Dragoslav Mihajlovic

Dragoslav Mihailovi (17.11.1930, uprija) je srpski knjievnik, redovni lan SANU, dobitnik mnogih
knjievnih nagrada i priznanja, prevoen na vie evropskih jezika.
Roen u upriji, studirao u Beogradu Filozofski fakultet na Grupi za jugoslovensku knjievnost i
srpskohrvatski jezik. Sa dvadeset godina biva hapen i poslan na Goli otok. Fakultet zavrava 1957.
godine, ali ne uspeva da nae stalno zaposlenje i esto je menjao posao.
Roman "Kad su cvetale tikve" prvi put je objavljen 1968. godine i izazvao je u to vreme znaajnu
reakciju socijalistikog reima. Predstava koja je trebalo da se igra po ovom romanu je zabranjena, a
sam autor tvrdi da ju je Josip Broz lino zabranio.
Sem ovog, Mihailovi je objavio i sledea dela:

"Frede, laku no"

"Petrijin venac"

"izmai"

"Goli otok"

"Crveno i plavo"

"Vreme za povratak"

"Gori Morava"

"Akademik, pisac drame 'Kad su cvetale tikve', Dragoslav Mihailovi, je svojim delom, kao i 'Petrijinim
vencem' privukao veliku panju na sebe za vreme Titove Jugoslavije. Panju toliku da su njegova dela
dugo bila izbaena iz kolske lektire, a on uhapen i poslat u logor za prevaspitavanje na Golom Otoku
1950."

DRAGOSLAV MIHAILOVI
Skica za portret
Dragoslav Mihailovi danas je to je ve postalo opte mesto nae knjievne kritike jedan od
najboljih i najcenjenijih savremenih srpskih pisaca, cenjen od svih, i od predstavnika i zagovornika
standardnog naina oblikovanja knjievnog predmeta, i od novog, modernog, da ne kaem
postmodernog koncepta knjievnosti. Podjednako je znaajan kao pripoveda i kao romansijer. Dosad
je objavio pet knjiga pripovedaka (Frede, laku no, Uhvati zvezdu padalicu, Lov na stenice, Jalova
jesen, Preivljavanje) i est romana (Kad su cvetale tikve, Petrijin venac, izmai, Gori Morava,
Zlotvori, Tree prolee).
Zajedno s nekolicinom pisaca svoje knjievne i poetike generacije, ivojinom Pavloviem (Krivudava
reka), Slobodanom Seleniem (Memoari Pere Bogalja), ak i sa neto starijim Aleksandrom Timom
(Nasilje), i veim brojem mladih pripovedaa i romansijera Moma Dimi (iveo ivot Tola Manojlovi),
Vidosav Stevanovi, Milisav Savi, Miroslav Josi Vinji, Ivan Ivanovi i drugi zaetnik je i jedan od
najostvarenijih i najdoslednijih predstavnika tzv. stvarnosne ili kritike proze, jednog od najvitalnijih
tokova srpske proze u proteklih sto pedeset godina intenzivnijeg razvoja novije srpske prozne
knjievnosti.
Najostvareniji je zato to je postigao visok vrednosni nivo svih svojih proznih knjiga od zbirke
pria Frede, laku no do najnovijeg romanaTree prolee. Najdosledniji je zato to nije mnogo menjao
svoj narativni postupak od prvih objavljenih knjiga do najnovijeg romana i tek izale knjige
pripovedaka Preivljavanje.
Opte priznanje umetnikih vrednosti Mihailovieve proze i kod italaca i kod knjievne kritike
potvreno je velikim brojem izdanja njegovih knjiga preko dvadeset izdanja romana Kad su cvetale

