Natascha

Kampusch

3096 dana
3096 TAGE

Psihika trauma je oboljenje nemonih. U trenutku traume, delovanjem

nesavladive sile, rtva se osea bespomonom. Kada se radi o prirodnoj sili,
govorimo o nepogodama. Kada se radi o sili drugih ljudskih bia, govorimo o
strahotama nasilja. Traumatini dogaaji savladavaju uobiajene mehanizme brige o
sebi, koji ljudima daju oseaj kontrole, inkluzije i smisla.
- Dudit Luis Herman, Trauma i oporavak

1
Krhki svet
Moje detinjstvo u predgrau Bea

Majka je zapalila cigaretu i snano povukla dim. Ve je mrak. Pomisli ta ti se

sve moglo dogoditi! Odmahnula je glavom.
Otac i ja proveli smo poslednji vikend februara 1998. godine u Maarskoj, gde je
u jednom pograninom seocetu kupio vikendicu. Bila je to prava rupa, vlanih,
ispucalih zidova. S vremenom ju je renovirao i opremio divnim, starinskim
nametajem, pa se, zahvaljujui njegovom trudu, tu gotovo moglo iveti. Meutim,
nisam mnogo volela da odlazim tamo. Otac je u Maarskoj imao mnogo prijatelja, s
kojima se esto sastajao i s kojima je, zahvaljujui povoljnom kursu valute, uvek
malo previe pio. U barovima i restoranima gde smo uvee zalazili, bila sam jedino
dete. Samo sam sedela i utala.
I taj put otila sam nevoljno s njim u Maarsku. inilo mi se da vreme prolazi
neverovatno sporo i bila sam ljuta zbog toga to sam jo uvek premlada da
odluujem kako u ga provesti. ak i kada smo te nedelje obili oblinju banju,
nisam bila preterano oduevljena. Natmureno sam etala po mestacu, kada mi je
prila ena koju sam poznavala i upitala me: Hoe li da popijemo limunadu?
Klimnula sam i pola za njom do kafia. Bila je glumica i ivela je u Beu. Divila
sam joj se, jer je zraila mirnoom i izgledala tako samouvereno.
Osim toga, oduvek sam potajno sanjarila o tome da postanem glumica. Nakon
nekog vremena, duboko sam udahnula i rekla: Zna, i ja bih elela da postanem
glumica. Misli li da bih mogla?
Nasmeila se. Naravno da bi mogla, Nataa! Ako zaista eli, sigurno e biti
odlina glumica!
Srce mi je poskoilo. Oekivala sam da me nee shvatiti ozbiljno, da e mi se ak
i smejati - kao to mi se mnogo puta dogaalo s drugima.
Pomoi u ti kad bude spremna, obeala je i zagrlila me.
Na putu do bazena, raspoloeno sam pevuila sebi u bradu: Ako dovoljno elim
i verujem u sebe, mogu sve. Ve dugo se nisam oseala tako bezbrino i
neoptereeno.
Meutim, euforija nije dugo trajala. Poslepodne je prolazilo, ali otac nije
pokazivao nameru da se vratimo. Kada smo napokon stigli u vikendicu, i dalje nije
urio. Naprotiv, eleo je da malo prilegne. Nervozno sam gledala na sat. Obeali smo
majci da emo se vratiti do sedam, jer sam sutradan morala u kolu. Znala sam da e,
ako se ne vratimo na vreme u Be, doi do estoke rasprave. Otac je hrkao na kauu,
4

a sati su neumoljivi prolazili. Kada se napokon probudio, ve je bio mrak i krenuli

smo kui. Zlovoljno sam sedela na zadnjem seditu i utala. Neemo stii na vreme i
majka e biti ljuta, a sve lepo to se danas dogodilo nestae kao rukom odneseno.
Kao i obino, nai u se u sredini. Odrasli uvek sve pokvare. Kada se otac zaustavio
na benzinskoj stanici i kupio mi okoladicu, celu sam je strpala u usta.
Stigli smo do Renbansidlunga tek u pola devet, sat i po kasnije nego to je
trebalo. Ostaviu te ovde, pouri kui, rekao je otac i poljubio me.
Volim te, promrmljala sam, kao i uvek kada smo se opratali, a onda potrala
preko mranog platoa do naeg stepenita i otkljuala vrata. U predsoblju je pored
telefona stajala majina poruka: Otila sam u bioskop. Vidimo se kasnije. Spustila
sam torbu i na trenutak zastala u nedoumici. Onda sam napisala mami poruku da u
je ekati kod susetke koja je ivela u stanu ispod naeg. Kada je, nakon izvesnog
vremena, dola po mene, bila je van sebe od besa.
Gdje ti je otac?, zagrmela je.
Nije doao sa mnom, ostavio me je kod platoa, tiho sam rekla. Nije bilo do
mene to smo kasnili, niti to me nije dopratio do ulaza. Ipak, oseala sam krivicu.
O, boe! Kasnite satima. Brinula sam se. Kako je mogao da te pusti da sama
ide preko platoa? Usred noi? Moglo je neto da ti se desi. Sluaj me: vie se nee
viati s ocem. Dosta mi je, neu to vie da trpim!

* * *
Kada sam se rodila, 17. februara 1988, majka je imala trideset osam godina i dve
odrasle erke. Moju prvu polusestru rodila je sa samo osamnaest godina, a drugu
otprilike godinu dana kasnije. Bilo je to krajem ezdesetih godina dvadesetog veka.
Ostala je sama i teko se nosila sa dvoje dece. Ona i otac njenih erki rastali su se
ubrzo nakon roenja moje druge polusestre. Nije joj bilo lako da se brine o svojoj
maloj porodici - morala je da se bori i pragmatino gleda na stvari. Bila je pomalo
prestroga prema sebi, radei sve to joj je bilo u moi kako bi prehranila decu. U
njenom ivotu nije bilo mesta za sentimentalnost ili bojaljivost, odmor ili
bezbrinost. Nakon mnogo vremena, u trideset osmoj godini, kada su erke odrasle,
oslobodila se dunosti i briga koje donosi gajenje djece. Upravo tada, stigla sam ja.
Majka nije raunala na to da e ponovo zatrudneti.
Porodica u kojoj sam roena upravo je ponovo trebalo da se raspadne. Moj
dolazak je preokrenuo sve: trebalo je izvaditi deje stvari, a svakodnevni ivot
iznova prilagoditi potrebama dojeneta. Iako su me svi doekali s radou i razmazili
poput princeze, kao dete sam se ponekad oseala suvino. Morala sam da se borim za
mesto u svetu gde su sve uloge ve podeljene.
Kada sam se rodila, roditelji su bili zajedno ve tri godine. Upoznala ih je
5

majina muterija. Kao kolovana krojaica, majka je izdravala sebe i erke ijui i
prepravljajui odeu za gospoe iz susedstva. Jedna od njenih muterija bila je ena
iz gradia Susenbruna pored Bea, koja je, zajedno s muem i sinom, drala pekaru i
malu prodavnicu. Ludvig Koh mladi ponekad je pratio majku kod krojake i uvek je
ostajao malo due nego to je potrebno, kako bi porazgovarao s njom. Ona se uskoro
zaljubila u mladog, zgodnog pekara, koji ju je zasmejavao svojim priama. Nakon
nekog vremena, doselio se kod nje i njene dve erke, u veliku zgradu u severnom
predgrau Bea.
Na tom mestu, grad se stapa s Moravskom nizijom, kao da ne moe da se odlui
ta eli da bude. Neskladno je to podruje, bez sredita i osobenosti, gde sve deluje
mogue i u gde sluajnost odluuje. Poslovnu zonu i fabrike okruuju neobraena
polja, gde po nepokoenoj travi lutaju opori pasa. Usred toga, jezgra nekadanjih
sela nastoje da ouvaju osobenost, koja bledi poput boje s proelja malih kua iz
razdoblja bidermajera. To su ostaci prolih vremena, koje postepeno zamenjuju
bezbrojne stambene zgrade, utopijska reenja socijalne stanogradnje, izgraena usred
zelenih polja uz mnogo pompe, a zatim preputena sebi. Odrasla sam u takvoj zgradi,
jednoj od najveih.
Stanovi na Renbanvegu projektovani su sedamdesetih; izgraeni su kao kameno
otelotvorenje urbanistike vizije nove okoline za nove ljude: srene, radnike
porodice budunosti, smetene u savremenim gradovima s jasnom formom,
trgovakim centrima i izvrsnim javnim prevozom do Bea.
Na prvi pogled, inilo se da je eksperiment uspeo. Kompleks se sastojao od 2.400
stanova, u kojima je ivelo vie od 7.000 ljudi. Izmeu blokova zgrada bili su
prostrani platoi, gde su hladovinu pravila velika stabla. Igralita su se smenjivala s
betonom i velikim travnjacima. Jasno se moe zamisliti kako su urbanisti stavljali na
makete lutkice majki s kolicima i dece na igralitu, uvereni da su stvorili prostor za
sasvim nov oblik drutvene zajednice. U poreenju s malim, zaguljivim prostorima
blie centru, ovi stanovi, naslagani poput kockica u soliterima od petnaest spratova,
bili su prozrani i dobro isplanirani, s terasama i modernim kupatilima.
Ipak, naselje je od samog poetka posmatrano kao prva stanica za doseljenike
koji su eleli da se nastane u gradu, ali im to nikad nije sasvim polo za rukom radnike iz pokrajina: Donje Austrije, Gradia i tajerske. Polako, ali sigurno,
pojavili su se i doseljenici s kojima su se ostali stanovnici svakodnevno prepirali oko
sitnih stvari, poput mirisa kuvanja, zaigrane dece i razliitih miljenja o stepenu
buke. Atmosfera u naselju postajala je sve napetija; sve ee su se pojavljivali
nacionalistiki i ksenofobini grafiti. U trgovakim centrima otvorene su prodavnice
jeftine robe, a na velikim trgovima ispred njih dokoliili su tinejderi i nezaposleni,
utapajui frustracije u alkoholu.
Danas je naselje obnovljeno, soliteri blistaju novim bojama, a konano je
dovrena i oblinja stanica metroa. Ali dok sam bila dete, naselje Renbansidlung bilo
6

je izvor drutvenih problema. Smatralo se da je opasno etati se nou, a i danju smo

oseali nelagodu, kada bismo prolazili pored grupica tinejdera koji su visili na
platou i enama dobacivali kojeta. Majka je uvek brzo prelazila preko platoa i
stepenita, vrsto me steui za ruku. Iako je bila odluna, snalaljiva ena, mrzela je
verbalno maltretiranje kojem je u Renbanvegu bila izloena. Nastojala je da me
zatiti koliko god je mogla; objasnila mi je zato ne voli da se igram na platou i zato
smatra da su susedi vulgarni. Naravno, kao dete nisam sasvim razumela ta eli da
mi kae, ali uglavnom bih je posluala.
Jasno se seam kako sam, kao devojica, uvek iznova odluivala da ipak odem
na plato da se igram. Satima sam se spremala, zamiljajui ta u rei drugoj deci i
stalno se presvlaei. Odabrala bih igrake za pesak, a onda ih odbacila. Dugo i
predano bih razmiljala koju bi lutku bilo najbolje da ponesem kako bih se
sprijateljila sa drugima. Ipak, kada bih napokon sila na plato, nikad nisam ostala
due od nekoliko minuta. Nisam mogla da se otresem oseaja da ne pripadam. Iako
nisam sasvim razumela roditelje, u tolikoj sam meri upila njihove negativne stavove,
da mi je sopstveno naselje bilo poput stranog sveta. Umesto toga, vie sam volela da
sanjarim na krevetu u dejoj sobi. Ta soba, s ruiastim zidovima, svetlim tepihom i
nerazmaknutim zavesama ukraenim arama koje je majka saila, okruivala me je
poput tita. Tu sam kovala velike planove i satima razmiljala kuda bi me ivot
mogao odvesti. U svakom sluaju, znala sam da neu pustiti korenje u tom naselju.
U prvih nekoliko meseci ivota bila sam u centru panje. Sestre su se brinule o
novoroenetu kao da vebaju budue ivotne uloge. Dok me je jedna hranila i
prepovijala, druga me je nosila u sling marami u centar; etala je bekim ulicama, a
prolaznici su zastajkivali kako bi se divili mom irokom osmehu i lepom odelu. Kada
bi joj prepriavale te dogodovtine, majka bi bila van sebe od sree. Bilo joj je vrlo
stalo da dobro izgledam i od roenja me je oblaila u najlepu odeu, koju bi ila
nou. Birala je posebne materijale, listala modne asopise kako bi pronala najnovije
krojeve ili bi mi kupovala sitnice u buticima. Sve su boje bile usklaene, ak i boja
arapica. U komiluku gde su ene etale s viklerima na glavi, a veina mukaraca
odlazila u prodavnicu u arenim ukavim trenerkama, izgledala sam poput male
manekenke. Iako je preterana briga o spoljanjem izgledu doprinela naem
udaljavanju od okoline, bio je to i nain na koji mi je majka pokazivala ljubav.
Zbog svoje otre, odlune prirode, teko je pokazivala emocije. Nije bila tip
osobe koja se stalno grli i mazi s decom. Suze i izlivi ljubavi uvek su joj izazivali
nelagodu. Trudnoe u mladosti naterale su je da rano sazri, a s vremenom je i
ogrubela. Nije sebi doputala slabosti i odbijala je da ih prihvati kod drugih. Kao
dete, esto sam imala priliku da vidim kako pobeuje prehladu istom snagom volje;
zadivljeno sam posmatrala kako vadi vrelo posue iz maine za sudove. Njen moto
je bio: Indijanac ne zna za bol - mora biti vrst, kako bi se izborio za svoje mesto
u svetu.
7

Otac bio je potpuno drugaiji. Kada bih poelela da se mazim, rairio bi ruke;
uivao je u igri sa mnom - ako bi bio budan. Dok je jo iveo s nama, kad god bih ga
videla, uglavnom je spavao. Voleo je da izlazi i mnogo je pio s prijateljima. Zbog
toga mu posao nije mnogo odgovarao. Od oca je preuzeo pekaru, iako ga to, zapravo,
i nije previe zanimalo, a najvie gaje muilo to mora da ustaje tako rano. Ostajao bi
u kafanama do ponoi i, kada bi budilnik u dva ujutro zazvonio, bilo ga je jako teko
probuditi. Nakon to bi isporuio pecivo, satima bi hrkao na kauu, a veliki stomak
zastraujue se dizao i sputao pred mojim zadivljenim dejim oima. Igrala sam se s
usnulim ovekom, stavljala mu medvedie na obraze, ukraavala ga trakama i
masnicama, stavljala mu eirie na glavu i lakirala nokte. Kada bi se posle podne
probudio, bacao bi me u vazduh i, kao arolijom, izvlaio iznenaenja iz rukava. A
onda bi ponovo otiao u grad, u kafane i barove.
U to vreme, najsvetlija taka u ivotu bila mi je baka. Vodila je pekaru zajedno s
ocem. S njom s am se oseala sigurno i kao kod kue. ivela je na nekoliko minuta
vonje od nas, a ipak, u nekom sasvim drugom svetu. Susenbrun, u severnom
predgrau, jedno je od najstarijih bekih sela i grad, koji mu se postepeno
pribliavao, nikad nije uspeo da uniti taj seoski duh. Mirne sporedne uliice bile su
istakane starim porodinim kuama, sa batama gde su ljudi i dalje gajili povre.
Bakina kua, u kojoj su bile i mala prodavnica i pekara, i dalje je bila jednako lepa
kao i u vreme Austrougarske.
Baka je bila poreklom iz Vahaua, ivopisne regije u dolini Dunava, na ijim su se
ustalasanim, sunanim padinama prostirali vinogradi. Roditelji su joj bili vinogradari
i, shodno tadanjim obiajima, od detinjstva je morala da pomae u vinogradu. Uvek
se s nostalgijom priseala detinjstva u Vahauu, koji je, pedesetih godina, u filmovima
Hansa Mosera prikazivan kao divno, idilino mesto. Ipak, njen ivot u toj
panoramskoj okolini uglavnom se vrteo oko posla, posla, i jo malo posla. Jednog
dana, na brodu koji je prevozio ljude na drugu obalu Dunava, upoznala je pekara iz
pica. Ugrabila je priliku da pobegne od unapred zacrtanog ivota i udala se za
njega. Bila je dvadeset etiri godine mlaa od Ludviga Koha starijeg, i teko je
zamisliti da se udala samo iz ljubavi. Meutim, celog ivota je s ljubavlju govorila o
suprugu. Nisam ga upoznala, jer je umro nedugo nakon mog roenja.
I posle godina provedenih u gradu, i dalje je bila prilino ekscentrina i drala se
seoskih obiaja. Nosila je vunene suknje i kecelje na cvetie. Uvijala je kosu i
mirisala na kuhinju i francbrantvajn. Taj bi me miris obavio svaki put kada bih
zaronila lice u njenu haljinu. Sviala mi se i blaga aroma alkohola koja ju je
okruivala. Kao prava vinogradarska erka, uz svaki obrok ispijala je velike ae
vina kao da je voda, a nikad nije pokazala ni najmanji znak pijanstva. Ostala je verna
svojoj tradiciji: kuvanju na starom poretu na drva i ribanju posua staromodnom
ianom etkom. Posebno je bila brina prema cveu. U velikom dvoritu iza kue,
na betonskim ploama bili su poredani brojni lonci, vedra i stare, dugake nave,
8

koji bi se svakog prolea i leta pretvarali u ostrvca ljubiastog, utog, belog i

ruiastog cvea. U vonjaku su rasle kajsije, trenje, ljive i razliite vrste ribizli.
Suprotnost izmeu njene kue i naeg stana na Renbanvegu nije mogla biti vea.
Prvih godina mog ivota, baka mi je predstavljala pojam doma. esto bih ostala
tu na spavanju, jedui okoladu, sklupana uz nju na starom kauu. Posle podne bih
poseivala prijateljicu u selu, iji su roditelji u dvoritu imali mali bazen. Vozila sam
bicikl s decom iz ulice i znatieljno istraivala prostor po kom sam se slobodno
kretala. Moji roditelji su u blizini otvorili prodavnicu, pa sam tu malu udaljenost
ponekad prelazila biciklom, kako bih iznenadila baku. Jo se seam da je esto
sedela ispod haube za suenje kose, pa ne bi ula zvono ili kucanje. Onda bih se
popela preko ograde, prikrala joj se s lea i uivala u tome da je uplaim. Nasmejala
bi se i oterala me u kuhinju, i dalje s viklerima u kosi. Samo ekaj da te ja
dohvatim!, viknula bi i za kaznu me poslala da radim u dvoritu. Volela sam da
berem tamnocrvene trenje ili kidam prepune granice ribizli s njom.
Baka mi nije samo pruila komadi bezbrinog i toplog detinjstva - od nje sam
nauila i kako da napravim prostor za oseanja, u svetu gde za njih nije bilo mesta.
Kada bih bila kod nje, gotovo svakodnevno bismo odlazile do malog groblja,
nedaleko sela. Bilo je okrueno velikim poljem, a dedin grob, sa sjajnim crnim
spomenikom, nalazio se na samom kraju nove ljunane staze pored zida. Leti je
sunce obasjavalo grobove i, osim automobila koji bi povremeno proao glavnim
putem, moglo se uti samo cvranje cvraka i cvrkut ptica iznad polja. Baka bi na
grob stavljala svee cvee, tiho plaui. Kad sam bila mala, uvek sam pokuavala da
je uteim. Govorila sam joj: Nemoj plakati, bako, deda eli da se smeje! Kasnije,
kad sam krenula u kolu, shvatila sam daje enama iz moje porodice, koje u
svakodnevici nisu elele da ispolje bilo kakvu slabost, bilo potrebno mesto gde e
moi da oslobode oseanja. Samo njihovo, sigurno mesto.
Kada sam malo porasla, postala su mi dosadna poslepodneva s bakinim
prijateljima, koji bi nam se esto pridruili na putu do groblja. Iako sam kao mala
volela da me hrane kolaima i da mi stare gospoe postavljaju svakojaka pitanja,
dola sam u doba kada jednostavno nisam elela da sedim u starinskim dnevnim
sobama, punim tamnog nametaja i ipkanih podmetaa, gde nita ne sme da pipa i
mora da slua kako se gospode hvale svojim unucima. U to vreme, baka mi je jako
zamerala udaljavanje. Onda u jednostavno nai sebi drugu unuku, obavestila
me je jednog dana. Veoma me je povredilo kada je stvarno poela da asti
sladoledom i slatkiima jednu drugu, manju devojicu, koja je redovno dolazila u
njenu prodavnicu,.
Brzo smo izgladile taj nesporazum, ali od tada sam redje ila u Susenbrun. Majka
se ionako nije najbolje slagala sa svekrvom, pa joj nije smetalo to vie ne spavam
tamo tako esto. Ipak, iako nismo bile tako bliske kad sam krenula u osnovnu kolu,
kao to to uglavnom biva s bakama i unukama, zauvek je ostala moje uporite, dajui
9

mi oseaj sigurnosti koji kod kue nisam imala.

Tri godine pre mog roenja, moji roditelji su otvorili malu prodavnicu s kafiem,
takozvanim tuberlom, u naselju Marko Polo, petnaestak minuta vonje od
Renbanvega. Godine 1988. preuzeli su jo jednu prodavnicu, na Probtalgase u
Susenbrunu. Nalazila se u glavnoj seoskoj ulici, nekoliko stotina metara od bakine
kue. U ruiastoj jednospratnici na oku, sa starinskim vratima i stolom, prodavali
su peciva, gotovu hranu, novine i specijalizovane asopise za kamiondije, kojima je
to bila poslednja stanica na ovoj prometnoj arteriji u predgrau Bea. Police su bile
pune svakodnevnih sitnica, koje su ljudi i dalje kupovali u svojoj prodavnici na
oku, iako su ve poeli da odlaze u lokalni supermarket. Tako su tu bile male
kartonske kutije sa deterdentom, testenina, supe u kesici i, ponajvie, slatkii. U
malom dvoritu iza kue stajao je stari ruiasti zamrziva.
Uz bakinu kuu, te dve prodavnice bile su centralni deo mog detinjstva.
Bezbrojna poslepodneva posle vrtia ili kole provela sam u prodavnici u Marku
Polu, dok je majka sreivala raune ili usluivala kupce. Igrala sam se murke sa
decom ili se sankala na malom sankalitu koje je napravila optina. Naselje je bilo
manje i mirnije od naeg. Smela sam da se slobodno kreem i lako sam se
sprijateljila sa decom. Iz prodavnice sam mogla da vidim goste kafia: domaice,
mukarce koji su se vraali s posla, i one koji su, uz tost sa sirom, ve od jutra
ispijali pivo. Takva mesta su u gradovima polako nestajala, pa su prodavnice mojih
roditelja, sa dugim radnim vremenom, sluenjem alkohola i intimnom atmosferom, u
ivotima mnogih zauzimale vrlo bitno mesto.
Otac je bio zaduen za pekaru i dostavljanje peciva, a majka se brinula za sve
ostalo. Kada mi je bilo otprilike pet godina, otac je poeo da me vodi sa sobom u
dostavu. Vozili bismo se kombijem kroz predgraa i sela, zaustavljajui se u
restoranima, barovima i kafiima, kod tandova s virlama i u manjim prodavnicama.
Poznavala sam podruje severno od Dunava bolje nego ijedno dete mojih godina - i
moda previe vremena provodila u barovima i kafiima. Uivala sam to sam toliko
s ocem; zbog toga sam se oseala odraslom, osobom koju uzimaju za ozbiljno. Ipak,
nae dostavne vonje imale su i negativnu stranu.
Kako slatka devojica! - verovatno sam hiljadu puta ula te reci. Ipak, za njih
me ne veu lepe uspomene, iako sam primala komplimente i bila u centru panje.
Nisam poznavala ljude koji bi me tipali za obraze i kupovali mi okoladu. Osim
toga, nisam volela da budem u centru panje; zbog toga bih se oseala veoma
neugodno.
Otac je bio veseljak i voleo da nastupa u velikom stilu. erkica u svee
ispeglanim haljinama predstavljala je savren dodatak; uivao je da me pokazuje
kupcima. Svuda je imao prijatelje, toliko da sam, ak i kao dete, shvatala da ne moe
biti zaista blizak sa svim tim ljudima. Veina je prihvatala poziv na pie ili
pozajmljivala novac. udei za odobravanjem, rado je davao pare.
10

Sedela sam na barskim stolicama u kafiima i sluala odrasle, ije bi zanimanje

za mene brzo splasnulo. Mnogi su bili nezaposleni i nisu uspelu u ivotu, pa su
vreme provodili ispijajui pivo i vino i igrajui karte. Mnogi su nekad imali posao,
bili uitelji ili dravni slubenici, pa su negde jednostavno skliznuli sa ivotnog puta.
Danas to nazivamo burnout sindromom, ali i tada je bio uobiajen u predgrau
velikog grada.
Tek ponekad, neko bi me pitao ta radim na tim mestima. Veina je jednostavno
smatrala da se to podrazumeva i ponaala se preterano prijateljski. Moja velika
devojica, odobravajui bi govorio otac, mazei me po licu. Kada bi mi neko kupio
slatkie ili sok, za uzvrat se oekivalo da nekako platim: Poljubi iku tog i tog.
Poljubi i tetu. Odbijala sam blizak kontakt sa strancima, kojima sam zamerala to
kradu oevu panju, panju koja je trebalo da bude samo moja. Dostave su bile
stalna emocionalna vrteka. U jednom trenutku bila bih u centru panje, predstavljali
su me, dobijala sam slatkie, a u drugom bi me ignorisali, toliko da, kad bi me kojim
sluajem pregazio automobil, verovatno niko ne bi ni primetio. Smenjivanje panje i
zanemarivanja u svetu povrne interakcije nagrizalo mi je samopotovanje. Nauila
sam da privlaim panju kako bi se odrasli to due bavili mnome. Tek mi je sada
postalo jasno da ona elja za svetlima pozornice, onaj san da postanem glumica, koji
sam imala od malih nogu, nije proizaao iz mene - imitirala sam svoje ekstrovertne
roditelje i preivljavala u svetu gde ti se ili dive, ili te zanemaruju.

* * *
Nedugo potom, to smenjivanje panje i zanemarivanja proirilo se na najbliu
okolinu. Svet mog ranog detinjstva polako je poeo da puca. Pukotine su najpre bile
sasvim male, jedva vidljive u poznatoj okolini, tako da sam ih i dalje slabo
primeivala, krivei sebe za trenutke nesklada. Onda su poele da se ire, sve dok se,
jednog dana, itava porodina struktura nije sruila. Otac je prekasno shvatio da je
prevrio meru i da je majka odavno odluila da ga ostavi. Nastavio je s
ekstravagantnim ponaanjem, poput kralja predgraa, idui od bara do bara i
kupujui velike, skupe automobile. Mercedesi i kadilaci trebalo je da impresioniraju
njegove prijatelje. Pozajmljivao je novac da bi kupovao automobile. Svaki put
kada bi mi dao mali deparac, odmah bi ga ponovo pozajmio, kako bi kupio cigarete
ili otiao na kafu. Podigao je toliki kredit na bakinu kuu, da su je na kraju zaplenili.
Do sredine devedesetih nagomilao je toliko dugova da je to ugroavalo ivot
porodice. U procesu restrukturiranja dugova, majka je preuzela prodavnicu meovite
robe u Susenbrunu i onu u naselju Marko Polo. Meutim, pukotine su zadirale
mnogo dublje od finansija. U jednom trenutku, majci je jednostavno bilo dosta
mukarca koji se provodi, ali ne zna za pouzdanost.
11

Postepeno udaljavanje roditelja promenilo mi je ivot. Umesto da me tetoe i

razmaze, bila sam ostavljena po strani. Satima su se glasno svaali. Naizmenino su
se zakljuavali u spavau sobu, a za to vreme onaj drugi bi vikao u dnevnoj. Kada
bih bojaljivo upitala ta se dogaa, poslali bi me u sobu, zatvorili vrata i nastavili sa
svaom. Oseala sam se zarobljeno; postalo mi je teko da shvatim svet. Prekrila bih
ui jastukom, da ne ujem svau, i vraala se u ranije, bezbrino detinjstvo.
Meutim, uspela bih samo ponekad. Jednostavno nisam mogla da shvatim zato se
moj, nekad ozareni otac sada inio tako bespomonim i izgubljenim, i zato nije
uspevao da arolijom izvue sitnicu iz rukava kako bi me razvedrio. inilo mi se da
je nepresuna zaliha gumenih bombona iznenada presuila.
Nakon jedne une rasprave, majka je ak otila iz stana i nije dolazila nekoliko
dana. elela je da pokae ocu kako je to kada nema pojma gde ti je partner. Nije
bilo nita neobino da se on, jednu ili dve noi, ne pojavi u kui. Ali ja sam bila
premlada da bih razumela njene skrivene motive i plaila sam se. Dete u tom dobu
ima drugaiji pojam o vremenu, pa mi je majino odsustvo delovalo kao venost.
Brinula sam se da li e se ikad vratiti. U meni se duboko ukorenio oseaj
naputenosti i odbaenosti. Poelo je razdoblje detinjstva kad vie nisam mogla da
shvatim gde pripadam, i nisam se oseala voljeno. Od male, samouverene osobe
kakva sam nekad bila, postepeno sam se pretvarala u nesigurnu devojku, koja je
prestala da veruje najbliima.
U tom tekom razdoblju, krenula sam u vrti. Kontrola koju su drugi imali nad
mojim ivotom i sa kojom sam se, kao dete, jako teko nosila dostigla je vrhunac.
Majka me je upisala u privatni vrti blizu kue. Od poetka sam se oseala
neshvaenom i neprihvaenom, pa sam ga zamrzela. Ve prvoga dana, doivela sam
neto to je udarilo temelje tim oseanjima. Bila sam u dvoritu s drugom decom i
primetila lalu, koja mi se uinila vrlo zanimljivom. Nagnula sam se nad nju i oprezno
je privukla da pomiriem. Vaspitaica je verovatno pomislila da hou daje uberem i
udarila me po ruci. Ogoreno sam viknula: Tuiu vas mami! Meutim, te veeri
sam shvatila da je ona predala autoritet nada mnom nekom drugom i da vie nije na
mojoj strani. Kada sam joj ispriala ta se dogodilo, ubeena da e me braniti i ve
sutradan izgrditi vaspitaicu, samo je rekla da je u vrtiu tako i da moram potovati
pravila. tavie, dodala je: Neu da se meam, jer nisam bila tu i nisam videla ta se
dogodilo. Ta reenica postala je uobiajena kad god bih dola da joj se poalim u
vezi s vaspitaicama u vrtiu. Svaki put kad bih rekla da me druga deca maltretiraju,
samo bi odgovorila: Onda treba da im vrati. Morala sam da nauim da se sama
nosim s tekoama. Vrti mi je bio teko razdoblje u ivotu. Mrzela sam stroga
pravila. Iako nisam bila umorna, posle ruka sam, zajedno s drugom decom, morala
da leim u spavaoj sobi; bunila sam se protiv toga. Vaspitaice su gledale svoja
posla, ne pokazujui previe zanimanja za nas. Pazei nas jednim okom, drugim bi
itale romane i asopise, razgovarale i lakirale nokte.
12

Sporo sam se zbliavala sa decom, i uprkos tome to sam bila okruena

vrnjacima, oseala sam se jo usamljenije nego pre.
Faktori rizika, pre svega sekundarna enureza, povezuju se s oseanjem gubitka u
najirem smislu, prvenstveno razvodom ili razdvajanjem roditelja, smru, roenjem
sestre ili brata, ekstremnim siromatvom, delinkvencijom roditelja, uskraivanjem,
zanemarivanjem, nedostatkom podrke u razvojnim koracima.
To je renika definicija problema s kojim sam u to vreme morala da se nosim.
Od prerano sazrelog deteta, koje je vrlo brzo odbacilo pelene, postala sam devojica
koja piki u krevet. Mokrenje u krevet bilo je ig koji mi je trovao ivot. Vlani
tragovi na posteljini pretvorili su se u izvor neprestanih prekora i ismevanja.
Kada sam se, po ko zna koji put, upikila u krevet, majka je reagovala onako
kako je u to doba bilo uobiajeno; mislila je da namerno to radim i da se problem
kod deteta moe resiti na silu i kanjavanjem. Istukla me je po zadnjici i ljutito
upitala: Zato mi to radi? Grdila me je, oajavala, ali nita nije mogla da promeni.
I dalje sam svake noi pikila u krevet. Kupila je gumene arave i obloila mi
krevet. Bilo je to poniavajue iskustvo. Iz razgovora s bakinim prijateljima saznala
sam da se gumeni podmetai i posebni aravi koriste za stare i nemone. Samo sam
elela da se prema meni odnose kao prema velikoj devojici, ali nisam mogla da
prestanem. Majka bi me tokom noi budila da odem u toalet, ali bih se ipak ponovo
upikila. Menjala bi mi posteljinu i pidamu, neprestano psujui. Ponekad bih se
ujutro probudila suva i bila ponosna na to, ali ona bi mi brzo pokvarila veselje. Ne
sea se da sam morala da te presvlaim usred noi? Pa, pogledaj koju pidamu
nosi! - pokuavala je da me prevari. Nisam mogla da se odbranim od optubi.
Kanjavala me je prezirom i ismevanjem. Kada sam zatraila donji ve za barbiku,
nasmejala se i rekla da bih ga ionako samo upiala. Toliko me je bilo stid, da sam
poelela da se zemlja otvori i proguta me.
Na kraju je poela da meri koliko tenosti pijem. Oduvek sam bila edno dete,
pila esto i mnogo, ali sada se moj unos tenosti precizno merio. Tokom dana smela
sam da pijem samo male koliine, a nou mi je to bilo potpuno zabranjeno. to su mi
vie branili vodu i sokove, to sam bivala ednija, dok, na kraju, nisam mogla da
mislim na bilo ta drugo. Svaki gutljaj, svaki odlazak u toalet, sve se posmatralo i
komentarisalo, ali samo kada smo bile same, jer - ta e ljudi pomisliti?
U vrtiu je mokrenje u krevet dobilo sasvim novu dimenziju. Poela sam da
pikim u gae i tokom dana. Druga deca su mi se smejala, a vaspitaice su ih
podsticale i stalno mi se rugale. Verovatno su mislile da u bolje kontrolisati beiku
ako me budu ismevale, ali je situacija sa svakim ponienjem postajala sve gora.
Odlazak u toalet ili gutljaj vode postali su pravo muenje. Morala sam to da radim
kad nisam elela, a nisam smela onda kada mi je bilo oajniki potrebno. Kada smo
eleli u toalet, morali smo da traimo dozvolu, a svaki put kad bih pitala, odgovarale
su: Ali, malopre si bila. Zato mora opet? I obrnuto, prisiljavale su me da idem u
13

toalet pre svakog izlaska, pre obroka, pre poslepodnevnog spavanja, i nadgledale me
dok sam to inila. Jednom, kada su posumnjale da sam se ponovo upikila u gae,
naterale su me da se skinem pred svima.
Svaki put kada bi me povela negde sa sobom, majka bi nosila rezervnu odeu. To
me je inilo jo nesigurnijom i postienijom. inilo mi se da odrasli oekuju da se
upikim. to su vie to oekivali, i to su me vie grdili i ismevali, to su ee bili u
pravu. Bio je to zaaran krug iz koga nisam uspevala da izaem ni u osnovnoj koli.
Bila sam ismejana, poniena i uvek edna devojica koja piki u krevet.
Nakon dve godine svaa i pokuaja pomirenja, otac se zauvek odselio od nas.
Bilo mi je pet godina; od vedre trogodinjakinje pretvorila sam se u nesigurnu,
utljivu devojicu koja ne voli ivot i trai razliite naine da se pobuni. Ponekad bih
se povlaila u sebe, ponekad bih vritala, povraala i imala napade plaa zbog
oseanja da me niko ne razume. Jednom me je itavih nedelju dana muio gastritis.
Majka, koja je i dalje bila preokupirana svojim raskidom s ocem, prebacila je
svoju borbu na mene. Zahtevala je da budem vrsta kao ona, savladam bol i
nesigurnost i hrabro nastavim sa ivotom. Nije mogla da shvati da ja, kao dete,
uopte nisam sposobna za to. Kada bih postala previe emocionalna, agresivno bi
reagovala na moje ispade. Optuivala me je da se samosaaljevam, a posle
pokuavala da me potkupi slatkiima, ili bi mi pretila kaznom ako ne prestanem.
Bes zbog situacije koju nisam mogla da razumem postepeno se preusmerio na
jedinu osobu koja je ostala nakon to se otac odselio - majku. Nekoliko puta, bila
sam tako ljuta da sam odluivala da odem. Spakovala bih nekoliko stvari u torbu i
pozdravila se s njom. Meutim, znala je da neu dospeti dalje od vrata, pa bi mi
samo namignula i rekla: Vai, uvaj se. Jednom sam iz sobe iznela sve lutke koje
mi je ona poklonila i poreala ih u hodniku. elela sam da pokaem kako sam
odluila daje iskljuim iz svog malog kraljevstva - svoje sobe. Naravno, ti pokuaji
nadmudrivanja nisu bili reenje pravog problema. Kada su mi se roditelji razdvojili,
izgubila sam sidro stabilnosti; vie nisam mogla da se oslonim na ljude koji su mi
ranije stalno bili na raspolaganju.
Zanemarivanje mi je polako unitavalo samopotovanje. Kada pomislite na
nasilje nad decom, zamiljate sistematine, teke udarce, koji za posledicu imaju
fizike povrede. Nisam doivela nita slino. U mom sluaju, re je bila o meavini
verbalnog ugnjetavanja i povremenih vaspitakih metoda stare kole - amara koji
su mi pokazivali da sam ja, dete, slabija.
Majka to nije radila iz besa ili prorauna, nego zato to bi se u njoj probudio
gnev, koji bi brzo planuo i podjednako brzo se ugasio. amarala bi me kada bi bila
preoptereena ili kada bih neto zgreila. Mrzela je i cmizdrenje, postavljanje pitanja
ili preispitivanje njenih objanjenja - time bih takoe zasluila amar.
U to doba, i u tom kraju, ovakav odnos prema deci nije bio neobian. tavie,
ivot mi je bio znatno laki" od ivota mnoge dece u susedstvu. Na platou sam
14

esto viala majke kako viu na decu, obaraju ih na tlo i udaraju akama. Moja
majka nikad ne bi uinila tako neto, a njeni amari sigurno ne bi nikog okirali.
Kada me je amarala u javnosti, niko se nije meao. Mada, uglavnom je bila
prevelika dama da bi rizikovala da je neko vidi kako to ini. Druge ene u naem
naselju bile su otvoreno nasilne; ne i moja majka. Od mene se zahtevalo da obriem
suze ili priekam da crvenilo na licu nestane, pre nego to izaem iz stana ili
automobila.
Istovremeno, neistu savest pokuavala je da umiri poklonima. Ona i otac
takmiili su se ko e mi kupiti lepu odeu i voditi me u prirodu vikendom. Ali ja
nisam elela poklone. U toj fazi ivota, elela sam samo da me neko bezuslovno voli
i prua mi podrku, a roditelji nisu mogli to da mi daju.
Jedan dogaaj iz osnovne kole pokazuje koliko se u meni duboko ukorenilo
saznanje da od odraslih ne mogu oekivati pomo. Bilo mi je otprilike osam godina i
ila sam na sedmodnevni kolski izlet u tajersku. Nisam bila ba sportski tip, niti se
usuivala na divlje igre kojima su se druga deca bavila. Ipak, elela sam da se bar
jednom oprobam na igralitu. Pala sam s penjalice, a ruka me je jako zabolela.
Pokuala sam da se uspravim, ali ruka me je izdala, pa sam ponovo pala. U uima mi
je odzvanjao vedar smeh dece. Niz obraze su mi se kotrljale suze, elela sam da
vritim, ali zvuk mi nije izlazio iz usta. Tek kada je do mene dotrala jedna uenica,
uspela sam da joj kaem da dovede uiteljicu. Devojica je otrala, ali uiteljica ju je
poslala nazad, poruivi da, ako neto elim, moram da doem sama.
Ponovo sam pokuala da ustanem, ali im sam se pomerila, u ruci mi je sevnulo.
Bespomono sam leala na tlu. Tek nakon nekog vremena, uiteljica iz drugog
razreda pomogla mi je da ustanem. Stisnula sam zube i nisam se alila. Nisam htela
da bilo kome budem na teretu. Kasnije je moja uiteljica primetila da neto nije u
redu. Pretpostavila je da sam se ugruvala prilikom pada i dozvolila mi da poslepodne
provedem u sobi s televizorom.
Dok sam te noi leala u spavaonici, ruka me je toliko bolela da sam jedva mogla
da diem. Ipak, nisam traila pomo. Tek sutradan, kad smo bili u zoolokom vrtu u
Herberttajneu, uiteljica je shvatila da sam se ozbiljno povredila i odvela me
doktoru, koji me je odmah poslao u bolnicu u Grac. Ruka mi je bila slomljena.
Majka i njen deko su doli po mene. Dobro sam poznavala tog novog mukarca
u njenom ivotu - bio mi je kum. Nije mi se sviao. Vonja kui bila je pravo
muenje. Tri sata se alio to su zbog moje nespretnosti morali da se voze toliko
daleko. Majka je elela da ublai situaciju, ali nije uspevala da zaustavi njegove
kritike. Sedela sam na zadnjem seditu i tiho plakala. Bilo me je stid to sam pala i
drugima izazvala neprijatnost. Ne stvaraj probleme. Nemoj praviti scene. Ne budi
histerina. Velike devojice ne plau. Te mantre iz detinjstva, koje sam ula hiljadu
puta, pomogle su mi da dan i po trpim bol od slomljene ruke. Glas u glavi ponavljao
ih je i dok sam sluala tiradu majinog deka.
15

Uiteljica je morala da ide na disciplinsku komisiju zbog toga to me nije odmah

odvela u bolnicu. Iako je potpuno tano da nije dovoljno pazila, odgovornost je u
velikoj meri bila moja. Nepoverenje u vlastitu procenu bilo je toliko da ak ni sa
slomljenom rukom nisam mislila da imam pravo na pomo.
U meuvremenu, oca sam viala samo vikendima ili kada bi me vodio sa sobom
u dostavu. Posle raskida s majkom, i on se ponovo zaljubio. Devojka mu je bila
ljubazna, ali rezervisana. Jednom mi je rekla: Sad znam zato si tako teka.
Roditelji te ne vole. Pobunila sam se, ali je ta primedba progonila moju ranjenu
deju duu. Moda je u pravu? Uostalom, ona je odrasla, a odrasli su uvek u pravu.
Danima nisam mogla da se otresem te pomisli.

* * *
Kad mi je bilo devet godina, nakupljene frustracije poela sam da reavam
hranom. Nikad nisam bila mravica, a odrastala sam u porodici gde je hrana igrala
vrlo bitnu ulogu. Majka bila je tip ene koji moe da jede koliko hoe, a da se ne
ugoji ni grama. Moda zbog hiperaktivne titne lezde, a moda zbog ivahne
prirode. Jela je hleb s mau, kolae, svinjsko peenje s kimom i sendvie sa
unkom. Nikad se ne bi ugojila, i nikad nije proputala priliku da drugima nabija na
nos. Mogu da jedem ta god poelim, likovala bi, drei hleb namazan debelim
slojem masti. Nasledila sam njenu neumerenost u jelu, ali ne i sposobnost
sagorevanja tolikih kalorija.
S druge strane, otac je bio toliko debeo da mi je, kao detetu, bilo neprijatno da
me vide s njim. Stomak mu je bio ogroman, poput trudnice u osmom mesecu. Kada
bi leao na kauu, stomak se izdizao poput planine. esto sam ga tapala i ispitivala
kada bi dete trebalo da se rodi. On bi se dobroudno smejao. Na tanjiru su mu uvek
bile naslagane gomile mesa, a uz to je morao da ima i nekoliko velikih knedli, koje
su plivale u moru sosa. Prodirao je ogromne koliine hrane, jedui i kad vie nije
bio gladan.
Kada smo vikendom ili na porodine izlete, prvo s majkom, a posle s njegovom
devojkom, sve se vrtelo oko hrane. I dok su druge porodice planinarile, vozile bicikl
ili obilazile muzeje, mi smo odlazili na gastronomska odredita. Odvezao bi nas do
neke nove kafane ili bismo poseivali seoske gostionice u dvorcima. Nismo ili na
organizovane istorijske ture, nego da bismo uestvovali u gozbama na
srednjovekovni nain: gomile mesa i knedli, koje rukama trpa u usta i zaliva
kriglama piva - otac je voleo takve izlete.
Bila sam stalno okruena hranom, u dvema prodavnicama - u Susenbrunu i u
naselju Marko Polo, koju je majka preuzela posle raskida s ocem. Kada bi me
pokupila iz produenog boravka i odvela u prodavnicu, dosadu sam ubijala hranom:
16

sladoled, gumene bombone, malo okolade, kiseli krastavci. Majka bi obino

popustila - bila je suvie zauzeta da bi paljivo pratila ta trpam u usta.
Poela sam da se sistematski prederavam. Progutala bih itav paket okoladica
baunti, popila veliku bocu koka-kole, pa zaokruila obrok s jo okolade, sve dok mi
se eludac ne bi toliko rairio da mi se inilo da e pui. im bih malo dola sebi,
nastavila bih da jedem. Godinu dana pre otmice toliko sam se ugojila da sam, od
bucmaste devojice, prerasla u stvarno debelu devojku. Nisam se bavila sportom i
druga deca su me sve vie zadirkivala. Usamljenost sam leila novim koliinama
hrane. Na deseti roendan imala sam 45 kilograma.
Majka bi me jo vie frustrirala, govorei: Svia mi se takva kakva jesi, bez
obzira na to kako izgleda. Ili: Samo runom detetu mora oblaiti lepe haljine.
Kada bih se uvredila, nasmejala bi se i dodala: Ne mislim na tebe, duo. Ne budi
tako osetljiva. Osetljiva - bilo je to najgore, to se nije smelo biti. Danas se svaki
put iznenadim kada ujem kako se ta re koristi u pozitivnom kontekstu. Dok sam
bila dete, to je bila uvreda kojom su opisivani ljudi preslabi za ovaj svet. Tada sam
elela da mi neko dozvoli da budem slaba. Kasnije mi je ta vrstina, koju mi je
prvenstveno majka nametnula, verovatno spasla ivot.
Okruena svakojakim slatkiima, satima sam sedela ispred televizora u svojoj
sobi ili itala knjigu. elela sam da pobegnem od stvarnosti, gde za mene nije bilo
nieg osim ponienja, u druge svetove. Imali smo sve televizijske programe i niko
nije pazio ta gledam. Menjala sam kanale bez preteranog razmiljanja, i gledala sve:
deje emisije, vesti i kriminalistike prie kojih sam se bojala, ali ih ipak upijala
poput sunera. U leto 1997, u medijima je dominirala jedna vest: u Salckamergutu,
jednom od austrijskih jezerskih podruja, veim delom u Gornjoj Austriji, policija je
otkrila lanac deje pornografije. Prestravljeno sam sluala kako je sedam mukaraca
namamilo nepoznat broj deaka u posebno opremljenu sobu, ponudivi im malo
novca. Tu su ih zlostavljali i sve to snimili, a snimke posle prodali po elom svetu.
Dvadeset etvrtog januara 1998. Austriju je potresao jo jedan skandal. Snimci
zlostavljanja devojica starosti izmeu pet i sedam godina poslati su potom. Na
jednom se videlo kako je mukarac namamio sedmogodinju devojicu iz susedstva
na tavan, gde ju je teko zlostavljao.
Jo vie su me uznemirili izvetaji o devojiama koje je su bile rtve serijskog
ubice u Nemakoj. Koliko se seam, dok sam bila u osnovnoj koli, jedva da bi
prolo mesec dana bez izvetaja o otetoj, silovanoj ili ubijenoj devoj ii.
Televizijske reportae opisivale su dramatine potrage i policijske izvetaje do
najsitnijih pojedinosti. Gledala sam pse tragae u umi i ronioce koji su na dnu jezera
i ribnjaka traili tela. Stalno sam sluala prie njihovih porodica: kako su nestale dok
su se igrale napolju, ili jednostavno nisu dole kui iz kole; kako su ih roditelji
oajniki traili, sve dok nisu saznali stranu vest - da vie nikad nee videti svoju
decu.
17

Medijski izvetaji su u to vreme bili toliko sveprisutni, da smo o njima

razgovarali i u koli. Uiteljice su nam objanjavale kako da se zatitimo od napada.
Gledali smo filmove u kojima su devojice zlostavljala starija braa, i one u kojima
su deaci uili kako da se odupru nasilnim oevima. I uiteljice su ponavljale
upozorenja koja su nam stalno upuivali kod kue: Nigde ne idite sa strancima! Ne
ulazite u tue automobile! Ne uzimajte slatkie od nepoznatih osoba! Ako vam se
neto uini udnim, preite na drugu stranu ulice.
Kada danas gledam popis sluajeva iz tih godina, potresu me jednako kao i tada.
- Ivon (dvanaest godina), u julu 1995. pretuena na smrt, na jezeru Pinou
(Brandenburg), zato to se opirala oveku koji je pokuao da je siluje.
- Anet (petnaest godina), iz Mardorfa na jezeru tajnhude, 1995. godine
pronaena gola, seksualno zlostavljana i ubijena u kukuruzitu. Poinilac nije
uhvaen.
- Marija (sedam godina), oteta, zlostavljana i baena u ribnjak u Haldenslebenu
(Zahsen-Anhalt), novembra 1995.
- Elmedina (est godina), oteta, zlostavljana i uguena februara 1996. u Zigenu.
- Klaudija (jedanaest godina), oteta, zlostavljana i zapaljena u Grevenbrojhu,
maja 1996.
- Ulrike (trinaest godina), nije se vratila s jahanja na poniju 11. juna 1996. Njeno
telo pronaeno je dve godine kasnije.
- Ramona (deset godina), nestala bez traga iz trnog centra u Jeni, 15. avgusta
1996. Njeno telo pronaeno je januara 1997. u blizini Ajzenaha.
- Natali (sedam godina), 20. septembra 1996. na putu u kolu oteo ju je,
zlostavljao i ubio dvadesetdevetogodinjak u Epfahu, u Gornjoj Bavarskoj.
- Kim (deset godina), iz Varela u Friziji, oteta, zlostavljana i ubijena u januaru
1997.
- En-Katrin (osam godina), pronaena na smrt pretuena, 9. juna 1997, blizu
roditeljske kue u Sibeku u Brandenburgu.
- Loren (devet godina), jula 1997. zlostavljao ju je i ubio dvadesetogodinjak, u
podrumu kue njenih roditelja u Prenclauu.
- Denifer (jedanaest godina), 13. januara 1998, u Versmoldu pokraj Gutersloha,
ujak ju je namamio u svoj automobil, gde ju je zlostavljao i udavio.
- Karla (dvanaest godina), napadnuta na putu u kolu, 22. januara 1998. u
Vilhermsdorfu pokraj Furta, zlostavljana, onesveena i baena u ribnjak. Umrla je
nakon pet dana u komi.
Posebno su me pogodili sluajevi Karle i Denifer. Posle hapenja, Deniferin
ujak je priznao da je eleo da seksualno zlostavlja devojicu u automobilu. Kada je
poela da se odupire, udavio ju je, a telo sakrio u umi. Ti izvetaji su mi se
18

neizbrisivo urezali u pamenje. Psiholozi s kojima su razgovarali na televiziji

savetovali su nam da se ne opiremo napadaima, jer e nam to ugroziti ivot. Jo su
strasniji bili izvetaji o Karlinom ubistvu. I danas pred sobom vidim novinare,
zamiljam kako stoje ispred ribnjaka u Vilhermsdorfu i objanjavaju da je policija
prema raskopanoj zemlji mogla utvrditi koliko se estoko devojica borila. Sahranu
su prenosili na televiziji. Sedela sam pred ekranom, oiju irom otvorenih od straha.
Samo je jedna stvar uspela da me umiri - njene fotografije. Nisam bila plavokosa,
nena devojica kakve su zlostavljai, izgleda, voleli. Nisam bila svesna koliko
greim.

19

2
Uostalom, ta bi moglo da se desi?
Poslednji dan starog ivota

Pokuavala sam da vrisnem, ali glas me je izdao.

Glasne ice odbile su poslunost. Sve je u meni vritalo.
Nemi jauk koji niko nije mogao da uje.
Dan nakon povratka iz oeve vikendice, probudila sam se tuna i gnevna. Grudi
su mi se stezale od ljutnje zbog majinog besa - usmerenog na oca, ali iskaljenog na
meni. Jo vie me je uzrujavalo to to mi je zabranila da ga ponovo vidim. Bila je to
jedna od odluka koje odrasli donose iz besa ili zbog nekog iznenadnog dogaaja, ne
razmiljajui o tome da nisu bitni samo oni, nego i najdublje potrebe onih koji se
bespomono suoavaju s takvim izjavama.
Mrzela sam oseaj bespomonosti, oseaj koji me je podsealo da sam i dalje
dete. udela sam da napokon odrastem, nadajui se da me svae s majkom nee
toliko pogaati. elela sam da nauim kako da potisnem oseanja, ukljuujui i
duboko ukorenjene strahove, koje svae izmeu roditelja uvek izazivaju kod dece.
Sa desetim roendanom za sobom sam ostavila prvo i najnesamostalnije
razdoblje u ivotu. Taj arobni datum slubeno je oznaio da se samostalnost
pribliava: jo samo osam godina, a onda u se iseliti i pronai posao. Vie neu biti
zavisna od odluka odraslih, kojima je vie stalo do sitnih svaa i ljubomore nego do
mojih potreba. Jo samo osam godina, koje u iskoristiti da se pripremim za ivot u
kom u ja donositi odluke.
Nekoliko nedelja pre roendana, ve sam napravila bitan korak prema
nezavisnosti: ubedila sam majku da mi dozvoli da sama idem u kolu. Iako sam bila
u etvrtom razredu, uvek me je dovozila i ostavljala pred ulazom. Put nije trajao
due od pet minuta. Svakog dana, stidela sam se pred drugom decom zbog sopstvene
bespomonosti, koju su svi mogli da vide kada bih izala iz automobila, a majka me
poljubila na rastanku. Ve izvesno vreme pregovarala sam s njom o dozvoli da idem
sama. elela sam da dokaem roditeljima, ali i samoj sebi, da vie nisam mala. I da
mogu pobediti sopstvene strahove.
Nesigurnost me je muila, napadala me ak i dok sam silazila niza stepenice.
Rasla je dok sam prelazila plato i potpuno me obuzimala dok sam trala ulicama
Renbansidlunga. Oseala sam se nezatienom i siunom, i mrzela sebe zbog toga.
Tog dana, donela sam odluku: pokuau da budem snana. elela sam da taj dan
bude prvi u mom novom ivotu, i poslednji dan starog. Kada sada razmiljam o
tome, prilino je ironino to se upravo tog dana moj dotadanji ivot zaista zavrio,
20

iako se to dogodilo na nain koji nisam mogla ni da zamislim.

Odluno sam odgurnula areni prekriva i ustala iz kreveta. Kao i uvek, majka mi
je pripremila odeu koju je trebalo da obuem: kariranu haljinu od sivog flanela na
tregere. U tome sam se oseala bezoblino, sputano, kao da me haljina vrsto dri u
stanju koje sam odavno elela da prerastem.
Mrzovoljno sam je obukla i otila niz hodnik do kuhinje. Majka mi je spremila
sendvie i ostavila ih na stolu, umotane u salvetu s logom malog kafia u naselju
Marko Polo. Kada je doao trenutak da krenem, obukla sam crveni kaputi i
stavila ranac na lea. Pomazila sam make i pozdravila se s njima. Onda sam
otvorila ulazna vrata i izala na stepenice. Tek to sam odmakla od vrata, zastala
sam, razmiljajui o majinim recima, koje je izgovorila mnogo puta: Ljudi ne
smeju da se rastanu u ljutnji, jer ne znaju hoe li se ponovo videti! Bila je
impulsivna, znala je da razbesni i esto bi me oamarila kada bi se na trenutak
izgubila. Ipak, na rastanku je uvek bila puna ljubavi. Treba li zaista da odem bez
rei? Okrenula sam se, ali onda se u meni opet probudilo sinonje razoaranje. Vie
neu da je ljubim, kazniu je utanjem. Uostalom, ta bi moglo da se desi?
Uostalom, ta bi moglo da se desi? mrmljala sam u pola glasa. Rei su mi
odzvanjale stepenitem. To pitanje pretvorilo se u mantru koja me je pratila do ulice i
kroz redove kua, na putu do kole. Mantra pomou koje sam se borila protiv straha i
grize savesti to se nisam pozdravila s majkom.

