Piter Gej

Vajmarska kultura
Cieo
imfpoetika

FIAATQ

Edicija Kultura

Geopoetika
Avalskal4, Beograd
( +38111 ) 438 - 068
geopoet@eunet.yu

Plato
Akademski platol, Beograd
(+38111 ) 639-121
plato@eunet.yu

Direktor
Vladislav Bajac

Direktor
Branislav Gojkovi

Glavni urednik
Branko Mairevi

Urednik
Ilija Mari

Urednik
Zoran Milutinovi

Piter Gej

Lektor i korektor

VAJMARSKA KULTURA

Marija Lazovi

Autsajderkao insajder
N aslovna strana

Jovan eki
4

tam pa

Prevela sa engleskog
Jasna Janiijevi

igoja tampa
Studentski trg 15
Beograd

B eograd, 1998.

Geopoetika
Plato

N aslov originala:
Peter Gay
Weimar Culture
The O utsider as Insider
H arper Torchbooks
H arper and Row, Publishers
N ew York and Evanston, 1968.
Published by arrangem ent w ith
H arper & Collins Publishers. Inc.
za srpski jezik Geopoetika
D er D eutsche ist im frem den Land
M eist als ein Vieh-losoph bekannt.
Otto Reutter,
Der gewissenhafte Maurer

Feliksu Gilbertu,
am basadoru vajm arskog duha

Uvod
Vajmarska republika se ugasila pre samo trideset i pet godina,
1933, a ve je postala legenda. Njen muan kratki ivot sa svojim
znaajnim umetnikim ostvarenjima i njen tragian kraj - delom
ubistvo, delom opaka bolest, delom samoubistvo - ostavili su svoj
trag u ljudskom umu, esto neodreen, ali uvek sjajan. Kad mislimo
o Vajmaru, mislimo o modemom u umetnosti, knjievnosti i filozofiji;
mislimo o pobuni sinova protiv oeva, dadaista protiv umetnosti,
Berlinaca protiv okorelog filistinstva, slobodoumnika protiv
staromodnih moralista; mislimo o Operi za tri groa, Kabinetu
doktora Kaligarija, arobnom bregu, Bauhausu, Marleni Ditrih. I
iznad svega, mislimo o izgnanicima koji su rairili vajmarsku kulturu
po celom svetu.
Izgnanik zauzima poasno mesto u istoriji zapadne civilizacije.
Dante, Grocijus (Grotius), Bajl (Bayle), Ruso (Rousseau), Hajne
(Heine) i Marks (Marx) napisali su svoja najvea dela u prinudnim
boravitima na tuem tlu, osvrui se sa prezirom i udnjom
istovremeno, za zemljom, svojom vlastitom, koja ih je odbacila. Grki
naunici iz Vizantije koji su preplavili italijanske gradove-drave
poetkom petnaestog veka i hugenoti koji su pohrlili iz Francuske i
nastanili se irom zapadne Evrope krajem sedamnaestog veka, nosili
su sa sobom snagu, uenost i retke, dobrodole vetine; Novu
Englesku osnovali su izbeglice koji su divljinu pretvorili u civilizaciju.
Ali ma kako ove migracije bile velikih razmera, one se ne mogu
uporediti sa egzodusom koji je krenuo poetkom 1933. godine, kada
su nacisti zgrabili vlast u Nemakoj. Izgnanici koje je stvorio Hitler,
bili su najvei zbir presaenog duha, talenta i nauke koji je svet ikada
video.
Sjajna, impresivna grupa ovih izgnanika - Albert Ajntajn
(Einstein), Tomas Man (Thomas Mann), Ervin Panofski (Erwin
Panofsky), Bertold Breht (Bertolt Brecht), Valter Gropijus (Walter
Gropius), Georg Gros (Grosz), Vasilij Kandinski (Wassily Kandinsky),
Maks Rajnhart (Max Reinhardt), Bruno Valter (Walter), Maks Bekman
(Max Beckmann), Vemer Jeger (Wemer Jaeger), Volfgang Keler
(Wolfgang Kohler), Paul Tili (Tillich), Emst Kasirer (Cassirer) 7

namee nam a idealizujemo Vajmar kao neto jedinstveno, kao

samoniklu, autentinu kulturu, kao istinsko zlatno doba. Legenda o
Vajmaru poinje legendom o zlatnim dvadesetim.1 Ali, izgraditi
ovaj besprekomi ideal znailo bi obezvreiti dostignua vajmarske
renesanse i umanjiti cenu koja se za njih ttiorala platiti. Uzbuenje
koje je karakterisalo kulturu Vajmara, proisticalo je delom iz bujnog
stvaralatva i eksperimentisanja, ali velikim delom ono je znailo i
zabrinutost, strah, i rastui predoseaj neminovnog kraha. Karl
Manhajm (Mannheim), jedan od onih koji su ga preiveli, hvalio se,
donekle opravdano, ne mnogo pre njegove propasti, da e se u
buduim godinama, na Vajmar gledati kao na novo Periklovo doba.2
Ipak, to je bila sumnjiva slava, igra na ivici vulkana. Vajmarsku kulturu
stvorili su autsajderi koje je istoriija, u jednom krhkom, zanosnom,
munjevitom trenutku izbacila na povrinu.
Ja sam u ovom eseju nastojao da prikaem vajmarsku kulturu
kao celinu, bez sentimentalnosti ili senzacionalizma. Svestan sam da
je to samo pokuaj; rekao sam manje nego to se moglo rei o
politikim zbivanjima i ekonomskom razvoju, o populamoj kulturi,
institucijama kao to su crkva, porodica, univerzitet, tampa, i o
strukturi nemakog drutva. Nisam rekao nita o nauci. Drugim
reima, nisam pisao potpunu istoriju vajmarske renesanse, iako
planiram da je napiem jednog dana. Ono to sam ovde uradio rezultat
je namere da sakupim na jednom mestu teme koje su dominirale u
bumom ivotu Republike, i da ih tako poream jednu pored druge
kako bismo mogli da sagledamo vajmarski duh jasnije i sveobuhvatnije nego do sada.
Za one koji ne poznaju modemu nemaku istoriju, dodao sam
kratku politiku istoriju Vajmarske republike, bez namere da u tome
budem originalan. Mojabibliografija sadri sve naslove koje navodim
u belekam a i druge naslove koje sam koristio, sa kratkim
1 Mcu mnogim drugima, Tcodor Hojs (Thcodor Hcuss) c kasnijc osuditi stvaranjc
lcgcndc von dcn goldcncn zwanzigcr Jahrcn. Erinnerungen, 1905-1933 (1963), 348.
2 U razgovoru sa Hanom Arcnt (Hannah Arcndt), o komc jc autora obavcstila sama
Hana Arcnt. Bruno Valtcr pripisujc isti naziv monom bcrlinskom dramskom kritiaru, Alfrcdu
Kcru. Waltcr, Theme and Variations: An Autobiography (prcv. Jamcs. A. Galston, 1946), 268.
Odavdc pa nadaljc, navodi u tckstu koji nisu idcntifikovani u bclckama, potiu iz razgovora
sa autorom ili iz pisama koja su mu upucna.

kom entarim a. Verujem da e ona dati pravu sliku o mojim

intelektualnim dugovanjima. Meu istoriarimakoje sam itao elim
posebno da istaknem Karla Ditriha Brahera (K. Dietrich Bracher),
iju interpretaciju Vajmara smatram najprihvatljivijom i najpounijom.
Pisanje ove knjige olakali su u velikoj meri svojom irokogrudom saradnjom mnogi preiveli iz Republike i prouavaoci
Vajmara. Visoko cenim njihovu spremnost da sa mnom razgovaraju
i njihovu dozvolu da tampam njihove komentare i seanja, posebno
zato to znam da se nismo uvek slagali u tumaenjima zbivanja. Moj
najvei dug ide Feliksu Gilbertu, iji je uticaj na pisanje ovog eseja
bio presudan, i kome sa zahvalnou posveujem ovu knjigu. Imao
sam privilegiju da vodim kratak razgovor sa pokojnim Ervinom
Panofskim. elim takoe da zahvalim Hani Arent (Hannah Arendt),
Kurtu R. Ajsleru (Eissler), Demsu Marstonu Fiu (James M. Fitch),
Dordu F. Kenanu (George F. Kennan), Valteru Gropijusu, Hajncu
Hartmanu (Heinz Hartmann), Haju Holbomu, Paulu Lazarsfeldu,
Rudolfu M. Leventajnu (Rudolph M. Loewenstein), Adolfu Placeku
(Placzek), Rudolfu Vitkoveru (Wittkower) na njihovim komentarima
koji su mi bili od pomoi. Jozef P. Bauke, Itvan Deak i Teodor Ref
(Reff) pruili su mi znaajna obavetenja. David Segal, Don A. Garati
(John A. Garatty), i pre svih, moja ena Rut, podrali su me u nekim
tekim trenucima; kao i uvek i na moju veliku sreu, Rut je itala
svaku verziju ovog rukopisa sa zavidnom briljivou. Svojevremeno
sam sa zahvalnou prihvatio poziv Bemarda Bejlina (Bailyn) i
Donalda Fleminga, da napiem predgovor za dmgi tom njihovih
Perspectives in American History koje je objavio Centar za ameriku
istoriju arls Voren (Charles Warren Center for American History),
Harvardovog univerziteta. To je bio lanak o vajmarskoj kulturi, kojim
je zapoeo moj rad na ovoj temi. Zahvaljujem se Dordu L. Mosu
(George L. Mosse) koji me je podstakao da lanak pretvorim u knjigu.
Mnogo krau verziju ove knjige izneo sam u etiri predavanja
na Institutu za filozofiju i politiku obrazovanja, na Kolumbija
univerzitetu. Veoma sam zahvalan njegovom direktoru Lorensu A.
Kreminu (Lawrence A. Cremin) koji mi je pmio tako stimulativnu
priliku daproverim svoje ideje.
9

1
TRAUMA RAANJA
Od Vajmara do Vajmara
Vajmarska republika predstavljala je ideju koja je trebalo da se
ostvari. Odluka da se odri ustavotvoma skuptina u Vajmam doneta
je prevashodno iz praktinih razloga. Filip ajdeman (Philipp
Scheidemann), prvi predsednik vlade Republike, priznao je kasnije
da Berlin nije bio sigumo mesto1. Vajmar je, takoe, simbolizovao
predvianja, ili bar nade, o novom poetku. Na neki nain to je bilo
preutno priznanje opteprihvaene optube u saveznikim zemljama
tokom rata, koja je sa indignacijom odbijena u Nemakoj, da su u
stvarnosti postojale dve Nemake: jedna, Nemaka vojnike
arogancije, ponizne potinjenosti vlastima, agresivne spoljne politike
i opsesivne preokupiranosti formom, i dmga, Nemaka lirske poezije,
humanistike filozofije i pacifistikog kosmopolitizma. Nemaka je
isprobala put koji su odredili Bizmark (Bismarck) i lifen (Schlieffcn);
sada je bila spremna da se oproba na putu Getea (Goethe) i Humbolta
(Humboldt).
Bilo je lako, ak isuvie lako, ismevati ovo uzvieno traganje
za uzorima u prolosti. Petnaest godina kasnije, u izgnanstvu u
Engleskoj, ugledni istoriar, Artur Rozenberg (Arthur Rosenberg),
priseao se ustavotvome skuptine saprimetnom gorinom. Istorija,
pisao je, uiva da diskredituje proizvoljno odabrane simbole.2 Ova
primedba je dosta opravdana; izbor Vajmara bio je delom simptom
prieljkivanja. Osnivanje nove drave u gradu Getea, nije garantovalo
i dravu po Geteovom uzom. To ak nije garantovalo ni da e se ona
odrati. Republika je roena u porazu, ivela u previranju i umrla u
propasti, a od samog poetka bilo je mnogo onih koji su posmatrali
njene muke sa krajnjom nezainteresovanou ili sa onom zluradou
zbog patnji dmgih, zbog ega su Nemci i iskovali evokativni izraz
Shadenfreude. Ipak, izbor Vajmara nije bio ni donkihotski niti
1Memoiren eines Sozialdemokraten, 2. vols. (1928), II, 352.
2 A History o f the German Republic, (prcv. Ian F. D. Morrow i L. Maric Sicvcking,
1936), 101.

11

proizvoljan. Neko vreme, Republika je imala stvame izglede a

opstane. Bez obzira ta neki zlobni istoriari govorili, ako je kraj
Republike mogao da se nasluti u njenom poetku, takav kraj nije bio
i neizbean. Kao to je zapazio Toni Stolper, savremenik i pronicljivi
posmatra onoga to se dogodilo u Vajmam, Republika je nosila u
sebi elemente stvaralatva usred patnji, napomog rada usred estih
razoarenja, nade uprkos nemilosrdnim i monim neprijateljima.3
M ogu da dodam da je upravo taj primetni pesimizam sa kojim je
Republika posmatrana kao neto osueno na propast od samog
poetka, doprineo da se ostvare njegova proroanstva. Propast Vajmara
nije bila neizbena, poto je bilo republikanaca koji su ozbiljno stali
uz simbol Vajmara i koji su nastojali, hrabro i upomo, da tom idealu
daju stvami sadraj.
Vajmarski ideal bio je istovremeno i stari i novi. udna meavina
cinizm a i poverenja, dino traganje za novinom i za korenima
dvadesetih godina, bio je edo rata, revolucije i demokratije, ali su
inioci koji su ga stvorili, a koje je dozvala i oivela nova generacija,
dolazili i iz daleke, i iz skorije prolosti. Gete i openhauer
(Schopenhauer), istorijska zbivanja iz 1848. i 1871, predstavljali su
ivu stvarnost novog Vajmara, dok je neposredan prethodnik
vajmarskog stila, o kome se jo uvek strasno raspravlja, poticao s
prelaza vekova i iz devedesetih godina devetnaestog veka. U
n e m a k o j umetnosti, prelaz od graanske do populame umetnosti,
tj. od impresionizma do ekspresionizma, desio se daleko pre
Revolucije. Ovo gledite izreeno u razgovom uenih amatera,
poetkom 1919, usred Revolucije, bilo je sasvim tano.4 Konano,
Frank Vedekind (Wedekind) dovrio je svoj prvi i najvaniji komad
Friihlings Envachen (Buenjeprolea) 1891, godinu dana poto je
Viljem II smenio Bizmarka, a mnogo pre nego to je kajzer lino
isprobao svoj izuzetan talenat za katastrofu.

CarskaNemaka bila je odluno neprijateljski nastrojena prema

modemizmu. Car i njegova carica, Avgusta Viktorija, davali su ton,
a njihov ukus bio je usmeren na kiene parade, bljetave medalje,
sentimentalne herojske portrete: Aleja pobednika (Siegesallee) u
Berlinu, pretenciozni dvostmki red mermemih statua koje su slavile
ono to nije bilo za slavljenje, bila je izraz i simptom viljemovskog
ukusa. Univerziteti, o kojima su Nemci govorili sa tako razmetljivim
dostojanstvom, bili su rasadnici upljoglavog m iiitaristikog
idealizma i sredite otpora svemu novom u umetnosti ili dmtvenim
naukama. Jevreji, demokrate, socijalisti, jednom reju, autsajderi,
drani su daleko od svetih prostora visokog obrazovanja. Carica se
meala u postavljanje na scenu trausove (Strauss) Salome i spreila
je da trausov Rosenkavalier bude izveden u Berlinu, smatrajui
armantnu i obdarenu dekadenciju za nedopustivu nemoralnost. Vlada
je proganjala Kete Kolvic (Kathe Kollwitz) zbog njenih proleterskih
plakata, dok je 1908. car otpustio Huga fon udija (Tschudi), direktora
Nacionalne galerije u Berlinu, zbog njegovog subverzivnog ukusa u
umetnosti. etiri godine kasnije, kada su Kandinski (Kandinsky) i
Mark (Marc) objavili zajedniku knjigu eseja, slika i muzikih
primera, Der blaue Reiter, s pravom su je posvetili udiju. Zbog
nove umetnosti, vladajui kmgovi su bili bukvalno bolesni. Godine
1893, bavarski dravnik Princ Hlodvig cu Hoenloe-ilingsfirst
(Chlodwig zu Hohenlohe-Schillingsfurst) otiao je da pogleda
Hanneles Himmelfahrt Gerharda Hauptmana (Gerhart Hauptmann):
M onstruozno, bedno delo, zabeleio je u svom dnevniku,
socijaldemokratski realistino, a u isto vreme puno bolesno
sentimentalnog misticizma, koji ide na ivce, jednom reju, uasno.
Potom smo poli do Borharda (Borchard) da se povratimo u Ijudska
bia uz ampanjac i kavijar.5
Viljemovska Nemaka, iako malogradanska i opresivna,
ipak nije bila diktatura; modernizam je podsticala opozicija.

3 Ein Leben in Brennpunkten unserer Zeit: Gustav Stolper, 1888-1947 (1960). Ovaj
argumcnt da kraj nije uoptc bio ncizbcan, ncdavno jc vcoma ubcdljivo izneo Karl Ditrih
B rahcr, u Brachcr, W olfgang Sauer, G erhard Schulzc, D ie n a tionalsozialistische
Machtergreifung: Studien zur Errichtung des totalitaren Herrschaftssystems in Deutschland,
1933-1934 (1960), 17-18.
4 O tome je pisao Hari Graf Keslcr (Hariy Graf Kcssler) u svom dnevniku 4. januara,
1919, Tagebiicher, 1918-1937 (1961), 91.

s Prinev razoarani izliv zaista jc ncprcvodiv, i vrcdi ga zabclciti na ncmakom:

Hcutc abcnd in Hanncle. Ein grasslichcs Machwcrk, sozialdemokratisch-realistisch, dabci
von krankhaflcr, scntimcntalcr Mystik, ncrvcnangreifcnd, iiberhaupt scheusslich. Wir gingen
nachhcr zu Borchard, um uns durch Champagncr und Kaviar wicder in eine menschliche
Stimm ung zu vcrsctzcn. Upisano u dncvnik 14. dcccmbra 1893, navcdeno u Paul
Kampffmcycr, Fritz Ebert (1923), 41.

12

13

Ekspresionizam, koji e dominirati vajmarskom kulturom tokom

godina njenog uobliavanja, u potpunosti je sazreo u vreme carstva.
Ekspresionistiki slikari i pesnici davali su zapaljive izjave, izlagali
provokativne slike, objavljivali avangardne asopise i sakupljali se
radi zabave i saradnje, u malim neformalnim grupama kao to su Die
Brucke i Der blaue Reiter. Njihovi redovi bili su desetkovani jo pre
Revolucije. Franc Mark i Avgust Make (Macke), ije su ekscentrine
boje i egzotini pejzai progonili dvadesete godine, poginuli su u
ratu; ostali, kao Emil Nolde, i Emst Ludvig Kirhner (Kirchner), koji
su preiveli rat, pronali su svoj konani izraz - agresivnu boju,
primitivne teme, svoju neobuzdanu, nametljivu subjektivnost - tokom
prve decenije dvadesetog veka. Taan datum prve, potpuno apstraktne
slike Kandinskog ostaje sporan, ali je sugumo da je to moralo biti
pre rata. U svakom sluaju, Kandinski je napisao svoj revolucionami
manifest Uber das geistige in der Kunst, 1910, a objavio ga 1912.
godine. Tek 1914. godine, Valter Hazenklever (Walter Hasenclever)
dovrio je svoj prvi ekspresionistiki komad Der Sohn, jednako
proroanski za vajmarski stil kao to su to bili Markovi plavi konji.
Mladi umetnici odmetali su se od pompezne akademske umetnosti i
nastojali da se uzdignu iznad razmetljivosti sredine kako bi mogli da
neguju svoj unutranji ivot, da artikuliu svoje verske tenje i
zadovolje svoja nejasna htenja za ljudskom i kultumom obnovom. U
poreenju sa tiraima populamih asopisa, tirai asopisa Sturm
Hervarta Valdena (Henvarth Walden) i Aktion Franca Femferta (Franz
Pfemfert) bili su zanemarljivi. U poreenju sa velikim izdavakim
kuama, Emst Rovolt (Rowohlt) i Kurt Volf (Wolff), bili su pravi
amateri - kao to je to Kurt Volf kasnije priznao, sve to su on i
Rovolt imali bila je opsesija knjigama, entuzijazam i dobar ukus.6
Ekspresionisti su bili grupa odmetnika. Ali oni su bili odluni i aktivni.
Republika e njihovim ivotima dodati samo uspeh.
Ono to je vailo za slikarstvo, poeziju i kratku eksperimentalnu prozu, vailo je i za druge oblasti kulture: Budenbrokovi
(Buddenbrooks), Tonio Kreger (Tonio Krdger) i Smrt u Veneciji (Tod
in Venedig) Tomasa Mana, svi objavljeni posle 1911, ve su u sebi
Autoren, Bucher, Abenteuer: Betrachtungen undErinnerungen eines Verlegers (1965),

13.

14

otelovljavali gorku ironiju, snaan simbolizam i vidan napor kako bi

se dobilo na dramatinosti ideja, to e istai, a delimino i osujetiti
Manov rad tokom dvadesetih. Neobuzdana politika satira koja je
zabavlj ala i zastraivala posetioce kabarea Der Komiker i itaoce lista
Weltbiihne u vreme Republike, vukla je svoje poreklo, nain i teme
od Der Untertan Hajnriha Mana, ranih politikih ansona Valtera
Meringa (Walter Mehring), ekscentrinih drama Franka Vedekinda Vedekind je umro 1918. godine - do reskog, uglaenog razgoliavanja
onoga tro je temhajm (Carl Stemheim) ledeno nazvao herojsko
doba graanstva - biirgerliches Heldenleben. To je, po njemu, bio
ivot nenadmane vulgamosti, nemilosrdne borbe za poloaje i
samoubilakog juria u veliki rat. Posle nas, propast! uzvikuje jedan
od temhajmovih likova u komadu koji je pisao poslednje godine
mira. Zreli smo.7
U manje zlokobnom smislu, modemizam je takoe bio zreo.
Psihoanaliza je bila uvedena u Nemaku 1910. godine, osnivanjem
berlinskog ogranka Meunarodnog psihoanalitikog udruenja.
Fridrih Majneke (Friedrich Meinecke) i Oto Hince (Otto Hintze) koji
su privukli panju istoriara drugih zemalja na Berlin tokom
dvadesetih godina, obavili su znaajan deo posla pre rata: Majnekeovo
delo Weltbiirgertum und Nationalstaat, kojeg e se neki od njegovih
studenata kasnije rado seati kao njegove najbolje knjige, bilo je
objavljeno 1907. Maks Rajnhart, arobnjak vajmarskog pozorita,
praktino je napunio svoju torbu trikova do 1914. godine. Amold
enberg (Schonberg) koji je dovrio svoj dvanaestotonski sistem 1924.
godine, ve je pre 1912. prodro do atonalnosti. ak i Valter Gropijus,
ije Bauhaus graevine u Desauu izgledaju kao arhetipski izraz
vajmarskog stila, ostvario je svoj karakteristian idiom jo pre rata,
delom kao uenik Petera Berensa (Behrens), delom zajedno sa
Adolfom Mejerom (Meyer), sa kojim je izgradio Fagus Shoe Last
Factory 1911. godine, a 1914. godine, uvene graevine za izlobu
Werkbundu Kelnu. Sa ovim graevinama, kako je samkasnije rekao,
naao je svoj vlastiti temelj u arhitekturi.8 Nema sumnje, dakle,
7 Ovaj esto navocni govor sc nalazi u 1913, III in, sccna 2. Carl Stcmhcim,
Gesamtwerk, 8 vols., urcd. Vilhelm Emrih (1963-1968), I, 285.
8 Scope ofTotal Architecture, (1962, cd.), 19.

15

vajmarski stil bio je roen pre Vajmarske republike. Rat mu je dao

politiki oblik i grub ton i pritisnuo ga kobnim zavadama; revolucija
mu je dala mogunosti bez presedana. Ali, sama Republika stvorila
je malo svoga; ona je samo oslobodila ono to je ve postojalo.
Kao to je vajmarski stil bio stariji od Vajmarske republike,
tako je iprostor nakome se oseao njegovuticaj bio vei odNemake.
Za vreme carstva, kao i za vreme Republike, nemaki slikari, pesnici,
'dramski pisci, psiholozi, filozofi, kompOzitori, arhitekte, ak i
humoristi, bili su stalni uesnici u slobodnoj meunarodnoj razmeni
ideja; oni su predstavljali deo zapadnog drutva na kome su se napajali,
i koje su, zauzvrat, hranili. ovinizam ne samo da je bio mrzak
vajmarskom stilu, ve bi za njega bio fatalan. Ovaj kosmopolitizam
oliava Kandinski: roen je u Rusiji, nauio je mnogo od francuskih
fovista, a naao svoj sopstveni stil u Minhenu. Lajonel Fajninger
(Lyonel Feininger) bio je kosmopolita na drukiji nain: roen u SAD
od roditelja nemakih iseljenika, doao je u Nemaku 1887, iveo
dve godine u Parizu i uobliio veoma lian stil, onoliko individualan
u svom izrazu koliko intemacionalan po svojim inspiracijama. Dmgi
nem aki slikari - Kirhner, Hekel (Heckel), Nolde, Petajn
(Pechstein), Mark i Kle (Klee) - svaki na svoj nain uili su kolu
kod Norveanina Munka (Munch), Francuza Gogena (Gauguin) i
Holananina Van Goga (Van Gogh). Maks Ernst, iako roen i
obrazovan u Nemakoj, naao je svoj umetniki dom u Parizu posle
kraegboravka u tom gradu u leto 1913. godine. Italijanski futurizam
izazvao je veliku panju u naprednim nemakim krugovima posle
1912; kada je njegov glavni ideolog Marineti (Marinetti), prispeo u
Berlin 1913. godine, oseao se kao kod kue. Vodio je razgovore
posvuda, sea se Rudolf Leonard (Leonhard), govorio je mnogo,
izuzetno je voleo Berlin i kao da je postojao neki poseban Berlin,
njegov Berlin, njegovo podruje, kao da je Berlin bio spremljen za
njega, kao da je bio iznenada ispunjen njime.9
Berlin, meutim, jo uvek nije bio nezaobilazan centar kakav
e postati kasnije. Minhen, prestonica slikara u Carstvu, organizovao
je uticajne izlobe francuskih neoimpresionista, dok su Mark i Kle
9
U Paul Raabe, ur., Expressionismus: Aujieichnungen und Erinnerungen d
Zeitgenossen, (1965), 122.

16

ili direktno u Pariz u posete koje e kasnije opisati kao presudne za

njihov umetniki razvitak. Dada, umetnika pobuna protiv umetnosti,
roena za vreme rata u Cirihu, cvetala je posle rata u Parizu, a tokom
prvih godina Vajmara pretvorila je Berlin u svoj centar. Nemako
ekspresionistiko pozorite ne moe se zamisliti bez Strindbergovih
eksperimenata, dok se nemaki socijalni realizam oslanjao na
realistiku fazu Ibzena, iji su komadi bili prihvaeni u Nemakoj
mnogo pre Prvog svetskog rata. Spisak Brehtovih inostranih izvora iako je Brehtov poetski izraz potpuno nemaki - morao bi da bude
dug da bi imao smisla, a kretao bi se od Vijona (Villon) i Remboa
(Rimbaud) do tako neoekivanog uticaja kakav je Kiplingov, i od
kineske lirike do avgustijanske satire. Tako razliiti duhovi kao to
su Franc Verfel (Franz Werfel) i Emst Ludvig Kirhner, priznali su da
ih je inspirisao Volt Vitmen (Walt Whitman). Bergsonov filozofski
iracionalizam i misaoni poetski iracionalizam Dostojevskog, nali
su odjeka kod osetljivih dua od krajnje levice do krajnje desnice
koje nisu mogle vie da trpe modemizam i kojima je viljemovska
kultura bila nepodnoljiva. U arhitekturi, Amerikanac Frenk Lojd
Rajt (Frank Lloyd Wright), panac Antonio Gaudi (Gaudi) i
Belgijanac Anri van de Velde, snabdeli su nemake buntovnike dobrim
delom svojim shvatanjima. Malarme (Mallarme) i Debisi (Debussy)
imali su vredne nemake sledbenike. I, u svim oblastima, Austrijanci
- pesnici, romansijeri, psiholozi, kultumi kritiari - prenosili su
nemakoj publici svoju opsednutost dekadencijom i svoje pokuaje
da izau na kraj sa erosom. Zigmund Frojd (Freud), Hugo fon
Hofmanstal (Hofmannsthal), Karl Kraus i Artur nicler (Schnitzler)
imali su isto onoliko italaca u Berlinu, Minhenu i Frankfurtu, ako
ne i vie, kao u Beu.
Za autsajdere Carstva, kasnije protagoniste Republike, najprea
pitanja koja su se ticala potrebe za obnovom oveka postala su
praktino nereiva nestankom Boga, pretnjom maine, neizleivom
glupou gornjih slojeva drutva i bespomonim iftinstvom
buroazije. Traei odgovore na svojapitanja, buntovnici su prihvatali
pomo, ma odakle ona dolazila. U tome nije bilo nieg neobinog.
Izraavanje ljudske bede ili izraavanje ljudskog zadovoljstva nikada
nije i ^ ^ ^ l g ^ ^ ^ A l i upravo taj zajedniki kvalitet kosmoj;

u Carstvu, dao je kasnije vajmarskom stilu potrebnu vrstinu; u svom

nesuzdranom intemacionalizmu on je delio vitalnost sa drugim
kultumim pokretima u evropskoj istoriji.
Rat je unitio veze nemake kulture, kako sa njenom prolou
tako i sa bliskim spoljahjim okruenjem, za sve osim za najdoslednije
kosmopolite. Veoma mali broj Ijudi odravao je i dalje veze sa svetom;
usred rata, 1915, fabijanski socijalista i ugledni psiholog Grem Valas
(Graham Wallas), pisao je svom prijatelju, nemakom revizionisti
socijalisti, Eduardu Bemtajnu (Bemstein); Danas ovek ivi od
dana do dana i jedva da sme da misli na budunost. Ali ja se ponekad
nadam da emo se, kad doe mir, ponovo sresti i rukovati, i rei
jedan dmgom da nikada nismo gajili zle misli jedan prema dmgom,
a onda emo sesti da razmotrimo da li na bilo koji nain moemo
pomoi da se zalee rane civilizacije.10 Vajmarska republikaje imala
kultumu obavezu da koristi takva plemenita oseanja kako bi se
obnovile prekinute veze.
II
Iako je bila uspena u ovom zadatku - mera tog uspeha bila je
briljantnost Hitlerovih izbeglica - tragedija Vajmarske republike je
bila u tome to je trauma njenog roenja bila toliko estoka da ona
nikada nije mogla da osigura potpunu lojalnost mnogih, ili bar ne
svih svojih pripadnika. Revolucija je imala iroku podrku na poetku.
Valter Gropijus je pisao da je zahvaljujui Prvom svetskom ratu,
postao potpuno svestan svoje drutvene odgovornosti kao
arhitekte. Krajem 1918. godine, u Nemakoj, na odsustvu sa
italijanskog fronta, Gropijus je odluio da otputuje u Berlin i za vreme
njegovog puta izbila je revolucija. Kako je bio svedok ponienjima
kojima je gomila kinjila oficire, iznenada ga je zaokupila jedna misao:
Ovo je mnogo vie nego samo izgubljeni rat. Svet je doao do kraja.
Moramo traiti radikalno reenje za nae probleme.11
Gropijus nije bio jedini koji je tako mislio. Razvoj njegove
intelektualne karijere - ideje nastale u vreme Carstva, politiki
10Peter Gay, The Dilemma o f Democratic Socialism; Eduard Bemstein 's Challenge to
Marx (1952, 1967 ed.), 270.
11Scope ofTotal Architecture, 19.1 Gropijus - Dcmsu Marstonu Fiu.

18

usmerene u ratu i otvoreno izraavane u vreme revolucije - bio je

karakteristian za mnoge predstavnike vajmarskog duha. Revolucija
je zapalila entuzijazam Bertolda Brehta koji je, kao i mnogi dmgi
mladi ljudi, bio ogoren godinama ratnog klanja. Rilke je pozdravio
Revoluciju sa silnom radou, kako je to izrazio na svoj poetski nain,
s vatrenom nadom da e oveanstvo konano okrenuti novu
stranicu.121 drugi su iskazivali sline nade mada s razliitih stanovita.
Konzervativni ideolozi su se radovali nestanku reima koji nije bio
dovoljno idealistiki da otelovi istinski konzervativizam. Gradanski
intelektualci, Fridrih Majneke na primer, iako ispunjeni ogorenjem
protiv saveznikih sila, ponudili su svoju podrku. Vojnici i njihove
porodice, demokrati, socijalisti, pacifisti i utopisti, gledali su na
Revoluciju kao na obeanje novog ivota.
Ali dogaaji u zimskim mesecima 1918-1919, posle kojih su
dole nemime godine zasnivanja, proigrali su kapital dobre volje koji
se sakupio u danimapropasti i nadanja. Iako je Revolucija zadovoljila
mnoge, njen tok i posledice doneli su i razoarenja; razlozi za to bili
su razni. Novi konzervativci pokazivali su prezir prema novinama
koje je Republika uvela; sa svoje strane, radikali su prigovarali onome
tojepreivelo iz vremena Carstva. Izgledadaje Vajmarskarepublika
bila suvie uspena da bi zadovoljila svoje kritiare, a ipak nedovoljno
uspena da zadovolji one koji su bili na njenoj strani. Ve u decembru
1918. godine, Rilke je izgubio svaku nadu. Pod izgovorom velikog
prevrata, stare slabosti opstaju. Koliko je on mogao da vidi, revoluciju
je preuzela bezobzima manjina, dok je veina zavedena u politiki
diletantizam .13 Istog meseca, napredni izdava, Paul Kasirer
(Cassirer), opisao je revoluciju kao samo jednu veliku prevam Schiebung. Nita sutinsko nije se promenilo, rekao je grofu Kesleru
(Kessler), jedino nekoliko roaka bilo je uzdignuto na poloaje
profita i moi.14 Mnogi mladi entuzijasti, kao Breht, okrenuli su lea
politici isto onako brzo kao to su joj se i pribliili. Pisci i umetnici,

12 Rilkc - Dorotei, baronesi fon Ledcbur, 19. decembra 1918, Briefe aus den Jahren
1914 bis 1921, ur. Ruth Sieber-Rilkc i Carl Sicbcr (1937), 213-215.
13Rilkc istoj, loc. cit.; i Rilkc - Ani Mcvves, 19. decembra, 1918. Briefe, 2. vol., ur. Carl
Altheim (1950), II, 113.
14 Kessler, Tagebucher, 78

19

kao Viland Herefelde (Wieland Herzfelde) i Georg Gros, brzo su se

pridruili spartakistikoj opoziciji. Dok su neprijatelji mlade
Republike ostali upomi u svom neprijateljstvu, njene pristalice su se
kolebale i prestale da joj pmaju podrku. U febmam 1919. godine,
novinar Simon Gutman (Guttmann) govorio je o ovoj gmpi sa divljim
besom razoaranog ljubavnika: u tom momentu, kako je rekao
Kesleru, intelektualci su skoro bez izuzetka ustali protiv vlade;
nemogue je iskazati kolika je bila njihova ogorenost protiv sadanjeg
reima koji je uklanjao sa sebe svaku odgovomast, nije uinio nita
i bio aktivan samo kada je trebalo da piica na svoje sugraane. Nita
se nije promenilo revolucijom, izjavio je tuno, sve se odvijalo kao i
ranije, na stari nain.15 Prvog maja 1919. godine, na nacionalni
praznik, Kesler je zabeleio da su proslave izgledale kao nacionalna
alost zbog revolucije koja je promaila.16 Uskoro je postalo sasvim
uobiajeno da se prezir prema onome to se dogodilo iskae jednom
reenicom: 1918. dogodila se takozvana revolucija.17
Uzroci ovog iroko rasprostranjenog razoarenja su mnogobrojni
i uglavnom poznati. Bilo je mnogo starih duhova u vajmarskoj
Skuptini, pa, iako su mnogi nestali, pojavili su se novi. Prve etiri
godine postojanja Republike bile su godine gotovo neprekidnih kriza,
zaista vreme nevolja. Krvavi graanski rat, ponovno uzdizanje vojske
kao politikog inioca, neuspeh da se diskredituje aristokratsko-industrijski savez koji je vladao Carstvom, uestalost politikih
ubistava i izostanak kazne politikim ubicama, nametanje Versajskog
mirovnog ugovora, Kapov (Kapp) pu i dmgi pokuaji unutranjih
subverzija, francuska okupacija Rura, astronomska inflacija - sve to
dalo je nove nade monarhistima, fanatinim militaristima, antisemitima i ksenofobima svih vrsta. Takoe i industrijalcima, u
poetku zastraenim utvarom socijalizacije, a potom punih prezira
15 Ibid., str. 123
16 Ibid., str. 182. izrazglasi "verfehlteRevolution".
17 Za tri primera vidcti Liona Fojhtvangcra (Lion Feuchtwangcr), koji pic u listu
Weltbiihne 1928. (navodi Martin Esslin, Brecht. The Man and his Work /1961, 10); Franz
Ncumann, Thc Social Scienccs u Ncumann et al., The Cultural Migration: The European
Scholar in America (1953), 14; i Zigfrid Jakobson (Sicgfricd Jacobsohn), urcdnik lista
Weltbiihne, koji pic u svom dncvniku 27. marta, 1919: Potrcbna nam jc druga rcvolucija. Nc:
potrcbna nam jc rcvolucija. Ausnahmezustand (antologija iz Weltbiihne i Tagebuch), ur.
Wolfgang Weyrauch (1966), 24.

20

prema socijalistima koji nisu bili spremni da to sprovedu i koji su

time doprineli da Republika izgleda kao obmana ili farsa. Samo
roenje Republike imalo je sve elemente farse: nju je proglasio, u
ranim popodnevnim asovima 9. novembra 1918. godine, socijalista
Filip ajdeman, ne iz isto republikanskog oduevljenja, ve iz arke
elje da pretekne proglaenje sovjetske republike od strane Karla
Libknehta (Liebknecht). Kada je Fridrih Ebert saznao, nekoliko
minuta kasnije, za ajdemanov korak, razljutila ga je neregulamost
postupka. Nikom nije promakla injenica da je Republika roena
gotovo sluajno, i uz izvinjenje.
Iza svega ovog postojao je jo jedan, delikatniji, povod za
cinizam i uzdranost. U avgustu 1914. godine, zapadni svet je iskusio
ratnu psihozu: rat je izgledao kao spas od dosade, poziv na herojstvo,
lek protiv dekadencije. Ali upravo u Nemakoj ova psihoza dostigla
je vrhunac apsurda. Starci, adolescenti, kao i za vojsku nesposobni,
postajali su dobrovoljci sa iskrenom radou odlazei u smrt ispunjeni
oseanjem misije. Rat je pmao oienje, osloboenje i ogromnu
nadu; on je zapalio srca pesnika sa oseanjem olakanja da je
miroljubivi svet propao, svet od koga je svako bio umoran, tako
smrtno umoran. Jedino je pobeda po svaku cenu mogla ivotu
pmiti neki smisao. Nemci su se najzad ujedinili kao Volk. Jedino su
Nemci bili istinski, autentini, muki, objektivni. Jedino je Nemaka
bila zemlja junaka koji su se suoavali sa protivnicima optereenim
kukavilukom, laima i niskou. Stare velike rei kao to su Volk,
Reich i Geist sada su dobile novo znaenje u ovoj velikoj krstakoj
borbi za Kulturu. To nisu bile puste matarije kao to je moglo
izgledati; to su bile rei Tomasa Mana i Fridriha Gundolfa (Friedrich
Gundolf), a bilo je i hiljade dmgih, mladih i starih koji su govorili to
isto.18 Ali, njihovo prvobitno oduevljenje, pretvorilo se uskoro u
oaj, esto u duhovni slom; posle orgija samopovlaujueg,
samoobmanjujueg ovinizma, dolo je do oseanja krivice i srama,
a u nekim sluajevima do upomog insistiranja da se, ipak, sve vreme
bilo u pravu. Sve ove oscilacije teko da su mogle a dovedu do

11
Videti esej Tomasa Mana Gcdankcn im Krieg pisan scptcmbra 1914, objavljcn
1915; idopisnicckojejeGundolfposlaoStcfanuGeorgcu 14. i 30. avgusta 1914. Stefan George
- Friedrich Gundolf Briefivechsel, ur. Robcrt Bochringcr (1962), 256-257, 258-259.

21

i:
politikog realizma. Mnogi entuzijasti izgubili su svoj polet, ali ne i
svoj utopizam. Neki, kao Tomas Man, nauili su mnogo iz rata i
revolueije; sasvim sluajno dogodilo se da su delovali kao politiki
vaspitai onim malobrojijima koji su eleli da budu vaspitani. Ali
foilo je mnogo onih koji su ostajali politika nevinaca, spremni da
prezru sve ono to nisu mogli da podre i da se prepuste prodavcima
i^gle, to je bilo jo munije nego rat koji su pozdravili sa takvom
radou.
Sve je to ve bilo dovoljno ravo, ali nema sumnje da je
najsnaniji, najjai neprijatelj Vajmarske republike bio graanski rat
koji se vodio unutar republikanske levice, koji je Eduard Bemtajn
opisao kao borbu socijalista protiv socijalista.19 On je izbio odmah
nakon proglaenja Republike. Konano, samo njeno proglaenje bilo
je upravljeno ne samo protiv monarhije ve i protiv spartakista.
Borba je bila neizbena. Jedinstvo socijalista bilo je poljuljano
za Vreme rata; ruska revolucija i nemaki poraz koji su pmili
socijalistima pomalo vetaki i sumnjiv ugled, nisu bili u stanju da
ga obnove. Sa konanom propau Carstva u novembm 1918. godine,
oao je trenutak za sudar izmedu dve rivalske gmpe socijalista.
Interesi u borbi za neposrednu vlast bili su ogromni jer je budunost
Nemake bila u mkama njenih nosilaca: spartakisti su eleli da
Nemaku pretvore u republiku sovjetskog tipa, dok je veina
socijalista elela da je pretvori u parlamentamu demokratiju. Jedna
od najtunijih ironija nemake istorije bila je u tome to je, iako
1918. godine nikakav dmgi izbor nije izgledao mogu, meusobna
estoka borba za bilo koju od postojeih altemativa otvorila prostor
snagama koje su se borile za jedno dmgo reenje - za vojnu diktatum.
Sudar socijalista sa socijalistima dogaao se na svim poljima.
Uklonivi stare institucije, revolucija je ponudila nove, kao i mnoge
iizroke za sukob. Spartakisti i umereni socijalisti borili su se u Berlinu
i u provincijama, na politikim skupovima i po ulicama, u radnikim
sovjetima i na sahranama rtava desniarskih bandi. ule su se mnoge
otre rei, rei koje nisu nikada zaboravljene ili oprotene. Nije se
ostalo samo na reima: svako je bio naoruan, svako je bio razdraen
i nespreman da prihvati poraz, mnogi su bili spremni da ubiju, a
15Die deutsche Revolution (1921), naslov glave 8.

22

Opti haos ohrabrivao je iracionalnu akciju masa i nudio zatitu

politikim avanturistima. Gotovo dva meseca vlast je uspevala da
ouva dragoceno jedinstvo meu snagama levice: privremena vlada,
stvorena 10. novembra, bila je sastavljena od 6 lanova; meu njima
je bilo 3 predstavnika veinskih socijalista i 3 predstavnika nezavisnih.
Ali takva vlada nije mogla potrajati; nezavisni su je napustili 27.
decembra, a njihov sukob se proirio i produbio. Neprijatelju na
desnici ostalo je samo da eka pogodan trenutak.
U stvamosti, desnica nije samo ekala: ona je ubijala slobodno
i nekanjeno. ROza Luksemburg (Rosa Luxemburg) i Karl Libkneht,
voe spartakistikog pokreta, ubijeni su 15. januara 1919. godine;
jedan student aristokrata, ubio je Kurta Ajznera (Eisner), predsednika
Bavarske vlade, 21. febmara, a Bavarsku sovjetsku republiku koja je
i sama dola na vlast preko ubistava, bmtalno su sruile regulame i
Freikorps tmpe, krajem aprila i poetkom maja. Sva ova zbivanja
mogla su samo zaotriti bratoubilaka neprijateljtva: spartakisti su
optuili socijaliste na vlasti kao pomirljive, dmtveno ambiciozne
kasape; vladajui socijalisti su optuili spartakiste da su bili mski
agenti. Sve to je izgledalo kao sarkastian komentar Marksovom
pozivu radnicima sveta da se ujedine.
ffl

Istoriari su ve mnogo toga izrekli o neuspesima politiara koji

su upravljali mladom Republikom. Bilo bi razumljivo da su oni
doiveli potpuni krah; Ebert i njegovi saradnici suoavali su se sa
tekoama koje bi zastraile i najhladnokrvnijeg i najiskusnijeg
politiara. Haos je bio endemski, vladala je glad, intelektualci su bili
obeshrabreni, vojsku je trebalo vratiti kui i demobilisati. Postojale
su ljute rane koje je trebalo leiti, a nije bilo vremena za njihovo
leenje, trebalo je napisati ustav i provesti ga u ivot. Pored svega
ovog, postojao je i inilac koji ima posebno mesto u istoriji Vajmara
zbog mitova koji su ga okmivali a koji su kodili Republici jo vie
nego i sama stvamost: Versajski mirovni ugovor.
Nema sumnje da je ugovor nametnut Nemakoj u Versaju bio u
mnogo emu okrutan i osvetniki dokument. Neki od vodeih
23

saveznikih pregovaraa eleli su osvetu> a ne sporazum; nije samo

poraz stvorio traume - pobeda je, takoe, nakon godina frustracija,
krvoprolia i beskrajne bede izgledala mnogima nekako nepodnoljiva. Sadraj ugovora predstavljao je trajno i namemo poniavanje
Nemaca. Kada su Saveznici izgladili svoja neslaganja nizom
kompromisa, pozvali su Nemce sredinom aprila 1919. godine da
poalju delegaciju u Versaj kako bi primili mirovne uslove. Njihova
dunost bila je da mir potpiu, a ne da o njemu pregovaraju. Postupak
prema nemakoj delegaciji, o emu se mnogo pisalo u nemakoj
tampi, predstavljao je paljivo proraunatu uvredu: voz koji je
delegaciju dovezao u Pariz kretao se namemo veoma sporo preko
bojita severne Francuske tako da je pogled na njih postao
neponoljiv. Kada su se nali u Versaju, Nemci su bili izolovani,
navodno da bi bili zatieni o neprijateljskih demonstracija, a u stvari
da bi bili odvojeni od savenikih pregovaraa. Nemci, pie M. J.
Bon (Bonn), liberalni ekonomista koji je bio lan nemake delegacije
su bili krajnje ponieni. Gorina poraza i oseanje krivice koje su
im nametali propagandisti, izazvali su neku vrstu kompleksa
inferiomosti kod veine lanova delegacije.20 Prilikom sveane
predaje ugovora, Klemanso (Clemenceau) nije uinio nita kako bi
se Nemci oseali bolje, a kratko vreme koje su dobili da sakupe svoje
komentare i prigovore - prvo dve nedelje, a potom jo jednu nedelju
- bacilo je delegaciju u grozniavu i oajniku aktivnost. Ishod se
uopte nije mogao izbei: kombinacija otrih prigovora, razumnih
argumenata i naknadna razmiljanja Lojda Dorda i generala Smatsa
(Smuts) dovela je do nekih marginalnih modifikacija, ali u svojoj
sutini mirovni ugovor je ostao nepromenjen. Njime je Nemaka
trebalo da izgubi Alzas i Loren, poljski koridor, sevemi lezvig-Holtajn, kao i jo neke manje oblasti, ukupno oko 13 procenata
svoje teritorije, est miliona stanovnika, neprocenjiva prirodna
bogatstva, kao i sve kolonije. Nemaka je morala da se razorua, da
plati ratnu tetu i da potpie ugovor koji je sadravao lan br. 231
kojim se potvrivalo da suNemaka i njeni saveznici bili zaetnici
rata i agresori. Taj zlokobni paragraf ostao je poznat kao klauzula
o ratnoj krivici i izazvao je moda vie rasprava nego sve ostale
odredbe ugovora uzete zajedno.
20 fVandering Scholar (1949), 227.

24

aks Bekman: Dva auto oficira

va igla, 1915.

Iz zbirke autora

Bekman koji je uestvovao u ratu, znao je da licima neprijatelja nije

bila potrebna karikatura. Realizam je bio sasvim dovoljan, ukoliko je
realista imao Bekmanov talenat. Godine 1919, ovaj crte suvom iglom
objavljen je u portfoliju od devetnaest grafika pod naslovom Gesichter.

Georg Gros. Ebert

Crte mastilom, 1934.

Ljubaznou Bu-Rajzinger muzeja,

Harvardovog univerziteta

Fridrih Ebert, predsednik Vajmarske republike od 1919. do 1925;

zlobna karikatura sa levice, sindikalista kao skorojevi.

ta su Nemci mogli da uine? Odbili su da potpiu, a potom su

potpisali. Predsednikvlade ajdeman, izjavio je 12. majadajeugovor
bio neprihvatljiv i zapitao se, pomalo retoriki, ija ruka ne bi
zadrhtala, stavljajui ove okove na sebe i na sve nas. ajdemanova
ruka ostala je netaknuta. Nakon to je katolika stranka Centra i veina
poslanika njegove Socijaldemokratske stranke odluila da prihvati
ugovor, sa izuzetkom lana 231 i lana kojim se trailo izruivanje
ratnih zloinaca, on je 20. juna podneo ostavku. Teret potpisivanja
Diktata - Schandjrieden, Schmachfrieden, sramotni, poniavajui mir
- pao je na lea svih socijaldemokrata i Ercbergera (Erzberger), inae
najupornijeg zagovaraa mira u partiji Centra. Oni su pokazali
hrabrost, prihvativi kao svoju sudbinu, politiku odgovomost koju
sa sebe nee nikad potpuno otresti.
Svi su mrzeli ugovor; oni koji su bili za njegovo prihvatanje
zasnivali su svoje argumente na realnosti - potrebi za mirom, gladi
meu nemakim stanovnitvom, nepopustljivosti Saveznika.
Frankfurter Zeitung, glas razuma u svim vremenima, imao je u skladu
s tim, najispravnije miljenje: u njemu se protestovalo protiv ugovora,
ali se potom zahtevalo da on bude potpisan. Tomas Man, koji jo nije
preao u redove podravalaca Republike, smatrao je da je Klemanso,
taj otrovni starac, ruio zapadnu kulturu, ili obrnuto, da e
dominacija Anglo-Amerike dovesti do civilizovanja, racionalizovanja, utilitarizovanja Zapada; u bilo kom sluaju, takav mir
predstavljao je katastrofu.21 Man je jo uvek bio apolitini, kultumi
aristokrata kakav je bio pre i za vreme rata, ali grof Kesler, liberalni
dravnik i neumomi pisac dnevnika, izuzetno dobro obaveten i
osloboen kastinskih predrasuda, zakljuio je takoe da je Versajski
ugovor bio krajnje razoaravajui: od 7. maja 1919, dana kada su
Nemcima urueni mirovni uslovi, do 12. juna, on je bio toliko potiten
da nije nita zabeleio u svom dnevniku. Tek 22. juna, nakon ostavke
ajdemanove vlade, opisao je opte raspoloenje kao neopisivu
utuenost, kao da je ivot u dui odumro.22 Komentari patriota,
oficira, konzervativaca, mogu se samo zamisliti. Sve drave i svi
21 Man - Filipu Vitkopu (Philipp Witkop), 12. maj, 1919. Briefe, 1889-1936, ur. Erika
Mann (1962), 162. Man - Gustavu Blumcu, 5. juli 1919, Ibid., 165.
22 Tagebiicher, 183, 184.

27

narodi, kako je pisao Fridrih Majneke 1921. godine, moraju rei sebi:
Mi smo grenici!. Meutim, grehovi koje su poinili Saveznici
posle 1918. ne mogu se gotovo ni sa im uporediti.23
Upravo takav stav, mnogo vie nego odredbe mirovnog ugovora,
ma koliko nepovoljne, opteretio je Vajmarsku republiku jo jednim
od brojnih, pogubnih mitova. Milioni ljudi koji nisu imali nikakvog
interesa u izgubljenim kolonijama ili oblastima, i koje prinudno
razoruanje nije pogaalo, odgovorili su spontano demagozima koji
su osuivali Versajski mir kao tipino francuski napad na samu duu
Nemake, a potpisnike mirovnog ugovora optuivali kao kukavice
ili izdajnike, pokazujui samo prezir za dravnike koji su tiho, lan
po lan, radili na reviziji ugovora. Zahtevi da se odbaci mirovni
diktat i kazne novembarski kriminalci koji su gaprihvatili, postali
su sr desniarske retorike i, sa antisemitizmom, najvaniji argument
u nacistikoj propagandi. Ako je Versaj bio balast za Vajmar, bio je
to teret podjednako domae i spoljne prozvodnje.
U svetlosti svih ovih injenica, revolucija i potonja zbivanja
ipak su ostvarili mnogo. Okonali su rat. Zauvek su uklonili prusku
vladajuu dinastiju i druge nemake monarhije, velike i male. U
najmanju ruku, nauili su neke Nemce kako se vodi praktina politika.
Uspostavili su demokratsku dravu. Dali su nove mogunosti
talentima, nepodobnim za unapreenje u Carstvu, otvarajui sredita
od ugleda i moi naprednim profesorima, modemim dramskim
piscima i producentima, demokratski nastrojenim politikim
misliocima. Hugo Projs (Preuss), arhitekta vajmarskog ustava, bio je
simbol revolucije. Kao Jevrejin i levi demokrata nije mogao da doe
na univerzitet bez obzira na sve svoje vrednosti, a sada je on, autsajder,
uobliavao novu Republiku, svoju Republiku.
Uprkos tome, kada se sve olakice uzmu u obzir, ostaje
nedvosmislena injenica da su ljudi iz vremena Vajmara poinili teke
greke, i da su optube upuene na njihov raun zatrovale atmosferu
od samog poetka, otvarajui put za budue promaaje. Briljantni
politiki novinar Karl fon Osjecki (Ossietzky) zaokruio je sve to
poetkom juna 1919. godine, ovim reima: Postojale su tri oblasti u

kojima smo imali pravo da oekujemo potpuni raskid sa starim

metodama, kao i obnovu: isto politika, ekonomska i duhovno-etika
oblast. Ali, ta je revolucija ostvarila? Zaista, odgovor je tuan.
Neke slavne linosti, kojima je ve nekoliko decenija mesto u
relikvijaru, jo uvek odluuju o spoljnoj i unutranjoj politici.
Ekonomska obnova se stalno odlae, a istovremeno, anarhija, egoizam
i profiterstvo trijumfuju. Nema snane ruke otpora, samo blago
ubeivanje. Siromatvo ideja, odsustvo hrabrosti, nedostatak vere!24
To je otra, ali i pravedna osuda. Republikansko traganje za redom,
njihov strah od boljevizma, prestraenost samih voa koji su bili
proizvod starog drutva i mnogo spremniji da se suprotstave nego da
upravljaju, i zaista, mora se dodati, konfuzija, neodgovomost, jezik
koji poziva na krvoprolie i diktatorske pretenzije spartakistike
levice, onemoguile su odlunu akciju u praktino svim oblastima.
Vidno zabrinut zbog hegemonije Pruske, Projs je eleo da uniti stari
federalni skup drava, razbije Prusku u nekoliko provincija (Lander)
i sakupi izvestan broj malih drava u vee jedinice. Njegov plan nije
bio prihvaen, a medu njegovim najuspenijim protivnicima bili su
socijaldemokrati, nespremni da ispuste iz ruku ono to su upravo
stekli, ili kao K urt A jzner u Bavarskoj, sum njiavi prem a
centralistikom reimu. Kompromis je ouvao stare drave u celini,
zadrao prusku dominaciju i ostavio loe odnose izmeu Rajha i
pojedinih provincija nesreene. Socijalistiki urednik i politiar
Fridrih tampfer (Friedrich Stampfer) priznao je kasnije da je bila
istorijska greka, to u to vreme bumih zbivanja nije stvorena unitama
drava. Uprkos svim platonskim izrazima potovanja prema ideji
nacionalnog ujedinjenja, neki socijaldemokrati koji su drali vlast u
svojim rukama, stali su u odbranu pojedinanih interesa sa estinom
koja je bila jednako snana kao ona koju su ranije pokazivali
dinasti.25 To pitanje predstavljalo je bolnu lekciju socijalistima koji
su ljubomomo uvali svoje poloaje: kratkoroni parohijalni dobitak
pokazao se kao dugorona opta katastrofa.

34 Navcdcno u Raimund Koplin, Carl von Ossietzky als politischer Publizist (1964),
' 23Majneke - A. Frisu (A. Friis), 23. maja, 1921. Ausgev/ahlterBriefivechsel, ur. Luwig
Dehio i Peter Classcn (1962), 101,102.

28

28.
25 Die vierzehn Jahre der ersten deutschen Republik (3. izdanjc, 1953), 134.

29

Nacionalizacija krupne industrije doivela je istu sudbinu;

ambiciozni planovi i dobra volja nisu sprovedeni u delo. Ekonomista
Rudof Visel (Wissell) ukazao je da put u socijalizam vodi preko
planiranja i taj je put bio prilino jasan, ali njime se nikad nije polo.
Krupna industrija je odluila da nacionalizuje privredu na svoj
sopstveni nain, putem kartelizacije. Zaista, najvei trustovi u
nemakoj istoriji bili su stvoreni za vreme Vajmarske republike,
ukljuujui i spajanje etiri velike eline kompanije, izvreno 1926.
godine kao i stvaranje hemijskog koncema I. G. Farben, godinu dana
ranije, spajanjem est najveih korporacija u toj oblasti.26 Socijalisti
su stajali po strani, bilo da su bili suvie bojaljivi da deluju, ili da su
bili pod uticajem doktrinamog i nerealnog uverenja da je kartelizacija
bila neizbena via faza u kapitalizmu koja se morala prei na putu
do socijalizma. Oslanjajui se na istoriju, nemaki socijalisti postali
su njena rtva.
To su bili sudbonosni strategijski promaaji, ali su akteri
vajmarskog doba poinili jo sudbonosniju greku kada su propustili
da ukrote ili izmene maineriju starog poretka - vojsku, birokratiju i
sudstvo. Vojniki stale izaao je iz rata demoralisan, njegov presti
je bio uniten, bio je u panici, spreman na svaki kompromis. Generali
su doveli Nemaku do poraza, laui sebe koliko i druge, unitavajui
nebrojene ljudske ivote. Fridrih Majneke potvrdio je krajem 1918.
godine, da su ih neumereni zahtevi pannemake militaristiko-konzervativne sprege u potpunosti diskreditovali.27 Uprkos tome,
tokom nekoliko godina ova sprega povratila je svoju harizmu u irokoj
javnosti i opteretila Republiku mitom o nepobedivoj nemakoj armiji,
kojoj su u zemlji zadali udarac u lea Jevreji i komunisti. U pitanju
je bila ozloglaena Dolchstosslegende.
Za ovo vaskrsnue u velikoj meri su odgovomi vajmarske voe,
koji su stam vojsku uinili neophodnom. Dan posle proglaenja
Republike 10. novembra, Ebert je postigao dalekoseni sporazum sa
generalom Grenerom (Groener), prihvatajui pomo vojske u cilju
ouvanja reda. Redovne tm pe, uz pomo na brzinu stvorenih
26 Franz L. Neumann, Behemoth: The Structure and Practice o f National Socialism,
1933-1944 (2. izdanje, 1944), 15-16.
27 Majneke - L. Aofu (L. Aschoff), 21. oktobar, 1918. Briefivechsel, 97.

30

Freikorpsa streljali su militantne spartakiste u grupama. Socijaldemokrata Noske, krvolok Republike, dao je desniarskim
trupama iroku slobodu akcije, drugim reima, pravo na organizovano
ubijanje. Bilo je preterivanja na svim stranama. To su bili strani
meseci, seao se kasnije trezveni posmatra, Amold Breht. U dobru
volju Eberta i Noskea ne treba sumnjati, meutim njihova procena je
neto drugo.28 Dmgog febmara 1919. godine, vie od mesec dana
pre Noskeove ozloglaene naredbe tmpama da pucaju na svakoga
koga vide s omjem u mkama, i tri meseca pre nego to je beli teror
istutnjao svoj bes na uguenu Bavarsku sovjetsku republiku, grof
Kesler je predviao da postojei reim ne moe da opstane. Paradoks
republikansko-socijaldemokratske vlade koja doputa da nju i
kapitalistike sefove brane najamniari i rojalistiki oficiri,
jednostavno je neodriv.29
Slian utisak nesnalaenja odaje nesmanjeno zapoljavanje
carskih inovnika. U svetlu tradicionalne autoritarne strukture
nemakog drutva koju revolucija nije mnogo potresla, posledice
takve politike mogle su se predvideti. ak i bez tereta neprijateljski
nastrojenih inovnika, nemaka demokratija je bila dovoljno krhka.
Nemaka birokratija bila je uvena irom sveta po svojoj efikasnosti
i svojoj nepristrasnosti. Ipak, za vreme Republike, ona je koristila
svoje izvanredno obuene kadrove uglavnom za administrativnu
sabotau; njihova poslovina lojalnost prema pretpostavljenima nije
se protezala do socijaldemokratskih i liberalnih ministara. Ali krajnje
zapanjujui prim er ovog varljivog poziva na nezavisnost i
objektivnost, koji je bio plodno tle za cinizam na desnici, isto onoliko
koliko i meu rtvama na levici, bilo je ponaanje sudija, tuilaca i
porota u Republici. Sudije iz vremena Carstva, bili su vraeni u slubu
nakon revolucije; njih je bilo nemogue ukloniti. Skoro svi oni vodili
su poreklo iz privilegovanih slojeva dmtva. Zbog bliskih veza sa
aristokratijom, oficirima, konzervativnim politiarima, nisu imali
nimalo milosti za optuene komuniste, ali su zato imali veliko
razumevanje za bive oficire.
2" Brccht, A us nachster Nahe: Lebenserinnerungen, 1884-1927 (1966), 247.
Kontrovcrza o Noskcu sc nastavlja. Sklon sam da sc sloim sa Brchtom (ibid. 231 -247) da je
Noske bio hrabar i da jc prihvatio posao krvoloka iz oscanja odgovomosti (cpitct jc, ipak,
njcgov vlastiti), ali da mu jc ncdostajalo takta i sposobnosti predvidanja.
29 Tagebiicher, 117.

Posledice su poznate, ali zasluuju da budu naglaene: izmedu

1918. i 1922. godine, ubistva koja su se pripisivala leviarskim
grupama dostigla su broj dvadeset dva; od ovih, sedamnaest je bilo
otro kanjeno, od toga deset smrtnom kaznom. Desniarske grupe s
druge strane, suoile su se sa blagonaklonim sudovima: od 354 ubistva
koja su poinile, samo jedan izvrilac je bio otro kanjen, pa ak ni
taj nije zaradio smrtnu kaznu. Prosene zatvorske presude izreene
politikim ubicama odraavale su istu pristrasnost: petnaest godina
za leviare, etiri meseca za desniare. Desniarski puisti, kao to je
bio Kap, koji su nastojali da zbace Republiku pretnjama i nasiljem njegovi saradnici poinili su nekoliko svirepih ubistava - bili su
osloboeni na osnovu veto iskorienih tehnikih razloga ili im je
dozvoljeno da izbegnu u inostranstvo. Nakon neuspelog prevrata
Hitler-Ludendorf (Ludendorfi) u novembru 1923, suenje puistima
bilo je svedeno na politiku farsu; sud je dopustio optuenima i
njihovim braniocim a da napadaju vladu najuvredljivijim i
najzapaljivijim reima, da bi na kraju osudili Hitlera na pet godina
Festungshafta, to je bio prilino udoban oblik zatvora od koga je
on, uz to, izdrao manje od godinu dana. Ubistva koja su poinili
lanovi ilegalne odbrambene organizacije Feme, paravojne
teroristike grupe, spadaju u red najsvirepijih zloina u veku koji je i
inae ispunjen grozotama: nezaposleni fanatici i neupotrebljivi bivi
oficiri tukli su palicama mukarce do smrti i davili ene esto na
osnovu obine sumnje da se ponaaju nepatriotski. Nekoliko ubica
je izvedeno pred sud, malo njih je bilo osueno, a nijedan od onih
osuenih nije izdrao dugu kaznu, niti se odvratio od kriminalnih
radnji. Ipak, jedan od ovih ubica iz grupe Feme, Edmund Hajnes
(Heines), jedan od Removih (Rohm) prijatelja, izdrao je kaznu od
oko godinu i po dana zatvora da bi ga konano stigla zasluena kazna
u nacistikim istkama 30. juna 1934. Dvojici ubica Matijasa
Ercbergera, bilo je doputeno da pobegnu, itava mrea zaverenika,
iako poznata svima, ostala je uglavnom nedimuta, a glavni meu
njima bio je osloboen optube. Kad god su sudije smatrali da je
mogue da interpretiraju zakon u korist reakcije, oni su to i inili:
kao Austrijanac, Hitler je trebalo da bude deportovan posle pokuaja
pua, ali mu je bilo dozvoljeno da ostane u Nemakoj zato to je
32

sebe smatrao Nemcem. Protiv spartakista, komunista ili potenih

novinara, na dmgoj strani, sudovi su postupali sa krajnjom otrinom.
Za koga god se nalo da je bio makar i najmanje povezan sa
Bavarskom sovjetskom republikom, bio je svirepo kanjen; pisci koji
su uvredili Rajhsver (Reichswehr) bili su osueni ak i ako se
pokazalo da je njihovo pisanje bilo istinito.
Najtrezveniji istoriari moraju se suoiti sa ovom statistikom sa
zgranutou i oseanjem beznaa. Socijalistiki i komunistiki
nastrojene novine i politiari, drali su govore, opominjali i
upozoravali javnost; nezavisne i radikalne novine kao to su bili
Weltbiihne ili Tagebuch, borile su se protiv ubica injenicama i
sarkazmom. Nita nije vredelo. Statistiar E. J. Gumbel, koji je
sakupio i dokumentovao sve mogue detalje o ovim zloinima sa
naunom preciznou i velikom linom hrabrou, suoio se sa
injenicom da nijedan od njegovih izvetaja nije imao nikakav efekat.
On je u Tagebuchu 1924. godine sastavio jo jednu listu zloina i
njihovih posledica i zakljuio: Vidi se da se dokumenta gomilaju,
visoko kao planina. Sudovi rade grozniavo. Jedna optuba sledi
dmgu. Svaka od njih ima svoju sopstvenu struktum, samo rezultat je
uvek isti. Prave ubice ostaju nekanjene.30
U izgnanstvu 1934. godine, Socijaldemokratska stranka je
pomalo tuno priznala da je napravila traginu greku: Velika
istorijska greka je bila u tome to je pokret nemake radnike klase,
dezorijentisan za vreme rata, preuzeo stari dravni aparat, u sutini
nepromenjen.31 To je bilo tano. Ne samo to su pozvali trojanskog
konja u grad, ljudi Vajmarske republike su i nadgledali njegovu
izgradnju i paljivo uvali njegove stvaraoce.

