HERMAN HESE

DEMIJAN
roman
Prevela sa nemakog
PAULINA ALBALA

BEOGRADSKI IZDAVAKO-GRAFIKI ZAVOD

Naslov originala
Hermann Hesse
DEMIAN
Copyright 1925 S. Fischer Verlag.
Alle Rechte vorbehalten durch Suhrkamp Verlag, Frankfurt am Main

Ta ja nisam hteo nita drugo nego da pokuam proiveti ono to je samo

od sebe htelo da izbija iz mene. Zato je to bilo tako mnogo teko?

DEMIJAN

Da bih ispriao svoju povest, moram poizdaleka da zaponem. Kad bi mi

bilo mogue, morao bih da se vinem unatrag jo mnogo dalje, do samih
prvih godina svoga detinjstva, pa i preko njih, u svoje daleko poreklo.
Kad pesnici piu romane, oni obino postupaju tako kao da su Bog, i kao
da mogu poneku ljudsku povest da obuhvate celu celcatu pogledom, i da je
shvate, i da je tako predstave kao da je Bog pria samome sebi, bez ikakvih
velova, poto je on svugde i na svakom mestu. To ja ne mogu, kao to to
uopte pesnici ne mogu. Ali moja povest je meni vanija negoli nekom
pesniku njegova jer je to moja vlastita, a ona je povest oveka - ne nekog
izmiljenog, mogueg, nekog idealnog ili inae nestvarnog, nego jednog
istinskog, ivog oveka, koji je jednom postojao. ta je upravo istinski ivi
ovek, to se danas svakako zna manje no ikada, te se zato ubijaju u
gomilama ljudi, od kojih je svaki dragoceni ogled prirode, koji postoji samo
jedanput. Da mi nismo jo neto vie nego ljudi koji postoje samo jedanput,
da se moe svaki od nas puanim zrnom doista skloniti sa sveta, bez
ikakva traga, onda ne bi vie imalo smisla pripovedati prie. Ali, svaki
ovek nije samo on sam, nego je on jedinstvena, sasvim osobita, u svakom
sluaju vana i znamenita taka u kojoj se pojave sveta ukrtaju samo
jedanput na taj nain, i nikada vie. Zato je povest svakog oveka vana,
veita, boanska, zato je svaki ovek, dokle god ivi i ispunjava volju
prirode. izvanredan i dostojan svake panje. U svakome je otelotvoren duh,
u svakome pati stvorenje, u svakome se izbavitelj raspinje na krst.
Malo njih danas zna ta je ovek. Mnogi to oseaju, i stoga umiru lake,
kao to u i ja umreti lake kad budem do kraja napisao ovu priu.
Ja sebe ne mogu nazvati znalcem. Ja sam samo traio, i to inim i sada, ali
vie ne traim po zvezdama i u knjigama, nego poinjem da oslukujem
pouke koje moja krv u meni ubori. Moja pria nije prijatna, ona nije
zaslaena i skladna kao izmiljene prie, ona odie besmislenou i zbrkom,

bezumnou i snom, kao ivot svih ljudi koji nee vie da se lau.
ivot svakog oveka je put ka samome sebi, pokuaj jednoga puta,
nagovetavanje jedne staze. Nijedan ovek nije nikad bio potpuno on sam,
ali svaki tei da to postane poneko potmulo, poneko jasnije, svako kako
ume. Svako nosi sa sobom sve do konca ostatke svoga roenja, sluz i
ljuturu jednog prasveta. Poneko ne postane nikad ovek, ve ostaje aba,
ostaje guter, ostaje mrav. Poneko je gore ovek, a dole riba. Ali svako je
hitac prirode uperen ka oveku. Svima nama je zajedniko poreklo, majke
nae, svi mi potiemo iz istog drela; ali svako, kao pokuaj i hitac iz
dubina, tei svojoj vlastitoj svrsi. Mi moemo razumeti jedan drugog, ali
svako od nas moe da protumai samo sebe samog.

I
DVA SVETA
Poinjem svoju povest jednim doivljajem iz vremena kad sam imao deset
godina i iao u latinsku kolu u naoj varoici.
Mnogo ta mi tu odie u susret, i dira mi duu bolom i prijatnom jezom:
mrane kao i svetle ulice, kue i zvonici, otkucaji asovnika i ljudska lica,
sobe pune zgodne i tople udobnosti, sobe pune tajne i duboke strave od
utvara. Mirie na toplu zbijenost, na bele zeeve i sluavke, na domae
lekove i suvo voe. Dva sveta su se tamo preplitala, sa dva pola dopirali su
dan i no.
Jedan svet je bio oinska kua, ali je on bio ak jo ui, obuhvatao je
upravo samo moje roditelje. Taj svet mi je bio velikim delom dobro poznat,
i zvao se majka i otac, zvao se ljubav i strogost, uzor i kola. U sastav tog
sveta je ulazio blagi sjaj, jasnoa i istota, tu je bilo carstvo krotkih
prijateljskih govora, opranih ruku, istog odela, dobrog vladanja. Ovde je
pevana jutarnja molitva, ovde se svetkovao Boi. U tom svetu bilo je
pravih linija i puteva koji su vodili u budunost, bilo je dunosti i krivice,
nemirne savesti i ispovesti, pratanja i dobronamernih odluka, ljubavi i
potovanja, biblijskih rei i mudrosti. Toga sveta morao se ovek drati, pa
da mu ivot bude jasan i ist, lep i uredan.
Drugi, pak, svet poinjao je ve usred nae roene kue i bio je potpuno
drukiji, dah mu je bio drukiji, obeavao je i iziskivao drukije. U tom
drugom svetu bilo je sluavki i egrta, pria o avetinjama i sablanjivih
rekla-kazala, tu je bila arena bujica gorostasnih, primamIjivih, strahovitih,
zagonetnih pojava, stvari kao to su klanica i tamnica, pijanice i dandrljive
ene, steone krave, popadali konji, pria o provalama, umorstvima,
samoubistvima. Svih tih lepih i groznih, divljih i svirepih stvari bilo je
unaokolo, u oblinjoj ulici, u oblinjoj kui. Policajci i skitnice jurili su po
svetu, pijanice su tukle svoje ene, opori mladih devojaka kuljali su
predvee iz tvornica, stare ene su mogle da omaijaju oveka i da ga
naine bolesnim, razbojnici su stanovali po umama, palikue su hvatali

andarmi - svugde je tekao i mirisao ovaj drugi, estoki svet, svugde samo
ne u naim sobama, gde su bili majka i otac. I to je bilo vrlo dobro. Divno
je to bilo to je ovde kod nas bilo mira, reda i spokojstva, dunosti i iste
savesti, pratanja i ljubavi - a divno i to to je bilo i svega onog drugog,
svega glasnog i otrog, tmurnog i nasilnog, odakle se jednim skokom moglo
pobei do majke.
A najudnije je bilo to to su se oba ta sveta graniila jedan s drugim, to
su bila bliska jedan drugom! Na primer, naa sluavka Lina, kad bi uvee
pri molitvi sedela u trpezariji kraj vrata i svojim jasnim glasom pevala
pesmu s nama zajedno, s opranim rukama sputenim na ravno uglaanu
kecelju, onda je ona sasvim pripadala ocu i majci, nama, svetlome i
pravome. Odmah potom, u kujni ili u upi, kad bi mi priala priu o
ovjeuljku bez glave, ili kad bi se kod mesara u maloj prodavnici svaala
sa enama iz susedstva, bila bi onda druga, pripadala bi drugom svetu, bila
bi opkoljena tajnom. I tako je bilo sa svaim, a ponajvie sa mnom samim.
Ja sam, naravno, pripadao svetlome i pravome svetu, bio sam dete svojih
roditelja, ali kud god bih upravio oko i uvo, svugde je bilo onog drugog, pa
i ja sam iveo u drugom, mada mi je esto bivalo tue i neprijatno, mada bi
me tamo redovno spopadala nemirna savest i strah. S vremena na vreme,
ak, iveo bih ponajradije u zabranjenom svetu, i esto bi povratak u svetlo
- ma kako bio potreban i dobar - bio gotovo kao povratak u manje lepo, u
dosadnije i vie pusto. Ponekad sam znao: moj cilj u ivotu bio je da
postanem onakav kao to su moj otac i mati, onako svetao i ist, iznad
drugih, i pridravajui se reda kao oni. Ali dotle je put bio dalek, dotle se
moralo odsedeti po kolama, i uiti, izdravati probe i polagati ispite, a put
je svagda vodio pored drugog, tamnijeg sveta, ili kroza nj, i nije bilo nimalo
nemogue da se kod njega ostane i u njemu utone. Postojale su prie o
izgubljenim sinovima, kojima se to desilo, i ja sam ih strasno itao. U njima
je povratak ocu i dobru bio svagda velianstven i donosio je spasenje, te
sam ja apsolutno oseao da je jedino to pravo, dobro i poeljno. Pri svemu
tome, onaj deo prie koji se odigravao meu zlima i propalima, bio je
mnogo primamljiviji; i, da se smelo rei i priznati, ponekad je bila upravo
ista teta to se zabludeli pokajao i to je ponovo naen. Ali se to nije
kazivalo, a nije se ni mislilo. Samo se nekako javljalo, kao nasluivanje i

mogunost, sasvim na dnu, u oseanju. Kad sam zamiljao avola, mogao

sam ga sasvim lepo zamisliti dole na ulici, preruenog ili onakvog kakav je,
ili na godinjem vaaru, ili u nekoj krmi, ali nikad kod nas u kui.
Moje sestre su se takoe ubrajale u svetao svet. Kao to mi se esto
inilo, one su u sutini bile blie ocu i majci, bile su bolje, moralnije, manje
grene nego ja. One su imale mana, bivale su neuljudne, ali, inilo mi se, to
nije ilo veoma duboko, to nije bilo kao kod mene, gde je dodir sa zlim
postajao esto tako teak i muan, gde je taman svet bio mnogo blii. I
sestre je valjalo, kao i roditelje, uvati i potovati; i kad bih se s njima
pozavadio, nalazio bih potom pred svojom roenom saveu da sam rav,
da sam zametnuo sam kavgu, i da moram moliti za oprotaj. Jer su se u
sestrama vreali roditelji, ono to je dobro i to deli naloge. Bilo je tajni
koje sam mogao deliti mnogo pre sa najrasputenijim mangupom negoli sa
svojim sestrama. U lepe dane, kad bi bilo svetlo, i kada bi savest bila u
redu, tada bi esto bivalo divno igrati se sa sestrama, biti s njima dobar i
uljudan, i videti samoga sebe u valjanoj, plemenitoj svetlosti. Tako mora da
se neko osea kad je aneo! To je bilo najuzvienije to smo znali, i mi smo
zamiljali kako je slatko i divno biti aneo, opkoljen svetlim zvukom i
mirisom kao Boi i srea. O, kako se retko dospevalo do takvih asova i
dana! esto bih pri igri, pri dobrim, nevinim, doputenim igrama bivao
obuziman strau i estinom, to bi sestrama bilo nepodnoljivo, to bi
dovodilo do svae i nesree; i kad bi me tada spopao gnev, postajao bih
uasan, inio bih i kazivao stvari iju sam gnusobu, jo dok bih je inio i
izgovarao, oseao duboko i kako me saie. Tada bi dolazili ravi, mrani
asovi kajanja i smrvljenosti, a potom bolni trenutak kad bih molio za
oprotaj, a potom opet svetao zrak, mirna, zahvalna srea bez nesuglasica,
za asove ili trenutke.
Iao sam u latinsku kolu; sin predsednika optine i sin vrhovnog umara
bili su u mome razredu, i navraali su pokatkad k meni; to su bili divlji
deaci, ali ipak pripadnici dobrog, doputenog sveta. Pri svem tom, bio sam
u bliskim odnosima sa deacima iz susedstva, acima osnovne kole, koje
smo inae prezirali. S jednim od njih moram da zaponem svoju priu.
Jednog slobodnog popodneva - tek sam bio navrio desetu godinu tumarao sam s dva deaka iz susedstva. U tome nam se pridrui jedan vei,

neki snaan i surov deran skoro od trinaest godina, ak osnovne kole, sin
jednog krojaa. Otac mu je bio pijanac, i cela porodica bila je na ravu
glasu. Franja Kromer bio mi je dobro poznat, plaio sam ga se, i nije mi se
svidelo kad nam se sad prikljuio. Ponaao se ve kao mukarac, i u hodu i
nainu govora podraavao je mlade fabrike momke. Pod njegovim
vostvom siosmo pored mosta na obalu, i sakrismo se od sveta pod prvim
lukom na mostu. Uska obala izmeu zasvoenog uprijinog zida i vode koja
je leno oticala, bila je prekriljena samim otpacima, olupinama i starudijama,
zamrenim svenjevima zarale gvozdene ice, i drugim smeem. Pokatkad
bi se tu nalazile i upotrebljive stvari; pod vostvom Franje Kromera morali
smo pretraiti jedan deo obale, i pokazati mu ta smo nali. On bi to tada ili
strpao u svoje depove ili zavitlao u vodu. Naredio nam je da pazimo nema
li tu stvari od olova, mesinga ili kalaja, pa je sve to, kao i jedan stari roani
ealj, potrpao kod sebe. U njegovom drutvu oseao sam se veoma
potiten, ne samo zato to sam znao da bi mi moj otac, kad bi to saznao,
zabranio da s njim optim, nego iz straha od samoga Franje. Bilo mi je milo
to je gledao na mene kao i na druge i postupao sa mnom kao i s ostalima.
On je zapovedao, a mi smo sluali; kao da je to bio stari obiaj, mada sam s
njim bio prvi put zajedno.
Najzad posedasmo na zemlju, Franja pljunu u vodu, i izgledae kao kakav
ovek kako je bio krezub, pljuvao je kroz prazninu meu zubima, i pogaao
je kud god je hteo. Zapodenu se razgovor, i deaci udarie u hvalisanje i
razmetanje svakojakim akim podvizima i nestalucima. Ja sam utao, ali
sam se plaio da u upravo tim utanjem pasti u oi i navui na sebe srdbu
Kromerovu. Moja su se oba druga od samog poetka odbila od mene, i
prela su na njegovu stranu; ja sam bio meu njima tuinac, i oseao sam
da ih moje odelo i ponaanje izazivaju. Kao aka latinske kole i
gospodiia, bilo je nemogue da me Franja moe voleti, a ona druga
dvojica, to sam dobro oseao, odrekla bi me se i ostavila na cedilu im bi
to ustrebalo.
Najzad iz istog straha, zaponem i ja da priam. Pronaoh neku veliku
pustolovinu, ijim junakom nainih sebe. U bati kraj vodenice na uglu priao sam - ukrao sam nou s jednim drugom itav dak jabuka, i to ne
obinih, nego samih carevki i zlatnih parmenki, najbolje vrste. Iz opasnosti

ovoga asa, pobegao sam u tu povest, a izmiljanje i prianje teklo mi je

glatko. A da ne bih odmah prestao, i da se ne bih moda zapleo u neto jo
gore, upotrebio sam svu svoju vetinu. Jedan od nas - priao sam - morao
je jednako da uva strau, dok je drugi bio na drvetu i stresao jabuke, a
dak je bio tako teak da smo ga naposletku morali opet da otvorimo i da
ostavimo polovinu; ali smo se posle pola sata vratili ponovo, i uzeli smo i
ove.
Kad sam dovrio nadao sam se da e mi bar iole odobravati; na kraju sam
se bio zagrejao i opio matanjem. Obojica mlaih utala su ekajui, ali me
Franja Kromer pogleda prodorno, upola mirkajui oima, i zapita preteim
glasom:
- Je li to istina?
- Naravno.
- Dakle ista istina?
- Da, ista istina - tvrdio sam prkosno, guei se od straha.
- Moe li se zakleti?
Veoma se uplaih, ali smesta rekoh: da.
- Onda kai: Tako mi ovoga i onoga sveta.
Ponovih:
- Tako mi ovoga i onoga sveta.
- Pa lepo - izusti on onda - i okrete se od mene.
Pomislih da je s tim stvar u redu, i zaradovah se kad se on uskoro die i
uputi natrag. Kad smo bili na mostu, ja bojaljivo primetih da sad moram
kui.
- To nije tako hitno - smejao se Franja - ta mi idemo istim putem.
On je lagano lunjao dalje, a ja se nisam usuivao da umaknem; ali je on
doista iao putem ka naoj kui. Kad smo stigli tamo, kad sam ugledao
nau kapiju i debeli mesingani zvekir, sunce u prozorima i zavese u sobi
moje majke, ja duboko odahnuh. O, povratak kui! O, lepi, blagosloveni
povratak domu, u svetlost, u mir!
Kad brzo otvorih vrata i uunjah se unutra, spreman da ih zalupim za
sobom, Franja Kromer se ugura za mnom. U hladovitom, mranom,
poploanom hodniku, koji je dobijao svetlost samo iz dvorita, stajao je on
kraj mene, drao me za miicu i izustio lagano:

- Ej, ti, nemoj da se tako uri!

Ja ga pogledah uplaeno. Bio mi je obuhvatio ruku vrsto, kao gvoem.
Razmiljao sam ta li je on mogao naumiti, i da nee moda da me
zlostavlja. Kad bih sad viknuo, mislio sam, viknuo glasno i estoko, da li bi
tada neko odozgo siao dovoljno brzo da me spase? Ali se toga okanuh.
- ta je - zapitah - ta hoe?
- Ne mnogo. Moram samo da te jo neto upitam. Drugi ne treba to da
uju.
- Tako? Pa ta da ti jo kaem? Moram gore, zna valjda.
- Ta ti zna - ree Franja tiho - iji je vonjak ukraj vodenice na uglu.
- Ne znam. ini mi, se vodeniarev.
Franja obavi ruku oko mene i privue me sasvim uza se, tako da mu
moradoh iz najblie blizine da gledam u lice. Oi su mu bile zle, osmehivao
se zlobno, a lice mu je izraavalo svirepost i mo.
- Da, deko, ja ti mogu rei iji je vonjak. Ja ve odavna znam da su
jabuke pokradene, a isto tako znam da je taj ovek rekao kako e dati dve
marke onome koji mu kae ko je pokrao voe.
- Za ime boga - uzviknuh - valjda mu ti nee nita rei?
Oseao sam da bi bilo beskorisno pozivati se na njegovo astoljublje. On
je bio iz drugoga sveta, za njega izdaja nije bila zloin. To sam oseao
jasno. U tim stvarima ljudi iz drugoga sveta nisu bili kao mi.
- Nita rei - nasmeja se Kromer. - Dragi prijatelju, misli li ti da ja kujem
lane novce, da mogu sam sebi da nainim dvodinarke? Ja sam puki
siromah, ja nemam bogatog oca kao ti; i ako mogu da zaradim dve marke,
moram ih zaraditi. Moda e on dati i vie.
On me najedanput ispusti. Na kuni trem nije vie mirisao na spokojstvo
i bezbednost, svet se ruio oko mene. On e me potkazati, ja sam bio
zloinac, kazae se to ocu, moda e ak i policija doi. Sve strahote haosa
pretile su mi, sve runo i opasno podiglo se protiv mene. Da ja nisam
uopte krao, to nije bilo ni od kakvog znaaja. Osim toga, zakleo sam se.
Boe moj, boe moj!
Suze mi udarie na oi. Oseao sam da se moram otkupiti, i u oajanju
stadoh da premeem po svim svojim depovima. Ni jabuke, ni peroreza,
nieg tu nije bilo. Tada mi na um pade moj sat. To je bio stari srebrn

asovnik, i on nije radio, nosio sam ga samo onako. Poticao je od nae

staramajke. Ja ga brzo izvukoh.
- Kromere - rekoh - sluaj, ne mora me potkazati, to ne bi bilo lepo od
tebe. Pokloniu ti svoj sat, pogledaj; na alost, drugo nita nemam. Moe
ga uzeti, srebrn je, i mainerija je dobra, ima samo neku malu manu, mora
se popraviti.
On se osmehnu i uze sat u svoju veliku aku. Ja pogledah u tu aku, i
osetih kako je surova i kako je prema meni jako neprijateljski raspoloena,
kako se pruila da epa moj ivot i mir.
- Srebrn je - izustih bojaljivo.
- Pljujem ja na tvoje srebro i na tvoj stari sat - ree on s dubokim
preziranjem. - Daj ga sam na opravku!
- Ali, Franjo - uzviknuh drui od straha da on ne odjuri. - Ta priekaj
malo! Uzmi sat! On je doista od srebra, kunem ti se. A ja nemam nita
drugo.
On me pogleda hladno i prezrivo.
- Dakle, zna kome sam se uputio. Ili mogu to da kaem i policiji, straara
poznajem dobro.
On se obrnu da poe. Ja ga zadrah za rukav. To nije smelo da bude.
Mnogo bi mi milije bilo da umrem nego da podnesem sve to to bi nastupilo
ako bi on ovako otiao.
- Franjo - preklinjao sam promukao od uzbuenja - ne pravi gluposti! To
je samo ala, zar ne?
- Dabome, ala, ali te moe skupo stati.
- Pa reci mi, Franjo, ta treba da radim! Uiniu sve!
On stade da me meri svojim miravim oima, i nasmeja se opet.
- Ama ne pravi se glup - ree on toboe dobroudno. - Ti zna tano ta ti
valja initi, kao i ja. Ja mogu da zaradim dve marke, a nisam bogat ovek
da ih mogu baciti, to zna. A ti si bogat, ima ak sat. Treba samo da mi
da dve marke, onda je sve u redu.
Shvatio sam tu logiku. Ali dve marke! To je za mene bilo toliko mnogo i
nedostino kao deset, kao sto, kao hiljadu maraka. Nisam imao novaca.
Postojala je jedna kasica za tednju, koja je stajala kod moje matere, i u
njoj je bilo nekoliko desetparaca i petparaca sakupljenih prigodom strievih

poseta i u slinim prilikama. Inae nisam imao nita. U ono doba nisam jo
dobijao deparac.
- Nemam nita - rekoh tuno. - Nemam nimalo para. Ali u ti zato sve
dati. Imam jednu knjigu o Indijancima, i vojnike, i kompas. Sad u ga
doneti.
Kromeru samo zadrhtae njegova drska, zla usta, i pljunu na pod.
- Ne zanovetaj - ree on zapovedniki. - Svoje drangulije moe zadrati.
Kompas! Nemoj da me sad jo naljuti, uje li - i daj mi novac!
- Ali ja ga nemam, ja nikad ne dobijam novac. Pa ta ja tu mogu?
- Onda e mi doneti sutra dve marke. ekam te posle kole dole na trgu.
A sad gotovo. Ako ne donese novac, videe ve!
- Jeste, ali odakle da ga nabavim? Gospode boe, kad nemam nita.
- Ima dosta novca kod vas u kui. To je tvoja stvar. Dakle, sutra posle
kole. I kaem ti: ako ga ne donese...
On mi dobaci strahovit pogled, pljunu jo jedanput, i ieze kao kakva
senka.
Nisam mogao da se popnem gore. ivot mi je bio razoren. Pomiljao sam
da pobegnem, i da se nikad vie ne vratim, ili da se udavim. Ali to nisu bile
razgovetne slike. Sedoh u mraku na najnii basamak naeg domaeg
stepenita, zgrih se sav, i predadoh se nesrei. Lina, silazei dole s
kotaricom po drva, zatee me kako plaem.
Zamolio sam je da gore nita ne kae, i otiao sam tamo. Desno ukraj
staklenih vrata visio je eir moga oca i suncobran moje majke. Zaviaj i
nenost strujali su mi u susret iz svih tih stvari, moje srce ih je pozdravljalo
preklinjui i zahvalno, kao to bludni sin pozdravlja prizor i miris starih
domaih odaja. Ali sve to nije sad vie bilo moje, sve je to bio svetao oev
i majin svet, a ja sam, obrvan krivicom, bio duboko utonuo u tuu bujicu,
zapleo se u pustolovinu i greh; pretio mi je neprijatelj, a ekali su me
opasnost, strah i sramota. eir i suncobran, lepi stari pod od peanog
kamena, velika slika iznad krinje u tremu, a unutra iz sobe glas moje
starije sestre - to je sve bilo drae, nenije i dragocenije nego ikada, ali to
nije vie bilo uteha i obezbeeno dobro, to je bilo sve samo prebacivanje.
Sve to nije bilo vie moje, ja nisam mogao uzimati udela u toj vedrini i
tiini. Nosio sam na svojim nogama blato, koje nisam mogao da izbriem o

asuru; uneo sam sa sobom senke, o kojima svet iz moga doma nije nita
znao. Koliko sam tajni ve bio imao, koliko zebnje ali je sve to bilo igraka
i ala prema onome to sam danas uneo sa sobom u ove odaje. Sudba je
jurila za mnom, za mnom su se pruale ruke od kojih me ni majka nije
mogla zatititi, za koje ona nije smela da sazna. Da li je moj zloin bio
kraa ili la (zar se nisam lano zakleo ovim i onim svetom?) - to je bilo
svejedno. Moj greh nije bio ovo ili ono, moj greh je bio to to sam avolu
dao ruku. Zato sam poao s njim? Zato sam sluao Kromera bolje nego
ikada svoga oca? Zato sam izmislio priu o onoj krai, zato sam se
razmetao zloinima kao da su to junaka dela? A sad me je avo drao za
ruku, sad je neprijatelj stajao za mnom.
Za trenutak nisam vie oseao strah od sutranjice, nego pre svega uasnu
izvesnost da odsad moj put vodi sve dalje nizbrdo i u mrak. Oseao sam
jasno da mome prestupu moraju sledovati novi prestupi, da je moja pojava
meu sestrama, da je moj pozdrav i poljubac roditeljima la, da sa sobom
nosim sudbu i tajnu koju sam od njih krio.
Za trenutak sinu u meni poverenje i nada dok sam posmatrao eir svog
oca. Da mu sve kaem, da primim na sebe njegov sud i njegovu kaznu, i da
ga nainim svojim poverenikom i spasiteljem. Dolo bi samo ispatanje
kakvo sam esto podnosio, jedan teak, gorak as, teka i pokajnika molba
za oprotaj.
Kako je to slatko zvualo! Kako je bilo lepo i primamljivo! Ali nita od
toga nije moglo da bude. Znao sam da to neu uiniti. Znao sam da sad
imam tajnu, krivicu, koju sam sam samcit morao da ispijem do dna. Moda
sam ba sada bio na raskrsnici, moda u ba od ovoga asa pripasti
zanavek ravom, deliti tajne sa zlikovcima, zavisiti od njih, sluati ih,
morati da postanem njima ravan. Izigravao sam oveka i junaka, sad sam
morao da snosim ono to iz toga proistie.
Bilo mi je milo to se moj otac, kad sam uao, zadrao na mojoj mokroj
obui. To je odstranilo panju, te nije primetio ono to je bilo gre, a ja sam
smeo da podnosim prebacivanje, za koje sam potajno zamiljao da se tie
onog drugog. Pritom je u meni kresnulo jedno neobino novo oseanje, zlo i
razdirue oseanje puno trnja: oseao sam nadmonost prema svome ocu!
Oseao sam, za trenutak, izvesno preziranje zbog njegovog neznanja

njegova grdnja zbog mokre obue inila mi se sitniarska. Kad bi ti znao,

mislio sam i izgledao sam sebi kao zlikovac koga su izveli na sasluanje
zbog jedne ukradene zemike, dok bi on imao da prizna ubistva. To je
oseanje bilo runo i odvratno, ali je bilo jako i imalo je duboku dra, i
prikivalo me je za moju tajnu i za moju krivicu vre nego svaka druga
misao. Moe biti, mislio sam, da je ve sad Kromer otiao u policiju, i
potkazao me, i nada mnom se svodi oluja, dok me ovde smatraju za malo
dete!
Od celog tog doivljaja, koliko je dovde isprian, ovaj trenutak bio je ono
to je znaajno i to ostaje. To je bio prvi procep u oevoj svetosti, to je
bio prvi usek u stubove na kojima je poivao moj detinji ivot, i koje svaki
ovek, pre nego to uspe postati on sam, mora najpre da porui. Iz takvih
doivljaja, koje niko ne vidi, sastavljena je unutranja bitna linija nae
sudbine. Takav usek a procep ponovo zaraste, zalei se i zaboravi, ali u
najskrivenijoj odaji on i dalje ivi i krvari.
Ja sam se sam zgrozio od tog novog oseanja, odmah potom hteo sam
svome ocu da izljubim noge, i da izmolim od njega oprotaj. Ali ovek ne
moe da izmoli nita to je bitno, a to dete osea duboko i zna dobro, isto
kao svaki mudrac.
Oseao sam potrebu da razmiljam o svojoj stvari, da mislim o sutranjim
putevima ali to nisam dospeo. Cele veeri zadavalo mi je posla jedino to da
se priviknem na promenjeni vazduh u naoj sobi za sedenje. asovnik na
zidu i sto, Biblija i ogledalo, polica s knjigama i slike na zidu opratali su
se istovremeno sa mnom, i morao sam, sa srcem koje se ledilo, da
posmatram kako moj svet, moj dobar, srean ivot, postaju prolost, i kako
se otkidaju od mene; morao sam da osetim kako sam s novim korenjem,
ednim soka, ukopan i vrsto zadravan napolju u mraku i tuini. Prvi put
sam okuao smrt, a smrt prija gorko, jer je ona raanje, jer je ona strah i
zebnja od uasnog obnavljanja.
Bio sam veseo kad sam se najzad naao u svojoj postelji! Pre toga, kao
poslednja vatra u istilitu, prela je preko mene i veernja molitva, i uz nju
smo otpevali pesmu, koja se ubrajala u moje najmilije pesme. Ah, ja nisam
pevao s mojima, i svaki ton bio je za mene u i otrov. Nisam se molio s
mojima kad je moj otac izgovarao blagoslov, a kad je zavrio: Budi s nama

svima!, onda me jedan trzaj otkide iz toga kruga. Milost boja bila je sa
svima njima, ali ne vie sa mnom. Otiao sam ohladneo i duboko zamoren.
U postelji, poto sam neko vreme leao, poto su me toplota i skrovitost
opkolili s puno ljubavi, srce mi u strahu stade da bludi jo jedanput unatrag,
i da, obrvano planjom, lepra oko onog to je prolo. Moja majka mi je
kao uvek kazala laku no, korak joj je jo odjekivao u sobi, svetlost njene
svee plamtela je jo u rascepu od vrata. Sad, mislio sam, sad e jo
jedanput da se vrati - osetila je - dae mi poljubac i upitae, upitae
milostivo i s puno obeanja, i tada u moi da zaplaem, tada e mi se
rastopiti kamen u grlu, tada u je obgrliti i rei joj, i onda e biti dobro,
onda je tu spas! I kada se ve rascep od vrata zamraio, ja sam jo neko
vreme oslukivao, i mislio sam da se to mora, mora desiti.
Potom se vratih na stvar, i pogledah svome neprijatelju u oi. Video sam
ga jasno, jednim je okom bio zamurio, usta su mu se surovo smejala i dok
sam ga posmatrao i u sebi gutao ono to je neminovno, on je postajao vei i
runiji, i njegovo zlo oko sevalo je avolski. Bio je pripijen uz mene dok
nisam zaspao, ali tada nisam sanjao o njemu niti o dananjici, nego sam
sanjao kao da se vozimo amcem, roditelji i sestre i ja, a svuda unaokolo
carovalo je spokojstvo i sjaj, kao u dane odmora. Probudio sam se usred
noi. Jo sam oseao ukus blaenstva, jo sam video kako se bele letnje
haljine mojih sestara svetlucaju na suncu, i iz svog raja padoh natrag u ono
to je bilo, i opet se naoh naspram neprijatelja sa zlim okom.
Ujutru, kad moja majka urno ue i viknu da je ve kasno, i zato jo
leim u postelji, izgledao sam ravo; kad ona zapita da li mi nije dobro,
stadoh da povraam.
inilo mi se da je time neto dobijeno. Veoma sam voleo da malo
poboljevam, i da smem celo prepodne da ostanem u postelji na aju od bele
rade, da sluam kako mati usprema u pobonoj sobi, i kako Lina napolju u
tremu doekuje mesara. Prepodne bez kole bilo je neto arobno, i kao iz
bajke tada bi sunce poigravalo u sobi, i to nije bilo ono isto sunce protiv
kojega su se u koli sputale zelene zavese. Ali danas ni to nije prijalo, i
zvualo je nekako lano.
E, da sam umro! Ali sam bio samo malo slab, kao ve vie puta, a time
nije bilo nita postignuto. To me je zatitilo od kole, ali me ni u kom

sluaju nije zatitilo od Kromera, koji me je u jedanaest asova oekivao na

trgu. A majina ljubaznost nije mi ovoga puta donosila utehu bila je
dosadna i bolela me je. Uskoro sam se ponovo napravio kao da spavam, i
razmiljao sam. Nita nije pomoglo, morao sam u jedanaest sati da budem
na trgu. Stoga u deset sati ustadoh lagano, i rekoh da mi je lake. Kazae
mi, kao obino u takvim sluajevima, da moram ili da legnem opet u
postelju, ili da idem posle podne u kolu. Rekoh da u rado ii u kolu. Bio
sam napravio plan.
Bez novaca nisam smeo da odem Kromeru. Morao sam da se dokopam
male kasice za tednju, koja je bila moja. U njoj nije bilo dovoljno novaca,
to sam znao, ni izdaleka dovoljno; ali je ipak bilo neeg, a neka slutnja mi
je govorila da je neto bolje nego nita, i da se Kromer mora bar
umilostiviti.
Bilo mi je muno na dui kad sam se u arapama uunjao u sobu svoje
matere, i iz njenog pisaeg stola izvadio svoju kasicu; ali tako muno kao
ono jueranje nije bilo. Lupanje srca me je guilo, i nije mi bilo bolje kad
sam dole na stepenicama, pri prvom pretraivanju, naao da je kasica
zakljuana. Provalio sam je vrlo lako, trebalo je samo probiti tanku limenu
pregradu; ali je probijanje bolelo: tek sam time bio izvrio krau. Dotle sam
iz oblapornosti uzimao kriom samo eer i voe. A ovo sad je bilo
ukradeno, mada je to bio moj vlastiti novac. Osetio sam kako sam se opet
za korak pribliio Kromeru i njegovom svetu, kako se lepo ide nadole stopu
po stopu, i tome sam stao prkositi. Sad nije vie bilo puta unatrag, pa makar
me i vrag odneo. Izbrojao sam u strahu novac, u kasici je zvealo kao da je
bila puna, a sad u ruci bilo je bedno malo. Svega ezdeset pet pfeniga. Ja
sakrih kasicu u donji trem, ponesoh novac u stisnutoj ruci, i izaoh iz kue,
drukije nego to sam ikada izaao kroz ovu kapiju. Neko odozgo doviknu
za mnom, kao to mi se uini; ja se brzo udaljih.
Imao sam jo dosta vremena. Tumarao sam okolinim putevima, kroz
ulice izmenjenog grada, pod oblacima kakve nisam nikad video, pored kua
koje su me gledale, i pored ljudi kojima sam se inio podozriv. Uz put mi
pade na um kako je jedan moj kolski drug naao jedanput na stonom trgu
talir. Rado bih se bio pomolio bogu da uini udo i da udesi da i ja naem
novac. Ali nisam vie imao prava na molitvu. A i u tom sluaju, kasica ne

bi postala ponovo itava.

Franja Kromer me je spazio izdaleka, ali mi je prilazio sasvim lagano, i
inilo mi se da na mene ne obraa panju. Kad mi se priblii, dade mi
zapovedni znak da poem za njim, i krenu mirno dalje, ne osvrui se ni
jedan jedini put, niz Slamnu ulicu i preko peanog mosta, dok ne zastade
kod poslednjih kua pred jednom novom graevinom. Tamo se nije radilo,
zidovi su stajali goli, bez vrata i prozora. Kromer se obazre oko sebe, ue
kroz vrata, a ja za njim. On stade iza zida, dade mi znak da mu priem, i
prui ruku.
- Jesi li doneo? zapita on hladno.
Ja izvadih stisnutu ruku iz depa, i prosuh svoj novac na njegovu
pljosnatu aku. On ga je bio izbrojao jo pre nego to je poslednji petoparac
odzvonio.
- To je ezdeset pet pfeninga! - ree on i pogleda u mene.
- Da izustih bojaljivo. To je sve to imam, suvie je malo, znam dobro.
Ali to je sve. Nemam vie.
- Drao sam da si pametniji - negodovao je on prekorevajui me skoro
blago. - Meu asnim ljudima treba da je sve u redu. Ja ti neu nita uzeti
to nije pravo, to zna. Uzmi natrag taj nikleni novac, evo ga! Onaj drugi - ti
zna ko - ne pokuava da se cenka sa mnom. On plaa.
- Ali ja nemam, nemam vie. To je moja kasica za tednju.
- To je tvoja stvar. Ali neu da te unesreim. Duan si mi jo marku i
trideset pet pfeninga. Kad u ih dobiti?
- O, dobie ih izvesno, Kromere! Sada ne znam, moda u uskoro imati
vie, sutra ili prekosutra. Pa valjda razume da to ne mogu kazati svome
ocu.
- To me se nita ne tie. Ja nisam od onih koji hoe da ti nakode. Ta ja
bih mogao da imam svoj novac jo pre ruka, vidi li, a ja sam siromaan.
Ti ima na sebi lepo odelo, i dobie za ruak da jede neto bolje nego ja.
Ali neu nita rei. Ja u sa svoje strane malo da priekam. Prekosutra u ti
zviznuti, posle podne, i onda e to dovesti u red. Ti zna kako ja zvidim?
On zviznu preda mnom; esto sam sluao taj zviduk.
- Da - rekoh znam.
On ode, kao da nisam bio i ja s njim. Meu nama obavljen je posao, nita

vie.
Verujem da bi me jo i danas zaplaio Kromerov zviduk kad bih ga
iznenada ponovo uo. Od toga dana uo sam ga esto, i inilo mi se da ga
ujem uvek i stalno. Nije bilo nijednog mesta, nijedne igre, nijednog rada,
nijedne misli gde nije doprlo to zvidanje, koje me je nainilo zavisnim,
koje je sad bilo moja sudba. esto sam bivao u naoj maloj gradini, koju
sam veoma voleo, u blaga, raznobojna jesenja popodneva, i nekakav
udnovat nagon terao me je da se ponovo igram deakih igara iz ranijeg
doba; izigravao sam u neku ruku deka koji je bio mlai od mene, koji je
jo bio dobar i slobodan, nevin i zatien. Ali posred te igre odjeknuo bi mi
odnekud Kromerov zviduk, uvek oekivan, ali ipak iznenadan i uasno
uzbudljiv, i presekao bi nit, razorio uobrazilju. Tada bih morao da poem,
morao bih da idem za svojim muiteljem po ravim i runim mestima,
morao bih da mu polaem raun i da se podvrgavam opominjanju za novac.
Sve je to trajalo moda nekoliko nedelja, ali se meni inilo da su to godine,
da je to venost. Retko kad bih imao novaca, peticu ili gro, koji bi bio
ukraden sa kuhinjskog stola kad bi Lina tamo ostavila kotaricu sa pijace.
Svakog puta bi me Kromer grdio i obasipao preziranjem; ta ja sam hteo da
ga prevarim i da ga liim njegovog zasluenog prava, ta ja sam ga
potkradao, ta ja sam ga unesreivao! Retko kad u ivotu mi je nevolja prila
tako blizu k srcu, nikada nisam oseao veu beznadenost, veu zavisnost.
Kasicu za tednju bio sam napunio tantuzima, i ostavio je ponovo na svoje
mesto niko se nije za nju raspitivao. Ali se i to moglo svakog dana da srui
na mene. Jo vie nego od Kromerova surova zvidanja, plaio sam se esto
od matere, kad bi mi lagano pristupila - ne dolazi li da me pita za kasicu.
Poto sam se mnogo puta pred svojim avolom pojavio bez novaca,
poeo je on da me na drugi nain kinji i iskoriuje. Morao sam da radim za
njega. Trebalo je da on obavi neke poslove za svoga oca, pa sam ja morao
da ih svravam umesto njega. Ili bi mi naredio da izvedem neto tegobno da po deset minuta skaem na jednoj nozi, ili da nekom prolazniku zadenem
za kaput kakav komad hartije. U snovima mnogih noi nastavljao sam to
muenje, i leao sam u znoju od more.
Neko vreme sam poboljevao. Povraao sam esto i lako zebao, ili sam

nou leao u znoju i vatri. Moja majka je oseala da neto nije u redu,
pokazivala mi je puno razumevanja, to me je muilo, jer na to nisam
mogao odgovoriti poverenjem.
Jedne veeri donela mi je, kad sam ve bio u postelji, parence okolade.
To je bilo opominjanje na prole godine, kada sam uvee, ako sam bio
dobar, dobijao esto pre spavanja ovakve zalogaje da se njima zasladim. A
sada je ona stajala i pruala mi parence okolade. Bilo mi je tako teko da
sam mogao samo da zatresem glavom. Pitala me je ta mi je, milovala me
po kosi. Uspeo sam samo da protepam:
- Nemoj, nemoj, neu nita.
Ona spusti okoladu na stoi kraj postelje, i ode. Kad je idueg dana
htela da me ispita ta je bilo, pravio sam se kao da vie nita o tome ne
znam. Jednom je dozvala lekara. koji me je pregledao, i prepisao mi da se
trljam ujutru hladnom vodom.
U to vreme moje stanje je naliilo na neku vrstu ludila. Usred ureenog
mira nae kue iveo sam zastraen i muen kao kakva avet. Nisam uzimao
udela u ivotu drugih, retko kad sam nalazio zaborava i za trenutak. Prema
ocu, koji me je esto razdraen prizivao k sebi na odgovornost, bio sam
zatvoren i hladan.

