You are on page 1of 42

ARL BODLER CVEE ZLA

Bodler je svojim pesnitvom odredioznaaj evropske poezije modernog doba: istorija modernog pesnitv
ne moe se zamisliti bez njegovog stvaralatva.
U drugoj poslovini XIX veka francuskom knjievnou vlada Viktor Igom od njega potie sva
savremana poezija, sve poetske kole su na izvestan nain ponikle pod senkom Igoovih tvorevina, pa ak
i simbolisti, ti fanatini poklonici spoljne forme, smatraju da je Ugo prvi meu francuskim pesnicima,
prodro do due rei i shvatio skriveni smisao u kombinaciji zvukova.
Medutim, romantiarska poezija je izgujbila svoj znaaj onda kada je poezija neodreenih stremljenjaka
apsolutnom i venom izgubila te svoje tenje i ustupila mesto realizmu, objektivno umetnikom slikanju
stvarnosti. Romantizam nije mogao vie biti odraz raspoloenja i tenji drutva. Ali forma esto
naivljuje sadraj, pa se to dogodilo i sa romantizmom sa njegovim opadanjem pesnici su sve vie
obraali panju na paljivu obradu forme (kultpoetske forme, princip umetnosti radi umetnosti ili iste
umetnosti, larpurlortizam).Meu novim oseanjima XIX veka u psihologiji savremenog oveka vidno
mesto zauzima oseanje ljubavi za gradski ivot.Pripremama jo u prethodnom veku, to oseanje postaje
nerazdvojni element due izvesne grupe ludi, obdarenih talentom, slavoljubljem i prefinjenim ukusom.
Svi oni su pohrlili ogromne centre sanjajui o slavi i bogatstvu. Prethodni vekovi nisu znali za tubolest
koju je stvorio XIX vek i koja se moe nazvati tugom za ulicom.Svetlost elektrinih lampi, kafane i
restorani gde nou vri ivot i razlivaju se rei ljudi opijenih vinom i dimom raznovrsna mesta za
utoljavanjem ei za zadovoljstvima to su momci kojima nisu mogli odoleti ak ni najjai duhovi puni
visokih elja i plemenitih tenji. uda rada i tehnike, uspesi nauke i umetnosti u znatnoj meri proistiu iz
stvaralakih mogunosti tih velikih umova i talenata. Ali ti isti uslovi stvorili ssu i nemilosrdni egoizam,
neobuzdan u tamnitvu, patnje i poroke. Pisci s poetka XIX veka (atobrijan) videli su samouke i
nesree kojima e biti preplovljeno to novo doba. Oni su beali pred tim bunim gradskim ivotom koji
je pravio veru i mistine snove gazio slabe i sanjalatvu sklone ljude ubijao mir i spokojstvo, nemilosrdno
otklanjao sve na emu se drao stari poredak. Svi ti umetnici beali su od gradskog iskvarenog drutva
jer su bili neshvaeni od svoje okoline uvreeni u svom astoljublju i tatini i bili su osueni na
nepomirenost i usamljenost. Traili su sebi mesto meu drugim narodima ili besciljano lutali, prelazei s
jednog kraja sveta na drugi, no uprkos toj raznovrsnosti uvek su ostajali van drutva, beei od gradske
kulture i specifinih uslova gradskog ivota.
ovek koji je u sebi sauvao neutoljivu udnju za nepoznatim uzvienim idealima, a u isto vreme se svim
svojim biem predao vrtlogu velikih gradova, idealista ogrezao u najgore poroke u razvrat, ovek koji
hrli idealu i koji u isto vreme nema snage da se odvoji od opojnih drai ivota-takav ovek je bio Bodler.
i usled najintezivnijeg ivota, Bodler je bio usavljena dua Badronovski ponos i nepomirljiva
usamljenost spaja se u njegovoj poeziji sa mukama pada, zanosima zemaljskih uivanja, poniavajuim
ropstvom slabe due, okovane lancima za predmet koji prezire. Bodleru su se divili oni koji su umeli da
naslute te plemenite tenje koje su leale u osnovi pesnikovog pada mrzeli su ga i prezirali oni koji su
upraeno gledali na njega,, koji su u njemu gledali samo razuzdanog cinika, a u njegovoj poeziji
otvorene slike razvrata. Njegovo Cvee zla nailo je na buru negodovanja, vlast ih je progonila, a drutvo
se bunilo protiv pesnika koji je otkrio bolne take savremenog oveanstva u njihovom uasnom,
neulepanom obliku, ali tanaiji kritiari su iza slika razvrata i neprirodnih poroka sagledali tuno i
ozbiljno pesnikovo lice (Floberse oduevljavao orginalnou Bodlera koji je imao najvei od svih
kvaliteta, tj. nije lino ni na koga, Bodler je prvi i najjai primer onih slomljenih, bolesnih talenata,
nemonih u stvaralatvu, ali obdarenih posebnom snagom analize, kakve je samo mogla da stvori oronula
civilizacija.Bodler je roen 1821. godine, a umro je 1866.godine. Ceo ivot je proveo u Francuskoj.
Istorija njegovih predaka prilino je tuna meu njima bezumnih i ludaka. Biografija mu je potpuno
jednostavna po spoljanjim dogaajima njegovog ivota, ali je bogata unutranjom tragikom. Otac im je
umro kada mu je bilo deset godina, a majka se uskoro preudala. Nervna konstitucija nasleena od

predaka i sklonost analizi terale su Bodlera da u svakoj linoj nevolji vidi uase ivota i zato ga je veoma
duboko pogodio postupak majke, koja je tako brzo zaboravila mua.Ubrzo odlazi na studije u Lion i
Pariz, ali se tamo preputa onom nainu ivota koji e dati osnovne motive njegovoj poeziji.Njega nisu
privlaili aristokratski krugovi tih gradova, ve se drui sa boemima (slikarima, muziarima,
prostitutkama) i upoznaje onu mranu stranu velegradskog ivota.Jo tada on pokuava da se posveti
pesnitvu, ali nailazi na otro negodovanje ukuana koji nisu razumeli njegov unutranji svet.Ono to je
obeleilo Bodlerovu mladost bila je svest o sopstvenoj usamljenosti i poznanstvo sa najmranijim
kutovima Pariza.1841.godine, na majino insistiranje odlazi u Indiju, susret sa tom dalekom civilizacijom
ostvavio je veliki trag na Bodlerov ivot i stvaralatvo (npr.pesma Albatros), pa se u Francusku,
umesto smiren, vratio sa jo bogatijom fantazijom i ak sa strau da mistificira (priao je ak i o
stvarima koje nikada nije video). U to vreme zaljubljuje se u anu Dival koja nije imala nikakvih drugih
kvaliteta osim to je pripqadala obojenoj rasi, nije bila ni pametna, ni lepa, ni dobra, radila je u jednom
malom pariskom pozoritu i postala pravi pesnikov zao duh. Ona je u znatnoj meri pokvarila njegov
ivot-mnogo je pila, razbolela se od paralize i umrla u stranoj bedi u jednoj bolnici nekoliko godina
posle pesnikove smrti. Za svoga ivota Bodler se stalno brnuo o ani ak i onda kada je sam bio u
bedi.Sigurno je da ba toj eni Bodler duguje one nezavidne poglede koji su se kod njega formirali kao
prezir prema enama (ak se udno injenici da se ene putaju u crkvu, poto ih je smatrao avolskim
stvorenjima).Ta odbojnost prema enama moe se objasniti jo jednom injenicom Bodler je dendista
(eng.dandy-naminkan. Utogljen, onaj koji previe panje pridaje svom izgledu), bio je ekscentrik koji
je, kao dete bune prestonice, prezirao sve to je prirodno, a uzdizao sve ono to je izvetaeno i
neprirodno. Dendizam je istetsko uoblienje onog to je u ovekovoj prirodi izvitopereno, a to je upravo
ono to je privlailo Bodlera.Poroni Pariz mu je razvio sklonost za cilizam.Ruavao je u restoranima s
nafrakanim enama, a spavao po jazbinama, put pijanstva nije imao granica i on se uskoro naao u
potpunoj bedi. Stvarnost je postala jo odvratnija,a potreba za pijanstvom jo vea. Naposletku su na red
doli i hamii opijum (ak je i pisao o tome. Izvanredna duevna stanja koja izaziva opijenost pravi su
raj u odnosu na oljutavost svakidanjice). Ipak, pesnik je duboko oseao dubinu svog moralnog pada i
strahotu puta koji je izabrao to se jasno oseao i u njegovim pesmama, one su zato tako
potresne.Poslednje godine Bodlerovog ivota bile su muna agonija. Veliki grad koji je mamio pesnika
svojim blistavim arima na kraju mu nije ostvavio nita drugo osimbolesti i bede. Nije imao novca ni za
leenje i kad je umro do groba ga je ispratilo samo nekoliko desetina prijatelja i pisaca.
Bodlerova poezija je turobia povest o onim zabludama kojih je bio pun njegov ivot. To je povest o
neostvarenim idealima, odvratnim slikama ovekovog pada i stranim mukama u trenutcima kad se
probudi svest. On je slike poroka snano obasjao zlosutnom magijom svetlou i bolesnom snagom
ocrtao izopaenje ovekove prirode. Naroitu ljubav oseao je prema slikama razaranja (strvina i roj
muva koji oblee nad njom, bataljon crva to kao gusta orba teku niz trule otpatke, od godinjih
doba najvie voli kraj jeseni i zimu, zato to oni obavljaju njegovu mrtvu duu maglovitim zastorom. To
su teke misli o vlastitom bezumlju, ali odler ne poziva oveanstvo da krene tim istim putem, ve
naprotiv, poziva sve prijatelje sveta, neba i ljudi da odbace tu knjigu gadosti, nepristojnih orgija i tuge.
Njegova je poezija kao neka vrsta ispovedaonice sopstvene due, ali on se ne kaje jer veruje da kajanje ne
moe da iskupi greh time svest o sopstvenoj poronosti posstaje jo tea. Izlaz je samo jedan, a to je smrt,
nova i nepoznata.
U retkim trenutcima, kad se pesnik sputao iz sfere svog bolesnog stanja u oblast realnih interesovanja,
nastale su njegove najbolje pesme; Bodler tada nastupa kao pravi realista, propovednik humanosti i
kritiar poroka. Lutajui ulicama Pariza,on je nauio da voli poniene i ugnjetene to je itava galerija
likova izvuenihiz jazbina razvrata iz radionica i drugih stanita bede i jada. Bodler razmiljao o njihovim
patnjama, gleda ih kako se bledi i pogureni teturaju ulicama i brane za svaki njihov nesiguran korak.
Njegova boleiva oseajna dua uje sve vapaje i uzdahe i to dopiru iz najzabitijih delova velikog grada.
Radnici i prostitutke, porodilje i samrtnici, nesrenici svih slojeva i zanimanja, svi paenici lebde pred
njegovim oima, on ali mravu i bledu siroad, tui za onima koji ikada neezagrliti dragu porodicu,
2

razmilja o putnicima i arkoj pustinji, i o zarobljenicima i palima i mnogim drugim Bodler, meutim,
nije samo pesnik nevolja oveanstva koje pati on je i kritiar egoizma i poroka. U trenucima svetlog i
svesnog odnosa prema ivotu on ne samo da lije suze nad ovekovim patnjama ve mu postaju jasni i
uzroci pod kojima nastaju te patnje, on vidi njihove zaetnike i onda slika poroka, razvrata i izapaavanja
ovekove prirode nije vie samo uteha zasienog oveka koji trai nova uzbuenja te slike postaju
ozbiljna i tuna satira. Pesniku izgleda kao da je svet ogrezao u venom grehu (prvi greh je doneo
uroeno zlo u oveku, a civilizacija podrazumeva oslobaanje od tog prvog reha-ssuprotno Rusou koji
afirmie prirodu kao izvor istote i nevinosti). Naporedo sa paenicima i sirotinjom, Bodler prikazuje i
onu drugu prefinjenu stranu svakodnevnog gradskog ivota kao i likove drugih poronih i sebinih ljudi
tvrdica koji misli na tri daske to su mu potrebne za oev mrtvaki sanduk, dok mu je otac jo iv,
rastrojeni kicoi i razni drugi zlosrenici. Ponekad se oduevljavanje i kritika poroka tako skladno slivaju
u Bodlerovim stihovima, da se jadeva moe raspoznati gde prestaje jedna a poinje drugo.Bodler esto
zloin zaodeva privlanom formom, ali svaki normalan um u takvim slikama vidi tunom strano
upoznavanje. Ponekad se Bodler javlja i u ulozi religiozno verujueg oveka (ali uvek afirmie smrt, a ne
ivot), a ponekad religiozno oseanje ustupa mesto estetskom (lepota kao najvee blago, jedini put koji
vodi do ideala, u bezgranino i nepoznato).Ali na kraju krajeva njegova nemirna dua niim ne moe
potpuno da se zadovolji i vraa se svome okuanom spasonosnom sredstvu-iluziji i transu.
Cvee zla
Ovu zbirku pesama Bodler je pripremao itavih deset godina da bi je konano izdao 1857.godine iste
godine kada i Flober-svoju Gospou Bovari. Oba ova dela zavrila su na sudu, pod optubom da se u
njima prikazuju lascivne i nemoralne scene.Uz kauciju Bodler biva puten iz zatvora, ali uz delo da iz
svojezbirke istrgne neke pesme (njih est: Nakit, Preveseloj, Leti, Lezbos, Proklete ene (sa motivima iz
grke mitologije) i Preobraaj vampira). Osim, zbirke Cvee zla, Bodler je napisao i nekoliko eseja
koji se posthumno objavljuju (1868) Vetaki rajevi, Romantika umetnost, izbirkupesama u prozi
Pariski splin. Sama zbirka, Cvee zla, imala je tri izdanja, poslednje iz 1868.godine.
Bodler je jedan od najznaajnijih pesnika koji je popularisao Edgara Allana Poa (u svojoj poeziji je pisao
njemu).Od Poa je Bodler preuzeo elemente gatske mistike (koji vode poreklo jo iz srednje vekovne
knjievnosti, mraan i zloslutan pejza koji u itaocu budi jezu i strah), shvatanje sebe kao ukletog
pesnikai Poovu koncentraciju poezije (pesma kao jasno osmiljena celina sa jasnim poetkom i
krajem).Tako je i Bodlerova zbirka strogo odreene kompozicije, smiljena kao jedinstvena celina (slino
kao Patrorkii. Kanconijer iromantiarske zbirke pesama) na poetku je neka uvodna programska pesma
a zatim slede sve druge koje se smislom jedna na drugu nadovezuju. U svojoj poeziji Bodler je pokuao
da sledi matematiku laiku (otuda i toliko pridavanje vanosti brojevima). Po kompoziciji, Cvee zla je
jedna od najsloenijih zbirki u istoriji knjievnosti.Sadri ciklusa pesama iji je smisaoni raspored
uslovljen zajednikim motivima. Prvi cikljus je Splin i ideol u njemu Bodler pokree teme koje se tiu
lino njega i pitanja pesnikovog mesta u svetu (usponi i padovi umetnika).Sam naziv ciklusa ukazuje na
njegove osnovne motive (splin je upotrebljen u negativnom kontekstu u znaenju uiolosti i
potitenosti), sadri oko pedeset pesama. Drugi ciklus je Pariske slike, koji ima esnaest pesama, a
motivisan je pokuajem pesnika da pobegne od amotinje i od samog sebe u iskuenja velegrada.U ovom
ciklusu dominira pejza modernog grada (kasnije vodei u poeziji XIX i XX veka). Trei ciklus,Vino
predstavlja pesnikov beg od: vetake rajeve alkohol i opijate. Ostali ciklus pobunjeniki: Cvee zla
(opisi razvrata i razliitih telesnihuivanja, estetika runog Pobuna i Smrt(Bodler daje novu viziju
ssmrti-smrt kao neto novo i nepoznato, mogunost da se pobegne iz ivota). Francuski kritiar Albert
Tibode kae da je prvi naslov zbirke treba da bude. Lino (paralela sa Aligijwrijevom Boanstvenom
komedijom, lino kao etvrti nivo zagrobnog sveta, mesto bez radosti i bez bola, bez ikakvih emocija,
mesto izmeu Boga i Satane, gde vlada mir i spokojstvo, a gde bi trebalo da Bodlerovi ljubavnici i
3

siromasi). Cela zbirka sugerie na mutovanje oveka kroz ivot i smrt,to je alegorijska slika pesnikovog
ivotnog puta, gde svaki ciklus predstavlja est etapa Bodlerovog ivota.
Osnovni motivi su: poimanje dobra i zla (sukob idealizma i satanizma), slino romantiarskoj lirici, ali uz
izvesnu relativizaciju zla, izlet u irealno (enja za smru kao za neim to je nepoznato i novo), estetika
runog (mada Bodler ne insistira na doslovnom slikanju greha i propadanja, ve u tome pokuava da
pronae ono to je lepo i dobro), shvatanje da je ovek, to je primitivniji, vie sklon zlu, priroda oveka
ini grenim, a civilizacija ga oslobaa greha (npr.lepe su nakinurene ene, nego one prirodno lepe)
suprotno poetici sentimetalizma (Ruso) i romantizma.
Pored toga to je izmenilo sazvuje francuskog romantiarskog stiha (pisano je u lirskomdvanaestercu).
Cvee zla obeleava novu vrednost u razvoju celokupne svetske poezije.To vie nije lirika u onom smislu
koji su joj davali romantiari, to je novo iskustvo izraeno novim sredstvima, gradska umetnost koja se
vie ne tui od vreve i zalazi u najmranije kutove graanskog drutva, koja svoje nadahnue crpeiz
sopstvene svakodnevnice, otkrivajui sklonost ka naturalizmu Bodler konvencionalni stih osveava i
preobraava u reenini tok, unosei u izraz racionalistiku tanost, jasnou i jednostavnost, skoro
matematiju simetriju.
Bodlerova poezija je sva u krajnostima u dvosmislenosti oseanja u neprestanom razdiranju izmeu
fizikog i duhovnog u suprotnosti uasa pred ivotom i tenje na smrti. Teme pobune i bekstva proistiu
iz romantiarskog naslea, ali su tek u Bodlerovoj poeziji stekle svoju potpunu traginu meru. Ljubavni
ili narkotiki putevi samo su nain da se izae iz splina i da se dosegne do apsolutnog, do smrti. Zato se u
Bodleru moe videti nastavlja onih elemenata romantizma koji dotle jo nisu dospeli do svoje potpune
potvrde. Njegova zbirka je teak protest protiv drutva u kome je sve protivrenom ssvaka vrednost
izopaena njegova shvatanje o ljudskoj bedi i nepravdi pribliava Bodlera vie romantizmu nego
realizmu svaki bol, pa i njegov sopstveni, postojao je, svetski bol. A opet njegovo relativno ponaanje
kategorije zla, afirmacija gradskog ivota i estetika runog, potpuno ga odvajaju od prethodne
romantiarske tradicije i svrstavaju meu prve pesnike moderne poezije.
itaocu neka vrsta programske pesme, sublinacija itave Bodlerove poetike, njetova vienja ovekovog
ivotnog puta. Pesnik se obraa itaocu koji je kao i on sam dvolian i licemeran, koji se krije iza svoje
nemoi i koji je razvrstan.Ali pesnik zna da njega niko ne razume, pa ni italac kome se obraa. Pesnikov
stav prema ivotu je krajnje negativan ovek stalno ide ka grehu i paklu i tu mu ne moe pomoi podlo
kajanje jer iskupljenja nema. Za razliku od romantiarske idealizacije, Bodlerov ovek je razvratnik, a
ena drolja, oni pokuavaju da pronau slast tamo gde je vie nema (cedimo slasti nedoputene snano
kao na ranu staru) i hrle ka smrti i grehu. Pesmom dominiraju slike propadanja i pomamnih zveri gamad,
smradne tiine, crvi, akali, korpije, zmije pesnik ih upotrebljava kao simbol za amotinjui porok.
Blagoslov prva pesma ciklusa. Splin i ideal, inspirisana pesnikovom borbom sa majkom povodom
njegovih knjievnih planova naslov je mraan umesto da dobije majin blagoslov, pesnik tui to ona
proklinje njegovo roenje naziva ga: nakazom runom bijednim izdankom). Ali pesnika ipak titi
nevidljivi aneo, jer je on boiji izaslanik na zemlji (religiozni motivi u pesmi). Prezir prema majci miri
se na sve druge ene razvratnice i bludnice (on voli njihovu vetaku lepotu, nakinurene i izvetaene
ene) ni one ne razumeju njegov uzvieni poziv pesnika, ali on e zaslueno dobiti mesto kraj venooga
boga koji zna da ceni trud i vrlinu. Pesmom dominira nekoliko motiva: neshvaenost, usamljenost i
amotinja umetnost, telesna ljubav, mesto pesnika u svetu, suoavanje sa samim sobom i beg od grube
realnosti.
Albatros- delimino autobiografska pesma. Bodlera su majka i ouh poslali na putovanje u Indiju
1841.godine, za kaznu to se posvaao sa ouhom (mladi pesnik je tada dobio amar koji je primio kao
neizbrisivu uvredu). Albatros je jedna od uspomena sa tog putovanja. Sudbina muene ptice u pesniku
izaziva gorko seanje na vlastito ponienje, pad albatrosa simbolizuje njegov vlastiti pad. i ptica i pesnik
su istrgnuti iz svog prirodnog okruenja, baeni na zemlju, albatrosova krila imaju istuteinu kao i
pesnikov, greh zbog koga on ne moe da se uklopi u svoju sredinu.
4

Uzajamnosti-pesma u obliku soneta (etriaesterac dva katrena dve tercine), sadri postavke Bodlerove
poetike simboli, sinestezija, alelija rei (od razloenih elemenata stvaraju se nove celine), muzikalnost i
slikovitost, univerzalne analogije (povezivanje vizuelnih i zvunih efekata).
Himinalepati- estetsko oseanje dominira pesmomlepota je jedino i najvee blago, jedini put koji vodi
do ideala, u bezgranino i nepoznato. Moralna i religiozna pitanja, potisnuta su u drugi plan pesnika se ne
tie ni Bog ni Satona, dok god lepota, ta svilooka vila uini svet manje odvratnim.
Nakit- pesma afirmie Bodlerov dendizan ljubav prema svemu to je nakinureno i izvetaeno.
Pesnikova razvratnica nagizdana i nakiena lei na divanu, eljna da zadovolji svoje raspoljene strasti.
Opisuje se njeno golo telo (ruke, noge, bedra,trbuh i grudi, ti grozdovi slatki) i uivanje u telesnom
sladostatku.
Balkon-pesnik se sea nekadanje sree i traga za njom, pokuavajui da oivi stare uspomene. Zalazak
sunca i ruiasta boja veeri bude asocijacije na staruljubav, poljpce bez kraja i vene zakletve. Voljena
ena je i sestra, i majka i razvratna i uzviena.
Vino ubice-pesma, vetakim rajevima, o pijanstvu i grehovima koji iz njega slede. Lirski subjekt je
ubica ubio je svoju enu surnuvi je u bunar, a na to ga je naterala kobna mo a alkohola. Ipak i posle
tog zloinakog ina on je jedva eka da pone ponovo da pije i da tako ugui i ono malo grie savesti to
gaa mui. Njenu vie ni do ega nije stalo pa mu je svejedno da li e iveti.
Odricanje sv.Petra-pesma sa biblijskim motivima, jedna od najsmelijih u zbirci.Gospod je tiranin naim
kletvama groznim uspavljuje, on se smejao ak i kad je Isus stradao na krstu. Bodler odrie postojanje
Boga i naglaava da je Isusovo stradanje bilo uzaludno zato je u pravu sveti Petar to ga se odrekao.
Pesnik ne veruje ni u ovaj ni u onaj ivot.
Labud-pesma posveena Viktoru Igoru sa motivima iz grke mitologije i svakodnevnog pariskog
ivota (stvaranje simulativne percepcije prikazivanje davnih dogaaja ali u sadanjem vremenu). Jedan
labud (nalik labudu o kome je pevao Ovidije, ali u novom kontekstu) jedva hoda gradskim ulicama u
potrazi za vodom on udi za jezerom i kiom i kupa se u sivom prahu pesnik daje sliku Pariza koji je u
izgradnji i kao suprotnost, prizor belog labuda koji se kupa u praini, stalno muen enjom Grku
Andromahu, Hektorovu majku prikazuje kao suprotnost sluaju crnkinji koja gazi po blatu i sanja svoju
daleku Afriku. Pesnik ali sve bedne i ucveljene, sve udovice, gladnu siroad mornare na puini, na sve
poraene ivotom i gorkom sudbinom.
Muenica meu ogledalima, plakatima i arenim slikama lei le ene, njena glava, ukraena dragim
kamenjem, lei na stoiu, na nozi joj je ostala ruuasta arapa (simbol poroka) njeno nago telo asocira
na greh i bestidnu ljubav, na paklene zanosei poljupce otrovne.
Litanija Sataniforma istonog porekla karakteristina za crkveno pajanje, obavezno sadri himnini
deo.Bodler paradira ovaj umetniki oblik on neizaziva Boga,nego zlog anela, Satanu, da se smiluje
njegovoj bedi (jer dolazi vreme Satane koji se uspravlja sve jaikritika drutvom, uopte, sveta koji je
sav ogrezao u greh i porok).Cinini pesnik upuuje avolumolitvu da ga primi k sebi, jer je i sam grean.
Putovanjeposlednja pesma u zbirci.Pesnik je shvatio kako je ovaj svet mali i imitovan,ovek celog
ivota urno hrli napred, eljan novosti i saznanja (da pronae spokoj juri poput lude), njegova je dua
kao brod koji se iznenada nasuka na obalu, kao skitnica s blatnim stopama.
Sanja zaneseno raj blistave sree,
omaijan vidi sjaj Jerusalima,
kada spazi umez u svetlosti svee.
Putnici sa brda (simbol ljudske due) priaju ta su videli sone strane ivota, sjajne vatre zvezda
bogatstvo gradova pejzaa, vidika nemoe u sebi tajnu nedostinu onoga to sluaj oblacima slika. To
je svet sjajan idealan, bez enje i nemira ali i u njemu ima robinja, irina pijanaca i podlaca,jer je svet
veno takav. Pesnik se za trenutak razmilja, ali onda ipak krene u taj iracionalni svet smrti, jer kako nije
savren, bar je i nepoznat.
Make ve u prvoj strofi make se dovode u vezu sa dvema linostima ljubavnicima arki i
mudracima, pa se onda ta slika dalje razvija u nekoliko pravaca. Make su sline ostarelim ljubavnicima i
5

naunicima (debele su i tihe, provode vreme u dosadi i amotinji, mrane su i sanjare u samoi).Pesma se
razvija kroz metafore i metomije (poreenje po slinosti, dok je antologijska metnimija poreenje po
suprotnosti), obuhvata prostorni, vremenski, vizuelni i taktini plan.Specifina je fragmentornost pesme
(poinje optom predstavom i makama, a zavrava se spissom sjaja njihovih zenica).Dominiraju motivi
amotinje i potitenosti ali pesnik ide i dalje izraava svoj odnos prema stvarnosti, tradiciji, mitologiji i
iracionalnosti.

