Zoran Pei, doktor politikih nauka

docent
Visoka kola strukovnih studija za menadment u saobraaju Ni

Mit o Sizifu i kamenu kao mit o nama i prometejskoj slobodi

Apstrakt: Pitanje slobode je pitanje svih pitanja oveka. Problematizovanje njenog poimanja
u kontekstu Sizifovog konstantnog napora da kamen uzdigne i njegov sunovrat nazad, pitanje
je o apsurdu i obesmiljavanju svakog ina oveka, kao uzaludnosti napora na putu ka
slobodi. Naa je namera da ukaemo da je simbolika i sinkretizam kamena i Sizifove kazne,
izraz ovekovog odnosa prema samom sebi, svrsi, slobodi volje i slobodi u svetu u kome
ivimo. Sloboda shvaena u optem, apsolutnom i transcedentnom smislu, realna je u meri u
kojoj je slobodan svaki pojedinac danas i koji je doivljava kao realnu, postojanu ili kao
kaznu. Tako su Sizifov pojedinaan napor i kamen kao sredstvo, u zavisnosti s koje strane
kamena se posmatra, personifikacija apsurda ili potrage oveka za smislom kao ontolokom
odlikom njegovog bia.
Kljune rei: Sizif, kamen, apsurd, smisao, sloboda volje, sloboda.

Opte o mitu ili uobiajena simbolika mita

Veini je poznat mit o Sizifu i njegovo znaenje, gde upotreba rei ili simbolika
prevazilaze sam mit koristei ga kao personifikaciju apsurdne situacije i posla koji se ini.
Da se podsetimo.
Sizif je bio osuen da veliku gromadu kamena uz ogroman napor gura uz planinsku
strminu da bi je prevalio preko vrha. Kada bi se primakao vrhu, kamen bi se ponovo
sunovratio u podnoje brda i Sizif je to stalno zapoinjao iznova i bez uspeha. To je bila
njegova kazna za nedela u ivotu i lukavstvo kojim je varao ljude i bogove. Homer je smatrao
da je Sizif bio lukav, mudar i razborit, a da su razlozi za njegovo kanjavanje odavanje tajni
bogova, prevara, nepotovanje i podrivanje njihovog autoriteta. To je ve dovoljno da se
kvalifikuje u posebnu i interesantnu linost, iako su njegove ovozemaljske zasluge bile male.
Ostavljamo po strani to su i sami bogovi imali boga za lukavstvo, lopove i prevarante,
Autolika, to samo po sebi donekle oslobaa ljude potpune krivice za takva dela. Uostalom
emu bog ako bi svi ljudi trebali da budu ispravni. Pre e biti da je bogovima, koji su u istoj
meri podloni porocima kao i ljudi, potreban neko ko e i njih amnestirati za greke. To je
najlake ako se optui bog koji podspeuje i izaziva zlo i lukavstvo u ljudskoj i boanskoj
prirodi.
Sizif je za ivota nadmudrio mnoge ljude i bogove, ostavio potomka Odiseja koji ga je
prevaziao u lukavstvu, a kanjen je kada je uljuljkan u uspeh precenio sopstvene
mogunosti. Razlog za njegov prezir prema boanskom autoritetu, pored prirode njegove
linosti, treba traiti i u tome to bogovi smru ograniavaju ljudski ivot. Na taj nain ine
uzaludnim ivot i gue strast za bilo im, jer je izvesnost smrti zagarantovana. To ga je i
1

