runi zglob iletom, i ja
sam je prvi put video u ambulanti hitne pomoi. Upitao sam je zato je to
uinila.
Da bih se ubila, naravno.
Zato elite da se ubijete?
Jer-ne mogu vie da izdrim ivot na ovom glupom ostrvu. Morate me
vratiti natrag u Sjedinjene Drave. Ako ovde budem morala da ostanem, ubiu
se.
ta vam to tako pada teko na Okinavi? -upitao sam.
Poela je da plae. Ovde nemam prijatelje, i skoro sam uvek sama.
To je stvarno tuno. Kako je mogue da niste stekli prijatelje?
Zato to sam primorana da stanujem u stambenoj etvrti Okinave i niko
od mojih suseda ne govori engleski.
Zato se onda ne odvezete u ameriku stambenu etvrt, ili enski klub, i
tamo sa nekim sprijateljite?
Zato to se moj mu vozi kolima na posao.
Zar ne biste mogli da ga odvezete na posao poto ste po ceo dan sami i
dosaujete se?
Ne, zato to taj automobil nema automatski menja brzina, a ja Umem da
vozim samo automobil sa takvim menjaem.
Zato ne nauite da vozite automobil sa runim menjaem?
Neprijateljski me je osmotrila. Po ovakvim cestama? Mora da ste ludi.

Neuroze i poremeaji linosti

Veina ljudi koja se obraa psihijatru pate od neuroze ili poremeaja
linosti.
Jednostavnije reeno, ta dva stanja su poremeaji odgovornosti, i kao takvi,
suprotni su od usklaivanja sa svetom i njegovim problemima. Neurotiar e
preuzeti na sebe preteranu odgovornost, a osobu sa poremeajem linosti
premalu. Kada neurotiari dou u sukob sa svetom, oni automatski zakljuuju
da je njihova krivica. Kada se to dogodi onima sa poremeajem linosti, oni
automatski zakljuuju da? je svet za to kriv. Ove dve osobe koje sam malopre
opisao, patile su od poremeaja linosti. Narednik koji je smatrao da je Okinava
kriva za njegov alkoholizam, i mlada ena koja nije prihvatala sopstvenu
odgovornost zbog izolovanosti u koju je zapala. Jedna druga neurotina ena
koja takoe pati od usamljenosti na Okinavi, alila mi se: Svaki dan se
odvezem u klub oficirskih ena u potrazi za drutvom, ali se uvek oseam
nelagodno. ini mi se da me druge ene ne vole. Trebalo bi lake da sklapam
prijateljstva. Trebalo bi vie da izlazim. elela bih da saznam ta je to to me
ini tako nepopularnom. Ova ena je preuzela na sebe svu odgovornost za
svoju usamljenost, oseajui se jedinim krivcem. Otkrio sam tokom terapije, da
je ona daleko inteligentnija i ambicioznija osoba od ostalih narednikih ena, pa
ak i od svoga mua, i zato se u njihovom drutvu oseala nelagodno. Uspela je
da uvidi da njena usamljenost, dok joj je predstavljala problem, nije obavezno
bila rezultat line greke ili nedostatka. Na kraju se razvela, zavrila fakultet
podiui decu, postala urednik jednog asopisa, i najzad se udala za uspenog
izdavaa.
ak je i nain na koji se izraava neurotiar razliit od naina izraavanja
osobe sa poremeajem linosti. Neurotiar esto koristi izraze kao to su
trebalo bi, moram i ne bi trebalo - koji ukazuju na loe miljenje o sebi
kao osobi koja nikada ne ispunjava oekivanja, i uvek napravi pogrean izbor.
Izraavanje osobe sa poremeajem linosti preteno se oslanja na izraze kao to
su: ne mogu, ne bih mogao, moram, i morao sam, ukazujui na
miljenje o sebi kao o osobi bez izbora, ije je ponaanje u potpunosti
uslovljeno spoljanjim silama koje su van kontrole. Kao to ste iz ovoga mogli
da zakljuite, u psihoterapiji je mnogo zahvalnije raditi sa neurotiarima zbog
njihove spremnosti da preuzmu odgovornost za svoje tekoe, i time shvataju da
imaju problema. Oni sa poremeajima linosti su veoma teki za saradnju, koja

je ponekad nemogua, zato to ne vide sebe kao uzronike svojih problema. Po

njima, pre bi trebalo promeniti svet, ime negiraju potrebu za samoispitivanjem.
U ivotu postoji veliki broj ljudi koji imaju oba ova poremeaja istovremeno, i
poznati su pod terminom neurotiari linosti, to znai da su u nekim
oblastima svoga ivota ophrvani krivicom jer su preuzeli odgovornost koja nije
samo njihova, dok su u drugim sferama propustili da preuzmu odgovornost koja
im pripada. Sreom, kada se tokom psihoterapije sa takvim osobama uspostavi
poverenje, esto ih je mogue privoleti da preispitaju i isprave svoj otpor prema
preuzimanju odgovornosti kada je ona neophodna.
Mali je broj onih koji uspeju da ne budu neurotini i ne pate od poremeaja
karaktera bar u odreenoj meri (zbog ega, u sutini, svako moe imati koristi
od psihoterapije ukoliko je ozbiljno spreman da uestvuje u njoj). Razlog za ovo
je to to je jedan od kljunih problema oveanstva problem shvatanja onoga za
ta. jesmo, a za ta nismo krivi u ivotu. To je problem koji nikada nije u
potpunosti reen, jer tokom itavog ivota moramo ponovo i ponovo da
ustanovljavamo koje su nae odgovornosti u veito promenljivom toku
zbivanja. Da bismo adekvatno izveli bilo koji od ova dva procesa, moramo biti
spremni da se neprekidno podvrgavamo samoanalizi. Takva volja 1 spremnost
nisu nam nasledno dati. U izvesnom smislu, sva deca imaju poremeaje linosti
jer je njihov prirodni poriv da negiraju svoju odgovornost za mnoge sukobe u
kojima se nau. Kada se dete potue, ono e uvek optuivati drugog kao
inicijatora tue. Na isti nain sva su deca sklona neurozi, i instinktivno e na
sebe preuzeti odgovornost za ono to im je uskraeno i za neto to jo uvek ne
mogu da shvate. Dete koje nije voljeno, pre e smatrati da nije vredno ljubavi,
nego to e u roditeljima uoiti nesposobnost da vole. Pubertetlije koje nisu
uspene u ljubavi ili sportu, smatrae sebe felerinim ljudskim biima, umesto
prosenim ili sasvim uspenim adolescentima. Samo kroz veliko iskustvo i dugo
sazrevanje stiemo sposobnost da realno sagledamo svet i nae mesto u njemu,
a samim tim i realistian pristup sopstvene odgovornosti u odnosu na njega i na
sebe same.
Roditelji mogu mnogo pomoi svojoj deci u procesu sazrevanja. Ima na
hiljade prilika u periodu odrastanja kada ih roditelji mogu suoiti sa pogrenim
tendencijama kojima izbegavaju odgovornosti za svoje postupke, ili ih mogu
ubediti da za neke situacije nisu lino krivi. Ali, da bi mogli iskoristiti te prilike,
roditelji moraju biti spremni da im posvete vreme i da se dekomodiraju izlazei
im u susret. Ovo sve zahteva i podrazumeva mnogo ljubavi i spremnosti da se

preuzme odgovarajua odgovornost za podsticanje i pomaganje deijeg

odrastanja.
Osim neosetljivosti i nemarnosti, postoji mnogo naina na koje veliki broj
roditelja moe ozbiljnije ometati proces sazrevanja. Zbog svoje. spremnosti da
preuzmu odgovornost, neurotiari mogu da budu odlini roditelji ukoliko su
njihove neuroze umerene i nisu preoptereeni. mnogim obavezama koje bi im
potpuno oduzele energiju potrebnu za roditeljske obaveze. Ljudi sa
poremeajem linosti su katastrofalni roditelji, bezazleno nesvesni da esto
postupaju sa decom sa razornom destruktivnou. Kae se da neurotiari ine
sebe nesrenima, a oni sa poremeajem linosti ine sve oko sebe nesrenima.
Najnesrenija su deca onih roditelja koji pate od poremeaja linosti. Kao i u
ostalim sferama ivota, oni odbijaju da preuzmu odgovornost za svoje
roditeljstvo. Imaju tendenciju da decu na hiljade naina zanemare, umesto da im
posvete obaveznu panju. Kada njihova deca zapadnu u delinkvenciju ili imaju
tekoa u koli, ovi roditelji e automatski za sve okriviti kolu i ostalu decu da
vre lo uticaj . na njihovu. Ovakav stav, naravno, ignorie problem. Poto sami
bee od odgovornosti ovi roditelji slue kao uzor svojoj deci za indentifikaciju.
Najzad, u naporima da izbegnu odgovornost za sopstvene ivote, ovi roditelji su
u stanju da odgovornost svale i na svoju decu: Vi me, iznuujete; ili: Jedini
razlog zbog koga sam ostao (ostala) u braku je zbog vas, deco; ili: Vaa
majka je zbog vas postala nervna olupina;
Mogao (mogla) sam da zavrim fakultet i postanem neko da vas nije
trebalo izdravati. U stvari, time oni svojoj deci saoptavaju sledee: Vi ste
krivi za kvalitet moga braka, moje mentalno zdravlje i neuspeh u ivotu. Poto
nemaju sposobnosti da uvide koliko je ovo neprimereno, deca e esto prihvatiti
sugerisanu odgovornost i kada to uine, i sami e postati neurotini. Roditelji sa
poremeajem linosti skoro bez izuzetka stvaraju od svoje dece neurotiare i
ljude sa poremeajem linosti.
Ljudi sa poremeajem linosti nisu samo neuspeni i destruktivni u ulozi
roditelja, ve to prenose i na svoj brak, prijateljstva i posao, - na sve oblasti
ivota u kojima odbijaju preuzimanje odgovornosti. Ovo je neizbeno jer, kako
smo ve rekli, nijedan problem se ne moe reiti dok pojedinac ne preuzme na
sebe odgovornost za njegovo reavanje. Kada ovakvi ljudi svaljuju krivicu na
nekoga drugog: suprunika, dete, prijatelja, roditelja, poslodavca, ili na neto
drugo - lo uticaj u koli, vladu, rasizam, seksizam, drutvo ili sistem - njihovi
problemi i -dalje ostaju, i nita se ne menja. Prebacujui krivicu na druge, oni se
moda lino bolje oseaju, ali su istovremeno prestali da reavaju ivotne

probleme, da se duhovno razvijaju, i time su postali drutveni balast. Svoj bol su

preneli na drutvo. Reenica koju su ezdesetih godina pripisivali Eldridu
Kliveru, za sva vremena nam je saoptila: Ukoliko niste deo reenja, onda ste
sigurno deo problema.

Beksto od slobode
Kada psihijatar dijagnosticira poremeaj linosti, to je zato to je ema
izbegavanja odgovornosti relativno naglaena kod pacijenta. S druge strane, svi
mi s vremena na vreme teimo da izbegnemo, esto na suptilan nain,
preuzimanje odgovornosti za sopstvene probleme. Zahvalan sam Mak Bedliju
za izleenje mog sopstvenog poremeaja linosti kada mi je bilo trideset godina.
On je u to vreme bio direktor psihijatrijske klinike za spoljne pacijente, gde sam
bio na praksi. Pacijenti su nam dodeljivani po sistemu rotacije. Verovatno zato
to sam bio privreniji svojim pacijentima od ostalih staista, poeo sam da
radim mnogo vie i due od ostalih. Oni su obino viali pacijente samo jednom
nedeljno, dok sam ja svoje viao oko tri puta nedeljno. Ostali staisti su
naputali kliniku oko etiri i trideset svakog popodneva, a ja sam ostajao do
osam ili devet uvee i bio sam ogoren. Poto sam postajao sve ogoreniji i
iscrpljeniji, shvatio sam da moram neto preduzeti. Otiao sam doktoru Bedliju
i zamolio ga za pomo. Upitao sam ga da li bi me mogao iskljuiti iz rotacije
pacijenata na par nedelja da bih zavrio zaostali posao, ili moda on ima bolje
reenje. Mak me je veoma paljivo sluao i nije me prekidao. Kada sam zavrio,
nakon kratke pauze, rekao mi je sa razumevanjem: Pa, vidim da zaista imate
problem.
Bio sam zadovoljan to sam naiao na razumevanje. Hvala vam, rekao
sam. ta mislite da bi trebalo uiniti?
Na ovo je Mak odgovorio: Vidite, Skot, rekao sam vam da imate
problem.
Ovo teko da je bio odgovor koji sam oekivao. Da, rekao sam, pomalo
uznemiren, znam da imam problem. Zato sam i doao kod vas. ta mislite da
bi trebalo da uinim?
Mak mi je odgovorio: Oigledno me niste paljivo sluali. Ja sam vas
sluao i slaem se sa vama. Vi zaista imate problem.
Prokletstvo, rekao sam, znam da imam problem. Znao sam to i kada
sam dolazio. Pitanje je ta treba da uinim?
Skot, odgovorio je Mak, elim da me sasluate. Sluajte paljivo i ja u
vam ponoviti, Slaem se sa vama. Vi zaista imate problem. Bolje reeno, imate
problem sa vremenom. Svojim vremenom..Ne mojim. To nije moj problem. To
je va problem sa vaim vremenom. Vi, Skote Pek, imate problem sa svojim
vremenom. To je sve to u vam rei.

Okrenuo sam se i besno izaao iz Makove kancelarije. I dalje sam bio

besan. Mrzeo sam Maka Bedlija, mrzeo sam ga itava tri meseca. Smatrao sam
da on ima ozbiljan poremeaj linosti. Zato je on inae bio tako grub? Ja sam
ga ponizno zamolio za malu pomo, mali savet, a taj tip nije eleo ak ni da
preuzme odgovomost da mi pomogne, ak ni da uradi svoj posao kao upravnik
klinike. Ako on kao upravnik klinike, nije mogao da se izbori sa takvim
problemima ta, mu je. onda posao?
Ipak, posle tri meseca, nekako sam uvideo da je Mak bio u pravu i da sam
ja, a ne on, taj koji pati od poremeaja linosti. Moje vreme je zaista moja
odgovornost. Moda mi je teko da gledam kako moje kolege zavravaju posao
dva-tri sata pre mene i moda mi je teko da sluam enine pritube kako malo
vremena provodim sa porodicom, ali moje neprijatnosti su posledica slobodnog
izbora. Ako sam eleo da ih izbegnem, mogao sam raditi manje, ili drugaije
rasporediti svoje vreme. Moj naporni rad nije bio teret koji mi je nametnula
okrutna sudbina ili bezduni upravnik klinike, ve sopstveni izbor i lista
prioriteta. Meutim, odluio sam da ipak ne menjam stil ivota. Sa promenom
stava nestalo je moje ogorenosti na kolege. Vie nije imalo nikakvog smisla
ljutiti se na njih to sam izabrao takav nain ivota, razliit od njihovog, kad
sam ve imao slobodu da izaberem ivot slian njihovom. Biti ogoren na njih
znailo je biti ogoren na svoj izbor da se razlikujem od njih, a ja sam se
radovao tom izboru.
Tekoa u prihvatanju odgovornosti za svoje ponaanje lei u potrebi da se
izbegne bol kao posledica takvog ponaanja. Zahtevajui od Maka Bedlija da
preuzme odgovornost za raspored moga vremena, pokuao sam da izbegnem
neprijatnost dugoasovnog rada, mada je to bila posledica mog izbora da se
posvetim svojim pacijentima i specijalizaciji. Pri tom sam nerazumno eleo da
poveam Makov autoritet u odnosu na sebe. Nudio sam mu svoju mo i
slobodu. U stvari sam govorio: Preuzmi odgovornost za mene. Budi ef!
Uvek kada teimo da izbegnemo odgovornost za sopstvene postupke,, teimo i
da tu odgovornost prebacimo na nekog drugog ili na neku organizaciju. To
ujedno znai da ustupamo i svoju mo sudbini ili drutvu, ili vladi, ili
korporaciji, ili efu. Erih From je upravo zbog toga svoju studiju o nacizmu i
autoritarnosti nazvao Bekstvo od slobode. U pokuaju da izbegnu
odgovornost, milioni ljudi svakodnevno pokuavaju da pobegnu od slobode.
Imam neobino inteligentnog, ali mrzovoljnog poznanika koji veoma
elokventno i neprekidno govori o opsesivnim silama u maem drutvu: rasizmu,
seksizmu, vojnom industrijskom ureenju, i policajcima koji njega i njegove

prijatelje stalno zaustavljaju zbog duge kose. Uvek sam iznova pokuavao da
mu objasnim da nije vie dete. Dok smo deca roditelji imaju mo nad nama. Oni
su, u stvari, uglavnom odgovorni za nau dobrobit, a mi smo, uglavnom,
preputeni njihovoj milosti i nemilosti. Kada su roditelji opsesivni, deca su
nemona, jer im je izbor ogranien. Za razliku od toga, kada odrastemo, na je
izbor skoro neogranien. To ne znai da nije bolan. esto na izbor pada na
manje od dva zla, mada je jo uvek u naoj moi da napravimo pravi izbor.
Slaem se sa svojim poznanikom da u svetu deluju sile pritiska. Mi smo,
meutim, slobodni da izaberemo svaki korak puta i nain na koji emo
odgovoriti na te sile. Njegov je bio izbor da ivi u delu zemlje gde policija ne
voli dugokose tipove, a da ipak nosi. dugu kosu. Mogao je da se preseli u
grad, oia kosu, ili se kandiduje za mesto komesara policije. Ipak, uprkos
svojoj pameti, on jednostavno nije razmiljao o slobodama. On je izabrao da
kuka nad nedostatkom politike moi, Umesto da prihvati i primeni svoju
ogromnu linu mo. On govori o svojoj ljubavi prema slobodi i silama pritiska
koje ga ugroavaju, ali uvek kada govori kako je rtva tih sila, on se u sutini
odrie svoje slobode. Nadam se da e jednoga dana prestati da se ali na ivot
samo zbog toga to je izbor bolan.
U predgovoru svoje knjige Uei psihoterapiju, doktorka Hilde Bruh
konstatuje da se, u sutini, svi pacijenti obraaju psihijatru sa jednim
zajednikim problemom: oseanjem bespomonosti, strahom, i unutranjim
oseanjem da ne mogu izai na kraj sa stvarima niti ih promeniti. Jedan od
korena ovog oseanja nemoi kod veine pacijenata predstavlja elju da se u
potpunosti izbegne bol koji donosi sloboda i neuspeh, delimian i totalan, u
prihvatanju odgovornosti za svoje probleme i svoje ivote. Oni su se odrekli
svojih moi. Ukoliko ele da se izlee, morae pre ili kasnije nauiti da je
celokupnost ivota odrasle osobe niz linih izbora i odluka. Ako uspeju ovo u
potpunosti da prihvate, postae slobodni ljudi. Ukoliko ne budu uspeli, zauvek
e se oseati kao rtve.

Posveenost stvarnosti
Tree oruje discipline u tehnici ophoenja" sa bolom (koji proizilazi iz
reavanja problema) sa kojim celoga ivota moramo raunati ako elimo biti
zdravi, i ako elimo da nam se duh razvija, jeste posveenost istini. Naizgled bi
ovo trebalo biti oigledno, jer je istina stvarnost. Ono to je lano, ujedno je i
nerealno. to jasnije uoavamo realnost sveta, bolje smo osposobljeni da se
odnosimo prema njemu. to nejasnije sagledavamo svet - to nam je svest
zatrpanija laima, pogrenim -procenama, iluzijama - to emo biti manje
sposobni da odredimo ispravne pravce delovanja i donosimo mudre odluke.
Naa predstava o stvarnosti je kao mapa koja nam pomae u savladavanju
terena ivota. Ako je mapa istinita i tana, uglavnom emo znati gde se
nalazimo, i ako smo ve odluili kuda idemo, uglavnom emo znati kako tamo
da stignemo. Ako je mapa pogrena i netana, najverovatnije emo se izgubiti.
Mada je ovo oigledno, mnogi ljudi u veoj ili manjoj meri ovo ignoriu,
zato to je na put do stvarnosti veoma teak. Pre svega ne raamo se sa
mapama, moramo sami da ih pravimo, a to iziskuje veliki trud. to vie truda
budemo uloili da shvatimo i sagledamo stvarnost, utoliko e i nae mape biti
vee i preciznije. Veliki broj ljudi ne eli da uini ovaj napor. Neki prestaju ve
pri kraju puberteta, i njihove su mape male i samo skicirane, a njihov pogled na
svet uskogrud i pogrean. Krajem srednjih godina, veliki broj ljudi e
definitivno odustati od truda. Oni su uvereni da su mape kompletirane i da im je
Weltanschauung ispravan (ak sacrosanct) i vie ih ne zanimaju informacije.
ini se da su zamoreni. Samo relativno mali broj srenika nastavlja do smrti da
istrauje misteriju stvarnosti, uveavajui, poboljavajui i redefiniui svoje
razumevanje sveta i istine.
Najvei problem u izradi mapa nije u tome da poinjemo ni iz ega, ve u
tome to mape, zbog preciznosti, moramo stalno iznova preispitivati. Svet se
neprekidno menja. Lednici dolaze i odlaze, kulture se pojavljuju i nestaju.
Tehnologije, ima ili previe ili premalo, a to je jo dramatinije, svet je u
konstantnom i brzom menjanju. Dok smo deca, mi smo zavisni i nemoni. Kao
odrasli ljudi moemo biti moni. U bolesti ili nesigurnoj starosti moemo
ponovo postati nemoni i zavisni Kada imamo decu koju odgajamo svet nam
izgleda drugaije nego onda kada ih nemamo. Dok su deca mala, svet izgleda
drugaiji nego kad odrastu. Kada smo siromani, svet nam izgleda drugaije
nego kada smo bogati. Svakodnevno nas bombarduju nove informacije o prirodi

realnosti. Moramo neprekidno menjati svoje mape, da bi u njih uneli nove

podatke, a ponekad, kada se nakupi dovoljno sveih informacija, moramo
uiniti velike ispravke. Proces ispravki, naroito onih od velikog znaaja,
ponekad je neizdrivo bolan. Upravo u tome lei uzrok mnogih boljki
oveanstva.
ta se dogaa kada se neko dugo i teko bori da razvije aktivan pogled na
svet, prividimo korisnu, upotrebljivu mapu, a zatim biva suoen sa ovim
informacijama koje sugeriu da je taj pogled bio pogrean i da mapu treba
velikim delom ponovo ucrtati. Bolni napor koji se zahteva deluje zastraujue i
skoro poraavajue. U procesu saznanja esto i nesvesno predviamo neke od
novih informacija. Ignorisanje esto nije samopasivno.. Deava se da te
informacije proglasimo lanim, opasnim i jeretikim, avoljom rabotom. Moda
emo se i boriti protiv njih i pokuati da manipuliemo informacijama da bismo
"ih prilagodili svom pogledu na svet. Pre nego to uniti mapu, ovek e
pokuati da uniti novu realnost. Tuno je to e takva osoba utroiti vie
vremena u odbrani zastarelog pogleda na svet, nego to bi bilo potrebno da ga
ispravi.

Prenos: zastarela mapa

Ovaj proces aktivnog odravanja zastarelog pogleda na stvarnost osnova je
mnogih mentalnih oboljenja. Psihijatri to nazivaju prenosom. Verovatno postoji
onoliko varijacija te definicije koliko postoji psihijatrija. Moja definicija je:
prenos je niz naina uoavanja i reagovanja na svet koje stiemo u detinjstvu a
koji su tom dobu primereni, (ak Veoma neophodni), ali koji se krajnje
neprimereno prenose i primenjuju na svet odraslih.
Iako su naini na koje se prenos manifestuje uvek prodorni, nasilni i
destruktivni ponekad su i suptilni.
Ipak, najoigledniji primeni jesu suptilni. Jedan takav primer bio je i
pacijent kod koga terapija nije uspela upravo zbog prenosa. To je bio briljantan,
mada neuspean, kompjuterski tehniar tridesetih godina koji mi se obratio za
pomo poto ga je napustila ena i povela sa sobom oba deteta. Nije bio
naroito pogoen njenim odlaskom, ali ga je odlazak dece porazio jer im je bio
duboko privren. U nadi da e mu deca biti vraena, reio je da se podvrgne
psihoterapiji, poto je to bio uslov koji mu je ena postavila. Ona se
prvenstveno alila na njegovu upornu i nerazumni ljubomoru, mada je prema
njoj uvek bio na distanci, hladan, uzdran, nekomunikativan i bezoseajan.
Smetalo joj je to to je uporno menjao radna mesta. ivot mu je od puberteta bio
izrazito nestabilan. U pubertetu je dolazio u manje sukobe sa policijom i tri puta
je zatvaran zbog pijanstva, izazivanja tue, besposlienja i ometanja policajca
pri vrenju dunosti. Napustio je studije elektrotehnike jer, kako je rekao,
Profesori su mu bili gomila hipokrita, koja se malo razlikovala od policije.
Zbog njegove neobine darovitosti i kreativnosti na polju kompjuterske
tehnologije, bio je veoma traen u industriji. I pored svega, on nikada nije uspeo
da napreduje ili zadri posao due od godinu i po dana, esto otputan, a jo
ee sam dajui otkaze posle unih rasprava sa poslodavcima koje je
okarakterisao kao laove i prevarante zainteresovane samo za sopstvene
stranjice.
Najea izreka mu je bila: Ne moe nikome verovati. Svoje detinjstvo
je opisao kao normalno a roditelje kao prosene. U kratkom intervalu koje
je proveo sa mnom, uzgredno je i neemotivno ispriao mnoge trenutke iz
detinjstva u kojima mu je bila uskraena roditeljska podrka. Obeali su mu
bicikl za roendan, ali su zaboravili na to i poklonili su mu neto drugo. Jednom
su ak zaboravili na njegov roendan, ali to on nije video kao neto strano jer
su bili veoma zauzeti. Obeavali su mu razne stvari za vikend, ali su kasnije

zaboravljali zbog prezauzetostd. Nebrojeno puta su zaboravili da dou po

njega, po zavretku neke priredbe ili slavlja jer su bili .preokupirani vanijim
stvarima.
Ono to se dogodilo ovom oveku, poelo je u detinjstvu nizom
razoaranja usled nedostatka roditeljske ljubavi. Postepeno ili iznenada, usred
odrastanja, doao je do munog saznanja, da ne moe imati poverenja u
roditelje. Kada je to shvatio oseao se mnogo bolje, i ivot mu je postao
prijatniji. Vie nije nita oekivao od roditelja, niti se radovao njihovim
obeanjima. Kada je prestao da im veruje, njegova su se razoaranja dramatino
smanjila.
Ovakvo prilagoavanje je osnova za budue probleme. Detetu roditelji
znae sve: oni predstavljaju itav svet. Dete nema uvid u to da su drugi roditelji
razliiti i esto bolji. Ono pretpostavlja da sve na svetu funkcionie na nain na
koji to njegovi roditelji obavljaju. Ovakvo gledite rezultirae time to e dete
zakljuiti da moe verovati svojim roditeljima, a da ne moe verovati
ljudima. Nepoverenje u ljude postae sadraj mape sa kojom on kree u
adolesceftciju i zrelo doba. Sa ovakvom mapom, naoruan odbojnou zbog
mnogih razoaranja, neumitno je doao u sukob sa autoritetima: policijom,
profesorima, poslodavcima. Ovi konflikti su ga samo uvrstili u uverenju da
ljudima koji su trebali da mu prue neto u ivotu, ne treba verovati. Imao je
bezbroj prilika da prepravi svoju mapu, ali se uvek o njih ogluio. Jedini nain
na koji bi mogao saznati da u svetu odraslih ima ljudi vrednih poverenja bilo bi
da im poveruje, a to bi -ve zahtevalo znaajno odstupanje od mape. S druge
strane, odstupanje od mape podrazumevalo bi preispitivanje njegovog stava
prema roditeljima - i saznanja da ga nisu voleli, da nije imao normalno
detinjstvo, i da nezainteresovanost roditelja za njegove probleme i nije
uobiajena pojava. Takvo saznanje je bilo izuzetno bolno. Konano, poto je
njegovo nepoverenje u ljude bilo realno prilagoavanje stvarnosti njegovog
detinjstva, to je bilo prilagoavanje u smislu umanjenja bola i patnje. Poto je
neobino teko odrei se funkcionalne prilagoenosti, on je jednostavno
nastavio putem nepoverenja, nesvesno stvarajui situacije koje su ga udaljavale
od ljudi, nedozvoljavajui mu da uiva u ljubavi, toplini, intimnosti i
oseajnosti. Nije sebi dozvoljavao ni bliskost sa enom jer se ni njoj nije moglo
verovati. Jedina stvorenja sa kojima je uspeo da uspostavi bliski kontakt, bili su
njegovo dvoje dece. Samo je nad njima imao kontrolu, jedino oni nisu imali
autoritete nad njim, jedino su ona na celom svetu bila vredna poverenja.

Kada su u pitanju problemi prenosa, to je obino sluaj, psihoterapija

postaje, pored ostalog, i proces revidiranja mapa. Pacijenti polaze na terapiju
zato to njihove mape oigledno ne funkcioniu, ali oni se grevito dre i
suprotstavljaju itavom procesu! to je vea potreba da se odri mapa i jaa
borba da ne ostanu bez njih terapija je manje uspena, ak nemogua, kao u
sluaju pomenutog tehniara. U poetku je traio da dolazi na terapiju subotom.
Posle tri seanse, prestao je da prisustvuje jer se zaposlio na odravanju travnjaka
subotom i nedeljom. Predloio sam mu da dolazi etvrtkom. Doao je dva puta,
a zatim odustao jer je u fabrici radio prekovremeno. Promenio sam svoj
raspored da bih mogao da ga viam ponedeljkom kada nije radio.
prekovremeno. Ponovo se pojavio dva puta, i nestao jer je i ponedeljkom poeo
prekovremeno da radi. Suoio sam ga sa nemogunou terapije pod ovim
okolnostima. Rekao je da niko od njega nije zahtevao da prekovremeno radi, ali
da mu je novac neophodan i da mu je u ovom trenutku rad vaniji od terapije.
Naglasio je da e ovde dolaziti samo onim ponedeljkom kada ne radi
prekovremeno, i da e mi se uvek prethodno javiti telefonom da bi me obavestio
da li e doi. Rekao sam da su. mi ti uslovi neprihvatljivi i da ne mogu
otkazivati ponedeljkom sve obaveze samo zbog mogunosti da se on eventualno
pojavi. Smatrao je da sam bez razloga krut i nezainteresovan za njegove
potrebe, da brinem samo za svoje vreme, a ne za njegovo, zato ne mogu biti
dostojan njegovog poverenja. Tako se okonao na pokuaj saradnje, a on me je
zabeleio na staroj mapi.
Problem prenosa nije zastupljen samo izmeu psihoterapeut i njihovih
pacijenata, ve i izmeu roditelja i dece, mueva i ena, zaposlenih i
poslodavaca, prijatelja, grupa, pa ak i nacija. Zanimljivo je, na primer,
razmisliti o ulozi prenosa u meunarodnim odnosima, jer su i voe mnogih
nacija samo ljudska bia formirana na iskustvima iz detinjstva. Kako je mapu
sledio Hitler i odakle je ona potekla? Kakve su mape opredelile amerike voe
u otpoinjanju i voenju rata u Vijetnamu. Oigledno je da su se njihove mape
razlikovale od mapa generacija koje su dole posle njih. Na koji nain je
nacionalno iskustvo iz godine Velike depresije uticao na njihove mape, a
iskustvo pedesetih i ezdesetih godina na mape mlae generacije?
Ako je iskustvo tridesetih i etrdesetih godina doprinelo ponaanju
amerikih voa u potpirivanju rata u Vijetnamu, koliko je to iskustvo bilo
primereno stvarnosti ezdesetih i sedamdesetih godina?
Istina i realnost se izbegavaju ukoliko su bolne. Mi moemo prepraviti
svoje mape samo ako imamo toliko discipline da prevaziemo taj bol. Da bismo

stekli takvu disciplinu moramo biti u potpunosti posveeni istini. To znai da

istinu najdoslednije determinisanu, moramo uvek smatrati Vanijom i
vitalnijom za svoje dobro, od sopstvenog komoditeta. I obrnuto, linu
dekomodiranost moramo smatrati relativno nevanom, pa joj se ak i radovati
jer je ona u slubi nae potrage za istinom. Mentalno zdravlje je razvojni proces,
posveenost istini po svaku cenu.

Otvorenost ka izazovu
ta znai ivot potpune posveenosti. To znai, pre svega, neprekidno,
nepopustljivo samoispitivanje. Mi svet poznajemo samo kroz svoj odnos prema
njemu. Zbog toga, da bismo upoznali svet mi ne samo da treba da ga ispitujemo,
ve da istovremeno ispitujemo onoga ko ispituje. Psihijatri ovo ue kao deo
profesionalnog obrazovanja i znaju da je nemogue razumeti sukobe i prenose
svojih pacijenata, bez prethodnog razumevanja sopstvenih. Njima se zato
preporuuje podvrgavanje psihoterapiji ili psihoanalizi kao sastavnom delu
obrazovanja i razvoja. Na alost, mali broj psihijatara prihvata ovaj savet.
Veina pomno prouava svet, ali ne i sebe. Oni mogu biti kompetentni po
vladajuim standardima ali nikada nisu mudri. ivot mudrosti mora biti ivot
kontemplacije kombinovan sa akcijom. U prolosti amerike kulture,
kontemplacija nije visoko vrednovana. Pedesetih godina ljudi su Adlaji
Stivensona nazvali jajoglavi i nisu verovali da moe postati dobar predsednik
upravo zato to je bio ovek odan kontemplaciji, sklon dubokom razmiljanju i
sumnjama. uo sam roenim uima kako roditelji svojoj adolescentnoj deci
najozbiljnije govore: Ti previe razmilja. Kakav je ovo apsurd, kada znamo
da nas sposobnost razmiljanja i samoispitivanja najvie ini ovenim. Sreom,
izgleda da se ovakvi stavovi menjaju i da poinjemo da shvatamo kako izvori
opasnosti po svet lee pre u nama nego van nas, i da su procesi neprekidnog
samoanaliziranja i kontemplacije sutinski za konaan opstanak. Ja ovde
podrazumevam male grupe ljudi koje menjaju svoj stav. Istraivanje spoljanjeg
sveta nije nikada toliko bolno kao sopstveno istraivanje unutranjosti i veina
eli da izbegne bol koji donosi ivot posveen istinskom samoistraivanju. Ipak,
kada je neko posveen istini, ovaj bol postaje sve vie nevaan, (uz to i manje
bolan) to ovek dalje napreduje stazom samoispitivanja.
iivot potpune posveenosti istini podrazumeva i spremnost na line
izazove. Jedini nain da saznamo sa sigurnou da li je maa mapa
verodostojna, jeste da je izloimo kritici i izazovu ostalih maponoa. ivimo u
zatvorenom sistemu - pod staklenim zvonom, ako citiramo Silviju Plat, i sve
skloniji zabludi, udiemo svoj sopstveni zagaeni vazduh. Zbog bola koji je
sastavni deo procesa ispravljanjaTnapa stvamosti, najrae bismo izbegli ili
zaobili sve izazove u odnosu na njihovu osnovanost. Svojoj deci govorimo:
Ne odgovaraj mi, ja sam ti roditelj. Branom drugu prenosimo ovakvu
poruku: Hajde da pustimo jedno drugo daivimo. Ako me bude kritikovao, ivot u ti zagorati i zaalie zbog toga. Svojim porodicama i svetu stariji

upuuju poruku: Star sam i slab. Ako mi se suprotstavite, mogu umreti ilii ete
snositi krivicu zato to ste mi zagorali poslednje dane na ovom svetu. Svojim
potinjetnima stavljamo do znanja: Ako budete tako drski, da mi se
suprotstavite, onda to uradite veoma obazrivo, inae ete se veoma brzo naoi u
potrazi za novim poslom.
Sklonost ka izbegavanju izazova toliko je opte prisutna u Ijudskim biima
da se moe smatrati osobinom Ijudske prirode. Time to smo je nazvali
pnirodnom ne znai da ona istovremeno predstavlja esencijaLno, blagotvorno ili
nepromenljivo ponaanje. Prirodno je vriti nudu u gae i nikada ne prati zube.
Uprkos tome mi sebe uimo da inimo ono to je neprirodno, dok nam to ne
postane deo prirode. ak se i samodisoiplina moe definisati kao uenje
neprirodnosti. Jo jedna osobina Ijudske prirode - moda ona koja rias ini
najljudskijim - jeste naa sposobnost da primamo i prevaziemo ono to je
neprirodno i time preobrazimo sopstvenu prirodu.
Nijedan in nije prirodniji, a amim tim i ljudskiji od podvrgavanja
psihoterapiji. Ovim inom mi se narnemo otvaramo najdubljem izazovu drugog
Ijudskog bia pa mu ak i plaamo za pronicljivost i brigu.
Ne samo pojedinci, ve i itava organizacija poznati su po tome to se tite
od izazova. Jednom sam od efa vojnog osoblja dobio nalog da pripremim
analizu psiholokih uzroka strahota u Mai Laju i njihovo kasnije zatakavanje, u
elji da se takvom ponaanju u budunosti stane na put. Moje preporuke nije
prihvatio glavni vojni tab uz obrazloenje da se ovo istraivanje ne moe
zadrati u tajnosti. Postojanje takvog istraivanja moe nas izloiti daljem
izazovu. Ni predsedniku ni vojsci nisu U ovom trenutku potrebni dalji izazovi.
- reeno mi je.
Otvorenost ka izazovu jedna je od stvari koju simbolizuje leanje na kauu
psihoanalitiara. Podvrgavanje psihoterapiji predstavlja in velike hrabrosti.
Najvei razlog, zbog koga ljudi izbegavaju psihoterapiju, nije nedostatak novca
ve nedostataJc hrabrosti. Ovo se odnosi i na veliki broj psihijatara koji ne
uspevaju da sagledaju nunost podvrgavanja sopstvenoj terapiji uprkos tome to
za to imaju vie razloga od ostalih.
Hrabrost koju poseduje veina pacijenata koja se dobrovoljno podvrgava
psihoanalizi, ak i na poetku terapije i uprkos stereotipnom miljenju, otkriva
da su ii sutini ti Ijudi mnogo snaniji i zdraviji od proseka.
Dok je psihoterapija krajnji oblik otvorenosti ka izazovu i naa obinija
svakodnevna meusobna optenja pruaju nam sline mogunosti rizika koji
nosi otvorenost: kod automata za vodu, na sastancima, na terenu za golf, za

veerom, u krevetu kada se svetla pogae, sa kolegama, poslodavcima,

zaposlenim, suprunicima, prijateljima, ljubavnicima, roditeljima, i decom.
Jedna uredno oeljana ena, koja je dolazila due vremena kod mene na
terapiju, uvek bi se oeljala kada bi na kraju seanse ustala sa kaua.
Prokomentarisao sam
Toliko o analizi razloga zatakavanja jednog incidenta, ; koja je i sama
zatakana. Ovakvo ponaanje nije ogranieno samo na vojsku ili Belu kuu.
Naprotiv, odnosi se na Kongres, druge dravne agepcije, korporacije, pa ak i
na univerzitete i dobrovoljne ustanove - ukratko na sve Ijudske organizacije.
Isto onoliko koliko je potrebno pojedincu da prihvati izazove ukoliko eli da
razvija mudrost i delotvomost, toliko je potrebno i organizacijama da bi se
razvile u vredne i progresivne institucije. Ovu injenicu, sve vie prihvataju
ljudi kao to je Don Gardner iz Zajednikog cilja, kome je jasno da jedan od
najuzbudljivijih i najznaajnijili zadataka koji se u sledeih nekoliko dekada
nalazi pred naim drutvom, jeste da se u birokratsku strukturu nae
organizacije ugrade prijemivost i otvorenost na izazove koji bi zamenili za
sada tipini institucionalni otpor.vo njeno ponaanje. Pre nekoliko nedelja moj
mu je primetio da mi je kosa pozadi slepljena uz potiljak, kada sam se vratila
sa jedne seanse, objasnila je porumenevi. Nisam mu rekla zato. Plaim se da
e me zadirkivati ako mu kaem da ovde leim na kauu. Sada smo imali nov
problem za reavanje. Najvea je vrednost psihoterapije u prenoenju discipline
koja spada u pedesetominutni sat, na svakodnevne odnose i delatnosti
pacijenta. Ozdravljenje duha.se nee postii sve dok otvorenost ka izazovu ne
postane nain ivota. Ova ena nee ozdraviti sve dok sa muem ne postigne
otvorenost koju je postigla sa mnom.
Od svih ljudi koji se obrate psihijatru ili psihoterapeutu malo je onih koji
svesno trae izazove ili obrazovanje u disciplini. Veina jedino traii
olakanje. Kada shvate da su izazvani, ne samo jodrani, mnogi e pobei ili
doi u iskuenje da pobegnu. Uei ih da jedino pravo olakanje dolazi kroz
izazov i disciplinu delikatan je, dug i esto neuspean poduhvat. Zato govorimo
o potrebi da se paaijanti zavedu psihoterapijom. Takoe moemo rei za neke
pacijente koje viamo vie od godinu dana da se oni jo uvek nisu stvamo
prepustili terapiji.
Za postizanje otvorenosti ka psihoterapiji naroito se preporuuje (ili
zahteva u zavisnosti od toga kako na to gledate) tehnika slobodne asocijacije.
Kada se primenjuje ova tehnika, pacijentu se kae: Recite sve to vam padne
na pamet bez obzira koliko to zvualo nevano, bolno, ili neprijatno. Ako vam

padne na pamet vie stvari, istovremeno, onda treba da govorite o onoj koja
vam tee pada. Ovo je lake rei nego uiniti, ali oni koji savesno na tome rade
obino brzo napreduju. Neki imaju toliki otpor prema izazovu da se samo
pretvaraju da sarauju. Prividno rado priaju o nekiin tvarima, ali obavezno
izostave kljune detalje. Neka ena e satima pnati o neprijatnim iskustvima iz
detinjstva, ali e preutati da ju je mu tog jutra suoio sa injenicom da je sa
bankovnog rauna skinula hiljadu dolara vie nego to je dozvoljeno. Takvi
paoijenti se true da psihoterapijsku seansu pretvore u konferenciju za tampu.
U najboljem sluaju e traiti vreme u pokuajima da izbegnu izazov, ili e
pribei suptilnim laima.
Da bi se pojedinci i organizacije zaista otvorili prema izazovu, neophono
je da njihove mape realnosti budu izloene inspekciji javnosti. Potrebno je neto
vie od konferencije za tampu. Stoga je praksa potpune iskrenosti jo jedan
Uslov za ivot potpune posveenosti istini. To podrazumeva neprekidan i
beskrajan proces samoprovere da bi se osiguralo da nae komunikacije - ne
samo rei koje izgovaramo, ve i nain na koji ih izgovaramo - bez odstupanja,
odraavaju najpriblinije to je ljudski mogue, istinu ili lealnost kakvu
poznajemo.
Ovakva iskrenost ne dolazi bezbolno. Ljudi lau da bi izbegli bol koji
donosi izazov i njegove posledice. La predsednika Niksona o Votergejtu nije
bila nita sofisticiranija od lai etvorogodinjaka koji uverava majku kako je
lampa sama pala sa stola i razbila se. Sve ,dok je priroda izazova legitimna (a
obino jeste) la je pokuaj da se izbegne legitimna patnja i moe uzrokovati
mentalnu bolest.
Koncept izbegavanja stvara problem preice. Uvek kada pokuavamo da
izbegnefno neku prepreku, traimo bri i laki put prema cilju: preicu. Zato to
sam uveren da razvoj ljudskog duha predstavlja krajnji cdlj ljudskog postojanja,
posveen sam ideji o progresu. Ispravno je i primereno da Ijudska bia rastu,
razvijaju se i napreduju to je bre mogue, prema tome, dobro je i ispravno
pribegavati svakoj pravoj preici ako je ona napredak u linom razvoju. Kljuna
re u prethonoj reenici je ipak prava. Ljudi imaju tendenciju da ignoriu
prave preice, i uporno trae pogrene. Na primer, ispravno je prouiti sinopsis
knjige umesto proitati ceo original kada se pripremamo za ispit. Ukoliko je
sinopsis dobar i materija savladana, osnovno znanje je mogue stei za krae
vreme, uz manje truda. Prevara ne moe nikada predstavljati pravu preicu. Ona
verovatrio moe utedeti mnogo vie vremena, i ukoliko je uspena, moe
prevarantu izdejstvovati prolazriu ocenu na ispitu, ali e izostati osnovno

znanje. Tada je ocena lana, i pogreno interpretirana. Ako ona postane osnova
u ivotu, onda ivot postaje la i pogrena interpretacija posveena tienju i
pothranjivanju lai.
Prava psihoterapija takoe moe biti pogrena preica. To je najee
sluaj kada roditelji trae psihoterapiju za svoju deou. Oni ele da ini.se deca na
neki nain promene; da prestanu da se drogiraju, dobijaju histerine napade,
loe ocene i tako dalje. Neki roditelji su iscrpeli svoje mogunosti u pokuajima
da deci pomognu, i zato se psihoterapeutu obraaju sa istinskom voljom da se
pozabave problemom. Drugi, podjednako esto dolaze sa jasnim saznanjem o
uzroku problema kod deteta, u nadi da e psihijatar moi da uini neki magini
potecz i izmeni dete, a da pritonv ne ukloni osnovni uzrok problema. Na primer,
neki e roditelji otvoreno rei: Mi znamo da imamo problema u braku i da je to
u vezi sa problemom naeg sina. Ipak, ne elimo da se govori o naem braku
niti da se podvrgnemo terapiji. Radite sa naim sinom, i ako je to mogue,
pomognite mu da bude sreniji.
Drugi su manje iskreni. Oni su spremjii da izjave da e uiniti sve to je do
njih, ali kada im se objasni da detetovi simptomi predstavljaju ispoljavanje
otpora prema njihovom stilu ivota, obino kau: Apsurdno je oekivati da se
postavimo naglavake zbog njcga, i odlaze u potragu za novim psihijatrom koji
e im moda ponuditi bezbolniju preicu. Kasriije e, vcrovatno, rei
prijateljima, i ponavljati u sebi Sve smo uiniili za svoje dete: ak smo posetili
etiri razliita psihijatra, ali nita nije pomoglo.
Mi ne laemo samo druge ve obmanjujemo i sebe. Izazovi naoj
prilagoenosti (mapama), sa stanovita sopstvene savesti i realnog opaanja,
mogu biti podjednako ispravrai i bolni kao i izazovi koji potiu od javnosti. Od
bezbrojnih lai kojima ljudi sami sebe obmanjuju, dve su najuobiajenije,
najmonije i najdestruktivnije: Mi zaista volimo svoju deou, i nai nas
roditelji zaista vole. Verovatno je da su nas roditelji voleli i da mi volimo svoju
decu, ali kada nije tako, Ijudi se ne trude da to prihvate. Za psihoterapiju est
kaem da je to igra istine ili igra iskrenosti jer joj je svrha, izmeu ostalog, i
to da pomogne pacijentima da se suoe sa laima. Jedan od korena mentalnih
bolesti najee predstavlja sistem sastavljen od lai koje su nam reene, i lai
koje smo sami sebi rekli. Koreni se mogu otkriti i unititi samo u atmosferi
savrene iskrenosti. Da bi terapeuti stvorili ovakvu atmosferu, neophodno je u
njihove odnose sa pacijentima uneti apsolutnu otvorenost i istinitost. Kako
moemo od pacijenta oekivati da podnese bolno suoavanje sa stvarnou,

ukoliko ga ne podelimo sa njim? Moemo biti predvodnici samo ako idemo

prvi.

Tajenje istine
Lai se mogu podeliti na ve vrste: Bele lai i cme lai.
Cma la je izjava za koju znamo da je neistinita. Bela la je izjava koja nije
sama po sebi neistinita, ali izostavlja znaajan deo istine. injenica da je la
bela ne ini je nita manje neistinitom, niti opravdanijom. Bele lai mogu biti u
podjednakoj meri destruktivne kao i cme. Vlada koja pomou cenzure taji pred
javnou neku vitalnu informaciju, nije ni za nijansu vie demokratska od one
vlade koja govori neistjnu. Pacijentkinja koja je preutala da je za 1000 dolara
prekoraila dozvoljenu sumu na raunu, koila je time svoj razvoj kroz terapiju
isto kao da je pribegavala laima. Upravo zato to deluje manje nepoteno,
preutkivanje bitne informacije je najuobiajeniji oblik laganja, a tetniji je
utoliko to ga je tee otkriti i raskrinkati.
Bela la je drutveno prihvatljiva u mnogim naim meusobnim odnosima,
jer ne elimo da povredimo tua oseanja. Uprkos tome, alimo to su nam
drutveni odnosi veinom povrni. Roditeljima se injenica da decu kljukaju
papicom od belih lai ne samo ini prihvatljiva, ve i blagotvoma i nena. ak i
muevima i enama koji su bili dovoljno hrabri da se jedni pred drugima otvore,
teko pada otvorenost sa ecom. Oni im nee otkniti da pue marihuanu ili da su
se prethodne noi svaalr, da oseaju otpor prema manipulacijama babe i dede,
da im je lekar rekao da pated psihosomatskih poremeaja ili da su uleteli u
rizian finansijski poduhvat, pa ak ni koliko novca imaju na bankovnom
raunu. Obino se ovakvo tajenje istine opravdava ljubavlju ili eljom da se
deca zatite od nepotrebnih briga, i zbog toga se esto dogaa da je takva
zatita neuspena. Deca ionako znaju da mama i tata pue travu, da su se
noas svaali, da postoji otpor prema babi i dedi, da je mama nervozna i da tata
gubi novac. Tada razultat nije zatita, ve uskraenost. Deci je uskraeno
saznanje o novcu, bolesti, drogi, seksu, braku, roditeljima, babama i dedama i
ljudima uopte. Lieni su ujedno i umirenja koje bi dobili kada bi se otvoreno
raspravljalo o ovim temama. Konano, uskraeni su im uzori otvorenosti i
iskrenosti, a prueni primeri delimine iskrenosti, nepotpune otvorenosti i
ograniene hrabrosti. Za neke roditelje je elja da zatite decu motivisana
iskrenom, ali pogreno tumaenom Ijubavlju. Drugima, elja da potede decu
vie slui kao fasada i racionalizacija tenje da izbegnu suoavanje i time
saouvaju autoritet nad njima. Takvi roditelji obino govore: Vidite deco, vi
treba daastavite da budete deca, i brinete deije brige, a brige odraslih prepustite
nama. Gledajte u nama snane i nene zatitnike. Takva slika je dobra i za vas i

za nas, i zato je nemojte ruiti. To nama ,prua oseaj snage, a vama oseaj
sigurnosti, i svima e nam biti lake ako e previe ne udubljujemou te stvari.
Ne moemo zanemariti injeniou da moe doi do pravog konflikta kada
se elja za apsolutnom iskrenou suprotstavi potrebama nekih ljudi da pruaju
odreenu vrstu zatite. Na primer, ak i roditelji u savreno stabilnim
brakovima, mogu ponekad razmatrati razvod kao jedno od moguih reenja, ali
obavestiti daou o ovome kada za to ne postoji realna osnova, krajnje je
nepotirebno, i predstavlja za njih optereenje. Pomisao na razvod je ozbiljna
pretnja deijem oseaju sigumosti - toliko zastraujua, da ona ne mogu da je
sagledaju iz ire perspektive. Deca su ozbiljno ugroena, ak i onda, kada je
mogunost da doe do razvoda veoma udaljena. Ako je brak njihovih roditelja
riasukan, deca e biti suoena sa ovom pretnjom bez obzira da li roditelji o tome
govore ili ne. Ako je ori u osnovi solidan, roditelji ne bi sa apsolutnom
iskrenou rekli: Mama i tata su sino razgovarali o razvodu, ali ovoga puta to
zaista nije ozbiljno. U dfugim sluajevima, esto je neophodno da psihijatri
preute sopstvene misli, gledita i saznanja pacijentima u ranijim stadijumima
psihoterapije, jer oni jo uvek nisu spremni da se sa njima suoe i prihvate ih.
Na prvoj godini staa, jedan mi je pacijent na etvrtoj seausi ispriao san koji je
oigledno odraavao zabrinutost u vezi sa homoseksualnoou. U elji da
pokaem kako sam sjajan terapeut, i kako brzo postiem napredak, rekao sam:
Va san odraava zabrinutost u vezi sa vaom latentnom homoseksualnou.
On se vidno uzbudio, i nije vie dolazio na terapiju. Samo uz ogroman trud i
sreu, uspeo sam da ga nagovorim da nastavii sa psihoterapijom. Imali smo jo
dvadeset seansi pre nego to je, zbog posla, premeten u drugi deo zemlje. Ove
seanse su mu veoma koristile, uprkos podatku da viie nikada nismo raspravIjali
o homoseksualnosti. injenica da je.njegova podsvest bila sa njom okupirana,
nije znaila da je on spreman da se sa tim suod na svesnom nivou. Poto ovo
saznanje nisam preutio, uinio sam mu lou uslugu, skoro ga izgubivi kao
sopstvenog ili bilo ijeg pacijenta.
Selektivno preutkivanje sopstvanog miljenja mora se primenjivati s
vremena na vreme u poslovnom iolitikom svetu, ukoliko elimo da budemo
dobrodoii u raznim upravnirfi telima. Kada bi ovek u svalcoj situaciji
otvoreno iskazivao svoje miljenje o vanim i nevanim stvarima, bio bi
smatran nepoeljnim i opasnim za organizaciju. Stekao bi reputaciju drske
osobe i nika,da ne bi bio izabran za njenog predstavnika. Ne moemo zaobii
injeniou da ukoliko elimo da budemo uticajni u nekoj organizaciji, moramo
delimino postati organizovana osoba, paljivi u izraavanju linog miljenja,

ponekad poistoveujui lini jdentitet sa identitetom organizaoije. S druge

strane, axo neko smatra sopstveni uticaj u organizaciji jedinim ciljem
organizacijskog ponaarija, dozvoljavajui sebi da izraava samo ono
miljenje koje nee nita pore metiti, onda je dozvolio da cilj opravda sredstvo
i izgubio je lini integritet i indentitet, postavi u potpunosti linost
organizacije. Put koji vliki rukovodiac mora prevaliti izmeu ouvania i
gubitka sopstvene samostalnosti i indentiteta, neobino je uzan, i veoma mali
broj ga uspeno pree. On predstavlja ogroman izazov.
Izraavanje miljenja, oseanja, ideja, pa ak i znanja, mora s vremena na
vreme biti potisnuto, u ovim i mnogim slinim okolnostima tokom ljudskog
ivota. Kojih se pravila, u tom sluaju treba pridravati, ako elimo da se
posvetimo istini? Kao prvo, nikada ne smemo izgovoriti neistinu. Drugo, stalno
imajmo ria umu da je preutkivanje istine uvek potencijalna la, i da je
neophodno vana moralna odluka a svakoj situaciji u kojoj preutkujemo istinu.
Tree. odluka da se istina preuti nikada ne sme biti zasnovana na linim
potrebama, kao to su potreba za moi i simpatijom, ili potreba da se lina mapa
zatiti od izazova. etvrto, odluka da se istina prikrije, mora uvek u potpunosti
biti zasnovana na potrebama oveka ili ljudi od kojih se ona taji. Peto,
procenjivanje tuih potreba je izraz kompleksne odgovomosti koji se mora
sprovoditi mudro i sa iskrenom ljubavlju prema drugfome. esto, primarni
faktor u procenjivanju tuih potreba, jeste procena sposobnosti te osobe da
istinu iskoristi za sopstveni duhovni razvoj. Najzad, procenjujui neiju
sposobnost da istinu iskoristi za lini razvoj, moramo imati na umu da je naa
tendencija pre da potcenimo nego da precenimo ovu sposobiiost.
Sve ovo moe delovati kao izuzetan zadatak koji je nemogue u potpunosti
ispuniti i koji predstavlja hronian i beskonaan teret, pravu gnjavau.
I zaista, on jeste beskonaan teret samodiscipline zbog koga se veina ljudi
odluouje za ivot ograniene iskrenosti i otvorenosti, skrivajui sebe i svoje
mape od.sveta. Tako je mnogo lake. Ipak, nagrada za teak ivot u iskrenosti i
posveenosti istini, nadmauje puku potrebu. Zahvaljujui injeniai da su
njihove mape neprekidno izloene izazovu, otvoreni ljudi se neprekidno
duhovno razvijaju. Svojom otvorenoou, oni mogu efektivmdje uspostavljati i
odravati prisne odnose nego zatvoreni Ijudi. Poto nikada ne govore lai, mogu
biti sigumi i ponosni u svome saznanju da niim nisu doprineli konfuziji koja
vlada svetom, ve su posluili kao izvori svetlosti i jasnoe. Konano, onii su u
potpunosti. slobodni da postoje, i nisu optereeni nikakvom potrebom za
skrivanjem. Ne moraju da se unjaju u senci. Ne moraju da izmiljaju nove lai

koje bi sakrile stare. Ne moraju gubdti energiju na prikrivanju tragova i

preruavanju. I konaano, shvataju da je potrebno mnogo manje energije za
disaiplinovanost potenja nego za prikrivamje. to je ovek blii ovom zahtevu,
to mu je lake da ouva potenje, dok brojne lai povlae a sobom nove lai.
Svojom otvorenou, ljudi posveeni istini, ive na otvorenom, a vebanjem
hrabrosti da ive na otvorenom, oni se oslobaaju straha.

Balansiranje
Vrsta discipline potrebna da se disciplinuje disciplina, je ono to ja
nazivam balansiranje. To je ujedno i etvrta, poslednja vrsta o kojoj bih eleo da
govorim.
Balansiranje je disciplina koja nam daje fleksibilnost. Potrebina je
neobina fleksibilnost da bi se uspeno preivelo u svirii sferama aktivnosti.
Kao primer emo uzeti gnev i naine na koje se on ispoljava. Gnev je emooija
nasleena u evoluciji (kod Ijudi i manje razvijenih organizama), koja
potpomae opstanak. Uvek osetimo gnev kada nam je geografska i psiholoka
teritorija ugroena. On nas nagoni na otpor. Da nema gneva, nas bi neprekidno
gazili i konano unitili.
Samo sa gnevom moemo preiveti. Ipak, najee, kada odmah
pomislimo da drugi ele da nas ugroze, nakon detaljnijeg preispitivanja
shvatiemo da to uopte nije njihova namera. Ponekad, kada stvarno utvrdimo
da nas Ijudi ugroavaju iz ovih ili onih razloga, uvideemo da je za nas bolje da
ne reagujemo gnevom. Neophodno je da n#i vii modami centri rasuivanja
reguliu i moduliraju nie centre (emoaije). Da bismo uspeno funkcionisali u
svom sloenom svetu, bitno je da posedujemo sposobnost, ne samo da
ispoljavamo gnev, ve i da ga ne ispoljavamo. Takoe, monamo biti sposobni
da gnev izraavamo na razliite naiine. Ponekad ga je nuno ispoljiti tek nakon
mnogo razmi=ljanja i procenjivanja. U drugim je prilikama korisnijespoljiti ga
cdmah i spontano. Katkad ga treba ispoljiti hladno i mirno, a u nekim
situacijama glasno i nesputano. Mi ne samo da moramo znati kako u razliitim
prilikama da izaemo na kraj sa gnevom, ve i kako da najadekvatnije
uskladimo pravo vreme sa pravim izrazom. Da bismo kompetentno i adekvatno
rukovali svojim gnevom, neophodan je razraen i fleksi: bilan sistem
reagovanja. Nije udo to je baratanje gnevom sloen zadatak koji je teko
uspeno okonati pre zrelosti i srednjih godina, a ponekad i do kraja ivota.
Svi Ijudi u veem ili manjem stepemu pate od slabe fleksibilnosti sistema
reagovanja. Vei deo posla psihoterapeuta lei u nastojanju da se pomogne
pacijentu da postigne veu fleksibilnost ovog sistema. To znai da to su
pacijenti vie hendikepirani nemirom, krivicom, i ncsigumou, utoliko je ovaj
posao tei. Ja sam, na primer, radio sa tridesetdvogodinjom izofreniarkom,
za koju je bilo istinsko otkrovenje kada je saznala da neke mukarce ne mora
oustiti preko kunog praga, drnge sme pustiti u salon, ali ne i u spavau sobu,
dok pojedinima moe i to dopustiji. Ranije je raspolagala sistemom reagovanja

po kome je ili svakoga putala u spavau sobu, ili nikoga nije putala preko
kunog praga. Tako je balansirala od poniavajueg promiskuiteta .do krajnje
izolovanostd. Sa ovom istom enom smo proveli nekoliko seansi posveemh
pisamcima zahvalnosti., Ona se oseala obaveznom da alje dugaka, isorpna,
rukom pisana i savreno frazirana pisma, kao odgovor na svaki poklon ili
pozivnicu koju bi dobila. Poto je to postalo prilian teret, ona je odjednom
prestala da alje pisma takvog sadraja i poela da odbija sve poklone i pozive.
Ponovo je bila zapanjena kada je saznala da neki pokloni ne zahtevaju pismenu
zahvalnost, a da je za neke dovoljno kratko pisamce u znak zahvalnosti.
Zrelo mentalno zdravlje zahteva neobinu sposobnost za neotino
balansiranje izmeu konfliktnih ciljeva, odgovornosti, dunosti itd. Sutina
discipline balansiranja je odricanje. Seam se da sam ovo shvatio jednog letnjeg
jutra kada mi je bilo devet godina. Tek sam bio nauio da vozim bicikl i radosno
sam isprobavao svoju novu vetinu. Oko milju od nae kue put se sputao niz
strmi breuljak i na kraju pravio nagli zaokret. Dok sam se tog jutra sputao niz
breuljak, osetio sam neobinu radost zbog sve veeg ubrzanja. Odrei se
takvog zadovoljstva i prikoiti smatrao sam apsurdnim samokanjavanjem.
Reio sam da pokuam nesmanjenom brzinom da uem u krivinu, ali je moja
ekstaza naglo okonana kada sam odleteo nakoliko metara dalje, u umarak. Bio
sam ugruvan i povreem, a prednji toak je potpuno uniten od udarca u drvo.
Izgubio sam ravnoteu. Balansiranje je disciplina upravo zbog odricanja koje je
bolno. U ovom sluaju ja nisam bio spreman da se odreknem zadovoljstva
brzine da bih odrao ravnoteu i sigumo uao u krivinu, Na jedan ili drugi
nain, to je lekcija koju sam morao da uim tokom itavog ivota. To svi
moramo initi. Dok savlaujemo krivine i okove svojih ivota, mi se uporno
moramo odricati delova samih sebe. Jedina altemativa ovog odricanja je da
odustanemo od putovanja kroz ivot.
Moe delovati neobino, ali veina ljudi se opredeljuje za ovu altemativu i
odluuje da odustane od ivotnog putovanja, zaustavivi se negde du puta da bi
izbegla bol odricanja. Ako vam to deluje neobino,. onda niste u potpunosti
shvatili dubinu bola. Po svom optem obliku, odricanje predstavlja najbolnije
ljudsko iskustvo. D,o sada satn govorio o manjim oblicima odricanja - odricanje
od brzine ili luksuza spontanog besa, sigumosti sputanog gneva ili urednosti
pismene zahvalnice. Sada bih se osvrnuo na odricanj,e od karakternih osobina,
uhodanih ema ponaanja, ideologija, pa ak i itavih ivotnih stilova. To su
krupna odrianja koja su neophodna ako elimo da stignemo daleko na
ivotnom putovanju.

