UVOD

ta god se desi, desi se.

ta god, prilikom deavanja, uzrokuje da se desi neto drugo, uzrokuje da se desi neto drugo.
ta god, prilikom deavanja, uzrokuje da se ono samo ponovo desi, samo se ponovo desi.
Sve to, meutim, ne deava se obavezno hronolokim redosledom.

1.
Istorija Galaksije malice je smuena - i to iz vie razloga: delom zbog toga to su se oni koji
pokuavaju da vode rauna o tome malo smutili, ali i zbog toga to se ionako deavaju neke izuzetno
mutne stvari.
Jedan od problema ima veze sa brzinom svetlosti i tekoama prilikom pokuaja da se ona
prevazie. To ne moete izvesti. Nita ne putuje bre od svetlosti, sa moguim izuzetkom loih vesti,
koje se pokoravaju sopstvenim posebnim zakonima. Narod Hingefrila sa Arkintufle Minor zapravo je
pokuao da sagradi svemirske brodove koje su pokretale loe vesti, ali ovi nisu radili naroito
dobro, a osim toga bili su izuzetno nedobrodoli kud god bi stigli, tako da, u stvari, i nije imalo
mnogo smisla biti tamo.
I zbog toga su uglavnom narodi Galaksije teili tome da utonu u sopstvenu lokalnu mute, a istorija
same Galaksije bila je, zadugo, u najveoj meri kosmoloka.
to ne znai da ljudi nisu pokuavali. Pokuali su da poalju flote brodova koje e se baviti
borbama ili poslovima u dalekim krajevima, ali ovima su obino bile potrebne hiljade godina da
stignu bilo kuda. Do vremena kada bi konano stigle, otkrivani su drugi oblici putovanja koji su
koristili hipersvemir radi zaobilaenja brzine svetlosti, tako da su one bitke za koje su flote sporije
od svetlosti poslate u rat ve bile sreene vekovima pre nego to bi one stigle na lice mesta.
To, razume se, nije remetilo elju njihovih posada da svejedno vode te bitke. Bile su uvebane,
bile su spremne, naspavale su se jedno dve hiljade godina, prele su dalek put da obave gadan posao
i, Zarkona mu, ima da ga obave.
Tako je otpoelo prvo vee muenje galaktike istorije, sa bitkama koje su neprekidno izbijale
vekovima poto su razlozi zbog kojih su se vodile trebalo da budu sreeni. Meutim, ta vrsta mutei
bila je triarija u poreenju sa onom koju su istoriari morali da raspetljaju jednom kada je otkriveno
putovanje kroz vreme i kada su bitke poele da pre-eruptiraju stotinama godina pre nego to bi
razlozi za njih bili makar i potegnuti. Kada je stigao pogon beskonane neverovatnoe i kada su
itave planete neoekivano poele da se preobraavaju u sladoled od banane, slavni istorijski
fakultet Maksimegalonskog univerziteta najzad se predao, zatvorio duan i prepustio svoje zgrade sve
bre rastuem pridruenom fakultetu za teologiju i vaterpolo, koji je ove traio ve godinama.
to je sve veoma dobro, razume se, ali gotovo zasigurno znai da niko nikada nee znati odakle
su, na primer, stigli Grebulonci, ili ta su tano hteli. A to je teta, jer da je iko znao ita o njima,
mogue je da bi bila izbegnuta najstranija mogua katastrofa - ili bi bar morala da nae drugi nain
da se odigra.
Klik, Zu.
Ogromni, sivi, grebulonski istraivaki brod kretao se nemo kroz crnu prazninu. Putovao je
zapanjujuom, vrtoglavom brzinom, pa ipak je izgledalo, pred titravom pozadinom milijardi dalekih
zvezda, da se uopte ne kree. Bio je tek jedna mrana trunka sleena na beskrajnoj granularnosti
blistave noi.
Na palubi broda, sve je bilo isto ve milenijumima, u dubokoj tmini i nemo.
Klik, zu.
To jest, gotovo sve.
Klik, klik, zu.
Klik, zu, klik, zu, klik, zu.
Klik, klik, klik, klik, klik, zu.
Hmmm.

Nadzorni program probudi nadzorni program neto vieg nivoa duboko u napola usnulom
brodskom kibermozgu i prijavi mu da svaki put kada napravi 'klik' sve to dobije jeste 'zu'.
Nadzorni program vieg nivoa zapita ta bi to trebalo da dobije umesto toga, a nadzorni program
nieg nivoa ree da ne moe ba tano da se seti, ali da je pomislio kako bi to pre trebalo da bude
neto u vidu udaljenog zadovoljnog uzdaha. Nije znao ta to zujanje predstavlja. Klik, zu, klik, zu.
Samo je to dobijao.
Nadzorni program vieg nivoa razmislio je o tome i stvar mu se nije dopala. On zapita nadzorni
program ta to tano nadgleda, a nadzorni program nieg nivoa ree da ni toga ne moe da se priseti,
ve samo da je re o neemu to je trebalo da uradi 'klik', uzdah svakih desetak godina ili tu negde,
to se obino deavalo bez greke. Pokuao je da konsultuje svoju tabelu greaka, ali nije mogao da
je nae, zbog ega je skrenuo panju nadzornog programa vieg nivoa na itav problem.
Nadzorni program vieg nivoa poe da konsultuje jednu od sopstvenih tabela ne bi li otkrio ta je
to nadzorni program nieg nivoa trebalo da nadzire.
Nije mogao da nae tabelu za uporedbu.
udno.
On ponovo pogleda. Dobijao je samo poruku greke. On pokua da uporedi poruku greke sa
uporednom tabelom greaka, ali nije mogao da nae ni nju. On dopusti da proe nekoliko
nanosekundi dok je sve ponavljao jo jednom. Onda probudi nadglednika funkcije svoga sektora.
Nadglednik funkcije sektora navali na neposredne probleme. On pozva svog agenta za nadgledanje
koji takoe navali na probleme. U roku od nekoliko milionitih delova sekunde virtualna kola koja su
poivala usnula, neka godinama, neka vekovima, sevala su i vraala se u ivot po itavom brodu.
Negde je neto polo strano kako ne treba, ali nijedan program za nadgledanje nije znao da kae o
emu je re. Na svakom nivou nedostajala su kljuna uputstva, a uputstva o tome ta treba uiniti u
sluaju da nedostaju kljuna uputstva takoe su nedostajala.
Mali moduli softvera - agenti - pokuljae logikim putevima, grupisali su se, razmenjivali
podatke, pregrupisali. Brzo su ustanovili da je brodska memorija, itavim putem do sredinjeg
modula misije, otila u paramparad. Nikakva ispitivanja nisu bila u stanju da odrede ta se to
dogodilo. Izgledalo je da je ak i sredinji modul misije oteen.
To je veoma pojednostavilo itav problem. Zameniti sredinji modul misije. Postojao je jo
jedan, rezervna kopija, tani duplikat originala. Morao je biti fiziki zamenjen, jer iz bezbednosnih
razloga nije bilo nikakve veze izmeu originala i njegove rezervne kopije. Jednom kada se zameni
sredinji modul misije, on e moi sam da nadgleda rekonstrukciju ostatka sistema u svakoj
pojedinosti i sve e biti u redu.
Roboti su dobili uputstvo da donesu rezervnu kopiju sredinjeg modula misije iz zatiene ojaane
prostorije, gde su je uvali, do logike komore broda radi instalacije.
To je zahtevalo podugaku izmenu kodova za sluaj opasnosti i protokola dok su roboti ispitivali
agente ne bi li utvrdili autentinost njihovih uputstava. Najzad su roboti bili zadovoljni, jer su sve
procedure bile u redu. Raspakovali su rezervnu kopiju sredinjeg modula misije iz skladinog
kuita, izneli je iz skladine odaje, ispali iz broda i odleteli, vrtei se, u prazninu.
To je pruilo prvi znaajniji uvid u to ta ne valja.
Dalje ispitivanje brzo je utvrdilo ta se dogodilo. Meteorit je probuio veliku rupu u brodu. Brod
je nije ranije opazio, jer je meteorit glatko odsekao onaj deo procesne opreme broda koji je trebalo
da utvrdi da li je brod pogodio meteorit.
Prva stvar koju je trebalo uiniti bio je pokuaj da se rupa zatvori. Ispostavilo se da je to

nemogue, jer brodski senzori nisu mogli da vide da rupa postoji, a nadzornici koji je trebalo da kau
da senzori ne rade kako valja nisu radili kako valja i stalno su govorili da su senzori u redu. Brod je
mogao samo da zakljui o postojanju rupe na osnovu injenice da su roboti oevidno ispali kroz nju,
odnevi sa sobom rezervni mozak koji bi mu omoguio da vidi rupu.
Brod je pokuao da razmisli inteligentno o tome, nije uspeo, a onda je na trenutak u potpunosti
prestao da radi. Razume se, nije shvatio da je prestao da radi, jer je prestao da radi. Naprosto se
iznenadio to su zvezde poskoile. Posle treeg skoka zvezda brod najzad shvati da mora biti da to on
prestaje sa radom i da je vreme da se donesu neke ozbiljne odluke.
On se opusti.
Onda shvati da jo nije doneo ozbiljne odluke i uspanii se. Ponovo nakratko prestade da radi.
Kada se opet probudio, on zapeati sve pregrade oko mesta na kome je znao da mora biti neviena
rupa.
Oevidno jo nije stigao na odredite, pomisli on isprekidano, ali poto vie nije imao ni
najblaeg pojma gde bi to odredite moglo biti ili kako da doe do njega, izgledalo je da nema mnogo
smisla u tome da se nastavi. On se obrati onim siunim ostacima uputstava koje je bio u stanju da
rekonstruie iz paria sredinjeg modula misije.
"Tvoja !!!!! !!!!! !!!!! godinja misija je da !!!!! !!!!! !!!!!, !!!!!, !!!!! !!!!! !!!!! !!!!!, sleti !!!!! !!!!! !!!!!
bezbednom rastojanju !!!!! !!!!! osmatra ga. !!!!! !!!!! !!!!!...."
itav ostatak bio je obino ubre.
Pre nego to prestane da radi zauvek, brod e morati da prenese ta uputstva, takva kakva su,
svojim primitivnijim podreenim sistemima.
Takoe mora da oivi itavu posadu.
U tome je bio drugi problem. Dok je posada bila u hibernaciji, umovi svih lanova, njihova
seanja, identiteti i svest o onome to su poli da obave preneti su u sredinji modul misije radi
bezbednog uvanja. lanovi posade nee imati ni najblau predstavu o tome ko su i ta tu, zapravo,
rade. Pa, dobro.
Upravo pre nego to je prestao da radi poslednji put, brod shvati da i motori poinju da mu
otkazuju.
Brod i njegova oivljena i zbunjena posada plutali su dalje pod komandom izvrnih automatskih
sistema, koji su naprosto pokuavali da nau mesto za sletanje gde god to mogu i neto za osmatranje,
ta god mogu.
to se tie pronalaenja neega za sletanje, tu nisu bili naroito uspeni. Planeta koju su otkrili
bila je oajno hladna i samotna, tako bolno daleko od sunca koje je trebalo da je zagreje da je bila
potrebna sva Okolin-O-obrazna mainerija i svi ivoto-Davo-Sistemi ne bi li je pretvorili, ili bar
jedan njen deo, u naseljivo mesto. Bilo je boljih planeta u veoj blizini sunca, ali brodski Strateg-OMat oigledno je bio zabravljen u mod vrebanja i odabrao je najudaljeniju i najnenametljiviju
planetu i, tavie, nije hteo da dozvoli da mu iko protivurei izuzev glavnog brodskog stratekog
oficira. Budui da su svi na brodu izgubili razum, niko nije znao ko je glavni strateki oficir,
odnosno, ak i kada bi ovaj mogao biti identifikovan, kako je to trebalo da protivurei brodskom
Strateg-O-Matu.
Ali to se tie nalaenja neega to e posmatrati, naleteli su na suvo zlato.

2.
Jedna od izuzetnih stvari u vezi sa ivotom jesu vrste mesta kojima je spreman da se prilagodi.
Gde god moe da se uhvati za neto - bila to opojna mora Santraginusa V, u kojima ribe, izgleda,
nikada ne mare u kom to, do avola, pravcu plivaju, vatrene oluje Frastre, u kojima, kau, pravi ivot
poinje na 40.000 stepeni, ili nii delovi utrobe pacova u kojima razni stvorovi okapaju radi istog,
nepatvorenog uivanja u tome - ivot e uvek nai naina da se negde zadri.
Opstae ak i u Njujorku, iako je teko shvatljivo zbog ega. Zimi temperatura pada poprilino
ispod zakonskog minimuma, ili, tanije, inila bi to da je iko imao dovoljno zdravog razuma da
odredi zakonski minimum. Poslednji put kada je neko napravio listu stotinu glavnih karakternih
osobina, zdrav razum zaglavio je negde oko sedamdeset devetog mesta.
Leti je previe prokleto vrue. Jedna je stvar biti vrsta ivota koja uiva u vrelini i smatra, poput
Frastranaca, da je temperaturni opseg izmeu 40.000 i 40.004 vrlo ugodan, ali sasvim druga biti od
one vrste ivotinja koje moraju da se umotaju u mnogo drugih ivotinja na jednoj taki orbite svoje
planete, a zatim da otkriju, pola orbite kasnije, da im je koa prokljuala.
Prolee je precenjeno. Mnogi itelji Njujorka glasno e trubiti o prijatnostima prolea, ali kada bi
stvarno znali pravu stvar o zadovoljstvima prolea, shvatili bi da postoji najmanje pet hiljada devet
stotina osamdeset tri bolja mesta u kojima se ono moe provesti nego to je Njujork, i to jo da
raunamo samo ona na istoj geografskoj irini.
Meutim, jesen je najgora. Nema mnogo stvari koje su gore od jeseni u Njujorku. Neki od
stvorova koji ive po niim delovima utrobe pacova ne bi se sloili sa tim, ali veina stvorova koji
ive po niim delovima utrobe pacova ionako se ne slau ni sa ime, tako da njihovo miljenje moe i
treba da se odbaci. Kada je jesen u Njujorku, vazduh zaudara kao da neko pee jarce u njemu, a ako
ste ba toliko eljni da diete, najzgodniji plan jeste da otvorite prozor i gurnete glavu u neku zgradu.
Tria MekMilan volela je Njujork. To je neprekidno ponavljala sebi. Gornji Vest Sajd. Jea.
Centar. Hej, super oping. SoHo. Ist Vilid. Odea. Knjige. Sui. Italijani. Delikatesne radnje. Jo.
Filmovi. Isto tako jo. Tria je upravo ila da vidi novi film Vudija Alena koji je sav o nemiru
jednog neurotiara u Njujorku. Napravio je taj ve jedan ili dva filma koji istrauju istu temu i Tria
se pitala da li je ikada razmiljao o tome da se preseli, ali ula je da je ba neto digao nos na tu
zamisao. I zato: jo filmova, pretpostavljala je.
Tria je volela Njujork zbog toga to je voleti Njujork dobar potez to se tie pravljenja karijere.
Bio je to dobar oping potez, potez vezan za dobru kuhinju, ne ba dobar taksi potez ili potez koji bi
se ticao sjajnog kvaliteta plonika, ali, u svakom sluaju, potez u karijeri koji se rangirao meu
najvie i najbolje. Tria je bila voditeljka u TV studiju, a Njujork je bio mesto na koji je otpadao
najvei deo svetske TV. Triino TV voditeljstvo bilo je do te take vezano iskljuivo za Britaniju:
oblasne vesti, zatim vesti za doruak, prepodnevne vesti. Mogla se nazvati, kada bi to jezik
dozvoljavao, voditeljkom koja napreduje zavodljivom brzinom, ali... hej, pa to je televizija, ta ima
veze? Bila je, dakle, voditeljka i napredovala je zavodljivom brzinom. Imala je sve to se pod time
zahteva: sjajnu kosu, sutinsko razumevanje stratekog rasporeda rua za usne, inteligenciju koja je
shvatala svet, kao i ono siuno unutranje mrtvilo koje je znailo da je nije briga. Svakom doe
trenutak za veliku priliku u ivotu. Ukoliko ti sluajno nedostaje onaj za koga e mariti, onda sve
ostalo u ivotu postaje sablasno lako.
Trii je stalno nedostajala ona jedna prilika. Ovih dana nije ak ni toliko drhtala na pomisao o
tome kao nekad. Pretpostavljala je da je taj deo u njoj, u stvari, zahvatilo mrtvilo.
NBS-u je bio potreban novi vezni reporter. Mo Mineti naputala je US/AM jutarnji program da bi

rodila bebu. Ponuena joj je ludaki visoka svota da to uini u okviru programa, ali je ona odbila,
neoekivano, drei do ouvanja line privatnosti i dobrog ukusa. Timovi advokata NBS prosejali su
joj ugovor da bi proverili da li su te osnove pravovaljane, ali na kraju su, uz oklevanje, morali da je
puste. Za njih je to bilo naroito gorko, jer obino je 'pustiti nekoga uz oklevanje' izraz ukorenjen u
sasvim drugom terenu.
Proneo se glas da bi moda, tek moda, odgovarao britanski naglasak. Kosa, ton koe i nadgradnja
morali bi da budu u skladu sa amerikim merilima, ali ovde, preko bare, bilo je mnogo britanskih
naglasaka koji su zahvaljivali majkama za 'Oskare', mnogo britanskih naglasaka koji su pevali po
Brodveju, a neuobiajeno velika publika navikavala se na britanske naglaske po krilima Masterpis
Tiatra. Britanski naglasci priali su viceve o Dejvidu Letermunu i Dej Lenou. Niko nije razumeo te
viceve, ali su ljudi reagovali na naglasak, tako da je moda bilo vreme, tek moda. Britanski naglasak
na US/AM. Pa, neka ga.
Zbog toga je Tria bila tu. Zbog toga je ljubav prema Njujorku bila sjajan karijerni potez.
Nije to, razume se, bio razlog koji je navela. Njena TV kompanija tamo u Velikoj Britaniji teko
da bi pljunula cenu avionske karte i hotelskog rauna da bi ona krenula u lov na posao po Menhetnu.
Budui da je jurila neto to otprilike odgovara njenoj desetostrukoj plati na Ostrvu, moglo joj je
pasti na pamet da istrese depove za sopstvene trokove, ali je otkrila priu, nala objanjenje i
postala vrlo utljiva to se tie bilo kakvih zadnjih namera, pa su pljunuli pare za put. Karta za
poslovnu klasu, razume se, ali lice joj je bilo poznato, pa je smekom izvojevala sebi unapreenje.
Pravi potezi doneli su joj finu sobu u Brentvudu i eto je sada kako se pita ta e sledee.
Pustiti buvu bilo je jedna stvar, uspostaviti vezu drugo. Imala je poneko ime, poneki broj, ali
postigla je samo to da su je dva puta stavili na neodreeno dugo ekanje, pa je vraena tamo odakle
je pola. Razvila je mreu, ostavila poruke, ali do sada ni na jednu nije dobila odgovor. Pravi posao
radi koga je dola obavila je za jedno jutro; zamiljeni posao za kojim je tragala samo je titrao
izazovno na nedostinom obzorju.
Jebi ga.
Uzela je taksi od bioskopa nazad do Brentvuda. Taksi nije mogao da prie ploniku zbog toga to
se dugaka limuzina razbakarila preko itavog raspoloivog prostora, pa je morala da se provlai
pored nje. Izila je sa vlanog vazduha prenih jareva u blaenu sveinu hola. Fini pamuk bluze
lepio joj se za kou poput blata. Kosa joj je bila kao da ju je kupila na sajmu, sve sa tapiem. Na
recepciji je upitala ima li poruka, turobno ne oekujui nijednu. Bila je jedna.
Oh...
Dobro.
Upalilo je. Otila je u bioskop upravo zbog toga da bi naterala telefon da zazvoni. Nije mogla da
podnese da sedi u sobi i da eka.
Pitala se. Da otvori poruku ovde dole? Od odee sve ju je svrbelo i udela je za tim da se svue
do gola i naprosto legne na krevet. Kada je pola, okrenula je klimatizaciju na najniu temperaturu i
najjae izduvavanje. Ono to je trenutno elela vie od svega na svetu bili su trnci. Zatim vreli tu, pa
hladan, a onda e ponovo lei na krevet, preko pekira, i osuiti se na erkondinu. Pa e proitati
poruku. Uz moda jo trnaca. Moda sve mogue stvari.
Ne. Ono to je elela vie od svega na svetu bio je posao na amerikoj televiziji sa platom deset
puta veom od britanske. Vie od svega na svetu. Na svetu. Ono to je elela vie od svega vie nije
bilo vaea tema.
Sela je na fotelju u holu, ispod kencija-palme, i otvorila mali koverat sa celofanskim prozoriem.
'Molim pozovite', govorio je ovaj. 'Nesrena', i davao broj. Ime je bilo Gejl Endrijus.

Gejl Endrijus.
To nije bilo ime koje je oekivala. Zateklo ju je nespremnu. Prepoznala ga je, ali nije odmah bila
u stanju da kae zato. Da li je to bila sekretarica Endija Martina? Asistentkinja Hilari Bas? Martin i
Bas bili su joj dva glavna kontaktna poziva koje je napravila, ili je pokuala da napravi, na NBS-u. I
ta joj to znai 'nesrena'?
"Nesrena?"
Bila je u potpunosti zbunjena. Da li je to Vudi Alen pokuavao da uspostavi vezu sa njom pod
lanim imenom? Pozivni broj grada bio je 212. Znai, re je bila o nekome u Njujorku. Ko nije bio
srean. Pa, to je malice suavalo stvar, zar ne?
Vratila se recepcioneru na prijavnici.
"Imam problem sa porukom koju ste mi upravo dali", ree ona. "Osoba koju ne poznajem pokuala
je da me pozove i rekla je da nije srena."
Recepcioner zaviri u poruku i namrti se.
"Poznajete li tu osobu?"
"Ne", Tria ree.
"Hmmm", ree recepcioner. "Zvui kao da zbog neega nije srena."
"Da", ree Tria.
"Izgleda da ovde ima i ime", ree recepcioner. "Gejl Endrijus. Poznajete li ikoga ko se tako
zove?"
"Ne", ree Tria.
"Imate li pojma zbog ega je nesrena?"
"Ne", ree Tria.
"Jeste li pozvali ovaj broj? Ovde ima i broj."
"Ne", ree Tria. "Upravo ste mi predali tu poruku. Samo pokuavam da dobijem jo neku
informaciju pre nego to pozovem taj broj. Moda bih mogla da porazgovaram sa osobom koja je
primila poziv?"
"Hmmm", ree recepcioner, paljivo prouavajui poruku. "Ne verujem da ovde imamo ikoga ko
se zove Gejl Endrijus."
"Ne, to sam shvatila", ree Tria. "Samo sam..."
"Ja sam Gejl Endrijus."
Glas je dopro iza Trie. Ona se okrenu.
"Izvinite?"
"Ja sam Gejl Endrijus. Intervjuisali ste me jutros."
"Oh. Oh, blagi Boe, da", ree Tria, malo porumenevi.
"Ostavila sam poruku za vas pre dva sata. Niste se javili, pa sam navratila. Nisam elela da se
mimoiemo."
"Oh. Ne. Razume se", ree Tria, trudei se svim snagama da se prebaci u drugu brzinu.
"Ne znam ja nita o tome", ree recepcioner, za koga menjanje brzine nije bilo kritino. "Da li
biste da probam da okrenem ovaj broj za vas?"
"Ne, u redu je, hvala", ree Tria. "Snai u se sada."
"Mogu da pozovem ovu sobu za vas, ukoliko e to pomoi", ree recepcioner i ponovo zaviri u
poruku.
"Ne, nee biti potrebno, hvala", ree Tria. "To je broj moje sobe. Ja sam ona za koju je poruka
ostavljena. Mislim da smo sada sve razjasnili."
"elim vam prijatan provod", ree recepcioner.

Tria nije naroito elela prijatan provod. Imala je posla.

Takoe nije elela da razgovara sa Gejl Endrijus. Bila je vrlo kruta to se tie bratimljenja sa
hrianima. Njene kolege zvale su sagovornike iz njenih intervjua hriani i esto su se krstile kada
bi videle kako neko od njih nevino ulazi u studio na suoenje sa Triom, naroito ukoliko bi se Tria
toplo smeila i pri tom pokazivala zube.
Ona se okrenu i ledeno nasmei, pitajui se ta da uradi.
Gejl Endrijus bila je fina ena od svojih etrdeset godina. Odea joj je nepobitno spadala u okvire
koje odreuje skup dobar ukus, ali je takoe nepobitno bila nabacana sa tanjeg kraja tih granica. Bila
je astrolog - slavan i, ukoliko su glasine bile istinite, uticajan, budui da je navodno uticala na brojne
odluke koje je doneo pokojni predsednik Hadson, poev od toga kakvu aromu laga da koristi kojim
danom u nedelji, pa do toga da li da bombarduje Damask ili ne.
Tria ju je napala prilino divljaki. Ne na osnovu toga jesu li prie o predsedniku istinite, to je
sada bilo lanjski sneg. U svoje vreme madam Endrijus strasno je poricala da je savetovala
predsednika Hadsona o bilo emu izuzev o linim, spiritualnim ili dijetalnim stvarima, u ta navodno
nije spadalo bombardovanje Damaska. (NITA LINO, DAMASKU! - galamili su tabloidi u to
vreme.)
Ne, re je bila o finom, malom gleditu koje je Tria potegla na temu astrologije kao takve.
Madam Endrijus nije bila u potpunosti spremna za to. Tria, sa druge strane, nije bila u potpunosti
spremna za revan u hotelskom holu. ta initi?
"Mogu da vas saekam kod bara, ukoliko vam je potrebno nekoliko minuta", ree Gejl Endrijus.
"Ali volela bih da porazgovaram sa vama, a veeras putujem iz grada."
Delovala je pomalo urno zbog neega, pre nego kivno ili ljutito.
"U redu", ree Tria. "Dajte mi deset minuta."
Popela se do svoje sobe. Ponajpre, imala je toliko malo vere u sposobnosti tipa za prijem poruka
na hotelskoj prijavnici da se snae sa bilo ime toliko zapetljanim kao to je poruka, da je elela da
se dvostruko osigura da joj neka poruka nije sluajno gurnuta ispod vrata. Ne bi bilo prvi put da se
poruke na prijavnici i poruke ispod vrata u potpunosti razlikuju.
Nije bilo nijedne.
Ali signalna svetiljka na telefonu palila se i gasila.
Ona pritisnu dugme za prijem i dobi hotelsku operatorku.
"Ima poruka za vas od Garija Endrijusa", ree operatorka.
"Da?" upita Tria. Nepoznato ime. "ta kae?"
"Nespretan", ree operatorka.
"Nes... kakav?" upita Tria.
"Nespretan. Dasa kae da nije spretan. Pretpostavljam da je eleo da to i vi saznate. Hoete broj?"
Kada je poela da diktira broj, Tria odjednom shvati da je re naprosto o iskvarenoj verziji
poruke koju je ve imala.
"U redu, u redu", ree ona. "Ima li drugih poruka za mene?"
"Broj sobe?"
Tria nije mogla da ukopa zbog ega je operatorka odjednom zatraila njen broj toliko kasno u
toku razgovora, ali joj ga je svejedno dala.
"Ime?"
"MekMilan, Tria MekMilan", strpljivo je govorila Tria slovo po slovo.
"Nije gospodin MakManus?"
"Ne."

"Nema drugih poruka za vas." Klik.

Tria uzdahnu i ponovo pozva. Ovog puta dala je ime i broj sobe, sve redom, na samom poetku.
Operatorka nije pokazala ni najslabaniji titraj prepoznavanja da su razgovarale pre manje od deset
sekundi.
"Idem do bara", objasni Tria. "Do bara. Ukoliko bude telefonskog poziva za mene, da li moete
da mi ga prebacite do bara?"
"Ime?"
Ponovile su itav postupak jo nekoliko puta, dok Tria nije bila sigurna da je sve to se moe
razjasniti razjanjeno koliko se moe.
Istuirala se, obukla istu odeu i popravila minku vetinom profesionalca, a zatim, pogledavi
krevet uz uzdah, ponovo izila iz sobe.
Napola je nameravala da se izvue i sakrije.
Ne. Ne zaista.
Pogledala se u ogledalu u holu dok je ekala lift. Delovala je smireno i sreeno, a ukoliko je bila
u stanju da zavara sebe, mogla je da zavara bilo koga.
Morae da sredi na vrst nain to sa Gejl Endrijus. U redu, priredila joj je gadne trenutke.
Izvinjavam se, ali takva su pravila igre za sve nas - ta vrsta stvari. Madam Endrijus sloila se da da
intervju povodom objavljivanja nove knjige, a pojavljivanje na TV bilo je besplatna reklama. Ali ne
postoje stvari poput besplatnog guranja. Ne, ponovo je izbacila tu reenicu iz teksta.
A desilo se ovo:
Prole nedelje astronomi su objavili da su najzad otkrili desetu planetu, tamo iza orbite Plutona.
Tragali su za njom godinama, voeni odreenim odstupanjima u orbitama spoljanjih planeta, a sada
su je konano pronali i svi su bili strano zadovoljni i svima je bilo strano drago zbog njih i tako
dalje. Planeti je dato ime Persefona, ali je brzo preimenovana u Ruperta, po papagaju nekog
astronoma - postojala je neka zamorna, srceparateljna pria u vezi sa svim tim - i sve je to bilo lepo i
krasno.
Tria je sledila priu sa znatnim zanimanjem, i to iz razliitih razloga.
A onda, dok se potucala za dobrim izgovorom da ode do Njujorka na raun svoje TV kompanije,
sluilo se da je opazila novinsku vest o Gejl Endrijus i njenoj novoj knjizi 'Vi i vae planete'.
Gejl Endrijus ba i nije bila ime koje odmah pali svetiljkicu, ali im pomenete predsednika
Hadsona, lag i amputaciju Damaska (svet se okanuo hirurkih zahvata - slubeni izraz bio je
'Damasektomija'), svi su kopali na ta ste mislili.
Tria je u svemu tome uoila caku koju je brzo prodala svom producentu.
Miljenje o tome da ogromne parekanje stenja koje se vrte po svemiru znaju neto o vaim
danima to vi ne znate svakako je pretrpelo udar zbog injenice da se pojavila nova parekanja stene
tamo napolju o kojoj niko ranije nije znao nita.
Mora biti da je to poremetilo silne proraune, zar ne?
ta sad biva sa svim onim mapama zvezda, kretanjima planeta i ostalim stvarima? Svi smo znali
(valjda) ta se deava kada se Neptun nae u devici i tako dalje, ali ta biva kada je Rupert u
ascedentu? Zar ne treba preraditi itavu astrologiju? Zar ne bi moda bio zgodan as da se prizna
kako je re o hrpi brbljarija i umesto toga pree na svinjogojstvo, ija su naela zasnovana na bar
nekoj vrsti racionalne osnove? Da smo znali za Ruperta pre tri godine, da li bi predsednik Hadson
jeo lag sa ukusom kupine utorkom, a ne petkom? Moda bi Damask jo postojao? Ta vrsta stvari.
Gejl Endrijus je sve to primila srazmerno dobro. Upravo je poinjala da se oporavlja od
prvobitnog naleta, kada je napravila ozbiljnu greku i pokuala da uzdrma Triu slatkim prianjem o

diurnalnim lukovima, pravim ascedentima i nekim od gadnijih oblasti trodimenzione geometrije.

Na svoj ok otkrila je da joj se sve to je uputila prema Trii smesta vraalo sa veom estinom
nego to je ona mogla da zaustavi. Niko nije upozorio Gejl da je uloga TV brbljivke za Triu bila
druga u ivotu. Iza kanalskog sjaja za usne, njenog coupe sauvage i kristalno plavih kontaktnih soiva
nalazio se mozak koji je za sebe, u ranijoj, naputenoj fazi njenog ivota, izborio akademski stepen u
matematici sa najviim ocenama i doktorat iz astrofizike.
Dok je ulazila u lift, Tria, blago zabrinuta, shvati da je ostavila torbicu u sobi i upita se da li da
se izvue nazad i da je uzme. Ne. Verovatno je bila bezbednija tamo gde jeste, a unutra nije bilo
niega to joj je bilo naroito potrebno. Ona pusti da se vrata zatvore za njom.
Osim toga, ree ona sebi uz duboki uzdah, ukoliko ju je ivot iemu nauio, onda je to sledee:
Nikada se ne vraaj za torbicu.
Dok se lift sputao, gledala je u tavanicu prilino napeto. Svako ko ne poznaje dobro Triu
MekMilan rekao bi da je upravo to nain na koji ljudi diu pogled kada pokuavaju da zadre suze. U
stvari, mora biti da je gledala majunu video kameru za bezbednost montiranu gore u uglu.
Izmarirala je prilino ustro iz lifta minut kasnije i ponovo otila do recepcije.
"Hou sada ovo da ispiem", ree ona, "jer ne bih htela da ita poe kako ne valja."
Ispisala je svoje ime velikim slovima na paretu hartije, zatim svoj broj sobe, zatim 'U BARU' i
dala ga recepcioneru, koji se zagleda u njega.
"To je za sluaj da bude neka poruka za mene. U redu?"
Recepcioner je i dalje gledao u hartiju.
"Hoete da vidim da li je ova u svojoj sobi?" upita on.
Dva minuta kasnije, Tria se uz okret spusti na barsku stolicu pored Gejl Endrijus, koja je sedela
ispred ae vina.
"Izgledali ste mi kao osoba koja bi radije sedela za barom nego povueno za nekim stolom", ree
ona.
Bilo je istina i to pomalo iznenadi Triu.
"Votku?" upita Gejl.
"Da", ree Tria sumnjiavo. Upravo je spreila sebe da postavi pitanje: 'Kako ste znali?' ali Gejl
svejedno odgovori.
"Pitala sam barmena", ree ona sa ljubaznim osmehom.
Barmen joj je ve pripremljenu votku armantno gurnuo preko uglaanog mahagonija.
"Hvala", ree Tria i otro je promea.
Nije se sasvim odluila ta da radi sa svom tom iznenadnom finoom i reila je da je sve to ne
izbaci iz garda. Ljudi u Njujorku nisu bili fini jedni prema drugima bez dobrog razloga.
"Madam Endrijus", ree ona vrstim glasom. "Izvinjavam se zbog toga to ste nesreni. Znam da
smatrate kako sam jutros bila malo gruba prema vama, ali, na kraju krajeva, astrologija je samo
popularna zabava, to je sasvim u redu. To je deo ou biznisa i to deo koji ste dobro obavili i elim
vam sve najbolje sa tim. To je fina zabava. Meutim, nije posredi nauna disciplina i ne sme se
pogreno uzeti kao takva. Mislim da je to neto to smo jutros obe zajedno veoma uspeno pokazale,
a pri tom smo stvorile neto zabave za narod, to obe radimo da bismo zaradile za ivot. Izvinjavam
se zbog toga to ste imali problema sa time."
"Ja sam savreno srena", ree Gejl Endrijus.
"Oh", ree Tria, ne sasvim sigurna ta sad da radi. "U vaoj poruci pisalo je da niste sreni."

"Ne", ree Gejl Endrijus. "U poruci sam rekla da mislim kako vi niste sreni, pa sam se pitala
zbog ega."
Tria se oseti kao da ju je neko utnuo u potiljak. Ona zatrepta.
"ta?" upita tiho.
"Ima neke veze sa zvezdama. Izgledali ste vrlo ljutito i nesreno u pogledu neega vezanog za
zvezde i planete dok smo raspravljale i to me je brinulo, pa sam zato dola da vidim da li ste dobro."
Tria se upiljila u nju. "Madam Endrijus..." poe ona, a onda shvati da je nain na koji je to
izgovorila zvuao ba ljutito i nesreno, to je prilino podrivalo pobunu na koju se upravo spremala.
"Molim vas, zovite me Gejl, ukoliko je to u redu."
Tria je samo zbunjeno gledala.
"Ja znam da astrologija nije nauka", ree Gejl. "Razume se da nije. Re je naprosto o
proizvoljnom skupu pravila kao to su ah, tenis ili... kako se zvae ona udna stvar koju igrate vi
Britanci?"
"Ovaj, kriket? Samoprebacivanje?"
"Parlamentarna demokratija. Pravila su se tek onako nala u svemu tome. Ona nemaju nikakvog
smisla, izuzev u pogledu samih sebe. Ali kada krenete da primenjujete ta pravila, ponu da se
deavaju raznorazni procesi i vi onda otkrivate sve mogue stvari o ljudima. Pravila u astrologiji
sluajno su vezana za zvezde i planete, ali mogle bi biti i o patkama i patkovima - ne bi bilo nikakve
razlike. Re je naprosto o nainu razmiljanja o problemu koji doputa da ponu da se pomaljaju
obrisi problema. to vie pravila, to tanja pravila, to proizvoljnija, utoliko bolje. To je kao kada
bacite pregrt fine grafitne praine na pare hartije da vidite skrivena udubljenja. Doputa vam da
uoite rei koje su bile napisane na paretu hartije iznad njega, koje je sada odneto i skriveno. Grafit
nije bitan. On je naprosto sredstvo za otkrivanje udubljenja. I tako, vidite, astrologija nema nikakve
veze sa astronomijom. Naprosto, stoji u vezi sa nainom na koji ljudi misle o drugim ljudima.
I zbog toga, kada ste se jutros, ne znam, toliko oseajno usredsredili na zvezde i planete, poela
sam da razmiljam: nije ona ljuta na astrologiju, ona je, u stvari, ljuta i nesrena zbog pravih zvezda i
planeta. Ljudi obino bivaju nesreni i ljuti kada neto izgube. To je sve to mi je padalo na pamet i
nisam bila u stanju da u svemu naem imalo vie smisla. Zbog toga sam dola da vidim da li ste u
redu."
Tria je bila zgranuta.
Jedan deo njenog mozga ve je poeo da proizvodi najraznovrsnije stvari. Bio je zaposlen
izmiljanjem svih moguih vrsta pobijanja vezanih za to koliko su smeni horoskopi po asopisima i
kakve sve vrste statistikih trikova igraju sa ljudima. Ali sve to postepeno iile, jer je ovaj deo
shvatio da ostatak mozga ne slua. Bila je u potpunosti zgranuta.
Upravo joj je potpuni stranac rekao neto to je drala u najdubljoj tajnosti tokom sedamnaest
godina.
Ona se okrenu da pogleda Gejl.
"Ja..."
Zaustavila se.
Majuna kamera za obezbeenje iza bara okrenula se da joj sledi pokret. To ju je u potpunosti
smelo. Veina ljudi ne bi to ni primetila. Stvar nije sazdana tako da bude primetna. Nije bila sazdana
da nagovesti kako danas ak i najskuplji i najelegantniji hotel u Njujorku ne moe da bude siguran da
mu klijentela nee iznenada izvui pitolj ili se pojaviti bez kravate. Ali, iako je bila paljivo
skrivena iza votke, nije mogla da zavara pomno brueni instinkt TV voditeljke, koja je morala tano
da zna kada se kamera okree da je gleda.

"Neto nije u redu?" upita Gejl.

"Ne, ja... htedoh da kaem kako ste me prilino zapanjili", ree Tria. Ona odlui da ne obraa
panju na kameru obezbeenja. To se samo mata igrala sa njom zbog toga to je toliki deo uma danas
posvetila televiziji. Nije to bilo prvi put. Kamera za osmatranje saobraaja, bila je ubeena, okrenula
se da je gleda dok je prolazila pored nje, a kamera obezbeenja u Blumingdejlu kao da je naroito
uivala u tome da je posmatra kako oprobava eire. Oigledno je malo poela da izi. ak joj se
priinilo da je jedna ptiica u Central parku prilino napeto piljila u nju.
Odluila je da sve izbaci iz uma i gucnula votku. Neko je iao oko bara i pitao ljude da li su oni
gospodin MakManus.
"U redu", ree ona i iznenada se otvori. "Ne znam kako ste to iskopali, ali..."
"Nisam iskopala, kako to vi kaete. Naprosto sam sluala ta ste govorili."
"Ono to sam izgubila bio je, ini mi se, itav drugi ivot."
"Svakome se to deava. Svakog trenutka svakoga dana. Svaka odluka koju donesemo, svaki dah
koji udahnemo, otvara neka vrata i zatvara mnoga druga. Veinu i ne primetimo. Neka primetimo.
Izgleda kao da ste vi primetili jedna od njih."
"Oh, da, primetila sam", ree Tria. "U redu. Evo. Sasvim je jednostavno. Pre mnogo godina srela
sam jednog tipa na nekoj urki. Rekao je da je sa druge planete i pitao da li bih da poem sa njim.
Rekla sam da, u redu. Bila je to takva vrsta urke. Rekla sam mu da saeka dok odem po torbicu, a
onda sam rekla da e mi biti drago da odem na drugu planetu sa njime. On mi ree da mi torbica nije
potrebna. Ja sam mu kazala da je oigledno doao sa neke vrlo zaostale planete, inae bi znao da
ena uvek mora da ima sa sobom torbicu. Postao je malo nestrpljiv, ali nisam htela da pojurim
navrat-nanos samo zbog toga to je rekao da je sa druge planete.
Otila sam na sprat. Bilo mi je potrebno izvesno vreme da pronaem torbicu, ali je onda neko
drugi bio u kupatilu. Kada sam sila, njega nije bilo."
Tria zastade.
"I...?" upita Gejl.
"Vrata vrta bila su otvorena. Izila sam. Videla su se svetla. Nekakva svetlucava stvar. Stigla sam
upravo na vreme da vidim kako se die u nebo, bez zvuka prolee kroz oblake i nestaje. To je bilo to.
Kraj prie. Kraj jednog ivota i poetak drugog. Ali teko da i trenutak ovog ivota prolazi, a da se
ne upitam za neko drugo ja. Ono ja koje se nije vratilo po torbicu. Oseam se kao da je ona tamo
negde, a ja koraam po njenoj senci."
Neki lan hotelskog osoblja sada je iao oko bara i pitao ljude da li su oni gospodin Miler. Niko
nije bio.
"Stvarno mislite da je to... bila osoba sa druge planete?" upita Gejl.
"Oh, svakako. Bio je tu svemirski brod. Oh, a on je imao dve glave."
"Dve? Zar niko nije primetio?"
"Bila je to kostimirana zabava."
"Shvatam..."
"A on je preko nje stavio kavez za ptice, razume se. Sa tkaninom preko kaveza. Pretvarao se da
ima papagaja. Kucnuo bi po kavezu, a ovaj je brbljao gomilu tupavih stvari tipa 'slatka Poli', kretao
i tako dalje. Onda je na trenutak svukao tkaninu i poeo da urla od smeha. Unutra je bila jo jedna
glava i smejala se sa njim. Bio je to trenutak koji me je dobrano uzdrmao, mogu vam rei."
"Uverena sam da ste, po svoj prilici, uinili pravu stvar, zar ne, draga moja?" upita Gejl.
"Ne", ree Tria. "Ne, nisam. I nisam mogla da nastavim posao kojim sam se ranije bavila. Znate,
bila sam astrofiziar. Ne moete biti valjan astrofiziar ukoliko ste u stvarnosti sreli nekoga sa druge

planete ko je imao drugu glavu to se pretvarala da je papagaj. Naprosto, ne ide. Bar meni nije ilo."
"Vidim da bi bilo teko. I to je verovatno razlog to ste pomalo otri prema ljudima koji priaju
ono to zvui kao potpuna besmislica."
"Da", ree Tria. "Pretpostavljam da ste u pravu. Izvinjavam se."
"U redu je."
"Uzgred, vi ste prva osoba kojoj sam ovo ispriala."
"Ba sam se pitala. Jeste li udati?"
"Ovaj, nisam. Ovih dana to je ba teko tano znati, zar ne? Ali u pravu ste to ste to pitali, jer
verovatno je to razlog. Bila sam prilino blizu da to uinim dva puta, uglavnom zbog toga to sam
elela dete. Ali svaki momak zavravao je tako to me je pitao zbog ega se neprestano obazirem. ta
da mu kaem? U jednom trenutku ak sam pomislila kako bih mogla otii do banke sperme i oprobati
sreu. Da dobijem neije dete nasumce."
"Ne biste to ozbiljno uinili, zar ne?"
Tria se nasmeja. "Verovatno ne. Nikada nisam otila i proverila u stvarnosti. Nikada nisam
uinila pravu stvar. Pria mog ivota. Nikada nisam uinila ba pravu stvar. Pretpostavljam da sam
zbog toga na televiziji. Tamo nita nije stvarno."
"Izvinite, madam, da li je vae ime Tria MekMilan?"
Tria se obazre iznenaeno. Pored nje stajao je ovek sa vozakom kapom.
"Da", ree ona, u trenutku ponovo sabrana.
"Madam, traim vas otprilike jedan sat. U hotelu mi rekoe da nemaju nikoga ko se tako zove, ali
proverio sam u uredu gospodina Martina i oni mi rekoe da je ovo nepobitno mesto u kome ste
odseli. Zato ih ja ponovo upitam, oni i dalje govore da nikada nisu uli za vas, pa ih nateram da
probaju da poalju momka po vas, a oni i dalje ne mogu da vas pronau. Na kraju nateram ured da mi
faksom poalje vau sliku u kola i poem sam da vidim."
On baci pogled na sat.
"Moda sada malo kasnimo, ali hoete li svejedno da poemo?"
Tria je bila zapanjena.
"Gospodin Martin? Mislite Endi Martin sa NBS?"
"Tako je, madam. Proba za US/AM."
Tria skoi sa stolice. Nije mogla podneti ni da pomisli na sve poruke upuene gospodinu
MakManusu i gospodinu Mileru.
"Samo, moramo da pourimo", ree voza. "Koliko sam ja uo, gospodin Martin smatra da bi
moda vredelo probati britanski naglasak. Njegov ef u mrei sav se uskopistio protiv te zamisli. To
je gospodin Zvingler, a ja sluajno znam da veeras leti na obalu, jer treba da ga pokupim i prebacim
na aerodrom."
"U redu", ree Tria. "Spremna sam. Idemo."
"U redu, madam. To je ona velika limuzina ispred ulaza."
Tria se okrenu Gejli. "Izvinite", ree ona.
"Idite! Idite!" ree Gejl. "I sreno. Uivala sam u susretu sa vama."
Tria posegnu za torbicom da ostavi neto gotovine.
"Prokleta bila", ree ona. Ostavila ju je na spratu.
"Ja astim pie", bila je uporna Gejl. "Stvarno. Bilo je zanimljivo."
Tria uzdahnu.
"ujte, stvarno mi je ao zbog onoga jutros i..."
"Ne govorite vie ni re. Sve je u redu. To je samo astrologija. Bezopasna je. Nije kraj sveta."

"Hvala." Gonjena naglim porivom, Tria je zagrli.

"Imate sve to vam treba?" upita voza. "Neete da odete po torbicu ili tako neto?"
"Ukoliko ima ita to me je ivot nauio", ree Tria, "onda je to sledee: nikada se ne vraaj po
torbicu."
Neto vie od sat kasnije, Tria sede na jedan od dva kreveta u svojoj hotelskoj sobi. Nekoliko
minuta nije se pomerila. Samo je gledala torbicu, koja je nevino poivala na drugom krevetu.
U rukama joj je bila poruka od Gejl Endrijus, u kojoj je pisalo: 'Nemojte biti previe razoarani.
Slobodno me nazovite ukoliko elite da porazgovaramo o tome. Na vaem mestu ja bih ostala kod
kue sutra uvee. Odmorite se. Ali ne sekirajte se zbog mene, i bez brige. To je samo astrologija.
Nije kraj sveta. Gejl."
Voza je bio savreno u pravu. U stvari, voza je, izgleda, bolje znao ta se deava u NBS-u od
ijedne osobe koju je srela u toj organizaciji. Martin je bio zainteresovan, Zvingler nije. Dobila je
jedno jedino snimanje da dokae da je Martin u pravu i uprskala ga je.
Oh, dobro. Oh, dobro, oh, dobro, oh, dobro.
Vreme za povratak kui. Vreme da telefonira avio-prevozniku i vidi da li jo moe da stigne
veeras na noni let za Hitrou. Posegla je za velikim telefonskim imenikom.
Oh. Sve po redu.
Ponovo je spustila imenik, uzela torbicu i odnela je u kupatilo. Spustila ju je i izvadila malu,
plastinu kutiju u kojoj su joj bila kontaktna soiva, bez kojih nije bila u stanju da ita kako valja ni
sa hartija sa tekstom, niti sa idiota.
Dok je stavljala siune plastine diskove u oi, razmiljala je da ukoliko postoji stvar kojoj ju je
ivot nauio, onda je to da postoje prilike kada se ne treba vraati po torbicu, ali i druge prilike kada
treba. Tek je trebalo da je naui da pravi razliku izmeu ta dva tipa prilika.

3.
'Autostoperski vodi kroz Galaksiju' imao je, u onome to sa smehom zovemo prolou, mnogo
toga da kae na temu paralelnih svemira. Meutim, veoma malo od svega toga uopte je pojmljivo
bilo kome ispod nivoa naprednog boanstva, a poto je sada dobro poznata injenica da su sva
poznata boanstva stvorena dobra tri milionita dela sekunde posle poetka Vaseljene, umesto, kao to
su to obino tvrdila, nedelju dana pre toga, ona ve imaju da nam objasne mnogo toga i zbog toga
trenutno nisu raspoloiva da daju komentar na temu napredne fizike.
Jedina ohrabrujua stvar koju 'Vodi' kae u vezi sa paralelnim svemirima jeste da nemate ni
najblaih izgleda da to razumete. Prema tome, moete da govorite: 'ta?' i 'Eh?', pa ak i da ukrstite
oima i ponete da blebeete ukoliko vam se to dopada, sve bez ikakvog straha da napravite budalu
od sebe.
Prva stvar koju treba shvatiti u vezi sa paralelnim svemirima, kae 'Vodi', jeste da oni nisu
paralelni.
Takoe je bitno shvatiti da oni nisu, strogo govorei, ni svemiri, ali bie najlake ukoliko se
potrudite da to shvatite malo kasnije, poto prethodno shvatite da sve to ste shvatili do tog trenutka
nije istina.
Razlog to oni nisu svemiri jeste taj to nijedan dati svemir nije, zapravo, stvar po sebi, ve samo
nain gledanja na ono to je tehniki poznato kao ZOZ, ili itava Zbirka Opte Zbrke. itava Zbirka
Opte Zbrke takoe, zapravo, ne postoji, ali predstavlja zbir svih razliitih naina na koji bi se mogla
posmatrati kada bi je bilo.
Razlog to svemiri nisu paralelni jeste isti onaj razlog zbog koga more nije paralelno. To nita ne
znai. Moete seckati itavu Zbirku Opte Zbrke kako god vam se dopada - i, uopte uzev, doi ete
do neega to e neko zvati domom.
Budite stoga sada slobodni da blebeete koliko god vas volja.
Zemlju koja nas ovde zanima, usled naroite orijentacije u itavoj Zbirci Opte Zbrke, pogodio je
jedan neutrino, dok druge Zemlje nije.
Nije velika stvar kada vas pogodi neutrino.
Zapravo, teko je zamisliti ita mnogo sitnije ime bi se neko mogao nadati da e biti pogoen,
tako da biti pogoen neutrinom nije samo po sebi naroito neuobiajen dogaaj za neto veliine
Zemlje. Daleko od toga. Bila bi to neuobiajena nanosekunda kada Zemlju ne bi pogodilo nekoliko
milijardi neutrina u prolazu.
Razume se, sve zavisi od toga na ta mislite kada kaete 'biti pogoen', shvatajui da se materija
gotovo u potpunosti sastoji ba ni od ega. Izgledi da neutrino zaista pogodi neto dok putuje kroz
itavu tu urlajuu prazninu grubo su uporedivi sa verovatnoom da sa krstareeg boinga 747 nasumce
bacite kuglini leaj i pogodite, na primer, sendvi sa jajima.
Svejedno, taj neutrino pogodio je neto. Nita strano bitno u optoj razmeri stvari, mogli biste
rei. Ali problem, kada izloite tako, jeste u tome da njime, zapravo, izriete truanja jednog onakvog
blebetala ukrtenih oiju. Jednom kada se neto zaista dogodi u neemu tako divljaki sloenom kao
to je Vaseljena, Kevin e ga znati gde e se sve to okonati - pri emu je 'Kevin' bilo koji nasumce
odabrani entitet koji nema blage veze sa bilo ime.
Ovaj neutrino pogodio je jedan atom.
Atom je bio deo molekula. Molekul je bio deo nukleinske kiseline. Nukleinska kiselina bila je deo
gena. Gen je bio deo genetskog koda za rast... i tako dalje. Ishod je bio taj da je jednoj biljki izrastao
list vika. U Eseksu. Ili onome to e, posle mnogo halabuke i mesnih tekoa geoloke prirode,

postati Eseks.
Biljka je bila detelina. Razbacivala je svoju nadgradnju, to e rei seme, oko sebe na izuzetno
delotvoran nain i ubrzo postala preovlaujui tip deteline na svetu. Tana uzrono-posledina veza
izmeu te siune bioloke zgode i nekoliko drugih sitnijih varijacija u tom odseku itave Zbirke
Opte Zbrke - kao to su, recimo, to da Tria MekMilan nije otila sa Zaphodom Biblbroksom,
nenormalno niske cene sladoleda sa ukusom amerikog oraha, ili injenica da Zemlju na kojoj se sve
to odigralo nisu unitili Vogoni da bi napravili prolaz za novu hipersvemirsku obilaznicu - trenutno
poiva pod brojem 4.763.984.132 na listi prioriteta istraivakih projekata MaksiMegalonskog
univerziteta i niko od onih koji se sreu na molitvama kraj bazena izgleda da ne osea nimalo hitnje u
vezi sa tim problemom.