dovelo do uloge junaka apsurda. Naa je namera da se pozabavimo tom injenicom koliko je
njegova kazna njegov poraz i ima li smisla u apsurdnosti kazne ili je ona samo po svojoj
apsurdnosti nastavak apsurdnog ivota.
Kamen kao sredstvo kazne
Sama kazna i njena apsurdnost u ovom mitu zapostavili su druge dve strane ove prie,
a koje mogu imati i dublju konotaciju inei ovaj mit vieznanim, aktuelnim i uvek
neiscrpnim u svojoj simbolici, metafori i metonimiji. Prva je krivica samog Sizifa, za ta je
on i kanjen, to nije predmet naeg razmatranja, jer kazna prevazilazi po uvenju i znaenju
samu krivicu. Time se krivica ublauje ili negira i na neki nain izaziva empatiju prema
samom Sizifu. Druga, zanemarena injenica u mitu o Sizifu je kamen. Uobiajen opis
kamena je da je on bezlina gromada koja svojom teinom i ponovnim padom zahteva fiziki
napor tela koji se ne moe izbegnuti i koji veno traje. Prema Grevsu (Robert Graves)
veliina kamena odreena je prema kamenu u koji se pretvorio Zevs, krijui se od osvete
izazvane Sizifovim potkazivanjem.1 Poto je Zevs bio vrhovni bog, sasvim je prirodno da
kamen nosi boanska svojstva mere i veliine. Moe li se zamisliti vea kazna tog doba
posle smrti, od kazne venog fizikog i iscrpljujueg napora koju moe samo gromada
kamena da izazove.
Kamen nije sluajno izabran. Shvatanje kamena kao neeg vrstog, tekog i
masivnog, bezdunog i neivog, to je veno, nadograuje apsurdnost situacije i ivota s one i
s ove strane. Uz to kamen je i neto mnogo postojanije od samog oveka, neto ija svojstva i
sam ovek eli da ima i neizbean je deo ljudskog ivota sa viestrukom ulogom i namenom.
Skoro da je neunitiv, adekvatna je mera veliini kazne i teini uinjenog dela, onemoguena
je upotreba mimo svrhe kazne i istinska je fizika i metaforika prepreka koja oveka ini
malim, siunim i slabim. Kamen je instrument bogova, da ljudsku prirodu kazne, slome,
unize, uine slabom, a svaki pokret i napor Sizifa obezvrede. Zato se s pravom moe pitati ili
posumnjati mogu li kamen ili kamenom da se prevaziu sve fizike metafore i namere
bogova, a koje se mogu svesti u nameri da se apsurdnost ivota nastavi kao apsurdnost i u
smrti. Sizif je postao poznat po kazni u kojoj je kamen sredstvo kazne, a mi emo pokuati da
u kamenu i samom mitu pronaemo i drukije mogunosti od sinonima za apsurdnost posla
kojim se neko bavi.
Za poetak, razmatrajui smisao kazne za bogove i za Sizifa, s kamenom u glavnoj
ulozi, zakljuili bismo da se smisao moe podudarati na poetku, ali ve u drugom pokuaju i
svakom sledeem, ukljuujui i deo kada se Sizif silazi dole, razvija se realna mogunost da
se smisao sve vie razlikuje. Mogunost se sastoji u tome da se raspoloivim sredstvima i
moi neto uini, a to je da se apsurdnost kazne upotrebi kao osnova za njeno prevazilaenje i
eventualno negiranje. A tu je i veoma vana uloga kamena, odnosno kako ga iz sredstva
kazne transformisati u sredstvo borbe i na kraju pobede. tavie, moe se i proiriti
simbolika, jer kamen kao kazna nije kazna samo Sizifu nego i itavom ljudskom rodu. Zato,
ako se je kamen bogova zlokobno nadvio nad Sizifom i ljudskim svetom, kamen Sizifa i
napor bi trebali da simboliu otpor koji ini oveka neponovljivom jedinkom u sopstvenom
svetu. U njemu ima mesta i za bogove, ali se njihovo velianje ne moe vriti na tetu
dostojanstva ljudi. Opravdanje za to je i to je svet bogova skoro isti kao i svet ljudi, jer su i
oni podloni istim porocima. Samim tim, ni odluke bogova nisu savrene kao i ni svet koji
ine i koji pokuavaju da urede, pa je opravdana pobuna protiv apsurdnosti koju nameu.
Apsurdnost Sizifove kazne proistekle iz guranja kamena, trebalo bi pretvoriti u njihov
poraz, a na nain da se Sizifova borba uini smislenom i na kraju pobednikom. A Sizif to
1

Uporediti Grevs, Robert, Grki mitovi, Nolit, Beograd, 1990, str. 191.