Volt Vitien Vlati trave

Na izvestan nain, Vitmen je bio knjievno istorijski zapostavljen, iz razloga to je on ameriki pesnik.
Svoj prvi uticaj ostvario je tek posle ssmrti. esto je prevoen kod Rusa i Francuza, ogrroman uticaj
imao je na Majakovskog i duge avangardne pesnike, kod nas na Rastka Petrovia i Radeta Dramica.
Vitmen je roen 1819.godine kao sin jednog drvodelje, esto je menjao zanimanja,bio je ak i novinar
(izvetavao je o umetnikim i politikim deavanjima, kao vatreni oboavalac Linkohna).Imao je
uzbuddljiv ljubavni ivot (verovatno je bio homoseksualac)i bio je sklon da se drui s neobinim ljudima,
o emu svedoi i njegova poezija. Puno je putovao po Americi, za vreme graanskog rata radio je kao
bolniar i bio je vatreni borac za ljudska prava.Pisao je recensije o sebi kao nekome koje izuzetan i
uzvien,i time je nagovestio svoje pesnike sklonosti. Bio je pretplaen na sve engleske asopise toga
doba i upuen u pesnike radove amerikih autora. Bosforda (tvorac ideje o novom sagledavanju prirode)
i Emersona. Dao je sebi ulogu mesije-celim biem se zalagao za demokratiju i ravnopravnost ljudi. Bio
je tipian ameriki pesnik (ak su i flora i fauna i toponji u njegovoj poeziji vezani za aneriki
kontinent).
Ono to Vitmena posebno istie i to mu obezbeuje status univerzalnog svetskog pesnika jeste osobina
njegove poezije da se obraa svima i govori za sve to takvim pesnikim jezikom koji je svima
jednostavan i lakorazumljiv. Nijedan drugi aneriki pesnik (Elmot, Vilijams,Emili Dikisnon,Po) nije
posedovao takvu vrstu univerzalnosti i sveobuhvatnost.Pevanje za njega nadilazi granice puke
knjievnosti., njegova je poezija, vrhunska nenost prema egzistenciji koja ne poznaje diskriminacije, za
njega je sve to postoji u prirodi podjednako vana, on istie isstinsku jedinstvenost svake stvari i pojave.
U Vitmenovom svetu, ovek nema nikakav povlaeni poloaj, ak i kad njega ne bi bilo, bilo koji oblik
ivota svejedno bi bio dovoljan i jednako uzvien. On nije ljubavni pesnik u klasinom smislu, nego
mistino veruje i intelektualno i duhovno, da je ljubav osnovno i objedinjujue naelo celog svemira,
jedinstvokoje proima itav univerzum. U njegovom pesnitvu dominantan je motiv kretanja tu nema
mirovanja, sve se negde kree i odnekud dolazi, da je se niz brzih pokreta, opaanja, nagomilanih utisaka
i opaanja, stihovi u kojima se munjevitom brzinom slika nie za slikom.Vitmenov stih je slobodan stih,
koji nije ogranien metrikim kalupom ili rimom, esta upotreba paralelizama pomae pesniku u
ostvarivanju namere smenjivanja ivih i brzih prizora, to stvara utisak dinaminosti i rasprskavanja
slika.Takav stih prepoznatljiv jo u Biblijiveoma je jednostavan i razumljiv, a stvara odreenu
muzikalnost i zvuni efekat.Vitmenova poezija je zapravo ritizirana proza (Elmot),jer njegov stih ima
epska obeleja, tei narativnosti i uproavanju pojednostavljivanju. Takva prozanizacija lirike (ak i
interpukcija ukazuje na to da je stih samo deo reenice, jer se svaki stih zavrava zarezom, a taka se
pojavljuje samo na kraju strofe) ukida razliku izmeu svakodnevnog i pesnikog govora nema one
uzvienosti karakteristine za raniju poeziju, ukida se ono to je pesnika i ono to to nije, sve postaje
jedinstveno i jednostavno. Vitmenova tehnika pisanja je novinarska kratak jednoznaan izraz, oigledan
i jednostavan, metaforistinost koja je razumljiva i koja skoro nikad ne prelazi u simbolinost, mnotvo
slika, praenih nabrajanjima i detaljnim opissima, koje se sve slivaju u jednu objedinjujuu sliku.
6

Vitmenova poezija je moderna i kao i Bodlerova, proizala je iz romantiarske tradicije (kultmate i


pesnike imagnacije, pejza. Ona nudi simbolizaciju prirode i oveka, teei da to realistinije prikae
njihovu sutinu mistifikaciju i metafizinost. Kao i Bodler, i Vitmen u prvi plan istie individdualnost
oveka i opisuje gradsku sredinu iz koje se ta indiviaualnost crpi. Ali, iako oba pesnika opisuju gradski
ivot, njihov pristup toj temi je razliit. Bodler se buni i negoduje protiv uiolog i grenog gradskog
ivota, a Vitimen pie o usponu svih oblasti civilizacije industrije, nauke i drutvenog ureeenja
demokratije. To su realistiki elementi Vitmenove poezije (za njega je veoma bitno romantiko polazite
ali i tenja da se prikau savremena dostigunua predmetnog, realnog sveta, parobrodi, fabrike,
automobili i sl.). U svoju poeziju on unosi autobiografske podatke, tako da se ne moe povui jasna
granica izmeu njegove poezije i ivota (kao kod romantiarskih pesnika), iz romantizma je nasleena i
naglaena individualnost, isticanje vlastitog ja(u nekim pesmama pesnik se tui na to to je neshvaen).
Optimistiki pie o prirodi (pantezaam), pokuava da u prirodu pronikne do njene sutine da objasni
stvarnu stvarnost i prirodu prikae kao objedinjujuu silu (kao Gete ili Po). Pesnik je obdareni pojedinac
(prorok, propovednik) koji treba da otkrije tu sutinu i da je prenese dalje.
Poimanje demokratije je kod Vitmena veoma blisko komunistikom pokretu svi ljudi na svetu su
jednaki i ravnopravni.Ali ta masa nije neka neizdiferencirana gomila, nego ogroman broj individualnih
jedinki koje zajedno deluju u pravcu jednog demokratskog oseanja. Samo masa u kojoj je svaka jedinka
svesna same sebe i svog mesta unutar tog poretka moe za sebe traiti mesto unutar te celine. Otuda i
simbolika naslova Valti trave - trava je masa, oveanstva, a ona ne raste samo u busenovima (nacije)
nego i u pojedinanim vlatima (individue). Vitmen je ba takvim naslovom hteo da istakne tu
jedinstvenost svake stvari unutar ogromnog poretka, svemira, na kojoj njegova poezija insistira.
Prelazak bruklinskom skelom pesma je prepuna pesnikih slika i simbola pri emu se sve pojedinane
slike stapaju u jednu: mistiko jedinstveno to proima celo oveanstvom sav svemir.
Prelazak skele od Bruklina do Menhetna simbolie ovekovo putovanje kroz ivot a reka je simbol
vremena skela ujedinjuje na jednom mestu i u isto vreme mnogo razliitih ljudi, uzdie iznad vremena i
prostora oni postaju kao jedno bie.Gubi se granica izmeu prolosti, sadanjosti i budunosti i ostvaruje
se univerzalno jedinstvo svih ljudi.
Kad jorgovan je poslednji put cvetao u dvoritu pesma inastala povodom smrti predsednika Linkolna
(ubijanje 1885.god.). Jorgovan, koji u prolee uvek ponovo cveta, simbol je neutivosti ivota i dela,
zvezde povratnika, predsednika Linkolna. Kao svoj dar za pogrebni venac pesnik odlama grancicu
jorgovana, simbol venog prolea. Uskrsa i uskrsnua. Pojavljuje se i pustinjski oraz, tiina koja
simbolie spiritualnost, pesnik se poistoveuje sa pticom, jer su oboje, pesnici.Zvucima i ritmom se
doarava Linkolnova posmrtna povorka i pesnikova tuga za mrtvim predsednikom, dok ptica svojom
pesmom prati to tuno oseanje. Ipak, elepija se zavrava nadom u venost i verom u radost ivota.
Obinoj prostitutki u pesmi je kao Isus koji, kao Spasitelj, prihvata sve ljude, pa i prostitutke. On joj
dolazi (kao to Gospod dolazi Mariji), predstavlja se i zakazuje joj sastanak, a onda odlazi sa znaajnim
pogledom
jednoj lokomotivi u zimi pesnik se zaista obraa lokomotivi kao nekakvom ivom biu,
divei se njenoj savrenosti. Ona je uoklopu, a srce joj divlje i potresno kuca, tokovi joj blistavo trepere
ona je primer svega to je savreno. Pesma je u obliku ode, bazira se na pesnikovim vizuelnim i
zvunim opaanjima (ritam stiha kao da prati kloparanje lokomotive). Pesnik je naziva lepoticom
razjarenog grla
Pesma o meni pesma prikazuje pesnikove mistiko putovanje (ulazak u mistiko stanje,
buenje bia, proiavanje bia, provetljenje, sjedinjenje u veri i ljubavi, izlazak iz mistikog stanja.
Pesnikova ja luta kroz vreme u prostoru u raznim istorijskim i mitskim personifikacijama, slavei
veno obnovljive cikluse raanja i smrti. Asonanca i amiteracija su osnovna sredstva ritike i zvukovne
organizacije stiha.

Rilke izbor iz poezije

Rajner Maria Rilke, austrijsko-nemaki liriar jedan je od prvih evropskih modernih pesnika, roen
1875.godine u Pragu. kolovao se vojnim, trgovakim i graaanskim kolama.Studije filozofije, istorije
umetnosti i prava upisivao je u Pragu. Minhenu i Berlinu. Godine1896. napustio je Prag i otada, bez
stalnog boravita, iveo je u Nemakoj, a kasnije u Francuskoj, Italiji i vajcarskoj. Zbirke koje je
objavio do 1900.god.ostale su uglavnom neprimeene. Nakon odlaska iz Praga Rilke se upoznaje s
vodeim nemakim pismima svoga vremena i eni se s jednom poznatom nemakom slikarkom i
vajarkom. Tih godina izlaze mu zbirke Slikovnica i Satnica koje ga napokon ukljuuju u krug
najuglednijih nemakih pesnika toga doba. Godine 1907. izlazi prvi deo zbirke. Nove pesme, a godinu
dana kasnije i drugi.Godine 1910.izdaje Zapise Malte Brin,svoje naj poznatije prozno delo.Godine
1912. boravei u jednom dvorcu u Devinu kraj Trsta, zapoinje rad na ciklusu. Devinske elegije, na
kojima e raditi sve do 1922.godine. U meuvremenu pie pesme koje ne objavljuje u zbirkama, prevodi,
putuje, druguje sa evropskom umetnikom i drutvenom elitom. Nakon zavretka Elegija,u vrlo
kratkom roku pie zbirku Soneti Orfeju,Godine 1921. nastanjuje se u jednom dvorcu u vajcarskoj.
Prevodi, a zatim i lino upoznanje Pola Valerija. Uz njegovu podrku 1924.god.poinje pisati na
francuskom. Krajem 1926.godine umire u jednom vajcarskom sanatorijumu, oboleo od leukemije.
Rilke je inspiraciju naao u kosmopolitskom esteticizmu. On je pokuavao da se iz ivota povue u sebe,
da bude nezavisan od svega osim od Lepoga, da ivi samo zasvoju umetnost. On je bio rtva, svog
ideala,njegov ivot je bio duga borba da iz sebe iscedi svaku kap poezije. Radi toga je izdravao duge
mesece melanhonine usamljenosti i nenagraenog truda. Svoj ivot je organizovao da bude pesnik. Nije
pripadao ni jednoj grupi i nije uestvovao u savremenim pokretima.On je reprezentativna pojava svoga
doba jer je najveniji njegov pesnik koji je kao jedino merilo svoje iluzije priznavao esteticizam leto je
bilo njegov jedini cilj. Njegova pesnika karijera moe se posmatrati kao niz pokuaja da se da puni izraz
senzibilitetu, da se prenese u trajan oblik sve to je oseao. Njegova karijera je gotovo komentar
simbolizma zbog toga to je on sa romantizma preao na esteticizam, a sa esteticizma na jednu posebnu
vrstu misticizma.Svoju energiju troio je na druge vrste poezije, da bi se na kraju potpuno okrenuo
simbolizmu(pod uticajem slikara Radena i pesnika Pola Valerija). Vera u umetnost i lepotu postale su
osnovne Rilkeove preokupacije u poeziji.
Rilkeova rana poezija pripada poslednjem talasu romantizma.Ona izraava pesnikove, enje, njegove
nedozvoljene elje i sladunjave strasti (poricanje razuma, isticanje enje, elja za neim izvan bia,
verovanje da je poezija jedna vrsta sna).To je poezija melodina dirljiva senzitivna, verna neostvarenim
enjama mladosti, ali suvie daleka od ivota. Sa zbirokom nove pesme menja se Rilkeova poezija to
je sada objektivnija, iskrenija, manje lina i manje intimna lirika. Smer ove poezije u velikoj meri je bio
odreen divljenjem za Rodena, koji je verovao da umetnost mora slediti prirodu. Rodenova skultura,
uticala je na Rilkea tako to je on poeleo da svoje pesme uini njoj slinim samodovoljne, savreno
doterane i sadrajno bogate. Zbirka Nove pesme bila je rezultat tog procesa pisana je drugaijom
pesnikom koncentracijom nego ranije zbirke, pesme su ivlje i vizuelnije (jer stihovi nisu prosto
oseanje, ve iskustva).Rilke je prekinuo sa verovanjem da se poezija bavi oseanjima, i postao je
striljivi, pasivni esteta koji eka da mu interesije same dou i oblikuju pesmu.On nastoji da svoja
8

mnogobrojna pesnika iskustva preobrazi u neto nezavisno ipotpuno, neto to je samo sebi dovoljno i
to se moe razumeti bez pozivanja pa pesnikov ivot, misao ili oseanja. eleo je da poezija vie ne
bude lina i subjektivna, kao ranije, nego samodovoljna i potpuna kao remek delo likovnih umetnosti.
Ovakva Rilkeova namera podsea na Malorneovu koncepciju idealne pesme kao neeg apsolutnog i
slobodnog od svakih privatnih sklonosti njenog tvorca. Rilke je uspeo da u svojoj poeziji pomiri elemente
romantiarske i moderne lirike (imoginativnost pesama i njihova nezavisnost od bilo kakvih subjektivnih
elemenata). Dok su drugi pesnici objedinjavajui princip nalazili u religiji, moralu ili istini. Rilke ga je
nalazio u traganju za interesijama i u nadi da se one mogu pretvoriti u poeziju. On je umetnost kao takvu
uinio izvorom svoje inspiracije.
Treu fazu u Rilekovom stvaralatvu predstavlja njegovo najvee i najorginalnije delo. Devinske elegije
(1912-1922).Objektivnost, traganje za inpresijama, jednostavnost izlaganja sada su potpuno iezli.
Umesto njih nalazimo duboko linu, simbolinu, teku poeziju, nerimovanu i nemetriku. Rilkeov
imaginativni ivot poeo je da postoji sam za sebe i da biva predmet njegovog interesovanja. Pojave vie
nemaju nikakve vanosti, osim kao deo njega samog. Usamljen po prirodi i iz navike. Rilke je stvorio
filozofiju samoe, koja je takoe bila i filozofija umetnosti. U Elegijama Rilke je vrlo originalno i
obuhvatno postavio problem ljudske egzistencije, i to tako da se prevoenjem njegove lirske misaonosti
na jezik opstraktnog miljenja dobijaju spoznajni rezultati priblini s uvidima moderne filozofije ivota.
Fundamentalne analitike,antrologije. Kao te filozofije, i Rilkeovo pesnitvo polazi od shvatanja o
optoj kritinosti ljudske egzistencije. Toj injenici u Elegijama se suprotstavlja u figurama anela,
lutke, deteta, mravaca i ivotinje, ideal autentinog, otvorenog postojanja. U devetoj elegiji se isti ideal
premeta u ljudski prostor i utelotvoruje u slici oveka koji je svestan kratkotrajnosti, ali i neopozivosti
svoje egzistencije.Najvei broj elefija napisan je u slobodnom stihu, sadi dugake pasuse u kojima
preovlauje sumoran ton, nema rime, strofa niti pravilnog ritma. To nije tiho meditiranje autora, nego
nervozna, uzbuena, diskuzivna misao u kojoj veliku ulogu igra senzibilitet.ini se da se pesnik
odrekao verovanja u spoljanji svet i da ga je zamenio sistem u kome ne postoji nita drugo sem senzacija
koje postoje u duhu. U zbirci postoji delimino jedinstvo stila, raspoloenja i teme najavljene u Prvoj
elegiji javljaju se i kasnije npr. Strah od anela obuhvaene su mnoge varijacije raspoloenja i
imaginativne misli pesnila. Elegije obeleavaju jedno poglavlje duhovne istorije, svedoe o
specifinom duhovnom sklonu autora i predstavljaju proizvod neobine i izuzetne misli. One su
svedoanstvo o pesnikovim upornim nastojanjima da bude pesnik, o njegovim naporima da savlada svoju
mistraciju da nae odgovor na privatne probleme. Pored toga Elegije su i poezija o svim ljudima koji se
bore i koji su obuzeti sumljom i potienou.
Prve dve elegije pevaju o anelima simbolima inspiracije, snage, harmonije i potpunosti, tajanstvenim
silama koje imaju mo da zainju i stvaraju. Sline su su anelima i ivotinje (ije je ivot ritmian i
postojan), deca i ljubavnici (deca ive u sadanjosti, u nekoj vrsti bezvremenosti jer ih ne zanima
budunost, njihovo spokojstvo naruavaju samo odrasli, koji s njima izvode kojekakve akrobacije. Idealni
ljubavnici su oni iz atikog doba, a ne modernog moderni ivot donosi sumnju i gubitak samopouzdanja,
za razliku od atike sigurnosti i oseanja snaga). Heroji se, takoe pribliavaju pesnikovom
idealuharmoninosti i postojanosti oni su odluni i samouvereni, u potpunoj su harmoniji sa ivotom.
Anelima, herojima deci i ljubavnicima, Rilke suprostavlja obini ivot. Najvei broj ellegija bavi se
njime njegovom nesreama, njegovim nepotpunosti i neizvesnosti. Opte pesnikovo oseanje je
melonholija. U Petoj elegiji ivot je prikazan kao akrobatska predstava, u kojoj su izvoai rtve svoje
nikad zadovoljne volje. Takvi ljudi nemaju pravu sudbinu,pa je i njihova smrt beznaajna. Unutranji
nesklad izmeu idealnog i stvarnog odlika je celog ljudskog rada, pa i samog pesnika Rilkeova poezija je
dvosmislena, jer je on ljudski rad posmatrao i tumaio kroz sebe. Sudovi koje donosi o drugima, njegovo
saaljenje ili prezir za njih, odraz su onoga to je oseao o sebi.Dete ljubavnik, ivotinja razliiti su
simboli njegovih elja. ak i heroj, toliko drugaiji od neodlunog, podeljenog pesnika, predstavlja viziju
njega samog kakav bi eleo da je i kakvim se ponekad oseao. Ova duboko ispovedna poezija prevazilazi
svoje izvore i postaje simbolina za ivot, jer pesnik svoje borbe smatra karakteristinim za ljudsko
9

stanje i predlae reenje koje je njemu dobro posluilo i koje treba da poslui u izleenju slinih nevolja u
tuim srcima zlo ivota lei u njegovoj nepotpunosti. Ali ipak,poslednje elegije su pune nade i utehe, ton
i poruka se menjaju.Oseanje ispraznosti zamenjuje afirmacija Divno je biti na zemlji. U devetoj elegiji
raspoloenje samopouzdanja zavrava se tonom velike nade, a u desetoj se nudi konano reenje
problema i paradoksa.Od ironije, poraza, oajanja pesnik se okree veselom poverenju.ovek je zaista
stvorenje krajnosti, rastrzano izmeu protivnih sudbina, i iz toga proizilazi veliki deo njegove
besplodnosti. Ali iza toga postoji razum. U univerzumu je sve ispravno, i oni koji dovoljno misle jasno e
to shvatiti.Reenje koje Rilke predlae obraa se i srcu i intelektu, a odnosi se na Preobraenje i smrt.
Duh preobraava ono to mu je dao spoljanji svet i ini ga mnogo vrednijim u unutranjem duhovnom
svetu.Za Rilkea je vaan unutranji svet, i on pretpostavlja da njega moe svako imati. Svojoj koncepciji
preobraenja on je dodao koncepciju smrti. Deseta elegija, u svoj svojoj alegorijskoj sloenosti,prihvata
mnoge ranije motive i prua Jevanelje smrti. Smrt nije unitenje, ve samoprevazilaenje, nain da se
upozna iva, podsticajna snaga bola, mrtvi nisu umrli, nego su samo preli u ire sfere ivota, u nova i
bogatija iskustva.Rilke je slavio jer je verovao da e u njoj pronai ono to je propustio u ivotu i da e
mu podrku pruiti sile koje su mu se dotad javljale na mahove i iji je dolazak bio neizvestan.
Zbirka Soneti Orfejunastala je u neverovatnoj i inspirativnojbujici Rilkeovoj, kada je zavravao
poslednje elegije. U sloenom rasporedu rima, bogatstvu melodije, nepogreivoj ivahnosti i sjaju ovi
soneti predstavljaju pravu antitezu elegijama. Nije udo to je Rilke kasnije zahtevao da se te dve knjige
moraju uzimati zajedno, poto daju njegovu dvostruku viziju ivota.Elegije govore otuzi i smrti, soneti o
radosti, ton elegije je tualjka, a ton soneta-slavljenje. Soneti su pesme o pesmi i duhu pesme. Dok su se
elegije od misli o pesnikovoj inspiraciji pribliavale kultu smrti, sonete je jedna smrt inspirisala na kult
pesme. Soneti su napisani u spomen devojke kojoj se Rilke duboko divi i od misli o njenoj smrti kreu se
ka potovanju ivota, svega onog to je ispoljavala kad je bila iva. U Orfeju, pevau koji uzalud
pokuava da svoju draganu dozove iz mrtvih, Rilke je naao simbol za sebe. Ali ono to njega zanima
nije pokuaj da vrati Edridiku, nego nosilaka uloga velikog pesnika u kome izgleda, govori sama
Priroda. Duh pesme prisutan je i u Orfeju i u pesniku, ima korene iu ivotu i usmrti. Pesma je vana, jer
je trajna sila usvetu promenljivih pojava. Ona nije ni elja niti traenje neega to se konano dobije,
nego prosto Postojanje. Trajnost koju umetnik prua, snaga sa kojom dolazi inspiracija, obogaenje
linosti koje ona donosi dokaz su da pesma nije nita drugo do stvarnost, jedino pravo postojanje, ono
to daje bog. Pesma je tiha, i tajanstvena, ona je apsolutna i postoji sama po sebi, ne moe se objasniti jer
je boanska. Duh soneta je radost preobraenja,preobraenje je pesnikov zadatak. Ono to pesnik
preobrazi dobija novi metofiziki ivot, a mitinacija je tako snana da ona moe ne samo obogaivati,
nego ak stvarati ni iz ega. U sonetima Rilke pokazuje ta mu je znaila poezija, ta je dobio od nje i
emu se nadao za nju. Dominantno raspoloenje je radost. Ono dopunjava bol i strah elegija dok elegije
otkrivaju njegove muke i borbe kad nije stvarao poeziju, soneti govore o njegovoj radosti kad jeste. U
sonetima je njegovo verovanje u prostraniji svet smrti ustupilo mesto neem jo prostranijem, shemi koja
obuhvata i ivot i smrt jer sve to je vano jeste duh pesme koji pripada oboma. Kao Valeri, Rilke je u
stvaralakoj radosti poezije otkrio neto udesno i jednstveno. Ali, za raliku od Valerija, on ju je digao do
izuzetnog i sredinjeg mesta, njome tumaio ivot i smatrao da samo ona daje vanost svemu. Za njega
poezija nije bila jedna meu ostalim aktivnostima nego sutinska sila. Pesma je bila koren njegovog bia,
sredstvo njegovih mistikih uzbuenja, osnova njegove filozofije. Ono to je otkrivao usebi primenjivao
je i na duge.On je oliavao ideal poezije koja oivljuje i uva od propasti.
*Eva (iz zbirke Nove pesme)
Eva je zapravo statua u artru, prema kojoj je pesnik pun potovanja i divljenja. Lepota statue je oarala
pesnika i on opisuje ono to vidi. Svoje radosno uivanje u statun pesnik prevazilazi zapaanjem
raspoloenja koje je skultpora inspirisala za tako velianstveno delo. Putem svog pesnikog sagledavanja,
pesnik ulazi u srednjoekovni svet i na njegovom temelju stvara neto potpuno novo. Njegovim
10

tumaenjem Eva postaje olienje nevinosti i ljupkosti, materinstva i supruanstva, olienje koje deluje
direktno na oseanja. Ona je moda bila takva za srednji vek. Rilke je bar tako vidi i prikazuje.
Trea elegija (iz zbirke Devinske elegije)
Ljubavnici se posmaraju sa sumnjom i podozrevanjem. Pesma ima psihoonalitiki karakter glavna tema
je da se u mladiu, kad se zaljubi, bude mrne predake elje. Njegova drgana mora da se bori protiv ovih
sila,zla, koje su oduvek postojale u dui njegovog ljubavnika, a koje su sa dolaskom ljubavi njime
potpuno zavladale. Pesnik pokazuje kako je sloeno uenje ljubavi. Ono to lii na ljubav prema jednoj
eni u stvari je buenje nepoznatih udnji u krvi. Zadatak ene je da zatiti svog ljubavnika od njih, da ga
vodi neno i pouzdano. Rilke pokazuje koliko je, u stvari, ljubav daleko od idealnog, anelskog stanja.
Ona izgleda samodovoljna i potpuna, ali je nesigurna i zasnovana na osnovama o kojima nita ne znamo.
*Jednorog (iz zbirke Soneti Orfeju)
Pesnik je oaran pojavom legendarnog jednoroga, slika njegovog susreta jednim svecem. Mada pesnik
zna da je ova ivotinja samo stvar imaginacije, on ipak slikovito opisuje njen fiziki izgled i
iznenaenost sveca kad je ugleda (rog od bele kosti, blistavo krzno, ruiasta gubica, beli zubi).Svetac
nestaje, a jednorog ostaje kao primer ta moe da uini verovanje. Jednorog je stvorenje ljubavi i vere.
Ali ovako pesniki stvoren, postaje deo unutranjeg ivota, simbolita poezija moe da ini.