Jedne veeri, pre izvesnog vremena, odludo sam da posvetim neto

slobodnog vremeina izgraivanju svetlijeg i prisnijeg odnosa sa svojom
etmaestogodinjom kerkom. Vee nekoliko nedelja me je nagovarala da
igramo ah, tako da sam joj predloio da sada odigramo partiju. Rado je
prihvatila, i krenuli smo u skoro izjednaenu partiju. Poto je sutradan bio
kolski dan, kerka mi je rekla da malo pourim sa svojim potezima jer mora
ustati u est sati ujutru. Znao sam da je veoma disciplinovana kada je u pitajiju
uredan odlazak na spavanje, pa mi se uinilo da bi mogla da se malo odrekne
okorelosti te navike. Rekao sam joj: Hajde, moe" na spavanje i malo kasnije.
Ne treba da poainje igre koje ne moe da zavri. Ba se dobro zabavljamo.
Igrali smo jo oko 15 minuta za koje vreme je postala vidno uznemirena. Najzad
me je zamolila: Tata, molim te pouni sa potezima.
Neu, doavola, odgovorio sam. Sah je ozbiljna igra. Ako eli dobro
da ga igra onda ga igraj polako. Ako nee ozbiljno da ga igra, onda nemoj ni
da podnje. Nastavili smo igru jo oko desetak minuta, dok moja kerka
najzad nije predala partiiju, rasplakala se, i otrala u svoju s.obu. Osetio sam se
.isto kao onda kada sam kao devetogodinjak, sav krvav, leao u bunju kraj
puta pored svog bicikla. Oigledno sam negde pogreio. Izgleda da niisam
uspeo da procenim krivinu na putu. Zapoeo sam sa eljom da lepo provedem
vreme sa kerkom. Devedeset minuta kasnije, ona je bila sva uplakana i toliko
besna na mene, da je jedva uspevala da govoii. ta je krenulo naopako?
Odgovor je bio oigledan aii ja nisam hteo da ga vidim, tako da SUmi bila
potrebna dva sata da prihvatim injenicu da sam upropa&tio vee dozvolivi da
moja elja za pobedom nadvlada elju za poboljanjem odnosa sa kerkom.
Tada sam se stvarno depnimirao. Kako sam uspeo toliko da ispadnem iz
ravnotee. Najzad mi je postalo jasno. da je moja elja za pobeom bila
prevelika, i da je trebalo delimino da je se odreknem. Ipak, i ovo malo
odricanje mi se oinilo nemoguim. itavog ivota je elja za pobedom
predstavljala obar pravac jer sam pobedivao u mnogim stvarima. Kako je
mogue igrati ah bez elje za pobedom? Nikada nisam voleo da radim neto
bez entuzijazma. Kako sam onda mogao da igram ah sa entuzijazmom, ali
neozbiljno? Ipak, morao sam to nekako izmeniti, jer sam znao da e moj
entuzijazam, takmiarski duh i ozbiljnost kao deo eme ponaanja, udaljili decu
od mene, i da e, ukoliko ne modifikujem ovu emu, ponovo doi do
nepotrebnih suza i ogorenosti. Tako .se moja depresija nastavila.
Vie nisam depresivan. Uspeo sam da se delimino odreknem elje za
pobedom. Taj deo mene je sada savladan. Morao sam ga uguiti. Ubio sam ga

svojom eljom da pobedim u roditeljstvu. U detinjstvu mi je elja za pobedom u

igri dobro sluila. Kao roditelj, shvatio sam da mi je to postala prepreka, tako.
da sarn anorao da je se odreknem. Vremena su se promenila. Da bih im se
prilagodio, morao sam da se odreknem toga. Ono mi ne nedostaje. Mislio sam
da hoe, ali vidim da nije tako.
Deprcsija kao zrava pojava
Sve ovo, to sam ranije pomenuo, nepotpuni su primeri onoga to ljudi sa
hrabrou da sebe nazovu pacijentima, moraju da prou na mnogo veem planu,
mnogo puta u procesu psihoterapije. Period intenzivne psihoterapije je ujedno i
period intenzivnog razvoja u kome pacijenti doive vie pmomena nego neki
ljudi tokom itavog ivota. Da bi .dolo do ovog naglog razvoja, moramo se
odrei i pinoporcionalnog dela svoje stare linosti. To je. nezao,bilazan deo
uspene psihoterapije. esto sam in odluke da se obratimo psihijatru
predstavlja odricanje od sopstvene uverenosti da sam ja O. K. Ovo posebno
teko pada mukarcdma u naoj kultuiri, jer se Ja nisam O. K., i potrebna mi je
pomo da shvatim zato nisam O. K., i kako da postanem O. K. esto i tuno
poklapa sa Ja sam slabi, nemuevan i promaen. U sutini, proces odricanja
esto zapoinje i pre nego to je pacijent doneo odluku da potrai psihijatrijsku
pomo. Ve sam spomenuo da sam bio veoma deprimiran u procesu odricarija
od elje za pobedom. To je zato to oseaj povezan sa odricanjem od neega to
volimo ili bar neega to je deo nas i to nam je blisko - jeste depresija. Poto
mentalno zdravi Ijudi moraju da se razvijaju, i poto odricanje ili gubitak svoje
stare linosti jeste integralan deo procesa mentalnog i doihovnog razvoja,
depresija predstavlja normalan i u sutini zdrav fenomen. Ona postaje
abnormalna i nezdrava samo kada bmeta proces odricanja i tdme se prolongira,
ne prestajuoi .sa zavretkom procea. _
Glavni razlog koji ljude navodi na pomisao da zatrae psihijatrijsku
pomo, ini depresija. Drugim reiima, paoijenti se ve esto nalaze u procesu
odricanja ili razvoja pre nego to se obra:te za pomo, i upravo ih simptomi
ovog razvojnog procesa dovode pred vrata psihijatra. Posao je terapeuta da
paoijentu pomogne da okona proces koji je ve zapoeo. To ne znai da su
pacijenti veinom svesni onoga to im se dogaa. esto ele da se oslobode
simptoma svoje depresije, da bi stvari ponovo bile kao ranije. Oni ne znaju da
stvari vie nikada ne mogu biti onakve kakve su bile ranije. Ali podsvest zna,
i upravo zato to u svojoj mudrosti shvata da to kako su stvari stajale ranije
vie nije odrdvo i konstruktivno, proces odricanja zapooinje na nesvesnom
nivou i dovodi do depresije. Najverovatnije e pacijent izjaviti: Nemam pojma

zato sam depresivan, ili e depresivnost pripisati nebitnim faktorima. Poto

pacijenti jo uvek nisu svesno spremni da priznaju da su njihova staira linost
stvari onakve kakve su nekad bile zastarele, nisu ni svesni da im
depresija signalizira da je neophodna velika promena za uspeno evolutivno
prilagoavanje. injenica da je nesvesno za korak ispred svesti, moe itaocima
zvuati udno. Ipak, to je injenica koja neajuobiajenijih i najmonijih je ema
iskustava iz detinjstva, kada su roitelji ili sudbina, neosetljivi na deije
potrebe oduzeli detetu stvari pre nego to je ono bilo psihiki spremno da ih
se odrekne i dovoljno snano da prihvati njihov gubitak. Takva ema iskustva iz
detinjstva ini dete osetljivim na iskustvo gubitka i stvara mnogo snaniju
sklonost od one koju poseduju srenije osobe, da se vrsto dre stvari i da
tee da izbegnu bol od gubitka ili odricanja. Iz ovog razloga, mada sv?
patoloke depresije ukljuuju neku blokadu u procesu odricanja, ja verujem da
postoji jedna vrsta hronine, neurotine depresije koja u svom korenu krije
traumatsku povredu osnovne sposobnosti odricanja od bilo ega, i to bih nazvao
rieurozom odricanja. amo da se moe primeniti na ovaj specifian trenutak,
ve je toliko uoptena da postaje osnovni princip mehtalnog funkcionisanja. O
tome emo mnogo vie rei u zavrnom elu ove knjige.
U poslednje vreme se esto govori o krizi srednjih godina. Ona je, u
stvari, samo jedna od mnogih kniza ili kritinih stadijuma razVoja u ivotu, to
je jc pre trideset godina tvrdio Eirik Erikson. (Erikson je izdvojio osam kriza,
ali moda ih ima i vie). Ono to krize prelaznih perioda u ivotnom ciklusu ini
problematinim i bolnim, jeste to, to se da bismo ih uspeno prebrodili,
moramo odreoi mnogih stvari koje volimo, kao i naina na koji smo radili i
posmatrali stvari. Veina ljudi je bila nespremna ili nesposotna da podnese bol
koji donosi odricanje od prevazienog. Zbog toga se esto zauvek dre starih
ema, razmiljanja i ponaanja, ne uspevajui da prebrode krize, zaista odrastu i
iskuse radost ponovnog roenja koja prati uspean prelaz ka veoj zrelosti.
Mada je o svakom mogue napisati knjigu, ja ou samo nabrojati najvanije
uslove, elje i stavove kojih se moramo odrei u toku uspenog evoluitivnog
ivotnog veka.
Stanje detinjstva u kome se ne mora odgovioriti ni na jedan spoljanji
zahtev, fantazija omnipotenoije,elja za apsolutnim posedovanjem svojih
roditelja, zavisnost detinjstva,
iskrivljena vizija roditelja, omnipotencija adolescencije,
sloboda ne-veaivanja, agilnost mladosti,eksualna privlanost - i/ili
potencija mladosti, fantazije o besmrtnosti, utoritet.nad sopstvenom decom,

razne vrste privremenih moi, nezavisnost fizikog zdravlja i, konano,

odricanje od isamoga sebe i ivota.

Odricanje i ponovno roenje

Poslednje navedeno na gornjoj listi, odricanje od samoga sebe i,ivota,
predstavlja neku vrstu surovosti od strane Boga ili sudbine koja nae postojanje
pre tvara u lou alu i ne moe se nikada prihvatiti. u potpunosti. Ovakav stav
je naroito rasprostranjen u zapadnoj kulturi dananjeg vremena, u kome je Ja
sveto, a smrt strana uvreda. U stvari., realnost je suprotna tome. Kroz odricanje
od samih sebe, ljudska bia mogu doiveti ekstatinu, trajiiu i solidnu ivotnu
radot. Smrt je ta koja itavom ivotu daje smisao. Ova tajna je sutinska
mudrostreligije.
Proes odricanja od samog sebe (to je povezano sa fenomenom ljubavi, o
emu emo raspravljati u sledeem poglavlju za veinu nas predstavlja postepen
proces u koji ulazimo kroz seriju trzaja i pokreta. Jedan oblik privremenog
odricanja od samoga sebe zasluuje da bude posebno pomenut, jer njegovo
sprovoenje zahteva znaajmo uenje u doba zrelosti, a samim tim i znaajno
sazrevanje Ijudskog duha. Pod ovim. podrazumevam vrstu discipline
balansiranja koju nazivam stavljanje u zagrade. To je, u sutini, balansiranje
potrebe za stabilnou i potvrdom sopstvenog ja, sa potrebom za novim
saznanjima i vcim razumevanjem, tako to se privremeno odriemo sebe samih
- stavljamo se u zagrade - da bismo obezbedili mesto za ugraivanje novog
materijala. Ovu disciplinu je dobro formulisao teolog Sem Kin u knjizi
Pleuem Bogu: Drugi korak zahteva da prevazienl idiosinkratsku i
egocentrinu percepoiju trenutnog iskustva. Zrela svesnost je mogua samo
onda kada sam shvatio kompenzirao predubeenja i predrasude koji su deo
moje linq istorije. Svesnost o onome to mi se prua, zahteva dvostruko
usmerenje panje: priguivanje poznatog, i rado prihvatanje nepoznatog. Uvek
kada prilazimo nepoznatom predmetu, osobi ili dogaaju, javi se tendencija da
trenutne potrebe, piola iskustva i oekivanja od budunosti odrede ono to
vidim. Ukoliko elim da u potpunosti shvatirn jedinstvenost bilo ega, moram
biti dovoljno svestan svojih predodreenih ideja i karakteristinih emotivnih
iskrivljenja da bih mogao da ih stavim u zagrade dovoljno dugo da u svest
primim nepoznato i novo. Ova disciplina stavljanja u zagrade, kompenziranja ili
priguivanja, zahteva sofisticiranu samospoznaju i hrabru iskrenost. Ipak, bez
ove discipline, svaki trenutak, predstavlja samo ponavljanje onoga to sam ve
video ili iskusio. Da bi istinska novina mogla da se pojavi, i da bi se u meni
ukorenila jedinstvena prisutnost stvari, ljudi ili dogaaja, ja se moram
podvrgnuti decentralizaciji ega.

Disciplina stavljanja u zagrade ilustruje posledicu injenice odricanja i

discipline uopte, a to je da u zamenu za ono ega se odreknemo stiemo mnogo
vie. Samodisciplina je proces sazrevanja. Bol odricanja je bol smrti, ali smrt
starog donosi roenje novog. Bol smrti je bol roenja, a bol roenja je bol smrti.
Razvoj nove i bolje ideje, koncepta, teorije ili shvatanja podrazumeva smrt stare
ideje, koncepta, teorije ili shvatanja. Tako na kraju poeme Putovanje maga T.
S. Eliot opisuje patnju tri Mudraca dok se odriu prethodnog pogleda na ivot,
da bd prihvatili hrianstvo.
Seain se, sve to bejae davno, i uinio bih sve ponovo, ali ovo elim da
shvatim; Ovo: kuda smo to sve vreme ili ka roenju ili smrti?
Roenje je bilo, naravno, imamo dokaze i ne sumnjamo.
Videh roenje i smrt,li miljah da su razliiti.
Ovo roenje bejae za nas teka i gorika agonija, poput smrti, nae smrti.
Vratismo se svojim krajevima,vim kraljevstvima,li se Vie nismo oseali
lagodnovde, u istaroj podeli,a tuim narodom koji se grevito drivojih bogova.
- Radovao bih se drugoj smrti.
Pbto su roenje i smrt samo lie i nalije istog novia, nije nerazumno
posvetiti vie panje nego to je uobiajeno na zapadu, kionceptu reinkamacije.
Bez obzira da li smo spremni da ozbiljno razmotrimo mogunost neke vrste
ponovnog roenja koje se odvija simultano sa naom fizikom smrti, veoma je
jasno da ovaj ivotni vek predstavlja niz simultanih smrti i ponovnih roenja.
Tokom itavog ivota, ovek mora nastaviti da ui da ivi - rekao je pre dva
milenijuma Seneka - d ono to e (vas jo vie zapanjiti, jeste da itavog ivota
morate uiti da umirete. Takoe je jasno da dalje stiate ako na ivotnom
putovanju iskusite vie roenja, a samikn tim i vie smrti - vie radosti i vie
boli..
Ovde se postavlja pitanje da li je ikada mogue csloboditi se emotivnog
bola u ovom ivotu. Ili, blae reeno, da li je mogue duhovno evoluirati do
stepena svesti na kome je bol ivljenja bar umanjen? Odgovor glasi i da i ne.
Odgovor je pozitivan, jer kada prihvatimo patnju, ona na neki naoin prestaje to
da bude. Odgovor je da, jer neprekidna veba discipline vodi u majstorstvo, a
duhovno razvijena osoba je i majstor u istom smislu u kome je to i odrasla
osoba u odnosu na dete. Stvari koje detetu priinjavaju veliki bol i probleme, ne
moraju se na odrasloj osobd uopte odrazitr. Konano, odgovor je da, i zato to
je duhovno evcluirana osoba (to emo videti u sledeem poglavlju) neobino
spcsobna da voli, a uz tu izuzetnu ljubav dolazi i izuzetna radost.

Odgovor je ne, jer u svetu postoji vakuum kompetentnosti, koji je

neophodno ispuniti. U svetu koji vapi za kompetentnou, ovek sposoban da
voli ne moe uskratiti svoju kompetentnost kao to ni gladnom detetu ne bi
uskratio hranu. Duhovno razvijeni Ijudi su ljudi izuzetne kompetentnosti i zbog
toga je na njima da slue svetu, emu se oni odazivaju u svojoj ljubavi. Oni su
bez izuzetka ljudi velike moi, mada ih svet vidi kao obine ljude, jer deluju na
tih i neprimetan nain. Uprkos svemu, oni deluju svojom mpi i u tom procesu
veoma pate. Realizacija moi podrazumeva donoenje odluka, to zahteva piunu
svesnost koja je daleko bolnija od donoenja odluka pri ogranienoj i otupeloj
svesnostd (to je nain na koji se donose mnoge odluke za koje se na kraju
ispostavi da su pogrene). Zamislite dva generala koja moraju, svaki za sebe, da
odlue da li da poalju deset hiljada vojnika u borbu. Za jednoga je divizija
samo stvar, personal, strateki instrument i nita vie. Za drugoga, oni su sve to,
ali on je ujedno i svestan svakog pojedinanog cd tih deset hiljada ivota, kao i
ivota njihovih porodica. Kome e odluka lake pasti? Lake je generalu koji je
otupeo svoju svesnost, upravo zbog toga to ne moe da podnese bol koji
podrazumeva potpunija svesnost. Moglo bi se rei: Ah, ali duhovno razvijeniji
ovek nikada ne bi ni postao general.-Ali ovo isto vai i za predsednika
korporacije, lekara, uitelja i roditelja. Odluke koje se odnose na ivote drugih,
moraju se uvek donositi. Najbolje odluuju oni koji najvie pate nad svojim
odlukama, ali ipak zadravaju sposobriost odluivanja. Jedna mera - moda
najbolja, neije veliine, jeste rijegova sposobnost da pati. Ipak, veliki su ujedno
i radosni, to predstavlja paradoks. Budisti esto ignoriu Budinu patnju, a
hriani zaboravljaju HristoVu radost. Buda i Hrist nisu bili razliiti ljudi.
Hristova patnja na raspeu, i Budina radost ispod drveta bo su iste.
Zato, ako je va oilj da izbegnete bol i pobegnete od patnje, ne bih vam
savetovao da teite viim nivoima svesti ili duhovne evolucije. Kao prvo, ne
moete ih dosed bez patnje, a drugo, ak da u tome i uspete, verovatno ete biti
pozvani da delujete na naine koji e za vas biti mnogo bolniji nego to sada
moete i zamisliti. Pa emu onda uopte elja za razvojem, moete se upitati.
Ako ovo pitanje i postavite, to je samo dokaz da ne znate mnogo o radosti.
Moda ete odgovor pronai u ostatku ove knjige, a moda i neete.
Samo jo zakljuna opaska o disciplini balansiranja i SUtini odricanja. _
Morate imati neto da biste se toga mogli odrei. Ne moete se odrei neega
to ne posedujete. Ako odustanete od pobede, a da nikada ranije niste
pobeivali, ostaete ono to ste i ranije bili, gubitnik. Morate sebi izmisliti
identitet pre nego to ga se moete odrei. Morate razviiti ego pre nego to ga

moete izgubiti. Ovo moe delovati neverovatoo elementarno, ali lino smatram
da je ttfTleophono rei, jer mnogi Ijudi koje nam imaju spoobnost da
sagledaju evoluciju, all im nedostaje volfa.| Oqi ele i veruju da je mogue
preskoiti discipliAu Vpronai preicu do svetosti. esto pokiuavaju da to
dostignu tako to e slediti povrne odlike svetaca povlaei se u pustinju ili
bavei se stolarijom. Neki ak veruju da su takvim imitiranjem zaista postali
sveci i proroci. Neisposobni su da sebi priznaju da su jo uvek deca i da se
suoe sa bolnom injenicom da moraju poeti od samog poetka i nastaviti
prema sredini.
Disciplina je definisana kao sistem tehnika koje se na konstruktivan nain
bave bolom koji proistie iz reavanja problema, i ukazuju na nain kojim se
mogu reiti svi ivotni problemi. Izdvojene su i razraene etiri osnovne
tehnike: odlaganje zadovoljenja, preuzimanje odgovornosti, posveenost istini
ili realnosti,, i balansiranje. Disciplina je sistem tehnika, jer su one meusobno
veoma povezane. Jednim potezom mogu se upotrebiti dve, tri ili ak sve etiri
istovremeno, na nain koji e rh uiniti meusobno neraspoznatljivim. Snaga,
energija i volja da se ove tehnike primene proistiu iz ljubavi, to e se videti u
sledeem poglavlju. Ova analiza discipline nije iscrpna; verovatno sam prevideo
jednu ili vie dodatnih tehnika. Razumno je upitati da li su takvi procesi kao to
su biofidbek, meditacija, joga, i psihoterapija tehnike discipline, na ta bih
odgovorio da su tio, po meni, tehnika pomagala pre nego osnovne tehnike. Kao
takve mogu biti veoma korisne, ali ne i vitalne. S druge strane, osnovne tehnike
ovde opisane, ukoliko se neprekidno i iskreno upra njavaju, moraju biti
dovoljne svakome ko eli da se posveti disciplini, da evoluira o viih nivoa
duha.

II DEO
LJUBAV
Rekli smo da je disciplina sredstvo duhovne evolucije. Ovo poglavlje e
ispitati ta lei u pozadini discipline i ta joj daje motivaciju i energiju. Verujem
da je ta sila Ijubav. Svestan sam ainjenice da emo se u pokuaju da istraimo
Ijubav, dotai misterije. U pravom smislu rei emo pokuati da istraimo
neistraivo i objasnimo neobjanjivo. Ljubav je prevelika i preduboka da bi
ikada bila shvaena, izmerena ili ograniena reima. Ne bih ovo pisao kada bih
to smatro bezvrednim, ali bez obziira na vrednost, svestan sam toga da e
pokuaj u izvesnom smislu biti neadekvatan.
Jedan od rezultata misteriozne pririode ljubavi jeste taj da, koliko mi je
poznato, jo niko nije uspeo da je zadovoljavajue definie. U pokuaju da joj se
nae objanjenje, podeljena je u razne kategorije: Enos, Filia, savrena, i
nesavrena ljubav.. Ja u se potruditi da dam jednu jedinu definiciju ljubavi uz
punu svest o tome da e ona, na neki naain, ostati nepotpuna. Ljubav je, po
mome, volja da sebe proirimO da bismo potpomogli sopstveni i tui duhovni
razvoj i sazrevanje.
eleo bih da na poetku kratko prokomentariem ovu definiciju, pre nego
to se upustim u detaljniju nalizu. Kao pfvo, verovatno ste pnimetili da je
taJeleoloka definicija. Ponaanje definisano ciljerti ili namerom kojoj treba da
slui, u ovom sluaju duhovnom sazrevanju.. Naunici su veoma sumnjiavi
prema teleolokim definicijama, pa e verovatno biti i prema ovoj. Ja do nje
niisam doao istim teleolokim nainom razmiljanja, ve posmatranjem kroz
svoju kliniku psihijatrijsku praksu (koja ukljuouje i samoposmatranje) u kojoj
je definicija ljubavi stvar od prilinog znaaja. Ovo je zato to je veina
pacijenata uglavnom zbunjena prirodom ljubavi. Da bih bolje objasnio, naveu
primer. Jedan stidljivi mladi mi je priznao: Majka me je toliko volela da mi
nije dozvoljavala da idem u kolu kolskim autobusom, sve do mature. ak i
tada sam morao da je molim da me pusti da idem sam. Mislim da se plaila da,
mi se neto loe ne dogodi, pa me je sama voziila i dovozila iz kole, to je za
nju predstavljalo, veliki napor. Zaista me je volela. U leenju ove osobe bilo je
nuno, kao i u mnogim drugim sluajevima objasniti mu da je njegova majka
bila motivisana neim drugim osim Ijubavlju i da esto ono to nam lii na
ljubav, to uopte nije. Kroz ovakva iskustva sam sakupio mnoge primere
postupaka uinjenih iz onoga to lii i to ne lii na ljubav. Najbitniju razliku

meu njima ini svesna ili nesvesna namera onoga ko voli i onoga koji je
voljen. ,
Drugo, moe se primetiti da je Ijubav neobino kruan proces. Proces
proirivanja sebe je veoma evolutivan. Kada je neko uspeno proirio svoje
granice, samim tim je i preao u vie stanje postojanja. Tako akt Ijubavi postaje
akt samosazrevanja, ak i onda kada za cilj inia tui razvoj. Samo tenjom za
evolucijom uspevamo da evoluiramo.
Tree, ova unitama definicija ljubavi, ukljuuje ljubav prema samome sebi
i Ijubav prema drugome. Poto sam Ijudsko bie, i poto ste vi ljudsko bie,
voleti ljude, znai voleti i sebe. Posvetiti se ljudskom duhovnom sazrevanju,
znai posvetiti se sopstvenom i tuem razvoju. Zaista, kao to smo ve
zakljuili, nemogue je voleti druge ako ne volimo sebe. Ba kao to nismo u
stanju da svoju deou nauimo samodisciplini, ukoliko joj se i sami
nepodvrgavamo. U sutini je nemogue zianemariti sopstveni duhovni razvoj u
korist tueg. Ne moemo zanemariti samodisciplinu i istovremeno biti
disciplinovani u svojoj brizii za druge. Ne moemo biti izvor snage, ukoliko tu
snagu ne pothranjujemo. U daljem istraivanju prirode ljubavi, otkriemio ne
samo da ljubav prema sebi i ljubav prema drugome idu ruku pod ruku, ve i da
su u krajnjoj Iiniji nerazluive.
etvrto, irenje sopstvenih granica iziskuje napor. Granice se mogu
proiriti samo prevazilaenjem, a prevaailaenje zahteva napor. Kada nekoga
volimo, naa ljubav postaje vidljiva i stvarna samo kroz na napor
- kroz injenicu da smo spremni da za nekoga (ili za sebe samoga) uinimo
dodatan korak ili prepeaimo dodatnu milju. Ljubav riije nenapoma. Upravo
suprotno. Ona je veoma napoma.
I konano, upotrebivi re volja pokuao sam da prevaziem razliku
izmeu elje i akoije. Zelja se po pravilu ne pretae u akoiju. Volja je elja
dovoljnog intenziteta da bi se pretvorila u akoiju. Razlika izmeu njih jednaka
je razlici izmeu ove dve konstatacije: Voleo bih da odem na plivanje veeras
i Veeras idem na plivanje. Svako u naoj kulturi donekle eli da prui
Ijubav, ali veliikom broju to ne polazi za rukom, zato zakljuujem da elja za
pruanjem Ijubavi nije isto to i ljubav. Ljubav je ono to Ijubav ini. Ljubav je
izraz volje; istovremeno namera i akcija. Ona implicira izbor. Mi ne moramo
voleti, moemo izabrati da volimo. Bez obzira koliko sebe smatrali sposobnim
da pruamo ljubav, ako to nismo, onda je to zato to smo tako izabrali, uprkos
svojoj dobroj riameri. S druge strane, kada god se potrudimo da uinimo neto u

cilju duhovnog razvoja, onda je to zato to smo tako izabrali. Izbor je uinjen u
korist ljubavi.
Kao to sam ve napomenuo, pacijenti koji dolaze na psihoterapiju,
uglavnom su nesigurni u pogledu pri* rode Ijubavi. To je zato to smo, kada se
siioamo sa misterijorpi ljubavi, esto skloni pogrenim tumaenjima. Ova
knjiga nee demistifikovati ljubav, ali se nadam da e pojasniti stvari da bi se
uklonile pogrene koncepcdje koje uzrokuju patnju, rie samo kod pacijenata ve
kod svih onih koji pokuaju da razjasne svoja iskustva. Ovu patnju delimino
smatram nejpotrebnom, jer bi se preciznijom definicijom Ijubavi mogle
otkloniti mnoge zablude. Ja sam poeo da istraujem ljubav od onoga to ona
nije.

Zaljubljenost
Od svih zabluda u vezi ljubavi, najjae i najubedljivije je verovanje da je
zaljubljenost Ijubav, ili bar jedna njena manifestacija. To je veoma mona
zabluda, jer se zaljubljenost sa subjektivnog stanovita doivljava kao snano
Ijubavno iskustvo. Kada se neko zaljubi, iskreno e oseati: Ja ga (je) volim.
Ali dva problema e cdmah postati oigledna. Prvi je da je iskustvo
zaljubljenosti specifino erotsko iskustvo vezano za seks. Mi se ne
zaljubljujemo u svoju decu, bez obzira na dubinu Ijubavi koju prema njima
gajimo. Mi se ne zaljubljujemo u svoje prijatelje istog pola, osim ko smo
homoseksualno nastrojeni, mada ih moemo duboko i isRreno voleti.
Zaljubljujemo se samo kada smo svesno ili jiesves.no seksualno motivisani.
Drugi problem se sastoji u tome to je zaljubljenost, bez izuzetka, privremena.
Bez obzira u koga se zaljubimo, sasvim emo se sigurno odljubiti pod uslovom
da veza dovpljno dugo potraje. Ovo naravno ne znai da mi obavezno
prestajemo da volimo osobu u koju smo se bili zaljubili. Hou rei da oseaj
strastvenog voljenja koje je karakteristino za1 zaljubljenost, uvek prolizi.
Medeni mesec uvek ima kraj. Procvat romanse .je uvek prolazan.
Da bi se razumela priroda fenomena zaljubljenosti i neizbenost njenog
zavretka, neophodno je ispitati prirodu onoga to psihijatri nazivaju granicom
ega. Iz onoga to moemo potvrditi kroz indirektne dokaze, ini se da
novoroene u toku prvih paf meseci ivota ne ume da napravi razliku izmeu
sebe i ostalog dela univerzuma. Kada ono pomera ruke i noge, pomera se i itav
svet. Kada je gladno, i svet je gladan. Kada vidi majku kako se kree, i ono se
kree sa njom. Kada mu majka peva, ono ne zna da to ono sarho ne proizvodi
zvuk. Ono ne razlikuje sebe od kolevke, sobe i svojih/ roditelja. Spolja i unutra
su isto. Jo uvek nema razlike izmeu Ja i Ti. Ono i svet sU jedno. Nema
granica i nema odvojenosti. Nema identiteta.
Vremenom, dete poinje da stie iskustvo o sebi - kao o jedinki odvojenoj
o sveta. Kada je glanO, majka se ne mora uvek pojaviti da ga nahrani. Kada
mu se igra, majci se ne mora uVek igrati sa njim. l)ete stie iskustvo da njegove
elje nisu uvek za majku zapovest. Ono e iskusiti svoju volju kao odvojenu od
majinog ponaanja. Poinje da se razvija oseaj sojJstvenog Ja. Smatra se da
je ova interakcija izrrteu novoroeneta i majke osnova iz koje se razvija
detetov oseaj identiteta. Primeeno je da kod sluajeva u kojima je interakcija
izmeu novoroeneta i majke poremeena - kada, na primer nema majke, niti
zadovoljavajue zamene za nju, ili kada je ona usled mentalnog oboljenja

nezainteresovana, i ne posveuje mu se - onda ono izrasta u dete ili odraslu

osobu dji je oseaj identiteta veoma felerian u najelementarnijim stvarima.
Kada dete spozna da poseduje sopstvenu volju ner zavisnu od univerzuma,
ono poinje da zapaa druge razlike izmeu sebe i sveta. Kada uini voljni
pokret, moe mahati rukom ispred oiju, ali se ni kolevka ni tavanica nee
pomeriti. Tako e dete nauiti da su njegova ruka i njegova volja povezani, i da
je, stoga, njegova ruka Njegova, a ne neto drugo ili tue. Ovako tokom prve
godine ivota, uoimo osnove onoga to jesmo i to nismo, ko jesmo, a ko nismo.
Krajem prve godine, znamo da je ovo moja ruka, moja noga, moja glava, moj
jezik, moje oi, pa ak i moje gledite, moj glas, moje misli, moja trbobolja i
moja oseanja. Znamo svoje razmere i fizike granice. Ove granice nas
omeuju. Svest o njigia predstavlja granice ega.
Razvoj graniica ega je proes koji se protee kro detinjstvo i
adolescenaiju i dopire do zrelosti, ali su granice koje se kasnije formiraju, pre
psihike nego fizike. Na primer, period izmeu druge i tree godine ivota je
tipian za poznaju granica sopstvenih moi. Mada je dete ve uvidelo da
njegova elja ne mora za majku predstavljati zapovest, ono se jo uvek dri te
mogunosti. Upravo zbog te nad.e, dvogodinjak e se ponaati kao tiranin i
autokrata, pokuavajui da nareuje roditeljima i domaim ivotirijama, kao
slugama ili privatnoj armiji, a na neposlunost e reagovati kraljevskim
gnevom. Roditelji o ovom periodu govore kao
stranoj drugoj godini. Ve
u treoj godini, dete obino postaje meke i pomirljivije, kao rezultat
priznavanja svoje relativne nemooi. Ipak, drae se slatkog sna o svemoi jo
nekoliko godina bolnog suoavanja sa sopstvenom nemoi. Mada trogodinjak
ve prlhvata realnost granica svoje moi, nastavie povremeno da bei u svet
fantazije gde mogunost svemoi (naroito sopstvene) jo uvek postoji. Ovo je
svet Supermena i ostalih junaka natprirodnih moi. Ipak, postepeno, do sredine
puberteta superheroji bivaju naputeni, i mladi Ijudi postaju svesni toga da su
individualnosti ograniene sopstvenim telom i moima, da je svako
pojedinano, relativno krhak i nemoan organizam koji egzistira samo uz
saradnju grupe slinih organizama, nazvanih drutvo. U okviru te grupe oni se
naroito ne istiu, ali su ipak izolovani od drugih individualnih identiteta,
sopstvenim grunicama i mogunostima.
Ove granice stvaraju oseaj usamljenostd. Neki ljudi, posebno oni koje
psihijatri nazivaju izoidnim - usled neprijatnih traumatskih iskustava iz
detinjstva - vide svet izvan sebe kao beznadeno opasan i neprijateljski,
konfuzan i jalov. Takvi ljudi se u okviru svojih granica oseaju zatieni i

uteeni, i u svojoj usamljenosti nalaze oseaj sigumosti. Ipak veina nas pati
zbog svoje usamljenosti i tei da pobegne izvan zidina individualnih identiteta u
stanje u koje e se vie izjednaiti sa spoljanjim svetom. Iskustvo zaljubljenosti
prua nam mogunosit za ovafcvo bekstvo - ali samo privremeno. Sutina
fenomena zaljubljenosti je iznenadno ruenje jednog dela granica ega to nam
dozvoljava da stopimo svoj identitet sa identitetom druge osobe. Iznenadno
oslobaanje sebe od samoga sebe, eksplozivno prelivanje sebe u onoga koga
volimo, i dramatian prekid usamljenosti koji sledi ruenje granica ega, iskustvo
je kje veina doivljava kao ekstazu. Ujedinjeni srho sa onim koga volimo!
Nema vie usamljenosti!
Sa izvesnog stanovita, zaljubljenost je vrsta regresije. Iskustvo stapanja sa
voljenom osobom vue korene iz najranijeg detinjstva kada smo bili stopljeni sa
majkom. Uz stapanje pomalo doivljavamo oseaj svemoi, kojeg smo se
morali odrei na izlasku iz detinjstva. Sve deluje mogue! ini nam se da
sjedinjeni sa voljenom osobom, moemo savladati sve prepreke. Verujemo da
e se pred silinom nae Ijubavi ukloniti sve sile opozicije i nestati u tami. Svi
problemi e biti savladani. Budunost je obasjana jarkom svetlou. Nerealnost
oseanja kada smo zaljubljeni, veoma je bliska nerealnosti dvogodinjaka koji
se osea kraljem neograniene moi u ponodici i svetu.
Ba kao to realnost rui fantaziju o svemoi dvogodinjaka, tako razara i
fantastino jedinstvo zaljubljenog para. Ranije ili kasnije, suoen sa
svakodnevnim problemima ovek e se vratiti sebi. On eli da vodi ljubav, ona
ne. Ona eli da ide u biosfeop, on ne. On eli da stavi novac u banku, ona hoe
mainu za pranje sudova. Ona eli da govori o svam poslu, on o njegovom. Ona
ne voli njegove prijatelje, on ne voli njene. Tako oboje u dubini srca dolaze do
munog otkria da nisu jedno sa voljenom osobom, i da e ona i dalje imati
sopstvene elje, ukuse, predrasude. Jedna po jedna, postespeno ili iznenada,
granice e poeti da se vraaju na svoja mesta. Postepeno ili iznenada, oni e se
odljubiti. Sada su ponovo dve odvojene individue. Kada doe do ove take, oni
e poeti polako da razvezuju svoj odnos, ili e zapoeti rad na pravoj ljubavi.
Upotrebivi re prava hteo sam da impliciram da je oseaj ljubavi kod
zaljubljenosti pogrena procena, i da je na subjektivni oseaj voljenja samo
iluzija. Potpunije razmatranje prave ljubavi ostaviemo za kasnije. Konstatujui
da par moe zaista poeli da se voli tek kada se bude odljubio, elim da
naglasim da prava ljubav nema korene u oseaju ljubavi. Naprotiv, prava ljubav
se esto pojavljuje tamo gde nedostaje oseanje Ijubavi, kada se ponaamo sa
ljubavlju uprkos tome to je ne oseamo. Ako uzmemo u obzir realnost

definicije ljubavi sa kojom smo poeli, iskustvo zaljubljenosti ne predstavlja

pravu ljubav, i to iz nekoliko razloga koje emo navesti.
Zaljubljivanje nije voljna radnja. To nije svesni izbor. Bez obzira koliko to
prieljkivali, taj oseaj nam ipak moe izmai. Nasuprot ovome, ovo iskustvo
nas moe zavesti u trenutku kada mu se nenadamo, i kada je veoma nepoeljno.
Moe nam se dogoditi da se zaIjubimo u nekoga sa kim sasvim oigledno
pred&tavljamo pogrean spoj. ak je mogue da nam se predmet nae strasti ne
dopadne i ne izazove potovanje, ali neemo uspeti, bez obzira na trud, da se
zaljubimo po svaku cenu u nekoga kome se divimo, potujemo ga i sa kim
prieljkujemo dublju vezu. Ovim ne elim da tvrdim da je iskustvo
zaljubljivanja imuno na disciplinu. Psihijatri se, na primer, esto zaljubljuju u
svoje pacijente, ba kao to se i pacijenti zaljubljuju u njih. Pa ipak, iz oseanja
dunosti prema pacijentu, uspevamo da uguimo to oseanje i odreknemo ga se
kao romantine inspiracije. Borba i patnja koje zahteva ova disciplina mogu biti
ogromne. Disciplina i volja mogu kontrolisati ovo iskustvo aii ga ne mogu
stvoriti. Moemo odabrati svoju reakciju na zaljubljivanje, aii ne moemo
odabrati samo iskustvo.
Zaljubljivanje ne predstavlja irenje sopstvenih granica. Ono je samo
njihovo privremeno i delimino ruenje.irenje sopstvenih granica zahteva
napor, dok se zaljubijivanje postie bez napora. Lenje i nedisciplinovane osobe
e se podjednako i esto zaljubljivati kao i energine i posveene. Kada
dragoceni trenutak zaljubljivanja proe, i granice se vrate na svoja mesta, moe
doi do razoaranja, ali ono nee biti preterano. Kada se granice proire, one
takve i ostaju. Prava ljubav je trajno iskustvo uveanja sopstvene linosti.
Zaljubljenost to nikada nije.
Zaljubljenost nema nikakve veze sa svesnim duhovnim razvojem. Ako
imamo u svesti neku nameru kod zaijubijivanja, onda je to elja da se okona
usamljenost i da se uvrsti brakom. Svakako ne razmiljamo duhovnom
razvoju. Ipak, u razmaku izmeu zaljubljivanja i odljubijivanja, ini nam se da
smo sve postigli, da nema ni potrebe, ni mogunosti za daljim razvojem.
Savreno smo zadovoijni onim gde se nalazimo. Pronali smo duhovni mir. Ni
voljenu osobu ne sagledavamo kao nekoga kome je potreban duhovni razvoj.
Naprotiv, sagledavamo je kao potpunu, na vrhuncu savrenstva. Ako kod nje
zapazimo neke nedostatke, smatraemo ih nevanim; malim uvrnutostima ili
ekscentrinostima koje samo doprinose njenom armu i neodoljivosti.
Ako zaljubljenost nije ljubav, ta je onda ona osim deliminog i
privremenog ruenja granica? Ne znam. Seksualna specifinost fenomena me

navodi na pomiisao da je to genetski odreena instinktivna komponenta

ponaanja u vreme parenja. Drug(im reima, privremeno ruenje granica koje
konstituie zaljubljivanje, jeste samo stereotipan odazov ljudskih bia na
unutranji sastav seksualnih nagona i spoljanjih seksualnih stimulansa iji je
cilj poveanje verovatnoe parenja u cilju produenja ljudske vrste. Ui, malo
grublje reeno, zaljubljivanje je mala prevara kojom se slue geni da bi nam
otupeli svest dovoljno dugo da nas namame u brak. esto je ta prevara
neuspena, ukoliko su seksualni nagoni homoseksualni, ili kada se druge sile:
roditeljsko meanje, mentalno oboljenje, odgovomosti, ili zrela samodisciplina,
umeaju da spree vezu. S druge strane, bez ove prevare, bez iluzorne i
neizbeno privremene (da nisu privremene ne bi bile ni praktine) regresije u
infantilmo stapanje i svemo, mnogi od nas koji smo danas sreni ili nesreni u
braku, sa uasom bi se povukli od stvamosti branih veza.
Mit o romantinoj Ijubavi
Da bi nas uspeno uvela u zamku braka, zaljubljenost mora za svoju
komponentu imati i iluziju da e iskustvo potrajati zauvek. Tu iluziju u naoj
kulturi zastupa mit o romantinoj Ijubavi koja vue korene iz bajki u kojima
princ i princeza ive sreno do kraja ivota. Taj mit nam kazuje da za svakog
mladia na svetu postoji devojka kao stvorena za njegari obratno. Mit nas dalje
uverava, da za svakog miikarca postoji samo jedna prava ena,. a za svaku
enu, samo jedan pravi mukarac, i da je to zapisano u zvezdama.
Kada sretnemo osobu koja nam je suena, mi emo je prepoznati tako to
emo se u nju zaljubiti. Poto smo sreli osobu koju su nam nebesa namenila, ta
veza mora biti savrena i sposobna da zadovolji sve nae potrebe da bismo
zauvek iveli u savrenom jedinstvu i slozi. Ukoliko se dogodi da nismo pravi
spoj, i da jedno drugome ne zadovoljavamo sve potrebe, odljubiemo se, i a
uasom emo shvatiti da smo loe protumaili zvezde i da ono to smo smatrali
ljubavlju, nije prava ljubav. Ali, sada tu vie nita ne moemo uiniti, osim da
nastavimo dalje ivot u nesrenom braku ili da se razvedemo.
Mada uglavnom smatram da su veliki mitovi veliki upravo zbog toga to
otelotvoruju univerzalne istine (kasnije emo prouiti nekoliko takvih mitova),
mit o romantinoj ljubavi je uasna la. Moda on predstavlja nunu la koja
omoguava opstanak vrste time to zaljubljenosti daje.peat legitimnosti za
ulazak u brak. Kao psihijatar, svakodnevno patim u sebi zbog uasnih zabluda
koje ovaj mit stvara. Milioni ljudi trae ogromne koliine energije u uzaludnim
pokuajima da realnost svojih ivota usaglase sa nerealnou mita. Gospoa A.
se apsurdno podreuje muu iz oseanja krivice: Nisam volela svoga mua

kada smo se uzeli, kae ona, samo sam se pretvarala. Mislim da sam ga na
prevaru navela na brak, pa nemanl pravo xla se alim, i dugujem mu toliko da
se povinujem njegovim eljama. Gospodin B. se ali: Zalim to se nisam
oenio gospoicom C. Mogli smo imati dobar brak. Ja nisam bio smrtno
zaljubljen u nju, pa sam pretpostavio da ona nije prava osoba za mepie.
Gospoa D, koja je dve godine u braku, zapala je u teku depresiju i podvrgla se
psihoterapiji uz zakljuak: Ne znam ta nije u redu. Imam sve to mi je
potrebno, ukljuujUi i savren brak. Tek nakon nekoliko meseci uspela je da
shvati injenicu da nije vie zaljubljena u mua, ali da to istovremeno ne
podrazumeva da je uinila uasnu greku. Gospodin E., takoe sa dve godine
branog staa, poeo je uvee da pati od stranih glavobolja, ali nije eleo da
poveruje u mjihov psihosomatski uzmk. Moj brani ivot je dobar. Zertu volim
kao i prvoga dana kada sam je sreo. Gna je sve to sam oduvek eleo.
Ipak, glavobolje e mu proi tek godiriu dana kasnije kada bude u stanju
sebi da prizna: Nervira .me nain na koji veito zahteva, zahteva, zahteva
stvari od mene bez obzira na moju zaradu, i kada je bude suoio sa njenim
rasipnitvom. Gopodin i gOspoa F., su priznali meusobno da su se odljubili,
a zatim su nastavili da jedno drugo ine duboko nesrenima uzajalnnim
neverstvima i potragom za jedinom pravom ljubavlju. Nisu shvatili da zbog
toga to su jedno drugome priznali da vie nisu zaljubljeni, mogu poeti da
ostvaruju kvalitetan brak, umesto da ga rue. ak i kada parovi shvate da je
medeni mesec proao, i da vie nisu zaljubljeni, mada im je jo uvek stalo jedno
do drugoga, oni se grevito dre mita i trude se da mu prilagode ivot. ak i
ako smo se odljubili, ako se svesno budemo ponaali kao da smo jo uvek
zaljubljeni, moda e se romantina Ijubav ponovo vratiti u na ivot. Ovi
parovi insistiraju na zajednitvu u svemu. Kada se podvrgniu grupnoj terapiji za
parove (moja supruga, nae kolege i ja, vodimo veoma ozbiljno brano
savetovalite), oni sede zajeano, govore jedno u ime drugoga, pravdaju jedno
drugo, trude se da pred grupom ostvare jedinstven front, vrsto uvereni da je
ovakvo jedinstvo znak relativnog zdravlja njihovog braka i dobar osnov za
njegovo poboljanje. Pre ili kasnije, prinueni smo da takvim parovima kaemo
da su suvie dugo u braku, da su preko mere zblieni i da je neophodno da
stvore nekakvu psiholoku distancu jedno prema drugome, pre nego to mcxgu
poeti konstruktivno da reavaju probleme. Ponekad je neophodno i fiziki ih
razdvojiti, staviti ih da sede odvojeno u krugu grupe, uvek ih moramo
opominjati da ne govore jedno u ime drugoga, ili da se uzajamno brane pred
grupom. Stalno im moramo ponavljati: Meri, Don moe i sam da se brani,

dovoljno je jak. Konano, ukoliko dovoljno dugo ostanu na terapiji, svi parovi
shvate da je prihvatanje sopstvene individualnosti i odvojenosti jedina osnova
zrelog biaka na kojoj moe izniknuti prava Ijubav4.
Jo neto o granicama ega
Poto sam konstatovao da je zaljubljenost neka vrsta iluzije koja ni na
koji nain ne konstituie pravu ljubav, dozvolite da zakljuim tako to u
okrenuti u rikverc, i istai da je zaljubljivanje vrlo blisko pravoj ljubavi.
Zabluda da je omo vid ljubavi toliko je jaka upravo zbog toga to sadri zmo
istine.
I iskustvo prave Ijubavi ima veze sa granicama ega, poto omoguuje
irenje lindh gi-anica. Line granice su granice ega. Kada irimo svoje granice
kroz ljubav, mi se pruamo prema voljenoj osobi u elji da joj pomognemo u
sazrevanju. Da bismo u ovom uspeli, nekoga moramo prvo zavoleti, bolje rei,
on nas mora neoim privui da bismo prevazili sbpstvene granice. Psihijatri ovaj
proces privlanosti, ulaganja, i privrenosti zovu kateksizam. Kada
katektujemo predmet van nas, mi psihiki ugraujemo njegovu predstavu u
sebe. Uzm/imo na primer oveka koji se iz hobija bavi batovanstvom. On
voli batovanstvo. Bata mu mnogo znai. Ovaj ovek je katektovao svoju
batu. On nalai da je privlana, uloio je ti nju sebe, i privren joj je do te mere
da nedeljom ujutru zbog nje rano ustaje i odbija da putuje da se ne bi od nje
udaljio. Ponekad zbog bate apostavlja i svoju enu, U toku svog kateksizma,
da bi uspenije gajio cvee i bunje, on i mnogo ui. Saznaje mnogo o
batoVanstvu, ubrenju, o zemljitu, saenju, i okopavanju. On odlino poznaje
svoju batu - njenu istorijiu, vrste biljaka i cvea koje u njoj rastu, njen
raspored, probleme, pa ak i budunost. Uprkos tome to bata postoji van
njega, ona ivi u njemu kroz kateksizam. Znanje o bati i njen znaaj za njega
postali su sastavni delovi njegovog bia, istorije i mudrosti. Kroz ljubav i
katektovanje, ona je na sasvim normalan nain postala deo njega, poveavajui
njegovo bie i pomerajui granice ega.
Dugogodinjom Ijubavlju i irenjem granica za svoje kateksizme mi
postepeno ali progresivno uveavamo sopstveno bie, poistoveujeimo
unutranji saspoljanjim svetom, i irimo i tanjimo granice ega. to se vde
budemo poveavali na ovaj nain, to emo vie voleti, a granice izmeu nas i
sveta e se postepeno brisati. Identifikovaemo sc sa svetom. to vie nestaju
granice naeg ega, sve vie oseamo ekstazu slinu onoj kod zaljubljivamja.
Samo ovde, umesto privremenog i nerealnog poistoveivanja sa predmetom, mi
se realistiki i trajno stapamo sa veim delom sveta. Mogue je ostvariti

mistino sjedinjenje sa itavim svetom. Oseanje ekstaze i sTee u vezi sa

ovim. jedinstvom, moda je blae i manje dramatino od onog izazvanog
zaljubIjivanjem, ali je svakako stabilnije, trajnije i krajnje zadovoljavajue. To
je razlika izmeu vrhunskog iskiustva izazvanog zaljubljivanjem i onoga to je
Abraham Maslov nazvao: Iskustvo visoravni. Visovi se ne naziru iznenada da
bi zauvek nestali iz vida: oni se dostiu zauvek.
Oigledno je i opte prihvaeno, da seksualna aktivnost i ljubav, mada se
mogu simultano pojaviti, obino nisu povezani. Meni se ini da predstavljaju
razliite fenomene. Samo po sebi, voenje ljubavi nije izraz ljubavi. Ipak
seksuaino iskustvo, a delimino i orgazam, takoe su veim ili manjim delom
povezani sa ruenjem granica ega i dostiizanjem ekstaze. Upiravo zbog ruenja
granica ega u trenutku ekstaze, moemo uzviknuti: Volim te ili O, boe
prostitutki prema kojoj nekoliko trenutaka kasnije, kada grandce budu
uspostavljene, neemo oseati ni trunku nenosti ili simpatije. Ovde ne elim
rei da se ekstaza orgazminog iskustva ne moepoveati ako se podeli sa
voljenom osobom. Moe. Ali ak i bez voljenog partnera, ili ak bez partnera
moe dooi do totalnog ruenja granica ega uz pomo orgazfna. Na trenutak
moemo zaboraviti ko smo, izgubiti pojam o vremenu i prostoru, i izai iz sebe.
Moemo se stopiti sa univerzmom, ali samo za trenutak.
Opisujui produeno jedinstvo sa univerzumom u vezi sa pravom
ljubavlju, za razliku od trenutnog jedinstva orgazma, upDtrebio sam rei
mistino sjedinjenje. Misticizam je u osnovi verovanje da je realnost
jednost. Veina mistika veruje da je nae opaanje imiverzma koji se sastoji
iz mnotva objekata: (zvezda, planeta, drvea, ptica, kua, nas samih,)
meusobno odvojenih granicama, u stvari zabluda i iluzija. Ovu optu zabludu,
ovaj iluziomi svet koji veina nas grekom smatra realnim, pripadnici hindu
religije i budisti nazivaju: Maja. Oni i drugi mistici veruju da se prava
realnost moe spoznati samo kroz iskustvo jednosti koje se postie
odbacivanjem granica ega. Nemogue je sagledati pravo jedinstvo undverzma
sve clotle dok sebe posmatramo kao poseban predmet odvojen od njegovog
preostalog dela. U budizmu i hinduimu vlada uverenje da novoroene pre
nego to stekne granice ega, poznaje realnost, dok je to odraslima nemogue.
Neki ak tvrde da prosvetljenje ili spoznaja jednosti realnosti zahteva da se
vratimo u stanje slino onome kada smo bili novoroenad. Ovo moe biti
opasna i izazovna doktrina za neke adolescentne i mlae ljude koji su
nesposobni da preuzmu odgovornosti koje deluju zastraujue, nadmoono i
postavljaju zahteve van njihovih moi. Ja ne moram kroz sve to da proem,

moe pomisliti neko. Mogu odustati od pokuaja da budem odrastao, i zahteva

koji se nalaze pred odraslima, prelaskom u svetost. Ukoliko se prepustimo
ovom porivu, pre emo zapasti u izofreniju nego dostii svetost.
Veina mistika prihvata istinu o kojoj smo raspravIjali na kraju poglavlja,
a to je da moramo neto posedovati ili postii pre nego to budemo toga mogli
da se odreknemo a da pritom zadrimo svoju komjpeteotnost i sposobncst
vrednovanja. Novoroene koje nema grandce ega, moe biti u bliem kontaktu
sa realnoou nego njegovi roditelji, ali je nesposobno da opstane bez roditeljske
brige, i da saoptava svoja saznanja i mudrost. Put ka svetosti vodi kroz zrelost.
Ne postoje bre i lake preice. Granice ega moraju ovrsmuti da bi mogle
omekati. Mora se izgraditi identitet da bi mogao biti prevazien. ovek se prvo
mora pronai da bi se mogao izgubiti. Privremeno oslobaanje od granica ega
koje nam pruaju zaljubljenost, seksualni in ili upotreba psihoaktivnih droga,
mogu nam omoguiti kratak pogled na Nirvanu, ali ne i samu Nirvanu. Teza
ove knjige je da je mogue dostii Nirvanu, trajno prosvetljenje ili istinski
duhovni razvoj, samo kroz upornu primenu prave ljubavi.
Moemo zakljuiti da privremeni gubitak granice ega kroz zaljubljenost i
seksualni odnos ne samo da nas pribliava drugim ljudima i stvara uslov za
pravu Ijubav, ve nam daje i uvid u najtrajniju mistinu ekstazu, koja moe biti
naa nakon dugogodinjeg ivota prive Ijubavi. Time zaljubljivanje koje samo
po sebi ne moemo smatrati ljubavlju, postaje deo velike i misteriozne eme
ljubavi.

Zavisnost
Druga i najea zabluda je, da je zavisnost Ijubav. Sa ovom zabludom su
psihoterapeuti prinueni svakodnevno da se bore. Efekat je najdramatiniji kod
osobe koja pokua ili uspe da izvri samoubistvo, ili upadne u teku depresiju
zbog odbaenosti ili razdvajanja od branog druga ili ljubavnika. Takva e
osoba obino rei: Ja ne elim da ivim, ne mogu iveti bez svoga mua (ene)
devojke, momka, jer ga (je) toliko volim. A kada kaem, kao to to esto
inim, Greite, vi uopte ne volite svoga mua, enu, devojku, momka, ljutiti
odgovor glasi? Kako to mislite? Upravo sam vam rekao (rekla) da bez nje
(njega) ne mogu da ivim. Zatim se trudim da objasnim. Ovo to vi opisiujete
je parazitiranje, ne Ijubav. Vi parazitirate na toj osobi. U vaem odnosu nerna
izbora, ni slobode. Tu je u pitanju potreiba, ne ljubav. Ljubav je reeultat
slobodnog izboira. Dvoje Ijudi se vole onda kada su sposobni da ive jedno bez
drugoga, ali su izabrali da ive zajedno.
Moja definicija zavisnosti je nesposobnost doivljavanja i delovanja bez
sigurnosti tue Ijubavi. Takva zavisnost kod fizioki zdravih osoba je patoloka bolesna zavisnost, i skoro uvak manifestacija mentalnog oboljenja ili
poremeaja. Ovo se ne sme meati sa zavisnou potreba i oseanja. Mi smo
svii, svako pojedinano - ma koliko sebe zavaravali da nije tako, zavisni u
potrebama i oseanjima. Svi mi elimo da budemo maeni i paeni, bez ikakvog
zalaganja sa svoje strane. ZeJimo da o nama brinu osobe mnogo jae od nas
kojima su nai interesi na prvom mestu. Bez obzira na to koliko smo jaki, zreli,
odgovomi i sposobni, ako iskreno zavirimo u sebe, jasno emo uoiti potrebu
da, za promenu, neko drugi brine o nama makar za kratko. Svako, bez obzira na
godine i zrelost, trai i, eleo bi da ima u ivotu nekoga ko bi o njemu brinuo
kao otac ili majka. Za veinu nas, sreom, to nije pravilo kojim se rukovodimo
u ivotu jer, ukoliko se takve osobe i pojave, one upravljaju naim ivotima i
diktiraju kvalitet egzistenaije, a mi postajemo zavisni. Osoba iji je ivot
rukovoen potrebama zavisnosti, pati od psihikog poremeaja pod
dijagnostikim nazivom poremeaj pasivno zavisne linosti. To je, ujedno, i
najei od svih poremeaja.
Ljudi sa ovim poremeajem su pasivni i zavisni, i toliko su obuzeti
potrebom za ljubavlju, da nemaju energije da sami vole. Oni su poput
izgladnelih koji mole za hranu, ali nemaju ni trunke da prue drugima. ini se
kao da su iznutra prazni, slini jami bez dna koju je nemogue napuniti. Oni
nikada nemaju oseaj ispunjenosti i zavrenosti. Uvek oseaju da im nedostaje

jedan deo. Veoma teko podnose usamljenost. Usled nedostatka celovitosti,

nemaju oseaj iderititeta i odreuju sebe iskljuivo kroz odnose sa drugim
ljudima.
Jedan izuzetno deprimirani tridesetogodinjak, doao je kod mene tri dana
nakon to ga je napustila ena, odvevi sa sobom njihovo dvoje dece. Prethodno
rnu je ve tri puta nagovesitila da e ga napustiti jer nju i decu totalno
zanemaruje. Svaki put ju je molio da ostane, i obeavao da e e promeniti, ali
ta promena kod njega nije nikada potrajala due od jednog dana. Posle dve
neprospavane noi on se tresao od uzbuenja, lice mu je bilo umrljaino suzama i
pomiljao je na samoubistvo. Ne mogu da ivim bez svoje porodice, govorio
je kroz pla, ttoliko ih volim.
Zbunjen sam, prizmao sam mu, sami ste priznali da su pritube vae
ene bile realne, da zaista nikada za nju nita niste uinili, da ste se vraali kui
kada bi vam palo na pamet, da site za nju bili nezainteresovani i seksualno i
emotivno, da sa decom niste mesecima razgovarali, da se nikadasa njima niste
igrali, niti ih ikada izvodili u etnju. Niste izigradili odnos ni sa jednim lanom
svoje porodice, zato ne razumem zato toliko oajavate nad raspadom veze koja
nikada nije ni postojala?
Zar ne shvatate? - odgovorio je - Ja sada nisam nita. Nita. Nemam
enu, nemam decu, ne znam ni ko sam. Moda ne vodim rauna o njima, ali ih
volim. Ja sam niko i nita bez njih. .
Poto je bio toliko deprimiran gubitkom identiteta koji mu je pruala
porodica, zakazao sam mu sledeu seansu kroz dva dana. Nisam oekivao
nikakvo poboljanje, ali kada se pojavio, sijao je od zadovoljstva i pobedonosno
mi je objavio: Sve je sada u redu.
Da li vam se porodica vratila? - upitao sam.
Oh, ne, uzvratio je srean. Nisu mi se u meuvremenu javljali, ali sam
sreo jednu devojku u baru. Rekla mi je da joj se zaista dopadam. Razvedena je
ao i ja. Dogovorili smo se da se ponov sretnemo veeras. Oseam se ponovo
kao ljudsko bie. Pret|postavljam da vie ne moramo da se viamo.
Ovakve brze promene su karakteristione za pasivno zavisne osobe. ini se
da nije vano od koga zavise. Vano je da neko takav postoji. Nije vano ni
kakav im je indentitet, sve dok ima nekoga da im ga prui. Rezultat toga je da
su sve njihove naizgled burne veze, sutinski veoma plitke. Usled oseanja
unutranje praznine i potrebe da se ona ispuni, pasivno-zavisni ljudi nee prezati
ni od ega da bi zadovoljili svoju potrebu za drugima. Jedna lepa, pametna, i na
mnoge naine zdrava, mlada ena je od svoje sedamnaeste do dvadesetprve

godine imala seriju seksualnih veza sa iruksrcima daleko ispod njenog proseka
inteligencije i sposobnosti. Ila je od jednog gubitnika do drugog. Problem je,
ini se, bio u tome to ona nije nlogla da odvoji dovoljno vremena da bi
napravila pravi izbor, ve je birala na brzinu meu onima iz svoje neposredne
blizine. Nakon zavretka neke veze, ona bi odmah uletala u novu sa ovekom
koga je upoznala u baru, i dola ti na seansu deklamujui hvalospeve u njegovu
ast. Znam da je nezaposlen i da preterano pije, ali je u sutini veoma
talentovan i iskreno mu je stalo do mene. Oseam da e se ova veza odrati.
Ali nije se odrala. Ne samo zbog brzopletog izbora, nego i zbog bezbroj
puta ponovljene eme ponaanja, po kojoj se ona grevito hvatala za novoga
oveka, zahtevajaii sve vee dokaze Ijubavi, i njegovo neprekidno prisustvo.
Toliko te volim da ne mogu da zamislim da budem odvojena od tebe, bila bi
uobiajena reenica, sve dok se on, po pravilu, ne bi osetio potpuno zarobljen
njenom ljubavlju, bez prostora za disanje i kretanje. Dolo bi do burnog
avretka, i nakon par dana sve bi poelo ponovo sa inekim novim. Tek nakon
tri godine terapije, ena je uspela da prekine ovo vrzino kolo, i da spozna
sopstvenu inteligenciju i vrline, kao i da identifikuje svoju glad i prazminu i da
ih razlikuje od istinske Ijubavi. Shvatila je da je glad nagoni da se uputa u nove
vetze i da joj jedino kohtrolisanje te gladi moe omoguiti da spozna svoje
vrline.
U dijagnostici re pasivan stoji u vezi sa reju zavisan jer su takve
osobe do te mere preokupirane onim to drugi mogu da urade za njih, da
potpuno iskljuuju ono to bi oni sami mogli da uine. Jednom, dok sam radio
sa grupom od petoro ljudi od kojih su svi bili pasivno zavisni, zamolio sam ih
da govore svojim ciljevima u ivotu i situacijama u kojima bi voleli da se
nau kroz 5 godina. Svako od njih je na svoj nain izjavio sledee: Voleo (la)
bih da budem u braku sa nekim kome je zaista stalo do mene. Niko nije
spomenuo neko odgovomo radno mesto, umetniko delo, doprinos zajednici ili
poloaj u kome se mogu imati, ili voleti deca. Faktor truda se ne pojavljuje u
njihovim sanjarenjiima. Zamiljaju samo pasivno stanje u kome bez ikakvog
linog zalaganja, bivaju obasipani panjom i ljubavlju. Rekao sam im, kao to
govorim mnogima:
Ako je va cilj da samo budete voljeni, onda to nikada neete postioi.
Jedini siguran nain da osigurate neiju ljubav je da je zasluite, a ne moete je
zasluiti, ako vam je jedini ivotni cilj da budete pasivno voljeni. Ovo ne znai
da pasivno zavisnii ljudi nita nikada ne ine za druge, ali je njihova motivacija
samo da uvrste privrenosti panju drugih prema sebi. U sluaju da nije

direktno ukljuena neija panja, veoma im je teko bilo ta da uine. Svim

lanovima anije pomenute grupe bilo je nezamislivo teko da kupe kudu, odvoje
se od roditelja, nau posao, napuste potpuno nezadovoljavajue radno mesto, ili
da se posvete nekom hobiju.
U braku obino postoji diferencijacija uloga suprunika; normalno
efikasna podela zaduenja. ena najee kuva, sprema, nabavlja i uva deou,
dok je mukarac zaposlen, bavi se finansijama, kosi travn|jak i vri razne
popravke u kui. Zdravi parovi e instinktivno, s vremena na vreme, promeriiti
uloge. Mukarac moe ponekad kuvati, baviti se decom, jednom nedeljno
s.premiti kuu da bi izmenadio enu, a ona moe nai ndki honorami posao,
pokositi travu na muevljev roendan, ili godinu dana plaati sve raune. Par
moe ovu zamenu uloga prihvatiti kao zabavu ili igru, koja dobro doe kao
maia promena u braku. Ona to svakako jeste, ali je, to je najvanije, (mada se
esto ini podsvesno) proces koji smanjuje njihovu meusobnu zavisnost. U
izvesnom smislu, svako od suprunika ponaosob uvebava samostalni opstanak
u sluaju da ostane bez onog drugog. Za pasivno zavisne ljude mogunost
ovakvog gubitka predstavlja toliko zastraujuou situaciju, da nisu u stanju da se
za nj pripremaju, niti toleriu proces koji bi smanjio zavisnost ili poveao
sloibodiu onog drugog. Jedna od karakteristika pasivno zavisnih ljutfi je i ta, da
se pre trude da poveaju, umesto da smanje meusobnu zavisnost u braku. U
ime onoga to zovu ljubav, a to je u sutini zavisnost, oni ograniavaju
sopstvenu i tuu slobodu. Ponekad, kao deo ovoga procesa, pasivno zavisni
ljudi zanemaruju sposobnosti koje su posedovali pre braka. Primer za ovo je i
neretki sindrom ene koja ne ume da vozi automobil. U polovini sluajeva
moda nikad nije ni nauila da vozi, a u preostalim sluajevima ona usled neke
manje nezgode, razvija fobiju od vonje automobila. Efekat ove fobije, u
ruralnim i perifemim oblastima, je da se naglaenom bespomonou mu jo
vie veauje. Sada je on primoran da ide u nabavku, ili da je prevozi pri svim
njenim odlascima u kupovinu. Poto ovakvo ponaanje obiono zadovoljava sve
suprunioke potrebe za zavismou, na njega se nikada ne gleda kao na
bolesno, niti kao na problem koji zahteva reavanje. Kada sam predoio
jednom izuzetao inteligentnom bankaru i njegovoj eni koja je u etrdesetestoj
godini razvila fobiju i prestala da vozi, da je to moda problem koji zahteva
panju psihijatra, odgovorio mi je: Oh ne, doktor joj je objasnio da je to zbog
menopauze i da se tu nita ne da uiniti. ,Bila je siguma da on nee nai drugu
enu i napluistiti je, jeir e biti prezaiuzet vozajui je naokolo zajedno sa
decom. On je bio siguran da ona nee jiai ljubavnika i napustdti ga, jer nije

imala veliku mogunost kretanja, a samim tim ni upoznavanja ljudi u njegovom

odsustvu. Ovakvim ponaanjem pasivno zavdsni brakovi zaista mogu da se
uvrste, ali se nikako ne mogu smatrati zdravim i baziranim na pravoj Ijubavi,
jer je sigumost obezbeena na ratun slobode, a odnos slui da se unazadi ili
uniti sazrevanje individualnih partnera. Upomo ponavljamo svojim
pacijemtima da se dobar brak moe ostvariti iskljuivo izmeu dvoje snanih i
nezavisnih ljudi.
Pasivna zavisnost vue svoju genezu iz nedostatka ljubavi. Oseaj
unutranje praznine od koje pate pasivno zavisni Ijudi, direktan je rezultat
neispunjenih elja i potreba od strane roditelja u detinjstvu. Ve sam spomenuo
da e deca koja su voljena i paena tokom itavog detinjstva ui u zrelost sa
duboko usaenim oseanjem da su vredna ljubavi i zadrae to oseanje sve dok
budlu vema sama sebi. Deca koja odrastaju u atniosferi nedostatka ljubavi, nee
ui u zrelost sa oseanjem unutranje sigumosti. Ona e imati unutranji oseaj
nesigumosti, oseaj da aiemaju dovoljno, i da je svet nepredvidiv i
nedareljiv, kao i sa sumnjom u pogledu line vrednosti voljenosti. Nije onda ni
udo to uvek imaju potrebu da kame ljubav i panju gde god je to mogue, i
naavi je, dre je se grevitoau koja vodi u manipulativno, bezoseajno,
makijavelistiko ponaanje koje unitava upravo onaj odnos koji ele da
sauvaju. Ljubav i disciplina, kao to sam ve ranije rekao, idu ruku pod ruku,
tako da roditelji koji deci ne pruaju dovoljno panje i Ijubavi, ne uspevaju nd
da im usade oseanje samodiscipline. Stoga je preterana zavisnost pasivno
zavisriih Ijudi samo osnovna manifestacija poremeaja linosti. Ovim ljudima
nedostaije amodisciplina. Oni su nesposobni da odloe zadovoljenje svoje
gladi za panjom drugog. U svojoj oajmikoj potrebi za otivanjem veza, oni
se odriu poteinja. Dre se prevazienih odnosa, onda kada bi trebalo da ih se
odreknu. to je najvanije, njima nedostaje oseanje odgovornosti u odnosu na
sebe same. Oni se pasivno okreu drugima, ak i sopstvenOj deci, kao izvoru
sree i ispunjenosti tako da, kada ta oseanja izostanu, uvek zbog toga krive
druge. Zbog ovoga su uvek Ijuti, jer smatraju da su ih drugi izneverili, poto
nisu u stanju da ispune sve njihove nade i potrebe da bi ih usreili. Ja imam
kolegu koji esto ljudima govori: Vidite, najgore to moete da uinite za sebe
je da budete zavisni od drugih Ijudi. Bolje da ste zavisni od heroina. Dokle god
imate dovoljno zaliha, heroin vas nee izfieveriti, uvek e vas usreiti. Ali ako
oekujete da vas neko drugi uini srenim, onda ete biti beskrajno razoarank
Nije sluajno da se kod pasivno zavisnih Ijudi, osim zavisnosti od drugih, javlja
i potreba za drogom i alkoholom. Oni imaju zavisnu linost. Zavisni su od

drugih Ijudi, hrane se njima, a kada ih nema, esto se okreu flai, igli ili
tabletama kao zameni.
Moemo zakljuiti da zavisnost moe liiti na Ijubav, jer je to sila koja
ljude nagoni da se estoko veziuju za druge. Ipak, to u sutini nije ljubav, ve je
oblik anti-ljubavi, koji ima svoju geneau u nedostatku roditeljske ljubavi. Ona
trai a ne prua, podrava infantilnost nautrb razvoja, i sputava umesto da
oslobaa. Na kraju krajeva ona unitava veze, umesto da ih izgrauje, kao to
unitava umesto da izgrauje ljude.

