Sadraj

Predgovor V
Autori IX
Skraenice XII
RENIK 1
Pojmovnik 673
Imenski registar 681

Predgovor
o

Renici su kao asovnici: i najgori je

bolji od nikakvog, a od najboljeg se ne
moe oekivali da bude sasvim taan
(Semjuel Donson, 1709-1784)

Otkako je stari engleski knjievnik i leksikograf,

poznat i pod nadimkom Doktor, izrekao sentencu
navedenu ispod naslova ove uvodne rei, asovnici su,
nema sumnje, u tehnikom pogledu znatno unapreeni.
Ne samo to ve odavno postoje najprecizniji elektron
ski i, kau, atomski hronometri koji, tamo negde, u
naunim laboratorij ama, otkucavaju Vreme i, na nae
uasavanje, mere ga do u najsitnije estice, nego nam je
odskora dato i da svako od nas nosi na ruci sat koji nije
daleko od toga da bude sasvim taan. Ali, zgodna re
Semjuela Donsona ostaje ipak na snazi, bar u drugom
delu njegove parabole. asovnici jesu usavreni, ali su
renici - jeziki, na koje je Donson prvenstveno mis
lio, ali i enciklopedijski, pa i oni struni, kao to je i ovaj
koji predajemo na uvid javnosti - ostali nepouzdani i ne
uvek ba sasvim tani.
I zaista, izgleda da nema renika koji bi bio potpuno
pouzdan. To je vrsta referentne literature kojoj svaki
korisnik, ak i ako nije ba struno nadlean, uvek moe
da nae kakvu zamerku - dobro ili ravo zasnovanu.
Prostim prelistavanjem svako e utvrditi da tom reniku
poneto nedostaje ili, pak, da ima nekakvog vika,
da se pojedini izrazi ili pojmovi svojim sadrajem
meusobno preklapaju, da neki nisu ispravno efinisani,
da ima unutranjih protivrenosti, materijalnih greaka,
odve lino obojenih stavova, te da bi, umesto onoga to
pie, uopte uzev, trebalo zapravo rei ovo ili ono.
Dakle, nijedan glosar, term inoloki prirunik,
renik ili enciklopedija nikad nisu - ali i ne mogu da
budu, ve po svojoj prirodi - sasvim zavreni, dob
ri i konani. Pojmovna mrea kojom se u takvim
prirunicima zahvata odreeno podruje stvarnosti uvek
ostaje pomalo upljikava: ak i krupnije ribe znaju da se
provuku, a od sitnijih nastrtljivaca nema spasa. Kada je,

pak, o strunim renicima re, nema nauke, pa ni one

najstroe, koja bi mogla tvrditi da, ak i u jednom
odreenom trenutku, raspolae potpuno zatvorenim
i standardizovanim pojmovnim aparatom koji, eto,
pretae u reniki, dakle - kanonski oblik.
U tom pogledu, stvar sa sociologijom stoji - ako tako
moe da se kae - jo nesrenije. Ne samo to je re
o nauci koja svoju pojmovnu mreu nikad nije umela,
htela ili mogla da zabaci jednim odlunim pokretom, na
sasvim odreenoj koti u tom valovitom moru znanja ije
bi plodove htela da pobere, nego i nema ribara koji bi
pouzdano znao ta zapravo lovi. S obzirom na odsustvo
opte saglasnosti o predmetu sociologije, ak i u okviru
relativno male naune zajednice kakva je naa, nije ni
malo udno to nema slaganja ni u pogledu odgovarajueg
pojmovnog aparata kojim bi dotina disciplina imala da
barata. No, uteimo se: ako meusobno uporedimo poj
movnike nekoliko nasumice odabranih prirunika takve
vrste na razliitim jezicima, ispostavie se d a je njihov
zajedniki imenitelj sasvim skroman. Kada se, naime,
odstrane terminoloke naslage koje dopiru iz drugih
drutvenih nauka, raznovrsnih nacionalnih tradicija,
razliitih teorijskih orijentacija u samoj sociologiji,
pojedinanih istraivakih iskustava, meusobno nesravnjivih linih ukusa ili osobenih podruja zanimanja,
pa i taloga svakodnevnog govora, preostaje srazmemo
tanak sloj opteg znanja na koje bi se morali i mogli
oslanjati svi lanovi virtuelne svetske zajednice soci
ologa. Idealan socioloki i iskljuivo socioloki renik
- kakvog nema niti e ga ikad biti - morao bi, dakle,
iskrsnuti iz jednog borhesovskog sravnjivanja pojmovne
grae sadrane u svim postojeim renicima te vrste.
Tek tada bi se, moda, moglo rei da je postavljena
opta i zajednika terminoloka osnova ove nauke. Pa i

Predgovor

VI

to bi bilo ne samo metodoloki sumnjivo, nego tada so

ciologije u pravom smislu rei vie i ne bi bilo: preostalo
bi, moda, poneto od sasvim osobene terminologije
jedne nauke koja se, i na taj nain, izgradnjom vlasti
tog vokabulara, od samih svojih poetaka napree da
izbori svoje mesto u korpusu pozitivnih disciplina. No,
tada bi sve njene spone s filozofijom, antropologijom,
psihologijom, ekonomijom, pravom, istoriografijom
- pa i, uopte uzev, sa svetom ivota - ostale trajno
podseene. Sociolokog znanja ima i izvan svakog, pa i
na izgled najpotpunijeg renika, jer je ono danas teko
uhvatljivo i prua otpor bilo kakvoj konanoj kanon
izaciji. Bezmalo svaki sociolog mogao bi da sroi, ili
poeli da sroi, sopstveni renik, na sliku i priliku svoga
shvatanja predmeta i zadataka ove nauke. Eto zato
nema i ne moe biti sociolokog renika kao takvog:
on je uvek tek puki konstrukt, ba kao i predmet nauke
iji bi pojmovni aparat imao da standardizuje. U trajnoj
otvorenosti sociolokog vokabulara krije se, moda,
dra ove nauke, ali tu vrebaju i opasnosti koje prete da
je skrajnu u primamljive vannaune vode. Stoga i ovaj
Renik ostaje podloan svim pomenutim, pa i mnogim
drugim prigovorima, o kojima e jo biti rei.
***
Podsetimo da naa socioloka zajednica nije sasvim
liena leksikografskog iskustva. Prireivai, naime,
nisu prenebregli ona dva jedina prethodna doprinosa
uobliavanju socioloke terminologije na srpskom je
ziku. Sjedne strane, naime, na raspolaganju im je stajao
obiman, ali odavno ve, u strunom pogledu, prilino
zastareo, teko dostupan i ondanjom vladajuom
ideologijom jo duboko proet Socioloki leksikon, u
redakciji Radomira D. Lukia i Miroslava Peujlia.1S
druge strane, pak, imali su u vidu pouzdan i pregledan,
ali obimom i brojem odrednica ipak znatno skrom
niji Socioloki renik Mirjane Todorovi i Slobodanke
Nedovi.2 Ako renici zaista rnere vreme, kao to je
reeno, ono im i istie. Tako e, nema sumnje, biti i
s naim Renikom, kada mu doe vreme: uostalom,
ono poinje da otkucava ve na dan njegovog izlaska
iz tampe.
1Savremena administracija, Beograd, 1982.
2 Bona fides, Beograd, 1996. Zahvaljujui ljubaznosti
prve navedene autarke, jednim manjim brojem odrednica iz
tog (studentskog) prirunika prireivai su donekle zakrpili pojmovnu mreu ovog Renika, uvereni da ni pokojna
koleginica Slobodanka Nedovi ne bi imala nita protiv to
smo ovde ukljuili i izvestan broj lanaka koje je ona svo
jevremeno napisala.

Rad na projektu koji je urodio ovim Renikom

zapoet je davne 1998. godine, u Institutu za socioloka
istraivanja Filozofskog fakulteta u Beogradu, pod
rukovodstvom tadanjih glavnih urednika M arije
Bogdanovi i Mihaila Peia. Prvobitna zamisao bila je
vrlo dobra, ali - kao to se ubrzo ispostavilo - za nae
uslove previe ambiciozna. Namera je bila, naime, da
se sastavi jedna sveobuhvatna Socioloka enciklope
dija u vie tomova, ustrojena u skladu s tradicionalnom
disciplinarnom podelom ove nauke.3Zbog raznoraznih
razloga koje ovde nema potrebe posebno objanjavati
- pomenimo samo nepovoljne opte drutvene prilike,
nedostatak finansijskih sredstava, manjak motivacije u
krugovima potencijalnih saradnika, objektivna suenost
domae socioloke zajednice posle raspada zajednike
drave - prelo se spontano na manje zahtevan i izvodljiviji posao. Korpus sociolokog znanja razbijen
je, stoga, na svoje elementarne estice, to jest pojmove.
Umesto metaudbenika, ijoj se izradi u poetku teilo,
'dospelo se najzad do jednog sasvim obinog renika
koji bi imao da bude zbirka autorskih lanaka o pojedi
nim (najznaajnijim ili najuobiajenijim) sociolokim i
srodnim pojmovima, teorijskim orijentacijama, posebnim
disciplinama, kolama, metodolokim instrumenti
ma. Takva zamisao je, u meuvremenu, naoj strunoj
javnostijbila predoena u nekoliko navrata, pa se ne
moe reci da domaa socioloka zajednica nije imala
prilike a na vreme izrekne sud o tom projektu.4
Eto, dakle, kratke predistorije ovog Renika. Po
gledajmo sada ta on, zapravo, nudi i od kakvih sve jo
nedostataka, moda, pati.
3Sociologija [Beograd], XXXIX, 1997, br. 2.
4 N ajpre je jedan od prireivaa Renika pokuao da
proveri odjek jednog dela svog skromnog autorskog dopri
nosa te da ohrabri kolebljive saradnike da se prikljue tom
poduhvatu (A. Mimica, Socioloki renik: nekoliko odredni
ca, Sociologija [Beograd], XLIV, 2002. br. 1). Potom je i
jedan od agilnijih lanova nekadanje Redakcije Socioloke
enciklopedije, s pravom pomalo razoaran to posao sporo
odmie, izneo na svetio dana dragocene plodove svog autor
skog i redaktorskog rada (Dragoljub B. orevi, Reniki
izvod iz sociologije religije, Teme [Ni], XXVII, 2003, br.
3). Kada je postalo izvesno da se posao ipak primie kraju,
ve pomenuti prireiva je jo jednom nau pomalo uspavanu
socioloku zajednicu pozvao na saradnju i, podsticaja radi,
u istom asopisu objavio svoje nove priloge (A. Mimica,
Socioloki renik: nekoliko odrednica, jo jednom, Teme,
XXX, 2006, br. 1). Najzad je Sandra Radenovi, jedna od
mlaih saradnica, skoro objavljivanje Renika najavila i iz
van nae zemlje (Nekoliko odrednica za Socioloki renik,
Znaenja [Doboj], XXII, 2006, br. 54/55).

VII
***
Socioloki renik obuhvata oko 850 odrednica (up.
Pojmovnik), u ijem je sastavljanju uestvovao preko
stotinu pisaca (up. Autori). Svi se oni u mnogom po
gledu meusobno razlikuju: najpre, pripadaju razliitim
generacijama - od najmlae do najstarije; potom, nisu
ba svi po struci sociolozi - meu njima ima i filo
zofa, antropologa, lingvista, pravnika, ekonomista, de
mografa, psihologa, psihijatara; najzad - ima i stranaca,
onih pravih, ali i onih koji su, silom prilika, taj status
zadobili nedavno. Razlike s obzirom na ovih nekoliko
objektivnih obeleja ve su same po sebi dovoljno ve
like da bi se moglo postaviti pitanje ta je svim tim au
torima zajedniko. To pitanje postaje jo umesnije ako
se u obzir uzme i injenica da oni zastupaju razliita
shvatanja predmeta, metoda i zadataka sociologije, pa
onda i znaenja osnovnih pojmova ove nauke. Redak
tori u tome nisu ni hteli ni mogli da arbitriraju, svesni da
u sociologiji nema (vie) nikakve jedinstvene teorijske,
odnosno ideoloke paradigme koja bi razlike unapred
zatirala ili svodila na najmanju (dozvoljenu) meru.
Stoga se ovaj Renik, kao kolektivno delo, moe i
mora posmatrati samo kao neka vrsta ad hoc izgraene,
papirnate zajednice pojmova i ljudi. To je zajedni
ca koja ivi samo ovde, izmeu korica jedne knjige,
kao privremeni kolektivitet koji su konstruisali
prireivai. Oni sa-stavljaju (stavljaju jedne pored
drugih) rei koje, u istom tekstu jednog autora, moda
nikad ne bi stajale jedne uz druge, ali spajaju i osobe
koje, u istom drutvu, moda nikad ne bi htele ili
mogle da se susretnu. U toj pluralnosti teorijskih ori
jentacija, vrednosnih stanovita, naklonosti spram po
jedinih istraivakih postupaka, narativnih obrazaca,
linih stilova, pa i politikih ukusa, prireivai - kao to
rekosmo - nisu intervenisali. Zajedniki imenitelj u toj
arolikosti oni su radije potraili u strunosti, informativnosti i pouzdanosti tekstova pojedinih odrednica, te
u gustoi i to je mogue ravnomemijoj izatkanosti poj
movne mree kojom su pokuali da zahvate raznovrsnost
sociolokog znanja. Zato su pojedinanim autorima pre
pustili odgovornost za sadraj njihovih priloga.
Vano je, takoe, napomenuti da, ak i kada bi bio
potpuniji - pa, dakle, i obimniji i jo raznovrsniji ovaj Renik ne bi mogao teiti da bude ni udbenik, ni
programski manifest jedne kole ili teorijske orijen
tacije, niti pak neutralan kompendijum nekakvog idealno
zamiljenog sociolokog Znanja. On ostaje naprosto ono
to jeste i to moe da bude: zbirka pojedinanih lanaka
koju, ba kao i kada je re o bilo kojem priruniku ove
vrste, treba koristiti cum grano salis.

Predgovor
U tom smislu, prireivai su i sami svesni nekoliko
oiglednih manjkavosti Renika koje padaju, uglavnom,
na njihovu duu. Najpre, (1) zbog ujednaavanja naina
obrade odrednica, ispod tekstova nisu navedeni biblio
grafski prilozi u kojima su pojedini autori sugerisali
relevantnu literaturu; nismo navodili ni opte renike
ili enciklopedijske prirunike kojima su se pisci sluili
prilikom obrade svojih tekstova, jer smo smatrali da
se korienje takvih izvora naprosto podrazumeva.
Potom, (2) svakom paljivijem itaocu bie oigledno
da su neke oblasti sociologije ovde prezastupljene u
odnosu na njihov (akademski) status u okviru discipline
uopte uzev, ali to je samo zato to su neki pisci bili
revnosniji od drugih; stoga je naa pojmovna mrea tu
i tamo upljikava - ili, to izlazi na isto - neravnomerno gusta u svim svojim delovima. Osim toga, (3) nisu
otklonjena izvesna ponavljanja sadrana u smisaono
srodnim odrednicama koje su pisali razliiti autori, jer
bi takve redaktorske intervencije naruile celovitost
pojedinano uzetih tekstova. Primetie se, najzad, (4)
da su lanci neujednaenog obima, to ne mora nuno
da govori o razliitom znaaju odgovarajuih pojmova
u sklopu socioloke terminologije. Ne samo to se taj
znaaj i ne moe tano meriti brojem redova koji su
posveeni odreenom pojmu, nego treba imati u vidu
i ve pomenutu generacijsku, disciplinarnu, stilsku i
svaku drugu razliku izmeu stotinak naih autora.
Dakle, kritiarima Renika natuknuli smo ve neko
liko ideja. Druge e morati sami da potrae.
* * *

Duni smo da dam o i nekoliko kratkih napo

mena u smislu tehnikog uputstva za korienje ovim
Renikom. Najpre (1), ovo je renik sociologije, a ne
imenik sociologa: odrednice se odnose na pojmove, a
ne na autore. Bude li neko hteo da sazna neto o pojedi
nom piscu, segnue za Immskim registrom i pokuati da
rekonstruie osnovno stanovite odreenog autora. (2)
Odrednice su poslagane abecednim redom, u emu, nara
vno, nije moglo biti dileme kada je re o jednoslonim
pojmovima. Dvosloni ili viesloni pojmovi - naroito
oni koji, u jednom sociolokom reniku, nuno sadre
uestale prideve kao to su socijalno, drutveno i si.
(naravno, s varijacijama u rodu i broju) - nali su svoje
mesto prema poetnom slovu imenice (npr. drutveno
delanje = delanje, drutveno', socijalna morfologija =
morfologija, socijalna). Razume se da ni ovaj princip
nije mogao da bude sasvim dosledno sproveden, budui
daje neke sintagme, ak i ako zapoinju pridevom, radi
lake prepoznatljivosti pojmova i bolje preglednosti

Predgovor
grae, trebalo ostaviti u njihovom izvornom obliku (npr.
socijalni rad, a ne rad, socijalni', socijalni problemi, a
ne problemi, socijalni). U svakom sluaju, nestrpljivom
korisniku savetujemo da, pre nego to se sasvim obes
hrabri, pojam za kojim traga potrai (i) u njegovom
izokrenutom obliku - u emu mu nee toliko pomoi
zametno prelistavanje ovog obimnog Renika koliko
pregledan Pojmovnik koji slui i kao analitiki sadraj.
(3) Etimoloko poreklo pojedinih pojmova dato je u
sasvim elementarnom obliku, jer smo smatrali da jedan
struni renik i ne mora u tom pogledu sadravati vie
informacija. (4) Ispod stfake odrednice navedena su,
abecednim redom, najvie tri ili etiri komplementar
na, disjunktivna ili, naprosto, asocijativna pojma kojima
se uspostavlja gruba mrea (cross-reference) izmeu
jeziki, smisaono ili sadrajno srodnih pojmova (npr.
uloga, drutvena O norma, drutvena 2 podela rada
0 poloaj, drutveni). (5) Lina imena koja se u tek
stovima pominju data su u njihovom fonetizovanom ob
liku, a znatieljniji korisnik nai e njihov izvorni oblik
u Imenskom registru, to e mu olakati i pretragu u
drugoj referentnoj literaturi ili na intemetu. Dodajmo da
bi taj imenik, pored svoje manifestne funkcije, mogao
da poslui i kao skroman doprinos sreivanju prilino
haotinog stanja koje u naoj sociologiji vlada kada je
re o fonetizaciji stranih imena. Njegova latentna funk
cija mogla bi, pak, biti i bibliometrijska: takvi popisi
slue i kao pokazatelji ne samo mere uticajnosti pojedi
nih autora nego i kao izvori obavetenja o aktuelnosti
koriene literature. (6) Naslovi knj iga i lanaka na koje
se autori odrednica tu i tamo pozivaju prevedeni su na
srpski, to e (naroito studentima) olakati sluenje
Renikom. italac e izvorne i potpune bibliografske
podatke o pojedinim delima lako pronai u nekom od
on line dostupnih bibliotekih kataloga, ili pak u specijalizovanim sociolokim i slinim bibliografijama. (7)
Ispod svakog lanka navedeni su inicijal linog imena
1 puno prezime pisca, a potpuni podaci sadrani su u

VIII
prilogu Autori, odakle je takoe mogue uputiti se u
sekundarnu potragu.
* * *

Najzad, prireivai ele da se zahvale onima bez ije

pomoi ne bi bilo ovog i ovakvog Renika. Mislimo,
pre svega, na lanove prvobitne Redakcije Socioloke
enciklopedije, koja je jedno vreme intenzivno radila na
uspostavljanju disciplinarnog pojmovnika i raspodeli
redaktorskih zaduenja po pojedinim oblastima. Taj
pripremni posao posluio je kao osnova za izradu naeg
konanog pojmovnika. Pomenimo, potom, kolegu La
zara Nikolia, koji je, kao sekretar Redakcije, jedno
vreme drao sve konce u svojim rukama. Vei deo tek
stova, u vreme dok se na njima jo radilo pod okriljem
pomenutog Instituta za socioloka istraivanja, lektorski
je pregledao kolega Ljubia Vujoevi, Strunu redak
ciju latinske i grke etimologije pojedinih pojmova tada
je obavila koleginica Milana Brisi. Pre nego to je najednom ve poodmaklom stupnju rada - Zavod za
udbenike preuzeo staranje nad rukopisom Renika, ele
mentarne materijalne trokove sporadino su namirivale
sledee ustanove i privredne organizacije, kojima se i
ovom prilikom zahvaljujemo: Republiko i nekadanje
Savezno m inistarstvo za nauku, kao i beogradska
preduzea CIP (Saobraajni institut) i Informatika.
No, najveu zahvalnost prireivaa, kao i celokupne
nae socioloke zajednice, zasluuju brojni pisci odred
nica koji su - pre svega, u toku zavrne faze rada - svoj
nimalo lak i, uostalom, vrlo nezahvalan posao obavljali
potpuno besplatno. Nadamo se da njihov i na trud nije
bio uzaludan, te da e ovaj Renik ne samo neposredno
sluiti korisnicima nego i doprineti obnavljanju ugleda
sociologije u sredini u kojoj je ova nauka, najee ne
svojom krivicom, preesto izlazila na rav glas.
A. M.

Autori

Slobodan Antoni, Filozofski fakultet, Beograd 35,

56, 85,119, 148, 205, 206, 330, 331, 396,498, 502,
575, 600
Jovo Baki, Filozofski fakultet, Beograd 259
Milica Bakic-Hayden, University o f Pittsburgh,
Pitsburg 52,66,177,252
Ana Bireev, Institut za filozofiju i drutvenu teoriju,
Beograd 517
Mirko Blagojevi, Institut za filozofiju i drutvenu
teoriju, Beograd 60
Mirjana Bobi, Filozofski fakultet, Beograd 52, 55,
334, 369
Marija Bogdanovi, Filozofski fakultet, Beograd
17,41,209,211, 282, 312, 314,316, 318, 320, 356,
379,4 0 1 ,5 7 < r< \
Silvano Boli, Filozofski fakultet, Beograd 123, 260,
297,337, 364, 381, 385, 399,440,441,448,474,
475 (2), 476, 506, 57, 561, 571, 574, 580, 613,
666, 667
Aleksandar Bokovi, Institut drutvenih nauka,
Beograd 127, 128, 161,229, 268,404,405,427,
610, 658
A ure! A. Boin, Uiteljski fakultet, Beograd 653
Srbobran Brankovi, Medium Gallup, Beograd 407,
543
Ranko Bugarski, Filoloki fakultet, Beograd 220, 536
Slobodan Cveji, Filozofski fakultet, Beograd 13,14,
15 (2), 303, 311, 589 (2), 590 (3), 591 (2), 609,
622,651
Ivan Cvitkovi, Fakultet politikih nauka, Sarajevo 227,491
Ana Dimevska, Beosupport, Beograd 348,414,454.
630
Vojin Dimitrijevi, Pravni fakultet, Beograd 622

Rada Drezgi, Institut za filozofiju i drutvenu teoriju,

Beograd 18, 4,110, 121
Dragoljub B. orevi, Mainski fakultet, Ni 34,
437,493,502, 508,509,652
Mirko orevi, publicista, Simanovci 603
Borislav ukanovi, Filozofski fakultet, Niki 9, 345
Branislav urev, Prirodno-matematiki fakultet,
Novi Sad 120,184,327
Slaana uri, Fakultet civilne odbrane, Beograd 16,
21, 22,43, 50, 70, 123, 202, 203,209 (2), 267,317,
612,631,641
Bogdan urovi, Mainski fakultet, Ni 19, 219,438
Danijela Gavrilovi, Filozofski fakultet, Ni 374,434
Petre Georgievski, Filozofski fakultet, Skoplje 11,12,
208,236,322,551,555,623 *
Marina Glamoak, cole des Hautes tudes en
Sciences Sociales, Pariz 117,404, 656
Zagorka Golubovi, Filozofski fakultet, Beograd 27,
29, 30,42, 58, 65, 181, 188,190, 224,270, 287,
292,293,383,439
Stjepan Gredelj, Institut za filozofiju i drutvenu
teoriju, Beograd 261
Nenad Havelka, Filozofski fakultet, Beograd 464,465
ore Ignjatovi, Pravni fakultet, Beograd 70, 71,
159,264,265 (2), 267, 394, 528,611,635,653, 655.
670
Vladimir Ili, Filozofski fakultet, Beograd 14,157,
320, 507,671
Zoran Ivoevi, Pravni fakultet Univerziteta Union,
Beograd 105,436, 646
Jasna Janiijevi, Filoloki fakultet, Beograd 515
Ivan Jankovit, advokat, Beograd 525

* Autori odrednica navedeni su abecednim redom, po prezimenima. Uz imena penzionisanih saradnika naveden je na
ziv poslednje ustanove u kojoj su bili zaposleni. Brojem u produetku upuuje se na stranicu na kojoj ime pisca stoji ispod
odgovarajue odrednice; ukoliko je na istoj stranici isti autor potpisan ispod vie od jedne odrednice, u zagradi je naveden
njihov broj. - Prir.

A utori
Isidora Jari, Institut za filozofiju i drutvenu teoriju,
Beograd 60, 61
Miroljub Jevti, Fakultet politikih nauka, Beograd
152
Slobodan Karamani, Institutum Studiorum
Humanitatis, Ljubljana 200, 250,262, 339, 344
Anna Kanvinska, Akademia Ekonomiczna, Krakov
256, 324, 325, 642, 645
Dragan Kokovi, Filozofski fakultet, Novi Sad 568
ZoricaKuburi, Filozofski fakultet, Novi Sad 371,
614
Blagoje Kulji, Institut za mentalno zdravlje, Beograd
24, 281
Todor Kulji, Filozofski fakultet, Beograd 30, 37,48,
49, 80, 103, 142, 152, 175, 206,245,273, 274, 333,
378, 393,408,495, 556, 615,624,628, 662
olt Lazar, Filozofski fakultet, Novi Sad 300, 598,
611,658
Milana Ljubii, Filozofski fakultet, Beograd 87, 162,
462
Gordana Matkovi, Ekonomski fakultet, Beograd 72,
73, 379,445
Dragoljub Miunovi, Filozofski fakultet, Beograd
406
Milo Milenkovi, Filozofski fakultet, Beograd 204,
210,281,286
Pa vie Milenkovi, Filozofski fakultet, Novi Sad 106,
549, 607
Anelka Mili, Filozofski fakultet, Beograd 1, 88,141,
161, 379,403,415 (2), 417 (3), 418,419,420,474,
482,499, 507 (2), 558, 584
Vladimir Mili, Pravni fakultet, Beograd 54, 90, 99
(2), 101, 102,121, 124, 172,190, 191,193,223,
233,251, 342, 394,447, 527, 586, 595, 635, 636
Milosav Milosavljevi, Fakultet politikih nauka,
Beograd 361,480,484, 529, 530', 533, 667
Boo Miloevi, Filozofski fakultet, Novi Sad 35, 140,
225,260, 297, 306, 354 (2), 355 (2), 356, 359, 448
(2), 475 (2), 477,552,611, 613
Aljoa Mimica, Filozofski fakultet, Beograd 24, 32,
45, 64, 77, 150,169,234,238, 241,296, 307 (2),
326,336, 398,444,454,455,497, 520, 539, 579,
583 (2), 592, 625, 629, 650, 657, 671
Gordana Miti, Ekonomski fakultet, Kragujevac 93,
110,116,377
Ljubia Mitrovi, Filozofski fakultet, Ni 425, 619,
620
Milovan Mitrovi, Pravni fakultet, Beograd 2 (2), 3,
4 ,5 , (2), 6,26,32, 33,40, 68, 78, 89,93, 147,160,
227, 239, 240, 245, 247,248, 268, 281, 288, 306,
311,377,381,409, 503, 510, 511 (2), 567, 601, 666

X
Aleksandar Molnar, Filozofski fakultet, Beograd 34,
36,106,118,168,221,227,240,241,257,365,
431,432 (2), 433 (2), 434,435 (2), 436,458, 506,
559, 637
Slobodanka Nedovi, Pravni fakultet, Beograd 70,79,
86 (2), 94, 103, 109, 153, 169, 171,193,240,248,
273,284 (2), 299, 305, 310,440,473,488, 513,
518, 522,529,599,655
Milo Nemanji, Institut za socioloka i kriminoloka
istraivanja, Beograd 276, 277,279, 544
Lazar Nikoli, Freedom House, Beograd 121,132,
516, 541
Mirjana Ognjanovi, sociolog, Beograd 500
Petar Opali, Filozofski fakultet, Beograd 9, 31, 33,
35,46, 50, 79, 109,123, 131,162,171,172,212,
226,242,243, 268, 305 (2), 310, 311, 364 (2), 389,
413,418,426,444,449,460,461,468 (2), 469,
471,483, 505, 512, 513, 520, 526, 530, 532, 535,
548, 570, 576, 578, 582, 594, 668
Marija Parun-Kolin, Institut drutvenih nauka,
Beograd 588,647
Goran Penev, Institut drutvenih nauka, Beograd 73,
588,589
Jelena Pei, Filozofski fakultet, Beograd 234,398
Mina Petrovi, Filozofski fakultet, Beograd 44, 83,
108,496 (2), 587, 598, 643, 644
Sreten Petrovi, Filoloki fakultet, Beograd 295,328,
329
Dragan Popadi, Filozofski fakultet, Beograd 48,
172, 287,580, 622
Milan Popovi, Filozofski fakultet, Beograd 366,462,
470
Milutin Proki, Republiki zavod za statistiku Srbije,
Beograd 395
Ljubinko Pui, Filozofski fakultet, Novi Sad 101, 643
Sandra Radenovi, Medicinski fakultet, Beograd 291,
353,453,546,626
Biljana Radivojevi, Ekonomski fakultet, Beograd 74,
337,374
Ognjen Radonji, Filozofski fakultet, Beograd 89,
111,
112(2), 113,114(2), 115,253,334,378,421,
428,447,449,456,618, 633
Danijela Rakoevi-Medojevi, Srednja tehnika
kola, Podgorica 161
MiodragRankovi, Filozofski fakultet, Beograd 158,
628
Mirjana Raevi, Institut drutvenih nauka, Beograd
72, 143, 146, 349,411,442
Miroslav Raevi, Institut drutvenih nauka, Beograd
71,75,587

XI
Nada Sekuli, Filozofski fakultet, Beograd 10, 28, 30,
31, 37,38 (2), 69, 86, 94, 100, 133, 138,139,145,
148,180,187, 192, 199, 251, 275, 330, 397,444,
495,498, 580, 593, 596, 597 (2), 629 (2)
Ivana Spasi, Filozofski fakultet, Beograd 8, 63, 88
(2), 129, 170, 174,176,178, 197, 200,255, 296,
327, 338,402,427, 562, 574, 593, 594, 602, 617
Dragana Stjepanovi-Zaharijevski, Filozofski
fakultet, Ni 189, 392
Branimir Stojkovi, Fakultet politikih nauka,
Beograd 277,279
Duan Stojnov, Filozofski fakultet, Beograd 254 (2)
Jasna akota-Mimica, Filozofski fakultet, Beograd
664
Ivan ijakovi, Ekonomski fakultet, Banjaluka 53, 96,
105,170,
225, 345, 393,428, 548
Marko kori, Filozofski fakultet, Novi Sad 130,135,
136,137,177,276, 278, 351,468, 524, 579
Sran ljuki, Filozofski fakultet, Novi Sad 504
uro unji, Filozofski fakultet, Beograd 354, 357,
358,481,490,563,616
Dragan Todorovi, Filozofski fakultet, Ni 119,458
Mirjana Todorovi, Pravni fakultet, Beograd 17, 38,
71, 83, 85, 91,96,100,208,238,255,267,283,
335,359, 370, 399,411 (2), 449,473,479,496,
522 (2), 585, 602, 612, 641, 666
Smiljka Tomanovi, Filozofski fakultet, Beograd 82,
472,499,527, 531,539, 652
Gordana Tripkovi, Filozofski fakultet, Novi Sad 303,
304(3), 375,387,391

A utori
Milan Tripkovi, Filozofski fakultet, Novi Sad 7, 23,
39,42,47 (2), 57, 76,81,92,98, 118,121,152,
154,155,157,167,170,
173, 184, 185,195,196,
198,201,214,215,217,218, 231, 238, 258,297,
299, 302, 335, 347, 351, 361, 373, 376, 380, 386,
391,402,406,409,422,423,429,430,451,458,
467,484,485,487 (2), 537, 573, 574, 592, 606,
638, 647, 660
Nikola Tuci, Bioloki fakultet, Beograd 67,132, 534
Karei Turza, Medicinski fakultet, Beograd 332,424,
494, 535
Charlotte Uzarewicz, Katholische Stiftungsfachhochs
chule, Minhen 125,126 (2), 131
Michael Uzarewicz, Femhochschule, Hamburg 25,
104, 341,479 (2), 608
Vera Vratua-unji, Filozofski fakultet, Beograd 68,
83,182,186,193, 246 (2), 249,288, 361, 362,483,
566
Sreten Vujovi, Filozofski fakultet, Beograd 45, 62,
163, 165,225, 346, 384, 518, 521, 543, 644, 651
Slobodan Vukievi, Filozofski fakultet, Niki 309,
367, 396,476, 604
Milan Vukomanovi, Filozofski fakultet, Beograd 179,
204,220,
Gordana Vuksanovi, Filozofski fakultet, Novi Sad
20, 282,439
Vladimir Vuleti, Filozofski fakultet, Beograd 164,
368,519
Miodrag Zec, Filozofski fakultet, Beograd 447
Dragan uni, Fakultet umetnosti, Ni 229, 570, 640

A
abortus, v. prekid trudnoe
adolescencija (lat. adolescentia-mladost, mlado do
ba). ivotno doba izmeu puberteta i zvaninog sticanja
zrelosti, odnosno punoletnosti. S produavanjem ko
lovanja i njegovim omasovljenjem, a. je prepoznata i
prihvaena u XIX veku kao posebna etapa u sazrevanju
mladih ljudi. Adolescentno doba karakterie raskorak
izmeu fizike, fizioloke i psiholoke zrelosti jedinke
i njene potpune socijalne nesamostalnosti i zavisnosti.
To je doba najintenzivnijeg socijalnog prilagoavanja,
ali i otpora mladih postojeim institucijama u koje tre
ba da se ukljue. Otuda razliiti prestupi koje mladi
ljudi ine individualno ili grupno (maloletnike bande
i gangovi). Zbog rairenosti ovih pojava u modernim
drutvima, u savremenim pravnim sistemima postoji
institut maloletnike krivine odgovornosti i sankcija,
ali u znatno blaoj formi kanjavanja nego to je kanjavanje odraslih (slanje u domove za prevaspitavanje ili
socijalno starateljstvo). Od ezdesetih godina XX veka
u razvijenim drutvima postoji tendencija produene
a. usled masovnog univerzitetskog kolovanja mladih
ljudi. Produavanjem statusa ekonomske, ali i socijalne
zavisnosti mladih ljudi, produbljuju se frustracije i krize
u ovom dobu.
3 omladina O socijalizacija O vaspitanje

A. Mili

adopcija, v. usvojenje
agrar (lat. a g e r -zemlja, njiva). Pojam koji oznaava
poljoprivredu uopte, kao najstariju privrednu granu, sta
ru koliko ljudski rod i ljudsko drutvo. Neki paleontolozi
procenjuju daje ovek preko dve stotine hiljada godina
samo sakupljao plodove iz prirode i bavio se lovom i ribo
lovom da bi jo pre dvadesetak milenijuma preao od sa
kupljanja plodova i vaenja korenja na zemljoradnju kao
nain kultivisanja i uzgajanja korisnih biljaka. Najpre su
se pripitomljavale ivotinje, pa potom gajile biljke, tako
daje stoarstvo neto starije od zemljoradnje. Od biljaka,

prvo se gaji voe i povre, kao nastavak sakupljanja plodo

va i korenja, pa negovanje biljaka koje su korisne. Ovim
poslovima su s oko stanita bavile ene dok su mukarci
bili u lovu i ribolovu. ito se sejalo neto kasnije, jer je
za oranje bilo potrebno orue od metala, stona zaprega,
stalnije naselje. Bilaje to tzv. neolitska revolucija (po jed
nima, izmeu 16 000 i 18 000, a po drugima oko 5 000
godina pre n. e.), koju neki nazivaju i prvom agrarnom
(ili zelenom) revolucijom u ljudskoj istoriji. Od tada
postoje, u pravom smislu, i sela kao naselja u kojima se
ljudske zajednice trajnije zadravaju. Tada se javlja i osoben kulturni fenomen, tzv. udo setve, koji se ogleda u
ovekovom suoavanju s moima prirode koje on svojim
radom moe da probudi, kad zaore seme i obezbedi negu
korisne biljke.
U sociolokom smislu, a. se obino posmatra kao tzv.
agrarna struktura, kojom se bave agrarna i ruralna soci
ologija. Agrarna struktura se definie kao skup inilaca
poljoprivredne proizvodnje koji je istorijski uoblien u
odreenom globalnom drutvu. Socioloki, izuzetno je
znaajna drutvena povezanost raznih aspekata poljopri
vredne proizvodnje, koji se mogu razmatrati i kao razliiti
inioci u uzajamnom dejstvu, u delovanju na ire drutvo
i kao elementi agrarne strukture preko kojih globalno dru
tvo deluje na poljoprivredu, selo i seljake. Na svakom
stepenu razvoja i poljoprivrede i globalnog drutva uoa
va se povezanost vie elemenata agrarne drutvene struk
ture, kao to su: (1) prirodni uslovi kao matrice stabilnih
okolnosti u kojima se odvija poljoprivreda i organizuje
seljako drutvo; (2) stanovnitvo koje u datim prirodnim
okolnostima obavlja poljoprivrednu proizvodnju, troi po
ljoprivredne proizvode i organizuje svoje seljako (rural
no) drutvo; (3) zemljini svojinski i drugi agrarni odno
si iji istorijski sklop sainjava tzv. agramo-posedovnu
strukturu svakog konkretnog drutva; (4) seljaki radovi
koji su najdinaminiji antropoloki i drutveni inioci a.;
(5) orua rada, tehniki i tehnoloki postupci i sa njima po
vezano tradicijsko iskustvo i/ili moderno naunotehniko
znanje kojima se odlikuju razni stepeni kultumocivilizacijskog razvoja neke konkretne poljoprivrede; (6) odgova

agrar

rajue drutveno organizovanje i globalno usmeravanje

razvoja poljoprivrede, posredstvom razliitih mera drav
ne agrarne politike kojom se optimalno povezuju svi na
vedeni elementi agrarne strukture, meusobno i s drugim
ustanovama seljakih drutava ili globalnog drutva kao
celine. Prirodni preduslovi koriste se na najrazliitije nai
ne. Oni omoguavaju da u datim klimatskim okolnostima
ljudi obrauju zemljite koje poseduju, sredstvima rada
koja imaju i upotrebljavaju na uobiajeni nain, stupajui
u meusobne drutvene (agrarne) odnose koji su ranije
ustanovljeni u dotinom seljakom drutvu, od kojih su
daleko najznaajniji vlasftiki odnosi, ili svojina nad ze
mljom i drugim sredstvima rada u poljoprivredi. To su
najvaniji elementi svake agrarne strukture kao sklopa
prirodnih okolnosti i drutvenih inilaca koji odreuju
neki istorijski odreen nain seljakih radova (u tradicio
nalnim seljakim drutvima) ili nain poljoprivredne pro
izvodnje (u drutvima modeme robnonovane privrede).
Vlasnitvo nad zemljom predstavlja osnovni drutveni ob
lik seljakih radova, naroito u tradicionalnim drutvima,
u kojima je gotovo nemogue odvajati jedno od drugog
(kao oblik i sadraj jednog istog niza realnih drutvenih
pojava). U agroekonomskoj i istoriografskoj literaturi
esto se koristi sintagma agrarni odnosi. Socioloki, taj
izraz oznaava nerazdvojnu povezanost vlasnikih i dru
gih drutvenih odnosa u koje stupaju svi koji se bave po
ljoprivredom. Sveukupnost agrarnih odnosa, prirodno i
istorijski determinisanih, oznaava se izrazom agrarna
struktura. itav ovaj kompleks drutvenih pojava, pored
strukturnog aspekta, ima naglaenu istorijsku dimenziju.
Tada se oznaava kao agrarni razvoj, koji je takoe pred
met sociolokog razmatranja.
3 selo 3 seljatvo 3 sociologija sela