II
KAIN
Spas iz mojih muka doao je sa potpuno neoekivane strane a
istovremeno s njim ulo je u moj ivot neto novo, to i dan-danas vri
uticaj na mene.
U nau latinsku kolu stupio je nedavno jedan nov ak. On je bio sin neke
imune udovice, koja se preselila u na grad; nosio je oko ruke crnu traku,
u znak alosti. Iao je u stariji razred nego ja, i bio je stariji vie godina.
Ubrzo je pao u oi i meni, i svima. Taj neobini ak izgledao je mnogo
stariji nego to je bio, i ni na koga nije ostavljao utisak jednog deka.
Izmeu nas, detinjastih derana, kretao se on, tu i odrastao kao ovek,
tavie kao gospodin. Nije bio omiljen, nije uzimao udela u igrama, a jo
manje u tuama, samo se drugima svideo njegov samosvestan i odluan
stav prema uiteljima. Zvao se Maks Demijan.
Jednog dana se dogodi, kao to se u naoj koli s vremena na vreme
deavalo, da se usled nekih razloga jo neki drugi razred premesti u nau
veoma veliku uionicu. To je bio Demijanov razred. Mi mali imali smo
starozavetnu povest, a veliki su morali da rade neki pismeni zadatak. Dok
su nama utucavali u glavu priu o Kainu i Avelju, ja sam mnogo gledao
preko u Demijana, ije me je lice udno opinjavalo, i video sam to
pametno, svetlo, neobino vrsto lice kako je nagnuto paljivo i
oduhovljeno nad svojim radom ni po emu nije izgledao kao ak koji pie
zadatak, nego kao istraiva koji se bavi svojim vlastitim problemima. On
mi, pravo govorei, nije bio prijatan; naprotiv, oseao sam neto protiv
njega, bio je za mene suvie nadmoan i hladan, bio mi je po svom biu
suvie izazivaki pouzdan, a oi su mu imale izraz odraslih - koji deca
nikada ne vole - malo tuan, s odsevima ruganja. Pri svem tom, morao sam
jednako da ga gledam, bio mi on drag ili neprijatan ali tek to je jednom
pogledao u mene, ja, uplaen, odvratih svoj pogled od njega. Kad danas
razmiljam o tome kako je on tada izgledao kao ak, mogu da kaem: bio je
u svakom pogledu drukiji nego svi, imao je na sebi beleg potpuno

svojstven i lian, i stoga je padao u oi - a u isti mah inio je sve samo da

ne bude upadljiv, nosio se i ponaao kao kakav prerueni kraljevi koji je
meu seljakim deacima, pa se na svaki nain trudi da izgleda ravan
njima.
Pri povratku iz kole iao je za mnom. Kad su se drugi razbegli, on me
sustie i pozdravi. I ovo pozdravljanje, mada je pri tome podravao na
aki ton - bilo je tako utivo i kao kod matorih.
- Da poemo donekle zajedno? - zapita on prijateljski.
To mi je laskalo, i ja klimnuh glavom. Tada mu opisah gde stanujem.
- Ah, tamo - ree on osmehujui se. - Tu kuu ve poznajem. Nad vaom
kapijom je nametena neka udna stvar, to je odmah pobudilo moju
radoznalost.
U prvi mah nisam znao nikako na ta misli, i udio sam se kako on,
izgleda, poznaje nau kuu bolje nego ja. Doista se kao zavrni kamen
iznad kapijinog svoda nalazila neka vrsta grba, ali se ovaj u toku vremena
izlizao, a bivao je esto i bojom premazivan; koliko sam znao, s nama i s
naom porodicom nije imao nikakve veze.
- Ja o tome nita ne znam - izustih bojaljivo. - To je neka ptica ili neto
slino, mora da je vrlo staro. Ta kua, kau, nekad je pripadala manastiru.
- To moe da bude - klimnu on glavom. - Zagledaj je jednom dobro!
Takve stvari su esto sasvim zanimljive. Mislim da je to kobac.
Ili smo dalje, ja sam bio vrlo zbunjen. Najedanput se Demijan nasmeja,
kao da mu je neto smeno palo na um.
- Jest, prisustvovao sam malopre vaem asu - ree on ivo. - Pria o
Kainu, koji je nosio ig na elu, je li? Da li ti se ona svia?
Ne, retko kad bi mi se ta svidelo od svega onoga to smo morali uiti.
Ali se nisam usuivao da to kaem, inilo mi se kao da neko odrastao
govori sa mnom. Ja rekoh da mi se pria veoma svia.
Demijan me lupnu po ramenu.
- Ne treba, dragi da se preda mnom prenemae. Ali je pria doista
sasvim udna, mislim da je mnogo udnija nego veina drugih na koje
nailazimo u nastavi. Ta, uitelj nije mnogo kazao o tome, nego samo ono
to je uobiajeno o Bogu i grehu, i tako dalje. Ali ja verujem...
On prekide, osmehnu se i zapita:

- Ali, da li te to zanima?
- Da, mislim, dakle - nastavi on - da se ta pria o Kainu moe sasvim
drukije da shvati. Veina stvari kojima nas ue, izvesno su sasvim istinite
i tane, ali se sve mogu posmatrati i drukije nego to to ine uitelji, i one,
veinom, onda imaju mnogo bolji smisao. Ma sa tim Kainom, na primer, i sa
znakom na njegovu elu ne moe ovek biti sasvim zadovoljan, onako kao
to nam ga objanjavaju. Zar i ti to ne uvia? Da neko u svai ubije svoga
brata, moe se, naravno, desiti i da se potom uplai i postane maloduan,
takoe je mogue. Ali da je on za svoj kukaviluk odlikovan jo posebno
jednim ordenom, koji ga titi i svima drugima uliva strah, to je sasvim
udnovato.
- Naravno - rekoh ja, s probuenom radoznalou; stvar me je poela jako
privlaiti.
- Ali, kako da se ta pria drukije objasni?
On me lupnu po ramenu.
- Sasvim prosto! To to je ve postojalo i ime je zapoeta ova pria, bio
je znak. Bio je jedan ovek koji je imao neto na licu to je drugima
zadavalo strah. Oni se nisu usuivali da ga dirnu, on im je ulivao
potovanje, on i njegova deca. Ali moda, ili izvesno, to nije bio neki
istinski znak na elu, kao neki potanski ig; tako to grubo deava se retko
kad u ivotu. To je mnogo pre bilo neto jedva primetno i neugodno, malo
vie duha i smelosti u pogledu nego to su ljudi na to navikli. Taj ovek je
bio moan, od toga oveka su se plaili. On je imao znak. To se moglo
objasniti kako god se htelo. A ljudi hoe uvek ono to im odgovara i to im
povlauje. Plaili su se Kainove dece, i zato su ova imala znak. I tako su
objanjavali znak ne onako kao to je bio u stvari, kao jednu odliku, nego
sasvim suprotno. Govorilo se da su stvorenja sa tim znakom neprijatna, a to
su ona u stvari i bila. Ljudi srani i od karaktera jesu uvek drugim ljudima
vrlo neugodni. To to je po zemlji hodao rod neustraivih i neprijatnih, to je
bilo vrlo nezgodno, te se stoga tom rodu pridenuo jedan nadimak i jedna
pria, da bi mu se osvetili, da bi se dobilo malice naknade za sav
pretrpljeni strah. Razume li?
- Da, to jest, onda po tome Kain nije, uopte, bio rav? I sva pria u
Bibliji ne bi u stvari bila istinita?

- Da i ne. Tako stare, prastare prie uvek su istinite, ali nisu uvek tano
zabeleene i ne tumae ih uvek tano. Ukratko, ja mislim da je Kain bio sila
od oveka, i samo zato to su ga se plaili, pridenuli su mu ovu priu. Ta
pria je bila prosto rekla-kazala, neto to ljudi blebeu tu i tamo, i bila je
utoliko ista istina to su Kain i njegova deca nosili doista neku vrstu
znaka, i bili drukiji nego veina ljudi.
Bio sam vrlo zauen.
- Pa ti onda veruje da ono sa umorstvom nije nimalo istinito? - zapitah
uzbuen.
- O, da! To je svakako istinito. Jak je ubio slaboga. Da li je to doista bio
njegov brat, u to se moe sumnjati. To nije vano, na kraju krajeva, svi su
ljudi braa. Dakle, jak je ubio slaboga. Moda je to bilo neko junako delo,
moda i nije. Ali, u svakom sluaju, drugi slabi bili su sad premrli od
straha, jadali su se veoma, i kad bi ih zapitali: A zato ga prosto ne ubijete?
oni ne bi rekli: Zato to smo kukavice - nego bi rekli: Ne moe se. On ima
znak. Bog je stavio znak na njega! - Tako nekako mora biti da je postala ta
prevara. - E, ja te zadravam. Zbogom!
On skrenu u Staru ulicu, i ostavi me samog, zauenijeg nego to sam
ikada bio. Tek to je on otiao, sve to je kazao uini mi se sasvim
neverovatno! Kain plemenit ovek, Avelj kukavica! Kainov znak
odlikovanje! Ta to je besmisleno, ta to je bogohulno i bezbono. Pa gde je
onda drugi Bog? Zar nije on primio Aveljevu rtvu, nije li on voleo Avelja?
- Ne, glupost! I nasluivao sam da je Demijan hteo sa mnom da tera egu i
da me navede na tanak led. Ma on je bio avolski pametan stvor, a umeo je
i da govori, ali tako - ne.
Pri svem tom, jo nikada nisam toliko razmiljao o nekoj biblijskoj ili
drugoj kojoj prii. I ve odavno nisam Franju Kromera zaboravio tako
potpuno, kao te veeri. Kod kue sam proitao jo jedanput tu priu, kao
to je stajala u Bibliji: bila je kratka i jasna, i bilo je doista bezumno traiti
tu neko osobito, skriveno znaenje. Onda bi se svaki ubica mogao proglasiti
bojim ljubimcem! Ne, to je bilo besmisleno. Prijatan je bio samo nain na
koji je Demijan umeo da kae takve stvari, tako lako i lepo, kao da se sve
samo po sebi razume, a uz to sa onakvim oima!
Neto, naravno, nije bilo u redu kod mene samog; tavie, bilo je u

velikom neredu. Doskora sam iveo u svetlom i istom svetu, bio sam sam
neka vrsta Avelja, a sada sam utonuo tako duboko u drugi, bio sam toliko
pao i srozao se, a ipak, u sutini, nije to bogzna koliko zavisilo od mene! A
kako je to upravo bilo? Da, u meni sinu seanje, koje mi za trenutak gotovo
oduze dah. One zle veeri kada je zapoela moja sadanja beda, desilo se
to s mojim ocem; tada sam ja, ne due od jednog asa, odjedanput kao
prozreo i prezreo njega i njegov svetao svet i mudrost! Jest, tada sam ja
sam, koji sam bio Kain i nosio znak, uobrazio kako taj znak nije sramota,
kako je on odlikovanje, i kako ja, sa svojom zlobom i svojom nesreom,
stojim vie nego moj otac, vie nego dobri i poboni.
Ta misao nije bila u meni jasno obrazovana kad sam je tada proiveo, ali
se to sve tu sadravalo; kao da su u tom asu buknula oseanja, udnovate
kretnje, i one su bolele, ali su me ipak ispunjavale ponosom.
Priseajui se svega - kako je udno govorio Demijan o neustraivom
oveku i o kukavici! Kako je udno protumaio znak na Kainovu elu!
Kako se pri tome njegovo oko, njegovo neobino oko kao u odrasla oveka,
udno sijalo! Kroz glavu mi nejasno prolete: Nije li on, taj Demijan, i sam
neka vrsta Kaina? Zato ga on brani ako ne osea da lii na njega? Zato
ima tu mo u pogledu? Zato govori tako podrugljivo o, drugima, o
plaljivcima, koji su upravo poboni i bogougodni?
Takvim mislima nije bilo kraja. Kamen je pao u kladenac, a kladenac je
bio moja mlada dua. I za dugo, vrlo dugo vreme bila je ta stvar s Kainom,
s ubistvom i sa znakom, taka odakle su proisticali svi moji pokuaji za
saznanjem, sumnjom i kritikom.
Opazio sam da se i drugi aci mnogo bave Demijanom. O prii s Kainom
nisam nikome kazao ni rei, ali inilo mi se da se i drugi interesuju za
njega. Tek, o novome su kruili mnogi glasovi. Kad bih ih samo jo sve
znao, svaki bi bacio svetlost na njega, svaki bi se mogao protumaiti. Samo
jo znam da se najpre prialo kako je Demijanova mati vrlo bogata.
Govorilo se takoe kako ona ne ide nikada u crkvu, a ni sin. Jedan je
dokazivao da su oni Jevreji, ali moda su i potajni muhamedanci. Zatim su
priane itave bajke o telesnoj snazi Maksa Demijana. Jedno je bilo
izvesno: da je on strahovito ponizio najjaeg u svom razredu, koji ga je
pozvao da se tuku, a kada se on tome usprotivio, ovaj ga je nazvao

kukavicom. Oni koji su bili prisutni govorili su kako ga je Demijan uhvatio

samo jednom rukom za potiljak i vrsto ga pritisnuo, a tada je deko
prebledeo, pa se potom odunjao, i nije vie mogao danima da kree rukom.
Jedno vee proulo se ak da je umro. Jedno vreme se sve tvrdilo, sve
verovalo, sve je bilo uzbudljivo i udnovato. A za neko vreme bilo je dosta
svega toga. Ali, ne mnogo docnije uskrsnuli su meu nama acima novi
glasovi, o tome kako Demijan odrava prisne odnose sa devojkama i kako
sve zna.
U meuvremenu, moja stvar s Franjom Kromerom tekla je i dalje svojim
prisilnim tokom. Nisam ga se mogao osloboditi, jer, mada me je s vremena
na vreme ostavljao danima na miru, bio sam ipak za njega privezan. U
mojim snovima iveo je on sa mnom kao moja senka; i ono to mi u
stvarnosti nije inio naao, to mu je pripisivala moja mata u tim snovima, u
kojima sam postajao njegov rob telom i duom. iveo sam u tim snovima oduvek sam bio velika sanjalica - vie nego u stvarnosti, i od tih senki
izgubio sam snagu i ivot. Meu ostalim, esto sam sanjao kako me Kromer
zlostavlja, kako me pljuje i kako na meni klei, i, to je jo gre bilo, kako
me navodi na teke zloine - bolje rei, ne kako me navodi, nego prosto,
kako me svojim monim uticajem prisiljava. U najstrahovitijem od tih
snova, iz koga sam se probudio upola izbezumljen, trebalo je da napadnem i
da ubijem svoga oca. Kromer je naotrio no i dao mi ga u ruku, stajali smo
iza drvea jedne staze i vrebali nekog, nisam znao koga; ali kad se taj
priblii, Kromer, pritisnuvi me za ruku, ree da je to taj koga ja moram da
probodem, spazih da je to moj otac. Tada se probudih.
Utonuo u te stvari, ja sam, dodue, jo pomiljao na Kaina i Avelja, ali
malo kad na Demijana. Kad mi se prvi put ponovo pribliio, udnovato,
bilo je takoe u snu. Sanjao sam upravo opet zlostavljanja i nasilja koja
sam snosio, ali umesto Kromera kleao je na meni ovoga puta Demijan. I to je bilo sasvim novo i nainilo je na mene dubok utisak - sve to sam
podnosio od Kromera s mukama i opirui mu se, to sam od Demijana
podnosio rado i s oseanjem u kome je bilo isto toliko slasti koliko i straha.
Taj san mi se vraao dva puta, a tada se Kromer ponovo vratio na svoje
mesto.
ta sam doiveo u tim snovima a ta u stvarnosti, to ve odavna ne mogu

tano da izdvojim. U svakom sluaju, moj muan odnos prema Kromeru

trajao je i dalje, i nije bio okonan ni onda kad sam najzad deku otplatio
dunu sumu iz samih sitnih kraa. A sad je on znao za te krae, jer me je
uvek pitao odakle je taj novac, te sam bio u njegovoj vlasti vie nego ikad.
esto je pretio da e sve rei mome ocu, i onda, je moj strah bio jedva
toliko veliki koliko je duboko bilo aljenje to to nisam uinio sam jo u
samom poetku. Meutim, ma kako da sam bio bedan, nisam se ipak zbog
svega kajao, ili bar nisam se kajao uvek, i inilo mi se pokatkad da oseam
kako to mora sve da bude tako. Nada mnom je lebdela kob, i bilo je
beskorisno pokuavati da se ona probije.
Verovatno su moji roditelji mnogo patili od ovakvog stanja. Mnome je
ovladao neki tui duh, ja nisam vie priliio naoj zajednici, koja je bila
tako prisna, i za kojom me je esto spopadala besomuna enja, kao za
izgubljenim rajem. Zapravo je majka sa mnom postupala pre kao s
bolesnikom nego kao s nevaljalcem; ali kako je u stvari bilo, to sam
najbolje mogao videti po ponaanju svojih obeju sestara. U tom ponaanju,
koje je bilo puno popustljivosti, ali koje me je ipak beskrajno unesreivalo,
jasno se ispoljavalo da sam ja neka vrsta opsednutog, koga je za njegovo
stanje valjalo vie saaljevati nego koreti, ali u koga je ipak uao neastivi.
Oseao sam da su se za mene molili Bogu, drukije nego inae, i oseao
sam da su te molitve uzaludne. esto sam oseao vatrenu enju za
olakanjem, udnju za pravom ispoveu, ali sam ipak unapred oseao da
ne bih ni ocu ni majci mogao sve tano da kaem i da objasnim. Znao sam
da bi to oni primili prijateljski, da bi me veoma tedeli, ak i saaljevali, ali
me ne bi sasvim razumeli, i sve bi smatrali kao neku vrstu skliznua sa
pravoga puta, dok je to, upravo, bila sudbina.
Znam da mnogi nee verovati da moe tako da osea jedno dete od
nepunih jedanaest godina. Ovima i ne priam svoje stvari. Ja ih priam
onima koji bolje poznaju oveka. Odrasli ljudi koji su nauili da jedan deo
svojih oseanja preudeavaju u misli, ne nalaze te misli kod deteta, pa dre
da tu nema ni doivljaja. Ja sam, pak, retko kad u svome ivotu tako
duboko preivljavao i patio kao tada.
Bio je kini dan. Moj muitelj mi je bio poruio da doem na dvorski trg,

i tu sam sad stajao i ekao, baratao nogama po mokrom kestenovom liu,

koje je svejednako padalo sa crnog kapavog drvea. Novaca nisam imao,
ali sam bio smaknuo dva kolaa i poneo ih sa sobom, da bih bar togod
mogao da dam Kromeru. Ve odavno sam bio navikao da stojim tako negde
u nekom kutu i da ga ekam, esto veoma dugo, i bio, sam se pomirio s tim,
kao to se ovek miri s onim to se ne da izmeniti.
Najzad Kromer stie. Danas se ne zadra dugo. Munu me samo nekoliko
puta u rebra, nasmeja se, oduze mi kolae, ponudi mi ak jednu mokru
cigaretu, koju ipak ne uzeh, i pokaza se ljubazniji no obino.
- Jest - ree on polazei - da ne zaboravim - mogao bi idui put da
dovede svoju sestru, onu stariju. Kako li se ona zove?
Nisam nikako razumeo, niti sam odgovorio. Samo sam ga zaueno
pogledao.
- Zar ne shvata? Treba da dovede svoju sestru.
- Jest, Kromere, ali to ne ide. To ne smem, a i ona ne bi pola.
Oekivao sam da je to opet samo kinjenje i puki izgovor. Tako je esto
radio, traio je neto nemogue, prestraivao me je, poniavao, pa bi
postupno doputao da se s njim pogaam. Tada bih se morao iskupljivati s
neto novaca ili drugim darovima.
Ovoga puta bio je sasvim drukiji. Na moje protivljenje nije se gotovo ni
naljutio.
- Pa da - ree on olako - razmislie o tome. Hteo bih da se upoznam s
tvojom sestrom. To e se ve jednom udesiti. Povee je prosto u etnju,
pa u vam ja prii. Sutra u ti zviznuti, onda emo jo jedanput govoriti o
tome.
Kad je otiao, najedanput mi pue pred oima smisao njegove tranje. Bio
sam sasvim dete, ali sam sluao da deaci i devojice, kad su malo stariji,
mogu meu sobom da rade izvesne tajanstvene, nepristojne i zabranjene
stvari. I sad treba ja - najedanput mi bi jasno kako je to uasno! Namah
donesoh vrstu odluku da to nikada ne uinim. Ali ta e se tada dogoditi, i
kako e mi se Kromer osvetiti, na to sam se jedva usuivao da mislim.
Zapoinjalo je novo muenje za mene, jo nije bilo dosta.
Iao sam utuen preko praznog trga, s rukama u depovima. Nove muke,
novo robovanje!

Utom me doviknu neki sve, dubok glas. Ja se uplaih, i dadoh se u trk.

Neko je trao za mnom, jedna ruka dohvati me blago odostrag. To je bio
Maks Demijan.
Predadoh se.
- Ti si to? - rekoh nesigurno. - Tako si me uplaio.
On me pogleda. Nikada njegov pogled nije vie no sad liio na pogled
odraslog oveka, nadmonog i pronicljivog. Ve odavno kako nas dvojica
nismo razgovarali.
- ao mi je! - ree on na svoj utiv ali pritom vrlo pouzdan nain. - Ali
sluaj, ne sme ovek dopustiti da ga tako uplae.
- Ta to se moe desiti.
- Izgleda. Ali sluaj: ako se ti tako stresa od nekog koji ti nije nita
uinio, onda taj neko poinje da razmilja. To mu je udno, postaje
radoznao. Taj neko misli da si ti neobino straljiv, pa razmilja dalje:
ovek je takav samo onda kada je uplaen. Kukavice se uvek plae ali ja
drim da ti upravo nisi kukavica. Zar ne? O, naravno, nisi takoe ni junak.
Ima stvari od kojih se ti strai ima i ljudi od kojih se strai. A to ne treba
nikada da bude. Ne, od ljudi se ne treba nikada plaiti. Valjda se ne plai
mene? Ili ipak?
- O, ne, nimalo.
- Pa eto vidi. Ali ima ljudi od kojih se plai?
- Ne znam... Ma ostavi me, ta hoe od mene?
Iao je sa mnom ukorak - bio sam poao bre, pomiljajui da pobegnem i oseao sam sa strane njegov pogled.
- Predstavi sebi - zapoe on ponovo - da ti dobro mislim. U svakom
sluaju, ne treba da se od mene boji. Rado bih nainio jedan eksperiment s
tobom, to je zabavno i moe pri tom da naui neto to je vrlo korisno.
Pazi samo! - Dakle, ja pokatkad pravim oglede u jednoj vetini koja se
naziva itanje misli. Nema u tome nieg volebnog; ali ako se ne zna kako
se to radi, onda to izgleda sasvim udno. Na taj nain mogu se ljudi veoma
iznenaditi. - E, da pokuamo sada. Dakle, ja te volim, ili se interesujem za
tebe, i hteo bih sad da proniknem kako izgleda unutra u tvojoj dui. Za to
sam ve nainio prvi korak. Uplaio sam te - dakle, ti si plaljiv. Ima, dakle
stvari od kojih se strai. Otkuda to dolazi? Ne treba se ni od koga bojati.

Ako se ovek plai nekoga, to dolazi otuda to je tom nekom ustupio mo

nad sobom. Uinio si, na primer, kakvo zlo, pa to drugi zna - onda taj ima
nad tobom mo. Jesi li razumeo? Pa to je jasno, zar ne?
Gledao sam ga bespomono u lice; ono je bilo ozbiljno i pametno kao
uvek, a i milostivo, ali bez ikakve nenosti; bilo je pre strogo. Pravda ili
neto slino ogledalo se na njemu. Nisam znao ta se to sa mnom zbiva;
stajao je preda mnom kao kakav maioniar.
- Jesi li razumeo? zapita on jo jedanput.
Ja klimnuh glavom. Nisam mogao da govorim.
- Ama kazao sam ti da to izgleda smeno, to itanje misli, ali se deava
sasvim prirodno. Mogao bih ti, na primer, prilino tano rei ta si o meni
mislio kad sam ti jednom ispriao priu o Kainu i Avelju. Ali, to ne spada
ovamo. Drim da je takoe moguno da si me jednom sanjao. Ali da
ostavim to! Ti si pametan deko, veina njih su tako glupi! Tu i tamo rado
govorim s pametnim dekom u koga imam poverenja. Je li ti to pravo?
- O jeste, samo ne razumem.
- Ali ostanimo kod tvog smenog eksperimenla! Dakle, nali smo: deak
S. je straljiv - on se boji nekoga - on svakako s tim drugim ima neku tajnu,
koja mu je vrlo neprijatna. - Je li tako otprilike?
Kao u snu podlegao sam njegovu glasu, njegovu uticaju. Samo sam
klimao glavom. Nije li to govorio glas koji je mogao dolaziti samo iz mene
samog? Koji je sve znao? Koji je sve znao bolje, jasnije negoli ja sam?
Demijan me snano lupnu po ramenu.
- Dakle, tako je. Znao sam ja to. A sad jo samo jedno jedino pitanje:
zna li kako se zove deak to je maloas otiao?
Ja se estoko uplaih, moja dotaknuta tajna izvi se bolno ka meni unatrag,
nije htela da izie na videlo.
- Kakav deak? Tu nije bilo nikakvog deka osim mene.
On se nasmeja.
- Ma reci samo - nasmeja se on. - Kako se taj zove?
Ja proaputah:
- Misli li na Franju Kromera?
On zadovoljno klimnu glavora.
- Bravo! Na tebe se ovek moe osloniti, postaemo jo prijatelji. Samo ti

moram neto rei: taj Kromer, ili kako li se zove, to je neka bitanga.
Njegovo mi lice kazuje da je hulja! ta ti misli?
- O, da uzdahnuh - on je rav, on je sotona! Ali on ne sme nita da zna!
Poznaje li ga? Da li on tebe poznaje?
- Budi samo spokojan! On je otiao, i ne poznaje me - jo ne. Ali bih ga ja
rado upoznao. On ide u osnovnu kolu?
- Da.
- U koji razred?
- U peti! Ali nemoj nita da mu kae. Molim te, molim te, nemoj nita da
mu kae.
- Budi spokojan, nee ti se nita desiti. Verovatno nema volje da mi to
vie ispria o tom Kromeru?
- Ne mogu! Ne, ostavi me!
On malo pouta.
- teta - ree on potom - mogli bismo da izvodimo eksperiment jo dalje.
Ali neu da te muim. Ali to valjda zna, zar ne, tvoj strah od njega sasvim
je neosnovan. Takav strah nas upropauje, moramo ga se osloboditi.
Mora ga se osloboditi ako hoe da od tebe postane valjan ovek.
Razume li?
- Naravno, ima potpuno pravo, ali ne ide. To ti ne zna...
- Video si da poneto znam vie no to si mislio. Da mu nisi duan togod
novaca?
- Jesam, i to, ali to nije glavna stvar. Ne mogu da kaem, ne mogu!
- Onda nita ne pomae ako bih ti dao toliko para koliko si mu duan? Ja
bih ti to lako mogao dati.
- Ne, ne, nije to. I molim te: nemoj nikome o tome da govori! Ni rei!
Unesreie me!
- Osloni se na mene, Sinklere. Vae tajne e mi jednom docnije
saoptiti...
- Nikada, nikada! - uzviknuh estoko.
- Kako god hoe. Mislim samo da e mi moda nekad docnije vie
kazati. Samo dobrovoljno, razume se! Ta valjda ne misli da u ja initi kao
i sam Kromer?
- O ne - ali ti nita o tome ne zna!

- Ba nita. Samo o tome razmiljam. I neu nikada tako initi kao to to

ini Kromer, to mi moe verovati. A nisi mi nita ni duan.
utali smo dugo, i ja sam se umirio. Ali mi je Demijanovo znanje
postajalo sve zagonetnije.
- A sad idem kui - ree on i zbog kie se umota bolje u svoj ohani
ogrta. - Hteo bih jo jedanput da ti neto kaem, poto smo ve tako
daleko odmakli treba da se oslobodi tog nikogovia! Ako ne ide nikako
drukije, onda ga ubij! Zadivilo bi me i svidelo bi mi se kad bi to uradio. I
ja bih ti pomogao.
Ja se ponovo prestraih. Najedanput mi ponovo pade na um pria o
Kainu. Osetih se neugodno, i stadoh tiho da plaem. Suvie neprijatnosti
bilo je svugde oko mene.
- Pa dobro - osmehnu se Maks Demijan - idi samo kui! Udesiemo ve
to. Mada bi ubistvo bilo najprostije. U takvim stvarima, ono to je
najprostije, uvek je najbolje. Ti nisi u dobrim rukama kod tvog prijatelja
Kromera.
Vratio sam se kui, i uinilo mi se kao da sam bio itavu godinu odsutan.
Sve je izgledalo drukije. Izmeu mene i Kromera stajalo je neto kao
budunost, neto kao nada. Nisam vie bio sam! I tek sam sad video kako
sam nedeljama i nedeljama bio uasno usamljen sa svojom tajnom. I tog
trenutka mi pade na um ono o emu sam vie puta razmiljao: da bi mi
ispovest pred mojim roditeljima bila olakanje ali mi ipak ne bi donela
potpuno izbavljenje. A sada sam se gotovo ispovedio, nekome drugome,
jednom tuincu, i nasluivanje da u biti izbavljen letelo mi je u susret kao
kakav jak miris!
Pri svem tom, nisam se jo zadugo mogao osloboditi od toga straha, i
pomirio sam se s tim da moe doi jo do dugih i strahovitih objanjenja s
mojim neprijateljem. Utoliko mi je bilo udnovatije to je sve proteklo tako
tiho, tako potpuno pritajeno i mirno.
Kromerovo zvidanje pred naom kuom izostalo je jedan dan, dva dana,
tri dana, cele nedelje. Nisam se ak usuivao da u to verujem, i slutio sam
u dui da e se on iznenada, ba kad se nikako ne oekuje, ipak ponovo
pojaviti. Ali je on bio udaljen, i ostao je udaljen! Nepoverljiv prema novoj
slobodi, jo uvek nisam isto verovao u to. Dok naposletku ne sretoh

jedanput Franju Kromera. Iao je niz Uarsku ulicu, ba meni u susret. Kad
me spazi, strese se, iskezi se gadno, i ni pet ni est, okrete natrag, da ne bi
morao da me sretne.
To je bio za mene jedinstven trenutak! Moj neprijatelj beao je ispred
mene! Moj sotona me se plaio! Radost i iznenaenje promae me celog.
Tih dana Demijan se pojavi ponovo. ekao me je pred kolom.
- Zdravo.
- Dobro jutro, Sinklere. Hteo sam samo da ujem kako ti je. Sada te
Kromer ostavlja na miru, zar ne?
- Jesi li ti to uinio? Ali kako? Kako? To nikako ne razumem. Sasvim se
povukao.
- To je dobro. Ako se bude ikada ponovo pojavio mislim da to nee
uiniti, ali je on drzak stvor - onda mu samo reci neka pomisli na Demijana.
- Ali u kakvoj je to vezi? Da li si s njim zametnuo kavgu i pretukao ga?
- Nisam, to ne inim rado. Samo sam s njim razgovarao, tako kao s tobom
i pri tome sam mu objasnio kako je za njega lino dobro da te ostavi na
miru.
- O, valjda mu nisi dao novaca?
- Nisam, mali moj. Pa taj put ti si ve bio okuao.
On se otre, mada sam pokuao na sve mogue naine da ga ispitam, i ja
ostadoh gajei prema njemu staro potiteno oseanje, koje je bilo udna
smea zahvalnosti i bojazni, i divljenja i straha, naklonosti i unutranjeg
otpora.
Odluio sam da ga uskoro ponovo vidim, i hteo sam da govorim tada vie
o svemu tome, a isto tako jo i o Kainu.
Ali do toga nije dolo.
Zahvalnost nije uopte vrlina u koju ja verujem, a traiti je od deteta,
inilo bi mi se pogreno. Stoga se ne udim mnogo svojoj vlastitoj potpunoj
nezahvalnosti koju sam pokazao prema Maksu Demijanu. Danas verujem
vrsto da bih se za ceo vek razboleo i propao da me on nije oslobodio iz
Kromerovih kandi. Ve i tada sam to osloboenje oseao kao najvei
doivljaj svoga mladoga ivota - ali samog osloboditelja ostavio sam po
strani im je izveo udo.
Kao to rekoh, nezahvalnost mi nije neobina. udnovato mi je jedino to

to sam pokazao toliki nedostatak radoznalosti. Kako je bilo mogue da

sam mogao mirno iveti i jedan jedini dan a da ne doem blie tajnama s
kojima me je Demijan doveo u dodir? Kako sam mogao suzbiti udnju da
ujem neto vie o Kainu, neto vie o Kromeru, neto vie o itanju misli?
To je jedva shvatljivo, a ipak je tako. Video sam da sam se najedanput
ispleo iz demonskih mrea, video sam opet pred sobom svet jasan i
radostan, nisam vie podlegao napadima straha i zaguljivom lupanju srca.
Prokletstvo je bilo skinuto, vie nisam bio na muke udareni osuenik, bio
sam opet ak kao i uvek. Moja priroda pokuavala je to je bre mogla da
dospe opet u ravnoteu i mir, i stoga se pre svega trudila da potisne od sebe
mnogo tota runo i pretee, i da to zaboravi. udnovato brzo iilela je iz
mog pamenja cela duga povest o mojoj krivici i zastraenosti, ne ostavivi
na izgled nikakvih oiljaka i utisaka.
Danas razumem takoe i to to sam pokuavao da isto tako brzo
zaboravim svoga pomagaa i spasitelja. Iz doline bede moga osuenitva, iz
uasnog robovanja Kromeru odleteo sam sa nagonima i snagama svoje
povreene due tamo unatrag - gde sam ranije bio srean i zadovoljan: u
izgubljeni raj, koji se ponovo otvorio, u svetao oev i majin svet, ka
sestrama, ka mirisu istote, ka bogougodnitvu Aveljevu.
Ve idueg dana po mome kratkom razgovoru s Demijanom kad sam
najzad bio potpuno ubeen u svoju ponovo zadobijenu slobodu, i kad se
nisam vie plaio da e se povratiti preanje stanje, uinio sam ono to
sam, tako esto i enjivo prieljkivao - ispovedio sam se. Otiao sam
svojoj majci, pokazao sam joj kasicu za tednju, ija je brava bila oteena,
i koja je bila napunjena tantuzima umesto novcem - i ispriao joj kako sam,
svojom vlastitom krivicom, bio dugo privezan za jednog zlog muitelja. Ona
nije shvatila sve, ali je videla kasicu, videla je moj izmenjeni pogled, ula
je moj izmenjeni glas, osetila je da sam ozdravio, da sam joj se vratio.
I tada proslavih u sveanom raspoloenju svetkovinu svoga ponovnog
prijema, povratak bludnog sina. Mati me je privela k ocu, pria je
ponovljena, pitanja i uzvici uenja su se sustizali, roditelji su me milovali
po glavi, i odahnuli su zbog duge potitenosti. Sve je bilo divno, sve je bilo
kao u priama, sve se rasplelo u izvanrednom skladu.
U taj sklad uleteo sam sad s istinskom strau. Nisam mogao dovoljno da

se nasitim toga to ponovo imam svoj mir i poverenje svojih roditelja;

postao sam uzoran deko u svome domaem krugu, igrao se vie no ikad sa
svojim sestrama, i pri molitvama pevao s njima zajedno s njima drage, stare
pesme, s oseanjima osobe izbavljene i preobraene u pravu veru. To sam
inio iz sveg srca, pri tome nije bilo lai.
Ipak, to nije bilo u redu! I tu je taka sa koje se jedino moe istinski
objasniti moja zaboravnost prema Demijanu. Njemu je trebalo da se
ispovedim! Ta ispovest bila bi manje dekorativna i dirljiva, ali bi za mene
bila od vee koristi. A sad sam se grozniavo uhvatio svim korenjem za
svoj nekadanji rajski svet, vratio sam se domu i bio milostivo primljen. A
Demijan se nije nikako ubrajao u taj svet, nije pristajao uza nj. I on je bio,
drukije nego Kromer, ali ipak - i on je bio zavodnik, i on me je vezivao s
drugim, zloestim, ravim svetom, a za taj nisam sad hteo ni da ujem ni da
znam. Sad nisam mogao niti sam hteo da izdam Avelja, niti da
pripomognem velianju Kaina, sad kad sam upravo sam postao opet Avelj.
Tako su stvari bile spolja povezane. Iznutra pak, izgledalo je ovako: bio
sam osloboen iz Kromerovih i iz avoljih ruku, ali ne svojom vlastitom
snagom i poduhvatom. Pokuao sam da hodam po stazama sveta, a ove su
za mene bile suvie klizave. A sad, kad me je dodir jedne prijateljske ruke
spasao, potrao sam, ne bacivi ni pogleda u stranu, natrag u majino krilo i
u skrovitost briljivo negovane, detinje bezazlenosti. Pravio sam se mlaim,
zavisnijim, detinjastijim no to sam u stvari bio. Zavisnost prema Kromeru
morao sam zameniti jednom novom, jer se nisam usuivao da idem sam. I
tako sam izabrao, u svom zaslepljenom srcu, zavisnost od oca i majke, od
starog, voIjenog, svetlog sveta za koji sam sad ve znao da nije jedini. Da
to nisam uinio, morao bih se pridravati Demijana, i morao bih mu se
poveriti. to to nisam uinio, izgledalo mi je tada kao opravdano
nepoverenje prema njegovim udnovatim mislima - u stvari, to nije bilo
nita drugo nego strah. Jer bi Demijan od mene zatraio vie nego to su
roditelji traili, mnogo vie, on bi pokuavao da me podsticanjem i
opominjanjem, ruganjem i ironijom naini samostalnijim. Ah, to danas znam:
nita na svetu nije oveku odvratnije negoli da poe putem koji ga vodi ka
njemu samome!
Pri svem tom, nisam mogao, otprilike posle pola godine, da odolim

iskuenju, i pri jednoj etnji zapitao sam svoga oca ta je u stvari s tim to
neki ljudi proglaavaju Kaina boljim nego to je Avelj.
On je bio veoma zauen, i objasnio mi je kako to shvatanje nije novo.
Ono se bilo pojavilo ak i u prahriansko doba, i propovedano je po
sektama, od kojih se jedna nazivala kainitima. Ali, naravno, ta bezumna
nauka nije nita drugo nego pokuaj satanin da razori nau veru. Jer kad
bismo verovali u Kainovo pravo i u Aveljevo nepravo, iz toga bi proizilo
da se Bog prevario da, prema tome Bog iz Biblije nije pravi i jedini, nego da
je lani. Doista su kainiti neto slino i uili i propovedali: ali je ta jeres
ve davno iezla iz oveanstva, i on se samo udi kako je neki moj
kolski drug mogao doznati neto od toga. U svakom sluaju, opomenuo me
je ozbiljno da se okanim tih misli.