* * *
Izala sam iz naselja, prola du beskrajno dugakog zida i stala na peakom
prelazu. Ulicom je iao tramvaj, pun ljudi koji su se zaputili na posao. Hrabrost mi se
istopila. Odjednom mi se sve inilo prevelikim. Muila me je svaa s majkom i
plailo oseanje da se gubim u novom lavirintu odnosa izmeu posvaanih roditelja i
njihovih novih partnera, koji me nisu prihvatali.
elela sam oseaj da e taj dan doneti neto novo, ali on je jo jednom popustio
pred izvesnou da u morati da se borim za sopstveno mesto u toj zamrenoj mrei.
Uostalom, kako bih mogla da promenim svoj ivot, kada mi se i najobiniji peaki
prelaz inio kao nepremostiva prepreka?
Poela sam da plaem; sve sam jae elela da jednostavno nestanem. Gledala
sam kako preda mnom tee saobraaj i zamislila da me, dok prelazim ulicu, udara
automobil. Vukao bi me nekoliko metara, a onda bih umrla. Pored mene bi leao
ranac, a crveni kaput bi, poput upozoravajueg crvenog svetla na asfaltu, vikao:
Pogledajte samo ta ste uradili toj devojici! Majka bi istrala iz zgrade, plakala
nada mnom i uvidela sve svoje greke. Da, bi. Sigurno.
Naravno, nisam se bacila pod automobil, niti pod tramvaj. Nisam elela da
21

privuem toliko panje. Umesto toga sam se sabrala, prela preko peakog i ulicom
Renbanveg nastavila prema koli, koja se nalazila na Brioivegu. Prola sam
nekoliko tihih sporednih ulica, nizove malih porodinih kua sa skromnim
dvoritima, izgraenih pedesetih godina. U delu grada gde su preovladavale
industrijske zgrade i stambene etvrti s betonskim soliterima, te kuice su delovale
zastarelo, ali i umirujue. Kada sam skrenula na Melangase, obrisala sam suze s lica
i nastavila da koraam, oborene glave.
Vie se ne seam zato sam podigla pogled. Zbog nekog zvuka? Ptice? U svakom
sluaju, zagledala sam u jedan dostavni kombi. Bio je parkiran s desne strane ulice i
izgledao kao da ne pripada toj mirnoj okolini. Ispred njega je stajao mukarac. Bio je
mrav, ne ba visok i inilo se da je mlad. Gledao je oko sebe kao da neto eka, ali
ni sam ne zna ta.
Usporila sam i ukoila se. Odmah mi se vratio strah, koji nisam mogla tano da
imenujem; najeila sam se po vratu i rukama. Istoga trenutka osetila sam nagon da
preem na drugu stranu ulice. Kroz glavu su mi proletele slike i delovi reenica: ne
razgovaraj sa strancima... Ne ulazi u tue automobile... Otmica... Zlostavljanje
dece... Tolike televizijske prie o otmicama devojica. Ako zaista elim da budem
odrasla, ne smem dopustiti tim oseanjima da me savladaju. Moram pobediti strah;
naterala sam se da nastavim da hodam. Uostalom, ta bi moglo da se desi, pitala sam
samu sebe. Put do kole bio je moj ispit. Poloiu ga bez skretanja.
Vie ne mogu da se setim ta je u meni, kada sam ugledala kombi, zazvonilo na
uzbunu: moda je bila intuicija, iako bi me verovatno uplaio svaki mukarac koga
bih na ulici videla u neuobiajenoj situaciji. U mojim dejim oima, otmica je bila
realna mogunost, ali duboko u meni, to je jo uvek bilo neto to se dogaa na
televiziji, a ne u mom susedstvu.
Kada sam dola na otprilike dva metra od oveka na ulici, pogledao me je u oi.
U tom trenutku, moj je strah nestao. Imao je plave oi i malo duu kosu, poput
studenta u televizijskom filmu iz sedamdesetih. Pogled mu je bio neobino prazan.
To je neki jadniak, pomislila sam, jer je izgledao kao da mu je potrebna zatita - u
tom trenutku, osetila sam elju da mu pomognem. Moda zvui udno, kao kada
dete, vrsto i po svaku cenu, naivno veruje da u svakom postoji neto dobro. Ipak,
kada me je tog jutra prvi put pogledao u oi, izgledao je izgubljeno i vrlo ranjivo.
Da, poloiu ovaj ispit. Proi u pored njega, zaobii ga onoliko koliko mi uski
trotoar doputa. Nisam volela da dodirujem ljude i elela sam da se dovoljno
odmaknem od njega, kako ne bih morala da ga dotaknem u prolazu.
A onda se sve odigralo vrlo brzo.
U trenutku kada sam, oborenog pogleda, htela da proem pored njega, zgrabio
me je oko struka i ugurao u kombi. Sve se desilo u trenu, kao da je uvebana
koreografija. Prizor koji smo zajedno uigrali. Koreografija uasa.
Jesam li vritala? Mislim da nisam. A ipak, u meni je sve vritalo. Iz mene je
22

pokuao da izae jauk, ali je ostao zarobljen u grlu: nemi vrisak, kao da su se
ostvarile none more u kojima vie, ali te niko ne uje, ili tri, a ostaje u mestu,
kao da si zarobljen u ivom pesku.
Da li sam mu se suprotstavila? Da li sam se borila protiv njegove savrene
koreografije? Oigledno jesam, jer sam sutradan imala modricu na oku. Ne seam se
bola koji mi je udarac naneo, samo oseaja paraliue bespomonosti. Otmiaru nije
bilo teko da se izbori sa mnom. Bio je visok 1,72, a ja samo 1,45 m. Bila sam
debela i ne preterano brza. Osim toga, teka kolska torba ograniavala mi je
pokrete. Sve se odigralo za samo nekoliko sekundi.
U trenutku kada su se vrata kombija zatvorila za mnom, bila sam savreno svesna
injenice da sam oteta i da u verovatno umreti. U glavi su mi se vrtele slike
Deniferine sahrane. Bila je zlostavljana u automobilu i ubijena kada je pokuala da
pobegne. Slike Karlinih roditelja koji su ekali vesti o erki. Karla, koja je bila
zlostavljana, pronaena je kako onesveena pluta u ribnjaku. Umrla je sedam dana
kasnije. Tada sam se zapitala kako bi to bilo: smrt i ono to dolazi posle nje. Osea
li bol pre smrti i da li zaista vidi svetlost?
Slike su se meale s bujicom misli: Da li se ovo stvarno dogaa? Meni? - pitao je
jedan glas. Kakva luda ideja, oteti dete. To nikad ne ispadne dobro, rekao je drugi.
Zato ja? Pa ja ne odgovaram profilu tipine rtve otmice, javio se trei.
Otmiarev glas vratio me je u sadanjost. Naredio mi je da sednem na pod
zadnjeg dela kombija i zareao da se ne miem. Ako ga ne posluam, videu svog
boga. Onda se prebacio na vozaevo sedite i pokrenuo automobil.
Budui da prednji i zadnji deo kombija nisu bili odvojeni, mogla sam da ga
vidim. ula sam kako panino okree brojeve telefona. Niko mu se nije javljao.
U glavi su mi i dalje odzvanjala pitanja: Hoe li od moje porodice traiti novac
za otkup? Ko e platiti? Kuda me vodi? Koji je ovo automobil? Koliko je sati?
Prozori vozila bili su zatamnjeni, osim tanke crte na gornjem delu. S poda nisam
mogla da vidim kuda idemo, a nisam se usudila da podignem glavu i pogledam kroz
prozor. inilo mi se da se vozimo dugo i besciljno. Brzo sam izgubila oseaj za
prostor i vreme. Zbog kroanja i lampiona koji su stalno promicali pored nas, inilo
mi se da se vozimo ukrug po naselju.
Govori. Mora da razgovara s njim. Ali kako? Kako se pria s kriminalcem?
Oni ne zasluuju potovanje, pa mi se nije inilo prikladnim da mu govorim vi.
Znai, ti. Re dosad rezervisana za ljude koji su mi bliski.
Prilino apsurdno, ali prvo pitanje koje sam postavila bilo je koji broj cipela nosi.
Setila sam se toga iz televizijskih emisija o nereenim zloinima. Bitno je da tano
opie poinioca. I najmanji detalj je vaan. Naravno, nije mi odgovorio. Umesto
toga, doviknuo mi je da utim i da mi se onda nita nee dogoditi. Ni danas mi nije
jasno kako sam uspela da skupim dovoljno hrabrosti da ga ne posluam. Moda zato
to sam bila sigurna da u ionako umreti, da stvari ne mogu biti gore nego to jesu.
23

Hoe li sada da me siluje? bilo je moje sledee pitanje.

Ovaj put je odgovorio. Premlada si za to, rekao je. Ne bih to uinio. Onda je
ponovo pozvao nekog telefonom.
Kad je spustio slualicu, rekao je: Odveu te u umu i predati drugima. Onda
u moi da operem ruke od svega ovog. To je ponovio nekoliko puta, brzo i
uznemireno: Predau te i onda vie neu imati posla s tobom. Nikad se vie neemo
videti.
Ako je nameravao da me uplai, pronaao je prave rei. Izjava da e me predati
drugima oduzela mi je dah. Ukoila sam se od straha. Nije morao nita vie da
kae, znala sam na ta misli. Lanci deje pornografije mesecima su bili tema u
medijima. Od prologa leta, jedva da bi prolo nedelju dana bez prie o ljudima koji
su otimali i zlostavljali decu, a sve to snimali. Sve sam mogla savreno da zamislim:
gomila mukaraca odvukla bi me u podrum i dirala svuda, dok bi neko fotografisao.
Do tog trenutka, verovala sam da u uskoro umreti. Ono to mi se sad spremalo
delovalo je jo strasnije.
Ne seam se koliko smo se dugo vozili. Stali smo u borovoj umi, kakvih je u
mnogo u okolini Bea. Otmiar je ugasio motor i opet nekoga pozvao. Izgleda da je
neto polo naopako. Ne dolaze. Nisu ovde! besneo je sebi u bradu. Izgledao je
preplaeno, uznemireno. Ipak, moda je i to bila samo varka - moda je eleo da
stanem na njegovu stranu, protiv onih drugih, kojima je trebalo da me preda i koji
su ga ostavili na cedilu; moda ih je izmislio da bi me zastraio i paralizovao.
Izaao je i naredio mi da ne mrdam. Nemo sam ga posluala. Zar Denifer nije
htela da pobegne iz takvog automobila? Kako je to pokuala? I u emu je pogreila?
Misli su mi se komeale u glavi. Ako nije zakljuao vrata, moda bih mogla da
otvorim. I ta onda? Dva koraka i naao bi se pored mene. Nisam mogla brzo da
trim. Nisam znala u kojoj smo umi i u kom bi smeru trebalo da krenem. A osim
toga, bili su tu i drugi, koji bi trebalo da dou po mene, i koji su mogli biti bilo
gde. Jasno sam mogla da zamislim kako tre za mnom, hvataju me i bacaju na tlo. A
onda i svoj le, zakopan ispod bora.
Pomislila sam na roditelje. Majka e posle podne doi po mene u kolu. A
deurna uiteljica e rei: Ali, Nataa nije dola! Majka e biti oajna, a ja nikako
ne mogu da je zatitim. Od pomisli na to kako dolazi po mene u kolu, a ja nisam tu,
pucalo mi je srce. Uostalom, ta bi moglo da se desi? pomislila sam jutros kada
sam odlazila iz kue, ne pozdravivi se s njom, ne poljubivi je. Nikad se ne zna da li
emo se ponovo videti.

* * *
Trgnula sam se na otmiareve rei. Ne dolaze. Onda se vratio u automobil,
24

upalio motor i krenuo.

Sada sam prepoznala zabate i krovove kua, koje sam nazirala kroz uski
nezatamnjeni prostor na bonim prozorima. Videla sam kuda vozi - vraao se u
predgrae, pa na put prema Genserndorfu.
Kuda idemo?, upitala sam.
U trashof, odmah je odgovorio.
Dok smo se vozili kroz Susenbrun, obuzela me je duboka tuga. Proli smo pored
majine stare prodavnice, koju je nedavno zatvorila. Pre samo tri nedelje, ona bi
sedela tu, za pisaim stolom, i sreivala raune. I dalje sam mogla da je zamislim i
poelela sam da vrisnem, ali iz mene je izalo samo slabano cviljenje, kada smo
proli ulicom koja je vodila do bakine kue. Tu sam provela najsrenije trenutke
detinjstva.
Zaustavili smo se u nekoj garai. Otmiar mi je naredio da ostanem da leim u
zadnjem delu kombija, pa je ugasio motor. Onda je izaao, uzeo plavi pokriva,
prebacio ga preko mene i vrsto me vezao. Okruio me je potpuni mrak i jedva sam
disala. Kada me je podigao, poput paketa, i izneo iz automobila, uhvatila me je
panika. Morala sam da se izvuem ispod pokrivaa. I morala sam u toalet.
Kad sam mu rekla da me spusti i dozvoli mi da odem u toalet, glas mi je zvuao
prigueno i strano. Zastao je na trenutak, a onda me odmotao i poveo niz hodnik, do
malog toaleta za goste.
Iz hodnika sam uspela da vidim deli sobe. Nametaj mi se inio stilski i skup,
to je bio jo jedan znak da sam zaista rtva zloina. U policijskim serijama na
televiziji, kriminalci su uvek imali velike kue sa skupim nametajem.
Otmiar je stajao pred vratima i ekao. Odmah sam zakljuala vrata i uzdahnula
od olakanja. Ipak, to je trajalo samo nekoliko sekundi. Prostorija nije imala prozor,
a ja nisam mogla zauvek da ostanem iza zakljuanih vrata. Pogotovo jer bi vrlo lako
mogao da ih razvali.
Kad sam posle nekog vremena izala napolje, ponovo me je umotao u pokriva:
tama, zaguljivost. Podigao me je i osetila sam da me nosi niza stepenice. U
podrum? Kada smo doli do kraja stepenita, spustio me je na pod, malo povukao, pa
ponovo prebacio preko ramena i nastavio da hoda. inilo mi se da je prola itava
venost pre nego to me je ponovo spustio, a onda sam ula kako mu se koraci
udaljavaju.
Prestala sam da diem i samo sluala. Nita. Nita se nije ulo. Ba nita. Ipak,
prolo je mnogo vremena pre nego to sam se usudila da se oprezno izvuem ispod
pokrivaa. Oko mene je bio mrak. Zaudaralo je na prainu, a ustajali vazduh bio je
neobino topao. Ispod sebe sam oseala hladan, go pod. Sklupala sam se na
pokriva i tiho zaplakala. U toj tiini, sopstveni glas mi je tako udno zvuao, da sam
se uplaila i prestala. Ne seam se koliko dugo sam leala. U poetku sam
pokuavala da brojim sekunde i minute. Dvadeset jedan, dvadeset dva - mrmljala
25

sam za sebe. Pokuavala sam da na prste izbrojim koliko je minuta prolo. Stalno
sam greila, a to nisam smela sebi da dozvolim, ne sada! Morala sam da se
koncentriem, da zapamtim svaku pojedinost!
No, brzo sam izgubila pojam o vremenu. Tama i vonj koji je u meni izazivao
gaenje poklopili su me poput crne krpe.
Kada se otmiar vratio, doneo je sijalicu i zavrnuo je u grlo na zidu. Iznenadno
otro svetio me je zaslepelo, ali nije donelo olakanje, jer sam sad mogla da vidim
gde sam. Soba je bila mala i prazna, zidovi prekriveni lamperijom, a prazan drveni
krevet kukama privren uza zid. Na podu je bio svetli laminat. U uglu se nalazio
nunik bez poklopca, a na jednom zidu dvostruki umivaonik od nerajueg elika.
Zar ovako izgleda tajno mesto zloinake skupine? Seks klub? Svetla lamperija
na zidovima podsetila me je na saunu i podstakla talas ideja: sauna u podrumu zlostavlja dece - zloinac. Zamislila sam debele, znojave mukarce kako sede na
meni. Za mene je sauna u podrumu predstavljala mesto na koje su takvi ljudi mamili
svoje rtve i zlostavljali ih. Ali nije bilo pei, a ni onih drvenih posuda koji obino
stoje u sauni.
Otmiar mi je naredio da ustanem, drim se na odreenoj udaljenosti i ne mrdam.
Potom je poeo da vadi kuke o koje je bio okaen drveni krevet. Za to vreme,
obraao mi se onako kako ljudi obino priaju sa kunim ljubimcima: nenim i
umirujuim glasom. Ne treba da se bojim, sve e biti u redu ako se budem ponaala
kako mi on kae. Gledao me je kao ponosni vlasnik novi automobil; ili jo gore: kao
to dete gleda novu igraku - puno oekivanja, ali u isto vreme nesigurno ta sve
moe s njom da radi.
Nakon nekog vremena, prestala sam da paniim i skupila hrabrost da mu se
obratim. Molila sam ga da me pusti. Nikome neu nita rei. Ako me sad pusti,
niko nita nee primetiti. Rei u da sam pobegla. Ako me ne zadri preko noi,
nita ti se nee dogoditi. Pokuala sam da mu objasnim da je poinio veliku greku,
da me ve trae i da e me sigurno nai. Apelovala sam na njegov oseaj
odgovornosti i molila za saoseanje. Uzalud. Jasno mi je dao do znanja da u no
provesti u toj tamnici.
Da sam mogla da predvidim da e mi ta soba narednih 3.096 noi biti i utoite i
zatvor, ne znam kako bih reagovala. Kada se danas setim, jasno mi je da je spoznaja
da u tu morati da provedem tu jednu, prvu no, izazvala reakciju koja mi je
verovatno spasla ivot - ali koja je, ujedno, bila i opasna. Ono to je dosad delovalo
nezamislivo odjednom je postalo stvarnost: bila sam zakljuana u podrumu zloinca
i nee me osloboditi, barem ne danas. Moj svet je preplavio talas strave, a poimanje
stvarnosti malo mi se promenilo. Prihvatila sam to to se dogodilo i, umesto da se
ljutito i oajno borim protiv novonastale situacije, prepustila sam se. Kada odraste,
ovek postane svestan da, svaki put kada mora da podnosi okolnosti koje su, pre
nego to su se dogodile, delovale nezamislivo, gubi mali deo sebe. U temeljima
26

linosti pojavi se pukotina. A ipak, prilagoavanje je jedina pravilna reakcija, jer

vam osigurava preivljavanje. Deca reaguju intuitivnije. Bila sam preplaena i nisam
se opirala, nego poela da se pripremam za noenje - zasad, samo na jednu no.
Iz dananje perspektive, ini mi se bizarnim kako je paniku zamenio
pragmatizam. Kako sam brzo shvatila da e moje molbe biti uzaludne i da e se
svaka sledea re samo odbiti od tog udnog oveka. Kako sam nagonski osetila da
moram prihvatiti situaciju, da bih preivela tu jednu, beskrajnu no u podrumu.
Kada je otmiar odvojio krevet od zida, pitao me je ta mi je potrebno. Potpuno
apsurdna situacija, kao da sam dola da prespavam u hotelu i zaboravila da ponesem
najnunije toaletne potreptine. etka za kosu, etkica, pasta za zube i aa za
etkicu. Posluie i prazna aa od jogurta. Funkcionisala sam.
Objasnio mi je da e morati da ode u Be, da mi donese duek iz stana koji tamo
ima.
Je li ovo tvoja kua? upitala sam, ali nije mi odgovorio. Zato ne moe da me
dri u svom stanu u Beu?
Odgovorio je da bi to bilo preopasno: tanki zidovi, radoznale komije, mogla bih
vritati. Obeala sam mu da u biti tiha, samo da me odvede u Be. Uzalud.
Kad je unatrake izaao iz sobe i zakljuao vrata, moja strategija preivljavanja
se poremetila. Sve bih uinila da ostane ili me povede sa sobom; sve, samo da ne
budem sama.
unula sam. Noge i ruke bile su mi nekako udno obamrle, i bilo mi je teko da
odlepim jezik od nepca. Pokuala sam da uspostavim vremenski sled koga u moi
da se pridravam, i misli su mi se usredsredile na kolu. Meutim, odavno sam
izgubila svaki pojam o vremenu. Koji bi predmet sad bio na redu? Da li je veliki
odmor ve proao? Kad su primetili da nisam dola? Hoe li javiti roditeljima? Kako
e oni reagovati?
Pri pomisli na roditelje, suze su mi navrle na oi. Ipak, ne smem da plaem.
Indijanac ne zna za bol a, osim toga, sutra e verovatno biti gotovo. I onda e
ponovo sve biti u redu. Od oka to su me gotovo izgubili, roditelji e se pomiriti i
ponovo e se s ljubavlju odnositi prema meni. Zamislila sam ih kako zajedno sede za
stolom i s ponosom i divljenjem me pitaju kako sam se uspela da se tako dobro
nosim sa situacijom. Zamislila sam i prvi sledei dan u koli. Da li bi mi se smejali?
Ili bi me slavili kao udo, zato to sam uspela da pobegnem, dok su ostale devojice
koje su doivele slino iskustvo zavrile mrtve, na dnu ribnjaka ili u umi. Zamiljala
sam kako bi bilo divno, ali i muno kada bi me okruili i neumorno ispitivali: Da li
te je policija spasla? Da li me policija uopte moe spasiti? Kako bi me pronali?
Kako si uspela da pobegne? Kako si samo skupila hrabrost da pobegne? Da li
bih uopte imala hrabrosti da pobegnem?
Odjednom me je ponovo preplavila panika. Nisam imala pojma kako da
pobegnem. Na televiziji bi uvek jednostavno nadjaali zloinca. Ali kako? Treba li
27

da ga ubijem? Znala sam da se od uboda u jetru moe umreti; proitala sam to u

novinama. Ali, gde se tano nalazi jetra? Da li bih uspela da ga pogodim u pravu
taku? ime bi uopte trebalo da ga ubodem? I jesam li sposobna da to uinim? Da
ubijem oveka? Ja - devojica? Misli su mi se okrenule ka Bogu. ak i kada ne bih
imala drugog izbora, da li bi u mojoj situaciji bilo dopustivo da ubijem? Ne ubij.
Pokuavala sam da se setim jesmo li na veronauci raspravljali o toj zapovesti, i da li
su u Bibliji navedeni izuzeci. Nisam mogla da se setim nijednog.
Prigueni zvuk prenuo me je iz razmiljanja. Otmiar se vratio. Doneo je usku,
osam centimetara debelu strunjau, koja je izgledala kao vojnika, ili ona sa dvorine
lealjke. im sam sela, vazduh je glasno izaao iz tankog materijala i ponovo sam
ispod sebe osetila tvrd pod. Otmiar je doneo sve to sam zatraila. ak i keks. Keks
sa maslacem, premazan debelim slojem okolade. Bio mi je to omiljeni, onaj koji,
zapravo, vie nisam smela da jedem, jer sam bila predebela. Povezivala sam ga s
nekontrolisanom udnjom i nizom poniavajuih trenutaka - s pogledom kada bi mi
neko rekao: Nee valjda to da pojede. Ve si dovoljno debela; sramotom kada bi
sva deca uzela jedan keks, ali ne i ja; i zadovoljstvom koje sam oseala dok bi mi se
okolada polako topila u ustima.
Dok je otmiar otvarao keks, ruke su poele da mi drhte. elela sam da jedem, ali
usta su mi se osuila od straha i nervoze. Znala sam da neu uspeti da progutam.
Drao mi je kutiju s keksom pod nosom, sve dok nisam izvadila jedan i izmrvila ga u
male komade. Nekoliko komadia okolade se odlomilo, pa sam ih stavila u usta.
Vie od toga nisam mogla da pojedem.
Nakon nekog vremena, otmiar se okrenuo od mene i otiao do moje torbe, koja
je leala u oku. Kada ju je podigao i krenuo, poela sam da ga preklinjem da mi je
ostavi - pomisao da u izgubiti jedini lini predmet koji sam u ovoj uznemirujuoj
okolini imala bila mi je nepodnoljiva. Zbunjeno me je pogledao, a onda rekao: Tu
si mogla sakrije odailja i njime pozove pomo. Pokuava da me prevari i
namerno se pravi naivna! Pametnija si nego to eli da prizna!
Preplaila me je ta iznenadna promena raspoloenja. Jesam li uinila neto
pogreno? I kakav to odailja navodno imam u torbi, gde su bili samo sendvii i
nekoliko knjiga i olovaka? Nisam shvatala zato se tako udno ponaa. Danas mi je
jasno da su te rei bile prvi znak da je otmiar paranoian i psihiki bolestan. Tada
nisu postojali odailjai koji se daju deci da bi ih mogli locirati. ak i danas, kada
postoje, tako neto je vrlo neuobiajeno. Meutim, otmiar je verovao da postoji
stvarna opasnost da ja, 1998. godine, krijem takvo futuristiko sredstvo
komunikacije u torbi. Toliko stvarna, da se bojao kako bi desetogodinje dete moglo
sruiti svet koji je postojao samo u njegovoj glavi.
Njegova uloga u tom svetu menjala se brzinom munje: u jednom trenutku, inilo
se da mi zatvorenitvo u svom podrumu eli uiniti to ugodnijim, a ve u sledeem
me je - nejaku devojicu, bez oruja i, sasvim sigurno, bez odailjaa - doivljavao
28

kao neprijatelja koji je doao da ga ubije. Postala sam rtva luaka i figurica u
njegovom bolesnom svetu, ali tada to nisam shvatala. Nita nisam znala o psihikim
bolestima, prisilnim radnjama i poremeajima koji kod obolelih uzrokuju drugaiju
percepciju stvarnosti. Ponaala sam se prema njemu kao prema bilo kom drugom
oveku, ije misli i motive kao dete nisam mogla razumeti.
Uzalud sam ga preklinjala - uzeo mi je torbu i okrenuo se prema vratima.
Otvarala su se prema unutra, a s unutranje strane nisu imala kvaku, samo malu,
okruglu ruku, slabo privrenu za drvo, tako da se ak mogla i izvui.
Kada su se vrata zatvorila, poela sam da plaem. Bila sam sasvim sama,
zakljuana u praznoj sobi, negde ispod povrine zemlje. Bez svoje torbe, bez
sendvia koje mi je majka pre samo nekoliko sati pripremila. Bez salveta u koje su
bili zamotani. Oseala sam se kao da je otrgnuo deo mene, kao da mi je presekao
vezu s majkom, s mojim bivim ivotom. Sklupala sam se u uglu, na strunjai, i
tiho plakala. inilo mi se da mi se zidovi obloeni lamperijom pribliavaju, a plafon
sputa. Disala sam brzo i plitko, jedva uspevajui da ulovim neto vazduha, a strah
me je sve vie obuzimao. Bio je to grozan oseaj.
Kao odrasla, esto sam razmiljala kako sam uspela da preivim taj trenutak.
Situacija je bila toliko zastraujua, da me je mogla slomiti. Ipak, ljudski um u stanju
je da se nosi s najneverovatnijim situacijama - zavaravajui se i povlaei, kako ne bi
morao da kapitulira pred okolnostima koje se ne mogu shvatiti razumom.
Danas znam da sam doivela psiholoku regresiju. Um desetogodinjakinje vratio
se u mentalno stanje etvorogodinjakinje ili petogodinjakinje; deteta koje svet oko
sebe prihvata bez preispitivanja, deteta kome logino poimanje stvarnosti vie ne
predstavlja vrste referentne take u ivotu, potrebne da bismo zadrali oseaj
normalnosti i da se ne bismo slomili. Detetu tog doba referentne take su mali,
svakodnevni rituali. Moja je situacija bila toliko daleko od pojmljivog, da sam se
podsvesno vratila u to stanje: oseala sam se malom, preputenom na tuu milost i
nemilost, i osloboenom svake odgovornosti. Onaj koji e se kasnije vratiti u moju
tamnicu bio je jedina odrasla osoba i, samim tim, autoritet koji zna ta valja initi.
Samo treba da radim ono to zatrai od mene, i sve e biti u redu. Onda e sve biti
kao pre: ritual pre spavanja, majina ruka na mom pokrivau, poljubac za laku no i
staratelj - osoba za koju e se vezati i koja e ostaviti upaljeno nono svetio, pa se
tiho iskrasti iz sobe.
To nagonsko povlaenje u mentalno stanje malog deteta druga je bitna promena
prvog dana mog zarobljenitva. Bio je to oajniki pokuaj da u beznadenoj
situaciji stvorim malu, poznatu oazu. Kada se otmiar kasnije vratio, zamolila sam
ga da ostane sa mnom, uuka me u krevet i ispria mi priu za laku no. ak sam ga
pitala da me poljubi pre spavanja, kao to je inila moja majka, pre nego to bi tiho
zatvorila vrata za sobom. Sve da bi se odrao privid normalnosti. Pristao je na tu
igru. Uzeo je knjigu s bajkama i kratkim priama iz moje kolske torbe, koju je
29

odloio negde u tamnici, stavio me na strunjau, pokrio tankim pokrivaem i seo na

pod. Onda je poeo da ita Princezu na zrnu graka, drugi deo. U poetku nije
govorio teno. Gotovo bojaljivo i tiho, proitao mi je priu o princu i princezi. Na
kraju me je poljubio u elo. Na trenutak mi se uinilo da leim u mekom krevetu, u
sigurnoj dejoj sobi. ak je ostavio upaljeno svetio.
Tek kad su se vrata za njim zatvorila, iluzija koja me je titila rasplinula se.
Te noi nisam mogla da spavam. Nemirno sam se okretala na tankoj strunjai, u
odei koju nisam elela da skinem. Jedino to je ostalo od mog prethodnog ivota
bila je ta haljina, u kojoj sam izgledala tako bezoblino.

30

3
Uzalud se nadajui spasenju
Prvi dani u tamnici

Austrijske vlasti istrauju nestanak desetogodinje devojice Natae Kampu.

Nataa je poslednji put viena 2. marta. Put kojim ide u kolu, i na kome joj se gubi
svaki trag, prilino je dug. Navodno je primeeno da neko gura devojicu u crvenom
kaputiu u beli kombi."
- AKTENCAJHEN XY UNGELEST, 27. MARTA I998.
Sutradan sam neko vreme oslukivala zvukove koje je otmiar proizvodio pre
nego to je uao u tamnicu. Tada nisam znala koliko je ulaz dobro osiguran, ali
sudei prema zvucima koji su mi se postepeno pribliavali, shvatila sam da mu treba
mnogo vremena da otvori vrata.
Kada je uao u prostoriju od pet kvadratnih metara, stajala sam u uglu, pogleda
prikovanog za vrata. Delovao mi je mlae nego na dan otmice: mrav mukarac
nenih, mladalakih crta lica. Smea kosa bila mu je uredno oeljana na razdeljak
po sredini, kao da je uzoran uenik neke gimnazije u predgrau. Lice mu je bilo
neno i, na prvi pogled, nije odavalo zlo. Tek kada biste ga due posmatrali, primetili
biste znakove ludila, skrivene iza konzervativne malograanske spoljanjosti,
spoljanjosti u kojoj e se tek kasnije pokazati duboke pukotine.
Odmah sam ga obasula pitanjima:
Kad e me pustiti?
Zato me dri ovde?
ta e da mi uradi?
Odgovarao mi je jednoslonim reima, pratei svaki moj pokret, kao da sam
uhvaena ivotinja koju treba gledati u oi. Nijednom mi nije okrenuo lea i uvek
sam morala da odravam otprilike metar razdaljine od njega.
Pokuala sam da mu pretim. Ako me odmah ne pusti, bie u velikoj nevolji!
Policija me trai. Pronai e me i uskoro e doi ovamo! A onda e morati u zatvor!
Ne eli da ide u zatvor, zar ne? Pusti me i sve e biti u redu. Molim te, hoe li da
me pusti?
Obeao je da e me uskoro pustiti. Kao daje time odgovorio na sva pitanja,
okrenuo se, istrgao ruku iz vrata i zakljuao ih spolja.
Oajno sam oslukivala, u nadi da e se vratiti. Bila sam potpuno odseena od
spoljnog sveta. Nijedan zvuk nije dopirao do mene, a kroz pukotine u lamperiji nije
prolazio ni traak svetla. Vazduh je bio ustajao i lepio mi se za kou, poput vlane
31

opne koju nisam mogla da skinem. Jedino to se ulo bilo je okretanje ventilatora,
koji je, kroz cev na plafonu, dovodio vazduh s tavana u moju tamnicu. Buka koju je
stvarao bila je pravo muenje: zujao bi u toj sobici dan i no, sve dok ne bi postao
nestvaran i vritei prodoran, tako da bih, u oaju, rukama poklopila ui da ga vie ne
ujem. Kada bi se ventilator pregrejao, poeo bi da smrdi, a lopatice bi se iskrivile.
Struganje bi postalo sporije, ali bi mu se prikljuio novi zvuk: tok, tok, tok. Bilo je
dana kada ta izluujua buka nije ispunjavala samo svaki kutak sobe, nego i mog
uma.
Prvih dana u tamnici, otmiar je sve vreme ostavljao upaljeno svetio. Zamolila
sam ga za to, jer sam se bojala da budem sama u potpunom mraku, u koji bi tamnica
utonula kada bi izvadio sijalicu iz grla. Ali stalno, jarko svetlo bilo je gotovo
podjednako strano. Od njega su me bolele oi i bila sam u prisilnom, vetakom
stanju budnosti, iz kog nisam uspevala da se izvuem. ak i kada bih navukla
pokriva preko glave, da malo ublaim snagu svetla, san mi je bio povran i nemiran.
Strah i jarko svetio doputali su mi tek da lagano odremam, a budila bih se s
oseajem da je napolju dan. U hermetiki zatvorenom podrumu nije bilo razlike
izmeu dana i noi.
Danas znam da je nekad rasprostranjena metoda muenja bila, a u nekim
zemljama jo uvek jeste, stalno izlaganje zatvorenika vetakom svetlu. Kada su
neprestano izloene jakom svetlu, biljke uvenu, a ivotinje uginu. Za ljude je to
podmuklo muenje delotvornije od fizikog nasilja. Ono u tolikoj meri unitava
bioritam i obrasce spavanja, da telo reaguje kao da je paralizovano od silne
iscrpljenosti, a mozak nakon samo nekoliko dana ne moe pravilno da funkcionie.
Jednako okrutno i delotvorno je neprestano izlaganje oveka buci od koje ne moe
da pobegne, kao to je buka ventilatora koji strue i zuji.
Oseala sam se kao da sam iva zakopana u podzemnom sefu. Moj zatvor nije
bio sasvim kockast: bio je dugaak 2,70, irok 1,80, a visok neto manje od 2,40
metara. Jedanaest i po kubnih metara zaguljivog vazduha. Ni pet kvadrata poda, po
kome sam koraala poput tigra u kavezu, od zida do zida. est koraka od jednog do
drugog zida i nazad, to je bila duina prostorije. etiri koraka od jednog do drugog
zida i nazad, bila je irina. Mogla sam da napravim krug po tamnici u dvadeset
koraka.
Koraanje bi samo malo ublailo paniku. im bih zastala, im bi se zvuk koraka
izgubio, ponovo bi me obuzeo uas. Bilo mi je loe i plaila sam se da u poludeti.
Dvadeset jedan, dvadeset dva... ezdeset. est napred, etiri ulevo. etiri udesno,
est nazad.
Stalno me je proganjao oseaj da nemam izlaza. Istovremeno, znala sam da ne
smem dopustiti strahu da me savlada, da moram neto uiniti. Uzela sam jednu od
flaa u kojima mi je otmiar donosio svezu vodu i svom snagom poela da udaram o
lamperiju. Prvo ritmino, a onda sve snanije, dok mi ruka nije utrnula. Na kraju se
32

to pretvorilo u oajniko bubnjanje, pomeano s pozivima u pomo. Sve dok mi flaa

nije ispala iz ruke.
Niko nije doao. Niko me nije ni uo, moda ak ni otmiar. Iscrpljena, sruila
sam se na strunjau i sklupala poput male ivotinje. Povici su prerasli u jecaje.
Plakanjem sam se, bar na kratko, oslobaala oaja. To me je smirivalo. Podsealo me
je na detinjstvo, kada sam plakala zbog sitnica, a onda bih ubrzo zaboravila zato.

* * *
Vee pre toga, majka je obavestila policiju o mom nestanku. Kada se nisam
vratila kui u uobiajeno vreme, prvo je pozvala produeni boravak, a onda kolu.
Niko nije mogao da objasni moj nestanak. Sutradan, policija je poela da me trai. U
starim novinskim lancima proitala sam da su podruje oko kole i naselja
pretraivale stotine policajaca sa psima. Nije bilo tragova koji bi opravdali
ograniavanje razmera potrage. Proeljali su dvorita, sporedne ulice i parkove, kao
i obale Dunava. Helikopteri su nadletali podruje, a plakati postavljeni u svakoj
koli. Svakog sata zvali su ljudi koji su imali nove informacije, koji su me navodno
videli na razliitim mestima. Meutim, nijedna od tih dojava nije odvela policajce u
pravom smeru.
Prvih nekoliko dana zatvorenitva, stalno sam pokuavala da zamislim ta majka
u tom trenutku radi. Kako me svuda trai, i kako e joj se nada svakim danom sve
vie gasiti. Toliko mi je nedostajala, oseaj gubitka bio je toliko snaan, da mi se
inilo da e me pojesti iznutra. Sve bih dala da je mogla da bude uz mene, onako
snana i sposobna. Posmatrano s ove vremenske distance, iznenauje me koliko su
vanosti mediji pridavali mojoj svai s majkom, u interpretaciji mog sluaja. Kao da
je injenica to sam otila bez pozdrava odraavala na odnos. Iako sam se oseala
odbaenom i zanemarenom, naroito tokom munog rastanka roditelja, svima bi
trebalo da bude jasno da bi svako dete u tako ekstremnoj situaciji automatski plakalo
za majkom. Bez majke ili oca bila sam nezatiena, i spoznaja da nemaju novosti o
meni duboko me je rastuivala. Bilo je dana kada me je briga za roditelje muila vie
od vlastitih strahova. Satima sam razmiljala kako bih mogla da im javim da sam jo
iva, da ne bi sasvim potonuli u oaj. I da ne bi prestali da me trae.
Prvih dana u tamnici, svaki dan, svaki sat, nadala sam se da e se vrata otvoriti i
da e neko doi i spasiti me. Misao da nije mogue naprosto nestati drala me je u
ivotu tokom tih bezbrojnih sati u podrumu. Ipak, dani su prolazili i prolazili, a
nikoga nije bilo. Osim otmiara.
Sada mi je oigledno da je dugo planirao otmicu: zato bi, inae, godinama
gradio tamnicu koja se moe otvoriti samo spolja i u kojoj ima jedva dovoljno
prostora da ovek preivi. Ali, kao to sam iskusila tokom godina u zatvorenitvu,
33

otmiar je bio paranoina, plaljiva osoba, uverena da je svet zao i da ga ljudi

progone. Bilo je sasvim mogue da je tamnicu izgradio pripremajui se za nuklearni
napad ili trei svetski rat, kao sklonite od svih za koje je verovao da ga progone.
Danas niko ne moe da kae koji je odgovor taan. ak i izjave Ernsta
Holcapfela, njegovog biveg kolege, doputaju oba objanjenja. U policijskoj izjavi
posle mog bega, rekao je da ga je otmiar jednom pitao kako da zvuno izoluje sobu,
tako da se elektrina builica ne uje nigde drugde u kui.
Bilo kako bilo, nije se ponaao kao ovek koji se godinama pripremao da otme
dete i ija se dugogodinja elja ostvarila. Upravo suprotno: delovao je kao neko
kome je poznanik iznenada natovario neeljeno dete i ko ne zna ta da radi s tim
malim stvorenjem i njegovim potrebama s kojima ne ume da se nosi.
Prvih dana u tamnici, ophodio se prema meni kao prema vrlo malom detetu.
Budui da sam se mentalno vratila na emocionalni stupanj deteta koje ide u vrti, to
mi je sasvim odgovaralo.
Donosio mije sve to bih poelela da jedem, a ja sam se ponaala kao da sam
dola kod daleke pratetke, koju sam lako mogla da uverim da je okolada prikladna
hrana za doruak. Prvog jutra pitao me je ta elim da jedem. Htela sam voni aj i
kroasan. Posle nekog vremena, otmiar se vratio s malim termosom punim aja od
ipka i kroasanom iz jedne od najpoznatijih pekara u gradu. Natpis na papirnoj kesici
potvrdio mi je sumnje da sam zarobljena negde u trashofu. Drugom prilikom,
zatraila sam slane tapie s medom i senfom. I ta narudbina brzo je dostavljena.
Bilo mi je vrlo udno to mi je taj ovek ispunjavao svaku elju, s obzirom na to da
mi je uzeo sve ostalo.
Sklonost da se prema meni odnosi kao prema malom detetu imala je i negativnih
strana. Gulio bi svaku narandu i stavljao mi u usta komad po komad. Jednom, kada
sam ga zamolila za vaku, nije hteo da mi je da, jer se plaio da u se uguiti. Uvee
bi mi otvorio usta i oprao zube, kao da sam trogodinjakinja koja ne moe da dri
etkicu. Posle nekoliko dana, grubo me je zgrabio za ruku i, vrsto je drei, odsekao
mi nokte.
Oseala sam se kao da mi je oduzeo preostalo dostojanstvo, koje sam pokuavala
da sauvam. Znala sam da sam u velikoj meri i sama odgovorna to sam se nala na
stupnju koji me je, ipak, do odreene granice titio, jer sam jo prvog dana shvatila
da otmiareva paranoja prelazi iz jedne krajnosti u drugu; u jednom trenutku odnosio
se prema meni kao da sam premala, a u drugom kao da sam isuvie nezavisna.
Pristala sam na svoju ulogu. Kada se sledei put vratio u tamnicu i doneo mi
hranu, uinila sam sve to sam mogla da ga zadrim. Molila sam. Preklinjala. Borila
sam se za njegovu panju, samo da bi se bavio mnome, igrao se sa mnom. Samoa
me je izluivala.
I tako, nakon nekoliko dana, sedela sam u zatvoru sa otmiarem i igrala mice,
mlin i ovee, ne ljuti se. Situacija mi se inila nestvarnom, kao u apsurdnom filmu.
34

Niko iz spoljnog sveta ne bi poverovao da bi rtva pokuala da uini sve to moe da

otmiar igra ovee, ne ljuti se s njom. Ali, spoljni svet vie nije bio moj. Bila sam
dete i bila sam sama. Postojala je samo jedna osoba koja je mogla da mi olaka tu
teku usamljenost - upravo ona zbog koje sam se i nala u toj situaciji.
Sedela sam na strunjai s njim, bacala kockicu i pomerala figurice. Gledala sam
are na tabli za igru - male arene figurice - i pokuavala da zaboravim gde se
nalazim, zamiljajui da mi je otmiar samo stari prijatelj, oinska figura, ovek koji
je ljubazno odvojio neto vremena za igru sa detetom. to sam vie uspevala da se
unesem u igru, to sam manje oseala paniku. A kada bi trebalo da pobedim, kriom
bih pogreila, kako bih odloila pretnju da ponovo ostanem sama.
Tih prvih dana, inilo mi se da njegova prisutnost u sobici znai da u biti
poteena konane surovosti, jer je tokom poseta uvek govorio o ljudima koji su
navodno naruili moju otmicu i s kojima je onako mahnito razgovarao telefonom.
I dalje sam pretpostavljala da imaju neke veze s lancem deje pornografije.
Neprestano je mrmljao o ljudima koji e doi da me fotografiu i ine druge stvari,
to je samo potvrivalo moje strahove. Ponekad mi je kroz glavu prolazila injenica
da se prie koje mi je priao ne slau i da ti zlokobni ljudi verovatno ne postoje.
Mogue je da je izmislio ljude koji su navodno odgovorni za otmicu, kako bi me
zaplaio. Ipak, nisam mogla da budem sigurna, a ak i ako su bili izmiljeni, postigli
su svrhu. ivela sam u stalnom strahu da bi svakog trenutka mogla uleteti horda zlih
mukaraca, koji e me napasti.
Slike i delovi pria koje sam prethodnih meseci pokupila iz medija stapali su se u
sve strasnije scenarije. Pokuala sam da ih potisnem, ali istovremeno sam zamiljala
sve to bi otmiar mogao da mi uradi. Kako to uopte funkcionie sa detetom? Koje
bi predmete koristili? Da li bi to uinili ba ovde, u tamnici, ili bi me odveli u neku
vilu, saunu ili potkrovlje, kao to se dogaalo u najskorijim sluajevima, o kojima se
govorili mediji?
Kada sam bila sama, trudila sam se da se smestim tako da uvek gledam u vrata.
Nou sam spavala poput ivotinje u kavezu, s jednim okom otvorenim, stalno na
oprezu. Nisam elela da me mukarci kojima je, navodno, trebalo da me preda,
iznenade dok spavam. Bila sam napeta svake sekunde, puna adrenalina i obuzeta
strahom od koga u toj maloj prostoriji nisam mogla da pobegnem. Strah od pravih
otmiara pretvarao je oveka koji me je na njihov zahtev oteo u nekoga ko mi nudi
brinu, prijateljsku podrku - dokle god budem s njim, strahote koje oekujem nee
se dogoditi.
U danima nakon otmice, moja tamnica poela je da se puni razliitim stvarima.
Prvo mi je kupio novu odeu. Imala sam samo ono to sam nosila na sebi: gaice,
hulahopke, haljinu, kaputi. Spalio mi je cipele, kako bi uklonio tragove. Te cipele sa
debelim onom dobila sam za deseti roendan. Kada sam toga dana ula u kuhinju,
na stolu je stajala torta sa deset sveica, a pored nje kutija umotana u sjajni, areni
35

papir. Duboko sam udahnula i dunula u sveice, a onda skinula traku i pocepala
ukrasni papir. Nedeljama sam gnjavila majku da mi kupi cipele kakve su svi nosili.
Ona je to odluno odbijala, tvrdei da su neprikladne za decu i da u njima neu moi
dobro da hodam. A sada, evo ih tu - preda mnom: crne cipele od antilopa, s tankim
kaiem preko gornjeg dela stopala i debelim, izvijenim gumenim donom. Bila sam
oduevljena! Verovala sam da bi mi te cipele, koje su mi dodale jo tri centimetra
visine, sigurno utabale put prema poetku novog, samostalnog ivota.
Majin poslednji dar. A on ih je spalio. Ne samo da mi je oduzeo jo jednu vezu
sa starim ivotom, nego i simbol snage, koju su mi te cipele davale.
Dao mi je svoj stari demper i vojniku majicu kratkih rukava, koju je,
oigledno, sauvao iz vojnikih dana. To je ublailo nonu hladnou; da bih se
zatitila od hladnoe koju sam oseala iznutra, nastavila sam da nosim jedan od
sopstvenih komada odee.
Nakon dve nedelje, doneo je lealjku i njome zamenio strunjau. Deo koji se
sputao bio je privren metalnim oprugama koje su kripale na najmanji pokret.
Sledeih est meseci taj zvuk me je pratio u dugim danima i noima. Budui da sam
se smrzavala - temperatura je retko prelazila 15 stepeni - doneo mi je veliki elektrini
radijator. Vratio mi je i kolske stvari. Rekao je da je torbu spalio zajedno s cipelama.
Prva pomisao bila mi je da poaljem roditeljima poruku. Izvadila sam papir i
olovku i poela da piem. Satima sam pomno smiljala tekst; ak sam pronala nain
da im kaem gde se nalazim. Znala sam da sam negde u trashofu, gde su iveli
roditelji supruga moje sestre. Nadala sam se da e pominjanje njegove porodice biti
dovoljno da roditelji i policija usmere istragu na pravo mesto.
Kako bih dokazala da sam ja napisala pismo, priloila sam svoju fotografiju, koju
sam nosila u pernici. Bila je snimljena prole zime, na klizanju. Stajala sam obuena
u debelo skijako odelo, nasmeena i crvenih obraza. Izgledala je poput fotografije iz
nekog veoma, veoma udaljenog sveta, ispunjenog zvonkim dejim smehom, pop
muzikom koja treti iz zvunika i snanim naletima hladnog, sveeg vazduha. Sveta
u kom se, nakon poslepodneva na ledu, odlazi kui, uiva u vruoj kupki, gleda
televizija i pijucka vrua okolada. Dugo sam gledala tu fotografiju, pamtei svaki
detalj, tako da nikad ne zaboravim oseaj koji sam povezivala s tim doivljajem.
Verovatno sam znala da moram sauvati sve srene uspomene, kako bih u najteim
trenucima mogla da ih se priseam. Onda sam stavila fotografiju u pismo i od drugog
komada papira napravila koverat.
ekala sam otmiara s meavinom naivnosti i samopouzdanja.
Kada je doao, potrudila sam se da budem mirna i ponaam se prijateljski.
Mora da poalje ovo pismo mojim roditeljima, da bi znali da sam iva! Otvorio
je koverat, proitao ta sam napisala i odbio. Molila sam ga i preklinjala da ne dri
moje roditelje u neznanju. Obraala sam se njegovoj savesti, pretpostavljajui da je
ima. Ne sme da se pretvori u tako lou osobu, rekla sam mu.
36

Ono to je uinio bilo je pogreno, ali to to je prisiljavao moje roditelje da pate

bilo je jo strasnije. Stalno sam traila nove razloge zato bi trebalo da poalje pismo
i uveravala ga da mu se nita nee dogoditi. Sam ga je proitao i mogao je da se
uveri da ga nisam izdala... Dugo je odbijao, a onda iznenada pristao. Uverio me je da
e ga poslati.
Bilo je to vrlo naivno od mene, ali toliko sam elela da mu verujem. Legla sam
na lealjku i zamiljala kako e roditelji otvoriti pismo, pronai skrivene tragove i
spasiti me. Strpljenje. Jo samo malo strpljenja i nonoj mori e doi kraj.
Sutradan se moja matarija sruila poput kule od karata. Otmiar je doao u
tamnicu s povreenim prstom, tvrdei da mu je neko u svai oteo pismo iz ruke i
povredio ga kad ga je pokuao da ga povrati. Nagovestio je da su to bili ljudi koji su
navodno naruili otmicu i koji nisu eleli da se javim roditeljima. Izmiljeni
negativciiz lanca deje pornografije postali su pretee stvarni. Istovremeno,
otmiar je preuzeo ulogu zatitnika. On je ipak eleo da mi ispuni elju i toliko se
trudio da je, u pokuaju da to uini, ak zadobio povredu.
Danas mi je jasno da nije ni nameravao da poalje pismo i da ga je verovatno
spalio, kao i sve drugo to mi je uzeo. Tada sam elela da mu verujem.
Prvih nedelja, radio je sve to je mogao da ne uniti sopstvenu predstavu
zatitnika. ak mi je ispunio i najveu elju: raunar. Bio je to stari raunar komodor
64, s vrlo malom memorijom, ali doneo je nekoliko disketa s igricama kojima sam
mogla da se zabavim. Najdraa mi je bila igra jedenja. Trebalo je da pomeram
oveuljka kroz podzemni lavirint, izbegavajui udovita i pritom jedui bonusbodove. Malo prefinjenija verzija Packmana. Sate i sate sam provodila skupljajui
bodove. Kada je bio u tamnici, ponekad bismo zajedno igrali na podeljenom ekranu.
esto je putao da ga ja, malo dete, pobedim. Danas primeujem slinost izmeu te
igrice i mog ivota u podrumu: udovita su bilo kada mogla doi do vas i morali ste
beati. Moji bonus-bodovi bile su nagrade, poput raunara, osvojene besprekornim
ponaanjem.
Kada mi je ta igrica dosadila, prela sam na Space Pilot, u kome je trebalo da
letim svemirom i pucam u vanzemaljske svemirske brodove. Trea na mom C64 bila
je strateka igra koja se zvala Kaiser, odnosno Car. Igra vlada ljudima i izaziva
druge da postanu carevi. On je najvie voleo tu igricu. S oduevljenjem je slao svoje
ljude u rat. Putao ih je da gladuju ili prisilno rade, dokle god mu je to pomagalo da
povea mo i dok ne bi desetkovao horde koje su mu bile potrebne za vojsku.
Sve se dogaalo u virtuelnom svetu, ali nije trebalo dugo da i meni pokae svoje
drugo lice.
Ako ne uini ono to ti kaem, morau da ti ugasim svetio.
Ako ne bude dobra, morau da te veem.
U situaciji u kojoj sam se nalazila nije postojala ba nikakva mogunost da ne
budem dobra, i nisam razumela ta je time eleo da kae. Ponekad bi neki
37

iznenadni pokret bio dovoljan da mu se raspoloenje pokvari. Ili kada bih ga

pogledala u oi, uprkos tome to mi je naredio da gledam samo u pod. Sve to nije
odgovaralo zacrtanom obrascu ponaanja koji mi je namenio probudilo bi mu
paranoju. Onda bi me grdio i optuivao da samo elim da ga prevarim, zavaram.
Vrlo verovatno me je verbalno zlostavljao zbog toga to nije bio siguran da li zaista
mogu da komuniciram sa spoljnim svetom. Nije mu se svialo kada bih insistirala na
tome da me pogreno optuuje. Kada bi mi neto doneo, eleo je priznanje, pohvalu
za trud koji je uloio; na primer, zbog toga to je u tamnicu dovukao teki radijator.
Ve tada je poeo da zahteva zahvalnost. Ve tada sam pokuala da mu je uskratim
koliko god sam mogla, govorei: Ovde sam zato to si me ti zakljuao. Potajno,
mogla sam samo da se radujem kada bi mi donosio hranu i druge stvari, koje su mi
bile oajniki potrebne.
Kao odrasloj osobi, danas mi se ini neverovatnim da strah i panika koja mi se
stalno vraala nisu bili usmereni prema otmiaru. Mogue je da je razlog tome
njegov neodreen izgled i nesigurnost, ili strategija da mi u toj nepodnoljivoj
situaciji prui to vei oseaj sigurnosti, tako to e sebe uiniti nezamenljivim,
poput najboljeg staratelja. U situaciji u kojoj sam se nala, podzemna tamnica, zidovi
koji su me okruivali, zakljuana vrata i ljudi koji su navodno naruili moju otmicu
delovali su mi pretei. Sam otmiar ostavljao je utisak da je njegov zloin sluajan i
da se ne uklapa u njega. U mojoj dejoj mati on je u jednom trenutku odluio da
postane zloinac i poini zlodelo. Nikad nisam pomislila daje poinio zloin za koji
treba da bude kanjen. Jasno sam odvojila zloin od osobe koja ga je poinila. Bilo
je sasvim oigledno da samo glumi negativca.
Odsad e morati da kuva sebi.
Jednog jutra, prve nedelje u tamnici, doneo je kutiju od tamne perploe.
Naslonio ju je uza zid, stavio elektrini reso i malu rernu, pa ih ukljuio u zid. Onda
je ponovo nestao. Kada se vratio, doneo je lonac od nerajueg elika i gomilu
gotove hrane: konzerve gulaa i pasulja, nekoliko gotovih jela u belim plastinim
posudama koje se podgrevaju na pari. Onda mi je objasnio kako da ih podgrevam.
Bilo mi je drago to mi je vraeno malo nezavisnosti, ali kada sam istresla prvu
konzervu pasulja u mali lonac i stavila ga na reso, nisam znala kako se priprema
pasulj, niti koliko se dugo kuva. Nikad ranije nisam kuvala i oseala sam se
nedoraslom zadatku. I nedostajala mi je majka.
Kada se sada priseam, ini mi se neverovatnim to je desetogodinjakinji
dopustio da kuva, posebno kada se u obzir uzme da je tako silno eleo da me
posmatra kao malo, bespomono dete. Od tog dana, jedan obrok dnevno zagrevala
sam na reou. Dolazio je u tamnicu svakog jutra, a potom jo jednom - ili u podne ili
uvee. Ujutro bi mi doneo oljicu aja ili vrue okolade, pare torte ili iniju
pahuljica. U podne ili uvee, u zavisnosti od toga kada je imao vremena, doneo bi mi
salatu od paradajza i sendvie sa unkom, a ponekad i kuvani obrok koji bismo
38

zajedno pojeli. Testeninu s mesom i sosom, rioto s mesom, austrijska domaa jela
koja mu je pripremala majka.
Tada nisam znala odakle je ta hrana, niti kako ivi. Nisam znala ni da li ima
porodicu koja zna za njegov zloin i uiva s njim u dnevnom boravku, dok ja leim
na tankom dueku u podrumu. Nisam znala ni da li tu moda ive ljudi koji su
navodno naruili moju otmicu i samo ga alju u podrum, da mi donese kvalitetne
namirnice. Zapravo, trudio se da zdravo jedem i redovno mi donosio mlene
proizvode i voe.
Jednom prilikom, doneo mi je dva limuna, pa sam dobila ideju. Bio je to detinjast
i naivan plan, ali u to vreme inio mi se genijalnim: pretvarau se da sam bolesna, pa
e morati da me odvede doktoru. Baka i njene prijateljice stalno su priale o tome
kako su za vreme ruske okupacije istone Austrije, nakon Drugog svetskog rata, ene
izbegavale silovanja ili odvoenja, to se tada esto dogaalo. Jedan od trikova bio je
da namazu crveni dem po licu, tako da izgleda kao da imaju odvratnu konu bolest.
Drugi trik ukljuivao je limun.
Kada sam ponovo ostala sama, uzela sam lenjir i oprezno sastrugala koru limuna.
Onda sam je losionom zalepila za ruku. Izgledalo je odvratno, kao da zaista imam
gnojnu infekciju. Kada se vratio, ispruila sam ruku prema njemu i glumila da me
strano boli. Jaukala sam i molila da me odvede doktoru. Strogo me je pogledao, a
onda mi jednim pokretom ogulio koru s ruke.
Toga dana iskljuio mi je svetio u sobi. Leala sam u mraku i razbijala glavu,
pokuavajui da se setim jo nekih naina da ga prisilim da me pusti. Nita nisam
mogla da smislim.
Tih dana mi je policija bila jedina nada. I dalje sam raunala da e me osloboditi i
nadala se da e se to dogoditi pre nego to me preda stranim ljudima, koji su
navodno naruili otmicu, ili pre nego to pronae nekog drugog, ko e znati ta da
radi s otetom devojicom. Svakog dana sam ekala da mukarci u uniformama
razvale zidove moje tamnice. A, u stvari, velika potraga za mnom u spoljnom svetu
je obustavljena posle samo tri dana. Pretraivanje okoline nije bilo uspeno i sada je
policija ispitivala moje najblie. Samo su mediji svaki dan traili nove informacije o
meni - s mojom slikom i uvek istim opisom:
Devojica je visoka otprilike 145 centimetara, teka 45 kilograma i snanije
grae. Ima ravnu, svetlosmeu kosu, ike i plave oi. U trenutku otmice,
desetogodinjakinja je bila odevena u crvenu jaknu s kapuljaom, haljinu na tregere,
sa kariranim sivo-belim rukavima, svetloplave hulahopke i crne cipele od antilopa
veliine 34. Nataa Kampu nosi naoare s ovalnim svetloplavim okvirima i utim
nosnim mostiem. Prema policijskom izvetaju, devojica je malo razroka. Nosila je
plavu plastinu torbu sa utim vrhom i tirkiznim naramenicama.
39