4.
Tria poe da osea kako se svet urotio protiv nje. Znala je da je taj oseaj savreno normalan
posle nonog leta na istok, kada iznenada treba da se bori sa itavim jednim danom koji te
tajanstveno ugroava i za koji nisi ni najmanje pripremljena. Pa ipak.
Na travnjaku su se videli tragovi.
Nije, zapravo, ba Bog zna koliko marila za tragove na svom travnjaku. Tragovi na njenom
travnjaku mogli su da odu i skoe kroz prozor to se nje tie. Bila je subota ujutro. Upravo je stigla
kui iz Njujorka i oseala se umorno, na kraj ivaca i paranoidno i jedino je elela da ode u krevet
dok radio tiho svira i da postepeno utone u san uz zvuke Neda erina koji strano pametno pria o
neemu.
Ali Erik Bartlet nije nameravao da je pusti da utekne, a da dobro ne pogleda tragove. Erik je bio
stari vrtlar koji je dolazio iz sela subotom izjutra da joj bode po vrtu tapom. Nije verovao u ljude
koji rano izjutra dolaze iz Njujorka. Nije se uklapao u to. Bilo je to protivprirodno. Ali verovao je
bukvalno u gotovo sve drugo.
"Verovatno oni vanzemaljci", ree on, naginjui se i gurkajui ivice malih udubljenja tapom.
"Mnogo sluam o vanzemaljcima ovih dana. Sve neto imam oseaj da su to oni."
"Zar?" upita Tria i kriom pogleda na sat. Deset minuta, raunala je. Bie u stanju da stoji
uspravno jo deset minuta. Onda e se naprosto preturiti, bila u spavaoj sobi ili i dalje ovde u vrtu. I
to ukoliko bude morala samo da stoji. Ako bude jo prisiljena da pametno klima glavom i govori:
'Zar?' s vremena na vreme, to bi moglo da skree vreme na pet minuta.
"O, da", ree Erik. "Ponekad dou ovamo, slete vam na travnjak, a onda opet odzuje, ponekad sa
vaom makom. Gospoa Vilijams iz pote, njenu maku - znate, onu ukastu - kidnapovali su
vanzemaljci. Naravno, vratili su je sutradan, ali bila je veoma neobino raspoloena. itavog jutra se
unjala, a onda je popodne zaspala. Obino je bilo obrnuto, u tome je stvar. San izjutra, unjanje
popodne. Pomeale joj se vremenske zone, razumete, od boravka na meuplanetnoj letelici."
"Razumem", ree Tria.
"Jo su je i obojili prugasto, kae ona. Ovi tragovi su ba od one vrste tragova kakve bi verovatno
ostavile njihove letelice."
"Ne mislite da je to od kosaice?" upita Tria.
"Da su tragovi vie okrugli, rekao bih da je tako, ali ovi su ba valjkasti, vidite. Sve u svemu,
mnogo vie vanzemaljski."
"Re je o tome da ste pomenuli kako se kosaica pokvarila; trebalo bi je srediti, inae e poeti
da kopa rupe po travnjaku."
"Stvarno sam to rekao, gospoice Tria, i stojim iza toga to sam rekao. Ne kaem ja da sto posto
nije kosaica, samo kaem ta mi izgleda verovatnije, kad uzmete u obzir oblik rupa. Dou preko
onog drvea, razumete, u svojim modulima za sputanje..."
"Erie..." ree Tria strpljivo.
"Nego, znate ta, gospoice Tria", ree Erik. "Da pogledam ja tu kosaicu, kao to sam hteo
prole nedelje, a vas u da ostavim na miru da radite ta vas je volja."
"Hvala, Erie", ree Tria. "U stvari, sada idem u krevet. Uzmite ta god vam treba iz kuhinje."
"Hvala, gospoice Tria, i neka je sa sreom", ree Erik. On se sae i podie neto sa travnjaka.
"Gle", ree. "Detelina sa tri lista. Za sreu, razumete."
On paljivo pogleda da proveri da li je prava detelina sa tri lista, a ne normalna etvorolisna
kojoj je jedan list otpao. "Ali da sam ja na vaem mestu, pazio bih na znakove muvanja svemiraca po

ovim krajevima." On prodornim pogledom odmeri obzorje. "Naroito iz pravca Henlija."

"Hvala, Erie", ree Tria ponovo. "Hou."
Ona ode u krevet, pa je nevezano sanjala o papagajima i drugim pticama. Popodne je ustala i
nespokojno se muvala po okolini, nesigurna ta bi da radi tokom ostatka dana, odnosno, zapravo,
tokom ostatka ivota. Provela je najmanje jedan sat u premiljanju da li da krene do grada i provede
vee kod Stavra. Bilo je to trenutno glavno mesto navraanja visokotiranih medijskih ljudi, a kada bi
videla dva prijatelja moda bi se lake vratila u koloteinu. Na kraju je odluila da poe. Zamisao
nije bila loa. Tamo je obino bilo zabavno. Veoma drag bio joj je i sam Stavro, Grk iji je otac bio
Nemac - prilino udna kombinacija. Tria je pre dve veeri otila u 'Alfu', Stavrov prvobitni klub u
Njujorku; vodio ga je njegov brat Karl, koji je o sebi mislio kao o Nemcu ija je mati Grkinja. Stavro
bi bio veoma srean da uje kako je Karl uprskao voenje njujorkog kluba i Tria e zato otii i
usreiti ga. Nije bilo ba previe ljubavi izmeu Stavra i Karla Milera.
U redu. To e da uini.
Sledei sat provela je premiljajui ta da obue. Najzad se odluila za slatku haljinicu koju je
kupila u Njujorku. Telefonirala je prijateljici da vidi koga e biti u klubu te veeri i saznala da je
ovaj itave veeri zatvoren zbog neke privatne zabave povodom venanja.
Pade joj na pamet kako je pokuaj da ivi u skladu sa nekakvim planom otprilike kao kada
pokuava da kupi sastojke za neki recept u supermarketu. Dobije jedna od onih kolica koja
naprosto nee da idu u pravcu u kome ih gurne i zavri tako to mora da kupi potpuno druge
stvari. ta onda radi sa time? ta radi sa receptom? Nije znala.
Uglavnom, te veeri vanzemaljski svemirski brod sleteo joj je na travnjak.

5.
Gledala ga je kako dolazi iz pravca Henlija, najpre uz blagu radoznalost, pitajui se kakve su to
svetlosti. Stanujui, kao to je to ve bio sluaj, ne ba na milion milja od Hitroua, navikla se da vidi
svetla na nebu. Dodue, obino ne tako kasno uvee, niti tako nisko, i to je bio razlog to je bila blago
radoznala.
Kada je to, ta god ve bilo, poelo da prilazi sve blie, radoznalost poe da joj se pretvara u
zbunjenost.
'Hmmm', pomisli ona, a to je bilo otprilike sve dokle je bila u stanju da dogura sa razmiljanjem. I
dalje se oseala oamueno i oseaj za vreme bio joj je poremeen, a poruke koje joj je jedan deo
mozga vredno slao nisu obavezno stizale na vreme ili na pravo mesto. Izila je iz kuhinje gde je
kuvala sebi kafu i otila da otvori vrata prema vrtu. Duboko je udahnula svei veernji vazduh,
koraknula napolje i podigla pogled.
Neto veliko otprilike poput krupnije prikolice za kampovanje bilo je parkirano na nekih stotinu
stopa iznad njenog travnjaka.
Bilo je zaista tamo. Lebdelo je. Gotovo bez zvuka.
Neto se pokrenu duboko u njoj.
Ruke joj lagano padoe niz bokove. Nije primetila da joj vrela kafa curi preko stopala. Jedva da
je disala dok se lagano, palac po palac, stopu po stopu, letelica sputala. Svetla su joj blago plesala
po tlu, kao da ga oprobavaju i opipavaju. Igrala su po njoj.
Izgledalo je sasvim neverovatno da e joj se prilika ponovo pruiti. Da li ju je pronaao? Da li se
vratio?
Letelica je silazila sve nie i nie sve dok se najzad nije bez zvuka spustila na njen travnjak. Nije
izgledala ba kao ona koju je pre toliko godina videla kako odlazi, ali palacava svetla na nonom
nebu teko je razluiti u jasne oblike.
Tiina.
Onda jedno klik i zujanje.
Zatim jo jedno klik i zujanje. Klik, zu, klik, zu.
Vrata skliznue u stranu i prosue svetlost prema njoj preko travnjaka.
ekala je, ustreptala.
Jedna prilika stade tako da su joj se obrisi ocrtavali na svetlu, zatim jo jedna, pa jo jedna.
Krupne oi lagano su treptale prema njoj. Ruke behu lagano dignute u znak pozdrava.
"MekMilan?" upita najzad jedan glas - neobian, tanki glas koji je sa tekoom izlazio nakraj sa
slogovima. "Tria MekMilan. Madam Tria MekMilan?"
"Da", ree Tria, gotovo bez glasa.
"Posmatrali smo vas."
"P... posmatrali? Mene?"
"Da."
Gledali su je neko vreme; krupne oi ile su gore-dole po njoj veoma lagano.
"Izgledate manji u stvarnom ivotu", ree jedan od posmatraa najzad.
"ta?" upita Tria.
"Da."
"Ne... ne razumem", ree Tria. Razume se, nije oekivala nita od svega toga, ali ak i za neto
to nije oekivala stvar se nije odigravala na nain kako je oekivala. Ona najzad ree: "Jeste li...
jeste li vi od... Zaphoda?"

Pitanje kao da izazva zgranutost tri prilike. Oni poee da raspravljaju na nekom svom tektavom
jeziku, a onda joj se ponovo okrenue.
"Ne verujemo. Nismo, koliko je nama poznato", odvrati jedan.
"Gde je taj Zaphod?" upita drugi i pogleda nono nebo.
"Ne... Ne znam", ree Tria bespomono.
"Da li je daleko odavde? U kom pravcu? Nama nije poznato."
Sa bolom u srcu Tria shvati da oni nemaju pojma o kome to ona govori. Niti ak o emu govori.
Ponovo je vrsto stegla svoja nadanja, spakovala ih u stranu i prebacila mozak u drugu brzinu. Nema
svrhe da bude razoarana. Mora se probuditi pred injenicom da ovde ima novinarsku lovinu stolea.
ta da uradi? Da se vrati kui po video kameru? Nee li oni naprosto nestati dok se vrati? Bila je ba
spetljana u pogledu strategije. Teraj ih da priaju, pomisli ona. Smislie ta treba kasnije.
"Posmatrali ste... mene?"
"Sve vas. Sve na vaoj planeti. TV. Radio. Telekomunikacije. Kompjutere. Video kola. Robne
kue."
"ta?"
"Vozne parkove. Sve. Mi posmatramo sve."
Tria je piljila u njih.
"To mora da je strano dosadno", lupi ona.
"Da."
"Pa zato onda..."
"Izuzev..."
"Da? Izuzev ta?"
"Zabavnih emisija. Ba volimo zabavne emisije."
Nastala je strano duga tiina tokom koje je Tria gledala vanzemaljce, a vanzemaljci su gledali
nju.
"Ima neto to bih volela da uzmem u kui", ree Tria vrlo otresito. "Znate ta. Da li biste vi, ili
jedan od vas, uli unutra sa mnom da malo bacite pogled?"
"Vrlo rado" rekoe svi oduevljeno.
Sva trojica stajala su malo nespretno u njenoj dnevnoj sobi, dok je ona jurcala i uzimala video
kameru, 35mm kameru, video rekorder, svaku napravu za snimanje koju je mogla da dohvati. Svi su
bili tanuni i, pod domaim osvetljenjem, nekako bledoljubiasto zeleni.
"Zaas u ja, momci", ree Tria dok je preturala po ladicama da nae rezervne trake i film.
Svemirci su gledali police na kojima je drala kompakt diskove i stare ploe. Jedan od njih
sasvim blago munu drugoga.
"Gle", ree on. "Elvis."
Tria stade i poe opet da pilji u njih.
"Dopada vam se Elvis?" upita ona.
"Da", rekoe oni.
"Elvis Prisli?"
"Da."
Ona zbunjeno zavrte glavom dok je pokuavala da ugura novu traku u video kameru.
"Neki vai ljudi", ree jedan posetilac uz oklevanje, "veruju da su Elvisa kidnapovali
vanzemaljci."
"ta?" upita Tria. "A jesu li?"

"Mogue."
"Hoete da kaete da ste vi kidnapovali Elvisa?" jeknu Tria. Pokuavala je da zadri dovoljno
hladnokrvnosti da ne ubrlja opremu, ali ovo je bilo gotovo previe za nju.
"Ne. Ne mi", ree gost. "Vanzemaljci. To je vrlo zanimljiva mogunost. esto razgovaramo o
tome."
"Moram ovo da spustim", promrmlja Tria za sebe. Proverila je da li joj je traka valjano ubaena
u video i da li ovaj radi kako treba. Uperila je kameru u njih. Nije je prinela oku zbog toga to nije
htela da ih poplai. Ali bila je dovoljno iskusna da bi bila u stanju uspeno da snima sa boka.
"U redu", ree ona. "A sada mi polako i paljivo ispriajte ko ste. Ti prvi", ree ona onome sleva.
"Kako se zove?"
"Ne znam."
"Ne zna."
"Ne."
"Shvatam", ree Tria. "A ta je sa vama dvojicom?"
"Ne znamo."
"Dobro. U redu. Moda mi moete rei odakle ste?"
Zavrteli su glavama.
"Ne znate odakle ste?"
Ponovo su zavrteli glavama.
"Tako, dakle", ree Tria. "Kakav ste... ovaj..."
Brljala je, ali, budui da je bila profesionalac, drala je kameru mirno dok je to inila.
"Mi smo u poslanstvu", ree jedan svemirac.
"U poslanstvu? U poslanstvu u kome treba da uinite - ta?"
"Ne znamo."
I dalje je mirno drala kameru.
"Pa, zato ste onda ovde na Zemlji?"
"Doli smo da te odvedemo."
Mirna kao kamen, mirna kao kamen. Mogla bi da koristi stativ. U stvari, upitala se da li bi trebalo
da upotrebi stativ. To se upitala zbog toga to joj je to dalo trenutak ili dva da svari ono to su upravo
rekli. Ne, pomisli, dranje u ruci prua vie slobode. Takoe je pomislila: u pomo, ta da radim?
"Zato ste", upita ona smireno, "doli da me vodite?"
"Zato to smo izgubili razum."
"Izvinite", ree Tria. "Morau da uzmem stativ."
Izgledali su dovoljno sreno i zadovoljno tamo gde su se zatekli, ne radei nita, dok je Tria na
brzinu traila stativ i montirala kameru na njega. Lice joj je bilo potpuno nepokretno, ali nije imala ni
najblau predstavu o tome ta se deava i ta da misli o svemu tome.
"U redu", ree ona kada je bila spremna. "Zato..."
"Dopao nam se tvoj intervju sa astrologom."
"Gledali ste ga?"
"Mi sve gledamo. Veoma se zanimamo za astrologiju. Dopada nam se. Veoma je zanimljiva. Nije
sve zanimljivo. Astrologija je zanimljiva. ta nam zvezde govore. ta zvezde predviaju. Dobro bi
nam dole takve informacije."
"Ali..."
Tria nije znala odakle da pone.
Pomiri se sa tim, pomisli ona. Nema svrhe da pokuava da predvidi ita u itavoj ovoj zbrci.

I tako je rekla: "Ali ja nita ne znam o astrologiji."

"Zato mi znamo."
"Vi znate?"
"Da. Pratimo svoje horoskope. Vrlo smo oduevljeni time. Imamo prilike da vidimo sve vae
novine i asopise i oduevljeni smo njima. Ali na voa kae da imamo problem."
"Imate vou?"
"Da."
"Kako se zove?"
"Ne znamo."
"Kako on kae da se zove, Hrista mu? Izvinite, to u morati da iseem. Kako on kae da se zove?"
"Ne zna ni on."
"Kako onda znate da vam je voa?"
"Preuzeo je komandu. Kae da neko mora da radi neto tamo."
"Ah!" ree Tria, uhvativi se za trag. "A gde je to 'tamo'?"
"Rupert."
"ta?"
"Vai ljudi zovu je Rupert. Deseta planeta od vaeg Sunca. Tamo smo nastanjeni mnogo godina.
Tamo je izuzetno hladno i nezanimljivo. Ali dobro za posmatranje."
"Zato nas posmatrate?"
"To je jedino to umemo da radimo."
"U redu", ree Tria. "Dobro. Kakav je to problem o kome pria va voa?"
"Triangulacija."
"Molim?"
"Astrologija je veoma precizna nauka. To znamo."
"Pa...", ree Tria, a zatim ostavi stvar na tome.
"Ali precizna je za vas ovde na Zemlji."
"D... a... a..." Imala je gadan oseaj da je poela nejasno da nazire neto.
"I zato, kada se Venera raa u Jarcu, na primer, to je sa Zemlje. Kako to deluje ako smo mi na
Rupertu? ta ukoliko se Zemlja raa u Jarcu? Teko je za nas da to znamo. Meu stvarima koje smo
zaboravili, a za koje mislimo da su mnoge i duboke, nalazi se i trigonometrija."
"Da raistimo", ree Tria. "elite da poem sa vama na... Ruperta..."
"Da."
"Da vam preraunam horoskope tako da uzmu u obzir relativne poloaje Zemlje i Ruperta?"
"Da."
"Dobijam li ekskluzivna prava?"
"Da."
"Vaa sam", ree Tria, razmiljajui kako bi u najgorem sluaju mogla da proda priu 'Nenal
Inkvajereru'.
Kada se popela na letelicu koja e je odvesti do najudaljenijih granica Sunevog sistema, prva
stvar sa kojom su se srele njene oi bio je niz video monitora preko kojih su promicale hiljade slika.
etvrti svemirac sedeo je i gledao ih, ali bio je usredsreen na jedan poseban ekran koji je, za
razliku od ostalih, sadrao mirnu sliku. Bio je to snimak spontanog intervjua koji je Tria upravo
sprovela sa njegovom trojicom kolega. On podie pogled kada ju je video kako bojaljivo ulazi.
"Dobro vee, madam MekMilan", ree on. "Dobar rad kamerom."

6.
Ford Prefekt doskoi na pod u trku. Tle se nalazilo na otprilike tri palca dalje od tunela za
ventilaciju nego to se seao i zato je pogreno procenio taku na kojoj e doskoiti na pod, poeo da
tri prerano, nespretno se zateturao i uganuo lanak. Prokletstvo. Svejedno je otrao hodnikom, lako
epajui.
Svuda po zgradi alarmi su eruptirali u uobiajenu mahnitost uzbuenja. On se baci u zaklon iza
uobiajenih ormaria za zalihe, obazre se da proveri da ga niko nije primetio i poe brzo da peca po
torbici za uobiajenim stvarima koje e mu biti potrebne.
lanak ga je, neuobiajeno, boleo kao avo.
Tle ne samo to je bilo tri palca dalje od tunela za ventilaciju nego to se seao, ve je i bilo na
drugoj planeti od one koje se seao, ali tri palca su bili ta koji su ga uhvatila na legalu. Uredi
'Autostoperskog vodia kroz Galaksiju' esto su u veoma kratkom roku prebacivani sa jedne planete
na drugu, zbog lokalne klime, lokalnih neprijateljstava, rauna za struju ili poreza, ali uvek su ponovo
sazdavani na istovetan nain, gotovo do poslednjeg molekula. Za mnogobrojne zaposlene u
kompaniji, raspored njihovih ureda predstavljao je jedinu stalnu veliinu za koju su znali u ozbiljno
izoblienoj linoj Vaseljeni.
Ali neto je bilo udno.
To samo po sebi nije bilo iznenaujue, pomisli Ford dok je vadio pekir za bacanje lake
kategorije. Bukvalno sve u njegovom ivotu bilo je, u veoj ili manjoj meri, udno. Re je bila samo
o tome da je izgledalo udno na neto drugaiji nain u poreenju sa onim nainom na koji je navikao
da stvari budu udne, a to je bilo, pa, neobino. Nije smesta mogao da razlui ta je to.
Izvadio je univerzalni klju broj 3.
Alarmi su radili na isti onaj stari nain koji je dobro poznavao. Bilo je u njima neke muzike uz
koju gotovo da je mogao da pevui. Sve to bilo je veoma poznato. Svet napolju bio je nov za Forda.
Nikada pre nije bio na Sakvo-Pilia Heni i dopala mu se. Imala je neku vrstu karnevalske atmosfere.
On izvadi iz torbice deji luk i strelu koje je kupio na ulinoj tezgi.
Otkrio je da je razlog za karnevalsku atmosferu na Sakvo-Piliji Heni taj to su metani svetkovali
godinji praznik pretpostavljenja Svetog Antvelma. Sveti Antvelm bio je, tokom ivota, slavni i
popularni kralj koji je svima doneo slavnu i popularnu pretpostavku. Kralj Antvelm pretpostavio je
da svi ele, budui da su sve ostale stvari bile sreene kako valja, da budu sreni, da uivaju i da se
zabavljaju najbolje to mogu. Na samrti poslednja volja bila mu je da sve lino bogatsvo zaveta za
finansiranje godinje svetkovine koja e svakoga podseati na to, sa mnogo dobre hrane, plesa i
naroito otkaenim igrama kao to je bila 'ulovite voketa'. Njegova pretpostavka bila je tako blistavo
dobra da su ga zbog nje proglasili za sveca. Ne samo to, ve su one ljude koji su ranije proglaavani
za svece zbog stvari kao to su smrt kamenovanjem na nain bedan u svakom pogledu ili ivot
naglavce u buriima punim izmeta smesta raalovali i sada se za njih smatralo da predstavljaju
prilinu bruku.
Poznati H-oblik zgrade 'Autostoperskog vodia' dizao se nad obrisima grada i Ford Prefekt probio
se u njega na poznati nain. Uvek je ulazio kroz sistem za ventilaciju, a ne kroz glavni ulaz, zbog toga
to su glavnim ulazom patrolirali roboti iji je zadatak bio da ispituju zaposlene u dolasku u vezi sa
trokovima. Rauni Forda Prefekta bili su na zlom glasu kao sloeni i teki i on je, sve u svemu,
otkrio da su roboti sa ulaza previe loe opremljeni da shvate razloge koje je eleo da iznese u vezi
sa njima. Zbog toga mu se vie dopadalo da ue drugim putem.
To je pretpostavljalo ukljuivanje gotovo svih alarma u zgradi, ali ne i onog u odeljenju

raunovodstva, a to je bilo ba ono to se Fordu dopadalo.

Sakrio se iza ormaria za zalihe, liznuo gumenu sisaljku na vrhu strelice-igrake i onda je
namestio na strunu luka.
Posle otprilike trideset sekundi robot za obezbeenje, veliki kao omanja dinja, ulete hodnikom
otprilike u visini struka, pri tome osmatrajui levo i desno ne bi li opazio ita neuobiajeno.
avolski valjano odmereno, Ford mu izbaci strelu na put. Strela prelete hodnik i zakai se,
uzdrhtala, za suprotni zid. Dok je letela, senzori robota u trenutku se prikovae na nju i robot zaokrenu
za devedeset stepeni da bi je sledio i video ta je to, kog avola, i kuda se zaputilo.
To je kupilo Fordu jednu dragocenu sekundu, tokom koje je robot bio okrenut na suprotnu stranu.
On baci pekir preko leteeg robota i pogodi ga.
Zbog raznoraznih senzorskih izrataja kojima je robot bio ukraen, on nije mogao da manevrie
unutar pekira i samo se trzao napred-nazad, nemoan da se okrene i suoi sa zarobljivaem.
Ford ga brzo povue prema sebi i pribi ga uz tle. Ovaj poe alostivo da cvili. Jednim brzim i
uvebanim pokretom Ford posegnu ispod pekira univerzalnim kljuem broj 3 i odvrnu malu,
plastinu plou na vrhu robota koja je otvarala pristup njegovim logikim kolima.
E sad, logika je divna stvar, ali, kao to je proces evolucije otkrio, ima odreenih nedostataka.
Sve to misli logino moe da se nadmudri od strane neega drugoga to misli bar u isto tolikoj
meri logino. Najlaki nain da se nadmudri savreno logian robot jeste da mu se ubacuje isti
redosled nadraaja ponovo i ponovo, tako da se ovaj zatvori u petlju. To su pokazali slavni opiti sa
sendviima sa haringom, sprovoeni pre vie milenijuma na MIZSIMOIOS-u (Maksimegalonskom
institutu za sporo i mukotrpno otkrivanje iznenaujue oiglednih stvari).
Robot je programiran da veruje kako voli sendvie sa haringom. To je, u stvari, bio najtei deo
itavog opita. Jednom kada je robot programiran da poveruje kako voli sendvie sa haringom, pred
njega je stavljen sendvi sa haringom. Na ta bi robot pomislio: 'Ah! Sendvi sa haringom! Ja volim
sendvie sa haringom.'
Onda bi se sagao i uzeo sendvi sa haringom u svoje hvataljke za sendvie sa haringama i ponovo
se podigao. Na nesreu po robota, ove su bile izraene na takav nain da je in ispravljanja izazivao
ispadanje sendia sa haringama pravo sa hvataljki za sendvie sa haringama i njihov pad na pod
ispred robota. Na ta bi robot pomislio: 'Ah! Sendvi sa haringom...' - i stao da ponavlja isti in
ponovo i ponovo. Jedina stvar koja je spreavala da sendviu sa haringama ne dosadi itav prokleti
posao i da ne otpuzi u potragu za drugim nainima ubijanja vremena bilo je to to je sendvi sa
haringama, budui da je re o paretu mrtve ribe izmeu dve krike hleba, bio za nijansu manje
svestan onoga to se deava nego robot.
Naunici na Institutu otkrili su na taj nain vunu silu iza svih promena, razvoja i noviteta u ivotu,
a re je bila o sledeem: sendvii sa haringama. Objavili su lanak o tom efektu, koji je pretrpeo
opte kritike kao izuzetno tupav. Onda su proverili brojke koje su otkrili i shvatili da su, u stvari,
otkrili ono to se naziva 'dosada', ili, radije, praktinu funkciju dosade. U groznici uzbuenja
nastavili su da otkrivaju druga oseanja, poput 'razdraljivosti', 'potitenosti', 'neodlunosti',
'mrzovolje' i tako dalje. Sledei veliki proboj ostvaren je kada su prestali da koriste sendvie sa
haringom, prilikom ega im je na raspolaganje doao itav jedan talas novih oseanja za
prouavanje, kao to su 'olakanje', 'radost', 'ivahnost', 'apetit', 'zadovoljstvo' i, najvanije od svega,
elja za 'sreom'.
To je bio najvei od svih proboja.
Ogromne gomile sloenih kompjuterskih programa koji su upravljali ponaanjem robota u svim
moguim sluajevima mogle su se zameniti veoma jednostavno. Robotima je samo bila potrebna

sposobnost da se ili dosauju ili da budu sreni, kao i dva uslova koje je trebalo ispuniti da bi se
ostvarila ta stanja. Ostalo e odraditi sami.
Robot koga je Ford zarobio pod pekirom u tom trenutku nije bio srean robot. On je bio srean
kada je mogao da se kree. Bio je srean kada je mogao da vidi druge stvari. Naroito je bio srean
kada bi video kako se druge stvari kreu, a posebno ukoliko su se te druge stvari kretale i radile
stvari koje ne bi smele, zbog toga to je onda mogao, uz prilino zadovoljstvo, da ih prijavi.
Ford e to uskoro popraviti.
On unu iznad robota i stisnu ga kolenima. Pekir je ovome i dalje prekrivao sve senzorske
mehanizme, ali Ford mu je sada otkrio logika kola. Robot je cmizdravo i jadno zujao, ali mogao je
samo da se trza, ali ne i stvarno da se pokrene. Upotrebivi klju, Ford izvadi mali ip iz leita. im
je ovaj iziao, robot zaneme i naprosto stade gde se zatekao kao u komi.
ip koji je Ford izvadio bio je onaj koji je sadravao sve uslove koje je trebalo ispuniti da bi se
robot oseao sreno. Robot je bio srean kada malo naelektrisanje iz take sa leve strane ipa stigne
u drugu taku sa desne strane. ip je odreivao hoe li naelektrisanje tamo stii ili nee.
Ford izvadi malo pare ice koje je bilo prodenuto kroz pekir, pa gurnu jedan kraj u gornju levu
rupu podnoja ipa, a drugi kraj u rupu desno dole.
To je bilo sve. Sada je robot mogao da bude srean ta god se desilo.
Ford brzo ustade i skide pekir. Robot se die ushieno u vazduh po nekakvoj izuvijanoj putanji.
On se okrenu i vide Forda.
"Gospodine Forde, ser! Toliko sam srean to vas vidim!"
"Hej, ao, mali drukane", ree Ford.
Robot smesta javi centralnoj kontroli da je sve sada najbolje to moe biti u ovom najboljem od
svih moguih svetova, alarmi se hitro smirie i ivot se vrati na normalu.
To jest, gotovo na normalu.
Bilo je neeg udnog u vezi sa itavim mestom.
Mali robot grgoljio je od elektrinog zadovoljstva. Ford pouri niz hodnik, pustivi da naprava
lebdi po njegovom tragu i govori mu kako je prijatno sve i koliko joj je drago to moe to da mu kae.
Meutim, Ford se nije oseao prijatno.
Prolazio je pored lica ljudi koje nije poznavao. Nisu izgledali poput njegove vrste ljudi. Bili su
previe uredni. Oi su im bile previe mrtve. Svaki put kada bi pomislio da je u daljini ugledao
nekoga koga poznaje i pourio da se pozdravi, ispostavilo bi se da je to neko drugi, sa sveukupno
mnogo zaeljanijom frizurom i mnogo pouzdanijim, odlunijim pogledom od, pa, od ikoga koga je
Ford poznavao.
Stepenite je pomereno dva palaca ulevo. Tavanica je neznatno sputena. Hol je bio preureen.
Sve te stvari nisu bile same po sebi zabrinjavajue, iako su malo rastrojavale. Stvar koja je
zabrinjavala bio je dekor. Nekada je bio nametljiv i dreav. Skup - jer se 'Vodi' prodavao tako
dobro po civilizovanoj i postcivilizacijskoj Galaksiji - ali skup i zabavan. Otkaene maine za igre
bile su nanizane po hodnicima. Ludaki obojeni klaviri visili su sa tavanice, opaka morska stvorenja
sa planete Viv izranjala su iz bazena po atrijumima ispunjenim drveem, robotski batleri u tupavim
kouljama vrteli su se po hodnicima u potrazi za akama u koje bi mogli da gurnu penuava pia.
Ljudi su vodili grozozmajeve na povocu i drali pterosponde na nosaima po uredima. Narod je
umeo dobro da se zabavlja, a ako neko i nije, mogao je da se upie na kurseve koji e to popraviti.
Sada nije bilo niega od svega toga.
Neko je proao po mestu i obavio ogavni posao dovoenja u sklad sa dobrim ukusom.
Ford otro skrenu u jednu malu senicu, prui ruku i povue leteeg robota za sobom. Tu unu i

zapilji se u grgotavog kibernauta.

"ta se ovde desilo?" hteo je da zna.
"Oh, sve same najlepe stvari, ser, sve same najlepe mogue stvari. Smem li da vam sednem u
krilo, molim vas?"
"Ne", ree Ford i odgurnu stvar. Ova je toliko uivala u tome da bude odbaena na takav nain da
je poela da se njie gore-dole, grgolji i obeznanjuje. Ford je ponovo dograbi i zadra vrsto u
vazduhu na stopu od lica. Ova pokua da ostane gde jeste, ali nije mogla da se suzdri da blago ne
drhti.
"Neto se promenilo, zar ne?" prosikta Ford.
"Oh, da", skiao je robot, "na najarobniji i najdivniji nain. Toliko mi je lepo zbog toga."
"Pa kako je onda bilo ranije?"
"Izvanredno."
"A dopada ti se nain na koji se promenilo?" hteo je da zna Ford.
"Dopada mi se sve", jeao je robot. "Naroito kada tako viete na mene. Uinite to ponovo, molim
vas."
"Samo mi reci ta se desilo!"
"Oh, hvala, hvala!"
Ford uzdahnu.
"U redu, u redu", prodahta robot. "'Vodi' je promenio vlasnitvo. Ima novu upravu. Sve je toliko
predivno da mi doe da se istopim. Stara uprava bila je isto tako prekrasna, razume se, iako nisam
siguran da sam tako mislio u svoje vreme."
"To je bilo pre nego to ti je u glavu gurnuto pare ice."
"Kako istinito. Kako divno istinito. Kako divno, penuavo, iskriavo, silovito istinito. Kako
istinski ekstatino ispravno opaanje."
"ta se desilo?" ustrajao je Ford. "Ko je u toj novoj upravi? Kada su preuzeli vostvo? Ja... oh,
nema veze", dodade on kada mali robot poe da blebee od nekontrolisanog zadovoljstva i da mu se
trlja o koleno. "Idem da vidim sam."
Ford se baci na vrata glavnog i odgovornog urednika, skupi se u vrstu loptu kada okvir prsnu i
popusti, brzo se otkotrlja preko poda do mesta na kome su obino stajala kolica sa nekim od
najmonijih i najskupljih napitaka u Galaksiji i dograbi kolica; zatim, koristei ih kao zaklon, prevue
i njih i sebe preko glavnog izloenog dela poda ureda do mesta gde je stajala skupocena i izuzetno
neukusna statua Lede i Oktopoda i sakri se iza nje. U meuvremenu je mali robot za obezbeenje,
uavi u visini prsa, bio poaen samoubilakim zadovoljstvom zato to je odvukao puanu paljbu
sa Forda.
Takav je bar bio plan, i to neophodan. Trenutni glavni i odgovorni urednik, Stagjar-zil-Dogo, bio
je opasno neuravnoteen tip koji je na ubitaan nain gledao saradnike koji bi mu se pojavili u uredu
bez stranica sveeg, proverenog primerka i imao je bateriju laserski navoenog vatrenog oruja
povezanog sa posebnim napravama za skeniranje u okviru vrata koje je trebalo da prepoznaju sve one
koji samo donose izuzetno dobar razlog zbog ega nisu nita napisali. Na taj nain obezbeivan je
visok prinos.
Na nesreu, kolica sa piem nisu bila tu.
Ford se oajniki bacio postrance i napravio salto prema statui Lede i Oktopoda, koja takoe nije
bila tu. Kotrljao se i bacao po odaji u nekoj vrsti nasumine panike, sapleo se, poleteo, tresnuo u
prozor koji je sreom bio graen tako da izdri raketne napade, odbio se i sruio u izgruvanu i
iznurenu gomilu iza prijatne, sive sofe od guvane koe, koja ranije nije bila tu.

Posle nekoliko sekundi lagano je provirio povrh sofe. Kao to nije bilo kolica sa piem i Lede sa
Oktopodom, isto tako, zapanjujue, nije bilo ni puane paljbe. On se namrti. Sve to bilo je u
potpunosti pogreno.
"Gospodin Prefekt, pretpostavljam", ree neiji glas.
Glas je dolazio od nalickane spodobe iza ogromnog keramikog radnog stola uokvirenog
tikovinom. Stagjar-zil-Dogo moda je i bio avolska osoba, ali niko ga, iz itavog niza razloga, nije
mogao nazvati nalickanim. To nije bio Stagjar-zil-Dogo.
"Prema nainu vaeg ulaska pretpostavljam da trenutno nemate novog materijala za, ovaj, 'Vodi'",
ree nalickana spodoba. Tip je sedeo laktova oslonjenih o sto i drao vrhove prstiju na nain koji,
neobjanjivo, nikada nije proglaen za zloin.
"Imao sam posla", ree Ford poprilino slabanim glasom. On se teturavo podie na noge, istei
sa sebe prainu. A onda pomisli: kog avola govorim slabanim glasom? Morae da preuzme
kontrolu nad itavom situacijom. Treba da otkrije ko je, do avola, ta osoba - i iznenada je smislio
nain da to uini.
"Ko si ti, do avola?" upita on.
"Ja sam tvoj novi glavni i odgovorni urednik. To jest, ukoliko odluimo da zadrimo tvoje usluge.
Ime mi je Van Harl." Nije pruio ruku. Samo je dodao: "ta si to uinio tom robotu za obezbeenje?"
Mali robot se vrlo, vrlo polako kotrljao po tavanici i tiho jeao za sebe.
"Uinio sam da bude veoma srean", odreza Ford. "To mi doe kao misija. Gde je Stagjar? Jo
bitnije, gde su mu kolica sa piem?"
"Gospodin zil-Dogo vie nije u ovoj organizaciji. Pretpostavljam da mu kolica sa piem pomau
da se pomiri sa tom injenicom."
"Organizacija?" dreknu Ford. "Organizacija? Koja prokleto tupava re za ovakvu firmu!"
"Upravo je to nae miljenje. Nestruktuiranost, preplaenost, neorganizovanost,
prealkoholiziranost. I sve to", dodade Harl, "samo to se tie urednika."
"Ja u da se staram o vicevima", dreknu Ford.
"Ne", ree Harl. "Ti e da se stara za kolumnu o restoranima."
On baci pred njega na sto pare plastike. Ford se nije pokrenuo da ga podigne."
"Ti - ta?" upita Ford.
"Ne. Ja Harl. Ti Prefekt. Ti raditi kolumnu o restoranima. Ja sedeti ovde i govoriti da ti raditi
kolumnu o restoranima. Ti kapirati?"
"Kolumnu o restoranima?" upita Ford, previe zbunjen da bi se jo stvarno naljutio.
"Sedi, Prefekte", ree Harl. On napravi krug u svojoj fotelji na okretanje, ustade i poe da
posmatra majune mrlje koje su uivale u karnevalu dvadeset tri sprata nie.
"Vreme je da dignemo ovaj posao na zdrave temelje, Prefekte", odreza on. "Mi u Preduzeu
InfiniDim smo..."
"Vi - gde?"
"Preduzee InfiniDim. Kupili smo va 'Vodi'."
"InfiniDim?"
"Milione smo uloili u to ime, Prefekte. Poni da ga voli ili poni da se pakuje."
Ford slee ramenima. Nije imao ta da pakuje.
"Galaksija se menja", ree Harl. "I mi moramo da se menjamo sa njom. Da idemo s tritem.
Trite napreduje. Nove tenje. Nove tehnologije. Budunost je..."
"Nita mi ne priaj o budunosti", ree Ford. "Bio sam uzdu i popreko u budunosti. Pola
vremena provodim tamo. Isto je kao i bilo gde drugde. Bilo kada drugde. ta god. Iste stare stvari u

brim kolima i po smrdljivijem vazduhu."

"To je jedna budunost", ree Harl. "To je tvoja budunost. Mora da naui da misli
multidimenziono. Postoje bezgranine budunosti koje se proteu u svim smerovima od ovog trenutka
- a i od ovog, i od ovog. Na milijarde, a umnoavaju se svakim trenom! Svaki mogu poloaj svakog
mogueg elektrona naduvava se u milijarde mogunosti! Milijarde i milijarde blistavih, sjajnih
budunosti! Zna li ta to znai?"
"Pljucka sebi na bradu."
"Milijarde i milijarde trita!"
"Shvatam", ree Ford. "Znai, prodajete milijarde i milijarde 'Vodia'."
"Ne", ree Harl, posegnu za svojom maramicom i ne nae je. "Izvini", ree on, "ali ovo me toliko
uzbudi." Ford mu prui svoj pekir.
"Razlog zbog koga ne prodajemo milijarde i milijarde 'Vodia'", nastavi Harl, poto je obrisao
usta, "jesu trokovi. Umesto toga, prodajemo jedan jedini 'Vodi' milijardama i milijardama puta.
Koristimo viedimenzionu prirodu Vaseljene da bismo srezali trokove izrade. I ne prodajemo ga
stoperima bez prebijene pare. Koja je to bila glupa zamisao! Nai deo trita koji, vie ili manje po
definiciji, nema ni prebijene pare i onda pokuavati da prodaje njemu. Ne. Prodajemo uticajnom
poslovnom putniku i njegovoj eni na odmoru u milijardama, milijardama razliitih budunosti. To je
najkorenitiji, najdinaminiji i najprodorniji poslovni poduhvat u itavoj multidimenzionoj
beskonanosti vreme/prostor/verovatnoa."
"A od mene biste hteli da vam budem restoranski kritiar", ree Ford.
"Cenili bismo tvoje priloge."
"Ubij!" drekne Ford. To je dreknuo na svoj pekir.
Pekir skoi iz Harlovih ruku.
Nije to bilo zbog toga to je imao imalo sopstvenu pokretaku silu, ve zbog toga to je Harla
toliko prenerazila pomisao da bi je mogao imati. Sledea stvar koja ga je prenerazila bio je prizor
Forda Prefekta kako leti na njega preko stola pesnicama napred. U stvari, Ford je samo skoio za
kreditnom karticom, ali ne moete zauzimati onu vrstu poloaja kakvu je Harl zauzimao u onakvoj
vrsti organizacije u kakvoj ga je Harl zauzimao bez razvijanja zdravog paranoidnog pogleda na ivot.
On uini pametan korak u smislu bezbednosti tako to se bacio unatrag, otro udario glavom u staklo
neprobojno za rakete, a potom utonuo u niz zabrinutih i izuzetno linih snova.
Ford je leao preko stola, iznenaen kako je sve lako prolo. On hitro baci pogled na pare
plastike koje je sada drao u ruci - bila je to Dine-O-Raun kreditna kartica sa njegovim imenom ve
ugraviranim i datumom isticanja dve godine od sada, to je moda bila najuzbudljivija stvar koju je
Ford ikada video u ivotu - a onda se uspentrao preko stola da se postara za Harla.
Ovaj je disao prilino lako. Fordu pade na pamet da bi disao jo lake kada mu teina novanika
ne bi pritiskala grudi, i zato je gurnuo ruku u Harlov dep na grudima i poeo da prebira po njemu.
Lepa svota gotovine. Kreditna dokumentacija. lanska karta Ultragolf kluba. Druge klupske lanske
karte. Fotografija neije ene i porodice - verovatno Harlove, ali ovih dana ovek nije mogao da
bude siguran. Zauzeti slubenici nisu imali vremena za enu i porodicu sa punim radnim vremenom,
ve su ove naprosto iznajmljivali za vikend.
Ha!
Nije mogao da poveruje ta je upravo pronaao.
Polako je izvadio iz novanika jedno jedino ludaki uzbudljivo pare plastike, ugnedeno u
svenju potvrda.
Nije bilo ludaki uzbudljivo gledati ga. U stvari, bilo je prilino dosadno. Bilo je manje i neto

deblje od kreditne kartice i poluprovidno. Ukoliko biste ga prineli svetlu, videli biste mnogo
holografski kodiranih informacija i slika ubaenih pseudoinima duboko ispod njegove povrine.
Bio je to Ident-i-Olak i bilo je ba nevaljalo i aavo od Harla to ga je vucarao po novaniku,
iako savreno shvatljivo. Danas je bilo toliko razliitih naina na koji se od vas zahtevalo da pruite
potpuni dokaz svog identiteta da je ivot lako mogao postati izuzetno zamoran ve zbog te injenice,
na stranu problemi prilikom pokuaja da se dejstvuje kao koherentna svest u jednoj epistemoloki
neodreenoj Vaseljeni. Na primer, pogledajte samo maine za gotovinu. Redovi ljudi stoje i ekaju
da im se oitaju otisci prstiju, da im se skaniraju mrenjae, sastrue neto koe sa zadnjeg dela vrata
i da se podvrgnu trenutnoj (ili gotovo trenutnoj - dobrih est ili sedam sekundi u zamornoj stvarnosti)
genetskoj analizi, zatim da odgovaraju na trik pitanja o lanovima svoje porodice kojih se ak nisu ni
seali, kao i o zabeleenim omiljenim bojama stolnjaka. I sve to samo da bi podigli malo rezervnog
novca za vikend. Ukoliko ste pokuavali da dobijete kredit za turbo auto, da potpiete sporazum o
smanjenju broja balistikih projektila ili da platite za itav restoran, stvari su lako mogle postati
stvarno zamorne.
I zato, Ident-i-Olak. On je svaku svakcijatu informaciju o vama, vaem telu i ivotu beleio na
jednu svenamensku karticu koju su maine mogle da oitavaju i koju ste onda bili u prilici da nosite
po novaniku, to je predstavljalo najvei trijumf tehnologije do dana dananjeg i nad samom sobom
i nad zdravim razumom.
Ford ga gurnu u dep. Upravo mu je pala na pamet izuzetno dobra zamisao. Pitao se koliko dugo
e Harl ostati bez svesti.
"Hej!" povika on na malog robota veliine bundeve koji je i dalje balavio od euforije na tavanici.
"Hoe da ostane srean?"
Robot progrglja da hoe.
"Onda se dri mene i bez greke radi sve to ti kaem."
Robot odgovori da je sasvim srean tamo gde se zatekao na tavanici, hvala lepo. Nikada ranije
nije shvatio koliko se istog uivanja moe dobiti zahvaljujui valjanoj tavanici i eleo je da dublje
istrauje svoja oseanja u pogledu tavanica.
"Samo ostani", ree Ford, "pa e ubrzo da te uhvate i da ti zamene ip za uslovljavanje. Ako hoe
da ostane srean, krei odmah."
Robot ispusti dugi, oseajni uzdah potisnute tuge i uz oklevanje dolebde sa tavanice.
"uj", ree Ford, "moe li da usreuje ostatak sistema za bezbednost jedno dva minuta?"
"Jedna od radosti istinske sree", pevuio je robot, "jeste deoba. Bujam, penuam se, prelivam
od..."
"U redu", ree Ford. "Samo ti proiri malo sree po bezbednjakoj mrei. Ne daj joj nikakve
informacije. Samo je usrei, tako da ne oseti potrebu da te pita za bilo ta."
On podie pekir i veselo protra kroz vrata. ivot je u poslednje vreme postao malo turoban.
Sada je pokazivao sve znake da e postati izuzetno leprav.