tikve, blizu petnaest Petrijinog venca, osam izdanja izmaa, nekoliko izdanja romana Gori
Morava i Tree prolee, i po nekoliko izdanja knjiga pripovedaka. Verifikacija vrednosnog nivoa njegove
proze uz to je stigla i od knjievne kritike, posebno u velikom broju dobrih kritikih i analitikih tekstova
i u velikom broju knjievnih nagrada i priznanja koja se kod nas daju za prozu od Ninove nagrade za
roman, Andrieve, Borine i Veljkove nagrade za pripovetku, do nagrade Narodne biblioteke Srbije za
najitaniju knjigu godine.
Pored toga, Dragoslav Mihailovi je jedan od naih najcenjenijih pisaca i u inostranstvu. Kritika
recepcija van nae zemlje, pored mnogih prevoda, takoe je potvrena velikim brojem studija koje su o
njegovoj prozi napisali poznati evropski slavisti, od najstarijih do najmlaih. Objavljeno je nekoliko
disertacija o njegovim romanima i pripovetkama, pre godinu dana, povodom prevoda romana Kad su
cvetale tikve na ukrajinski jezik, odran je nauni skup u Kijevu i tampan je zbornik kritikih radova sa
skupa, dopunjen naknadno ukljuenim kritikim interpretacijama.
Dragoslav Mihailovi je kod nas prisutan i kao dramski pisac sa ranije napisanim dramama Kad su
cvetale tikve (po motivima istoimenog romana), Protuve piju aj, Uvoenje u posao, Akviziter, kao i
filmski i televizijski scenarista. On je zatim i pisac odline i dramatine trotomne dokumentarne
proze Goli otok, kao i publicistike i polemike proze o pitanjima savremenog srpskog jezika i
odgovornosti prema njemu naih naunih institucija i lingvista Mihailovi se naime zalae za veu
brigu lingvista i Srpske akademije nauka i umetnosti za starotokavsku leksiku i morfologiju.
Da bi kritiki portret o njemu bio potpuniji, ovome treba dodati i injenicu da se Dragoslav Mihailovi,
zbog loeg iskustva sa zvaninim, uglavnom posrnulim izdavaima, poslednjih godina opredelio da sam
bude izdava sopstvenih knjiga. Pod njegovom izdavakom brigom tampano je po nekoliko dobro
dizajniranih izdanja njegovih romana i knjiga pripovedaka, to znai da i ranije objavljene i najnovije
knjige ovog autora i dalje podjednako privlae itaoce i kupce, odnosno da Dragoslav Mihailovi dobro
prolazi i u ulozi izdavaa i distributera vlastitih knjiga. Da on sa tolikim brojem izdanja svojih knjiga
preko pedeset i sa tako velikim brojem priznanja za njih, ivi na primer u Americi ili u Francuskoj
imao bi odgovarajui zvanini tretman kakav imaju i drugi zapadni pisci na glasu.
Sve to mu, meutim, u naim ivotnim, drutvenim i socijalno-kulturnim uslovima, nadoknauju verni
itaoci, povremeno i "verni kritiari", oni koji se due i doslednije od drugih bave kritikim tumaenjem
njegove proze, kao to se donekle deava i danas u Biblioteci grada Beograda na obeleavanju
Dragoslavljeve osamdesetogodinjice roenja. Kratko reeno on je i zbog jednih i zbog drugih pisac
koji traje.
ime je ovaj autor uspeo da obezbedi tako visok i trajan italaki status svoga knjievnog dela?
Najpre onim to je kod proznih pisaca naznaajnije dobrom i zanimljivom, prirodno i jednostavno
saoptenom priom o ivotu, gotovo na isti nain ostvarenom i u romanima i u pripovetkama, odnosno
tematskim okvirom svoje proze, njenim predmetom, upeatljivim knjievnim likovima obinog,
takozvanog malog oveka i njegovom gubitnikom ivotnom situacijom, neostvarenom projekcijom
line slobode, traginom po definiciji. Ovakvim izborom knjievnog predmeta Dragoslav Mihailovi
potvrdio je ne samo tematsku nego i kljunu sociokulturnu, pa i vrednosnu skalu narativne slike
stvarnosti u naoj savremenoj knjievnosti.
Najizazovniji je i najsamosvojniji u izboru knjievnih junaka. Mihailovievi izabranici uglavnom su likovi
sa drutvene i socijalne margine, one linosti koje ne stvaraju istoriju i ideologiju, ali na koje istorija i
ideologija i te kako utiu, nemilosrdno ih pretvarajui u svoju prirodno negativnu i traginu posledicu.
To su, to je od bitne vanosti za njihovo znaenje u proznoj strukturi i za dalju italaku i kritiku
recepciju, veoma prepoznatljivi knjievni likovi, jer se u slinom obliku postojanja pojavljuju i u realnom
ivotu u prostoru srbijanske pomoravske palanke i beogradske periferije. Zato su njegovi polupalanani
i polugraani idealni modeli za prozno oblikovanje iskustva istorijskog i ideolokog usuda u ivotu
pojedinaca nemonih da mu se odupru.
Ukljuivanje takozvanih tabu tema u Mihailovievu prozu, teme Informbiroa i Golog otoka, neposredno
uvodi autora romana Kad su cvetale tikve i Zlotvori i pripovedaka iz knjige Lov na stenice, kao i
dokumentarne proze Goli otok, u samo sredite egzistencijalnog i moralnog imperativa naeg oveka u
ideologizovanom XX veku. Jedno od osnovnih pitanja te proze jeste kako opstati u ivotu i kako
ostati to manje kontaminiran etiki deformisanom sveu vlasti i politike, ak i onda kada knjievni
protagonisti postanu njihovi saputnici ili deo njihove takoe okrutne margine?