Breton Manifest nadrealizma


Mnogi autori smatraju nadrealizam najobuhvatnijom estetskom revolucijom XX veka. i zaista, bilo je to
ponovno dovoenje, mate na prestoneka vrsta, posle i svetskog rata, ogromnog, dijalektikog vraanja
romantizmu. Meutim, zahtevi nadrealizma bili su mnogo iri od svake estetske preorjentacije: kad se
spozna irina njegovog prodora u sve kutove individualnog i drutvenog ivota oveka, onda je
nadrealizam najbolje nazvati kulturnom revolucijom.
Nadrealizam je ono jedno stanje duha u revoltu, opseno i radikalno odbacivanje dotadanjih
civilizacijskih obkika i sadrina, naina ivota i umetnikog stvaranja, dotadnjih ideala, koji su u ratu
pokazali svu dotrajalost i ispraznost. Nadrealizam je predstavljao krah reima koji mu je u stanju da svoju
snagu obuzdava drugaije nego time da se njom slui za unitavanje oveka, to je i krah elite koja je u
svim zemljama odobravala sveopti pokolj i dovijala se kako da ga uini trajnijim, krah umetnosti, koja
postaje pogodna samo za pruanje komuflae, i knjievnosti pretvorene u obian dodatak izvetaju
ratita. Sve opti krah civilizacije koja se okrenula protiv same sebe. Na piscima toga doba rat je ostavio
dubok trag, iz njega su izlazili zgaeni, nisu hteli da imaju vie ita zajedniko sa civilizacijom koja je
izgubila smisao postojanja, a raddikalni nihilizam kojim su nadahnuti ne prostire se samo na umetnost,
nego i na sve manifestacije te civilizacije.
Nadrealizam se nastavio na dodaizam, koji je bio svetski pokretan roen za vreme rata u vajcarskoj, kao
pokuaj negacije njegovih pokretakih snaga i ideala, a sam se mono proirio po Evropi i imao ogranke i
uticaje skoro na svim kontinentima . Dadaizam je bio besprimeran pokuaj ruenjasvih tradicionalnih
vrednosti. No i pored sprega sa dodaizam, nadrealizam se u Francuskoj nadovezuje na odreenim
prednadrealizam i nastavlja kao novu konstrukciju posle sverazorne dodaistike destrukcije i doslednog
samounitenja.
Prednadrealizam (1919-1924), ma kako u izrazu nov pokret, razliit od prethodnih, nije samorodan, nego
se u povoljnoj izmenjenoj drutvenoj klimi posle rata razvio kao naslednik skrivenihili odbacivanih
tokova francuske i evropske misli i umetnikog izraza. Meu nadrealistikim preteama nalaze se neki
11

predstavnici engleskog predramatizma, nemaki romantizam, odreeni vidovi i linosti francuskog


romantizma (manje poznatiromantiari, akultizam Igoove poezije). Direktnog uticaja napokret ali su
Rembo, kao i Latreamon, ije delo i adrealizam pronalazi 1918.god.spoznavi u njemu velikideo svojih
ambicija. Rembova vizuelna halucinacija, deregulisanje svih ula (sinestezija), interesovanje za
neispitane delove svesti, drutveni nekonfornizam i neobinost ivota, Lotreomanova zagonetost, lirska
silovitost neobinim termini crni humor, zahteva da poeziju ubudue, stvaraju svi a ne jedan bili su
preodreeni da se upletu u niti nove poetske teorije. Markis de sad je sredinja figura nadrealistikog
interesovanja (uzdizanje elje i apsolutnim drutvenim antikonformizam zahtev da se potpuno raskinu
lanci koje nameu porodica, moral, religija).Bodlerovsko zlo kao dijalektiki pokreta oseajnosti,
saglasja umetnosti i sveta, apolineravsko svoenje umetnosti na svakodnevnicu tabula rasa dodaizma i
oktobarska revolucija, kao simbol unitavanja dotadanjeg drutva i oveka, odbacivanje ranijeg naina
ivota i miljenja, i destrukcija izraza doveli su do posleratne nadrealistike eksplozije, a onda
postepenog prodora pokreta u mnoge sfere ovekovog ivota i stvaranja.
Marksov zahtev za izmenom sveta i Rembov za izmenom ivota nadrealizam je pokuao uiniti svojima
i boriti se za njihova ostvarenje pararelno, ne izneveravajui nijedan. Zahtev za izmenom ivota vodio
je do novih shvatanja individue. Na planu nadrealizam se vezuje za psihoanalizu i Frojda proirujui
svoja saznanja o psihi oveka i kompleksnosti ovekovog bia, te zasnivajui na tome nove ivotne
stavove, nadrealizam je posebno iskoristio pojam podsvesnog, shvativi svaki automatizam te pojave, kao
i prepriavanje i spoznavanje sadrine i poruke snova, kao i nain iskazivanja i osloboenja podsvesnog.
Glavni nosioci pokreta (1924.) bili su teoretiar pokreta pesnik i prozni pisac Andre Breton, psenik nove
ljubavi Pol Elijar prozni pisac, pesnik, teoretiar i kasnije romanopisac Luj Aroge Filip Supo, Robert
Desnos, otac dodaizma Tristan Cara,ak Prever i mnogi drugi koji su uestvovali u intenzivnom
kolektivnom istraivakom ivotu ovog pokreta. Uz njih treba pomenuti vei broj slikara, od kojih su se
mnogi oprobali i kao pisci, kao to su i pesnici izraavali svoju podsvest i vizuelnim iskazima Andre
Mason, Savlador Dali, Luis Bunjuel.
U skladu sa meunarodnim kretanjima posle i svetskog rata, pokret se vrlo brzo drutveno opredelio
(Marakanska kriza 1925.
traktat Revolucija presvega i uvek), smatrajui se i drutveno
revolucionarnim. Glavne krize pokreta deavae se ba zbog te dileme mogu li se i na koji nain uskladiti
poetski i drutveni aktivitet, promena individue i transformacija drutva, razliiti, mada paralelni tokovi
nadrealistikog angaovanja.
Preonadrealistika delatnost pokreta u velikoj meri se odrava u asopisu. Literaturakoji izlazi sa
zastojima od 1919. do 1924. Bretenovi teorijski lanci objavljenu literaturom direktno pripremaju
manifest pokreta.
Bretonov, Manifest nadrealizma pojavljuje se oktobra 1924.godine nadreolisti se tada i zvanino
konstituiu u pokret, preuzevi kao ime Apolinerov termin iz predgovora pozorinom komadu
Tirezijasova dojka. Manifest definie nadrealistiku delatnost kao ist psihiki automatizam kojim se
pokuava izraziti, bilo pismeno, bilo usmeno, ili nama koji drugi nain, stvarno funkcionisanje misli.
Diktat misli u odsustvu svake kontrole razuma, izvan svake estetske ili moralne preokupacije.
Nadrealizam poiva na verovanju u vie stvarnost izvesnih oblika asocijacija, u svemoena u slobodnu
igru misli. Grupa nadrealista otvara Biro za nadrealistika istraivanja i zapoinje objavljivanje asopisa
Nadrealisti;ka revolucija(11924-1929). Mladi buntovnici, pesnici, i slikari kosmopolitikog
opredeljenja zapoinju veoma plodnu, zanimljivu i neobinu, eksperimentalnu, ludu i mladalaku
aktivnost, iji je cilj ispitivanje mogunosti oveka,traganje za njegovim primerenijim, osloboenim
likom, a nikako stvaranje jedne nove umetnosti. No, krajnji rezultat pobune ove intelektualne graanske
omladine bie ipak umetniki, ali tek u vreme kad i istorija napravi svoj zaokret i dovede na scenu
apasnost od novog rata i sam svetski sukob.
Nadrealistika revolucija jedan je od najmarkantnijih poetskih intelektualnih ia kolektivnog
stvaralatva francuske knjievnosti izmeu dva rata, a najpresudnija u istoriji nadrealistikog pokreta.
Breton e u njemu objavljivati Nadrealizam i slikarstvo,delove Nae, Aragon znaajni Traktat o
12

stiluElijar, Desios i mnogi drugi, beleenje snova, poeme, vane interne i javne ankete o samoubistvu, o
seksualnosti, o ljubavi. Sveske su protkane nadrealistikim izjavama, traktatima, stavovima povodom
drutvenih politikih dogaaja, izjavama, obraunima sa neprihvatljivim dranjem pojedinaca i grupa.
Ispunjavajui herojski period nadrealizma. Nadrealistike revolucije jedna je od njegovih odrednica i
najbolje slui njegovom definisanju. Ona izraava jedan pokret baziran na eksperimentu, antidigonatski,
antikulturni, aantiracionalni,antiumetniki i koji je svoje snage upotrebio za obradu senzibiliteta jednog
novog od predratnog razdoblja suprotnog vremena.
Aktivnost asopisa, meutim, puna je dilema. Najvanije je pitanje ta je bitno u aktivnosti koja se vodi,
kakav je odnos nadrealizma i drutvene revolucije, ta nadrealiti kao intelektualci mogu uiniti za
revoluciju. Odgovor donosi sledei asopis pokreta.
Nadrealizam uslubi revolucije (1930-1933). Ve poslednji broj Nadrealistike revolucije(1929)
donosi. Drugi manifest nadrealizma ija je glavna preokupacija pokuaj konkretnog usklaenja
nadrealizma i zahteva njegovog drutvenog angaovanja,kao i njegovo postavljanje na baze dijalektikog
materijalizma. Pokret je smatrao da time doprinosi svom pravilnijem odreivanju u vremenu krize
kapitalistikog sistema i drugaije malorizacije drutvenih snaga Drugi manifest nadrealizma
razraunao se sa onim lanovima koji vie nisu bili za kolektivnu aktivnost i disciplinu pokreta. Sa svoje
strane,ali izuzetno otro napadaju Bretona, krajem 1932.pokret nputa jedna od njegovih glavnih linosti.
Luj Argon,koji se opredeljuje za ostanak u Komunistikoj partiji Francuske, pada staljinistike
orijentacije, i za socijalistiki realizam u svom knjievnom delu 1938.godine to ini i Pol Elijar.
Drutvena aktivnost nadrealizma tada nije vie obavezno povezana sa dijalektikom sutinom njegovog
stava i njegovim umetnikim ispoljenjem, poezija i politika razdvolili su se.
Sledei asopis u kome e se nadrealisti izraavati, koji nee vie biti
samo njihov,poznati luksuzni Minataur (1933.-11938) nee, kao izrazito i samo umetniki, donositi
nadrealistike drutvene traktate i stavove, i gajie samo jednu putanju nadrealizma. Pokret e se od tada
sve vie obavljati sam sobom, u vremenu pribliavanja naovog rata knjievnost, prevenstveno prozna,
poee da izraava drugaije direktnije angaovane stavove.
Na asopis. Nadrealizam u slubi revolucije do 1933.god. odigrao je svoju ulogu. U njemu je Dali
razradio novi metod i racionalne spoznaje,paranaiko-kritiku metodu koja je dala nova obeleja
nadrealistikom slikarstvu. Taj period karakterie znaajna poetska saradnja Bretona i Elujasana
simulaciji osnovnih stanja poremeene svesti, Breton tada objavljuje veinu svojih proznih dela.
Nadrealizam zavrava svoju meuratnu kolektivnu delatnost u punom sjaju nadrealistike izlobe
1938.godine u Parizu. Breton za vreme rata odlazi u SAD, gde nastavlja svoju nadrealistikuaktivnost i
objavljuje. Prolegamene za trei manifest nadrealizma ili ne 1942.godine. Posle rata situacija u
Francuskoj se bitno menja, nadrealistiki pokret se, istina, obnavlja, ali nema vie presudnog uticaja na
francusku knjievnost. Njegovi intelektualni stavovi ponovo su se uli tek posle egzistencijalizma, posle
ratnog doba i doba hladnog rata, u nekim aspektima novog romana, novog pozorita strukturalizma, u
likovvnom izrazu postiodealizma iji su predstavnici postali svetski poznati.
Nadrealizam je pokazao mogunost zajednikog stvaranja i vanosti jedne drutvene atmosfere po
stvaralatvo. Razradio je poeziju grada (i u poeziji i u prozi) i njegovih neobinosti, neobinih sluajnosti
koje su se uplele u moderan ivot, opevao je jedinstvom i meuzavisnost telesne i duhovne ljubavi na
dotad nepoznat nain. Pevao je enskim vrednostima univerzuma, izmeao je knjievne anrove, uveo
poezijuu sve postojee, bez tematske i jezike diskriminacije na poetsko i nepoetsko, doprineo usponu
eklektinog eseja kao anra karakteristinog za XX vek.Stvorio je novu estetiku, koja je pokuala da
integralnije izrazi oveka i njegovu, na nov nain osvetljenu, psihu. Bio je to spoj racionalnog i
iracionalnog, sa stalnim zahtevom za njihovim ukljuenjem u dijalektiki materijalizam. Hrabro je
pokuao da fantastino i nemogue odvede u dijalektiki mogue, i pri tome se ostvrtao prema
odreenom ezaterizmu, elhemiji, akultizmu, privuen ivopisnou njihovog duha i metoda, ali ipak
odbacujui do kraja njihovu ideologijui filozofiju.
13

U psihologiji, poavi od Frojda, nadrealizam je nastojao da ide dalje od njega, pribliavajui se


modernoj parapsihologiji (svemo elje,tajne i nepoznanice koje ova nauka istrauje). U knjievnosti, on
svoje glavne rezultate ostvaruje u promeni jezika u smislu ruenja rigidnih formi prethodnih epoha. Davi
svu vanost rei, oslobodivi govor u slobodnoj igri rei i reeninih sklopova, on je jezik pripremio za
modernu lingvistiku revolizaciju, u kojoj je jezik postao izraz svih znaenjskih sistema, svih mogunosti
komunikacije i emitovanja smislenih znakova.
U slikarstvu, kinematografiji, novom pozorinom izrazu, primenjenim umetnostima, svakodnevnom
ivotu (oblik izloga, plakata, postera, dizajn), nainu ivljenju ljudskih odnosa, oblicima ponaanja i
oblaenja imaoje svoje uticaje, neposredne i posredne produetke. Moderna poezija i moderni likovi
duguju mu neke od svojih bitnih odrednica.
Moda od svega najtrajnije ostaje da zrai stav optimistikog pokuaja premoavanja traginog ponora
izmeu oveka i kosmosa,na bazi date, pa ipak nedovoljno poznate ovekove sudbine, ali moda i u
traganju za mogunostima prekoraenja nekih od tih datosti, koje se nekad, u budunosti, mogu
ispostaviti i kao nesudbinske.
Godine 1916. uesnikik i svetskog rata, 20-godinji vojnik, inae student medicine, Andre Breton
premeten je na svoj zahtev u Francuski vojni neuropsihijatrijski centar u Sen Dizjeu, gde se susree sa
poremeajima psihe, sa ludilom, a onda i sa praksom i teorijom tadanje psihijatrije i psihologije, kojima
se oduevljava. Iz knjiga poznatog neuropsihijatra, doktora Babinskog, Breton se posredno upoznaje sa
Frajdovom psihoanalizom, iji metod slobodnih asocijacija pokuava da primeni na obolelim
vojnicima. Neto kasnije premestie se u drugu bolnicu, u servis doktora Babinskog, tvorca sindroma
Babinski, iji trenutak nastajanja opisuje kraj prvog Manifesta nadrealizma.
Dotle mladi ovek, koji je pokuao da pie stihove, pa onda bio zahvaen ratom, u vojnoj bolnici u Natu
ve bio doiveo najpresudnije prijateljstvo svog ivota, susret sa akom Vaeom, mladiem koji e
nestati odmah posle rata, verovatno u samoubistvu, jednom iz serije koji e obeleiti nadealizam.Na
planu ivotnih stavova, bespotednih i destruktivnih kriterijuma svih vrednosti, koje e Breton preneti u
nadrealizam. Vaeov uticaj pokazae se kao odluujui. Ona beskorisnost svega, teatralna i bez radosti,
ono posirdno isticanje humora kao mistrumentoza nuno suzbijanje graanskog, duha ozbiljnosti
dovoenje u pitanje knjievnosti i umetnosti i negativan odgovor na sve dotadanje oblike, ak i za
Remboa, sve je to Vae ovo. On je taj koji je zamislio najjednostavniji ndrealistiki in kao izlaenje
na ulicu sa revolverom u ruci i pucanje u gomilu, to e Breton sshvatiti kao simbol neprihvatanja
drutva. Dotadanji pesniki oetnik pod uticajem simbolizma. Malarnea i Valerija, Breton Vaeu
duguje to nije postao preozbiljan i pomtezni umetnik rei.
Govorei o udesnim susretima svog ivota (Nai) Breton poinje i svoj susret Remboovom poezijom,
do kojeg je dolo jo 1914.god. Ba zahvaljujui koordinaciji koja se uspostavila izmeu trostrukog
presudnog susreta sa linou aka Vaea, poezijom Remboa i Frojdovom psihoanalizom Breton
postaje pesnik rata i smrti.Ludila i crne poezije. U njegovom formiranju naroito na ideju o automatizmu
podsvesti, uestvuju i velika prijateljstva (sa Latreamonom i njegovim zahtevom za kolektivnom
pristupanou poezije poeziju e stvarti svi, a ne jedansa Apalinerom,Supoom, Aragonom i
Elijarom).
Breton sudelujeu dodaistikom pokretu kada se ovaj 1920 god., sa Tristanom Carom na elu, doseljava u
Pariz. Pre toga osnovao je Literaturu, koja postaje organ dodaizma pa ga se onda odrie i nastavlja
prednadrealistiku delatnost Breton uspeva da oko sebe okupi mlade istomiljenike i organizuje seanse
automatskog govorenja, budnih snova, medijuma za istraivanje podsvesnog. Od samog oetka, on vodi
pesnike i slikare u traganju za novim izrazom. Breton se pokazuje kao jedan od intelektualnih magneta
svoga vremena preuzee voenje asopisa Nadealistika revolucija revolucija kad mu se uini da
stvarima treba dati vrst tok, prvi spoznaje materiju paralelnog drutvenog angaovanja, iz prkosa
buroaziji, upisuje se u Komunistiku partiju Francuske.
Breton paralelno vodi mnoge aktivnosti, individualne i kolektivne, koje se uzajamno odreuju. Trudio se
da sam sebe to bolje upozna i zato je tumaio ta mu se deava, privuen susretima, komicidencijama
14

ivota, objektivnim sluajem udesnimm. A to, udesno je najee vezano za ljubav. Breton jeovek
udesnog susreta, strasti, ljubavi, lude ljubavi.On razrauje pojam udesnog, koji energino odbacuje
svaku religijsku uslovljenost, i najee ga na ivotnom planu, dovodi u vezu sa objektivnim sluajem
izrazom nunog susreta i unutranje, podsvesne elje, zapravo susretom i ukrtanjem subjektivnog i
objektivnog. udesno ima posebnu ulugu na estetskom planu: sve to je udesno lepo je i samo je
udesno lepo.
Knjievni anrovi su izmeani, ponekad je teko razdvojiti pojedine delatnosti. Ipak Bretonovu
poetskudelatnost predstavljaju Magnetna polja, izraz otlrivanja automatizma, iza koga dolazi epoha
snova i teorijska razgrada pred nadrealizma, objavljena u asopisu Literatura, a skupljena u knjizi
Izgubljeni koraci. Tu se svojim dogaanjima upliu pesme izzbirke Svetle zemlje. Breton je ovek
zemlje svetlosti zemljeudesno treba otkrivati uzemaljskom ivotu.
Manifest nadrealizma (1924) predstavlja zbir celokupnog Bretonovog teorijskog grada, delimino
poetskog i ivotnog iskustva. ivotni dogaaji i zakljuci koji su u narednom periodu iz njih proizali na
linom planu, izraeni su od Nai (1928), Ludoj ljubavi(1937), Arkanu 17, Spojeni sudovi u
skladu sa Drugim manifestom nadrealizma pokuali su da na svim planovima to tenje usklade
nadrealizam sa dijalektikim materijalizmom, traei komunikaciju izmeu sna, ljubavi i revolucije.
Teoriju nadrealizma na drugoj strani, predstavlja praenje slikarstva od samog poetka, od Izgubljenih
koraka, preko manifesta,Nadrealizam i slikarstvo, likovne geneze i perspektive nadrealizma, i brojinih
napisa do kraja ivota.
Do smrtiBreton, i posle raspada prvobitnog nadrealistikog jezgra, uvek dri na okupu neku grupu
mladih koji se pozivaju na nadrealistiku teoriju. U samoj je prirodi nadrealistikog nadahnua da pokua
da bude kolektivno ostvarivano. U velikom broju dela Breton opisuje imaginarni zamak mentalno
mesto u kome se, izdvojeno od uticaja, odvija eksperiment kolektivnog duhovnog stvaralatva.
Poten, nepotkupljiv, nepokolebljiv do opsesije, samostalan i siromaan do kraja ivota, Breton je ovek
vernosti, ushienja, psihe, koncentracije snaga, udnje za totalnou, beskonanog prihvatanja onoga to
ga je jednom privuklo. Dubok ali i naivan u svojoj veri,dogmatian kad treba da dokae vlastita
neoboriva uverenja, Breton je uvek bio onajkoji je ukazivao na tei put, na ua vrata, nelagodniji prolaz,
iza koga su se otvarali pejzai srca i uma, psihe i kosmosa,udesnog kao oveku dostupnog, koji vraaju
veru u oveka, u mogunosti knjievnosti kao njegovog takvog izraza i trajno o opinjavaju i zrae.
Manifest nadrealizma
Ovo Bretonovo teorijsko delo definie nadrealistiku delatnost kao podsticanje istog psihikog
automatizma ija je ambicija da izrazi pravu misao, izvan estetske ili moralne kontrole, a preko pisanog,
usmenog ili bilo kog drugog tehnikog iskaza. Manifest izraava veru u viu stvarnost asocijativnih
oblika ivota prevazilaenje suprotnosti kao spojenih sudova realisti, kao krajnosti koje se dodiruju. Asocijativna vezivanja u
nadrealistikoj slici vode ka univerzalnim analogijama (ukidanje prostorne i vremenske dimenzije).
oveku su na raspolaganju mogunosti za njegovu sutinsku spoznaju Manifest tu u prvom redu, istie
detinjstvo inagmaciju, slobodu duha, ludilo, san, ljubav, poeziju (poeziju svih vrsta izraza, tako da se
moe govoriti, na primer o likovnoj poeziji). Sva stanja, doba, mogunosti psihe, izabrana su u funkciji te
samospoznaje, kao sredstvo za borbru sa buroaskom stvarnou koja redukuje oveka, sa njenim
zapadnjakim racionalizom i pozitivizmom, koji su uinili da oveku svedenom na drutveni model
ostanu samo njegove prizemne mogunosti, bez iega udesnog. Breton, osuuje realizam, koji je
neprijateljski prema svakom duhovnom i moralnom poletu i koji je sainjen samo od osrednjosti, mrnje
i plitke samodovoljnosti. Sugerie se vanost ideje o privremeno nemoguem, koja je uslov svih
ovekovih osvojenja. Drutvo sve ini da sputa oveka, da ovaj izgubi udesne mogunosti s kojima je
roen i kojega, po Bretanu, i odreuju kao oveka. ovek treba sve da uini da antenama svoga duha
uhvati udesno. A udesno je sve ono to izgleda nemogue, na ivotnom ili estetskom planu, a ipak se
15

deava uprkos nemogunosti, i izraz je svega to negira pozitivistiki svedene, ukalupljene, uaurene
graanske mogunosti individue.
Iz knjievnosti koja je u oasnosti da bude takav svedeni izraz oveka, Breton, iznad svihradova i naina
iskaza, uzuzima poeziju. Pre prosuivanja dela, treba prosuditi oveka, od njega, od njegovog osnovnog
izbora i odabira samog sebe sve zavisi. udesno trai fundamentalni optimizam, mada on u nadrealizmu
ide paralelno sa odreenim pesmizmom, to proizilazi iz prevelikih zahteva koji stoje pred individuom.
Prihvativi poeziju, Breton se posebno ustreljuje na roman, osnovni produkt realizma, kao neautentian,
kao falsifikovanje ivota. Roman je postao privilegovan knjievni oblik na ijim se stranicama, pored
nitavnosti sitniavih opisa,nestavlja na kocku, ili smo pak prema ulogu ravnoduni, jer se izbegava da se
ovek I njegova sudbina doveduu pitanje. U principu je Breton protiv svog anegdotskog pripovedanja,
kome suprotstavlja poviene, znaenjske, autetine trenutke. Postoji samo jedan nain da se spasi roman,
jedan uslov, a to je da je roman izrazio udesno (a primeri za to mogu se nai u crnom romanu
engleskog predromantizma)
1919.godine Breton je doao na ideju da na sebe pokua primeniti psihoanalitiki nauk iz Sen Dizjea i
tako ostvariti automatski govor monolog kazivanja onoliko brzog koliko je to mogue, o kome
kritiki duh subjekta ne donosi nikakav sud, koji se, prema tome, ne optereuje nikakvim uzdravanjem i
koji bi bio onoliko tano koliko je to mogue govorena misao. Terapeutski Frajdov postupak postao je
tako mladom pesniku razoaranom u dotadanje pesnike postupke, granice i pravila novi udesan
nain pisanja.Ali poto nije bilo bitno da bi samo sebi postalo cilj, onda je cilj naen u izuavanju sebe i
svoje podsvesti, kao najbliih i na uvid datih uzoraka psihe i podsvesti oveka dopie. Cilj je postao
iskazati se, izraziti se, dozvoliti oveku da izae iz svoje koljke.Breton je odmah bio privuen
neobinou otkrivenog verbalnog tako i iz njega poinje graditi svoju novu estetiku. Izuavalac
ovekovih dubina, traie u tom izrazu odgovore svih njegovih tajni i priloge novoj nadrealistikoj
antrapologiji.
Recept automatskog pisanja Breton predlae svima koji hoe nadrealistiki da stvaraju da zaborave
vlastite i tue obdarenosti, inspiracije i sve to su nauili da pristanu da budu obini aparati
eksperimenta, da se izoluju od spoljanjih uticaja i opuste poput psihoanalitikih pacijenata, da se povere
toku koji e obavezno poeti iz njih da izbija i da te misli brzo zabelee. Jedina mogua greka je greka
panje, tj. ukljuivanje svesti i panje prema onome to je ve napisano ili prema spoljanjim iniocima.
U automatski tekst Breton, meutim, unosi interpukciju, a sinpaksu smatra prirodnom osobinom i
obelejem govorne misli, zapravo izraza podsvesti.
Tematski deo o nadrealistikoj slici jedan je od najvanijih u Manifestu. Upotrebljavajui, kao i drugde,
renik elektromagnetizma i beinog prenosa poruka, kao izuma vremena koji ga fasciniraju (a odravaju
Bretonove uverenje da postoje odreena elektromagnetska polja oveka).Breton definie nadrealistiku
sliku kao nepripremljeno, sluajno pribliavanje dva udaljena termina, koja u susretu stvaraju ok,
iznenaenje, elektrine varnice. to su termini u svakodnevnim govornim asocijacijama udaljeniji,
emacionaciji, intelektualni, estetski udar izazvan pribliavanjem i izjednaavanjem je vei, uinak
snaniji, a zadovoljstvo intenzivnije, nadrealistika slika nezaboravnija, udesnost ispoljenija. Slika je
lepa to je vie vremena potrebno da se prevede na svakodnevni jezik, zapravo to se due opire
uvrivanju u postojee.
Mogunosti slika i kombinacija su nenadmane, pa se tako nadrealistika slika na planu jezika
isspostavlja, kao oblik one imaginacije koju svako nosi u sebi kao krajnji oblik komparacije, pa metafore,
da bi se ulila u beskonanost analogije.
Zbog naina na koji je automatski tekst dobijen, on stvaraocu ni8im ne izgleda blizak, nego podjednako
stran kao i svakom drugom,pa ak izaziva podozrenje. Glavna mu je odluka visok stepen, neposredne
apsurdnosti, koja kad se u nju udubi, koja, kad se u nju udubi, kad joj se italac, u ponovljenim navratima
obraa, prestaje da bude apsurdnost i polako se pretvara u , neto prihvatljivije na svetu.Nemogunost
se pribliava oveku i postaje moguna, kao slika koja itaoca obogauje i neto mu ukazuje o novim
vizijama oveka.
16