30
Ausnahmzustand, 119. Za Gumbclove statistikc, videti njegov Zwei Jahre Mo
(1921), Vier Jahrepolitischer Mord (1922), Verrdter, verfallen der Feme (1929), Lasst Kdpfe
rollen (1932). Istoriari su prihvatili njegove radove kao verodostojne. Videti Neumann,
Behemoth, 20-33,478-479; H. i E. Hannovcr, Politische Justiz, 1918-1933 (1966), passim.
HAPC^(Naw<feni9arHMinover: Politische Justiz, 34.
33

2
JEDNICA RAZUMA
P om iriteljii kritiari
U Vajmaru je bilo na hiljade ljudi, profesora, industrijalaca,
politiara, koji su mrzeli naciste, ali koji nisu voleli ni Republiku.
Veoma obrazovani, inteligentni, nisu bili spremni da zaloe vrednosti
iz vremena Carstva za sumnjive tekovine demokratije, to je mnoge
od njih potpuno paralisalo. Zato su njihove javne karijere u godinama
Vajmara bile asne, iako slabane sa povremenom jaom aktivnou.
Oni su nauili da ive sa Republikom, smatrali su njen dolazak
istorijskom nunou, iskazivali potovanje za neke od njenih voa,
ali nisu nikad uspeli da je zavole, niti su ikad poverovali u njenu
budunost. Postali su poznati pod imenom racionalni republikanci Vernunftrepublikaner; postali su to vie po intelektualnom izboru
nego po strasnom uverenju. Sedmog maja 1933. godine, samo tri
meseca poto su nacisti stupili na vlast, Fridrih Majneke se poverio
svom kolegi, istoriaru Valteru Lenelu: Jednostavno reeno, nemaki
narod nije bio zreo za parlamentarnu demokratiju, naroito pod
pritiskom Versajskog mira. To sam sebi govorio od samogpoetka.1
Evo autentinog glasa racionalnog republikanca.
Kao i ostali racionalni republikanci, Majneke se pripremio za
takav stavjo pre nego to je kajzer abdicirao. U jesen 1918. godine,
on je bio uveren da je jedina ansa Nemake da preivi bila da postane
demokratska, da odbaci sa sebe balast konzervativnih ideja, da se
bori protiv svakog pokuaja restauracije i da se pomiri sa progresom,
na taj nain to e donositi racionalne i hrabre odluke. A poetkom
1919. on je bio ubeen: U sukobu izmeu dravnikih razloga i
nasleenih ideala, koji smo svi mi prinueni da preivljavamo u ovom
trenutku, ja verujem da moram vrstim korakom slediti zahteve
razuma.2

' Briefivechsel, 138.

2
Majnekc - svojoj cni, 5. oktobra 1918, Ibid. , 95. Majncke - Zigfridu A. Kcleru
(Sicgfried A. Kachler), kraj januara 1919. Ibid., 335.

35

Ono to je razum zahtevao, inilo se, bila je republika s jakim

predsednikom, reim koji e pomalo da eksperimentie, ali spreman
da sauva vredne ostatke sjajne prolosti, drava koja e pre svega
pomiriti sve klase. Ovi razumni republikanci su zakljuili da je u
prethodnom dobu Bizmarkova estoka antisocijalistika politika
onemoguila pomirenje meu klasama; sada su to pomirenje
ugroavali socijaldemokrati sa svojom radikalnom retorikom. Oblik
vladavine bio je manje vaan od njene efikasnosti u obezbeivanju
saradnje meu klasama i spreavanju radikalne polarizacije u politici;
o ovom pitanju Majneke, koji je bio pristalica monarhije, slagao se
sa liberalom Robertom Boom (Bosch), inenjerom i industrijalcem.
Sama po sebi, Republika nije presudna stvar, pisao je Bo 1923.
godine. Pre toga, Bo je priznao da nije bio uveren da Republika
predstavlja najbolju stvar za nas. Ali, govorio je, Moje je miljenje
da treba da sauvamo Republiku, sad kad smo je dobili.3 Takvo
raspoloenje odravalo se tokom dvadesetih godina. Za racionalne
republikance Republika je predstavljala, na neki nain, kaznu koju
su Nemci, i aristokratija i graanstvo, zasluivali. Uz to, bila je mnogo
prihvatljivije reenje nego varvarstvo desnice i neodgovomost levice,
a trebalo je da obezbedi saradnju, ak ako i nije bila sposobna da
izazove oduevljenje.
Ovaj hladni racionalizam imao je svoje karakteristine vrline i
slabosti: lake je otkrivao manjkavosti nego vrednosti. Radije se bavio
nepristrasnom analizom ranijih greaka nego to je bio strasno odan
novim mogunostima. On je ohrabrio jedan neobian, pomalo
ogranieni makijavelizam: racionalni republikanci smatrali su da je
doputena saradnja sa vojskom - nije li ona stvorila kultivisane i
umerene generale kakav je bio Grener?4 Na dmgoj strani, oni su
videli neku pedagoku vrednost u izbomoj pobedi nacista 1930.
godine - nije li ona mogla prisiliti demokrate da se ponaaju kao
dravnici i sarauju sa Briningom (Briining)?5 Razumni republikanci
bili su i razumni ljudi, spremni da naue prvu lekciju modernog
3 Vieti Teodor Heuss, Robert Bosch: Leben und Leistung (1946), 371.
4 Grener je bio najprecenjcniji ovck u Vajmarskoj republici., rckao jc Feliks Gilbcrt
u razgovoru sa autorom. Vrcme je da takvo miljenje budc barcm javno zabclccno.
5 Majneke je izrekao ovu fantastinu proccnu ncmakc politikc 1930, u pismu svojoj
keri i zctu, Sabini i Karlu Rabl, 30. oktobra 1930. Briefivechsel, 128.

36

vremena, ali ne i dmgu: oni su priznali da je nostalgija za Carstvom

bila besmislena, ali nisu mogli da uvide da Republika moda zasluuje
svesrdnu podrku, ili e je moda zasluiti, ako je dovoljan broj
: zaslunih ljudi podrava.
Izrazito intelektualni stil, spreavao je racionalne republikance
da stvore stranku ili uoblie svoj program; u sutini, neki od njih
znaajno su se promenili tokom kratkog ivota Republike. Neki od
njih su bili i delotvomi; Gustav trezeman (Stresemann), politiar
koji je bio olienje racionalnog republikanizma, postao je aktivna
snagapomirenjaunemakoj politici.6 trezemanov razvoj odlobiste
do politiara i od politiara do dravnika, bio je u stalnom usponu.
To je itava jedna istorija usmerenih i disciplinovanih ambicija, ideja
koje su se irile pod pritiskom zahtevne stvarnosti. trezeman je
zapoeo kao tipian, a zavrio kao izuzetan Nemac. Njegova tragedija
(odigrana uglavnom posthumno) bila je u tome to nije uspeo da
ubedi ljude svog dmtvenog stalea da ga prate na putu otkria.
Ni trezemanovo poreklo ni njegovi poeci nisu ukazivali na
takve mogunosti. Roen u berlinskoj graanskoj porodici, trezeman
je dugo sauvao snanu privrenost svojoj sredinu, u kojoj su ljudi iz
srednjih slojeva teili viim stvarima time to su itali nemake
klasike, a svoje obrazovanje usmeravali na praktine poslove. Njegova
doktorska disertacija, odbranjena 1900. godine, imala je u sebi izvesnu
nostalgiju; ona se bavila industrijom piva u flaama, to je bilo
zanimanje njegovog oca, i opisivala malu privredu kao oblik ivota
koji su ugroavale dinovske firme. U svojim prvim koracima u
politici, on je takoe sledio primer svog oca: u potpunosti je prihvatao
Carstvo, pokazivao oduevljenje za nemaki militarizam, uz neto
osobenog liberalizma: bio je umereni konstitucionalista, odluni
imperijalista, to su bile odlike revoiucionara iz 1948. godine. Kada
je izbio rat, trezeman je bio lan Rajhstaga u kome je svojom
izuzetnom elokvencijom podrao ratne ciljeve nemake vlade. Bio
je nekritini, estoki aneksionista, koji je zahtevao stvaranje ogromnog
kolonijalnog carstva u Africi, najvei deo Belgije i istonu Evropu

6
Naziv Vemunftrepublikaner izglcda da jc skovao profcsor Vilhclm Kal (Wilhclm Kahl
kao i trczcman lan Ncmakc narodnc partijc. Hcnry Ashby Tumcr, Jr., Stresemann and the
Politics ofWeimar Republic (1963), 112.

37

odvojenu od Rusije i potinjenu nemakom uticaju. Grof Kesler, koji

ga je dobro poznavao, uporeivao je trezemana iz tih godina sa
jednim od temhajmovih (Stemheim) manje privlanih dramskih
likova: konvencionalan, politiki ambiciozan, korumpiran industrijom
i zadojen staronemakim idejama.7 Nemaki poraz i revolucija uinili
su gadepresivnim i uznemirenim; kadaje stvarao svoju novu stranku,
Deutsche Volkspartei, on i njegovi saradnici nisu skrivali svoje
naklonosti. Bio sam monarhista, pisao je trezeman 6. januara 1919.
godine, ja jesam monarhista i ostau monarhista.8 Njegova politika
linija, koja nije ni bila nita vie od toga, sada je morala da sarauje
sa jednim nepoeljnim reimom koji je doao na vlast u jednoj
nesrenoj revoluciji i prihvatio sramni mirovni ugovor. Ta saradnja
trebalo je da spase zemlju od gradanskog rata i rasparavanja i da
sauva otvoren put za moguu restauraciju. U vreme Kapovog pua
1920. godine, trezeman se izvinjavao zbog desniarske subverzije i
odravao bliske veze sa politiarima i oficirima koji su nastojali da
se ouva neka vrsta monarhije.
Tada se neto dogodilo trezemanu: istorija. To nije bio
dramatian preokret; to ak moda nije bio ni svestan proces. Pre bi
se moglo rei da je to bio svestan tok postepenog politikog
prilagoavanja za potrebe svoje stranke. Na taj nain se gotovo
nesvesno prikrivalo da su se stare lojalnosti naputale i da su se traile
nove veze. Ve 1919. godine, Kesler je pronicljivo ocenio trezemana kao problematinu pojavu9. Sve do onog dana u avgustu 1923.
godine, kad je postao kancelar Republike, a i kasnije, trezeman je
intimno izraavao svoju stalnu nadu u mogunost restauracije. Ali,
upravo onako kao to su njegove ranije izjave u odbranu Vajmara
odisale politikom neiskrenou, njegove rojalistike izjave u
potonjim godinama zvuale su lano. Prostatvo krajnje desnice
uverilo je trezemana u vrline Vajmarske republike, dok su ga zahtevi
spoljne i imutranje politike pretvorili u odgovomog dravnika.
U januaru 1923. godine, Arnold Breht, razgovarao je sa
trezemanom i nastojao da ga privoli da prihvati njegov plan za
7 Tagebucher 396.
* Navedeno kod Tumer, Stresemam, 30.
9 Tagebiicher, 138.

38

obeleavanje sedamdesetpetogodinjice revolucije iz 1848, liberalne

revolucije Crkve svetog Pavla u Frankfurtu koja je iznedrila zastavu
Vajmarske republike. Kada je poeo da okleva (jer je odmah shvatio,
naravno, da e takva proslava dovesti cmo-crveno-zlatnu boju u centar
zbivanja), mi smo ga podsetili da je nekada, kao student, i sam nosio
cmo-crveno-zlatnu zastavu na proslavi u spomen na martovske rtve.
Kada smo mu pokazali iseak iz novina o tome, pristao je, smejui
se i od srca, poto mu se plan dopao, a posebno je bio oduevljen
istorijskom podrkom koju e to, bio je siguran, doneti njegovoj
politici aktivne saradnje sa vajmarskom koalicijom. Tu, i u tom
momentu, trezeman se emotivno vezao za Vajmarsku republiku.
Prethodne dve godine, u kojima su socijaldemokrati izgubili premo,
s jedne strane, i u kojima je dolo do atentata na ministre i udnje za
diktaturom, s druge, stvorile su od njega razumnog republikanca. Ali
u ovom trenutku, bio je dimut u srce. To je nadvladalo i njegov taktiki
oportunizam i sam razum. Dok smo razgovarali s njim o Crkvi svetog
Pavla, iznenada se ponovo pretvorio u onog mladog studenta idealistu
koji je nosio cmo-crveno-zlatnu zastavu u ast onih koji su pali u
martovskim zbivanjima. Njegova tajna privrenost demokratskoj
Republici zraila je iz njegovih oiju. trezeman iz vremena
viljemovske politike ekspanzije, moglo bi se rei trezeman I, koji
je jo uvek podravao Kapov pu, ve je dugo umirao. trezeman II
bio je roen, ne vie samo racionalni republikanac, ve, iako on to
nije mogao otvoreno rei lanovima svoje stranke, bio je u toj igri
itavim svojim srcem . 10 Brehtov opis scene zvui pomalo
sentimentalno, ali sa ovim racionalnim republikancima ovek nikada
nije mogao biti potpuno siguran: njihov republikanizam imao je svoje
razloge za koje njihov razum nije znao.
II
Razumni republikanci stavili su svoj razumu slubupomirenja:
hteli su da pomire meusobno sukobljene klase, stranke sa dravom,
Nemaku sa ostalim svetom, a sebe sa republikanizmom. Ali, postojali
su i dmgi razumni ljudi u Vajmaru, ne intelektualni republikanci, ve
10 Brccht, Aus nachster Nahe, 399-400.

39

republikanski intelektualci koji su svoj raznm stavili u slubu kritike:

nastojali su da razotkriju vladine tajne, tajne nesvesnog, mitove o
istoriji. Nita i niko, ak ni Bizmark, nisu bili bezbedni od njih.
Nije bilo nita originalno ni hrabro kritikovati reim kajzera
Viljema Drugog; u sutini, postalo je pomodno da se car predstavi
kao glavni krivac. Apotom, u vreme Republike, i Bizmark je postao
predmet napada: izmeu 1925. i 1930. godine, Johanes Cikur
(Johannes Ziekursch) profesor univerziteta, koji nije bio ni Jevrejin
ni socijalista, objavio je politiku istoriju Carstva izmeu 1871. i
1918. godine, u kojoj je napao Bizmarkovu autoritarnu vlast i pripisao
rnu odgovomost za katastrofe koje su snale njegovu tvorevinu."
Posle ovoga, sve je bilo mOgue, mada se moglo postaviti pitanje,
nije li Vajmarska republika jo uvek ivela u Bizmarkovoj senci. U
stvari, tokom 1930. godine, kada se pojavila Cikurova trea knjiga
i kad je Brining postao kancelar, Erih From (Fromm), tada ortodoksni
frojdovac, ponudio je psihoanalitiki pristup uspona Hristovog uenja
i u njemu se kritiki osvmuo na Trelov (Troeltsch) pokuaj da
razjasni klasnu osnovu ranog hrianstva.12 Te iste godine, 1930,
sjajni mladi istoriar Ekart Ker (Eckart Kehr) objavio je svoju
provokativnu doktorsku disertaciju Shlachtflottenbau und
Parteipolitik, u kojoj je bezobzimo razgolitio, do detalja i besprekomo,
unutranje ekonomske izvore nemake pomorske politike za vreme
kritinih godina, od 1894. do 1901.
Kerova tragino kratka karijera, (umro je 1933. u 30. godini
ivota), pokazuje koliko je visoku cenu morao da plati jeretik, ak i
u vreme Republike. Njegova porodica bila je rasadnik uticajnih
linosti u intelektualnom svetu poznog Carstva, ali, potresen ratom i
porazom, on se pobunio protiv pruskog konzervativizma svoje
neposredne okoline. Iako je po poreklu bio deo te klase, iskustvo i
temperament pretvorili su Kera u odmetnika, odlunog da prisili
univerzitetski svet da uvai njegovo delo. Njegove rasprave o bliskim
odnosima izmeu poslovnih lidera, industrijalaca i kreatora spoljne
politike Carstva, navele su ga na zakljuak da je profit bio daleko
11 Politische Geschichte des neuen deutschen Kaiserreiches, 3 toma (1925-1930).
12 Fromm, The Dogma o f Christ and Other Essays on Religion, Psychology, and Culture
(1966. izd.), 1-95.

40

znaajniji podsticaj nemakom imperijalizmu nego grandiozne misli

o nemakoj misiji. Rad na disertaciji doveo je do bitne promene u
njegovim shvatanjima - zapoeo je sa politikom istorijom i
filozofijom, ali je otkrio da su dmtvena stmktura i ekonomski
interesi vrili uticaj na donoenje politikih odluka na naine koje
revnosni istoriari nisu priznavali ili bolje reeno, nisu ih nikada
sagledali. Njegovi lanci, koji su se pojavljivali jedan za dmgim u
poznim dvadesetim godinama, bili su jednako skandalozni koliko i
njegova knjiga; svojom zajedljivom retorikom , ali nauno
besprekomi, oni su raspravljali o tako osetljivim pitanjima kao to
su uspon pmske birokratije, klasne borbe u vreme ranog Carstva,
dmtveni i fmansijski temelji spoljne politike i sociologija Rajhsvera.
Kerove kolege istoriari, razumljivo, nisu znali kako da se
postave prema njemu. Njegovi lanci bili su zapaeni, njegova knjiga
je dobila nekoliko povoljnih i potenih prikaza, ali Kerovu pravu
vrednost uglavnom je priznavala samo aica mladih studenata u
Nemakoj, i ameriki progresivni istoriari kao to je bio arls Berd
(Charles Beard). to se tie ostalih, oni su ga patriotski osuivali i
zabrinuto vrteli glavom. Herman Onken (Hermann Oncken), nazvao
je Kera enfant terrible svoje profesije; ak i Fridrih Majneke, jedan
od Kerovih profesora i jedan od njegovih najjaih podravalaca, uz
to krajnje nepristrasan, zvao ga je, vie u prijateljskim opomenama
nego u ozbiljnom osporavanju, potpunim nihilistom koji vemje da
razumeti sve znai kritikovati sve.13A upravo je u tome bila stvar.
III
Ker je bio usamljeni delatnik, Steppenwolf nemake istorijske
nauke. Za razliku od njega, njegovi kritiari koji su takoe prihvatali
stav da razumeti sve, znai sve i kritikovati, uglavnom su se okupljali
u kolama ili institutima, gde su bili blii jedni dmgima, uzajamno
13
Hans-Ulrich Wchlcr, Uvod u Eckart Kchr, Der Primat der Innenpolitik:Gesammel
Aufsdtzezur preussisch-detitsclien Sozialgeschichte im 19. und 20. Jahrhundert (1965), 3-4.
Prcnocnjc Kcrovog dcla u Amcriku zanimljiv jc primcr uticaja koji jc vajmarska nauka izvrila
na amcriki intclcktualni ivot. Bcrdu jc panju na Kcra skrcnuo njcgov zct, Alfrcd Vagts.
Poslc Drugog svctskog rata, Franc Nojman jc savctovao svojim studcntima na Univcrzitctu
Kolumbija da itaju Kcra (to su svi posluali) i potvrdio taj savct ukazujui s potovanjcm na
Kcrovc lankc u svom dclu Behemoth (vidcti Behemoth, 203, 206, 477, 488-489).

41

se podravajui i obaveteno kritikujui jedni druge. Osnivanje

instituta sigumo nema u sebi niegposebno nemakog ili vajmarsko-republikanskog. Nove discipline, u elji da razjasne svoje ciljeve,
pripreme svoje ljude na vlastiti nain, i ire svoje naune rezultate,
esto su stvarale ustanove koje su bile odvojene ili veoma labavo
povezane sa starim centrima visokog obrazovanja. Ono to je osobeno
za institucije Vajmarske republike, iznad svega je kvalitet istraivanja
koja su se u njirria obavljala.
Na prvi pogled, izuzev to su okupljale visok procenat Jevreja,
ove institucije kao da su imale malo toga zajednikog: Kulturhistorische Bibliothek Warburg u Hamburgu obavljala je svoj rad
u tiini; Psychoanalitische Institut u Berlinu, iako se nije uplitao u
politiku kao ni Varburgov institut, stvorio je mnogo otpora meu
lanovima psiholokog esnafa; Deutsche Hochschule fiir Politik
nastojala je da obezbedi saglasnost medu ljudima dobre volje u svim
strankama, izriito iskljuujui jedino komuniste i naciste; dok je
Institut fur Sozialforschung u Frankfurtu bio centar levih hegelijanaca
uverenih da je Vajmar bio samo usputna stanica ka socijalizmu. Uprkos
svim razlikama, ovo su bili lanovi istinske zajednice razuma
posveene korenitom istraivanju, otvoreni prema idejama koje su
tradicionalisti smatrali nemoguim, ili skandaloznim. Svi oni nisu
bili toliko privreni vajmarskim institucijama, koliko, odsustvom
strahopotovanja, svojom naglaenom modemou, svojim traganjem
za realnou kroz nauku - vajmarskom duhu.
Iako, gledajui unazad, Varburgov institut izgleda kao jedan od
najslavnijih i najtipinijih izraza vajmarskog duha, njegov osniva
bio je odani monarhista, a sam Institut, prevashodno tvorevina jednog
oveka, ostvarenje jedne opsesivne elje. Bogat, sklon nauci, neobino
osetljiv i povremeno psihotian, Abi Varburg (Aby Warburg) bio je
opsednut opstankom klasinih starina u zapadnoj civilizaciji. To
pitanje je ve dugo vremena privlailo panju naunika, ali nikad sa
takvom ustrinom i rafiniranom panjom kojom mu se Varburg
posvetio: ni obrisi klasike, njen pravi uticaj na renesansu, nisu za
njegabili suvi nauniki problemi, ve gotovo problemi ivota i smrti.
Panofski (Panofsky) je pisao da je kod Varburga postojala ogromna
tenzija izmeu racionalnog i iracionalnog koja u njemu nije pobudila
romantiarski rascep, ve fascinantnu kombinaciju sjajnog duha i
42

tamne melanholije, najotriju racionalnu kritiku i izuzetno naglaenu

spremnost da pomogne.14Posebna Varburgova zasluga bila je u tome
to je razumeo, u iskuenju sam da kaem, to je ponovo doiveo,
sveukupnost klasinog naslea, koje je za njega predstavljalo neto
vie od ozbiljnih hramova i latinske poezije - ono je bilo tamno i
svetlo podjednako, a njegovo zavetanje bilo je praznoveije i magijska
praksa u istoj meri kao vajarstvo, ili poezija. Varburgovi uzori Burkhart (Burckhardt), Nie (Nietzsche) i Uzener (Usener) - odredili
su problem i u isto vreme ponudili njegovo reenje: prouavanje
ostataka klasinog naslea zahtevalo je iroko sagledavanje kultume
istorije, uvaavanje dionizijskih vidova ivota i obraanje panje na
ovekovo versko iskustvo.
Tokom trideset godina Varburg je putovao, pisao veoma
originalne rasprave o umetnosti i filozofiji renesanse i reformacije i
sakupio biblioteku kojajeplenila svojomraznovrsnou. Posleporaza
1918. godine, Varburg se razboleo i dve godine kasnije, doiveo je
nervni slom i otiao u jedan vajcarski sanatorijum na leenje. Njegova
Biblioteka, pod nadzorom Frica Saksla (Fritz Saxl) postaje deo novog
univerziteta u Hamburgu. Saksl i Ervin Panofski bili su profesori
univerziteta, ali su najvei deo svojih napisa i nastavnih radova objavili
u Varburgovoj biblioteci kojoj su veliki ugled donela mesena
predavanja, kasnije tampana za iroku italaku publiku, uz dmge
publikacije.
Saradnja Emsta Kasirera (Cassirer) sa ovom ustanovom,
pokazuje kako se radilo kod Varburga. Kasirer, tada ve dobro poznat
filozof, bio je postavljen za efa katedre za filozofiju u Hamburgu, u
oktobm 1919. godine. Naredne godine otiao je da vidi Varburgovu
biblioteku. U Hamburgu, kao i drugde, to su bila nemima vremena.
Iako je Nemaka izgubila rat, seao se kasnije Fric Saksl, atmosfera
je bila puna nade. Kolaps na materijalnom planu izazvao je
odgovarajuu, snanu reakciju na intelektualnom polju. Osnivanje
Univerziteta u Hamburgu i Kasirerovo imenovanje, bili su oevidno
deo te reakcije. Kasirer je podigao duhovni nivo fakulteta, a broj
studenata koji su pohaali njegova predavanja, vazda eljnih istine i
znanja, posle mnogih obmana u godinama rata, stalno je rastao.
14 A. Warburg, Repertorium fiir Kunstwissenschaft, LI (1930), 3.

U takvoj atmosferi, Kasirer je posetio Varburgovu biblioteku. Budui

da sam bio upravnik biblioteke, sea se Saksl, proveo sam Kasirera
po njoj. On je bio prijatan posetilac koji je paljivo sluao dok sam
mu objanjavao Varburgovu nameru da knjige o filozofiji stavi pored
knjiga o astrologiji, magiji i folkloru, i dela o umetnosti da povee sa
oniina o knjievnosti, veri i filozofiji. Prouavanje filozofije bilo je
za Varburga neodvojivo od prouavanja takozvanog primitivnog uma:
nijedno nije moglo biti odvojeno od prouavanja religijskih predstava,
knjievnosti i umetnosti. Ove ideje nale su izraz u neuobiajenom
aranmanu knjiga na policama.
Kasirer je to odmah shvatio. Ipak, kad se spremao da napusti
zgradu rekao je na ljubazan i jasan nain, toliko tipian za njega:
Ova biblioteka je opasna. Ja u morati ili da je potpuno izbegavam
ili a se u njoj godinama zarobim. Bliski su mi filozofski problemi
koji su ovde zastupljeni, ali konkretan istorijski materijal koji je
Varburg sakupio je nesavladiv.15 Ipak, ovaj komentar nije znaio
odbacivanje biblioteke. To je bio nain na koji je Kasirer titio svoje
delo na kojem je radio, od opasnosti da bude preplavljeno gomilom
podataka za koje je znao da su se nalazili na policama. Radio je, tada,
na prvoj knjizi Filazofije simbolikih form i (Die Philosophie der
Symbolischen Formen), zamiljenoj potpuno nezavisno, a ipak u
punom skladu sa Varburgovim filozofskim idejama.
Kasirer se nije dugo opirao. Vratio se u Institut i postao njegov
najplodniji pisac. Sasvim je prirodno to je prvapotpuna studija koju
je Varburgov institut objavio 1922. godine, bila Kasirerova Die
Begriffsform im mythischen Denken. Zapravo, njegova najbolja dela
nastala dvadesetih godina: tri knjige o filozofiji simbolikih formi,
njegova rasprava o jeziku i mitu i njegova velika knjiga o renesansnoj
filozofiji - ova poslednja posveena Varburgu - napisane su pod
pokroviteljstvom Instituta. On nije radio sam; bio je okruen plodnim
istoriarima umetnosti, filozofima i filolozima. Neke studije koje su
objavljene u Varburgovom Institutu pisali su: Eduard Norden, Die
Geburt des Kindes, Persi ram (Percy Schramm), Kaiser, Rom und
Renovatio, Paul Leman (Lehmann), Pseudo-antike Literatur des
15
Fritz Saxl, Emst Cassircr, The Philosophy ofE m st Cassirer, ur. Paul Arthur Schi
(1949), 47-48. Za potvru, vidcti Toni Cassircr, Aus meinem Leben mit Ernst Cassirer ( 1950),
106 ff.

44

Mittelalters, Ervin Panofski, Idea, Diirers Melancolia

Hercules
am Scheidewege. Svi su oni sada klasici u svojim oblastima.
Strogi empirizam i naunika matovitost Varburgovog stila,
predstavljali su potpunu suprotnost brutalnom antiintelektualizmu i
vulgamom misticizmu koji je pretio da varvarizuje nemaku kultum
dvadesetih godina. To je bio Vajmar u svom najboljem vidu.
Varburgova proslavljena formula da Atina mora biti stalno preuzimana
iz ruku Aleksandrije, bila je mnogo vie nego recept istoriara
umetnosti za razumevanje renesanse, sa svim bolnim sudarima sa
alhemijom i astrologijom. To je bio recept filozofa za ivot u svetu
ugroenom odsustvom razuma. Jedan njegov dobar poznanik rekao
je da je Varburg verovao u mo razuma. On je bio Aufklarer, upravo
zato to je tako dobro poznavao naslee demonske starine. Lesingov
(Lessing) Laokodn snano je uticao na Varburga u mladosti, i on je
oseao veliki dug nemakoj prosveenosti osamnaestog veka.16
Ipak, iako je bio dubok, uticaj Varburgovog instituta bio je
ogranien. Svi oni koji ga pamte, svedoe o njegovoj smirenoj
izolovanosti. Nemaki desniari, traei kultume boljevike, nisu nali
sumnjivi materijal u publikacijama Varburgovog instituta, koje su se
bavile pogledima na svet Svetog Avgustina, kao ni u sadrajima
srednjovekovnih enciklopedija ili ikonografiji Direrovih gravira.
Sa ostalim prouavaocima mita, na primer psihoanalitiarima,
bilo je dmkije. Mitovi koje su oni prouavali bili su, esto nepriznati,
posedi svakog oveka. Psihoanalitiki institut u Berlinu, koji je
zapoeo kao ogranak meunarodnog udmenja 1910. godine, postao
je nezavisan 1920. godine, zajedno sa klinikom i studijama, to je
predstavljalo presudan korak, kako je priznao Frojd, u stvaranju
profesije dobro obuenih analitiara.17Ako je ceniti po imenima onih
koji su predavali i studirali u Berlinu - andor Rado, Franc Aleksander
(Alexander), Karen Homi (Homey), Oto Fenikel (Otto Fenickel),
Melani Klajn (Melanie Klein), Vilhelm Rajh (Wilhelm Reich) - Institut
je dao svoj doprinos uzbuenju tako karakteristinom za vajmarsku
16 Gcrtrud Bing, Aby M. Warburg (1958), 29. Za Varburgovu formulu videti njegovu
studiju Heidnisch-antike Wcissagung in Wort und Bild zu Luthcrs Zeiten (1920), Gesammelte
Schrifften, 2 toma (1932), 11,491-492, 534.
17 SigmundFreud,TheResistancestoPsycho-Analysis (1925), TheStandardEdition
o f the Complete Psychological Works o f Sigmund Freud, XIX (1961), 213-224.

45

kulturu. Njegov osniva, Maks Ajtingon (Max Eitingon), njegov

vodei analitiar Hans Zaks (Hanns Sachs) i njegov matoviti
teoretiar, Karl Abraham, bili su isto toliko izvanredni, kao to su
bili i psihoanalitiari koje su obuavali. To je bila stroga kola. Rudolf
Leventajn (Loewenstein), koga je u Berlinu analizirao Hans Zaks,
zakljuio je da je Institut bio'hladan, vrlo nemaki. Ipak, ak i
Leventajn, uz sve rezerve, smatrao je da je Zaks bio sjajan (istinski
empirita), a Rado briljantan (izvanredan nastavnik i izuzetno
inteligentan ovek). Pored uzbuenja koje su podstakli lokalni talenti,
dogodio se nezaboravan susret sa osnivaem lino. Na Kongresu u
Berlinu 1922, poslednjem na kome je uestvovao, Frojd je proitao
svoje saoptenje Neka zapaanja o nesvesnom, koje prisutni nisu
nikad zaboravili. U tom saoptenju, seao se Leventajn, Frojd je
uveo potpuno novi pristup, revoluciju u analizi, strukturalnu teoriju
superega, ega i ida. Predavanje je predstavljalo, kae Leventajn,
jedno od najveih estetskih, nauno-estetskih iskustava koje sam
ikada imao u ivotu.18
Meutim, ma koliko velianstvena, takva iskustva imala su
ogranienu publiku. U Nemakoj kao i drugde, moda i vie nego
drugde, napsihoanalizu se gledalo sanaglaenom sumnjom. Da ironija
bude vea, rat je uticao na promenu stava, do tada neprijateljski
nastrojene profesije, prema psihoanalizi. Psihijatri su traili od
nemakih analitiara da podvrgnu brzom leenju vojnike pod okom
od granata, kako bi se mogli ponovo osposobiti za borbu. Takav
pragmatian pristup, Abraham je smatrao nepoeljnim. Nije mi se
dopadala ideja, pisao je Frojdu, da psihoanaliza treba iznenada da
ue u modu iz isto praktinih razloga. Uskoro bismo imali veliki
broj kolega koji bi samo ponavljali fraze, a kasnije bi zaista polagali
pravo da sebe zovu psihoanalitiarima. Naa pozicija autsajdera,
zakljuio je sa oiglednim olakanjem, za sada ostaje ista.19
Bilo je nekih znakova promena, pa je Abraham svaki od njih
pozdravio sa optimizmom. Od njega su povremeno traili da se obraa
'* Thc Rcminisccnccs o f Rudolph M. Locwcnstcin, Oral History Collcction, Columbia
Univcrsity (1965), 19-25.
19
Abraham - Frojdu, 27. oktobar, 1918. A Psycho-Analitical Dialogue: TheLett
Sigmund Freud and KarlAbraham, 1907-1926, ur. Hilda C. Abraham i Emst L. Freud, prcv.
Bcmard Marsh i Hilda C. Abraham (1965), 279-280.

46

skupovima psihijatara, a 1920. godine, ak je napisao podui lanak

za Die Neue Rundschau, visokocenjeni nemaki asopis koji je
izdavao Fier Ferlag (Fischer Verlag) i u kome je izneo opte principe
psihoanalize. Berlin vapi za psihoanalizom, rekao je Abraham
Frojdu u oktobru 1919. godine.20Ali, vapaji su ostali bez odgovora.
Neko vreme irili su se glasovi da e Abraham biti postavljen za
vanrednog profesora {ausserordentlicher Professor) psihoanalize na
Univerzitetu u Berlinu, ali kao to je s pravom predvideo Frojd, nita
od toga nije se desilo. Leventajn saoptava da su intelektualci i
liberalno opredeljeni ljudi, gledali na analizu sa odreenim
interesovanjem, iako ne sa mnogo naklonosti, ali je opti stav ostao
neprijateljski. Studenti medicine ili mladi lekari koji su se podvrgavali
psihoanalizi, ili su je prouavali, tajili su to iz straha da moda nee
dobiti poeljne poloaje ili da ih mogu izgubiti.21 Na ukupnom
politikom planu, mnogi intelektualci su ostali nepoverljivi: Rikarda
Huh (Ricarda Huch), istoriar, esejist, pesnik, estita i inteligentna
konzervativka, bila je, tavie, toliko neprijateljski nastrojena da je
iako je prisustvovala sastanku na kome je Frojd bio predloen za
Geteovu nagradu, ona taj podatak potpuno zaboravila. To je bio
zanimljiv primer kako je frojdovski mehanizam uspeo da potisne
samog Frojda. Kada joj je jedan psihijatar poslao knjigu o Frojdu i
protiv Frojda ona je zakljuila da je knjiga vrlo dobra, ali ne i
dovoljno otra.22A sa levice, Ekart Ker pucao je na psihoanalizu kao
na buroasku ideologiju koja je uvodila konformizam i pozivala na
beanje od stvamih dmtvenih problema.23
Ali, kako je vreme prolazilo, bilo je sve vie onih liberala i
intelektualno naprenih ljudi koji su, po Leventajnu, bili otvoreni
prema Frojdovom uenju. Feliks Gilbert sea se izvoenja Klajstovih
(Kleist) drama u kojima se naglaavalo nesvesno, figura oca, i dmgi
pojmovi preuzeti od Frojda. On i krug oko njega, itali su ozbiljno
20 Abraham - Frojdu, 19. oktobar, 1919, Ibid., 292, i vidcti ibid., 299-300, 305.
Abrahamov lanak bio jc Dic Psychoanalysc als Erkcnntnisqucllc fiir dic Gcistcswisscnschaften, Neue Rundschau, XXXI, dco II (1920), 1154-1174.
21 Reminiscences of Loewcnstcin, 32.
22 Marie Baum, Leuchtende Spur: Das Leben Ricarda Huchs (1950), 329-330, 335336.
23 Ncucre DcutschcGcschichtsschrcibung (prcdavanjcuikagu, 1932), uDerPrimat
der lnnenpolitik, 254-268.

47

Frojda i Junga. Frojd je bio naa svakonevna tema, pie on. Moda
je postojalo nekoliko analista praktiara u to doba u Nemakoj, ali
Frojd je bio intelektualni dogaaj koji se nesumnjivo proirio po
itavoj intelektualnoj sceni. PauLTili (Tillich) jetvrdio 1929. godine,
daje uticaj filozofije nesvesnog, kojuje uveo Frojd, svakodnevno
dobijao na snazi.24 Naredne godine, Berlinski institut ponosno je
objavio brouru u kojoj je detaljno opisano prvih deset godina
njegovog rada; tu su se navodila imena predavaa, analizirao njegov
program, ponuda, i pomalo naivno, dat je statistiki pregled procenta
leenih. Broura je, takoe, sadravala karakteristian predgovor
samog Frojda, kratak, lucidan i human, u kome su opisana tri zadatka
Berlinskog instituta: Prvo, da nau terapiju uini dostupnom onoj
velikoj grupi ljudi koji pate od neuroza nita manje nego bogati, ali
koji nisu u stanju da plate cenu svog leenja; drugo, da osnuje mesto
gde e se psihoanaliza moi predavati teoretski i gde e se iskustva
starijih analista prenositi studentima eljnim da naue; najzad, da
unapredi naa znanja o neurozama i nae terapeutske tehnike putem
aplikacije i eksperimentisanja pod novim okolnostima.25
Sve ovo obeavalo je mnogo, uz kolebljiv porast razumevanja,
obeleen profesionalnim nesporazumima i optim neznanjem u
javnosti ak i meu obrazovanima koji su teko razlikovali Frojda,
Adlera i Junga; oni su esto bili naklonjeniji Jungu, zbog njegove
tobonje spiritualnosti, nego Frojdu koji je odbacio veru. Kao to je
primetio Emst Robert Kurcijus (Curtius), to je bilo naslee Frojdovog
naturalizma koji e biti prevazien tek poto ova zavrna verzija
prosveene misli bude savladana.26 Kurcijus je bio briljantan i
otrouman naunik. Kao to se iz ovog komentara moe videti, sa
izuzetkom male elite, barem kad se radi o dubinskoj psihologiji, onaj
ko je bio autsajder, to je i ostao.

24 The Protcstan Mcssage atid thc Man o f Today, u The Protestant Era, ur. i prcv.
James Luthcr Adams (1951), 190.
25 Zehn Jahre Berliner Psychoanalytisches Institut (Poliklinik und Lehranstalt), izd.
Ncmako psihoanalitiko drutvo (1930), 5.
26 Deutscher Geist in Gefahr (1932), 24-25.

48

IV
Nasuprot istoriarima umetnosti i psihioanalitiarima, republikanski intelektualci koji su se bavili politikom naukom bili su
direktno, namemo, i sklon sam da kaem, izazivaki, upleteni u
politiki ivot Republike, tmdei se da utiu na njen tok ili na one
koji su odreivali njen tok.
Politika nauka bila je rtva Nemakog carstva. Staatswissenschaft u Nemakoj, pedesetih i ezdesetih godina devetnaestog
veka, obavila je pionirska istraivanja u oblasti uporedne vlade i javne
uprave. Dolaskom Bizmarkovog Drugog rajha, politikolozi, kao i
dmgi liberali, poeli su da usmeravaju svoju panju na relativno
bezopasnu granu politike nauke, na javno pravo, koje je vie
obrazovalo poslune inovnike nego slobodne intelektualce.
Prouavanje dmtvene i politike stvamosti, pisao je kasnije Franc
Nojman, iz svoje bezbedne amerike perspektive, nije u sutini nalo
mesto u nemakom univerzitetskom ivotu. Nauka je, u sutini,
znaila dve stvari: teoretisanje i uenje iz knjiga. Na taj nain ono to
smo mi zvali dmtvenom i politikom naukom, uglavnom se
sprovodilo izvan Univerziteta. Naravno, kako kae dalje Nojman,
postojao je jedan izuzetak: Maks Veber, koji je posedovao jedinstveni
spoj teoretskog znanja sa vladanjem nad ogromnim injeninim
materijalom, i punu svest o politikoj odgovomosti naunika. Ipak,
Veberov uticaj u Nemakoj bio je mali. Karakteristika je nemake
dmtvene nauke da je ona praktino unitila Vebera skoro iskljuivom
koncentracijom na raspravu o njegovoj metodologiji. Niko nije
obraao panju na njegov zahtev za empirijskim studijama, niti na
njegovo naglaavanje odgovornosti naunika. Zanim ljiv je
Nojmanov zakljuak da je tek u SAD Veber stvamo oiveo.27
Podsticaj na reformu proistekao j e iz oajnike praktine potrebe.
Ve pre 1914. godine, ali jo upomije za vreme rata, nekolicina
nemakihpublicista, istoriara i javnihradnika, zapanjeni politikim
neznanjem dravnika i javnog mnjenja, upravili su svoju panju na
cole Libre des Sciences Politiques u Parizu, kolu za koju su verovali
da je bila sredite intelektualne i nacionalne obnove Francuske,
27 Neumann, The Social Scienccs, 21-22.

49

posle njenog poraza 1871. godine.28Fridrih Majneke, Fridrih Nauman

(Naumann), KarlBeker (Carl Becker) koji e postati ministar kulture
u Republici, Rihard fon Kilman (Kiihlmann) na visokom poloaju i
veoma obrazovan slubenik u Ministarstvu inostranih poslova i Emst
Jek (Jackh), energian i ubedljiv novinar, udruili su se u traganju za
putevima kojima bi se Nemci bez politikog znanja politiki
obrazovali. Oni su pridobili Roberta Boa koji je svoja napredna
uverenja potpomagao velikodunom filantropijom, i poetkom 1918.
godine, osnovali su Staatsburgerschule, sa Nojmanom kao njenim
predsednikom. Nauman je govorio: Nemcima je potrebno politiko
obrazovanje, kolovanje koje e pruiti ljudi iz javnog ivota i koje
nee nuditi indoktrinaciju ili parole, ve razumevanje. Narod je edan
politikih i sociopolitikih istina i jasnoe, tvrdio je, a slobodna
kola, slobodna od pritiska drave i privatnih donatora, mora
zadovoljiti tu e.29
Nauman je umro u avgustu 1919. godine; Emst Jek postao je
njegov naslednik. Ali Jek, iji je sin jedinac poginuo krajem rata, kao
jedina rtva u svojoj eti, prvog dana kada je izaao na front, imao je
ambiciozne planove nastale iz njegovog velikog bola. On je pretvorio
Naumanovu politiku kolu u Deutsche Hochschule fur Politik.
kola je otvorena u oktobm 1920. godine, i otpoela je rad skromno,
sa 120 studenata. Poslednje godine Republike, 1932, kola je imala
vie od 2.000 studenata od kojih je bilo preko 500 redovno upisanih.
Studije su se razvijale postepeno, kroz iskustvo. Pored redovnog
programa, bilo je predavanja na strani i seminara. Nastavnici, i stalni
i povremeni, bili su entuzijasti i prvorazredni strunjaci. Medu njima
su bili: filozof Maks eler (Max Scheler); Teodor Hojs (Theodor
Heuss) bio je dekan tokom prvih pet godina postojanja Visoke kole;
Amold Volfers (Wolfers) i Hans Simons predavali su politike nauke;
Albert Salomon sociologiju; Zigmund Nojman (Neumann) bio je
zaduen za novinske arhive; Franc Nojman, tada mladi sindikalni
advokat u Berlinu, bio je meu povremenim predavaima. Od samog
poetka, Visoka kola je negovala veze sa naunicima i fondacijama
izsveta. Utokudvadesetih, doli sudaodrepredavanja arls Berd,
Emst Jaekh, Weltsaat:Erlebtes und Erstrebtes (1960), 82.
29 Theodor Heuss, Friedrich Naumann: Der Mann, das Werk, die Zeit (1937), 538542.

. 'ikolas Marej Batler (Nicholas Murray Butler), Dord P. Gu (G.

i*. Gooch) i Andre Zigfrid (Siegfried). Hajo Holbom preao je 1931.
igodine iz Hajdelberga u Visoku kolu i bio je ef katedre za istoriju i
tneunarodne odnose koju je izdravala Karnegijeva (Camegie)
jfondacya.
Program je bio koncentrisan na politike nauke u najirem
smislu: politiku istoriju, politiku sociologiju, spoljnu i unutranju
politiku, kultumu politiku koja je ukljuivala predavanja o tampi,
kao i teoriju o pravnim i ekonomskim temeljima politike. U svoje
trem e, Visoka kola je bila radikalna novina. Ona je zapoela kao
veernja kola i privlaila je ljude koji ranije nisu stekli visoko
obrazovanje: sindikalne mkovodioce, slubenike, novinare, kao i
diplomate i strance iz mnogih zemalja. Tradicionalno, vie kole
prihvatale su samo one koji su zavrili gimnaziju i imali toliko eljenu
potvrdu o maturi (Abitur). Oko 1930. godine, i to je bilo revolucionamo, samo je treina studenata na Politikoj visokoj koli imala
zavrenu gimnaziju, dmga treina napustila je gimnaziju dve godine
ranije, stekavi takozvani Sekundareife, dok je poslednja treina
zavrila samo besplatne osmogodinje kole, Volksschulen, vrstu nieg
obrazovanja koje obino nije omoguavalo pristup akademskom
kolovanju. Visoka kola je bila radikalna i po svojoj samostalnosti.
Upravni odbor primao je od nemake vlade samo dvadeset posto
svoga budeta, a od pmske vlade samo zgradu. Kada je gmpa
industrijalaca, predvoena magnatom Alfredom Hugenbergom
ponudila da izdano izdrava kolu pod uslovom da oni kontroliu
njen program i imenuju za njenog direktora konzervativnog istoriara
revolucije, Martina pana (Spahn), upravni odbor je ponudu odbio.
Otuda je delovalo sasvim prirodno, da 1933. godine, Jozef Gebels
(Goebbels) stavi Visoku kolu pod svoj lini nadzor.30
Deutsche Hochschule fur Politik, po svojoj osnovnoj orijentaciji,
stajala je na stanovitu graanskog liberalizma. To se vidi i po tome
kako je paljivo odravala veze s visokim vladinim inovnicima,
koje, meutim, nisu dovodile u pitanje njenu autonomiju ve su
odraavale njenu spremnost da uestvuje u oblikovanju politike. Ona
je isto tako nastojala da se, na neki nain, dri iznad stranaka. Meu
30 Jackh, Weltsaat, 88.

50

51

njenim redovnim profesorima nalazio se mlai konzervativac Maks

Hildebert Bem (Boehm), ija je specijalnost bila Deutschtumspolitik,
studije o Nemcima na granicama odreenim u Versaju i izvan njih,
jednom reju iredentizam. Orijentacija kole bila je isuvie radikalna
za mnoge Nemce. Meutim, to nije bilo previe radikalno za
politikologe i teoretiare politike na Institutu fur Sozialforschung u
Frankflirtu, pOto su taj Iiistitut vrsto drali u rukama marksisti.
Ukoliko bismo itali umivene istorije koje su se sredinom
tridesetih pisale za amerike itaoce u Meunarodnom institutu za
drutvena istraivanja (kako se on nazivaou egzilu), istorije u kojima
se neprijatne rei kao to su Marks, dijalektika, klasna borba,
pa ak i graanski ne pojavljuju, pali bismo u iskuenje da
uporedimo njegove profesore sa likovima iz proznih dela Bertolda
Brehta, pa ak i sa samim Brehtom. Oni, naime, kazuju svojim
itaocima ono to ovi ele da uju i to se po njihovom miljenju
moe prihvatiti. Stoga, ne moe biti sumnje da je Frankfurtski institut
bio do sri levo-hegelijanski nastrojen. Osnovan 1923, uz pomo
nekoliko privatnih sponzora i povezan sa Univerzitetom u Frankfurtu,
Institut je poeo da radi tek 1924. godine, kada je njegov direktor
postao stari socijalista, Karl Grinberg (Carl Griinberg). U svom
predavanju na proslavi povodom poetka rada Instituta za drutvena
istraivanja, Grinberg je odlunim reima podvukao njegovo
delovanje kao istraivakog instituta, koje je, prema Grinbergovoj
naivnoj logici, bilo revolucionamo. Najvei broj instituta, kako je
tvrdio, priprema mandarine, dmtvene radnike. To je razumljivo i
opravdano: drava ima potrebu za odanim slubenicima. Ali
Frankfurtski institut, naglasio je Grinberg, nee kolovati sluge ve
poznavaoce drave. U njemu e istraivaka uloga biti znaajnija od
nastavnikog i tehnikog obuavanja i on nee guiti sposobnost
studenata za kritiku ve e je, naprotiv, izotravati. Uie ih da
razumeju svet i da ga, kroz njegovo razumevanje, menjaju. Grinberg
je izjavio da postoje pesimisti u svetu, koji neprestano govore o
propadanju Zapada. Postoje takoe i mnogi, iji broj i uticaj stalno
rastu koji ne samo vemju, ele i nadaju se da e doi novi dmtveni
poredak, ve su i nauno ubeeni da e taj poredak biti socijalizam
i da je ovo vreme prelaska sa kapitalizma na socijalizam .

Pretpostavljam da je dobro poznato, dodao je Grinberg, da ja

podravam takvo gledite. Ja takoe pripadam protivnicima istorijski
zastarelog ekonomskog, dmtvenog i pravnog poretka i pristalica
sam marksizma. Grinberg je uveravao svoje sluaoce da ga njegova
pripadnost marksizmu ne obavezuje ni prema partijskoj liniji niti
prema dogmatizmu. Studenti treba da budu slobodni, ali ne treba
sumnjati: hitni dmtveni problemi koji se budu prouavali na Institutu
bie reavani u skladu sa marksizmom.31 Nije moglo biti jasnije
reeno!
Zbog svog otvorenog radikalizma ili moda uprkos njemu,
Grinbergova vladavina bila je manje efikasna nego to je bila njegovog
naslednika, Maksa Horkhajmera (Max Horkheimer) koji je postao
direktor Instituta 1931. godine, kad se Grinberg povukao posle duge
bolesti. Jo pod Grinbergovom upravom, dve vane studije bile su
objavljene pod okriljem Instituta: Das Akkum ulations- und
Zusammenbruchsgesetz des kapitalistischen Systems (Zakon o
akumulaciji i propasti kapitalistikog sistema) Henrika Grosmana
(Henryk Grossmann), 1929. godine, koja se u amerikoj bibliografiji r
Instituta pojavljuje pod manje provokativnim naslovom: kao Zakon
o akumulaciji u kapitalistikom sistemu. Dmgaje bila studija Fridriha
Poloka (Polock) Die planwirtschaftlichen Versuche in der Soviet
Union, 1917-1927, objavljena iste godine. Tempo rada Instituta
pojaao se dolaskom Horkhajmera. Njegovo pristupno predavanje,
iako vie ezopovsko od onog koje je odrao njegov prethodnik, pruilo
je odgovarajue putokaze paljivom sluaocu. Grinberg je, po reima
Horkhajmera, uglavnom negovao istoriju radnikog pokreta i
stvorio je sjajnu biblioteku. Ali, novi zadaci bili su pred Institutom:
dmtvena filozofija mora prevazii isto intelektualnu raspravu i
postati stvamo efikasna. Ovo se moglo postii jedino prelaskom na
empirijsko istraivanje u kome filozofi, sociolozi, ekonomisti,
istoriari i psiholozi, mogu da se udrue u trajnoj saradnji.32
Horkhajmer je nagovestio da to nee biti pasivni empirizam,
prihvatanje stvari kakve su one bile; njegovo odbacivanje metafizikog

52

53

31 Carl Griinbcrg, Festrede, gehalten zur Einweihung des Institutsfiir Sozialforschung

... 22.juni 1924, Frankfurter Universitatsredcft, XX (1924).
32 Max Horkhcimer, Die gegenwartige Lage der Sozialphilosophie und die Aufgaben
eines lnstituts fu r Sozialforschung, Frankfurter Universitatsredcn, XXXVII (1931).

dogmatizma i filozofskih apologija, zajedno sa njegovim zahtevom

za razumevanjem odnosa unutar ekonomskog ivota u drutvu,
psiholokim razvojem pojedinca, i promenom u kultumom ivotu,
kao i njegovo otvoreno pozivanje na Hegela, dovoljno jasno govore
da se Frankfurtski institut nee predati marksizmu kako je to Grinberg
bio najavio.
Bez obzira na pravo znaenje Horkhajmerovih rei, njegove
namere bile su briljantno ostvarene u asopisu Zeitschrift fu r
Sozialforschung, osnovanom 1931. godine. U svojoj kratkoj nemakoj
fazi, naglo prekinutoj u prolee 1933, on je objavio nekoliko vanih
lanaka: sam Horkhajmer pisao je o razliitim filozofskim temama;
Erih From je nastojao da razvije socijalnu psihologiju na frojdovskim
osnovama; Henrik Grosman pisao je o Marksu; Leo Levental
(Loewenthal) o sociologiji knjievnosti; Teodor Adomo o sociologiji
muzike. Dmgi, kao to su bili Herbert Markuze (Marcuse), Valter
Benjamin, Franc Nojman, Paul Lazarsfeld i Oto Kirhajmer (Otto
Kirchheimer), predavali su na Institutu, pisali su prikaze ili obavljali
istraivaki rad i objavljivali u novinama bliskim filozofskim
gleditima asopisa. Bila je to gmpa monih umova.
V
Meutim, da li je to bila gmpa monih intelektualaca, to je
sasvim drugo pitanje. Njihov uticaj bio je nesporan, ali on je,
najverovatnije, bio vei u inostranstvu nego u zemlji; rasprostranjeniji
za vreme Vajmarske republike nego nakon nje. Mada su ovi ljudi
predstavljali srce vajmarskog duha, oni nisu bili u srcu javnih
dogaanja. Oni su sretali insajdere (insiders), kultivisali ih i ponekad
uticali na njih, ali u sutini, sami to nikada nisu postali.
Nita ne baca vie svetlosti na kvalitet unutranjih zbivanja nego
pogled na akademski ivot tog razdoblja. Kada sam u prolee 1918,
doao na Univerzitet u Breslau pie Franc Neuman, njegov
proslavljeni ekonomista osudio je Mirovnu deklaraciju iz 1917. godine
(mir bez aneksije i odteta) u svom prvom predavanju, i zahtevao
prikljuenje Longvija (Longwy) i Brija (Brie), pretvaranje Belgije u
nemaki protektorat, nemaku kolonizaciju velikih delova istone
54

Evrope i prekomorskih kolonija. Jo slavniji profesor knjievnosti,

nakon to je odao potovanje kantovskom idealizmu, izveo je iz te
filozofije kategoriki imperativ nemake pobede, nemake monarhije
i sutinski iste mirovne odredbe. Kada sam doao u Lajpcig, u jesen
1918, profesor ekonomije smatrao je potrebnim da u oktobm 1918.
podri mirovne uslove Svenemake unije i Vrhovne komande, dok
je profesor istorije neopozivo dokazivao da demokratija u sutini nije
bila nemaki oblik politikog organizovanja, da je pogodovala
materijalistikim Anglosaksoncima i da je bila nespojiva sa
idealizmom nemake rase. Kada sam preao u Rostok, u leto 1919.
godine, morao sam da organizujem studente da se bore protiv
antisemitizma koji su otvoreno propovedali univerzitetski profesori.
Kada sam na kraju prispeo u Frankfurt, prvi zadatak sa kojim sam se
suoio bio je da pomognem da se zatiti novoimenovani profesor
univerziteta iz redova socijalista, od napada, politikog i fizikog,
koji su organizovali studenti uz podrku znaajnog broja profesora.33
Berlin je bio jednako zaraen. Petnaestog novembra 1922.
godine, grof Kesler prisustvovao je proslavi u ast ezdesetog
roendana Gerharda Hauptmana na Univerzitetu u Berlinu. Nova
aula, pisao je u svom dnevniku, bila je sveana, poneto mikelanelovska sala sa mnim muralom Artura Kampfa. Hauptman je
sedeo na podijumu izmeu Eberta i Lebea (Lobe). Neki profesor
knjievnosti, mislim da se zvao Petersen, drao je bezbojni, zamomi
govor posle koga je usledilo nekoliko stmnih referata...
Jedini govomici koji su imali ta da kau, bili su jedan student
i Lebe. Student je govorio sa takvim arom i mladalakom sveinom
da je oduevio sluatelje. Samo jedan profesor, koji je stajao do mene,
sa naoarima sa zlatnim okvirima i koji je po svom izgledu bio prototip
vabe, s tekom mukom je kontrolisao svoj bes tokom itave
ceremonije, izrazivi nezadovoljstvo neprestanim gunanjem.
Hauptman je proitao govor, kratak i ne vrlo dubokouman, ali je
vedrim tonom odluno pmio podrku humanosti i pomirenju.
Najzapaenija stvar na ovoj proslavi, bilo je groteskno
uskogrudo dranje studenata i profesora. Berlinski bratstveni savet
odluio je sveano, vemjem veinom od dva prema jedan, da ne
33 Ncumann, The Social Scienccs, 15-16.

55

uestvuje u Hauptmanovoj proslavi, zato to se Gerhar Hauptman

vie nije mogao smatrati pouzdanim Nemcem, poto se izjasnio kao
republikanac! A ujem od Sama Fiera (Fischer) da ga je spomenuti
Peterson, koji je odrao slubeni govor, posetio dva dana ranije i
traio od njega da otkae poziv Ebertu, jer e bi bilo zgodno da se
rq>ublikanski efdrave pojavi na univerzitetu. Kadaje to Fier odbio,
Peterson ga je zamolio da barotkae poziv Lebeu zato to bi prisustvo
dva socijaldemokrata na jednom mestu bilo previe!
Na kraju proslave, DAlbert je divno odsvirao; Apasionatu.
Jedan od profesora koji je sedeo pored mene privukao je panju
apui nezadovoljno svom susedu: To je naravno komponovao sam
pijanista, zar ne? Izgledalo je da je Betoven bio poeljan na
Berlinskom univerzitetu isto onoliko koliko i Ebert.34 Za im god
da su Nemci udeli, to, oigledno nije bio razum. Bez obzira da li je
bio pomirljiv ili kritian.

TAJNA NBMAKA
Poezija kao mo
Jednog vrelog prolenog podneva 1913. godine, iriladi student
prolazio je glavnom ulicom Hajdelberga. ok je prelazio Brungaslajn
zapazio je kako se uobiajena reka peaka koja se obino kretala
idui od Ludvigsplaca do Univerziteta i natrag, u neobaveznom,
bunom razgovoru po grupama, na troatoaru i na ulici, sada lenjo
vukla po vrelom ploniku, iscrpljena neuobiajenom vruinom. A
onda, odjedanput, ovi umomi ljudi kao da su se prenuli. Skladnog
dranja, lagariog koraka, jedan usamljeni ovek je dolazio ulicom;
svi su se sklonili u stranu kako nita ne bi ometalo njegov hod, a on
kao da je lebdeo, kao na krilima, okrenuo se iza ugla i uputio prema
Vredeplacu.
Posmatra je stajao nepokretan, kao na mestu prikovan. Dah
iz vieg sveta ga je oeao. Nije vie znao ta se dogodilo, teko da je
znao i gde se nalazi. Da li je to ovek proao kroz gomilu? Ali on se
vidno razlikovao od svih ljudi izmeu kojih se kretao sa svojom
nesvesnom gordou i lakoom, tako da su pored njega svi peaci
izgledali kao blede larve, kao likovi bez due. Da li je to bog proao
kroz uzburkanu gomilu, urei lakog koraka ka drugim obalama? Ali
on je na sebi nosio ljudsko odelo, iako i ono neobino: tanak uti
svileni sako, koji je leprao oko njegovog vitkog tela. Imao je veliki
eir na glavi, udno svetao i neobian, a gusta smea kosa izbijala
je ispod njega. U njegovoj ruci vrteo se mali, tanak tap. Da li je to
bila Merkurova palica, ili je to bio obian prut? A njegovo lice?
Posmatra se sea pojeinih crta sasvim nejasno. Bile su kao isklesane
i bledilo obraza je pojaalo utisak neobinosti, neto slino statui,
boanstvu. A oi? Iznenada posmatra je shvatio: zraenje iz ovih
oiju ga je oaralo. Brz kao munja pogled je sinuo prema njemu,
prodro je u dubinu njegovog bia i okrenuo se dalje sa blagim,
trenutnim osmehom. Tada je postalo izvesno: ako je to bio ovek,
onda je to bio Stefan George.1
1
Edgar Salin, Um Stefan George: ErinnerungundZeugnis (2. izd., 1954), 11-12. Salin
tvrdi da ovaj portrct nijc kasnijc dotcrivan, vc da je zasnovan na pismu kojc jc napisano tog

34 Thgebucher, 347-348.

56

Arhiv muzeja Modern Art Film Still

Dve scene iz filma Kabinet dr Kaligarija
Ekspresionistiki horor film koji je uao u istoriju, sa scenografijom
koju su napravila trojica ekspresionistikih umetnika: Herman Varm (Hermann
Warm), Valter Rerig (Walter Rohrig) i Valter Rajman (Walter Reimann). Vemer
Kraus (Wemer Krauss) - ludi dr Kaligari, Konrad Fajt (Conrad Veidt) kao
somnambul Cezar koga Kaligari navodi na ubistvo.

Valter Ratenau u Kanu, poetkom 1922.

Wide World

Nemaki ministar inostranih poslova i rtva desniarskih atentatora

1922, Ratenau, esteta, milioner, dravnik, utopista i Jevrejin, otkriva neto
od svoje problematine linosti na ovoj fotografiji.

gradovima bilo je mnogo ovakavih scena.

Izmeu 1918. i 1923, i 1929. i 1932, u mnogim

Pekar koji prima pare za vreme visoke inflacije.

Wide World

Ove scene, koje su dosegle kreendo svog apsurda tokom leta i jeseni
1923. godine, smene su samo u retrospektivi.

To je zaista bio Stefan George, pesnik i viovnjak, predvodnik

vrsto povezane, ozbiljne, samodopadljive koterije mladih ljudi,
modemi Sokrat koji je opinjavao svoje sledbenike, istovremeno
erotski i duhpvno. Ovaj Sokratjcoji je probrao svojvi zbirku Alkibijada
delom i zbog njihovog izgleda, bio je lepi nego njegov antiki uzor.
Stefan George bio je kralj tajne Nemake, heroj koji je traio heroje
li jednom neherojskom vremenu. Utisak koji je on ostavio na Edgara
Salina 1913. godine, utisak kojije mladi ovek zabeleio istog dana,
bio je sasvim uobiajen. Postojao je jedan tip Nemaca kojima je
George jenostavno bio neodoljiv.
Stefan George umro je u dobrovoljnom izgnanstvu u vajcarskoj
1933. godine, nespreman da svoj ugled stavi na raspolaganje
nacistima, pobediocima koje je prezirao kao avetinjske karikature
varljivog ideala. F ridrih G undolf, njegov najbolji uenik,
najproduktivniji, uz to i najlepi od njegovih mladia, umro je pre
njega, 1931. godine. Ipak, mnogi njegovi sledbenici nadiveli su ga,
neki od njih kao nacisti, neki kao nacistike rtve, neki u prinudnoj
tiini, neki u izgnanstvu. Oni su bili samo egrti arobnjaka, i nisu
mogli da oteraju duhove koje su sami prizvali.
Kao i veina inilaca koji su tvorili duh Vajmara, i Georgeov
krug je prethodio Republici i imao svoje izvore u Nemakoj i izvan
nje. Roen 1868, George se okrenuo od kulture koju je prezirao,
prema Bodleru, ukletom pesniku koji je proklinjao svoje vreme, ka
Malarmeu, eksperimentatoru, muziaru rei i proroku; i ka nemakim
autsajderima, Helerlinu, strasnom klasiaru i Nieu, divljem
zagovomiku nove paganske aristokratije. U svom asopisu za poeziju
i polemiku, Blatter fiir die Kunst, koji je pokrenuo 1892, i u svojim
paljivo reiranim razgovorima sa svojim mlaim pristalicama, Stefan
George je razvijao svoj program i traio publiku za svoju fino isklesanu
poeziju. Sebi je postavio zadatak da spase od zaborava kultume
vrednosti i da obnovi aristokratski smisao ivota. Stoga je Georgeov
kmg utroio mnogo energije tumaei Getea i prevodei ekspira i
Dantea. Tako je i Nie video svoj zadatak: biti dobar Evropejac i
arbitrirati pri vrednosnom preocenjivanju, meutim, za razliku od
Niea, George nije izabrao da bude sam u tom poslu. Njegov metod
imao je u svojoj osnovi tajno carstvo, podignuto za dobrobit budueg,
62

novog Rajha, a snagu i moguu inspiraciju traio je u iskrenim

prijateljstvima i meu odabranim duhovima prolosti.
Ovaj program iaoje do samih granicaelitizma.TajnaNemaka
bila je udmenje u koje su novi lanovi bili paljivo birani i za kojc
su bili pojedinano pripremani. Mnogi su bili pozvani, ali ih je malo
izabrano. Neki od njih, kao Hofmanstal, pripadali su kmgu kratko
vreme da bi potom otili. To je bio jedan ekskluzivni, ozbiljan kruok
(njegovi pripadnici e se seati vedrog raspoloenja, meutim na
stotinama grupnih fotografija ne zapaa se ni jedan osmeh). Gmpa je
bila posveena slubi gospodam koji je uzvraao svojim voljenim
sledbenicima stihovima punim emocija koji bi nekima izvan kmga,
mogli da se uine preterano nenim. Ipak, uprkos njegovom arkom
zalaganju za kvalitet i odabranu prirodu pojedinaca, i pored njegovog
kultizma, sam Stefan George nije bio rasista. Nije ga poneo Gundolfov
ratniki ar. Stoga, divlji portret Georgea koji je uradio Valter Mering,
ne pogaa cilj: Mering ga prikazuje kako svira harfu na Olimpu
tevtonskih ratnih pesnika, dok njegovi geliebten Siegfried-Lustknaben, oni ljupki deaci koji su sluili za zadovoljstva, odlaze
u boj.2 U sutini, George se bojao rata i mrzeo ga je upravo zato to
su u njemu ginuli njegovi mladii. Ovi nemaki proroci, svi odreda,
svesno ili nesvesno grobari Republike, esto su sa zavidnom
inteligencijom sagledavali glupost svojih supamika: George je bio
svestan gluposti patriota, a Osvald pengler, koji je bio glup u mnogo
emu drugom, gluposti samog Georgea. Osnovna Georgeova
slabost, pisao je 1917. godine, (bez obzira na injenicu da ga je
km g pretvorio u predmet oboavanja) jeste njegov nedostatak
inteligencije.3
Kmg oko Georgea je imao pune mke posla i pored ovog
nedostatka. On je prevodio, glaao stihove, objavljivao ezoterine i
polem ike rasprave o knjievnoj kritici, negovao sm iljenu
ekscentrinost u tipografiji kao i u oblaenju, i moda najvanije,
traio je u istoriji valjane teme i odabrane duhove, koji bi, da su
iveli u vreme Stefana Georgea, sigumo pripadali njegovom kmgu.
Gundolf je slavio Cezara, Getea i ekspira, Emst Bertram je otkrio
2 Mchring, Die verlorene Bibliothek(\9(A, izd.), 151.
3 pcnglcr-Hansu Klcrcsu, 6. januar, 1917.Briefe, 1913-1936, ur. AntonM. Koktanck
(1963), 63.