M. Mitrovi
agrarizam. Idejnopolitika orijentacija koja u sredite
politikog zbivanja stavlja seljatvo/poljoprivredu i selo.
Stari a. je imao korene u fiziokratskom uenju, koje preovladava u francuskoj ekonomskoj misli druge polovine
XVIII veka. Fiziokrati uzdiu poljoprivredu iznad svih
drugih privrednih grana, a seljake smatraju osnovnom (i
jedinom proizvodnom) klasom drutva. U Nemakoj, a.
takoe ima bogatu tradiciju, kao stara ideologija koja na
glaava prvorazredni znaaj sela, seljatva i poljoprivrede
za svako drutvo, dravu i naciju. Ovoj ideologiji u poet
ku naginju plemii zemljovlasnici, a kasnije i politizovane
seljake mase. Brojni nemaki gradovi, meu kojima je
svaki vei grad bio prestonica neke od nemakih pokraji
na, vodili su zasebnu agrarnu politiku, zabranjujui izvoz
hrane. Vremenom su te zabrane proirivane na sve vee te

ritorije. Iz takve idejne klime izrasla je osobena ideologija

nemakog a. Ruski a. se oslanjao na tradiciju narodnjaka,
koji selo smatraju osloncem drave, seljake osnovom na
roda, a rusku seosku optinu {mir) temeljnom ustanovom
budueg drutva. Pod uticajem ruskih narodnjaka, i prvi
srpski socijalisti (poput Svetozara Markovia) veruju da
seoska zemljina optina i junoslovenska porodina za
druga, kao kolektivni oblici privrednog i politikog ivo
ta, mogu da budu osnova novog socijalistikog drutva.
Tako je ostvaren spoj tradicionalnog narodnjatva i levog
a. koji je postao osnova tzv. agrarnog (seljakog) socija
lizma. Ovaj noviji a. ima plodno tle u svim seljakim ze
mljama u kojima industrijsko radnitvo nije masovno, pa
nije moglo ni biti znaajniji politiki inilac. Kod nas je
Dragoljub Jovanovi najpotpunije razradio naela selja
kog socijalizma. To je razuman poredak ili radna demokratija koja poiva na ljudima koji ive od svog rada.
Seljaki socijalisti su protiv privatne svojine ako ona
, slui za eksploataciju, a dozvoljavaju svojinu na osnovu
linog rada. Oni se zalau za ekonomski poredak zasno
van na naelu rada a ne na naelu kapitala, za zadruno a
ne za individualistiko ureenje, za ruralnu a ne za urba
nu, za optu a ne za monopolsku kulturu. Glavna naela
seljakog socijalizma, premaD. Jovanoviu, jesu: (1) rad
kao stvaralac svih vrednosti i izvor svih radosti; (2) vernost zemlji, koja nije samo sredstvo za rad nego i uslov
normalnog ivota oveka; (3) drutvena pravda, koju kao
svoj zahtev istiu seljaci (buroazija istie slobodu, a rad
nici jednakost); (4) kooperacija (buroazija proklamuje
individualizam i konkurenciju, a radnitvo kolektivizam);
(5) prosveenost, koja je seljacima potrebnija nego bilo
kome drugom. Okviri ove ideologije su porodini dom i
slobodna domovina, a krajnji ciljevi mir meu narodima,
opte blagostanje i sloboda. Konkretan Jovanoviev pro
gram podrazumevao je savez radnika i seljaka, federativ
no ureenje drave i lokalnu samoupravu. Ideolozi levog
a. i seljakog socijalizma zamiljaju selo budunosti kao
savez domova i domainstava, optinu kao savez sela,
srez kao savez optina, pokrajinu kao savez srezova. Tako
se stie do drave koja treba da bude savez pokrajina.
Levi a. se pokazao kao utopijski projekt, a tamo gde
je bilo pokuaja da se on praktino sprovede odlazilo se u
ideoloke ekstreme, politiko sektaenje i primitivni totali
tarizam (kao to je bila maoistika kulturna revolucija
u Kini). Najnoviji idejni refleksi a. mogu se prepoznati
kod nekih modernih ekolokih pokreta i projekata tzv.
odrivog razvoja, vraanja prirodi, proizvodnje zdrave
hrane i si.
3 agrarna politika 3 selo 3 seljatvo

M. Mitrovi

3
agrarna politika. Skup aktivnosti i mera kojima dra
va organizovano usmerava razvoj poljoprivrede ka odre
enim drutveno proklamovanim ciljevima. A.p. je grana
ekonomske politike koja se sprovodi u oblasti poljoprivre
de, ali ima sva bitna obeleja ekonomske i globalne poli
tike, koje uvek zavise od konkretnog tipa drutva i politiko-ekonomskog sistema. U okviru svake a.p. primenjuju
se razne zemljinoposedovne, ekonomske, organizacione,
administrativne i socijalne mere i odgovarajue posebne
politike, kao to su zemljina politika, politika cena po
ljoprivrednih proizvoda, poreska, investiciona, kreditna
politika, politika subvencija, socijalna politika.
Izmeu oblika svojine i naina korienja zemljita
postoji vrsta neposredna veza u svim drutvima i vreme
nima. Najvanije promene svojinskih zemljinih odnosa
koje su se kod nas odigravale u poslednjem veku obino
su prilagoavane politikim i ideolokim ciljevima (nagra
da za uee u ratu, u socijalistikoj revoluciji, potreba za
podrutvljavanjem privatne svojine, za spreavanjem ja
anja privatnog poseda ili farmerizacije poljoprivrede).
Zemlja je oduzimana legalnim vlasnicima, dodeljivana
bezemljaima, zadrugama, dravnim poljoprivrednim
organizacijama, agroindustrijskim kombinatima, propisi
vana je upotreba zemljita, ograniavana kupoprodaja, nasleivanje, odreivani maksimumi i si. ak ni najnovi
je mere delimine reprivatizacije zemlje nisu motivisane
prevashodno ekonomskim nego politikim razlozima.
Cene poljoprivrednih proizvoda su jedno od najosetljivijih podruja a. p. U modernoj poljoprivredi cene se
reguliu suptilnim trinim mehanizmima, u naturalnoj
su, pak, podreene nerazvijenim oblicima razmene, a u
komandnoj (socijalistikoj) administrativnim merama
a. p. koje su vie ili manje represivne i neekonomski za
snovane. Modema a.p. utvruje tzv. zatitne ili garantovane cene stratekih poljoprivrednih proizvoda, kojima
se proizvoaima garantuje minimalna otkupna cena (za
dravne robne rezerve hrane) u sluaju da se na tritu
ne moe postii via cena. Time se obezbeuje stabilnost
primame proizvodnje stratekih prehrambenih proizvoda,
to je neophodan preduslov za stabilnost drutva u celini.
Kod nas su strateki ratarski proizvodi penica, kukuruz,
eerna repa i suncokret. Zatitne cene se moraju odrei
vati i za stoarsku proizvodnju - za tovnu stoku i proi
zvodnju mleka, uz koju se obino daju i posebni novani
podsticaji u obliku raznih premija, regresa i subvencija.
Nivo zatitnih cena mora da bude tako postavljen da obezbedi makar prostu reprodukciju dotine poljoprivredne
proizvodnje, a tamo gde se eli podsticanje breg razvoja
(ili nadoknaivanje zastoja) garantovane cene moraju biti
relativno vie. Kao tehniko sredstvo odreivanja zatit
nih cena koriste se tzv. eksterni pariteti (cene poljoprivred

agrarna reforma
nih proizvoda naspram cena opreme, nafte i repromateri
jala u poljoprivredi) i interni pariteti (kod nas bi to mogle
da budu cene ovih drugih poljoprivrednih proizvoda na
spram cena penice i/ili kukuruza). U vreme inflacije, za
realnu zatitu primame proizvodnje koriste se tzv. robni
pariteti (odreena koliina poljoprivrednih proizvoda za
odreenu koliinu nafte, mineralnih ubriva, hemijskih
sredstava). Stimulativno oporezivanje je, takoe, efikasna
mera usmeravanja agrara. Kod nas porezi i u agraru ima
ju manje razvojnu i usmeravajuu, a vie fiskalnu ulogu
(da popune budet). Sa a. p. u irem smislu povezani su
socijalno (zdravstveno, penziono i invalidsko) osigura
nje, kao i struno obrazovanje i kulturno prosveivanje
poljoprivrednika. Kod nas je tek 1986. uvedeno potpuno
i obavezno socijalno osiguranje za seljake, ali su obim i
kvalitet njegove zatite veoma niski i za poljoprivrednike
krajnje nepovoljni.
O agrarna reforma O selo 3 seljatvo

M. Mitrovi

ag rarn a reform a. Najkompleksnija mera agrarne

politike kojom drava planski menja svojinske odnose
nad zemljom i parcelnu strukturu zemljita, s ciljem da
ih uskladi sa brojem stanovnika i onim ekonomskim,
pravnim i politikim odnosima koji bi mogli da unaprede poljoprivrednu proizvodnju. Kao krupna i sloena
praktina mera agrarne politike kojom se znaajno me
nja agrarna struktura u jednom podruju, a. r. se izvodi
onda kad je odnos politikih snaga povoljan za radikal
ne zahvate (obino posle ili u toku ratova i revolucija).
A .r. se sprovode od antikih vremena, od stare Gr
ke (Solon) i Rima (braa Grah), preko Vizantije i evrop
skih reformi koje prate revolucije i ratove (naroito Napoleonova osvajanja) od XVIII do XX veka. Svetski
ratovi i socijalistike revolucije u XX v. su, sa velikim
ekonomskim (i agrarnim) krizama, nametale nunost ve
ih ili manjih a. r. u veini zemalja. Kod nas su, takoe,
posle svetskih ratova sprovedene a. r. : prva 1918-1931,
i druga (socijalistika) 1945-1948. i 1953. godine. Stva
ranjem prve Jugoslavije, zateena je izuzetna arolikost
agrarnih odnosa, koja je, pored ostalih neusklaenosti,
sama za sebe bila dovoljan razlog za radikalnije zahvate
u agrarnu strukturu odmah posle Prvog svetskog rata. U
Bosni su jo postojali begluci, u Makedoniji i na Kosmetu (do 1912) itluci, u Istri i Dalmaciji ostaci kolonata.
U Sloveniji, Hrvatskoj, Slavoniji i Vojvodini kmetstvo
je bilo formalno ukinuto, ali je mali broj seljaka uspeo
da otkupi zemlju za kojuje ranije bio vezan. Bez hipotekamih banaka, tedionica i seljakih kreditnih zadruga
(kojih je bilo nedovoljno, sa malim finansijskim poten
cijalom i sa nepovoljnim poljoprivrednim kreditima)

agrarna reforma
osloboeni kmetovi su teko otplaivali zemlju koja je
i dalje ostajala u vlasnitvu krupnih posednika. Od 369
najkrupnijih vlasnika (koji su posedovali 592 000 ha),
310 je bilo sa stranim dravljanstvom - veinom sa ma
arskim (126) i austrijskim (112). To je davalo polukolonijalni karakter poljoprivredi na ovom podruju, jer
se renta od ovih poseda odlivala u inostranstvo. Ovom
reformom su definitivno ukinuti feudalni agrarni odno
si i razvlaeni su svi veleposednici koji su bili strani
dravljani. Ostalo je, meutim, puno seljaka koji su iveli od obrade zemlje, a nisu je imali u dovoljnoj meri,
ili je nisu uopte imali?'Zamah koji je reforma imala
vremenom je jenjavao. Javljale su se velike tekoe i
neracionalnosti u njenom sprovoenju. Veliki komplek
si zemlje u severnim ravniarskim krajevima morali su
se isparcelisati da bi bili podeljeni seljacima, a time je
smanjena mogunost modernizacije poljoprivrede. Kad
je zemlja davana kolonistima, na poljoprivrednom ze
mljitu trebalo je podizati kue, privredne zgrade, prosecati puteve, to je sve ilo na tetu obradivih povrina.
Ovo ukazuje daje a. r. imala vie politiku (socijalnu i
nacionalnu) nego ekonomsku motivaciju. Zemlja je odu
zimana stranim veleposednicima, a davana prvenstveno
dobrovoljcima otadbinskih ratova.
Po zavretku Drugog svetskog rata socijalistika
vlast u Jugoslaviji je sve mere agrarne politike koju je
vodila temeljila na svojoj ideolokoj doktrini o kona
nom i radikalnom reavanju agrarnog i seljakog pitanja
putem dravne prinude. Ova a. r. je favorizovala siroma
ne seljake, pod uslovom da su bili, kao partizani, ue
snici socijalistike revolucije. Po zavretku rata bilo je
dosta naputenog zemljita, privrednih zgrada i kua za
stanovanje. To sve je, zajedno sa imovinom koja je odu
zeta od onih koji su oznaeni kao narodni neprijatelji,
uloufond za a. r. koja je pokrenuta ve 1944. godine.
U taj fond je ulo i zemljite koje je eksproprisano po
Zakonu o a .r .i kolonizaciji (1945), koji je bio jedan od
prvih zakona druge Jugoslavije. Njime je proklamovano naelo da zemlja pripada onome k o je obrauje.
Uveden je tzv. agrarni maksimum, a veleposednicima
je oduzeta zemlja ako su imali vie od 45 ha u brdsko-planinskim predelima, a u ravniarskim krajevima ako
su imali preko 25-35 ha obradivog zemljita. Jo radi
kalnija je bila tzv. mala ili druga a. r. iz 1953, kojom je
smanjen zemljini maksimum na 10-15 ha.
Glavni ciljevi ovakve a. r. bili su ideoloko-politiki
i klasnosocijalni. Zemlja je oduzimana veleposednicima
i ideolokim protivnicima, a deljena je onim siromanim
seljacima koji su bili uesnici (rtve i invalidi) rata na
ideolokoj strani komunistikog pokreta i socijalistike
revolucije. Ekonomski interes agrara bio je u drugom

4
planu, to je tipino za reforme koje se zasnivaju na po
litikim razlozima vie nego na ekonomskim: nije dolo
do poveanja agrarne proizvodnje po jedinici obradive
povrine, niti po jedinici uloenog rada (produktivno
sti). Usitnjavanje poseda i a. r. uopte ekonomski se mo
gu opravdati samo ako dovode do poveanja proizvod
nje po jedinici povrine, to ovoga puta nije bio sluaj.
Politika motivisanost a. r. (i kolonizacije) 1945-1948.
godine predstavlja njenu glavnu ogranienost. Ispostavi
lo se da a. r. nije u stanju da prui znaajnije ekonomske
efekte ako je ne prate poveana ulaganja kapitala u poljo
privredu. A. r. i kolonizacijom ne reava se automatski
ni problem agrarne prenaseljenosti, koji ostaje sve dok
se ne ubrza industrijski razvoj koji apsorbuje vikove
agrarnog stanovnitva.
O agrarna politika O selo O seljatvo

M. Mitrovi
agrarni budet. Stavka dravnog budeta u koji se
slivaju finansijska sredstva za podsticanje i usmeravanje
poljoprivrede, kao to su kreditiranje, subvencionisanje,
investiranje. Potreba za a. b., kao posebnom stavkom u
dravnom budetu, nametnuta je problemima koji se ja
vljaju prilikom obezbeivanja kapitala za ulaganja u poljo
privredu: probleme imaju i oni koji daju i oni koji uzimaju
agrarne kredite. Prvi problem je osnovni i on proizlazi iz
okolnosti daje vreme obrta kapitala u poljoprivredi due
(zbog prirodno uslovljenog trajanja proizvodnog ciklusa),
pa je i ukupan profit (pri istoj ceni kapitala) manji nego u
drugim privrednim granama. Zato krediti u poljoprivredu
stiu tee i kasnije nego u trgovinu, industriju, bankarstvo
ili zanatstvo.
Pored toga, kredit uzet za poljoprivredu pod optim
uslovima relativno je nepovoljniji, a za same seljake zadu
ivanje je opasnije nego za bilo koga drugog. Poljoprivred
ni proizvodi su lako kvarljiva roba koja se ne moe uvati,
tedeti, tezaurisati i ekati bolju cenu; sama agrarna
proizvodnja zavisi od udi prirode te je njen rezultat neizvesniji nego u drugim granama. Zato je plasiranje novca
u poljoprivredu vrlo rizino, jer ishod zavisi od mnogih
sluajnosti koje se ne mogu predvideti, spreiti i izbei.
Iz istih razlogaje rizino i uzimanje kredita. U naturalnoj
poljoprivredi seljak zaduivanjem rizikuje da vremenom
postane rob ili sluga svoga zajmodavca, a u robnoj da
ostane bez kue i imanja. Kredite koji se daju poljopri
vrednicima teko je kontrolisati, novac od kredita esto
odlazi u neproizvodne svrhe, te su oni i manje efikasni.
Poljoprivreda tee dolazi do kredita, skuplje ga plaa i
slabije iskoriava nego druge privredne grane. Otuda i
potreba da se posebnim organizovanjem kreditiranja po
ljoprivrednika olaka dobijanje jeftinijih kredita koji bi

5
se efikasnijom kontrolom upotrebe novca vie koristili u
proizvodne svrhe.
Poto je za savremenu poljoprivredu neophodna izda
na potpora, drava mora da oformi poseban fond (a. b.)
i posebne finansijske ustanove (agrarnu banku). Stabilan
a. b. omoguuje da se sistemski reavaju navedeni finansijski problemi poljoprivrede. Pored a. b. i centralne agrarne
banke, drava obino podstie i razne tedno-kreditne za
druge seljaka i njihovih poslovnih partnera.
3 agrar 3 selo 3 seljatvo
M. Mitrovi

agrarni maksimum. Jedna od prvih i najvanijih re

volucionarnih mera komunistike agrarne politike kojom
se ograniava povrina zemlje koja moe biti u privatnom
vlasnitvu. Ona je ideoloki motivisana namerom da se
sprei eksploatacija seljaka, te da se i u agraru sprovede
eksproprijacija eksproprijatora. Prema Zakonu o agrar
noj reformi i kolonizaciji (1945) i kod nas je uveden a.
m. na 45 ha u brdsko-planinskim i 25-35 ha obradivog
zemljita u ravniarskim krajevima. Kad se ova mera uporedi sa slinim zakonima i dekretima na osnovu kojih je
sprovoena agrarna reforma u zemljama Istone Evrope,
u kojima je uspostavljen socijalistiki reim posle Drugog
svetskog rata, uoava se daje najradikalnija eksproprijaci
ja veleposednika izvrena u Jugoslaviji, Albaniji i Bugar
skoj. U Rumuniji i Maarskoj su eksproprisani posedi
preko 50, odnosno 57 ha, uNemakoj (u sovjetskoj zoni
okupacije) i u zapadnoj Poljskoj iznad 100 ha, u Cehoslovakoj iznad 250 ha. Meutim, u Rumuniji, Cehoslovakoj i najveem delu Maarske do 1948. eksproprisani su
samo najkrupniji veleposednici. Potpuna eksproprijacija
u Maarskoj obavljena je samo na posedima preko 570
ha, a bogatim seljakim gazdinstvima maksimum je po
dignut na 114 ha, uz odtetu veleposednika (kao i u ehoslovakoj). U Albaniji je maksimum ukupnog obradivog
zemljita bio 20-40 ha, a u Bugarskoj 20-30 ha. Takva je
bila i tzv. mala ili druga agrarna reforma sprovedena Zako
nom o poljoprivrednom zemljinom fondu optenarodne
imovine i dodeljivanju zemlje poljoprivrednim organizaci
jama iz 1953. Tadaje izvrena nova eksproprijacija kojom
je smanjen zemljini maksimum (od 25-35 na 10-15 ha).
Zemlja je oduzeta svima onima koji su je imali vie od 10
ha (u planinskim krajevima preko 15 ha). Ovaj novi a. m.
(10-15 ha) postao je ak i ustavna kategorija (potvrivan
kasnijim ustavima od 1963. i 1974).
Minimalni a. m., uvedenu vreme kad se zemlja obra
ivala preteno stonom vuom zadrao se i onda kad je
bila uveliko sprovedena mehanizacija agrara. Tadaje bilo
oigledno da, uz modemu mehanizaciju, seljak svojim ra
dom moe sm da obradi znatno vei posed od zakonskog

agrarno pitanje
maksimuma. Nije se, dakle, radilo o spreavanju eksplo
atacije tueg rada nego o ideolokoj predrasudi daje se
ljak uopte, a naroito onaj bolje stojei, kao i svaki drugi
privatni vlasnik, klasni neprijatelj socijalizma.
3 agrarna politika 3 eksproprijacija 3 kulak
M. Mitrovi

agrarno pitanje. Skup drutveno-ekonomskih pro

blema koji proizlaze iz strukture agrarnih (zemljinih)
odnosa u nekom drutvu. Sa a. p. je gotovo nerazdvojno
povezano tzv. seljako pitanje, kao skup drutveno-politikih problema koji izviru iz klasnoslojne strukture
drutva, klasnil\ odnosa u selu i podreenog drutvenog
poloaja seljatva. A .p. je prevashodno ekonomsko, dok
je seljako pitanje zapravo politiko pitanje.
Kao skup stvarnih problema, a. p. se javlja u raznim
drutvima i vremenima. U starom veku, usled problema
u agrarnim odnosima, dolazi do sukoba robova i slobod
nih seljaka sa latifundistima. U srednjem veku kmetovi
i slobodni seljaci diu bune protiv feudalnih gospodara,
bore se za stare pravice i trae nove privilegije.
Represivne metode u suzbijanju seljakih buna vladajue elite kombinuju sa agrarnim reformama razliitog
obima i karaktera, kojima se a. p. praktino kontrolie
ili kako-tako reava. Kapitalizam je doveo do pravnog
ukidanja kmetstva, a seljacima stavio u izgled otkup ze
mlje koju su obraivali, unosei kapital u agrar i selo.
Time je agrar izloen nemilosrdnim zakonima kapitali
stikog trita, seljatvo zaduivanju pod zelenakim
uslovima, a selo ubrzanom raslojavanju. Agrarno i se
ljako pitanje tada se pojavljuju u novom, otvorenom i
zaotrenom obliku.
Karl Marks i Fridrih Engels razvili su teorijsko-ideoloku osnovu na kojoj mnogi njihovi sledbenici (meu
kojima je teorijski bio najznaajniji Karl Kaucki, a prak
tino najrelevantniji V. I. Lenjin i J. V. Staljin) dalje ideo
loki razrauju akcioni model reavanja tzv. agrarnog
i seljakog pitanja u socijalistikoj revoluciji i posle nje.
A .p. se odnosilo na drutveno-ekonomski poloaj sitnih
seljakih posedau sklopu kapitalistike trine privrede
u kojoj vai zakon koncentracije kapitala i deluje nemi
losrdna konkurencija u kojoj krupni vlasnici unitavaju
sitne. Iz toga je jasno proizlazila teza o nunoj propasti
sitnih i srednjih seljaka u kapitalizmu.
Seljako pitanje odnosilo se na rutveno-politiku
ulogu seljatva u klasnim borbama u kapitalizmu i istorijsko opredeljivanje seljaka u toku socijalistikih revo
lucija. Ovo pitanje se razliito postavljalo u zemljama
sa razliitim stepenom industrijalizacije i razvoja kapita
lizma uopte. U industrijski razvijenim kapitalistikim
zemljama seljatvo nije bilo ni tako brojno ni tako zna

agrarno pitanje
ajno kao industrijsko radnitvo i zato se od njega i ne
oekuje da prednjai u klasnoj borbi. Kao sitni privatni
vlasnici nad zemljom, koji su tradicionalno vrlo vrsto
i emotivno vezani za svoj zemljini posed, seljaci nikad
ne mogu postati radikalni protivnici privatne svojine,
kao to su to proleteri, odnosno industrijski radnici. Zato
u socijalistikoj revoluciji seljaci i nisu mogli biti avan
garda i tzv. revolucionarni subjekt, ve samo, u najbo
ljem sluaju, pratea revolucionarna klasa koja ne ome
ta avangardu radnike klase u izvoenju proleterske
revolucije. Lenjin je, pak, kao vei praktiar od Marksa
i Engelsa te kao osvedoeni demagog, iz taktikih razlo
ga, u pripremi u samom toku boljevike revolucije, pro
glasio klasni savez radnika i seljaka u socijalizmu. Po
to su seljaci u ondanjoj Rusiji bili najbrojniji i najnii
socijalni sloj i glavna vojska carskog reima, Lenjin ih,
zajedno sa potenom inteligencijom, demagoki pro
glaava najprirodnijim saveznikom radnika i obea
va zemlju seljacima, fabrike radnicima. Uz isto tako
demagoki obeani mir vojnicima i pravo nacija na
samoopredeljenje do otcepljenja, Lenjin je preokrenuo
odnos socijalnih i politikih snaga u korist boljevika i,
oslonivi se na surovu silu, uspeo da izae kao pobednik
u ruskom graanskom ratu izmeu belih i crvenih.
Tako je reavanje seljakog pitanja pretvoreno u veli
ku ideoloku i politiku manipulaciju masama nezado
voljnih ruskih seljaka, kao to su bile izmanipulisane na
cije nezadovoljne reavanjem tzv. nacionalnog pitanja.
Umesto ostvarenja parole zemlja seljacima stvoreni
su kolhozi i sovhozi, koji su bili vie kolektivni dravni
radni logori za seljake nego zajednika poljoprivredna
gazdinstva. Srednji privatni vlasnici nad zemljom u Lenjinovo, ali i sitni inokosni seljaci u Staljinovo vreme,
proglaeni su za kulake i surovo likvidirani kao kla
sni neprijatelji boljevike revolucije - ak i oni koji
su je lino ranije aktivno pomagali. Tako su boljevici
reavali agrarno i seljako pitanje najpre u Rusiji, a
potom i svuda gde su dolazili na vlast.
Seljaci, kao podreeni drutveni sloj, nisu bolje prola
zili ni drugde gde su ih boljevici uvlaili u socijalisti
ke revolucije. Takav je bio sluaj i kod nas, ali i u Kini,
Mongoliji, Severnoj Koreji i na Kubi gde su seljaci, takoe demagoki, proglaavani ak i avangardom i
vodeom klasom tamonjih socijalistikih revolucija.
Nakon svega, istorijski se potvrdilo da su kapitalisti
ko trite i liberalna ekonomija, uz liberalnu ideologiju
i njoj primerenu politiku, mnogo racionalnije, znatno
uspenije i znatno humanije reavali najpre agrarno, a s
njim i seljako pitanje - bez obzira na to to su u moder

6
nom graanskom drutvu i sitni privatni zemljovlasnici
i tradicionalni seljaci jo vie marginalizovani.
O agrarna politika O selo O seljatvo

M. Mitrovi
agresija (lat. aggressio - napad, nasrtaj). Ponaanje
ili delovanje koje ima za cilj da nanese tetu osobama, i
votinjama i stvarima. U meunarodnim odnosima ovaj
izraz se odnosi na neizazvani i iznenadni napad jedne
drave na drugu, to se sankcionie meunarodnim pra
vom. A. se, u tom smislu, najire moe odrediti kao relativ
no postojana sklonost pojedinaca ili drutvenih grupa da
se prema svojoj okolini, kao i prema sebi samima, odnose
neprijateljski, s ciljem da se, posredno ili neposredno, ote
te, povrede ili unite, bilo fiziki ili psihiki. To je vrlo
rasprostranjena pojava kako na individualnom, tako i
na kolektivnom planu, za koju ne postoji jedinstveno
teorijsko objanjenje.
U nauci je voena ozbiljna diskusija o tome da li je a.
uroena ili steena. U prilog prvoj tezi obino se navodi
lo da su borbe i sukobi stalni pratioci kako oveka, tako i
svih drugih bia, dok se u prilog drugoj nude dokazi da ne
samo to u osnovi drutvenih sukoba ne moraju da stoje
iskljuivo ili prvenstveno agresivni motivi nego i da ljud
ski problemi mogu da se reavaju i na miroljubiv nain, a
ljudski odnosi mogu da se ureuju i sporazumno - na bazi
zajednikih interesa, meusobnog uvaavanja i toleranci
je. Najizrazitiji zagovornik prvog pristupa svakako je Konrad Lorenc, ije je delo O agresivnosti, odmah nakon poja
vljivanja 1966. godine, izazvalo brojne i burne polemike.
Osnovna Lorencova teza bila je daje a. uroena i daje
ona svojstvena kako ivotinjama, tako i oveku. Za njega,
a. je borbeni nagon ivotinja i oveka usmeren na pripad
nike sopstvene vrste. Njena uloga u borbi za opstanak iz
vanredno je znaajna. Ovo se najpre pokazuje u tome to
najjaa i najborbenij a jedinka ostavlja najbrojnije potom
stvo, na koje se prenose najbolje osobine. Istovremeno, a.
obezbeuje ravnomemu rasprostranjenost pripadnika iste
vrste u okviru raspoloive teritorije. Nadalje, tako se us
postavlja hijerarhijski red i ustanovljuje sistem autoriteta,
koji je kljuan za organizaciju sloenih zajednica, jer on
koi preteranu a. u okviru zajednice i omoguava zatitu
njenih slabijih lanova. Najposle, na taj nain se stvaraju
uslovi da se ivot u zajednici prome ritualizacijom, koja
je vana upravo sa stanovita ouvanja vrste, poto ona
prevazilazi svoju prvobitnu funkciju komunikacije i oba
vlja podjednako bitan sekundarni zadatak suzbijanja a. i
stvaranja veza izmeu jedinki iste vrste. Ukratko, Lorenc
smatra da a. nije destruktivan princip nego neophodan
deo organizacije instinkta za ouvanje ivota. Ali, to ne
znai da a. ne moe da funkcionie i na pogrean nain

akulturacija

7
i da tako izazove destrukciju. Ovo se posebno odnosi na
savremenog oveka, koji naputa podruje sigurnosti ko
ju mu pruaju dobro prilagoeni instinkti i tako aktivira
mehanizme samounitenja, koje druga iva bia nemaju,
jer ih uvaju inhibitomi nagonski mehanizmi.
Lorencove teze kritikovali su mnogi, ali se svojom potpunou izdvaja kritika Eriha Froma. On smatra da se kod
oveka moraju razlikovati dve potpuno razliite vrste a:,
benigna i maligna. Prva, koju ovek deli sa svim ivotinja
ma, filogenetski je programiran impuls za napad (ili beg)
kada su vitalni ivotni interesi ugroeni. Ova defanzivna
benigna a. nuna je za opstanakjedinke i vrste, bioloki
je prilagodljiva i nestaje kad i njen uzrok. Druga, ma
ligna a., tj. destruktivnost i okrutnost, specifina je za
oveka, skoro da je i ne nalazimo kod ostalih sisara, nije
filogenetski programirana i bioloki prilagodljiva, nema
svrhe i zadovoljstvo nalazi u samoj destruktivnosti. Iako
nije instinkt, ova druga a. je ljudski potencijal ukorenjen
u samim uslovima ljudske egzistencije. Ona je tetna ne
samo za osobu koja je napadnuta nego i za napadaa. Po
lazei od tih pretpostavki, From istie da a. treba shvatiti
kao deo drutvenog karaktera, a ne kao izolovanu karak
teristiku ponaanja. Da bi proverio i potvrdio ovu svoju
tezu, on pristupa analizi antropolokih podataka o trideset
primitivnih plemena kod kojih uoava velike razlike u
pogledu naina tretiranja i oblika i intenziteta ispoljavanja
a., to se prvenstveno dovodi u vezu sa tipom vrednosnih
orijentacija pojedinih kultura i vrstom socijalizacije. Na
osnovu toga, on izdvaja tri razliita tipa drutava: drutva
koja afirmiu ivot, nedestruktivno-agresivna drutva i de
struktivna drutva. Time se potvruje pretpostavka du je
a. prvenstveno sociokulturno uslovljena. Brojna nauna is
traivanja su pokazala da vrsta i stepen agresivnog ponaa
nja u velikoj meri zavise od vaspitanja deteta i reagovanja
sredine na ispoljenu a. Utvreno je da trpeljivost prema
manifestovanju agresivnosti dovodi do njenog razvijanja,
ali da, isto tako, agresivno ponaanje u kanjavanju agre
sivnosti moe da doprinese njenom nastanku i razvoju u
pravcu oblikovanja samostalnog motiva agresivnosti, koji
je negativan i koji treba razluiti od agresivnog reagova
nja na napad ili povredu oveka i njegove linosti.
Poto deca u procesu socijalizacije ispoljavaju izrazitu
sklonost ka podraavanju ponaanja odraslih i, uopte,
onih koji su za njih u atom trenutku autoriteti, potrebno
je da se ovi potonji dosledno uzdravaju od ispoljavanja
a. ne samo kad su prinueni da suzbijaju i kanjavaju
ispoljavanje deije agresivnosti nego i u svim ostalim
ivotnim situacijama, osim onih koje se mogu oznaiti
kao opravdano odbrambeno reagovanje na nasilne i samo
voljne napade. Prema tome, ak ako a. ima i neko svoje
uroeno bioloko utemeljenje, u smislu odreene bioloki

date predispozicije da se reaguje na agresivan nain, ipak

je ona neto to se stie putem socijalnog uenja, odnosno
socijalizacije, shvaene kao sloen i dinamian proces u
toku kojeg pojedinci usvajaju i razvijaju odreene zajed
nike obrasce ponaanja, delanja i miljenja, to im omo
guava da aktivno uestvuju u drutvenom ivotu. A ako
se a. stie socijalnim uenjem, onda se ona moe spreava
ti, sputavati i kanalisati, ali isto tako i podsticati i razvijati,
to znai da su za stepen, vrstu i nain njenog ispoljavanja
gotovo podjednako zasluni kako sociokulturni sistem i
njegovi brojni posrednici, tako i sami pojedinci.
O ljudska priroda S nasilje O socijalizacija
M. Tripkovi

AIDS, v. sida
akcija, socijalna, v. delanje, drutveno
akulturacija (lat. cultura - uzgajanje, obraivanje,
oplemenjivanje). (1) U irem znaenju, a. se odnosi na
bilo koji proces kulturnog prenoenja izmeu grupa,
ukljuujui i meugeneracijski. U socijalnoj psihologiji,
a. oznaava aspekt procesa uenja koji se tie usvajanja
kulturnih obrazaca ukupnog drutva (njegovih vrednosti, normi, ideologije, orijentacionih shema), ili neke ue
grupe unutar drutva (standarda ponaanja koji u njoj va
e). (2) U sociologiji i sociokulturnoj antropologiji, to
ire znaenje se ee pokriva pojmovima socijalizacija
ili enkulturacija, dok se pod a. podrazumeva proces u
kojem se, zahvaljujui kontaktu meu razliitim kultur
nim grupama, kultura jedne, ili eventualno obe grupe
menja, preuzimajui pojedine elemente ili celinu druge
kulture. Izraza, je skovan 1880. godine u SAD da bi se
opisali preobraaji naina ivota i miljenja useljenika
u kontaktu s amerikom kulturom.
Za uobliavanje pojma a. u kulturnoj antropologiji,
u kojoj je to jedna od sredinjih kategorija, posebno je
znaajan rad Roberta Redfilda, Ralfa Lintona i Melvila
Herskovica Memorandum za prouavanje a. (1936).
Osim u vezi s migracijama, pojam a. je najvie korien pri analizi kolonijalnih situacija, u kojima jedna
kultura - zapadnog, evropskog porekla - putem nasil
nog osvajanja i dugotrajne uprave nad vanevropskim
drutvom vri dugotrajan uticaj na lokalnu kulturu. To
je, uprkos otporima domae sredine, dovodilo do selek
cije i prihvatanja pojedinih elemenata kulture osvajaa,
ali najee uz modifikaciju. Nisu svi kulturni elementi
jednako podloni prenoenju: lake se usvajaju forme
nego funkcije, tehniki i materijalni elementi lake nego
simboliki i ideoloki. Stara znaenja se mogu pripisa
ti novim elementima, a nove vrednosti mogu izmeniti

akulturacija

prvobitni smisao starih kulturnih formi. O selekciji od

luuju fundamentalni obrasci kulture-primaoca: novi
element se utoliko lake usvaja to je vie u skladu s nje
nim dubinskim tendencijama. Umesto kao jednosmeran
proces, a. je ispravnije shvatiti kao dejstvo spoljanjih
uzroka na pokretanje unutranjih kulturnih procesa koji
slue kao filter.
Pri analizi procesa a. treba uzeti u obzir sledee pa
rametre: (1) irina kulturnih promena: da li a. dotie celokupno drutvo, ili samo odreene grupe populacij u
kontaktu (najee elitu, obrazovane slojeve, zaposlene
u upravnom aparatu); (2) okolnosti kontakta: da li je on
poeljan ili nametnut, planiran ili spontan, tolerisan ili
mu se prua otpor; nasilni kontakt i nametanje strane kul
ture povlai otvoreno ili latentno neprijateljstvo i lomo~ ve u prvobitnoj kulturi; poeljnost kontakta, naprotiv,
uzrokuje postepeno prilagoavanje u okviru preteno
miroljubive razmene; (3) karakteristike kultur koje do
laze u dodir: razlike u demografiji, politikom znaaju
i ekonomskoj razvijenosti, te stupanj poetne kulturne
srodnosti meu grupama; pozajmljivanje najee tee
u pravcu od monijih kultura ka manje monima, od
prestinijih ka manje prestinima, od kompleksnijih
ka manje kompleksnima; (4) prostorni i lokalni inio
ci: irenje i imitacija kulturnih obrazaca metropole ili
prestonice, odnosi selo-grad, meusobni uticaji u po
graninim podrujima.
Ishodi procesa a. takoe mogu biti razliiti: (1) nasta
nak meovite (hibridne, mestizo) kulture (npr. Brazil);
(2) ukljuivanje u drugu kulturu; (3) reakcije kontraakulturacije (naglaavanje i oivljavanje elemenata prvo
bitne kulture); (4) potpun nestanak jedne kulture (npr.
izolovana plemena June Amerike).
Iako se pojam a. ponekad izjednaava s kulturnom
asimilacijom, odnosno potpunim utapanjem dominirane
kulture u dominantnu, savremena antropologija insistira
na uzajamnosti procesa kulturne razmene. U tom nai
nu razmiljanja, naglaava se da latinski prefiks a d prevashodno znai dodavanje ili pribliavanje. Otuda
je pojam a. u razvoju antropologije doprineo promeni
u poimanju same kulture koja se, umesto statinog i
unapred definisanog entiteta, sve vie sagledava kao di
namina kategorija, neprestano u procesu unutranjeg
kretanja i razmene sa drugima. Posebno u dananjem
globalizujuem svetu, a. postaje univerzalan, nepreki
dan i viesmeran proces, u kojem nijedna kultura ne
ostaje netaknuta, a proces kulturne hibridizacije popri
ma razmere bez presedana.
O interkulturalnost O kultura 3 socijalizacija