Tako se stvara i proiruje i izvestan broj injenica nita manje objektivnih od onih koje je stvarno razum
ili priroda. Usvajanje ili tumaenje teksta ispostavlja se tako kod Bretona kao proces do koga se dolazi
naknadno, kod lucidnosti stupa na scenu i ima svoj trenutak, znaajan ali ne neposredno stvaralaki. Jo
je Rembo pisao da rasvetljenje dolazi kanije.
Tako je Breton, sa svoje strane, dospeo do osnovnog zahteva moderne umetnosti za rivalskim stvaranjem
naporednog sveta, za unutranjim modelom umetnikog dela, za samo ovekovim rezervatom duha.
Eliot Pusta zemlja
Prvi pesnik Amerike iEngleske u razdoblju izmeu dva rata, Eliot je u svojoj poeziji sjedinio specifinu
interpretaciju evropske pesnike tradicije (Dante, engleski metafiziari, francuski simbolisti), mitsku i
hriansku viziju, intelektualnu strast i modernistiki senzibilitet. Poput Dojsovog. Uliksa, njegova je
Pusta zemlja postala sredinji knjievni spomenik cele jedne ere.
Kad je 1910. godine magistrirao filozofiju na Harvardu, inilo se da je mladi Eliot predodreen za sjajnu
akademsku karijeru. Usledila je godina specijalizacije na Sorboni, asistentura na Harvardu i 1914
studentski boravak u Nemakoj koji je prekinuo Prvi svetski rat. Sklonivi se u Englesku, Elnot odluuje
da napusti filozofiju i posveti se poeziji 1927.godine i ostao je britanski dravljanin i lan engleske crkve
to je za njega bio sudbonosan prelaz s protestantske na anglo-kotaliku veru. U poetku knjievne
karijere radio je osam godina kao inovnik u jednoj Londonskoj banci, sve do 1925.godine kad se
zaposlio kao urednik u jednoj izdavakoj kui. Eliot je zabranio da mu se pie biografija, pa su neke
pojedinosti iz njegovog privatno ivota ostale nerazjanjene ili nepotvrene. Kritiari meutim veruju da
Pusta zemlja, koju je objavio 1922.godine sadri mnoge aluzije na njegov privatni ivot, brana kriza
1921.godine, enina bolest nerava, nervni slom od koga se leio. Iste godine kad je objavio. Pustu
zemljuEliot je osnovao kasnije vrlo uticajnu knjievnu reviju Kriterijum,koju je ureivao sve dok nije
prestala izlaziti jo Drugog svetskog rata. Tu je objavljivao svoje slavne eseje koji su mu doneli
reputaciju jednog od vodeih modernih kritiara. 30-ih i 40-ih godina. Eliot je bio na vrhuncu slave
neprikosnoven je kao pesnik i kritiar, prevoen na sve jezike sveta, popularan kao pozorini autor,
preplavljen poasnim doktoratima vodeih svetskih univerziteta. Godine 1948. dodeljena mu je Nobelova
nagrada za knjievnost.
Prvo delo mu je zbirka Prjfrok druge opservacije(1917). Pusta zemlja(1922) kulminacija je prve,
velike, crne i eruditske faze.Na putu prema konanom smirivanju u verskoj spoznaji i simbolistikoj
sintezi pesnikih elemenata najvanija su dela.Pepelica(1930)i etri kvarteta(1943). Osim brojnih
knjiga kritikih eseja, znaajni su i pesnike pesnike drame Ubistvo u katedrali(1935). Porodini
sastanak (1939) i Poziv na koktel(1950).
U svom pesnitvu Eliot je spojio tradiciju engleskih pesnika XVI veka i francuskih simbolista XIX veka.
On vodi poreklo od drugog ogranka simbolizna nego to je, npr.simbolizam stefana Malariea potie pre
od razgovorno-ironinog nego ozbiljno-estetskog smera simbolizma (uzori Korbijer i Laforg, autori
uzbudljivo-ironine, naivno-raskalane poezije). Eliotova poezija sadri i mnoga shvatanja koja je u
svojoj prozi zastupao Flober (okretanje prolosti i infernornost prema sadanjosti, oivljavanje varvarstva
paganskog sveta i herojske pobonosti ranog hrianina, karikiranje kukaviluka i mediokretetta
savremene francuske buroazije). Eliot, kao i Flober, na svakom koraku osea da je ljudski ivot sada
padao na prljav, i njega uznemiruje i ui saznanje da je nekada bilo drugaije. Najpotpuniji izraz te
Eliotove teme, emocionalne izgladnelosti nalazi se u njegovoj kasnijoj i odranoj pesmi nazvanoj Pusta
zemlja(1922),ije se objavljivanje posmatra kao granini kamen u modernoj engleskoj poeziji.
Pusta zemlja
Ova pesma je na itaoce uinila dvostruki utisak-jezikom i postupkom. Eliotov jezik je neverovatno
precizan i ist, a govor istovremeno iv i savremen. Na svoj nain ovaj je pesnik bio znaajan jeziki
17

revolucionar Vastitan na delima velikih uitelja da bude krajnje paljiv prema tanom znaenju i muno
kritian u izboru rei, on je stvarno stil koji je potpuno njegov i koji nikada ne prestaje da bude smisaon i
iv. Kao svi novi pesniki stilovi, i njegov stil eksperimentie zvukom jer autor specijalno bira rei ije je
znaenje vezano za njihov jasan i ist zvuk.Elliot se svojim reima sluio kao majstor sa potpunim
oseanjem za njihovu zvunost i vrednost kojuimaju za pesniki efekat.Eliot je razradio novu tehniku u
isto vreme lakonsku brzu i preciznu, da izrazi prelaenje misli u misao, preplitanje percepcije i refleksije.
Njegove se misli kreu vrlo brzo i neverovatnim preicama ne idu logikim fazama, ve onako kao to se
ive misli kreu ivim mozgovima.
Eliot je odgovarao duhu vremena i potome to je pisao poeziju izjavljenosti i nereda sumnje i mrnje.
Duh njegove,Puste zemlje ,njena dominantna misao, ton i raspoloenje koji njome vladaju proizvod
su nezadovoljstva postojeim uslovima i saznanja o njihovoj patentinoj oskudnosti.Eliot je delio
uverenje svojih savremenika da sa civilizacijom neto duboko nije u redu i da je ivot izgubio svoje staro
dostojanstvo i dra. Na istorijskom planu, pesma predstavlja reakciju na saznanje da novi svet verovatno
nee doneti poboljanje stvari, i da je rat u mnogim zemljama i delovima drutva stvorio nepopravljivu
pusto.
Pesma je posveena Ezri Paundu, kome Eliot u posvesti priznaje svoj dug i ispoljava svoju naklonost
prema novom postupku koji je otkrio kod Paunda. Paund je bio jedan od prvih pesnika engleskog jezika
ija je poezija, s jedne strane, nastojala da izrazi svest modernog oveka, a s druge strane da unese odjeke
iz prolosti, esto putem citata i tako naglasi suprotnost sa sumornom sadanou. Kad je u Pustoj
zemljinaumio da napie pesmu o nemoi i nedovoljnosti modernog sveta, Eliot je reio da mu je
potreban Paundov metod (fragmentarnost, nabijenost knjievnim citatima i aluzijama). Pusta zemlja je
teka pesma, iji predmet i glavnu nit nije lako odrediti, u njoj se upotrebljavaju novi raznovstni simboli i
ona je potpuno simbolina. Eliot je od Paunda preduzeo kroenje tuih citata, on aludira na 35 raznih
pisaca i prilagoava ih svojim potrebama i navodi pasae na est stranih jezika, ukljuujui i sanskrit.Od
Paunda je preuzeo i isprekidani razvojni postupak u kome nema jedinstvene motivacije nego je vaan
emocionalni niz, dejstvo koje ssimboli vre na itaoce oni redom kojim se pojavljuju. Neprekidni
nizprizora i slika, koji se meusobno stapaju i prividno nemaju logine veze, nosi nas iz jednog stanja u
drugo i pobuuje razliite emocije. Simboli u pesmi stvaraju duovna i oseajna stanja koja nisu jasna, i
koja bi izgubila svoj sutinski karakter da su odreenije prikazana. Eliotova snaga je takva da njegove
slike, skupljene sa tolikih izvora ive skoro potpuno nezavisnim ivotom i deluju i na one koji ne znaju
njihovo poreklo ili prvobitno znaenje.
Pusta zemlja ove pesme je simbol uzet iz lista o svetom Gralu to je pusta i nerodna zemlja kojom vlada
totentini kralj, u kojoj ne samo da usevi i nedozrevaju i ivotinje se ne mnoe, ve su i sami stanovnici
izgubili mo da raaju decu. To stanje se moe popraviti jedino odgovarajuim arobnim inom, koji
obino izvodi neko ko seksualnim odnosom prekida tu kobnu sterilnost. Eliotova pesma govori o
sprenoj zemlji kojoj je potrebno osveenje i novi ivot. Njena sterilnost, razume se, nije fizika nego
duhovna i njeno oseanje nemoi je kobna bolest due. Kroz celu pesmu prisutan je pesnikov uas od
vulgarnosti i stidljiva situacija prema obinom ivotu,, asketsko uzimanje pred seksualnim doivljajem i
oaj pri isuivanju izvora seksualne emocije, i posezanje za religioznom emocijom koja bi mogla da je
zameni.
e puste zemlje prikazana je preko raznih ambijenata i linosti. Jedan prizor nestaje u drugom prizoru,
jedna linost nestaje u drugoj, da bi najzad ostao samo jedan prizor i ne vie od tri linosti. Ambijenti i
linosti postoje u nekom duhovnom i imaginativnom stanju koje nije svojstveno svakodnevnom prostoru
i koje se moe odrediti jedino putem svoje sutinske prirode. Pesnik pola vremena provodi u stvarnom
svetu savremenog Londona, a pola vremena u divljini srednjovekovne legende. Strana sumornost velikih
modernih gradova, to je atmosfera u kojoj se Pusta zemlja deava. Tu se svuda osea prisustvo
bezimenih miliona koji vre uzaludne rutinske postupke na svojim radnim mestima, koji trae svoje due
u beskrajnom radu iji mi proizvodi nikada nee doneti profita ljudi ija su zadovoljstva tako prljava i
tako slabana da izgledaju skoro alosnija od njihovih bolova. Ta pusta zemlja je mesto ne samo pustoi,
18

ve i anarhije i sumnje.Prva scena pesme potie iz jednog legendarnog grada. Jezekilja, da bi se uskoro
pretvorila u ogroman moderan grad (slika enske spavae sobe, gde vetar zvidi ispod vrata, pusssta
jesenja Teizma, kanal iza plinare, prljavi daktilografski stan), a zatim se vraa svom prvobitnom obliku,
gde se tema bezvodne zemlje ponavlja i proiruje. Voda za kojom pesnik ezne u sumranoj pustinji
svoje mate treba da utoli duhovnu e koja ga mui u londonskom sutonu. Sve te naizgled razliite
scene u pesmi vidovi su iste jalovosti i osujeenosti, i to je osnovni motiv pesme.U razliitim
raspoloenjima pesnik prikazuje tu osnovnu situaciju, ponekad sa ironijom, ponekad sa dramskom
napetou, ponekad sa trapinom preneraenou i histerinom uasnutou.Takva raznolikost
raspoloenja u velikoj meri poveava znaaj i istinitost pesme.
Linosti se, kao i prizori, stapaju jedna u drugu. Iza njihovih razliitih pojava nalaze se glavne linosti
Gralovog rituala: Kralj ribara (simbol sterilnosti Zemlje). Spasilac (njegova je dunost da prekine
prokletstvo) i ena (sa njom Spasilac treba da prekine prokletstvo) Kralj ribara je toteitni posmatra, tim
oveka koji zna ta se deava, ali je nemoan da uini bilo ta to bi izmenilo situaciju. U vremenu krize
on samo sedi peca. Tokom itave pesme on se dri svoje uloge bespomonog oveka (u prvom delu vidi
gomislu mrtvaca koja prolazi Londonskim mostom i udi se njihovom broju u treem delu preuzima
znaajnu ulogu proroka Tiresije i sjedinjuje svojstva mukaraca i ena; u petom delu opet se zabavlja
svojom starom razonodom pecanjem). On je pasivna svest, koja sve razme i zna, ali je nesposobna da
uini bilo ta vano.Njegova kriza je, po Eliotu, kriza moderne due. Njegov ivot, koji je istovremeno i
ivot njegovog naroda, uasno je osiromaen, i potreban mu je izuzetan in koji e povratiti i njega i
njih.To obnavljanje je zadatak Spasioca, koji je u legendi o Pralu obino neki vitez, a kod Eliota on
dobija nova i neoekivana oblija. Njegovi likovi Spacioca simboli su razliitih postupaka i ideja pomou
kojih ljudi nastaje da obogate svoj ivot. U prvom delu njega vraara Clairvoyante upozorava na smrt od
vode. U drugom delu se javlja kao vojnik koji je neodreeno veran svojoj eni poto ga, ona vie uopte
ne privlai. Vien njenim oima i oima njene prijateljice, on predstavlja duboko nezadovoljstvo i
nedovoljnost i tipina je rtva sistema u kome je svetost braka izgubljena, a nije naeno nita drugo to bi
ga zamenilo. U treem delu Spasilac se javlja u novom obliku, kao bogati trgovac iz Smirne, a odmah
zatim prelazi u lik mladog inovnika, koji iz navike vodi ljubav sa daktilografkinjom i zadovoljava e
njenim mehanikim reagovanjem.U ovim Spasioevim likovima Eliot izraava dve vane preokupacije
svakodnevnog ivota, zaraivanje novca i voenje ljubavi, i pokazuje kako su obe prazne i
nezadovoljavajue.Meutim, postoji i drukiji Spasilac, Kraljuribara, kome je potreban, on se predstavlja
u privlanijem obliku kao Ferdinand, napuljski kraljevi iz ekspirove Bure.On je tuan mladi obuzet
milju o velikom gubitku; u treem delu alosti zbog oeve smrti sputava njegovu aktivnost i skoro ga
poistoveuje sa Kraljem ribara u njegovoj totentnoj dokonosti. Ali snovi koji mu ne daju mira preteu, i
on postaje simbol sanjalake nostalgije mladosti, enje za nein drugaijim od obinog ivota, ili
seanje na arobne trenutke koji su u bolnom neskladu sa svakodenvnim navikama. Takav Spasilac je
sasvim drugaiji od trgovca ili bankovnog inovnika.On doivljava trenutke imaginacije, estetskog
uivanja. Ali je ipak nesposoban za istinski napor obnove, jer je odseen od ivota i ivi meu snovima i
eljama. Spasilac ne uspeva i u etvrtom delu po njega dolazi ssmrt (Clairvoyante mu je rekla:Plaite se
smrti od vode, i proroanstvo se ispunilo).Trgovci i Ferdinand se stapaju u linost Feniana Flebasa,
koji je preokupiran novcem kao prvi i ima raomantinu mladost drugog. U slici mladia koji se udavio u
moru Eliot prikazuje onu krajnju taku do koje moe da doe dua izgubljena u praktinim i
neimaginativnim eljama. Flebasovo rukovodee naelo je dobitak i gubitak i ono ga unitava. Nije
sluajno to on strada ba od vode Pustoj zemlji je potrebna voda (simbol slobode, plodnosti i cvetanja
due), njoj je potrebno stvarno osveenje, a ne aktivnosti to gutaju one koji se njima bave. U Flebasovoj
smrti pokazana je nedovoljnost lanih spasilakih napora. Ni novac, ni obezvreena ljubav, niti kajanja
ne podiu vrednost ivota. Tu lekovi su bezuspeni, i u petom delu postaje jasno da Spasilac nije uspeo i
da posle njegove smrti situacija postaje jo gora. Pusta zemlja je i dalje pusta, i nije se dogodilo nita to
bi je izbavilo.
19

Na kraju postoje i ene, ili tanije reeno jedna ena koja poprima razna oblija zavisno od potreba
pesme i poloaja Spasioca.U prvom delu nagovetava se ta bi ona mogla biti, predmet gotovo idealne
ljubavi (kao Izolda iz Vangerove Tristan i Izolda- devojka sa yumbulima kao simbol povratka boga
plodnosi iji e kult spasti beskinu zemlju od sue). Ovom idealu Eliot suprotstavlja injenice kakve vidi
u razliitim vrstama ena. U drugom delu ena je Kleopatra ili Didona, koja ivi u sjaju meu dragim
kamenjem i mirisima i neprimetno se preobraava u neurotinu modernu enu koja u buci ispod vrata
uje nagovetaje zla. Zatim ona postaje ena iz radnike klase iji se mu vratio iz rata koja je toliko
zaokupljena svojim trivijalnim preokupacijama da potpuno prekida vezu s njim, pa njen ivot gubi svaki
smisao. Iz nje se pretvara u daktilografkinju koja zadovoljava poudu bankovnog inovnika i u tome
skoro i ne uiva.
Ton pesme se zatim produbljuje Pesma triju Teiznih keri sastoji se od tri pesme od kojih svaka ima
neta gorko, skoro tragino u svom nagovetavanju trulei , neuspeha i krivice. Prva tema je tuna
moderna pria o izgubljenoj nevinosti; druga prikazuje kako je ena neosetljiva na emocionalne reakcije
mukarca; trea je najsumornija, izraava oseanje poraza koje prati ravnodunu ljubav, novu vrstu
ponienja koje prihvata gubitak vrline, unienost ljudske sudbine.
Te razliite ene su vidovi jedne ene koja treba da pomogne Spaciocu da u pustoj zemlji prekine
prokletstvo impotencije.Ali njeni odnosi s njim uvek su promaaji, histerini, izjalovljeni, povrni ili
optereeni grehom. Udaljenost civilizacije slavljene u Pustoj zemlji od prirodnih ritmova prikazana je u
mranom kontrastu pomou antropoloke teme Vegetativni kultovi, sveanosti plodnosti s
odgovarajuom magijom predstavljaju usklaenost ljudske kulture s prirodnim okruenjem i izraavaju
izuzetan oseaj jedinstva ivota. U modernoj Pustoj zemlji, ljubavni in ne moe da donese duhovnu
obnovu seks je ovde sterilan ne stvara ivot i ispunjenje ve gaenje,duhovnu tromost i pitanja bez
odgovora. enja za vodom prisutna je u celoj pesmi (naroito se esto pominje reka.Temza) i mnogo
puta se nagovetava da je voda tu, ali oni kojima je potrebna ne uspevaju da vide koliko im je blizu.To
nagovetava da je preporod koji je svetu potreban blizak i moguan, ali je upotrebljen u pogrenom cilju
ili se preduzima u pogrenom duhu. Kao to Spasilac i ena uspevaju svom zadatku, tako i voda, koja bi
trebalo da tee i oivi pustuzemlju, igra drugaiju ulogu idobija Flebasa.
U poslednjem delu Eliot se vraa poetnoj temi i pria o suvoj zemlji koja je postala jo surovija i jo
podrugljivija. Dok vazduh postaje sve suvlji i okrutniji, drazd svojom pesmom ismejava enju za
vodom. Meutim, ipak postoji predznak oluke suv jalov grom zvui kao rei daj saoseaj,upravljaj.
Ako seto poslua, ako ljudi pokau vie velikodunosti, saoseanja i samokontrole, pusta zemlja se jo
moe spasiti. Ali te rei ipak ne deluju, jer njih sluaju obini ljudi i ene, zaokupljeni sobom i svojim
poslovima, koji su izgiboo naviku da sudu predostroim i koji se boje da se izlau opasnosti. Svako od
njih ivi u sobi kao uzakljuanoj tamnici i ne moe da pobegne iz privatnog, posebnog sveta sopstvene
due. Radije bi sluali druge nego da upravljaju svojom sudbinom. Takoporuka ne uspeva i pesma se
zavrava sa Kraljem ribara koji sedi na obali i pita kad e doekati novi ivot.Razliiti napori zavrili su
se porazom i neuspehom, i sve se nastavlja kao pre.
Pesma je sastavljena od pet delova ili stavova i svaki od njih ima odreeni karakter. Prvi se zove
Sahranjivanje mrtvih i na samom poetku izlae situaciju. Antropoloki, pesma poinje godinjim
dobom kad je Bog plodnosti mrtav i kad je Kralj ribara jalov, pesniki, ona izraava besplodnost koja je
ravna duhovnoj smrti.U takvoj atmosferi Eliot uvodi vraaru sa pilom kartama koja predkazuje
budunost i izrie upozorenja. Njen savet je potreban, poto je situacija zaista teka. U prizoru zakrenog
gradskog ivota Eliot vidi trijumf smrti, i njegova slika mrtvaca koji prelaze Londonski most pokazuje
obim te uasne jednolikosti i otupelosti.
Drugi deo zove se Partija aha.Tu se podvai neodlonost situacije i nagovetava potreba da se neto
odmah uini. Podeljen je na dvoje.Prva polovina izraava bol ljudske due u njenoj neizvesnosti i od
sustava cilja, njene pretenzije istrahove, dok druga prenosi taj duh u nie drutvene slojeve, da bi se
pokazalo kako je on svakodnevan i iroko rasprostranjen. Metafora partije aha ukazuje kako se pred
licem sudbine ljudi i ene bave beskorisnim poslovima kojima su toliko obuzeti da ne uspevaju da vide
20