nebi mogao bez kamena, jer mu pored sebe samog jedino kamen preostaje kao orue, bilo
stvarno ili metaforino. Naa je namera da ukaemo i na drugu simboliku kamena koja
proistie iz odnosa sa Sizifom, a to je: da se pomou kamena pokua, pred rastuom
apsurdnou ivota i sveta, odgovoriti smislom u situaciji kada nema nade i u dobu kada se
obesmiljava sve i sam ivot.
Veno ponavljanje istog i izbor Sizifa
Pre nego to kamenu dodelimo simboliku duha i smisla treba odgovoriti ima li smisla
u Sizifovom naporu, jer je on apsurdan, a apsurdan je jer nema smisla. Da li je apsurdnost
kazne samo nastavak apsurdnosti ivota koji je vodio Sizif.
Prvo ta je tu uopte kazna. Kamen jeste nain i sredstvo da se izrazi sva nitavnost
oveka prema bogovima, ali apsurdnost kazne za bogove ne proistie iz kamena, nego iz
sledeeg poloaja Sizifa: on za kaznu, zbog svojih dela vie nije na zemlji; stalno ima isti
posao, guranje kamena; kamen je teak, dakle zahteva izuzetan napor; on nema izbor; pred
njim je venost i stalno zapoinjanje neega to nema smisao i svrhu. To je i opomena za
druge, koja pokazuje kako prolaze oni koji dirnu u autoritet i volju bogova i posumnjaju u
njihovu svemo.
Ipak, nije kazna guranje kamena, nego stalno zapoinjanje istog, a besmisao ili
apsurdnost posla proizilazi iz injenice da je ishod poznat Sizifu i svima. Sizifova osuda da
veno gura kamen, prema Kamiju (Albert Camus), nije tragika. Tragika ovog mita se ogleda
u injenici da je njegov junak svjestan2 svog poloaja i apsurdnosti koji on predstavlja.
S druge strane, svest o bezizlaznosti poloaja je istinski tragina, ali je i podsticaj da se
traginost ili apsurdnost prevazie. Tako kamen od pojavnog oblika kazne i volje bogova,
moe da poprimi i simboliku Sizifove volje, pri emu njegov napor ima ire dimenzije izvan
prostora i vremena, a to znai univerzalniji karakter. Ako ostavimo po strani Sizifa, namee
nam se Sizifov poloaj kao analogija poloaja oveka u sadanjem svetu.
Naa svakodnevnica je stalno ponavljanje istog posla, istih radnji i istog naina ivota,
a namee nam je neko drugi. To je drutvo koje namee iste i svima propisane obrasce
ponaanja, to su sve vee i rastue potrebe za radom, za obezbeenjem egzistencije, za
troenjem, to su poslodavci koji nas bez milosti gone sve vie i vie a plaaju sve manje itd.
Sve ono to inimo, bilo materijalno ili duhovno, doivljava se kao prinuda, kao nametnuto
sa strane, servira se kao nunost i potreba gole egzistencije. Istovremeno se ne moemo oteti
oseaju da je se sve ono to odreuje na ivot, izvan nas i naeg uticaja i da nae postupke
obezvreuje i obesmiljava obavijajui ceo na ivot apsurdom. Svi smo mi Sizifi
svakodnevnice, jo vie u naoj tehniko-tehnolokoj i informatikoj eri u kojoj stalno
napredovanje nije i napredovanje smisla i slobode. Mi nemamo vremena za promiljenje svog
poloaja, za iskorake, jer emo ispasti iz trke, tako na ivot postaje nalik na ivote svih
drugih, jednolian i iznova ponavljajui u stalnom strahu da moda nismo dostupni. U
nedostatku vremena i potrebe da sebi racionaliemo apsurdnost sopstvenog poloaja ili sveta
koji postaje takav, ostajemo pomireni sa situacijom, rezignirani i bez nade i vere. Samo
poneki usamljeni vapaj za smislom i slobodom ne uspeva da razastre tminu apsurdnosti
kojom smo okrueni i kojoj i sami doprinosimo. Svet i odnosi u svetu nas stalno sateruju u
univerzalne okvire, zahtevajui da se ponaamao na prihvatljiv i predvidljiv nain, da ne
budemo razliiti, da prihvatimo svoj poloaj i stvarnost onakve kakvi jesu. To se i u veini
sluajeva i ini. Sloboda oveka sputana je kao i njegova priroda, a to je da se bori, da svoju
tragikominu svakodnevnicu, nieg novog i neodudarajueg, na neki nain osmisli, promeni i
2

Kami, Alber, Mit o Sizifu, Veselin Maslea-Svjetlost, Sarajevo, 1989, str. 130.