I. Spasi

alijenacija, v. otuenje
alkoholizam. Sve doskora, na a. se gledalo preteno
kao na moralni problem, odnosno kao na posledicu ne
dostatka voljnih kapaciteta. Poetkom XIX veka, ame
riki lekar Bendamin Ra prvi je poeo da a. sagledava
i tretira kao bolest. Kasnih etrdesetih godina prolog
stolea, Elvin Jelinek sa saradnicima razradio je ovo sta
novite, te opisao pet tipova a. (alfa, beta, gama, delta i
epsilon). Eksperti Svetske zdravstvene organizacije su
takoe zauzeli stav daje a. bolest, socijalni i medicinski
problem. Oni a. definiu kao ekscesivno uzimanje alko
hola u tom stepenu da uivaocima remeti zdravlje, sklad
ne interpersonalne odnose i psihiki mir. Takve osobe
dolaze konano u stadijum potpune fizike i psihike
zavisnosti, tiranske elje i gladi za alkoholom.
U najnovijim klasifikacijam a poseban znaaj se
pridaje brojnoj i vrlo raznovrsnoj socijalnoj simptomatologiji zloupotrebe alkoholnih pia, koja prethodi
toksikomanskim znacima a. U nastanku zavisnosti od
alkohola javlja se najpre psihika, a zatim i fizika za
visnost. Psihika zavisnost podrazumeva udnju i kompulzivno ponaanje u odnosu na alkohol, dok je fizika
odraz metabolikog prilagoavanja organizma na stalno
prisustvo alkohola, a ispoljava se preko etiri kljuna
toksikomansaka simptoma: gubitak kontrole, alkohol
ne amnezije, nemogunost apstinencije i pad toleranci
je. Nemogunost apstinencije nije neophodan uslov za
postavljanje dijagnoze a., jer je odreena kulturoloki
uslovljenim stilovima pijenja; u mediteranskom tipu pi
je se vino, najee razblaeno tokom itavog dana, a
u evropskom kontinentalnom kompulzivno pijenje je
vezano za praznike ili slobodno vreme, a piju se velike
koliine estokih alkoholnih pia.
A. je multifaktorijalno uslovljena bolest, rezultat
meuigre biolokih, psiholokih i socijalnih faktora.
Od biolokih inilaca najznaajniji su genetski i, prema
najnovijim istraivanjima, oni u 60% sluajeva imaju
prevagu. Od psiholokih faktora istiu se emocionalna
i socijalna nezrelost sociopatske i pasivno-zavisne li
nosti. Istraivanja su, meutim, pokazala da ne postoji
tipina premorbidna struktura linosti alkoholiara. Od
sociolokih faktora istiu se velika drutvena toleranci
ja i pozitivni stereotipi vezani za umereno i ekscesi vno
pijenje alkoholnih pia, a negativni za a. U zapadnom
kulturnom krugu pijenje alkoholnih piaje simbol i facilitator svih manifestacija drutvenosti, usled ega deca,
uei po modelu, stiu iskustva sa alkoholnim piima u
ranim fazama socijalizacije. Druga grupa faktora vezana
je za veliku drutvenu dostupnost i nedovoljnu kontrolu
proizvodnje i potronje alkoholnih pia, kao i relativno

altruizam

9
nisku cenu estokih alkoholnih pia u nizu evropskih i
vanevropskih zemalja. Zato se smatra da su oko 2-3 %
svetskog stanovnitva alkoholiari, mukarci znaajno
ee nego ene.
Razvojne faze a., od umerene potronje preko zlou
potrebe do zavisnosti, prati brojna, raznovrsna i nespe
cifina socijalna simptomatologija. Po pravilu, umereno
pijenje nije povezano sa socijalnim simptomima, a pre
ma najnovijim preporukama pod umerenim pijenjem se
podrazmeva nedeljno konzumiranje od maksimum 14
pia i ne vie od tri pia za redom kod mukaraca, do
sedam pia nedeljno i ne vie od tri zaredom kod ena i
osoba oba pola preko 65 godina starosti.
Ekscesivno pijenje (zloupotreba) povezano je sa broj
nim socijalnim simptomima, od kojih se najpre javljaju
porodini, a zatim profesionalni. U stadijumu zavisnosti
ovi problemi se kumuliraju i, po pravilu, ne reavaju
ukoliko se alkoholiar ne lei, a lei se najvie 10-15%
svih alkoholiara. Meu porodinim simptomima treba
istai emocionalnu hladnou i nezainteresovanost supru
nika, seksualne probleme, verbalne i fizike sukobe,
finansijska liavanja porodice od strane alkoholiara,
naputanje porodinih uloga, neusklaenost vaspitnih
metoda i nezainteresovanost alkoholiara za decu, zatim
progresivnu socijalnu izolaciju alkoholiarskih porodica.
Od profesionalnih simptoma najpre se javljaju apsentizam, jednom nedeljno (obino ponedeljkom), naputa
nje radnog mesta, slaba koncentracija i nezainteresova
nost za posao, manipulacija rukovodiocima i radnom
sredinom, sukobi sa drugovima i rukovodiocima, uz
istovremeno nekritiko jaanje omnipotentnih ideja o
vlastitim profesionalnim i drugim sposobnostima, zatim
kverulantsko ponaanje. Javljaju se najpre lake, a kasni
je i tee telesne povrede. U poetku povremena i kraa
bolovanja vremenom postaju sve ea i dua, a uslovljena su brojnim interkurentnim oboljenjima. Ukoliko
su zaposleni, alkoholiari zavravaju svoj radni vek sa
16-20 godina radnog staa. Proseni ivotni vek alko
holiara je neto iznad 50 godina starosti.
Socijalne posledice a. su brojne. Smatra se daje od
25-50% svih suicida i slian procenat teih saobraaj
nih nesrea povezano sa potronjom alkoholnih pia.
Istie se da je polovina ubistava namah, u stanju afekta,
povezana sa prethodnom konzumacijom alkoholnih pi
a. Valja istai da su alkoholiari nekoliko puta ee
invalidi rada i da su ukupna materijalna izdvajanja dru
tva za saniranje socijalnih posledica a. viestruko vea
nego za populaciju slinog uzrasta.
Budui da se a. sve vie razmatra u sklopu ireg poj
ma zavisnosti od psihoaktivnih supstanci ili, jo preci
znije, zavisnosti od supstanci, terapija i prevencija a.

sutinski su neodvojive od prevencije i terapije zavisno

sti od supstanci.
O narkomanija O poremeaji psihikih funkcija
O sociologija, psihijatrijska

B. ukanovi

alter-ego (lat. alter - drugi; ego - ja). U fenomenolokom, odnosno socijalnofilozofskom smislu, pojam
oznaava iskustvo koje prevazilazi doivljaj sebe kao
ivog i jedino delatnog subjekta. Kod Karla Junga a.-e.
je tzv. senka, personifikacija nepristupanog, mranog
i potisnutog dela linosti.
U teolokom pogledu, izraz oznaava predstavu o
delu sebe koji se pripisuje istaknutim licima, vraevi
ma, ponekad lekarima i slino, koji predstavlja neku
vrstu dvojnika linosti. A.-e. u ovom smislu moe da
bude ivotinja, biljka ili predmet, to se delimino vidi
u totemizmu.
U psihopatolokom smislu, meutim, a.-e. oznaava
patoloki doivljaj obolelog koji se sastoji odubeenja
da u njemu paralelno ivi neka druga linost (poznata
osoba, ivotinja, dvojnik drugaije prirode itd.), utiui
znatno na njegov ivot. Ovaj se doivljaj, kao i svaka sumanutost, ne moe otkloniti racionalnim argumentima,
niti pramenom okoline psihiki izmenjenog pojedinca.
O individua 3 linost

P. Opalit

altruizam (ital. altrui - drugi, tu). Izraz je prvi upotrebio Ogist Kont, u smislu naela ovenosti, ivljenja
za druge, na kojem treba da se razvija drutvo. U osnov
nom znaenju, a. oznaava nesebinost, ljubav prema
drugima, blinjima i ljudima uopte.
Rasprava o a. starija je od samog izraza i pojavljuje
se u razmatranjima o ljudskoj prirodi, naroito od rene
sanse, u delima Tomasa Hobsa i, kasnije, Dona Loka,
an-ak Rusoa, Deremi Bentama, Dona S. Mila. Ovi
mislioci postavljaju pitanje da li je ovek po prirodi se
bian ili plemenit i na kojim od tih osobina se gradi
ovekova drutvenost. Dok Hobs smatra d a je ovek
po prirodi sebian (lat. homo homini lupus est - ovek
je oveku vuk), te d aje prirodno stanje rat svih protiv
svih (bellum omnium contra omnes), Ruso smatra daje
ovek po prirodi plemenit i da civilizacija, a posebno
privatno vlasnitvo, ine ljude nejednakim i sebinim.
Kod Hobsa, Bentama i Mila, altruistiko ponaanje je
izvedeno iz egoizma, kao neophodan socijalni regulator
bez kojeg ne bi bio mogu zajedniki ivot.
Jedno od osnovnih pitanja glasi da li je a. uroeni
nagon ili naueno ponaanje. Briga za druge prepozna
tljiva je kao nagonsko elovanje i kod ivotinja, npr. kao

altruizam

10

briga za mladunad, kod uzajamne odbrane, spaavanja,

deljenja hrane, lova. Zan Pijae smatra da se a. pojavlju
je u sklopu prirodnog razvoja deteta kao univerzalna i
invarijantna faza kognitivnog razvoja u kojoj ovek po
staje sposoban da sagledava svet iz perspektive potreba
drugih. Meutim, ne uspevaju svi ljudi podjednako da
razviju ove sposobnosti. Stoga je uloga socijalizacije
jedan od najvanijih faktora u formiranju a. kao empatike sposobnosti pojedinca.
O socijalizacija O solidarizam O solidarnost

da bi se u igru uvela regresiona analiza. Na taj nain se

stvara uzroni model a.p. koji omoguuje izradu dija
grama putanja.
To ilustruje navedeni dijagram koji prikazuje uticaj
profesije i obrazovanja oeva na obrazovanje njihovih
potomaka, kao i na njihovu profesiju.
Dijagram putanja profesije anketiranih lica
(iuzorak 2 100)

N. Sekuli

analiza putanje (eng.palh analysis). Oblik viestru

ke regresione analize iji je cilj da d kvantitativnu ocenu uzrone povezanosti tri ili vie varijabli na osnovu
prethodno eksplicitno formulisanog uzronog modela.
A .p. ima dva glavna zahteva: (1) svi uzroni odnosi iz
meu varijabli treba da idu samo u jednom smeru i (2)
varijable treba da imaju jasan vremenski redosled, jer
se za jednu varijablu ne moe rei da izaziva drugu ako
joj vremenski ne prethodi. Povezivanja izmeu varijabli
odvijaju se u jednom smeru i razmatraju se kao da prave
pojedinane putanje. Uzroni model a.p. najee impli
cira stvaranje dijagrama putanja.
A .p . nastala je krajem ezdesetih godina XX veka
u istraivanju drutvene pokretljivosti. Ovu metodolo
ku inovaciju prvi put su uveli ameriki sociolozi Piter
Blau i Otis Dankan {Amerikaprofesionalna struktura,
1967). Upotrebljeni statistiki pristup u prouavanju
drutvene pokretljivosti, koji im je omoguio da odre
de uticaj socioekonomskog porekla na profesionalno
postignue ispitivanih pojedinaca, oni su nazvali a. p.
Blau i Dankan su stvorili dijagram putanja iz kojeg se
moe uoiti da najvei neposredan uticaj na profesional
ni status sina u amerikom drutvu potie iz obrazova
nja i statusa prvog zaposlenja. Oevo obrazovanje ima
posrednog uticaja preko njegovog uticaja na obrazova
nje, dok oeva profesija ima neposrednog i posrednog
uticaja preko njene povezanosti sa prvim zaposlenjem
i obrazovanjem sina. Glavni inilac koji je uticao na
izglede pojedinaca da se pomere nagore je polazni so
cioekonomski nivo: ukoliko je nii poloaj od kojeg
osoba polazi, utoliko je vea verovatnoa da e ona biti
pokretljivija nagore.
U jednom broju meunarodnih poreenja koriste se
indikatori profesionalnog prestia, zahvaljujui injeni
ci da postoje velike slinosti izmeu rezultata koji se u
razliitim zemljama dobijaju u ovoj vrsti prouavanja.
Jer, kljuni znaaj a. p. jeste to to omoguuje manipu
laciju eksplikativnih faktora. Svaki faktor korespondira
sa jednom eksplikativnom varijablom koja je dovoljna

Izvor: P. G eorgievski, La m obilit sociale entre les gnrations

en R publique de M acdoine, VI B iennale de l ducation et de la
form ation, APR1EF-INRP, Paris, 2002.

Numerike vrednosti u dijagramu putanja imaju za

cilj da daju procenu za svaku od postuliranih putanja
u uzronom modelu i nazivaju se koeficijenti putanje.
Strelice sa koeficijentima putanja jasno pokazuju dire
ktne efekte ili uticaj nezavisnih varijabli - obrazovanja
i profesije oeva - na profesiju potomaka, kao i njihove
indirektne efekte sa interveniuim varijablama - obra
zovanje potomaka - koje imaju direktan uticaj na pro
fesiju potomaka.
U pogledu direktnog uticaja obe nezavisne varijable
- profesija i obrazovanje oca - na profesiju potomaka,
njihovi koeficijenti putanje pokazuju veoma jak uticaj, s
tim to je koeficijent uticaja profesije oca za vie od dva
puta vei od koeficijenta obrazovanja oca (0,89:0,39).
Meutim, uticaj obrazovanja anketiranih lica kao interveniue varijable je veoma slab (0,03). Postoje tri raz
loga za ovaj neoekivani rezultat: (1) uticaj enormne
stope nezaposlenosti u Republici Makedoniji (42 %)
koja je dugo na vrlo visokom nivou i strukturalnog je
karaktera; (2) znaajan stepen devalorizacije steenih di
ploma i (3) znaajan broj anketiranih nezaposlenih lica
za koji nisu uzeti u obzir podaci o njihovim formalnim
profesijama. Ako se vrednost koeficijenta uticaja pro
fesije oca na profesiju potomaka kvadrira, onda se 80
procenata varijanse za faktore koji utiu na profesiju po
tomaka objanjava uticajem profesije oca. Neobjanjeni
deo ove varijanse iznosi 12%, a pokazuje ga koeficijent
0,35, uz vertikalnu strelicu usmerenu ka profesiji anke
tiranih. Ako se, pak, uzme u obzir uticaj obe nezavisne
varijable na interveniue varijable (obrazovanje sina ili
erke), onda se u priloenom dijagramu putanja jasno

11
vidi da obrazovanje oca ima znaajno vei efekat na
obrazovanje njegovog potomka (0,60) nego profesija
oca (0,37).
Ako se u dijagram putanja unesu i podaci o obrazova
nju i profesiji majki anketiranih lica - jer, kao to istie
Kristofer Denks, esto se deava da se zanimanje i stepen obrazovanja majki razlikuju od profesije i obrazova
nja oca - onda e se dobiti sledei rezultat: koeficijent
ukupnog uticaja obrazovanja oca na obrazovanje anke
tiranog je vei (0,52) u odnosu na isti koeficijent majke
(0,37), dok nema znaajnih razlika meu koeficijentima
ukupnih uticaja profesija oca i majki (0,49 : 0,46).
Iako a. p., kao oblik viestruke regresione analize,
ne potvruje uvek uzronu strukturu drutvene pokret
ljivosti ili drutvenog samoobnavljanja za koje su po
trebni i alternativni metodi, ipak u konkretnom sluaju
(u dijagramu putanja) ona upuuje na zakljuak daje
uticaj profesije oeva na profesiju njihovih potomaka
neposredan i vrlo znaajan, te da ide u smeru opteg
nepisanog pravila kakav otac takav sin, to je potvr
eno i u istraivanju francuskog sociologa Kloda Teloa
u knjizi pod istim naslovom (1982).
Nasuprot tehnikama odreenih oblika multiregresione analize, a.p. je teorijski korisna, jer od istraivaa ili
analitiara zahteva da specifikuju odnose izmeu svih
nezavisnih i interpretativnih varijabli. Ovaj postupak
dovodi do jednog modela koji prikazuje uzrone odno
se preko kojih nezavisne varijable proizvode direktne i
indiriktne efekte na zavisnu varijablu. U ovom smislu,
a. p. postaje popularna sofisticirana tehnika u kvantita
tivnoj metodologiji.
Meutim, ona ima i nedostataka, jer - kao to istie
Alen Brajmen - pati od problema utoliko to ne moe
uvek da potvrdi uzronu strukturu. Ona ukazuje kakav
relativan uticaj imaju varijable jedna na drugu, ali ne
moe da bude validna za otkrivanje uzrone strukture.
Dakle, nedostatak a. p. je i u tome to uzroni model
zavisi od line zamisli istraivaa o pretpostavljenoj
uzronoj mrei, pa se ne moe opravdati ili odbaciti sa
mom analizom.
3 multivarijaciona analiza O regresiona analiza

P. Georgievski

analiza sadraja (eng. content analysis). Metod ana

lize dokumenata i tekstova (koji mogu da budu tam
pani, auditivni ili vizuelni), iji je cilj kvantifikacija
sadraja u skladu s prethodno definisanim kategorija
ma i jedinicama analize, kao i njihovim znaenjima u
odreenom kontekstu. A. s. obavlja se na sistematian
nain koji kompetentni istraivai mogu da ponove. Redefinisanje a. s. evoluiralo je od istraivake tehnike

analiza sadraja
u istraivaki metod, zahvaljujui, pre svega, dinstinktivnom pristupu u a. s. tekstova.
A.
s. upotrebljava se vie od jednog veka. Prva takva
istraivanja zapoela su analiziranjem tampe. Klaus
Kripendorf navodi daje poetkom XX veka, prebrojava
jui koliko stubaca u novinama zauzimaju trivijalni i
demoralizatorski, a koliko pak vredni sadraji, Bajron
Metjuz ukazivao na uticaj tampe na porast kriminala
i drugih antisocijalnih aktivnosti. Na prvom sastanku
Nemakog sociolokog drutva (1910), Maks Veber je
predloio obimnu a. s. tampe. Ipak, a. s. u modemom
obliku razvili su, izmeu dva svetska rata i u toku Dru
gog svetskog *ata, Harold Lasvel i njegovi saradnici,
Pol Lazarfeld i Bernard Berelson, prouavajui politi
ku propagandu. Ovi istraivai hteli su da, na osnovu a.
s. odreenog teksta, govora, dokumenta i si., odgovore
na sledea pitanja: ko kazuje, ta i kome kazuje, kako
kazuje, zbog ega kazuje i s kakvim efektom?
Definicija a. s., koju je dao B. Berelson (1952), kao
istraivake tehnike namenjene objektivnom, siste
matskom i kvantitativnom opisu manifestnog sadraja
komunikacije, danas se smatra klasinom. Meutim,
kasnije - ezdesetih i sedamdesetih godina XX veka
- osim komponente sistematinosti, kritikovani su
i odreeni aspekti ostalih komponenata pomenute de
finicije: objektivnost, kvantifikacija i manifestni
sadraj komunikacije. Najpre, u samom zahtevu za
objektivnou neki autori su prepoznali pozitivistiku
epistemoloku orijentaciju zagovornika a. s., naroito
kada se zahteva da ona bude vrednosno neutralna, te
da ne moe da analizira sve sadraje tekstova. Drugo,
nemogue je ili pogreno izvoditi zakljuke samo na
osnovu kvantifikacije ili prebrojavanja odreenih jedi
nica a. s. ako se u obzir ne uzima njihov kontekst (npr.,
ako se ispituje demokratinost odreenih politikih par
tija na osnovu njihovih partijskih programa, pogrean
bi bio zakljuak d aje odreena partija demokratinija
ako se u njenom programu najee pominje re demokratija). Tree, ispitivanje samo manifestnog, vidljivog
sadraja komunikacije onemoguava da se uoi i ono
to je latentno, pa time i da se doe do dubljih saznanja
i razumevanja odreenih sadraja poruka. Zbog toga, na
vedene komponente u Berelsonovoj definiciji odreeni
broj autora izostavljaju ili ih drugaije formuliu. Tako,
npr., Kripendorf definie a. s. najpre kao istraivaku
tehniku za donoenje ponovljivih i valjanih zakljuaka
na osnovu podataka u njihovom kontekstu, a zatim je
intuitivno odreuje kao metod istraivanja simboli
kog znaaja poruka.
Proces a. s. ima vie koraka ili faza. Razni istraivai
i metodolozi taj proces dele u razliite faze, poev od
etiri ili pet, pa do dvanaest. Ipak, loginije je da u a. s.

analiza sadraja

12

A. s. kao istraivaki metod ima svoje prednosti i

postoji onoliko faza koliko ih ima u bilo kojem drugom
nedostatke u odnosu na ostale istraivake metode u
sociolokom istraivanju: (1) formulacija ili definisanje
sociologiji i ostalim drutvenim naukama. Prednosti a.
istraivakog problema s obzirom na kljuna pitanja tek
s. su: (a) transparentan i nenametljiv istraivaki me
stualnih karakteristika komunikacije; (2) definisanje
tod; (b) mogunost da se na longitudinalan nain istra
osnovnog okvira uzorkovanja i utvrivanje tipa uzorka
uju promene znaenja odreenih sadraja i vrednosti
i njegove adekvatnosti; (3) definisanje kategorija i potkomunikacije; (c) fleksibilnost primene na veoma irok
kategorija a. s., pri emu se treba pridravati sledeih
spektar razliitih vrsta informacija; (d) na osnovu reprenaela: (a) iscrpnost izvora (dokumenata) i kategorija;
zentativnosti i adekvatnosti uzorka, kao i na osnovu
(b) homogenost (kategorije moraju biti zasnovane na
realno definisanih kategorija, dobijene rezultate mogu
istom kriterijumu) i (c) iskljuivost (kategorije se ne bi
e je generalizovati i (e) u jednom istom istraivanju
smele meusobno preklapati); (4) definisanje jedinica
metodom a. s. mogue je uspeno, na komplementaran
analize koje mogu biti rei, reenice, izrazi, teme, na
nain, primeniti kvantitativnu i kvalitativnu analizu i
pisi u novinama, tip slova; (5) konstrukcija rasporeda
interpretaciju, i time doi do pouzdanijih i validnijih
kodiranja; (6) pilotiranje rasporeda kodiranja i provera
rezultata
istraivanja.
pouzdanosti i (7) tumaenje rezultata istraivanja. Pri
Svakako
da a. s. ima brojne ogranienosti i nedostat
tom, pojmovno najtea i najnapornija faza u istraivanju
ke:
(a)
uspenost
i kvalitet a. s. ne zavisi samo od proa. s. jeste odreivanje dimenzija ili kategorija, odnosno
ceduralnih
pravila
i naina njenog izvoenja nego i od
potkategorija u kojima a. s. napreduje ili opada.
.kvaliteta
dokumenata,
tekstova koji se mogu ocenjivati
Postoji vie razliitih pristupa a. s., meu kojima Rej
na
osnovu
razliitih
kriterijuma
(autentinost, kredibi
Pouson identifikuje etiri: (1) form alna a. s., u kojoj
litet, reprezentativnost itd.); (b) bez obzira na to kakva
se naglasak stavljana objektivnost i pouzdanost; (2) te
su uputstva za kodiranje, ne moe se izbei odreeni stematska a. s., koja preteno smera otkrivanju ideolokih
pen
interpretacije od strane ifranta, to delimino utie
pristrasnosti novinara i drugih aktera ukljuenih u pro
na
standardizaciju
postupka; (c) iako nije problem stanizvodnju dokumenata masovnih medija; (3) tekstulana
dardizovati
postupak
u opisu i analizi manifestnog
a. s., koja se sastoji od ispitivanja lingvistikih sredstava
sadraja
teksta,
tekoe
se javljaju kada je re o latent
upotrebljenih u dokumentima i, najzad, (4) analiza pu
nom
sadraju;
takoe
se
javlja i problem proverljivosti
blike, koja se usredsreuje na reakciju publike na sadr
i
validnosti
zakljuaka
razliitih
istraivaa u sluaju
aj medija.
A.
s. moe se uporediti s druga dva pristupa u a. s. latentnih sadraja poruka; (d) a. s. upuuju se prigovori
d aje ateorijska, naroito kada se naglasak u istraiva
komunikacij: semiotika analiza, u kojoj se naglasak
nju stavlja na njene mere (uestalost odreenih termina,
stavlja na dublje sagledavanje znaenja ispitivanih fe
prostor,
vreme i si.), a manje na ono stoje teorijski rele
nomena, te etnografska a. s. (Dejvid Altejd), u kojoj
vantno;
najzad, (e) ono to a. s. ne moe rei jeste koje
se naglaava uloga istraivaa u konstrukciji znaenja
dimenzije
ili kategorije sadraja treba da se analiziraju,
tekstova i u njima sadranih simbola. Ponekad se ovaj
ili
kako
da
se interpretiraju znaenja kvantitativnih in
pristup oznaava i kao kvalitativna a. s., u kojoj se kori
dikatora, naroito ako ona nisu razvijena u teorijskom
ste kompjuterski statistiki programi-za obradu i analizu
okviru istraivakog problema. Ipak, s pravom postoje
kvalitativnih podataka, kao to su, npr., konkordanski,
miljenja (npr. Lorens Nojmen) koja ukazuju na to da
oksfordski, NUD*IST, CAQDAS. U kvantitativnoj a. s.,
je
ograniena primena i razvijenost a. s. vie rezultat ne
u obradi i analizi podataka koriste se sofisticirani kom
poznavanja
tog metoda nego plod njegovih unutranjih
pjuterski programi za obradu kvantitativnih podataka,
ogranienja.
kao to su Microsoft Excel, SAS i SPSS.
3 masovne komunikacije O Likertova skala
Izbor tehnike u analizi zavisi od prirode teksta:
O sociologija masovnih komunikacija
lanak iz novina, pesma i beleke nastale iz voenja
P. Georgievski
nestrukturisanog posmatranja i nestrukturisanog i polustrukturisanog intervjua ne analiziraju se na isti nain.
analiza, faktorska. Metoda analize koja omoguuje
To zavisi i od ciljeva istraivanja i vizije istraivaa.
istraivaima
da veliki broj varijabli svedu na manji broj
Naime, istraivai se sueljavaju s dilemom: s jedne
varijabli,
koje
se drugaije nazivaju faktori ili latentne
strane, statistiko-matematika sredstva a. s. su suvie
varijable.
Postupak
se izvodi tako to se pronalaze pra
siromana da bi mogla voditi rauna o bogatstvu upotre
vilnosti
u
varijacijama
vrednosti vie varijabli, gde gru
be jezika i njegovog znaenja, a s druge, a. s. esto je
pa visoko meupovezanih varijabli formira faktor. F. a.
samo metagovor.

13
se esto koristi u anketnim istraivanjima, u situacijama
gde jedna varijabla (jedno pitanje u upitniku) ne moe
da bude dovoljan indikator neke dimenzije pojave, pa
je potrebno tu dimenziju meriti preko vie indikatora. U
takvom sluaju se ovim metodom testira da li duga lista
pitanja moe biti grupisana u krae grupe od kojih svaka
opisuje jedan aspekt prouavane pojave ili faktor. Naje
i primer je analiza serije iskaza merenih Likertovom
skalom, koji pokazuju razliite vrednosne ili ideoloke
orijentacije.
O funkcija, latentna O multivarijaciona analiza

S. Cveji

analiza, funkcionalna. Sintetiki postupak za ispiti

vanje funkcionalnih odnosa u sklopu ireg istraivanja
deterministikih odnosa u drutvu. U svom razvijenom
o b lik u ,/ a. uvek ukljuuje prouavanje uzronih od
nosa, pri emu se ne traga za pojedinanim uzronim
odnosima nego pre svega za funkcijam a drutvenog
sistema i njegovih delova. Epistemoloki osnovf. a. je
ste shvatanje da funkcija drutvene pojave reprodukuje
svoj uzrok, ali i da uzrok izaziva funkciju. Kauzalistika
orijentacijaf. a. vezuje ovaj postupak za pozitivizam:
kritiari pozitivizma, poput Maksa Vebera, smatraju da
se ulogaf. a. ograniava na heuristiku i da ovaj postupak
ima minimalnu dokaznu snagu, s obzirom na hipotetinost i fragmentamost rezultata dobijenih njegovom primenom. Oni pozitivisti koji zanemaruju znaaj ispitiva
nja uzrone osnove posmatranih funkcionalnih odnosa
svode zadatke/ a. na deskriptivnu ravan i poveavaju
mogunost njene primene u ideoloke svrhe. U ovom
smislu, prouavanju funkcionalnih odnosa Herbert
Spenser pridaje opisnu i klasifikacijsku ulogu, a Ogist
Kont, zbog svog fenomenalistikog shvatanja drutve
ne uzronosti, potpuno odbacuje mogunost primene
pojma finalnog uzroka u sociologiji. Bez obzira na zna
aj podsticaja za ra z v o j/ a. koji su doli iz teorijskog
funkcionalizma, ovaj postupak nije neposredno vezan
ni za jedan poseban teorijski pravac, budui da ima auto
nomiju posebnog naunog postupka.
Ozbiljno nauno zasnivanje/ a. vezuje se za dopri
nos Emila Dirkema i njegovo insistiranje na neophod
nosti razlikovanja i komplementarne primene uzronih
i funkcionalnih objanjenja u sociologiji. Dirkem prvi
meu klasinim sociolozima zapaa da drutvene poja
ve mogu da opstanu i bez funkcije, da mogu trajati po
inerciji i da delovi sistema mogu vremenom promeniti
funkcije koje vre. Za razliku od znaajnog pojaavanja
f. a. na metodolokoj ravni, Dirkemovu istraivaku primenu ovog postupka karakterie sistematsko ignorisanje
injenica koje pobijaju njegova objanjenja. Klasine

analiza, funkcionalna
fimkcionaliste u antropologiji odlikuje fascinacija istrajavanjem drutva i pojedinih delova sistema, to vodi
razvijanju postulata o funkcionalnom jedinstvu drutva,
univerzalnoj funkcionalnosti i funkcionalnoj nunosti
(Alfred Redklif-Braun i Bronislav Malinovski). Prema
ovim postulatima, drutveni sistem karakterie jedna
vrsta jedinstva njegovih delova koji funkcioniu harmo
nino, svaka pojava u sistemu obavlja neku vitalnu funk
ciju, a svaki deo sistema predstavlja nuan sastavni deo
celine. Shvatanje strukture primitivnog drutva kao, pre
svega, strukture srodstva, predstavlja doprinos razvoju
antropoloke teorije, ali na metodolokom planu vodi
rigidnoj primeni/ a. i zanemarivanju istraivanja funk
cionalnih ekvivalenata postojeih sistemskih delova.
F. a. se u okviru klasine socijalne antropologije javlja
pre kao heuristiko nego kao eksplanatomo sredstvo.
Nain njene primene obeleen je razdvajanjem antro
pologije na evolucionistiku, difuzionistiku i fiinkcionalistiku struju, u kontekstu tzv. spora oko preitka
(eng. survival). Za ime Malinovskog vezuje se znaajno
pojaavanje istraivako-tehnikog aspekta/ a. putem
unapreenja terenskog rada, dugotrajnog kompleksnog
posmatranja i sekvencijalne analize.
U okviru epistemolokih rasprava o funkcionalnom
objanjenju, sredinom XX veka dolazi do vreg epi
stemolokog zasnivanja/ a. Neki pisci, poput Karla
Hempela, tvrde da/.' a. moe imati samo heuristiku
ulogu, poto ne moe da dokae da e se neka pojava
desiti pre nego ma koja od njenih funkcionalnih alter
nativa. Drugi autori, poput Ernsta Nejgela, tvrde daje
pitanje funkcionalizma u epistemologiji pre svega pi
tanje formulacije, poto se teleoloki iskazi mogu bez
ostatka prevesti na kauzalistiki jezik. U okviru ove epi
stemoloke rasprave, Mori Mandelbaum rehabilituje
metodoloka shvatanja klasinih funkcionalista, tvrdei
da rigidni funkcionalizam Malinovskog predstavlja re
akciju na evolucionistika preterivanja. On naglaava
saznajni znaaj koji Malinovski pridaje povezivanju
drutvenih funkcija sa ljudskim potrebama, to perspek
tivno vodi integraciji nauka o oveku, kulturi i drutvu.
Klasine postulate funkcionalizma Mandelbaum ne vidi
ni iskljuivo kao heuristika sredstva/ a., ni kao naune
zakone, nego prvenstveno kao eksplanatome principe
deskriptivnog karaktera. U ovom smislu se/ a. odreu
je kao postupak koji predstavlja prelaz od deskripcije ka
sociolokom objanjenju, a poseban znaaj se pridaje
radu Malinovskog na povezivanju/ a. i uporednih is
traivanja putem istraivake konkretizacije funkcionalistikog naela meusobne povezanosti. Rasprava se
kasnije proiruje problematizovanjem problema posto
janja neteleolokih funkcionalnih iskaza, da bi snani

analiza, funkcionalna
je uzrono zasnivanje f a. dobilo svoje epistemoloka
pokrie zahvaljujui Vsevolodu Isadivu koji je uveo
pojmove produktivne uzronosti i telekauzalnosti u pro
blematiku ispitivanja nunosti funkcionalnih alternati
va. Prema ovom shvatanju, dokazivanje funkcionalnih
odnosa mogue je samo na osnovu znanja o njihovim
uzronim osnovama, ime se reafirmie stara Dirkemova ideja u okviru savremenog, znatno razraenijeg vie
nja mnogostruke i viedimenzionalne drutvene uzro
nosti. Isadivljev doprinos upuuje na povezivanje f a.
pre sa regresionom nego sa korelacionom analizom na
planu povezivanja statistikih postupaka s a / a. u sklo
pu probabilistikog shvatanja uzronosti.
Pojaavanje istraivako-tehnikog aspekta f. a. u
savremenoj sociologiji povezuje se sa doprinosima Talkota Parsonsa i Roberta Mertona. Parsons uvodi pojam
ravnotee kao glavnog reperaf a., naglaavajui znaaj
kvalitativnih funkcionalnih klasifikacija koje omoguu
ju uporedivost znaaja razliitih vrsta funkcionalnih i
nilaca i njihovih pretpostavljenih uzroka. Neki Parsonsovi kritiari tvrde da njegova zamisao nije iskustveno
proverljiva, dok je savremeni neofunkcionalisti, poput
Defri Aleksandera, brane poto u njoj vide zatitu /
a. od razliitih tzv. teorija faktora. Za razliku od pisaca
koji, poput Kingsli Dejvisa, poistoveujuf, a. sa sociolo
kim istraivanjem uopte, Merton zahteva da se ona ob
likuje u skladu s logikom naunog eksperimenta i stvara
paradigmu za kodifikovanu primenu/ a. U ovom smislu
Merton razlikuje tipove podataka kojima se/ a. koristi:
ovde ulaze deskriptivni podaci o drutvenoj strukturi,
podaci o modalnim i alternativnim obrascima ponaa
nja, podaci o emotivnim i kognitivnim znaenjima, po
daci o motivima i stvarnom ponaanju, kao i podaci o
pravilnostima u ponaanju koja postoje, ali ih lanovi
posmatrane zajednice ne priznaju. Poseban metodoloki
znaaj ima Mertonovo insistiranje daf. a. ustanovi posledice korienih podataka za ire drutvene strukture,
kao i njegovo ukazivanje na mogunost operativne primene distinkcije izmeu manifestnih i latentnih funkcija
i podele na eufunkcionalne,funkcionalno neutralne i
disfunkcionalne sistemske delove. Uz razvijanje poseb
nih postupaka, poput usmerenog razgovora radi pobolj
anja evidencije u istraivanjima vrenim pom ou/ a.,
Merton na epistemolokom planu afirmie zamisao o
teorijama srednjeg obima kao o teorijskom okviruf. a.
Donekle na Mertonovom tragu, u nastojanju da vre
empirijski utemelji/ a., Alvin Guldner uvodi pojmove
funkcionalne autonomije i j'unkcionalnog reciprocite
ta, traei da se napusti apriorno ustanovljavanje tzv.
anatomije drutvenog sistema i da se (a)simetrinost
posmatranih funkcionalnih odnosa iskustveno utvrdi u

14
svakom posebnom sluaju. Na planu dokazivanja tanosti zakljuaka o funkcionalnim odnosima, u poslednje
vreme se, uz uporedni metod, koriste i drugi analitiki
postupci, poput multivarijacione analize i povezivanja
funkcionalnog i istorijskog pristupa (npr. A. Guldner i
Teda Skokpol).
O funkcija 3 funkcionalizam O funkcionalni odnosi

V.Ili
analiza, korelaciona. Statistiki metod koji slui za
merenje slaganja kvantitativnih varijacija izmeu dve ili
vie varijabli. Stepen slaganja varijacija se iskazuje koe
ficijentom korelacije (r) koji uzima vrednosti u rasponu
od -1 do 1, gde 0 znai odsustvo slaganja, -1 maksimal
no inverzno slaganje i 1 maksimalno direktno slaganje.
Pirsonov koeficijent se koristi za kontinuirane varijable,
a Spirmanov za ordinalne varijable. Slaganje varijacija
vie varijabli prouava se viestrukom (za sve varijable)
i parcijalnom (za parove varijabli uz iskljuenje uticaja ostalih) k. a. Postojanje veze izmeu pojava u k. a.
se pretpostavlja unapred i ne moe se ovim postupkom
utvrditi, jer visoko kvantitativno slaganje varijacija mo
e postojati i u sluaju prividnih korelacija (npr. kada je
slaganje varijacija izmeu dve varijable izazvano zajed
nikim uzrokom, tj. nekom treom varijablom).
O analiza, uzrona 3 varijabla

S. Cveji

analiza, multivarijaciona. Veina autoraje saglasna

u definiciji prema kojoj je m. a. skup statistikih metoda
koji simultano analiziraju viestruka i meusobno pove
zana merenja dobijena za svaku jedinicu posmatranja
iz skupa/uzorka koji ispitujemo. Danas je m. a. veoma
razgranato metodoloko podruje koje pokriva gotovo
sve naune oblasti. Njena uloga je da nam pomogne
da sloenu prirodu pojava sagledamo u to veem obu
hvatu. S obzirom na kompleksnost veine iskustvenih
pojava, ona predstavlja pokuaj da se na pouzdan nain
izmeri vei broj njihovih osobina. Razvoj m. a. bio je
uslovljen, sjedne strane, razvojem kompjuterske tehno
logije i softvera koji su omoguili relativno jednostavnu
i brzu manipulaciju velikom koliinom podataka i, s
druge strane, napretkom mnogih nauka koje su iskazale
potrebu za simultanim tretmanom tri ili vie varijabli.
U tom smislu, u novije vreme su razvijeni novi ili su pri
lagoeni postojei metodi tako da omoguuju i analizu
nominalnih podataka koji su dominantni na istraiva
kom polju sociologije.