Kateksizam bez ljubavi

Jedan od kvidova zavisnosti je i nezainteresovanost za duhovni razvoj.
Zavisni Ijudi su zainteresovani samo za ispunjenje svojih potreba i elje za
sreom Oni ne tee razvoju, niti su spremni da toleriu nesreu, Usamljenost i
patnju koju razvoj podrazumeva. Oni ne tee ni uhovnom razvoju drugih, onih
od kojih su zavisni; njihova jedina tenja je da te osobe budu sa njima i
zadovoljavaju njihove potrebe. Zavisnost je jedan od oblika ponaanja koji
neadekvatno nazivamo ljubav. Sada emo razmotriti druge takve pojave, i
nadam se da u uspeti da pokaem da ljubav nikako ne moe biti ispunjenje ili
kateksizam bez duhovnog razvoja.
esto govorimo o tome kako ljudi mogu voleti neive predmete, ili
aktivnosti. Tako kaemo - On voli novac, Gn voli mo, On voli
batovanstvo, ili On voli da igra golf. Svakako da neko moc da prevazie
sebe, i radi 60, 70 ili 80 sati nedeljno da bi uveao mo ili bogatstvo. Ipak,
uprkos ovom uveanju bogatstva i uticaja, sav taj rad i sticanje ne moraju
posluiti sazrevanju linosti. esto emo za nekog uspenog poslovnog oveka
rei: On je mali i zao ovek, ma koliko govorili o njegovoj Ijubavi prema
novcu ili bogatstvu, neemo ga opisati kao osobu sposobnu da voli. Zato je to
tako? Upravo zbog toga to su bogatstvo i mo za takve ljude postali cilj,
umesto sredstvo duhovnog razvoja. Jedini pravi cilj ljubavi je duhovno
sazrevauje i ljudska evolucija. Hobi predstavlja veoma pozitivnu aktivnost u
izgraivanju sopstveaje linosti. Kada volimo sebe, moramo se okupirati
raznovrsnim stvarima koje nisu direktno duhovne. Da bismo izgradili duh,
moramo izgraditi i telo. Potrebni su nam hrana i zaklon. Bez obzira koliko bili
posveeni duhovnom razvoju, istovremeno su nam neiophodni odmor,
relaksacija, vebe i razonoda. Sveci moraju da spavaju, a ak i proroci ponekad
moraju da se razonode. Hobi tako moe postati sredstvo pomou koga emo
zavoleti sebe. Ipak, ako on postane sam sebi cilj, onda e se pretvoriti u zamenu
umesto u sredstvo duhovnog rasta. Ponekad je hobi veoma popularan upravo
zbog toga to je postao zamena za razvoj linosti. Na terenima za golf mogu se
sresti neki stariji ljudi kojima je jedini cilj u ivotu poen vie. Ovaj napor koji
ulau u svoju vetinu u golfu prua im oseaj napredovanja u ivotu, i time im
pomae da previde injenicu da stagniraju jar su prestaili da se razvijaju kao
Ijudska bia. Kada bi sebe vie voleli, nikada se ne bi pomirili sa tako plitkim
ciljem, i uskogrudom budiunou.

S druge strane, mo i novac mogu postati sredstva za postizanje pozitivnog

cilja. Neko moe izgraditi politiku karijeru prvenstveno zato da bi iskoristio
politiku mo za dobrobit oveanstva. Drugi mogu teiti bogatstvli, ne zbog
novca, ve da bi mogli svoju decu poslati na koled, ili sebi obazbediti slobodu
ili vreme za uenje i.razmiljanje neophodno za duhovni razvoj. Takvi Ijudi ne
vole mo i novac, ve oveanstvo.
Izmeu ostalog, u ovom poglavlju knjige elim da konstatujem da se re
Ijubav toliko generalizuje da se siikobljava sa pravim pojmom Ijubavi. Ne
oekujem da e se jezik u tom smislu izmeniti. Sve dok budemo koristili re
Ijubav da bismo opisali sve to nam je vano, bez obzira na kvaJitet tog odnosa,
bie nam teko da razluimo mudro od budalastog, dobro od loeg, i plemenito
od onog to zasluuje prezir.
Ako se drimo ue definicije, jasno je da moemo voleti samo ljudska
bia. to vie spoznajemo stvari, spoznajemo da su samo Ijudska bia sposobna
da duhovno sazrevaju.
Razmotrimo pojam kunih ljubimaca. Mi volimo svog psa, mi ga
hranimo i kupamo, mazimo, vaspitavamo i igramo se sa njim. Ako se razboli
ostavljaemo sve i odjuriti kod-veterinara. Kada nam pobegne ili ugine,
najee smo iskreno oaloeni. Za neke usamljene ljude bez dece, domae
ivotinje se mogu pretvoriti u jedini cilj ivljenja. Ako ovo nije ljubav, ta je
onda? Ali hajde prvo da razmotrimo razliku izmeu svog odnosa sa drugim
ljudskim biem, i odnosa sa ivotinjom. Pre svega, mogunost komunikacije sa
ivotinjom veoma je ograniena u poreenju sa mogunoou komunikicije sa
ljudima, naravno ukoliko na tome radimo. Mi ne znamo ta misle ivotinje.
Nedostatak tog podatka nam dozvoljava da na njih projektujemo svoje misli i
oseanja, i na taj nain osetimo emotivnu bliskost koja ne mora odgovarati
istini. Drugo, zadovoljni smo svojim ljubimcima samo onda kada se njihova
volja poklapa sa naom. Na ovoj osnovi mi uglavnom biramo domae ivotinje,
i iikoliko njihova volja pone da se razlikuje od nae, obino ih se otarasimo.
Neemo drati kunog Ijubimca koji se bami i bori protiv nas. Jedina kola u
koju aljemo svoje ivotinje je ona gde e ih dresurom privoleti na
bespogovomu poslunost. Ipak smatramo da druga ljudska bia treba da imaju
sopstvenu volju, i upravo ta elja za razliitou drugih i jeste jedna od
karakteristika prave Ijubavi. U naem odnosil sa ivotinjom, dominira potreba
da budu zavisne od nas. Mi ne elimo da one odrastu i napuste kuu. Vana
nam je njihova zavisnost od nas, nikako njihova nezavisnost.

Ovaj pojam ljubavi prema domaim ivotinjama veoma je vaan, jer je

veliki broj Ijudi sposoban da voli samo ivotinje, i ne uspeva da zavoli druga
Ijudska bia. Mnogi ameriki vojnici ostvarili su idilione brakove sa
netmakim, italijanskim ili japanskim ratnim nevestama sa kojima nisu mogli
uameno da komuniciraju. Onog asa kada su njihove supruge nauile engleski,
brakovi su poeli da se raspadaju. Ovi Ijudi vie nisu uspevali da na svoje ene
projektuju sopstvene misli, oseanja, elje, ciljeve i da oseaju istu vrstu
bliskosti koju je mogue ostvariti sa domaim ljubimcem. Kada su ene nauile
engleski, njihovi su muevi uvideli, da one imaju svoje miljenje, i ciljeve,
sasvim razliite od njihovih. Kada se ovo dogodilo, kod nekih se rodila prava
ljubav, dok je za veinu ona tu i prestala. Osloboena ena trebalo bi da se uva
oveka koji je iz milote naziva svojim mezimcem. Moe se dogoditi da to bude
ovek ija oseanja prema eni zavise samo od njene uloge domaeg
mezimca i koji je nesposoban da potuje njenu snagu, nezavisnost i
individualnost. Verovatno najtuniji primer predstavljaju ene koje su sposobne
da vole svoju decu samo dok su bebe. Takve ene je mogue nai svuda. One
su obino idealne majke, sve dok njihovo dete ne napuni dve godine. Neobino
su nene, srene to mogu da doje, maze, i igraju se sa svojim bebama, potpuno
SU posveene njihovim potrebama i iskreno uivaju u materinstvu. Zatim .se,
skoro preko noi, slika menja. im dete pone da ispoljava sopstvenu volju, da
biva neposluno i da vriti, odbija da se igra, a ponokad odbija i maenje; kada
pone da se vezuje i za druge ljude, da pomalo i postepeno kree u istraivanje
sveta, majina ljubav se gasi. Ona gubi inteires za dete; i osea ogromnu
potrebu za novom trudnoom, za jo jednom bebom, jo jednim domaim
mezimcem. Obino joj to polazi za irukom, i ciklus se ponavlja. Ukoliko joj ne
uspe, posvetie se uvanju komijskih beba, ogluujui se o molbe i potrebe
svoje starije dece. Za njenu decu, prelomna druga godina ivota ujedno
predstavlja i kraj majine Ijubavi. Bol i uskraenost koju deca oseaju, svima su
oigledni, osim majci zaokupljetnoj novom bebom. Efekat ovoga obino postaje
evidentan kada deca odrastaju po depresivnoj, ili pasivno zavisnoj emi linosti.
Ovo sugenie da je ljubav prema bebama i domaim ivotinjama, pa ak
i zavisnim i poslunim suprugama, instinktivna ema ponaanja koja ,bi se
mogla nazvati materinski instinkt ili roditeljski instinkt. Ovo moemo
uporediti sa instinktivnim ponaanjem kod zaljubljeno-sti. To nije istinska
forma Ijubavi, jer ne iziskuje napor, i n predstavlja u potpunosti izraz volje ili
izbora, ve samo obezbeuje nastavak vrste a da pritom ni na koji nain ne
podstie duhovnd razvoj. Bliska je ljubavi u tome to nas nagoni da poseemo i

da se pruamo prema drugima, to moe biti pireduslov za pravu ljubav. Ipak,

potrebno je mnogo vie da bi se zasnovao zdrav, kreativan brak i podigla zdrava
deca koja se duhovno razvijaju, ili da bi se doprinelo evolueiji oveanstva.
Poenta je u tome da bi ishranjivanje moralo biti mnogo vie od obinog
hrainjenja, i da je ishranjivanje duhovnog razvoja odvie komplikovan proces
da bi se njjime upravljalo instinktima. Majka koju smo spomenuli na poetku
ovog poglavlja, koja nije dozvoljavala sinu da ide kolskim autobusom, dobra je
ilustracija ovoga. Vozei ga do kole i nazad, ona iga je na neki nain
othraejivala, ali to njemu nije bilo potrebno, i pre je koilo nego podsticalo
njegov duhovni razvoj. Postoji mnotvo drugih primera. Majke, koje uporno
kljukaju svoju gojaznu deou, oevi koji sinovima kupuju gomile igraaka a
kerkama pune ormane garderobom, rcditelji koji ne postavljaju granice i ne
odbijaju nijednu elju. Ljv.bav nije jednostavno davanje, to je promiljeno
hvaljenje i promiljeno kritikovanje. To je promiljeno raspravljanje,
suoavanje, primoravanje, istovremeno kao i pruanje utehe i sigumosti. To je
vostvo. Promiljenost podrazumeva prosuivanje, a prosuivanje podrazumeva
vie od instinkta, ono zahteva razmiljanje i esito boino dononje odluke.

Portvovanost
Motivi koji stoje iza nepromiljenog davanja i destruktivnog
pothranjivanja su mnogi, ali u svim sluajevima postoji zajednika crta:
davalac, pod izgovorom ljubavi, izlazi u susret sopstvenim potrebama bez
obzira na duhovne potrebe primaoca. Jedan ministar je doao da se posavetuje
sa mnom jer mu je ema patila od hronine depresije, a oba sina, poto su
napustila koled, ostala su kod kue pod psihijatrijskim nadzorom. Uprkos
injenici da mu je cela parodica bolesna, on u poetku nije mogao da shvati
injenicu da u njihovoj bolesti verovatno ima i njegove zasiuge. inim sve to
je u mojoj moi da im pomiognem, tvrdio je nikada se nije dogodilo da se
pnobudim, a da mi oni ne budu prva misao. Analiza situacije je otkrila da se
ovaj ovek maksimalno zalagao da bi udovoljio potrebama ene i dece. Kupio
je sinovima mova kola i platio im osiguranje, mada je oseao da bi trebali vie
da se trude da bi se osamostalili. Svake nedelje je vodio enu u operu ili u
pozorite u gradu, mada je mrzeo grad i dosaivao se na predstavama. lako je
mnogo radio na poslu, svaki slobodan trenutak je provodio kod kue,
pospremajui za enom i sinovima, kpjima urednost nije bila jaa strana. Zar
vam nikada nije dosadilo da podmeete lea umesto njih? - upitao sam ga.
Naravno, odgovorio je, ali ta mi drugo preostaje? Odvie ih volim i
saaljevam da bih prestao da brinem o njima. Moja briga je tolika da nikada ne
bih sebi dozvolio da stojim po strani dok oni imaju neispunjenih potreba.
Moda nisam bogzna kako sjajan ovek, ali bar umem da volim i brinem.
Zanimljivo je da se ispostavilo da je njegov otac bio priznati naunik, ali
ujedno i pijanica i zavodnik koji je u potpunosti zanemarivao porodicu.
Postepeno, moj pacijent je shvatio da se u detinjsitvu zakleo da e se razlikovati
o oca I da e biti onoliko brian koliko je ovaj bio bezoseajan. Takoe je
shvatio da je ulagao mnogo truda da bi stvorio sliku o sebi kao brinom i
odgovornom oveku. Ono to nije mogao da razume bilo je to do kog stepeina
je infantilizovao porodicu. Svoju enu je uporno zvao moja maco, a odrasle
sinove xmoji maleni. Kako drugaije da se ponaam, pitao je u oajanju.
Moda pruam toliko Ijubavi iz otpora prema ocu, ali to ne znai da mogu da
se pretvorim u bezoseajnu bitangu. Ono to je tek trebalo da naui je da je
ljubav sloema aktivnost koja zahteva uee itavog bia i to ne samo srca ve
i glave. Zbog svoje potrebe da se to je vie mogue razlikuje od oca nije uspeo
da razvije fleksibdlan sistam izraavanja ljubavi. Morao je da naui da je
nedavanje u pcravom trenutku mnogo pozitivnije od davanja u pogrenom

treoutku i da je podsticanje nezavisnosti vei izraz Ijubavi nego briga za ljude

koji bi inae mogli sasvim uspeno da brinu o sebi. Morao je da naui da je
izraavanje sopstvenih potreba, besa, netrpeljivosti i oekivanja podjednako
nuno za mentalno zdravlje njegove porodice kao i portvovanost, i da se Ijubav
mora iskazivati kroz konfrontaciju podjednako kao i kroz uzviemo prihvatanje.
Postepeno shvatajui do koje mere je infantilizovao svoju porodiau, moj,
pacijemt je polako poeo da se menja. Prestao je da posprema za svima i
otvorenoe iskazivao Ijutnju kada sinovi nisu uestvovali u odravanju
domainstva. Odbio jc da plaa osiguranje za automobile svojih sinova, rekavi
im da ako ele da voze, moraju sami da ga plaaju. eni je predloio da sama
ide u cperu u Njujork. Uinivi ovakve promene morao je da rizikuje da u
oima svojih blirijih postane negativac, i morao se odrei svemonosti svoje
prethodne uloge, zaititnika i snabdevaa porodice. Uprkos tome to je njegov
prethodni imid bio motivisan potrebom da sebe prikae kao osobu sposobnu da
voli, on je u sutini posedovao istinsku sposobnost voljenja i upravo je zbog
toga uspeo da uradi sve te promene u sebi. Njegova ana i deca su u poetku
reagovali sa gnevom, ipak, uskoro se jedan sin vratiio na koled a drugi je
pironaao odgovarajui posao i stan. ena je poela da uiva u svojoj novoj
samostalnosti i da se razvija kao linost. On sam je postao efikasniji u funkciji
ministra, i poeo je da osea vee zadovoljstvo u ivotu.
Ministrova pogreno usmerena ljubav graniila se sa mazohizmom. Postoji
tendencija da se sadizam i mazohizam povezuju sa aistom seksualnom
aJctivnou, smatrajui da seksualno zadovoljstvo proistie iz nanoenja ili
trpljenja fizikog bola. U sutini, pravi seksualni sado-mazohizam je relativno
neuobiajeni oblik psihopatologije. Mnogo je ei, a time i ozbiljniji, fenomen
drutvenog sadomazahizma u kome ljudl ele da povrede i da budu povreemi,
kroz neseksualne meusobne odnose. Tipino je za depresivnu enu koju je mu
napustio da potrai pomo psihijatra. Ona e ovog obasuti beskrajnom priom o
maltretiranju koje je tnpela od strane mua: nije obraao na nju panju, imao je
niz Ijubavnica, kockao se novcem za hranu, astvovao je danima od kue, vraao
se pijan i tukao je, i sada je najzad napustio nju i deou uoi Boia. Tcrapeut
esto sa saoseanjem saslua pniou sirote ene, ali ubrzo saoseanje nestaje,
posle otkria koja slede. Pivo se saznaje da je maltretiranje trajalo punih
dvadeset godina i da se jadnica dva puta razvodila od tog grubijana, ali da bi
se ponovo udala dva puta za njega. Bezbrojni raskidi su se zavravali
bezbrojnim pomirenjima. Zatim, nakon dvomesene terapije iji je cilj to vee
osamostaljenje, i kada se ve uinilo da se sve dobro odvija i da je ena

zadovoljna mimim ivotom bez rnua, itav ciklus se ponovio. ena radosno
upada u ordfinaciju i objavljuje: Pa, Henri se vratio. Nazvao je pre neko vee
da mi kae da bi voleo da me vidi, molio me je da ga primim jer se zaista
promenio i ja sam pristala. Kada ju je terapeut podsetio da je to poznata ema
za koju su se sloili da je destruktivna, ena odgovara: Ali, ja ga volim, ne
moete porei ljubav. Ukoliko terapeut bude insistirao na pcdrobnijoj analizi
ovakve ljubavi, pacijentkinja e prekinuti terapiju.
ta se u stvari ovde zbiva? U pokuaju da shvati ta se dogodilo, terapeUt
se prisea zadovoljstva sa kojim je prepriavala istoniju muevlje.vih
bnutalnosti. Iznenada mu pada napamet neto neobino. Moda ova ena tnpi
muevljevo zlostavljanje ili ga trai da bi mogla o tome da pria? Ali, kakva je
priroda takvog zadovoljstva? Terapeut se sea enine is,pravnosti. Da li je
mogue da je najvanija stvar u ivotu te ene oseaj moralne superiornosti? Da
li joj je, da bi taj oseaj ouvala, potrebno maltretiranje? Priroda ove cme
najzad postaje jasna. Doputajui da bude zlostavljana, ena stie oseanje
superiornosti. Na kraju, oaia sebi moe piriutiti i saistiko zadovoljstvo da
posmatra mua kako je moli, priznajui joj time superiomost iz svog
pomiavajueg poloaja, dok ona poseduje mo da odlui da li da ga u svojoj
velikodunosti prihvati ili odbaci. To je trenutak njeme osvete. Kada se takve
ene proanaliziraju, najee se otkrije da su kao deca bile zloistavljane. One se
svete kroz oseaj moralne superiomosti, to zahteva naprekidno poniavanje i
malfcretiranje. Ako je svet prema nama dobar, mi nemamo razloga da mu se
svetimo. Ako je osveta na ivotni cilj moraemo se potruditi da se svet loe
ophodi prema nama, da bismo opravdali svoj cilj. Mazohisti svoje preputanje
muenju smatraju ljubavlju, mada je to u sutini beskrajna temja za osvetom, a
u osnovi je motivisana mrnjom.
Mazohizam donekle objanjava jo jednu veliku zabludu o Ijubavi, a to je
portvovanost. Zbog ovog verovanja tipioni mazohista svoje tolerisanje
maltretiranja smatra portvovanou a time i ljubavlju, i tako ne mora priznati
svoju mrnju. Ministar kojeg smo ranije pomenuli, takoe je svoju
portvovanost smatrao ljubavlju, mada ovo nije bilo motivisano potrebama
njegove porodice ve sopstvenom potrebom da odri sliku koju je stvoirio o
sebi. Na poetku leenja upomo je govorio ta je sve uinio za enu i deou,
navodei vas na pomisao da on lino, od svega toga nije imao nikakve koristi.
Uvek kada mislimo da inimo neto za druge, mi se na neki nain odriemo
sopstvene odgovomosti. ta god uinimo, uradili smo jer smo tako eleli, i zato
to je to izbor koji nas najvie zadovoljava. Sve to uinimo za drugoga,

ispunjava neku nau potretnu. Roditelji koji kau svojoj deci: Trebalo bi da ste
nam zahvalni Za sve to smo za vas uinili, su popravilu roditelji koji decu
nedovoljno vole. Svako ko istinski voli, poznaje zadovoljstvo prave ljubavi. Mi
imamo decu zato to ih elimp i ako smo neni roditelji, to je zato to elimo da
budemo takvi. Istina je da Ijubav zahteva promenu u samom sebi, ali to je pre
uveanje samoga sebe nego rtvovanje. Kao to omo kasnije razmotriti, prava
Ijubav je ispunjenje. Ona uveava, ne umanjuje bie, ispunjava ga, umesto da ga
prazni. U pravom smislu rei, ljubav je podjednako sebina kao i nevoljenje,
.paradoks je upravo u tome to je ljubav upravo sebiona i nesebina. Ljubav se
od nevoljenja ne razlikuje po sebitiosti ili nesetircsti, ve po cilju: U sluaju
prave ljubavi, cilj je uvek duhovno sazrevanje, dok je kod nevoljenja cilj neto
drugo.

Ljubav nije oseanje

Ve sam spomenuo da je ljubav akcija ili aktivnost, ovo nas vodi konanoj
zabludi o Ijubavi kojoj moramo pcsvetiti panju. Ljubav nije oseanje. Mnogi
ljudi posecujui cseanje ljubavi, pa ak i delujui po njemu, postupaju po svim
pravilima nevoljenja i njegove destruktivnosti. S driige strane, osoba sposobna
da stvamo voli esto preduzima konstruktivne akcije u odnosu na nekoga prema
kome svesno osea odbojnost i antipatiju.
Oseanje Ijubavi je emocija koja prati iskustvo katektovanja. Katektovanje
je, ako se seate, proces kojim nam neki predmet postaje vaan. Takav predmet
zatim postaje predmet Ijubavi u koji smo uloili svoju energiju kao i deo sebe, i
taj odnos izmeu nas i predmeta u koji smo investirali, naziva se kateksizam.
Proces povlaenja energije od predmeta ljubavi, tako da on izgubi za nas
vanost, zove se dekatektovanje. Zabluda da je Ijubav osearije postoji zato to
mi katektovanje brkamo sa ljubavlju. Ova zbrka je razumljiva jer su to slini
procesi, ali postoje i drastione razlike. Kao prvo, mi moemo katektovati biio
koji predmet, iv ili neiv, sa ili bez due. Tako neko moe katektovati berzu ili
komad nakita i moe prema tim stvarima oseati ijubav. Drugo, irtjenica da
smo katektovali drugo ljudsko bie ne podrazumeva da smo zainteresovami za
njegov duhorai razvoj. Zavisna osoba obino strepi od duhovnog razvoja
katektovanog branog druga. Majka koja je uporno vozila svog adolescentnog
sina iz kole, oigledno je katektovala deaka - bio joj je vaan on, ali nipoto
njegov duhovni razvoj. Tree, intenzitet naeg kateksizma nema nieg
zajednikog sa mudroou ili portvovanjem. Dvoje nepoznatih ljudi se mogu
sresti u baru i meusobno se katektovati na takav naoin da sve gubi vanost u
odinosu na njihovu seksualnu elju. Konano, kateksizam moe biti trenutan i
proiazan. Odmah nakon voenja ljubavi, pomenuti par rtioe uvideti da ne
pcstoji nikakva meusobna privlanost, tako da do dekatektovanja dolazi
podjednako brzo kao i do katektovanja.
Prava ljubav podrazumeva posveenost i mudrost. Kada nam je stalo do
neijeg duhovnog sazrevanja, znamo da je nedostatak posveenosti
najverovatnije tetan, i da je ona vaina da bismo efektno iskazdi svoju brigu
prema toj osobi. Posveenost je upravo iz tog razloga potpoma greda
psihoterapeutskog odnosa. Skoro da je nemogue da pacijent ispolji znaajan
razvoj lionosti bez terapeutskog saveznitva sa psihijatrom. Drugim reima, pre
nego to kod pacijenta doe do neke krupne promene, om mora osetiti snagu i
sigumost koje proistiu iz verovanja da je terapeut pacijentu stalan i siguran

saveznik. Da bi do ovog saveznitva dolo, terapeut mora tokom dueg perioda

da dokazuje svoju hrigu koja moe da proistekne samo iz sposobnosti
posveivanja. Ovo ne znai da terapeut uvek sa zadovoljstvom slua pacijenta.
Posveenost porazumeva da on to uvek ini, hteo on to ili ne. Ni sa brakom
nije drugaije. U konstruktivnom braku, kao u konstruktivnoj terapiji, partneri
moraju redovno, rutinski i predvidivo da se posveuju jedno drugom u svom
meusobnom odnosu, bez obzira kako se osealii. Kao to sam ve pomenuo,
svaki par se pre ili kasnije odljubi i pirilika za istinsku Ijubav se prua u istom
trenutku kada se instinkt za produenjem vrste gasi. Tek onda kada suprunici
ne biudu eleli da sve vreme provode zajedno i kada bi deo vremena rado
proveli sami na nekom drugom mestu, poinje ispitivanje njihove meusobne
ljubavi.
Ovo ne znai da partneri u stabilnoj konstruktivnoj vezi, kao to su brak ili
psihoterapija, ne katektuju svoj odnos na razne naine. Oni to svakako ine. To
u stvari znai da prava ljubav prevazilazi problem katek&izma. Kada ljubav
postoji, ona opstaje, sa ili bez kateksizma, i sa ili bez oseanja zaljubljenosti.
Lake je, i svakako zabavnije, voleti sa kateksizmom i oseanjem ljubavi. Ipak,
mogue je voleti i bez kateksizma i bez oseanja Ijubavi i upravo se
ispunijenjem ove mogunosti prava i transcendentna ljubav razlikuje od prostog
kateksizma. Kljuna re u ovoj razlici je volja. Ja sam definisao Ijubav kao
volju da se uvea sopstvemo bie da bi se potpomogao sopstveni ili tui
duhovni razvoj. Istinska Ijubav je pre voljna nego emotivna. Osoba koja stvarno
voli ini to zbog reenosti da voli. Takva osoba je reila da voli bez obzira na to
da li je prisutno oseanje Ijubavii. Ako jeste, tim bolje. Ako nije, posveenost
ljubavi i volja su prisutni i deluju. Nije samo anogue, ve je d nuno za osobu
koja voli da deluje na osnovu aseanja ljubavi. Mogu upoznati enu koja me
veoma privlai, koju bih rado voleo, ali poto sam svestan da bi mi to unitilo
hrak, ,ri u naglas ili u sebi: eleo bih da te volim ali to neu uiniti. Isto
tako ou odbiti da primim iiovu pacijentkinju koja je veoma atraktivna i kojoj bi
terapija pomogla, jer je moje vreme vec posveeno drugim pacijentima od kojih
je vedna mnogo manje privlana i sa kojima u mnogo tee postii pozitivne
reczultate. Moje* aseanje ljubavi moe biti nesputano, ali moja sposobnost da
volim je ograniena. Ja zato moram izabrati osobu na koju u usredsrediti svoju
sposobnost da volim, i prema kojoj u usmeritii svoju volju da volim. Brava
Ijubav nije oseanje koje nas obara s nogu. To je posveena, promiljena
odluka.

Opta tendencija da se ljubav brka sa oseanjem Ijubavi dozvoljava

ljudima sve vrste samoobmane. Alkoholiar ijoj je eni i deci oajniki
potrebna panja, moe za to vreme sedeti u kafani i sa suzama u oima priati
barmenu kako zaista voli svoju piorodiou. Ljudi koji u najveoj merii
zapostavljaju svoju deou najee sebe smatraju najnenijim roditeljima. Jasno
je da moe postojati kvalitet samoobmane u ovoj tendenciji da se ljubav brka, sa
oseanjem Ijubavi, jer je lako i mije neprijatno nai dokaz ljubavi u sopstvenim
oseanjima. Moe biti i te kako teko i bolno traiti dokaz Ijubavi u svojim
postupcima. Ali, poto je prava Ijubav izraz volje koja esto prevazilazi
kratkotrajna oseanja Ijubavi ili kateksizma ispravno je rei: Ljubav je onakva
kako postupa. Ljubav i nevoljenje su poput dobra i zla, objeklivni a ne
iskljuivo subjektivni fenomeni.

Delovanje panje
Poto smo razmotrili neke od stvari koje nisu ljubav, sada emo se osvrnuti
na neke koje to jesu. U uvodu ovog odeljka spomenuli smo da definicija Ijubavi
sugerie napor. Kada prevaziemo sebe, kada naeinimo jedan kiorak vie, ili
preemo milju dalje, inimo to suprotstavljajui se inerciji lenjosti ili otporu
straha. Prevazilaenje sebe samih ili suprotstavljanje lenjosti nazivamo radom.
Suprotstavljanje strahu nazivamo hrabrou. Ljubav je zato, oblik rada ili oblik
hrabrosti. Preciznije reeno, to je rad ili hrabrost usmerena prema sopstvenom
ili tuem razvoju. Mi moemo rad 1 hrabrost usmeravati i u pravcu mimo
duhovnog sazrevanja, i zato se svaki rad i svaka hrabrost ne mogu smatrati
Ijubavlju. Ukoliko se neko delo ne moe svrstati u rad ili u hrabrost, onda ono
nije delo ljubavi. Ovde nema izuzetaka.
Osnovni oblik delovanja Ijubavi je pamja. Kada neboga volimo,
poklanjamo mu svoju panju i posveujemo se njegovom razvoju. Kada volimo
sebe, mi se bavimo sopstvenim razvojem. Kada se bavimo nekim, mi volimo tu
osobu. Panja zahteva da uinimo napor, da zaboravimo svoje postojee
preokupacije i aktivno usmerimo svoju svest. Pamja je delo volje i rada protiv
inertnostsvoje svesti. Kao to kae Rolo Mej: Kada analiziramo volju svim
raspoloivim sredstvima koja nam prua modema psihoanaliza, nai emo se
pbnovo na nivou panje ili namere kao sedifu volje. Napor koji iziskuje volja
je u sutini napor panje. Trud koji zahteva volja je trud da se ne porruuti svest
ili napor i usmeravanje panje.
Najuobiajeniji i najvaniji nain da se izveba panja jeste putem
sluanja. Priovodimo veoma mnogo vremena od Jcoga je veliki deo protraen u
sluanju, i to zato to, u veini sluajeva, ne umemo da sluamo. Jedan
industrijski psiholog je istakao da je koliina vremena koju posveujemo da
bismo decu neemu nauili, obmuto proporcionalna uestalosti kojom e deca
to koristiti kada odrastu. Tako e neki .poslovni ovek provesti oka sat vremena
u itanju, dva u prianju i osam u sluanju. Uprkos tome mi u koli provodimo
veliki deo vremona uei decu da itaju, malo vremena uei ih da govore, i
obino nimalo uei ih da sluaju. Ne mislim da bi bila dobra ideja da ono to se
ui u koli uinimo proporcionalnim onome to se radi posle kole. Ali verujem
da bi bilo mudro da svojoj dei damo uputstva o sluanju. Ne da bismo sluanje
uinili lakim, ve da bi oni shvatili koliko je teko sluati sa panjom. Dobro
sluanje je veba panje i veoma teak posao. Veina ljudi ne slua dobro

upravo zato to ovo ne shvata, dli zato to nije spremna da ovo shvati, ili zato
to ne eli da se potrudi.
Ne tako davno prisustvovao sam predavanju jedinog slavnog oveka o
jednom vidu odnosa izmeu psihologije i religije koji me je odavno interesovao.
Poto me je tema zanimala, bio sam u Jiju prilino upuen, tako da sam u
predavau odmah prepoznao velikog eksperta. Osetio sam Ijubav u ogromnom
naporu da nam kroz sve mogue primere prenese krajnje apstraktne koncepte
koji su nama, njegovom auditorijumu, teko razumljivi. Sluao sam ga sa
ogromnom panijom. itavih sat i po vremena napetog sluanja i meni je niz
lice curio znoj, mada je prostorija imala erkondin. Kada je zavreno izlaganje
dobio sam jaku glavcbolju, vratni mdii su mi bili ukoeni od napete
koncentradje i oseao sam se potpuno iscrpljeno. Mada sam shvatio sarr.o oko
pedeset posto onoga to nam je veliki ovek preneo, bio sam zapanjen
mnotvom novih pogleda koje je preda mnom otvoorio. Na pauzi za vreme tog
dobro poseenog predavanja, etao sam kroz publiku i sluao komentare.
Uglavnom su bili razoarani jer su oekivali mnogo vie. Bilo im je teko da ga
prate i nalazili su da mu je izlaganje dostd konfuzno. Bili su pomalo razoarani
njegovom kompetentmou. Jedna ena je na opte odobravanje
prokomeintansala: On nam u stvari nije nita rekao.
Za razliku od ostalih ja sam uo veliki deo onoga to je taj veliki ovek
imao da saopti, upravo zbog toga to umem da sluam. Bio sam spreman za taj
trud iz dva razloga: jer sam prepoznao njegovu veliinii i zbog sopstvenog
interesovanja za tu oblast. Moj nain sluanja bio je izraz ljubaVi. Voleo
sam.ga, jer sam uvideo da je on osoba od ogromne vrednosti koja zasluuje
panju, a voleo sam i sebe jer sarn pokazao spremnost da radim na svom
razvoju. Poto je on bio .uitelj a ja uenik, on davalac, a ja primalac, moja je
ljubav prvenstveno bila usmerena prema meni samome i motivisana onim to
mi taj odnos moe pruiti, a ne onimto ja mogu dati njemu. Sasvim je mogue
da je on u publioi osetio intenzitet moje koncentracije, painje i Ijubavi, i moda
mu je to bila dovoljna nagrada. Ljubav je, to emo se neprekidno uveravati,
dvosmerina ulica, reciproni fenomen po kome primalac ujeidno i daje, a
davalac prima.
Sa primera u kome je slualac u ulozi primaoca, prei emo na najeu
situaciju u kojoj je davalac u ulozi sluaoca. Proces sluanja dec se :razlikuje u
odnosu na uzrast deteta. Za sada emo se zadrati na estogodinjem detetu,
aku prvaku, koji e, ukoliko mu se prui prilika, neprekidno govoriti. Kako a
roditelji izau na kraj sa ovim neprestanim brbljanjem? Moda je najlaki nain,

zabraniti ga. Verovali ili ne, postoje porodice u kojima je deci bukvalno
zabranjeno da govore i gde 24 asa dnevno vai pravilo deca smeju da se vide
ali ne i da se uju. Takvu ete decu uoiti kako u tiini, iz oikova, pogledom
prate odrasle, kao nemi posmatrai iz senke. Drugi nain je dopustiti brbljanje,,
ali ga jadnostavno ne sluati, tako da dete ne komunioira sa vama, ve bukvalno
pria u vazduh ili samome sebi, stvarajui zvunu pozadimu koja se moe, ali i
ne mora outi. Trei naoin je praviti se da sluate pri emu i dalje pratite
sopstveni tok mdsli, dok izgleda da detetu posveujete panju, izgovarajui s
vremena na vreme Aha, ili Ba lepo, kao odgovor na monolog. etvrti
nain je selektivno sluanje to predstavlja poseban oblik simultanog sluanja
pri emu roditelji naule ui i ekaju da dete kae neto vano, nadajui se da e
uz minimalni trud uspeti da odvoje ito od kukolja. Problem ,sa ovakvim
sluanjem je to ljudski um nema efikasnu i kompetentnu sposobnost
selekitivnosti, to rezultira time da se uje veliki deo kukolja, a preuje dobar
deo ita. Peti ,i konani nain je, naravno, pravo sluanje deteta uz punu
panju, i odmeravanje svake rei i reenice. Ovih pet naina reagovanja na
prianje dece su navedeni i poreani po koliini uloenog tiruda, tittie to peti
nain iziskuje o!d roditelja kvalitatiivni skok energije u odnosu na ostale,
relativno lake naine. Roditelji e naivno poverovati da im se uvek preporuuje
peti nain sluanja dece, ali nije tako. Pre svega, estogodinjak poseduje tako
neutaivu potrebu za pnianjem, da roditeljima ne bi ostalo vremena nizato,
ukoliko bi neprestano paljivo sluali. Drugo, napor da se dete paljivo slua
oliko je veliki da roditelj ne bi imao snage da se usput bavi i neim drugim.
Konano, to bi bilo uopteno, jer istini za volju, brbljanje estogodinjaka moe
biti beskrajno nezanimljivo. Ono to je najpreporuljivije jeste kombinacija
sVih pet naina. Ponekad je detetu naprosto potrebno rei uouti, u situacijama
kada vam je potrebna sva konentracija ili kada je njihova pria pokiuaj
neprijateljske ili nerealne dominacije. esto e deca tog uzrasta avrljati iz
istog zadovoljstva, i nema, ih svrhe sluati jer im to u tim treimcima nije ni
potrebmo, poto se obraaju sama sebi. Ponekad .kada se deca ne zadovoljavaju
time da priaju sami sa sobom, i kada ele sa nama da komuniciraju, dovoljno je
pretvarati se da ih sluamo. U tim trenucima deca i ne tee za komunikacijom
ve za bliskou, a prividno sluanje e im stvoriti taj oseaj. Uz sve to, deca jo
vole i da ulaze i izlaze iz komumikacije i zadovoljie se selektivnim sluanjem
od strane roitelja, zato to selektivno i komuniciraju. Omii to smatraju
pravilom igre. Samo za vreme relativno malog dela totalnog vremena
provedenog u prianju, deci je potrehno stvamo, apsolutno sluanje. Jedan od

veoma sloemih i tekih zadataka roditeljstva jeste u uspostavljanju idealne

ravnotee stilova sluanja, pirema razmovrsmosti dejih potreba. Obino je
teko uspostaviti takvu ravnoteu jar je roditeljima teko da odvoje dovoljno
vremena za pravo i istinsko sluanje. To se odnasi na veinu roditelja. Oni
moda veruju da sluaju, dok se u sutini prave da to ine ili u najboljem sluaju
sluaju samo selektivno. Ipak, to je samoobmanjivanje kojim oni prikrivaju
svoju lenjost. Pravo sluanje, bez obzira na kratkou trajanja, predstavlja
ogroman napor. Ono, pre svega, zahteva apsolutnu koncemtraciju. Ne moe se
istovremeno nemo luati i raditi neto drugo. Ukoliko roditelj stvarno eli da
saslua dete, mora zanemariti sve ostalo i posvetiti se iskijuivo njemu. Ako
niste sposobni da za to vreme zaboravite na sve ostalo, ukljuoujui i svoje brige
i preokupacije, onda niste spremrii da stvamo sluate. Drugo, napor koji
zahiteva sluanje estogodinjaka neuporedivo je vei od onoga koji je potreban
cia bi se sasluao poznati predava. Deija ema izlaganja je dosta kohfuzna, to
oteava koncentraciju. Ono obino govori o stvarima k-6je ndsu od
neposrednog znaaja za onoga ko shia, dok je publika predavaa
zainteresovana za temu izlaganja. Drugim reoima, veoma je teko sleati
estogodinjaka, to umnogome oteava Jconcentraiju. Da bi se paljivo
saslualo dete u ovom uzrastu, potrebna je prava ljubav kojom roditelj mora biti
motivisan.
Ali emu uopte trud? Zato je potrebno toliko se koncentnisati na dosadno
brbljanj estogodinjaka? Prvo, vaa spremnost da to uinite, predstavlja
najkonkretniji dokaz potovanja prema vaem detetu. Ukioliko detetu posvetite
istu panju kojiu biste posvetili uvaenom predavau ono e se osatdti vrednim.
Nema boljeg naina od potovanja da detetu dokaete da je vredno. Drugo, to
se dete osea vradnijim utoliko e govoriti vrednije stvarr. Ono e ispuniti vaa
oekivanja. Tree, to budete paljivije sluali, pre ete shvatiti da u tom na
izgled konfuznom bnbljanju i ponavljanju ima vanih stvari. Svako ko se zaista
potrudio da slua decu, shvatie istiniitost izreke da mudrost dolazi iz deijih
usta. Sluajte svoje dete i uveriete se da je ono izuzetna individualnost. Kada
to uvidite bie vam mnogo lake da ga sluate i mnogo ete vde nauiti.
etvrto, to bolje upoznate svoje dete, moi ete ga vie nauiti. Ako ga slabo
poznajete vi ete se t.ruditi da ,ga nauoite neemlu to ono zna bolje od vas ili
mu je totalno nezanimljiivo. Konano, ako deca zmaju da ih cenite, bie
spremnija da vas sluaju i da vas potruju. Oni e lake prihvatiti ono to je
zasnovano na vaem poanavanju u proceni njih samih. to vie budu uila i
saznavala, deca e postajati izuzetnija. Ako ste shvatili tipini karakter ovog

procesa, razumeete istinu o recdpronosti prave ljubavi. Umesto negativnog

silaznog ciklusa, to je kreativni uzlazni ciklus evolucije i rasta. Vredinost stvara
vrednost. Ljubav zasluuje ljubav. Roditelji i deca e se vrtetd sve bre i bre
napred u pas de deuxu ljubavi.
Govorili smo o svesti estogodinjeg deteta. Za mlau i stariju decu prava
ravnotea sluanja i jnesluanja se razlikuje, mada je proceis koji se ini istd. Sa
mlaom decom je komunikacija manje verbalna, mada zahteva periode
apsolutne koncentracije. Ne moete se igrati i biti odsutni duhom. Ako ste na
pola srca da se sa njim igrate, rdzikujete da vam i dete bude takvo.
Adolescentno dete zahteva manje apsolutnog .vremena za sluanje od
estogodinjaka, ali zato zahteva vie vremena za pravo sluanje. Oni nee
besoiljno brbljati, ali kada govore, zahtevaju punu panju svojih roditelja.
ovek nikada ne nadraste potrebu da ga roditelji sasluaju.
Jedan tridesetogodiinjak, koji se podvrgao terapiji zbog anksioznosti koja
je proistekla iz nedovoljnog samopotovanja, mogao se setiti bezbrojnih prilika
u kojima roditelji nisu bili spremni da ga sasluaju ili su smatrali da je ono to je
imao da kae nevano. Najbolnija uspomeija bila je iz doba kada je imao
dvadeset dve godine i kada je iz poasti odbranio provokativnu tezu. Njegovi
ambiciozni roditelji su bili oduevljeni ovirri uspehom. Ipak, mada je teza
itavjh godimu dana stajala na vidnom mestu u kui, i mada je on roditeljima u
vie navrata nagovestio da bi voleo da je proitaju, niko je nije ni prelistao.
Siguran sam da bi je proitali i estitali mu da im je jasno i glasno rekao:
Molim vas proitajte moju tezu. Voleo bih da se upoanate i prihvatite moj
naoin razmiljanja. Ipak, pre bih bio proklet no to bih u dvadeset drugoj godini
iao okolo i moljakao za njihovu panju. To to bih za nju molio ne bi mi
pomoglo da se oseaim vise vrednim!
Pravo sluanje, i apsolutna koncentrisanost na drugu osobu, uvek su
manifestacije ljubavi. Sutinski deo pravog sluanja i disciplina stavljanja u
zagrade, privremen zaborav sopstvenih predrasuda razmiljanja i elja, slui da
se to intenzivnije doivi i iskusi svet onoga koji pria. Jedinstvo govornika i
sluaoca uveae nas same i uvek e rezultirati veim znanjem. Samim tim to
pravo sluanje podrazumeva privremeno potiskivanje sebe, ono omcguava
privremeno apsolutno prihvatanje drugoga. Oseajui ovo, govomik e postajati
manje osetljiv i spremniji da otkloni sve zatvorene delove svesti. Kada se ovo
dogodi, slualac i govornik e osetiti veu prisutnost, i time e ostvariti Ijubavni
ples udvoje. Energija koju ovaj proces zahteva toliko je ogromna da je moe
omoguiti samo ljubav i elja oveka da se povea u cilju zajednikog razvoja.

Mada nam se u poslovnim i drutvenim odriosima ini da veoma paljivo

sluamo, mi u stvard sluamo selektivno, imajui u svesti trenutnu potrebu i
razmiljajui dok sluamo o tome kako da postignamo eljene rezultate i to pre
okonamo razgovor u svoju korist.
Poto jfe sluanje aktivni izraz ljubavi, ono je najpotrebnije u braku.
Uprkos tome, veina parova nikada se ne saslua meusobno. Na prvi zadatak,
kada suprunici dou u brano savetovalite, jeste da ih nauimo da jedno drugo
sasluaju. esto u tcime ne uspevamo jer oni nisu spremni da uloe neophodno
vreme energiju. Oni su obino iznenaeni i zapanjeni zahtevom da na smenu
govore i sluaju jedan drugog. To im se ini kruto, neromantino i nespontano.
Ipak istinsko sluanje je mogue samo onda kada mu se posveti pravo vreme,
panja i povoljni uslovi. Ono je nemogue dok ljudi rade, kuvaju, dok su
pospani ili ure. Romantina ljubav je nenaporna, i parovi su esto nespremni
da preuzmu na svoja plea teret prave ljubavi i sluanja. Ali kada i ako im to
poe Za rukom, rezultati su neverovatno zadovoljavajui. Imali smo toliko puta
adovoljstvo da ujemo kako jedan od suprunika kie drugome, kada je najzad
proces pravog sluanja otpoeo:
U braku smo dvadeset devet godina, a ja sam to tebi saznao tek sada.
Kada se ovo dogodi, znamo da je konano otpoeo proces razvoja u braku.
Mada je poznato da se sposobnost pravog sluanja poboljava vebom, ona
ipak nikada ne prestaje da bude naporan proces. Iako je najvanija osobina
dobrog psihijatra upravo sposobnost pravog sluanja, ja sam bezbroj puta
uhvatio sebe da za vreme pedeseto minutne terapije, napola sluam svog
pacijenta. Ponekad izgubim nit pacijentovih asocijacija i onda moram da ga
prekinem i da mu kaem: Izvinite, dozvolio sam da mi misli na trenutak
odlutaju, tako da vas nisam stvamo sluao. Da li biste mi ponovili poslednjih
nekoliko reenica? Zanimljivo je da mi pacijenti ne zameraju mnogo kada se
ovo dogodi. Naprotiv, ini se da oni instinktivno shvataju da je bitan elemenat
pravog sluahja i sposobnost da se registruju trenutak poputanja panje, i kada
sam priznao da je do toga dolo, oni su sigurni da ih vei deo vremena paljivo
sluam. Saznanje da vas neko paljivo slua, samo po sebi ima terapijsko
dejstvo. U priblino etvrtini sluajeva, bez obzira na to da li su pacijenti deca
ili odrasli, dolazi. do vidnog poboljanja ve u prvih par meseci terapije, dok
pravi uzroci problema jo nisu otkriveni niti je dolo do znaajnih interpretacija.
Postoji nekoliko objarijenja ovog fenomena, ali mislim da je kljuno to to su ti
ljudi svesni da ih neko po prvi put veoma paljivo slua.

Mada je sluanje najvaniji oblik panje, potrebno je ispoljavati i druge

oblike u odnosima koji za podlogu imaju pravu Ijubav, a posebno kada su u
pitanju deca. Velika je raznovrsnost tih oblika. Jedan od njih je igra. Za bebe e
to biti tai tai tanana i ringe raja, za estogodinjake maioniarski trikovi i
skrivalice, za dvanaestogodinjake badminton, pikado itd. itanje maloj deci
izraz je panje isto kao i pomo u domaim zadacima. Vane su porodine
aktivnosti, kao na primer: bioskop, izleti, vorrje, putovanja, sajmovi i
karnevali. Neki oblioi panje su ista usluga deci: uvanje etvorogodinjaka na
plai ili skoro beskonano ofiranje ranih adolescenata. Ali ono to je
zajedniko svim ovim oblicima panje jeste to da zahtevaju da se sa detetom
provodi sve vreme. U osnovi panja oznaava: vreme provedeno sa nekim, a
njen kvalitet je proporcionalan intenzitetu koncentraoije ispoljene u tom
vremenu. Vreme provedeno u raznim aktivnostima sa decom prua roditeljima
bezibroj prilika da ih posmatraju i bolje upoznaju. Umeju li deca da gube ili ne,
kako rade domae zadatke i kako ue, ta ih privlai a ta ne, kada su hrabri a
kada uplaeni, kakvim aktivnostima vole da se bave. Sve su to znaajne
informacije za brine i nene roditelje. Aktivnosti pruaju roditeljima bezbrojne
prilike da deci prenesu vetine osnovne principe discipline. Priliku za
posmatranje i uenje dece pruaju aktivnosti koje su osnovnd principi terapije
kroz igru i dobar deiji psiboterapeut iskoristie ih da bi doao do znaajnih
opaanja i terapijskih intervencija.
uvanje etvorogodinjaka na plai, koncentrisancst na otkaenu priu
estogodinjaka, uenje vonje pubertetlije, sluanje muevljeve prie o danu
provedenom na poslu i enine o vremenu provedenom u automatskoj veemici,
razumevanje tueg problema iznutra - pokuaj da se uvek bude strpljiv - sve
su to esto dosadna i iscrpljujua zaduenja koja podrazumevaju rad. Poto je
ljubav rad, sutina neljubavi je lenjost. Tematika lenjosti je veoma vana i mi
emo joj se ponovo vratiti u poslednjem dedu knjige, kada emo verovatnije
stei jasniju perspektivu.

Rizik gubitka
Kao to sam ve rekao, in ljubavi - obogaivanje sebe samog - zahteva
akciju protiv lenjosti, (rad), ili otpor prouzrokovan strahom, (hrabrost).
Skrenimo sad panju sa rada iz Ijubavi na hrabrost iz ljubavi. Kada se
obogauje, nae bie ulazi na novu i nepoznatu teritoriju. Radimo stvari koje
nismo navikli da inimo, menjamo se. Iskustvo promene, nove aktivnosti,
injenica da smo na nepoznatom terenu i da radimo stvari na drugaiji nain,
deluju zastraujue. Tako je uvek bilo i uvek e biti. Ljudi izlaze na kraj sa
svojim strahom od promena na razliite naine, ali je strah neizbean ako
elimo da se menjamo. Hrabrcst nije osustvo straha. To je preduzimanje akcije
uprkos strahu. Suoavanje sa otporom izazvanim strahorti od nepoatog i
budunosti. Na odreenom stepenu duhovni razvoj, pa prema tome i ljubav,
zahtevaju hrabrost i ukljuuju rizik. Sada emo obratiti panju na rizik ljubavi:
Ako redovno idete u crkvu moda ete primetiti enu etrdesetih godina
koja svake nedelje, tano pet minutsf pre poetka slube, neprimetno seda na
isto mesto u redu u dnu crkve. Onog trenutka kada se sluba zavri, ona tiho, ali
brzo, ide na vrata i odlazi pre nego to izau ostali vernici i svetenik koji ih
pazdravlja na ulazu. Ako biste uspeli .da je presretnete - to je malo verovatno i pozovete na sat druenja posle lube, ona bi vam se zahvalila, i gledajui
nervozno sa strane, rekla da ima ugovoreni sastanak, a zatim pobegla. Ako biste
je pratili do mesta sastanka, videli biste da je otila pravo kui, u mali stan
gde su roletne uvek sputene. Otkljuala bi vrata, ula, odmah ih zakljuala, i
ne biste je videli do sledee nedelje. Ako biste i pratili njen ivot, videli histe a
ima posao nieg daktilografa u velikoj kancelariji gde bez pogovora prihvata
sve poslove, otkucava sve bez greke i vraa zavrani posao bez rei. Rua za
karicelarijskim stolom i nema prijatelja. Kui ide peke, zaustavljajui se uvek
kod iste bezline samoposluge da bi nabavila malo namimica, pre no to nestane
iza svojih vrata, da bi se sutra ponovo pojavila na poslu. Subotom po podne
sama odlazi u obiinji bioskop gde se svake nedelje menja rogram. Ona ima
televizor, ali nema telefoo. Retko prima potu. Kad biste nekako uspeli da
uspostavite kontakt s njom, i da joj kaete da joj je ivot dosta usamljeniki, ona
bi vam rekla da voli svoju samou. Ako biste je upitali da li bar ima nekakvu
ivotinjicu, odgovorila bi da je ranije imala psa koga je veoma volela, ali da je
umro pre osam godina i da nijedan drugi pas ne bi mogao zauzeti njegovo
mesto.

Ko je ova ena? Mi ne znamo tajne njenoga srca. Znamo da j,oj je ceo

ivot. posveen izbegavanju rizika da u tom nastojanju nije sebe obogatila,
ve se liavala i sputavala skoro do take nepostojanja. Ona ne ulae emotivnu
energiju ni u jedno ivo bie. Rekli smo da samo ulaganje emotivne energije
nije ljubav, koja to prevazilazi. Ovo je tano, ali ljubav zahteva emotivrio
ulaganje na samome poetku. Mi moemo voleti jedino orio to nam je na bilo
koji nain vano. Kad ulaganja emotivne energije.uyek postoji rizik gubitka ili
odbacivanja. Ako se otvorite prema nekoj drugoj osobi, uvek postoji rizik da e
vas ona napustiti, i ostaviti u jo bolnijoj samoi nego pre. Zavolite li bilo ta
ivo - osobu, ivotinju, biljku - ono e umreti. Poverujete li bilo kome, moda
ete biti povreeni. Ako zavisite od nekoga - taj vas moe razoarati. Cena
ulaganja emotivne energije je bol. Ako je neka osoba odluna u tome da ne eli
rizikovati bol, onda se ona mora odrei mnogo toga: dece, braka, saksualne
ekstaze, ambicija, prijateljstva - svega onoga to ivot ini vitalnim, znaajnim i
vanim. Ako se promenite ili razvijete u bilo kom pravcu, bol i radost e vam
biti nagrade. Ispoljen ivot e biti i pun bola. Jedina altemativa je ne iveti u
potpunosti ili ne iveti uapte.
Sutina ivota je promena, raspon iimeu ivota i raspadanja. Ako
izaberete ivot i razvoj, izabrali ste promene i mogunost smrti. Najverovatniji
razlog izolovariog naina ivota ene koju smo opisali, je iskustvo ili njz
iskustava sa smru, koja su za nju bila toliko bolna da je odluila da nikada vie
ne iskusi smrt, makar i po cenu ivljenja. Izbegavajuoi iskustvo smrti ona je
morala izbei sazrevanje i promene. Izabrala je ivot bez promena, osloboen
novog i neoekivanog, ivu smrt, bez rizika ili izazova. Ve sam rekao da
pokuaj izbegavanja stvame patnje lei u korenu svdh emotivnih oboljenja. Zato
ne iznenauje podatak da je veina pacdjenata podvrgnutih psihoterapiji (kao
najverovatnije i veina onih koji nisu pacijenti, jer je neuroza pre pravilo nego
izuzetak) ima probleme (bez obzira na godine) sa prihvatanjem smrti na jasan i
razuman nain. Ono to iznenauje jeste injenica da psihijatrijska literatura tek
poinje da prouava znaaj ovog fenomena. Ako smo u stanju da ivimo sa
saznanjem da je smrt na stalni pratilac, koji putuje na naem levom ramenu,
onda, po reima Don Huana, smrt postaje na saveznik jo uvek strana, ali i
stalni izvor mudrih saveta.
Svest o smrti kao i stalna svest o ogranienosti naeg vremena u kome
ivimo i volimo, mogu nam uvek sluiti kao podsetnik da treba iskoristiti vreme
na najbolji mogui naoin i iveti najpotpunije. Meutim, ako nismo spremni da
se u potpunosti suoimo sa zastraujuim prisustvam smrti na Svom levom

ramenu, odriemo se njenih saveta i nikako ne moemo iveti ni voleti razlono.

Kada beimo od smrti stalno promenljive sutine stvari, mi beiono i od samog
ivota.

Rizik nezavinosti
Prema tome, ceo ivot predstavlja rizik i kada zivimo sa vie ljubavi,
izlamo se veem broju rizika.
Pogledajte sledea dela Karlosa Kastanede: Uenje Don Huana: Yaqui put
znanja, Odvojena stvampst, Put za Ihtlan, i Prie o moi. Ovo su znaajne
knjige o psihoterapeutskim procesima.
Od hiljada pa ak i miliona rizdka kojima se izlaemo u toku ivota,
najvei rizik je rizik odrastanja. Odrastanje je in prelaska iz detinjstva u ivot
odrasle osobe. To je, u stvari, pre Zastraujui skok nego korak koji mnogi ljudi
u toku ivota i ne naprave. Iako, spolja gledano, deluju kao odrasle osobe pa ak
i kao uspene, verovatno veina odraslih sve do svoje smrti ostaju deca koja
se nikada nisu istinski odvojila od svojih roditelja i moi koju ovi imaju nad
njima. Moda zato to je to bilo tako dirljivo lino iskustvo za mone, ntislim da
najbolje mogu opisati sutinu odrastanja i enormnost rizika koji postoji, ako
opiem dinovski korak koji sam napravio ulaskom u svet odraslih krajem svoje
petnaeste godine - sreom vrlo rano u ivotu. Iako je ovaj korak bio svesna
odluka, dopustite da prvo kaem da u to vreme nisam imao nikakvu svest o
tome da je ono to preivljavam u stvari odrastanje. Znao sam samo da skaem
u nepoznato.
Sa trinaest godina otiao sam od kue u Filips Egzitek Akademiju,
pripremnu kolu za deake sa najboljim preporukama.
U tu kolu je pre mene iao moj brat. Znao sam da imam sree to ba
tamo idem, jer je pohaanje te kole bio deo dobro utrtog puta koji bi mi
obezbedio mesto u najboljim koledima i odatle put do najviih slojeva drutva,
ija bi mi vrata bila otvoreha. Oseao sam se vrlo srenim i to sam dete
dobrostojeih roditelja koji su mogli da mi obezbede najbolje obrazovanje koje
postoji, tako da sam imao jako oseanje sigumosti koje je poticalo od injenice
da sam deo jednpg utvrenog reda. Jedini problem je bio u tome to sam se
odmah na poetku kolpvanja osetio strano nesrenim. Razlozi moje tuge su mi
tada bili apsolutno nejasnd, a ostali su takvi i dan danas. Jednostavno se nisam
uklapao. Nisam se uklapao sa nastavnicima, studentima, kursevima,
arhitekturom, drutvenim ivotom, celom sredinom. Ipak, nije mi preostalo
nita drugo nego da se snaem to je rfiogue bolje, i da pokuam da se uklopim
u ovaj ivot koji mi je predstojao, i koji je oigledno predstavljao najbolji
mogui put. Ive i po godine sam se stvarno trudio. Moj sVakodnevni ivot mi se
inio sve besmislenijim i oseao sam se sve bedndje. Poslednje godine sam

uglavnom prespavao, jer sam samo u snu nalazio utehu. Priseajui se, mislim
da sam se kroz san verovatno odmarao i nesvesno pripremao za skok koji mi je
predstojao. To sam uradio na treoj godini kolovanja kada sam se vratio kuoi
za proleni raspust i izjavio da se neu vratiti u kolu. Moj otac je rekao: Ali ti
ne moe odustati -. to je najbolje obrazovanje koje se moe stei novcem. Zar
ne shvata ta time odbacuje? Znam da je to dobra kola, odgovorio sam,
ali se ipak ne vraam.
Zato se rje moe prilagoditi, i pokuati jo jednom? upitali su me
roditelji.
Ne znam, odgovorio sam, oseajui se krajnje neprijatno.
ak ne znam ni zato to toliko mrzim. Ali znam da mrzim, i ne vraam se
vie tarno.
Pa ta. e onda da radi? Poto izgleda da hoes da se igra svojom
buduonou, ta u stvari planira da radi?
Moji roditelji su naravno bili zabrinuti i odmah su me odveli kod psihijatra
koji je zakljuio da sam u depresiji i preporuio mi je da provedem mesec dana
u bolnici, dajui mi dan vremena da odluoim da li to elim ili rie. Te noi sam
jedini put pomislio na samobistvo. Prijem u psihijatrijsku bolnicu mi se inio
savim odgovarajuim. Psihijatar je rekao da sam u depresiji. Moj brat se
prilagodio koli, zato nisam mogao ja? Znao sam da je tekoa oko adaptacije
bila samo moja i oseao sam se sasvim neprilagoenim, nekompetentnim i
bezvrednim. to je najgore, verovao sam da sam moda lud. Zar nije moj otac
rekao, Mora da si lud ako eli da odbaci tako dobro obrazovanje? Ako bih
se vratio u kolai, vraao bih se svemu to je sigurno, bezbedno, na mestu,
konstruktivno, provereno i poznato. Ali, nisam bio u pitanju samo ja. U dubini
due sam znao da to nij$ moj put. Ali koji je bio moj put? Ako se ne bih vratio,
sve to je lealo preda mnom bilo bi nepoznato, neutvreno, nesigurno,
neblagosloveno, nepredvidivo. Onaj ko je hteo tim putem mora da je lud. Bio
sam uasnut, ali onda, u trenutku najveeg bola, iz podsvesti je dola poruka
kao nepoznato, bestelesno predskazanje glasa koji nije bio moj: Jeina prava
sigumost u ivotu lei u-uivanju i nesigumosti ivota. ak i po cenu ludila i u
raskoraku sa svim to je izgledalo sveto, odluio sam da budem svoj. Odmorio
sam se. Ujutru sam otiao do psihijatra i rekao mu da se vie nikada neu vratiti
u kolu, i da sam spreman da odem u bolnicu. Napravio sam skok u nepoznato.
Uzeo sam svoju sudbinu u svoje ruke.
Proces odrastanja se nijee odvija postepeno sa mnogo malih.skokova u
nepoznato kao kada jedanaestogodinji deak ulee u svoj prvL rizik sedajui

na bicikl i odlazei sam u kupovinu, ili kao kada petnaestogodinjak izae na

prvi sastanak. Ako sumnjate da ovo predstavlja prave rizike, onda se ne seate
svoje anksidznosti. Ako paljivo posmatrate, videete ak i kod najzdravije dece
ne samo elan i spreminost na rizik,e i nedoumicu, povlaenje, grevito dranje
za ono to je sigumo, i to je poznato, kao i vraanje u zavisnost i detinjstvo. Na
manje ili vie suptilnim nivcima moete nai istu ovu ambivalentnost kod
odraslih osoba, ukljuujui i vas lino, kao i kod starijih osoba koje se vrst-o
re starih, poznatih i znanih stvari. Danas, sa etrdeset godina, skoro
svakodnevno sam suoen sa .suptilnim mogunostima rizika da stvari uradim
drugaije, i mogunostima da se razvijem. Ja jo uvek rastem, sazrevam, ali ne
onom brzinom kojom bih mogao. Meu svim malim koracima koje moemo
napraviti postoji i nekoliko velikih, kao onda kada sam napustio kolu
istovremeno naputajui itav nain ivota i vrednosti po kojima sam
vaspitavan. Mnogi ljudi nikada ne iskoriste potencijale koji pruaju ovi veliki
skokovi, pa stoga mnogi nikada i ne odrastu. Uprkos njihovom spoljnjem
izgledu, oni psiholoki ostaju deca svojih roditelja, ive sa nasleenim
vrcdnostima, motivisani prvenstveno roditeljskim odobravanjem i
neodobravanjem (ak i kada su im roditelji odavno umrli), i nikada istinski
nemaju hrabrosti da sudbinu uzmu u svoje ruke.
Iako se veoina tih velikih skokova najee ini tokom rane mladosti, oni
se mogu uiniti i u bilo kom dobu. Tridesettrogodinja majka troje dece, udata
za nefleksibilnog mukarca koji je kontrolie, unazauje, a uz to jefi ovinista,
polako i bolno poinje da shvata da su njena zavisnost od njega i njihov brak,
iva smrt. On kvari sve njene pokuaje da promeni prirodu njihovog odnosa. Sa
neverovatnom hrabrou ona se razvodi od njega, podnosei njegova
prebacivanja i krifiku suseda i rizikuje nepoznatu budunost, sama sa svojom
decom, slobodna po prvi put u ivotu. Posle sranog udara, jedan depresivni
pedesetdvogodinji poslovni ovek se sea svog ivota punog nezasite ambicije
za zaradom i elje da se popne to vie uz lestvicu poslovne hijararhije i nalazi
da je sve to bilo besmileno. Nakoij dugog razmiljanja, on shvata da je stalno
bio gonjen potrebom da stekne odobravanje svoje dominantne i kritine majke.
Sebe. je skaro oterao u smrt da bi konano bio uspean u njenim oima.
Rizikujui i prevazilazei njeno negodovanje po prvi put u ivotu, i ostavljajui
svoju enu i deou koji su navikli na lagodan ivot, on se seli u unutranjost i
otvara malu radnju za popravku antikvitetnog nametaja. Takve znaajne
promene, skokovi u nezavisnost i samoodreivanje, su veoma bolni bez obzira
na godine, zahtevaju ogromnu hrabrost, i esto rezultiraju psihoterapijom. Zbog

veliine rizika koju ukljuuju, za njihovo je ostvarenje esto neophodna

psihoterapija, ne zbog smanjenja rizika, ve zato to potpomae i ui hrabrosti.
Ali kakve veze ima ovaj problem odrastanja sa ljubavlju, osim injenice da
obogaoivanje lionosti zaokupljene Ijubavlju, u stvari, obogauje novim
dimenzijama. Navedeni primeri i sve druge sline i znaajne promene su izrazi
Ijubavi prema samome sebi. Upravo zbog injenice da sam cenio sebe nisam
bio spreman da budem nesrean u koli i da opstanem u drutvenoj sredini. koja
mi nije odgovarala. Ba zato to je domaica cenila sebe odbila je da dalje
tolerie brak koji je u velikoj meri ograniavao njenu slobodu i potiskivao njenu
linost. Poslovni ovek je takoe cenio sebe i nije vie pristajao da dovodi sebe
do ivice smrti da bi zadovoljio oekivanja svoje majke. Ljubav prema samome
sebi obezbeuje motiv za takve znaajne promene. A takoe je i osnova
hrabrosti da rizikujemo. Zato to su me moji roditelji voleli, i zato to sam im
bio vaan dok sam bio dete, ja sam imao doyoljno sigurnosti u sebe da se
pobunim protiv njihovih oekivanja i radikalno odstupim od puta koji su mi
odredili. Iako sam se oseao neadekvatnim i bezvrednim, i verovatno luim
zbog onog to sam uradio, mogao sam da toleriem ova oseanja samo zato to
sam istovremeno, najednom mnogo dubljem nivou oseao da sam dobar oovek
bez obzira na to koliko se razlikujem od ostalih. Imajui hrabrosti da budem
drugaiji, ak i ako je to znailo da sam lud, odgovarao sam na ranije poruke
Ijubavi svojih roditelja, stotine njih koje su govorile: Ti si lepa i voljena
jedinka. Lepo je biti sa tobom. Mi te volimo bez obzira na ono to radi, dok
god ostane veran sebi. Bez sigurnosti koju mi je davala njihova ljubav, sada
reflektirana na moje sopstveno samoljublje, ja bih odabrao poznato umesto
nepoznatog, i nastavio da ivim nainom koji se vie dopada mojim roditeljima.
Na kraju, samo kada ovek napravi skok u totalnu individualnost, psiholoku
nezavisnost i jedinstvenu individualnost, on je slobodan da nastavi viim
putevima duhovnog rasta i da pokazuje ljubav u njehim najirim dimenzijama.
Ako se ovek oeni ili zapone karijeru ili izrodi decu da bi zadovoljio potrebe
svojih roditelja ili bilo koga drugog, ukljuujui drutvo kao celinu, zalaganje
e biti yrlo slabo. Ako vole svoju decu prvenstveno zato to se to od njih
oekuje, roditelji e biti neosetljivi na njihove suptilnije potrebe i nee moi da
iraze Ijubav na prefinjenije i esto vanije naine. Najvii oblici Ijubavi su, po
pravilu, apsolutna stvar slobodnog izbora, a ne izrazi konformizma.