III
RAZBOJNIK
Imao bih da priam o mnogo emu lepom, nenom i vrednom ljubavi iz
moga detinjstva, o svojoj zakriljenosti kraj oca i matere, o detinjskoj ljubavi
i prilino razigranom ivovanju i blagoj, dragoj, svetloj okolini. Ali mene
zanimaju samo oni koraci koje sam uinio u svom ivotu da bih dopro do
sebe samoga. Sve lepe take gde sam se odmarao, sva srena ostrva i
rajeve, ija mi dra nije ostala nepoznata, ostavljam da poivaju u sjaju
daljine, i ne udim da jo jednom stupim u njih.
I zato govorim, dok se jo zadravam na svom deatvu, samo o onome
to mi se novo dogodilo, to me je teralo unapred, to me je otkidalo od
ranijeg.
Ti podstreci dolazili su uvek iz drugog sveta i uvek su donosili sa sobom
strah, prisiljavanje i neistu savest, uvek su bili prevratniki i dovodili u
opasnost mir, u kome bih rado ostao da prebivam.
Nastupile su godine kada sam morao nanovo da otkrijem da u meni
samom ivi neki pranagon, koji je u doputenom i svetlom svetu morao
nikom poniknuti i sakrivati se. Kao svakog oveka, tako je i mene oseanje
ulnosti koje se lagano budi, spopadalo kao neprijatelj i razaira, kao neto
zabranjeno, kao zavoenje i greh. Ono to je moja radoznalost traila, to mi
je stvaralo snove, radost i strah, velika tajna puberteta, to nije nimalo
dolikovalo briljivo negovanom blaenstvu moga dejeg spokojstva. inio
sam kao svi ostali. Vodio sam dvostruki ivot deteta koje nije vie dete.
Moja svest ivela je u onom to me je okruivalo i to je bilo doputeno,
moja svest je poricala nov svet koji se pojavljivao na obzorju. Ali sam
pored toga iveo u snovima, nagonima, eljama podzemne vrste, preko kojih
je onaj svestan ivot gradio sebi sve bojaljiviije mostove, jer se detinji
svet u meni ruio. Kao gotovo svi roditelji, tako ni moji nisu pritekli u
pomo ivotnim nagonima koji su se budili, ali o kojima se nije govorilo.
Oni su samo s neiscrpnom briljivou pomagali moje beznadene pokuaje
da se oporekne stvarnost, i da se i dalje ostane u detinjskom svetu, koji je

postajao sve nestvarniji i laljiviji. Ne znam da li u tome roditelji mogu

uiniti mnogo, ne prebacujem svojima nita. To je bila moja lina stvar - da
iziem sa soborn na kraj i da naem svoj put, i ja sam svoju stvar izveo
ravo, kao veina lepo vaspitane dece.
Svaki ovek preivljava tu tekou. Za prosenoga je to ona taka u
ivotu gde zahtev za vlastitim ivotom dolazi u najotriji sukob sa okolnim
svetom, gde se put unapred mora da izvojuje u najgoroj borbi. Umiranje i
ponovno raanje, to je naa sudbina, mnogi doivljavaju samo jedanput u
ivotu, prilikom raspadanja i laganog ruenja detinjstva, kad sve to smo
zavoleli hoe da nas napusti, i kad najedanput osetimo oko sebe samou i
smrtnu hladnou vasione. I mnogi i mnogi nasuu se zauvek na ovaj sprud, i
celog svog ivota priveu se bolno za ono to je u nepovrat prolo, za san o
izgubljenom raju, koji je najgri i najubitaniji od svih snova.
Da se vratimo na povest. Oseaji i snovi u kojima mi se najavljivao kraj
detinjstva, nisu dovoljno vani da bi ih valjalo ispriati. Najvanije je bilo
ovo: mrani svet, drugi svet bio je ponovo tu. to je nekad bio Franja
Kromer, to je sad tinjalo u meni samom. A sa tim je i drugi svet spolja
dobio ponovo prevlast nada mnom.
Od povesti sa Kromerom proteklo je vie godina. Ono dramatino i
greno doba moga ivota bilo je ve veoma daleko od mene, i inilo mi se
da se istopilo ni u ta kao kakav kratak, teak san. Franja Kromer je ve
odavno bio iezao iz moga ivota; jedva sam obraao panju kad bih ga
kadgod sreo. Ali druga vana linost moje tragedije, Maks Demijan, nije
vie ieznuo sasvim iz moga vidokruga. Pri svemu tom, on je dugo stajao
daleko na ivici, vidljiv, ali bez uticaja. Tek postupno se ponovo pribliio, i
od njega su opet zraile sile i uticaji.
Pokuavam da se prisetim svega to iz tog vremena znam o Demijanu.
Godinu dana ili, moe biti, i due, nisam s njim govorio ni jedan jedini put.
Izbegavao sam ga, a on se nije nikako nametao. Kad bi smo se ipak jednom
sreli, klimnuo bi mi glavom. Tada bi mi se ponekad uinilo da u njegovoj
ljubaznosti ima neki jedva primetan zvuk podrugljivosti ili ironinog
prebacivanja; ali sam moda to samo uobraavao. Stvar koju sam s njim
doiveo i udnovat uticaj koji je on tada na mene izvrio, bili su kao
zaboravljeni, i sa njegove i sa moje strane.

Istraujem njegovu linost i sada, kada ga se priseam, vidim da je on

ipak bio tu, i da sam ga zapaao. Vidim ga kako ide u kolu, sam ili meu
drugim starijim acima, i vidim ga kako se meu njiima kree razliit,
usamljen i utljiv, kao u svom sazveu, opkoljen vlastitom atmosferom,
ivei po vlastitim zakonima. Niko ga nije voleo, niko nije bio u prisnim
odnosima s njim, osim njegove majke, a i s njome, izgleda da se nije
ophodio kao dete, nego kao odrastao ovek. Uitelji su ga ostavljali na
miru to je mogue vie, bio je dobar ak, ali se nije starao da se ikome
svidi, i s vremena na vreme uli bismo kako se prepriavaju poneke rei,
objanjenja ili odgovori koje je on, kako se govorilo, dao nekom uitelju, i
koji su se odlikovali oporim izazivanjem ili ironijom.
Priseam se, zatvorenih oiju, i vidim kako njegova slika uskrsava. Gde
je to bilo? Da, evo ga opet. To je bilo na ulici pred naom kuom. Tu sam
ga video jednog dana kako stoji, s belenicom u ruci. I video sam ga kako
crta. Crtao je stari grb sa pticom nad naom kapijom. A ja sam stajao na
prozoru, sakriven iza zavese, i posmatrao ga, i spazio sam, duboko
zadivljen, njegovo paljivo, hladno, svetlo lice okrenuto ka grbu, lice kao u
oveka, istraivaa ili umetnika, nadmono i puno volje, osobito svetlo i
hladno, sa znalakim oima.
I opet ga vidim. To je bilo malo docnije, na ulici stajali smo svi, pri
povratku iz kole, oko jednog konja koji se sruio. On je leao, jo upregnut
u rudu, ispred jednih seljakih kola, frktao je tuno i njukajui otvorenim
nozdrvama po vazduhu, dok mu je krv lopila iz neke nevidljive rane, tako
da se bela ulina praina na njegovoj strani lagano napila i potamnela. Kad
sam se, poto mi se smuilo, okrenuo od tog prizora, spazio sam
Demijanovo lice. On se nije bio progurao napred, stajao je sasvim pozadi, u
zgodnom i prilino otmenom stavu, kako mu je i pristajalo. Pogled mu je
izgledao upravljen na glavu toga konja, i opet je izraavao tu duboku,
mirnu, skoro fanatinu panju, ali ipak bez strasti. Morao sam dugo da ga
posmatram, i tada sam osetio, mada toga nisam bio potpuno svestan, neto
veoma udno. Video sam Demijanovo lice, i zapazio sam ne samo da on
nema lice kao deak, ve da ima lice oveka; zapazio sam jo vie: inilo
mi se da vidim ili da oseam da to nije lice ni oveka, nego neto sasvim
drugo. Izgledalo mi je da je u tome bilo i neeg od enskog lica, i upravo mi

se to lice inilo, za trenutak, kao da nije ni muko ni detinje, ni staro ni

mlado, nego nekako tisugodinje, nekako bezvremensko, sa otiscima iz
drugih, prohujalih vremena. Tako su valjda izgledale ivotinje, ili drvee, ili
zvezde - to nisam znao, nisam oseao jasno to o emu sada kao odrastao
ovek kazujem, ali sam oseao neto slino. Moda je on bio lep, moda mi
se sviao, moda mi je bio i odvratan to se nije moglo da utvrdi. Video sam
samo: on je bio drukiji nego mi, bio je kao ivotinja, ili kao duh, ili kao
slika, ne znam kakav je bio, ali je bio drukiji, drukiji nego mi svi, kao to
se ne da zamisliti.
Nita vie mi ne kazuje seanje, a moda je i ovo uzeto delimino iz
docnijih utisaka.
Tek kad sam bio nekoliko godina stariji, doao sam najzad opet u blii
dodir s njim. Demijan nije bio, kao to je to obiaj, krizman u crkvi sa
svojim vrnjacima, te su se s tim u vezi odmah ponovo pronosili glasovi.
Prialo se opet po koli da je on Jevrejin, ili ne - da je neznaboac, a drugi
su znali da je on zajedno sa svojom majkom bez ikakve religije, ili da
pripada nekoj legendarnoj, looj sekti. U vezi s tim, ini mi se da sam uo
kako se podozreva da on ivi sa svojom majkom kao sa kakvom draganom.
Verovatno je on bio dotle vaspitan bez veroispovesti, ali je to sad izazvalo
bojazan da e mu biti izvesna smetnja za njegovu budunost. U svakom
sluaju, njegova majka se odluila da ga sad ipak pusti da uestvuje u
prvom prieu, dve godine docnije nego njegovi vrnjaci. I tako se zbilo da
je sad mesecima bio moj drug u pripremi za krizmanje.
Neko vreme drao sam se sasvim daleko od njega, nisam hteo da ulazim u
njegov ivot, bio mi je odvie opkoljen priama i tajnama; ali, u stvari me je
ometalo oseanje obaveze, koje je preostalo u meni jo od afere s
Kromerom. A upravo tada imao sam dosta posla sa svojim vlastitim
tajnama. Nastava za prvo priee pala je za mene u isti mah kad i vreme
odlunog obavetavanja o ulnim stvarima i, uprkos dobroj volji, time se
veoma nakodilo mome interesovanju za pobone pouke. Stvari o kojima je
duhovnik govorio, leale su daleko od mene u mirnoj, svetoj nestvarnosti,
bile su moda sasvim lepe i dragocene, ali nimalo uzbudljive i od trenutnog
znaaja, a one druge stvari bile su upravo to u najveoj meri.
Ukoliko me je ovo stanje inilo ravnodunim prema nastavi, utoliko me

vie moja radoznalost pribliavala Maksu Demijanu. Neto nas je, izgleda,
vezivalo. Moram da poem tim tragom to je mogue tanije. Koliko mogu
da se prisetim, to je poelo jednog asa rano ujutru, jo dok je u uionici
gorela svetlost. Na duhovni uitelj bio je dospeo u govoru do prie o
Kainu i Avelju. Ja sam jedva obraao na to panju, bio sam sanjiv i jedva
sam sluao. Tada svetenik poe uzdignutim glasom da govori ubedljivo o
Kainovu znaku. U tom trenutku osetih neku vrstu dodira ili opamene; i kad
podigoh oi, spazih lice Demijanovo kako se iz prednjih klupa osvrnulo
unatrag prema meni, svetlih reitih oiju, iji je izraz mogao biti isto tako
poruga kao i ozbiljnost. Gledao me je samo za trenutak, i ja odjednom
napregnuto oslunuh rei svetenikove, uh kako govori o Kainu i njegovu
znaku, i osetih duboko u sebi znanje da to nije tako kao to nas je on uio,
da se na to moglo gledati i drukije, da je to moglo biti podlono kritici!
Od tog trenutka uspostavljena je ponovo veza izmeu Demijana i mene. I
udnovato - im se pojavilo to oseanje izvesne pripadnosti u dui, videh
da se to kao na voleban nain prenelo i u prostorne odnose. Nisam znao da
li je on sam mogao to da udesi ili je to bio puki sluaj - u to vreme verovao
sam jo vrsto u sluaje; posle nekoliko dana Demijan je najedanput
promenio svoje mesto na asu religije i sedeo je upravo preda mnom (jo
znam kako sam rado usred groznog vazduha nae dupke pune uionice,
vazduha koji je opominjao na zadah po sirotinjskim stanovima, upijao
ujutru sa njegovog potiljka neno sve miris sapuna); a posle nekoliko dana
opet je on promenio mesto, i sada je sedeo pored mene, i tu je ostao da sedi
preko cele zime i celog prolea.
Jutarnji asovi su se sasvim izmenili. Vie nisu bili sanjivi i dosadni.
Radovao sam im se! Ponekad smo obojica sluali svetenika s najveom
panjom, i jedan pogled moga suseda bio je dovoljan da mi ukae na neku
udnu povest, neku neobinu izreku. A drugi njegov pogled, sasvim
odreen, bio je dovoljan da me opomene, da u meni podstakne kritiku i
sumnju.
Ali vrlo esto bili smo ravi aci, i nismo sluali nita od cele nastave.
Demijan je svagda bio uljudan prema uitelju i drugovima, nikada nisam
video da pravi ake nestaluke, nikada ga nismo uli da se glasno smeje
ili da aska, nikada nije navlaio na sebe prekor uiteljev. Ali sasvim tiho, i

to vie znacima i pogledima negoli doaptavanjem, umeo me je privui da

uestvujem u njegovim vlastitim zanimanjima. Ova su delimino bila
sasvim udna.
Kazao bi mi, na primer, koji aci pobuuju njegovu radoznalost i na koji
ih nain on prouava. Neke je poznavao sasvim tano. Pre asa bi mi
kazao: Kad ti nainim znak palcem, onda e se taj i taj osvrnuti ka nama,
ili e se poeati po vratu, i tako dalje. Potom, za vreme asa, esto kad
ne bih na to mislio, Maks bi najedanput jednim uoljivim pokretom vrteo
svojim palcem, ja bih brzo pogledao u naznaenog uenika, i uvek bih ga
video, kao da je vuen kanapom, kako izvodi zahtevani pokret. Muio sam
Maksa da to jednom okua i na uitelju, ali on to nije hteo da uini. Ali
jednom kad sam doao na as i kazao mu kako danas nisam nauio svoje
zadatke, te se mnogo nadam da me svetenik nee danas nita pitati, on mi
je onda pomogao. Svetenik potrai aka koji bi mu kazao jedan odlomak
iz katihizisa, i njegovo lutajue oko zaustavi se na mome licu svesnom
svoje krivice. On se pribliavao lagano, pruio je prst ka meni, ve je imao
na usnama moje ime - kad odjednom postade rasejan ili nemiran, stade da
nameta svoju jaknu, prie Demijanu, koji ga je vrsto gledao u lice, uini
se kao da hoe neto da ga zapita, ali se iznenada ponovo okrete, nakalja
se malo, i tada prozva drugog uenika.
I dok su me te ale veoma veselile, primetio sam postepeno kako moj
prijatelj izvodi esto istu igru i sa mnom. Deavalo se da sam na putu za
kolu odjedanput osetio kako Demijan ide malo podalje za mnom, i kada
bih se okrenuo, on je doista bio tu.
- Moe li doista da udesi da drugi mora da misli to to ti hoe? - pitao
sam ga.
On je rado davao objanjenje, mirno i ozbiljno, na njemu svojstven nain,
kao kakav odrastao ovek.
- Ne - ree on - to se ne moe. ovek u stvari nema slobodnu volju, mada
to svetenik pria. Niti moe ovek da misli ta hoe, niti mogu ja uticati na
njega da misli to ja hou. Ali mi moemo nekoga dobro da posmatramo, i
onda moemo esto da kaemo prilino tano ta on osea ili misli, onda
veinom moemo i da predvidimo ta e on uiniti idueg trenutka. To je
sasvim prosto, samo to ljudi ne znaju. Za to je, naravno, potrebno vebanje.

Postoje, na primer, meu leptirima izvesni noni leptiri kod kojih su enke
mnogo ree nego mujaci. Leptiri se mnoe isto tako kao sve ivotinje,
mujak oplodi enku koja onda lee jaja. Ako sad ima enku ovog leptira to su prirodnjaci esto ispitivali - onda nou doleu toj enki muki leptiri, i
to sa daljine od vie asova. Sa daljine od vie asova, zamisli! Svi ti
mujaci oseaju na itave kilometre tu jednu enku koja je u tom kraju.
Pokuavaju to da objasne, ali to ide teko. Mora biti da postoji izvesno
ulo mirisa ili tako to, kao to moda dobri lovaki psi mogu da pronau
neopaen trag i da pou po njemu. Razume li? To su takve stvari, u prirodi
ih ima puno, i niko ih ne moe objasniti. Ali ja sad kaem: kad bi kod tih
leptira enke bile tako este kao mujaci, onda oni ne bi imali taj fini nos!
Oni ga imaju samo zato to su se u tome obuili. Ako ivotinja ili ovek
uprave svu svoju panju i svu svoju volju na neku odreenu stvar, onda je i
postignu. To je sve. Tako stoji stvar i sa tim to ti misli. Dobro posmatraj
nekog oveka dovoljno dugo, onda e o njemu znati vie negoli on sam.
Meni je na vrh jezika bila re itanje misli; hteo sam da je izgovorim i
da ga time podsetim na dogaaj s Kromerom, koji se zbio tako davno. Ali, i
to je bila udna stvar meu nama dvojicom: nikad ni za ivu glavu nismo ni
on ni ja izrekli bilo kakav nagovetaj o tome da se on jednom, pre vie
godina, tako ozbiljno upleo u moj ivot. Izgledalo je kao da nije nikad ranije
bilo neto izmeu nas, ili kao da svako od nas vrsto rauna da je to drugi
zaboravio. Desilo se ak jedno dvaput da smo ili zajedno ulicom i susreli
Franju Kromera, ali nismo izmenjali ni pogleda, niti smu progovorili ijedne
rei o njemu.
- Ali, kako stoji stvar s voljom? - zapitah ja. - Ti kae da ovek nema
slobodnu volju. A onda opet kae da treba samo svoju volju da vrsto
uperimo na neto pa emo onda moi da dostignemo svoj cilj. A to se ne
slae! Ako ja nisam gospodar volje, onda ja ne mogu po svome nahoenju
da je upravljam tu ili tamo.
On me lupnu po ramenu. To je inio uvek kad god bih ga ime
obradovao.
- Dobro je to pita - ree on smejui se. - Mora uvek da se pita, mora
uvek da se sumnja. Ali je ta stvar vrlo prosta. Kad bi takav jedan noni
leptir, na primer, hteo da upravi svoju volju na neku zvezdu ili nekud

drugde, on to ne bi mogao. Samo - on to uopte ne pokuava. On trai samo

ono to za njega ima smisla i vrednosti, to je njemu potrebno, to on mora
bezuslovno da ima. I upravo tu uspeva on i u onom to je neverovatno - on
razvije neko arobno esto ulo, koje nema nijedna druga ivotrnja osim
njega! Mi ljudi imamo vee polje rada, dakako, i vie radoznalosti negoli
ivotinje. Ali, smo i mi vezani u jednom srazmerno prilino uskom krugu, i
ne moemo da se vinemo izvan njega. Ja mogu, dodue, da matam to i to,
mogu moda da uobrazim kako hou bezuslovno da odem na Severni pol, ili
tako to, ali mogu da izvedem i da dovoljno jako htednem samo ono za ta
se elja u meni potpuno usadila, ako je moje bie doista njome potpuno
ispunjeno. im je to sluaj, im ti togod okua to ti je zapoveeno iz dna
due, onda to i ide, onda moe da upregne svoju volju kao kakvog
valjanog paripa. Ako ja sad, na primer, stavim sebi u zadatak ovo:
podejstvovau da gospodin na svetenik ubudue ne nosi vie naoare onda to ne ide. To je pusta igra. Ali kad sam, ove jeseni, dobio vrstu volju
da budem premeten iz svoje klupe tu spreda, to je ilo sasvim dobro. Onda
se odjednom pojavio jedan koji je po azbuci dolazio pre mene i koji je dotle
bio bolestan; poto mu je neko morao napraviti mesto, naravno, ja sam bio
taj koji sam to uinio, zato to je ba moja volja bila spremna da se smesta
koristi prilikom.
- Da - rekoh - i meni je tada to izgledalo sasvim udno. Od onog trenutka
kad smo se mi zainteresovali jedan za drugog, ti si mi se primicao sve blie.
Ali kako je to bilo? U poetku nisi ipak doao odmah da sedi pored mene,
najpre si nekoliko puta sedeo u klupi tu preda mnom, zar ne? Kako se to
zbilo?
- To je bilo ovako: ni ja nisam jasno znao kuda hou kad sam poeleo da
odem sa svog prvog mesta. Znao sam samo da hou da sedim dalje pozadi.
Moja volja mi je nalagala da doem k tebi, ali ja je jo nisam bio svestan.
Istovremeno je i tvoja vlastita volja privlaila, i pomogla mi je. I tek kad
sam potom sedeo ovde pred tobom, postalo mi je jasno da mi se elja samo
upola ispunila - i opazio sam da upravo nisam nita drugo eleo nego da
sedim pored tebe.
- Ali tada nije pridoao nijedan novajlija.
- Nije, ali tada sam prosto uinio ono to sam hteo i, ni pet ni est, seo

sam pored tebe. Deko s kojim sam promenio mesto zaudio se samo, i
pustio mi je na voIju. A svetenik je, dodue, primetio jednom da je tu
izvrena neka promena - uopte, svakad kad on ima sa mnom posla, neto
ga potajno mui, jer on zna da se ja zovem Demijan, i da to nije u redu da ja
sa svojim D u imenu sedim tu sasvim pozadi iza S! Ali mu to ne dopire do
svesti, zato to je tome protivna moja volja, i zato to ga ja u tome jednako
spreavam. On svakad ponovo opazi da tu nije neto u redu, i pogleda me, i
stane da se misli, taj krasni gospodin. Ali ja za to imam jedan prost lek. Ja
ga svaki put gledam sasvim vrsto u oi. Gotovo svi ljudi to teko
podnose. Svi se uzneimire. Ako hoe od nekoga neto da postigne, pa ga
neoekivano pogleda netremice u oi, a on se ne uznemiri, onda se okani
toga! Nee kod njega nita postii, nikada! Ali to je vrlo retko. Ja upravo
poznajem samo jednog jedinog oveka kod koga mi to ne pomae.
- A ko je to? - zapitah brzo.
On me pogleda zamirivi malo, to je inio kad god je bio zamiljen.
Zatim otre pogled, i ne dade mi odgovora a ja, i pored estoke
radoznalosti, nisam mogao da ponovim pitanje.
Ali mislim da je on tada govorio o svojoj majci. Sa njom je, kako je
izgledalo, iveo veoma prisno, ali mi nije nikad govorio o njoj, nikada me
nije vodio sa sobom kui. Jedva sam znao kako njegova mati izgleda.
U to vreme pokuavao sam ponekad da radim to isto to i on, i da svoju
volju usredsredim na neto tako da to moram postii. Bilo je tu elja koje
su mi se inile dovoljno grene. Ali nita od svega toga nije bilo. Nisam
mogao da prevalim preko srca i da govorim o tome s Demijanom. ta sam
sebi eleo, ne bih mu mogao priznati. A on to nije ni pitao.
U meuvremenu, moje verovanje u pitanjima religije bilo je pogdegde
podriveno. Pri svem tom, ja sam se, u svome miljenju, mada je ovo bilo
potpuno podlono uticaju Demijanovu, razlikovao mnogo od svojih
drugova, koji su ispovedali potpuno bezverje. Bilo je nekolicina takvih, i
oni bi u datoj prilici govorili kako je smeno i nedostojno oveka verovati u
Boga, i kako prie kao to je ona o Svetoj Trojici i o Isusovom
neokaljanom roenju prosto nagone oveka na smeh, i kako je sramota da
se jo danas prepriavaju takve trice. Ja se nisam ni u kom sluaju slagao s

tim miljenjem. I tamo gde sam sumnjao, iz celog iskustva svog detinjtva
znao sam dovoljno o stvarnosti jednog pobonog ivota, poput onog koji su
vodili moji roditelji, i kako ovaj nije ni nedostojan, niti je licemeran.
tavie, imao sam i pre i posle najdublje strahopotovanje prema svemu
religioznom. Samo me je Demijan bio navikao da prie i stavove vere
posmatram i tumaim slobodnije, linije, s vie razigranosti i s vie mate
ili bar, uvek sam rado i s uivanjem pratio tumaenja koja mi je on izlagao.
Mnogo ta bilo mi je, naravno, odve okrutno, pa tako i stvar sa Kainom. A
jednom za vreme nastave pred priee uplaio me je on jednim shvatanjem
koje je, moda, bilo jo smelije. Uitelj je bio govorio o Golgoti. Biblijsko
izlaganje o patnjama i umiranju Spasiteljevu jo je iz najranijeg doba
ostavljalo na mene dubok utisak. Ponekada bih, kao mali deko, o Velikom
petku, poto bi moj otac proitao povest o stradanju, iveo svom duom i
potresen u tom putnikom, lepom, bednom, avetinjskom, a ipak ogromno
ivom svetu, u Getsemanskoj bati i na Golgoti, a pri sluanju Stradanja po
Mateju, od Baha, mrano snaan patniki sjaj ovog tajanstvenog sveta
preplavio bi me svim mistikim jezama. Jo i danas nalazim u toj muzici, i
u Actus tragicus, sutinu sve poezije i sveg umetnikog izraza.
Na kraju toga asa ree mi Demijan zamiljeno:
- Tu ima neto, Sinklere, to mi se ne svia, Proitaj ponovo tu priu i
oprobaj je ti sam, ima tu neeg to je bljutavo. Naime, ta stvar s dvojicom
razbojnika. Velianstveno je to kako tri krsta stoje na bregu jedan do
drugog! Ali sad ta sentimentalna pria iz knjiga starostavnih o estitom
razbojniku! Najpre je bio zloinac i poinio je prestupe, bog e ga sveti
znati ta, sve, a sada se raskravljuje i svetkuje takve plaevne sveanosti
popravljanja i kajanja! Kakva smisla, molim te, ima takvo kajanje dva
koraka pred grobom? I to opet nije nita drugo nego prava popovska pria,
sladunjava i nepotena, premazana dirljivou i sa visoko pounom
pozadinom. Kad bi danas morao da izabere za prijatelja jednog od ta dva
razbojnika, i kad bi morao promisliti kome bi od te dvojice mogao radije
pokloniti poverenje, onda pouzdano to nee biti taj plaevni ovek koji se
preobratio. Ne, izabrao bi drugog, taj je ovek, i on ima karakter. Mari on
za preobraanje koje u njegovom poloaju moe biti samo lepa pria! On
ide svojim putem do kraja, i ne odrie se kukaviki u poslednjem trenutku

avola koji mu je morao dotle pomagati. To je karakter, a ljudi od

karaktera prolaze ravo u biblijskoj prii. Moda je on ak potomak
Kainov. Ne misli li i ti tako?
Bio sam preneraen. Ovde u prii o raspeu mislio sam da sam sasvim
kod svoje kue, i tek, sad sam spazio kako sam je dotle sluao i itao
unosei tako malo linoga, s tako malo uobrazije i mate. Ipak mi je
Demijanova nova misao zvuala kobno i pretila je da u meni obori pojmove
na ijem daljem opstanku, smatrao sam, moram da nastojavam. Ne, ta nije
se moglo titrati tako sa svim i svaim, ak i sa onim to je najsvetije.
On je spazio smesta, kao i uvek, moj otpor jo pre nego to sam izustio
re.
- Znam ve - ree on pomirljivo - to je stara pria. Samo nemoj da se
uozbilji! Ali u ti rei neto: ovo je jedna od taaka gde moe vrlo jasno
da se vidi nedostatak u ovoj religiji. Stvar je u tome to je sav taj Bog, i iz
Starog i iz Novog zaveta, dodue jedna odlina slika i prilika, ali ne ono to
bi upravo trebalo da predstavlja. On je sve dobro, plemenito, oinsko, lepo,
a i uzvieno, oseajno - pa lepo! Ali u svetu postoji i neto drugo. I to se
sve sad prosto pripisuje avolu, i ceo taj deo sveta, ta cela polovina se
izluuje i potpuno preutkuje. Ba kao to uznose Boga, oca sveg ivota, a
ceo ulni ivot, na kome ivot u stvari poiva, prosto preutkuju i po
mogustvu proglauju za avolska posla i za grean! Ja nemam nita protiv
to se taj bog Jehova potuje, ni najmanje. Ali drim da treba sve da
potujemo i da smatramo za sveto, ceo svet, ne samo tu vetaki odvojenu,
zvaninu polovinu! Dakle, morali bismo pored slube bogu imati i slubu
avolu. To bih smatrao za pravilno. Ili bi se, pak, morao stvoriti jedan bog
koji u sebe ukljuuje i avola, i pred kojim se ne mora zamureti kad se
deavaju najprirodnije stvari na svetu.
Bio se gotovo raestio, protiv svoje navike; ali se odmah potom ipak
smeio nanovo, i nije vie navaljivao na mene.
Ali u meni te rei pogodie zagonetku svih mojih deakih godina, koju
sam besprekidno nosio u sebi, i o kojoj nisam nikada nikome kazao ni rei.
ta je Demijan tu kazao o bogu i avolu, o boanski zvaninom :i s mukom
preutanom avolskom svetu, to je bilo upravo moja vlastita misao, moj
vlastiti mit, misao o dvama svetovima ili polovinama sveta - o svetloj i

mranoj. Saznanje da je moj problem problem svih ljudi, problem sveg

ivota i miljenja, prelete preko mene iznenada kao sveta senka, i spopade
me bojazan i strahopotovanje kad opazih i najedanput osetih kako moj
najprisniji, lini ivot i miljenje uzimaju dubokog udela u veitoj struji
velikih ideja. Saznanje nije bilo radosno, mada mi je na neki nain
povlaivalo i usreivalo me. Ono je bilo surovo i prijalo je oporo, jer je u
njemu bilo prizvuka odgovornosti, oseanja da se vie ne sme biti dete,
samostalnosti.
Otkrivajui prvi put u svome ivotu tako duboku tajnu, ispriao sam
svome drugu o mome shvatanju dva sveta, koje je postojalo poev od
mojih najranijih detinjskih dana, i on je smesta video. kako mu na taj nain
moje najdublje oseanje povlauje i daje za pravo. Ali njegov obiaj nije
bio da tako to iskoristi. On je to sluao s panjom dubljom nego ikada
dotle, i gledao mi je u oi, dok nisam morao da odvratim svoje na drugu
stranu. Jer sam u njegovom pogledu video opet tu udnu, ivotinjsku
bezvremenost, tu nedokuivu starost.
- Drugi put govoriemo vie o tome - ree on s puno obzira prema meni. Vidimda ti misli vie nego to moe ikome rei. Ako je to tako, onda
takoe zna da nisi nikada potpuno proiveo ono o emu si mislio, a to nije
dobro. Samo ono razmiljanje to proivljujemo ima vrednost. Ti si znao da
je tvoj doputeni svet samo polovina sveta, i pokuao si da drugu
polovinu izlui iz sebe, kao to to ine svetenici i uitelji. To ti nee poi
za rukom! To ne polazi za rukom nikome ko je jednom zapoeo da
razmilja.
Te su me rei pogodile duboko.
- Ali - gotovo viknuh najzad, ipak postoje neosporno i istinski
zabranjene i rune stvari, ta to ne moe poricati. A te su, eto, zabranjene, i
moramo da ih se odreknemo. Ta ja znam da postoji ubistvo i svi mogui
poroci, ali zar da ja, samo zato to to postoji, odem i da postanem zloinac?
- Danas neemo izii na kraj s time - ublaavao je Maks. - Svakako ne
treba da ubija ili da vri nasilja nad devojkama, to ne. Ali ti jo nisi
dospeo dotle gde se moe uvideti ta upravo znai doputeno i
zabranjeno. Osetio si tek pare istine. Drugo e tek doi, moe se na to
osloniti! Na primer, valjda otpre godinu dana, ima u sebi nagon koji je jai

od svih ostalih, i on vai za zabranjen. Naprotiv, Grci i mnogi drugi

narodi nainili su taj nagon boanstvom, i odavali mu potovanje na velikim
sveanostima. Dakle zabranjeno nije nita veito, ono se moe promeniti.
Ta i danas sme svako spavati s jednom enom, im je s njom bio kod
svetenika i venao se s njome. Kod drugih naroda je to drukije, jo i
danas. Stoga svako od nas mora da iznae sam za sebe ta je doputeno a
ta zabranjeno - ta je njemu zabranjeno. Moe ovek da ne uini nikad
neto zabranjeno, a pri tome moe da bude veliki nitkov! A isto tako obrnuto. To je, u stvari, samo pitanje udobnosti. Ko suvie voli udobnost i
ne eli sam da razmilja i sam da bude sudija, taj se prosto pokori
zabranama, kao to su ve propisane. Njemu je lako. Drugi, pak, oseaju
sami zapovesti u sebi, njima su zabranjene one stvari koje svaki astan
ovek svakodnevno radi, a doputene su im druge stvari, koje su inae na
ravu glasu. Svako mora sam da odgovara za. svoje postupke.
Izgleda da se najedanput pokajao to je toliko kazao, te prekide. Ve tada
sam mogao kroz svoje uvstvo unekoliko da shvatim ta je on pri tome
oseao. Ma kako da je obino s prijatnou i na oko povrno izlagao ono
to mu je padalo na um, ipak nije mogao, kao to jednom ree, ni za ivu
glavu da podnese razgovor samo radi razgovora. Ali kod mene je oseao,
pored prave radoznalosti, suvie igre, suvie uivanja u pametnom
askanju, ili tako togod, reju, oskudicu u savrenoj ozbiljnosti.
Proitavi nanovo poslednju re koju sam napisao - savrena ozbiljnost
- pade mi iznenada na um druga jedna scena koja je ostavila na mene utisak
najdublji od svih to sam doiveo s Maksom Demijanom u onom jo
poludetinjskom dobu.
Nae krizmanje se pribliavalo, i na poslednjim asovima duhovne
nastave govorilo se o tajnoj veeri. Svetenik je tome pridavao mnogo
znaaja i ulagao je truda; i doista se u tim asovima osealo neto od
svetosti i naroitog raspoloenja. Ali upravo za vreme tih nekoliko
poslednjih asova nastave moje misli bile su vezane za drugo, to jest za
linost moga prijatelja. Oekujui krizmanje, koje nam je protumaeno kao
sveani prijem u crkvenu zajednicu, nametala mi se neotklonjivo misao da
je za mene vrednost ove gotovo polugodinje verske nastave bila ne u tome

to smo ovde nauili, nego u blizini i uticaju Demijanovu. Sad sam bio
spreman ne da budem primljen u crkvu, nego u neto sasvim drugo - u
bratstvo misli i linosti, koje je nekako moralo postojati na zemlji, i iji je
predstavnik ili vesnik, kako sam oseao, bio moj prijatelj.
Pokuao sam da potisnem tu misao, eleo sam ozbiljno, uprkos svemu, da
doivim sveanost krizmanja s izvesnim dostojanstvom, a ova se, izgledalo
je, malo slagala s mojom novom milju. Ali ma ta sam radio, misao je bila
tu, i ona se potpuno slila u meni s milju na skoranju crkvenu sveanost, i
bio sam spreman da nju svetkujem drukije nego drugi: trebalo je da ona za
mene oznai prijem u jedan misaoni svet koji sam poznao preko Demijana.
Tih dana sam opet jednom ivo raspravljao s njime: to je bilo upravo pred
jedan as veronauke. Moj prijatelj je bio utljiv, i nije uivao u mome
govoru, u kome sam se pravio kao kakav matorac i bogzna kako vaan.
- Govorimo odvie - ree on s neuobiajenom ozbiljnou. - Pametan
govor ne vredi nita, ba nita. Samo se ovek udalji od samoga sebe. A
udaljiti se od samoga sebe jeste greh. ovek mora umeti da se uvue
potpuno u samoga sebe, kao kornjaa.
Odmah potom uli smo u uionicu. as je zapoeo, ja sam se trudio da
pazim, a Demijan mi pri tome nije smetao. Posle kratkog vremena poeo
sam da oseam sa one strane gde je on pored mene sedeo neto neobino,
neku prazninu ili hladnou ili neto slino, kao da je to mesto neoekivano
ostalo prazno. Kad je to oseanje poelo da me pritenjava, ja, se osvrtoh.
Tada opazih svog prijatelja kako sedi, uspravljen i u lepom stavu, kao i
inae. Ali je ipak izgledao sasvim drukije nego inae, i neto je izbijalo iz
njega, neto ga je okruivalo to ja nisam poznavao. Mislio sam da je
sklopio oi, ali smotrih da ih dri otvorene. Ali one nisu gledale, nisu
zapaale, bile su ukoene i upravljene u unutranjost njegovu ili u neku
veliku daljinu. Sedeo je tu potpuno nepomian, inilo mi se kao da i ne
die, usta su mu bila izrezana kao od drveta ili kamena. Lice mu je bilo
bledo, ravnomerno bledo, kao kamen, a mrka kosa bila je na njemu ono to
je najivlje. Ruke su mu poivale pred njim na klupi, bez ivota i mirno kao
kakav predmet, kao kamenje ili voe, blede i nepomine, ali ne oputene,
nego kao vrst, dobar omota oko skrivenog snanog ivota.
Uzdrhtah od toga prizora. Mrtav je, pomislih, i to gotovo izgovorih glasno.