15
Prema miljenju Zlatka Kovaia, jedan od principa
razvrstavanja metoda m. a. jeste vrsta odnosa izmeu
istraivanih varijabli. Ukoliko istraujemo dva skupa va
rijabli, od kojih jedne tretiramo kao zavisne, a druge kao
nezavisne, govorimo o metodama zavisnosti. Ukoliko
nema apriornog osnova za podelu varijabli na ova dva
podskupa, u pitanju su metodi meuzavisnosti. U meto
de zavisnosti ovaj autor svrstava: multivarijacionu regre
siju, kanoniku korelaciju, diskriminacionu analizu, m.
a. varijanse i logit analizu. U metode meuzavisnosti
spadaju: analiza glavnih komponenti, faktorska analiza,
analiza grupisanja (klaster analiza), viedimenzionalno
proporcionalno prikazivanje i loglinearna analiza.
O analiza, faktorska 3 varijabla

S. Cveji

analiza, regresiona. Metod kojim se objanjava ili

predvia varijabilitet zavisne varijable na osnovu infor
macije o jednoj ili vie nezavisnih varijabli. Priroda veze
izmeu zavisne (y) i nezavisne(ih) varijable(i) (x) pred
stavlja se odgovarajuim regresionim modelom. Ovaj
model definie vezu izmeu x i y, a najee se prikazuje
regresionom linijom. Regresiona linija se formira tako
da najpriblinije prikae (aproksimira) rasprenost taaka u dijagramu, onih taaka koje prikazuju vrednosti y
za odgovarajue vrednosti x. Regresiona linija moe biti
prava ili kriva, pa shodno tome i regresioni model mo
e biti pravolinijski ili krivolinijski (nelinearan). Jedna
komponenta regresionog modela je i stohastiki lan ili
sluajna greka koja obuhvata sve one ishode merenja
koji nisu definisani funkcijom veze izmeu x \ y . Vie
struka regresija podrazumeva model sa vie nezavisnih
sluajnih promenjivih. Vano je napomenuti da se u r. a.
zavisna i nezavisna(e) promenjiva(e) odreuju unapred i
da se ovim metodom ne moe otkrivati postojanje uzronoposledine veze.
Logistika r. a. je vrsta r. a. u kojoj je zavisna varija
bla dihotomna sa kodovima 1 i 0 (indikatorska), a neza
visne varijable mogu biti kategorike ili kontinuirane.
Najee se koristi za predvianje da li e se neka poja
va desiti ili ne (ishod 1 ili 0) pod odreenim okolnostima
(vrednostima nezavisnih varijabli).
O analiza, uzrona O statistiki model

S. Cveji
analiza, sekundarna. Metodoloki postupak koji
podrazumeva korienjepostojeih podataka, prikuplje
nih za potrebe ranijih studija; u tom postupku istraiva
koji sprovodi istraivanje nije odgovoran za kvalitet tih
podataka. Podaci koji su ranije prikupljeni i na neki na
in arhivisani nazivaju se sekunadarnim podacima.

analiza, sekundarna
Istraiva moe primeniti s. a. podataka koje je sm
prethodno prikupio, podatke drugih istraivaa ili podat
ke nastale radi ciljeva koji nisu istraivaki. Statistika
metaanaliza postojeih podataka smatra se posebnim slu
ajem s. a. Ovi podaci mogu poticati iz raznovrsnih iz
vora, a prvenstveno iz arhive i dokumentacije nadlenih
dravnih i javnih slubi, kao to su zavodi za statistiku,
optinski organi za prikupljanje podataka i si. Prednosti
korienja sekundarnih podataka jesu srazmerno nii
trokovi prikupljanja i vea obuhvatnost populacije na
koju se oni odnose. Sekundarne informacije se mogu
plodno primenjivati u stvaranju hipoteza za sledea is
traivanja. Pored toga su korisne i za poreenje nalaza
iz razliitih studija. Veoma je bitna i primena postoje
ih podataka o stanovnitu (broju i karakteristikama)
za stvaranje preciznog i reprezentativnog uzorka za sva
istraivanja drutvenih pojava. Analiza sekundarnih
podataka je i korisna strategija za uenje istraivakog
procesa.
Nedostaci s. a. su, prvenstveno, neaurnost i nedo
voljna pouzdanost pruenih informacija. Osim toga,
arhivirana graa se esto ne nalazi u sirovom obliku
i najee je ve na neki nain obraena i razvrstana.
Primenjeni nain njene sumarizacije ili razvrstavanja
moda ne odgovara potrebama naunog istraivanja ko
je zahteva sasvim precizno utvren tip i oblik podataka.
Ovi prigovori upuuju na potrebu kontinuirane evaluacije postojeih podataka koji e se sekundarno analizirati.
Posebno treba voditi rauna o ciljevima zbog kojih su na
stali, detaljima o njihovom nastajanju (koje prikupljao
podatke, kako i gde), nainu uzorkovanja, operacionalnim definicijama i metodima prikupljanja podataka.
S. a. kvantitativnih podataka (popisi stanovnitva,
administrativni podaci, podaci iz prethodnih anketnih
ispitivanja itd.) opteprihvaen je postupak. Meutim,
njen domaaj u podruju kvalitativnih prouavanja je
znatno manji. Jo je mali broj istraivanja u kojima je
primenjena s. a. kvalitativnih podataka (transkripti inter
vjua, grupnih diskusija, terenski dnevnici i posmatrake beleke, lina dokumenta, fotografije). Korienje
sekundarnih podataka nalae poseban oprez i u pogledu
etikih principa naunog istraivanja, pogotovo kada is
traiva koji koristi sekundarne podatke nije uestvovao
u njihovom stvaranju.
Oblasti u kojima se najee i najproduktivnije moe
praktikovati s. a. podataka jesu demografija, ekonomska
sociologija, socijalna patologija, kao i neke oblasti opte
sociologije (prvenstveno one vezane za demografska i
ekonomska obeleja). Meutim, treba napomenuti da se
sekundarni podaci i informacije uvek moraju koristiti s
krajnjim oprezom, imajui na umu osobenosti lokalnih

analiza, sekundarna

16

prilika i nain na koji su ti podaci izvorno prikupljani

(ukljuujui i motivaciju ispitanika da daju verodostojne, odnosno lane podatke o sebi, kao i respektabilnost
institucije koja je izvorno prikupljala podatke), tako da
ih po mogunosti, makar na nekom pilot-uzorku, valja
ponovo proveriti.
0 metod, kvalitativni 3 metod, kvantitativni

S. uri

analiza, sekvencijalna. Istraivaki postupak koji

se ponajvie razvijao ti sklopu primene kvalitativnih
metoda istraivanja, posebno postupka posmatranja
sa uestvovanjem, ali principi na kojima s. a. poiva
omoguavaju njenu primenu u svim oblicima naunog
rada. S. a. je kontinuirana, odvija se postepeno, korak
po korak, i traje dok traje i smo istraivanje. Mogue je
razlikovati tri osnovne faze u s. a:. (1) izbor i definicija
problema, pojmova i pokazatelja; (2) utvrivanje ue
stalosti i distribucije pojave i (3) ukljuivanje dobijenih
rezultata u neki iri teorijski okvir saznanja o prouava
noj oblasti.
U toku prve faze, istraiva traga za onim pojava
ma koje ga upuuju na blie odreivanje situacije koju
prouava. Panju najee privlae pojave koje se pona
vljaju, ili protivreni podaci, to istraivaa usmerava
na dalji rad u traganju za specifinim pokazateljima tih
pojava, ili mu one, pak, kao neposredno pristupane,
slue kao pokazatelji tee opaljivih, latentnih pojava
i procesa. Ve tada istraiva nastoji da ove prve po
datke oceni i uspostavi neki red meu njima, traei
odgovarajue pojmove i definicije za dalje usmeravanje
istraivanja. Ovo je bitan trenutak jer istraivaa vie
ne vue tako snana struja podataka, poto se on prema
njima odnosi sa stanovita teorijskog cilja kojem mogu
posluiti. Ipak, iako ve na poetku istraivanja konture
teorijskog okvira poinju da se jashije ocrtavaju, mnoge
hipoteze i pojmovi jo nisu meusobno povezani, nji
hov privremeni ili stalni karakter tek treba da se tokom
istraivanja potvrdi ili ospori. U oceni valjanosti ovih
poetnih podataka koriste se metodi istoriara (procena
verodostojnosti ispitanika ili stvaraoca dokumenta), za
tim se sagledavaju uslovi u kojima su oni prikupljani,
u grupi ili samo uz prisustvo istraivaa, da li su iskazi
dati spontano ili na direktno pitanje istraivaa, kako se
ocenjuje prisustvo istraivaa u sredini itd. Posebno zna
ajan postupak za ocenu valjanosti podataka je i njihovo
poreenje ne samo sa stanovita uslova u kojima su dobijeni ve i poreenjem izvora iz kojih su dobijeni, odno
sno kojim postupcima. Za 5. a. je bitno da su pojmovne
kategorije stalno otvorene za nove injenice, kako one
koje im idu u prilog tako i one koje im se suprotstavljaju

i zahtevaju svoje preispitivanje. Pojava ovih negativ

nih sluajeva moe da vodi modifikovanju ili odbaci
vanju dotadanjih pojmova i kategorija i formulisanju
novih. Tokom ove faze, u kojoj se prikupljaju i sreuju
podaci, prave se povremene pauze kako bi se videlo do
kle se dolo i u kom pravcu treba dalje ii.
Poetak druge faze podrazumeva nastavak rada na
utvrivanju onih problema i pojmovnih kategorija s koji
ma se ide dalje u analizu. Utvruje se njihova uestalost
i distribucija na kvazistatistiki nain (veina, izra
zita tendencija rasta i si.). Postupak se odvija tako to
se svaki podatak (iskaz, ponaanje, akcija) razvrstava u
odreene kategorije, i to tako da se, poto su numeriki
oznaeni, razvrstavaju u vie kategorija za koje se sma
traju relevantnim. Pri tom se ovi podaci obeleavaju kao
primami i sekundarni s obzirom na znaaj koji imaju za
neku kategoriju. Oni su dati u svom punom sadrinskom
vidu - u izraenim idejama, akcijama, uslovima, datu
mu. Osim toga, budui da sluajevi nisu obeleeni
(kodirani) po principu meusobne iskljuivosti kate
gorija, mogue je da se na osnovu njihovog prisustva u
veem broju kategorija formulie sadraj centralne teme
istraivanja i uspostavi odreena vrsta odnosa izmeu
kategorija. Na ovaj nain se utvruje ne samo stvarna
prisutnost neke pojave, procesa ili pravilnosti, ve je to
i nain sumarnog sreivanja podataka. Podaci tako sve
vie dobijaju sistematski karakter ne gubei, pri tom,
ilustrativni ili anegdotski znaaj. U ovoj fazi se dalje iz
dvajaju negativni sluajevi (podaci) koji su preostali
i koji predstavljaju odstupanja u granicama tolerancije,
ali - iako nemaju uticaja na glavni tok prouavane poja
ve - oni se stalno prate i uvaju (jer mogu da budu prvi
nagovetaji nekog budueg, ali drugaijeg toka pojave).
Utvrena rasprostranjenost ima situacioni i vremenski
aspekt. Situacioni aspekt obuhvata pojave koje se javlja
ju u vie situacija, ili samo u jednoj, dok vremenski as
pekt upuuje na njihov hronoloki raspored javljanja u
periodu koji se prouava. Sama povremenost i kratkoa
javljanja nekih pojava u duem vremenskom periodu,
bez ostavljanja traga na osnovni tok, potvruju njihov
prolazni karakter.
S. a. se, u treoj fazi, zavrava ukljuivanjem novodobijenih rezultata u okvir neke ire drutvene celine
(sistema, organizacije, procesa kojem pripada proua
vana pojava). Pri tom se odreuju neophodni i dovoljni
uslovi postojanja prouavane pojave (procesa) u okviru
te celine, njena uloga u funkcionisanju pomenute celine,
kao i njeno prepoznavanje kao primera koji je na viem
nivou apstrakcije ve sadran u teoriji (Hauard Beker
i Blan Gir). Meutim, Barni Glejzer i Anselm traus
smatraju da 5. a. - kao proces istovremenog i kontinui

17
ranog toka prikupljanja, kodiranja i analize, uz primenu
stalnog poreenja svih izvora, podataka i kategorija rezultira stvaranjem sadrinske teorije ako se zapoinje
s neposredno prikupljanim podacima, ili stvaranjem for
malne teorije, vieg nivoa optosti, ako istraivanje po
ne od rezultata ve izvedenih studija koji su obuhvaeni
apstraktnijim kategorijama.
S. a. nije jedini pristup koji se primenjuje u anali
zi kvalitativnih podataka. Ovim pitanjem su se bavili
i brojni drugi autori. Primera radi, Alen Barton i Pol
Lazarsfeld su, na osnovu analize 100 studija, utvrdili
pet osnovnih postupaka kvalitativne analize koji su u
tim studijama korieni.
Znaaj s. a. za sociologiju i srodne nauke je u inje
nici to ona olakava pristup nepoznatim ili nedovoljno
prouenim i sloenijim pojavama. Aktivna uloga istra
ivaa u procesu prikupljanja, sreivanja i analize is
kustvene grae u toku samog istraivanja, neposredno
preispitivanje valjanosti podataka, pojmova i kategorija,
ne omoguavaju samo razumevanje ve i ouvanje bo
gatstva sadraja drutvenog ivota.
3 metod, kvalitativni
M. Bogdanovi

analiza, uzrona. Metodoloki pristup u prouava

nju drutvenog determinizma koji podrazumeva anali
tiko ispitivanje dejstva pojedinih inilaca na odreene
drutvene pojave, kako bi se utvrdili oni koji ine nune
i dovoljne uslove, tj. uzroke pojave. Iz celokupnog deter
ministikog spleta koji odreuje neku pojavu izdvaja
se ona pojava koja je uzrok odreenog stanja, odnosno
proizvodi odreenu posledicu. U. a., koja pored funk
cionalne analize predstavlja temelj svakog valjanog
naunog objanjenja, prua odgovore na pitanja zato
neto postoji i kako se moe promeniti. Dva su osnov
na naina analitikog ispitivanja drutvene uzronosti:
eksperimentalni i neeksperimentalni. Zbog mnogobroj
nih ogranienja u primeni eksperimenta u drutvenim
istraivanjima, mnogo ee se primenjuje u. a. neeksperimentalnih podataka, koja se temelji na misaono-analitikim sredstvima, poput multivarijacione analize, kao i
na preciznom opisu ispitivanih pojava i isto tehnikim
statistikim sredstvima i shemama.
3 determinizam, drutveni 3 nauno objanjenje
M Todorovi

an d roginija (gr. anr - mukarac; gyn - ena).

Neizdiferencirana ili meovita po Ina/rodna kategorija.
Androgina je ona osoba koja se, bilo svojim izgledom,
emocionalnom strukturom ili ponaanjem ne uklapa u
postojeu dihotomnu podelu na (iskljuivo) muki i (is
kljuivo) enski rod. Dihotomna definicija roda zasniva

androginija
se na ideji o polnom dimorfizmu, tj. verovanju da u pri
rodi postoje dva pola - muki i enski, koji su odreeni
primarnim i sekundarnim somatskim karakteristikama
i ulogom u reprodukciji. Hermafroditizam, tj. neizdife
rencirana, meovita (somatska) polnost se u ovakvom
sistemu smatra devijacijom, grekom prirode. Iz ideje o
polnom dimorfizmu izvodi se ideja o rodnoj dihotomiji:
svakom polu odgovara odreeni rod, tj. sistem socijal
nih uloga i personalnih karakteristika koje su izvedene
iz mesta u prirodnoj podeli rada, tj. u reprodukciji
ljudske vrste.
Dimorfni/dihotomni sistemi, meutim, ne odslikavaju verno ni bioloku ni drutvenu stvarnost. Razlike
meu polovima ne nastaju zbog potpunog izostanka
sekundarnih (somatskih) karakteristika jedne od kate
gorija nego na osnovu njihove srazmere. Shodno tome,
nijedan pol nije iskljuivo muki ili iskljuivo enski
nego kombinacija u kojoj jedan skup karakteristika preovladava u odnosu na drugi. Pored toga, u svim pozna
tim ljudskim zajednicama postoje pojedinci koji nisu
u stanju ili ne ele da se uklope u jednu od postojeih,
normativnih rodnih kategorija. Svoju neizdiferenciranu
polnost/ronost oni manifestuju na razliite naine: pre
oblaenjem, prihvatanjem socijalnih uloga i manirizma
suprotnog pola, homoerotizmom ili razliitim kombi
nacijama ovih elemenata. Izrazito rigidni dihotomni
sistemi, kao to je veina evropskih u toku poslednja
dva veka, nisu u stanju da obuhvate ovakve meovite
kategorije, to ima za posledicu da se androgine osobe
marginalizuju, proglaavaju devijantnim, stigmatizuju
kao opasne po drutvo, a neretko i proganjaju.
Za razliku od savremnog evropskog sistema, postoje
rodni sistemi koji imaju vei broj fleksibilnih polnih/rodnih kategorija. Ova drutva ne samo da toleriu meovite
kategorije nego su androgine osobe sasvim integrisane
u postojei drutveni sistem zauzimajui u okviru njega
jasno definisano mesto i ulogu. Neretko, a. simbolizuje i
prisustvo izuzetnih, natprirodnih moi i vezu sa onostranim. Ignoriui interne poglede, a shodno dominantnom
evropskom diskursu, antropolozi donedavno nisu bili u
stanju da u primerima a. vide zasebne i legitimne polne/rodne kategorije. Poslednjih decenija, meutim, pod
uticaj em feminizma i poststrukturalizma, istraivai sve
ee pristupaju a. kao zasebnoj (treoj) kategoriji, odba
cujui time dominantnu dihotomnu ideologiju.
U antropolokoj literaturi najpoznatija i najdetaljnije
opisana androgina kategorija su berdae (berdache) kod
sevemoamerikih Indijanaca. Indijske hidre (hijre) su
(bioloki) mukarci, koji se podvrgavaju ritualnoj ka
straciji i na taj nain se transformiu u novu polnu/rodnu kategoriju, postajui ni ena ni mukarac. Hidre

androginija
fiinkcioniu istovremeno kao religijski kult i kao kasta.
Za razliku od hidri i berdaa, koje u okviru svojih socio
kulturnih sistema predstavljaju zasebne, mada meovite
polne/rodne kategorije, virdine ili tobelije, koje litera
tura belei u naim krajevima (Crna Gora, Hercegovina
i Kosovo) u XIX i prvoj polovini XX veka, predstavlja
ju potpunu transformaciju (bioloke) ene u socijalnog
mukarca. Virdine imaju muka imena, oblae se kao
mukarci, obavljaju tradicionalno muke poslove i pri
hvaene su kao punopravni muki lanovi kako u porodi
ci tako i u iroj zajednici. a bi sve to bilo mogue virdi
ne se zavetuju na trajno devianstvo, a krenje zaveta je
podlono drakonskim kaznama. Trajni celibat ovde ima
dvostruku ulogu: na simbolikoj ravni obaveza celibata
omoguava rodnu transformaciju s obzirom na to da se
u patrijarhalnim sistemima devianstvo poistoveuje s
mukim vrlinama snage i istote.
Transvestizam je najpoznatiji savremeni oblik a. Nje
gove glavne karakteristike su preoblaenje, preuzimanje
ponaanja i manirizma suprotnog pola i homoerotizam.
Kao i kod hidri, preuzeti manirizam nije vema kopija
suprotnog pola nego njegova prenaglaena, groteskna
verzija. Ovo naroito vai za tzv. stalne transvestite koji
ive na marginama drutva, esto u izdvojenim zajedni
cama, bavei se marginalnim poslovima u zabavljakoj
industriji i/ili prostitucijom. Drugi tip ine tzv. povre
meni transvestiti koji naizmenino ive u oba pola/ro
da. Oni najee tee da svojim izgledom i ponaanjem
postignu to vemiju kopiju suprotnog pola. Savremena
medicina omoguava potpunu i trajnu transformaciju
u oba pravca. Interesantno je da se pojedinci vrlo esto
odluuju za medicinski tretman i potpunu transforma
ciju upravo da bi izbegli stigmatizaciju, a esto i prosekuciju od strane drutva koje je netolerantno u odnosu
na meovite, neizdiferencirane poln/rodne kategorije.
Meutim, poto je proces transformacije postupan, dugo
trajan i ne vodi uvek promeni genitalnih organa (neretko
zbog visoke cene ove hirurke intervencije), promena
pola uz pomo dostignua savremene nauke, u krajnjem
rezultatu, ima mnogobrojne androgine forme. Pojedinci
koji se podvrgnu ovoj vrsti tretmana kombinuju u novoj
srazmeri somatske i druge karakteristike oba pola, mogu
da imaju razliitu vrstu erotskih veza, ali preuzimaju
socijalne uloge, zanimanja i izgled tipian za suprotni
pol (u odnosu na onaj kojem pripadaju roenjem). Ovaj
novonastali spektar varijacija u polnim/rodnim katego
rijama sasvim oigledno dovodi u pitanje i podriva do
minantne evropske, dihotomne ideologije i klasifikaci
je. Istovremeno se pred akademske discipline postavlja

18
zadatak dekonstrukcije dihotomnih rodnih kategorija i
izgradnje sloenijih i fleksibilnijih sistema.
0 homoseksualnost O rod O studije roda

R. Drezgi
animizam (lat. anima - dua; animus - duh). iro
ko rasprostranjeno verovanje u postojanje dua, koje se
javljaju kao dvojnici materijalnog tela i unutranji prin
cip koji pokree organizam, te duhovakoji nastaju kada
dua, usled smrti, napusti telo. Edvard Tajlor i Herbert
Spenser smatraju se osnivaima animistike teorije, ko
ja a. posmatra kao najelementamiju, prvobitnu religiju.
Nasuprot naturalistima, koji kultove vezane za prirodu
smatraju primamim, oduhovljenost cele prirode (prema
Tajlorovom, ne i prema Spenserovom miljenju) nastaje
kada primitivna svest, prostom analogijom sa ovekom,
pomenute pojave vezuje i za neivu prirodu, pa a. i kul
tovi predaka prethode kultovima prirode. Do ideje due
ovek dolazi usled zagonetnosti snova, odnosno nerazumevanja kako to da prebivajui (spavajui i snevajui)
najednom mestu pohodi razne druge udaljene krajeve
i ljude. Stoga je, prema ovim teoretiarima, raanje ide
je o dui-dvojniku, koja je drugaije, eterinije prirode,
bila najprihvatljivija za primitivnog oveka. Dua se,
u razliitim kulturama, zamilja kao oveuljak, ptica,
mi, senka, odraz ili eterino amorfno telo, ali je za
jedniko svim ovim shvatanjima da ona ini ovekovu
nenadoknadivu sutinu, te da njeno trajno naputanje fi
zikog tela istovremeno znai i smrt. No, dok dua samo
povremeno naputa telo - u snu, tokom bolesti ili obamrlosti - duh je trajno odsutan iz tela. Ovaj preobraaj
dua u duhove vri se u trenutku smrti, tako da svet ivih
okruuje svet otuenih dua-duhova. Kako due-duhovi imaju neke karakteristike oveka (emocije, potrebe,
strasti), to se one povremeno meaju u ivote ivih, bilo
da im nanose zlo ili pomau. Uspeh ili neuspeh u nekom
poduhvatu, zdravlje ili bolest - uopte, dobro ili zlo uzrokovani su neposrednim uticajem duhova, a ovek,
da bi ih primirio ili stekao njihovu naklonost, stvara i
tav splet magijskih i religijskih rituala. Prema miljenju
animista, budui d a je smrt osnovni katalizator ovog
preobraaja, kult predaka je primami kult iz kojeg izviru
svi ostali, a prvi oltari su, zapravo, grobovi.
Sledei striktno evolucionistiko stanovite o nastan
ku i razvoju kultura i religija, Tajlor i njegovi sledbenici
smatraju daje nakon animizma sledila fazapoliteizma,
koja se zavrava razvijenom formom monoteizma. Sli
no animistima, Karl Jung smatra da se izvori verovanja
u due i duhove nalaze u snovima, vizijama i bolesnim

19
halucinacijama, pa se njegovo tumaenje individualno
nesvesnog (anima) i kolektivno nesvesnog (animus) za
sniva upravo na tome. Savremeni, iroko rasprostranjeni
spiritizam (spiritualizam) temelji se na animistikom
shvatanju. Popularni antropoloki izvetaji Karlosa
Kastanjede predstavljaju, u toku poslednjih decenija
XX veka, svedoanstva o jo veoma ivom animizmu u
Centralnoj Americi.

anketa

Kod potanskog upitnika, bez ponavljanja slanja upit

nika, stopa odgovora je od 20% do 40%. Istraivai ko
riste razliite pristupe kako bi uveali stopu odgovora.
Pre svega, oni nastoje da se obrate ispitanicima i ubede
ih da uestvuju u istraivanju. Obraanje istraivaa is
pitanicima ostvaruje se putem propratnog pisma koje se
alje zajedno sa upitnikom. Pored informacija o sadra
ju i cilju istraivanja, propratno pismo treba da sadri
i informacije o instituciji koja sprovodi istraivanje i o
3 religija O evolucionizam
finansijeru istraivanja. Na osnovu ovih podataka, ispi
B. urovi
tanici stiu uvid u legitimnost i vrednost istraivanja.
Neki
istraivai nude ispitanicima manje sume novca.
anketa (fr. enqute - istraga, istraivanje). Istrai
Visina
sume moe da odbije ispitanike, ali oni najee
vaki pristup koji omoguava prikupljanje podataka od
smatraju daje novana nadoknada simbolian gest. Naj
veeg broja ispitanika na irem geografskom prostoru u
efikasniji pristup je pozivanje na altruistika oseanja
kraem vremenskom periodu. Postupci za prikupljanje
ispitanika i znaaj studije.
podataka putem a. su: (1) potanski upitnik, (2) perso
- Izostanak mogunosti kontrole ispitanikovog okrunalni intervju i (3) telefonski intervju. U savremenim
enja. Istraivai nikada ne mogu biti sigurni koje po
uslovima, zahvaljujui sve veoj upotrebi raunara, kao
punio upitnik.
alternativa potanskom upitniku i telefonskoj a., javlja
- Istraivai nemaju uvid u neverbalno ponaanje
se a. putem elektronske pote.
ispitanika.
(1) Potanski upitnik. Prikupljanje podataka vri se
pomou upitnika koji se putem pote odailje ispitanici
- Usled odsustva neposrednog kontakta, izostaje mo
ma. Zbog izostajanja kontakta izmeu anketara i ispita
gunost da se razjasne nejasni odgovori, ili da se vie
nika, potanski upitnik se smatra bezlinim anketnim
sazna o pozadini dobijenih odgovora.
postupkom. Prednostima potanskog upitnika smatraju
Ukoliko je namenjen heterogenoj grupi ispitanika,
se:
potanski upitnik zahteva jednostavna pitanja, koja se
- Manji trokovi. Svi trokovi svode se na trokove
mogu razumeti samo na osnovu tampanih instrukcija.
planiranja istraivanja, uzorkovanja, umnoavanja upit
U tom sluaju, u upitniku dominiraju pitanja zatvorenog
nika i potarine. Obrada i analiza podataka su, takpe,
tipa, tj. pitanja sa unapred ponuenim odgovorima. Kod
jednostavniji i jeftiniji u odnosu na druge anketne me
homogenih grupa ispitanika, onih koji poseduju neko
tode.
zajedniko iskustvo - npr. kod pripadnika iste profesije
- Izbegava se mogunost pojave anketarske greke,
- mogu da se koriste sloeniji tipovi pitanja koji omogu
tj. izostaju greke koje nastaju usled linih karakteristi
avaju prodiranje u dubinu iskustva ispitanika.
ka ispitivaa i razlika u njihovim vetinama.
(2) Personalni intervju. Postupak za prikupljanje po
- Vea anonimnost. Odsustvo anketara obezbeuje
dataka koji pretpostavlja kontakt licem u lice izmeu
veu anonimnost za ispitanika. Anonimnost je naroito
ispitivaa i ispitanika. Osnovni tipovi personalnog in
znaajna kada je predmet istraivanja osetljiv za ispita
tervjua su: strukturisani intervju, fokusirani ili dubinski
nike, npr. ispitivanje intimnog ivota ispitanika.
intervju, nestrukturisani ili neusmeravani intervju.
- Potanski upitnik je prikladan kada pitanja zahteStrukturisani intervju je najmanje fleksibilan oblik
vaju da se o njima razmisli, ili da se provere podaci
intervjua. Broj pitanja, njihova formulacija i redosled
sadrani u dokumentima.
identini su za sve ispitanike. Strukturisani intervju istra
- Potanski upitnik omoguava da se, po minimal
ivai koriste kako bi bili sigurni da razlike u dobij enim
nim trokovima, obuhvati iroko geografsko podruje.
odgovorima potiu od razlika meu ispitanicima, a ne
Ako je stanovnitvo koje se istrauje rasprostranjeno
od razlika u primeni intervjua. Kod ovog tipa intervjua,
na irokom geografskom podruju, u pojedinim slua
upitnik popunjava ili anketar ili sam ispitanik. U prvom
jevima potanski upitnik moe predstavljati i jedini prisluaju, anketar u direktnom kontaktu sa ispitanikom i
menjiv postupak za prikupljanje podataka.
ta pitanja i belei odgovore. Ispitanik popunjava upitnik
Osnovni nedostaci potanskog upitnika su:
na sledei nain:
-N isk a stopa odgovora. Stopa odgovora je procenat
- anketar ostavlja upitnik ispitaniku da ga sam po
ispitanika u uzorku koji su vratili popunjene upitnike.
puni. Na ovaj nain, ispitaniku se prua mogunost da

anketa
razmisli o pojedinim pitanjima, ali i da na njih odgovori
bez prisustva nepoznate osobe.
- grupno popunjavanje upitnika odvija se uz prisu
stvo anketara koji moe, ukoliko je potrebno, da prui
dodatna objanjenja.
Fokusirani intervju prua veu fleksibilnost u radu
ispitivaa, kao i znaajnu slobodu ispitanicima da izra
ze sopstveno iskustvo. Elastinost pristupa omoguava
da se doe do detalja o subjektivnom iskustvu ispitani
ka. Fokusirani intervju vodi se na osnovu takozvanog
vodia za intervju, seta tema ili pitanja koje se odnose
na osnovne pretpostavke istraivanja. Ovaj tip intervjua
radi se sa ispitanicima za koje se zna da su imali neko
specifino iskustvo, a koje se odnosi na sadraj koji se
ispituje.
Nestrukturisani intervju je najfleksibilniji oblik nau
nog razgovora. Ispitiva ne priprema unapred pitanja,
niti se pitanja postavljaju potujui specifian poredak.
Podstiui ispitanike da izraze svoja iskustva, ispitiva
ima veliku slobodu da se dotie raznovrsnih podruja,
kao i da izgrauje specifian redosled tokom intervjua.
U odnosu na potanski upitnik, prednosti naunog
razgovora su sledee:
- Kontrola situacije intervjuisanja. Ispitiva moe da
odredi redosled pitanja na koja ispitanici odgovaraju,
kao i da standardizuje okruenje u kojem se prikupljaju
podaci.
- Visoka stopa odgovora. Stopa odgovora kod na
unog razgovora je znatno via u odnosu na potanski
upitnik, oko 95 %. Mnogi ispitanici koji ne bi izdvojili
vreme da popune potanski upitnik prihvataju zahtev
da uestvuju u naunom razgovoru. Ovo se, pre svega,
odnosi na one koji imaju problema sa itanjem ili pisa
njem, ili ne razumeju jezik u potpunosti.
- Prikupljanje dodatnih informacija. Istraiva stie
uvid u line karakteristike ispitanika i karakteristike nji
hovog okruenja.
Najznaajniji nedostaci naunog razgovora su sledei:
- Visoki trokovi. Trokovi ukljuuju izbor, obuku
i kontrolu ispitivaa, trokove putovanja, boravka na
terenu i voenja intervjua, snimanja i prekucavanja po
dataka dobijenih u nestrukturisanim intervjuima.
- Anketarska greka. Iako su ispitivai obueni da
obezbede objektivnost prilikom prikupljanja podataka,
oni esto, aluzijama, nameu lina gledita koja mogu
da usmere odgovore ispitanika. ak i kada izbegavaju
verbalne aluzije, ispitivai mogu usmeravati ispitanike
putem neverbalne komunikacije. Na odgovore ispitani
ka moe uticati i starost, pol, rasa ispitanika itd.

20
Problem anonimnosti. Usled uspostavljanja neposred
nog kontakta sa ispitanicima, ispitivaima ne samo da
mogu biti poznata njihova imena, adrese, telefonski bro
jevi, ve imaju i mogunost njihovog prepoznavanja.
(3)
Telefonski intervju je polulini postupak za priku
pljanje podataka. Kao njegove prednosti navode se: re
lativno niski finansijski trokovi u odnosu na personalni
intervju; visoka stopa odgovora; brzina u prikupljanju
podataka; primenjivost na, u demografskom smislu,
heterogene populacije; primenjivost na teritorijalno
udaljene ispitanike. Najznaajniji nedostaci u primeni
telefonskog intervjua su: jednostavniji instrument, mo
gunost naglog prekida intervjua od strane ispitanika,
izostajanje kontrole neverbalnog ponaanja.
3 anketar O anketarska greka O ispitanik

G. Vuksanovi

anketar. Osoba koja se angauje u fazi prikupljanja

podataka u terenskim anketnim istraivanjima. Koriste
i instrumente koje su konstruisali istraivai, a. stupaju
u kontakt sa ispitanicima i, u skladu s dobijenim uputstvima o konkretnom obliku anketiranja, dobijaju infor
macije od ispitanika.
Direktni oblici anketiranja podrazumevaju usposta
vljanje socijalne interakcije u kojoj a. postavlja pitanja,
podstie ispitanika, nudi mu objanjenja, belei odgo
vore, a ispitanik odgovara, uskrauje odgovore na ne
ka pitanja, trai objanjenja i (uzgredno ili briljivo)
formulie svoje stavove. Usled sloenih procesa ovako
uspostavljene interakcije, sjedne, kao i epistemolokih
zahteva koji proistiu iz naunog karaktera istraivanja,
s druge strane, neophodno je paljivo birati osobe koje
e obaviti postupak anketiranja. A. treba da raspolae
odreenim optim znanjima, da poznaje sociokulturalnu
situaciju u kojoj se obavlja proces anketiranja (jezik,
ivotni stil i nain komuniciranja ispitivane zajednice)
i da dobro vlada primenom instrumenta. Lina tanost
i preciznost su, svakako, osobine o kojima treba voditi
rauna pri izboru a. Otvorenost i iskrenost ispitanika u
znaajnoj meri e zavisiti od sposobnosti a. da ouva
staloenost i bude tolerantan i u situacijama kada su od
govori oskudni, odbojni ili se a. ne slae sa odgovorima
ispitanika, ili pak kada se desi da ti odgovori ispitanika
izraavaju drutveno neprihvatljive stavove. Ponaanje
i izgled a. moraju da budu adekvatni situaciji u kojoj se
obavlja ispitivanje.
Svaki proces anketiranja zahteva obezbeivanje to
vieg stepena standardizacije samog ispitivanja. To se
postie obukom a., tokom koje oni dobijaju precizne
instrukcije koje se odnose na proceduru izbora ispitani
ka, nain uspostavljanja kontakta, primenu instrumenta,

21
nain beleenja podataka i druge relevantne aspekte (tip
i obim objanjenja koja se smeju dati itd.). ak i kada je
re o a. koji ve imaju iskustva u sprovoenju anketira
nja, potrebna je obuka u pogledu konkretnog istraiva
kog instrumenta. Sm rad a. nadzire se tokom i nakon
obavljenog anketiranja. Kontrola rada tokom ispitivanja
obavlja se proverom da li je a. kontaktirao odgovaraju
eg ispitanika (uobiajeno je da se proveri makar 15%
adresa na kojima je a. trebalo da obavi anketiranje), da
li je postavio sva pitanja (to se moe utvrditi naknadnim
nasuminim ispitivanjem ispitanika i poreenjem), di
rektnim praenjem naina rada a. (supervizor odlazi sa
a. na teren i kontrolie kvalitet njegovog pristupa). Na
kon obavljenog ispitivanja, a u fazi pregledanja materija
la, moe se pratiti kvalitet rada svakog a. sagledavanjem
potpunosti odgovora, uvidom u anketarske beleke, dok
se u fazi obrade podataka, grupisanjem ispitanika prema
a. koji ih je ispitivao i uspostavljanjem korelacija, mogu
otkrivati eventualna ponavljanja, greke i posebni obra
sci odgovora koje su ispitanici davali odreenim a.
O anketa O anketarska greka O lina jednaina istraivaa
S. uri

anketarska greka. Skup sistematskih greaka iji

su izvor neodgovarajui rad i osobine anketara. Uz dru
ge mogue oblike pristrasnosti, rad anketara je predmet
sistematinog i detaljnog prouavanja u metodologiji
drutvenih istraivanja. Poeci sistematskog praenja
rada anketara kao mogueg izvora greaka vezuju se
za istraivanje beskunika (1929), u kojem je Sara Rajs
primetila da su kod jednog anketara ispitanici sistema
tino navodili alkoholizam kao razlog poloaja u kojem
se nalaze, a kod drugog nepovoljne i pogrene socijalne
mere. Zatim je obratila panju na line osobine samih
anketara i zakljuila d aje prvi bio protivnik uivanja
alkohola, a drugi socijalista. Postoje na ovaj nain skre
nuta panja da odgovori koje dobijaju anketari mogu
biti znaajno povezani s njihovim linim stavovima o
pitanjima koja se istrauju i da to moe biti vaan izvor
potencijalnih greaka koje bi dovele u pitanje i najbolje
osmiljen istraivaki projekt, usledila su detaljna istra
ivanja ovog problema.
Faktore koji deluju u interakciji anketar-ispitanik
Robert Kan i arls Kanel su klasifikovali u tri grupe.
Na strani anketara to bi bili: lini faktori (uzrast, vaspitanje, socijalnoekonomski status, rasa, religija, pol), psi
holokifaktori (percepcija, stavovi, oekivanja, motivi,
saznajni i drugi interesi) i faktori ponaanja (greke u
postavljanju pitanja, greke u podsticanju ili sugerisanju, u motivisanju i beleenju odgovora). Mnogobroj
nim istraivanjima delovanja ovih faktora na interakcije

anketarska greka
u procesu anketiranja ustanovljeno je d aje najznaaj
nije ponaanje anketara i nain na koji on uspostavlja
kontakt sa ispitanikom. Ostale inioce je u veoj meri
mogue kontrolisati tako to e za odreene tipove is
traivanja biti angaovani anketari sa utvrenim karak
teristikama. Najee se sastav anketara planira tako da
se izbegne znaajnija socijalna distanca u odnosu na
ispitanike (u pogledu starosti, drutvenog poloaja, obra
zovanja). Ponekad je potrebno, u skladu sa osetljivou
predmeta istraivanja, usklaivati i pol, religiju ili rasu
anketara ukoliko se pretpostavi da bi ovo neslaganje
moglo biti izvor inhibicije ispitanika u pogledu iskrene
i potpune saradnje.
Mogunost javljanja a. g. i njene razmere poveavaju
se upravo onda kada su anketari manje struni, kada kod
njih nije razvijen profesionalni odnos prema angamanu
u istraivanju, kada je ispitivanje manje strukturisano
(vee greke se mogu oekivati u dubinskim intervju
ima nego u standardizovanim upitnicima), te kada je
predmet istraivanja drutveno osetljiva tema.
U svakoj fazi postupka anketiranja moe se javiti
neki tip a. g.: anketar moe najpre da naini greku u
postupku nalaenja ispitanika, izbegavati ispitanike do
kojih je tee doi i odluivati se za ispitivanje onih oso
ba koje su mu lake dostupne. Dalje, usled nastojanja
da ispitanika odobrovolji za saradnju, anketar moe da
se prema njemu ophodi prenaglaeno ljubazno, iz ega
se stvara odnos u kojem ispitanik uzvraa ljubaznou i
pokuava da svoje odgovore usaglasi s pretpostavkama
0 tome kako je dobro i poeljno odgovarati. Tokom po
stavljanja pitanja, anketar moe da izbegava pitanja koja
smatra osetljivim i koja mogu situaciju ispitivanja uini
ti nelagodnom. Takoe, anketar moe pretpostavljati da
na osnovu samo nekih dobij enih odgovora moe znati
odgovore ispitanika i na ostala pitanja, pa ih u anketira
nju preskae. Tu se, kao vaan izvor a. g., javljaju oe
kivanja anketara daje gledite ispitanika konzistentno
povezano, pa je dovoljno uti nekoliko njegovih odgo
vora kako bismo znali odgovore i na sva ostala pitanja.
Dalje, anketari mogu da oekuju slaganje odgovora is
pitanika s njihovim drutvenim poloajem, pa im usta
nove karakteristike poloaja ispitanika pretpostavljaju
1 strukturu njegovih odgovora. Neprecizno i nepotpuno
beleenje odgovora (ili njihovo slobodno interpretira
nje) takoe je znaajan izvor greaka.
Najvei broj a. g. moe se izbei pravilnom obukom
anketara pre poetka terenskog rada, kao i sistematskom
kontrolom njihovog rada. Anketari moraju da prou pret
hodnu obuku za rad na terenu i pravilnu primenu istrai
vakog instrumenta. Treba im objasniti znaaj njihovog
posla za uspeh istraivakog projekta i potrebu da s do
voljno osetljivosti sasluaju odgovore ispitanika, da ih

anketarska greka

22

motiviu i odre njihovu koncentraciju tokom celokupnog ispitivanja i objektivno, vemo i precizno pribelee
njihove odgovore.
3 anketa 3 anketar 3 lina jednaina istraivaa