Rizik zalaganja
Bez obzira na veliinu, zalaganje je baza, osnova svakog istinskog
ljubavnog odnosa. Veliko zalaganje ne garantuje uspeh odnosa ali mu pomae
vie nego bilo koji drugi faktor. Slaba zalaganja na poetku vremenom se mogu
produbiti. A ukoliko ne bude tako, odnos e se raspasti ili postati veoma slab.
esto nismo ni svesni veliine rizika koji je ukljuen kod istinskog zalaganja.
Ve sam spomenuo da jedna od funkcija koje rezultiraju mstinktivnim
fenomenom zaljubljivanja jeste ta da titi uesnike maginim platom svemoi
koja ih ini blaeno slepim na rizike u koje ulaze kada se odlue da stupe u
brak. Ja sam bio razumno miran ve do onog momenta kad je moja supruga
stala pored mene pred oltarom, tada je celo telo poelo da mi drhti. Toliko sam
se uplaio da ne mogu da se setim skoro niega od cele ceremonije kao ni
kasnijeg prijema. U svakorrr sluaju, na oseaj zalaganja posle svadbe ini
moguim prelaz iz faze zaljubljivanja u fazu istinske ljubavi. Zalaganje je ono
to nas posle zaea pretvara od biolokih u psiholoke roditelje.
Zalaganje je inherentno u svakom istinskom ljubavnom odnosu. Svako ko
se zaista brine za duhovni razvoj flrugoga, zna svesno ili instinktivno, da on ili
ona mogu bitno napredovati samo kroz odnos u kome postoji realnost. Deca ne
mogu odrasti do psiholoke zrelosti u atmosferi punoj nepredvidljivosti,
progonjeni strahom od naputanja. Brani parovi ne mogu reiti na neki
zadovoljavajui nain univerzalna pitanja braka - zavisnost i meusobnu
zavisnost, dominaciju i podreenost, slobodu i vernost - bez sigurnosti da sama
borba oko ovih pitanja nee unititi vezu.
Problemi zalaganja u vaan, inherentan deo veine psihijatrijskih
problema, a pitanje zalaginja je odluujue za tok psihoterapije. Pojedinci sa
problemima linosti imaju obiaj da se nedovoljno zalau, i ako su njihovi
problemi izraziti, onda im nedostaje kapacitet zalaganja uopte. Oni se u stvari
ne plae toliko zalaganja, koliko u sutini ne razumeju ta to podrazumeva.
Poto im se njihovi roditelji nisu posvetili kada su bili deca na znaajan nain,
oni su odrasli bez iskustva zalaganja. Za njih zalaganje predstavlja apstrakoiju
van njihovog iskustva, fenomen koji ne mogu u potpunosti da shvate. Sa druge
strane, neurotiari su uglavnom svesni prirode zalaganja, ali su esto
paralizovani strahom od njega. esto je njihovo iskustvo iz ranog detinjstva
praeno brigom roditelja i rezultira recipronou.
Meutim kasnije, prestanak roditeljske ljubavi usled smrti, naputanja ili
hroninog odbacivanja, ima taj efekat da detetovo neuzvraeno zalaganje

postaje iskustvo neizmemog bola. Prema tome, nova zalaganja su izvor straha.
Rane se mogu zaleiti samo ako je mogue da takva osoba u nekom kasnijem
trenutku stekne zadovoljavajue iskustvo sa zalaganjem. Stoga, takvo zalaganje
postaje jedan od kamena temeljaca psihoterapeutskog odnosa. Postoje trenuci
kada zadrhtim. pred veliinom problema prilikom prijema novog pacijenta na
dugotrajnu terapiju. Da bi dolo do osnovnog izleenja, potrebno je da
psihoterapeut unese u svoj onos sa novim pacijentom isti visoki stepen
zalaganja kao i roditelji koji istinski vole svoju decu. Zalaganje terapeuta i
stalnost brlge e esto biti proveravani i sigumo dokazani pacijentu u toku
viemesene ili viegodinje terapije.
Rejel, hladna* i vrlo korektna mlada ena stara dvadeset i sedam godina,
dola je da me vidi posle kraha svog kratkog braka. Njen mu Mark jil je
napustio zbog njene frigidnosti. Znam da sam frigidna, priznala je Rejel.
Mislila sam da u se zagrejati za Marka vremenom, ali se to nije dbgodilo. Nije
stvar sarao u Marku. Ni sa kim nisam. uivala u seksu. I da vam kaem istinu,
nisam ni siguma da li to elim: Jedan deo mene eli, jer bih htela da jednoga
dana imam srean brak, i volela bih da budem normalna - normalni ljudi nalaze
neto divno u seksu. Ali drugi deo mene je sasvim zadovoljan da ostanem
ovakva kakva sam. Mark je uvek govorio, Opusti se. Moda ja ne elim da se
opustim, ak i kada bih to mogla.
U toku treeg meseca naeg zajednikog rada, upozorio sam Rejel da mi
ona uvek kae hvala lepo najmanje dvaput pre neigo to sedne da bismo
zapoeli seansu prvi put kada bih je sreo u ekaonici, i dmgi put dok bi ulazila u
moju kancelariju. Zato je to tako loe ako je ovek pristojan? - upitala je.
Samo po sebi nije, odgovorio sam. Ali u ovom sluaju mi se ini
stramo nebitnim. Ti se ponaa kao da si ovde gost. I to gost koji nije siguran
da je dobrodoao.
Ali ja jesam ovde gost. Ovo je tvoja kua.
Tano, rekao sam. Ali je isto tako tano da me ti plaa etrdeset dolara
na sat za vreme koje ovde provodi. Ti si kupila ovovreme i prostor ove
kancelarije, i zato to si to kupila, ima pravo na njega. Ti nisi gost. Ova
kancelarija, ova ekaonica, i vreme koje provodimo zajedno 5u tvoje pravo.
Tvoje. Platila si mi za to pravo, prema tome zato se zahvaljuje za ono to je
tvoje?
Ne mogu da verujem da stvamo tako misli, uzviknula je Rejel.
Ti onda misli da mogu da te izbacim odavde kadagod to zaelim,
odgovorio sam. Veruje da mogu ui jednoga jutra i rei, Rejel postalo je

dosadnO raditi sa tobom. Odluio sam da te vie ne primam. Zbogom i elim ti

mnogo sree.
Ba se tako oseam, sloila se Rejel. Nikada nisam mislila da imam na
neto pravo, bar ne u vezi sa nekom osobom. Hoe da kae da me ne bi
mogao izbaciti? ,
Oh, verovatno bih mogao. Ali ne bih. Ne bih eleo. Izmeu ostalog ne bi
bilo ni etiki. Rejel, kada ja preuzmem sluaj kao to je tvoj, koji zahteva
dugoronu terapiju ja se veem i za sluaj i za tu osobu. Imam obavezu prema
tebi. Radiu sa tabom koliko god to bude neophodno, jednu, pet, ili deset
godina, koliko god bude potrebno. Ne znam da li e ti napustiti na zajedniki
posao kada bude spremna ili ranije. Ali kako god bilo, ti si ta koja e prekinuti
na odnos. Jedino smrt moe prekinuti moje obaveze prema tebi.
Meni nije bilo teko da shvatim Rejelin problem. Na samom poetku
terapije, njen bivi mu Mark mi je rekao: Mislim da je Rejelina majka
dobrim delom odgovoma za sve ovo. Ona je neverovatna ena. Bila bi
izvanredna kao predsednik kompanije General Motors, ali nisam tako siguran
da je mnogo dobra kao majka. Sasvim tako. Rejel je vaspitavaina, u stvari
tretirana sa oseanjem da moe dobiti otkaz svakoga trenutka ako se ne bude
onako ponaala kako se od nje oekuje. Umesto da joj prui oseaj da je njeno
mesto kao deteta u kui bezbedno - oseaj koji moe pruiti sarrto odgovoran
roditelj - Rejelina majka je stalno, stvarala suprotan oseaj: Rejel je bila
slubenik i njeno mesto je bilo sigurno samo dok se ponaala kako se to od nje
oekivalo. Poto njeno mesto u kui nije bilo sigurno dok je bila dete, kako se
onda mogla oseati sigurnom sada, sa mnom?
Povrede izazvane neodgovornou roditelja ne mogu se izleiti sa par rei.
One se moraju vie puta razraivati na nekoliko nivoa. Do jedne takve analize je
dolo posle vie od godinu dana. Mi smo se koncentrisali na injenicu da Rejel
nikada nije plakala u mom prisustvu - jo jedna potvrda da nije sebi doputala
da se opusti. Jednoga dana je govorila o uasnoj samoi koju je stvarala potreba
da stalno pazi ta radi, i ja sam osetio da je na ivici da zaplae i da joj treba
moja mala pomo. Uradio sam neto van uobiajenog: nagnuo sam se prema
njoj dok je leala na kauu i neno je gladio po glavi, tiho govorei, Jadna
Rejel, jadna Rejel. Gest nije uspeo. Rejel se odmah ukoila, i ustala suvih
oiju. Ne mogu, rekla je. Ne mogu se opustiti. Ovo se desilo pred kraj
seanse. Sledeeg puta, Rejel je dola i sela na kau umesto da legne. Sad je na
tebi red da govori, rekla je.
Kako to misli? - upitao sam.

Rei e ta sve nije u redu sa mnom.

Bio sam zbunjen. Jo uvek ne razumem ta eli, Rejel.
Ovo je naa poslednja seansa. Sada e mi nabrojati sve stvari koje ne
valjaju kod mene i razloge zbog kojih me ne moe vie leiti.
Nemam pojma o emu govori, rekao sam.
Sada je Rejel bila zbunjena. Pa, rekla je prolog puta si hteo da
zaplaem. Ve dugo eli da plaem. Prolog puta si uradio sve da bih
zaplakala, ali ipak isam htela. Zato e sada da digne ruke od mene. Ne mogu
da uradim ono to eli. Zato e danas biti naa poslednja seansa.
Ti stvarno veruje da u ti dati otkaz, zar ne, Rejel?
Da. Svako-bi tako uinio.
Ne, Rejel, ne bi svako. Moda tvoja majka. Ali ja nisam tvoja majka.
Niu svi na svetu kao tvoja majka. Ti nisi moja slubenica. Nisi ovde da bi
radila onako kako ja elim. Ovde si da bi uinila ono to ti. eli, i kada to eli.
Ja te mogu podstai, ali nemam nikakvu mo nad tobom. Ja te nikada neu
otpustiti. Ti e ovde biti onoliko dugo koliko to bude elela.
Jedan zajedniki problem koji Ijudi imaju u svojim onosima kao odrasle
osobe, ako se roditelji nisu nikada oko njih mnogo trudili, jeste sindrom Ja u
napustiti tebe, pre nego to ti napusti mene. Ovaj sindrom ima mnoge oblike.
Jedan od oblika je Rejelina frigidnost. Iako to nicada nije bilo na svesnom
planu, ono to je Rejelina frigidnost govorila njenom muu i bivim ljubavima
bila je: Neu ti se dati jer vrlo dobro znam da e me napustiti jednog dana.
Za Rejel je oputanje - seksualno ili bilo kakvo drugo, predstavljalo
sopstveno zalaganje, a ona nije bila spremna da to uini kada je njeno prethodno
iskustvo jasno govorilo da nee primiti nita zauzvrat.
Sindrom napustiu te pre nego to ti napusti mene postaje sve snaniji
kada se osoba kao Rejel pone pribliavati nekoj drugoj osobi. Posle godinu
dana terapije koja se odvijala dvaput nedeljno, Rejel je izjavila da vie ne moe
da plaa osamdeset dolara nedeljno. Posle razvoda je imala problema da sastavi
kraj sa krajem, i morala je da prestaje da me via ili da pone da dolazi na
terapiju samo jednom nedeljno.
Realno gledano, ovo je bilo smeno. Znao sam da Rejel ima nasledstvo od
pedeset hiljada dolara, pored skromne plate koju je zaraivala, i u sredini u
kojoj je ivela znalo se da pripada staroj i bogatoj porodici. Mogao sam je
suoiti sa injenicom da ona sebi moe priutiti moje usluge mnogo lake od
mnogih drugih pacijenata, i da koristi pitanje plaanja kao izgovor da bi pobegla
od sve veeg pribliavanja meni. Sa druge strane, znao sam da je nasledstvo za

Rejel predstavljalo neto vie od pukih para; to je bilo njeno, neto to je nee
napustiti, garancija sigumosti u svetu koji ne eli da se trudi. Iako je bilo sasvim
razumno da joj kaem da iz nasledstva uzme hovac s kojim e platiti moju
uobiajenu tarifu, pretpostavio sam da je to rizik koji jo uvek nije spremna da
preduziiie i da bi pobegla ako bih insistirao. Ona je rekla da smatra da na
osnovu svojih prihoda moe da me plaa pedeset dolara nedeljno, i ponudila mi
je sumu za samo jednu seansu. Rekao sam joj da u smanjiti svoj honorar na
dvadeset i pet dolara po seansi i nastaviti da je viam dvaput nedeljno.
Pogledala me je sa meavinom straha, nevere i sree. Stvarno biste to uradili?
- upitala je. Klimnuo sam glavom. Nastala je duga pauza. Konano, blia
suzama nego ikada ranije Rejel je rekla, Zato to pripadam bogatoj porodici,
trgovci u gradu su mi uvek naplaivali to je mogue vie. Vi mi nudite ansu.
Niko mi pre nije pruio ansu.
U stvarj, Rejel je naputala terapiju nekoliko puta u toku sledee godine u
borbi sa samom sobom, i dilemi da li da dopusti da se meu nama razvije
odnos. Svaki put, koristei se kombinacijom pisama i telefonskih poziva, u toku
jedne ili dve nedelje, uspevalo mi je da je nagovorim da se vrati. Konano,
krajem druge godine terapije mogli smo se suoiti direktnije sa pitanjima koja
su je titila. Saznao sam da Rejel pie poeziju i zamolio je da mi je pokae.
Prvo je odbila. Onda se sloila, ali iz nedelje u nedelju bi zaboravljala da je
donese. Rekao sam joj da odbijanje da mi pokae poeziju ima isti znaaj kao i
njeno uzravanje od seksualnosti prema Marku i drugim mukarcima. Zato je
oseala da pokazivanje svojih pesama meni predstavlja totalno zalaganje? Zato
je smatrala da oslobaanje seksualnosti predstavlja slian totalan trud? ak iako
ne bih reagovao na njenu poeziju, da li bi to znailo totalno odbacivanje? Da li
bih okonao na odnos zato to ona nije veliki pesnik? Moda bi zajedniko
itanje njene poezije produbilo na odnos? Zato se ona plaila toga?
Konano je prihvatila injenicu da se ja trudim u odnosu na nju, i u treoj
godini terapije, Rejel se poela oputati. Na kraju je prihvatila rizik, i
dozvoLila. mi da proitam njenu poeziju. Tada je ve mogla. da plae kada je
bila tuna. Isto tako je poela da se kikoe, smeje i ali. Na odnos, koji je ranije
bio krut i zvanian, postao je topao, spontan, esto veseo i radostari. Nikad pre
nisam znala ta to znai biti oputen sa nekom dtugom osobom, rekla je. Ovo
je prvo mesto u mom ivotu gde se oseam sigumom. Iz sigumosti moje
kancelarije ona je brzo mogla da stupi u druge odnose. Shvatila je da seks nije
stvar zalaganja ve samoizraavanje, igra, istraivanje, uenje i radosno
oputanje. Znajui da u uvek biti tu ako e povredi, kao dobra majka koju

nikada nije imala, osetila se slobodnom da se prepusti svojoj seksualnosti.

Njena frigidnost se istopila. Kada je prekinula terapiju posle etiri godine,
Rejel je postala otvorena i strasna osoba koja je uivala u svemu onome to
Ijudski odnosi pruaju.
Sreom, uspevao sam pruiti Rejel dovoljan stepen zalaganja da bi mogla
prevazii loe efekte njegovog nedostatka koje je iskusila u toku detinjstva.
Nisam uvek bio tako sretan. Tehniar za kompjutere koga sam opisao u prvom
delu kao primer prenosa, takav je sluaj. NjegoVa potreba za zalaganjem sa
mojg strane je bila totalna, da nisam mogao ili eleo da mu to pruim. Ako
terapeutovo zalaganje ne moe da preivi uspone i padove odnosa, nee doi do
osnovnog izleenja. Ako je ono zadovoljavajue, onda esto - iako ne uvek pacijent pre ili kasnije razvija sopstvenu sposobnost zalaganja, zalaganje prema
terapeutu ili samoj terapiji. Sto se Rejel tie, ovu taku smo dostigli onog
trenutka kad mi je konano dala da proitam njenu poeziju. udno je, ali neki
pacijenti mogu redovno dolaziti na terapiju dva do tri sata nedeljno i to
godinama, a da nikada ne stignu do ove take. Neki u tome uspeju ve u toku
prvih nekoliko ipeseci. Ipak, moraju je dostii, ukoliko ele izleenje. Za
terapeuta to predstavlja divan momenat osloboenja i radosti jer onda on zna da
je pacijent preuzeo rizik sopstvenog zalaganja da bi ozdravio i da e terapija biti
uspena.
Rizik zalaganja u terapiji, nije samo rizik zalaganja ve i rizik suoavanja
sa samim sobom i promenama. U prethodnom delu knjige, u razgovoru o
disciplini posveivanja istini, elaborirao sam tekoe menjanja sopstvenih
gledita na realnost, pogleda na svet, i prenosa emocija. Ipak, oni se moraju
menjati ako elimo da ivimo ivotom pimim Ijubavi, to opet podrazumeva
esta obogaivanja linosti kroz nove dimenzije i interesovanja. U toku
duhovnog razvoja jedinke postoje mnogi momenti, bez obzira na to da li je
ovek sam, ili ima pomo psihoterapeuta, kada ovek mora preduzeti nove i
nepoznate akcije u saglasnpsti sa sopstveim pogledom na svet. Preduzimanje
takve nove akcije -drugaije ponaanje od uobiajenog - moe predstavljati
izuzetan lini rizik. Pasivni mladi homoseksualac koji je prvi put skupio
dovoljno hrabrosti da pozove devojku na sastanak; osoba koja nikada nikome
nije. verovala, legla je prvi put na kau psihoanalitiara i dozvolila mu da ostane
vari njenog vidokruga; do tada zavisna domaica izjavljuje svom dominantnom
muu da je nala posao, dopalo se to njemu ili ne, i da mora da ivi sopstveni
ivot; mamin sin star pedeset godina kae svojoj majci da prestane da ga naziva
njegovim deijim nadimkom; emotivno hladan, i naizgled samostalan snani

mukarac doputa sebi da plae u javnosti; ili Rejel koja se oputa i plae prvi
put u mojoj kancelariji: sve ove radnje kao i mnoge druge, ukljuuju rizik koji
je lian i zato esto mnogo straniji od onoga koji osea vojnik koji ide u bitku.
Vojnik ne moe beati jer je cev uperena u njega. Ali pojedinac koji pokuava
da odraste, uvek se moe povui u jednostavne i poznate eme najblie
prolosti.
Reeno je da uspean psihoterapeut mora uneti u psihoterapeutski odnos
istu hrabrost i jednako zalaganje kao i pacijent. Terapeut takoe mora rizikovati
promenu. Od svih dobrih i korisnih pravila psihoterapije koje sam nauio malo
je onih koje nisam prekrio, ne iz lenjosti ili nedostatka discipline, ve u strahu i
strepnji, jer je terapija pacijenta zahtevala da izaem iz sigumosti uloge
psihoarialitiara, i rizikujem ono to nije uobiajeno. Ako se setim svakog
uspenog sluaja koji sam imao, vidim da sam u svakom od njih u jednom
trenutku morao da se eksponiram. Spremnost terapeuta da pati u takvim
trenucima je verovatno sutina terapije, i kada to pacijent shvati, a to je obino
sluaj, onda to uvek ima terapeutski uinak. Kroz ovo pristajanje da se obogate i
pate zbog svojih pacijenata, sami terapeuti se dalje razvijaju i menjaju. Kada se
osvmem na svoje uspene sluajeve, nema nijednog koji nije rezultirao nekom
vrlo znaajnom, esto radikalnom promenom mojih stavova i pogleda. Tako i
treba da bude. Nemogue je istinski razumeti druge ako ne napravite mesto u
sebi za tu osobu. Ovo oslobaanje prostora u sebi za druge je disciplina
stavljanja stvari u zagrade i zahteva obogaivanje, pa prema tome i menjanje
samoga sebe.
Isti je sluaj i sa dobrim roditeljstvom. Isto obogaivanje samoga sebe je
prisutno i kada sluamo svoju decu. Da bi odgovorili na njihove zdrave zahteve,
mi se moramo menjati. Samo kad smo spremni da podnesemo patnju takvih
promena moemo postati onakvi roditelji kakvi smo potrebni naoj deci. Poto
deca stalno rastu i menjaju svoje potrebe, primorani smo da se menjamo i
rastemo sa njima. Svima su poznati roditelji koji mogu efikasno da izlaze na
kraj sa svojom decom do puberteta, i koji onda postaju sasvim neefikasni kao
roditelji jer nisu u stanju da se menjaju i adaptiraju prema svojoj sada starijoj i
drugaijoj deci. Kao i kod svih ostalih sluajeva ljubavi, bilo bi pogreno
smatrati patnje i promene kod portvovanih roditelja kao neku vrstu rtvovanja i
muenitva; upravo suprotno, oni vie dobijaju tim procesom od svoje dece.
Roditelji koji nisu spremni da rizikuju da se menjaju, dalje razvijaju i ue od
svoje dece, biraju put koji vodi u senilnost. - Njihova deca i ostali svet e ih
ostaviti daleko iza sebe. Uenje od sopstvene dece je najbolja mogunost koju

ima veina ljudi da sebi osigura starost koja ima nekog smisla. Na alost, veina
roditelja nikada ne iskoristi tu ansu.

Rizik suoavanja
Konani i verovatno najvei rizik ljubavi je rizik korienja vlasti sa
poniznou. Najei primer je suoavanje iz ljubavi. Kada konfrontiramo neku
osobu, mi u sutini govorimo toj osobi: Ti nisi u pravu, ja sam u pravu. Kada
roditelj kori dete govorei, Ti si zao, on u stvari govori, Pogreno je to si
zao. Ja imam pravo da te kritikujem jer ja nisam zao i zato sam u pravu. Kada
mu suoava enu sa njenom frigidnou, on u stvari govori, Ti si frigidna zato
to ne reaguje sa vie strasti, poto sam ja seksualno adekvatan i na drugim
planovima mi nita ne fali. Ti ima seksualni problem; ja nemam. Kada ena
suoava mua sa podatkom da ne provodi dovoljno vremena sa njom i decom,
ona govori, Tvoje ulaganje u posao je preterano i pogreno. Uprkos injenici
da ja nemam tyoj posao, sagledavam stvari jasnije od tebe, i tano znam da bi
bilo bolje za tebe da to ini drugaije. Kapacitet suoavanja, sposobnost da
kau Ja sam u praVu, ti nisi u pravu, trebao bi da si drukiji, je sposobnost
koju mnogi Ijudi primenjuju bez problema. Roditelji, suprunici i ljudi u raznim
drugim ulogama to rade svakodnevno i nonalantno, kritikujuoi levo i desno bez
razmiljanja. Najvei deo takve kritike i suoavanja je obino impulsivno i
iskazuje se u Ijutnji ili zbog iznerviranosti, tako da samo doprinosi veoj
konfuziji u svetu.
Osobi koja istinski ume da voli, kritikovanje ili suoavanje teko pada; ,za
takvu osobu su ti vidovi izraavanja pokazatelji arogantnog ponaanja.
Konfrontirati osobu koju volimo znai zauzeti poziciju moralne ili intelektualne
superiornosti prema njoj, bar kada je u pitanju problem o kome je re. Istinska
Ijubav preoznaje i potuje jedinstvenost pojedinca kao i lini identitet druge
osobe. (O ovome u kasnije govoriti). Osoba koja istinski ume da voli, koja ceni
jedinstvenost i razlike osobe koju voli, dvoumie se oko zauzimanja stava, Ja
sam u pravu, ti nisi u pravu; ja bolje od tebe znam ta je dobro za tebe.
Realnost ivota jeste takva da u odreenim momentima neka druga osoba bolje
zna ta je dobro za nas, i zaista ima vie znanja ili mudrosti kada je to pitanje po
sredi. Pod ovakvim uslovima mudrija osoba u stvari ima obavezu, iz ljubavi i
brige za duhovni razvoj partnera, da ga suoi sa problemom. Prema tome, osoba
koja voli je esto u dilemi izmeu Ijubavi i potovanja slobode osobe koja voli i
odgovornosti prema njoj.
Dilema se moe reiti samo bolnim samoispitivanjem gde onaj ko voli
strogo preispituje mudrost svojih motiva ili onoga koga voli. Da li zaista
shvatam onoga koga volim? Zar nije mogue da je put kojim, onaj koga volim

ide mudar, i da moje shvatanje toga nije mudro, da je plod moje ogranienosti?
Da li sam prepotentan jer mislim da voljenu osobu treba usmeriti u drugom
pravcu? Ovo su neka pitanja koja oni koji istinski vole moraju sebi stalno a
postavljaju. Ovo samopreispitivanje, to je mogue objektivnije, je sutina
poniznosti. Po reima anonimnog britanskog kaluera i duhovnog uitelja iz
etrnaestog veka, poniznost sama po sebi nije nita drugo no istinsko znanje i
oseanje ovekovog bia onakvog kakvo u stvari jeste. Onaj ovek koji zaista
vidi i osea sebe onakvim kakav je u stvari, mora stvarno biti ponizan.
Prema tome, postoje dva naina da se suoava ili kritikuje neko drugo
Ijudsko bie; sa instinktivnom i spontanom sigumou da smo u pravu, ili kroz
verovanje da smo u pravu do koga smo doli skrupuloznim samopreispitivanjem
i sumnjom. Prvi nain je arogantan; to je najei metod roditelja, suprunika,
nastavnika i ostalih ljudi u njihovim svakodnevnim poslovima i obino je
neuspean, stvarajui pre otpor nego razvoj. Drugi put je put poniznosti; taj put
nije est, jer zahteva istinsko obogaivanje samoga sebe; ovaj put je uspean, i
nikada u mome iskustvu nije bio destruktivan.
Postoji znatan broj pojedinaca koji su iz nekog razloga nauili da sputavaju
svoju instinktivnu tendenciju da kritikuju ili konfrontiraju sa spontanom
arogancijom, ali koji ne idu dalje, krijui se u moralnoj sigumosti poniznosti, i
nikada nemaju hrabrosti da preuzmu vlast. Jedan takav primer je svetenik i
otac pacijentkinje srednjih godina koja je ceiog ivota patila od depresivne
neuroze. Majka moje pacijentkinje je bila otra i agresivna ena koja je
dominirala porddicom svojim izlivima besa i manipulacijama, esto udarajui
mua pred erkom. Svetenik nikada nije uzvraao, ve je i savetovao svojoj
kerki da reaguje na majine izlive time to e okenuti drugi obraz u ime
hrianskog milosra, biti beskrajno ponizna i puna potovanja. Kada je
zapoela terapiju kod mene, moja pacijentkinja je oboavala svoga oca zbog
njegove blagosti i ljubavi. Meutim, nije prolo mnogo vremena i poela je da
shvata da je njegova poniznost bila u stvari slabost i da je kroz svoju pasivnost
uskratio njoj pravo roditeljstvo isto toliko koliko je to uinila i njena majka
svojom sebinou. Konano je uvidela da nita nije preduzeo da bi je zatitio
od majine zlobe, ni sa im se nije suprotstavio zlU, dstavljajui je da prihvati
majino manipulisanje zajedno sa njegovom pseudo-poniznou kao modele
roditeljskih uloga. Ne suoiti se, kada je to potrebno za duhovni razvoj,
predstavlja istu takvu nesposobnost da se voli kao i kritika i prebacivanje. Ako
vole svoju decu, roditelji moraju briljivo i paljivo, ali ipak aktivno, da ih
suoavaju i kritikuju s vremena na vreme, isto kao Sto im moraju dozvoliti da

njih kritikuju zauzvrat. Slino tomei brani drugovi koji se vole moraju se
stalno konfrontirati, ako brak ima funkciju da unpreuje duhovni razvoj oba
partnera. Nijedan brak se ne moe smatrati istinski uspenim ako mu i ena
nisu najdobronamemiji kritiari jedno driigog. Isti je sluaj i kod prijateljstva.
Postoji tradicionalni koncept da prijateljstvo mora biti bez konfliktni aranman
tipa ti brini moju brigu, i ja u da brinem tvoju, koji je baziran iskljuivo na
meusobnoj razmeni usluga i komplimeiiata, kako propisuju norme dobrog
ponaanja. Takvi odnosi su povrni i izbegavaju intimnosti i ne zasluUju da
nose naziv prijateljstva koji im se esto pripisuje. Na svu sreu, postoje znaci da
na koncept prijateljstva poinje da se produbljuje. Meusobna konfrontacija iz
ljubavi je znaajan deo svih dubokih Ijudskih odnosa. Bez toga, odnos je ili
neuspean ili plitak.
Konfrontiranje ili kritikovanje je oblik moi. Pribegavanje moi je pokuaj
da se utie na tok dogaaja, postupcima koji su svesno ili nesvesno ve unapred
smiljeni. Kada konfrontiramo ili kritikujemo nekoga, to je zato to elimo da
promenimo ivotni pravac te osobe. Oigledno da postoje mnogi drugi, esto
superiomiji naini da se utie na tok dogaaja osim konfrontacijom ili kritikom:
primerom, predlozima, parabolama, nagradom, kaznom, pitanjima, zabranom ili
doputanjem, stvaranjem iskustava, druenjem sa drugima itd. Tomovi se mogu
napisati o umetnosti ispoljavanja moi. Roditelji koji vole, prvo moraju
podrobno preispitati sebe i svoje vrednosti pre nego to budu mogliano odrediti
ta je najbolje za njihovo dete. Poto su to odredili i dobro razmislili o karakteru
deteta i njegovim mogunostima, tek onda mogu da odlue da li e dete bolje
reagovati na konfrontaciju-, pohvalu, na vie panje, prianje pria ili na neki
drugi nain uticanja. Konfrontirati nekoga sa onim to on ili ona nisu u stanju da
urade je u najboljem sluaju gubljenje vremena, i ima neeljeni efekat. Ako
elimo da nas uju moramo govoriti jezikom koji slualac shvata i na nivou na
kome je to razumljivo. Ako elimo da volimo, moramo se potruditi i adaptirati
nau komunikaciju prsma osobi koju volimo.
Problem je u tome da to. ovek vie voli time je i ponizniji, a to je
ponizniji time je i svesniji potencijala arogancije pri korienju moi. Ko sam ja
da utiem na tok ljudskih dogaaja? Sa kojim pravom mogu odluivati ta je
najbolje za moje dete, mog suprunika, moju zemlju ili ljudsku rasu? Ko mi
daje pravo da toHko verujem u sopstveno verovanje i gledanje na stvari da
mogu nametati svoju volju ostalom svetu? Ko sam ja da se ponaam kao
Svevinji? U tome lei rizik. Jer kada god koristimo mo, mi pokuavamo da
utiemo na razvoj u svetu, oveanstvu i na taj nain se igramo Boga. Veina

roditelja, nastavnika, voa - svi oni koji imaju mo - nemaju neko jasno
razumevanje ovog. U arogantnosti korienja moi, bez apsolutne samosvesti.
koju zahteva Ijubav, oni su blaeno i destruktivno nesvesni injenice da se
igraju Boga. Oni koji istinski vole, i trude se da postanu mudriji na nain koji
zahteva Ijubav, znaju da delovati znai igrati se Boga. Oni takoe znaju da
nema nikakve altemative osim nedelovanja ili impotencije. Ljubav je ono to
nas teara da se igramo Boga potpuno svesni vanosti injenice da je to ono to
radimo. Sa ovom sveu, osoba koja voli preuzima odgovomost da se ponaa
kao Bog, a ne da to radi neodgovorno. Dolazimo onda do jo jednog paradoksa:
samo iz poniznosti ljudi imaju hrabrosti da se ponaaju kao Bog.

Ljubav je disciplinovana
Ve sam ukazao na to da energija za samodisciplinu dolazi iz Ijubavi, koja
je oblik volje. To znai da je samodisciplina Ijubav pretoena u akciju, i da se
svako ko istinski voli ponaa samodisciplinovano i da je svaki pravi ljubavni
odnos disciplinovan. Ako istinski volim neku drugu osobu, onda u sigumo
podesiti svoje ponaanje na takav nain da doprinesem to je vie mogue
njegovom ili njenom duhovnom razvoju.
Jedan mladi, inteligentni, umetniki nastrojen boemski par, s kcjim sam
jednom pokuao da radim, bio je etiri godine u braku koji se sastojao od skoro
svakodnevnog svaanja, gaanja sudovima, tua, od estih nonalantnih
vanbranih izleta i estih razlaza. Ubrzo posle poetka naeg zajednikog rada
svako od njih je tano uvideo da e ih terapija odvesti do poveanja
samodiscipline, pa prema tome i do urednije veze. Ali Vi elite da izbacite
strast iz nae veze, rekli su. Vae shvatanje Ijubavi i braka ne ostavlja prostor
za strast. Vrlo brzo posle toga odustali su od terapije, i tri godine kasnije posle
raznih pokuaja sa drugim terapeutima, njihov haotian brak jo traje,
nepromenjen, kao i neproduktivnost njihovih pojedinanih ivota. Bez sumnje
njihova veza je na odreen nain vrlo dramatina. Ona podsea na osnovne boje
na deijim crteima koje su nabacane po papiru sa mnogo arma, ali koje
uglavnom pokazuju siinosti sa deijim crteima. Kod zasianih, kontrolisanih
boja koje se nalaze na Rembrantovim slikama, moemo nai boju sa vie
bogatstava, neponovljivosti i znaaja. Strast je vrlo dubok oseaj. injenica da
je oseanje nekontrolisano nikako ne znai da je, dublje od oseanja koja su
disciplinovana. Ba suprotno, psihijatri dobro znaju istinu stare poslovice, Tiha
voda breg roni. Mi ne smemo pretpostaviti da osaba iji su oseaji kontrolisani
nije strasna.
Mada ovek ne treba da je rob svojih oseanja, samodisciplina ne
podrazumeva potiskivanje oseanja do unitenja. esto govorim svojim
pacijentima da su njihova oseanja njihovi robovi i da je vetina samodiscipline
slina vetini robovlasnika. Pre svega, ovekova oseanja su izvor ovekove
energije; oni su izvor konjske snage ili robovske snage koja nam omoguava da
ivimo. Poto rade za nas, treba da ih potujemo. Postoje dve osnovne greke
koje prave robovlasnici i koje predstavljaju suprotne i ekstremne oblike
aktivnog vostva. Jedna vrsta robovlasnika ne disciplinuje svoje robove, ne
struktuira ih, ne postavlja im ogranienja, ne usmerava ih i ne odreuje jasno ko
je gazda. Vremenom e se, naravno, desiti da njegovi robovi prestanu da rade i

poonu da se useljavaju u gazdinsku kuu, kradu pie i lorne nametaj, i uskoro

robovlasnik nalazi da je on rob svojih robova, ivei u istom onom haosu kao i
gore pomenuti boemski par.
Opet, suprotni vid vostva, koje neurotiar sa oseanjem krivice ima u
odnosu na sopstvena oseanja podjednako je destruktivan. Kod ovog tipa,
robovlasnik je toliko opsednut strahom da e se njegovi robovi (oseanja)
raspustiti i toliko uporan da mu ne zadaju nikakve probleme, da ih on redavno
tue do poniznosti strogo kanjava pri prvim znacimia bilo kakve samostalnosti,
Rezultat ovakvog delovanja je da u vrlo kratkom roku robovi postaju sve manje
i manje produktivni, a njihova volja biva unitena loim tretmanom. Ili to, ili se
njihova volja sVe vie okree tajnoj pobuni. Ako proces traje dovoljno dugo,
jedne e se noi vlasnikova strahovanja obistiniti i robovi e se pobuniti i spaliti
kuu, verovatno zajedno sa gazdom. To je geneza odreenih psihoza i neuroza.
Pravilno voenje sopstvenih oseanja oigledno lei u jednom kompleksnom
(pa prema tome i tekom) izbalansiranom srednjem putu, koji zahteva stalno
procenjivanje, pa prema tome i pnlagoavanje. Ovde se vlasnik ponaa prema
svojim oseanjima (robovima) sa potovanjem, hrani ih dohrom hranom, aje
zaklon i lekarsku pomo, slua i odgovara na njihove glasove, daje im podstrek,
raspi-, tuje se za njihovo zdravlje, ali ih isto tako organizuje, ograniava, jasno
se opredeljuje izmeu njih, usmerava ih, ui, a da se pri tome sve vreme tano
zna ko je gazda. Ovo je put zdrave samodiscipline.
Meu oseanjima koja treba disciplinovati je i oseanje Ijubavi. Kao to
sam ve rekao, to samo po sebi nije istinska ljubav ve oseanje povezano sa
ulaganjem emotivne energije. Ovo treba vrlo potovati i gajiti zbog kreativne
energije koju donosi, ali ako se raspusti, rezultat nee biti istinska Ijubav ve
konfuzija i neproduktivnost. Poto istinska ljubav podrazumeva obogaivanje
sopstvene linosti, potrebna je ogromna koliina emergije, a hteli mi to ili ne,
koliina energije koju imamo je ograniena na broj sati u danu. Mi jednostavno
ne moemo voleti sve ljude. Tano, mi moemo oseati ljubav prema
oveanstvu i ovaj oseaj moe biti koristan pri obezbeivanju dovoljno
energije da bi se manifestovala istmska ljubav premaekolicini pojedinaca, ali to
je jedina naa mogunost. Pokuati prevazii ogranienja sopstvene energije
znai pruiti vie no to moemo da damo, i postoji odreena taoka posle koje
pokuaji da volimo druge postaju lani i predstavljaju opasnost ba za one
kojima elimo da pomognemo. Prema tome, ako smo te sree da smo u poziciji
da mnogi Ijudi trae nau panju, moramo meu njima odabrati koga emo
voleti. Ovaj izbor nije lak, moe biti izuzetno teak, kao i preuzimanje

bogomdane moi. Ali izbor mora biti napravljen. Mnoge injenice se moraju
uzeti u obzir, pre svega sposobnost odabrane osobe da uzvrati nau ljubav
duhovnim razvojem. Da se ljudi razlikuju po ovom pitanju, injenica je koju
emo kasnije ire obraditi.Sasvim je jasno, meutim, da postoji bezbroj duhova
koji su zakljuani iza nesalomljivih brava, tako da su i najvei napori da se
podstakne njihov razvoj unapred osueni na propast. Truditi se da volite nekoga
ko se ne moe duhovno razvijati kroz vau ljubav, znai gubiti vreme, bacati
seme na neplodnu zemlju. Istinska ljubav je dragocena, i oni koji su sposobni da
je prue znaju da se ona mora usmeriti to produktivnije putem samodiscipline.
Treba sagledati i drugu stranu problema, a to je voljenje prevelikog broja
Ijudi. Za neke ljude je mogue da vole vie od jedne osobe istovremeno. Ovo je
samo po sebi problem iz vie razloga. Jedan od razloga je ameriki ili
zapadnjaki mit o romantinoj ljubavi, koji pretpostavlja da su odreene osobe
stvorene jedna za drugu, pa prema tome nisu namenjene nikom drugom. Mit
tako propisuje ekskluzivnost ljubavnih odnosa, naroito seksualnih. U sutini
mit verovatno doprinosi stabilnosti i produktivnoti ljudskih veza, poto je
veina ljudskih bia razapeta do krajnjih granica u elji da razvije istinske
ljubavne odnose sa svojim branim partnerima i decom. I zaista, ako moemo
rei da smo izgradili istinski Ijubavni odnos sa svojim suprunikom ili decom,
onda smo postigli mnogo vie nego mnogi ljudi za ceo svoj ivotni vek. Cesto
ima neeg patetinog kod pojedinaca koji nisu uspeli da ovo ostvare sa svojom
porodicom i neumomo tragaju za Ijubavnim odnosim. van nje. Prva obaveza
osobe koja istinski voli e biti prema svojim branim ili roditeljskim vezama.
Ipak, ima osoba koje imaju dovoljno energije da izgrade uspene ljubavne
odnose u okviru porodice i van nje. Za njih je mit o ekskluzivnosti la i
predstavlja nepotrebno ograniavanje njihovih mogunosti da pruajU ljubav i
van okvira porodice. Ova se ogranienja mogu prevazii, ali je potrebna velika
samodisciplina da bi se izbeglo preterano rasplinjavanje. Dozef Fleer,
episkopelijanski teolog i autor Nove moralnosti govorio je o ovom
kompleksnom pitanju kada je, navodno, rekao jednom mom prijatelju:
Slobodna Ijubav je ideal. Na.alost, to je ideal za koji je sposoban samo mali
broj ljudi. On je u stvari hteo da kae da je mali broj ljudi sposoban za
samodisciplinu koja je dovoljno jaka da bi mogla odravati konstruktivne
odnose koji su istinski ljubavni, kako unutar porodice, tako i van nje. Sloboda i
disciplina idu jedna uz drugu; bez discipline istinske ljubavi, sloboda je po
pravilu liena ljubavi i destruktivna.

Sada se itaoci moda oseaju natopljeni konceptom discipline i mogu

zakljuiti da propovedam dosadu kalvinistikog naina ivota. Stalna
samodisciplina! Stalno amopreispitivanje! Dunosti! Odgovomosti! Moglo bi
se rei: neopuritanizam. Nazvali vi to kako vam drago, istinska ljubav se sama
ohnavlja. to vie podstiemo duhovni razvoj kod drugih, mi se duhovno vie
razvijamo. Ja sam apsolutno sebino bie. Ono to uradim za druge u stvari
radim za sebe. I kako se razvijam kroz ljubav, tako sve Vie raste i moja radost.
Moda sam stvarno neopuritanac. Takoe sam oboavalac radosti. Ili kao to
Don Denver kae u pesmi:
Ljubav je svuda, vidim je.
Ti si sve to moe biti, zato budi sve.
ivot je divan, u to verujem.
Doi, igrajmo se zajedno..
Ljubav je odvojenost
Mada sam in razvij.anja tue duhovne zrelosti deluje na razvijanje nae
sopstvene, glavna karakteristika prkve ljubavi je da se uvek podrava i odrava
razlika izmeu sebe i drugih. Pravi ljubavnik uvek voljenu doivljava kao nekog
iji je identitet sasvim odvojen od njegovog. Jo vie, pravi Ijubavnik uvek
potuje i ak ohrabruje odvojenost i jedinstvenu linost svoje voljene. Veoma je
esta greka da se ne prihvata i ne potuje razliitost, i esto je ona uzrok
mnogim mentalnim bolestima i nepotrebnoj patnji.
U najekstremflijoj formi nemogunost da se shvati razliitost drugih zove
se narcisoidnost. Narcisoidni Ijudi zaista nisu u stanju da shvate svoju decu,
Ijubavnike ili prijatelje, kao odvojene o sebe na emocionalnom nivou. Prvi put
sam potpuno shvatio ta je naarcisoidnost za vreme jednog intervjua sa
roditeljima izofrenine pacijemtkinje koju u zvati Suzana X. U to je vreme
Suzana imala trideset jednu godimu. Od osamnaeste godine je nekoliko puta
pokuavala da izvri samoubistvo i morala je gotovo stalno da bude u bolnici ili
sanatorijumu za ovih trinaest godina. Zahvaljujui vrhunskoj psihijatrijskoj
nezi, ona je poela da se oporavlja. Nakon nekoliko meseci, naeg zajednikog
rada poela je da pokazuje poveano poverenje prema ljudima koji to zasluuju,
i prihvata injenicu da je bolesnik od izofrenije i da e ostatak ivota morati da
se podvrgava samodisciplmi koja joj omoguava da se nosi sa boleu i osloni
na sebe samu u svakodnevnom ivotu. Poela je da potuje svoju linost, ne
oekujui da se drugi brinu o njoj. Zbog tog velikog napretka, smatrao sam da

e uskoro doi vreme kada e Suzana moi napustiti bolnicu i po prvi put voditi
uspean samostalan ivot. Tada sam upoznao njene roditelje, privlaan bogati
par pedesetih godina. Bio sam vrlo srean da im saoptim Suzanin veliki
napredak i u detalje objasnim razloge svoga optimizma. Ali, na moje
iznemaenje, ubrzo nakon tog obavetenja, Suzanina majka je poela da plae i
nastavila da to ini tokom moga saoptenja punog nade. U poetku sam mislio
da su to suze radosnice, ali se sasvim jasno videlo na njenom licu da je bila
tuna. Konaono sam rekao: Zbunjen sam gospoo X. Danas vam govorim vrlo
optimistine prognoze, a vidim da ste vi tuni.
Naravno da sam tuna, odgovorila je. Ne mogu da ne plaem kada
pomislim ta sve jadna Suzana mora da pretrpi.
Krenuo sam onda da nairoko objanjavam da, mada je Suzana mnogo
patila zbog svoje bolesti, ona je takoe i mnogo nauila zahvaljujui patnji,
izdigla se iznad nje, i po mojoj proceni, u budunosti nee patiti nita vie od
bilo kog odfaslog oveka. U stvari, moda e ona patiti manje, jer je stekla
mudrost u borbi sa izpfrenijom. Go&poa X je nastavila da plae.
Zaista sam jo uvek zbunjen gosipoo X, rekao sam. Ovih trinaest
prolih godina mora da ste uestvovali u bar dvanaest razgovora sa Suzaninim
psihijatrima, i, koliko znam, nijedan nije bio ovako optimistian. Zar uz tugu ne
oseate i neku radost zbog toga?
Mogu da mislim samo o tome kako je Suzanin ivot teak - odgovori
gospoa X. Recite gospoo X, upitao sam, postoji li ita to bih vam mogao
rei o Suzani to bi vas ohrabrilo i uinilo srenom?
ivot jadne Suzane je pun bola, jecala je gospoa X.
Odjednom sam shvatio da gospoa X ne plae zbog Suzane, nego zbog
sebe. Ona plae nad svojim bolom i patnjom. A sastanak je bio zbog Suzane a
ne zbog nje, iako je ona plakala u Suzanino ime. Pitao am se kako je mogla
tako da se ponaa. Onda sam shvatio da gospoa X nije mogla da razdvoji sebe
od Suzane. Ono to ona osea mora oseati i Suzana. Nije to radila svesno ili
zlobno. Na emocionalnom nivou nije mogla da shvati da je Suzanin identitet
odvojen od njenog. uzana je bila ona. U njenom umu ne pdstoji Suzana kao
jedinstvena, razliita individua sa jedinstvenim ivotnim putem - a moda ne
postoji ni bilo ko drugi. Intelektualno, gospoa X moe shvatiti druge ljude kao
bia razliita od sebe, ali ne i emocibnalno. U dubinama njenog uma
celokupnost sveta je bila ona, gospoa X, samo ona.
Sledea iskustva su pokazala da su majke izofrenine dece izuzetno
narcisoidne osobe, poput gospoe

X. To ne znai da su majke uvek narcisoidne ili da narcisoidne majke ne

mogu odgajati decu koja nisu izofrenieari. izofrenija je neverovatno
komplikovan nered i ukljuuje i genetske determinante kao i determinante
okoline. Ali ovek moe zamisliti dubinu Suzanine konfuzije u detinjstvu,
konfuzije koju je stvarala njena majka svojom narcisoidnou. Objektivno,
moe se utvrditi ova konfuzija kada se narcisoidne majke posmatraju u
interajcciji sa svojom decom. Jednog popodnev kada se gospoa X saalila na
sebe zbog svoje sudbine, Suzana je moda dola iz kole i donela crte koji je
uitelj ocenio kao odlian. Ako majci ponosno saopti da napreduje u
umetnosti, gospoa X e moda rei: Suzana, idi prilezi. Ne treba da se toliko
zamara radom u koli. Dananji kolski sistem zaista ne valja. Uojte vie ne
mare za decu. S druge strane, jednog popodneva kada je gospoa X u veoma
veselom raspoloenju, Suzana moe doi kui uplakana zbog deaka koji su joj
pretili u kolskom autobusu i gospoa X e verovatno rei: Zar nije prava srea
to je gospodin Don tako dobar voza. On je zaista fin i strpljiv sa svima vama
i vaim nevaljalstvima. Mislim da bi svakako trebalo da mu da neki poklon za
Boi. Poto druge ne shvataju kao dnige, nego amo kao produetke sebe,
narcisoidnim osobama nedostaje empatija, a to je sposobnost da oseate ta
DRUGl oseaju. Zbog nedostatka empatije, narcisoidni roditelji ne reaguju kako
treba na svoju decu na emocionalnom nivoU i ne prepoznaju i ne priznaju
oseanja svoje dece. I zato nije udo to takva deca rastu sa velikim tekoama
u prepoznavariju, prihvatanju i ovladavanju svojim sopstvenim oseajima.
Mada obino nisu narcisoidni kao gospoa X, ogromna veina roditelja ne
prepoznaje u dovoljnojeri ili nedovoljno ceni jedinstvenu lionost ili razliitost
njihove dece. Ima mnogo primera za to. Roditelji e rei za dete: on je iver
velike klade, ili isti si kao ujka Dim, kao da su deca njihova genetska kopija
ili kopija porodice, a injenica je da su genetske kombinacije takve da su deca
genetski potpuno razliita i od roditelja i od njihovih predaka. Otac sportista e
svoje sinove sklone nauci upravljati ka fudbalu, a otac naunik e svoje sinove
sportiste usmeravati ka knjigama, i jedan i drugi izazivajui kod sinova oseaj
krivice i zbunjenosti. Generalova supruga se ali na svoju sedamnaestogodinju
kerku: Kad je kod kue, Seli stalno sedi u svojoj sobi, piui tunu poeziju.
To je morbidno, doktore. Potpuno odbija izlaske sa drutvom. Bojim se da je
ozbiljno bolesna. Nakon razgovora sa Seli, armantnom i ivahnom mladom
enom, koja je meu najboljim uenicima u Skoli i ima mnogo prijatelja, rekao
sam roditeljima da mislim da je Seli savreno zdrava i da oni ne bi trebalo da

insistiraju da ona bude njihova kopija. Otili su da trae drugog psihijatra,

nekog ko e Selinu razliitpst proglasiti devijantnom.
Adolescenti se esto ale da ih roditelji disciplinuju, ne zbog njihove
iskrene brige za njih, ve zato to se roditelji boje da im deca ne kvare imid.
Moji roditelji me stalno progone da odseem kosu, rekao mi je deak,
adolescent, pre nekoliko godina. Ne mogu da objasne zato duga kosa ne valja.
Oni jednostavno ne ele da drugi ljudi smatraju da oni imaju dugokosu decu.
Njima u stvari uopte nije stalo do inene. Stalo im je do njihovog imida.
Ovakvo odbojno shvatanje adolescenata obino je opravdano. Njihovi roditelji
uglavnom ne cene jedinstvenu individualnost svoje dece i posmatraju svoju
decu kao sopstvene produetke, slino kao to su fina odea, uredno pokoen
travnjak, ili izglancana kola produeci koji predstavljaju njihov status u svetu.
Ovom blaem ali ipak; destruktivnom napisanim o podizanju dece:
Vasa deca nisu vaa deca.
Oni su sinovi j keri ivota koji udi za sobom. Oni postiu, ali ne preko
vas.
I mada su sa vama, oni vam ne pripadaju.
Dajte im ljubav, ali ne i vae misli, jer oni imaju svoje vlastite.
Moete udomiti njihova tela, ali ne i njihove due, jer one borave u kui
sutranjice do koje vi ne moete, ak ni u snovima.
Moete se truditi da budete kao oni, ali ne traite da oni budu kao vi, jer
ivot ne ide unazad, niti stoji.
Vi ste.lukovi sa kojih se vaa dea, kao ive strele, bacaju u budunost.
Strelac vidi znak na stazi venosti, On vas savija Svojom moi,a bi
njegova strela otila brzo i daleko.
Neka vae savijanje u Strelevoj ruci bude radost. jer mada On voli strelu
koja leti,
On voli i luk koji je postojan.
Potekoa koju Ijudi uglavnom imaju u potovanju razliitosti onih koji su
im bliski, ne odnosi se samo na roditelje, nego na sve intimne relaije,
ukljuujui i brak. Nedavno sam uo jednog oveka kako u grupi parova kae
da je cilj i funkcija njegove supruge da odrava kuu i njega hrani. Bio sam
zapanjen onim to mi je izgledalo kao bezoan muki ovinizam. Mislio sam da
mu to mogu predoiti tako to u pitati druge lanove grupe da iznesu kako oni,
doivljavaju cilj i funkciju svog branog druga. Na moje zaprepaenje est
drugih mukaraca i ena dali u sline odgovore. Svi su svrhu i funkciju svojih
mueva i supruga definisali u odnosu na sebe, niko nije shvatio da njihovi

suprunici mogu imati egzistenciju u osnovi odvojenu od njihove, ili da imaju

bilo kakvu drugaiju sudbinu sem njihovog braka. Nije ni udo to svi imate
probleme u braku i imaete ih sve dok ne shvatite da svako od vels ima svoju
sopstvenu sudbinu koja se mora ostvariti, rekao sam im tada. Grupa je bila
duboko zbunjena mojom izjavom. Zamolili su me da im definiem cilj i
funkciju svoje supruge. Cilj i funkcija Lili je da sazreva, da bi bila najbolje od
onoga za ta je sposobna, ne za moju dobrobit, ve za svoju i u slavu Boga. Taj
koncept im je neko vreme ostao stran.
Problem odvojenosti u bliskim odnosima je vekovima smuivao ljude.
Meutim, vie. panje mu je posveeno sa politikog nego sa branog
stanovita. isti komunizam, na primer, izraava filozofiju slinu
gorepomenutim parovima - da je cilj i funkcija individue da slui grupi,
kolektivu, drutvu. Vano je samo stanje drave, smatra se da sudbina pojedinca
nije bitna. isti kapitalizam, s druge strane, istie sudbinu pojedilica, .ak i kada
je to na tetu grupe, kolektiva, drutva. Udovice i siroad mogu Umirati od
gladi, ali to nee spreiti iridividualnog preduzimaa da uiva u plodovima
svoje individualne inicijative. Jasno je da ni kod jednog od ovih istih sluajeva,
problem izdvojenosti u okviru odnosa nije usipeno reen. Zdravlje individue
zavisi od zdravlja drutva; zdravlje drutva, zavisi od zdravlja individue. Kada
smo radili sa parovima, moja ena i ja smo povukli analogiju izmeu braka i
baznog kampa kod alpinizma. Ako ovek hoe da se penje na planinu mora
imati dabar bazni kamp, mesto gde su zaklon i namimice, gde moe da se
nahrani i odmori, pre nego to krene u potragu za novim vrhovima. Uspeni
alpinisti znaju da isto toliko vremena, ako ne i vie, moraju provsti u radu oko
baznog kampa, kao i u planinairenju, jer njihov opstanak zavisi od njegove
snabdevenosti i konstrukcije.
Uobiajen muki brani problem pravi mu koji, kada je jednom oenjen,
svu svoju energiju posveuje planinarenju, a ni malo negovanju braka ili baznog
kampa, oekujui da e on biti u savrenom redu kada on odlui da mu se vrati,
da bi se odmorio i rekreirao, a da pri tom nije preuzeo nikakvu odgovomost za
njegovo odranje. Pre ili kasnije, ovaj kapitalistiki pristup problemu donosi
potpuni neuspeh, on se vraa i nalazi svoj kamp u totalnom rasulu, njegova ena
je u bolnici gde se lei od nervnog sloma, ili je pobegla sa drugim mukarcem,
ili je pronala posao kac odravalac kampa. Podjednako est enski problem
stvara ena ioja, kada se jednonj udala, osea da je dostigla cilj svoga ivota. Za
nju je bazni kamp vrhunac. Ne moe da shvati ili oseti potrebu svoga mua za
postizanjima i iskustvima iznad braka i na njih reaguje ljubomorom i

neprekidnim zahtevima da on sve vie enargije posveuje domu. Kao i druge

kapitalistike solucije problema, ova stvara odnos koji gui i umrtvljuje, iz
koga mu, koji se osea uhvaen u zamku i ogranien, moe veama lako da
pobegne u trenutku krize prelaznog doba. enski pokret za osloboenje je
ljudima pomogao na taj nain to je ukazao na put apsolutno jedine idealne
solucije: brak kao zaista kooperantsku instituciju koja zahteva veliki zajedniki
doprinos i brigu, vreme i energiju, ali koja pre svega postoji radi pothranjivanja
individualnih putovanja prema njenim ili njegovim sopstvenim vrhuncima
spiritualnog sazrevanja. I mukarac i ena moraju se brinuti ognjitu i oboje se
moraju uputiti dalje.
Kao aidolescenta, oduevljavale su me rei ljubavi amerike pesnikinje En
Bradstrit koje je izrekla svome muu: Ako su ikada dvoje bili jedno, to smo
mi. Kako sam rastao, meutim, shvatio sam da odvojenost partnera obogauje
ujedinjenje. Veliki brakovi se ne mogu napraviti od individua koje su uasnute
svojom bazinom samoom, kao to je esto sluaj, i zahtevaju da se urone u
brak. Prava ljubav ne samo to potuje individualnost drugog, nego je u stvari
neguje, ak i po cenu razdvajanja i gubitka. Konaan cilj ivota je duhovno
sazrevanje linosti, usamljeni put do vrhunaca koje jedino sami moemo
savladati. Znaajno putovanje se ne moe postii bez hrane koju daje uspean
brak ili uspeno drutvo. Brak i drutvo postoje da bi hranili takva individualna
putovanja, ali, kao to je to slUaj sa svim pravim ljubavima, rtve koje
podnosimo zbog sazrevanja drugih rezultiraju jednakim ili veim sazrevanjem
nas samih. To je povratak individue braku ili drutvu koji je hrane, sa vrhunaca
na koje su on ili ona putovali sami i koji slue da uzdignu taj brak ili to drutvo
na nove visine. Na ovaj su nain individualno sazrevanje i sazrevanje dmtva
meuzavisni, ali uvek je to usamljeno putovanje. Iz mudrosti svoje usamljenosti
prorok, Kalil Gibran, nam govori u vezi sa brakom:
Ali neka u vaem zajednitvu bude prostora neka nebeski vetar plee
izmeu vas.
Volite jedno drugo, ali ne pravite veze ljubavi.
Neka ona bude pokretno more meu obalama vaih dua.
Napunite pehar jedno drugome, ali ne pijte iz istog pehara.
Dajte jedno drugome od svoga hleba, ali ne jedite od istoga komada.
Pevajte i pleite zajedno i budite veseli,li dozvolite da svako bude sam.
ak su i strane laute same, mada trepere istom muzikom.
Poklonite svoja srca ali ne stavljajte ih jedno drugom pod strau.

Jer, samo reka ivota moe da zadovolji vaa srca. Stojte zajedno, a ipak ne
suvie zajedno.
I stubovi hrama stoje odvojeni, a hrast i esmpres ne rastu u senci jedan
drugome.
Teko mi je rekapitulirati motive i razloge sa kojima sam uao u polje
psihijatrije pre petnaest godina. Svakako da sam eleo da pomognem ljudima.
Proces pomaganja ljudima u drugim granama medicine zahteva tehnologiju sa
kojom niam blizak i koja mi se ini suvie mehaniokom. Vie mi se svia da
priam sa ljudima nego da ih pregledam i pretraujem. Uvrnutost ljudskog uma
mi je mnogo zanimljivija nego bakterije koje ga napadaju. Nisam imao pojma
kako psihijatri pomau Ijudima izuzev moje fantazije da psihijatri poseduju
magine rei i magine tehnike za interakciju sa pacijentima koje e magino
razvezati vorove psihe. Moda sam eleo da budem Mag. Nije mi se iriilo da
to ima veze sa duhovnim sazrevanjem pacijenata, a svakako da nisam znao da
e to znaiti i moje duhovno sazrevanje.
Za vreme prvih deset mesreci prakse, radio sam sa veoma uznemirenim
pacijentima koji su uglavnom imali vie koristi odtableta, ok tretmana ili dobre
brige sestara nego od mene, ali sam nauio tradicionalne magine rei i tehniku
interakcije. Posle ovog perioda poeo sam da tretiram svog prvog neurotinog
pacijenta dugotrajnom terapijoan van institucije. Neka se ovde zove Mara.
Mara je tri puta nedeljno dolazila kod mene. To je bila prava borba. Nije
htela da pria o stvarima kojima sam eleo da pria, a onda nije htela da pria
na nain na koji sam to traio, a ponekad nije uopte htela da govori. Na neki
nain su nae vrednosti bile potpuno razliite. U toj borbi malo je ona
modifikovala svoj stav, malo ja svoj. Ali borba se nastavila bez obzira na moju
zalihu maginih rei, tehnika i poloaja, a nije bilo znakova da se Mara
oporavlja. Zaista, ubrzo nakon to su poele seanse, ona se odala zapanjujuem
promiskuitetu i mesecima se veoma loe ponaala. Na kraju, nakon godinu
dana, upitala me je usred seanse: Mislite li da sam ja ubre?
Pitate me ta mislim o vama? rekao sam, borei se za malo vremena.
To je upravo ono to bih elela, ree ona. Ali, ta sada da radim? Koje
magine rei, tehnike i poloaji mogu da mi pomognu? Mogao sam rei: Zato
me to pitate? ili Kakve su vae fantazije o tome ta ja mislim o vama? ili
Nije vano, Mara, ta mislim vama, nego ta vi mislite o sebi, a ipak, imao
sam jak oseaj da nakon godine dana vianja po tri puta nedeljno, Mara ima
pravo da oekuje moj poten odgovor na pitanje ta mislim o njoj. Meutim,
ovde nisam imao prethodnika - rei osobi poteno, licem u lice, ta mislite o

njoj ili njemu, nije jedna od maginih rei niti tehnika i nijedan profesor me
tome nije uio. Radilo se o interakciji koja nijednom nije bila nagovetena niti
preporuena za vreme mojih studija,a sama injenica da nije bila pomenuta,
meni je nagovetavala da se takva interakcija nije odobravala. To je bila
situacija kojoj ni jedan psihijatar od reputacije ne bi dozvolio da nastane. Kako
da postupim? Dok mi je srce lupalo, poeo sam. Rekao sam: Mara, poseujete
me ve vie od godinu dana. Za vreme tog dugog perioda, stvari nisu ile ba
glatko meu nama. Veinom smo se borili, a ta je borba esto bila dosadna,
iscrpljujua ili ljutita. I uprkos tome, vi ste nastavili da dolazite, ulaui napor;
seansa za seansom, nedeljaana; mesecima. Ne biste to bili u stanju da niste
osoba koja je odluila da odraste, i koja je voljna da napomo radi da bi od sebe
stvorila bolju linost. Mislim da ne bih mogao da kaem da neko ko se toliko
trudi sebe opravdano naziva ubretom. Moj odgovor je NE, mislim da vi niste
ubre, u stvari, ja vam se divim.
Meu velikim brojem Ijubavnika, Mara je odmah izabrala jednog i sa
njim zasnovala odnos koji se zavrio uspenim brakom. Nikad vie nije bilo
promiskuiteta. Poela je da govori o svojim dobrim .osobinama. Oseaj stalne
borbe meu nama je nestao, i na je rad postao nenaporan i veseo, sa
neverovatnim napretkom. udno je da je moje otkrivanje iskreno pozitivnih
oseanja prema njoj, neto to sam oseao da u stvari ne bih trebao da radim, ne
samo to je nije povredilo, nego je oigledno bilo od velike terapeutske koristi,
jffisan prelomni trenutak u naem zajednikom radu.
ta ovo znai? Da li to znai da sve to treba da uradimo da bismo
praktikovali uspenu psihoterapiju, jeste da pacijentima kaemo da o njima
imamo lepo miljenje? Jedva da je tako. Prvo, neophodno je biti poten u svim
fazama terapije. Mara mi se zaista sviala i iskreno sam joj se divio. Drugo,
moja naklonost i divljenje njoj su mnogo znaili, pre svega zbog duine
vremena koje smo zajedno proveli, i zbog dubine naih iskustava u terapiji. U
stvari, bit ovog prelomnog trenutka nije ak ni imala veze sa mojom naklonou
i divljenjem. Ona je imala osnovu u prirodi naeg odnosa.
Slian dramatian obrt se desio i u terapiji mlade ene koju u zvati Helen
i koju sam viao dva pura nedeljno tokom devet meseci. To je bio oigledan
neuspeh, i ja prema njoj nisam imao pozitivnih oseaja. Nakon svog tog
vremena nisam imao jasnu sliku ta bi Helen mogla da bude. Nikada do sada
nisam pacijenta tako dugo viao, a da nisam shvatio ko je ta osoba, i bar
donekle upoznao prirodu problema koji treba reiti. Njome sam bio totalno
zbunjen, i nekoliko noi sam proveo pokuavajui da naem neki smisao u

svemu tome. Jedino to mi je bilo jasno, bila je injenica da mi Helen ne veruje.