7.
Artur Dent je u ivotu bio po raznim rupagama, ali nikada pre nije video astrodrom sa natpisom:
'ak i oajniko potucanje bolje je od dolaska na ovo mesto.' Radi dobrodolice za posetioce u holu
za dolaske istakli su sliku predsednika taSad, nasmeenog. Bila je to jedina njegova slika koju je
iko bio u stanju da nae, a napravljena je ubrzo poto se ustrelio, pa je zato, iako je fotos bio
retuiran najbolje to se moglo, osmeh na njegovom licu izgledao prilino sablasno. Slepoonica mu
je bila docrtana kredom. Za fotografiju nije pronaena zamena zbog toga to nije pronaena zamena
ni za predsednika. Postojala je samo jedna ambicija koju je iko na planeti ikada imao, a to je - otii
odavde to pre.
Artur se prijavi u malom motelu u predgrau i turobno sede na krevet koji je bio vlaan, a zatim
poe da prelistava malu brouru sa informacijama, koja je takoe bila vlana. Na njoj je pisalo da je
planeta zvana taSad nazvana prema prvim reima prvih naseljenika koji su stigli na nju posle truda
da preko svetlosnih godina stignu do najdaljih neistraenih oblasti Galaksije. Glavni grad se zvao
taJeTuJe. Nije bilo drugih gradova vrednih pomena. Naseljavanje planete taSad nije ba bilo
uspeno, a ljudi koji su stvarno eleli da ive na taSad ba i nisu bili ljudi sa kojima biste voleli da
provodite vreme.
U brouri se pominjala trgovina. Glavni trgovaki artikal bile su koe vodoveprova sa taSada,
ali trgovina tu ba nije cvetala, jer niko pri zdravoj pameti ne bi kupio kou vodovepra sa taSada.
Ipak, nekako je opstajala za dlaku, zbog toga to je u Galaksiji uvek postojao znaajan broj ljudi koji
nisu bili pri zdravoj pameti. Artur se oseao prilino neprijatno dok se obazirao po nekim od
saputnika u malom brodskom odeljku za putnike, prilikom dolaska.
Broura je opisivala deo istorije planete. Ko god da ju je napisao, oevidno je poeo sa namerom
da malo podigne moral, jer je naglasio da, u stvari, nije bilo hladno i vlano sve vreme, ali nije
mogao da pronae jo mnogo toga pozitivnog, tako da se ton teksta brzo rastoio u divljaku ironiju.
Govorio je o ranim godinama naseljavanja. Rekao je da su glavne delatnosti to se obavljaju na
taSad lov, dranje i korienje za hranu lokalnih vodoveprova, koji su bili jedina preivela
ivotinjska vrsta na planeti, budui da su sve druge jo davno izumrle od oajanja. Vodoveprovi su
bili sitna, opaka stvorenja, a mala margina koja je nedostajala da budu u potpunosti nepogodni za jelo
bila je upravo ona na kojoj je i opstajao ivot na planeti. I onda, koje su bile te nagrade, koliko god
beznaajne, koje su inile ivot na taSad vrednim ivljenja? Pa, nije ih bilo. Ni jedne jedine. ak je
i pokuaj pravljenja za vlastito korienje zatitne odee od koe vodovepra bio veba u razoaranju
i zaludnosti, budui da su te koe bile neobjanjivo tanke i proputale su vodu. To je izazvalo mnogo
zbunjenih rasprava meu naseljenicima. U emu je bila tajna odravanja toplote kod vodoveprova?
Da je ikada iko nauio jezik kojim su vodoveprovi razgovarali izmeu sebe, otkrio bi da tajna ne
postoji. Vodoveprovima je bilo hladno i bili su mokri kao i bilo ko drugi na planeti. Niko nije imao
ni najmanju elju da naui jezik vodoveprova iz jednostavnog razloga to su ta stvorenja optila meu
sobom tako to su grizla jedno drugo za butine. Budui da je ivot na taSad bio takav kakav je bio,
najvei deo onoga to je jedan vodovepar imao da kae o njemu lako se moglo predstaviti na taj
nain.
Artur je prelistavao brouru dok nije otkrio ono to je traio. U zadnjem delu bilo je nekoliko
mapa planete. Bile su uraene prilino traljavo, jer izgledalo je malo verovatno da e mnogo
zanimati ikoga, ali rekle su mu ono to je eleo da zna.
Najpre ih nije prepoznao, jer su mape bile okrenute na drugaiji nain od onoga koji je oekivao i
izgledale su, prema tome, sasvim nepoznato. Razume se, gore i dole, sever i jug, u potpunosti su

proizvoljna odredita, ali navikli smo da vidimo stvari onako kako smo navikli da ih vidimo i Artur
je morao da okree mape gore-dole da bi u njima razabrao ikakav smisao.
Postojala je jedna velika kopnena masa na gornjoj levoj strani slike koja se suavala nadole do
tanunog struka, a zatim se ponovo naduvavala u vidu ogromne zapete. Sa desne strane bila je zbirka
krupnih oblija nabacanih zajedno na poznat nain. Oblici nisu bili sasvim isti i Artur nije znao da li
je to zbog toga to je mapa tako gruba, zato to je nivo mora postao vii, ili, pa, usled toga to su
stvari ovde naprosto drugaije. Ali dokazi su bili nepobitni.
Bila je to nepobitno Zemlja.
Ili, radije, najnepobitnije nije bila.
Samo je veoma liila na Zemlju i zauzimala iste koordinate u vreme/prostoru. Kakve koordinate je
zauzimala u verovatnoi moglo se samo nagaati.
On uzdahnu.
Bilo je to, shvati on, najblie to se mogao nadati da e prii domu. to je znailo da je otprilike
najdalje mogue od doma. Turobno je zalupio brouru i zapitao se ta, za ime sveta, sad da uradi.
Dopustio je sebi da se uplje nasmeje na ono to je upravo pomislio. On pogleda na svoj stari sat
i malo ga protrese da ga navije. Prema njegovoj sopstvenoj vremenskoj skali, bila mu je potrebna
godina dana da stigne dovde. Godina dana otkako se dogodila nesrea u hipersvemiru u kojoj je
Fener u potpunosti nestala. U jednom asu sedela je tu pored njega u MlitDetu; u sledeem trenu
brod je napravio jedno savreno normalno 'hop' u hipersvemiru i, kada se on ponovo obazro, nje vie
nije bilo. Sedite ak nije bilo ni toplo. ak joj ni ime nije bilo na listi putnika.
Svemirski prevoznik ga je doekao uz oprez kada se poalio. Razne neugodne stvari deavaju se
tokom svemirskih putovanja, a mnoge od njih donose velike svote novca advokatima. Ali kada su ga
upitali iz kog sektora Galaksije su on i Fener krenuli i kada im je on rekao ZZ9 Plural Z Alfa,
opustili su se u potpunosti na nain za koji Artur uopte nije bio siguran da mu se dopada. ak su se
malo i nasmejali u brk, iako saoseajno, razume se. Ukazali su mu na stavku u ugovoru za kartu u
kojoj je pisalo da se bia iji ivot potie iz zona Plurala savetuju da ne putuju hipersvemirom i da to
ine na sopstvenu odgovornost. Svi, rekoe oni, znaju to. Blago su suzdravali posprdni smeh i vrteli
glavama.
Kada je Artur napustio njihove urede, otkrio je da blago drhti. Ne samo da je izgubio Fener na
najpotpuniji i najzaokrueniji mogu nain, ve je i oseao da to vie vremena provodi po Galaksiji,
broj stvari o kojima ne zna nita kao da se samo poveava.
Upravo dok je bio na trenutak izgubljen u tim bolnim seanjima, zau se kucanje na vratima
njegove motelske sobe, koja se potom smesta otvorie. Neki gojazni i neuredni ovek ue, nosei
Arturov mali kofer.
Stigao je do: "Gde da ostavim..." kada neto silovito polete na njega i on se teko srui na vrata,
pokuavajui da odagna udarcima sitno i kutravo stvorenje koje je reei iskoilo iz vlane noi i
zabilo mu zube u butinu i pored debelih slojeva kone postave koje je nosio na tom mestu. Doe do
kratke, rune zbrke, galame i treskanja. ovek je mahnito vikao i pokazivao prstom. Artur dohvati
glomaznu palicu koja je stajala pokraj vrata oevidno za tu svrhu i tresnu njom vodovepra.
Vodovepar smesta otpusti eljust i otklipsa unatrag, zbunjen i izgubljen. Bojaljivo se zavukao u
ugao sobe, podvio rep pod zadnje noge i uznemireno se upiljio u Artura, neprekidno i nespretno
trzajui glavu na jednu stranu. Izgledalo je da mu je eljust iaena. Malo je cvileo i strugao mokrim
repom po podu. Pored vrata, debeljko sa Arturovim koferom sedeo je i psovao, pokuavajui da
zaustavi krv iz butine. Odea mu je ve bila mokra od kie.
Artur je piljio u vodovepra, ne znajui ta da ini. Vodovepar ga je upitno gledao, a onda pokua

da mu prie, isputajui alostive zvuke nalik na cviljenje. Bolno je micao vilicu. Zatim naglo skoi
prema Arturovoj butini, ali iaena vilica bila mu je preslaba da dobro uhvati i zato se samo skljoka
na pod, tuno cvilei. Debeljko skoi na noge, dohvati batinu i smlavi mozak vodovepra u lepljivu,
kaastu masu na tankom tepihu, a zatim je ostao da stoji tamo, zadihan, kao da izaziva ivotinju da
ponovo mrdne ako sme, makar samo jednom.
Jedno oko vodovepra prekorno je gledalo Artura iz smlavljenih ostataka glave.
"ta mislite, ta je pokuavao da kae?" upita Artur tankim glasom.
"Ah, nita posebno", ree ovek. "Bio je to njegov nain da se ponaa prijateljski. A ovo je samo
na nain da mu uzvratimo na prijateljstvo", dodade on, steui batinu.
"Kada je sledei let odavde?" upita Artur.
"Mislio sam da ste tek stigli", odvrati ovek.
"Da", ree Artur. "To je trebalo da bude kratka poseta. Samo sam eleo da vidim da li je ovo
pravo mesto ili nije. Izvinjavam se."
"Hoete da kaete da ste na pogrenoj planeti?" upita ovek alostivo. "Smeno koliko to mnogo
ljudi govori. Naroito oni koji ive ovde." Odmeravao je ostatke vodovepra uz duboku, iskonsku
kivnost.
"Oh, ne", ree Artur, "to je u redu, ovo je ona prava planeta." On podie mokru brouru koja je
leala na krevetu i gurnu je u dep. "U redu je, hvala, ja u ga uzeti", ree on i uze kofer od oveka.
Potom prie vratima i zagleda se u hladnu, mokru no.
"Da, to je ona prava planeta, u svakom sluaju", ree ponovo. "Prava planeta, pogrena
Vaseljena."
Jedna usamljena ptica letela je nebom nad njim kada je krenuo nazad prema astrodromu.

8.
Ford je imao sopstveni etiki kod. Nije bio ba Bog zna kakav, ali bio je njegov i on ga se drao,
manje ili vie. Jedno od pravila koja je postavio bilo je da nikada ne kupuje sam sebi pie. Nije bio
ba siguran da li se to rauna u etiku, ali ovek mora da se snalazi sa onim ime raspolae. Takoe je
bio vrsti i potpuni protivnik bilo kojeg oblika surovosti prema ma kojoj vrsti ivotinja, izuzimajui
guske. Dalje, nikada ne bi nita ukrao od poslodavaca.
Pa, ne ba tano ukrao.
Kada glavni raunovoa ne bi poeo teko da die i kada ne bi pritisnuo dugme za uzbunu i
hermetiko zatvaranje svih izlaza poto bi mu Ford uruio raun za trokove, onda bi Ford osetio da
nije valjano obavio posao. Ali bukvalno ukrasti bilo je druga stvar. To je znailo gristi ruku koja te
hrani. Da je sisa svim snagama, ak i da je gricne onako iz ljubavi - to da, ali nipoto i da je
stvarno ugrize. Ne, kada je ta ruka 'Vodi'. 'Vodi' je bio neto sveto i posebno.
Ali to e, pomisli Ford dok se provlaio i probijao nanie kroz zgradu, upravo sad da se promeni.
A oni mogu posle da krive samo sebe. Pogledaj samo sve te stvari. Nizovi urednih, sivih, uredskih
prostorija i slubenikih radnih stanica. itavo mesto bilo je unakaeno zujanjem zvaninih poruka i
vremena sastanaka koji su hitali po elektronskim mreama. Tamo, na ulici, igrali su se 'ulovite
voketa', za ime Zarkona, ali ovde, u samom srcu ureda 'Vodia', niko nije makar nemarno utirao
loptu po hodnicima ili etao odeven u neprikladno obojenu odeu za plau.
"Preduzee 'InfiniDim'", zarea Ford dok je brzim koracima silazio iz jednog hodnika u drugi.
Vrata za vratima arobno su se otvarala pred njim bez pitanja. Liftovi su ga sreno i zadovoljno
nosili na mesta do kojih ne bi smeli. Ford je pokuavao da ide najzamrenijom i najsloenijom
putanjom koju je bio u stanju da smisli, a opti smer bio je nanie kroz zgradu. Njegov sreni roboti
starao se za sve i irio talase pomirljivog zadovoljstva kroz sva kola za obezbeenje sa kojima se
susretao.
Ford pomisli kako bi trebalo da mu nadene neko ime, pa je odluio da ga nazove Emili Sanders,
prema nekoj devojci za koju su ga vezivala najlepa seanja. Onda je pomislio da je Emili Sanders
bezvezno ime za jednog robota bezbednjaka, pa je umesto toga odluio da ga zove Kolin, prema
Emilinom psiu.
Sada se kretao duboko po utrobi zgrade, po oblastima u koje nikada ranije nije zaao, oblastima
visoko i jo vie obezbeenim. Poeli su da ga susreu zbunjeni pogledi operativaca pored kojih je
prolazio. Na ovom nivou bezbednosti niste ih vie mogli nazvati ljudima. A verovatno su radili stvari
kakve rade samo operativci. Kada se uvee vrate kui, svojim porodicama, ponovo su postajali ljudi,
a kada bi ih njihova deica pogledala slatkim, sjajnim okicama i rekla: "Tatice, ta ti radi po ceo
dan?", oni bi samo rekli: "Obavljam svoje dunosti kao operativac", i na tome se zavravalo.
Prava istina bila je da su se raznorazne izuzetno nezgodne stvari odigravale iza veselog,
bezbrinog proelja koje je 'Vodi' voleo da pokazuje - ili je bar imao obiaj da ga pokazuje pre
nego to je umarirala ta druina iz preduzea 'InfiniDim' i itavu stvar pretvorila u neto krajnje
nezgodno. Bile su tu svakovrsne utaje poreza, reketi, pronevere i mutni dogovori, a sve se odvijalo
dole, po bezbednim nivoima zgrade koji su sluili za istraivanje i obradu podataka.
Svakih nekoliko godina vodi bi postavio temelje svom poslu - zapravo, i zgradi - na nekom
novom svetu i sve bi za izvesno vreme bilo sunev sjaj i smeh, dok bi 'Vodi' putao korenje u
lokalnu kulturu i ekonomiju, obezbeivao zapoljavanje, oseaj glamura i pustolovine i, na kraju, ne
ba toliko stvarne nadoknade koliko su metani oekivali.
Kada bi se 'Vodi' odselio, nosei sa sobom i svoju zgradu, odlazio je malice kao lopov u noi.

Zapravo, tano kao lopov u noi. Obino je polazio u rane jutarnje sate, a kada bi svanuo dan uvek bi
se ispostavilo da nedostaje mnogo toga. itave kulture i ekonomije uruile bi se za njime, esto posle
nedelju dana, a nekada napredne planete ostale bi oajne i zgranute, pa ipak nekako sa oseajem da
su uestvovale u jednoj velikoj pustolovini.
'Operativce' koji su upuivali zbunjene poglede Fordu, dok je ovaj marirao prema dubinama
najosetljivijih oblasti zgrade, umirivalo je prisustvo Kolina koji je leteo sa njim uz zujanje oseajnog
ispunjenja i olakavao mu put na svakom koraku.
Alarmi su se oglaavali po drugim krajevima zgrade. Moda je to znailo da je Van Harl ve
otkriven, to bi moglo biti problem. Ford se nadao da e biti u prilici da mu vrati Ident-i-Olak u
dep pre nego to se ovaj osvesti. Pa, bio je to problem za kasnije, a on trenutno nije imao ni
najbleu predstavu o tome kako e ga reiti. No, na trenutak se nee brinuti. Gde god da krene sa
malim Kolinom, bio je okruen oreolom slaanosti i svetlosti i, to je najvanije, voljnim i
popustljivim liftovima, kao i, u punom smislu rei, predusretljivim vratima.
Ford ak poe da zvidue, to mu je verovatno bila greka. Niko ne voli ljude koji zviduu, a
naroito ne ona boanska sila koja nam odreuje puteve.
Sledea vrata nisu htela da se otvore.
A to je bilo teta, jer ba su to bila ona koja je Ford traio. Stajala su pred njime, siva i odluno
zatvorena, sa natpisom:
ZABRANJEN ULAZ.
AK I OVLAENOM OSOBLJU.
OVDE SAMO TRAITE VREME.
TUTANJ!
Kolin prijavi da su vrata u ovim donjim delovima zgrade nepobitno mrzovoljnija.
Sada su se nalazili otprilike deset spratova ispod zemlje. Vazduh je bio kao iz friidera, a
neukusne, sive, pletene tapete ustupile su mesto surovim, elinim zidovima sa zakivcima. Kolinov
neobuzdani polet povukao se u neku vrstu odlune raspoloenosti. Rekao je da poinje pomalo da se
zamara. Sva energija odlazila mu je na to da upumpa makar malo prijateljstva u vrata ovde dole.
Ford utnu vrata. Ova se otvorie.
"Meavina zadovoljstva i bola", promrmlja on. "Uvek upali."
Uao je, a Kolin poe za njim. ak i sa icom zabijenom pravo u elektrodu za zadovoljstvo srea
mu je bila neke nervozne vrste. Malo je poigravao po vazduhu.
Odaja je bila mala, siva i zujala je.
Bilo je to nervno sredite itavog 'Vodia'.
Kompjuterski terminali nanizani uz sive zidove predstavljali su prozore na svaki vid delanja
'Vodia'. Tu, sa leve strane odaje, sakupljali su se izvetaji preko Sub-Eta mree od terenskih
istraivaa po svim zakucima Galaksije, ubacivali se pravo u mreu ureda pomonika urednika, gde
su sve dobre delove isecale sekretarice zbog toga to su pomonici urednika trenutno izili na ruak.
Preostali primerci potom su se prebacivali do drugog dela zgrade - druga noga slova 'H' - gde je bilo
smeteno pravno odeljenje. Pravno odeljenje isecalo je sve to je jo bilo makar i izdaleka valjano i
ispaljivalo ostatak do odgovornih urednika, koji su takoe bili na ruku. I zato bi sekretarice
odgovornih urednika proitale materijal, rekle da je glupav i isekle najvei deo onoga to je
preostalo.
Kada bi se urednici najzad doteturali nazad sa ruka, uzviknuli bi: "Kakvo nam je to bezvezno

sranje X" - gde je X ime reenog terenskog istraivaa - "poslao preko pola proklete Galaksije? ta
nam vredi to imamo nekoga ko provodi po tri itava orbitalna razdoblja u prokletim umnim zonama
Gagrakake, sa svim tim zanimljivim dogaajima tamo, ukoliko je ova hrpa beskrvnog blebetanja
najbolje to se udostojio da poalje. Obustavite mu plaanje trokova!"
"ta da radimo sa ovim primerkom?" pitala bi sekretarica.
"Ah, pusti ga preko mree. Moramo neto da poaljemo napolje. Ba me boli glava, odoh ja kui."
I tako bi obraeni primerak proao poslednje kasapljenje u pravnom odeljenju, a onda bi se vratio
ovde, gde bi se emitovao preko Sub-Eta mree radi trenutnog prijema po itavoj Galaksiji. Time je
upravljala oprema kojom su upravljali i nadgledali je terminali sa desne strane sobe.
U meuvremenu, nalog da se ne plate trokovi istraivaa odailjan je do kompjuterskog terminala
zabitog u desnom uglu, a Ford Prefekt se sada hitro uputio ba prema tom terminalu.
(Ukoliko ovo itate na planeti Zemlji, onda:
a/ Sreno vam bilo. Ima strano mnogo stvari o kojima nemate ni pojma, ali niste jedini. Re je
naprosto o tome da su u vaem sluaju posledice toga to nemate pojma ni o emu od ovoga naroito
grozne ali, sa druge strane, hej, nema kajgane bez, u ovom sluaju, smlavljenih i potpuno unitenih
jaja.
b/ Nemojte zamiljati da imate makar i bledu predstavu o tome ta je to kompjuterski terminal.
Kompjuterski terminal nije neki tamo rashodovani TV sa pisaom mainom ispred njega. To je
interfejs preko koga se um i telo mogu povezati sa Vaseljenom i ispremetati joj delove.)
Ford pouri do terminala, sede pred njega i punom brzinom zaroni u njegov deo Vaseljene.
Nije to bila normalna Vaseljena koju je poznavao. Bila je to Vaseljena gusto zbijenih svetova,
divljih topografija, titanskih planinskih vrhova, vrtoglavih urvina, meseca koji se rasprskavaju u
morske konjie, bolnih, razlivenih ponora, okeana koji se nemo nadimaju i bezdanih, tretavih,
uskovitlanih punti.
Zastao je da bi se sabrao. Smirio je disanje, zatvorio oi i opet pogledao.
Znai, to je bilo mesto na kome su raunovoe provodile vreme. Oigledno je bilo da ispod mire
sto avola vire. On se paljivo obazre, trudei se da ne dopusti da sve pliva, ljulja se i preko njega
pokulja.
Nije umeo da se snae u takvoj Vaseljeni. Nije ak znao ni fizike zakone koji su joj odreivali
fizike razmere i ponaanje, ali nagon mu je rekao da potrai najizraeniju crtu i krene prema njoj.
Podaleko, na nekom nerazaznatljivom rastojanju - bee li to milja, moda milion milja, ili samo
trunka u njegovom oku? - uzdizao se jedan zapanjujui vrh koji je zaklanjao nebo, uspinjao se i
uspinjao i razlivao u procvetale aigrete Ukrasna uba od perja, aglomerate Nabacana masa i
arhimandrite Crkveni velikodostojnik, odmah ispod biskupa.
Valjao se prema njemu, sve se hulombetao i turlao, i najzad ga je dosegao posle nepojamno duge
entine vremena.
Pripio se uz njega, ruku rairenih, vrsto mu je stegao hrapavu, vornovatu i izbrazdanu povrinu.
Jednom kada je bio bezbedan, napravio je jezivu greku i pogledao nadole.
Dok se valjao, sve hulombetajui se i turlajui, rastojanje ispod njega nije ga nepotrebno
zabrinjavalo, ali sada, kada se vrsto drao, od udaljenosti srce mu se strese, a mozak zakovitla. Prsti
su mu bili beli od bola i naprezanja. Stezao je zube i kriputao njima bez ikakve kontrole. Oi mu se
okrenue naopako sa talasima titravih krajnosti munine.
Uz neizmeran napon volje i vere on se naprosto pusti i odbaci.
Osetio je kako lebdi. Sve dalje. A potom, nasuprot svakom predoseanju, navie. I navie.
Zabacio je ramena, opustio ruke, pogled usmerio nagore i pustio da ga neto vue, blago, sve vie

i vie.
Nedugo potom, ma koliko takvi izrazi bili lieni smisla u virtualnoj Vaseljeni, nad njime se
nadnese jedna izboina za koju se mogao uhvatiti i uz koju se mogao uspentrati.
Digao se, uhvatio, uspentrao.
Bio je pomalo zadihan. itava stvar delovala je pomalo zamorno.
vrsto se drao za ispust dok je sedeo. Nije bio siguran ini li to da bi spreio da ne padne dole
ili da ne odlebdi navie sa njega, ali bilo mu je neophodno da se za neto vrsto uhvati dok razgleda
svet u kome se zatekao.
Kovitlave, vrtoglave visine okretale su ga i uvrtale mu mozak oko njega samoga, sve dok nije
zatekao sebe kako, zatvorenih oiju, cvili i grli gnusni zid titanskog stenja.
Lagano je uspostavio kontrolu nad disanjem. Ponavljao je sebi da je sve to samo grafika
predstava jednog sveta. Virtualna Vaseljena. Simulirana stvarnost. Mogao je da se istrgne iz nje kad
god hoe.
Istrgao se.
Sedeo je na uredskoj stolici na okretanje od plave imitacije koe, ispunjenoj sintetikom penom,
ispred kompjuterskog terminala.
Opustio se.
Pripijao se uz padinu nemogue visokog planinskog vrhunca nasaen povrh uskog ispusta iznad
ponora od ijih se razmera mozak ledi.
Nije re bila samo o tome to se predeo nalazio toliko daleko pod njime - on poele da ovaj
prekine da se talasa i nadima.
Morao je da se uhvati za neto. Ne za kameni zid - bila je to opsena. Morao je da uhvati kontrolu
nad situacijom, da bude u stanju da posmatra fiziki svet u kome se nalazi i da se istovremeno izvue
iz njega u pogledu oseanja.
Napregao se u sebi i onda, upravo kao to je ostavio samu stenovitu padinu, ostavio se i same
zamisli stenovite padine, ostavi umesto toga da sedi, jasno i slobodno. Pogledao je svet. Disao je
kako treba. Bio je oputen. Ponovo je vladao situacijom.
Bio je u etvorodimenzionom topolokom modelu finansijskog sistema 'Vodia', a neko ili neto
ubrzo e hteti da zna zato.
I pojavie se.
Suknuvi kroz virtualni prostor prema njemu, pojavilo se malo jato opakih stvorenja elinih
oiju, iljatih glava i tanunih brkova; bila su prepuna mrgodnih pitanja o tome ko je on, ta tu radi,
ko mu je to odobrio, kakvo odobrenje je imao onaj koji je izdao to odobrenje, koje su mu unutranje
mere nogu i tako dalje. Laserska svetlost treperila je po njemu na sve strane, kao da je on pakovanje
keksa na kasi u supermarketu. Laseri vee snage stajali su, na trenutak, na gotovs. injenica da se sve
deavalo u virtualnom svemiru nita nije menjala. Biti virtualno ubijen u virtualnom svemiru isto
toliko je delotvorno koliko i prava stvar, jer mrtav si onoliko koliko misli da si mrtav.
Laserski itai vrlo su se uzbudili dok su mu treptali preko otisaka prstiju, preko mrenjae i
rasporeda lezda na mestu gde mu je prestajala kosa. Uopte im se nije dopadalo ono to su
pronalazili. Ton blebetanja i kretanja izuzetno linih i uvredljivih pitanja postojano se poviavao.
Mala hirurka alatka za grebanje uzoraka pruila mu se prema koi vrata kada Ford, zadravajui dah
i molei se sasvim tiho, izvadi Ident-i-Olak iz depa i mahnu njime.
U trenutku, svaki laser okrenuo se prema maloj karti, poevi da ara uzdu i popreko po njoj i
kroz nju, ispitujui i oitavajui svaki molekul.
A onda, isto tako naglo, svi prestadoe.

itavo jato malih virtualnih inspektora stade u stav mirno.

"Drago nam je da vas vidimo, gospodine Harle", rekoe oni udvorikim jednoglasjem. "Moemo
li neto da uinimo za vas?"
Ford se osmehnu laganim i opakim osmehom.
"Da znate", ree on, "sve se neto mislim da biste mogli?"
Pet minuta kasnije iziao je odatle.
Otprilike trideset sekundi da zavri posao, a tri minuta da zabauri tragove. U virtualnom
ustrojstvu mogao je da radi manje ili vie ta mu se dopada. Mogao je da prebaci vlasnitvo nad
itavom organizacijom na sopstveno ime, ali sumnjao je da bi to prolo neopaeno. Ionako to nije
eleo. To bi znailo odgovornost, morao bi do kasno u no da radi u uredu, a da i ne pominjemo
velike i zamorne istrage po pitanju pronevera i poprilino vreme po zatvorima. eleo je neto to
nee primetiti niko osim kompjutera: to je bila stvar za koju mu je bilo potrebno trideset sekundi.
Stvar za koju mu je bilo potrebno tri i po minuta bilo je programiranje kompjutera da ne primeti
da je ita primetio.
Morao je da eli da ne zna ta Ford namerava i tek tada je ovaj mogao bezbedno prepustiti
kompjuteru da osmisli sopstvene odbrane pred informacijama koje su se neprekidno pojavljivale.
Bila je to tehnika programiranja izvedena na osnovu neke vrste psihopatskih mentalnih blokova koji
su se, kako je primeeno, obavezno pojavljivali kod inae savreno normalnih ljudi kada bi ih
izabrali na neku odgovornu politiku dunost.
Onaj poslednji minut utroio je na otkrivanje da kompjuterski sistem ve ima mentalni blok. I to
poveliki.
Nikada ga ne bi otkrio da se nije dao na posao da sam napravi mentalni blok. Naiao je na itav
niz glatkih i uverljivih procedura za poricanje i potprograma za skretanje panje upravo na onim
mestima gde je planirao da postavi sopstvene. Kompjuter je poricao svako znanje u vezi sa njima,
razume se, a onda je glatko odbio da prihvati da postoji bilo ta u vezi sa ime bi i trebalo neto
poricati i, uopte, bio je toliko ubedljiv da Ford zamalo da pomisli kako mora da je on sam napravio
neku greku.
Bio je impresioniran.
U stvari, bio je toliko impresioniran, da se nije ni muio da postavi sopstvene postupke za
mentalni blok, ve je naprosto podesio pozive onih koji su ve bili tu, a ovi su onda pozivali same
sebe u sluaju ispitivanja, i tako dalje.
Brzo se dao na popravljanje malih blokova programa koje je sam postavio, samo da bi otkrio da
ih uopte nema. Psujui, sve je pretraio da ih nae, ali nije mogao da im otkrije ni traga.
Upravo se pripremao da ih ponovo postavi, kada je shvatio da je razlog to ne moe da ih nae taj
to ve savreno rade.
Iscerio se od zadovoljstva.
Pokuao je da otkrije u vezi sa ime je bio onaj drugi mentalni blok kompjutera, ali izgledalo je,
ne bez logike, da ovaj ima poseban mentalni blok u vezi sa time. U stvari, vie nije mogao da mu
nae ni traga; bio je toliko dobar. Upita se da mu se sve nije samo uinilo. Pitao se da li mu se samo
inilo da je to neto u vezi sa neim u zgradi, i to neim to je nekako bilo povezano sa brojem 13.
Napravio je nekoliko proba. Da, oigledno mu se uinilo.
Sada nije bilo vremena za sloene putanje, oigledno je data neka vrsta opte uzbune. Ford poe
liftom do prizemlja, da bi tamo preao na ekspresni lift. Morao je nekako da vrati Ident-i-Olak u

Harlov dep pre nego to ovaj primeti da mu nedostaje. Kako, to nije znao.
Vrata lifta skliznue u stranu i otkrie krupnu poteru sastavljenu od uvara-bezbednjaka i robota
koji su ekali da se ova otvore i drali na gotovs oruje gadnog izgleda.
Naredie mu da izie.
Uz sleganje ramenima on napravi korak. Svi se grubo progurae pored njega i uoe u lift koji ih
ponese nanie da nastave potragu za njime po donjim nivoima.
Ovo je ba zabavno, pomisli Ford i prijateljski potapa Kolina. Kolin je otprilike bio prvi stvarno
koristan robot na koga je Ford ikada naiao. Kolin je poskakivao u vazduhu pred njime u penuanju
radosnog ushienja. Fordu je bilo drago to ga je nazvao po kuencetu.
Oseao je veliko iskuenje da ode iz tih stopa i da se nada najboljem, ali znao je da to najbolje
ima daleko vee izglede da se zaista dogodi ukoliko Harl ne otkrije da mu nedostaje Ident-i-Olak.
Morao je nekako, kradom, da je vrati.
Oni prioe ekspresnim liftovima.
"ao", ree lift u koga su uli.
"ao", odvrati Ford.
"Drutvo, kuda smo danas krenuli?" upita lift.
"Sprat 23", ree Ford.
"Taj je danas, izgleda, mnogo popularan sprat", ree lift.
"Hmmm", pomisli Ford, kome se zvuk svega toga uopte nije dopao. Lift osvetli dvadeset trei
sprat na pokazivau spratova i jurnu navie. Neto u vezi sa pokazivaem spratova kopkalo je Forda,
ali nije mogao da utvrdi ta, pa je sve smetnuo sa uma. Vie ga je brinula zamisao o tome da je sprat
na koji se uputio mnogo popularan. Nije kako valja razmislio o tome ta e da radi sa onim to se
deava gore, ta god to bilo, jer nije imao pojma ta e zatei. Morae naprosto da sredi stvar na licu
mesta.
Stigli su. Vrata skliznue i otvorie se.
Pretea tiina.
Prazan hodnik.
Videla su se vrata prema Harlovom uredu, sa jedva vidljivim slojem praine oko njih. Ford je
znao da se praina sastoji od milijardi siunih molekularnih robota koji bi ispuzali iz drvenarije,
sastavili jedan drugog, popravili vrata, rastavili jedan drugog, a zatim se ponovo uvukli u drvenariju
i naprosto ekali na novo oteenje. Ford se upita kakav je to ivot, ali ne zadugo, jer mnogo ga je
vie brinulo pitanje kakav se ivot trenutno pie njemu.
On duboko udahnu i potra.

9.
Artur se pomalo oseao kao gubitnik. Pred njime je bila itava Galaksija raznoraznih stvari i on se
pitao nije li moda neprilino od njega da se ali kako mu nedostaju samo dve: svet na kome je roen
i ena koju je voleo.
Neka sve ide u pakao i prokletstvo, pomisli on i oseti potrebu da dobije od nekoga savet i pomo.
Obratio se 'Autostoperskom vodiu kroz Galaksiju'. Pogledao je pod 'pomo', a tamo je pisalo:
'Videti pod SAVET'. Pogledao je pod 'savet', a tamo je pisalo: 'Videti pod POMO'. U poslednje
vreme pravio je mnogo takvih stvari i on se upita da li je to sve za ta je sklepan.
Otputovao je do Istonog ruba Galaksije gde su se, kako se govorilo, mogli nai mudrost i istina, a
naroito na planeti Havalius, jer bila je to planeta proroka, vidovnjaka i vraa-pogaaa, ba kao i
malih picerija, budui da je veina mistika potpuno nesposobna da sama neto zgotovi za jelo.
Meutim, ispostavilo se da je neka vrsta nedaa skolila planetu. Dok je Artur lutao ulicama
naselja u kome su iveli proroci, u vazduhu se oseao nedostatak poleta. Naiao je na nekog proroka
koji je oevidno zatvarao duan na poprilino utuen nain, pa ga je upitao ta se to desilo.
"Niko nas vie ne trai", ree ovaj mrgodno dok je ukucavao ekser u dasku koju je drao preko
prozora svoje straare.
"Oh? A zato?"
"Pridri taj drugi kraj, pa u da ti pokaem."
Artur pridra nezakovani kraj daske, a stari prorok pouri u unutranjost straare i vrati se tren ili
dva kasnije sa malim sub-eta radiom. On ga ukljui, jedan as zavitlavao se sa biraem kanala, a
onda spusti napravu na malu drvenu klupu na kojoj je obino sedeo i proricao. Zatim je ponovo
dohvatio dasku i nastavio da udara ekiem.
Artur je sedeo i sluao radio.
"... treba da budu potvrene", ree radio.
"Sutra", nastavi on, "potpredsednik Pofla Vigusa, Rupi Ga tip, obznanie da namerava da se
kandiduje za predsedniko mesto. U govoru koji e odrati sutra na..."
"Nai drugi kanal", ree prorok. Artur pritisnu dugme za unapred podeene stanice.
"... je odbio da komentarie", ree radio. "Sledee nedelje ukupan broj nezaposlenih u sektoru
Zabu", nastavi ovaj, "bie najgori od kako se pamti. Izvetaj objavljen idueg meseca kae..."
"Nai drugi", zakevta prorok kivno. Artur ponovo pritisnu dugme.
"... kategoriki je demantovano", ree radio. "Idue nedelje kraljevsko venanje izmeu princa
ida iz dinastije Sufla i princeze Huli sa Raui Alfa bie najspektakularnija sveanost ikada viena.
Na reporter Trilijan Astra nalazi se na licu mesta i alje nam izvetaj."
Artur zatrepta.
Poklici gomile i halabuka limenih orkestara briznue iz radija. Veoma poznati glas ree: "Pa,
Krarte, prizor ovde, sredinom idueg meseca, krajnje je neverovatan. Princeza Huli izgleda blistavo
u svojoj..."
Prorok zbrisa radio sa klupe na pranjavo tle, gde je stao da kreti kao loe podeeno pile.
"Vidi sa ime moramo da se borimo?" proguna prorok. "Daj, pridri ovo. Ne to, ovo. Ne, ne
tako. Ovaj kraj gore. Obrnuto, budalo jedna."
"Sluao sam ono", poali se Artur, bespomono uhvaen ukotac sa prorokovim ekiem.
"To rade i svi ostali. Zbog toga ovo mesto lii na grad duhova." On pljunu u prainu.
"Ne, hou da kaem, zvualo mi je kao neko koga poznajem."
"Princeza Huli? Kada bih morao da visim okolo i kaem zdravo svakome ko zna za princezu Huli,

zatrebala bi mi nova plua."

"Ne princeza", ree Artur. "Reporterka. Ime joj je Trilijan. Ne znam odakle joj ono Astra. Ona je
sa iste planete sa koje sam i ja. Ba sam se pitao kuda je nestala."
"Oh, ima je ovih dana na sve strane po kontinuumu. Ovde ne moemo da hvatamo 3D TV stanice,
razume se, hvala Velikoj zelenoj mrkotini na tome, ali moe je uti na radiju, cunja tu i tamo po
vreme/prostoru. Htela bi da se smiri i nae za sebe neku valjanu eru, eto ta bi ta mlada dama. Ma,
sve ima da se okona kako ne valja. Verovatno ve i jeste." On zamahnu ekiem i prilino jako
tresnu palac. Poeo je da psuje.
U naselju vidovnjaka nije bilo mnogo bolje.
Reeno mu je da kad ovek trai dobrog vidovnjaka, onda je najbolje nai vidovnjaka kod koga
idu drugi vidovnjaci, ali ovaj je zatvorio radnju. Pored ulaza stajao je natpis na kome je pisalo:
'Nita vie ne znam. Pokuajte na susednim vratima, ali to vam je samo predlog, a ne formalni savet
vidovnjaka.'
'Susedna vrata' bila su peina na nekoliko stotina metara odatle i Artur poe do tog mesta. Dim i
para dizali su se iz, redom, male vatre i izudaranog kalajisanog kazaneta obeenog nad njom. Bar se
Arturu uinilo da dolaze i iz kazaneta. Naduvana beika nekog lokalnog stvorenja nalik jarcu visila
je sa ueta za rublje i suila se na suncu; grdno zaudaranje moda je poticalo odatle. Na
zabrinjavajue malom rastojanju odatle nalazila se i gomila baenih trupla nekih lokalnih stvorenja
nalik na jareve, pa je zaudaranje moda poticalo i odatle.
Ali zaudaranje je isto tako lako moglo poticati i od stare dame koja je bila zaokupljena mlaenjem
muva, ne bi li ih oterala od gomile trupla. Bio je to beznadean posao, budui da je svaka muva bila
otprilike velika kao zapua za bocu sa krilima, a ona je imala samo reket za stoni tenis. Osim toga,
izgledalo je da je poluslepa. Tu i tamo, istom sluajnou, njeno divljako mahanje zakailo bi neku
muvu uz bogato, zadovoljavajue 'pljes', a muva bi odletela kroz vazduh i rasprsnula se o kameni zid
na nekoliko jardi od ulaza u peinu.
Dranjem je stavljala do znanja da su to bili upravo oni trenuci za koje je ivela.
Artur je izvesno vreme posmatrao egzotinu predstavu sa pristojne udaljenosti, a onda najzad
pokua da se blago nakalje, ne bi li joj privukao panju. Blago nakaljavanje iz iste pristojnosti
zahtevalo je, na alost, da najpre udahne poprilino vie lokalne atmosfere nego to je inio do tada,
a kao ishod eruptirao je u napad divljakog iskaljavanja i sruio se uz kameni zid, zaguen i obliven
suzama. Borio se za dah, ali svaki novi udisaj pogoravao je stvari. On povrati, ponovo se napola
ugui, otkotrlja se preko onoga to je povratio, nastavi da se kotrlja jo nekoliko jardi i najzad uspe
da se pridigne na ruke i kolena i otpuzi, dahui, do neto sveijeg vazduha.
"Izvinite", ree on. Jedan deo daha mu se vratio. "Stvarno mi je uasno krivo. Oseam se kao
potpuni idiot i..." Bespomono je pokazao gomilicu onoga to je povratio razlivenu oko ulaza u
peinu.
"ta da kaem?" upita on. "ta uopte da kaem?"
To joj je najzad privuklo panju. Sumnjiavo ga je potraila pogledom, ali, budui da je bila
poluslepa, imala je tekoa da ga pronae u zamuenom, kamenitom predelu.
On mahnu da joj pomogne. "Ehej!" doviknu.
Najzad ga je opazila, zagroktala neto za svoj raun i ponovo se okrenula mlaenju muva.
Postalo je jezivo oigledno, na osnovu naina na koji se vazduh kretao dok je to inila, da je
glavni izvor smrada, zapravo, ona. Beike koje su se suile, trula trupla i opaka orba silovito su
doprinosili atmosferi, ali glavno mirisno prisustvo bila je ena lino.

Ponovo je dobro klepnula jednu muvu. Ova pljesnu o stenu i obli je sopstvenom utrobom na nain
koji bi ena oigledno smatrala, samo da je mogla da vidi toliko daleko, veoma zadovoljavajuim.
Nesigurno, Artur se die na noge i upotrebi pregrt suve trave da se obrie. Nije znao ta da radi
da bi ponovo obznanio svoje prisustvo. Napola se reio da naprosto ponovo odluta, ali bilo mu je
neprijatno da ostavi hrpu onoga to je povratio ispred ulaza u enin dom. Pitao se ta da uradi sa
time. On poe da upa jo krljave suve trave koja se mogla nai tu i tamo. Ipak, brinuo se da bi,
ukoliko se usudi da prie blie onome to je povratio, mogao naprosto da doda novu koliinu umesto
da raisti staru.
Upravo dok je raspravljao sa sobom koji bi postupak bio najbolji, on poe da shvata kako mu ova
najzad neto govori.
"Izvinite?" povika on.
"Rekoh, mogu li vam pomoi?" upita ona tanunim, hrapavim glasom koji jedva da je uo.
"Ovaj, doao sam po savet", doviknu on, oseajui se malo smeno.
Ona se okrenu i zapilji u njega, onda se okrenu na drugu stranu, zamahnu na muvu i promai je.
"O emu?" upita ona.
"Izvinite?" odvrati on.
"Rekoh, o emu?" gotovo je zakretala.
"Pa", ree Artur, "U stvari, kao neku vrstu opteg saveta. U brouri je pisalo..."
"Ha! Broura!" ciknu starica. Izgledalo je da sada mae reketom manje ili vie nasumce.
Artur je pecao po depu izguvanu brouru. Nije bio sasvim siguran zato to ini. Sve je ve
proitao, a ona, oekivao je, nee to hteti. Svejedno ju je razmotao, ne bi li imao neto nad ime e
trenutak ili dva da se mrti. Taj primerak broure pametovao je o drevnim mistinim vetinama
proroka i mudraca sa Havalijusa i opako preuveliavao pogodnosti smetaja u gradu Havalionu.
Artur je jo nosio sa sobom primerak 'Autostoperskog vodia kroz Galaksiju', ali otkrio je, kada mu
se obratio, da su stavke sve nerazumljivije i paranoidnije i da sadre mnogo x-ova, j-ova i !-ova.
Neto negde nije bilo u redu. Da li je stvar bila u njegovom linom primerku, ili je neto sa nekim ili
neim polo strano kako ne valja, ili je, pak, re bila samo o halucinacijama, tamo u srcu
organizacije 'Vodia', to nije znao. Ali, ovako ili onako, sve je manje bio naklonjen da mu veruje u
odnosu na uobiajeno stanje, to je znailo da mu nije verovao ni trunku i uglavnom ga je koristio kao
tacnu sa koje je jeo sendvie dok bi sedeo na steni i piljio u neto.
ena se okrenula i sada je lagano koraala prema njemu. Artur je pokuavao da proceni smer
vetra, a da to ne ini previe upadljivo, pa se malo vrteo levo-desno dok se ona primicala.
"Savet", ree ona. "Savet, ha?"
"Ovaj, da", ree Artur. "Da, to je..."
On se ponovo namrti, kao da hoe da proveri da nije neto proitao pogreno i glupo se obreo na
pogrenoj planeti ili tako neto. U brouri je pisalo: 'Prijateljski raspoloeni metani rado e sa vama
podeliti znanje i mudrost drevnih naroda. Zavirite sa njima u uskovitlana tajanstva vremena prolih i
buduih!' Bili su tu i neki kuponi, ali Artura je bilo previe sramota da ih isee ili pokua da ih
nekome pokloni.
"Savet, ha", ree starica ponovo. "U stvari, kao neka vrsta opteg saveta, kae. O emu? ta da
radi u ivotu, tako neto?"
"Da", ree Artur. "Tako neto. Poprilian problem na koji esto nailazim, da budem savreno
iskren." Oajniki je pokuavao, malim trzavim pokretima, da stoji uz vetar od nje. Iznenadila ga je
kada se odjednom otro okrenula i pola od njega prema peini.
"Morae onda da mi pomogne sa fotokopirkom", ree ona.

"ta?" upita Artur.

"Fotokopirka", ponovi ona strpljivo. "Morae da mi pomogne da je izvuem. Radi na solarne
baterije. Ali moram da je drim u peini da ptice ne seru na nju."
"Razumem", ree Artur.
"Na tvom mestu, duboko bih udahnula pre ulaska", promrmlja starica kada je kroila u tminu ulaza
peine.
Artur uini kao to ga je posavetovala. Zapravo, gotovo da mu se zavrtelo od previe kiseonika.
Kada je osetio da je spreman, zadrao je dah i krenuo za njom unutra.
Fotokopirka je bila ogromna, stara stvar na klimavim kolicima. Stajala je pored samog ulaza u
mutnim senkama peine. Tokovi su se tvrdoglavo uprli u razliitim smerovima, a tle je bilo neravno
i kamenito.
"Idi i nadii se napolju", ree starica. Artur se sav zajapurio, pokuavajui da joj pomogne da
pomeri stvar.
On klimnu u olakanju. Ako njoj nije neprijatno, pomisli on, onda nee biti ni njemu. Iziao je
napolje i dva puta duboko udahnuo, a onda se vratio da nastavi cimanje i guranje. Morao je da to
uini nekoliko puta pre nego to je maina najzad bila napolju.
Sunce je tuklo u nju. Starica ponovo nestade u peini i iznese nekoliko umrljanih metalnih ploa
koje je povezala za mainu da prikupljaju sunevu energiju.
Ona zamirka prema nebu. Sunce je bilo prilino sjajno, ali dan je bio magliast i mutan.
"To e potrajati", ree ona.
Artur odvrati da e biti srean da saeka.
Starica slegnu ramenima i odgaca do vatre. Nad njom je sadrina kotlia brbotala i klokotala. Ona
promea po njoj tapom.
"Nee da prezalogaji?" upita ona Artura.
"Jeo sam, hvala", uzvrati Artur. "Ne, stvarno. Jeo sam."
"Ma sigurna sam da jesi", ree starica. Promeala je tapom. Posle nekoliko minuta upecala je
pare neega odatle, duvala da se malo ohladi, a onda ga prinela ustima.
Jedno vreme zamiljeno je vakala.
Potom je odepala do gomile crknutih stvorova nalik jarevima. Ispljunula je pare na gomilu.
Polako je odepala nazad do kotlia. Pokuala je da ga otkai sa svojevrsnog tronoca na kome je
visio.
"Mogu li vam pomoi?" upita Artur i predusretljivo skoi. Pohitao je do nje.
Zajedno su otkaili kotli sa tronoca i odneli ga nespretno niz blagu padinu koja se sputala od
njene peine prema krljavom i vornovatom drvoredu to je obeleavao ivicu strmog, ali sasvim
plitkog udubljenja iz koga je zraila itava nova gama opakih mirisa.
"Spreman?" upita starica.
"Da..." ree Artur, iako nije imao pojma za ta.
"Jedan", ree starica.
"Dva", produi ona.
"Tri", dodala je.
Artur u poslednji as shvati ta je nameravala. Zajedno su prosuli sadrinu kotla u jarak.
Posle sat ili dva nedrueljubivog utanja, starica zakljui da su solarne ploe upile dovoljno
suneve svetlosti da bi fotokopirka mogla da se pokrene, a onda je otila da neto potrai u peini.
Najzad je izila sa nekoliko listova hartije i propustila ih kroz mainu.
Dala je kopije Arturu.

"To je, ovaj, to je va savet, znai?" upita Artur, prelistavajui ih nesigurno.