U arhivi sam proitala da je, etiri dana nakon otmice, policija primila vie od
130 dojava. Ljudi su javljali da su me videli s majkom u prodavnici u Beu, samu na
odmoritu na autoputu, jedanput u gradu Velsu i tri puta u pokrajini Tirol. Policija u
Kicbuhelu, u Tirolu, traila me je tri dana. Ekipa austrijskih dravnih slubenika
otputovala je u Maarsku, jer je neko javio da je me video u opronu. Maarska
policija temeljno je pretraila malo selo, gde sam prethodne sedmice bila s ocem, u
njegovoj vikendici. Nadgledali su itavo susedstvo, a oeva kua stavljena je pod
nadzor, jer se verovalo da je kod mene, nakon tog vikenda, jo bio deji paso, i da
sam mogla da pobegnem tamo. Jedan mukarac nazvao je policiju i zahtevao
otkupninu od milion austrijskih ilinga. Imitator i prevarant, kao mnogi koji e
uslediti est dana nakon otmice, voa istrage rekao je medijima sledee: Patrole
trae Natau u Austriji i Maarskoj i postavljaju plakate. Ne odustajemo. Ipak,
gubimo nadu da emo dete pronai ivo. Nijedan trag nije vodio u pravom smeru.
Meutim, policija nije iskoristila jedini trag koji je mogao da ih odvede do mene:
u utorak, dan nakon otmice, dvanaestogodinja devojica izjavila je da je na ulici
Melangase videla kako je neko iz belog kombija sa zatamnjenim staklima ugrabio
devojicu i ugurao je unutra. Policija u poetku nije ozbiljno shvatila tu informaciju.
Zatvorena u tamnici, nisam ni slutila da su svi u spoljnom svetu ve poeli da se
mire s pomilju da sam moda mrtva. Bila sam ubeena da je masovna potraga jo u
toku. Svaki put kada bih se spustila na lealjku i gledala niski beli plafon sa samo
jednom sijalicom, zamiljala sam kako policija razgovara sa svakim mojim drugom
iz razreda i vrtela njihove odgovore u glavi. Zamiljala sam kako ene koje su nas
pazile posle kole ponovo opisuju kada su me i gde poslednji put videle. Razmiljala
sam ko je od naih brojnih komija mogao zapaziti kako izlazim iz zgrade, i da li je
iko video otmicu i beli dostavni kombi u ulici Melangase.
Jo sam intenzivnije matala o tome daje otmiar ipak traio novac za otkup i da
e me pustiti im ga dobije. Svaki put kada bih podgrevala hranu na reou, oprezno
bih skinula sliku s pakovanja i sakrila je u dep. Iz filmova sam znala da su otmiari
ponekad morali da dokazuju da su njihove rtve jo ive, kako bi mogli da preuzmu
novac za otkup. Bila sam spremna: s tim slikama mogla sam da dokaem da sam
redovno jela. A mogle su da poslue i da sebi dokaem kako sam jo iva.
Za svaki sluaj, otkinula sam i deli furnira s postolja reoa, pa i njega stavila u
dep. Na taj nain, nita nije moglo da poe po zlu. Zamislila sam da e me otmiar,
kad otkup bude isplaen, odvesti na nepoznatu lokaciju i ostaviti me tamo. Roditelji
e biti obaveteni gde se nalazim i doi e po mene. Nakon toga, pozvaemo policiju
i predati im taj deli furnira. Oni e onda samo morati da pretrae sve garae u
trashofu, dok ne pronau jednu s podzemnom tamnicom. Reo kome nedostaje
komadi furnira bie kljuni dokaz.
Pamtila sam sve to sam znala o otmiaru, kako bih mogla da ga opiem kada me
oslobode. Bila sam prilino ograniena na spoljni izgled, koji je malo otkrivao. Kada
40

bi me poseivao u tamnici, nosio je stare majice i donji deo Adidasovih trenerki odeu pogodnu za uski prolaz koji je vodio do mog zatvora.
Koliko mu je moglo biti godina? Uporedila sam ga s odraslima u svojoj porodici:
mlai od majke, ali stariji od mojih sestara, kojima je u to vreme bilo tridesetak. Iako
je izgledao mlado, jednom prilikom sam mu samo rekla: Ima trideset pet godina.
Tek mnogo kasnije, saznala sam da sam bila u pravu.
U stvari, saznala sam njegovo ime, ali sam ga odmah zaboravila. Pogledaj, tako
se zovem - rekao mi je jednom, iznerviran stalnim pitanjima i drei mi svoju
vizitkartu pred nosom. Pisalo je Volfgang Priklopil. Naravno, to nije moje pravo
ime, brzo je dodao i nasmejao se. Poverovala sam. Nije mi se inilo verovatnim da
opasni zloinac ima tako obino ime kao to je Volfgang. Prezime ionako nisam
mogla tako brzo da deifrujem.
Uznemirenom detetu nije bilo lako da ga zapamti. Ili se moda prezivam
Holcapfel, rekao je pre nego to je ponovo zatvorio vrata. Tada nisam imala pojma
ta bi to ime trebalo da znai. Danas znam da je Ernst Holcapfel bio najbolji prijatelj
Volfganga Priklopila.
to se vie pribliavao 25. mart, to sam postajala nervoznija. Od otmice, svaki
dan sam pitala Priklopila koji je datum i koliko je sati, da ne bih potpuno izgubila
orijentaciju. Za mene nisu postojali dan i no, a iako je napolju dolo prolee, u
mojoj tamnici bilo je ledeno im bih iskljuila radijator. Jednog jutra, odgovorio je:
Ponedeljak, 23. mart. Ve tri nedelje nisam imala ni najmanji kontakt sa spoljnim
svetom. A majin roendan bio je za dva dana.
Taj dan je za mene bio vrlo simbolian. Ako budem prisiljena da njen roendan
provedem ovde i ne estitam joj, moje zarobljenitvo prestae da bude privremena
nona mora i postae neporeciva stvarnost. Dosad sam propustila samo nekoliko
dana kole, ali ako ne budem kod kue na porodinoj proslavi, to e biti prekretnica.
To je bio onaj roendan kada Nataa nije bila tu, zamislila sam majku kako pria
unucima, priseajui se tih dana. Ili jo gore: To je bio prvi roendan bez Natae.
Jako me je muilo to to smo se rastale u svai i to sada, na njen roendan, ne
mogu da joj kaem da nisam tako mislila i da je volim. U glavi sam pokuavala da
zaustavim vreme, oajniki nastojei da smislim kako da joj poaljem poruku.
Moda bi ovog puta uspelo, za razliku od onog pisma. Znak da sam iva za njen
roendan, to je sve to sam elela.
Kada smo sledei put jeli zajedno, toliko sam preklinjala otmiara, da mi je na
kraju rekao da e sutra doneti kasetofon. Moi u da snimim poruku za majku!
Skupila sam svu snagu da bih na kaseti zvuala vedro: Draga mamice, dobro
sam. Ne brini se zbog mene. Srean ti roendan. Strano mi nedostaje. Nekoliko
puta morala sam da prekinem, jer su mi se niz obraze slivale suze, a nisam elela da
majka uje moje jecaje.
Kada sam zavrila, Priklopil je uzeo kasetu i uverio me da e pozvati majku
41

telefonom i pustiti joj snimak. Toliko sam elela da mu verujem. Za mene je bilo
ogromno olakanje to majka vie nee morati da se toliko brine za mene.
Nikad nije ula taj snimak.
Za otmiara je to to me je ubeivao da joj je pustio snimak bio bitan zaokret u
manipulativnoj nameri da postane dominantan, budui da je uskoro nakon toga
promenio strategiju. Vie nije govorio o ljudima koji su navodno naruili moju
otmicu, nego o otmici zbog otkupa.
Uporno je ponavljao da je stupio u kontakt s mojim roditeljima, ali da oni
oigledno nisu eleli da me oslobode:
Roditelji te uopte ne vole.
Ne ele da se vrati.
Sreni su to su te se konano reili.
Te izjave su bile poput kiseline - prodirale su u otvorene rane deteta koje se i
ranije osealo nevoljenim. Iako nikad nisam poverovala da roditelji ne ele da me
oslobode, znala sam da nemaju mnogo novca. Ipak, bila sam sigurna da bi uinili sve
to mogu da nekako plate otkup.
Znam da me roditelji vole. Uvek su mi to govorili, rekla sam, hrabro
odolevajui otmiarevim zlobnim primedbama. Tvrdio je da mu je jako ao to mu,
naalost, moji roditelji nikad nisu odgovorili.
Sumnje usaene jo pre otmice poele su da se ire.
Sistematski mi je potkopavao veru u sopstvenu porodicu, a time i bitan oslonac
ionako poljuljanog samopouzdanja. Sigurnost da me podupire porodica, koja e sve
uiniti da me spasi, polako je bledela, jer su prolazili dani i dani, a niko nije doao da
me oslobodi.
Zato sam, od svih ljudi, ba ja postala rtva ovakvog zloina? Zato me je
odabrao i zakljuao? Ta pitanja me jo uvek opsedaju. Bilo je tako teko shvatiti
razloge zbog kojih je poinio taj zloin, da sam oajniki traila odgovor. elela sam
da u otmici pronaem nekakav smisao, jasnu logiku, koju ne mogu da razumem dok
ne pronaem neto zbog ega e otmica znaiti vie od pukog nasuminog napada. I
danas mi je teko da se izborim s injenicom da sam izgubila mladost zbog hira i
psihike bolesti jednog jedinog oveka.
Nikad mi nije odgovorio na to pitanje, iako sam ga povremeno postavljala. Samo
jednom je rekao: Video sam te na kolskoj fotografiji i izabrao te. Odmah je
povukao tu izjavu. Posle je govorio: Dola si mi poput make lutalice, a make
sme da zadri. Ili: Spasao sam te. Trebalo bi da mi bude zahvalna.
Pred kraj mog zarobljenitva verovatno je bio najiskreniji: ,Oduvek sam eleo
da imam robinju. Prole su godine pre nego to je izgovorio te reci.
Nikad nisam saznala zato je, od svih ljudi, odabrao ba mene. Zato sam mu
delovala kao dobar izbor rtve? Priklopil je odrastao u istom bekom okrugu kao ja.
Kada sam s ocem ila u dostavu, bio je mladi u kasnim dvadesetim, i kretao se u
42

istim krugovima kao i mi. Tokom godina u osnovnoj koli, esto bih se iznenadila
kako me toliki ljudi tako vedro pozdravljaju, jer su me poznavali iz oevih dostavnih
vonji. Moda je i on bio jedan od mukaraca koji su me tada primetili.
Meutim, mogue je i da su ga drugi naveli na mene. Moda je pria o lancu
pornografije bila istinita. Tada je u Nemakoj i Austriji bilo dovoljno takvih
organizacija, koje ne bi prezale da otmu dete za svoje okrutne ciljeve. A pre samo
dve godine, u kui Marka Ditrua u Belgiji otkrivena je tamnica. Ipak, ni danas ne
znam da li me je Priklopil, kao to je tvrdio na poetku, oteo prema tuem nareenju
ili je radio samostalno. Suvie mi je strano da nagaam da li negde postoje pravi
krivci, koji su jo na slobodi. Meutim, tokom zatvorenitva, osim poetnih
Priklopilovih izjava, nije bilo drugih indicija o postojanju sauesnika.
Tada sam imala jasnu predstavu kako izgledaju rtve otmica. Bile su to
plavokose devojice, sitne i vrlo mrave, gotovo prozirne, koje su bespomono
lelujale po svetu, nalik na anele. Zamiljala sam ih kao bia ija je kosa toliko
svilenkasta da si jednostavno morao da je dotakne. Njihova lepota toliko bi opila
bolesne mukarce, da bi poinili nasilne zloine samo da bi im se pribliili. S druge
strane, ja sam imala tamnu kosu i oseala sam se nespretno i neprivlano. Posebno
onog jutra kada sam oteta. Nisam se uklapala u sopstvenu predstavu otete devojice.
Kada se sada priseam, svesna sam da je ta slika bila iskrivljena. Zloinci biraju
neprimetnu decu, s vrlo malo samopouzdanja. U otmici ili seksualnom nasilju lepota
nije faktor. Istraivanja pokazuju da je vea mogunost da e rtva zloina postati
mentalno zaostale osobe i invalidi, kao i deca s malo porodinih veza. Sledea na toj
lestvici su deca kakva sam i ja bila toga jutra, 2. marta: preplaena i u suzama. Bila
sam nesigurna, prvi put sam sama ila u kolu, a tako sam i hodala, sitnim koracima.
Moda je to uoio. Moda je primetio koliko se bezvredno oseam i tog dana
spontano odluio da postanem njegova rtva.
Budui da u tamnici nisam mogla saznati zato je izabrao ba mene, poela sam
da krivim sebe. Pred oima mi se neprestano vrtela svaa s majkom, vee pre
otmice. Sa zebnjom sam se pitala da li je otmica kazna koja me je stigla zbog toga
to sam bila loa erka - otila sam, a da nisam ni pokuala da se pomirim s njom.
Sve mi je to prolazilo kroz glavu. Preispitivala sam sopstvenu prolost i sve greke
koje sam poinila. Svaku neljubaznu re. Svaku situaciju u kojoj nisam bila
pristojna, dobra ili ljubazna. Danas znam da je uobiajeno da rtve sebe krive za
zloine koji su poinjeni protiv njih. Taj vir me je tada jednostavno progutao i nisam
mogla da mu se oduprem.
Snanu svetlost, koja me je prvih noi drala budnom, zamenila je potpuna tama.
Kada bi otmiar uvee odvrnuo sijalicu i zatvorio vrata, oseala sam se odseenom
od svega: slepom, gluvom od stalnog zujanja ventilatora, nisam mogla da se
orijentiem u prostoru, a ponekad nisam oseala samu sebe. Psiholozi to nazivaju
senzornom deprivacijom, odnosno stanjem u kom ula ne reaguju na spoljne
43

nadraaje. Tada sam samo znala da mi, tako izolovanoj u tami, preti opasnost da
poludim.
Od trenutka kada bi me uvee ostavio samu, do sutranjeg doruka, bila sam
zarobljena u nesigurnosti, sasvim liena svetla. Nita nisam mogla, osim da leim i
zurim u tamu. I dalje sam ponekad vritala ili udarala u zidove, u oajnikoj nadi da
e me neko uti.
U tom strahu i usamljenosti, mogla sam da se oslonim samo na sebe. Pokuavala
sam da se saberem i izborim protiv panike, koristei se racionalnim" sredstvima. Za
mene su to bile reci, koje su mi tada bile spas. Poput ena koje satima heklaju i na
kraju, kao rezultat svog truda, dobiju lep milje, ja sam u glavi slagala rei, pisala
dugaka pisma sebi i kratke prie koje niko nee proitati.
Poetna taka tih pria uglavnom su bili planovi za budunost. Zamiljala sam
svaki detalj ivota nakon to me spasu. Biu bolja u svim kolskim predmetima i
savladau strah od ljudi. Obeala sam sebi da u vie vebati i da u smrati, kako
bih mogla da se igram s drugom decom. Zamiljala sam kako, nakon osloboenja,
pohaam drugu kolu - ipak sam bila etvrti razred - i pitala se kako e deca
reagovati na mene. Da li e me prepoznati iz izvetaja o otmici? Hoe li mi verovati i
prihvatiti me? Najvie sam volela da zamiljam ponovni susret s roditeljima. Kako
me grle, a otac me podie i baca u vazduh. Kako se vraa netaknuti svet najranijeg
detinjstva, a ja zaboravljam razdoblje svaa i ponienja.
Drugih noi, te vizije budunosti nisu mi bile dovoljne. Tada bih preuzela ulogu
odsutne majke; na neki nain, podelila bih se na dva dela i hrabrila sebe: Ovo je kao
na raspustu. Iako si daleko od kue, kada si na raspustu, ne moe tek tako da zove
telefonom. Na raspustu nema telefona, a ne moe da ga prekine samo zbog jedne
loe noi. A kada se odmor zavri, vratie nam se kui i kola e ponovo poeti.
Tokom tih monologa, zamiljala sam majku. ula sam je kako mi odluno
govori: Saberi se, nema smisla da se uzbuuje. Mora to da prebrodi i posle e
sve opet biti dobro. Da. Kada bih samo mogla da budem snana, sve bi opet bilo
dobro.
A kad nita ne bi pomagalo, pokuavala sam da se prisetim situacije u kojoj sam
se oseala sigurno i voljeno. Pomogla mi je boca francbrantvajna, koju sam zatraila
od otmiara. Baka ga je uvek stavljala na kou. Otar, sve miris odmah me je odveo
u njenu kuu u Susenbrunu, pruajui mi topao oseaj sigurnosti. Kada mozak nije
mogao da se sam izbori sa situacijom, u pomo je pritekao nos, omoguavajui mi da
ne izgubim vezu sa sobom - i sopstvenim umom.
S vremenom sam pokuala da se naviknem na otmiara. Intuitivno sam mu se
prilagodila, kao to se ovek prilagoava neshvatljivim obiajima u stranoj zemlji.
Danas mi se ini da mi je to to sam bila dete moda pomoglo. Mislim da, kao
odrasla osoba, ne bih ni delimino uspela da izdrim taj ekstremni oblik stalnog
nareivanja i psihikog muenja, kome sam bila izloena u podrumu. Od najranijih
44

dana, deca su programirana da odrasle koji su im najblii doivljavaju kao

bezuslovne autoritete, koji im daju smernice i postavljaju merila za dobro i loe.
Deci se govori ta e obui i kada e ii na spavanje. Moraju da jedu ono to im se
poslui, a svako nepoeljno ponaanje se potiskuje. Roditelji uvek zabranjuju deci
neto to ele. ak i kada im oduzmu okoladu ili neto novca koji su dobili od
roaka za roendan, deca moraju nauiti da to prihvate, uz uverenje da roditelji ine
pravu stvar. Inae e ih slomiti nesklad izmeu sopstvenih elja i nepodsticajnog
ponaanja najdraih.
Bila sam nauena da se pridravam uputstava odraslih, ak i kad se nisam slagala
s njima. Da sam sama mogla da odluujem, posle kole nikad ne bih ostajala u
produenom boravku. Posebno ne u takvom gde se deci nareivalo kad smeju da se
pobrinu za osnovne telesne funkcije, kad mogu da jedu, spavaju ili idu u toalet. I ne
bih svaki dan, nakon produenog boravka, odlazila u majinu prodavnicu i ubijala
dosadu liui sladoled i grickajui krastavce.
ak mi ni oduzimanje slobode detetu, barem privremeno, nije bilo nezamislivo,
iako ga nikad nisam lino doivela. U to vreme, u nekim porodicama jo uvek je bilo
uobiajeno da se nemirna decu kanjavaju zakljuavanjem u mraan podrum. Starije
gospoe na tramvajskim stanicama prekoravale bi majke ija su deca pravila
probleme, govorei im: Da je moje, zakljuala bih ga.
Deca mogu da se prilagode najteim okolnostima. U roditeljima koji ih tuku i
dalje vide deo koji ih voli, a u tronoj kuici dom. Moj novi dom bila je tamnica, moj
primarni staratelj otmiar. Ceo moj svet skrenuo je s putanje, a on je u toj nonoj
mori bio jedini prisutan. U potpunosti sam zavisila od njega, onako kako
novorodenad i deca do tree godine ivota zavise od roditelja. Svaki ljubazan gest,
svaki komad hrane, svetio, vazduh - moje telesno i duhovno preivljavanje zavisilo
je od oveka koji me je zakljuao u podrumsku tamnicu u svojoj kui. Tvrdei da
moji roditelji nisu odgovorili na zahteve za otkup, uinio me je jo vie emocionalno
zavisnom.
Ako sam elela da preivim u tom novom svetu, morala sam da saraujem.
Onome ko nije proao kroz tako ekstremno ugnjetavanje, to moe biti teko
shvatljivo. Danas se ponosim time to sam uspela da napravim korak prema osobi
koja mi je oduzela sve; taj korak mi je spasao ivot, iako sam u odravanje
pozitivnog pristupa prema otmiaru morala ulagati sve vie i vie energije. On se
pretvorio u gonia robova i diktatora, ali ja nikad nisam promenila sliku o njemu.
Meutim, njegova predstava, u kojoj je igrao dobroinitelja koji pokuava da mi
ivot u tamnici uini to prijatnijim, ostala je ista. Zapravo, uspostavljena je
svojevrsna dnevna rutina. Nekoliko nedelja nakon otmice, Priklopil je u tamnicu
doneo batenski sto, dve stolice na rasklapanje, kuhinjsku krpu koju sam smela da
upotrebljavam kao stolnjak i neto posua. Kada bi doao s hranom, ja bih
rasprostrla krpu na sto. Onda bih stavila dve ae i sloila viljuke pored tanjira.
45

Nedostajale su jedino salvete, ali bio je suvie krt da ih nabavi. Seli bismo za sto na
rasklapanje, jeli gotova, kupljena jela i pili voni sok. Tada mi jo nije ograniavao
koliinu hrane i pia, i mogla sam da pijem koliko elim. Postalo je nekako prijatno i
poela sam da se radujem tim zajednikim obrocima. Razbijali su mi usamljenost,
postali su mi bitni.
Te situacije su bile toliko apsurdne da nisam mogla da ih smestim ni u jednu
poznatu kategoriju - taj mali, tamni svet koji me je iznenada zarobio, u svakom
pogledu je imao toliko malo slinosti s bilo kakvim standardom normalnosti. Morala
sam da stvorim nove standarde. Moda sam se nala u bajci? U zamiljenom svetu
brae Grim, daleko od normalnog? Naravno. Zar aura zla nije i ranije okruivala
trashof? Sestrini omraeni svekar i svekrva iveli su u delu trashofa po imenu
Zilbervald, odnosno srebrna uma. Dok sam bila mala, plaila sam se da ih sretnem
kada su poseivali moju sestru. Ime mesta i negativna atmosfera u toj porodici i pre
otmice su Zilbervald, a zbog toga i trashof, pretvorili u umu na koju je neka
vetica bacila zle ini. Da, sigurno sam se obrela u bajci, ije mi je dublje znaenje
bilo nepoznato.
Jedino to se nije uklapalo bilo je veernje kupanje. Nisam mogla da se setim
nijedne bajke koja bi govorila o tome. Tamnica je imala samo dvostruki umivaonik
od nerajueg elika i hladnu vodu. Cevi za toplu vodu, koje je otmiar ugradio, jo
nisu funkcionisale, pa mi ju je donosio u plastinim bocama. Morala sam da se
skinem, sednem u jedan od umivaonika, a noge stavim u drugi. Na poetku me je
jednostavno polivao toplom vodom. Kasnije sam se dosetila da u boci probuimo
rupice i napravimo neku vrstu tua. Budui da sam imala vrlo malo manevarskog
prostora, morao je da mi pomogne pri pranju. Nisam navikla da budem naga pred
njim. ta li je mislio dok mi je pomagao? Povremeno bih ga nesigurno pogledala, ali
on me je prao kao da sam automobil. U njegovim pokretima nije bilo nieg nenog,
niti bilo ega seksualnog. Brinuo se o meni onako kako odravamo kune aparate.
U trenucima kada je u moju stvarnost ula slika strane bajke, policija je napokon
poela da sledi trag prema izjavi devojice koja je videla moju otmicu. To
svedoenje objavljeno je 18. marta, kao i obavetenje da e policija sledeih dana
ispitivati vlasnike 700 belih dostavnih kombija. Otmiar je imao dovoljno vremena
da se pripremi.
Na Veliki petak, trideset peti dan mog zatvorenitva, u trashof je dola policija i
zatraila da im Volfgang Priklopil pokae svoj kombi. Napunio gaje graevinskim
materijalom, a policajcima rekao da ga koristi za renoviranje kue. Prema
policijskim izvetajima, Priklopil je izjavio daje 2. marta ceo dan proveo kod kue i
da to niko ne moe potvrditi. Nije imao alibi. Godinama nakon mog bega, policija je
zatakavala tu injenicu.
Bili su zadovoljni i odustali su od pretraivanja kue, iako im je, navodno,
Priklopil sam ponudio da to urade. Dok sam sedela u tamnici, ekajui da me spasu i
46

pokuavajui da ne siem s uma, policajci jedva da su napravili nekoliko polaroid

fotografija automobila kojim je poinjena otmica i dodali ih u moje spise. U mojim
podrumskim matarijama o tome kako e me spasiti, specijalci bi proeljali itavo
podruje, traei moju DNK ili niti s moje odee. Meutim, iznad zemlje, situacija je
bila drugaija: nisu uradili nita. Izvinili su se Priklopilu i otili, a da nisu detaljnije
pregledali kombi ili kuu.
Tek kad sam pobegla, saznala sam koliko bi otmiar bio blizu hapenja da su
policajci ozbiljno obavili posao. Samo dva dana kasnije, postalo mi je jasno da nikad
neu slobodno otii.
Uskrs je te 1998. godine padao 12. aprila. Otmiar mi je doneo korpicu punu
arenih okoladnih jaja i okoladnog uskrnjeg zeca. Proslavili smo Hristovo
uskrsnue pod svetlom gole sijalice, sedei za malim stolom na rasklapanje u
zaguljivoj tamnici. Bila sam srena to sam dobila okoladu i svom snagom
pokuavala da potisnem misli o spoljnom svetu, o prolim proslavama Uskrsa.
Trava. Svetlo. Sunce. Stabla. Vazduh. Ljudi. Moji roditelji.
Tog dana, rekao mi je da je izgubio nadu da e dobiti otkup, jer mu se moji
roditelji jo nisu javili. Oigledno im nije dovoljno stalo do tebe, dodao je, a onda
je usledila presuda. Doivotna kazna. Videla si kako izgledam i ve me predobro
poznaje. Sad vie ne mogu da te pustim. Nikad te neu vratiti roditeljima, ali
brinuu se o tebi najbolje to mogu.
Tog Uskrsa, sve moje nade nestale su kao rukom odnesene. Plakala sam i molila
da me pusti. Ali, ceo ivot je preda mnom. Ne moe tek tako da me zakljua
ovde! A kola? A moji roditelji? Zaklela sam mu se Bogom i svime to mi je bilo
sveto da ga neu izdati. Nije mi verovao, rekao je da u, im se naem na slobodi,
brzo zaboraviti zakletvu ili popustiti pod pritiskom policije. Pokuala sam da ga
uverim kako mu nije potrebno da ostatak ivota provede sa rtvom zloina u
podrumu, i preklinjala da mi stavi povez i odvede me daleko odatle. Nikad neu
uspeti da pronaem kuu, a ne znam mu ni ime, tako da policija nee moi da ga
pronae. Moe da ode u drugu zemlju; uostalom, bolje bi mu bilo da ivi u
inostranstvu nego da me zauvek zakljua u tamnicu i brine se o meni.
Jecala sam, preklinjala, pa na kraju poela da vritim: Policija e me pronai!
Tebe e zatvoriti. Ili e te ubiti! A ako policija ne doe, pronai e me roditelji!" Glas
mi je pukao.
Priklopil je ostao savreno miran. Nije ih briga za tebe, zar si ve zaboravila? A
ako dou u kuu, ubiu ih." Nakon toga, izaao je iz tamnice, leima okrenut
vratima, i zakljuao me.
Ostala sam sama.
Tek deset godina kasnije, dve duge godine nakon bega, u jeku policijskog
skandala zbog greaka u istrazi i njihovog zatakavanja, saznala sam da sam za
vreme tih uskrnjih praznika i drugi put bila blizu spasa. U utorak, 14. aprila, dva
47

dana posle Uskrsa, policija je objavila jo jednu dojavu. Svedoci su im rekli da su

ujutro, na dan otmice, u blizini mog naselja videli dostavni kombi sa zatamnjenim
staklima. Na tablicama je pisalo Genserndorf, to je administrativna jedinica u kojoj
se nalazi trashof.
Meutim, sledei trag policija nije objavila. etrnaestog aprila dobili su
anonimnu dojavu, iji transkript prenosim od reci do reci:
14. aprila 1998, u 14.45, nazvala je nepoznata muka osoba i rekla sledee:
U vezi s potragom za belim dostavnim vozilom zatamnjenih prozora u okrugu
Genserndorf, i u vezi s nestankom Kampu Natae, u trashof/Nordbanu postoji
osoba koja bi mogla biti povezana s njenim nestankom i koja poseduje belo dostavno
vozilo zatamnjenih prozora, marke mercedes. Taj ovek poznat je kao usamljenik
koji ima velikih problema s okolinom i u odnosima s ljudima. ivi s majkom u
trashof/Nordbanu, Hajnetrase 60, zasebna porodina kua, opremljena elektrinim
alarmnim sistemom. Postoji mogunost da mukarac u kui ima oruje. Njegovo
belo dostavno vozilo, marke mercedes, nepoznatih registarskih tablica, zatamnjenih
bonih i zadnjih prozora, esto je parkirano ispred kue u ulici Hajnetrase 60.
Mukarac je ranije radio u Simensu kao telekomunikacijski tehniar, a moda i dalje
tamo radi. Mogue je da ivi u kui sa svojom postarijom majkom i ima seksualnu
sklonost prema deci. Nije poznato ima li policijski dosije u vezi s tim.
Osoba koja je zvala ne zna kako se mukarac zove, poznaje ga samo iz susedstva.
Mukarac je star otprilike trideset pet godina, ima plavu kosu, mrav je i visok
izmeu 175 i 180 centimetara. Anonimni pozivalac nije mogao dati detaljnije
informacije.

48

4
iva zakopana
Nona mora postaje stvarnost

Deo puta, zeja rupa se pruala ravno poput tunela, a onda se iznenada strmo
ruila, i to tako naglo, da Alisa nije imala ni tren da razmisli kako da se zaustavi, a
ve je padala u dubinu, niz nekakav jako dubok bunar. [... ] Dole, dole, dole! Zar se
ovaj pad nee nikad zavriti? [...]
- Hajde, hajde, nema smisla da ovako plae - rekla je Alisa samoj sebi prilino
otro. - Savetujem ti da prestane istog trenutka! - Ona je, generalno, samoj sebi
davala vrlo dobre savete (mada ih je vrlo retko sluala), a katkad bi sama sebe tako
strogo izgrdila da bi joj to nateralo suze na oi; setila se kako je jednom htela sebi da
izvue ui, jer je samu sebe varala u partiji kroketa koju je igrala sama protiv sebe,
jer se to neobino dete vrlo rado i esto pretvaralo da su u njoj dve osobe. - Ali sad
nema smisla - pomislila je jadna Alisa - ni da se pretvaram da sam dve osobe! Pa
jedva me je ostalo dovoljno i za jednu pristojnu osobu!
Jedna od prvih knjiga koje sam proitala u tamnici bila je Alisa u zemlji uda
Luisa Kerola. Knjiga me je dirnula na neprijatan, sablastan nain. Alisa, devojica
verovatno mojih godina, u snu sledi belog zeca koji moe da govori, i ide za njim u
rupu. im ue unutra, poinje da pada i zavrava u sobi okruenoj vratima.
Zarobljena je u meusvetu pod zemljom, a put do gore joj je prepreen. Alisa
pronalazi klju koji otvara najmanja vrata i boicu arobnog napitka od koga se
smanjuje. Jedva je prola kroz siuni prolaz, a vrata su se ve zatvorila za njom. U
podzemnom svetu u koji je ula, nita nije na svom mestu. Veliine se stalno
menjaju, ivotinje koje susree ine stvari suprotne svim zakonima logike, a ipak,
izgleda da to nikog ne uznemirava. Sve je bizarno, neusklaeno. itava knjiga je
sablasna nona mora, u kojoj ne vai nijedan prirodni zakon. Niko i nita nije
normalno. Devojica je sasvim sama u svetu koji ne razume, bez ikoga kome bi se
mogla poveriti. Neophodno je da se sabere, ne srne sebi dopustiti suze i mora se
ponaati prema tuim pravilima. Odlazi na beskrajnu ajanku Ludog eirdije, gde
se provode svakakvi udni gosti, i uestvuje u okrutnoj partiji kriketa Kraljice Srca,
u kojoj su svi igrai osueni na smrt. Odrubite im glave!, vie kraljica, mahnito se
smejui.
Alisa je napustila taj podzemni svet tako to se probudila. Meutim, kada bih ja,
posle samo nekoliko sati sna, otvorila oi, nona mora i dalje bi bila tu. To je bila
moja stvarnost.
Ta knjiga inila mi se pomalo grotesknim opisom moje situacije. I sama sam bila
49

zarobljena ispod zemlje, u sobi koju je otmiar s nekoliko vrata zatitio od spoljnog
sveta. I sama sam bila zatoena u svetu gde su sva pravila koja sam poznavala bila
neprimenljiva. Sve to sam dotad smatrala istinitim bilo je nevano. Postala sam deo
bolesne matarije jednog psihopate, matarije koju nisam razumela. Koju nisam
mogla razumeti. Vie nije bilo nijedne veze s drugim svetom, svetom kome sam do
nedavno pripadala. Nije bilo poznatog glasa, poznatih zvukova koji bi mi dokazali da
svet iznad moje tamnice i dalje postoji. Kako sam u takvoj situaciji mogla odrati
vezu sa stvarnim svetom, i sa samom sobom?
Usrdno sam se nadala da u se, isto kao Alisa, iznenada probuditi u svojoj staroj
sobi, udei se ludom, stranom snu bez ikakve veze sa stvarnim svetom.
Meutim, san u kome sam bila zarobljena nije bio moj, ve otmiarev. A ni on nije
spavao, ve je ivot posvetio tome da svoju stranu matariju pretoi u stvarnost;
matariju iz koje nije bilo bega, ak ni za njega.
Od tog trenutka, prestala sam s pokuajima da ga nagovorim da me pusti. Znala
sam da nema smisla.
Svet u kome sam ivela smanjio se na pet kvadratnih metara. Da ne bih poludela,
morala sam pokuati da ovladam njime, a ne da u strahu ekam okrutni uzvik
Odrubite joj glavu!, kao ljudi karte u Alisi u zemlji uda; niti da se pokorim, poput
ostalih fantastinih likova iz te uvrnute stvarnosti. Umesto toga, morala sam da u
tom mranom mestu stvorim utoite; utoite u koje je otmiar uvek mogao ui, ali
u kome bih sauvala to vie sebe i svog starog sveta - kao u zatitnoj ljuturi.
Poela sam da se odomaujem u tamnici i zatvor pretvaram u sopstveni prostor,
sopstvenu sobu. Prvo to sam zatraila bili su kalendar i budilnik. Bila sam
zarobljena u vremenskoj rupi, a otmiar je bio jedini gospodar vremena. Sati i minuti
spojili su se u gustu masu, koja se sporo prelivala po svemu. Priklopil je u mom
svetu upravljao svetlom i tamom, poput boanstva. I ree Bog: Neka bude svetlost!
I bi svetlost. Svetlost prozva Bog dan, a tamu prozva no. Jedna sijalica govorila mi
je kad treba da spavam, a kada da budem budna.
Svakog dana, pitala sam ga koji je datum i dan u nedelji. Ne znam da li me je
lagao, ali i nije bilo bitno. Najvanije mi je bilo da oseam povezanost s preanjim
ivotom. Da li je radni dan ili vikend, pribliavaju li se praznici ili roendani koje
sam elela da provedem s porodicom. Tada sam nauila da je merenje vremena
najvanije uporite u svetu gde ti preti opasnost da jednostavno nestane. Kalendar
mi je pomogao da vratim minimum orijentacije - i slike kojima otmiar nije imao
pristup. Sada sam znala kada e druga deca morati rano da ustanu ili e smeti due
da spavaju. U mati sam sledila majinu dnevnu rutinu. Danas bi otila u prodavnicu.
Sutra e moda posetiti prijateljicu. Za vikend bi mogla izai sa dekom. Tako su
datumi i nazivi dana u nedelji poeli da ive vlastitim ivotom, pruajui mi podrku
i oblikujui vreme u tamnici.
Jo vaniji je bio budilnik. Traila sam jedan od onih staromodnih, koji protok
50

vremena prate glasnim, monotonim otkucajima. Takav je imala baka. Dok sam bila
mlada, mrzela sam te glasne otkucaje, koji su mi smetali da zaspim, uvlaei mi se
ak i u snove. Sada sam ih se vrsto drala, kao to se davljenik hvata za poslednju
slamku, da bi udahnuo malo vazduha. Sa svakim otkucajem, budilnik mi je
potvrivao da se vreme nije zaustavilo i da se Zemlja i dalje okree. Bez oseaja za
vreme ili prostor, budilnik mi je bio jedina zvuna veza sa stvarnim, spoljnim
svetom.
Kad bih se veoma potrudila, mogla sam tako da se usredsredim na buku koju je
proizvodio, da bih bar na nekoliko minuta iskljuila iscrpljujue zujanje ventilatora,
koje je ispunjavalo sobu gotovo do granice bola. Dok bih uvee leala na lealjci,
bezuspeno pokuavajui da zaspim, otkucaji budilnika bili su poput dugakog ueta
za spaavanje, pomou koga sam mogla da izaem iz tamnice i uunjam se u deji
krevet u bakinoj kui. Tu bih mirno zaspala, znajui da je ona u susednoj sobi i da
pazi na mene. Takvih noi, esto bih na ruku utrljala malo francbrantvajna. Kada bih
je pomirisala, kada bi mi se nozdrvama proirio karakteristini miris, obuzeo bi me
oseaj bliskosti. Kao kad bih, dok sam bila dete, zaronila lice u bakinu kecelju. Tako
sam uspevala da zaspim.
Tokom dana, uposlila bih se sreivanjem sobice. Zamolila sam otmiara da mi
donese sredstva za ienje, da uklonim vlani miris podruma i smrti koji se nadvijao
nad svim. Od dodatne vlage koju je stvaralo moje disanje na podu se stvorila crna
plesan. Zbog toga je vazduh bio jo vie ustajao, a disanje tee. Na jednom mestu
laminat je bio vlaan od vode koja se probijala kroz temelje. Ta taka bila je stalni,
bolni podsetnik da sam, oito, veoma duboko ispod zemlje. Otmiar mije doneo
crvenu metlu i lopaticu za smee, bocu prila, osveiva vazduha i maramice za
ienje koje sam ranije videla na televizijskim reklamama.
Paljivo sam pomela svaki deli tamnice i oprala pod. Poela sam od vrata. Zid je
tu bio tek neto iri od uskog prolaza. Od tog dela prostorije, vodio je ukoso do do
toaleta i dvostrukog umivaonika. Sredstvima protiv kamenca satima sam istila
tragove kapljica na metalnom umivaoniku, sve dok ne bi zablistao. Onda bih
nastavila od vrata prema kraju sobe: najpre uz dui zid, pa krai, sve dok ne bih
dola do uskog zida nasuprot vrata. Na kraju bih odgurnula lealjku u stranu i
oistila sredinu sobe. Pazila sam da ne upotrebim previe maramica, da se vlaga ne
bi pojaala.
Posle ienja, prostorijom bi se irio vetaki miris sveine, prirode i ivota, koji
sam pohlepno upijala. Kada bih poprskala malo osveivaa, na trenutak bih mogla da
se opustim. Miris lavande nije bio bog zna ta, ali ostavljao je iluziju livade u cvatu.
A ako bih zatvorila oi, na zidove mog zatvora spustila bi se slika nacrtana na spreju.
U mislima sam trala beskrajnim ljubiasto-modrim poljima lavande, oseala bih
zemlju pod nogama i otar miris cvea. Topao vazduh bio je ispunjen zujanjem
pela, sunce mi je peklo vrat, a gore se prostiralo plavetnilo neba, beskrajno visoko,
51

beskrajno iroko. Polja su se protezala do horizonta, bez zidova, bez granica. Trala
sam tako brzo da mi se inilo da u poleteti. I nita me u tom ljubiasto-modrom
beskraju nije zaustavljalo.
Kada bih ponovo otvorila oi, goli zidovi bi me grubo vratili u stvarnost.
Slike. Trebalo mi je vie slika, slika iz mog sveta, koje ja mogu da oblikujem.
Slika neskladne s otmiarevom bolesnom matarijom, koja me je vrebala iz svakog
oka. Polako ali sigurno, poela sam da prekrivam lamperiju raznim bojama. Crtala
sam kredama koje sam nosila u kolskoj torbi. elela sam da za sobom ostavim neki
trag, kao to zatvorenici crtaju po zidovima elija. Crtaju, urezuju crte kojima
oznaavaju svaki dan u zatvoru i zapisuju izreke. Sada shvatam da to ne rade iz
dosade. Crtanje je nain da se suprotstave oseaju bespomonosti i injenici da su
ostavljeni na milost i nemilost drugih. ine to kako bi sebi i svima koji ikad udu u
eliju dokazali da postoje - ili, barem, da su nekad postojali.
Crtanje murala meni je sluilo u druge svrhe: stvorila sam filmsku kulisu gde
sam mogla da se pretvaram da sam kod kue. Najpre sam pokuala da doaram ulaz
u na stan. Na vratima tamnice nacrtala sam dugaku kvaku, a na zidu pored njih
ormari, koji i danas stoji u hodniku majinog stana. Detaljno sam iscrtala ruke
fioka. Nisam imala vie krede, ali i to je bilo dovoljno da stvori iluziju. Kada bih
leala na lealjci i gledala u vrata, mogla sam zamisliti da e se svakog trenutka
otvoriti i da e ui majka, pozdraviti me i staviti klju na ormari.
Sledee to sam nacrtala bilo je porodino stablo. Moje ime bilo je sasvim na
dnu, a sledila su imena mojih sestara, njihovih supruga i dece, potom ime moje
majke i njenog deka, oca i njegove devojke, pa imena dede i bake s obe strane.
Dosta dugo sam ureivala porodino stablo. To mi je dalo oseaj da sam deo jedne
porodice, deo celine, a ne, kao to sam se esto oseala, izdvojeni atom koji krivuda
prostorom izvan stvarnog sveta.
Na suprotnom zidu nacrtala sam veliki automobil. Trebalo je da predstavlja
srebrni mercedes SL, moj omiljeni auto. Kod kue sam ak imala njegov model;
nameravala sam da ga kupim kad odrastem. Umesto guma imao je velike, bujne
grudi. To sam jednom videla na nekom grafitu, na betonskom zidu blizu naeg
naselja. Ne znam tano zato sam odabrala taj motiv. Valjda sam elela neto
dopadljivo i, pretpostavljam, odraslo. Poslednjih nekoliko meseci u osnovnoj koli,
ponekad sam provocirala uiteljice. Pre poetka nastave smeli smo da piemo
kredom po tabli, pod uslovom da je pre poetka asa obriemo. I dok su druga deca
crtala cvee i likove iz stripova, ja sam pisala Protest!, Revolucija! ili Uitelji,
napolje! To nije bilo prikladno ponaanje za malu uionicu, gde je dvadesetoro dece
uilo kolske predmete, zatieno kao da e uvek biti u tako pitomom okruenju. Ne
znam da li sam bila blie pubertetu nego ostali iz razreda, ili sam moda elela da se
pravim vana pred onima koji su me, inae, samo podbadali. U svakom sluaju, u
tamnici mi je mala pobuna, skrivena u tom crteu, davala snagu. Ba kao i runa re
52

koju sam ispisala sitnim slovima, na skrivenom mestu na zidu: 5.... elela sam da
pokaem mo da se oduprem; elela sam da uinim neto zabranjeno. Mislim da to
nije mnogo uticalo na otmiara. U svakom sluaju, nije komentarisao crte.
Najvanija promena nastala je sa dolaskom televizora i videa u tamnicu. Stalno
sam molila Priklopila da mi ih donese, i jednog dana je to i uinio, stavivi ih na
stoi pored raunara. Nakon dana tokom kojih mi se ivot prikazivao samo u
jednom obliku, odnosno, u otmiarevoj linosti, pomou televizora sam u tamnici
dobila aroliko ljudsko drutvo.
Na poetku je otmiar jednostavno svakog dana nasumice snimao televizijske
programe. Ipak, verovatno je morao da uloi previe truda u brisanje vesti, koje su
jo izvetavale o potrazi za mnom. Nije doputao da doem do ikakvog nagovetaja
da me spoljni svet nije zaboravio, budui da je uverenje da moj ivot nikome, a
naroito roditeljima, nita ne znai, bilo jedno od najvanijih sredstava kojima me je
inio zavisnom od sebe.
Zbog toga mi je kasnije snimao samo pojedinane emisije ili mi donosio videokasete s filmovima s poetka devedesetih. Krzneni vanzemaljac Alf, zaarana Dini,
Al Bandi u Branim vodama i Tejlori iz Sam svoj majstor postali su mi zamena za
porodicu i prijatelje. Svakog dana sam se radovala to emo se ponovo sresti, i
verovatno sam ih prouavala paljivije nego bilo ko drugi. Svaki aspekt njihovih
odnosa, svaki deli dijaloga, ma koliko mali bio, oaravao me je i privlaio.
Analizirala sam svaki detalj scenske pozadine, jedini horizont koji sam imala. Te
scene su mi bile jedini prozori u tue domove, a bile su tako slabo i bezvredno
oblikovane, da mi se iluzija pristupa pravom ivotu brzo sruila. Moda me je zato
kasnije toliko privukla nauna fantastika: Zvezdane staze, Stargejt, Povratak u
budunost itd. Fasciniralo me je sve to je imalo veze sa svemirom ili putovanjem
kroz vreme. Junaci u tim filmovima odlazili su u potragu za novim teritorijama,
nepoznatim galaksijama. A za razliku od mene, imali su tehnika sredstva da
jednostavno nestanu iz tekih i po ivot opasnih situacija.

* * *
Jednog prolenog dana (za koji sam znala daje proleni samo zahvaljujui
kalendaru), otmiar je u tamnicu doneo radio. U sebi sam poskoila od sree. Radio to e zaista biti veza sa stvarnim svetom! Novosti, poznate jutarnje emisije, koje sam
uvek sluala za dorukom, muzika - i moda poneki, sluajni znak da me roditelji
ipak nisu zaboravili.
Naravno, ne hvata austrijske stanice, rekao je otmiar, i tako mi, dok je
ukljuivao radio u struju, usputnom primedbom unitio iluzije. Ipak, mogla sam da
sluam muziku. Kada bi spiker progovorio, nita nisam razumela. Otmiar je podesio
53

radio tako da sam mogla da hvatam samo eke stanice.

Satima sam prkala po malom ureaju, koji je mogao da mi bude izlaz u spoljni
svet, nadajui se da u naii na nemaku re, poznatu reklamu. Nita. Samo glas koji
nisam razumela. S jedne strane, to mi je stvaralo utisak da nisam sama, ali je s druge
pojaavalo oseaj otuenosti, iskljuenosti.
Sva oajna, vrtela sam stanice milimetar po milimetar, i stalno podeavala
antenu. Uzalud - osim jedne stanice, ulo se samo utanje.
Kasnije mi je otmiar doneo vokmen. Pretpostavljajui da kod kue ima kasete
starijih grupa, traila sam Bitlse i ABBA. Kada bi uvee ugasio svetio, vie nisam
morala da leim u tami, sama sa svojim strahom, ve sam sluala muziku dok god bi
mi baterije izdrale. Uvek iste pesme.
Najvanije to sam imala u borbi protiv dosade bile su knjige. One su mi
pomogle da ne poludim. Prva koju mi je otmiar doneo bio je Letei razred Erika
Kestnera. Nakon toga, dao mije nekoliko klasika, kao to su ia Tomina koliba,
Robinzon Kruso, Tom Sojer, Alisa u zemlji uda, Knjiga o dungli, Ostrvo s blagom i
Kon-tiki. Gutala sam stripove s priama o Paji Patku, njegova tri neaka, krtom
ujaku Baji i domiljatom Proki Pronalazau. Posle sam traila Agatu Kristi, za ije
sam knjige ula od majke, a itala sam i gomile kriminalistikih romana, poput
Derija Kotona, i naunofantastine prie. Romani su me vodili u drugi svet i toliko
me bi me zaokupili, da bih satima zaboravljala gde sam. Upravo zbog toga mi je
itanje bilo toliko bitno za preivljavanje. Dok su televizija i radio u tamnicu
donosili iluziju drutva, itanje mije omoguavalo daje u mislima napustim.
Na poetku boravka u tamnici, kada mi je bilo deset godina, posebno su mi bile
vane Knjige Karla Maja. Gutala sam pustolovine Vinetua i Old aterhenda, i itala
prie o Divljem zapadu. Pesma koju su nemaki doseljenici pevali umiruem
Vinetuu toliko me je duboko dirnula da sam je prepisala od rei do rei, a papir
zalepila na zid. Budui da u tamnici nisam imala selotejp, niti bilo kakav drugi lepak,
privrstila sam je Niveinim losionom. Njihova molitva upuena je Mariji, Majci
Bojoj:
Svetio dana se gasi
I sputa tiha se no
Moe li tako i tuga u srcu
Sa smirajem dana neujno pro?
Gospode, aljem usrdne molbe
Pred tvoj daleki, nebeski tron,
A ti, Device, pozdrave primi,
to tebi nosi ove pesme ih zvon:
Ave Marija!
ivota svetio gasi se i
54

Nastupa samrtna no.

Due irom razvijaju krila
Jer u smrti je golema mo.
Device, u ruke tvoje blage
Molitve svoje polaem vrue
I ustrajan u svojoj veri
U nadi ekam uskrsnue!Ave Marija!
Toliko sam puta proitala, proaptala i izmolila tu pesmu da je i danas znam
napamet. inilo mi se da je napisana posebno za mene. I meni je oduzeto ivota
svetio; u satima oaja, i meni se smrt inila jedinim izlazom iz tamnice.
Otmiar je znao koliko mije potrebna stalna zaliha filmova, muzike i knjiga, to
mu je bilo jo jedno orue moi. Uskraujui ih, mogao je da vri pritisak na mene.
Kad god bih se, prema njegovom miljenju, ponaala neprikladno, mogla sam
da raunam na to da e mi uskratiti rei i zvuke koji su mi pruali bar nekakav oblik
zabave. Posebno je strano bilo tokom vikenda. Dolazio je u tamnicu uglavnom
ujutro, pa onda jo jednom posle podne ili uvee, ali za vikend bih bila sama. Ne bih
ga videla od petka u podne, ponekad ak i od etvrtka uvee, do nedelje. Doneo bi
mi dovoljno gotove hrane za dva dana, malo sveih namirnica i mineralnu vodu iz
Bea. I knjige i kasete. Preko nedelje bih dobila video-kasetu od dva sata, punu
serija. Kada bih ga mnogo preklinjala, dobila bih etiri. To i nije bilo mnogo. Tokom
dana, morala sam da izdrim dvadeset etiri sata samoe, koju su prekidale samo
njegove posete. Za vikend bi mi dao etiri do osam sati zabave na kasetama i sledeu
knjigu iz serije koju bih tada itala, ali samo ako bih udovoljila njegovim zahtevima.
Stvari koje su me drale u ivotu dobijala bih samo ako sam bila dobra, a jedino je
on znao to se pod tim podrazumeva. Ponekad bi ak i najmanji prekraj bio
dovoljan da me kazni.
Potroila si previe osveivaa vazduha. Oduzeu ti ga.
Pevala si.
Uradila si ovo, uradila si ono.
Tano je znao ta treba da ini s kasetama i knjigama, kako bi dobio ono to eli.
Nakon to me je otrgnuo od prave porodice, inilo mi se da je sad zarobio i moju
novu porodicu, koju su inili romani i televizijske serije, kako bi me prisilio na ono
to mi je naredio.
ovek koji se u poetku toliko trudio da mi ivot u tamnici uini prijatnim,
koji se vozio na drugi kraj Bea kako bi mi kupio posebnu audio-kasetu iz serijala
Bibi Bloksberg, postepeno se menjao, otkako je objavio da ne namerava da me pusti.
U to vreme, poeo je da sve vie dominira. Naravno, od poetka sam bila
potpuno u njegovoj vlasti: zakljuana u podrumu, u prostoriji od pet kvadratnih
metara, ionako nisam imala naina da mu se suprotstavim. Meutim, to sam due
55

bila u zatoenitvu, to ga je manje zadovoljavalo oigledno ispoljavanje moi. Sada

je eleo da kontrolie svaki moj pokret, svaku re i telesnu funkciju.
Poelo je s ugraenim satom. Od samog poetka, upravljao je svetlom i tamom.
Kada bi ujutro siao u tamnicu, ukljuio bi struju, a kada bi uvee odlazio, iskljuio
bi je. Sada je ugradio prekida kojim je kontrolisao struju u sobi. Dok mi je na
poetku s vremena na vreme doputao da due drim upaljeno svetio, sada sam
morala da se pokorim nemilosrdnom ritmu, nad kojim nisam imala nikakvu kontrolu.
Struja bi se ukljuila u sedam ujutro. Trinaest sati mogla sam da ivim jeftinu
imitaciju ivota u maloj, zaguljivoj sobi: gledam, sluam, oseam toplinu i kuvam.
Sve je bilo vetako. Sijalica ne moe da zameni sunce, gotova jela bila su samo
bolno podseanje na porodine veere, a dvodimenzionalni ljudi na televizijskom
ekranu neuspela zamena za prave. Ipak, dokle god je struja bila ukljuena, mogla
sam bar da se pretvaram da postoji nekakav privid ivota.
Struja se iskljuivala u osam sati uvee, i u tom trenutku bih se nala u potpunoj
tami. Televizor bi prestao da radi usred serije, ili bih morala da odloim knjigu na
pola reenice. Ako se ve nisam smestila u krevet, morala bih puzei da napipam put
do lealjke. Sijalica, televizor, video, radio, raunar, kuvalo i grejanje - sve to je
donosilo ivot u tamnicu - bivalo bi iskljueno. uli bi se samo otkucaji budilnika i
izluujue zujanje ventilatora. Narednih nekoliko sati preputala sam se vlastitoj
mati, kako bih sauvala razum i spreila da me strah potpuno obuzme.
Taj dnevni ritam bio je poput zatvorskog: nametnut spolja, bez trenutka
odstupanja od eljenog ponaanja ili razmiljanja o mojim potrebama. Bila je to
demonstracija moi. Otmiar je voleo rasporede, koje je pomou ugraenog sata
nametao i meni.
U poetku sam i dalje imala vokmen na baterije, uz koji sam mogla da se obranim
od olovne tame i kad bi ugraeni sat objavio da sam potroila dozvoljenu koliinu
svetla i muzike. Ipak, otmiaru se nije svidelo to to pomou vokmena zaobilazim
njegove boanske zapovesti svetla i tame. Poeo je da mi nadgleda baterije. Kada bi
pomislio da sam predugo ili previe esto sluala vokmen, oduzeo bi mi ga sve dok
ne bih obeala da u biti bolja. Jednom se dogodilo da jo nije zatvorio vrata
tamnice, a ja sam ve sela na lealjku, sa slualicama na uima, i glasno zapevala
pesmu Bitlsa. uo me je i, sav besan, vratio se u tamnicu. Kazna za tako glasno
pevanje bila je oduzimanje svetla i hrane, a sledeih nekoliko dana bila sam
prisiljena da zaspim bez muzike.
Drugo orue moi bio je interkom. Kada je doao u tamnicu da instalira kabl,
rekao je: Od sad moe da me pozove kada sam gore. U poetku sam bila veoma
srena zbog toga, oseajui kao da mi je s ramena skinut teak teret. Otkad sam
zatvorena, progonila me je pomisao da u se iznenada nai u ozbiljnoj opasnosti.
Vikendom sam esto bila sama, bez mogunosti da privuem panju otmiara, jedine
osobe koja je znala gde sam. U glavi su mi se vrtele bezbrojne situacije: pregoreli
56

kabl, cevi koje pucaju, iznenadna alergijska reakcija... Mogla sam i da umrem,
bolnom i bizarnom smru, da se, na primer, uguim crevom od kobasica, a da
otmiar sve vreme bude u kui i ne zna za to, budui da je ionako dolazio samo kad
je hteo. Zbog toga mi se uinilo da je interkom pojas za spaavanje. Tek mi je kasnije
postalo jasno koja mu je prava svrha - radio je u oba smera. Otmiar ga je koristio
kako bi me kontrolisao; kako bi pokazao svoju svemonost, uverio me je da moe
uti svaki zvuk koji proizvedeni i da sve moe da prokomentarie.
Prva verzija sastojala se od tastera koji je trebalo da pritisnem ako neto elim.
Onda bi gore, na skrivenom mestu u kui, zasvetlelo crveno svetio. Meutim, nije
uvek mogao da ga vidi, niti je bio voljan da se gnjavi s otvaranjem tamnikih vrata,
ako nije znao ta tano elim. A vikendima uopte nije mogao da doe. Tek sam
mnogo kasnije saznala da mu je vikendom dolazila majka, koja bi tu i prespavala.
Bilo bi previe komplikovano i sumnjivo da uklanja sve prepreke izmeu garae i
tamnice dok je ona tu.
Nedugo potom, privremeni ureaj zamenjen je drugim, preko koga je moglo da
se razgovara. Pritiskom na taster, mogao je da mi izdaje uputstva i postavlja pitanja.
Jesi li razdelila hranu na obroke?
Jesi li oprala zube?
Jesi li iskljuila televizor?
Koliko si stranica proitala?
Jesi li uradila zadatke iz matematike?
Svaki put kada bih mu ula glas, prestravila bih se. Kada bih presporo odgovarala
na pitanja, pretio mi je. Ili zato to sam previe pojela.
Zar si ve sve pojela?
Zar ti nisam rekao da uvee sme da pojede samo jedno pare hleba?
Interkom je bio savren ureaj za terorisanje, sve dok nisam otkrila da i meni daje
malo moi. Kada se sada priseam toga, udi me da otmiar, koji je imao toliko
izraenu potrebu da sve kontrolie, nije pomislio da e desetogodinjakinja vrlo
pomno prouiti ureaj. Posle nekoliko dana, upravo sam to i uinila.
Interkom je imao tri tastera. Ako biste pritisnuli taster govori, linija je bila
otvorena na oba kraja. Taj deo mi je pokazao. Ako je ureaj bio ukljuen na sluaj,
mogla sam da ga ujem, ali on mene nije. A postojao je i trei taster; kada bih ga
pritisnula, linija je bila otvorena na mom kraju, ali se s druge strane nita nije ulo.
U direktnim susretima s njim, nauila sam da ono to mi govori putam da ude na
jedno uho, a izae na drugo. Sada sam imala taster koji je funkcionisao na isti nain.
Kad vie ne bih mogla da se nosim s pitanjima, pokuajima kontrole i optubama,
pritisnula bih trei taster. Njegov glas bi utihnuo zato to sam ja pritisnula taster;
zbog toga sam oseala ogromno zadovoljstvo. Volela sam taj taster, jer mi je
omoguivao da bar na kratko iskljuim otmiara iz ivota. Kada je Priklopil otkrio
moju malu pobunu, isprva je bio zapanjen, pa ogoren i, na kraju, ljut. Ako je hteo
57