Veoma se buno alila na svoje probleme, n to da za nju ne marim ni na koji
nain, i da sam zainteresovan samo za njen novac. Nakon devet meseci terapije
ovako je govorila na jednom naem sastanku:
Ne moete zamisliti,oktore
Pek, koliko su za mene frustrirajui pokuaji da komuniciram sa vama kada ste
vi tako nezainteresovani i tako ravnoduni prema mojim oseanjima.
Helen, odgovorio sam, izgleda da je to frustriraijue za nas oboje. Ne
znam kako e ovo delovati na vas, ali vi ste sluaj koji me je najvie frustrirao
za deset godina praktikovanja psihoterapije. Nikada nisam imao pacijenta sa
kojim sam manje napredovao za tako dugo vreme. Moda ste u pravu kada
verujete da nisam prava osoba za vas. Ne znam. Ne elim da odustanem, ali sam
vakako zbunjen zbog vas i stalno se pitam, sve dok skoro ne poludim, tato ne
valja u naem zajednikom radu?
Osmeh se pojavi na Heleninom licu. Vama je zaista stalo do mene?
Molim? - zapitah. .
Da vam nije stalo do mene, ne biste se oseali frustriranim, odgovori
ona, kao da je to savreno oigledno.
Na sledeoj seansi poela je da mi pria stvari o kojima mi ranije nije
priala, ili je o njima lagala, i za nedelju dana sam potpuno shvatio njen osnovni
problem, mogao postaviti dijagnozu i okvirno sam znao kako da nastavim sa
terapijom.
Ponvo, moja reakcija na lelen bila je njoj znaajna i vana zbog dubine
moje zainteresovanosti za nju, i intenzivnosti naih zajednikih napora. Sada
smo u stanju da shvatimo osnovne elemente koji psihijatriju ine us-penom i
efektivnom. To nije neuslovljen pozitivni stav, niti su to magine rei, tehnike
ili poloaji, to je Ijudska zainteresovanost ili borba. To je spremnost terapeuta
da proiri sebe, da bi pomogao pacijentu da doe do zrelosti - spremnost da se
na emocionalndm nivou ukljui u taj odnos, da se bori sa pacijentom i sa
soborn. Ukratko, ljubav je bitan elemenat uspene, duboke i znaajne
psihoterapije.
Veoma je uoljivo, i gotovo neverovatno da obimna profesionalna
literatura na Zapadu ignorie pitanje Ijubavi. Hindu gurui ne skrivaju injenicu
da je Ijubav izvor moi. Najblii tome na Zapadu su lanci koji pokuavaju da
analiziraju razlike izmeu uspenih i neuspenih psihoterapija i koji obino
zavravaju napominjui takve karakteristike uspenih psihoterapija kao to sti
toplina i empatija. U osnovi, izgleda da nas ljubav zbunjuje. Ima nekoliko
razloga za to. Jedan je konfuzija izmeu iskrene ljubavi i romantine Ijubavi

koja postoji u naoj kulturi, kao i druge konfuzije o kojima smo govorili.. Drugi
je naa predrasuda prema racionalnom, opipljivom i merljivom u naunoj
medicini. Uglavnom, iz naune medicine je evoluirala i psihoterapija kao
profesija. Poto je ljubav neopipljiv, nemerljiv i supraracionalan fenomen, on se
ne koristi za naune analize. .
Jo jedan razlog je snaga psihoanalitikih tradicija u psihijatriji koje
govore o udaljenom i nezainteresovanom analitiaru, tradicije za koje su
zasluniji Frojdovi sledbenici nego on sam. Po toj tradiciji, Ijubav koju pacijent
osea prema svom terapeutu generalno se opisuje kao prenos i bilo kakav
oseaj Ijubavi koji terapeut ima prema pacijentu kao kontraprenos, a
implikacijom da su takva oseanja abnormlna, pre deo problema nego njegovo
reenje, pa.ih treba izbegavati. Prenos, kao to je pomenuto u prethodnom
odeljku, odnosi se na NEUMESNE oseaje, percepcije i reagovanja. Nema
nieg neumesnog u tome to pacijent zavoli terapeuta koji ga satima paljivo
slua ne prosuujui; koji ga prihvata onako kako ga nikad moda niko nije
prihvatio, koji njegovo stanje ne iskoritava i pomae mu u ublaavanju bolova.
U mnogim je sluajevima sutina suprotstavljanja prenosu u tome da se pacijent
spreava da razvije oseaj ljubavi prema terapeutu, a leenje ide kroz prenos
tako to omoguava pacijentu da iskusi uspenu ljubavnu vezu, esto po prvi
put u ivotu. Slino tome, ne postoji nita neumesno u oseaju ljubavi koje
terapeut ima za svoga pacijenta, ako se pacijent pokorava disciplini
psihoterapije, sarauje u tretmanu, voljan je da ui od terapeuta i poinje da
sazreva kroz taj odnos. Intenzivna psihoterapija je na mnoge naine proces
kompenzacije. Nije nita neumesnije da psihoterapeut osea Ijubav prema
pacijentu, nego to je ta pacijenta da voli dete. Naprotiv, neophodno je da
terapeut voli pacijenta da bi terapija bila uspena, i ukoliko terapija jeste
uspena, onda e teraipeutski odnos postati uzajamna ljubav. Neizberio je da
terapeut iskusi oseaj ljubavi koju on ili ona osea prema pacijentu. Mentalne
bolesti su esto prouzrokovane nedostatkom ljubavi ili njenom neadekvatnou.
Svako dete trai ljubav od roditelja da bi moglo uspeno da odraste i stekne
zrelost. Oigledno je onda, da u elji da se izlee kroz psihoterapiju, pacijenti od
terapeuta moraju primiti bar deo ljubavi koje su bili lieni. Ako psihoterapeut ne
moe iskreno da voli pacijenta onda nema ni pravog izleenja. Be obzira kako
velike kvalifikacije i obrazovanje imao terapeut, ako nije u stanju da kroz ljubav
dopre do svog pacijenta, rezultat njegove psihoterapije bie beznaajan. A
minimalno obuen terapeut amater koji ima veliku sposobnost da voli dostii e,
po psihoterapeutskim rezultatima, najbolje psihijatre.

Poto su Ijubav i seks vrlo usko povezani, ovde treba ukratko spomenuti i
problem seksualnih odnosa izmeu psihoterapeuta i njihovih pacijenata,
problem o kome se u tampi mnogo pie. Zbog neophodne intimne i emotivne
prirode psihoterapeutskih odnosa, neizbeno je da pacijent i terapeut razvijaju
jaku ili izuzetnu jaku seksualnu privlanost jedno prema drugom. Pritisci da se
te privrenosti seksualno konzumiraju mogu biti veoma veliki. Mislim da oni
psihijatri to bacaju kamenje na psihoterapeuta koji je imao sek: sualne .odnose
sa pacijentom, sami ne spadaju u terapeute koji su u stanju da vole. Zbog toga
oni ne razumeju ogromne pritiske kojima se izlau pacijent i terapeut. Ako bih
ikada imao sluaj u kome bih zakljuio, nakon paljivog prosuivanja, da bi za
sazrevanje moga pacijenta bili bitni i sekualni odnosi, uvek bih se opredelio za
njih. Meutim, za petnaest godina prakse, ja jo nisam imao takav sluaj, a
teko mi je i da zamislim da on postoji. Pre svega, kao to s.am pomenuo, uloga
dabrog terapeuta je uloga dobrog roditelja, a dabri raditelji nemaju takve odnose
sa decom. Uloga roditelja je da budu deci od koristi, a ne da decu koriste za
lino zadovoljtvo. Posao terapeuta je da koristi pacijentu, a ne da pacijenta
koristi za svoje potrebe. Posao roditelja je da podri dete na stazi prema
nezavisnosti, a i zadatak terapeuta u odnasu na pacijenta je isti. Teko je shvatiti
da terapeut koji ima seksualne odnose sa pacijentpm nee iskoristiti pacijenta za
svoje potrebe, i da e ga na taj nairi podrati u traenju nezavisnosti. .
Mnogi pacijenti, naroito oni najzavodljiviji, seksualizirali su privrenost
prema svojim roditeljima i to je spreilo njihovo sazrevanje i razvoj slcbode. I
teorija i oigledna praksa nagovetavaju da e seksualni odnos izmeu terapeuta
i takvog pacijenta daleko pre zacementirati pacijentovu nezrelost, nego to e ga
nje osloboditi. ak ako odnos i nije seksualno ostvaren, za terapeuta je tetno da
se zaljubi u pacijenta, poto, kao to smo videli, zaljubljivanje znai kolaps
grariica ega i smanjivanje oseaja odvojenosti koje postoji meu individua
Terapeut koji se zaljubi ii pacijenta ne moe biti cbjektivan kada su u
pitanju pacijentove potrebe ili nee te potrebe odvojiti od vojih. Iz ljubavi
prema pacijentima, terapeuti ne smeju dozvoliti sebi da se u njih zaljube. Poto
iskrena ljubav zahteva potovanje odvojenog identiteta voljene osobe trapeut
koji zaista voli, prepoznae i prihvatiti pacijentovu ivotnu stazu kao odvojenu
od njegove i podrati je u njenoj odvojenosti.Za neke terapeute to znai da se
njegova staza i staza njegovog pacijenta nikada ne ukrste van njihovih radnih
sati. Mada potujem to stanovite, smatram ga nepotrebno krutim. Imao sam
jedno iskustvo u kome je moj odnos prema bivem pacijentu za nju bio tetan,
ali sam imao i nekoliko drugih pacijenata gde su drutveni odnosi nakon terapije

i za njih i za mene bili veoma korisni. Imao sam sree da uspeno analiziram
nekoliko bliskih prijatelja. Ipak, drutveni kontakt sa pacijentom van
terapeutske satnice, ak i onda kada je terapija formalno zavrena, neto je u ta
treba ulaziti sa krajnjom obazrivou i samoispitivanjem.
Uoili smo injenicu da psihoterapija treba (mora ako je uspena) da bude
proces iskreme ljubavi i da je to pomalo jeretina misao za tradicionalne
psihijatrijske krugove. Druga strana medalje je jednako jeretina: ako je
psihoterapija iskreno voljenje, da li ljubav uvek treba da bude psihoterapeutska?
Ako iskreno volimo svoga partnera, svoje roditelje, svoju decu, svoje prijatelje,
ako se mi proirimo da bismo pothranili njihovo duhovno sazrevanje, treba li da
sa njima praktikujemo psihoterapiju? Moj odgovor je - SVAKAKO. S vremena
na vreme, na koktelu mi poneko kae: Mora da vam je teko, gospodine Pek,
da svoj drutyeni ivot odvojite od. profesionalnog. Ipak, ne moete ii
unaokolo analizirajui svoju porodicu i prijatelje, zar ne? Obino je govomik
dokon i nije ni zainteresovan za ozbiljan razgovor. Povremeno meutim,
situacija mi prui priliku da pouim ili praktikujem psihoterapiju ovde onde, na
licu mesta, objanjavajui zato i ne pokuavam, niti elim da pokuam, . da
odvojim. svoj profesionalni od linog ivota. Ako vidim da moja ena ili moja
deca ili roditelji ili prijatelji pate od iluzija, neznanja, ili nepotrebnih mana,
moja je obaveza da se proirim na njih, korigujem situaciju koliko mogu, kao
to to radim i sa pacijentima koji mi plaaju za uslugu. Zar treba da svoje
usluge, svoju mudrost i ljubav uskratim svojoj porodici i prijateljima, samo zato
to sa mnom nisu sainili Ugovor i platili me da bih odgovarao na njihove
psiholoke potrebe? Kako mogu biti dobar prijatelj, otac, mu ili sin, ako ne
iskoristim priliku da pokuam sa svom vetinom koju posedujem, pouim one
koje volim i pomognem im na njihovom putu ka duhovnoj zrelosti?
Ali zatoiste usluge oekujem od svoje porodice i prijatelja i to do krajnjih
granica njihovih mogunosti. Mada njihova kritika esto nije na mestu, a
povremeno njihovo pouavanje nije tako promiljeno kao kod odraslih, ja ipak
mnogo nauim i od svoje dece. Moja ena me vodi isto onoliko koliko i ja nju.
Svoje prijatelje ne bih zvao prijateljima kada mi oni ne bi saoptili kada se ne
slau sa mnom i ne bi bili zainteresovani za to da li je pravac mga puta mudro
izabran i siguran. Zar uz njihovu pomo i sam neu bre sazreti? Svaki iskren
odnos pun ljubavi je uzajamna psihoterapija.
Nisam to uvek ovako shvatao. Ranijih godina sam mnogo vie cenio
enino divljenje nego njenu kritiku, i podjednako sam pothranjivao njenu
zavisnost kao i njenu mo. Moj imid mua i oca bio je imid snabdevaa. Moja

odgovomoSt se zavravala donoenjem novca u kuu. eleo sam da to bude

mesto udobnosti, a ne izazova. U to vreme bih se sloio da je opasno, nemo alno
i destruktivno za psihoterapeuta da svoje umee praktikuje na svojim prijateljima i porodici. Moje slaganje je bilo motivisano koliko lenjou toliko i strahom
od zloupotrebe profesije. Jer, psihoterapija je kao i ljubav, rad. Lake je raditi
osam nego esnaest sati dnevno. Lake je i Voleti osobu koja trai vau
mudrost, koja doputuje na vau teritoriju, da bi dola do mudrosti, koja vam
plaa za vau panju i iji su zahtevi prema vama ogranieni na tano pedeset
minuta. Tee je voleti nekog ko smatra da ima pravo na vau panju, iji zahtevi
nisu ogranieni, ko vas ne smatra ovekocm od autoriteta ine usvaja vae
uenje. Upranjavanje psihoterapije kod kue ili sa prijateljima zahteva istu
intenzivnost napora i samodiscipline kao i rad u kancelariji, ali pod mnogo
manje idealnim okolnostima. To u stvari znai da rad kod kue trai vei napor i
vie ljubavi. Nadam se zato da drugi psihoterapeuti nee ove rei shvatiti kao
poziv da odmah krenu da praktikuju psihoterapiju na svojim partnerima i deci.
Ako ovek ide stazom duhovriog sazrevanja, njegova sposobnost da voli stalno
raste, ali uvek je ograniena. ovek nikako ne bi smeo da isprobava
psihoterapiju koja prevazilazi njegove mogunosti voljenja, poto e
psihoterapija bez Ijubavi biti bezuspena i ak tetna. Ako moete da volite est
sati dnevno, budite time zadovoljni, jer je vaa sposobnost vea nego kod
ostalih. Put je dugaak, a vaoj sposobnosti treba vremena da poraste.
Praktikovanje psihoterapije sa prijateljima i porodicom, sposobnost da volite
jedno drugoga sve vreme je ideal -- cilj kome treba teiti, ali koji se ne dosee
lako.
Poto i laici mogu uspeno praktikovati psihoterapiju bez mnogo
obrazovanja sve dok iskreno vole Ijudska bia, primedba koj,u sam stavio u vezi
sa praksom psihoterapije na prijateljima i porodici ne odnosi sc samo na
terapeute i profesionalce, ona se odnosi na svakoga. Kada me pacijenti pitaju
kada e biti spremni da okonaju terapiju, ja odgovorim: Onda kada vi budete
u stanju da budete dobar terapeut. Ovaj odgpvpr je vepma kpristan u grupnpj
terapiji, gde pacijenti praktikuju psihpterapiju jedan na drugome i gde im se
greke mogu lako objasniti. Mnogi pacijenti ne vole ovaj odgovor i kau: To je
suvie mnogo posla. Da bih to postigao moram stalno da mislim o svojim
odnosima sa. ljudima. Ne elim da toliko razmiljam. Neu da toliko radim.
Hou da uivam. Ljudi slino reaguju i kada im ukaem da su ljudske
interakcije prilike ili da se neto naui, ili da se drugi poue (dati ili primati
terapiju) a kada nismo nita nauili niti bilo koga pouili, onda jednostavno

proputamo priliku. Veina ljudi je sasvim u pravu kada kae da ne eli da

dostigne tako visok cilj, niti da toliko mnogo radi. Veina pacijenata, ak i U
rukama najvetijih terapeuta kpji ih vole, zavrie terapiju irinogo pre nego to
potpuno ispune svoje mogunosti. Oni su preli kratak ili dugaak put prema
sVojoj duhovnoj zrelosti, ali ceo put nije za njih. Put jeste ili samo izgleda
suvie teak. Oni su zadovoljni da budu sasvim obini mukarci i ene, i ne tee
za tim da se poistovete sa Bogom.

Misterija ljubavi
Ova diskusija je poela pre mnogo stranica opakom da je Ijubav
misteriozna stvar i da se sve do sada ta misterija ignorisala. Na pitanje kpje smo
tada postavili ve imariio odgovor. Ali postoje druga pitanja na koja nije lako
odgovorili. Jedan kpmpleks takvih pitanja proizilazi logino iz materijala koji
smo do sada obradili. Jasno je, na primer, da samodisciplina proizilazi iz osnove
ljubavi, ali, ovo ne odgovara na pitanje odakle dolazi ama ljubav. A ako na to
odgovaramo moramo se upitati i koji su izvori odsustva Ijubavi. Nagovcteno je
da je nedostatak Ijubavi glavni uzrok mentalnih bolesti i da je prisutnost ljubavi
esencijalna za izleujui efekat psihoterapije. Poto je to tako, kako to da
izvesne individue, roene i podignute u okruenju ne-ljubavi, zanemarene i
zlostavljane uspeju da transcendentiraju svoje detinjstvo, ponekad i bez pomoi
psihoterapije, i postanu zrele, zdrave i ak svete osobe?. Kako to da neki
pacijenti, oigledno ne bolesniji od drugih, uopte ne reaguju na
psihoterapeutski tretman ili reagUju samo delimino, i to ak i onda kada i
jedne i druge lei mudar terapeut, pun ljubavi?
Na ova pitanja emo pokuati odgovoriti u poslednjem poglavlju koje je
posveeno milosti. Taj pokuaj nee nikoga zadovoljiti u potpunosti,
ukljuujui i mene. Nadam se da e ono to pie uneti malo vie svetla u taj
problem.
Ima jo pitanja koja su namemo izostavljena ili su skraena kada smo
pisali o Ijubavi. Kada moja draga stoji naga preda mnorn, izloena mom
pogledu, kroz mene prohuji oseaj strahopotovanja. Zato? Ako seks nije nita
drugo nego instinkt, zato se ja ne oseam uzbuenim ili gladnim? Takva
jednostavna glad bi bila sasvim dovoljna da osigura nastavak vrste. emu
strahopotovanje? Zato seks komplikovati potovanjem? ta je to to odreuje
lepotu? Rekao sam da objekat iskrene ljubavi mora biti linost, poto jedino
Ijudi imaju duh sposoban za sazrevanje, ali ta je sa najfinijim kreacijama
majstora u drvetu? Ili najboljim skulpturama sredftjevekovnih madona? Ili
bronzanom tatuom grkog koijaa u Delfima? Zar te neive objekte nisu voleli
njihovi tvorci, i zar njihova ljubav nije na neki nain u odnosu sa njihovim
drugim ljubavima? ta je sa lepotama prirode - prirode koju ponekad nazivamo
savrenstvom. I zato u prisustvu lepote ili radosti esto reagujemo
paradoksalno i udno, tugom i suzama? Kako to da nas izvesna muzika potrese?
Zato mi se ovlae oi kada moj estogodinji sin, prve noi nakon mog izlaska
iz bolnice, doe do mene i pone da mi miluje lea?

Jasno je da postoje dimenzije ljubavi o kojima nismo govorili, i koje je

veoma teko razumeti. Ne mislim da e sociologija odgovoriti na pitanja o
drugim aspektima ljubavi. Sociologija, sa svojim znanjem o granicama ega,
moe malo pomoi, ali sasvim malo. Ljudi koji najvie o tome znaju su
prouavaoci misterija. Moramo se okrenuti njima i religiji da bi makar naslutili
sutinu tih stvari.
Preostali deo ove knjige e se baviti izvesnim aspektima religije. Sledei
deo e vrlo ogranieno razmatrati odnos izmeu religije i procesa sazrevanja.
Poslednji deo e se fokusirati na fenomen boje milosti i uloge koju ona ima u
tom procesu. Konept boje milosti se milenijima nalazi u religijj, ali je stran
nauci, ukljuujui i psihoterapiju. Ipak, verujem da je razumevanje fenomena
toje milosti esencijalno da se upotpuni razumevanje procesa sazrevanja kod
Ijudskih bia. Ono to sledi e, nadam se, predstavljati doprinos laganom
proirivanju saradnje izmeu religije i nauke psihologije.

III DEO
SAZREVANJE I RELIGIJA
Pogled na svet i religija
Kada ljudska bia rastu u disciplini, ljubavi i ivotnom iskustvu, njihovo
razumevanje sveta i njihovog mesta u njemu raste naoigled. Obratno, kada
ljudi ne rastu u, disciplini, ljubavi i ivotnom iskustvu, tada ni njihovo
razumevanje ne raste. Prema tome, meu lanovima ljudske rase postoji
izuzetna arolikost u irini i sofistikaciji razumevanja ivota.
Ovo razumevanje je naa religija. Poto svi imaju neko razumevanje - neki
pogled na svet, bez obzira koliko je ogranien, ili primitivan ili netaan - svako
ma religijur
Mislim da imamo tendenciju da religiju suvie usko definiemo. Smatram
da religija nfe mora ukljuiti veru u boga ili neku ritualnu praksu ili lanstvo u
grupi oboavalaca. Za onoga ko ne ide u crkvu ili ne veruje u Superiorno Bie,
mi emo rei: On ili ona nisu religiozni. ak sam uo uene ljude koji kau:
Budizam u stvari ,nije religija, ili Unitaristi su iskljuili religiju iz svoje
vere, ili Misticizam je vie filozofija nego religija. Obino teimo da religiju
posmatramo kao neto monolitno, iz jednog komada, a on.da zbog
simplicistikog koncepta, vrlo smo zbunjeni kada savim razliiti ljudi sebe
smatraju hrianima ili Jevrejima. Ili kada ateista ima razvijeniji oseaj za
hriansku moralnost nego katolici koji rutinski prisustvuju misi.
Supervizirajui rutinski druge psihoterapeute, otkrivam da veoma malo
panje, a ponekad nimalo, poklanjaju pogledima na svet svojih pacijenata. Za
ovo ima nekoliko razloga, meu njima je i shvatanje da, ako pacijenti sebe ne
smatraju religioznim, onima koji veruju u Boga i pripadnici su crkve, onda su
oni nereligiozni i nema potrebe za daljim ispitivanjima na tom polju. Ali,
injenica je da svi imamo eksplicitne ili implicitne ideje ili verovanja o tome ta
je esencijalna priroda sveta. Da li pacijenti doivljavaju imiverzum kao haotian
i be znaenja, pa im se ini jedino razumnim da grabe sva dostupna
zadovoljstva, kada im se ukae prilika? Da li svet doivljavaju kao mesto gde
jai jede slabijeg, gde je nemilosrdnpst najbitnija za opstanak? Ili ga vide kao
prijatno mesto u kome e se uvek neto lepo desiti i gde ne treba da strepe za
budunost? Ili kao mesto koje mora da obezbedi uslove za ivot bez obzira kako
se oni ponaali? Ili kao univerzum krutih zakona u kome e biti kanjeni i

odbaeni ako makar malo skrenu sa linije? TP SU sve ppgledi na svet koje
imaju razni ljudi. Pre ili kasnije, tokpm psihoterapije, veina terapeuta e
saznati poglede na svet svoga pacijenta, ali ako se terapeut trudi da ih dozna,
onda e to biti pre, a ne kasnije. A veoma je bitno da terapeut to sazna, jer su
pogledi na ivot pacijenta deo njegpvpg prpblema, a kprekcija njegpvpg
pogleda na svet je neophodna da bi se izleio. Zato kaem onima koje
superviziram - otkrijte pacijentovu religiju, ak i onda kada on kae da nije
religiozan. Obino je ovekova religija, ili pogled na svet, ak i u najboljem
sluaju, samo delimino svesna. Pacijenti su esto nesvesni toga kako
posmatraju svet, a ponekad misle da su na neki nain religiozni, dok su u stvari
opsednuti neim sasvim drugim. Stjuart, uspeni industrijski ineiijer, postao je
depresivan u srednjim pedesetim godinama. Uprkos uspehu na poslu i injenici
da je bio suprug i otac za ugled, on se oseao bezvrednim i zlim. Svet bi bio
bolji kada bih ja bio mrtav, rekao je. I zaista je to mislio. Stjuart je dva puta
pokuao da izvri samoubistvo. Nikakva realistika uveravanja nisu mogla da
potisnu njegov nerealni imid iskvarenosti. Uz uobiajenesimptome duboke
depresije, kao to su nesanica i uzbuenost, Stjuart je i veoma teko gutao
hranu. Nije problem samo u tome da mi je hrana potpuno neukusna, rekao je
i to je problem, ali imam oseaj kao da mi je otrica noa u grlu i ne
dozvoljava mi da ita, sem tenosti, progutam. Specijalni rendgenski zraci nisu
otkrili nikakav fiziki uzrok. Stjuart je bio eksplicitan u odnosu na religiju. Ja
sam ateista, j&sno i jednostavno. Ja sam naunik. Jedine stvari u koje verujem
su one koje mogu da vidim i dodirnem. Za mene bi bilobolje da verujem u Boga
punog Ijubavi, ali ne mogu iskreno da svarim takve kojetarije. Toga mi je bilo i
previe dok sam bio dete,
drago mi je da je to prolo. Stjuart je odrastao u
maloj zajednici na Srednjem zapadu, bio je sin krutog propovednika
fundamentaliste i jednako krute majke fundamentalistkinje, i prvom prilikom je
napustio i crkvu i kuu.
Nakon nekoliko meseci tretmana, Stjuart mi je ispriao sledei san: Bilo
je to u kui moga detinjstva, u Minesoti. Jo uvek sam kao deak iveo tamo, a
ipak sam znao da sam u ovim godinama u kojima sam. Bila je to mora. ovek je
uao u kuu. Hteo j& da nam preree vratove. Nikada ga ranije nisam video, ali
sam, za udo, znao ko je on. Bio je to otac devojke sa kojom sam se nekoliko
puta sastajao u srednjoj koli. To je bilo sve. Nema zakljuka. Jednostavno sam
se probudio preplaen, jer sam znao da je onaj ovek hteo da nas ubije.
Zamolio sam Stiuarta da mi sve ispria o tom oveku iz sna. Zaista
nemam sta da vam kaem, rekao je, nikada ga nisam upoznao. Samo sam

nekoliko puta imao sastanak sa njegovom kerkom, u stvari ne sastanke, samo

bih je otpratio kui nakon mie u crkvi. Kada sam je jednom-pratio, poljubio
sam je u nekom grmlju. Tu se Stjuart nervozno nasmeiao i nastavio: U snu
sam imao oseaj da nikada nisam video njenog oca mada sam znao ko je. U
stvari,. video sam ga iz "daljine. Bio je ef stanice. Ponekad bih otiao na
stanicu da posmatram vozove i tada bih ga video.
Neto mi je kliknulo u mozgu. I sam sam za letnjih podneva, kao dete,
posmatrao vozove. Sve se deavalo na stanici, a ef stanice je bio reiser akcije.
On je znao udaljeina mesta iz kojih su dolazili veliki vozovi do naeg malog
grada. Znao je velike gradove u koje su odlazili. Znao je koji voz e se
zaustaviti, a koji e protutnjati tresui zemlju u prolazu. Radio je sa prekidaima
i signalima, Priniao je potu i slao je, a ako nije radio sve te divne stvari, imao je
jo lepi posao - odailjao je magine signale u itav vanjski svet, tipkajui na
malenom tasteru.
Stjuarte, rekao am, rekli ste mi da ste ateista verujem vam. Deo
vaeg uma veruje da nema Boga, ali mislim da postoji i drugi deo uma koji
veruje da Bog postoji - Bog opasan i spreman da preree vrat.
Moja pretpostavka je bila tana. Postepeno, radei zajedno, oklevajui,
borei se protiv otpora, Stjuart je poeo da prepoznaje u sebi runu veru:
uverenost, \lnad ateizma, da svet kontralie i njime upravlja zla sila, sila koja
moe, ne samo da preree vrat, ve i eli da to uradi, eli da ga kazni, zbog
grehova, uglavnom manjih scksualnih incidenata, simbolizovanih poljupcem
kerke efa stanice. Na kraju, postalo je jasno (meu drugim razlozima
depresije) da je Stjuartov razlog za depresiju bila polcora koju je Sjtjuayt inio, i
da je figurativno sekui svoj sopstveni vrat hteo da sprei Boga da mu-to zaista
uini.
Iz ega je proizalo Stjuartovo shvatanje o zlom Bogu i zlom svetu? Kako
se razvija religioznost kod Ijudi? ta odreuje ovekov lini pogled na svet.
Postoje itavi kompleksi determinanti, a.li ova knjiga nee u njihovom
ispitivanju ii preduboko. Najbitniji faktor za razvoj religioznosti kod vine
ljudi je, oigledno, njihova kultura. Ako sjno Evropljani, verovaemo da je
Hrist bio belac, ako smo Afrikanci, da je bio crnac. Ako je ovek Indijac, roen
i odrastao u Benaresu ili Bombaju, verovatno e postati pripadnik hindu religijc
i imati pesimistian pogled na svet. Ako je ovelc Amerikanac, roen i vaspitan
u Indijani, pre e postati pripadnik hrianske nego hindu religije i imac
optimistian pogled na svet. Mi imamo tendenciju tla vCru jjmo u ono u ta

ljudi oko nas veruju, i prihvalamo kao istinu ono to nam ti Ijudi kau o prirodi
svcta u vrcme kada se formiramo kao linosti.
Ali manje je oigledna (izuzev psihoterapeutima) injcnica da jc najvaniji
deo nae kulture naa porodica. Najosnovnija kultura u kojoj se razvijamo je
kultura nae porodicc, a nai roditelji su njeni kultumi lideri. Jo vie,
najvaniji aspekat te kulture nije ono sto nam nai roditelji govore o Bogu i
prirodi stvari, ncgo ono to rade - kako se ponaaju jedno prema drugom prema
naoj brai i sestrama i iznad svega, prema nama. Drugim reima, ono to
uimo o prirodi sveta dok rastemo, determinisano je stvarnom prirodom naeg
iskustva u mikrokosmosu porodice. Za determinaciju naeg pogleda na svet nije
toliko vano ta nam roditelji kau; koliko je to jedinstveni svet koji oni stvaraju
svojim ponaanjem. Slaem se da je u meni ta ideja o Bogu, koljau, rekao je
Stujart, ali odakle mi to? Moji su roditelji apsolutno verovali u Boga - stalno su
o tome govorili, a njihov Bog je bio Bog ljubavi. Hrist nas voli. Bog nas voli.
Mi volimo Boga i Hrista, ljubav, ljubav, samo sam o tome sluao.
Da li vam je detinjstvo bilo sretno? pitao sam. Stjuart je zurio u mene.
Prestanite da se pravite da ne razumete. Znate da nije. Znate da je bilo bedno.
Zaista je bilo bedno?
Znate i to. Znate kakvo je bilo. Stalno su me tukli, kaievima, metlama,
etkama, bilo ime to im je bilo pri ruci. Sve to bih uradio zasluivalo je
batine. Jedne batine dnevno pomau vam da budete zdravi i od vas naprave
dobrog, malog hrianina.
Da li su ikad pokuali da vas udave ili da vam prereu grlo?
Ne, ali siguran sam da bi pokuali da nisam bio toliko predostroan.
Imao sam jo pacijenata sa takvim konceptom Boga i slinim sumornim i
zastraujuim idejama o prirodi postojanja. udi me da nema vie bogova udovita u ljudskim umovima. U prvom delu ove knjige je reeno da su u
svaijem detinjstvu roditelji figure nalik na bogove i nain na koji se oni
ponaaju mora biti nain itavog univerzuma. Naa prvfa (a esto i jedina) ideja
o bojoj prirodi je jednostavna ekstrapolacija priroda naih roditelja jednostavno meanje karaktera naih oeva i majki, ili onih koji imaju njihovu
ulogu. Ako imamo roditelje koji nas vole i oprataju nam, verovatno emo
verovati u Boga koji voli i oprata, a u naem odraslom ivotu gledaemo na
svet kao na prijatno mesto, kao to je bilo ! nae detinjstvo.Ako su nam roditelji
bili grubi skloni kaznama, verovatno emo sazreti sa konceptom o grubom i
udovinom Bogu koji kanjava. Ako nisu vodili rauna o nama doiveemo i
univerzum kao mesto na kome se ne vodi rauna o oveku.

injenica da je ovekova religionost, ili pogled na svet, uglavnom

determinisana jedinstvenim iskustvom iz detinjstva, suoava nas sa centralnim
problemom: odnosom religije i stvamosti. To je problem mikrokosmosa i
makrokosmosa. Stjuartov pogled na svet kao na opasno mesto gde e mu
prerezati grlo ako nije obazriv, bio je savreno realistian u terminima
mikrokosmosa njegove porodice u detinjstvu. iveo jc pod dominacijom dva zla
odrasla stvorcnja. Ali nisu svi roditelji zli, niti su svi odrasli zli. U sirem svetu,
u makrokosmosu, ima mnogo razliitih vrsta roditclja, ljudi, dnitava i kultura.
Da bismo razvili religioznost, ili pogled na svet, koji je realistian, tj. potvruje
stvarnost, kosmos i nau ulogu u njemu - moramo stalno da revidiramo i
proirujemo svoje razumevanje da bismo ukljuili nova znanja ireg sveta.
Moramo stalno proirivati okvir naih referenci. Ovde se bavimo problemima
oznaavanja i premosa koje smo obradili u prvom delu. tjuartova mapa
realnosti je bila tana za mikrokosmos njegove porodice, ali je on tu mapu
projicirao na svet odraslih gde je ona bila strano jednostrana, i zato netana.
Religioznost veine odraslih je do izvesne mere produkt prenosa. Veina
nas operie sa uim dijapazonom referenci nego to su nae mogunosti, ne
transcendentirajui uticaj nae posebne kulture, naih posebnih roditelja i naeg
jedinstvenog iskustva iz detinjstva na nae razumevanje. Zato nije udo to je
svet ljudi pun konflikata. Imamo situaciju u kojima ljudska bia koja moraju da
rade jedna sa drugima imaju razliite poglede na prirodu stvarnosti, a svako
misli da je njegov ili njen pogled taan, jer je baziran na mikrokosmosu linog
iskustva. A da bi sve bilo gore, veina nas nije ni svesna svoga pogleda na svet,
a jo manje jedinstvencsti iskustva iz kojeg je taj pogled nastao. Brajant Ved,
psihijatar specijalista na polju internacionalnih veza, prouavao je pregovore
izmeu SAD i SSSR i mogao je da skicira jedan broj osnovnih pretpostavki
prirodi ljudskih bia, drutva i sveta koji su imali Amerikanci i koje su se
dramatino razlikovale od pre.tpostavki Rusa. A pve pretpostavke su diktirale
ponaanje pregovaraa na obe strane, Neizbean rezultat je bio da je
pregovarako ponaanje Rusa, Amerikancima izgledalo ili ludo, ili namerno zlo,
a naravno Amerikanci su Rusima isto tako izgledali ludi i zli. Mi smo zaista kao
ona tri slepa oveka iz-poslovice, u vezi smo samo sa svojim posebnim delom
slona, a svako smatra da zna prirodu cele ivotinje. I tako mi ratujemo oko naih
razliitih mikrokosmikih pogleda na svet, a svi su ratovi sveti.

Religija nauke
Duhovno sazrevanje je putovanje iz mikrokosmosa u sve vei
makrokosmos. U svojim ranim fazama to je putovanje saznanja, a ne vere. Da
bismo pobegli od mikrokosmosa svojih ranijih iskustava i oslobodili se prenosa,
neophodno je da UIMO. Moramo stalno poveavati nae carstvo znanja i polje
vizije kroz postupno savladavanje i inkorporaciju novih informacija.
Proces poveanja znanja je glavna tema ove knjige. U iprethodnom delu
ljubav je definisana kao proirivanje, tj. proirivanje sebe - i istakli smo da u
rizike Ijubavi spada i rizik ulaska u nepoznato novog iskustva. Na kraju prvog
dela o disciplini, zabeleili smo da uenje neeg novog zahteva naputanje
starog bia i smrt prevazienog znanja. Da bismo proirili svoju viziju, moramo
biti voljni da odbacimo, da ubijemo nau sufenu viziju. Na kracoj stazi je lake
kada se to ne radi, jednostavnije je ostati gde ste, koristiti istu mikrokosmiku
mapu i ne patiti zbog unitavanja svojih ideja. Put duhovne zrelosti, meutim,
Iei na suprotnoj strani: Poinjemo tako to ne vcrujemo vie onome u ta smo
do sada verovali, aktivno traei pretee istrano, namerno iskuavajui vrednost
svega to smo smatrali dragim. Staza do svetosti vodi kroz dovoenje u pitanje
SVEGA.
Poinjemo sa naukom. Poinjemo zamenjujui religiju svojih roditelja
religijom nauke. Moramo da se pobunimo i odbacimo religiju naih roditelja jer
je neizbeno da je njihov pogled na svet ui od onog za koji smo mi sposobni,
ukoliko potpuno isikoristimo nae lino iskustvo, ukljuujui nae iskustvo kao
odraslih osoba kao i iskustvo generacija ljudske istorije. Ne postoji dobra
statiaia religija. Da bi bila vitalna, najbolja za koju snio sposobni, naa religija
mora biti potpuno lina. Iskovana na vatri nasih pitanja i sumnji, nastala u
tekim iskuenjima sopstvenog iskustva stvarnosti. Kao to teolog Alen Dons
kae:
Jedan od naih problema je da je vrlo mali broj nas razvio jasan lini
ivot. Sve u vszi sa nama izgleda drugorazredno, ak i nae emocije. U mnogim
sluajevima moramo da se oslonimo na drugorazredne informacije da bismo
funkcionisali. Prihvatamo na re ono to nam kae lekar, naunik, farmer. Ile
volim to. Moram to da prihvatim jer oni imaju vitalno znanje ivljenja koje ja
ne poznajem. Bez drugorazrednih informacija koje se tiu stanja mojih bubrega,
efekta holesterola i uzgoja pilia, mogu da ivim, ali, kada je u pitanju znaaj/
svrha i smrt drugorazredne informacije nisu dovoljne. Ne mogu opstati sa

drugorazrednom verom u drugorazrenog Boga. Mora postojati lina re,

jedinstvena konfrontacija, da bih se ja osetio ivim.
Za mentalno zdravlje i duhovno sazrevanje moramo razviti svoju linu
religiju, a ne oslanjati se na religiju naih roditelja. Ali ta je sa religijom nauke?
Nauka je religija ili je to sloen pogled na svet sa velikim brojem vanih
postavki. Veina tih vanih postavki su poput onih: univerzum je stvaran i
prema tome objekat vredan ispitivanja; za ljudska bia je bitno da ispituju
univerzum; univerzum ima smisla - tj. on sledi zakonitosti i predvidljiv je. Ali,
ljudska bia su bedni istraivai podloni praznovericama, predrasudama i
duboko ukorenjenoj tendenciji da vide ono to ele a ne onoto zaista postoji.
Prema tome, da bi se ispitivalo i pravilno razumelo, neophodno je za ljudska
bia da se podvrgnu disciplini naunog metoda. Bit ove discipline je iskustvo
tako da ne moemo smatrati da neto znamo ukoliko to zaista nismo iskusili.
Dok disciplina naunog metoda poinje sa iskustvom, jednostavnom iskustvu
ipak ne treba verovati. Da bi se iskustvo proveravalo ono mora biti u stanju da
se ponovi, obino u formi eksperimenta. Stavie iskustvo mora biti proverljivo i
to tako da i drugi ljudi doive isto Iskustvo pod istim okolnostima.
Kljune rei su stvamost, ispitivanje, znanje, nepoverenje,
iskustvo, i disciplina i njih stalnp koristimo. Nauka je religija skepticizma.
Da bismo pobegli od mikrpkpsmpsa naih iskustava detinjstva, od
mikrpkpsmpsa nae okpline, njene dpgme, pd pplu- istina koje su nam roditelji
saoptili, veoma je bitno da budemo skeptini prema onome to smatramo da
smo nauili. Nauni stav nam omoguuje da nae lino iskustvo mikrokosmosa
transformiemo u lino iskustvo makrokosmosa. Poeemo tako to emo
postati naunici.
Mnogi pacijenti koji su ve zauzeli nauni stav rekli su mi: Nisam
religiozan. Ne idem u crkvu, ne verujem u ono to su mi crkva i roditelji
govorili. Nemam veru svojih roditelja. Mislim da nisam mnogo duhovan. Za
njih je uvek ok kada ih pitam o realnosti te tvrdnje da nisu duhovna bia. Vi
ste religiozni, kaem im ja, i to duboko religiozni. Cenite itinu, verujete u
mogunost svoga sazrevanja i napredovanja
- mogunost duhovnog progresa. Vaa religija je jaka
vi ste voljni da
podnesete patnje izazova i agonije oduavanja. Vi preuzimate rizik terapije, a
sve to radite zbog svoje religije. Ne moete rei da ste manje duhovni od. vasih
roditelja, naprotiv, mislim da ste vi duhovno evoluirali iznad svojih roditelja.
Va je duhovni skok vei nego njihov, jer njihov nije bio dovoljno jak: da im
podari snage da stvari dovedu u sumnju.ntemacion ilni karakter nauke govori o

tome da nauka predstavlja napredak, jedan evolucioni skok koji je superioran

velikom broju drugih pogleda na svet. Govorimo o naunoj zajednici irom
sveta. Ona se zaista pribliava pravoj zajednici i meu sobom je mnogo blia
nego, katolika crkva, koja je po bliskosti svojih lanova moda najblia
internacionalnom bratstvu. Naunici svih zemalja mogu da se sporazumevaju
jedni sa drugima, i to mnogo bolje nego veina nas. Oni su do izvesnog stepena
bili uspeni u transcendentovanju mikrokosmosa njihove kulture. Do izvesnog
su stepena postali mudri.
Do izvesnog stepena. Verujem da je naunikov ? skeptian pogled na svet
poboljanje pogleda na svet od onog baziranog na slepoj veri, lokalnom
sujeverju j tvrdnjama koje se ne dovode u pitanje, i venijem da je veina
naunika tek krenula putem duhovnog sazrevanja. Precizno reeno, verujem da
je stav prema realr.osti Boga veine naunika isto toliko parohijalan koliko i
pogled jednostavnog seljaka koji slepo sledi veru svojih otaca. Ni naunicima
nije lako srazmatrati realnost Boga.
Kada sa prefinjenim skepticizmom posmatramo fenomen vere u Boga,
nismo impresionirani. Veinom vidimo dogmatizme, a iza dogmatizama vidimo
ratove, inkviziju i proganjanja i nalazimo hipokriziju. Ljudi koji zapovedaju
bratstvom, ubijaju druge ljude u ime vere, pune svoje depove na tu raun, i
praktikuju svaku vrstu brutalnosti. Vidimo zbunjujuu mnoinu rituala i likova
bez konsenzusa. Ovaj Bog je ena sa est ruku i est nogu. Onaj je ovek koji
sedi na tronu. Ovaj je slon. Onaj tamo je esencija niega. Panteoni, kuni
bogovi, trojstva, jedinstva. Vidimo neznanje, praznoverje, krutost. Staza
verovanja u Boga dosta jadno izgleda. Ponekad ovek pomisli da bi
oveanstvo bolje napredovalo da nema vere u Boga, i da Bog nije samo
nagrada na nebu koja e jednom doi, nego je i vrlo otrovna nagrada. Bilo bi
razumno zakljuiti da je Bog iluzija u umovima ljudi - destruktivna iluzija, i da
je verovanje u Boga zajednika forma ljudske psihopatologije koju treba leciti.
Tako smo doli do pitanja: Da li je vera u Boga bolest? Da li je to
manifestacija prenosa - koncepta naih roditelja koji smo izvukli iz
mikrokosmosa i neadekvatno projektovali na makrokosmos? Ili, da to drugaije
postavimo, je li takva vera forma primitivnog ili deijeg verovanja iz koga emo
izrasti i potraiti vie nivoe svesti i zrelosti? Ako elimo da se nauno
postavimo da bismo odgovorili na ovo pitanje, bitno je da se vratimo stvarnosti i
njenim injenicama. ta se deava sa ovekovom verom u Boga d<?k on
sazreva kroz proces psihoterapije?

Ketin sluaj
Keti je bila najzaplaenije stvorenje koje sam video. Kada sam je prvi put
sreo, sedela je na podu u uglu, mrmljajui kao da zapeva. Ugledala me je kako
stojim u ragastovu i oi su joj se rairile od uasa. Jauknula je i povukla se u
ugao i stalno se oslanjala o zid, kao da eli da proe kroz njega. Rekao sam:
Keti, ja sam psihoterapeut. Neu te povrediti. Seo sam na stolicu malo dalje
od nje i ekao. Jo minut se grila u uglu, onda je poela da se oputa, ali tek
toliko da pone neuteno da plae. Posle nekog vremena prestala je da plae i
ponovo poela da zapeva. Pitao sam je ta nije u redu. Umreu, promrmljala
je ne prekidajui zapevanje. Nita nije htela da mi kae. Svakih pet minuta bi
prestala, oigledno iscrpljena, a onda ponovo nastavila. Na sva pitanja je
odgovarala sa umreu ne prekidajui ritam zapeva. Izgleda da je mislila da e
spreiti smrt pevanjem, i zato sebi nije ozvoljavala ni odmor ni san. Od njenog
mua sam saznao minimum injenica. Hauard, mladi policajac, oenio se sa
Keti kada je imala dvadeset godina. Ve su dve godine u braku. U braku nisu
imali problema, i Keti je bila vrlo bliska sa roditeljima. Nikada ranije nije imala
psihijatrijskih problema. Njena bolest je bila iznenaenje. To jutro se odlino
oseala. Odvezla ga je na posao. Dva sata kasnije, njegova sestra ga je pozvala.
Otila je da poseti Keti i nala je u onom stanju. Odvezli su je u bolnicu. Ne,
nije se udno ponaala u poslednje vreme. Moda ima samo jedna stvar, ve
etiri meseca se plaila da ide na javna mesta. Da bi joj pomogao, Hauard je
vrio sve kupovine u samousluzi, dok je ona sedela u kolima. Izgledalo je da se
plai i kada je sama. Mnogo se molila, ali ona je to stalno radila, otkad je on
zna. Njena je porodica bila veoma religiozna. Njena je majka bar dva puta
nedeljno ila na misu. udna stvar, Keti je. prestala da ide na misu im se udala.
Njemu je to odgovaralp, ali ipaik se i dalje mnogo molila. Njeno fiziko
zdravlje? Oh, ono je bilo odliono. Nikada nije bila u bolnici. Onesvestila se na
nekoj svadbi pre nekoliko godina. Kontracepcija? Uzimala je piliile. Saekajte
trenutak. Pre mesec dana mu je rekla da je prestalaa uzima pikile. itala je o
tome kako su opasne. On o tome nije razmiljao.
Dao sam Keti veliku dozu umirujuih sredstava i sedativa tako da je mogla
nou da spava, ali sledea dva dana njeno panaanje se nije menjalo.
Neprekidno zapevanje, nemogunost druge komunikacije sem sa-. optenja da
je eka neodlona smrt i ogroman strah. Konano, etvrtog dana, dao sam joj
intravenoznu injekciju. Od ove injekcije ete biti pospani, Keti, rekao sam,
ali neete zaspati. Neete ni umreti. Ona e vam omoguiti da prestanete sa

zapevanjem. Oseaete se vrlo relaksirani, moi ete razgovarati sa mnom.

elim da mi kaete t& se desilo onog jutra kada ste doli u bolnicu.
Nita se nije desilo, odgovori Keti.
Odvezli te mua na posao?
Da. Onda sam se odvezla kui. Posle toga sam osetila da u da umrem.
Vozili ste kui ba kao i svakog jutra kada odvezete mua na posao?
Keti iponovo poe da zapeva.
Prestanite zapevati, Keti, naredio sam. Potpuno ste sigurni. Oseajte se
oputenom. Neto je bilo drugaije kada ste se vraali kui. Rei ete mi ta je
to bilo drugaije.
Ila sam drugim putem.
Zato?
Ila sam putem koji prolazi pored Bilovie kue.
Ko je Bil?
, Keti ponovo pone zapevanje.
Je li Bil moda bio va mladi?
Bio je. Pre nego to sam se udala.
Mnogo vam nedostaje Bil, zar ne?
Keti zajeca: Oh Boe, umreu.
Jeste li videli Bila tog dana?
Ne.
Ali, eleli ste da ga vidite?
Umreu, odgovori Keti.
Oseate da e vas Bog kazniti zato to ste eleli da ponovo vidite Bila?
Zato verujete da ete umreti?
Da. Ponovo poe da zapeva. Pustio sam je da zapeva desetak minuta dok
sam razmiljao. Konano sam rekao: Keti verujete da ete umreti zato to
mislite da znate ta Bog misli Ali greite. Vi ne znate ta Bog misli. Znate samo
ono to su vam rekli o Bogu, a mnogo toga to su vam rekli je pogreno. Ja ne
znam sve o Bogu, ali znam vie od vas, i vie od ljudi koji su vam govorili o
njemu. Na primer, svakoga dana viam mukarce i ene po,put vas koji ele da
budu neverni, a neki i jesu, i njih Bog ne kanjava. Znam to, jer oni dolaze kod
mene i priaju mi. I postaju sreniji, kao to ete i vi postati sreniji. Zato emo
poeti da radimo zajedno. A vi ete shvatiti a niste loa osoba. I nauiete
istinu o sebi i ivotu. A sada spavajte. Kada se prabudite, vie se neete plaiti
smrti. Kada me sutra ponovo vidite, moi cete razgovarati sa mnom i moi
emo priati o Bogu i

O vama.
Ujutru je Keti bilo bolje. Jo uvek je bila uplaena
1ne ba potpuno uverena da nee umreti, ali vie nije bila potpuno uverena
da hoe. Polako, danima se otvarajui, pojavila se njena pria, deli po deli. Za
vreme poslednjih godina u gimnaziji imala je seksualne odnose sa Hauardom.
On je eleo da se njome oeni, i ona se sloila. Dve godine kasnije, na venanju
svoga prijatelja, odjednom je shvatila da ne eli da se uda. Onesvestila se.
Nakon toga je bila zbunjena u odnosu na
Hauarda. Nije znala da li ga voli, ali oseala je vda mora ii do kraja, jer je
znala da je ve zgreila poto je imala odnose sa njim pre braka, i taj bi se greh
uveao ako se njihova veza ne bi posvetila brakom. Ipak nije elela decu, bar ne
dok ne bude sigurna da voli Hauarda. Tako je poela sa pilulom - jo jedan
greh., Nije, mogla da ispovedi taj greh pa joj je bilo velik olakanje kada je
prestala da ide na misu nakon venanja. Uivala je u seksu sa Hauardom, ali,
gotovo odmah nakon venanja, on je izgubio seksualni interes za nju. Bio je
idealan snabdeva, kupovao joj je poklone, ponaao se sa potovanjem, mnogo
radio i nije dozvo]javao da se ona zaposli. Ali, gjotovo ga je morala moliti da sa
njoni spava, a seks koji su imali svake dve nedelje je bio nedovoljan da se ona
oslobodi neprestane dosade. Na razvod nije ni pomiljala, i to je takoe bio
nezamislivi gieh.
Uprkos sebi, Keti je poela da razvija fantazije o seksualnom neverstvu.
Moda je mislila da e ih se otarasiti ako vie moli pa je poela da moli ritualno,
pet minuta. svakog sata. Hauard je to primetio i zadirkivao je. Tada je ona
odluila da sakrije svoje molitvc, pa je molila due kada je on bio na poslu, da
bi nadoknadila ono vreme kada je bio kod kue. Morala je da moli ili ee ili
bre. Odluila se za oboje. Sada sc molila svakih pola sata, a postepcno je
poela jo ee. Kad god bi izala napolje, posmatrala je mukarce. To je jo
vie pogoralo stvari. Poela se plaiti da izae bez Hauarda. ak i kada jc bila
sa njim, ona se plaila javnih mesta, gdc je mogla da vidi mukarce. Mislila je
da bi moda trebalo da se vrati crkvi. Tada je shvatila da, ako se vrati crkvi,
grcie ako nc ide na ispovest i ne prizna svcteniku svoje fanlazije o nevcri. To
nije mogla da uradi.
Ponovno je udvostruila brzinu molitve. Da bi sebi olakala, razvila je
sistem po kome je jedan otpevani slog stajao umesto itave specifine molitve.
Tako je nastalo zapevaoje. Uskoro, usavravajui sistern, mogla je da otpeva
hiljadu molitava za pet minuta. Dok je bila zauzeta usavravanjem svoga
zapevanja, njene fantazije o neverstvu su se povukle, ali kada je usavrila

sistem, one su se vratile pimom snagom. Poela je da razmilja kako da ih

sprovede. Razmiljala je da pozove Bila, njenog starog momka, razmiljala je o
barovima u koje bi mogla otii popodne. Uasnuta mogunou da to zaista
uradi, prestala je da uzima pilulu, nadajui se da e joj strah od trudnoe pomoi
da odoli. Ali elja je sve vie rasla. Jedno popodne je poela da masturbira. Bila
je uasnuta. To je bio greh, moda najgori od svih. ula je za hladan tu pa se
istuirala ledenom vodom. To joj je pomoglo dok Hauard nije doao kui, ali
sutraan je sve poelo iznova.
Konano, poslednje jutro je popustila. Nakon to je Hauarda odvezla na
posao, otila je pravo Bilovoj kui. Parkirala je ispred kue i ekala. Nita se
nije desilo, izgledalo je da nema nikoga kod kue. Onda je izala iz kola i
nagnula se u zavodljivoj pozi. Molim te, molila je u sebi, molim te neka me
Bil vidi, molim te, neka me primeti. I dalje se nita nije deavalo. Molim te,
neka me nako vidi, bilo ko. Moram sa nekim u krevet. Oh, Boe, ja sam kurva.
Ja sam vavilonska kurva. Oh, Boe, ubij me, moram da umrem. Uskoila je u
kola i otila.kui. Uzela je ilet i pola da sebi presee vene. Nije to mogla da
uradi, ali Bog je mogao. Bog e to uraditi. Bog e joj dati ono to zasluuje. On
e svemu uiniti kraj, i njoj takoe. Neka pone. Oh Boe, tako se bojim, tako
se bojim. Molim te pouri, tako se bojim. Poela je da zapeva ekajui. I tako
ju je nala Hauardova sestra. Celu tu priu sam saznao tek nakon nekoliko
meseci munog rada. Veina tog rada je bila koncentrisana na koncept greha.
Gde je nauila da je masturbacija greh? Ko joj je rekao da je to greh? Kako je
taj, ko joj je to rekao, znao da je to greh? ta masturbaciju ini grehom? Zato je
neverstvo greh? ta je to greh? I tako dalje i tako dalje. Ne znam profesiju
uzbudljiviju i privilegovaniju od psihoterapije, ali ponekad ona moe biti veoma
dosadna, kada se stavovi prema ivotu metodino is,pituju jedan po jedan, u
svim pojedinostima. esto je takav izazov barem delom uspean, ak i pre nego
to se sklopi cela pria. Na primer, Keti mi je mogla rei mnoge ove detalje, kao
to su njene fantazije i masturbacija, tek nakon to je sama poela da preispituje
pitanje smisla svog oseanja greha i svoje koncepcije samog ina greha. Da bi
to dovela u pitanje, trebalo .je da dovede u pitanje vrednosti i autoritet i mudrost
itave katolike crkve ili bar one crkve sa kojom je ona imala dodira. ovek ne
izaziva katoliku crkvu laka srca. Mogla je to da uradi samo zato to je u meni
imala snanog saveznika i jer je postepeno poela da veruje da sam zaista na
njenoj strani, da elim da joj pomognem i da je neu navesti na zlo. Ovo
terapeutsko saveznitvo koje smo inili ona i ja je uslov za uspenu
psihoterapiju.

Keti su otpustili iz bolnice nedelju dana nakon one injekcije, ali je tek
nakon etiri meseca intenzivne terapije, ona bila u stanju da kae, razmatrajui
svoje ideje o grehu: Mislim da mi je katolika crkva usadila te ideje. To je
bila taka sa koje je krenula nova terapija, i mi smo poeli da postavljamo
pitanja: Kako je dolo do toga da se ovo desi? Kako je dozvolila da joj se takve
ideje usade? Kako to da do sada nije bila u stanju da sama misli i na bilo koji
nain dovede crkvu u pjtanje? Ali, mama mi je rekla da nikada crkvu ne
dovodim u pitanje, rekla je Keti. Tako smo poeli da radimo na Ketinom
odnosu sa roditeljima. Sa ocem nije imalt nikakav odnos. Tu nije imala nikog
kome se moe obratiti. Otac je radio i to je sve. On je radio i radio, a kada bi
doao kui, zaspao bi u stolici pijui pivo. Izuzev petkom, uvee. Tada bi pio
pivo u krmi. Majka je upravljala porodicom. Sama, bez suprotstavljanja,
izazova i opozicije - ona je drala sve u ruci. Bila je ljubazna, ali vrsta, davala
je, ali se nikada nije preavala: Uvek mirna i postojana. To ne sme da radi,
draga. Dobre devojice to ne rade. Ti ne eli da nosi te cipele, duo.
Devojice iz dobrih kua ne nose takve cipele. Nije pitanje u tome da li ti
eli da ide na misu, duo. Bog eli da mi tamo idemo. Polako, Keti je poela
da vidi, iza moi katolike crkve, ogromnu mo svoje majke, osobe tako meke,
a opet dominirajue, tako da joj je bilo nezamislivo i da pokua da joj se
suprotstavi.
Ali, psihijatrija retko kada ide glatko. est meseci nakon naputanja
bolnice, jednog nedeljnog jutra, Hauard me je pozvao da mi kae da se Keti
zakljuala u kupatilo i ponovo zapeva. Po mojim instrukcijama, on je nagovorio
da se vrati u bolnicu gde sam ih doekao. Keti je bila isto uplaena kao i prvog
dana kada sam je video. Ponovo Hauard nije znao zato je to sve krenulo.
Odveo sam Keti u njenu sobu. Prestanite da zapevate, naredio sam. I recite
mi ta se desilo.
Ne mogu.
Da, moete Keti.
Jedva prediui izmeu dva zapevanja Keti ree: Moda bih mogla, ako
mi ponovo date drogu istine.
Ne Keti, odgovorio sam. Sada ste dovoljno jaki da to sami uradite.
Jaukala je. Onda me je pogledala i ponovo poela da zapeva. Ali u njenom
pogledu sam otkrio ljutnju, gotovo bes na mene.
Ljutite se na mene, rekao sam.

Odmahnula je glavom, i dalje ,zapevajui. Keti, rekao sam. Mogu da

smislim mnogo razloga zbog kojih ste ljuti na mene, ali neu znati koji je pravi
sve dok mi vi to ne kaete. Moete mi rei, ne bojte se.
Umreu, promrmlja.
Neete Keti. Neete umreti jer se ljutite na mene. Ja vas neu ubiti zato
to se ljutite na mene. U redu je to to se ljutite na mene.
Moji dani su odbrojani, jeala je Keti. Moji dani su odbrojani.
Neto mi je u tim reima zazvuak udno. To nisu rei koje sam oekivao.
Nekako su bile neprirodne, ali nisam znao ta da kaem, pa sam ponavljao
stalno isto:
Keti, ja vas volim, rekao sam. Ja vas volim, ak i ako vi mene mrzite.
Takva je -ljubav. Kako da vas kaznim zato to me mrzite, kada vas volim,. vau
mrnju i sve.
Ne mrzim ja vas, zajeca.
Iznenada mi postade jasno u glavi: Vai dani su odbrojani, odbrojani na
Ovoj zemlji. To je to, zar ne, Keti! Potuj majku i oca da bi ti se produili dani
na zemlji. Peta boija zapovest. Potuj ili umri. To je to, zar ne?
Mrzim je, promrmlja Keti, a onda glasnije, kao ohrabrena zvukom svoga
glasa, izree rei kojih se plaila: Mrzim je, mrzim svoju majku, mrzim je.
Nikada mi nije dala ... nikada mi nije dala ... nikada mi nije dala MENE.
Nikada mi nije dozvolila da ja budem ja. Napravila me je po svom liku. Ona me
je napravila, napravila, napravila. Nije dozvolila da d deli mene bude Ja.
U stvari, Ketina terapija je jo uvek bila na poetku. Stvami svakodnevni
strah je jo leao ispred nje. Strah od toga da bude onO to zaista jeste, na
hiljadu malih naina. Shvatajui injenicu da je majka potpuno dominirala
njome, Keti se morala pozabaviti injenicom da joj je to ona dopustila.
Odbijajui majinu dominadju suoila se sa procesom uspostavljanja vlastitih
vrednosti i donoenja vlastitih odluka i bila je vrlo uplaena. Bilo je mnogo
sigurnije pustiti majku da donosi odluke, mnogo jednostavnije prihvatiti
majine vrednosti i vrednosti crkve. Trebalo bi se mnogo vie potruditi da bi se
usmerila sopstvena egzistencija. Kasnije je Keti rekla: Znate, nikada se ne bih
menjala sa sobom kakva sam bila, a ipak, ponekad eznem za onim danima.
Tada mi je ivot bio laki, bar na neki nain.
Kada je poela nezavisnije da ivi, Keti se suoila sa Hauardovim
neuspehom kao ljubavnika. Hauard je obeao da e se promeniti, ali, nita se
nije deavalo. Keti je vrila pritisak na njega. Poeo je da dobija napade
anksioznosti. Na moj nagovor otiao je kod jednog psihoterapeuta na tretman.