ta ih eka. Ovde su ena iz visokog drutva i ena iz naroda potpuno zabavljene svaka svojim ivotom,
zamrenim, besmislenim i besciljanim. Kao to bogata ena uje glasove koji je plae i nagovetavaju da
je njen ivot varka, tako i avrljanje siromane ene povremeno preseca pretnja vremena koje
juri.(Pourite molim vas, vreme je). Zatvaranje krme, hitno i urno, simbol je nekih mnogo znaajnih
promena, kada e beznaajne aktivnosti iznenada prestati.Realistiki se doarava vreme zatvaranja javne
kue, a zatim se stihovima koji predstavljaju Ofelijine rei izgovorene u dinoj poremeenosti,
nagovetava da duboko u linostima lei neto to se granii sa ludilom.
Trei deo se zove Propoved vatre po delu pripisivanom Budi koje opisuje putene poude i njihova
razorna dejstva na ljudsku duu. Vatra je vatra poude koja unitava ljude, to se pesma dalje razvija, sve
se bolje vidi kako su oni neobuzdani i neostetljiv (epizoda sa inovnikom i daktilografkinjom i pesme
Temzinih keri). Stihovima iz Ispovesti sv.Adgustina opisuje se odlazak u ivot seksualne razuzdanosti i
o slabljenju morala koji takav ivot neminovno donosi. Duuunitava pouda, ali za nju, prema Budi,
ipak ima spasa (Eliot koristi isprekidane reenice i ostavlja nas u neizvesnosti kako se stie do spasenja).
Posle kratnog etvrtog dela, Smrt od vode koji govori o Spasioevom kraju i uzaludnosti njegovih
napora, peti deo se zove. ta je rekao gromTom je tu manje ironian i manje realistian nego u
prethodnim delovima Eliot se vie ne bavi predvianjima i pretnjama nego ispunjenim strahovanjima i
uasnom dezintegracijom koja je poela u dui. Ona ne samo da je rtva iluzija i lanih nada u njoj vlada
strani nered koji lii na nered u gladnim evropskim zemljama u posleratnim godinama.Obuzimaju je
lude halucinacije gladi i ei, koje su ak snanije u duhu nego u telu. Postojani zemaljski gradovi vie
nisu postojani. ini se da se rui itav prirodni poredak, i neobini zvuci i prizori potvruju opte
raspadanje. U toj histeriji i pometnji dolazi do glasa Groma, koji pokazuje koliko je velika potreba
zaozdravljenjem, ali isto tako kako ga je teko postii. Stvari su otile daleko da se zahtevima Gromova
jedva moe udovoljiti.
Pusta zemljase, dakle, bavi boleu inedovoljnou ljudske due. Pesma se razvija po planu koji najpre
izlae situaciju u njenim mnogobrojnim implikacijama, a zatim pokazuje kako za nju nema leka.Npr.Eliot
s vremena na vreme koristi temu slavuja(slavuj se uvek dovodi u vezu sa enom koja je prevarena,
razoarana ili vulgarna npr. u drugom delu soba bogataice je ukraena raznim slikama i posebna panja
se obraa na onu na kojoj je silovana i obeaena Filomena, gde uporedo s njenim plaem odjekuje
ironina pesma slavuja).Umetnost kontrasta primenjena je i na drugim mestima npr.simbol crvene stene
koji nagovetava da ak i u pustoj zemlji postoji nada za spas i da jedino u strahu i samoponienju ovek
moda moe da vidi put spasenja. Snaan kontrast prisutan je i u onom delu kada Eliot pre alosnih
pesama triju Temzinih keri unosi vesele i ivahne strofe koje priaju o Elizabeti i Lesteru na Tenzi. To
je onaj trenutak kada je dolo skoro do venanja i kada se daje skica o ljubavi dve velike linosti koje
vode ljubav u visokom stilu. Ova slika prua kontrast onome to sledi prljavoj ljubavnoj igri izmeu
modernih ljubavnika i podsmeh njihovim praznim srcima i njihovom pretvaranju.
U poslednjem delu, pre nego to progovori Grom, Eliot unosi naroite simbole da bi pokazao od kakve
iluzije pati moderni svet, e i glad izazivaju halucinacije, i jedna je izuzetno prirodna.Eliot najpre
podsea na uenike koji su na putu u Emaus sreli vaskrslog Hrista, a zatim na neke istraivae Antorktika
koji su na izmaku svojih snaga, imali konstantnu iluziju da je sa njima bio jedan ovek vie nego to je
stvrno bilo izbrojano. Ova dva elementa stopila su se u jedinstveno iskustvo u kome prilika koju vide
uenici postaje iluija iscrpljenih ljudi, a oseanje Hristovog prisustva opsena. Mnogi ljudi i ene prestali
su da veruju u rista,ali se nisu u potpunosti osobodili svesti o njemu. Njegovo prisustvo ih na neki nain
progoni i u slomu njihovog samopouzdanja i u oseanju nedovoljnosti to prisustvo postaje jo upadljivije.
Da mogu iskreno verovati u njega, njihovi ivoti bi moda bili spaseni, jer bi Hrist na sebe preuzeo tue
grehe i patio zbog njih. Ali upustoj zemlji takvo spasenje postoji, i Hristova prilika je obino privienje.
Pusta zemlja ocenjuje stvarni svet prema visokim merilima koje Eliot izraava i posebnim korienjem
i prilagoavanjem navoda iz drugih pisaca. On se toj tehnici nauio od Pounda, koji je koristi da bi
izrazio odvratnost prema sadanjosti implicintno joj suprotstavljajui plemenitu prolost Eliot
prilagoava navode drugih pisaca, da bi pokazao jaz izmeu duhovnog nivoa na kome bi ovek trebalo
21

da ivi i stvarnog nivoa na kome ivi. Njima se izraava suprotnost izmeu idealnog i stvarnog i u jednu
jedinu reenicu unosi sloena emocija u kojoj se potovanje za visoka merila i svet o njihovoj odsutnosti
stapaju u jedinstven mrani rezultat. Eliot sadanju situaciju povezuje sa nekim visokim primerom iz
prolosti i jaz izmeu njih ini vie nego oiglednim. U svojoj pesmi Eliot u potpunosti koristi modernu
pesniku tehniku koju je razvio Paund. Ona istovremeno tei tome i da bude poezija i da bude realistina
i savremena Eliot stvara osobenu poezijuak i onda kada je ona smiljena kao posledica svakodnevnog
govora npr. ena iz radnike klase u drugom delugovori svojimdijalektom, i mada je u pitanju obina
konverzacija, ona ipak ima sopstvenu dramsku snagu. Tupe, otrcane rei odjekuju tako istinito da postiu
dejstvo drame, a njihova jezgrovitost i praktinost imaju svoju privlanost. U pesmi postoji znatan
elemenat drame, i on objanjava raznolikost stila.Eliot ne ide za tim da stvori jedinstven , harmonian
jezik i upravo zbog toga njegova je pesmasvojevrsno bogata poto svoje teme prikazuje iz razliitih
uglova razliitim glasovima. Stil pesme u potpunosti odgovara predmetu onako kako ga Eliot vidi i
osea. Raspadanje civilizacije, osiromaena moderna svest, njeni trenuci straha i histerije, odsustva
ubeenja i usmerenja, lako se uklapaju u taj isprekidani aluzivni postupak. Njegovo prikazivanje je toliko
dramatino to svaki prizor pria svoju priu i stvara svoj efekat ne traei od pesnika nikakav lini
komentar.Ta dramska vetina je nain na koji Eliot svoju pesmuini savremenom.
Pusta zemlja je gotovo pesma beznaa. Ona prua malo nade u preporodu ili obnovu, a poslednje
prepreke ka novom ivotu koji trai. Grom nalaze se u samim ljudima.Istovremeno ona potvruje izvesne
vrednosti i prihvata ih kao ispravne u svojoj kritici modernog sveta. Ona ne samo da nagovetava da
velika literatura obezbeuje merila kojima se moe ocenjivati ponaanje, nego korienjem rei iz Bude,
sv.Augustina i dr. Zahteva punovanost za neto to lii na relitoznipogled na svet. U stvari, pesma
izraava dduboku uznemirenost zbog nepodudarnosti duhovnih vrednosti i stvarnog ponaanja i
nagovetava da se, uprkos raspoloenju mirenja sa porazom kojim se ona zavrava, pesnik ne
zadovoljava time da prihvati stvari kakve su, nego eli da se za njih nae neki lek i pretpostavlja, ako se
uopte moe nai, da se moe naiu religiji. Ali iako Pusta zemlja prua tu iskru nade, ona je za
pesmunevana. Veliina i snaga privlanosti te pesme lee u njenoj prodornoj viziji savremenog ivota.
Ona izraava nesklad izmeu elje da se ivot uini bogatijim i prepreka u naim duama i telima koje
onemoguavaju da se to dogodi. Ona je poetska dijagnoza ozbiljne psiholoke boljke, pokuavaju da se
iz raznih uglova sagleda nesposobnost veine ljudi i ena da ostvare potpuni duhovni ivot.

Marcen Prust U traganju za izgubljenim vremenom

Marsel Prust je napisao samo jedan roman, U traganju za izgubljenim vremenom, i po tome nema
srodnika u svetskoj knjievnosti (mada je Balzak pokuao da napie jedinstveno delo Ljudska
komedija). U XIX veku jo
jedan ameriki pisac stalno doteruje jedno svoje delo (Vast Viten zbirka
Vlasti trave)
Prust je don sa prez.romanske svesti tenja romana da podrava stvarnost (u XX veku postaje nastojanja
da se napravi simbioza drutvene i psiholoke svesti i romanosnom tkivu Dostoje baki, Man, Prust). Prust
nivo pojedinanog psiholokog pokuava da podigne na nivo opteg drutvenog pojma vremena i ulnih
doivljaja imaju kod njega psiholoku pozadinu.Nov odnos prema ivotu i knjievnosti oigledni su u
Prustovom ramanu ovek XIX poetka XX veka postaje svestan tragizma svoje egzistencije pa pitanja
vezana za tu temu nalaze svoj odjek i uknjievnosti).
Teoretiari i istoriari knjievnosti Prusta svrstavaju meu simboliste (meutim, 12 romana u okviru
Traganja za izgubljenim vremenom nemaju jedinstveno simboliko znaenje, a osim toga simbolizam
22

je vie karakteristika poezije nego praze). Ono to Prusta pribliava simbolistima je transportovanje
ulnog sveta u psiholoki svest sinestezija (kao kod Boldera ali u praznom obliku.
Kao i za Mana, nije i openhager bili su velika inspiracija za Prusta i njegovo stvaralatvo obeleeno je
materijalistikim pesizmom koji esto prelazi u potpunu negaciju ljudske egzistencije (nihilizam).Prust se
u mnogo emuogledao na pisce XIX veka (Stengal problem hronotopa, npr. saloni kao mesto gde se
okupljaju ljudi iz visokog drutva, i Stendal ukazuje na razvoj unutranjeg sveta preloma pogled na svet i
ondanje drutvo.Slinost Balzaka i Prusta ogleda se u slici jednog vremena datog kroz presek drutva,
podravanje stvarnosti uvoenjem mnotva likova vizija da se stvarnost umetniki transportuje u
romaneskno tkivo.Flober povezuje sa ovekom unutranou, ali ga ipak ne simbolie, ve pokuava da
sagleda svet sa razliitih stanovita (kao posledica toga,Floberovo delo karakterie fokalizacija
pomeranje take gledita). i kad Prusta postoji pomeranje take, gledita (dva stanovita pripovedanja o
onome koji se sea i onome koji to seanje doivljava. Kao i romani Dostojevskog, i Pristav roman je
polifonian, podrazumeva vie pristupa prikazivanju odreenih dogaaja ili likova, polifonija vieglasje).
U istoriji knjievnosti Prust je ostao poznat i po svojim esejima i pastiima (stilizacijama, naroito
stilizacijama Sent Befa (Francuskog Skerlia), ali je ipak ostao zapamen po svojim romanima, u
kojima je takoe esto podravaotui stil.
Roman ima dosta antobiografskih podataka (npr.sudbina glavnog junaka Marsela njegovo ime,
odrastanje, bio je boleljiv i razmaen deak koji je postao pisac, predgrae Sen ermen u kome je Prust
odrastao, vezanost za majku i baku, homoseksualne sklonosti (enski likovi u romanu svedoe o
dvostrukom ljubavnom ivotu autora), prijatelji i poznanici Odeta, Albertina simbolizuju mukarce u
Pristovom ivotu. U romanu se pominje i Pristov prijatelj Blok (Jevrejni, umean i Drajsovu aferu i zato
osuen kao antisemita) veliki broj istorijskih dogaaja nalaze odjek u Pristovom romanu. Narator
(pripoveda) se istie kroz pripovedanje drugih junaka (svama, barona de arlika), ali i kroz
pripovedako ja. Inae, de rlis je blizak jednm junaku iz Bolzakovog iaa Groma(Votren, koji je
sredite Balzakovog romana, paradigma pariskog drutva, robija koji je posao naelnik policije,
dvostruki ivot koji on vodi slian je ivotu de arlisa), Prustovi Verdirenovi imaju svog pandana u
apotekaru Omeu iz romana gospoa Bavari (priueni lekar, malograanin i skorojevi koji postaje
uspean jer mu to omoguilo drutvo).
U traganju za izguljenim vremenomje ciklus od 12 romana. Najpre je napisana prva i poslednja knjiga,
ime je stvoren okvir u koji su smeteni ostali delovi.Kompozicija je veoma sloena, jer susvi romani
meusobno povezani (prvenstveno likovima). U svom obimnom delu Prust pokuava da da odgovor na
pitanje kuda ide izguljeno vreme i moe li se ono ponovo nai i oiveti.
Roman ima zatvorenu kompoziciju, baziranu na pievoj naraciji (npr.u prvoj knjizi on nas upoznaje sa
ilbertom, sa kojom i zavrava pripovedanje ilberta se udaje za Sen-Lua) i bogatoj deskripciji
(npr.ilberta je na poetku sva zguvana i propala, to je simbol prolaznosti vremena). Pojam vremena
kod Prusta ima specifina znaenja vreme se na neki nain ukida pa se dobija utisak vanvremenosti. To
se moe nazvati destrukcijom vremena, pri emu se uvode dve kategorije: objektivna percepcija vremena
(prikazana kroz starenje pojedinih junaka) i da se rekonstruie sopstveno ja ono to je u oveku
skriveno pod naslagama izgubljenog vremana.
Dogaaji se pripovedaju u 1 licu, odakle bi se oekivalo da se ovde radi o ispovesti (o dogaajima
posmatranim kroz priu tog lica). Meutim, pripovedanje u romanu nije subjektivno, ve objektivno, to
se postie promenom perspektive pripovedanja povremeno, likovi preuzimaju ulogu naratora, kao to i
narator povremeno postaje junak (Marsel pria i o sebi i drugima), a povremeno se pojavljuje I sam pisac
koji komentarie svoje delo (slino kao u Don Kihotu), pripovedanja moe nazvati udvojenom
perspektivom (ili montanom tehnikom u drugim umetnostima). Pripovedanje je retrospektivno i
podrazumeva postojanje dva vremenska nivoa (prolog i sadanjeg) koji, meutim, nisu potpuno
odvojeni jedan od drugog, ve se prepliu (u likovima i dogaajima). Subjekat iskazivanja je dvojak
postoji onaj ko pripoveda i onaj o kome se pripoveda (zbog ega se upotrebljavaju dva glagolska
23

vremena prezent i imperfekat i nekoliko perspektiva pripovedanja). Sve to doprinosi sloenoj


kompoziciji Prustovog romana, uvoenju mnotva likova i velikog broja dogaaja.

Tomas Man (uvod u roman XX veka)

Tomas Man roen je 1875.godine u Libeku, u staroj trgovakoj porodici. Pisanjem poinje da se bavi u
19. godini (prva zbirka novela izala je 1898. pod nazivom Mali gospodin Fridemon, druga zbirka
Tristan
pojavila
se
1903,
roman
Budenbrokovi 1901.romani Zaarani breg, i Kraljevsko visoanstvo). Za roman Budenbrakovi
dobio je Nobelovu nagradu .
Man nije pravi pisac XX veka po poreklu, tradiciji i po pogledu na svet, pripqadao je stvaraocima XX
veka. Junaci prvih njegovih novela obino su nastrane, izvitoperene prirode, ljudi izdvojeni iz drutva,
zatvoreni u sebe i u svoju unutranjost, u kojoj nastoje da dou do neke sree. Ve u prvim delima do
izraaja dolazi Manov talenat (ume da da upetljivo obeleje i sporednim linostima, zna za ironiju i
humor i time jednostavnim i preciznim stilom). Man odlazi u kolu francuskih romansijera,
skandinavskih i ruskih pripovedaa, pa se ugleda i na Getea. Jo u prvim praznim pokuajima primeuje
se duhovni i stilistiki uticaj Nieov.
Kao i Prust, i Tomas Man je nosilac duha evropskog graanina s poetka XX veka u svojim delima
prikazivao je malograanski svet (i to esto na ironian nain) tematika njehovih romana je savremena,
jer se sve odvija u sferi graanskog sveta. Mada se dosta oslanjao na tradiciju, XIX veka, Man je uvek
bio otvoren za novine, pa je prethodnu tradiciju esto preinaavao. Ono to je u njegovom delu evropsko,
to je oslanjanje na antiku tradiciju i filozofiju prethodne epohe.
Iako nije bio politiki angaovan, iz Nemake je za vreme II svetskog rata emigrirao u Ameriku Doktor
Faustus je literarni pokuaj Tomas Mana da se obrauna sa famizom u Nemakoj. Posle rata obraa se u
Evropu (vajcarska) i nastavlja da stvara (Josif i njegova braa), savremena interiretacija omblije,
Ispovesti varalice Feliksa Krula nedovren roman parodija na velike ispovesti, gde se Man vraa
tradicionalnim nainima pisanja).
Man je veoma interesantan po svom pogledu na svet, koji nagovetava psiholoke maksime XX veka
(Frojd) i filozofiju XX veka. Misaoni potencijal njehovih dela tei evropskoj tematici (etika naela i
prouavanje ovekove psihe duha preuzeto iz hrianske i nemake tradicije (Gete), opisivanje
graanskog mentaliteta protestantskog duha odnos prema moi i novcu, graanski morl). O propasti
graanstva i novcu, graanski moral). O propasti graanstva on pie sa izrazitom ironijskom distacnom,
razvija novu vrstu graanskog romana (razliito od npr.sentimentalistike proze) insistiranja
distanciranosti od moralnog tradicionalnog sloja. Ne zanimaju ga drutvene prilike, ve kako promene u
drutvu utiuna pojedinca (na duh, moral i psihologiju). Pokuao je da prui odgovor na pitanje u emu
treba traiti nove vrednosti, koje nikada ne propadaju i koje mogu obnoviti duhovnost oveanstva (uticaj
nemake klasine filozofije Nie i openhauer i kompozitora Vagnera, hrianske i antike poetike,
24

prvenstveno Platona). Identifikacija krize drutva bila je evidentna u Evropi XX veka (o tome 20-tih i
30-tih godina pie Hese-Sidarta, Stepski vuk, Demijan odgovor na to gde treba traiti nove
vrednosti, Hese nudi u obliku srednjevekovnih mitova i budistikih teorija. To je bio jedan od prvih
pokuaja da se istonjaka religija vee za evropsko tlo). Toga ima i kod Mana, ali ne na patetian Hesov
nain, ve putem kritike i ironije. Odnos Tomasa Mana humoristian. On ispituje procese propasti toga
drutva i zato njegova dela poseduju velikudozu isporuenosti. Man je veliki realista analitiki realizam
njehovog pripovedanja zasniva se na stvarnim pojedinostima, on je i racionalista osnovna tema njegovih
najznaajnijih novela je odnos duhaprema ivotu , sukob razuma emocija, drutva i pojedinaca, i problem
umetnika. Junaci njegovih dela esto su umetnici, pisci, skloni raspravi i analizi (zato je u takvim delima,
prvenstveno novelama, malo radnje, ali mnogo razgovora i meditacije). Njegove novele uvek imaju
dublje znaenje, likovi dobijaju simboliki smisao (realizam prikazivanja proet je dubokom simbolikom,
koja uvek ima psiholoki znaaj.
Manstilizuje etea (podrava njegov stil), kao velikog evropskog klasika ( a Gete je vrdio da ka
umetnikom delu ne vodi samo jedan put, da duh i ivot ne moraju stajati u suprotnosti i da umetnost
pripada i duhu i ivotu.)
Svoju ironiju Man prvenstveno usmerava na likove u delima (oni su uvek nosioci nekih ideja, pa se i
prema njhovim idejama pisac odnosi ironijski). Prema njima je esto podrugljiv, i uvek se trudi da se od
njih i distancira. Flober, na primer prikazuje likove iz ugla drugih protagonista (pomeranje take gledita
i doivljeni govor pripovedanje u 3. licu kao govor o samom sebi, ime se doivljaj sa spoljanjeg plana
pomera na unutranji), Tolstoj potencira psihologizaciju svojih junaka, zahvaljujui toku svesti i
unutranjim monalizama. Man koristi prethodnu tradiciju ovih pisaca, ali se ne dri jednog stanovita
pripovedanja, ve ih kombinuje (time se postupci njegovih junaka osvetljavajuiz vieuglova) Naroito
je interesantan problem intelektualnosti Manovog dela i prisustva pisaca u samom delu (autobiografski
podaci). Kao i itava knjievnost XX veka, Manova dela mnogo toga zahtevaju od itaoca (prvenstveno
intelektualno obrazovanje). To su dela visokog intelektualnog potencijala, ali ih je pisac tako uobliio da
ih mogu itati i manje obrazovani ljudi trudio se da pie za svakoga. Jezik je kod njega sredstvo kojim
se otkriva istina i zato on ima humoristian karakter. On preputa svojim kategorija kosmikog
(neogranienog) vremena.
Prust potencira subjektivni do\ivljaj vremena ono postoji iskljuivo kao seanje (ivot je stvoren od niza
trenutaka koji neprestano umiru). i smrt ima subjektivan karakter nju doivljavamo gotovo svakog
trenutka (kroz tenutke koji bespovratno prolaze) i zato ona nije tako strana. Prust smatra da postoji nain
da se minuli trenutci ponovo oive i vaskrsnu, i to putem afektivnog, ulnog seanja. Roman poinje tako
to se Marsel zatvara u svoju sobu, pije aj i naprasno postaje veoma srean (ukus kolaia budi seanje
na minule dogaaje, Marsel je u nekom meustanju ni budan ni u snu stanje u kome ovek moe
najvie da izvue iz sebe). ulno seanje omoguava junaku da doivi oseanje radosti i on nastoji da
odgonetne otkuda ta naprasna srea. Sea se da je, kad je bio dete, odlazio kod tetke Leone, gde je jeo
iste kolae koje je jeo tog jutra. Seanje na taj dogaaj je neka vrsta transponovane stvarnosti junak
pokuava da uspostavi onu svest koju je imao kad je bio dete (prepliu se prolo i sadanje vreme,
prelamaju se dve svesti).
Radnja prati tok ispovesti glavnog junaka, hronoloki daje njegov ivot. To je roman odrastanja prati
psiholoko sazrevanje glavnog junaka i prelamanje junakove svesti kroz drutvene dogaaje. U romanu
se opisuju svakodnevni i uobiajeni i uobiajeni dogaaji, razliite avanture i sukobi pojedinih likova,
opisuju se saloni u kojima se okupljaju ljudi iz visokog drutva, razna drutvena zbivanja (traganju
zaizgubljenim vremenom moe se okarakterisati kao drutvena hronika (prati drutvene procese), ali i
kao porodina hronika (jer prati procese odrastanja glavnog junaka i njegov odnos sa majkom i
bakom, za koje je bio veoma vezan).
Prust, koji je bio veoma vezan za majku (izraen Editov kompleks), poinje da pie roman onda kada mu
je majka umrla, 1906, godine, 1911.god. bila je zavrena prva knjiga, ali je objavljena tek posle i
svetskog rata zajedno sa poslednjom.Dakle, prvo su napisani poetak i kraj, a onda se roman sve vie
25

irio i granao. Nisu svi delovi objavljeni za Prustovog ivota (Zatoenica, Begunica, Naeno vreme). Ima
ukupno 12 romana, koji obuhvataju period od 1880. do 1920.godine.
Prvi deo Combrey, je pria o detinjstvu glavnog junaka, a obuhvata i vreme pre njegovog roenja (gde
je narator promenjen-glavni junak je zamenjen Ovenom). Sa Ovana, pria se ponovo vraa na glavnog
junaka, Marsela i tretira njegovu ljubav prema Svanovoj erki ilberti. Uvode se i drugi likovi: Blok,
Sen-Lum, odeta. Kroz odrastanje i suoavanje sa spoljanjim svetom. Marsel sazreva i kao umetnik,
probija se u francusko aristokratsko drutvo (aluzija na francusku republiku, kada aristokratija gubi svoj
poloaj, ali pokuava da zadri stari ugled). Opisuje se moderni ivot Francuske i bogati naslednici
poseda (vojvoda od Germanta), koji su u opoziciji sa sve jaom buroazijom (porodica Verdirent,
otpisana kao skorojevika i prostaka porodica sa mnogo novca). Roman prikazuje put sjedinjavanja
aristokratije i buroazije, istiui snobizam kao obeleje dutva (snoboi ive ispraznim ivotom, ne rade
nita i ive od rente). Prust uspeva da uspostavi duh tog bezbrinog ivota koji omoguava bavljenje
duhovnim stvarima (tenja da se priblii umetnosti i estetici). Prust esto aludira i kritikuje pojedina
muzika, likovna, literarna dela i pravce umetnosti (naroito larpurlartizam (pravac koji se javio kao
reakcija na realizam i koji je traio utilitarnost u knjievnosti, umetnost radi umetnosti (art la pur art)umetnost treba da je sama sebi svrha. (Parnasovci). Prust pokuava da povee umetnost sa ivotom, da od
ivota stvori umetnost u kojoj e nai smisao ovekove egzistencije.
Prustov roman je kao neka vrsta boanstva sa dva lica okrenut je i ka prolosti i ka budunosti . Autor
pojam vremena shvata relativno on vreme shvata kao dinaminu kategoriju, ali je ta dinamika usmerena
ka unazad ka prolosti (to se postie retrospektivnim pripovedanjem po seanju u 1 licu).
Mada su glavne tendencije romana opis puta ovekovog duha kroz vreme, i promiljanje umetnosti,
roman sadri i pojedinane ljubavne prie (o ilberti, Albertini, de arlisovoj ljubavi). Ljubav se takoe
shvata dinamiki, kao tenja ka odreenom cilju, kao put pun prepreka. Sve te ljubavi traju u vremenu
(ili svojim postojanjem ili posledicama), prikazuju se ili retrospektivno ili kao neto to traje u
sadanjosti. Sva nova ljubav je, npr. jaa od njega i nije obostrana on je ljubomoran i sumljiav (ljubav
ga karakterie kao osobu). Na tu ljubav nema odgovora ne zna se da li je ona obostrana ili ne (u centru
zbivanja je ovaj ko je opsednut i egoistian u svojoj ljubavi, pa se druga strana nikad ne uje). I
Marselova ljubav prema ilberti i Albertini je opsesivna i sebina.
Roman se prvenstveno bavi promiljanjem umetnosti (kao u delima Tomasa Mana) i pitanjem kako
umetnost treba tretirati.Tako posmatran. U traganju za izgubljenim vremenom, se moe shvatiti kao
roman u romanu, jer sam sebe preispituje. Putem seanja, junak pokuava da preispita umetnost (i to
preko afektivnog nehotinog) seanja koje je izazvano ulnim utiscima (ukus, miris). Junak, ije se
seanje probudilo nehotino, pokuava da ga zadri svesni seanjem na dogaaje iz prolosti.Pojam
seanja je okosnica pripovedanje u romanu (npr.ukus kolaia i odlazak u krevet uz majin poljubac su
lajtiotivi koji se provlae do kraja romana. Afektivno seanje nagoni oveka da se povue unutar svog
bia i da preispita samog sebe (kretanje od spolja ka unutar), dok je namerno seanje obrnut proces
(izlaenje izvan bia, izvan sebe). Afektivno seanje tei da uspostavi odreeni kontinuitet (trajanje) i
uzrono-posledine veze, dok namerno seanje nema tog kontinuiteta i sastavljeno je od niza kratkih ,
blic slika iz prolosti.
Presek onoga to je unutranje (trajno) i onoga to je spoljanje (trenutno) ini okosnicu .Prustovog
romana. Pisac pokuava da nae trajnu vrednost u svim pojedinanim ivotnim, trenutcima, da vaskrsne
trenutke i dogaaje, koji su nestali sa vremenom iji su deo bili. Pomou afektivnog seanja ti trenutci
se priznavaju u sadanjosti i nastavljaju da ive dokle god postoji seanje na njih. To dakle, nije
objektivno, ve subjektivno vreme prelomljeno kroz lik i seanje Marsela, glavnog junaka romana.To je
junakov put kroz svoje vie, izazvan eljom likovima da se meusobno sukobljavaju sa svojim
stanovnitvima (prelamaju se razliita stanovnitva o nekoj situaciji ili liku). Tim sukovljavanjem otkriva
se istina, dolazi se do saznanja o nekome ili o neemu (mada Man, u kuhu racionalistikog XVIII veka
smatra da je saznanje beskonaan proces, da ovek stalno saznaje).
26