dalje iznova menja. Nema ni mesta individualnosti i odskakanju, poeljna je samo

prosenost.
Svakodnevnica i nama kao i Sizifu postaje tragina kada nje postanemo svesni, kada
postanemo svesni apsurdnosti vlastitog ivota, a taj sudar racionalnosti saznanja i
iracionalnosti sveta postaje poguban ukoliko nita ne uinimo da ga prevaziemo.
Zato ako stalno i teko guranje kamena u kome nema smisla ili simbolike, uzmemo
kao metaforu naeg sveta i ivota u kome nas eka neizbena smrt na kraju ivota i to ne kao
osloboenje od svega, nego kao negacija ivota i smisla u ivotu, onda se moramo kao i Sizif
zapitati ta dalje.
Alber Kami je zakljuio da svet nije apsurdan, nego da postaje apsurdan kada elimo
da ga shvatimo, odnosno da ivot nije apsurd, nego je apsurd sam ivot. A apsurd se po
njemu moe prihvatiti revoltom, slobodom i strau, a mi bismo, nasuprot njemu, dodali i
nadom. Dakle, ima li Sizif u svom poslu guranja kamena razloge da bude revoltiran, slobodan
i strasan, a da bude podstican nadom ili je jednostavno preputen rezignaciji.
Revoltiranost moe proisticati iz injenice da je prestrogo kanjen ili iz toga to je na
neki nain uhvaen na delu. Ili je moda, po svemu sudei, razlog za revolt spoznaja
sopstvenog ivota do tada kao apsurdnog, budui da je za borbu protiv apsurdnosti ivota
kanjen i apsurdnou u smrti.
Ima li rezignacije kod Sizifa, odnosno preputanja sudbini. Ukoliko njegov uzaludan
posao i stalno ponavljanje istog a to on i ini, posmatramo kao spoljanju manifestaciju
njegovog unutranjeg bia onda je odgovor da. Meutim, to sigurno nije u njegovoj prirodi,
imajui u vidu nain ivota i sposobnosti s kojima je raspolagao. 3 Njegova volja da kamen,
iako teak, izgura do vrha i njegova predanost da na isti nain ili sa istim arom, dakle ne
bezvoljno, to opet ini, ukazuju da kod njega nema mesta rezignaciji. Analogno dananjem
shvatanju predestinacije, prema kojoj su ljudski postupci unapred odreeni boijom voljom, a
koja ne negira volju oveka i slobodu izbora dok su oni u granicama boije, 4 mogli bismo
rei da se Sizif nije prepustio sudbini. On ima izbora, a gde je izbor tu su volja i sloboda.
U stvarnom ivoti osim pomirenja, izlaz iz bezizlazne i apsurdne situacije za neke lei
u samoubistvu, dok za druge u ignorisanju konanosti i prevazilaenju apsurda stalnom
borbom i stvaranjem. Zanemarivanjem i transcedencijom kraja kao i idela slobode, izvesnost
se premeta u neku daleku budunost, skoro kao beskonanost, zbog ega i nije potrebno o
tome razmiljati. Time se potire neumitnost smrti kao prepreke ivotu i otvara prostor za
zapitanost nad svrhom i smislom, odnosno nad potrebom da se svet i ivot stalno i iznova
stvara i menja.
Sizifu nije na raspolaganju samoubistvo tela, jer je on ve mrtav, ali moe
malodunou, rezignacijom, gubitkom volje da izvri samoubistvo duha i tako da dozvoli da
kazna dobije svoj smisao, a to je spoznaja da nema ni u emu smisla, odnosno spoznaja svuda
prisutne apsurdnosti u ivota i smrti i uzaludnosti svakog otpora.
Na drugoj strani, izbor je odbaciti apsurdnost situacije i stalnim, istrajnim i iznova
zapoinjajuim postupkom, uiniti sebe i svoj ivot smislenim, makar i simbolino i tako
obesmisliti kaznu. A to je mogue jedino ako snagom, voljom, sveu i jo veom istrajnou
nastavi da gura kamen. Tako njegova sudbina kao i kamen postaju samo njegovi i time tom
besmislu daju smisao, iz apsurda se crpi svest, snaga i volja za njegovo prevazilaenje. U
tome je i njegova sloboda i nain da se transcedentna i nikad dostignuta sloboda onako kako
elimo, priblii u ovome sada i ovde njegovog stradanja. I tu se slaemo s Kamijema da
u ovome sada i ovde treba initi ono to moemo, to od nas zavisi, to je za danas a ne
za venost, dakle bez iluzija pa i bez nade, osim ako je nada u ispravnost i smislenost
3

Prema nekim izvorima kod Grka re Sizif znai vrlo mudar, uporediti Grevs, R. op.c. str. 191.
Vie o slobodi volje oveka, boijoj volji i predestinaciji vidi Istonohriansko ili Vizantijsko poimanje
volje u: Pei, Z.,R.,Teorijska zasnovanost pilitike volje, Despot Book-Zograf, Ni, 2011, str.56-69.
4