da razgovara sa mnom licem u lice, bio mu je potreban gotovo itav sat da otvori i
otkljua sva ona vrata. Bilo je jasno da e morati da smisli neto drugo.
Zapravo, nije mu trebalo dugo da ukloni interkom s predivnim treim tasterom.
Umesto njega, doneo je Simensov radio. Izvadio ga je iz kutije i poeo da podeava.
U to vreme, nita nisam znala o njemu; tek mnogo kasnije, saznala sam da je
Volfgang Priklopil radio kao telekomunikacijski tehniar u Simensu. Meutim,
injenica da se razume u alarme, radio i druge elektrine ureaje nije mi bila novost.
Radio je postao paklena sprava za muenje. Imao je mikrofon koji je bio toliko
snaan da je u gornje prostorije prenosio sve zvuke iz sobe. Otmiar je lako i bez
upozorenja mogao da prislukuje moj ivot i da me konstantno nadgleda, kako bi
proverio sledim li njegove naredbe. Da li sam iskljuila televizor. Da li je radio
ukljuen. Grebem li jo kaikom po tanjiru. Diem li.
Njegova pitanja progonila su me i pod pokrivaem.
Zar nisi pojela bananu?
Jesi li opet bila pohlepna svinja?
Jesi li se umila?
Jesi li iskljuila televizor posle jedne epizode?
Nisam smela ni da ga laem, jer nisam znala koliko je dugo prislukivao. Kada
mu ne bih odmah odgovorila, zavritao bi u zvunik toliko glasno, da bi mi
odzvanjalo u glavi. Ili bi nenajavljeno siao u tamnicu i kaznio me oduzimanjem
najvanijih stvari: knjiga, kaseta, hrane. Morala sam da napravim pokajniki prikaz
svih svojih nedela, svakog trenutka provedenog u tamnici, ma kako nebitnog. Kao da
je uopte postojalo neto to bih mogla da sakrijem.
Ostavljanjem slualica u gornjim prostorijama eleo je da mi na jo jedan nain
pokae kako ima apsolutnu kontrolu. Tako je, osim zujanja ventilatora, zatvor
natapala i izobliena, nepodnoljivo glasna statika; ispunjavala je svaki centimetar
prostorije, prisiljavajui me da budem svesna njegovog prisustva u svakom uglu tog
minijaturnog podruma. Ovde je. Uvek. Die na drugom kraju linije. U svakom
trenutku mogao bi da pone da urla, i ja bih se trgla, ak i kada bih to oekivala.
Nisam mogla da pobegnem od njegovog glasa.
Danas me ne udi to sam kao dete verovala da me moe videti u tamnici. Na
kraju krajeva, nisam znala da li je ugradio i kamere. Oseala sam kako me svakog
trenutka posmatra, ak i dok spavam. Moda je ugradio kameru koja reaguje na
toplotu, pa moe da me posmatra i dok leim u potpunom mraku. Ta pomisao me je
paralizovala; nou bih se jedva usudila da se okrenem u krevetu. Tokom dana bih se
po deset puta osvrtala oko sebe, pre nego to bih otila u toalet. Nisam znala da li me
posmatra ili ne, i da li su i oni drugi moda s njim.
U potpunoj panici, poela sam da pretraujem tamnicu, ne bih li pronala rupice
ili kamere, stalno u strahu da e videti ta radim i da e odmah sii u podrum. I
najmanje pukotine u lamperiji zatvarala sam zubnom pastom, sve dok nisam bila
58

sasvim sigurna da sam pokrila sve otvore. Ipak, stalno sam oseala da me nadgleda.
Verujem da je vrlo malo ljudi sposobno da shvati koliko muenja i agonije ova
strahovita, dugogodinja kazna nanosi tim rtvama. Prema linim pretpostavkama, i
sudei prema onome to sam video utisnuto na njihovim licima, i onome to sa
sigurnou znam da oseaju, jo sam uvereniji da u tome postoji ponor strahovite
patnje, koju ne moe da shvati niko ko sam nije iskusio tako neto, i koju niko nema
pravo da nametne drugom biu. Smatram da je to lagano, svakodnevno zadiranje u
tajne mozga stranije od bilo kog oblika fizikog muenja. Budui da strani znaci
takvog zlostavljanja nisu spolja vidljivi i opipljivi, poput oiljaka na telu; budui da
rane nisu na povrini, pa stoga ljudsko uho i ne uje vapaje patnje, to vie osuujem
takvu praksu.
Ovaj tekst o boravku u samici napisao je arls Dikens 1842. godine,
postavljajui presedan koji je i danas aktuelan. Moje samovanje - vreme koje sam
provela iskljuivo u tamnici, a da nijednom nisam napustila tih pet kvadratnih
metara, trajalo je vie od pola godine, a celokupno zarobljenitvo 3.096 dana.
Tada nisam mogla da opiem kako je na mene uticalo vreme provedeno u
potpunoj tami ili pod vetakim svetlom. Sada, kad itam savremena istraivanja
koja ispituju uticaj samice i ulne deprivacije, jasno mi je ta mi se tada dogaalo.
Jedno od istraivanja belei sledee uticaje samice na oveka:
ZNATNO SMANJENA SPOSOBNOST DELOVANJA VEGETATIVNOG
NERVNOG SISTEMA
Izraen poremeaj nivoa hormona
Izostanak menstruacije kod ena, bez drugih fiziolokih, organskih uzroka,
zbog ivotnog doba ili trudnoe (sekundarna amenoreja)
Izraena elja za hranom: zinoreksija - udnja za hranom, hiperoreksija kompulsivno prejedanje
Nasuprot tome, smanjenje ili izostanak ei
Jaki napadi vruine (valunzi) i/ili hladnoe, koji nisu povezani s promenom
temperature u okolini ili boleu (groznica, drhtavica itd.)
ZNATNO OSLABLJENE PERCEPTIVNE I KOGNITIVNE SPOSOBNOSTI
Ozbiljna nemogunost procesiranja primeenog
Ozbiljna nesposobnost oseanja vlastitog tela
Ozbiljne opte tekoe pri koncentraciji
Ozbiljne tekoe, pa ak i potpuna nemogunost itanja ili registrovanja i
shvatanja proitanog, kao i smetanja proitanog u smislen kontekst
Ozbiljne tekoe, pa ak i potpuna nemogunost govora ili procesiranja misli u
pisanom obliku (agraflja, disgrafija)
Ozbiljne tekoe u artikulisanju i verbalizovanju misli, koje se ogledaju u
59

problemima sa sintaksom, gramatikom i izborom rei, te mogu dovesti i do afazije,

afrazije i agnozije
Ozbiljne tekoe ili potpuna nemogunost praenja razgovora (rezultat
usporene funkcije u primarnom slunom korteksu temporalnog renja, do koje dolazi
zbog nedostatka nadraaja)
DODATNE POSLEDICE
Razgovaranje sa samim sobom, kako bi se nadoknadio nedostatak drutvenih i
akustinih nadraaja
Jasno izraen gubitak intenziteta oseanja (npr. prema porodici i prijateljima)
Euforinost, koja kasnije prelazi u depresivno raspoloenje
DUGORONE ZDRAVSTVENE POSLEDICE
Tekoe u ostvarivanju drutvenih kontakata, ukljuujui nemogunost
uputanja u emocionalno bliske i dugorone ljubavne odnose
Depresija
Negativan uticaj na samopouzdanje
Sanjanje prizora iz zatvorenitva
Poremeaji krvnog pritiska koji zahtevaju leenje
Poremeaji koe koji zahtevaju leenje
Nemogunost ponovnog sticanja odreenih kognitivnih vetina (npr.
matematikih), koje je zatvorenik stekao pre zatvaranja u samicu.
Zatvorenicima su uglavnom najstranije posledice ulne deprivacije. Ona deluje
na mozak, ometa vegetativni nervni sistem i samouverene ljude pretvara u zavisna
bia, na koje svako koga sretnu tokom te faze tame i izolacije lako moe uticati. To
se odnosi i na odrasle koji dobrovoljno odaberu boravak u tim uslovima. U januaru
2008. engleska televizijska kua Bi-Bi-Si prikazala je emisiju pod naslovom Total
Isolation (Potpuna izolacija), koja me je veoma potresla: est dobrovoljaca dopustilo
je da ih zakljuaju u podrumu nuklearnog sklonita na etrdeset osam sati. Sami i
bez svetla, nali su se u mojoj situaciji, iako nisu oseali isti strah i nisu proveli
toliko vremena u tim uslovima. Uprkos relativno kratkom periodu, svih est
dobrovoljaca izjavilo je da su izgubili pojam o vremenu i da su imali snane
halucinacije i vizije. Nakon etrdeset osam sati, svi su izgubili sposobnost obavljanja
jednostavnih zadataka. Kada su im zadali da se sete neke rei koja poinje na slovo
F, nijedno od estoro nije uspelo. Jedan od njih izgubio je 36 odsto pamenja. Na
etvoro se moglo mnogo lake uticati nego pre izolacije. Verovali su svemu to im je
rekla prva osoba koju su nakon dobrovoljnog zatvorenitva videli. Ja sam viala
samo otmiara.
Kada danas itam o takvim istraivanjima i eksperimentima, udim se kako sam
60

uspela da preivim to razdoblje. Moja situacija se na mnogo naina mogla uporediti s

onom kojoj su se oni zbog istraivanja dobrovoljno izloili. Osim injenice da sam u
samici bila mnogo due nego oni, moj sluaj je imao jo jedan oteavajui faktor:
nikako nisam mogla da shvatim zato sam se, od svih ljudi, ba ja nala u toj
situaciji. I dok politiki zatvorenici mogu da se uhvate za svoju politiku misiju, a
ak i nepravedno osueni znaju da se iza njihove osame nalazi pravni sistem, sa
svojim zakonom, ustanovama i procedurama, ja u svom zarobljenitvu nisam mogla
da pronaem nikakvo logino neprijateljstvo. Nije ga ni bilo.
Moda mi je pomoglo to to sam i dalje bila dete i bilo mi je lake da se
prilagodim okolnostima. Ipak, situacija u kojoj sam se zatekla zahtevala je
samodisciplinu koja mi se danas ini gotovo neljudskom. Nou sam, kako bih
prebrodila tamu, zamiljala putovanja, danju sam se vrsto drala misli da u, kada
napunim osamnaest, uzeti ivot u svoje ruke. vrsto sam odluila da prikupim
znanje koje e mi biti potrebno, i traila od otmiara kolske knjige i materijale za
itanje. Uprkos okolnostima u kojima sam se nala, tvrdoglavo sam se drala
sopstvenog identiteta i pripadnosti porodici.
Budui da se pribliavao prvi Dan majki, napravila sam majci poklon. Nisam
imala ni lepak ni makaze. Otmiar mi nije dao nita ime bih mogla da povredim
sebe ili njega. I tako sam iz kolske torbe izvadila krede i na papiru nacrtala nekoliko
velikih crvenih srca. Oprezno sam ih iscepila i poslagala jedno na drugo, koristei
Nivein losion. Vrlo sam ivo zamislila prizor kako u, kada me oslobode, pruiti
majci ta srca. Tako bi ona shvatila da, iako nisam mogla da budem s njom, nisam
zaboravila Dan majki.
Istovremeno, otmiar je poeo da reaguje sve negativnije kada bi video da troim
vreme na takve stvari, govorim o roditeljima, svom domu, pa ak i o koli. Roditelji
te ne ele. Ne vole te, stalno je ponavljao. Odbijala sam da poverujem, uzvraajui:
Nije istina. Roditelji me vole. Rekli su mi da me vole. I duboko, duboko u dui
znala sam da sam u pravu, ali roditelji su mi bili toliko nedostupni da sam oseala
kao da sam na drugoj planeti. A bila sam samo osamnaest kilometara od majinog
stana. U stvarnom svetu, to je dvadeset pet minuta automobilom, ali se u mom,
paralelnom, to rastojanje pretvaralo u udaljenost izmeu dve dimenzije. Bila sam
neizmerno dalje od tih triavih osamnaest kilometara, usred sveta kojim je vladao
despotski Kralj Srca, a ljudi karte bi ustuknuli svaki put kada bi se zaorio njegov
glas.
Kada je bio sa mnom, kontrolisao mi je svaki pokret i izraz lica: morala sam da
stojim onako kako mi je naredio i nikad nisam smela da ga gledam u oi. U
njegovom prisustvu, grmeo je, moram gledati u pod. Nisam smela ni da govorim bez
dozvole. Prisiljavao me je da budem pokorna i zahtevao zahvalnost za svaku sitnicu
koju bi uinio. Spasao sam te, stalno je ponavljao, i inilo se da najiskrenije veruje
u to. Bio mi je jedina veza sa spoljnim svetom - svetio, hrana, knjige, sve sam to
61

mogla dobiti samo od njega, a mogao mi je sve i uskratiti, kad god bi poeleo.
Kasnije je to i uinio, a ja sam se nala na ivici izgladnelosti.
Iako izmuena stalnim nadgledanjem i izolacijom, ipak nisam oseala nikakvu
zahvalnost. Da, nije me ubio ili silovao, kao to sam se u poetku pribojavala, gotovo
i oekivala; ali nikad nisam zaboravila da je ono to je uinio zloin zbog koga bi
trebalo da bude osuen - i zato nikad neu moi da mu budem zahvalna.
Jednog dana, naredio mi je da ga zovem maestro.
Isprva ga nisam ozbiljno shvatala. inilo mi se neverovatno smenim da neko
eli da ga zovu maestro. Meutim, insistirao je na tome: Obraae mi se sa
maestro! Tada mi je postalo jasno da ne smem da popustim. Oni koji se odupru,
preive. Mrtvi vie ne mogu da se brane. Nisam elela da umrem, ak ni iznutra, i
zato sam morala da se suprotstavim.
To me je podsetilo na odlomak iz Alise u zemlji uda: Opa! esto sam viala
maku bez keza, pomislila je Alisa, ali kez bez make! To je najudnija stvar koju
sam videla u ivotu! Preda mnom je stajao neko ija se ljudskost smanjila, a
spoljanjost pokazala drugo lice, iza koga je mogao da se nasluti slabi; ovek
neuspean u stvarnom svetu, koji je crpeo snagu iz ugnjetavanja malog deteta. Prizor
vredan prezira. Kez koji zahteva da ga zovem maestro.
Kada se danas priseam, znam zato sam odbila da ga tako zovem. Deca su
izvrsni manipulatori. Oigledno sam instinktivno znala koliko mu je to bitno, i da u
rukama drim klju koji je otvarao vrata moi nad njim. U tom trenutku, nisam
razmiljala o moguim posledicama koje bi odbijanje moglo izazvati. Jedino to mi
je prolo kroz glavu bilo je da sam ve uspevala s takvim stvarima.
Kod kue, u naselju Marko Polo, ponekad sam izvodila pse koje su dresirali za
napad i odbranu, a pripadali su majinim muterijama. Njihovi vlasnici objasnili su
mi da ne smem dopustiti da povodac bude predugaak, zato to bi psi iskoristili
previe prostora za kretanje. Morala sam da ga drim blizu ogrlice, kako bih u
svakom trenutku pokazala da u se odupreti pokuaju bega. I nisam smela da
pokaem da se bojim. Ako to postignete, onda e psi, ak i u rukama deteta, to sam
u to vreme bila, biti pitomi i pokorni.
Kada je Priklopil tako nastupio, odluila sam da neu dopustiti da me
novonastala situacija zaplai; drau povodac blizu ogrlice. Od iznenaenja je
razgoraio oi, pobunio se i ponovo zatraio da ga zovem maestro. Dugo je insistirao
na tome, ali je na kraju odustao.
Iako mi to tada moda i nije bilo sasvim jasno, bio je to kljuni trenutak.
Pokazala sam snagu i otmiar je odustao. Nestao je arogantni maji kez. Ostao je
ovek koji je poinio zloin i od ijeg mi je raspoloenja zavisio ivot, ali koji je, na
neki nain, zavisio od mene.
Narednih nedelja i meseci bilo mi je lake da se nosim s njim kada bih ga
zamislila kao siroto, nevoljeno dete. U mnogim kriminalistikim serijama i
62

filmovima koje sam gledala, primetila sam da ljudi postaju zli ako ih majke ne vole i
ako nemaju topline u porodici. Danas shvatam da je to bio zatitni mehanizam,
neophodan kako bih preivela: pokuavala sam da otmiara doivim kao osobu koja
nije zla u sri, nego ju je ivot uinio takvom. To ni na koji nain nije umanjivalo
teinu zloina, ali mi je pomagalo da mu oprostim. S jedne strane, zamiljala sam da
je moda imao grozna iskustva kao siroe u domu, zbog ega i danas pati, a s druge,
ponavljala sam sebi da i on sigurno ima pozitivnih strana - dao mi je stvari koje sam
traila, donosio mi slatkie, brinuo se o meni. Mislim da je, u potpunoj zavisnosti, to
bio jedini nain da odrim vezu s otmiarem, vezu bez koje ne bih preivela. Da sam
ga doivljavala samo kroz mrnju, ta mrnja bi me izjela iznutra i oduzela mi snagu
za ivot. Budui da sam u tom trenutku iza maske otmiara nakratko uspela da
ugledam malog slabia koji je zastranio, mogla sam da ga prihvatim.
A onda je doao trenutak kad sam mu to i rekla. Pogledala sam ga i izjavila:
Opratam ti, jer svi ponekad greimo. Bio je to korak koji e nekima delovati
udno i bolesno; uostalom, njegova greka kotala me je slobode. Ipak, bila je to
jedina ispravna stvar koju sam mogla da uradim. Morala sam da se slaem s tim
ovekom, inae ne bih preivela.
Uprkos tome, nikada mu nisam verovala; to je bilo nemogue. Napravila sam
kompromis: uteila sam ga u vezi sa zloinom koji je nada mnom poinio, a
istovremeno apelovala na njegovu savest, tako da zaali zbog onoga to je uradio i
bar se lepo ponaa prema meni. Vratio mi je ispunjavanjem sitnih prohteva:
asopisom o konjima, olovkom, novom knjigom. Ponekad bi mi ak rekao: Dau ti
sve to poeli! Tada bih mu odgovorila: Ako e da mi da sve to poelim, zato
me ne pusti? Tako mi nedostaju roditelji. Odgovor je uvek bio isti, uvek sam
unapred znala ta e rei: roditelji me ne vole, a on me nikad nee pustiti.
Posle nekoliko meseci u tamnici, prvi put sam zatraila da me zagrli. Bio mi je
potreban uteni oseaj dodira, ljudske topline. Teko je to prihvatio. Imao je velikih
problema sa bliskou, dodirivanjem. S druge strane, im bi me prevrsto zagrlio,
osetila bih stranu paniku i klaustofobiju. Nakon nekoliko pokuaja, uspeli smo da
pronaemo nain koji nam je oboma odgovarao: ne preblizu, ne prevrsto, tako da
mogu da podnesem zagrljaj, a opet dovoljno vrsto da bih mogla da zamislim topao,
brian dodir drugog ljudskog bia. Bio mi je to prvi fiziki kontakt s drugom osobom
nakon mnogo meseci. Za jednu desetogodinjakinju, to je beskrajno dugo.

63

5
Pad u nitavilo
Kako mi je ukraden identitet

Vie nema porodicu. Ja sam ti porodica. Ja sam ti otac, majka, baka i sestre.
Sada sam ti ja sve. Vie nema prolost. Mnogo ti je bolje sa mnom. Ima sree to
sam te uzeo i tako se dobro brinem o tebi. Pripada samo meni. Ja sam te stvorio.
U jesen 1998, vie od pola godine nakon otmice, bila sam potpuno obeshrabrena
i tuna. Dok su moji kolski drugovi posle etvrtog razreda poinjali novu fazu
ivota, ja sam bila zarobljena u tamnici i precrtavala dane na kalendaru. Izgubljeno
vreme. Usamljenost. Roditelji su mi strano nedostajali; eznui za njihovom toplom
reju i zagrljajem, nou bih se slupala na lealjci i matala o njima. Oseala sam se
beskrajno siuno i slabo i bila na ivici predaje. Kada bih bila utuena i
obeshrabrena, majka mi je uvek pripremala toplu kupku. U vodu bi stavila arene
kuglice, koje su sijale poput svile, i penu za kupanje, a ja bih zaronila ispod velikih,
pucketavih, mirisnih oblaka pene. Nakon kupanja, umotala bi me u debeli pekir,
osuila, pa stavila u krevet i uukala. Uvek sam to povezivala s dubokim oseajeni
sigurnosti, oseajem bez koga sam ivela tako dugo.
Otmiaru je bilo teko da se nosi s mojom depresijom. Kada bi doao u tamnicu i
zatekao me kako bezvoljno sedim na lealjci, razdraeno bi me pogledao. Nikad nije
otvoreno pomenuo moje raspoloenje, ali pokuavao je da me razvedri igrama,
dodatnim komadiem voa ili jo jednom epizodom televizijske serije. Ipak,
utuenost nije prestajala. A kako je i moglo biti drugaije? Nisam patila zbog
nedostatka zabave, nego zbog injenice da sam, tuom krivicom, postala deo
matarije mukarca koji me je odavno osudio na ivot u zatvoru.
eznula sam za oseajem koji bi me uvek obuzeo nakon tople kupke. Kada je,
jednom takvom prilikom, otmiar doao u tamnicu, poela sam da ga nagovaram.
Kupka. Da li bih mogla barem jednom da se okupam? Stalno sam ga molila za to. Ne
znam da li sam mu u jednom trenutku ila na ivce, ili je moda i sam zakljuio daje
zaista dolo vreme za kompletno kupanje, ali me je, u svakom sluaju, nakon
nekoliko dana moljakanja, iznenadio obeanjem da u smeti da se okupam. Ako
budem dobra.
Moi u da napustim tamnicu! Moi u da odem gore i okupam se!
Ali, ta je uopte to gore? ta me tamo eka? Lelujala sam izmeu sree,
nesigurnosti i nade. Moda e me ostaviti samu; moda u moi da iskoristim priliku
i pobegnem...
Tek nekoliko dana kasnije, doao je da me pusti iz tamnice. U danima koji su
64

prethodili pokuavao je da mi ugui svaku pomisao na beg: Ako zavriti, prisilie

me da te povredim. Svi prozori i izlazi su osigurani eksplozivnim ureajima. Ako
otvori prozor, dii e sebe u vazduh. Usadio mi je misao da se moram drati
podalje od prozora i paziti da me ne vide spolja. Ako se ne budem savreno
pridravala njegovih uputstava, ubie me na mestu. Ni na trenutak nisam posumnjala
u te rei. Oteo me je i zatvorio. Zato ne bi bio u stanju da me ubije?
Kada je, jedne veeri, napokon otvorio vrata i naredio mi da ga sledim, moji prvi
koraci bili su vrlo oprezni. U slabom svetlu iza vrata koja su vodila u zatvor,
prepoznala sam neveliko, blago uzdignuto i iskoeno predsoblje, gde je stajao jedan
sanduk. Iza predsoblja su bila teka drvena vrata, kroz koja se prolazilo u drugo
predsoblje. Tu mi se pogled zaustavio na ogromnom, okruglom udovitu s leve
strane uzanog prolaza. Vrata od armiranog betona, teka 150 kilograma. Bila su
ugraena u zid debeo gotovo pedeset centimetara i zabravljena spolja, gvozdenom
ipkom umetnutom u zidnu konstrukciju.
Tako pie u policijskom izvetaju. Recima gotovo da ne mogu opisati kako sam
se oseala kada sam ih videla. Bila sam zagraena betonom. Hermetiki zatvorena.
Otmiar me je stalno upozoravao na eksplozivne ureaje, alarmne sisteme, kablove
kojima moe izazvati strujni udar u tamnici. Zatvor maksimalne sigurnosti za dete.
ta bi bilo sa mnom kada bi mu se neto dogodilo? Strah od guenja crevom od
kobasice postao mi je smean, kada sam ga zamislila u bolnici, sa slomljenom
rukom. iva zakopana. Kraj prie.
Nisam mogla da diem. Morala sam da odem odatle. Odmah.
Vrata od armiranog betona otvorila su se i ugledala sam mali prolaz. Visina: 68,5
centimetara. irina: 48,5 centimetara. Dok sam stajala, donja ivica mi je bila
otprilike u visini kolena. Otmiar je ve ekao na drugoj strani. Videla sam kako mu
se noge ocrtavaju na svetloj pozadini. Onda sam se spustila na kolena i krenula da
puem napred. inilo mi se da su crni zidovi premazani katranom, a vazduh je bio
ustajao i vlaan. Kad sam se izvukla iz prolaza, nala sam se u montanoj prostoriji.
Odmah do prolaza stajali su ormar i sef, gurnut u stranu.
Ponovo mi je rekao da ga pratim. Peli smo se uskim stepenitem. Zidovi su bili
od sivih betonskih ploica, a stepenice visoke i klizave. Tri dole, devet gore, pa kroz
vrata u plafonu, i nala sam se u garai.
Sledila sam se. Dvoja drvena vrata. Teka betonska vrata. Uski prolaz. Ispred
njega, masivni sef koji bi otmiar, kada sam bila u tamnici, gurnuo pred ulaz,
gvozdenom ipkom pritisnuo uza zid i dodatno osigurao strujom. Ormar koji je
sakrivao sef i prolaz. Podne daske koje su prikrivale vrata do montane prostorije.
Ve sam znala da ne mogu silom otvoriti vrata svog zatvora i daje svaki pokuaj
bega uzaludan. Pretpostavljala sam da mogu udarati o zidove i vritati koliko god
elim, ali da me niko nee uti. Ipak, u tom trenutku, gore u garai, shvatila sam i da
me niko nikad nee pronai. Ulaz u tamnicu bio je tako savreno skriven, da je
65

verovatnoa da e me policija pronai kada bude pretraivala kuu bila zastraujue

mala.
ok nije prestajao sve dok mi se nije nametnuo jo snaniji utisak: vazduh koji
mi je ulazio u plua. Duboko sam disala, poput nekoga ko umire od ei i u
poslednjem trenutku dolazi do oaze koja e mu spasiti ivot, pa odmah uroni glavu u
vodu koja mu ivot znai. Nakon meseci u podrumu, potpuno sam zaboravila kako je
dobar oseaj udisati vazduh koji nije suv i pranjav, i koji ne dolazi kroz nekakav
ureaj u malu podrumsku rupu. Zujanje ventilatora, od koga nisam mogla da
pobegnem i koje mi je stalno odzvanjalo u glavi, na trenutak je nestalo; pogledom
sam pomno pratila nepoznate obrise i moja prvobitna napetost se rasprila.
Meutim, vratila se im je otmiar rukom pokazao da se ne oglaavam. Onda me
je poveo kroz jedno predsoblje, pa uz etiri stepenice, u kuu. Bilo je mrano, jer su
roletne bile sputene. Kuhinja, hodnik, dnevna soba, pa ponovo hodnik. Sobe u
kojima sam se nala inile su mi se neverovatnim, gotovo apsurdno velikim i
prostranim. Od 2. marta bila sam zatvorena u prostoriji gde je najvea udaljenost
iznosila dva metra. Mogla sam da nadgledam svoj sobiak iz svakoga ugla i da znam
ta e se dogoditi. Ovde me je veliina prostorija zapljusnula poput talasa. Tu su
neprijatno iznenaenje ili nekakvo zlo mogli viriti iza svakog ugla, svakog prozora.
Uostalom, nisam znala da li otmiar ivi sam, niti koliko je ljudi ukljueno u moju
otmicu, i ta e uiniti ako vide da sam dola gore. Tako je esto govorio o
drugima, da sam ih oekivala iza svakog ugla. inilo mi se da je mogue da ima
porodicu koja je upuena u situaciju i koja jedva eka da me mui. Svaki zamisliv
oblik zloina inio mi se moguim.
Otmiar je izgledao uzbueno i nervozno. Dok smo ili prema kupatilu, stalno je
siktao: Ne zaboravi prozore i alarmni sistem. Radi kako ti kaem. Ubiu te ako
zavriti. Nakon to sam videla prilaz tamnici, ni najmanje nisam sumnjala daje
kua puna eksploziva.
Dok sam, pridravajui se njegovih zapovesti, oborenog pogleda koraala prema
kupatilu, mozak mi je ubrzano radio. Pokuavala sam se dosetim naina na koji bih
mogla da ga savladam i pobegnem. Kao dete nisam bila kukavica, ali sam jo uvek
bila preplaena. Bio je mnogo jai i bri od mene - da sam pokuala da pobegnem,
stigao bi me u dva koraka. A otvaranje vrata i prozora bilo bi oigledno samoubistvo.
Verovala sam u te strahovite mere zatite sve dok mi, nakon to sam pobegla, nisu
rekli da ih nije bilo.
Meutim, u begu me nisu spreavale samo spoljne prepreke, mnogi nepremostivi
zidovi i vrata, kao i otmiareva fizika snaga. Kamen temeljac mog mentalnog
zatvora, od koga sam tokom zarobljenitva sve tee i tee uspevala da pobegnem,
ve je bio postavljen. Bila sam zaplaena i bojaljiva. Ako bude saraivala, nita ti
se nee dogoditi. Otmiar mi je to od poetka usaivao u glavu, pretei najteim
oblicima kazne, ukljuujui smrt, ako mu se budem opirala. Bila sam dete i
66

naviknuta na pokoravanje autoritetu odraslih, tim pre ako bi neposlunost za sobom

povlaila posledice. On je bio jedini prisutni autoritet; ak i da su u tom trenutku
ulazna vrata bila irom otvorena, ne znam da li bih imala hrabrosti da pobegnem.
Kada joj prvi put dozvolite da napusti stan, kuna maka e ostati na pragu i tuno
mjaukati, jer nee znati kako da se nosi s iznenadnom slobodom. A iza mene nije
bila sigurna kua gde sam mogla da se vratim, nego mukarac spreman da ivotom
brani svoj zloin. Toliko sam dugo bila u zatvorenitvu, da se ono duboko ukorenilo
u meni.
Otmiar mi je pripremio penuavu kupku i u kupatilu ekao da se skinem i uem
u kadu. Smetalo mi je to ne eli da me ostavi samu, ak ni u kadi. S druge strane,
ve sam se navikla na to da me via golu, jer me je tuirao u tamnici, pa sam samo
mlako protestovala. Kad sam utonula u toplu vodu i zatvorila oi, prvi put nakon
dueg vremena uspela sam da zaboravim sve oko sebe. Beli oblaii pene prekrili su
moj strah, pleui mranom tamnicom, odnosei me iz te kue - u moje kupatilo, u
majin zagrljaj; majka me je ekala s velikim, toplim pekirom, spremna da me
odvede pravo u krevet.
Kada je otmiar rekao da pourim, prekrasna slika rasprila se poput balona od
sapunice. Pekir je bio grub i udno je mirisao. Niko me nije odveo u krevet. Umesto
toga, spustila sam se u svoju mranu tamnicu. ula sam kako za mnom zakljuava
drvena vrata, zatvara betonska i povlai rezu. Zamislila sam kako se provlai uskim
prolazom, ponovo gura sefu otvor, privruje ga uza zid i ispred njega gura
komodu. Bilo mi je jo tee to sam videla koliko sam hermetiki zatvorena i
odvojena od spoljnog sveta. Legla sam na lealjku, sklupala se i pokuala da se
prisetim oseaja penuave kupke i tople vode na koi. Oseaja da sam kod kue.
Malo posle toga, takoe u jesen 1998, jo jednom je pokazao brinu stranu.
Moda ga je samo grizla savest, ali koji god se razlog krio iza toga, moja tamnica
postala je malo udobnija za ivot. Posao je tekao sporo: morao je da donosi svaku
dasku, svako vedro boje posebno. Police za knjige i ormari mogli su biti sastavljeni
tek u mojoj sobi.
Dozvolio mi je da izaberem boju za zidove; odluila sam se za zidne tapete s
uzorkom iverice, u pastelnoruiastoj boji. Ba poput zida u mojoj sobi kod kue.
Naziv te boje bio je elba glenzend. Posle je istom bojom obojio svoju dnevnu sobu.
Nije smeo da u kui dri ostatke farbe koja tu nije upotrebljena. Uvek je bio spreman
za policijski pretres, uvek je eleo da u korenu sasee svaku moguu sumnju. Kao da
je policija i dalje bila zainteresovana za mene, kao da bi istraivali tako neto, kad
nijednom nisu pregledali vozilo kojim je poinjena otmica, uprkos dvema dojavama.
Moja seanja na prve dane i sedmice u tamnici nestajala su deli po deli, kako je
postavljao gipsane ploe preko lamperije. Crte ormara u hodniku, moje porodino
stablo, Ave Marija. Ipak, ono to sam dobijala umesto toga ionako mi je delovalo
mnogo bolje: zid uz koji sam se oseala kao kod kue. Nakon tapaciranja i farbanja,
67

moja mala tamnica tako je intenzivno smrdela na hemikalije, da sam danima oseala
muninu. Miris svee boje bio je prejak za mali ventilator.
Onda smo ugradili krevet na sprat. Priklopil je doneo daske od svetlog bora i
spojio ih. Kada je krevet bio gotov, zauzeo je gotovo elu irinu sobe, a bio je visok
otprilike metar i po. Dozvolio mi je da ukrasim plafon iznad kreveta, pa sam se
odluila za tri crvena srca, koja sam paljivo obojila. Namenila sam ih majci. Kada
ih budem gledala, misliu na nju.
Najzahtevniji deo posla bila je ugradnja merdevina. Nisu mogle da prou kroz
vrata, jer je prostor ispred tamnice bio pod blagim uglom. Otmiar je pokuavao i
pokuavao, sve dok odjednom nije nestao. Vratio se s odvijaem na baterije, kojim je
rastavio drveni daani zid koji je delio predsoblje. Onda je dovukao merdevine u
tamnicu i istog dana ponovo postavio zid.
Dok je postavljao police za knjige, prvi put sam videla njegovu stranu koja me je
duboko prestravila. Do tog trenutka, ponekad je vikao na mene, omalovaavao me,
psovao i pretio mi svakakvim groznim kaznama kako bi me prisilio na saradnju, ali
nikad nije izgubio kontrolu nad sobom.
Stajao je ispred mene, drei builicu, i upravo je nameravao da privrsti dasku
uza zid. Zajedniki rad u tamnici nekako me je povezao s njim, oseala sam vie
poverenja, pa mi je pitanje jednostavno izletelo: Zato privruje tu dasku ovde?
Na trenutak sam zaboravila da smem da govorim samo kada mi on dozvoli. U deliu
sekunde je pobesneo, zaurlao i bacio builicu na mene. Uspela sam da se izmaknem
u poslednjem trenutku, pa je udarila u zid. Bila sam toliko zapanjena da sam ostala
bez daha; preplaeno sam ga gledala.
Iznenadni izliv besa nije me fiziki povredio, builica me nije ni dotakla.
Svejedno, taj dogaaj mi se duboko urezao u svest, pokazujui novu dimenziju
odnosa s otmiarem: sad nisam sumnjala da e me povrediti ako ga ne budem
sluala. Nakon toga, bila sam jo preplaenija i podreenija.
Prve noi nakon ispada, leala sam na tankom dueku, u novom krevetu na sprat.
inilo mi se da mi ventilator zuji tano pored uiju i probija se do mozga, sve dok
nisam poelela da vritim od oaja. Hladan podrumski vazduh duvao mi je po
nogama. I dok sam kod kue uvek spavala na leima, ispruena, ovde sam morala da
se sklupam poput fetusa i dobro umotam u pokriva, kako bih se spasla neprijatnog
strujanja vazduha.
Ipak, krevet je bio mnogo meki od lealjke. Mogla sam da se okreem, imala
sam vie prostora. I, najbolje od svega, imala sam nove zidne tapete.
Ispruila sam ruku, dotakla ih i zatvorila oi. Mislila sam na nametaj, lutke i
pliane ivotinje u svojoj sobi kod kue. Poloaj prozora, vrata, zavese, miris. Ako
sve to dovoljno snano zamislim, moi u da zaspim s rukom na zidu tamnice i
probudim se, sledeeg jutra, dodirujui zid svoje sobe. Onda bi mi mama donela aj
u krevet, ja bih sklonila ruku sa zida i sve bi bilo u redu.
68

Tako bih svake veeri zaspala s rukom na tapetama, sigurna da u se jednog dana
zaista ponovo probuditi u svojoj sobi. Tokom te poetne faze, verovala sam u to kao
u arobnu formulu koja e se u jednom trenutku ostvariti. Kasnije mije dodirivanje
tapeta postalo obeanje samoj sebi, koje sam obnavljala svaki dan. I odrala sam ga:
osam godina kasnije, kada sam prvi put nakon otmice posetila majku, legla sam na
krevet u svojoj sobi, u kojoj se nita nije promenilo, i zatvorila oi. Kada sam
dodirnula zid, vratili su mi se svi ti trenuci, naroito prvi - slika male, desetogodinje
Natae, koja oajniki pokuava da zadri veru u sebe, i koja je prvi put stavila ruku
na zid tamnice. Opet sam ovde, apnula sam. Vidi, upalilo je.
Kako je godina odmicala, tako sam postajala tunija. Kada sam precrtala prve
dane decembra, bila sam toliko oajna da me ni okoladni kola koji mi je otmiar
doneo za Svetog Nikolu nije mogao razveseliti. Boi se sve vie pribliavao. Nisam
mogla da podnesem pomisao da u praznike provesti u tamnici, sama.
Kao i svakom drugom detetu, i meni je Boi bio jedan od najlepih dana u
godini. Miris kolaa, ukraena jelka, iekivanje poklona, praznino okupljanje
porodice. Zamiljala sam te prizore, bezvoljno skidajui foliju s okolade. Bila je to
slika iz ranoga detinjstva, prizor bez mnogo dodirnih taaka s poslednjih nekoliko
Boia koje sam provela s porodicom. Kao i uvek, u posetu bi nam doli moji neaci,
ali oni bi svoje poklone ve otvorili kod kue. Jedino sam ja, od sve dece, otvarala
poklone. Kad su ukrasi u pitanju, majka je uvek bila slaba na najnoviju modu, tako
da je naa jelka treperila od srebrnih traka i ljubiastih kugli. Ispod jelke je stajala
gomila poklona za mene. Dok bih ih otvarala, odrasli bi sedeli na kauu, sluali radio
i zajedno prelistavali asopis s tetovaama. Takvi Boici bi me uvek strano
razoarali. Nikog nisam uspevala da nagovorim ni da zajedno otpevamo neku
boinu pesmu, iako sam bila tako ponosna to napamet znam pesme koje smo uili
u koli.
Tek bih sutradan, kada smo slavili s bakom, poela da oseam boini duh.
Okupili bismo se u trpezariji i sveano otpevali Tihu no. Onda bih oslukivala zvuk
zvonia. Doao je Boi Bata. Kada bismo otvorili vrata dnevne sobe, boina jelka
sijala bi u svetlosti pravih votanih sveca i prekrasno mirisala. Baka je uvek imala
tradicionalnu boinu jelku, ukraenu zvezdama od slame i staklenim kuglama,
krhkim poput balonia od sapunice.
Tako sam zamiljala Boi, i takav bi bio i ove godine. Ipak, najvaniji porodini
praznik trebalo je da provedem bez porodice i bila sam prestravljena od te pomisli. S
druge strane, morala sam da priznam da bi me Boi s porodicom ionako uvek
razoarao i da sam, u izolaciji, sigurno ulepavala i idealizovala prolost. Ipak, elela
sam da pokuam da praznik u tamnici uinim to slinijim uspomenama na proslave
kod bake.
Otmiar je saraivao. Tada sam mu bila beskrajno zahvalna to mi je omoguio
bar privid Boia. Danas verujem da to nije inio zbog mene, nego iz vlastitog
69

unutranjeg poriva. I njemu je slavljenje praznika bilo vrlo bitno - praznici su imali
odreenu strukturu, pravila, a on nije mogao da ivi bez pravila i struktura, kojih se
apsurdno strogo pridravao. Bez obzira na to, ipak nije morao da mi ispuni boine
zahteve. To to je ipak jeste moda je imalo veze s injenicom da je vaspitan da
ispunjava tua oekivanja i bude upravo onakav kakvim su drugi eleli da ga vide.
Danas znam da ba u tome nikako nije uspevao, naroito u odnosu s ocem. Oevo
odobravanje, za kojim je tako snano udeo, oigledno dugo nije dobijao. Moja
oekivanja ispunjavao je samo ponekad, a tada mi se njegovo ponaanje inilo
posebno apsurdnim. Ipak, on je oteo mene i zakljuao me u podrum. U takvoj
situaciji ba i ne uzima u obzir oekivanja drugog, u ovom sluaju, rtve. To je kao
da nekog davi i istovremeno ga pita da li mu je udobno i stee li ga isuvie vrsto.
Bilo kako bilo, tada sam sve to blokirala; bila sam detinje zahvalna i zauena to
otmiar tako obigrava oko mene.
Znala sam da neu imati pravu boinu jelku, pa sam zatraila plastinu. Zajedno
smo otvorili kutiju u koju je bila zapakovana i stavili je na ormari. Dobila sam dva
anela i neto slatkia, kojima sam je dugo ukraavala.
Na Badnji dan sam bila sama. Gledala sam televiziju sve dok se svetio nije
ugasilo, oajniki pokuavajui da ne mislim na porodicu kod kue. Otmiar je bio
kod majke, ili je ona dola kod njega, a tako e biti i svakog sledeeg Boia.
Meutim, tada to nisam znala. Tek je sutradan proslavio Boi sa mnom. Bila sam
iznenaena to mi je dao sve to sam htela. Traila sam deju raunaljku, poput one
koju su mi roditelji prole godine kupili. Nije bila ni blizu tako dobra kao prva, ali
bila sam izvan sebe od sree to mogu da uim, iako ne idem u kolu. Uostalom,
nisam elela da budem sasvim u zaostatku, za sluaj da ipak uspem da pobegnem.
Dobila sam i blok za crtanje i vodene bojice. Bile su iste kao one koje mi je otac
jednom prilikom poklonio, sa dvadeset etiri boje, ukljuujui zlatnu i sivu. Oseala
sam se kao da mi je vratio deli nekadanjeg ivota. U treem paketu bio je pribor za
bojenje po brojevima, s uljanim bojama. I to sam imala kod kue; radovala sam se
satima koje u provesti bojei. Jedino to mi nije dao bio je terpentin. Verovatno se
bojao da bi isparenja bila tetna.
U danima nakon Boia zabavljala sam se slikanjem i dejom raunaljkom.
Pokuavala sam da sagledam pozitivnu stranu svoje situacije i to vie potisnem
enju za porodicom, priseajui se svega loeg na naim poslednjim zajednikim
Boiima. Nastojala sam da ubedim sebe kako je zanimljivo doiveti praznike onako
kako ih drugi odrasli slave. I bila sam posebno zahvalna to sam uopte proslavila
Boi.
Prvu Novu godinu u zatvorenitvu provela sam u mraku. Leala sam u krevetu,
pokuavajui da ujem vatromet koji je u spoljnom svetu trebalo da pone u pono,
ali jedini zvui bili su monotoni otkucaji budilnika i zujanje ventilatora. Kasnije sam
saznala da je otmiar Novu godinu uvek provodio sa svojim prijateljem
70

Holcapfelom. Detaljno se pripremao, kupovao najvee, najskuplje rakete. Jednom

prilikom, bilo mi je etrnaest ili petnaest godina, dozvolio mi je da iz kue gledam
kako predvee ispaljuje raketu. Kada mi je bilo esnaest, smela sam da budem u
dvoritu i gledam kako se raketa rasprskava po nebu, u kiu srebrnih krugova.
Meutim, do tada je zarobljenitvo ve bilo ukorenjeni deo moje linosti. Zato se i
usudio da me povede u dvorite. Znao je da je moj unutranji zatvor ve stvorio
toliko visoke zidove, da neu iskoristiti priliku da pobegnem.
Prola je godina u kojoj sam oteta, a i dalje sam bila u zatvorenitvu. Spoljni svet
se jo vie udaljio, a uspomene na proli ivot postale su mutne i nestvarne. Bilo mi
je teko da poverujem da sam pre godinu dana bila u osnovnoj koli, igrala se posle
podne, odlazila na izlete s roditeljima i vodila normalan ivot.
Pokuala sam da to vie da prihvatim ivot na koji sam prisiljena. Nije uvek bilo
lako. Otmiareva kontrola i dalje je bila apsolutna. Njegov glas preko interkoma
nagrizao mi je ivce. U svojoj maloj eliji, oseala sam se kao da sam kilometrima
ispod zemlje, a da istovremeno ivim u staklenoj kugli za ribice, gde mi se posmatra
svaki korak.
Sada sam ee poseivala gornji deo kue: otprilike svake dve nedelje smela
sam da se istuiram, a ponekad bi mi dozvolio i da uvee gledam televiziju. Bila sam
zahvalna za svaki minut proveden izvan tamnice, ali u kui sam se i dalje bojala.
Sada sam znala daje sam i da nema nikakvih stranaca koji e me napasti iz zasede,
ali ipak nisam bila manje nervozna. Zbog sopstvene paranoinosti, otmiar se
potrudio da se ni za trenutak ne opustim.
Kad sam bila gore, oseala sam se kao da sam nevidljivim uzetom vezana za
njega. Stalno me je terao da stojim ili hodam na istoj udaljenosti od njega - jedan
metar, ni vie, ni manje - inae bi se razbesneo. Zahtevao je da spustim glavu i nikad
ne podiem pogled.
Nakon beskrajnih dana i sati u tamnici, sasvim izolovana, bila sam vrlo osetljiva
na nareenja i manipulaciju. Nedostatak svetla i kontakta s ljudima toliko me je
oslabio da mu se gotovo i nisam mogla usprotiviti. Ipak, nikad nisam prestala da mu
se suprotstavljam, to mi je pomoglo da stvorim granice, koje su mi se inile preko
potrebnim. Meutim, sada sam sasvim retko pomiljala na beg. inilo se da
nevidljivo ue kojim bi me omotao kada sam bila gore postaje sve stvarnije, kao da
sam lancima vezana za njega i da mu se fiziki ne mogu ni pribliiti ni udaljiti. Tako
mi je duboko usadio odbojnost prema spoljnom svetu, gde me niko nije voleo, nikom
nisam nedostajala i niko me nije traio, da je strah postao gotovo vei od enje za
slobodom.
Kada sam bila u tamnici, pokuavala sam da se to vie zaokupim poslom.
Tokom dugih samotnih vikenda, satima bih istila i sreivala sobu, dok sve ne bi bilo
blistavo isto i mirisno. Mnogo sam slikala, koristei i najmanji prazan prostor na
papiru: majka u dugakoj suknji, otac s ispupenim stomakom i brkovima, ja se
71

smejem izmeu njih. Nacrtala sam jarkouto sunce koje nisam videla mnogo, mnogo
meseci, i kue s dimnjacima iz kojih je izlazio dim, areno cvee i zaigranu decu svetove iz mate koji su mi satima pomagali da zaboravim kako izgleda stvarnost.
Jednog dana, otmiar mi je doneo praktini prirunik za decu predkolskog
uzrasta; vie me je rastuio nego razveselio. U pet kvadratnih metara niste mogli
bacati i hvatati avione od papira. Bolji poklon bila je lutka barbika koju mi je malo
posle toga dao, kao i mali pribor za ivenje, slian onima koji se ponekad dobijaju u
hotelima. Bila sam beskrajno zahvalna na toj dugonogoj osobi od plastike, koja mi je
sada pravila drutvo. Barbika je bila obuena u jahau odeu: imala je izme, bele
pantalone, crveni prsluk i bi. Danima sam molila otmiara da mi donese tkaninu.
Ponekad mu je mnogo trebalo da mi ispuni takve elje. A i to samo kada bih se
detaljno pridravala uputstava. Na primer, ako bih plakala, oduzeo bi mi sve
pogodnosti, poput knjiga i video-kaseta, bez kojih nisam mogla da ivim. Da bih
dobila neto to elim, morala sam pokazati zahvalnost, hvaliti ga za sve to je
uradio, pa i za to to me je zarobio.
Na kraju sam mu toliko dosadila da mi je doneo staru belu majicu od mekanog,
glatkog erseja s lepim, plavim uzorkom. Nosio ju je na dan otmice. Ne znam da li je
zaboravio ili je, zbog paranoje, samo eleo da je se resi. Od tog materijala napravila
sam veernju haljinu s tankim naramenicama od konca i otmeni asimetrini top za
lutku. Pomou konca koji sam pronala meu kolskim stvarima, od rukava sam
napravila futrolu za naoare. Kasnije sam uspela da ubedim otmiara da mi da stari
platneni ubrus, koji je u pranju poprimio plavu boju i sada se koristio kao krpa za
ienje. Od toga sam barbiki napravila haljinu za bal, vezanu oko struka tankom
gumicom.
Kasnije sam izraivala podmetae od ice i mala umetnika dela od papira.
Otmiar mi je doneo igle, kako bih mogla da vebam trikanje i pletenje. U osnovnoj
koli nisam to dobro savladala. Ljudi su brzo gubili strpljenje kada bih greila. Sada
sam imala beskrajno mnogo vremena, niko me nije ispravljao i uvek sam mogla da
ponem iznova, sve dok ne bih uspeno zavrila male rune radove. Ti projekti
postali su mi psiholoka prva pomo. Spasli su mi ivot, pomaui da ne poludim od
usamljenike neaktivnosti na koju sam bila prisiljena. A dok sam pravila male
poklone za roditelje (za dan kada se ponovo naem na slobodi), mogla sam da
mislim na njih.
Naravno, nisam smela ni da zucnem o tome. Sakrila sam crtee i rede govorila o
roditeljima, jer je sve vie besneo kada bih spomenula bivi ivot, ivot pre
zatvorenitva. Roditelji te ne vole. Nije im stalo do tebe, inae bi mi platili
otkupninu, govorio je na poetku, iznerviran svaki put kada bih spomenula koliko
mi nedostaju. A onda je, negde na prolee 1999, usledila zabrana: vie ne smem da
spominjem roditelje, niti da govorim o ivotu pre otmice. Majka, otac, sestre i
neaci, kola, poslednji skijaki izlet, deseti roendan, oeva vikendica, moje make.
72

Na stan, moje navike, majina prodavnica. Moja uiteljica, drugovi iz kole, moja
soba. Sve to je nekad postojalo sada je bilo tabu.
Zabrana spominjanja prolosti postala je uobiajeni deo njegovih poseta tamnici.
Pobesneo bi svaki put kada bih spomenula roditelje. Kada bih plakala, ugasio bi
svetio i ostavio me u potpunom mraku, dok ponovo ne postanem dobra. Biti
dobra znailo je biti zahvalna to me je spasao mog prolog ivota.
Stalno je ponavljao: Ja sam te spasao. Sada pripada meni. Ili: Vie nema
porodicu. Ja sam ti porodica. Ja sam ti otac i majka, baka i sestre. Sada sam ti ja sve.
Vie nema prolost. Ubeivao me je: Mnogo ti je bolje sa mnom. Srena si to
sam te uzeo i to se tako dobro brinem o tebi. Sad pripada meni. Ja sam te stvorio.
Kad njih Pigmalion vide, gde vekuju vek u sramoti,
On se prepo od zloa to vrlo mnogo ih metnu
Priroda u ensku narav, i zato ive bez ene
U bearluku on i u domu bese samac.
Uto mu poe za rukom, te sneni izree mramor
Umetvom divnim i dade mu lik, da takvog u ene
Nema nijedne, te se u svoje zaljubio delo...
- PUBLIJE OVIDIJE NAZON, METAMORFOZE
Danas verujem da je Volfgang Priklopil svojim stranim inom samo eleo da
stvori vlastiti savreni mali svet, s osobom koja e postojati samo za njega.
Verovatno ne bi uspeo da ga formira na normalan nain, pa je stoga odluio da prisili
nekog na to i usput ga oblikuje prema sopstvenim zamislima. U osnovi, nije hteo
nita vie nego drugi: ljubav, prihvatanje, toplinu. eleo je nekoga kome e biti
najvaniji na svetu. Izgleda da je mislio da ne postoji drugi nain da to dobije, osim
da otme stidljivu desetogodinjakinju i odsee je od spoljnog sveta, dok se psihiki
dovoljno ne otui da moe iznova da je stvori.
Te godine, kada sam napunila jedanaest, oduzeo mi je sopstvenu istoriju i
identitet. Trebalo je da budem neispisan list papira, na kom e moi da realizuje
svoje bolesne matarije. Uskratio mi je ak i sopstveni odraz u ogledalu. Kad ve
nisam mogla da posmatram sebe kroz drutvenu interakciju sa bilo kim drugim osim
s njim, elela sam bar da vidim sopstveno lice, kako ne bih potpuno izgubila linost.
Meutim, nikako nije pristajao da mi da ni ogledalce. Tek nakon mnogo godina,
dobila sam ormari s ogledalom. Kada bih se pogledala, vie nisam videla deje lice
koga sam se seala, nego neku sasvim nepoznatu osobu.
Da li me je zaista ponovo stvorio? Ne mogu jasno da odgovorim na to pitanje. S
jedne strane, kada je izabrao mene, odluio se za pogrenu osobu. I dalje sam
odolevala pokuajima da mi izbrie identitet i napravi stvorenje po sopstvenoj meri.
Nikad me nije slomio.
73

S druge strane, pokuaji da me pretvori u novu osobu dospeli su na plodno tle,

najvie zbog onoga to sam bila. U trenucima pre otmice bilo mi je dosta ivota, i
bila sam toliko nezadovoljna sobom da sam odluila da promenim neto. Samo
nekoliko minuta pre nego to me je strpao u kombi, intenzivno sam zamiljala kako
se bacam pod tokove automobila - toliko sam mrzela ivot kojim sam, kako sam
smatrala, bila primorana da ivim.
Naravno, injenica da ne smem zadrati sopstvenu prolost beskrajno me je
rastuivala. Smatrala sam strano nepravednim to to vie nisam smela da budem ja,
niti da govorim o dubokom bolu zbog gubitka roditelja. I ta je, uopte, ostalo od
moje istorije? Sada se sastojala od seanja, gotovo bez ikakve veze sa stvarnim
svetom, koji je nastavio da se okree i bez mene. Moj razred iz osnovne kole vie
nije postojao; moji mali neaci odrasli su i moda me ne bi prepoznali, ak i kada bih
stajala pred njima. A roditeljima je moda zaista laknulo, jer su bili poteeni
napornih svaa zbog mene. Budui da me je tako dugo izolovao od svega, otmiar je
izgradio savrenu osnovu za brisanje prolosti; jer, iako sam se na svesnom nivou, i
njemu u lice, vrsto drala stava da je otmica ozbiljan zloin, stalno ponavljanje
zapovesti da ga doivljavam kao spasioca sve dublje mi je prodiralo u podsvest.
Jednostavno reeno, bilo mi je mnogo lake da ga doivljavam kao spasitelja nego
kao zlikovca. U oajnikom pokuaju da sagledam pozitivne aspekte zatoenitva,
kako me ne bi unitilo, govorila sam sebi: Bar ne moe da postane gore od ovoga.
Za razliku od onoga to se dogaalo u mnogim sluajevima o kojima sam sluala i
gledala, otmiar do tog trenutka nije pokuao da me siluje ili ubije.
U svakom sluaju, kraa identiteta dala mi je mnogo slobode. Kada se danas
priseam tog oseaja, ini mi se neshvatljivim i paradoksalnim, kada se u obzir uzme
da mi je sloboda oteta. Ipak, tada po prvi put u ivotu nisam bila optereena unapred
stvorenim miljenjima. Vie nisam bila samo toki u porodici gde su uloge odavno
podeljene, a meni dopala ona debeljukaste nespretnjakovike - porodici u kojoj sam
postala pion odraslih, ije odluke esto nisam razumela.
Iako sam bila ugnjetavana, liena slobode kretanja, a jedna jedina osoba
upravljala mi je svakim detaljem ivota, taj oblik ugnjetavanja i manipulisanja bio je
direktan i jasan. Otmiar nije bio suptilan - eleo je da jasno i glasno pokae mo.
Paradoksalno je da sam u senci njegove moi, koja mi je govorila kako i ta treba da
radim, prvi put u ivotu mogla da budem ono to jesam.
Jedan od dokaza je injenica da se, nakon otmice, nikad vie nisam upikila u
krevet. Iako sam ivela u neljudskim uslovima, ipak sam se oslobodila odreenog
stresa. Kad bih morala da samem u jednu reenicu, rekla bih da sam se, odrekavi
se prolosti i ispunivi otmiareve elje, nakon mnogo vremena prvi put osetila
eljeno.
Kasne jeseni 1999. oduzimanje identiteta privedeno je kraju. Otmiar mi je
naredio da izaberem novo ime: Vie nisi Nataa. Sad pripada meni.
74

Dugo sam odbijala, delom zbog toga to mi se ime ionako inilo vrlo nebitnim.
Tu smo bili samo on i ja, pa je ti bilo sasvim dovoljno da se zna kome se obraamo.
Ipak, samo izgovaranje imena Nataa toliko ga je ljutilo da sam popustila. Osim
toga, i sama sam bila nezadovoljna imenom. Kada bi ga majka prekorno izgovorila,
uvek je imalo ruan prizvuk neispunjenih oekivanja. Oduvek sam elela neko od
imena drugih devojica: Stefani, Jasmin, Sabine. Sve osim Nataa. To ime je
predstavljalo sve to nisam volela u svom prolom ivotu.
Sve ega sam elela da se reim, sve ega sam bila prisiljena da se reim.
Otmiar mi je preporuio ime Marija, jer su se obe njegove bake zvale Marija.
Iako mi se predlog nije svideo, pristala sam, poto mi je krsno ime bilo Marija.
Meutim, kada je to saznao, pobunio se - eleo je da mi da sasvim novo ime, bez
ikakve veze s prolou. Navaljivao je da predloim neto drugo. Odmah.
Listala sam kalendar s imenima svetaca. Za datum 2. decembar pronala sam
jednu mogunost, i to tano uz Nataa: Vivijana. Sledeih sedam godina, to ime je
bilo moj novi identitet, iako otmiar nikad nije uspeo da sasvim izbrie stari.