Man je polifonian pisac (kombinuje dostignua iz raznih oblasti ljudskog saznanja muzika, filozofija).
Zbir razliitih aluzija na knjievna dela predstavlja osnovno naelo poetike druge polovine XX veka
(intertekstualnost uzajaman odnos meu tekstovima, pri zemlji je jedan tekst uzor za nastanak drugog
(u motivima, temama, kompoziciji, formi) to su postupci stilizacije (pastia).Man preizima i prouava
citate preuzete iz prethodnih dela.
Iz Manovog ivota u njegovo delo prelo je dosta autobiografskih podataka (iz trgovake je porodice
(Budenbrokovi), majka im je iz June Amerike (potencirao je uticaj genetike na psihu pojedinca, dobar
deo njegovih junaka je meovitog porekla). Veliki deo autobiografskih podataka tie se preistitivanja
uloge umetnika u dutvu pisac sam sebe preispituje upotrebljavajui za to razliita stanovita (kroz likove
svojih romana i novela. Man sam sebe kritikuje i preispituje.U tom smislu on je, kao romantiarski
pisci, obuzet samim sobom.
Socijalni momenti (koji su istovremeno i etiki) uvek se prelamaju kroz psihu pojedinaca i tretiraju se
kao psiholoka pojava, ali uvek sa samo jednim ciljem da se istakne ljubav prema oveku i humanost.
Svet Manovih dela je kao sugestivan, likovi i situacije su upeatljivi, realni. Pisac umetnost shvata kao
iluziju stvarnosti (a i sam ivot shvata kao iluziju). Privid u njegovim delima potie iz shvatanja ivota
kao nesreenog i haotinog (nihilizam preuzet od Nijea. Zadatak je umetnosti je govorio o podeli
pesnitva na umonizijsko iapolonijsko (u Roenju tragedije)govori o odnosu ivota ismrti, o odnosu
umetnosti i stvarnosti.Po toj teoriji. Man bi bio angonijski pisac, jer je njegova umetnost borbena,
progresivna i nudi reenje bekstvo iz ovoga sveta.Nie i openhaueja tumae umetnika kao oveka koji
je na granici ludaka, neurotiara, i da ga samo nedostatak hrabrosti spreava da ne postane kriminalac
umetnici kao degenerisana vrsta. Meutim, umetnost ima sposobnost neprestane tenje ka
samoposmatranju i tako moe doi do nekih saznanja koja i drugima moe preneti. Poto poivaju na
ovim teorijama, nije udno to su Manova dela tako paradoksalna.
Budenbrokovi
Roman objavljen 1901. godine, govori o propadanju jedne graanske porodice.Manova prvobitna namera
je bila da napie kratak impresionistiki roman, ali kad su zavreni Budenbrakovi su se pretvorili u
etvorotomni roman veoma dinamine strukture i bogatog sadraja. Veliki deo romana zasnovan je na
pievim autobiografskim podacima (i on je iz trgovake porodice, iveo je u kui kao to je bila kua
Budenbrokovih, jednom je, kao i Hano, za roendan dobio lutkavsko pozorite itav niz detalja iz ivota
Tomasa Mana). U romanu, Man se okrenuo ka samom sebi, preispitujui svoje poreklo i svoje korene
ali sa ironinog stanovnitva (tako je pisao u Flober Bovari i Pekie.
Budenbrokovi su po svom obliku hronika (istorijski oblik u kome se pripoveda o pregledu nekih
hronolokih dogaaja (datih u vremenskom sledu) vezanih za jednu odreenu situaciju).Porodina
hronika je uvek drutveno uslovljena (npr.SeobeMiloa Crnjanskog). U Budenbrakovima se tretira
sam proces opadanja finansijske moi jedne porodice (kretanje odozgo na dole,blisko drami).Za
razumevanje romana nije potrebno nikakvo intelektualno predznanje veoma je itljivo i razumljivo ak i
ako bi se italo povrno.
Man ne ali za starim vremenima, ve istie neminovnost propasti (i to propasti onog ko se strogo
pridrava starih naela).Najvitalniji lik Budenbrakovih je Antonija (Toni), koja je rtva loih procena
svog oca (za sobom ima dva propala braka jedan sa prevarantom, a drugi sa prostainom). Tomas i
njegov sin Hano su intelektualno tanane osobe, suptilni su i neotporni na sve probleme (Toma umire od
izliva krvi u mozak, a Hano od tifusa).Toma je oajniki pokuavao da spase porodini ugled i tradiciju
te njegove postupke Man kritikuje kroz ironiju. S druge strane, kroz lik Hana Budenbroka, pisac istie
antinomiju ivota (koji je prolazan) i umetnosti (koja je vena).
U celom graanskom drutvu bore se te dve suprotne tendencije ivota i duha, i Man je hteo da pokae
kako se umetnost na nekom stupnju razvoja graanskog drutva javlja kao opasnost i znak opadanja tog
drutva. U simbolinomliku poslednjeg Budenbroka, Hana, prikazan je pojedinac koji pati zbog svog
27

dvosmislenog poloaja meu vrednostima ivota. Man na umetnost gleda sa sumnjom i nevericom i
povezuje umetnost sa smru )npr.muzika (Vagner) kod Mana nagovetava skoru propast i umetnik stalno
mora da balansira izmeu toga da bude graanin, a istovremeno i umetnik).
Drutvo se u Budenbrokovimatretira kao duhovna, a ne kao materijalna kategorija (kroz odreene
porodine, dravne pojave tretira se problem propasti jedne ideologije). Slino Tojstoju, Man nije pisao
tradicionalne drutvene romane, nego drutvenedogaaje prema kroz psihologiju pojedinih likova, puno
panje psiholoki i fizioloki obraeni motiv smrti (motiv smrtiKomunikacija poiva na protagonistima
radnje, sveznajui pripoveda je postrani (likovi sami sebe karakteriu).
Roman je proet satirinom karakterizacijom (kritika distanca prema likovima) i
pesmistinommetafizkom (neverovanje uvitalnost nekih pojava, duhovnost pre svega).
Smrt u Veneciji
Pripovetka objavljena 1912.godine, pripadaumetikom krugu Manovih pripovedaka i bavi se problemom
umetnika u drutvu (kao i Tristan, Tonio Kreger i delimino Budenbrokovi).
Radnja je oskudna: slavni pisac Alienbah poao je na jug da se oporavi od stvaralakog napora, i dok se
odmara u Veneciji, privue ga neizmerna lepota jednog deaka. Fasciniran, on duevno ponien
umire.Tragina usamljenost umetnika i njegova iuzetna priroda, patoloki okrenuta lepoti,baca ga
uerotski doivljaj (samo u njegovoj maini i odvodi ga u ludilo i u smrt. Vezivanje Aenbahove smrti za
epidemiju kolere simboliki istie bedunjegovog traginog kraja.
Razmiljanje o poloaju umetnika u drutvu potie jo od Platona (u Dravion je posmatrao znaaj
umetnosti kao etike discipline (smatrao je daumetnici mogu biti samo pojedinci i da je ona tetna jer
odovodi od prvog graanskog ivota).Hrianstvo napada umetnost kao glavnog saveznika ivota; Nie
je posmatra kao veliki podstrek na ivot, a openhauer i Vagner kao duhovnu kategoriju, koja je suprotna
ivotu. Man produbljuje etika pitanjaumetnosti, razmiljajui o tome da li se u umetnosti izmiruje etika i
estetika (za Aristotela, ona jeste ijedno i drugo umetnou se ovek oslobaa negativne energije i postaje
bolji). Man negira Aristotelov stav i afirmie miljenje da je umetniko Man zauzima ironini stav prema
toj temi i ukazuje na jalove pokuaje umetnika da se uklopi u drutvo (Bodler je tu temu obradio u pesmi
Albartos).
U sreditu pripovetke je motiv platonske (neujne) ljubavi. Naklonost prema deaku ima jasnu knievnu
aliziju (Sokrat) umetnik je zaaran lepotom (umetnou) i ne moe od nje da se odvoji, ali ga ona
odvaja od sveta i ivota, i Aenbah zato umire.
Pripovetka je izgraena na principu paralelizma i kontrasta na poetku pripovetke Aenbah se zgrozi kad
vidi starca koji se pretvara da jemlad, a na kraju i sam postaje takav (farba kosui parfemie se) on se
potpuno poistovetio sa svojim idealom, umetnou.
Man esto citira Platona, stilizuje ga citati iz Gazbe i Drava da se dua sastoji iz tri dela: beli,crni konj
i vozr. Vozar dri uzde i balansira konje (beli konj je simbol onoga to je u oveku dobro i plemenito, a
crni je simbol onoga to je demonsko u ljudskoj prirodi). Kao Platon, on izjednaava ljubav i lepotu (onaj
ko voli boanskiji je od ljubljenoga onaj ko voli sposoban je da prepozna lepotu i da joj se divi.
U prvom planu je tragina usamljenost umetnika u drutvu duevna naklonost i suprotnost je sa telesnom
sposobnou i to borba odvija se i na planu psiholokog (unutranjeg) i socijalnog (spoljanjeg).
Sva razmiljanja i dogaaji u pripoveci data su sa stanovita glavnog junaka (a on je u mnogo emu
poistoveen sa samim autorom).

Franc Kafka
28

Formalno, Kafka se moe svrstati u eksperionistike pisce (ekspresionizam kao pravac uknjievnosti u
prvi plan stavlja lini, subjektivni doivljaj, koristei postupke koji naglaavaju subjektivnost i
originalnost. Kao centralni motiv javlja se putovanje due kroz metafiziki svet (kao npr.Njegoeva,
Lua mikrokazma. Oigledna je tenja ka naglaenoj inovativnosti, koriste se stilski postupci kao to
su paradoks, kontrast sl.). Kafkin svet se pribliava fantastici, ali ipak nije fantastian to je svet apsurda i
paradoksa.Prvu popularnost Kafka doivljava u drugoj polovini XX veka.
Kafka je zavrio prava i radio kao sudski inovnik, umro je od tuberkuloze 1921. Kafkina veridba sa
gospoicom Bauer i njegov raskid veridbe predstavljaju dva znaajna datuma u Kafkinom linom ivotu
koji su ostavili traga u njegovom knjievnom stvaranju Kafka je svoju veridbu doiveo kao gubitak
slobode plaio se da njegova devojka nee imati razumevanja za njegovo knjievno stvaranje i da e mu
obaveze u braku i porodici oduzeti svo slobodno vreme. Posle neprekidne unutranje borbe i kolebanja,
Kafka se odluio za raskid.Taj dogaaj posluio mu je kao osnovna fabula za roman Proces svoju
veridbu Kafka je pretvorio uhapenje (gubitak slobode), borbu koju je u sebi proivljavao preobratio je u
sudski postupak protiv svog junaka Jozefa K.To su bile osnovne pubude za nastanak romana Proces.
Kafka je objavio svega nekoliko pripovedaka i par romana (dela su ostala u rukopisu, jer je Kafka sam
negirao svoj rad; u testamentu je traio da se rukopisi spale, ali je njegov prijatelj, Maks Brod, ipak
objavio sva Kafkina dela romane, Proces i Amerika, dnevnike (od 1910.do smrti), kao i pisma
upuena izvesnoj Mileni i ocu (u kojima se tretira problem sukoba sa ocem i pitanje Jevrejstva Kafka je
bio Jevrejin).
Kafkina dela otvaraju mnotvo pitanja, ali ne daju i odgovore na njih (nedokuivost metofizike),
filozofski, socijalno i psiholoki utemeljena . Kafkini junaci su rtve zaaranog kruga izkoga ne mogu da
pobegnu; njih gubi oseanjenemoi i bezizlaza koje ih stalno pritiska. Autor potencira neusaglaenost
izmeu spoljanjeg i unutranjeg; postavio je logika pravila koja se ne mogu preneti sa unutranjeg sveta
na spoljanji (npr.junak je uhapen a ne ide u zatvor,pogubljen je a da nije doneta presuda o
krivici).Bajkoviti elementi prepliu se sa realnim realni svet je samo okvir u koji su smeteni
fantastini dogaaji. Ono to je realno su slike graanskih i drutvenih institucija (sudstvo, bankarski
sistem,porodino ureenje, religija, vojska, dutveni ivot), a sve ostalo ima fantastian i nerealan
znaaj.Za razliku od Mana, Kafka je jednostran u tumaenju sveta, on izvre limetike obrasce,
zamenjuje uzrok i posledicu odreenog dogaaja, to prolazi u paradoks (npr.Jozef K.prvo stupa u
seksualne, pa tek onda u ljubavne veze). Paradoks esto prelazi u groteksu (ono to je neobino prikazuje
se kao potpuno normalno), ali Kafkina grateska nije kominog nego traginog karaktera.Obre se
principlogike zapleta (esto primer, prvo daje odgovor, pa se tek onda iznosi zaplet). Roman Proces
ima elemente kriminalistikog romana, ali bez prvog zapleta dogaaji se baziraju na psiholokom, a ne na
spoljanjem nivou, bitan je doivljaj, a ne dogaaj. itav roman poiva na apsurdu (npr.pria o seljaku
koji eka pred vratima zakona,da bi tek na samrti saznao da je mogao da ue jer su ta vrata bila njemu
namenjena kritika zakona i religije, pasivnog odnosa crkve prema stradanju nevinih. Tamniki
svetenik ne dje Jozefu nikakav odgovor na pitanje o smislu seljakovog ekanja, pa Jozef zakljuuje da
je ceo svet zasnovan na lai). U Kafkinim delima prisutan je jo jedan stilski oblik parabola, ali se ona
bitno razlikuje od uobiajenog tipa parabole koja daje poune paralele simbolikog karaktera i to tako
to prikazuje obian dogaaj iz svakodnevnog ivota da bi kroz taj dogaaj slikovito demonstrirala neto
to je optevaee. Kafka, meutim, iznosi egzistencijalnu situaciju oveka onako kako je on shvatio
njegova parabola ne treba da prui pouku na osnovu nekog primera, ve da otkrije egzistencijalnu sliku,
oveka uopte, ona ne nudi nikakav zakljuak i pribliava se parodiji, ali bez humora.
Kafka ne da posmatra svet na novi nain, nego prua sasvim novu viziju sveta, prebacujui teini te na
unutranjost, na psiholoku ravan. Ta nova stvarnost prikazuje se tako to se gubi sveznajui pripoveda i
ulogu pripovedaa preuzimaju sami junaci; redukcijom pripovedne svesti postie se objektivnost
pripovedana (slino kao kod Flobera i Tolstoja). Bogata deskripcija sa svim detaljima doprinosi realizmu.
29

Kafkkinog dela i stvara iluziju stvarnosti (opisi enterijera, odee, dogaaja). Deskripcija prostora slui da
se doara utisak skuenosti likova u delu (simbolika preuzeta iz gatskog romana, gde prostor odie
mranim raspoloenjem i tajanstvenou).Kao Dostojevski Kafka tu gotsku mistiku prenosi na stvarnost
npr.opis sudnice u koju dolazi Jozef K.(soba pretvorena u sudnicu, dvoje vode ljubav na podu) slui kao
simbol suenosti i ogranienosti prostora (kruno kretanje kao simbol beznaa i uzaludnosti
takvokretanje je samo sebi svrha, pa se time stvara specifian oseaj f kretanja (mrtve take).
Proces
Roman daje novu sliku stvrnosti fiktivnu stvarnost, ali ne daje i odgovor na svet koji je tamo doaran.Iz
tog razloga, ovo delo se moe tumaiti sa vie stanovita. Na Kafku su najveiutisak imala filozofska
promiljanja Hajdegera i Husera (problem duhovnog iskustva linost koja se sukobljava sa smrtnou i
neponovljivou ivota. Kada se suoi sa svojom ogranienou, ovek doivljava zebnju i strah, ali i
elju da neto promeni i da preispita sopstvenu krivicui greh).Kafka u svom romanu tretira problem
ispitivanja line svesti i samospoznaje (kao npr.Sofkle u Car Edipu), samospoznaje sebe i svoje
krivice.Tu paraboluo ovekovom samosaznanju Kafka transformie uironiju koja odie iizvesnim
pesimizmom.Za razliku od Sofokla, Kafka ne daje nikakav odgovor na pitanje krivice svog junaka.A
krivica koju Jozef pokuava da pronae istovremeno je i etika, i saznajna, ali i drutvena. Otuda i
socijalna tumaenja ovog romana po tomtumaenju,to je roman ukome se kritikujudrutvene
institucijekao oblik represivnog delovanja na drutveni ivot, socijalna degradacija i otuenost
pojedinaca od drutva.
Inat osporavaju da je Kafka realistiki pisac ali on to i jeste, jer stvarnost se nekada moe doiveti i na
neverovatan nain.
Veliki odjek na Kafkino delo ima psihoanalizma (deopsihologije koju je zastupao Sigmund Frojd) ono
to je uoveku nesvesno (potisnuto) ujednom trenutku ipak ispliva na povrinu.Tako Jozef K.potiskuje
svoju seksualnost i mrnju prema autoritetu oca (olienogu liku zemenika direktora), prema problemu
jevrejstva i represivnim meramadfutva u kome ivi. On se bori i protiv autoriteta crkve i po tome je
Kafka ateista (ateizam-skepticizam prema veri u Boga, prema smislu egzistencije i verovanje u to da
posle smrti ne postoji nita. Kao i sve drugo, Kafka otvara pitanje ateizma, ali ne daje odgovor na njega
(Anderson je to nazvao stidljivim ateizmom). Kafka ne negira postojanje metafizikog, ali ga ni ne
definie.
Proces je roman sa vieslojnom strukturom a veoma jednostavnim izrazom i nainom prianja.Kroz
borbu svog junaka, koji pokuava da se oslobodi odgovornosti pred tajanstvenom sudskom
institucijom.Kao kakva slika mehanizme jednog imaginarnog drutvenog poretka topilitarnog tipa. Na
drugom planu, on otvara proces moralnog i socijalnog vrednovanja linosti svog junaka, dok se na
gioseolokom planu otvara bitno egzistencijalistiko pitanje o granicama ludskog saznanja i mogunosti
da se spozna istina. Fabulatorni tok romana obuhvata intimnu priu samog pisca (verioba i sukob sa
ocem), kao i njegovo objektivno posmatranje ugnjetakih drutvenih odnosa, iji je simboliki
predstavnik sudska birokratija, sud. To stapanje linog i objektivnog u romanukrije u sebi nekoliko
sociolokih i psiholokih ideja o sutini totilitarnih birokratskih sistema.
Kompleks prema ocu znaajno sudeluje u Kafkinoj taj nain licu koje je u sreditu zbivanja sve ono to
doivljava izgleda kao stvrnost, pa ak i ono to je sa naeg stanovnitva nerealno i nestvarno.Kafka
smatra da za oveka koji je postao svestan svoje ogranienosti nema ljudske pomoi i sauea, on je
usavljen, iizolovan od svakog ljudskog kontakta i
to nije prolazna, ve trajna situacija
(egzistencijalistiko-nihilistiko tumaenje Kafke). Oficir iz pripovetke U kanjenikoj kolonijini na
samrti nije otkrio svoje spasenje on shvata da je bespomono izgubljen i da mu nema povratka u
smirenost graanskog ivota. Postojanje je isto to i krivica.
Kaka prikazuje svet i ljude tako da se stvara utisak da nema ni prolost ni budunost, nego samo
trenutaka u kojima se deava neto neverovatno.To znai da njegovi junaci stalno ude za neim
30

(alegorino-uvek su izgladneli i ne mogu se vie nahraniti onim to mi svet prua.Alegorina slika o


hrani provlai se kroz itavo Kafkino delo-npr.Gregor Samsa preobraen u ivotinju trai put do
nepoznate hrane za kojom ezne i veruje da e je nai pomou muzike).U ropstvu, on ami za istinom I
slobodom.
Pripovedanje u 3. licu ukazuje na to da ne kao samog sebe (distanciranjem od likova postie se
objektivnost pripovedanja).
Osnovno oseanje kod Kafke je veita ugroenost, izgubljenost I beznadenu izolovanost oveka od
sveta ukome ivi, oajniko lutanje u lavirintu.Pisac otkriva svoju tenju da se u jednom svetu u kome su
poljuljane optevaee ljudske vrednosti uspostavi apsolutna vrednost oveka.

Dojs

Jedan od najveih pisaca XX v.kada je re o stvaranju iluzije stvarnosti u romanima (sugestivnost radnje i
likova).
Jedan od pisaca koji je i celjen i potcenjen pisao je na engleskom jeziku koji je postao jezik kulture XX
veka, to doprinosi njegovoj popularnosti. Bio je veoma obrazovan, poznavao je sveukupnu tradiciju,
koju je esto preinaavao. Naslee anglosaksonskog romana XIX veka(Stern-Sentimentalno putovanje;
roman tretira tako da u njemu tretira samog sebe, promilja svoje delo (metatekst); psiholoki roman
(ruska tradicija)Herni Dejms Ambasador, Portret jedne dame pokrenuo postupak psihologizacije
(nesvesnog u oveku) toku svesti; Flober Sentimetalno vaspitanjetok svesti i pomeranje take
gledita posmatranje sveta iz ugla pratogonista dela, a ne iz ugla sveznajueg pripovedaa, i Dojs i
Flober prikazuju stvarnost sa neverovatnom sugestivnou (psiha glavnih likova doarana je veoma
realno) moralno i duhovno problematini likovi (Ema Bovari, Uliks). Intelektualnost proze Dojs
preuzima od Prusta; likovi i situacije nisu dati u crno-beloj tehnici, ve su i psiholoki i drutveno
kompleksni (kao kod Mana).
Dojsovi nastavljai su mnogobrojni: Fokner, Virimnija Vulf, Nabokov, Haksli i drug.
Dojs je itav svoj knjievni opis posvetio institucijama porodice, nacije i religije (iako je u Dablicima to
negirao). Poreklom je Irac (Irska je oduvek teila nezavisnou; Irci su zahvaljujui veri (katolikoj)
uspeli da ouvaju svoju tradiciju i donekle, samostalnost) Dojs veruje da je ovekova sudbina
uslovljena poreklom.On je poticao iz katolike porodice, prvi od desetoro dece, ivi u bedi i siromatvu i
neprestalno se seli sa svojom porodicom.Sa 6 godina roditelji ga alju u katoliki internat jezitska
disciplina ga donekle privlai, ali zbog tekog materijalnog stanja, roditelji ne mogu da izdre takvo
kolovanje, pa ga alju u Dablin, gde zavrava i koled. iveo je boemski ivot, upoznao se sa mnogim
znaajnim ljudima.Kada je upoznao saboricu Loru, reava da se njom oeni, to je sve zapanjilo 1904).
Sa enom ivi u vanbranoj zajednici svedo 1930.godine (negira instituciju braka). Utrstu ivi do
1920.god., gde
radi kao profesor engleskog jezika. Tomo pie Portret umetnika u mldosti,
Dablinice, Uliksa, da bi tek kasnije delo objavljeno kao celina).
31