S. uri

anomija (gr. a - ne; nmos - zakon). Najkrae se mo

e odrediti kao odsustvo zakona ili bezakonje, odnosno
kao stanje nedelotvomosti, raspada i nepostojanja dru
tvenih normi. U sociologiju je ovaj pojam uveo Emil
Dirkem, da bi njime objjsnio kako dolazi do nepravilnih
oblika podele rada, tj. onih u kojima se razvija funkcio
nalna zavisnost ali ne i solidarnost. To se deava zbog
nenormalnih drutvenih uslova koji dovode do anomijske podele rada, koja vie ne obezbeuje solidarnost i
funkc ioni sanje drutvenog sistema. Stanje a. obino je
povezano sa masovnim oblicima ispoljavanja devijantnog ponaanja ljudi. Na drutvenom planu, to stanje se
najee javlja prilikom prelaska iz jednog drutvenog
sistema u drugi, a na individualnom ono je uglavnom ve
zano za naglu pramenu materijalnog (siromaenje), drutvenopravnog (zatvor), graanskog (gubitak graanskih
prava), profesionalnog (gubitak posla), branog (razvod,
bolest, due odsustvo, smrt branog partnera), stambenog
(ostajanje bez stana) ili teritorijalnog (preseljenje) statusa,
a u svom najotrijem obliku ispoljava se kroz ubistvo ili
tzv. anomino samoubistvo.
Dirkemovo odreenje a. zasniva se, izmeu ostalog,
i na njegovom razlikovanju izmeu normalnog i pa
tolokog. Verujui da postoji stanje moralnog zdravlja
drutva, koje jedino nauka moe kvalitetno odrediti, i isti
ui da su normalno i patoloko istorijske kategorije, on
je, uzimajui optost kao spoljanje obeleje normalnosti
neke pojave, naglasio daje neka drutvena injenica nor
malna za odreeni drutveni tip kad se kree u proeku
drutava ove vrste, posmatranih u odgovarajuoj fazi nji
hovog razvoja. Na osnovu toga, dolazi se do poznate Dirkemove teze daje kriminalitet normalan ukoliko se kree
u granicama proeka za dati tip drutva. I ne samo to je
normalan nego mu se mora pripisati i znaajna dinamika
uloga, budui da spreava okotavanje kolektivne svesti i
omoguava prodor novoga u drutvu. Naravno da se ovde
kriminal shvata veoma iroko - kao sve ono to vrea
osnovna kolektivna oseanja i izaziva drutvenu osudu i
kanjavanje.
Inspiriui se tumaenjem sukoba Koje je aao Tomas
Hobs, Dirkemovim pojmom a. i teorijom Maksa Vebera
o ulozi specifine protestantske etike u nastanku kapita
lizma, Robert Merton smatra daje za nastanak a. bitna
tenzija koja se javlja kod pojedinaca ili drutvenih grupa,
onda kada se opteprihvaene norme i vrednosti nalaze

u raskoraku sa drutvenom stvarnou. Prema njegovom

miljenju, evijantno ponaanje je simptom provalije ko
ja postoji izmeu kulturom nametnutih aspiracija i dru
tveno strukturisanih mogunosti. Tu se, dakle, polazi od
pretpostavke da se u amerikom i drugim industrijalizovanim drutvima kao opteprihvaena vrednost smatra
materijalni uspeh koji je, u principu, podjednako dostu
pan svima, pri emu se kao podobna sredstva za njegovo
postizanje uzimaju samopregoran rad i samodisciplina. U
tom smislu, svi ljudi bi trebalo da imaju jednake anse, a
neuspeh bi se tumaio nedovoljnom upornou i, uopte,
naputanjem ambicija.
Kako se ljudi, meutim, ne nalaze na jednakim poet
nim pozicijama i kako ne prihvataju svi podjednako te
nesporne vrednosti, javljaju se znaajne razlike izmeu
pojedinaca u pogledu mogunosti i ishoda tako shvae
nog uspeha. Budui da oseaju snaan pritisak da se po
svaku cenu ide napred, ako ne na zakonit, a ono makar
na nezakonit nain, neuspeni se oseaju odbaenim i dru
gaijim zbog svoje navodne nesposobnosti, te mogu doi
u iskuenje da ponu da se evijantno ponaaju. Poetna
nejednakost stvara tako pogodnu osnovu za anomino po
naanje, a time i za nasilje. Naravno, to nipoto ne znai
da e svi neuspeni pojedinci posegnuti za devijantnim
ponaanjem, niti da e uspeni biti lieni takvih iskue
nja. Drugim recima, nesklad izmeu tenji i mogunosti
nije svojstven samo niim drutvenim slojevima nego
se on, u podjednakoj meri, moe pojaviti i kod ostalih,
koji u taj raskorak - ukljuujui tu i tenzije koje ga prate
- zapadnu iz bilo kojih razloga, bez obzira na to da li on
objektivno postoji ili je samo subjektivno prepoznat i do
ivljen kao takav.
Merton razlikuje pet moguih naina na koje se moe
reagovati na suprotnosti koje postoje izmeu drutveno
prihvaenih vrednosti i ogranienih sredstava za njihovo
ostvarenje: konformistiki, inovatorski, ritualistiki, od
ustajui i buntovniki. Konformisti, u koje spada veina
ljudi, prihvataju dominantne drutvene norme i vrednosti,
kao i uobiajena sredstva za njihovo postizanje, bez obzira
na to da li su i sami uspeni ili ne. Inovatori se dre prihva
enih vrednosti, ali koriste pogrena ili nezakonita sred
stva u njihovoj realizaciji, kao u sluaju kriminalaca koji
se bogate bavei se nelegalnim aktivnostima. Ritualisti
se mehaniki pridravaju ustanovljenih pravila radi njih
samih, ne pitajui se o njihovoj svrsi, niti o vrednostima
koje stoje iza njih, te se uglavnom posveuju rutinskim
poslovima koji im ne pruaju gotovo nikakve izglede na
uspeh i napredovanje. Odustajui (oni koji odustaju) sa
svim naputaju takmienje, odbacujui kako vaee vred
nosti tako i uobiajena sredstva za njihovu realizaciju, te
uglavnom ive povueno i izolovano. Najzad, buntovnici

23
odbacuju dominantne vrednosti i standardna sredstva za
njihovo ostvarivanje, elei da ih zamene potpuno novim,
obnavljanjem drutvenog sistema u celini, tako da obino
nastupaju sa radikalnim politikim zahtevima.
Kritiki orijentisana sociologija je nesumnjivo potvr
dila da su pravila za definisanje i tumaenje onoga to e
se smatrati nenormalnim ili devijantnim do sada, po
pravilu, preutno ili izriito, odreivali oni koji su imali
najvie moi: bogati za siromane, politiki uticajni za
politiki manje uticajne, ugledni za manje ugledne, mu
karci za ene, stariji za mlae, gradovi za sela, etnike
veine za etnike manjine i si. Ona je takoe ukazala na
injenicu da masifikacija drutva, iskazana prvenstveno
kroz gomilanje ljudi u velikim urbanim aglomeracijama,
uz nemogunost da im se prue adekvatni ekonomski, so
cijalni i kulturni uslovi za normalan ivot, sama po sebi
predstavlja gotovo idealnu podlogu za irenje devijantnog
ponaanja i javljanje a. Istraivai masa odavno su skrenu
li panju na to da one ne samo to pokazuju sklonost da
se u sve meaju nego to ine iskljuivo nasilno. Pridoda
li se tome sve prisutnije i sve pogubnije dejstvo masovnih
medija - pomou kojih se vri industrijsko oblikovanje
duha i kreiranje paralelne, virtuelne stvarnosti, dobie se
svi vaniji elementi za objanjenje sve rasprostranjenije
agresije, nasilja, destrukcije, autodestrukcije i a. Ne tre
ba, dakako, smetnuti s uma ni injenicu da ve postojee
nasilje ima i svoju autonomnu logiku i samostalne meha
nizme delovanja koji obezbeuju njegovu reprodukciju i
samoreprodukciju.
Socioloka istraivanja upozoravaju da treba praviti
jasnu razliku izmeu primame devijacije, kao poetnog
akta odstupanja od normalnog, i sekundarne devija
cije, u kojoj krenje pravila postaje uestalo i trajno, a
sam prestupnik opaa sebe kao devijanta. Ako se prva i
moe dovesti u tesnu vezu sa sociokulturnom okolinom
i ivotnom sudbinom pojedinaca, druga je ve u velikoj
meri stvar organizovane pripomoi ve postojeih evijantnih struktura.
O normalno/patoloko O otuenje O patologija, socijalna
M. Tripkovi

antiklerikalizam (gr. anti - protiv, umesto; lat. clericalis - sveteniki). Liberalni intelektualni i politiki
pokret koji se, u toku XIX i XX veka, protivio pretenzi
jama (prvenstveno rimokatolikog) svetenstva da aktiv
no uestvuje u unutarsvetovnim, a pre svega politikim,
socijalnim i obrazovnim poslovima moderne sekularne
drave.
Idejne osnove a. poivaju u prosvetiteljskom atei
zmu, odnosno agnosticizmu, a prvi pokuaj praktine
realizacije volterovskog poziva na obaranje crkvenog

antiklerikalizam
autoriteta (Zgazite bestidnicu!) bila je sistematska i
nasilna dehristijanizacija u toku Francuske revolucije
(1792-1793). Konkordatom iz 1801. godine, u punoj
meri ostvarenim tek posle Napoleonovog pada (1815),
bio je postignut privremeni sporazum izmeu Crkve i
drave, kojim su svetenstvu vraene preanje materi
jalne privilegije i obrazovne ingerencije. Meutim, jak
antiklerikalni pokret, obnovljen posle Komune 1871. i
uspostavljanja francuske Tree republike, dostigao je
vrhunac u tzv. Kombovom zakonu iz 1904. kojim se
pripadnici verskih kongregacija iskljuuju iz nastave u
dravnim kolama, to je dovelo do prekida diplomat
skih odnosa s Vatikanom. Konano odvajanje Crkve od
drave sprovedeno je u Francuskoj ve sledee godine,
pod Kombovim naslednikom na mestu predsednika Re
publike, Morisom Ruvijeom.
Iako je antiklerikalni pokret bio manje ili vie jak i
u drugim evropskim zemljama (npr. Bizmarkov Kultur
kampf), francuski sluaj je, s gledita sociologije, najza
nimljiviji ne samo zato to je borba za potiskivanje ulo
ge Crkve u svetovnom ivotu u toj zemlji bila najburnija
nego i stoga to je i sama francuska sociologija u tome
imala znaajnu ulogu. Naime, celokupno socioloko
delo Emila Dirkema, pa i dobar deo njegove praktine
delatnosti, imali su da poslue radikalskoj borbi protiv
pretenzija Katolike crkve da u novom, republikanskom
poretku ouva ulogu vrhovnog moralnog autoriteta i uti
cajne politike instance. Institucionalizovanje dirkemovske sociologije kao akademske discipline i zvanine
doktrine univerziteta duguje se dobrim delom upravo
njegovoj nameri da prui teorijsku potporu izgradnji
jednog graanskog morala i, tavie, jedne nove, laike
religije, koja e preuzeti drutvenointegrativne funkcije
katolike vere. Dirkem je teio da stvori ne samo nauku
koja e potkopati doktrinarne osnove tradicionalne reli
gije (Crkvaje, sa sociolokog stanovita, udovite!)
ve i moralku koja postavlja racionalne temelje jedne no
ve, republikanske vere: on je sociologiju ponudio kao zamenu za veronauku, to je ona u izvesnoj meri i postala
posle Prvog svetskog rata, kada su joj njegovi uenici izdejstvovali status obaveznog nastavnog predmeta. Tako
se drutvena nauka o veri najzad prometnula u naunu
veru u drutvo, a sociologija religije u jednu vrstu reli
giozne sociologije. Dirkemov projekt zasnivanja jedne
laike religije mogao je nastati samo u okolnostima koje
su bile stvorene meusobnim preplitanjem i stapanjem
republikanskih ideja, jo ivih uspomena na revolucio
narnu dehristijanizaciju, filozofije pozitivizma koja se
oslanjala na naslee kontistike religije oveanstva,
slobodnozidarskog a. i, naravno, praktine politike radikalskih vlada koje su teile laicizaciji obrazovnog siste

antiklerikalizam

24

ma i suzbijanju uticaja crkve u svim oblastima javnog

ivota. U Dirkemovoj linosti, njegovom teorijskom
delu i praktinom angamanu (naroito u doba Drajfusove afere), susticali su se svi ovi istorijski, duhovni i
politiki podsticaji koji su uobliili radikalski a. potkraj
XIX i poetkom XX veka. Trea republika, iji su tvorci
teili da legitimnost novog poretka zasnuju u kontinuite
tu s onom prvom, revolucionarnom republikom, nije se,
dodue, upustila u onako radikalan, kao to je bilajakobinska dehristijanizacija, ali je ipak oprezno pokuavala
da, namesto hrianstva, uspostavi jednu novu, laiku
religiju, u emu joj je zduno pomagala dirkemovska
sociologija. Slinu funkciju, ali na znatno nezgrapniji i
nasilniji nain, pokuala je u komunistikom reimu da
obavi i marksistika sociologija.
3 crkva 3 klerikalizam 3 sekularizacija
A. Mimica

antipsihijatrija (gr. anti - protiv; psych - duh, du

a; iatreia - leenje). Pravac u modernoj psihijatriji koji
je, ezdesetih i sedamdesetih godina XX veka - putem
kritike tradicionalne psihijatrije, odnosno psihijatrijske
slube - zapoeo borbu za potovanje dostojanstva pa
cijentove, tj., u krajnjoj liniji, ovekove linosti.
Ovom pravcu su, izmeu ostalih, pripadali Franko
Bazalja, Ronald Leng, Tomas Sas, Dejvid Kuper i An
dre Burginjon. Oni su psihijatrijske bolesti smatrali bekstvom oveka od ogranienja koje drutvo namee svo
jim pripadnicima. Da bi se ogradilo od svog pogubnog
delovanja, drutvo od oveka stvara rtveno jagnje koje
oznaava bolesnim i tako porie sve loe to u stvari
ono smo ini. Po miljenju zagovornika a., psihijatrija
je deo tog loeg drutva i ona unitava oveka tretma
nom i socijalnom izolacijom koje mu namee.
Uzrok bolesti antipsihijatri su videli i u porodici, ko
ja takoe vri represiju nad pojedincem. Bolesnik je taj
koji poremeaje svakoga od lanova porodice prima na
sebe i tako pati za sve njih. Antipsihijatri su psihijatrij
ske bolnice smatrali centralnim mestom svega negativ
nog u sistemu psihijatrije i zahtevali njihovo ukidanje.
Napadali su tadanje metode leenja kao nehumane i
tetne, a lekove su smatrali jednom vrstom hemijskih
lanaca u kojima se bolesnici dre okovani. Kritikovali
su getoizaciju mentalno obolelih u psihijatrijskim bol
nicama. Stoga su smatrali da pacijentima nije potrebno
leenje ve zatita od njihovih neprijatelja - zakonoda
vaca, psihijatara i sudija.
Uza sve krajnosti u koje je a. zapadala, njen znaaj
bio je u tome to je probudila javnost i zainteresovala
je za mnoga etikopsihijatrijska pitanja. Antipshijatri

su bili pretee procesa dezinstitucionalizacije koji u

savremenoj psihijatriji krajem XX i poetkom XXI ve
ka zaista vode ukidanju velikih psihijatrijskih bolnica.
Humanijim pristupom i potovanjem njegovih ljudskih
prava, pacijent bi trebalo da bude vraen drutvenoj za
jednici i u nju ponovo uklopljen.
3 psihijatrija 3 psihijatrija, socijalna
B. Kulji

antisemitizam. U svom rasistikom obliku, a. se u

uem smislu usmerava protiv Jevreja, a u irem - protiv
takozvanih semitskih naroda, u koje se ubrajaju i Arapi.
A. polazi od potpuno pogrenog stanovita da su Jevreji
rasa ili narod, a ne religiozna grupa. Od a. treba razliko
vati antijudaizam, koji je religijski motivisan. Antijudaizam se, pre svega, zasniva na injenici da su osnivaa
hrianske religije ubili Jevreji, svesno ignoriui daje
Isus Hrist i sm bio Jevrejin. U skladu s tim, mrnja
p'rema Jevrejima ima dugu istoriju u zapadnoj civiliza
ciji. Tokom kasne antike i itavog srednjeg veka Jevreji
su bili izloeni progonima i pogromima. Njihova delimino dobrovoljna, a delimino iznuena getoizacija,
zakonska ogranienja na nedostojne pozive - kao to
su menjai novca i zalagaoniari, koji, toboe, sasvim
nehrianski uzimaju kamate - njihova iroko rasprostranjena sposobnost za uenje, i iz svih navedenih razloga
esto proizala drutvena pozicija pojedinaca, uinili su
da Jevreji postanu prepoznatljivi kao naizgled homoge
na grupa koja je izloena napadima. Izloeni na milost
i nemilost promenjivim interesima nepostojanih vlada
ra, po pravilu su bili predmet politikih intriga. Gotovo
uvek je bilo popularno da se bogati Jevrejin predstavlja
kao reprezent jevrejstva. Kao trovai bunara i ubice dece, bogohulnici i hristoubice, lihvari i krivci za sva zla,
Jevreji su pretvoreni u rtvenog jarca, krivog za sve ne
volje koje su se ikad javile.
Rasistiki motivisan, a. je proizvod panskog poznosrednjovekovnog antijudaizma. Moderni rasizam je po
svom poreklu antisemitski. Po prvi put na snazi dobija
predstava o istoti krvi, paralelno s progonima marranosa (stkost. - svinje) i prisilnom hristijanizacijom Jevreja
kao posledicom rekonkviste. Izraz limpieza de sangre
(p. istota krvi) prvi put se pojavljuje jo pre velikih
otkria. Ovo je u isto rij i prvi primer organizovanog rasi
zma. On je usmeren protiv tzv. conversosa, pokrtenih
Jevreja, koji i pored promene vere ostaju obeleeni stig
mom nepouzdanih kantonista, jer im se podmee da
su u tajnosti i dalje praktikovali stare obiaje, tako da
su, nezavisno od toga ta su radili, zauvek bili obelee
ni. A. ni u kom sluaju ne ostaje ogranien na paniju
i katolianstvo.

25
Re a. se prvi put pojavljuje 1870. godine u nemakom jeziku - u vreme kada je emancipacija Jevreja u
Nemakoj beleila veliki uspon, kao ni u jednoj drugoj
zemlji. Ako istoriju a. posmatramo od 1945. godine,
onda izgleda d aje upravo ova odmakla emancipacija
Jevreja u Nemakoj, dodue zahvaljujui prisili, ali sva
kako zbog odreene logike ksenofobinog miljenja,
pogodovala ovom najpogubnijem obliku a. Nacionalsocijalistiki antisemiti su je uzimali kao povod ne samo
za diskriminaciju Jevreja, kao stoje to bio sluaj, pre
svega, u Istonoj Evropi sve do polovine XX veka (poslednji pogromi Jevreja u Evropi izvreni su u Poljskoj
1946-1947, dok se bivi SSSR 1953. godine verovatno
nalazio neposredno pred talasom antisemitskih progo
na), nego i za njihovo ubijanje u pogromima. Jevreji
su sistematski ubijani u fabrikama smrti i logorima za
unitenje.
A. je (bio) gotovo irom sveta rasprostranjen feno
men. Veliki delovi stanovnitva ak i u SAD bili su an
tisemitski opredeljeni. Pa ipak, samo u Nemakoj je a.
postao sutinsko mesto, moda taka kristalizacije zvanine dravne politike, koja je zapoela sukcesivnim
obespravljenjem u fazi konsolidacije nacionalsocijali
zma, a zavrila fizikim unitavanjem koje je kulminira
lo za vreme Drugog svetskog rata, jo od 1939. godine.
Ni u jednom trenutku za vreme tog rata program unite
nja Jevreja nije doveden u pitanje. I u konkurentskoj
RSHA (Glavnoj kancelariji za bezbednost Rajha), institucionalizovanoj u okviru SS, i u WSHA (Glavnoj kan
celariji za bezbednost privrede) najposle se postavljalo
samo pitanje - da li Jevreji treba da budu uniteni od
mah ili (u kratkom roku) tokom prisilnog rada. Nikakav
ekonomski i vojno tegoban poloaj Treeg Rajha nije
mogao da odvrati nacionalsocijaliste od njihove namere da sprovedu konano reenje. Apsolutna nemo i
injenica da su njihove rtve (lino) apsolutno nedune
eksplicitno je podsticala njihovu elju za unitenjem.
Nacionalsocijalistiki a. predstavlja tunu kulminaciju
a. u ukupnoj ljudskoj civilizaciji. Stoga nije pogreno
to su ga istoriari nazvali slomom civilizacije.
3 faizam 3 geto 3 judaizam
M. Uzarewicz
(prev. s nemakog . Kurir)

a n tro p o g e o g ra fija [ljudska g eo g ra fija ] (gr.

nthrpos - ovek; gegraphia - opis zemlje). Sociolo
ka orijentacija u geografiji i geografizam u sociologiji.
Ovu orijentaciju je utemeljio Fridrih Racel, a kod nas
je afirmisao Jovan Cviji sa svojim sledbenicima (geo
grafima i etnolozima). Cviji je, studirajui geografiju
u Beu, doao u dodir sa antropogeografskim idejama

antropogeografij a
F. Racela, ali nije prihvatio njegov jednostrani geogra
fizam u tumaenju drutvenih pojava. Cvijieva a. je
blia francuskoj koli ljudske geografije (an Brin i
Pol Vidal de La Bla) nego Racelovoj, koja se povreme
no izroavala u geopolitiki rasizam. I kad istie uticaje
prirodne geografske sredine na ljude i drutvo, Cviji,
po pravilu, ne zapostavlja ni delovanje svih drugih rele
vantnih inilaca - istorijskih, privrednih, politikih, kul
turnih, psihikih, moralnih i drugih - to njegovom ge
ografskom determinizmu daje elastian oblik i humani
smisao. Ova ocena se temelji, pre svega, na Cvijievom
sintetikom pristupu u prouavanju meuuticajaprirode
(geografske sredine), drutva (istorije, privredne i poro
dine organizacije, naseljavanja i seoba, politikog delovanja i ponaanja, akulturacije i asimilacije) i oveka
(biolokih i psihikih osobina i njihovog oblikovanja).
Kao geograf, Cviji je sociologizovao i antropologizovao geografiju, to se bitno razlikuje od redukcionistikog pristupa u sociologiji u obliku geografskog,
rasnog ili kakvog drugog naturalizma. Sociologizam u
geografiji nije redukcionistiki pristup kao stoje to ge
ografizam u sociologiji. Cvijieva terenska istraivanja
balkanskih naroda, njihove drutvene organizacije, kul
ture i drutvenih promena u prostoru i vremenu, uzorna
su u svakom pogledu. Koristei se tipolokim postup
kom, Cviji je ponudio tipologije prirodnoekolokih i ge
opolitikih okvira, tipologije seoskih i gradskih naselja,
kulturnih pojaseva i seoba, socijalnopsihikih osobina
i inilaca koji ih oblikuju; one su ostale nezaobilazne
u svim kasnijim prouavanjima balkanskih naroda, nji
hove drutvene organizacije i kulturnog identiteta. U
srpskoj sociologiji niko kao Cviji, ni pre ni posle njega,
nije pokazao svu saznajnu vrednost tipolokog pristupa
sociokulturnim pojavama, koji se u sociologiji i inae
esto primenjuje.
Osnovnu drutvenu i kulturnoistorijsku matricu za
sva druga razmatranja Cviji postavlja tako to, pola
zei od razliite plastike (teljefa) i drugih fizikih ka
rakteristika pojedinih geografskih oblasti Balkanskog
poluostrva, kao i od razliitih istorijskih uticaja, uoa
va postojanje etiri glavna kulturna kruga ili kulturna
pojasa, na inae relativno malom Balkanskom poluostrvu; (1) vizantijsko-aromunski (cincarski); (2) patrijar
halni', (3) italijanski (mediteranski) i srednjoevropski
i (4) turski (orijentalni) kulturni krug. Svi balkanski
narodi sa svojom kulturom, koju Cviji razume kao
sumu unutranjih ureenja, obiaja, materijalnih obli
ka itd., oblikuju se unutar ovih krugova ili u nekom
njihovom dodiru tokom procesa uzajamne akulturacije.
Druga knjiga Cvijievog Balkanskog poluostrva u celini se odnosi na etniko jedinstvo srpskog naroda, na

antropogeografij a

26

jedinstvo Srba i Hrvata (Srbo-Hrvata, kao to Cviji

kae), na razlike izmeu Junih Slovena na zapadu i
Bugara, na pojedine psihike tipove i njihove varijetete,
koji ine glavne etnopsiholokeprofile na naim prosto
rima. Uzimajui kulturne pojaseve kao matricu, Cviji
razlikuje etiri glavna psihika tipa: dinarski, centralni,
istonobalkanski i panonski. Dinarski tip zauzima ne
samo dinarsku oblast nego i sve susedne oblasti po ko
jima se rasprostiru migracije iz dinarske matice (Stare
Srbije, Crne Gore, Bosne i Hercegovine). Srbi ine tri
etvrtine ovog tipa, iji su varijeteti umadijski, erski,
cmogorsko-plemenski, fiki, bosanski, muhamedanski
i jadranski. Njihov jezik je posluio kao osnova knji
evnog jezika svih drugih tipova. Mislei idealnotipski,
Cviji nije idealizovao dinarske Srbe, iako su mu mnogi
to prebacivali. Tu nije re ni o kakvom nekritikom ro
mantizmu nego o idealnotipskom metodolokom postup
ku. On ukazuje i na negativne crte violentnih dinarskih
Srba. S njihovom iskrenou, otvorenou i bistrinom
neretko su udruene naivnost, povrnost, zaslepljenost,
previanje injenica, sujeta, oholost, precenjivanje sebe
i samohvalisavost. Ako se violentni tipovi ne kultiviu i
vaspitanjem ne usmere u pozitivnom smeru, u izvesnim
okolnostima oni se kultiviu u ravom pravcu. Cviji
stalno ima na umu suprotne polove na etnopsiholokoj
idealnotipskoj skali izmeu kojih se smetaju osobine
dinarskih Srba, ali i dinarskih Hrvata i muhamedanaca.
Centralni tip nije kod Srba tako snaan kao dinarski, sa
izuzetkom oblasti juno od Nia. Ipak, njegovi uticaji
oseaju se svuda po moravskoj Srbiji. Ovaj tip nema
svoj knjievni jezik, karakteriu ga arhaine starobalkanske osobine, rajinski mentalitet, moralna mimikrija,
zavezanost, ali i osobena darovitost, vladanje sobom,
takt, prilagodljivost, promiljenost, lukavstvo, tiha upor
nost, sistematsko provoenje svoga plana. Panonski tip
je kombinacija starobalkanske osnove, osobina znatnog
broja dinarskih doseljenika i razliitih zapadnoevrop
skih uticaja, te postoje slovenako-alpski, zagrebako-zagorski, slavonski i sremsko-banatski varijeteti. Isto
nobalkanski tip odnosi se na Bugare.
Povezujui u okviru svoje a. prirodne, drutvene,
kultumoistorijske i psiholoke inioce, Cviji je uspeo
da stvori sintezu koju su neki savremenici oznaili kao
prvu sociologiju Balkana.
3 antropologija O karakter, drutveni

M. Mitrovi

antropologija (gr. nthrpos ovek; logos - re,

govor, nauka). A. nastaje kao filozofska disciplina koja
prouava sutinu oveka, to je Imanuel Kant posta
vio u vidu tri pitanja: ta mogu da saznam, ta mogu da

inim i emu mogu da se nadam. Najpoznatiji zaetnici

filozofske a. - Maks eler, Helmut Plesner, Arnold Ge
len, Ludvig Fojerbah, Karl Marks - razvijaju ideju o
sutini oveka ili o ljudskoj prirodi, ukazujui na
vieznanost njegovih sutina. A. ne moe da se svede
na bioloku nauku o oveku, ve predstavlja most iz
meu filozofije, sjedne strane, i prirodnih i drutvenih
nauka, s druge.
Poetkom XIX veka, s otkrivanjem velikih varijaci
ja u ljudskim drutvima, nastaju zaeci etnologije, koja
nastoji da proui ivot razliitih naroda. Dems Frejzer
ispituje magiju, mitove i religijske predstave takozva
nih primitivnih naroda, predoavajui drugaiji svet od
onog koji je Evropljanima bio poznat; on smatra da a.
treba da otkrije tragove razvoja ljudske misli i instituci
ja od divljatva do civilizacije. U drugoj polovini XIX
veka prihvaena je teorija evolucije kao osnova za obja
njenje postojanja razliitih drutava i kultura. Herbert
Spenser je, po ugledu na arlsa Darvina, evoluciju shvatao kao progresivnu lestvicu na kojoj dolazi do promena
- od primitivnih organizama do oveka. Edvard Tajlor
i Luis Morgan su razradili teoriju o razliitim stupnje
vima razvoja drutva, od primitivne horde, preko varvarstva do civilizacije (stoje podrazumevalo prelazak
od matrijarhata u patrijarhat i od lovake privrede na
zemljoradnju). Stoga se moe rei da a. kao drutvena
nauka poinje da se razvija s teorijom evolucije, ali i u
protivstavu evolucionoj teoriji. Alfred Redklif-Braun i
Dejms Priard pobijali su shvatanje progresa u ljud
skom drutvu, navodei kao argument da su istraivanja
neevropskih drutava pokazala da ona nisu bila nimalo
jednostavna i da se teko mogu klasifikovati prema evolucionim stupnjevima (na primeru australijskih domorodoca koji su imali veoma razvijen srodniki sistem).
Evoluciono shvatanje su zamenili funkcionalistikim,
dokazujui da su i primitivna drutva vrlo dobro funkcionisala kao integrativni sistem u posebnim drutvenim
i ekolokim uslovima.
Specifinost a. ogleda se u tome to ona prouava sve
aspekte ljudske egzistencije i u svim istorijskim periodi
ma. A. nije samo drutvena nego i prirodna nauka, te mo
ra da istrauje i uslove prirodne sredine, kao i drutvo i
kulturu kao ljudsku sredinu. Stoga je uporednoistorijski
pristup bitna karakteristika antropolokog metoda. Ali,
a. ne prouava samo institucionalizovane oblike drutve
ne egzistencije nego i svet ivota (nem. Lebenswelt),
tj. naine na koje ljudi ive u svakodnevnom ivotu i
svojom delatnou ostvaruju svoje namere i ciljeve, ka
ko zadovoljavaju svoje potrebe, kako izraavaju svoj
odnos prema sebi, prema drugim ljudima i svetu, kako
organizuju drutveni ivot i kulturu i kako se ostvaruju

27
kao linosti. Antropolozi upotrebljavaju takozvanifield
study (eng. - istraivanje na terenu). A. prouava i nain
na koji ljudi razumevaju i interpretiraju svet u kojem
ive (hermeneutiki pristup). Melvil Herskovic je definisao a. kao nauku koja prouava oveka i njegov rad;
u temelje a. Marks je postavio pojampraxisa, a Robert
Redfild postavlja kao predmet a. linost, kulturu i ljud
sku prirodu.
Skoro jedan vek a. se identifikovala s prouavanjem
primitivnih drutava. Najpre je nastala iz etnologije, a
zatim se ravala u socijalnu i kulturnu a. U XIX i prvoj
polovini XX veka ona se razvija kao empirijska nauka,
koja prouava nain ivota primitivnih naroda i rezul
tate ovekovih delatnosti kao objektivno date elemente
koji se mogu posmatrati i opisivati. Stoga je klasina
a. pre svega deskriptivna i njen osnovni cilj je da zabelei razliite forme ivota u drevnom periodu, da bi
ih sauvala od zaborava. Meutim, bogat materijal o
kulturama razliitih drevnih naroda nije bio u dovoljnoj
meri sistematizovan i iskorien za teorijske i naune
sinteze. Takav pristup je bio povezan i sa relativistikim
stanovitem u a., koje je najradikalnije formulisao Franc
Boas, pridajui svakoj kulturi samosvojnost i poriui
mogunost univerzalizacije, s obzirom na shvatanje da
je svaka kultura podjednako vredna. Savremena a., koja
se razvija u drugoj polovini XX veka s Klodom LeviStrosom, ne odreuje kao svoj predmet objektivno date
elemente drutvenog i kulturnog ivota, nego principe
njihovog povezivanja, tipologiju odnosa, pravila fimkcionisanja povezanih elemenata i simbolizaciju koja iz
raava znaenja odreenih tipova odnosa; dakle, ona se
usredsreuje na mentalne pojave i konceptualizaciju,
to je karakteristino za strukturalizam i poststrukturalizam.
Savremena a. je uinila korak dalje od deskripcije ka
sistematizaciji i osmiljavanju sakupljene grae, ali ne
svodi istraivanja samo na drevna drutva ve se uputa
i u analizu savremenih drutava, da bi postavila pitanje
da li postoji generika specifinost oveka kao univer
zalna matrica koja odreuje minimum zajednikog sadr
aja onoga to nazivamo ljudskim, oveanskim. A. ne
prouava samo jedinstvo ljudskog roda nego i naine na
koje se ti univerzalni sadraji relativizuju u razliitim
ljudskim ostvarenjima. Meutim, taj spor izmeu univer
zalizma i relativizma prisutan je u a. i danas.
0 ovek 3 ljudska priroda O kultura

Z. Golubovi

antropologija, fizika. Jedna od disciplina antropolo

gije, koja se bavi prouavanjem filogenetskog i ontogentskog razvoja oveka, komparativnim prouavanjem ra

antropologija, fizika
sa i biolokim aspektima ljudske evolucije. Njen razvoj
se velikim delom odvijao nezavisno od sociokulturne
antropologije, tako da danas uglavnom funkcionie u
okviru posebnih katedri na univerzitetima.
F. a. se deli na optu i specijalnu. Opta obuhavata
nastanak i evoluciju oveka, fizioloku patologiju, biopatologiju i ontogenezu sa somatologijom. Specijalna
obuhvata prouavanje skeleta, miia, povrinsku somatologiju i prouavanje organskih sastava. Za razliku od
medicine, ovim oblastima f. a. pristupa sa stanovita
evolucije i specifinih razlika meu ljudima (s obzirom
na rasu, pol, uzrast, tip konstitucije itd.).
F. a. u veoj meri pripada prirodnim nego drutve
nim naukama i tesno je povezana s biologijom, biohemijom, mikrobiologijom, medicinom, genetikom, paleon
tologijom, arheologijom i ekologijom. Jedna od novijih
disciplina koja ima dodirne take sa f. a. je bioetika.
Poreklo f. a. vezano je za zooloke i taksonomske
studije iz XVII i XVIII veka, u okviru kojih su vrena
anatomska i morfoloka poreenja oveka s drugim i
vim vrstama, kao i poreenja i klasifikacije rasa (rasiologija). U svojoj knjizi Systema naturae (1735), vedski
botaniar Karl fon Line je svrstao oveka u red najviih
ivotinja (primates), podelivi oveanstvo na pet ra
sa: homo europaeus, homo asiaticus, homo afer, homo
americanus i homo monstruosus. Tokom XVIII i XIX
veka veliki broj naunika se bavi klasifikovanjem rasa
po razliitim kriterijumima, tako da neke od ovih klasi
fikacija obuhvataju grupe i od po 27 rasa. Antropolog
Pol Broka je u XIX veku posebno doprineo razvojuf. a.
komparativnim prouavanjem lobanja razliitih rasa, lo
kalizacijom modanih funkcija i utvrivanjem osnovnih
komponenti mozga u fosilnim lobanj ama preistorijskih
ljudi.
S pojavom teorije evolucije arlsa Darvina, taksonomski pristup vrstama se temporalizuje i preobraava
u genealoki, tako da se pitanja komparativne antropo
logije vezuju za prouavanje evolucije oveka, to e
ostati glavni predmetf. a. sve do danas.
Rasioloka prouavanja su u XX veku politiki instrumentalizovana u rasistikim teorijama sa ciljem da
se nauno dokae bioloka i evolutivna superiornost bele, posebno arijevske rase. Ove teorije se zasnivaju na
politikim predrasudama i ne zadovoljavaju kriterijume
naunog pristupa koji je razvijan u okviru f. a.
Za prouavanje evolucije oveka najznaajniji su raz
voj arheologije (otkria fosilnih ostataka oveka, unapre
ivanje tehnika za njihovo vremensko datovanje i odre
ivanje njihovog mikrobiolokog sastava), usavravanje
tehnika merenja i razvoj genetike.