"Ne" ree starica. "To je pria mog ivota. Vidi, kvalitet saveta koji ti neko moe ponuditi treba
proceniti prema kvalitetu ivota koji je savetodavac vodio u stvarnosti. E sad, ako pogleda taj
dokument, videe da sam podvukla sve krupnije odluke koje sam ikada donela, ne bi li ih istakla.
Sve su indeksirane i pobrojane. Vidi? Jedino mogu da ti savetujem da donese odluke koje su tano
suprotne onim odlukama kakve sam ja donosila, jer onda moda nee zavriti na kraju ivota..."
Zastala je i ispunila plua da dobro drekne, "... u smrdljivoj, staroj peini poput ove!"
Dohvatila je reket za stoni tenis, zasukala rukave, dotabanala do svoje gomile crknutih stvorova
nalik jarevima i navalila da rasteruje muve uz polet i priljenost.
Poslednje naselje koje je Artur posetio sastojalo se iskljuivo od izuzetno visokih motki. Bile su
toliko visoke da sa zemlje nije bilo mogue rei ta im se nalazi na vrhu i Artur je morao da se popne
na tri redom pre nego to je otkrio jednu koja je na vrhu imala ita izuzev platforme pokrivene ptijim
izmetom.
Nije to bio lak zadatak. Na motke ste se peli po kratkim, drvenim klinovima zabijenim u njih u
spiralama koje su se lagano uspinjale. Svako ko je bio manje marljiv turista od Artura napravio bi
nekoliko fotografija i otiao pravo do najblieg bara i grila, gde ste, uz ostalo, mogli kupiti veliki
izbor naroito slatkih i sonih okoladnih torti da ih jedete pred asketama. Ali, uglavnom kao
posledica toga, veina asketa je otila. U stvari, uglavnom su otili i osnovali unosne terapijske
centre po nekim od bogatijih svetova severozapadnog podogranka Galaksije, gde je ivot laki za red
veliine od otprilike sedamnaest miliona, a okolada je naprosto boanstvena. Ispostavilo se da
veina asketa nikada nije videla okoladu pre nego to su se prihvatili asketizma. Veina muterija
koje su im dolazile u terapijske centre predobro su je poznavale.
Na vrhu tree motke Artur zastade da doe do daha. Bilo mu je veoma toplo i bio je zadihan, jer
svaka motka bila je visoka nekih pedeset ili ezdeset stopa. inilo mu se da se svet oko njega
vrtoglavo okree, ali to Artura nije mnogo brinulo. Znao je da, logino, ne moe poginuti dok ne bude
otiao na Stavromula Betu Videti: 'ivot, Vaseljena i sve ostalo', glava 18. i zbog toga je uspeo da
razvije bezbrian odnos prema velikoj linoj opasnosti. Imao je malu vrtoglavicu od toga to sedi u
vazduhu, na visinu od pedeset stopa, i to na vrhu motke, ali iziao je nakraj sa njom tako to je pojeo
sendvi. Upravo se spremao da se upusti u itanje fotokopiranog ivotopisa, kada ga u prilinoj meri
prenu blago nakaljavanje iza njega.
On se okrenu toliko naglo da je ispustio sendvi, koji se okretao kroz vazduh na putu nanie i bio
je prilino mali do trenutka kada se zaustavio na tlu.
Otprilike na trideset stopa iza Artura stajala je druga motka i, samo na njoj u retkoj umi od
otprilike trideset motki, vrh je bio zauzet. Zauzimao ga je starac koji je, sa svoje strane, izgleda, bio
obuzet dubokim mislima od kojih se mrgodio.
"Izvinite", ree Artur. ovek nije obraao panju na njega. Moda nije mogao da ga uje. Vetar je
pomalo duvao. Bila je ista sluajnost to je Artur uo slabano nakaljavanje.
"Ehej?" dovikne Artur. "Zdravo!"
ovek se najzad obazre. Izgledalo je da je iznenaen to ga vidi. Artur nije mogao da razabere da
li je iznenaen i zadovoljan to ga vidi, ili samo iznenaen.
"Je li otvoreno?" doviknu Artur.
ovek se namrti kao da nije shvatio. Artur nije mogao da vidi da li ovaj nije uo ili nije razumeo.
"Sad u da skoknem tamo", doviknu Artur. "Nemojte otii."
On se spusti sa male platforme, ustro sasulja niz spiralne klinove i stie u podnoje sa

poprilinom vrtoglavicom.
Upravo se spremao da krene do motke na kojoj je starac sedeo, kada shvati da je izgubio
orijentaciju putem nanie i da nije siguran koja je tano posredi.
Obazre se da nae orijentire i utvrdi koja je prava.
Popeo se na jednu. Nije bila ta.
"Prokletstvo", ree on. "Izvinite!" doviknu on ponovo starcu, koji je sada bio pravo ispred njega,
udaljen etrdeset stopa. "Izgubio sam se. Stiem za minut." Ponovo je siao, sav zajapuren i zabrinut.
Kada je stigao, zadihan i oznojen, na vrh motke za koju je bio siguran da je ona prava, on shvati da
ga ovek, ovako ili onako, u stvari, zavitlava.
"ta hoe?" doviknu starac mrgodno. Sada je sedeo na vrhu motke koju je Artur prepoznao kao
onu na kojoj je jeo sendvi.
"Kako ste dospeli tamo?" doviknu Artur zbunjeno.
"Misli da u ti tek tako rei ono za uenje ega mi je bilo potrebno etrdeset prolea, leta i jeseni
sedenja na vrhu motke?"
"ta je sa zimama?"
"ta je sa zimama?"
"Zar ne sedi na motki i zimi?"
"To to sedim na motki veim delom ivota", ree ovek, "ne znai da sam idiot. Zimi idem na jug.
Imam vikendicu na moru. Sedim na dimnjaku."
"Ima li kakvih saveta za putnike?"
"Da. Kupi vikendicu na moru."
"Shvatam."
ovek je piljio preko vrelog, sasuenog, pustog predela. Sa svog mesta Artur je jedva razaznavao
staricu, siunu mrlju u daljini koja je plesala tamo i amo i tukla muve.
"Vidi li je?" doviknu odjednom starac.
"Da", ree Artur. "U stvari, obratio sam joj se za savet."
"Mnogo ti ona zna. Dobio sam vikendicu na moru zato to ju je ona odbila. Kakav savet ti je
dala?"
"Da radim sve suprotno od onoga to je inila."
"Drugim reima, kupi vikendicu na moru."
"Pretpostavljam da je tako", ree Artur. "Pa, moda u i kupiti jednu."
"Hmmm."
Obzorje je plivalo u smradnoj izmaglici vruine.
"Neki drugi savet?" upita Artur. "Koji nema veze sa imanjima?"
"Vikendica na moru nije samo imanje. To je duhovno stanje", ree ovek. Okrenuo se i pogledao
Artura.
Neobino, ovekovo lice sada se nalazilo na samo dve stope od Arturovog. U jednom pogledu
delovalo je kao da ima savreno normalan lik, ali telo mu je sedelo prekrtenih nogu na motki
etrdeset stopa daleko, dok mu je lice bilo tik uz Arturovo. Ne pokreui glavu, kao da ne ini nita
neobino, on ustade i kroi na vrh druge motke. Ili je posredi samo vruina, pomisli Artur, ili za
njega prostor ima drugaiji oblik.
"Vikendica na moru", ree on, "ne mora ak ni da bude na moru. Iako one najbolje jesu tamo. Svi
volimo da se okupljamo", nastavi on, "na graninim podrujima."
"Stvarno?" upita Artur.
"Tamo gde se dodiruju kopno i voda. Gde se dodiruju zemlja i vazduh. Gde se telo susree sa

duhom. Gde se prostor dodiruje sa vremenom. Svi volimo da budemo na jednoj strani i da gledamo
na drugu."
Artur se strano uzbudio. Bile su to upravo one stvari kakve je obeavala broura. Bio je tu ovek
koji kao da se kretao po nekoj vrsti eerovskog prostora i govorio zaista duboke stvari o svemu i
svaemu.
Ipak, stvar je bila uznemirujua. ovek je sada koraao sa motke na tle, sa tla na motku, sa motke
na motku, sa motke na obzorje i nazad: to to je inio bilo je potpuna besmislica u Arturovoj
prostornoj Vaseljeni. "Molim te, stani!" ree Artur odjednom.
"Ne moe da podnese, ha?" upita ovek. Bez i najmanjeg pokreta obreo se nazad, sevi
prekrtenih nogu na vrh motke etrdeset stopa ispred Artura. "Doao si do mene radi saveta, ali ne
moe da izie nakraj ni sa im to ne prepoznaje. Hmmm. Znai, moraemo da ti kaemo neto to
ve zna, ali da ti zvui kao novost, ha? Pa, uobiajeni posao, pretpostavljam." Uzdahnuo je i
alostivo zamirkao u daljinu.
"Odakle si ti, mome?" upita onda.
Artur odlui da bude lukav. Muka mu je bilo od toga to ga je svako koga bi sreo drao za
potpunog idiota. "Zna ta", ree on. "Ti si prorok. Zato ti ne kae meni?"
Starac ponovo uzdahnu. "Samo sam", ree on i zabaci ruku iza glave, "pokuavao da zapodenem
razgovor." Kada je ponovo stavio aku ispred sebe, na dignutom kaiprstu vrtela mu se Zemljina
kugla. Bila je nepogreiva. On je ponovo odloi. Artur je bio zapanjen.
"Kako si..."
"Ne mogu ti rei."
"Zato ne? Preao sam toliki put."
"Ne moe videti ono to ja vidim, zbog toga to vidi ono to vidi. Ne moe znati ta ja znam
jer zna ono to zna. Ono to ja vidim i to znam ne moe se dodati onome to ti zna, jer to nisu
srodne stvari. Niti to moe zameniti ono to ti vidi i to zna, jer to bi znailo zameniti tebe samog."
"Stani, mogu li to da pribeleim?" upita Artur dok je uzbueno preturao po depu da nae olovku.
"Moe da uzme jedan primerak na astrodromu", ree starac. "Police su im prepune toga."
"Oh", ree Artur razoarano. "Pa, zar nema niega to se moda odreenije tie mene?"
"Sve to uopte vidi, uje ili iskusi na bilo koji nain tie se upravo tebe. Ti stvara Vaseljenu
time to je opaa, prema tome Vaseljena koju opaa tie se tebe."
Artur ga sumnjiavo pogleda. "Da li i to mogu dobiti na astrodromu?" upita on.
"Proveri", ree starac.
"Kae u brouri", ree Artur, izvadivi je iz depa i ponovo pogledavi, "da mogu dobiti linu
molitvu, stvorenu posebno za mene i za moje potrebe."
"Oh, dobro", ree starac. "Evo ti molitve. Ima olovku?"
"Da", ree Artur.
"Ide ovako. Da vidimo: 'Zatiti me od znanja onoga to ne treba da znam. Zatiti me ak i od
znanja o tome da postoje stvari koje se mogu znati, a koje ja ne znam. Zatiti me od znanja da sam
odluio da ne znam stvari koje sam odluio da ne znam. Amin.' To ti je to. To ionako izgovara nemo
u sebi, pa kad je tako, moe i naglas."
"Hmmm", ree Artur. "Pa, hvala..."
"Strano je bitno da sa tom molitvom ide jo jedna", nastavi starac, "pa ti je bolje da pribelei i
nju."
"U redu."
"Ide ovako: 'Gospode, gospode, gospode...' Najbolje je ubaciti i taj deo. Nikada nisi siguran.

'Gospode, gospode, gospode. Zatiti me od posledica gornje molitve. Amin.' I to ti je to. Najvei deo
nevolja u koje ljudi zapadnu u ivotu potie otud to propuste ovaj poslednji deo."
"Jesi li ikada uo za mesto zvano Stavromula Beta?" upita Artur.
"Ne."
"Pa, hvala ti na pomoi", ree Artur.
"Nema na emu", ree ovek sa motke i ieznu.

10.
Ford se baci na vrata glavnog i odgovornog urednika, skupi se u vrstu loptu kada okvir prsnu i
popusti, brzo se otkotrlja preko poda do mesta na kome je stajala fina sofa od guvane koe i
uspostavi strateku operacionu bazu iza nje.
Takav je bar bio plan.
Na nesreu, fina siva sofa od guvane koe nije vie bila tamo.
Zbog ega, pomisli Ford dok se okretao usred vazduha, zaokolio, zaronio i sakrio se iza Harlovog
radnog stola, ljudi imaju tu glupavu opsesiju da preureuju nametaj po uredu svakih pet minuta?
Zato su, na primer, zamenili savreno ispravnu, iako prilino bezlinu sivu sofu od guvane koe
neim to je delovalo kao mali tenk?
I ko je sad ovaj visoki tip sa prenosnim raketnim lanserom na ramenu? Neko iz upravnog?
Nemogue. Ovo je bila uprava. Ili je bar glavna uprava 'Vodia'. Odakle su dolazili tipovi iz tog
preduzea 'InfiniDim' Zarkon bi ga znao. Nije bilo sunano mesto, sudei po puevskoj boji i sastavu
njihove koe. Sve je to pogreno, pomisli Ford. Ljudi povezani sa 'Vodiem' treba da dolaze sa
sunanih mesta.
U stvari, bilo ih je nekoliko i izgledalo je da su svi tee naoruani i oklopljeni nego to bi se to
normalno oekivalo od slubenika jedne kompanije, ak i u dananjem grubom i naopakom
poslovnom svetu.
Razume se, pravio je mnogo pretpostavki. Pretpostavio je najpre da su krupni, puevski
bledunjavi tipovi, bikovskih vratova, na neki nain povezani sa preduzeem 'InfiniDim'; bila je to
razlona pretpostavka i on je njome bio zadovoljan, tim pre to su na pancirima imali natpise
'Preduzee InfiniDim'. Ipak, imao je neprijatan oseaj da ovo nije poslovni sastanak. Takoe je imao
neprijatan oseaj da su mu ta puolika stvorenja na neki nain poznata. Poznata, ali u nepoznatoj
odei.
No, dobro, bilo kako bilo, nalazio se u sobi ve dobre dve i po sekunde i pomislio je da bi
otprilike bilo vreme da zapone neto konstruktivno. Mogao bi, na primer, da uzme nekog za taoca.
To ne bi bilo loe.
Van Harl je sedeo u svojoj stolici na okretanje, delovao je uznemireno, bledo i potreseno.
Verovatno je dobio i neke loe vesti, pored te voruge na potiljku. Ford skoi na noge i jurnu prema
njemu.
Pretvarajui se da ga je valjano i vrsto poduhvatio ispod laktova, Ford uspe da neprimetno ubaci
Ident-i-Olak nazad u Harlov unutranji dep.
Premija!
Uinio je ono zbog ega je doao. Sada samo treba reima da se izvue odatle.
"U redu", ree on. "Ja..." On zastade.
Veliki tip sa raketnim lanserom okrenuo se prema Fordu Prefektu i uperio oruje na njega, to
Ford nije mogao da ne smatra izuzetno neodgovornim ponaanjem.
"Ja..." poe on ponovo, a onda, gonjen naglim porivom, odlui da se sagne.
Zau se zagluujui urlik kada plamenovi poskoie sa zadnje strane raketnog lansera, a raketa
iskoi spreda.
Raketa projuri pored Forda i pogodi veliki panoramski prozor, koji bljunu prema napolje u
pljusku miliona paradi pod silinom eksplozije. Siloviti udarni talasi buke i vazdunog pritiska
prostree se po sobi i poistie kroz prozor nekoliko stolica, ormari za dokumentaciju i Kolina,
robota bezbednjaka.

Ah! Znai, nisu u potpunosti otporni na rakete, pomisli Ford Prefekt. Neko bi trebalo da prozbori
koju re sa nekim zbog toga. On se odvoji od Harla i pokua da odredi kojim putem bi trebalo da
pobegne.
Bio je opkoljen.
Veliki tip sa raketnim lanserom nametao je oruje u poloaj za novo opaljivanje.
Ford nije imao pojma ta da uini.
"uj", ree on ozbiljnim glasom. Ali nije bio siguran koliko daleko e ga dovesti izgovaranje
stvari poput 'uj' ozbiljnim glasom, a vreme nije bilo na njegovoj strani. Pa ta da radi, pomisli on,
samo jednom si mlad - i baci se kroz prozor. To e bar zadrati inilac iznenaenja na njegovoj
strani.

11.
Prva stvar koju e morati da uini, pomisli otupljeno Artur Dent, jeste da izgradi sebi ivot. Ovo
je znailo da je morao da nae planetu na kojoj e ga voditi. To je morala biti planeta na kojoj je
mogao da die i na kojoj je mogao da ustane i sedne, a da ne oseti neprijatnost zbog sile tee. To je
trebalo da bude negde gde je nivo kiseline nizak i gde biljke ne pokuavaju da te napadnu.
"Ne volim to moram da budem antropista u vezi sa tim", ree on neobinom stvorenju iza altera
centra za savetovanje raseljenih lica na Pintltonu Alfi, "ali ba bih voleo da ivim negde gde ljudi
otprilike izgledaju kao ja. Znate. Ovako ovekoliko."
Neobini stvor za alterom zamlatara delom svojih neobinijih izraslina; izgledalo je da ga je ta
zamisao ba zgranula. On pocuri i otpljeska sa sedita, odmereno stade da iba po podu, proguta stari
metalni ormari za spise, pa, uz silno podrigivanje, izbljuva odgovarajuu ladicu, a iz uha mu izbie
dva blistava pipka. Izvadio je dve fascikle iz ladice, usisao ladicu unazad i ponovo povratio ormari.
Otibao je nazad preko poda, pocurio na mesto i pljesnuo fascikle na sto.
"Vidi li neto to ti se dopada?" upita on.
Artur nervozno poe da pregleda prljave i vlane listove hartije. Oigledno se nalazio u zaostalom
delu Galaksije i donekle ulevo u odnosu na onu Vaseljenu koju je poznavao i priznavao. Na mestu
gde je trebalo da mu se nalazi dom bila je trula seljaka planeta, natopljena kiom i naseljena
propalicama i vodoveprovima. Ovde ak i 'Autostoperski vodi kroz Galaksiju' kao da je radio tek
povremeno i upravo je zbog toga bio prisiljen na ovakva propitivanja po ovakvim mestima. Mesto za
koje se uvek raspitivao bila je Stavromula Beta, ali za takvu planetu niko nikada nije uo.
Raspoloivi svetovi delovali su prilino jadno. Imali su malo da mu ponude zbog toga to je on
imao malo da ponudi njima. Bilo ga je izuzetno sramota kada je shvatio da, iako potie sa sveta koji
je imao kola, kompjutere, balet i armanjak, on lino nema pojma kako ita od svega toga radi. Nije
umeo da se bavi niim od svega toga. Preputen sam sebi, nije bio u stanju ni toster da napravi. Bio
je otprilike u stanju da napravi sendvi, i to mu je bilo to. Nije vladala velika potranja za njegovim
uslugama.
Arturovo srce klonu. To ga je iznenadilo, jer mislio je da je ve stiglo najnie to moe. On na
trenutak zatvori oi. Toliko je eleo da bude kod kue. Toliko je eleo da njegov rodni svet, prava
Zemlja na kojoj je odrastao, nije bila unitena. Toliko je eleo da se nita od svega toga nije
dogodilo. On poele da se, kad ponovo otvori oi, zatekne na pragu svog malog imanja na zapadu
Engleske, da sunce sija na zelene bregove, da putem ide potanski kombi, da zelenkade cvetaju u vrtu,
a da se u daljini pab otvara za ruak. Toliko je eleo da odnese novine do paba i ita ih uz kriglu
gorkog. Toliko je eleo da reava ukrtene rei. Toliko je eleo da se beznadeno zaglavi na
sedamnaest vodoravno.
On otvori oi.
Neobini stvor iznervirano je pulsirao na njega i lupkao nekakvom pseudopodijom po stolu.
Artur zavrte glavom i pogleda sledei list hartije.
Jadno, pomisli. I sledei.
Veoma jadno. I sledei.
Oh... E, to je ve delovalo bolje.
Bio je to svet po imenu Bartldan. Imao je kiseonik. Imao je zelene bregove. ak je, kako se inilo,
imao cenjenu knjievnu kulturu. Ali stvar koja mu je najvie pobudila zanimanje bila je fotografija
grupice ljudi sa Bartldana koji su stajali na trgu nekog naselja i prijatno se smeili prema fotoaparatu.
"Ah", ree on i podie sliku do neobinog stvora za stolom.

Oi ovoga ispuzae na peteljkama i zakotrljae se gore i dole po paretu hartije, ostavljajui

svetlucavi trag sluzi.
"Da", ree on zgaeno. "Stvarno izgledaju ba kao ti."
Artur se preselio na Bartldan i, koristei novac koji je dobio tako to je prodao iseene nokte i
neto pljuvake u banku DNK, kupio sebi stan u naselju prikazanom na slici. Bilo je prijatno. Vazduh
je bio mirisav. Ljudi su izgledali kao on i inilo se da im ne smeta to je i on tu. Nisu ga niim
napadali. Kupio je neto odee i ormari u kome e je drati.
Obezbedio je sebi ivot. Sada je trebalo da mu nae svrhu.
Najpre je pokuao da sedi i ita. Ali bartldanska knjievnost, iako slavna u itavom tom sektoru
Galaksije, kao da nije mogla da mu zadri panju. Problem je bio u tome to, u stvari, nije govorila o
ljudskim biima. Narod Bartldana bio je izuzetno nalik ljudima po izgledu, ali kada biste nekome
rekli: 'Dobro vee', ovaj bi se obazro uz blago iznenaenje, onjuio vazduh i rekao da stvarno izgleda
da je onako ne ba loe vee, sad kada je Artur to ve pomenuo.
"Ne, htedoh da kaem da ja vama elim dobro vee", uzvratio bi Artur, to jest, na poetku je tako
uzvraao. Ubrzo je nauio da izbegava takve razgovore. "Hou da kaem, nadam se da e vam vee
biti dobro", dodao bi.
Jo zbunjenosti.
"elite?" upitao bi najzad Bartldananin uz uglaenu zbunjenost.
"Ovaj, da", morao bi onda da kae Artur. "Izrazio sam nadu da..."
"Nadu?"
"Da."
"ta je to nada?"
Dobro pitanje, pomislio bi Artur za sebe i povukao se nazad u sobu da razmisli o stvarima.
Sa jedne strane, nauio je da potuje ono to je saznao o pogledu Bartldanana na svet, a to je da
je Vaseljena ono to jeste, uzmi je ili ostavi. Sa druge strane, nije mogao da ne oseti da ne eleti
nita, ak ni ne prieljkivati neto ili ne nadati se neemu, naprosto nije prirodno.
Prirodno. To je bila ona nezgodna re.
Jo davno shvatio je da mnoge stvari koje je smatrao za prirodne, kao to su kupovanje boinih
poklona ljudima, zaustavljanje na crvenom svetlu ili padanje sa ubrzanjem od trideset dve stope u
sekundi na kvadrat, predstavljaju samo navike sa njegovog matinog sveta i ne dejstvuju obavezno na
isti nain i na drugim mestima; ali nita ne prieljkivati - to stvarno nije moglo biti prirodno, zar ne?
Bilo bi to kao da ne die.
Disanje je bilo jo neto ime se Bartldanani nisu bavili, i pored sveg tog kiseonika u atmosferi.
Uglavnom su samo bazali unaokolo. Povremeno su trali i igrali odbojku i takve stvari (bez ikakve
elje da pobede, razume se - naprosto su igrali, pa ko dobije, taj dobije), ali nikada nisu, u stvari,
disali. Bilo im je to, iz nekog razloga, nepotrebno. Artur je ubrzo otkrio da je igranje odbojke sa
njima malo previe sablasno. Iako su izgledali kao ljudi i ak se kretali i zvuali kao ljudi, nisu disali
i nisu prieljkivali stvari.
Disanje i prieljkivanje stvari, sa druge strane, bili su otprilike jedino to je Artur radio po itav
dan. Ponekad bi toliko estoko prieljkivao stvari, da bi mu disanje postalo sasvim uzbueno, pa bi
morao da ode i malo prilegne. Sam. U svojoj maloj sobi. Toliko daleko od sveta na kome je roen da
mozak ak nije bio u stanju da mu preradi onu vrstu brojeva koji su tu bili u pitanju, a da se pri tom
ne obeznani.
Vie je voleo da ne razmilja o tome. Najvie mu se dopadalo da sedi i ita - ili bi mu se bar

dopadalo da je bilo iega vrednog itanja. Ali niko u bartldananskim priama nikada nije poeleo
neto. ak ni au vode. Svakako, uzeli bi jednu ukoliko su edni, ali ako je nema, vie ne bi
razmiljali o tome. Proitao je itavu jednu knjigu u kojoj je glavni junak, tokom jedne nedelje,
raduckao po bati, dobro se naigrao odbojke, pomogao da se popravi put, napravio svojoj eni dete i
onda neoekivano umro od ei neposredno pre poslednje glave. U oajanju, Artur je preeljao
knjigu unazad i najzad naao mesto na kome se uzgred pominje neki problem sa vodovodom u drugoj
glavi. I to je bilo to. I tako tip umire. Naprosto se desi.
Nije to ak bio ni vrhunac knjige, jer vrhunca uopte nije bilo. Lik je umro otprilike na treini puta
kroz pretposlednju glavu knjige, a preostali bio je naprosto posveen popravci puta. Knjiga se
zavravala tano na sto hiljaditoj rei, zbog toga to su na Bartldanu knjige uvek bile tano toliko
duge.
Artur baci knjigu preko sobe, prodade sobu i ode. Poeo je oajniki da putuje, sve je vie
trgovao pljuvakom, noktima, krvlju, kosom, svime to je makar ko eleo, ne bi li kupio karte. Za
seme, otkrio je, mogao je da putuje prvom klasom. Nigde se nije naselio, postojao je samo u
hermetinom, sumranom svetu kabina hipersvemirskih brodova, jeo je, pio, spavao, gledao filmove,
zaustavljao se samo po astrodromima da da jo DNK i uhvati sledei brod za daleke krajeve. ekao
je i ekao da se dogodi neto nepredvieno.
Nevolja sa pokuajem da naterate ono eljeno nepredvieno da se dogodi jeste u tome to ono to
nee. To nije ono to 'nepredvieno' znai. Nepredvieni dogaaj koji se najzad odigrao uopte nije
bio ono to je Artur planirao. Brod na kome se nalazio sevnuo je u hipersvemir, jezivo zatreperio
istovremeno izmeu devedeset sedam razliitih taaka u Galaksiji, zakaio se za neoekivani zagrljaj
sile tee neke nekartografisane planete u jednoj od njih, njena spoljanja atmosfera zarobila ga je i on
poe da pada, uz urlik i cepanje, pravo na nju.
Brodski sistemi itavim putem nanie bunili su se da je sve savreno normalno i pod kontrolom,
ali kada se brod poslednji put grozniavo zakovitlao, silovito projurio kroz pola milje drvea i
najzad eksplodirao u loptu uzavrelog plamena, postalo je jasno da ipak nije tako.
Vatra zahvati umu, prokljua u no, a zatim se pristojno ugasi, budui da se u dananje vreme to
zakonom zahteva od svih nenajavljenih poara koji premaaju odreenu veliinu. Kratko vreme
potom drugi mali poari buknuli bi to i tamo, dok su parad rasutih ostataka na miru eksplodirala
kada bi im za to kucnuo as. Onda je i to zamrlo.
Artur Dent je iz iste dosade beskrajnog meuzvezdanog putovanja bio jedini na brodu koji se
potanko upoznao sa brodskim postupcima pri opasnim i nepredvienim prizemljenjima i zato je
jedini preiveo udes. Leao je oamuen, izlomljen i okrvavljen u nekoj vrsti vazduaste, ruiaste
plastine aure po kojoj je bilo ispisano: 'elimo vam prijatan dan' na preko tri hiljade razliitih
jezika.
Crne, urlajue tiine vrtoglavo su mu plutale po razbijenom umu. Znao je uz neku vrstu otupljene
izvesnosti da e preiveti, jer jo nije bio na Stavromula Beti.
Posle neega to je delovalo kao venost bola i tmine, on postade svestan nemih oblija koja su se
kretala oko njega.

12.
Ford se sunovraao po otvorenom vazduhu kroz oblak paradi stakla i komada stolica. Ponovo
nije promislio o stvarima, ve se ravnao po sluhu kako bi sebi kupio vreme. Otkrio je da u trenucima
velikih kriza esto prilino pomae ako pusti da mu se pred oima odvrti film ivota. To mu je
prualo priliku da promisli o stvarima, sagleda dogaaje u nekoj vrsti perspektive, a ponekad je
dobijao kljuni nagovetaj o tome ta da uini sledee.
Bila je tu zemlja koja mu je jurila u susret ubrzanjem od trideset stopa u sekundi na kvadrat, ali,
pomisli on, sa tim problemom pozabavie se kada doe vreme. Sve po redu.
Ah, evo ga, dolazi. Njegovo detinjstvo. Stvari za dreme, sve je to proao ranije. Slike su sevale
kraj njega. Dosadni trenuci na Betelgezu Pet. Zaphod Biblbroks kao deak. Da, to je sve ve znao.
Poele da u mozgu ima neku vrstu dugmeta za brzo premotavanje. urka za njegov sedmi roendan,
kada su mu poklonili prvi pekir. Hajde, hajde.
Okretao se i vrteo nanie, a spoljanji vazduh na toj visini predstavljao je hladni ok za njegova
plua. Nastojao je da ne udie staklo.
Rana putovanja na druge planete. Oh, za ime Zarkona, bilo je to poput nekog dokumentarca o
svemirskim putovanjima, pre glavne predstave. Poeci rada za 'Vodi'.
Ah!
To su bili dani. Radili su u kolibi na atolu Bvenela, na planeti Fanala, pre nego to su je
Riktanarkali i Dankvedi razvertlali. Pet-est tipova, poneki pekir, pregrt savrenih digitalnih
naprava i, najvanije, mnogo snova. Ne. Najvanije je bilo mnogo fanalanskog ruma. Ako ba hoe
da bude u potpunosti taan, krajnje najbitnija stvar bio je stari danks, onda fanalanski rum, a i neke
plae po kojima su se motale lokalne devojke, ali i snovi su bili bitni. ta li im se u meuvremenu
desilo?
U stvari, nije mogao da se priseti o emu su bili ti snovi, ali u svoje vreme delovali su neizmerno
znaajno. U njima u svakom sluaju nije bilo mesta za ogromnu uredsku zgradu niz koju je sada
padao. Do svega je dolo kada su neki iz prvobitnog tima reili da se skrase na jednom mestu, pa su
postali pohlepni, dok su on i drugi ostali na terenu da istrauju i stopiraju i postepeno bivali sve
izdvojeniji od poslovne more u koju se 'Vodi' neizbeno pretvarao i arhitektonske udovinosti u
koju se naselio. Gde su u svemu tome bili snovi? On pomisli na sve silne advokate kompanije koji su
sada zauzimali polovinu zgrade, na sve pomonike urednika, njihove sekretarice, advokate njihovih
sekretarica i sekretarice advokata njihovih sekretarica, kao i na, najgore od svega, raunovoe i
propagandno odeljenje.
Napola mu je bilo na umu da naprosto nastavi da pada. Da pokae srednjak itavoj bandi.
Sada je upravo prolazio sedamnaesti sprat, gde se nalazilo odeljenje za propagandu. Gomila
mudrijaa koji su raspravljali o tome kakve bi boje 'Vodi' trebalo da bude i iskazivali savreno
nepogreivu vetinu da pametuju kada je sve ve gotovo. Da je iko od njih sluajno pogledao kroz
prozor u tom trenutku, prenerazio bi ga prizor Forda Prefekta koji pada pokraj njih u sigurnu smrt i
pokazuje im srednjak.
esnaesti sprat. Pomonici urednika. Kopilad. ta je sa svim onim njegovim tekstovima koje su
isekli? Petnaest godina istraivanja koje je poslao samo sa jedne planete, a oni su ih sasekli na dve
rei. 'Uglavnom bezopasni'. Srednjak i njima.
Petnaesti sprat. Logistika administracija, ta god im to znailo. Svi su imali velike limuzine. Eto
ta je znailo.
etrnaesti sprat. Kadrovsko. Lukavo je podozrevao da su oni zakuvali njegovo petnaestogodinje

izgnanstvo dok se 'Vodi' preobraavao u korporacijski monolit (ili, radije, duolit - ne sme zaboraviti
advokate).
Trinaesti sprat. Istraivanje i razvoj.
Stani malo.
Trinaesti sprat.
Morao je u tom trenutku da razmilja prilino brzo, jer je situacija postajala malice hitna.
Iznenada se prisetio ploe za prikaz spratova u liftu. Na njoj nije bilo trinaestog sprata. Nije tome
posvetio mnogo panje, budui da je proveo petnaest godina na prilino zaostaloj planeti Zemlji gde
su bili sujeverni u pogledu broja trinaest, tako da se navikao da boravi po zgradama koje su brojale
spratove bez njega. Ali ovde nije bilo razloga za to.
Prozori trinaestog sprata, nije mogao da ne primeti kada je prohujao pokraj njih, bili su zamraeni.
ta li se tamo deavalo? On poe da se prisea svih stvari o kojima je Harl govorio. Jedan, novi,
multidimenzioni 'Vodi' proiren preko beskonanog broja Vaseljena. Uz nain na koji je to Harl
izneo, zvualo je poput ludake besmislice koju je odsanjalo propagandno odeljenje uz jaku potporu
raunovoa. Ukoliko je bilo imalo stvarnije, onda je bila re o veoma uvrnutoj i opasnoj zamisli. Da
li je posredi bila stvarnost? ta se deavalo iza zamraenih prozora na izdvojenom trinaestom spratu?
Ford oseti kako mu raste radoznalost, a potom i panika. Bila je to potpuna lista oseanja kojima je
raspolagao. U svakom drugom pogledu brzo je padao. Stvarno bi trebalo da okrene um razmiljanju
kako da izvue ivu glavu iz te situacije.
On baci pogled nanie. Nekih stotinu stopa ispod njega ljudi su mileli na sve strane, a neki su
poinjali da diu poglede sa puno iekivanja. Raiavali su mu mesto. ak su privremeno
prekinuli divni i potpuno luckasti lov na voketa.
Mrzeo bi kada bi morao da ih razoara, ali otprilike dve stope ispod njega, to nije shvatio ranije,
nalazio se Kolin. Kolin je oigledno sreno igrao uz njega, pratio ga i ekao da odlui ta e.
"Koline!" dreknu Ford.
Kolin nije odgovarao. Ford se sledi. Onda odjednom shvati da nije rekao Kolinu da mu je ime
Kolin.
"Doi ovamo!" dreknu Ford.
Kolin dolebde do njega. Kolin je neizmerno uivao u spustu i nadao se da je isti sluaj i sa
Fordom.
Kolinov svet neoekivano se pomrai kada ga Fordov pekir iznenada obavi. Kolin neposredno
potom oseti kako postaje mnogo, mnogo tei. Bio je pun uivanja i oduevljen zbog izazova koji mu
je Ford postavio. Samo nije bio siguran hoe li uspeti sa ovim da izie nakraj, to je bilo sve.
Pekir je obujmio Kolina. Ford je visio sa pekira i stezao ga za porub. Drugim stoperima
dopadalo se da obrade pekire na razne naine; utkali bi im u tkaninu razne ezoterine alatke i
pomagala, ak i kompjutersku opremu. Ali Ford je bio purista. On je voleo kad stvari ostaju
jednostavne. Nosio je obian pekir iz obine prodavnice tkanina za domainstvo. ak je imao i
nekakav plavi i ruiasti cvetni dezen, i pored njegovih uestalih pokuaja da ga izbeli i ispere. Kroz
pekir je bilo provueno nekoliko paradi ice, savitljiva pisaljka, a jedan ugao bio je natopljen
hranljivim sastojcima da moe da ih sisa u sluaju vanrednih prilika, ali inae je to bio obian pekir
kojim moete da obriete lice.
Jedina prava izmena, u ije ga je izvoenje ubedio jedan prijatelj, bilo je ojaavanje poruba.
Ford je stezao porube kao manijak.
I dalje su se sputali, ali brzina je bila usporena.
"Gore, Koline!" vikao je.

Nita.
"Tvoje ime", povika Ford, "je Kolin. I zato, kada viem: 'Gore, Koline!' onda elim da ti, Koline,
poe nagore. U redu? Gore, Koline!
Nita. Ili, tanije, neka vrsta priguenog stenjanja od Kolina. Ford oseti prilian nemir. Sada su se
sputali veoma polako, ali Ford se oseao vrlo nemirno u pogledu naroda koji se prikupljao na tlu
pod njim. Prijateljski lokalni tipovi u lovu na voketa razilazili su se, a zdepasti, masivni stvorovi,
bikovskih vratova i puevske boje, opremljeni raketnim lanserima, pojavljuvali su se, kako je
izgledalo, iz onoga to se obino naziva prazan vazduh. Prazan vazduh, kao to svi iskusni galaktiki
putnici dobro znaju, u stvari je krcat raznim viedimenzionim sloenostima.
"Gore!" dreknu Ford ponovo. "Gore! Koline, idi gore!"
Kolin se naprezao i jeao. Sada su manje ili vie bili nepokretni u vazduhu. Ford oseti kako mu
prsti pucaju.
"Gore!"
Ostajali su nepokretni.
"Gore, gore, gore!"
Pu se pripremao da lansira raketu na njih. Ford naprosto nije mogao da poveruje. Visio je sa
pekira, a jedan pu pripremao se da lansira raketu na njega. Ponestajalo mu je zamisli o tome ta bi
mogao da uini i postajao je ozbiljno uznemiren.
Ovo je bila vrsta situacije u kojoj se obino oslanjao na savete 'Vodia', koliko god ovi bili
izluujui ili nejasni, ali ovo nije bio trenutak za posezanje u dep. A 'Vodi' sada, izgleda, vie i
nije bio prijatelj i saveznik, ve je i sam postao izvor opasnosti. Pa, visio je pored ureda 'Vodia',
Zarkona mu, a ugroavali su ga stvorovi koji su sada, izgleda, bili vlasnici ove stvari. ta se desilo
sa snovima kojih se nejasno seao sa atola Bveneli? Trebalo je da dopuste da se dogode. Trebalo je
da ostanu tamo. Da ostanu na plai. Da vode ljubav sa dobrim enama. Da ive od ribe. Trebalo je da
zna da je sve pogreno onog trenutka kada su poeli da kae koncertne klavire nad bazenom sa
morskim udovitima u atrijumu. On poe da se osea temeljito protraeno i bedno. Prsti su mu bili u
vatri od napregnutog bola. A lanak na nozi jo ga je boleo.
Oh, hvala ti, lanku, pomisli on gorko. Hvala ti to u ovom trenutku iznosi sopstvene probleme.
Pretpostavljam da bi voleo finu, toplu vodu u lavoru kako bi se oseao bolje, je li tako? Ili bi bar
voleo kada bih se...
Tog asa mu je sinulo.
Oklopni pu zabacio je raketni lanser za rame. Raketa je verovatno bila tako sazdana da pogodi
sve na svom putu to se kree.
Ford se trudio da se ne preznojava zbog toga to osea kako mu stisak na avovima pekira
poputa.
Palcem zdrave noge stao je da gura petu cipele na bolnoj nozi.
"Kreni gore, proklet bio!" promrmlja Ford beznadeno Kolinu, koji se veselo naprezao, ali nije
imao snage da se digne. Ford je nastavljao posao na peti cipele.
Pokuavao je da proceni vreme, ali nije vredelo. Naprosto, treba to da uini. Imao je prilike samo
za jedan udarac, i to mu je to. Sada je skinuo zadnji kraj cipele sa pete. Iskrivljeni lanak malo ga je
manje boleo. Znai, to mu je prijalo, ha?
Drugim stopalom utnuo je petu cipele. Ova mu skliznu sa stopala i poe da pada kroz vazduh.
Otprilike pola sekunde kasnije raketa eruptira sa njuke lansera, mimoie se sa cipelom koja joj je
padala u susret, munjevito promeni smer kretanja i poe nadole, pravo za pokretnom metom, pogodi
je i eksplodira uz silan oseaj zadovoljstva i samodostignua.

Sve se to dogodilo na otprilike petnaest stopa od zemlje.

Glavna silina eksplozije bila je usmerena nadole. Tamo gde je, sekundu ranije, stajao vod
slubenika preduzea 'InfiniDim', sa raketnim lanserom, na elegantnom, terasastom trgu poploanom
velikim ploama svetlucavog kamena, iseenog u drevnim kamenolomima alabastera na Zentalvabuli,
sada je, umesto svega toga, stajala gadna rupaga, puna krhotinama i uta.
Ogromni nalet vrelog vazduha pokulja sa mesta eksplozije i baci Forda i Kolina silovito prema
nebu. Ford se oajniki i slepo borio da zadri stisak, ali nije uspeo. Bespomono je stao da se
okree na putu prema nebu, dostigao vrhunac parabole, zastao i onda poeo ponovo da pada. Padao
je, padao i padao i iznenada se gadno nabio na Kolina, koji se jo dizao.
Oajniki se zakaio za malog, loptastog robota. Kolin se divljaki okretao po vazduhu prema
tornju ureda 'Vodia', pokuavajui, uz silno uivanje, da povrati kontrolu i da uspori.
Svet se vrtoglavo okretao oko Fordove glave dok su se vrteli i kovitlali jedan oko drugoga, a
onda, podjednako vrtoglavo, sve namah prestade.
Ford se nae, oamuen, na simsu nekog prozora.
Pekir je upravo padao kraj njega; on posegnu i dohvati ga.
Kolin je lebdeo u vazduhu na nekoliko ina od simsa.
Ford se obazre u izgruvanoj, okrvavljenoj i zadihanoj izmaglici. Sims je bio irok samo oko jednu
stopu, a on je opasno balansirao na njemu na visini od trinaest spratova.
Trinaest.
Znao je da su na visini od trinaest spratova zbog toga to su prozori bili zamraeni. Bio je gorko
uznemiren. Kupio je te cipele po nekoj besmisleno niskoj ceni u prodavnici na donjem Ist Sajdu u
Njujorku. Kao posledica toga, napisao je itav esej o radostima dobre obue, koji je u potpunosti
odbaen u debaklu pod naslovom 'Uglavnom bezopasni'. Prokleto neka je sve.
A sada mu je, povrh svega, jo i jedna cipela nestala. Zabacio je glavu i zapiljio se u nebo.
Ne bi to bila takva mrana tragedija da dotina planeta nije bila unitena, to je znailo da nikada
nee moi da pod istim uslovima nabavi drugi par.
Dodue, budui da postoje beskonani boni ogranci verovatnoe, postojao je, razume se, i
gotovo beskonaan broj umnoaka planete Zemlje, ali, kada razmislite o sutini, jedan par cipela, ma
koliko bio fin, ipak nije neto za im ete tek tako krenuti u potragu, zavitlavajui se pri tom sa
viedimenzionim vreme/prostorom.
On uzdahnu.
Oh, dobro, najbolje bi bilo da se pomiri sa sudbinom. Bar mu je spasla ivot. Za sada.
Nalazio se na simsu irokom jednu stopu, na trinaestom spratu zgrade, i uopte nije bio siguran da
li je ovaj poloaj bio vredan jedne dobre cipele.
Zagledao se slueno kroz zamraeno staklo.
Bilo je mrano i nemo poput grobnice.
Ne. Bilo je smeno pomisliti tako neto. Bio je na nekoliko sjajnih urki po grobnicama.
Da li je mogao da opazi nekakav pokret? Nije bio sasvim siguran. inilo mu se da moe da vidi
nekakvu neobinu, lepetavu senku. Moda je to bila njegova sopstvena krv koja je kapala preko
trepavica. On je obrisa. ovee, to bi voleo da ima negde imanje, pa da tamo gaji ovce. Ponovo je
zavirio kroz prozor, pokuavajui da razazna kakav je to oblik, ali imao je oseaj, toliko uobiajen u
dananjoj Vaseljeni, da gleda neku vrstu optike varke i da se to samo njegove oi bleskasto
zavitlavaju sa njim.
Da li se tamo nalazi nekakva ptica? Da li su to krili na skrivenom spratu iza zamraenog stakla
otpornog na raketne udare? Neiji ptiarnik? Tamo unutra, sasvim sigurno, neto je lepetalo, ali nije

toliko liilo na pticu; vie na neku vrstu pticolike rupe u prostoru.

On zatvori oi, to je ionako eleo da uini. Upita se ta da uini sledee. Da skoi? Da se penje?
Nije verovao da postoji neki nain na koji bi mogao da provali unutra. U redu, staklo navodno
otporno na raketne udare nije izdralo kada se nalo na iskuenju pred pravom raketom, ali, sa druge
strane, bila je to raketa ispaljena iznutra i sa veoma malog rastojanja, to je predstavljalo mogunost
koja inenjerima to su ga sazdali verovatno uopte nije pala na pamet. To nije znailo da e biti u
stanju da provali prozor ovde tako to e omotati pesnicu pekirom i udariti. Ma ta, kog vraga,
pomisli on, svejedno zamahnu i povredi pesnicu. Bilo je ba dobro to sa mesta na kome je sedeo
nije mogao da zamahne valjano, jer bi je moda povredio ba gadno. Zgrada je silno ojaana kada je
u potpunosti preureena posle napada sa ablje zvezde i verovatno je bila najtee oklopljena
izdavaka kompanija u svetu biznisa, ali u svakom sistemu, pomisli on, postoji neka slabost, koju je
ugradio odbor korporacije. Ve je otkrio jednu. Inenjeri koji su sazdali staklo nisu oekivali da ga
pogodi raketa sa malog rastojanja i iznutra, i zato prozor nije izdrao.
Dakle, ta inenjeri ne bi oekivali da uradi neko ko stoji na simsu sa spoljanje strane prozora?
Razbijao je glavu tim pitanjem trenutak ili dva pre nego to se setio.
Stvar koju najpre ne bi oekivali bilo je to da se tu uopte neko nalazi. Samo potpuni idiot sedeo
bi tamo gde je on sedeo, to znai da je ve pobeivao. Uobiajena greka koju su ljudi pravili kada
su pokuavali da sazdaju neto to ni potpuna budala nije u stanju da pokvari jeste potcenjivanje
domiljatosti potpunih budala.
On izvadi novodobijenu kreditnu karticu iz depa, zavue je u pukotinu izmeu prozora i okolnog
okvira i uini neto to raketa ne bi mogla. Mrdao ju je tamo-amo jedno vreme, da bi konano osetio
kako reza poputa. Odgurnuo je prozor u stranu, otvorio ga i gotovo pao unatrake sa simsa od smeha,
a dok je to radio zahvaljivao se velikim ventilacionim i telefonskim neredima sa SrDt 3454.
Veliki ventilacioni i telefonski neredi sa SrDt 3454 poeli su u vidu gomile ustajalog vazduha.
Ustajao vazduh, razume se, i jeste problem koji bi ventilacija trebalo da reava i u naelu ga je i
reavala razumno dobro, sve do trenutka kada je neko izmislio ureaje za klimatizaciju, koji su
problem reavali uz daleko vie brujanja.
I to je bilo sve lepo i krasno ukoliko ste bili u stanju da podnesete buku i kapanje, sve dok neko
drugi nije smislio neto mnogo vie seksi i pametnije od uobiajene klimatizacije, a to se nazivalo
'ugraena klimatska kontrola zgrade'.
E, to je bilo neto sasvim drugaije.
Glavna razlika u odnosu na uobiajeni erkondin ogledala se u tome da je ovde bila re o neemu
divotalno skupljem, to je zahtevalo ogromnu koliinu sloene merne i regulacione opreme koja je u
svakom trenutku daleko bolje znala kakav vazduh ljudi vole da udiu nego to su to znali sami ljudi.
To je takoe znailo da su, da bi se obezbedilo da obini ljudi ne poremete sloene proraune
koje je sistem pravio za njih, svi prozori u zgradi drani hermetiki zatvoreni. Potpuno. Dok su
sistemi instalisani, brojni ljudi koji su ili na posao u te zgrade otprilike ovako su razgovarali sa
instalaterima sistema Mudr-o-Dah:
"Ali ta ako hoemo da otvorimo prozore?"
"Neete hteti da otvorite prozore sa novim Mudr-o-Dahom."
"Da, ali pretpostavimo da elimo da ih otvorimo samo malice?"
"Neete eleti da ih otvorite ak ni malice. Novi sistem Mudr-o-Dah postarae se za to."
"Hmmm."
"Uivajte u Mudr-o-Dahu."

"U redu, a ta ako se Mudr-o-Dah pokvari, pone da radi kako ne treba ili tako neto?"
"Ah! Jedno od najmudrije reenih svojstava Mudr-o-Daha jeste da ovaj sistem nikako ne moe da
se pokvari. Dakle, nema briga na tu temu. Uivajte u disanju i prijatno vam bilo."
(Razume se, posledica velikih ventilacionih i telefonskih nereda sa SrDt 3454 bila je ta da se sada
od svih mehanikih, elektrinih, kvantnomehanikih i hidraulinih sistema, ak i onih na vetar, paru
ili klipnih, zahteva da negde na sebi imaju jednu ploicu sa naroitim natpisom. Ma koliko mali
predmet bio, njegovi konstruktori moraju nai nain da mu negde utisnu tu legendu, jer ona je tu da
privue njihovu panju, a ne neophodno panju korisnika.
Legenda je glasila:
'Glavna razlika izmeu stvari koja moe da se pokvari i stvari koja nikako ne moe da se pokvari
ogleda se u tome da kada se stvar koja nikako ne moe da se pokvari ipak pokvari, onda se obino
ispostavi da je nemogue popraviti je.')
Najvee vruine poele su da se podudaraju, uz gotovo arobnu preciznost, sa glavnim
otkazivanjima sistema Mudr-o-Dah. U poetku je to izazvalo samo previranje nezadovoljstva i tek
nekoliko smrti od guenja.
Stvarni uas eskplodirao je onog dana kada su se tri dogaaja odigrala istovremeno. Prvi dogaaj
bila je izjava elnika firme 'Mudr-o-Dah' da se najbolji rezultati dobijaju kada se njihovi sistemi
koriste u umerenoj klimi.
Drugi dogaaj bio je raspad sistema Mudr-o-Dah usred naroito vrueg i vlanog dana, a
posledica je bila evakuacija mnogo stotina kancelarijskih slubenika na ulice, gde su se sreli sa
treim dogaajem, a to je bila pomahnitala masa telefonskih operatora za meugradske veze koji su
bili toliko kivni zbog toga to moraju da govore svakog bogovetnog dana: 'Hvala vam to
upotrebljavate SMD' - svakom svakcijatom idiotu koji digne slualicu, da su najzad izili na ulice sa
ubretarskim kantama, megafonima i pukama.
U toku krvavih dana koji su usledili, svaki pojedinani prozor u gradu, bio otporan na rakete ili
ne, bio je razbijen, obino uz pratee krike: 'Sjai, bre, sa veze, upku jedan! Ma zabole me koji broj
hoe, a jo vie koji ti je okrug. Ma nosi se i gurni petardu pod guzicu! Jeeehaah! Hu hu hu! Prrrrrr!
Kva kva!' i razne druge ivotinjske zvuke koje nisu mogli da koriste tokom normalnog rada.
Posledica toga bilo je da je svim telefonskim operatorima dato ustavno pravo da kau:
'Upotrebljavajte SMD i crknite!' najmanje jednom na sat kada odgovaraju na telefon, a pred sve
uredske zgrade postavljen je zahtev da moraju imati prozore koji se otvaraju, makar samo malice.
Druga neoekivana posledica bilo je dramatino opadanje broja samoubistava. Raznorazni
prenapregnuti i ambiciozni slubenici koji su bivali prisiljeni, tokom mranih dana tiranije Mudr-oDaha, da skau pod vozove ili da se izbodu noem, sada su mogli da iziu na sims prozora i skoe
kako ih je volja. Meutim, esto se deavalo da tokom onog trenutka ili dva, koliko im je bilo
potrebno da se obazru i priberu misli, iznenada otkriju da im je u stvari bilo neophodno jedino da se
nadiu sveeg vazduha i da sagledaju stvari iz nove perspektive, a moda i farma na kojoj bi mogli da
dre koju ovcu.
Trea potpuno nepredviena posledica bila je srena okolnost da je Ford Prefekt, zaglavljen na
trinaestom spratu teko oklopljene zgrade i naoruan niim drugim do pekirom i kreditnom karticom,
ipak bio u stanju da se domogne bezbednosti kroz prozor navodno otporan i na raketne udare.
On glatko zatvori prozor iza sebe, pustivi prethodno Kolina da ue za njim, a onda poe da se
obazire za stvorom nalik na pticu.
Stvar koju je, u meuvremenu, shvatio u vezi sa tim prozorima bila je sledea: budui da su
preraeni u prozore koji se mogu otvarati tek poto su sazdani tako da budu neprobojni, bili su,

zapravo, mnogo nesigurniji nego da su na samom poetku nainjeni kao prozori koji se mogu otvarati.
Hej ho, to ti je smeni stari ivot, pomislio je on vedro, a onda je iznenada shvatio da prostorija u
koju je provalio uz sve te muke nije ba mnogo zanimljiva.
Iznenaeno je zastao.
Gde je bilo ono neobino lepetavo oblije? Gde je bilo ita to je vredelo itave te halabuke neobini veo tajanstva koji kao da je poivao nad tom sobom i jednako neobini redosled dogaaja
koji kao da se urotio da ga utera u nju?
Odaja je, kao i sve druge odaje u sadanjoj zgradi, bila obojena u neki ogavni i neukusni preliv
sivog. Na zidu je bilo nekoliko karata i crtea. Najvei njihov deo Fordu nije kazivao nita, ali onda
je naiao na neto to je oigledno bila skica za nekakav plakat.
Na njemu je bio neki pticoliki natpis i slogan koji je govorio: 'AUTOSTOPERSKI VODI KROZ
GALAKSIJU, model II: najjedinstvenija stvar koja je ikada postojala. Uskoro u dimenziji pokraj
vas.' Nijedan podatak osim ovoga.
Ford se ponovo obazre. Onda mu panju postepeno privue Kolin, besmisleno presreni robotbezbednjak, koji se uurio u uglu odaje i blebetao neto to je neobino podsealo na izraze straha.
udno, pomisli Ford. On se obazre da vidi na ta li je to Kolin reagovao. Onda ugleda neto to
nije primetio ranije i to je mirno poivalo na vrhu stola.
Bilo je okruglo, crno i otprilike veliine malog poklopca za tokove. Gornji i donji kraj bili su mu
glatko ispupeni, tako da je podsealo na mali disk za bacanje u lakoj kategoriji.
Povrina mu je naizgled bila u potpunosti glatka, bez prekida i ikakvih ara.
Nije radilo nita.
Onda Ford primeti da je na njemu neto napisano. Neobino. Trenutak ranije na njemu nije nita
pisalo, a sada pie. Naprosto, nije izgledalo da je postojao ikakav primetan prelaz izmeu ta dva
stanja.
Malim, uzbunjujuim slovima, na njemu je pisala samo jedna re:
PANIKA
Trenutak ranije na njegovoj povrini nije bilo nikakavih oznaka niti pukotina. Sada ih je bilo.
Rasle su.
Panika, rekao je 'Vodi', model II. Ford poe da ini ono to mu je reeno. Upravo se prisetio
zbog ega su mu puolika stvorenja delovala poznato. Raspored boja bio im je u korporacijski sivom
tonu, ali u svim drugim pogledima izgledali su tano kao Vogoni.

