Pre svega, zamolio bih Vas g.

iniu da nam kaete neto o karakteru tekstova koji su od

1989. do 1994. godine objavljeni u ondanjim politikim novinama i urnalima, a koje smo
ovde sakupili u knjigu. Sa kojom namerom ste ih pisali?
Tu je pre svega re o politikim analizama. Namera tih analiza svakako je bila u tome da deluju
na politiku javnost, jer inae bi bile objavljivane u strunim asopisima, a ne u visokotiranim
listovima. Meutim, u njima ipak prevladava elja da se sebi i drugima objasni politiki trenutak,
da se upozori na njegove skrivene anse i opasnosti. Dakle, ne radi se o izlaganju nekog
politikog stava ili programa, nego o politikoj analizi. Utoliko su ovi tekstovi istovremeno
dokument dogaanja i pokuaj objanjavanja onoga to se dogaa.
Ve tada su oni bili retkost u domaoj politikoj publicistici. Ni danas nema neeg
uporedivog. Zbog ega?
Upravo zbog pomenutog dvostrukog karaktera tih tekstova. Autori koji dre do svog renomea
prave politike analize uvek sa sigurne vremenske distance. Jer, uesnicima u nekom dogaaju se
moda i moe oprostiti kratkovidost pri proceni tog dogaaja, analitiarima ne moe. Zbog toga
analitiari maksimalno izbegavaju rizik da ih bliska budunost demantuje. Taj rizik u potpunosti
preuzimate na sebe kada piete o onom to se upravo dogaa. Neto to kritikujete moda e
doneti pozitivne rezultate, neto to podravate moda e se ispostaviti kao promaaj. Vae
objavljene procene postaju dokument vaih greaka. Zbog toga su retke politike analize koje
imaju teorijske ambicije. Teoretiari su sujetni. Oni ekaju da istorija zavri svoj posao, da bi
pokupili aure, objavili ko je pobedio i procenili udeo pojedinih faktora i uesnika.
Kako procenjujete odnos ispravnih i pogrenih procena u vaim tadanjim politikim
analizama?
Na itaocima je da to procene. Moje je da dopustim ponovno objavljivanje ovih tekstova.
Ovi tekstovi su istovremeno svedoanstvo vremena, dokument krize, ali i dokument o
odnosu intelektualaca prema krizi. Izlazak iz kabineta i ukljuivanje u dnevna zbivanja
odgovara predstavi o "angaovanom intelektualcu". To je svojevremeno bila vrlo
popularna tema, od Sartra do naih domaih disidenata.
Ja mislim da je to vena tema, od Platona do danas. To je tema odgovornosti intelektualca.
Intelektualci su sauesnici u onom to se dogaa, bilo da govore ili da ute. Kada kaem
intelektualci, mislim na celokupnu kulturnu elitu, a ne samo na ljude koji piu knjige i predaju po
fakultetima. Intelektualci su i lekari, inenjeri, uspeni privrednici. Svi oni, zahvaljujui
privilegiji da globalnije sagledavaju stvari, imaju obavezu da reaguju kada stvari krenu u
pogrenom pravcu. To ne mogu da ine ljudi koji su potpuno obuzeti dnevnim, pojedinanim
problemima i procesima. U svakom drutvu tzv. drutvena elita je odgovorna za sudbinu
zajednice vie od tzv. naroda. Ona mora da jasno opie stanje i da bez straha imenuje krivce. Tek
onda moe da oekuje podrku od irokih slojeva stanovnitva.