63

novo znaenje u Nieu, Maks Komerel (Kommerell) proglasio je

Getea i Herdera za lidere kulture. Ovi biografi izvodili su rituale; oni
nisu analizovali, ve su proklamovali linosti o kojima su pisali,
tretirajui ih kao osnivae, sudije, nadljude zaodevene u mit, koji su
svojim ivotima posramili Nemaku dvadesetog veka, to novo
gvozdeno doba. Ekart Ker je 1930. godine, zapazio i kritikovao
plutarhovsku renesansu, i navodio Gundolfovu grozniavu
biografiju Cezara kao pravi primer ove istorijske beletristike.
Plutarhova populamost u Georgeovom kmgu i meu irokom
publikom, izgledala mu je kao simptom ove dezorijentacije. Plutarh
je pisao o bogovima i junacima, pojedincima-divovima, esto netano,
a sada modemi Plutarsi, sa istim prenebregavanjem tanosti, nude
eljnoj publici, nove divove za oboavanje. Emil Ludvig i dmgi
najpoznatiji biografi Ultajnovog (Ullstein) sveta, sasvim se dobro
uklapaju u ovaj obrazac. Ludvig je mimo izjavio da vie voli prijatnu
i nepouzdanu priu, nego hladnu tanost stmnjaka. Biografi iz
Georgeovog kruga bili su esto i sami strunjaci, ali oni za svoje
teme nisu odabirali stmnjake - birali su ljude u celini.4
Najpoznatija biografija nastala u Georgeovom kmgu, bila je
knjiga Emsta Kantorovica (Kantorowicz) o velikom cam Fridrihu
Hoentaufenu (Frederick Hohenstaufen) iz trinaestog veka, pod
naslovom Kaiser Friedrich derll. Knjiga se pojavila 1927. godine, a
dmgi tom u kome su se navodili izvori i analhirali tehniki problemi,
1931. Biografija je odmah izazvala polemiku i naila na veoma iroku
italaku publiku koju je, uostalom, u potpunosti zasluivala. Kao
to je napisao Feliks Gilbert, ona je predstavljala dah sveine u
ustajalom vazduhu srednjovekovne istorije. Mladi ljudi svih
politikih uverenja (ak i Ker!) pozdravili su pojavu knjige kao
delo opozicije protiv srednjovekovnog p o retk a . U gledni
m edievalista, K arl Hampe, koji se u sutini nije slagao sa
Kantorovicem, bio je prisiljen da mu prizna izuzetno poznavanje
grade, strpljenje za detalje i onu vrstu razumevanja koje poseduju
jedino veliki znalci.5
4Derneue Plutarch: Die historische Belletristik, die Universitatund die Dcmokratie,
Die Gesellschaft, VII, deo2(1930), 180-188; navodi iz Ludviga su na str. 185,187 (videti Der
Primat der Innenpolitik, 269-278).
5Das neucste Lebensbild Kaiscr Friedrichs II., Historische Zeitschrift, CXXXXV1
(1932), 441-475.

64

Kantorovic, ipak, nije bio goibipropagandist; zapravo, onuopte

nije bio propagandista. U ovu biografiju ulio je sve svoje iskustvo i
oekivanja. Po poreklu Jevrejin, po zanimanju pruski oficir,
Kantorovip se ppsle rata pridjcuip Freikorpsu i uzeo uea u borbi
grotiv levice. Po njegovom miljenju, Republika je predstavljala
trijumf mediokriteta, razdoblje bez voa. Bio je je iskusan naunik,
ali kao lan Georgeovog kruga on je izraavaoprezirprema hladnom
primitivizmu modeme nauke i traio istorijsko razumevanje za velike
ljude i istorijske trenutke, ne kroz analizu ve kroz snanu intuiciju.
CjjjFridrih, natovek koji je prkosio svakoj vlasti, halapljivo uivao
u ivotu, i postao legenda u svoje vreme, bio je oigledno pogodna
tema za takvog istoriara.
U jednoj stvari, kako se to priznavalo ak i u prikazima koji mu
nisu bili naklonjeni, Kantorovicov pogled na svet bio je ispravan.
Istoriari-racionalisti omalovaavali su mitove kojima je Fridrih II
bio obavijen, a Kantorovic je bio idealan naunik koji je mogao da ih
prepozna i da shvati njihovu ulogu u politikom ivotu XIII veka.
Ali on se nije zadovoljavao samP time da otkrije i razume legende. U
vreme kad vie nije bilo careva, kako je rekao Kantorovic u svom
kratkom predgovom, tajna Nemaka udela je za svojim carevima
i junacima. Sadraj njegove knjige nudio je toj tajnoj Nemakoj
ukusan zalogaj: Kantorovicov Fridrih II je otac renesanse, vladarkoji
je mogao da se poredi sa znaajem Aleksandra Velikog. O nje oiveo
klasiku, dostigao zapanjujue visine ljudskog duha, otelovljavao je
praiskonske sile, bio je snaan, brz, muevan i inteligentan i
kombinacijom kvaliteta nadmoan Cezaru i Napoleonu, Nemac do
svoje sri. Bio je mrtav, a ipak iv, pripravan da iskupi nemaki narod
koji jo nije bio sposoban da shvati njegovu pravu, polubpansku
veliinu. Kantprovic nije samo ispriao srednjovekovne legende:
njegov jezik, sa svojim hiperbolama, iskriavom nedoreenou i
ekstatinim oduevljenjem, prenosi krajnje pristrasan, moe se rei,
erotian, odnos autora prema liku. On podrazumeva verovanje u ove
legende kao duboke istine, bitne za Nemaku koja strada. Kantorovic
je uneo mnogo pouzdane istorije u svoju knjigu, to je mit uinilo
uverljivijim obrazovanom svetu, a time i opasnijim po Republiku.
To je bila istorija u'obliku politike poezije.

Nemogue je tano odrediti ta su donele ovakve knjige, ili sam

Georgeov Kreis kao celina. Georgeovi sledbenici preuveliavali su
njihov uticaj. Ipak, za mnoge, to je bio zavodljiv dah sveine u
zaguljivom vazduhu u n iv erziteta i uzbudljiva alternativa
uobiajenom politiarskom argonu. Teodor Hojs se kasnije seao
da su mu velika dela istorijske proze koja su nastala u krugu Stefana
Georgea postala veoma vana. Hojs nikada nije oseao stvamo
oduevljenje za samog majstora. Uznemiravala ga je sva ta ezoterina
ritualna guva (Drum und Dran) kmga, itava samosvesna verbalna
konstrukcija njegove poezije. Uprkos tome, priznao je da su radovi
Fridriha Gundolfa, od njegove velianstvene knjige o ekspim pa
nadalje, i istorijski spisi Voltersa (Wolters), Komerela i ostalih, za
njega imali veliki znaaj. Ono to je bilo presudno, po mojoj oceni,
nije bilo ono to se moglo saznati od Georgea, iako ni to nije bilo
zanemarljivo, ve visoke vrednosti koje je njegov kmg nametnuo.6
Mora da je zavodljivost Georgeovog stila bila izuzetno snana, kada
se ak i Hojs pridmio krugu (jer histerina visokopamost ovih
biografija danas izgleda skoro nepodnoljiva).
II
N ezavisno od njegovog nadm etanja sa m rtvim a, meu
savremenicima Stefana Georgea, samo jedan pesnik, Rajner Marija
Rilke, mogao je da se poredi s njim po svom uticaju. Za razliku od
Georgea, Rilke nije bio optereen formalnom koterijom; Rilkeovom
kultu se moglo prii jednostavno, itajui njegovu poeziju. I svako
ga je itao. Mladi vojnici odlazili su u smrt sa njegovim stihovima
na usnama. Svi omladinski pokreti, koji su igrali tako znaajnu ulogu
u nemakom ivotu i pre i za vreme Vajmara, nainili su od njega
jednog od svojih omiljenih pesnika. Recitovali su njegove stihove
pored logorske vatre i tampali ih u svojim asopisima. Rilke je
ostavio dubok utisak na dmge umetnike svog vremena: Tomas Man
ga je naravno, priznavao kao lirski fenomen najvieg reda.7
Pitanje je da li je Rilkeu, u njegovim poznim godinama i nakon smrti,
6 Hcuss, Erinnerungen, 354.
7 Man - B. Fukiku, 15. aprila, 1932. Briefe, 1889-1936, 316.

66

1926. godine, donela korist nemaka knjievna kritika, ona vrsta

pisanja koja je (sa retkim i asnim izuzecima) bila manje kritika, a
vie slavljenje, intuitivna po svom metodu, preterana po svojoj
retorici, i visokopama u svojim zahtevima. To je bila vrsta pisanja
optereena preteranom oseajnou i pseudofilozofskim mistifikacijama. Kao to je Valter Mug (Walter Muschg), zajedljivo, ali
opravdano rekao, Rilke je postao idol generacije bez ljudi.
Objavljivanje njegovih pisama, od kojih je najvei deo pisan
ljubiastim mastilom, damama, stvorilo je krdo zanesenjaka Schwarmer und Schwarmerinnen, sve dok Rilkeova groznica nije
prerasla u svetski rairenu fanatinu sektu. Meutim, ma kako stranci
mogli reagovati, kod kue je bilo gore. Tek aica radikala ismejavala
je njegovu precioznost i izrugivala se njegovom saaljevanju sirotinje.
Jeste li se ikada tresli od hladnoe na tavanu? upitao je Kurt Tuholski
(Tucholsky)8, dok su ga gotovo svi ostali uzdizali do boanstva.
uvene Rilkeove pozne pesme, Soneti Orfeju i Devinske elegije, koje
su se poj avile u februaru 1922, u j ednom nastupu stvaralakog ara,
veoma su teke, delom jedva razumljive u originalu. Zbog toga su
i posluile kao idealan oslonac za amaterske, pseudoreligiozne
potrebe koje su Rilkea pretvorile u neku vrstu lirskog Raspuina iza
koga je nestao pesnik. Bilo je neizbeno da Rilke bude dignut do
nebesa kao prorok i svetac, nosilac poruke i osniva vere,
jedinstvena linost koja je porazila i obezvredila intelektualnost koja
je dominirala Zapadom tokom milenijuma. To je bio, zakljuuje Mug
vedrom, iako neprevodivom frazom, misticizam omladinskog
pokreta- Wandervogelmystik.9
Ovo su otre osude koje se ipak ne bi smele odbaciti kao
zakasneli osvrt razoaranog posmatraa koji traga za uzrocima
nacistikog trijum fa u Nemakoj. Savremeni izvori pruaju
zapanjujuu potvrdu. Dvadesetog februara 1927. godine, a ja u se
ograniiti samo na ovaj reprezentativni primer, Stefan Cvajg odrao
je u Minhenu govor u spomen na Rilkea, pod naslovom Oprotaj od
Rilkea. Dugo je govorio, sa kitnjastim hiperbolama neobinim ak
i za jedan takav memorijalni skup. Pa ipak, on je tugovao za pesnikom,
za Dichterom. Cvajg je rekao svojim sluaocima da je Rilke bio
*
Auf dcm Nachttisch, 25. mart, 1930. Gesammelte Werke, ur. Mary Gcrold-Tucholsky
i Fritz J. Raddatz, 3 toma (2. izd., 1967), III, 392.
9Walter Muschg, Die Zerstdrung der deutschen Literatur (3. izd., 1958), 215-216.

67

istinski Dichter: Ova re, ova sveta tajna, ova teka kao bronza i
veoma neskromna re, koju nae problematino doba brka suvie
lako sa manje znaajnom i nesigumom predstavom o autom Schriftsteller - obinom piscu, u potpunosti se moe primeniti na
njega. On, Rajner Marija Rilke bio je pesnik, stalno i ponovo, u tom
istom i savrenom smislu u kome ga Helderlin priziva, boanski
odgajen, sam neaktivan i slab, ali pogledan odboga i poboan. Bio
je pesnik bez ostatka: Nije nam poznat ni jedan trenutak u kome on
nije bio Dichter; svako pismo koje je napisao, svaki gest koji je
uinio, njegov osmeh i njegov rukopis, svedoe o njegovoj misiji.
Upravo zbog neprikosnovenosti misije sledili smo ga jo od nae
mladosti pa nadalje, puni dubokog potovanja. Kako je on poeo da
stie slavno ime Dichteral Neka niko ne dira u ovu tajnu. Moda
se to poslednji odjek stare aristokratije umorne nakon mnogih
generacija, oglasio jo jednom u poslednjem od njih (mada su, u
stvari, Rilkeove pretenzije na staro, plemenito poreklo bile u
potpunosti imaginame i ist snobizam). Ali, ma kakva bila istina,
razmiljao je Cvajg niko ne moe u potpunosti da objasni poreklo
pesnika, tog nerazumljivog, neshvaenog stranca meu ljudima, u
kome se hiljadu godina star jezik ponovo uzdie, tako nov, kao da
nije bio unitavan brbljanjem bezbrojnih usana i samleven u milionima
pisama, sve do dana kad se On pojavio, Onaj koji gleda na prolo i
budue, sa svojim zauenim, ivahnim, sveobuhvatnim, kao zora
sveim pogledom. Nikakvi, nastavio je Cvajg, ovozemaljski
razlozi ne mogu nikad objasniti kako od hiljada praznih stvorenja
samo jedno postaje pesnik. Ipak, Rilke je postao taj pesnik i nije
bilo nikog u pubKci ko nije nosio u svojoj podsvesti neku strofu, stih
ili re iz njegovog dela, neki dah njegove muzike. Bilo je pravo
udo za mlau generaciju da posmatra uspon ovog pesnika iz
skromnih poetaka do visina lirske poezije, da bi zatim, uzdiui se
i iznad toga, jo vie herojski, poeo iznova da trai Boga u sve irim
kmgovima. Tek sada, posle njegove smrti, pravo znaenje njegovih
poslednjih tekih pesama postaje jasno: U ranija vremena, na nae
iznenaenje, jedva da smo mogli shvatiti smisao onoga to se nalazilo
u ovim poslednjim pesmama. Ali upravo ta neprohodnost Rilkeove
poezije koju e kasnije Mug smatrati za slabost i nedostatak, bila je
68

za Stefana Cvajga boanski dar. Rilke se, kako je rekao, nije vie
obraao samo ivim Ijudima u Devinskim elegijama; razgovarao je
sa dmgim, sa onim izvan stvari i oseanja.10 Ovi izlivi su pouni
jer ne znae samo mehaniku pohvalu; oni su zastupali po itavoj
svojoj proraunatoj nepreciznosti, svoj svojoj bestidnoj hiperboli,
nain miljenja koji su mnogi Nemci prihvatali, u kome su uivali, i
u stvari, smatrali neophodnim kada se govori o pesnicima i poeziji.
Istini za volju, treba priznati da je Rilke bio izuzetno uzdran
prorok. Kada bi upuivao upozorenja preko svojih pisama, nije to
inio koristei pozu zavodnika koji eli da nekoga privue tako to
se ini da ga odbija - on je bio samo dosledan u svojim ubeenjima.
Nepoznati Ijudi su ga opsedali svojim pismima. Kakva pisma!,
pisao je prijatelju u leto 1921. Ima toliko onih koji oekuju od mene
- ne znam tano ni ta - pomo, savet; od mene koji sam i sam zbunjen
pred stalnim pritiscima ivota! ak iako znam da se oni zavaravaju,
da gree, ja sam ipak (i ne mislim da je to sujeta!) u iskuenju da im
saoptim neka svoja iskustva, neke plodove moje duge usamljenosti.
Postoje usamljene devojke i mlade ene, a potom i svi oni mladi
radni ljudi, veina od njih revolucionari, koji su iz dravnih zatvora
izali zbunjeni i koji su zalutali u knjievnost piui zatrovane i zle
pesme. I ta da im kaem? Kako mogu da zaleim njihova ranjena
srca...? 11 Uprkos svojoj samosvesnoj izdvojenosti, svombriljivom
negovanju evropskih aristokrata, Rilke je imao dmtvenu savest i
svest o sopstvenim ogranienjima. Bio je potpuno uveren da postoje
razlike izmeu ivota i poezije. Video je (kao to je napisao u pismu
iz 1922. godine) veliku opasnost od konfuzija njegovog doba, koje
je tako esto shvatalo zov umetnosti kao zov prema umetnosti. Na
taj nain umetnika delatnost tog vremena, mada daleko od toga da
pozitivno utie na ivot, sve vie i vie mladih ljudi odvlaila je od
ivota.12 Nema sumnje da je Rilke bio bolji ovek od svojih uenika
koji su eleli gotovo samo da ga oboavaju i da iz njegovih pesama
'" Abschicd vonRilkc u Begegnungen mit Menschen, Biichern, Stadten (1937; 1956.
izd.), 59-73, passim.
11 Rilkc - a une amie", na francuskom (lcto 1921.?), Briefe, 2 toma (1950), 11, 245.
Ovaj navod dugujcm F. W. Hccrikhuizcn, Rainer Maria Rilke: His Life and Work (1946; prcv.
Fcmand G. Rcnicr and Annc Cliff, 1951), 347.
12 Rilkc - Rudolfu Bodlcndcru (Bodlandcr), 13. mart, 1922. Briefe, II, 333. (vidcti
Hccrikhuizcn, Rilke, 349-350.)

69

napabire neto o ivotu i veri, a istina o njemu bila je privlanija

nego mitovi koji su se tako brzo stvarali oko njega. Rilke je na sebe
m o|ao a primeni ono to je kazao o Rodenu (Roin), koga je
^oznavao licno i zakoga je rielo vreme radio: Konano, siava nije
nitaffiugo do kvintesencija svih '&iespoiazuina koji se skupljaju oko
novog imena.13
Istina je da je Rilke bio pesnik izuzetnih mogunosti. Kritiari
svih uverenja saglasni su da je on proirio okvire nemakog jezika i
izvukao nove melodije iz njega, da je bio majstor metafore i da je
imao izuzetnu matovitost. U svojim mlaim godinama, pre svega,
smatrao je svoju poeziju plodom napomog rada i neumornog
prikupljanja iskustva. Stihovi, pisao je u svom romanu Zapisi
Maltea Lauridsa Brigea (Malte Laurids Brigge), nisu, kao to ljudi
misle, oseanja (njih ovek ima dovoljno), oni su iskustva. Zbog
stiha ovek mora da vidi mnoge gradove, ljude i stvari, mora poznavati
ivotinje, osetiti kako ptice lete i poznavati kretnje kojima se mali
cvetovi otvaraju ujutru.14 Mora se znati i mnogo vie. Rilkeova
ideja da pesnik treba da bude ovek od iskustva vrlo je zahtevna.
Ona podrazumeva poznavanje dece i samrtnika, noi ljubavi i sluanja
mora. Istina, u svojim poznim godinama, Rilke je bio spremniji nego
ranije daprizna inspiraciju. Imao je halucinacije i sluao glasove, ali
ak i fantastini izliv poezije u februaru 1922. godine, predstavljao
je sabijen izraz stihova i slika koje je nosio u glavi i beleio u svoje
sveske dugih deset godina. Pozni Rilke jo uvek je napomo radio, ali
njegov rad je postao uglavnom automatski.
Najzad, istina je da Rilke nije imao sistem. Kao mnogi pisci
koji puno piu i bez sistematskih namera, on je protivreio sebi. Kao
veina pesnika koji, konano, i piu da stvore poeziju, a ne filozofiju,
on je imao stavove, ali nije pripadao nijednoj koli. Njegov
velianstveni dar za jezik, utro je put muzici vie nego logici. ovek
moe itati Rilkea samo radi zadovoljstva kupajui se u njegovim
slikama; ovek moe itati Rilkea kao pesnika otuenja, ili kao onog
koji slavi paganski univerzum u kome se ljudska oseanja i beivotne

stvari, Ijubav i patnja, ivot i smrt objedinjuju i predstavljaju skladnu

celinu. Ovo poslednje, sklad ivota i smrti, bilo je kod njega posebno
naglaeno. U mojim Elegijama, pisao je Rilke u jednom znaajnom
pismu samo godinu dana pred smrt, afirmaeija ivota i afirmacija
smrti prikazane su kao jedno.15 Zaista, on je iskazao ovo gledite
veoma snano u prvoj od svojih elegija: Aneli, reeno je, esto ne
znaju da li hodaju meu ivima ili mrtvima. Veni tok nosi sva doba
sa sobom, kroz oba carstva, potapajui oba:
Engel (sagt man) wussten oft nicht, ob sie unter
Lebenden gehn oder Toten. Die evvige Stromung
reisst durch beide Bereiche alle Alter
imnler mit sich und ubertont sie in beiden.16
I ovo razmiljanje je bilo vie sasvim lino traganje nego pravilo
za druge. U Rilkeovom privatnom panteizmu moglo se uivati; nije
bilo potrebno podraavati ga. U njegovim pesmama jedna stvar bi
tako lako postajala neto drugo, pa ipak, zahvaljujui njegovoj
disciplini i preciznosti, njegovoj lucidnosti - gradovi koji pruaju
svoje ruke putniku, ovek koji ne postaje slian moru ve je zaista
more - sve izgleda oivljeno jednim istim dahom i povezano u
jedinstvenu organsku celinu. Rilke je imao ono to je Frojd rekao da
nije imao: okeansko oseanje. To mu je omoguilo da pie poeziju i
pisma neobine lepote, da slika reima slike i sastavlja melodine
stihove koji, kao to je Stefan Cvajg s pravom rekao, ostaju
nezaboravni. Ve samo to bilo bi dovoljno, ali njegovim oboavaocima
ogrezlim u spiritualnost, to nije bilo dovoljno.

13Navedeno u Hans Egon Holthuscn, Rainer Maria Rilke: A Study o f His Later Poetry
(prev. J. P. Stem, 1952) 8.
14 Zanimljivo je da je Stefan Cvajg navco ove stihove u svom govoru (Abschied von
Rilke, 62-63) a da nije iz njih izvukao bilo kakav ozbiljan zakljuak.

15Rilkc Vitoldu Hulcvicu (Witold Hulcwitz), 13. novcmbar, 1925. Briefe, II, 480. (Vidcti
Hans Egon Holthuscn, Rainer Maria Rilke in Selbstzeugnissen und Bilddokumenten /1958/,
152.)
16 First Elcgy, Samtliche fVerke, 6 tomova (1955-1966), I, 688.

70

III
Bez obzira na njihovu posveenost modemizmu (a posebno
Rilkea, onda kad je naao svoj sopstveni glas, i pridruio se drutvu
drugih velikih modemista kao to su Valeri, T. S. Eliot) Stefan George
i Rajner Maria Rilke bili su optereeni svojom nemakom prolou.
Oni su posluno, i ponekad iskreno, oboavali propisane klasike

Geteove epohe, ali njihovo stvamo otkricc bio je Helderlin, skoro

zaboravljen dok ga oni nisu oteli od zaborava. Helderlin se pojavljivao
u istorijama nemake knjievnosti kao poznanik Getea i ilera,
zanimljiv lirski pesnik koji je napisao neobian epistolami roman
Hiperion (Hyperion), i fragment tragedije Smrt Empedokla, i koji je,
pomalo neodreeno spadao u grekofile kojih je bilo mnogo u
Nemakoj u doba klasicizma. Znalo se takoe da je on napisao najvei
deo svog poetskog dela pre ili oko 1800. godine, a onda se razboleo
i vegetirao u patnjama ludila do 1843. godine. Imao je malo italaca,
uglednih, dodue, ali ni Diltaj ni Nie, nisu ga mogli vratiti u svest
nemake publike. To e uiniti njegovi oduevljeni oboavao u
dvadesetom veku.
Moda je najhrabriji zaetnik Helderlinove renesanse bio Norbert
fon Helingrat (Hellingrath), odani lan kruga oko Stefana Georgea,
koji je ponovo otkrio neka od Helderlinovih poznijih dela, ponovo
protumaio Helderlinove teke himne i zapoeo kritiko izdanje
Helderlinovih spisa. Sam Stefan George, kao to Edgar Salin kae sa
odobravanjem, bio je suvie zreo da prihvati Helderlina kao snagu
koja oblikuje i boji, ali on je iskusio duboku privlanost
novootkrivene poezije: Izgledalo je kao da je zavesa bila skinuta sa
najsvetijeg od svetih, i ono to se jo nije moglo iskazati prikazalo se
svima .17 Drugim reima, George i njegovi sledbenici itali su
Helderlina sa entuzijazmom, ponovo ga tampali u svojim zbirkama
i vodili propagandu u njegovo ime.
Dogodilo se da je Rilke u ovom poslu podravao Georgeov
krug, Kreis. Upoznao se sa Helderlinovim delom u velikoj meri preko
Helingrata koga je sreo 1910. godine, i iji je rad paljivo pratio. Ve
1914. godine, mogao je da navodi velianstvenog Helderlina - du
Herrlischer- u nekim egzaltiranim stihovima i tako ga predstavi
iroj publici. Panja javnosti je bila spremna za vreme rata, a jo vie
posle njega. U vajmarskom periodu, literati, ukljuujui Stefana
Cvajga, nastavili su da ga popularizuju u biografsko-kritikim
raspravama, dok su naunici obavili svoj deo posla preko svojih
disertacija. Za itaoce meu mladima, Helderlin je bio propovednik
ujedinjenja u razjedinjenom svetu. Oni su stalno ponavljali
17 Edgar Salin, Hdlderlin im George-Kreis, (1950), 13.

72

Hiperionovu tubalicu: Teke su to rei, a ipak ih govorim zato to

su istinite: ja ne mogu da zamislim narod koji je rastrgnut tako kao
Nemci. Vidi radnike, ali ne i ljudska bia, mislioce, ali ne i ljudska
bia, svetenike, ali ne i ljudska bia, gospodare i sluge, mlade i
stare, ali ne i ljudskabia.18 Takva oseanja sticala suposebnu otrinu
tokom dvadesetih godina, kada je Nemaka bila, ako ne bukvalno
raskomadana Versajskim mirom, onda sigumo odvojena od nekih
teritorija nemakog govomog podruja. Pored toga, pria o Hiperionu,
modemom Grku koji uestvuje u pobuni protiv turske vlasti u XVIII
veku, bila je privlana onim Nemcima koji su oseali duboko
neraspoloenje prema stranom pritisku pod kojim je, kako su mislili,
njihova zemlja teko ivela za vreme vajmarskog razdoblja. Ostali
su nali duboko zadovoljstvo u Helderlinu iz drugih razloga:
Geoigeovi entuzijasti, kojima se pridruio i filozof Hajdeger, posebno
su cenili Helderlinov egzaltiran stav o ulozi pesnika u misiji traganja
za novim bogom i posredno, za novom Nemakom. Georgeovom
krugu posebno se svialo Helderlinovo otkrie slinosti izmeu
klasine Grke i moderne Nemake, karika koju su smatrali
sudbonosnom. Kao to je pisao jedan od njih, oni su slavili
Helderlinovu hrabru izjavu, nerazumljivu tokom itavog veka, da
postoji sutinska grko-nemaka veza - Griechendeutschen.19 Ipak,
Helderlin nije bio niija privatna svojina. Feliks Gilbert podsea da
je Helderlin bio onaj nemaki knjievnik kome su se svi nemaki
intelektualci divili, od desnice do krajnje levice. Ono emu su se
posebno divili bio je njegov poziv za novu celovitost ivota.
U tome je, u stvari, bila tajna prihvatanja Helderlina od strane
uznemirene i zbunjene Nemake dvadesetog veka. Helderlin je bio
jedan od prvih koji je izjavio prilino mrano, ono to je postalo
pesniko, filozofsko, socioloko i politiko opte mesto - da je
modemi svet komadao oveka, lomio ga, otuivao ga i od drutva i
od njegove prave unutranje prirode. Junak Helderlinovog Empedokla
je, po reima samog autora, smrtni neprijatelj svakog jednostranog
bitisanja, sklon da zbog svog temperamenta i filozofije, mrzi
civilizaciju - Kulturhass , bednu i napaenu, ak i pod okolnostima
18Waltcr Z. Laqucur, Young Gemtany: A History o f the German Youth Movement (1962), 5.
19 Bcrthold Vallcntin, Winckelmann (1931), u Der George-Kreis, ur. Gcorg Pctcr
Landmann (1965), 370.

73

koje nisu neprijatne, upravo zato jer su pojedinane, a ne opte.20

Kad skoi u Etnu, on sasvim jasno bira slobodnu smrt kao privilegiju
dostupnu samo biima kakav je sam i kao svedoanstvo celovitosti koja
vie nije mogua. Za Empedokla, kao i za njegovog pisca, samoubistvo
je stalna preokupacija, gotovo bi se moglo rei, nain ivota.
Takvo oseanje sveta, u kome su, kao i kod poznog Rilkea,
ivot i smrt bili meusobno isprepleteni i gotovo nerazluivi, imalo
je ogromnu privlanost za poetske due Vajmara. Helderlinovo ludilo
(iveo je due u mraku ludila nego na svetlu razuma), bilo je njegovim
najodanijim itaocima dvadesetog veka, drugi oblik smrti, ne samo
obian duhovni slom, ve komentar o civilizaciji i potvrda njegove
filozofije. Ve to bi bilo dovoljno da oivljavanje Helderlinovog
dela u dvadesetom veku bude znaajno, ali je to bio samo deo iroko
rasprostranjene strasti prema slinim iskopavanjim a. Posle
Helderlinovog, i delo Klajsta i Bihnera.je ponovo izalo na svetlost
dana uz dela jo nekih autora. Izgleda da je pozno viljemovsko carstvo
bilo osobeno po takvim ponovnim otkriima, kao da je kultumi temelj
njegovog vremena postao nesigumo mesto na kome nije trebalo stajati
ili graditi. U ovome je, takoe, vajmarska kultura bila nastavak i
potvrda pokreta koji je zapoeo ranije, pratei otkria sa poetka veka
do njihovog loginog ili emocionalnog zavretka.
Za Klajsta se teko moe rei da je bio zaboravljen. Njegove
prie imale su svoje itaoce u devetnaestom veku, a njegovi komadi
su bili, dodue ne mnogo, izvoeni na pozomici. Nie je spojio Klajsta
sa Helderlinom, oznaivi ga kao rtvu pretencioznog odgoja (tog
prokletog nemakog Bildunga). Praktino svi potonji autori spajali
su Klajsta sa Helderlinom, kao onog koji je na kraju dobio, iako sa
zakanjenjem, ono to mu je i pripadalo. Tek kada je Nie prestao da
pie, na prelazu dva veka, naunici su poeli da prikupljaju Klajstove
spise u pouzdana kritika izdanja, da prouavaju Klajstov ivot putem
svih preostalih sauvanih dokumenata i da raspravljaju o znaaju
Klajsta u njegovo vreme i to je jo vanije, u njihovo'. Kao to je
dramatiar i kritiar Herman Bar (Bahr), dugogodinji Klajstov
pobomik, napisao 1927. godine: Tokom mog detinjstva, seanje na
10
Takozvani Frankfurter Plan u Der Tod des Empedoldes, u Friedrich Holdc
fVerke, ur. Fritz Usinger (n.d.), 341.

74

Klajsta bilo je gotovo iezlo. U koli jedva da se ulo njegovo ime:

poznavati ga nije spadalo u deo obrazovanja (Bildung). Tek posle
1870. dolo je njegovo vreme. erer (Scherer) i njegovi sledbenici
su ga se seali. Oto Bram (Brahm) je pisao o njemu i nije ga zaboravio
nakon to je preuzeo rukovoenje nad Deutsches Theaterom. Ali
uprkos svemu tome, Klajst jo nije postao poznat. Tek za vreme
svetskog rata, zapravo odmah nakon njegovog zavretka, nacija ga
se setila; u to isto vreme pojavljuju se i prvi zraci Geteove zore. Za
novu mlade koja je preivela rat, Gete je bio suvie hladan, suvie
krut. Po njima, on u sebi nije nosio dovoljno nemira. Ta omladina
bila je u velikoj meri rastrzana iskustvom koje nije mogla da shvati i,
traei razjanjenje za neopravdanu bedu, nala je utehu u Klajstu,
ije delo i dalje trai razjanjenje za svoju zagonetnu sudbinu. U
stvari, vie od toga: u svojim delima, Klajst je dao oblik i izraz
pruskom tipu oveka, koga je nacija postala svesna, pre svega
zahvaljujui njima i Klajstu samom. On je nastavio da ivi ne samo
kao pesnik, ve njegova istinska poezija ulazi meu nas.21
To je malo preterano, ali nije daleko od istine. U vajmarskom
razdoblju nauka o Klajstu postala je strast, a kult - sveti rat. Veliki
reiseri vajmarskog pozorita ponovo su postavljali Klajstove komade,
isprobavajui itav spektar tumaenja koja su ila od psihoanalitikog
do patriotskog, od sentimentalnog do ekspresionistikog. Dramski
pisci i kritiari gomilali su rasprave: Tomas Man, Stefan Cvajg i
drugi, vraali su se neprekidno Klajstu, kao da ih je proganjao. Tokom
etmaest godina postojanja Vajmarske republike, bilo je objavljeno
preko trideset knjiga o Klajstu, izgleda vie nego to je bilo objavljeno
tokom itavog prethodnog veka. Godine 1920, Klajst je dobio
vrhunsko priznanje: osnovano je drutvo u ast seanja na njega
(Kleist-Gesellschaft) i moglo se pohvaliti da je bilo sastavljeno od
najistaknutijih i najraznovrsnijih grupa slubenika i sponzora,
ukljuujui tu i najveeg ivog klasiara Ulriha fon Vilamovic-Melendorfa (Ulrich von Wilamovitz-Mollendorf), uvene pesnike
(Dichter) kao to su bili Gerhard Hauptman i Hugo fon Hofmanstal,
kao i mlae radikalne pisce - Valtera Hazenklevera, filozofa Emsta
21
Odgovor na anketu Wie stehst du zu Klcist? Oder Zeitung, 18. oktobar, 1927,
Heinrich von Kleists Nachruhm, ur. Helmut Sembdncr (1967), 440-441.

75

Kasirera i najpoznatijeg, veoma populamog impresionistikog slikara,

Maksa Libermana (Liebermann). Tako raznolika gmpa trebalo je da
se sloi samo u oboavanju Klajsta i u svom uverenju da biti uz
Klajsta znai biti Nemac!22
Ostalo je, jedino, pitanje ta je zapravo znailo biti uz Klajsta i uz kojeg Klajsta. Neki itaoci videli su u Klajstu izmuenog
hrieanina, drugi aristokratu izvan svog vremena, ostali pak,
buntovnika. Nasuprot svim ovim itaocima, Tomas Man je uivao u
prijatnom humoru Klajstove neoklasine komedije Amfitrion
(Amphitryon)P Nacisti su tvrdili da je Klajst bio isti, jaki Nemac;
Georgeov krug da je bio pesnik usamljene elite; komunisti da je bio
rani revolucionar, dok je njegov potomak, Hans Jirgen fon Klajst
protestovao protiv svih takvih iskrivljavanja i insistirao na pravu da
njegov predak bude itan sasvim jednostavno kao pesnik rata za
osloboenje.24 Klajstovo delo bilo je izuzetno podatan materijal da
svako od njega naini ono to mu je potrebno. Istina, 1925, Valteru
Mugu se uinilo da je naiao na znake buenja razumevanja, ali
razumevanje koje on opisuje nije bilo nita drugo do osavremenjen
stari entuzijazam. Mug je sa omalovaavanjem odbacio izdanja
Klajstovog Dmtva kao eruditsko siromatvo, ali je mislio da je
postojala stvama nada kod umetnika meu naunicima i umnima
meu pesnicima. I jedni i drugi bar su zamenjivali amaterske
skulpture u parku vrednijim spomenikom. Klajst, pisao je pravei
neizbeno poreenje, pored Helderlina, izgleda da je na putu da
postane idol onih Nemaca koji strasno nastoje da prodru u najdublju
tajnu svog naroda.25
To je trebalo da zvui ubedljivo, mada je u stvari bilo zloslutno.
Takozvani bolji tumai Klajsta jedino su nanovo skrenuli panju na
ljubavnu pustolovinu sa smru, tako znaajnu za nemaki duh. Fric
trih (Strich), navodno trezven knjievni istoriar, doiveo je
Klajstovu tragedijuPrinc odHomburga, kao potvrdu teze da jejunak
samo onaj koji je zreo da se suoi sa smru, spreman da umre. Za
njenog autora ova tragedija je bila sudbina koja pretvara udnju za
22 A ufruf' Klcist-Gescllschafta, fcbruar 1922, ibid., 410.
23Thomas Mann, Klcists Amphitryon "(1926), sada u Mann, Essays ofThree Decades,
(prcv. H. T. Lowc-Portcr, 1947), 202-240.
24 Klcist und dic Kleists, Vossische Zeitung, 20. oktobar, 1927, u Kleists Nachruhm, 434.
25 Muschg u Neue Ziircher Zeitung, 13. scptembar 1925, u ibid., 419.

76

ivotom u blaenu elju za smru - Lebenssucht in Todesseliegkeif.

Klajstovo samoubistvo bilo je za triha ostvarenje u ivotu onoga
to je tragedija postavila na sceni. Njegovo samoubistvo bilo je
njegovo poslednje delo.26 Godine 1925, iste one kada je Mug mislio
da je naiao na podlogu za novo tumaenje njegovog dela, Stefan
Cvajg slika Klajsta kao pesnika koji se bori sa svojim demonom.
Klajstov ivot, pisao je, saglasan sa trihom, nije ivot, ve samo
traganje za krajem, gigantsko traganje sa gotovo ivotinjskom
otrovanou krvlju i ulnou, surovou i uasom. Za Klajsta,
kulminacija je takoe bila i zavretak: takvu oholu tragediju mogao
je da napie samo onaj ko se posvetio smrti. Njegova dobrovoljna,
prerana smrt je njegovo remek-delo isto onoliko koliko je to Princ
Fridrih od Homburga21 Ako je ovakva sumomost preovladavala
medukritiarimakoje je ispunjavao vajmarski duh, oseanjakoja su
podsticala Klajstove itaoce sa desnice mogu se samo zamisliti. Samo
tri stvari bile su jasne kad je re o Klajstovom krstakom ratu: njegova
jaina, njegova zbunjenost i njegova egzaltacija iracionalnim - njegova
blaena elja za smru.
Nasuprot tome, oivljavanje Bihnera bilo je uvek republikanska
ili leviarska stvar. Kakvo god da se krajnje filozofsko znaenje moe
pripisati Bihnerovim komadima, njegove simpatije za sirotinju,
mrnja prema autoritamoj vlasti i njegov nepopustljivi realizam u
dmtvenim pitanjima, spreili su patriote ili reakcionare da se njime
koriste. Istina, Amold Cvajg, sam dosledni radikal, dodao je Bihnera
tom neizbenom paru, Klajstu i Helderlinu, kao jednog od trojice
palih i pobednikih mladia nemake knjievnosti.28 Ipak, u danima
Vajmara, Bihner je nesumnjivo pripadao demokratama, socijalistima
i komunistima.
Za razliku od Klajsta, Bihner je bio gotovo potpuno zaboravljen
posle svoje prerane smrti 1837, kada je imao samo 23 godine, kao
mladi revolucionar u izgnanstvu. Drama Dantonova smrtbilajejedino
njegovo delo objavljeno za ivota. Drugi njegovi spisi, skoro zavreni
komad Vojcek, kratki roman Lenc i komedija Leons i Lena - neobino
26Fritz Strich, Deutsche Klassik und Romantik, (1922), u ibid., 416.
27 Stefan Zweig, Heinrich von Kleist, sada u Baumeister der Welt (1951), 251,300.
28 Odgovor na anketu, Wie stehst du zu Kleist? Oder-Zeitung, 18.oktobar, 1927, u
Kleists Nachruhm, 440.

77

veliko i sjajno uraeno delo za tako mladog oveka - objavljeni su

kasnije, i praktino nisu pobudili niiju panju. S jednim ili dva
izuzetka niko nije itao Bihnera decenijama. Prvo pouzdano izdanje
moralo je da eka do 1879, a tek poznih osamdesetih godina mladi
Gerhard Hauptman otkrio je Bihnera i podeho svoje ouevljenje sa
....
v v.a>*.
-'- - - -=' ............
javnoscu.
U poetku, Bihner je bio zanemaren jer nije izazvao pravi odjek;
kasnije, bio je potisnut zato to se smatralo da bi odjek koji je mogao
da izazove bio opasan. Godine 1891, socijaldemokratski list u Berlinu
objavio je Dantonovu smrt, a njegov urednik proveo je etiri meseca
u zatvoru zbog uvrede vlasti. Berlinski Freie Volksbiihne najavio je
isti komad 1890, ali je oprezno ekao dvanaest godina pre nego to
se usudio da ga izvede. Vlasti nisu imale koristi od dramskog pisca
koga je oiveo buntovnik Vedekind, kome nita nije bio sveto. Ipak,
zabrana je bila skinuta 1900. godine; pozorita su poela da izvode
na sceni Bihnerove komade, a izmeu 1910. i 1923. godine, pojavilo
se pet izdanja njegovih sabranih dela.29
I ovog puta, Republika je dovrila ono to je pozno carstvo
zapoelo, Karl Cukmajer (Carl Zuckmayer) se sea da je na poetku
revolucije, kada su mladi, ispunjeni talentom, arom i velikom
potrebom, traili linosti kojima su istinski mogli da se dive - Bihner
postao svetac zatitnik ove mladei. To je bila velianstvena mladost,
buntovna, puna ivota i proeta sveu o svojoj istorijskoj
odgovomosti.30 Jedna verzija Bihnerovog komada, opera Wozzeck,
Albana Berga, izvedena prvi put 1925, bila je dvostruko radikalna: u
njoj se koristi enbergov dvanaestotonski sistem i Sprechgesang u
kombinaciji sa konvencionalnim muzikim sredstvima i njen je junak
(ili antijunak) jedan od Bihnerovih najdirljivijih likova, siroti,
neobrazovani vojnik, koga poniavaju njegove stareine, koga je
izneverila devojka i koji zavrava ivot tako to poini ubistvo i na
kraju izvri samoubistvo. Slava Bergove opere, obezbedila je slavu
Bihnerovom komadu. Sa svoje strane, ekspresionistiki komadi Emsta
Tolera (Toller) i Bertolda Brehta iz vremena Baala, puni su
reminiscencija na dramskog pisca kome su se izuzetno divili. Uticajni
29 Videti Karl Vietor, Georg Buchner: Politik, Dichtung, Wissenschaft (1949), 266,
30 Als W drs e in Stuckvon mir (1966), 272.

78

kritiar Alfred K er napisao je da je Breht Bihnerov epigon,

Biichneroi'.3I Kao Helderlin i Klajst, George i Rilke, i Dichter
Bihner bio je na svoj vlastiti nain, iva sila u svetu Vajmara.
IV
Lako je pokazati da je Dichter zauzimao uzvieni poloaj u
Nemakoj, ali je teko utvrditi ta je to znailo. Konano, strast za
poezijom nije pretvorila sve Nemce u militariste ili reakcionare. Ako
je u avgustu 1914. u trenutku zanosa (zbog ega je ubrzo zaalio),
Rilke mogao da prizove boga rata i patnju koju e on doneti svetu
koji eka, bilo je i drugih pesnika, gotovo isto toliko reitih kao Rilke,
koji su osudili rat i njegove podstrekae sa svom poetskom snagom
kojom su raspolagali. Ako su desniarski nacionalisti imali svoje
pesnike, njih su imali i socijaldemokrate. A ako su mnogi videli
pesnika kao uzvienog proroka i zakonodavca, bilo je drugih koji su
ga doiveli kao kritiara drutva, realistu koji govori otvoreno o
drutvu i koji podstie njegov napredak. tavie, poezija nije ni uticala
na sve ljude niti je taj uticaj bio jednakomeran. Ono to je moglo
podstai jednog mladia na grozniavi entuzijazam, zrelog oveka je
moglo pokrenuti na hladno razmiljanje, ili ga ostaviti u zbunjenosti
ili dosadi. U Vajmaru kao i drugde, ljudi su odvajali duhovni ivot
od svakodnevnog ivljenja. Otroumni intelektualci, i kada su bili
potpuno okrenuti politici, kao Franc Neuman, mogli su citirati
Helderlina, a da on ne postane njihov vodi u svetu stranakih sukoba.
Stefan Cvajg se seao vremena Prvog svetskog rata gotovo sa
naklonou, kao vremena kada je re jo uvek imala teinu, a re
na koju je mislio bila je re pesnika, svete linosti kojoj se mogla
poveriti vlast.32 Ali stvari nisu bile tako jednostavne. Ljudi rei skloni
su da precene snagu rei. Stara je iluzija, pretekla iz neoklasine
teorije, da poezija i drama imaju neposredno i direktno dejstvo, i da
mogu izazvati akciju publike. Ali mnogi su, ak i u Vajmaru, smatrali
da su poezija i pozorite imali snagu da zabave i uljude svoju publiku,
31 Prikaz Brehtovog Im Dickicht der Stadtc, Berliner Tageblatt, 30. oktobar 1924. U
Theater Jur die Republik, 1917-1933, ur. Giinther Ruhle (1967), 567.
32 Die Welt von Gestem: Erinnerungen eines Europders (izd. 1955), 222-223.

79

sa tek posrednim i jedva uoljivim uticajem na njena uverenja i

ponaanje. ega god da su se pesnici mogli bojati i ta god da su
mogli eleti, poezija nije bila obina propaganda. Osim toga, kao to
sam upozorio, tip pesnika koji se najvie dopadao Nemcima, bio je
predm et protivrenih tum aenja, i m ogli su ga navoditi sa
odobravanjem lanovi mnogih stranaka. Najzad, ak i ako je
pesnikova poruka bila jasna, nije uopte bilo izvesno da e ta poruka
uticati i na itaoca. Bilo je podjednako mogue da je italac traio
poruku koju je eleo da nae, i koju je u svakom sluaju, mogao nai
i negde drugde, izvan poezije. Nisu li pesnici bili vie ogledalo nego
uzrok?
Teko je odgovoriti na to pitanje, ali ovo je oigledno: za vreme
Vajmarske republike, jednako kao i pre nje, poezija je snano uticala
na nemaku matu. Nema sumnje, Nemci nisu bili jedini koji su
oboavali pesnike, kao to nisu bili ni jedini koji su stvarali mone
koterije koje je objedinjavala snaga ubeenja ili homoseksualna ljubav.
Afere Blumsberi (Bloomsbury) kruga ukazuju da su svreni studenti
sa Oksforda i K embrida (Oksbrid), bili daleko aktivniji i
tajanstveniji nego ljudi iz Georgeovog kruga, kada je re o seksualnim
ekscentrinostima meu uticajnim mladim ljudima. Ali tajanstvenost
Engleza, njihova spoljanja konvencionalnost, bila je barem delom i
njihov spas. Upravo zato to su bili vrlo uzdrani, oni su vrili manji
uticaj na javnost (bar u tom domenu svoje delatnosti), nego to je to
bio sluaj sa koopemim kultistima u Nemakoj.
Kao to to memoari puni svedoanstava stalno pokazuju, ljudi
vajmarskog doba imali su naroitu naklonost prema poeziji. Mladi
Vili Has (Willy Haas), koji je postao vodei filmski kritiar i knjievni
izdava u Berlinu dvadesetih godina, pozdravio je u Pragu pojavu
isto tako mladog Valtera Hazenklevera kao nita manje nego ponovno
roenje... gnevnih mladia Fridriha ilera.33 Martin Buber, priznao
je kasnije da su njegova prva itanja Stefana Georgea, u osamnaestoj,
a potom ponovo u dvadeset treoj, bila za njega presudna otkria; to
su bila dvanezaboravna dogaaja, moda neizreciva.34 Stefan Cvajg
belei da su ljudi posle sluanja recitovanja Huga fon Hofmanstala
33 Die literarische Welt: Erinnerungen (izd. 1960), 60.
34 Navedeno kod Haas, ibid. 180.

80

ostajali potreseni i nemi. To je bila jedna potpuno neopisiva,

zapanjujua pojava. ta je za mladu generaciju moglo biti zanosnije
od ovog: oseati se bliskim, fiziki bliskim, roenom, istom,
uzvienom pesniku koga su do tada mogli samo da zamiljaju u
legendamom liku Helderlina i Kitsa i Leopardija, nedokuivom, kao
neki polusan i v izija.35 Pojava m ladog Verfela i njegovih
ekspresionistikih stihova ostavljali su slian utisak. Abilo je i mnogih
drugih koji su smatrali da je Gete bio jednako prisutan i da je uticao
na uobliavanje iskustva isto kao i recitacije nekih uglaenih mladia.
Nijedan savremeni Dichter ili Denker, priseao se novinar i biograf
Gustav Majer, ukljuujui Ibzena i Niea, nisu tako dosledno
upravljali mojim razvojem kao Gete. Kad su ga stranci upozoravali
da suvie insistira na svom nemstvu, svom Deutschtumu, Majer bi
odgovorio pozivajui se na dve Namake: Rekao bih im da me nije
Nemcem uinio duh Potsdama, ve duh Vajmara.36 Gete ili
Hofmanstal, Helderlin ili Rilke, nije bilo vano - svi su oni bili
savremenici u nemakom Panteonu.
Stoga, u onom smislu u kom Nemci upotrebljavaju re Dichter,
da iroko obuhvati pisce imaginame proze, za Nemaku se moe rei
da je bila jedina zemlja koja je ozbiljno shvatila elijevu uvenu
izreku da su pesnici nepriznati zakonodavci sveta. To se sasvim
jasno vidi iz poslednje knjige Fridriha Majnekea, Nemaka katastrofa
(1946) u kojoj, usred ruevina posle Drugog svetskog rata i posramljen
zbog besprimernih zloina, ostareli istoriar skicira malu, poeljnu,
sliku: U svakom Nemakom gradu i veem selu, on pie, eleli
bismo da vidimo u budunosti zajednice slonih prijatelja kulture
koje bih najvie voleo da nazovemo Geteove zajednice. Ove
zajednice imale bi za zadatak da u srca slualaca, uz pomo zvuka,
prenesu najlepe primere velikog nemakog duha koji uvek nudi
Jiajplemenitiju muziku i poeziju istovremeno. Toliko je biblioteka
bilo spaljeno da samo u takvim grupama mladi ljudi mogu ostvariti
svoj prvi dodir sa neunitivim pesmama Helderlina, Merikea
(Morike), C. F. Mejera (Meyer) i Rilkea, na jednom od onih redovnih
prazninih asova muzike i poezije u Geteovim zajednicama, koje
35 Die Welt von Gestem, 54-55.
36 Erinnerungen: Vom Journalisten zum Historiker der deutschen Arbeiterbewegung
(1949), 47-48.

81

elimo kao stalne ustanove svuge meu nama; moda jednom

sedmino kasno popodne, nedeljom i ako je mogue u crkvi.
Religiozna osnova nae poezije.opravdava, uistinu trai, da se njeno
bie proisti simbolinom procedurom ove vrste. U ovim prilikama
treba itati odabranu, pravu prozu, ali i lirsku i umnu poeziju
koje e nesumnjivo initi jezgro ovih prazninih asova. Pre svega,
ivni stihovi, koji su dosegli Svoj vrhunac kod Getea i Merikea gde
dua postaje priroda, a priroda dua; uz to osetljiva, umna poezija
koju su ostavili Gete i iler.37
U impresivnoj literaturi nemakog samooptuivanja, ja ne znam
za neki odlomak koji bi bio pouniji i patetiniji od ovog. Briui
granice izmeu poezije i vere, Majneke ovekoveuje onu nejasnu
religioznost srca, tako karakteristinu za nemaku filozofiju od kraja
osamnaestog veka. Od onih fatalnih godina, kada su pesnici i mislioci
klasinog perioda smatrali za potrebno da prevaziu plitkoumnost
prosvetiteljstva. itanje poezije u crkvi u odreeno vreme ideja je
tipina za jedan intelektualni stil koji uzdie poeziju do vanosti vere
i svodi veni na pesnika oseanja. Na taj nain on omoguuje svojim
pristalicama da se oseaju kultumim a da ne budu materijalisti, i
pobonim a da ne budu optereeni posebnim crkvenim dogmama,
koje su, kao to svi znaju, iste predrasude. I koja poezija? Geteova
i ilerova iznad svih - obojica su bili duboko nepolitini pisci, prvi
tako to je tu temu izbegavao, a drugi to je s njom postupao kao sa
neophodnim dodatkom uz herojsku radnju. Geteova politika bila je
apatija, ilerova je bila tiranicida. Ni jedno ni dmgo nije bio nain
koji bi mogao da pripremi ljude za parlamentame dogovore; time to
su pozivali na neto vie nego to je politika, obojica su doprineli da
se utre put neem niem - varvarstvu. Uzimati poeziju kao instrument
za spasenje bilo je zapravo propisivanje sumnjivog leka, poto je
ona, pre svega, bila jedno od orua za nemaku propast. Vek i po pre
nego to je Majneke ponudio ovaj beznadeni recept, Madam de Stal
(Stael) nazvala je Nemaku zemljom pesnika i mislilaca - Dichter
und Denker. U razdoblju izmeu Madam de Stal i profesora Majnekea,
Nemaka je postala zemlja u kojoj su pesnici uzdizani iznad mislilaca
37
Friedrich Meinecke, The German Catastrophe: Reflections and Recollections (prev.
Sidncy B. Fay, 1950), 119-120.

82

ili jo bolje, u kojoj su mislioci bili pretvarani u pesnike, na veliku

tetu filozofije. Jedan od skoranjih tumaa Martina Hajdegera, i
nesvesno razotkrivao o emu se radi: Tamo, u Frajburgu, Hajdeger
ivi sa Helingratovim izdanjem Helerlinovih dela. Ova bliskost
Helderlinu nije sluajan ve sutinski element za razumevanje
Hajdegerove filozofije. Poto je Helderlin potekao iz iste oblasti,
suoio se sa istim duhovnim problemima i iskusio konano znaenje
nitavila jasnije i sa vie gorine od bilo koga dmgog ko je to mogao
da izrazi u pesmi. I zaista, poreenje sa Hajdegerom je blisko, ako se
misao zameni pesmom.38 U stvari, proces se razvijao u potpuno
suprotnom pravcu: pesma je bila zamenjena filozofijom.

38
Stefan Schimanski, Fonvard, Martin Hcidcggcr, Existence and Being (prev. Dougla
Scott, R. F. C. Hull i Alan Crick, 1949), 9.

83

4
UDNJA ZA CELO VITOU
Iskuenja modernog
Pesnici nisu gpvorili samo za sebe. Njihova kritika politike i
zahtev za celovitou imali su obezbeenu iroku publiku, delimino
zato to su imali veliki autoritet, ali delimino i zbog toga to su
potvrdili i divno izrazili one ideje koje su snano delovale u nemakoj
prolosti i koje su i za vremeVajmarske republike nastavile da deluju
sa jednakom snagom. Postojalo je duboko, iroko rasprostranjeno
nezadovoljstsvo politikim prilikama u Republici. Mi mladi studenti
nismo tih godina itali novine, sea se Hana Arent. Karikature
Georga Grosa nisu nam liile na satiru ve na stvarne reportac:
poznavali smo takve tipove; bili su svuda oko nas. Zar je za to trebalo
da diemo barikade?
Ovo odricanje od politike predstavljalo je novu verziju jedne
stare duhovne navike. Vie od jednog veka, Nemci su gledali na
pofitiku sa meavinom fascinacije i averzije. Veliki broj novina i
prostor koji se u njima davao politici (kad bi im to cenzor dopustio),
i visoki procenat uea na izborima, jasno pokazuje da su se Nemci
strasno predavali politici. Onog trenutka kad bi im se pruila prilika
da se bave politikom, postajali bi opsednuti njome. Mogue je da je
veliki deo ovog nerazumnog troenja energije bio samo beskorisno
ispoljavanje sujete: Nemci i sami vole da se izruguju svojoj neizleivoj
sklonosti da stvaraju klubove i navici da svoje privatne pasije
proglaavaju za javnu delatnost; u svakom sluaju, to je bilo neto
to se uobiajeno naziva politika aktivnost: politiki razgovori,
kampanja, glasanje. I glupa politika jo uvek je politika. Uporedo s
ovim nainom razmiljanja, postojao je i drugi nain, koji je lmao
brojne zagovomike koji su ga briljivo negovali, a to je bila averzija
prema politici, ne ovoj ili onoj politici, ovoj ili onoj stranci, vec
politici uopte.
Bavljenje politikom je navika i kao sve navike pojaava se
praksom i propada kada se njome prestane baviti. Nemci su imali
85

malo prakse u politici. Autoritame drave osamnaestog i devetnaestog

veka, velike ili male, mahom su ivele pod strogim nadzorom svojih
vladara. Bilo je malo novina, i one su davale malo politikih vesti i
nisu imale nikakvu politiku samostalnost. Samo je nekoliko drava
moglo da se pohvali javnim debatnim udraenjima, poznatim kao
parlamenti. Imperijalne institucije koje je Bizmark stvorio 1871.
godine, iako su izgledale bolje, doprinele su da stvari postanu loije.
Kao to je stari socijaldemokrata Viljem Libkneht slikovito opisao,
one su bile smokvin list za apsolutizam. Federalna struktura novog
nemakog carstva jedva da je mogla da sakrije dominaciju Pmske.
Optepravo glasa (samo za mukarce) za federalni parlament, bilo je
teko oteeno reakcionamim troklasnim pmskim izbomim sistemom,
koji je ostavljao svu vlast u mkama monika. Rajhstag je predstavljao
samo senku parlamenta, poto kancelar nije bio odgovoran njemu,
Ve kajzem. Poslanici Rajhstaga bili su uglavnom pasivni primaoci
saoptenja od strane onih koji su stvamo imali vlast. Veliki istoriar
Rimskog carstva Teodor Momzen (Theodor Mommsen), koji je sam
za sebe rekao da je u celosti politika ivotinja, upozorio je na tetu
koju je Bizmark inio. Propadanje naeg predstavnikog sistema je
zaista zastraujue, pisao je; nacija se zadovoljila pseudoustavnim
apsolutizmom. Rajhstag podsea na graeyinu za trenutnu upotrebu,
koja e posle korienja biti odbaena. Jednom reju Bizmark je
slomio kimu naroda.1 Bilo je malo tako pronicljivih ljudi kao
Momzen. A nakon to je Bizmark bio smenjen 1890. godine, ustanove
koje je stvorio ostale su ljudima manjeg formata, da njima upravljaju.
Ono to je Majneke kasnije nazvao militaristiko-konzervativni
blok2 ostalo je na vlasti. Nema sumnje da se politiki mentalitet
nije mogao stei u atmosferi stalnih fhistracija ili sa oseanjem da je
sve to bila prevara. Kada je demokratski vajmarski ustav otvorio
vrata pravoj politici, Nemci su ostali na vratima, zijajui, kao seljaci
koji su pozvani na dvor, a ne znaju kako da se ponaaju.
Kao to se to obino deava, nove realnosti stvorile su ideologije
koje su ih objanjavale i opravdavale. Istaknuti nemaki intelektualci,
pesnici i profesori postigli su jedan neformalni, uglavnom preutni
1Ovi stavovi navedcni su u Albert Wuchcr, Theodor Mommsen, Geschichtsschriebung
undPolitik (1956), 157, 180.
2 Videti gore, str. 18-19.

86

sporazum sa svojom dravom: oni e se uzrati od kritike, ak i od

politike uopte, ukoliko im se drava, zauzvrat, ne bude meala u
pnvatni ivot i u njihove prilino nekonvencionalne stavove u pogledu
filozofije i vere. Poznati ilerov poziv na slobodu m isli Gedankenfreiheit - nije bio tako radikalan kao to je to moglo da
izgleda. Gedankenfreiheit", pisao je Hajo Holbom, smatrao se
apsolutno potrebnim, dok su drutvena i politika prava bila smatrana
moda poeljnim, ali potrebnim samo u manjoj meri. U stvari, itav
intelektualni pokret Nemake osamnaestog veka imao je kao svoj
skoro iskljuivi cilj obrazovanje pojedinca, i tome je potinio sve
politike zahteve.3 Svet Nemaca (tu su pesnici bili od velike pomoi
kao uzori i tumai), razdvojio se na viu sfem samousavravanja,
Bildung, najvie dostignue kulture same (Kultur), osloboeno
politike, i na niu oblast Ijudskih delatnosti, optereenu praktinim
stvarima i kompromisima. Ideal ovenosti (Humanitatsideal) koji
su poetkom devetnaestog veka propovedali visokocivilizovani ljudi
kao to je bio Aleksandar fon Humbolt (Humboldt) bio je plemeniti
ideal i na neki nain priprema za humanu politiku, unutranju i spoljnu.
On je sluio kao kritika postojeih institucija i prakse. Ali njegov
dualizam mogao se lako vulgarizovati, sve do obinog fraziranja koje
uzdie apatiju u nadmoni oblik postojanja i pakosno poredi trgovaki
m entalitet britanskih i francuskih politiara sa duhovnou
obrazovanog Nemca. U stvari, odvajanje od zapadnih vrednosti i
istovremeno oduevljavanje istim, bilo je znaajan deo ove nemake
ideologije. Ni ovaj vulgami idealizam ( Vulgaridealismus'f nije bio
politiki neutralan. Vrednujui poslunost i mo iznad rasprave i
stranake delatnosti, bio je licemeran, konzervativan, esto
reakcionaran, jednom reju bio je vaan oslonac postojeeg poretka.
Za vreme Prvog svetskog rata, politiki nezainteresovan Nemac
naao je svog reitog tumaa i vodio je nezaboravnu bitku koja je
odjekivala tokom kratkog ivota Vajmarske republike. Tomas Man
jeproglasio 1918. godine,unaslovuinaeststotinastranicanjegovih
3 Der deutschc Idealismus in sozialgeschichtlicher Beleuchtung, Historische
Zeitschrift, CLXXIV, 2 (oktobar 1952), 365.
4 Pozajmio sam ovu formulaciju, namcmu parodiju naravno, omiljenih ncmakih izraza
kao to je vulgami marksizam i vulgami liberalizam od Frica tema; videti The Political
Consequenccs o f the Unpolitical German History, No.3 (1960), 122.
*

87

Betrachtungen eines Unpolitischen da je on nepolitian ovek i da je

na to ponosan. Knjiga, zapravo jedan preveliki polemiki pamflet,
predstavljala je plotun u porodinoj raspravi koja se vodila javno.
Jo uvek uveren u kultumu misiju Nemake, Tomas Man je napisao,
poetkom rata, esej u kome podsea Nemce na istorijskog junaka,
Fridriha Velikog Pmskog, koji je, uprkos svim svojim slabostima,
otelovljavao samu Nemaku. Velika koalicija koja se stvorila protiv
Pruske 1756. godine, nakon to je Fridrih osvojio Saksoniju
izgovarajui se samoodbranom, nagovestila je veliku koaliciju
obrazovanu protiv Nemake 1914. godine, nakon to su Nemci
pokorili Belgiju iz istih razloga. Danas - Nemaka to je Fridrih Veliki;
njegova se dua ponovo probudila u nama 5 Odgovor ovoj agresivnoj
odbrani nemake kulture (Kultur) i njenog ponaanja stigao je od
brata Tomasa Mana, Hajnriha, u obliku eseja navodno posveenog
Zoli, ali u stvari upravljenog i na politiku Nemake i na njegovog
brata, to se moglo videti iz nepokolebljive osude istog onog ideala
koji je Tomas Man slavio, nadajui se da moe opstati. Zola je onaj
uzor, kako tvrdi Hajnrih Man, Zola republikanac, demokrata,
pamfletista protiv nepravde i eksploatacije, surovi kaziva istine,
idealista, utopista, jednom reju, prosveeni graanin, kome se treba
diviti. Ova rasprava vodila se 1915. godine. Spis Tomasa Mana,
Betrachtungen eines Unpolitischen, zapoet tada, a objavljen tri
godine kasnije, bio je bar za neko vreme, poslednja re. Tu se Hajnrih
Man pojavljuje, ne po imenu, ve preko jednog neprevodivog epiteta,
kao Zivilisationsliterat - obrazovani, ali plitki literata, odan
prokazanim vrednostima racionalistike, buroaske, materijalistike,
povrne, optimistike civilizacije. On je slep za provalije ljudske due,
misterije Kulture, opasnu zavodljivost teorije progresa, zamke
demokratije; i on je sklon, a to je od svega najgore, da politikom
zagadi sfere kulture i duha. Ja mrzim politiku i vem u politiku, jer
zbog nje ljudi postaju osioni, doktrinami, tvrdoglavi i nehumani.6
Kada se tokom dvadesetih godina Tomas Man preobratio u
podravaoca Republike i demokratije, on je, takoe, promenio i svoj
stav prema politici. Politiko i dmtveno, priznavao je sada, deo
5 Kurt Sontheimer, Thomas Mann und die Deutschen (1961), 22.
6 Ibid., 39.