Ali sam znao da nije mrtav. S prikovanim pogledom utonuh u njegovo lice,
u tu bledu, kamenu obrazinu, i oseah: to je Demijan! Kakav je on inae
bio, kad je sa mnom iao i govorio, to je bio samo upola Demijan, jedan
koji je samo za izvesno vreme igrao neku ulogu, prilagoavao se, i iz
predusretljivosti inio isto to i mi. Pravi Demijan, pak, izgledao je ovako,
ovako kao ovaj, tako okamenjen, prastar, ivotinjski, pravi kamen, lep i
hladan, mrtav i u potaji pun neuvenog ivota. A oko njega unaokolo ta
mirna praznina, taj etar i zvezdani prostor, ta usamljena smrt!
Sad se on sasvim uvukao u sebe, oseao sam s jezom. Nikada nisam bio
tako usamljen. Nisam imao udela u njemu, bio mi je nedokuiv, bio mi je
dalji negoli da je bio na najudaljenijem ostrvu na svetu.
Nisam mogao da shvatim kako to niko osim mene ne vidi! Trebalo je da
svi gledaju ovamo, trebalo je da se svi uasnu! Ali niko nije na njega
obraao panju. Sedeo je ukruen kao kakav kip, i, kao to sam morao
pomisliti, kao idol; jedna muva mu pade na elo, protra mu lagano preko
nosa i usana - on ne zadrhta nijednom borom.
Gde, gde je bio sada? ta je mislio, ta je oseao? Da li je bio na nebu, u
paklu?
Nije mi bilo mogue da ga o tome ispitujem. Kad sam ga, na kraju asa,
video kako ponovo ivi i die, kad je njegov pogled sreo moj, bio je kao
pre. Odakle je doao? Gde je bio? Izgledao je umoran. Lice mu je opet
imalo boju, ruke su mu se ponovo kretale, ali mrka kosa bila je sad bez
sjaja, i kao umorna.
Iduih dana predavao sam se vie puta u svojoj spavaoj sobi novom
vebanju: sedeo sam kruto na stolici, ukoio sam oi, drao sam se potpuno
nepomino i ekao sam: koliko mogu tako da izdrim, i ta u pri tome da
osetim. Ali sam se samo zamorio, i dobio sam estok svrab u onim
kapcima.
Uskoro potom bilo je krizmanje, o kome mi nisu ostale nikakve vane
uspomene.
A sad je sve postalo drukije. Detinjstvo se raspalo oko mene. Roditelji
su me posmatrali s izvesnom zabunom. Sestre su se sasvim otuile od
mene. To otrenjavanje izopailo mi je i izbledelo uobiajena oseanja i
radosti; gradina je bila bez mirisa, uma me nije mamila, svet je stajao oko

mene kao rasprodaja starih stvari, bljutav i bez drai, knjige su bile hartije,
muzika je bila um. Tako s jesenjeg drvea opada lie, ono to i ne osea,
niz njega curi kia, ili sunce, ili mraz, a u njemu se ivot lagano uvlai u
najue i najunutranije kutove. Ono ne umire. eka.
Bilo je odlueno da posle kolskog raspusta odem u drugu kolu i prvi
put od kue. Pokatkad mi se mati pribliavala s osobitom nenou,
pratajui se unapred sa mnom, trudei se da mi usadi u srce ljubav, udnju
za kuom i nezaborav. Demijan je bio otputovao. Bio sam sam.

IV
BEATRIA
Ne videvi ponovo svoga prijatelja, otputovao sam na kraju raspusta u St.
Moji roditelji pooe sa mnom, i predadoe me sa svom mogunom
briljivou zatiti jednog zavoda za deake, kod nekog gimnazijskog
nastavnika. Ukoili bi se od uasa da su znali u ta u ovde upasti.
Jo se postavljalo pitanje da li e vremenom moi od mene da postane
dobar sin i upotrebljiv graanin, ili moja priroda stremi ka drugim putevima.
Moj poslednji pokuaj da u senci oinske kue i duha budem srean trajao
je dugo, pokadto je gotovo sreno uspevao, ali bi naposletku potpuno
promaio.
udnovata praznina i usamljenost, koju sam prvi put poeo da oseam za
vreme kolskog raspusta posle moga krizmanja (kako li sam je tek docnije
upoznao, tu prazninu, taj proreeni vazduh!), nije tako brzo prolazila.
Rastanak sa zaviajem podneo sam neobino lako, i stideo sam se upravo
to nisam bio boleiviji; sestre su plakale bez ikakva razloga, a ja to nisam
mogao.
udio sam se sam sebi. Uvek sam bio oseajno dete, a u stvari prilino
dobro dete. A sad sam bio sasvim izmenjen. Drao sam se potpuno
ravnoduno prema spoljnom svetu, i danima sam bio zaposlen samo time da
oslukujem ta se u meni zbiva, i da ujem struje, zabranjene i mrane
struje, koje su podzemno u meni uborile. Porastao sam vrlo brzo, tek u
poslednjoj polovini godine, i obreo sam se i idigljao mrav i nedozreo u
svetu. Deaka ljubaznost bila je kod mene sasvim iezla - oseao sam da
me ovakvog ne mogu voleti, a nisam nimalo voleo ni sam sebe. esto sam
oseao veliku enju za Maksom Demijanom; ali neretko mrzeo sam ga
takoe, i pripisivao sam njemu krivicu to je moj ivot osiromaio, jer sam
to smatrao kao kakvu runu bolest.
U naem akom zavodu u poetku me nisu ni voleli ni potovali; najpre
su me zadirkivali, a potom su se povukli od mene, i gledali u meni licemera
i neprijatnog osobenjaka. Ja sam se sebi svideo u toj ulozi, preterivao sam

jo u njoj, i srdito sam se uvukao u usamljenost, koja je spolja izgledala

stalno kao najmukije preziranje sveta, dok sam potajno esto podlegao
napadima sete i oajanja, koji su me prodirali. U koli sam troio znanja
nagomilana jo kod kue, taj razred je zaostajao malo iza moga ranijega, te
sam stekao naviku da svoje vrnjake posmatram malo prezrivo, kao decu.
Tako je teklo godinu dana i neto vie, i prve posete kui o raspustu nisu
donele nove zvuke; rado sam otputovao opet natrag.
Bio je poetak novembra. Bio sam se navikao da po svakojakom vremenu
pravim male etnje, pri kojima sam se predavao razmiljanju i esto uivao
neku vrstu naslade, naslade pune melanholije, preziranja sveta i preziranja
samoga sebe. Tako sam jedne veeri tumarao po vlanom, maglovitom
sutonu po okolini grada; iroki drvored javnoga parka stajao je potpuno
naputen i pozivao me, po putu je popadao debeo sloj lia, po kome sam
premetao nogama s tamnom nasladom; mirisalo je vlano i gorko; udaljena
drveta pojavljivala su se iz magle kao senke, avetinjski velika.
Na kraju aleje zastadoh u nedoumici. Gledao sam ukoeno u crno lie i
udisao poudno mokar miris prohujalosti i umiranja, emu se odazivalo i
to je pozdravljalo neto u meni. O, kako je ivot bio bezukusan!
Sa jedne sporedne staze dolazio je neki ovek u ogrtau koji je leprao.
Ja htedoh da poem dalje, ali me on dozva.
- Alo, Sinklere!
On prie. To je bio Alfons Bek, najstariji ak u naem zavodu. Uvek mi
je bio prijatan, i nisam imao nita protiv njega, osim to to se on sa mnom
kao sa svima mlaima ponaao uvek ironino i oinski. Prialo se za njega
da je snaan kao medved, da dri pod papuom gospodara naeg zavoda, a
bio je junak mnogih pria o gimnazijalcima.
- ta tu radi? - viknu on srdano, tonom kojim su se sluili vei aci, kad
bi se pokadto snishodili do jednog od nas. - E, da se opkladimo, pie
pesme?
- Ne pada mi na um - odbih ja oporo.
On prsnu u smeh, poe pored mene i stade da aska, kao to nisam bio
navikao.
- Ne treba da se plai, Sinklere, da ja moda to ne razumem. Ima tu neto
kad se ide ovako uvee po magli, ovako s jesenjim mislima, onda se rado

piu stihovi, znam ja ve. O prirodi to umire, naravno, i o izgubljenoj

mladosti, koja nalii na nju. Vidi Hajnriha Hajnea.
- Nisam ja tako sentimentalan - branio sam se.
- E, pa dobro! Ali ini mi se da je dobro kad ovek po ovom vremenu
potrai neko mirno mesto gde ima aa vina ili tako to. Hoe li da poe
malo sa mnom? Ba sam sasvim sam. Ili nee? Ne bih hteo da sam tvoj
zavodnik, dragi, ako treba da bude deko za ugled.
Uskoro potom sedeli smo u jednoj maloj krmi u predgrau, pili neko
sumnjivo vino, i kucali se debelim aama. U poetku mi se to slabo
svidelo, ali u svakom sluaju bilo je neto novo. Ali, nenaviknut na vino,
postadoh ubrzo vrlo razgovoran. Kao da se na meni probio prozor, svet je
sijao unutra - kako dugo, kako strahovito dugo nisam nita govorio od srca!
Pao sam u matarije, i usred toga istrtljah priu o Kainu i Avelju!
Bek me je sluao sa zadovoljstvom - najzad neko kome sam neto davao!
On me lupnu po ramenu, nazva me avolskim sinom, i meni se srce nadme
od slasti to mogu iz mene da poteku sladostrasno ustavljene potrebe
govora i saoptavanja, to sam priznat i to vaim za neto kod starijeg
druga. Kad me on nazva genijalnim raspusnikom, ta re mi se uli u duu
kao slatko, jako vino. Svet je goreo u novim bojama, misli su mi priticale iz
stotinu bezonih izvora, duh i vatra buktali su u meni. Govorili smo o
nastavnicima i drugovima, i inilo mi se da se divno razumemo. Govorili
smo o Grcima i neznabocima, i Bek je hteo po svaku cenu da me navede
na priznanje mojih ljubavnih pustolovina. Ali tu nisam mogao da idem s
njim ukorak. Nisam nita bio doiveo, nisam imao ta da priam. A ono to
sam u sebi oseao, izgradio, izmatao, to je dodue gorelo u meni, ali ga
ak ni vino nije moglo da raskravi i dovede do govora. O devojkama je Bek
znao mnogo vie, i te bajke sluao sam sav usplamteo. Neverovatne stvari
sam tada doznao; ono to se nikad nije moglo smatrati moguim, postade
gola stvarnost, inilo se da se samo po sebi razume. Alfons Bek je sa svojih
moda osamnaest godina ve bio nakupio iskustva. Izmeu ostalih to da
devojkama nije ni do ega toliko stalo koliko da se kinure i da imaju
udvaraa, i to je bilo sasvim lepo, ali to nije ono to je pravo. U tome se
kod ena moe nadati veem uspehu. ene su mnogo pametnije. Na primer,
gospoa Jagelt, koja ima duan sa vebankama i pisaljkama, s njom bi se

dalo govoriti, a ta se sve ve odigralo iza njene tezge, to ne bi moglo ui ni

u jednu knjigu.
Sedeo sam duboko omaijan i zanet. Svakako, ja ba ne bih mogao da
volim gospou Jagelt - ali ipak, to je bilo neuveno. inilo mi se da na
svetu teku izvori, bar za odraslije, o kojima nisam nikad ni sanjao. U tome
je, dodue, bio neki laan zvuk, i sve je prijalo gore i vie, svakidanjije
nego to je, po mom shvatanju, trebalo da prija ljubav - ali ipak, to je bila
stvarnost, to je bio ivot, i pustolovina. Pored mene je sedeo neko ko je to
doiveo, kome se to inilo kao neto to se samo po sebi razume.
Nai razgovori srozali su se malo. Izgubili su neto. I ja nisam vie bio
genijalni, mali stvor; sada sam bio samo deko koji je sluao ta mu pria
jedan ovek. Ali i tako jo - prema onome to je ve mesecima i mesecima
bio moj ivot - ovo je bilo divno, ovo je bilo kao u raju. Osim toga to je
bilo - to sam tek postupno poeo da oseam - zabranjeno, veoma
zabranjeno, poev od sedenja po krmama do ovoga to smo razgovarali. U
svakom sluaju, osetio sam u tome duh, osetio prevrat.
Seam se te noi s najveom razgovetnou. Kad smo obojica poli doma
kasno, po hladnoj, vlanoj noi, pored gasnih fenjera koji su mutno goreli,
bio sam prvi put pijan. To nije bilo lepo, bilo je do krajnje mere muno ali
pri svem tom, to je imalo u sebi jo neto, neku dra, neku sladost, bilo je
pobuna i orgija, bilo je ivot i duh. Bek se bodro zauzeo za mene, mada me
je gorko koreo kao utokljunog poetnika, i doveo me je, nosei me upola,
kui, gde mu je polo za rukom da mene i sebe kriom prebaci kroz otvoren
prozor na tremu.
Ali dok sam se, treznei se, budio s bolovima posle sasvim kratkog
vrstog sna, spopade me neki besmisleni jad. Sedeo sam u postelji; jo sam
imao na sebi dnevnu koulju moje odelo i obua leali su na podu rastureni,
i mirisali na duvan i povraeno jelo. Izmeu glavobolje, muke i besomune
ei pojavi mi se u dui slika, kojoj ve odavna nisam pogledao u oi.
Video sam zaviaj i roditeljski dom, oca i majku, sestre i batu, video sam
svoju mirnu spavau sobu u svome domu, video sam kolu i trg, video sam
Demijana i asove nastave pred priee - i sve to bilo je svetlo, sve je bilo
preplavljeno sjajem, sve je bilo izvanredno, boansko i isto, i sve, sve je to
- sada sam to znao - jo jue, jo pre nekoliko asova, bilo moje, ekalo na

mene, a sada je, tek sada u ovome asu, potonulo i bilo prokleto, nije vie
bilo moje, guralo me od sebe, gledalo na mene s gaenjem! Sve to mi je
bilo drago i prisno, sve to sam ikada do u najudaljenije, najzlaanije vrtove
detinjstva bio doznao od svojih roditelja, svaki poljubac majin, svaki
Boi, svako pobono, svetlo nedeljno jutro u naem domu, svaki cvet u
gradini - sve je bilo opustoeno, sve sam pogazio nogama! Da su sad bili
doli panduri i da su me vezali, i kao izroda i oskvrnitelja hrama poveli na
veala, ja bih se saglasio s njima, rado bih bio poao, naao bih da je to
pravo i dobro.
Dakle, takva mi je bila dua! Meni, koji sam hodao po svetu i prezirao ga!
Meni, koji sam bio u duhu ponosit, i koji sam mislio iste misli kao i
Demijan! Takav sam bio, dakle, izrod i svinja, pijan i okaljan, gnusan i
prost, raspusna zver, prepadnut groznim nagonima! Takav sam bio, dakle, ja
koji sam dolazio iz onih vrtova gde je sve bilo istota, sjaj i ljupka nenost,
ja koji sam nekad voleo Bahovu muziku i lepe pesme! Sluao sam jo s
gaenjem i pobunjenou svoj vlastiti smeh, pijani i neobuzdani, koji je
izbijao na mahove i budalasto. Takav sam bio ja!
Ali, uprkos svemu, gotovo sam uivao to patim te muke. Tako dugo sam
slepo i tupo gamizao, tako je dugo moje srce utalo i, osiromaeno, sedelo
u kutu, da su mi ak i ove samooptube, ova groza, sve ovo gnusno
oseanje u dui bili dobrodoli. Ta to je ipak bilo oseanje, tu je ipak lizao
plamen, drhtalo je srce pri tome! Zbunjeno sam oseao pored te bede neto
kao osloboenje i prolee.
Meutim, posmatrano spolja, ja sam se sve dublje i dublje srozavao. Prvo
opijanje uskoro nije bilo vie prvo. U naoj koli se mnogo banilo i teralo
kera, ja sam bio od najmlaih meu onima koji su to inili, i uskoro nisam
vie bio samo trpljen i mali, nego predvodnik i zvezda, proslavljeni,
neustraivi posetilac krmi. Opet sam pripadao potpuno mranom svetu,
avolu, i u tom svetu vaio samo kao laf.
Pri tome sam se oseao emerno. iveo sam u orgijanju koje me je
upropaivalo, i dok sam kod drugova vaio za vou i vraga, za avolski
odsenog i duhovitog momka, duboko u meni leprala je zastraena dua,
puna zebnje. Seam se jo kako su mi jednom udarile suze kada sam, pri
izlazu iz jedne krme, u nedelju ujutru, opazio kako se na ulici deca igraju,

svetla i zadovoljna, sa svee oeljanom kosom i u nedeljnom ruhu. I dok

sam ja, uz pivo i smeh za prljavim stolovima neuglednih kafanica,
uveseljavao i esto plaio svoje drugove neuvenim cinizmom, gajio sam u
skrovitosti srca strahopotovanje prema svemu emu sam se rugao, i u sebi
sam se plaui prostirao na kolena pred svojom duom, pred svojom
prolou, pred svojom majkom, pred Bogom.
To to se nisam nikada izjednaio sa svojim pratiocima, to to sam meu
njima ostao usamljen i to sam stoga mogao toliko da patim, to je imalo
svoga razloga. Bio sam delija u piu i podrugljivac u volji najsurovijima,
pokazivao sam duh i pokazivao sranosti u svojim mislima i govorima o
nastavnicima, koli, roditeljima, crkvi - odolevao sam skarednostima, i ak
sam se usudio da izvedem i ja poneku - ali nikada nisam bio tamo kad su
moji drugovi ili kod devojaka. Bio sam sam, i bio sam ispunjen arkom
enjom za ljubavlju, beznadenom enjom, dok sam, sudei po svome
govoru, morao biti peeni raspusnik. Niko nije bio lake uvredljiv, niko
stidljiviji nego ja. I kad god bih video mlade graanske devojke kako idu
preda mnom, lepe i iste, svetle i ljupke, one bi za mene bile izvanredni,
isti snovi, hiljadu puta bolje i istije nego to je to meni dolikovalo. Neko
vreme nisam takoe mogao vie da idem u papirnicu gospoe Jagelt, jer
kad god bih je pogledao i pomislio na to ta mi je o njoj priao Alfons Bek,
pocrveneo bih.
Ukoliko sam se sad u svom novom drutvu vie oseao stalno usamljen i
drukiji no ostali, utoliko sam se manje odvajao od njega. Doista ne znam
vie da li mi je upravo pijanenje i razmetanje ikada priinjavalo
zadovoljstvo, niti sam se ikada na pijenje tako navikao da nisam svakog
puta osetio mune posledice. Sve je to bilo kao neko prisiljavanje. inio
sam to sam morao, jer inae savreno nisam znao ta da ponem sa sobom.
Plaio sam se da budem dugo sam sa sobom, plaio sam se mnogih nenih,
stidljivih duevnih nastupa, prema kojima sam svagda oseao naklonost,
plaio sam se nenih ljubavnih misli, koje su mi tako esto padale na um.
Jedno mi je ponajvie nedostajalo - prijatelj. Bilo je dva do tri druga, koji
su mi bili vrlo dragi. Ali su se oni ubrajali u valjane, a moji poroci ve
odavna nisu ni za koga bili vie tajna. Oni su me izbegavali. Kod ovih sam
vaio za beznadenog predstavljaa, kome se ljuljalo tlo pod nogama.

Nastavnici su znali o meni mnogo tota, bio sam vie puta strogo
kanjavan, moje konano otputanje iz kole bilo je neto to se oekivalo.
Ja sam sam to znao, ve odavno nisam vie bio dobar ak, nego sam se
provlaio s prevarom i mukom, oseajui da tako ne moe vie dugo da
traje.
Postoje mnogi putevi na kojima nas Bog moe da usami i da dovede same
k sebi. Tim putem je on tada poao sa mnom. To je bilo kao kakav rav
san. Preko prljavtine i mulja, preko razbijenih pivskih aa i noi
provedenih u cininom askanju, vidim sebe, ukletog sanjalicu, kako
gamie bez odmora i u mukama, po runom i kaljavom putu. Ima takvih
snova pri kojima se, na putu ka princezi, zaglibi u brlogu, u sokaiima
punim smrada i ubreta. Tako je bilo i sa mnom. Bilo mi je sueno da na
ovaj nain postanem usamljen, i da izmeu sebe i detinjstva podignem
zatvorenu rajsku kapiju sa straarima od kojih je zrailo odsustvo
saaljenja. To je bio poetak, buenje enje za samim sobom.
Jo se uplaih i stresoh se, kad se prvi put, uzbunjen pismima stareine
moga zavoda, moj otac pojavi u St., i stade neoekivano pred mene. Kad je
on, krajem te zime, doao po drugi put, bio sam ve okoreo i ravnoduan,
pustio sam ga da grdi, pustio sam ga da moli, pustio sam ga da me podsea
na majku. Naposletku se veoma raestio, i rekao mi, ako se ne promenim,
da e pustiti da me s grdnjom i sramotom isteraju iz kole, i da e me onda
strpati u popravni zavod. Pa neka! Kad je tada otputovao, bilo mi ga je ao,
ali on nije nita postigao, nije vie naao put k meni, i s asa na as oseao
sam da je to i zasluio.
ta e od mene biti, to mi je bilo svejedno. Na svoj neobian i nelep
nain, svojim sedeljkama po kafanama i bacanjem svega na jednu kartu,
zametnuo sam kavgu i sa svetom; to je bio moj nain da ulaem protest. Pri
tome sam se upropaivao, i ponekad bi mi se ta stvar uinila otprilike
ovako: ako svetu nisu potrebni ljudi kao ja, ako on za njih nema boljeg
mesta, nema uzvienijih zadataka, onda ti ljudi kao ja prosto propadaju. Pa
neka svet snosi tu tetu.
Boini raspust te godine bio je bez ikakve radosti. Moja mati se
preplaila kad me je ponovo videla. Bio sam izrastao jo vie, i moje
mravo lice izgledalo je sparueno, sa oputenim crtama i zapaljenim onim

kapcima. Prvo garenje nausnica i naoari koje sam nosio od pre kratkog
vremena, nainili su me njoj jo vie tuim. Sestre ustuknue i zakikotae
se. Sve je bilo bezuteno. Bezutean i gorak razgovor s ocem u njegovoj
sobi za rad, bezuteno pozdravljanje s nekoliko roaka, a iznad svega
bezuteno Badnje vee. Otkad sam se rodio, to je u naoj kui bio praznini
dan, vee sveanosti i ljubavi, zahvalnosti, obnavljanja saveza izmeu
roditelja i mene. Ovoga puta sve je samo pritiskivalo i dovodilo u zabunu.
Kao i inae, itao je moj otac jevanelje o pastirima na livadi koji su
uvali tuda svoja stada, kao i inae, stajale su sestre presrene pred
stolom sa svojim darovima, ali je glas oev zvuao neveselo, a lice mu
izgledalo staro i potiteno, majka je bila alosna, meni je sve bilo
podjednako muno i nepoeljno, darovi i estitanja, jevanelje i jelka sa
sveicama. esnica je mirisala slatko, i iz nje su kuljali gusti oblaci slatkih
uspomena. Jelka je mirisala i priala stvari koje vie nisu postojale. Ja sam
udeo da doe kraj toj veeri i praznicima.
Tako je ilo cele zime. Tek tu skoro bio sam dobio ozbiljan ukor od
Nastavnikog saveta, s pretnjom da u biti iskljuen iz kole. Nee jo
dugo trajati. E, pa ta mari.
Srdio sam se neobino na Maksa Demijana. Sve ovo vreme nisam ga vie
video. Poetkom moga kolovanja u St., pisao sam mu bio dvaput, ali
nisam dobio odgovora; zato ga nisam ni posetio o raspustu.
U istom parku gde sam s jeseni susreo Alfonsa Beka, desilo se poetkom
prolea, upravo kad je trnovo ipraje poelo da zeleni, da mi je jedna
devojka pala u oi. Bio sam poao sam u etnju, pun neprijatnih misli i
briga, jer mi je zdravlje bilo narueno; a osim toga, bio sam stalnim
novanim nezgodama, dugovao sam drugovima izvesne svote, morao sam
pronalaziti nune izdatke da bih dobio opet neto od kue, i u nekolikim
radnjama bili su mi narasli rauni za cigare i sline stvari. Nisu mi te brige
duboko zadirale u srce; ako uskoro moj boravak ovde bude okonan, i ja
odem pod led ili me odvedu u popravni zavod, onda mi nije nimalo stalo do
tih nekoliko sitnica. Ali sam stalno iveo oi u oi s takvim nelepim
stvarima, i patio sam od toga.
Onoga prolenog dana u parku sreo sam jednu mladu damu, koja me je

veoma privukla. Bila je visoka i vitka, otmeno obuena, i imala je pametno

lice kao u deaka. Svidela mi se smesta, ubrajala se u onaj tip koji sam
voleo, i moja mata poela je odmah da se bavi njome. Jedva da je bila
neto starija od mene, ali je bila mnogo izraslija, otmena i lepo graena, ve
gotovo potpuna dama, ali s nekim odsevom obesti i mladalatva na licu, to
sam voleo iznad svega.
Nikada mi nije bilo polo za rukom da se pribliim nekoj devojci u koju
sam bio zaljubljen, i to mi nije polo za rukom ni kod ove. Ali utisak je bio
dublji nego svi raniji, a uticaj ove zaljubljenosti na moj ivot bio je silan.
Odjednom sam opet imao jednu sliku pred sobom, uzvienu i potovanu
sliku - ah, nikakva potreba, nikakav nagon u meni nije bio tako dubok i
estok kao elja za strahopotovanjem i oboavanjem! Ja joj nadenuh ime
Beatria, jer sam o ovoj znao, iako nisam itao Dantea, sa jedne engleske
slike, iju sam kopiju bio sauvao. Tamo je bila jedna engleskoprerafaelistika devojaka prilika, izduenih udova i vitka, sa uzanom,
dugakom glavom i oduhovljenim rukama i crtama lica. Moja lepa, mlada
devojka nije sasvim liila na nju, mada je i ona imala tu vitkost i mukost
oblika koju sam voleo, i neeg od oduhovljenosti ili nadahnutosti lica.
Sa Beatriom nisam progovorio ni jedne jedine rei. Pri svem tom, ona je
tada izvrila najdublji uticaj na mene. Ona je istavila pred mene svoju sliku,
otvorila mi je svetilite, nainila me je moliteljem u hramu. Iz dana u dan
izostajao sam sa banenja i nonog tumaranja. Mogao sam ponovo da
budem sam, ponovo sam rado itao, ponovo sam rado iao u etnju.
Iznenadno preobraenje navuklo mi je dosta ruganja. Ali, sad sam imao
neto da volim i da oboavam, imao sam opet ideal, ivot je bio pun
nasluivanja i arenog tajanstvenog svitanja - i to me je nainilo
neosetljivim. Ponovo sam se udobno oseao sam sa sobom, mada samo kao
rob i sluga jedne potovane slike.
Na to vreme ne mogu da mislim bez izvesne tronutosti. Ponovo sam
pokuao trudei se iz dna due da iz ruevina jednog skrhanog dela ivota
izgradim sebi svetao svet, ponovo sam iveo sav u tenji da iz sebe
izluim mrano i zlo, i da potpuno boravim u svetlome, na kolenima pred
bogovima. Pa ipak je taj sadanji svetao svet bio u neku ruku moja
vlastita tvorevina to nije vie bilo beanje natrag ka majci i padanje niice

pred nju i pod okrilje gde se nema nikakve odgovornosti: to je bila nova
sluba, koju sam sam pronaao i koju sam sam iziskivao, s odgovornou i
sa savlaivanjem samoga sebe. ulnost od koje sam patio i od koje sam
stalno beao, sada je trebalo u ovoj svetoj vatri da se preobrazi u duh i
pobonost. Nije smelo da postoji nita mrano, nita runo, ni no kada se
stenje, ni srce uzrujano od nepristojnih slika, ni oslukivanje na zabranjenim
vratima, ni pohotljivost. Umesto svega toga podigao sam svoj oltar, sa
slikom Beatrie, i, posveujui se njoj, posvetio sam se duhu i bogovima.
Udeo u ivotu, koji sam oduzeo tamnim silama, prineo sam svetlima na
rtvu. Moja svrha nije bila naslada, nego istota; ne srea, nego lepota i
oduhovljenost.
Taj kult prema Beatrii izmenio je moj ivot iz temelja. Jo jue nedozreo
cinik, danas sam bio sluga u hramu, s ciljem da postanem svetac. Nisam
odbacio samo rav ivot, na koji sam se bio navikao, nego sam pokuavao
da promenim sve, pokuavao sam da unesem istotu, plemenitost i
dostojanstvo u sve, mislio sam na to pri jelu i piu, pri govoru i oblaenju.
Zapoinjao sam jutro umivajui se hladnom vodom, na ta sam se u
poetku s mukom prisiljavao. Ponaao sam se ozbiljno i dostojanstveno,
drao sam se uspravljeno i nainio sam svoj hod sporijim i
dostojanstvenijim. Posmatraima je to moda izgledalo smeno - u meni
unutra sve to bilo je bogosluenje.
Od svih tih novih vebi, u kojima sam traio izraza za svoje novo
oseanje, jedna mi je postala vana. Zapoeo sam da slikam. Poelo je time
to engleska slika Beatriina, koju sam imao, nije bila dovoljno slina onoj
devojci. Hteo sam pokuati da je slikam za sebe. Sa sasvim novom radou
i nadom uneo sam skupa u svoju sobu - otpre kratkog vremena imao sam
svoju vlastitu sobu - lepu hartiju, boje i kiice, udesio sam paletu, staklo,
porculanske olje, pisaljke. Fine tempera-boje u malim olovnim valjcima,
koje sam kupio, ushiavale su me. Meu ovima je bilo jedno vatreno
hromooksidno zelenilo, koje, ini mi se, vidim jo i sada kako se blista prvi
put u maloj, beloj olji.
Zapoeo sam obazrivo. Slikati jedno lice, ta to je teko, i zato sam hteo da
najpre okuam neto drugo. Slikao sam are, cvee i male, matom
doarane predele, neko drvo kraj kapele, neki rimski most sa kiparisima.

Ponekad sam se potpuno gubio u tom zabavnom delanju, i bio sam srean
kao kakvo dete s kutijom boja. Ali naposletku zapoeo sam da slikam
Beatriu.
Nekoliko listova bili su potpuno neuspeli, i odbacio sam ih. Ukoliko sam
vie pokuavao da zamislim lice te devojke, koju sam s vremena na vreme
sretao na ulici, utoliko mi je manje polazilo za rukom. Najzad sam se toga
okanuo, i otpoeo sam prosto da slikam neko lice, podajui se mati i
putokazima koji su sami od sebe proisticali iz onoga to je ve bilo
zapoeto, iz boje i kiice. Iz toga je proizilo neko lice kao u snu vieno, i
ja nisam bio nezadovoljan time. Ipak sam smesta nastavio ogled, i svaki
novi list govorio je neto jasnije, pribliavao se tipu, mada ni ukoliko
stvarnosti.
Sve sam se vie navikavao na to da, utonuo u sanjarije, kiicom izvlaim
linije i ispunjavam povrine, koje su bile bez uzora, koje su proisticale iz
povrnog pipanja, i iz nesvesnog. Najzad sam jednog dana, gotovo
nesvesno, dovrio jedno lice koje mi je govorilo snanije nego sva ranija.
To nije bilo lice one devojke, to ono nije bilo nikada ni ubudue. To je bilo
neto drugo, neto nestvarno, ali zato ne manje dragoceno. Izgledalo je vie
kao glava nekog deka negoli kao devojako lice, kosa nije bila svetloplava
kao u moje lepe devojke, nego mrka s crvenkastim prelivima, brada je bila
jaka i vrsta, ali usta purpurno crvena - sve je bilo malo kruto i liilo na
masku, ali je proizvodilo utisak i bilo je puno pritajenog ivota.
Dok sam tako sedeo pred dovrenim listom, ovaj je nainio na mene
udnovat utisak. Uinilo mi se kao neka vrsta boanskog lika ili svete
maske. Upola muko, upola ensko, bez doba starosti, jake volje, a isto
tako sanjalako, ukoeno, isto tako kao i pritajeno ivo. To lice mi je neto
kazivalo, pripadalo je meni, postavljalo mi je izvesne zahteve. I liilo je na
nekoga, ali nisam znao na koga.
Ta slika je neko vreme pratila sve moje misli, i delila moj ivot. Drao
sam je skrivenu u jednoj fioci, da je niko ne doepa, pa da mi se zbog nje
ne ruga. Ali, im bih ostao sam u svojoj sobici, izvlaio bih sliku napolje, i
optio s njom. Uvee bih je iglom prikaio na tapete iznad kreveta preko
puta mene, posmatrao bih je sve dok ne zaspim, a ujutru bi moj prvi pogled
pao na nju.

Upravo u to vreme zapoeo sam ponovo mnogo da sanjam, to sam kao

dete svagda inio. inilo mi se da ve godinama nisam imao snove. Sad su
ponovo doli, i to sasvim nova vrsta slika, a vrlo esto uskrsavao je meu
njima moj naslikani lik, iv i razgovoran, prema meni prijateljski ili
neprijateljski raspoloen, ponekad razvuen u grimasu, a ponekad beskrajno
lep, skladan i plemenit.
Jednog jutra kad se probudih iz takvih snova, prepoznah ga odjedanput.
Posmatrao me je kao izvanredno dobar poznanik, inilo mi se da me doziva
po imenu. inilo mi se da me poznaje, kao mati, inilo mi se da mi je
odvajkada naklonjen. Uzdrhtala srca gledao sam ukoeno u list, u mrku,
gustu kosu, upola enska usta, ispupeno elo s osobitom ozarenou (boja
se sama od sebe tako presuila), i sve blie sam u sebi oseao da sam ga
prepoznao, da sam ga ponovo naao, da ga znam.
Skoih iz postelje, stadoh pred to lice, i posmatrah ga iz najblie blizine,
upravo u irom otvorene, zelenkaste, ukoene oi, od kojih je desno bilo
vie uzdignuto nego drugo. I odjedanput mirnu to desno oko, mirnu lako i
fino, ali jasno, i u tom mirkanju prepoznadoh sliku...
Kako sam samo mogao da to tako kasno pronaem! Ta to je bilo
Demijanovo lice!
Docnije sam poredio list vrlo esto sa pravim crtama Demijanovim, kakve
su ostale u mome pamenju. Nisu ni ukoliko bile iste, mada su bile sline.
Ali je to ipak bio Demijan.
Jednom, jedne veeri u rano leto, sijalo je sunce koso i crveno kroz moj
prozor, koji je bio okrenut ka zapadu. U sobi se sputao suton. Tada mi
pade na um da sliku Beatriinu, ili Demijanovu, zadenem iglom na
prozorski krst, i da posmatram kako veernje sunce sija kroz nju. Lice se
razli bez obrisa, ali crvenkasto oiviene oi, ozarenost na elu i estoka
crvena usta goreli su iz ravne hartije duboko i divlje. Dugo sam sedeo
preko puta njega, ak i kada se ve ugasilo. I postupno me je obuzimalo
oseanje da to nije ni Beatria ni Demijan, nego - ja sam. Slika nije liila na
mene - a, kao to sam oseao, to i nije trebalo da bude - ali je ona bila to
to je sainjavalo moj ivot, to je bila moja unutranjost, moja sudbina ili
moj demon. Tako bi izgledao moj prijatelj ako bih ga ja ikad naao. Tako
bi izgledala moja dragana ako bih je ikada stekao. Takav bi bio moj ivot i

takva bi bila moja smrt, to je bio zvuk i ritam moje sudbine.