13.
Brod se tiho spustio da bi sleteo na ivici prostrane istine, otprilike stotinu jardi od sela.
Stigao je iznenadno i neoekivano, kao i uz najmanju moguu buku. Jednog trenutka bilo je
savreno obino kasno popodne rane jeseni - lie je upravo postajalo crveno i zlatno, reka je
ponovo poinjala da buja od kia na planinama severa, perje pika-ptica zgunjavalo se u oekivanju
zimskih mrazeva, svakog dana savreno normalne zveri otisnue se u gromovitu seobu preko zaravni,
a stari Trabarg poinjao je da mrmlja za svoj raun dok je epao po naselju; bilo je to mrmljanje
koje je znailo da se presliava i razrauje prie koje e priati o proloj godini jednom kada se
veeri skrate i kada ljudi ne budu imali drugog izbora nego da se okupe oko vatre, sluaju ga i
gunaju da se to nije tako dogodilo, koliko se oni seaju - a ve sledeeg trenutka svemirski brod
stajao je tu, svetlucav pod toplim jesenjim suncem.
Malo je zujao, a onda se utiao.
Nije to bio veliki svemirski brod. Da su seljani bili strunjaci za svemirske brodove, smesta bi
znali da je re o prilino zgodnom modelu, maloj, udobnoj etvorosedoj jahti marke 'Hrundi' sa
otprilike svakim raspoloivim opcionim dodatkom izuzev naprednog vektoidnog stabilisisa, na koga
se pale samo smetenjaci. Ne moete napraviti dobru, usku, otru krivinu oko trostrane vremenske ose
ako imate napredni vektoidni stabilisis. U redu, malo je bezbednije, ali rukovanje od toga postane
skroz naskroz kilavo.
Seljani to nisu znali, razume se. Veina njih tu, na dalekoj planeti zvanoj Lemjuela, nikada nije ni
videla neki svemirski brod, a u svakom sluaju nijedan u jednom komadu, i zato, dok je ovaj toplo
blistao na veernjem svetlu, bio je otprilike najneobinija stvar na koju su naleteli jo od dana kada
je Kirp ulovio ribu sa glavama na oba kraja.
Svi su zanemeli.
Dok je pre jednog trenutka dvadesetak ili tridesetak ljudi etkalo po okolini, eretalo, seckalo
drva, nosilo vodu, zavitlavalo pika-ptiice ili naprosto onako prijateljski pokuavalo da se skloni s
puta starom Trabargu, odjednom je sva delatnost zamrla i svi su se okrenuli da zapanjeno gledaju
neobini objekat.
Odnosno, ne ba svi. Pika-ptice ostaju zapanjene pred sasvim drugaijim stvarima. Savreno
obian list koji neoekivano lei na kamenu naterae ih da se raspre u smetenom naletu; svakog jutra
izlazak sunca u potpunosti ih je iznenaivao, ali dolazak tuinske letelice sa drugog sveta naprosto
nije uspeo da im privue makar i deli panje. Nastavile su sa svojim kar, rit i huk dok su kljucale po
zemlji u potrazi za semenjem; reka je takoe nastavljala svoj mirni, staloeni klokot.
Isto tako, glasna pesma bez imalo sluha iz poslednje kolibe sleva nesmanjeno se nastavljala.
Odjednom, uz blago kljocanje i zujanje, vrata svemirskog broda odmotae se nadole. A onda,
minut ili dva kao da se nita vie nije deavalo izuzev glasnog pevanja iz poslednje kolibe sleva, dok
je stvar samo stajala.
Neki seljani, naroito deaci, poee malo da se primiu, ne bi li bolje pogledali. Stari Trabarg
pokua da ih otera. Ovo je bilo ba od onih stvari koje stari Trabarg nije voleo. Nije uspeo da je
prorekne, ak ni otprilike, a iako e biti u stanju da ovako ili onako uplete itavu stvar u svoju priu u
nastavcima, stvarno je sve zajedno postajalo malo previe krupno za sreivanje.
On krupnim korakom poe napred, odgurnu deake u stranu i die ruke i prastari, vornovati tap u
vazduh. Dugi, topli zraci sunca predveerja ba su ga lepo grejali. Pripremio se da doeka te bogove,
kakvi god bili, kao da ih sve vreme oekuje.
I dalje se nita nije deavalo.

Postepeno je postajalo jasno da je u brodu dolo do neke rasprave. Vreme je prolazilo, a starog
Traberga ruke poee da bole.
Odjednom se rampa ponovo smota nazad.
To je olakavalo posao Trabargu. Bili su to demoni, a on ih je odagnao. Razlog da ih nije
prorekao bio je taj da su ednost i pristojnost to zabranjivali.
U skoro istom trenutku druga rampa razmotala se sa suprotne strane letelice i dve prilike najzad
izioe, i dalje se neto raspravljajui i ne obraajui panju ni na koga, ak ni na Trabarga, koga,
uostalom, nisu mogli ni da opaze sa mesta na kome su stajale.
Stari Trabarg gnevno je stao da gricka bradu.
Da nastavi da stoji dignutih ruku? Da klekne glave pognute napred i tapa uperenog prema njima?
Da padne na lea kao da ga je prevladala neka titanska unutranja borba? Moda da naprosto ode u
umu i ivi na drvetu jednu godinu, ne progovorivi ni re ni sa kim?
Odluio se za to da spusti ruke na lukav nain, kao da je uinio ono to je nameravao. Prilino su
ga bolele, tako da ba i nije imao mnogo izbora. Napravio je mali, tajanstveni znak, koji je upravo
izmislio, prema rampi koja se zatvorila, a onda napravio tri i po koraka unazad, kako bi najzad
mogao da baci valjan pogled na te osobe i prema tome zakljui ta mu dalje valja initi.
Via osoba bila je vrlo zgodna ena odevena u meku i nabranu odeu. Stari Trabarg to nije znao,
ali ta odea bila je napravljena od rimplona, nove sintetike tkanine koja je bila izvanredna za
svemirska putovanja, jer je izgledala ubedljivo najbolje kada je sva izguvana i znojava.
Nia je bila devojka. Izgledala je nespretno i turobno i nosila je odeu koja je izgledala ubedljivo
najgore kada je bila sva izguvana i znojava, a ona je, tavie, to sigurno znala.
Sve oi su ih posmatrale, izuzev oiju pika-ptica, koje su imale neke svoje stvari za posmatranje.
ena stade i obazre se. Delovala je odluno. Oigledno je postojalo neto posebno to je elela,
ali nije tano znala gde bi to mogla da nae. Gledala je od lica do lica seljana radoznalo okupljenih
oko nje i oigledno nije videla ono to je traila.
Trabarg nije imao pojma koju igru sada da igra i zato je odluio da pribegne napevima. Zabacio
je glavu i poeo da zapeva, ali u istom trenutku prekinuo ga je novi izliv pesme iz kolibe Tvorca
Sendvia: poslednja sa leva. ena se otro obazre, a onda joj na lice postepeno doe osmeh. Ne
uputivi ni jedan jedini pogleda starom Trabargu ona poe prema kolibi.
U poslu pravljenja sendvia postoji vetina za koju je samo retkima sueno da nau vremena da
joj proue sutinu. To je jednostavan zadatak, ali mogunosti za zadovoljstvo mnoge su i duboke:
biranje pravog hleba, na primer. Tvorac Sendvia proveo je mnogo meseci u svakodnevnim
savetovanjima sa Grarpom, pekarom, i najzad su zajedniki stvorili hleb tano onakvog sastava koji
je bio dovoljno gust da se vekna see tanko i odmereno, a da istovremeno bude laka, vlana i da ima
onaj fini ukus koji vue na orahe i koji najbolje obogauje sonost peenja od mesa savreno
normalnih zveri.
Bilo je potrebno usavriti i geometriju krike: precizne odnose irine i duine krike, ba kao i
debljinu koja e pruiti odgovarajui oseaj masivnosti i teine gotovom sendviu: ovde je ponovo
lakoa bila vrlina, ali isto tako i vrstoa, bujnost i ono obeanje sonosti i prijatnog ukusa koje je
zatitni znak zaista punog uivanja u sendviu.
Odgovarajui alat, razume se, bio je od kljune vanosti i brojni su bili dani koje je Tvorac
Sendvia, u trenucima dok nije bio zauzet sa pekarom kraj njegove pei, provodio sa Strinderom,
Tvorcem Alatki, u odmeravanju i uravnoteavanju noeva, odnoenju do kovanice i nazad. Sa arom
se raspravljalo o elastinosti, jaini, otrini seiva, duini i uravnoteenosti, postavljane su teorije,

vrene probe, preduzimana poboljanja, i mnoge su bile veeri kada su se Tvorac Sendvia i Tvorac
Alatki mogli videti kao obrisi na pozadini zalazeeg sunca, dok je kovaki eki Tvorca Alatki
lagano zamahivao kroz vazduh i oprobavao jedan no za drugim, uporeivao teinu ovoga sa
uravnoteenou onoga, elastinost treeg sa rukom etvrtog.
Ukupno su se zahtevala tri noa. Prvi je bio no za seenje hleba: vrsta, odluna otrica koja je
nametala svoju istu i odreujuu volju veknama. Onda je tu bio no za mazanje maslaca, koji je
predstavljao savitljivu stvaricu, ali ipak je imao vrstu kimu. Rane verzije bile su malo previe
savitljive, ali sada je kombinacija gipkosti uz jezgro snage bila upravo ona prava za postizanje
najvee glatkoe i sklada namaza.
Glavni no, razume se, bio je no za meso. To je bio no koji ne samo to e nametnuti svoju volju
sredini kroz koju se kree, poput noa za hleb; on je morao raditi sa njom, dopustiti da ga vodi sklop
mesa, ne bi li nainio krike najfinije teksture i prozranosti, koje e naprosto kliziti sa glavne mase
mesa u tanunim prevojima. Tvorac Sendvia potom bi otresao svako pare glatkim trzajem zglavka
na divno odmerenu donju kriku hleba, potkresao ga sa etiri umena zamaha i onda najzad izveo
aroliju zbog koje su deca iz naselja toliko oboavala da se okupe i gledaju sa prikovanom panjom u
udu. Uz samo etiri nova veta zamaha noem prikupio bi ostatke potkresanog komada u savreno
uklopljenu slagalicu na vrhu prvobitnog pareta. Za svaki sendvi veliina i oblik potkresane paradi
bili su drugaiji, ali Tvorac Sendvia uvek ih je bez po muke i bez oklevanja prikupljao u aru koja
se savreno uklapala. Drugi sloj mesa i drugi sloj potkresanih delova - i glavni in stvaranja bio bi
okonan.
Tvorac Sendvia dodao bi ono to je stvorio svom pomoniku koji bi onda dodao dva komada
blastavaca, flotkvice i malice sosa od splagovnice, a potom postavio gornji sloj hleba i presekao
sendvi etvrtim i mnogo jednostavnijim noem. Nije da i te operacije nisu zahtevale vetinu, ali bile
su to manje vetine koje je mogao obavljati posveeni egrt koji e jednog dana, kada Tvorac
Sendvia konano odloi alatke, preuzeti posao od njega. Bio je to poloaj visokog ranga i tom
egrtu, Drimplu, drugari su zavideli. Bilo je u naselju onih koji su bili zadovoljni cepkanjem drva,
kojima je bilo prijatno da nose vodu, ali biti Tvorac Sendvia, to bee samo nebo.
I zato je Tvorac Sendvia pevao dok je radio.
Koristio je poslednje ostatke ovogodinjeg usoljenog mesa. Sada je ovo donekle prolo najbolje
dane, ali bogati ukus savreno normalnih zveri bio je neto neprevazieno u ranijem iskustvu Tvorca
Sendvia. Predvialo se da e se sledee nedelje savreno normalne zveri ponovo pojaviti radi
redovne seobe, kada e se itavo naselje opet baciti na mahnito delanje: lovie zveri, ubie esdeset,
moda ak i sedamdeset od mnogo hiljada koje e grmeti pokraj njih. Onda se zveri moraju hitro
iskasapiti i oistiti; najvei deo mesa usolie se da ih hrani tokom zimskih meseci sve do povratka
seobe na prolee, kada e se zalihe dopuniti.
Najbolji deo mesa bie smesta ispeen za gozbu koja je obeleavala jesenji prolaz. Slavlje e se
proneti kroz tri dana istog veselja, plesa i pria starog Trabarga o tome kako je lov proao, pria
koje je vredno izmiljao u svojoj kolibi dok je ostatak sela bio u lovu.
A onda e ono naj-najbolje meso biti sauvano od gozbe i odneto hladno Tvorcu Sendvia. A
Tvorac Sendvia iskazae vetinu koju im je doneo od bogova i napraviti izvrsne sendvie treeg
godinjeg doba, u kojima e itavo naselje uivati pre nego to pone, sledeeg dana, da se priprema
za surovosti nadolazee zime.
Danas je pravio tek obine sendvie, ukoliko se takve krasote, izraene sa toliko ljubavi, mogu
ikada nazvati obinim. Danas mu pomonik nije bio tu, tako da je Tvorac Sendvia sam stavljao
nadev, to ga je inilo srenim i zadovoljnim. U stvari, gotovo sve ga je inilo srenim.

Seckao je i pevao. Spretno bi bacio svako pare mesa na kriku hleba, potkresao ga i prikupio
potkresane delove u slagalicu. Malo salate, malo sosa, jo jedna krika hleba, jo jedan sendvi, novi
stih 'ute podmornice'.
"Zdravo, Arture."
Tvorac Sendvia zamalo da odsee sebi palac.
Seljani su zgranuto posmatrali kada je ena otresito kroila prema kolibi Tvorca Sendvia.
Tvorca Sendvia poslao im je svevinji Bob u vatrenim koijama. Tako je, bar, rekao Trabarg, a
Trabarg je bio strunjak u tim stvarima. I to je, u stvari, tvrdio Trabarg, a Trabarg je bio... i tako
dalje, i tako dalje. Teko da je itava stvar vredela rasprave.
Nekolicina seljana pitala se zbog ega bi svemoni Bob poslao svog jedinca Tvorca Sendvia u
usplamteloj vatrenoj koiji umesto u onoj koja bi sletela tiho, ne unitivi pola ume, ispunivii je
duhovima i gadno povredivi i samog Tvorca Sendvia. Stari Trabarg rekao je da je to bila
transcendenta volja Bobova, a kada su ga pitali ta li mu to znai 'transcendentna', odvratio im je da
pronau u literaturi.
To je predstavljalo problem, jer stari Trabarg imao je jedini renik, a nije hteo da im ga pozajmi.
Pitali su ga zato nee, a on im je rekao da nije za njih da znaju volju svevinjeg Boba, a kada su ga
ponovo pitali zato ne, on je rekao da je tako zato to je on tako rekao. Svejedno, jednog dana dok je
stari Trabarg bio na plivanju, neko mu se uvukao u kolibu i pogledao u renik ta znai
'transcendentno'. Po svemu sudei, 'transcendentno' znailo je 'nesaznatljivo, neopisivo, neizrecivo,
ono za ta se ne moe znati i o emu se ne moe govoriti'. Tako da su time raistili bar taj deo.
Ako nita drugo, dobili su sendvie.
Jednog dana stari Trabarg je rekao da je svevinji Bob objavio da on, Trabarg, treba prvi da
uzima sendvie. Seljani su ga pitali kada se to desilo, a Traberg je rekao da se desilo jue, dok nisu
gledali. "Odrite veru", rekao im je Trabarg, "ili izgorite!"
Dopustili su mu da prvi uzima sendvie. To je delovalo najjednostavnije.
A sada je ta ena tek tako iskrsla niotkuda i otila pravo u kolibu Tvorca Sendvia. Slava mu se
oigledno daleko proirila, iako je bilo teko znati dokle, budui da prema starom Trabargu druga
mesta nisu ni postojala. Svejedno, gde god bilo mesto sa koga je dola, verovatno negde
'transcendentno', sada je bila tu i nalazila se u kolibi Tvorca Sendvia. Ko je ona bila? I ko je bila ta
neobina devojka koja se neraspoloeno motala oko kolibe, utirala kamenie i pokazivala svaki
znak da joj se ne dopada to je tu? Izgledalo je ba udno da neko pree itav put sa nekog
'transcendentnog' mesta u koiji koja je oigledno predstavljala silan napredak u odnosu na onu
silovitu i ognjenu koja je donela Tvorca Sendvia, a da mu se uopte ne dopada da bude tu.
Svi su se okretali Trabargu, ali on je bio na kolenima, mrmljao je, veoma postojano motrio u
nebo i nikoga nije hteo da pogleda u oi dok ne uspe da smisli neto.
"Trilijan!" ree Tvorac Sendvia, siui okrvavljeni palac. "ta...? Ko...? Kada...? Gde...?"
"Upravo pitanja koja sam ja nameravala da postavim tebi", odvrati Trilijan, obazirui se po
Arturovoj kolibi. Po njoj je bilo uredno naslagano kuhinjsko posue. Bila su tu dva prilino
jednostavna ormaria, polica i drveni krevet u uglu. Vrata u zadnjem delu sobe vodila su do neega
to Trilijan nije mogla da vidi, jer su bila zatvorena. "Lepo", ree ona, ali upitnim glasom. Nije
mogla sasvim da odredi smisao itavog mesta.
"Veoma lepo", odvrati Artur. "Divno. Ne znam da li sam ikada bio na lepem mestu. Srean sam
ovde. Vole me, pravim im sendvie i... ovaj, to je u stvari to. Vole me, a ja im pravim sendvie."

"Zvui, ovaj..."
"Idilino", ree Artur vrstim glasom. "To i jeste. Stvarno. Pretpostavljam da ti se nee mnogo
dopasti, ali za mene je, pa, savreno. uj, sedi, molim te, raskomoti se. Hoe li neto, ovaj, moda
sendvi?"
Trilijan uze sendvi i pogleda ga. Paljivo ga je onjuila.
"Probaj", ree Artur, "dobar je."
Trilijan trpnu, zatim odgrize, pa stade zamiljeno da vae.
"Stvarno je dobar", ree, zagledajui ga.
"Moje ivotno delo", uzvrati Artur u pokuaju da zvui ponosito i u nadi da ne zvui kao potpuni
idiot. Bio je naviknut da ga pomalo oboavaju, a sada e morati da proe kroz neke neoekivane
mentalne promene.
"Kakvo je to meso unutra?" upita Trilijan.
"Ah, da, to je, ovaj, to je savreno normalna zver."
"To je - ta?"
"Savreno normalna zver. Malice lii na kravu, ili, bolje reeno, na bika. Neka vrsta bizona, u
stvari. Krupna ivotinja koja se besomuno zalee."
"Pa ta je onda udno oko nje?"
"Nita, ba je savreno normalna."
"Shvatam."
"Samo je malice udno odakle dolaze."
Tria se namrti i prestade da vae.
"A odakle dolaze?" upita ona punih usta. Nee progutati dok ne bude saznala.
"Pa, u stvari, nije re samo o tome odakle dolaze, ve i kuda idu. U redu je, savreno je
bezopasno. Pojeo sam ih na tone. Vrlo sono. Vrlo meko. Blago sladak ukus, sa dugom, tamnom
aromom."
Trilijan jo nije progutala.
"Odakle", ree ona, "dolaze i kuda idu?"
"Dolaze iz take malice istono od planina Hondo. To su one velike iza nas, mora da si ih videla
kada si dolazila, a onda se sputaju u hiljadama preko velikih ravnica Anhondo i, ovaj, to ti je to, u
stvari. Odatle dolaze. Tamo idu."
Trilijan se namrti. Bilo je tu neega to nije kopala.
"Verovatno nisam bio sasvim jasan", ree Artur. "Kada sam rekao da dolaze iz take istono od
planina Hondo, hteo sam da kaem da se tamo iznenada pojavljuju. Onda se sputaju preko ravnica
Anhondo i, ovaj, u stvari, nestaju. Imamo otprilike est dana da ih ulovimo to vie moemo pre nego
to nestanu. U prolee rade to isto, samo u suprotnom smeru, razume."
Uz oklevanje, Trilijan proguta. Imala je na izboru ili to, ili da ispljune, a ukus je, u stvari, bio
prilino dobar.
"Razumem", ree ona, jednom kada se uverila da, kako izgleda, ne trpi nikakve rave posledice.
"A zbog ega se zovu savreno normalne zveri?"
"Pa, mislim da je to zbog toga to bi ljudi inae mislili da je to malice udno. Mislim da ih je
tako prozvao stari Trabarg. Kae da dolaze odande odakle dolaze i da idu tamo kuda idu i da je to
volja Bobova i da nema tu nita drugo."
"ija volja...?"
"Jednostavno, ne pitaj."
"Pa, ini mi se da ti prija, dobro izgleda."

"Oseam se dobro. I ti izgleda dobro."

"Dobro sam. Veoma dobro."
"Pa, to je dobro."
"Da."
"Dobro."
"Dobro."
"Ba lepo to si navratila."
"Hvala."
"Pa", ree Artur i baci pogled oko sebe. Zapanjujue koliko je teko smisliti ta bi da kae
nekome posle tolikog vremena.
"Pretpostavljam da se pita kako sam te nala", ree Trilijan.
"Da!" odvrati Artur. "Ba sam se tano to pitao. Kako si me nala?"
"Pa, kao to zna, ili moda ne zna, sada radim za jednu veliku sub-eta programsku mreu koja..."
"To jesam znao", ree Artur, iznenada se prisetivi. "Da, ba si se dobro snala. To je sjajno. Vrlo
uzbudljivo. Dobro si uinila. Mora da je mnogo zabavno."
"Iscrpljujue."
"Sve to jurcanje na sve strane. Pretpostavljam da mora biti tako, da."
"Imamo pristup bukvalno svim vrstama informacija. Nala sam tvoje ime na listi putnika broda
koji se sruio."
Artur je bio zapanjen.
"Hoe da kae da su znali da se sruio?"
"Pa, razume se da su znali. Ne moe da ti nestane itav svemirski putniki brod, a da neko ne zna
za to."
"Ali, hoe da kae, znali su gde se to desilo? Znali su da sam preiveo?"
"Da."
"Ali niko nikada nije doao u potragu ili radi spasavanja. Nije bilo ba niega."
"Nije ni moglo. Re je o pravoj zapetljavini u vezi sa osiguranjem. Naprosto su zakopali itavu
stvar. Pretvarali su se da se nikada nije desila. Sada su potpuno zeznuli sve oko osiguranja. Zna da
su ponovo uveli smrtnu kaznu za direktore osiguravajuih kompanija?"
"Stvarno?" upita Artur. "Ne, nisam znao. Za koji prekraj?"
Trilijan se namrti.
"Kako to misli, prekraj?"
"Shvatam."
Trilijan uputi Arturu jedan dugi pogled, a onda, novim tonom ree: "Vreme je da preuzme
odgovornost, Arture."
Artur pokua da razume tu opasku. Otkrio je da mu je esto trebalo trenutak ili dva pre nego to
tano otkrije ta su ljudi imali na umu i zato je pustio da tih trenutak i dva prou polako i na miru.
ivot mu je tih dana bio prijatan i oputen, bilo je vremena da se stvari prihvate. On dopusti da ih
natenane prihvati.
Ali i dalje nije razumeo ta je htela da kae, pa je na kraju to morao i da kae.
Trilijan mu uputi hladan osmeh, a onda se okrenu prema vratima kolibe.
"Nasumice?" pozva ona. "Ui. Doi da se upozna sa ocem."

14.
Kada se 'Vodi' ponovo smotao u glatki, tamni disk, Ford je shvatio nekoliko poprilino
uzbudljivih stvari. To jest, bar je pokuao sve to da shvati, ali bilo je preuzbudljivo primiti sve u
jednom pokuaju. U glavi mu je tuklo, lanak ga je boleo, a, iako nije eleo da previe cmizdri zbog
lanka, uvek je smatrao da je visoka, viedimenziona logika neto to najbolje razume dok je u toploj
kadi. Trebalo mu je vremena da promisli o svemu. Vremena, jedno dobro pie i malo bogatog,
penuavog ulja za kupanje.
Morao je da se izvue odatle. Morao je da izvue 'Vodi' odatle. Nije verovao da te dve stvari
mogu da idu zajedno.
Divlje se obazirao po odaji.
Misli, misli, misli. Moralo je biti neto jednostavno i oigledno. Ukoliko je bio u pravu u svom
gadnom, pritajenom predoseanju da ima posla sa gadnim, pritajenim Vogonima, onda to
jednostavnije i oiglednije, to bolje.
Iznenada je video ono to mu je potrebno.
Nee pokuavati da pobedi sistem, naprosto e ga upotrebiti. Zastraujua stvar u vezi sa
Vogonima jeste njihova krajnje bezumna odlunost da uine svaku onu bezumnu stvar na koju su se
odluili. Nikada nije vredelo obraati se njihovom zdravom razumu, jer toga nisu imali. Meutim,
ukoliko zadri prisustvo duha, ponekad si mogao da iskoristi njihovu uskogrudu, tvrdoglavu
upornost u elji da budu uskogrudi i tvrdoglavi. Nije re bila samo o tome da im leva ruka nije uvek
znala ta radi desna, da se tako izrazimo; esto je i sama desnica o tome imala prilino maglovitu
predstavu.
Da li bi smeo da naprosto poalje stvar potom samome sebi?
Da li bi smeo da je prepusti sistemu i pusti Vogone da smisle kako da mu poalju stvar dok su
istovremeno zauzeti, kao to e verovatno biti, rastavljanjem zgrade na sastavne delove ne bi li
otkrili gde ju je sakrio?
Da.
Grozniavo je zapakovao 'Vodi'. Umotao ga je. Ispisao je adresu. Uz trenutni predah, tokom koga
se pitao da li zaista ini pravu stvar, predao je paket internoj potanskoj cevi zgrade.
"Koline", ree on kada se okrenuo maloj, lebdeoj lopti. "Prepustiu te tvojoj sudbini."
"Toliko mi je drago", ree Kolin.
"Iskoristi je najbolje to moe", nastavi Ford. "Jer elim da otprati ovaj paket van zgrade.
Verovatno e te spaliti kada te otkriju, a ja neu biti tu da ti pomognem. Bie to veoma, veoma gadno
po tebe, ali nita ti ne vredi. Jasno?"
"Sve grgoem od zadovoljstva", ree Kolin.
"Kreni!" ree Ford.
Kolin posluno zaroni niz cev za potu. Sada je Ford morao da se brine samo za sebe, ali to je i
dalje bila prilino sutinska briga. uo je zvuke tekog tranja pred vratima koja je jo ranije
oprezno zakljuao i dogurao ispred njih veliki ormar za spise.
Brinuo se zbog toga to je sve ilo toliko glatko. Sve se zastraujue dobro poklapalo. itavog
dana jurcao je kao muva bez glave, pa se ipak sve odigravalo sa avolskom preciznou. Osim
cipele. Ba mu je bilo krivo zbog cipele. Bio je to raun koji e morati da bude sreen.
Uz zagluujuu grmljavinu vrata se eksplozivno uruie unutra. U kovitlacu dima i praine video je
kako u prostoriju hitaju krupna, puolika stvorenja.
Znai, sve je ilo dobro, je li? Sve se zbivalo kao da je na njegovoj strani izuzetna srea? Pa,

videemo.
Sasvim u duhu naunog istraivanja, ponovo se bacio kroz prozor.

15.
Prvi mesec, dok su upoznavali jedno drugo, bio je pomalo teak.
Drugi mesec, dok su pokuavali da iziu nakraj sa onim to su saznali jedno o drugom tokom
prvog meseca, bio je mnogo laki.
Trei mesec, kada je stigla kutija, bio je stvarno nezgodan.
Na poetku bilo je problem ak i pokuati da se objasne o tome ta je to mesec. Bila je to prijatno
jednostavna stvar za Artura, tu na Lemjueli. Dani su bili tek malice dui od dvadeset pet sati, to je u
osnovi znailo jedan sat vie u krevetu svakog svakcijatog dana; uz to, razume se, redovno je morao
da podeava sat, ali u tome je Artur prilino uivao.
Takoe je bio kod kue u pogledu broja sunaca i meseca koje je Lemjuela imala - po jedno od
svakog - za razliku od nekih planeta na koje je naletao s vremena na vreme i gde je broj ovih bio
naprosto smean.
Planeta je pravila puni krug na orbiti oko jedinog sunca svakih tri stotine dana, to je bio dobar
broj, jer je podrazumevao da se godina ne vue kao bez kraja. Mesec je obilazio Lemjuelu tek neto
malo ee od devet puta godinje, to je znailo da mesec ima neto vie od trideset dana, a to je
bilo krajnje savreno, jer ti je davalo malo vie vremena da posvrava stvari. Ne samo da je bilo
umirujue slino Zemlji, ve je, zapravo, predstavljalo poboljanje.
Nasumica, sa druge strane, smatrala je da je zarobljena u nonu moru koja joj se stalno vraa.
Imala je napade plaa i mislila je da mesec izlazi da bi je uhvatio. Svake noi bio je tu, a onda, kada
bi zaao, izilo bi sunce i sledilo je. Ponovo i ponovo.
Trilijan je upozorila Artura da e Nasumica moda imati tekoa da se prilagodi redovnijem
nainu ivota nego to je onaj na koji je bila naviknuta do tada, ali Artur nije bio spreman na
bukvalno urlikanje na mesec.
Nije, razume se, bio spreman ni za ta od svega toga.
Njegova kerka?
Njegova kerka? On i Trilijan nikada nisu - jesu li? Bio je krajnje ubeen da bi se seao. A ta je
sa Zaphodom?
"Nismo ista vrsta, Arture", odgovori Trilijan. "Kada sam zakljuila da elim dete, napravili su sve
mogue genetske probe na meni i mogli su da nau samo jedan odgovarajui uzorak. Tek kasnije mi
je svanulo. Dvaput sam proverila i bila sam u pravu. Obino nee da ti kau, ali ja sam bila uporna."
"Hoe da kae da si ila u banku DNK?" upita Artur razrogaenih oiju.
"Da. Ali nije bila ba sasvim nasumina, kao to joj ime kazuje, jer, razume se, ti si bio jedini
davalac homo sapiens. Meutim, moram rei da izgleda da si bio prilino est leta."
Artur je irom otvorenih oiju piljio u devojku nesrenog izgleda koja se nezgrapno pogrbila u
vratima i gledala ga.
"Ali kada... koliko dugo...?"
"Misli, kolika joj je starost?"
"Da."
"Pogrena."
"ta time hoe da kae?"
"Hou da kaem da nemam pojma."
"ta?"
"Pa, u mojoj vremenskoj liniji mislim da ima otprilike deset godina kako sam je dobila, ali
oigledno je poprilino starija od toga. Vidi, ja provodim ivot u putovanju napred-nazad po

vremenu. Posao. Vodila sam je sa sobom kada sam mogla, ali to naprosto nije uvek mogue. Tada
sam je obino ostavljala u vremenskim zonama za dnevni boravak, ali u dananje vreme naprosto ne
moe dobiti pouzdano praenje vremena. Ostavi ih tamo izjutra i jednostavno nema pojma koliko
e biti stari uvee. Moe da se ali dok ne poplavi u licu, ali to nikuda ne vodi. Jednom sam je
ostavila na takvom mestu na nekoliko sati, a kada sam se vratila, ve joj je proao pubertet. Uinila
sam sve to sam mogla, Arture, sada stvar zavisi od tebe. Moram da idem da izvetavam sa ratita."
Prvih deset sekundi koje su prole poto je Trilijan otila bile su otprilike najdue u Arturovom
ivotu. Kao to znamo, vreme je relativno. Moete putovati svetlosnim godinama izmeu zvezda i
nazad, a ako to inite brzinom svetlosti, onda, kada se vratite, moe se desiti da ste ostarili tek
nekoliko sekundi, dok vam je brat blizanac ili sestra bliznakinja ostarila dvadeset, trideset, etrdeset
ili koliko god ve hoete godina, zavisno od toga koliko daleko ste putovali.
To e vas pogoditi kao ozbiljan lini potres, naroito ukoliko prethodno niste ni znali da imate
brata blizanca ili sestru bliznakinju. Sekunde tokom kojih ste bili odsutni nee biti dovoljne da vas
pripreme za ok novih i neobino uveanih porodinih odnosa kada se vratite.
Deset sekundi utanja nije bilo dovoljno Arturu da preuredi celokupan pogled na sebe i na svoj
ivot na nain koji odjednom ukljuuje itavu jednu novu kerku u vezi sa ijim pukim postojanjem
nije imao ni najblai nagovetaj slutnje kada se probudio tog jutra. Duboke, oseajne porodine veze
ne mogu se izgraditi za deset sekundi, koliko god vi daleko i brzo putovali po njih, i Artur je oseao
samo bespomonost, zbunjenost i oamuenost dok je gledao devojku koja je stajala u dovratku i
piljila u pod.
Pretpostavljao je da nema svrhe da se pretvara da nije beznadean.
Priao joj je i zagrlio je.
"Ne volim te", ree on. "Izvini. Jo te ak i ne poznajem. Ali daj mi dva minuta."
ivimo u neobino vreme.
Takoe ivimo po neobinim mestima: svako u sopstvenoj Vaseljeni. Ljudi kojima nastanjujemo
sopstvene Vaseljene samo su senke itavih drugih Vaseljena koje se presecaju sa naom. Biti u stanju
da baci pogled u tu zbunjujuu sloenost beskonanih meuzavisnosti i da izgovara stvari poput:
'Oh, ao Edi! to si lepo pocrneo. Kako je Kerol?' zahteva veliku meru vetine filtriranja za koju sva
svesna bia na kraju moraju da razviju sposobnost, ne bi li se zatitila pred razmiljanjima o haosu
kroz koji se valjaju i previru. I zato pustite malo svoje dete na miru, vai?
Navod iz knjige 'Praktino roditeljstvo u delimino izofreninoj Vaseljeni'
"ta je to?"
Artur je gotovo odustao. To e rei, nikako nee odustati. Uopte nema nameru da odustane. Ni
sada. Niti ikada. Ali da je od one sojte osoba koje odustaju, ovo bi verovatno bilo vreme kada bi to
uinio.
Nezadovoljna time to je on mrgud, rave naravi, to eli da ide da se igra u paleozojskoj eri, ne
shvatajui zbog ega sila tee mora da bude ukljuena sve vreme i dernjajui se na sunce da prestane
da je prati, Nasumica je pored toga jo koristila njegov no sa seenje mesa da iskopava kamenje i
baca ga na pika-ptice zbog toga to je tako gledaju.
Artur nije ak znao ni da li je Lemjuela imala paleozojsku eru. Prema starom Trabargu, planeta je
pronaena u potpunosti obrazovana u pupku dinovske uholae u etiri sata i trideset minuta jednog
vrunodeljka popodne, i iako je Artur, kao iskusni galaktiki putnik sa dobrim ocenama '0' iz fizike i
geografije, prilino ozbiljno sumnjao u sve to, bilo je u sutini traenje vremena uputati se u
pokuaje rasprave o tim stvarima sa starim Trabargom, a i inae nikada nije bilo mnogo svrhe da se

to radi.
Uzdahnuo je dok je sedeo i popravljao iskrzani i savijeni no. Zavolee je, makar to ubilo njega,
nju ili oboje. Nije bilo lako biti otac. Znao je da niko nikada nije rekao da e biti lako, ali stvar nije
bila u tome, jer pre svega on nikada nije ni traio da bude otac.
Radio je najbolje to moe. Svaki trenutak koji je mogao da odvoji od pravljenja sendvia
provodio je sa njom, razgovarao je sa njom, etao se sa njom, sedeo na bregu sa njom i gledao kako
sunce zalazi nad dolinom u kojoj se ugnezdilo naselje, pokuavao da otkrije razne stvari u vezi sa
njenim ivotom, pokuavao da joj objanjava svoj. Bio je to nezgodan posao. Zajedniko tle izmeu
njih, nezavisno od injenice da su imali gotovo istovetne gene, bilo je otprilike veliine oblutka. Ili,
radije, bilo je otprilike veliine Trilijan, a jedino su im se pogledi o njoj tek malo razlikovali.
"ta je to?"
Odjednom je shvatio da mu je neto govorila, a on to nije primetio. Ili, pre, nije joj prepoznao
glas.
Umesto uobiajenog tona kojim mu se obraala i koji je bio gorak i kivan, naprosto mu je
postavila jednostavno pitanje.
Iznenaeno se obazreo.
Sedela je na stolici u uglu kolibe onako malo pogrbljeno kako je to obino inila, skupljenih
kolena, razmaknutih stopala, tamna kosa visila joj je preko lica dok je gledala u neto to je drala u
rukama.
Artur joj prie, malice nervozno.
Njene promene raspoloenja bile su nepredvidljive, ali do sada su sve bile izmeu razliitih vrsta
ravog. Izlivi gorkog prebacivanja bez upozorenja ustupali su mesto prezrivom samosaaljenju, a
potom dugim naletima mranog oajanja isprekidanim iznenadnim inovima bezumnog nasilja prema
neivim predmetima i zahtevima da ide do nekog elektrinog kluba.
Ne samo da na Lemjueli nije bilo elektrinih klubova, nego nije uopte bilo klubova, kao ni, u
stvari, elektriciteta. Postojala je kovanica i pekara, kao i dve zaprege, ali bili su to najvii dometi
lemjuelanske tehnologije i lep broj Nasumicinih nezaustavljivih napada besa bio je usmeren prema
istoj, nerazumljivoj zaostalosti mesta.
Mogla je da hvata sub-eta TV na malom Fleks-O-Panelu hirurki ugraenom u njen zglavak ruke,
ali to je nije nimalo veselilo, jer je ovaj bio pun vesti o ludaki zabavnim stvarima koje su se
deavale u svim drugim delovima Galaksije izuzev ovog. Takoe je esto davao vesti o njenoj majci,
koja ju je odbacila da bi otila i izvetavala o nekom ratu koji se, izgleda, uopte nije ni desio, ili je
bar na neki nain sav poao kako ne treba zbog toga to se nisu odravali nikakvi valjani vojni
skupovi. Takoe joj je davao pristup brojnim velikim pustolovnim predstavama koje su prikazivale
kako se sve mogue vrste fantastino skupocenih svemirskih brodova survavaju jedni na druge.
Seljani su bili u potpunosti hipnotisani svim tim divnim, arobnim slikama koje su joj sevale
preko zglavka. Videli su survavanje samo jednog svemirskog broda, a ovo je bilo toliko zastraujue,
silovito i potresno i izazvalo je toliko uasnog pustoenja, poara i smrti da, glupavo, uopte nisu ni
shvatili da je tu re, zapravo, o zabavi.
Starog Trabarga ovo je toliko zapanjilo da je smesta video Nasumicu kao Bobovog poslanika, ali
prilino brzo potom zakljuio je da je ova, zapravo, poslata kao kunja njegove vere, ako ne i
strpljenja. Takoe ga je zabrinuo broj survavanja svemirskih brodova koje je morao da ubacuje u
svete prie da bi uopte odrao panju seljana i da ovi ne bi otrali da pilje u Nasumicin zglavak.
U tom trenutku nije gledala u zglavak. Zglavak joj je bio iskljuen. Artur tiho unu pokraj nje da
vidi u ta to gleda.

Bio je to njegov runi sat. Skinuo ga je kada je poao da se tuira pod oblinji vodopad, a
Nasumica ga je pronala i pokuala da ga shvati.
"To je samo sat", ree on. "Slui da pokazuje vreme."
"Znam to", ree ona. "Ali ti se neprestano zeza sa njime, a on ipak ne pokazuje tano vreme. Niti
bilo ta slino."
Upalila je pokaziva panela na zglavku koji je automatski davao oitavanje lokalnog vremena.
Panel na zglavku bez uma se poduhvatio posla merenja lokalne gravitacije i orbitalnog momenta,
zatim je pribeleio gde se sunce nalazi i pratio mu kretanje na nebu, jo od prva dva minuta po
Nasumicinom dolasku. Potom je brzo pokupio podatke o svojoj okolini, ispitao kakve su mesne
konvencije u pogledu mernih jedinica i prepodesio se u skladu sa time. Takve stvari neprekidno je
radio, to vam je bilo naroito dragoceno ukoliko ste mnogo putovali po vremenu, odnosno po
prostoru.
Nasumica se namrti na oev sat koji nije radio nita od svega toga.
Artur je bio vrlo ponosan na njega. Bio je bolji nego to bi ikada mogao da dopusti sebi. Poklonio
mu ga je za dvadeset drugi roendan bogati i krivicom optereeni kum koji mu je zaboravio svaki
svakcijati roendan do tada, ba kao i ime. Pokazivao je dan u nedelji, datum, Meseeve mene; na
izudaranoj i izgrebanoj poleini bilo je ugravirano: 'Albertu za dvadeset prvi roendan', zajedno sa
pogrenim datumom - slovima koja tek to su jo bila vidljiva.
Sat je poslednjih godina proao kroz poprilian broj stvari, od kojih najvei deo nije ukljuen pod
garanciju. Razume se, Artur nije verovao da garancija izrikom podrazumeva da e sat raditi tano
samo unutar vrlo posebnih gravitacionih i magnetnih polja planete Zemlje, i to iskljuivo ukoliko je
dan dug dvadeset etiri sata i ako planeta ne eksplodira, i tako dalje. Bile su to toliko temeljne
pretpostavke da su ih ak i advokati propustili.
Sreom, sat mu je bio na navijanje, ili, tanije, sa automatskim navijanjem. Nigde drugde u
Galaksiji ne bi naao baterije tano one veliine i jaine kakve su na Zemlji bile savreno
standardne.
"I kakvi su mu to brojevi?" upita Nasumica.
Artur joj ga uze.
"Ovi brojevi po ivici jesu sati. Na malom prozoru sa desne strane pie UT, to znai utorak; tu je
jo broj 14, to znai da je posredi etrnaesti dan meseca koji se zove MAJ, a to pie u ovom
prozoriu ovde.
A ovaj prozor u obliku polumeseca, tu na vrhu, govori ti o Meseevim menama. Drugim reima,
govori ti koliki deo Meseca nou osvetljava Sunce, to zavisi od meupoloaja Sunca, Meseca i...
ovaj... Zemlje."
"Zemlje", ree Nasumica.
"Da."
"A to je mesto sa koga dolazite ti i mama?"
"Da."
Nasumica mu ponovo uze sat i pogleda ga, oevidno neim zbunjena. Onda ga prinese uhu i
zbunjeno poslua.
"Kakvi su to zvuci?"
"To je kucanje. To je mehanizam koji pokree sat. Naziva se satni mehanizam. To su nekakvi
povezani zupanici i opruge koji okreu kazaljke tano odgovarajuom brzinom da bi merili sate,
minute, dane i tako dalje."
Nasumica ga je i dalje gledala.

"Neto te zbunjuje", ree Artur. "ta to?"

"Da", ree Nasumica najzad. "Zbog ega je sav od mehanike?"
Artur predloi da pou u etnju. Smatrao je da postoje stvari koje bi trebalo da rasprave, a
Nasumica, ako ve nije bila prijemiva i voljna, onda bar sada nije reala.
Sa Nasumicine take gledanja sve to bilo je takoe veoma uvrnuto. Nije bila re o tome da je ba
elela da bude teka, nego naprosto nije znala kakva bi umesto toga trebalo da bude.
Ko je uopte bio taj tip? Kakav je to bio ivot koji je trebalo da ivi? Kakav je to bio svet u kome
je trebalo da ga ivi? I kakva je to bila Vaseljena koja je neprekidno navaljivala na nju kroz njene oi
i ui? emu je sve to sluilo? ta je elelo od nje?
Roena je u svemirskom brodu koji je iao sa nekog mesta tamo negde na neko mesto tamo negde,
a kada bi stigao tamo negde, ispostavilo bi se da je to tamo negde samo jo jedno tamo negde sa koga
treba stii na neko drugo tamo negde.
Njeno normalno oekivanje bilo je da treba da se nalazi tamo negde. Za nju je bilo normalno da
osea da je na pogrenom mestu.
A onda, neprekidno putovanje po vremenu samo je uinilo problem sloenijim i dovelo do
oseanja da ne samo da je uvek na pogrenom mestu, ve je tamo skoro uvek i u pogreno vreme.
Nije primeivala da se tako osea, zbog toga to se jedino tako uvek oseala, ba kao to joj se
nikada nije uinilo udno to da gotovo svuda gde ode mora da nosi tegove ili antigravitaciona odela,
a obino i posebne aparate za disanje. Jedina mesta na kojima ste se ikada mogli oseati kako treba
bili su svetovi koje ste sazdali sami za sebe - virtualne stvarnosti po elektrinim klubovima. Nikada
joj nije palo na pamet da je prava Vaseljena neto u ta biste se mogli uklopiti.
A u to je spadalo i ovo mesto, Lemjuela, na koje ju je utnula majka. A spadala je i ova osoba
koja joj je poklonila taj dragoceni i arobni dar ivota u zamenu za bolje sedite. Ba je bilo dobro
to se ispostavilo da je prilino drag i prijateljski nastrojen, jer bi u protivnom bilo nevolja.
Ozbiljno. Imala je u depu posebno naotren kamen kojim je mogla izazvati grdne nevolje.
Moe biti veoma opasno kada se stvari posmatraju sa tue take gledanja bez valjane pripreme.
Sedeli su na mestu koje je Artur naroito voleo, na padini brega koji je gledao na dolinu. Sunce je
zalazilo povrh naselja.
Jedina stvar koja Arturu nije bila mnogo draga bilo je to to je odatle mogao da vidi jo malo
dalje, do sledee doline, gde je tamnozelena, nakazna brazda u umi obeleavala mesto gde mu se
survao brod. Ali moda je to bilo da ga sprei da se vrati tamo. Bilo je mnogo mesta sa kojih je
mogao da posmatra bujni, talasavi predeo Lemjuele, ali ovo ga je posebno privuklo, svojim
nametljvim tamnim mestom straha i bola ugnedenim na samom rubu vidnog polja.
Nije se vraao tamo jo otkako su ga izvukli iz ostataka kapsule.
Nije mogao.
Ne bi bio u stanju da podnese.
U stvari, vratio se jedan deo puta odmah sledeeg dana, dok je jo bio sav otupeo i oamuen od
oka. Imao je slomljenu nogu, dva polomljena rebra, nekoliko gadnih opekotina i nije ba suvislo
razmiljao, ali je uporno zahtevao da ga seljani odvedu, to su oni, nelagodno, i uinili. Ali nije
uspeo da doe ba do onog mesta na kome je tle bilo rastopljeno i uzavrelo i najzad je othramao od
uasa zauvek.
Ubrzo se pronela re da itavu oblast poseuju duhovi i od tada se niko nije usudio da ode tamo.
Zemlja je bila puna divnih, bujno zelenih i ugodnih dolina - nije imalo svrhe odlaziti do jedne visoko

zabrinjavajue. Neka se prolost dri sebe i dopusti sadanjosti da se kree u budunost.

Nasumica je ugnezdila sat u rukama, lagano ga je okretala da pusti duge zrake veernjeg sunca da
toplo sijaju po ogrebotinama i urezima na debelom staklu. Opinjavalo ju je da gleda kako paukolika,
mala sekundara otkucava put u krug. Svaki put kada bi napravila pun krug, dua od dve glavne
kazaljke premestila bi se tano na sledei od ezdeset malih podeljaka oko brojanika. A kada bi
dugaka kazaljka dovrila sopstveni puni krug, manja kazaljka pomerila bi se na sledei glavni broj.
"Gleda ga due od jedan sat", ree Artur tiho.
"Znam", ree ona. "Sat je kada velika kazaljka pree itav put u krug, zar ne?"
"Tako je."
"Onda, znai da sam ga gledala jedan sat i sedamnaest... minuta."
Nasmeila se dubokim i tajanstvenim zadovoljstvom i vrlo malo pomerila, tako da mu se tek ovla
naslanjala na ruku. Artur oseti kako mu se najzad oteo mali uzdah koji je nedeljama susprezao u
grudima. eleo je da prebaci kerki ruku preko ramena, ali oseao je da je jo prerano i da bi se
postidela i odmakla od njega. Ali neto je radilo. Neto je poputalo u njoj. Sat joj je znaio neto za
ta do sada nije znala u ivotu. Artur nije bio siguran da, zapravo, ve razume ta je posredi, ali
oseao je duboko zadovoljstvo i olakanje to ju je neto dirnulo.
"Objasni mi opet", ree Nasumica.
"Pa, u stvari, nije to nita", ree Artur. "Satni mehanizam je neto to se razvijalo stotinama
godina..."
"Zemaljskih godina."
"Da. Postajao je sve finiji i finiji, sloeniji i sloeniji. Bio je to visoko struan i precizan posao.
Morao je da bude veoma mali i morao je da radi tano, ma koliko ti mahala njime ili ga isputala."
"Ali samo na jednoj planeti?"
"Pa, to je bilo mesto na kome je napravljen, da. Nikada se nije oekivalo da ide igde drugde i da
se suoava sa razliitim suncima i mesecima, magnetnim poljima i raznim drugaijim stvarima. Hou
da kaem, i dalje ide savreno dobro, ali to ne znai ba mnogo ovoliko daleko od vajcarske."
"Od ega?"
"Od vajcarske. Tamo je napravljen. Mala, brdovita zemlja. Zamorno uredna. Ljudi koji su ih
pravili nisu ni znali da postoje drugi svetovi."
"Mnogo velika stvar da je neko ne zna."
"Ovaj, jeste."
"Pa odakle su oni doli?"
"Oni, to jest mi... naprosto smo kao odrasli tamo. Evoluirali smo na Zemlji. Iz, ne znam, neke vrste
mulja ili tako neto."
"Kao ovaj sat."
"Hm. Ne verujem da satovi narastaju iz mulja."
"Nita ne razume!"
Nasumica odjednom skoi na noge, viui.
"Nita ti ne razume! Ne razume mene, ne razume nita! Mrzim te to si tako glupav!"
Potrala je zajapureno niz breg, i dalje drei sat i viui kako ga mrzi.
Artur skoi, preneraen i povreen. Potrao je za njom kroz ilavu i busenastu travu. Bilo je to za
njega teko i bolno. Kada je slomio nogu prilikom pada, to nije bio ist prelom i nije valjano zacelio.
Teturao se i trzao od bola dok je trao.
Odjednom se okrenula i pogledala ga u oi, lica mranog od besa.