Suoio se sa duboko zapretenim sklonostima ka homoseksualnosti protiv kojih

se borio tako to se oenio sa Keti. Zato to je fiziki bila veoma atraktivna,
smatrao ju je pravim zgoditkom, nagradom koju je dobio za dokazanu
mukost. U stvari, on je nikada nije voleo. Kada su sve to otkrili, on i Keti su se
vrlo prijateljski dogovorili o razvodu. Keti se zaposlila kao prodavaica u
velikoj robnoj kui. Sa mnom je prolazila kroz agonije malih, ali nezavisnih
odluka koje je morala da donese u vezi sa poslom. Vremenom je postala
samosvesnija i poverljivija. Imala je sastanke sa mnogim mukarcima,
nameravala se i ponovo udati i imati deu, ali se trenutno ipak opredelila za
karijeru. Postala je pomonik efa robne kue. Nakon zavrene terapije,
unapreena je u efa, a kasnije sam uo da je prelau jo veu firmu, i da je sa
dvadeset sedam godina vrlo zadovoljna sobom. Ne ide u crkvu i vie sebe ne
smatra katolikinjom. Ne znam da li veruje u Boga ili ne, ali iskreno e vam rei
da pitanje Boga nije tako vano u ovom stadijumu ivota.
Opirno sam opisao Ketin sluaj, zato jer je vaan za odnose religioznog
vaspitanja i psihoterapije. Postoje milioni devojaka slinih Keti. Ponekad kaem
ljudima da me katolika crkva snabdeva pacijentima. Mogao bih to rei i za
baptistiku crkvu, luteransku, prezbiterijansku ili bilo koju drugu. Naravno, nije
crkva jedini uzrok Ketinih neuroza. Na neki nain, crkva je samo sredstvo koje
je Ketina majka iskoristila da cementira i povea njen ekscesiVni roditelj9ki
autoritet. ovek bi sa pravom mogao rei da je majina dominirajua priroda,
pojaana odsustvom oca, bila osnovni uzrok neuroze, i u tom pogledu je
specifian sluaj. Ipak, i crkva ima svoju krivicu. Nijedna opatica i ni jedan
svetenik koji joj je predavao katehizam, nije podrao Keti da na razuman nain
postavlja pitanje religiozne doktrine ili na bilo koji je nain nauio da razmilja
svojom glavom. Crkva nikada nije brinula 0 tome to se njenom doktrinom
moe manipulisati, to je nerealno kruta i podlona zloupotrebi. Jedan nain
analiziranja Ketinog problema bila je tvrdnja da, dok je celim srcem verovala u
Boga, boje zapovesti i koncept greha, njena religija i razumevanje sveta bili su
skueni i loe usklaeni sa njenim potrebama. Ona nije postavljala pitanje, nije
izazivala, nije razmiljala svojom glavom. A ipak, Ketina crkva - a to je takoe
tipino, nije uinila ni najmanji napor da joj pomogne da pronae linu religiju
koja bi joj vie odgovarala. Izgleda da crkva favorizuje skuenu varijantu.
Poto je Ketin sluaj tako tipian, mnogi psihijatri i psihoterapeuti
doivljavaju religiju kao neprijatelja. Moda smatraju da je religija sama po sebi
neuroza - kolekcija inherentnih iracionalnih ideja kojima je svrha da okuju
ljudski um i onemoguce njegov instinkt ka mentalnom sazrevanju. Frojd,

racionalist, naunik par excellence, izgleda da je tako video stvari i, poto je on

najuticajnija figura u modemoj psihijatriji, njegovi stavovi su doprineli
konceptu religije kao neuroze. Zaista je izazov za psihijatre da posmatraju sebe
za vitezove modeme nauke u plemenitoj borbi sa destruktivnim silama drevnih
religioznih praznoverica i iracionalnih autoritamih dogmi. injenica je i da
psihoterapeuti moraju iitroiti mnogo vremena i napora da pacijentov um
oslobode starih religioznih ideja i koncepata koji su zaista destruktivni.

Marin luaj
Meutim, nisu svi sluajevi poput Ketinog. Postoji jo mnogo uobiajenih
ablona bolesti. Mara je bila moj prvi pacijent na dugu stazu. Bila je to bogata,
mlada ena od dvadeset pet godina kada je zatraila moju pomo. Mada nije
mogla tano da ukae ta nije u redu sa njenom egzistencijoHi, smatrala ju je
neobjanjivo tunom. Svakako je izgledala tuno. Uprkos bogatstvu i
obrazovaiiju, izgledala je kao osiromaana, ostarela imigrantkinja. Za vreme
prve godine terapije nosila je preveliku, plavu, sivu, crnu ili smeu odeu i
vukla za sobom ogromnu ofucamu i prljavu tarau iste boje. Bila je jedino dete
roditelja intelektualaca. Oboje su bili uspeni univerzitetski profesori, oboje
neka vrsta socijalista koji su mislili da je religija nagrada na nebu u koju veruju
lakoverni. Oni su joj se podsmevali kada je kao adolescent odlazila u crkvtu sa
prijateljicom.
Pre nego to je krenula na terapiju, u potpunosti se sloila sa rodiiteljima.
Na samom je poetku poinosno izjavila da je ateista, zaista pravi ateist koji
veruje da bi ljudskoj rasi bilo mnogo bolje kada bi se oslobodila iluzije da Bog
postoji, ili ak da bi mogao postojati. Zanimljivo je da su Marini snovi bili
prepuni religioznih simbola kao to su ptice koje uleu u sobu, dok njihovi
kljunovi dre zapise na kojima su na prastarim jezicima napisane nejasne
poruke. Ali ja Maru nisam konfrontirao sa ovim aspektom njene podsvesti.
Zaista, mi se nikada nismo bavili pitanjem religije za vreme dvogodinje
terapije. Ono na ta smo se fokusirali bio je njen odnos sa roditeljima, dvoje
veoma inteligentnih i racionalnih. ljudi, koji su je ekonomski dobro opskrbili,
ali su emocionalno bili veoma udaljeni od nje, udaljeni na svoj intelektualan i
otar nain. A uz tu emocionalnu distancu ila je i njihova preokupiranost
sopstvenim karijerama, tako da su imali malo energije i vremena za Maru.
Rezultat je bio taj da je Mara imala udobam dom i bila jadna, bogata
devojica, psiholoko siroe. Sama Mara to nije htela da prizna. Zamerila mi
je zbog tvrdnje da su je roditelji liavali ljubavi, atzamerila mi je i kada sam joj
rekao da se oblai poput siroeta. To je samo novitil, rekla je, i ja nemam pravo
da je kritikujem.
Marin progres je bio bolno postupan i dramatian. Kljuni elementi su bili
toplina i bliskost odnosa koje smo polako izgradili jedno prema drugome i koji
su se veoma razlikovali od njenog odnosa sa roditeljima. Jednog jutra, na
poetku druge godine terapije, Mara je dola na seansu nosei novu torbu. Bila
je za treinu manja od njene uobiajene, i sa vrlo intenzivnim bojama. Od tada,

otprilike svakog meseca, dodavala je po jedan detalj i boju svojoj garderobi.

Zuto, oran, svetlo plavo, zeleno, - gotovo kao cvet koji polako otvara latice. Na
pretposlednjoj seansi sa mnom, razmiljala je o tome kako se dobro osea i
rekla: Znate, udno je, ali promenila sam se ne samo iznutra, promenila se i
sva moja spoljanjost. Mada jo uvek ivim u istoj kui i radim iste stvari, ceo
svet mi izgleda drugaije - svet mi se ini topao i siguran, pun ljubavi, uzbudljiv
i dobar. Seam se da sam vam rekla da sam ateist. Sada vie nisam sigurna. U
stvari, misllm da nisam. Ponekad sada kaem sebi: Zna mislim da ipak postoji
Bog. Mislim da svet ne bi mogao biti ovako dobar bez Boga. udno je to. Ne
znam kako da priam o tim stvarima. Oseam da sam u vazi, u stvamoj vezi sa
svime, kao da sam deo velike slike i, mada mogu videti tek mali njen deo, znam
da je tu, znam da je dobra i da joj pripadam.
Putem terapije Keti je sa ideje o Bogu, kao najvanijoj od svih ideja, prela
na poziciju gde to pitanje nije vie bilo vano. Mara je, sa pozicije na kojoj je
potpuno odbacivala Boga, dola do toga da joj je ta ideja posfala veoma
znaajna. Isti proces, isti terapeut, oba sluaja okonana upeno, a sa oigledno
suprotnim rezultatima. Kako to da objasnimo? Pre nego to pokuamo,
pogledajmo jo jedan sluaj. U
Ketinom sluaju bilo je neophodno da terapeut aktivno izaziva njene
religiozne ideje, da bi uneo promene u pravcu dramationo smanjenog uticaja
koncepta Boga u njenom ivotu. U Marinom sluaju, koncept Boga je poeo da
dobija sve jai znaaj, a terapeut nije dovodio u sumnju njene religiozne
koncepte ni na koji nain. Da li je uvek potrebno da terapeut aktivno dovodi u
sumnju pacijentov ateizam ili agnosticizam, i namerno ga vodi u religioznost?

Tedov sluaj
Ted je bio pustinjak, i imao je trideset godina kada je doao kod mene.
Prethodnih sedam godina iveo je u maloj kolibi u umi. Imao je malo prijatelja,
a nijednog bliskog. Ve tri godine nije imao sastanke sa devojkama.
Povremeno,je vrio stolarske radove, ali je dane provodio uglavnom pecajui i
donosei nervozne odluke kao to su, na primer, ta e da kuva za ruak i kako
e da kuva, da li moe ili ne moe da kupi neki jeftin alat. U stvari, on je bio
bogat zahvaljujui nekom nasledstvu. Bio je i intelektualno briljantan i kao to
je rekao za vreme prve seanse - paralizovan. Znam da bih trebao uraditi neto
konstruktivnije i kreativnije sa svojim ivotom, alio se on, ali ja ne mogu da
donesem ni najnevaniju odluku, a kamoli neke znaajnije. Trebalo bi da imam
karijeru. Trebalo bi da idem u kolu i izuim neko zanimanje, ali nemam
interesa za bilo ta. O svemu sam razmiljao - o predavanju u koli, naunoj
karijeri, intemaciorialnim odnosima, medicini, poljoprivredi, ekologiji - ali nita
me ne privlai. Mogu se zainteresovati dan ili dva, a nda u svakoj oblasti
naiem na nereive probleme. I ivot md izgleda kao nereiv problem.
Njegov je problem poeo kada je napunio osamnaest godina i poao u
koled. Do tada je bilo sve u redu. U osnovi on je imao obino detinjstvo u
stabilnoj, dobrostojeoj porodici, sa dva starija brata i roditeljima koji su vodili
brigu o njemu, mada nisu mnogo marili jedno za drugo. Imao je dobre ocene i
bio zadovoljan zbog toga. A onda - a to je moda bilo presudno - dolo je do
strasne ljubavne afere sa enom koja ga je ostavila nedelju dana pre no to je
otiao u koled. Odbaen, gotovo celu godinu je proveo u pijanstvu. Ipak je
imao dobre ocene. Potom je imao nekoliko Ijubavnih afera, i u svakoj sve manje
uspeha. Na kraju su i ocene krenule nanie. Nije mogao da odabere temu da pie
rad. Njegov blizak prijatelj, Henk, nastradao je u saobraajnoj nesrei, ali on je
to preboleo. Te godine je prestao i da pije. Ali problem donoenja odluka je i
dalje bio akutan. Jednostavno nije mogao da odabere temu za seminarske
radove. Zavrio je taj semestar. Onda je iznajmio sobu van kampusa. Trebalo je
samo da donese kratke teze da bi diplomirao, to je posao koji moe da se uradi
za mesec dana. Za to su njemu trebale sledee tri godine. A onda nita. I, otiao
je u umu pre sedam godina.
Ted je bio ubeen da je koren njegovog problema u seksualnosti. Ipak,
njegovi problemi su poeli neuspenom Ijubavnom aferom. Sem toga, proitao
je gotovo sve to je Frojd napisao (mnogo vie fto to sam ja proitao). Tako
smo prvih est meseci ispitivali dubine njegove seksualnosti u detinjstvu i nigde

nismo stigli. Ali tu se pokazalo jo nekoliko osobina njegove 4inosti. Jedna je

bila potpuni nedostatak entuzijazma.
On bi poeleo da bude lepo vreme, a kada bi se to dogodilo on bi slegnuo
ramenima i rekao: To u stvari i nije vano. U osnovi, svi su dani isti. Lovei
ribu u jezeru, ulovio je ogromnu tuku. Ali, ona je bila mnogo vea nego to
sam ja mogao da pojedem, a nisam imao prijatelja sa kojima bih je podelio, pa
sam je bacio nazad u vodu.
U vezi sa tim nedostatkom entuzijazma bila je i neka vrsta globalnog
snobizma, kao da je smatrao da je itav svet i sve u njemu nainjeno bez imalo
ukusa. Imao je oko kritiara. Zakljuio sam da je koristio svoj snobizam da bi
odrao distancu izmeu sebe i stvari na koje bi inae mogao emocionalno
reagovati. Konano, Ted je imiao veliku sklonost ka tajanstvenosti, to je
usporilo napredak terapije. Najvanije iejenice svakog dogaaja morao sam
upati iz njega. Ispriao mi je jedan san: Bio sam u uionici. Bio je tu neki
objekat - mada ne znam ta sam stavio u kutiju. Izgradio sam kutiju oko tog
objekta tako da niko nije mogao znati ta je unutra. Zatim sam je stavio u neko
osueno drvo i konaono sam specijalnim zavrtnjima vratio koru drveta na
mesto. Ali, sedei u razredu, iznenada sam se setio da moda nisam dobro
namestio koru drveta iznad kutije. Poeo sam da se sekiram. Odjurio sam u
umu i tako namestio zavrtnje da niko ne bi primetio da je kora bila odvajana.
Tada sam se osetio bolje, i vratio u razred. Kao i kod veine ljudi, uionice i
razred su u Tedovom snu simboli za terapiju. Bilo je jasno da nije eleo da ja
otkrijem sr njegove neuroze. Prva mala pukotina na Tedovom oklopu pojavila
se za vreme jedne seanse u estom mesecu terapije. Vee pre toga proveo je u
kui poznanika. To vee je zaista bilo grozno, alio se Ted. eleo je da
sluam novu plou koju je kupio, zvunu traku
Nila Dajmonda za film Galeb, Donatan Livingston, ali bilo je zaista
muno. Ne mogu da shvatim kako obrazovani ijudi mogu uivati u toj glupoj
papazjaniji i ak to nazivati muzikom. Intenzivnost njegove snobovske reakcije
me iznenadila. Galeb, Donatan Livingston je religiozna knjiga, komentarisao
sam. Da li je i muzika bila religiozna? upitao sam.
Mislim da je bila isto toliko religioizna koliko je bila muzika.
Moda je ono to vas je uvredilo bila religija, a ne muzika?
Pa, u svakom sluaju, takvu vrstu religije smatram ofanzivnom,
odgovori Ted.
Kakva je to religija?
Sentimentalna. Bljutava. Ted je gotovo ispljunuo te rei.

Kakve jo vrste religije postoje? Pitao sam. Ted je izgledao zbunjen i

dekoncentrisan.
Nema ih mnogo, pretpostavljam. Mislim da mi je religija, uopte uzevi,
naprivlana.
Da li je uvek bilo tako?
Nasmejao se. Ne, kada sam bio adolescent bio sam vrlo religiozan. Dok
sam pohaao srednju kolu bio sam i akon u maloj crkvi.
A onda?
ta, a onda?
Pa, ta se desilo sa vaom religijom? - pitaoam.
Jednostavno sam raskinuo sa njom.
Kako to mislite, raskinuo? Ted je sada ve bio iznerviran. Kako ovek
uopte raskida sa bilo ime? Jednostavno sam raskinuo i to je sve.
Kada ste raskinuli?
Ne znam. To se jednostavno desilo. Rekao sam vam. Na studijama
nikad.nisam iao u crkvu.
Nikada?
Ni jednom.
Znai, poslednje godine u gimnaziji, vi ste bili akon u crkvi komentarisao sam. Onda ste tog leta imali neuspelu ljubavnu avanturu. I onda
vie nikada ponovo niste otili u crkvu. To je zaista bila nagla promena. Mislite
li da je odbijanje vae devojke imalo uticaja na va stav prema religiji?
Ne mislim nita. Isto to se desilo mnogim mojim drugovima. Postajali
smo punoletni u vreme kada religija nije vie bila modema. Moda je moja
devojka na neki nain u vezi sa time, a moda i nije. Kako ja da to znam? Sve
to znarn je da sam postao nezainteresovan za religiju.
Sledea pukotina je nastala nakon mesec dana. Bio sam usredsreen na
injenicu da on nije pokazivao enN tuzijazam ni za ta. Koliko se seam,
poslednji put sam bio pun entuzijazma pre deset godina. Bilo je to u vezi sa
radom koji sam pisao iz modeme britanske poezije za kraj semestra.
O emu ste pisali? - pitao sam.
Ne seam se ba, bilo je to davno.
Kojeta, rekao sam. Moete se setiti ako elite.
Pa, mislim da je to bilo u vezi sa Deraldom Manli Hopkinsom. On je bio
jedan od prvih zaista modernih pesnika. arena lepota je moda bila centralna
pesma.

Napustio sam ordinaciju, otiao u biblioteku i uzeo zbirku britanske

poezije. arena lepota" je bila na strani 819. itao sam:
Slava Bogu za arene stvari, za nebesa arena kao prugasta krava, za
mladee istakane na pastrmki koja pliva, za vodopad ivih eravica kestena;
zebina krila, pejza razdeljen i iskomadan - uvale, polia iranicu, sve zanate,
njihov alat, pribor i opremu.
Sve stvari vane, originalne, retke, udne, sve to je nestalo, istakano (ko
zna kako?) sa brzim, siporim, slatkim, kiselim; jasnim i mutnim, on je praotac.
ija je lepota neprolazna: "lavite ga.
Oi su mi se napunile suzama. Ova pesma je sama po sebi entuzijazam,
rekao sam.
Da.
To je i vrlo religiozna pesma.
Da..
Napisali ste rad o njoj na kraju zimskog semestra, zmai to je bio januar?
Da.
Ako tano raunam, u sledeem mesecu, u februaru, umro je va prijatelj
Hank.
Da.
Osetio sam kako se tenzija pojaava. Nisam bio siguran ta treba da
uradim. Nadajui se najboljem, krenuo sam napred. Znai, odbila vas je vaa
prva devojka kada ste imali sedamnaest godina i vi ste izgubili entuzijazam za
crkvu. Nakon tri godine, poginuo je va najbolji prijatelj, i vi gubite entuzijazam
za sve.
Nisam ga izgubio, oduzet mi je. Ted je gotovo vikao, emotivniji nego to
sam ga ikada video.
Bog vas je odbio, pa ste i vi odbili Boga.
Pa, zato ne bih? - ipitao je. Ovaj svet je bedan. Uvek je ibio ibedaai.
Mislio sam da vam je detinjstvo bilo sretno.
Ne, i ono je bilo bedno.
I bilo je tako. Ispod smirene spoljanosti, kua Tedovog detinjslva je bila
neprestano krvavo bojite. Dva starija brata su bila veoma zla prema njemu.
Njegovi roditelji su bili suvie obuzeti svojim stvarima, i meusobnom
mrnjom, da bi se bavili svojom decom, a njemu, najmlaem i najslabijem, nisu
pruili Zatitu. Beanje u prirodu, u duge usamljene etnje, bilo je za njega
najvea uteha, i to njegovo gotovo pustinjako ponaanje se ukorenilo jo pre
nego to je navrio deset godina. kolovanje van kue, mada je i ono bilo

surovo, ipak je za njega bilo olakanje. Tedov otpor prema svetu ili pre, njegov
oduak za taj otpor, dobijao je na stazi. U sledeim megecima, on je ponovo
preiveo ne samo patnje detinjstva i Henkovu smrt, nego i patnje hiljade malih
smrti, odbijanja i gubitaka. itav ivot je izgledao kao vrtlog smrti i patnji,
opasnosti i divljatva.
Nakon petnaest meseci terapije, dolo je do prelomnog trenutka. Ted je na
seansu doneo malu knjigu. Uvek kaete da skrivam tajne - naravno ja to i
radim, rekao je. Prole noi sam prekopavao neke stvari i naao sam stari
dnevnik koji sam vodio za vreme druge godine na fakultetu. Nisam ga ni
pogledao niti sam ga cenzurisao. Mislio sam da biste moda* eleli da upoznate
nepreienog mene od pre deset godine.
Reikao sam da bih voleo, i pregledao sam ga sledee dve noi. U stvari,
jedva da je otkrivao neto, ali je potvrdio da je bio usamljenik, izolovan
snobizmom i, ak i onda, duboko uanen u odbrani od sveta. Obra io sam
panju na jednu malu vinjetu. Opisao je kako je sam putovao autostopom jedne
nedelje u januaru i kako ga je zahvatila jaka vejavica pa se vratio u spavaonicu
tek kasno u no. Imao sam oseaj razdraganosti, napisao je,. kada sam se
vratio u sigurnost sobe, slino onome to sam iskusio prolog leta kada sam bio
tako blizu smrti. Sledeeg dana, za vreme seanse, traio sam da mi ispria kako
je to bio blizu smrti.
Oh, o tome sam vam priao. ree Ted. Do sada sam ve nauio da kada
god Ted kae a mi je o tome priao, on u stvari eli to da sakrije. Ponovo
sakrivate stvari, odgovorio saim.
.
Pa, siguran sam da sam vam rekao. Uostalom, tu i nema mnogo da se
pria. Seate se da sam radio u Floridi toga leta kada sam zavrio prvu i
spremao se za drugu godinu studija. Tamo je bio uragan. Ja na neki nain volim
oluje, znate. Kada je oluja bila na vrhuncu izaao sam na molo. Jedan talas me
je poneo u more, drugi talas me je vratio. To je sve to se desilo. Sve je bilo
gotovo veoma brzo.
Otili ste do samog kraja mola i to kada je oluja bila na vrhuncu? upitao
sam sa nevericom.
Rekao sam vam. Ja volim oluje. Zeleo sam da budem bliu tog
elementamog besa.
To mogu da shvatim, rekao sam. Gbojica voli- mo oluje. Ali, ne
verujem da bih se ja izloio tolikoj opasnosti.
Pa, vi znate da u sebi imam crtu samoubice, odgovori Ted. A to leto
sam se aista oseao samoubilaki. Analizirao sam to. Iskreno reeno, ne seam

se da sam otiao na molo sa nekim svesnim samoubilakim namerama, ali

sigumo je i da nisam mnogo mario za ivot i priznajem da sam, moda ipak,
uradio to iz samoubilakih namera.
Talas vas je odneo?
Da, jedva da sam bio svestan ta se deava. Toliko je mnogo bilo kapljica
vode u vazduhu da se gotovo nita nije videlo. Mislim da je naiao veoma veliki
talas. Osetio sam kako me je udario, odneo sa sobom i kako sam izgubljen u
vodi. Nita nisam mogao uraditi da bih se sphsao. Bio sam siguran da u tada
umreti. Bio sam uasnut. Nakon jednog minuta, osetio sam da me voda nosi
natrag i trenutak kasnije udario sam u cement mola. Dopuzao sam do ivice
mola, zgrabio ga i polako izaao. Bio sam izubijan. To je sve.
ta oseate u vezi sa tim iskustvom?
Kako to mislite - ta oseam? - upita Ted oklevajui.
To to sam rekao - kako se oseate u vezi sa tim?
Mislite o tome da sam bio spaen?
Da.
Pa, mislim da oseam da sam imao sree.
Sree? - pitao sam. Je li to bila neobina koincidencija, to da vas je
sledei val vratio na molo.
Da, to je bilo sve.
Neko. bi rekao da je to bilo udo, prokomentarisao sam.
Mislim da sam imao sree.
Mislite da ste imali sree? - ponovio sam posmatrajui ga netremice.
Da, do vraga, mislim da sam imao sree.
Zanimljivo je, Tede, rekao sam, da kada god vam se desi neto zaista
bolno, vi hulite na Boga, hulite na "bedni, gadni svet. Ali ako vam se dese stvari
koje su dobre, vi mislite jednostavno da ste imali sree. ak i za minimalne
tragedije je odgovoran Bog, a udesno spasenje je samo stvar sree. Sta vi o
tome mislite?
Konfrontiran sa nedoslednou svoga stava prema dob.roj i looj srei, Ted
je sve vie poeo da se usredsreuje na stvari koje postoje u svetu: na slatko, ali
i na kiselo, bletavo kao i zamagljeno. Ispitujui bol koju mu je. priinila
Henkova smrt i sve druge smrti koje je doiveo, on je prouavao i drugu .stranu
medaIje ivota. Prihvatio je neophodnost patnje, prigrlio paradoksalnu prirodu
postojanja arene stvari. Naravno, to prihvatanje se u ovom kontekstu
pojavilo kao topao odnos pun Ijubavi i razumevanja meu nama dvojicom.
Poeo je da izlazi sa drutvom. Polako je ponovo krenuo i na sastanke sa

devojkama. Ispoljavao je i slabi entuzijazam. Njegova religiozna priroda je

procvala. Gde god.bi pogledao video je misteriju ivota i smrti, stvaranja,
nestajanja i regeneracije. itao je teoloka dela, sluao Isus Hrist, superstar,
itao Jevanelje, i ak kupio knjigu Galeb Donatan Linvigston. Nakon
vogodinje terapije, Ted je jedno jutro izjavio da je dolo Vreme da nastavi
kolovanje. Razmiljao sam o tome da se upiem na psihologiju, rekao je.
Znam da ete rei da vas imitiram, ali ja sam to razmotrio i mislim da nije
tako.
Nastavite.
Pa, razmiljajui o tome, zakljuio sam da bih se morao baviti onim to je
najvanije. Ako se ve vra am uenju, elim da studiram najbitnije stvari.
Nastavite.
Zakljuio sam da je ljudski um vaan. I terapija je vana.
Da li su Ijudski um i psihoterapija najvanije stvari? - upitao sam.
Pa, mislim da je Bog najvaniji.
Zato onda ne studirate Boga?
Kako to mislite?
Ako je Bog najvanija stvar, zato ga ne studirate?
ao mi je. Jednostavno vas uopte ne razumem, ree Ted.
To je zato to sami sebe blokirate da ne biste razumeli, odgovorio sam.
Zaista ne razumem. Kako ovek moe da studira Boga?
ovek studira psihologiju u koli. ovek studira Boga u koli, odgovorio
sam.
Mislite na teoloke kole?.
Da.
Mislite da postanem svetenik?
Da.
Oh, ne, to ne bih mogao.
Zato ne?
Ted postade nervozan. Ne postoji bitna razlika izmeu psihoterapeuta i
svetenika. Hou da kaem, svetenik takoe nastupa terapeutski, a bavljenje
psihoterapijom, pa to je slino sveteniokom pozivu.
Zato onda ne moete da budete svetenik?
Vrite pritisak na mene, Ted je besneo. Moja karijera je moja lina
stvar. Ja treba da odluim imc u se baviti. Terapeuti ne upravljaju
pacijentima. Nije vae da meni birate karijeru. Ja sam odluujem o vom
izboru.

Vidite, rekao sam, ja vam ne nameem nikakav izbor. Ja sam samo

analitian - analiziram alternative koje su pred vama. Vi ste taj koji, iz nekih
razloga, nee ni da razmatra drugu alternativu; vi ste taj koji hoe da se bavi
najvanijim stvarima. Vi oseate da je Bog najvanija stvar, a ipak, kada vas
nateram da razmatrate i alternativu teoloke karijere, vi je iskljuujete. Kaete
da to ne biste mogli. U redu, ako neoete. Ali, moj je domen da se
zainteresujem zbog ega imate oseaj da ne moete, zato odbaujete
altemativu.
Prosto ne bih mogao biti svetenik, ree Ted neraspoloeno. ,
Zato ne?
Zato... Zato to biti svetenik znai javno pripadati Bogu. Hou da kaem,
morao bih javno nastupati sa svojom verom u Boga. Morao bih u pogledu toga
javno da budem entuzijasta, a to jednostavno ne mogu.
Vi morate imati tajrie, zar ne? - rekao sam. To je vaa neuroza i vi
hoete da je zadrite. Ne moete javno biti entuzijasta. Va entuzijazam mora
biti u ormaru, zar ne?
Vidite, Ted je jadikovao, vi ne znate ta to meni znai. Ne znate vi kako
je to biti ja. Svaki put kada bih hteo neto da kaem, pun entuzijazma u vezi sa
neim, moja braa bi me zadirkivala.
Pretpostavljam da vam je jo uvek deset godina i da su vaa braa jo
uvek tu riegde, primetio sam.
Ted je plakao zbog oseanja frustracije u odnosu na mene. Nije to sve,
ree plaui. Tako su me roditelji kanjavali. Kada god bih zasluio kaznu
oduzimali su mi ono to sam voleo. Da vidimo ta Teda naroito raduje. Oh, da,
poseta ujni sledee nedelje. On je zaista uzbuen zbog te posete. Pa, rei emo
mu da, zato to nije bio dobar, nee ii kod ujne. To je to. A onda, tu su i
njegove strele i Iukovi. On ih zaista voli. Znai, oduzeemo mu ih. Jednostavno.
Jednostavan sistem. Sve to sam voleo oni su mi oduzimali. Izgubio sam sve to
sam voleo.
I tako smo doli do najdublje biti Tedove neuroze. Postepeno, snagom
volje, stalno podseajui sebe da mu vie nije deset godina, da vie nije pod
stegom svojih roditelja ili u blizini braee koja su ga tukla, malo po malo, prisilio
je sebe da ispoljava svoj entuzijazam, svoju ljubav prema ivotu i Bogu.
Odluio je da ide na teologiju. Nekoliko sedmica pre nego to je otiao, primio
sam od njega ek za seanse prethodnog meseca. Neto mi na eku skrenu
panju. Njegov potpis je bio dui. Pogledao sam paljivo. Ranije se potpisivao
sa Ted, sada je pisalo Teodor. Skrenuo sam mu panju na tu promenu.

Nadao sam se da ete primetiti. Na neki nain i dalje imam tajne, zar ne?
Kada sam bio mali, ujna mi je rekla da treba da sam ponosan na ime Teodor, jer
to znai onaj koji voli Boga. To sam ispriao brai. Kako su me samo
ismejavali. Zvali su me curica na deset raznih naina. Zvali su me deak iz
hora. Govorili mi: Zato ne ode da poljubi oltar, zato ne ode da poljubi
svetenika? Ted se nasmei. Znate ve kako je to. Zbog toga mi je to ime
postalo neprijatno. Pre nekoliko nedelja sam shvatio da mi vie nije neprijatno,
onda sam odluio da ga ponovo koristim. Konano, ja i jesam onaj koji voli
Boga, zar ne?

Dete i prljava voda

Prethodne sluajeve sam izneo kao odgovor na pitanje: da li je vera u Boga
forma psihoterapije? Ako hoemo da se uzdignemo iznad iskustva detinjstva,
lokalne tradicije. i praznoverica, to je pitanje koje moramo postaviti. Ali primeri
koje smo naveli jasno pokazuju da to nije jednostavno. Ponekad je odgovor da.
Ketina bezrezervna vera u Boga, uticaj crkve i majke, potpuno je zaustavila njen
razvoj i otrovala je njen duh. Tek sunanjajui, postavljajui pitanja i odbacujui
verovamje, ona je bila u stanju da vodi iri, zadovoljniji i produktivniji ivot.
Tek tada je bila sposobna za sazrevanje. Ali, ponekad je odgovor i ne. Kada je
Mara izrasla iz hladnog mikrokosmosa svoga detirijstva i prirodno i polako
ula u iri i topliji svet, u njoj se razvila i vera u Boga. A Tedova naputena vera
morala je ponovo uskrsnuti kao bitan deo oslobaanja i uskrsnua duha.
ta da radimo sa Da i Ne odgpyQriiria? Naunici postavljaju pitanja u
potrazi za istinom, ali i oni su ljudi i, poput svih Ijudi, hteli bi da njihovi
odgovori budu jasni, isti i laki. U svojoj elji za jednpstavnim reenjima,
naunici esto padaju u zamku kada postave pitanje stvamosti Boga. Prva
zamka je u tome da se sa prljavom vodom iz lavora izbaci i dete, a druga je
tunelska vizija.
Ima puno prljave vode oko pitanja postojanja Boga. Sveti ratovi.
Inkvizicija. Prinoenje ivotinja na rtvu. Sujeverje, protuslovlje, dogmatizam,
neznanje, hipokrizija. Oseaj da smo samo mi u pravu. Krutost. Surovost.
Spaljivanje knjiga. Spaljivanje vetica. Inhibicije. Strah. Konformizam.
Morbidan oseaj krivice. Ludilo. Lista je skoro beskonaona, ali, je li to sve Bog
uradio ljudima ili su to ljudi uradili Bogu? Evidentno je da je verovanje u Boga
esto destruktivno i dogmatsko. Je li problem onda u tome to ljudi imaju
tendenciju da budu dogmatini? Svi znamo da i ateisti mogu biti isto toliko
dogmatini u svome neverovanju kao i svaki vernik. Treba li da se oslobodimo
vere u Boga ili dogmatizma? Jo je jedan razlog zbog koga su naunici skloni
da bace i dete sa prljavom vodom, a on je da je i sama nauka religija. Naunik
neofit moe biti jednako fanatian kao i hrianski krsta ili vojnik Alaha. Ovo j
posebno sluaj kada naunik dolazi iz kulture i doma gde je verovanje u Boga
vrsto zasnovano na neznanju, sujeverju, krutosti i hipokriziji. Tada ima
emotivne i intelektualne motive da srui idole primitivne vere. Znak zrelosti kod
naunika je svest da nauka moe biti predmet dogmatizma kao i bilo koja
religija.

Ve sam rekao da je za nae duhovno sazirevanje bitno da postanemo

naunici koji su skeptini u odnosu na ono to su ranije mislili - tjda dovode u
sumaju uobiajene predstave i pretpostavke nae kulture. Ali esto predstave
nauke postaju kulturoloki idoli i neophodno je da se i prema njima odnosimo
sa skepsom. Mogue je da mi, sazrevajui izgubimo veru u Boga. Ali moram
napomenuti da je mogue i zadobiti verii u Boga u procesu sazrevanja.
Skeptiki ateizam ili agnosticizam nije uvek i najvii nivo razumevanja za koje
su sposobna ljudska bia. Naprotiv, ima razloga za verovanje da se iza
iskrivljenih ideja i pogrenih koncepata o Bogu, nalazi realnost koja je Bog. Na
to je Pol Tilih mislio kada je rekao Bog, iznad Boga i zbog toga neki
sofisticirani hriani veselo objavljuju Bog je mrtav, iveo Bog. Da li je
mogue da staza duhovnog sazrevanja prvo ide od suverja do agnosticizma, a
onda iz angosticiizma prema tanom saznanju
Bogu. O ovoj je stazi govorio
sufi Aba Said ibn Khair pre vie od devet stotina godina:
Sve dok se kola i minaret ne srue na sveti rat nee biti zavren.
Sve dok vera ne postane odbijanje, a odbijanje vera, nee biti pravog
muslimana.
Da li staza duhovnog sazrevanja vodi preko skeptikog ateizma ili
agnosticizma do pravilnog verovanja u Boga? injenica je da su naki
intelektualno sofisticirani i skeptini ljudi, kao to su Mara i Ted, sazreli u
pravcu verovanja. Treba naglasiti da verovanje u kojem su oni sazreli nije ni
liilo na ono u kome je Keti odrasla. Bog u koga se veruje pre skepticizma,
malo lii na Boga koji dolazi nakon sazrevanja. Kao to sam rekao na poetku
ovog poglavlja, ne postoji jedinstvena monolitna religija. Ima mnogo religija, a
moda i mnogo nivoa verovanja. Neke religije mogu biti ne-, zdrave za neke
Ijude, druge mogu biti zdrave. Sve je ovo od posebne vanosti za one naunike
koji se bave psihijatrijom i psihoterapijom. Radei tako direktno na procesu
sazrevanja, oni su pozvani da donose sudove u vezi sa zdravljem nekog
individualnog sistema verovanja. Jer, psihoterapeuti obino pripadaju
skeptinoj, ako ne i striktno frojdovskoj tradiciji. Kod njih postoji tendencija da
svako strasno verovanje u Boga smatraju patolokim. Kada se ukae prilika, ova
tendencija moe prei granicu, i pretvoriti se u ubeeno prihvataitje predrasuda.
Nedavno sam sreo studenta kojj je ozlbiljno razmiljao o tome da ode u
manastir na nekoliko godina. Prethodne godine je bio na psihoterapiji, a
nastavio je i sledee. Ali ja nisam mogao govoriti svome psihoterapeutu o
manastiru ili dubini svoje vere, poverio mi se. Mislhn da ne bi razumeo.
Nisam jo dovoljno poznavao mladia da bih mogao proceniti znaenje koje je

manastir imao za njega i da li je njegova elja da tamo ide neurotino

determinisana. Rado bih mu rekao: Svakako morate svome terapeutu ispriati
o tome. Za vau terapiju je bitno da ste u svemu otvoreni, a naroito u tako
vanoj stvari. Verujte vaem terapeutu a e biti objektivan. Ali ni-, sam to
rekao. Nisam bio siguran da e njegov terapeut biti objektivan, da e potpuno
razumeti.
Psihijatri i psihoterapeuti koji imaju simplicistiki stav prema religiji,
verovatno e uiniti medveu uslugu nekim pacijentima. To je naroito mogue
ako svaku religiju smatraju dobrom i zdravom. Isto e se desiti kada dete bace
zajedno sa prljavom vodom i kada svaku religiju smatraju boleu ili
neprijateljem. I konano, to e se dogoditi i ako se oni, suoeni sa
kompleksnou materije, povuku i uopte ne dotaknu religiozno pitanje svojih
pacijenata. Iza takve totalne objektivnosti krije se miljenje da to nije njihova
stvar i da oni ne bi trebalo da budu uvueni u taj problem, ni duhovno ni
religiozno. Meutim, njihovim pacijentima je potrebno da oni budu uvueni i
zainteresovani. Ja ne smatram da oni treba da napuste svoju objektivnost ili da
je uravnoteivanje njihove objektivnosti sa njihovom sopstvenom duhovnou
laka stvar. Naprotiv, to nije nimalo lako. Ali moj je stav da psihoterapeuti svih
vrsta treba, ne da budu manje uvueni, nego pre da budu tananiji u religioznim
stvarima.

Nauna tunelska vizija

Povremeno psihijatri naiu na pacijenta sa udno poremeenim vidom. Ovi
pacijenti vide samo uzani deo prostora koji je pred njima. Ne vide nita ni desno
ni levo, ni iznad ni ispod njihovog uskog fokusa. Ne mogu da vide dva susedna
objekta u isto vreme; mogu odjednom da vide samo jednu stvar i moraju
pokrenuti glavu ako hoe da vide drugu. Oni povezuju ovaj simptom sa
gledanjem kroz tunel, gde se na kraju tunela moe vieti samo mali krug, svetao
i jasan. Ne moee otkriti nikakav fiziki poremeaj u njihovom vizuelnom
sistemu. Izgleda kao da oni sami, iz nekog razloga, ne ele da vide vie ni dalje,
ve samo ono najblie, samo ono na ta su izabrali da usredsrede svoju panju.
Drugi vaan razlog zbog kojeg su naunici skloni da bace dete sa prljavom
vodom je taj to oni ne vide dete. Mnogi naunici ,ne vide evidentnost
postojanja Boga. Oni pate od tunelskog pogleda, samonametnutog psiholokog
kompleta zamraivaa koji im onemoguavaju da obrate panju na cartvo
duha. Meu mnogim razlozima koji stvaraju tunelski pogled, ja bih raspravljao
o dva koja proizilaze iz prirode naune tradicije. Prvi je pitanje metodologije.
Na tom pohvalnom insistiranju na iskustvu, tanoj opservaciji i proverljivosti,
nauka je veliki naglasak stavila na mere. Neto izmeriti znai iskusiti ga u
izvesnoj dimenziji i to u dimenziji u kojoj moemo da uinimo taane
opservacije koji i drugi mogu ponoviti. Upotreba mera je omoguila nauci da
napravi ogromne prodore u razumevanju materijalnog univerzuma. Ali, poto su
doivele uspeh, mere su postale nauni idol. Rezultat je taj da su mnogi
naunici, ne samo skeptini, nego i izravno odbijaju sve to ne moe da se
izmeri. Kao da hoe da kau: Ono to ne moemo da izmerimo ne moemo ni
znati. Ne vredi brinuti zbog neega to ne znamo. Prema tome, ono to ne moe
da se izmeri je i nevano i shodno tome nevredno opservacije. Zbog ovog stava
mnogi naunici iskljuuju iz ozbiljnog razmatranja sve to je neopipljivo ili tako
izgleda, ukljuujui, naravno, i Boga. udan ali uobiajen stav da, stvari koje
nisu lake za prouavanje ne zasluuju da se prouavaju, poela su dovoditi u
pitanje relativno nova istraivanja na samom polju nauke. Jedan razlog je razvoj
izuzetno prefinjemh metoda prouavanja. Preko korieenja tehnikih oprema
kao to su elaktronsiki mdlkmoskopd, spektrofotometri i kompjuteri i programa
i planova kao to su statistike tehnike, u mogunosti smo da izmerimo sve vei
broj fenomena koji su pre nekoliko desetina godina bili nemerljivi. Domen
naune vizije se stalno iri. Poto on i dalje nastavlja da se iri moda emo

uskoro moi rei: Nema nita van granice nae vizije. Ako odluimo da neto
prouavamo, uvek moemo nai metodologiju kojom emo to uraditi.
Drugi napredak koji nam omoguava da pobegnemo od naune tunelske
vizije je skoranje otkrie nauke
stvarnosti paradoksa. Pre sto godina
paradoks je znaio greku naunikog uma, ali ispitujui fenomene kao to su
priroda svetlosti, elektromagnetizam, kvantna mehanika i teorija relativiteta,
fizika je sazrela kroz ovih poslednjih sto godina i poela da prihvata da, na
izvesnom nivou, stvamost jeste paradoksalna. Ovako je pisao J. Robert
Openhajmer:
Na ono to izgleda kao najjednostavnije pitanje, mi esto ne odgovaramo
ili damo odgovor koji e na prvi pogled vie liiti na udan katehizam nego na
nedvosmislenu afirmaciju fizike. Ako pitamo, na primer, da li pozicija elektrona
ostaje ista, moramo rei ne; ako pitamo da li se pozicija elektrona vremenom
menja, moramo rei ne; ako pitamo da li elektron miruje moramo rei ne; ako
pitamo da li je u pokretu, mofamo rei ne. Takve je odgovore davao Buda kada
su ga pitali
0stanju ovekovog bia nakon smrti, ali - to nisu uobiajeni odgovori za
tradiciju sedamnaestog i osamnaestog veka.
Mistici su nam stoleima govorili kroz paradokse. Je li mogue da smo
svedoci susretanja nauke i religije? Kada smo u stanju da kaemo da je ovek
istovremeno i smrtan i vean i svetlost je i talas i estica u isto vreme, onda
smo poeli da govorimo ,tim jezikom. Da li je mogue da e nas staza
duhovnog sazrevanja, koja ide od religioznih praznoverica do naunog
skepticizma, konano dovesti do istinske religiozne stvarnosti?
Ova mogunost poetka ujedinjenja religije i nauke je najvanijii i
najuzbudljiviji dogaaj u dananjem intelektualnom domenu. Ali, to je tek
poetak. Veimdelom i religija i nauka ostaju u samonamet-nutim uskim
okvirima referenci, svaika jo uvek veoma skuenih pogleda zbog tunelske
vizije. Ispitajte, na primer, ponaanje i jedne i druge u vezi sa pitanjima uda.
ak je i saima ideja o udima anatema za mnoge nauinike. Poslednjih etiri
stotiina godina, nauka je iznela izvestan broj prirodnih zakona kao to su: sila
kojom se dva tela privlae upravno je srazmerna masama tih tela, a obmuto
srazmema kvadratu udaljenosti izmeu njih. Ili: energija ne moe ni nastati ni
nestati. Poto su bili uspeni u otkrivanju prirodnih zakona nauonici su od njih
napravili idole, kao to su to uradili i sa merama. Rezultat toga je da se sve to
se ne moe objasniti opteprihvaenim prirodnim zakonima, smatra nestvamim.
U vezi sa metodologijom, nauka kao da kae: Ono to se teko prouava nije ni

vredno prouavanja. U vezi sa prirodnim zakonima, nauka poruuje: Ono to

je teko razumeti, ne postoji.
Crkva je bila malo ireg pristupa. Za religiozni establiment, ono to se ne
moe razumeti u terminima poznatih prirodnih zakona jeste udo, a uda
postoje. Ali, sem to je konstatovala njihovo postojanje, crkva nije bila suvie
revnosna da ih poblie ispita. Religiozni stav je bio da uda ne treba nauono
ispitivati. Ona se moraju prihvatati kao boja dela. Religiozni ljudi nisu eleli da
njihovu religiju uzdrma nauka, kao to ni naunici ne ele da religija uzdrma
nauku.
Katolika crkva je udesna ozdravljenja koristila za dokazivanje
verodostojnosti svetaca i ona su gotovo standardni deo mnogih protestantskih
denominacija. Crkva nikada nije rekla lekarima: Hoete li da sa nama
prouavate ovaj fascinantni fenomen? Ali ni lekari nisu rekli: Moemo li sa
vama nauno ispitati te pojave koje interesuju nau profesiju? Umesto toga,
profesionalni medicinari smatraju da udesna izleenja ne postoje, da bolesti od
kojih je pacijent izleen nisu ni postojale, da su bile umiljeni poremeaj kao to
je to histerini preobraaj, ili je dijagnoza bila pogrena. Sreom, nekoliko
ozbiljnih naunika lekara i religioznih istraivaa istine poeli su ispitivanja
prirode takvih fenomena kao to su spontane remisije kod pacijenata sa rakom i
primene, oigledno uspenog, psihiakog izleenja.
Pre petnaest godina, kada sam diplomirao na medicinskom fakultetu, bio
sam ubeen da uda ne postoje. Sada sam siguran da ih ima mnogo. Ova
promena u mojoj svesti bila je rezultat dva faktora. Jedan je velika raznolikost
iskustava koja sam imao kao psihijatar. Ti sluajevi su ponekad izgledali
sasVim obino; ali kada sam o njima dublje razmislio, video sam da to
nije.tako. U mom radu na duhovnom sazrevanju pacijenata, na neki nain nam
je mnogo pomagala neka sila za koju nema logihog objanjenja - to je na neki
riain bilo udo. Ova iskustva, od kojih u neka navesti, naterala su me da
promenim svoj stav po kome su ua nemogua. Kada sam taj svoj prvobitni
stav odbacivanja doveo u sumnju, postao sam otvoren i za parizinanje i za
prihvatanje postojanja uda. Ova.otvorenost je bila drugi faktor koji je izazvao
promenu u mojoj svesti, a onda mi omoguio da i u sasvim obinoj egzistenciji
oekujem uda. to sam uda vie traio, vie sam ih i nalazio. eleo bih da
itaoci ove knjige, razviju oseaj za zapaanja uda. Nedavno je u vezi sa
sposobnou zapaanja uda napisano:
Samospoznaja je roena u odreenoj vrsti svesti i ona tu i saareva. Tu
svest su na razne naine opisali razni Ijudi; Mistici su, na primer, pisali o njoj

kao o sagledavanju boanske prirode i savrenstva sveta. Riard Bak smatra da

je to kosmika svest. Baber je opisuje u terminima ja - ti relacija. Maslov ju je
nazvao spoznaja bia. Koristiemo termin Uspenskog, i zvaemo tu spoznaju
udom. udo se ne odnosi samo na neobine fenomene, nego i na obine, jer
apsolutno sve moe izazvati ovu specijalnu svesnost ukoliko joj se posveti
dovoljno panje. Kada je spoznaja osloboenja dominacije predrasuda i linog
interesa, ona je slobodna da doivi svet onakav kakav je i da shvati njegovu
velianstvenost... Da bismo spoznali uda ne moramo biti religiozni.
Jednostavno, treba da posveujemo punu panju stvaraocima ivota, to jest,
onome to je uvek prisutno, i smatramo ga neim to se samo po sebi
podrazumeva. Istinka uda sveta su svuda, u najsitnijim delovima naeg tela, u
ogromnim prostranstvima kosmosa, u intimnim vezama svih stvari... Mi smo
deo fino izbalansiranog ekosistema u kome se meuzavisnost slae sa
individualnou. Svi smo mi individue, ali mo i deo vee celine, ujedinjeni u
neem ogromnom i lepom, to se ne da opisati. Spoznaja uda je subjektivna
esencija samospoznaje, koreati iz koga rastu najplemenitije ljudske osobine i
iskustva.
Razjniljajui o udima, mislim da smo imali mnogo sklonosti ka
dramatinosti. Tiraili smo grm koji gori, more koje se razdvaja da propusti
Jevreje, glas grmljavine sa neba. Umesto toga, da bismo nali uda, treba da
posmatramo obino svakodnevne dogaaje u naem ivotu, i da se istovremeno
orijentiemo na nauku. Ja u upravo to. da uinim u sledeem poglavlju kada
budem razmatrao obine dogaaje u praktikovanju psihoterapije, dogaaje koji
su me odveli do razumevanja neobinih fenomena milosti. .
Ali, eleo bih da upozorim na jednu stvar. Ova veza izmeu religije i
nauke moe biti na nesigumom i opasnom terenu. Upoznaemo se sa
ekstrasenzomim percepcijama i psihikim ili paranormalnim fenomenima
kao i raznim drugim udima. Bitno je da smo stalno na oprezu. Nedavno sam
prisustvovao konferenciji na temu vere u udesna ozdravljenja na kojoj je
izvestan broj vrlo obrazovanih govornika prezentirao neke anegdotske
sluajeve. Hteli su da pokau da su oni, a i drugi, sposobni da udesno lee, pa
su priali o rigoroznim naunim uslovima u kojima su to radili, a sve to nije bilo
taono. Ako onaj koji lei stavi dlanove na pacijentov zapaljeni zglob, to ne
znai da je pacijent izleen. Zapaljeni zglobovi se obino smire, pre ili kasnije,
polako ili iznenada, bez obzira ta se preduzima. injenica da se dva dogaaja
deavaju istovremeno ne garantuje da su oni uzrono vezani. Zato to je itava
ta oblast nejasna i neodreena, veoma je vano da joj pristupimo sa zdravim

skepticizmom. Nedostatak skepticizma i rigoroznog proveravanja moe nas

odvesti na pogrean put. Domen psihikih fenomena privlai mnoge lakoveme
Ijude koji nisu u stanju da proveravaju i realistimije posmiatraju. Mnogi
pokuavaju da pronau jednostavne odgovore na teka pitanja, s puno ade ali sa
malo pameti, udruujui populamu nauku i religiozne koncepte. injenica da
Veina takvih zajednica propadne, ne znai da su one nemogue, ali, kao to je
bitno da naa vizija nije osiromaena tunelskom vizijom problema, bitno je i da
nae kritike sposobnosti i mogunost skeptiokog promatranja ne budu
zaslepljene briljantnom lepotoih spiritualnog carstva.

IV DEO
MILOST
udo
Cudesna milosti! Kako je sladak taj glas, koji je spasao bednika poput
mene!
Jednom sam bio izgubljen, ali sada sam se pronaao.
Bio sam slep, a sada vidim.
Milost je nauila moje srce da se plai, milost mi je donela olaksanje,
Kako je bila dragocena ta milost,
Onog prvog asa kada sam poverovao!
Kroz mnoge opasnosti, muke i patnje, ja sam ve proao;
Ta milost me je sigumo kroz njih provela, i sada e me ona odvesti kui.
A kada tamo budemo deset hiljada godina, sijajui poput sunca,maemo
jednak broj dana da slavimo Boga, kao i onda kada smo prvi put joeli.
Prva re u ovoj amerikoj pesmi koja je u vezi sa milou je udesna.
Neto je udo kada se ne deava na uobiajeni nain, kada nije predvidivo, i ne
deava se po prirodnom zakonu. Ono to sledi e demonstrirati milost kao
uobiajeni fenomen koji je do izvesnog stepena ak i predvidiv, ali realnot
milosti e ostati neobjanjiva u konceptualnom okviru konvencionalne nauke i
prirodnih zakona. Ostae udo i udesno.
Postoji izvestan broj aspekata praktikovanja psihijatrije koji nikada ne
prestaju da me zauuju. Jedan od njih je i injenica da su nai pacijenti
zauujue mentalno zdravi. Obino drugi medicinari optuuju psihijatre da
praktikuju neegzaktnu i nenaunu disciplinu. injenica je, meutim, da se vie
zna o uzronicima neuroza, nego u uzronicima veine ljudskih bolesti. Kroz
psihoanalizu je mogue otkriti uzrok i razvoj neuroza u individualnog paijenta
sa tanou i preciznou kakva se retko moe nai u medicini. Mogue je
saznati kako, kada, gde i zato individua dobija neurotski simptom, a isto je tako
mogue precizno saznati, kada, gde i zato se ta posebna neuroza moe leiti.
Ono to mi ne znamo, meutim, jeste zato neuroza nije jaa - zato na blago
neurotini pacijent nije veoma neurotian, ako ne i potpuno psihotian.
Neizbeno, nalazimo da je pacijent patio od traume ili trauma koje su bile takve
da su proizvele neurozu, ali traume imaju intenzitet koji bi u uobiajenom
poretku stvari trebalo da proizvede veu neurozu nego to je ima pacijent.

Trideset petogodinji, izuzetno uspean, biznismen je doao kod mene

zbog jedne blage neuroze., Bio je nezakonito dete, a podigla ga je njegova
gluvonema majka u slamovima ikaga. Kada je imao pet godina drava ga ,je
oduzela od majke, smatrali su da ona nije u stanju da ga podie kako valja. On
je, bez objanjenja i upozorenja, premeten u jedan, a zatim drugi, pa trei dom,
kao usvojenik, gde su se prema njemu ponaali bez imalo emocija. Kada je
imao petnaest godina postao je delom paralizovan, to je bio rezultat uroenog
otoka ria jednom krvnom sudu u mozgu. Sa esnaest godina je najpustio i
poslednje roditelje koji su ga usvojili, i poeo da ivi sam. Sa sedamnaest
godina je bio u zatvoru. Tamo nije p.sihijatrijski leen. Nakon est meseci je
p.uten iz zatvora a vlasti su ga zaposlile kao fizikog radnika u nekoj
kompaniji. Svako je tada njegovu budunost smatrao rieizbeno mranom.
Meutim, u toku tri godine on je postao najmlai ef odeljenja u istoriji
kompanije. Oenio se, i nakon pet godina napustio kompaniju i uspeno vodio
spostvene poslove, postavi veoma bogat ovek. Pre nego to je doao kpd
mene na tretman, postao je i otac. Bio je intelektualac koji se sa,m obrazovao i
uspean umetnik. Kada, kako, zato; gde je sve to poelo? Posmatrano iz
uobiajenog koncepta kauzalnosti - ne znam. Moemo zajedno da krenemo, u
uobiajenom okviru uzrokai posledica, da ispitujemo determinante njegove
blage neuroze. Ne moemo da determiniemo uzroke njegovog neoekivanog
uspeha.
Ovaj sluaj sam naveo zbog toga to su traume bile tako dramatine, a
njegov uspeh tako oigledan i neoekivan. U velikoj veini sluajeva traume iz
detinjstva su veoma suptilne (mada obino jednako ruilake) ali je ema u
osnovi ista. Retko sreemo pacijente koji, na primer, nisu mentalno zdraviji od
svojih roditelja. Znamo zato ljudi postaju mentalno bolesni, ali ne razumemo
kako ljudi tako dobro preivljavaju traume u ivotu. Tano znamo zato Ijudi
izvravaju samoubistva. Ne znamo zato drugi, pod slinim okolnostima, ne
zavravaju samoubistvom. Sve to moemo rei je to da postoji sila iji
mehanizam ne razumemo i koja rutinski deluje u veini ljudi, titei i branei
njihovo mentalno zdravlje ak i pod najteim okolnostima.
Mada procesi koji dovode do mentalnih poremeaja esto ne odgovaraju
procesima fizikih poremeaja, oni su na neki nain ipak u vezi. Mnogo vie
znamo o uzrocima fizikih bolesti nego to znamo o uzrocima fizikog zdravlja.
Pitajte bilo kog lekara opte prakse ta izaziva meningokokni meningitis, i on e
vam odmah rei: Pa, meningokokus, naravno. Ako ove zime ispitujemo
bakterije iz grla Ijudi koji ive u malom mestu, videemo da ih u grlu ima devet

od deset ljudi. Pa ipak, niko nije patio od meningitisa ve godinima niti izgleda
verovatno da e patiti ove zime. ta se tu deava? Meningokokni meningitis je
relativno retka bolest, ali je uzronik sasvim obian. Lekari koriste koncept
otpomosti organizma da bi to objasnili, iznosei da telo poseduje sistem odbrane
koji odoleva invaziji meningokoka. To je sve tano. Znamo mnogo o sistemu
odbrane i kako on funkcionie. Ali tu je i jedno veliko pitanje. Neki od ljudi koji
e umreti od meningokoknog meningitisa ove zime, imae, recimo, oslabljen
sistem odbrane. Ipak, veina ljudi koja je umrla, bila je zdrava sa sasvim
zdravim sistemom odbrane. Na izvesnom nivou emo moi rei da su
meningokoke bile uzronik smrti, ali taj je nivo vetaki postavljen. U dubljem
smislu, mi neemo znati zbog ega su umrli. Najvie to emo moi rei je da
su snage koje obino tite nae ivote nekako prestale da funkcioniu.
Mada se koncept otpornosti najee primenjuje na infektivne bolesti kao
to je meningitis, on se na ovaj ili onaj nain moe primeniti na sve fizike
bolesti.
Meutim, kod bolesti koje nisu infektivne, mi ne znamo kako funkcionie
sistem otpomosti. Neko moe dobiti relativno blag napad kolitisa, bolesti koja
se smatra psihosomatskom, potpuno se oporaviti i nastaviti da ivi bez
problema. Drugome se napad moe ponoviti i on moe postati potpuno
obogaljen hronini bolesnik. Trei moe da umre od prvog napada. Bolest je
ista, ali su ishodi sasvim razliiti. Zato? Nemamo pojma zato, moemo samo
rei da Ijudi izvesnog karaktera imaju velike probleme sa nekom boleu sa
kojom veina nas uopte nema problema. Kako se to deava? Ne znamo.
Ovakva pitanja moemo postavljati u vezi sa bilo kojom boleu, ukljuujui i
najuobiajenije kao to su srani napadi i udari, rak, ir i druge. Veina
mislilaca smatra da su gotovo svi poremeaji psihosomatske prirode, da je
psiha, na neki nain, uzronik raznih greaka koji se deavaju u sistemu
odbrane. Ali, ne zauuje to to se deavaju greke u sistemu odbrane, udi to
to taj sistem tako dobro radi. Po nekom obinom stanju stvari trebalo bi da nas
ive pojedu bakterije, uniti rak, sapne debljina i razjede kiselina. Nije udno
to obolevamo i umiremo. udno je to uopte ne obolevamo tako esto i ne
umiremo tako brzo. To isto moemo rei i za mentalne i fizike poremeaje.
Postoji sila iji mehanizam ne razumemo i koja deluje u veini ljudi, titei i
podstiui njihovo fiziko zdravlje, ak i u najteim okolnostima.
Pitanje nesrea je jo jedno zanimljivo pitanje. Mnogi lekari i veina
psihijatara su doiveli da se suoe sa fenomenom oveka kojije sklon
nesreama. Meu mnogim sluajevima iz moje prakse, najdramatiniji je bio

sluaj etrnaestogodinjeg deaka, koga sam primio iz Centra za delinkventnu

omladinu. Majka mu je umrla u novcmbru kada je imao, osam godina. U
novcmbru sledee godine pao je sa imerdevina i slomiio iriuku. Kada je napunio
deset godiina, u novembru, se desila nesrea sa biciklom u kojoj mu je naprsla
lobanja,. a zadobio je i jak potres mozga. U novembru, kada je imao jedanaest
godina, pao je kroz rupu na krovu i polomio bedrenu kost.v U novembru
sledee godine pao je sa skejtborda i polomio zglob. U novembru, kada je imao
trinaest godina udarila su ga kola i imao je frakturu karlice. Niko ne moe rei
da nije bio sklon nesreama. Ali kako je dolazilo do tih nesrea? Deak ih nije
izazivao. Nije bio svestan ni tuge zbog majine smrti, i rekao mi je da je
potpuno zaboravio na nju. Da bismo shvatili kako su se ove stvari deavale,
moramo primeniti koncept otpornosti na fenomen nesrea kao i na fenomen
bolesti, i razmiljati o ljudima koji nisu skloni nesreama, kao i o onima koji to
jesu. Nije u pitanju samo to da su izvesni ljudi u izvesnom dobu ivota skloni
nesreama. injenica je i da je, u uobiajenom poretku stvari, veina nas
otporna na nesree.
Jednog zimskog dana, kada mije bilo devet godina, dok sam se vraao iz
kole, okliznuo sam se i pao. U to su naila jedna kola i ja sam se naao pod
njima. Izvukao sam se ispod kola, sav uspanien, i otiao kui bez ijedne
ogrebotine. Ova nesrea, sama po sebi, ne izgleda znaajna. Moe se rei da
sam imao sree. Ali, kada uzmemo u obzir i druge stvari: koliko puta su kola za
malo udarila u mene dok sam etao, vozio bicikl ili svoja kola. Koliko sam puta
vozio kola i gotovo udario u peaka ili jedva proap pored bicikliste u mraku.
Koliko sam puta nalegao na konice zaustavivi se na santimetar od drugih
kola. Koliko puta sam za malo promaio drvo dok sam se skijao. ta je sve to?
Da.li je moja egzistencija zaarana? Ako itaoci sa tog stanovita osmotre svoj
ivot, veina e u njemu nai sline dogaaje koji se ponavljaju. Slione jedva
izbegnute nesree. Uvek je vie nesrea koje su se mogle desiti, od.hroja
nesrea koje su se zaista desile. Mislim da e se itaoci sloiti sa mnom da kod
njihove liine atpoirnosti na .nesree njihovo svesno odluivanje nije imalo
nikakvog udela. Moe biti da veiina nas vodi zaaran ivot. Da li je istinit onaj
stih u pesmi: Milost me je sauvala sve do sad?
Neko moe misliti da u tome nema nieg uzbudljivoig, da su sve te stvari o
kojima smo govorili samo manifestacija instinkta samoodranja, ali, ako tome
damo ime, da li ga tako i objanjavamo? Da li injenica da imamo instinkt
odranja izgleda sasvim u redu zato to smo je nazvali instinkt? ,Nae
razumevanje porekla i mehanizma instinkta je neznatno. U stvari, dogaaji a

nesreama nagovetavaju da je naa tendencija ka preivljavanju moda neto

drugo, i mnogo udesnije, nego instinkt koji je sam po sebi takoe udesan.
Malo ta razumemo u vezi sa instinktima i smatramo da operiu u granicama
individue koja ih poseduje. Moemo zamisliti da je otpornost na mentalne ili.
fizike bolesti lokalizovana u nesvesnom umu ili telesnim procesima individue.
Meutim, nesree su interakcija izmeu nekoliko individua, izmeu individua i
stvari. Da li me kola nisu pregazila, kada sam imao devet godina, zbog mog
instinkta samoodranja ili zato to je voza instinktivno odbio da me ubije?
Moda imamo instinkt ne samo za ouvanje sopstvenog ivota, ve i za
ouvanje ivota drugih?
Mada to nisam lino doiveo, prijatelji su mi priali da su prisustvovali
automobilskim nesreama iz kojih je rtva izlazila potpuno netaknuta iz vozila
koja se posle udara vie nisu mogla preppzinati. Njihova reakcija je bila
potpuna zapanjenost. Ne mogu da shvatim da iko moe da preivi takav udes,
a jo manje da izae bez ogrebotine. Toje bio komentar. Kako to da
objasnimo? istom sluajnou? Ovi moji prijatelji, koji nisu religiozni ljudi,
bili su zapanjeni ba zato to to nije izgledalo kao sluajnost. Niko ne bi
preiveo, kau oni. Oni nisu religiozni, i bez nekog dubljeg razmiljanja su
pokuali da shvate ovo iskustvo, rekavi
Pa, mislim da Bog voli pijance, ili Mislim da mu jo nije bilo vreme.
italac moe misteriju takvih sluajeva pripisati istoj sluajnosti ili
neobjanjivom obrtu sudbine, i ne mora eleti da ih dalje .ispituje. Ako hoemo
da takve sluajeve dublje ispitamo, koncept instinkta nee biti zadovoljavajue
objanjenje. Da li mainerija motornih kola poseduje instinkt da $e slomi ba
tako da sauva Ijudsko telo koje se nalazi unutra, i, da li ljudsko telo poseduje
instinkt da, u trenutku udara, konture prilagodi konturama slomljene mainerije?
Takva su pitanja apsurdna. Ja u i dalje da is.pitujem mogunost takvih nesrea,
i da traim objanjenje, ali je jasno da koncept instinkta nita ne objanjava.
Moda bi koncept sinhronosti mogao da pomogne. Pre nego to uzftiemo u
obzir koncept sinhronosti, trebalo bi da ispitamo neke aspekte funkcionisanja
delova Ijudskog uma koje zovemo nesvesno.
tio nesvesnog
Kada ponem da radim sa novin*. pacijentom, ja obino nacrtam veliki
krug. Onda ucrtam malu niu. Pokazujui uriutranjost nie kaem mu: Ovo
predstavlja svesni um. Preostali deo kruga, devedeset pet procenata i vie,
predstavlja vae nesvesno. Ako raditeugo i mnogo na razumevanju samog sebe,

otkriete da taj ogromni deo vaeg mozga, koga ste tako malo svesni, sadri
bogatstva iznad najmatovitijih oekivanja.
Jedan od naina da saznamo za postojanje ovog ogromnog i skrivenog
carstva uma, i naslutimo bogatstvo koje ono skriva, je saznanje preko siiova.
Jedan ligledni ovek mi je doao zbog depresije koja je trajala ve nekoliko
godina. Nije nalazio radosti u radu, a nije znao zato. Mada su mu roditelji hili
nepoznati i siromani, nekoliko predaka sa oeve strane su bili slavni ljudi. Moj
ih je pacijent malo spominjao. Njegovu su depresiju izazvali mnogi faktori. Tek
nakon nekoliko meseci tretmana poeo je da razmilja i o ambiciji. Na seansi je
tri puta pomenuo ambiciju i onda je ispriao san od prethodne noi iji je jedan
deo glasio ovako: Mi smo bili u apartmanu ispunjenom ogromnim komadima
nametaja. Bio sam mnogo mlai nego to sam sada. Moj otac je eleo da
otplovi preko zaliva i doveze amac koji je on iz nekog razloga ostavio na
ostrvu nasuprot zalivu. eleo sam da idem i pitao sam ga kako da naem amac.
Ort me odvede do jednog izuetno glomaznog komada nametaja, jedne ogromne
komode, bar etiri metra dugake i visoke sve do plafona, sa moda dvadeset ili
trideset gigantskih fioka i ree mi da mogu nai amac ako gledam du ivice
komode. Znaenje sna mi nije bilo jasno, pa sam ga, po obiaju, pitao na ta ga
asocira ta ogromna komoda sa fiokama. Odmah.mi je rekao: Iz nekog razloga moda zato to je izgledala tako deprimirajue - asocirala me je na sarkofag.
A ta je sa fiokama? Iznenada se osmehnuo. Moda elim da ubijem sve
pretke, ree. To me navodi da mislim o porodinoj grobnii, svaka fioka je
dovoljno velika da u nju stane telo. Sada je znaenje sna bilo jasno. On je
zaista u mladosti video grobove slavnih mrtvih pnredaka i krenuo je njihovim
stopama, ka slavi. Ali, on je to smatrao deprimirajuom silom u svom ivotu;
eleo je da psiholoki ubije pretke da bi se oslobodio te sile.
Svako ko se mnogo bavio snovima, prepoznae ovaj san kao tipian. Hteo
bih da naglasim tu tipinost. Ovaj ovek je poeo da radi na problemu, i, gotovo
odmah, njegovo je nesvesno proizvelo dramu koja je osvetlila uzrok njegoVog
problema. Uzrok kojeg nije bio svestan. Ono je to uradilo elegantno, koristei
simbole kao najvetiji dramski pisac. Teko je zamisliti koji bi drugi doivljaj u
tom stadijumu terapije bio korisniji od ovog sna. Njegovo nesvesno je elelo da
mu pomogne, i to je uradilo vrlo veto.
.
Ba zato to je od tolike pomoi, psihoterapeuti obino analizu snova
smatraju znaajnim delom svoga rada. Moram priznati da je bilo mnogo snova
iji znaaj me je prevario, i ponekad bih poeleo da nam nesvesno govori
razumljivijim jezikom. Meutim, u sluajevima gde smo uspeli da protumaimo

znaenje, pouka je uvek bila takva da omogui nae duhovno sazrevanje. Snovi
koji ne mogu da se tumae na vie naina, od najvee su nam pomoi. Ta se
pomo javlja u mnogim formama: upozorenje na zamku, ukazivanje na
razreenje problema koji nismo mogli reiti, ukazivanje na to da nismo u pravu
onda kada mislimo da jesmo. Korektor nam kae da smo u pravu onda kada
mislimo da nismo. San je esto i izvor potrebnih informacija nama koje nam
nedostaju u svesti. On nam pomae da naemo pravac kada smo izgubljeni. San
je pokaziva puta kojim treba ii kada smo u bespuu.
Nesvesno moe komimicirati sa nama kada smo budni, kao i kada smo u
snu, samo je to onda u malo izmenjenoj formi. To je forma zaludnih misli ili
delova misli: veinom, kao v kod snova, mi ne obraamo paniu na te zaludne
misli i odbacujemo ih kao da nemaju znaaja. To je razlog zato pacijenti kod
psihoanalize dobijaju instrukcije da kau SVE to im padn na pamet, bez obzira
kako to beznaajno i glupavo zvualo. Kada god pacijent kae: To je smeno,
ali ove glupe misli mi stalno dolaze u glavu -; uopte nemaju smisla, ali vi ste
mi rekli da vam ih moram rei, tada znam da je pacijent dobio veoma vanu
poruku od nesvesnog, poruku koja e znaajno osvetliti njegovu ili rtjenu
situaciju. Dok nas te zaludne misli snabdevaju obino dramatinim uvidima u
sebe same, one riiogu da nas snabdeju i uvidom u druge osobe i svet van nas.
Kao primer jedne takve zaludne misli, u stvari poruke iz nesvesnog, dozvolite
da opiem iskustvo moga uma dok sam radio sa jednom pacijentkinjom.
Pacijent je bila mlada ena koja je od doba adolescencije patila od nesvestica,
oseaja da svakog trenutka moe da padne, a za to nisu uspeli da nau nikakav
fiziki uzronik. Zbog tog oseaja nesvestice ona je hodala kruto, gotovo se
gegajui. Bila je inteligentna i armantna i nisam imao pojma ta bi moglo
izazvati te nesvestice od kojih ni psihoterapija nije uspela da je izlei i zbag
kojih se obratila meni. Usred nae tree seanse, dok je sedela udobno zavaljena i
govorila o ovom i onom, iznenada mi je u glavu dola jedna jedina re:
Pinokio. Pokuao, sam da se koncentriem na ono to pacijent govori i tu re
izbacim iz svesti. Ali, ve sledeeg minuta, uprkos samom sebi, re mi je
ponovo dola u glavu, gotovo vidljiva, i kao da se nacrtala isipred mojih oiju:
PINOKIO. Sada sam bio iznerviran, treptao sam, i ponovo pokuao da obratim
panju na pacijenta. A nda, kao da poseduje svoju sopstvemu volju, re se
ponovo vratila i zahtevala da bude prepoznata. Saekaj trenutak, rekoh sebi,
ako se ova re toliko trudi da mi ue u svest, moa bi bilo bolje da na nju
obratim panju. Znam da te stvari mogu biti vane i znam da moje nesvesno eli
neto da mi saopti, pa bi bilo bolje da ga posluam. Pinokio. ta, do vraga, to

moe da znai? Zar bi to moglo da bude u vezi sa mojim paeijentom? Ne misli

da je ootia Pinokio, zar ne? Saekaj malo, ona je slatka poput male lutke.
Obuena je u crveno, plavo i belo. udno hoda, ukoenih nogu kao drveni
vojnik. To je to. Ona je maribnta. Gospode, ona je Pinokio. Ona je marioneta!
Odjednom mi se ukazala bit moga pacijenta: ona nije bila stvarna osoba. Bila je
kruta, drvena marioneta koja pokuava da izgleda iva, ali se plai da bi svakog
trenutka mogla da padne na glavu i kolabira zapetljana u konce i kanape. Jedna
po jedna pojavljivale su se injenice koje su ovo potvrivale: pojavila se
neverovatno dominirajua majka koja je vukla konce i veoma se ponosila to je
za jednu no nauila kerku da trai nou, kada je ova bila mdla. Moja
pacijentkinja je potpuno bila okrenuta ispunjavanju oekivanja koja su drugi
imali u vezi sa njom. Da bude ista, uredna, -na svom mestu, i da govori ono to
se od nje oekuje. Tu je bio i potpuni nedostatak motivacije i nesposobnost da
sama donese autonomne odluke.
Ovaj dragoceni uvid u problem pacijenta pojavio se u mojoj svesti kao
neeljeni uljez. Ja ga nisam zvao. Nisam ga eleo. Za mene je njegovo prisustvo
izgledalo nevano. Prvo s$m mu se opirao, pokuavajui da ga se otresem.
Takva udna forma i neeljenost su esto karakteristini za materijal nesvesnog
koji se prezentira svesnom umu. Delom zbog tog kvaliteta i otpora svesnog
uma, Frojd i njegovi sledbenici su shvatali nesvesno kao skladite primitivnog
koje je antisocijalno i zlo za nas. Kao da su smatrali, zbog injenice da ga naa
svest ne eli, da je materijal nesvesnog zao. Razvijajui to dalje, smatrali su
da je mentalna bolest ukorenjena u nesvesnom, kao demon u podzemnim
dubinama naeg uma. Jung je ovo stanovite korigovao na nekoliko naina
ukljuujui .izraz: mudrost nesvesnog. Moje sopstveno iskustvo potvruje
Jungovo stanovite u svakom pogledu. Doao sam do zakljuka da mentalne
bolesti nisu produkt nesvesnog. To je fenomen svesti ili poremeaja odnosa
svesnog i nesvesnog. Razmatrajui pitanje potiskivanja, Frojd je kod mnogih
svojih pacijenata otkrio seksualne elje i neprijateljske oseaje kojih oni nisu
bili svesni, i koji su bili uzrok njihovih bolesti. Poto su te elje i ta oseanja
potiskivani u nesvesno, zakljuio je da je nesvesno uzrok mentalnih oboljenja.
Ali, zbog ega su te elje i oseanja uopte smeteni u nesvesnom? Zato su bila
potisnuta? Odgovor je da ih svesaii um nije eleo. Problem lei u neeljenju i
neprihvatanju. Problem nije u tome to ljudska bia imaju takva neprijateljska
oseanja i seksualne elje, ve u tome to svestan um nije voljan da se suoi sa
ovim oseajima i da podnese muku njihovog razreemja, nego ih gura pod tepih.