* * *
Uzeo mi je porodicu, ivot, slobodu i stari identitet. Deli po deli, moj fiziki
zatvor u podzemnoj tamnici hranio je psihiki, iji su zidovi postajali sve vii. A ja
sam poela da se zahvaljujem zatvorskom uvaru koji ih je izgradio. Jer mi je,
krajem godine, ispunio jednu od najveih elja: trenutak na sveem vazduhu.
Bilo je hladno, svee decembarsko vee. Ve mi je nekoliko dana ponavljao
pravila za izlazak: Ako zavie, ubiu te; ako potri, ubiu te; ako bude tako
glupa da privue panju na sebe, ubiu svakog ko te uje ili vidi. Vie mu nije bilo
dovoljno da preti da e ubiti samo mene - opteretio me je odgovornou i za svakog
koga bih mogla pozvati u pomo. Bez razmiljanja sam poverovala u te ubilake
planove. ak sam i danas uverena da bi bio u stanju da ubije bezazlenog suseda koji
bi me sluajno video. Onaj ko se toliko trudi da zadri zatvorenika u podrumu ne bi
prezao od ubistva.
Kada me je vrsto uhvatio za nadlakticu i otvorio vrata koja su vodila u dvorite,
preplavio me je dubok oseaj sree. Hladan vazduh neno me je dodirivao po licu i
rukama, vonj bui i izolovanosti koji mi se uvukao u nos polako je nestajao, a glava
mi je postala laka. Prvi put za skoro dve godine, osetila sam meko tlo pod nogama.
Svaka vlat trave koja se savijala pod mojim cipelama inila mi se dragocenim,
jedinstvenim ivim biem. Podigla sam pogled prema nebu. Beskrajnost koja se
preda mnom pruala ostavila me je bez daha. Mesec je bio nisko na horizontu, i
svetlucalo je nekoliko zvezda. Bila sam napolju. Prvi put otkako sam ugurana u
dostavni kombi, 2. marta 1998. Spustila sam glavu i s mukom pokuala da
75

suspregnem jecaj.
Proveo me je kroz dvorite, do ive ograde. Kada smo stigli, ispruila sam ruku i
oprezno dodirnula tamno lie. Mirisalo je oporo i sijalo na meseini. Dodirivanje
neega ivog inilo mi se udom. Ubrala sam nekoliko listova i stavila ih u dep.
Uspomena na ivi svet.
Nakon nekoliko trenutaka, bez rei me je okrenuo i vratio u kuu. Prvi put sam je
videla spolja, na meseini. Bila je uta, kosog krova i sa dva dimnjaka. Prozori su
imali bele okvire. inilo mi se da je trava na travnjaku po kome smo koraali
neprirodno kratka, a sam travnjak dobro odravan.
Iznenada su me opsele sumnje: videla sam travu, lie, deli neba, kuu, dvorite.
Da li je to bio svet koga sam se seala? Sve se inilo previe ravnim, previe
vetakim. Trava je bila zelena, nebo veliko, ali videlo se da su sve to scenski
rekviziti! Postavio je biljke i kuu kako bi me zavarao. Zavrila sam na filmskom
setu, gde su za neku televizijsku seriju snimane scene u prirodi. Nije bilo suseda, nije
bilo grada u kom je, na samo dvadeset pet minuta vonje, ivela moja porodica.
Umesto toga, svi su bili otmiarevi pomonici koji su eleli da poverujem da sam
napolju, dok su me gledali na ogromnim ekranima i smejali se mojoj naivnosti.
vrsto sam stisnula lie u depu, kao da ono moe neto da mi dokae. Kao da
moe potvrditi daje sve to stvarno, da sam ja stvarna. Nita nisam oseala. Samo
zjapeu prazninu, ija mi se ledena ruka nemilosrdno pribliavala.

76

6
Muenje i izgladnjivanje
Svakodnevna bitka da preivim

Moje detinjstvo zavrilo se kada sam oteta, u desetoj godini ivota. U tamnici
sam prestala da budem dete 2000. godine. Jednog jutra, probudila sam se s grevima
u stomaku i na pidami ugledala tragove krvi. Odmah sam shvatila ta se dogaa godinama sam ekala da dobijem menstruaciju. Tano sam znala koju vrstu uloaka
elim, jer sam ih videla na reklami koju je otmiar snimio nakon jedne televizijske
serije. Kada je doao u tamnicu, bez oklevanja sam ga upitala moe li mi kupiti
nekoliko pakovanja. Suoen s novim razvojem situacije, izrazito se uznemirio, a
njegova paranoinost dostigla je novi nivo. Dotad je briljivo skupljao svaku zalutalu
nit i izbezumljeno brisao svaki otisak prstiju, kako bi uklonio sve moje tragove, a
sada se gotovo histerino brinuo da sluajno ne sednem u gornjem delu kue.
Ako bi mi i dozvolio da sednem, prvo bi, u apsurdnom pokuaju da ni najmanja
kapljica krvi ne zaprlja kuu, na to mesto stavio gomilu novina. I dalje se
svakodnevno brinuo da li e se pojaviti policija kako bi pretraila kuu i utvrdila ima
li tragova DNK.
To ponaanje smetalo mi je na linom nivou - kao da imam kugu, pa nita ne
smem da dotaknem. Prva menstruacija zbunjujue je razdoblje u ivotu svake
devojke; bila mi je potrebna majka ili starija sestra, kako bih s njima razgovarala o
promenama u telu, koje su se tako iznenada dogodile. Meutim, jedina osoba s
kojom sam mogla da razgovaram bio je ovek koji nita nije znao o tome i koji se
prema meni ponaao kao da sam prljava i odvratna. I koji, oigledno, nikad nije
iveo sa enom.
im sam ula u pubertet, njegov odnos se potpuno promenio. Dok sam bila dete,
bilo mi je dozvoljeno da ostanem u tamnici i bavim se svojim poslom, naravno,
sve dok se pridravam pravila. Sada, kada sam postala ena, morala sam da mu
budem na usluzi i pod strogim nadzorom obavljam kune poslove.
U gornjemu delu kue oseala sam se kao u akvarijumu, poput ribe u premaloj
posudi, koja enjivo gleda spoljni svet, ali ne iskae iz vode sve dok moe da
preivi u zatvoru - jer bi prelaenje te granice znailo sigurnu smrt.
Crta koja je oznaavala gde poinje spoljni svet bila je tako apsolutna, da mi se
inila neprelaznom. Kao da se kua nalazila u potpuno drugoj dimenziji u odnosu na
svet van utih zidova. Kao da su kua, dvorite i garaa sa svojom tamnicom bili
zasnovani na drugaijoj matrici. Ponekad bi kroz odkrinut prozor uao daak
prolea. S vremena na vreme, u daljini bih zaula automobil kako prolazi mirnom
77

ulicom. Roletne su uvek bile sputene, a svetlo prigueno. Alarmni sistemi na

prozorima bili su ukljueni - odnosno, ja sam verovala da su ukljueni. I dalje je bilo
trenutaka kada sam pomiljala na beg, ali vie nisam imala jasne planove. Riba nee
iskoiti preko ivice staklene posude, ako je napolju eka smrt.
I dalje sam eznula za slobodom.
Poeo je stalno da me nadzire. Nisam smela da napravim nijedan korak, ako mi
on ne bi naredio. Morala sam da stojim, sedim ili hodam, u zavisnosti od njegovih
elja. Morala sam da pitam smem li da ustanem ili sednem, okrenem glavu ili kako
da ispruim ruku. Govorio je kuda smem da gledam i ak me je pratio u toalet. Ne
znam ta je bilo tee: preanje samovanje u tamnici ili vreme koje je usledilo, kad
vie ni na trenutak nisam bila sama.
To neprestano nadgledanje uvrstilo mi je oseaj da sam se nala usred nekakvog
apsurdnog eksperimenta. Utisak je pojaavala atmosfera u kui. Iza burujske
fasade, inilo se kao da je van vremena i prostora. Beivotna, pusta, poput
scenografije za neki mraan film. Spolja se savreno uklapala u okolinu:
konvencionalna, vrlo dobro odravana, veliko dvorite okrueno gustim grmljem,
kako bi se privatnost zatitila od suseda. Znatieljni pogledi bili su nepoeljni.
trashof je bezlian grad, bez istorije, centra i karaktera, to se moe i oekivati
od mesta s otprilike 9.000 stanovnika. Posle saobraajnog znaka s nazivom grada,
niu se kue u Moravskoj niziji, uz glavnu ulicu i elezniku prugu. Taj niz stalno
prekidaju industrijske zone, kojih ima u predgrau svakog velikog grada.
Samo puno ime mesta, trashofan der Nordban, odnosno trashof na severnoj
eleznikoj pruzi, dovoljno govori o tome da je ila kucavica naselja saobraajna
povezanost sa Beom. ovek putuje iz trashofa, ili prolazi kroz njega; ne dolazi
ovamo bez dobrog razloga. Gradske znamenitosti ukljuuju lokomotivu-spomenik i
muzej eleznice po imenu Heizhaus, odnosno Loionica. Pre sto godina, ovde nije
ivelo ni pedesetoro ljudi; danas stanovnici trashofa rade u Beu, a u domove u
predgrau, monotono poredane jedne kraj drugih, vraaju se samo uvee. Vikendima
bruje kosilice, poliraju se automobili, a udoban dnevni boravak ostaje skriven u
deliminom mraku, iza zavesa i roletni. Bitna je fasada, a ne ono to biste mogli
pronai iza nje. Savreno mesto za dvostruki ivot. Savreno mesto za zloin.
Sama otmiareva kua bila je tipina zgrada s poetka sedamdesetih godina. U
prizemlju se nalazio dugaak hodnik i stepenice koje su vodile na sprat. Levo su bili
kupatilo i toalet, desno dnevni boravak, a na dnu hodnika kuhinja. Bila je duguljasta,
sa starinskim radnim delovima od tamnog furnira. Ploice su bile narandastosmee, sa cvetnim uzorcima. Tu je stajao sto, etiri stolice i drai za krpe na sivobelim zidnim ploicama, s tamnozelenim ukrasnim cvetovima pored sudopere.
Najupadljiviji deo prostorije bile su foto-tapete, koje su prekrivale ceo desni zid.
Prikazivale su brezovu umu. Zelene kronje na vitkim stablima dizale su se uvis,
kao da pokuavaju da pobegnu od teke atmosfere u prostoriji. Kada sam je prvi put
78

dobro pogledala, delovalo mi je groteskno da se neko ko uvek moe da se povee s

prirodom i izae kad god poeli, okruio tom vetakom, mrtvom prirodom. S druge
strane, ja sam oajniki pokuavala da u tamnicu unesem ivot, makar samo u obliku
nekoliko otkinutih listova.
Ne znam koliko bih dugo ribala i polirala pod i ploice u kuhinji, dok ne bi
postali besprekorno isti i sjajni. Ni najmanja mrlja, ni najsitnija mrvica nisu smele
da kvare istou tih povrina. A kada bih pomislila da sam gotova, morala bih da
legnem na pod i iz te perspektive jo jednom proverim da li je sve isto. Uvek je
stajao iza mene i nareivao mi. Nikad nije bilo dovoljno isto. Nebrojeno puta, uzeo
bi mi krpu iz ruku i pokazao kako treba da se isti. Pobesneo bi kada bih masnim
prstima uprljala predivnu sjajnu povrinu, unitavajui netaknutu istou.
Najtee mi je bilo da istim dnevnu sobu. Bila je velika i sumorna - ne samo zato
to su roletne bile stalno sputene. Imala je taman, gotovo crn plafon, tamnu
lamperiju, garnituru za sedenje od zelene koe, svetlosme tepih, rasprostrt od
jednog kraja sobe do drugog, tamnosmeu policu za knjige, gde su bila sloena dela
poput Kafkine Osude i Samo lutke nemaju suza Petera Krojdera. Tu se nalazio i
neupotrebljavani kamin sa araem, svea u svenjaku od kovanog gvoa, sat,
minijaturna kaciga s oklopa srednjovekovnog viteza, a na zidu iznad kamina dva
srednjovekovna portreta.
Kad god bih due boravila u toj prostoriji, imala sam utisak da e mi se njena
sumornost upiti kroz odeu, u svaku poru tela. inila mi se savrenim odrazom
otmiareve druge strane - koja je prikazivala konzervativnu, usklaenu, naizgled
dobro prilagoenu osobu ija je tamna, unutranja linost skrivena neposredno ispod
povrine.

* * *
Danas znam da Volfgang Priklopil skoro nita nije menjao u toj kui, koju su
njegovi roditelji izgradili sedamdesetih godina. eleo je da prema svojim zamislima
preuredi samo gornji sprat, koji je imao tri spavae sobe i potkrovlje. Krovni prozor
u potkrovlju bacao bi dodatno svetlo; eleo je da pranjavi tavan postane ivotni
prostor. Za mene je to znailo novu fazu zarobljenitva.
Sledeih meseci, pa i godina, vei deo dana provodila sam pomaui mu u
renoviranju gornjeg sprata. Vie nije imao stalno zaposlenje, iako je ponekad
nestajao da obavi neke poslove sa svojim prijateljem Holcapfelom. Tek mnogo
kasnije, saznala sam da su renovirali stanove kako bi posle mogli da ih iznajmljuju,
ali oigledno nisu imali mnogo posla, jer je veinu vremena bio zauzet renoviranjem
sopstvene kue. Bila sam mu jedina radnica. Radnica koju je mogao da izvue iz
tamnice kad mu je bio potreban neko za teak fiziki rad, za koji bi veina platila
79

radnike; i koju je, pre nego to bi je ponovo zakljuao u podrum, prisiljavao da

nakon radnog dana kuva i isti.
U to vreme, bila sam premlada da bih radila sve poslove kojima me je
optereivao. Danas se uvek nasmeim kada vidim dvanaestogodinju decu kako se
ale i bune kada treba da obave neki lagan zadatak. Uopte im ne zameram na toj
maloj pobuni. Ja nisam mogla da se bunim, bila sam prinuena da sluam.
Otmiar, koji nije eleo nepoznate radnike u kui, preuzeo je itav projekat
renoviranja na sebe i prisiljavao me da radim stvari daleko iznad mojih sposobnosti,
stvari za koje nisam bila dovoljno snana. Nosila sam mermerne ploe i teka vrata s
njim, vukla vree cementa po podu, dletom i maljem razbijala beton. Ugradili smo
krovni prozor, napravili zidnu izolaciju, sproveli strujne ice i postavili pod. Posle
toga smo postavili cevi za grejanje i elektrine kablove, omalterisali, napravili otvor
izmeu prvog sprata i nove potkrovne prostorije i, na kraju, ozidali mermerno
stepenite.
Sledei je na redu bio prvi sprat. Podigli smo stari daani pod i postavili novi.
Skinuli smo vrata, izbrusili dovratak i ponovo ga ofarbali. Skinuli smo stare tapete i
zalepili nove. U potkrovlju smo napravili novo kupatilo s mermernim ploicama. Ja
sam istovremeno bila pomonica i robinja: morala sam da mu pomaem da nosi
stvari, dodajem alat, struem, kleem, farbam - ili da satima nepomino stojim i
drim posudu sa glet masom, dok bi on sreivao zidove. Kada bi seo da se odmori,
morala sam da mu donosim pie.
U tome je bilo i dobrih stvari. Posle dve godine u sobiku, gde skoro da nisam
mogla da se pomerim, uivala sam u iscrpljujuoj fizikoj aktivnosti. Miii na
rukama su mi jaali, i oseala sam se snano i korisno. U poetku sam najvie
uivala u tome to sam, tokom nedelje, nekoliko sati dnevno smela da budem van
tamnice. Naravno, zidovi koji su me okruivali na spratu nisu bili nita manje
nepremostivi. Nevidljivo ue bilo je snanije nego ikad. Ipak, bar je dolo do neke
promene.
Istovremeno, u gornjem delu kue bila sam preputena na milost i nemilost
otmiarevoj zloj, mranoj strani. Nakon incidenta sa builicom, znala sam daje sklon
nekontrolisanim ispadima besa kada nisam dobra. U tamnici skoro da i nisam
imala priliku da ne budem dobra, ali kada sam radila, mogla sam da pogreim
svakog trenutka. A on nije voleo greke.
Dodaj mi pahtlu, naredio mi je jednog od prvih dana na tavanu. Pruila sam
mu pogrenu alatku. Usrana glupao!, izletelo mu je. Oi su mu u sekundi
potamnele, kao da mu je preko enica preao oblak, a lice se iskrivilo. Zgrabio je
vreu cementa i uz povik je bacio na mene. Zatekao me je nespremnu; vrea me je
pogodila tako snano, da sam se zateturala.
Ukoila sam se. Nije me toliko okirao bol - vrea je bila teka i udarac me je
zaboleo, ali to sam mogla da podnesem. Zapanjila me je neskrivena agresija koja je
80

iknula iz otmiara. Ipak, u tom trenutku bio je jedina osoba u mom ivotu, potpuno
sam zavisila od njega. Vrlo sam teko podnela taj ispad. Oseala sam se poput
pretuenog psa, koji ne srne da ugrize ruku koja ga tue, zato to ga ista ta ruka
hrani. Jedini izlaz bio je beg u sebe. Zatvorila sam oi, iskljuila se i ostala da
nepomino stojim.
Otmiareva agresivnost nestala je podjednako brzo kao to se i pojavila. Priao
mi je, protresao me, pokuao da mi podigne ruke i zagolica me. Molim te, prestani.
ao mi je, rekao je. Nije bilo namerno. I dalje sam stajala, zatvorenih oiju.
Utinuo me je za bok i prstima mi podigao uglove usana. Iznuen osmeh, u pravom
smislu te rei. Budi opet normalna. ao mi je. ta mogu da uradim da opet postane
normalna?
Ne znam koliko dugo sam tako stajala, nepokretna, tiha, zatvorenih oiju. U
jednom trenutku, prevagnuo je deji pragmatizam. Hou sladoled i gumene
bombone!
Jedan deo mene iskoristio je situaciju da dobije slatkie. Drugi deo je tim
zahtevom oajniki eleo da umanji znaaj onoga to se odigralo. Ponavljao je da mu
je ao i da se to vie nikad nee ponoviti - ba kao to svaki nasilni mu obeava
pretuenoj eni i deci.
Ipak, izgleda je taj ispad sruio branu - poeo je redovno da me tue. Ne znam da
li sam u njemu aktivirala neki prekida, ili je jednostavno verovao da u svojoj
svemoi moe initi sve to eli. Tada sam bila zarobljena ve dve godine. Nisu ga
otkrili i imao je dovoljno kontrole da bude siguran kako neu pobei. Ko je mogao
da ga kazni zbog takvog ponaanja? Smatrao je da ima pravo da polae zahteve i
fiziki me kanjava ako ih odmah ne ispunim.
Od tad bi nasilno reagovao i na najmanju nepanju. Nekoliko dana nakon
incidenta s vreom cementa, naredio mi je da mu dodam gipsanu plou. Smatrao je
da sam previe spora - zgrabio me je za ruku, izvrnuo je i tako snano pritisnuo uz
plou, da mi rana od toga godinama nije zarasla. Kasnije bi uvek ponovo pritiskao tu
otvorenu ranu - o zid, o gipsane ploe; ak je uspevao da mi tako brutalno pritisne
ruku na glatku povrinu lavaboa, da sam poela da krvarim. I danas imam oujak na
desnoj ruci.
Drugi put kada sam presporo reagovala na neku njegovu naredbu, pogodio me je
skalpelom. Izuzetno otro seivo, kojim se lako moe sei tepison, zabilo mi se u
koleno. Noga me je tako jako zabolela da sam osetila muninu. Oseala sam kako mi
krv tee niz potkolenicu. Kada je to video, mahnito je zaurlao: Ne pipaj to!
Napravie mrlju! Onda me je zgrabio i odvukao do kupatila, gde je zaustavio
krvarenje i podvezao mi nogu. Bila sam u oku i jedva sam disala. Ogoreno me je
polivao vodom po licu i siktao: Prestani da plae! Kasnije sam dobila sladoled.
Ubrzo potom, poeo je i da me verbalno zlostavlja dok sam obavljala kune
poslove. Sedio bi u svojoj konoj fotelji u dnevnoj sobi i gledao me kako kleim i
81

perem pod, dobacujui omalovaavajue komentare o svakom mom pokretu:

Preglupa si ak i za ienje.
Ni fleku na podu ne moe da obrie.
Nemo bih zurila u pod, dok sam iznutra kipela. Poela bih da istim dvostruko
energinije, ali ni to ne bi bilo dovoljno. Bez upozorenja bi me udario u bok ili
cevanicu. Dok sve ne bi zablistalo.
Jednom prilikom, kad mi je bilo trinaest godina, nisam dovoljno brzo istila
poret; tako me je snano utnuo u zadnjicu, da sam udarila u ivicu i isekla kou
iznad kuka. Iako sam jako krvarila, poslao me je u tamnicu bez flastera, bez zavoja,
iznerviran zbog problema koje mu je stvorila moja otvorena rana. Zarastala je
nedeljama, jer me je od tada stalno gurao uz ivicu poreta. Neoekivano, usput,
namerno. Tanka krasta na rani svaki put bi se ponovo otkinula.
Nikako nije podnosio kada bih plakala od bola. Zgrabio bi me za ruku i tako
grubo mi obrisao suze s lica, da bih od straha uglavnom prestala da plaem. Ako to
ne bi uspelo, zgrabio bi me za grlo, odvukao do sudopere i gurnuo mi glavu pod
slavinu. Pritiskao bi mi dunik i ispirao lice pod mlazom hladne vode, sve dok ne bih
gotovo izgubila svest. Mrzeo je da se suoava s posledicama svog zlostavljanja.
Suze, modrice, krvave rane - nita takvo nije eleo da vidi. Ono to ne vidi nije se ni
dogodilo.
Udarci nisu postajali nasilniji; njih sam, na neki nain, nauila ila oekujem.
Meutim, ispadi su svaki put bivali sve agresivniji. Moda zato to je shvatio da,
svaki put kada prevri meru, ipak proe nekanjeno. Moda zato to nije mogao ili
znao da sprei razbuktavanje spirale nasilja.
Mislim da sam prebrodila to razdoblje jedino zato to sam uspela da iskljuim ta
iskustva iz sebe. Nije to bila svesna odluka odrasle osobe, nego deji instinkt za
preivljavanje. Svaki put kada bi tukao moje telo, ja bih izala iz njega i s visine
gledala otmiara kako utira dvanaestogodinjakinju, sklupanu na podu. ak i danas
mogu da opiem te napade samo s udaljenosti, kao da se nisu dogodili meni, nego
nekom drugom. ivo se seam bola koji su mi udarci zadavali, i da me je jo danima
bolelo. Seam se da sam imala toliko modrica da nije bilo poloaja u kom sam mogla
da leim, a da ne boli. Pamtim strane patnje i koliko dugo me je nakon udaraca
bolela stidna kost. Seam se posekotina, ogrebotina. I pucanja u vratnim
prljenovima, kada me je iz sve snage udario akom u glavu.
Ali nisam imala nikakvih emocija.
Jedini oseaj koji nisam uspela da iskljuim bio je smrtni strah, koji bi me u tim
trenucima obuzeo. Preplavio bi mi um, zacrnelo bi mi se pred oima, zujalo bi mi u
uima, a adrenalin bi mi jurio venama, nareujui: Bei! Meutim, nisam mogla.
Zatvor, koji je u poetku bio samo spoljanji, sada me je zarobio i iznutra.
Uskoro su ve prvi znakovi da bi me mogao napasti bili dovoljni da mi srce bre
zakuca. Poela bih plitko da diem i ukoila se od straha. ak i kada bih sedela u
82

svojoj relativno sigurnoj tamnici, im bih u daljini zaula kako petlja oko sefa koji
skriva prolaz od zida, premrla bih od straha. Panika koju telo uva u elijskom
pamenju nakon to je osetilo smrtni strah, i koje se prisea na najmanji znak pretnje,
ne moe se kontrolisati. Njen gvozdeni stisak bio je nepopustljiv.
Nakon otprilike dve godine takvog ivota, kada mi je bilo etrnaest, poela sam
da mu uzvraam. U poetku je to bio pasivan otpor. Kada bi vikao i zamahnuo da me
udari, poela bih da se udaram po licu dok mi ne bi rekao da prestanem. Htela sam
da ga prisilim da gleda. Morao je da vidi kako se on ponaa prema meni; on je morao
da primi udarce koje sam dotad podnosila. Nema vie sladoleda i gumenih bombona.
U petnaestoj sam mu prvi put uzvratila. Kada sam ga udarila u stomak, bio je
iznenaen i pomalo zapanjen. Oseala sam se nemono - udarac je bio prespor i
neodluan. Ipak, uzvratila sam. I ponovo sam ga udarila. Zgrabio me je i drao u
rvakom zahvatu, sve dok nisam prestala.
Naravno, fiziki nisam imala anse protiv njega. Bio je vei, jai, lako bi me
uhvatio i drao daleko od sebe, tako da sam uglavnom udarala vazduh. Ipak, bez
obzira na sve, uzvraanje je postalo neophodno kako bih preivela. Tako sam samoj
sebi dokazivala da sam snana i da nisam izgubila samopotovanje. Istovremeno,
njemu sam pokazivala da postoji granica koju mu neu dopustiti da pree. Bio je to
prelomni trenutak u mojoj borbi s otmiarem, jedinim ovekom u mom ivotu,
jedinim koji mi je donosio hranu. Ko zna na ta bi sve bio sposoban da mu se nisam
suprotstavila.
Kada sam ula u pubertet, poelo je terorisanje hranom. Jedanput ili dvaput
nedeljno u tamnicu bi doneo vagu. Tada sam imala 45 kilograma i bila niska i
debela. Tokom sledeih nekoliko godina porasla sam i polako smrala.
Posle faze u kojoj sam relativno slobodno mogla da naruujem hranu koju
poelim, otmiar je postepeno, tokom prve godine, preuzimao kontrolu nad tim,
nareujui mi da dobro raspodelim obroke. Uz zabranu gledanja televizije,
uskraivanje hrane bila je jedna od najefikasnijih strategija da me dri pod
kontrolom. Kada sam napunila dvanaest godina i telo naglo poelo da mi raste,
krenuo je da povezuje racionalizovanje hrane s uvredama i optubama.
Pogledaj se samo! Runa si i debela.
Tako si prodrljiva. Pojee mi kuu.
Ko ne radi, ne treba ni da jede.
Te rei zabijale su se u mene poput otrovnih strelica. ak i pre otmice, bila sam
strano nesrena zbog svog izgleda, koji mi se inio najveom preprekom na putu
prema bezbrinom detinjstvu. Spoznaja da sam debela ispunjavala me izjedajuom,
destruktivnom mrnjom prema sebi. Tano je znao moje slabe take i kako da mi
poljulja samopouzdanje. Nemilosrdno je to koristio.
inio je to tako mudro, da sam mu prvih nedelja i meseci bila zaista zahvalna na
tome to me kontrolie. Uostalom, pomagao mi je da postignem jedan od najveih
83

ciljeva u ivotu: da smram. Evo, ugledaj se na mene. Ja gotovo i ne moram da

jedem, stalno mi je ponavljao. Mora gledati na to kao na dijetu. I zaista, skoro da
sam mogla da vidim kako se masnoa topi, i kako postajem vitka i ilava. Sve dok se
navodno dobronamerno racionalizovanje hrane nije pretvorilo u stravu, koja samo
to nije dovela do toga da u esnaestoj godini umrem od gladi.
Danas smatram da se otmiar, koji je bio izrazito mrav, verovatno borio protiv
anoreksije, to je preneo i na mene. Bio je pun dubokog nepoverenja prema hrani.
Verovao je daje prehrambena industrija u stanju da u bilo kom trenutku poini
kolektivno ubistvo otrovanim namirnicama. Nikad nije zainjavao jela, jer je
proitao da neki zaini potiu iz Indije, gde su bili izloeni radijaciji. Tome treba
dodati i krtost, koja je tokom mog zarobljenitva postajala sve bolesnija. U jednom
trenutku, ak mu je i mleko bilo preskupo.
Obroci su mi drastino smanjeni. Ujutro bih dobila oljicu aja i dve kaike
itarica s aom mleka ili krikom kuglofa, koja je ponekad bila toliko tanka da sam
kroz nju mogla itati novine. Slatkie bih dobijala samo nakon tekih batina. Za
ruak i veeru dobila bih etvrtinu porcije za odraslu osobu. Kada bi doao u
tamnicu s hranom koju je skuvala njegova majka, ili picom, primenjivalo se sledee
pravilo: tri etvrtine za njega, jedna za mene. Kada je trebalo da sama sebi kuvam,
sastavio bi popis namirnica koje sam smela da jedem; na primer, 200 grama
zamrznutog povra (skuvanog) ili pola gotovog obroka. Tome bi dodao jedan kivi i
jednu bananu na dan. Kada bih prekrila pravila i pojela vie nego to sam smela, sa
sigurnou sam znala da e uslediti nasilni ispad.
Opominjao me je da se merim i paljivo nadgledao moje beleke o teini.
Ugledaj se na mene. Da, ugledaj se na njega. Tako samo prodrljiva. Predebela
sam. Stalno me je proganjao izjedajui oseaj gladi.
Jo uvek me nije zakljuavao u tamnicu, bez hrane i vode, na due. Do toga je
dolo tek kasnije. Ipak, posledice izgladnjivanja svakako su bile vidljive. Glad utie
na mozak. Kad ne jede dovoljno, ne misli ni na ta drugo osim: Kada u sledei
put neto pojesti? Kako mogu da sakrijem komadi hleba? Kako da ga navedem da
mi da bar jedan zalogaj od svoje tri etvrtine obroka? Razmiljala sam samo o hrani,
istovremeno prekorevajui sebe to sam tako prodrljiva.
Zamolila sam ga da mi donese letke iz prodavnice. im bih ostala sama,
pohlepno sam ih listala. Posle nekog vremena, izmislila sam igru koja se zvala
Ukusi. Na primer, zamislila bih pare maslaca na jeziku. Hladan i tvrd, polako bi se
topio, dok mi ukus ne bi zagospodario svim kvricama na jeziku. Onda bih se
prebacila na tirolske knedle sa slaninom. U mislima bih zagrizla i osetila mekanu
masu od krompira, s nadevom od hrskave slanine. Ili jagode - njihov slatki sok na
usnama, sitne semenke na nepcu; onu nenu kiselost na vrhu jezika.
Satima sam mogla da igram tu igru, i toliko sam se izvetila da sam gotovo imala
utisak da jedem pravu hranu. Ipak, zamiljene kalorije nisu mogle da mi pokreu
84

telo. Kad bih naglo ustala dok radim, sve ee bi mi se zavrtelo u glavi, ili bih
morala da sednem, jer me noge nisu drale. eludac mi je neprestano zavijao, a
ponekad je bio tako prazan da od greva ne bih spavala celu no, pokuavajui da ih
ublaim vodom.
Dugo mi je trebalo da shvatim kako otmiara ne zanima moja linija, ve da
izgladnjivanje koristi kako bih ostala slaba i podreena. Tano je znao to radi, a
svoje motive skrivao najbolje to je mogao. Samo ponekad bi rekao neto to bi ga
razotkrilo, poput: Opet si tako buntovna. Verovatno te previe hranim. Ako ovek
ne jede dovoljno, ne moe normalno da razmilja, a kamoli da pomilja na pobunu ili
beg.
Jedna od knjiga na policama u dnevnoj sobi bila je Hitlerova Moja borba.
Otmiar ju je smatrao izuzetno vrednom. esto je, i s divljenjem, govorio o Hitleru.
Rekao je: Dobro je postupio kada je potrovao idove plinom. Savremeni politiki
idol bio mu je Jerg Hajder, voa radikalno desne Liberalne partije. Priklopil je voleo
da vrea strance, koje je nazivao ibesen, u argonu Donautata, jednog od bekih
okruga. Ta re mi je bila poznata; ula sam je u rasistikim tiradama majinih
muterija koje su dolazile u prodavnicu. Kada su 11. septembra 2001. avioni udarili
u Svetski trgovaki centar, otmiar je zlobno uivao u prizoru, smatrajui to udarom
na ameriku Istonu obalu i svetsko idovstvo.
Iako nikad nisam zaista poverovala daje imao nacional-socijalistike poglede rei koje je izgovarao inile su se vetakim, kao da fraze ponavlja poput papagaja postojalo je neto to je zakopao duboko u sebi. Ja sam za njega predstavljala osobu
kojoj je mogao da nareuje kada je hteo. Smatrao je da pripada nadrasi, a ja sam bila
drugorazredno ljudsko bie.
A tako je trebalo i da izgledam.
U poetku sam, svaki put kada bi doao po mene, morala da sakrijem kosu pod
plastinu kesu. Opsednutost istoom kod njega se spojila s paranoinou. Svaka
dlaka predstavljala je opasnost: policija bi, kada se pojavi, mogla da pronae moje
tragove i strpa ga u zatvor. Zbog toga sam morala da podignem kosu, uvrstim je
ukosnicama, pokrijem plastinom kesom i obezbedim irokom gumicom. Svaki put
kada bi mi ispao pramen dok sam radila u kui, odmah ga je gurao pod kesu. Svaku
dlaku koji bi pronaao palio je lemilicom ili upaljaem. Kad bih se istuirala, pomno
bi pretraio kadu i izvadio svaku moju dlaku, pa u odvod sipao pola boce sredstva za
otepljivanje, kako bi i iz cevi uklonio sve tragove.
Znojila sam se pod plastinom kesom i svrbela me je glava. tampani natpisi
ostavljali bi mi ute i crvene are na elu. Ukosnice su mi se zabadale u glavu, i
svuda sam imala crvene take koje su me svrbele. Kad god bih se poalila na taj
oblik muenja, prosiktao bi: Da si elava, ne bismo imali taj problem.
Dugo sam odbijala, jer je kosa za mene predstavljala bitan deo linosti. inilo mi
se da bih, kada bih je oiala, rtvovala preveliki deo sebe, ali jednog dana
85

jednostavno vie nisam mogla da podnesem. Uzela sam obine makaze koje mi je
prethodno dao, zgrabila pramen kose i odsekla ga. I tako sam se oiala, pramen po
pramen. Verovatno mi je trebalo vie od jednog sata dok je nisam toliko oiala, da
mi je glava bila prekrivena samo paperjastim ostacima.
Sutradan je otmiar dovrio posao. Obrijao je ostatke mokrim brijaem. Bila sam
elava. Tokom sledee godine, to se ponavljalo svaki put kada bi me tuirao u kadi.
Nije smela da ostane nijedna dlaka. Nigde.
Sigurno sam predstavljala tuan prizor. Rebra su mi se nazirala ispod koe, ruke i
noge bile su mi prekrivene modricama, a obrazi upali.
ovek koji mi je to uinio oigledno je bio zadovoljan mojim izgledom, jer me je
od tada terao da radim po kui polugola. Uglavnom sam imala kapu i gaice.
Ponekad i majicu ili helanke. Ali nikad nisam bila potpuno obuena. Najverovatnije
je uivao da me tako poniava. Osim toga, to je, sasvim sigurno, bio jo jedan od
perfidnih trikova da ne pobegnem. Bio je ubeen da se neu usuditi da polugola
istrim na ulicu. I bio je u pravu.
Tokom tog perioda, tamnica je dobila dvostruku ulogu. Naravno, i dalje sam je
doivljavala kao zatvor, a zbog svih onih vrata iza kojih sam bila zakljuana, oseala
sam se tako klaustofobino da sam mahnito pregledala uglove, traei bilo kakvu
sitnu pukotinu da kriom iskopam tunel za beg. Nisam pronala nijednu. Ipak, ta
mala tamnica istovremeno mi je postala jedino i neto gde sam bila uglavnom
slobodna od otmiara. Kada bi me krajem nedelje odveo dole i dao mi knjige, videokasete i hranu, znala sam da u bar tri dana biti poteena rada i udaraca. Sve bih
pospremila, oistila i pripremila se za prijatno poslepodne uz televiziju. esto bih
ve u petak uvee pojela skoro svu hranu koju bi mi dao. Kada bih se bar jednom
poteno najela, zaboravljala sam da u kasnije jo vie patiti od gladi.
Poetkom 2000. dobila sam radio koji je hvatao austrijske stanice. Znao je da je,
dve godine posle nestanka, potraga za mnom prestala i da vie nema medijskog
zanimanja, pa je bez straha mogao da mi dozvoli sluanje vesti. Radio mi je postao
veza sa spoljnim svetom, a spikeri prijatelji. Tano sam znala kada je neko otiao na
godinji odmor ili u penziju. Sluajui emisije na obrazovnoj stanici O1, pokuala
sam da stvorim sliku o spoljnom svetu. Na FM4 nauila sam malo engleskog. Kada
mi je pretila opasnost da izgubim dodir sa stvarnou, spaavao me je banalni jutarnji
program radio-stanice 03, gde su ljudi zvali s posla i naruivali pesme. Naravno,
ponekad sam se oseala kao da je i radio deo velike predstave koju je otmiar ispleo
oko mene i u kojoj uestvuju svi, ukljuujui voditelje, sluaoce koji se javljaju u
emisiju i spikere vesti. Meutim, kada bi se iz zvunika zaulo neto iznenaujue,
ponovo bih se vratila na zemlju.
Tih godina, radio mi je bio moda i najvaniji pratilac. Ulivao mi je sigurnost da,
daleko od patnje u podrumu, postoji svet koji se i dalje okree - svet kome ipak
imam razloga da se vratim.
86

Druga velika strast postala mi je nauna fantastika. Gutala sam stotine nastavaka
romanesknih serijala o Periju Rodanu i Orionu, u kojima su junaci putovali do
udaljenih sazvea. Potpuno me je fascinirala mogunost putovanja kroz prostor,
vreme i dimenzije. Kada sam u dvanaestoj godini dobila mali termalni tampa,
poela sam da piem sopstvene nauno-fantastine romane. Likovi su bili slini
posadi na svemirskom brodu Starship Enterprise (Next Generation), ali provela sam
mnogo sati i uloila mnogo truda u stvaranje posebno snanih, samouverenih i
nezavisnih enskih likova. Izmiljanje pria u kojima su iveli, opremljeni
najneobinijim tehnolokim inovacijama, mesecima me je spaavalo tokom dugih,
mranih noi u tamnici. Reci bi mi postajale zatitna aura, koja me je obavijala i
nikom nije doputala da me povredi. Danas su od mog romana ostale samo prazne
stranice. Jo dok sam bila u zatoenitvu, slova na termalnom papiru poela su da
blede, sve dok nisu sasvim nestala.
Sigurno su me tolike knjige o putovanju kroz vreme navele na pomisao da i ja
odem na jedno. Jednog vikenda, kada sam tek napunila dvanaest, oseala sam se
toliko usamljeno da me je bilo strah da ne poludim. Budila bih se mokra od znoja i u
potpunoj tami oprezno se sputala niz uske stepenice kreveta na sprat. Slobodan
prostor na podu tamnice smanjio se na otprilike dva ili tri kvadratna metra. Tumarala
sam ukrug bez ikakvog oseaja za prostor, stalno udarajui o sto i policu za knjige.
Out of space. Sama. Iznemoglo, stalno gladno i preplaeno dete. eznula sam za
odraslom osobom koja bi dola da me izbavi, ali niko nije znao gde sam. Jedina
mogunost koja mi se nudila bila je da sama sebi budem ta odrasla osoba.
Ranije sam pronalazila utehu u zamiljanju majinih ohrabrujuih rei. Sada sam
preuzela njenu ulogu i pokuala da prenesem malo njene snage na sebe. Zamiljala
sam odraslu Natau kako mi pomae. itav ivot pruao se preda mnom, poput
sjajne vremenske trake koja se protee daleko u budunost. Stajala sam na broju
dvanaest. Daleko ispred, videla sam sebe kao osamnaestogodinjakinju: veliku i
snanu, samouverenu i nezavisnu, poput ena u romanu koji sam pisala.
Dvanaestogodinja ja polagano se pomerala napred po traci, a odrasla ja joj se
pribliavala. Srele smo se na sredini i jedna drugoj pruile ruku. Njen dodir bio je
topao i mek, i osetila sam kako snaga odrasle Natae prelazi na malu Natau. Odrasla
Nataa zagrlila je malu, koja se sada i nije tako zvala, pa ju je uteila, rekavi:
Izbaviu te odavde, obeavam ti. Sad ne moe da pobegne, jo si premala. Kad
napuni osamnaest, savladau otmiara i osloboditi te iz tog zatvora. Neu te
napustiti.
Te noi sam sklopila dogovor sa starijom sobom. Odrala sam re.

87

7
Izmeu ludila i savrenog sveta
Dva lica otmiara

Ima nonih mora iz kojih se probudi i zna da je sve bio san. Tokom prvog
razdoblja u tamnici, vrsto sam se drala mogunosti da u se jednog dana probuditi
i mnogo vremena provodila u planiranju prvih dana na slobodi. Svet iz koga sam
otrgnuta jo uvek mi je bio iv u seanju. Tamo su i dalje postojali stvarni ljudi;
znala sam da se stalno brinu za mene i da ine sve kako bi me pronali. Mogla sam
da zamislim svaki detalj tog sveta: majku, svoju sobu, svoju odeu, stan.
Istovremeno, svet u kome sam se nala mirisao je i izgledao nestvarno. Soba je
bila premala, a vazduh previe ustajao da bi bio stvaran. ovek koji me je oteo nije
reagovao na tvrdnje koje su poticale iz spoljnog sveta - da e me pronai, da e
morati da me pusti, da je ono to je uradio ozbiljan zloin za koji e biti kanjen. A
opet, dan za danom, sve sam vie shvatala da sam zarobljena u tom podzemnom
svetu i da vie ne drim klju ivota u rukama. Odbijala sam da tu jezivu okolinu
doivljavam kao boravite, taj svet, plod matarije jednog zloinca koji je ga je
razradio do najsitnijih detalja i smestio me tu kao ukrasni predmet. Ljudi ne mogu
zauvek iveti u nonoj mori. ak i u najnenormalnijim situacijama, ovek je
sposoban da stvori privid normalnosti kako ne bi poludeo, kako bi preiveo. Deci to
ponekad uspeva bolje nego odraslima. I najmanja slamka moe ih spasiti od
utapanja. Za mene su te slamke bili rituali, poput naih zajednikih obroka, proslave
Boia ili bega u svet knjiga, video-kaseta i televizijskih serija. Ti trenuci nisu bili
toliko mrani, iako danas znam da su moji oseaji zapravo proizali iz odbrambenog
psihikog mehanizma. ovek bi poludeo kada bi godinama morao da gleda samo
strahote, i ti kratkotrajni trenuci prividne normalnosti pomagali su mi da preivim. U
mom dnevniku postoji odlomak koji jasno odraava enju za normalnou:
Dragi dnevnie,
ve ti jako dugo nisam pisala jer sam bila u ozbiljnoj depresiji. Zato u samo
kratko izvestiti o proteklim dogaajima. U decembru smo stavili ploice, ali do
poetka januara nismo postavili vodokotli. Evo kako sam provela Novu godinu: u
noi izmeu 30. i 31. decembra spavala sam gore, a onda sam provela ceo dan
sama. On je doao neto pre ponoi. Istuirao se, a onda smo rastopili olovo. U
pono smo upalili televizor i sluali zvona Pumerina, dva zvonika Crkve Svetog
Stefana u Beu, i valcer Na lepom plavom Dunavu. U meuvremenu smo nazdravili i
kroz prozor gledali vatromet. Meutim, neto je pokvarilo moju radost. Kada je
88

raketa udarila u bor pred naom kuom, neto je zacvrkutalo. Sigurna sam da je to
bila neka ptiica, koja je umrla od straha. Rastuio me je taj cvrkut. Dala sam mu
figuricu odaara koju sam sama napravila, a on meni okoladni novi, okoladni
keks i minijaturnog okoladnog odaara. Jo jue mi je dao kola u obliku
odaara. U mom odaaru bile su bombone smarties, ne, mini M&Ms, koje sam
poklonila Volfgangu.
Nita nije samo crno ili samo belo i niko nije sasvim dobar ili sasvim zao. To
vai i za otmiara. Ljudi ne ele da uju takve rei od rtve, jer one remete jasno
odvojene pojmove dobra i zla, koje vie nego spremno prihvataju kako se ne bi
izgubili u svetu punom razliitih nijansi sive. Kada govorim o tome, na mnogim
licima vidim uzrujanost i neprihvatanje. Saoseanje prema sudbini koja me je snala
pretvara se u poricanje. Ljudi koji nemaju uvid u sloenost ivota u zarobljenitvu
oduzimaju mi sposobnost da sama procenjujem sopstvena iskustva, izgovarajui
samo dve reci: stokholmski sindrom.
U udbenicima pie da se stokholmskim sindromom naziva paradoksalni
psiholoki fenomen: stanje u kome se rtve otmice povezuju i poistoveuju s osobom
ili osobama koje su ih otele. To je dijagnoza kojom su me etiketirali, ali koju
odluno odbijam. Jer, koliko god vas saoseajno gledali kada se taj pojam spomene,
njegov uticaj je straan. Oduzimanjem moi da sami tumaite svoju priu, i
pretvaranjem najvanijih iskustava ii posledicu nekog sindroma, rtve po drugi put
postaju rtve. Taj pojam definie ponaanje koje rtvi zaista pomae u preivljavanju
kao neto negativno.
Zbliavanje s otmiarem nije bolest. Formiranje zatitne aure koja stvara iluziju
normalnosti unutar okvira zloina nije sindrom. Upravo suprotno. To je strategija
preivljavanja u bezizlaznoj situaciji - i mnogo je blia stvarnosti od uoptene
kategorizacije zloinaca kao krvolonih zveri i rtava kao bespomone jagnjadi, od
koje drutvo ne eli da odstupi.
Spoljni svet doivljavao je Volfganga Priklopila kao srameljivog, pristojnog
oveka, koji je u svom finom odelu uvek delovao malo premlado. Nosio je uredne
pantalone i pedantno ispeglane koulje ili majice. Kosa mu je uvek bila svee oprana
i uredno oeljana, a frizura malo staromodna za poetak novog milenijuma. Malom
broju ljudi s kojima je komunicirao verovatno je bio prilino neupeatljiv. Nije bilo
jednostavno prozreti ta se nalazi iza te spoljanjosti, jer je on to savreno skrivao.
Priklopilu nije bilo previe stalo do drutvenosti; vie je bio rob spoljanjeg utiska.
Ne samo da je voleo red - bio mu je neophodan kako bi preiveo. Nered, navodni
haos i prljavtina potpuno su ga izbacivali iz takta. Mnogo je vremena troio na
odravanje svojih automobila (osim dostavnog kombija, imao je i crveni BMW),
dvorita i kue. Nije mu bilo dovoljno da oistim ono to bih tokom kuvanja
isprljala. Morala sam da obriem radnu povrinu, operem svaku posudu i svaki no
89

koji sam upotrebila, i to dok je hrana jo na poretu.

Pravila su bila podjednako bitna kao red. Satima bi sedeo zadubljen u
prouavanje uputstava za upotrebu, a onda bi ih religiozno sledio. Ako je u uputstvu
za podgrevanje gotovog jela pisalo i da ga treba pei etiri minuta, izvadio bi ga iz
rerne nakon tano etiri minuta, bez obzira na to da li je dovoljno vrue ili ne. Na
njega je sigurno snano uticalo to to nije bio u stanju da sredi sopstveni ivot, iako
se pridravao svih uputstava. To mu je, oigledno, toliko smetalo da je odluio da
prekri jedno zaista veliko pravilo i otme me. Iako je time postao zloinac, i dalje je
gotovo religiozno verovao u pravila, uputstva i sistem. Ponekad bi me zamiljeno
pogledao i rekao: Kako je glupo to uz tebe nisam dobio uputstvo za upotrebu.
Sigurno ga je potpuno izbacilo iz takta to njegova najnovija svojina, jedno dete, nije
uvek radila kako bi trebalo, a ponekad nije znao kako da je ponovo pokrene.
Na poetku zarobljenitva, pretpostavljala sam da je siroe i daje postao zloinac
zbog nedostatka topline u detinjstvu. Kada sam ga bolje upoznala, shvatila sam da
sam stvorila pogrenu sliku. Imao je vrlo zatieno detinjstvo, u klasinoj porodici:
otac, majka, dete. Njegov otac, Karl, radio je kao trgovaki putnik za jednog velikog
proizvoaa alkoholnih pia i esto je putovao. Kako sam kasnije saznala, na tim
putovanjima je stalno varao suprugu. Ipak, spolja se to nije primeivalo. Roditelji su
mu ostali zajedno. Priklopil mi je priao o njihovim izletima na jezero Nojzidl,
porodinom skijanju i etnjama. Njegova majka se s ljubavlju brinula o sinu. Moda
je malo preterala u tome.
to sam vie vremena provodila u kui, to mi se udnijim inilo prisustvo majke,
koja kao da je bila povezana sa svim aspektima njegovog ivota. Bilo mi je potrebno
neko vreme da shvatim ko je ta zlokobna osoba koja bi vikendom zaposela kuu,
prisiljavajui me da dva do tri dana provedem u tamnici. Na pismima pored ulaznih
vrata proitala sam ime Valtrud Priklopil. Dobijala bih jela koja je ona vikendom
pripremala. A kada bih u ponedeljak opet mogla da odem gore, primetila bih njene
tragove - sve je bilo besprekorno isto. Nije bilo ni trunke praine na osnovu koje bi
se moglo naslutiti da neko tu ivi. Svakog vikenda, ribala je podove i brisala prainu
za svog sina. A on bi ostatak nedelje terao mene da radim isto. etvrtkom bi me uvek
gonio iz jedne sobe u drugu, s krpom za ienje. Sve je moralo da blista pre nego
to bi majka dola. Kao neko apsurdno takmienje u ienju, izmeu majke i sina,
ije sam posledice snosila ja. Ipak, nakon usamljenih vikenda, uvek sam bila srena
kada bih otkrila njene tragove: svee opeglan ve, torta u kuhinji. Svih tih godina,
nijednom nisam videla Valtrudu Priklopil, ali sa svim tim malim znakovima, postala
je deo mog sveta. Volela sam da mislim o njoj kao o nekoj staroj prijateljici;
zamiljala sam nas kako jednog dana sedimo za kuhinjskim stolom i pijemo aj. To
se nikad nije dogodilo.
Priklopilov otac umro je kada je Volfgangu bilo dvadeset etiri. Oeva smrt
napravila je veliku prazninu u njegovom ivotu. Retko je govorio o njemu, ali bilo je
90

jasno da se nikad nije oporavio od tog udarca. Mislim da je jednu sobu u prizemlju
ostavio onakvom kakva je bila dok je otac bio iv, u spomen na njega. Bila je
ureena u seoskom stilu, s tapaciranom ugaonom garniturom i lampama od livenog
gvozda, takozvanim tuberlima. Dok mu je otac bio iv, u toj sobi se verovatno
kartalo i pilo. Na policama su stajali uzorci od proizvoaa rakije za koje je
Priklopilov otac radio. ak i kada je otmiar kasnije renovirao kuu, tu sobu nije
dirao.
Verujem da je i Valtrudu Priklopil prilino pogodila suprugova smrt. Ne elim da
sudim o njenom ivotu ili iskrivljujem injenice, jer je ipak nisam upoznala. Iz moje
perspektive, inilo se da se, nakon muevljeve smrti, jo vie vezala za sina,
posmatrajui ga kao zamenu za preminulog partnera. Priklopil, koji se u
meuvremenu preselio u sopstveni stan, vratio se u majinu kuu u trashofu, gde
nije mogao da pobegne od njenog uticaja. Stalno je oekivao da e mu pregledati
ormare i prljav ve, pa je pomno pazio da nigde u kui ne bude mojih tragova.
Podeavao je nedeljni ritam i odnos sa mnom prema majci. Njena preterana briga i
njegovo prihvatanje bili su prilino neprirodni. Nije se odnosila prema njemu kao
prema odrasloj osobi, a on se, pak, nije ponaao kao odrastao. iveo je u majinoj
kui - ona se preselila u njegov stan u Beu - i dozvoljavao da se na sve mogue
naine brine o njemu.
Ne znam da li je iveo od njenog novca. Jo pre otmice, izgubio je posao
telekomunikacijskog tehniara u Simensu, gde je bio na praksi. Nakon toga,
verovatno je godinama bio prijavljen kao nezaposlen. Ponekad bi mi rekao da je iao
na razgovor za posao, ali se namerno pravio glup kako ga ne bi primili. To mu je
omoguavalo da zadovolji Zavod za zapoljavanje i zadri novac koji je, kao
nezaposlen, dobijao. Kao to sam ve spomenula, kasnije je pomagao svom prijatelju
i poslovnom partneru Ernstu Holcapfelu u renoviranju stanova. Ernst Holcapfel,
koga sam nakon bega potraila, opisao je Priklopila kao korektnog, pristojnog i
pouzdanog. Moda drutveno povuenog, budui da nije imao druge prijatelje osim
njega, a kamoli devojku. U svakom sluaju - neupeatljivog.
Taj prijatni mladi, koji nije znao da postavi granice u odnosu prema majci, koji
je bio ljubazan prema susedima i toliko uredan da se to graniilo sa cepidlaenjem,
drao je do spoljne forme. Potisnuta oseanja zakljuao je u podrum, a ponekad bi
im dozvolio da dou gore, u zatamnjenu kuhinju. Tamo gde sam bila ja.
Bila sam svedok dveju strana Volfganga Priklopila, svima drugima verovatno
nepoznatih. Jedna je bila izraena sklonost prema moi i dominaciji, a druga potpuno
nezasita potreba za ljubavlju i odobravanjem. Oteo me je i oblikovao kako bi
mogao da izrazi te meusobno suprotstavljene strane.
Godine 2000. saznala sam ko se, barem na papiru, skriva iza te spoljanjosti.
Moe da me zove Volfgang, spomenuo je usput, jednog dana dok smo radili.
Kako ti je puno ime?, uzvratila sam pitanjem.
91

Volfgang Priklopil, odgovorio je.