88

su sfere humanog.7 Za ovakav pristup bilo je pomalo kasno, i on

nije ostavio neki naroit utisak. Mnogi su Manovu promenu stava
protumaili kao izdaju, ili obinu neodgovomost. Zlobno su navodili
njegove ranije stavove, odbacujui njegove potonje izjave, odbijajui
da ga slede.
Ipak, Vajmam je iznad svega bila potrebna racionalna politika.
Pojava Republike izazvala je iznenada i spektakulamo, poveanu
potrebu za politikim delovanjem i otvorila mogunost za njeno
ispunjenje. Ali ta mogunost nije bila ostvarena niti je potreba bila
ispunjena. Nisu sve nevolje bile vezane za nepolitinost. Mnogi koji
su bili nepolitiki nastrojeni, prihvatali su oyakvu politiku kao neto
zbog ega ovek poinje da ezne za malo apatije. Neki su pogreno
razumeli ekspresionistiko izjanjavanje za program reforme. Drugi
su odabrali ubistvo kao svoj omiljeni oblik izbome kampanje. U to
vreme, ni levica nije bila nita manje udaljena od realnosti. Ljudi
okupljeni oko JVeltbiihne predloili su 1932. godine, HajnrihaMana
za predsednika Nemake. Taj predlog Man je odbio u korist
Hindenburga, a protiv Hitlera.8 Istovremeno, kao to memoari to
nepogreivo jasno pokazuju, nepolitiki nain miljenja i dalje je
opstajao. Mnogima jednostavno nije ni padalo na pamet da u svemu
uestvuju. Ne seam se, ak, da li sam glasao tih godina, pisao je u
svojoj autobiografiji sistematini filozof Ludvig Markuze (Ludwig
Marcuse), a svakako ne znam za koga.9
Nema sumnje da je takav stav, veoma rasprostranjen i fatalistian,
doveo do izvesnog iskrivljenog vienja stvari: ono to se, unapred,
smatralo da nije bilo vredno tmda, kako se pokazalo, i nije ga bilo
vredno. Ipak, mora se rei, da je odbojnost prema politici oliena u
Hani Arent i Ludvigu Markuzeu, bila neto vie nego obnovljen,
stari stav. Imalo je to i svog opravdanja. S razlogom se mislilo o
politikom ivotu u Republici kao o spektaklu, udaljenom od
stvamosti i pomalo smenom. Parlamentame rasprave sa svojim
legalistikim pristupom i njihova povremena otrina, izgledale su
7 Ibid., 95.
' Slaem se sa Georgeom Moseom (George L. Mosse), koji pie: Kad sam analizovao
ljude iz fVeltbiihnea i Osjeckog, zapanjilo me jc koliko su bili udaljeni od stvamosti (na primer,
u samom pokuaju da postave Hajnriha Mana za predsednika).
, Mein zwanzigstes Jahrhundert: A u f dem Wegzu einer Autobiographie, (1960), 82.

udno nestvame: stranaki govomici su cepidlaili, drali besede i

vreali jedan dmgog, dok su milioni ljudi gladovali. Politika je
izgledala kao igra u kojoj su svi morali uestvovati, ali u kojoj su
samo politiari mogli pobediti. Krize vlade sledile su jedna dmgu;
za manje od petnaest godina Vajmarske republike, smenilo se
sedamnaest vlada. Istina je da je bilo vie kontinuiteta nego to ova
brojka moe da pokae: takozvana vajmarska koalicija, sastavljena
od ministara spremnih na saradnju iz Socijaldemokratske stranke,
Katolike stranke centra i Demokratske stranke, imala je premo u
nekoliko vlaa. Neka imena ponavljala su se iz vlade u vladu, bez
obzira na njen opti sklop: trezeman, koji je bio kancelar u dve
vlade, od avgusta do novembra 1923. godine, postao je kasnije
ministar spoljnih poslova u jo sedam vlada, do 3. oktobra 1929.
godine, kada je bio ubijen. Zaista, Stranka katolikog centra nosila
je pravo ime: tokom veeg dela vajmarskog razdoblja ona je istupala
kao parlamentamo gravitaciono sredite.
Promene vlada, zajedno sa usponom ekstremnih stranaka kao
to je bila nacistika, ukazuju da su koalicije nastojale da zatakaju
duboke razlike; one su predstavljale koalicije bez konsenzusa. Bilo
je previe onih kojima je ideja opte volje bila sasvim nejasna ili nije
uopte postojala. Pojava stranake tampe nije uinila mnogo da ublai
deobe u nemakom dmtvu. Milioni glasaa itali su samo novine
svoje stranke i tako potvrivali stavove koje su ve imali. Stranka
centra, na primer, mogla je da rauna na oko 300 listova irom zemlje,
a skoro svi oni su imali mali tira, svi su bili provincijski i lokalni.
Nijedan od njih nije bio zvanian - Stranka centra nije imala list koji
bi bio ravan nacistikom Vdlkischer Beobachteru ili socijaldemokratskom Vonvartzu. Tvrdoglavo su bili nezavisni u upravi, ali su
ostali stranaki zavisni u svom nainu saoptavanja politikih vesti.
Naravno, bilo je izuzetaka: najznaajniji prestoniki dnevni
listovi koji su se borili za veliki tira, i onaj glas razuma koji je
dolazio iz unutranjosti olien u Frankfurter Zeitungu. Taj list bio je
demokratski, liberalan, i nije pripadao nijednoj stranci; ton njegovih
napisa bio je razuman, interesovanje za razliite teme iroko, njegova
politika gledita inteligentna i potpuno nezavisna. Po svom izgledu
i u svojim napisima odbijao je da sledi pomodni senzacionalizam.
90

Njegovo izvetavanje o parlamentamim dogaanjima biloje temeljno,

poto je imao veoma znaajno predstavnitvo u Berlinu. Njegova
privrenost onome to je bilo najbolje u modemoj kulturi, ogledala
se u njegovom isticanju modemih pesnika i dramskih pisaca i u
kultumom izvetavanju Zigfrida Krakauera (Siegfried Kracauer).
Glavni urednik lista, Hajnrih Simon, govorio je sa primetnim
uzbudenjem 1931. godine, o dmgoj Nemakoj za koju se njegov
list zalagao. Seajui se rada Leopolda Zonemana (Sonnemann),
osnivaa lista, Simon je podsetio svojupubliku: Treba se setiti onog
vrcmena u kome su pristalice slobode, pristalice humane Nemake
doivljavali brojne napade i progone. Treba se setiti da, uprkos
progonima oni nisu izmenili nijednujotu u svojim uverenjima. Oakle
je poticala ova hrabrost? Iz verovanja u dmgu Nemaku koja je, tokom
vekova, uvek i ponovo prekidala samorazaranje koje je odzvanjalo
od udaraca sabljom, ak i onda kada suje silom osudivali na utanje.
Ove novine su ivele do danas na veri u ovu drugu Nemaku, u
Nemaku slobode i humanosti. 10 U pitanju je bio autsajder,
predstavnik dmge Nemake, Vajmarskog duha u njegovom najboljem
obliku, koji govori tuno i hrabro, svestan daje i dalje samo autsajder.
Frankfurter Zeitung je nastojao da razumom zalei Nemaku koju
su rascepkale sukobljene stranke. Ali, kako se kasnije pokazalo, to
nije bila ona vrsta celovitosti koju je traila veina Nemaca. Nacisti
su to shvatili. Oni su imali stranku, Nacionalsocijalistiku nemaku
radniku stranku, ali su vie voleli da je zovu pokret - Bewegung. To
je zvualo celovitije.

ii
Tenja za celovitou nala je svoj najotriji izraz meu
omladinom. Posle rata, nemaka omladina, nemima, zbunjena, esto
neizleivo otudena od Republike, traila je spas u pesnicima, ali je
nala i dmge, takoe snane, mada prozainije vodie. Pokret mladih
koji je imao svoje skromne poetke na prelomu vekova i koji je bujno
cvetao tokom dvadesetih godina, sakupljao je u svoje redove i zadrao
10 Odlomci iz njegovog govora, od 29. oktobra 1931, navcdcni su u Ein Jahrhundert
Frankfurter Zeitung, bcgrundct von Lcopold Sonncmann, poscban broj Die Gegenwart, XI
(29. oktobar, 1956), 39.

91

Vorwort, za 10. izdanjc Der Zupfgeigenhansl (1913), u Grundschriften der deutschen

Jugendbewegung, ur. Wemer Kindt (1963), 67, 66.

92

Jedna od najpoznatijih Mendelsonovih ekspresionistikih zgrada. Kada su Alberta Ajntajna proveli kroz
ovu opservatoriju, rekao je jednu, pravu re: Organsko.

meu svojim pristalicima mnoge budue mislioce koji su bili u potrazi

za jednom celovitom filozofijom ivota.
Nemogue je skicirati ideoloki profil omladinskog pokreta
Wandervogel i njegove mnogobrojne izdanke. Pokreti mladih nisu
imali istinsku filozofiju. Mnogi su bili antisemitski, drugi su prihvatali
Jevreje. Mnogi su okupljali svoje lanove u snana iako nepriznata
homoerotska drutva, dak su drugi ohrabrivali devojke da im se
pridrue. Mnogi su izraavali panteistiku ljubav prema prirodi i
tajanstvenu ljubav prema otadbini, dok su neki jednostavno bili
neobavezna drutva posveena zdravim peaenjima. Mnogi su
odbacivali pokuaje da se bave politikom; drugi, posebno posle 1918.
godine, povezali su se sa komunistikim, socijalistikim ili
nacistikim grupama. Ali svi Wandervogel - osim onih sasvim
marginalnih, pridavali su ogromnu vanost svom pokretu, vanost
koja se jedva oseala, ali koja se grozniavo iskazivala. Kao ozbiljna,
buntovna buroazija - a oni su skoro svi bili iz graanske sredine,
doivljavali su svoje tumaranje, pevanje, zbijanje oko logorske vatre,
obilaske svetih ruevina, kao zaklon od Nemake koju nisu mogli da
uvaavaju ili barem razumeju. To je bio istovremeno i pokuaj
obnavljanja elementamih veza koje su krupna zbivanja i podmukle
sile pokidale ili unitile, jednom reju, to je bila kritika sveta odraslih.
Retorika vodeih zagovomika pokreta mladih odaje visoki
idealizam, upomo traganje i neizleivu zbunjenost. Mnogi meu
voama mladih slavili su idealizovanu, romantizovanu, srednjovekovnu Nemaku kao utoite od komercijalizma i fragmentacije. Hans
Brojer (Breuer) koji je sainio pesmaricu pokreta mladih koja je bila
jedna od najprodavanijih knjiga u Nemakoj dvadesetog veka,
naglaava u svojim predgovorima da je prikupljao ove narodne pesme
za omladinu lienu naslea, omladinu koja je oseala u svojoj
nepotpunosti - Halbheit - dobrotu i elju za celovitom, skladnom
humanou?. ta je to, pita se on, stara, klasina narodna pesma?
To je pesm a celovitog oveka, potpunog u sebi - in sich
geschlossen.u Mladi koji je pevao ove pesme bio je samosvesni
buntovnik protiv svoga oca. Zaista, Hans Bliher (Bliiher), prvi istoriar

Wandervogela i branitelj njegove mladalake erotike, izriito je kazao

da je razdoblje koje je stvorilo Wandervogel karakteristino po borbi
mladih protiv starih. Otueni sinovi traili su druge otuene sinove
d ab i stvorili veliku konfederaciju prijateljstva.12 Ako je suditi po
ovim piscima, Wandervogel je traio toplinu i drugarstvo, bekstvo
od lai koje je posejala malograanska kultura, traio je zdrav nain
ivota, bez alkohola ili duvana, a iznad svega, zajedniko ivljenje
koje se moglo uzdii iznad linih interesa i bednog stranarenja. Vode
i sledbenici koristili su verbaini argon koji je bio znak, obeleje,
njihove emotivne bliskosti. Za njih su neke rei bile amajlije, bajalice
sa strasnim odjekom i gotovo maginom moi. Takva je bila re
Aufbruch, gotovo poetski izraz koji je podseao na revoluciju, ili
re Gemeinschaft - zajednica.
Kao to je filozof Paul Natorp sa puno simpatija i zabrinutosti
upozorio ve 1920. godine, ove tenje i praksa bile su sumnjive
vrednosti. Lagani iracionalizam Wandervogela, rekao je, njihovo
traganje za duom i nepoverenje u razum, moralo je stvoriti lane
ideale i dovesti do protivdrutvenog ponaanja: Strah vas je da e
vae elje i znanje raskomadati vae bie, i ne primeujete da ne
moete da ostvarite celinu, ako odbacite tako velike i bitne delove
onoga to pripada itavom oveanstvu. Traite nedeljivost ljudskog
bia, a ipak pristajete da se ono raskomada.13
Niko nije poklonio panjuNatorpovom upozorenju. Neobuzdani
neoromantizam i emotivno miljenje o predratnim godinama nije bilo
izleeno iskustvom rata, kao ni mira koji mu je sledio. Ova zbivanja,
o kojima su voe mladih opsesivno razmiljali, jo vie su uveala
zbrku. Posledica toga bio je osobeni, nedoktrinami, neanalitiki, u
sutini nepolitiki soijalizam; to je bio oigledan poziv, primetio
je jedan savremenik, za sve pripadnike pokreta mladih da postanu
socijalisti.14 Mladii i devojke koji su teili istoti i obnovi bili su
socijalisti instinktivno. Desniarske grupe - vdlkisch, zahtevale su
ponovno buenje istinskog germanstva - deutsches Volkstum - u
nemakim zemljama. Grupe na levici su pak zahtevale obnovu
12 Geschichte des Wandervogels, iz I toma (1912), u Grundschriften, 47.
13 Hoffnungen und Gefahren unserer Jugendbewegung, predavanje prvi put odrano
1913; navod je iz trecg izdanja iz 1920, u Grundschriften, 245.
14 Elisabeth Busse-Wilson, Freideutsche Jugend 1920, u Grundschriften, 245

95

el Brojer: Prva cevasta stolica, 1925.

Vasilij Kandinski: Apstrakcija

Litografija, oko 1925.

lz zbirke autor

Kandinski, najuticajniji meu apstraktnim slikarima, radio je u

Bauhausu od 1922. do njegovog zatvaranja 1933; tu je uradio neke od
svojih najefektnijih geometrijskih apstrakcija - svedoanstvo modemosti
vajmarskog duha.

Museum o f Modern Art

Sjajan dizajn, karakteristian za Bauhaus, jednako uticajan kao i

Gropijusova zgrada u kojoj je stvaran.

societas, drutva zasnovanog na zajednici.15 Na svim stranama, usred

neprekidnog cepanja grupa i uzaludnog napora za ujedinjenjem,
postojalo je izvesno vezivanje za iskustvo same omladine; romani o
kolama i grupama mladih objanjavali su i pojaavali tu fiksaciju.
Izuzev frojdovaca i nekolicine drugih, psiholozi i sociolozi prouavali
su omlainu zanemarujui psihologiju deteta. Panja koju su u svom
radu posveivali omladini odraavala je stvamu potrebu i brigu, ali
ona je, delimino, i sama bila deo problema koji su pokuali da
razum eju. Bekstvo u budunost pomou bekstva u prolost,
reformacija preko nostalgije - doveli su, konano, samo do toga da
se sama adolescencija pretvori u ideologiju.
III
Voe pokreta mladih nisu imali potrebu da stvaraju vlastite ideje.
U Vajmaru je ionako bilo suvie mnogo ideja, raznovrsnih, uzajamno
i ponekad iznutra protivrenih, neralanjenih, esto i neralanjivih.
Trebalo je da polemike kojima je bio preplavljen, pokau inferiomost
republikanske kulture u odnosu na zamiljene veliine prvog i drugog
Carstva ili zamiljene veliine dolazeeg Carstva. Za one koje su
svoje itanje ograniavali na omote knjiga, autori su obezbedili
naslove koji su liili na parole. Optuba Vernera Sombarta
komercijalnog mentaliteta suoila je, ve u svom naslovu, Handler
und Helden, trgovce (Zapada) sa herojima (Nemcima). To je bio
tipian proizvod rata, iako je zadrao svoje itaoce i tokom dvadesetih
godina. Jo zapaenija bila je klasina studija iz sociologije Ferdinanda
Tenisa (Tonnies), Gemeinschaftund Gesellschaft, objavljenaprviput
jo 1887. godine. OnajepostiglavelikiuspehuVajmarskoj republici
zbog svog prkosnog suprotstavljanja autentine, celovite harmonije
zajednice materijalistikoj iscepkanosti poslovnog sveta. Roman
Hansa Grima (Grimm) VolkohneRaum, objavljen 1926. godine, koji
je dugo vremena bio najitanija knjiga, izraavao je ve u svom
naslovu sveprisutni oseaj klaustrofobije, zabrinutosti koju su imali
i koju su koristili politiari na desnici u pogledu nedovoljnog
ivotnog prostora i okruenja Nemake neprijateljskim i
15 Videti Emst Buske, Jugend und Volk, u Grundschriften, 198.

98

osvetoljubivim susedima. Hans Frejer (Freyer), volkische autor, u

svojoj knjizi Revolution von Rechts, oduevljeno je pozivao 1931.
godine, na pobunu protiv liberalnih ideja; knjiga je nudila jednu
neobinu novinu, naime, da ideja o revoluciji nije dolazila sa
uobiajenog izvora, sa levice, ve sa desnice. Moda najefektnije,
bilo je poreenje koje se nalazi u naslovu trotomnog rada Ludviga
Klagesa, poznatog antisemite, koji je u svojim ranim godinama
pripadao Georgeovom krugu: njegov Der Geist als Medersacher
der Seele suprotstavljao je duh dui i napadao intelekt u ime
iracionalizma. Ovi proizvoai naslova smatrali su sebe aristokratama,
ah nije im bilo mrsko da kuju populame kliee, u emu su, u stvari,
uzivali.
Knjige su raale pokrete koji su paradirali pred javnim mnjenjem
namemo zaodenuti nepodesnim nazivima: Konzervativna revolucija,
Mladi konzervativizam, Nacionalni boljevizam, Pmski socijalizam.
To su navodno bili odgovomi pokuaji da se napusti tradicionalna
politika terminologija, a u stvari, to je bilo svedoanstvo o
perverznom uivanju u paradoksu, zapravo, nameran, smrtonosan
napad na razum. Zaudo, vajni uenjaci koji su ponosno izjavljivali
da su prerasli ili, kako su voleli da kau, pravazili tradicionalne
nazive liberalne politike, levicu i desnicu, obino su zavravali
na desnici. Majneke je to tano uoio 1924. godine: Duboka udnja
za unutranjim jedinstvom i harmonijom svih ivotnih zakona i
zbivanja u ivotu, ostaje mona snaga nemakog duha.16
Zastupnici ove udnje bili su onoliko raznovrsni i neusklaeni
kao to su bile i ideje za koje su se zalagali. Martin Hajdeger bio je
teak, ini se namemo ezoterian filozof koji je pobunu protiv razuma
zaodenuo u svoj novi jezik. Hugo fon Hofmanstal bio je jedan izuzetno
kultivisan pisac, Literat, koji je nastojao da visoko dri zastavu
civilizacije u vreme propadanja. Emst Jinger (Junger) preveo je svoje
doivljaje iz rata, te poluistinite i polumitske Kriegserlebnis - u
nihilistiko slavljenje akcije i smrti. Industrijalac, ekonomista i
utopista Valter Ratenau (Walther Rathenau) okrenuo se protiv
industrije na kojoj je lezalo njegovo bogatstvo, tako to je uobliio
veoma razraenu i ambicioznu optubu na raun civilizacije doba
16 Staatsrason, 490.

maina, prognozirajui novi ivot. Osvald pengler zapanjio je obian

svet svbjom erudicijom, svojim neuzdranim proroanstvima i svojonT
grubom arogancijom.
Meu ovim prorocima, moda je na Hajdegera najmanje mogue
bilo izvriti neki uticaj. Ali njegov uticaj je bio dalekosean, daieko
iri od njegovog filozofskog seminara na univerzitetu u Marburgu,
daleko iri nego to je izgledalo mogue u svetlosti njegove odve
nerazumljive knjige Seiri und Zeit, objavljene 1927. godine; daleko
iri nego to je, izgleda, to eleo sam Hajdeger sa svojom paljivo
negovanom usamljenou i neskrivenim omalovaavanjem drugih
filozofa. Ipak, kao to je rekao jedan od Hajdegerovih najotroumnijih
kritiara, Paul Hinerfeld (Huhnerfeld): Ove knjige, ije se znaenje
moglo jedva odgonetnuti kada su se pojavile, bile su gutane. I nikad
se nee moi prebrojati mladi nemaki vojnici u Drugom svetskom
ratu koji su ginuli negde u Rusiji ili Africi sa knjigama Helderlina i
Hajdegera u svojim ruksacima. 17 Kljuni izrazi Hajdegerove
filozofije u stvari, uopte nisu bili daleki itaocima. Vie kritiara
zapazilo je da su rei kao
Angst, briga, nitavilo, bivstvovanje,
odluka, i, moda najtea, smrt, bile izrazi koje su ekspresionistiki
pesnici i dramski pisci sasvim pribliili ak i onima koji nikad nisu
proitali ni red iz Kjerkegora (Kierkegaard). Hajdeger je samo dao
filozofsku ozbiljnost, profesorski ugled toj ljubavnoj avanturi sa
bezumljem i smru koja je vladala mnogim Nemcima u ova teka
vremena. Na taj nain Hajdeger je kod svojih italaca pobudio
opskuma oseanja saglasja, ispravnosti. Tehniko znaenje koje je
Hajdeger dao svojim izrazima i apstraktna pitartja koja je postavljao,
nestali su pred odjecima koje su probudili. Njihov opti smisao
izgledao je sasvim jasan: ovek je baen u svet, izgubljen i prestraen;
on mora da naui da se suoi sa nitavilom i smru. Razum i intelekt
su beznadeno nedovoljni vodii do tajne bia. Nije li time Hajdeger
rekao da je miljenje smrtni neprijatelj razumevanja? Situacija u kojoj
su se nali ljudi u vreme Republike bila je ono to je Hajdeger nazivao
Umsturtzsituatiori, revolucionarno stanje u kome ljudi moraju
delovati. Da li je iz toga sledila izgradnja ili krajnje razaranje nije

imalo nikakvog znaaja.18 AHajdegerov ivot - njegova izolovanost,

njegov izgled seljaka, smiljena provincijalnost, mrnja prema gradu
- inilo se da potvruje njegovu filozofiju koja je predstavljala prezrivo
odbacivanje modeme urbane racionalistike civilizacije, jedan
vulkanski nihilizam. Kakav god da je pravi filozofski znaaj Sein
und Zeita i spisa koji su ga okruivali, Hajdegerovo delo je, u krajnjoj
liniji, znailo om alovaavanje Vajmara, tog bia raamma i
oduevljavanje pokretima kakve su vodili nacisti koji su mislili
svojom krvlju, oboavali harizm atinog vou, zagovarali i
primenjivali ubistvo i nadali se da e zauvek iskoreniti razum, u
pijanom zagrijaju sa ivotom koji je znaio smrt. Ni u kom sluaju,
nisu svi oni koji su itali Hajdegera bili nacisti, niti su to postali zato
to su ga itali. Hrianski egzistencijalisti ili filozofi koji su se bavili
vrhunskim pitanjem Bia smatrali su ga zanimljivim i ponekad
vanim. Ali Hajdeger nije pruao nikakve razloge nekome da ne bude
nacista, niti valjane razloge da to bude. Postoji izvesno opravdanje,
kako je uzdrano rekao Paul Tili, zato su imena Niea (Nietzsche)
i Hajdegera povezana sa antimoralnim pokretima kao to su faizam
ili nacionalsocijalizam.19 Od ove dvojice, Nie je svakako bio mnogo
dalje, i u vremenu i u nainu miljenja, od modemog varvarstva,
nego to je to bio Hajdeger.
' " Ne piem ovaj mali odeljak u nameri da dam odgovarajui
pregled Hajdegerove filozofije. elim samo da ukaem da je to ono
to su Hajdegerovi itaoci uglavnom mislili da su nali u njegovim
tekstovima - i to ne bez razloga. Kad su nacisti stupili na vlast,
Hajdeger je pokazao ono to su mnogi kasnije ocenili kao neumerenu
servilnost prema svojim novim gospodarima. Nije li on iz novih
izdanja Sein und Zef/fizostavio/koja su se pojavila u nacistikoj eri,
svoju posvetu filozofu Huserlu, kome je toliko mnogo dugovao, a
kojijebio, prilino nezgodno, Jevrejin? Ali ozloglaeni govorkoji je
Hajdeger odrao 17. maja 1933. godine, i kojim je zapoeo svoju
rektorsku dunost na Frajburkom univerzitetu, nije vie bio samo
obina servilnost. To je bio logiki izraz njegove filozofije sa
obraenjem Fuhreru i Volku, zloupotreba rei kao to su
18Videti, Ibid., 54-55.
19 The Transmoral Conscience u The Protestant Era, 166.

17In Sachen Heidegger (1961), 14.

100

101

samoopredeljenje, napad na objektivnu nauku, zapaljiva objava

sila krvi i tla, poziv za okonanje akademske slobode u ime viih
stvari. Sutina nemakog univerziteta, rekao je, postie jasnou,
poloaj i mo samo onda kad, iznad svega i u svim vremenima, sami
voe bivaju voeni - voeni neumitnou onog duhovnog naloga
kojim sudbina nemakog naroda obeleava svoju istoriju. Nalog se
sastoji od tri vrste shtbi: radne slube, vojne slube i slube znanju;
one su podjednako potrebne i jednakog su reda. Volja studenata i
volja Volka uzete zajedno, moraju biti spremne za borbu. Sve snage
volje i uma, sve snage srca i sve sposobnosti tela, moraju se iskazati
kroz borbu, uzdignute u borbi i ouvane kao borba. Nema sumnje:
Mi elimo da na Volk ispuni svoju istorijsku misiju. Mi elimo
sebe same. Jer je mlada i najmlaa snaga naroda (Volk) koja ve
grabi ispred nas, to ve odluila.,,2p Rei su moda nejasne, iako su,
zbog slinosti sa uvodnicima u Vdlkische Beobachter i sa Gebelsovim
(Goebbels) govorima, mnogo manje nejasne nego to je to bio
Hajdegerov normalan nain izraavanja. Poruka je meutim, dovoljno
jasna.
N ita nije moglo izgledati dalje od ovog mranog antiracionalizma nego uznemirena razmiljanja o modemom svetu koje je
Hugo fon Hofmanstal izrekao prisutnima na Univerzitetu u Minhenu
1927. godine. Ipak, ona imaju vie zajednikog nego to moe da
izgleda na prvi pogled. Hofmanstalov govor imao je udan naslov:
Das Schrifttum als geistiger Raum der Nation - Knjievnost kao
duhovni prostor naroda. Kao to se moglo oekivati, govor je bio
visoko civilizovana predstava. Njegova dikcija bila je elegantna, a
njegova kultuma svrha besprekoma. Ali, on je bio takoe mistifikacija,
neuhvatljiv, naglaeno dvosmislen: Hofmanstal govori o tragaima i
prorocima i otkriva u Nemakoj svog vremena konzervativnu
revoluciju takve veliine do tada nepoznate u evropskoj istoriji.
Ipak, on ne kazuje ko su tragai i proroci, a cilj konzervativne
revolucije odreuje samo kao oblik, novu nemaku stvamost, u kojoj
itava nacija moe uestvovati. Ova nedokuivost bila je sama po
sebi, iako moda ne namemo, politiki in, jer ako je Nemakoj iz
20 DieSelbstbehauptungderdeutschen Universitat, Freiburger Univcrsitatsrcdcn, No.
11 (1933), passim.

102

1927, bilo ta trebalo, njoj je bila potrebna jasnoa, konkretnost,

demistifikacija.
M eutim , paljivo iitavanje H ofm anstalovog govora
najavljuje, ako ne itav program, onda bar koherentan stav.
Ho&nanstal je oevidno verovao da je Nemaka propustila, iako je
to bilo nuno, da bude kultumi organizam u kome bi se duh i ivot,
knjievnost i politika, obrazovani i neobrazovani, mogli udruiti u
zajednikom posedovanju kultumih dobara, u ivoj tradiciji u kojoj
bi svi mogli da uivaju. Vezani smo za zajednicu, naglasio je
Hofmanstal, ne fizikom koegzistencijom ili bliskou, ve nekom
duhovnom pripadnou. Zapravo, samo tamo gde ima vere u
Celovitost postojanja - geglaubte Ganzheit des Daseins - tu je i
stvamost. A sada, u dvadesetim godinama, postoje u Nemakoj neki
tragai i proroci koji ude za tom stvamou, i to ine na dva naina.
Oni ne trae slobodu, ve vezu, i oni su shvatili da je nemogue
iveti bez vere u celovitost postojanja, da ivot postaje mogu jedino
putem valjanih veza, da rastureni, bezvredni pojedinci moraju da
postanu sr naroda. Drugim reima, da sve podele kojima je um
razelio ivot, moraju biti prevaziene i prevedene u duhovno
jedinstvo.21 Hofmanstal je imao sree; umro je 1929. godine, pre
nego to je video posledice do kojih e dovesti zamor od slobode i
oklevetana individualnost.
Nasuprot Hofmanstalovim nejasnim pogledima, penglerovo
delo Preussentum und Sozialismus, objavljeno prvo 1920. i otada
esto pretampavano, jasno je barem po meti svog prezira. pengler
seprobioujavnost ve saprvomknjigom Untergangdes Abendlandes
(Propast Zapada), objavljenom 1918. godine, i zadrao je svoje mesto
ozbiljnog mislioca sa knjigom Preussentum und Sozialismus, prvim
od njegovih politikih pamfleta. Ovaj obiman napad na Vajmarsku
republiku - Revolucija gluposti bila je praena revolucijom
prostatva. - predstavlja i mnogo vie od toga: Preussentum und
Sozialismus, koristi re socijalizam u posebne svrhe. pengler se
slae sa najveim brojem proroka svog vremena da je socijalizam

21
Govor je prigodno tampan u posthumnoj zbirci Hofmanstalovih proznih spisa, Die
Beruhrung der Spharen (1931), 422-442.

neizbean. Ali postoje dve vrste socijalizma - engleski i pruski - i,

svet mora nauiti da pravi razliku meu njima i da izabere. Za
penglera, KariMarks, ouh socijalizma . bioje englesia byalista-iM ter^toapunnereainiH , knJjle^iH ideala, reju, kosmopolitski
iiberal na delu. Oigleidnp zadatak je da se nemaki socijalizam
bsioboi Marksa. Sa zapanjujuom otroumnou, pengler |e
shvatio da je takozvana Marksistika socijalistika stranka Nemake,
apravo sadravala u Sebi Sfta'ne antimarksistike i istinske pruske
elemente. Bebelova stranka imala je u sebi neega vojnikog,
razfiito od ocijalizma u svim drugim zemljama: stupajui korak
radnikih bataljona, tiha odlunost, disciplina, hrabrost da se umre
za neto vie - Jenseitiges. Klasna borba je besmislica, a Nemaka
revoiucija, proizvo teorije, takoe je besmislica. Nemaki instinkt,
ukorenjen u krvi, istinoljubiv, gleda na stvari drukije: Mo pripada.
celini. Pojedinac joj slui. Celina je suverena. Kralj je tek prvi sJuga.
svoje drave (Fridrih Veliki). Svako ima svoje mesto. Postoje naredbe
i poslunost. To je bio, poev od osamnaestog veka, autoritami autoritativer - socijalizam, u sutini neliberalan i antidemokratski u
poreenju sa engleskim liberalizmom i francuskom demokratijom.
Pravi Nemac mora priznati dnevne potrebe i, ustupajui pred njima
pretvoriti autoritami socijalizam osamnaestogu autoritami socijalizam
dvadesetog veka. Uzeti kao celina, prusizam i socijalizam stoje
nasuprot Engleske u nama, nasuprot pogleda na svet koji je proeo
itavo bie naeg naroda, paralisao ga, i oduzeo mu duu. Jedini
spas je pruski socijalizam. Tu je Hofmanstalovo traganje za
zajednitvom i vostvom svedeno na jezik oficirskih kasami.
IV
Sasvim prirodno, gotovo neizbeno, tragai za smislenim
ivotom u besmislenoj Republici okretali su se nemakoj istoriji, u
elji da u njoj pronau utehu ili uzore. Nali su ono to su traili;
nemaki istoriari su bili spremni da im se pridrue, a pokazalo se da
je nemaka istorija bila izuzetno bogata predimenzioniranim junacima
i upeatljivim epizodama, to je bilo od ogromne vanosti stvaraocima
mitova. Jedna poznata epizoda, koja je umnogome nadahnjivala
104

nacionaliste i volHschie zagovpmike, dogodila se oktobra 1817.

godine, trista godine nakon to je Martin Luter prikucao svoje teze
na vrata crkve u Vitenbecgu. Nosei staromodne kostime, nemaki
studenti okupili su se u Vartburgu, istorijskom i romantinom mestu.
Uzvikivali su H e if', pevali patriotske pesme, drali grozniave
propovedi i zapalili nekoliko knjiga. Oni su bili lanovi novih
Burschenschaften, radikalnih, nacionalistikih, antisemitskih i
antifrancuskih studentskih udruenja koja su nosila imena iz
legendame prolosti: Germanija, Arminija, Tevtonija. Doli su u
^artburg da proslave osloboenje svoje zemlje, ili jo bolje, zemalja,
od stranog jarma; na svojoj proslavi, povezali su reformatora Lutera
sa generalom Bliherom (Blucher) prikazujui ih kao dvostruke
oslobodioce nemakog duha i nemake zemlje, odluni da crpu snagu
iz starih mitova za politike i moralne ciljeve pred kojima su se
nalazili.
Taj duh preiveo je i u Vajmarskoj republici, proirujui spisak
junaka: na Bizmarka, oveka krvi i gvoa, surovog realistu koji je
ujedinio nemaki narod istom snagom svoje volje; Fridriha II
Pmskog, koga su jednako zvali veliki, koji je istorijskim isticanjem
samodiscipline izrastao iz jednog slabanog flautiste u Alte Fritz,
surovog, prepredenog, vrednog, jednom reju velianstvenog,
izmravelog od dugogodinjeg rada kao prvog sluge svoje drave;
Martina Lutera koji je prkosno spajao novu veru i nov jezik, inei
ono to je morao da uini; vagnerovske Tevtonce, koji su bili
inspirisani francuskim advokatima iz osamnaestog veka, kao to su
njih inspirisali klasini rimski istoriari svojom istotom, hrabrou,
svojim politikim umeem. To je bio opojan i za sumnjiave duhove,
otrovni amalgam. Mlaa generacija, pisao je 1933, Emst-Valter
Tehov (Techow), jean od atentatora na Ratenaua, teila je neem
novom, o emu se jedva moglo i sanjati. Udisali su vazduh novog
vremena. U sebi su sakupljali energiju koja je bila nabijena mitom o
prusko-nemakoj prolosti, pritiskom sadanjosti i iekivanjem
nepoznate budunosti.22

22
Gemeiner Morder?! Das Rathenau-Attentat, 20, navcdcno u Jamcs Joll, Thre
intelectuak in Politics (1960), 128.

105

Potpuna odanost Vajmaru nalagala je odbacivanje sve te

mitologije. Ve samim svojim postojanjem, Republika je bila
smiljena uvreda junacima i klieima koje je poznavalo svako
nemako dete, na koje su se mnogi nemaki politiari pozivali i,
kako se pokazalo, koje je negovala veina Nemaca. U sudaru sa
istorijskim simbolima, pristalice Republike bile su od poetka
prikraene: u poreenju sa Bizmarkom i drugim harizmatinim
voama, koji su u svojoj upeatljivosti izgledali kao nadljudi, uzori
koje je mogao da ponudi Vajmar bili su bledunjavi i nisu bili
inspirativni. Gete modemog Vajmara bio je dobroudni, bezuspeni
kosmopolita, pun lako pamtljivih opaski o humanizmu, koga su svi
navodili a niko nije sledio. Slubena Nemaka slavi Getea, pisao
je Karl fon Osjecki 1932. godine povodom stogodinjice Geteove
smrti, ne kao pesnika i proroka, ve iznad svega kao opijum.23 A
revolucionari, za koje se pretpostavljalo da e inspirisati republikance,
bili su revolucionari iz 1848, sa svojom crno-crveno-zlatnom
zastavom, dobronamemim govorima i svojimkonanim neuspehom.
Zanimljivo je da Hajnrih Hajne, moda najjasniji i najvitalniji predak
vajmarskog duha, nije dobio svoj spomenik ak ni do kraja Republike.
Predlozi da mu se podigne spomenik povodom sedamdesetpetogodinjice smrti izazivali su estoke govore, neumerene uvrede,
da bi na kraju bili potpuno obaeni.24
Dok je potreba Vajmarske republike za preocenjivanjem
istorijskih vrednosti bila nuna, izgledi da se to ostvari bili su mali.
Zaista, potreba je bila velika, a nada mala iz istog razloga: nemaka
istorijska profesija, daleko od toga da podvrgne legende kritici ili
otrici humora, dugo ih je racionalizovala i usavravala. Teodor
Momzen bio je jedini izuzetak. U celini, nemaki istoriari su se
lako uklopili u imperijalni sistem. Profesionalno, oni su bili odani
konzervativnom pogledu na stvari, naklonjeniji tome da se ouvaju
postojee vrednosti, nego da se trae promene; oni su u potpunosti
bili kod kue u nemakom univerzitetskom sistemu odbacujui nove

21 IVeltbuhne, u Ausnahmezustand, 236.

24
O ovoj tragikomediji vidcti ta jc pisao Ludwig Marcusc, Die Gcschichtc dcr Hein
-Dcnkmals, Tagebuch (1932), u Ausnahmezustand, 227-236.

106

ljude na isti nain, sa istom odlunou, kao to su odbacivali nove

ideje. Novinar i istoriar Gustav Majer, Jevrejin i samostalni politiki
radikal, podneo je 1915. godine molbu za posao predavaa na
univerzitetu u Berlinu po savetu Eriha Marksa (Marcks) i Fridriha
Majnekea. Sumnjajui u to da su stare predrasude protiv demokrata,
Jevreja i stranaca (autsajdera), stvamo izgubile svoju mo nad
univerzitetskom klikom, odluio je da prihvati rizik: podvrgao se
poniavajuim ispitivanjima koja su, ipak, potvrdila njegove sumnje
- nije dobio nametenje koje je, po svemu, zasluivao. Tek u vreme
Vajmara, nametnuo se Berlinskom univerzitetu, ali se vladajua
univerzitetska klika istoriara malo promenila.25
Ideologija koja je nastavila da dominira nemakom istorijskom
profesijom tokom dvadesetih godina bila je upoma i zbog toga to je
imala vlastitu dugu istoriju. Nemaki istoriari mogli su se pozivati
na linost za istoriare jednako harizmatinu kao to su linosti iz
nemake prolosti bile za nemaki narod: na Leopolda fon Rankea.
Van svake sumnje, Ranke je bio veliki 'istoriar. Mora se priznati da,
ako su nemaki istoriari i bili puni samohvale, imali su mnogo
razloga za to. Ranke je bio pionir u korienju arhiva, majstor sloenih
materijala, grae, sjajni dramatiar i osniva novog stila istorijskog
miljenja. Sredine doktrine Rankeovog uenja - samostalnost
istoriara i njegova dunost da shvati svaki deo prolosti iznutra bile su od ogromne pomoi profesiji. Ali, u rukama nemakih istoriara
poznog carstva i mlade Republike, samostalnost istorije pretvorila se
u njenu izolovanost. Izdvajanje istorije od etike odvelo je najvei deo
nemakih istoriara u pasivno prihvatanje stvari onakvim kakve su
one bile, dok ih je izdvajanje istorije od drugih disciplina otuilo od
drutvenih nauka. Uprkos priznatoj istorijskoj erudiciji Maksa Vebera,
najvei broj istoriara ga je odbacio kao autsajdera.261 pored sve
ekstravagancije, medievalista Georg fon Belov (Below), govorio je

25 Erinnerungen, 282-286, 310 1T; navod sa srcdinjom rci outsidcr na cnglcskom,

jc na str. 282.
26 H ans M om m sen, Zum V crhaltnis von p o litisc h cr W isscnschaft und
Gcschichtswisscnschafl in Dcutschland. Vierteljahrshefte fiir Zeitgeschichte, X (1962) 346347.

107

u ime svih kolega, kada je tvrdio da su istoriari mogli da rade i bez

nove nauke - sociologije.27
Kao to to njihovi radovi i pokazuju, zaista su radili bez nje i
inili su to ravo. Ono to su mogli da naue od sociologije i politikih
nauka bilo je da se kritiki postave prema drutvenoj i politikoj
strukturi u kojoj su tako udobno iveli. Meutim, tada je sva energija
Rankeovog istorijskog miljenja bila daleko od kritike, ve usmerena
prema vedrom prihvatanju vlasti. Njegovo uveno insistiranje na
prvenstvu spoljne politike bilo je tek posledica njegovog spremnog
mirenja sa stvamou modeme imperijalistike drave.
Trijumf Rankea kao istoriara, bio je isto onoliko koban koliko
je bio i sjajan: njegovo naslee nije bilo sreno. Iako su mnogi od
njegovih sledbenika bili sposobni ljudi, a malo njih je izbeglo da
budu Rankeovi sledbenici, oni su pretvorili Rankeovo dostojanstvo
u nadmenost, njegovu vrednou u pedanteriju, njegovo prihvatanje
moi u meavinu servilnosti u zemlji i aroganciju u svetu. To je moda
bila manje njihova greka, a vie greka same istorije: Rankeovo
uenje bilo je prihvatljivije i manje tetno u devetnaestom nego u
dvadesetom veku. Ali, ma kakav bio uzrok, posledice ovih pomeranja
bile su tragine. Mnogo govorimo o naporima istoriara da revidiraju
delo svojih prethodnika; ali inimo veoma malo na kontinuitetu
istorijskih kola. Rankeovi priznati uenici pre Prvog svetskog rata sposobni istoriari Maks Lenc (Lenz), Oto Hince (Hintze), Erik Marks,
Hans Delbrik (Delbruck) - prihvatili su Rankeovo mistino verovanje
u nacionalnu dravu i njenu neprekidnu borbu za vlast, i preneli ga
na svet kao celinu. U istoriji modeme Evrope velike sile spreile su,
ratom ili diplomatijom, da bilo koja drava nametne hegemoniju.
Ali sada, razmiljali su oni, u epohi imperijalizma, Nemaku je
ugroavala hegemonija samo jedne pomorske drave - Velike
Britanije. Stoga, Nemaka se morala naoruati i, ako je potrebno,
boriti da bi za sebe obezbedila odgovarajue mesto meu velikim
silama.
27
Gcorg von Bclow, autobiografska skica u Die Geschichlswissenschaft
Gegenwart in Selbstdarstellungen, ur. Sigfricd Stcinberg, tom 1 (1925), 45; Belov sc pozivao
na jcdan lanak koji je napisao 1918. Za vremc samog rata on jc predvidao da udovitc
vclike naukc sociologije nikad ncc biti roeno . Die deutsche Geschichtsschreibung von den
Befreiungskriegenbiszuunseren Tagen: GeschichteundKulturgeschichte(\9\6), 102.Majncke
koga niko nijc mogao da optui da je imao prcdrasuda prcma drutvenim naukama, priznao jc
1922. da je njegova profesija zanemarila disciplinc od kojih moc mnogo toga da naui. Drei
Gcnerationcn deutschcr Gelehrtcnpolitik, Historische Zeitschrift, CXXV (1922), 248-283.

108

Posledice takvog razmiljanja bile su neizbene: bezuslovna

podrkapolitiko-vojnoj maini koja je vladala zemljom i nepolitiko
izbegavanje imutranjih sukoba. Istoriari postrankeovske generacije
time su pokazivali udnu meavinu beskrvnog racionalizma i jedva
skrivenog misticizma. Oni su hladnokrvno pomerali armije i granice
na ahovskoj tabli meunarodne politike, i istovremeno se naslaivali
u tajanstvenom delanju Istorije koja je dodelila Nemakoj svetu ulogu,
a obavi svetu misiju. Oni su usvojili maksimu demokratskog
imperijaliste Fridriha Nojmana koji je definisao nacionalizam kao
potrebu nemakog naroda da iri svoj uticaj na planeti.28Otuda, kada
je doao rat, oni su istovremeno branili neogranienu upotrebu gole
sile i posebnu misiju Nemake da ouva i iri Kultur, tvorevinu kojom
su Nemci oigledno prevazilazili ostale, a za koju su mislili da je
moraju braniti od varvarskog masovnog drutva Rusije, od uvenule
dekadencije Francuske, od m ehanikog udovita SAD i od
neherojskog komercijalizma Engleske. Ugledni istoriari - Trel
(Troeltsch), Majneke, Hince - saraivali su piui zajednike tomove
knjiga ii kojima su objavljivali sumnjiavom svetu nadmonost
nemake Kultur nad obinom civilizacijom saveznikih sila. U ovim
napisima najavljena je sutina onoga to je Tomas Man izneo u svom
delu Betrachtungen eines Unpolitischen.
Ova vrsta istorijskog miljenja bila je izmenjena tokom
revolucije; ak su i istoriari zapazili da se 1918. godine neto
dogodilo. Ali, mentalitet stvaranja mitova koji je stvorio takvo
miljenje, pritajio se i ponovo se pojavio u prikrivenom obliku,
otpomiji nego ikad na mogunost razobliavanja ili samokritiku.
Tradicionalno razmetanje nemakom Kultur i nemakom misijom,
otelovljavalo se u elaboriranim fantazijama, puste elje javljale su se
iz dubokih potreba, pa su istoriari u Vajmarskoj republici zakljuili
da je psiholoki pogodnije zakrpiti svoje fantazije nego ih odbaciti.
Duh Vajmara, rekao sam, bio je roen pre Vajmarske republike; isto

28
Navcdcno u Ludwig Dchio, Gcdankcn iibcr dic dcutschc Scndung, 1900-1918,
Historische Zeitschrift, CLXX1V (1952), 479-502, sada kao Thoughts on Gcrmanys Mission,
1900-1918, u Germany and fVorld Politics in the Twentieth Century. (prcv. Dictcr Pcvscncr,
1959), 72-108. Zanimljivo jc da jc zbog uvaavanja ncmakih istoriara u lanku o Rankeu
objavljcnom dvc godinc ranijc (1950!) Dchio i daljc smatrao nunim da odbaci svaku
aroganciju i pokac uvaavanjc za vclikc ljudc ranijih gencracija. Rankc and Gcrman
Impcrialism, u Germany and World Politics, 38n.

109

je bilo i sa njenom sudbinom. Kao i u vreme Carstva, tako su i sada

postojali izuzeci i zahvaljujui Vajmam bilo je vie izuzetaka nego
ranije, ali je veina istoriara trgovala nostalgijom, oboavanjem
junaka i nekritinim prihvatanjem, zapravo otvorenom podrkom,
apologetskih iskrivljavanja i istih lai, kao to je bila legenda o
udarcu u lea.29 Potpuna odanost Bizmarku i kui Hoencolema
(Hohenzollem), aho se ioiltumi istoriar Valter Gec, 1924. godine,
gtvorifi su duboku averzijuprema demokratiji k ar^teristinuza
nemaku bb^ovanu"etifti urazdoblju izmeu 1871. i 1914. kojaje
preivela sve do Republike i koju su, na nesreu, podravali vodei
istbriari. Uvaavanje ima svojjuvrednost, ali tada, tokpm dvadesetih,
ono je postalo balast: Zadatak istoriara nije negovanje pijeteta prema
neshvaenoj prolosti, ve nemilosrdno traganje za istinom. Ali to
je bilo, tvrdio je Gec, upravo ono to vodei pripadnici nemake
istorijske profesije nisu bili sposobni da shvate. Ono to je Nemakoj
bilo potrebno, bilo je jano vienje sebe same, ali ono to je ona
dobila od svojih istoriara bilo je enja za dobrim starim vrernenima
i iskrivljeno itanje novije istorije. Istoriari su nagraivali staru
vojniku kastu lanim sjajem, a Republiku izmiljenim zloinima.
Uitelji naroda! Da li vi stvamo mislite da ispunjavate obrazovnu
dunost, ako nareujete istoriji da zaustavi svoj tok i da se vrati u
bive stanje?30
estina Gecovog iskaza otkriva njegovo beznae; mora da je
bio svestan da onima koji e ga sluati nije bilo potrebno njegovo
upozorenje, a da oni kojima je trebalo njegovo upozorenje nisu bili
spremni da ga sasluaju. Antidemokratsko, patriotsko stvaranje mitova
se nastavljalo. Pre svega, pisao je ostareli istoriar Karl Julius Beloh
(Beloch), godinu dan posle Gecovog lanka, ne elim da zauvek
sklopim oi pre nego to vidim da je Nemaka ponovo povratila
svoju stam slavu. A ukoliko ovo ne bude moja sudbina, ja u otii sa
uverenjem da e se moj narod jednog dana setiti da Bog, koji je
stvorio gvoe, nije eleo robove.31 Belohovo citiranje patriotskog
29 Videti gore, str. 19.
50 Die dcutschc Gcschichtsschrcibung der Gcgcnwart, u Die deutsche Nation, 1.
novembar 1924, sada u Goetz, Historiker in meiner Zeit: Gesammelte Aufsatze (1957), 415424.
31 Autobiografska skica Bcloha u Geschichtswissenschaft der Gegenwart, tomll(1926),27.

110

dela Vaierlandslied Emsta Morica Amta (Moritz Arndt), samo je

naglasilo venu vitalnost starog vartburkog duha. I zaista, neki od
Belohovih najuglednijih kolega dali su svoj udeo obnovi riemake
slave. Feliks Rahfal (Felix Rachfahl) bio je tek jedan od mnogih koji
su tokom dvadesetih godina ustali u odbranu nemake invazije
Belgije, 1914. godine, smatrajui je istorijski potpuno opravdanom.32
S dmge strane, Fon Belov se uzdravao da otvoreno komentarie
revoluciju i Republiku, navodno iz straha od zakona protiv klevete,
ali se oseao slobodnim da napadne demokratiju kao veliku opasnost
naeg doba, snagu koja je prodirala i unitavala nemaki narod.33
To su bili glasovi velikih staraca meu nemakim istoriarima.
Stoga nije nikakvo udo to je Hajo Holbom 1931. godine, upozorio
da je uinjen mali napredak meu njegovim kolegama u pravcu naune
objektivnosti. Duboke promene koje su se dogodile u svim oblastima
intelektualnog, politikog i drutvenog ivota, kao posledica svetskog
rata, pisao je za Historische Zeitschrift, jedva da su dotakli sutinu
naunih istorijskih studija. Stare akademske tradicije i ustanove
bile su dovoljno snane da doprinesu da se veoma retko kritikuju
uobiajeni postupci, pravci i ciljevi istorijskog istraivanja i pisanja.
Ono to je bilo jo oevidnije, bio je izvestan ponos saznanjem
koliko se malo nasleenih ideala moralo odrei. Suvie mnogo
istoriara smatralo se junacima zato to su plivali protiv tokova
vremena. Ipak, upozorio je Holbom, ove naklonosti nekoj vrsti
Vere u Nibelunge nisu bile nita vie nego samozadovoljstvo,
obini znaci nepromiljenosti i samoobmane koji su pretili da postanu
opasni po nau profesiju.34
Gledano unazad, Holbomova ozbiljna upozorenja jo su otrija
nego to su morala izgledati u svoje vreme, jer se ona moraju u
izvesnoj meri primeniti i na Holbomovog uvaenog uitelja Fridriha
Majnekea, najpoznatijeg i bez sumnje najuglednijeg istoriara
Vajmarske republike.
Fridrih Majneke je Tomas Man nemake istorijske profesije i
njegovo delo Idee der Staatsrason je njegov arobni breg
33 Rahfalova autobiografska skica u ibid., 215.
33 Vidcti autobiografsku skicu Bclova u ibid., I, poscbno 44.
34 Protcstantismus und politischc Idccngcschichte, Historische Zeitschrift, CXXXXIV
(1931), 15.

111

(Zauberberg), objavljen, kao i arbni breg 1924. godine i napisan

kao i arobhi breg da se suptotstavi novijoj istoriji, da shvati
dijalektiku borbu svfetlosti i tame u nepomirljivom sukobu, a ipak
ujarmljene zajedno u neraskidivom bratstvu. Kao i Man, Majneke je
bio kultumi aristokrata preobraen u pristalicu Republike; kao i Man,
Majneke je bio majstor duboke ironije, on je uivao u tananoj igri
motiva, traio je dobro, ali je naao je da je zlo fascinantno, a iz
patnji rata i poraza nauio je jedinstvenu pouku da, ako ovek ikada
uspe da pokori demona koji -se nalazi u njemu, moi e to uiniti
jedino akp u njega gleda bez straha i ako ga dobro odmeri. Tomas
Man ostavlja svog jednostavnog junaka, Hansa Kastorpa na ratitu,
sa neizvesnim izgledima da preivi, ali sa pitanjem koje ukazuje na
nadu: Hoe li iz ove sveopte pohotne gozbe smrti, jednog dana nii
ljubav? Rvui se sa svojim demonom, raison d etat, Majneke zavrava
u slinom tonu: Razmiljanje se nikad ne moe um oriti od
posmatranja svog lika koji je poput Sfmge i nee nikad uspeti da ga
potpuno razume. Moe samo traiti od aktivnog dravnika da nosi
dravu i Boga zajedno u svom srcu, a bi moda spreio demona,
koga se nikad ne moe u potpunosti osloboditi, da ne postane suvie
moan.33
Die Idee der Staatsrason je knjievnost, filozofija i, kao to je
sam Majneke priznao, autobiografija. Rekao je da je napisao to delo
da bi sledio neka pitanja sa kojima se prvo suoio pre rata u svom
delu Weltbiirgertum und Nationalstaat, ali su mu teka zbivanja rata
dala nove perspektive, dok je ok poraza gumuo centralno pitanje
u prvi plan sa svim svojim uasom.36 Moram odmah da dodam da
je knjiga takoe i nauna istorija. Na vie od pet stotina gusto
tampanih strana, Majneke prati koncept raison d'etat od poetka
modeme politike misli kod Makijavelija (Machiavelli), preko njenih
velikih predstavnika poput Fridriha Velikog, do dvadesetog veka.
Pratei to pitanje, Majneke pokazuje njegovu vanost i njegov
problematini kvalitet. Drava ima svoje potrebe - odravanje i irenje
svoje moi u sistemu suprotstavljenih drava - i dravnik je prinuen
da deluje na nain koji bi, kao moralan ovek ili u privatnom ivotu,
35 Staatsrason, 542.
Ibid., 27

112

morao da osudi. Izgleda da vlau upravlja tragino dvojstvo: traei

za sebe dobro, ona koristi rava sredstva - hladnu proraunatost,
obmanu i silu.
U ovom delu ima mnogo prodome analize, voene dubokom
moralnom strau i velikom vetinom, iako, udno je rei, u njoj
nema dovoljnp suptilnosti. Kap majstor rei, Majneke je takoe i
njihova rtva i rtva naina koji je tipian za predstavnike
Vemunftrepublikaner uprkos sveg kritikog napora, Majneke naputa
kritiku, uzimajui retoriku za stvamost, a svetske psiholoke sukobe
za filozofske tekoe.37 Njegpva vizija mpi kao traginog fenomena
jedna je nesrena filozofska navika nasleena iz nemakog idealizma.
Ona daje praktinom pitanju metafiziko dostojanstvo, to ne dovodi
do analize ve do rezignacije. Mrnja i osveta navodi on Bizmarkove
rei, ravi su savetodavci u politici, ali zastaje da se upita da li je
sam Bizmark sledio svoj savet.38 Barem u svojim vlastitim oima,
M ajneke navodi rel Fridriha Velikog, junak mora da ima
opravdanje, ali proputa da ispita da li re junak ne prejudicira
problem , ili, da Ii je Fridrih zaista u svojim oim a nalazio
opravdanje.39 On navodi neke usamljene, visoko moralne izjave
Trajkea (Treitschke) i uprkos nekih otrih kritika na raun Trajkeove
agresivnosti i sirovog drutvenog darvinizma, priznaje mu duboku
etiku ozbiljnost i duhovnu irinu.40 Majneke smatra svoj ideal
drave - organsku zajednicu u kojoj se vladari i podanici udruuju kao stvamost, pretpostavljajui na taj nain da je dokazano ono to je
trebalo da bude, a nije moglo biti. dokazano. Zapleten u svoje
pretpostavke, Majneke nikada nije uvideo da je tragino shvatanje
drave pomoglo da se opravdaju njeni zloini, da sirotinja nije imala
nikakvog udela u jaanju dravne moi ili slave, da drava nije bila
konani odgovor prirode na problem ljudske organizacije i, veoma
37
itavo ivotno dcio Majnckca, pisaojc Ekart Kcr 1928, prikazujui Majnckcovu
Geschichle des deutsch-englischen Bundnisproblems, 1890-1901 (1927), optcrccno jc
namcmim i samonamctnutimsanioogranicnjcm pitanja koja on postavlja - ProblemstelUmg"'.
Die Gesellschaft, V, dco 2 (1928), 27
3* Staatsrasan.8.
Ibid., 492.
40
Ibid., 506. Iako dalcko od toga da jc bio nckritian prcma Trajkcu i da nijc pominjao
njcgov antiscmitizam, Majnckc ga znaajno odvaja od ucnika kakav jc bio Ditrih cfcr
(Dictrich Schafcr), koga odbacujc kao zaista ncpodnoljivog.

113

jednostavno, da drava nije uvek, ili barem ne esto, predstavljala

javni interes. Ako je Kantorovic nazado vao zato to je nauna pitanja
pretvarao u mitove, Majneke je nazadovao pretvarajui ih u fitozofske
probleme.
Kompleks oseanja i odgovora koje sam nazvao udnja za
celovitou pokazuje se nakon ispitivanja kao veliko nazadovanje,
roeno iz velikog straha: straha od modemog. Apstrakcije sa kojima
su Tenis, Hofmanstal i drugi manipulisali - Vdlk, Fuhrer, Organismus,
Reich, Entscheidung, Gemeinschaft - otkrivaju oajniku potrebu za
korenima i za zajednicom, estoko, esto zlobno odbacivanje razuma
praeno zahtevom za direktnom akcijom ili za predajom harizmatinom voi. udnja za celovitou bila je preplavljena mrnjom;
politiki, ponekad i privatni svet njenih glavnih tumaa bio je
paranoian svet, pun neprijatelja: dehum anizujua m aina,
kapitalistiki materijalizam, bezboni racionalizam, drutvo bez
korena, kosmopolitski Jevreji i ono veliko udovite koje je prodiralo
sve - grad. Austrijski, katoliki filozof drutva, Otmar pan (Othmar
Spann), ije su fantazije bile veoma populame u desniarskim
krugovima, ponudio je svojim itaocima cmu listu koju su mogli
lako da prihvate: Lok (Locke), Hjum (Hume), Volter (Voltaire), Ruso
(Rousseau), Rikardo (Ricardo), Marks, Darvin, prijava - unfldtig psihoanaliza, impresionizam, dadaizam, kubizam i filmska drama.
Upravo ova meavina neprijateljskih oseanja koja se maskirala kao
filozofija, navela je Trela, neposredno pred njegovu smrt 1922, da
upozori na ono to je smatrao osobenom nemakom sklonou, da
mea mistiku i brutalnost.41
V
Uprkos svemu, prilike u Vajmarskoj republici bile su veoma
sloene. Tokom dvadesetih godina mnogi od onih koji su udeli za
povezanou i jedinstvom bili su rtve regresije. Samo je nekolicina
onih koji su u velikom broju unapred bili osueni na neuspeh, teila
da zadovolji svoje potrebe, ne bekstvom, ve gospodarei svetom,
41
Navcdcno u Klcmcns von Klcmpcrcr, Germanys New Conservativism: Jts His
and Dilemma in the Ttventieth Century (1957), 113.

114

ne odbacujui maine ve njihovom upotrebom, ne uz pomo

iracionalizma ve razumom, ne pomou nihilizma ve gradnjom. Ovo
poslednje u bukvalnom smislu, poto su oni u svojim spisima uobliili
modemu i demokratsku filozofiju koju su opet arhitekti preneli u
njihove graevine.
Meu najsam osvesnijima od ovih arhitekata bio je Erih
Mendelson (Erich Mendelsohn) koji e izgraditi neke zapaene zgrade
u vajmarskom razdoblju, meu njima i zgradu Universum bioskopa
u Berlinu iz 1927, i okenovu (Schoken) robnu kuu u emnicu
(Chemnitz), 1928-29. Mendelson je insistirao na tome da arhitekta
mora da ujedini ono to je on nazivao analizom i dinamikom,
razumom i nerazumom: Izmeu ove dve krajnosti, racionalnog i
iracionalnog, kree se moja priroda, ivot i rad.42 Nema sumnje,
pisao je svojoj eni, osnovni inilac je funkcija, ali funkcija bez
ulnih primesa ostaje obina konstrukcija. Vie nego ikad, zalaem
se za program pomirenja u kome su udrueni lepota i korist. Oboje
je neophodno, oboje se moraju pronai. Upotrebljavajui pogodan
hegelijanski izraz aufheberi, koji znai istovremeno uzvieno,
ukinuto i ouvano, Mendelson je mislio da su u dobroj graevini svi
dualizmi aufgehoberi, isto onako kao to su aufgehoben u svakom
organizmu, stvorenju i umetnikom delu.43 Iako mlad i nepoznat,
Mendelson je 1920. godine, izgradio opservatoriju i astrofiziku
laboratoriju, Ajntajnovu kulu. On ju je projektovao, rekao je, iz
nekakvog nepoznatog poriva, putajui joj da se pojavi iz mistike
koja se nalazi oko Ajntajnovog univerzuma.44 Kada je Albert
Ajntajn proao kroz zgradu on je izrazio svoje odobravanje jednim
jedinim, pravim epitetom - organski 45
Takva filozofija ini se prihvatljiva za arhitektu kao to je
Mendelson koji je vie voleo snane krivine nego pravu liniju. Ali
Valter Gropijus, pristalica klasinog, geometrijskog stila, u velikoj
meri je podravao istu filozofiju. Poto je izgradio nekoliko lepih
graevina pre Prvog svetskog rata, Gropijus je bio ve veoma poznat
u vreme roenja Republike, ali je pravu slavu postigao u Bauhausu,
42 Wolf von Eckardt, Erich Mendelsohn (1960), 11.
43 Erich Mcndclsohn, Brie/e eines Architekten, izd. Oskar Bcycr (1961), 57, 73.
44 Eckardt, Mendelsohn, 9.
45 Amold Whittick, Erich Mendelsohn (1940), 64.

115

koji e zauvek biti vezan za njegovo ime. Gropijus je otvorio Bauhaus

poetkom 1919. godine, u Vajmaru, spajajui u novom poduhvatu
dve starije kole, akademiju umetnosti i kolu primenjenih umetnosti.
Razjanjavajui i odluno napredujui preko naela prvobitno
najavljenih u nemakom Verkbundu (Werkbund) pre rata, Gropijus
je od poetka posvetio svoju kolu jedinstvenoj umetnikoj celini graevini. Tada, a i kasnije, tvrdio je da njegovo delo nije bilo samo
zanatska filozofija; zanat je bio priprema za arhitekturu. Niti je to
bila jednostavno funkcionalna filozofija, ograniena na praksu ili
na industriju. To je bila izriito estetska filozofija koja se zasnivala
na psiholokim istraivanjima. Arhitekti, slikari i vajari, pisao je u
svom premijemom proglasu u aprilu 1919, moraju ponovo priznati
i shvatiti, mnogostruki oblik - vielgliedrige Gestalt - graevine u
svojoj celini i svojim delovima. Tek tada e njihov rad biti ispunjen
arhitektonskim duhom koji je sada izgubljen u salonskoj
umetnosti. Starije kole umetnosti nisu mogle da stvore ovo
jedinstvo poto su odvajale umetnost od zanata. To se mora
promeniti: Mi arhitekti, vajari, slikari, moramo se svi vratiti zanatu.
Nema sutinske razlike izmeu zanatlije i umetnika: Umetnik
je zanatlija u svom najuzvienijem obliku - Steigerung des
Handwerkers." Neka svi, zaboravljajui snobovske razlike, sarauju
na novoj graevini budunosti koja e objediniti arhitekturu i
vajarstvo i slikarstvo, u jedinstveni oblik, uzdiui se do neba iz ruku
miliona zanatlija kao kristalni simbol novonastajue vere. Lajonel
Fajninger (Lyonel Feininger) ilustrovao je ovaj poziv na novo
jedinstvo drvorezom na kome je prikazao visoku, vitku, sekularnu
katedralu osvetljenu zvezdama.46
Program studija u Bauhausu bio je zamiljen da pretvori ovu
retoriku u stvamost. Poto bi se poloio osnovni kurs, svaki student
se obuavao u radionici kod dva majstora, koji su ga pouavali s
nadom da e ovladati materijalima kao i estetikom, i sadraja i forme.
Dvojno obrazovanje ove vrste, pisao je kasnije Gropijus,
omoguie novoj generaciji da ostvari objedinjenje svih oblika
stvaralakog rada kako bi postala graditelj nove civilizacije. Kle
46
Manifcst je u celini objavljen u Das Bauhaus, 1919-1933: IVeimar, Dessau, Be
ur. Hans M. Winglcr (1962), 38-41.

116

(Klee) je 1922. nacrtao simboliku predstavu ovog programa:

sedmokraku zvezdu upisanu u krunu traku. Ova traka predstavlja
preliminamu pripremu koja ukljuuje nekoliko materijala (staklo,
kamen, drvo) i nekoliko kurseva (konstrukcije, boje, kompozicija) i
vodi do sredita zvezde, drugog kruga u kome je dostojanstveno
prikazan dvostruki cilj Batihausa: Bau und Biihne - zgrada i
pozomica.47 Atmosfera novog Bauhausa bila je eksperimentalna,
vesela, neobino snana; ovek treba samo da pomisli na neke od
nastavnika da bi je oiveo: Paul Kle, Vasilij Kandinski, Lajonel
Fajninger, Gerhard Marks, Oskar lemer (Schlemmer), Laslo
Moholji-Na (Laszlo Moholy-Nagy), Jozef Albers.
Aktivnost Bauhausa bila je inventivna i raznovrsna: tipografija,
dizajn nametaja, lampe, tepisi, gmarija, povezivanje knjiga, ples.
Sve ove aktivnosti uivale su ogromnu slobodu, a mnoge od njih,
kao to znamo, imale su trajni uticaj: jo uvek sedimo u stolicama
koje je dizajnirao Marsel Brojer (Marcel Breuer) i itamo slova koja
je oblikovao Herbert Bajer (Bayer). Atmosfera u Bauhausu bila je
neobina, radosna: Bauhaus je bio porodica, kola, zadruni posao,
misionarsko dmtvo. Ni Gropijus ni drugi uitelji nisu verovali u
uenike; to nije bila akademija gde veliki uitelj reprodukuje mala
izdanja samog sebe, ve laboratorija, u kojoj su studenti podsticali
uitelje, a uitelji uenike. Korisnost i lepota nisu samo stajale jedna
pored druge, uitelji su teili da ih pretvore u jedno, iako je tu bilo
mesta i za istu lepotu. Neke od najzanimljivijih grafika Fajningera,
Klea i Kandinskog bile su uraene u Bauhausu. Visoki moral bio je
bitan ne samo za stvaralatvo ve i za obino preivljavanje: budet
kole bio je mali, a siromatvo, posebno meu studentima, bilo je
veliko. Kada je Bauhaus pripremio svoju prvu izlobu, 1923. godine,
sea se Valter Gropijus, nije bilo novca za ienje zgrade, a ene
nastavnika dobrovoljno su radile kao istaice. Duh je bio, rekao
je Valter Gropijus, prosto sjajan, a neke od neformalnih aktivnosti,
kao nae proslave - Feste - kada bi neko odredio temu, kao cmo i
belo, ili kvadrat, bile su izvanredni trenuci.
Neizbeno, postojale su i neke tenzije unutar kole: Johanes
Iten (Itten), slikar i vaspita, koga je Gropijus doveo iz Bea da vodi
47 Vidcti ibid., 10.