Tih nedelja zapoeo sam da itam jednu knjigu, koja je na mene nainila
utisak dublji nego sve to sam ranije itao. A i docnije, retko da sam jo
neku knjigu tako proiveo; moda jo samo Niea. To je bila jedna sveska
od Novalisa, s pismima i izrekama, od kojih nisam mnoge razumeo, ali koji
su me ipak svi neizrecivo privlaili i plenili. Jedna od tih izreka pada mi
sada na um. Napisah je perom pod slikom: Sudbina i oseanje su imena
jednog pojma. Sada sam to razumeo.
Devojku koju sam nazvao Beatriom, sretao sam jo esto. Pri tom nisam
vie oseao uzbuenje, ali zato uvek blagu saglasnost, neko oseajno
nasluivanje: ti si privezana za mene, ali ne ti, nego samo tvoja slika - ti si
komad moje sudbine.
Moja enja za Maksom Demijanom ponovo je postala silna. O njemu
nisam znao nita, ve godinama nita. Jedan jedini put o kolskom raspustu
bio sam se susreo s njim. Sad vidim da sam taj kratak susret zatajio u
svojim belekama, i vidim da sam to uinio iz stida i sujete. Moram to da
nadoknadim.
Dakle, jednom za vreme kolskog raspusta, kad sam s blaziranim i uvek
neto umornim licem iz moga kafanskog doba, tumarao po svome rodnome
gradu, vitlao svojim tapom i zagledao se u stara, nimalo izmenjena,
prezriva lica filistara, doao mi je u susret moj nekadanji prijatelj. im
sam ga spazio, stresao sam se. I munjevitom brzinom proletela mi je kroz
glavu misao na Franju Kromera. Da li je ipak Demijan tu stvar doista
zaboravio? Ta bilo je tako neprijatno to sam imao prema njemu tu
obavezu, upravo, jedna glupa detinja pria, ali i pored toga obaveza.
Izgleda da je ekao hou li mu se javiti, i kad sam to uinio to sam
mogao nemarnije, pruio mi je ruku. To je opet bio njegov stisak ruke!
Tako vrst, topao, a ipak hladan, muki!
On mi se zagleda paljivo u lice, i ree:
- Porastao si, Sinklere.
On sam, pak, uinio mi se sasvim nepromenjen, isto onako star, isto onako
mlad kao uvek.
On mi se prikljui i poosmo u etnju. Govorili smo o samim sporednim

stvarima, nita o nekadanjici. Pade mi na um da sam mu nekad pisao vie

puta, ne dobivi od njega odgovora. Ah, da ih je samo zaboravio, ta glupa,
glupa pisma! On o tome ne ree ni rei.
Tada jo nije postojala Beatria, niti slika, bio sam jo usred svoga
raspusnog doba. Pred gradom sam ga pozvao da svrati sa mnom u jednu
kafanu. On poe. Razmetljivo poruih bocu vina, nasuh, kucnuh se s njim,
pokazah da sam odlino upoznat sa studentskim obiajima oko pijenja, i
ispraznih prvu au u jednom gutljaju.
- Odlazi mnogo u kafane? - zapitao me on.
- Pa da - rekoh lenjo - ta da se inae radi? Na kraju krajeva, to je jo
uvek najveselije.
- Misli? Moe biti. Neto u tome je vrlo lepo - zanos, bahantsko
raspoloenje. Ali ja nalazim da se kod veine ljudi koji sede mnogo u krmi
to sasvim izgubilo. ini mi se da je upravo to jurenje u krmu neto sasvim
filistarsko. Jest, cele noi, sa zapaljenim buktinjama, uz pravi lepi zanos i
pomamu! Ali tako stalno, jedan satljik za drugim, ta to doista nije ono
pravo! Zar bi ti sebi mogao da predstavi Fausta kako, iz veeri u vee,
sedi za unapred zadranim stolom?
Ja ispih i pogledah ga neprijateljski.
- Da, ali nije svako Faust - rekoh kratko.
On me pogleda malo zaprepaen.
Potom se nasmeja sa starom sveinom i nadmonou.
- Pa neka, to da se oko toga prepiremo? U svakom sluaju, ivot jednog
pijanice ili raspusnika je verovatno ivlji negoli ivot besprekornog
graanina. A zatim - to sam jednom itao - ivot raspusnika je jedna od
najboljih priprema za mistiara. Samo takvi ljudi kao sveti Avgustin
postajali su vidoviti. I on je ranije voleo da uiva i da se provodi.
Bio sam nepoverljiv, i nisam hteo ni u kom sluaju dopustiti da on mnome
gospodari. Zato rekoh iskusno:
- Da, svako po svome ukusu! Da priznam otvoreno, meni nije nimalo stalo
da postanem vidovit ili tako to.
Demijan sevnu na mene znalaki svojim malo zamirenim oima.
- Dragi Sinklere - ree on lagano - nije bila moja namera da ti kaem
neprijatne stvari. Uostalom - u kakvu svrhu ti sad ispija svoje satljike, ta

to obojica ne znamo. Ono u tebi to izgrauje tvoj ivot, ono ve zna zato.
Tako je dobro to znamo da u nama unutra ima nekog koji sve zna, sve
hoe, sve ini bolje nego mi sami. Ali oprosti, moram kui.
Mi se rastadosmo na brzu ruku. Ostao sam u kafani sasvim ravo
raspoloen, ispio sam svoju bocu do dna, i saznao, kad sam hteo da odem,
da ju je Demijan ve platio. To me je jo vie najedilo.
Na tom sitnom dogaaju zadrale su se sada ponovo moje misli. One su
bile ispunjene Demijanom. I rei koje je izgovorio u ovoj gostionici u
predgrau, opet su uskrsnule u mom pamenju, neobino svee i
neizglaene. Tako je dobro to znamo da u nama unutra ima nekog koji
sve zna!
Pogledao sam u sliku koja je visila na prozoru i bila sasvim ugaena. Ali
sam video da oi jo plamte. To je bio pogled Demijanov. Ili je bio onaj
koji je bio u meni unutra. Onaj koji sve zna.
Kako sam eznuo za Demijanom! Nisam nita o njemu znao, on mi nije
bio dostian. Znao sam samo da on verovatno negde studira, i da je, po
zavretku njegovoga gimnazijskog doba, njegova mati napustila na grad.
Priseao sam se svih uspomena na Maksa Demijana, poev jo od moje
povesti s Kromerom. Kako se ponovo mnogo tota zaorilo to mi je on
nekada bio kazao, i sve je to imalo jo i danas smisla, bilo je aktuelno,
ticalo se mene! I ono to je pri naem poslednjem, tako malo veselom
susretu bio kazao o raspusniku i svecu, pojavilo mi se odjednom jasno pred
duom. Nije li isti sluaj bio i sa mnom? Nisam li i ja iveo u zanosu i kalu,
u opijenosti i izgubljenosti, dok nije, s jednim novim ivotnim podstrekom,
u meni oivelo upravo ono to je suprotno, tenja za istotom, enja za
svetou?
Tako sam se i dalje podavao uspomenama; ve je odavna bila pala no, a
napolju je padala kia. I u mojim uspomenama uo sam da pada kia, to je
bio onaj as pod kestenovim drveem gde me je on nekad ispitivao o Franji
Kromeru i pogodio moje prve tajne. Uskrsavali su, jedni za drugim,
razgovori na putu za kolu, asovi pred priee. I naposletku mi pade na
um moj stvarno prvi susret s Maksom Demijanom. O emu je tada upravo
bilo rei? Nisam mogao odmah da se prisetim, ali sam se zadrao na
ovome, i sasvim sam bio utonuo u to. I evo, uskrsnu ponovo i to! Stajali

smo pred naom kuom, poto mi je bio prethodno saoptio svoje miljenje
o Kainu. Tada je govorio o starom, iilelom grbu uglavljenom iznad nae
kapije u zavrnom kamenu koji je odozdo navie poslajao irim. Kazao je
da ga to zanima, i da se mora obratiti panja na takve stvari.
Te noi sam sanjao o Demijanu i o grbu. Ovaj se stalno menjao, Demijan
ga je drao u rukama, esto je bivao mali i siv, esto silno veliki i
raznobojan ali mi je on objasnio da je to uvek jedan isti. Naposletku me je
primorao da taj grb pojedem. Kad sam ga progutao, osetio sam, veoma
prestraen, da je progutana ptica s grba u meni oivela, da me ispunjuje i da
poinje da me prodire iznutra. U samrtnom strahu trgao sam se, i probudio.
Rasanio sam se, bilo je to usred noi, i uo sam kako kia sipa u sobu.
Ustadoh da zatvorim prozor, i pri tome stupih na neto svetlo to je lealo
na podu. Ujutru spazih da je to moj naslikani list. Leao je u vlazi na podu,
i sav se smeurao. Ja ga razapeh da se sui u jednoj tekoj knjizi izmeu
listova tanke hartije. Kad sam idueg dana ponovo pogledao ta je s tim,
bio se osuio. Ali se i izmenio. Crvena usta su izbledela, i postala malo
ua. To su sad bila potpuno Demijanova usta.
Odmah sam se dao na posao da naslikam novi list, pticu sa grba. Kako je
upravo ona izgledala, nisam vie jasno znao, a poneto na njoj, kao to sam
znao, nije se vie moglo prepoznati ni izbliza, poto je ta stvar bila stara i
esto premazivana bojom. Ptica je stajala ili sedela na neem, moda na
nekom cvetu, ili na nekoj kotarici ili gnezdu, ili na kruni nekog drveta.
Nisam se za to brinuo, i poeo sam s onim o emu sam imao jasnu
predstavu. Iz neke neodreene potrebe poeo sam odmah s jakim bojama,
glava te ptice bila je na mom listu uta kao zlato. Radio sam i dalje na tome
kako mi je kad naspelo, i za nekoliko dana zavrio sam stvar.
Bila je to sad neka ptica grabljivica, sa otrom, smelom glavom kao u
kopca. Polovinom tela bila je uvuena u tamnu zemljinu loptu, iz koje se
probijala kao iz kakvog ogromnog jajeta, na plavoj nebeskoj pozadini.
Posmatrajui podue taj list, inilo mi se sve vie i vie da je to onaj
raznobojni grb kakav mi se priinio u snu.
Da piem pismo Demijanu, ne bi mi bilo mogue, ak i da sam znao kuda.
Ali, u istom sanjarskom nasluivanju s kojim sam u to vreme inio sve to,
odluio sam da mu poaljem sliku sa kopcem, dospela ona do njega ili ne.

Nisam na njoj nita napisao, ak ni svoje ime, isekao sam briljivo ivice,
kupio sam veliki omota od hartije, i na njemu napisao nekadanju adresu
svoga prijatelja. Onda sam to poslao.
Pribliavao se jedan ispit, i ja sam morao da radim za kolu vie nego
inae. Opet sam omilio nastavnicima otkako sam najedanput promenio
svoje gadno vladanje. Dodue, nisam ni sad bio dobar ak, ali ni ja niti iko
drugi nije pomiljao na to kako je pre pola godine svima izgledalo
verovatno da u biti po kazni otputen iz kole.
Moj otac je ponovo pisao vie na onaj nain kao ranije, bez prebacivanja i
pretnji. Ali me nita nije gonilo da njemu ili ikom drugom objanjavam
kako se taj preokret sa mnom zbio. Bio je puki sluaj to se taj preokret
poklapao sa eljama mojih roditelja i nastavnika. Taj preokret me nije
priveo drugovima, nije me nikom pribliio, nainio me je samo
usamljenijim. On je stremio nekuda, ka Demijanu, ka nekoj dalekoj sudbi.
Ja to ni sam nisam znao, jer sam time bio upravo zahvaen. To je bilo
otpoelo s Beatriom; ali od nekog vremena iveo sam sa svojim
naslikanim listovima i sa svojim mislima na Demijana u jednom tako
potpuno nestvarnom svetu, da sam ak i nju bio potpuno izgubio iz vida i iz
misli. O svojim snovima, svojim oekivanjima, svojoj unutranjoi promeni
ne bih nikome mogao kazati ni rei, ak ni da sam to hteo.
Ali, kako bih mogao to hteti?

V
PTICA SE PROBIJA IZ JAJETA
Moja naslikana ptica sagledana u snu bila je na putu i traila je moga
prijatelja. Odgovor mi je stigao na najudniji nain.
U razredu, na svome mestu, naao sam jednom posle odmora izmeu dva
asa jednu ceduljicu u svojoj knjizi. Ona je bila previjena upravo onako
kao to je kod nas bio obiaj kad bi drugovi iz istog razreda za vreme asa
doturili kriom jedan drugom neko pisamce. Samo sam se zaudio ko li mi
to alje takvu ceduljicu jer ni sa jednim drugom nisam optio na taj nain.
Pomislio sam da e to biti poziv na kakvu aku alu, u kojoj ja ipak ne bih
uzeo udela, te zato metnuh cedulju neproitanu spreda u svoju knjigu. Tek
za vreme asa ona mi sluajno doe ponovo do ruku.
Poigrah se hartijom, razvih je ne mislei nita, i naoh na njoj nekoliko
ispisanih rei. Bacih pogled na to, zapeh kod prve rei, uplaih se i proitah,
dok mi se srce stee pred sudbom kao u velikoj hladnoi.
Ptica se probija iz jajeta. Jaje je svet. Ko hoe da bude roen, mora da
razori jedan svet. Ptica leti ka bogu. Bog se zove Abraksas.
Proitavi vie puta ove redove, utonuh u duboko razmiljanje. Nikakva
sumnja nije bila mogua, to je bio odgovor od Demijana. Niko nije mogao
znati o ptici, osim mene i njega. Dobio je moju sliku. Razumeo je i
pomogao mi da je protumaim. Ali kako je sve to bilo povezano? I - to me
je iznad svega muilo - ta je to znailo Abraksas? Tu re nisam nikada uo
ni proitao. Bog se zove Abraksas!
as je prolazio, a ja nisam nita uo od cele nastave. Poeo je i idui,
poslednji tog prepodneva. as je drao jedan mlad suplent, koji je tek
doao s univerziteta, i nama se svideo ve zato to je bio tako mlad i to
nije prema nama zauzeo lano dostojanstveni stav. Pod vostvom doktora
Folena itali smo Herodota. Ovo itanje spadalo je u onaj mali broj
kolskih predmeta koji su me zanimali. Ali ovog puta nisam to paljivo
sluao. Rasklopio sam svoju knjigu mehaniki, ali nisam pratio prevoenje,
i ostao sam i dalje utonuo u svoje misli. Uostalom, ve vie puta sam bio

iskusio kako je tano to to mi je Demijan nekada kazao na asu duhovne

nastave. to se dovoljno jako htelo, to je uspevalo. Kad sam za vreme
naslave bio veoma jako uposlen svojim vlastitim mislima, mogao sam biti
spokojan da e me nastavnik ostaviti na miru. Dodue, kad sam bio rasejan
ili sanjiv, onda bi se on najedanput pojavio preda mnom i to mi se ve bilo
desilo. Ali, kad je ovek doista razmiljao, kad je bio doista udubljen, onda
je bio zatien. A i ono s netreminim gledanjem ve sam okuao i
posvedoio se da je tano. Nekada, u Demijanovo vreme, to mi nije
polazilo za rukom, ali sad sam esto oseao da se sa pogledima i mislima
moe mnogo tota da posvrava.
Tako sam sedeo i sada, i bio daleko od Herodota i kole. Ali iznenada mi
nastavnikov glas sinu u svesti kao munja, tako da se prenuh sav prestraen.
uo sam njegov glas, on je stajao sasvim kraj mene, ve sam pomislio da je
izgovorio moje ime. Ali me on nije gledao. Ja odahnuh.
Tada ponovo zauh njegov glas. On glasno izgovori re Abraksas.
U objanjenju, iji sam poetak bio preuo, doktor Folen nastavi:
- Mi ne smemo sebi da predstavimo shvatanja onih sekta i mistinih
skupina iz starog doba tako naivno kao to ona izgledaju sa stanovita
racionalistikog posmatranja. Nauku u naem smislu staro doba uopte nije
poznavalo. Ali zato je postojalo bavljenje filozofsko-mistikim istinama, i
ono je bilo veoma jako razvijeno. Iz toga su delom postale magija i igra,
koje su, dodue, esto dovodile do prevare i zloina. Ali i magija je imala
plemenito poreklo i duboke misli. Tako i uenje o Abraksasu, koje sam
maloas naveo kao primer. To ime se pominje u vezi s grkim magijskim
formulama, i vrlo esto ga dre za ime nekog magijskog avola, kakvog
divlji narodi jo danas imaju. Ali izgleda da Abraksas znai mnogo vie. To
ime moemo zamisliti kao ime nekog boanstva, koje je imalo simbolian
zadatak da sjedini u sebi boansko i satansko.
Omaleni ueni ovek govorio je dalje lepo i ustro, niko nije bio mnogo
paljiv, i poto se ime nije vie pominjalo, to uskoro i moja panja utonu
opet natrag u mene samog.
Sjediniti boansko i satansko, odjekivalo je u meni. Ovde sam mogao ja
da se nadoveem. To mi je bilo dobro poznato jo od razgovora s
Demijanom iz poslednjeg doba naeg prijateljstva. Demijan je tada bio

rekao da mi, dodue, imamo Boga koga potujemo, ali ovaj predstavlja
samo hotimino rastavljenu polovinu sveta (to je bio zvanian, doputen
svetao svet). Ali bi trebalo potovati ceo svet dakle, trebalo bi ili imati
jednog boga koji je i avo, ili bi trebalo zavesti pored slube Bogu jo i
slubu avolu. A sad je dakle Abraksas bio bog koji je bio u isti mah bog i
avo.
Neko vreme traio sam veoma revnosno po tom tragu, ali nisam odmicao
napred. Preturio sam bezuspeno itavu jednu biblioteku tragajui za
Abraksasom. Ali moje bie nije nikad bilo jako sklono ovoj vrsti
neposrednog i svesnog traenja, pri emu se nalaze najpre samo one istine
koje ostaju oveku kao kamenje u ruci.
Lik Beatrie, kojom sam se izvesno vreme bavio tako mnogo i prisno,
tonuo je postupno, ili bolje rei, udaljavao se lagano od mene, pribliavao
se sve vie vidokrugu, i postajao sve vie kao sen, sve udaljeniji, blei.
Ona nije bila vie dovoljna dui.
Sada poe da se javlja neko novo sazdanje u mojoj udno protkanoj
egzistenciji, koju sam vodio kao kakav mesear. U meni procveta enja za
ivotom; bolje rei, enja za ljubavlju i ulni nagon - koji sam neko vreme
mogao preobratiti u oboavanje Beatrie - traili su nove slike i svrhe.
Ispunjenje mi jo nije nikako dolazilo u susret, i bilo mi je nemogue vie
nego ikad da obmanem enju i da neto oekujem od devojaka kod kojih
su moji drugovi traili svoju sreu. Sanjao sam opet plahovite snove, i to
vie po danu negoli nou. Predstave, slike ili elje ponicale su u meni i
odvlaile me iz spoljnog sveta, tako da sam s tim slikama u sebi, s tim
snovima ili senkama, optio stvarnije i ivlje nego sa svojom stvarnom
okolinom.
Jedan odreen san, ili neka igra mate koja se stalno vraala, dobili su za
mene veliki znaaj. Taj san, najznaajniji i od najveeg uticaja u mome
ivotu, bio je otprilike ovakav: Vratio sam se natrag u oinski dom - iznad
kapije svetlela se na plavoj pozadini uta ptica s grba. - U kui mi doe
mati u susret - ali kad stupih unutra i htedoh da je zagrlim, to nije bila ona,
nego neki lik koji nisam nikada bio video, veliki i snaan, slian Maksu
Demijanu i mome naslikanom listu, ali ipak drukiji i, uprkos krepkosti,
potpuno enski. Taj lik me je privlaio k sebi i primao me u dubok, drhtav

ljubavni zagrljaj. Slast i groza bili su pomeani, zagrljaj je bio bogosluenje,

ali je u isti mah bio i zloin. Suvie uspomena na moju majku, suvie
uspomena na moga druga Demijana bilo je oduhovljeno u tom liku, koji me
je uzimao u naruje. Njegov zagrljaj bio je u opreci sa svakim
strahopotovanjem, ali je ipak bio blaenstvo. esto sam se budio iz toga
sna s dubokim oseanjem sree, esto sa samrtnim strahom i muenom
saveu kao iz strahovitog greha.
Samo postupno i nesvesno vaspostavila se veza izmeu ove sasvim
unutranje slike i onog znaka to mi je stigao spolja o bogu koga treba da
traim. Ali ta veza postade potom tenja i prisnija, i ja poeh oseati da
sam upravo u tom nasluivanju i snu prizivao Abraksasa. Slast i groza,
ovek i ena izmeani, ono to je najsvetije i uasno prepleteno meusobno,
duboki zloin proiman najnenijom nevinou - takva je bila slika moga
ljubavnog sna, i takav je bio i Abraksas. Ljubav nije vie bila ivotinjski
mraan nagon, kakvim sam ga u poetku zastraen oseao - ona takoe nije
bila vie pobono oduhovljeno oboavanje, kakvo sam ukazivao slici
Beatriinoj. Ona je bila oboje, oboje i jo mnogo vie, ona je bila aneoski
lik i satana, ovek i ena ujedno, ovek i ivotinja, najuzvienije dobro i
krajnje zlo. inilo mi se da mi je predodreeno da to proivim, da mi je
sudbina da to okuam. eznuo sam za tim i plaio sam ga se, ali je to bilo
uvek tu, bilo je uvek nada mnom.
Idueg prolea trebalo je da napustim gimnaziju, i da odem na studije, a
jo nisam znao kuda i ta. Garila me nausnica, bio sam odrastao ovek, a
pri svem tom potpuno bespomoan i bez svrhe. Jedno samo bilo je vrsto:
glas u meni, slika iz sna. Oseao sam da mi je dunost da slepo poem za
tim vostvom. Ali mi je to bilo teko, i svakodnevno sam se opirao. Moda
sam lud, mislio sam esto, moda nisam kao drugi ljudi? Ali sam i ja
mogao da uinim sve ono to su drugi izvravali - sa malo marljivosti i
truda mogao sam da itam Platona, mogao sam da reavam trigonometrijske
zadatke, ili da pratim makar kakvu hemijsku analizu. Samo jedno nisam
mogao: da iupam iz sebe svrhu koja je bila u meni skrivena u mraku, pa
da je nacrtam negde pred sobom, kao to su to inili drugi, koji su tano
znali da ele postati profesori ili sudije, lekari ili umetnici, i koliko e to da
traje i kakve e koristi biti od toga. To nisam mogao. Moe biti da u i ja

nekad postati tako to, ali odakle to da znam. Moda sam i ja morao da
traim, i stalno, godinama da traim, a ipak neu nita postati, i neu dospeti
do cilja. Moda u i doi do cilja, ali to e biti zao, opasan, uasan cilj.
Ta ja nisam hteo nita drugo nego da pokuam proiveti ono to je samo
od sebe htelo da izbije iz mene. Zato je to bilo tako mnogo teko?
esto sam pokuavao da naslikam snaan ljubavni lik svoga sna. Ali mi
nije nikad polazilo za rukom. Da mi je to polo za rukom, ja bih tu sliku
poslao Demijanu. Gde je on bio? To nisam znao. Znao sam samo da sam s
njim povezan. Kada u ga ponovo videti?
Prijatan mir onih nedelja i meseci iz vremena Beatriina davno je proao.
Tada sam zamiljao da sam dostigao jedno ostrvo i da sam naao mir. Ali
tako je to uvek bilo - tek to bi mi jedno stanje omililo, tek to bi mi neki
san prijao, odmah bi svenuo i iileo. Uzaludne su bile alopojke! iveo
sam sad u vatri neutoljene enje, napregnutog iekivanja, to me je esto
inilo potpuno divljim i izbezumljenim. Sliku moje usnule dragane viao
sam pred sobom esto jo jasnije nego da je iva, mnogo jasnije negoli
svoju roenu ruku, govorio sam s njom, plakao pred njome, preklinjao je.
Nazivao sam je majkom, i kleao pred njom u suzama, nazivao sam je
draganom i nasluivao sam njen vreo poljubac koji utoljava sve elje,
nazivao sam je avolom i bludnicom, vampirom i ubicom. Ona me je
mamila ka najnenijim ljubavnim snovima i ka raspusnim bestidnostima,
nita joj nije bilo odve dobro i dragoceno, nita odve zlo i nisko.
Celu tu zimu proiveo sam u unutranjoj buri, koju mogu teko da
opiem. Bio sam odavna svikao na samou, ona me nije pritiskivala, iveo
sam s Demijanom, s kopcem, sa slikom velike prilike iz moga sna, koja je
bila moja sudba i moja dragana. A bilo je dovoljno da se u tome ivi, jer je
to otvaralo vidike ka velikome i prostranome, i sve je nagovetavalo
Abraksasa. Ali, nijedan od tih snova, nijedna od mojih misli nije me sluala,
nijednu nisam mogao prizvati, nijednoj nisam mogao po svom nahoenju da
dam njenu boju. One su dolazile i odnosile me, one su moj ivot vodile.
Stoga sam spolja bio zatien. Od ljudi se nisam plaio, to su i moji
drugovi iskusili, i ukazivali su mi pritajeno potovanje, usled ega sam se
esto smeio. Kad sam hteo, mogao sam veinu njih vrlo dobro da prozrem
i da ih time pokatkad zaprepastim. Samo sam to hteo retko kad, ili nikad.

Uvek sam bio zauzet sobom, uvek sa samim sobom. I najenjivije sam
udeo da i ja najzad jednom proivim neto, da neto iz sebe dam van, u
svet, da stupim s njim u dodir i borbu. Poneki put, kad bih uvee jurio kroz
ulice, i ne bih mogao od nekog nemira da se vratim kui do ponoi, poneki
put bih tada pomislio da upravo sada moram da sretnem svoju draganu, da
e ona proi na oblinjem uglu, da e me doviknuti sa oblinjeg prozora.
Poneki put mi se inilo sve to nesnosno muno, i bio sam spreman da
oduzmem jednom sebi ivot.
U to vreme naao sam jedno neobino utoite sluajno, kako se to
kae. Ali ne postoje takvi sluajevi. Ako ovek koji neto nuno trai, nae
to, to mu je nuno, onda mu to ne prua sluaj, nego on sam, njegova
roena udnja i moranje odvode ga tamo.
Pri ovom hodanju po varoi uo sam dva ili tri puta iz jedne omanje crkve
u predgrau sviranje orgulja, ali se nisam tu zaustavljao. Kad idui put
prooh pored nje, ja to uh opet, i poznadoh da se svira Bah. Prioh
vratnicama, i zatekoh ih zakljuane; poto je ulica bila gotovo bez ljudi,
sedoh ukraj crkve na jedan kamen. Zavih se u svoj ogrta, i poeh da
oslukujem. To nisu bile velike orgulje, ali su zato bile dobre, i svirano je
izvanredno, s nekim neobinim, isto linim izrazom volje i istrajnosti, to
je zvualo kao kakva molitva. inilo mi se da ovek koji tu svira zna da je
u toj muzici zakljuano blago, pa ga on mami k sebi, i kuca i pati se oko
tog blaga kao oko svog ivota. U tehnikom smislu, ne razumem se mnogo
u muziku, ali sam upravo taj izraz due jo kao dete nagonski razumeo, i
ono to je muzikalno oseao sam u sebi kao neto to se samo po sebi
razume.
Potom je muziar svirao i neto moderno, ini mi se da je bilo Regerovo.
Crkva je bila gotovo potpuno mrana, samo jedan sasvim tanak svetlosni
zrak probijao je kroz oblinji prozor. ekao sam dok se muzika zavrila, i
etkao sam tada gore-dole, dok nisam video orguljaa da je iziao. To je
bio jo mlad ovek, ali ipak stariji od mene, zdepasta, demekasta stasa. On
otra urno, snanim a istovremeno zlovoljnim koracima.
Od tog doba sedeo bih poneki put predvee pred crkvom, ili bih iao
gore-dole. Jednom sam naao vrata otvorena, i sedeo sam drhui i srean u
stolovima pola sata, dok je orgulja svirao gore pri slaboj gasnoj svetlosti.

Iz muzike koju je on svirao nisam uo samo njega samog. inilo mi se

takoe da je sve to je on svirao meu sobom srodno, da ima neku potajnu
meusobnu vezu. Sve to je svirao bilo je verom nadahnuto, bilo je predano
i pobono, ali ne pobono kao to su bogomoljci i pastori, nego pobono
kao hodoasnici i prosjaci u srednjem veku, pobono sa bezobzirnom
predanou pred nekim oseanjem sveta koje je stajalo iznad svih
veroispovesti. Marljivo su svirani umetnici pre Baha, kao i stari Italijani. I
svi su kazivali isto, svi su kazivali ono to je i muziar imao u dui: enju,
najprisnije obuhvatanje sveta i najdivljije rastavljanje od njega, plameno
oslukivanje vlastite tamne due, zanos od predavanja samoga sebe i
duboku radoznalost da se sazna udnovato.
Kad sam jednom pratio orguljaa kriom pri njegovom odlasku iz crkve,
smotrio sam ga kako je uao u jednu malu krmu daleko napolju, na rubu
varoi. Nisam mogao da odolim, i poao sam za njim. Ovde sam ga prvi put
razgovetno video. Sedeo je za stolom u krmi, u uglu male sobe, sa crnim
filcanim eirom na glavi, sa satljikom vina pred sobom, a lice mu je bilo
onakvo kao to sam oekivao. Bilo je runo i malo divlje, uznemireno i
izbrazdano, udljivo i jake volje, a pri tome oko usta meko i detinjasto.
Izraz mukosti i jaine nalazio se sav u oima i na elu, a donji deo lica bio
je nean i nedozreo, neobuzdan i delom mekuan, brada puna neodlunosti
stajala je tu deaki kao u neskladu prema elu i pogledu. Mile su mi bile
ugasitomrke oi, pune ponosa i neprijateljstva.
utei sedoh preko puta njega, nikog inae nije bilo u krmi. On sevnu
pogledom na mene, kao da me htede najuriti. Ja ipak odoleh, i uperih
pogled u njega, dok on srdito ne proguna:
- Zato me posmatrate tako avolski otro? Hoete li togod od mene?
- Neu nita od vas - rekoh. Ali sam od vas ve mnogo imao.
On nabra elo.
- Tako, vi se zanosite muzikom? Po mom nahoenju je gnusno zanositi se
muzikom.
Nisam se dao zaplaiti.
- Ja sam vas ve esto sluao u crkvi, tu napolju - rekoh. - Uostalom,
neu da vam dosaujem. Mislio sam da u kod vas moda nai neto, neto
osobito, ne znam upravo ta. Ali bolje, nemojte me sluati! Ta ja vas mogu

sluati u crkvi.
- Pa ja uvek zakljuavam.
- Onomad ste to zaboravili, pa sam sedeo unutra. Inae stojim napolju ili
sedim na kamenu.
- Tako? Drugi put moete ui unutra, toplije je. Morate samo lupnuti na
vrata. Ali snano, i ne dok sviram. A sad hajde - ta ste hteli rei? Vi ste
sasvim mlad ovek, svakako ak ili student. Jeste li muziar?
- Nisam. Sluam rado muziku, ali samo onakvu kakvu vi svirate, sasvim
neospornu muziku, onakvu pri kojoj se osea da ovek potresa nebo i
pakao. Muzika mi je vrlo draga, mislim zato to je tako malo moralna. Sve
ostalo je moralno, a ja traim neto to nije takvo. Pod moralnim sam uvek
samo patio. Ne mogu dobro da se izrazim. Znate li da mora postojati neki
bog koji je istovremeno Bog i avo? Sluao sam da je postojao nekad takav
bog.
Muziar zabaci malo iroki eir, i strese tamnu kosu sa visokog ela. Pri
tom me prodorno pogleda i nae mi preko stola svoje lice u susret.
Tiho i napregnuto zapita on:
- Kako se zove bog o kome to govorite?
- Na alost, ne znam gotovo nita o njemu, upravo znam samo ime. Zove
se Abraksas.
Muziar pogleda kao nepoverljivo oko sebe, kao da bi kogod mogao da
prislukuje. Onda mi se primae blizu i proaputa:
- To sam i mislio. Ko ste vi?
- Ja sam gimnazijalac.
- Odakle znate o Abraksasu?
- Pukim sluajem.
On lupnu o sto tako da mu se aa s vinom preli.
- Sluajem! Ne govorite gluposti, mladi ovee! Za Abraksasa se ne
saznaje pukim sluajem, to upamtite. Ja u vam o njemu jo vie rei. Ja
znam pomalo o njemu.
On zauta i pomae unatrag svoju stolicu. Kad sam ga pogledao u
oekivanju, on se namrti.
- Ne ovde! Drugi put! Na, uzmite!
Pri tome zahvati u dep svoga kaputa, koji nije bio skinuo sa sebe, i

izvue nekoliko peenih kestenova, koje mi dobaci.

Ja ne rekoh nita, uzeh ih i stadoh da jedem, i bejah vrlo zadovoljan.
- Dakle - proaputa on posle kratkog vremena - odakle znate za - njega?
Nisam oklevao da mu kaem.
- Bio sam usamljen i nisam znao ta da radim - priao sam. - Tada se
setih jednog prijatelja iz ranijih godina, za koga drim da zna vrlo mnogo.
Naslikao sam neto, neku pticu koja izlazi iz zemljine lopte. Poslao sam je
njemu. Posle izvesnog vremena, kad ve nisam u to verovao, dolo mi je do
ruku pare hartije, i na njoj je stajalo: Ptica se probija iz jajeta. Jaje je
svet. Ko hoe da bude roen, mora da razori jedan svet. Ptica leti ka Bogu.
Bog se zove Abraksas.
On ne odgovori nita, ljutili smo svoje kestenje i jeli ga uz vino.
- Da uzmemo jo jedan satljik? - zapita on.
- Hvala, ne, ja nerado pijem.
On se nasmeja malo razoaran.
- Kako hoete! Kod mene je to drukije. Ja ostajem jo ovde. A vi sad
samo idite!
Kad sam idui put posle sviranja na orguljama poao s njim, nije bio
mnogo govorljiv. Odveo me je u jednu staru ulicu, kroz staru gospodarsku
kuu gore, u veliku, neto tmurnu i zaputenu sobu tu, osim jednog klavira,
nita nije opominjalo na muziku, dok su veliki ormari sa knjigama i pisai
sto davali tom prostoru neto uenjako.
- Koliko imate knjiga! - rekoh ja odajui mu priznanje.
- Jedan deo od toga je iz knjinice moga oca, kod koga stanujem. Da,
mladiu, ja stanujem kod oca i majke, ali vas ne mogu predstaviti njima,
moji poznanici ne uivaju ovde u kui veliko potovanje. Ja sam izgubljeni
sin, znate li to? Moj otac je ovek neizmerno dostojan potovanja, znamenit
svetenik i propovednik u ovdanjem gradu. A ja, da biste znali odmah da
se ravnate, ja sam njegov daroviti gospodin sin, koji je mnogo obeavao, ali
koji je poao stranputicom i unekoliko poludeo. Bio sam bogoslov i ba
pred sam dravni ispit napustio sam taj estiti fakultet. Mada sam, u stvari,
jo uvek ostao pri struci, to se tie mojih privatnih studija. Kakve su
bogove ljudi odvajkada sebi izmiljali, to mi je jo uvek neobino, vano i
zanimljivo. Uostalom, sad sam muziar i, kako izgleda, dobiu uskoro

kakvo manje mesto orguljaa. Onda sam opet pri crkvi.

Stadoh da gledam redom u poleinu knjiga, i naoh grke, latinske,
hebrejske nazive, ukoliko sam mogao da vidim pri slaboj svetlosti male
stone lampe. U meuvremenu moj poznanik je legao u mraku kraj zida na
pod, i poeo tamo neto da radi.
- Hodite viknu on posle kratkog vremena da filozofiramo malo, to jest da
drimo jezik za zube, da leimo potrbuke i da razmiljamo.
On kresnu palidrvce, i u kaminu, pred kojim je leao, potpali hartiju i
trske. Plamen liznu visoko, on je darao i loio vatru veto i smotreno. Ja
legoh kraj njega na pohaban ilim. On je zurio u vatru, koja je i mene
privlaila, i tako smo utei leali potrbuke valjda ceo sat pred vatrom
koja je buktala, gledali je kako plamti i hui, trne i povija se, izdie i
podrhtava, i, na kraju, kako na podu tinja, u tihoj eravici koja se gasila.
- Oboavanje vatre nije bilo najgluplje to su ljudi izmislili - promrmlja
on. Inae, nijedan od nas nije izustio ni rei. Gledao sam netremice u vatru,
utonuo u slike u pepelu. Odjednom se prepadoh. Moj drug se prepusti snu i
tiini, video sam neke prilike u dimu i parence uglja na aru, mali, vitki
plamen liznu navie, i ja videh u njemu pticu sa utom glavom kao u kopca.
U kaminu, u eravici koja je izdisala, zlatno usplamteli konci preplitali su
se u mree, pojavljivala su se slova i slike, koje su podseale na lica, na
ivotinje, na bicikle, na crve i zmije. Kada sam, prenuvi se, pogledao u
druga, on je, s bradom oslonjenom na pesnice, gledao ukoeno, predano i
fanatino u pepeo.
- A sad moram da idem - rekoh lagano.
- Dobro, onda idite. Do vienja!
On ne ustade, i poto se lampa bila ugasila, morao sam s mukom pipati
kroz mrane sobe, mrane hodnike i stepenice, dok nisam iziao iz zaarane
stare kue. Na ulici zastadoh, i pogledah po staroj kui. Ni u jednom
prozoru nije gorela svetlost. Mala mesingana firma sijala se na svetlosti
gasnih fenjera pred kapijom.
Pistorije, vrhovni upnik - proitah na njoj.
Tek kod kue, kad sam posle veere sedeo sam u svojoj maloj sobi, pade
mi na um da od Pistorija nisam doznao ni o Abraksasu niti ma ta drugo, i
da smo, uopte, jedva izmenjali desetinu rei. Ali sam bio veoma

zadovoljan svojom posetom njemu. Za idui put bio mi je obeao

izvanredan komad stare orguljske muzike, jednu pasakalju1 od
Bukstehudea.2
Mada nisam toga bio svestan, orgulja Pistorije dao mi je prvu lekciju kad
sam s njim leao na podu pred kaminom u njegovoj sumornoj pustinjakoj
sobi. Gledanje u vatru prijalo mi je, okrepilo je i potvrdilo sklonosti koje
sam oduvek imao, ali koje nisam upravo nikad negovao. Postupno mi je to
postajalo delimino jasno.
Ve kao malo dete bio sam pokatkad sklon da posmatram udnovate
oblike prirode; ali ne samo da ih posmatram, nego da se predam sav
njihovom vlastitom aru, njihovom ukovrenom, dubokom govoru.
Izdueno, drvenasto korenje drvea, obojene ile u kamenu, mrlje od ulja
to po vodi pliva, pukotine u staklu - sve ove i sline stvari imale su
pokatkad veliku dra za mene, a pre svega voda i vatra, dim i oblaci,
praina, a osobito obojene krune povrine koje bih video kad bih sklopio
oi. U danima posle moje prve posete Pistoriju, stao sam ponovo da se
priseam toga. Jer sam opazio da za izvesno okrepljenje i radost, za
pojaanje moga oseanja o sebi samome, koje se od toga doba javljalo u
meni, da za sve to imam jedino da zahvalim dugome zurenju u otvorenu
vatru. To oveku neobino dobro ini, a i obogauje ga.
U ono malo iskustva to sam nakupio dosad na putu ka svojoj pravoj
ivotnoj svrsi, uvrstilo se i ovo novo: posmatranje takvih prilika, predavanje
sebe iracionalnim, ukovrenim, udnovatim oblicima prirode, proizvodi u
nama oseanje saglasnosti naeg bia sa voljom koja je stvorila te likove;
uskoro osetimo iskuenje da ih smatramo za svoje vlastite udi, za svoje
vlastite tvorevine; vidimo kako granice izmeu nas i prirode podrhtavaju i
kako se rasplinjuju, i nauimo da upoznamo ono raspoloenje u kome ne
znamo da li su slike na naoj mrenjai proizile usled spoljnih ili usled
unutranjih utisaka. Nigde tako prosto i lako kao pri ovom vebanju ne
otkrivamo u koliko smo velikoj meri mi samo tvorci, u kolikoj velikoj meri
naa dua uzima svagda udela u neprekidnom stvaranju sveta. tavie, isto
neodoljivo boanstvo dela u nama i u prirodi i kad bi spoljni svet propao,
jedan od nas bi bio sposoban da ga ponovo izgradi, brdo i reku, drvo i list,
koren i cvet; sve to je sazdano u prirodi nalazi se prethodno sazdano u

nama, vodi poreklo iz due, ije bie jeste venost, ije bie mi ne
poznajemo, ali koje nam se daje da ga osetimo ponajvie kao ljubavnu silu i
stvaralaku mo.
Tek posle nekoliko godina naao sam to zapaanje potvreno u jednoj
knjizi, i to kod Leonarda da Vinija, koji govori o tome kako je dobro i
kako je jako uzbudljivo posmatrati neki zid na koji su mnogi ljudi pljuvali.
Od onih mrlja na vlanom zidu oseao je ono isto to i Pistorije i ja pred
vatrom.
Pri naem sledeem sastanku orgulja mi je dao ovu izjavu:
- Mi povlaimo granice svoje linosti uvek suvie usko! Mi uraunavamo
u svoju linost uvek samo ono to saznajemo kao individualno razliito,
kao neto to se udaljuje od drugog. Ali mi, upravo svaki od nas, sastojimo
se iz svih sastojaka sveta i kao to nae telo nosi u sebi rodoslovlje razvia
sve do ribe, pa i mnogo dalje unatrag, tako i mi imamo u dui sve to je
ikada ivelo u ljudskim duama. Svi bogovi i avoli, koji su ikada
postojali, bilo kod Grka i Kineza, ili kod Zulukafera, svi zajedno su u nama,
svi su tu, kao mogunosti, kao elje, kao izlazi. Kad bi oveanstvo izumrlo
sve do jednog jedinog osrednje darovitog deteta, koje nije dobilo nikakvu
obuku, ovo bi dete ponovo pronalo sav tok stvari, bogove, demone, rajeve,
zapovesti i zabrane, Stare i Nove zavete, sve bi ono moglo ponovo da
stvori.
- Pa lepo - primetih ja - u emu je jo onda vrednost pojedinca? emu jo
teimo, kad u sebi imamo ve sve gotovo?
- Stoj! - uzviknu Pistorije estoko. Velika je to razlika da li samo nosite
svet u sebi, ili da li to i znate! Neki ludak moe da izusti misli koje
podseaju na Platona, neko malo pobono ae u hernhutskom3 seminaru
razmilja stvaralaki o istim dubokim mitolokim povezanostima koje se
javljaju kod gnostiara4 ili kod Zoroastra.5 Ali on o tome nita ne zna! On je
drvo ili kamen, u najboljem sluaju ivotinja, dokle god to ne zna. Ali onda
kad svane prva iskra tog saznanja, onda on postaje ovek. Valjda neete
sve te dvonoce to idu ulicama smatrati za ljude samo stoga to idu
uspravno i to svoje mladunce nose devet meseci? Ta vi vidite koliki od
njih su ribe ili ovce, crvi ili pijavice, koliko njih mravi, koliko njih pele! U
svakom od njih postoje mogunosti da se iauri ovek, ali tek onda kad on

te mogunosti nasluti, kad naui da ih naini delimino svesnima, tek tada

su one njegova svojina.
Nai razgovori bili su otprilike takvi. Retko kad su mi donosili neto
sasvim novo, neto to bi me potpuno iznenadilo. Ali svi, ak i najobiniji,
pogaali su laganim stalnim udarom ekia po istoj taki u meni, svi su
pomogli da zbacim sa sebe ljuturu, da probijem ljusku u jajetu, i posle
svakoga sam dizao glavu malo vie, malo slobodnije, dok moja uta ptica
nije probila svoju lepu grabljiviku glavu iz razorene zemljine lopte.
esto smo priali jedan drugom svoje snove. Pistorije je umeo da ih
tumai. Seam se ba jednog udnovatog primera. Sanjao sam kako letim,
ali na taj nain to sam nekako baen kroz vazduh nekim velikim zamahom
kojim nisam mogao da gospodarim. Bejah sav ushien tim letenjem, ali se
to uskoro izmetnu u strah, kad mimo svoje volje videh da sam se otisnuo u
opasne visine. Tada nainih spasonosno otkrie da mogu svoje uzdizanje i
padanje da reguliem zadravanjem i izdisanjem daha.
Na to Pistorije ree:
- Zamah kojim letite, to je na oveanski posed, koji svako od nas ima.
To je oseanje povezanosti s korenjem svake snage, ali se pri tome ovek
brzo uplai! To je vraki opasno! Zato se veina tako rado odrie letenja, i
vie voli da hoda po graanskom putu, rukovoena zakonskim propisima.
Ali, vi niste takvi. Vi letite dalje, kako prilii valjanom momku. I gle, tu
pronalazite udo: postupno ste zagospodarili time; uz veliku optu snagu
koja vas odvlai pridolazi fina, mala, vlastita snaga, jedan organ, kormilo!
Ta to je sjajno! Bez toga bi ovek neeljeno otiao u vazduh, to, na primer,
ine bezumnici. Njima su data dublja nasluivanja negoli ljudima na
graanskom putu, ali zato nemaju kljua ni kormila, i othuje u prostore bez
dna. Ali vi, Sinklere, vi ete udesiti stvar. A kako, molim vas? Svakako to
jo ne znate. To ete uiniti s jednim novim organom, s regulatorom disanja.
I sad moete videti kako je vaa dua u svojoj dubini malo lina. Ta ona
ne pronalazi taj regulator! On nije nita novo! On je zajam, i postoji ve
tisuama godina. On je organ za odravanje ravnotee kod riba, mehur za
plivanje. I doista, postoji jo i danas mali broj udnovatih i konzervativnih
ribljih vrsta kod kojih je mehur za plivanje u isto vreme neka vrsta plua, i
u datim prilikama moe doista da slui za disanje. Dakle, u dlaku isto kao

plua, koja u snu upotrebljavate kao mehur za letenje.