Viala sam to ime u kui, na oglasima koje je uredno slagao na kuhinjski sto;
sada sam samo dobila potvrdu. Istog trenutka, shvatila sam da neu iva napustiti
kuu. Inae mi nikad ne bi rekao ime i prezime.
Od tada sam ga ponekad zvala Volfgang, pa ak i Volji, nadimak koji odaje utisak
odreene bliskosti, dok je njegov odnos prema meni istovremeno preao na novi
nivo nasilja. Iz dananje perspektive, ini se da sam pokuavala da doprem do osobe
iza maske, dok me je ovek preda mnom sistematski muio i tukao.
Psihiki je bio vrlo bolestan. Njegova paranoja ila je dalje od stupnja koji biste
oekivali od nekoga ko je oteto dete strpao u podrum. Matarije o svemoi meale su
se s potpunim izmiljotinama. U mnogima od njih imao je ulogu apsolutnog vladara.
Tako mi je jednog dana objasnio da je on jedan od egipatskih bogova iz naunofantastine serije Stargejt, koju sam volela da gledam. Zli bogovi medu
vanzemaljcima bili su napravljeni prema uzoru na egipatska boanstva, i traili su
tela mladih mukaraca kao domaine. Ulazili bi u oveka kroz usta ili vrat i
parazitirali u njemu sve dok ga, na kraju, ne bi potpuno preuzeli. Ti bogovi imali su
poseban nakit, kojim su prisiljavali ljude da padnu na kolena i poniavali ih. Ja sam
egipatski bog, rekao mi je Priklopil jednog dana u tamnici. Mora da radi sve to
ti kaem.
U poetku nisam bila sigurna da li je to neka udna ala ili je pokuavao da
iskoristi moju najdrau televizijsku seriju da me jo vie ponizi. Pretpostavljala sam
da stvarno veruje da je bog, u ijem je apsurdnom svetu iz mate za mene preostala
samo jedna uloga - uloga potlaenog. Naravno, uloga koja e ga jo vie izdii.
Uplailo me je spominjanje egipatskih bogova. Zaista sam bila zarobljena ispod
zemlje, kao u sarkofagu; iva zakopana, u sobi koja bi mi mogla postati grobnica.
ivela sam u patolokom, paranoinom svetu jednog psihopate. Ako nisam elela da
se potpuno izgubim, morala sam da uestvujem u njegovom oblikovanju to sam
vie mogla. Kada mi je rekao da ga zovem maestro, iz reakcije sam mogla naslutiti
da nisam samo pion u njegovoj vlasti, nego i da su mi na raspolaganju skromna
sredstva za definisanje granica. Kao to je uspeo da u meni stvori ranu, u koju je
godinama sipao otrovne rei o tome da su me roditelji ostavili na cedilu, tako sam i
ja oseala da imam nekoliko asova u rukavu, kojima mogu da ga povredim.
Zovi me gospodaru, zahtevao je. Bilo je apsurdno da je Priklopil, ija je mo
ve na prvi pogled bila tako jasna, toliko zavisio od verbalnog poniavanja.
Kada sam odbila da mu se obraam sa gospodaru, urlao je i besneo, a jedanput
me je zbog toga i pretukao. Ipak, odbijanjem sam ne samo uspela da zadrim deli
linog dostojanstva, ve i dobila korisno oruje. Pa ak i po cenu neizmernog bola.
U slinoj situaciji nala sam se kada mi je prvi put naredio da kleknem ispred
njega. Sedeo je na kauu i ekao da mu posluim jelo, a onda mi je iznenada rekao:
Klekni! Mirno sam odgovorila da neu. U besu je skoio s kaua i pritisnuo me na
92

pod. Brzo sam se okrenula kako bih pala na zadnjicu, a ne na kolena. Neu mu
pruiti zadovoljstvo da me vidi kako kleim, ak ni na sekundu. Zgrabio me je,
okrenuo na bok i savio mi noge kao da sam gumena lutka. Pritisnuo mi je listove na
unutranji deo butina, podigao me kao potanski paket i ponovo pokuao da me
gurne u kleei poloaj. Ukoila sam se, oajniki pokuavajui da se izmigoljim iz
stiska. Udarao me je rukama i nogama, ali na kraju sam pobedila. Svih tih godina,
tokom kojih je estoko zahtevao da ga zovem gospodaru, nikad to nisam uinila. I
nikad nisam kleknula pred njim.
Bilo bi mi lake da jesam, jer bih potedela sebe mnogih udaraca, ali u situaciji
apsolutnog ugnjetavanja i potpune zavisnosti, morala sam zadrati bar minimum
slobode delovanja. Uloge koje je trebalo da igramo bile su vrlo jasne, a kao
zarobljenik, neosporno sam bila rtva. Meutim, bitka oko rei gospodaru i kleanja
postala je poprite borbe za prevlast. Bila sam podreena kada bi me poniavao i
zlostavljao kako mu se prohte. Bila sam podreena i kada bi me zakljuavao,
iskljuivao mi struju i prisiljavao me da radim. Ali kada je bila re o imenu kojim je
trebalo da mu se obraam, tu sam se suprotstavila. Kada bi mi naredio da ga zovem
gospodaru, obratila bih mu se sa zloince. Ponekad bih umesto voo rekla duo ili
dragi, u elji da naglasim grotesknost situacije u koju nas je doveo. I svaki put bi me
kaznio zbog toga.
Bila mi je potrebna neverovatna snaga da ostanem dosledna tokom itavog
zarobljenitva. Stalno suprotstavljanje. Stalno odbijanje. Stalno odolevanje napadima
i mirno objanjavanje da je preterao i da nema pravo da se tako ponaa. ak i onih
dana kada bih odustala od sebe i oseala se potpuno bezvredno, nisam mogla da
dopustim ijedan znak slabosti. Tih dana, na osnovu svog detinjastog pogleda na svet,
govorila bih sebi da to radim za njega, da ne postane jo gora osoba. Kao da je na
meni bilo da ga sauvam od potpunog propadanja u ponor zla.
Kada bi ga uhvatio napad ludila, kada bi me udarao rukama i nogama, nita
nisam mogla da uradim. Slino tome, nisam mogla da mu se suprotstavim ni u vezi s
prisilnim radom, zakljuavanjem u tamnicu, izgladnjivanjem i poniavanjem dok
sam istila kuu. Ta vrsta ugnjetavanja postala je sastavni deo mog sveta. Jedini
nain na koji sam mogla da se nosim s tim bio je da mu oprostim zloine. Oprostila
sam mu to me je oteo, i opratala sam mu svaki put kada bi me tukao ili muio. in
opratanja vraao mi je mo nad vlastitim iskustvom i omoguivao mi da ivim s
njim. Da nisam od samog poetka instinktivno preuzela taj pristup, verovatno bih
samu sebe unitila besom i mrnjom, ili bi me svakodnevno poniavanje slomilo. Da
nisam lako postupila, nestala bih; posledice bi bile jo tee od onih koje je donelo
odricanje od identiteta, prolosti, imena. Oprostivi mu, udaljila sam zloine od sebe.
Vie me nisu mogli unititi, uiniti me malom, jer - oprostila sam. Zlodela koja je
poinio sada e se vraati samo njemu, vie nee uticati na mene.
A imala sam i svoje male pobede. Nepristajanje na to da ga zovem gospodaru ili
93

maestro. Odbijanje da kleim. Pokuaji prizivanja njegove savesti, koji bi ponekad

urodili plodom. Sve je to bilo neophodno da bih preivela. Budui da mi je to davalo
odreenu mo, stvarao se privid da sam, prema nekim parametrima, ravnopravan
partner u odnosu. Osim toga, te male pobede pokazivale su mi neto vrlo vano: da
jo postojim kao osoba i da se nisam degradirala do objekta bez sopstvene volje.
Osim matarija o ugnjetavanju drugih, Priklopil je gajio i duboko usaenu enju
za savrenim svetom. Ja, njegova zarobljenica, trebalo je da mu budem na
raspolaganju i kao oslonac i kao osoba. Pokuao je da me pretvori u partnerku koju
nikada nije imao. Prave ene nisu dolazile u obzir. Mrnja prema enama u njemu je
bila duboko ukorenjena i nepomirljiva, i stalno je navirala u usputnim primedbama.
Ne znam da li je, dok je iveo u Beu, imao dodira sa enama, moda je ak imao i
devojku, ali tokom mog zarobljenitva, jedina ena u njegovom ivotu bila je
njegova majka. Bio je to neprirodan odnos s preterano idealizovanom osobom.
Osloboenje od te dominacije, koje nije mogao da postigne u stvarnosti, trebalo je da
se ostvari u svetu moje tamnice - trebalo je da ja preuzmem ulogu podreene ene,
koja mu se pokorava i divi.
Njegova slika savrene porodice preuzeta je iz pedesetih godina. eleo je vrednu
enicu koja e ga ekati s pripremljenom veerom, koja mu nee odgovarati i
savreno e obavljati kune poslove. Sanjario je o porodinim proslavama i
izletima, uivao u zajednikim obrocima, slavio imendane, roendane i Boi, kao
da nema nikakve tamnice, kao da nisam zarobljena. Kao da je kroz mene pokuavao
da ivi ivotom koji nije mogao da ostvari van kue. Kao da sam bila tap za hodanje
koji je pokupio pored puta, da se osloni kada mu ne bude ilo onako kako je
zamiljao. Ja sam tvoj kralj, govorio je, ,a ti moja robinja. Mora da me slua.
Ili bi umeo da mi kae: ,U tvojoj porodici su sve sami primitivci. Nema pravo na
sopstveni ivot. Ovde si da bi sluila meni.
Suludi zloin bio mu je potreban kako bi ostvario viziju savrenog, malog,
netaknutog sveta. Kada se sve sabere, od mene je eleo samo dve stvari: odobravanje
i privrenost. Kao da mu je cilj, iza sve te okrutnosti, bio da prisili nekoga da ga
bezuslovno voli.

* * *
Kada sam napunila etrnaest,prvi put nakon mnogo godina, dozvolio mi je da
provedem no iznad zemlje. Ipak, nisam doivela oslobaajui oseaj olakanja.
Leala sam na otmiarevom krevetu, ukoena od straha. Kada smo uli,
zakljuao je vrata, a klju stavio na ormar, toliko visok da gaje i on mogao dohvatiti
samo kada bi stao na prste. Za mene je bio apsolutno nedostian. Onda je legao
pored mene i plastinim lisicama mi vezao rune zglobove za svoje.
94

Posle mog bega, jedan od prvih naslova o otmiaru bio je Seksualni predator.
Neu pisati o tom delu svog zarobljenitva - to je poslednji deli privatnosti koji bih
elela da sauvam, sad kada je moj ivot u tamnici toliko puta seciran u bezbrojnim
izvetajima, ispitivanjima, fotografijama itd. - ali rei u ovo: u elji za
senzacionalnim naslovima, novinari ute tampe bili su jako daleko od istine.
Otmiar je u mnogim pogledima bio zver, okrutniji nego to se uopte moe opisati,
ali u ovom kontekstu to nije tano. Naravno, izvrgavao me je manjim seksualnim
napadima - to je bio deo svakodnevice, poput udaraca akom ili nogom u potkolenice
kada bi prolazio pored mene. Ali kada bi me vezao za sebe, tih noi u njegovom
krevetu, nije se radilo o seksu. ovek koji me je tukao, zakljuavao u podrum i
izgladnjivao eleo je samo da se mazi. Pod kontrolom i vezana plastinim lisicama,
bila sam neto to je nou mogao vrsto da zagrli.
Kada sam razmiljala o tome koliko je bolno paradoksalna situacija u kojoj sam
se nala, elela sam da vritim, a nisam mogla da ispustim ni glasa. Leala sam pored
njega na boku i trudila se da se to manje pomeram. Lea su mi bila modra od
udaraca, to nije bilo nita neobino. Toliko su me bolela da nisam mogla da leim
na njima, a lisice su mi se urezivale u kou. Osetila sam njegov dah na vratu i
ukoila se.
Ostala sam vezana za otmiara do narednog jutra. Kad god mi se ilo u toalet,
morala sam da ga probudim i on bi iao saj mnom, zglobova vezanih uz moje. Kada
je zaspao pored mene,razmiljala sam da li bih nekako mogla da se oslobodim
lisica,ali uskoro sam odustala. Svaki put kada bih okrenula runi zglob i napela
miie, plastika bi se, pored moje, urezala i u njegovu ruku. Sigurno bi se probudio i
odmah shvatio da pokuavam da pobegnem. Danas znam da i policija prilikom
hapenja koristi plastine lisice, pa jedna etrnaestogodinjakinja sigurno ne bi
uspela da ih se oslobodi.
I tako sam provela prvu od mnogih noi, leei vezana za otmiara. Sledeeg
jutra morala sam da dorukujem s njim. Ma koliko da sam kao dete volela taj ritual,
sada mi je bilo muka od dvolinosti: prisiljavao me je da sedim s njim za stolom i da
zajedno dorukujemo, a dobila sam malo mleka i dve kaike itarica, ni zalogaj vie.
Savren svet, da, kao da se nita nije desilo.
Tog leta sam prvi put pokuala da se ubijem.
U toj fazi zatoenitva, vie nisam pomiljala na beg. U petnaestoj godini,
psihiki zatvor bio je potpuno izgraen. Vrata su mogla biti irom otvorena, ne bih ni
zakoraila prema njima. Beg je znaio smrt. Za mene, za njega, za sve koji bi me
videli.
Nije lako objasniti kako izolacija, batine i poniavanje deluju na oveka. Kako
nakon takvog zlostavljanja ak i otvaranje vrata izaziva takvu paniku da ne moe ni
da die, a kamoli da tri.
Kako srce divljaki bije, u uima zuji, a onda se u mozgu odjednom ukljui neki
95

prekida i ovek osea samo paralizovanost. Ne moe da se pokrene, ne moe da

razmilja. Smrtni strah neizbrisivo je urezan u mozak,a svi detalji koje povezuje s
trenutkom kada ga je prvi put osetio - mirisi, zvui, glasovi - sauvani su u podsvesti.
Neka se pojavi samo jedan, poput podignute ruke spremne na udarac, vratie se i
strah. ak i kada nema ruke koja e te uhvatiti za vrat, osea kako se gui.
Ba kao to ljude koji su preiveli bombardovanje moe uhvatiti panika kada
uju novogodinji vatromet, tako se i meni dogaalo s nebrojeno sitnih detalja. Zvuk
otvaranja vrata. Zujanje ventilatora. Tama. Jarko svetio. Miris kue. Strujanje
vazduha pre nego to bi me njegova ruka udarila. Njegovi prsti oko mog vrata,
njegov dah na mom vratu. Telo je programirano da preivi i reaguje preputanjem. U
nekom trenutku, trauma postane tako velika da ni spoljni svet vie ne prua nikakvo
olakanje, ve postaje pretee mesto, koje izaziva strah.
Moda je znao kroz ta prolazim. Kada me je prvi put pustio u dvorite,
verovatno je oseao da neu pobei. Malo pre toga, na kratko mi je dopustio da se
sunam. U prizemlju se nalazila soba s prozorima do poda, a kada bi se jedna roletna
spustila, bila je zatiena od pogleda sa svih strana. Tu sam smela da leim na
lealjci i sunam se. Verovatno je to smatrao nekom vrstom mog odravanja. Znao
je da ovek ne moe iveti bez suneve svetlosti i zato se pobrinuo da je povremeno
ipak dobijem. Za mene je to bilo otkrie.
Oseaj toplih sunevih zraka na bledoj koi bio je neopisiv. Zatvorila sam oi, a
sunce mi je ispod kapaka stvaralo crvene krugove. Polagano sam tonula u san,
zamiljajui da sam napolju, na bazenu, i sluam vesele deje glasove. Matala sam
kako, tako zagrejana, skaem u bazen i oseam osveavajuu, hladnu vodu na koi.
ta bih dala da odem na plivanje, samo jednom! Otmiar bi se povremeno pojavio u
tamnici u kupaim gaama. Komije, koji su bili dalji roaci Priklopilovih, imali su
isti bazen kao i on, samo je u njihovom bilo vode i moglo je da se pliva. Kada nisu
bili kod kue, a on pazio na nju ili odlazio da im zalije biljke, ponekad bi se okupao.
Strano sam mu zavidela na tome.
Tog leta, jednog dana me je iznenadio, rekavi da mogu da idem s njim. Susedi
nisu bili kod kue, a budui da su dvorita povezana uzanom stazom, moglo se doi
do bazena, a da te niko ne vidi s puta.
Trava mi je golicala gola stopala, a jutarnja rosa blistala na vlatima poput
minijaturnih dijamanata. Prela sam stazicu do komijskog dvorita s njim, skinula
se i skoila u vodu.
Oseala sam se kao ponovo roena. U trenutku, pod vodom je nestalo sve:
zatoenitvo, tamnica, ugnjetavanje. Stres koji me je pritiskao kao da se rastopio u
hladnoj, plavoj vodi. Izronila sam i plutala po povrini. Tirkizni talasii bleskali su
na suncu. Iznad se prostiralo beskrajno plavetnilo neba. Ui su mi bile pod vodom;
ula sam samo blago pljuskanje.
Kada mi je nervozno naredio da izaem, proao je bar minut pre nego to sam
96

odreagovala. Kao da sam morala da se vratim s nekog vrlo dalekog mesta. Pratila
sam ga do kue, kroz kuhinju, u hodnik, pa u garau i u tamnicu. Onda me je ponovo
zakljuao. To je dugo bila jedina prilika kada mi je dozvolio da se okupam. Jo
mnogo posle toga, nije mi dao da odem na bazen, ali taj jedan put bio je dovoljan da
me podseti da, uprkos oaju i bespomonosti, i dalje elim da ivim. Uspomena na
taj trenutak pomogla mi je da izdrim dok ne budem mogla da pobegnem.
Tada sam mu bila beskrajno zahvalna na tim malim zadovoljstvima, poput
sunanja i plivanja u komijinom bazenu. I danas sam. ak i ako udno zvui, vidim
da je u mom zatvorenitvu bilo i kratkih humanih trenutaka. Nije bio u stanju da se
potpuno izoluje od uticaja deteta, odnosno devojke s kojom je provodio toliko
vremena. Tada sam se hvatala za svaki, pa i najmanji gest ljudskosti, jer sam zavisila
od pronalaenja onog dobrog u svetu gde nita nisam mogla da promenim, i u
otmiaru s kojim sam morala da se nosim, poto nisam mogla da pobegnem. Ti
trenuci su postojali i ja sam ih uvala. Trenuci kada mi je pomagao da slikam, crtam
ili pravim neto, ohrabrujui me da ponem ispoetka ako ne bih uspela. Situacije
kada je sa mnom obraivao gradivo iz predmeta koje bih uila u koli, i zadavao mi
dodatne zadatke iz matematike, bez obzira na to to je posebno uivao da mi posle
ispravlja greke i to je u mojim sastavima gledao samo gramatiku i pravopis. Pravila
su morala da se potuju. Ipak je bio tu. Odvojio je vreme za mene, a vremena sam
imala na pretek. Uspela sam da preivim, podsvesno potiskujui i distancirajui se
od uasa koje sam trpela. A iz stranih iskustava tokom zatvorenitva nauila sam da
budem snana. Da, ak sam razvila snagu koju moda ne bih posedovala da sam
odrastala na slobodi.
Danas, etiri godine nakon bega, oprezno izgovaram te rei - da su unutar okvira
zla mogui makar kratki trenuci normal nosti, pa ak i meusobnog razumevanja. Na
to mislim kada kaem da nije sve crno ili belo, ni u svakodnevici, ni u ekstremnim
situacijama, ve postoji mnogo suptilnih nijansi. Upravo su mi te sitne razlike, ti
mali detalji bili odluujui. S vremenom sam, prepoznajui promene njegovog
raspoloenja, razvila sposobnost da izbegnem batine. Budui da sam se stalno
pozivala na njegovu savest, moda me je potedeo neeg strasnijeg. Doivljavajui
ga kao ljudsko bie, s jednom vrlo tamnom, i drugom, neto svetlijom stranom,
sauvala sam sopstvenu ljudskost. Zato nije uspeo da me slomi.
Moda se zbog toga tako snano suprotstavljam svrstavanju u kategoriju
stokholmskog sindroma. Taj termin nastao je 1973. godine, nakon pljake banke u
Stokholmu. Pljakai su zarobili etiri slubenice i drali ih pet dana. Na veliko
iznenaenje medija, kad su putene na slobodu, ene su se vie bojale policije nego
to su, dok su bile zatvorene, strahovale od otmiara. Osim toga, poele su da
pokazuju razumevanje prema njima. Neke rtve su traile milost za pljakae i
kasnije ih poseivale u zatvoru. Javnost nije imala razumevanja za simpatije koje su
pokazale prema pljakaima i njihovo ponaanje proglasila je patolokim. Razumeti
97

poinitelje zloina znai biti bolestan, zakljueno je. Ta novoproglaena bolest od

tada se naziva stokholmskim sindromom.
Danas ponekad posmatram reakcije male dece kada se raduju roditeljima koje
nisu videla ceo dan, a roditelji ih, pri susretu, samo kratko pozdrave, ponekad ak i
udare. Za svako od njih moglo bi se rei da pati od stokholmskog sindroma. Deca
vole ljude s kojima ive i od kojih zavise, iako se oni ne ponaaju preterano dobro
prema njima.
Kada sam zatvorena, i ja sam bila dete. Otmiar me je istrgnuo iz mog sveta i
premestio u svoj. ovek koji me je ukrao, koji mi je oduzeo porodicu i identitet,
postao mi je porodica. Nisam imala drugog izbora nego da ga prihvatim onakvog
kakav je i nauim da sreu pronalazim u malim stvarima, poput njegove brige za
mene, i da potisnem sve negativno. Ba kao bilo koje drugo dete koje odrasta u
disfunkcionalnoj porodici.
Kad sam pobegla, bila sam zaprepaena, ali ne time to sam, kao rtva, bila
sposobna da napravim takvu diferencijaciju, nego zbog toga to drutvo u kom sam
se obrela nije doputalo ni najmanje nijansiranje. Nije mi bilo dozvoljeno ni da
razmiljam o osobi koja je tokom osam i po godina bila jedino to sam imala u
ivotu. Nisam smela ni da nagovestim da mi je taj ventil potreban kako bih razumela
ta se dogodilo, a da pritom ne izazovem nerazumevanje.
U meuvremenu sam shvatila da sam donekle idealizovala drutvo. ivimo u
svetu gde mukarci tuku ene, a one ne mogu da pobegnu od njih, iako su im vrata,
teorijski, irom otvorena. Svaka etvrta ena postane rtva tekog nasilja. Svaka
druga, u nekom trenutku u ivotu, biva izloena seksualnom maltretiranju. Ti zloini
su svuda, mogu se dogaati iza svakih vrata u zemlji, svakog dana, a ipak ne
izazivaju skoro nikakvu reakciju, osim, moda, sleganja ramenima ili povrnog
zgraavanja.
Drutvu su potrebni zloinci poput Volfganga Priklopila, kako bi moglo da
imenuje zlo koje ivi u ljudima i odvoji ga od sebe. Potrebne su mu slike podrumskih
tamnica, kako ne bi moralo da vidi domove u kojima nasilje pomalja svoju
graansku glavu. Drutvo koristi rtve senzacionalnih zloina, kakav je onaj
poinjen protiv mene, kako bi se oslobodilo odgovornosti prema mnogim bezimenim
rtvama svakodnevnih zloina; prema rtvarna kojima niko ne pomae, ak ni kada
tu pomo trae.
Zloini poput onog koji je poinjen protiv mene stvaraju krutu, crno-belu
strukturu za kategorije dobra i zla na kojima se temelji zajednica. Poinitelj mora biti
zver, kako bismo sebe mogli da svrstamo na stranu dobra. Njegov zloin mora biti
nakien sadomazohistikim fantazijama i divljim orgijama, dok ne postane toliko
ekstreman da izgubi svaku vezu s naim ivotima.
A rtva se mora slomiti i ostati takva, kako bi se omoguila eksternalizacija zla.
Ona koja odbija da preuzme tu ulogu suprotstavlja se pojednostavljenim pogledima
98

drutva. To niko ne eli da vidi, jer bi onda morao da se zagleda i u sebe samog.
Zbog toga sam u nekim ljudima probudila nesvesnu agresiju. Moda ju je
izazvalo ono to mi se dogodilo, ali budui da sam posle otmiarevog samoubistva
ostala jedino ja, iskaljuju je na meni, i to posebno nasilno svaki put kad pokuam da
kaem kako je i ovek koji me je oteo bio ljudsko bie, koje je ivelo meu njima.
Oni koji su u mogunosti da se anonimno oglase na Internetu, iskaljuju mrnju na
meni. To je mrnja drutva prema samom sebi, drutva koje se mora suoiti sa
sobom i zapitati se zato doputa neto takvo. Kako moe da se desi da ljudi koji
ive meu nama nestanu bez traga, na vie od osam godina, a da niko to ne primeti?
Oni koji me intervjuiu rade to jo suptilnije. Po drugi put me pretvaraju u rtvu mene, jedinu koja je preivela to zarobljenitvo - pomou dve male reci:
Stokholmski sindrom.

99

8
Dno dna
Kad telesni bol ublaava duevni

Stepenite je bilo usko, strmo i klizavo. Nastojei da ne padnem, nosila sam

staklenu iniju punu voa, koje sam oprala gore. Nisam mogla da vidim stopala i
hodala sam pridravajui se za zid. A onda se dogodilo: okliznula sam se i pala.
Udarila sam glavom o stepenice i ula kako se inija uz prasak razbila. Na trenutak
sam izgubila svest. Kada sam se osvestila i podigla glavu, osetila sam muninu. Krv
iz obrijane glave kapala je po podu. Kao i uvek, Volfgang Priklopil bio je iza mene.
Tiho je psovao: kako sam mogla da budem tako nespretna! Kakve mu samo
probleme stvaram! Preglupa sam ak i za hodanje! Onda mi je nespretno stavio zavoj
da bi zaustavio krvarenje i zatvorio me u tamnicu.
Sad moram ponovo da farbam stepenice, zareao je pre nego to je zabravio
vrata. Sledeeg jutra vratio se s kantom boje i ofarbao stepenice na mestima gde su
se videle rune, tamne mrlje.
U glavi mi je bubnjalo. Kada bih je podigla, telom bi mi prostrujao snaan bol i
zacrnelo bi mi se pred oima. Nekoliko dana provela sam u krevetu i skoro da nisam
mogla da se pomerim. Pretpostavljam da sam imala potres mozga, ali tih dugih noi,
koje sam probdela zbog bolova, strahovala sam da sam moda razbila lobanju. Ipak,
nisam se usudila da zamolim otmiara da me odvede lekaru. Nikad nije eleo da
slua o mojim bolovima, pa me je i tog puta kaznio zbog toga to sam se udarila.
Sledeih nekoliko nedelja, kada bi me tukao, uvek je ciljao povreeno mesto na
glavi.
Nakon tog pada, shvatila sam da bi me pre pustio da umrem nego to bi me
odveo u hitnu pomo. Dotad sam jednostavno imala sree: nisam bila u dodiru sa
spoljnim svetom i nije postojala opasnost da se neim zarazim. Priklopil se toliko
histerino trudio da izbegava bacile, da nije postojala mogunost da mi neto
prenese. Svih godina u zatvorenitvu, nikada nisam bolovala ni od ega jaeg od
blagih prehlada, s minimalno povienom temperaturom. Ipak, kada sam radila s njim
u kui, nezgoda se mogla dogoditi u bilo kom trenutku, a ponekad je bilo
neverovatno da sam posle batina uspevala da se izvuem samo s velikim modricama,
nagnjeenjima i posekotinama, i da mi nikad nije slomio nijednu kost. Meutim, tada
mi je postalo jasno da bi svaka ozbiljna bolest ili nesrea koja bi zahtevala
medicinsku pomo za mene znaila sigurnu smrt.
Osim toga, na zajedniki ivot nije se odvijao onako kako je on zamiljao.
Moj pad sa stepenica i njegovo ponaanje nakon toga bili su simptomatini za
100

razdoblje teke borbe, koja e se nastaviti i sledee dve godine. U toj fazi, zatekla
sam se izmeu depresije i razmiljanja o samoubistvu, s jedne strane, i istrajne elje
da ivim, vere da e na kraju sve biti dobro, s druge. On je nastojao da svoje
agresivne ispade uskladi sa snom o normalnom zajednikom ivotu, ali mu je to
sve tee polazilo za rukom, to ga je izjedalo.
Kada sam napunila esnaest, renoviranje kue, u koje je uloio svu svoju energiju
i moj rad, pribliavalo se kraju. Radovi koji su formirali njegovu dnevnu rutinu
uskoro je trebalo da se zavre, a na vidiku nije bilo niega to bi ih zamenilo. Dete
koje je oteo postalo je mlada ena - drugim recima, olienje onoga to je duboko
mrzeo. Nisam pristajala da budem marioneta bez identiteta, to je on eleo, kako se
ne bi oseao ponienim. Bunila sam se protiv njega, istovremeno tonui dublje u
depresiju, pa sam se, kad god sam mogla, povlaila u sebe. Ponekad je morao da me
tera da uopte izaem iz tamnice. Deavalo se da satima plaem i nemam snage da
ustanem. Mrzeo je otpor i suze, a moja pasivnost uvek bi ga razbesnela. Niim nije
mogao da se izbori protiv nje. Tada mu je, valjda, postalo jasno da ne samo to je
moj ivot vezao uz svoj, nego i obrnuto, i da bi svaki pokuaj da se oslobodimo tih
okova zavrio smru jednog od nas.
Volfgang Priklopil je svakim danom postajao sve udniji i sve paranoiniji.
Sumnjiavo me je posmatrao, stalno oekujui da ga napadnem ili pobegnem.
Uvee, kada bi dobio napad panike, odveo bi me u svoj krevet, vezao uz sebe i
pokuavao da se umiri toplinom mog tela. Postajao je sve udljiviji, a promene
raspoloenja iskaljivao na meni. Poeo je da govori o zajednikom ivotu. ee
nego prethodnih godina, obavetavao me je o svojim odlukama i razgovarao o
problemima. inilo se da, eznui za savrenim svetom, uopte ne primeuje
injenicu da sam zarobljenik kome se nadgleda svaki pokret. Sa sjajem u oima,
stalno je ponavljao da bismo oboje mogli bolje iveti, samo kada bih mu potpuno
pripadala - kada bi bio siguran da neu pobei.
Imao je nejasne predstave kako bi taj bolji ivot trebalo da izgleda. Njegova
uloga bila je jasno odreena: u svakoj viziji bio je gospodar kue. Meni je odredio
nekoliko rola: ponekad bi trebalo da budem domaica i prinudna radna snaga koja
obavlja sve poslove u kui, od graevinskih radova, preko kuvanja, do ienja.
Drugi put bih bila partnerka na koju se moe osloniti, ili zamena za majku, kanta za
njegovo duevno smee, bokserska vrea na kojoj e istresti bes zbog bespomonosti
u pravom svetu. Ono to se nikada nije menjalo bilo je shvatanje da mu uvek moram
biti na raspolaganju. U njegovom scenariju zajednikog ivota nikad se nisu
pojavljivali pojmovi poput moje linosti ili mojih potreba, kao ni minimum slobode.
Na te njegove snove reagovala sam prilino rastrzano. S jedne strane, inili su mi
se izrazito abnormalnim. Niko zdravog razuma ne bi zamiljao zajedniki ivot s
osobom koju je oteo, godinama tukao i drao zakljuanu. Ipak, ideja o tom dalekom,
privlanom svetu koji mi je doaravao istovremeno je vrsto zagospodarila mojom
101

podsveu. udela sam za normalnim ivotom. elela sam da susreem druge ljude,
da izlazim iz kue, u kupovinu, na plivanje. Da vidim sunce kad god poelim, da
razgovaram s nekim, o bilo emu. Ponekad mi se taj zajedniki ivot s otmiarem, u
kom bi mi on dopustio malo slobode, i kad bih ponekad smela da napustim kuu pod
njegovim nadzorom, inio kao najvie to bih mogla dobiti od ivota. Nakon tolikih
godina, skoro da nisam mogla zamisliti slobodu, pravu slobodu. Plaila sam se
izlaska iz utvrenih okvira, unutar kojih sam nauila da sviram itavu lestvicu, u
svakom tonalitetu. Zaboravila sam kako zvui sloboda.
Oseala sam se poput vojnika kome je reeno da e posle rata sve biti dobro.
Nema veze to je u meuvremenu izgubio nogu, jer se to deava u ratu. S vremenom
mi je postalo sasvim logino da najpre moram da patim, kako bismo mogli da
zaponemo na bolji ivot. Moj bolji ivot u zarobljenitvu. Trebalo bi da si
presretna sto sam te naao. Napolju vie uopte ne bi mogla da preivi. Uostalom,
ko bi te uopte eleo? Treba da mi bude zahvalna to sam te uzeo. U mojoj glavi,
gde su te rei padale na vrlo plodno tle, vodio se rat.
ak se i taj manje strog oblik zarobljenitva, koji mi je otmiar obeavao, nalazio
u dalekoj budunosti. A za to je krivio mene. Jedne veeri, dok smo sedeli za
kuhinjskim stolom, rekao je: Da nisi tako prkosna, iveli bismo mnogo bolje. Kada
bih bio siguran da nee pobei, ne bih morao da te zakljuavam i vezujem. Kako
sam odrastala, tako je odgovornost za zatvorenitvo sve vie prebacivao na mene.
Bila sam kriva to mora da me tue i zakljuava - kad bih samo vie saraivala, bila
ponizna i posluna, mogla bih da ivim s njim u kui. Otro bih mu uzvratila: Ti si
taj koji me je zakljuao! Ti si me zarobio! Meutim, delovalo je kao da je odavno
izgubio sposobnost poimanja te stvarnosti. Donekle je uspeo da me povue za
sobom.
Kada bi bio u dobroj fazi, slika naeg boljeg ivota i meni bi poela da se ini
opipljivom, stvarnom. U looj fazi je postajao udljiviji nego ikad. Tokom svojih
loih raspoloenja, sve ee me je koristio kao otira. Najtee su bile noi kad zbog
hronine upale sinusa nije mogao da spava. A ako nije mogao on, nisam ni ja. Ako
sam tu no provodila u tamnici, glas bi mu satima odzvanjao kroz zvunike.
Prepriavao mi je svaki detalj prethodnog dana i ispitivao me o svakom koraku koji
sam napravila, svakoj proitanoj reci, svakom pokretu: Jesi li raspremila sobu?
Kako si rasporedila hranu? ta si sluala na radiju?
Morala sam da detaljno odgovaram usred noi, a ako nisam imala nita da mu
prepriam, morala bih neto da izmislim da ga smirim. Inae bi me jednostavno
maltretirao: Sluaj! Sluaj! Sluaj!, vikao bi jednolinim glasom u interkom. Reci
su odzvanjale tamnicom: Sluaj! Sluaj! Sluaj! Nisam mogla da ga zaustavim ni
kada bih se pokrila jastucima preko glave. Uvek je bio tu, i to me je izluivalo. Bilo
je nemogue pobei od glasa. Danju i nou, pokazivao mi je da sam u njegovoj moi
i da ba zato ne smem odustati od sebe. Kada bih uspevala da jasno sagledam
102

situaciju, nagon da preivim i jednog dana pobegnem bio je neverovatno snaan. U

dnevnoj rutini, jedva sam imala snage da razvijem te misli.
Na kuhinjskom stolu leao je recept njegove majke. Proitala sam ga bezbroj
puta, kako ni u emu ne bih pogreila: odvojiti belance od umanceta, prosejati
brano i sodu bikarbonu, umutiti belanca dok se ne formira vrsta pena. Stajao je iza
mene i nervozno me posmatrao.
Moja majka ne muti jaja tako!
Moja majka to radi mnogo bolje!
Previe si nespretna. Pripazi malo!
Malo brana se prosulo na radnu plou. Izdrao se na mene da sve predugo traje.
Njegova majka, njegov kola... Trudila sam se najvie to sam mogla, ali njemu nita
nije bilo dovoljno dobro.
Ako tvoja majka to zna bolje, zato nju ne zamoli da ti napravi kola?
Jednostavno mi je izletelo. Bila je to kap koja je prelila au.
Zamahnuo je poput deteta koje se inati, bacio posudu s testom na pod i gurnuo
me tako da sam pala na kuhinjski sto. Onda me je odvukao u podrum i zakljuao.
Bio je dan, ali nije hteo da mi upali svetio. Znao je kako da me mui.
Legla sam na krevet i tiho se ljuljala napred-nazad. Nisam mogla da plaem, niti
da zamislim da nisam tu. Sa svakim pokretom, u meni je vritao bol od modrica i
nagnjeenja. Ipak, nisam putala ni glasa; samo sam leala u tami, kao da sam izvan
vremena i prostora.
Otmiar nije doao. Budilnik je tiho otkucavao sekunde. Verovatno sam u
meuvremenu zaspala, a da nisam bila svesna. Sve se spojilo, snovi su se pretvorili u
bunilo u kom sam videla kako hodam uz morsku obalu, s ljudima mojih godina.
Svetlo u mom snu bilo je jarko, voda tamnoplava. Putala sam zmaja iznad vode,
vetar mi je mrsio kosu, sunce me milovalo po rukama. Bio je to oseaj potpunog
osloboenja, opijenosti ivotom. Zatim sam stajala na pozornici, a u publici su bili
moji roditelji. Pevala sam neku pesmu, glasno i sigurno. Majka je aplaudirala,
skoila na noge i zagrlila me. Nosila sam divnu haljinu od sjajnog materijala, laganu
i finu. Oseala sam se lepom, snanom, potpunom.
Kada sam se probudila, jo je bio mrak. Budilnik je jednolino otkucavao. Bio je
to jedini znak da vreme nije stalo. Tama je ostala ceo dan.
Otmiar nije doao te veeri, niti sledeeg jutra. Bila sam gladna, u elucu mi je
zavijalo i polako sam poela da oseam greve. Imala sam malo vode, ali to je bilo
sve. Doao je trenutak kada mi voda vie nije pomagala. Mislila sam samo na hranu.
Sve bih uinila za komad hleba.
Tokom dana, sve sam vie gubila kontrolu nad telom, nad mislima. Stomak me je
boleo, bila sam slaba i sigurna da sam ovog puta prevrila meru i da e me ostaviti da
umrem groznom smru. Oseala sam se kao na tonuem Titaniku. Svetio je ve
nestalo, brod je polako, ali sigurno poeo da se naginje u stranu. Nije bilo izlaza.
103

Hladna, tamna voda pela se sve vie i vie. Oseala sam je na nogama, na leima.
Zapljuskivala mi je ruke, udarala o rebra. Sve vie i vie... Na trenutak me je
zaslepeo zrak svetlosti. ula sam priguen zvuk neega to je udarilo o pod. Potom
glas: Evo, tu je neto za tebe. Onda su se vrata zatvorila.
Oamuena, podigla sam glavu. Bila sam okupana znojem i nisam znala gde se
nalazim. Nestalo je vode koja je pretila da me povue u dubinu, ali se sve i dalje
ljuljalo. Ja sam se ljuljala. A ispod mene nije bilo niega; samo crno nitavilo u koje
sam stalno posezala rukom. Ne znam koliko sam dugo ostala zarobljena u tom
bunilu, dok nisam shvatila da leim u svom krevetu u tamnici. inilo mi se da je
potrajalo itavu venost pre nego to sam uspela da skupim snagu, uhvatim
merdevine i, okrenuta leima, spustim se na pod, preku po preku. Kada sam sila,
poela sam da puem na sve etiri. Okrznula sam malu plastinu kesu. Drhtavih
ruku, pohlepno sam je rastrgnula. Sadraj je ispao i razleteo se po podu. Panino sam
pipala, dok pod prstima nisam osetila neto dugako i hladno. argarepa? Obrisala
sam je rukom i zagrizla. Bacio mi je kesu argarepe u tamnicu. Na kolenima sam ila
po ledenom podu, dok ih nisam sve pronala. Onda sam, jednu po jednu, odnela u
krevet. Svaki put kad sam se pela merdevinama, imala sam oseaj da se uspinjem na
ogromnu planinu, ali to mi je podsticalo krvotok. Na kraju sam ih progutala, jednu za
drugom. eludac mi je jeao dok se stezao i grio. argarepe su se valjale po njemu
poput kamenja i bolovi su bili neizdrivi.
Tek dva dana kasnije, ponovo mi je dozvolio da odem gore. Na stepenicama
garae morala sam da zatvorim oi, toliko me je zaslepljivalo ak i to prigueno
svetio. Duboko sam udahnula, svesna da sam i ovog puta preivela.
Hoe li sad biti dobra?, pitao me je kad smo uli u kuu. Mora da bude
bolja, inae u opet morati da te zakljuam. Bila sam previe slaba da bih se
suprotstavila. Sutradan sam videla da mi je koa sa unutranje strane butina i na
stomaku poutela. Beta-karoten iz argarepe rasporedio se po poslednjim ostacima
masnoe pod mojom prozirnobelom koom. Imala sam esnaest godina, bila visoka
metar sedamdeset pet, a teka samo trideset osam kilograma. Svakodnevno merenje
postalo mi je prirodno poput disanja; svakog dana, gledala sam kako se igla pomera
unazad. Otmiar je izgubio svaki oseaj za meru, pa me je i dalje optuivao da sam
predebela, a ja sam verovala. Danas znam da mi je indeks telesne mase tada pao na
14,8. Prema smernicama Svetske zdravstvene organizacije, indeks telesne mase
manji od petnaest jedan je od pokazatelja izgladnelosti.
Glad je ekstremno telesno iskustvo. U poetku se oseate dobro. Lieno hranjivih
sastojaka, telo poinje da crpi samo sebe. U sistem ulazi adrenalin, odjednom se
oseate bolje, puni energije. Verovatno je to mehanizam kojim telo poruuje: Imam
jo malo zaliha, iskoristi ih da pronae hranu. Meutim, onaj ko je zatvoren pod
zemljom ne moe je pronai. Navala adrenalina odlazi u prazno. Sledi zavijanje u
elucu i matanje o jelu. Misli se usredsreduju samo na sledei zalogaj. Nakon toga,
104

gubi se svaki dodir sa stvarnou i prelazi u stanje bunila. Vidite kako vam nude
vedski sto, s velikim tanjirima punim pageta, kolaa i raznih slatkia. Halucinacije.
Obuzimaju vas grevi i imate oseaj da vam eludac prodire sam sebe. Bolovi koje
izaziva glad su nepodnoljivi. Ne znate o emu se radi ako ste glad osetili samo kao
sporadino zavijanje u elucu. Na kraju dolazi slabost. Skoro da ni ruku ne moete
da podignete, krvni pritisak se drastino sputa, a kada ustanete, zacrni vam se pred
oima i padate.
Moje telo je pokazivalo jasne znake nedostatka hrane i svetla - bila sam sama
kost i koa. Na prozirnim listovima pojavljivali su mi se modrocrni tragovi. Ne znam
da li su bili posledica gladi ili dugog neizlaganja suncu. Bili su jezivi, poput tragova
na leu.
Nakon duih perioda izgladnjivanja, otmiar bi postepeno ponovo poeo da me
hrani, dok ne bih povratila dovoljno snage da radim. To bi potrajalo neko vreme, jer
bih nakon duge faze izgladnjivanja mogla da pojedem samo nekoliko zalogaja. Iako
sam danima matala samo o tome, od mirisa hrane bilo bi mi muka. Kada bih, prema
njegovom miljenju, opet postala prejaka, poeo bi da mi uskrauje hranu. Koristio
je izgladnjivanje na vrlo precizan nain: Previe si mi buntovna, ima previe
energije, rekao bi ponekad, pre nego to bi mi oduzeo preostali deo ionako siunih
obroka. I njegov poremeaj u ishrani, koji je preneo na mene, istovremeno se
pogorao. Kompulsivni napori da se zdravo hrani poeli su da se ispoljavaju na vrlo
apsurdne naine.
Piemo po au vina svakog dana, kako bismo spreili srani udar, iznenada je
objavio. Od tada sam svakog dana morala da popijem au crnog vina. Iako je to bilo
samo nekoliko gutljaja, ukus mi je bio odvratan. Gutala sam ga poput gorkog leka.
Ni njemu se vino nije svialo, ali prisiljavao se da uz obrok popije malu au. Kod
njega nikad nije bilo pitanje uivanja, ve uvoenja novog pravila koga se on, a time
i ja, morao vrsto pridravati.
Onda je ugljene hidrate proglasio neprijateljima: Od sad smo na ketogenskoj
dijeti. Zabranjeni su eer, hleb, pa ak i voe. Dobijala sam samo hranu bogatu
masnoama i belanevinama, ali i dalje u malim koliinama, a moje izmodeno telo
sve se tee nosilo s tim. Nakon to bih danima bila zakljuana u tamnici, bez hrane, u
kui bih dobila masno meso i jedno jaje. Uvek kada sam jela s otmiarem, progutala
bih svoju porciju to sam bre mogla. Ako bih zavrila pre njega, postojala je nada
da e mi dati jo jedan zalogaj, jer mu je bilo neprijatno da ga posmatram kako jede.
Najtee mi je bilo kada sam morala da kuvam dok bih bila sasvim izgladnela.
Jednog dana, stavio je jedan od majinih recepata i paket s komadima bakalara na
kuhinjsku radnu plou. Ogulila sam krompir, uvaljala bakalar u brano, odvojila
umanca od belanaca i stavila ribu u umance. Onda sam u tiganju zagrejala malo
ulja, uvaljala ribu u prezle i ispohovala je. Kao i obino, sedeo je u kuhinji i
komentarisao svaki moj pokret:
105

Moja majka to radi deset puta bre.

Glupa kravo, pa vidi da e ulje previe da se zagreje!
Nemoj predebelo guliti krompir, upropastie ga.
Miris pohovane ribe irio se kuhinjom i izluivao me. Izvadila sam je iz tiganja i
stavila na papirnu salvetu da se ocedi. Voda mi je ila na usta. Bilo je dovoljno za
pravu gozbu. Moda e mi dozvoliti da pojedem dva komada? Moda ak i malo
krompira? Ne seam se tano u emu sam pogreila. Znam samo da je Priklopil
naglo skoio, istrgao mi posudu s hranom iz ruke i prodrao se: Danas nee nita
dobiti!
Potpuno sam izgubila kontrolu. Bila sam toliko gladna da sam za komadi ribe
mogla da ubijem. Posegnula sam prema tanjiru, zgrabila komad i pokuala da ga
brzo gurnem u usta, ali je on bio bri i jednim udarcem mi je izbio iz ruke. Pokuala
sam da ugrabim drugi komad, ali me je uhvatio i tako snano stegao da sam morala
da stanem. Bacila sam se na pod kako bih pokupila komade koji su pali tokom borbe.
Uspela sam da strpam jedan komadi u usta, ali se njegova ruka istog trena nala na
mom vratu - zgrabio me je, podigao, odvukao do sudopere i gurnuo mi glavu pod
slavinu. Drugom rukom otvorio mi je usta i guio me dok mi zabranjeni komadi
nije ispao iz usta. To e te nauiti! Onda je polako uzeo posudu s hranom i odneo
je u hodnik. Stajala sam u kuhinji, poniena i bespomona.
Sluei se takvim metodama, inio me je slabom i drao zarobljenom u nekakvoj
meavini zavisnosti i zahvalnosti. Ne grize ruku koja te hrani. Za mene je postojala
samo jedna ruka, koja je mogla da me spasi smrti od gladi. Upravo ruka oveka koji
me je sistematski izgladnjivao. Tako su mi se male porcije hrane ponekad inile kao
velikoduni darovi. U ivom seanju ostala mi je salata s kobasicama, koju je
njegova majka povremeno pripremala za vikend, a koja mi ak i danas deluje kao
posebna poslastica. Kada bi mi dopustio da se, nakon dva ili tri duga dana u tamnici,
popnem u kuu, ponekad bi mi dao malu porciju salate. Uglavnom su u prelivu
plivali samo komadii luka i neto paradajza, jer bi prethodno izvadio kobasicu i
tvrdo kuvana jaja. Ipak, ak su mi se i ti ostaci inili poput gozbe. A kada bi mi dao
jo malo hrane iz svog tanjira, ponekad ak i kola, bila bih izvan sebe od sree.
Tako je lako vezati uz sebe nekoga kome uskrauje hranu.
Prvoga marta 2004. u Belgiji je poelo suenje serijskom ubici Marku Ditruu. I
danas se ivo seam tog sluaja. Bilo mi je osam godina kada je policija upala u
njegovu kuu, u oktobru 1996, i oslobodila dve devojice - dvanaestogodinju
Sabinu Darden i etrnaestogodinju Leticiju Delez. Pronaena su tela jo etiri
devojice.
Mesecima sam na radiju i televiziji pratila vesti o suenju. Sluala sam o
muenju Sabine Darden i patila zajedno s njom, kad je u sudnici morala da se suoi s
poiniteljem. I ona je ubaena u dostavni kombi i oteta na putu do kole. Podrumska
tamnica u kojoj je bila zatvorena bila je manja od moje, a njena pria o zatvorenitvu
106

drugaija. Proivela je nonu moru kojom je otmiar pretio meni. Iako su postojale
bitne razlike, zloin koji se dogodio dve godine pre moje otmice svakako je mogao
posluiti kao nacrt za bolesni plan Volfganga Priklopila. Ipak, to se ne moe
dokazati.
Suenje me je potreslo, iako se nisam prepoznavala u Sabini Darden. Ona je
osloboena nakon osamdeset dana. I dalje je bila ljuta i znala je da je u pravu.
Otmiara je nazivala udovitem i gadom, zahtevajui izvinjenje koje tada, u sudnici,
nije dobila. Sabina Darden bila je prekratko zarobljena da bi izgubila samu sebe. Ja
sam u vreme tog suenja bila zarobljena ve 2.200 dugih dana i noi. Percepcija mi
se odavno promenila. Na svesnom nivou, sigurno sam znala da sam rtva zloina, ali
emocionalno sam internalizovala njegove psihopatske fantazije, jer sam godinama
kontaktirala samo s njim; od njega mi je, pritom, zavisio i ivot. Te fantazije postale
su moja stvarnost.
Iz tog suenja nauila sam dve stvari. Prva je da se rtvama nasilnih zloina ne
veruje uvek. Delovalo je kao da su u Belgiji svi ubeeni da je Mark Ditru bio samo
predstavnik sloene, razgranate mree, koja se irila do najviih instanci. Na radiju
sam ula negodovanje i maltretiranje kome je Sabina Darden bila izloena zato to je
odbijala da potvrdi te teorije, istrajna u tome da za vreme zarobljenitva nije videla
nikoga osim Ditrua. Druga stvar koju sam nauila bila je da ljudi ne saoseaju sa
rtvama i ne daju im bezuslovnu podrku, nego vrlo lako postaju agresivni i poinju
da ih odbacuju.
Otprilike u isto vreme, na radiju sam prvi put ula svoje ime. Sluala sam emisiju
o novinarstvu na stanici Ol, kada sam se odjednom trgla: Nataa Kampu. est
godina nisam ula da neko izgovara to ime. Jedina osoba koja je to mogla zabranila
mi je da ga uopte pominjem. Voditelj ga je spomenuo u vezi s knjigom Kurta
Tocera i Gintera Kalingera, Bez traga - Najspektakularniji Interpolovi sluajevi
nestalih osoba. Autori su govorili o svom istraivanju - i o meni: tajanstvenom
sluaju u kome nije bilo tragova, a ni tela, rekli su. Sedela sam pred radioprijemnikom i poelela da vrisnem: Tu sam!iva sam! Ali, niko me ne bi uo.
Nakon te emisije, situacija mi je delovala beznadenije nego ikad pre. Sedela sam
na krevetu i odjednom sve videla vrlo jasno. Znala sam da ne mogu provesti ivot
ovako. Znala sam i da me niko nee spasiti, a beg se inio nemoguim. Postojao je
samo jedan izlaz.
To mi nije bio prvi pokuaj samoubistva. Odavno sam elela da jednostavno
nestanem u dalekom nitavilu, gde nema bola i oseanja - tada sam smatrala da bi me
taj in osnaio, dao mi neku mo. Inae sam imala vrlo malo slobode i uticaja na
donoenje bilo kakvih odluka o svom ivotu, svom telu, svojim postupcima.
Samoubistvo mi je delovalo kao poslednji adut.
U etrnaestoj godini, nekoliko puta sam bezuspeno pokuala da se udavim
odeom. U petnaestoj sam htela da preseem vene. Rasekla sam kou na ruci
107

velikom iglom za pletenje. Zabijala sam je u meso dok nije poelo prejako da boli.
Ruka me je nepodnoljivo pekla, ali to je, istovremeno, umanjivalo unutranji bol.
Ponekad je pravo olakanje kada telesni bol na trenutak nadjaa duevne patnje.
Sada sam htela da pokuam sa drugaijom metodom. Bila je to jedna od veeri
kada me je otmiar zakljuao u tamnicu i znala sam da se nee vratiti do sutra.
Raspremila sam sobu, uredno sloila onih nekoliko majica i poslednji put pogledala
haljinu od flanela, u kojoj sam bila kada me je oteo, a koja je sada visila na vealici
ispod kreveta. U mislima sam se pozdravila s majkom: Oprosti mi to sada odlazim.
I to opet odlazim bez rei, apnula sam. Uostalom, ta bi moglo da se desi?
Onda sam polako otila do reoa i ukljuila ga. Kada se zagrejao, stavila sam
karton i toaletni papir na ringlu. Trebalo je neko vreme da se razgori, ali uspelo je.
Popela sam se merdevinama i legla na krevet. Tamnica e se ispuniti dimom, a ja u
mirno otii iz ivota koji ve dugo nije moj.
Ne znam koliko sam dugo leala ekajui smrt. Delovalo mi je kao venost na
koju sam se pripremila.
U stvarnosti, verovatno se sve odigralo relativno brzo. Kada mi je otar dim uao
u plua, najpre sam duboko udahnula. Meutim, tada mi se svom snagom vratila
elja za ivotom, za koju sam verovala da je izgubljena. Svaka elija u telu bila je
spremna na beg. Poela sam da kaljem. Sjurila sam se niz merdevine, drei jastuk
preko usta. Odvrnula sam slavinu, stavila kuhinjske krpe pod mlaz vode i bacila ih
na papir i karton, koji su se ugljenisali na reou. Voda je zaitala, a dim postao jo
gui. Skoro da sam oslepela od dima koji mi je tipao oi. Dok me je kaalj guio,
mahala sam pekirom po sobi kako bih ga rasterala. Grozniavo sam razmiljala
kako da od otmiara sakrijem pokuaj da se uguim. Samoubistvo je bilo krajnji
oblik neposlunosti, najtei mogui prekraj.
Sledeeg jutra u tamnici je smrdelo kao u suari. Priklopil je uao i udahnuo
vazduh koji mu je zaparao plua. Izvukao me je iz kreveta, protresao i poeo da vie.
Kako sam se usudila da pokuam da pobegnem! Kako se usuujem da tako izdam
njegovo poverenje! Na licu mu se ocrtavala meavina beskrajnog besa i straha.
Straha da bih mogla sve da upropastim.