Pruila je sat prema njemu. "Ne razume da ima negde mesto kome ovo pripada? Negde gde radi?
Negde gde se uklapa?"
Okrenula se i ponovo potrala. Bila je snana i hitrih nogu i Artur nije mogao ni izdaleka da dri
korak sa njom.
Nije ovde bila re o tome da nije oekivao da je toliko teko biti otac, nego nije uopte oekivao
da bude otac, naroito ne tako iznenada i neoekivano na tuinskoj planeti.
Nasumica se okrenu da ponovo vikne na njega. Iz nekog razloga zaustavljala se svaki put kada bi
to inila.
"ta misli, ko sam ja?" pitala je gnevno. "Tvoje bolje sedite? ta misli, ta je mama mislila da
sam ja? Neka vrsta karte za ivot kakav nije imala?"
"Ne znam ta hoe time da kae", ree Artur, zadihan i bolan.
"Nema ti pojma ta iko misli sa bilo im!"
"ta hoe time da kae?"
"Umukni! Umukni! Umukni!
"Reci mi! Molim te, reci mi! Na ta ona misli kada kae 'ivot kakav nije imala'?"
"alila je to je ostala na Zemlji! alila je to nije otila sa onim tupavim blebetalom crknutog
mozga, Zaphodom! Misli da bi u tom sluaju imala drugaiji ivot!"
"Ali", ree Artur, "poginula bi! Poginula bi kada je svet uniten!"
"Pa i to je drugaiji ivot, zar ne?"
"To je..."
"Ne bi morala da me ima! Ona me mrzi!"
"Ma, ne misli valjda ozbiljno! Kako iko moe, ovaj, hou da kaem..."
"Mrzi me zbog toga to je trebalo da uklopim stvari za nju. To je bio moj posao. Ali uklapala sam
ih jo gore od nje! I zato me je naprosto iskljuila i nastavila svoj glupavi ivot."
"ta je to glupo u vezi sa njenim ivotom? Fantastino je uspena, zar ne? Ima je na sve strane po
vremenu i prostoru, svuda po sub-eta TV mreama..."
"Glupavo! Glupavo! Glupavo! Glupavo!"
Nasumica se okrenu i ponovo potra. Artur nije mogao da dri korak sa njom i najzad je morao da
sedne i da saeka da mu bol u nozi mine. to se tie metea u glavi, tu uopte nije znao ta da radi.
Othramao je do naselja sat kasnije. Smrkavalo se. Seljani pored kojih je prolazio pozdravljali su
ga, ali u vazduhu se oseao neki utisak nemira i neznanja ta da se radi. Stari Trabarg je poprilino
upkao bradu i gledao u mesec, a to takoe nije bilo dobar znak.
Artur ode u svoju kuicu.
Nasumica je sedela tiho pogrbljena nad stolom.
"ao mi je", ree ona. "Tako mi je ao."
"U redu je", ree Artur to je nenije mogao. "Dobro je, ovaj, malo popriati. Toliko moramo da
nauimo jedno o drugom, a ivot nije, dakle, nije sainjen samo od aja i sendvia..."
"Toliko mi je ao", ree ona ponovo, jecajui.
Artur joj prie i obgrli je oko ramena. Nije se opirala niti povlaila. Onda Artur vide zbog ega
joj je toliko ao.
U krugu svetlosti lemjuelanske svetiljke leao je Arturov sat. Nasumica mu je na silu otvorila
zadnju stranu noem za mazanje maslaca i svi siuni zupanici i poluge leali su u majunom
pijanom haosu tamo gde se zavitlavala sa njima.
"Samo sam htela da vidim kako radi", ree Nasumica, "kako se sve uklapa. Tako mi je ao! Ne

umem da ga sastavim. ao mi je, ao mi je, ao mi je. Ne znam ta da radim. Dau da ga poprave!

Stvarno! Dau da ga poprave!"
Sledeeg dana Trabarg je naiao i poeo da pria sve mogue stvari o Bobu. Pokuao je da
ispolji smirujui uticaj tako to je pozvao Nasumicu da joj se um okrene transcendentnom tajanstvu
dinovske uholae; Nasumica je na to rekla da nema nikakve dinovske uholae, a Trabarg je postao
veoma hladan i utljiv i rekao da e biti izbaena u spoljanju tminu. Nasumica mu je kazala, dobro,
tamo je i roena, a sledeeg dana stigao je paket.
Sve je postajalo sve krcatije dogaajima.
Zapravo, kada je stigao paket, koga je isporuila robotska sonda koja je ispala iz neba pravei
robotske sondirajue zvuke, sa sobom je doneo utisak koji se postepeno probijao kroz itavo naselje,
a to je da je tu gotovo posredi jedan dogaaj previe.
Nije to bila greka robotske sonde. Ona je zahtevala samo potpis ili otisak prsta Artura Denta, ili
pak malo elija ogrebanih sa zadnje strane njegovog vrata, pa e ponovo da ode na put. Lebdela je u
blizini i ekala, ne ba sigurna u to zbog ega odjednom sva ta kivnost. U meuvremenu, Kirp je
ulovio jo jednu ribu sa glavom na oba kraja, ali poblie ispitivanje otkrilo je da su to, zapravo, dve
ribe preseene na pola i prilino nespretno zaivene, tako da ne samo da Kirp nije uspeo da pobudi
neko vee zanimanje za dvoglavu ribu, ve je i bacio ozbiljnu senku sumnje na autentinost prve.
Izgledalo je da samo pika-ptice smatraju da je sve savreno normalno.
Robotska sonda dobila je Arturov potpis, pa je pobegla. Artur odnese paket do svoje kolibe i sede
zagledan u njega.
"Hajde da ga otvorimo!" ree Nasumica, koja se oseala mnogo veselije tog jutra, kada je sve oko
nje delovalo temeljito iaeno, ali je Artur rekao: ne.
"Zato ne?"
"Nije adresiran na mene."
"Ba jeste."
"Ne, nije. Upuen je... pa, upuen je Fordu Prefektu, a na moju adresu."
"Ford Prefekt? Je li to onaj to je..."
"Da", ree Artur slatko.
"ula sam za njega."
"Pretpostavljam da jesi."
"Hajde da ga ipak otvorimo. ta drugo da uinimo?"
"Ne znam", ree Artur, koji stvarno nije bio siguran.
Tog jutra je u najranije sate odneo oteene noeve do kovanice, a Strinder ih je pogledao i
rekao da e videti ta moe da uini.
Probali su uobiajeni posao mahanja noevima kroz vazduh, balansiranja i opipavanja take
prevoja i tako dalje, ali sva radost nestala je iz toga i Arturu se javi tuan utisak da su dani njegovog
sendviarstva verovatno odbrojani.
Pokunjio se.
Sledee pojavljivanje savreno normalnih zveri samo to nije usledilo, ali Artur oseti da e
uobiajene svetkovine lova i goenja biti prilino utiane i nesigurne. Neto se dogodilo ovde na
Lemjueli, a Artur je imao uasan oseaj da je, u stvari, re o njemu.
"ta misli, ta je to?" pitala je Nasumica, okreui paket u rukama.
"Ne znam", ree Artur. "Ali sigurno neto loe i zabrinjavajue."

"Otkud zna?" pobuni se Nasumica.

"Zbog toga to je sve vezano za Forda Prefekta loije i vie zabrinjavajue nego ono to nije
vezano", odvrati Artur. "Veruj mi."
"Uznemiren si zbog neega, je li?" upita Nasumica.
Artur uzdahnu.
"Samo sam malo nervozan i napregnut, ini mi se", ree Artur.
"ao mi je", uzvrati Nasumica i ponovo spusti paket. Videla je da bi ga stvarnu uznemirilo kada bi
ga otvorila. Morae da saeka kada ne bude gledao.

16.
Artur nije bio siguran ta je prvo primetio da nestaje. Kada je opazio da jednoga nema, um mu je
smesta skoio na drugo i znao je u trenutku da su oboje nestali i da e iz toga proistei neto ludaki
ravo i nezgodno za sreivanje.
Nasumica nije bila tu. Niti paket.
Ostavio ga je gore na polici, tako da itavog dana bude na videlu. Bila je to veba poverenja.
Znao je da jedna od stvari koje bi trebalo da radi kao otac jeste iskazivanje poverenja prema
detetu, ugradnja oseaja poverenja i iskrenosti u temelje njihovog odnosa. Imao je gadan oseaj da je
to idiotska zamisao, ali svejedno je tako postupio i, razume se, ispostavilo se da zamisao jeste
idiotska. ovek se ui dok je iv. Ili barem ostaje iv.
Takoe ga hvata panika.
Artur istra iz kolibe. Sve se deavalo usred veeri. Svetlo je slabilo i kuvala se oluja. Nigde nije
mogao da vidi ni nju, niti ikakav njen trag. Raspitao se. Niko je nije video. Ponovo se raspitao. Niko
drugi je nije video. Ili su kui da provedu no. Vetar je malo ibao po ivicama naselja, dizao je
stvari i bacao ih okolo na opasno nehajan nain.
Naao je starog Trabarga i pitao ga. Trabarg ga je ledeno pogledao, a onda pokazao u pravcu
koga se Artur uasavao, te prema tome nagonski znao da je otila upravo tamo.
Sada je, dakle, znao ono najgore.
Otila je tamo gde je mislila da je nee slediti.
Digao je pogled prema nebu, koje je bilo mrgodno, isprugano i bezbojno - upravo ona vrsta neba
iz koje bi etiri jahaa apokalipse izjahala, a da se pri tome ne oseaju kao banda potpunih idiota.
Uz teak oseaj krajnjeg usuda uputio se na stazu koja je vodila do ume u susednoj dolini. Prve
teke kapi kie poinjale su da tuku tle dok je Artur pokuavao da potera sebe u neku vrstu trka.
Nasumica izbi na vrh brda i spusti pogled u sledeu dolinu. Bio je to dui i tei uspon nego to je
oekivala. Malo se brinula da moda putovanje nou ba i nije tako sjajna zamisao, ali otac joj se
itavog dana motao po okolini kolibe i pokuavao da se pretvara ili pred sobom ili pred njom da ne
uva paket. Najzad je morao da ode do kovanice da porazgovara sa Strinderom o noevima, a
Nasumica je iskoristila priliku i zbrisala skupa sa paketom.
Bilo je savreno jasno da stvar ne moe tek tako otvoriti tu u kolibi, pa ak ni u naselju. Mogao bi
da naie svakog asa. to je znailo da e morati da ode tamo gde nee moi da je sledi.
Mogla je da se zaustavi tu gde se trenutno nalazila. Prela je toliki put u nadi da je nee slediti, a
ak i ukoliko to bude uinio, nikada je nee nai tu gore u umovitom delu brega dok se no primie,
a kia upravo poinje.
itavim putem navie paket joj se njihao pod rukom. Bila je to zadovoljavajue kabasta stvar:
kutija etvrtastog poklopca ija je svaka stranica otprilike bila dugaka kao njena podlaktica, duboka
negde kao njena aka, umotana u smei plaspir sa domiljatom novom vrstom samovezujue trake.
Nije zveckala kada bi je protresla, ali oseala je da joj je teina uzbudljivo usredsreena na sredite.
Ali kada je ve toliko prela, postojalo je odreeno zadovoljstvo u tome da se ne zaustavi tu, ve
da nastavi nanie prema onome to je izgledalo gotovo kao zabranjena oblast - tamo gde je pao oev
brod. Nije bila sigurna ta tano znai izraz 'pojava duhova', ali moda e biti zabavno da otkrije.
Nastavie da ide i sauvati paket za onaj trenutak kada stigne tamo.
Ali smrkavalo se. Nije jo upotrebila svoju malu elektrinu svetiljku zbog toga to nije elela da
bude vidljiva sa velikog rastojanja. Sada e morati da je upotrebi, ali verovatno to nije bilo bitno, jer

e se nai sa druge strane brega koji je razdvajao dve doline.

Upalila je svetiljku. Gotovo u istom trenutku zubac munje procepi prostor nad dolinom u koju je
ulazila i dobrano je uplai. Kada se tmina drhtavo vrati oko nje, a tresak groma zakotrlja preko
predela, ona se odjednom oseti veoma sitno i izgubljeno, a u rukama joj se tresla najobinija tanuna
olovica od svetlosti. Moda bi ipak trebalo da se zaustavi i otvori paket ovde. Ili bi moda trebalo
da se vrati i ponovo doe sutra. Ali bilo je to samo trenutno oklevanje. Znala je da se veeras nee
vraati, a naslutila je da se nee vratiti nikada.
Nastavila je niz padinu brega. Kia je sada jaala. Tamo gde je pre kratkog vremena bilo nekoliko
tekih kapi sada je otpoinjao dobar pljusak; siktao je po drveu, a tle joj je postajalo klizavo pod
nogama.
Ili je bar mislila da to kia sike po drveu. Senke su poskakivale i kezile se prema njoj dok joj je
svetlo poskakivalo po drveu. Napred i nanie.
urila je sledeih deset ili petnaest minuta, sada ve natopljena do gole koe i sva uzdrhtala, pa je
postepeno postala svesna da tamo ispred nje, izgleda, postoji neka druga svetlost. Bila je veoma
slaba i ona nije bila sigurna da li joj se samo priinjava ili ne. Ugasila je svetiljku da vidi. Zaista je
izgledalo da pred njom postoji neka vrsta slabanog sjaja. Nije mogla da razazna ta je posredi.
Ponovo je ugasila svetiljku i krenula niz breg, prema onome to ju je ekalo, ta god to bilo.
Ali neto nije bilo u redu sa umom.
Nije odmah mogla da kae ta je to, ali ova nije izgledala poput zdrave, bujne ume koja se nada
valjanom proleu. Drvee je bilo nahereno pod bolesnim uglovima i nekako je delovalo bledo,
ispijeno. Nasumici se vie nego jednom javio zabrinjavajui oseaj da ono pokuava da je dohvati
dok prolazi kraj njega, ali bila je to samo igra senki koje je na treperenje i komeanje nagonilo
svetlo.
Odjednom, neto pade sa drveta ispred nje. Usplahireno je skoila unatrag i pri tom ispustila i
svetiljku i kutiju. Sagla se i unula, a zatim izvadila iz depa onaj posebno zailjeni kamen.
Stvar koja je pala sa drveta sada se kretala. Svetiljka je leala na tlu okrenuta u tom pravcu, tako
da je devojka razabrala neku ogromnu, grotesknu priliku kako se lagano tetura prema njoj. ula je
slabano utanje i kripanje koji su nadjaavali ravnomerni um kie. Zagrabila je po tlu da dohvati
svetiljku, nala ju je i direktno obasjala stvorenje.
U istom trenutku drugi stvor pade sa drveta na samo nekoliko stopa od nje. Devojka je divlje
skliznula snopom svetiljke sa jednog na drugo, a potom je digla kamen, spremna da ga baci.
U stvari, stvorenja su bila vrlo mala. Zbog ugla pod kojim je svetlost dolazila izgledala su toliko
krupno. Ne samo mala, ve mala, krznata i slatka. A onda se im se pridruio jo jedan stvor koji je
takoe pao sa drveta. Pao je pravo kroz snop svetlosti i zato ga je sasvim jasno videla.
Pao je spretno i odmereno, okrenuo se, a onda, poput ostala dva, poao lagano i odluno prema
Nasumici.
Ostala je na mestu gde se zatekla kao ukopana. I dalje je drala kamen dignut i spreman za
bacanje, ali bila je sve svesnija da su stvorovi prema kojima ga je okrenula i pripremila za bacanje,
zapravo, veverice. Ili bar stvorenja nalik na veverice. Meka, topla, slatka stvorenja nalik na
veverice, koja su joj se primicala na nain za koji uopte nije bila sigurna da joj se dopada.
Okrenula je svetiljku pravo na prvo. Isputalo je ratoborne, izazivake, kretave zvuke i nosilo u
jednoj apici malo, otrcano pare neke mokre, crvene krpe. Nasumica opominjue die kamen u aci,
ali to nije ostavilo nikakav utisak na vevericu koja joj se primicala sa paretom mokre krpe.
Ona se povue. Nije znala kako da izie nakraj sa time. Da je bila re o opakim, reeim,
zapenjenim zverima blistavih onjaka, orno bi bacila kamen na njih, ali prema vevericama koje se

tako ponaaju nije umela da se postavi.

Ponovo se povukla. Druga veverica poe da je obilazi sa boka. Nosila je posudu. Neto nalik
kapici ira. Trea je bila pravo iza nje i napredovala za svoj raun. ta je to nosila? Neko parence
raskvaene hartije, pomisli Nasumica.
Ponovo je napravila korak unazad, zakaila lankom koren nekog drveta i preturila se na lea.
Prva veverica u trenutku skoi napred i nae se povrh nje; napredovala joj je uz trbuh sa hladnom
odlunou u oima i paretom mokre krpe u apici.
Nasumica pokua da skoi, ali uspela je da se pridigne tek otprilike jedan palac. Veverica se od
ovoga uplaeno trgla, to je, zauzvrat, uplailo Nasumicu. ivotinjka se sledila, zarivi joj majune
kande u kou kroz natopljenu koulju. A onda se lagano, palac po palac, uspela uz nju, zastala i
ponudila joj krpu.
Bila je gotovo hipnotisana neobinou stvorenja i njegovim majunim, svetlucavim oima. Ono
joj ponovo ponudi krpicu. Guralo ju je prema njoj ponovo i ponovo, uporno skialo, sve dok ona
najzad, uznemireno, uz oklevanje, ne primi stvar. Veverica nastavi da je napeto gleda, dok su joj oi
skakale po njenom licu. Nije imala pojma ta da radi. Kia i blato slivali su joj se niz lice, a povrh
nje sedela je veverica. Ona obrisa krpom neto blata iz oiju.
Veverica slavobitno zakreta, dograbi ponovo stvar, skoi sa nje i odskakuta u mranu, sve dublju
no, odjuri na drvo, zaroni u rupu u stablu, zavali se i pripali cigaretu.
U meuvremenu, Nasumica je pokuavala da odagna vevericu sa kapicom ira punom kinice i
onu sa hartijom. Povlaila se na leima.
"Ne!" viknu ona. "Odlazite!"
One prestravljeno skoie nazad, a potom opet skoie napred sa darovima. Ona mahnu kamenom
na njih. "Odlazite!" dreknu Nasumica.
Veverice se zgranuto rasprie. Onda jedna skoi pravo na nju, ispusti joj kapicu ira u krilo i
otra u no. Druga je jedan trenutak stajala i tresla se, a onda je uredno odloila pare hartije pred
nju i takoe nestala.
Ponovo je bila sama, ali i dalje je drhtala od smetenosti. Nesigurno se digla na noge, podigla
kamen i paket, a onda zastala i podigla i pare hartije. Bilo je toliko natopljeno i otrcano da se teko
moglo razaznati ta je tu bilo posredi. Izgledalo je da je u pitanju naprosto pare nekog asopisa za
itanje tokom leta.
Upravo dok je Nasumica pokuavala da tano pojmi ta to sve znai, neki ovek kroi na istinu
na kojoj je stajala, die pitolj opakog izgleda i ustreli je.
Artur se beznadeno potucao dve ili tri milje iza nje na padini brega koja je vodila navie.
Nekoliko minuta poto se dao na put ponovo se vratio i opremio svetiljkom. Ne elektrinom.
Jedina elektrina svetlost na tom mestu bila je ona koju je Nasumica ponela sa sobom. Ovo je bila
neka vrsta slabe svetiljke za oluju: izbuena metalna posuda iz Strinderove kovanice koja je
sadrala rezervoar sa zapaljivim ribljim uljem, fitilj od upletene suve trave omotan u prozraan film
napravljen od osuene membrane iz utrobe savreno normalne zveri.
Sada se ugasila.
Artur se nekoliko sekundi vrteo tamo-amo na temeljito izgubljen nain. Bilo je oigledno da
nikako nije mogao naterati stvar da odjednom ponovo plane usred pljuska, ali nije mogue ne
potruditi se bar formalno. No, konano, uz oklevanje, on odbaci svetiljku.
ta da radi? Situacija je izgledala beznadena. Bio je potpuno mokar, odea mu je oteala i
oklembesila se od kie, a sada se jo i izgubio u mraku.

Na kratku sekundu bio je izgubljen u zaslepljujuem blesku, a onda se ponovo naao izgubljen u
mraku.
Blesak munje bar mu je pokazao da je veoma blizu vrha brda... pa, nije bio siguran ta e da uini.
Morae to da smisli kada doe gore.
Nastavio je navie, hramajui.
Nekoliko minuta kasnije stajao je, zadihan, na vrhu. U daljini pod njime videla se neka vrsta
slabanog odsjaja. Nije imao pojma ta je to, a, zapravo, ba mu se i nije dopadalo da razmilja o
tome. Ali bila je to jedina stvar prema kojoj je mogao da se zaputi i zato je teturavo poeo da se
probija prema njoj, izgubljen i prestravljen.
Blesak smrtonosne svetlosti proe pravo kroz Nasumicu, a otprilike dve sekunde kasnije istu stvar
uini i ovek koji je pucao na nju, ne obrativi pri tom nimalo panje na devojku. Pucao je u nekoga
ko je stajao iza nje, a kada se ona okrenula da pogleda, kleao je nad telom i preturao mu po
depovima.
Scena se sledi i nestade. Nekoliko sekundi kasnije zamenila su je dva dinovska zuba uokvirena
savreno naminkanim crvenim usnama. Ogromna, plava etka pojavi se niotkuda i poe penuavo da
trlja zube, koji su i dalje lebdeli tamo i blistali u titravoj zavesi kie.
Nasumica dvaput zatrepta pre nego to je shvatila ta je posredi.
Bila je to reklama. Tip koji ju je ustrelio predstavljao je deo holografskog filma projektovanog za
vreme leta. Sada je morala biti veoma blizu mesta na kome se brod sruio. Oigledno su mu neki
sistemi bili nerazorniji od drugih.
Sledeih pola milje puta bilo je naroito ispunjeno nevoljama. Ne samo to je morala da se bori
protiv hladnoe, kie i noi, ve i protiv rasparanih i rastrzanih ostataka brodskog letnog sistema za
zabavu. Svemirski brodovi, mlazna kola i helipodi neprekidno su se survavali i eksplodirali oko nje,
obasjavali no, ljudi zlikovakog izgleda sa neobinim eirima vercovali su opasne droge kroz nju,
a udrueni orkestar i hor halapoliske dravne opere izvodio je zavrni mar anjakvantinske zvezdane
garde iz IV ina 'Rizgara Blamvelamuma' od Vunta na malom proplanku negde sa njene leve strane.
A potom se obrela na ivici jednog kratera veoma gadnog izgleda i mehurastih ivica. Slabani,
topli odsjaj i dalje je dopirao iz onoga to bi inae izgledalo kao ogromno pare karamelizovane
vakae gume u sreditu jame: istopljeni ostaci ogromnog svemirskog broda.
Podugo je stajala i gledala ga, a onda najzad krenu du ivice kratera. Vie nije bila sigurna ta
trai, ali je svejedno ila dalje, ostavljajui uase jame sa leve strane.
Kia je malo oslabila, ali i dalje je bilo izuzetno vlano, a budui da ona nije imala pojma ta se
nalazi u kutiji, da li neto krhko ili stvar koja se lako oteti, pomislila je da treba da nae negde
srazmerno suvo mesto gde e je otvoriti. Nadala se da je nije ve otetila kada ju je ispustila.
Klizila je svetiljkom po okolnom drveu, koje je ovde bilo tanko i veinom sagoreno i izlomljeno.
Na srednjem rastojanju uini joj se da vidi nabacani ispust stenja koji bi joj mogao pruiti sklonite,
pa je poela da se probija prema njemu. Na sve strane pronalazila je ostatke izbaene iz broda
prilikom pada, pre konane vatrene lopte.
Kada se odmakla dve ili tri stotine jardi od ivice kratera, naila je na iscepane ostatke nekog
vazduastog, ruiastog materijala, raskvaene, zablaene i obeene izmeu polomljenih stabala.
Pretpostavila je, ispravno, da to mora da su ostaci aure za beg koja je spasla ivot njenom ocu.
Prila je i pogledala ih poblie, a onda primetila neto na tlu pored njih, napola prekriveno blatom.
Podigla je predmet i obrisala blato sa njega. Bila je to neka vrsta elektronske naprave veliine
male knjige. Na omotu su joj se nalazila krupna, prijatna slova koja su bledo svetlucala pod njenim

dodirom. Poruivala su: BEZ PANIKE. Znala je ta je posredi. Bio je to oev primerak
'Autostoperskog vodia kroz Galaksiju'.
Smesta se osetila smirenije uz to, okrenula je glavu gromovitom nebu i pustila da joj se kinica
sliva po licu i u usta.
Otresla je glavu i pourila prema stenju. Dok se pentrala uz njega i po njemu, gotovo smesta je
otkrila savrenu stvar: ulaz u peinu. Uperila je svetiljku u unutranjost. Izgledalo je suvo i bezbedno.
Paljivo birajui put, ula je unutra. Bila je sasvim prostrana, ali nije ila mnogo duboko. Iscrpljena i
uz olakanje, sela je na jednu zgodnu stenu, spustila kutiju ispred sebe i smesta poela da je otvara.

17.
Tokom dugog razdoblja bilo je mnogo nagaanja i rasprava o tome gde se dela takozvana
'nedostajua materija' Vaseljene. Svuda po Galaksiji nauna odeljenja svih veih univerziteta
nabavljala su sve sloeniju i sloeniju opremu ne bi li sondirala i istraivala srca udaljenih
Galaksija, a potom samo sredite i same rubove itave Vaseljene, ali kada su joj najzad uli u trag,
ispostavilo se da je re o onoj stvari u koju je sva ta oprema bila zapakovana.
U kutiji se nalazila prilino velika koliina nedostajue materije, male, meke, oble, okrugle grake
nedostajue materije, koje je Nasumica odbacila da im budua pokolenja fiziara ulaze u trag i
ponovo ih otkrivaju kada jednom otkria trenutnog pokolenja fiziara budu izgubljena i zaboravljena.
Iz graki nedostajue materije izvadila je jedan crni disk bez ikakvih osobenosti. Spustila ga je na
stenu pokraj sebe i prola prstima kroz svu nedostajuu materiju da bi videla ima li iega vie,
nekakvo uputstvo ili neka vrsta dodataka, ali nije bilo ba niega. Samo crni disk.
Ona ga obasja svetiljkom.
Kada je to uinila, pukotine poee da se pojavljuju na njegovoj naizgled glatkoj povrini.
Nasumica se uznemireno povue, ali onda vide da se stvar, ta god bila, samo razmotava.
Proces je izgledao izvanredno divan. Bio je neobino sloen, a istovremeno jednostavan i
skladan. Delovao je poput pareta origamija koji se otvara sam od sebe, ili pupoljka koji procvetava
u ruu u samo nekoliko sekundi.
Tamo gde je nekoliko pukih trenutaka ranije poivao glatko zakrivljeni crni disk, sada se nalazila
ptica. Ptica koja je lebdela na njegovom mestu.
Nasumica nastavi da se povlai, paljivo i oprezno.
Donekle je liila na pika-pticu, samo je bila prilino manja. To jest, bila je, zapravo, vea, ili,
tanije, potpuno iste veliine, ili bar ne vie nego dvaput vea. Bila je takoe mnogo plavlja i
ruiastija od pika-ptice, dok je istovremeno bila savreno crna.
Isto tako, bilo je neeg veoma neobinog u vezi sa njom, a Nasumica nije mogla smesta da razazna
ta je posredi.
Oevidno je sa pika-pticama delila utisak koji je odavala, a to je da posmatra neto to vi ne
moete da vidite.
Odjednom je nestala.
A onda, isto tako naglo, sve potamne. Nasumica se spusti u napregnuti uanj, ponovo dohvativi
posebno zailjeni kamen u depu. Tmina se potom povue i umota u loptu, da bi as kasnije ponovo
postala ptica. Lebdela je u vazduhu pred njom, lagano maui krilima, zapiljena u devojku.
"Izvini", ree ona najednom, "moram da se kalibriem. uje li me kada ovo govorim?"
"Kada govori - ta?" htela je da zna Nasumica.
"Dobro", ree ptica. "A uje li me kada ovo govorim?" Ovog puta govorila je mnogo viim
glasom.
"Da, razume se da te ujem!" odvrati Nasumica.
"A uje li me kada govorim ovo?" upita ona, ovog puta zagrobno dubokim glasom.
"Da!"
Potom je nastala pauza.
"Ne, oigledno ne", ree ptica posle nekoliko sekundi. "Dobro, dakle, sluh ti je oigledno u
opsegu izmeu 20 i 16 kHz. U redu. Da li ti je ovo ugodno?" upita ona prijatnim, lakim tenorom.
"Nema neprijatnih harmonika koji pite u gornjim registrima? Oigledno ne. Dobro. Njih mogu da
koristim kao kanale za podatke. Dalje. Koliko mene vidi?"

Odjednom vazduh nije ispunjavalo nita drugo osim ptica koje su se preplitale. Nasumica je bila
naviknuta na provoenje vremena u virtualnim stvarnostima, ali ovo je bilo neto daleko iaenije
od svega na ta je ranije naila. Izgledalo je kao da se itava geometrija prostora predefinisala u
ptija oblija uklopljena bez zazora.
Nasumica jeknu i stavi ake preko lica; ruke su joj se pri tom kretale kroz prostor ptijeg oblika.
"Hmmm, oigledno previe", ree ptica. "A sada?"
Sklopila se poput konertine u tunel ptica, kao da je uhvaena izmeu uporednih ogledala,
beskonano odraena u daljinu.
"ta si ti?" viknu Nasumica.
"Doi emo na to za minut", ree ptica. "Samo reci koliko mnogo, molim te?"
"Pa, nekako si..." Nasumica bespomono mahnu u daljinu.
"Vidim, i dalje sam beskonanih razmera, ali bar se bliimo pravoj dimenzionoj matrici. Dobro.
Ne, odgovor je pomoranda i dva limuna."
"Limuna?"
"Ukoliko imam tri limuna i tri pomorande, pa izgubim dve pomorande i limun, ta mi ostaje?"
"Ha?"
"U redu, znai misli da vreme ide u tom smeru, je li? Zanimljivo. Jesam li i dalje beskonana?"
upita ona, naduvavajui se tamo i ovamo po prostoru. "Jesam li sada beskonana? Koliko sam uta?"
Iz trenutka u trenutak ptica je prolazila kroz preobraaje oblika i razmera koji su naprosto razarali
um.
"Ne mogu..." ree Nasumica zbunjeno.
"Ne mora da odgovara, sada znam tako to te posmatram. Dakle, jesam li ja tvoja majka? Jesam
li stena? Da li izgledam ogromno, gnjecavo i zmijski prepleteno? Ne? A sada? Idem li unazad?"
Bar jednom, ptica je bila savreno mirna i nepokretna.
"Ne", ree Nasumica.
"Pa, u stvari ila sam, kretala sam se unatrag kroz vreme. Hmmm. Dobro, mislim da smo to sada
sredili. Ukoliko bi volela da zna, mogu ti rei da se u tvojoj Vaseljeni slobodno kree kroz tri
dimenzije koje zbirno naziva prostor. Kree se pravom linijom po etvrtoj, koju naziva vreme, i
ostaje ukorenjena na jednom mestu u petoj, koja je prva fundamentala verovatnoe. Posle toga
postaje malo zapetljano, a po dimenzijama od 13 do 22 deavaju se razne stvari o kojima ti ba ne bi
prijalo da neto zna. Trenutno, dovoljno je da zna samo to da je Vaseljena mnogo sloenija nego to
moda misli, ak i ukoliko u razmiljanju krene od stava da je sve prilino prokleto zapetljano ve
na samom poetku. Mogu lako da ne izgovaram re 'prokleto' ako te to vrea."
"Govori ta god prokleto voli."
"Hou."
"Ko si ti, do avola?" htela je da zna Nasumica.
"Ja sam 'Vodi'. U tvojoj Vaseljeni ja sam tvoj 'Vodi'. U stvari, nastanjujem ono to je tehniki
poznato kao itava Zbirka Opte Zbrke, to znai... pa, daj da ti pokaem."
Ona se okrenu usred vazduha i suknu izvan peine, a onda sede na stenu, neposredno uz rub
ispusta, van dosega kie koja je ponovo jaala.
"Doi", ree ona. "Pogledaj ovo."
Nasumica nije volela da joj nareuje jedna ptica, ali ju je svejedno sledila do ulaza u peinu, i
dalje opipavajui kamen u depu.
"Kia", ree ptica. "Vidi? Samo kia."
"Znam ta je to kia."

Njeni velovi promicali su kroz no, meseina se probijala kroz njih.

"Dakle, ta je to?"
"Kako to misli, ta je to? uj, ko si ti? ta si radila u toj kutiji? Zar sam zato morala da
provedem no trei kroz umu i borei se protiv sumanutih veverica da bih otkrila kako sam na kraju
dobila samo neku pticu koja me pita ta je to kia. To je samo voda koja pada kroz prokleti vazduh,
eto ta je. eli li da zna jo neto, ili sada moemo da idemo kui?"
Nastala je duga pauza pre nego to je ptica odgovorila: "Hoe kui?"
"Nemam ja kuu!" Nasumica gotovo prenerazi sebe, toliko je glasno vrisnula te rei.
"Gledaj kiu..." ree ptiji 'Vodi'.
"Gledam kiu! ta drugo ima da se gleda?"
"ta vidi?"
"Kako to misli, glupa ptico? Vidim samo tovar kie. Najobinija voda, pada."
"Kakve oblike vidi u vodi?"
"Oblike? Nema oblika. To je samo, samo..."
"Samo zbrka", ree ptiji 'Vodi'.
"Da..."
"A ta sada vidi?"
Na samoj ivici vidljivosti, slabani, tanki snop rairi se iz ptijih oiju. U suvom vazduhu pod
ispustom nita se nije moglo nazreti. Tamo gde je snop pogodio kapi kie, dok su ove padale kroz
njega, pojavi se ravni zastor svetlosti, toliko blistav i iv da je delovao vrsto.
"Oh, sjajno. Laserski ou", ree Nasumica iznervirano. "Nikada tako neto nisam videla, osim na
jedno pet miliona rok koncerata."
"Reci mi ta vidi!"
"Samo ravni zastor! Glupa ptico."
"Nema niega to tu nije bilo ranije. Samo koristim svetlost da ti privuem panju na odreene
kapi u odreenim trenucima. A ta sada vidi?"
Svetlost se ugasi.
"Nita."
"Radim potpuno istu stvar, samo sa ultraljubiastom svetlou. Ne moe je videti."
"Zato mi onda pokazuje neto to ne mogu da vidim?"
"Da bi shvatila da ako neto vidi, to ne znai da to neto postoji. A ukoliko neto ne vidi, to ne
znai da ne postoji. Re je samo o onome na ta ti ula skreu panju."
"Dosadno mi je ovo", ree Nasumica, a onda zinu.
U kii je lebdela dinovska i veoma iva trodimenziona slika njenog oca, koji je delovao
preneraeno zbog neega.
Otprilike dve milje iza Nasumice, njen otac koji se probijao kroz umu iznenada zastade.
Prenerazilo ga je kada je video sliku samoga sebe preneraenog zbog neega, obeenu, blistavu,
usred vazduha ispunjenog kiom, na udaljenosti od otprilike dve milje. Otprilike dve milje daleko i
donekle udesno od smera u kome se zaputio.
Gotovo se u potpunosti izgubio, ubeen da e umreti od hladnoe, vlage i iscrpljenosti, pri emu
gotovo da je poeo da eli da se sve to najzad okona. Upravo mu je jedna veverica donela itav
asopis posveen golfu, a mozak je poinjao da mu arlaue i blebee.
Kada je ugledao kako se ogromna, blistava slika njega samoga upalila na nebu, to mu je reklo da
je, sa jedne strane, verovatno u pravu to se tie arlaukanja i blebetanja, ali je po svoj prilici bio u
zabludi to se tie pravca u kome se zaputio.

Duboko udahnuvi, on se okrenu i poe u pravcu neobjanjive svetlosne predstave.

"U redu, ta bi to trebalo da dokae?" htela je da zna Nasumica. injenica da je slika
predstavljala njenog oca vie ju je pogodila nego samo pojavljivanje slike. Prvi hologram videla je
kada je imala dva meseca, pa su je ak stavili u njega da se igra. Najnoviji je videla pre otprilike
jednog sata: svirao je mar anjakvantinske zvezdane garde.
"Jedino to da on nije tu nita vie ili manje nego zastor", ree ptica. "Posredi je samo meudejstvo
vode sa neba, koja se kree u jednom pravcu, sa svetlou na uestalostima to ih tvoja ula mogu da
opaze, koja se kree u drugom. U tvom umu ovo obrazuje naizgled vrstu sliku. Ali sve su to slike
unutar Zbrke. Evo ti jo jedne."
"Moja majka!" ree Nasumica.
"Ne", ree ptica.
"Znam svoju majku kada je vidim!"
Slika je predstavljala enu koja izlazi iz svemirskog broda unutar prostrane graevine nalik na
hangar. Pratila ju je grupa visokih, mravih ljubiasto-zelenih stvorenja. Bila je to sasvim sigurno
Nasumicina majka. Pa, gotovo sigurno. Trilijan ne bi ba toliko nesigurno koraala pri niskoj
gravitaciji, niti bi se obazirala oko sebe prema dosadnom, starom okruenju za odravanje ivota, uz
izraz silne neverice na licu, a jo bi manje nosila tako prastaru kameru.
"Pa ko je to, onda?" htela je da zna Nasumica.
"Ona je deo produetka tvoje majke na osi verovatnoe", ree ptica-Vodi.
"Nemam ni najblau predstavu o emu pria."
"Prostor, vreme i verovatnoa imaju ose du kojih je mogue kretati se."
"Jo ne znam. Iako mislim da... Ne. Objasni."
"Mislila sam da hoe kui."
"Objasni!"
"Da li bi volela da vidi svoj dom?"
"Da ga vidim? Uniten je!"
"Ima prekid na osi verovatnoe. Gledaj!"
Neto vrlo neobino i divno sada upliva u vidik na kii. Bila je to ogromna, plavozelena lopta,
magliasta i pokrivena oblacima; okretala se uz velianstvenu sporost spram crne, zvezdane
pozadine.
"Sada je vidi", ree ptica, "sad je ne vidi."
Na neto manje od dve milje odatle, Artur Dent stajao je nepokretno tamo gde se zatekao. Nije
mogao da poveruje u ono to je video da lebdi tamo, pod okriljem kie, ali tako blistavo i ivotno
stvarno na nonom nebu - Zemlja. Zinuo je pred tim prizorom. A onda, u trenutku kada je zinuo, ona
nestade. Zatim se opet pojavi. Potom, a to je bio deo koji ga je naterao da odustane i da pone da
upa kosu, Zemlja se pretvori u kobasicu.
Nasumicu je isto prenerazio prizor ogromne, plave i zelene, vodenaste i magliaste kobasice to
je lebdela nad njom. Onda je to postao niz kobasica, ili, tanije, re je bila o nizu kobasica u kome su
mnoge kobasice nedostajale. itav blistavi niz okretao se i vrteo u zbunjujuem plesu usred vazduha,
da bi potom postepeno usporio, postao nesutastven i nestao u blistavoj tmini noi.
"ta to bi?" upita Nasumica tankim glasom.
"Pogled du ose verovatnoe na diskontinualno verovatan objekat."

"A, je li?"
"Veina objekata mutira i menja se du ose verovatnoe, ali svet tvoga porekla ini neto neznatno
drugaije. On poiva na neemu to moe nazvati linijom rascepa u predelu verovatnoe, to znai
da na mnogim koordinatama verovatnoe itav naprosto prestaje da postoji. Ima ugraenu
nestabilnost, to je tipino za sve to poiva unutar onoga to obino oznaavamo kao sektori Plurala.
Ima li ovo nekog smisla?"
"Ne."
"Hoe da poe i da vidi sama?"
"Na... Zemlju?"
"Da."
"Da li je to mogue?"
Ptica-Vodi nije odmah odgovorila. Ona rairi krila i, uz lagani sklad, die se u vazduh i odlete u
kiu koja je opet poinjala da slabi.
Vinula se ekstatino u nono nebo, svetla su sevala oko nje, a dimenzije se skupljale za njom.
Sunovraivala se, pravila petlje, a onda se ponovo okrenula i najzad vratila da otpoine na dve stope
ispred Nasumicinog lica, dok su joj krila lagano i nemo udarala.
Ona joj ponovo progovori.
"Tvoja Vaseljena prostrana je za tebe. Prostrana u vremenu, prostrana u prostoru. To je zbog
filtera kroz koje je prima. Ali ja sam izgraena bez ikakvih filtera, to znai da primam zbrku koja
sadri sve mogue Vaseljene, ali koja sama po sebi uopte nema veliinu. Za mene, sve je mogue. Ja
sam sveznajua i svemona, izuzetno tata i, tavie, isporuuju me u zgodnom samonoseem
pakovanju. Mora sama da odredi koliko je od gornjeg istina."
Lagani osmeh proiri se preko Nasumicinog lica.
"Ti prokleto stvorenjce. Zavitlavala si me!"
"Kao to rekoh, sve je mogue."
Nasumica se nasmeja. "U redu", ree ona. "Hajde da pokuamo da vidimo Zemlju. Idemo na
Zemlju u nekoj taki njene, ovaj..."
"Ose verovatnoe?"
"Da. Tamo gde nije raznesena. U redu. Znai, ti si 'Vodi'. Kako emo da iskamimo vonju?"
"Povratni inenjering."
"ta?"
"Povratni inenjering. Za mene, protok vremena je nebitan. Ti odlui ta eli. Ja onda naprosto
obezbedim da se to ve dogodilo."
"ali se."
"Sve je mogue."
Nasumica se namrti. "Ti se zaista ali, zar ne?"
"Dopusti mi da to izloim na drugi nain", ree ptica. "Povratni inenjering omoguuje nam da
preskoimo ekanje na jedan od uasno retkih svemirskih brodova koji prolaze kroz ovaj sektor
Galaksije svake godine, ili tu negde, da bi se odluili hoe li te povesti ili nee. Poeli vonju, brod
doe i poveze te. Pilot moe da misli da je imao jedan od miliona razloga zbog koga je odluio da se
zaustavi i poveze te. Pravi razlog je taj da sam ja odluila da tako uini."
"Stvarno si izuzetno tata, zar ne, ptiice?"
Ptica je utala.
"U redu", ree Nasumica. "elim brod koji e me odvesti na Zemlju."
"Moe li ovaj da proe?"

Svemirski brod u spustu bio je toliko tih da ga Nasumica nije primetila sve dok se nije obreo
gotovo povrh nje.
Artur ga je primetio. Sada je bio milju daleko i pribliavao se. im se predstava sa osvetljenom
kobasicom okonala, primetio je blede odsjaje daljih svetlosti koji su se sputali iz oblaka i, u prvi
mah, pretpostavio je da je re o novom delu blistavih son et lumiFre.
Bio je potreban trenutak ili tako neto da mu svane da je to pravi svemirski brod, a jo trenutak ili
dva da uvidi kako se ovaj sputa pravo na mesto na kome je pretpostavio da mu se nalazi kerka. To
je bilo kada je - kia ili ne, povreena noga ili ne, mrak ili ne - iznenada stvarno poeo da tri.
Pao je gotovo smesta, okliznuo se i prilino gadno povredio koleno o kamen. Otklizao je ponovo
na noge i opet pokuao. Imao je uasan, ledeni oseaj da e izgubiti Nasumicu zauvek. Uz hramanje i
psovke, nastavio je da tri. Nije znao ta je bilo u kutiji, ali na njoj je stajalo ime Forda Prefekta, i to
ime psovao je dok je trao.
Brod je predstavljao jedno od najprivlanijih i najdivnijih plovila koje je Nasumica ikada videla.
Bio je zapanjujui. Srebrn, skladan, transcendentan.
Da nije znala bolje, rekla bi da je to jedan RW6. Kada je ovaj bez zvuka sleteo kraj nje, ona
shvati da to stvarno i jeste RW6 i jedva da je mogla da die od uzbuenja. RW6 je od one vrste
stvari kakve moete videti samo po onoj vrsti asopisa koji su izmiljeni da izazovu graanske
nemire.
Bila je takoe izuzetno nervozna. Nain i vreme njegovog nailaska bili su duboko uznemirujui. Ili
je bila re o najbizarnijoj podudarnosti, ili se deavalo neto veoma neobino i zabrinjavajue.
ekala je malo napeto da se otvori brodski kapak. Njen 'Vodi' - sada je o njemu mislila kao o
svome - lebdeo je lako nad njenim desnim ramenom, a krila jedva da su mu treperila.
Kapak se otvori. Izbi malo slabane svetlosti. Prooe trenutak ili dva, a onda izie jedna prilika.
Putnik je na trenutak stajao nepokretno i oigledno pokuavao da privikne oi. Onda opazi kako
Nasumica stoji tamo, to ga je malo iznenadilo. On poe prema njoj. Onda je odjednom iznenaeno
viknuo i potrao ka njoj.
No, Nasumica nije bila osoba ka kojoj je trebalo trati usred mrkle noi, i to u vreme dok je bila
malo previe napeta. Nesvesno je opipavala kamen u depu jo od trenutka kada je videla kako se
letelica sputa.
I dalje trei, klizajui, padajui, naleui na drvee, Artur najzad vide da je zakasnio. Brod je
proveo na tlu samo oko tri minuta, a ve se, nemo i skladno, ponovo dizao iznad drvea, glatko se
okretao u finoj izmaglici kie u koju je oluja sada oslabila, peo se, peo, podizao nos i, odjednom, bez
po muke, jurnuo kroz oblake.
Nestao je. Nasumica je bila unutra. Za Artura je bilo nemogue da to zna, ali naprosto je
nastavljao dalje i svejedno je to znao. Nestala je. Imao je priliku da bude otac i jedva da je mogao da
poveruje koliko se loe pokazao. Pokuao je da nastavi trk, ali noge su mu se vukle, koleno ga je
bolelo kao zver, a i znao je da je zakasnio.
Nije mogao da zamisli da bi mogao da se osea propalije i groznije od toga, ali greio je.
Najzad je othramao do peine u koju se Nasumica sklonila i otvorila kutiju. Na tlu su se videli
otisci svemirskog broda koji je sleteo pre nekoliko minuta, ali nije bilo ni traga od Nasumice.
Neuteno je odlutao do peine, naao praznu kutiju i gomile graki nedostajue materije rasute na sve
strane. Pomalo se ljutio zbog toga. Pokuao je da je naui da rasprema iza sebe. To to se oseao
pomalo ljutito to se tako nedolino ponaala pomagalo mu je da se osea manje oajno zbog njenog
odlaska. Znao je da nema naina da je nae.

Stopalo mu udari u neto neoekivano. Sagao se da to podigne i temeljito se iznenadio kada je

otkrio ta je posredi. Bio je to njegov stari 'Autostoperski vodi kroz Galaksiju'. Kako to da se obreo
u peini? Nikada se nije vratio da ga uzme sa poprita pada. Nije eleo da ponovo poseuje mesto
pada i nije eleo da ponovo ima vodi. Verovao je da e ostati ovde na Lemjueli i zauvek praviti
sendvie. Kako se ovaj obreo u peini? Bio je ukljuen. Rei na omotu treptale su BEZ PANIKE na
njega.
Iziao je ponovo iz peine na bledu i vlanu meseinu. Seo je na jedan kamen da pogleda stari
'Vodi', a onda je otkrio da nije u pitanju kamen, ve osoba.

18.
Artur skoi na noge uz uplaeni trzaj. Bilo je teko rei od ega se vie prestravio: da je moda
povredio osobu na koju je nehotino seo, ili da e osoba na koju je nehotino seo da povredi njega
zauzvrat.
Kada je bolje pogledao, video je da, kako izgleda, ima malo neposrednih razloga za uzbunu. Ko
god bio taj na koga je seo, sada je bio bez svesti. Ta okolnost verovatno je predstavljala glavninu
odgovora na pitanje ta radi tu tako opruen. Ali inilo se da mu je disanje u redu. Artur mu opipa
puls. I to je bilo u redu.
Leao je na boku, napola sklupan. Artur je toliko davno i na toliko udaljenom mestu poslednji put
pruio nekome prvu pomo da nije mogao da se seti ta bi trebalo da radi. Prva stvar koju je trebalo
uiniti, priseti se on, bila je da obezbedi pribor za prvu pomo. Prokletstvo!
Da ga okrene na lea ili ne? ta ako ima slomljene kosti? Ili ako je progutao vlastiti jezik? ta ako
ga bude tuio? Pre svega, ko je to?
U tom trenutku onesveeni ovek glasno zajea i okrenu se.
Artur se upita da li bi trebalo...
On ga pogleda.
Ponovo ga pogleda.
Ponovo ga pogleda, tek da bude krajnje siguran.
I pored injenice da je mislio kako se osea onoliko loe koliko je to mogue, on najednom iskusi
uasan oseaj propadanja.
Prilika ponovo zajea i lagano otvori oi. Bilo mu je potrebno izvesno vreme da se usredsredi,
onda zatrepta i ukoi se.
"Ti!" ree Ford Prefekt.
"Ti!" ree Artur Dent.
Ford ponovo zajea.
"ta ovog puta treba da ti se objanjava?" upita on i sklopi oi u nekoj vrsti oajanja.
Pet minuta sedeo je i trljao slepoonicu, na kojoj se videla prilino krupna voruga.
"Ko je, do avola, bila ta ena?" upita on. "Zbog ega nas okruuju veverice i ta, u stvari, hoe?"
"itavu no me proganjaju veverice", ree Artur. "Sve vreme pokuavaju da mi utrape asopise i
razne druge stvari."
Ford se namrti. "Stvarno?" upita on.
"I parad krpa."
Ford razmisli.
"Oh", ree on. "Da li je ovo blizu mesta na kome ti se survao brod?"
"Da", ree Artur. Rekao je to malice napregnuto.
"To je verovatno posredi. Deava se. Roboti iz brodskih kabina bivaju uniteni. Kiberumovi koji
su ih kontrolisali preivljavaju i poinju da zagauju lokalnu divlja. Deava se da pretvore itav
ekosistem u neku vrstu bespomone nametljive industrije za usluge, koja prua vrue pekire i pia
prolaznicima. Trebalo bi da donesu neki zakon protiv toga. Verovatno su ga i doneli. Verovatno i
zakon protiv zakona protiv toga, tako da svi mogu da budu fini i veseli. Hej-ho. ta ree?"
"Rekao sam da je ta ena moja kerka."
Ford prestade da trlja glavu.
"Reci to jo jednom."

"Rekoh", ree Artur mrgodno, "da je ta ena moja kerka."

"Nisam znao", ree Ford, "da ima kerku."
"Pa, verovatno ima dosta toga to ne zna o meni", odvrati Artur. "Kada to ve pominjemo,
verovatno postoji i dosta toga to ja ne znam o tebi."
"Gle, gle, gle. A kada se to desilo?"
"Nisam sasvim siguran."
"To mi zvui kao poznatija teritorija", ree Ford. "Da li je i mati umeana?"
"Trilijan."
"Trilijan? Nisam mislio da..."
"Ne. uj, to mi je malice neprijatno."
"Seam se da mi je svojevremeno rekla da ima dete, ali samo onako, u prolazu. ujem se sa njom
s vremena na vreme. Nikada je nisam video sa detetom."
Artur ne uzvrati nita.
Ford malo zbunjeno poe ponovo da opipava glavu.
"Jesi li siguran da je to tvoja kerka?" upita on.
"Reci mi ta se desilo."
"Fruu. Duga pria. Doao sam da podignem paket koji sam poslao sebi na tvoju adresu..."
"Kakav paket?"
"Mislim da bi to moglo biti neto nezamislivo opasno."
"I poslao si ga na moju adresu?" pobuni se Artur.
"Najbezbednije mesto koje sam mogao da smislim. Pomislio sam da mogu da se oslonim na to da
ga nee otvoriti, pa makar se na smrt dosaivao. Uglavnom, dolazei nou, nisam mogao da naem
to naselje. Ravnao sam se po prilino grubim podacima. Nisam mogao da naem nikakav signal bilo
koje vrste. Pretpostavljam da ovde nemate signale i takve stvari."
"To mi se najvie i dopada."
"Onda sam uhvatio slabi signal iz tvog starog primerka 'Vodia', pa sam se usmerio prema njemu,
mislei da e me to odvesti do tebe. Otkrih da sam sleteo u neku umu. Nisam mogao da ukopam ta
se deava. Izlazim ti ja, kad vidim kako ta ena stoji tamo. Poem da joj kaem zdravo, a onda
odjednom vidim da ona ima tu stvar!"
"Kakvu stvar?"
"Stvar koju sam ti poslao! Novi 'Vodi'! Stvorenje nalik ptici! Trebalo je da ga dri na
bezbednom mestu, ti idiote, ali ta ena ga je imala odmah pokraj ramena. Potrao sam napred, a ona
me odalamila kamenom."
"Shvatam", ree Artur. "ta si uinio?"
"Pa, razume se, pao sam. Bio sam prilino gadno povreen. Ona i ptica pole su prema mom
brodu. A kada kaem mom brodu, mislim na RW6."
"Na ta?"
"Na RW6, za ime Zarkovo. Trenutno vlada divan odnos izmeu moje kreditne kartice i centralnog
kompjutera 'Vodia'. Ne bi poverovao, Arture, da taj brod..."
"Znai, RW6 je svemirski brod?"
"Da! To je - oh, nije bitno. uj, bar se malo usredsredi, vai, Arture? Ili bar napravi neku vrstu
kataloga. U toj taki bio sam vrlo zabrinut. I, mislim, imao sam blag potres mozga. Bio sam na
kolenima i obilno sam krvario, pa sam uradio jedino to sam mogao da smislim, a to je bilo da
molim. Rekao sam, molim te, u ime Zarkovo, nemoj mi uzimati brod. I ne ostavljaj me naputenog
usred neke tamo primitivne zarkovane ume bez medicinske pomoi i sa povredom glave. Naao bih

se u ozbiljnoj nevolji, kao, uostalom, i ona."