Doneo mi je ak svesku zoologije i pokazao mi imena i slike onih
starodrevnih riba. I ja sam osetio, s nekom udnom jezom, da u meni ivi
neka funkcija iz raznih epoha razvia.

VI
JAKOVLJEVA BORBA
ta sam od udnog muziara Pistorija doznao o Abraksasu, ne mogu da
prepriam u nekoliko rei. Ali najvanije to sam kod njega nauio, to je
bio dalji korak na putu ka sebi samom. U to vreme bio sam, sa nepunih
osamnaest godina, neobino mlad ovek, u sto stvari prerano zreo, a u sto
drugih stvari veoma zaostao i neumean. Kad bih se s vremena na vreme
uporedio s drugima, bivao bih esto ponosan i uobraen, ali isto tako esto
potiten i poraen. esto bih sebe smatrao za genija, esto za poluludog.
Nije mi polazilo za rukom da uzimam udela u radostima i ivotu svojih
vrnjaka, i esto sam se troio u prebacivanjima i brigama kao da sam
beznadeno rastavljen od njih, kao da je za mene ivot zatvoren.
Pistorije, koji je sam bio pravi pravcati osobenjak, pouio me je da
sauvam sranost i potovanje prema sebi samome. Time to je svagda u
mojim reima, u mojim snovima, u mojim matarijama i mislima nalazio
neto dragoceno, to ih je svagda ozbiljno uzimao i ozbiljno o njima
razgovarao, davao mi je primer.
- Priali ste mi - ree on - da muziku volite zato to nije moralna. Neka je
tako. Ali vi sami ne smete biti moralist! Vi se ne smete ravnati s drugima i
ako vas je priroda stvorila za slepog mia, ne smete hteti da se nainite
pticom nojem. Vi sebe pokatkad drite za osobenjaka, prebacujete sebi to
idete putevima drugaijim negoli veina. Toga se morate okanuti. Gledajte
u vatru, gledajte u oblake, i im nastupe nasluivanja i im glasovi u vaoj
dui zaponu da govore, onda se oslonite na njih i ne pitajte prvo da li je to
u volji ili da li je to milo gospodinu uitelju ili gospodinu tati ili nekome
drugom bogu! Time se ovek kvari. Time se dolazi na graansku stazu, i
postaje se okamenotina. Dragi Sinklere, na bog se zove Abraksas, a on je
bog i on je satana, on u sebi ima svetao i mraan svet. Abraksas nema ta
da prigovori nijednoj vaoj misli, nijednom vaem snu. To nemojte nikada
zaboraviti. Ali e vas on napustiti ako nekad postanete besprekoran i
normalan. Tada e vas napustiti i potraie nov lonac da bi u njemu gotovio

svoje misli.
Meu svima mojim snovima, onaj mrani ljubavni san bio mi je najverniji.
esto, esto bih ga sanjao, stupao bih pod pticom na grbu u nau staru
kuu, hteo bih da privuem majku k sebi, i namesto nje drao bih obgrljenu
veliku, upola muku, upola materinsku enu, koje sam se plaio i kojoj me
je ipak privlaila najea udnja. A taj san nisam mogao nikada da
ispriam svome prijatelju. Zadrao sam ga za sebe, iako sam mu otkrio sve
druge. To je bio moj kut, moja tajna, moje pribeite.
Kad bih bio potiten, molio sam Pistorija da mi svira pasakalju staroga
Bukstehudea. U sutonu, u tamnoj crkvi sedeo sam tada izgubljen u toj
muzici, udnoj, oseajnoj, utonuloj u samu sebe, u muzici koja samu sebe
oslukuje, a koja mi je svagda prijala i inila me pripravnijim da odam
pravdu glasovima due.
Ponekad smo ostajali u crkvi jo neko vreme poto je zvuk orgulja ve
iezao, sedeli smo i gledali slabu svetlost kako sija kroz visoke prozore u
iljatom luku, i kako nestaje.
- Doista izgleda smeno - ree Pistorije - da sam nekad bio bogoslov i da
umalo nisam postao svetenik. Ali sam pri tome bio nainio samo greku u
formi. Biti svetenik, to je moj poziv i moj cilj. Samo sam bio suvie rano
zadovoljan i stavio sam se na raspolaganje Jehovi jo pre nego to sam
upoznao Abraksasa. Ah, svaka religija je lepa. Religija je dua, i svejedno
je da li se uzima hriansko priee ili se hodoastvuje u Meku.
- Ali onda ste ipak mogli da postanete svetenik - rekoh ja.
- Ne, Sinklere, ne. Morao bih onda lagati. Naa religija se tako obavlja
kao i da nije religija. Ona sve ini tako kao da je delo razuma. Za nudu
mogao bih ak biti katolik, ali protestantski svetenik ne! Nekolicina
pravovernih - a ja poznajem takve - rado se pridrava bukvalnog znaenja,
njima ne bih mogao rei da za mene Hristos nije linost, nego heroj, mit,
gorostasna senka, u kojoj je oveanstvo naslikalo sebe samo na zidu
venosti. A drugi koji dolaze u crkvu da bi uli neku pametnu re, da bi
ispunili dunost, da ne bi nita propustili i tako dalje, jest, ta bih njima
imao da kaem? Da ih preobratim, mislite? Ali ja to nipoto neu.
Svetenik nee da preobraa, on hoe samo da ivi meu pravovernima,
meu sebi ravnima, i hoe da bude nosilac i izraz za ono oseanje iz koga

pravimo svoje bogove.

On prekide. Zatim nastavi.
- Naa nova vera, za koju smo sada izabrali ime Abraksas, jeste lepa,
dragi prijatelju. Ona je najbolje to imamo. Ali je ona jo odoje! Krila joj
nisu jo porasla. Ah, usamljena religija, to jo nije neto istinito. Ona mora
postati optom, ona mora imati kult i zanos, sveanosti i misterije.
On stade da razmilja i utonu u sebe.
- Zar misterije ne moe da izvodi svako za sebe ili u najuem krugu? zapitah ja oklevajui.
- Moglo bi se, te jo kako! - potvrdi on. - Ja ih izvodim ve odavno. Ja
sam izvodio kultove zbog kojih bih morao da odsedim godinama u tamnici,
kad bi se za to znalo. Ali znam da to jo nije ono pravo.
On me iznenada udari po ramenu tako da se ja stresoh.
- Mladiu - ree on prodorno - i vi imate misterije. Ja znam da vi morate
imati snove koje mi ne kazujete. Neu da ih znam. Ali vam kaem:
proivljujte te snove, odigravajte ih, gradite im oltare! To nije jo ono to je
savreno, ali to je put. Da li emo jednom, vi i ja, i nekolicina drugih,
obnoviti svet, to e se pokazati, Ali u nama samima moramo ga svakog
dana obnavljati, inae nee biti nita od nas. Mislite o tome. Vama je
osamnaest godina, Sinklere, vi ne jurite ka ulinim bludnicama, vi morate
imati ljubavne snove, ljubavne elje. Moda su oni takvi da ih se plaite.
Ne plaite ih se. To je najbolje to imate! Moete mi verovati. Ja sam
mnogo izgubio usled toga to sam u vaim godinama izvrio nasilje nad
svojim ljubavnim snovima. To ne mora da se ini. Kad se zna za
Abraksasa, ne sme vie da se ini. ovek se ne sme niega plaiti, niti sme
da smatra za zabranjeno ita to dua u nama eli.
Ja, prestraen, primetih:
- Ali ovek ne moe da ini to mu na um padne! Ta ne sme se ubiti
ovek zato to imamo neto protiv njega.
On se pomae blie k meni.
- U izvesnim okolnostima sme se i to. Samo je to veinom zabluda. Ja
takoe ne mislim da treba da uinite prosto sve to vam kroz glavu proe.
Ne, ali ne treba da one ideje koje imaju svoj opravdani smisao nainite
tetnima gonei ih od sebe i moraliui povodom njih. Umesto da sebe ili

nekoga drugog udarite na krst, moete iz pehara ispiti vino sa sveanim

mislima, i pri tome zamiljati misteriju prinoenja rtve. Moe se, i bez
takvih radnji, postupiti sa potovanjem i ljubavlju sa svojim nagonima i
takozvanim iskuenjima. Tada oni ispolje svoj smisao, a svi oni imaju
smisla. Ako vam opet kadgod padne na um neto sasvim ludo ili greno,
Sinklere, kad biste hteli nekog da ubijete ili da uinite neku veliku gadost,
onda za asak pomislite da to u vama mata Abraksas! ovek koga biste
hteli da ubijete, nije nikada gospodin taj i taj, on je sigurno samo preruen.
Ako nekoga mrzimo, onda u njegovom liku mrzimo neto to je usaeno u
nama samima. Ono to nije u nama samima, to nas ne uzbuuje.
Nikada mi Pistorije nije kazao nita to je tako duboko pogodilo u
najtajniji kut u meni. Nisam mogao da odgovorim. Ali ono to me je
kosnulo ponajjae i najudnije, to je bila saglasnost ovog saveta s
Demijanovim reima, koje sam ve godinama i godinama nosio u sebi.
Jedan o drugome nisu nita znali, a obojica su mi kazivali isto.
- Stvari koje vidimo - ree Pistorije tiho - jesu iste stvari koje su u nama.
Ne postoji druga stvarnost osim one koju imamo u sebi samima. Stoga
veina ljudi ivi tako nestvarno, zato slike izvan sebe smatraju za stvarnost,
a svoj vlastiti svet u sebi ne putaju nikako da doe do rei. Pri tome se
moe biti srean. Ali ako se jednom sazna i ono drugo, onda se vie ne
moe izabrati da se poe putem veine. Sinklere, put veine je lak, a na je
teak. Poimo.
Posle nekoliko dana, poto sam u dva maha uzaludno ekao na njega, sreo
sam ga kasno uvee na ulici, po hladnom nonom vetru, kako nailazi iza
ugla kao navejan, usamljen, posrui i sasvim pijan. Nisam hteo da ga
pozovem. On proe mimo mene, ne videvi me, i gledae ukoeno pred
sebe usplamtelih i usamljenih oiju, kao da ide za nekim tamnim pozivom iz
nepoznatoga. Pooh za njim du jedne ulice, on odmicae kao vuen nekom
nevidljivom icom, hodajui fanatino ali ipak mlitavo, kao kakva avet. Ja
se vratih alostan kui, svojim neostvarenim snovima.
- Ovako on sad obnavlja svet u sebi - pomislih i osetih jo u istom
trenutku da rasuujem nisko i moralizatorski. ta sam znao ja o njegovim
snovima? Moda je on u svome zanosu iao pouzdanijim putem negoli ja u
svojoj zebnji.

Za vreme odmora izmeu kolskih asova padalo mi je ponekad u oi

kako moju blizinu trai jedan moj drug, na koga nisam nikada obraao
panju. To je bio omaleni mladi, na izgled slab, mrav, s
crvenkastoplavom kosom; u pogledu i ponaanju imao je neeg
samosvojnog. Jedne veeri, kad sam se vraao kui, vrebae me on na ulici.
Pusti me da proem pored njega, potom potra opet za mnom, i zastade
pred naom kapijom.
- eli li to od mene? - zapitah.
- Hteo bih samo da jedanput razgovaram s tobom - ree on bojaljivo. Budi tako dobar i poi nekoliko koraka sa mnom.
Ja pooh za njim i osetih da je on duboko uzbuen i da oekuje neto
veliko. Ruke su mu drhtale.
- Jesi li ti spiritist? - zapita on sasvim iznenada.
- Nisam, Knauere - odgovorih smejui se. - Ni traga od toga. Kako ti je
tako to palo na pamet?
- Ali si onda teozof?
- Nisam ni to.
- Ah, nemoj da si tako zatvoren! Ja oseam sasvim dobro da u tebi ima
neeg osobitog. To ti se vidi u oima. Ja pouzdano verujem da ti opti s
duhovima. Ne pitam te iz radoznalosti, Sinklere, ne! I ja sam traim put,
zna li, a tako sam usamljen.
- Priaj samo - bodrio sam ga. - Ja, dodue, ne znam nita o duhovima,
ve ivim u svojim snovima, a ti si to osetio. I drugi ljudi ive u snovima,
ali ne u svojim vlastitim; u tome je razlika.
- Jeste, u tome je moda stvar - proaputa on. - Vano je samo kakve su
vrste snovi u kojima se ivi. Jesi li ti ve sluao to o beloj magiji?
Morao sam da oporeknem.
- To je kad ovek ui da se sam savlauje. Moe se postati besmrtan i
moe se vraati. Zar se nisi nikada vebao u tome?
Na moje radoznalo pitanje o tim vebama, on se najpre pravio tajanstven,
dok se nisam okrenuo da poem; tek tada izloi on stvar.
- Kad hou, na primer, da zaspim ili da se skoncentriem, onda nainim
takvu jednu vebu. Onda zamislim neto, na primer, neku re ili neko ime,
ili neki geometrijski oblik. Onda ga zamiljam duboko u sebi, to jae

mogu, pokuavam da ga predstavim unutra u svujoj glavi, dok ne osetim da

je tamo. Onda ga zamislim sebi o vratu, i tako dalje, dok ne postanem
potpuno ispunjen njime. Onda sam sasvim vrst, i vie nita ne moe da me
uznemiri.
Shvatio sam donekle kako on to misli. Ali sam lepo oseao da on ima jo
neto na srcu, bio je udno uzbuen i ustar. Pokuavao sam da mu
olakam postavljanje pitanja, i gle, uskoro je izaao na sredu sa onim to ga
je u stvari titalo.
- I ti se uzdrava? - zapita me on bojaljivo.
- Kako to misli? Misli li na polne odnose?
- Pa da. Sada se ve pune dve godine uzdravam, otkad znam za tu nauku.
Pre toga sam imao jedan porok, zna ve. Nisi, dakle, nikad bio kod neke
ene?
- Nisam - rekoh. - Nisam naao nijednu koja mi odgovara.
- Ali kad bi naao onu za koju misli da ti odgovara, da li bi onda s njom
spavao?
- Pa naravno, ako ona nema nita protiv - rekoh malo podrugljivo.
- O, onda si ti na pogrenom putu! Unutranje snage mogu se vaspitati
samo onda ako se ostane potpuno uzdrljiv. Ja sam to inio, cele dve
godine. Dve godine, i neto vie od jednog meseca! To je tako teko!
Ponekad to jedva mogu da izdrim.
- Sluaj, Knauere, ja ne verujem da je uzdravanje tako strano vano.
- Znam - odbijao je on - to svi kau. Ali to nisam od tebe oekivao. Ko
hoe da ide viim duhovnim putem, mora, neosporno, da ostane ist.
- Dobro, onda ini to! Ali ja ne razumem zato je onaj koji svoj pol
priguuje istiji nego ma ko drugi. Ili, moe li da izlui ulno i iz svih
misli i snova?
On me je gledao oajno.
- Ne, ba to ne mogu! Gospode, a to ipak mora da bude. Nou imam
snove koje ne bih mogao da priam ni sebi samome. Strane snove, zna li?
Setio sam se opet onog to mi je Pistorije kazao. Ali, ma kako da sam
oseao da su njegove rei istinite, nisam mogao da ih prepriavam, nisam
mogao da dam savet koji nije poticao iz mog vlastitog iskustva, i za koji se
nisam oseao dovoljno doraslim da ga sam posluam. Postao sam utljiv i

osetio sam se ponien time to neko trai savet od mene, a ja mu ga ne

mogu dati.
- Sve sam pokuao - jadikovao je Knauer idui pored mene. - Uinio sam
to se moe uiniti, sa hladnom vodom, sa snegom, s gimnastikom i
tranjem ali sve to nita ne pomae. Svake noi probudim se iz snova na
koje ne smem nipoto da mislim. A najuasnije je ovo: usled toga gubim
postupno opet sve to sam dubovno bio nauio. Gotovo vie nikad ne
uspevam da se skoncentriem ili da se uspavam, esto leim po celu no
budan. Ja to ne mogu vie dugo da izdrim. Ako naposletku ne mogadnem
ipak da izvojujem borbu, ako popustim i ako se ponovo okaljam, onda sam
gri nego svi ostali koji se nisu, uopte, nikada ni borili. Ti to valjda
shvata?
Ja klimnuh glavom, ali nisam mogao na to nita da kaem. Poeo je da mi
biva dosadan, i uplaio sam se samoga sebe to njegova oita nevolja i
oajanje nisu na mene inili dublji utisak. Oseao sam samo: ne mogu ti
pomoi.
- Dakle, ne zna nita za mene? - zapita on naposletku, iscrpen i alostan.
- Ba nita? Ali mora da postoji neki put. Kako ti to ini?
- Ne mogu ti nita rei, Knauere. U tome ne moemo jedan drugome da
pomognemo. Ni meni nije niko pomogao. Mora da bude naisto sam sa
sobom, i onda mora da uini ono to doista potie iz tvoga bia. Nema
niega drugog. Ako ne ume sam sebe da nae, onda, verujem, nee nai
ni duhove.
Taj mali stvor gledao me je razoaran, pa najedanput zaneme. Tada mu
pogled planu u iznenadnoj mrnji, on se iskezi na mene i uzviknu besno:
- Ah, ti si mi divan svetac! I ti ima svoj porok, znam ja! Pravi se kao
kakav mudrac, a potajno si se prilepio za isti kal kao ja, i svi! Ti si svinja,
svinja kao i ja sam. Svi smo svinje!
Ja odoh i ostavih ga. On poe za mnom dva-tri koraka, zatim zastade,
osvrte se, i otra dalje. Meni se smui od saaljenja i gaenja, i nisam se
mogao osloboditi tog oseanja sve dok nisam kod kue u svojoj sobici
namestio svojih nekoliko slika oko sebe i predao se udno i iz dna due
svojim vlastitim snovima. Tu se smesta pojavi opet moj san, o kapiji i grbu,
o materi i tuoj eni, i ja videh crte lica te ene tako jasno i razgovetno, da

sam jo iste veeri poeo da slikam njenu sliku.

Kad je crte posle nekoliko dana bio dovren, nacrtan kao u besvesno
iskidanim odsecima vremena proetim sanjarijama, ja ga uvee okaih na
svoj zid, primakoh preda nj stonu lampu, i stadoh pred njega kao pred
kakav duh s kojim sam se morao boriti na ivot i smrt. To lice je bilo slino
ranijem, slino mome drugu Demijanu, a po nekim crtama, slino i meni
samome. Jedno oko stajalo je uoljivo vie negoli drugo, pogled je prelazio
preko mene utonuo i ukoen, sudbonosan.
Stajao sam pred njim, i od unutranjeg naprezanja ohladio sam se sav ak
do utrobe. Postavljao sam slici pitanja, optuivao sam je, milovao je, molio
se njoj kao bogu - nazivao sam je majkom, nazivao sam je draganom,
nazivao sam je bludnicom i devojurom, nazivao sam je Abraksasom. U
tome mi padoe na um rei Pistorijeve ili Demijanove? - nisam se mogao
setiti kad su bile izgovorene, ali mi se inilo da ih ponovo ujem. To su bile
rei o borbi Jakovljevoj s bojim anelom, i ono Ne putam te, mora me
blagosloviti.
Slika se pri svetlosti lampe menjala pri svakom dozivanju. Postajala je
svetla i sjajna, postajala je crna i mrana, sklapala je modre kapke preko
izumrlih oiju, otvarala ih je ponovo i sevala je plamenim pogledima - to je
bila ena, to je bio ovek, to je bila devojka, to je bilo malo dete, ivotinja;
rasplinula se u mrlju i postala ponovo velika i jasna. Naposletku,
povinujui se nekom jakom, unutranjem pozivu, ja sklopih oi i sada videh
sliku u sebi samome, jau i snaniju. Htedoh da kleknem pred njom, ali je
ona bila toliko duboko u meni, da je nisam mogao razluiti od sebe, kao da
je postala isto to sam i ja sam.
Tada zauh neko potmulo, teko hujanje, kao od kakve prolene bure, i
zadrhtah u neopisano novom oseanju straha i doivljavanja. Preda mnom
zablistae zvezde i ugasie se, i pored mene potekoe, tiskajui se,
uspomene unatrag sve do prvoga, najzaboravljenijeg detinjstva, ak i do
preegzistencije i do ranih stupnjeva postojanja. Ali te uspomene, koje su,
kao to je izgledalo, ponavljale moj ceo ivot sve do najskrivenijih kutova
nisu prestajale s jueranjicom i dananjicom, nego su ile dalje, odravale
su budunost, otkidale me od dananjice i odvodile u nove ivotne oblike,
ije su slike bile beskrajno svetle i zasenjujue, ali od kojih docnije nisam

mogao nijedne tano da se setim.

Te noi se probudih iz dubokog sna: bio sam u odelu, i leao sam
popreko na krevetu. Upalih svetlost, osetih da se moram prisetiti neeg
vanog, nisam nita znao o prethodnim asovima. Upalih svetlost, seanje je
postupno dolazilo. Potraio sam sliku, ona nije vie visila na zidu, niti je
leala na stolu. Tada mi se uini da se nejasno priseam kako sam je
sagoreo. Ili sam samo sanjao da sam je sagoreo u svojim rukama, pa sam
pojeo pepeo?
Nekakav veliki, drhtavi nemir gonio me je. Stavio sam eir na glavu,
otiao kroz kuu i ulicu, kao na silu gonjen - trao sam i trao ulicama i
preko trgova, kao da me je bura nosila, oslukivao sam pred mranom
crkvom svoga prijatelja, traio sam i traio u tamnom nagonu, ne znajui
ta. Proao sam kroz jedno predgrae, gde su bile javne kue, tamo je jo
ovde-onde gorela svetlost. Dalje napolju nalazile su se nove graevine i
gomile cigala, delimino pokrivene sivim snegom. Jurei kroz ovu pustinju
kao kakav mesear pod tuim pritiskom, setih se nove graevine u mom
rodnome mestu, u koju me je nekada odvukao moj muitelj Kromer na nae
prvo obraunavanje. Slina graevina leala je u sivoj noi ovde preda
mnom, i zjapila na mene crnom rupom za vrata. Neto me je gonilo unutra,
hteo sam da uzmaknem i spotakao se o pesak i iskopanu zemlju; taj nagon
je bio jai, morao sam unutra.
Preko dasaka i polupanih cigala oteturao sam se u pust prostor; ovde je
odisalo sumorno na vlanu hladnou i kamenje. Tu se nalazila gomila
peska, svetlosiva mrlja; inae je sve bilo mrano.
Odjednom, neki zaprepaeni glas doviknu mi:
- Za ime boje, Sinklere, otkuda ti ovamo?
I kraj mene se uspravi iz mraka neki ovek, omaleni mravi momak, kao
kakav duh dok mi je kosa jo nakostreena stajala, ja poznadoh svoga
kolskog druga Knauera.
- Kako si ovamo dospeo? - zapita on kao izbezumljen od uzbuenja. Kako si mogao da me nae?
Nisam razumeo.
- Nisam te traio - rekoh smeteno; svaka re mi je zadavala truda, i
prelazila mi je s mukom preko mrtvih, tekih, kao smrznutih usana.

On me je gledao netremice.
- Nisi me traio?
- Nisam. Neto me je vuklo ovamo. Jesi li me ti zvao? Mora biti da si me
zvao. ta ti tu radi. Ta sada je no.
On me grevito obuhvati svojim tankim rukama.
- Jest, no je. Mora uskoro da svane. O, Sinklere, nisi me zaboravio!
Moe li mi oprostiti?
- ta to?
- Ah, bio sam tako gadan!
Tek sada se setih naeg razgovora. Je li to bilo pre etiri-pet dana? inilo
mi se da je otada protekao itav vek. Ali sad sam iznenada sve znao. Ne
samo ono to se izmeu nas zbilo, nego i to zato sam doao ovamo, i ta je
Knauer hteo ovde napolju da uradi.
- Hteo si, dakle, da oduzme sebi ivot, Knauere?
On se strese od hladnoe i od straha.
- Da, hteo sam. Ne znam da li bih to mogao da izvedem. Hteo sam da
ekam dok ne svane.
Ja ga odvukoh napolje. Prvi vodoravni svetlosni zraci dana svetlucali su
neizrecivo hladno i bezvoljno u sivom vazduhu.
Vodio sam deka pod ruku dobar deo puta. Iz mene su potekle rei:
- Sad e otii kui i nee nikome nita rei! Iao si pogrenim putem,
pogrenim putem! I mi nismo svinje kao to ti misli. Mi smo ljudi. Mi
gradimo sebi bogove i borimo se s njima, i oni nas blagosiljaju.
utei ili smo dalje, i razili smo se. Kad sam stigao kui, bio je ve
dan.
Najbolje to mi je ono vreme u St. jo donelo, bili su asovi s Pistorijem
kraj orgulja ili kraj vatre u kaminu. itali bismo zajedno neki grki tekst o
Abraksasu i on bi mi itao odlomke prevoda iz Veda, i nauio me da
izgovaram sveti om. Meutim, nije mi to uenjatvo duu razvilo, nego
neto sasvim suprotno tome. Ono to mi je godilo, to je bilo produbljivanje
sebe samog, sve vee poverenje u svoje vlastite snove, misli i slutnje, i sve
vee saznanje o moi koju sam u sebi nosio.
Sa Pistorijem sam se sporazumevao na razne naine. Trebalo je samo da
mislim jako na njega, pa bih bio siguran da e mi doi on ili pozdrav od

njega. Mogao sam njega, isto kao i Demijana, zapitati ma ta iako on sam
nije bio tu: trebalo je samo da ga vrsto predstavim sebi i da mislei
intenzivno upravim na njega svoja pitanja. Onda bi se sva duevna snaga
unesena u pitanje vraala k meni kao odgovor. Samo, ja nisam predstavljao
sebi ni linost Pistorija, niti linost Maksa Demijana, nego sam morao
prizivati sliku koju sam usnio i naslikao, u snu vienu muko-ensku sliku
mog demona. Ona sad nije vie ivela samo u mojim snovima, niti je bila
vie naslikana na hartiji, nego je ivela u meni kao slika koju sam
prieljkivao i kao vie oblije mene samog.
udan i ponekad smean bio je odnos koji je nastupio izmeu mene i
neuspelog samoubice Knauera. Od one noi u kojoj sam ja bio poslan k
njemu, bio mi je privren kao kakav veran sluga ili pas. Pokuavao je da
svoj ivot privee za moj, i iao je slepo za mnom. Prilazio mi je sa
najudnijim pitanjima i eljama, hteo je da vidi duhove, hteo je da prouava
kabalu, i nije mi verovao kad sam ga ubeivao da od svih tih stvari nita ne
razumem. Verovao je da ja imam na raspolaganju svaku mo. Ali neobino
je bilo to to bi on esto sa svojim udnovatim i glupim pitanjima dolazio k
meni upravo tada kad bi trebalo u meni razmrsiti kakav vor, kao i to da je
ono to bi njemu sunulo kroz glavu i to bi ga morilo esto mene podsealo
i podsticalo na reenje. esto mi je bivao dosadan, i tada bih ga
zapovedniki ispraao - ali bih ipak oseao: i on mi je bio poslan, i iz njega
se ono to sam mu ja davao vraalo udvostrueno k meni, te mi je i on bio
vo, ili, pak, put. Lude knjige i spisi koje mi je donosio i u kojima je on
traio svoj spas, pouile se me vie nego to sam to u tom trenutku uviao.
Taj Knauer izgubio se docnije neosetno sa moga puta. S njim nije bilo
potrebno nikakvo objanjenje. Ali je to bilo potrebno s Pistorijem. Pri kraju
svog kolovanja u St. doiveo sam s tim prijateljem jo neto neobino.
I bezazlen ovek retko je kad poteen da jedanput ili vie puta u ivotu
ne dospe u sukob s lepim vrlinama odavanja potovanja i zahvalnosti.
Svako mora jednom da naini korak koji ga rastavlja od njegova oca, od
njegovih uitelja, svako mora da oseti poneto od tvrdoe usamljenosti,
mada veina ljudi moe to slabo da podnese, te uskoro opet povije kimu.
Od svojih roditelja i od njihova sveta, od svetlog sveta svoga lepog
detinjstva, nisam se rastao borei se estoko, nego sam se lagano i gotovo

nezapaeno udaljio i otuio od njih. To mi je bilo ao, i prilikom posete

svome zaviaju, to mi je esto priinjavalo gorke asove, ali nije dopiralo
do srca, moglo se podnositi.
Ali tamo gde smo ljubav i strahopotovanje prinosili ne iz navike, nego iz
svoga najvlastitijeg nagona, tamo gde smo svom svojom duom bili uenici
i prijatelji tamo nastaje gorak i uasan trenutak ako nam se najedanput uini
da struja vodilja u nama hoe da nas odvede od voljene osobe. Onda se
svaka misao koja odbija prijatelja i uitelja, upravlja s otrovnom aokom u
nae vlastito srce - onda nas svaki udar odbrane pogaa u vlastito lice.
Tada onome koji je mislio da u sebi samome nosi punovaan moral,
uskrsnu rei verolomstvo i nezahvalnost kao sramni dozivi i igovi;
onda uplaeno srce pobegne zastraeno natrag u drage doline onih vrlina iz
detinjstva, i ne moe verovati da se mora presei.
Lagano u toku vremena jedno oseanje u meni usprotivilo se da svoga
prijatelja Pistorija priznajem tako bezuslovno za vou. Ono to sam u
najznaajnijim mesecima svoga mladikog doba doiveo, bilo je
prijateljstvo s njim, bio je njegov savet, njegova uteha, njegova blizina. Iz
njega je Bog meni govorio. Iz njegovih usta vraali su se k meni moji snovi,
ozareni i protumaeni. On mi je darovao samopouzdanje. Ah, a sada sam
lagano oseao da sve vie rastu otpori protiv njega. U njegovim reima uo
sam suvie pounoga, oseao sam da on potpuno razume samo jedan deo
moga bia.
Meu nama nije dolo do neke svae, do neke scene, do nekog preloma
pa ak ni do nekog razraunavanja. Ja sam mu rekao samo jednu jedinu,
upravo bezazlenu re - ali je to ipak bio trenutak u kome se iluzija izmeu
nas raspala u aroliku polupanu parad.
To nasluivanje pritiskivalo me je ve neko vreme, ali je ono postalo
jasno oseanje jedne nedelje u njegovoj staroj nauenjakoj sobi. Leali
smo na podu kraj vatre, i on je govorio o misterijama i oblicima religije
koje je prouavao, o kojima je razmiljao, i ijom mogunom sudbinom se
bavio. Ali se meni sve ovo inilo vie udno i zanimljivo negoli znaajno za
ivot; zvualo mi je kao uenost, zvualo mi je kao umorno traenje pod
razvalinama nekadanjih svetova. I najedanput osetih odvratnost prema
razglabanju i igranju verskim formama koje su nam ouvane predanjem.