Oko njegovog dela kritiari su se mnogo raspravljali, neki su ga osporavali (Nabokov), a neki cenili kao
izuzetnog romansijera.
Dablici su zbirka od 19 pria koje nisu nastale istovremeno (Dojs ddugo nije mogao da nae izdavaa
zasvoju zbirku, jer je u njoj esto pominjao istorijske kraljevske linosti svog vremena kraljica.
Viktorija i Edvrd, 1914 god. je zbirka objavljena prvi put. Dojsova zbirka se sastoji od novela koje
pokuavaju da istrgnu jedan iseak iz ivota (to vie ne mora da bude jedan neobian dogaaj), nego
dogaaj iz svakodnevnice, i likovi su obini, sprivijali tipovi bez neke izuzetne osobine).Novela tretira
dogaaj na kome se zasniva dinamika radnje, ali zaDojsa je bitan odjek tog dogaaja na svest junaka
(prelama se ono to je spoljanje kroz unutranji dogaaj pojedinca), Pripovetke, (uvodna pria
usredsreeena na prikaz smrti svetenika koji seprelama kroz doivljaj jednog deaka, kroz paradiju i
ironiju tretira se problem smrti). Oblaak (mali endler sree drugara iz detinjstva, prosenog i obinog
deaka koji je postao uspeaan novinar. U prii se tretira sukob provincijalnog i graanskog, gde mali
endler zavidi svom drugaru na postignutom uspehu. Po povratku kui, ena ga kritikuje to nije kupio
eer (trivijalan dogaaj preko koga endler shvata da je njegov ivot prazan i promaen). Prepisi
(tematika je slina prethodnoj prii; jedan nii inovnik suoava se sa sutinom svog ivota (on je
lenuga i alkoholiar, nesposoban zabilo ta, raskalaan je i neozbiljan; na kraju shvata da je jedan i
mizeran), dvoje ljudi pokuavaju da ostvare neki odnos, ona se napije i gine, a on osea krivicu za njenu
smrt). Mrtvi je pria bazirana na psihologizaciji junaka, prepuna trivijalnih detalja kojima se sugerie
stvarnost. Sve se deava na psiholokom planu (profesor dolazi kod svoje tri tetke, profesorke klavira. Na
Badnje vee se okupljaju gosti, opisuje se izgled i sudbina tri neudate tetke, komije, uenice klavira,
opis trieze dat u detaljima. Pria zapravo i nema radnju, ve se sve deava na unutranjem planu, jezika
sredstva sugeriu iluziju stvarnosti, likova i atmosfere. Gabrijel i Greta odlaze sa veere, ona mu pria o
pesmi koju joj je u mladosti pevao jedan mladi, jer nije mogao da se rastane od nje mro je jer je
pokisnuo dok je Greti pevao serenadu. Gabrijel je razoaran jer saznaje da jedina osoba koju on voli ne
voli njega. i ivi i mrtvi su u prii izjednaeni.
Dablinci su bili dugo neshvaeni. U zbirci je pokrenut problem licemerja socijalnih i religijskih
institucija i njihovog morala (negira institucije braka i religije, osuuje ih zato to propagiraju nametnute,
vetake kanone.
Portret umetnika u mladosti je blizak roman odrastanja (suoavanje spoljanjeg sveta u unutranje
svesti pojedinca pojedinac) drutvo, pojedinac) religija, pojedinac drava). U Portretu umetnika u
mladosti izvrnuta je forma buldunge romana (romana odrastanja)Dojs prikazuje svog junaka koji u
sukobu sa institucijama porodice, nacije i religije ne prihvata te spoljanje drutvene kanone,ve do kraja
ostaje veran svom uverenju.Dojs sugerie stvarnost tako u svom romanu potencira tok svesti (raanje
misli asocijativnim putem, korienjem nepovezanih, elidiranih i esto nepravilnih gramatikih
oblika).To je nova tehnika pripovedanja u knjievnosti(bez obzira to tok svesti nalazimo i kod Tolstoja u
Ani Karenjini). Ovakva tehnika podrazumeva iznoenje misli junaka i to verbalnim putem tehnika
verbalizacije koja je osnovna karakteristika Dojsovog dela. Razvoj jezike svesti uslovljava doivljaj
samog junaka i sugerie na njegov duhovni razvoj.
Glavni junak se zove Dedalus (mitski Dedal izgradio lavirint i Pasifaj i poslao bika), ali ne moe se sa
sigurnou rei kakva je veza mitskog junaka sa Dojsovim. Neki likovi iz ovog romana pojavljuju se i u
Uliksu.
Uliks
U knjievnoistorijskom smislu: ovo je veoma znaajno delo, koje je uticalo na budui razvoj proze. Ima
briljantsku strukturu, dovoljnu samu sebi, uobliena razliitim postupcima.
Delo ima 18 poglavlja, u kojima je sve tesno povezano pojedinane epizode, likovi i postupci (Nabokov
Dojs je majstor sinhronizacije). Sve to se deava , smeteno je u jedan dan 16. jun 1904. godine.
Problemi koji se u Uliksu pokreu se i knjievno-teorijski problemi, ali i problemi ovekove
32

psihe,socijalni poloaj oveka u drutvu, razmiljanje o nacionalnim pitanjima )Irska), katolikoj veri
(koje se Dojs odrekao), o itavoj istoriji ljudske civilizacije (hrianske i antike, naroito interpretacije
grkog mita). Ulkus na latinskom znai Odisej (paralela sa mitolokim Odisejem, ali ne na oigledan
nain. U prvim verzijama romana pisac je naslovima poglavlja upuivao na mitoloka bia
(Telemah,Kirka,Nausikaja Kasnije, Doje izbacuje te naslove, da itaoci ne bi jednostavno
pristupali tumaenju njegovog dela) Anologija sa Odisejom nije primarna za tumaenje Dojssovog
romana (mada ima elementa koji su zasnovane parodijski).
Sve u delu je smeteno u jedan dan, u Dablinu. Primarna su tri lika: Leopold Blum (38-godinji trgovaki
putnik koji posreduje u trgovini, jedan prosean ovek, otac mu je bio Maar i Jevrejin, majka mu je bila
protestantkinja. Leopoldov otac preao je u katoliku veru, iako je po roenju bio protestant).
Aeopoldova supruga, Molli Baum (priglupa osoba naglaene seksualnosti) erka Mili (bavi se
izuavanjem fotografije i ivi daleko od roditelja) i sin koji je umro posle svega 11 dana ivota; Stien
Dedalus (student istorije, predaje u dablinskoj srednjoj koli; odrekao se vere za ljubav majci koja je bila
na samrti). Stoer fabule je Leopold Blum (kao Odisej u Odiseji) mali Blum se pominje samo na
poetku i na kraju romana. Toga dana, Moli vara mua (on nalazi pismo kao dokaz). Pojavljuje se i jedan
sporedni lik (Veliki Bojlon)koji se tri puta pojavljuje u romanu.
Odnosi izmeu branih drugova sluni su onima u Odiseji.Glavna tema je Leopold Blum i njegova
sudbina (kao Odisejeva u Odiseji). Blum je okarakterisan kroz kategoriju vremena (prolost-sinovljeva
smrt, koja na njega ostavlja bolne posledice, sadanjost Blum zna zaeninu prevaru, ali je ignorie;
budunost uloga Stivena Dedalusa u ivotima Blumovih (na krajuostaje mogunost Dedalusovog
povratka u njihove ivote).
Struktura romana i likova je veoma sloena.Tehnika pripovedanja, objektivizacija u prozi (kao u prozi
naturalistikog stila, precizni ilogini sled dogaaja,povezanih uzrono posledino) tok svesti (blizak
unutranjem monologu, ali je unutranji monolog loginiji verbalno uoblien, dok tok svesti ima zacilj da
to preciznije iznese tok misli junaka (obeleen je nepovezanou i elitinim reenicama) Dojs je
rodonaelnik romana tako svesti(nije prvi, ali je najtipiniji predstavnik ove tehnike pripovedanja),
parodija (paradira itavu porodicu npr.englesku prozu (ekspira, Dikensa i ranije pesnike),
funkcionalne stilove (publicistiku tampu (enske asopise naslove novina) razliite anrove
novinarskog stila), paraparadira, religioznu prozu parodija i koeretni tekstova, tako da ta paradija bude
deo radnje romana Ulkus (uklopljena je u rdnju) kao Geteor.Proima se vie tehnika pripovedanja.
U svakom poglavlju dominira po jedan oblik pripovedanja. U prvatri poglavlja opisuje se kua u kojoj
ive Blumovi (tuivi i mladi Hens, koji se bavi sakupljanjem nrodnih umotvorina). Tu se otvara problem
Irske, tradicije i problem fiziologije. U radnju se uvodi i Dedalus, pria se o svakodnevnim stvarima i
otkrivaju se neki odnosi meu protogonistima radnje. Tehnika pripovedanja je tradicionalna, sa
pojedinim elementima toka svesti. Naredna poglavlja opisuju Dedalusov rad u koli. Tu dominira tok
svesti (Dedalus promilja svoj svet razmiljanja o poreklu, veri i porodici ovo poglavlje nosi naziv.
Nestar, ime se ukazuje paralela sa mitolokim Nestorom, kao simbolom mudrosti (mudrost kola) Stiven
Dedalus Menja svoj ivot odlukom da vie ne ivi sa Hensom. Istovremeno se, vraaanjem 3 sata unazad,
opisuje se jutro u kui Blumovih (umivanje, dolazak mlekarice, otvaranje pote). Mali nalazi Bajlenovo
pismo (on joj zakazuje sastanak), ime se nagovetava tok radnje. Dojs veliku panju pridaje detaljima,
ali ne na banalan i trivijalan nain(Blum je voleo supu od pileih iznutrica, stavio je ajnik na poret...)
deskripcija kao podloga za karakterizaciju likova i prostora (boja, ukus, miris fizioloki aspekti i
intimne stvari likova). Dojs podrava sve detalje ovekovog ivota, ali i ono to je uoveku
(unutranjost ovekovog bia), upeatljivo se prikazuje ono to nije oigledno, to je unutranje i esto
podsvesno. Po tome, koje je podonaelnih novog postupka koji e svoj vrhunac u literaturi dostii tokom
XX veka.
Ceo roman zasnovan je na opisima svakodnevnih i sitnih dogaaja, u toku jednog dana. Razgovori
izmeu junaka takoe su opisanido najsitnijih detalja.
33

Kalipso je naslov poglavlja u kome se opisuje kako Blum od kue odlazi na put (kao Odisej sa ostrva
nimfe, ka svojoj kui). Bitan detalj su i konjske trke i klaenje u trci uestvuju 4 konja, Blum, koji se u
klaenje uopte najmanje anse.Ali, on to ne uradi, a taj konj zaista pobedi. U ovom poglavlju ima nekih
aluzija (parodija) na veru, na jevrejstvo. Scena na groblju (poglavlje nazvano Hod) uvodi se nekoliko
likova (Stivenov otac) pa i Dojs lino (gospodin Mekinta).U IX poglavlju vodi se rasprava o
ekspiru.(Dedalus pria o ekspirovoj biografiji i preko nje tumai Hamlete aluzija na proveru ene,
to e se desiti u Blumu.Rasprava sezavrava tako to se izvodi zakljuak da eksper sebe stalno provlai
kroz svoja dela,to ini i Dojs (pojavljuje se kao sluajni prolazik).
Radnja se seli na plaau, ukrmu, u kuu, itd.
Primer parodije (Dojs stilizuje novinarski stil da bi ga parodirao).
Estetski utisak Dojsovoj prozi daje sugestivnost kojom se doarava razmiljanje pojedinih junaka, koji
nisu izvreni i stacifini, ve sasvimobini.

Ibzen
Roen u Norvekoj zemlji ija knjievnost skoro i da nije interesovala evropsko drutvo. Ibzen je umeo
da skrene panju itavog sveta na skandinavsko stvaralatvo. On nije vodio rauna o knjievnosti
tradicijama, poeo je da stvara sluajui samo svoj unutranji pokoravajui se samo svojoj pesnikoj
udi. Ali Ibzen je umeo da osvoji evropsku publiku, stvorio je pravac koji se sigurno uvrstio na
evropskoj sceni pod nazivom Ibzenove drame odiu Severom. U njima se osea turobna hladnoa,
strano zavijanje meave, u njihovim linostima ivi utljiva upornost zdravih, nedirnutih, prirodi bliskih,
mirnih i misaonih ljudi. Te linosti jo nisu zatrovane bolesnim isparenjima ogromnih gradova,
nezdravim nasladama prefinjenog drutvenog ivota. Njima nije potrebna vreva ulica, zakrenih kolita i
lepo obuenom gomilom. Oni se polako zbliavaju i vie vole usamljenost i utljiva razmiljanja nego
eretanje. Razne linosti Ibzenovih drama ovaploenje su ovog surovog tipa. Ibzen je novom svetlou
osvetlio tipine momente beskrajne borbe ovekove linosti sa prirodom, drutvom i samim sobom.
Ibzenov pogled na svetu je proet tragizmom i borbenim raspoloenjima. ivot mu izgleda kao suroa
borba mranih sila protiv svega to je izuzetno i herojsko. Najei deo njegovih dela tretira ovaj konflikt.
Njegove linosti su varijacije jednog istog tipa. Ibzen ima naroitu sposobnost da jedne te iste motive
daje u raznim varijacijama. On smatra da je svet rav, slab i da je ogrezao u zlu. Ali njegov pesimizam ne
govori da su zlo i patnja neizbeni elementi ivota, a da suzbog toga borba i vera uzaludne i besmislene.
Ibzen vidi lepotu i smisao ivota ba u borbi uzvienog s ravim i trivijalnim. On je pesnik tenje i
napora herojske prirode, iao je ak dotle da ga je oduevljavalo tlaenje zato to ono budi ljubav za
slobodu.
Ibzena najvie zanima pitanje razvoja ovekove linoti.Drutvena i politika borba koja se odigrava oko
oveka, njega sama za sebe ne interesuje, ne zanimaju ga oni rezultati kojima se njome postiu u interesu
oveanstva za njega je ona vana samo zbog onog monog pokreta koji izaziva u umovima i srcima
svojih uesnika. Ljudi se elie u nevoljama i u borbi, tako se stvaraju snani karakteri, ispoljava se
linost junaka, osvetljavaju se sve dubine njegove due.Linost, koja stupa u borbus drutvom, izlae se
iskuenjima, u toku borbe pokazuju se oni koji susposobni da je preive. Ibzen menja ak i istorijske
injenice samo da bi stvorio sie koji e mu omoguiti da svoga junaka postavi u uslove neophodne
njegovom cilju. Njemu su potrebne mrane strane ivota da jae osvetli borca silnu i monu linost. U
borbi s mrakom ova linost ivi punim intenzivnim ivotom, a samo je takav ivot zanimljiv s Ibzenove
take gledita. Zato se Ibzen ne snalazi u detaljima negativnih pojava u ivotu, ne trudi se da pronikne u
njihove meusobne odnose ne pokuava da nae sredstva za njihovo uklanjanje. One ga zanimaju u
toliko ukoliko od njih zavisi patnja, usavravanje i samoodreenje usamljene i gorde linosti. Uzalud
bismo u Lutkinoj kuitraili zatitu enskih prava, pokuaj reenja enskog pitanja. Sutina drme nije o
34

tom: itav njen smisao sva njena zanimljivost sastoji se u Norinom preporudu. Potinjen poloaj ene,
njen ivot bezbrne pticie potreban je autoru drame samo zato to su te alosne pojave izazvale onaj
konflikt koji je u Nori probudio nezavisnog oveka pobudio je na samoodreenje, pozvao je uborbu. i u
drugim dramama Brand, Per Gint Graditelj Solnes) svuda je uzrok borbe njen konani cilj, potisnut u
drugi plan, a psihologija borca, lepota njegovih stremljenja ocrtanih ivim bojama.ivot je borba
zaopstanak, jaki nadivljavaju slabe i osnivaju nova savrenija pokolenja. Ova Ibzenova misao vodi
neizbenom zakljuku da je borba neophodni uslov usavravanja, a sila glavni element borbe.Ibzen je
traio takve linosti koje hrle svetloj budunosti slikao je njihove tenje, otkrivao smisao njihovoh
odnosa prema masi.
Ibzen je borbeni pisac. Ali to je, kao to se vidi borbenost posebne vrste. Njegovi borci nisu poborci
politikog, socijalnog ili bilo kog drugog odreenog ideala. To su buntovni duhovi koji se diu u ime
nejasne budunosti. Njihova snaga ne lei u njihovom realnom ve u simbolikom znaenju. Ibzen uzima
savremene oblasti ivota ali u konfliktima toga ivota uvek vidi i neto tajanstveno, zagonetno.Ibzenovo
stvaralatvo je, dakle, simbolistiko.Njegovi likovi su simboli ovo plaanje ideje i misli njihoveljudske
crte rasplinjavaju se u apstrukcijama. Njihove su koture blede i teko uhvatljive. U njihovim linostima
glavno je ono to ih uzdie iznad realnih uslova, a ne ono to ih vezuje za te uslove. Ibzen je sutinus vog
simbolizma okaraterisao reima. Romantiarski pogled na ivot ustupa svoja prava i znaaj
racionalistikom, ali naporedo sa ovim poslednjim, iznad njega i kroz njega prolazi neto tajanstveno,
zagonetno, nejasno. To je romantizam koji iznova proputa svet kroz prizmu fantazije i misli, ali pesnik
ovoga puta ne uzima fantastine nepostojee likove ve ive ljude i snjih gotovo zbacuje zemaljsku
odoru, odravajui tek slabu vezu sa stvarnou. Ibzenov simbolizam najjae je izraen u komadu. Kad
se budimo mi, mrtvaci Ibzen ga je napisao pred kraj svoga ivota 1889.godine i nazvao ga dramskim
etilogom, kao da je tim hteo da naznai da u njemu pravi rekapitulaciju svoga celokupnog velikog
ivotnog rada. To je prava ekspresionistika drama unutranja autobiografska drama projektovana u
meusobno suprostavljene likove.
I linost samoga pesnika potpuno odgovara osnovnim osobinama njegovog stvaralatva. i u svom odnosu
prema ivotu Ibzen je otar i nezavisan, ivotne odnose on posmatra iz ptiijeg leta, ne zalazi u njegov i
najgui deo i ovde zadrava svoj oblik borbenog mislioca kao i u svom stvaralatvu. To je mona,
turobna i utljiva priroda, esto gnevna i surova. Rodio se 1828.godine u Skijenu, u trgovakoj porodici u
Skijenu se ivelo veselim svetskim ivotom (balovi, rukovi, muzike veeri), ali taj veseli ivot se
zavrio kada je Ibzenu bilo osam godina. Otac je pao pod steaj, porodici je ostalo samo zaputeno
imanje u blizini grada. Ovaj prelaz od vedrog ivota na nematinu i jad bacio je u Ibzenovu duu prvo
seme pesimizma i probudio u njemu ozbiljnost. Po reima njegove mlae sestre on se jo u detinjstvu
osamio i nije uestvovao u igri ostale dece. Bilo mu je etrnaest godina kada su mu se roditelji ponovo
vratili u grad, morao je da misli na zaraivanje i postaje apotekarski uenik.Nezavidan drutveni poloaj
budio je usirotom mladiu astoljubive elje i on je eleo da se probude do vrha drutvene lestvice. U
svojim mladikim pesmama Ibzen pozdravlja oslobodilaki pokret koji je zahvatio Evropu, a kada su
1849.godine Maari pretrpeli konani poraz, on pie vatrenu pesmu. Maarskoj u kojoj izliva svoju tugu
zbog poraza slobode. Ali i ovde se ve ispoljava osnovna tendencija Ibzenovog pogleda na svet. Na kraju
pesme on se tei milju da e muenici i heroji posluiti kao primer buduim pokolenjima .Kad je
1848.godine izbio rat u lezvitu iz Hnolitajnu a vedska i Norveka bile ustalasane. Ibzen je negodovao
zbog nemakog nasilja. Ali patriotski izlivi nisu ili dalje od mitinga i govora i kod Ibzena se javlja prezir
zasvoje slabe i licemerne sugraane. U njegovoj prvoj drami Katilina ispoljio se ovaj prezir za sve to
ini oficijelna drutva.
1850. god. Ibzen najzad postaje student, o emu je stalno matao u apoteci. Ali knjevne sklonosti
odvajaju ga od rada na univerzitetu, on pokree nedeljni asopis, mnogo pie, sklapa poznanstva, a
1852.god. ga osniva Nacionalnog pozorita u Bergenu poziva za direktora i dramaturga. Niz drama koje
je Ibzen napisao za Bergensko pozorite, donose iu slavu u pozorinim krugovima 1857. god. Ibzenu
poveravaju upravu Norvekog pozorita u Hristijaniji. Njegov nezavisan i uporan karakter, prezir prema
35

norvekom drutvu jo od vremena lezvinkog rata najzad novina i smelost ideja koje je on unosio u
svoje drame sve mu je to stvorilo mnogo neprijatelja , izazvalo napade kritike i tampe.Ti napadi su se
naroito zaotrili kada se pojavila njegova. Komedija ljubavi . Kao i Bajron i Hajne, i Ibzen je napustio
domovinu i uputio se u Berlin. Trst i Rim. Boravi i u Minhenu, Drezdenu, Kapenhagenu, tokholmu i u
drugim gradovima. U glavnim gradovima Danske i vajcarske doekalisu ga s potovanjem. i u samoj
Norvekoj poinje da se menja odnos prema izgianiku, koji je sa svojim dramama malo pomalo poeo da
stie slavu u Evropi. Prolo je deset godina otkako je Mozen napustio domovinu, a kada se ponovo vratio
u nu 1874.god.doekali su ga oduevljeno.
Ibzen je i u ivotu kao i ustvaralatvu ostao isti onaj nezavisan karakter, gledao je na ivot i ljude s
visine, previe optim pogledom i zato su u njegovim oima ivi ljudi sa svojim linim interesima
odstupali na drugi plan pred svojim optim oblikom, pred onomoptom idejom koju je Ibzen video u
svakome od njih. On nije voleo da se zatvara u odreeni krug interesovanja, da se zanima odreenim
poslom, da prouava detalje. Time se tumai njegova strast za putovanjem za promenom mesta, njegova
nestalnost. On se isto bojao da zauzme odreeno mesto u svetu da ne bi izgubio mogunost da se
uzdigne nad njim i da ga posmatra sa strane.
Lutkina kua
Drama je napisana 1879.godine.U njoj je Ibzen ostao veran osnovnom zadatku svog stvaralatva
razjanjavanju konflikta izmeu linosti i uslova koji je okruuju Ako su svaku linost kao teki komar
pritisle i tradicija i predrasude i inertnost, drutva, ena se u ovom pogledu nala u naroito tekim
uslovima. Prikazati buenje oveka u biu kome je buroaska tradicija odredila ulogu lutke takav
zadataka je morao zaneti Ibzena koji je svuda otkrivao neumoljivu surovost kobnog zakona koji vlada
ljuskom slobodom.
U Lutkinoj kui Ibzen ne zastupa emancitaciju ene u uobiajenom smislu te rei. Pesniku titanskih tenji
bila je nedovoljna ona politika i ekonomska sloboda koju su imali mukarci i o kojoj je sanjala ena.
Zato je on i na ensko pitanje gledao na svoj nain za njega ta nije samo jedan deo opteg socijalnog
problema, ve odraz tragine nunosti koja lebdi nad ivotom oveanstva, odrazonog surovog zakona
ija se vlast moe unititi monim nezadrivim stremljenjem snane linosti ka samoodreenju i punom
osloboenju.
Nora i Helmer su sa stanovita buroaskog gledanja na svet idealan par. Srea lutkinog dana poiva na
vrstim temeljima. Helmer ima odlune prihode. Na dunosti je savestan i taan. Takav je i u poslovnim i
privatnim odnosima.U kunom budetu mu vlada stroga ravnotea. On se nikad ne zaduuje.
Nerazorljiva je i sigurna srea ovog ognjita koje poiva na takvim principima i kojim rukovodi tako
oprezan ovek. I Nora je srena srena je kako samo moe da bude srena, bezbrina ptiica. Va njena
briga je u tome da okiti jelku za Boi da priredi svojoj deci neko posebno iznenaenje. Nene se male
tajne sastoje u tome to kriom svrati u poslastiarnicu da se osladi ili da izgricka kolai od badema
posle ega bi Helmer blago prekoreo svoju malu raspikuu, svoju milu ptiicu i radovao se s njom to je
prolo vreme nematine to njegova lutkica ne mora vie da sedi nad radom, da kvarisvoje mile divne oi
inene ruice.
Ali iznenadni nalet vetra rui ovu kuu od karata punu idiline sree koja je izgledala tako sigurno,
neoekivani sluaj otkriva svu dubinu lai na kojoj je poivalo ovo prividno blagostanje. Kratko vreme
posle svadbe Helimera i Nore, kada se mladi par jo borio s nematinom. Helmer se razboleo i lekari su
mu preporuili da obavezno ode na jug, tada se Nora odluila na jedini samostalni postupak da bi spasla
mua. Ona je pozajmila potrebnu svotu, a na menici je potpisala oevo ime, Helmer je bio spasen a Nora
je otada, krijui od mua ite dela na domainstvu i otplaivala dug .Tajnu je briljivo krila od mua, jer
nije htela da povredi njegovo muko samoljublje. Ova je lutka instinktivno oseala da srea njene kue
poiva na njenoj bezlinosti, na njenom potinjenom poloaju. Ovaj lani potpis o ijem stranom
znaajuNora nije ni imala pojma remeti iz osnova itav ivot lutkinog doma. Taj potpis koji je Nora iz
36

naivnosti stavila, jer su od nje zahtevali da potpie oca i jer se spremala da menicu isplati na vreme taj
potpis predaje sreu njene porodice u ruke ozlojeenog promaenog oveka Krogtata. I tada Nora
saznaje da ovo njeno naivno nekodljivo lukavstvo po ljudskim zakonima moe izgledati kao straan
prestup, da tu udni zakoni surovo kanjavaju ker koja ne eli da uznemiruje starog oca, enu koja
neodoljivo eli da spase svoga mua od smrti. Nora je poraena, prvi put se na njenom bezbrinom licu
javlja mrana senka prvi put joj ivot ne izgleda tako beskrajno prazniki vedar, ve kao strana pojava,
arena tragine borbe. U njoj nastaje konflikt slobodnog stremljenja, neposrednog instrikta linosti i
pritisak sile neumitnih i besmislenih spoljnih uslova.Nora se konano budi kad Helmer saznaje stranu
tajnu i kad je obasipakiom prekora. Umesto onog snanog oveka, kome se ona rado pokoravala.
Helmer ispada grub, egoista i kukavica. Njegova prva reakcija je egoistina strepnja za sebe, zasvoj
poloaj. Njegova druga reakcija je strah on je spreman da otri do Krogita ta koga je kao ovek mrane
prolosti, savesni Helmer odbio da primiu slubu. Svaka Helmerova re potresno deluje na Noru. itave
godine bezbrinog ivota nisumogle da stvore od nje oveka, a sada ona to postaje za nekoliko trenutaka.
I kada Norina prijateljica ureuje tu stvar, a sreni Helmer prata svojoj lutkici i obeavajoj da e je
dvaput vie voleti zbog njene mile bespomonosti, pokazuje se da je nemogue povratiti raniju sreu
lutkine kue. Nora je shvatila kakvu je poniavajuu uloguigrala itavog svog ivota.
Iz tatinih ruku sam prela utvoje. Sve si sprovodio po svome ukusu i tvoj ukus je postao i moj. Kad sada
pogledam iza sebe, ini mi se da sam ovde imalo najjadniji ivot. Pojili su me, hranili, oblaili, a ja sam
imala tebi da budem razonoda, zabava... Uobraavala sam da sam srena, a u stvari to nikada nisam bila.
Opet se prosto i jasno ocrtava Ibzenova omiljena ideja o tome da srea i ovekove tenje nikada ne idu
zajedno. Srea je ubistvena zasve polete u visinu, za svako smelo stremljenje savrenstvu. Patnja i borba
su pravi ivot kroz koji se ovekova linost elii i formira. I Nora naputa svog mua zato to je saznala
da pre svih drugih zadataka ona mora da rei najvaniji zadatak, koji je iznad odravanja porodice,
vaspitanja dece i sl. Ja imam druge svete obaveze to su obaveze prema samoj sebi. Treba vaspitati samu
sebe kae ona muu . Ona zna da e je osuditi, da e veina stati na stranu njenog mua i da se i u
knjigama tako neto govori. Ali ona ipak odlazi, zato to hoe sama da se snae u tome, to hoe
daproveri da li pastor gorovi istinu, ili, u krajnjoj liniji moe li ta biti istina i za nju. Ona sesukobila sa
zakonima, sa drutvom, njen um ne moe da u njihovim zahtevima ima svreishodnosti, i da ona odluuje
da raisti ko je u pravu ona ili drutvo.
Tako Ibzen reava ensko pitanje, Nora nigde ne protestuje kao stvorenje koje je lieno odreenih prava
koje mukarci imaju. Nige se ne moe videti da Ibzen ide za tim malenim zadatkom izjednaenja ena u
pravima s mukarcem. Nora objavljuje rat zakonima dopiite, a ne zakonima koji sputavaju enu.Ona ne
brani enska ili na koja druga prava ve se bori za slobodu ovekove linosti uopte. Zbog toga ona ne
eli da ide putem postepenog osloboenja, ona bira svoj vlastiti usamljeniki put sluajui samo glas
svoga srca.