antropologija, fizika

28

F. a. je doivela rapidan razvoj tridesetih godina XX

veka, kada se potpuno osamostaljuje kao nauna disci
plina. Do danas je jedan od vanih problema vezan za
f. a. problem standardizovane vremenske i pojmovne
klasifikacije fosilnih ostataka oveka.
Evolucija oveka odvijala se u nekoliko prethodnih
evolutivnih faza, od australopithecusa, preko homo habilisa i homo erectusa do homo sapiensa. Do danas nije
definitivno utvreno da li postoji evolutivni kontinuitet
izmeu svih ovih oblika, ili oni (npr. australopithecus)
predstavljaju razliite linije evolucije. F. a. utvruje bit
ne faktore prelaska iz jedne u drugu evolutivnu fazu.
Najznaajnijim faktorom koji obeleava nastanak ove
ka smatra se uspravan bipedalni hod, iz kog se mogu
izvesti sve druge razlike koje obeleavaju bitne kompo
nente fizike evolucije oveka: produenje bedrene ko
sti, oslobaanje ruku i pokretnost glave, razvoj mozga,
posebno eonih renjeva, zakrljalost mirisnog aparata,
razvoj vizuelnog aparata, promena fizionomije vilice,
uha, irenje grudnog koa i karlice, razvoj elastinosti
kime i, u vezi sa svim tim, promena fizionomije mii
a i poloaja i oblika unutranjih organa. Najosnovnije
tehnike za utvrivanje ovih pokazatelja su ostiometrija,
kraniometrija (merenje lobanje) i kraniologija (opisiva
nje lobanje).
U XX v ek u ,/ a. proiruje predmet svog interesovanja na postnatalni razvoj, utvrivanje hematolokih i
genetskih varijacija meu ljudima, probleme mutacije,
ekoloke adaptacije i genetskog inenjeringa.
3 antropologija 3 ovek 3 evolucija
N. Sekuli

antropologija, kulturna. Amerika k. a. izrasla je

iz etnologije, uzimajui za predmet izuavanja naine
ivota i kulture primitivnih naroda. U traenju takvog
objektivnog entiteta koji bi bio pandan drutvu koje pro
uava sociologija, ameriki antropolozi su istakli kultu
ru, odnosno ispitivanje formi kulturnih procesa, oblika
i sadraja kulturnih tvorevina i usredsredili se na prona
laenje mesta kulturnih elemenata u datom kulturnom
sistemu.
Amerika antropologija, koja se naziva k. a., razliku
je se od britanske antropologije kako po svom poreklu
tako i po predmetu. Nastajui iz etnologije, amerika k.
a. orijentisala se na proavanje kultura odreenih naro
da i etnikih grupa - u prvoj fazi u drevnim drutvima, a
kasnije ukljuuje i savremena drutva. Ona se interesuje
za elemente kulture koji daju specifinu boju razliitim
etnikim zajednicama, kao to su: tradicionalne navike,
obiaji, religijska shvatanja i rituali, verovanja, folklor,
normativni sistemi, a u modernoj antropologiji - simbo

liki sistemi. U tom smislu, Franc Boas definie kultu

ru kao manifestaciju drutvenih navika zajednice, a
Deril Ford odreuje antropologiju kao nauku koja pro
uava strukturu drutvenih odnosa u smislu postojeih
kulturnih normi, tumaei drutveni sistem iz aspekta et
nografskih podataka. Robert Lovi shvata antropologiju
kao optu nauku o kulturi, s ime se slae i Bronislav
Malinovski istiui daje osnovni predmet antropologije
nauno prouavanje kulture. Prema Alfredu Kreberu, an
tropologija pristupa drutvenim problemima samo kao
segmentima kulture, budui d a je kultura svojevrstan
aspekt ljudskog ivota.
Ameriki antropolog Lesli Vajt preoblikovao je k.
a. u kulturologiju, koja kulturu tumai kao stvar sui
generis, odnosno kao entitet koji se moe prouavati
objektivno i nezavisno od oveka, kao d a je ovek
nije stvorio. Vajt smatra d aje odnos izmeu oveka
i kulture znaajan samo kada oveka suprotstavljamo
ivotinjskim vrstama, ali se kultura ne moe objasniti
pozivajui se na strukturu i prirodu oveka. Kultura ivi
sopstvenim ivotom i po sopstvenim zakonima. Drugim
recima, kultura se moe objasniti samo kulturom. Da
kle, predmet antropologije nije vie ovek nego kultura
kao samosvojni entitet. Ne pravei razliku izmeu biolo
ke prirode i ljudskih svojstava oveka, na osnovu kojih
nastaje i kultura, Vajt je, pre Miela Fukoa, proterao
oveka iz antropologije, sugeriui krajnje depersonalizovano shvatanje kulture, emu se suprotstavio ameri
ki antropolog Marvin Opler: Predmet anatropologije
poinje da se izgrauje kada je ovek pronaao prve ele
mente kulture; otada su ovek i kultura uvek koegzistira
li i uticali jedno na drugo i toliko su meuzavisni da se
ne mogu odvojiti jedno od drugog, bilo radi istraivanja
ili u ivotnom procesu; stoga je na predmet prouava
nje ljudskog bia u kulturnom kontekstu.
Takvo tumaenje ne prihvataju Rut Benedikt i Mar
garet Mid, autorke koje su kao predmet antropologije
odredile prouavanje uzajamnog odnosa kulture i lino
sti, s ciljem da se ustanovi kako odreeni tipovi kulture
deluju na formiranje razliitih tipova linosti. Stavljaju
i naglasak na formiranje linosti u odreenoj kulturnoj
sredini, M. Mid istie da antropologija treba da odgovo
ri na sledea pitanja: ta dete donosi na svet od svojih
osobenosti; koliko u svom razvitku ono sledi zahteve
kulture; koliko je i na koji nain zavisno od ranog odgo
ja; koliko je zavisno od linosti svojih roditelja, uitelja,
vrnjaka i od epohe u kojoj je roeno; do koje granice
dete moe da se elastino akomodira?
Zigfrid Nejdel se usredsreuje na ponaanje kao svr
sishodnu delatnost oveka kojom se stvara okolni svet,

29
te stoga smatra da predmet antropologije mora da budu
i kultura i drutvo, jer se ljudsko ponaanje ne moe
objasniti samo u okviru kulture. On smatra da drutvo
i kultura nisu identini nego komplementarni pojmovi;
drutvo definie kao totalitet drutvenih injenica projektovanih na dimenziju odnosa i grupisanja, dok je
kultura totalitet projektovan u dimenziju delanja.
Alfred Kreber smatra da antropologiju treba definisati kao nauku koja prouava oveka i njegov specifino
ljudski proizvod, naime, kulturu. Eli Montagju smatra
da antropologija prouava nain na koji je ljudski rod
delovao na oveka da bi izmenio i njega i njegove delatnosti, te je osnovni predmet antropologije ljudska
priroda.
Uprkos izvesnim razlikama u odreivanju samog poj
ma kulture, za ameriku k. a. u celini karakteristino je
da kao predmet svog prouavanja odreuje kulturu, te
se na taj nain jasnije diferencira od sociologije.
C antropologija O kultura O studije kulture

Z. Golubovi

antropologija, politika. U najirem smislu, p. a. se

odnosi na celovito kulturoloko prouavanje politikog
ponaanja oveka, politikih procesa i politikih siste
ma. Kao novija grana socijalne i kulturne antropologije,
p. a. se obrazovala u skladu s glavnim smerovima razvo
ja u ovim disciplinama. Ona je nastala na kritikom pre
ispitivanju tradicionalnih tipolokih i dihotomnih podela
na drutva liena politikog ureenja i politiki uree
na drutva, na drutva bez drave i ona sa dravom, ha
drutva bez istorije i ona sa kumulativnom istorijom. P.
a. se izgrauje na novom politikom vienju drutva i
dinamike drutvenog razvoja, polazei od toga da se
idiom politike izraava i putem mnotva nepolitikih
ustanova, te da neformalne organizacije i odnosi mogu
biti mnogo vaniji za razumevanje politikih procesa
nego formalne politike ustanove, a pre svega drava.
Osnovni kritiki okvir miljenja na kojem sep. a. gradi
odnosi se na preispitivanje opravdanosti razdvajanja po
litikog sistema od drugih podsistema drutva.
P. a. metodoloki i predmetno nije strogo odreena,
ali se, u osnovi, nadovezuje na tradicionalan kompara
tivni pristup i holistiku i kontekstualnu analizu kulture,
proisteklu iz terenskog rada u antropologiji, stavljajui
naglasak na prouavanje danas nerazvijenih, kao i pr
vobitnih drutava. P. a. se razvila iz tipolokog prou
avanja politikih sistema i njihovog razvoja, kao i iz
istraivanja strukture i funkcije politikih sistema u pre
dindustrijskim drutvima sa niskom specijalizacijom,
odnosno profesionalizacijom rada.

antropologija, politika
Mada se u literaturi poreklop. a. ponegde trai jo u
radovima arl-Luja de Monteskjea i Aleksisa de Tokvila, budui da su oni politiku i vlast prouavali iz perspek
tive kulture, preovlauje miljenje da savremenup. a.
utemeljuju Mejer Forts i Edvard Evans-Priard u delu
Afriki politiki sistemi (1940). Ono se bavi podrobnim
opisom politikog funkcionisanja porodino-skupinskih
loza unutar politikih sistema afrikih nerazvijenih dru
tava sa centralnom i bez centralne vlasti. Mada su i pret
hodna istraivanja, poev od ranih evolucionistikih,
bitno zasnovana na prouavanju srodnikih sistema kao
osnove organizacije prvobitnih i nerazvijenih drutava,
ona su uglavnom na uproen nain pristupala problemu
politikog ivota i mehanizmima vlasti u ovim drutvi
ma. Smatralo se da su ona anarhina, te da su politika
drutva samo drutva-drave, ime je suen i sm pojam
politikog ivota i politike u celini. Ovakav pristup je
bitno odreen i prividnom nepolitinou same rane an
tropologije, koja je zaobilazila politike teme i malo se
bavila dinamikom drutvenog ivota, budui da bi to
zahtevalo i znatno detaljniju analizu uticaja kolonijali
zma i karakteristika politikih procesa u nerazvijenim
delovima sveta.
Edmund Li, u delu Politiki sistemi burmanskih
visoravni (1954), razvija dinaminiji oblik analize, za
snovan na strukturalno-funkcionalnom pristupu. On u
Burmi uoava postojanje tri razliita politika sistema
koji se ne nalaze u ravnotei i neke od njih uopte ne
karakterie postojanost. Raskorak izmeu ovih modela
u samim lokalnim drutvima reava se idealnim simbo
likim obrascem sastavljenim od pojmova koji stvarnost
tretiraju kao da sistem postoji u ravnotei. Li naglaava
da se u ovom sluaju jedinstvo ostvaruje na simbolikoj
ravni, putem saznajnog mapiranja stvarnosti i verovanja
glavnih inilaca te kulture u njihovu uzajamnu poveza
nost, kao i putem predstave o drutvenoj celini.
S vremenom se struktura i funkcija kao operacionalni pojmovi sve vie zamenjuju pojmovima procesa, su
koba, frakcija, borbi, strategija i si. Procesualni i akcioni
pristupi bitno proiruju polje politikog i razvijaju se od
ezdesetih i sedamdesetih godina XX veka.
Ratrkano polje savremenep. a. prua iroke okvire
za prouavanje globalizacije, neokolonijalizma i postkolonijalizma, kolizije ili integracije tradicionalnog i
modernog u kulturi, mehanizama stvaranja politike za
visnosti i marginalizovanosti. Time se i njena poetna
usmerenost na prvobitna drutva transformie u prou
avanje savremenosti iz perspektive kultumopolitikog
optenja na razliitim nivoima funkcionisanja drutva,
ili drutava kao celin u meusobnom kontaktu.

antropologija, politika

30

Bitan deo savremene p. a. ini feministika p. a., koja

se prouavanjem raspodele i raznih oblika moi i uticajnosti u drutvu bavi iz rodne perspektive.
3 antropologija 2 politika 2 sociologija politike

N. Sekuli

antropologija, socijalna. Antropologija se u En

gleskoj razvila kao britanska s. a., koja predstavlja sa
mo granu sociologije i od nje se razlikuje po tome to
prouava drutvenu strukturu primitivnih drutava.
Antropolog Rejmond Fjrt smatra d a je .? a. deo sociolo
gije, konstatujui daje ona nauka koja je angaovana u
komparativnom prouavanju ljudskih drutava, te stoga
ima zajedniki cilj sa sociologijom. Zajedniko im je
ispitivanje drutvenog ivota i drutvenog sistema, to
potvruje i Edvard Evans-Priar, koji smatra daje pred
met 5. a., koja se naziva i komparativna sociologija,
prouavanje drutvene strukture i institucionalnih aspekata kulture, tako daje antropoloka teorija deo sociolo
ke teorije. Stoga je zadatak s. a. da obavi klasifikaciju
i funkcionalnu analizu drutvenih struktura i proui dru
tvene institucije kao delove drutvenog sistema, odno
sno da istrauje socijalno ponaanje u institucionalnim
formama kao to su porodica, sistem srodnikih odnosa,
politike organizacije, pravne procedure, religiozni kul
tovi i si. Alfred Redklif-Braun istie da s. a. prouava
forme asocijacije i socijalne integracije u primitivnim
drutvima da bi shvatila njihove varijacije i istraila
uslove stabilnosti drutvenih sistema kao sistema inte
gracije individua. Shodno ovakvoj orijentaciji, britanska
s. a. se mnogo vie oslanja na sociologa Emila Dirkema
nego na antropologe Dejmsa Frejzera, Edvarda Tajlora
i druge.
S. a. se razgraniava u odnosu na sociologiju samo
po tome to vremenski deli svoj predmet na prouavanje
primitivnih drutava, dok je sociologija orijentisana
na savremena civilizovana drutva. Drugim recima, s.
a. se shvata samo kao pomona disciplina sociologije,
koja joj pomae da upozna istorijski prola, arhaina
drutva, da bi se u komparativnom istraivanju utvrdi
le, pre svega, razlike meu brojnim formama drutvene
strukture i njihova funkcionalnost u datim okolnostima.
Na taj nain, s. a. ostaje bez svog specifinog predmeta
i utapa se u sociologiju kao optiju nauku.
3 antropologija 2 drutvo, primitivno
2 primitivni ovek
Z. Golubovi

apsolutizam (lat. absolutus - bezuslovan, neograni

en). Neograniena dravna vlast pojedinca. U irem
smislu, pojam a. oznaava oblik line vlasti u kojem

posednik dravne sile, monarh ili republikanski vladar,

raspolae potpunom vlau koju mu nijedan zakon ne
moe ograniiti (lat. legibus solutus). Nema podele vla
sti, vladar suvereno raspolae sveukupnom izvrnom,
zakonodavnom i sudskom vlau. Vladar je nezamenjiv
i ne moe ga na odgovornost pozvati nikakva unutra
nja niti spoljna ustanova. A. se ispoljavao razliito u
raznim vremenima, u zavisnosti od tehnikih sredstava
vladanja i idejnih obrazaca opravdavanja vlasti. U uem
istorijskom smislu, pojam a. upuuje na novovekovnu
autokratsku monarhiju u kojoj je autoritet vladara apso
lutan i nezavisan od staleke i narodne kontrole. Re je
0 naroitom obliku evropske centralistike monarhije
na prelasku iz feudalizma u kapitalizam.
Dve su faze apsolutne monarhije: klasini i prosve
eni a. U prvoj fazi razvoja, novovekovni klasini a.
pravdao se uenjem o vlasti po milosti boijoj, a u dru
goj doktrinom o ugovoru prosveenog vladara i naroda.
Apsolutna monarhija razlikuje se od staleke monarhije
kasnog srednjeg veka, u kojoj je mo vladara bila ograni
ena privilegijama i pravima razliitih stalea. Labilna
ravnotea staleke monarhije zamenjena je monarhij
skim centralizmom. Nemaki pravnik Vilhelm Roer
krajem XIX veka uoio je tri faze a. (1) konfesionalni a.
iz XVI veka, s naelom cuius regio eius religio (lat. - i
ja vlast, toga i vera) i glavnim predstavnikom Filipom
II panskim; (2) dvorski a. XVII veka, olien u Luju
XIV i njegovoj maksimi L 'tat c 'est moi (fr. Drava,
to sam ja); (3) prosveeni a. XVIII vek, sa Fridrihom
Velikim i njegovim geslom Kralj je samo prvi sluga
drave. Za razliku od klasinog a., ija je ideologija
uenje o vlasti po milosti boijoj, prosveeni a. je prihva
tio prosvetiteljsko uenje o ugovoru kralja i naroda. Od
boijeg poslanika vladar postaje prvi sluga drave, ime
je uvedena temeljna promena u odnosu vladara i podani
ka iako je u stvarnosti naglasak bio na rei prvi, a ne na
rei sluga. Poloaj vladara vie se ne pravda iskljuivo
privilegijama roenja ili posveenja, ve ispunjavanjem
dunosti. Uprkos promeni ideologije i novom isticanju
dunosti vladara i jednakosti podanika, prosveeni mo
narsi u realnosti su ostali apsolutni vladari. A. je oblik
feudalne drave, a drutvene strukture ovih sistema bile
su sloene kombinacije feudalnog i kapitalistikog nai
na proizvodnje s rastuom ulogom gradske buroazije.
Evropski a. XVII i XVIII veka prvi je stvorio dravu u
kojoj su odluujue bile dunost i sluba, a ne patrimonijalizam i privilegija. Na taj nainje a. pripremio razvoj
jedinstvenog dravnog trita, olakao razvoj buroazije
1ubrzao nastanak kapitalizma.
2 autokratija 2 despotija 3 monarhija

T. Kulji

31
arheologija znanja. Pojam je uveo Miel Fuko (Ar
heologija znanja, 1969), suprotstavljajui ga uobiaje
nim shvatanjima epistemologije, istorije i istorije ideja.
A. z. predstavlja metod istorijske analize kojim se relativizuje pojam znanja, uoavanjem i specifikovanjem
nestandardnih, logiki nezasnovanih i dosad neuoenih
diskurzivnih pravilnosti pod kojima se proizvode grupe
saznajnih iskaza. Ovim pristupom se relativizuje sam
pojam znanja. Dok klasino shvaenu epistemologiju
interesuju pitanja o granicama i mogunostima znanja,
ovde je re o tome da se odredi kako se znanje zamilja,
poima i diskurzivno i politiki formira u pojedinim peri
odima, a ne ta je znanje zaista ili ta su njegovi saznajnoteorijski preduslovi.
Fuko je svoj pojam a. z. razvio podstaknut politikim
dogaajima u Francuskoj krajem ezdesetih godina XX
veka. On je zapazio koliko je teko formulisati odree
na pitanja u politikom okruenju koje je prema njima
zatvoreno. Zainteresovan za prouavanje politikih
okvira naunog jezika, Fuko je doao na ideju da bi se
u nekim oblastima drutvenog ivota - kao to su sankcionisanje i opte odreenje znaenja ludila, normalne i
nenormalne seksualnosti ili metoda kanjavanja-jasno
mogli pokazati procesi politikog strukturisanja znanja.
Tako se celokupan projekt a. z. gradi kao niz konkretnih,
meusobno nepovezanih istorijskih analiza kojima se
relativizuje ideja objektivnog i univerzalnog znanja i
naglaava povezanost izmeu znanja, diskursa i moi.
Mada na prvi pogled istorijski usmerena, a. z. ima
razgrauji efekat na istoriju, traei u njoj diskontinuitete i heteroklitne gradivne elemente. Klasina istorija
tei da odgovori na pitanje: kakva je veza izmeu raznih
dogaaja? Ona rekonstruie pojedine periode ili doga
aje povezujui ih u celinu i uspostavljajui kontinui
tet meu njima. A. z. je, nasuprot tome, opta istorija
diskontinuiteta, unutar koje se misli u kategorijama
razlike, rasipanja, onog ne-identinog. Njome se ne
pretpostavlja totalitet istorijskog dogaaja, niti duh
epohe, ve upravo njihova razgradnja i desupstancijalizovanje - svaki konkretan dogaaj je sagledan kao
neka od moguih vizura dogaaja. Stoga iz perspektive
a. z. moemo govoriti samo o istorijama, a ne o istoriji
nekog dogaaja.
Istorijska stvarnost je sagledana kao sudar razliitih
vizura koje teko dolaze do uzajamnog usklaivanja,
ukazujui na njihovu nesvodivost na opti obrazac jed
ne homogene svesti. Pitanje o dogaajima zamenjeno je
pitanjem o strukturama i obrascima. Stoga a. z. ne nudi
holistiki prikaz znanja u nekoj od epoha, ve opisuje
setove diskurzivnih praksi koji omoguuju pojedinane

aristokratija
epistemoloke figure, bavei se imaginarijumima razlii
tih sistema znanja i politikama njihovog formiranja.
Pojam a. z. obeleava najraniju fazu u razvoju Fukoove misli. Na nju se nadovezuju genealogija moi i hermeneutika subjekta. Dok se u a. z. istie interpretiranje
znanja kao diskurzivnih formacija, unutar genealogije
moi naglasak je stavljen na odnose izmeu znanja i
moi, na metode potinjavanja i disciplinovanja. Hermeneutika subjekta predstavlja zavrnu fazu u razvoju
Fukoove misli i zasniva se na prouavanju mehanizama
interiorizovane konstrukcije subjekta.
3 epistemologija O hermenentika

N. Sekuli

arhetip (gr. arhetypon, od arche - poetak; tpos

- oblik, obrazac). - Sadraj kolektivno nesvesnog, koji
se izraava, odnosno pojavljuje u snovima, umetnikim
delima, vizijama, religijskim i mitolokim sadrajima.
P. a ini optu osnovu duevnog ivota pojedinca i pred
stavlja glavni predmet analize snova u jungovskoj psi
hoterapiji. Karl Jung, osniva analitike psihologije,
pruio je obilje materijala, pre svega likovnih simbola
iz istorije umetnosti, religije i mitova za postojanje a.
karakteristinih za pojedine drutvene zajednice, odno
sno tradicionalne kulture i velike religije, kao osnovnu
grau tzv. kolektivno nesvesnog.
O kolektivno nesvesno

P. Opali

aristokratija (gr. ristos - najbolji; kratein - zapovedati, tj. vladavina najboljih). U svom izvornom obliku,
pojam a. upuuje (a) na jedan poseban oblik dravnog
ureenja i, u isti mah, (b) oznaava drutvenu grupu
(kastu, stale, rede klasu) koja je u toj vrsti vladavine
iskljuivi ili bar povlaeni pritealac politike vlasti.
Ako se u svom idealnotipskom obliku aristokratsko dr
avno ureenje javlja u istoriji srazmerno retko, a. kao
drutvena grupa susree se u bezmalo svim poznatim
sistemima socijalne stratifikacije, bez obzira na tip po
litikog poretka ili kultumoistorijske okolnosti. No, u
oba svoja znaenja, taj pojam uvek i svuda - bilo daje
re o plemenskom stareinstvu, antikoj a., feudalnom
plemstvu, renesansnom nobilitetu, pa ak i modernoj
revolucionarnoj eliti - podrazumeva vlast ili pretenzi
ju na vlast po nekom osnovu odabrane manjine, iji
se politiki monopol legitimira stvarnim ili umiljenim
svojstvom koje veini ostalih podanika, odnosno gra
ana mora u naelu ostati trajno uskraeno ili bar teko
dostupno.

aristokratija

32

Potovanje koje oekuje od neprivilegovane veine,

a. najee i ne mora iznuivati ubeivanjem ili silom:
u normalnim okolnostima, naime, kada nije ugroena
pretnjom da e se vlast koju poseduje ili kojoj tei usredsrediti u rukama jednog oveka (monarhija), ili rastvo
riti u vladavini veine (demokratija), a. uspeva da se
ovekovei zahvaljujui tradiciji koja u javnoj svesti kao
najviu vrednost posveuje neku retku sposobnost, vetinu, krvnu vezu ili, naprosto, posed. Ovde je sasvim
nevano da lije re o neem to se stvarno nasleuje,
zadobija izborom ili, pak, prisvaja na osnovu predakog
prava, ali je bitno da temelj preutnog ili izriitog legitimisanja aristokratske vlasti ili statusa moe da bude sve
ono to nije neposredno dohvatljivo svima: ezoterino
znanje, onostrano nadahnue, starost, mudrost, vojniko
umee ili ratnika slava, plemenito poreklo, moralna
vrlina, posebne zasluge, dravniko iskustvo, nasledno
vlasnitvo, doktrinama ispravnost itd. U veberovskom
smislu rei, aristokratska vladavina poiva na minimu
mu pristanka d a je ono svojstvo kojim se manjina
dii dovoljan osnov da joj se veina pokorava. U socio
lokom pogledu je, dakle, znaajno d aje aristokratski
poredak uvek eksluzivistiki ustrojen na normativnoj, a
ne samo na faktikoj ravni: biti aristokrata, te po tom
osnovu pretendovati na politike, drutvene i materijal
ne povlastice koje idu uz odreeno zvanje, obino
podrazumeva mo da se - esto na ritualan nain, dakle
znamenjem, poveljom, odorom ili bilo kojim drugim
statusnim simbolom - obznani i dokae da se pravo na
vlast prirodno poseduje ili potrauje.
Shvaena kao oblik dravnog ureenja, naime, kao
vlast nekolicine odabranih, a. se ipak ne sme brkati s
ostalim oblicima manjinskog upravljanja, poput oligar
hije, plutokratije ili, uopte govorei, razliitih tipova
grupne vlasti (klika, koterija, hunta). Jo je manje oprav
dano ozbiljnim naunim pojmovima smatrati novije me
taforine sintagme kao to su radnika, finansijska,
intelektualna, knjievna a. itd. Naelno uzev, a.
ostaje (a) jedan istorijski tip vlasti koji se - zahvaljujui
najpre usponu apsolutne monarhije, a potom i pobedi
modernih graansko-demokratskih revolucija - odav
no izobiajio i, s tim u vezi, (b) istorijski poraeni
drutveni stale ili kasta iji pripadnici, kao ostaci tradi
cionalnog feudalnog plemstva, opstaju na marginama
pojedinih evropskih demokratskih drutava, pre svega,
u ustavnim monarhijama.
Z>elita O monarhija 3 plemstvo
A. Mimica

armija, v. vojska
arondacija (fr. arrondir- zaokruiti). Mera agrarne
politike kojom se obavlja zaokruivanje zemljinog poseda pripajanjem parcela drugog vlasnika, kojem se, za
uzvrat, daje zemljite istog ili slinog boniteta na drugoj
lokaciji, ponekad i uz novanu naknadu. A. je mera za teh
niko ureivanje poseda koja se obino sprovodi u sklopu
drugih mera agrarne politike. Kod nas je sprovoena u
sklopu eksproprijacije privatnih poseda, kad se sprovodilo tzv. podrutvljavanje zemljita i stvaranje krupnih
drutvenih kompleksa. Kao takva, a. kod nas nije bila sa
mo mera tehnikog ureivanja zemljita, nego i politika
mera izmene svojinskih odnosa nad zemljom.
O agrarna politika
M. Mitrovi

asocijacija, v. udruenje
asocijalnost (gr. a - ne; lat. socialis - drutven).
Obeleje linosti ili naina ponaanja oveka koje se
oznaava kao nedrutveno, tj. kao ono koje ne uvaa
va opteprihvaene pisane i nepisane norme ponaanja.
Pri tom se pojam a. odnosi podjednako i na optevaee
drutvene norme i na tzv. drutvena oseanja, kao i na
prilagoavanje drutvenim odnosima. U irem smislu,
a. ne ukljuuje obavezno samo odsustvo uestvovanja
u izgraivanju opteg drutvenog dobra.
Granice izmeu a. i drutvenog ponaanja su fluidne.
Leopold fon Vize smatra da se a. manifestuje na zami
ljenom kontinuumu, na ijem je jednom kraju potpuna
usamljenost, a na drugom njen o pozit- idealan tip dru
tvenosti ili drueljubivost.
A. je znatno uestalija u anomiji, stanju vrlo slabe ili
nikakve drutvene integrisanosti i uzajamne solidarnosti
pojedinaca (Emil Dirkem). A. shvaena kao devijantno
ponaanje (Robert Merton) je izraz prevazilaenja kon
flikta izmeu drutvenih ciljeva i sredstava koja stoje
na raspolaganju pojedincima za ostvarenje tih ciljeva,
pomou obrazaca inovacije, ritualizma, povlaenja i po
bune.
Obino se razlikuju etiri grupe asocijalnog ponaa
nja. Prvu ine tzv. stvaralaki asocijalni pojedinci - pro
nalazai, umetnici, revolucionari i si. - koji odbijaju da
prihvate vladajue drutvene norme, budui su one u
koliziji ili suprotnosti s pravilima koje su ovi izuzetni
pojedinci anticipirali svojim delom ili ivotom. U drugu
grupu spadaju tzv. stagnirajue asocijalne osobe mi
zantropi, osobenjaci, a danas bismo im mogli pridodati
i narkomane, pojedince koji su u sukobu s postojeim
drutvenim normama i vrednostima, usled ega imaju

33
tetne posledice. Treu grupu ine tzv. ruiloki asoci
jalni pojedinci. To su kriminalci, delinkventi, sadisti i,
reklo bi se, bezobzirni eksploatatori. Oni ne samo to se
ogluuju o drutveni red nego ga i sistematski naruava
ju, povreujui pri tom direktno druge lanove drutva.
Po svojim obelejima ova grupa se preklapa sa sadra
jem pojma antisocijalan. U etvrtu grupu asocijalaca spadaju svi ljudi koji su u izvesnim periodima svog
ivota - kao, recimo, deca do etiri godine ili mladi u
pubertetu, odnosno u kriznim trenucima, te odrasli u
senijumu, mentalno insuficijentni, kao i teki somatski
i duevno oboleli pojedinci - nesposobni da prihvate
linu odgovornost, ne uspevajui da odgovore minimal
nim zahtevima drutvenih obaveza.
3 anomija 3 drutvenost 3 socijalizacija
P. Opali

a ta r (ma. hatr). Ukupna teritorija koja pripada

jednom selu i kao takva predstavlja jedinstvenu prostornofiziku i pravnosocijalnu celinu. Granice a. su od dav
nina precizno odreivane jer su od njih zavisila prava
i obaveze seoske zajednice kao celine prema susednim
selima, feudalnim gospodarima i dravnim vlastima.
Prostomofunkcionalna struktura a. odraava drutvenu
organizaciju seoskog privreivanja (ratarstva i stoar
stva, stanovanja i unutranjeg saobraaja). Tako se u a.
razlikuju funkcionalne celine kao to su selo (naselje),
selina (planina, uma, komunica, utrina) i potesi, ali i
razni oblici svojinskih odnosa (batina, selina), seoski
centar i krajevi (zaseoci).
Kod nas je svojevremeno postojao tradicionalni re
im potesa koji se u nekim svojim elementima zadrao
donedavno, a imao je slinu ulogu koju u moderno organizovanim zemljinim odnosima ima komasacija.
Potesi su bili delovi seoskog a. koji podleu nekim
pravilima kolektivnog korienja zemljita od strane lo
kalne seoske zajednice. Spontano i obiajima utvreno
zasejavanje jedne kulture za itav potes, najranije vreme
setve, najkasnije vreme skidanja useva, nain i prava
kolektivnog korienja izmeu dva proizvodna ciklusa,
unekoliko su doprinosili funkcionalnom usklaivanju
privatne batine s potrebama seoskog kolektiva, odno
sno ratarskog i stoarskog privreivanja.
3 selo
M. Mitrovi

ateizam (gr. a - ne, bez; thes - bog). Odricanje

postojanja Boga ili boanskog poretka u svetu, moral
no stanovite i stil ivota, vrsta saznajnog, oseajnog i
praktinog odnosa prema stvarnosti, stav koji se formi
ra u socijalnom okruenju, ujedno individualan, lian i

ateizam
drutven. Sociologe ne zadovoljava etimoloko odree
nje a., jer on nije samo radikalna negacija, odbacivanje
teizma ve i afirmacija ljudskih potencija u drutvenoistorijskom totalitetu i nuno trai radikalnu orijentaciju
oveka na samog sebe kao individuuma i drutvenog
bia. Pored toga to se iskazuje u dijalektikom polarite
tu negativno/pozitivno, a. je i vrsta stava sa saznajnom,
motivacionom i akcionom komponentom: [...] kao to
je religija izraz izopaenog odnosa u otuenom drutvu,
tako je i a. demistifikovana svest koja utie na obliko
vanje humanih odnosa i trpi njihov uticaj. Isto tako, on
je i razumski stav jer svoju poziciju gradi na saznanju
nauno utvrenih injenica kosmosa, istorije, drutva i
oveka. Napokon, a. je i emocionalno stanje koje daje
utisak ispunjenosti, snage, radosti, to inae karakterie drutveni in oveka, akciju njegovog oslobaanja
(Esad Cimi). S obzirom na to da sociolozi, smetajui
ljude na ne/religioznom kontinuumu, znatno veu pa
nju poklanjaju religioznim sluajevima, skromni su re
zultati istraivanja tipova ateista. Tipologije E. Cimia
i Dragoljuba B. orevia obuhvataju tri vrste ateista:
emotivne, racionalne i praktine.
Homo religiosusa uporedo sledi homo areligiosus;
drugi nije naslednik prvog, oni su savremenici.
Religiju zakonito prate a. i posvetovljavanje; varira sa
mo stepen preovladavanja jedne, druge ili tree kultur
ne injenice u zavisnosti od iseka drutvenoistorijske
epohe. Raznovrsna lepeza neverja i bezverja poseduje
kulturnoistorijski legitimitet koji vie ne osporavaju ni
gorljivi teisti. Poput religije, i s nevjerom emo ima
ti uvijek posla: bilo u nama, bilo izvan nas, bilo oko
nas. Ako je in vjere tajna - a doista jeste - onda je to
viestruko i in nevjerovanja (Jakov Juki). Nasuprot
religijskim, tajne neverovanja nisu detaljnije osvetljene
niti im se pridaje adekvatna panja.
Konzervativni bogoslovi, filozofi i sociolozi religije
smatraju a. prvenstveno modemom, dekadentnom poja
vom u istoriji kulture. Mnogi autori dre daje a. izvorna
injenica; visoko vrednuju injenicu d a je on proeo
veinu sfera drutva i kulture na individualnom, grup
nom i globalnom planu: od ekonomije i politike, preko
nauke, prava i umetnosti, do svakidanjeg ivota. Neki
teoretiari podvlae d aje rasprava izmeu teizma i a.
postala kulturno marginalna u XX veku, za razliku od
XIX stolea, bez obzira na to to se individualna, stilizovana poimanja raskida s teizmom mogu uoiti ak i
kod kulturnih velikana naeg vremena, toliko meusob
no razliitih, kao to su Bertrand Rasel i Zan-Pol Sartr.
Uzrok marginalnosti jeste razvoj sekularnih disciplina
van sfera u kojima je mogu sukob s teizmom. Nasuprot
tome, znaaj a. kao realnog drutvenog fenomena dana

ateizam
njice istakao je Drugi vatikanski sabor u konstituciji
Gaudium etspes, ubrajajui ga meu vrlo ozbiljne po
jave naeg vremena.
Uzroci a. su raznovrsni: religija kao otuenje, neprimerenost impresije i ekspresije o Bogu, transformacija
religija i njihovih organizacija, agnosticizam, pozitivizam, pluralizam ideologija i miljenja, postojanje zla,
nepravde i bede u svetu, humanizam, urbanizacija, pro
gres nauke i tehnike itd. Svi uzroci sekularizacije jesu
istovremeno i uzronici a. Sekularizacija dovedena do
kraja jeste a., premda nema iskljuivog kontinuiteta.
Svaki momenat a. deje sekularizujueg procesa, ali
sve sekularizirano nije a. Put od sekularizacije ka a. mo
e se i izokrenuti; iskustvo potvruje daje mogue ii
od a., preko sekularizovanosti, do religioznosti.
Mnogo je istorijskih oblika a., a meu modernim vi
dovima se izdvajaju negativni, praktini, egzistencijali
stiki i marksistiki a. Negativni a. se oznaava i kao
filozofski, racionalni i teorijski. On je negacija boijeg
bia uz korienje logiko-racionalnih argumenata, te
predstavlja racionalnu kritiku iracionalnog i zavrava u
odreenom pogledu na svet, nasuprot religijskom. Prak
tinom a., najrasprostranjenijem meu savremenim obli
cima, koreni su veoma stari: uvekje bilo ljudi koji su ignorisali uzviene stvari i krucijalna pitanja individuuma,
drutva i istorije; negde u pozadinu sklanja se upitanost
0 smislu ivota, greha, zla, dobrog, apsolutnog, a u sva
kodnevnom ivljenju izbijaju hedonistiki porivi - sve
se vrti oko vina, ene i pesme. Meutim, tragedija
ovog a. jeste to u pretencioznijim i kriznim situacijama
otkazuje. Egzistencijalistiki a., uz marksistiki, najrele
vantniji je u grupi savremenih a. sa filozofskom potkom.
Teorijsko je praktina negacija Boga putem afirmacije
ljudske egzistencije i ovekove individualnosti. Nije
re samo o potvrivanju golog individualiteta oveka
koji ui izvan sveta i iskorenjen je iz drutvenog pro
stora. On nije puki individualizam jer, prema miljenju
.-R Sartra, ako nije mogua nikakva teologija, onda su
ljudi upueni samo jedni na druge u drutvenoistorijskoj
egzistenciji. Ovaj a. naglaava potrebu voenja rauna o
tananijim sferama ljudskog bia, graninim pitanjima i
smislu ivota. Humanizam je okosnica marksistikog a.
oko koje se koncentriu rubne karakteristike: socijalnopreobraavalaka uloga, revolucionarnost, utemeljenje
na naunom pogledu na svet i drutvena usmerenost.
Rubna podruja se mogu modifikovati i revidirati - ne
1humanizam. Re je o praktinom humanizmu koji, ne
odbacujui humanizme prolosti, uvaava i humanizme
religij.
Na prelasku u trei milenijum sekularizacija je u
povlaenju, a a. stavljen na golema iskuenja, kao da

34
odumire. Iskuenja e mu pribaviti status onoga od e
ga se zazire, to treba izbegavati: donee mu poloaj
neega tajanstvenog, zabranjenog voa koje izaziva
kuanje.
3 religija, sekularizacija, teizam