"ta je rekla na to?"
"Ponovo me je zviznula kamenom po glavi."
"Mislim da mogu da potvrdim da je to moja kerka."
"Slatko dete."
"Trebalo bi da je bolje upozna", ree Artur.
"Malo omeka s vremenom, je li?"
"Ne", ree Artur, "ali stekne bolji oseaj kada treba da se sagne."
Ford podie glavu i pokua da gleda pravo.
Nebo je rudilo na zapadu, to je bila strana na kojoj je sunce trebalo da izie. Artur nije naroito
udeo da ga vidi. Poslednja stvar koju je eleo posle paklene noi bio je neki tamo prokleti dan koji
nailazi i navaljuje da zauzme upranjeno mesto.
"ta radi na ovakvom mestu, Arture?" hteo je da zna Ford.
"Pa", ree Artur, "uglavnom pravim sendvie."
"ta?"
"Ja sam, odnosno verovatno sam bio, zaduen za pravljenje sendvia za jedno malo pleme. Sve je
to, u stvari, malo sramotno. Kada sam doao, to jest kada su me spasli iz olupine onog
supervisokotehnolokog svemirskog broda koji im se sruio na planetu, bili su veoma dobri prema
meni i ja sam pomislio da bi trebalo malo da im se oduim. Zna, ja sam obrazovan momak iz
visokotehnoloke kulture, mogao bih da im pokaem stvar ili dve. I, razume se, nisam to bio u stanju.
Kada se doe na to, nemam, u stvari, ni najblau predstavu o tome kako bilo ta, zapravo, radi. Ne
mislim na video rikordere, jer i inae niko ne zna kako oni rade. Mislio sam naprosto na pera,
arterske bunare i takve stvari. Ni najmaglovitiju predstavu. Uopte nisam mogao da im pomognem.
Jednog dana mi se smrklo i napravio sam sebi sendvi. To ih je naprasno strano uzbudilo. Nikada
ranije nisu videli sendvi. Bila je to zamisao koja im nikada nije pala na pamet, a desilo se da ja ba
volim da pravim senvie, pa se sve nekako razvilo iz toga."
"I ti si u tome uivao?"
"Ovaj, da, mislim da onako kao jesam, stvarno. Nabavio sam dobar komplet noeva, zna, i sve
takve stvari."
"Nisi, na primer, otkrio da je to razorno po um, eksplozivno, zapanjujue, da otekne dosadno?"
"Pa, ovaj, ne. Ne ba tako. Ne da stvarno otekne."
"udno. Ja bih."
"Pa, pretpostavljam da imamo drugaije poglede na stvari."
"Da."
"Kao pika-ptice."
Ford nije imao pojma o emu ovaj govori, niti je hteo da se zamajava da pita. Umesto toga, samo
je rekao: "Pa, kako emo onda, do avola, da odemo odavde?"
"Mislim da je najjednostavniji put odavde da naprosto idemo niz dolinu do zaravni; za to e nam
verovatno biti potreban jedan sat, a onda emo odatle da poemo okolo. Ne verujem da bih mogao
ponovo da se suoim sa usponom preko vrha putem kojim sam doao."
"Da idemo odande okolo - kuda?"
"Pa, nazad do naselja. Pretpostavljam." Artur uzdahnu malice izgubljeno.
"Neu ni u kakvo prokleto naselje!" zarea Ford. "Treba da idemo odavde!"
"Kuda? Kako?"
"Ne znam, ti reci meni. Ti ivi ovde! Mora postojati neki nain da se ode sa ove zarkovane

planete."
"Ne znam. ta ti obino radi? Sedi i eka da naie svemirski brod, pretpostavljam."
"Oh, da? A koliko je svemirskih brodova u poslednje vreme posetilo ovu rupu punu buva koju je i
Zarkon zaboravio?"
"Pa, pre koju godinu bio je tu moj, koji se survao ovde grekom. Onda je tu bila, ovaj, Trilijan,
onda isporuka paketa, pa sada ti i..."
"Da, ali izuzev uobiajenih osumnjienih?"
"Pa, ovaj, mislim uglavnom niko, koliko je meni poznato. Prilino je mirno u ovim krajevima."
Kao da namerno hoe da dokae da grei, zaulo se dugo, udaljeno valjanje grmljavine.
Ford gnevno skoi na noge i poe da koraa napred i nazad u slabanom, bolnom svetlu rane zore
koja je poivala isprugana preko neba kao da je neko dovukao preko njega pare jetre.
"Ti ne shvata koliko je ovo bitno", ree on.
"ta? Misli, moja kerka je tamo napolju, sama samcijata usred Galaksije? Misli da ja ne..."
"Moemo li da oseamo saaljenje prema Galaksiji malo kasnije?" upita Ford. "Ovo je stvarno
veoma, veoma ozbiljno. 'Vodi' je promenio upravu. Kupili su ga."
Artur skoi. "Oh, veoma ozbiljno", dreknu on. "Molim te, smesta me obavesti o nekoj tamo
politici korporacijskog izdavatva! Nemam rei o tome koliko sam silno razmiljao na tu temu u
poslednje vreme!"
"Ne shvata! Postoji itav jedan novi 'Vodi'!"
"Oh!" dreknu Artur ponovo. "Oh! Oh! Oh! Sav sam se obeznanio od uzbuenja! Jedva ekam da
izie, pa da otkrijem koji su to najuzbudljiviji astrodromi po kojima se moe dosaivati usred nekog
zvezdanog jata za koje nikada nisam uo. Molim te, moemo li da odjurimo do prodavnice koja ga je
dobila evo ovog asa?"
Ford suzi oi.
"To je ona stvar koju zove sarkazam, je l'da?"
"Da zna", urlao je Artur, "sve mi se ini da jeste? Stvarno mislim da to moda ona aava
stvarica zvana sarkazam curka sa ivice mog naina govora! Forde, proveo sam jebeno gadnu no!
Hoe li, molim te, da pokua da to uzme u obzir dok razmatra kakvim e sve predivnim
komadiima macinih bljuvotina od raznih tamo nepovezanih triavosti dalje navaliti na mene?"
"Probaj malo da se odmori", ree Ford. "Treba da razmislim."
"Ma, zato mora da misli? Zar ne bismo mogli jednostavno da sednemo i malo pravimo usnama
badambadambadam? Zar ne bismo mogli onako blago da balavimo i malo da ga ljuljamo neno
nekoliko minuta? Ne mogu to da podnesem, Forde! Ne mogu da podnesem sve to razmiljanje i
pokuaje da razaberem stvari. Moe misliti da ja to samo tako stojim ovde i kevem..."
"Ma, ni na kraj pameti mi nije palo."
"... ali ozbiljno mislim! emu sve to? Pretpostavljamo da svaki put kada neto uinimo znamo
kakve e biti posledice, to jest manje ili vie ono to smo eleli da budu posledice. To ne samo da
nije uvek ispravno. To je divljaki, ludaki, glupavo, razroko, blebetavo, bubavablje pogreno!"
"Tano sam to i ja hteo da kaem."
"Hvala ti", ree Artur i ponovo sede. "ta?"
"Temporalni povratni inenjering."
Artur se uhvati rukama za glavu i zavrte je blago tamo-amo.
"Postoji li ikakav ljudski nain", zajeao je, "kojim te mogu spreiti da mi ispria ta je to taj
temporalni povratni ta-li-mu-ga-prokleto-znai-ing?"
"Ne", ree Ford, "i to zato to ti je kerka uhvaena usred svega toga, a sve je smrtno, smrtno

ozbiljno."
Grmljavina zatutnja u pauzi.
"U redu", ree Artur. "Ispriaj mi."
"Skoio sam sa prozora jednog ureda na velikoj visini."
Ovo razveseli Artura.
"Oh!" ree on. "Pa zato to ne uini ponovo?"
"I jesam."
"Hmmm", ree Artur razoarano. "Oigledno iz toga nije proisteklo nita dobro."
"Prvi put, uspeo sam da se spasem zapanjujuom i - rei u to u svoj skromnosti - velianstvenom
domiljatou, hitrim razmiljanjem, spretnou, vetim radom nogu i samoportvovanjem."
"U emu se sastojalo samoportvovanje?"
"Odbacio sam polovinu mnogo voljenog i, mislim, nezamenljivog para cipela."
"A po emu je to samoportvovanje?"
"Zato to su bile moje!" odvrati Ford mrko.
"Mislim da imamo razliite sisteme vrednosti."
"E pa, moj je bolji."
"To pria prema svom... oh, nije bitno. I, dakle, spasavi se jednom na vrlo prepreden nain, ti si
veoma pametno otiao i ponovo skoio. Molim te, ne reci mi zato. Samo mi ispriaj ta se onda
desilo, ukoliko ba mora."
"Pao sam pravo u otvorenu kabinu gradskog mlaznog auta u prolazu, iji je pilot upravo sluajno
pritisnuo dugme za katapultiranje kada je hteo samo da promeni pesmu na stereu. E sad, ak ni ja ne
mislim da je to bilo naroito pametno sa moje strane."
"Oh, pa ne znam ba", ree Artur umorno. "Pretpostavljam da si se verovatno uvukao u njegova
mlazna kola prethodne noi i namestio pilotovu najneomiljeniju pesmu ili tako neto."
"Ne, nisam", ree Ford.
"Samo proveravam."
"Mada, neobino, neko drugi to jeste uinio. I u tome je kvaka. Mogao si da prati lance i grananja
kljunih dogaaja i podudarnosti unatrag i unatrag. Ispostavilo se da je to uinio novi 'Vodi'. Ona
ptica."
"Kakva ptica?"
"Nisi je video?"
"Ne."
"Oh. Smrtonosna stvarica. Deluje slatko, govori krupne rei, selektivno kolabira talasne oblike
kako joj se prohte."
"ta ti to znai?"
"Temporalni povratni inenjering."
"Oh", ree Artur. "Oh, da."
"Pitanje je: za koga to, zapravo, radi?"
"Ja, zapravo, u depu imam sendvi", ree Artur, preturajui po odei. "Da li bi hteo jedno
pare?"
"U redu, vai."
"Malice je nagnjeen i mokar, bojim se."
"Nema veze."
Neko vreme su vakali.
"U stvari, ba je dobar", ree Ford. "Kakvo je to meso unutra."

"Savreno normalna zver."

"Nisam do sada naleteo na takvu. Dakle, pitanje je", nastavi Ford, "za koga ptica, u stvari, sve to
radi? Kakva je tu prava igra?"
"Mmm", jeo je Artur.
"Kada sam pronaao pticu", nastavi Ford, "to sam uinio nizom podudarnosti koje su ve i same
po sebi zanimljive, ukljuila je najfantastiniju multidimenzionu pirotehniku predstavu koju sam
ikada video. Onda je rekla da e staviti svoje usluge meni na raspolaganje u mojoj Vaseljeni. Kazao
sam joj, hvala, ne treba. Ona ree da e svejedno to uiniti, dopadalo se to meni ili ne. Ja rekoh neka
samo proba, a ona uzvrati da hoe i, zaista, ve je to uinila. Ja primetih da emo jo videti u vezi sa
time, a ona ree da hoemo. Onda sam odluio da zapakujem stvar i da je odnesem odande. Pa sam je
poslao tebi radi bezbednosti."
"A, je li? ije?"
"ta te briga. A onda, kad uzmem u obzir i ovo i ono, pomislio sam kako bi bilo pametno kada bih
ponovo skoio kroz prozor, budui da mi je upravo ponestalo drugog izbora u to vreme. Sreom po
mene, mlazna kola bila su tu, inae bih ponovo spao na hitro razmiljanje, spretnost, moda i drugu
cipelu ili, ukoliko bi me sve izdalo, na tle. Ali to je znailo da, dopadalo se to meni ili ne, 'Vodi'...
pa... radi za mene, a to je bilo duboko zabrinjavajue."
"Zato?"
"Zbog toga to ako ima 'Vodi', ti misli da on radi za tebe. Od tada nadalje za mene je sve ilo
opojno glatko, sve do onog trenutka kada sam naleteo na ono malecko sa kamenom, a onda, bang, ja
sam prolost. Ispao sam iz petlje."
"Da li ti to pokuava da pomene moju kerku?"
"to pristojnije umem. Ona je sledea u lancu koja e misliti da za nju sve ide boanstveno. Moe
da mlati koga god hoe po glavi komadiima pejsaa, sve za nju ima da klizi dok ne bude uinila ono
to je trebalo, a onda ima da doe kraj i za nju. To ti je povratni temporalni inenjering i oigledno
niko nije shvatio ta je to osloboeno!"
"Poput mene, na primer."
"ta? Oh, probudi se, Arture. uj, daj da pokuam ponovo. Novi 'Vodi' iziao je iz istraivakih
laboratorija. On koristi novu tehnologiju nefiltrirane percepcije. Zna li ta to znai?"
"Ma, ja sam se bavio pravljenjem sendvia, za ime Boba!"
"Ko ti je taj Bob?"
"Nema veze. Samo nastavi."
"Nefiltrirana percepcija znai da ona opaa sve. Kopa? Ja ne opaam sve. Ti ne opaa sve. Mi
imamo filtre. Novi 'Vodi' nema filtre za ula. On opaa sve. Nije to bila sloena tehnoloka zamisao.
Re je bila samo o tome da se jedno pare izostavi. Kopa?"
"Zato naprosto ne kaem da sam ukopao, a onda e ti svejedno nastaviti?"
"Dobro. E, sada, zbog toga to je ptica u stanju da opazi svaku moguu Vaseljenu, ona je prisutna
u svakoj moguoj Vaseljeni. Da?"
"D... a... a... a. Manje-vie."
"I onda se deava da papani iz odeljenja za marketing i raunovodstvo kau, hej, pa to zvui
dobro, zar to ne znai da treba da napravimo samo jedan komad i da ga onda prodamo beskonaan
broj puta? Ne trepi na mene tako, Arture, tako raunovoe misle!"
"Pa to je ba pametno, jel'da?"
"Ne! To je fantastino glupo. uj. Ta maina je samo mali 'Vodi'. Ima unutra poneto stvarno
mudro smiljene kibertehnologije, ali zbog toga to ima nefiltriranu percepciju svaki i najmanji njen

pokret ima snagu virusa. Moe da se iri kroz vreme, prostor i milion drugih dimenzija. Bilo ta moe
se usredsrediti bilo gde na bilo koju Vaseljenu po kojoj se ti i ja kreemo. Snaga joj je povratna.
Zamisli kompjuterski program. Negde postoji jedna kljuna naredba, a sve ostalo su samo funkcije
koje pozivaju same sebe, ili zagrade koje se beskrajno ire kroz beskonaan adresni prostor. ta se
deava kada se zagrade ponite? Gde je zavrno 'end if'? Da li za tebe ita od ovoga ima smisla?
Arture?"
"Izvini, zadremao sam na as. Neto o Vaseljeni, da?"
"Neto o Vaseljeni, da", ree Ford umorno. Ponovo je seo.
"U redu", ree on. "Zna ta mislim koga sam video u uredima 'Vodia'? Vogone. Ah. Vidim da
sam najzad izgovorio re koju razume."
Artur skoi na noge.
"Ta buka", ree on.
"Kakva buka?"
"Grmljavina."
"ta s tim?"
"Nije to grmljavina. To je prolena seoba savreno normalnih zveri. Poela je."
"Ma kakve su to ivotinje o kojima stalno pria?"
"Ne priam ja stalno o njima. Ja samo stavljam njihove parie u sendvie."
"Zbog ega se zovu savreno normalne zveri?"
Artur mu ree.
Nije se esto deavalo da Artur ima zadovoljstvo da vidi kako se Fordove oi ire od
zapanjenosti.

19.
Bio je to prizor na koji se Artur nikada nije sasvim navikao, niti se zamorio od njega. On i Ford
otili su brzo stazom pored reice koja se slivala niz dolinu, a kada su najzad stigli do ivice ravnice
povukli su se meu granje jednog velikog drveta da bi bolje videli jedan od neobinijih i divnijih
prizora koje je Galaksija imala da ponudi.
Ogromno, gromovito krdo hiljada i hiljada savreno normalnih zveri u velianstvenom nizu
prelazilo je preko ravnice Anhondo. U ranoj, bledoj svetlosti jutra, dok su ogromne ivotinje juriale
kroz finu paru znoja svojih tela, izmeanu sa blatnjavom izmaglicom koju su im podizala kopita to su
tukla u tle, njihovo prisustvo svejedno je delovalo malo nestvarno i sablasno, ali ono to je zaista
izgledalo oamuujue u vezi sa njima bilo je mesto odakle su dolazile i ono na koje su ile, a
naprosto se inilo da je to nigde.
Obrazovale su vrstu jurinu falangu otprilike stotinu jardi iroku i pola milje dugaku. Falanga se
nikada nije pomerala, osim to je ispoljavala blagu tenju da postepeno skree na stranu i unazad
tokom osam ili devet dana koliko se redovno pojavljivala. Ali iako je falanga ostajala manje ili vie
stalna, ogromne zveri koje su je inile juriale su ravnomerno navie brzinom od dvadeset milja na
sat, pojavljivale su se iznenada iz vazduha na jednom kraju ravnice i jednako naglo nestajale na
drugom kraju.
Niko nije znao odakle dolaze, niko nije znao kuda su se zaputile. Bile su toliko vane za ivot
Lemjuelanaca, da je delovalo kao da se nikome nije dopadalo da to pita. Stari Trabarg rekao je
jednom prilikom da se ponekad desi da ti oduzmu pitanje ako primi odgovor. Neki seljani u
poverenju su mu kazali da je to jedina stvarno mudra stvar koju su ikada uli od Trabarga, pa su,
posle kratke rasprave, celu epizodu pripisali igri sluaja.
Buka udara kopita bila je toliko jaka da se teko moglo uti ita drugo osim nje.
"ta ree?" viknu Artur.
"Rekoh", viknu Ford, "izgleda da bi ovo mogla biti neka vrsta dokaza dimenzionog pomaka."
"A ta je to?" viknu Artur nazad.
"Pa, mnogi ljudi poinju da brinu oko toga to vreme/prostor kao da pokazuje znakove pucanja od
svega to se deava po njemu. Ima mnogo svetova na kojima moe videti kako su kopnene mase
napukle i pokrenule se naprosto od neobino dugakih ili krivudavih puteva kojima idu ivotinje
tokom seoba. Ovo bi moglo biti neto poput toga. ivimo u iaenom vremenu. Pa ipak, u nedostatku
potenog astrodroma..."
Artur ga pogleda nekako sleeno.
"ta misli time da kae?"
"Kako to misli, ta time mislim?" viknu Ford. "Savreno dobro zna ta sam mislio. Moramo da
izjaemo odavde."
"Da li ti to ozbiljno predlae da pokuamo da zajaemo savreno normalnu zver?"
"Aha. Da vidimo kuda idu."
"Pa, izginuemo! Ne", ree Artur odjednom. "Neemo izginuti. Bar ja neu. Forde, jesi li ikada
uo za planetu po imenu Stavromula Beta?"
Ford se namrti. "Mislim da nisam", ree on. Izvadio je sopstveni pohabani primerak
'Autostoperskog vodia kroz Galaksiju' i ukljuio ga. "Da li se pie na neki neobian nain?"
"Nemam pojma. Samo sam uo kako se izgovara, a to je izgovorilo neto to je imalo puna usta
zuba drugih ljudi. Sea se ta sam ti priao o Agradagu?"
Ford razmisli naas. "Misli, onaj tip to je bio ubeen da ga stalno iznova ubija?"

"Da. Jedno od mesta na kojima je tvrdio da je poginuo bila je Stavromula Beta. Neko je pokuao
tamo da me ustreli, kako izgleda. Ja se saginjem, a Agradag, ili bar jedna od njegovih mnogih
reinkarnacija, biva pogoen. Izgleda da se to konano ipak dogodilo u nekom trenutku vremena i zbog
toga pretpostavljam da ne mogu da poginem, bar dok se ne sagnem na Stavromuli Beti. Samo to niko
nikada nije uo za nju."
"Hmm." Ford jo nekoliko puta preduze pretraivanje 'Vodia kroz Galaksiju', ali sve to je
dobijao bila je samo belina.
"Nita", ree on.
"Samo sam se... ne, nikada nisam uo za to mesto", ree Ford najzad. Pitao se zbog ega mu se
ipak negde pali veoma, veoma slabana svetiljkica.
"U redu", ree Artur. "Video sam kako lemjuelanski lovci hvataju savreno normalne zveri.
Ukoliko neku probode kopljem dok je u krdu, samo e biti izgaena, i zbog toga ih mame napolje
jednu po jednu da bi ih ulovili. Veoma lii na nain na koji to rade matadori, zna, sa dreavo
obojenim ogrtaem. Navede jednu da navali na tebe, a onda kroi u stranu i izvede elegantan okret
ogrtaem. Ima li pri sebi ita to podsea na dreavo obojen ogrta?"
"Moe ovo?" upita Ford i prui mu pekir.

20.
Skok na lea tonu i po teke savreno normalne zveri, koja se seli kroz va svet gromovitom
brzinom od trideset milja na sat, nije ba tako lako izvesti, kako to moda iz prve moe da izgleda.
Svakako nije onoliko lako kako to deluje kod lemjuelanskih lovaca, a Artur Dent bio je na pragu da
otkrije kako bi se jo moglo ispostaviti da je posredi i te kako teak poduhvat.
Ali ono to nije bio spreman da otkrije bilo je koliko je teko makar i dospeti do tekog
poduhvata. Bio je to onaj deo cele stvari koji je trebalo da bude ponajlaki, ali se ispostavilo da je
praktino nemogu.
Nisu mogli ni da privuku panju makar samo jedne jedine ivotinje. Savreno normalne zveri bile
su toliko posveene pravljenju dobre grmljavine svojim kopitima, pognutih glava, izbaenih ramena,
zadnjih nogu koje su mlele tle u kau, da je bilo potrebno neto ne samo zastraujue, ve, zapravo,
geoloko da ih uznemiri.
ista koliina grmljavine i tutnjave bila je, konano, vie od onoga sa ime su Artur i Ford mogli
da iziu nakraj. Poto su proveli gotovo dva sata izvodei sve budalastije stvari sa cvetno
dezeniranim pekirom za kupanje srednje veliine, nisu uspeli da navedu nijednu od ogromnih
ivotinja koje su grmele i tutnjale kraj njih da makar baci nehajan pogled u njihovom pravcu.
Nalazili su se na tri stope od vodoravne lavine znojavih telesa. Vee pribliavanje znailo bi rizik
trenutne smrti, pa bilo to hrono-logino ili ne-hrono-logino. Artur je video ta ostaje od one
savreno normalne zveri koja, kao ishod nespretnog promaaja mladog i neiskusnog lemjuelanskog
lovca, biva probodena kopljem dok jo grmi i tutnji sa krdom.
Bilo bi dovoljno da se jednom saplete. Nikakav prethodno zakazani sastanak sa smru na
Stavromuli Beti, gde god, do avola, bila ta Stavromula Beta, ne bi spasao ni vas, niti bilo koga
drugog od gromovitog, drobeeg mlaenja tih kopita.
Najzad, Artur i Ford se zateturae unazad. Seli su, iscrpljeni i poraeni, i poeli jedan drugome da
kritikuju tehniku baratanja pekirom.
"Mora vie da ga trese", poali se Ford. "Mora da ima potez vie iz lakta ako hoe da ta
prokleta stvorenja ita opaze."
"Iz lakta?" pobuni se Artur. "Tebi je potrebno vie gipkosti u zglavku."
"Treba da vie mae na kraju", usprotivi se Ford.
"Treba ti vei pekir."
"Treba vam", ree drugi glas, "pika-ptica."
"Treba - ta?"
Glas je dopro iza njih. Okrenuli su se, a tamo, pozadi, na suncu ranog jutra, stajao je Trabarg.
"Da privuete panju savreno normalne zveri", ree on dok je koraao prema njima, "potrebna
vam je pika-ptica. Ovakva."
Ispod grube, mantiji sline odore koju je nosio on izvadi malu pika-pticu. Ova je nemirno sedela
na aci starog Trabarga i napeto piljila u Bob zna ta to je skakutalo na oko tri stope i est ina
pred njom.
Ford smesta pree u neku vrstu napetog pognutog stava, to je voleo da radi kada nije bio siguran
ta se deava i ta treba da preduzme u vezi sa tim. Veoma lagano, mahao je rukama oko sebe na
nain za koji se nadao da deluje zloslutno.
"Ko je to?" prosikta on.
"To je samo stari Trabarg", ree Artur tiho. "I ne bih se zamajavao sa svim tim otkaenim
pokretima. Isto toliko je iskusan folirant kao i ti. Mogli biste zavriti tako to ete itav dan plesati

jedan oko drugoga."

"Ptica", siknu Ford ponovo. "Kakva je to ptica?"
"Naprosto, ptica!", odvrati Artur nestrpljivo. "Poput bilo koje druge ptice. Polae jaja i vie ark
na stvari koje ne moe da vidi. Ili kar ili rit ili tako neto."
"Jesi li ikada video neku kako polae jaja?" upita Ford sumnjiavo.
"Za ime sveta, razume se da jesam", ree Artur. "I pojeo sam ih na stotine. Daju prilino dobru
kajganu. Tajna je u kockicama hladnog maslaca, a onda lako ulupa masu sa..."
"Ne traim zarkovani recept", ree Ford. "Samo hou da budem siguran da je re o pravoj ptici, a
ne o nekoj vrsti viedimenzionog kiberkomara."
On se lagano uspravi iz pognutog poloaja i poe da se isti od praine. Meutim, jo je gledao
pticu.
"Dakle", ree stari Trabarg. "Zar pisano je da Bob e sebi povui blagoslov dini to Sendvia
Tvorcu ga dade kada nam ga posla?"
Ford zamalo da se vrati u preanji poloaj.
"Sve je u redu", promrmlja Artur, "on uvek tako govori." Glasno je rekao: "Ah, potovani
Trabargu. Ovaj, da. Bojim se da mislim kako u sada morati da odem. Ali mladi Drimpl, moj egrt,
bie dobar tvorac sendvia umesto mene. Poseduje nadarenost, duboku ljubav prema sendviima, a
vetine koje je do sada stekao, koliko god za sada bile nerazvijene, kada za to doe as ve e sazreti
i, ovaj, dakle, hou da kaem da mislim da e se snai."
Stari Trabarg ozbiljno ga je gledao. Stare, sive oi tuno su mu se kretale. On die ruke u vazduh;
u jednoj je i dalje drao nemirnu pika-pticu, a u drugoj tap.
"O, Tvore Sendvia koga nam Bob posla!" objavi on. Zastao je, namrtio se i uzdahnuo kada je
sklopio oi u poniznom razmiljanju. "ivot e", ree on, "biti mnogo, mnogo manje uvrnut bez tebe!"
Artur je bio zapanjen.
"Zna li", ree on, "mislim da je to najlepa stvar koju mi je iko ikada rekao?"
"Moemo li krenuti, molim?" upita Ford.
Neto se ve deavalo. Prisustvo pika-ptice na kraju Trabargove pruene ruke odailjalo je
drhtaje zanimanja kroz gromovito krdo. Glave su se tu i tamo okretale na trenutak u njihovom smeru.
Artur poe da se prisea nekih odlazaka u lov na savreno normalne zveri kojima je prisustvovao.
Prisetio se, tako, da su, dok su lovci-matadori mahali ogrtaima, iza njih uvek stajali drugi i drali
pika-ptice. Uvek je pretpostavljao da su ovi, poput njega, samo doli da gledaju.
Stari Trabarg poe napred, malo blie krdu koje se valjalo. Neke zveri sada su zabacivale glave
sa zanimanjem pred prizorom pika-ptice.
Ispruene ruke starog Trabarga tresle su se u zanosu.
Izgledalo je da samu pika-pticu ne zanima ono to se deava. Nekoliko molekula vazduha nigde
posebno privlailo je svu njenu ivahnu panju.
"Sada!" uskliknu najzad stari Trabarg. "Sada ih moete privui pekirom!"
Artur se priblii sa Fordovim pekirom, kreui se onako kako su to inili lovci-matadori, nekom
vrstom skladnog kooperenja koje mu uopte nije bilo prirodno. Ali sada je znao ta da radi i to je
bilo u redu. Digao je pekir i protresao ga nekoliko puta, da bude spreman kada kucne as, a onda je
stao da eka.
Na odreenom rastojanju opazio je zver koju je eleo. Pognute glave, galopirala je prema njemu,
na samoj ivici krda. Stari Trabarg tre pticu, zver podie pogled, zabaci glavu, a onda, upravo dok
se glava ponovo sputala, Artur stavi pekir u vidno polje zveri. Ova ponovo zbunjeno zabaci glavu,
a oi joj krenue za proletom pekira.

Privukao je panju zveri.

Od tog trenutka, izgledalo mu je najprirodnije da mami i privlai ivotinju prema sebi. Glava joj
je bila dignuta, neznatno naherena na jednu stranu. Usporila je do kasa, a zatim do brzog hoda.
Nekoliko sekundi potom ogromno stvorenje stajalo je meu njima, frktavo, zadahtano, oznojeno,
njuilo je uzbueno pika-pticu, koja, izgleda, uopte nije primetila njegovo prisustvo. Uz neobine,
iroke pokrete stari Trabarg je drao pika-pticu ispred zveri, ali uvek van domaaja i stalno ju je
povlaio sve nie. Uz neobine, iroke pokrete pekira, Artur je privlaio panju zveri ovamo i
onamo - uvek nanie.
"Mislim da u ivotu nisam video neto ovako glupavo", promrmlja Ford za sebe.
"Zver se najzad spusti, zbunjena, ali dobroudna, na kolena.
"Idi!" proapta Trabarg napeto Fordu. "Idi! Idi sad!"
Ford skoi na lea ogromne zveri, grabio je po njenom gustom, zamrenom krznu da bi se popeo,
hvatao krupne pregrti ne bi li se odrao jednom kada se naao na mestu.
"Sada, Tvore Sendvia! Poi!" Napravio je neki sloeni znak i obredno se rukovao, to Artur
nije bio u stanju ba da sledi, budui da je stari Trabarg oigledno izmislio itavu stvar na licu
mesta, a onda je gurnuo Artura. Uz dubok uzdah, on se uspentra iza Forda na velika, vrela, uznjihana
lea i vrsto se uhvati. Ogromni miii veliine morskih lavova talasali su se i savijali pod njim.
Stari Trabarg odjednom podie pticu u vazduh. Glava zveri suknu navie da bi je sledila.
Trabarg nastavi da die u vazduh ruku i pika-pticu; i lagano, teko, savreno normalna zver die se
sa kolena i najzad stade, blago zanjihana. Njena dva jahaa drala su se silovito i nemirno.
Artur baci pogled preko mora ivotinja koje su juriale i pokua da vidi ikakav trag mesta sa koga
su dolazile. I dalje nita.
Artur povika Trabargu.
"Zna li odakle dolaze?" viknu on. "Ili kuda idu?"
"Kraljeva teritorija!" doviknu mu stari Trabarg.
"Kralj?" viknu Artur iznenaeno. "Kakav kralj?" Savreno normalna zver nemirno se njihala i
pokretala pod njima.
"Kako to misli, koji kralj?" viknu stari Trabarg. "Onaj kralj."
"Re je samo o tome da nikada nisi pomenuo nekog tamo kralja", doviknu Artur, prilino zbunjen.
"ta?" viknu stari Trabarg. Bilo je teko ita uti u tutnjavi hiljada kopita, a starac je jo bio sav
usredsreen na ono to je inio.
I dalje drei pticu u vazduhu, on povede zver lagano u krug dok se nije nala uporedo sa
kretanjem velikog stada. On poe napred. Zver ga je sledila. On nastavi napred. Zver ga je i dalje
sledila. Najzad se zver zatetura napred sa malim zaletom.
"Rekoh, nikada nisi pominjao tamo nekog kralja!" viknu Artur ponovo.
"Nisam rekao nekog kralja", viknu stari Trabarg. "Rekao sam kralja."
On zabaci ruku i onda svom snagom zavitla pika-pticu u vazduh nad krdom. Izgledalo je da je to u
potpunosti iznenadilo pika-pticu, budui da uopte nije obraala panju na ono to se deava. Bio joj
je potreban trenutak ili dva da shvati ta se dogaa, a onda je razmotala mala krila, rairila ih i
poletela.
"Idi!" viknu Trabarg. "Idi i sretni se sa svojom sudbinom, Tvore Sendvia!"
Artur nije bio ba siguran da eli da sretne svoju sudbinu kao takvu. Samo je eleo da stignu tamo
gde su se zaputili, da bi mogao ponovo da sie sa tog stvorenja. Uopte se nije oseao bezbedno tamo
gore. Zver je ubrzavala dok je sledila pika-pticu. Onda se nala na ivici velike plime ivotinja i, kroz
trenutak ili dva, sputene glave, zaboravivi pika-pticu, ponovo je trala sa krdom i brzo se primicala

taki na kojoj je ovo nestajalo usred vazduha. Artur i Ford drali su se ogromnog udovita koliko im
je ivot mio, okrueni sa svih strana planinama telesa u punom zaletu.
"Idi! Jai tu zver!" viknu Trabarg. Njegov udaljeni glas slabano im je odzvanjao u uima. "Jai
tu savreno normalnu zver! Jai je, jai je!"
Ford dreknu u Arturovo uvo: "Kuda ree da idemo?"
"Priao je neto o nekom kralju", viknu Artur, oajniki se drei.
"Kakvom kralju?"
"Samo je to rekao. Rekao je onom kralju."
"Nisam znao da postoji neki tamo onaj kralj." viknu Ford.
"Ni ja", uzvrati Artur povikom.
"Osim, razume se, kralja", povika Ford. "A ne verujem da je mislio na njega."
"Kakvog kralja?" viknu Artur.
Gotovo da su stigli do take izlaza. Neposredno ispred njih, savreno normalne zveri galopirale
su u nitavilo i nestajale.
"Kako to misli, koji kralj?" viknu Ford. "Ja ne znam kakav kralj. Samo kaem da sigurno nije
mislio na kralja, tako da stvarno ne znam na ta je mislio."
"Forde, nemam pojma o emu pria."
"Pa?" upita Ford. A onda, uz nagli nalet, zvezde se pojavie, okrenue i zavrtee oko njihovih
glava, a potom, isto tako naglo, pogasie se.

21.
Magliaste, sive zgrade uzdizale su se i treptale. Tako su poskakivale gore-dole da je to stvarno
bilo bruka.
Kakve su to bile zgrade?
emu su sluile? Na ta su je podseale?
Toliko je teko znati emu bi stvari trebalo da slue kada se odjednom neoekivano pojavite na
drugom svetu koji ima drugaiju kulturu, drugaiji skup najosnovnijih pretpostavki o ivotu, a, osim
toga, i nemogue turobnu i bezveznu arhitekturu.
Nebo nad zgradama bilo je hladno i neprijateljski crno. Zvezde, koje je trebalo da budu
zaslepljujue blistave take svetlosti toliko daleko od Sunca, bile su zamuene i oslabljene debljinom
ogromnog zatitnog mehura. Perspeks ili neto poput njega. Uglavnom, neto mutno i teko.
Tria ponovo namota traku na poetak.
Znala je da postoji neto udno u vezi sa tim.
Pa, zapravo, postojalo je otprilike milion stvari koje su bile blago udne u vezi sa tim, ali jedna ju
je ba grizla, a nikako nije mogla da je dosegne.
Ona uzdahnu i zevnu.
Dok je ekala da se traka premota, raistila je deo prljavih stiropornih aa za kafu koje su se
prikupile na montanom stolu i bacila ih u korpu.
Sedela je u malom montaerskom studiju jedne video kompanije u Sohou. Izlepila je natpise 'Ne
uznemiravaj' svuda po vratima i iskljuila operatorsku tablu za sve pozive. Prvobitno je ovo
preduzela ne bi li zatitila svoje zapanjujue otkrie, ali sada je sve to sluilo drugoj svrsi: da je
zatiti od sramote.
Gledae itavu traku ponovo od samog poetka. Ukoliko to bude mogla da podnese. Mogla bi tu i
tamo da ukljui brzo premotavanje.
Bilo je otprilike etiri po podne, ponedeljak, a ona je oseala neku vrstu munine. Pokuavala je
da otkrije koji je razlog te munine, a kandidati nisu nedostajali.
Najpre, sve je dolo povrh nonog leta iz Njujorka. Zakrvavljeno oko. Taj je uvek bio ubica.
A onda, na njenom travnjaku spopali su je vanzemaljci i odneli je na planetu Rupert. Nije bila
dovoljno iskusna u toj vrsti stvari da bi bila u stanju da sa sigurnou kae da je i ova uvek delovala
kao pravi ubica, ali bila je spremna da se kladi da je proklinju oni koji su kroz nju redovno prolazili.
Po asopisima su stalno objavljivane karte stresa. Pedeset stresnih poena za gubljenje posla.
Sedamdeset pet za razvod braka, promenu frizure i tome slino. Nijedna nije pominjala sluaj kada
vas spopadnu vanzemaljci na travnjaku i onda vas odnesu na planetu Rupert, ali bila je sigurna da
vredi bar nekoliko desetina poena.
Nije bila stvar u tome da je putovanje bilo naroito naporno. U stvari, bilo je izuzetno dosadno.
Svakako nije izazivalo vie stresa od puta preko Atlantika koji je upravo zavrila i za koji je bilo
potrebno otprilike isto vreme: nekih sedam sati.
E, to je bilo prilino zapanjujue, zar ne? Let do granica Sunevog sistema za isto vreme koje je
potrebno za let do Njujorka znaio je da mora da su imali neki fantastini, neuveni pogon na brodu.
Propitivala je domaine o tome, a oni su se samo sloili da je prilino dobar.
"Ali kako radi?" uzbueno je pitala. Jo je bila prilino uzbuena na poetku puta.
Nala je taj deo trake i pustila ga ponovo. Grebulonci, tako su nazivali sebe, pristojno su joj
pokazivali koju dugmad treba pritiskati da bi brod poao.
"Da, ali na kom naelu mu se zasniva rad?" zaula je sebe kako pita iza kamere.

"Oh, mislite da li je re o neemu kao pogon vorp ili tome slino?" uzvratie pitanjem oni.
"Da", bila je uporna Tria. "ta je posredi?"
"Pa, verovatno je neto od te fele", rekoe oni.
"Od kakve?"
"Pogon vorp, fotonski pogon, neto tako. Morali biste da pitate inenjera za letove."
"A ko je to?"
"Ne znamo. Razumete, izgubili smo razum."
"Oh, da", ree Tria, pomalo slabano. "Rekli ste mi. Ovaj, a kako ste to izgubili razum?"
"Ne znamo", odvratie oni strpljivo.
"Zato to ste izgubili razum", ponovi Tria turobno poput jeke.
"Hoete li da gledate televiziju? Let je dug. Mi gledamo televiziju. U tome ba uivamo."
Sve te stvari koje su je toliko opinile nalazile su se na traci, ali predstava ipak nije ispala sjajna.
Najpre, kvalitet slike bio je izuzetno jadan. Tria nije znala od ega to tano potie. Imala je oseaj
da Grebulonci koriste neznatno drugaiji opseg uestalosti svetlosti i da je po okolini bilo mnogo
ultraljubiastog, to je sredilo video-kameru. Bilo i je mnogo interferentnih pruga i video snega.
Verovatno neto u vezi sa tim pogonom vorp o kome niko od njih nije imao pojma.
I zato je na snimku u sutini imala samo grupu donekle mravih i bezbojnih ljudi koji su sedeli u
krugu i gledali televizore na kojima se prikazivao normalan TV program. Takoe je uperila kameru
kroz veoma uski prozor u blizini svog sedita i dobila lep, malice isprugan prizor zvezda. Znala je
da nije laan, ali trebalo bi najvie tri ili etiri minuta da se napravi lanjak.
Na kraju je odluila da uva dragocenu traku za samog Ruperta, pa se naprosto zavalila i gledala
televiziju sa njima. ak je malo i zadremala.
Dakle, oseanje munine koje ju je obuzelo delimino je poticao od saznanja da je toliko vremena
provela u tuinskom svemirskom brodu zapanjujueg tehnolokog dizajna samo da bi njegov najvei
deo protraila na dremanje ispred repriza 'MASH'-a i 'Kegni i Lesi'. Ali ta je drugo mogla da uini?
Napravila je i neke fotose, razume se, pa se ispostavilo da su svi gadno zamueni kada ih je donela
sa razvijanja.
Drugi deo njenog oseaja munine verovatno je poticao od sletanja na Ruperta. To je bar bilo
dramatino i da se kosa oveku digne na glavi. Brod je najpre klizio nad mranim i turobnim
predelom, terenom toliko beznadeno udaljenim od topline i svetlosti svog roditelja Sunca da je
delovao poput mape psiholokih oiljaka na umu naputenog deteta.
Svetlosti su blistale kroz sleenu tminu i navodile brod u otvor neke peine koja kao da se
otvarala da primi malu letelicu.
Na nesreu, zbog ugla prilaza i dubine na kojoj je mali prozor stajao smeten u oplatu letelice,
nije bilo mogue usmeriti video-kameru pravo na bilo ta od svega toga. Prela je preko tog dela
trake.
Kamera je bila usmerena pravo u Sunce.
To je u normalnim okolnostima veoma gadno za video kameru. Ali kada je Sunce priblino treinu
milijarde milja daleko, ovo ne moe da napravi nikakvu tetu. U stvari, zvezda jedva da je stvarala
ikakav utisak. Dobijate samo malu taku svetlosti nasred kadra, a to bi moglo biti bilo ta. Posredi je
tek jedna od mnotva zvezda.
Tria ukljui brzo premotavanje unapred.
Ah. E, sledei deo ba je obeavao. Izili su iz broda u neko prostrano, sivo zdanje nalik na
hangar. Bila je to oigledno vanzemaljska tehnologija u dramatinim razmerama. Ogromne, sive
graevine pod tamnim pokrivaem mehura od perspeksa - iste one koje je gledala na kraju trake.

Napravila je jo snimaka tih zgrada dok je polazila sa Ruperta dva asa kasnije, upravo kad se
spremala da se ukrca na svemirsku letelicu koja e je odneti kui. Na ta su je podseale?
Pa, vie od svega drugog podseale su je na kulise otprilike bilo kog niskobudetnog
naunofantastinog filma u poslednjih dvadeset godina. Mnogo vee, razume se, ali sve je delovalo
temeljito jeftino i neubedljivo na video ekranu. Osim uasnog kvaliteta slike, morala je jo i da se
bori protiv neoekivanih dejstava gravitacije koja je bila primetno nia nego na Zemlji; otkrila je da
joj je veoma teko da sprei poskakivanje kamere na sramotno neprofesionalan nain. Zbog toga je
bilo nemogue razaznati bilo kakvu pojedinost.
A sada je tu bio voa, prilazio je da je pozdravi, nasmeen i pruene ruke.
To mu je bilo jedino ime. Voa.
Nijedan Grebulonac nije imao ime, uglavnom zbog toga to nisu bili u stanju da ih smisle. Tria je
otkrila da su neki pomislili da bi mogli da se imenuju po likovima iz televizijskih programa koje su
primali sa Zemlje, ali koliko god se trudili da zovu jedan drugoga Vejn, Bobi i ak, neki ostatak
neega to je poivalo duboko u kulturnoj podsvesti koju su doneli sa sobom sa dalekih zvezda koje
su im bile dom mora da im je govorio da to, zapravo, nije u redu i da nee moi da upali.
Voa je izgledao manje-vie kao i ostali. Moda neto malo manje mravo. Rekao je koliko je
uivao u njenim emisijama na TV, da joj je najvei oboavalac, koliko mu je drago to je mogla da
doe na Ruperta i koliko su se svi radovali njenom dolasku, koliko se nadao da joj je let bio prijatan
i tako dalje. Nije bilo nekog posebnog oseaja, bar koliko je ona mogla opaziti, da je re o glasniku
sa zvezda ili neem slinom.
Svakako, sada, dok ga je gledala na video traci, izgledao je kao neki tip u kostimu i sa minkom,
koji je stao ispred kulisa to se ne bi ba dobro drale kada biste se naslonili na njih.
Sedela je i piljila u ekran, lica oslonjenog na ruke, i vrtela glavom u laganoj zbunjenosti.
Bilo je grozno.
Ne samo da je taj deo bio grozan, ve je i znala ta dolazi sledee. Bio je to deo u kome je Voa
pita da li je gladna posle leta i da li bi moda volela da doe i da neto pojede? Mogli bi da
porazgovaraju o stvarima posle male veere.
Prisetila se ta je mislila u tom trenutku.
Vanzemaljska hrana.
Kako li e izai nakraj sa time?
Da li e stvarno morati da je jede? Hoe li joj biti pristupana neka salveta u koju bi mogla da
ispljune stvar? Zar nee biti svih moguih problema sa razliitim imunolokim sistemima?
Ispostavilo se, meutim, da je re o hamburgerima.
Ne samo da je bila re o hamburgerima, ve su hamburgeri o kojima je bila re oigledno i van
svake sumnje bili hamburgeri iz 'Mekdonalda', podgrejani u mikrotalasnoj penici. Nije posredi bio
samo izgled. Nije u pitanju bio samo miris. Bile su tu i kutije sa poklopcem od stiropora u kojima su
doli i po kojima je na sve strane bilo odtampano 'Mekdonald'.
"Jedi! Uivaj!" ree Voa. "Nita nije previe dobro za cenjenu gou!"
Bio je to njegov privatni apartman. Tria se obazirala sa zbunjenou koja se graniila sa strahom,
ali svejedno je sve nabacila na video traku.
Apartman je imao vodeni krevet. I midi stereo liniju. I jednu od onih visokih, elektrino
osvetljenih, staklenih stvarica koje stoje na stolu i izgledaju kao da po njima plivaju krupne lopte
sperme. Zidovi su bili pokriveni pliom.
Voa se nasloni na smei jastuk tapaciran somotom i trcnu osveiva daha u usta.
Tria odjednom oseti veliki strah. Bila je dalje od Zemlje nego to se ijedno ljudsko bie ikada

nalazilo, bar koliko je njoj bilo poznato, a stajala je pred vanzemaljskim stvorenjem koje se
naslanjalo na smei somotski jastuk i trcalo osveiva daha u usta.
Nije elela da pravi pogrene pokrete. Nije elela da ga uzbuni. Ali postojale su stvari koje je
morala da zna.
"Kako ste... odakle ste dobili... ovo?" upita ona i pokaza rukom nervozno po sobi.
"Dekor?" upita Voa. "Dopada ti se? Vrlo je otmen. Mi, Grebolunci, otmen smo narod. Kupujemo
samo otmena potroaka dobra... pouzeem."
Tria u toj taki neobino lagano klimnu.
"Pouzeem..." ree ona.
Voa se zakikota. Bio je to jedan od onih tamnih, okoladnih, umirujuih i svilastih kikota.
"ini mi se da si pomislila kako nam ih dopremaju ovamo. Ne! Ha ha! Otvorili smo poseban
potanski fah u Nju Hempajru. Redovno dolazimo da podignemo isporuke. Ha ha!" On se oputeno
zavali na jastuk, posegnu za podgrejanim pomfritom i gricnu jedan komad, dok mu je preko usana
lebdeo osmeh nekoga ko se dobro zabavlja.
Tria je oseala kako mozak poinje sasvim lagano da joj brboe. I dalje je drala ukljuenu
kameru.
"Kako, eh, ovaj, kako plaate te divne... stvari?"
Voa se zakikota.
"Ameriken ekspresom", ree on i nonalantno slee ramenima.
Tria ponovo lagano klimnu. Znala je da daju ekskluzivne kartice otprilike svakom ivom.
"A ovo?" upita ona i podie hamburger koji joj je darovan.
"Veoma lako", ree Voa. "ekamo u redu."
Ponovo, shvati Tria uz hladne marce koji su joj klizili niz kimu, to objanjava strano mnogo
toga.
Ona ponovo pritisnu dugme za brzo premotavanje. Tu nije bilo ba niega to se moglo upotrebiti.
Bila je u stanju da krivotvori neto to bi bilo ubedljivije.
Novi oseaj munine stade da joj se prikrada dok je gledala tu beznadenu, groznu traku; poela
je, uz lagani uas, da shvata kako to mora da je odgovor.
Mora da je...
Zavrtela je glavom i pokuala da se sabere.
Noni let na istok... Pilule za spavanje koje je uzela da ga prebrodi. Votka kojom je morala da
otprati pilule za spavanje.
ta jo? Pa... Bilo je tu sedamnaest godina opsednutosti milju da je blistavi ovek sa dve glave,
od kojih je jedna bila preruena kao papagaj u kavezu, pokuao da je pokupi na urki, ali je onda
nestrpljivo odleteo na neku drugu planetu leteim tanjirom. Odjednom joj se uini da postoje sve
mogue vrste zabrinjavajuih vidova te zamisli koji joj nikada, zapravo, nisu pali na pamet. Nikada
pali na pamet. Za sedamnaest godina.
Ona zabi pesnicu u usta.
Mora da zatrai pomo.
Onda je tu bio Erik Bartlet i njegovo trabunjanje o vanzemaljskoj letelici koja se spustila na
travnjak. A pre toga... Njujork je bio, pa, veoma vru i pun stresa. Velike nade i gorko razoaranje.
Astroloke stvari.
Mora da je doivela nervni slom.
To je bilo to. Bila je iscrpljena i doivela je nervni slom, pa je poela da halucinira kada se

vratila kui. Odsanjala je itavu priu. Vanzemaljska rasa ljudi lienih sopstvenih ivota i istorije,
zarobljenih na dalekoj granici naeg Sunevog sistema i posveenih ispunjavanju sopstvenog
kulturnog vakuuma naim kulturnim otpadom. Ha! Bio je to nain na koji joj je priroda govorila da se
to pre prijavi u neku skupu medicinsku ustanovu.
Bila je vrlo, vrlo bolesna. Pogledala je koliko je kafe popila i shvatila koliko teko i ubrzano
die.
Deo reenja svakog problema, ree ona sebi, jeste uvianje da ga ima. Poela je da uspostavlja
kontrolu nad disanjem. Ulovila je sebe na vreme. Videla je gde se zatekla. Vraala se sa ivice
psiholoke provalije na kojoj se nala, kakva god ova bila. Ona poe da se smiruje, da se smiruje, da
se smiruje. Zavalila se u stolicu i zatvorila oi.
Posle izvesnog vremena, sada kada je ponovo normalno disala, opet ih je otvorila.
Odakle joj onda ta traka?
Jo je ila.
U redu. Lanjak je.
Sama ju je napravila, to je to.
Mora da ju je ona izradila, jer glas joj je bio na sve strane po snimku, postavljao je pitanja. Tu i
tamo kamera bi se spustila na kraju kadra i ona bi tada videla sopstvene noge u sopstvenim cipelama.
Krivotvorila ju je i uopte se nije seala da ju je krivotvorila, niti je imala pojma zbog ega bi tako
neto uinila.
Disanje joj je ponovo postajalo uzbueno dok je gledala titravi, snegom pokriveni ekran.
Mora biti da i dalje halucinira.
Zavrtela je glavom, pokuavajui da sve otera od sebe. Nije se seala da je krivotvorila ijedan
deo te veoma oigledno lane stvari. Sa druge strane, izgledalo je da se sea da je ona veoma nalik
lanjaku. Nastavila je da gleda u zbunjenom transu.
Osoba za koju je zamiljala da se zove Voa ispitivala ju je o astrologiji, a ona je odgovarala
glatko i smireno. Samo je ona bila u stanju da otkrije dobro prikrivenu rastuu paniku u sopstvenom
glasu.
Voa pritisnu jedno dugme, a purpurni pliani zid skliznu u stranu i otkri veliki niz ravnih TV
monitora.
Svaki monitor prikazivao je kaleidoskop razliitih slika: nekoliko sekundi iz nekog kviza,
nekoliko sekundi iz policijske serije, nekoliko sekundi iz sistema za obezbeenje supermarketa,
nekoliko sekundi neijih filmova sa odmora, nekoliko sekundi seksa, nekoliko sekundi vesti, nekoliko
sekundi komedije. Bilo je oevidno da je Voa veoma ponosan na sve te stvari; mahao je rukama
poput kompozitora, dok je istovremeno nastavljao da pria potpune besmislice.
Jo jedan pokret ruku, a svi ekrani ispraznie se da bi obrazovali jedan jedini dinovski
kompjuterski ekran koji je u vidu dijagrama prikazivao sve planete Sunevog sistema i njihovu kartu
na pozadini zvezda u sazveima. Prikaz je bio potpuno nepokretan.
"Mi posedujemo velike vetine", govorio je Voa. "Velike vetine prorauna, kosmoloke
trigonometrije, trodimenzionog navigacionog rauna. Velike vetine. Velike, velike vetine. Jedino
to smo ih pogubili. Ba teta. Dopada nam se da imamo vetine, samo to su nestale. Tamo su negde,
u svemiru, lete. Sa naim imenima i pojedinostima o naim domovima i voljenima. Molim te", ree
on i pokaza joj da sedne za kompjutersku konzolu, "budi veta za nas."
Posle toga Tria je oigledno postavila video kameru na stativ da bi uhvatila itav prizor. Onda je
sama zakoraila u kadar i smireno sela ispred dinovskog kompjuterskog displeja, provela nekoliko
trenutaka upoznavajui se sa interfejsom, a zatim glatko i sposobno poela da se pretvara da ima

makar i najblau predstavu o tome ta da radi.