117

jedan, za sve studente izuzetno znaajan, osnovni kurs, bio je strasno

i iskljuivo posveen estetici i piokazivao je manju zainteresovanost
za praktine rezultate nego to je Gropijus smatrao ispravnim ili
moguim. Iten je podneo ostavku 1923. godine, a taj pripremni kurs
preuzela su druga dva uitelja, Jozef Albers i Laslo Moholji-Na.
Ali, vremenom i u prijatnoj atmosferi koja je podsticala slobodnu
raspravu, ove tenzije su slabile i Bauhaus je ak imao koristi od te
pomalo prerane izlobe iz 1923. godine, na ijem odravanju je vlada
insistirala suprotno proceni Gropijusa i drugih. U svakom sluaju,
istinski neprijatelj nije bila unutranja nesloga, ve spoljno
neprijateljstvo - politika i estetska averzija desnokrilnih,
tradicionalnih zanatlija prema revolucionarnim implikacijama
eksperimenata u Bauhausu i boemskom ponaanju njegovih studenata.
Svestan da je sedeo na buretu baruta, Gropijus je izriito zabranio
svaku politiku delatnost i to je veoma mnogo pomoglo. Bauhaus je
preao 1925. godine iz Vajmara u mnogo pogodniji grad Desau. Tu
je Gropijus izgradio svoje uvene zgrade, moda najvie fotografisana
dela vajmarskog razdoblja. Tu su Kle i Kandinski nastavili da slikaju,
Brojer da pravi svoj nametaj, a radionica da dizajnira svoje jasne,
vrste i divne tvorevine: lampe, porcelan i srebmi escajg, koje su
Bauhaus proslavile u inostranstvu, a zbog kojih je izaao na Io glas
u zemlji. Najzad, politika i depresija doveli su Bauliaus 1932. godine
u Berlin gde je doiveo svoje poslednje dane.
Piui o tome, u svojim poznim godinama, Gropijus je
jednostavno razvio linije koje je postavio u svom prvom proglasu iz
1919. godine: nova arhitektura teila je celovitosti tako to je nastojala
da zadovolji ekonomske i estetske potrebe. Mehanizacija mora biti
ta koja e sluiti; u stvari, Bauhaus je bio zamiljen da sprei da
maina zarobi oveanstvo, tako to e svojim proizvodima dati
stvami i znaajni sadraj, spasavajui na taj nain dom od mehanike
anarhije... Na cilj bio je da uklonimo svaku tetu koju je mogla da
nanese maina, a da pri tom ne rtvujemo bilo koju od njenih stvamih
prednosti. Zaista, modemi ovek bio je rastrzan, ali napustiti podelu
rada bilo bi ne samo nemogue ve i nepoeljno. Tragediju
fragmentacije nije izazvala maina ili precizna podela poslova, ve
pre svega materijalistiki mentalitet naeg vremena i manjkav i
118

nepovoljan poloaj pojedinca unutar zajednice. Bila je potrebna

otvorena modema filozofija koja se nije plaila mehanizacije ili
ispravne standardizacije. Ono to smo mi propovedali u praksi bilo
je opte pravo graanstva svih oblika kreativnog rada i njihove logine
meuzavisnosti u modemom svetu. Vodee naelo bilo je da
umetniki dizajn nije ni duhovno ni materijalno pitanje, ve
jednostavno sastavni deo svakodnevnog ivota. Ovde razum i strast
moraju saradivati. Istina je da umetniko delo ostaje tehniki
proizvod, afi ono mora da ispuni i jednu intelektualnu svrhu koju
jedino mogu ostvariti strast i mata. Sve u svemu, Bauhaus je
predstavljao istinsku zajednicu koja je kroz celovitost svog pristupa,
pomogla da se obnovi arhitektura i dizajn dananjice, kao drutvene
umetnosti. On je razvio totalnu arhitekturu.48
Jezik kojim se slue arhitekti poznat je po svojoj nepreciznosti,
pretencioznosti i slabosti prema klieima, pa ni sam Gropijus nije
uvek uspevao da izbegne izazovu da prorie. Ipak, njegovo delo kue koje je projektovao, proizvodi koje je nadgledao, uenici koje
je pripremao, javnost koju je obrazovao - daje solidno, konkretno
znaenje njegovim najmatovitijim ostvarenjima. Ono to je Gropijus
uio, a to najvei deo Nemaca nije eleo da naui, bila je lekcija
Bekona (Bacon) i Dekarta (Descartes) i epohe prosveenosti: da se
ovek mora suoiti sa svetom i ovladati njim; da je lek za bolesti
modemog vremena jo vie, ali prave vrste, modemosti. Nikoga ne
treba da iznenadi injenica da je Bauhaus za samo pola godine
nadiveo Vajmarsku republiku.

Izvukao sam ovc navodc iz knjiga Valtcra Gropijusa, The NewArchitecture and the
Batihaus (prcv. P. Morton Shand, izd. 1965) i ScopeofTotalArchitecture(izA. 1962), passim.

5
POBUNA SINA
Godine ekspresionizma
i
Verovatno najslavnija um etnika tvorevina iz vremena
Vajmarske republike, pored Bauhausa, bio je film Kabinet doktora
Katigarija, prikazan 1920, u Berlinu. Vili Has je kasnije pisao da se
u njem u nala ona stravina, demonska, okrutna, gotska
N em aka .1 Svojim sumanutim sadrajem, ekspresionistikim
scenama, mranom atmosferom, Kaligari i dalje otelovljuje vajmarski
duh, za potomstvo isto onako oevidno kao to to ine Gropijusove
graevine, apstrakcije Kandinskog, Groove karikature i noge Marlene
Ditrih. To je film koji potpuno zaluuje svoju besm rtnost,
eksperiment koji je prethodio navali drugih eksperimenata. Meutim,
pored toga to je bio presudan u istoriji filma, Kaligari je takoe
pouan primer za istoriju Vajmarske .republike, posebno u njenim
ranim, ekspresionistikim godinama. U njemu je bilo mnogo vie od
jednog neobinog scenarija ili novina u osvetljenju.
Kasnije, u izgnanstvu u Americi, nemaki pisac i filmski kritiar,
Zigfrid Krakauer, znalaki je opisao istoriju Kaligarija u svim
pojedinostima. Evo ta se dogodilo: kratko vreme nakon rata, dva
mlada oveka, eh Hans Janovic (Janowitz) i Austrijanac, Karl Majer
(Carl Mayer), sreli su se, sasvim prirodno u Berlinu, i postali bliski
prijatelji. Obojica su bili talentovani, fascinirani ekspresionizmom,
ispunjeni oseanjem uasa prema ratu koji se upravo zavrio, i eljni
da uvere druge u svoja miroljubiva gledita. Sastavili su priu od
svojih nonih slika, svog oajanja zbog rata i svoje matovitosti;
priu o ludom, monom, doktoru Kaligariju, koji prikazuje svog
somnambula Cezara po vaarima. Gde god da se Kaligari pojavi,
sledi smrt: slubenik koji se obrecnuo na njega, naen je mrtav, a
kada jedan od dva mlada studenta trai od Cezara da mu predskae
1Die literarische Welt, 103.

121

budunost, ovaj, tano, previa da e on umreti u zoru. Fransis,

stuent koji preivljava, trai reenje m isterije. Uunja se u
Kaligarijeva kola i sa olakanjem vidi da ono to mu se uini da je
Cezar, spava u svom leaju. Ali dok je Fransis na vaaritu, Cezar, u
stvari, odlazi da otme Dejn, Fransisovu devojku, i da je odvede.
Gonjen preko strmih brda i jezivih vijadukata, Cezar isputa devojku
i umire. Za vreme istrage policija otkriva da je u Cezarovom leaju lutka. Istina izlazi na videlo. Cezar je inio zloine po naredbi svog
gospodara, hodajui nou ulicama, hipnotisan, dok je na njegovom
mestu leala lutka. Kaligari izbegava hapenje sklonivi se u jedan
azil za umobolne. Tu, Fransisa, koji ga je sledio, eka jo jedno otkrie:
ludi hipnotizer i direktor ludnice su jedna ista osoba. Dok Kaligari
spava, Fransis i policija prouavaju njegove beleke i uspevaju da
poveu stvari: direktor je bio fasciniran priom nadrilekara iz
osamnaestog veka, po imenu Kaligari, koji je naveo svog medijuma
Cezara da izvri ubistvo. Fascinacija se pretvorila u opsesiju pa je on
eksperimentisao sa somnambulom iz ludnice na Kaligarijev nain.
Kad Fransis pokuava da iznudi priznanje od direktora, pokazujui
mu Cezarov le, modemi Kaligari potpuno gubi razum i obuzdava se
tek kad mu obuku ludaku koulju - sam amblem ustanove na ijem
se elu nalazio i koju je u svom ludilu izneverio.
Erih Pomer (Erich Pommer), koji e postati jedan od najuticajnijih filmskih producenata u vajmarskom razdoblju, prihvatio
je scenario i na kraju odredio Roberta Vinea (Wiene) da ga reira. To
je bilo presudno; uprkos odlunim prigovorima autora, Vine je izmenio
originalnu priu i time filmu dao konaan oblik: radnja poinje i
zavrava se u ludnici, a na kraju postaje jasno da je student Fransis
lud, isto kao i njegova devojka Dejn, i da je optuba da je direktor
ubica dr Kaligari, samo jedna od Fransisovih opsena. U stvari, direktor
je prijatan ovek, zadovoljan to je otkrio prirodu Fransisove psihoze
i srean to je u stanju da najavi da e biti u prilici da ga konano
izlei.
Gnev dvojice pisaca zbog ove promene, bio je neto vie od
tatine autora. Film je, i ovakav, imao snagu, ali je poruka koju su
njih dvojica eleli da saopte sasvim iezla. Dva mlada Dichtera
bili su bliski prijatelji Vilija Hasa i on se prisea da bi, ono to su oni
122

zaistapisali oko 1920. godine, to su muesto ponavljali, bio u stvari

pacifistiki film, film protiv militarizma, protiv vojnike poslunosti
uopte. Potom je filmska kompanija izvrila promene, vrlo udne i
zapanjujue promene, koje su ponitile ovo znaenje.2 Kao to
Krakauer pokazuje, autori su eleli da razotkriju brutalnost, krajnju
nerazumnost vlasti; okvir u koji je reiser stavio njihovu priu prikazao
je vlast kao u sutini korektnu i velikodunu, a pobuna protiv vlasti
dobila je izgled obmane, oblik ludila. Revolucioname ideje pretvorile
su se u konformistike ideje.3
Ipak, ostaje otvoreno pitanje da li bi prvobitni nacrt, da je ostao
neizmenjen, bio posebno jasan. Publika je odgovorila na Kaligarija
sa nekritinim oduevljenjem, oito nesvesna da su promene uopte
bile izvrene u prvobitnom tekstu. I da je to znala, bila bi ravnoduna,
a taj nedostatak sposobnosti razlikovanja, moe da bude dobar
komentar o ekspresionistikoj pomci u celini. Krakauer priznaje da
su sami autori mogli, jedino, ponuditi kao sumnjivu altemativu
Kaligarijevoj tiraniji - anarhiju koju je simbolizovala neprekidna,
nemima, razuzdana aktivnost na vaam. To to su dva autora izabrala
vaar sa svojim slobodama kao suprotnost ugnjetavanju koje vri
Kaligari, otkriva pukotinu u njihovim revolucionamim aspiracijama.
Ma koliko teili slobodi, oni oigledno nisu bili sposobni da zamisle
njene konture.4
Tako, u svom prvobitnom konceptu, svom zavrnom obliku i
svom potonjem trijumfu, Kaligari odslikava nepostojanost i zbrku u
nainu razmiljanja ekspresionista. Mada su ekspresionisti inili sve
to su mogli da pomognu revoluciju, oni su, u celini gledano, bili
nepolitini revolucionari, u svakom sluaju, nisu imali program.
Njihova pobuna protiv vrstih formi i zdravog razuma, otkrivala je
tenju za obnovom, nezadovoljstvo trenutnom stvarnou i
nesigumost u izbom puteva, ime je bila obeleena Nemaka u celini.
Ekspresionisti nisu bili jedinstveni pokret, ve labavo povezana gmpa.
Oni su bili buntovnici s razlogom, ali bez jasno odreenih, konkretnih

1Loc. cit.
3
From Caligari to Hitler: A psychological History o f the German Film (1947), 61 -67
U opisivanju ovog dogaaja, Krakauer se posluio neobjavljenim scanjima koja je napisao
jedan od autora filma, Hans Janovic.

ciljeva. Kada je izbila revolucija, ekspresionisti svih ubeenja odluno

su je podrali i privukli druge umetnike u krug revolucionara.
Novembergruppe osnovana u decembru 1918, kao i grupa sa
provokativnim nazivom Arbeitsratfu r Kunst, posvetile su se irenju
um etnosti koja e odgovarati novom dobu, a ukljuivale su
ekspresioniste sa razliitih strana, politikih opredeljenja svih boja,
kao i umetnike iz svih oblasti umetnikog ivota: Emila Noldea,
mistinog, rasistikog hrianina, kao i Emsta Tolera, nevoljnog
komunistu; Eriha Mendelsona kao i Valtera Gropijusa. Svi umetnici
ili skoro svi, bili su zahvaeni gotovo verskim arom za stvaranje
novog: Bertold Breht i Kurt Vajl (Weil), Alban Berg i Paul Hindemit
(Hindemith), prikljuili su se udruenju - Novembergruppe. U
decembru 1918. godine, oni su proklamovali da: Budunost
umetnosti i ozbiljnost ovog asa prisiljava nas revolucionare duha
(ekspresionisti, kubisti, futuristi) da teimo jedinstvu i bliskoj
saradnji.5
Kao ni jedinstvo vajmarske koalicije, ni ovo jedinstvo nije
trajalo. Fantazije o bratskoj saradnji su izbledele, ali su revolucionari
duha produili da napadaju njihov svet, ponekad sa potpuno
kontrolisanom umenou, esto sa histerinim preputanjem. Kabinet
doktora Kaligarija, uveo je modu ekspresionistikih filmova
pretrpanih mutnom svetlou u kojoj su se glumci kretali, slino kao
Cezar somnambul, kao da su u transu, ispred neobino oslikane
scenografije. Ovi filmovi, nadali su se njihovi ambiciozni tvorci,
izgledae misteriozno, puni mnogih ravni znaenja. Vine je, posle
Kaligarija, te iste godine napravio sledei film Genuine. Bila je to
jo jedna fantazijaprepuna krvi i nekontrolisanih poriva. Dve godine
kasnije, Fric Lang je snimio Doktora Mabuzea, kockara, priu slinu
Kaligariju, o ekstravagantnom zloinu, hipnotizmu, i konano ludilu,
i sasvim slino Kaligariju film je bio dekorisan scenografijom sa
obojenim senkama, krivim zidovima i ludim uglovima koji kao da
su, iako nisu, sa Fajningerovih slika.
Naime, slikari su ili svojim putem, ali u slinom smem. Oni su
koristili jake, jednostavne, agresivne boje; svesno primitivnu zanatsku
s Bcraard S. Maycrs, The German Expressionists: A Generation in Revolt (izd. 1966),

220.

124

obradu; strasnu liniju i surovo iskrivljavanje ljudskog tela - sve to,

otkriveno ve pre rata doveli su, meutim, do novih krajnosti. Vie
od filmskih stvaralaca i daleko vie od pesnika iz tih godina, slikari
su bili izraziti individualisti. ak i slikari koji su radili zajedno u
Bauhausu - Kle, Fajninger, Kandinski - radili su svaki u svom
osobenom idiomu. Maks Bekman, jedan od najveih slikara tog
vremena, iji je dug ekspresionistikoj viziji oevidan, gordo je
odbacio ovu etiketu. Ve 1922, u najboljim ekspresionistikinv
godinama, on je otpisao itav ekspresionistiki posao kao obinu
dekorativnu i knjievnu stvar. On je znao da je bio moderan, ali je
tvrdio: Moe se biti nov, i bez pripadanja ekspresionizmu ili
impresionizmu.6
Ve sama neodreenost imena odraava neodreenost politikog
stava samih slikara u vreme Vajmarske republike. Sam Bekman,
odluno je izjavio: Ja nisam bio nikada politiki aktivan na bilo koji
nain, i odbacio je pomisao da se ikada bavio barikadama.7 Ono
to je vailo za Bekmana, vailo je i za mnoge drage slikare. Umereni
Lajonel Fajninger bio je jedan od slikara koji je potpisao manifest
Novembergruppe u kome je pridmio svoj glas onima koji kau da
svemu to nie i dolazi.8 Ova dobronamema i neuvredljiva afirmacija
novine i izgradnje bila je karakteristika tog vremena. Crtei Georga
Grosa su jasno, i sa neskrivenom namerom, otelovljavali osobeni
Weltanschauung - predstavljali su propagandu protiv debelih
industrijalaca i ratnih profitera. Slike radnika, pune saoseanja, Ota
Diksa (Otto Dix) i njegovi gmbi portreti podvodaa i prostitutki,
nosili su u sebi otvoreno proletersku pomku. Sumome grafike Kete
Kolvic, sa svojim uplakanim majkama, svojim poslednjim pozdravom
Karlu Libknehtu, svojom izgladnelom decom, svojim oajnim
rtvama rata i kapitalistike eksploatacije, nosile su u sebi snanu
politiku pomku. Ali najvei broj slikara interesovao se za politiku
uglavnom zato to su ih njihovi neprijatelji nazivali Kultur6 Bckman - izdavau Rajnhardu Pipcru (Rcinhardt Piper), navedeno kod Petcr Scltz,
Max Beckmann (1964), 39.
7 Izjava iz 1938, navedena kod Mcyers, German Expressionists, 254; dnevnik, 17.
scptembra 1948, navedeno kod Aloys Goergen, Beckmann und die Apocalypse, Blick a u f
Beckmann: Dokumente und Vortrdge (1962), 21.
* Hans Hcss, Lyonel Feininger (1961), 87.

125

-Bolschewiken, isto onako kao to su neki Nemci kasnije otkrili da

su Jevreji, zato to im je to nacistika vlada saoptila. U stvari,
politike ideje EmilaNoldea - njegov pakosni antisemitizam, njegovo
grubo neprijateljstvo prema francuskoj kulturi, podstaknuto njegovim
ranim lanstvom u nacistikoj partiji - pokazivali su da je
ekspresionizam mogao da se prilagodi svim vidovima politike.
Ekspresionisti su udeli da se oslobode konvencije da bi stigli do
prirode. Sam Nolde, ne skrivajui to, smatrao je da vrlina i stvamost
lee u nordijskoj krvi i mistinoj privrenosti tlu. Ekspresionistiki
romanopisac Teodor Dojbler (Daubler), nesvesno je otkrio, 1919.
godine, opasnost od prevelike strasti u tom pokretu. Stojei pred
litografijom Ljubomora, Edvarda Munka, iji je uticaj na nemake
ekspresioniste bio ogroman, Dojbler je razmiljao: Nisam li ja
ivotinja? Stvamost! Ciklus A i O kae: moe to biti. ivotinja izbija
kod Munka kao puni izraz njegove celovite sutine. Impresionisti
nisu znali ta bi s tim radili: sada, ponovo, nalazimo se na tragu
Jcategorije ivotinje - Tierbestimmheiten. Izna svega, kakva
monumentalnost: svaka ivotinja - neporecivo razumevanje ivota.
Dosledno samoopredeljenje. Povratak ivotinji kroz umetnost je naa
odluka u korist ekspresionizma.9 Jedina nevolja bila je u tome to
su se ekspresionisti vraali ivotinji kroz umetnost - njihova ivotinja
bila je Markova nevina kouta - a nacisti e se vratiti ivotinji u
ivotu, uzimajui dmge ivotinje za svoje modele.
Ipak, ovo nije bilo sve. Dok su neki slikari napadali Republiku
s krajnje Ieviarske ili krajnje desniarske pozicije; dok su dmgi slikari
bili isuvie zauzeti slikanjem da bi glasali - u jednom presudnom
smislu svi oni su, svesno ili nesvesno, uestvovali u stvaranju
vajmarskog duha. Sudbina Noldea u razdoblju nacizma - njegovi
uni zahtevi da ga priznaju novi gospodari, njegovi stalno ponavljani
pozivi visokim zvaninicima da mu se dodeli mesto u novom poretku,
svi odreda s prezirom odbijeni od strane reima koji nije imao nikakvc
potrebe za degenerisanim umetnicima bez obzira na njihove
simpatije - ukazuje da, iako svi ekspresionisti nisu voleli Vajmar,
neprijatelji Vajmara mrzeli su sve ekspresioniste. Za to je bilo mnogo
9
Iz Der neue Standpunkt (1919) u Expressionismus: Literatur und Kunst, ur. Paul
Raabc i H. L. Grcvc (1960), 19.

126

razloga. Bik>je neeg revolucionamog u njihovoj vitalnosti, njihovom

neumomom traganju za stvamou iza pojavnog. Sentimentalni
realizam koji su monarhisti, a kasnije i nacisti, voleli, fotografski
naturalizam i propagandistiko stvaranje mitova koje su oni jedino i
mogli da koriste, bili su anatema za umetnike vajmarskog doba; to
su bile lai, a ne umetnost. Kirhnerovi snani portreti vajcarskih
seljaka, Fajningerovi lirski morski pejzai i crkve sa svojim divnim
kompozicijama dugih, pravih linija i kubistikih ploha, Kleove
inspirisane i prelepo kontrolisane fantazije, apstrakcije Kandinskog
sa linijama, kmgovima i krivinama udno nategnutim u svom spoju,
znaili su jednoduno odbacivanje prolosti, tenju ka novoj
stvamosti. Bekman je govorio u ime svih njih. Ono to elim da
pokaem u mom delu, rekao je, jeste ideja koja se krije iza takozvane
stvarnosti. Ja tragam za mostom koji vodi od vidljivog ka
nevidljivom.10
Ali, ak ni ovo nije bilo sve. ak i kada slikarsko delo nije bilo
izriito politiko ili izriito nepolitiko, ono je odraavalo, kao to je
bio sluaj sa svima u vreme Vajmara, jedno zastraujue iskustvo rat. Bekman, politiki neangaovan, slikar koga nikada nisu
interesovale barikade, promenio je svoj stil izmeu 1915. i 1918.
Roen 1884. godine, Bekman je stasao u vreme poznog Carstva i bio
je veoma priznat i pre 1914. godine, zbog izvanrednog crtakog
umea, posebne impresionistike tehnike i sebi svojstvene veselosti
koja je davala ivost njegovim potretima. Jedan poznati autoportret
iz 1907 - a on je itavog svog ivota crtao, radio grafike i slikao
svoje portrete u kojima je beleio svoja trenutna raspoloenja i svoj
duhovni napredak - pokazuje samouverenog, lepo odevenog mladog
oveka, divne glave, kako dri cigaretu. Rat je sve to promenio. Jedan
od kritiara koji su ga cenili, napisao je 1921, daje rat gumuo slikara
u stvamost.11 Njegov crte postao je namemo iskrivljen; on je ostao
dovoljno realistian da prenese uasne scene kojima je bio svedok ranjene i umime vojnike, leeve. I tema njegovih slika se promenila:
usred rata zapoeo je, iako nikad nije zavrio, veliku apokaliptinu
sliku Uskrsnue; naslikao je dirljivo Skidanje s krsta, i platna
10 Izjava iz 1938, u Maycrs, German Expressionists, 254.
11 Benno Reifcnbcra, Max Beckmann (1921), u Blick a u f Beckmann, 102.

koja je bezazleno nazvao No, a koja su velianstveno obojna sa

iskrivljenim telima i licima, brutalnim bojama i otrim linijama.
Tokom 1919. godine, objavio je seriju od devetnaest grafika u tehnici
suve igle, pod pomalo nejasnim nazivom Lica; meu njima je, na
primer, ljupki pogled na reku Majnu u blizini Frankfurta. Nastavio je
da slika autoportrete. Ali oni su prikazivali drugaijeg oveka: oi su
bile krupne i pune bola, usta su bila smrknuta i bez osmeha. Njegova
promena bila je potpuno svesna. Tek sada, ak vie nego pre rata,
pisao je, oseam potrebu da budem u gradovima, meu mojim
zemljacima. Tu je nae mesto. Moramo uestvovati u ovoj bedi koja
dolazi. Moramo prepustiti nae srce i nae ivce uasnim kricima
bola siromanih, razoaranih ljudi.12 Kako god da je Bekman yoleo
da se zove, niko nije izrazio upeatljivije od njega program, ili bolje
rei - enju ekspresionistikih godina.
I drugi oblici umetnosti doiveli su istu evoluciju. Pesnici, igrai,
kompozitori, vajari, ak i karikaturisti, isprobavali su nove tehnike
da bi spasli svet od sebe samog ili barem da bi izrazili svoje gaenje
prema onome to se dogodilo. U elji da budu jasni, da nau svoju
publiku, umetnici su nastojali da postanu univerzalne linosti; ^likari
su pisali poeziju, romansijeri su pisali pesme. Bilo je malo tako
talentovanih i mnogostranih kakav je bio Emst Barlah (Barlach), koji
je bio darovit vajar, slikar, dramski pisac, pesnik i romansijer ali su
mnogi nastojali da ga oponaaju. I svi su eksperim entisali:
ekspresionistiki pesnici igrali su se jezikom i nastojali su da prenesu
jedinstvenu snagu oseanja, nevidenu istotu uverenja, pomou
neskladnih jukstapozicija snanim saimanjem ili pak raskonim
slikanjem rei. I bez obzira koliko da je njihova tema bila obina neke od najlepih ekspresionistikih slika bile su pejzai i mrtve
prirode; neke od najboljih ekspresionistikih pesama, ljubavna lirika
- osobeni um etniki pravac njihovog dela obruavao se na
ustanovljenu tradiciju jednako kao i divlji crtei Georga Grosa,
odvratnih plutokrata, koketnih prostitutki i osakaenih veterana.
M eu najm atovitijim , a svakako najizraajnijim ekspresionistima rane vajmarske ere bili su dramski pisci. Plodni i
neprijateljski nastrojeni prema pravilima, publici, esto i prema jasnoi
12 Pisano 1918. Navedno u Selz, Beckmann, 32.

128

izraza, oni su stvarali brojne komade koji su bili ekscentrini po

sadraju, sceni, govom, karakterima, glumi i reiji. Scenografija je
tek jedva bila naznaena; svetlost je ostavljala gledaocu da se sam
potmdi; govor se uzdizao do deklamacije i esto prave vike - tp je
mogue dalje od obinog govpra. Univerzalnost je postignuta tako
to su likovi bili lieni imena i individualnih osobina, i Zvali su se
jenostavno ovek, mlaa devojka, vojnik, majka - postupak
koji je uspeno primenio i ekspresionistiki film. Ovi komadi imali
su u sebi mnogo ivota, malp elegancije, i bili su pptpuno bez humora;
njihova poruka bila je kretava i krajnje direktna, dozivanje u pomo'
i naglaeni, nestrpljivi zahtev za promenom.
Poznata su imena vodeih ekspresionistikih dramskih pisaca i
ona izazivaju tragine uspomene, poto su se mnogi od njih ubili za
vreme nacistikog perioda, ali se njihovi komadi danas retko izvode.
Ipak, posebno u prvim godinama Republike, oni su preplavili
pozorite, dajui mu atmosfem sveine i potapajui ga bukom. Sreom
po ove pisce, producenti i reiseri u Republici bili su im uglavnom
naklonjeni. Najsnanija linost u vajmarskom pozoritu bio je Leopold
Jesner (Jessner) koji je postavljen za upravnika Staatliche
Schauspielhausa u Berlinu, to je bio izuzetno vaan poloaj u leto
1919. godine. Pmski ministar kulture Konraid Heni (Hanisch) bio je
socijaldemokrata. To je bio i Jesner, ali to nije bio jedini njegov
kvalitet: on je bio iskusni reiser i producent koji je uspeno reirao
Ibzena, Hauptmana, Vedekinda i niclera u Hambuigu i Keningsbergu.
U stvari, pre nego to je bio pozvan u Berlin, dve poslednje prestave
koje je reirao u Keningsbergu 1919. godine bile su Vedekindova
Biichse derPandora i Kajzerov (Kaiser) Gas. On e u Berlinu koristiti
svoj izuzetno veliki uticaj sa udnom meavinom smelosti i diskrecije.
Prva od njegovih berlinskih predstava bio je, nesumnjivo
namemo odabran, klasini nemaki komad: ilerov Viljem Tel.
Jesnerova predstava bila je ekspresionistika, sa oiglednom namerom
da pokae kritiku funkciju umetnosti u novoj Republici. On je
preduzeo svedavee 12. decembra 1919. godineuini tojemogue
provokativnijim. Angaovao je najbolje umetnike koje je mogao nai
- Albert Baserman (Bassermann) igrao je Tela, a Fric Kortner tiranina
Geslera. Scenom je dominaralo ono to e postati Jesnerov

:
Oskar Kokoka: Valter Hazenklever
Litografija, 1917.
-lindenburg

Paul Ludvig Hans Anton fon Hindenburg i fon Benekendorf, drugi i

poslednji predsednik Vajmarske republike, od 1925. do 1933; estit i
dostojanstven - general kao civil.

Ljubaznou Fogg A rt muzeja

Harvardov univerzite

Dvojica ekspresionista, slikar i dramski pisac, postali su prijatelji

pred kraj Prvog svetskog rata. O bojica su bili neizleivi pobom ici
humanosti, ali samo je Kokoka uspeo da preivi nacizam u inostranstvu.
Hazenklever se ubio juna 1940. godine u junoj Francuskoj kad su ga do
smrti progonili panski graniari.

Dmas Man 1930. godine

Zakasneli pristalica Vajmarske republike, godinu dana poto je dobio

Nobelovu nagradu za knjievnost.
Marlena Ditrih kao kabaretska pevaica Lola Lola, Emil Janings kao gimnazijski profesor Unrat koji je ropski
zaljubljen u nju. Roman Hajnriha Mana iz 1904, na kome je film zasnovan, vesela je satira na nemaki graanski
ivot; film koji je adaptirao Karl Cukmajer sa Manovim potpunim odobrenjem, ima satirine momente ali i naglaeni
patos, to je znaajna i zloslutna promena.

Zbirka fotografija njujorke Javne biblioteke

karakteristini izum, Jessnertreppe, gomila razbacanih golih stepenika

na kojima su glumci mogli a sede, po kojima su se mogli penjati
kad bi govorili, i sa kojih su se mogli otkotrljati ka Su bivali ubijeni.
Jessnertreppe je bio ekspresionistiki napad na naturalizam i
ekspresionistiki zahtev da publika uestvuje u drami korist^i svoju
matu. lzvan ovoga, Jesner je ublaio patriotske tonove ilerovc drame
time to j e isekao uveni govor o otadbini i pretvorio komad u pozi v
naborbu protiv tiranije. Gesler je bio obuen u blistavu uniformu ha
kojoj je visilo ordenje.oliavajui tip omrznutog nemakog generala.
Njegovi obrazi bili su naminkani u jarko crvenilo, to je trebalo da
bude karikatura bestijalnog junkera. I najtujpaviji meu gledaocima
mogao je da shvati politiku poruku komada pred sobom.
Kortner belei tok veeri u svojoj autobiografiji. Pozorini Ijudi,
kako pie, bili su leviari, ogoreni zbog ubistva Libknehta i Roze
Luksemburg, i Jesnerova predstava bila je izraz tog oseanja.
Premijera je od samog poetka bila prekidana protestima u dvorani,
u emu su podjednako uestvovali i desniari i leviari. Bilo je vikanja,
zvidanja, udaranja o pod. Kritiari razliitih politikih pravaca i
knjievnih ukusa, stajali su na seditima i mahali svojim programima
pretei jedni drugima. Na kraju je Jesner, uplaen uprkos svom
radikalizmu, sputio zavesu, ali su glumci zahtevali da se predstava
nastavi. Oglasile su se trube, imitirajui zvuk automobila biveg
kajzera, to je bio znak za poetak jo jedne bune demonstracije u
dvorani. Tada je Kortner, koji je delovao, kako sam kae, kao
anticipacija Geringa, skoio na pozomicu i utiao demonstrante. Za
trenutak zavladao je mir, pa je Baserman mogao na miru odstreliti
jabuku sa glave svoga sina uz gromoglasan aplauz. Zavesa se
spustila nakraju ina i lanovi trupe estitali su jedni drugima. Suvie
su rano proslavljali: protesti su se nastavili dok vika nije postala
zagluujua. Tada je Albert Baserman, izvanredan glumac grubog
glasa, istrao kroz zavesu na pozomicu. Njegova neoekivana pojava
utiala je publiku, i on je glasom koji je po prvi put isto zazvonio,
uzviknuo: Schmeisst doch die bezahlten Liimmel h i n a u s ! Izbacite
mangupe napolje, oni su kupljeni! Bilo je nekoliko glasnih protesta
(eleli su da dokau, tvrdi Kortner, da su bili nekorumpirani podlaci),
ali otpor je bio okonan i predstava se nastavila do trijumfalnog

zavretka.13 To je bilo ekspresionistiko vee vredno predstave koju

je izazvalo.

n
Takav samosvesno spontani i naglaeno individualistiki stil
kakav je bio ekspresionizam, nije bio sraunat da izgradi jedinstveni
metod ili jedinstvenu poruku osim samog buntovnitva i udnje za
komunikacijom. ak su i Jesnerovog Viljema Tela, uprkos svemu,
neki iz publike mogli doiveti, ne kao kritiku pruskog generaltaba,
ve francuskih oficira koji su maltretirali Nemce u ime Versajskog
mira. Neki ekspresionisti beleili su svoja seksualna strahovanja u
vezi sa impotencijom ili, svoja religiozna razmiljanja o problemu
nitavila; neki su pisali komade o svom vraanju Hristu ili to je bilo
mnogo ee, veri u ovenost. Malobrojni su slavili, a veina je
ismejavala blagoslove modeme civilizacije maine. Bilo je ak i
ekspresionista koji su slavili rat i razaranje kao jedino istinski
autentino ljudsko iskustvo, ali je ogromna veina meu njima
proklinjala militarizam i irila svoju ekstatinu viziju obnovljenog
miroljubivog oveanstva.
Zato je upravo takva vizija ujedinila ekspresioniste vie nego
bilo ta drugo. Sumnja u mogunost da se postigne ovaj novi
humanizam zatamnila je Bekmanove slike, dok je nada da se u tome
moe uspeti podsticala dramske pisce. Najzapaeniji ekspresionistiki
kom adi, napisani krajem rata, kao to su A ntigona Valtera
Hazenklevera i Ein Geschlecht Frica fon Unruha, oba nastala 1917.
godine, hvatali su se u kotac sa udovitem rata i sa tmumim
gledanjem na novo vreme i na novog oveka. Dolaskom Republike,
ova proroka tema postala je sredina, a nemaka pozomica, kako u
Berlinu tako i u provinciji, postala je povremena predikaonica. Bez
obzira da li su u pitanju bili komadi Emsta Tolera ili Georga Kajzera,
tek labavo zasnovani na istorijskim dogaajima, ili se radilo o
apstraktnim dijalozima voenim u ljudskim umovima, bilo da su bili
optimistiki ili uzdrani, otro antikapitalistiki ili jednostavno
humani, njihova nada bila je uvek ista: da se ovek mora preobratiti
13Fritz Kortner, Aller Tage Abend (1959), 350-362.

kroz patnju i ivot, kao to su dramski pisci biii preobraeni ratom

koga su u poetku pozdravili kao i Svi ostali, da ovek mora biti
proien i da se mora uzdii do jedne vie vrste.
U svom traganju za novom humanou, ekspresionisti su
ponudili publici mnoge junake: stranca, paenika, samoubicu,
prostitutku. Ali postoji jedna tema koja proima njihovo delo: to je
pobuna sina protiv oca. I u ovom sluaju umetnost neposredno
komentarie ivot: bila bi to krajnje pojednostavljena interpretacija
novembarske revolucije, sa samo jednog stanovita ali znaajno je
da je ona bila, uz ostalo, i pobuna protiv autoriteta oca.
Prvi uspean komad koji je u sebi sadravao ovu temu bio je
DerSohn, Valtera Hazenklevera, proroanski napisan 1914. godne.
To je patetina drama u kojoj se suoavaju otac tiranin i sin koji udi
za slobodom. Otac tue dvadesetogodinjeg sina, neprekidno poniava
mladia, da bi ga na kraju ovaj porazio svojom snagom. Ali ta snaga
je pozajmljena: mladiu pomae da sazri Fraulein sa materinskim
porivima, i dok u poslednjem inu sin preti ubistvom svom ocu, on
ipak ne mora da preuzme odgovomost za ovu pretnju: otac umire
pred njim kao rtva kapi.
Uprkos svem patosu, a ta ovek moe rei o revoluciji u kojoj
tiranin unapred oekuje tenju roba za slobodom, Hazenkleverova
drama postavila je obrazac. Ona se obraala mladoj generaciji. Kurt
Volf koji je objavio komad, pisao je da se ovde ne radi o knjievnim
vrednostima. Ali ovaj komad, svakako ne zabavan, bio je sa svojom
temom sukoba otac-sin zapaljivi materijal za generaciju roenu oko
1890. godine .14 Bio je zapaljiv zato to je bio opti. Mlada
Engleskinja iz generacije Oldasa Hakslija (Aldous Huxley), pie
Vili Has, rekla mi je jednom prilikom: Ja mrzim moje roditelje, a
moji roditelji mrze mene. I to je sasvim u redu. To nije bilo sasvim
u redu za nas. Franc Verfel je duboko patio zbog mrnje oeva; u
svojim vizijama on je snevao o poslednjem blaenom pomirenju
izmeu oca i sina u viim sferama. I sam Has duboko je patio suoen
sa istimproblemom.15 To je bila tako opta pojava da je postala klie.
Karl Cukmajer je zlobno primetio da: U to vreme, sukob otac-sin,

zahtevao se od svakog dobrog mladog pisca.16 Mnogi dobri i mnogi

proseni mladi pisci prihvatili su zahtev i nije iznenaujue da su
izvukli protivrene moralne pouke iz ove teme.
Pandan DerSohnu bio je VatermordAmolda Bronena (Bronnen)
koji je kasnije, kao to se moglo i oekivati, postao nacista. Na prvi
pogled, njegov komad o oceubistvu podsea na Hazenkleverov: u
njemu takoe, mladog oveka kinji, zastrauje i tue njegov otac, ali
atmosfera je sasvim razliita. Dok se mladi ovek u Der Sohnu izriito
bori za slobodu od tiranije, mladi u Vatermordu ivi u okruenju
zasienom moralnom korupcijom, i njegova pobuna ima isto
subjektivni, iracionalni znaaj. Vatermordjejedan neprivlaan komad
o jednoj neprivlanoj porodici. Mladi Valter Fesel* - ime okovi
svakako nije sluajno - plaljiv je i neodluan. On cvili i moli kao
dete da mu se dozvoli da ide u poljoprivrednu kolu, dok njegov
otac, socijalista, eli da on studira i bori se za prava radnika. Deak
je veoma pasivan i u koli ga gotovo zavede kolega homoseksualac,
ali on u stvari osea strast prema majci koja je jo uvek mlada i lepa,
koja mrzi svoga mua i ezne za svojim najstarijim sinom. Kako se
kom ad odvija, kroz besm islene tue i beskrajne svae, sve
p redstavljene u pseudopoetskom , nerazgovetnom govoru,
polumucavoj prozi sa mnogo ponavljanja, oevidno smiljenoj da
hipnotie publiku, majka se seksualno uzbuuje i kao kuja u udnji
trai mukarca koji e je zadovoljiti, prvo u svom muu, a najzad,
poto je sin izbo svog oca do smrti, u svom sinu. Ali, Valter Fesel
koji nije ubio tiranina ve svaki racionalni poredak, konano odbija
svoju razgolienu majku mucavim govorom:
Dosta mi je tebe.
Dosta mi je svega.
Sahrani svoga mua, stara si,
Ja sam ipak mlad,
Ja te ne poznajem,
Ja sam slobodan.
Niko preda mnom, niko pored mene, niko iznad mene, otac
mrtav
Nebesa, skaem na vas, letim,
16 Zuckmaycr, Als War 's ein Stiick von mir, 324.
* Fcsscl - okov, nem.

14Autoren, Biicher, Abenteuer, 15.

15 Haas, Literarische fVelt, 60.

136

137

Trai, drhti, uzdie, kuka, mora se podii, narasti, prsnuti, leteti,

mora rasti, mora rasti,
Ja,
Ja cvetam - 17
Muke adolescencije - tekoe u koli i seksualno buenje - dugo
su privlaili nemake pisce modernizma. Friihlings Envachsen,
Vedekindovo rano delo, predstavlja, ipak, grubo reeno, komad o
pubertetu. U prvim danima Republike, Herman Hese (Hesse) dao je
ovim temama psihoanalitiki zaokret, dok je Franc Verfel ohrabrivao
pobunu sina protiv autoritamog oca u svojim pesmama i novelama.
Godine 1920, Verfel je objavio svoj kratki roman o uspenoj
sinovljevoj pobuni Nicht der Mdrder, der Ermordete ist schuldig Nije ubica, ve je rtva kriva,. To je nesrean izraz koji su nacisti
kasniji mnogo upotrebljavali u sasvim razliitom kontekstu i znaenju.
Prethodne godine, 1919, Franc Kafka je napisao, iako ga nije poslao,
uveno pismo ocu - optubu uvreenog sina.
Za mnoge, sukob je bio mnogo dublji od obine line
netrpeljivosti. On je postao simbol politike situacije, ili ak sudbine
sveta. Otac i sin, uzvikuje lik u Kajzerovom komadu Koralle, bee
jedan od drugog. To je uvek borba na ivot i smrt.18 U previranju
vajmarske scene pisci nisu bili saglasni o znaenju sukoba otac-sin,
niti o njegovom pravom ishodu. Socijalisti i republikanci podravali
su zahtev sina za razumnom slobodom protiv iracionalnog autoriteta.
Ipak, bilo je mnogo onih, neprijateljski nastrojenih prema pobuni,
koji su stali na stranu oca.
Za ovu drugu grupu, istorija mladog Fridriha Pruskog bila je
odlina tema. Pria je bila dobro poznata i sasvim proverena; u ovom
sluaju mit ima podrku u istoriji. Fridrih, jo uvek prestolonaslednik,
prkosi svom strogom, nekultivisanom ocu, kralju: radije bi svirao
flautu i pisao pesme na francuskom, nego to bi vebao s vojnicima.
On se dogovora sa svojim prijateljem Kate, da pobegnu, ali izdaju ih
i kralj se sveti. Dugo vremena on je odluan u nameri da pogubi svog
sina zajedno sa njegovim prijateljem, ali zdrav razum i molbe
17 Bronncn, Vatermord, (1925), 96.
18 Navedeno kod Jethro Bithcll, Modem German Literature, 1880-1938 (II izdanje,
1946), 444.

138

savetnika navode ga da malo izmeni svoju nameru: Kate e biti

pogubljen pred prestolonaslednikovim oima, dok e Fridrihu posle
dugog i tekog pokajanja biti vraena kraljeva milost.
Po verzijama desniarskih pisaca, otac dri sve dobre adute:
kralj Fridrih Viljem I surov je i grub, njegova odluka da pogubi sina
otkriva tvrdoglavost i osvetoljubivost koje se ne mogu smatrati
pohvalnim. Uprkos tome, kralj je pravi pruski tip: poten, tedljiv,
uspravan, strasno posveen dobrobiti zemlje koju mu je Bog poverio.
Ako je i otar, on je bar mukarac. Ako je uskogrud, on otelovljava
vrednosti koje su vane - lojalnost, slubu dravi, pobonost. Njegov
sin je intelektualno nadmoniji, ali je sklon blagosti. A opet, on e,
kao to znamo iz istorije, izrasti u velikana. Ali ko moe da kae da
bi on postao Fridrih Veliki da nije proao kroz to istilite, da nije
nauio da se pokloni pred svojim ocem, da preuzme na sebe kraljevske
dunosti tako to e postati isti kao i njegov otac?
Delo koje predstavlja ovaj anr na najogoljeniji nain je komad
Joakima fon der Golca (Joachim von der Goltz) koji stavlja znaenje
drame mladog Fridriha, ve po sebi oigledno, u sam naslov: Vater
und Sohn. U njemu nema nikakvih iznenaenja: deoba u inove je
tradicionalna kao i tok radnje; nain govora je naturalistiki, pun
vojnikog humora; likovi kao da dolaze pravo iz riznice pria jednog
vojnikog naroda - u trenucima krajnje napetosti, generali plau dok
se ostali likovi muki sueljavaju sa monim kraljem. Kada je bekstvo
otkriveno i Fridrih Viljem I u svom gnevu zahteva da oba mladia
budu pogubljena, Budenbrok, general i kraljev bliski saradnik istupa:
Ako njegovo velianstvo eli krv neka uzme moju. (On razdere
svoj vojniki injel.) Onu drugu (to jest, mladog Fridriha) ne moete
imati dokle god ja mogu da govorim. Kralj: Budenbrok!!
Budenbrok mirno: Moj kralju i gospodaru... I tako dalje. I u zavrnoj
sceni mladi princ se poniava kako mu je nareeno da uini, pred
svojim ocem i oevim saradnicima, kruto, prosto sledei naredbe;
kad kralj iznenada omeka i kom entarie prinevo bledilo
izmenjenim, mekim glasom'. Ovo je dovoljno. Mladi Fridrih susree
se sa kraljevim pogledom i iznenada, duboko ganut, padapred oeve
noge. Oe, oprosti! I otac oprata.

139

To je bila vrsta drame koju su konzervativni i vdlkische krugovi

mogli da razumeju. I zaista, meu njenim mnogim oboavaocima
bio je i trezeman. Golcov komad bio je pozravljen zbog svoje
mukosti; posetio je neke kritiare na Klajsta, to je bio, u zapaljivoj
politikoj situaciji Vajmara, tendenciozni kompliment poto su
Klajstovi komadi bili esto izvoeni kako bi sluili stvari militantnog
nacionalizma. Samog Golca pozdravili su kao pisca iji su koreni
bili duboko u zemlji, zemlji zvanoj "Deutschtum ".19 Filmovi
0 Fridrihu, koje je UFApoela da snima 1922. godine, i nastavila da
to ini do kraja - Fredericus Rex, Mlin San Susija, Lutenski koral bili su obino loe, ali uvek popularno priznanje Golcovoifl delu.
Predsednika kampanja 1925. godine, vratila je sukob izmeu
oca i sina u stvamost i na mnogo veoj sceni. Hindenburgov izbor
bio je posledica krivog prorauna i sektakih politikih odluka voenih
linim interesima - socijalistike plaljivosti, komunistike opstrukcije
1 nadobudnih graanskih politiara. Ali u tome je bilo i izvesne
simbolike. Istina je da Hindenburg nikada nije obezbedio veinu
glasova, ali je ipak vie od 14,5 miliona Ijudi glasalo za ostarelog
junaka Tanenberga, pri emu se zaboravljalo da je on molio za
primirje krajem 1918. godine i prepustio teret odgovomosti za mir
drugima. Hindenburg je mirisao na stari poredak. On je bio preporuen
javnosti u demagokoj kampanji kao veliki ovek koji se nalazio
iznad svih stranaka, kao gotovo mistini predstavnik nemake due,
pravo otelovljenje tradicionalnih vrednosti, jednom reju, kao vrsta
oinska figura. Njegovim izborom, zapoela je oeva osveta.

15
Videti delovc iz prikaza, tampanc na poleini korica Vater und Sohn (tampan
1921,1922. izd.)

6
OSVETA OCA
Uspon i p a d objektivnosti
i
Na veliko razoarenje svojihpromotera, predsednik Hindenburg
je ozbiljno shvatio svoje dunosti. Istupao je u stvari kao graanin,
kao predsednik Republike koju je nameravao da zatiti, a ne da je
snii. Bilo je skeptika koji su njegov izbor doiveli kao najavu jo
gorih zbivanja u budunosti. Majneke je bio zabrinut za Republiku,
iako se nadao da se stvari nee pogorati, dok je Kesler verovao da e
Hindenburg doneti jedno od najmranijih poglavlja nemake
istorije.1 Naravno, bili su u pravu, iako se to nije pokazalo odmah.
U meuvremenu, veina Nemaca koji su iveli od danas do sutra,
vie je volela da uiva u novoj, mimijoj atmosferi, nego da razmilja
o neizvesnoj budunosti. Jo od vremena revolucije i rata atmosfera
u Nemakoj nije bila tako mima kao to je bila oko 1925. godine.
Hindenburgovo prikladno dranje nije dovelo do sniavanja politike
temperature, u stvari, ono je bilo samo njen odraz. U politici kao i u
umetnosti, vreme revolucionamih eksperimenata, kao da je bilo
zavreno.
Ovakav paralelni tok vajmarske kulture i vajmarske politike
suvie je jasan da bi ostao neprimeen.2 Kultura je bila u stalnoj,
napetoj meusobnoj povezanosti sa drutvom, izraz i kritika politike
stvarnosti.Ovakva meavina bliskosti i neprijateljstva izmeu
umetnosti i ivota predstavlja osobenost svih modemih drutava. To
se posebno moglo zapaziti u Vajmaru, gde su se stari centri moi univerziteti, birokratija, vojska - opirali autsajderima, dok supozorite,
izdavatvo i novinarstvo bili uglavnom u njihovim rukama. Tri ivota
Bauhausa - smeli pokuaji u poetku, uspela ostvarenja u srednjim
godinama i oajniki pesimizam na kraju - odraavaju i tri perioda u
1 Kessler, Tagebucher, 439; Meinecke, Politische Schriften, 384.
2 Vidcti, na primer, Gartcn, Modern German Drama, 171; Kracauer, From Caligari to
Hitler, 165.

141

ivotu same Republike. Razdoblje od novembra 1918. do 1924,

praeno revolucijom, graanskim ratom, inostranom okupacijom,
politikim ubistvom i fantastinom inflacijom, bilo je razdoblje
eksperimentisanja u umetnosti; ekspresionizam je dominirao u politici,
isto kao i u slikarstvu i pozoritu.3 Izmedu 1924. i 1929, kada je
Nemaka uivala fiskalnu stabilnost, slabljenje politikog nasilja,
obnovljeni ugled u svetu i opti prosperitet, umetnost je ula u fazu
Neue Sachlihkeit (nove stvarnosti) - objektivnosti, praktinosti,
trezvenosti. A potom, izmeu 1929. i 1933, u godinama kada je
nezaposlenost katastrofalno porasla, kada se vladalo dekretima, kada
su propadale partije srednje klase i kada je ponovo otpoelo nasilje,
kultura je postala manje kritika a vie ogledalo zbivanja. Desniarska
propaganda samlela je novinarstvo i filmsku industriju, a najistaknutiji
meu arhitektima, romansijerima ili ramskim piscima, bili su
potisnuti ili uutkani, dok je zemlja bila preplavljena rastuim talasom
kia (Kitsch) koji je bio najveim delom inspirisan politikom.
Ekspresionistiko stanje duha nalo se na meti kritike u vreme
eksoresionistikih godina. Hajo Holbom je rekao da su ekspresionisti
e1 li novu kulturu, dok je malo drugih elelo novu kulturu, a oni
koji su to eleli prili su germanskom socijalizmu. Ve 1918. godine,
Maks Veber je nazvao ekspresionizam duhovnim narkotikom, i
uporedio ga sa neodgovornim misticizmom i zahtevao novu
Sachlichkeit kao jedini put ka autentinosti i obrazovanju svesti Schamgefiihl,4 Iako blagonaklon i osetljiv na novo, spreman da
pozdravi lirsku poeziju ekspresionista kao to su bili Hajm (Heym) i
Verfel - R ajner M arija Rilke je m islio, 1919. godine, da
ekspresionizam predstavlja spektakularan, ali nesrean zaokret. On
je mogao razumeti njegovo poreklo, ali nije verovao u njegov poziv
na bratstvo. inio mu se kao protivrean i krajnje destruktivan
krik beznaa. Sasvim je razumljivo da su ljudi postali nestrpljivi, a
opet, ta nam je u ovom trenutku potrebnije od strpljenja? Rane
zahtevaju vreme i ne mogu zarasti ako se u njih pobijaju zastave.
Istinski napredak predstavljao je rad stolara za strugom, kovaa sa
3 Tcrmin politiki cksprcsionizam, mislim da pripada Hani Arcnt.
4 Navcdcno u "Ein iahrhundcrt Frank/urler Zeilung ", Die Gegenwart, X[ (29. oktobar,
1956), 15.

142

xekiem, trgovca koji rauna i izraunava - to su bili pravi

revolucionari. Bilo je potenih Ijudi meu ekspresionistima, nema
sumnje, ali veina ovih okantnih i nasrtljivih lica odvlaili su
a u panju od blagog uspona onoga to e zaista, postepeno, postati
budunost.5 ak i one koji su zapoeli kao ekspresionisti, ubrzo su
poele da mue sumnje: prvi komad Karla Cukmajera^m Kreuzweg,
,koji je postavio Jesner 1920. godine, predstavljao je isti
ekspresionizam, deklamatorski i teak; ipak, 1922, Cukmajer je
iskazao svoje preziranje stila koji je smatrao otuenim od ivota,
vetakim, histerinim, otrcanim, i pozdravio je novi talenat: Bertolda
Brehta. To je pesnik! Novi ton. Mo govora i izraza koji e da pomete
sav taj ustajali ekspresionizam u pepeljaru.6 Teko da je to bila
pravedna ocena - rani radovi Brehta duguju mnogo ekspresionistikim
podsticajima, ali to pokazuje promenu raspoloenja. Ve 1924. godine,
Paul Kornfeld, i sam vodei ekspresionista, mogao je da zatrai da se
ekspresionizam okona. Dosta o ratu, revoluciji i spasavanju sveta
pisao je. Budimo skromni i posvetimo nau panju drugim i manjim
stvarima.7 Ubrzo zatim, Rudolf Kajzer, urtdnik Neue Rundschaua,
najavio je da sada posle preterane, vatrene - verstrdmten - ekstaze,
tenja prema novoj stvamosti i objektivnosti - Sachlichkeit - postaje
nuna u svim vidovima ivota.8 Trenutak za mimiji korak bio je
nadohvat ruke.
Godine Nove stvarnosti bile su dobre godine za umetnost, ali
ljudi koji su prvi upotrebili to ime bili su svesni njegove
dvosmislenosti. Gustav Hartlaub, direktor muzejau Manhajmu, kome
se pripisuje da je izmislio taj izraz, povezao je novo raspoloenje sa
optim, savremenim oseanjem rezignacije i cinizma u Nemakoj,
nakon razdoblja preteranih nadanja (koja su nala svoj izraz u
ekspresionizmu). Cinizam i rezignacija su negativne strane Nove
stvarnosti, dok se pozitivna strana iskazivala u entuzijazmu za
neposrednu stvamost kao posledica elje da se stvari shvataju potpuno

5 Rilkc Anni Mcwes, 12. scptembra, 1919., Briefe, II, 157-158.

6 Als war's ein Stiickvon mir, 365.
7 Gartcn, Modem German Drama, 173.
3
Wolfgang Grothc, Die neue Rundschau dcs Vcrlagcs S. Fischcr, Borsenblatt fi
den deutschen Buchhandel, Frankfurtcr Ausgabc, XVII (14. deccmbar, 1961), 2236.

143

objektivno na materijalnoj osnovi, a a im se odmah ne daju idealne

implikacije.9 ZajedljivakomedijaKarla ternhajma izvedena 1926.
godine, Die Schnle von JJznach, koja je nosila podnaslov Die neue
Sachlichkeit, predstavljala je izuzetak od tog novog cinizma i
ismejavala je stvamost naprednih vaspitaa kojima je to bio izgovor
za podsticanje seksualne slobode. I sam Zigfnd Krakauer osuiVao
je politiku pasivnost novog stila. Ipak, bilo je drugih, kao sam
Hartlaub, koji su pozdravili razoarenje unutar iVove stvamosti kao
dugo oekivani korektiv zatrovanosti ekspresionizmom; on se odluio
da ga nazove zdravim.10
Kakvo god bilo njeno krajnje znaenje, a ono se razlikovalo od
umetnika do umetnika, Nova stvamost je u sutini bila traganje za
novom stvamou; za mestom u stvamom svetu. To je bila borba za
objektivnost koja je bila karakteristina za nemaku kulturu jo od
vremena Getea. Ona je zahtevala realizam ha sceni, tano novinsko
izvetavanje, povratak prirodnom govoru i ukoliko je tu trebalo da
bude idealizma, on je morao da bude trezven. Toje bio pokret prema
jednostavnosti i jasnoi kome su se mogli prikljuiti mnogi
ekspresionisti i to ne samo zato to su stari naini bili iscrpljeni ili
to su Se oni sami izdajnikiprilagodili novoj modi, ili to su doiveli
iskreno preobraenje. Sam ekspresionizam nosio je u sebi podsticaje
ka objektivnosti, koji su sada dobili na snazi. Karl Cukmajer uz malo
oiglednog napora promenio je svoj stav od ekspresionizma u
njegovom Kreuzwegu, koji e kasnije nazvati loim delom,
zbunjenim, haotinim delom,11 do irokog naturalizma u Der
frdhliche Weinberg iz 1925, komedije od koje se obogatio i koju su
kritiari s olakanjem pozdravili kao blagovremeno preobraanje. Sic
transit gloria exspressionismi, napisao je Alfred Ker u svom uvenom
lakonskom stilu.12 Na slian nain Franc Verfel, jedan od prvih
ekspresionistikih pesnika, okrenuo se prema objektivnosti vie iz
uverenja nego iz oportunizma. Njegov poziv na humani, miroljubivi
9 Navedeno u Mycrs, German Expressionists, 224.
10Loc. cit.
11A ls W ars einStuckvonm ir, 315.
12
Prikaz Derfrdhliche Weinberg, u Berliner Tageblatt, 23. decembar, 1925, u Ruhlc
Theaterfiir die Republik, 669.

144

kosmopolitizam, za obinu dobrotu, nije se nikad pokolebao, ali su

se njegove tehnike razvijale od razbaruene igre do pedantne tanosti.
Sredinom 1924. godine, Verfelova metamorfoza bila je praktino
zavrena. Te goine, on je objavio znaajan roman Verdi, u kome
prikazuje Verdija usred jednog neproduktivnog razdoblja, veoma
Ijubomomog na Vagnera i depresivnog zbog sumnje u sopstveni
talenat. Tek kada se osiobodio svog boleivog divljenja prema tom
prezrelom zavodniku, Verdi moe da nastavi da stvara svoje remekdelo poznih godina, Otela. Po svom stilu i poruci, Verfelov Verdi se
ita kao buenje iz ekspresionizma i povratak u stvamost.
Godina 1924, bila je, takoe, godina kada je Tomas Man objavio
svoj najpoznatiji roman Der Zauberberg - arobni breg, O knjizi se
toliko mnogo zna da nije potrebano njeno opimo predstavljanje.
Ona ovde zasluuje panju zato to je zauzela strateko mesto u
politikom formiranju Tomasa Mana a uz to je imala simptomatino
znaenje za Vajmar. Kao to njegova privatna prepiska i javne izjave
kazuju, Man je shvatio svoj roman sa krajnjom ozbiljnou. Za njega,
ironija nije bila stvar za podsmevanje. Bio je spreman da brani roman
kao estetsku kreaciju i van toga, njegovu kultumu, filozofsku, u sutini
politiku vrednost. Oigledno, akpomalo isuvie oigledno, arobni
breg zahteva da se ita u nekoliko ravni. To je realistian roman,
pria o Hansu Kastorpu, koji je namemo predstavljen kao obian,
mladi ovek, koji odlazi u vajcarski sanatorijum da poseti svog
roaka obolelog od tuberkuloze i poto se sam zaraava boleu,
ostaje tamo sedam godina. Realistika strana romana moe biti
iscrpljujua - jedno od vrstih uverenja Tomasa Mana bilo je da je
jedino iscrpno - istinski zanimljivo - ali je i vrhunska, u svom leemom
nainu pripovedanja. Tomas Man, kultumi aristokrata i filozofski
ironiar, bio je i izvanredan pripoveda i briljantan izveta, koji je
imao prodomo oko, otro uho i, to je moda iznenaujue, veto
sroen, direktan humor. Pored ovoga arobni breg je primer
om iljenog anra u modernoj prozi, Bildungsroman, pria o
obrazovanju mladog oveka kroz ivot. To je osobeno nemaki i
potpuno ekscentrini poduhvat-grun/ wunderliches, pisao je Man,
neka vrsta modeme verzije Bildungsromana. Ipak, u isto vreme

145

to je neto kao parodija na njega .13 Man nije voleo da bude

jenostavan ako je ikako bilo mogue da bude komplikovan.
Ali dublje od ovoga, ispod realistikog i vaspitnog romana, lei
sim bliki rom an, sa svojom m uzikom d ijalek tik o m . 14
Sanatorijum je simtdakrum evropske civilizacije, prezrele, iscrpljene
" mllloffi, spremne za ples sa smru, oivoreno prosperitetne i tajno'
koruihpirane Plsarprbniljivo posmati'a njegovu meunarodnu
klijentelu ogoviranja, ljubavne afere, sumnjive psihoanalitike i jo
sumnjivije okultistike seanse, pre svega njegove pokretne pacijente
rumenih obraza i odlunog koraka koji u isto vreme skriva i pokazuje
njihovu unutranju bolest - tuberkulozu, uvek sa lakom groznicom
zbog koje esto izgledaju zdraviji od zdravih. To je istvoremeno i
Kua slomljenih srca. Man nastanjuje ovaj sanatorijum koji je zapravo
Evropa u predveerje 1914. godine, nekim arhetipskim linostima, a
sve one su promenljive. Njihova je uloga da obrazuju Hansa Kastorpa
u velianstvenom nadmetanju izmeu razliitih naina miljenja koji
su delili Evropu vekovima. Tu je Setembrini, nepopravljivo dete
prosveenosti, dobronameran, racionalista, predvidljiv u svom
antiklerikalizmu, u otporu prema cenzuri, u svom optimizmu, liberal
koji rasipa kliee, ali ostaje simpatian, jer on u njih istinski veruje.
On je Hajnrih Man, Zivilizationsliterat, iza providne maske Italijana.
Tu je i Nafta, apostol iracionalizma i inkvizicije, fanatini, mrano
elokventni pobomik i traga za smru, koji zavrava, kao to mora,
samoubistvom, ime istovremeno ispunjava svoju filozofiju i unitava
svoj uticaj. Potom Peperkom, koji se kasnije pojavljuje u romanu,
robustan, oseajan, nejasan, a priljiv, paganin koji slavi uivanje,
ali koji je, u tome je ironija, veoma bolestan ovek. Pored toga to je
doao u sanatorijum kao pacijent, on svoju falusnu filozofiju uzima
sa takvom traginom ozbiljnou da kada ga savladaju strahovanja
od impotencije, on mora da se ubije - rob telesnih zadovoljstava mora
da umre kada njegovo telo nije vie u stanju da ih ispuni. Kastorp
ima druge uitelje, manje elokventne, ali vanije od ovih; tu je
privlana, egzotina pacijentkinja, Ruskinja Klavdija oa, koja ga
neodoljivo podsea na njegovog kolskog druga prema kome je gajio
13 Man - Feliksu ertou (Felix Bertaux), 23. juli 1924, Briefe, 213-214
14 Man - Jozefu Pontcnu, 21. januar 1925, Ibid., 226.

146

veoma jaka oseanja. Zbog nje Hans Kastorp tako udno prouava
biologiju, anatomiju i fiziologiju i njoj on izliva sve svoje napabireno
znanje u dugim, strasnim, nespretnim izjavam a ljubavi - na
francuskom. Njegova ljubav prema njoj je beznadena, ona je njegova
kratko, ali njegov dug njoj je ogroman. Najzad, tu je i njegovo hrabri
roak Joahim, jednostavan mladi oficir koji mrzi smrt, i prezire
romantizam koji se tako neodgovomo poigrava s njom, koji ne eli
nita drugo nego da se vrati svojoj karijeri, da napusti ovo mesto
bolesti i pokvarenosti i da se vrati ivotu, a koga Man ubija u jednom
od najdirljivijih poglavlja romana. Kako se Kastorp suoava sa
znaajnim pitanjima, njegovim pitanjima o oveku i njegovom
poloaju? pita se Man. Svakako ne posredstvom Nafte i Setembrinija,
ve preko mnogo ulnijih sredstava koja su najavljena u lirskoj i
zanesenoj raspravi o organskom.15
Preko Klavdije i Joahima, Man vodi svoj roman do njegovih
odlunih pouka i njegovog najoptijeg znaenja. Od svojih mladih
dana, Man je vodio borbu u samom sebi, podstican itanjem nemakih
romantiara i svojim oboavanjem Vagnera, openhauera i Niea: to
je bila stara nemaka borba izmeu ljubavi prema ivotu i ljubavi
prema smrti, nesklad pun ironije izmeu umetnikog ostvarenja i
fizikog preivljavanja, bolesti talenta i gluposti zdravlja. Upravo
ove teme ispunjavale su njegova rana dela, Buenbrokove i Tonija
Kregera, koja su ga proslavila. Mladi Hans Kastorp, i pored sve svoje
jcdnostavnosti, ima neke nejasne nagovetaje ovih sukoba: zdravi
svet biznisa koji ga oekuje u ravnici manje ga privlai nego smru
optereen, problematini svet sanatorijuma. Njegov napad tuberkuloze
je simbol - u arobnom bregu, ukljuujui broj Kastorpove sobe,
sve je simbol - njegove tajne opinjenosti smru. Bolest je, tvrdi
Kastorp na oajanje svog oinski zabrinutog prijatelja Setembrinija,
jednostavno neto zanimljivije od zdravlja. Dobar deo njegove lektire,
mnogi njegovi razgovori u sanatorijumu, voeni su u pravcu
razjanjavanja i razvijanja ove sumnjive filozofije. I sam Man je to
nosio u sebi. ak i njegovi spisi iz vremena rata, o politici, govore o
tome. Aristokratija, kako je rekao govorei o arobnom bregu, sa
svojim romantizmom i ljubavlju za istoriju, nekako je vezana za smrt
15 Man Jozcfu Pontenu, ll.M a j, 1925. Ibi., 232.