podsticajna. Tek ispunjeno nae sada i ovde moe biti za venost, poruka, simbol,
metafora, podsticaj. Naravno da sloboda kao i u stvarnom ivotu nikada nije savrena ili
dovoljna, ali je na smisao u pobedi apsurda na nain da je stalno iznova stvaramo, da
pomeramo sopstvene i njene granice i da teimo da ih dostignemo. A tu treba dodati i strast
kao posledicu i produkta saznanja o apsurdnosti prethodnog i sadanjeg stanja i revolt koji e
dovesti do reenosti da se istrajnou i voljom pobedi apsurdnost situacije.
Dakle, kao najbolji mogui izbor za Sizifa je da prema sopstvenoj slobodnoj volji
istraje u sprovoenju sopstvene kazne. A za to mu je na raspolaganju, venost, njegova volja i
snaga koji bez sumnje jaaju sa svakim iznova guranjem kamena. Svest o apsurdnosti
sopstvene situacije je prvi korak ka njenom razumevanju i promeni. Bogovi su Sizifu
namenili napor, troili snagu, kamenom ga kaznili, ali mu nisu mogli oduzeti svest o tome i
on je slobodan u svesti. Stalno i iznova ponavljanje radnje je napredak, iako to tako ne
izgleda. To je i deo Hegelovog (Hegel G.W.F) napredka kojim se kree svet i ljudska istorija
a to je ,,napredovanje u svijesti o slobodi,5 a ta svest i pratea sloboda sa svakim danom i
svakim usponom na brdo, sa svakim padom kamena, jaaju i obesmiljavaju kaznu. Tako se
lukavstvo Sizifa, potire lukavstvom bogova a njihovo lukavstvo, lukavstvom uma, ili
ovekove sutine da uvek iznova nalazi nove mogunosti. Naravno da svest i znanje nisu isto
to i sloboda, ali nas kako smatra Berlin (Isaia Berlin) ,,... poteuju nezadovoljstva koje
doivljavamo kada teimo nemoguem.6 ovek u odgovarajuim okolnostima u vremenu i
prostoru, ukoliko delo koje ini, ukljuujui i guranje kamena etablira kao sopstveno, sebi
svojstveno, dakle ne i strano i nametnuto, prevazilazi sredstvo kazne i ini ga delom
sopstvene biti, dakle i smisla. Zato Sizif moe da bude zadovoljan.
Kamen od apsurda do metafore slobode i smisla
Imajui u vidu da je sav ivot proet apsurdom, ali i sreom, ne bismo saznali ta je
apsurd da neznamo ta je srea i obrnuto. Tako dva razliita i meusobno potirajua svojstva
ivota, svoj smisao nalaze u negiranju jedno drugog, to odreuje i njihove sutine kao da
jedno iz drugog proistie. Sizif svestan svoje tragike zna i da sadanja sudbina, kao i u
ivotu, pripada samo njemu. Prema njoj moe oseati samo prezir, ali je njegova kao to je i
kamen koji gura samo njegov. Kao bremenu koje svaki ovek ima i koje nosi, Sizif se iznova
vraa svom kamenu. Kamen je s jedne strane deo apsurdne kazne ili apsurdnog ivota inei i
sam deo ivota, s druge je nain da se Sizif uzdigne iznad svega i kamenom dostigne
slobodu.
Skoro da se ne moramo pitati da li su ovekov ivot i slobada nalik na Sizifa, njegov
kamen i njegov ivot. Zar se ovek u svom celokupnom ivotu ne nalazi u poziciji da gura
kamen. Zar kamen ne personifikuje patnju, muku, kaznu, ali i granicu naih mogunosti pa
time i slobode. Kamen je naa potreba da bi spoznali sopstvene domete, svoje mesto i ulogu,
kao to je Sizifu kamen umesto kazne granica slobode. Omeavajui slobodu kamen je deo te
slobode, kao to su krug i krunica neodvojivi jedno od drugog. A to su u naem ivotu
zakoni i pravila kao deo nae slobode i istovremeno njeno ogranienje. Slobodni smo i u meri
u kojoj ne ugroavamo jedni druge. ovek moe imati slobodu za, da neto ini, da misli,
da stvara itd. Takoe moe imati i slobodu od, od svega onog to ga ograniava, bilo u to u
fizikom ili materijalnom smislu. Sizif ima slobodu da prezirui sudbinu nosi svoj kamen,
prema sopstvenoj volji i odluci i da u tome istraje. Istovremeno slobodan od same kazne i
njenog smisla i namene kako su je bogovi predvideli.
5
6

Hegel, G.,V., F., Filozofija povijesti, Naprijed, Zagreb, 1966, str.24.

Berlin, Isajia, etiri ogleda o slobodi, Filip Vinji, Beograd, 1992, str. 229.