Breht
Geografski
u
sreditu
Evrope
i
u
neposrednom
susedstvu
sa
svim
drugim
imperijalistikimsilama(Francuskom,Engleskom,Rusijom,Italijom). Nemaka je neizbeno bilauesnik u
sudbonosnim kretanjima i dogaajima uprvoj polovini XX veka u razvijanju nauke i tehnologije,
umnoavanju industrijske proizvodnje, uprekrajanju granica dra inaroda sve to uburnom razdoblju
koje obeleavaju prvi svetski rat, oktobarska revolucija, raspadanje drava i stvaranjenovih,
svetskoekonomska kriza,nemiri ibune, jaanje socijalistikog pokreta, prodorfamizma, drugi svetski rat,
stvaranje monih vojno-politikih blokova, poetak raspadakolonijalnog sistema.Tada je pronaeno
elektrino ssvetlo i moni motori, automobil i avion, radio i film-inovastrahovitorazornoorujeatomska
bomba.
37

Brehtje savremenik tog brzog vremena intezivno, ivotom i delom, delio je njegovu sudbinu. Roen je
1898.godine u Nemakoj u Augzburgu, imao je esnaest godina kad je izbio prvi svetski rat devetnaest
kad je mobilisan, dvadest i jednu kad je i sam uestvovao u revolucionarnim akcijama u Bavarskoj,
trideset i pet kad je, im su nacisti preuzeli vlast u Nemakoj, morao da emigrira, trideset i sedam kad mu
je oduzeto dravljanstvo, a knjige spaljene na lomau u Nemakoj. Od 1933. god. Povlai se, korak po
korak, pred nacistikim armijama koje su osvajale jednu pojedni evropsku zemlju: posle Praga, Bea,
Ciriha i Pariza dospeo je u Dansku, zatim u vedsku, Finsku i najzad, preko Sovjetskog Saveza, stigao
je u Ameriku. Punih 15 godina proveo je kao izganik, bez otadbine, lien svoje publike, piui u gluvoj
samoi. Tek 1948. god. vratio se u Nemaku, gde je osnovao svoje pozorite.(Berlinski ansambl) u
kome je mogao da prikazuje drame koje je pisao u izgonitvu i to za svoju publiku. Pa i tada se nije
konano izbavio od nevolja koje su ga pratile: morao je da ivi i radi u senci staljinistikog, dogmatskog
koncepta kulture, a kome se do kraja ivota odupirao svojim humanistikim, demokretskim
marksistikim opredeljenjem.
U ranim Brehtovim pesmama vladaju grubost i bezbednost,neosetljivost i mrnja. Kroz njegove rane
stihove i drame prolaze pijanice, edomorke, gusari, pustolovi i ubice otueni ljudi u otuenom svetu.
To je slikovita poezija, pisana izraajnim i monim jezikom u kome su stopljene razliite dikcije (jezik
Biblije, lokalni dijalekt, renik popullarnih vaarskih pesmica,gradski argon, tuice, leksika ranijih
pesnika, po svojoj tematici, svojim junacima i svom izrazu, ova je poezija u sutini antigraanska ona
slika i porie svet pljake i mrnje, svet velikog nereda, odnosno kapitalizma. ovek je u tom svetu
oveku vuk i zato je ddrutvo osueno na propast, nema izlaza ni nade, u propast idu i ljudi i sve ono to
su oni stvorili, a kad najzad nestanu, nee se pojaviti nita bolje.Nihilizam, koji se, tako, probija kroz
Brehtovo rano delo (zbirka lirskih pesama Domae pripovetke drame Baal , Dobro doli u no,
ovek je ovek,Opera za Mahagonija)oajniki je izraz odbacivanja, neprihvatanja tadanje nemake
stvarnosti . Poraz u ratu, teki usslovi mira. Gubitak teritorija, ekonomska beda, gomile nezaposlenih,
najvia stopa inflacije u istoriji, glad i nemiri i krvave rapresije posle poduna, haos i dezorjentacija na
duhovnom planu sve pto nemaku situaciju. U prvim godinama posle prvog svetskog rata, ini
mranom, bezbednom.
Poslednja znajna nemaka knjievna kola, ekspresionizam koji je nastao kao izraz stanja u drutvu uoi
prvog svetskog rata, nemoan je da odgovori na pitanja vremena, antigraanska po svom karakteru,
njegova pobuna je ipak pobuna samo na patnju, neodreena i nejasna, koja nkog i nita ne moe da
pokrene.Zato se ekspresionizam polako gasi i na njegovim otiscima javljaju se nove struje koje jasnije
usmerene, bie proleterijatu pokuavaju da nau izraz za svoju epohu, da budu glas radnike klase u
sudbonosnim opredeljenjima Nemake, koja stoji pred dilemom, socijalizam ili kapitalizam Breht je
samo savremenik ekspresionizm, i samo je u prvoj, najranijoj fazi svog stvaralatva koristio neke od
ekspresionistikih iskustva.
Nered u svetu Brehtu vie nije liio na prirodnu katastrofu poeo je da svata strukturu i mehanizam
kapitalistikog sistema i opredelio se, definitivno za marksimam, kao ovek i kao umetnik.Jo 1926.god.
on reira prvu dramu. Baala a iz tampe izlazi i prava njegova zbirka pesama.Depne propovedi. Te
iste godine Breht, meutim, pohaa i kurs dijalektikog materijalizma, pribliava se revolucionarnom
radnikom pokretu, pie svoje prve pesme s revolucionarnom proleterskom problematikom. A sledee
dve godine ve su i godine prvog napisao o eposkom pozoritu Brehtovoj osnovnoj inivaciji u pozorinoj
umetnosti i godine pripremanja pounih komada, koji e biti izvedeni 1929. i 1930.godine neposredno
pre dolaska nacista na vlast.
Nova politika i knjievna situacija donela je bitnu promenu u Brehtovom umetnikom izrazu sad kad je
i svojom umetnou hteo da utie na kretanja u drutvu u duhu svog drutvenog opredelenja traio je
nova, neposrednija, objektivnija izraajna sredstva.On je jasno video da predstoji borba na ivot i smrt sa
udovinim pokretom koji se pripremao u krilu Nemake i zato ne eli vie da u svojim pesmama govori
o lukama, snegu na krovovima, enama, mirisu zrelih jabuka, putei oseanjima, o svemu onome to
ovek ini potpunim i ovenim odsad e kae govoriti samo o neredu i zato biti jednostran suv,
38

upleten u poslove politike i suvoparni renikdijalektike ekonomije. Brehtu su raznenost i patos,


kinurenje i precioznost bili strani i ranije. Tezu o umetnosti radi umetnost oduvek je smatrao
besmislenom, a knjievnost sastavljenu od ljupkih slika i miriljavih rei slabanom. Ali se i njegov
budni izraz iz prve stvaralake faze ne ini vie prikladan, ulazei u nov ivotni i knjievni period, Breht
u poeziji i drami podjednako nalazi nov, uzdran, objektivan ton. Potreba da jednostavno strpljivo
saoptava stvorila je onaj smiren, diciplinovan, krt izraz, koji karakterie i njegovu poeziju i dramu. Iz
svoje poezije i drame Breht je uklanjao svaki, ukras, ak i svaku neobinu re.eleo je da eliminie sve
to odvraa panju itaoca ili gledaoca od bitnog, sve to ga uljuljkuje, sve to nije neposredno
saoptavanje. Bilo mu je pre svega do toga da predoi pravu sliku, gradova klasne borbe, njegovi junaci
nisu vie rtve nevidljivih nejasnih, prirodnih sila, njihova stradanja su neprirodna, za njihove nesree
kriv je poredak u kome ovek oveku nije drug, svet u kome nema i ne moe biti ljubaznosti,
sauestovanja, nene panje, ni drugarstva.
Breht od poetka misli da umetnost ima znaajnu ulogu u uspostavljanju boljeg sveta. On je isticao kako
ovek itajui knjievno delo postaje bolji sposobniji da uiva i da tananije osea postavi dakle bolji
italac e biti bolji i u svom delovanju u drutvu. Tu veoma uproenu teoriju o uticaju umetnosti na
oveka kao drutveno bie. Breht e pogotovo od vremena svog obraanja marksizmu, neprekidno
razvijati u teorijskom vidu i primenjivati u svom stvaralatvu i u lirici i u drami.
Ono novo to je Breht ostavio za sobom sadrano je u njegovom pojmu epskog pozorita
Dvadesetih godina, kada je aktivno i energino stupio u pozorini ivot, Breht je zatekao na nemakim
pozornicama ili bombastine i romantine predstave klasinih komada bez ikakve aktuelnostik, ili
praznikove salonske dramice i komedije. To je pozorite koje e od samog poetka svog rada Breht
prezirati pokuavajui da se okrene nekim drugim tradicijama i da u ime svoje, mlade generacije afirmie
drugaije pozorine principe.U tome nije usamljen sa istim ambicijama pozornicu raiavaju za nove
pokuaje i ekspresionisti (Eliot svojom poetskom dramom, Majakovski poetskom satirom, politiki teatar
Piskatora, na koga se u poetku Breht direktno oslanjao).
Vrlo rano Breht je Piskatorovo pozorite politike akcije su predstavio tzv. Kulinarskom pozoritu u
kome gledalac ne misli ne osea, ne ivi aktivno, ve pasivno konzumira, kulinarske artikle, koje nujdi
besmisleni teatar sterilne klasike i savremene graanske melodrame. Ve u prvim teorijskim radovima,
Breht je napadao staro pozorite u ime nastupajue mlade generacije, imajui recept za svako teorijsko
pitanje, od toga kako treba igrati predstavu do toga to savremena publika eli da vidi u pozoritu. U
ovom periodu Breht je programski protiv lepote, protiv svega lirskog i dirljivog, ve tada govori za sebe
da je racionalista i da ne dozvoljava da se oseanja petljaju u njegov rad. Ova antinemotivnost pojavljuje
se u Brehtovom pisanju veoma rano zajedno sa nizom drugih preteranosti. Ve u tom periodu, Breht
jasno pokazuje da nee slediti tradiciju ve da hoe da okira, da zauzme eksstremna i jasno odreena
stanovnitva. Pokuavajui da formulie svoja opredeljenja, protiv melodrame, protiv, kulinarskog teatra,
uivljavanja, protiv emocija Breht dolazi do pojma Verfremdung (otuenje), koji e postati vrlo vana
teoretska komponenta njegovog pozorita. Ovaj izraz u prvi plan istie neobinost udnost koju predmet
stie u procesu otuenja, proces u kome predmet postaje stran, neuobiajen, izdvojen iz uobiajenog
znaenja tako da se njegovo znaenje ne primeuje. Mi, naime, prepoznajemo kao prirodnu jednu
situaciju, i potpuno smo uvereni da je razumemo. Efekat zaudnosti otvara nam oi, vidimo da situacija
nije tako obina i jednostavna kako smo mislili, shvatamo da je ne razumemo, ili da je nismo razumeli
dobro.Tek tada moemo da o njoj razmiljamo objektivno, i da je razmemomo onako kako treba Efekat
zaudnosti je osnova svakog kritikog miljenja. Gledalac predstave se na taj nain stavlja u potpuno
racionalnu perspektivu prema prikazivanom delu. On ne treba da saosea, da ali ili da mrzi protogoniste
komada.Efekat zaudnosti je tu da bi mu rastoio situaciju tako da o njoj moe da razmilja.Tradicionalni
odnos izmeu pozornice i auditorijuma menja se iz osnove. Od Eshila do Ibzena pozorite je usvojalo
razne tehnike i vidove, ali je taj odnos ostao uglavnom nepromenjen. Uvek je drama trebalo da ddirne
gledaoca da deluje na njegove emocije, da ga iritira ili veseli, na taj nain to e gledaoci identifikovati sa
junakom, pa prema tome i sa njegovim patnjama i radostima. Zaudnost upravo treba da sprei gledaoca
39

u tom uivljavanju i identifikaciji. Gledalac zahvaljujui ovom efektu treba nepristrasno da posmatra
zbivanja na sceni, jer jedino tako moe da sauva svoju racionalnost, da trezveno i inteligentno prosuuje
dogaaje na pozornici i da sam donosi zakljuke umesto da se identifikuje sa junacima i da nekritino
prima poruke koje komad emituje.
Ova osnovna, vrlo bitna razlika navela je Brehta da svoje pozorite smatra nearistotelovskim, dok pod
aristotelovskim podrazumeva ono koje tei ka identifikaciji. To svoje nearistotelovsko pozorite Brehte
nazvati i epskim, jer sadri niz zbivanja isprianih bez vremenskih i prostornih ogranienja i bez
potovanja formalne fabule. To je pozorite koja se odlikuje pikarskom epizodinou umesto
povezanosti i na nepotovanje jedinstva vremena i mesta radnje. Dok je u dramskom pozoritu akcenat
na oseanjima i insistiranje na iskustvu, u epskom je na razmiljanju i na realnoj slici sveta. U dramsku
akciju se uvodi pripovedanje, radnja se odvija kroz niz epizoda koje su labavo povezane, tako
konstruisane ak da sveka epizoda ini smisao za sebe, a ipak doprinosi smislu itavog komada. Napetost
proizilazi iz racionalnog otkrivanja zaudnosti svake situacije posebno a ne jedne radnje koja vodi ka
klimaksu.
Dekor, koreografija, osvetljenje, muzika su autonomni elementi drame, nije mu funkcija da podvuku ili
objasne emociju ili ideju,ve pomau da se situacija uini zaudnom, da se rasloji i razbije iluzija
stvarnosti, dogaaja na sceni. Breht eli da prikae svet i na izgled normalne situacije kao zaudne,
strane otuene da bi kod gledalaca probudio marsistiku elju da nenjaju svet.Uvoenje ovog
didaktikog elementa u njegovu teoriju, i Brehtove teorije i drame, ulaze u drugu propagandnu fazu.Ako
su njegove teorije podrazumevale ipak pozorite u kome je linost predmet istraivanja u ovoj fazi
objekat ispitivanja i sveukupnog dramskog interesa treba da budu odnosi meu ljudima,a svrha
pozorita menjanje sveta. Njegov smisao za oveka izbaenog iz drutva, za potlaenog i
obespravljenog,mnjegovo maltene uivanje u kriminalu i zloinu u nemoralu i bezoseajnosti, pretvara
se u pozitivnu elju da oveanstvo izvede iz situacije u kojoj lani graanski moral i nepravdni drutveni
odnosi suvereno vladaju.Pozorite mora da postane sredstvo za borbu protiv eksploatacije za promenu
drutvenog sistema. Ova politika dimenzija Brehtov epskog, ili dijalektikog, ili nearistitelovog
pozorita dobija svoju praktinu primenu u tek njegovim pounim komadima. Onaj koji je govorio Da.
Onaj koji je novorio Ne, Preuzete mere Poduavanje o njegovoj teoriji ovog perioda dobija tako
veliki znaaj da pozorite skoro sasvim izlazi iz sfere estetikog, jer Breht jednostavno ne eli svoju
profesionalnu umetnost da primeni u umetnike, ve u politike svrhe. A u tom pogledu epsko pozorie
je jedino koja
moe odgovori svrsi.
Za razliku od gledaoca dramskog pozorita, koji e lako postati rtva masovnog faministikog
politikog cirkusa, gledalac epskog teatra mora u svakom trenutku da osea svet na pozorinici kao
promenljiv. Za oveka koji pati ima izlaza, na izgled neizbeni rat se vodi, ali gledalac e shvatiti da on
nije neophodan i da je tetan, oduvek i da ne mora tako da ostane zauvek, i kada to sazna, kada shvati
svet kao promenljiv, on e zaaliti da ga izmeni.
Brethovo pozorite treba da bude mesto u koje gledalac dolazi po informacije pa u tom smislu, ono ima
nauni karakter, jer nauno objanjava ovekova ponaanja stavljajui ga u istorijski, ekonomski i
politpki kontekst. To je teatar koji treba da pouava a ne da zabavlja, cilj mu je izmena drave, drutva i
ekonomskih odnosa i u njemu ima mesta samo zaemocije koje su usaglaene sa kritikom stranom-zato
epsko pozorite gotovo da izlazi iz sfere umetnikog .
U poslednoj fazi svog rada na teoriji drame i pozorita Breht e mnoge od ovih ekstremnih stavova
odbaciti, a mnoge blae i elastinije formulisati.Ta se promena najbolje vidi iz malog organona za
pozorite, i iz dodataka uz njega iz njegovog najkompletnijeg i najprihvatljivijeg teoretskog rada o
teatru. To je delo teoretskog kompromisa izmeu prve, nediciplinovane pobunjenike faze, s jedne strane,
i striktno svoenje pozorita na njegove didaktike funkcije u drugom periodu Brehtovog rada.Umesto
promene drutvenog sistema, on sada zagovara sam dinamizam takom ivota, umesto kritike buroarskog
ili faistikog reima, ovekovu kritinost kao njegovu veitu i najlepu osobinu. Uveren da tetar
40

naunog doba mora da popuni ogromnu prazninu koja je nastala kao posledica distroporcije u
interesovanju oveka za prirodu (egzaktne nauke) i za prirodu ljudskog drutva (socijalno ureenje),
Breht pokazuje koliko je ova funkcija vana, dokazujui da zbog ove disproporcije svet danas stoji pred
mogunou totalnog unitenja nae planete.Jedina njegova ansa je u njegovoj velikoj sposobnosti u
njegovoj kritinosti, jer preko ove osobine jedino ovek moe shvatiti da svet treba da se menja.
Breht je jedan od najveih dramskih stvaralaca prve polovine XX veka. U pozoritu je ostavio trag kao
kompletna pozorina linost kao pisac teoretiar , organizator pozorinog ivota reditelj. Razraujui
svoju teoriju epskog teatra trezvenog teatra suprostavljenog tradicionalnom, aristotelvskom pozoritu
iluzija, Breht je pokrenuo plodne rasprave koje su doprinele prevazilaenju starih shema i prodoru novog
pozorinog izraza, Brehtov efekat oneobiavanja llei u osnovi nekih savremenih dramskih stvaranja.
Genijalan inovator, Breht je u svojim dramama umeo da primeni raznovrsna izraajna sredstva, birajui
sve to moe da doprinese punom efektu predstave, oivljavajui dostignua velikih tradicionalnih
pozorita od elizabetanskog do dalekoistonih, i koristei se inovacijama drugih umetnosti (moderna
muzika, filmska montaa).
Bretold Breht je bio pouzdani i umni svedok svog vremena.Kao borac, mislilac i stvaralac, bio je strasni
analitiar epohe i angaovani uesnik u sudbonosnim dogaajima i kretanjima u prvoj polovini XX veka
u nemirnom razdovlju na razmeu kapitalizma i socijalizma. Njegovo vreme vreme bede, progona,
koncentracionih logora, genocida, masovnog ubijanja, ratnih katastrofa nije mu se svidelo pa je obrativi
se marksizmu svom snagom ustao protiv mranjatva i zloina, borei se za bolji, humani svet bez bede,
nasilja i rata. Njegova antiteza hladnom svetu u kome se radio jeste svet mira, sobode i ljubaznostsvet
dobrote. Ali Brehtov humanizam nije, razume se, apstraktni humanizam dobrih elja i namera, to je realni
humanizam marksistikog obeleja, humanizam demokratskog socijalizma.
Majka Hrabrost
Ovo je drama istorija koja, kao i celo Brehtovo stvaralatvo, govori o bitnim pitanjima ljudske
egzistencije i tie se savremene stavarnosti: dileme i poloaj u drutvu, malog oveka.Nastala je u samo
predveerje drugog svetskog rata, a odigrava se u prvoj polovini XVII veka, u Italiji, Mediija I pape
Urbana VII, u Padovi, Veneciji, Firenci i Rimu.
To je komad koji publiku hoe da uveri u besmislenost rata. Iako se u drami pominju istorijske linosti
(invedski kralj i velike vojskovoe, ipak su junaci komada mali neistorijski ljudi sa svojim neistrorijskim
sudbinama (kad Pukovski svetenik, uveni topovske slave ispoljene uasu kada sahranjuju vojskovou
Tilija, kae Majci Hrabrosti. Sad sahranjuju vojskovou. Ovo je istorijski trenutak, ona kojoj se upravo
njena nema ki Katrin vratila silovana i ranjena gorko odgovara. Meni je istorijski trenutak to su mi
ker ranili u oko
Brehtova, hronika iz tridesetogodinjeg rata jeste pria o sudbini vojne kantinerke Ane Firmit, nazvane
Majka Hrabrost, i njene dece, i drugih, neistorijskih linosti oko njih jednog kuvara, vojnog svetenika,
vojne bludnice ali i drama o rataru uopte, o dva svetska rata iji je uesnik i svedok bio i Breht. Rat u
kome dobrovoljno, trgujui uestvuju Ana Firmit i u njega uvlai i svoju decu, u stvari je, kao i drugi
ratovi, nastavak trgovine drugim sredstvima. I ona je u ratu radi ara, gleda da opstane u tekim
vremenima, da provue svoju decu ivu kroz ratni vrtlog,ali i da zaradi. U tom njenom dvojstvu majke I
trgovkinje i jeste njena tragedija, da bi izvukla decu, ona trguje zato to trguje ona gubi decu ko ivi od
rata, mora mu platiti danak. Tvrdei na svoj lukavi nain da je rat osnova svaka progresa, da samo u
njemu moe da cveta trgovina itd, Breht nas uverava da je rat jedna od najglupljih situacija u koje ovek
sebe dovodi i da je i za pobednika i za pobeenog katastrofalan. Prividna mudrost Majke pokazuje se
kao oigledna glupost i u toku drame, a pogotovu na njenom kraju kad sama, poto je izgubila i poslednje
dete, vue svoja kola pa rotaciju koja se kree u suprotnom smeru.
Ali, osim to je ilustracija stanovnita koje Breht hoe da osudi, Majka je i ovek, ili ak ilava ljudska
egzistencija tragino nesposobna da shvati pravi smisao okolnosti u kojima se nalazi. Ana Firmit je bez
41

sumnje i nena majka, ali ona je i hijena bojnih polja ona ne moe bez posslova, a rat joj prua poslove
i zaradu. Razdor u njoj je dubok i ne moe se prevazii. Rat, bolje hrani svoje ljude nego mir i njoj zato
niko i nita ne moe da ogadi rat ak ni sinovljeva smrt. Ali svaki put kao iz nje progovori majka, a time
bude ugroena trgovina ona se stavljena pred svoju venu dilemu, uvek iznova koleba, okleva i gubi
gubi one koje misli da e trgovanjem sauvati i obezbediti. Pouka i iskustvo ne vrede kad izgubi i
poslednje dete, ona opet, svejedno, kree za vojkom momar opet u poslove.
Prva tema drame je, dakle, mali ovek i rat, ovek kao orue velikih, onih koji vode rtove. Piui komad
Majka Hrabrosti i njena deca Breht je, razume se mislio na rat koji se upravo pripremao i zato je svoju
hroniku pisao s namerom da bude upozorenje i opomena. Ali do izvoenja drame nije dolo, jer pisci ne
mogu da piu onoliko brzo koliko brzo vlade mogu da zapodevaju ratove.Pozornice su od ve rano pale u
ruke velikih razbojnika.Majka hrabrosti i njena deca su dakle, doli prekasno. Izvoenje drame trebalo je
izriito da pokae da velike poslove u ratovima ne prave mali ljudi. Da rat, koji je nastavak trgovine
drugim sredstvima, ljudske vrline ini smrtonosnim, i to i onima koji ih imaju.Da za borbu protiv rata
nikakva rtva nije prevelika.
Idejno jasno usmerena, Brehtova antiratna drama nipoto nije shemetina, didaktina, suva opasnost koja
preti delus tezom i razuenom argumentacijom. To je neobino ivotna snana dramatina povest u kojoj
su organski isprepleteni tragika i humor u kojoj dejstvuju junaci izraziti, koloritni ivi sa svojim
protivrenostima, strastima i lukavstvima, svojom grubou i nenou, junaci brzi na rei (otroj,
duhovitoj, mudroj, oporoj, ironinoj, sarkastinoj) i brzi na postupku, drama u kojoj istu teinu imaju
misao i oseanje, re i postupak. Breht, koji je duboko razumevanje njihovih ljudskih problema, i
marksistiku filozofiju koja nee svet samo da tumai ve hoe i da ga menja,dozvoljava da junaci
prerastu svoje suene funkcije u okvirima drame, da se rascvetaju u potpunu lepezu ljudskih mogunosti,
moda crnu po svojoj osnovnoj boji, ali beskrajno sugestivnu u svojoj nesentimentalnosti, vrsti grubosti
koja je samo spoljni znak autorovog saoseanja.
U Brethovoj drami ima istovremeno neto od velikih tragedija i od pukih komada. Napisana po obrascu
epskog pozorita ona je na najbolji nain demonstrirala vrednost Brehtove sloene pozorine teorije. Ta,
hronika iz tridesetogodinjeg rata stoji u samom vrhu Brehtovog dramskog dela.

42