Te ivotne teme specifine su upravo za na prostor i vreme, i samo na prvi pogled su sline temama u
ostalim zemljama takozvanog realnog socijalizma, jer su, osim po posledicama, gotovo potpuno
suprotne od njih. Same po sebi, one su svojom dramatinou veoma vane koliko za individualni toliko
i za kolektivni doivljaj sveta knjievnih likova, pogotovo onda kada su, kao kod Dragoslava, spontano i
ubedljivo transformisane iz injenikog i doivljajnog nivoa postojanja u jeziki i estetski oblik i
znaenje. Kao takve, one su veoma dobra i izvanredna osnova za neposredan, intenzivan italaki
nain prepoznavanja Mihailovievog knjievnog rukopisa i njegovih osnovnih umetnikih vrednosti i
nijansi.
Jo jedan, takoe vaan sloj njegovog proznog rukopisa odgovara dananjem specifinom doivljaju
knjievnosti i naoj, u osnovi kolektivnoj narativnoj kulturi. To je njegova sposobnost da na injenicama
i dokumentima biografski ili autobiografski zasnovanog iskustva (Lov na stenice, Gori Morava, Zlotvori,
Jalova jesen) jednu ivotnu priu spontano prenese iz stvarne ili fingirane (auto)biografske injenine i
verbalne sfere u estetsku jeziku sferu. Kada se ovakva osnova prozne prie dovede u vezu sa
knjievnim oblikom kojim se ona konstituie u umetniku strukturu, uoava se da je autobiografsko
kazivanje, ili kazivanje u narativnom prvom licu jednine, inicijalni oblik i Dragoslavljeve umetnike
proze, kao to je inicijalni oblik svakog drugog proznog kazivanja, i inicijalni oblik njegovog, autorskog
osmiljavanja ivotnog iskustva knjievnih likova i neposredne stvarnosti u njihovom vienju. Njegova
pria na taj nain postaje dokaz njihovog pojedinanog postojanja i njegovog smisla u stvarnosti naeg
vremena.
Usmeni oblik kazivanja, odnosno narativni skaz, koji dominira Mihailovievom prozom, doprinosi ne
samo stvaranju iluzije neposrednog doivljavanja isprianog nego i ubedljivosti autorskog nastojanja da
odgovarajuim proznim oblikom opravda umetniku funkcionalnost utvrenih formula i vidova skaza.
Dragoslav to, s jedne strane, postie uvek dramatinom priom i izborom odgovarajuih knjievnih
likova koji je pokrivaju a, s druge strane, izvesnom promenom jezikog, pa time i stilskog modela
kazivanja, uglavnom zasnovanog na deformaciji standardnog jezika, ali i na deformisanom, odnosno na
individualizovanom iskustvu i doivljaju sveta knjievnih junaka. Prividno deformisani govor kao izraz
neposrednog ivotnog iskustva knjievnih likova zato nije oteavajui um u kominikaciji sa itaocem
ve, pored toga to u najveoj meri sledi izabrani lokalni ili individualni jeziki idiom, dobro
upotrebljeno poetiko sredstvo takozvanog ouavanja, oneobiavanja standardnog proznog kazivanja
u treem licu i veoma privlaan oblik komunikacije sa odreenim italakim slojevima. Ispovednim i
individualnim tonom Mihailovieve proze znatno je pojaan i njen skriveni, verbalno neiskazani ali
sugerisani emotivni potencijal, koji trajno postoji na svakoj stranici njegovog teksta, otvoreno se
aktivirajui samo u izuzetnim trenucima.
Uprkos pojedinane i kolektivne, podtekstualno sugerisane dramatine egzistencijalne ili istorijske
situacije u kojoj se ostvaruje, odnosno koja mu onemoguava ostvarenje, emotivni, humanistiki, ak i
vitalistiki doivljaj stvarnosti, jo jedan je vaan segment ne samo opteg toka i uslovljenosti
Mihailovieve proze i njenog smisla, nego i njenog proirenog znaenjskog polja. Stoga jedna ne samo
tragika nego istovremeno i vitalistika vizija ivota, koju on kao autor stvaralaki izvorno,
podtekstualno i gotovo spontano projektuje u svoj rukopis, tako se ukazuje kao njegova izuzetno vana
semantika osobina.
Saetost, ak povremena eliptinost, maksimalna narativnost njegove proze (kakvu, izmeu ostalih,
imaju i ivojin Pavlovi, Aleksandar Tima, Antonije Isakovi i neki drugi pisci, kao i ovde prisutni
Milisav Savi, Miroslav Josi Vinji i Vladimir Kecmanovi), odsustvo optih mesta, izbegavanje
otvorenije lirizacije teksta, njegova opora, slikovita, gotovo opipljiva ulna neorealistika naracija nije
na poslednjem mestu kvaliteta to ih poseduje njegova proza. Ta osobina njegove proze odista je ini
savremenom paradigmom jednog od najpostojanijih tokova srpske proze, onog toka koji u vrstoj
povezanosti sa naom knjievnom batinom i njenim najpozitivnijim knjievnim osobinama prenesenim
u dananje vreme i njegov duhovni profil i u razvojne potrebe same knjievnosti, obnavlja poverenje
italaca u mo knjievne rei i u njenu neunitenu duhovnu misiju i u dananjem vremenu. Svojom
priom o protivurenoj i traginoj sudbini izabranih likova, svojim oporom narativnom poetikom, svojim
stilom i vizijom ivota takva njegova proza bar delimino utie na potrebu dodatnog traganja za
smislom neposrednog postojanja koji nam je tako neophodan.