D. B. orevi

autarkija (gr. autrkeia- samodovoljnost, nezavi

snost od spoljnjeg sveta). Iako ne podrazumeva nuno
zatvorenost, a. moe da dovede do odvajanja i izolacije
od spoljnjeg sveta. A. je jedan od neizostavnih eleme
nata ideala grkog polisa. Aristotel pie u Politici da
je a. cilj i najvie dobro svih zajednica, a d aje dr
avna zajednica {polis) najsavrenija zajednica upravo
zato to je postigla najvii stepen samodovoljnosti
(1252b). To je znailo daje, meu svim zajednicama,
samo polis u stanju da organizuje podelu rada koja e
moi da podmiri sve potrebe graana. Ideal a. je ve u
antici bio svojevrstan anahronizam i zaostatak ranijeg
plemenskog naina ivota, poto su polisi bili velikim
delom upueni na meunarodnu trgovinu. U vreme pro
padanja polisa ideal a. se transformisao, pa je u filozofiji
stoiara i kiniara poeo da se vezuje za samodovoljnost
mudraca i da vai kao temeljni postulat individualne
etike. U moderno vreme ideal a. je obnovljen u nekim
nacionalistikim doktrinama. Nemaki filozof Johan
Fihte je u spisu Zatvorena trgovaka drava (1800) izneo program povlaenja savremenih drava u zatvore
ne politike, ekonomske i kulturne jedinice kako bi se
izbegla ekspoatacija na meunarodnom tritu. A. je u
odreenoj meri bila prisutna i u Sovjetskom Savezu u
vreme izmeu dva svetska rata i neposredno nakon zavr
etka Drugog svetskog rata, dok je na snazi bila doktrina
socijalizma u jednoj zemlji.
O polis O protekcionizam 3 trgovina

A. Molnar

autizam (gr. autos - sm). U psihopatolokom smi

slu, a. oznaava dijagnostiku kategoriju (deiji ili
Kanerov a.), ili psihiko stanje u kojem su oseanja,
miljenje i ponaanje obolelog apsolutno individualnog
znaenja. Njihov sadraj predstavlja ispunjenje vlasti
tih elja i intencija, bez orijentacije na druge subjekte i
objektne relacije u psihoanalitikom smislu rei. Ovde
se a. konkretno ispoljava u sklonosti dnevnom sanja
renju, perseveracijama, tj. ponavljanju poslednjih rei
koje izgovori sagovomik, ukratko - u ivotu u vlastitom
subjektivnom svetu ogranienom na skup prirunih pred
meta, gotovo bez ikakve verbalne komunikacije s dru
gim ljudima. Autistino dete nema sposobnosti da primi
jeziki ili emocionalni podsticaj spolja, ili da odgovori

35
na njega. Ono ne naui da govori, mada je normalne
inteligencije.
U socijalnom smislu, autistino miljenje predstavlja
odreeni nain zakljuivanja (u politici, kulturi i drugde), koje se iskljuivo temelji na eljama, emocijama
ili stavovima jednog subjekta (vrlo esto narcistiki ili
shizoidno obojenog), a nautrb uvaavanja injenica iz
objektivne ili intersubjektivne realnosti.
O poremeaji psihikih funkcija

P. Opali

au to k ratija (gr. autos - sm; krtein - vladati, tj.

samovlada). Tradicionalistika a. je vrsta autoritarnih
reima u kojoj je osnovni nain legitimacije poretka tra
dicionalistika inercija. To je poredak kakav nalazimo u
dananjoj Saudijskoj Arabiji, ili Etiopiji Hajla Selasija.
Veina predmodemih monarhija pripada ovoj vrsti pore
daka. Dananja tradicionalistika a. pretpostavlja slabo
ili nepotpuno razvijeno graansko drutvo, politiku pa
sivnost masa i nerazvijenu proreimsku ideologiju. Po
to nema irokog i organizovanog otpora reimu, nasilje
se upotrebljava samo povremeno i spram strogo ograni
enih delova stanovnitva (prvenstveno prema drutve
noj eliti). Zbog tradicionalistike inertnosti drutva, ovi
reimi umeju da budu dosta postojani i dugotrajni. No, s
politikim buenjem drutva, poredak najee poprima
oblik cezarizma ili diktature.
O despotija S diktatura O tiranija
S. Antoni

autom atizacija ra d a (gr. autmatos - koji se sm

kree). Najsavreniji oblik organizovanog rada u kojem
se udeo fizikih i rutinskih psihikih aktivnosti oveka
svodi na najmanju meru, ili se one sasvim zamenjuju
mainskim postrojenjima koja umesto njega obavljaju
potrebne radne operacije.
Termin a. r. prvi je upotrebio D. S. Harder, 1946.
godine. Za razliku od procesa mehanizacije rada, koji
se odvijao u toku relativno dugog istorijskog perioda,
proces a. r. je zapoeo pre dva veka i danas se privodi
kraju. A. r. moe da bude delimina i potpuna. Delimina a. r. je takav oblik organizacije rada u kojem ovek
sudeluje u nekim fazama proizvodnog lanca, kao to je
npr. ukljuivanje ili iskljuivanje mainskih postrojenja.
Potpuna a. r. iskljuuje oveka ne samo iz proizvodnog
procesa nego i iz upravljanja njime.
O mehanizacija rada O rad, lanani

B. Miloevi

autonomija (gr. autos sm; nmos - zakon). Prvu

koliko-toliko razraenu zamisao o a. nalazimo u rimskom

autonomija
pravu. Nasuprot obavezujuem pravu (lat. lex cogens),
svaka ovlaujua norma (lex dispositiva) nekog magistra
ta rimske drave doputala je, izriito ili preutno, odstupajue autonomno regulisanje pravnog posla. U rimskom
pravu je vaio princip da magistrat koji daje ovlaujuu
normu nekom ugovoru ujedno treba i da ga titi. Ako je to,
npr., bio pretor (na temelju svog edikta), onda je pactum
mogao biti utuen jedino pred pretorom, koji se ujedno
pojavljivao i kao garant ugovorne a.
U srednjem veku dolazi do slabljenja drave (barem
onakve kakva je postojala u Rimu) i njenog prava, kao i
do osiromaenja drutvenog ivota, pa se o a. moe govo
riti samo u onim sluajevima u kojima odreeni subjekti
- u prvom redu gradovi - dobijaju od kraljevske vlasti
privilegiju pravnog normiranja. Nukleusi iz kojih su se
razvili srednjovekovni gradovi bila su trgovita (obino
pred vratima starih rimskih gradova), a gradsko pravo je
bilo u poetku samo razrada trinog prava. Tek je tokom
XI veka dolo do obrazovanja novih, isto trgovakih na
selja, koja su raspolagala trgovakim privilegijama u po
gledu odravanja svakodnevnog, a ne samo nedeljnog ili
godinjeg trgovita. Ove trgovine zajednice su od poet
ka bile zajednice javnog prava, kojima su mogli pripadati
samo slobodni trgovci. ak i kada su od gospodara trgovi
ta dobijali zemljite za izgradnju svojih kua i radnji, to
nije povlailo uspostavljanje nikakvog odnosa line zavi
snosti, ve jednostavnu poslovnu vezu, slinu dananjem
naslednom zakupu. Slobodu trgovanja je garantovao kralj
lino, to je bilo simbolizovano kraljevom rukom (rukavi
ca ili gvozdena ruka). U XII veku, pojedini gradovi Italije,
Francuske i Spanije postali su veliki centri meunarodne
trgovine i dobili iroku a., koja se manifestovala u stvara
nju vlastitog lokalnog prava (statuta), ije su dispozicije
derogirale ak i opte pravo. Statuta mercatorium su u
poetku imali karakter policijskih reglemana, da bi kasni
je poeli da inkorporiraju uzuse i obiaje vezane za trgo
vinu u uem smislu, kao i nova pravila privatnog prava.
Pored toga, na temelju ovih statutamih odredbi graani su
bili organizovani u razliite klase (curia, ordo, ars itd.),
a stvaranaje i posebna jurisdikcija trgovaca ili konzular
na jurisdikcija (consules mercatorum). Akada se gradski
ivot razgranao i kada se gradsko statutamo pravo emancipovalo od trgovakog prava stricto sensu, unutranji sta
tuti pojedinih trgovakih zajednica (cehova) nastavili su
svoju posebnu egzistenciju, crpei a. iz gradskih statuta i
u isto ih vreme nadopunjujui.
U XIV veku pojavljuju se prve napukline u feudalnom
poretku i na tlu Evrope poinju da se javljaju razliite
samostalne politike zajednice. To je tadanje pravnike
stavilo pred neodloan zadatak da usklade statute svih tih
politikih zajednica. U poetku se sve pokuavalo uklopi

autonomija
ti u stare forme rimskog prava, ali kada u tom poslu nisu
vie mogle pomoi ni Justinijanova kodifikacija, ni glose,
postglosatori su poeli da sve raspoloive zakone, statute,
kanonsko pravo i obiaje povezuju u jedan jedinstveni
pravni poredak, iz kojeg e se vremenom razviti zaokru
eni pravni sistemi prvih apsolutistikih drava.
Pravni poreci novih drava ipak nisu mogli da obavezujuim normama reguliu celokupan drutveni ivot na
teritoriji koju su pokrivali. Zato su od samog poetka na
svojim rubovima ostavljali dispozitivne norme (koje su
pravni subjekti mogli menjati prema svom nahoenju),
iza kojih se irila oblast nezahvaena dravnim pravom i
slobodna za autonomnu korporativnu i ugovornu regula
ciju. Osim toga, vladari su i dalje bili skloni da pojedinim
teritorijama ili posebnim podanicima ostavljaju odree
ne oblike a. Uzme li se sve to u obzir, moe se rei da u
novovekovnim dravama postoje tri oblika a. (izostavi li
se personalna a. kao svojevrstan relikt feudalnog prava):
teritorijalna, korporativna i ugovorna.
Prvi oblik se neposredno nadovezuje na srednjovekovne gradske a., proirujui se vremenom na vee delove dr
avne teritorije (ili nastajui iz spajanja vie teritorija, ko
je u novoj politikoj zajednici zadravaju svoj identitet).
Savremeni regioni uivaju teritorijalnu a. zbog svojih poli
tikih, ekonomskih, kulturnih ili nekih drugih osobenosti.
Najee se ta a. dodeljuje radi stiavanja apetita regio
nalnih nacionalizama, omoguavanja regionalnog plani
ranja, sprovoenja funkcionalne decentralizacije, posti
zanja nekih prednosti u poreskoj politici, pospeivanja
druge urbane revolucije itd. Opseg ovlaenja koja se
nalaze u sklopu teritorijalne a. u savremenim dravama
veoma varira, tako da regioni u nekim dravama imaju
vee ingerencije od federalnih jedinica drugih drava.
Najvea slinost izmeu teritorijalne i korporativne a.
sastoji se u tome to se obe temelje na statutu i mogu da
razviju vrlo razuen unutranji pravni poredak.
Drugi oblika, svojstven je privatnim korporacijama
(ili korporacijama graanskog drutva). Za razliku od
javnih korporacija koje osniva drava kako bi radile u
javnom interesu, privatne korporacije osnivaju privatne
osobe u svom sopstvenom interesu. Privatna korporacija
predstavlja udruenje vie osoba s jednim odreenim ci
ljem, ija se imovina pravno posmatra kao odvojena od
imovine tih osoba. Osim toga, privatna korporacija ima
ovlaenje da samostalno obavlja delatnosti zbog kojih
je osnovana, njena organizacija se ne sme preklapati sa
organizacijom drugih korporacija, a u njenim organima
pravo odluivanja imaju iskljuivo njeni lanovi (a ne
lanovi nekih drugih korporacija). Takve privatne korpo
racije ne treba nikako meati s korporacijama kakve su,
npr., postojale u italijanskom korporativnom sistemu za

36
vreme faizma. U tom sistemu, faistika partija je prodr
la u sve korporacije, ukinula im a. i uinila ih praktino
delom jedne jedinstvene drave, zbog ega privatne kor
poracije stricto sensu nisu ni postojale. Korporativna a.
postoji samo u onim pravnim porecima u kojima dravno
pravo (gr. noms) ostavlja privatnim korporacijama ovla
enje da svojim pravnim normama samostalno i legalno
(dakle, u okviru zakonskih ovlaenja i sa dravnom zati
tom) stvaraju svoje sopstveno pravo (autnomos).
Trei oblik a. koriste ugovorne strane prilikom za
kljuivanja ugovora. Jedno od temeljnih pravila graan
skog prava jeste da ugovorne strane, polazei od slobo
de svoje volje, mogu samostalno da ureuju sopstvene
ugovorne odnose unutar granica koje postavlja javni
poredak, dobri obiaji i si. Sto se tie razlike izme
u korporativne i ugovorne a., jo je valjano miljenje
kojeje izneo nemaki pravnik Bernhard Vindajd. On je
krajem prolog veka konstatovao: O a. jedne korporaci
je moe se tek onda govoriti kada se obavezujua snaga
statuta, koji korporacije za sebe donose, ne temelji isklju
ivo na osnovnim principima ugovora. Drugim recima,
ugovor o osnivanju korporacije je, za razliku od drugih
ugovora, samo osnov na kojem se dalje izgrauje pravni
poredak korporacije (najpre donoenjem statuta, a zatim i
drugih pravnih akata) i za koji u celosti vae ovlaenja a.
3 korporacija 3 pravo, rimsko 3 trgovina

A. Molnar
autoritarna linost (lat. auctoritas - ugled, dosto
janstvo). Pojam a. 1. vezanje za prouavanje uticaja po
litikih ideologija na linost. Prve formulacije pojmova
autoritarnosti i a. 1. dali su, nezavisno jedan od drugoga,
Vilhelm Rajh u Masovnoj psihologiji faizma (1933) i
Erih From u Bekstvu od slobode (1941). I Rajh i From se
bave pitanjem kakve linosti su potrebne odreenim ide
ologijama da bi ih odrale i omoguile njihovo irenje.
U vezi s tim, From definie pojam drutvenog karaktera
kao skup onih karakteristika linosti i interiorizovanih
naina njihove gradnje koji su u funkciji odranja odre
enog drutvenog sistema, poretka i ideologije.
U tom pristupu, porodica se definie kao osnovna i
primarna drutvena institucija socijalne kontrole koja
vaspitava takve karakterne strukture koje e moi funk
cionalno da se uklope u odgovarajue socijalnopolitiko
okruenje. Rigidno vaspitanje zasnovano na pokorava
nju i bezuslovnom potovanju autoriteta generisae li
nosti koje e se na isti nain odnositi prema politikim
autoritetima, favorizujui naglaeno hijerhizovane i ne
demokratske naine upravljanja i uspostavljanja vlasti.
Prema Fromu, autoritarnost linosti ispoljava se kroz
elju za potinjavanjem i potinjenou i gradi se na sa-

37
domazohistikom karakteru. Bilo daje re o sadizmu ili
mazohizmu, u osnovi se na taj nain grade simbiotiki
odnosi u drutvu i meu pojedincima, utapanje linog
u kolektivno, projekcija sebe u drugog gubljenjem sopstvene individualnosti, autentinosti i oseaja za druge.
Harizmatsko i bezuslovno potovanje i pokoravanje
politikim autoritetima vezano je za izbegavanje line
odgovornosti transferom kojim se na drugu osobu ili
neki bezlini autoritet prenosi pravo na odluivanje o
sopstvenom ivotu i odgovornost za sopstvene postup
ke, uz naglaeno neutralisanje kritikog miljenja i stava
prema autoritetu. From smatra daje a. 1. usmerena na na
stojanje da odri primami karakter veza s drugima, koji
odgovara najranijoj fazi odrastanja, kada je dete vezano
za majku i kada jo nema izgraenu linost.
Prouavanje a. 1. predstavlja poseban analitiki pro
blem, s obzirom na pitanje kako taj pojam operacionalizovati za empirijska istraivanja i konkretno utvrivanje
stepena autoritarnosti u pojedinim drutvima i drutve
nim kontekstima. Jedno od najznaajnijih empirijskih
istraivanja tog tipa jeste ono koje su sproveli Teodor
Adomo i njegovi saradnici (Autoritarna linost, 1950),
a odnosilo se, kao i u sluaju Rajha i Froma, na period
procvata faizma i nacizma.
Najpoznatiji instrumenti za empirijsko merenje auto
ritarnosti su Likertova i Olportova skala, ali se u istrai
vanju koriste i projektivni testovi, intervjui i studije slu
ajeva. Merenja pokazuju da postoji znaajna korelacija
izmeu autoritarnosti i etnocentrizma.
3 autoritarnost O autoritet O socijalizacija

N. Sekuli

autoritarnost. (1) Skup linih osobina svojstvenih

autoritarnoj linosti. (2) Drutveni odnos koji pogoduje
preteranom potovanju drutvenih i duhovnih (verskih i
politikih) bespogovornih autoriteta. Na temelju poto
vanja autoriteta formira se nejednakost uesnika u dru
tvenom odnosu i nemogunost da ravnopravno brane
vlastite interese, nezavisne od autoriteta. A. je prisutna
u raznim ustanovama koje reguliu meuljudske odnose
(porodica, kola, crkva, partija, drava). Postoji u ra
zliitim organizacijama i raznim oblastima drutvenog
ivota u kojima postoji hijerarhija i rukovoenje. (3) A .
se, u obliku atributa autoritaran, koristi i za oznaava
nje raznorodnih nedemokratskih reima, od apsolutne
monarhije do raznih vrsta jednopartijskih reima (vojna
diktatura, faizam, socijalizam, predsedniki reim). A.
je prisutna u svim reimima u kojima vlast nije uzajam
no ograniena (izbori, kontrola izvrnih organa, nezavi
sno sudstvo). Autoritarna vlast se obino sprovodi prinu
dom, a esto nisu unapred pravno regulisane nadlenosti

autoritet
nosilaca vlasti. Dok autoritet poiva na dobrovoljnom
prihvatanju vrednosti ili normi, za koje lanovi neke
grupe smatraju da treba da im se pokoravaju, a. naje
e poiva na prinudnom nametanju. U tom smislu i tre
ba razlikovati pojmove autoritativan i autoritaran.
Prvi oznaava opravdani ugled i vanost, a drugi ima
pomenuto negativno prinudno znaenje.
Autoritarne ideologije izriito istiu grupu iznad po
jedinca, pravdaju ideju voe i poivaju na autoritarnom
sistemu vrednosti. Bezuslovni prioritet nadreenih vred
nosti (rasnih, verskih, nacionalnih ili klasnih) namee
se prinudom koja trai slepo priznanje i bezuslovno potinjavanje nekom spoljnom autoritetu. Nakon sloma
evropskog socijalizma rairio se autoritarni nacionali
zam koji je u formi autoritarnog patriotizma nastojao
da pojedince podvrgne neupitnom nacionalnom ineresu.
Postoji i skrivena autoritarna vlast. Iza fasade pravne dr
ave i pozivanja na demokratiju ekonomski i politiki
mone grupe preko monopolizovanih medija ili korup
cijom oblikuju poeljno javno mnjenje.
O autoritarna linost 3 autoritet O socijalizacija
T. Kulji

autoritet. Legitimna i drutveno uvaena pozicija

superiornosti pojedinca ili grupe na osnovu koje se stie
pravo da se izdaju nareenja, rukovodi, zastupa ili odlu
uje o stvarima od opteg interesa.
Budui daje usko povezan s pojmovima moi, vlasti
i drutvene hijerarhije, a. se najee prouava s obzi
rom na politike a. ili razliite upravne funkcije u dru
tvu, mada se on ispoljava na svim nivoima drutvenog
ivota - poev od porodice, preko neformalnih tipova
vodstva, posebnih funkcionalno-organizacijskih a., do
politike vlasti.
Maks Veber razlikuje tri tipa a.: legalno-racionalni,
tradicionalni i harizmatski, koje karakteriu razliiti ti
povi legitimiteta. Dok se poslednja dva zasnivaju na
uvaavanju i prihvatanju abaveza prema pojedinanim
osobama, prvi je restriktivniji i gradi se na impersonal
nim mreama odnosa, kao uvaavanje i preuzimanje
obaveza potinjavanja odreenoj jasno definisanoj dru
tvenoj funkciji.
A. je uvek na neki nain institucionalizovan, bilo da
je re o odnosu izmeu roditelja i deteta, uitelja i ue
nika, onoga ko je na poziciji vlasti i onoga ko joj je pod
reen, te podrazumeva definisanje posebnih dunosti,
ovlaenja i formi ponaanja.
A. je najee prouavan iz perspektive nekoliko
osnovnih problema vezanih za uzajamni odnos politi
ke, moi i vlasti. Jedan od njih tie se pitanja kako odnos
prema porodinom a. graen u detinjstvu utie kasnije

autoritet

38

na odnos prema politikom a. Drugi problem se odnosi

na pitanje kako i u kojoj meri ideologija oblikuje poje
dinca, tj. koliko je konzistentna distribucija moi i a. u
drutvu. Trei problem se tie pitanja kako se odrava i
ime je podran neki a. i kakva je pri tom uloga prime
ne moi, sile i rutinizacije vlasti. U vezi s tim je naroit
interes pokazan za prouavanje totalitarnih sistema i
diktatura. Pored toga, posebnu oblast ini poreenje i
uoavanje razlika u osobenostima politikih a. u razlii
tim drutvima i kulturama.
3 autoritarna linost 3 autoritarnost 3 vlast
N. Sekuli

avangarda (fr. avant-garde). Pojamje upolitiku i kul

turu uao iz vojne terminologije i oznaava predstrau,
prethodnicu, izvidnicu. U umetnosti i kulturnom ivotu
a. oznaava malobrojne zastupnike novih tendencija i
pravaca koji su najee u periodu nastajanja nepriznati
(npr. impresionizam, kubizam, nadrealizam itd.). U po
litici, a. ine lanovi neke grupe koja predstavlja idejnu
prethodnicu u borbi za novi drutveni poredak. Posebno
znaenje a. ima u marksistikoj terminologiji, u kojoj se
pod tim izrazom podrazumevaju lanovi komunistike
partije kao najsvesniji deo radnike klase, koji prednja
i u borbi za uspostavljanje novog drutvenog sistema
- socijalizma.
3 boljevizam 3 elita 3 partija, politika
M. Todorovi

avunkulat (lat. avunculus - ujak). Naziv za srodniki odnos izmeu eninih sinova i njenog brata. A. postoji
unutar matrilineamih drutava, koja se smatraju najdrevnijim oblicima drutva. Srodstvo se rauna po enskoj
liniji, pa decapripadaju samo srodnicima svoje majke, a
ne i oca. Ujak ima najveu odgovornost u vaspitavanju
svojih neaka i predstavlja glavni muki autoritet u po
rodici. Otac ima u veoj meri neformalni, manje strog i
prisan odnos sa svojom decom. Muka deca nasleuju
ujaka, a ne oca, pa u tom pogledu imaju prvenstvo nad
njegovim neposrednim potomcima.
U zadrunoj porodici avunkulamog tipa ena ivi sa
svojim muem, neudatim erkama i sinovima ukoliko
su u preadolescentnoj dobi, sa sinovima muevljeve se
stre ukoliko su u adolescentnoj dobi i sa nekim od njenih
oenjenih sinova, sa svojim porodicama organizovanim
na isti nain.
3 matrilinearnost 3 srodstvo
N. Sekuli

azijski nain proizvodnje. Pojam uveden da bi se bo

lje objasnile specifinosti naina proizvodnje istonja
kih drutava, pre svega indijskog i kineskog. Njegova
predistorija see u XVII stolee, do izvetaja evropskih
putnika i misionara, koji su opisivali politiki despotizam istonjakih drutava, zatim suprotnosti izmeu
bogatstva vladara i siromatva naroda, zajedniku ze
mljinu svojinu, te sistem seoskih optina i njihovu stag
naciju. U XVIII i XIX veku ovim pitanjem najvie su
se bavili predstavnici engleske politike ekonomija i G.
V. F. Hegel. Upravo pod njihovim uticajem Karl Marks,
u svojim ranim radovima, a naroito u nedovrenom i
dugo neobjavljenom delu Osnovi kritike politike ekono
mije (Moskva, 1939-1941) razvija ovaj pojam. Docnije
su u marksizmu voeni brojni sporovi o a. n.p., u koje
se ukljuio veliki broj ruskih revolucionarnih mislilaca.
Ove rasprave su okonane 1931. godine, na velikom
skupu orijentologa u Lenjingradu, kada je, pod presud
nim uticajem J. V. Staljina, odbaen i sm izraz a. n. p.
i zakljueno da je u drutvima poput kineskog re samo
o originalnosti feudalizma na Orijentu.
Rasprava je oivljena pojavljivanjem poznate knjige
Karla Vitfogela Orijentalni despotizam (1957), u kojoj
se zastupa teza da su u istonjakim drutvima pose
bne klimatske i geografske okolnosti i hidraulini ka
rakter organizacije dravne vlasti uslovili i njihov spe
cifian drutvenoistorijski razvoj. Vitfogel je smatrao
da orijentalni pravac razvoja nastavljaju socijalistika
drutva, u kojima, kao i u agrarnim zemljama Starog Is
toka, ne postoji privatno vlasnitvo na zemlju, na emu
se i temelji novi despotizam vladajueg birokratskog
sloja, kao naslednik starog orijentalnog despotizma. To
je bio povod za ponovno oivljavanje diskusija o ovom
pojmu ezdesetih godina dvadesetog veka, naroito u
francuskom asopisu La pense, a kao odgovor pojavlju
ju se i u SSSR neki asopisi sa istom problematikom i
sa prilozima uglavnom polemikog karaktera. U tim i
potonjim raspravama, koje se s vremena na vreme ob
navljaju, mada gube na intenzitetu, obnovljene su neke
stare ideje a pojavila su se i nova tumaenja. Meu ovim
poslednjim, svojom zanimljivou izdvaja se shvatanje
Umberta Melotija (Marks i Trei svet, 1977).
Ako bi se traila neka zajednika crta razliitih upo
treba pojma a. n. p., onda bi se ona ponajpre mogla nai
u ukazivanju na sloenost, nelinearnost i vielinijski ka
rakter evolucije ljudskih drutava, iz ega su proizale i
njihove dananje razlike i osobenosti, posebno u kontek
stu pokuaja izgradnje socijalistikih drutava u nekim
zemljama. Pri tom bi se razlike izmeu istonjakih i
zapadnih robovlasnikih drutava, prema zagovornici
ma upotrebe pojma a. n. p., mogle u osnovi svesti na

39
sledee: u istonjakim drutvima svojina se smatrala
dravnom, a njeno privatno raspolaganje bilo je posredo
vano seoskom optinom i srodnikim grupama, dokje u
zapadnim drutvima preovlaivala privatna svojina; na
Istoku je osnov ekonomije i drutvenog ivota bilo selo,
a na Zapadu grad (polis); na Istoku je drava imala potre
bu za organizovanjem velikih irigacionih radova; tamo
je postojala autarkinost arhaine seoske privrede, koja
je gotovo potpuno agrarnog karaktera, dok na Zapadu
postoji razvijenija zemljoradnja, koja ne zavisi mnogo
od dravne brige za navodnjavanje i odvodnjavanje, kao
i razvijena trgovina i samostalno zanatstvo; na Istoku se
razvija snana i centralizovana birokratija, koja na veli
kom prostoru upravlja i koordinira ekonomskom delatnou i celokupnim ivotom zatvorenih seoskih optina,
dok se na Zapadu razvijaju vie ili manje demokratski
oblici upravljanja gradom-dravom; u istonjakim dru
tvima robovi su preteno dravni, oni se nemilosrdno
upotrebljavaju za podizanje grandioznih objekata, od
kojih su neki drutveno potpuno nekorisni (piramide),

azijski nain proizvodnje

a eksploatacija poprima oblik sveopteg ropstva, dok

su u zapadnim drutvima robovi preteno privatni, o
njima se vodi koliko-toliko rauna i oni se uglavnom
upotrebljavaju za ekonomski korisne delatnosti; na Is
toku veliki znaaj imaju stare rodovske institucije (veli
ka porodica, klan), dok na Zapadu njihov znaaj stalno
opada, a veliina se smanjuje; u istonjakim despotijama je gotovo na minimum svedena politika aktivnost
naroda, dok se na Zapadu pojavljuju zaeci politikog
delovanja irih drutvenih slojeva; na Istoku je monarh
neprikosnoveni gospodar sa neogranienom svetovnom
i duhovnom vlau, a drutveni ivot reguliu iskljui
vo tradicija i obiaji, dok se na Zapadu razvija pravo i
ustaljuju izborni dravni organi; istonjaka drutva su
zbog svega toga izrazito stagnantna, dok su zapadna
mnogo dinaminija.
3 despotija O drutveno-ekonomska formacija
3 feudalizam

M Tripkovi

B
banda, v. gang

mada se moe i prodavati. Kupljenica se stie i njom se

slobodnije raspolae. Prija (miraz) je zemlja koju sa so
bom u kuu donosi ena ili snaha i kao njena osebina
batina (stsl. bata - otac). U izvornom, tradicional
nom obliku, b. oznaava privatnu imovinu jedne porodi
lake se uklapala u uobiajeni reim korienja i raspola
ce (kune zadruge), oevinu (ili dedovinu), kuu i
ganja u inokosnim nego u zadrunim porodicama.
njive koje sin nasleuje od oca, koju, po obiaju, ne sme
Pored seljake b., u srednjem veku su postojale if e
otuiti nego je mora ostaviti svome sinu. Porodina b.
udalne b. Feudalci su najpre poeli da polau pravo na
je ekonomska podloga ivota cele porodice i njom ne
kolektivnu zemlju i da slobodnim seljacima nameu
raspolae nijedan lan samostalno, pa ni formalni pravni
razne obaveze kao uslov za njeno korienje, a neto
vlasnik (otac porodice, kuedomain, gazda zadruge).
kasnije nameu razna davanja i na seljake b. To znai
Po ovome se najvie i razlikuje pravni i drutveni po
da su plemii vremenom kolektivnu zemlju pretvorili u
loaj kuedomaina u patrijarhalnoj junoslovenskoj
svoje feudalne b. (bitno razliite od izvornih b. slobod
zadruzi i karakter privatne svojine nad zemljom kod
nih seljaka), a seljake b. u feudalne pronije. To je za
nas, u odnosu na neprikosnoveni autoritetpaterfamiliseljake bio bolan proces, ali je tako rodovsko drutvo
zakorailo u feudalnu civilizaciju koja poznaje dravu i
asa kod starih Grka i Rimljana i rimsko privatno pravo
ustanove kojima regulie kljune agrarne odnose. Proninad zemljom, gde privatni vlasnik zemlje ima neogra
ja je i kod Srba zemljoposed koji se dri pod odreenim
nieno pravo raspolaganja i korienja. Bez obzira na
uslovima, najee uz obavezu vrenja vojne slube i
visok ugled oca porodice i njegov veliki autoritet, on u
vemost davaocu (vladaru, viem feudalcu ili manasti
junoslovenskoj patrijarhalnoj zadruzi od imovine neo
ru). Uvrivanjem feudalnog sistema i batinici bivaju
granieno raspolae samo svojom kupljenicom (ili
tekovinom - onim to nije nasledio od svog oca nego
optereeni slinim obavezama kao i pronijari, a pronije
je sam stekao). Nasleena b. se otuuje samo u krajnjoj
su od poetka sline optereenim b. Istorijski gledano,
nudi, a i tada to bliim srodnicima i susedima.
pronije obino nastaju optereivanjem b. Jedina jasna
B.
je od poetka bila zemljina osnova ratarstva, dok razlika izmeu b. i pronija jeste u tome to batinik slo
je zemljina podloga stoarstva seoska optina (selite,
bodno raspolae svojom b. (moe d aje otui - proda,
plementina, komunica, planina, utrina), seosko zemlji
pokloni, ostavi u naslee, ponudi kao miraz), dok se
te na kojem postoji pravo kolektivnog korienja svih
pronija nikad nije mogla prodati, mada je nasleivana
seljaka dotinog sela. I jedno i drugo zemljite, i b. i
i davana u miraz.
optinu, seljaci smatraju svojim, iako ono to seljaci za
O drutvo, agrarno O drutvo, tradicionalno O selo
jedniki koriste formalno pripada vrhovnom gospodaru
M. Mitrovi
(vladaocu, dravi). Prema obiajima, a i prema starim
pisanim poveljama (hrisovuljama) i zakonima, seljaci
baza podataka (eng. data base). Ukupna iskustvena
su mogli stei b., a pogotovo pravo korienja nad parce
graa koja se prikuplja za prouavanje odreene poja
lama zemlje koju su oni sami iskrili od ume ili oistili
ve. B. p. je otvoren sistem za unoenje novih podataka
od kamena.
sve dok traje istraivanje. Formiranje b. p. bitno je da
B., prema poreklu, moe da bude oevina, kupljenica
bi se omoguilo proveravanje dobijenih rezultata, sproili prija. Prema statusu, b. je mogla da bude neopteree
vela sekundama analiza, ili pojava prouavala u njenoj
na (vlastelinska) i optereena (seljaka). U svakom slu
razvojnoj dimenziji, trend ili panel-pristupom, nakon
aju, b. je najjai pravni oblik svojine nad zemljom koja
odreenog vremenskog intervala relevantnog za prae
se obino nasleuje i po svaku cenu ostavlja u naslee,
nje razvoja prouavane pojave.

41
Formiranje b. p. za prouavanje neke pojave ili pro
cesa zapoinje prikupljanjem odgovarajuih podataka
iz postojeih izvora, a zatim se dopunjuje dodatnim
prikupljanjem onih podataka koji nisu ve sadrani u
prethodnim izvorima. U postojee izvore spadaju: sta
tistiki podaci, rezultati istraivanja koji su relevantni
za konkretno istraivanje, lini dokumenti, razne vrste
arhivske grae, sadraji medija, ali i podaci iz istrai
vanja javnog mnjenja itd. Poev od politikih i admi
nistrativnih dokumenata, preko ekonomske i socijalne
statistike, pojam injenice danas obuhvata i rezultate
istraivanjajavnog mnjenja. Iako ovaj novi tip injenica
nije vaniji od tradicionalne vrste istorijskih podataka,
upravo je ta meuigra objektivnih injenica i stavova
ono to obeava veliki napredak u istoriografiji (Pol Lazarsfeld), ali - dodali bismo - i u sociologiji. Primera ra
di, Karl Marks je u svojim prouavanjima koristio posto
jee izvore (Parlamentarni izvetaji i druge zvanine
publikacije), pa je u njih ukljuio: popise stanovnitva,
dokumenta poreske uprave, posebno vitalne statistike,
izvetaje fabrikih inspektora, izvetaje o narodnom
zdravlju, kao i izvetaje komisija za zapoljavanje dece
koji su po nalogu engleskog Parlamenta prikupljani i na
osnovu kojih su se donosile odreene odluke. U b. p. on
je ukljuio i rezultate eksperimenata koje su sprovodili
sami vlasnici fabrika, zatim fabriko zakonodavstvo, a
koristio je i publikaciju pod nazivom Plave knjige (Blue
Books), za koju je smatrao d a je najvaniji zvanini
dokument za prouavanje istorije privrede i diplomatije
ove zemlje. Za podatke koji su mu nedostajali obraao
se svojim saradnicima koji su u tom pogledu mogli da
mu pomognu, a tzv. Radniku anketu, kao dopunski iz
vor, nije uspeo da organizuje.
Kao to ovaj primer pokazuje, b.p. se dopunjuje po
dacima tekueg istraivanja kada postojei izvori ne za
dovoljavaju odreene teorijske zahteve. Tada se koriste
postupci za prikupljanje nedostajuih podataka, putem
raznih vrsta posmatranja i tipova ankete i intervjua, stva
ranja linih dokumenata na zahtev istraivaa (dnevni
ka, autobiografija, memoara), sve u funkciji formiranja
to potpunije b.p. Na ovaj nain formirana, b.p. zadovo
ljava princip komplementarnosti u smislu meusobnog
dopunjavanja i proveravanja izvora podataka. Jednom
zaokruena, b.p. dobija naziv glavnog registra, na osno
vu kojeg se potom stvaraju analitiki registri, uz koje se
preporuuje prikljuivanje i dnevnikog registra (u ko
jem istraiva razjanjava celokupan tok istraivanja).
U metodolokoj literaturi javlja se i zahtev da u b.p. ue
i protokol, kao podsetnik za obavljanje odreene vrste
poslova u raznim fazama istraivanja i nain njihovog
obavljanja. Bilo bi korisno da se u b.p. unose i osnovne

bazina linost
teorijske definicije koje su usmeravale istraivanje, nji
hova operacionalizacija i relevantna bibliografija.
O analiza sluaja O metod, biografski

M. Bogdanovi

bazina linost (gr. bsis - osnova, temelj). Teoriju

o bazinoj personalnoj strukturi razvili su Abram Kardiner (Psiholoke granice drutva, 1945) i Ralf Linton
(Kulturna pozadina linosti, 1947), kao operacionalno
sredstvo za objanjenje uticaja drutvene i kulturne
sredine na formiranje tipa linosti karakteristinog za
odreenu kulturu, u smislu naina na koji je institucio
nalna slika integrisana u ljudskom duhu (A. Kardiner).
Pojam b. 1. upuuje na ono to je zajedniko veini in
dividua u jednoj kulturi, ali u okviru ega mogu da se
jave i vee razlike, to zavisi od samih individua, kao i
linosti roditelja. Polazi se od pretpostavke da su izvesne osobine b. 1. relativno trajne i d aje prilagoavanje
individua u veini determinisano tim osobinama, mada
se i one istorijski menjaju, naroito u periodima burnih
sociokulturnih promena. B. 1. ukazuje u razliitim dru
tvima i kulturama na inventar razlika u mentalnoj i
emocionalnoj pripremljenosti za adaptaciju koju svaka
grupa ima na rasplaganju (A. Kardiner); ovde se uzima
u obzir - pre svega, pod uticajem psihoanalize - dejstvo
primarnih institucija (porodice i tipa odgoja dece, rano
disciplinovanje). Pod uticajem zajednikog iskustva po
jedinci u odreenoj kulturi formiraju adekvatne reakcije
u ponaanju, koje im omoguuju da se integriu u svoje
drutvo, a pretvaraju se u navike karakteristine za datu
kulturu, te su stoga pojedinci iz iste kulture meusob
no slini. Te osobine linosti, zajednike individuama
u odreenoj kulturi, formiraju dosta dobro integrisanu
konfiguraciju, koja se naziva b. 1. za drutvo kao celinu
(R. Linton). B. 1. omoguuje lanovima drutva razumevanje na osnovu zajednikih vrednosti, kao i jedinstvo
emocionalnog reagovanja na odreene situacije. Ali, to
ne znai da se u jednoj kulturi formira samo jedan tip
linosti.
Oslanjajui se na psihoanalizu i uzimajui u obzir go
tovo iskljuivo uticaj primarnih institucija, prvenstveno
u sferi kulturne adaptacije, autori teorije o b. 1. ispustili
su iz vida kontekst drutvene strukture i drutvenog siste
ma, koji vre snaan pritisak na formiranje poeljnih dru
tvenih karakteristika lanova odreenog drutva, to
je Erih From razvio u pojmu drutvenog karaktera.
Meutim, pretpostavke od kojih polaze tvorci teorije
o b. 1. prevazilaze ograniavanje uticaja na biopsihike
faktore, emu je bio sklon Sigmund Frojd, i tenje dovo
de u vezu formiranje linosti i kulture, to Rut Benedikt
(Obrasci kulture, 1934) uzima kao osnovu za objanje

bazina linost

42

nje tipa linosti. Prema Lintonu, kultura je za individuu

njeno drutveno naslee, te je neophodan uslov za for
miranje linosti, isto koliko i bioloko naslee. Kardiner
i Linton odstupaju od Frojdovog shvatanja formiranja
linosti i u tom pogledu to uenje pretpostavljaju in
stinktu, budui da u ponaanju oveka instinkti ne igraju
odluujuu ulogu kao kod ivotinjskih vrsta. Ne odba
cujui ulogu biolokih faktora, oni smatraju da kultura
oblikuje bioloku prirodu oveka, odreujui pravac u
kojem e se ostvariti prirodne potencije individua.
O karakter, drutveni O modalna linost
*

Z. Golubovi

beli okovratnik (eng. white-collar). Pojam koji je,

u svojoj istoimenoj knjizi (1951), najpotpunije razvio
Rajt Mils, kako bi naglasio injenicu da u strukturi savremenog amerikog drutva narasta znaaj nove srednje
klase. Ona nastaje pretvaranjem stare nezavisne srednje
klase u novu zavisnu klasu najamnih slubenika, to se
smatra jednim od najvanijih uzroka prelaska demokrat
ske zajednice u masovno drutvo. U nastojanju da
odgovori na pitanje koje grupe stanovnitva ine iroku
bazu masovnog drutva, Mils usmerava panju na b. o.,
tj. na razliite grupe nieg i srednjeg rukovodeeg kadra
i intelektualaca, na prodavce u velikim trgovinama i broj
ne slojeve inovnitva, na sve one koji, mada nose b. o.,
za razliku od plavih radnikih kombinezona, takoe su
u najamnom odnosu, kao i radnici. Re je, dakle, o onoj
skupini u savremenom amerikom drutvu (i njemu sli
nim drutvima) koja se jednostavno moe oznaiti kao
bezlina i ogromna masa novih srednjih slojeva, iji je
poloaj u izvesnom smislu ak i nepovoljniji od poloaja
klasinog proletarijata. Taj mali ovek kratke i neherojske prolosti, ne zna kuda ide, mada mahnito uri,
ne zna ega se plai, mada je paralizovan od straha,
nem je i nevidljiv u javnom ivotu. Njegova otuenost
je potpuna. Ona se ne izraava samo u radu nego i u doko
lici, poto se u radu dosauje, a u dokolici je uznemiren.
Zapoljavajui se, on prodaje i svoju linost, priguuje
svoju individualnost i ponaa se onako kao to se od njega
oekuje. To je jedan od najvanijih uzroka duboke apatije
koja gaje obuzela. Pokuaji b. o. da iz ovog kruga izau
ostaju uglavnom bezuspeni. Njihov poloaj je nesiguran,
sudbina krajnje neizvesna, a izgledi na promenu su goto
vo nikakvi.
Mils smatra daje porast b.o. toliko vaan da su oni
opovrgli oekivanja teoretiara XIX veka da e se dru
tvo podeliti na poslodavce i najamne radnike. Svojim
nainom ivota b. o. su iz osnova izmenili sliku Amerike.
I ne samo to: kao nova grupa izvrilaca glavnih rutinskih
poslova u drutvima XX veka, oni su najtipiniji nosioci

mnogih psiholokih obeleja koja karakteriu nau epohu.