U stvari, nije bilo teko.
Na kraju krajeva, bila je kolovani matematiar i astrofiziar i iskusni televizijski komentator, a i
bila je vie nego u stanju da foliranjem nadoknadi ono to je pozaboravljala od nauke tokom godina.
Kompjuter za kojim je radila predstavljao je jasan dokaz da Grebulonci potiu iz daleko
naprednije i istananije kulture nego to je to njihovo trenutno isprazno stanje nagovetavalo; uz
njegovu pomo bila je u stanju da za pola sata skrpi grub radni model Sunevog sistema.
Nije bio naroito taan ili tako neto, ali izgledao je dobro. Planete su se okretale po razumno
valjanim simulacijama svojih orbita i mogli ste posmatrati kretanje itavog virtualnog kosmolokog
satnog mehanizma iz bilo koje take unutar sistema - vrlo grubo. Mogli ste ga gledati sa Zemlje,
mogli ste ga gledati sa Marsa i tako dalje. Mogli ste ga gledati i sa povrine planete Rupert. Tria je
bila ba oduevljena sobom, ali isto tako i vrlo oduevljena kompjuterskim sistemom na kome je
radila. Da je koristila kompjutersku radnu stanicu na Zemlji, za isti zadatak verovatno bi joj trebalo
bar godinu dana programiranja.
Kada je zavrila, Voa joj prie iza lea i stade da posmatra. Bio je veoma zadovoljan i
oduevljen onim to je postigla.
"Dobro", ree on. "A sada, molim te, voleo bih da mi pokae kako da koristimo sistem koji si
upravo nainila da za nae potrebe prevedemo informacije iz ove knjige."
On lagano spusti jednu knjigu ispred nje.
Bila je to 'Vi i vae planete' od Gejl Endrijus.
Tria ponovo zaustavi traku.
Nepobitno se oseala veoma oamueno. Oseaj da je halucinirala sada se povukao, ali za sobom
nije ostavio nita lake ili istije u njenoj glavi.
Odgurnula je stolicu od montanog stola i upitala se ta da radi. Pre toliko godina napustila je
polje astronomskih istraivanja jer je znala, bez ikakve sumnje, da se srela sa stvorenjem sa druge
planete. Na urki. I takoe je znala, bez ikakve sumnje, da bi postala predmet poruge samo da je to
ikome rekla. Ali kako je mogla da prouava kosmologiju, a da ne kae jednu jedinu najbitniju stvar
koju je znala u vezi sa njom? Povukla je jedini potez koji je mogla. Sve je napustila.
A sada je radila na televiziji i ponovo joj se dogodila ista stvar.
Imala je video-traku, pravu video-traku najfantastinije prie u istoriji... pa... svega: zaboravljena
stanica vanzemaljske civilizacije, zarobljena na najdaljoj planeti naeg Sunevog sistema.
Imala je priu.
Bila je tamo.
Videla je sve.
Snimila je na video, za ime Boje.
I kada bi to ikada pokazala ikome, postala bi predmet poruge.
Kako da dokae ita od svega toga? Nije ak vredelo ni razmiljati o tome. itava stvar
predstavljala je moru iz bukvalno svakog ugla iz koga bi je pogledala. U glavi poe da joj tue.
Imala je aspirina u torbici. Ona izie iz male montaerske radionice do esme na kraju hodnika.
Uzela je aspirin i popila nekoliko aa vode.
Mesto je delovalo veoma tiho. Obino se po njemu vrtelo mnogo ljudi, ili se bar poneko vrteo.
Ona promoli glavu kroz vrata susedne montane radionice, ali tamo nije bilo nikoga.
Malice je preterala sa rasterivanjem ljudi od sopstvene radionice. 'NE UZNEMIRAVAJ', pisalo

je na vratima. 'AK I NE POMILJAJ DA UE. BA ME BRIGA TA JE POSREDI. BRII.

ZAUZETA SAM!'
Kada se vratila, primetila je da svetiljka za poruke na njenom telefonskom lokalu mirka i pitala
se koliko li je ve vremena ukljuena.
"Halo?" upita ona devojku na prijavnici.
"Oh, mis Mekmilan, ba mi je drago to ste pozvali. Svi pokuavaju da vas dobiju. Vaa TV
kompanija. Oajni su to vas nema. Moete li im se javiti?"
"Zato ih niste prebacili na moju vezu?" upita Tria.
"Rekli ste da ne smem da povezujem nikoga ni zbog ega. Rekli ste da kaem da ak niste tu.
Nisam znala ta da radim. Dola sam da vam predam poruku, ali..."
"U redu", ree Tria, proklinjui sebe. Ona pozva telefonom svoj ured.
"Tria! Gde si, jebem li ga krvavog?"
"U montanom..."
"Rekoe mi..."
"Znam. ta je bilo?"
"ta je bilo? Samo prokleti vanzemaljski svemirski brod!"
"ta? Gde?"
"Ridents Park. Velika, srebrna stvar. Neka devojka sa pticom. Govori engleski, baca kamenice na
ljude i hoe da joj neko popravi sat. Ma, samo doi ovamo."
Tria je piljila u njega.
To nije bio grebulonski brod. Nije bila stvar u tome da je odjednom postala strunjak za
vanzemaljske letelice, ali ovaj brod bio je vitak i divan, srebrnast i beo, otprilike veliine krupne
prekookeanske jahte, na koju je najvie i podseao. U poreenju sa novom letelicom, graa
ogromnog, napola rastavljenog grebulonskog broda delovala je poput topovskih kula na bojnom
brodu. Topovske kule. Eto na ta su liile one prazne, sive zgrade. A udno u vezi sa njima bilo je to
to su promenile poloaj do trenutka kada je ponovo prola kraj njih prilikom ukrcavanja u malu
grebulonsku letelicu. Te stvari brzo joj prooe kroz glavu dok je istravala iz taksija do svoje ekipe
kamermana.
"Gde je devojka?" viknu ona da nadglasa buku helikoptera i policijskih sirena.
"Tamo!" dreknu producent dok je ton-majstor urio da joj okai radio-mikrofon. "Kae da joj
majka i otac potiu odavde iz neke paralelne dimenzije ili tako neto, i da ima oev sat, i... ne znam.
ta da ti kaem? Odigraj neto. Pitaj je kako je to kada si iz dalekog svemira."
"Mnogo ti hvala, Tede", promrmlja Tria, proveri da li je mikrofon dobro prikaen, dade tonmajstoru probni signal, duboko udahnu, zabaci kosu unazad i prebaci se u ulogu profesionalnog
reportera, na poznatom terenu, spremna na sve.
To jest, gotovo na sve.
Osvrnula se da potrai pogledom devojku. To mora da je ona, upave kose i divljih oiju. U istom
asu devojka se okrenu prema njoj. I zapilji se.
"Majko!" vrisnu ona trenutak potom i poe da gaa Triu kamenjem.

22.
Dnevno svetlo rasprsnu se oko njih. Vrelo, teko sunce. Pustinjska ravnica prostirala se pred
njima u izmaglici jare. Grmeli su prema njoj.
"Skai!" viknu Ford Prefekt.
"ta?" viknu Artur Dent, drei se koliko mu je ivot mio.
Nije bilo odgovora.
"ta si rekao?" viknu Artur ponovo, a onda shvati da Forda Prefekta vie nema. Obazro se u
panici i poeo da klizi. Shvativi da vie ne moe da se dri, on se odgurnu to je jae mogao i
otkotrlja u loptu kada je udario u tle, pa je nastavio da se kotrlja i kotrlja, to dalje od kopita koja su
besomuno tukla.
Kakav dan, pomisli on kada je poeo mahnito da iskaljava prainu iz plua. Nije imao ovako
gadan dan jo od kako je Zemlja eksplodirala. Zateturao se na kolena, a zatim na stopala i poeo da
tri. Nije znao odakle to ini niti kuda, ali izgledalo mu je da je tranje pametan potez.
Utrao je pravo u Forda Prefekta koji je stajao i osmatrao prizor.
"Gle", ree Ford. "Upravo nam je ono potrebno."
Artur iskalja jo malo praine, a obrisa je i iz kose i oiju. Okrenuo se, zadihan, da pogleda ono
to je Ford posmatrao.
Nije ba izgledalo poput zemlje nekog kralja, ili kralja, ili, pak, bilo kakve vrste kralja. Ali ipak
je delovalo sasvim primamljivo.
Najpre, okolina. Bio je to pustinjski svet. Pranjava zemlja bila je tvrdo nabijena i glatko je
izubijala svaki Arturov deli koji nije ve bio izubijan zabavom iz prethodne veeri. Neto ispred
njih nalazili su se veliki obronci koji su delovali poput peara, erodirani u divljane i fantastine
oblike usled vetra i ono malo kie to je verovatno padalo u tim krajevima; sasvim su se slagali sa
oblicima dinovskih kaktusa izraslih tu i tamo iz sunog, narandastog predela.
Na trenutak, Artur se usudi da se ponada kako su neoekivano stigli u Arizonu, Novi Meksiko ili
moda Junu Dakotu, ali bilo je mnogo dokaza da nije tako.
Tu su, pre svega, bile savreno normalne zveri koje su jo grmele, jo tutnjale. Hitale su u
desetinama hiljada sa dalekog obzorja, potpuno nestajale u duini od moda pola milje, zatim
nastavljale da jure, grme i tuku do udaljenog ruba sveta na drugoj strani.
Zatim su tu bili svemirski brodovi parkirani ispred bara i grila. Ah. Bar i gril 'Kraljeva zemlja'.
Malice antiklimaks, pomisli Artur.
U stvari, samo je jedan svemirski brod bio parkiran pred barom i grilom 'Kraljeva zemlja'. Ostala
tri bila su na parkiralitu pored bara i grila. Ali onaj ispred ba je padao u oi. Divna stvar.
Sumanuta peraja na sve strane po njemu, daleko previe hroma po svim perajima, a najvei deo trupa
obojen u okantno ruiasto. uao je tamo poput ogromnog, zamiljenog insekta, ba kao da e
svakog asa skoiti na neto daleko otprilike jednu milju.
Bar i gril 'Kraljeva zemlja' nalazio se nasred puta kojim bi juriale savreno normalne zveri da
nisu prolazile kroz mali transdimenzioni poremeaj. Stajao je sam, nedirnut. Najobiniji bar i gril.
Mesto gde kamiondije ruavaju. Bogu iza lea. Tiho. Kraljeva zemlja.
"Ima da kupim taj svemirski brod", ree Ford tiho.
"Da ga kupi?" upita Artur. "To ne lii na tebe. Mislio sam da ih obino manjava."
"Ponekad mora da pokae malo potovanja", ree Ford.
"Verovatno mora da pokae i malo gotovine", ree Artur. "Koliko, do avola, ta stvar moe da
kota?"

Malim pokretom, Ford izvadi iz depa kreditnu karticu Dine-O-Raun. Artur primeti da mu ruka
kojom je dri blago drhti.
"Nauiu ih ja kako da me postave za kritiara restorana..." dahnu Ford.
"ta ree?" upita Artur.
"Pokazau ti", ree Ford sa opakim sjajem u oku. "Poimo da napravimo neto trokova, vai?"
"Dva piva", ree Ford, "i, ne znam, dve lepinje sa govedinom, ta god imate, oh, i onu ruiastu
stvar tamo napolju."
On baci karticu na povrinu bara i nemarno se obazre.
Nastao je potpuni tajac.
Ni ranije nije bilo mnogo buke, ali sada je nepobitno nastao tajac. ak je i udaljena grmljavina
savreno normalnih zveri koje su paljivo izbegavale 'Kraljevu zemlju' zvuala malo prigueno.
"Upravo smo dojahali u grad", ree Ford, kao da nema ba nieg udnog ni u pogledu toga, niti u
pogledu bilo ega drugog. Naslanjao se na ank pod luckasto oputenim uglom.
Unutra su bile otprilike tri muterije, sedele su za barom i pijuckale pivo. Otprilike tri. Neki ljudi
rekli bi da ih je bilo tano tri, ali ovde nije bila re o mestu na kome bi vam se dopadalo da budete
toliko odreeni. U baru se nalazio i neki krupan tip koji je nametao stvari na maloj pozornici. Stari
komplet bubnjeva. Dve gitare. Stvari kao za kantri i vestern.
Barmen se nije ba hitro pokrenuo da ispuni Fordovu narudbinu. Zapravo, uopte se nije
pokrenuo.
"Nisam siguran da je ta ruiasta stvar na prodaju", ree on najzad, naglaskom koji je bio tako
otegnut da se nastavljao tokom podueg vremena.
"Ma sigurno jeste", ree Ford. "Koliko trai?"
"Pa..."
"Smisli broj, a ja u ga udvostruiti."
"Nije moj da ga prodajem", ree barmen.
"Pa iji je?"
Barmen klimnu prema krupnom tipu koji je nametao stvari po pozornici. Krupni, gojazni tip,
laganih pokreta, proelav.
Ford klimnu. Iscerio se.
"U redu", ree on. "Ovamo pivo, daj lepinje. Neka raun bude otvoren."
Artur sede za bar i opusti se. Bio je naviknut da ne zna ta se dogaa, ali poeo je da uiva u tome.
Pivo je bilo prilino dobro i malo mu se od njega prispavalo, to mu uopte nije smetalo. Lepinje sa
govedinom nisu bile lepinje sa govedinom. Bile su to lepinje sa nadevom od savreno normalne
zveri. On izmeni sa barmenom nekoliko profesionalnih opaski u vezi sa pravljenjem lepinja i pusti
Forda da radi ta god je ve naumio.
"U redu", ree Ford kada se vratio za svoje sedite. "Sve je u redu. Dobili smo ruiastu stvar."
Barmen je bio veoma iznenaen. "Prodao vam je?"
"Dao nam je besplatno", ree Ford i gricnu lepinju. "Hej, ne, neka raun bude otvoren. Treba da
dodamo na njega jo neke stavke. Dobre su ti lepinje."
On povue dobar gutljaj piva.
"Dobro pivo", dodade Ford. "I dobar brod", ree on, odmeravajui krupnu ruiastu i hromiranu
insektoliku stvar, iji su se delovi mogli videti kroz prozore bara. "Sve je dobro, i to prilino. Zna",
ree on, zamiljeno zavaljen, "u ovakvim trenucima nekako ti doe da se zapita da li vredi brinuti se

oko tkiva vreme/prostora i uzrono-posledine celokupnosti multidimenzione matrice verovatnoe,

mogueg kolabiranja svih talasnih oblika u itavoj Zbirci Opte Zbrke i svim tim stvarima koje su me
muile. Moda oseam da je ono to krupni dasa govori istina. Pusti ga, neka ide svojim tokom. Zato
je bitno? Neka ide."
"Koji krupni dasa?" upita Artur.
Ford klimnu prema pozornici. Krupni dasa je nekoliko puta izgovorio 'jedan, dva' u mikrofon.
Sada su se na pozornici pojavila jo dva tipa. Bubnjevi. Gitara.
Barmen, koji je utao trenutak ili dva, ree: "Kaete da e vam dati taj brod da bude va?"
"Aha", ree Ford. "Ma neka ide sve, samo je to rekao. Uzmi brod. Uzmi ga uz moj blagoslov. Budi
dobar sa njim. Biu dobar sa njim."
On ponovo povue pivo.
"Kao to rekoh", nastavi on. "U trenucima poput ovog onako kao pomisli, ma neka ide sve. Ali
onda pomisli na tipove iz preduzea 'InfiniDim' i pomisli, nee se oni okoristiti. Ima da pate. To mi
je sveta i verska dunost, da vidim kako ti tipovi pate. Hej, daj mi to da dodam neto na raun za
pevaa. Zamolio sam ga da mi ispuni jednu posebnu elju i dogovorili smo se. Stvar e da ide na
raun. U redu?"
"U redu", ree barmen oprezno. Onda slee ramenima. "U redu, koliko god hoe. Koliko?"
Ford izgovori brojku. Barmen se preturi meu boce i ae. Ford brzo preskoi preko bara da
proveri da li mu je dobro i da mu pomogne da se podigne na noge. Ovaj je malo posekao prst i lakat i
malice mu se vrtelo, ali inae je bio dobro. Krupni tip poe da peva. Barmen odepa sa Fordovom
kreditnom karticom da dobije ovlaenje.
"Da li se to ovde deava neto o emu ja nita ne znam?" upita Artur Forda.
"Zar nije obino tako?" odvrati pitanjem Ford.
"Nema potrebe da bude takav", ree Artur. Poinjao je da se budi. "Zar ne bi trebalo da
krenemo?" upita on. "Hoe li nas taj brod prebaciti na Zemlju?"
"Jata", uzvrati Ford.
"Pa tamo je i Nasumica pola!" ree Artur i prenu se. "Moemo da je sledimo! Ali... ovaj..."
Ford pusti Artura da sam promisli o stvarima dok je vadio svoje staro izdanje 'Autostoperskog
vodia kroz Galaksiju'.
"Ali gde smo na ovoj vranoj stvari od ose verovatnoe?" upita Artur. "Hoe li Zemlja postojati
ili ne? Toliko sam vremena proveo u potrazi za njom. Pronalazio sam samo planete koje su joj bile
pomalo ili nimalo nalik, iako je, sudei po kontinentima, oigledno uvek posredi bilo pravo mesto.
Najgora verzija zove se taSad i tamo me je ugrizla neka vraja ivotinjka. Tako one razgovaraju,
zna, grizui jedna drugu. A pola vremena, razume se, Zemlja ak i ne postoji, jer su je razneli
prokleti Vogoni. Koliko besmisleno govorim?"
Ford nita nije uzvratio. Neto je sluao. Dodao je 'Vodi' Arturu i pokazao ekran. Aktivna stavka
glasila je: 'Zemlja. Uglavnom bezopasni.'
"Hoe da kae da je tu!" ree Artur uzbueno. "Zemlja je tu! Tu se Nasumica uputila! Ptica joj je
pokazivala Zemlju za vreme oluje!"
Ford mahnu na Artura da vie malo manje glasno. Sluao je.
Artur je postajao nestrpljiv. I ranije je imao prilike da uje barske pevae kako pevaju 'Voli me
neno'. Malo se iznenadio da to uje na ovom mestu, ma gde, kog avola, ono ve bilo, a svakako ne
na Zemlji, ali, sa druge strane, stvari ga nisu ovih dana toliko iznenaivale kao nekada. Peva je bio
ba dobar, kad se uporedi sa drugim barskim pevaima i ukoliko vam se dopadaju takve stvari, ali
Artur se nervirao.

Bacio je pogled na sat. To je posluilo samo tome da se podseti kako vie nema sat. Nasumica ga
je imala, ili bar njegove ostatke.
"Zar ne misli da bi trebalo da poemo?" upita on uporno.
"!" ree Ford. "Platio sam da ujem ovu pesmu." Izgledalo je da su mu oi pune suza, to je
Artura pomalo uznemirilo. Nikada nije video da je Forda dirnulo ita izuzev veoma, veoma jakog
pia. Verovatno je to bilo od praine. ekao je, iznervirano lupkajui prstima, van takta muzike.
Pesma se okona. Peva pree na 'Hotel Srcolom'.
"Ionako", proapta Ford, "moram da napiem prikaz o restoranu."
"ta?"
"Moram da napiem prikaz."
"Da napie prikaz? O ovom mestu?"
"Prijem prikaza predstavlja overu zahteva za nadoknadu trokova. Sredio sam da se to deava
potpuno automatski i bez traga. Ovom raunu bie neophodno pomalo overavanja", dodade on tiho,
zagledan u svoje pivo s gadnim smekom.
"Za dva piva i lepinje?"
"I aavanje pevaa."
"Zato, koliko si mu dao?"
Ford ponovo izgovori broj.
"Ne znam koliko je to", ree Artur. "Koliko to vredi u funtama sterlinga? ta bi mogao da kupi za
to?"
"Verovatno bi mogao da kupi, onako okvirno... ovaj..." Ford podie oi dok je obavljao neke
proraune u glavi. "vajcarsku", ree on najzad, a zatim uze 'Autostoperski vodi kroz Galaksiju' i
poe da kuca.
Artur pametno klimnu. Bilo je trenutaka kada bi poeleo da razume o emu, za ime sveta, govori
Ford, ali i drugih trenutaka, kao sada, kada je oseao da je verovatno bezbednije da i ne pokuava.
On pogleda preko Fordovog ramena. "To nee potrajati dugo?"
"Ma ne", ree Ford. "Picin dim. Samo da pomenem da su lepinje bile sasvim dobre, pivo dobro i
hladno, mesna divlja fino iaena, peva u baru najbolji u poznatom svemiru i to mu je otprilike to.
Nije mnogo potrebno. Tek overa."
On dodirnu povrinu na ekranu na kojoj je pisalo UNOS i poruka nestade u smeru Sub-Ete.
"Znai, misli da je barski peva bio prilino dobar?"
"Aha", ree Ford. Barmen se vrati sa paretom hartije, koje kao da mu se treslo u ruci.
On ga gurnu prema Fordu uz neku vrstu nervoznog drhtaja punog pobonog potovanja.
"Smena stvar", ree barmen. "Sistem ga je odbacio prva dva puta. Ne mogu rei da me je to
iznenadilo." Kapljice znoja stajale su mu na elu. "A onda, odjednom, o da, u redu je, i sistem ga...
ovaj, overava. Tek tako. Hoete li da... potpiete?"
Ford brzo pree pogledom preko obrasca, pa uvue vazduh kroz zube. "Ovo ima mnogo da zaboli
'InfiniDim'", ree on sa zabrinutim izrazom. "Eh, dobro", dodade, "nek' se nose."
On potpisa uz irok smeak i prui obrazac nazad barmenu.
"Vie novca", ree on, "nego to je pukovnik zaradio u itavoj karijeri pravljenja usranih filmova
i koncerata po kazinima. I to za ono to radi najbolje: stajanje i pevanje u baru. A jo je sve sam
ugovorio. Mislim da je ovo dobar trenutak za njega. Reci mu da mu se zahvaljujem i da hou da mu
kupim pie." On baci dva novia na bar. Barmen ih odgurnu.
"Ne mislim da je to neophodno", ree on blago hrapavim glasom.
"Ovo ja astim", ree Ford. "U redu, briemo odavde."

Stajali su na jari i praini i posmatrali veliku ruiastu i hromiranu stvar sa zapanjenou i

divljenje. Ili ju je bar Ford posmatrao sa zapanjenou i divljenjem.
Artur ju je samo posmatrao. "Ne misli da je sve to malo preterano, a?"
Ponovio je to kada su se popeli unutra. Sedita i veliki deo komandi bili su prekriveni finim
krznom ili avoljom koom. Na glavnoj komandnoj ploi nalazio se veliki, zlatni monogram: 'EP'.
"Zna", ree Ford dok je palio brodske motore, "pitao sam ga da li je istina da su ga oteli
vanzemaljci; i zna ta mi je rekao?"
"Ko?" upita Artur.
"Kralj."
"Koji kralj? Oh, ve smo vodili ovaj razgovor, zar ne?"
"Nije bitno", ree Ford. "Uglavnom, rekao je - ne. Sam je poao."
"Jo nisam siguran o emu pria", ree Artur.
Ford zavrte glavom. "uj", ree on. "Tamo u pregratku sa tvoje leve strane ima nekih traka. Kako
bi bilo da izabere malo muzike i pusti je?"
"U redu", ree Artur i poe da prebira po kutijama. "Da li ti se dopada Elvis Prisli?" upita on.
"Aha, dopada mi se, u stvari", ree Ford. "Sada. Nadam se da ova maina moe da skae kao to
izgleda da moe." On ukljui glavni pogon.
"Jeeehaah!" dreknu Ford kada su suknuli navie razornom brzinom.
Mogla je.

23.
TV mree ne vole takve stvari. Smatraju ih traenjem. Jedan neporecivi svemirski brod stie
niotkud usred Londona i to je najvea mogua senzacija. Drugi, potpuno drugaiji, stie tri i po sata
kasnije, ali nekako to vie nije to.
'NOVI SVEMIRSKI BROD!' govorili su naslovi i oglasne table nad novinarnicama. 'OVAJ JE
RUIAST.' Da se stvar dogodila dva meseca kasnije, izvukli bi iz toga mnogo vie. Trea
svemirska letelica, pola sata posle druge, mala etvorosedna jahta marke 'Hrundi', dospela je samo
do lokalnih vesti.
Ford i Artur stutie se uz urlik iz stratosfere i glatko parkirae na trgu Portlend. Bilo je neto
posle est i trideset uvee i bilo je slobodnih mesta. Hitro su se izmeali sa gomilom koja je dola da
pilji, onda su glasno rekli da ako niko nee da javi policiji onda e to oni uiniti, pa su lepo pobegli.
"Dom..." promuca Artur; hrapav prizvuk uvlaio mu se u glas dok se obazirao, zamagljenih oiju.
"Ma ta si se sav raspilavio", zarea Ford. "Moramo da naemo tvoju kerku i onu ptiju stvar."
"Kako?" upita Artur. "Ovo je planeta na kojoj ivi pet i po milijardi ljudi i..."
"Da", ree Ford. "Ali samo jedna osoba od svih njih upravo je doputovala iz svemira u pratnji
mehanike ptice. Predlaem da naemo televizor i neto da pijuckamo dok gledamo. Treba nam
odlina sobna usluga u hotelu.
Uzeli su prostrani dvokrevetni apartman u Langamu. Tajanstveno, Fordova Dine-O-Raun kartica,
izdata na planeti udaljenoj vie od pet hiljada svetlosnih godina, kao da nije predstavljala nikakav
problem za hotelski kompjuter.
Ford smesta navali na telefone, dok je Artur pokuavao da pronae televizor.
"U redu", ree Ford. "Hteo bih da naruim malo krekera. Dve krigle. Dve 'kuvareve salate'.
Patete od guije digerice koliko god imate. I londonski zoo."
"Ona je na vestima!" viknu Artur iz susedne sobe.
"To sam rekao", ree Ford u slualicu. "Londonski zoo. Stavite ga na raun za ovu sobu."
"Ona je... dobri Boe!" viknu Artur. "Zna li ko je intervjuie?"
"Zar imate tekoa sa razumevanjem engleskog jezika?" nastavi Ford. "Re je o zoolokom vrtu
odmah uz put odavde. Ma ba me briga ako je ve zatvoren jer je kasno. Neu da kupim kartu, hou
da kupim zooloki vrt. Ba me briga ako ste zauzeti. Ovo je sobna usluga, ja sam u sobi i hou vau
uslugu. Imate pare hartije? U redu. Evo ta hou da uradite. Sve ivotinje koje se mogu bezbedno
vratiti u divljinu, da se vrate. Da se naprave dva dobra tima ljudi koji e im nadgledati napredovanje
u divljini i potruditi se da se snau kako treba."
"To je Trilijan!" dreknu Artur. "To jest, da li je... ovaj... Boe, ne mogu da podnesem itavu tu
frku oko paralelnih svemira. Sve je to toliko prokleto zbunjujue. Izgleda da je neka druga Trilijan.
Ovo je Tria Mekmilan, a tako se Trilijan zvala pre nego... ovaj... Zato ne doe malo i pogleda?
Da vidi moe li ti da se snae?"
"Samo as", viknu Ford, a onda se vrati pregovorima sa sobnom uslugom. "Onda e nam biti
potrebni prirodni rezervati za ivotinje koje ne mogu da se snau u divljini", ree on. "Treba
organizovati ekipu koja e odrediti koja su mesta najpogodnija. Moda e biti potrebno da kupimo
neto poput Zaira, a moda i neka ostrva. Madagaskar. Bafin. Sumatra. Takva mesta. Bie nam
potreban irok opseg stanita. ujte, ne vidim zato smatrate da je to problem. Nauite se da uzimate
opunomoenike. Unajmite koga god hoete. Navalite na posao. Mislim da ete utvrditi da mi je raun
ispravan. I nadev od buavog sira za salatu. Hvala."

On spusti telefonsku slialicu i prie Arturu, koji je sedeo na ivici kreveta i gledao televiziju.
"Naruio sam malo patete od guije digerice za nas", ree Ford.
"ta?" upita Artur, ija je panja bila u potpunosti okrenuta televizoru.
"Rekoh, naruio sam malo patete od guije digerice za nas."
"Oh", ree Artur neodreeno. "Uvek mi je bilo malo nezgodno zbog patete od guije digerice.
Malice surovo prema guskama, zar ne?"
"Ma jebe ih", ree Ford i baci se na krevet. "Ne moe voditi rauna o svakoj prokletoj stvari."
"Pa, lako je tebi da tako kae, ali..."
"Mani se!" ree Ford. "Ako ti se ne svia, uzeu i tvoju porciju. ta se deava?"
"Haos!" ree Artur. "Potpuni haos! Nasumica sve vreme vriti na Trilijan, ili Triu, ili ko god to
bio, da ju je napustila, a onda trai od nje da idu do nekog dobrog nonog kluba. Tria se rasplakala i
govori da nikada nije ni videla Nasumicu, a kamoli da ju je rodila. Onda odjednom pone da urla o
nekome po imenu Rupert i govori da je ovaj izgubio razum ili tako neto. Taj deo nisam ba najbolje
razumeo, da budem iskren. Onda je Nasumica poela da baca stvari, pa su prebacili na reklame dok
ne srede itavu stvar. Oh! Upravo su se vratili na studio! Umukni i gledaj."
Prilino uzdrmani voditelj pojavi se na ekranu i izvini gledaocima zbog prekida prethodnog
priloga. Izjavio je kako nema nikakvih dovoljno jasnih novih vesti, samo da je tajanstvena devojka,
koja naziva sebe Nasumica esti Leta Dent, napustila studio da se, ovaj, odmori. Tria MekMilan
vratie se, nadao se on, sutra. U meuvremenu, stigli su novi izvetaji o NLO pojavama...
Ford skoi sa kreveta, dograbi najblii telefon i nabode broj.
"Konsijer? Da li biste hteli da budete vlasnik ovog hotela? Va je ukoliko moete da mi naete u
roku od pet minuta u koje klubove je ulanjena Tria MekMilan. Samo stavite itavu stvar na raun
ove sobe."

24.
Daleko, u mastiljavim dubinama svemira, odigravali su se nevidljivi pokreti.
Nevidljivi za sve itelje neobine i vatrene zone Plurala, u ijoj je ii poivalo beskonano
mnotvo planeta zvanih Zemlja, ali ne i nepovezani.
Na samoj granici Sunevog sistema, pogrbljen u zelenoj sofi od vetake koe, mrgodno zagledan
u niz TV i kompjuterskih ekrana, sedeo je veoma zabrinuti voa Grebulonaca. Petljao se sa raznim
stvarima. Petljao se sa svojom knjigom astrologije. Petljao se sa konzolom kompjutera. Petljao se sa
displejima to su neprekidno dobijali podatke sa svih grebulonskih ureaja za nadgledanje, koji su
svi bili usredsreeni na planetu Zemlju.
Bio je uznemiren. Zadatak im je bio da nadgledaju. Ali da nadgledaju iz potaje. Iskreno, bilo mu
je ve malo muka od tog zadatka. Bio je prilino siguran da zadatak mora da mu je sadravao i neto
vie od pukog sedenja i gledanja televizije godinama i godinama. Oigledno su imali i mnogo druge
opreme, koja se tu sigurno nije bez veze nalazila i o kojoj bi znali za ta slui samo da nisu izgubili i
svaki trag sopstvene svrhe. Bio mu je potreban oseaj svrsishodnosti u ivotu, i to je bio razlog zbog
koga se okrenuo astrologiji, ne bi li popunio zjapei procep koji mu je postojao usred uma i due. To
e mu svakako neto rei.
Pa, govorilo mu je neto.
Govorilo mu je, bar koliko je on mogao da razabere, da e imati veoma rav mesec, da e se
stvari kretati sa zla na gore, ukoliko ne bude uspostavio kontrolu nad stvarima i ako ne pone da
pravi neke pozitivne korake i da osmiljava stvari za sebe.
Bilo je to istina. Bilo je veoma jasno, na osnovu karte zvezda koju je napravio koristei knjigu o
astrologiji i kompjuterski program koji mu je nainila ona fina Tria MekMilan da retriangulie sve
potrebne astronomske podatke. Astrologija zasnovana na Zemlji morala se u potpunosti preraunati
da bi dala ishode koji su imali nekog smisla za Grebulonce tu, na desetoj planeti, na ledenim
granicama Sunevog sistema.
Prorauni su krajnje jasno i nedvosmisleno pokazivali da e stvarno imati veoma rav mesec,
poev od danas. Zbog toga to je danas Zemlja izlazila u Jarcu, a to je, za vou Grebulonaca, koji je
iskazivao sve karakterne znake da je klasini Bik, bilo zaista veoma ravo.
Sada je bilo vreme, govorio mu je horoskop, za preduzimanje pozitivnih koraka, za donoenje
tekih odluka, za utvrivanje toga ta treba da se uini i za delanje. Sve to bilo je veoma teko za
njega, ali znao je da niko nikada nije rekao da raditi teke stvari nije teko. Kompjuteri su ve
predviali poloaj planete Zemlje i pratili je iz sekunde u sekundu. On naredi da se velike topovske
kule okrenu.
Zbog toga to je sva grebulonska oprema za nadgledanje bila usredsreena na Zemlju, propustila
je da zapazi da sada u Sunevom sistemu postoji jo jedan izvor podataka.
Izgledi da opazi taj drugi izvor podataka - masivni, uti konstruktorski brod - sluajno su bili
praktino ravni nuli. Bio je isto toliko daleko od Sunca kao i Rupert, ali gotovo dijametralno
suprotno, gotovo skriven iza Sunca.
Gotovo.
Masivni uti konstruktorski brod eleo je da bude u stanju da posmatra dogaaje na planeti deset,
a da ne bude opaen. To je postizao veoma uspeno.
Postojalo je mnogo raznih pogleda u kojima je taj brod bio dijametralno suprotan Grebuloncima.
Njegov voa, kapetan, imao je veoma jasnu predstavu o tome koji mu je zadatak. Bio je veoma
jednostavan i neposredan i on ga je sledio na svoj veoma jednostavan i neposredan nain ve

prilino vremena.
Svako ko je znao taj zadatak mogao je rei da je on besmislen i ruan, da to nije zadatak od onih
koji obogauju ivot, vraaju prolee u korake, od koga ptice pevaju i cvee cveta. U stvari, pre je
bilo obrnuto. U potpunosti obrnuto.
Ali nije njegov posao bio da brine zbog toga. Posao mu je bio da radi svoj posao, a to je bilo da
radi svoj posao. Ukoliko je to dovodilo do izvesnog suenja pogleda i ogranienosti misli, onda nije
bilo njegov posao da brine o takvim stvarima. Sve takve stvari na koje bi naiao prosleivane su
drugima koji su, sa svoje strane, imali druge kojima su prosleivali takve stvari.
Na mnogo, mnogo svetlosnih godina odavde, zapravo, od bilo gde drugde, poiva turobna i
odavno naputena planeta, Vogsfera. Negde na vlanim, maglovitim i muljevitim obalama na toj
planeti nalazi se, okruen prljavim, zdrobljenim i ispranjenim ljuturama poslednje nekolicine kraba
prekrivenih draguljima, jedan mali kameni spomenik koji obeleava mesto na kome se, kako se
mislilo, prvi put uzdigla vrsta vogon vogonblurtus. Na spomeniku je urezana strelica koja pokazuje u
maglu i ispod koje su ravnim, jednostavnim slovima urezane rei: 'Ovde se zaustavlja prebacivanje
odgovornosti.'
Duboko u utrobi svog nevidljivog utog broda, vogonski kapetan zagrokta dok je posezao za malo
izbledelim paretom hartije sa magareim uima koje je lealo pred njime. Naredba za ruenje.
Ukoliko ste eleli da odredite gde je poinjao kapetanov posao, a to je bilo da radi svoj posao
koji je bio da radi svoj posao, onda se sve najzad svodilo na to pare hartije koje su mu jo davno
uruile neposredne stareine. Na paretu hartije nalazila se naredba, a njegov zadatak bio je da
naredbu sprovede u delo i da unese olovkom oznaku u susedni kvadrati poto je bude sproveo u
delo.
Sproveo je u delo naredbu jednom ranije, ali brojne problematine okolnosti spreile su ga da
bude u mogunosti da unese oznaku u dotini kvadrati.
Jedna od problematinih okolnosti bila je pluralna priroda ovog sektora Galaksije, gde se mogue
neprekidno mealo sa verovatnim. Jednostavno unitenje nije vas dovodilo nita dalje nego kad
pritisnete vazduni mehur ispod loe prilepljene trake tapeta. ta god da unitite, stalno se ponovo
negde pojavljivalo. To e uskoro biti sreeno.
Drugu je predstavljala grupica ljudi koji su neprekidno odbijali da budu tamo gde bi trebalo da
budu i kada bi trebalo da budu. I to e uskoro biti sreeno.
Trea je bila nervirajua i anarhina napravica zvana 'Autostoperski vodi kroz Galaksiju'. To je
sada bilo dobro i istinski sreeno i, zapravo, zahvaljujui izvanrednoj moi temporalnog povratnog
inenjeringa, sada je predstavljalo sredstvo kojim e biti sreeno i sve ostalo. Kapetan je naprosto
doao da posmatra zavrni in te drame. Sam nee pomeriti ni prst.
"Pokai mi", ree on.
Senovito oblije ptice rairi krila i die se u vazduh blizu njega. Tmina proguta most. Slabane
svetlosti nakratko zaplesae u crnim oima ptice dok su se, duboko u njenom adresnom prostoru za
naredbe, zagrade za zagradom konano ponitavale, if naredbe najzad okonavale, petlje za
ponavljanje zaustavljale, rekurzivne funkcije pozivale sebe poslednja dva puta.
Blistava slika osvetli se u tmini, vodenasto plava i zelena slika, cev koja je lebdela u vazduhu,
oblikovana poput iseckanog niza kobasica.
Uz groktavi zvuk zadovoljstva, vogonski kapetan zavali se da gleda.

25.
"Upravo tu, broj etrdeset dva", viknu Ford Prefekt vozau taksija. "Ba ovde!"
Taksi prikoi, a Ford i Artur iskoie. Uz put su se zaustavili kod dobrog broja automata za
gotovinu i Ford gurnu vozau kroz prozor punu aku novca.
Ulaz u klub bio je mraan, otmen i odbojan. Naziv mu je pisao samo na najmanjoj ploici. lanovi
su znali gde se nalazi, a ukoliko niste bili lan, onda vam znanje gde je nije nimalo pomagalo.
Ford Prefekt nije bio lan kod Stavra, iako je jednom bio u drugom Stavrovom klubu u Njujorku.
Imao je veoma jednostav nain postupanja sa organizacijama iji nije bio lan. Naprosto je uleteo
im su se vrata otvorila, pokazao na Artura i kazao: "U redu je. Sa mnom je."
Poao je niz tamne, uglaane stepenice, oseajui se vrlo frudno u novim cipelama. Bile su od
avolje koe i plave, a njemu je bilo veoma drago to je, i pored svega to se zbivalo, bio dovoljno
otrog vida da ih opazi u izlogu prodavnice sa zadnjeg sedita jureeg taksija.
"Mislio sam da sam ti rekao da ne dolazi ovamo."
"ta?" upita Ford.
Mravi ovek, bolesnog izgleda, odeven u neto vreasto i italijansko, koraao je uz stepenice
kraj njih, palei cigaretu, a onda se odjednom zaustavio.
"Ne ti", rekao je. "On."
Gledao je pravo u Artura, a onda je izgledalo da se malo zbunio.
"Izvinite", ree on. "Mora biti da sam vas zamenio sa nekim." On ponovo poe uz stepenice, ali
gotovo smesta ponovo se okrenu, jo zbunjeniji. Piljio je u Artura.
"ta sad?" upita Ford.
"ta ree?"
"Rekoh, ta sad?" ponovi Ford iznervirano.
"Da, tako i ja mislim", ree ovek, zaljulja se malo i ispusti kutiju ibica koju je nosio. Usta su mu
se slabano kretala. Onda je stavio ruku na elo.
"Izvinite", ree on. "Oajniki pokuavam da se setim koju sam drogu uzeo, ali mora da je posredi
jedna od onih od koje nikako ne moe da se seti."
On zavrte glavom i ponovo se okrenu, a zatim se pope prema mukom toaletu.
"Hajde", ree Ford. Pourio je niz stepenice, dok ga je Artur nervozno sledio. Susret ga je gadno
prodrmao, a nije znao zbog ega.
Nisu mu se dopadala takva mesta. Uz sve snove o Zemlji i domu koje je sanjao godinama, sada mu
je gadno nedostajala koliba na Lemjueli sa noevima i sendviima. ak mu je nedostajao i stari
Trabarg.
"Arture!"
Bio je to zapanjujui uinak. Vikali su mu ime u stereo tehnici.
On se nakrivi da pogleda u jednom smeru. Na stepenicama iza sebe ugleda Trilijan koja je urila
prema njemu u najdivnije izguvanom rimplonu. Odjednom je delovala zgroeno.
Nakrivio se u drugom smeru da vidi na ta to gleda odjednom zgroeno.
Na dnu stepenita bila je Trilijan, odevena... Ne - bila je to Tria. Tria koju je upravo video,
histerinu od zbunjenosti, na televiziji. A iza nje stajala je Nasumica, iji je pogled delovao
sumanutije nego ikada. Iza nje, u prostoru zgodnog, slabo osvetljenog kluba, druge muterije veeri
obrazovale su sleeni prizor, uznemireno zagledani u sukob na stepenitu.
Nekoliko sekundi svi su nepomino stajali. Samo muzika iza bara nije umela da se zaustavi.
"Pitolj koji dri", ree Ford tiho i blago klimnu prema Nasumici, "jeste Vabanata 3. Bio je u

brodu koji mi je ukrala. U stvari, prilino je opasan. Ne miite se nijednog trenutka. Hajde da svi
ostanemo mirni i da otkrijemo ta je to uznemirava."
"Gde se uklapam?" vrisnu Nasumica odjednom. Ruka kojom je drala pitolj silovito joj se tresla.
Druga ruka zaroni joj u dep i izvadi ostatke Arturovog sata. Protresla ih je prema njima.
"Mislila sam da u se ovde uklopiti", plakala je, "na svetu koji me je stvorio! Ali ispostavilo se
da ak ni moja majka ne zna ko sam!" Ona silovito baci sat u stranu i ovaj se razbi meu aama iza
bara, rasuvu svoju unutranjost.
Svi su jo trenutak ili dva bili veoma tihi.
"Nasumice", ree Trilijan tiho sa vrha stepenita.
"Umukni!" dreknu Nasumica. "Napustila si me!"
"Nasumice, veoma je vano da me saslua i da razume", ustrajala je Trilijan tiho. "Nije nam
preostalo mnogo vremena. Moramo otii. Svi moramo otii."
"O emu pria? Stalno odlazimo!" Sada su joj obe ruke bile na pitolju, i obe su se tresle. Nije
ga uperila ni u koga posebno. Okrenula ga je naprosto prema svetu uopte.
"uj", ree Trilijan ponovo. "Ostavila sam te zbog toga to sam otila da izvetavam sa ratita za
mreu. Bilo je izuzetno opasno. Ili sam bar mislila da e biti. Stigla sam, a rat je odjednom prestao.
Dolo je do vremenske anomalije i... uj! Molim te, sluaj! Jedan izviaki ratni brod nije se pojavio
gde je trebalo, ostatak flote rasut je u farsinom neredu. To se sada deava sve vreme."
"Ba me briga! Neu da sluam o tvom prokletom poslu!" dreknu Nasumica. "Hou kuu. Hou da
se negde uklopim!"
"Nije ti ovo kua", ree Trilijan, i dalje smirenim glasom. "Nema je. Niko od nas je nema. Jedva
da je iko danas ima. Nestali brod o kome sam upravo govorila. Ljudi na tom brodu nemaju dom. Ne
znaju odakle su. Ne seaju se ak ni ko su ili ta im je zadatak. Veoma su izgubljeni, zbunjeni i
uplaeni. Nalaze se u ovom Sunevom sistemu i upravo se spremaju da uine neto veoma...
zavedeno, jer toliko su izgubljeni i zbunjeni. Moramo... da... odemo... smesta. Ne mogu ti rei gde
moemo poi. Moda vie nemamo kuda. Ali ovde ne moemo ostati. Molim te. Jo samo jednom.
Moemo li poi?"
Nasumica je drhtala u panici i zbunjenosti.
"Sve je u redu", ree Artur blago. "Ukoliko sam ja ovde, bezbedni smo. Ne pitajte me da sad
objanjavam, ali ja sam bezbedan, prema tome i vi ste bezbedne. U redu?"
"ta to pria?" upita Trilijan.
"Svi se opustite", ree Artur. Oseao se veoma smireno. ivot mu je bio zaaran i nita od svega
nije delovalo stvarno.
Lagano, postepeno, Nasumica poe da se oputa i da sputa pitolj, palac po palac.
Dve stvari dogodie se istovremeno.
Vrata mukog toaleta na vrhu stepenica otvorie se, a ovek koji se bio navrzao na Artura izie,
mrkui.
Uplaena naglim pokretom, Nasumica podie pitolj upravo u trenu kada je jedan ovek koji je
stajao iza nje pokuao da ga dohvati.
Artur se baci napred. Zau se zagluujua eksplozija. On nespretno pade kada se Trilijan sruila
preko njega. Buka polako zamre. Artur die pogled da bi video kako ga ovek sa vrha stepenita
gleda pogledom potpune zgranutosti.
"Ti..." ree on. Onda se lagano, jezivo raspade na delove.
Nasumica baci pitolj i pade na kolena, uz jecanje. "ao mi je!" ree ona. "Toliko mi je ao!
Toliko, toliko mi je ao..."

Trilijan joj prie. Tria joj prie.

Artur sede na stepenite sa glavom meu akama, nemajui pojma ta da uini. Ford je takoe
sedeo na stepenitu ispod njega. On podie neto, pogleda sa zanimanjem i dodade to Arturu.
"Znai li ti ovo togod?" upita on.
Artur ga primi. Bile su to ibice koje je ispustio poginuli. Na kutiji je bilo ispisano ime kluba.
Bilo je ispisano i ime vlasnika kluba. Izgledalo je ovako:
STAVRO MILER
BETA
Gledao je u to neko vreme, dok su stvari lagano poele da mu se slau u umu. Pitao se ta da uini,
ali to se pitao tek onako. Oko njega, ljudi su poinjali da tre i da mnogo viu, ali iznenada mu je bilo
veoma jasno da se nita ne moe uiniti, ni sada niti bilo kada. Kroz novu neobinost buke i svetlosti
tek to je mogao da razazna oblije Forda Prefekta, koji je sedeo zavaljen i divljaki se smejao.
Oseaj ogromnog mira potpuno ga preplavi. Znao je da je najzad, jednom za svagda, sve konano
gotovo.
U tmini mosta, u srcu vogonskog broda, Protetnik Vogon Jelc sedeo je sam. Svetlosti nakratko
zapalacae po ekranima za nadgledanje spoljanjosti, nanizanim po jednom zidu. U vazduhu nad njim,
prekidi u plavoj i zelenoj vodenastoj kobasici razluie se. Mogunosti izbora kolabirale su,
verovatnoe se stapale jedna u drugu i najzad se sve rastopi i prestade da postoji.
Spusti se veoma duboka tama. Vogonski kapetan sedeo je uronjen u nju nekoliko sekundi.
"Svetla", ree on.
Nije bilo odgovora. I ptica je smrskana van svake verovatnoe.
Vogon sam upali svetlo. On ponovo podie pare hartije i unese mali znak u kvadrati.
Dakle, sa tim je gotovo. Brod mu se odunja u mastiljavu prazninu.
I pored toga to je preduzeo ono to je smatrao izuzetno pozitivnim korakom, grebulonski voa
ipak je dobio veoma rav mesec. Bio je otprilike isti kao i prethodni meseci, osim to sada nije bilo
niega na televiziji. On umesto toga pusti malo lake muzike.

Sadraj
UVOD
1.
2.
3.
4.
5.
6.
7.
8.
9.
10.
11.
12.
13.
14.
15.
16.
17.
18.
19.
20.
21.
22.
23.
24.
25.