- Todesverbundenheit - dok je dcmokratija naklonjena ivotu Lebensfreundlichkeit. Postoji neto ulno u ljubavi prema smrti,
priznaje sada Man; varvarstvo ima svoje prednosti.16 Ali naspram
toga nalazi se filozofija koja afirmie ivot suoen sa smru, neguje
razum ne potcenjujui strasti.
U arobnom bregu Hans Kastorp dolazi do ovog sumnjivog
humanizma, delom uenjem, ali uglavnom preko svojih linih
razmiljanja i on ga otkriva tokom jednog usamljenog, gotovo smrtno
opasnog izleta u snene predele, u blizini sanatorijuma. Poglavlje
koje opisuje njegovo iskustvo, Sneg, vrhunac je romana i jedan od
vrhunaca modeme knjievnosti, gde Man uspeno spaja sve elemente
svoga deia - realizam, simbolizam, filozofiju - u jednu Iucidnu celinu.
U elji da bude sam sa svojim mislima, Hans Kastorp odlazi na
skijanje u snenu tiinu. Iznenadi ga snena oluja i on se izgubi;
iscrpljen, otupeo od porta koj i usput pij e, vetra i neuobiaj enog napora,
On pada na sneg i sanja. Ono to vidi je antiteza njegovog vlastitog
stanja, prijatan topli park, klasini pejza - Grka, bez sumnje - sa
klasinim stanovnitvom, veselim, radosnim, lepim ljudima, koji se
igraju, etaju i odmaraju. Pred njim se pojavljuje hram, strogih linija,
gotovo zlokoban, u koji Hans ulazi, uplaen. Ima razloga da to bude:
u njemu vidi dve strane vetice koje rastru dete i prodiru ga.
Izmuen tom vizijom, Hans se budi, iscipljen i promrzao u snegu.
Zakljuuje: smrt je u ivotu, ali ljubav, ne razum, jaa je od smrti.
ovek je majstor protivrenosti, one postoje u njemu i zbog toga je
on vei - vornehmer - od njih. Vei je od smrti, suvie veliki za nju to je sloboda njegovog uma. Vei je od ivota, suvie veliki za njega
- to je pobonost u njegovom srcu. Ali ravnotea nije potpuna.
Kastorp reava: Ja neu dopustiti smrti da vlada nad mojim mislima!
U tome se nalaze dobrota i milosre i ni u em drugom. I ponavlja,
odluno: Zbog dobrote i ljubavi ovek ne treba da dozvoli da smrt
ovlada njegovim mislima.171 uz ogroman napor on se uspravlja i
uspeva da se vrati u ivot.
To je velianstvena scena, a ipak se javljaju sumnje. Dramski je
ispravno da Kastorp ponovo upadne u neku zbrku, da njegov san i
16Loc. cit.
17Der Zauberberg, 2 toma (1924), II, 259-260.

148

njegovo tumaenje delimino izblede - on ipak nije filozof. Meutim,

ni sam Tomas Man nije bio neki filozof, iako je bio veliki romansijer.
Intelektualno i emotivno, on je preao veliki put, dui nego to bi
bilo ko imao pravo da oekuje: od emotivnog monarhiste do
Vemunftrepublikanera, do pravog podravaoca Vajmara. Ipak nije
hteo, nije mogao, da naini poslednji korak. U svom srcu, rekao je
0 sebi autor arobnog brega, ja nisam Setembrini.18 Istovremeno,
Vajmaru je bilo potrebno upravo vie Setembrinija - moda malo
manje naivnih i malo vie lakonskih - liberala potpuno razoaranih
politikim mitovima i metafizikim Schwdrmerei. Sa arobnim
bregom, Manovim linim doprinosom Novoj stvarnosti, njegova
Ijubavna afera sa smru bila je zavrena, ali on se osvrtao na svoju
staru ljubavnicu sa aljenjem koje je polako bledelo.
n
Manov arobni breg bio je knj ievni dogaaj prvog reda 1924.
godine; te godine prodato je pedeset hiljada kopija, to je i u ond
vreme bio ogroman tira za poveliki dvotomni roman. Te iste godine
odigrao se jo jedan dogaaj o kome se manje govorilo, ali koji je
bio isto toliko vaan: Bertold Breht, ve dobro poznati dramski pisac
1 na poia puta izmeu svojih nihilistikih i ekspresionistikih
eksperimenata i novog, hladnog, krajnje linog lirizma, preao je iz
Minhena u Berlin.
Ovaj prelazak bio je znaajan i zato to je simbolizovao sve
veu mo Berlina sredinom zlatnih dvadesetih godina. Kao najvei
nemaki grad, kao prestonica Pruske i Carstva, Berlin je bio jedini
mogui izbor za prestonicu Republike. Uz to Berlin nisu zauzela
samo vladina ministarstva i stranaka sedita, ve i kultume voe, a
sve to na raun provincije. Drugi vani gradovi, kao to su Minhen,
Frankfurt ili Hamburg borili su se da ouvaju kvalitet svojih
univerziteta, bili su ponosni na svoje posebne ustanove, brino su
negovali visoke domete na svojim pozomicama i ivost u svojim
boemskim etvrtima. Ali Berlin je bio magnet. Nakon dugih godina
otpora, Hajnrih Man je popustio i preao u njega. Centralizacija je
Man - Jozefu Pontenu, II. maj, 1925. Briefe, 232.

neizbena, rekao je sa duhovitom rezignacijom.19 Grad je crpeo

snagu od svojih sjajnih doljaka, i uz\Tatno, davao im je snagu. Bez
Berlina Bekman je nezamisliv, napomenuo je jedan od njegovih
oboavalaca 1913. godine, dok je 1924. godine, jedan drugi
oboavalac preokrenuo ovu opasku: Bekmanje novi Berlin,20 rekao
je kritiar Majer-Grefe (Maier Graefe). Stari Beriin je bio impresivan,
novi Berlin je bio neodoljiv. Otii u Berlin, bila je tenja kompozitora,
novinara, glumaca; sa svojim izvanrednim orkestrima, svojih sto
vadeset novina, svojih etrdeset pozorita, Berlin je bio mesto za
ambiciozne, energine, talentovane. Gdc god da su zapoeli, u Berlinu
su postali ono to jesu i Berlin ih je uinio uvenim: mladi Erih
Kestner (Kastner), bio je poznat po svojim bestidnim stihovima pre
nego to su ga proslavile njegove deije knjige. Bio je otputen sa
mesta inovnika u lajpcikim novinama i tako je 1927. godine, sea
se, poao, bez pare, da osvaja Berlin.21
Kurt Tuholski pisao je oseajne ansone i nostalgine crtice o
Berlinu iz svog pariskog utoita, ali on, roeni Berlinac koji je slavio
svoj grad sa odstojanja, nije bio tipian. Njega i njemu sline uveliko
su nadmaivali onakvi kakav je bio Kestner, Wahlberliner - ljudi
roeni u Hamburgu ili Breslauu, Beu ili Pragu ili mestima na istoku
i jugu, koji su odluili da ive u Berlinu ili, bolje rei koji su smatrali
da je svaki drugi grad bio nepodnoljiv. Vili Has, roen u Pragu, ali
u potpunosti poistoveen sa Berlinom gde je pisao filmske prikaze i
ureivao Rovoltov asopis Die literarische Welt, zakljuio je:
Najmanje Berlinaca koje sam poznavao bili su pravi Berlinci. A
potom, postati Berlinac - to se dogaalo brzo, im bi neko samo
duboko udahnuo vazduh Berlina. Has je oboavao Berlin; on ga je
uinio otvoreno sentimentalnim: Voleo sam brz, duhovit odgovor
berlinske ene iznad svega ostalog, otvorenu, jasnu reakciju berlinske
publike u pozoritu, u kabareu, na ulici i u kafeu, koja nita nije
uzimala sveano, a ipak je stvari uzimala ozbiljno, tu prijatnu,
uzdranu, sveu, a ipak ne ledenu atmosferu, neopisivu dinamiku,
19Hajnrih Man Feliksu Bcrtou, 11. juni, 1923, navedcno kod Klaus Schrotcr, Heinrich
Mann in Selbstzeugnissen und Bilddokumenten ("1967), 110.
20 Vidcti Max Bcckmatln, Leben in Berlin: Tagebuch 1908-9, ur. Hans Kinkcl (1966),
belcka urcdnika, 60.
21 Erich Kastncr, Meinc sonnigc Jugcnd, u Kastnerfiir Envachsene (1966), 528.

150

ljubav prema poslu, preduzimljivost, spremnost da se podnesu teki

udarci - i da se dalje ivi.22
Bilo je oigledno da je Berlin kod svakoga podsticao snane
emocije.Veinu je oduevljavao, neke je zastraivao, ali nikog nije
ostavljao ravnodunim; svojom vitalnou izazivao je izvesnu sklonost
da se preuveliava ono to se vidi. Stefan Cvajg bio je taj koji je uas
izazvan potonjim dogaajima projektovao na svoje uasavanje
Berlinom u vreme inflacije. Berlin se pretvorio u svetski Vavilon,
pisao je, Barovi, zabavni parkovi, kafane, nicali su kao peurke.
Ono to smo videli u Austriji liilo je na srameljivi preludij ovom
vetiijem sabatu, jer su Nemci doveli do perverzije svu svoju estinu
i ljubav prema sistemu. Naminkani deaci sa vetakim kukovima
etali su Kurfirstendamom, i to nisu bili samo profesionalci: svaki
uenik srednje kole eleo je da zaradi neto novca i u zatamnjenim
barovima mogli su se videti visoki dravni inovnici i krupni
fmansijeri kako se udvaraju pijanim momarima bez ikakvog srama.
ak i Rim iz vremena Svetonija nije znao za takve orgije kakve su
bili balovi berlinskih transvestita, na kojima su stotine ljudi u enskoj
odei i ena u mukoj odei igrali pred blagonaklonim oima policije.
Usred opteg pada vrednosti, nastala je neka vrsta ludila koje je
zahvatilo upravo one krugove srednje klase koji su do tada bili
nepomerljivi u svom dranju. Mlade dame ponosno su se hvalile da
su bile perverzne; ako bi se za nekog posumnjalo da je u esnaestoj
godini bio nevin, to se smatralo sramotom u svakoj berlinskoj koli.23
Bilo je neega u onom to je Cvajg video, ali Berlin je imao
svoju trezveniju, uvaeniju, a ipak jednako uzbudljivu stranu. Izmeu
ostalog, Berlin je imao Bruna Valtera, roenog u Berlinu, koji je
postao uven u koncertnim i operskim kuama u Minhenu, Beu i
Salcburgu, a koji je zauvek u srcu ostao Berlinac. U svojim
memoarima, engleski ambasador u Berlinu, vikont dAbemon, pie
on, govori o vremenu posle 1925. godine, kao o epohi sjaja u kultumom ivotu prestonice Rajha. Bio je u pravu. Izgledalo je kao
da su sve ugledne umetnike sile ponovo zasjale, bacajui na poslednju
sjajnu gozbu umova raznobojnu svetlost pre nego to je pala varvarska
22 Haas, Die literarische Welt, 123.
n Stefan Zweig, Die Weh von Gestem, 287.

151

no. Predstave berlinskih pozorita teko da su mogle biti prevaziene po talentu, vitalnosti, uzvienosti namere i raznovrsnosti.
Valter navodi Deutsches Teather i Kammerspiele, u kojima je Maks
Rajnhart vodio glavnu re, koji su davali tragedijama, dramama i
komeijama karakter festivalskih igara - od ekspira do Hauptmana
i Verfela, od Molijera (MOliere) do oa (Shaw) i Golsvortija
(Galsworthy), od ilera do Unruha i Hoftnanstala. Potom, dolazi
Tribiine pod Eugenom Robertom, sa svojim paljivim i ivim
predstavljanjem francuskih, engleskih i maarskih komedija. I
Staatliche Schauspielhaus, u kome su dramski eksperimenti Leopolda
Jesnera izazivali vrue rasprave. Karlhajnc Martin rukovodio je
sudbinom Volksbiihne sa iskrenim razumevanjem za umetniku
popularizaciju komada i pozorita. Bilo je i drugih pozomica koje
su pokuavale da uzdignu dramsku interpretativnu umetnost do novih
visina. Glumci, kao i reditelji mogli su da prikau pun raspon svog
talenta. Savremena domaa i svetska ostvarenja kao i ona izprolosti,
imala su svoj trenutak na daskama. Bilo je mnogo eksperimenata;
bilo je neobinosti, a povrem eno ak i ap surdnosti . Ali
karakteristian znak tih dana bila je neviena mentalna ivost. I
ivost davanja odgovarala je ivosti primanja. Svuda je vladala strasna
opta koncentrisanost na kultumi ivot, to je jasno izraavao veliki
prostor posveen umetnosti u dnevnim listovima, uprkos politikom
uzbuenju tog vremena. Muziki ivot je bio jednako iv. Koncerti
Filharm onije pod upravom Vilhelma Furtvenglera (W ilhelm
Furtwangler); Koncerti Bruna Valtera sa orkestrom Filharmonije;
bogatstvo horskih koncerata, resitali kameme muzike i koncerti
solista. Dravna opera zavredila je visoke hvale zbog premijera
Vozzecka Albana Berga i Jenufe Leoa Janaeka, pod dirigentskom
palicom Eriha Klajbera (Kleiber). Nova, uspena Gradska opera pod
mojim vostvom; Krolova (Kroll) opera pod Klempererom. Jedan
broj drugih ustanova bio je jednako uspean kao i dramsko pozorite.
Svemu ovome treba dodati vizuelne umetnosti i velika ostvarenja
nauke, to sve jasno govori da je to bila velika epoha u velikom
gradu.24

24 Bruno Walter, Theme and Variations, 268-269.

152

Navodi Bruna Valtera, iako opimi, nisu ni u kom sluaju

potpuni. Berlin je bio centar politikog kabarea u kome je Oto Rojter
(Reutter) izvodio svoje sopstvene, reske kompozicije, ismevajui
Nemce zbog njihove krutosti u ponaanju i politike nestabilnosti.
Tu su Paul Grec (Graetz) i Trude Hesterberg pevali satirine pesme
Valtera Meringa (Mehring), a Kler Valdof (Claire Waldofi) svoje proste
proleterske pesmice. Berlin je bio sredite politikog novinarstva sa
zajedljivim komentarima Karla fon Osjeckog, Leopolda varcilda
(Schwarzschild) i Kurta Tuholskog koji ih je najee slao iz
inostranstva. Berlinje bio pozomica za eksperiment Ervina Piskatora
(Piscator) u politikom pozoritu. Berlin je bio scena najpoznatijeg
romana Alfreda Deblina (Doblin) Berlin Alexanderplatz. Berlin je
bio najbolji mogui grad za premijere armantnih, bezvrednih filmova,
sentimentalnih Leharovih opereta i Dreigroschenoper - Opere za tri
groa. Berlin je bio grad izdavakih imperija kao to su Mos (Mosse)
i Ultajn (Ullstein). Berlin je bio grad Samuela Fiera (Fischer),
velikog izdavaa, koji je na svom spisku imao takve pisce kao to su
Tomas Man, Herman Hese, Gerhard Hauptman, Stefan Cvajg, Karl
Cukmajer, Alfred Deblin, Hugo fon Hofmanstal. Berlin je iznad svega
bio grad u kome je stranac mogao stvoriti svoj dom i razviti svoje
sposobnosti. Ogromna koliina podsticaja za umetnike, naune,
trgovake improvizacije, koja je stavila Berlin izmeu 1918. i 1933.
u isti red sa Parizom, pisao je pesnik Gotfrid Ben (Gotfried Benn) o
Jcvrejima u svojoj autobiografyi, sa jo uvek netaknutim oseajem
za rasu, proizlazila je u najveoj meri iz talenta ovog dela
stanovnitva, iz njegovih meunarodnih veza, njegovog osetljivog
nemira i iznad svega, njegovog savrnog - totsicher - instinkta za
kvalitet.25 Nije udo da je bilo dobrih Nemaca, koji su gledali na
Berlin, kao Hajdeger - i ne samo na Berlin iz vremena inflacije - kao
na modemi Vavilon, odbijajui da tamo ive.
Za republikance, na poetku i na kraju Republike to je bio grad
uzbuenja i nade. Hajnrih Man je izjavio 1921. godine da je Berlin
na neki nain proba za budunost Nemake. ovek koji eli da stekne
nadu treba da gleda u njega. Berlin je mesto raanja civilizacije, i
25
Doppelleben, u Cesammelte Werke, ur. Dictcr Wcllershoff, 4 toma (1958-1961), IV,
73. Bcn jasno kazujc da su ncki od njegovih najboljih prijatclja bili Jcvrcji.

153

uptavo e to, pre nego Zakoni, na kraju uticati na ujedinjenje

Nemake.24 Da, Berlin <5e biti voljena prestonica, iako je to malo
ko ofiekivao. I Cukmajer, republikanski dramski pisac, siavio je
republikanski grad u svojim seanjima. Berlin, rekao je bio je vredniji
od jedne mise.*
Ovaj grad je gutao talente i ljudske snage sa besprimemim
apetitom; on je usisavao u sebe stvame i lane taiente snagom
tomada. Tih dana govorilo se o Berlinu kao to se govori o krajnje
poeljnoj eni, ije su hladnoa i koketnost optepoznati: nju nazivaju
arogantnom, snobom, skorojevikom, nekultivisanom, obiinom,
ali ona je sredite svaije fantazije i cilj svaijih elja: Svako bi je
poeleo, ona zavodi svakog. ovek koji je vladao Berlinom
posedovao je svet. To je bio grad koji je zahtevao i davao snage:
Malo smo spavali i nikada nismo bili umomi. To je bio grad varalica
i bogalja, grad populamih pesama i beskrajnog razgovora. Sa tampom
koja je bila surova, nemilosrdna, agresivna, ispunjena krvavom
ironijom, a ipak ne obeshrabrujua, i sa kritikom koja je bila,
istovremeno, otra, beskompromisna, ali potena, koja je tragala za
vrednou, oduevljavala se kvalitetom. Berlin je imao ukus
budunosti i to je bio razlog zbog koga smo mi spremno prihvatali i
bedu i hladnou.27
III
Ako je Berlin odavao utisak budunosti, onda je predstava o
Berlinupogreno procenjena. Njemu je, zapravo, ostalo sasvim malo
budunosti. ivot nije mogao da ostavi umetnost na miru. Istina,
stvari su izgledale mnogo bolje na svim frontovima tokom tih zlatnih
dvadesetih godina: nezaposlenost je opala, nadnice su porasle,
izgledalo je da je politiki ekstremizam zavrio svoje - Vajmarska
republika bila je na putu da postane prijatno mesto za ivot. A
postepeno, upravo tih godina, Nemaka je okonala svoju izolaciju i
pridruila se zajednici naroda; trezemanova spoljnapolitika i vreme
26 Navedeno u Ludwig Marcuse, Mein zwanzigstes Jahrhundert.
* Pariz je vredniji od jedne mise, Anri IV, - prim. prev.
11Als fVars ein Stuckvon rnir, 313-314.

154

koje je prolo, doneli su svoje. Goine 1925, Nemaka, Francuska i

druge zapadne sile zakljuile su ugovor u Lokamu kojim je reeno
pitanje nemakih zapadnih granica i koji je ponovo doveo Nemaku
u poloaj nezavisne sile koja je mogla da pregovara sa susedima
umesto da ponizno moli za milost. Duh Lokama postao je uzreica
u epohi pomirenja. Sledee godine, 1926, Nemaka je ula u Drutvo
naroda.
Vajmar je tih godina podseao na drutvo koje se nalazilo na
arobnom bregu: rumeni obrazi skrivali su zlokobne simptome. Jedan
od najzlokobnijih medu njima bio je kartelizacija kulture, obavljena
po modelu kartelizacije industrije. Alfred Hugenberg, ugledni lan
desnog krila desniarske Nemake narodne stranke, beskrajno
reakcionaran i politiki ambiciozan magnat, sagradio je carstvo u
industriji komunikacija i postao otar, krajnje uticajan glas protiv
revoluclje. Govorilo se da su inovnici itali samo njegovu tampu.
Hugenberg je uspeo da okupi desetine listova irom zemlje. Dobivi
populami berlinski dnevni list, Berliner Lokalanzeiger, stekao je
novinsku agenciju koja je irila vesti, njegove vesti, brojnim
pretplatnicima. Godine 1927,otkupiojebankrotiranuUFAipretvorio
je u najveeg proizvoaa snova u zemlji. Lino neugledan,
Hugenberg je bio voen nezajaljivim politikim strastima i mrnjama
koje je predstavljao kao uverenja, a njegovi finansijski izvori bili su
ogromni. Njegove kampanje mogle su se oekivati - protiv
trezemana, protiv Lokama, protiv svih pokuaja meunarodnog
sporazumevanja, protiv liberalizma, protiv Republike. Ali one nisu
bile nita manje efikasne zbog svoje predvidljivosti: kao uvebane
trupe, njegove novine su vodile svoje pakosne kampanje dok je
gospodar bio u Rajhstagu ili na partijskim kongresima, kopajui grob
Republici. Nisu svi Hugenbergovipropagandistiki napori bili direktni
i buni uvodni lanci u njegovim novinama. Njegova UFAproizvodila
je filmove koji su posredno pomagali njegovu borbu. Bili su to veseli,
povrni mjuzikli, koji su odvlaili panju od politike ili nezaposlenosti,
istorijski filmovi o nemakim junacima sa uoljivim aluzijama na
versajski Diktat, istiui one vrednosti koje su ljudima Vajmara
oigledno nedostajale. Hugenberg je prodavao ne samo miljenja nego
i pometnju - podjednako opasne po Republiku.
155

U svakom sluaju, Hugenberg nije imao m onopol nad

industrijom miljenja; republikanci su takoe imali svoje magnate,
veliku Kuu Mose i jo veu Kuu Ultajn. Obim Ultajnovih poseda
bio je ogroman, gotovo zastraujui. Kua je objavljivala knjige i
paljivo negovala svoje najbolje proavane autore, kao to je bila
Viki Baum. Nedeljni ilustrovani asopis Berliner lllustrirte, smatrao
se najitanijim asopisom svoje vrste u Evropi. Na unosnom polju
enskih asopisa, Ultajnov Die Dame bio je vodei. Za prosene
ukuse, meajui lepo odabrane eseje, frivolne kratke prie, izvetaje
sa konjskih trka i slike golih devojaka, postojao je meseni asopis
depne veliine, Uhu. Domaice su imale na raspolaganju lepo
ureivan Blatt der Hausfrau, deca Heitere Fridolin. Istovremeno,
Ultajn je otupio neprijateljstvo intelektualaca tampajui asopis za
intelektualce Der Querschnitt. Postojali su i utiajni Ultajnovi dnevni
listovi, Berliner Zeitung, populamo nazivan B.Z. am Mittag, kao i
stari, ugledni Vossische Zeitung. Godine 1928, kua se isprobala sa
tabloidom o trkama, sa odgovarajuim nazivom, Tempo, koji je ubrzo
preimenovan, od strane berlinskih mudrijaa u Die Jiidische Hast Jevrejska nervoza. List nije imao ni izdavakog ni italakog uspeha,
ali to je bio izuzetak - Ultajn nije bio navikao na neuspehe.
Ultajn nije objavljivao samo itke, osrednje pisce kao to je
bila Viki Baum; njegov spisak bio je dug i raznovrstan, a kvalitet
njegovih izdanja bio je u celini visok. Ako ovek govori danas sa
starim Berlincima, pie Viki Baum u autobiografiji, sa onima koji
su iveli tokom dvadesetih i koji danas ive negde drugde, oni e
uzdahnuti sa dubokom nostalgijom i rei vam da nijedno mesto ne
moe da se poredi sa tim, punim ivota, udesnim gradom Berlinom
tih godina. Da, i jedno od srca gradskog jezgra bila je Kua Ultajn.
To je bilo sredite liberalizma... U to vreme biti poznat kao liberal i
intelektualac predstavljalo je visoku ast, beskrajno eljeni cilj, vredan
napora i borbe. Kod Ultajna ovaj liberalizam znaio je da su vrata
bila iroko otvorena za najveu raznovrsnost miljenja, ideja, pojmova
i stavova. Nai autori ukljuivali su sve dugine boje, od crvene na
krajnjoj levici - Breht i Toler - preko itavog niza predstavnika
ekspresionistike kole do antimilitaristike, antiratne knjige Im
Westem nichts Neues - Na zapadu nita novo, od mladog Remarka,
156

tpa sve do kraja, do tamnozelenih kao mahovina, ostarelih domaih

pisaca - Heimatsschrifsteller - kao to je bio Rihard Skovronek
(Skowronnek).28 Opis nije bio neistinit, ali kao i sve drugo to dolazi
od Viki Baum, bio je povran. Ultajnov monopol na pisanu re, a
moj spisak je tek nagovetaj njegove ogromne fmansijske moi,
doprineo je da se mnogi pisci oseaju duboko nelogodno, da se
podvuku sukobi izmeu potrebe i uverenja i stvori nezdrava,
vremenom smrtonosna podela izmeu onih koji su pripadali i onih
koji nisu. Za pisca bez linih prihoda, naklonost Ultajna znaila je
blagostanje, njegova ravnodunost ili nemilost, maltene gladovanje.
Kada je, pred premijeru Der frdhlische Weinberg, Karl Cukmajer,
koji je imao ugovor sa Ultajnom, zatraio mali, dodatni avans od
sto maraka da kupi poklon svojoj majci - bio je odbijen. Nakon
premijere koju su kritika i publika ocenili kao ogroman uspeh,
Cukmajeru je reeno da moe odmah da dobije svotu do deset hiljada
maraka i da e odmah posle Boia - a to se sve dogaalo 23. decembra
i bilo je malo gotovog novca - moi da raspolae daleko veom
sumom. A kad su se na proslavi njegovog uspeha pojavila trojica od
petoro brae Ultajn, Cukmajerova budunost bila je, jednostavno,
osigurana.29 Kurt Tuholski koji je povremeno radio za Kuu tokom
mnogih godina i koji se oseao krivim i korumpiranim zbog svoje
poniznosti, tano je uoio da je rukovodstvo firme bilo hladno,
potpuno okrenuto uspehu i nemilosrdno.30 to je bilo jo gore, u
vreme predstojeih nevolja, njemu e nedostajati i hrabrosti.
A vreme nevolja tek to nije stiglo. Poev od 1929. godine,
Republika je doivela niz udaraca od kojih se ni ona ni njena kultura
nisu nikad mogle oporaviti. Gustav trezeman je umro 3. oktobra
1929. godine; bez obzira na svoje domete, on je bio za republikance
u zemlji i pomirljive ljude u inostranstvu, nezamenljiva snaga koja
je teila dobru. Grof Kesler koji se u to vreme nalazio u Parizu,
etvrtog oktobra, zabeleio je u svom dnevniku: Svi pariski jutamji
listovi donose vesti o trezemanovoj smrti najkrupnijim slovima,
2* Vicky Baum, Es war alles ganz anders: Erinnerungen, (1962), 354.
29 Vidcti, Als War's ein Stiick von mir, 405-413.
30 Vidcti Kurt Tucholsky - Mary Gcrold-Tucholsky, 8. scptcmbar, 1928. Ausgewahlte
Briefe, 488-596.

157

kao da je umro najvei francuski dravnik. alost je opta i iskrena.

Stie se utisak da mi sada imamo evropsku otadbinu. On takoe
navodi londonski Times: trezeman je uinio neprocenjivu uslugu
Nemakoj Republici; njegov rad za Evropu kao celinu bioje gotovo
jednako veliki.31 Potom je dola depresija, nezaposlenost, stalne
politike krize koje su dostigle vrhunac na izborima u septembru
1930. godine koji su desetkovali graanske stranke, dali nacistima
6,5 miliona glasaa i 107 poslanika u Rajhstagu i doveli do Briningove
poludiktature, do vlade administrativnim dekretima. Hana Arent i
Hajo Holbom obeshrabreno priznaju i iznose svoje uverenje da je
doao kraj. Intelektualno raspoloenje u Nemakoj, seao se kasnije
Franc Nojman, bilo je, davno pre 1933. godine, stanje skepticizma
i beznaa koje se graniilo sa cinizmom.32 Akoje takvo raspoloenje
postojalo kod pojedinaca pre 1930. godine, ishod septembarskih
izbora opteretio je intelektualce beznadem kome nije bilo leka. Kada
je 1935, Artur Rozenberg pisao u izgnanstvu u Engleskoj svoju History
o f the German Republic, zakljuio je izlaganje sa 1930. godinom,
dok je naredne tri godine, do Hitlerovog stupanja na vlast, smatrao
epilogom. To je bila tendenciozna periodizacija vajmarske istorije,
ali ona otkriva vie od raspoloenja razoaranog istoriara u
izgnanstvu - ona ukazuje na neprijatnu stvamost.
Oko 1930. godine, pa ak i pre, politike deobe su se pojaale,
a rasprava je postajala runa, prostaka, esto se zavravala pravim
nasiljem. Hitlerovo hvalisanje u septembru 1930. godine, da e,
ukoliko doe na vlast, leteti glave, nagovestili su, iako jo nepotpuno,
divljaki sukobi naulicama. U decembru 1930. godine, napremijeri
filma raenog po delu Eriha Marije Remarka, Na Zapadu nita novo
- koji je ve kao roman izazvao desnicu svojim ogromnim tiraima,
i svojim ukazivanjem na to da je rat bio pakao i da su nemaki vojnici,
daleko od toga da im je bio zabijen no u lea kod kue, izgubili rat
na frontu - nacisti, pod vostvom Gebelsa, predvodili su demonstracije
protiv filma, zauzimali dvorane i u njih bacali smrdljive bombe i
putali mieve, i na kraju, uspeli da film bude zabranjen. U besu i
proroanskom beznau, Karl fon Osjecki napadao je republikance
31 Kessler, Tagebiicheer, 595-596.
32 Ncumann, The Social Sciences, The Cultural Migration, 14.

158

zbog njihove tromosti i kukaviluka; pisao je da su republikanske

kukavice smislile izuzetno ljupku formulu. Sleui ramenima oni
govore jedan drugome: ta da se radi? Film je, na kraju krajeva,
tako lo! Ipak, Osjecki je prigovorio da je ovo pitanje politiko i
nema nikakve veze sa estetskim kategorijama. Potpuno je nevano
da li su film i knjiga na osnovu koje je napravljen, umetniko delo.
Jedino pitanje je da li... treba i dalje dozvoliti svesno umeren,
pacifistiki nain razmiljanja... Prvo njega je otvoreno napadala
fanatina gomila pod vostvom opavog psihopate, a potom, njega
je tiho gumuo pod tepih u opskumoj kancelariji cenzora neki opskumi
inovnik. Banalna fraza koju svaki Nemac i svaki strani dravnik
izgovara svakom prilikom - da je mir poeljniji od rata - sada je u
Nemakoj stekla arm zabranjenog. Faizam je izvojevao jo jednu
pobedu, a tome je doprineo kukaviluk liberala koji u trenucima
nemira jednostavno ostaju kod kue. Faizam se moe poraziti samo
na ulicama. Protiv Nacionalsocijalistike stranke oloa, mi imamo
samo jednu logiku: teki bi; da ih pokorimo imamo samo jednu
doktrinu: A un corsaire - corsaire et emil23
To je bio hrabar, ali uzaludan krik. Socijaldemokrati su se
pridravali republikanskog legalizma; Kua Ultajn, i sama jevrejska,
nastojala je da se prilagodi preteim okolnostima na taj nain to je
uklonila sve Jevreje i radikale i to je prihvatila patriotski, ak
ovinistiki ton, koji je razoarao njene prijatelje, a nije umirio njene
neprijatelje. Antisemitizam, ve dugo vremena endemska pojava na
univerzitetima i standardni borbeni pokli desniarskih stranaka,
postao je otrovniji nego ikad. U nestrpljenju i prostom gaenju,
izvestan broj mladih ali uglednih intelektualaca udruio se sa
komunistima, pridmio se partiji ili se podvrgao njenoj disciplini, na
taj nain odraavajui, ali i pogoravajui polarizaciju politikog
ivota.ArturKestler(ArthurKostler)kojijeuseptembm 1930. godine
doao iz Pariza, na sam dan sudbonosnih izbora za Rajhstag, da bi se
pridmio urednitvu Ultajnove firme u Berlinu, smatrao je da je
Vajmar osuen na propast, da su liberali i socijalisti dostojni prezira,
a da je komunizam jedina nada. I Bertold Breht koji je sa bla33 Carl von Ossietzky, Remaraue-Film, fVeltbiihne, 1930, u Ausnt

:nd, 218,

gonaklonou prouavao marksizam, otkako je doao u Berlin stalno se kretao ka levici. Godine 1928, on je izneo svoju nenaklonost
prema buroaziji i svoju materijalistiku filozofiju u Operi za tri
groa: tu se Maki Meser (Mackie Messer) ruga svojoj buroaskoj
pubiici to voli svoj sopstveni debeli stomak ipokom ost radnika i
uverava je da koliko god nastojala da izokrene istinu, jedno je izvesno:
nahraniti se - to je prva stvar, etika olazi kasnije. To su neizbrisivi
redovi:
Ihr, die ihr euren Wanst und unsere Bravheit liebt
Das eine wisset ein fur allemal:
Wie ihr es immer dreht und wie ihrs immer schiebt
Erst kommt das Fressen, dann kommt die Moral.
Ali kada je partija kritikovala njegov cinizam i udaljenost od
drutvene stvarnosti, on se okrenuo didaktikim komadima,
radikalizovao svoju Operu za tri groa u grubi antikapitalistiki
filmski scenario i roman, napadao zabavu kao kulinarsku operu,
zalagao se za dramu koja e se boriti za napredak i doao do toga da
brani filozofiju samortvovanja do smrti za pravu stvar.
IV
Ovaj politiki pravac imao je svoje pristalice, pa su komunisti
kao i socijaldemokrati ostajali vrsti, suoeni sa nacistikim
nasrtajima. Ali ni komunisti ni socijalisti nikad nisu mogli zadobiti
deo stanovnitva koji je strateki, iz nedelje u nedelju, postajao sve
vei: omladinu.
Politika istorija omladine u Vajmarskoj republici je najbolnija
meu njenim mnogobrojnim ironijama. Kao to je literatura o sukobu
otac-sin od poetka pokazivala, postojala je zbrka ne samo oko toga
ko treba da pobedi u nadmetanju, ve ak i ko je tu ko, u stvari.
Politizovani omladinski pokret i studentske organizacije, skoro svi
desniarski i pod sve veim uticajem i kontrolom nacista, tvrdili su
da govore za omladinu i mladost. Prema njihovom vienju stvari,
ljudi koji su stvorili Republiku - Novemberverbrecher - bili su
sredoveni ljudi, ne samo po svojim godinama, ve i po nainu
miljenja; tvrdili su da je Republika ve roena staraka. I bili su i
160

nisu bili u pravu: nacisti nisu bili samo reakcionari; neke od njihovih
ideja, bilo nihilistike ili totalitame, isto toliko su odbacivale svu
onu tradicionalnu autoritamost mrtve Imperije, koliko i modemi
demokratski racionalizam umirue Republike. Neki od voa
desniarske omladine, bili su istinski revolucionari ili mladii
opinjeni smru. Do ovog stepena, omladina je bila mladost koja je,
iako je to bilo fatalno, srljala zatvorenih oiju u provaliju. Bez obzira
da li su traili Fuhrera koji e usmeriti njihovu energiju i prisiliti ih
da prihvate ulno zavodljivu pasivnost totalne poslunosti, obnovljenu
i proienu monarhiju, ili prusko-socijalistiku diktaturu, oni su
takoe izdavali svoju mladost i postajali robovi ne samo politikih
Iv a n tu ris ta i psihotinih ideologa, ve i stare industrijsko-militaristiko birokratske maine koja se pojavila u novim oblicima.
Nacistima nije trebalo dugo vremena da shvate vanost omladine.
Omladina koja se do sada uzdravala od birake kutije i omladina
koja je bila spremna da u nju ubaci svoj prvi glas, bili su dva izvora
ogromne, potencijalne, glasake snage za naciste. Obe grupe udele
su za akcijom - bilo kakvom akcijom, brutalnom, esto ispunjenom
idejama o rasnoj istoi i otvorenoj mrnji prema najomrznutijem
autsajderu Jevrejinu, i obe grupe nisu videle nadu za svoju budunost.
Uostalom, meu studentima se uobiajilo da na pitanje ta bi eleli
da budu kad zavre svoje studije, odgovore tunom alom:
Nezaposleni.
Postoji obilje dokaza da je omladina, a posebno studenti,
oekivala od svojih starijih da se okrenu desnici. Godine 1939,
Socijaldemokratska stranka saoptila je da je manje od 8% njenog
lanstva bilo ispod dvadeset pet godina, a manje od polovine njenog
lanstva, ispod etrdeset.34 Iste godine, general Grener je izjavio 9a
je radikalizacija studenata - radikalizacija prema desnici predstavljala ozbiljnu opasnost po zemlju.35 Iste godine, studenti na
univerzitetu u Jeni, pozdravili su novog profesora, naglaenog
antisemitu, Hansa F. K. Gintera (Giinther), koga su nametnuli
univerzitetu kao profesora novog predmeta - Rassenkunde - rasne
34 Vieti Franz Neumann, Behemoth, 18.
35 Navedeno u George L. Mossc, Die Dcutsche Rcchte und dic Judcn , u Entscheidungsjahr, 1932: Zur Judenfrage in der Endphase der Weimarer Republik (1965), 197.

161

nauke'. Ve oko 1930, a 1931. zasigumo, studenti na univerzitetima

i uenici u gimnazijama od kojih su mnogi ve ranije uestvovali u
antisemitskim izgredima protiv Jevreja i radikalnih profesora, i
iskljuivali jevrejske studente iz svojih udruenja, bili su mahom
nacionalsocijalisti po svojim naklonostma. Od njih su moda polovina
bili nacisti, mnogi potpuno nepolitini, a samo nekolicina njih bila je
otvoreno republikanska.
Ovaj zaokret nemake omladine ka desnici, predstavljao je znak
teke bolesti i bio je njen deo. Ceo jedan anr romana bavio
se pitanjem samoubistava mladih uenika u srcdnjim kolama Sehiilerselbstmordromane - i njegova populamost odraavala je iroko
rasprostranjeno interesovanje za ovu ozbiljnu pojavu. Ve 1929.
godine, Fridrih Torberg objavio je karakteristini roman o samoubistvu
i - Der Schuler Gerber, a svoju priu je zapoeo lakonskim komentarom
da je samo u toku jedne nedelje - od 27. januara do 3. februara 1929.
godine - proitao u novinama o deset takvih samoubistava. Emst
Toler, koji e i sam poginuti od svoje ruke, 1939. godine, posvetio je
svoju autobiografiju: uspomeni moga neaka Harija koji je 1929. u
osam naestoj godini izvrio sam oubistvo . Predgovor ovoj
autobiografiji, pisan 1933. godine, lamentira nad omladinom koja
je otila na mnoge strane, sledila lane bogove i lane voe, ali je
upomo pokuavala da nae jasnou i zakone duha.36
Kako se uopte i mogla nai jasnoa usred opte kakofonije
protivrenih poziva, skupova nacista gde se prizivala krv, i opteg
stanja bolesne Republike? Populami mediji, a pre svih filmovi, bili
su sraunati, uglavnom, na to da seju konfuziju, i to ne samo po
Hugenbergovoj izriitoj naredbi. Ve 1927. godine, uveliko precenjeni
reiser Fric Lang, napravio je neukusnu ekstravaganciju - Metropolis,
koja ne bi imala nikakav znaaj da nije tako ozbiljno shvaena, i
toliko iroko prihvaena. Metropolisje fantazija bez mate, slikovita,
ravo zamiljena i u sutini reakcionama pria od koje za pamenje
ostaje samo nekoliko dobrih scena masovnih pokreta i vode koja
raste. Film posmatra klasnu borbu kao naunu fantastiku i izvlai
nekakav zakljuak, koji se jedino moe nazvati - smiljena la:
Metropolis je grad budunosti, u kome, u podzemnim fabrikama,
EmstToller, Prosa, Briefe, Dramen, Gedichte (1961), 26,27.

162

esto do smrti dirine brutalno porobljeni radnici, dok malobrojna

elita gospodara uiva u dokolici i neodgovomim zadovoljstvima, na
ogromnim imanjima sa batama ukraenim fontanama i paunovima
da upotpune sliku. Gospodarev sin odlazi dole da trai svoju brau,
i pomiri dva stalea koji se nikada ne susreu. Ali pravi razlozi za
njegovu drutvenu brigu su prikriveni: on se zaljubio, prirodno na
prvi pogled, u lepu radnicu koja je zalutala u njegovu batu. Akcija
je zbrkana i nije vredna detaljnog prepriavanja; tu je i radnika pobuna
koju podstie robot sa likom devojke, koji je u stvari orue gospodara.
Unitavajui maine, radnici skoro unitavaju sebe, ali mladi ovek i
devojka spasavaju i radnike i njihovu decu. Zli pronalaza robota
uniten je, i u zavrnoj, sentimentalnoj sceni, nakon to su se mladi
i devojka ponovo nali, otac-i-gospodar je pristao da se rukuje sa
predradnikom. Ovo je pouna scena: gospodar je hladni gospodin, a
radnik sav smeten, nespretan, svestan svog inferiomog poloaja tako su se klase pomirile. Pouka je jednostavna: ak i u najgorim
uslovima, a uslovi su svakako najgori u Metropolisu, samo zli demon
moe podsticati trajkove ili pobune. Istina se uvek nalazi tamo gde
se srce umea. To je odbojan film, ali ne vie od mnogih filmova na
koje skree panju Krakauer, u kojima mukarci doivljavaju lomove,
a ene ih tee. Kao to je Krakauer zapazio, stalno se ponavljaju
scene u kojima bespomoan ovek stavlja svoju glavu na enine
grudi.37 Oeva osveta i svemo majke, predstavljali su dvostruke
aspekte vajmarske scene, oba jednako pogubna za omladinu.
Odgovorni republikanski publicisti nisu bili slepi za ove
opasnosti. Mnogo je napisano o onima koji subili blagonakloni prema
Hitleru i nacifikaciji omladine, a suvie malo o onima koji su pisali i
govorili protiv toga, sve dok nisu bili silom uutkani. Tomas Man i
Fridrih Majneke bili su jedini, koji su zahtevali od studenata strpljenje
i ukazivali na uvaavanje istinske slobode koja dolazi samo sa
razumom i disciplinom. Godine 1928, populami romansijer Jakob
Vaserman (Wassermann), raspravljao je o sukobu oca i sina u dugom,
tendencioznom romanu Der Fall Maurizius, koji prikazuje borbu
hrabrog mladia protiv hladnog, surovog, monog oca: otac, dravni
tuilac, jednom davno, poinio je sudsku nepravdu; sin, nakon
37 Vidcti Kracauer, From Caligari to Hitler, 98-99, 112, 114,122,157-158,171.

upomog traganja, otkriva ovo zlodelo i odbacuje oca: Ja ne elim

da budem tvoj sin! - i sa ovom objavom nezavisnosti oca otera u
ludilo. Mladiev jedini bliski kolski drug napada desniarske studente
zbog toga to su bili samo igrake u rukama nepoznatih sila, to su
dozvolili sebi da ih guraju napred i nazad kaO punjene lutke, ljudi o
kojima nisu znali ak ni da li su bili plaeni agenti reakcije.38
Ako je suditi po knjievnosti, ve 1932. godine ova zabrinutost
je prerasla u uzbunu. Tokom prvih est meseci te godine, da se iznese
samo jedan primer, mesenik Neue Rundschau objavio je ak est
dugih lanaka, inteligentnih, zabrinutih ali punih razumevanja za
probleme omladine, koji su traili razum i strpljenje. Jakob Vaserman
je pokazao duboko razumevanje za oseanje beznaa kod studentske
mladei. Iza mladog oveka je, kako je pisao, rat, pred njim
drutveno propadanje, s njegove leve strane vuku ga komunisti, s
njegove desne strane vuku ga nacionalisti, a nigde oko njega ni traga
potenja i razuma, pa su svi njegovi valjani instmkti izvmuti u
mrnju. Ipak, kako pie Vaserman, nije sve u oseanju, nije svaka
akcija dobra samo zato to je akcija. Nije svaki eetrdesetogodinjak
kriminalac i idiot samo zato to je dvadeset godina stariji od vas.
Nije svaki pedesetogodinjak ili ezdesetogodinjak reakcionar ili
neprijatelj, nije svaki otac budaletina i nije svaki sin junak i
muenik.39 U jednom drugom asopisu, Emst Robert Kurcijus,
opisao je rastuu krizu univerziteta i pozivao na oivljavanje
hum anistikih vrednosti.40 Filozof Ernst fon Aster, u jednom
produbljenom napisu analizirao je ono to je nazvao metafizikom
nacionalizma i zapazio ono to su i drugi zapazili pre njega: tu
udnu vezu kod omladine izmeu revolucioname pobune protiv
autoriteta i tradicije i slepe poslunosti prema Fiihreru.41 U dva
alarmantna napisa, publicista i izdava, Peter Zurkamp (Suhrkamp)

38 Jakob Wasscrmann, Der Fall Maurizius (l 928), 586, 19.

39 Jakob Wasscrmann, Rcdc an dic studcntischc Jugcnd ubcr das Lcbcn im Gcistc:
Zum Goethctag 1932, Neue Rundschau, XL1I1, dco 1 (1932), 530-544.
40 Emst Robcrt Curtius, Dic Universitat als Idcc und Erfahrung, ibid., 145.167. Ovaj
cscj je sa drugima, kasnijc sakupljcn u Kurcijusovom uvenom pozivu na razum i kulturu,
Deutscher Geist in Gefahr (1932).
41 Emst von Astcr, Mctaphysik dcs Nationalismus, Neue Rundschau, XLI1I, dco I
(1932), 52.

164

skicirao je obrise osvete oeva i najavio njen ishod. Pisao je da mladi

gledaju unazad, na junake dane svog pokreta - pre Prvog svetskog
rata. Njihove misli su prerueni impulsi; u njihovim raspravama
line ideje paradiraju kao Weltansehauung I dalje su privreni
oboavanju junaka. Bez heroja oni ne oseaju nita. Povlae se.
Odlaze. Nisu se nikad sudarili sa tekoama, opasnostima i grubim
zakonima stvamosti. Jednom reju, oni jo nisu odrasli. Sada, u
dubokoj duhovnoj i ekonotnskoj nudi, oni postaju antiintelektualci;
odbacuju miljenje zbog njegove nemoi, i na taj se nain odvajaju
od liberalnih stranaka i okupljaju pod kiobranom praznih fraza i
zavisnosti. Oni oboaVaju dril i spremni su za svakoga ko e da im
nareuje. To je moaprirodno za omladinu, ali omladina jo nikada
nije zapoela revoluciju. Ipak, danas, zakljuuje Zurkamp, otueni,
osiromaeni, sprerftni na sve, ispunjeni besom, mrnjom, Ijutinom i
plemenitom indignacijom, mladi ljudi su moda spremni za stvamu
revoluciju. Sve to im je potrebno je istinska revolucionama ideja.42
Takva je, dakle, bila Vajmarska republika 1932. godine: jasna
vizija i politika nemo, strah, sumnjiavost i trenuci nerazumne nade.
Politiari centra bavili su se kao i obino politikom, dok se kod svih
ostalih javio oseaj opasnosti. Za neke - Vernunftrepublikanere na
levici, kako ih je zvao Feliks Gilbert - situacija je u nekom smislu
nalikovala tekoj tragediji: bili su otudeni od ustanova za koje su
znali da moraju da ih brane od novih varvara i, ako su uopte bili
ratobomi, bili su spremni da se bore protiv nacista u uzaludnoj nadi,
ne da e ouvati stvari kakve jesu, ve da e stvoriti, u duhu Vajmara,
neto bolje nego to je bila Vajmarska republika. Kestler, koji je iveo
u samom sreditu ovakve atmosfere, meu berlinskim novinarima,
prisea se u svojoj autobiografiji ale koja je kruila meu urednicima
kod Ultajna: ala je bolje nego bilo kakva duga analiza iskazivala
preovlaujue raspoloenje iz te, 1932, godine. Bio je nekad - tako
ide pria - jedan delatpo imenu Vang Lun, koji je iveo za vladavine
drugog cara dinastije Ming. Bio je uven po svojoj vetini i brzini
kojom je svojim rtvama odsecao glave, ali je itavog svog ivota

42
Peter Suhrkamp, Die Sezession des Familiensohnes: eine nachtragliche Betrachtun
der Jugendbewcgung, ibid., 95-96; Sohne ohnc Vater und Lchrer: die Situation der
biirgerlichen Jugend ibid., 699.

165

Trio uvaenih istoriara. Onken i Marks su bili strunjaci za istoriju devetnaestog veka. Majneke, jedan od
najuvenijih Vemunftrepublikanera, bio je poznat u svetupo svojim studijama o nemakom nacionalnom duhu, demonskoj
sili raison d etat i usponu istoricizma.

Maks Liberman: Albert Ajntajn

Litografija, sredina 1920-tih.

Iz zbirke autora

U svom dugom ivotu (1847-1935), Maks Liberman je bio najuveniji

nemaki slikar. Za razliku od svog modela ovde, on je danas prilino
zaboravljen. Jevrejin i pravi Berlinac, Liberman je pozdravio dolazak
nacista jednom neprevodivom primedbom: Man kann nichtsovielfressen,
wie man kotzen mdchte!" - to bi se grubo moglo prevesti kao: Ne moe
se toliko drati koliko se moe povratiti. Sasvim odgovarajui komentar,
ne o ivotu, ve o smrti Vajmarske republike.

potajno gajio elju koju jo nikako nije ostvario: da jednom odse

glavu tako brzo da rtvi glava ostane na ramenima. Stalno je vebao
i vebao, i najzad u svojoj sedamdeset estoj godini ostvario je svoj
ambiciju. Jednog danabilo je mnogo poslana gubilitu, i on je svaku
rtvu ispraao milosrdnom brzinom, dok se glava kotrljala u prainu.
Doao je na red dvanaesti ovek; poeo je da se penje na gubilite i
Vang Lun je zamahom svoga maa odsekao oveku glavu tako brzo
da je on nastavio da se penje stepenicama. Kada se popeo do vrha
obratio se Ijutito delatu: Zato produava moju agoniju? pitao
je. Bio si milosrdno brz sa drugima! To je bio veliki trenutak za
Vang Luna kojim je krunisao svoje ivotno delo. Prijatan osmeh preao
je preko njegovog lica, okrenuo se svojoj rtvi i rekao: Molim vas
da se samo ljubazno naklonite.43
Nekoliko meseci kasnije Adolf Hitler je postao nemaki kancelar, a ljudi vajmarskog doba rasturili su se, nosei sa sobom duh
Vajmara, u ezopovsku unutranju emigraciju, u smrt u logorima
unitenja, u samoubistvo - samoubistvo u berlinskom stanu posle
kucanja na vrata, na panskoj granici, u iznajmljenom stanu u Parizu,
u vedskom selu, u brazilskom gradu, u njujorkoj hotelskoj sobi.
Ali ostali su preneli duh Vajmara u ivot, u velike karijere i trajni uticaj,
u laboratorijama, bolnicama, novinarstvu, pozoritima, na univerzitetima,
i dali tom duhu istinski dom, u izgnanstvu.

43 Kostler, Arrow in the Blue: An Autobiography (1952), 254.

168

DODACI
I.
Kratka politika istorija Vajmarske
republike
i

NOVEMBAR 1918 - JU L I1919: RAZDOBLJE SUKOBAI

OSNIVANJA
Vajmarsku republiku je 9. novembra 1918. godine, proglasio
socijaldemokrata Filip ajdeman. Ona je nastala nakon vie od etiri
godine krvavog rata, dok su se nemake trupe jo uvek nalazile na
tuem tlu, u haosu, sa vrhovnom komandom koja je vapila za mirom
i carskom administracijom koja je bila potpuno demoralisana.
Zaustavljajui nemaka napredovanja na zapadnom frontu u prolee
1918, Saveznici su preli u ofanzivu toga leta i zadrali inicijativu do
kraja. Nemaki saveznici, Turska, Bugarska i Habzburka monarhija,
ve su se nalazili u stanju kolapsa. Kancelar Hertling je podneo
ostavku 30. septembra, a 4. oktobra predao je vlast princu Maksu
Badenskom, poznatom liberalnom monarhisti, sklonom unutranjim
reformama i meunarodnom sporazumevanju. Princ Maks se obratio
predsedniku Vilsonu s molbom da se zakljui primirje na temelju
etmaest taaka. Zemlja je bila smrtno iscrpljena avanturom koju je
oduevljeno pozdravila u avgustu 1914. godine, smatrajui da e se
preko nje osloboditi manje vanih, graanskih briga. Nemaka je
imala oko 1,8 miliona mrtvih i preko 4 miliona ranjenih; materijalna
razaranja, zauvek izgubljeni talenti, osakaeni umovi, opte beznae,
bili su neprocenjivi. Od prvih letnjih dana 1917. godine, kad je
Rajhstag prihvatio rezoluciju kojom se predlagalo sporazumno
zakljuenje mira, postalo je oigledno da stari poredak nee preiveti
bez veih promena. Momari pomorske baze u Kilu digli su pobunu
28. oktobra 1918, a prve nedelje u novembru, znalo se da je revolucija
neizbena. Idealista i nezavisni socijalista Kurt Ajzner, proglasio je
republiku u Bavarskoj, 8. novembra, i sebe postavio za prvog
predsednika vlade. Drugi gradovi i Ldnder prihvatili su poziv

Bavarske. Istog dana, kancelar Maks Badenski, odluno je pozvao

kajzera da abdicira. Radnici u Berlinu bili su na ulicama, a generali
Hindenburg i Grener, naslednik generala Ludendorfa, podrali su
kancelarov zahtev. Viljem II je oklevao, traei da ostane barem na
pruskom prestolu; ali to je bio suvie krupan zahtev i princ Maks je
jednostavno uinio to je njegov car odbio da uini: imenovao je
socijaldemokratskog vou Fridriha Eberta za svog naslednika i objavio
kajzerovu abdikaciju. Neki Su sm atrali da je ajdem anova
proklamacija Republike bila brzopleta; sa ajdemanovog stanovita
ona se dogodila na vreme - preduhitrila je spartakiste koji su bili
spremni da proglase Sovjetsku republiku. Iste noi, Viljem II je
pobegao u Holandiju.
Kajzer i njegove pristalice bili su diskreditovani; novo vostvo
m oralo je doi iz redova socijalista. A li kojih socijalista?
Socijaldemokratska stranka je dugo bila velika stranka, ali je ak i
pre 1914. predstavljala napetu koaliciju, podeljenu izmedu radikala
koji su revolucionami marksizam doivljavali ozbiljno, sindikalista
koji su eleli da zaborave ideologiju i zalagali se za vii ivotni
standard radnike klase, i funkcionera koji su nastojali da postignu
kompromis tako to su govorili kao revolucionari a ponaali se kao
parlamentarci. Odluka stranake delegacije u Rajhstagu 4. avgusta
1914. godine, da glasa za ratne kredite, predstavljala je povredu
davnanjih naela, i pocepala ovu stranku tako da se vie nije mogla
sastaviti. Poetkom 1917. godine, disidentiunutar Socijaldemokratske
stranke, stvorili su svoju posebnu stranku, N ezavisnu socijaldemokratsku stranku, i odluno zahtevali mir i socijalizam. Njima
se pridruila u ovom zahtevu mala, ali odluna grupa marksistikih
revolucionara, spartakisti, na elu sa Rozom Luksemburg i Karlom
Libknehtom. Kako je pobeda na bojnom polju postajala sve dalja, a
nezadovoljstvo kod kue raslo, spartakisti su nalazili sve vie podrke
meu radikalizovanim radnicima, naroito kod sindikalnih aktivista
u fabrikama, odlunoj, pragmatinoj grupi ljudi spremnih za
revoluciju. Oni su predvodili trajkove i poetkom novembra 1918.
godine osnovali su radnike i vojnike savete po sovjetskom modelu.
I tako, kada je Republika bila u Ebertovim rukama, on je sastavio,
10. novembra privremenu vladu od est lanova, od kojih su trojica
170

bili socijaldemokrati, a trojica nezavisni. Privremena vlada odrala

se gotovo puna dva meseca.
Od 8. novembra Nemaka komisija za primiije pregovarala je
sa Saveznicima pod vostvom poslanika Matijasa Ercbergera,
uglednog predstavnika Katolike stranke centra, koji se od
aneksioniste preobratio u pobomika mira. Rat je bio zavren 11.
novembra, uprkos tome to mir nije bio zakljuen. Za novu vlast to
je bio poetak koji je mnogo obeavao, ali je dan pre toga Ebert
zakljuio jo jedan sporazum koji e imati sudbonosne posledice za
mladu Republiku. U veernjim asovima 10. novembra, gene'ral
Grener je pozvao Eberta, stavio armiju na raspolaganje njegovoj
vladi, traei zauzvrat podrku vlade za odravanje reda i discipline
u vojsci. Oficirski kor oekivao je od vlade da se bori protiv
boljevizma i bio je spreman za borbu. Ebert je prihvatio ponudu kao
dokaz saveznitva.1 U poreenju sa drugima, Grener je bio umeren
i odgovoran, ali je ovaj sporazum dao vojsci priliku da se ukljui u
vlast, stekne presti, i otvori puteve za jo mranije mogunosti nego
to je to bio Grener.
Vlada estorice raspala se 27. decembra 1918, kada su je
nezavisni napustili nakon neprihvaenih zahteva - u vladi, na javnim
zborovima i na ulicama - o izgledu budue Nemake. Levica je elela
svu vlast za sovjete i potpunu obnovu drutva. Socijaldemokrati su
eleli parlamentamu vladavinu i trajnu politiku socijalne i ekonomske
promene. U decembru je dolo do borbi na ulicama, bilo je i mrtvih,
to je zapameno sa gorinom. Ipak, u celini, zemlja je podravala
parlamentamu vladavinu veinskih socijalista. U skladu s tim odrani
su, 19. januara 1919. godine, nacionalni izbori za poslanike za
ustavotvomu skuptinu, koja je trebalo da se odri u Vajmaru. Uprkos
bojkotu komunista, preko trideset miliona Nemaca izalo je da glasa.
U pitanju je bilo 421 poslaniko mesto. Socijaldemokratska stranka
predvodila je po rezultatima, sa dobijenih 11,5 miliona glasova i 163
poslanika mesta; Katolika stranka centra, meavina monarhista i
umerenih republikanaca, dobila je neto manje od 6 miliona glasova
i 89 poslanikih mesta. Novostvorena Demokratska stranka, puna
uglednih, graanskih intelektualaca i naprednih industrijalaca, postigla
1 Naveeno kod F. L. Carstcn, The Reichswehr and Politics, 1918-1933 (1966), 11.

171

je izvanredan uspeh, sakupivi oko 5,5 miliona glasova i 75

poslanikih mesta. Upravo je to bila stranka prepuna talentovanih,
odmerena u metodima politikog delovanja, racionalna u svom
programu, koja se pretvorila u jedinu stranku koja je gubila na svim
izborima.2 Nacionalna narodna stranka, sainjena od konzervativaca
iz vremena Carstva, nepromenjena u svemu osim u svom imenu,
dobila je 3 miliona glasova i 42 poslanika mesta. Nezavisni socijalisti
razoarali su svoje glaae time to su dobili manje od 2,5 miliona
glasova i 22 poslanika mesta. Najzad, novoosnovana Narodna
stranka, stranka trezemana i krupnog biznisa, desniarska po svom
opredeljenju, dobila je samo 1,5 miliona glasova i 21 poslaniko
mesto. Vajmarska koalicija dobila je snaan mandat.
Narodna skuptina otvorenaje sveano9. februara 1919. godine.
Dva dana kasnije, poslanici su izabrali Eberta za predsednika, a on
je, zauzvrat, poverio ajdemanu mandat da sastavi vladu. Ova prva
potpuna vlada raunala je na podrku tri vodee stranke Socijaldemokratske, Stranke centra i Demokratske. To je bila
vajmarska koalicija. Meutim, rad Skuptine usporavali su, mada ne
i prekidali, neredi u zemlji i mirovni pregovori u inostranstvu. Roza
Luksemburg i Karl Libkneht bili su ubijeni u Berlinu u januaru 1919.
godine, pod brutalnim okolnostima; Kurt Ajzner bio je ubijen u
Bavarskoj 28. februara; socijaldemokrata Noske, zaduen za
uspostavljanje mira, dobio je krajnje sumnjivu pomo u martu, od
strane fanatinih Freikorpsa - na brzinu stvorene paravojne
organizacije bivih oficira, nezaposlenih skitnica i mladih avanturista
spremnih da ubiju. Ajznerovo ubistvo izazvalo je novo nasilje u
Bavarskoj, potom opti trajk i proglaenje Republike socijalistikih
saveta. Krajem aprila i poetkom maja, vladine trupe sruile su ovu
republiku upotrebivi estoku silu. Jedna od rtava bio je pisac Gustav
Landauer, poznati idealista i komunista, koga su vojnici u zatvoru
pretukli do smrti.
U meuvremenu, nemaka delegacija koja je bila na poniavajui
nain pozvana u aprilu 1919. godine u Versaj, da prihvati mirovne
uslove, traila je naine da malo pobolja ono to se nije moglo
2
(1960), 130.