Trei nain na koji se nesvesno manifestuje i obraa nam se, ako smo
voljni da sluamo, (to obiono nismo), je kroz nae ponaanje. Mislim na
omake u govoru i druge greke u ponaanju ili Frojdovske bmake koje je
Frojd u Psihopatologiji svakodnevnog ivota demonstrirao kao mamifestacije
nesvesinog. Frojdova upotreba rei psihopatologija, da bi opisao ove fenomene,
je indikativna za njegovu negativnu orijentaciju prema nesvesnom. On nesvesno
shvata kao nerijatelja, ili bar avola koji pokuava da nas prevari, a ne kao neku
dobru vilu koja ulae mnogo1 napora da nas uini asnim ljudima. Kada
pacijent u psihoterapiji napravi omaku, to obino pomae u daljem procesu
terapije. U tom je trenutku svesni um angaovan pokuajem da se nosi sa
terapijom i sklon je da pravu prirodu problema sakrije od terapeuta. Nesvesno
se meutim udruuje sa terapeutom, bori za otvorenost, poteno i stvamo,
trudei se da iznese istinu u vezi sa problemom. ,
Evo ponovo nekoliko primera. Pedantna ena, potpuno nesposobna da u
sebi otkrije emocije straha i ljutnje, prema tome nesposobna i da ih iskae,
poela je da zakanjava po pet minuta na seansu. Rekao sam joj da je to zato to
ima otpor ili prema meni ili prema seansi, ili prema oboma. Ona je odmah
odbacila takvu mogunost, objanjavajui da je kanjenje prouzrokovao ovaj ili
onaj sluajni razlog, rekavi da me veoma ceni i da je motivisana da zajedno
radimo. Vee nakon te seanse ona je plaala meseee raune ukljuujui i moj.
Njen mi je ek stigao nepotpisan. Na sledeoj seansi sam je o tome obavestio,
ponovo nagovetavajui da mi nije platila kako bi trebalo zato to je bila ljuta.
Rekia je: Ali to je smeno. Nikada u svome ivotu nisam dala nepotpisan ek.
Vi znate kako sam ja pedantna u tim stvarima. Uopte nije mogue da taj ek
nisam potpisala. Pokazao sam joj nepotpisan ek. Mada je uvek kontrolisana u
svom ponaanju, sada je poela da jeca. ta se to deava sa mnoni? Potpuno se
gubim. Oseam kao da sam istovremeno u dva bia. Prihvatila je moj stav da je
ona poput kue koja se deli na dva dela i po prvi put u ivotu je shvatila da i ona
moe oseati bes. Nainjen je prvi korak napred. Drugi pacijent je imaoroblema
sa oseanjem besa. Bio je to mukarac koji je verovao da ne sme oseati, a
kanioli ispoljavati bes prema bilo kome lanu porodice. Poto ga je u to vreme
posetila sestra, priao mi je o njoj, opisujui je kao savreno dragu osobu.
Kasnije, za vreme seanse, govorio je o maloj zakuski koju je to vee pripremao i
na koju e doi par iz susedstva i naravno moja snaha. Tada sam mu rekao da
je svoju sestru opisao kao snahu. Verovatno ete mi sada rei da je to jedha od
onih Frojdovih omaki, ree on. Da, hou, odgovorio sam. Ono to vae

nesvesno kae jeste, da vi svoju sestru ne elite za sestru, da je ona, to se vas

tie, samo snaha i da je vi, u stvari, mrzite.
Ne mrzim je, odgovorio je on. Ali ona neprekidno pria i ona e
veeras monopolizovati konverzaciju. Moda me ona ponekad zbunjuje.
Ponovo smo malo napredovali.
Ne izraavaju $ve omake neprijateljstvo ili potisnuta negativna oseanja.
One izraavaju sva potisnuta oseanja, i pozitivna i negativna. Izraavaju istinu,
pravo stanje stvari koje je suprotstavljeno onome ta bismo mi eleli da
budemo. Moda je najupeatljiviju omaku uinila mlada ena za vreme svoje
prve seanse. Znao sam da su njeni roditelji rezervisani i neosetljivi Ijudi koji su
je podigli u bogatstvu, ali bez oseanja i istinske brige. Meni se predstavila kao
neuobiajeno zrela, samozadovoljna, oslaboena i nezavisna mlada ena koja je
elela tretman jer je trenutno bila slobodna i mislila je da psihoanaliza moe
doprineti njenom intelektualnom napretku. Raspitujui se o toj njenoj slobodi
saznao sam da vie nije na koledu jer je u petom mesecu trudnoe. Nije elela
da se uda. Imala je neki neodreen plan da bebu nakon poroaja da na
usvojenje, a zatim ode u Evropu i zavri obrazovanje. Pitao sam je da li je
obavestila oca bebe, koga nije videla etiri meseca, o tome da je trudna. Da,
odgovorila je. Napisala sam mu obavetenje da je .veza naeg produkta, dete.
Htela je da kae da je dete produkt njihove veze, umesto toga rekla mi je da je
pod maskom svetske ene ona jo uvek mala devojica gladna nenosti,
devojica koja umire zbog nedostatka oseanja ljudi oko sebe. Ona je ostala
trudna u oajnikom pokuaju da izazove neija oseanja postajui i sama
majka. Nisam je suoio sa tom omakom jer ona tada nije bila spremna da je
prihvati. Ali, ta je omaka bila od pomoi, jer mi je pokazala da pred sobom
imam uplaeno dete kome treba zatitnika nenost i najjednostavnija, gotovo
fizika nega jo dugo vremena.
Ova tri pacijenta koja su pravila omake nisu toliko elela da se sakriju od
mene koliko od seoe samih. Prva je zaista verovala da u njoj ne postoji ni tnm
otpora prema terapiji. Drugi pacijent je bio ubeen da ne gaji ni malo
neprijateljstva ni prema jednom lanu porodice, trea osoba je mislila o sebi
iskljuivo kao o svetskoj eni. Na svesni koncept o sebi uvek se vie ili maaije
razlikuje od onoga to mi, u stvari, jesmo. Gotovo uvek smo ili vie ili manje
kompetentni za neto nego to verujemo. Meutim, nesvesno uvek zna ko smo.
Najvei, esencijalni zadatak duhovmog razvijanja je stalni rad na usklaivanju
svesnog koaicepta o sebi sa stvamim stanjem. Kada se vei deo ovog
doivotnog zadatka obavi - to se moe postii kroz intenzivnu terapiju - osoba

e se oseati ponovo roena. Nisam vie osoba koja sam bila, rei e
pacijent obradovan velikom promenom u svojoj svesti. Ja sam sada sasvim
druga osoba. Takva osoba lako shvati rei ove pesme: Jednom samio
izgubljan, sada sam se naao. Bio sam slep, a sada vidim.
Ako se identifikujemo sa svojim konceptom o sebi ili svojom sveu ili
sveu uopte, onda moramo da kaemo u vezi sa nesvesnim, da je ono mudriji
deo nas. Govorili smo o mudrosti nesvesnog prvenstveno u terminima
samospoznaje i samootkrivanja. U primeru pacijenta koga je moje nesvesno
ocenilo kao Pinokija, poku&o sam da pokaem da je nesvesno mudrije nego
to simo mi, i ,to i u odmosu na druge Ijude i u odnosu na nas. injenica je da je
nae riesvesno mudrije od nas u svemu. Kada smo prvi put stigli u Singapur,
moja ena i ja smo napustili hotel i otili u etnju. Uskoro smo izali na iroki
prostor na ijemsmo udaljenom kraju, dva ili tri bloka dalje, videli u tami
nejasne obrise neke zgrade. Pitam se kakva je to zgrada, ree moja ena.
Odmah sam odgovorio potpuno ubeen i siguran. Oh, to je singapurski kriket
klub. To sam rekao sasvim spontano. Gotovo sam odmah poalio to sam to.
rekao. Nisam imao gotovo nikakvog razloga da .to mislim. Nikada ranije nisam
b;o u Singapuru, nikada nisam ni video kriket klub. Na moje zaprepaenje,
kada smo se pribliili, videli smo da na drugoj strani zgrade pie Singapur rrket klub.
Kako sam mogao znati ono to nisam znao? Meu moguim objanjenjima
je i Jungova teorija o kolektivnort} nesvesnom, po kojoj mi nasleujemo
mudrost i iskustvo naih predaka. Ovakva vrsta mudrosti moe izgledati bizama
naunom umu, a ipak je njeno postojanje priznato u naem svakodnevnom
reniku. Uzmimo re prepoznati. Kada itamo knjigu i naiemo na ideju ili
teoriju koja nam se dopada, ona nas podsea, mi je prepoznajemo kao
istinitu. Re ponovo saznati nai da smo to jednom znali, zaboravili, a onda
ponovo prepoznali kao starog prijatelja. Kao da su svo znanje i sva mudrost
jednom bili u naem umu i, kada nauimo neto novo, mi samo otkrivamo u
sebi ono to je tamo postojalo. Taj koncept se vidi u rei obrazovanje
(education) koja je nastala od latinske rei educare to bukvalno znai otkriti
ili voditi napred. Dakle, kada obrazujemo Ijude, mi ih ne zatrpavamo novim
znanjima. Mi iznosimo na videlo dana neto iz njih samih, i to iz nesvesnog
prenosimo u svesno.
Ali ta je izvor, tog dela nas koji je mudriji? To ne znamo. Jungova teorija
kolektivno nesvesnog nagovetava da je. mudrost nasleena. Nedavni nauni
eksperimenti sa genetskim materijalom u vezi sa fenomenom memorije

pokazujuda je mogue nasleivati znanje koje je uskladiteno u elijama u

formi koda nukleinske kiseline. Koricept bemijskog uskladitenja informacija
dozvoljava nam da shvatimo kako bi informacije potencijalno dostupne
Ijudskom umu mogle biti smetene u nekoliko kubnih ina modane mase. Ali
ak ni ovaj model ne odgovara nam na najvanije pitanje. Kada razmiljamo o
tehnologiji takvog modela - kako bi mogao biti konstruisan, kako
sinhronizovan, i td. - i dalje sa strahopotovanjem stojimo pred ljudskim umom.
pekuliacije o tim stvarima se ne razlikuju mnogo od pekulacija o kosmikoj
kontroli Boga koji pod svojom komandorti ima armije i korpuse arhariela,
anela, serafima, i kerubina da mu pomognu u upravljanju kosmosom. Um, koji
ponekada smatra da ne postoje takve stvari kao to u uda, sam po sebi je udo.

udo srenih otkrivanja

Mi moemo da zamislimo neobinu mudrost nesvesnog. Moemo da
pokuamo da je objasnimo kao molekulami mozak koji radi sa udesnom
tehnologijom, ali ipak nemamo objasnjenja za takozvane psihike fenomene,
koji su tako jasno povezani sa radom nesvesnog.Useriji eksperimenata Montaga
Ulmana i Stenlija Krepnera demonstrirano je da je mogue da budna osoba
nekoliko puta transmituje likove drugoj osobi koja spavia u drugoj sobi, i da
e se ti likovi pojaviti u snu spavaa. Takvo transmitovanje se ne deava samo u
laboratorijama. Na primer, deava se da dve oobe poznate jedna drugoj, imaju,
nezavisno jedna od druge, potpuno iste snove. Kako se to deava? Nemamo
nikakve predstave o tome. Ali to se deava. Valjanost tih dogaanja je nauno
dokazana u termi nima verovatnoe. Ja sam jedne noi imao san koji se sastojao
iz serije od sedamlikova. Kasnije sam saznao da se moj prijatelj, dok je spavao
u mojoj kui dve noi pre toga, probudio iz sna u kome se istih tih sedam likova
pojavilo u istom rasporedu. Ni on ni ja nismo mogli nai razlog za taj dogaaj.
Taj san nismo mogli povezati ni sa kakvim iskustvom, niti ga bilo kako
protumaiti. A ipak smo znali da se neto vrlo vano desilo. U mome mozgu su
bili milioni likova od kojih se moe konstruisati san. Verovatnoa da e samo
sluajem doi do istog sna kod mene i moga prijatelja i jo istim redosledom,
bila je astronomski mala. Dogaaj je bio toliko neverovatan da smo znali da se
nije desio sluajno.
imjenica da se veoma neverovatni dogaaji, dogaaji za koje se ne moe
nai uzrok u okviru poznatihrirodnih zakona, deavaju sa neverovatnom
frekvencijom, postala je poznata kao princip sinhronosti. Moj prijatelj i ja ne
znamo razlog ni uzrok zbog koga smo imali iste snove, ali, jedan aspekt tog
ogaaja je da su snovi bili vremenski blizu. Izgleda da je vremensko
usklaivanje bilo veoma bitno, moda ak i najvaniji element tog
neverovatnog dogaaja. Ranije, u razmatranju sklonosti ka nesreama i
otpornosti pomenuli smo da se esto deava da Ijudi nepovreeni izau iz vozila
kojav su potpuno slupana, a inilo se. smenim smatrati da je maina
instinktivno zatitila vozaa. Ne postoji prirodan zakon koji kae da je oblik
vozila (sluaj A) bio razlog da voza preivi ili da je oblik vozaa (sluaj B)
nagnao vozilo da se slupa na ivestan nain. Ipak, mada jedan nije izazvao
drugi, sluaj A i sluaj B verovatno su se desili istovremeno, i na taj nain je
voza preiveo. Princip sinhronosti ne objanjava kako i zato se to desilo. Ori
samo konstatuje da se takve neverovatne povezanosti dogaaja deavaju, i to

ee nego to bi se oekivalo. To ne objanjava uda. Princip slui samo da se

istakne da su uda stvar vremenskog usklaenja i da su zauujue esta.
Sluaj kada se dese dva gotovo jednaka sna, kvalifikuje se kao
paranormalni fenomen, ak i onda kada je znaenje sna nejasno. Verovatno je
znaenje veine istinskih paranormalnih fenomena isto tako nejasno. Druga
karakteristika ovih duhovnih fenomena je da je veina tih dogaaja, u stvari
srenog ishoda, - na neki nain povoljna za oveka ili grupu Ijudi koja je
ukljuena. Zreo, veoma skaptian i potovan naunik mi je ispriao sledei
dogaaj: Posle nae seanse odluio sam da vozim kui putem pored jezera, jer
je bio divan dan. Na tom putu ima puno otrih krivina.
Pribliavao sam se moda desetoj krivini, kada mi je odjednom prolo kroz
glavu, da bi kola iz suprotnog pravca mogla da naiu u velikoj brzini i preu na
moju stranu puta. Odmah sam pritisnuo konice i potpuno stao. im sam to
uradio koia zaita naioe u velikoj brzini i toiiko preoe na moju stranu da su
me skoro udarila, mada sam se ja povukao na kraj svoje trake i stajaO. Da
nisam stao, mi bismo se sudarili u okuci. Ne znam ta me je nateralo da stanem.
Mogao sam da stanem i na bilo kojoj drugoj okuci, ali nisam. esto idem tim
putem, i mada ga smatram opasnim, nikada ranije nisam stao. Sada se pitam da
li zaista postoji neto u ekstrasenzornim percepcijama? Ne znam kako drugaije
da to objasnim.
Mogue je da su dogaaji koji su toliko neverovatni da nagovetavaju
princip sinhronosti ili paranormalno, podjednako i zli i dobri. Na ovom polju
mora da se uradi temeljno istraivanje. Za sada mogu da iznesem veoma vrsto,
aii nenauno ubeenje, da je frekvencija takvih, statistiki neverovatnih
dogaaja koji su blagotvorni, daleko vea od onih koji su tetni. Blagotvorni
rezultati takvih dogaaja ne moraju uvek spasavati ivot. esto tir dogaaji
pojaavaju intenzitet ivljenja ili pomau pri sazrevanju linosti. Odlian primer
takvih dogaaja su Snovi o karabeju, iskustvo Karla Junga, ispriano u
njegovom lanku o sinhronosti. Naveu ceo lanak:
Moj primer je mlada ena koja se uprkos obostranih napora pokazala kao
psiholoki nepristupana. Problem je bio u tome to je ona o svemu znala sve.
Njeno odlino obrazovanje sluilo joj je kao oruje koje je briljantno
prilagoeno svrsi. Imala je precizno izbruen kartezijanski racionalizam sa
nepogreivim geometrijskim shvatanjem stvarnosti. Nakon nekoliko
bezuspenih pokuaja da omekam njen racionalizam nekim ljudskijim
pristupom, poeo sam da se nadam da e se dogoditi neto neoekivano, neto
iracionalno, neto to e razlbiti intelektualnu retortu u koju se ona zatvorila.

Jednog dana sam sedeo nasuprot njoj, leima okrenut prozoru, sluajui njenu
tenu retoriku. Prethodne noi je imala impresivan san u kome joj je neko dao
zlatnog skarabeja - veoma skup komad nakita. Dok mi je priala svoj san, uo
sam kako neto neno luipka u proizor. Okrenuo sam se i ugledao prilino
velikog leteeg insekta kako udara u prozor pokuavajui da ue u mranu
sobu. To mi se uinilo vrlo udnim. Odmah sam otvorio prozor i uhvatio insekta
koji je uleteo unutra. Bila je to buba sasyinl nalik na skarabeja (cetonia aurata)
ija zlatno zelena boja gotovo da u potpunosti lii na zlatnog skarabeja. Bubu
sam dao pacijentkinji sa reima: Evo vaeg skarabeja. To iskustvo je napravilo
pukotinu u njenom racionalizlu i slomilo led njenog inteleiktualnog otpora.
Sada se tretman mogao nastaviti na zadovoljavajui nain.
Ovde govorimo o problemu srenih otkrivanja koje omoguuju
paranormalni fenomeni. Vebsterov renik srena otkrivanja definie kao dar
za pronalaenje vanih ili dobrih stvari koje ne traimo. Tu ima nekoliko
intrigirajuih detalja. Jedan je da se to smatra darom, podrazumevajui da ga
neki ljudi poseduju a drugi ne, da su neki ljudi srene ruke, a drugi nisu. Glavna
teza ovog dela knjige je da je milost koja se delom manifestuje kao vredna i
prijatna stvar koju ne traimo, vredna za svakog, ali dok je neki koriste, drugi
to ne ine. Putajui bubu da ue, hvatajui je
dajui je pacijentu, Jung ju je
oigledno iskoristio. Neki od razloga zbog kojih Ijudi ne koriste milost bie
ispitani u delu pod imenom Otpor milosti. Ali sada mogu rei da je jedan od
razloga zbog kojih ne koristimo milost u potpunosti, taj to nismo sasvim vesni
njenog prisustva - to jest, ne nalazimo vredne stvari jer ih ne traimo, zato to
nismo svesni vrednosti poklonaf koji smo dobili. Drugim reima, srena
otkrivanja se deavaju svima nama, ali esto ih ne prepoznajemo, smatramo
takve dogaaje beznaajnim i tako ih ne koristimo u potpunosti.
Pre pet meseci, poto sam imao dva sata slobodnog vremena izmeu dva
sastanka, zamolio sam kolegu koji je iveo u tom gradu da to vreme provedem u
biblioteci u njegovoj kui, radei na ovoj knjizi. Kada sam tamo doao,
doekala me je njegova supruga, rezervisana ena koja me nije volela i koja je u
nekoliko ramijih prilika reagovala arogantno i neprijateljski. Nategnuto smo
priali jedno pet minuta. U toj izvetaenoj konverzaciji ona ree da je ula da
piem knjigu i upita me o emu. Rekao sam joj samo to da je knjiga o
duhovnom sazrevanju. Onda sam seo u biblioteku da radim. Nakon pola sata
otkrio sam da je deo koji sam napisao o odgovomosti nezadovoljavajui. Taj
deo se svakako morao proiriti, a to opet nisam smeo da uradim da ne
poremetim konstruikciju knjige. S druge strane, nisairt hteo ni da izbacim taj

deo jer sam smatrao da su neki koncepti koje sam tamo izneo apsolutno
neophodni. itav sat sam bio u toj dilemi i nita nisam 6dluio. Oseao sam sve
veu frustraciju i nesposobnost da reim taj problem. U tom je trenutku supruga
mog kolege tiho ula u biblioteku. Bila je bojaljiva i neodluna. Puna
potovanja, a opet nekako topla i meka, sasvim razliita od osobe koju sam
poznavao. Skoti, nadam se da ne smetam, ree ona. Ako smetam, recite mi.
Rekao sam da mi ne smeta, da sam doao do mrtve take
da u ovom
trenutku sigurno nita neu uraditi. U rukama je imala malu knjigu. Pronala
sam ovu knjigu, ree. Mislim da e vas interesovati. Moda nee. Ali ja sam
mislila da e biti od pomoi. Ne znam zato. Oseao sam se iritiranim i pod
pritiskom, mogao sam rei da sam preko glave zatnpan knjigama - to je bilo
tano - i da nije bilo nikakve anse da ja to proitam u bliskoj budunosti. Ali
njena udna poniznost je izazvala driigu reakciju. Rekao sam da cenim njenu
panju i da u je pogledati im naem vremena. Poneo sam je kui, ne znajui
kada u je zaista pogledati. Ali to vee, neto me je nateralo da ostavim sve
knjige koje sam konsultovao i da uzmem njenu. Bila je to tanka knjiica koja se
zvala Kako se ljudi menjaju od Alena Vilisa. Vei deo te knjige se bavio
problemom odgovornosti. Jedno poglavlje je clegantno izrazilo sve ono to sam
mogao da uradim ja da sam proirio taj deo knjige. Sledeeg jutra sam
kondenzovao taj deo svoje knjige u mali koncizni paragraf, a u fusnoti uputio
itaoce na Vilisovu knjigu, kao materijal za idealno elaboriranje te teme. Moja
diiema je bila reena.
Ovo nije bio velianstven dogaaj. Nije bilo fanfara da ga najave. Mogao
sam .ga ignorisati. Preiveo bih bez njega, a ipak bio sam dirnut milou.
Dogaaj je bio i neobian i obian. Neobian je jer je bio krajnje neveroVatan,
obiam, zato to nam se takve neverovatne stvari stalno deavaju minio kucajui
na vrata svesti, poput one bube na prozorsko okno. Slini dogaaji su mi se
esto deavali. Uvek mi se deavaju. Neke prepoznam. Nekada ih koristim, a da
nisam svestan njihove udesne prirode, ali ne znaln koliko ih je prolo
neprimeeno.
Do sada sam opisao razliite fenomene koji imaju sledee zajednike
karakteristike: slue da pothrane, podre, zatite i obogate Ijudsfki ivot i
duhovno sazrevanje.)
mehanizam njihove akcije je ili nepotpuno razumljiv
(kao u sluaju fizike otpornosti i snova) ili totalno nejasan (kao kod sluajeva
paranormalnih fenomena) prema principima prirodnih zakona kako ih
interpretira savremena nauna imisao.
deavaju se esto, rutinski, svuda, i

u biti su univerzalni. mada na njih verovatno utie ljudska svest, njihovo

poreklo je van svesti i van procesa svesnog donoerija odluke.
Iako ih obino posmatramo kao odvojene, verujem da njihova optost
pokazuje da su ovi fenomeni deo manifestacije jednog fenomena mone sile iji
su koreni van Ijudske svesti i koja potpomae duhovno sazrevanje ljudi.
Stotinama i hiljadama godina pre naune konceptualizacije stanja sna i
nesvesnog, ovu mo su vemici smatrali milou i pevali joj himne: udesna
milosti kako je sladak glas ...
ta mi treba da radimo - mi koji smo skeptini, imamo nauni princip - sa
ovom monom silom koja potie van Ijudskog uma i koja pomae duhovni
razvoj ljudskog bia? Ne moemo dodimuti tu silu. Ne moemo je izmeriti, a
ipak, ona postoji. Realna je. Da li da gledamo kroz tunelsku viziju i ignoriemo
je jer se ne uiklapa u tradicionalrie naune koncepte prirodnih zakona? To mi se
ini opasno. Ne mislim da se moemo nadati potpunom razumevanju kosmosa i
ovekovog esta u njemu ako ne inkorporiramo fenomen milosti u na okvirni
konceipt.
Mi ne moemo ni da lociramo tu silu. Znamo samo gde ona nije - u
Ijudskoj svesti. Gde se onda nalazi? Neki od fenomena nagovetavaju da se
nalazi u nesvesnom delu individue. Drugi fenomeni, kao to su sinhronost i
sreno otkrivanje, pokazuju da se ta sila nalazi van granica jedne individue. Nije
nam lako da lociramo milost i to ne samo zato to smo naunici. Vernici milost
pripisuju Bogu i veruju da je to bukvalno boija Ijubav. Meutim, i oni su
stoleima imali iste tekoe u lociranju Boga. U teologiji po tom pitanju postoje
dve oprene tradicije: prva je doktrina emanacije koja smatra da se milost sputa
od Boga dole na ljude. Druga je doktrina imanencije koja smatra da se milost
uliva iz Boga u sam centar ljudskog bia.
Ovaj problem - i kompletan problem paradoksa je rezultat nae elje da
lociramo stvari. Ljudska bia imaju duboko ukorenjenu tendenciju da
konceptualizuju termine zasebnih erltiteta. Mi primeujemo svet sastavIjen od
takvih entiteta, kao to su: brodovi, cipele, peat i druge kategorije, a onda
hoemo da razumemo fenomen stavljajui ga u posebnu kategoriju, rekavi da
je to takav i takav entitet. On je ili ovo ili ono, ali ne moe biti oboje. Brodovi
su brodovi, nisu cipele. Ja sam ja, a vi ste vi. Ja - entitet je moj identitet, a vi entitet je va identitet, i nee nam biti prijatno ako se nai identiteti pomeaju.
Kao to smo ve rekli, hindu i budistiki mislioci veruju da je nae vienje
zasebnih entiteta iluzija ili maja, a moderni fiziari koji se bave relativnou,
fenomenima talasnih partikula, elektromagnetizmom i tako dalje, sve vie

postaju svesni ogranienja naeg konceptualnog pristupa. Ali to nije lako izbei.
Naa tendencija da razmiljamo u terminima entiteta, tera nas da lociramo ak i
takve stvari kao to su Bog ili milost, i to i onda kada znamo da e nam to
smetati da ih razumemo.
Pokuavam da o jedinki uopte ne razmiljam kao
0entitetu, a kada me moja intelektualna ogranienja nateraju da mislim (ili
piem) u terminima entiteta, ja granice individue posmatram kao vrlo pokretnu
membranu ili ogradu, a ne kao zid. To je ograda kroz koju, ispod koje i iznad
koje drugi entiteti mogu da se penju, puze ili lete. Kao to je i na svesni um
donekle uvek propustljiv za nae nesvesno, tako je i nae nesvesno propustljivo
za um koji nismo mi kao entitet. Ovako Deim ulijam, pustanjakinja iz XIV
veka, opisuje odnos izmeu milosti i individualnog entiteta: Kao to je telo
obueno u odeu, meso u kou, kosti u meso i srce u sve zajedno, tako smo mi,
dua i telo, obueni u Dobrotu Boiju. Da, i to mnogo bolje, jer sve drugo se
istroi i propadme, ali je Dobrota Boija uvek netaknuta.
U svakom sluaju, bez obzira kako ih opisujemo
1gde ih lociramo, uda pokazuju da na ljudski rast potpomae sila van
nae svesne volje. Da bismo bolje razumeli prirodu te sile moemo razmatrati
jo jedno udo: razvoj procesa ivota samog po sebi koga smo p.azvali
evolucija.

udo evolucije
Mada se do sada nismo fokusirali na evoluciju kao koncept, na neki nain
je ona ve bila razmatrana u ovoj krijizi. Duhovno sazrevanje je evolucija
jedinke. Individualno telo moe pretrpeti promene za vreme ivotnog procesa,
ali to nije evoliucija. U starosti je neizbean pad fizikih sposobnosti. Duhovne
sposobnosti se mogu uveavati (mada to retko biva) sve do trenutka smrti. Na
ivot nam prua nebrojane mogunosti za duhovno sazrevanje. Ova knjiga je
usredsreena na duhovnu evolueiju, a proces fizike evolucije je slian
duhovnom i ombguuje nam da razumemo proces duhovnog sazrevanja i
znaenje milosti.
Proces psihike. evolucije je sam po sebi udo. Ako bismo sudili po naem
razumevanju univerzuma, evolucija ne bi ni trebalo da postoji. Jedan od
osnovnih prirodnih zakona je drugi zakon termodinamike koji kae da energija
prirodno ide od stanja vee organizacije ka stanju nie organizacije, od stanja
visoke izdiferenciranosti ka stanju manje izdiferenciranosti. Drugim reima,
univerzum je proces uproavanja. Najee se za ilustraciju tog zakona koristi
primer potoka koji prirodno pada niz brdo. Potrebna je energija ili rad, - pumpe,
ljudi koji nose-kante ili druga sredstva - da se proces vrati, da doemo do
poetka i vodu vratimo na vrh brda. A energija mora doi odnekuda sa strane.
Moraju se troiti rieki drugi energetski sistemi da bi se tb uradilo. Konano,
prema drugom zakonu termodinamike, za bilion biliona godina univerzum e se
totalno uprostiti i dostii najnii nivo amorfne i totalno neorganizovane i
neizdiferencirane gomile u kojoj se vie nita ne deava. Stanje totalne
dezorganizacije i neizdiferenciranosti je stanje entropije.
Prirodan tok energije prema stanju entropije bi se mogao nazvati sila
entropije. Sada moemo shvatiti da je tok evolucije suprotan sili entropije.
Proces evoIucije je razvoj organizama sa niih na vie nivoe kompleksnosti,
izdiferenciranosti i organizacije. Virus je izuzetno jednostavan organizam, malo
vie od molekule. Bakterija je kompleksnija, izdiferenciranija; ima elijski zid,
razliite tipove molekula i metabolizam. Paramecijum ima nukleus i
rudimentirani probavni sistem. Suner ima ne samo elije nego i tipove elija
koji su meuzavisni. Insekti i ribe imaju nervni sistem sa sloenim sistemom
kretanja, ak i drutvene organizacije. I to vie idemo prema gomjem delu
skale evolucije, to se vie poveava kompleksnost prganizacije i
izdiferenciranost, a vrhunac je ovek koji poseduje ogromnu modariu koru i
izuzetno sloene strukture ponaanja. Smatram da je proces evolucije udo jer je

to proces poveane organizacije i izdiferenciranosti i ide nasuprot prirodnog

zakona. Po tam zakonu ne bi postojali ni oni koji piu, ni oni koji itaju
knjige.11
Proces evolucije se moe prikazati u obliku piramide, sa ovekom,
najkompleksnijom i najmalobrojnijom vrstom organizama na vrhu, i virusima,
najjednostavnijom i najbrojnijom vrstom organizama, na dnu.

VIA ORGANIZACIJA
ENTROPIJA
" Koncept po kome evolucija ide nasuprot prirodnom zakonu nije ni nov ni
originalan. a vreme mojih studentskih dana neko je rekao: Evolucija je vrtlog
u drugom zakonu termodinamike. Ja, na alost, nisam locirao tu referencu.
Nedavno je taj koncept formulisao Bakminster Fuler u svojoj knjizi Dolo je i
otilo - nije ostalo.
Vrh je gore, nasuprot sili entropije. U piramidu sam ucrtao strelicu koja
simbolizuje ovu probojnu silu evolucije, ono neto to je tako uspeno i
dosledno izazivalo prirodni zakon, milionima i milionima gerieracija i samo
po sebi moe predstavljati prirodni zakon, mada jo nije definisan.
Duhovna evolucija oveanstva takbe moe da se predstavi dijagramom.
Ponovo naglaavam da je proces duhovnog sazrevanja naporan i teak.
Takav je jer se suprotstavlja prirodnom otporu, suprotstavlja se sklonosti da
stvari ostanu onakve kakve jesu, da se drimo starih mapa i starih naina,
suprotstavlja se izboru najlakeg puta. Ali o tom prirodnom otporu, toj sili
entrapije koja deluje i u naim duhovnim ivotima, uskoro u vie da govorim.
Kao i u sluaju fizike evolucije, udo je da. je taj otpor savladan. Mi rastemo.
Uprkos svemu to se suprotstavlja tom procesu, mi postajemo sve bolja i bolja
ljudska bia. Ne svi i ne lako. Ali, veliki broj Ijudi uspeva nekako da doe do
zrelosti. Postoji i sila koja nas tera da izaberemo tei put, da bismo prevazili
jad i bedu u kojoj smo esto roeni.
Ovaj dijagram procesa duhovne evolucije moe se primeniti i na
egzistenciju jedinke. Svi mi u sebi imamo potrebu da sazrevamo i svi mi, svesni
te potrebe, moramo da se borimo protiv otpora. Dijagram se odnosi i na
oveanstvo u celini. Evoluirajui kao pojedinci mi ujedno pomaemo drutvu
da i ono evoluira. Kultura koja nas je formirala u detinjstvu sada formira nae
ponaanje u svetu odraslih. Oni koji dostignu zrelost, ne samo da uivaju
plodove zrelosti nego te plodove daju svetu. Evoluirajui kao individue mi na
svojim leima nosimo celo oveanstvo i tako i ono evoluira.
Sama ideja da je polje razvoja Ijudske duhovnosti u usponu ne izgleda
realistina generaciji osloboenoj iluzije sna o progresu. Svuda su ratovi,
korupcija i zagaeaija. Kako se onda moe zakljuiti da ljudska rasa duhovno
napreduje? A ja upravo to tvrdim. Sam, oseaj razoaranosti pokazuje da od
sebe oekujemo vie no to su nai preci oekivali od sebe. Ljudsko ponaanje

koje se danas smafra odvratnim i okrutnim, jue se prihvatalo kao normalna

stvar. Glavna tema ove knjige je odgovornost roditelja za duhovno formiranje
dece. To teko da je nova tema, ali, pre nekoliko stotina godina, o tome niko
nije ni razmiljao. Mada je, u proseku, kvalitet roditeljske brige zastraujue
slab, ja ipak imam mnogo razloga da tvrdim da je daleko superiomiji
roditeljskoj brizi od samo nekoliko generacija unazad. Nedavno je opisan jedan
aspekt brige o detetu koji poinje reima: Rimski zakon je ocu davao apsolutnu
kontrolu nad detetom koje je on mogao da proda ili osudi na smrt. Ovaj koncept
apsolutnog prava je uao i u engleski zakon gde je sve do XIV veka postojao
bez znaajnih izmena. U srednjem veku se detinjstvo nije smatralo posebnom
fazom ivota kao to to danas smatramo. Bilo je uobiajeno da se dete od sedam
godina da na zanat ili u slubu, g< je uenje bilo u drugom planu, a sluenje
gospodan. i gospodarici u prvom. Dete i sluga su se tretirali na isti nain. ak su
i u jeziku postojali termini koji su jednom reju oznaavali oboje. Tek u XIV
veku na dete se gleda kao na bie od posebnog interesa koje prolazi kroz vane i
specifine probleme razvoja, kac na bie koje je vredno ljubavi.
Ali, ta je to to nas kao individue i kao cele grupe gura da sazrevamo
protiv prirodnog otpora nae letargije. Ve smo toj sili dali ime - to je ljubav,
Ljubav je definisana kao volja da se proirimo da bismo pothranili svoje ili
tue duhovno sazrevanje. Kada sazrevamo to je zato to na tome radimo, a na
sebi radimo zato jer sebe volimo. Mi se uzdiemo kroz ljubav. Ljubav kao
proirenje sebe je injenica evolucije. To je evolucija u progresu. Evolutivna
sila koja ie prisutna u svemu ivom, u oveanstvu se manifestuje kroz ljudsku
ljubav. Ljubav je udesna sila koja se suprotstavlja prirodnom zakonu entropije.
Alfa i omega
. Jo uvek nismo odgovorili na pitanje odakle dolazi liubav. Sadato pitanje
moemo i da proirimo: odakle dolazi sila evolucije? A ovome moemo dodati
nau zbunjenost u vezi sa poreklom milosti, jer, Ijubav je svesna, ali milost nije.
Odakle dolazi ova mona sila koja nastaje van ljudske svesti i hrani duhovnu
zrelost Ijudskrh bia?
Na ovo pitanje ne moemo odgovoriti na isti nauni nain na koji moemo
odgovoriti na pitanje odakle potiu gvoe ili brano. Nije u pitanju samo to to
je ona neopipljiva, niti je to jedino - osnovno pitanje na koje nauka ne moe da
odgovori. Da li zaista znamo ta je elektricitet? I odakle je energija uopte
dola? Ili odakle univerzum? Moda e se naa nauka jednoga dana pozabaviti
najosnovnijim pitanjima. Do tada mi moemo samo da razmiljamo,
teoretiziramo, postavljamo hipoteze.

Da bismo objasnili uda milosti i evolucije, mi pretpostavljamo postojanje

Boga koji eli da mi sazrevamo, Boga koji nas voli. Mnoge hipoteze izgledaju
odve jednostavne, suvie lake i nalik na fantazije i detinjaste i naivne bajke.
Ali, ta drugo moemo? Da li da ignoriemo podatke koristei tunelsku viziju?
Ne moemo dobiti odgovor ako ne postavimo pitanje. Mada je ova hipoteza
jednostavna, niko nije uspeo da postavi bolju.
Sve dok to neko ne uradi, mi zadravamo detinjastu ideju o Bogu punom
ljubavi, ili emo biti u teoretskom vakuumu. A ako tu tezu uzmemo ozbiljno,
otkriemo da ta jednostavna ideja o Bogu punom ljubavi ne ini ba
jednostavnu filozofiju.
Ako postuliramo da je na kapacitet ljubavi, ta potreba da se raste i
sazreva, na rieki nain udahnuta od Boga, onda moramo pitati sa kojim ciljem.
Gde je kraj i cilj evolucije? ta to Bog eli od nas? Ovde ne elim da se bavim
teologijom, vi mi koji se bavimo pitanjem ta Bog eli od nas, dolazimo do
zastraujue ideje: Bog eli da postanemo On. Mi sazrevamo ka boanskom.
Cilj evolucije je Bog. Bog je izvor evolutivne sile i Bog je njen cilj. To je ono
na ta mislimo kada kaemo, on je alfa i omega svega, poetak i kraj.
Kada sam rekao da je to zastraujua ideja, upotrebio sam blag izraz. To je
vrlo stara ideja, ali mi od nje beimo uspanieni. Ni jedna ideja koju je
oveanstvo moglo da izmisli nije na ljudska plea svalila toliki teret. Ne zato
to je tu ideju teko shvatiti, naprotiv, ona je esencija jednostavnosti. Ali, ,ako u
nju verujemo, ona od nas zahteva sve to moemo dati, sve to imamo. Jedna je
stvar verovati u dobrog, starog Boga koji e se pobrinuti da zadobijemo mono
mesto u drutvu, onakvo kakvo ne bismo sami mogli da obezbedimo. Sasvim je
druga stvar verovati u Boga koji eli da mi zauznaemo Njegov poloaj, Njegovu
mo, Njegovu mudrost, ljubav i identitet. Ako verujemo da je mogue da ovek
postane Bog, samo to verovanje po svojoj prirodi e nam nametnutl obavezu da
postignemo sve to moemo, ali mi ne elimo tu obavezu. Ne elimo da toliko
radimo. Ne elimo Boiju odgovomost. Ne elimo odgovomost da neprestano
razmiljamo, Dok god verujemo da je boanstvo nedostirio za nas, mi ne.
brinemo o naem duhovnom sazrevanju, ne moramo da teramo sebe do sve
viih i viih nivoa svesti, aktivnosti i ljubavi. Moemo se opustiti i biti ljudi.
Ako je Bog gore, na svojim nebesima, a mi smo dole, i nikada se neemo sresti,
mi moemo svaliti na njega, svu odgovomost za evoluciju i upravljanje
kosmosom. Na zadatak je da sebi osiguramo udobnu starost i zdravu, sretnu i
zahvalnu decu i unuke. Dalje od toga se neemo truditi. Te ciljeve je teko
dostii i ne treba ih potcenjivati. Ipak, im verujemo da je mogue da ovek

postane Bog, nikada se ne moemo odmarati suvie dugo, nikada rei: U redu,
moj posao je zavren. Moramo stalno teiti sve veoj i veoj mudrosti, sve
veoj i veoj Ijubavi. Takvim smo verovanjem sebe uhvatili u zamku napomog,
tekog puta samousavravanja i duhovnog sazrevanja, puta koji traje sve do
smrti. Boija odgovornost mora biti i naa.
Ideja da nas og aktivno navodi na to da treba da sazrevamo da bismo bili
poput njega, suoava nas sa naom lenjou.
Entropija i prvobitni greh
Ova knjiga je o duhovnom sazrevanju, prema tome i o drugoj strani
medalje, o preprekama koje stoje na putu duhovnog sazrevanja. Postoji samo
jedna velika prepreka, a to je naa lenjost. Ako prevaziemo lenjost, sve druge
e biti uklonjene. Prema tome, ovo je i knjiga o lenjosti. Ve smo razmatrali
lenjost kod pokuaja da se izbegne neophodna patnja ili da se izabere laki put.
Ispitujui ljubav mi smo ispitivali injenicu da je neljubav nespremnost da se
ovek proiri. Lenjost je suprotnost ljubavi. Duhovno. sazrevanje je napomo, pa
se na to stalno moramo podseati. Sada smo na poloaju sa koga moemo
ispitivati prirodu lenjosti u perspektivi i shvatiti da je lenjost sila entropije koja
se manifestuje u ivotima svih nas.
Godinama sam ideju prvobitnog greha smatrao beznaajnom i
diskutabilnom. Samu seksualnost nisam doivljavao kao neto naroito greno.
Ni druge apetite nisam smatrao grenim. esto sam sebi dozvolio da se
prejedem nekog izvrsnog jela i, dok sam mogao imati problema sa probavom,
nikada nisam imao problema sa oseanjem krivice. Video sam mnoge grehove u
svetu: prevare, predrasude, muenje, brutalnost. Ali nisam primeivao nikakvu
uroenu grenost kod dece niti sam mogao prihvatiti ideju da su deca prokleta
zato tosu njihovi preci jeli sa drveta saznanja dobra i zla. Postepeno, nieutim,
postao sam svestan sveprisutnosti lenjosti. U naporima da pomognem svojim
pacijentima na putu duhovnog sazrevanja, otkrio sam dz je moj glavni
neprijatelj njihova lenjost. I kod sebe sam otkrio nevoljnost da se proirim na
nova polja misli, odgovornosti i zrelosti. Imao sam jednu stvar koja mi je bila
zajednika sa celim oveanstvom, a to je bila lenjost. To je bila taka na kojoj
je odjednom pria o jabuci i zmiji postala puna smisla.
Kljuna injenica lei u onome to nedostaje. Pria kae da je Bog imao
naviku da eta vrtom kada proe ega i da je postojala komunikacija izmeu
njega i oveka. Ali, ako je to bilo tako, zato Adam i Eva nisu, pojedinano ili
zajedno, pre ili posle zmijinog nagovora, rekli Bogu: Radoznali smo da
saznamo zato Ti ne eli da jedemo sa drveta saznanja dobra i zla. Nama se

ovde zaista svia i ne elimo da budemo nezahvalni, ali Tvoj zakon nam se ne
ini razumnim. Nama bi trebalo objanjenje. Ali, naravno, oni to nisu rekli.
Urnesto toga, oni su prekrili boji zakon, a da ga nikada nisu ni shvatili, nikada
nisu uloili trud da Gospoda izazovu otvoreno 1 direktno, da njegov autoritet
dovedu u pitanje, ili bar komuniciraju sa njim na nivou odraslih Ijudi. uli su
zmiju, ali nisu uli ta Bog ima o tome da kae, pre nego to su krenuli u akciju.
Zbog ega je dolo do te greka? Zato nije postojao korak izmeu
iskuenja i akcije? Taj nepostOjei korak je bit greha. Nepostojei korak je
korak debate. Adam i Eva su mogli zapodenuti debatu izmeu zmije i Boga, ali
poto to nisu uradili, nisu stekli uvid u boji stav po tom pitanju. Debata izmeu
zmije i Boga je simbolian dijalog izmeu dobra i zla, koji moe i treba da se
odigra u ljudskom umu. Na neuspeh da uspostavimo - ili da uspostavimo u
potpunosti i iz sveg srca - tu intemu debatu izmeu dobra i zla, uzrok je zlih
postuipaka koji ine greh. Razmiljajui o mudrosti akcije koju. savetuje zmija,
ljudska bia nisu traila da saznaju boiju stranu problema. Nisu sluali, niti
konsultovali Boga u sebi, saznanje o dobru koje je uroeno itavom
oveanstvu. Tu greku pra-vimo zato to smo lenji. Da bi se odrale te interne
debate treba raditi. One trae vreme i energiju, a ako ih shvatimo ozbiljno, ako
ozbiljno sluamo Boga u ebi,- obino osetimo potrebu da izaberemo teu stazu.
Voditi tu debatu znai otvori se boilbi i patnji. Svi mi se, ee ili ree,
povlaimo povremeno od posla, trudimo se da izbegnemo bolne korake. Poput
Adama i Eve, i svih naih predaka, i mi smo lenji.
Dakle, prvobitni greh postoji. To je naa lenjost. Ona je vrlo stvarna. Ona
postoji u svakome od nas - bebama, deci, adolescentima, zrelim osobama,
starcima, mudrima i glupima. Neki od nas manje su lenji od drugih, ali smo svi
lenji do izvesnog steperia. Bez obzira koliko smo energini, ambiciozni, ili ak
mudri, ako se duboko zagledamo u sebe, nai emo tu i lenjost To je sila
entropije u nama, ona nas gura dole i usiporava nae duhovno sazrevanje.
Neki itapci mogu rei sabi: Ali ja nisam lenj. Radim na poslu 60 sati
nedeljno. Uvee i za vreme vikenda, umesto da se odmaram, ja se proirujem i,
idem sa svojim partnerom, vodim decu u zooloki vrt, pomaem u kui.
Ponekad mi se ini da mi je ceo ivot samo to - rad, rad, rad. Ja mogu saoseati
sa takvim itaocem, ali i dalje tvrdim da e pronai lenjost u sebi, ako se dobro
zagleda. Jer lenjost ima druge forme koje se ne mogu izraziti satima
provedenim na poslu ili obavljanjem sitnih dunosti. Najvaniji oblik koji
lenjost uzima na sefbe je strah. Mit o Adamu i Evi moe ponovo da se ilustruje.
Moglo bi se rei, na primer, da nije lemjost spreila Adama i Evu da pitaju

Boga za razlog njegovog zakona, nego strah- strah pred licem Boga, strah od
boijeg besa. Ali, nije svaki strah lenjost. Veliku veinu naih strahova ini
strah od promene statusa quo, strah da moemo izgubiti ono to imamo ako se
usudimo da krenemo dalje. U delu o disciplini govorio sam O injenici da ljudi
nove informacije smatraju preteim, jer, ako ih inkorporiraju, morae mnogo
raditi na reviziji starih mapa stvarnosti, a oni instinktivno tee izbegavanju tog
posla. Prema tome; oni e se pre boriti protiv novih informacija nego za njihovu
asimilaciju. Njihov otpor je motivisan strahom, ali je osnova tog straha lenjost.
To je strah od posla koji bi morali da rade. Slino tome, u delu o ljubavi,
govorio sam o rizicima irenja sebe na novu teritoriju, nove obaveze i
odgovornosti, nove odnose i nivoe egzistencije. I ovde postoji rizik gubitka
starog status quo, i strah od napora da se doe do novog. Moda su se Adam i
Eva plaili onoga to ,e se dogoditi ako otvoreno postave pitanje Bogu. Umesto
toga, krenuli su lakim putem, nelegitimnom preicom, da bi postigli znanje u
koje nisu uioili nikakav trud. Nadali su se da e sve to proi bez veih
posledica. Ali nije bilo tako. Dovoenje Boga u pitanje znai za nas mnogo
posla, ali je pouka prie da se to mora uraditi.
Psihoterapeuti znaju da, mada im pacijenti dolaze jer trae promenu u
ovome i onome, oni se u stvari uasavaju rada na promenama. Zibog tog straha
ili lenjosti, ogromna veina pacijenata - moda devet od deset koji poinju
proces psihoterapije napusti terapiju mnogo pre nego to je proces zavren.
Veina tih koji terapiju ne zavre, naputaju je u prvim seansama ili u prvim
mesecima tretmana. To je naroito esto u sluajevima oenjenih ili udatih
pacijanata, koji za vreme prvih seansi postaju svesni da su njihovi brakovi
izuzetno destruktivni, i da e staza do mentalnog zdravlja voditi ili kro razvoj
ili kroz veoma teak i bolan proces kompletne restrukcije braka. Takvi pacijenti
su obino svesni tog stanja i pre poetka terapije i prvih nekoliko seansi slui
samo da potvrde ono to su ve znai i ega su se plaili. U svakom sluaju njih
preplavljuje strah od suoavanja sa, na izgled nereivim tekoama samakog
ivota, ili jednako nereivim tekoama napomog zajednikog rada sa vojim
partnerima, i to mesecima i godinama, da bi se stvari radikalno poboljale. Zato
oni prestaju da dolaze na seanse, ponekad ve posle druge i tree, po nekad i
posle desete ili dvadesete seanse. Mogu prestati uz ovakvo izvinjenje: Pogreili
smo kada smo mislili da imamo novca za tretman, ili mogu rei poteno i
otvoreno: Bojim se posledica koje bi ova terapija mogla imati na moj brak.
Znam da je to kukaviluk. Moda u jednog dana skupiti hrabrosti i vratiti se.

Oni se odluuju za neeljeni status quo, a ne za ogroman napor potreban da se

izvuku iz zamike.
U ranim fazama duhovnog sazrevanja, individue su obino nesvesne svoje
lenjosti, mada ponekad kau: Naravno kao i svi, i ja sam ponekad lenj. To je
zato to je lenji deo bia, poput avola, beskrupulozan i specijalizuje se u
prevarama i preruavanjima. On sop* stvenu lenjost oblai u ogrta
racionalizacije, a zreliji deo bia je jo suvie slab da bi to lako prozreo ili se
borio sa njim. Ovako e neka osoba odgovoriti na su gestiju da on ili ona steknu
nova znanja u nekoj oblasti: Mnogi su Ijudi prouavali tu oblast i nisu nita
uradili. Ili: Znam jednog koji je to prouavao, postao je alkoholiar i izvrio
je samoubistvo. Ili: Suvie sam star da bih uio. Ili: Hoe da.me
izmanipuli e da postanem tvoja kapija, a to psihoterapeuti ne bi trebalo da
rade. Mnogi slini odgovori su izmiljeni kao pokrie za pacijentovu lenjost i
smiljeni su tako da pre prevare pacijenta nego terapeuta. Jer, prepoznavanje
lenjosti i priznanje samom sebi da ona postoji, poetak je barbe protiv nje.
Iz tih razloga, oni koji su na viim nivoima duhovnog sazrevanja su oni
koji su najsvesniji svoje lenjosti. Najmanje su lenji oni koji znaju da su lenji. U
svojoj borbi za duhovnu zrelost postepeno sam postajaO svestan novih uvida
koji, sami po sebi, imaju tendenciju da mi izmaknu. Ili, ugledam nove i
konstruktivne pu- teve misli na kojima moj korak, ini se sam od sebe, poinje
da usporava. Ali kada potanem svestan injenice da sam usporio korak,
primoran sam da pokrenem volju dabih ubrzao korak, i to ba u pravcu koji sam
izbegavao. Borba protiv entropije nikada ne prestaje.
Svi mi imamo bolesni i zdravi deo bia. Bez obzira koliko smo neurotini
ili psihotini,-ak i kada smo totalno preplaeni i totalno kruti, jo uvek postoji
deo nas koji eli da sazreva, da se menja i razvija, koje privlai novo i
neipoznato i koje je voljno da radi i snosi rizike koje zahteva duhovno
sazrevanje. I bez obzira na to koliko mi izgledali zdravi i duhovno razvijeni,
postoji deo nas koji ne eli da se napree, koji se hvata za taro i poznato, plai
se svake promene i napora, eli komfor po svaku cenu, potedu od bola po
svaku cenu, ak i onda kada je kazna neefikasnost stagnacija ili represija. U
nekima od nas nae zdravo bie izgleda patetino malo, potpuno pod vlau
lenjosti i straha, veeg dela naeg bia. Neki od nas brzo sazrevaju, njihovo
dominantno zdravo bie juri napred spremno za borbu. U bonbi za razvoj dobra
zdravi deo bia, meutim, mora se stalno nositi sa lenjou bolesnog dela bia.
U tom pogledu mi, ljxidska bia, smo potpuno ravnopravni. U svima nama
postoje dva dela bia - zdravo i bolesno - sklonost ka ivotu i sklonost ka smrti,

ako vam se tako vie svia. Svako od nas predstavlja celo oveanstvo. U
svakom od nas postoji instinkt za dobro i u svakome od nas se nalazi prvobitni
greh lenjosti, uvek prisutna entropija koja nas vraa detinjstvu i materici iz koje
smo se razvili.

Problem zla
Poto smo lenjost proglasili prvobitnim grehom i videli da je ona forma
naeg bolesnog bia koje moe biti i avo, moramo da razmotrimo i problem
zla, da bismo zaokruili sliku. Problem zla je moda najvei teoloki problem, a
ipak, kao to je to sluaj i sa drugim religioznim pitanjima, nauika psihologije
se, sa manjim izuzecima, ponaa kao da zlo ne postoji. Potencijalno, psihologija
moe mnogo doprineti objanjenju toga predmeta. Nadam se da u i ja biti u
stanju da doprinesem rasvetljavanju problema zla.
Poto je pitanje zla perifema tema ove knjige, ja u se ograniiti da ukratko
iznesem etiri zakljuka do kojih sam doao u vezi sa prirodom zla.
Prvo, zakljuio sam da je zlo realno. To nije stvar imaginacije ili
prvobitnog religioznog uma koji slabano pokuava da objasni neipoznato.
Zaista postoje Ijudi i institucije koje su ljudi stvorili, koje deluju sa mrnjom u
prisustvu dobrote, i koje e razoriti sve to je dobro, ako je to u njihovoj moi.
Oni to ne rade iz svesne malicioznosti, nego slepo, nesvesni svoga sopstvenog
zla - ne dozvoljavaju da im to dopre do svesti i, kao to je opisan avo u
religioznoj literaturi,ni mrze svetlost i instinktivnS e uraditi sve da je izbegnu;
ak e pokuati i da je ugase. Unitie svetlost u svojoj roenoj deci i u svemu
to podlee njihovoj vlasti.
Zli ljudi mrze svetlost jer ih ona otkriva njima samima. Mrze dobrotu jer
ona otkriva njihovo zlo. Mrze ljubav, jer ;ona otkriva njihovu lenjost. Unitie
svetlost, dobrotu, Ijubav, da bi izbegli bol samospoznaje.
Moj drugi zakljuak je da je zlo lenjost dovedena do krajnosti, do
neobinih ekstrema. Kao to sam ve rekao, ljubav je antiteza ienjosti.
Uobiajena lenjost je pasivna greka ljubavi. Neki uobiajeno lenji Ijudi moda
nee hteti ni prstom da maknu da bi se proirili, sve dok na to ne budu
primorani. Njihovo bie je manifestacija neljubavi, a, ipak, oni nisu zli. Istinski
zli ljudi aktivnoizbegavaju da se proire. Oni e preduzeti sve mere da proire
svoju sopstvenu lenjost, da sauvaju integritet njihovog bolesnog dela bia.
Umesto da druge pothranjuju, oni druge unitavaju. Ako je potrebno, oni e i
ubiti da bi izbegli patnje duhovnog sazrevanja. Poto je integritet njihovog
bolesnog bia ugroen duhovnim sazrevanjem zdravih bia oko njih, oni trae
nain da smrve i unite duhovno zdravlje. Zlo definiem kao primenu politike
moi, tj. nametanje neije volje drugima, skrivenom i javnom prisilom, da bi se
izbeglo irenje linosti za pothranjivanje duhovnog sazrevanja.