- Pistorije - rekoh iznenada, i iz mene izbi zloba koja me je samog

iznenadila i uplaila - priajte mi ve jedanput neki san, pravi san, koji ste
imali nou. To to sad govorite, tako je vraki antikvarsko!
On me nikad nije bio uo da tako govorim, a i ja sam osetih u istom
trenutku, brzo kao munja, sa stidom i strahom, kako je strela koju sam
odapeo na njega i koja ga je u srce pogodila, uzeta iz njegove vlastite
ostave; kako sam prebacivanja koja je on sam sebi inio, i koja sam sluao
kako ih izraava ironinim tonom u izvesnim prilikama, sad njemu u
zaotrenom obliku pakosno dobacio.
On to oseti u istom asu, i smesta zauta. Ja ga pogledah sa strahom u
srcu, i videh kako je strahovito prebledeo.
Posle jedne duge, teke pauze, on stavi novo drvo na vatru, i ree mirno:
- Potpuno ste u pravu, Sinklere, vi ste pametan deko. Ja u vas potedeti
antikvarskih stvari.
Govorio je vrlo mirno, ali sam iz toga jasno nazreo bol od rane. ta sam
uinio!
Umalo nisam zaplakao, hteo sam da mu se srdano obratim, hteo sam da
ga zamolim za oprotaj, da ga ubeujem u svoju ljubav, u svoju nenu
zahvalnost. Padoe mi na um dirljive rei, ali ih ne mogadoh izgovoriti.
Ostao sam leei, gledao sam u vatru i utao. On je utao takoe, i tako
smo leali, a vatra je dogorevala i utrnula, i sa svakim plamenom koji je
prestajao da puckara oseao sam kako se gasi i odlee neto lepo i srdano,
to se nije moglo vratiti.
- Plaim se da me pogreno ne razumete - rekoh naposletku veoma
potiteno i suvim, promuklim glasom.
Glupe, besmislene rei prele su mi mehaniki preko usana, kao da itam
iz nekog romana u novinama.
- Sasvim vas dobro razumem - ree Pistorije tiho. - Pa vi ste u pravu.
On oeknu. A potom lagano nastavi:
- Ukoliko jedan ovek moe da bude u odnosu na drugog u pravu.
Ne, ne, vikao je glas u meni, ja nisam u pravu! Ali nisam mogao nita da
izgovorim. Znao sam da sam svojom jednom jedinom, malenom reju
ukazao na jednu bitnu slabost, na njegovu nedau i ranu. Bio sam dodirnuo
taku gde on sam nije imao poverenja u sebe. Njegov ideal bio je

antikvarski, on je bio istraiva unatrag, bio je romantiar. I odjedanput

osetih duboko: upravo to to mi je Pistorije bio i to mi je dao, to on nije
mogao samome sebi da bude i da da. On me je poveo jednim putem koji je
morao i njega, vou, da pregazi i napusti.
Sam bog zna kako ponikne takva jedna re! Ja nisam smerao nita zlo,
nisam nasluivao da e nastupiti slom. Izgovorio sam neto to nisam
nimalo sam znao u trenutku kad sam izgovarao, bio sam se podao nekoj
beznaajnoj malo aljivoj, malo pakosnoj ideji, a iz toga je proizila
sudbina. Uinio sam malu, nesmotrenu surovost, i ova je za njega postala
presuda.
O, kako sam tada silno eleo da se on naljuti, da se brani, da se izdere na
mene! Ali, nita od svega toga nije uinio, to sam sve morao da uinim sam,
u svojoj dui. On bi se i osmehnuo da je mogao. To to nije mogao, po
tome sam najbolje video kako sam ga duboko pogodio.
I time to je Pistorije taj udar od mene, od svog drskog i nezahvalnog
uenika, primio tako nemo, time to je utao i davao mi za pravo, time to
je moju re priznao kao sudbinu - uinio je da sam sam sebe omrznuo,
nainio je moju nepromiljenost hiljadu puta veom. Kad sam zamahnuo,
mislio sam da u pogoditi jednog jakog oveka koji e se braniti - a sad je
tu bio miran paenik, bez odbrane, koji se utei predaje.
Dugo smo ostali leei pred vatrom koja je trnula, i u kojoj mi je svaki
zaareni oblik, svaki stub pepela to se izvija, dozivao u pamenje srene,
lepe, bogate asove, i sve vie gomilao dug moje obaveze prema Pistoriju.
Najzad nisam vie mogao da podnesem. Ustadoh i odoh. Dugo sam stajao
pred njegovim vratima, dugo na mranom stepenitu, dugo jo napolju,
ekajui pred kuom nee li moda izii i poi za mnom. Tada odoh, i
stadoh da jurim satima kroz grad i predgraa, kroz park i umu, do veeri. I
tada osetih prvi put znak Kainov na svome elu.
Tek postupno stao sam da razmiljam. Sve moje misli imale su smer da
mene optue, a Pistorija da odbrane. Na kraju sve je bilo obratno. Hiljadu
puta sam bio spreman da se pokajem i trgnem natrag svoju brzopletu re ali je, pri svem tom, ona bila istinita. Tek sad polo mi je za rukom da
razumem Pistorija, da pred sobom izgradim ceo njegov san. Taj san bejae
da postane svetenik, da propoveda novu religiju, da da nove oblike

uzdignua, ljubavi i oboavanja, da uspostavi nove simbole. Ali to nije bilo

u njegovoj snazi, nije bilo njegovo zvanje. On je boravio suvie usrdno u
onome to je prolo, poznavao je suvie tano ono to je nekada bilo, znao
je suvie o Egiptu, o Indiji, o Mitri, o Abraksasu. Njegova ljubav bila je
privezana za slike koje je zemlja ve bila videla, a pri tome on sam znao je
dobro u dnu due da novo mora biti novo i drukije, da mora potei iz
sveeg tla, a ne da bude crpeno iz zbirki i knjiica. Njegovo zvanje bilo je
moda da pomogne privoditi ljude ka njima samima, kao to je to uinio sa
mnom. Ali njegovo zvanje nije bilo da im da ono o emu jo nisu bili uli,
nove bogove.
I tu me, kao kakav otar plamen, opee iznenada saznanje: - za svakoga
ima po jedno zvanje, ali ni za koga takvo zvanje koje on sam sme da
izabere, da mu ocrta delokrug, i da ga vri po svom nahoenju. Bilo je
pogreno hteti nove bogove, bilo je potpuno pogreno hteti ma ta dati
svetu! Nema nijedne, nijedne, nijedne dunosti za probuene ljude osim ove
jedne: traiti samoga sebe, postati vrst u sebi samome, napipati svoj
vlastiti put koji vodi unapred, kuda god bilo da vodi. - To me je potreslo
duboko, i to je bio za mene plod ovog doivljaja. esto sam se bio igrao
slikama budunosti, esto sanjao o ulogama koje bi mi mogle biti
dodeljene, kao pesniku moda, ili proroku, ili kao slikaru, ili ma na koji
drugi nain. Sve je to bilo nitavno. Ja nisam postojao da bih pisao pesme,
da bih drao propovedi, da bih slikao; ni ja niti iko drugi nije postojao toga
radi. To je sve proizilazilo samo uzgred. Pravi poziv za svakoga bilo je
samo jedno: doi do sebe samoga. Bilo da on okona kao pesnik ili kao
umobolnik, kao prorok ili zloinac - to nije bila njegova stvar; jest, to je na
kraju krajeva bilo bez znaaja. Njegova stvar je bila da iznae svoju
vlastitu sudbinu, a ne makar kakvu, i da je u sebi proivi, potpunu i
nesalomljenu. Sve ostalo je bilo polovno, bio je pokuaj da se izmakne, bilo
je bekstvo natrag u ono to je idealno za gomilu, bilo je prilagoavanje i
strah od vlastitog unutranjeg bia. Strana i sveta uzdie se preda mnom
nova slika, sto puta nasluivana, moda ve esto izgovarana, a pri svem
tom tek sad doivljena. Ja sam bio hitac prirode, hitac u neizvesno, moda
radi neeg novog, moda ni radi ega, i moj poziv bilo je jedino to da taj
hitac iz pradubine pustim da dejstvuje, da osetim u sebi njegovu volju i da

ga nainim potpuno svojim. Jedino to!

Mnogo puta sam bio ve iskusio ta znai samoa. A sada sam
nasluivao da ima i dublje, i da je ona neizbena.
Nisam pokuavao da se pomirim s Pistorijem. Ostali smo prijatelji, ali je
odnos bio izmenjen. Samo jedan jedini put govorili smo o tome, ili, upravo,
samo je on to uinio. On ree:
- elim da postanem svetenik, to znate. Najvie sam voleo da postanem
svetenik nove religije, o kojoj imamo izvesna nasluivanja. Nikada neu
moi to da budem - to znam i znao sam ve odavna, mada to sebi nisam
sasvim priznavao. I zato u vriti druge svetenike slube, moda na
orguljama, moda neto drugo. Ali moram biti svagda okruen neim to
oseam kao lepotu i svetinju muzika orgulja i misterija, simbol i mit, to mi
je potrebno i od toga neu odustati. To je moja slabost. Jer ponekad znam,
Sinklere, znam s vremena na vreme da ne treba da imam takve elje, da su
one rasko i slabost. Bilo bi uzvienije, bilo bi pravilnije kad bih se sasvim
prosto stavio na raspolaganje sudbini, ne postavijajui nikakve zahteve. Ali
to ne mogu; to je jedino to ne mogu. Moda ete vi to jednom moi. To je
teko, moj mladiu, to je jedino istinski teko to postoji. esto sam o tome
sanjao, ali ne mogu, jeza me od toga hvata; ne mogu da stojim tako potpuno
nag i usamljen, ta i ja sam ubogi, slabi pas, kome je potrebno malo toplote i
hrane, i koji bi pokatkad eleo da oseti blizinu sebi ravnoga. Ko doista nee
nita drugo do svoju sudbinu, taj vie nema sebi ravnog, taj stoji sasvim
sam i ima oko sebe samo hladan vasionski prostor. To je, znate li, Isus u
Getsimanskom vrtu. Bilo je muenika koji su rado davali da ih raspnu na
krst, ali ni oni nisu bili junaci, nisu bili osloboeni, i oni su hteli neto na
ta su bili svikli, to im je bilo drago i blisko, imali su uzore, imali su
ideale. Ali ko hoe jo samo sudbinu, taj vie nema ni uzore, ni ideale,
nema nieg dragog, nieg utenog. A upravo tim putem moramo ii. Ljudi
kao ja i vi su sasvim usamljeni ali mi ipak jo imamo jedan drugog, imamo
potajno zadovoljenje to smo drukiji, to se moemo osloniti jedan na
drugoga, to elimo ono to je neobino. Ali i to mora otpasti ako neko
hoe da ide do kraja tim putem. On ne sme eleti ni da bude revolucionar,
ni primer, ni muenik. To se ne da zamisliti...
Ne, nije se dalo zamisliti. Ali se moglo sanjati, moglo se predoseati,

moglo se nasluivati. Nekoliko puta osetio sam poneto od toga kad bih
ugrabio neki sasvim tihi as. Tada bih zaronio u sebe, i pogledao bih sliku
svoje sudbine u otvorene ukoene oi. One su mogle izraavati puno
mudrosti, mogle su izraavati puno bezumlja, mogle su zraiti ljubavlju ili
dubokom pakou, sve je bilo svejedno. Nita od toga nije se smelo
izabrati, nita se nije smelo hteti. ovek je smeo hteti samo sebe, samo
svoju sudbinu. U tome mi je Pistorije sluio kao vo za vreme jednog dela
puta.
Tih dana jurio sam unaokolo kao slep, u meni je hujala bura, svaki korak
bio je opasnost. Nisam video nita osim mranoga ponora pred sobom, u
koji su uticali i tonuli svi dosadanji putevi. A u svojoj dui video sam
sliku voe, koji je liio na Demijana, i u ijim je oima stajala moja
sudbina.
Ja napisah na cedulji: Voa me je napustio. Stojim u potpunom mraku.
Ne mogu sam da nainim ni koraka. Pomozi mi!
To sam hteo da poaljem Demijanu. Ali sam odustao; kad god sam to
hteo da uinim, izgledao sam sebi budalast i besmislen. Ali sam tu malu
molitvu znao napamet i izgovarao sam je esto u sebi. Ona me je pratila iz
asa u as. Poeo sam da nasluujem ta je molitva.
Moje kolovanje bilo je zavreno. Trebalo je o raspustu da putujem, to je
moj otac smislio, a potom da odem na univerzitet. Na koji fakultet, to nisam
znao. Bilo mi je odobreno da pohaam filozofiju jedan semestar. Ja bih bio
zadovoljan isto tako i bilo im drugim.

VII
GOSPOA EVA
Za vreme kolskog odmora otiao sam jedanput u kuu u kojoj je pre vie
godina stanovao Maks Demijan sa svojom majkom. Neka stara gospoa
etala je po vrtu, ja je oslovih i doznadoh da ta kua pripada njoj. Zapitah
za porodicu Demijan. Ona se nje dobro seala. Ali nije znala gde sad
stanuje. Poto je osetila da se mnogo interesujem, povela me je sa sobom u
kuu, potraila jedan koni album, i pokazala mi fotografiju Demijanove
matere. Jedva sam je se mogao setiti. Ali kad spazih malu sliku, srce mi
prestade da kuca. To je bila moja slika o kojoj sam snevao! To je bila ona,
velika, gotovo muka, enska prilika, slina svome sinu, s crtama
materinstva, s crtama strogosti, s crtama duboke strasti, lepa i zavodljiva,
lepa i nepristupana, demon i mati, sudbina i dragana. To je bila ona.
Kao kakvo divno udo proe me neto kad tako saznadoh da moja slika iz
sna ivi na zemlji! Postojala je, dakle, ena koja je tako izgledala, koja je
imala crte moje sudbine! Gde je ona? Gde? A ona je bila Demijanova mati.
Uskoro potom krenuh na svoje putovanje. udno putovanje. Putovao sam
bez odmora iz mesta u mesto, kako god bi mi naspelo, uvek tragajui za
ovom enom. Bilo je dana kada sam sretao same prilike koje su podseale
na nju, koje su opominjale, koje su liile na nju, koje su me mamile kroz
ulice stranih gradova, kroz eleznike stanice, u eleznike vozove, kao u
zamrenim snovima. Bilo je, pak, drugih dana kad sam uviao kako je moje
traenje beskorisno; onda bih sedeo u kakvom parku, u kakvom hotelskom
vrtu, u kakvoj ekaonici, ne radei nita, i gledao u sebe samog, i
pokuavao da u sebi oivim sliku. Ali je ova sad postala bojaljiva i
kratkovena. Nikada nisam mogao da spavam, samo prilikom putovanja
vozom kroz nepoznate predele zadremao bih za kojih etvrt asa. Jednom u
Cirihu, ila je za mnom ustopice neka ena, lepa, malo bezona ena. Jedva
sam je pogledao, i otiao sam dalje, kao da je ona vazduh. Radije bih
smesta umro nego da nekoj drugoj eni darujem svoju simpatiju makar za
jedan as samo.

Oseao sam da me moja sudbina vue, oseao sam da je ispunjenje blizu,

i bio sam lud od nestrpljenja to nisam mogao nita da uinim za to. Jednom
na nekoj eleznikoj stanici, mislim da je to bilu u Insbruku, smotrio sam na
prozoru jednog voza koji je ba u tom asu kretao priliku koja me je
podsetila na nju - i bio sam danima nesrean. I najedanput, javila mi se
ponovo ta prilika nou u snu; probudih se oseajui stid i pusto zbog
besmislenosti svoje hajke, i otputovah pravo kui.
Nakon nekoliko nedelja upisao sam se na univerzitet H. Sve me je
razoaralo. Predavanja o istoriji filozofije, koja sam sluao, bila su isto tako
bez due i po tvornikom kalupu kao i ivovanje mladia koji su studirali.
Sve je to bilo po kalupima, jedan je radio isto to i drugi, i zaarena
veselost na deakim licima izgledala je tako sumorno prazna i nabavljena,
gotova! Ali sam bio slobodan, imao sam ceo dan za sebe, stanovao sam
mirno i lepo u starim zidinama pred gradom, i imao sam na svom stolu
nekoliko svezaka Niea. S njime sam iveo, oseao sam usamljenost
njegove due, nasluivao sudbinu koja ga je besprekidno gonila, patio sam
s njim i bivao blaen to je nekad postojao neko koji je tako neumoljivo
iao svojim putem.
Kasno uvee lutao sam jednom kroz grad, po jesenjem vetru i sluao kako
studentska udruenja pevaju iz kafana. Kroz otvorene prozore dopirao je
duvanski dim u oblacima, a u debelim bujicama pesma, glasna i kruta, ali
bez zamaha i beivotno jednolika.
Stajao sam na uglu jedne ulice i oslukivao: iz dve krme orila se u noi
tano izvoena veselost omladine. Svuda zajedniko prebivanje, svuda
sabijanje u gomilu, svuda odbacivanje sudbine i bekstvo u toplo i zbijeno
krdo!
Idui za mnom, mimoioe me lagano dva oveka. Ja zauh odlomak
njihovog razgovora.
- Nije li to isto onako kao to je momaka kua u kakvom crnakom
selu? - zapita jedan. - Sve se poklapa, ak je i tetoviranje jo moda. Vidite,
to je mlada Evropa.
Taj glas mi je zvuao udnovato poznato i opominjao me je na nekoga. Ja
pooh za obojicom po mranoj ulici. Jedan je bio Japanac, omalen i otmen,
i pod fenjerom spazih kako se sija njegovo uto, nasmeeno lice.

Tada drugi stade ponovo da govori.

- Pa ni kod vas u Japanu nee valjda biti bolje. Ljudi koji ne tre za
stadom, svuda su retki. Ima i ovde pogdekojih.
Svaka re proimala me je radosnim strahom. Poznavao sam oveka koji
je govorio. To je bio Demijan.
U vetrovitoj noi poao sam za njim i za Japancem kroz tamne ulice,
prislukivao sam njihove razgovore, i uivao u zvuku Demijanova glasa. On
je imao stari zvuk, imao je staru, lepu pouzdanost i mir, i imao je mo nada
mnom. Sad je sve bilo dobro. Naao sam ga.
Na kraju jedne ulice u predgrau Japanac se oprosti i otkljua jednu
kapiju. Demijan poe istim putem natrag. Zastao sam i oekivao sam ga
nasred ulice. Srce mi je jako udaralo posmatrajui ga kako mi dolazi u
susret, uspravan i gibak, u mrkom kinom kaputu, s tankim tapom
okaenim preko ruke. Pribliavao se ne menjajui svoj ravnomerni korak,
sve dok mi nije sasvim priao, skide eir i pokaza mi svoje staro svetlo
lice s odlunim ustima i s udnovatom ozarenou na visokom elu.
- Demijane! - uzviknuh.
On mi prui ruku.
- Dakle, tu si, Sinklere! Oekivao sam te.
- Jesi li znao da sam ovde?
- To ba nisam znao, ali sam se pouzdano nadao. Video sam te tek
veeras, ta sve vreme iao si za nama.
- Dakle, odmah si me poznao?
- Naravno. Izmenio si se, dodue. Ali ima znak.
- Znak? Kakav znak?
- Ranije smo to nazivali Kainovim znakom, ako se jo moe setiti. To je
na znak. Ti si ga oduvek imao, zato sam ti postao prijatelj. Ali je sad
postao razgovetniji.
- Nisam znao, ili, upravo, znao sam. Jednom sam naslikao tebe, Demijane,
i bio sam zaprepaen to je slika liila i na mene. Je li to zbog znaka?
- Svakako. Dobro je to si sad ovde! I moja majka e se radovati.
Ja se uplaih.
- Tvoja majka? Je li ona ovde? Pa ona me i ne poznaje.
- O, ona zna o tebi. Ona e te poznati i ako joj ne budem kazao ko si.

Odavna nisi nita javljao o sebi.

- O, hteo sam esto da piem, ali nije ilo. Od nekog vremena osetio sam
da moram uskoro da te naem. Svakog dana sam te oekivao.
On provue svoju ruku kroz moju, i poe dalje sa mnom. Iz njega je
izbijao mir, i useljavao se u mene. Uskoro smo askali kao ranije. Seali
smo se kolovanja, nastave pred prvo priee, i onog nesrenog susreta
onda za vreme kolskog odmora - samo o najranijoj i najtenjoj vezi izmeu
nas, o povesti sa Franjom Kromerom, nije ni sad bilo pomena.
Nehotice smo upali u udne razgovore pune nasluivanja. Nadovezujui
se na onaj razgovor Demijanov s Japancem, govorili smo o ivotu
studenata, pa smo od toga preli na drugo, to je izgledalo bez ikakve veze
s prvim, ali je to u Demijanovim reima dobijalo jednu prisnu povezanost.
On je govorio o duhu Evrope i o oznakama ovog vremena. Svugde,
kazivao je on, vlada sabijanje u zajednicu i stvaranje stada, ali nigde ni
traga od slobode i ljubavi. Sve to zajedniko prebivanje, poev od
studentskih udruenja i pevakih drutava pa sve do drava, sve je to
nasilna tvorevina, sve je to zajednica iz straha, iz bojazni, iz zabune, i ona je
iznutra trula i stara, i blii se svome slomu.
- Zajedniko ivljenje - ree Demijan - to je lepa stvar. Ali to to vidimo
da svuda cveta, to nije zajedniko ivljenje. Ono e se iznova roditi iz
meusobnog upoznavanja pojedinaca, i ono e zaas dati svetu drugi oblik.
Ono to sad postoji kao zajedniko ivljenje, jeste samo stvaranje stada.
Ljudi pribegavaju jedni drugima zato to se plae jedni drugih - gospoda za
sebe, radnici za sebe, naunici za sebe! A zato se plae? ovek se samo
onda plai kad nije sam sa sobom u dosluhu. Plae se zato to nisu nikada
sledovali svom vlastitom biu. Zajednica od samih ljudi koji se plae od
nepoznatog u sebi samima! Oni svi oseaju da njihovi ivotni zakoni nisu
vie prikladni, da oni ive po ovetalim propisima; ni njihove religije, niti
njihov moral, nita od svega ne odgovara onome to nam je potrebno. Sto i
vie godina Evropa je jo samo studirala i gradila fabrike! Oni tano znaju
koliko je grama baruta potrebno da se ubije jedan ovek, ali ne znaju kako
se moli bogu, ne znaju ak kako se moe biti srean bar jedan sat. Pogledaj
samo kakvu studentsku krmu! Ili pak neko mesto za zabavu gde odlaze
bogati ljudi! Oajno! Dragi Sinklere, iz svega toga ne moe da proizie nita

dobro. Ti ljudi koji se tako straljivo sabijaju, puni su straha i puni su

zlobe, niko nema poverenja ni u koga. Oni su verni idealima koji to vie
nisu, i ospu kamenjem na svakoga koji istavi nove ideale. Oseam da
postoje nesuglasice. One e tek nastati, veruj mi, nastae uskoro. One,
naravno, nee svet popraviti. Da li e radnici poubijati svoje fabrikante,
ili e Rusija i Nemaka pucati jedna na drugu - promenie se samo
posednici. Ali to ipak nee biti uzalud. To e ispoljiti bezvrednost
dananjih ideala, posklanjae se bogovi iz kamenog doba. Ovaj svet kakav
je sada hoe da umre, on hoe da propadne, i propae.
- A ta e pri tome biti od nas? - zapitah ja.
- Od nas? Oh, moda emo i mi propasti zajedno s njim. Ta mogu ubiti i
jednog od nas. Samo, na taj nain nije s nama svreno. Oko onog to od nas
ostaje, ili oko onih od nas koji e to preiveti, sakupie se volja budunosti.
Pokazae se volja oveanstva, koju je naa Evropa sa svojom vaarskom
tehnikom i naukom ve odavna nadvikivala. I tad e se pokazati da volja
oveanstva nije nikad i nigde istovetna s voljom dananjih zajednica,
drava i naroda, udruenja i crkava. Nego ono to hoe priroda sa ovekom,
stoji napisano u pojedincima, u tebi i u meni. To je stajalo u Isusu, stajalo
je u Nieu. Jedino za te vane struje - koje, naravno, svakog dana mogu da
izgledaju drukije - bie mesta tada kada se dananje zajednice srue.
Bilo je kasno kad smo se zaustavili pred jednim vrtom kraj reke.
- Ovde mi stanujemo - ree Demijan. - Doi uskoro k nama! Mi te rado
oekujemo.
Iao sam radostan po zahladneloj noi natrag, u svoj daleki stan. Tu i
tamo po gradu galamili su i zbijali ale studenti koji su se vraali kui.
esto sam ranije osetio oprenost izmeu smenog naina njihove veselosti
i moga usamljenog ivota, esto s oseanjem odricanja, esto s porugom.
Ali jo nikad nisam kao danas osetio s mirom i s potajnom snagom kako me
se to malo tie, kako je za mene taj svet bio dalek i iileo. Seao sam se
inovnika iz mog rodnog mesta, stare dostojanstvene gospode, kojima su
uspomene na njihove probanene semestre bile drage kao uspomene na neki
blaeni raj, i koji su gajili kult prema iezloj slobodi svoga studentskog
doba, kao to ga inae pesnici ili drugi romantiari posveuju detinjstvu.
Svugde isto! Svugde su traili slobodu i sreu negde iza sebe, iz istog

straha da ih to moe podsetiti na njihovu vlastitu odgovornost i da ih moe

opomenuti na njihov vlastiti put. Nekoliko godina se pijanilo i klicalo, a
potom bi se povila kima i postajalo ozbiljan gospodin u dravnoj slubi.
Jest, bilo je trulo, trulo kod nas, a ta studentska glupost bila je manje glupa
i manje rava nego sto drugih.
Kad sam najzad stigao u svoj udaljeni stan i potraio svoju postelju, sve
te misli bile su odletele, i sav moj duh uporno je oekivao veliko obeanje
to mi ga je ovaj dan dao. im budem hteo, ve sutra, mogu da vidim
Demijanovu majku. Neka studenti bane i neka tetoviraju sebi lica, neka je
svet truo i neka oekuje svoju propast - ta me se tie. Ja sam ekao jedino
to da mi moja sudbina doe u susret u novome liku.
Spavao sam vrsto do kasno ujutru. Novi dan granuo je za mene kao
kakav sveani praznik, kakav nisam vie doiveo jo od boinih praznika
svoga deakog doba. Bio sam proet unutranjim nemirom, ali se nisam
nieg plaio. Oseao sam da je za mene svanuo vaan dan, video sam i
oseao da je svet oko mene izmenjen, da eka, da je svean i da u njemu
postoje mnoge meusobne veze. I tiha jesenja kia koja je sipila, bila je
lepa, mirna i praznina, puna ozbiljne, vedre muzike. Prvi put je spoljni svet
zvonio u istom skladu s mojim unutranjim - onda je praznik due, onda je
vedro iveti. Nijedna kua, nijedan izlog, nijedno lice na ulici nije mi
smetalo; sve je bilo onakvo kakvo je moralo biti, ali nije imalo prazno lice
svakidanjice i sviknutosti, nego je to bila priroda u oekivanju, i sve je
stajalo sa strahopotovanjem, spremno pred sudbinom. Takav mi se kao
malom deku ukazivao svet jutrom o velikim praznicima, o Boiu i o
Uskrsu. Nisam znao da taj svet moe jo biti tako lep. Bio sam se svikao
da ivim povuen u sebe, i da se pomirim s tim da sam potpuno izgubio
smisao za ono to se napolju zbiva, da gubitak sjajnih boja stoji neizbeno u
vezi s gubitkom detinjstva, i da se unekoliko sloboda i mukost due mora
platiti odricanjem od toga ljupkog sjaja. Sada sam, pak, ushien video da je
sve to bilo samo zasuto i potamnelo, i da je mogue - ak i kad se ovek
oslobodi i kada se odrekne detinjske sree - videti svet kako zrai i okuati
duboke drhtaje detinjskog vienja.
Doao je as kada sam ponovo naao vrt u predgrau, pred kojim sam se
sino bio oprostio od Demijana. Skrivena iza visokog drvea, sivog od kie,

stajala je mala kua, svetla i udobna; visoko cvetno dbunje iza velikog
staklenog zida, iza svetlih prozora mrani sobni zidovi sa slikama i
redovima knjiga. Glavna vrata vodila su neposredno u mali zagrejani trem,
jedna nema stara sluavka u crnom, s belom keceljom, uvela me je unutra i
prihvatila mi ogrta.
Ona me ostavi u tremu samog. Ja se obazreh unaokolo, i smesta se obreh
usred svoga sna. Gore na tamnom zidu od drveta, iznad jednih vrata, visila
je ispod stakla u crnome okviru, meni dobro poznata slika, moja ptica sa
zlatnoutom glavom kao u kopca, koja je uzletala iz zemljine lopte. Ja
zastadoh potresen - bilo mi je tako radosno i bolno na srcu kao da se u
ovom trenutku vraa k meni, kao odgovor i ispunjenje, sve to sam ikad
uinio i doiveo. Brzo kao munja sagledah kako mi prolee mnotvo slika
mimo due: oinsku kuu u zaviaju sa starim kamenim grbom iznad luka
nad kapijom, deka Demijana, koji je crtao grb, mene samog kao deka,
bojaljivo spletenog u zle ini moga neprijatelja Kromera, mene samog kao
mladia kako za mirnim stolom u svojoj akoj sobici slikam pticu svoje
enje, s duom zapletenom u mreu svojih vlastitih konaca i sve, i sve do
ovog trenutka odjeknu ponovo u meni, nae u meni potvrenja, odgovore,
odobravanja.
Suznih oiju gledao sam u svoju sliku i itao sam u samome sebi. Tada
mi pogled poe nanie: pod slikom ptice u otvorenim vratima stajala je
jedna velika ena u tamnoj haljini. To je bila ona.
Nisam mogao da izgovorim ni rei. Sa lica koje je, slino licu njenoga
sina, bilo bez godina i starosti, i izraavalo puno oduhovljene volje,
osmehivala se prijateljski na mene lepa, potovanja dostojna gospa. utei
joj pruih ruke. Ona prihvati obe vrstim, toplim rukama.
- Vi ste Sinkler. Odmah sam vas poznala. Neka ste dobrodoli.
Glas joj je bio dubok i topao, i ja sam ga pio kao slatko vino. I tada
pogledah navie i u njeno mirno lice, u crne, nedokuive oi, u svea, zrela
usta, u slobodno, kneevsko elo, na kome je bio znak.
- Kako sam radostan - rekoh joj i poljubih joj ruke. ini mi se da sam
celog svog ivota bio uvek na putu - a sada sam stigao kui.
Ona se materinski osmehnu.
- Kui se ne stie nikad - ree ona ljubazno. - Ali gde se prijateljski

putevi slivaju, tu ceo svet za jedan as izgleda kao zaviaj.

Izgovorila je ono to sam na putu ka njoj oseao. Njen glas a i njene rei
bili su veoma slini glasu i reima njenoga sina, ali ipak sasvim drukiji.
Sve je to bilo zrelije, toplije, samo po sebi razumljivije. Ali isto tako kao
to ni Maks nije pre ni na koga ostavljao utisak deka, tako ni njegova mati
nije niukoliko izgledala kao mati jednog odraslog sina - tako mlad i sladak
bio je dah nad njenim licem i kosom, tako zategnuta i neizborana je bila
njena zlaana koa, tako su joj cvetna bila usta. Stajala je preda mnom jo
vie kraljevski negoli u mome snu, i njena blizina bila je ljubavna srea,
njen pogled je bio ispunjenje elja.
To je, dakle, bio nov lik u kome mi se ukazala moja sudba, ali ne vie
stroga, ne gonei me vie na usamljenost, ne, ve zrela i puna naslade!
Nisam donosio nikakve odluke, nisam inio nikakve zavete - stigao sam do
cilja, do visokog mesta na putu, odakle se dalji put ukazivao dalek i
velianstven, teei ka obetovanim zemljama, osenen vrhovima drvea
bliske sree, rashlaivan bliskim vrtovima svakog veselja. Kako god da mi
je ilo, bio sam blaen to znam da na svetu postoji ta ena, to pijem njen
glas i to diem njenu blizinu. Neka mi postane majkom, draganom,
boginjom - samo neka je tu: samo kad je moj put blizak njenom.
Ona pokaza nagore, ka mome naslikanom kopcu.
- Vi niste nikada priinili veu radost naem Maksu nego ovom slikom ree ona zamiljeno. A i meni. Mi smo vas oekivali kada je slika stigla,
znali smo da se nalazite na putu ka nama. Kad ste bili jo mali deko,
Sinklere, doao je jednog dana moj sin iz kole i kazao: Ima jedan deko
koji nosi znak na elu, on mora postati moj prijatelj. To ste bili vi. Nije
vam bilo lako, ali mi smo imali poverenja u vas. Jednom, kad ste o
kolskom odmoru bili kod kue, susreli ste se opet s Maksom. Tada vam je
bilo oko esnaest godina. Maks mi je priao o tome.
Ja je prekidoh: - Oh, to vam je to kazao! To je bilo moje najbednije
doba!
- Da, Maks mi je kazao: Sad Sinkler ima najtei deo pred sobom. On jo
jedanput pokuava da pobegne u zajednicu, postao je ak kafanski ovek;
ali mu to nee poi za rukom. Njegov znak je zakriljen, ali ga potajno
ee. Nije li tako bilo?

- O, da, tako je bilo, upravo tako. Tada sam naao Beatriu, i tada je
naposletku doao k meni ponovo jedan vo. Zvao se Pistorije. Tek tada mi
je postalo jasno zato je moje deako doba bilo tako tesno vezano za
Maksa, zato se nisam mogao otrgnuti od njega. Draga gospoo draga mati,
tada sam esto verovao da moram sebi oduzeti ivot. Da li je svakome put
tako teak?
Ona mi svojom rukom pree preko kose lako kao vazduh.
- Uvek je teko roditi se. Vi znate, ptica se s mukom probija iz jajeta.
Promislite unatrag i zapitajte se: zar je put bio tako teak? Samo teak? A
zar nije bio i lep? Da li biste znali neki lepi, neki lepi?
Ja zatresoh glavom.
- Bilo je teko - rekoh ja kao u snu - bilo je teko dok nije doao san.
Ona klimnu glavom i pogleda me pronicljivo.
- Da, ovek mora da nae svoj san, onda mu put postaje lak. Ali nema
neprekidnih snova, svaki san odmenjuje nov, i nijedan se ne sme silom
zadravati.
Ja se grdno uplaih. Da li je to ve bila neka opomena? Da li je to ve
bila odbrana? Ali svejedno, bio sam spreman da pustim da me ona vodi, a
da ne pitam za krajnji smer.
- Ja ne znam - rekoh - dokle e moj san trajati. elim da on bude veit.
Pod slikom ove ptice doekala me je moja sudbina kao mati, i kao dragana.
Njoj ja pripadam, i nikome drugome.
- Dokle god je san vaa sudbina, dotle treba da mu ostanete verni potvrdi ona ozbiljno.
Obuze me neka tuga, i enjiva elja da umrem u tom zaaranom asu. Ja
osetih suze - kako beskrajno davno nisam bio zaplakao! - kako u meni
naviru nezadrivo i savlauju me. Plaho se okretoh od nje, pristupih prozoru
i pogledah oima koje nisu nita videle preko cvea u saksijama.
Iza sebe uh njen glas: zvuao je spokojno, a ipak je bio pun nenosti kao
pehar do ivice napunjen vinom.
- Sinklere, vi ste dete! Ta vaa sudbina vas voli. Jednom e vam ona
sasvim pripadati, kao to to sanjate, ako ostanete verni.
Bio sam se savladao, i ponovo okrenuo k njoj svoje lice. Ona mi prui
ruku.

- Ja imam nekoliko prijatelja - ree ona osmehujui se - nekoliko sasvim

malobrojnih, sasvim bliskih prijatelja, koji me zovu gospoom Evom. I vi
treba da me tako zovete, ako hoete.
Ona me dovede do vrata, otvori ih i pokaza na vrt:
- Nai ete tu napolju Maksa.
Pod visokim drveem stajao sam opijen i potresen, i nisam znao da li sam
ikad bio budniji ili vie utonuo u san. Tiho je kapala kia iz granja. Ja
lagano uoh u vrt, koji se protezao daleko du rene obale. Najzad naoh
Demijana. Stajao je u otvorenoj batenskoj kuici, nag do pojasa, i pred
jednim obeenim dakiem peska vebao se u boksovanju.
Zastodoh zauen. Demijan je izgledao izvanredno: iroke grudi, vrsta,
muka glava, uzdignute ruke sa zategnutim miiima bile su vrste i krepke,
pokreti su proisticali iz bedara, ramena i zglobova na rukama, kao razigrani
izvori.
- Demijane - uzviknuh - ta ti tu radi?
On se veselo nasmeja.
- Vebam. Obeao sam malom Japancu da u se s njim rvati, taj ti je
okretan kao maka, a naravno tako isto i podmukao. Ali on nee sa mnom
izii na kraj. Dugujem mu jedno sasvim malo ponienje.
On baci na sebe koulju i kaput.
- Bio si ve kod moje majke? - zapita on.
- Jesam. Kakvu izvanrednu majku ti ima, Demijane! Gospoa Eva! To
ime joj savreno dolikuje, ona je kao mati svih bia.
On me za trenutak pogleda zamiljeno u lice.
- Ti ve zna ime? Moe biti ponosit, mladiu! Ti si prvi kome je ona to
ime kazala ve u prvom asu.
Od tog dana dolazio sam u tu kuu kao sin i brat, ali i kao zaljubljen
ovek. Kad bih za sobom zatvorio kapiju, ak i kad bih izdaleka ugledao
kako uskrsava visoko drvee u vrtu, bio sam bogat i srean. Napolju je bila
stvarnost, napolju su bile ulice i kue, ljudi i ureaji, knjinice i
sluaonice - a ovde unutra bila je ljubav i dua, ovde je ivela bajka i san.
A pri svem tom nismo niukoliko iveli zatvoreno od sveta, iveli smo u
mislima i razgovorima esto usred njega, samo na drugom polju bili smo od
veine ljudi rastavljeni ne granicama, nego samo drugim nainom vienja.

Na zadatak je bio da u svetu predstavljamo jedno ostrvo, moda neki uzor,

ali u svakom sluaju nagovetavanje druge mogunosti ivljenja. Nauio
sam, ja koji sam dugo bio usamljen, da upoznam zajednicu, koja je
moguna meu ljudima koji su okuali potpunu samou. Nikada vie nisam
udeo da se vratim trpezama srenih, sveanostima veselih, nikada me vie
nije okrznula zavist ili nostalgija kad bih sagledao zajednika ivovanja
drugih. I lagano sam bio posveivan u tajnu onih koji su na sebi nosili
znak.
Nas, one sa znakom, moda je svet s pravom smatrao za udne, tavie i
za bezumne i opasne. Mi smo bili probueni, ili oni koji se bude, i mi smo
teili da uvek budemo sve savrenije budni, dok su tenje i traenje sree u
drugih ile ka tome da svoja miljenja, svoje ideale i dunosti, svoj ivot i
sreu veu sve tenje uz krdo. I tamo je bilo tenji, i tamo je bilo snage i
veliine. Ali dok smo mi, znakom obeleeni, po naem shvatanju
predstavljali tenju prirode ka novome, ka pojedinanome i buduem, dotle
su drugi iveli sa voljom da ostanu pri starome. Za njih je oveanstvo koje su oni voleli kao i mi - bilo neto dovreno, to se moralo odrati i
zatititi. Za nas je oveanstvo bilo daleka budunost, kojoj smo svi ili,
iju sliku nije niko poznavao, iji zakoni nisu nigde stajali napisani.
Osim gospoe Eve, Maksa i mene, pripadali su naem krugu, blie ili
dalje, jo poneki traioci vrlo razliitih vrsta. Neki od njih ili su osobitim
putevima, i postavili su sebi posebne ciljeve i bili su privreni naroitim
miljenjima i dunostima; meu njima bilo je astrologa i kabalista, i jedan
pristalica grofa Tolstoja, i svakovrsni neni, bojaljivi, preosetljivi ljudi,
pristalice novih sekti, vrioci indijskih vebi, vegetarijanci, i drugi. Sa
svima njima nismo imali upravo nieg duhovnog zajednikog osim
potovanja koje je svako od nas ukazivao tajnom ivotnom snu drugoga.
Bili su nam blii drugi, oni koji su prouavali kako je oveanstvo u
prolosti trailo bogove i nove slike svojih elja, i ije su me studije esto
podseale na studije moga Pistorija. Oni su donosili sa sobom knjige,
prevodili nam tekstove stranih jezika, pokazivali nam crtee stranih simbola
i obreda, i uili nas da vidimo kako se ceo posed dosadanjeg oveanstva
sastojao iz ideala i snova nesvesne due, iz snova u kojima je oveanstvo
pipajui ilo za nasluivanjem onoga to e mu biti moguno u budunosti.