S jedne strane kamena su bogovi i kamen shvaen kao kazna ili apsurd, s druge Sizif i
kamen sjedinjeni u njegovoj odluci da istraje, kao metafora ivota i smisla. Ukoliko Sizifa
pobedi malodunost i izgubi svaku nadu to je pobjeda kamena, to je sam kamen. 7 ili bie
preputeno sopstvenoj sudbini i apsurdu. Ukoliko Sizif istraje da nastavi sa istim ili jo veim
arom i voljom da gura kamen, kamen postaje Sizif, a njihovo jedinstvo otvara i granice
slobode. Kamen transcedentnu slobodu, koja kao cilj koji uvek izmie ljudima i nikad se ne
dostie, pribliava Sizifovom sada i ovde tako to ga ini smislenim, jer je on slobodan u
svojoj odluci i svojoj volji. A kako kae Jaspers taj skok odluuje o mojoj (i Sizifovoj
primedba Z.P.) slobodi, jer sloboda jeste samo s transcedencijom posredstvom
transcedencije.8 Time je imanentnoj slobodi da misli pridodata transcedentna sloboda da
stvara i podsticaj njenom ostvarenju. Kamen postaje obeleje koje anticipira izlaz pred
svakim drugim buduim i moguim nainom apsurdnosti situacije i ivota. On je metafora
kako se suprostaviti obesmiljavanju napora oveka u bori za ljudsko dostojanstvo i slobodu,
koristei apsurdnost samog ivota. On nam pokazuje da sav smisao ivota lei u venoj borbi
i potrazi za smislom i slobodom, ali borbi koja nikada nee biti zavrena, ali koja, ako stane,
dozvoljava da kroz slavoluk ivota prostruji pobeda apsurda.
Sizifov poloaj nam govori da on jeste apsurdan, izmeu ostalog i kao sam ivot, ali
govori i o napredovanju, venom vraanju istog i da se u tom besmislu mora pronai smisao
i odgovarajua sloboda, ako ne apsolutna onda relativna. Kamen je dvostruki odraz, odraz
kazne i odraz pobede u zavisnosti s koje strane se nalazite. Na nama je da sopstvenim
izborom, a u tome smo slobodni, biramo i stranu kamena svog ivota.
Obesmiljavanje apsurda
Ako posmatramo ivot kao put ka smrti biemo kao Sizif u bezizlaznoj situaciji.
Meutim, prihvatajui situaciju i ispraznost Sizifovog posla datim, preostaje nam da ivimo
bez obzira na konanost, kao to Sizif istrajava u guranju kamena. ivot jeste bolno guranje
kamena, ali nam taj kamen i bol daju smisao ivotu i ine sam ivot. Kamijeva tvrdnja da
ivot nije apsurdan, nego je apsurd ivot, moe se ostvariti jedino ako smo toga svesni,
ako imamo nadu i veru da emo i ubudue biti toga svesni i dostojni. Prometej je ljudima
uskratio poznavanje budunost, kako se nebi smisao ivota izgubio, ali im je dao nadu koja
pokree svaki rad.9
Nada i vera nikako ne mogu da budu isprazna zamena za nau nemo da shvatimo
apsurdnost situacije ili izgovor za neinjenje. Nama su potrebni stvaralaka nada, kako Bloh
(Bloh Ernst) kae, uena nada docta spes10 (learned hope) koja e nam pomoi da pobedimo
apsurd tako to emo ga obesmisliti i uiniti sastavnim delom ivota. Jedino tako apsurd
moe biti uzrok i sredstvo sopstvene negacije, kao to Sizifov kamen vie nije sredstvo kazne,
nego sredstvo prevazilaenja kazne i obesmiljavanja svake namere da se ovekov napor
proglasi uzaludnim, pred apsurdnou ili pred smru. Svest o tome nas ohrabruje i mora nas
initi i zadovoljnim.
Kamenom, reenou i odlukom Sizif se ispoljio kao linost i kao individua. A biti
linost, znai biti svoj, imati slobodu, ak i ako je ona samo sloboda od a ne i sloboda za.
Kamen nam i u realnom ivotu, od sredstva bez duha, hladnog, bezoseajnog postaje
upotrebno sredstvo za zadovoljenje tela i duha, ali i prevazilaenje besmisla svakodnevnog
ivota. Kamen je deo naeg ivotnog prostora, kamenom smo okrueni, na kamenu i u
7

Ibid., str.131.
Jaspers, Karl, Filozofija egzistencije, Prosveta, Beograd, 1973, str.55.
9
Osvalt, Sabina, Grka i rimska mitologija, Vuk Karadi, Beograd, 1980, str.290.
10
Uporediti Bloh, Ernst, Das Princip Hoffnung, Suhrkamp Verlag Frankfurt am Main, 1985.
8