Moj trei zakljuak je da je egzistencija zla neizbena, bar na ovom nivou

ljudske evolucije. Poto postoji sila entropije i poto ljudi poseduju svoju volju,
neizbeno je da e lenjost postojati u veoj meri u nekim biima a u nekima u
manjoj. Poto su entropija i evolutivni tok ljubavi suprotne sile, prirodno je da
one budu u relativnoj ravnotei kod mnogih ljudi.
NeicoiiKo njih e ekstremno manifestovati gotovo istu ljubav, dok e na
drugom ekstremu manifestovati istu entropiju ili zlo. Poto su to konfliktne
snage; neizbeno je i da su te snage u borbi. Prirodno je da dobro -mrzi zlo i da
zlo mrzi dobro.
Na kraju, zakljuio sam da je entropija ogromna sila u svojoj ekstremnoj
formi ljudskog zla, ali je, za udo, neefikasna kao drutvena sila. Sam sam
prisustvovao zlu na delu,surovim napadima i unitavanju duha i uma velikpg
broja dece. Ali, zlo se uvek nalazilo u pozadini ljudske evolucije. Jer svaka dua
koju zlo uniti - a takvih ima mnogo - postaje intrument za spasavanje drugih.
Zlo slui kao svetionik koji-odvraa druge od njegovih obala. Veina nas je
obdarena instinktivnim oseajem za zlo i, kada ga prepoznamo, mi smo spremni
za odbranu. Naa svesnost zla je signal da se proistimo. Zlo je, na primer,
prikucalo Hrista na krst i tako nam omoguilo da ga vidimo izdaleka. Nae lino
angaovanje u borbi protivzla u ovom svetu, jedan je od naina sazrevanja.
Evolucija svesti
Rei svestan i svest esto su se javljale u dosadanjem tekstu. Zli Ijudi
odbacuju svest o svom vlastitom stanju. Znak duhovno razvijenih je njihova
svest vlastitoj lenjosti. esto ljudi nisu svesni svoje religije, ili svoga pogleda
na svet, a u procesu sazrevanja je neophodno da postahu svesni svojih
predrasuda i zabluda. Kroz ljubav postajemo svesniji Ijudi koje volimo i sveta
oko nas. Bitan deo discipline je razvoj svesti o naoj odgovornosti i moi
izbora. Kapacitet svesnosti pripisujemo delu uma koji zovemo svest. Sada
moemo duhovno sazrevanje definisati kao rast ili evoluciju svesti.
Re svesnost (conscious) je izvedena iz latinskog prefiksa con - koji
znai sa i rei scire - koja znai znati. Biti svestan znai znati sa. Ali kako
da shvatimo ovo sa? Ve smo rekli da nesvesni deo naeg uma poseduje
ogromno znanje. Ono zna vie od nas, mi ovde znai nae svesno bie. A
kada postanemo svesni neke nove istine, to je zato to je prepoznamo kao
istinitu. Mi smo ponovo saznali ono to smo stalno znali. Prema tome, zar ne
bismo mogli zakljuiti da postati svestan znai da se zna sa naim nesvesnim?
Razvoj svesti je razvoj naeg svesnog uma znanja zajedno sa naim nesvesnim
umdm koji ve poseduje to znanje. To je proces u kome se na svesni um

sinhronizuje sa nesvesnim. To je proces koji bi psihoterapeutima trebalo da

bude blizak, jer oni esto definiu svoju terapiju kao proces pretvaranja
nesvesnog u svesno, ili proirivanje carstva svesnosti u relaciji sa carstvom
nesvesnog.
Ali jo nismo objasnili kako to nesvesno poseduje znanje koje nismo
svesno naUili. I ovde je pitanje toliko osnovno da nemamo nauni odgovor.
Moemo samo da postavimo hipotezu. Ne znam ni za jednu hipotezu koja bi
bila bolja od postulacije da je Bog intimno povezan sa nama - toliko intimno da
je On deo nas. Kada traite najblie mesto gde bi trebala biti milost, potraite ga
u sebi. Ako traite mudrost veu od te koju imate, potraite je u sebi. Ovo
pokazuje da je veza izmeu Boga i oveka, bar delom, veza izmeu svesnog i
nesvesnog. Da pojednostavimo - nae nesvesno je Bog. Uvek smo bili deo
Boga. Bog je uvek bio sa nama, sada je, i uvefk e biti.
Kako to moe biti? Ako je italac zapanjen idejomc nae nesvesno Bog, on
moe da se podseti da to nije jeretian koncept poto je, u osnovi, isti kao i
hrianski koncept svetog Duha koji se nalazi u svima nema. Da bih shvatio taj
odnos izmeu Boga i. nas, nae riesvesno zamiljam kao rizom, ili neverovatno
bogat i skriven sistem korenja koje hrani malu biljku svesnog koja klija iz njega.
Ovu analojpju diigujem Jungu koji je opisujui sebe kao iver beskrajnog
Boga nastavio:
Zivot mi se uvek inio kao biljka koja ivi na svome rizomu. Tano je da
je ivot nevidljiv. Skriven u razumu. Deo koji se pojavljuje iznad zemlje, traje
samo jedno leto. Onda uvene, jer je efemerna pojava. Kada razmiljamo o
beskrajnom rastu i propadanju ivota i civilizacija, ne moemo da se otmemo
utisku apsolutne nitavnosti. Pa ipak, nikada nisam izgubio oseaj za neto to
raste i proivljava veni tok. Mi vidimo samo svet koji je prolazan. Rizom
ostaje.
Jung nikada nije otiao tako daleko da kae da Bog postoji u naem
nesvesnom, mada njegovo pisanje ide u tom pravcu. Podelio je nesvesno na
plitko, individualno lino nesvesno i dublje kolektivno nesvesno koje je
zajedniko celom oveanstvu. U mojoj viziji kolektivno nesvesno je Bog, svest
je ovek kao individua, a lino nesvesno je izmeu njih. Poto se nalazi izmeu,
neizbeno je da lino nesvesno bude na veoj ili manjoj muci, na popritu borbe
izmeu boje volje i volje individue. Ranije sam nesvesno opisao kao
blagonaklono carstvo puno ljubavi. Verujem da je tako. Ali snovi, mada se u
njima nalaze i poruke mudrosti i Ijubavi, takoe sadre i znakove konflikta. Oni
mogu biti prijatni i samoobnavljajui, ali mogu biti i teke, zastraujue more.

Zbog tih zastraujuih elemenata mnogi mislioci su uzroke mentalnih bolesti

locirali u nesvesnom, kao da psihopatologija stoluje u nesvesnom, a da su
simptomi fodzemni demoni koji dolaze na povrinu da mue individuu. Kao to
sam ve rekao, moj je stav suprotan tome. Ja verujem da psihopatologija stoluje
u svesnom, da su mentalne bolesti bolesti svesnog. Zbog toga to nae svesno
bie prua otpor mudrosti nesvesnog, mi postajemo bolesni. Upravo zato to je
naa svest poremeena, dolazi do konflikta, a nesvesno pokuava da taj
poremeaj ispravi. Drugim reima, bolest se javlja kada se svesna volja
individue bitno razlikuje od volje Boga, koja je individuina sopstvena nesvesna
volja.
Rekao sam da je konani cilj duhovnog sazrevanja individue da se sjedini s
Bogom, da spozna Boga. Poto je nesvesno Bog, moemo dalje definisati cilj
duhovnog sazrevanja kao postignue boanskog od strane svesnog bia.
Individua treba da postane totalno, potpuno Bog. Da li to znai da sVesno treba
da se stopi sa nesvesnim da bi sve postalo nesvesno? Ne, ne znai to. Sada
dolazimo do toga. Treba postati Bog, ali sauvati svesnost. Ako pupoljak
svesnosti koji raste iz rizoma nesvesnog Boga moe sam postati Bog, onda e
Bog poprimiti novu ivotnu formu. To je znaenje nae individualne
egzistencije. Roepi smo da bismo kap svesne individue postali nova ivotna
forma Boga.
Svest je izvrni deo naeg totalnog bia. Svest odluuje i odluke provodi u
delo. Kada bi itavo bie postalo nesvesno, bili bismo poput tek roene bebe,
jedno sa Bogom, ali nesposobni za bilo kakvu akciju. U mistinoj misli nekih
malih hindu i budistikih religija postoji jedan regresivan kvalitet gde se status
bebe bez ego granica uporeuje sa Nirvanom, a cilj ulaska u Nirvanu je izgleda
isti kao i vraanje u matericu. Cilj teologije koju ovde iznosim je upravo
suprotan. Cilj nije da se postane nesvesna beba bez ega. Cilj je da se razvije
zreo, svestan ego, koji onda moe postati ego Boga. Ako smo odrasli ljudi koji
idu na dve.noge i mogu da prave nezavistan izbor, ako identifikujemo svoju
zrelu slobodnu volju sa voljom Boga, onda je Bog kroz na svesni ego preuzeo
novu i monu formu ivota. Postaemo boji agent, takorei njegova ruka, a
samim time i deo Njega. I onoliko koliko, kroz nae svesne odluke, moemo da
utiemo na svest prema Njegovoj volji, utoliko e nai ivoti postati nosioci
boje milosti. Mi sami emo tada postati jedan oblik boje milosti koji radi za
oveanstvo, stvarajui ljubav tamo gde je ranije nije bilo, podiui druge. ljude
na na nivo svesti i unapreujui Ijudsku evoluciju.

Priroda moi
Doli smo do take gde moemo razumeti prirodu moi. To je predmet u
vezi sa kojim postoje mnogi nesporazumi. Jedan razlog za nesporazum je
injenica da postoje dve vrste moi - politika i duhovna mo. Religiozna
mitologija je definisala razlike meu njima. Pre nego to se Buda rodio, proroci
su informisali njegovog oca da e Buda, kada poraste, postati najmoniji kralj
na svetu ili e biti siromaan ovek i najvei duhovni voa koji je ikada
postojao. Ili jedno ili drugo, ali ne oboje. I Hristu je Satana ponudio sva
zemaljska carstva i slavu, ali on je odbio i umro na krstu, naizgled nemoan.
Politika moc je sposdbnost da se nateraju drugi, otvoreno ili prikriveno,
a rade po naoj elji. Ova sposobnost se nalazi u poloaju, kao to je kraljevski
presto ili predsednika pozicija, ili u novcu. Ona nije u osobi koja zauzima taj
poloaj ili ima novac. Brema tome, politika mo nije u vezi ni sa dobrotom ni
sa mudrou. Vrlo glupi i vrlo zli ljudi su bili kraljevi na zemlji. Meutim,
duhovna mo se nalazi iskljuivo u individui i nema nikakve veze sa
sposobnou da se drugi podjarme. Ljudi velike duhovne moi mogu biti bogati
i mogu zauzimati vane politike poloaje ili biti voe, ali je verovatnije da e
biti siromani i da nee imati politiku mo. ta je osobina duhovne moi, ako
to nije sposobnost da se drugi potine? To je sposobnost da se donose odluke sa
maksimumom svesnosti. To je svest.
Veina ljudi uglavnom donosi odluke a da nije ni svesna ta radi. Qni
preduzimaju akciju slabo razumevajui svoje sopstvene motive. Da li zaista
znamo ta radimo, kada prihvatamo ili odbijamo potencijalnog klijenta? Znamo
li ta radimo kada udarimo dete, unapredimO podreenog ili flertujemo sa
poznanicima? Svako ko je ranije radio u politikoj areni, zna da se akcije
pokrenute sa najboljim namerama esto izjalove i na kraju pokau kao
kodljive. Ljudi nepotenih motiva mogu da amoralan in preokrenu u
konstruktivan. To se isto deava kod podizanja dece. Da li je bolje uraditi pravu
stvar iz pogrenih pobuda ili pogrenu stvar iz pravih pobuda? esto sino u
velikom neznanju onda kada se oseamo potpuno sigumi, a ini nam se da smo
prosvetljeni kada smo najkonfuzniji.
ta da radimo? Da li da otplovimo u more neznanja? Neki su nihilisti i
kau: Nita. Oni predlau da nastavimo sa plovidbom, jer se ni jedan pravac
ne moe ucrtati u to ogromno more koje e nas odneti istinskoj jasnoi ili
svrhovitom cilju. Ali drugi, jednako svesni injenice da su izgubljeni, usuuju
se da se nadaju da oni mogu da se izdignu iznad neznanja, razvijajui jo veu

svesnost. Oni su u pravu. To je mogue. Ali ta poveana svesnost im ne dolazi u

jgdnom zaslepIjujuem momentu prosvetljenja. Ona dolazi polako, deo po deo,
i za svaki deli se mora strpljivo raditi, prouavati, promatrati, posmatrati sve,
ukljuujui i nas. Oni su pokomi uenici. Staza duhovnog sazrevanja je staza
doivotnog uenja.
Ako se ova staza sjedi dugo i ozbiljno, komadii znanja dolaze na svoje
meto. Postepeno sve dobija smisao. Postoje orsokaci, razoaranja, koncepti
koji se odbacuju. Ali, postepeno postaje mogue da doemo do sve dubljeg
razumevanja nae egzistencije i postepeno dolazimo do toga da znamo ta
radimo. Mi moemo postati moni.
Doivljaj duhovne moi je u osnovi radostan doivljaj. To je radost koja
dolazi nakon ovladavanja sobom. Zaista ne postoji vee zadovoljstvo nego biti
ekspert, stvarilo znati ta radite. Oni koji su duhovno najvie sazreli su oni koji
su majstori ivljenja. A postoji jedna jo vea radost. To je radost komunikacije
sa Bogom. Jer kada mi istinski znamo ta radimo, mi sudelujemo u sveznanju
Boga. Ova totalna svesnost prirode situacije, naih motiva i rezultata, dovodi
nas do nivoa svesnosti koji oekujemo samo od Boga. Nae svesno bie je
uspelo da se sjedini sa Bogom i mi znamo kroz Njega. .
A ipak su oni koji su dostigli taj nivo duhovnog sazrevanja, taj nivo svesti,
uvek opsednuti radosnom poniznou. Oni znaju da njihova neobina mudrost
ima koren u njihovom nesvesnom. Svesni su svoje veze sa rizomom i toga da
im znanje dolazi iz njega. Njihovi napori da naue su samo napori da se otvori
komunikacija, a oni znaju da njihovo nesvesno, rizom, ne pripada samo njima
ve itavom oveanstvu, itavom ivotu, Bogu. Kada ih pitate za izvor
njihovog znanja i moi, uvek e odgovoriti: To nije moja mo. Ova mo koju
ja imam je samo deli mnogo vee sile. Ja sam samo provodnik. Ta mo ne
pripada meni. Rekao sam da je njihova poniznost radosna. To je zato to se
sveu o vezanosti za Boga dolazi do smanjenja oseaja za veanost svoga bia.
Neka tvoja, a ne moja, volja bude. Neka ja budem tvoj instrument. To je
njihova elja. Takvo gubljenje sebe uvek donosi mirnu ekstazu slinu
zaljubljenosti. Svesni svoje intimne veze sa Bogom oni prestaju da oseaju
usamljenost jer sada. postoji komunikacija.
Mada je doivljaj duhovne moi radosno iskustvo ono je i strano jer, to
je neija svesnost vea, to mu je tee da preduzima akcije. Ovo sam pomenuo u
zakljuku prvog dela kada sam dao analogiju dva generala gde su oba morala da
donesu odluku da li da poalju diviziju u bitku. Onaj koji svoju diviziju shvata
jednostavno kao strateku jediniu, donee odluku i spavae mirno. Ali, za

drugoga koji je svestan da svaki pojedini vojnik pod.njegovom komandom ima

sopstveni ivot, ta e odluka biti agonija. Svi smo mi generali. ta god da
uradimo to moe imati uticaj i na pravac civilizacije. Odluka da pohvalimo ili
kaznimo jedno dete moe imati ogromne posledice. Lako je delovati sa sveu u
ogranienom broju podataka a onda pustiti da se stvari razvijaju same po sebi.
to je naa svesnost vea to vie podataka moramo asimilirati i integrisati u
nae donoenje odluke. to vie znamo to su odluke sloenije. Ali to vie
znamo, to smo sposobniji da predvidimo kako e se stvar razvijati. Ako
preuzmemo odgovornost za pokuaj da tano predvidimo ta e se sve desiti,
verovatno emo se osetiti smrvljeni sloenou zadatka i odluiemo se na
nedelanje. Ali i nedeanje je forma akcije i ne raditi nita, pod izvesim
okolnostima, moe biti najbolja alcija. Duhovna riio nije samo svesnost. To je
mogunost da se razviju ljudske sposobnosti za donoenje odluke sa sve veom
sveu. Bogolika mo je mo da se donose odluke sa totalnom sveu.
Meutim, sveznanje ne olakava donoenje odluke. U stvari, ono sada postaje
tee. to je xovek blie Bogu, to osea veu vezanost za Njega. Uestvovati u
bojem sveznanju znai uestvovati u Njegovoj agoniji. Ima jo jedan problem
koji donosi mo, a to je usamljenost . Tu makar u jednoj dimenziji postoji
slinost izmeu politike i duhovne moi. ovek koji se. pribliava vrhuncu
duhovne evolucije, lii na oveka koji je na vrhuncu politike moi. Ne postoji
niko iznad kome se mogu proslediti neprijatne odluke. Niko drugi ko bi mogao
snositi krivicu., Niko ko bi mu rekao kako i ta da radi. Moda ak ne postoji
niko, na njegovom nivou, sa kim bi delio odgovornost. Drugi mogCi savetovati,
ali vi donosite odluku. Vi jedini ste odgovorni. Usamljenost ogromne duhovne
moi je vcr. ak i od usamljenosti politike moi. Poto je njihov nivo
svesnosti retko kada jednako visok kao njihovi poloaji, politiki monici
gotovo uvek imaju oko sebe duhovno ravnopravne ljude sa kojima mogu
komunicirati. Ptedsednici i kraljevi e imati prijatelje i drugare. Ali osoba koja
je evoluirala do najvieg nivoa svesti, najviih nivoa duhovne moi, nee imati
nikoga sa kim e deliti svoja iskustva. Hrist je neprestano imao seaj frastracije
jer oko njega nije bilo nikoga ko bi ga razumeo. Bez obzira koliko se trudio,
koliko se irio, on nije mogao ak ni um svojih uenika uzdii na svoj nivo.
Najmudriji su ga sledili, ali ni oni nisu mogli da ga shvate.
Hrist je bio pun Ijubavi, ali je bio totalno usamljen. Ovu vrstu usamljenosti
dele svi oni koji idu na najudaljenija putovanja duhovnog sazrevanja. To je
takav teret ,da se jdnostavno ne bi mogao nositi da se mi, udaljujui se od

drugih ljudi, ne pribliavamo Bogu. U komunikaciji i spoznaji Boga postoji

dovoljno radosti koja nam omoguava da izdrimo.

Milost i mentalne bolesti: Mit o Orestu

Izneto je mnogo miljenja o prirodi mentalnih bolesti i zdravlju. Neuroza
je uvek zamena za pravu patnju. Biti mentalno zdrav znai posvetiti se
realnosti po svaku Cenu. Do mentalnih bolesti dolazi kada se svesna volja
individue bitno razlikuje od volje Boga to je, u stvari, njena ili njegova
nesvesna volja. A sada da blie razmotrimo pitanje mentalnih bolesti i da
elemente ujedinimo u koherentnu celinu.
Svoj ivot ivimo u realiiom svetu. Da bismo ga dobro iveli neophodno je
da to bolje razumemo stvarnost sveta. Ali, to razumevanje se ne stie lako.
Mnogi aspekti stvarnosti sveta i naeg odnosa sa svetom su jako bolni. Njih
moemo shvatiti samo kroz bol i patnju. Svi mi, u veem ili manjem stepenu,
pokuavamo do izbegnemo napore i patnje. Ignoriemo bolne aspekte
stvamosti, odbacujui neprijatne injenice iz nae svesti. Drugim reima,
pokuavamo da branimo svoju svest od stvamosti. Ovo inimo upotrebljavajui
razna sredstva koja psihijatri zovu odbrambeni mehanizmi. Svi mi koristimo te
mehanizme i tako ograniavamo svoju svest. Ako u svojoj lenjosti i strahu od
patnje, preteremo branimo svoju svest, onda e doi do toga da nae
razumevanje sveta nee imati gotovo nikakve veze sa stvarnim svetom i
odnosima u njemu. Poto je nae delanje bazirano na naem razumevanju, nae
ponaanje e postati nerealistino. Kada ovo doe do izvesnog stepena, nai
sugraani e uvideti da mi nemamo veze sa realnou i proglasie nas
mentalno bolesnim, mada mi moemo biti ubeeni da smo potpuno mentalno
zdravi. Ali mnogo pre no to nai sugraani primete da sa nama neto nije u
redu, to e uraditi nae nesvesno. Nae nesvesno nam to saoptava na razne
naine: loim snovima, napadima anksioznosti, depresijama i drugim
simptomima. Iako na svesni um negira realnost, nesvesno, koje je sveznajue,
zna pravo stanje stvari i pokuava da nam pomogne javljajui naem svesnom
umu, preko simptoma, da neto nije u redu. Drugim reima bolni i neeljeni
simptomi mentalnih bolesti su manifestacije milosti. Oni su produkt mone sile
koja potie van nae svesti i koja pothranjuje nae duhovno sazrevanje.
U kratkoj raspravi o depresiji istakao sam da su depresivni simptomi za
bolesnu osobu znak da neto nije u redu i da mora neke stvari da prilagodi.
Neprijatni simptomi mentalnih bolesti slue da obaveste ljude da idu pogrenom
stazom, da njihov duh ne sazreva i da su u velikoj opasnosti. Ali, dozvolite da
ukratko opiem jo jedan sluaj da bih demonstrirao ulogu simptoma.

Betsi je bila dvadeset jednogodinja ena, lepa i inteligentna, ali sa neim

gotovo devianskim u sebi. Dola je kod mene zbog nekoliko jakih napada
anksioznosti. Bila je jedino dete katolike, radnike porodice koja je tedela da
je poalje u koled. Nakon jedne godine provedene na koledu, mada je bila
dobar student, odluila je da napusti sve i da se uda za momka iz susedstva koji
je bio mehaniar. Ona se zaposlila kao slubenik u samousluzi. Dve godine je
bilo sve u redu, a onda su iznenada doli napadi anksioznosti - sasvhn iznenada.
Napadi se uopte nisu mogli predvideti, izuzev to su se uvek deavali kada je
bila van njihovog stana i kada mu nije bio sa njom. Mogli su se desiti dok je
ila u kupovinu, dok je radila u samousluzi ili hodala ulicom. Intenzitet panike
koji .je tada oseala bio je izuzetno jak. Kada bi se to desilo, naputala je sve to
je radila, i beala u njihov stan ili u garau u kojoj je radio njen mu. Tek kada
bi se sa njim nala kod kue, napad panike bi prestajao. Zbog tih je napada
morala da napusti posao.
Sredstva za umirenje koja joj je dao lekar opte prakse nisu zaustavila te
napade i Betsi je dola kod mene. ,Ne znam ta nije u redu sa mnom, jadala
mi se. U mom je ivotu sve divno. Mu mi je dobar i veoma se volimol
Uivala sam u svom poslu. Sada je sve strano. Neznam ta se to deava sa
mnom. Oseam kao da ludim. Molim vas, pomozite mi. Molim vas pomozite mi
d.a sve opet bude onako lepo kao to je bilo. Ali, naravno, u toku naeg
zajednikog rada, Betsi je otkrila da sve nije bilo tako lepo kao toje ona
rekla. Prvo je, polako i bolno, izbilo na videlo da, dok je njen mu bio dobar
prema njoj, mnoge stvari kbd njega su je iritirale. Ponaao se neotesano. Vrlo
malo stvari ga je interesovalo. eleo je samo zabave i da posmatra TV program.
Bio joj je dosadan. Onda je primetila da joj je i posao dosadan. Tada smo poeli
da se pitamo zato je napustila koled. Pa, tamo mi je bilo sve neprijatnije i
neprijatnije, priznala je. Svi su se zanimali ili seksom ili drogom. Ja se tu
nisam dobro oseala. Pitali su me zato se uzdravam, ne samo deaci koji su
eleli da spavaju sa mnom, nego i devojke. Mislili su da sam naivna. Onda sarri
i ja poela da preispitujem samu sebe, crkvu, pa ak i svoje roditelje. Mislim da
sam se uplaila. U terapiji je Betsi nastavila sa preispitivanjem onoga od ega
je pobegla naputajui koled. Konano, ona se vratila na koled. Sreom njen
mu je bio voljan da sazreva zajedno sa njom pa je i on otiao na koled.
Njihovi horizonti su se ubrzano irili, a napadi anksioznosti su prestali.
Na ovaj, prilino tipian sluaj, moe se gledati na nekoliko naina. Betsini
napadi anksioznosti sq oigledno bili vrsta agorafobije (bukvalno znai strah od
pijace, a obino podrazumeva strah od otvorenih prostora), a kod nje je to

predstavljalo strah od slobode. Irriala ga je kada je bila napolju, sloibodna od

mua, slobodna da se kree i komunicira sa drugima. Strah od slobode je bio bit
njene mentalne bolesti. Neko bi mogao rei da su napadi anksioznosti, koji
predstavljaju njen strah od slobode, bili njena bolest. Ali ja sam smatrao da je
korisnije i bolje drugaije postaviti stvari. Jer, Betsin strah od slobode je
postojao mnogo pre njenih napada anksioznosti. Zbog tog straha je napustila
koled i tako prestala da se razvija. Po mome miljenju, Betsi je ve tada bila
bolesna, tri godine pre pojave simptoma. Ona nije bila svesria Voje bolesti, ni
koliko sebi teti samoogranienjima. Njeni simptomi i napadi anksioznosti, koje
ona nije elela i koje je smatrala iznenadnim prokletstvom, konno su je
prisilili da postane svesna svoje bolesti i naterali jeda koriguje svoju stazu i da
sazri. Mislim da se na slian nain stvari deavaju i kod drugih mentalnih
bolesti. Simptomi i bolest nisu ita stvar. Bolest postoji mnogo pre pojave
simptoma. Simptomi nisu bolest. Oni su poetak leenja. Cinjenica da nisu
eljeni jo vie ih ini manifestacijom milosti, poklonom od Boga, porukom
nesvesnog koje eli da se samoispitamo i popravimo.
Kao to se sa milou esto deava, veina odbaci taj poklon i ne primi
poruku. To rade na mnoge naine, a svi predstavljaju pokuaj da se izbegne
odgovornost za svoju bolet. Pokuavaju da ignoriu simptome pretvarajui se
da to u stvari nisu simptorrji, da svi imaju te male napade, s vremena na
vreme. Pokuavaju nai reenje tako to naputaju posao, prestaju da voze kola,
sele se u drugi grad, izbegavaju izvesne aktivnosti. Pokuavajui da se oslobode
simptoma i tegoba, neki upotrebljavaju alkohol i drogu. ak i kada prihvate
injenicu da imaju simptome, oni e obino za svoje stanje okriviti svet oko
sebe - roake koji ne mare za njih, neiskrene prijatelje, krte korporacije,
bolesno drutvo, ak i sudbinu. Samo oni koji prihvate odgovomost za svoje
simptome, koji shvataju da su ti simptomi manifestacije poremeaja u njihovoj
dui, primie poruku nesvesnog i prihvatiti milost. Prihvatie svoju
neadekvatnost i bol i rad koji je neophodan da bi se izleili. Ali njima, kao i
Betsi i drugima, spremnim da se suoe sa psihoterapijom, dolazi i velika
nagrada. O njima je Hrist govorio: Blagosloveni su siromani duhom jer je
njihovo arstvo nebesko.
Ono to sam ja iznosio o vezi izmeu milosti i mentalne bolesti, lepo je
opisano u grkom mitu o Orestu i Furijama. Orest je bio Atrejev unuk. Atrej je
bio ovek koji je pokuao da pokae da je moniji od bogova. Zbog tog zloina
bogovi ga kanjavaju tako to na njegove potomke bacaju kletvu. Deo te kletve
baene na kuu Atreja pada na Orestovu majku Klitemnestru koja ubija

njegovog oa a svoga mua, Agamemnona. Ovaj zloin baca kletvu i na Oresta

jer, po grkom zakonu o asti, sin je obavezan da se osveti i ubije oevog ubicu.
Ali, to je i najvei zloin koji Grk moe uiniti - ubistvo roditelja. Orest se
nalazi u stranoj dilemi. Konano on uradi ono to izgleda da mora da uradi i
ubija majku. Za ovaj greh bogovi ga kanjavaju tako to na njega putaju Furije,
rri grozne Harpije koje samo on moe da vidi i uje, i koje ga mue i danju i
nou.
Progonjen Furijama Orest luta/po zemlji traei da okaje svoj zloin.
Nakon mnogih godina usamljenog razmiljanja i muka Orest trai od bogova da
ga oslobode kletve. koja je baena na kuu Atreja, i da ga oslobode Furija,
smatrajui da je okajao zloin ubistva majike. Bogovi su odrali suenje.
Govorei u odbranu Oresta, Apolon je rekao da je on celu situaciju vodio tako
da je Orest morao da ubije svoju majku, da nije imao izbora, pa prema tome, ne
moe e smatrati ni odgovomim. U tom trenutku Orest skae i suprotstavlja se
svome sopstvenom braniocu. Ja sam, a ne Apolom, ubio svoju majku. Bogovi
su zapanjeni. Nikada do sada nijedan lan kue Atreja nije preuzeo odgovornost
na sebe, ve su uvek krivili bogove. Na kraju su bogovi doneli presudu u korist
Oresta i ne samo to su ga oslobodili kletve koja je baena na kuu njegovog
dede, iiego su i Furije pretvorili u Eumenide, duhove pune ljubavi, koje su
svojim mudrim savetima omoguile Orestu da postigne i zadri sreu.
Znaenje ovog mita je jasno. Eumenide ili dobroudne su u stvari
nosioci milosti. Halucinatome furije koje je samo Orest mogao videti
predstavljaju simptome, privatni pakao mentalne bolesti. Transformacija Furija
u Eumenide je transformacija mentalne bolesti u sreu. Ovu transformaciju je
omoguila injenica da je Orest bio voljan da prihvati odgovomost za svoju
mentalnu bolest. Dok je traio da ih se oslobodi, on Furije nije doivljavao kao
nepravednu kaznu niti je sebe smatrao rtvom dratva. Furije su neiatoeni
rezultat baene kletve, ali takoe simbolizuju i injenicu da je mentalna bolest
porodina stvar za koju su krivi roditelji, ili baibe i dede, da grehovi oeva
pohode sinove. Ali Orest nije optuivao svoju porodicu ni roditelje, ni dede i
babe. Nije krivio ni bogove ni sudbinu. Umesto toga on je prihvatio svoje stanje
kap stanje za koje je sam kriv i preduzeo mere da ga popravi. To je bio dug
proces kao to su to i sve terapije. Ali rezultat je bilo izleenje, i kroz izleenje
sopstvenim naporima, iste stvari koje su ga bacale u agoniju, sada su mu donele
jnuidrost.
Svi iskusni psihoterapeuti su ovaj mit videli oivljen i izveden u svojoj
sopstvenoj praksi i prisustvovali su transformaciji Furija u Eumenide u

umovima i ivotima njihovih najuspenijih pacijenata. To nije laka

transformacija. im shvate da e na kraju psihoterapije morati da preuzmu
potpunu odgovomost za svoje stanje i izleenje, veiina pacijenata odustaje. Pre
e izabrati da budu bolesni i da za to krive bogove nego da budu dobro a da
nemaju koga kriviti. Od manjine koja ostaje na terapiji, vei deo mora da se ui
da prihvati potpunu odgovomost za sebe. Ovo pouavanje, moda je bolji zraz
treniranje, je bolno i terapeut mora stalno konfrontirati pacijenta sa njegovim
izbegavanjem prihvatanja odgovornosti. To ponekad potraje godinama. esto e
pacijenti, poput tvrdoglave dece, da se brane i vrite dok ih vodite prema ideji
tOtalne odgovomosti za sebe. Konano oni ipak uspevaju. Vrlo je malo
pacijenata koji ponu terapiju sa voljom da prihvate potpunu odgovomost.
Terapija je u takvim sluajevima relativno kratka, moe potrajati godinu dve,
relativno glatko tee i esto je prrjatno iskustvo i za pacijenta i za terapeuta. U
svakom sluaju, bez obzira da li je relativno laka ili teka, transformacija Furija
u Eumenide se deava.
Oni koji su se suoili sa svojom mentalnom boleu i prihvatili totalnu
odgovomost za nju i uinili sve neophodne promene u sebi da bi je prevazili,
bie osloiboeni ne samo kletve detinjstva i predaka, nego e iveti u jednom
novom i drugaijem svetu. Ono to su ranije doivljavali kao problem sada
poStaje prillka. to su ranije bile omrznute barijere sada su dobrodoli izazovi.
Misli koje su ranije bile neeljene sada postaju uvidi koji pomau. Oseaji koje
nismo priznavali postaju izvori energije. Dogaaji koje smo smatrali
optereujuim sada su pokloni, ukljuujui tu i simptome od kojih smo se
oporavili. Moja depresija i napadi anksioznosti su neto najbolje to mi se
ikada desilo, rei e pacijenti na kraju terapije. Ako na kraju terapije vie i ne
veruju u Boga, takvi uspeni pacijenti e ipak imati oseaj da ih je dodimula
milost.

Otpor milasti
Orest nije otiao psihoterapeutu. On se sam izleio. ak i da su postojali
vrhovni psihoterapeuti u drevnoj Grkoj, on bi-ipak sam sebe izleio jer, kao to
sam rekao, psihoterapija je samo orue, disciplina. Pacijent odluuje o tome
hoe li uzeti ili odbiti orue i kada je jednom izabrao, pacijent odluuje koliko
da koristi to orue i u koju svrhu. Postoje Ijudi koji e savladati sve prepreke na primer, nedostatak novca, ranije katastrofalno iskustvo sa psihijatrom ili
psihoterapeutom, roake koji ne odobravaju terapiju, hladnu i odbijajuu
tehniku - da bi doli do terapije i iskoristili je do maksimuma. Drugi e,
meutim, odbiti terapiju i kada im je servirana na srebmom pladnju ili, ak i ako
prihvate, bie im neprijatno i nee imati nikakve koristi, bez obzira koliko
ljubavi i znanja ulagao terapeut. Na kraju usipene terapije esto doem u
iskuenje da oseam kako sam ja izleio pacijenta, a potpuno sam svestan da
sam bio samo katalizator i da sam imao sreu i to da budem. Poto, u krajnjoj
konsekvenci, ljudi sami sebe lee uz pomo psihoterapije ili bez nje, zbog ega
ih tako malo radi a tako mnogo nee da se trudi? Poto je staza duhovne
zrelosti, mada teka, dostupna svima, zato jh tako malo ide njome? Na ovo je
pitanje odgovorio Hrist kada je rekao: Mnogi su pozvani, ali ih je malo
izabrano. Zato je tako malo izabrano i ta to razlikuje tu manjinu od ostalih?
Najoigledniji odgovor psihijatara je baziran na konceptu razliite jaine
psihopatologije. Drugim reima, oni veruju da, mada su Ijudi bolesni, jedni su
vie bolesni od drugih i tee je izleiti onog bolesnijeg. Teina neije mentalne
bolesti je direktno uslovljena teinom i vremenom liavanja roditeljske ljubavi
doivljene u detinjstvu. Smatra se da su osobe koje pate od psihoza imale
izuzetno malo roditeljske ljubavi i panje u prvih devet meseci ivota. Njihova
bolest se moe leiti ovim ili onim tretmanom, ali ju je gotovo nemogue
izleiti. Osobe sa poremeenim shvatanjem linosti su takoe doivele teak
oblik roditeljske nebrige izmeu devetag meseca i druge godine ivota. Oni su
manje bolesni od psihotinih, ali ipak veoma bolesni i, teko izleivi. Osobe
koje pate od neuroza su imale adekvatnu roditeljsku brigu u vrlo ranom
detinjstvu, ali su kasnije patile zbog neodgovarajue nege roditelja i to u dobu
od druge do pete ili este godine ivota. Neurotiari su manje bolesni i od
psihotinih i od osoba poremeene linosti i prema tome lake ih je leiti i
izleiti.
Mislim da u ovoj emi ima mnogo istine i da ona ini glavninu
psihijatrijske teorije koja je vrlo korisna praktiarima. Ne treba je nemilosrdno

kritikovati, ali ipak, ona ne ukljuuje sve relevantne elemente. Ona

prenebregava ogromnu vanost roditeljskog odnosa u kasnijem detinjstvu i
adolescenciji. Moemo sa razlogom verovati da la roditeljski odnos u tim
kasnijim godinama moe prouzrokovati mentalnu bolest i da dobar roditeljski
stav u tim kasnijim godinama moe izleiti mnoge, a moda i sve, nastale ranije
rane. Ta ema ima vrednost u statistikom smislu - neurotiarai je u proseku
lake tretirati nego poremeene linosti, a poremeene linosti je lake tretirati
nego psihotine. Meutim, ta ema ne moe predvideti razvoj sazrevanja u
individualnom sluaju. Tako, na primer, najtei sluaj potpuno uspene analize
sam izveo sa ovekom koji je doao sa tekom psihozom i koji je terapiju
zavrio za devet meseci. S druge strane, radio sam tri gOdirie na sluaju jedne
ene koja je imala samo .neurozu i postigao sam minimalno poboljanje
stanja.
ema razliitih teina mentalnih bolesti ne uzima" u obzir i neto efemerno
u linosti pacijenta, a to bismo mogli nazvati elja za sazreranjem. Mogue je
da je osoba izuzetno bolesna ali da u isto vreme ima izuzetno jaku volju za
.sazrevanjem, i onda se ona potpuno izlei. S druge strane, osoba koja ima blag
oblik bolesti, ali kojoj nedostaje ta volja nee se ni milimetar pomai na putu ka
ozdravljenju. Stoga ja verujem da je pacijentova elja za sazrevanjem jedna od
krucijalnih determinanti uspeha ili neuspeha u psihoterapiji. A ipak, taj faktor
ne prihvataju i ne priznaju ak ni savremene psihijatrijske teorije.
Mada sam svestati izuzetne vanosti ovevolje za sazrevanjem, ne znam
koliko u biti u stanju da doprinesem njenom razumevanju, poto nas taj
koncept ponovo dovodi do ivice mistinog. Odmah je jasno da je elja za
sazrevanjem u biti ista kao i fenomen Ijubavi. Ljtibav je volja da se proirimo
zbog duhovnog sazrevanja. Ljudi koji vole su, po definiciji, ljudi koji sazrevaju.
Ve sam govorio o tome kako se sposobnost da se voli razvija preko roditelja
koji vole svoju decu, ali sam dodao i da samo rOditeljsko navoenje na ljubav
ne moe biti odgovomo za postojanje te sposobnosti kod svih ljudi. italac se
sea da sam drugi deo knjige zavrio sa etiri pitanja o ljubavi od kojih dva sada
razmatramo: zato nekim ljudima ne pomae tretman najboljih terapeuta punih
Ijubavi i zato neki ljudi transcendentiraju detinjstvo bez imalo ljubavi (sa ili
bez pomoi psihoterapije) i postaju divne osobe. italac se takoe sea da sam
tada rekao da sumnjam da u biti u stanju da na zadovoljavajui nain
odgovorim na to pitanje. Nagovestio sam da e vie svetlosti na to pitanje ba:citi
razmatranje koncepta milosti.

Poeo sam da verujem i, pokuao sam da to demonstriram, da ljudska

sposobnost voljenja i, prema tome, ljudska sposobnost da sazru, nije uslovljena
samo ljubavlju roditelja za vreme detinjstva nego i milou ili bojom ljubavlju.
To je mona vanjska sila koja operira kroz oso.be pune ljubavi i na druge naine
koje mi ne razumemo. Zbog milosti je mogue da ljudi transcendiraju traume
koje doivljavaju uz roditelje bez ljubavi i da sami postanu divna bia koja su se
visoko uzdigla na skali ljudske evolucije. Zato onda samo neki ljudi duhovno
sazrevaju i izdiu se iznad uslova u kojima su odrasli? Verujem da je milost
dostupna svima, da smo svi obuhvaeni bojom ljubavi i to. svi podjednako.
Jedini odgovor koji mogu dati je da veina nas izabira neodazivanje na poziv
milosti i odbija njenu pomo.
Hristove rei: Mnogi su pozvani, malo ih je izabrano, mogle bi da znae
i Sve nas je milost pozvala, ali nas se malo odazvalo. ,
Prema tome pitanje sada moemo ovako postaviti: Zato se tako mali broj
nas odaziva pozivu milosti? Zato se veliki broj nas odupire milosti? Ranije smo
rekli da milost, na neki nain, poveava nau otpomost prema bolestima. Kako
to onda da izgleda da imamo i gotovo istu toliku otpomost i na zdravlje? Na ovo
pitanje smo ve odgovorili. To je naa lenjost, prvobitni greh entropije kojom
smo prokleti.. Ba kao to je milost konani izvor sile koja nas gura pri naem
penjanju uz lestvice ljudske evolucije, tako je entropija izvor otpOra toj sili,
izvor elje da se ostane gde sino. To je komfomo bitisanje bez napora uzdizanja,
ak sa silaznim tendencijama. Ve smo govorili o tome kako se je teko
disciplinirati, kako je teko iskreno voleti i duhovno sazreti. Prirodno je da
izbegavamo tekoe. Ve smo se bavili bazinim problemima entropije ili
lenjosti, ali postoji jedan problem koji zasluuje posebno pominjanje. To je
problem moi.
Psihijatri, a i mnogi laici, znaju da se psihijatrijski problemi pojavljuju u
udnoj frekvenciji kod osoba koje su unapreene na poloaje vee odgovomosti
i vee moi. Vojni psihijatri su posebno upoznati sa problemom neuroze
napredovanja u slubi i svesni su da se taj problem ne javlja u pravilnoj
frekvenciji jer veina vojnika odbija unapreenja. Postoji veliki broj vojnih lica
sa niskim rangom koji jednostavno ne ele da napreduju u slubi. A postoje i
takvi koji bi radije umrli nego postali oficiri i koji esto po nekoliko puta
odbijaju da polau ispite za oficire, a po svojoj inteligenciji i karakteru imaju
sve kvalitete za takvu slubu.
Tako je to kod duhovnog sazrevanja, a tako je i u profesionalnom ivotu,
jer poziv milosti je imapreenje, poziv na poziciju veih odgovomosti i moi.

Biti svestan milosti, stalno oseati njenu prisutnost, biti svestan bliskosti sa
Bogom, znai i stalno posedovati unutranju oputenost i mir. S druge strane, i
ovo znanje i svest donose sa sobom ogromnu odgovornost jer, doiveti bliskost
sa Bogom znai i oibavezu prema Bogu, obavezu da budemo prenosnik njegove
moi i ljubavi. Odziv milosti je odziv napomom ivotu punom sluenja i
portvovanosti. To je poziv da se iz duhovnog detinjstva pree u duhovnu
zrelost, poziv da budemo roditelji oveanstvu. T. S. Eliot je to opisao u
Boinoj propovedi koju Tomas Beket dri u komadu Ubistvo u katedrali.
Ali, zamislite se na trenutak nad reju Mir. Zar vam se ne ini udnim da
su aneli objavili Mir kada jc svet ncprestano u ratu ili u strahu od rata. Mislite
li da su aneoski glasovi pogreili i da su obeanja prevare i razoarenja?
Razmislite sada kako je veliki Na Gospod govorio Miru. Rekao je svojim
uenicima: Vama ostavljam svoj mir, vama dajem svoj mir. Da li je on zaista
mislio na mir kakav mi imamo u vidu: kraljevstvo Engleske u miru sa svojim
susedima, baroni u miru sa kraljem, vlasnik kua broji svoje mirnodopske
dobitke, isto ognjite, najbolje vino za prijatelje za stolom, njegova supruga
peva deci uspavanku. Ti liudi, Njegovi uenici, nisu poznavali takve stvari. Ili
su na daleka putovanja, patili na kopnu i moru, doivljavali muenje, zatvore,
razoarenje, umirali kao muenici. ta je onda On mislio? Ako to pitate, setite
se da je On rekao i: Dajem vam ali ne onako kako svet daie. Prema tome On
je svojim velikim uenicima dao Mir ali ne mir kakav svet daje.
Sa milou dolaze ogromne odgovornosti u obavIjanju dunosti. Nije onda
udno to mnogo sposobnih narednika ne ele da postanu oficiri i nije udo da
pacijenti psihoterapije ne ele mo koju prua istinsko mentalno zdravlje.
Mlada ena koja je kod mene bila na terapiji zbog depresije i koja je o
psihoterapiji mnogo nauila o svojih roaka, bila je jednog dana egzaltirana
zbog situacije u porodici koju je ona razreila sa mudrou i lakoom. Zaista se
dobro oseam zbog toga, rekla je. Volela bih kada bih ee mogla ovako da
se oseam. Rekao sam joj da bi mogla, istiui da se tc.ko dobro oseala zato
to se, po prvi put, u porodici ona nalazila u situaciji da ima mo. Poto je bila
svesna svih iskrivljenih komunikacija i naina na koji su pokuavali da
manipuliu njome erajui je da ispuiii njihova nerealna iekivanja, ona se lako
snala i ovladala situacijom. Rokao Sam joj da bi mogla ovaj tip svesti proiriti i
na druge situacije i tada bi uvek ovladavala njima i ee bi doivljavala taj
oseaj. Pogledala me je uasnuta. Ali to bi zahtevalo stalno razmiljanje.
Sloio sam se sa njom da bi nakon mnogc razmiljanja njena mo evoluirala i
da bi se ona oslobodila oseaja bespomonosti koi je bio u osnovi njene

depresije. Postala je besna: Ne elim da mislim sve to prokleto vreme,

vrisnula je. Nisam ovde dola da mi oteavate ivot. elim samo da se opustim
i uivam. Vi oekujete da ja budem Bog ili neto slino. Uskoro nakon ovog
razgovora ova, potencijalno briljantna ena je prestala sa terapijom, mada je bila
daleko od izleenja. Prestraila se zahteva koje je mentalno zdravlje stavljalo
pred nju.
Laicima moe izgledati udno ali psihoterapeuti su navikli na injenicu da
se Ijudi plae mentalnog zdravlja. Glavni deo zadatka psihoterapije nije samo da
dovede pacijenta do iskustva mentalnog zdravlja, nego da kroz meavinu
teenja, smirivanja i vrstine spree da oni od tog iskustva pobegnu. Jedan
aspekt tog straha je prilino opravdan i sam po sebi nije nezdrav: strah da, ako
ovek postane moan, moe tu mo pogrno koristiti. Sveti August je pisao:
Dilige et quod vis fac, to znai - ako volite i vredni ste, moete uraditi to
god hoete. Ako ljudi napreduju u psihoterapiji oni e na kraju napustiti oseaj
da ne mogu da se nose sa nemilosrdnim i zastraujuim svetom i jednog e dana
shvatiti da mogu da rade to god hoe. Zastratujue je shviatanje da ova
sloboda postoji. Ako mogu to da uradim, rei e Ijudi, fta e me spreiti da
ne naipravim strane greke, ne poinim zloin, ne postanem amoralan, ne
zloupotrebim svoju lobodu i mo. Da li su moja ljubav i marljivost dovoljne da
me sauvaju?
Ako se shvatanje neije slobode doivi kao poziv milosti, kao to to esto
biva, onda e odgovor biti: O boe, bojim se da nisam dostojan Tvoga
poverenja. Ovaj sttah je sam po sebi integralni deo marljivosti i ljubavi i prema
tome je koristan jer pomae samosavladavanju i spreava zloupotrebu moi.
Ovaj razlog ne treba odbaciti ali on ne sme da bude takav da zbog njega
odbacimo poziv milosti i tako dostignemo punu meru moi za koju smo
sposobni. Neki koji su primili poziv milosti mogu godinama da se bore sa
strahom pre nego to budu u stanju da transcendiraju i prihvate vlastitu dobrotu.
Kada je taj strah i oseaj bezvrednosti tako velik da stalno spreava dostizanje
moi, onda je to neurotski problem i rad na njemu treba da bude centralni
problem psihoterapije.
Ali za veinu ljudi strah da mogu zloupotrebitl mo nije centralni problem
zbog kojeg odbijaju milost. Pacijente ne brine onaj deo maksime svetog
Augusta koji kae: moete uraditi to elite, negd - budite marljivi. Veina
nas se ponaa poput defce ili mlaih adolescenata, verujemo da nam sloboda
odraslih pripada, ali ne elimo odgovomost i samodisciplinu odraslih.

Kada se oseamo optereeni roditeljima ili drutvom ili sudbinom - izgleda

da su nam potrebne sile iznad nas koje emo moi da okrivimo za nae stanje.
Uzdii se do takve moi da ne moemo da krivimo nikoga osim sebe za sve Sto
nam se dogodi, znai nai se u zastraujuem poloaju. Da Bog nije sa nama mi
bismo se oseali uasno usamljenim. Ipak mnogi od nas ne mogu da podnesu
usamljenost i pre e odbiti boju prisutnost nego to e pristati da budu
gospodari svoga broda. Mnogi Ijudi ele mir ali bez usamljenosti i moi, a ele i
samopouzdanje odraslih, ali bez neophodnog truda olko sazrevamja.
Ve smo, govorili o tome kako je teko odrasti. Vrlo malo ljudi bez
oklevanja ue u svet odraslih, i malo ih je spremno da prihvati nove i vee
odgovomosti. Mnogi su neodluni i obino postanu samo delom odrasli ljudi i
uvek se povlae od zahteva koji stoje pred potpuno odraslim osobama. Isto se
deava i sa duhovnim sazrevanjem koje je neodvojivo od procesa psiholokog
sazrevanja. Poziv milosti je u krajnjoj instanci poziv na ujedinjenje sa Bogom.
Prema tome, to je poziv na totalno odrast&nje.
injenica da su mnogi pozvani ali da ih je malo odabrano moe se lako
objasniti u svetlu prirodnih tekoa koji nastaju u odzivu milosti. Zato se ne
pitamo zato ljudi ponekad ne prihvataju psihoterapiju ili ne izvuku iz nje
onoliko koristi koliko bi mogli, ilr zato ljudi rutinski pruaju otpor milosti.
Prirodno je da tako postupaju zbog sila entropije. Pitamo se: kako to da se
nekoliko njih ipak odazgve tako tekom pozivu? ta ,taj mali broj ljudi ini
razliitim od drugih? Ja nisam u stanju da odgovorim na to pitanje. Ti Ijudi
mogu poticati iz bogatih kultumih predela ili iz siromanih i praznovemih.
Mogu imati divne roditelje pune ljubavi ili odrasti potpuno lieni panje. Mogu
da idu na psihoterapiju zbog problema u prilagoavanju ili zbog mentalne
bolesti. Mogu biti stari ili mladi. Mogu se iznenada i lako odazvati pozivu.
Mogu se opirati i proklinjati, a onda polako paputati. Zbog svega toga ja sam,
sa svojim dugogodinjim iskustvom, postao manje a ne vie selektivan kada su
u pitanju pacijenti sa kojim poinjem terapiju. Izvinjavam se onima koje sam
iskljuio iz terapije. To je bio rezultat moga neznanja. Shvatio sam da u ranim
fazama terapije ne moe da se predvidi koji pacijent nee reagovati na terapiju,
koji e reagovati u velikoj meri, i koji e, udom, sazreti sve do stanja milosti.
Sam Hrist je govorio o nepredvidivosti milosti kada je rckao Nikodemu: Ba
kao to moe uti vetar ali ne zna odakle dolazi ili gde e sada da ide, tako je
to j sa Duhom. Ne zna:mo kome emo darivati ovaj nebeski ivot. Mada smo
mnogo toga rekli o fenomenu milosti, ria kraju moramo ipak priznati njenu
misterionu prirodu.

Dobrodolica milosti
I opet se nalazimo pred paradoksom. U ovoj knjizi sam o duhovnom
sazrevanju govorio kao da je ono normalan, predvidiv proces. Implicirano je da
duhovno sazrevanje moe da se naui kao to se ue i druge stvari. Ako za to
platite i napomo radite, uspeete i dobiti diplomu. Interpretirao sam Hristove
rei: Mnogi su pozvani, malo ih je odabrano, tako . da znae da samo mali
broj izabere da se odazove milosti i to zbog tekoa koje postoje. Ovakvom
interpretacijom pokazao sam da je to stvar naeg izbora bez obzira da li e nas
milost blagosloviti ili ne. Sutina moga stava je da se miiost mora zaraditi, a ja
znam da je to tako.
U isto vreme, meutim, znam da to uopte nije tako. Ne dolazimo mi
milosti. Milost dolazi nama. Bez obzira koliko se mi trudili da dosegnemo
milost obino neemo uspeti. Moe se desiti da je.ne traimo, a da je naemo.
Mi moemo svesno eleti duhovni ivot a onda pronai mnogo kamenja za
spoticanje na svome putu, ili, moemo naizgled imati malc interesa za duhovni
ivot, a onda otkriti da smo od milosti izabrani i to uprkos sebi. Na jednom
nivou mi odluujemo da li emo se odazvati pozivu milosti, a na drugom je
sasvim jasno da Bog bira. Zajedniko iskustvo onih koji su dosegli stanje
milosti, onih kojima je darovan novi ivot neba je zapanjenost. Oni oseaju da
toga nisu vredni. Oni mogu sasvim realno proceniti posebnu dobrotu svoje
prirode, ali svoju prirodu ne pripisuju svojoj volji. Naprotiv, oni jasno oseaju
da je dobrota njihove prirode modelirana rukama mudrijim i vetijim od
njihovih. Oni koji su najblii milosti, najsvesniji su misterioiznosti poklona koji
su obili.
Kako da, razreimo ovaj paradoks? Nikako. Moda mbemo samo rei da,
ipoto sebe ne moemo voljom dovesti do milosti, moemo se otvoriti njenom
udesnom dolasku. Moemo se pripremiti da budemo plodno tlo, mesto koje je
doekuje dobrodolicom. Ako bismo mogli sebe pretvoriti u apsolutno
disciplinovane osobe koje potpuno vole, onda, makar bili potpuni ignoranti u
pitanju teologije, uopte ne mislili na Boga, mi smo dobro pripremljeni za
dolazak milosti. Nasuprot tome, studije teologije nisu najbolji nain
pripremanja, i same po sebi su potpurio Ibeskorisne. Ipak, ja sam ovaj deo
napisao zato to verujem da svest o postojanju milosti moe biti od znaajne
koristi onima koji izaberu teku stazu duhovnog sazrevanja. Jer, ova svest e im
olakati put na najmanje tri naina: pomoi e im da iskoriste milost na svome
putu, dae im sigumiji oseaj pravog smera, dae im hrabrosti. .

Paradoks da mi biramo milost i bivamo izabrani od nje, je esencija

fenomena srenog otkrivanja. Sreno otkrivanje smo definisali kao dar
pronalaenja vrednih i dobrih stvari koje nismo traili. Buda je pronaao
prosvetljenje tek kada je prestao da ga trai - kada je dozvolio da mu ono doe.
S druge strane, niko ne moe sumnjati da mu je prosvetljenje dolo ba zato to
je 16 godina svog ivota posvetio njegovom traenju, esnaest godina se
pripremao. Morao je i da ga trai i da ga ne trai. Furije su transformisane u
nosioce milosti, ba zato to je Orest radio na tome da zadobije ljubav bogova i
u isto vreme nije oekivao da mu bogovi olakaju put. Kroz tu paradoksalnu
meavinu traenja i netraenja, on je stekao dar srenog otkrivanja i blagoslov
milosti.
Taj isti fenomen se rutinski koristi kod sriova pacijenata u psihoterapiji.
Neki pacijenti, svesni da snovi sadre odgovore na njihove probleme, traie te
odgovore odlunim i mehanikim naporima, zapisujui do u detalje sve snove i
donosei na seanSe gomile papira. Ali, malo im to pomae. U osnovi, sav taj
materijal moe da unazadi njihovu terapiju. Prvo, nema dovoljno vremena da se
analiziraju svi ti snovi. Drugo, taj obimni materijal moe spreiti rad analize na
pogodnijim pKiljima, a vrlo je verovatno da e sav taj mafterijal biti jako
maglovit. Takvog pacijenta moramo nauiti da prestane juriti snove, da dozvoli
da snovi dou njemu, da dozvoli nesvesnom da odabere snove koji e doi do
svesti. Ovo uenje moe biti teko jer od pacijenta trai da se odrekne kontrole i
da zauzme pasivan poloaj u odnosu na svoj um. Ali, kada pacijent naui da ne
pravi svesne napore da uhvati snove, oni e se kvalitativno i kvantitativno
poveati. Rezultat ie da pacijentovi snovi - ovi darovi nesvesnog koje vie ne
jurimo - olakavaju proces ozdravljenja. Ako pogledamo drugu stranu medalje,
videemo da ima parijenata koji ponu psihoterapiju bez i najmanjeg
razumevanja ogromne vanosti snova. Prema tome, oni odbacuju sav materijal
snova kao bezvredan i nevaan. Ove pacijente moramo prvo nauiti da se seaju
snova, a onda da ih cene i shvate koliko su dragoceni. Daismo efektivno
koristili snove, moramo biti svesni njihove vrednosti i koristiti ih kada dou, ali
u nekim situacijama ih neemo traiti ni oekivati. Moramo dozvoliti da snovi
budu pravi pokloni.
Tako je to sa milou. Ve smo videli da su snovi samo jedan nain na koji
primamo poklon milosti, iznenadnih uvida, predskazanja i velikog broja
sinhronih dogaaja i sremh otkrivanja. A to se tie ljubavi, svi ele da budu
voljeni. Ali, prvo moramo uiniti sebe vrednim Ijubavi. Moramo sebe pripremiti
na ljubav. To emo uraditi tako to emo postati disciplinirana ljudska bia

puna Ijubavi. Ako traimo da budemo voljeni - to neemo postii. Biemo

zavisni i skloni da epamo partnera a ne da iskreno volimo. Treba da sebe i
druge hranimo a da ne oekujemo nagradu. Tada emo postati osobe dostojne
ljubavi a nagrada je to to emo biti voljeni a da to nismo traili. Tako je to sa
ljudskom ljubavi, a tako je i sa bojom.
Svrha ovog dela o milosti je da pomogne onima koji su na putu duhovnog
saznanja da shvate sposobnost srenog otkrivanja. A sada emo redefinisati
sreno otkrivanje: to nije dar sam po sebi ve nauena sposobnost a se
prepoznaju i iskoriste pokloni milosti koji nam se daju bez volje nae svesti. Sa
ovom sposobnou otkriemo da na put duhovnog sazrevanja vodi nevidljiva
ruka i nezamisliva mudrost boija i to sa beskonano veom tanou nego to
bi to mogla naa svesna volja. Pod takvim vostvom put se brzo prelazi.
Ovakvi koncepti su postojali i ranije, na ovaj ili onaj nain. Postavili su ih
Buda,Hrist, Lao Ce i mnogi drugi. Originalnost ove knjige rezultira iz injenice
da sam doao do istog znaenja preko posebnih individualnih puteva ivei u
ovom, dvadesetom veku.
Ako vam treba vee razumevanje, onda se okrenite drevnim tekstovima.
Postoje mnogi koji zbog svoje pasivnosti, zavisnosti, straha i lenjosti trae da
budu voeni na svakom deliu puta i trae da im $e stalno dokazuje da je svaki
korak siguran i vredan truda. Tako se ne moe napredovati, jer put duhovne
zrelosti trai hrabrost i inicijativu, nezavisnost misli i akcije. Rei proroka i
pomo milosti postoje, ali put morate prei sami. Tamo nema uitelja, a nema ni
gotovih formula. Rituali su samo ispomo kod uenja, a ne samo uenje.
Uzimanje organske hrane, kazivanje pet Zdravo Marija pre doruka,
okrenutost istoku ili zapadu pri molitvi ili nedeljni odlazak u crkvu nee nas
dovesti do cilja. Nikakve rei, nikakvo uenje ne moe vas osioboditi potrebe da
sami izaberete put, naporno radite na njemu i da kroz jedinstvene okolnosti
svoga ivota-idete ka identifikaciji svoga bia sa Bogom.
ak i kada ziista shvatamo ove stvari, put duhovne zrelosti je toliko
usamljeni teak da se esto obeshrabrimo. Sama injenica da ivimo u eri nauke
na jedan nain nam pomae, ali na drugi nas obeshrabruje. Mi verujemo u
mehariike principe univerzuma a ne u uda. Kroz nauku smo doli do saznanja
da ivimo na malenoj planeti jednog solarnog sistema izgubljenog u ogromnoj
galaksiji, lcoja je samo jedna od mnogih. I dok smo izgubljeni u ogromnim
dimenzijama vanjskog univerzuma, nauka nas je navela i na zakljuak da smo
bespomono determinisani vanjskim silama koje ne podleu naoj volji.
Determinisani smo hemijskim molekulima mozga i konfliktima u naem

nesvesnom koji nas teraju da se oseamo i ponaamo na izvestan nain, a da

toga nismo ni svesni. Zamena Ijudskih mitova naunom informacijom izazvala
je mnoge patnje i oseaj line beznaajnosti. Od kakvog znaaja moemo biti
mi, kao individue ili kao rasa, kada nama vladaju hemijske i psiholoke sile koje
ne razumemo i koje su neyidljive. A dimenzije univerzuma su tako ogromne da
ga ak ni nauika ne moe izmeriti.
A ipak, ta ista nauka mi je, na izvestan nain, pomogla da shvatim realnost
fenomena milosti. Pokuao sam da vam prenesem to opaanje. Kada jednom
shvatimo realnost milosti nestaje nae shvatanje sebe kao beznaajnih i
nervoznih individua. ovoljno je saznanje da iziiad nas postoji mona sila koja
pothranjuje nae sazrevanje i evoluciju, da se preokrene koncept o naoj
nevrednosti. Samo postojanje te sile neopozivo dokazuje da je ljudsko
sazrevanje od velike vanosti za neto vee od nas. To neto nekada zovemo
Bogom. Postojanje milosti je prima facie dokaz ne samo stvamosti Boga nego i
stvarnosti boije volje koja je posveena sazrevanju individualnog ljudskog
duha. Ono to je izgledalo kao bajka pretvorilo se u stvarnost. Mi svoj ivot
ivimo pred oima Boga, ne na periferiji ve u centru njegove vizije i njegovog
zanimanja. Mogue je da je univerzum samo predvorje ulaza u boje
kraljevstvo, ali mi nismo izgubljeni u univerzumu. Naprotiv, stvarnost milostr
pokazuje da je oveanstvo centar univerzuma. Vreme i prostor postoje da bi mi
putoviali kroz njih. Kada se moji pacijenti razoaraju i izgube veru u svoj
znaaj, ponekad im kaem da je ljudska rasa usred velikog evolucionog skoka.
Hoemo li, ili neerno uspeti u tom skoku, zavisi od nas samih, kaem im j&.
Zavisi i od mene. Univerzum, je tu da nam pripremi put. Ali mi sami moramo
kroiti na taj put, jedan pO jedan. Milost nam pomae da ne posremo i kroz nju
znamo da smo dobrodoli. Zar nam to nije dosta?

POGOVOR
U vreme prvog objavljivanja ove knjige imao sam sreu da primim mnogo
pisama od italaca Puta kojim se ree ide. To su bila neobina pisma. Sva su
bila jasna i inteligentna i puna ljubavi. Izraavala su potovanje a neka su
donosila i dodatne poklone: poeziju, korisne citate nekih autora, delie mudrosti
i line ispovesti. Ta su mi pisma obogatila ivot. Postalo mi je jasnoda postoji
itava mrea - daleko vea nego to sam se ikada usuivao verovati - Ijudi po
celoj zemlji koji tiho idu putem duhovnog sazrevanja. Oni su mi zahvalili to
sam umanjio njihov oseaj usamljenosti. Ja njima zahvaljujem na istoj usluzi.
Nekoliko italaca je upitalo koliko ja verujem u efikasnost psihoterapije.
Rekao sam da kvalitet psihoterapije veoma varira. I dalje verujem da onima
kojima psihoterapija ne pomae nemaju volju i vrstinu da rade na sebi, ali,
nisam naglasio da mali broj ljudi - moda 5% - ima psihijatrijske probleme ija
priroda ne odgovara psihoterapiji i ak im se stanje moe pogorati ako se uradi
duboka introspekcija.
Nije verovatno da e oni koji su proitali i razumeli vu knjigu, doi u onih
5 postotaka. U svakom sluaju kompetentan terapeut je odgovoran da paljivo i
postepeno odvoji te pacijente koji ne treba da idu na psihoanalizu i da njih
tretira na druge naine koji njima pogoduju.
Ali ko je kompetentan psihoterapeut? Nekoliko italaca Puta kojim se
ree ide raspitivali su se kako da ovek izabere pravog psihoterapeuta, kako da
kompetentnog razlikuje od nekompetentnog. Moj saVet je da se izboru prie
ozbiljno. To moe da bude najvanija odluka koju ete doneti u ivotu.
Psihoterapija je ogromna investicija i to ne samo novca nego i vae energije i
vremena. To je ono to berzanski senzali zovu investicija velikog rizika. Ako je
izbor pravi - isplatie vam se bogato u duhovnim deonicama o kakvim niste ni
sanjali. Ako je izbor pogrean, moda vam to nee ni naneti zlo, ali ete uzalud
potroiti novac, vreme i energiju.
Zato se prvo raspitajte i verujte svojim oseajima intuiciji. Obino ete
ve posle prvog intervjua sa terapeutom biti u stanju da procenite da li vam
odgovara ili ne. Ako vam se uini da ne odgovara, platite taj sastanak i idite
dalje. Takva oseanja su neopipljiva ali ih emaniraju male, opipljive stvari.
Kada sam 1966. poeo da idem na terapiju, veoma sam se mnogo bavio
moralnim aspektom amerikog angaovanja u Vijetnamu. Moj je terapeut u
svojoj ekaanici imao asopise Bedemi i Nju Jork Riviju koji su imali
antiratnu orijentaciju. Terapeut mi se dopao jo pre nego to sam ga video.

Ali vanije od terapeutskih politikih opredeljenja, njegovih godina i pola,

je to da li on zaista mari za ljude. I to se lako moe osetiti, mada vam se terapeut
nee baciti u zagrljaj. Ako terapeut mari za ljude, on e biti oprezan,
disciplinovan i obino rezervisan, ali vi moete osetiti da li se iza toga krije
toplota ili hladnoa.
Poto e terapeut imati intervju sa vama da vidi da li vas eli za pacijenta i
vi intervjuiite njega. Ako vam je to vano, ne oklevajte da ga pitate kakvo je
njegovo miljenje o pitanjima o osloboenju ena, homoseksualnosti ili religiji.
Vi imate pravo na poten i otvoren odgovor. to se tie drugog kompleksa
pitanja, onog to se tie duine terapije i da li va lo ten ima psihosomatske
uzroke, bolje je da verujete terapeutu ako kae da on to ne zna. U stvari,
obrazovani uspeni ljudi u bilo kojoj profesiji koji priznaju svoje neznanje,
obino su najvei dcsperti i njima treba verovati.
Sposobnosti terapeuta imaju malo veze sa akreditivima koji on moe imati.
Ljubav, hrabrost i mudrost ne mogu se sertifikovati akademskim stepenima. Na
primer, psihijatar sa najviim priznanjima prolazi kroz hajrigorozniji trening,
tako da moemo biti sigurni da nismo u rukama arlatana. Ali, psihijatar ne
mora biti bolji terapeut od psihologa, socijalnog radnika ili svetenika - niti ak
jednako dobar. Dva najvea terapeuta koja ja znam nisu ni zavrili koled.
Najbolji nam da naete dobrog psihoterapeuta je da se raspitate za njega.
Ako imate prijatelja koga potujete i koji je zadovoljan svojim psihoterapeutom,
zato ne pokuate tu? Ako su vai simptomi jaki ili imate uz njih fizike
tekoe, najbolje e biti da ponete sa psihijatrom. Zbog svog medicinskog
obrazovanja, psihijatri su obino najskuplji terapeuti, ali su oni i u najboljoj
poziciji da shvate sve uglove vae situacije, Nakon jednog sata, nakon to je
psihijatar stekao uvid u va problem moete ga pitati da vam preporui manje
skupog terapeuta. Najbolji psihijatri e vam rado rei koji praktiari su naroito
kompetentni.
Ovaj kratak prikaz moda nije bio toliko specifian kao to je to italac
eleo, ali centralna pouka je da, poto psihoterapija zahteva intenzivnu i
psiholoki intimnu vezu izmeu dvoje ljudi, nita vas ne moe osloboditi
odgovomosti za lini izbor posebnog ljudskog bia kome moete verovati.
Najbolji terapeut za jednog oveka ne mora biti najbolji terapeut i za drugoga.
Svaka osoba, pacijent i terapeut su jedinstveni i moraju se osloniti na svoj
sopstveni, jedinstveni sud. Poto tu ima i rizika ja vam elim sreu. A poto sam
in ulaska u psihoterapiju zahteva i hrabrost, ja vam se divim.

www.balkandownload.org

Razlika izmeu potenog oveka koji krade i lopova je u

tome to poten ovek ima svuda po neto, a lopov nema
nigde nita.