Tako smo promotrili izvanredno, tisuuglavo bogovsko klupko iz staroga

sveta sve do svitanja hrianskog preokreta. Upoznali smo ispovesti
usamljenih pobonih ljudi, kao i mene religija od jednog naroda da drugog. I
iz svega to smo prikupljali, proizilazila nam je kritika naega vremena i
sadanje Evrope, koja je u gorostasnim tenjama stvorila mono novo
oruje oveanstva, ali koja je naposletku dospela do dubokog i najzad
vapijueg opustoenja duha. Jer je ona zadobila ceo svet, da bi pri tome
izgubila svoju duu.
I tu je bilo vernih i ispovednika izvesnih nada i spasonosnih uenja. Bilo
je budista, koji su hteli da preobrate Evropu, i Tolstojevih uenika, i drugih
veroispovesti. Mi iz ueg kruga sluali smo i primali sva ova uenja ne
drukije nego kao simbole. Mi, znakom obeleeni, nismo se odavali
brigama oko uobliavanja budunosti. Nama je svaka veroispovest, svako
spasonosno uenje ve unapred izgledalo mrtvo i beskorisno. I mi smo
oseali jedino to kao dunost i sudbu: da svaki od nas postane potpuno on
sam, da potpuno da za pravo klici prirode koja u njemu dela, i da ivi po
njenoj volji da nas neizvesna budunost zatekne spremne za sve i svata,
to god bude donela.
Jer svi mi, govorili to ili ne govorili, oseali smo jasno da je slom i
novoroenje sadanjega blizu i da se ve predosea. Demijan bi mi katkad
govorio o tome:
- Ono to e doi ne moe se ni zamisliti. Dua Evrope je ivotinja koja je
beskrajno dugo bila u okovima. Kada se ona oslobodi, njeni prvi, pokreti
nee biti najljupkiji. Ali putevi i stranputice su bez znaaja samo kad se
ispolji prava nevolja due, koja se ve tako davno neprestano nanovo
obmanjuje i opija. Tada e doi na dan, tada emo mi biti potrebni, ne kao
voe ili novi zakonodavci - nove zakone neemo vie doiveti - nego pre
kao oni koji su voljni, kao oni koji, su spremni da pou i da budu tamo gde
ih sudbina zove. Gle, svi ljudi su spremni da poine neverovatne stvari kad
zapreti opasnost njihovim idealima. Ali nema nikoga kad je na pomolu neki
nov ideal, neki nov, moda opasan ili nelagodan pokret u rastenju. Mi smo
ti malobrojni koji emo tada biti tu i koji emo poi. Zato smo obeleeni
znakom - kao to je Kain bio obeleen znakom da budi strah i mrnju, i da
tadanje oveanstvo otera iz uske idile u opasne daljine. Svi ljudi koji su

uticali na hod ovean to su bili spremni pred sudbinom. To se da

primeniti na Mojsija i Budu, to se da primeniti na Napoleona i na Bizmarka.
Kome talasu neko slui, sa koga pola on dobija naredbe, to on ne moe da
bira. Da je Bizmark razumeo socijaldemokrate, i da se bio saglasio s njima,
on bi onda bio mudar gospodin, ali ne ovek sudbine. Tako je bilo s
Napoleonom, sa Cezarom, sa Lojolom, sa svima! To se mora uvek zamisliti
bioloki i evolucionistiki! Kad su preokreti na zemljinoj povrini bacili
vodene ivotinje na kopno, a ivotinje sa kopna u vodu, tada su primerci
koji su se spremno odazvali sudbini izvrili ono to je novo i neuveno, te
su tako novim prilagoavanjem mogli da spasu svoju vrstu. Da li su to bili
oni isti primerci koji su ranije u svojoj vrsti trali kao nazadnjaci i odrioci
staroga, ili pre osobenjaci i revolucionari, to ne znamo. Oni su bili spremni,
i zato su mogli da spasu svoju vrstu do novih razvoja. To znamo. Zato
hoemo da budemo spremni.
Takvim razgovorima esto je prisustvovala gospoa Eva, ali ona sama
nije uzimala udela u govoru na taj nain. Za svakoga od nas koji je
izraavao svoje misli, bila je ona slualac i odjek, puna poverenja, puna
razumevanja; inilo se da sve misli potiu od nje, i da se k njoj vraaju.
Sedeti u njenoj blizini, sluati ponekad njen glas i uzimati udela u atmosferi
zrelosti i due, koja ju je opkoljavala, to je bila za mene srea.
Ona bi smesta osetila kad bi se u meni zbivala kakva promena, kakva
pokolebanost ili obnavljanje. inilo mi se da su snovi koje sam pri
spavanju imao, podstaknuti njome. Priao sam ih joj esto, i oni su joj bili
razumljivi i prirodni; nije bilo nikakvih udnovatosti koje ona ne bi mogla
da prati shvatajui ih sasvim jasno. Neko vreme imao sam snove koji kao
da su bili izgraivani prema naim dnevnim razgovorima. Sanjao sam kao
da je ceo svet uskomean, i da ja, sam ili s Demijanom, napregnuto
oekujem veliku sudbinu. Sudbina je ostajala zastrta, ali je nekako imala
crte gospoe Eve - biti od nje izabran ili odbaen, to je bila sudbina.
Ponekad bi ona rekla s osmehom:
- Va san nije potpun, Sinklere, vi ste zaboravili ono to je najbolje...
I moglo se desiti da mi je to tada opet padalo na um, te nisam mogao
razumeti kako sam to mogao da zaboravim.
S vremena na vreme postajao sam nezadovoljan i bivao muen udnjom.

Mislio sam da vie neu moi podneti da je viam kraj sebe, a da je ne

obgrlim. I to bi ona smesta primeivala. Kad sam jednom izostao vie dana,
pa se potom ponovo vratio pogruen, ona me odvede na stranu i ree:
- Nemojte se podavati eljama u koje ne verujete. Ja znam ta vi elite.
Te elje morate napustiti, ili ih morate potpuno i valjano eleti. Ako budete
mogli jednom tako da molite da ste u sebi potpuno ubeeni u ispunjenje,
onda je i ispunjenje tu. Ali vi elite, pa se opet kajete, i pri tome se plaite,
to se sve mora savladati. Da vam ispriam jednu bajku.
I ona stade da mi pria o jednom mladiu koji je bio zaljubljen u zvezdu.
Stajao je kraj mora, pruao je ruke i oboavao zvezdu, sanjao je o njoj i
upravljao je k njoj svoje misli. Ali je on znao, ili je mislio da zna, da
zvezdu ne moe obgrliti jedan ovek. Smatrao je za svoju sudbinu da voli
zvezdu bez nade na ispunjenje, i iz te misli izgradio je itav ivotni spev o
odricanju i nemoj, vernoj patnji, koja je imala da ga popravi i preisti. Ali
svi njegovi snovi bili su upravljeni zvezdi. Jednom je opet stajao nou kraj
mora, na visokoj hridi, gledao je zvezdu, i goreo od ljubavi prema njoj. I u
trenutku najvee enje poskoi i baci se u prazninu, zvezdi u susret. Ali i u
trenutku skakanja pomisli jo brzo kao munja: pa to je ipak nemogue! I
eno, leao je dole na obali i bio je zdrobljen. On nije razumeo da voli. Da je
u trenutku kad je skakao imao duevnu snagu da vrsto se udruzi sa
zvezdom.
- Ljubav ne mora da moli - ree ona - niti da trai. Ljubav mora da ima
snagu da u sebi samoj doe do izvesnosti. Onda nee biti vie vuena, nego
e ona vui. Sinklere, vau ljubav vuem ja. Ako me ona nekad povue, ja
u doi. Ja neu da dajem darove, ja hou da budem zadobijena.
Ali drugi put ispriala mi je drugu bajku. Bio je jedan ljubavnik koji je
voleo bez nade. On se povukao potpuno u svoju duu, i mislio je da e
sagoreti od ljubavi. Svet za njega nije postojao, on nije vie video plavo
nebo i zelenu umu, potok mu nije uborio, harfa mu nije jeala, sve je bilo
utonulo, i on je osiromaio i postao bedan. Ali je njegova ljubav rasla, i on
je mnogo radije hteo da umre i propadne, nego da se odrekne posedovanja
lepe ene koju je voleo. Tada on oseti kako je njegova ljubav sagorela sve
drugo u njemu, te postade mona, i privlaila je i privlaila, i lepa ena
morala joj se povinovati, i dola je, i on je stajao rairenih ruku da bi je

privukao k sebi. Ali dok je pred njim stajala, najedanput se sasvim

izmenila, i on s grozom oseti i spazi kako je privukao k sebi ceo izgubljeni
svet. Ovaj je stajao pred njim i predavao mu se, nebo i uma i potok, sve
mu je u novim bojama, svee i divno, dolazilo u susret, pripadalo mu,
govorilo njegovim jezikom. I umesto da dobije samo jednu enu, imao je
ceo svet na srcu, i svaka zvezda na nebu plamtela je u njemu i rasipala
radost kroz njegovu duu. On je voleo, i pri tome je naao sebe samog.
Veina njih, pak, vole da bi pri tome sebe izgubili.
Moja ljubav prema gospoi Evi izgledala mi je kao jedina sadrina moga
ivota. Ali je ona svakog dana izgledala drukija. Ponekad mi se inilo da
oseam pouzdano kako moje bie ne tei, privueno, njenoj linosti, nego
da je ona samo simbol moga bia i samo hoe da me jo dublje uvue u
samog sebe. esto sam sluao njene rei koje su mi zvuale kao odgovori,
na ono to je u meni nesvesno, na gorua pitanja koja su me pokretala.
Potom su opet dolazili trenuci u kojima sam pored nje goreo od ulne
udnje i ljubio predmete kojih bi se ona dotakla. A postupno su se ulna i
beulna ljubav, stvarnost i simbol upleli jedno u drugo. Tada bi se
deavalo da sam kod kue u svojoj sobi mislio na nju, i mirno i svom
duom, i pri tom zamiljao da oseam njenu ruku u svojoj, i njene usne na
svojima. Ili bih bio kod nje, gledao bih joj u lice, razgovarao s njom, sluao
njen glas, a ipak ne bih znao da li je ona stvarnost ili je san. Poeo sam da
nasluujem kako se ljubav moe imati trajno i besmrtno. Pri itanju knjige
dolazio sam do novog saznanja, a to je bilo isto oseanje kao poljubac
gospoe Eve. Ona mi je gladila kosu, i osmehivala se zasipajui me svojom
zdravom, mirisavom toplinom, a ja sam oseao isto kao da sam u samome
sebi nainio napredak. Sve to je bilo vano i to je bilo sudbina za mene,
moglo je da uzme na se njenu sliku i priliku. A ona se mogla promeniti u
svaku moju misao, a svaka moja misao u nju.
Plaio sam se boinih praznika, za vreme kojih sam bio kod svojih
roditelja, jer sam mislio da e biti muka iveti dve nedelje udaljen od
gospoe Eve. Ali to nije bila muka, bilo je divno biti kod kue i misliti na
nju. Kad sam se vratio u H., ostao sam jo dva dana daleko od njene kue,
da bih uivao u toj sigurnosti i nezavisnosti od njenog ulnog prisustva.
Imao sam takoe snove u kojima se moje spajanje s njom izvodilo na nove

alegorine naine. Ona je bila more, u koje sam se ja, strujei ka njoj,
ulivao. Ona je bila zvezda, a ja sam bio sam zvezda na putu ka njoj, pa smo
se sreli i osetili da nas neto uzajamno privlai, ostali smo zajedno i
okretali se blaeno jedno oko drugog u bliskim, zvunim krugovima
zanavek.
Taj san ispriao sam joj kad sam je prvi put ponovo posetio.
- San je lep - ree ona mirno. - Nainite ga istinom!
Za vreme ranoga prolea bio je jedan dan koji nisam nikad zaboravio.
Stupio sam u trem, prozor je bio otvoren, i mlaka vazduna struja valjala je
kroz odaju teak miris zumbula. Poto nisam nikog video, popeh se uz
stepenice, u sobu za rad Maksa Demijana. Kucnuh lako na vrata, i uoh
unutra, ne ekajui odziv, kao to sam bio navikao.
Soba je bila mrana, sve zavese navuene. Bila su otvorena vrata ka
maloj sporednoj odaji, gde je Maks bio udesio hemijsku laboratoriju.
Odatle je dopirala jasna bela svetlost proletnjeg sunca, koje je sijalo kroz
kine oblake. Pomislih da tu nema nikog, i podigoh zavesu.
Tada ugledah Maksa Demijana kako sedi blizu zastrtog prozora na niskoj
klupici, uuren i udno izmenjen, i kao munja prostruja kroz mene
oseanje: to si ve jednom doiveo! Ruke su mu nepokretno visile, ake su
mu bile u krilu, njegovo malo unapred nagnuto lice s otvorenim oima nije
imalo pogleda i bilo je obamrlo - u zenici je mrtvaki svetlucao mali, otar
odsev svetlosti, kao u paretu stakla. Bledo lice bilo je potonulo u samoga
sebe, bez drugoga izraza osim izraza ogromne ukoenosti - izgledao je kao
kakva prastara maska neke ivotinje na vratnicama nekog hrama. Izgledalo
je kao da ne die.
Poduhvati me groza pri seanju - takvog, upravo takvog video sam ga ve
jedanput, pre mnogo godina, kad sam bio jo mali deko. Tako su oi
ukoeno gledale u duu, tako su ruke beivotno leale jedna pored druge,
jedna muva prelazila mu je preko lica. I on je, tada, moda pre est godina,
izgledao isto tako star i tako isto bez obeleja vremena; i danas nijedna crta
na licu nije bila drukija.
Obuzet strahom, izioh lagano iz sobe, i sioh niz stepenice. U tremu
zatekoh gospou Evu. Bila je bleda i izgledala je umorno, to kod nje nisam
viao - neka senka prolete kroz prozor, otro, belo sunce najedanput je

ieznulo.
- Bio sam kod Maksa - proaputah brzo. - Da se nije to dogodilo? On
spava, ili je utonuo u sebe, ne znam, ve jedanput ranije video sam ga
takvog.
- Valjda ga niste probudili - zapita ona brzo.
- Nisam. Nije me uo. Odmah sam iziao. Gospoo Evo, recite mi, ta je
s njim?
Ona pree nadlanicom preko ela.
- Budite mirni, Sinklere, nee mu se nita desiti. On se povukao. To nee
dugo trajati.
Ona ustade i izie u batu, mada je u tom asu poela kia da pada.
Osetio sam kako ne treba da poem s njom. Iao sam po tremu gore-dole,
mirisao opojno mirisave zumbule, gledao paljivo svoju sliku sa pticom nad
vratima, i udisao potiten udnu senku, kojom je ovog jutra ova kua bila
ispunjena. ta je to bilo? ta se desilo?
Gospoa Eva se uskoro vratila. Kine kapi visile su joj u tamnoj kosi.
Ona sede u svoju naslonjau. Umor ju je oborio. Ja joj se pribliih, nagoh
se nad nju, i poljubih kapi sa njene kose. Oi su joj bile svetle i mirne, ali
su mi kapi imale ukus suza.
- Da pogledam kako mu je? - zapitah je apuui.
Ona se jedva osmehnu.
- Nemojte biti dete, Sinklere - opomenu me ona glasno, kao da bi sama
sebe oslobodila neke zamaijanosti. - Sad idite, a docnije doite opet, sad
ne mogu da govorim s vama.
Ja odoh, i pobegoh iz kue i grada u brda; kosa, tanka kia dolazila mi je
u susret, oblaci su se gonili nisko pod tekim pritiskom kao u strahu. Dole
se vetar jedva kretao, a u visinama je izgledalo da besni bura; vie puta
probilo je za koji asak sunce, bledo i otro iz elino sivih oblaka.
Tada naie preko neba rastresit ut oblak, i on se zaustavi kod sive brane,
i za nekoliko trenutaka naini vetar od utoga i plavoga jednu sliku, jednu
gorostasnu pticu, koja se ote iz plave uskomeanosti, i razmahujui
nadaleko krilima, ieze negde u nebu. Onda se zau bura, i inu kia
izmeana s gradom. Kratak, neverovatan i strano tutnjavi grom prasnu nad
ibanim predelom, odmah potom probi se opet jedan sunev snop, a na

oblinjim bregovima iznad mrke ume svetleo se modro i nestvarno bledi

sneg.
Kad sam se, mokar i iiban vetrom, vratio posle vie asova, sam
Demijan mi je otvorio kuna vrata.
Poveo me je sa sobom gore u svoju sobu; u laboratoriji je goreo gasni
plamen, hartija je bila rasturena, izgledalo je da je radio.
- Sedi - ponudi me on - bie da si umoran bilo je gadno vreme, vidi se da
si bio dosta po polju. aj e odmah doi.
- Danas se neto dogodilo - poeh ja oklevajui - to ne moe biti samo
ovo malo oluje.
On me pogleda ispitujui.
- Jesi li togod video?
- Jesam. Video sam u oblacima jasno za trenutak jednu sliku.
- Kakvu sliku?
- Jednu pticu.
- Kopca? Da li njega? Sliku tvoga sna?
- Da, to je bio moj kobac. Bio je ut i dinovski veliki, i uleteo je unutra u
plavocrno nebo.
Demijan duboko odahnu.
Neko kucnu na vrata. Stara sluavka donese aj.
- Uzmi, Sinklere, izvoli. Mislim da pticu nisi video sluajno.
- Sluajno? Zar se takve stvari vide sluajno?
- Doista, ne vide se. To neto znai. Zna li ta?
- Ne znam. Samo oseam da to znai neki potres, jedan korak ka sudbini.
Verujem da se to svih nas tie.
On je iao plahovito gore-dole.
- Jedan korak ka sudbini! - uzviknu on glasno. - To sam isto noas sanjao,
a i moja mati imala je jue neku slutnju, koja je kazivala to isto. Sanjao
sam kako sam se peo lestvicama, uz jedno stablo ili kulu. Kad sam stigao
gore, sagledao sam celu zemlju, to je bila velika ravnica kako sa gradovima
i selima gori. Ne mogu jo sve da priam, nije mi jo sve jasno.
- Tumai li san u vezi s tobom? - zapitah ja.
- U vezi sa mnom? Naravno. Niko ne sanja ono to ga se ne tie. Ali se to
ne tie samo mene, tu si u pravu. Ja prilino tano razlikujem snove koji mi

nagovetavaju pokrete u mojoj roenoj dui, kao i druge, vrlo retke, u

kojima se nagovetava sudbina celog oveanstva. Takve snove imao sam
retko kad, a nikad takav za koji bih mogao rei da je to bilo neko
proroanstvo i da se ispunilo. Tumaenja su odve neizvesna. Ali znam
pouzdano da sam neto sanjao to se ne odnosi samo na mene. Taj san
dolazi u red drugih, ranijih, to sam nekad imao, i koje on nastavlja. Iz tih,
upravo, snova, Sinklere, potiu slutnje o kojima sam ti ve govorio. Da je
na svet sasvim truo, to znamo, ali to jo ne bi bio razlog da proriemo
njegovu propast ili neto slino. Ali ja sam ve vie godina imao snove iz
kojih zakljuujem ili oseam ili kako hoe iz kojih dakle oseam da se
slom staroga sveta primie blie. To su najpre bila sasvim slaba, daleka
nasluivanja, ali su postojala sve jasnija i jaa. Jo ne znam nita drugo do
to da se priprema neto veliko i uasno, to e i mene pogoditi. Sinklere, mi
emo doiveti ono o emu smo pokatkad govorili! Svet hoe da se obnovi.
Mirie na smrt. Nita novo ne dolazi bez smrti. To je stranije nego to sam
zamiljao.
Ja sam ga uplaen posmatrao netremice.
- Zar mi ne moe ispriati ostatak sna? - zamolih ga plaljivo.
On zatrese glavom.
- Ne mogu.
Vrata se otvorie, i gospoa Eva ue u sobu.
- A, vi ste zajedno! Deco, valjda neete biti alosni.
Izgledala je svee, i nimalo vie umorna. Demijan se osmehivao na nju,
ona nam prie kao mati preplaenoj deci.
- Nismo alosni, majko, samo smo malo odgonetali ovaj novi znak! Ali to
nita ne mari. Iznenada e doi ono to hoe da doe, i tada emo doznati to
to treba da znamo.
Ali sam ja bio utuen, i kad sam se rastajao, i proao kroz trem, miris
zumbula uini mi se sveo, bljutav i mrtvaki. Preko nas bila je pala senka.

VIII
POETAK KRAJA
Izvojevao sam da mogu jo letnjeg semestra da ostanem u H. Umesto u
kui, sada smo gotovo uvek bili u bati kraj reke. Japanac, koji je,
uostalom, u rvanju doista izgubio, bio je otputovao, a i Tolstojevac nije
dolazio. Demijan je drao konja, i jahao je istrajno iz dana u dan. Ja sam
esto bivao sam s njegovom majkom.
esto sam se udio mirnoi svoga ivota. Bio sam odavna naviknut da
samujem, da se odriem, da se tegobno borim sa svojim mukama, te su mi
se ti meseci u H. inili kao kakvo ostrvo u snu, na kome sam udobno i
oaran smeo da ivim samo u lepim, prijatnim stvarima i oseanjima.
Nasluivao sam da je to predzvuk one nove, vie zajednice, o kojoj smo
razmiljali. I s vremena na vreme obuzimala bi me zbog te sree duboka
alost, jer sam dobro znao da ne moe biti trajna. Nije mi bilo dosueno da
diem u obilju i udobnosti, bilo mi je potrebno muenje i proganjanje.
Oseao sam da u se jednog dana probuditi iz tih lepih ljubavnih slika, i da
u opet biti sam, sasvim sam, u hladnom svetu drugih ljudi, gde je za mene
postojala samo usamljenost ili borba, a ne mir, a ne ivot sa drugima.
Tada bih se privijao s udvostruenom nenou uz gospou Evu, radostan
to moja sudba ima jo uvek lepe, mirne crte.
Letnje nedelje prolazile su brzo i lako, semestar je ve bio pri izdisaju.
Predstojao je skoranji rastanak. Nisam na to smeo da mislim, pa to nisam
ni inio, nego sam se pripijao uz lepe dane kao leptir uz medeni cvet. Sada
je bilo moje sreno doba, prvo ispunjenje moga ivota i moj prijem u savez.
A ta e potom doi? Opet u se boriti, patiti od enje, sanjati, biti sam.
Jednog od tih dana spopade me predoseanje tako jako, da moja ljubav
prema gospoi Evi najedanput buknu bolno. Boe moj, jo samo malo pa je
vie neu videti, neu vie uti njen vrst, krepak korak po kui, neu vie
nalaziti njeno cvee na svome stolu! A ta sam postigao? Sanjao sam i
uljuljkivao sam se u zadovoljstvu, umesto da sam je zadobio, umesto da se
borim za nju i da je zauvek dograbim za sebe. Sve to mi je ona ikad kazala

o pravoj ljubavi, palo mi je na pamet, stotinu finih opomena, stotinu tihih

mamljenja, obeanja moda ta sam od toga inio? Nita, nita!
Uspravio sam se usred svoje sobe, prizvao sam svu svoju svest, i mislio
na Evu. Hteo sam da priberem snage svoje due, da bih joj dao da oseti
moju ljubav, da bih je privukao ovamo k sebi. Morala je doi i udeti za
mojim zagrljajem, moj poljubac je morao da zaroni nenasito u njene zrele
ljubavne usne.
Stajao sam i naprezao sam se dok ne poe da me podilazi hladnoa od
prstiju i nogu. Oseao sam da iz mene proistie snaga. Za nekoliko asaka
u meni se neto vrsto zgri, neto svetlo i studeno u trenutku mi se uini
kao da u srcu nosim neki kristal, i znao sam da je to bilo moje ja. Hladnoa
mi obuze ak i grudi.
Kad se probudih iz uasnog naprezanja, osetih da neto dolazi. Bio sam
iscrpen na mrtvo ime, ali sam bio spreman da vidim Evu kako stupa u sobu,
raspaljena i ushiena.
Topot kopita udarao je sad niz dugu ulicu, odjekivao je dugo i tvrdo, i
najedanput se zaustavi. Ja priskoih prozoru. Dole je Demijan silazio s
konja. Ja strah dole.
- ta se dogodilo, Demijane! Valjda se nije to desilo tvojoj majci?
On nije sluao moje rei. Bio je vrlo bled, i znoj je curio s obeju strana
njegova ela preko obraza. On priveza uzde svog zagrejanog konja za
batenski plot, uze me pod ruku i poe sa mnom niz ulicu.
- Zna li ve togod?
Nisam nita znao.
Demijan mi stisnu ruku, i okrete prema meni lice, s mranim, saaljivim,
udnim pogledom.
- Jest, mladiu, sad e biti to e biti. Ta ti si znao za veliku zategnutost
sa Rusijom.
- ta? Bie rata? U to nisam nikad verovao.
Govorio je tiho, mada nije bilo nikog u blizini.
- Jo nije objavljen. Ali bie rata. Budi siguran u to. Od onog doba nisam
ti vie dosaivao s tom stvari, ali sam otada triput video nova predskazanja.
Nee, dakle, biti ni smaka sveta, ni zemljotresa, ni revolucije. Bie rata.
Videe kako to pali! Ljudi e se time naslaivati, ve sad se svako raduje

da kidie. Tako im je ivot postao bljutav. Ali videe, Sinklere, to je samo

poetak. Moda e nastati veliki rat, veoma veliki rat. Ali i to je samo
poetak. Novo nastaje, a novo e biti uasno za one koji su privreni
starome. ta e ti da radi?
Bio sam poraen, sve mi je jo zvualo tue i neverovatno.
- Ne znam a ti?
On slee ramenima.
- im bude mobilizacija, ja stupam u vojsku. Ja sam potporunik.
- Ti? O tome nisam nita znao.
- Da, to je bilo jedno od mojih prilagoavanja. Ti zna da nikad nisam
hteo da drugima padam u oi, i svagda sam radije uinio poneto suvie, da
bih bio korektan. Verujem da u kroz nedelju dana ve biti na bojnom
polju.
- Za ime boje.
- E, mladiu, to ne sme da shvati sentimentalno. Nee mi, doista, u
osnovi priinjavati zadovoljstvo da nareujem puanu paljbu na ive ljude,
ali to e biti sporedno. Sad e svako od nas upasti u veliki rvanj. I ti. Ti
e svakako biti regrutovan.
- A tvoja mati, Demijane?
Tek sad se setih ponovo onoga to je bilo pre etvrt asa. Kako se svet
izmenio! Svu snagu sam bio dograbio da bih prizvao najslau sliku, a sad
me je najedanput sudba pogledala neim novim iz grozovite obrazine pune
pretnje.
- Moja mati? Ah, za nju ne treba da se brinemo. Ona je u bezbednosti, u
veoj bezbednosti nego to je iko danas na svetu. Ti je toliko voli?
- Zar si to znao, Demijane?
On se nasmeja glasno i sasvim slobodno.
- E, moj mali! Naravno da sam znao. Jo niko nije mojoj majci kazao
gospoa Eva, a da je nije voleo. Uostalom, kako je to bilo? Ti si danas
dozivao nju ili mene, zar ne?
- Jeste, dozivao sam. Dozivao sam gospou Evu.
- Ona je to osetila. Odjednom me je odaslala, da moram k tebi poi.
Upravo sam joj priao vesti o Rusiji.
Mi okretosmo natrag, i nismo vie mnogo govorili. On odrei svoga konja,

i pojaha.
Tek u svojoj sobi osetih kako sam bio iznuren od Demijanove vesti, a jo
vie od malopreanje napregnutosti. Ali me je gospoa Eva ula! Sa
svojim mislima dostigao sam do samog njenog srca. Ona bi sama dola - da
nije... Kako je sve to udno bilo, i kako u osnovi lepo! A sada e nastati
rat! A sada e poeti da se zbiva ono o emu smo toliko puta razgovarali.
A Demijan je unapred toliko znao o tome. Kako je udno to sada struja
sveta nee vie projuriti nekuda pored nas - to sada prolazi najedanput
kroz naa srca, to nas zovu pustolovine i divlje sudbe, i to e sada ili
uskoro doi trenutak kad emo mi biti potrebni svetu, kad e on hteti da se
menja. Demijan je bio u pravu, to nije valjalo shvatiti sentimentalno. udno
je bilo samo to to tako usamljenu stvar, takozvanu sudbinu, treba da
doivimo zajedno s celim svetom. Pa dobro!
Bio sam spreman. Uvee, kad sam iao po gradu, bualo je na svim
stranama od velikog uzbuenja. Svuda je bila re rat!
Doao sam u kuu gospode Eve, veerali smo u batenskoj kuici. Ja sam
bio jedini gost. Niko nije govorio ni rei o ratu. Samo kasno, pred sam moj
polazak, ree gospoa Eva:
- Dragi Sinklere, vi, ste me danas dozivali. Vi znate zato nisam sama
dola. Ali ne zaboravite: sad znate doziv, i kad god vam bude potreban
neko ko nosi znak, onda zovite opet!
Ona se die i poe napred kroz sumrak koji se spustio po vrtu. Visoka i
kneevska stasa, koraala je tajanstvena ena izmeu nemog drvea, a iznad
njene glave svetlucale su sitno i neno nebrojene zvezde.
Pribliujem se kraju. Stvari su tekle svojim brzim tokom. Uskoro je izbio
rat, i Demijan, udnovato tu u uniformi sa srebrnosivim ogrtaem,
otputovao je. Njegovu majku vratio sam kui. Uskoro sam se i ja oprostio
od nje, ona me je poljubila u usta, i zadrala me za trenutak na svojim
grudima, njene krupne oi gorele su blizu, utonuvi u moje.
I svi ljudi bili su kao da su se pobratimili. Mislili su da je u pitanju
otadbina i ast. Ali to je bila sudbina kojoj su svi oni za trenutak bili
pogledali u nezakriljeno lice. Mladi ljudi dolazili su iz kasarni, peli se u
vozove, i na mnogim licima viao sam znak - ne onaj na nego lep i
dostojanstven znak, koji je oznaavao ljubav i smrt. I mene su grlili ljudi

koje nisam nikad video, i ja sam to razumeo, i rado im uzvraao. Oni su to

inili u zanosu, a ne po volji sudbine, ali je taj zanos bio svet, i poticao je
otuda to su svi oni bili bacili onaj kratak, uzbudljiv pogled u oi sudbine.
Ve je gotovo bila zima kad sam stigao na bojite.
U poetku, uprkos uzbuenjima izazvanim paljbom, u svemu sam bio
razoaran. Ranije sam mnogo razmiljao o tome zato tako neobino retko
moe ovek da ivi za neki ideal. Sad sam video da mnogi, tavie, da su
svi ljudi sposobni da za ideal umru. Samo to nije smeo biti neki lini,
slobodni, izabrani ideal, nego je to morao biti opti i primljeni u amanet.
Ali sam vremenom uvideo da sam ljude potcenjivao. Ma kako da ih je
sluba i opta opasnost inila jednolikima, video sam ipak mnoge ive i na
umoru, kako se velianstveno pribliuju volji sudbine. Mnogi i mnogi nisu
imali samo pri napadu, nego u svako vreme vrst, dalek, neto malo kao
opsednut pogled, koji ne poznaje nikakve ciljeve, i koji znai potpuno
predavanje gorostasnome. Verovali i mislili oni to mu drago - oni su bili
spremni, oni su bili upotrebljivi, iz njih bi se budunost mogla da izgradi. I
koliko god je izgledalo da je svetu neumitnije stalo do rata i junatva, do
asti i drugih starih ideala, i to god je udaljenije i neverovatnije zvonio
svaki glas prividne ovenosti - sve je to bila samo povrina, isto tako kao
to je povrina bila i pitanje spoljnih i politikih ciljeva rata. U dubini je
neto bilo u postajanju. Neto kao neka nova ovenost. Jer sam imao
prilike da vidim mnoge - a vie njih umrlo je uz mene - koji su kroz
oseanje postali svesni da mrnja i bes, ubijanje i unitavanje nisu bili
vezani za predmete. Ne, predmeti, isto kao i ciljevi, bili su sasvim sluajni.
Iskonska oseanja, pa ak i najdivljanija, nisu bila upravljena na
neprijatelja njihovo krvavo delo bilo je samo zraenje iznutra, iz razderane
due, koja je htela da besni i ubija, da unitava i umre, da bi mogla biti
nanovo roena. Jedna gorostasna ptica probijala se iz jajeta, a jaje je bio
svet, a svet je morao da ode u paramparad.
Pred salaem, koji smo bili poseli, stajao sam na strai jedne noi u rano
prolee. U udljivim udarima promicao je posustali vetar, preko visokog,
flandrijskog neba gonile su se vojske oblaka, nekud u pozadini nasluivao
se mesec. Ve celog dana bio sam uznemiren, nekakva briga me je titala.
Sada, u tami, na strai, mislio sam usrdno na slike svoga dosadanjeg

ivota, na gospou Evu, na Demijana. Stajao sam naslonjen na jednu topolu

i gledao nepomino u uskomeano nebo, ije su se vedrine, koje su tajno
podrhtavale, izlivale uskoro u velike povorke slika. Po udnoj tankoi
svoga bila, po neosetljivosti svoje koe prema vetru i kii, po blistavoj
unutranjoj budunosti, oseao sam da je oko mene neki vod.
U oblacima se mogao videti neki veliki grad, iz njega su kuljali milioni
ljudi, koji se rasue u rojevima po prostranim predelima. Posred njih stupi
neka mona boanska prilika, s blistavim zvezdama u kosi, velika kao
kakva planina, s crtama lica kao u gospoe Eve. U njoj iezoe crte ljudi,
kao u kakvoj ogromnoj peini, i izgubie se. Boginja se uuri na tlu, znak
blistae jasno na njenome elu. Izgleda da je neki san bio ovladao njome,
ona sklopi oi, i njeno veliko lice razvue se u bolu. Najedanput ona
kriknu, i iz njenog ela prsnue zvezde, mnoge tisue blistavih zvezda, i one
se uzvitlae u prekrasnim lukovima i polukruzima po crnome nebu.
Jedna od zvezda zahua uz jasan zvuk upravo ka meni, kao da me je
traila. Utom se ona riui rasprte u hiljadu varnica, odvue me uvis, pa
me ponovo baci na zemlju - svet se uz tutnjavu srui nada mnom.
Nali su me blizu topole, pokrivenog zemljom i u mnogim ranama.
Leao sam u podrumu; topovi su praskali nada mnom. Leao sam u
kolima, i truckao se preko pustih polja. Veinom sam spavao ili sam bio
bez svesti. Ali to god sam dublje spavao, sve sam ee oseao kako me
neto vue, kako se povinujem nekoj sili koja je nada mnom bila gospodar.
Leao sam u jednoj konjunici na slami, bilo je mrano, neko mi je bio
stao na ruku. Ali mi je dua htela dalje, neto jae me je odvlailo. Opet
sam leao na kolima, a docnije na nosilima ili lestvama, sve sam jae
oseao da mi je naloeno da nekud poem, i nisam nita drugo oseao osim
kako me neto goni da najzad tamo stignem.
Najzad stigoh do mete. Bila je no, bio sam pri punoj svesti, jo maloas
osetio sam silno u sebi kako me neto odvlai i goni. A leao sam u
dvorani, u postelji na podu, i oseao sam da sam tamo kuda sam bio
dozvan. Pogledah oko sebe. Uza sam moj duek nameten je bio jedan
drugi, i neko na njemu, koji se nae i pogleda me. Imao je na elu znak. To
je bio Maks Demijan.
Nisam mogao da govorim, a ni on nije mogao ili nije hteo. Samo me je

posmatrao. Preko njegovog lica padala je svetlost jedne lampe, koja je

visila nad njim na zidu. On se osmehivao na mene.
Beskrajno dugo gledao me je neprekidno u oi. Lagano je primakao svoje
lice k meni, tako da smo se gotovo dodirnuli.
- Sinklere - proaputa on.
Ja mu dadoh znak oima da ga razumem.
On se ponovo osmehnu, gotovo kao saaljivo.
- Mali moj! - ree on osmehujui se.
Sad su njegova usta bila sasvim blizu mojih. On lagano nastavi da govori.
- Moe li se jo prisetiti Franje Kramera? - zapita on.
Ja murnuh na njega, i mogadoh se i nasmeiti.
- Mali Sinklere, pazi! Ja u morati da odem. Moda e me nekad opet
ustrebati, protiv Kromera ili inae. Ako me tada pozove, onda vie neu
doi tako grubo jaui na konju ili eleznicom. Morae tada da oslukuje
u sebi samome, i opazie da sam ja u tebi unutra. Razume li? I jo neto!
Gospoa Eva je kazala, ako ti nekad bude ilo ravo, da ti dam poljubac od
njene strane, koji je meni dala kad sam polazio. Sklopi oi, Sinklere!
Ja posluno sklopih oi, osetih laki poljubac na svojim usnama, na kojima
mi je uvek stajalo malo krvi, koja nije nikako htela da presahne. I tada
zaspah.
Ujutro su me probudili, trebalo je da me previju. Kad sam se najzad
potpuno probudio, obrnuo sam se brzo ka susednom dueku. Na njemu je
leao neki stran ovek, koga nisam bio nikad video.
Previjanje je bolelo. Sve to se otada deavalo sa mnom, bolelo je. Ali
kad ponekad naem klju i siem sasvim u sebe samog, tamo gde u
mranom ogledalu dremaju slike sudbine, tada treba samo da se nagnem
nad crno ogledalo, pa da ugledam svoju vlastitu sliku, koja sad lii potpuno
na Njega, moga Prijatelja i Vou.
za balkandownload.org Thalia

BELEKA O PISCU
Herman Hese je roen 1877. godine u gradiu Kalv, pokrajina Virtemberg.
Strogo vaspitanje u duhu verske tradicije i kolovanje u uvenom
teolokom seminaru u Maulbronu izazivaju bunt u mlaom Heseu i tenju
da se oslobodi uticaja religije. Bei iz kole i jedno vreme radi kao
zanatlija, zatim kao knjiar, da bi se konano posvetio pisanju.
Prvi svetski rat unosi nemir u duhovni ivot pacifiste Hermana Hesea, i on
se javno izjanjava protiv krvave besmislice, a po zavretku rata naputa
Nemaku i nastanjuje se u Montanjoli kraj Lugana i 1921. postaje
vajcarski dravljanin.
Objavljivanje prvog znaajnijeg dela Peter Kamencind (1904) uvodi
Hesea u nemaku knjievnost, da bi romanom Demijan" (1919) zauzeo
veoma visoko mesto u njoj.
Ova tanana povest o sazrevanju i ulasku u ivot, o ,,dobru i ,,zlu, o
relativnosti svih stvari na svetu, o podvojenosti linosti (to e Hese tek.
razviti u Stepskom vuku), o prolaenju kroz muna saznanja da bi se
dolo do sopstvenog identiteta - ispriana je sa Heseu svojstvenim stilskim
majstorstvom. Tema je bliska mladima, a veto transponovanje filozofskog
u svakidanje uinilo je Demijana" dostupnim svakom itaocu.
Godine 1922. objavljena je Sidarta, svakako jedna od najboljih i
najpoetinijih Heseovih pripovedaka, a objavljivanje romana Stepski vuk
(1927), tragine i iskrene povesti usamljenika, donosi autoru svetsku slavu.
Sledi Narcis i Zlatousti (1930), da bi Igra staklenih perli, napisana u
vreme drugog svetskog rata, krunisala ivotno delo Hermana Hesea.
Pored pomenutih najznaajnijih romana, Hese je pisao pripovetke i eseje
(Franjo Asiki, Zahvalnost Geteu), i njegova osobena, izrazito lirska
poezija objavljena je 1957. u sedam tomova.
Herman Hese je dobio Nobelovu nagradu za knjievnost 1946. godine.
Umro je 1962. u Montanjoli.

Pasakalja (panska re) - vrsta muzikog komada koji se svira vrlo

sporo. - Prim. prev.
2
Ditrih Bukstehude (1637-1707) - Danac po roenju, uveni orgulja
crkve sv. Marije u Libeku. - Prim. prev.
3
Hernhut - mesto u saksonskoj gornjoj Lunjici, sedite bogatog
bogoslovskog seminara. - Prim. prev.
4
Gnostiari - pristalice sistema religiozne filozofije koji tvrde da potpuno
poznaju prirodu i boga. - Prim. prev.
5
Zoroastar ili Zaratustra - linost iz staroga veka, verovatno mitska,
kojoj se pripisuje osnivanje religije starih Meana i Persijanaca. - Prim.
prev.