108

9
Strah od ivota
Zidanje psiholokog zatvora

Udarci nogama i rukama, davljenje, grebanje, nagnjeenje runog zgloba,

iskretanje runog zgloba, udaranje o vrata, udarena ekiem (tekim ekiem) i
akama u stomak. Imam modrice na desnom kuku, desnoj nadlaktici (5x1 cm) i
podlaktici (otprilike 3,5 cm u preniku), na spoljanjoj strani levog (crno-ljubiaste
modrice duine otprilike 9-10 cm, irine oko 4 cm) i desnog bedra, kao i na oba
ramena. Posekotine i ogrebotine na oba bedra i levom listu.
I want once more in my life some happiness
And survive the ecstasy of living
I want once more see a smile and laughing for a while
I want once more the taste of someone's love.
- ZAPIS U DNEVNIKU, JANUAR 2006.
Bilo mi je sedamnaest godina kada mi je otmiar doneo film Plezentvil. Glavni
junaci su brat i sestra koji odrastaju u Sjedinjenim Amerikim Dravama,
devedesetih godina dvadesetog veka. Profesori u koli govore im o ne preterano
svetloj poslovnoj budunosti, sidi i pretnji unitenja planete zbog klimatskih
promena. Kod kue se rastavljeni roditelji preko telefona svaaju ko e uzeti decu za
vikend. I u odnosu s prijateljima imaju samo probleme. Brat bei u svet televizijske
serije iz pedesetih: Dobro doli u Plezentvill Moral i ispravnost. Topla dobrodolica:
Zdravo, duo, stigao sam kui! Prava hrana. Hoe li malo keksa? Dobro doli u
savren svet Plezentvila. Samo na televiziji! Tu majka servira ruak im se otac
vrati s posla. Deca su lepo obuena, a kada igraju koarku, uvek pogode ko. Svet se
sastoji od samo dve ulice, a vatrogasci imaju jedan jedini posao: spaavanje maaka
sa drvea. Zato to poara nema.
Posle svae oko daljinskog upravljaa, brat i sestra nau se u Plezentvilu.
Zarobljeni su na tom udnom mestu bez boja, gde ljudi ive prema pravilima koja su
njima neshvatljiva. Kad mogu da se prilagode i uklope u to drutvo, ljudima u
Plezentvilu moe biti vrlo prijatno. Ali ako neko prekri pravila, prijateljski
nastrojeni graani pretvaraju se u pobesnelu rulju.
Film je bio parabola ivota kojim sam ivela. Za otmiara je spoljni svet bio
Sodoma i Gomora - opasnost, prljavtina i zloini vrebali su sa svih strana. Svet koji
je postao simbol svega u emu nije uspeo i od ega je eleo da se udalji, kao i mene.
109

Na svet iza ute fasade trebalo je da bude kao Plezentvil: Hoe li jo keksa? Hvala ti, draga. U svojim matarijama, svaki put je iznova stvarao iluziju: o, da,
mogli bismo tako lepo iveti u toj kui sjajnih povrina, koje su malo previe
blistale, s nametajem koji je zraio malograantinom. Ipak je nastavio da radi na
fasadi, gradei svoj - na - novi ivot, da bi ve sledeeg minuta iz sve snage udarao
u tu fasadu.
U filmu postoji scena u kojoj neko kae: Moja stvarnost je samo ono to
poznajem. Listajui dnevnik, ponekad se zapanjim kad vidim koliko sam se dobro
prilagodila Prilklopilovom izmiljenom svetu, zajedno sa svim kontradikcijama:
Dragi dnevnie,
doao je trenutak da sasvim otvoreno napiem kakav sam sve bol upoznala.
Ponimo od oktobra. Ne znam vie kako se sve odvijalo, ali stvari nisu bile lepe.
Posadio je stabla tuje brabant. Vrlo su lepa. Ponekad mu nije ba najbolje, a kada
mu nije dobro, zagorava mi ivot.
Uvek kada ga boli glava, popije tabletu i dobije alergijsku reakciju, to znai da
mu nos jako curi. Za to mu je lekar dao kapi koje treba da proguta. U svakom
sluaju, bilo je vrlo teko. Stalno su se ponavljale neprijatne scene. Krajem oktobra
stigao je nov nametaj za spavau sobu, zvunog imena esmeralda. Posteljina,
jastuci i dueci poslati su neto ranije. Naravno, sve hipoalergensko i perivo na
visokim temperaturama. Kada je stigao krevet, morala sam da mu pomognem da
rastavi stari ormar. Za to su nam bila potrebna otprilike tri dana. Morali smo da ga
rastavimo, prenesemo teka vrata s ogledalima u radnu sobu, a krila i police odneli
smo u prizemlje. Onda smo otili u garau, pa otvorili sav nametaj i deo kreveta.
Nametaj su inila dva nona stolia - svaki je imao dve fioke i mesingane ruke dve komode, visoke, uske s... [nedovreno]
Mesingane ruke uglancae savrena domaica, koja servira veeru i kuva prema
receptima njegove jo savrenije majke. Kada bih sve uradila kako treba, iluzija bi na
trenutak potrajala. Svako skretanje, odstupanje od scenarija, koji mi niko nije dao da
proitam, drakonski je kanjavano. Njegova nepredvidivost postala mi je najgori
neprijatelj. ak i kada sam bila ubeena da sam sve uradila savreno, nisam bila
zatiena. Svaka sitnica mogla je da ga iznervira: ako bih ga predugo gledala, ili
stavila na sto tanjir koji je jue bio pravi, ali danas pogrean, pobesneo bi.
Neto kasnije, u belenicu sam zapisala sledee:
Brutalni udarci u glavu, desno rame, stomak, lea, lice, uvo i oko.
Nekontrolisani, nepredvidivi, iznenadni napadi besa. Vritanje, uvrede, guranje dok
se penjem uza stepenice. Davljenje, sedenje na meni dok mi dri prekrivena usta i
nos, guei me. Sedenje na runim zglobovima, kleanje na zglavcima prstiju,
110

uvrtanje ruku. Na podlakticama imam modrice u obliku prstiju, a na levoj podlaktici

posekotinu i ogrebotinu. Seo bi mi na glavu, ili kleknuo na torzo, pa svom snagom
udarao mojom glavom o pod. I tako nekoliko puta, svom snagom, od ega me je
glava neopisivo bolela i bilo mi je muka. Potom nekontrolisana kia udaraca,
gaanje predmetima, grubo udaranje o noni stoi.
Noni stoi s mesinganim rukama.
S druge strane, poneto bi mi i dopustio, zbog ega bih stekla utisak da mu je
stalo. Na primer, dozvolio mi je da ponovo pustim kosu. Meutim, i to je bio samo
deo koreografije, jer sam morala daje ofarbam u plavo, kako bih odgovarala njegovoj
predstavi savrene ene: poslune, vredne, plavokose.
Sve sam vie vremena provodila u kui, satima briui prainu, raspremajui i
kuvajui. Kao i uvek, ni na trenutak me nije isputao iz vida. Potreba da me
kontrolie ila je toliko daleko da je skinuo vrata sa svih kupatila, kako me ni na dva
minuta ne bi ispustio iz vida. To stalno prisustvo dovodilo me je do ivice oaja.
S druge strane, i sam je bio rob vlastitog scenarija. Svaki put kad bi me zakljuao
u tamnicu, morao je da mi ostavi hranu i ostale potreptine. Kad god bi doao po
mene i odveo me gore, morao je da me nadgleda. Metode su uvek bile iste, ali
pritisak je rastao. ta ako sto udaraca ne bude dovoljno da me pokori? To bi znailo
da ne moe uspeti ni u sopstvenom Plezentvilu; da je i tu izgubljen sluaj. Meutim,
vie nije bilo povratka.
Priklopil je bio svestan rizika. Zbog toga je nastojao da mi dobro utuvi ta me
eka ako se usudim da napustim njegov svet. Seam se jedne scene, kada me je
toliko ponizio da sam odmah pobegla u kuu.
Jednog poslepodneva, radila sam na spratu i zamolila ga da otvori prozor. Samo
sam elela da udahnem malo sveeg vazduha i ujem cvrkut ptica. Zareao je:
Hoe da ga otvorim samo da bi mogla da zavriti i pobegne.
Zaklela sam se da moe da mi veruje, da neu pobei. Ostau, obeavam.
Nikada neu pobei.
Sumnjiavo me je pogledao, a onda zgrabio za nadlakticu i dovukao do ulaznih
vrata. Bio je dan, i uprkos tome to na ulici nije bilo nikoga, potez je ipak bio
riskantan. Otvorio je vrata i izgurao me, i dalje me vrsto steui za ruku. Hajde!
Bei! Hajde! Videemo koliko e daleko dogurati ovakva!
Skamenila sam se od straha i sramote. Stojei napolju polugola, slobodnom
rukom sam pokuala da pokrijem telo. Sramota zbog pomisli da bi bilo ko mogao da
me vidi tako ispijenu, sa svim tim modricama i kratkom, travom kosom, bila je vea
od slabe nade da bi se neko mogao zapitati ta se tu dogaa.
Uinio je to nekoliko puta - izgurao me golu ispred kue, uz reci: Hajde, bei!
Da vidimo dokle e stii! Spoljni svet bi mi svaki put delovao sve stranije. Nala
sam se zarobljena izmeu enje da ga upoznam i straha od preduzimanja tog prvog
111

koraka. Mesecima sam preklinjala otmiara da mi dopusti da samo nakratko odem u

spoljni svet, a on mi je stalno odgovarao: ta e tamo? Nita ti ne nedostaje.
Napolju je isto kao ovde. Osim toga, zavritae kad izaemo, a onda u morati da te
ubijem.
S druge strane, on je lebdeo izmeu patoloke paranoje, straha da e njegov
zloin biti otkriven, i snova o normalnom ivotu koji je zahtevao odlaske u spoljni
svet. Bio je to zaarani krug, i to su ga takve misli vie muile, to je postajao
nasilniji. Kao i ranije, kombinovao je telesno i duevno zlostavljanje. Nemilosrdno je
gazio po ostacima mog samopouzdanja, iznova mi urezujui iste reci u um:
Bezvredna si. Trebalo bi da mi bude zahvalna to sam te uzeo. Niko drugi to ne bi
to uradio. Rekao mi je da su mi roditelji u zatvoru i da u naem starom stanu vie
niko ne ivi. Kuda bi uopte otila, kada bi uspela da pobegne? Napolju te niko ne
eli. Vratila bi mi se na kolenima. I stalno me je podseao da e ubiti svakoga ko
sluajno vidi moj pokuaj bega. Prve rtve, rekao je, verovatno bi bili susedi. A
valjda ne elim da budem odgovorna za njihovu smrt, zar ne?
Mislio je na ljude u susednoj kui. Otkad sam plivala u njihovom bazenu, oseala
sam jedinstvenu povezanost s njima. Kao da su mi omoguili da uivam u malom
begu od svakodnevnog ivota u kui. Nikad ih nisam videla, ali kada bih uvee bila
gore, ponekad bih ula kako dozivaju svoje make. Zvuali su prijateljski i
zabrinuto, ljudi koji se s ljubavlju brinu o onima koji zavise od njih. Priklopil je
nastojao da svede kontakt na minimum. Katkad bi mu doneli kola ili neku sitnicu s
putovanja. Jednom su pozvonili dok sam bila u kui, pa sam morala da se brzo
sakrijem u garau. ula sam glasove dok su stajali ispred ulaznih vrata i razgovarali
s otmiarem. Doneli su mu domau hranu. Odmah je bacao te stvari. Opsednut
istoom, nije eleo da jede njihovu hranu, jer su mu se gadili.
Kad me je prvi put izveo napolje, nisam se oseala osloboeno, a toliko sam se
radovala to u napokon izai iz zatvora. Sedela sam na suvozakom seditu,
skamenjena od straha. Dao mi je uputstva kako da reagujem ako me neko prepozna:
Najpre e se praviti da nema pojma o emu govore. Ako to ne pomogne, rei e
im: Ne, pogreili ste. A ako neko mene pita ko si, rei u da si mi neaka. Nataa je
odavno prestala da postoji. Onda je upalio automobil i polako smo se izvezli iz
garae.
Spustili smo se niz Hajnetrase u trashofu: dvorita, ograde i porodine kue iza
njih. Na ulici nije bilo ljudi. Oseala sam kako mi srce bije u grlu. Prvi put za sedam
godina, napustila sam otmiarevu kuu. Vozio je kroz svet koga sam se seala, koji
sam videla u kratkom filmu to je otmiar pre nekoliko godina snimio. Kratki blesci
trashofa, povremeno bi se pojavilo nekoliko ljudi. Kada je skrenuo na glavnu ulicu
i upao u saobraajnu guvu, krajikom oka sam zapazila oveka kako, bez
zaustavljanja i bez naglih pokreta, koraa trotoarom, poput olovnog vojnika kome iz
lea viri klju za navijanje.
112

Sve to sam videla inilo mi se nestvarnim. Kao kada sam sa dvanaest godina
prvi put stajala u otmiarevom dvoritu - sada sam sumnjala u postojanje svih tih
ljudi to su se leerno kretali predelom koji sam poznavala, ali od koga sam se
potpuno otuila. inilo mi se da jarka svetlost u kojoj se sve kupalo dolazi iz
reflektora. U tom trenutku, bila sam sigurna da je otmiar sve pripremio. Bio je to
njegov filmski set, njegov divovski Trumanov ou. Svi koje sam videla sigurno su
bili statisti, sve je odglumljeno kako bih pomislila da sam napolju, a u stvari sam
zarobljena u proirenoj zatvorskoj eliji. Tek sam kasnije saznala da sam bila
zatoena u sopstvenom duevnom zatvoru.
Izali smo iz trashofa, kratko se vozili, a onda se zaustavili u maloj umi.
Dopustio mi je da na kratko izaem iz automobila. Vazduh je mirisao oporo,
drvenasto, a pod nogama su mi pucketale suve borove iglice, proarane sunevim
zracima. Kleknula sam i oprezno stavila ruku na tlo. Iglice su bockale, ostavljajui
mi crvene takice na ruci. Otila sam do stabla i naslonila elo na njega. Hrapava
kora bila je topla od sunca i mirisala na smolu. Poput stabala kojih sam se seala iz
detinjstva.
U povratku smo utali. Kada me je u garai pustio iz automobila i zakljuao me u
tamnicu, preplavila me je duboka tuga. Tako sam se dugo radovala spoljnom svetu,
zamiljajui ga u najintenzivnijim bojama. A sada sam prola kroz njega kao da je
nestvaran. Moja stvarnost postala je foto-tapet brezove ume u kuhinji. U toj sam
okolini znala da se kreem. Napolju sam posrtala kao da sam se zatekla u pogrenom
filmu.
Sledei put kad me je odveo napolje, taj oseaj je malo splasnuo. Otmiara je
ohrabrilo moje podreeno i preplaeno ponaanje prilikom prvog izlaska iz kue.
Nekoliko dana kasnije, odveo me je u parfimeriju u gradu. Obeao mi je da u moi
da izaberem neto lepo. Parkirao je automobil pred parfimerijom i jo jednom
prosiktao: Ni rei! Inae e svi koji se nau unutra umreti. Onda je izaao, doao
do mene i otvorio mi vrata.
Ila sam prva. Iza sebe sam ula njegovo disanje i zamiljala njegovu ruku u
depu jakne, kako vrsto stee pitolj, spreman da upuca svakoga ako napravim
ijedan pogrean korak. Ali, ja u biti dobra. Nikoga neu ugroziti. Neu pobei.
Samo sam elela da ugrabim deli ivota koji su devojke mojih godina uzimale
zdravo za gotovo: razgledanje polica s kozmetikom u parfimeriji. Iako nisam smela
da se minkam - nije mi doputao ni da se normalno oblaim - uspela sam da
dobijem njegov pristanak: smem da odaberem dve stvari koje pripadaju
svakodnevnom tinejderskom ivotu.
Smatrala sam da je makara neto to apsolutno mora da se ima. To sam proitala
u tinejderskim asopisima koje mi je povremeno donosio u tamnicu. Iitavala sam
savete o nanoenju minke, zamiljajui kako se doterujem za prvi odlazak u neki
noni klub, smejui se i spremajui se s prijateljicama pred ogledalom, isprobavajui
113

najpre jednu bluzu, pa drugu. Da li mi je kosa u redu? Hajde, idemo!

I evo, nala sam se meu dugakim redovima polica, punih nepoznatih boica i
tuba. Bile su arobno privlane, ali i uznemirujue. Sve to odjednom bilo mi je
jednostavno previe, nisam znala ta da radim i plaila sam se da e mi neto ispasti.
Hajde! Pouri! zaula sam glas iza sebe. Brzo sam uzela jednu makaru i s
drvene police odabrala boicu eterinog ulja nane. Nameravala sam daje drim
otvorenu u tamnici, nadajui se da e prikriti ustajali miris vlage. Otmiar je sve
vreme stajao iza mene. To me je unervozilo. Oseala sam se poput zloinca koga jo
nisu prepoznali, ali bi mogli svakog trenutka. Potrudila sam se da se to oputenije
kreem prema blagajni. Tu je sedela debeljukasta ena od otprilike pedeset godina,
pomalo razbaruenih sedih uvojaka. Kada me je prijateljski pozdravila, trgnula sam
se. Za vie od sedam godina, bio je to prvi put da mi se obrati nepoznata osoba.
Poslednji put kada sam razgovarala s nekim drugim osim otmiarem i sobom
samom, bila sam malo, zdepasto dete. Sada me je prodavaica pozdravila kao pravu,
odraslu muteriju. Obraala mi se sa vi i smeila, dok sam nemo stavljala maskaru i
eterino ulje na pokretnu traku. Bila sam tako zahvalna toj eni to me je primetila,
to je videla da zaista postojim. Satima sam mogla da ostanem tako pored kase, samo
da osetim bliskost. Ni na pamet mi nije palo da traim pomo. Otmiar je bio na
samo nekoliko centimetara od mene. Bila sam ubeena da je naoruan. Nikad ne bih
ugrozila enu koja mi je, na trenutak, pruila oseaj da sam zaista iva.
Sledeih nekoliko dana, vie me je tukao. esto me je besno zakljuavao, a ja
sam leala na krevetu, sva u modricama, borei se sa samom sobom. Ne smem da
dopustim da me bol proguta. Ne smem da odustanem. Ne smem da pokleknem pred
milju daje zatoenitvo jedino to me eka u ivotu. Morala sam stalno da
ponavljam sebi da nisam srena zbog toga to moram da ivim s otmiarem, uprkos
tome to mi je stalno tvrdio suprotno. Njegove rei opkolile su me poput zamki. Kad
god bih se sklupala i leala u tami, zgrena od bolova, znala sam da nije u pravu.
Ipak, ljudski mozak brzo potisne povrede. Ve sledeeg dana, radosno bih se
predavala iluziji da nije sve tako loe, i letela na krilima njegove mate.
Ipak, bila sam svesna da se moram reiti tih zamki, ako elim da pobegnem iz
tamnice.
elim opet malo sree u ivotu
Da uivam u ekstazi ivljenja
elim opet bar nakratko
Da vidim osmeh, da ujem smeh
elim ponovo da osetim neije ljubavi lek
U to vreme, poela sam da samoj sebi piem kratke poruke. Kad vidi neto crno
na belo, stvari postanu opipljivije. Postanu stvarne na nivou od koga mozak teko
114

moe da pobegne. Od tada sam zapisivala sve udarce, staloeno i bez emocija. Te
zapise i danas uvam. Neke sam pisala u jednostavnu svesku formata A5, jasnim,
urednim rukopisom. Druge sam beleila u zelenu svesku formata A4, usko zbijenih
redova. Tada, kao i sada, beleke su imale istu svrhu. Naime, ak i sada su mi
sporadina pozitivna iskustva iz zatvorenitva u mislima prisutnija nego neverovatni
uasi kojima sam godinama bila izloena.
- 20. avgust 2005. Volfgang me je udario najmanje tri puta u lice, otprilike etiri
puta kolenom u zadnjicu I jednom u stidnu kost. Prisilio me je da kleknem pred njega
i zabadao mi privezak za kljueve u levi lakat. Dobila sam modricu i ogrebotinu iz
koje curi ukasti iscedak. Uz vritanje i vredanje. est udaraca u glavu.
- 21. avgust 2005. Jutarnje prigovaranje. Vreanje bez razloga. Onda udarci u
zadnjicu. utiranje. Guranje. Sedam udaraca u lice. Udarac u glavu. Vreanje i
udarci u lice. Udarac u glavu. Vreanje i udarci, onda doruak bez itarica. Onda
tama dole (bez rasprave), glupe manipulativne izjave. Jednom mi je noktom ogrebao
desni. Davljenje.
- 22. avgust 2005. Udarci u glavu.
- 23. avgust 2005. Najmanje 60 udaraca u lice. Deset-petnaest udaraca u glavu,
nakon ega mije bilo jako muka. etiri snana amara. Udarac svom snagom u
desno uvo i vilicu. Uvo mi je pocrnelo. Davljenje. Snaan aperkat u vilicu, od koga
mi je zvonilo uglavi. Otprilike 70 udaraca kolenom, uglavnom u krsnu kost i
zadnjicu. Udarci u vrat, grudnu kost, rebra i izmeu grudi. Udaranje metlom po
levom laktu i podlaktici (crno-smee modrice), kao i po levom runom zglobu. etiri
udarca u oko, od ega sam videla plave bleskove. I jo mnogo toga.
- 24. avgust 2005. estoki udarci kolenom u stomak i podruje polnih organa
(hteo je da kleknem), i u donji deo krsne kosti. amari. Snani udarci u desno uvo
(crno-plava diskoloracija). Onda mrak u tamnici, bez hrane i sveeg vazduha.
- 25. avgust 2005. Udarci u kuk i grudnu kost. Potom beskrajno zajedljive
primedbe. Mrak u tamnici. Za ceo dan pojela sam sedam sirovih argarepa i popila
au mleka.
- 26. avgust 2005. estoki udarci akom u prednju stranu butina i u zadnjicu
(glenjem). Udarci po zadnjici, butinama, desnom ramenu, podlakticama i grudima,
nakon kojih su ostale crvene takice.
Samo jedna nedelja uasa, a bilo ih je nebrojeno. Ponekad je postajalo tako
strano da nisam mogla da drim olovku u ruci, koliko sam se tresla. Stenjui bih se
uvukla u krevet, ispunjena strahom da e me sve to mi se tokom dana dogodilo
pratiti i po noi. Tada bih razgovarala s drugom Nataom, onom koja me je ekala i
koja e me uhvatiti za ruku, ta god da se dogodi. Zamiljala sam da moe da me
vidi u ogledalu koje je sada stajalo iznad lavaboa u tamnici. Ako budem dovoljno
115

dugo gledala, videu na svom licu odraz snane sebe.

* * *
Sledei put, vrsto sam sebi obeala, neu ispustiti pruenu ruku. Imau dovoljno
snage da zamolim nekog za pomo.
Jednog jutra, otmiar mi je dao pantalone i majicu. eleo je da odemo do
prodavnice graevinskog materijala. im smo skrenuli prema Beu, hrabrost je
poela da me naputa. Da je nastavio u tom pravcu, vozili bismo se prema mom
starom naselju. Bio je to isti put kojim sam, u drugom smeru, prola 2. marta 1998,
skrivena na podu kombija. Tada sam se bojala smrti. Sada sam imala sedamnaest
godina, sedela na suvozakom seditu i bojala se ivota.
Vozili smo se Susenbrunom, samo nekoliko ulica od bakine kue, koja mi se
inila nepovratno izgubljenom, kao iz nekog davno prolog vremena. Videla sam
poznate ulice, kue, beton na kome sam se igrala kolice. Oseala sam da vie ne
pripadam tu.
Spusti pogled, izdrao se Priklopil. Odmah sam ga posluala. Bilo mi je teko da
budem tako blizu mestima iz detinjstva, grlo mi se steglo i borila sam se sa suzama.
Tu negde je bila ulica koja je vodila do Renbanvega. Negde desno, u velikom
naselju, majka je moda sedela za kuhinjskim stolom. Sada ve sigurno misli da sam
mrtva, a evo me, prolazim samo nekoliko stotina metara od nje. Oseala sam se
poraeno i mnogo, mnogo dalje od tih nekoliko ulica, koliko nas je stvarno delilo.
Oseaj se pojaao kada je otmiar skrenuo na parking prodavnice. Majka je sto
puta ekala na tom semaforu, kako bi skrenula desno. Tu je bio sestrin stan. Danas
znam i da je Valtrud Priklopil, otmiareva majka, takode ivela vrlo blizu.
Parking je bio pun ljudi. Jedan par je ekao na tandu sa kobasicama. Drugi su
gurali kolica prema automobilima. Radnici u zaprljanim plavim pantalonama nosili
su drvene palete preko parkinga. ivci su mi bili prenapregnuti. Zurila sam kroz
prozor. Neko od tih silnih ljudi mora da me vidi, mora da primeti da neto nije u
redu. Otmiar kao da mi je itao misli: Ostani tu. Izai e kad ti ja dozvolim, i
onda e stati ispred mene i lagano krenuti prema ulazu. Ni re neu da ujem!
Krenula sam prema prodavnici ispred njega. Usmeravao me je, blago mi
stiskajui rame. Oseala sam njegovu nervozu i grenje prstiju.
Pogledom sam prela preko dugakog hodnika. Pored polica su stajali mukarci u
radnim odelima, u grupama ili sami, drei papire, zadubljeni u svoje poslove. Kome
bih mogla da se obratim? I ta da mu kaem? Krajikom oka, posmatrala sam svakog
od njih, ali to sam due gledala, to su se njihova lica vie krivila u nekakve grimase.
Odjednom su mi delovali neprijateljski nastrojeni. Krupni mukarci, zaokupljeni
sobom i nesvesni okoline. Mozak mi je grozniavo radio. Uinilo mi se apsurdnim
116

da zamolim nekoga za pomo. Uostalom, ko bi mi poverovao? Meni - ispijenoj,

zbunjenoj tinejderki, koja jedva vlada sopstvenim glasom? ta bi se dogodilo kada
bih se sada okrenula prema jednom od njih i zamolila ga da mi pomogne?
Moja neaka to stalno radi. Jadnica. Naalost, zbunjena je. Potrebni su joj njeni
lekovi, rekao bi Priklopil i svi bi klimnuli, puni razumevanja, kada bi me zgrabio za
nadlakticu i izvukao iz prodavnice. Na trenutak sam zaula luaki smeh. Nikog ne
bi morao da ubije da bi prikrio zloin! Sve mu je ilo naruku. Niko ne bi ni pomislio
da govorim istinu kada bih rekla: Molim vas, pomozite mi. Nasmeite se, ovo je
Skrivena kamera! Pojavio bi se voditelj s lanim klovnovskim nosom i objasnio da
je sve bila samo ala. Ili bi to moda uradio ak i ljubazni ujak, koji stoji iza smene
devojke. Glasovi su mi se luaki kovitlali u glavi: O, Boe. Stvarno mi ga je ao. To
je tako teak krst... Ali tako lepo od njega to se brine o njoj.
Mogu li da vam pomognem? Ta reenica odzvanjala mi je u uima kao da mi
se neko ruga. Potrajalo je dok sam shvatila da nije jedan od glasova koje sam ula u
glavi. Ispred nas je stajao prodava s odeljenja potreptina za kupatilo. Mogu li da
vam pomognem?, ponovio je. Preleteo je pogledom preko mene i zadrao ga na
otmiaru. Taj ljubazni mladi nije imao pojma! Da, moete da mi pomognete! Molim
vas! Poela sam da se tresem, a na majici su mi izbile mrlje znoja. Bilo mi je muka i
mozak je prestao da me slua. ta sam ono htela da kaem?
Hvala, ne treba, zaula sam glas iza sebe i osetila stisak na nadlaktici. Hvala,
ne treba. A ako se ne vidimo, dobar dan, dobro vee i laku no. Ba kao u
Trumanovom ou.
Vukla sam se po prodavnici kao u transu. Gotovo je, gotovo. Propustila sam
priliku. Moda je nije ni bilo. Imala sam utisak da sam zarobljena u providnom
balonu: mogla sam da se lelujam u elatinastoj masi i maem rukama i nogama, ali
ne i da ga probijem. Teturala sam se izmeu polica u prodavnici, a ljudi su bili svuda
oko mene. Vie im nisam pripadala, vie nisam imala nikakva prava. Bila sam
nevidljiva.

* * *
Posle tog dogaaja, znala sam da nisam u stanju da zatraim pomo. ta su ljudi
napolju znali o skrivenom svetu u kome sam zarobljena? I ko sam ja da ih uvlaim u
taj svet? Onaj ljubazni prodava nije kriv to sam se nala ba u njegovoj prodavnici.
Kakvo sam pravo imala da ga izloim opasnosti od Priklopilovog napada? Iako je
Priklopil zvuao mirno, i u glasu mu se nije mogla naslutiti nervoza, skoro da sam
mogla uti kako mu srce lupa. Tu je bila i njegova ruka na mom ramenu, i pogled
kojim mi je probadao lea; pratili su me celim putem kroz prodavnicu. Uvek je
postojala strana pretnja da bi mogao da zapuca po svima. Dodajte tome i moju
117

slabost, nesposobnost, neprilagoenost.

Te sam noi dugo leala budna, primoravajui se da se prisetim sporazuma koji
sam sklopila s drugom Nataom. Bilo mi je sedamnaest godina. Pribliavao se
trenutak kada je trebalo da uinim neto u vezi s begom. Dogaaj u prodavnici
pokazao mi je da u morati da se oslonim samo na sebe. Istovremeno, oseala sam
kako gubim snagu i sve dublje tonem u paranoini, bizarni svet koji je otmiar
izgradio za mene. Kako e onda moja obeshrabrena, preplaena linost prikupiti
snagu i izvesti me iz ovog zatvora? Nisam znala. Samo sam bila svesna da e mi biti
potrebno beskrajno mnogo volje i samodiscipline. Gde god da ih pronaem.
U to vreme, pomogli su mi razgovori sa starijom Nataom i zapisi u dnevniku.
Upravo sam poela da piem drugu svesku. Vie nisam beleila udarce, nego
pokuavala da se ohrabrim. Rei podrke, kojima sam mogla da se vratim uvek kada
bih bila potitena i itam ih naglas. Ponekad je bilo poput ispaljivanja metaka u
prazno, ali ponekad je ipak delovalo.
Nemoj da gubi hrabrost kada ti kae da si preglupa za bilo ta.
Nemoj da gubi hrabrost kada te tue.
Nemoj da mu odgovara kada ti kae da si nesposobna.
Nemoj reagovati kada ti iskljui svetlo.
Oprosti mu sve i nemoj vie da bude ljuta na njega.
Budi snanija.
Nemoj da odustane.
Nikad, nikad nemoj da odustane.
Nemoj da gubi hrabrost, nemoj da odustaje. Ipak, bilo je lake rei nego uiniti.
Misli su mi tako dugo bile usredsredene samo na to da izaem iz tamnice, iz kue.
Sada mi je uspelo, a nita se nije promenilo. Bila sam podjednako zarobljena
napolju, kao da sam i dalje u zatvoru. inilo se kao da su spoljni zidovi postali malo
propusniji, ali unutranji su bili vrsto zacementirani, kao nikad dosad. Osim toga,
nai izlasci su kod Volfganga Priklopila gotovo izazivali napade panike. Rastrzan
izmeu snova o normalnom ivotu i straha da bih mogla sve da unitim ako pokuam
da pobegnem, ili svojim ponaanjem uopte, postajao je sve hirovitiji i tee se
kontrolisao, ak i kada je znao da sam na sigurnom, zatvorena u kui. Naravno, za to
je krivio mene; zapao je u stanje paranoine zaluenosti. Moje preplaeno i
bojaljivo ponaanje u javnosti nije ga umirivalo. Ne znam da li je sumnjao da se
pretvaram da sam preplaena, ali moja nesposobnost da glumim postala je oigledna
tokom jednog drugog odlaska u Be. U stvari, taj dogaaj trebalo je da oznai kraj
mog zatvorenitva.
Vozili smo se po Brunertrase, kada je saobraaj usporio. Policija. Videla sam
policijski automobil i policajce, koji su mahanjem zaustavljali automobile. Priklopil
118

je ujno udahnuo. Nije se pomerio ni za milimetar, ali primetila sam da su mu

zglobovi pobeleli kad je vrsto stegao volan. Meutim, kada se zaustavio i otvorio
prozor, delovao je potpuno mirno.
Molim vas vozaku i saobraajnu!
Oprezno sam podigla glavu. Policajac je delovao iznenaujue mlado. Govorio je
strogo, ali prijateljski. Priklopil je traio dokumenta, a policajac ga je posmatrao.
Mene je samo letimice pogledao. U glavi mi je odjekivala jedna re; videla sam je
kako lebdi vazduhom, kao da je u velikom oblaku, poput onih iz stripova POMOZITE! Videla sam je tako jasno da nisam mogla da verujem da je policajac
nije odmah primetio. Samo je mirno uzeo dokumenta i proverio ih.
Pomozite! Izvucite me odavde! Proveravate zloinca! Treptala sam i prevrtala
oima, kao da komuniciram Morzeovim znacima. Sigurno je izgledalo kao da imam
nekakav napad. Ipak, bio je to samo oajniki pokuaj da ja, mrava tinejderka,
uurena na suvozakom seditu belog kombija, treptanjem poaljem znak za
pomo, SOS.
Misli su mi se rojile u glavi. Moda bih jednostavno mogla da iskoim iz
kombija i potrim? Stigla bih do policijskog automobila. Na kraju krajeva, bio je
tano ispred mene. Ali ta da kaem? Da li bi me sasluali? ta bi se dogodilo ako
me odbiju? Priklopil bi me opet uhvatio, duboko im se izvinio, u ime svoje neake
koja ih zadrava. Osim toga - pokuaj bega bio je najstraniji tabu koji sam mogla da
prekrim. Ako ne uspem, uopte nisam smela da zamislim ta me eka. Ipak, ta ako
uspem? Zamislila sam Priklopila kako gazi na gas i odlazi uz kripanje guma. Onda
bi se zaleteo u neki automobil na putu. kripa konica, razbijeno staklo, krv, smrt.
Priklopilovo beivotno telo preko volana, i zvuk sirena iz daljine.
Hvala vam. Sve je u redu. Vozite oprezno! Policajac se kratko nasmeio i vratio
dokumenta. Nije imao pojma da je upravo zaustavio kombi kojim je pre skoro osam
godina oteta jedna devojica. Nije imao pojma da je ta devojica skoro osam godina
zarobljena u otmiarevom podrumu. Ni slutio nije koliko je blizu otkrivanja tog
zloina i Priklopilovom luakom pokuaju bega. Bila bi dovoljna jedna moja re,
jedna hrabra izjava. Umesto toga, kada je otmiar upalio automobil, skupila sam se
na seditu i zatvorila oi.
Propustila sam verovatno najveu priliku da okonam ovu nonu moru. Tek sam
kasnije shvatila da mi jedna mogunost uopte nije pala na pamet: direktno obraanje
policajcu. Strah od toga da e Priklopil nauditi svakome s kim stupim u kontakt
potpuno me je paralizovao.
Bila sam robinja, podanica. Vredela sam manje od kunog ljubimca. Vie nisam
imala sopstveni glas.
Tokom zatvorenitva, mnogo puta sam sanjala o tome da zimi odem na skijanje,
bar jednom. Plavo nebo, zraci sunca na svetlucavom snegu koji prekriva sve, poput
istog, barunastog pokrivaa. kripanje pod nogama, hladnoa od koje ti pocrvene
119

obrazi. A kasnije - vrua okolada. Ba kao posle klizanja.

Priklopil je bio dobar skija i tokom poslednjih godina mog zatvorenitva
redovno je odlazio na jednodnevno skijanje u planine. Dok sam mu pakovala stvari,
pratei paljivo sastavljen spisak, bio je vrlo uzbuen. Vosak za skije. Rukavice.
Energetska ploica. Mleko za sunanje. Balzam za usne. Skijaka kapa. Kada bi me
zakljuao u tamnicu i otiao da skija po planini okupanoj suncem, gorela sam od
elje da odem tamo. Nisam mogla da zamislim nita divnije.
Nedugo pre osamnaestog roendana, poeo je ee da pominje kako bi jednom
mogao da me odvede na takav izlet. Za njega je to bio najvei korak prema
normalnom ivotu. Moda je hteo da mi ispuni elju, ali verujem da je najvie eleo
da dobije potvrdu da je zloin krunisan uspehom. Ako se u planini ne oslobodim
okova, smatrao bi da je sve uinjeno kako treba.
Pripreme su potrajale nekoliko dana. Pregledao je svoju staru skijaku opremu i
dao mi da isprobam nekoliko stvari. Jedna perjana jakna iz sedamdesetih mi je
odgovarala, bile su mi potrebne jo skijake pantalone. Kupicu ti ih, obeao je.
Zajedno emo otii u kupovinu. Zvuao je uzbueno, na trenutak ak i sreno.
Onog dana kad smo se odvezli u trni centar Donaucentrum, telo mi je bilo na
izmaku snaga. Bila sam teko neuhranjena i, kada sam izala iz automobila, jedva
sam mogla da stojim. Bilo mi je neobino to sam se opet obrela u trnom centru gde
sam tako esto etala s roditeljima. Danas je od Renbanvega udaljen tek nekoliko
stanica. Otmiar se oigledno oseao vrlo, vrlo sigurno.
Donaucentrum je tipian trni centar u predgrau Bea. Prodavnice se niu na
dva sprata, i svuda se osea miris ipsa i kokica. Muzika je preglasna, a ipak jedva
moe da nadglasa amor bezbrojnih tinejdera koji se, u nedostatku boljeg mesta,
sastaju ispred prodavnica. ak i onima koji su navikli na masu ljudi uskoro sve
postane previe, pa poele mir i sve vazduh. Buka, svetla i gomila ljudi delovali su
mi poput zida, neprobojnog obrua koji mi ne dozvoljava da se kreem. S mukom
sam pokuavala da se prisetim. Da li je ovo prodavnica u kojoj sam jednom bila s
majkom? Na trenutak sam videla sebe kao devojicu koja isprobava helanke. Ipak,
slike iz sadanjosti brzo su potisnule taj prizor. Svuda oko mene bili su ljudi:
tinejderi, odrasli s velikim, arenim torbama, majke s kolicima, neverovatan haos.
Otmiar me je usmerio prema velikoj prodavnici odee. Lavirint pun vealica,
stolova i izlobenih lutaka bezizraajnih osmeha, obuenih u najnoviju zimsku
kolekciju.
Pantalone na odeljenju za odrasle nisu mi odgovarale. Dok mi je u garderobi
dodavao jedan par za drugim, iz ogledala me je posmatrala tuna pojava. Bila sam
bleda kao zid, plava kosa neuredno je trcala, a bila sam toliko mrava da sam
plivala ak i u veliini XS. Isprobavanje i presvlaenje bili su prava muka, zbog ega
sam odbila da ponovo prolazim kroz isto na dejem odeljenju. Otmiar je morao da
prisloni pantalone uz mene kako bi procenio da li mi odgovaraju. Kada je napokon
120

bio zadovoljan, jedva sam stajala na nogama.

Ponovo sedajui u automobil, osetila sam ogromno olakanje. Na putu za
trashof inilo mi se da e mi glava eksplodirati.
Nakon osam godina u izolaciji, vie nisam bila u stanju da procesiram toliko
nadraaja.
Pripreme za skijaki izlet inile su me jo nesrenijom. Dominirala je napetost,
koja se oseala u vazduhu poput elektriciteta. Otmiar je bio nervozan i razdraljiv;
stalno je prigovarao zbog trokova koje mora da podnese zbog mene. Morala sam da
na karti izraunam taan broj kilometara do skijalita, koliko e nam benzina biti
potrebno, zatim da dodam tome skijaku propusnicu, cenu iznajmljivanja skija,
moda i neku hranu. U patolokoj krtosti, Priklopilu je to delovalo kao ogroman
iznos koji mora da potroi na mene. A zato? Samo da bih napravila scenu i
izneverila njegovo poverenje.
Kada je svom snagom udario akom o sto pored mene, hemijska mi je od straha
ispala iz ruke. Samo iskoriava moju dobronamernost! Ti si niko i nita bez mene.
Niko i nita!
Ne odgovaraj kada ti kae da ne moe da ivi bez njega. Podigla sam glavu i
pogledala ga. Iznenadila sam se kada sam na tom zgrenom licu videla grimasu
straha. Ovaj skijaki izlet za njega je bio veliki rizik. Bio je spreman da ga prihvati
kako bi mi ispunio dugogodinju elju i ostvario svoje matarije. Skijanje s
partnerkom, koja bi se divila njegovoj vetini na snegu. Naizgled savren prizor,
slika izgraena na poniavanju i ugnjetavanju; unitavanju moje linosti.
Izgubila sam.svaku elju da uestvujem u toj apsurdnoj drami. Dok smo koraali
prema garai, rekla sam mu da elim da ostanem kod kue. Oi su mu potamnele, a
onda je eksplodirao. ta je tebi?!, povikao je i zamahnuo rukom. Drao je
gvozdenu ipku kojom je otvorio prolaz ka tamnici. Duboko sam udahnula, zatvorila
oi i pokuala da se povuem u sebe. Iz sve snage me je udario ipkom po bedru.
Koa mi je odmah pukla.
Sutradan, dok smo se vozili autoputem prema skijalitu, bio je jako uzbuen. S
druge strane, ja sam oseala samo prazninu. Ponovo me je ostavio bez hrane i svetla,
kako bi me nauio pameti. Noga me je pekla. Ipak, sada sam opet bila dobro, sve je
bilo u redu, ili smo u planine. U glavi su mi se, u haotinom komeanju, preplitali
glasovi:
Mora nekako da se doepa energetske ploice iz skijake jakne.
U njegovoj torbi ima malo hrane.
Mora da pobegne. Ovaj put mora to da uradi, tiho se umeao jedan drugi,
slabani glasi.
Iskljuili smo se s autoputa pored gradia Ibsa. Iz magle koja se prostirala pred
nama polako su poele da izranjaju planine. U Gostlingu smo se zaustavili da
iznajmimo skije, od ega je otmiar posebno strahovao. Morao je da ue sa mnom u
121

prodavnicu, gde je komunikacija sa zaposlenima bila neizbena. Pitae me

odgovaraju li mi izme i morau da im odgovorim.
Pre nego to smo izali iz automobila, posebno otro je naglasio da e ubiti
svakoga koga zamolim za pomo. I mene, naravno.
Kada sam otvorila vrata automobila, obuzeo me je neobian oseaj nepoznatog.
Vazduh je bio hladan i mirisao na sneg. Nad rekom su se nadvijale kue; zbog
snenog prekrivaa na krovovima, izgledale su poput kolaa sa lagom. Sleva i
zdesna izdizale su se planine. Da je nebo bilo zeleno, ne bih ni trepnula, toliko mi se
ceo prizor inio nadrealnim.
Kada me je Priklopil ugurao u radnju gde se iznajmljivala skijaka oprema,
doekao me je topao, vlaan vazduh. Znojavi ljudi u perjanim jaknama stajali su u
redu za plaanje, a na licima im se ogledalo iekivanje. Prostorijom je odzvanjao
smeh, isprepletan sa zveckanjem kopi pri isprobavanju skija. Priao nam je
prodava. Preplanuo i vedar, tip skijakog instruktora, muevnog i prodornog glasa,
razbacivao se oigledno uobiajenim alama. Doneo mi je par izama broj 37 i
kleknuo ispred mene, kako bi proverio da li mi odgovaraju. Priklopil ni na trenutak
nije skidao pogled s mene dok sam isprobavala izme i govorila prodavcu da me ne
steu. Nisam mogla da zamislim neprikladnije mesto gde bih pokuala da upozorim
nekog na zloin; svi sjajno raspoloeni, sve divno - vedra efikasnost na usluzi
zabavni i razbibrizi. Nita nisam rekla.
Ne moemo da koristimo iaru. Preopasno je, mogla bi da razgovara s
nekim, rekao mije otmiar kada smo doli do parkinga skijalita Hohkar, na kraju
dugakog, vijugavog puta. Odveemo se do skijalita.
Parkirali smo automobil malo dalje. Zdesna i sleva okruivali su nas strmi, sneni
planinski vrhovi. U daljini sam videla iaru. Do nas je jedva dopirala muzika iz
kafia, na odmoritu u dolini. Hohkar je jedno od retkih skijalita do kojih se iz Bea
lako stie. Malo je; samo est sedenica i dve krae uspinjae, koje skijae vode do
tri vrha. Staze su uske, a etiri su oznaene kao crne staze, namenjene samo
najnaprednijima.
S naporom sam pokuala da se prisetim: kada mi je bilo etiri godine, bila sam
ovde s majkom i jednom porodicom s kojom smo se tada druili. Meutim, nikako
nisam uspevala da se prisetim sebe kao devojice, koja je tada skakutala po snegu u
roe skijakom odelu.
Priklopil mi je pomogao da obujem pancerice i stavim noge u vez. Nesigurno
sam se sputala klizavim snegom. Povukao me je preko snenih nanosa, uz ivicu
puta, i gurnuo pravo u spust. Padina mi se inila ubojito strmom; bila sam
prestravljena brzinom kojom sam se sjurila. Skije I pancerice verovatno su bile tee
od mene. Nisam imala miie potrebne za upravljanje skijama, a verovatno sam i
zaboravila kako se to radi. Samo sam jednom bila na kursu skijanja, sedam dana sa
kolom, u hostelu u Bad Auzeu. Plaila sam se i u poetku nisam htela da krenem,
122

zbog runih uspomena na slomljenu ruku. Ipak, instruktorka je bila vrlo prijatna;
ohrabrivala me je i radovala se sa mnom, svaki put kada bih uspela da se okrenem na
skijama. Polako sam napredovala, a poslednjeg dana ak i uestvovala u velikoj trci
na poetnikoj padini. Kada sam stigla do cilja, trijumfalno sam podigla ruke u
vazduh i klicala. Onda sam se bacila na leda u sneg. Godinama nisam bila tako
slobodna i ponosna na sebe.
Slobodna i ponosna - ivot svetlosnim godinama daleko od mene.
Oajniki sam se trudila da zakoim, ali mi se ve pri prvom pokuaju skija
iskrenula i zavrila sam u snegu. ta to radi?!, grdio me je Priklopil kada se
zaustavio pored mene i pomogao mi da ustanem. Mora da skija u luku! Ovako!
Bilo mi je potrebno neko vreme kako bih bar nakratko uspela da se zadrim na
skijama i pomerim se nekoliko metara. Moja bespomonost i slabost izgleda da su
dovoljno umirile otmiara, pa je odluio da nam oboma kupi skipas. Stali smo u
dugaak red nasmejanih, veselih skijaa, koji su jedva ekali da ih iara doveze do
sledeeg vrha. Meu svim tim ljudima u arenim skijakim odelima, oseala sam se
kao stvorenje sa druge planete. Trzala sam se kada bi me u prolazu dodirnuli, kada bi
nam se skije okrznule, kada bih se nala stisnuta meu nepoznatim ljudima, koji me
verovatno nisu primeivali, ali ije sam poglede mislila da oseam na sebi. Ne
pripada ovde. Ne bi trebalo da bude ovde. Priklopil me je gurnuo s lea. Ne
spavaj! Idemo, idemo!
Delovalo mi je da je prola itava venost pre nego to smo se konano nali u
vazduhu. Lebdela sam iznad zimskog, planinskog pejzaa, nastojei da uivam u
trenutku spokoja i mirnoe. Ipak, telo mi se bunilo protiv nepoznatih napora. Noge
su mi se tresle i bilo mi je strahovito hladno. Kada se sedenica pribliila vrhu,
uspaniila sam se. Nisam znala kako se silazi i od uzrujanosti sam se zapetljala u
sopstvene tapove. Priklopil je poeo da psuje, zgrabio me za ruku i u poslednjem
trenutku povukao sa sedenice.
Nakon nekoliko vonji, polako sam stekla malo samopouzdanja. Mogla sam
dovoljno dugo da se zadrim uspravno da bih uivala u kratkim vonjama, pre nego
to bih opet pala u sneg. Oseala sam kako mi se vraa ivotna snaga i, prvi put za
nekoliko godina, neto nalik na sreu. Kad god sam mogla, zaustavljala sam se da
uivam u pogledu. Volfgang Priklopil mi je, ponosan na svoje poznavanje geografije,
objanjavao koje planine vidimo. S vrha Hohkara video se planinski masiv Oer, a
iza njega su planinski lanci jedan za drugim nestajali u magli.
Ono tamo je tajerska, objanjavao mi je. ,A tamo, na drugoj strani, pogled
see skoro do eke.
Sneg je svetlucao na suncu, a nebo bilo plavo kao razliak. Duboko sam udisala
vazduh i najvie od svega elela da se vreme zaustavi, ali otmiar me je stalno gurao
i pourivao. Dananji dan kotao me je itavo bogatstvo, zato ga moramo u
potpunosti iskoristiti!
123

Moram u toalet! Priklopil me je iznervirano pogledao. Stvarno! Nije mu

preostalo nita drugo nego da odskija sa mnom do sledee kuice. Odluio se za
donji deo staze, jer su tu toaleti bili smeteni u odvojenoj zgradi, to je znailo da ne
mora da se proe kroz restoran kako bi se dolo do njih. Skinuli smo skije. Dopratio
me je do toaleta i prosiktao da pourim. ekae me i paziti na vreme. Zaudilo me je
to nije uao sa mnom. Uvek je mogao da kae da je pogreio vrata, ali ostao je
napolju. Kada sam ula, unutra nije bilo nikoga. Meutim, dok sam bila u kabini,
ula sam otvaranje vrata. Prestravila sam se - ubeena da sam ostala predugo i da je
otmiar uao u enski toalet kako bi me izvukao. Meutim, kada sam uurbano ula
u malu prostoriju s lavaboima, pred ogledalom sam ugledala jednu plavokosu enu.
Prvi put nakon otmice, bila sam sama s nepoznatom osobom.
Ne seam se tano ta sam rekla, znam samo da sam skupila svu hrabrost i
obratila joj se. Iz mene je izaao samo tih cijuk.
Plavokosa ena me je pogledala, prijateljski se nasmeila, okrenula se i otila.
Nije razumela ta sam joj rekla. Bio je to prvi put da sam se nekome obratila i, ba
kao u najstranijim nonim morama, ljudi me nisu uli. Bila sam nevidljiva. Ne
smem da se nadam tuoj pomoi.
Tek nakon to sam pobegla, saznala sam da je ena bila turistkinja iz Holandije i
da jednostavno nije razumela ta sam joj rekla. Meutim, njena reakcija je u tom
trenutku bila teak udarac za moje samopouzdanje.
Ostatak izleta ostao mi je u magli. Opet nisam iskoristila priliku koja mi se
pruila. Kada sam te veeri ostala zakljuana u tamnici, obuzeo me je oaj kakav
ranije nisam osetila.
Ubrzo nakon toga, pribliio se kljuni datum: moj osamnaesti roendan. Ve
deset godina grozniavo sam iekivala taj dan. vrsto sam odluila da u ga
dostojno proslaviti, ako treba - i u zatvorenitvu.
Prethodnih godina otmiar mi je dozvoljavao da ispeem kola, ali sada sam
elela neto posebno. Znala sam da je njegov poslovni partner organizovao zabave u
udaljenim skladitima. Otmiar mi je pokazivao video-snimke srpskih i turskih
venanja. eleo je da ih upotrebi za reklamni film kojim bi to skladite promovisao
kao prostor za proslave. udno sam upijala prizore ljudi koji slave, vesele se, stoje u
krugu drei se za ruke i skau, pleui najudnije plesove. Na jednoj proslavi bio je
posluen itav morski pas; na drugoj su se na stolu nizale bezbrojne posude, pune
nepoznate hrane. Ipak, najvie su me fascinirale torte - umetnika dela na nekoliko
spratova, sa cveem od marcipana, ili keks torta u obliku automobila. elela sam
jednu takvu - u obliku broja 18, simbola mog punoletstva.
Kada sam se ujutro, 17. februara, popela u kuu, ugledala sam je na kuhinjskom
stolu: jedinica i osmica od mekanog keksa, s penastom, ruiastom glazurom,
ukraena sveicama. Ne seam se ostalih poklona. Sigurno ih je bilo jo, jer je
Priklopil voleo da slavi takve, posebne dane. Za mene je broj 18 bio centralni deo
124

male proslave. Simbol slobode. Poseban simbol, znak da je doao trenutak da

ispunim obeanje koje sam, jednom davno, dala samoj sebi.

125

10
Jednom od nas preostaje samo smrt
Beg u slobodu

Detonirala sam bombu. Osigura je dogoreo i vie nije bilo povratka. Odabrala
sam ivot, otmiaru je preostala samo smrt.
Taj dan je poeo kao i svaki drugi - na zapovest kontrolnog prekidaa. Leala
sam u krevetu na sprat, kada me je svetlo koje se ukljuilo u tamnici probudilo iz
zamrenog i zbunjujueg sna. Jo neko vreme sam ostala u krevetu, pokuavajui da
mu dam smisao, na osnovu iskrzanih delia kojih sam se priseala. Meutim, to sam
se vie trudila, to mi je bre izmicao. Ostao je samo nejasan oseaj, koji me je i dalje
drao. Nepokolebljiva odlunost. Dugo to nisam osetila.
Posle nekog vremena, glad me je podstakla da izaem iz kreveta. Nisam dobila
veeru i eludac mi je zavijao. Voena eljom da neto pojedem, spustila sam se niz
merdevine, ali i pre nego to sam dotakla tlo, setila sam se da vie nemam hrane.
Otmiar mi je uvee dao parence torte da je ponesem u tamnicu i sauvam za
doruak, ali sam ga odmah pojela. Frustrirana, oprala sam zube, nastojei da sperem
kiseli ukus praznog eluca iz usta. Onda sam se osvrnula oko sebe, ne znajui tano
ta da radim. Tog jutra, elija je bila u stranom neredu. Odea je bila razbacana na
sve strane, a na stolu je leala hrpa papira. U uobiajenim okolnostima, odmah bih
poela da raspremam, u elji da svoj sobiak uinim to udobnijim i
organizovanijim, ali tog jutra nisam imala ni volje ni energije za to. Oseala sam
neobinu udaljenost od ta etiri zida, koja su mi postala dom.
U kratkoj narandastoj haljini, na koju sam bila vrlo ponosna, ekala da otmiar
otvori vrata. Osim nje, posedovala sam jo samo helanke, majice umrljane farbom,
demper sa rol-kragnom za hladnije dane, koji je nekad pripadao otmiaru, i
nekoliko istih, jednostavnih odevnih predmeta koje sam u proteklih nekoliko
meseci nosila tokom izlazaka. U toj haljini oseala sam se poput normalne devojke.
Kupio mi ju je kao nagradu za pomo oko radova u dvoritu. Na prolee, posle
osamnaestog roendana, dozvoljavao mi je da povremeno radim napolju. Pod
njegovim nadzorom, naravno. Postao je manje oprezan, pa je stalno postojala
opasnost da me komije vide. Ve su me dvaput pozdravili preko ograde, dok sam
plevila u vrtu. Pomona radnica", kratko je objasnio, kada mi je jedan od suseda
mahnuo. inilo se da je sused zadovoljan informacijom, a ja sam ionako bila
nesposobna bilo ta da kaem.
Kada su se vrata tamnice napokon otvorila, videla sam Priklopila kako stoji na
stepenici od etrdeset centimetara. I posle tolikih godina, taj prizor me je i dalje
126

plaio. Izgledao mi je poput zatvorskih uvara iz filmova strave i uasa: velik,

nadmoan, a njegova senka, izobliena od sijalice u predsoblju, plesala je straan
ples po golim zidovima tamnice. Meutim, tog dana mi nije izgledao pretee.
Oseala sam se snano i samouvereno.
Smem li da obuem gaice? pitala sam ga i pre pozdrava. Pogledao me je
zapanjeno.
Ne dolazi u obzir, odgovorio je.
U kui sam uvek morala da radim polugola, a u dvoritu u naelu nisam smela da
nosim gaice. Bio je to jedan od naina da me dri pod kontrolom.
Molim te, tako mi je mnogo udobnije, dodala sam.
Snano je odmahnuo glavom.
Ni govora! Kako ti je to uopte palo na pamet? Hajde, krei!
Pola sam za njim u predsoblje i ekala da se provue kroz prolaz. Zaobljena
betonska vrata, koja su postala stalan deo moje ivotne scenografije, bila su
otvorena.
Svaki put kada bih videla ta velika vrata od armiranog betona, u grlu bi mi se
stvorila knedla. U poslednjih nekoliko godina imala sam prokleto mnogo sree.
Svaka nesrea koju bi otmiar doiveo za mene bi bila smrtna presuda. Vrata nisu
mogla da se otvore iznutra, niti bi ih iko pronaao spolja. Intenzivno sam zamiljala
taj prizor - kako posle nekoliko dana shvatam da je otmiar nestao. Kako u, u
smrtnom strahu, poeti da raspomamljeno trim, i poslednjim atomima snage uspeti
da sruim dvoja drvena vrata. Ta betonska vrata bila bi odluujui faktor u borbi da
preivim. Umrla bih od gladi i ei, leei pred njima. Svaki put kada bih se
provukla kroz uski prolaz iza otmiara, osetila bih olakanje. Svanulo je jo jedno
jutro kada je otvorio vrata i nije me ostavio na cedilu. Ponovo sam pobegla iz svoje
podzemne grobnice. Kada bih se popela u garau, udahnula bih punim pluima. Bila
sam gore.
Naredio mi je da mu iz kuhinje donesem dve krike hleba sa demom. Gledala
sam ga kako s uivanjem jede, dok mi je eludac zavijao. Ukusni, hrskavi hleb s
maslacem i demom od kajsija. A ja nisam dobila nita - uostalom, pretpostavljalo se
da sam za doruak imala ono parence torte. Ne bih se usudila da kaem da sam ga
jo sino pojela.
Kada je dorukovao, rasklonila sam posue i otila do kalendara u kuhinji. Kao i
svakog jutra, otkinula sam prvu stranicu s velikim tampanim brojem i nekoliko puta
je savila. Dugo sam gledala datum koji je stajao na kalendaru: 23. avgust 2006. Bio
je to 3.096. dan zarobljenitva.
Tog dana, Volfgang Priklopil bio je dobro raspoloen. Trebalo je da to bude
poetak nove ere, svitanje jednostavnijeg razdoblja, bez novanih briga. Tog jutra
trebalo je da preduzme dva bitna koraka. Pre svega, eleo je da se rei starog
dostavnog kombija, koji je koristio prilikom moje otmice, pre osam i po godina.
127

Dalje, na Internetu je objavio oglas da prodaje stan, koji je poslednjih nekoliko

meseci renovirao. Kupio ga je pre pola godine, u nadi da e mu stalni prihod od
iznajmljivanja olakati flnansijski pritisak pod kojim se nalazio zbog svog zloina.
Rekao mi je da je zaradio na poslovima s Holcapfelom.
Ubrzo posle mog osamnaestog roendana, jednog jutra me je uzbueno
obavestio:
Imamo novi stan koji treba da se renovira. Odmah kreemo u ulicu Holergase.
Njegovo oduevljenje bilo je zarazno, a promena okoline bila mi je preko
potrebna. arobni datum ulaska u punoletnost je proao, a skoro nita se nije
promenilo. Bila sam podjednako potlaena i nadgledana kao i prethodnih godina.
Jedina promena leala je u tome to se, negde u duboko u meni, aktivirao neki
prekida. Polako je nestajala sumnja da je otmiar ipak u pravu i da mi je bolje da
sam s njim nego napolju. Odrasla sam. Moje drugo ja vrsto me je dralo i znala sam
da ne elim ovako da ivim. Preivela sam ogroman, nepovratno izgubljen deo
mladosti kao njegova robinja, bokserska vrea, istaica i partnerka, prilagoavajui
se tom svetu najbolje to sam mogla, budui da nisam imala drugog izbora.
Meutim, sada je tom razdoblju doao kraj. Uvek kada bih bila u tamnici, iznova bih
se priseala svega to sam kao dete planirala da u ovom dobu radim. elela sam da
budem nezavisna, da postanem glumica, piem knjige, stvaram muziku, doivim
druge ljude - da budem slobodna. Vie nisam prihvatala injenicu da u do kraja
ivota ostati zarobljena u njegovoj matariji. Morala sam da saekam pravi trenutak.
Moda e novi posao doneti tu priliku. Posle toliko godina u kui, prvi put mi je
dozvoljeno da radim na nekom drugom mestu. Pod njegovim strogim nadzorom, ali
svejedno.
Tano se seam prvog odlaska u Holergase. Nije vozio najbrim putem autoputem - bio je previe krt da plati putarinu. Umesto toga, ekao je u koloni na
Girtlu, bekom pojasu, treoj po redu ulici koja krui oko gradskog centra. U
jutarnjoj guvi, kombi su s obe strane guili automobili. Posmatrala sam ljude za
volanima: mukarci umornih oiju gledali su nas iz minibusa pored nas, stisnuti jedni
do drugih. Bilo je oigledno da su radnici iz istone Evrope, koje bi austrijske
graevinske firme ujutro kupile s ulinih sastajalita, da bi ih uvee na istom mestu
izbacile. Odmah sam osetila povezanost s njima: bez dokumenata i radnih dozvola,
mogli su ih iskoriavati koliko su hteli. Tog jutra sam tako teko prihvatala tu
stvarnost. Utonula sam dublje u sedite i poela da sanjarim: vozim se sa efom na
normalni, svakodnevni posao, ba kao i svi ovi ljudi u automobilima do nas.
Strunjak sam u svom polju i efu je jako bitno moje miljenje. ivim u svetu
odraslih, gde se moj glas uje.
Proli smo skoro ceo grad, kad je Priklopil kod Zapadne eleznike stanice
skrenuo u ulicu Marijahilfer i nastavio suprotno od centra grada, pa pored male
pijace, gde je samo polovina tezgi bila zauzeta, da bi na kraju skrenuo u sporednu
128

uliicu i parkirao. Stan je bio na prvom spratu trone kue. Otmiar je dugo ekao
pre nego to mi je dozvolio da izaem. Bojao se da bi nas neko mogao videti i hteo
je da me pusti iz automobila tek kada na ulici ne bude nikoga. Gledala sam napolje:
male automehaniarske radionice, turske prodavnice voa i povra, tandovi s
kebabom i sumnjivi mali barovi, ratrkani meu starijim, sivim zgradama,
izgraenim krajem devetnaestog veka, gde su nekada iveli siromani radnici iz
zemalja pod austrougarskom vlau. I sada su tu uglavnom iveli doseljenici. Mnogi
od tih stanova i dalje nisu imali kupatila; toaleti su bili u hodniku, zajedniki za itav
sprat. Otmiar je kupio jedan takav.
ekao je da se ulica raisti, a onda me poterao u ulaz. Boja se gulila sa zidova, a
veina sanduia bila iskrivljena i razbijena. Kada je otvorio drvena vrata stana i
gurnuo me unutra, nisam mogla da verujem koliko je prostor mali: devetnaest
kvadratnih metara - samo etiri puta vei od moje tamnice. Samo jedna prostorija, s
prozorom koji je gledao na unutranje dvorite. Vazduh je bio ustajao, oseali su se
mirisi telesnih izluevina, plesan i ustajalo ulje za kuvanje. itava prostorija bila je
oblepljena tapetama koje su nekad verovatno bile zelene, a sada neodreeno
sivosmee. Na jednom zidu bila je velika vlana mrlja, po kojoj su puzali crvi.
Duboko sam udahnula. ekalo me je mnogo tekog posla.
Od tog dana, nekoliko puta nedeljno vodio me je sa sobom u stan u ulici
Holergase. Samo kada je imao da obavi jo neke poslove, ostavio bi me u tamnici
ceo dan. Najpre smo iz stana izbacili stari, oronuli nametaj i izneli ga na ulicu. Kada
smo, sat vremena kasnije, ponovo izali, vie ga nije bilo - uzeli su ga susedi, koji su
imali toliko malo da im je ak i takav nametaj bio dovoljno dobar. Onda smo poeli
s renoviranjem. Bila su mi potrebna dva puna dana samo da skinem stari linoleum.
Ispod njega se pojavio jo jedan, a na njemu i debeo sloj prljavtine. Lepak kojim je
bio privren tokom godina se tako vrsto skorio, da sam morala da ga struem
centimetar po centimetar. Onda smo izlili sloj betonske podloge i preko toga stavili
laminat - ba kao u mojoj tamnici. Sa zidova smo skinuli stare tapete, ispunili
pukotine i rupe i stavili nove, koje smo ofarbali u belo. Ugradili smo komode u
minijaturnu kuhinju i jo manje kupatilo, jedva malo vee od tu kabine, i stavili
nove prostirke ispred nje.
Radila sam poput fizikalca. Buila sam, prenosila, brusila, gletovala, nosila
ploice. Lepila sam tapete na plafon, stojei na uskoj dasci izmeu dva para
merdevina. Podizala sam nametaj. Rad, glad i stalna bitka s niskim pritiskom
oduzimali su mi toliko energije da o begu skoro i nisam razmiljala. U poetku sam
se nadala da e me otmiar bar na trenutak ostaviti samu, ali to se nije desilo.
Neprestano me je nadgledao. Neverovatno je ta je sve preduzimao da ne pobegnem.
Svaki put kada bi izlazio u hodnik da ode u toalet, pred prozor bi poslagao teke
daske i grede, kako ne bih mogla brzo da ga otvorim i zavritim. Kada je znao da e
morati da ostane napolju due od pet minuta, privrstio bi daske rafovima. ak je i
129

tu za mene izgradio zatvor. Kada bi se zaulo okretanje kljua u bravi, u mislima bih
se vratila u tamnicu. I ovde me je bilo strah da e mu se neto dogoditi i da u biti
osuena da umrem u tom stanu. Svaki put kada bi se vratio, odahnula bih.
Danas mi se taj strah ini udnim. Ipak sam bila u stambenoj zgradi i mogla da
vritim ili udaram u zid. Za razliku od podruma, ovde bi me brzo nali. Nije bilo
racionalnih razloga koji bi opravdali strah, ali on mi se prikradao iznutra, iz tamnice
u meni.