kamenu ivimo. Naravno da kamen nije samo jedno sredstvo postoje i druga, ali kamen ima
posebna svojstva koja naroito dolaze do izraaja u umetnikom stvaralatvu, gde ima vie
vidova ispoljavanja ovekove individualnosti i odnosa prema svetu. 11 Umetnost uopte, kao i
umetnost kamenom je nain da ovek prevazie apsurdnost svakodnevnice, nain da se
donese sud o njoj i kritiki izrazi sva apsurdnost i besmisao ivota, ukoliko se ne prepustimo
rezignaciji i bezvoljnosti. Apsurd proizvodi sam apsurd i njime se hrani. Naa je namera da se
apsurd javlja kao podsterk, kao sloboda, kao hrana smislu svega i pojedinca, kao to Sizif od
junaka apsurda postaje personifikacija junaka smisla.
Mit o Sizifu i Sizifovom poslu guranja kamena trai odgovore koliko su naa sloboda
i stvarnost u ravni apsurdnosti, mita ili postoji deli slobode i smisla u svetu u kome ivimo, a
to znai i postojanje nade. Ukoliko nas ne prati podsticajna nada da se moe dosegnuti
sloboda, da se moe saznavati smisao i sutina, onda smo osueni na apsurd, jer nemamo ta
postii i svoju svakodnevnicu ve ivimo. Naravno da su sloboda i sutina svega u
apsolutnom smislu nedostini, da su stalno transcedentni, ali sav smisao nije u njihovom
postizanju, nego u stalnoj potrazi za njim, a to znai za smislom i svrhom ivota. A ta potraga
nije stalno napredovanje i pravocrtnost, iako svaka generacija nadilazi i nadograuje sebe i
svoju svest na prethodnoj. Potraga je vie potreba sama po sebi, jer se konstantna potreba za
smislom i transcedentnost cilja i svrhe javljaju kao veita borba za isto, kako po cilju tako i
po sadraju. Tako se i napredovanje doivljava kao veno ponavljanje istog, kao i Sizifovo
guranje kamena. Meutim, to ponavljanje, makoliko bilo veno i isto, nije nikada isto, ni po
njemu samom, ni kao metafora. I Sizif je kao i Zaratustra shvatio da do istine, slobode ili
smisla jedan jedini put, naime-ne postoji. 12 Uvek je re o novim i drugim ljudima koji
idu za svojom sudbinom, svojim putevima, za svojom svrhom i za sopstvenim pobedama
apsurda. Veno vraanje istog je i u tome to sva ta svrha, sav smisao ivota i borbe oveka,
ne zavraavaju izvan njega, nego u njemu samom, kao jedinom merilu sutine svega. To je
obeleje svakog oveka, svih ljudi, generacija prolih, sadanjih i svih buduih. A to je i
nain pobede nad apsurdnou ivota, obesmisliti smislom apsurd, to je i razlog za na ivot
i borbu, jer ivot u apsurdu ne mora da bude apsurd. Tako pitanje o smislu opstanka,
ljudskog i svakog drugog, poivana ontologijskoj odluci o bitku sagledanom u dva aspekta:
kao esse essentiae i kao esse existentiae.13 A reenje je da se esse essentiae pronalazi u esse
existentiae, dakle sutina svega se nalazi u sutini ivota i smisao ivota je u samom ivotu,
nikako u neemu drugom i izvan. A tu nalazimo i ontoloku vezu izmeu oveka i kamena u
potrebi da kamenom kao venim materijalom ostavimo veni trag u vremenu i prostoru i da
svojim naporom i izrazom pomou njega doprinosimo ovekovom ozbiljavanju apsurdne
zbilje. To je i naa uloga da smislenim sopstvenim ivotom doprinosimo i smislu uopte i
tako besmisao sopstvenog doba, vremena koje neumitno prolazi i podsea nas na izvesnost
kraja ivota, konstantno odbacujemo.
Svaka pobuna nad ustaljenom svakodnevnicom je obesmiljavanje apsurda, odnosno
kreativnost i rad ine ivot smislenim. Kao i Sizif nismo svesni svojih mogunosti i
ogranienja dok ne zaponemo borbu, Sizif je toga postao svestan u smrti, mi smo toga
uglavnom na kraju. Oni koji su svesni ogranienja na poetku i odbijaju da se bore, svoj ivot
ine apsurdnim i besmislenim, ne dajui sebi ansu. Moemo biti svesni istinitosti apsurda
ivota ali nikako ne i borbe, jer borba je sama po sebi negacija apsurdnosti, i to je na izbor,
to je na kamen i to je naa pobeda nad bogovima i apsurdnou smrti. Sizifova greka je to
11