Fritz Stem, The Political Consequenccs o f thc Unpolitical German, History, No. 3

172

znaajno popraviti. Nemci su negodovali na vesti iz Francuske;

ajdemanova vlada podnela je ostavku 20. juna i narednog dana bila
je zam enjena vladom na ijem se elu nalazio jedan drugi
socijaldemokrata - Gustav Bauer. Nova vlada suprotstavila se manjem
broju odredaba, ali Saveznici su bili odluni: pobeeni moraju
potpisati sve, bez uslova. Suoena sa ultimatumom, nemaka vlada
je popustila i 28. juna nova delegacija na elu sa socijaldemokratskim
ministrom spoljnih poslova Hermanom Milerom (Miiller) potpisrfla
je Diktat. Nikakav drugi smer nije bio mogu. Ma koliko bilo
neizbeno, ovo pokoravanje ostavilo je oiljke koji nisu nikada zarasli.
Versajski ugovor nametnuo je teak ekonomski, politiki i
psiholoki balast poraenoj Nemakoj. Njime je Alzas i Loren bio
vraen Francuskoj, Istona PrUska bila je odvojena od srca Nemake
time to su Zapadna Pruska, Gomja lezija i Poznanj bili ustupljeni
Poljskoj; Dancig je bio pretvoren u slobodan grad, a Belgija je dobila
nekoliko okruga. Ugovor je ostavio nereene probleme drugih
pograninih oblasti potonjim plebiscitima; liio Nemaku njenih
kolonija; zabranio njeno ujedinjenje sa Austrijom; nametnuo vojnu
okupaciju leve obale Rajne; smanjio nemaku vojsku na sto hiljada
ljudi; rasturio Vrhovnu komandu i na razne druge naine nastojao da
dri pod kontrolom nemaki militarizam. Najneprihvatljiviji, svakako
najzapaljiviji, od svih odredbi bili su lanovi ugovora koji su liili
Nemce onog neprikosnovenog oseanja koje se naziva ast. Ugovor
je zahtevao od Nemaca da izrue svoje ratne zloince, ukljuujui
i biveg kajzera, kako bi im se sudilo za zverstva, dok je lan 231
insistirao da Nemaka i njeni saveznici prihvate odgovomost za sve
gubitke i tete koje su saveznike sile pretrpele zbog agresije
nemakih saveznika. Poredtoga, jo uvekneizreeni iznosreparacija
morao se platiti. U ovom lanu ne pominje se re krivica, ali je on
ubrzo pretvoren u klauzulu o ratnoj krivici. Dok su se praktino
svi Nemci nadali da e takvi zahtevi biti povueni, neki su sanjali
osvetu.
Uprkos svemu tome, vajmarska Skuptina prihvatila je novi
ustav za relativno kratko vreme - on je bio izglasan 31. jula 1919.
godine, a postao je zakon 11. avgusta. U njemu su se stekli mnogi
kompromisi, koji su mnoge razgnevili, a malo njih oduevili. Ipak u
173

nekim pitanjima ustav je bio potpuno ispravan dokument. Nemaka

je postala demokratska republika. Izbori za Rajhstag, nacionalno
zakonodavno teio, obavljali su se optim pravom glasa biraa sa
navrenom dvadesetorh godinom ivota, Nemaka je ostala federalna
drava, iako su ovlaenja razliitih lokalnih parlamenata (Lander)
bila veoma ograniena. Glavno izvrno telo, vlada, bilo je odgovomo
Rajhstagu. Ipak, Nemaka nije postala potpuno parlamentama zemlja.
Njen Ustav predviao je jakog predsednika, koji se birao na sedam
godina optim izborima; ori je bio simbol u zemlji i predstavnik u
inostranstvu. Mogao je raspustiti Rajhstag, izabrati i smeniti kancelara
i preuzeti vlast u sluaju da su javna bezbednost i red ozbiljno
ugroeni ili poremeeni. To je sadrano u zlokobnom lanu 48.
Korienjem takvih sredstava kao to su proporcionalna zastuplj enost,
inicijativa i referendum, Ustav je bio onoiiko moderan koliko je to
bilo njegovo demokratsko izborno telo. U oblasti ekonomskog
zakonodavstva i socijalnih promena, od kojih su mnogi dosta
oekivali, odredbe su bile pomalo nedoreene. Njima su se previala
osnovna prava i dunosti Nemaca i obeavala neka vrsta ekonomskog
parlamenta. Malo je od toga, konano uraeno; kompromis izmeu
graanstva i proletarijata zavrio se pobedom ovih prvih. Ipak, mnogo
je uinjeno: uprkos mnogim protestima, Nemaka je ak prihvatila i
novu zastavu - crno-crveno-zlatnu, zastavu iz 1848. Kada su se
delegati vratili svojim domovima iz Vajmara, njihova Nemaka se
nalazila u velikim nevoljama, ali je Republika zapoela svoj ivot.
II
AVGUST 1919 - DECEMBAR 1923:
SMUTNA VREMENA SE NASTAVLJAJU
Zbivanja u prvoj godini postojanja Republike nisu predodredila
sudbinu Vajmara, ali su odredila njen opti tok. etiri naredne godine
bile su u znaku unutranjeg nasilja i inostrane nepopustljivosti, koji
su uticali jedno na drugo, i, na nesreu Nemake, uzajamno se
osnaivali. K ancelar B auer ustupio je m esto svom kolegi
socijaldemokrati Mileru, u martu 1920. godine, nakon zastraujueg,
ali neuspelog Kapovog pua. Od tada, pa do juna meseca, Miler se
174

nalazio na elu koalicione vlade. Kapov pu bio je prvi ozbiljan

pokuaj opte kontrarevolucije. Posle prihvatanja Versajskog
mirovnog ugovora, grupa nepomirljivih vodila je propagandu protiv
Republike i pravila zavere s namerom da obnovi monarhiju. 13. maja
1920, zaverenici su izvrili udar. Momarika brigada krenula je ka
Berlinu gde ju je doekao Ludendorf. Dr Volfgang Kap, voa pua znaajan civilni birokrata iz istone Pruske, pojavio se u gradu
zahtevajui poloaj kancelara. Vladine trupe su odbile da pucaju na
pobunjenike, svoje drugove, pa se vlada oprezno povukla. Zaverenici
su bili neiskusni i glupi, inovnitvo nije htelo da im se pridrui, a
opti trajkje paralisao novu vlast. etiri dana kasnije, Kap i njegove
kolege podneli su ostavku, predajui ono ime nisu nikada ni
raspolagali. Sa izuzetkom Bavarske, u kojoj su reakcionari zadrali
kontrolu, stara vlada je ponovo dola na vlast. Noske, za koga se
smatralo da je bio suvie popustljiv prema vojsci, nije vie bio u
vladi, dok je Kapu bilo doputeno da pobegne u inostranstvo. Velika
istka koju je ajdeman s pravom traio, nikada nije bila sprovedena.
Novi izbori za Rajhstag odrani su 6. juna 1920. godine. Oni su
bili porazni za republikance. Nemaka Nacionalna stranka i
trezemanova Narodna stranka izale su nakon izbora ojaane, stiui
milione glasova i desetine novih poslanika; Demokratska stranka
vidno je izgubila, ostavi bez gotovo jedne treine svoje glasake
snage; Socijaldemokratska stranka dobila je samo 5,5 miliona glasova,
dok su Nezavisni socijalisti pokazali ponovo veliku snagu. Pojava
sitnih stranaka spadala je u red zloslutnih dogaanja. Vajmarska
koalicija sa jedanaest miliona glasova i dvesta dvadeset i pet poslanika,
izgubila je kontrolu nad Rajhstagom; ona se suoila sa 14,5 miliona
glasova i dvesta etrdeset jednim poslanikom, pripadnicima brojnih,
razliitih stranaka. Nije svaki poslanik sa desnice ili levice bio smrtni
neprijatelj Republike - malo njih bili su pouzdani prijatelji. Politika
militarizacije zemlje, revolucioname i kontrarevolucioname parole i
direktna akcija, bili su u porastu.
Nakon dugih pregovora, Konstantin Ferenbah (Fehrenbach), lan
Stranke centra, obrazovao je novu vladu, koju je nasledila naredne
godine, 10. maja 1921, prva vlada Jozefa Virta (Wirth), jo jednog
lana Stranke centra, a potom, krajem oktobra iste godine, Virtova

draga vlada koja se odrala do 22. novembra 1922. Ali problemi su

ostajali nereeni. Krajem aprila 1921. goine, Saveznici su obznanili
da je nemaka isplata reparacija, iako znatna, bila u velikom
zakanjenju; odredili su da suma od 132 milijarde zlatnih maraka
bude ukupan iznos reparacija, od egaje do tada samo osam milijardi
bilo isplaeno. Virtova vlada, odluna da ispuni nemake obaveze,
isplatila je jo jednu milijardu u zlatu. Potom je inflacija, izazvana
nedostatkom zlata, negativnim platnim bilansom i odlivom kapitala,
postala zabrinjavajua. U januaru 1921. godine, jedan dolar je vredeo
etrdeset i pet nemakih maraka. Tokom prolea i leta uvrstio se na
ezdeset, u septembru je dostigao stp, a krajern godine trebalo je vie
od sto ezdeset maraka da bi se kupio jedan dolar. Pre toga, dogodila
se jo jedna katastrofa: dva biva oficira usmrtila su Matijasa
Ercbergera. Ubice su pobegle u Maarsku koja je odbila da ih izrui.
Njihovi sauesnici u Nemakoj nisu bili proganjani ili su bili
osloboeni optube. Hiljade ljudi slavilo je ovaj dogaaj otvoreno,
bez ikakvog stida. U oktobru Saveznici su, nakon plebiscita u martu
i uestalih vojnih sukoba, odredili nove granice za Gomju leziju.
Nikakvo dobro reenje za to pitanje nije bilo mogue, ali je reenje
koje su Saveznici prihvatili dovelo do krize vlade iz koje je Virt izaao
kao nasledftik svoje ranije vlade. U njegovoj novoj vladi, Valter
Ratenau, zagonetna meavina sanjara i politiara, Jevrejina sa slabou
prema plavim Nordijkama, koji je bio ministar za obnovu u prvoj
Virtovoj vladi, zauzeo je u novoj uglednije mesto. Trideset i prvog
januara 1922, Virt je imenovao Ratenaua za ministra inostranih
poslova. Iako je ovo imenovanje uinjeno s namerom da se izbegnu
nevolje, ono je, u sutini, izazvalo nove katastrofe.
Nemaka spoljna politika nalazila se u delikatnom poloaju.
Propust Nemake da isplati reparacije na vreme, osnaio je poloaj
antinemakih politiara u Francuskoj i Engleskoj. U januaru 1922.
godine, vrli Evropljanin Aristid Brijan (Briand), zbaen je s poloaja
predsednika od strane Rejmona Poenkarea (Raymond Poincare),
poznatog zagovomika doslednog sprovoenja versajskih odluka.
Ratenauov put bio je teak - njegovi domai protivnici najmanje su
tu pomogli; kupleti su kruili desniarskim skupovima i studentskim
kafanama: Knallt ab den Walther Rathenau / Die gottverfluchte
176

Judensau - Ubijte Valtera Ratenaua, tu prokletu, jevrejsku svinju.

Uskoro je kuplet postao stvamost: dvadeset etvrtog juna 1922.
godine, mladi desniarski militanti ubili su Ratenaua. Nakon policijske
potrage jedan od ubica je bio ubijen, drugi se ubio sam, dok je trei
bio osuen na petnaest godina zatvora, ali je proveo u njemu samo
sedam - R epublika je uvek bila irokogruda prem a svojim
neprijateljima. Neki neodluni republikanci sada su osudili svoje
nacionalistike, militaristike saveznike. Kancelar Virt je izjavio da
se neprijatelj nalazi na desnici, ali je desnica bezobzimo nastavila
svoju kampanju zastraivanja i terora. I krupna industrija, koju je
predvodio surovi m agnat Hugo Stines (Stinnes), sticala je
samopouzdanje; govorilo se da osmoasovni radni dan treba da bude
zamenjen desetoasovnim.
U takvoj atmosferi, Ebert je traio vladu koja je imala iru
podrku, ali su socijaldemokrati odbili da prihvate kabinet u kome se
nalazila trezemanova konzervativna Narodna stranka. Kancelar Virt
je podneo ostavku 14. novembra 1922. godine. Njega je nasledio,
22. novembra, Vilhelm Kuno (Wilhelm Cuno), direktor Hamburg American Line. U njegovom kabinetu nije bilo socijaldemokrata. U
Francuskoj, Poenkare je nastavio da vodi svoju tvrdu antinemaku
poUtiku; u Engleskoj pomirljivog Dejvida Lojda Dorda zamenio
je, sredinom oktobra, Bonar Lo (Law), dok je u Italiji Musolini stupio
na vlast 30. oktobra. To nije bio povoljan odnos snaga. Poenkare je
zahtevao okupaciju Rurske oblasti. injenice su bile jasne: Nemci
nisu isplaivali svoje reparacije na vreme, to su Francuzi smatrali
namemom sabotaom. Krajem decembra 1922. godine, komisija za
reparacije slubeno je saoptila da je Nemaka propustila da ispuni
svoje obaveze i 11. januara 1923. godine, francusko-belgijski odred
okupirao je Rursku oblast u nameri da upravlja rudnicima i industrijom
u ime sila pobednica. Francuzi su podsticali separatizam; okupacione
snage su postupale samovoljno i otvoreno brutalno. Bilo je krvavih
sukoba. Nemaka vlada savetovala je politiku pasivnog otpora.
Proizvodnja je prestala. A inflacija, ve velika pretnja, izmakla je
svakoj kontroli; prekid trgovine, katastrofalni pad prihoda od poreza,
to je sve bilo posledica okupacije Rura, bili su mnogo jai nego to
je marka mogla da izdri. Rajhsbank je pokuala da pomogne, ali su

njene rezerve bile gotovo iscrpljene i u aprilu 1923, brana je prsla:

novac je dnevno gubio vrednost, a inflacija je dostigla fantastine
oblike - u oktobru 1923. godine, ne milioni ili milijarde, ve trilioni
maraka bili su potrebni da bi se kupila vekna hleba ili poslalo pismo.
Seljaci su odbijali da prodaju svoje proizvode, manufaktuma
proizvodnja je bila na najniem nivou, pobune zbog nestaice hrane
bile su este, radnici su bili na ivici gladi, a milioni graana izgubili
su vu svoju utedevinu, dok su se istovremeno pekulanti bogatili.
Ekonomska propast i psiholoka pobuna samo su ojaali ve iroko
rasprostranjeno nepoverenje prenia Vajmarskoj republici.
Poetkom avgusta 1923. godine, socijaldemokrati su najavili
potrebu za stvaranjem nacionalne koalicije i u isto vreme izrazili
svoje nepoverenje u Kunoa. Kuno je podneo ostavku i Ebert je pozvao
trezemana da sastavi novu vladu; prva trezemanova vlada trajala
je do poetka oktobra, nakon nje je usledila druga koja je trajala do
kraja novembra. Ona je prekinula pasivni otpor i ponovo pokrenula
proizvodnju. U novembru, pod nadzorom Hjalmara ahta (Schacht),
vlada je prekinula tampanje novca, zapoela je otm privrednu
obnovu i proglasila novu marku, Rentenmark, koju su garantovali
sveukupni nemaki privredni izvori. aht je za to dobio svoju nagradu:
postao je predsednik Rajhsbanke. Stabilnost se povratila iako nevolje
nisu prestale.
trezemanova miroljubiva politika izazvala je oajanje na
desnici, ve ogorenoj francuskim nasiljem, i ohrabrenoj lokalnim
uspesima u Bavarskoj i optom nesigumou. U noi, izmeu 8. i 9.
novembra, 1923. godine, Hitler, Gering, Ludendorf i aica drugih,
izveli su prevrat u Minhenu koji je doiveo neuspeh. Neki od
zaverenika bili su uhvaeni i osueni: Ludendorf je, naravno, bio
osloboen krivice; Hitler je bio osuen za veleizdaju, ali mu je bilo
dozvoljeno da suenje pretvori u propagandnu arenu protiv Republike.
Njegova kazna bila je minimalna - pet godina. U svakom sluaju,
izdrao je samo osam meseci u zatvoru, iz koga je izaao kao ugledna
politika linost. Ujulu 1919. godine,AdolfHitlersepridruiojednoj
opskurnoj desniarskoj grupi - maloj kliki antisem itskih,
antirepublikanskih, pomalo socijalistikih fanatika - i bio je svedok
njenogpostepenogusponauBavarskoj. U aprilu 1920. godine, grupa
178

je uobliila svoj program i dobila ime: Nacionalsocijalistika nemaka

radnika stranka - ime koje nije bilo bez znaaja. Tokom tri naredne
godine, nacisti su podsticali nerede, drali zapaljive govore protiv
Republike, propovedali nasilje protiv Jevreja i ukljuili u svoje redove
neke simpatizere sa visokih poloaja. Kada je Hitlerova pobuna
propala, u novembru 1923. godine, i kada se fmansijska stabilnost
postepeno povratila, republikanci su mogli slobodnije da diu konano: nije li Hitler bio tek samo jedan maloumnik? Trebalo je da
proe nekoliko godina da se pokae da nisu bili u pravu.
III
DECEMBAR 1923 - OKTOBAR 1929: ZLATNE VADESETE
Tvrdnja da srena vremena nemaju svoju istoriju obian je mit,
a u svakom sluaju, srednje godine Vajmarske republike bile su daleko
od toga da budu srene, pa ipak, politika zbivanja u ovom relativno
mimom vremenu mogu se brzo nabrojati. Izgledalo je da se razum
vraa u Nemaku i u svet. U novembru 1923. godine, socijaldemokrate
su oborili trezemanovu vladu, optuujui je da je bila suvie
pomirljiva prema desniarskim zaverama, dok je s druge strane
istupala odluno protiv leviarskog radikalizma. Ipak, est vlada koje
su upravljale Nemakotn izmeu decembra 1923. i kraja juna 1928,
pokazale su solidnu stabilnost. U svakoj od njih trezeman je bio
ministar inostranih poslova. Na elu etiri vlade nalazio se kao
kancelar Vilhelm Marks, voa Stranke centra, a na elu dve vlade
nalazio se Hans Luter, dravni inovnik koji nije pripadao nijednoj
stranci, ali sa konzervativnim naklonostima. Ukoliko je to bio
relativno stabilan period, on je takoe bio i konzervativan: iako su je
upomo spasavali svojim glasovima, socijaldemokrati nisu tokom pet
godina ulazili ni u jednu vladu. U meduvremenu, Poenkare je doiveo
poraz na izborima u maju 1924. godine, da bi ga nasledio Eduar Erio
(Edouard Herriot), jo jedan dobar Evropljanin, koji je imao
razumevanje za nemaku situaciju. Njegov stav bio je ojaan
Dosovim planom, koji je dobio ime po amerikom bankaru i
dravniku arlsu Dosu (Charles G. Dawes), koji je predloio

179

evakuaciju Rurske oblasti, znaajno smanjenje reparacija i davanje

zajmova Nemakoj.
Nemaka vlada prihvatila je plan uprkos odlunom otporu
desnice. Stalno se ponavljala ista pria: ustupci koji su nezajaljivim
Francuzima izgledali suvie veliki, izgledali su nepomirljivim
Nemcima suvie mali. U julu 1924. godine, Saveznici su se sreli u
Londonu; u avgustu su pozvali Nemce da im se pridrue i Francuzi
su, uz veliko oklevaiye, pristali da povuku neke svoje trupe. Nakon
otrovnih rasprava u Rajhstagu, Nemaka je prihvatila Dosov plan,
francuske trupe napustile su Rursku oblast - konano su otile jula
1925. godine - Nemaka je dobila inostrane zajmove, a Rentenmark
bila je zamenjena Reichsmarkom. Sredinom 1925, stigle su zlatne
dvadesete.
Meutim, 27. februara 1925. gqdine, umro je predsednik Ebert,
a izbori za njegovog naslednika izneli su napovrinu sve stare deobe.
U prvom krugu niko nije dobio potrebnu veinu svih glasova. U
drugom krugu, obina veina bila bi dovoljna. I nakon dugih
manevrisanja meu strankama, i nakon toga to su neki stari kandidati
odustali, a novi kandidati se pojavili, ostareli junak iz Prvog svetskog
rata, Hindenburg, dobio je najvie glasova - 14,5 miliona, ili 48%.
Njegov glavni protivnik, voa Stranke centra Marks, dobio je gotovo
14 miliona glasova. Izgledalo je da e to biti teak udarac za
Republiku, ali Hindenburg je istupao sa svim potrebnim skrupulama
i sve dok ga nije pritisnula senilnost, delovao je efikasno kao lojalni
ef drave.
Kako su strahovanja nemakih republikanaca od Hindenburga
postepeno nestajala, tako su nestajala i ona u svetu. Nemaka izolacija
postepeno se okonavala. Od poetka 1925. godine, trezeman je
davao predloge Saveznicima i u oktobru 1925. godine, Francuska,
Velika Britanija, Belgija, Italija i Nemaka potpisale su ugovor u
Lokamu koji je odredio nemake zapadne granice i preporuivao
mimo reavanje svih buduih sporova. Kao i svaki drugi korak prema
zajednitvu, Lokamo su u Nemakoj osudili desniari, ali je ugovor
ipak bio izglasan, iako sa malom veinom. Tokom nekoliko godina
duh Lokama odreivao je evropsku diplomatiju. U junu 1926.
godine, Nemaka je zakljuila ugovor o prijateljstvu sa Sovjetskom
180

Rusijom, a u septembru je ula u Drutvo naroda. trezeman je ove

svoje uspehe nastavio raspravama sa Brijanom o meunarodnom miru,
koji je, 1929. godine, bio pretoen u Kelpg-Brijanov (Kellog-Briand)
pakt, u kome se osuuje rat kao orue nacionalne politike. To je
podsealo na lep paravan koji je prikrivao neprijatnu stvamost.
Bilo je neeg nalik maski i u nemakom unutranjem napretku.
Napredak je zaista postojao. Nemaka industrija je modemizovala
svoje fabrike, poslovi su bili stabilni, zarade su bile relativno visoke,
nezaposlenost je bila mala - broj nezaposlenih pao je ispod 750 000
tokom 1928. godine. Ali, postojali su, takoe, i skriveni, zlokobni
tokovi. Industrija i biznis objedinjavali su se kao nikada do tada;
vlade, kako savezne, tako i one u dravama, rasipale su sredstva;
krupni industrijski magnat Alfred Hugenberg, koji je stekao ogromno
bogatstvo u vreme inflacije, stekao je i kontrolu nad industrijom
miljenja. Dobar deo onoga to je doprinosilo napretku, bio je strani
novaculoenuNemaku;taj izvormogaojebrzopresuiti. Reparacije
su i dalje ostale spomo pitanje. Komunisti su nastavili da se
suprotstavljaju saradnji sa socijal-faistima, tj. socijaldemokratima.
Nova armija zadrala je svoje stare ideje: elela je politiki uticaj,
podravala nacionalistiku politiku i tajno naoruavanje. Desniarski
fanatici nisu nikad popustili u svojoj odlunosti da odbace vlast koja
je prema njima bila samoubistveno popustljiva. U septembm 1928.
godine, brandenburka sekcija talhelma (Stahlhelm), ekstremne
antivajmarske grupe veterana, osnovana 1918. godine, i u narednim
godinamabrojno uveana, otvoreno je izjavila: Mi mrzimo postojei
reim; on nam je onemoguio da oslobodimo nau porobljenu
otadbinu, unitimo la o ratnoj krivici i steknemo potrebni
Lebensraum (ivotni prostor) na istoku. Mi objavljujemo rat sistemu
koji danas upravlja zemljom i svima onima koji podravaju ovaj
sistem politikom kompromisa.3 Pogreno bi bilo rei da to niko
nije sluao, ali stvari su se odvijale isuvie dobro da bi takve pretnje
mogle nekoga stvamo da zastrae.
I zaista, dok su se nacisti i njihovi saveznici teko snalazili mir i prosperitet nisu za njih nikada bili dobra vremena - a komunisti

3
Navcdeno kod William S. Halperin, Germany Tried Democracy: A Political History
o fth e Reich from 1918 to 1933 (1946), 366.

181

nastavljali svoju opozicionu delatnost, socijaldemokrati su dobijali

na snazi. Na poslednjim optim izborima za Rajhstag, u decembru
1924. gpdme, socijalisti su dpbili 131 poslaniko mesto; na novim
izKorima, u miaju 1928. godine, poveali su taj broj na 152. Nasuprot
tomefrifemaki nacionalisti smanjili su broj poslanikih mesta sa 103
na 78, a nacisti sa 14 na samo 12. Druge stranke desnice i ccntra
takoe su gubile poslanika mesta. Doao je trenutak za povratak
socijalista sa sporedne na vodeu ulogu. Herman Miler obrazovao je
vladu linosti, uglednih pojedinaca koji su govorili svaki za sebe,
28. juna 1928. Veina su bili socijaldemokrati ali ipak ne svi:
trezeman, neophodan ovek, nakon malog oklevanja, pristao je da
jo jedanput obavlja dunost ministra spoljnih poslova. Nije potrebno
rei da neprijatelji Vajmara nisu utali. Zlokobni Hugenberg preuzeo
je vostvo Nemake nacionalne stranke i ubrzo je poeo da daje
predloge Hitleru koji je jo uvek bio parija u nemakoj politici. Meu
samozvanim grobarima Republike, kojih je bilo mnogo, Hugenberg
ima nespomo pravo na prvo mesto. Nacisti su odrali svoj prvi,
nimberki, partijski skup u avgustu 1927, i na njemu izneli svoje
rasistike teorije i pozvali na opte ienje nemakog politikog
tela i nemake due. Ali, nisu oni samo besneli. Sve vie i vie
nacistikih voa nalazilo je veze u uglednim krugovima: meu
vojnicima koji su mrzeli Republiku, pripadnicima Agrame stranke
koji su traili restauraciju, i industrijalcima koji su se brinuli da zatite
svoje trustove i onesposobe socijalistike sindikate.
Tokom 1928. i 1929, sredite sukoba bila je jo uvek spoljna
politika. Teku avgustu 1929. godine Brijan je obeao da e poslednje
francuske jedinice povui iz Rajnske oblasti tokom naredne godine.
Bolno pitanje okupacije nastavilo je da iri zarazu tokom est
presudnih godina. Neto ranije, sredinom decembra 1928. godine,
Francuzi, Britanci i Nemci saglasili su se da imenuju komitet
strunjaka koji e jo jednom da ispita sposobnost Nemake da plati
reparacije. Sjedinjene Amerike Drave su se saglasile da se pridme,
a jedan od njihovih delegata Oven D. Jang (Owen Young), postao je
predsednik. Strunjaci, ukljuujui Hjalmara ahta, koji je stekao
ugled finansijskog arobnjaka, prepirali su se privatno i javno skoro
pola godine. Najzad, sedmog juna 1929. godine, potpisali su
182

sporazum: Nemaka e biti potpuni gospodar svoje sudbine, ali e

nastaviti da plaa reparacije u smanjenom iznosu, od 1,7 milijardi
maraka prve godine, do oko 2,5 milijardi 1966. godine, i oko 1,5
milijari godinje od tada do 1988. Iako veliki, ukupni iznos bio je
daleko manji od bilo kog zahteva do tada. Specifikacija, iako to moe^
da izgleda apsurdno, bila je zapravo zamiljena da uspava strasti i
svede reparacije na isto tehniko pitanje. Nemaki odgovor bio je
brz i u potpunosti predvidljiv: odluna osuda od strane Hitlera i
Hugenberga, otrovni govori na desnid, snana odbrana od strane
republikanaca i odlaganje. Odran je ak i referendum o Jangovom
planu, koji je doiveo neuspeh, a potom je aht, jedan od potpisnika,
odrekao svoju raniju podrku. On je 7. marta podneo ostavku na
poloaj predsednika Rajhsbanke i postao neoekivano regrut u
redovima krajnje desnice. Pet dana kasnije, Rajhstag je konano
izglasao Jangov plan, a Hindenburg ga je savesno potpisao. Ali tada,
sredinom marta 1930, arhitekta nemake spoljne politike, Gustav
trezeman bio je mrtav ve vie od pet meseci. Ravog zdravlja tokom
protekle godine, optuivan od lanova svoje stranke, napadan od
nacista i nemakih nacionalista, branio je svoju politiku do kraja
ivota. Umro je 3. oktobra 1929. godine, a nasledio ga je Julijus
Kurcijus, lan nemake Narodne stranke, prijatelj i sledbenik, ali ne
i prava zamena. O trezemanu ne treba govoriti sa sentimentalnou;
niti treba prenaglaavati mo jednog oveka u bumom toku istorije postojale su snage u Njujorku, Parizu i Berlinu koje trezeman ne bi
bio u stanju da ukroti. Kako bilo, njegova smrt predstavljala je veliki
gubitak: ona je bila, ako ne uzrok, ono bar znak poetka kraja.
IV
OKTOBAR 1929 - MAJ 1932: POETAK KRAJA
trezemanova smrt dramatizovala je dilemu buroaskog,
politiki beskunog protestantizma4 - odnosno, dilemu onog velikog
broja glasaa nasmrt preplaenih od komunista, nespremnih da se
pridrue socijalistima, sumnjiavih prema katolikom Centru,

4
Theodor Eschcnburg, Kurze Geschichtc der Weimarer Republik, Die Improvisiert
Demokratie: Gesammelte Aufsatze zur Weimarer Republik (1963), 64.

183

dezorijentisanih ratom i njegovim ishodom - i u celini, nimalo

impresioniranih brzom nemakom obnovom i vraenim medunarodnim ugledom. trezeman je ukazao milionima Nemaca na
prednosti saradnje sa socijaldemokratima, saradnje koja, kako je
otvoreno rekao, nije bila stvarsrcave stvar razurna. Njegovom smru,
desno krilo njegove Narodne stranke odnelo je prevagu i cepanje
vitalnog politikog centra vajmarske koalicije nastavilo se.
Situacija ne bi postala tako opasna da nije bilo svetske
ekonomske krize. Ali ona je bila tu! Nesigumi nemaki prosperitet
veje bio uzdrman poetkom 1929. godine, kada je broj nezaposlenih
porastao na dva miliona i kada je smanjeno ubiranje poreza. Centar
politike debate postalo je osiguranje nezaposlenih, nesumnjivo teak,
i sve vei teret za vladu. To je bio princip koji socijalisti nisu smeli
da dimu i izvor ljutnje za industrijalce i konzervativce svih tipova,
sklonih da ova plaanja pretvore u pogodan izgovor za sve nagomilane
nevolje Nemake. Potom je doao, krajem oktobra 1929. godine,
krah njujorke berze. Posledice toga osetile su se svugde; velika
depresija bila je svetski fenomen, ali, ona je bila najrazomija za
najmanje stabilne reime, pa tako i za Nemaku koja je ivela od
strane pomoi daleko vie nego to su to mnogi Nemci znali, ili bili
spremni da priznaju. U nastojanju da se na svaki nain zatiti, nemaki
izvoz je opao, a inostrani zajmovi Nemakoj nisu bili obnovljeni.
Kao posledica toga, poreski prihodi i dalje su se smanjivali,
bankrotstva su se umnoavala a nezaposlenost nezadrivo rasla.
Socijaldemokrati su zahtevali poveanje premija za nezaposlene;
Stranka centra i Narodna stranka koje su sada zastupale stanovita
poslodavaca, odbile su da prihvate taj zahtev. Milerov kabinet podneo
je ostavku 27. marta 1930, godine. Velika koalicija bila je mrtva.
Narednog dana, Hindenburg je pozvao Hajnriha Brininga da sastavi
vladu od uglednih linosti. Brining, ef Stranke centra u Rajhstagu
posle 1929. godine, bio je hladni, konzervativni katolik, sa reputacijom
finansijskog strunjaka i bez dara za govomitvo. On je obeao
nastavak pomirljive spoljne politike, zahtevao odlunu akciju u oblasti
privrede i traio, gotovo preteim tonom, saradnju Rajhstaga u
ovakvoj krizi. Njegovprogramukljuivao je carine za poljoprivredne
proizvode, vie troarine, ekonominost vlade - deflatomu politiku
184

Zamiljenu sa iljem da ohrabri konzervativce i zastrai radnike. Ipak,

nacionalisti su ostali nezadovoljni. Nacisti koji su izali na ulice uprkos
policijskim naredbama, sledili su politiku opstrukcije; socijaldemokrati i komunisti prirodno su se suprotstavljali Briningovim
predlozima. Usred rastue bede, konano povlaenje francuskih trupa
sa nemakog tla, 30. juna 1930. godine, ostalo je gotovo nezapaeno
- to sa ironijom podvlai efememu vrednost politikih strasti. Poto
sporazum o Briningovom programu nije bilo mogue postii, kancelar
je zapretio da e primeniti lan 48 vajmarskog Ustava. Nakon poraza
u Rajhstagu, umesto da podnese ostavku, on ga je 16. jula i primenio.
Od tada se Nemakom upravljalo predsednikim dekretima. Suoen
sa odlunim protestima, Brining je raspustio Rajhstag i odredio da se
nacionalni izbori odre 14. septembra 1930. godine.
Tokom leta, odgovomi graanski i socij alistiki politiari, daleko
od toga da budu slepi za pritiske koje su vrili ekstremisti, nastojali
su da se napravi nekakav dogovor. Uzalud. Izboma kampanja pokazala
je nove dubine demagogije i otvoreno nasilje. Odziv biraa na
izborima 14. septembra bio je veliki: 1930. godine bilo je 35 miliona
glasaa, dok je dve godine ranije bilo samo 30 miliona. Mnogi od
onih koji su se ranije uzdravali od glasanja, izali su na izbore pod
uticajem opte bede i militantnih stranaka, ali tu su bili i mladi koji
su se okrenuli desnici na univerzitetima i na ulicamajo pre nego to
su se njihovi stariji okrenuli u istom smeru. Socijaldemokrati su se
vrsto draii; izgubili su pola miliona glasova i deset poslanikih
mesta, to je znailo da su u Rajhstagu imali 132 poslanika. Stranka
centra dobila je pola miliona glasova i uveala broj svojih poslanika
sa 78 na 87. Ostale stranke bile su katastrofalno poraene, kako po
broju biraa tako i po broju poslanikih mesta. Komunisti su dobili
preko milion glasova i 23 poslanika mesta. Bili su zastupljeni u
Rajhstagu sa 77 poslanika. Ali stvami pobednici bili su nacisti. Broj
njihovih biraa porastao je sa 800.000 na 6,5 miliona, od 12 do 107
poslanikih mesta. Meu ekstremistima, zapravo je samo ekstremna
desnica iskoristila stanje u kome se nalazila vajmarska Nemaka.
Brining je ostao na vlasti do maja 1932. godine; nezaposlenost
je stalno rasla, beda se uveavala, nasilje poveavalo i bilo je sve
.vie znakova da je Republika umirala. Za mnoge intelektualce 14.
185

septenJbar 1930, oznaio je smrt Republike. Tokom 1931. godine,

Hindenburg je potpisivao jedan a drugim prinudne dekrete, kojima
se kontrolisala cena hrane, odreivalo plaanje bankama, smanjivale
naknade za nezaposlene. Nacisti nisu skrivali svoje planove za
budunost. Kad su u septembru 1930. godine, tri porunika bila
osuena zbog izdaje zato to su pokuali da pridobiju svoje kolege
oficire za Nacistiku stranku, Hitler je svedoio u ime odbrane pod
punim svetlom javnosti i predvideo je a, ako njegov pokret izae
iz ovih okraja kao pobednik, zloini novembra bie osveeni i
tada e se istinski glave kotrljati u pesku. Nacisti su poeli sa
napadima na jevrejske radnje; nacistika tampa kojom je veto
upravljao Gebels, zagovarala je akciju protiv republikanaca,
demokrata, Jevreja, komunista - sve novembarskih zloinaca.
Nacisti su ometali predstave filma po Remarkovom romanu Na
Zapadu nita novo. U celini pokuaji da se zabrane manifestacije bili
su neuspeli, i u oktobru 1931. godine, nacisti su proirili svoj oslonac
na desnici na sastanku u HarcbvigiCKome su prisustvovali vodeci
nacisti-industrijalci, kao to su bili Tisen (THysseii) I Hugenberg^
generali kao to je bio Sekt (Seeckt), finansijeri kao to je bio aliL,
Na sastanku je stvoren nacionalni front protiv boljevizma - fatalna,
iako jo uvek ne sasvim vrsta, kombinacija u kojoj su se ujedinili
mo novca, politika prepredenost, privlanost gomile i ukrasi
aristokratije.
Ova pretnja bila je dovoljno jaka da navede socijaldemokrate
da prue podrku Hindenburgu na predsednikim izborima odranim
poetkom 1932. godine. Po prvi put, broj nezaposlenih je preao 6
miliona ljudi u januaru 1932. godine, i sve je izgledalo mogue. Ali
Habzburki front jo nije bio dovoljno vrst da stane jedinstveno
iza Hitlerove kandidature. Na glasanju 13. marta, Hindenburg je
sakupio 18,5 miliona glasova, Hitler skoro 11,5 miliona, komunistiki
kandidat Telman (Thaelmann) skoro 5 miliona, a Disterberg
(Duesterberg), kandidat nacionalista 2,5 miliona. Bilo je neophodno
da se izbori ponove, i 10. aprila 1932. godine, Hindenburg je bio
ponovo izabran za predsednika Republike sa preko 19 miliona glasova,
Hitler je bio drugi sa 13,5 miliona, a Telman trei sa manje od 4
miliona glasova. Tri dana kasnije, predsednik je raspustio nacistike.
186

paravojne organizacije - smeekouljae (SA) i cmokouljae (SS),

ali su na mnogim izborima u pojedinim dravama, nacisti uvrstili
svoju vlast i 12. maja, general Grener, ministar odbrane odgovoran
za vladine antinacistike akcije, bio je smenjen. Potom, 30. maja,
Hindenburg je smenio Briningovu vladu, poto su ga njegovi prijatelji
i njegov uticajni savetnik, Kurt fon lajher (Schleicher), uverili da je
Briningov socijalni program mirisao na agrami socijalizam. Njegov
naslednik bio je uglaeni, mravi, prilagodljivi reakcionar iz stranke
Centra, Franc fon Papen. On je ak i liio na pogrebnika.

V
JUNI 1932 - JANUAR 1933: PUT U VARVARSTVO
Ostalo je pria o strahu, teroru, neodgovomosti, proputenim
prilikama i sramnoj izdaji. Fon Papen je u svoj kabinet ukljuio
ambicioznog Kurta fon lajhera, kao ministra odbrane i gomilu
aristokrata, to je predstavljalo novinu u Vajmaru. Spisak
imenovanja, pie Vilijam Halperin, ita se kao strana istrgnuta iz
knjige Ko je ko? u nemakom plemstvu, pa je javnost prozvala
Papena i njegove kolege vladom Almanaha Gote.5 Poredjunkera,
u vladi se nalo i nekoliko krupnih industrijalaca. Izgledalo je kao da
se revolucija iz 1918. nije nikada ni dogodila. etvrtog juna 1932.
godine, Hindenburg je raspustio Rajhstag i zakazao nove izbore za
kraj jula; esnaestog juna povukao je zabranu na delovanje SA i SS,
to je predstavljalo veliku pobedu za naciste. Smeekouljai i
cmokouljai nisu nikada bili uspavani. Sada su poli u akciju punim
srcem, pa je leto 1932. godine bilo obeleeno krvavim sukobima
izmeu komunista i nacista i socijalista i nacista. Socijalisti su to
nazvali graanskim ratom, i bili su u pravu. Ali vlada nije preduzela
nita, ili je ak pom agala napadae, pa je tako naslov ekspresionistikog romana Franca Verfela, rtva je kriva a ne ubica,
dobio svoje novo znaenje. Dvadesetog jula, poto je uverio
Hindenburga da je taj korak bio neophodan, Fon Papen je preuzeo
pmsku vladu od socijaldemokrata i njom upravljao kao Komesar

5 Halpcrin, Germany Tried Democracy, 486-487.

187

Rajha. Socijaldmokrati, puni mita o republikanskoj legalnosti,

osporili su taj korak na suovima, ali mu se nisu suprotstavili.
Izbori su se obavili 31. jula 1932. godine i zavreni su
zapanjujuom pobedom nacista: oni su dobili 13,5 miliona glasova i
dvesta trideset poslanikih mesta. Socijaldemokrati sa osam miliona
glasova i sto trideset tri poslanika, zadrali su svoj poloaj, dok su
komunisti sa pet miliona glasova i osamdeset devet poslanika i stranka
Centra sa skoro est miliona glasova i devedeset sedam poslanika,
postigli manje uspehe. Druge stranke bile su gotovo potpuno zbrisane.
Opozicija nacistima bila je brojna, ali razjedinjena; nacistiko vostvo
bilo je samouvereno. Fon Papen je pregovarao sa Hitlerom,
pripremajui teren da nacisti uu u vladu, ali je Hitler eleo kancelarski
poloaj ili nita. I za trenutak, dobio je nita. ak je i Fon Papen
neko vreme istupao odluno, iznosei javno svoju odbojnost prema
Hitlerovoj politikoj taktici i podrci ubistvima. Potom, nakon sukoba
sa Geringom, nacistikim predsednikom novog Rajhstaga, Fon Papen
je raspustio Rajhstag i zakazao nove izbore.
Izbori su odrani 6. novembra 1932. godine i dali su novu nadu
nekolicini preOstalih optimista medu republikancima. Nacisti su
izgubili dva miliona glasova i trideset etiri poslanika u Rajhstagu.
Oni su jo uvek predstavljali najjau stranku sa sto devedeset est
poslanika naspram sto komunista koji su opet ojaali, i sto dvadeset
i jednog socijaldemokrate i devedeset za stranku Centra, to su bili
umereni gubici. Ali bilo je mnogih, ukljuujui i naciste, koji su
rezultate izbora doiveli kao poetak stvamog, konanog propadanja.
Na lokalnim izborima, sredinom novembra, izgledalo je da se ovo
opadanje potvrdilo. Nacistika bmtalnost u izjavama i delovanju
odbila je mnoge. A Hitler je imao i dmge nevolje: u velikoj potrebi
za finansijskom podrkom, on je ve odavno napustio ideje
socijalizma, sadrane u programu i samom imenu njegove stranke,
Ipak, bilo je jo uvek starih nacista koji su u sebi nosili svoj nemaki
socijalizam, zapravo, svoj agrami, antikapitalistiki, ali isto tako
antimarksistiki i antisemitski kolektivizam. U decembm 1932.
godine, jedan od vodeih socijalistikih ideologa nacista, Gregor
traser (Strasser), izuzetno sposoban organizator, podneo je ostavku
na sve svoje partijske fimkcije; Gebels je bio zabrinut za budunost,
188

a Hitler je mrano nagovetavao samoubistvo. Spasli su ga njegovi

konkdrenti sa desnog krila. Sedamnaestog novembra Hindenburg je
ncvoljno pristao daFonPapen, jedan od njegovih miljenika, podnese
ostavku. Ali, s obzirom na nepopulamost Fon Papena, nastavio je da
vodi vladu dok nije pronaen njegov naslednik. To je bio lajher,
koji je preuzeo veinu ministara iz Fon Papenove vlade. Poto niko,
ni na levici ni na desnici, nije imao poverenje u lajhera, on je 28.
januara 1933, podneo ostavku.
U meuvremenu, umima Vajmarska republika, doivljavala je
poslednju i najsudbonosniju intrigu od svih. Poto je osloboen
dunosti u vladi, ispunjen mrnjom prema lajhem i voen eljom
da se vrati na vlast, Fon Papen je odluio da upotrebi Hitlera kao
orue u svojoj nameri. I on je potcenio tog oveka. Sastao se privatno
sa Hitlerom i nastojao da ubedi ostarelog Hindenburga da postavi
Hitlera za kancelara. Starac je oklevao, ali je ipak poverovao Fon
Papenu - poverenje koje je samo po sebi bilo znak ograniene
mogunosti procene i uznapredovale senilnosti - i dmgim ljudima
od poverenja oko sebe, kao to je bio njegov sekretar Oto Majsner
(Meissner) i njegov sin Oskar, koji su takoe podrali Hitlerovo
imenovanje. Nakon lajherove ostavke akje i lajher podrao takav
zahtev. Svi Hindenburgovi savetnici bili su uvereni da e vicekancelar
Fon Papen i ostali pouzdani konzervativci u vladi uspeti da kontroliu
Hitlera. Staracjepopustioi30.januara 1933. godine, imenovao Adolfa
Hitlera za kancelara Nemake. Republika je bila mrtva po svemu
osim po svom imenu, bila je rtva strukturalnih slabosti, uzdranih
branilaca, beskrupuloznih aristokrata i industrijalaca, istorijskog
nasleda autoritame vlasti, katastrofalne svetske situacije i svesnog
ubistva.
Kako god da je izgledalo nacistiko stupanje na vlast i razliiti
zakonski koraci koji su preduzeti kasnije, to je bilo ubistvo i nita
dmgo. Istiui legalitet, pisao je Karl Ditrih Braher, Hitler je
otvorio svoj put u vladu ne kao voa postojee parlamentame veinske
koalicije (to mnogi apologeti jo uvekpogreno tvrde) ve koristei
zakonske propuste u vajmarskom Ustavu i odmah je zapoeo da rui
Ustav koji se upravo zakleo da e braniti. Formalno ispravnu zakletvu
smatrao je simbolom i zavretkom njegove uspene politike
189

zakonitosti. Sada je zapravo, stvamo preuzimanje vlasti zapoelo.

Sada je taktika zakonitosti morala da se kombinuje sa strategijom
revolueije da bi se stvorila specifina tehnika preuzimanja vlasti koja
e za kratko vreme nadmudriti, ukloniti ili okupiti sva sredstva zatite
i sve politike, socijalne i duhovne protivsnage.6 Uporedena sa
kultumom istorijom, politika istorija Vajmarske republike je
depresivna, ali ona je ipak pravi Eldorado kada se uporedi sa onim
ta je posle toga dolo. Ato je bila istorija ponienja, kompcije, guenja
svih ivih kultumih snaga, sistematskih lai, zastraivanja, politikog
ubistva nakon ega je sledilo organizovano masovno ubijanje. U
svetlosti te istorije nije nikakva hiperbola, ve trezveni realizam kad
se kae da je smrt Vajmara svedoila raanju doba mraka.

II.

Bibl iografija

Iako je ova bibliografija obimna, ona ni u kom sluaju nije

potpuna. Upuujem itaoca na bibliografiju koja je objavljena kod
Wiener Library u Londonu, From Weimar to Hitler: Germany 19181933 (drugo, dopunjeno izdanje, 1964). Ovde sam se koncentrisao
na knjige i lanke koje sam smatrao korisnim, zanimljivim, ili iz
nekog razloga, znaajnim. Dodao sam kratku ocenu veini, iako ne
svim jedinicama, a da bi itaocu bilo lake, preveo sam nazive gde
god je to bilo mogue, mada sam, inae, koristio nemaki original.
Takoe, da bi itaocu bilo lake, podelio sam bibliografiju na odeljke,
to je samo gmba podela koja treba da unese malo reda u ogromnu
koliinu materijala.
I
IZVORIIDOKUMENTA
Rnjiga duguje mnogo raznim intervjuima i pismima onih koji
su prouavali Vajmar ili su bili njegovi savremenici. Za spisak imena,
videti Uvod, str. 9.
A.SABRANA PREPISKA

6
Kurt Dietrich Bracher, The Technique o f the National Socialist Seizure o f Power, u
The Path to Dictatorship, 1918-1933: Ten Essays by German Scholars, prev. John Conway
(1966), 118-119.

190

Barlach, Emst, Leben und Werk in seinen Briefen, ur. Friedrich

Dross (1952).
Beckmann, Max, Briefe im Kriege, sabrala Minna Tube (2. i 3.
izdanje, 1955). Pokazuje razvoj njegovog stila.
Benjamin, Valter, Briefe, 2 toma, prir. Gershom Sholem i
Theodor Adomo (1966)
Freud, Sigmund, A Psycho-Analytical Dialogue: The Letters o f
SigmundFreudandKarlAbraham, 1907-1926, ur. Hilda C. Abraham
(1965). Instruktivno o zbivanjima u Nemakoj.
George, Stefan, Briefwechsel zwischen George und Hofmannsthal, ur. Robert Boehringer (2. izd., 1953)
- , Stefan George - Friedrich Gundolf Briefwechsel, ur. Robert
Boehringer (1962). Na izuzetan nain otkriva njihov odnos i
Gundolfov ovinizam tokom rata.
191

Goll, Iwan, and Claire Goll, Briefe, predgovor Kasimir Edschmid

(1966).
Hofmannsthal, Hugo von, Helene von Nostitz, Briefwechsel,
ur. Oswalt von Nostitz (1965).
-, Edgar Karg von Bebenburg, Briefiveehsel, ur. Mary E. Gilbert
(1966).
- , Arthur Schnitzler, Briefivechsel, ur. Therese Nickl i Heinrich
Schnitzler (1964). Veoma vana pisma, paljivo pisana, pokazuju
razvoj jednog izuzetnog duha, i sasvim uzgred, znaaj Berlina.
Landauer, Gustav, Sein Lebensgang in Briefen, 2 toma, ur. Martin
Buber (1929).
Mann, Heinrich, Briefe an Karl Lemke, 1917-1949 (1963)
Mann, Thomas, Briefe, 1889-1936, ur. Erika Mann (1962). Iako
instruktivno, izdanje je isuvie uopteno da bi omoguilo potpuni
uvid.
- , Thomas Mann - Heinrich Mann: Briefivechsel, 1900-1949
(1965). Dva neprijateljski raspoloena brata, licem u lice.
Meinecke, Friedrich, Ausgewahlter Briefivechsel, ur. Ludwig
Dehio i Peter Classen (1962). Vano, iako ponekad depresivno
(posebno odgovori Zigfrida A. Kelera).
Mendelsohn, Erich, Briefe eines Architekten, ur. Oskar Beyer
(1961).Dobro o ekspresionistikoj filozofiji i arhitekturi.
Nolde, Emil, Briefe aus den Jahren 1894-1926, ur. Max
Sauerlandt (1927).
Rathenau, Walther, Briefe, 2 toma (4 izd., 1927).
- , Politische Briefe (1929). Dosta znaajno.
Rilke, Rainer Maria, Gesammelte Briefe, 6 tomova, ur. Ruth
Sieber-Rilke i Carl Sieber (1936-1939).
, Briefe, 2 toma, ur. Karl Altheim (1950). Pristupanije,
manje potpuno izdanje.
Spengler, Oswald, Briefe, 1913-1936, ur. Anton M. Koktanek
(1963). Postoji jedno englesko skraeno izdanje ovog skraenog
izdanja, koje je uradio Artur Helps (1966), ali se ne preporuuje;
original sasvim dobro pokazuje penglerov mentalitet i navike u radu.

192

Tucholsky, Kurt, Ausgewahlte Briefe, 1913-1935, ur. Mary

Gerold-Tucholsky i Fritz J. Raddatz (1962). Iako nepotpuno, otro,
esto briljantno tivo.
Wolff, Kurt, Briefivechsel eines Verlegers, 1911-1963 (1966).
Pisma koja otkrivaju, naprednog izdavaa koji je svakoga poznavao
i objavljivao najbolje.
Wolfskehl, Karl, Briefe und Aufsatze, Munchen 1925-1933, ur.
Margot Ruben (1966). Pisma u kojima se dosta govori o Stefanu
Georgeu su na str. 19-181.
Zweig Stefan: Stefan Zweig and Friderike Zweig: Their
Correspondence, 1912-1942, prev. i prir. Henry G. Alsberg (1954).
Iako ne uvek uspeno prevedena, veoma dirljiva.
B. AUTOBIOGRAFIJE, DNEVNICI, USMENA SAOPTENJA
Alexander, Franz, The JVestern M ind in Transition: An
Eyewitness Story (1960). Delimino autobiografija, delimino
biografija psihoanalitikog pokreta.
Baum, Vicki, Es war alles ganz anders: Erinnerungen (1962).
Naslov - Bilo je sasvim drugaije - sve kae: naivno, beznadeno
mediokritetski, ali daje dobru sliku Ultajn industrije.
Bebel, August, Aus meinem Leben, 3 vol. (1910-1914). Seanja
velikog lidera Socijaldemokratske stranke pre Prvog svetskog rata.
Beckmann, Max, Leben in Berlin: Tagebuch, 1908-9, ur. Hans
Kinkel (1966). Sa izvrsnim belekama.
Beloch, Karl Julius (videti dole pod Steinberg).
Below, Georg von (videti dole pod Steinberg).
Benn, Gottfried, Doppelleben, u Gesammelte Werke, 4 toma,
ur. Dieter Wellershoff (1958-1961), IV, 69-176. Autoportret koji
nesvesno otkriva, desniarskog ekspresionistikogpesnika. Odabrani
Benovi spisi, pod naslovom Primal Vision, ur. E. B. Ashton (1958),
dostupni su na engleskom jeziku.
Bemauer, Rudolf, Das Theater meines Lebens: Erinnerungen
(1955). Pma bolji uvid u Jesnerov kult.
Bismarck, Otto von, Gedanken und Erinnerungen, 3 toma (izd.
1921). uvena, mnogo prouavana seanja. Koristiti sa oprezom.
193

Bonn, M. J. Wandering Scholar (1949). Sjajna autobiografija

jednog liberalnog, razumnog ekonomiste.
Brecht, Amold, Aus Nachster Naehe: Lebenserinnerungen 18841927 (1966). Pronicljiva razmatranja demokratskog slubenika na
visokom poloaju.
Brentano, Lujo, Mein Leben (1931). Seanjajednoguticajnog i
zanimljivog nemakog ekonomiste - kabinetskog socijaliste , koji
je bio i liberal i patriota.
Ebert, Friedrich, Schriften, Aufzeichnungen, Reden, ur. Paul
Kampffmeyer (1926). Posthumna zbirka spisa prvog vajmarskog
predsednika: ogranienih dometa, ali potenog i energinog oveka.
Ernst, Max, An Inform al Life o f M .E , u W illiam S.
Liebermann, ur. Max Ernst, (1961), 7-24. Ova autobiografija je
jednako nadrealistina kao i Emstove slike.
Graf, Oskar Maria, Gelachter von Aussen: Aus meinem Leben,
1918-1933 (1966).
Glum, Friedrich, Zwischen Wissenschaft, Wirtschaft und Politik:
Erlebtes und Erdachtes in vier Reichen (1964). Bogobojaljiv i
suvoparan, ali sa mnogo korisnih detalja.
Groener, Wilhelm, Lebenserinnerungen, ur. Friedrich Freiherr
Hiller von Gaertringen (1957). Jedan od najznaajnijih ljudi u vojsci
u Vajmam.
Grosz, George, A Little Yes and a Big No, (1946). Koristan
primnik uz njegove grafike radove.
Guthmann, Johannes, Goldene Frucht: Begegnungen mit
Menschen, Garten undHausem (1955). Bogati poznavalac umetnosti
sa odlinim vezama meu umetnicima i izdavaima.
Haas, Willy, Die literarische Welt: Erinnerungen (izd. 1960).
Izvrsna, mada kratka, seanja kritiara i urednika.
Hartmann, Heinz, Reminiscences, Oral History Collection,
Columbia University (1963). Neki delovi o nemakoj psihoanalitikoj
sceni.
Hasenclever, Walter, Autobiographies, u Walter Hasenclever,
Gedichte, Dramen, Prosa, ur. Kurt Pinthus (1963), 501-508.
Hauptmann, Gerhart, Die grossen Beichten (1966). Tu su
sakupljene njegove ranije autobiografije, Das Abenteuer meiner
194

Jugend i Buch derLeidenschaft, sa dodatnom, do tada neobjavljenom

graom o njegovom linom ivotu. Pretenciozno, razoaravajue,
ali ne i bez vrednosti.
Heuss, Teodor, Erinnerungen, 1905-1933 (1963). Seanjajednog
dobrog Nemca; prijatelja Fridriha Naumana i Hitlerovog neprijatelja.
Hollaender, Fridrih, Von K o p fb is Fuss (1965). Memoari
populamog kompozitora.
Jackh, Emst, Weltsaat: Erlebtes undErstrebtes (1960). Pomalo
matovito, ali sa dosta vrednog materijala o berlinskoj Hochschule
fur Politik i naporima za svetski mir.
Kastner, Erich, Meine sonnige Jugend, u K astner fu r
Envachsene (1966), 527-528.
Kessler, Harry Graf, Tagebiicher, 1918-1937(1961). Dragoceno;
bogati esteta, aristokrata i demokratski politiar, Kesler je o svakome
pisao sa ogromnim prezirom. Ponekad dramatiar bi pobedio
istoriara, ali samo ponekad. (Za neto kritike videti Glum, ispred.)
Delove Keslerovog dnevnika prevela je Sarah Gainham i objavila u
Encounter, XXIX, I (juli, 1967), 3-17; 2 (avgust 1967), 7-17; 3
(septembar 1967), 17-28.
Kostler Arthur, Arrow in the Blue: An Autobiography (1952).
Sjajno pie o atmosferi kasnog Vajmara.
Kortner, Fritz, Aller Tage Abend (1959). Odlino; seanja
velikog, politiki svesnog glumca.
Kuhlmann, Richard von, Erinnerungen (1948).
Loewenstein, Rudolph M., Reminiscences, Oral History
Collection, Columbia University (1965). Kratke, ali poune stranice
o psihoanalizi u Berlinu do 1925.
Mann, Heinrich, Ein Zeitalter wird besichtigt (1945). Poneto
razoaravajue; eseji (videti dole u odeljku II) su mnogo zanimljiviji.
Mann, Klaus, The Turning Point; Thirty-Five Years in this
Century (1942). Oseajno; zanimljive reakcije mladog, briljantnog,
ambicioznog oveka o knjievnom svetu oko njega.
Mann, Thomas, A Sketch o f my Life (1960).
Mann, Viktor, Wirwarenfiinf: Bildnis der Familie Mann (1949).
Upravo to to kazuje podnaslov: portret porodice Mann.

195

Marcuse, Ludwig, Mein zwanzigstes Jahrhundert: A u f dem Weg

zu einer Autobiographie (1960). Sasvim neformalno, ali veoma
pouno.
Mayer, Gustav, Erinnerungen: VomJoumalistenzumHistoriker
der Deutschen Arbeiterbewegung (1949). Memoari jevrejskog
akademskog intelektualca, autora (medu ostalim knjigama) jedne
znaajne, obimne Engelsove biografije.
Mehring, Walter, Die verlorene Bibliothek: Autobiographie einer
Kultur (rev. izd., 1964; ranije englesko izdanje, The Lost Library,
1946). Lirska seanja politikog pesnika u obliku razgovora sa svojim
voljenim knjigama.
Meinecke, Friedrich, Erlebtes, 1862-1901 (1941).
- , Strassburg, Freiburg, Berlin, 1901-1919 (1949). Zasluuje
da se ita, zajedno sa prepiskom.
Nabokov, Vladimir, Speak Memory (1951). Nekoliko dobrih
stranica o Berlinu dvadesetih.
Nolde, Emil, Das eigeneLeben (2. izd., Christian WoIff, 1949).
- , Jahre der Kdmpfe (2. i 3. izd., Christian Wolff, 1958). Ova
dva toma obuhvataju njegov ivot do 1914; sa predubeenjem.
Noske, Gustav, Von Kiel bis Kapp (1920).
- , Aufstieg und Niedergang der deutschen Sozialdemokratie
(1947). Seanja, prirodno odbranaka, samozvanog policijskog psa
Republike.
Osbom Max, DerBunte Spiegel: Erinnerungen aus dem Kunst-,
Kultur-, und Geistesleben derJahre 1890 bis 1933 (1945). Seanja
jednog uticajnog dramskog kritiara.
Piper, Reinhard, Mein Leben als Verleger (1964), tu su ukljuene
i dve ranije autobiografije, Vormittag (1947) i Nachmittag (1950).
Rachfahl, Felix (videti dole pod Steinberg).
Reik, Theodor, Reminiscences, Oral History Collection,
Columbia University (1965).
Scheidemann, Philipp, Memoiren eines Sozialdemokraten, 2
toma (1928). Vana seanja kljunog uesnika u revoluciji.
Schnabel, Artur, My Life and Music (1961). Zbirka autobiografskih razgovora odranih na ikakom univerzitetu 1945.
Schoenberger, Franz, Confessions o f a European Intellectual
(1946).
196

, The Inside Story o f an Outsider (1949). Vredni memoari

izdavaa Simplicissimusa; naslov ovog dmgog mi je pomogao da
formuliem svoju tezu.
Steinberg, Sigfried, Die Geschichtswissenschaft der Gegenwart
in Selbstdarstellung, 2 toma (1925-1926). Deo velike zbirke autobiografskih lanaka istaknutih nemakih intelektualaca; ovaj deo
obuhvata autobiografije istoriara kao to su bili Karl Julius Beloch,
Georg von Below, Felix Rachfahl (koje ja navodimu tekstu) i mnoge
dmge.
Straus, Rahel, Wir lebten in Deutschland: Erinnerungen einer
deutschen Jiidin, 1880-1933, ur. Max Kreutzberger (1961). Prva
nemaka ena-lekar, Jevrejka, pria svoj ivot.
Stresemann, Gustav, Vermachtnis. Der Nachlass in drei Banden,
ur. Henry Bemhard. Problematino naslee; videti Hans W. Gatzke,
The Stresemann Papers, Journal ofModern History, XXVI (1954),
49-59.
Susman, Margarete, Ich habe viele Leben gelebt, Erinnerungen
(1964). Intelektualka, Jevrejka i ena, ipak bliska Georgeovom kmgu,
koliko i dmgi pesnici i pisci.
Toller, Emst, Eine Jugend in Deutschland i Briefe aus dem
Gefangnis, " u Toller, Prosa, Briefe, Dramen, Gedichte, predgovor
Kurt Hiller (1961), str. 25-234. Neformalna, izuzetno zanimljiva
seanja tragine ekspresionistike linosti.
Ullstein, Heinz, Spielplatz meines Lebens: Erinnerungen (1961).
Sasvim povrno, mada pouno, seanje lana velikog izdavakog
carstva, samog ravnodunog prema izdavatvu.
Walter, Bmno, Theme and Variations; An Autobiography, prev.
James A. Galston (1946). Nevino, uzdrano, dobro o kultumom
ivotu.
Wassermann, Jakob, Mein Weg als Deutscher und Jude (1921).
Znaajno svedoenje o pokuaju da se bude i Nemac i Jevrejin.
Wolff, Kurt, Autoren, Bucher, Abenteuer: Betrachtungen und
Erinnerungen eines Verlegers (1965). Neformalni razgovori i eseji.
Zuckmayer, Carl,Als War s ein Stiickvon mir (1966). Ogromna
u svojoj ivosti, ova knjiga pokriva itav kulturni i dobar deo
politikog fronta dvadesetih. Velianstveno.
197

Zweig, Stefan, The World o f Yesterday (1953). Znaajno,

nostalgino.

n
POUTIKA, EKONOMIJA, DRUTVO, OBRAZOVANJE,
MISAO
Ovaj deo obuhvata optu istoriju, istoriju posebnih tema ili
gradova, analizu drutvene strukture i promene, politike misli i opte
filozofije, studije omladinskih pokreta, univerziteta, kola, razliitih
posebnih instituta, kao i psihoanalizu, monografije i biografije vodeih
linosti.
Abraham, Karl, Die Psychoanalyse als Erkenntnisquelle fur
die Geisteswissenschaften, Neue Rundschau, XXXI, deo 2. (1920),
1154-1174. Jedno od prvih objanjenja psihoanalize upueno iroj
(kultumoj) publici.
Anderson, Evelyn, Hammer on Anvil (1945). Istorija nemakog
radnikog pokreta sa radikalne pozicije.
Angress, Wemer T., Stillborn Revolution: The Communist Bid
forP ow er in Germany, 1921 -1923 (1963). Detaljan opis.
Arendt, Hannah, The Origins ofTotalitarianism (1951).
Aron, Raymond, German Sociology (1936, prev. Mary i Thomas
Bottomore, 1964). Kratak i uverljiv preglur.
Aster, Ernst von, Metaphysik des Nationalismus, Neue
Rundschau, XLIII, deo I (1932), 40-52. Dobra analiza desniarske
misli tog vremena.
-, Othmar Spanns Gesellschaftsphilosophie, Die Gesellschaft,
VII, deo 2. (1930), 230-241. Izvrsna, jetka studija desniarskog
mislioca.
Ausnahmezustand, ur. Wolfgang Weyrauch (1966). iroka
antologija probrana iz Weltbiihne i Tagebuch, koju kvari poetski uvod
i nedostatak tanih datuma.
Baum, Marie, Leuchtende Spur: Das Leben Ricarda Huchs
(1950). Preterano laskava, mada ne i nekorisna biografija Rikarde
Huh, jednog pristojnog konzervativnog pisca i istoriara.

198

Below, Georg, D ie deutsche G eschichtsschreibung von

den Befreiungskriegen bis zu unseren Tagen; Geschichte und
Kulturgeschichte (1916). Istorija istorijske nauke uNemakoj, pisac
je reakcionar i u politikim i u profesionalnim pitanjima,
Bendix, Reinhard, Max Weber: An Intellectual Portrait (1962).
Vie iroki pregled Veberovog ogromnog dela nego njegov portret,
ali vredan prilog u tom smislu.
Bergstrasser, Ludwig, Geschichte der politischen Parteien in
Deutschland (II izd., Wilhelm Mommsen, 1965). Standardno delo u
kome su delovi IV i V ovde posebno vani.
Berichte der deutschen Hochschule fu r Politik, VIII, Br. 7
(oktobar 1930), 113-129. Izvetava o proslavi desetogodinjice.
Bemstein, Eduard, Die deutsche Revolution (1921). Tuna, ali
istinita pria o revoluciji, iz pera nezavisnog mislioca, socijaliste.
Besson, Waldemar, Friedrich Meinecke und die Weimar
Republik, Vierteljahrsheftefu r Zeitgeschichte, VII (1959),113-129.
Promiljeno i kritiki.
Bohme, Helmut, Deutschlands Weg zur Grossmacht (1966).
Duboka skoranja analiza uspona Nemake ka moi sredinom
devetnaestog veka; koristi modeme tehnike istraivanja.
Bracher, Karl Dietrich, Deutschland zwischen Demokratie und
Diktatur: Beitrage zur neueren Politik und Geschichte (1964). Zbirka
znaajnih eseja vodeih modemih nemakih istoriara. (Videti takoe,
dole, pod The Path to Dictatorship).
- , Die Aufldsung der Weimarer Republik: Eine Studie zum
Problem des Machtveifalls in der Demokratie (1955). Uvodni delovi
ovog sjajnog dela relevantni su za kraj Vajmara.
- , Wolfgang Sauer i Gerhard Schulz, Die nationalsozialistische
Machtergreifung: Studien zu Errichtung des totalitaren Herrschaftssystem in Deutschland, 1933-1934 (1960): Str. 1-368, koje je
napisao Braher, bave se stmkturom Vajmara, njegovim padom,
zakonskim uzimanjem vlasti, i prvom godinom nacistike
vladavine. Prvoklasno.
- ,DieEntsehungder Weimarer Verfassung (1963). Kratkiuvod
posle koga sledi vajmarski Ustav.

199

Brackmann, Albert, Kaiser Friedrich in mythischer Schau,

HistorischeZeitschrift, CXXXX(1929), 534-549; Nachwort, ibid.,
CXXXXI (1930), 472-478. Prikaz Kaiser Friedrich der II Emsta
Kantorovica i odgovor na Kantorovicevu reakciju.
Brecht, Amold, Federalism and Regionalism in Germany: The
Division o f Prussia (1945). Raspravlja plan o cepanju Pmske; sa
mapama.
- , Prelude to Silence: The End o f the German Republic (1944).
- , Bureaucratic Sabotage, Annals o f the American Academy
ofPolitical Science, CLXXIX (januar 1937), 48-57. Klasian lanak
0 temi.
Briefs, Goetz, Das gewerbliche Proletariat, Grundriss der
Sozialdkonomik, Division IX, Das soziale System des Kapitalismus,
deo I, Die gesellschaftliche Schichtung im Kapitalismus (1926),
142-240. Pionirski deo pionirskog sociolokog toma, tipino za
najbolje vajmarsko delo. (Videti takode dole, pod Brinkmann, Lederer
1 Marschak i Michels).
Brinkmann, Carl, Die Umformung der kapitalistischen
G esellschaft in geschichtlicher D arstellung, Grundriss der
Sozialdkonomik, IX, 2, str. 1-21. (Videti prethodno).
- , Die Aristokratie im kapitalistischen Zeitalter, ibid., 22-34.
(Videti gore).
Bullock, Alan, Hitler: The Study in Tyranny, (izmenjeno izd.,
1964). Potpuna biografija,
Bussmann, Walter, Treitschke: Sein Welt- und Geschichtsbild
(1952).
- , Siegfried A. Kaehler: Ein Gedenkvortrag, Historische
Zeitschrift, CLXXXXVIII (1964), 346-360.
Carsten, F. L., The Reichswehr and Politics, 1918-1933 (na
nemakom 1964, engleska verzija, neto dmgaija 1966). Veoma
vredan prikaz.
Cassirer, Toni, Aus meinem Leben mit Ernst Cassirer (1950).
Ponekad udljivo, ali uglavnom zanimljivo.
Conze, Wemer, Brunings Politik unter dem Druck der grossen
Krise, Historische Zeitschrift, CIC (1964), 529-550. Odlian esej
specijaliste za vajmarsko razdoblje.

Craig, Gordon, The Politics o f the Prussian Army (1955).

Odlina opta istorija; glave 8-11 bave se svetskim ratom i
Republikom (videti takoe gore, pod Carsten).
- , From Bismarck to Adenauer: Aspects o f German Statecraft
(izmenjeno izdanje 1965). Izvrsna predavanja o nemakim ministrima
inostranih poslova i politici.
- , Engagement and Neutrality in Weimar Germany, Journal
o f Contemporary History, II, 2 (April 1967), 49-63. Analizuje stavove
nekih vajmarskih pisaca o politici.
Curtius, Emst Robert, Deutscher Geist in Gefahr (1932). Zbirka
lanaka skupljenih kao poziv na savest, razum i humanost, istaknutog
vajcarskog naunika.
Dahrendorf, Ralf, Class and Class Conflict in Industrial Society
(4. izdanje 1965). Opti, nemarksistiki pogled na modemo drutvo,
ukljuujui Nemaku, briljantnog nemakog sociologa.
- ,SocietyandDemocracyin Germany{1965,prev. autor, 1967).
Stroga, disciplinovana, potena socioloka analiza Nemakog
pitanja; moda najbolja knjiga koja je stigla izNemake u poslednjih
deset godina.
Dehio, Ludwig, Germany and World Politics in the Twentieth
Century, prev. Dieter Pevsner (1959). Sjajna zbirka eseja, napisanih
uglavnom tokom pedesetih, ponovo ispituje nemaki imperijalizam,
nemako oseanje misije, Versajski ugovor; tu spada i poteni ali
razomi lanakRanke i nemaki imperijalizam (Ranke and German
Imperialism). Neophodno.
- , The Precarious Balance: Four Centuries o f the European
Power Struggle (1948; prev. Charles Fullman, 1962). Nastoji da
smesti nemaku potrebu za irenjem u evropski dravni sistem.
Dorpalen, Andreas, Hindenburg and the Weimar Republic
(1964). Pregledna studija.
- , The German Historians and Bismarck, Review o f Politics,
XV, 1 (januar 1953), 53-67. Procenjuje ogromnu literaturu o
Bizmarku.
- , Historiography as History: The Work of Gerhard Ritter,
Journal ofModern History, XXXIV, 1 (mart 1962), 1-18.