Kod nas, oigledno, meu intelektualcima nije dolo do uspostavljanja konsenzusa o tome
ta da se radi. Neki su podrali postojee stanje, drugi su osnovali opozicione stranke, trei
su uutali.
Ta podeljenost je dokaz o dubini krize u kojoj smo se kao drutvo i kao narod nali. Ovu krizu ne
moemo prevladati vraanjem unazad, kopanjem po prolosti, traenjem tuih greaka, nego
samo ofanzivnim okretom ka budunosti. Treba nam koncept nove, budue Srbije, i samo on
moe da poslui kao osnova jednog novog konsenzusa. Moramo izbei greku da novu Srbiju
crtamo starim bojama, da na nju kaimo petokrake ili kokarde. Da nas u nju vode oni koji
intimno jo uvek ive u 1941. ili 1945. Pokretaku snagu promena treba da ini postideoloka
generacija, generacija koja je roena posle rata, ne u fizikom, nego u mentalnom smislu. Dakle,
ljudi koji razmiljaju izvan okvira Uike republike i Ravne Gore. Mi smo istorijskim usudom
pozvani da nosimo odgovornost istovremeno za dva pokolenja, za nae roditelje i za nau decu.
Ako ne uspemo da ostvarimo projekat promena, milioni starih ljudi u naoj zemlji nee imati
sredstva da pristojno proive svoju starost, a milioni dece i mladih ljudi nee imati perspektivu.
To je ogromna odgovornost. Ona se ne moe prekriti jeftinom kozmetikom nekog
neokomunizma, romantinog nacionalizma ili prazne agresivnosti.
Mislite li da je ova fiksacija za prolost vaan razlog za neuspeh dosadanjih pokuaja
promene postojeeg stanja?
Sigurno je jedan od vanih razloga. Energija za promene, koja nesumnjivo u ogromnom
intenzitetu postoji u naem drutvu, nekoliko puta je u proteklih par godina pakovana u politike
programe koji ne mogu da joj obezbede uspeh. Oni to ne mogu delom zato to su okrenuti
prolosti, ispravljanju "krivih Drina" iz proteklih pola veka, a delom zato to se iscrpljuju u
pukom negiranju postojee vlasti. Prvi takav koncept, koji obeleava ak prve dve godine
opozicionog delovanja u viestranakoj Srbiji, nazvao bih pokuajem uspostavljanja
antikomunistikog konsenzusa. Po uzoru na nae istonoevropske susede, neki ljudi su kod nas
poverovali da se na antikomunizmu, zainjenom sa malo folklora, moe energija protesta
efikasno organizovati u dobitnu politiku kombinaciju. To se, na alost, nije desilo. Znatan deo
ljudi koji kod nas eli promene, ne eli da se one sprovode pod zastavom antikomunizma. Ti
ljudi su ravnoduni prema komunizmu, pa tako i prema antikomunizmu. Kada je ovaj koncept
propao, bio je zamenjen konceptom "tamo vlast ovde opozicija". Verovalo se da e stalnim
priama i dokazima da je vlast loa - opozicija automatski da postane popularna. Znai, opozicija
najvei deo vremena nije govorila o sebi, nego o vlasti, i time je kod naroda samo pojaala ve
ionako uvreenu sliku o sveprisutnoj i omnipotentnoj vlasti. Moramo da izaemo iz ovih
pogrenih koncepata promene. Volja u narodu za promene postoji, stvar je u tome da se ponudi
platforma koja je istovremeno dovoljno radikalna, dovoljno okrenuta budunosti i dovoljno
realistina. Ta platforma, to je koncept budue Srbije.
Nije li narod ve pomalo umoran od ekanja da se neto dogodi?
Ljudi ne mogu da odustanu od nade da e im biti bolje. U Srbiji ima dovoljno ljudi koji se
nadaju, i kod kojih je nada jaa od straha da bi moglo biti i gore nego to jeste. Samo stranke
mogu da argumentovano pokau da bi drava mogla da funkcionie u odbrani interesa veine, a
ne samo privilegovane manjine, takoe, da bi privreda mogla da postane uspena, a sa njom i

brojne porodice koje zavise iskljuivo od mesene zarade. Ljudi se nadaju da bi neto pozitivno
moglo da se dogodi. Tu nadu treba ojaati konkretnim programima.
Vi ste oigledno ostali optimista, kao i u tekstovima koje ste pisali pratei raspad bive
Jugoslavije.
Nita nije tako opasno i tako otrovno kao pesimizam. Intelektualno preobueni pesimizam
pojavljuje se kao cinizam, ironija, razliite vrste nihilizma, u smislu "svi su oni isti", "nita se
ovde ne moe promeniti", "ovaj narod nije ni zasluio bolje" i slino. U svakom oveku postoji
nada i strah. Pitanje je samo u tome da li ete podsticati jedno ili drugo. Ljudi najiskrenije ele da
Srbija ponovo postane neto pozitivno, neto vredno i uspeno. Ali, ako ih vlast svakodnevno
ubija u pojam, ako im sugerie da treba da budu sreni to ovde ne besni rat i to su ivi, naravno
da e strah od rizika da povremeno preplavi nadu i elju za promene.
Vaa prethodna zbirka politikih eseja, objavljenih takoe u novinama i nedeljnicima, bila
je naslovljena "Jugoslavija kao nedovrena drava". To je, ako smo dobro informisani,
jedina knjiga sa kraja prole decenije koja je otvoreno prognozirala raspad zajednike
drave. Ta prognoza bila je zasnovana na analizi funkcionisanja te drave, a ne na vaoj
eventualnoj politikoj simpatiji ili nesimpatiji za prethodnu dravu. Poslednji tekst u toj
knjizi imao je katastrofian naslov "Jugoslavija je svea koja gori sa oba kraja". Samo pet
godina posle objavljivanja tog teksta naslov, koji se mnogima uinio krajnje morbidan, bio
je ak i prevazien razvojem dogaaja. Zbirka tekstova koje smo ovde sakupili takoe je
prepuna prognoza koje su se velikim delom ostvarile. Kakve prognoze imate za budue
dogaaje?
Danas ja vie nisam preteno politiki analitiar, nego sam u potpunosti uesnik u politikim
dogaajima. I to uesnik koji celokupnu energiju ulae u koncept promena. Kada ne bih vrsto
verovao da e promena biti, i to fundamentalnih i ubrzo, ne bih mogao da budem na mestu na
kome jesam. Srbija mora ponovo da postane neto. Najpre u regionu, a onda i u evropskim
razmerama. Uslov za to su korenite reforme. Treba nam novo slobodno preduzetnitvo, za koje
postoje i ljudi i motivacija, ali za koje nema sistemskih uslova. Treba nam novi koncept dravne
uprave. Dravna uprava, ukljuujui vladu i ministarstva, mora da funkcionie kao moderno
preduzee. A to znai, prema naelima rezultata, efikasnosti, tedljivosti, korienja
najsavremenijih informacionih sistema. Treba nam reforma kolskog sistema, zdravstva,
penzionog osiguranja. Lake bi bilo navesti one oblasti kojima ne trebaju sutinske promene.
Srbiji treba nova politika. To je, izmeu ostalog, poruka politikih analiza koje su sada
sakupljene u ovoj knjizi.
Razgovarao Radovan olevi