O kamenu kao sredstvu umetnikog izraza vidi tekst Pei Zoran, Using stone from form to the meaning of
existence, in: Harmoni of Nature and Spirituality in Stone, publisher: Stone Studio Association, Belgrade,
2011., 151-160.
12
Nie, Fridrih, Tako je govorio Zaratustra, Oktoih, Podgorica, 1999, str. 118.
13
Sutli, Vanja, Intelektualac i korijeni apsurda, pogovor u Kami, A., Mit o Sizifu, Veselin Maslea-Svjetlost,
Sarajevo, 1989, str. 153.

za ivota nije bio svestan sopstvenih mogunosti a time i ogranienja, a to je svima nama
potrebno kako bismo znali meru i granicu, iako se granice kao i cilj stalno i iznova moraju
pomerati i postavljati.
Sizifova borba protiv apsurdnost, kao potraga za smislom koja ne obeava, nisu na
poetku ukazivali na povoljan ishod. Inae bogovi nebi kamenom uruavali samo telo, nego i
duh, obeshrabrujui ga saznanjem da se kazna za apsurdnost ivota protee i apsurdnou u
smrti. Ipak Sizifov ivot istinski i metaforino nije bio ba apsurdan, jer su njegova pobuna
pokuaj da se ne prepusti svakodnevnici. Kazna je pomogla da shvati da je precenjivanjem
sopstvenih mogunosti za ivota, vie bio Epimetej, nego Prometej 14. U smrti je Sizif od
epimetejske sudbine kao naknadne pameti doao do prometejskog nadahnua da treba nai
naina da se ne narui kazna i iritiraju bogovi, a da se istim sredstvom, svojom snagom,
voljom i kamenom bori i tako pobedi. Ukazao je da je sloboda mogua i u apsurdu i da nije
samo simbol uzaludnosti nekog posla, nego putokaz koji kae da treba iskoristi u ivotu ono
ime se raspolae, bili to kamen, varljiva nada sa dna Pandorine kutije ili neto drugo.
Zakljuak
Na kraju, moemo se i mi zapitati da li bi nas svest o apsurdnosti ivota uinila
drukijim i da li bi promenili svoj ivot. Sizif moe u venosti da ga postavlja i iznova, mi
nemamo toliko vremena. Moda se pitanje o apsurdnosti ivota ne treba postavljati na
poetku, jer bi nas strah od istinitosti odgovora obeshrabrio, a ivot uinio besmislenim. Zato
nam pitanje koje oduvek postavlja filozofija svakog dobe emu jo to ukazuje da odgovor
dolazi na kraju, odnosno ispunjenost onoga emu ili ivota, ne moe biti do pre nego
samog kraja. Meutim, to nas ne oslobaa nego obavezuje na odgovornost. Zato je svako
odustajanje pre kraja, pobeda apsurda, pobeda kazne, a kamen ostaje samo kazna.
Tako se pitanje smisla i metafizikog odnosa egzistencije i esencije problematizuje s
mitom o Sizifu, kao odnos prema ivotu shvaenom kao apsurd ili kao smislenoj i
svrsishodnoj pojavi. tavie to su samo dve strane jednog istog bitka, gde apsurd nastaje u
raskoraku izmeu esencije i egzistencije. Sizif je na svoj nain raskorak premostio sveu,
kamenom i snagom volje, otkrivajui nove horizonte prevazilaenja apsurda ili besmisla, na
nama je da traimo svoje puteve

Literatura
Grevs, Robert, Grki mitovi, Nolit, Beograd, 1990,
Kami, Alber, Mit o Sizifu, Veselin Maslea-Svjetlost, Sarajevo, 1989,
Pei, Z.,R.,Teorijska zasnovanost politike volje, Despot Book-Zograf, Ni, 2011,
Hegel, G.V.F., Filozofija povijesti, Naprijed, Zagreb, 1966,
Berlin, Isajia, etiri ogleda o slobodi, Filip Vinji, Beograd, 1992,
Jaspers, Karl, Filozofija egzistencije, Prosveta, Beograd, 1973,
Osvalt, Sabina, Grka i rimska mitologija, Vuk Karadi, Beograd, 1980,
Bloh Ernst, Das Princip Hoffnung, Suhrkamp Verlag Frankfurt am Main, 1985,
Pei Zoran, Using stone from form to the meaning of existence, in: Harmoni of Nature and
Spirituality in Stone, publisher: Stone Studio Association, Belgrade, 2011,
14

Prema grkom jeziku Epimetej znai naknadna misao, za razliku od Prometeja njegovog brata zaslunog za
ljudski rod ije ime znai promiljen.

Nie, Fridrih, Tako je govorio Zaratustra, Oktoih, Podgorica, 1999,

Sutli, Vanja, Intelektualac i korijeni apsurda, pogovor u: Kami, A., Mit o Sizifu, Veselin MasleaSvjetlost, Sarajevo, 1989,