200

201

Epstein, Klaus, Matthias Erzberger and the Dilemma o f German

democracy (1959). Vana politika biografija pokojnog nemako-amerikog istoriara.
Eschenburg, Theodor, D ie im provisierte D em okratie:
GesamrhelteAufsatzezur Weimarer Republik (1963). Zbirkapolitikih
eseja o Vajmaru od strane iskusnog posmatraa, uglavnom o vodeim
linostima kao to su bili trezeman, Papen, Brining i drugi.
Eyck, Erich, Bismarck and the German Empire (1963, prevod i
skraeno izdanje dueg nemakog dela).
-, A History o f the Weimar Republic, 2 toma (1956; prev. Harlan
P. Hanson i Robert L.G. Waite, 1962-1964). Neophodna politika
istorija, iz pera inteligentnog i nepristrasnog liberala.
Feldman, Gerald D., Army, Industry andLabor, 1914-18 (1966).
Izvrsna monografija o zanemarenoj temi.
Fischer, Fritz, Griff nach der Weltmacht: Die Kriegszielpolitik
des kaiserlichen Deutschlands, 1914-18 (3, revidirano izdanje, 1964).
Poznato kontroverzno ispitivanje nemakih agresivnih ratnih ciljeva;
iako poneto opsesivno, temeljno dokumentovano. (Videti takoe
dole, pod Gatzke).
, Der deutsche Protestantismus und die Politik im
Jahrhundert, Historische Zeitschrift, CLXXI, 3 (Maj, 1951), 473518. (Videti takoe dole, pod Holbom.)
Flexner, Abraham, Universities: American, English, German
(1930). Pionirski uporedni pregled; irokrogud, ali ne i nekritian.
Frank, Philipp, Einstein: His Life and Times (1947). Solidna
biografija najveeg nemakog naunika i najuvenijeg izgnanika.
Freissel, Ludwig, Das Bismarckbild des Alldeutschen Verbandes
von 1890 bis 1933: Ein Beitrag zum Bismarckverstandnis des
deutschen Nationalismus (1964). Pouna monografija o politikoj
percepciji.
Frobenius, Else, Mit uns zieht die neue Zeit: Eine Geschichte
der deutschen Jugendbewegung (1927). Zaneseno, ali informativno;
koliko simptom toliko i istorija omladinskog pokreta. (Videti takoe
dole, pod Laqueur.)
Freud, Sigmund, The Resistance to Psycho-Analysis (1925).
Standard Edition o f the Complete Psychological Works o f Sigmund
202

Freud, XIX (1961), 213-224. Relevantno za stanje psihoanalize u

ranom Vajmam. (Videti takoe gore, pod Hartmann i Loewenstein.)
Fromm, Erich, The Dogma o f Christ and Other Essays on
Religion, Psychology,and Culture (ur. 1966). Sadri tada subverzivan
Fromov tekst o Hristu (1930).
, Escape from Freedom (1941). Jo uvek vaan, mada
kontroverzan pokuaj da se psihologija nacizma protumai kao
bekstvo od tereta koje je nametnula sloboda.
Gatzke, Hans W., Germanys Drive to the West: A Study o f
Germanys Westem War Aims During the First World War (1950).
(Videti takoe gore pod Fischer).
- , Stresemann and the Rearmament o f Germany (1954). Obe
studije su pouzdane.
Gay, Peter, The Dilemma o f Democratic Socialism: Eduard
Bernstein's Challenge to Marx (1952). Intelektualna biografija
iskusnog revizioniste socijaliste, koji se suprotstavio ratu i koji je
iveo u Vajmarskoj republici. (Videti dole, pod Schorske).
Geiger, Theodor, Die soziale Schichtung des deutschen Volkes
(1932). Pionirski, i dalje vredan pokuaj, sa nezavisnog marksistikog
stanovita, da se analizuje nemaka dmtvena stmktura; posebno
ostaje znaajna analiza uspona nacizma.
Gilbert, Felix, European and American Historiography, kod
Johna Highama, sa Leonardom Kriegerom i Felixom Gilbertom,
History (1965), 315-387. Briljantna studija o evropskim istoriarima
dvadesetog veka, neto povoljnije govori o Majnekeu nego to to ja
inim u tekstu.
Goetz, Walter, Historiker in meiner Zeit: Gesammelte Aufsatze
(1957). Znaajni eseji o modemim nemakim istoriarima i modemoj
nemakoj istorijskoj profesiji, od strane demokratskog kultumog
istoriara.
Goodspeed, D. J., Ludendorffi Genius o f the World W a rl(l966).
Gordon, Harold J., The Reichswehr and the German Republic,
1919-1926 (1957). (Videti gore, pod Carsten i Craig).
Grabowsky, Adolf, i Walter Koch, prireivai, Die freideutsche
Jugendbewegung: Ursprung und Zukunft (1920). Zanimljiva zbirka

203

eseja, meu kojima je i onaj Paula Tilia o omladini i religiji kao i

drugi o odnosu omladine prema dravi i prema seksu.
Groener-Geyer, Dorothea, General Groener: Soldat und
Staatsmann (1954). Apologetski, mada informativno; izvrstan dodatak
sa dokumentima.
Griinberg, Carl, Festrede, gehalten zur Einweihung des Instituts
fiir Sozialforschung... Juni 22,1924, Frankfurter Universitatsreden,
XX (1924). Iskreni marksistiki pogled na funkciju Instituta. (Videti
takoe dole, pod Horkheimer.)
Gumbel, Emil Julius, Zwei Jahre Mord (1921).
- , VierJahre politischer Mord (1922).
- , Verrater verfallen der Feme (1929).
- , Lasst Kdpfe rollen (1932). Vredna, potpuno pouzdana serija
studija o politikim ubistvima za vreme Republike.
Habermas, Jurgen, Strukturwandlung der ffentlichkeit:
Untersuchungen zu einer Kategorie der biirgerlichen Gesellschaft
(2. izd., 1965). Vana analiza promena u konceptu i znaaju javnog
mnjenja.
Halevy, Elie, The Era o f Tyramies (1938; prev R. K. Webb,
1965). Ukljuuje veliki esej ovog istaknutog istoriara The World
Crisis of 1914-1918: An Interpretation (1929), str. 209-247.
Halperin, S. William, Germany Tried Democracy: A Political
History oftheReich from 1918 to 1933 (1946). Podnaslov je opravdan;
knjiga je pouzdan, jasno napisan prikaz politikih zbivanja u
Republici. Koristila mi je pri sastavljanju kratke istorije.
Hamerow, Theodore S., Restoration, Revolution, Reaction:
Economics and Politics in Germany, 1815-1871. (1958). Koristan
pregled nemake istorije u periodu pre i za vreme Bizmarkovog
uspona na vlast.
Hampe, K., Das neueste Lebensbild Kaiser Friedrichs II,
Historische Zeitschrift, CXXXXVI (1932), 441-475. Promiljen,
kritiki pregled velike biografije Emsta Kantorovica.
Hannover, H i E., Politische Justiz, 1918-1933 (1966).
Bespotedna analiza politike pravde u Vajmarskoj republici.
Depresivno, ali bitno.

Hartenstein, Wolfgang, Die Anfange der deutschen Volkspartei,

1918-1920 (1962). Modema monografija od one vrste kakvu sada
Nemci poinju da piu. (Videti takoe dole, pod Morsey.)
Heidegger, Martin, Die Selbstbehauptung der deutschen
Universitat, FreiburgerUniversitatsreden, XI (1933). uvenipristupni
govor koji je Hajdeger dao kao rektor u Frajburgu posle dolaska nacista
na vlast. Njegovi branitelji su isto toliko vremena proveli u pokuaju
da ga opravdaju koliko i u objanjavanju njegove teke filozofske
misli.
Heuss, Theodor, Friedrich Naumann: Der Mann, Das Werk,
Die Zeit (1937). Znaajna biografija demokratskog imperijaliste.
- , Hitlers Weg: Eine historische-politische Studie uber den
Nationalsozialismus (1932). Ironino i proroki.
- , Robert Bosch: Leben und Leistung (1946). Biografija
naprednog industrijalca.
Hiller, Kurt, Kopfe und Trdpfe: Profile aus einem Vierteljahrhundert (1950). Poteni, iskreni profili.
Hofstadter, Richard, The Paranoid Style in American Politics,
u The Paranoid Style in American Politics and Other Essays (1965),
3-40. Delimino osvetljava i nemaku politiku.
Holborn, Hajo, The Political Collapse o f Europe (1951).
Koncentrovana, bogata analiza politike sudbine Evrope pre i posle
Prvog svetskog rata.
- , Protestantismus und politische Ideengeschichte, Historische
Zeitschrift, CXXXXIV (1931), 15-30.
- , D er deutsche Idealism us in sozialgeschichtlicher
Beleuchtung, HistorischeZeitschrift, CLXXIV (oktobar 1952), 359384. Opravdano uticajan lanak koji se bavi poreklom odvajanja
Nemake od Zapada na kraju devetnaestog veka.
Horkheimer, Max, Die gegemvartige Lage der Sozialphilosophie
und die Aufgaben eines Instituts fu r Sozialforschung, Frankfurter
Universitatsreden, XXXVII (1931). Vano madaponeto ezopovski.
(Videti takoe gore, pod Grunberg.)
- , prir. Studien iiber Autoritat und Familie (1936). uveni
zajedniki tom koji su uradili lanovi Instituta za dmtvena istraivanja

204

205

u izgnanstvu u Francuskoj, sa lancima Horkhajmera, Eriha Froma,

Herberta Markuzea i drugih.
Huhnerfeld, Paul, In Sachen Heidegger (1961). Lucidna,
odmerena, razorna kritika Heideggera.
Intemational Institute ofSocialHistory: A Short Description o f
its History and Aims (1935?)
International Institute ofSocial History: A Report on its History,
Aims andActivities, 1933-1938 (1939?). Oba informativna izvetaja
0 Institutu za drutvena istraivanja, pripremljena u Njujorku; mada
je prilino ublaena njegova marksistika orijentacija.
Jackh, Emst, ur., Politik als JVissenschaft: Zehn Jahre deutsche
Hochschulefur Politik (1931). Godinj ak.
Joll, James, The Second International, 1889-1914 (1955).
Razumljivo, mada prilino opimo.
- , Three Intellectuals in Politics (1960). Jedan od trojice je
Ratenau (str. 57-129). Uzgred, vrlo dobar esej.
Jones, Emest, The Life and Work o f Sigmund Freud, 3 toma,
(1953-1957). Poslednji tom ima neto (mada nedovoljno) grae o
psihoanalizi u vajmarskoj Nemakoj.
Kampffmeyer, Paul, FritzEbert (1923). Kratka ocena.
Kantorowitz, Emst, Kaiser Friedrich der II, 2 toma. (1927,
1931).
-, Mythenschau, Eine Enviderung, Historische Zeitschrift,
CXXXXI (1930), 457-471. Odgovor na prikaz Alberta Brakmana na
njegovu veliku knjigu. (Videti gore pod Brackmann).
Kehr, Eckart, Schlachtflottenbau und Parteipolitik, 1894-1901
(1930). uvena disertacija u kojoj se povezuje program nemakog
ponovnog pomorskog naomavanja sa unutranjim ekonomskim
pritiscima.
- , Der Primat der Innenpolitik: Gesammelte Aufsatze zur
preussisch-deutschen Sozialgeschichte im 19. und 20. Jahrhundert,
ur. Hans-Ulrich Wehler (1965). Velerov uvod daje jednu kritiku
biografiju i snanu, suvie snanu, odbranu; lanci o pmskoj birokratiji
1dmgim osetljivim pitanjima esto su veoma originalni i produbljeni.
Kessler, Harry Graf, Walther Rathenau: Sein Leben und sein
Werk (1929; engleska verzij a 1930; videti reprint (1963?) sa dugakim
206

pogovorom Hansa Firstenberga). Sjajna biografija jednog zagonetnog

i duboko protivrenog dravnika i utopiste.
Kiaulehn, Walther, Berlin, Schicksal einer Weltstadt (1958). Iako
populami prikaz Berlina u devetnaestom i dvadesetom veku, veoma
informativan i bogat.
Kindt, Wemer, Grundschriften derdeutschen Jugendbewegung
(1963). Inteligentna i sveobuhvatna kompilacija brojnih napisa o
omladinskom pokretu; slobodno sam ga koristio.
Klemperer, Klemens von, Germany s New Conservativism: Its
History and Dilemma in the Twentieth Century (1957). Odlisn
pregled desniarskog miljenja.
Knowles, David, The Monumenta Germaniae Historica. u
Great Historical Enterprises and Problems in Monastic History
(1963), 63-97. Sjajan pregled nem ake istorijske nauke u
devetnaestom i poetkom dvadesetog veka.
Koplin, Raimund, Carl von Ossietzky als politischer Publizist
(1964).
Krieger, Leonard, The German Idea o f Freedom: History o f a
Political Tradition (1957). Znaajna istorija odnosa izmeu ideja i
politike u Nemakoj.
Krill, Hans-Heinz, Die Ranke-Renaissance: Max Lenz und Erich
Marcks (1962). Izvrsna studija o dva Rankeova epigona i politikim
posledicama njihovog rada.
Krockow, Christian G raf von, D ie Entscheidung: Eine
Untersuchung iiber Ernst Jiinger, Carl Schmitt, Martin Heidegger
(1958). Uporedna studija trojice filozofskih iracionalista koji su
imali odreenih naklonosti prema nacistima.
Kurucz, Jeno, Struktur und Funktion der Intelligenz wahrend
der Weimarer Republik (1967). Apstraktna ali sugestivna, kratka
analiza socioloke situacije intelektualca u Republici.
Lampl-de Groot, Jeanne, Die Entwicklung der Psychoanalyse
in Deutschland bis 1933, Ansprachen und Vortragezur Einweihung
des Instituts-Neubaues am 14. Oktober 1964. Sigmund Freud Institut,
Frankfurt na Majni (bez datuma, 1964). Skica; samo poetak.
Laqueur, Walter Z., Young Germany: A History o f the German
Youth Movement (1962). Siguran vodi kroz zbunjujue podmje.
207

, i George L. Mosse, ur., The Coming o f theFirst World War

(1966). Niz lanaka.
Laue, Theodore von, Leopold Ranke: The Formative Years
(1950). Izvrsna kratka studija.
Lederer, Emil i Jakob Marschak, Der neue M ittelstand,
Grundriss der Sozialdkonomik, IX, deo I (1926), 120-141. (Videti
gore pod Briefs.)
Leipart, Theodor, Carl Legien (1929). Biografija istaknutog
nemakog radnikog voe.
Lenz, Max, i Erich Marcks, ur., Der Weltkrieg im Spiegel
Bismarckischer Gedanken (1915). Ratna patriotska zbirka koja
pokazuje kako je je duh Bizmarka iveo, ili kako su ga koristili,
posle njegove smrti.
Lilge, Frederic, The Abuse o f Learning: The Failure o f the
German University (1948). Razoran pregled.
Loewenthal, Leo, German Popular Biographies: Cultures
Bargain Counter, u The Critical Spirit: Essays in Honor o f Herbert
Marcuse, ur. Kurt H. Wolffi Barrington Moore, Jr. (1967), 267-283.
Zanimljiva analiza sadraja biografija koje su pisali Stefan Cvajg i
drugi, u kojoj su pokazane njihove olake pohvale, jeftini optimizam
i intelektualna uobraenost.
Mann, Golo, Deutsche Geschichte des 19. und 20. Jahrhunderts
(izd. 1966). Snana, neformalna, antiautoritarna, zanimljiva studija.
Mann, Heinrich, Essays, (izd. 1960). Ovo izdanje sadri njegova
najprovokativnija izvoenja, ukljuujui rane eseje Voltaire-Goethe,
Zola, koji su toliko ogorili njegovog brata Tomasa, kao i eseje iz
1920-tih. Od izuzetne vanosti.
Mannheim, Karl, Essays on the Sociology o f Knowledge, ur.
Paul Kecskemeti (1952). Odabrana zbirka, u prevodu, nekih
Manhajmovih najznaajnijih sociolokih eseja, pisanih tokom
vajmarskog perioda, bliskih njegovoj Ideologiji i utopiji.
Masur, Gerhard, Prophets o f Yesterday: Studies in European
Culture, 1890-1914 (1961). Bavi se prelomnim periodom evropske
istorije; Masurovo izlaganje nije uvek precizno, ponekad je kao u
eseju o Frojdu, karikatura.

208

Mayer, Amo J., Political Origins o f the New Diplomacy, 19171918 (1959). Nekonvencionalna i autoritativna diplomatska istorija;
ona analizuje iscrpljenost zaraenih sila.
- , Politics and Diplomacy o f Peacemaking: Containment and
Counterrevolution at Versailles, 1918-1919 {1967). Nastavakjednako
autoritativan; koncentrie se na iskljuenje Sovjetske Rusije iz
sporazuma Velikih sila.
Mehring, Franz, Die Geschichte derdeutschen Sozialdemokratie,
delovi I i II, 2 toma (1897-1898). Obzima, mada sapuno razumevanja,
istorija od godine 1830. do 1891, iz pera veterana socijalistikih
intelektualaca.
Meinecke, Friedrich, Weltbiirgertum undNationalstaat: Studien
zur Genesis des deutschen Nationalstaates (1907). Od kosmopolitizma do nacionalizma, od Humbolta do Bizmarka; knjiga koja je
Majnekeu donela ugled.
- , Die Idee der Staatsrason in der neueren Geschichte (1924).
Postoji prevod Douglasa Scotta za ovu izvrsnu knjigu, sa gmbim i
pogrenim nazivom Machiavellianism (1965).
- , Die Entstehung des Historismus, 2 toma (1936). Britka
odbrana i sjajna, mada po mom miljenju neadekvatna, analiza
istorizma.
- , The German Catastrophe: Reflections and Recollections
(1946; prev. Sidney B. Fay, 1950). Ponovno razmatranje nemake
prolosti, delom dirljivo, delom patetino.
- , Politische Schriften und Reden, ur. Georg Kotowski (1958).
Vana zbirka razgovora i eseja o politici.
-, Drei Generationen deutscher Gelehrtenpolitik, Historische
Zeitschrift, CXXV (1922), 248-283.
- , Values and Causalities in History (1928), prev. Julian H.
Franklin, u The Varieties ofHistory, ur. Fritz Stem (1956), 267-288.
Meyer, Henry Cord, Mitteleuropa in German Thought and
Action, 1815-1945 (1955).
Michels, Robert, Political Parties: A Sociological Study o f the
Oligarchical Tendencies o f Modern Democracy, prev. Eden i Cedar
Paul (izd. 1949). Klasina studija o pesimizmu u demokratiji, koristi

209

uglavnom primere iz neniake Socijaldemokratske stranke pre Prvog

svetskog rata.
- , Psychologie der antikapitalistischen Massenbewegungen,
Grmdriss der Sozialdkonomik, IX, deo I (1926), 241-359. (Videti
gore, pod Briefs.)
Mitchell, Allan, Revolution in Bavaria, 1918-1919: TheEisner
Regime and the Soviet Republic (1965). Oprezna, isuvie oprezna,
dokumentama studija.
Modern Germany in Relation to the Great War, by Various
German Writers, prev. WilliamWallace Whitelock(1916). Apologije
koje su napisali Oto Hince, Emst Trel, Hans Delbrik, Fridrih
Majneke: sve zvezde u dramatinom promaaju.
Mohler, Armin, Die konservative Revolution in Deutschland,
1918 bis 1932: Grundriss ihrer Weltanschauungen (1950). Vrlo
obuhvatan pregled nemake desniarske misli oi ekonomiji.
Mommsen, Wolfgang J., Max Weber und die deutsche Politik
(1959). Preko potrebna analiza heroja; zakljuuje da Veber nije bio
politiki liberal.
- , Universalgeschichtliches und politisches Denken bei Max
Weber, Historische Zeitschrift, CCI (1965), 557-612. Izvrsna dopuna
njegovoj knjizi; puna bibliografija kontroverzi oko Vebera; vidi
harizmu kao sredinji Veberov problem.
Morsey, Rudolf, Die deutsche Zentrumspartei, 1917-1923
(1966). Iscrpna primema monografija.
Mosse, George L., The Crisis o f German Ideology: Intellectual
Origins o f the Third Reich (1964). Razmatrajui rasizam, stavlja
naglasak na omladinske pokrete, politike ideje, volkische elemente.
- , Die deutsche Rechte und die Juden, u Entscheidungsjahr
1932: zur Judenfrage in der Endphase der Weimarer Republik, ur.
Wemer E. Mosse (1963), 183-246.
Nettl, J. P., Rosa Luxemburg, 2 toma, (1966). Izvrsna opima
biografija.
Neumann, Franz L., Behemoth: The Structure and Practice o f
National Socialism (2. izd., 1944). Dugi uvod rezimira Nojmanovo
tumaenje unutranje strukture Vajmara; znaajno, nezavisno
marksistiko stanovite.
210

, The Social Sciences, u The Cultural Migration: The

European Scholar inAmerica (1953), 4-26. Sjajna, uporedna analiza
drutvenih nauka u Nemakoj i Americi, sa dragocenim linim
seanjima. (Videti takoe, pod Panofsky i Tillich).
Neumann, Sigmund, Die Parteien der Weimarer Republik (1932;
izd. 1965. sa predgovorom Karla Ditriha Brahera). Izvrstan, u stvari
neophodan pregled stranake politike u Vajmam.
- , Die Stufen des preussischen Konservatismus: Ein Beitrag
zum Staats- und Gesellschaftsbild Deutschlands im neunzehnten
Jahrhundert, u Historische Studien, No. 190 (1930). Znaajna
socioistorijska analiza konzervativizma, koju treba uporediti sa delom
Karla Manhajma.
N eurohr, Jean F., D er M ythos vom dritten Reich: Zur
Geistesgeschichte der Nationalsozialismus (1957). Dobra analiza
kobnog mita.
Oberschall, A., Empirical Soial Research in Germany, 18481914 (1965). Kratko; treba vie rada; ali ipak vrlo korisno. (Videti
takoe dole, pod Shad.)
Panofsky, Erwin, The H istory of A rt, u The Cultural
Migration: The European Scholar in America (1953), 82-111.
Duhovito poredenje izmeu naina na koji se predaje umetnost na
nemakim i amerikim univerzitetima. (Videti takoe gore, pod
Neumann, Franz i dole pod Pevsner.)
PEM (pseudonim za Paul Erich Marcus), Heimweh nach dem
Kurfustendamm: Aus Berlins glanzvollsten Tagen undNachten (1952).
Nostalgino seanje na Berlin iz zlatnih dvadesetih.
Pevsner, Nikolaus, Reflections on Not Teaching Art History,
The Listener, XLVIII, No. 1235 (30. oktobar, 1952), 715-716.
Informativna seanja o nemakom nainu predavanja predmeta.
(Videti takoe gore, pod Panofsky.)
Pflanze, Otto, Bismarckand the Development o f Germany: The
Period ofUnification, 1815-1871. (1963). Izvrstanprvi tom.
- , Bismarck and German Nationalism, American Historical
Review, LX, 3 (april 1955), 548-566.

Plessner, Helmuth, Die verspatete Nation: Ober die politische

Verfuhrbarkeit biirgerlichen Geistes (1959). Nastoji da objasni zato
mnogi Nemci svesno odbacuju zapadne vrednosti u korist nemakih.
Ramm, Agatha, Germany, 1789-1919: A Political History
(1967). Inteligentan, dovoljno detaljan pregled; visoko preporuen.
Rathenau, Walther, Die neue Wirtschaft (1918).
- , Der neue Staat (1919). Dva polemika pamfleta, neophodna
za razumevanje Ratenauovog naina miljenja; drugi je estok izraz
dubokog razoarenja u Revoluciju.
Rauschning, Hermann, Die konservative Revolution: Versuch
und Bruch mit Hitler (1941). Znaajan, uznemirujui esej koji je
napisao rani Hitlerov saveznik, kasnije neprijatelj, koji je tvrdio da
su nacisti izdali pravu konzervativnu revoluciju.
Rohl, J. C. G., Germany without Bismarck: The Crisis o f
Government in the Second Reich, 1890-1900 (1967). Izvrsno
korienje dokumenata u cilju osvetljavanja jednog mranog perioda.
Rosenberg, Arthur, The Birth o f the German Republic, 18711918 (1928; prev. Ian F. D. Morrow, 1931).
, A History o f the German Republic (1935; prev. Ian. F. D.
Morrow i L. Marie Sieveking, 1936). Obe knjige neophodne;
orijentacija je levo radikalska, ali nezavisna; razmatranje znaajnih
problema je zadivljujue.
Rothfels, Hans, Problems of Bismarck Biography, Review o f
Politics, IX, 3 (juli 1947), 362-380. Dobar prilog velikom pitanju.
Schieder, Theodor, ur., Hundert Jahre Historische Zeitschrift
1859-1959 (1959). Velika ali razoaravajua zbirka lanaka, koja
osvetljava mnoge strane nemake istoriografije tokom sto godina, ne
hvatajui se u kotac sa nekim sutinskim pitanjima.
-, Grundfragen der neuen deutschen Geschichte: Zum Problem
der historischen Urteilsbildung, Historische Zeitschrift, CLXXXXII
(1961), 1-16.
Schimanski, Stefan, Uvod za: Martin Heidegger, Existence
and Being, prev. Douglas Scott, R. F. C. Hull i Alan Crick (1949).
Zbirka od etiri kratka eseja autora Sein und Zeit, sa kratkim uvodom
imanskog i dugakim Vemera Broka.

212

Schmitt, Carl, HugoPreuss: Sein Staatsbegriffundseine Stellung

in der deutschen Staatslehre (1930). Pozitivna ocena koju je izvrsni
pravni teoretiar dao za oca nemake ustavnosti, iako su njegove
simpatije bile na dmgoj strani. (Videti dole, pod Simons).
Schnabel, Franz, D eutsche G eschichte im neunzehnten
Jahrhundert, 4 toma, 2. izd. (1937-1949). Liberalno, ali ne suvie
liberalno; detaljno tumaenje Nemake u devetnaestom veku. Tom
II, 245-253, sadri opis sastanaka u Vartburgu 1817.
Schorske, Carl E., German SocialDemocracy, 1905-1917: The.
Development o f the Great Schism (1955). Sjajno i znaajno.
Schwabe, Klaus, Zur politischen Haltung der deutschen
P rofessoren im ersten W eltkrieg, H istorische Zeitschrift,
CLXXXXIII (1961), 601-634. Punoupeatljivih, tj. stranih, primera
ovinizma medu nemakim intelektualcima u Prvom svetskom ratu.
Sell, Friedrich C., Die Tragddie des deutschen Liberalismus
(1953). Dobro pria poznatu priu.
Shad, Susanne P., Empirical Social Research in Weimar
Germany, Columbia University Dissertation (1964).
Sheehan, James J., The Career o f Lujo Brentano: A Study o f
Liberalism and Social Reform in Imperial Germany (1966).
Siefert, Hermann, Der bundische Aufbruch, 1918-1923 (1963).
Ozbiljna studija o omladinskim pokretima u prvim godinama
Republike.
Simons, Walter, Hugo Preuss (1930).
Sontheimer, Kurt,Anti-DemokratischesDenken in der Veimarer
Republik: Die politischen Ideen des deutschen Nationalismus
zwischen 1918 und 1933 (1962). Izvrstan pregled desniarskih
filozofija u Republici.
Spengler, Oswald, The Decline o f the West, 2 toma, (1918-1922;
prev. Charles Francis Atkinson, 1926-1928).
, Preussentum und Sozialismus (1919). Obe studije su o
vitalnog znaaja - kao dokumenti.
Srbik, Heinrich Ritter von, Geist und Geschichte vom deutschen
Humanismus bis zur Gegenwart, 2 toma (1950-1951). Ekspanzivno
po tonu, konzervativno po filozofiji.

213

Stampfer, Friedrich, Die vierzehn Jahre der ersten deutschen

Republik (3. izd., 1953). Istorija Republike iz pera socijaldemokratskog publiciste koji je sve to i sam proao.
Steinhausen, Georg, Deutsche. Geistes- und Kulturgeschichte
von 1870 bis zur Gegenwart (1931).
Sterling, Richard W., Ethics in a World Power: The Political
Ideas o f Friedrich Meinecke (1958). Prvo, potpuno istraivanje
politike misli velikog nemakog istoriara.
Stem, Fritz, The Politics o f Cultural Despair: A Study in the
Rise o f the Gertnanic Ideology (1961). Odline studije o tri
antieipatora, Langbehn, Lagarde, Moeller van den Bmck.
- , The Political Consequences of the Unpolitical German,
History, No. 3 (1960), 104-134. Trezvano ispitivanje jedne vane
teme.
Stolper, Gustav, The German Economy, 1870-1940 (1940).
Znaajno.
Stolper, Toni, Ein Leben in Brennpunkten unserer Zeit: Gustav
Stolper, 1888-1947 (1960). Informativna biografija svestranog
ekonomskog istoriara koju je napisala njegova udovica.
Suhrkamp, Peter, Die Sezession des Familiensohnes: Eine
nachtragliche Betrachtung der Jugendbewegung, Neue Rundschau,
XLIII,deo 1(1932), 94-112.
-, Sohne ohne Vater und Lehrer: Die Situation der bvirgerlichen
Jugend, ibid., 681-696. Obe studije su prom iljene analize
dezorijentisane omladine na ivici haosa.
Taylor, A: J. P., The Course o f German History (1945).
- , Bismarck: The Man and the Statesman (1955). Obe studije
tipine za Tejlora; sjajno napisane, podsticajnih ideja, ekscentrine
po tumaenju.
The Path to Dictatorship, 1918-1933: Ten Essays by German
Scholars, prev. John Conway (1966). Razgovori na radiju koje su
vodili Karl Ditrih Braher (Karl Dietrich Bracher), Kurt Zonthajmer
(Sontheimer), Rudolf Morsej (Morsey), Hans Rotfels (Rothfels) i
jo estorica dmgih, o politikim strankama, antidemokratskoj misli,
nacistikoj taktici. Razliitih vrednosti, ali su korisni uvod Frica tema
i hronologija vajmarske istorije u njenih poslednjih pet godina.
214

Thimme, Anneliese, Gustav Stresemann: Eine politische

Biographie zur Geschichte der Weimarer Republik (1957). Strogo,
bez sentimentalnosti, preispituje, znaajno.
Tietz, Georg, Hermann Tietz: Geschichte einerFamilie und ihrer
Warenhauser (1965). Velika robna kua i njeni vlasnici.
Tillich, Paul, The Transmoral Conscience, u The Protestant
Era, prir. i prev. James Luther Adams (1951), 152-166.
- , The Protestant Message and the Man Today, ibid., 189204. Obe studije bacaju svetlo na liberalnu teologiju kasnog
vajmarskog perioda.
, The Conquest of the Theological Provincialism, u The
CulturalMigration: The European Scholar inAmerica (1953), 138156.1 ponizno i zabavno. Tili saoptava ta je teoloki ponos bio u
njegovoj Nemakoj, a ta je nauio u Americi. (Videti takoe gore,
pod Neumaim, Franz i Panofsky).
Troeltsch, Emst, Spektator-Briefe, ur. Hans Baron (1924).
SabraniesejioNemakoj revoluciji i svetskoj politici, 1918. do 1922;
otkriva veoma mnogo.
Tumer, Henry Ashby, Jr., Stresemann and the Politics o f the
Weimar Republic (1963). Pouzdano istraivanje.
Waite, Robert G. L., Vanguard o f Nazism: The Free Corps
Movement in Postwar Germany, 1918-1923 (1952).
Wassermann, Jakob, Rede an die studentische Jugend iiber das
Leben im Geiste: Zum Goethetag 1932, Neue Rundschau, XLIII,
deo I (1932), 530-544. Molba pisca omladini da bude razumna.
Weber, Marianne, Max Weber: Ein Lebensbild (1926). Znaajna
biografija.
Weber, Max, Gesammelte Politische Schriften (2. proireno izd.,
Johannes Winckelmann, 1958). Od kritike vanosti; Veber je nairoko
pisao o unutranjoj i spoljnoj politici, i njegov glas se uo.
Wehler, Hans-Ulrich, ur., Moderne deutsche Sozialgeschichte
(1966). Raznolika zbirka dmtvene istorije koju je sastavio prireiva
kraih napisa Ekarta Kera. Izvrsni su mnogi od ovih eseja koji se
bave uglavnom Nemakom u devetnaestom i poetkom dvadesetog
veka.

215

Wheeker-Bennett, John W., TheNemesis ofPower: The German

Army in Politics, 1918-1945 (1954). (Videti takoe, pod Carsten i
Craig).
Wucher, Albert, TheodorMommsen: Geschichtsschreibung und
Politik (1956). Izuzetan esej, osveenje u literaturi prepunoj
strahopotovanja.
Zehn Jahre Berliner Psychoanalytisches Institut (Polyklinik und
Lehranstalt) (1930). Godinjak sa detaljima o istorijatu i dostignuima
Instituta.
Zieikursch, Johannes, Politische Geschichte des neuen deutschen
Kaiserreiches, 3 toma (1925-1930). Moda ovo delo danas nije tako
senzacionalno ( iako i dalje zavreduje da se ita), ali nezavisni sudovi
i jasnoa izlaganja predstavljali su dogaaj u vajmarskoj istoriografiji.
III
UMETNOSTI
Ovaj odeljak ukljuuje slikare, grafike umetnike, vajare,
kompozitore i druge muziare, arhitekte i istoriju umetnosti.
Barr, Alfred H., Jr., Cubism and Abstract Art (1936). Pionirski
pregled, ukljuuje i Nemce.
Bayer, Herbert, Ise Gropius i Walter Gropius, prir., Bauhaus
1919-1928 (1938, pretampano 1959). Klasina knjiga uz klasinu
izlobu. (Videti takode, dole pod Wingler).
Bing, Gertrud, Aby M. Warburg (1958). Esej o osnivau
Varburgovog instituta, koji je napisao njegov bliski saradnik.
Buchheim, Lothar-Giinther, Der Blaue Reiter und die Neue
Kunstler-VereinigungMiinchen (1959).
- , The GraphicArt o f German Expressionism (1960).
Drexler, Arthur, Ludwig Mies van der Rohe (1960). Kratko,
dobro ilustrovano.
Eckardt, Wolf von, Eric Mendelsohn (1960). Koristan, kratak
esej.
Edschmid, Kasimir, Uber den Expressionismus in derLiteratur
und die neue Malerei (1921). Vaan proglas koji je napisao vodei
pisac.
216

Fitch, James Marston, Walter Gropius (1960). Dobra, kratka

studija.
- , A Utopia Revisited, The Columbia University Forum, IX,
4 (jesen 1966), 34-39. Pogled na Bauhaus danas, sa nekim alosnim
fotografijama.
Goergen, Aloys, Beckmann und die Apokalypse, Blick auf
Beckmann: Dokumente und Vortrage (1962), 9-21.
Grohmann, Will, Das JVerk Ernst Ludwig Krichners (1926).
Sutinsko; sve, osimposlednjih'dvanaest godina Krichnerovog ivota.
- , Zeichnungen von Emst Ludwig Kirhner (1925). Jednako dobro
o crteima.
- , Ernst Ludwig Kirchner (1961).
- , Wassily Kandinsky: Life and Work (1959). Tu je i katalog sa
njegovim opusom.
Gropius, Walter, The New Architecture and the Bauhaus, prev.
P. Morton Shand (izd. 1965). Osnovni stavovi.
- , Scope ofTotalArchitecture (izd. 1962). Zbirka kraih lanaka.
Grote, Ludwig, Der Blaue Reiter: Miinchen und die Kunst des
20. Jahrhunderts (1949).
- , Die Maler am Bauhaus (1950).
, ur. , Oscar Kokoschka, eseji, katalog izlobe iz 1950. u
Minhenu (1950). Dobro, kao i sve ostalo to je Grote napisao.
Haftmann, Wemer, EmilNolde (1958; prev. Norbert Gutermann,
1959).
- , The Mind and the Work o f Paul Klee (1954).
- , Painting in the Twentieth Century, 2 toma ( 2. izd., 1965).
Hamilton, George Heard, Painting and Sculpture in Europe ,
1880-1940 (1967). Sjajna knjiga u ediciji Pelican History of Art;
velika, ali izuzetno saeta.
Heise, Carl Georg, Persdnliche Erinnerungen an Aby Warburg
(1947). Lina, dirljiva seanja.
Hess, Hans, Lyonel Feininger (1961). Standardno delo, sa
katalogom opusa. Knjiga o Fajningerovim grafikama jo uvek nije
napisana.

217

Kandinsky, Wassily i Franz Marc, Der Blaue Reiter (1912;

dokumentamo, izd. Klaus Lankheit, 1965). Dokument od izuzetnog
znaaja.
- , Uber das geistige in der Kunst (1912).
, Punkt und Linie zu Flache: Beitrag zur Analyse de
malerischen Elemente (1926). Bauhaus-book No. 9.
Klee, Paul, Pedagogical Sketchbook(1925; prev. Sybil MoholyNagy, 1953). Bauhaus-book No.2; znaajni stavovi.
Kuhn, Charles L., German Expressionism andAbstractArt: The
Harvard Collection (1957), sa uvodnim esejom Jakoba Rosenberga;
sjajan informativni katalog.
- , Supplement (1967). Dopuna Harvardskog kataloga.
Kultermann, Udo, Geschichte der Kunstgeschichte: Der Weg
einer Wissenschaft (1966). Mada veoma populamo, sadri korisna
poglavlja o ekspresionistikom periodu i Varburgovoj grupi.
McCoy, Esther, Richard Neutra (1960). Monografija o jednom
znaajnom arhitekti koji je napustio Nemaku 1923.
Moholy-Nagy, Laszlo, Malerei, Fotografie, Film (2. izd., 1927).
- , The New vision: From Material to Architecture (1929; prev.
Daphne M. Hoffmann, 1938).
Moholy-Nagy, Sybil, Moholy-Nagy, a Biography (1950).
Myers, Bemard S., The German Expressionists: A Generation
in Revolt (1963; skraeno izd., 1966). Sjajan pregled pokreta i
pojedinih umetnika; sa odlinom bibliografijom.
Panofsky, Erwin, A. Warburg, Repetitorium fiir Kunstwissenschaft, LI (1930), 1-4. Kratak, pronicljiv nekrolog.
Pevsner, Nikolaus, Pioneers in Modern Design, from William
Morris to Walter Gropius (3. izd., 1960). Izvrsna, otroumna analiza
pokreta koji je doveo do Bauhausa. Nezaobilazno.
Redlich, H. F., Alban Berg, the Man and His Music (1957).
Korisna biografija o jednom znaajnom modemom kompozitoru.
(Videti takoe dole, pod Reich).
Reich, Willi, Alban Berg: Leben und Werk (1963).
Reifenberg, Benno, Max Beckmann (1921), u Blick a u f
Beckmann: Dokumente und Vortrage (1962). 101-109.

218

Reti, Rudolph, Tonality in Modern Music (1958). Pogled

kompozitora na modemu muziku, posebno nemaku - Schonberg,
Berg i Webem.
Richter, Hans, Dada: Art and Anti-Art (1965). Opsean opis.
(Videti takoe dole, pod Rubin).
Roh, Franz, Nach-Expressionismus (1925). estok nekrolog,
koji priziva neue Sachlichkeit.
Rothel, Hans K., i J. Cassou, Vdsily Kandinsky, 1866-1944. A
Retrospective Exhibition (1962). Sjajan katalog velike retrospektive
u Gugenhajmovom muzeju u Njujorku.
Russel, John, Max Em st (1967). Sadrajna, dobro ilustrovana
monografija.
Saxl, Fritz, Die Bibliothek Warburg und ihr Ziel, Vortrdge
der Bibliothek Warburg, 1921-1922, ur. Fritz Saxl (1923), 1-10.
Pristupno izlaganje prvog direktora Varburgovog instituta.
, Emst Cassirer, u The Philosophy o f Ernst Cassirer, ur.
Paul Arthur Schlipp (1949), 47-51. Znaajno seanje jednog od
najistaknutijih lanova Varburgovog instituta.
Scheffler, Karl, Max Liebermann (novo izd., 1953). Biografija
najpopulamijeg nemakog slikara; snani impresionista u doba
ekspresionizma.
Selz, Peter, EmilNolde (1963). Kratka, ali iskrena monografija
i katalog putujue izlobe 1963.
- , German Expressionist Painting (1957). Dobar uopten opis.
- , Max Beckmann (1964). Sjajan katalog i monografija.
Taylor, Joshua C., Futurism (1961). Dobar katalog putujue
izlobe ovog znaajnog predratnog pokreta.
Verkauf, Willy, Marcel Janco i Hans Bolliger, ur., Dada,
Monographie einer Bewegung (1958). Bogato ilustrovano.
Warburg, Aby, Gesammelte Schriften, 2 toma (1932). Znaajni
spisi pionira istorije umetnosti i izmuenog ljudskog bia.
Whittick, Amold, Erich Mendelsohn (1940). Koristan opis.
Wingler, Hans M., prir., Das Bauhaus 1919-1933: Weimar,
Dessau, Berlin (1962). Ogromna, kritika, sjajno ilustrovana, zbirka
dokumenata o Bauhausu u svim njegovim vidovima. Sutinsko.

219

Worte zur Beisetzung von Professor Dr. Aby M. Warburg (bez

datuma,kraj 1929?)
Wuttke, Dieter, Aby Warburg und seine Bibliothek, Arcadia,
1,3 (1966), 319-333. Informativan lanak sa odlinom bibliografijom.
IV
KNJIEVNOST
Ovaj odeljak sadri sabrana dela, individualna dela, biografije i
monografije pesnika, romansijera i dramskih pisaca. Ovde se takoe
nalaze i knjige o pozoritu uopte.
Allemann, Beda, Hdlderlin undHeidegger(2. izd., 1954). Teka
studija o jednoj naklonosti.
Barlach, Emst, Das dichterische Werk, 3 toma, prir., Klaus
Lazarowicz i Friedrich Dross (1956-1959).
Benjamin, Walter, Schriften, 2 toma, prir., Theodor W. Adomo,
Gretel Adomo i Friedrich Podszus (1955). Sabrani spisi sjajnog
drutvenog i knjievnog kritiara koji je izvrio samoubistvo
septembra 1940. na panskoj granici, nadomak bezbednosti, progonjen
do smrti od strane panske policije. (Postoji veoma korisna
jednotpmna zbirka njegovih izabranih radova, Illuminationen, prir.
Siegfried Unseld /1961/).
Beissner, Friedrich, Hdlderlin Heute: Der lange weg des
Dichters zu seinem Ruhm (1963). Predavanje vrhunskog strunjaka
za Holderlina.
Benn, Gottfried, Gesammelte Werke, 4 toma, prir., Dieter
Wellershoff (1958-1961).
Bithell, Jethro, Modern German Literature, 1880-1938 (2. izd.,
1946). Subjektivan, ali pouzdan pregled.
Boehringer, Robert, Mein Bild von Stefan George (1951). Dva
povezana toma; drugi je galerija slika (mnoge od njih su razdragane),
a prvi je sastavljen od biografskih beleki koje se odnose na drugi.
Brecht, Bertolt, Gesammelte Werke, 8 tomova, prir. Elizabeth
Hauptmann (1967). Do sada najbolje izdanje.
, Bertolt Brechts Dreigroschenbuch (1960). Sadri dramu,
filmski scenario i druge vredne dokumente.
220

Broch, Herman, Gesammelte Werke, 10 tomova, (1952-1961).

, The Death o f Vergil, prev. Jean Starr Untermeyer (1945).
Njegov najvaniji roman.
Buchner, Georg, Samtliche Werke, prir., Hans Jiirgen Meinerts
(1963). Jedno od nekoliko izdanja koja se mogu nai.
Butler, E.M., The Tyranny ofGreece over Germany (1935). Malo
prenaglaen ali snaan argument da je nemaki duh zaveo grki antiki
mit.
Cassirer, Erhst, Idee und Gestalt (2. izd., 1924). Pet uglaenih
eseja o nemakoj knjievnosti, ukljuujui i eseje o Holderlinu i
Kleistu.
David, Claude, Von Richard Wagner zu Bertolt Brecht: Eine
Geschichte der neueren deutschen Literatur (1959; nemaki prev.,
Hermann Stiehl, 1964). Kritika istorija koju je napisao istaknuti
francuski naunik.
Dilthey, Wilhelm, Holderlin, u Das Erlebnis und die Dichtung
(izd. 1957), 221-291. Iako napisan jo 1867, ovaj esej koji utire put,
napisan je ponovo za prvo izdanje ove zajednike knjige (1905).
Doblin, Alfred, Die Drei Sprunge des Wang-lun, Chinesischer
Roman (1915).
- , Berlin Alexanderplatz; Die Geschichte von Franz Biberkopf
(1929). Dva izvanredna romana prvorazrednog ekspresionistikog
pisca; posebno je znaajan dmgi.
Emrich, Wilhelm, FranzKafka (2. izd. 1960). Jedna od najboljih
studija. (Videti takoe dole, pod Politzer i Sokel).
Esslin, Martin, Brecht: TheMan andHis Work(1959). Obimna
studija o Brehtovom ivotu i radu.
Fairley, Barker, A Study o f Goethe (1947). Briljantan esej, ovde
od posebne vanosti poto analizuje Geteovu borbu za objektivnost,
koju je on izjednaavao sa mentalnim zdravljem.
Fallada, Hans, LittleMan, WhatNow? (1932; prev. Eric Sutton,
1933).Tipian roman iz doba depresije; izuzetno popularan u svoje
Vreme i jo uvek se mnogo ita.
Feuchtwanger, Lion, Erfolg: Drei Jahre Geschichte einer
Provinz, 2 toma (1930). Feuchtwangerov najpopulamiji roman; roman

221

a c le f o Bavarskoj u ranim dvadesetim, u kome vidim jedva

prikrivenog Bertolta Brechta.
Garten, H. F., Gerhart Hauptmann (1954).
- , Modem German Drama ( \ 959). Ozbiljno i korisno.
George, Stefan, Gesamtausgabe der Werke, 18 tomova, (19271934). Tu je i zgodan dvotoman izbor, prir. Robert Boehringer (1958).
Gerhard, Melitta, Stefan George, Dichtungund Kiindung (1962).
Goering, Reinhard, Prosa, Dramen, Verse, prir. Dieter Hoffinann
(1961). Zgodan izbor jednog desniarskog ekspresioniste koji je imao
jedan hit, Seeschlacht, 1917. godine.
Grimm, Hans, Volk onhe Raum (1926). uveni vdlkische roman.
Gundolf, Friedrich, Shakespeare und der deutsche Geist (1911).
- , Stefan George (1920).
- , Heinrich von Kleist (1922). Verovatno najznaajnije delo
ovog omiljenog Georgeovog uenika.
Gunther, Herbert, Joachim Ringelnatz in Selbstzeugnissen und
B ilddokum enten (1964). Ilustrovana biografija popularnog
humoristikog pesnika.
Haas, Willy, Bert Brecht (1958). Kratko, impresionostiki.
Hasenclever, Walter, Gedichte, Dramen, Prosa, prir. KurtPinthus
(1963). Veliki izbor iz dela ovog ekspresionistikog pisca.
Hatfield, Henry, Thomas Mann (revidirano izd., 1962.). Jasno,
kratko, pouzdano.
-, Aesthetic Paganism in German Literaturefrom Winckelmann
to the Death o f Goethe (1964). Pametno; ispravlja E.M. Butlerova
preterivanja o Holderlinu i drugima.
Hauptmann Gerhart, Samtliche Werke (Centenar Ausgabe), u
toku (prir. H. -E. Hass, 1962).
Heerikhuizen, F. W. van, Rainer Maria Rilke: His Life and His
Work (1946; prev. Femand G. Renier and Anne Cliff, 1951). Razumna
biografija meu mnotvom ekstravagantnih.
Heller, Erich, The Ironic German: A Study o f Thomas Mann
(1958).
-, The Disinherited Mind: Essays in Modern German Literature
and Thought (2. izd., 1959). Stimulativna zbirka.
Herald, Heinz, Max Reinhardt (1953).
222

Hering, Gerhard F., Nachwort to Zuckmayer, Meisterdramen

(1966), 583-590. Instruktivan, kratak esej.
Hesse, Hermann, Gesammelte Schriften, 7 tomova (1957).
-, Demian (1919; prev. Michael Roloff i Michael Lebeck 1965).
- , Steppenwolf(1927; prev. Basil Creighton, rev. Joseph Mileck
i Horst Frenz, 1963).
- , MagisterLudi (1943, prev. Mervyn Savill, 1949). Hesseova
tri najpopulamija romana na engleskom.
Hofmannsthal, Hugo von, Gesammelte werke, u toku, 15 tomova
za sada, prir. Herbert Steiner (1945-)
- , Das Schriftum als geistiger Raum der Nation, u Die
BeruhrungderSpharen (1931), 422-442, dobrazbirkaHofmanstalove
proze.
Holderlin, Friedrich, Werke, prir. Fritz Usinger (bez datuma).
Jedno od mnogih izdanja; ovo ima dobar izbor i koristan uvod.
Holthusen, Hans Egon, RainerMaria Rilke: A Study ofHis Later
Poetry (prev. J. P. Stem, 1952).
- , RainerMaria Rilke in Selbstzeugnissen und Bilddokumenten
(1958). Iako pune divljenja, obe studije su razlone.
Horvath, Odon von, Stiicke, prir. Traugott Krischke (1961).
Johann, Ernst, Georg Buchner in Selbstzeugnissen und
Bilddokumenten (1958).
Kafka, Franz, The Trial (1925. ur. Max Brod; prev. Willa i Edwin
Muir, 1937).
- , The Castle (objavljeno 1926, isti izdava, isti prevodioci,
1930).
- , Amerika (obj. 1927. isti izd.; prev. Edwin Muir, 1946).
- , Hochzeitsvorbereitungen a u f dem Lande und andere Prosa
aus dem Nachlass, ur. Max Brod (1953). Tu se nalazi i pismo
njegovom ocu.
Kaiser, Georg, Stiicke, Erzahlungen, Aufsatze, Gedichte, prir.
Walther Huder (1966). Dobar jednotomni izbor iz Kajzerovog velikog
i znaajnog dela. (Videti takoe dole, pod Kenworthy).
Karasek, Hellmuth, Carl Sternheim (1965). Kratka, dobro
ilustrovana studija duhovitog dramatiara.

223

Kastner, Erich, Kastner Jiir Erwachsene, prir. Rudolf Walter

Leonhardt (1966). Kako ukazuje naslov, izbor izostavlja knjige za
decu - Emil und dieDetektive, Der 35. Mai, itd. - koje su ga proslavile
u svetu; sadri izbor iz poezije, autobiografiju i njegov roman Fabian:
Die Geschichte eines Moralisten (1931)
Kenworthy, B. J., Georg Kaiser (1957). Korisna studija na
engleskom.
Kesting, Marianne, Bertolt Brecht in Selbstzeugnissen und
Bilddokumenten (1959).
Killy, Walther, Deutscher Kitsch: Ein Versuch mit Beispielen
(1962). Fascinantna zbirka nemake ki knjievnosti, sa zanimljivim
uvodnim tumaenjem.
Kraus, Karl, Ausgewahlte Werke, u toku, prir. Heinrich Fischer
(1952 -).
Kutscher, Artur, Frank Wedekind: Sein Leben und Seine Werke,
3 toma (1922-1931). Standardna biografija velikog buntovnika
nemakog pozorita.
Landmann, Georg Peter, prir., Der George-Kreis (1965).
Inteligentna i sadrajna antologija.
Lasker-Schiiler, Else, Samtlihe Gedichte, prir., Friedhelm Kemp
(1966).
Mann, Heinrich, Little Superman (1918, prev., Emest Boyd
1945).
- , Small Town Tyrant (1905, prev. 1944). Roman na kome je
zasnovan uveni film Plavi Aneo.
- , Novellen (1963). Zbirka kraih novela ili duih pria. Lista
sa tri naslova daje samo mali izbor iz velikog i veoma raznolikog
opusa.
Mann, Klaus, Mephisto: Roman einer Karriere (1936). Pakostan
roman; jedva premen opis meteorske karijere Manovog biveg zeta,
Gustava Grundgensa, glumca i producenta.
Mann, Thomas, Gesammelte Werke, prir. Hans Biirgin, 12
tomova (1960). I dalje najbolje izdanje, sadri i dva toma eseja i
govora.
- , Budenbrooks (1901; prev. H.T. Lowe-Porter, 1924).
- , The Magic Mountain (1924; isti prev., 1927).

- , Joseph and His Brothers, 4 toma (1933-1943; isti prev.,

1933-1944).
- , Stories ofThree Decades (isti prev., 1936).
- , Essays ofThree Decades (isti prev., 1947). (Ovi naslovi na
engleskom su samo primeri; gotovo celokupno njegovog delo je
prevedeno).
Miillenmeister, Horst, Leopold Jessner: Geschichte eines
Regiestils (1956). Korisna nemaka teza; jo vie treba da se uradi.
Muschg, Walter, Die Zerstdrung der deutschen Literatur (3,
mnogo vee izd., 1958). Osveenje. Eseji koje je napisao smrtni
neprijatelj frazerstva i nemake sklonosti da knjievnu kritiku pretvara
u mranu metafiziku.
- , Von Trakl zu Brecht: Dichter des Expressionismus (1961).
Snane, esto briljantne studije.
Musil, Robert, The Man Without Qualities (prva potpuna
verzija koju je rekonstruisao A. Frise, 1952; prev. Eithne Wilkins i
EmstKaiser, 3 toma, 1953-1960).
Pinthus, Kurt, prir., Menschheitsdammerung: Ein Dokument des
Expressionismus (1920; 2. poboljano izdanje, 1959). Prvo izdanja
predstavljalo je znaajan zbir dokumenata, dmgo je jo dragocenije.
Piscator, Erwin, Das Politische Theater (1929; prir. Felix
Gasbarra, 1962). Manifest radikalnog teatra u Berlinu, kasnih
dvadesetih.
Politzer, Heinz, Franz Kafka: Parable and Paradox (1962).
Odlino.
Raabe, Paul, ur., Expressionismus: Aufzeichnungen und
Erinnerungen der Zeitgenossen (1965). Obimna antologija izvetaja
savremenika.
- , i H. L. Greve, ur., Expressionismus: Literatur und Kunst,
1910-1923 (1960). Veoma informativan, dobrodokumentovankatalog
znaajne izlobe u ilerovom Nacionalnom muzeju u Marbahu.
Remarque, Erich Maria, All Quiet on the Westem Front (1929;
prev. A. W. Wheen, 1929). uveni antiratni roman, Im Western nicht
Neues.
-, TheRoad'Back(\931;prev. A.W.Wheen, 1931). Netomanje
poznat nastavak.

224

225

Ries, Curt, Gustav Griindgens: Eine Biographie (1965). Prepuno

divljenja i apologije, ali i informacija o ivotu vodeeg ghunca i
producenta. (Videti takoe gore, pod Mann, Klaus.)
Rilke, Rainer Maria, Samtliche Werke, prir, Emst Zinn i Ruth
Sieber-Rilke, 6 tomova (1955-1966). Postoji i korisno izdanje u tri
toma, u kome se nalazi veliki izbor koji je uraen kod Insel Verlag
(1966).
Roth, Joseph, Romane, Erzahlmgen, Aufsatze (1964). Veliki
izbor iz dela pisca koji skonao u pijanstvu u izbeglitvu u Parizu.
Riihle, Giinther, Theaterfur die Republik, 1917-1933, im Spiegel
der Kritik (1967). Zgodna, obimna antologija prikaza vajmarskog
pozorita, sa svim referencama i odlinim uvodom.
Salin, Edgar, Um Stefan George: Erinnerung und Zeugnis (2.
izdanje, 1954). Meu radovim a Georgeovih uenika, moda
najinformativniji. (Videti takoe gore, pod Boehringer i dole, pod
Wolters).
- , Holderlin im George-Kreis (1950).
Schick, Paul, Karl Kraus in Selbstzeugnissen und Bilddokumenten (1965).
Schmalenbach, Fritz, The Term Neue Sachlichkeit, Art
Bulletin, XXII, 3 (September 1940), 161-165. Analizujejedan vaan
naziv.
Schnitzler, Arthur, Die erzahlenden Schiriften, 2 toma (1961).
- , Die dramatischen Werke, 2 toma (1962). Prikladan set od
etiri toma.
Schonauer, Franz, Stefan George in Selbstzeugnissen und
Bilddokum enten (1960). Prilino objektivan opis sa nekim
izvanrednim fotografijama.
Schroter, Klaus, Heinrich Mann in Selbstzeugnissen und
Bilddokumenten.
Schumacher, Emst, Die dramatischen Versuche Bertolt Brechts,
1918-1933 (1955). Iako ortodoksan u svom marksizmu i zbog toga
esto dosadan, pun injenica.
Sertorius, Lilli, Der Wandel des deutschen Hdlderlinbildes
(1928). Kratka disertacija koja pokazuje radikalni pomak u nemakom
vienju Helderlina.
226

Sembdner, Helmut, prir., Heinrich von Kleists Nachruhm (1967).

F ascinantna, dobro organizovana i kritika antologija koja
dokumentuje promenljivu posmrtnu sudbinu velike nemake
knjievne linosti.
Sinn undForm, Special Issue (Posebno izdanje), Bertolt Brecht
(1949)
- , Second Special Issue (Drugo posebno izdanje), Bertolt Brecht
(1957). Oba izdanja, posebno drugo, puna su znaajnih informacija.
Sokel, Walter H., The Writer in Extremis: Expressionism in
Twentieth Century GermanLiterature (1959). Panje vredanpokuaj
da se razume sutina nemake ekspresionistike knjievnosti sa
ekonomskog stanovita.
- , Franz Kafka: Tragik und Ironie (1964).
Sontheimer, Kurt, Thomas Nabb und die Deutschen (1961).
Ubedljiva (mada ne do kraja) odbrana politikih shvatanja Tomasa
Mana.
Steffen, Hans, prir., Der deutsche Expressionismus: Formen und
Gestalten (1965). Niz eseja uglavnom o ekspresionistikim pesnicima, ali i o drugim umetnostima ekspresionizma; uglavnom zadovoljavajue.
Stemheim, Carl, Das Gesamtwerk, prir., Wilhelm Emrich, 8
tomova (1963-1968). Sabrana dela tog briljantnog, neprevodivog
satiriara.
Strich, Fritz, Deutsche Klassik und Romantik (1922).
Tank, Kurt Lothar, Gerhart Hauptmann in Selbstzeugnisse und
Bilddokumenten (1959).
Toller, Emst, Prosa, Briefe, Dramen, Gedichte. Predgovor Kurt
Hiller (1961). Obiman izbor, sa nekoliko borbenih uvodnih rei u
Tollerovu odbranu.
Torberg, Friedrich, Der Schuler Gerber (1929). Roman o
samoubistvu studenta; tipian za anr.
Tucholsky, Kurt, Gesammelte Werke, prir. Mary Gerold
Tucholsky i Fritz J. Raddatz, 3 toma (1960). Iako nepotpuno, ukazano
je na praznine.
Vietor, Karl, Georg Buchner: Politik, Dichtung, Wissenschaft
(1949). Kompaktna ocena starog germaniste.
227

Wasserman, Jakob, Der Fall Maurizius (1928). Moda jo uvek

najpoznatiji roman pisca koji je bio veoma cenjen za vreme Republike,
ali ne i danas.
Wedekind, Frank, Prosa, Dramen, Verse, prir. Hansgeorg Maier,
2 toma (1964). Prikladno, prilino potpuno izdanje.
Weigand, Hermann J., Thomas Mann s Novel 'Der Zauberberg
(1933). Impresivna analiza.
Weisstein, Ulrich, Heinrich Mann: Eine historisch-kritische
Einfuhrung in sein dichterisches Werk (1962): Kratko, ali korisno.
Werfel, Franz, Nicht der Morder, der Ermorderte is Schuldig
(1920).
- , Verdi (1924; prev. Helen Jessiman, 1925).
- , TheFortyDays ofMusaDagh (1933; prev. Geoffrey Dunlop,
1934).
- , Erzahlungen aus zwei Welten, prir. A.D. Klarmann, 3 toma
(1951-1954).
- , Die Dramen, prir. A. D. Klarmann, 2 toma (1959).
Willett, John, The Theatre o f Bert Brecht: A Study from Eight
Aspects (1959). Dobra analiza.
Wolters, Friedrich, Stefan George und die Blatterfur die Kunst
(1930). Ostaje znaajno.
Zuckmayer, Carl, Meisterdramen (1966). Sadri njegova
najpoznatija dela, ali izostavlja rane ekspresionistike komade.
Zweig, Amold, The Case o f Sergeant Grischa (1927; prev. Eric
Sutton, 1928).
Zweig, Stefan, Abschied von Rilke, (1926) u Begegnungen
mit Menschen, Biichern, Stadten (izd. 1956), 59-73.
- , Holderlin, u Baumeister der Welt (1951), 159-246.
- , Heinrich von Kleist, u ibid., 247-301.

228

V
FILMSKAIIZDAVAKAINDUSTRIJA
Autobiografije izdavaa kao to su Piper i Wolff, ovde su takoe
veoma korisne.
Amheim, Rudolf, Film als Kunst (1932). Preveli 1933. L. M.
Sieveking i Ian F. Morow, ve dugo nije mogue nabaviti; bitni delovi
ove teorijske knjige danas su pretampani u Film as Art (1966).
Balazs, Bela, Der Film: Werden und Wesen einer neuen Kunst
(1961). Zbirka eseja, od kojih su mnogi iz dvadesetih, koje je napisao
marksista, poznat kao obrazovan i inteligentan kritiar.
Ein Jahrhundert Frankfurter Zeitung, begriindet von Leopold
Sonnemann," Die Gegenwart, XI (29. oktobar, 1956). Obiman,
fascinantan pregled (mada se jo vie moglo uraditi) najboljih novina
u vajmarskoj Nemakoj.
Erman, Hans, August Scherl (1954). Biografija monog
berlinskog novinskog izdavaa koji je prodao svoj biznis Hugenbergu.
Griffith, Richard, Marlene Dietrich, Image and Legend (1959).
Lepo ilustrovan pamflet
Grothe, Wolfgang, Die neue Rundschau des Verlages S.
Fischen Bdrsenblatt fu r den deutschen Buchhandel, Frankfurter
Ausgabe, XVII (14. decembar 1961). Zanimljiv pregled knjievnog
mesenika za koji su rado pisali najbolji prisci.
Hintermeier, Mara i Fritz J. Raddatz, prir., Rowohlt Almanach,
1908-1962 (1962). Sjajan, ogromanpregled spiskanajveeg izdavaa
sa nekim izvanrednim autorima.
Kiaulehn, Walther, Mein Freund der Verleger: Ernst Rowohlt
und seine Zeit (1967). Blagonaklon opis; odlian dodatak za Rowohlt
Almanac.
Kracauer, Siegfried, From Caligari toHitler: The Psychological
History o f the German Film (1947). Neophodna knjiga, iako je teza
malo preiroka. Veoma mnogo joj dugujem.
Kurtz, Rudolf, Expressionismus undFilm, (1926). Pionirski esej.
Mendelssohn, Peter De, Zeitungsstadt Berlin: Menschen und
Machte in der Geschichte der deutschen Presse (1959). Jedna

229

iscrpljujua knjiga; puna etalja i sjajnih ilustracija, ali jednostrana,

esto nekritina i povrna.
Osborn, Max, ur., 50 Jahre Ullstein, 1877-1927 (1927).
Zvanino.
Rotha, Paul, The Film Till Now (rev. izd. 1967). Opsean
pionirski pregled.
Schlawe, Fritz, Literarische Zeitschriften, Deo II, 1910-1933
(1962). Obiman injeniki pregled. Isto je veoma potrebno i za novine.
Ullstein, Hermann, Th'e Rise and Fall o f the House Ullstein
(1943). Puno beznaajnosti i samo povremeno informativno.
Weinberg, Herman, G., Joseph von Sternberg: A Critical Study
(1967).

230

Sadraj
U vod........................................................................................... 7
1. Trauma raanja: od Vajmara do Vajmara......................... 11
2. Zajednica razuma: pomiritelji i kritiari............................35
3. Tajna Nemaka: poezija kao mo.......................................57
4. udnja za celovitou: iskuenja m odemog..................... 85
5. Pobuna sina: godine ekspresionizma............................ 121
6. Osveta oca: uspon i pad objektivnosti.......................... 141
I. Kratka politika istorija Vajmarske republike................169
II. Bibliografija.................................................................... 191

tampanje ove knjige pomogao je

Fond za otvoreno drutvo Jugoslavija.

CIP - KaTajionoaijnja y ny6nHKaipijH

HapoflHa 6H6jiHOTeKa Cp6Hje, Beorpa
7.036.7(430) 1918/1933

TEJ, IlH T ep
Vajmarska kultura : autsajder kao insajder
/ Piter Gej ; prevela sa engleskog Jasna
Janiijevi. - Beograd : Geopoetika : Plato,
1998 (Beograd : igoja tampa). - 232 str. :
ilustr,; 20 cm. - (Edicija Kultura)
Prevod dela: Weimar Culture : The Outsider as
Insider / Peter Gay. - Beleke uz tekst. Bibliografija: str. 191-230.
ISBN 86-83053-15-6
323(430) 1918/1933
830.015.19
008(430) 1918/1933
a) EKcnpecHOHH3aM - H eM aiiKa - 1918/1933
b) HeManKa - IlojiHTHHKe npnjiHKe - 1918/1933
c) HeManKa - K yjiTypH e npiuiHKe - 1918/1933
ID=66555148

Piter Gej

Vajmarska kultura
Knjiga istoriara Pitera Geja je
klasini istorijski pregled
jednog od najznaajnijih perioda u kulturi dvadesetog veka.
Predstavljajui dostignua Bauhausa, Varburg instituta, brojnih pisaca, mislilaca, filmskih
autora i arhitekata u burnom
periodu Vajmarske republike,
profesor Gej odgovara na mnoga pitanja o odnosu kulture i
politike.