* * *
Jednog dana, u stanu se pojavio udan ovek.
Upravo smo dovukli laminat do prvog sprata. Vrata su bila lagano odkrinuta i
iznenada je u stan uao stariji ovek, prosede kose. Glasno nas je pozdravio. Tako je
loe govorio nemaki da sam ga jedva razumela. Poeleo nam je dobrodolicu i
oigledno je hteo da zapone komijski razgovor o vremenu i renoviranju stana.
Priklopil me je gurnuo iza sebe i oslobodio ga se, kratko i neljubazno odgovarajui
na pitanja. Oseala sam kako u njemu raste panika, doputajui da obuzme i mene.
Iako mije taj ovek mogao biti spas, skoro da sam oseala kako me njegovo
prisustvo optereuje. Toliko sam usvojila otmiarevu perspektivu.
Te noi sam leala u krevetu na sprat i neprestano vrtela taj prizor u glavi. Da li
sam pogreno postupila? Da li je trebalo da vritim? Da li sam propustila jo jednu
priliku za beg? Sledei put moram postupati odlunije. Putanju od mesta na kome
sam se nalazila, dakle iza otmiarevih lea, do udnog suseda, zamiljala sam kao
skok preko duboke provalije. Tano sam mogla da vidim kako se zatravam,
ubrzavam i, na ivici provalije, odskaem u vazduh, ali nikako nisam mogla da vidim
kako doskaem na drugu stranu. Koliko god se trudila, nisam uspevala da stvorim tu
sliku. I u mati, otmiar bi me svaki put uhvatio za majicu i povukao nadole. ak i
kada bih uspela da mu izmaknem, lebdela bih nekoliko sekundi u vazduhu, a onda
pala u bezdan. Taj prizor me je muio ele noi. Delovao mi je kao simbol toga da
sam na samoj ivici bega, ali da u odluujuem trenutku neu uspeti.
Samo nekoliko dana kasnije, sused se vratio. Ovog puta, doneo je fotografije.
Otmiar me je sumnjiavo gurnuo u stranu, ali uspela sam da bacim pogled. Bile su
to porodine slike, koje su ga prikazivale u domu u Jugoslaviji, kao i fotografija
nekog fudbalskog tima. Neprestano je govorio, gurajui slike Priklopilu pod nos.
Ponovo sam razumela samo delie razgovora. Ne, nije bilo mogue preskoiti preko
ponora. Kako u se sporazumeti s tim ljubaznim ovekom? Da li bi razumeo ono to
bih mu kriom apnula dok me Priklopil ne posmatra, to se verovatno ionako nikada
ne bi dogodilo? Koja Nataa? Ko je otet? ak i kada bi me razumeo, ta bi se
dogodilo? Da li bi pozvao policiju? Da li je uopte imao telefon? I onda? Teko da bi
130

mu policajci poverovali. ak i kada bi patrola dola u Holergase, otmiar bi imao

dovoljno vremena da me neprimetno odvede do automobila. Nisam htela ni da
pomislim ta bi mi se posle toga dogodilo.
Ne, ovaj stan mi nee dati priliku za beg. Ali prilika e doi, bila sam sigurna kao
nikad pre. Trebalo je samo da je prepoznam na vreme.
Tog prolea 2006, otmiar je osetio da se udaljavam od njega. Nije mogao da se
kontrolie i umeo je brzo da plane, a hronina upala sinusa opet ga je noima muila.
Danju bi me dvostruko vie maltretirao. Zahtevi su postajali sve apsurdniji. Ne
odgovaraj mi!, prosiktao bi im bih otvorila usta, ak i kada bi me neto pitao.
Zahtevao je apsolutnu poslunost.
Koja je ono boja?, zareao je jednom, pokazujui na kantu crne farbe.
Crna, odgovorila sam.
Ne, to je crvena. Crvena je zato to ja tako kaem. Reci da je crvena!
Svaki put kada bih odbila da uinim tako neto, potpuno bi pobesneo i to je
trajalo due nego ikad ranije. Udarci su se nizali jedan za drugim. Ponekad me je
toliko dugo tukao da mi se inilo da traje satima. Vie puta sam se gotovo onesvestila
pre nego to bi me ponovo bacio u tamnicu i ugasio svetlo.
Primetila sam koliko mi je tee da se oduprem kobnom refleksu, elji da spreim
nove udarce pre nego to mi stare rane zacele. Bilo bi toliko jednostavnije predati se.
Poput vira koji me je nemilosrdno vukao u dubine, dok mi je sopstveni glas aputao:
Savren svet, savren svet. Sve je u redu. Nita se nije dogodilo.
Morala sam da se iz sve snage borim protiv tog vira i izgradim sebi slamku
spasa: svoje sveske, gde sam beleila svaki napad. Danas mi se zavrti u glavi kada
uzmem te belenice, u koje sam urednim rukopisom zapisivala sve brutalnosti,
dopunjavajui ih detaljnim crteima povreda. Tada sam ih pisala kao s neke distance,
kao da radim test u koli:
15. april 2006. Jednom me je tako dugo i snano udarao po desnoj ruci, da sam
bukvalno mogla da osetim kako se u njoj skuplja krv. Ceo dlan bio mi je
crvenkastomodar. Napravio mi je i modricu na oku (takode na desnoj strani), koja je
prvo bila na spoljnom uglu oka, pa je postala crvenkasta, modra i zelena, a onda je
prela na gornji kapak.
Drugi napadi koji su se nedavno dogodili - pod uslovom da ih se jo seam i da
ih nisam potisnula - u dvoritu me je napao vrtlarskim makazama zato to sam rekla
da se plaim da se popnem uz merdevine. Iznad nonog zgloba imala sam zelenkastu
posekotinu, koa mi je bila potpuno oguljena. Onda me je jedanput pogodio u
karlicu tekom kofom punom zemlje, ostala je gadna crvenkastosmea modrica.
Jednom prilikom sam odbila da krenem gore s njim, jer sam se plaila. Iupao je
utinice iz zidova, gaao me kontrolnim prekidaem i svime to mu je palo pod ruku.
Na desnom kolenu i listu imala sam duboku, crvenu, krvavu brazdu. Uz to, na levoj
131

nadlaktici imam crnoljubiastu modricu od otprilike osam centimetara. Vie ne znam

kako sam je dobila. Nekoliko puta me je udarao i utirao, ak i u glavu. Dvaput mi je
raskrvario usnu, a jednom mi se na donjoj usni pojavila oteklina veliine graka
(plavkasta). Jedanput me je udario, pa mi je natekla desna strana ispod usta. Osim
toga, imam I posekotinu na desnom obrazu (ne seam se kako sam je dobila).
Jednom mi je na noge bacio kutiju s alatom, imala sam pastelnozelene modrice.
esto me je tukao po nadlanici francuskim kljuem ili neim slinim. Imam dve
simetrine crnkaste modrice ispod obe lopatice i du kime.
Danas me je udario u desno oko - blesnulo mi je pred oima - i u desno uvo, gde
sam osetila probadajui bol, zujanje i pucketanje. Onda je nastavio da me udara po
glavi.
Boljih dana, ponovo bi slikao nau zajedniku budunost.
Kada bih samo mogao da ti verujem da nee pobei, uzdahnuo je jedne veeri,
dok smo sedeli za kuhinjskim stolom. Mogao bih svuda da te vodim. Odveo bih te
na jezero Nojzidl ili Volfgang i kupio bih ti letnju haljinu. Mogli bismo da idemo na
plivanje, a zimi na skijanje. Naravno, morao bih da ti potpuno verujem da nee
jednostavno pobei.
U takvim trenucima, beskrajno bih saaljevala oveka koji me je muio vie od
osam godina. Nisam htela da ga povredim i elela sam da se ostvari ruiasta
budunost o kojoj je sanjao. Delovao mi je tako oajno i preputeno sebi i svom
zloinu, da bih ponekad zaboravila da sam rtva - i da nisam odgovorna za njegovu
sreu. Ipak, nikad nisam sebi dozvolila da se sasvim predam iluziji kako e sve biti u
redu ako budem saraivala. Ne moe naterati nekoga da bude veno posluan i,
sasvim sigurno, nikog ne moe naterati da te voli.
Bez obzira na to, u takvim trenucima klela bih mu se da u zauvek ostati s njim i
teila ga, govorei: Neu pobei, obeavam ti. Zauvek u ostati s tobom. Naravno
da mi nije verovao, a meni se srce slamalo zbog toga to ga laem. Oboje smo se
kolebali izmeu stvarnosti i privida.
Bila sam prisutna telom, ali u mislima sam ve beala. Nekako, i dalje nisam
mogla da zamislim kako sigurno doskaem na drugu stranu. Pomisao da u se
iznenada pojaviti u stvarnom svetu neopisivo me je plaila. Ponekad sam ila toliko
daleko, da sam verovala da u se ubiti im napustim otmiara. Nisam mogla da
podnesem pomisao da e ga moja sloboda kotati njegove i da e mnogo godina
provesti iza reetaka. Naravno, elela sam da drugi budu zatieni od tog oveka,
koji je bio spreman na sve. Trenutno sam ja bila ta koja je druge titila od njega, jer
je svoju nasilnu energiju iskaljivao na meni. Kasnije e policija i pravosue morati
da spee njegove nove zloine. Ipak, ta pomisao me nije umirivala. U sebi nisam
uspevala da pronaem elju za osvetom - upravo suprotno. Ako ga predam policiji,
inilo mi se da u samo preokrenuti zloin koji je on poinio nada mnom: najpre je
132

on zakljuao mene, a sada u se ja pobrinuti da zakljuaju njega. Iz tadanje

perspektive, to ne bi ispravilo zloin, ve bi ga samo pojaalo. Zlo u svetu ne bi
postalo manje, nego vee.
Takva razmiljanja su, na neki nain, bila logian vrhunac emocionalnog ludila
kome sam bila izloena godinama: otmiarevim dvama licima, brzim smenama
nasilja i pseudonormalnosti. Razvila sam strategiju potiskivanja svega to je pretilo
da e me ubiti, kako bih preivela. inila sam to sve dok crno ne bi prestalo da bude
crno, a belo - belo, dok se sve ne bi pretvorilo u sivu maglu u kojoj ovek
jednostavno izgubi kompas. Toliko sam sve internalizovala, da mi se ponekad izdaja
otmiara inila stranijom nego izdaja same sebe, vlastitog ivota. Moda bi
jednostavno trebalo da se prepustim sudbini, pomislila sam vie nego jednom, kad
god je pretila opasnost da me vir povue i da izgubim iz vida slamke koje su me
odravale u ivotu.
Drugih dana, razbijala sam glavu pitanjem kako e svet, nakon svih tih godina,
reagovati na mene. Prizori s Ditruovog suenja i dalje su mi bili i te kako u svesti.
Razmiljala sam kako ne elim da budem predstavljena kao rtva. Bila sam rtva
osam godina i nisam elela da tako provedem ostatak ivota. Tano sam zamislila
kako u se nositi s medijima. Najbolje bi bilo da me ostave na miru, a ako ve budu
izvetavali o meni, ne bih volela da koriste moje ime. elela sam da ponovo uem u
ivot kao odrasla ena. I da sama odaberem medije s kojima u razgovarati.
Bilo je to jedne veeri poetkom avgusta, kada sam sedela za kuhinjskim stolom i
veerala s otmiarem. Njegova majka je u friideru ostavila salatu od kobasica. Meni
je dao povre, a sebi izvadio kobasice i sir. Polako sam vakala komadi paprike,
nadajui se da u tako uspeti da izvuem i najmanji traak energije iz svakog
crvenog vlakna. U meuvremenu sam se malo ugojila; imala sam 42 kilograma, ali
me je posao u Holergase iscrpljivao i oseala sam se psihiki isceenom. S druge
strane, mozak mi je radio punom parom. Sad kada je renoviranje bilo gotovo,
zavrila se jo jedna faza mog zatoenitva. ta e biti sledee? Uobiajeno ludilo
svakodnevnog ivota? Letnji odmor na jezeru Volfgang, koji e poeti udarcima,
nastaviti se poniavanjem, a kao posebna nagrada usledie nova haljina? Ne, vie
nisam mogla da podnesem takav ivot.
Sutradan smo radili u radionici. Iz daljine se ulo kako neka majka doziva decu.
Kratki nalet vetra povremeno bi u garau, gde smo sreivali stari beli kombi, doneo
daak leta i svee pokoene trave. U tom vozilu me je oteo, a sad je eleo da ga
proda. Kao da nije bilo dovoljno to mi je svet detinjstva ve bio izvan dosega, sada
su nestajale i sve bitne stvari iz mojih prvih godina zarobljenitva. Taj kombi bio mi
je veza s danom kada sam oteta. Sada sam otmiaru pomagala da nestane. Svakim
pokretom etke, inilo mi se da sve vie cementiram svoju budunost u podrumu.
Doveo si nas u situaciju iz koje samo jedno od nas moe izai ivo, odjednom
sam rekla. Iznenaeno me je pogledao. Nisam se dala smesti. Zaista sam ti zahvalna
133

na tome to me nisi ubio i to si se tako dobro brinuo o meni. To je vrlo lepo od tebe.
Ipak, ne moe me prisiliti da ostanem s tobom. Ja sam ovek za sebe, imam svoje
sopstvene potrebe. Ova situacija se mora zavriti.
Umesto odgovora, Volfgang Priklopil mije bez rei uzeo etku iz ruke. Videla
sam daje istinski preplaen. Svih ovih godina, sigurno se plaio upravo tog trenutka kada e postati jasno da njegovo ugnjetavanje nije urodilo plodom; da nije uspeo da
me slomi. Nastavila sam: Prirodno je da moram da odem. Trebalo je da od poetka
ima to u vidu. Jedno od nas mora da umre - nema drugog izlaza. Ili me ubij, ili me
oslobodi.
Priklopil je polako odmahnuo glavom. Nikada to neu uiniti. Zna i sama,
blago je rekao.
ekala sam bol da eksplodira u nekome delu tela i psihiki se pripremala na to.
Nikad nemoj da odustane. Nikad nemoj da odustane. Neu da odustanem od sebe.
Kada se nita nije dogodilo, kada je nastavio da nepomino stoji ispred mene,
duboko sam udahnula i izgovorila reci koje su sve promenile: Dosad sam ve toliko
puta pokuala da se ubijem, a u stvari bi bilo mnogo bolje da se ti ubije. Za tebe
ionako ne postoji drugi izlaz iz ovoga. Da se ti ubije, svi ti problemi odjednom bi
nestali.
U tom trenutku, uinilo mi se kao da je neto u njemu umrlo. Kada se bez rei
okrenuo od mene, u oima sam mu videla oaj. Jedva sam to podnela. Taj ovek je
bio zloinac, ali i jedina osoba koju sam imala na celom svetu. Kao da ih
premotavam daljinskim upravljaem, pred oima su mi se vrteli prizori proteklih
godina. Zadrhtala sam i zaula sebe kako govorim: Ne brini. Ako pobegnem, baciu
se pod voz. Nikad te ne bih ugrozila. Samoubistvo mi se inilo najviim oblikom
slobode, osloboenjem od svega - od ivota koji je ve odavno uniten.
U tom trenutku, zaista sam elela da povuem izgovorene reci. Meutim, budui
da je to nemogue, prvom prilikom u pobei. I jedno od nas se nee izvui ivo.
Tri nedelje posle toga, stajala sam u kuhinji i gledala u kalendar. Bacila sam papir
koji sam otcepila u kantu za smee i okrenula se. Nisam mogla da priutim due
razmiljanje. Priklopil me je zvao da radim. Jue sam morala da mu pomognem da
zavri oglase za stan u ulici Holergase. Doneo mi je kartu Bea i lenjir. Izmerila sam
udaljenost od stana do najblie stanice podzemne eleznice i izraunala koliko je to
metara kada se ide peke. Posle toga, pozvao me je u hodnik i naredio mi da brzo
hodam od jednog kraja do drugog, dok je on merio vreme runim satom. Zatim sam
izraunala koliko je vremena potrebno da se doe od stana do stanice podzemne
eleznice i do sledee autobuske stanice. U svojoj pedantnosti, eleo je da u sekundu
zna koliko je stan udaljen od javnog prevoza. Kada smo dovrili oglase, pozvao je
prijatelja koji je trebalo da ih stavi na Internet. Duboko je udahnuo i nasmeio se.
Sada e sve biti lake. inilo se da je potpuno zaboravio razgovor o begu i smrti.
Neto pre podneva, 23. avgusta 2006, izali smo u dvorite. Komije nisu bilo
134

kod kue; ubrala sam poslednje jagode, koje su rasle u lejici ispred ive ograde od
kaline, i pokupila kajsije koje su leale oko stabla. Onda sam oprala voe i stavila ga
u friider. Otmiar je sve vreme hodao za mnom, ni u jednom trenutku me ne
isputajui iz vida.
Oko podneva, odveo me je u malu dvorinu senicu u levom, zadnjem delu
dvorita. Senicu je od stazice delila ograda. Uvek je pazio da zatvori dvorina vrata.
Zakljuavao ih je i kada bi izlazio samo na trenutak, da otrese prljavtinu s otiraa iz
crvenog BMW-a. Beli kombi bio je parkiran izmeu senice i dvorinih vrata. Za
nekoliko dana, neko je trebalo da doe po njega.
Uzeo je usisiva, ukljuio ga u struju i rekao mi da dobro usisam unutranjost,
sedita i otirae. Bila sam usred posla kada mu je zazvonio telefon. Udaljio se
nekoliko koraka od automobila, rukom poklopio drugo uvo i dvaput upitao: Molim,
ta ste rekli? Iz delia razgovora koje sam kroz buku usisivaa uspela da razaberem,
zakljuila sam da zove neko zainteresovan za stan. Priklopil je bio izvan sebe od
sree. Zadubljen u razgovor, okrenuo se i otiao nekoliko metara od mene, prema
bazenu.
Bila sam sama. Prvi put otkako me je zarobio, ispustio me je iz vida dok smo bili
napolju. Deli sekunde, ukoeno sam stajala ispred automobila, drei usisiva.
Oseala sam da su mi noge i ruke paralizovane. Grudni ko kao da mi je bio stisnut
gvozdenim korsetom. Jedva sam disala. Ruka mi je polako skliznula s usisivaa.
Kroz glavu su mi proleteli nesreeni, zbrkani prizori: Priklopil kako se vraa i vidi
da me nema. Trai me, a onda poinje da besomuno puca. Voz koji juri. Moje
beivotno telo. Njegovo beivotno telo. Policijska vozila. Moja majka. Njen osmeh.
A onda se sve tako brzo odigralo. Nadljudskom snagom, izvukla sam se iz
paraliueg ivog peska u koji sam poela da propadam. Drugi glas bubnjao mi je u
glavi: Da si jue oteta, sada bi potrala. Mora da se ponaa kao da ne poznaje
otmiara. On je stranac. Tri! Tri! Doavola, tri!
Ispustila sam usisiva i zaletela se prema dvorinim vratima. Bila su otvorena.
Na trenutak sam oklevala. Levo ili desno? Gde su ljudi? Gdje je pruga? Ne smem
sad da izgubim glavu, ne smem da se bojim. Nemoj da se okree, samo tri.
Pourila sam niz stazicu, skrenula na ulicu Blazelgase i potrala prema naselju koje
se prostiralo uz put: mala dvorita u predgrau, izmeu njih minijaturne kue,
izgraene na nekadanjim njivama. U uima mi je zujalo, plua su me bolela. Bila
sam ubeena da mi se otmiar svake sekunde sve vie pribliava. Pomislila sam da
ujem korake i oseam njegov pogled na leima. Na kratko sam ak pomislila i da
oseam njegov dah na vratu, ali nisam se okretala. Uskoro u se uveriti da je tu - im
me uhvati s lea, baci na pod, odvue nazad u kuu i ubije. Ipak, sve je bolje od
povratka u tamnicu. Ionako sam odabrala smrt. Smrt pod tokovima voza ili od
otmiareve ruke. Sloboda izbora, sloboda smrti. Misli su mi se nesuvislo rojile
glavom, ali sam nastavila da trim. Tek kada sam na ulici ugledala tri mukarca,
135

shvatila sam da elim da ivim. I da u se izboriti za to.

Potrala sam prema njima i zadihano im se obratila: Molim vas, pomozite mi!
Potreban mi je mobilni telefon da pozovem policiju! Molim vas! Zbunjeno su me
gledali: stariji ovek, deak od dvanaestak godina i trei, moda deakov otac.
Ne moemo, rekao je. Zaobili su me i nastavili da koraaju.
Stariji ovek se okrenuo prema meni i dodao: ao mi je, nisam poneo mobilni.
Oi su mi se odjednom napunile suzama. Ko sam ja uopte u spoljnom svetu? Tu
za mene nema ivota. Bila sam ilegalac, osoba bez imena i prolosti. ta e se
dogoditi ako mi niko ne poveruje?
Stajala sam na trotoaru drhtei, rukom se pridravajui za ogradu. Kuda? Morala
sam da se sklonim s ove ulice. Priklopil je sigurno ve primetio da me nema. Vratila
sam se nekoliko koraka unazad, preskoila nisku ogradu, nala se u jednom dvoritu
i pozvonila na vrata. Nita se nije dogodilo. Nikog nisam videla. Nastavila sam da
trim, preskaui ive ograde i leje sa cveem, prelazei iz jednog dvorita u drugo.
Konano sam u jednoj kui kroz otvoren prozor ugledala postariju enu. Pokucala
sam na okvir i slabano progovorila: Molim vas, pomozite mi! Pozovite policiju!
Oteta sam. Pozovite policiju!
ta vi radite u mom dvoritu? ta elite? viknula je. Gledala me je
nepoverljivo.
Molim vas, pozovite policiju u moje ime! Brzo!, ponovila sam bez daha. Ja
sam rtva otmice. Zovem se Nataa Kampu... Molim vas, traite beku policiju.
Recite im da je re o sluaju otmice. Neka dou ovamo u neoznaenom vozilu. Ja
sam Nataa Kampu.
Zato ste doli ba kod mene?
Lecnula sam se. Onda sam primetila da je na trenutak oklevala.
ekajte pored ograde. I ne gazite mi po travi!
Nemo sam klimnula, gledajui kako se okree i nestaje mi iz vidokruga. Prvi put
nakon sedam godina, izgovorila sam svoje ime. Vratila sam se.
Stajala sam pored ograde i ekala. Sekunde su prolazile; srce mi je lupalo u grlu.
Znala sam da e me Volfgang Priklopil traiti i bojala se da bi mogao potpuno
podivljati. Posle nekog vremena, preko ograde sam ugledala dva policijska
automobila s plavim rotacionim svetlima. Ili im ena nije prenela molbu da dou u
neoznaenim vozilima, ili ju je policija zanemarila. Dva mlada policajca izala su iz
automobila i ula u malo dvorite.
Ne miite se i podignite ruke uvis!, povikao je jedan od njih.
Nisam tako zamiljala prvi susret s novosteenom slobodom. Stojei pored
ograde, ruku podignutih kao da sam zloinac, rekla sam policajcima ko sam.
Zovem se Nataa Kampu. Sigurno ste uli za moj sluaj. Oteta sam 1998.
godine.
Kampu?, upitno je odvratio jedan od policajaca.
136

U glavi sam zaula otmiarev glas: Nikom nee nedostajati. Svima je drago to
te nema.
Datum roenja? Adresa?
Sedamnaesti februar 1988, adresa Renbanveg 27, ulaz 38, 7. sprat, stan 18.
Ko vas je oteo i kada?
Hiljadu devetsto devedeset osme. Bila sam zatvorena u kui u ulici Hajnetrase
60. Otmiar se zove Volfgang Priklopil. Kontrast izmeu objektivnog iznoenja
injenica i meavine euforije i panike nije mogao biti vei.
Glas policajca koji je preko radija proveravao moje izjave teko se probijao do
mene. Napetost me je ubijala. Pretrala sam samo nekoliko stotina metara;
otmiareva kua bila je vrlo blizu. Pokuavala sam da duboko diem, kako bih
umanjila strah. Ni na trenutak nisam posumnjala da bi Priklopil lako uklonio ova dva
mlada policajca. Nepomino sam stajala pored ive ograde, pokuavajui da ujem
bilo ta. Cvrkut ptica, automobil u daljini. Ali sve mi se inilo kao zatije pred oluju.
Uskoro e se zauti pucnji. Stegla sam miie, skoila i konano se doekala na
drugoj strani. Bila sam spremna da se borim za novosteenu slobodu.
SPECIJALNI IZVETAJ
Sluaj: Nataa Kampu - ena koja tvrdi da je nestala osoba.
Policija pokuava da utvrdi njen identitet.
Be (APA) - U sluaju Natae Kampu, nestale pre osam godina,dolo je do
neoekivanog obrta.
Mlada ena tvrdi da je devojica koja je nestala 2. marta 1998. u Beu.
Austrijska policija zapoela je istragu kojom e potvrditi identitet te ene.
Ne znamo da li je ona zaista nestala Nataa Kampu ili je samo smetena,
izjavio je za APA predstavnik policije Erih Cvetler.
ena se nalazi u policijskoj stanici u Doj-Vagramu, u Donjoj Austriji.
Nisam bila smetena. Bolelo me je to su tako neto uopte pomislili. Ipak, za
policiju, koja je morala da uporeduje fotografije nestalih osoba iz 1998, na kojima je
bila zdepasta devojica iz osnovne kole, s mravom devojkom pred njima, to je
verovatno bila realna mogunost.
Pre nego to smo uli u automobil, zatraila sam da mi daju nekakav pokriva.
Nisam elela da me otmiar vidi, jer sam verovala da je i dalje u blizini, ili da neko
snima dogaaj. Nisu imali pokriva, ali me je jedan policajac telom zatitio od
pogleda.
Uavi u automobil, pritajila sam se na seditu. Kada je policajac upalio motor,
preplavio me je talas olakanja. Uspela sam. Pobegla sam.
U policijskoj stanici u Doj-Vagramu doekana sam kao izgubljeno dete. Ne
mogu da verujem da si ovde! Da si iva! Policajci koji su radili na mom sluaju
137

okupili su se oko mene. Veina je bila sigurna da sam to ja; samo ih je nekoliko
ekalo rezultate DNK testiranja. Ispriali su mi koliko su me dugo traili i kako je
osnovana posebna jedinica, koju su kasnije zamenile druge. Rei su zujale oko mene.
Pokuavala sam da se usredsredim, ali tako dugo ni sa kim nisam razgovarala, da mi
je bilo previe. Bespomono sam stajala meu tim ljudima, oseajui se beskrajno
slabo, drhtei u tankoj haljini. Jedna policajka dala mi je svoju jaknu.
Hladno ti je, obuci ovo, brino je rekla. Odmah mi se svidela.
Kada se sada priseam, pitam se zato me nisu odmah odveli na neko mirno
mesto i saekali bar jedan dan, pre nego to su poeli da me ispituju. Ipak sam bila u
potpunoj panici. Osam i po godina verovala sam otmiaru kada mi je govorio da e
ljudi izginuti ako pobegnem. Kada sam to i uinila, nita se nije desilo. Bez obzira na
sve, oseala sam kako mi strah die za vratom, pa ak ni u policijskoj stanici nisam
bila sigurna i slobodna. Nisam znala kako da se nosim s bujicom pitanja i saoseanja.
Oseala sam se nezatieno.
Danas smatram da je trebalo da mi prue malo odmora, pod brinim nadzorom.
Tada nisam preispitivala svu tu gungulu.
Nakon to su mi zabeleili line podatke, odveli su me u drugu sobu, ne
dopustivi ni da predahnem. Za ispitivanje je bila zaduena prijateljski raspoloena
policajka, koja mi je dala jaknu.
Sedi i polako mi sve ispriaj, rekla je.
Nesigurno sam se osvrnula oko sebe. Soba je bila prepuna policijskih spisa, a
vazduh pomalo ustajao. Sve je odisalo poslovnou i efikasnou. Bila je to prva
prostorija u kojoj sam boravila nakon osam i po godina zatoenitva. Tako dugo sam
se pripremala za taj trenutak, ali situacija mi se i dalje inila nadrealnom.
Prvo pitanje koje mi je policajka postavila bilo je srne li da mi se obraa sa ti.
Rekla je da e tako i meni moda biti lake. Ipak, nisam pristala. Nisam elela da
budem Nataa, prema kojoj mogu da se ponaaju kao prema detetu i zapovedaju joj.
Pobegla sam, odrasla sam osoba i boriu se da se prema meni tako odnose.
Policajka je klimnula, postavila mi nekoliko usputnih, nevanih pitanja i donela
sendvie. Pojedite neto. Sama ste kost i koa, rekla je.
Uzela sam sendvi i nisam znala ta da radim s njim. Bila sam zbunjena utiskom
da je njen dobronamerni predlog naredba, koju nisam u stanju da ispunim. Bila sam
previe napeta da bih jela, a osim toga, dugo sam imala minijaturne obroke i znala da
bih od celog sendvia dobila strahovite greve u elucu. Ne mogu da jedem,
apnula sam. Ipak, nadvladala je moja navika da sluam nareenja. Grickala sam
koricu hleba poput miia. Potrajalo je pre nego to se napetost smanjila, a ja uspela
da se koncentriem na razgovor.
Policajka je na mene odmah ostavila utisak osobe kojoj mogu verovati. I dok sam
se policajaca bojala i vrlo oprezno komunicirala s njima, osetila sam da se s tom
enom mogu malo opustiti. Tako dugo nisam bila bliska s nekom enom, pa sam je
138

gledala zadivljeno. Tamna kosa bila joj je oeljana na razdeljak sa strane, a jedan
svetli pramen pridavao je blai izgled. Na ogrlici joj je visio zlatni privezak u obliku
srca; na uima su joj blistale minue. Uz nju sam se oseala sigurno.
Poela sam da priam svoju priu. Od poetka. Rei su same tekle iz mene.
Oseala sam kako se sa svakom reenicom o zatvorenitvu oslobaam delia tereta
koji sam nosila na leima. Kao da je verbalizovanje tih dogaaja, tu - u policijskoj
kancelariji - nekako moglo da izbrie sve uase. Rekla sam joj koliko se radujem
ivotu odrasle osobe; ivotu u kome u sama donositi odluke. Ispriala sam joj da
elim svoj stan, posao, a kasnije i porodicu. Na kraju sam gotovo imala oseaj da
sam stekla novu prijateljicu. Posle ispitivanja, policajka mi je poklonila svoj sat.
Osetila sam kako ponovo gospodarim svojim vremenom. Vie mi nee nareivati
drugi, vie neu zavisiti od kontrolnog prekidaa koji mi je odreivao kada e biti
svetio, a kad tama.
Molim vas, nemojte davati intervjue, zamolila sam je kada smo se pozdravile.
A ako budete razgovarali s medijima, recite im neto lepo o meni, molim vas.
Nasmejala se. Obeavam da neu davati intervjue - pa ko bi mene ita pitao!
Mlada policajka kojoj sam poverila svoj ivot odrala je obeanje tek nekoliko
sati. Ve sutradan je popustila pod pritiskom medija i dala televizijsku izjavu, u kojoj
je otkrila detalje s mog ispitivanja. Kasnije mi se izvinila. Bilo joj je strano ao, ali
kao i sve druge, i nju je ta situacija preopteretila.
I njene kolege iz Doj-Vagrama ponele su se neverovatno naivno. Niko nije bio
spreman na medijski cirkus, koji je nastao kada je procurila vest o mom begu. Ja sam
se pridravala plana koji sam mesecima pripremala, ali policija nije imala spremnu
strategiju kako bi se nosila s situacijom.
Molim vas, nemojte javiti medijima, stalno sam ponavljala.
Oni bi se samo nasmejali i odgovorili: Nee novinari doi ovamo.
Meutim, i te kako su greili. Kada je trebalo da me odvedu u beko sedite
policije, zgrada je ve bila opkoljena. Sreom, pre nego to sam izala iz policijske
stanice bila sam dovoljno pribrana da ih zamolim za pokriva preko glave. Ali i pod
pokrivaem sam mogla da ujem i osetim bleskanje fotoaparata. Nataa! Nataa!,
ulo se sa svih strana. Uz pomo dvojice policajaca, teturala sam se prema
automobilu najbolje to sam mogla. Fotografija mojih belih nogu koje su se, uz deli
narandaste haljine i pune modrica, nazirale ispod plavog pokrivaa, obila je svet.
Na putu do Bea, saznala sam da je potraga za Volfgangom Priklopilom u punom
jeku. Policija je otila do kue, ali tamo nije bilo nikog. Jedan policajac rekao mi je
da je pokrenuta potera. Jo ga nismo uhvatili, ali svaki raspoloivi policajac radi na
tome. Otmiar nema kuda da pobegne, pogotovo ne u inostranstvo. Uhvatiemo ga.
Od tog trenutka, ekala sam vest da se Volfgang Priklopil ubio.
Detonirala sam bombu. Osigura je izgoreo i vie nije bilo povratka. Odabrala
sam ivot. Otmiaru je preostala samo smrt.
139

* * *
Majku sam prepoznala im je ula u zgradu beke policije.Prolo je 3.096 dana
od onoga jutra kada sam, bez pozdrava, izala iz stana u Renbanvegu. Osam i po
godina izjedalo me je to to nisam mogla da joj se izvinim. itava mladost bez
porodice. Osam Boia, osam roendana - od jedanaestog do osamnaestog bezbrojne veeri u kojima sam udela da je ujem, dotaknem. Sada je stajala preda
mnom, skoro nepromenjena, poput sna koji je iznenada postao stvarnost. Glasno je
zajecala, nasmejala se i zaplakala - sve u isti as. Potrala je prema meni i zagrlila
me. Dete moje! Dete moje! Opet si tu! Znala sam da e se vratiti! Duboko sam
udisala njen miris. Opet si tu, ponavljala je majka. Nataa - opet si tu.
vrsto smo se zagrlile i dugo ostale tako. Bila sam toliko nenaviknuta na telesni
dodir, da mi se od bliskosti vrtelo u glavi.
Nakon nje, u stanicu su dole i obe moje sestre. I one su zaplakale kada smo se
zagrlile. Otac je stigao neto kasnije. Dotrao je do mene, gledajui me u neverici, i
odmah potraio oiljak koji sam dobila jo kao dete. Onda me je zagrlio, podigao u
vazduh i zajecao: Nataa! To si stvarno ti! Veliki i snani Ludvig Koh plakao je
kao beba. I ja sam plakala.
Volim te, apnula sam kada je ubrzo morao da krene - kao mnogo puta kada bi
me, posle zajednikog vikenda, ostavio kod kue.
udno je kako su beznaajna pitanja koja ovek postavlja nakon toliko vremena:
Jesu li moje make jo ive? Da li i dalje ima istog deka? Kako mlado
izgleda! Kako si porasla! Kao da razgovara sa strancem s kojim ne eli da se
previe zblii, bilo iz pristojnosti, bilo zato to nemaju drugih tema o kojima bi mogli
priati. Kao da se polako moramo ponovo upoznavati. Meni je ta situacija bila
posebno teka. Poslednjih nekoliko godina preivela sam iskljuivo povlaei se u
sebe. Nisam mogla tek tako da pritisnem prekida i, bez obzira na fiziku bliskost, i
dalje sam oseala da izmeu mene i porodice postoji zid. Kao pod staklenim
zvonom, gledala sam ih kako se smeju i plau, dok su se moje suze ve osuile.
Predugo sam ivela u nonoj mori; moj duevni zatvor nije mogao da nestane tek
tako. Ispreio se izmeu mene i njih; inilo mi se da svi izgledaju isto kao pre osam
godina, dok sam se ja od devojice pretvorila u odraslu enu. Oseala sam da smo
zarobljeni u razliitim vremenskim balonima koji su se na kratko okrznuli, ali se
sada punom brzinom udaljavaju. Nisam znala kako su proveli poslednjih osam i po
godina, niti ta se dogaalo u njihovom svetu. Isto tako, znala sam da se ono to sam
ja doivela ne moe opisati recima i da ne smem dozvoliti da se emocije koje me
iznutra potresaju vide.
Toliko sam dugo drala oseanja zakljuana, da nisam mogla tek tako da otvorim
140

vrata sopstvene emocionalne tamnice.

Svet u koji sam se vratila nije bio onaj iz koga sam ugrabljena. A ni ja vie nisam
bila ista osoba. Stvari nikad nee biti kao pre. To mi je postalo jasno kada sam majku
upitala kako je baka.
U neprilici je pogledala u pod. Umrla je pre dve godine. Jako mi je ao.
Progutala sam knedlu i odmah potisnula tunu vest pod debeli betonski oklop,
stvoren tokom godina zatoenitva. Baka. Delii uspomena rojili su mi se u glavi.
Miris francbrantvajna i svea na boinoj jeki. Njena kecelja, oseaj bliskosti i svest
o tome da mi je pomisao na nju pomogla da preivim toliko noi.

* * *
Poto su roditelji obavili svoju dunost i prepoznali me, izveli su ih iz policijske
stanice. Moja dunost bila je da ostanem na raspolaganju policiji. I dalje nisam imala
ni trenutak mira.
Policija je organizovala da mi se sledeih nekoliko dana omogui pomo
psihologa. Neprestano su me ispitivali ta mogu da uinim da se otmiar preda.
Nisam umela da odgovorim. Bila sam ubeena da e se ubiti, ali nisam znala ni kako
ni gde. Naula sam da u trashofu pregledaju kuu, kako bi videli ima li eksploziva.
Kasno tog poslepodneva, policajci su otkrili moju tamnicu. Dok sam sedela u stanici,
specijalci u belim odelima pregledali su sobu koja mi je osam godina bila i zatvor i
utoite. Tu sam se probudila pre samo nekoliko sati.
Te veeri su me u neobeleenom policijskom automobilu odvezli u hotel u
Gradiu. Poto beka policija nije uspela da me pronae, moj sluaj je preuzela
posebna policijska jedinica u Gradiu. Sada sam predata u njihove ruke. Kada smo
stigli do hotela, odavno se spustila no. U pratnji policijskog psihologa, odveli su me
u sobu sa branim krevetom i kupatilom. Na celom spratu nije bilo nikoga i uvali su
me naoruani policajci. Plaili su se da bi otmiar, koji je jo bio na slobodi, mogao
pokuati da se osveti.
Prvu no na slobodi provela sam s policijskim psihologom, koja je neprekidno
priala; rei su se bez prestanka slivale oko mene. Opet sam bila odseena od
spoljnog sveta - za sopstveno dobro, uveravala me je policija.
Verovatno su bili u pravu, ali u toj sam sobi sam skoro poludela. Oseala sam se
zatvoreno i elela samo jednu stvar: da sluam radio, kako bih ula ta se dogodilo
Volfgangu Priklopilu. Verujte mi, to nije dobro za vas, svaki put bi odgovorila
psiholog. Iako sam iznutra bila kao na iglama, posluala sam je. Kasno te noi,
napravila sam kupku u kadi. Uronila sam u vodu i pokuala da se opustim. Na prste
sam mogla izbrojati koliko sam puta smela da se okupam tokom godina provedenih
u zatvorenitvu. Sada sam smela da sama napravim kupku i stavim pene koliko god
141

elim. Ipak, nisam uivala u tome. Negde napolju nalazio se ovek koji je osam i po
godina bio jedina osoba u mom ivotu, i traio je nain da se ubije.
Novosti sam saznala kada sam sutradan sela u policijski automobil, kojim su me
odvezli u Be.
Ima li vesti o otmiaru?, bilo je prvo to sam ih pitala kada sam ula unutra.
Ima, oprezno je odgovorio policajac. Vie nije iv. Ubio se. Bacio se pod voz
u 20.59, blizu beke Zapadne eleznike stanice.
Podigla sam glavu i pogledala kroz prozor. Pored mene su promicali letnji
pejzai gradianske nizije. Iz polja je prhnulo jato ptica. Sunce je bilo nisko i toplim
poznoletnjim sjajem grejalo livade. Duboko sam udahnula i ispruila ruke. Telom mi
je prostrujao oseaj topline i sigurnosti, od stomaka do vrhova prstiju. Glava mi je
bila lagana. Volfganga Priklopila vie nema. Gotovo je.
Slobodna sam.

142

Pogovor
You don't own me
I'm not just one of your many toys
You don't own me
(iz PESME You DON'T OWN ME, KOJU SU NAPISALI DON MAARA I
DEJVID VAJT, A PEVA JE LESLI GOR)
Prvih nekoliko dana na slobodi provela sam na psihijatrijskom odeljenju za decu
i adolescente u Bekoj optoj bolnici. Bio je to dug i teak povratak u normalan ivot
- ali i kratak prikaz onoga to me eka. Dobila sam najbolju negu, ali budui da sam
smetena u zatvorenom odeljenju, nisam smela da odem. Odseena od spoljnog sveta
u koji sam upravo pobegla, u zajednikoj prostoriji sam razgovarala s mladim
anoreksiarkama i decom koja su se samopovreivala. Napolju, iza tih zatitnih
zidova, medijsko ludilo bilo je u punom jeku. Fotografi su se peli po stablima kako
bi me slikali. Novinarke su pokuavale da se uvuku u bolnicu, preruene u sestre.
Moje roditelje obasipali su zahtevima za intervjue. Strunjaci kau da je moj sluaj
bio prvi u kom su inae suzdrani austrijski i nemaki mediji preli sve granice. U
novinama su osvanule fotografije moje tamnice. Betonska vrata bila su irom
otvorena. Mukarci u belim zatitnim odelima nehajno su prebacivali onih nekoliko
stvari koje sam imala i smatrala vrednim s jedne na drugu stranu - moje dnevnike i
neto odee. Na mom krevetu i stolu jasno su se videli uti znaci sa brojevima. Bila
sam prisiljena da gledam kako moj maleni, privatni svet, koji je tako dugo bio
skriven od pogleda javnosti, zavrava na naslovnim stranama. Sve to sam uspela da
sakrijem, ak i od otmiara, sada je baeno pred javnost, koja je stvarala sopstvenu
verziju istine.
Dve nedelje nakon bega, odluila sam da stanem na kraj nagaanjima i sama
ispriam priu. Dala sam tri intervjua: Austrijskoj dravnoj televiziji (ORF),
Kronencajtungu - najitanijim austrijskim dnevnim novinama - i asopisu Njuz.
Pre nego to sam zakoraila u javnu sferu, mnogi su mi savetovali da promenim
ime i pritajim se. Rekli su mi da, u suprotnom, nikad neu imati priliku za normalan
ivot. Meutim, kakav je to ivot kad ne moe da pokae lice, ne moe da vidi
svoju porodicu i mora da se odrekne sopstvenog imena? Kakav bi to ivot bio,
posebno za osobu poput mene, koja se svih tih godina u zatoenitvu borila da ne
izgubi svoju linost, svoje ja?
Uprkos nasilju, izolaciji, tome to sam bila zakljuana u tami i svim ostalim
muenjima, ostala sam Nataa Kampu. Posle bega, nikako se ne bih odrekla
najvanijeg dobra - svog identiteta. Stala sam pred kameru, predstavivi se punim
143

imenom i prezimenom, nemaskirana, i pruila kratak uvid u vreme provedeno u

zarobljenitvu. Ipak, uprkos otvorenosti, mediji nisu poputali. Jedan naslov pratio je
drugi, sve apsurdnija i apsurdnija nagaanja punila su novinske stupce. inilo se da
strana istina sama po sebi nije dovoljno strana, kao da mora da se preuvelia preko
svake granice, ime mi je oduzet autoritet da sama ispriam ono to sam doivela.
Znatieljnici su okruili kuu u kojoj sam prisiljena da provedem toliko godina
mladosti. Svi su udeli da osete hladni stisak straha. Bila mi je apsolutno strana
pomisao da bi neki perverzni otmiarev oboavatelj mogao kupiti kuu i da bi ona
mogla postati mesto hodoaa za ljude ije su se najmranije matarije tu pretvarale
u stvarnost. Zato sam se pobrinula da se ne proda, nego da je u sklopu odtete
dodele meni. Tako sam povratila deo svoje prolosti.
Isprva je talas saoseanja bio neverovatan. Primala sam hiljade pisama od
potpunih stranaca, koji su se radovali to sam pobegla. Nakon nekoliko nedelja,
preselila sam se u stan za medicinske sestre pored bolnice, a posle nekoliko meseci u
sopstveni stan. Ljudi su me ispitivali zato ne ivim s majkom, ali mi se to pitanje
inilo tako udnim, da uopte nisam mogla da smislim odgovor. Uostalom, plan da
postanem samostalna kada napunim osamnaest odravao me je u ivotu tokom svih
tih godina. Sada sam elela da ga ostvarim, stojei na vlastitim nogama i konano
preuzimajui odgovornost za sopstveni ivot. Imala sam oseaj da mogu sve to
hou: slobodna sam i mogu sve. Sve. Mogu da odem na sladoled jednog sunanog
poslepodneva, mogu da pleem, ponovo krenem u kolu. etala sam velikim,
arenim, glasnim svetom, koji me je istovremeno plaio i ispunjavao euforijom, tako
da sam pohlepno upijala ak i najsitnije detalje. Posle dugotrajne izolacije, mnogo
stvari jo nisam razumela. Morala sam da nauim kako svet funkcionie, kako mladi
ljudi komuniciraju, kojim se tajnim znacima koriste, kako gestikuliraju i ta ele da
izraze odeom koju nose. Uivala sam u slobodi i uila, uila, uila. Izgubila sam
itavu mladost i toliko toga sam morala da nadoknadim.
Tek sam postepeno poela da shvatam da sam kliznula u novi zatvor. Deli po
deli, zidovi koji su zamenili moju tamnicu postajali su vidljivi. Manje uoljivi
zidovi, izgraeni od preteranog zanimanja javnosti, koja je procenjivala svaki moj
korak, spreavajui me da se vozim podzemnom eleznicom kao ostali ljudi, ili da
na miru odlazim u kupovinu. Prvih nekoliko meseci nakon bega ivot mi je
organizovala grupa savetnika, ostavljajui vrlo malo prostora da razmislim ta
zapravo elim da radim. Verovala sam da u, ako medijima pruim ono to ele,
sama moi da ispriam svoju priu. Tek kasnije sam shvatila da mi to nikad nee
poi za rukom. U svetu koji je nastao oko mene nije bila re o meni. Postala sam
javna linost zato to sam bila rtva groznog zloina. Otmiar je bio mrtav, pa nije
bilo sluaja Priklopil. Ja sam bila sluaj. Sluaj Natae Kampu.
Saoseanje koje se iskazuje prema rtvi je varljivo. Ljudi vole rtvu samo kada se
oseaju superiorno. Ve sam u prvom naletu pisama primila desetine neprijatnih.
144

Bilo je mnogo bolesnika, ljubavnih pisama, branih ponuda i perverznih anonimnih

poruka. ak su i pisma u kojima su mi nudiii pomo jasno davala do znanja ta se
mnogima motalo po glavi. Ljudi se bolje oseaju kada pomau slabijem od sebe rtvi. To funkciunie sve dok su uloge jasno podeljene. Zahvalnost prema onome
koji daje divna je stvar, ali kada se zloupotrebljava kako bi njome spreili drugog da
razvije svoj puni potencijal, cela pria postaje uplja. Moete da ivite kod mene i
pomaete mi oko kunih poslova. Nudim smetaj i platu. Iako sam oenjen, siguran
sam da emo uspeti nekako da se dogovorimo , napisao je jedan ovek. Moete da
ivite u mojoj kui, da nauite da istite i kuvale, napisala je ena kojoj se inilo da
je njena protivusluga dovoljna. Proteklih godina stvarno sam se dovoljno naistila.
Nemojte me pogreno shvatiti. Bila sam duboko dirnuta iskrenim izrazima
saoseanja i zanimanjem za mene, ali teko je kada vas doivljavaju kao
istraumiranu devojku kojoj je potrebna pomo. Nisam pristala na tu ulogu i ne elim
da je preuzmem ni u budunosti.
Preivela sam psiholoko smee i mrane matarije Volfganga Priklopila i nisam
dozvolila da me to slomi. Sada sam se nala u spoljnom svetu, a ljudi su eleli da
vide upravo to: slomljenu osobu, koja nikad vie nee moi da stane na noge i uvek
e zavisiti od tue pomoi. im sam odbila da do kraja ivota nosim Kainov znak,
raspoloenje se promenilo.
Ljudi koji su mi slali svoju staru odeu i nudili mi posao istaice s
neodobravanjem su reagovali na injenicu da elim ivot prema sopstvenim
pravilima. Ubrzo se proulo da sam nezahvalna i da u sigurno pokuati da unovim
svoju situaciju. Ljudima je bilo udno to mogu da priutim sopstveni stan. irile su
se bajke o neverovatnim iznosima, koje sam navodno dobila za intervjue. Saoseanje
se postupno pretvorilo u zameranje i zavist - ponekad ak i u otvorenu mrnju.
Najvie su mi zamerali to sam odbila da osuujem otmiara onako kako je
javnost oekivala. Ljudi nisu eleli da uju da ne postoji apsolutno zlo, da granica
izmeu crnog i belog nije jasno definisana. Naravno, otmiar mi je oduzeo mladost,
zatvorio me i muio - ali tokom kljunih godina, izmeu jedanaeste i osamnaeste,
bio je moj primarni staratelj. Kada sam pobegla, nisam se samo oslobodila muitelja
- izgubila sam nekog: osobu koja mi je, silom prilika, postala bliska. Meutim, nisam
imala pravo na tugu. im bih poela da prikazujem malo kompleksniju sliku
otmiara, ljudi bi kolutali oima i gledali u stranu. Neprijatno im je kada kategorije
dobra i zla ponu da se rue, a oni se suoe s injenicom da personifikovano zlo ima
i ljudsko lice. Njegova mrana strana nije pala s neba; niko se ne raa kao udovite.
Sve nas oblikuje dodir sa svetom i drugim ljudima. To je ono to nas ini onakvima
kakvi jesmo. Zbog toga je konana odgovornost za ono to se dogaa u naim
porodicama, naoj okolini na nama, a to nije lako priznati. Jo je tee kada neko dri
ogledalo koje pokazuje ono to ne bi trebalo. Svojim primedbama sam pogodila u
ivac, a pokuaj da iza spoljanjosti muitelja i gospodina istunca pronaem oveka
145

nije urodio plodom. Dobila sam samo nerazumevanje. Posle bega, ak sam se
upoznala s Priklopilovim prijateljem Holcapfelom. Htela sam da razgovaram o
otmiaru, kako bih shvatila zato je postao osoba koja mi je uinila ono to je
uinila. Ipak, ubrzo sam odustala od pokuaja. Nije mi bilo dozvoljeno da se sa
svojim iskustvom suoim na taj nain;to je odmah proglaeno stokholsmkim
sindromom.
I vlasti su s vremenom promenile odnos prema meni.Stekla sam utisak da mi
donekle zameraju to sam se oslobodila.U mom sluaju nisu bili spasioci,nego oni
koji svih tih godina nisu uspeli da me oslobode.Tinjajua frustracija,koju su
verovatno oseali svi odgovorni za to,izbila je na povrinu 2008.godine.Bivi
naelnik dravne policijske uprave Hervig Hajdinger otkrio je da su politike voe i
policija nakon mog bega aktivno zatakavali svoje propuste u mom sluaju.Objavio
je dojavu jednog policajca iz jedinice sa psima,koji je est nedelja nakon otmice
izdvojio Priklopila kao mogueg otmiara.Tu dojavu policija nije istraila,uprkos
tome to se u potrazi za mnom navodno hvatala za svaku slamku.
Posebna jedinica,koja je kasnije preuzela moj sluaj,nita nije znala o tom
dokazu.Dokument je nestao.Hervig Hajdinger pronaao ga je kada je,posle mog
bega,pregledao svu dokumentaciju vezanu za sluaj.Upozorio je ministarku
unutranjih poslova na tu greku,ali ona nije elela da se suoi sa skandalom u
policiji,tako brzo nakon izbora u jesen 2006, pa je naredila da se sve istrage
obustave.Tek 2008.godine,poto je smenjen s dunosti,Hajdinger je saznao za tu
intervenciju.Posle toga,preko austrijskog poslanika Petera Pilca,objavio je sledee
elektronsko pismo,koje je napisao 26.septembra 2006,mesec dana nakon mog bega:
Potovani gospodine brigadiru,
Uputstvo koje sam na poetku dobio bilo je da ne smeju da se sprovode istrage u
vezi sa drugom dojavom(onom policajca iz beke jedinice sa psima). Prema volji
vrha Ministarstva, iako nevoljno, pridravao sam se tih uputstava. Te instrukcije su
ukljuivale jo jedan deo: da priekamo dok se ne zavre opti izbori. To je trebalo
da se dogodi sledee nedelje.
Meutim, ni posle izbora, niko se nije usudio da kopa po tome i sve su
informacije ostale skrivene.
Kada je Hajdinger 2008. godine objavio to pismo, njegova izjava je gotovo
izazvala krizu u vladi. Formirana je nova komisija, koja je trebalo da se bavi
istraivanjem injenica. Gle uda, zadatak komisije nije bio da istrai policijske
greke, nego da preispita moje izjave. Ponovo je poela potraga za sauesnicima u
zloinu, a komisija je mene optuila za prikrivanje - mene, koja sam uvek bila
izloena na milost i nemilost jednoj jedinoj osobi i nita nisam mogla da znam o
stvarima koje su se negde drugde dogaale. Satima su me ispitivali, ak i dok sam
radila na ovoj knjizi. Vie se prema meni nisu odnosili kao prema rtvi, nego su me
optuili za zatakavanje ili skrivanje kljunih dokaza, javno nagaajui da li me
146

sauesnici u zloinu moda ucenjuju. Kao da je vlastima bilo jednostavnije da veruju

u veliku zaveru koja lei iza takvog zloina, nego da priznaju previd jednog jedinog
poinitelja, koji je delovao samostalno i inio se bezopasnim. Nova istraga zavrila
se bez uspeha. Sluaj je zatvoren 2010. godine. Zakljuak: nije bilo pomagaa.
Volfgang Priklopil radio je sam. Laknulo mi je kada sam ula da su to zakljuili.
Sada, etiri godine posle bega, mogu slobodno da diem i okrenem se suoavanju
s najteim poglavljem u prihvatanju onoga to se dogodilo:moram se pomiriti s
prolou i okrenuti budunosti. I dalje primeujem da su neki ljudi,uglavnom
anonimni,agresivni prema meni. Veina me je podrala na mom putu. Polako i
oprezno,korak po korak,ponovo uim da verujem.
U ove etiri godine,ponovo sam se upoznala sa svojom porodicom i s majkom
izgradila odnos pun ljubavi. Stekla sam diplomu o zavretku srednjokolskog
obrazovanja i sad uim jezike. Sa zatvorenitvom u morati da se nosim celog
ivota,ali postepeno poinjem da verujem da ono vie ne upravlja mnome. Jeste deo
mene,ali ne i moja linost. Postoji jo toliko toga to bih elela da doivim. Piui
ovu knjigu,pokuala sam da zatvorim dosad najdue i najtamnije poglavlje
sopstvenog ivota.Neizmerno mi je laknulo to sam pronala rei za sve neizrecivo i
protivreno. Kad ih vidim pred sobom,crno na belo,to mi pomae da sa
samopouzdanjem gledam u budunost. Zato mi ono to sam preivela daje
snagu:preivela sam zatoenitvo,oslobodila se i ostala itava. Znam da sam u stanju
da savladam i ivot na slobodi. A ta sloboda poinje sada,etiri godine nakon
23.avgusta 2006. Tek sada,uz pomo ovih stranica,mogu da ostavim prolost iza sebe
i sa sigurnou kaem:slobodna sam.
KRAJ
Naziv originala:
Natascha Kampusch
3096 TAGE

147

Sadraj
3096 dana

1
2
3
4
5
6
7
8
9
10
Pogovor

4
20
31
49
64
77
88
100
109
126
143

148