Nevolje na koje nailaze b. o. zajednike su svim ljudima
koji ive u ovom veku. B. o. uvek nekome pripada - kor
poraciji, vladi, armiji - i njegov ugled ne raste. Prema
Milsovom miljenju, propadanje slobodnog preduzetnika
i uspon zavisnog slubenika na amerikoj drutvenoj po
zornici odvijali su se uporedo s padom nezavisne linosti
i usponom malog oveka u amerikoj svesti. Gonjen
silama koje ne moe da kontrolie, uvuen u pokrete koje
ne razume, on dospeva u situacije u kojima je krajnje bes
pomoan. ovek s b. o. znaajan je samo kao rtva, on je
sitni stvor koji trpi, a sam nita ne ini. Radi neprimeen
u neijem uredu ili trgovini, nikad ne govori glasno, nikad
ne protivrei i nikad ne brani svoje stanovite.
Pa ipak, pripadnici ovog sloja nisu spremni da prihvate
leviarsku ideologiju. Njihova politika opredeljenost ne
podudara se s njihovim ekonomskim poloajem, a pogo
tovo ne s poloajem koji ih oekuje u bliskoj budunosti.
.Nasuprot staroj srednjoj klasi sitnih preduzetnika, b. o.
ne ine kompaktan drutveni sloj, jer njegovi pripadnici
ne obavljaju neku glavnu funkciju koja bi ih mogla definisati. Izvor njihovog dohotka je u zanimanju, a ne u vla
snitvu. S obzirom na prihode, njihov klasni poloaj je u
proeku neto vii nego poloaj najamnih radnika, mada
postoji tendencija ka smanjivanju tih razlika. Prema Milsovoj zamisli, ova opta ideja o novoj srednjoj klasi,
u svoj njenoj neodreenosti, ali i razgranatosti, moe se
shvatiti samo kao pokuaj da se obuhvati nov razvoj dru
tvene strukture i ljudskog karaktera.
Veina sociolokih istraivanja pokazuje da se b. o.,
iako su prinueni da relativno jeftino unajmljuju svoju
radnu snagu, ipak znatno razlikuju od radnitva. Ovo se
ne ogleda samo u izvesnim trinim prednostima koje
nemanuelni najamnici imaju nad manuelnim radnicima,
nego i u razliitoj potkulturi, za koju je karakteristian
svrhovit pristup ivotu. Mada meu njima postoje brojne
unutranje razlike koje nisu socioloki zanemarljive, ipak
je za b. o., kao i za pripadnike srednjih slojeva u celini,
karakteristino da veruju kako ovek svojom aktivnou
moe donekle, da popravi vlastiti poloaj. Stoga su b. o.
vie od radnitva orijentisani na dugoronije planiranje i
spremniji su da rtvuju trenutna zadovoljstva zarad budu
e dobiti. Poto veliku vrednost pripisuju individualnom
naporu i individualnom postignuu, b. o. kao roditelji gaje
izrazite aspiracije u pogledu budunosti svoje dece, oeku
jui da e ona postii vii drutveni status od njih samih.
Zato vei znaaj pridaju obrazovanju i profesionalnom
napredovanju nego to je to sluaj s radnicima.
O drutvo, masovno 3 klasa, servisna O klasa, srednja

M. Tripkovi

43
besa. Obiajnopravni institut privremenog obusta
vljanja neprijateljstva u situacijama krvne zavade kod
Albanaca. U literaturi ima niz potvrda daje kod mnogih
naroda, pre preduzimanja koraka za pomirenje zavae
nih strana, postizana neka vrsta privremenog pomirenja.
B. je, vie od svih drugih albanskih obiajnih instituta,
privlaila panju naunika. I pored isticanja slinosti b.
sa odgovarajuim institutima kod drugih naroda (vjera,
vera, tvrda re, asna re, zavet), uglavnom se isticala
njena posebnost, o emu svedoi i injenica da se alban
ski izraz b. nije prevodio.
B.
se funkcionalno moe odrediti kao dozvola pri
vremenog kretanjaubice i njegovih srodnika, koju ote
eni daju pritvorenim krvnicima uz garanciju da e se
za to vreme uzdravati od izvrenja osvete.
B.
je u plemenskoj zajednici prvenstveno moralna
kategorija, a njen pravni smisao javlja se kasnije i odno
si se, prvenstveno na regulacije odnosa u krvnoj osveti.
Traei b., porodica, pre svega, priznaje svoju krivicu.
Otuda je sam postupak slanja ljudi po b. i povlaenje u
kuni pritvor osnova na kojoj se kasnije moe graditi da
lje obiajno poravnanje spora. Situacije kada porodica
prestupnika ne trai b. od oteene porodice, bilo zbog
toga to ne smatra da uinjeni prestup moe biti razlog
za osvetu ili smatra da je jaa od oteene porodice,
uglavnom se razreavaju brzom osvetom oteene po
rodice, kojoj se takvim postupkom dodatno vrea ast.
Postupak traenja b. podrazumeva odreeni formali
zam u ponaanju. Za traenje b. se alju ugledni ljudi,
ime se suprotnoj porodici dodatno iskazuje potovanje.
Posrednici odlaze u kuu oteenih i pitaju da li mogu
da dobiju re da e se oni u odreenom roku suzdravati
od osvete nad svojim krvnicima. Tada mogu iznositi i
razloge zbog kojih smatraju da zatvorene, koji ih alju,
treba privremeno osloboditi. To su ili poslovi oko ze
mlje koji se ne mogu odlagati, nabavke za kuu, odlazak
na suenje, kontakti sa advokatima, eventualna svadba
u kui itd. Uobiajeno je da se b. daje uvek kada se de
si smrtni sluaj u zatvorenoj porodici. Tada se ta kua
oslobaa onoliko vremena koliko je potrebno za sahra
nu i primanje sauea, a nakon toga se opet povlai u
kuni pritvor.
Za davanje b. ne daje se nikakva nadoknada. I pored
toga to presudnu ulogu u odluivanju o davanju b. krv
nicima imaju stareine porodica, ovim dogovaranjima
prisustvuju i svoju formalnu saglasnost daju svi muki
srodnici oteene porodice. Domaini kua esto koriste
situaciju da neko od mukaraca nije prisutan kao formal
ni razlog za odbijanje davanja b. Kao i u celokupnom
mehanizmu krvne osvete, i ovde su ukljueni srodnici
po oevoj liniji.

beskunitvo
Nepotovanje zadate rei, tj. b., u tradicionalnoj za
jednici se osuuje. Porodica sama odluuje da li e dati
b. i to je kasnije obavezuje da potuje rok sigurnosti
svojih krvnika. Ipak, u stvarnom ivotu, krenja b. su
veoma esta.
U drutvenom ivotu Albanaca postoje primeri kolek
tivnih b. Albanci su, u po sebe nepovoljnim politikim si
tuacijama, uglavnom postizali sporazume o prekidanju
meusobnih neprijateljstava. Meutim, iako su se ove
akcije odvijale dobrovoljno i bile masovne, te u svojim
poecima imale znaajne rezultate mirenja svih sa svi
ma, nijedan od ovih sporazuma nije bio dugog veka.
im bi prola spoljna opasnost, krvno zavaene porodi
ce su se vraale svojim sporovima kao da nije bilo preki
da u zavadama. Poslednja akcija postizanja kolektivne
b. meu zakrvljenim albanskim porodicama na Kosovu
i Metohiji sprovedena je maja 1990. godine, kada je
akcijom davanja garancije na prekid neprijateljstava
obuhvaeno oko 4 000 krvno zavaenih porodica. Spo
razum o kolektivnoj b. sa najduim efektima postignut
je u mestu Tuzi u Crnoj Gori 1972. godine. Relativno
trajni efekti ovog sporazuma, prema kojem se osveta mo
e izvriti samo nad neposrednim krivcem ili njegovim
pomagaima, postiu se pojaanom briljivou auto
ritativnih ljudi te sredine da se u svakom eventualnom
sporu brzo i efikasno intervenie izglaivanjem razloga
zavada. Jo jedan obiajni dogovor na prostoru crnogor
ske Malesije se takoe relativno uspeno potuje. Re
je o kolektivnoj b. protiv oruja katolikih Albanaca iz
1994. godine u Tuzima, kojom se ovo stanovnitvo oba
vezuje da nee koristiti vatreno oruje na svadbama i
drugim sveanostima, a to je mnogo puta uzrokovalo
nehotina povreivanja ili ubijanja nedunih ljudi.
S drutvo, tradicionalno O krvna osveta 3 umir krvi

5. uri
beskunitvo. Pojam koji ukazuje na stanje osoba
bez stana, bez krova nad glavom. U uem smislu, b.
obuhvata osobe koje doslovno nemaju gde da se sklo
ne, spavaju po parkovima, eleznikim stanicama, haustorima i drugim javnim prostorima. U irem znaenju,
beskunicima, se mogu smatrati sve osobe koje nema
ju svoj stan ili nemaju stan koji zadovoljava minimum
higijenskih i prostornih standarda, kao ni dovoljan ste
pen pravne sigurnosti. U ovom pogledu, pod pojmom
beskunika podrazumevaju se prinudne zajednice dve
ili vie porodica/domainstva u jednom stanu, domain
stva koja ive u nehigijenskim i/ili ilegalno podignutim
stanovima, ali i korisnici stanova u privatnom rentalnom
sektoru kada on nije zakonski regulisan. U uem zna
enju, pojam beskunika ulazi u sadraj ireg pojma

beskunitvo

44

potklase, kojim se oznaava socijalna iskljuenost i potcrtava da se po bilo kojoj dimenziji socijalnog poloaja
pripadnici potklase teko mogu svrstati u stratifikacijski
sistem odreenog drutva. Povezanost pojma beskuni
ka i potklase ukazuje na meuuslovljenost socijalne i
stambene marginalizacije. Tako su beskunici u uem
smislu najee nezaposleni, ekstremno siromani, bez
razvijenih ili sa pokidanim socijalnim vezama. Socijalni
poloaj beskunika u irem smislu je, po pravilu, nizak,
ali ne u toj meri da bi se oznaio pojmom potklase.
Uzroci b. su strukturni individualni. Meu struktur
nim najvaniji su tip ekonomske organizacije drutva
koji odreuje karakter i nivo zaposlenosti i dohotka,
ekonomska restrukturisanja i krize koje uslovljavaju
pad zaposlenosti, reim socijalnih davanja i njegove
fluktuacije, tip stambene politike koji odreuje uslove
dostupnosti adekvatnog stanovanja razliitim socijal
nim grupama, promene unutarporodine organizacije,
solidarnosti i stabilnosti (nuklearizacija porodice, pro
storna odvojenost jedinica u mrei porodinih nukleu
sa, poveane stope razvoda brakova), drutvene krize
koje uslovljavaju veliki priliv imigranata i izbeglica.
Najtei oblici b. praeni su alkoholizmom i drugim
vidovima socijalnopatolokog ponaanja, mentalnih i
drugih bolesti, to se moe smatrati znaajnim mikro
faktorima koji doprinose b. ili oteavaju izlaz iz njega.
Poveano stanje rizika line, porodine i drutvene dezorganizacije uslovljava razmere b. Po pravilu, svest o
problemima beskunika i sistem socijalne brige o njima
ne mora biti odreen razmerama problema b. nego eko
nomskom razvijenou drutva, njegovom politikom
organizacijom, vrednosnim sistemom. U zavisnosti od
tipa socijalne drave razlikuju se dva pristupa proble
mu b. Prvi je zasnovan na neposrednoj i kratkoronoj
zatiti u prihvatilitima bez sloenijih programa koji bi
uticali na strukturne i neposredne uzroke b. jer se zasni
va na uverenju d aje ono posledica line neodgovorno
sti. Drugi obuhvata razliite programe reintegracije i
resocijalizacije b. kojim se tei otklanjanju strukturnih
i individualnih uzroka b.
O ekskluzija/inkluzija, socijalna O siromatvo
O stanovanje
M. Petrovi

bespravna stam bena izgradnja. Socioprostorna

pojava koja ima viestruki karakter: (a) u pravnom smi
slu, ona oznaava stambenu izgradnju bez prethodno
dobijene urbanistike i graevinske dozvole od lokalnih
vlasti; (b) u urbanistikom smislu, ona je smetnja u sprovoenju urbanistikog plana (koji ima karakter zakona),
koja dovodi do disfiinkcionalnosti (urbanistikog hao-

sa) i ruenja odreenih delova grada, a u sluajevima

masovnosti i grada u celini; (c) u sociolokom smislu,
ona je u najveem broju sluajeva samoinicijativa dose
ljenika sa sela ili iz varoica, uglavnom siromanih, koji
ne raspolau drutvenom moi (graani drugog reda,
tj. marginalizovani ili drutveno iskljueni) i rtve su
stambene krize. Ovakva strategija reavanja stambenog
pitanja je vaila u Jugoslaviji od zavretka Drugog svetskog rata do kraja osamdesetih, a najintezivnija je bila
tokom ezdesetih i sedamdesetih godina prolog veka.
B.
s. i. su, u manjoj meri, pribegavali i graani prvog re
da, kada je re o atraktivnim lokacijama u primorskim,
banjskim i slinim mestima. Treba rei da tamo gde ne
postoji urbanistiki plan (seoske sredine) ne moe se
govoriti o b. s. i.
B.
s. i. je uoljivi deo urbane segregacije kao tenden
cije u organizaciji prostora u zone jake unutranje soci
jalne homogenosti i jakog socijalnog dispariteta meu
njima, dispariteta shvaenog ne samo u vidu razlike
nego i hijerarhije. To znai daje b. s. i. pojava teritorija
lizacije prvenstveno drutvenih nejednakosti, pa onda
etnikih i rasnih razlika u urbanom prostoru. O tome
svedoi i uglavnom periferijska pozicija bespravno po
dignutih naselja.
Socioloka istraivanja, sprovedena u svim velikim
gradovima socijalistike Jugoslavije, pokazala su da su
bespravni graditelji u ogromnoj veini (oko 80%) bili
doseljenici iz sela ili manjih gradova, radnici sa niom
kolskom i strunom spremom, slabog imovnog stanja,
sa brojnim porodicama u kojima najee radi samo po
jedan lan, i koji su u proeku deset godina uzaludno
ekali da im radne organizacije u kojima su radili, ili
lokalne vlasti, dodele stan. Razlozi masovnog doseljava
nja u velike gradove i gradove srednje veliine su, naj
pre, vee mogunosti zapoljavanja i kolovanja. Pored
toga, ubrzana industrijalizacija je gotovo uvek praena
stambenom krizom, odnosno nestaicom stanova.
S take gledanja strategije preivljavanja pojedina
ca i drutvenih grupa, kao i u pravnom smislu, b. s. i.
spada u oblast neformalne ili sive ekonomije. Reakcija
drave na b. s. i. sastoji se uglavnom u neinjenju i/ili
naknadnoj legalizaciji, a sasvim sporadino u ruenju
stambenih objekata. To na svojevrstan nain potvruje
i injenica d a je u Srbiji do 2002. godine b. s. i. bila
tretirana kao prestup i stajala u nadlenosti sudije za
prekraje. Tek u poslednje tri godine ona predstavlja
krivino delo, ali se zbog pomanjkanja pravne drave,
zatvorske kazne i novana kanjavanja gotovo i ne primenjuju. Tokom poslednjih petnaestak godina dolo je
do promene meu akterima b. s. i. Pored domaih
radnika, meu nosiocima b. s. i. u novije vreme sree

45
mo brojne izbeglice i prognanike iz republika ratovima
zahvaene bive Jugoslavije, kao i pripadnike srednjih
i viih drutvenih slojeva koji nelegalno ili polulegalno
grade nove objekte i/ili nadziuju i doziuju stare u cen
tralnim i drugim delovima gradova. Uz njih, formirala
se i grupacija privatnih graevinskih preduzetnika specijalizovanih za bespravnu izgradnju stanova, poslovnog
prostora itd. Stari/novi akteri su i korumpirani pojedinci
u optinskim slubama jer su urbanizam i graevinska
inspekcija u nadlenosti lokalne vlasti. Lobiji b. s. i. mo
gu se svrstati u tri kategorije: (a) graditelji koji besprav
no podiu stambene objekte za svoju porodicu, (b) oni
koji bespravno grade objekte ze line poslovne svrhe, i
(c) oni iji je cilj sticanje profita izgradnjom, prodajom i
izdavanjem bespravnih poslovnih i stambenih objekata.
Sve tri kategorije uestvuju u sivoj ekonomiji povezanoj
sa korupcijom koja je u nezanemarljivoj meri prisutna i
u naoj urbanistiko-graevinskoj delatnosti.
O rezidencijalna segregacija O urbana segregacija
O urbanizacija

S. Vujovi

bibliometrija (gr. biblion - knjiga; m etr- merim).

Kvantitativno izuavanje proizvodnje, tiraa, raspaavanja i korienja knjiga, periodinih publikacija i drugih
tampanih dokumenata. U sociologiji nauke se kao jedan
od najee upotrebljavanih bibliometrijskih postupaka
koristi analiza citiranosti (eng. citation analysis), koja
podrazumeva statistiku obradu bibliografskih podataka
ne bi li se, na osnovu uestalosti navoenja, izmerila pri
sutnost pojedinih naunih dela, njihovih autora, pa o'tuda i naunih paradigmi u jednoj naunoj zajednici ili
u odreenom razdoblju. Meutim, zbog raznorodnosti i
neujednaenosti kvaliteta podataka kojima se slui, ana
liza citiranosti nije najpouzdaniji pokazatelj uticajnosti
ljudi, knjiga i ideja. U idealnoj situaciji, da bi se poda
ci prikupljeni tom tehnikom mogli smatrati u visokom
stepenu pouzdanim i meusobno uporedivim, trebalo
bi da u svakoj pojedinoj jedinici posmatranja koja je
predmet analize (lanak, knjiga ili druga vrsta publika
cije), nauna aparatura bude obraena na isti ili bar pri
blino isti nain. Potom, osim ovog formalnog zahteva,
trebalo bi ispuniti ijedan znatno sloeniji uslov koji bi
nalagao da svi autori podjednako skrupulozno navode
izvore kojima se koriste u razvijanju vlastitog teorijskog
stanovita, prikazu tuih gledita ili pak izlaganju rezul
tata sopstvenog istraivanja. Jer, ako i pretpostavimo da
svi autori podjednako poteno razotkrivaju i navode
izvore na koje se oslanjaju, ako i upuuju na relevan
tnu literaturu samo kada je to zaista neophodno zbog
intersubjektivne proverljivosti stavova koje zastupaju,

bihejvioralna terapija
ako izvore svoje inspiracije nikad ne prikrivaju, ako ne
citiraju iz druge ruke, po seanju ili reda radi - ako
se, dakle, svi pridravaju ne samo tehnikih uzusa nego
i izvesne profesionalne etike, ostaje ipak neuhvatljiva
varijabla koju moemo nazvati individualnim stilom mi
ljenja, izlaganja i pisanja. Najzad, treba upozoriti da in
deks citiranosti ni na koji nain ne govori o razlozima s
kojih pojedino delo biva navedeno, kao to nita ne kae
ni o saznajnoj opravdanosti i vrednosti svakog citiranja
ponaosob. Merei samo uestalost navoenja i relativnu
zastupljenost autora na ija se dela apeluje, indeks citira
nosti ne lui izmeu afirmativnog, kritikog, neutralnog
i (u sociologiji prilino estog!) ritualnog citiranja, kao
to po strani ostavlja i probleme selektivnosti, ekstenzivnosti, ilustrativnosti i relevantnosti navoenja.
U sociologiji je najznaajniji izvor podataka za bibliometrijsku analizu citiranosti Social Science Citation
Index, kojijednom godinje objavljuje Institut za nau
ne informacije (Filadelfija, SAD).
O sociologija nauke

A. Mimica

bihejvioralna terapija (eng. behavior-ponaanje).

B.
t. se pojavila pri kraju Drugog svetskog rata u Velikoj
Britaniji i SAD. Danas, uz psihoanalizu i humanistike
metode psihoterapije, vai za jedan od tri dominantna
psihoterapijska pravca (nemedicinskog modela leenja
psihikih poremeaja).
B.
t. predstavlja primenu teorije uenja u sklopu psi
hologije direktnog (Ivan Pavlov) i operacionalnog uslovljavanja (Beras Skiner). Izraz b. t. uveo je u praksu Ar
nold Lazarus, a prvi gaje popularizovao Hans Ajzenk.
Modeme osnove ovog metoda ustanovio je JozefVolpe
pedesetih godina XX veka, izuavajui, u eksperimen
talnim uslovima i na ivotinjama, automatske emocio
nalne odgovore, najee straha, na spoljnje stimuluse
preko tzv. reciprone inhibicije. Ovo laboratorijsko isku
stvo postalo je osnova za teliniku sistematske desenzitizacije (pre svega, konstrukcijom hijerarhije anksioznih
situacija ili tehnikom desenzitizacije in vivo, odnosno
tehnikom averzivnog uslovljavanja u leenju (nuenje
neprijatnih drai uz predmet zavisnosti) alkoholizma,
nekih seksualnih smetnji, mucanja, straha i fobija, no
nog mokrenja i si. Naizgled suprotstavljena prethodnoj
je tehnika preplavljivanja (eng.flooding) koja se primenjuje i u otklanjanju devijantnog ponaanja, ime se ona
pribliava psihoanalitikom metodu, a koristi se i uz
miinu relaksaciju kao jednostavno uenje (tzv. RET
- racionalno-emocionalna terapija) u leenju niza psi
hikih poremeaja.

bihejvioralna terapija
Danas se b. t. u strunim krugovima smatra najuspenijom metodom leenja monosimptomatskih (psihi
kih, motornih ili ponaajnih) poremeaja, koliko god
trpi kritike zbog prilino kratkotrajnih efekata i poziti
vistike epistemologije na kojoj poiva.
5 poremeaji psihikih funkcija O psihoterapija
P. Opali
bihejviorizam. Jedno od najrasprostranjenijih teorij
skih stanovita, ne toliko u sociologiji, koliko u drugim
drutvenim naukama, posebno u psihologiji. Ova psihologistiki obojena orijentacija oslanja se na eksperimental
no prouavanje ivotinjskog i ljudskog ponaanja, onako
kao to je to razvijano u okviru kole Ivana Pavlova, gde
je nastala poznata teorija o uslovnim refleksima. Re je o
pokuaju da se prouavanje psihikih i drutvenih pojava
objektivizuje tako to e se odbaciti introspekcija i sva
panja usmeriti samo na spoljanja obeleja i manifesta
cije ljudskih radnji i stanja, kao i socijalnih pojava i pro
cesa. U b. se polazi od pretpostavke da se o unutranjim
doivljajima i procesima moe neto pouzdano znati i za
kljuivati samo na osnovu strogo egzaktnog prouavanja
spoljanjeg ponaanja, koje treba da bude opisano na to
verniji nain, bez upotrebe introspektivnih kategorija, u
kojima su izraena oseanja i iskustva samog subjekta.
Sve to se ne moe svesti na spoljanje manifestacije ili
izvesti iz njih odbacuje se kao nepouzdano, subjektivno
i nenauno.
Re je, oigledno, o jednostranom pristupu koji nije u
stanju da obuhvati svo bogatstvo, celinu, sloenost, dubi
nu, samosvojnost i smisao ljudskog individualnog i dru
tvenog postojanja. Pokuaj da se psihiko svede samo
na fiziko (rad miia, krvotoka, nervnog sistema, lezda
i si.), a da se o tome prevashodno zakljuuje prema spoljanjim obelejima, predstavlja tipino redukcionistiko
stanovite. Dosledno izvedeno, ono je zapravo bezvredno, a kombinovano s preruenom introspektivnom ter
minologijom nedosledno i konfuzno. Njegovu najveu
vrednost ini zahtev da se prouavanje drutvenih pojava
dovede u vezu s pojedincima kao njihovim nosiocima, a
da se objanjenje ponaanja pojedinaca uini to objektiv
nijim i egzaktnijim. B. je najee bio udruen sa raznim
neopozitivistikim strujama, ako ve nije i sm izraz tog
neopozitivizma.
Ilustracija ove tvrdnje mogu da budu shvatanja Dorda Landberga, koji je smatrao daje drutvo loe ureeno
zato to je njegova organizacija neadekvatna i neefikasna.
Stoga bi, prema ovoj zamisli, sociologija trebalo da traga
za sigurnijim i efikasnijim sredstvima pomou kojih bi se
ponaanje ljudi uskladilo sa zahtevima modeme organiza

46
cije. Ova tenja za sigurnim i pouzdanim sredstvima orga
nizacije drutva bie, pak, najbolje zadovoljena ukoliko
se sociolozi u svojim istraivanjima oslone na egzaktne
metode prirodnih nauka, pre svega na matematiku. Takva
egzaktna sociologija bila bi od koristi inenjerima i ruko
vodiocima velikih organizacija zbog svoje praktine upo
trebljivosti. ovek bi trebalo da postane predmet naunog
interesovanja na isti nain na koji su to i drugi predmeti i
stvari. Dosadanji jezik sociologije, koji je optereen tra
dicionalnim humanistikim balastom, trebalo bi da bude
zamenjen sasvim novim, egzaktnim jezikom fizike, tako
da bi sociolozi poeli da koriste izraze kao to su energija,
sila, kretanje, vreme i si., pomou kojih bi na najbolji, uni
verzalno primenjiv i svima razumljiv nain objanjavali
drutvenu stvarnost.
Landberg istie da ono to se moe nauno istraiva
ti jeste, pre svega, ponaanje pojedinaca koje je podlo
no opaanju i iskustvu. To ponaanje se moe shvatiti
kao reakcija ljudi na podsticaje sredine, s tim daje ova
reakcija izraena putem verbalne komunikacije i drugih
simbola, to je osnov sveukupnog komunikativnog sazna
nja, ukljuujui tu i nauku. Prema tome, simbolizovane
reakcije ljudi, kao neposredne injenice, osnovni su pred
met sociolokog prouavanja. Ali, da bi sociologija bila
egzaktna nauka, ona mora da se pridrava nekih vrstih
metodolokih postulata, meu kojima je, na prvom mestu,
zahtev za operacionalizacijom svih pojmova. Taj zahtev
je usmeren ne samo na to da se izrazi koji se upotreblja
vaju definiu u kategorijama radnji (operacija) koje slue
njihovom istraivanju nego i na to da se za ove izraze ne
vezuje nikakav drugi smisao van arbitrarne pretpostavke
istraivaa koja se tie empirijskog postupka. Dabi se dru
tvene pojave uinile pogodnim za matematiki tretman,
neophodno je, isto tako, pristupiti njihovom merenju. A
budui da proveravanje i potvrivanje hipoteza, kao neo
phodnih uslova naunog saznanja, nije mogue bez merenja, to su kvantifikacija i merenje identini sa pojmom
naunosti u sociologiji.
Oigledno je da se ovakvo stanovite moe shvatiti
kao reakcija na preteranu apstraktnost klasinih sociolo
kih teorija, kao i na nedovoljnu praktinu upotrebljivost
sociolokih istraivanja, ime se na izvestan nain dovodi
u pitanje identitet, pa i opravdanost postojanja sociologije
kao nauke. Re je o pokuaju da se socioloke kategorije
oiste od filozofskih spekulacija i vre empirijski zasnu
ju, primenom sasvim egzaktnih istraivakih postupaka, a
da tako dobijeni rezultati budu praktino upotrebljivi. Ta
kav pokuaj inspirisan je neopozitivistikim shvatanjem
nauke i njene uloge u drutvu, kao i redukcionistikim
tumaenjem sutine drutvenih pojava i jednostranim za

47
mislima o najboljim nainima njihovog prouavanja, to
je glavni nedostatak b. Tako se jo jednom u sociologiji
potvruje stara istina da jedna jednostranost nikada ne
moe biti eliminisana uvoenjem druge.
3 empirizam 3 pozitivizam 3 psihologizam
M. Tripkovi

biologizam (gr. bios - ivot, ivotni; lgos - re, go

vor, nauka). Orijentacija u sociologiji koja u objanjenju
drutvenih pojava bioloke inioce smatra presudnim ili
dominantnim. B. ima svoje korene u ranijoj, kako zdravorazumskoj tako i filozofskoj i naunoj misli, budui
da pokuaje da se ljudsko drutvo uporeuje sa organi
zmom, a njegove pojedine ustanove sa organima ivog
bia, nalazimo ve u staroj istonjakoj i grkoj filozofiji.
Zaetnik i glavni predstavnik b. u sociologiji bio je Her
bert Spenser.
Kao pristalica pozitivizma Ogista Konta, Spenser je,
osim biologistike orijentacije, prihvatao i evolucionistiko stanovite. Evolucija za njega nije nita drugo do in
tegracija materije uz istovremeno rasipanje kretanja, za
vreme kojeg materija prelazi iz neodreene i nepovezane
homogenosti u odreenu i povezanu heterogenost. Kad
se ova pravilnost primeni na drutvo, onda se njegova evo
lucija pokazuje u poveanju unutranje raznolikosti, odre
enosti i povezanosti funkcija. Spenserova interpretacija
razvitka drutva neposredno je, dakle, preneta iz biologije
i zasniva se na potpunom paralelizmu sa evolucijom ivih
organizama. Prema njegovom miljenju, slinosti izmeu
drutva i drugih organizama jeste u tome to i jedni i drugi
imaju osobinu da rastu; to se, istovremeno sa raenjem,
njihova struktura diferencira i uslonjava, i to, uporedo
sa raenjem i diferenciranjem funkcija, raste meusobna
zavisnost svih delova, tj. stvara se njihovo funkcionalno
jedinstvo. Ipak, izmeu drutva i organizma postoje i ne
ke razlike: organizam je konkretna celina u kojoj su ivi
delovi meusobno povezani i nalaze se u prisnom dodiru,
dok su sastavni delovi drutva odvojene celine, a jedinke
su slobodne i ratrkane; u organizmu postoji stroga podeljenost funkcija, a u drutvu ne postoji; u organizmu
sastavni delovi postoje zbog dobrobiti celine, a u drutvu
je obrnut sluaj.
Spenser smatra da evolucijom i u drutvu i u organi
zmu nastaju tri velika sistema sa diferenciranim funkci
jama: spoljni sistem za dobavljanje hrane i odravanje;
distributivni sistem za prenoenje i preradu hrane i regulativno-nervni sistem, koji upravlja svim aktivnostima orga
nizma. Iako drutvena organizacija zavisi od unutranjih
i spoljanjih faktora, Spenser ipak vei znaaj pridaje spoljanjim iniocima (geografskim, klimatskim), budui da
tokom evolucije nastaje sve bolje prilagoavanje spolja-

birokratija
njim uslovima ivota. Za Spensera, drutva su organizmi
ili superorganski agregati, koji se neprekidno bore za
opstanak, pa je sukob njihova uobiajena aktivnost. U
toj borbi za opstanak javlja se strah od ivih, koji je
izvor politike kontrole, i strah od mrtvih, koji je izvor
religijske kontrole. Zavisno od karaktera te kontrole i dru
gih, s njom povezanih elemenata socijalnih organizama,
razlikuju se dva osnovna tipa drutva tokom istorije - militaristiko i industrijsko.
U savremenoj sociologiji nije mnogo ostalo od Spenserovog biologistikog naslea. Tu, pre svega, ulazi ide
ja evolucije i drutvenog progresa, iako je ona ogranie
na b. i pozitivizmom. Prihvatljiva je i ideja da, uporedo
s poveanjem obima drutva, njegova struktura postaje
sloenija, jer se u njoj javljaju novi elementi i funkcije,
ali je pogrena njena organicistika i biologistika in
terpretacija. Nije netana ni pretpostavka da uporedo
sa ovim uslonjavanjem raste i meusobna povezanost
svih njihovih delova, mada je Spenser pogreno shva
tio karakter i mehanizme te povezanosti, svodei ih
samo na jednu stranu drutenog ivota - na saradnju,
saglasnost i integraciju. Najzad, zanimljiv je i Spenserov pokuaj da formulie jednu snano individualistiki
obojenu teoriju drave, prema kojoj bi ona trebalo da
obezbedi vei stepen slobode za pojedince, bez negativ
nog meanja u ponaanje ljudi, ali je ta teorija, takoe,
teko spojiva sa osnovnim postavkama njegove biologi
stike sociologije.
3 evolucionizam 3 darvinizam 3 organicizam
M. Tripkovi

birokratija. Doslovno - vladavina inovnitva. Iz

raz je u XVIII veku skovao francuski ekonomista Vensan de Gume, od francuske rei bourrete (gruba tkani
na kojom se presvlae inovniki stolovi) i grke rei
kratein (vladati). U nauci su rairena tri glavna naina
upotrebe pojma b. (1) U misli o politici, b. je vladavina
uz pomo inovnitva, tj. diavnih slubi u kojima sede
imenovani, a ne birani, ve hijerarhijski organizovani
funkcioneri. To je vladavina prava, ali i vlast bez uea
podvlaenih. (2) Drugo znaenje vezano je za Maksa
Vebera, a koriste ga preteno sociolozi i istoriari. B.
je racionalizovana, zakonom propisana mrea dravnih
organizacija koja poiva na skupu bezlinih pravila,
funkcionalnoj specijalizaciji obrazovanog inovnitva
i odgovornosti nosilaca slubi. (3) U treem, negativ
nom znaenju, b. je sinonim spore, aljkave, koruptivne
i neodgovorne inovnike slube koja je sklona zloupo
trebi poloaja.
Opti sintetiki pojam b. saima najvanije sadra
je sva tri pomenuta znaenja. B. je inovniki sloj, raz

birokratija
vrstan u hijerarhiju, koji obavlja upravne delatnosti u
skladu,sa pisanim, apstraktnim i jednoznanim pravnim
normama. Birokratizacija je neizbeanproces u organi
zaciji svakog sloenog drutva. B. je preteno orue po
litike vlasti, iako u izvesnim situacijama moe uticati
na vrenje vlasti. Birokratizacija oznaava ponaanje
i osobenu staleku svest inovnitva koje se opire
javnosti, pa ak i vlastitim bezlinim pravilima. Odnos
manje ili vie bezlinog birokratskog aparata i politi
kih naredbodavaca tokom istorije regulisan je razliito
u zavisnosti od stupnja podele rada i diferenciranosti
drutvenih delatnosti, politike organizacije i razliitih
oblika drutvene svesti.
Kapitalizam je najsnanije podstakao razvoj b. Ka
pitalistiko preduzee iziskivalo je predvidljivo i posto
jano pravo, sudstvo i upravu. Kapitalizmu je bio neop
hodan inovniki aparat koji se rukovodi bezlinou,
nasuprot feudalnim porecima koji poivaju na linom
potovanju i milosti gospodara. Trite je trailo b. koja
bi se starala o potovanju njegovih zakona. Najvanije
teorije o b. nalazimo kod Karla Marksa i Maksa Vebera.
Za Vebera, b. je u osnovi racionalni oblik organizacije
koji treba usavravati, dok je za Marksa ona otueni
oblik uprave koji treba prevladati. Marks, u skladu sa
svojom kritikom kapitalizma, nije iskljuivao razmatra
nje pravednosti drutvenih ustanova, dok je za Vebera
b. preteno tehniki efikasna hijerarhijska uprava, po
sebi funkcionalna i racionalna. Razvoj socijalizma opo
vrgao je Marksovu veru u mogunost postojanja trajnije
nedravne zajednice liene uticajnog inovnitva koje
bi se staralo o sprovoenju zakonitosti. S druge strane,
vie sociologa (Robert Merton, Rajnhard Bendiks, El
ton Majo, Miel Krozije) utvrdilo je d aje kod svakog
inovnitva prisutan otpor promenama. Slubenik se
poistoveuje sa vlastitom organizacijom i razvija oso
benu aroganciju prema javnosti. S poveanom profesi
onalizacijom, inovnitvo se sve vie zatvara i trudi da
stekne samostalan ugled. Unutar b. uoena je sklonost
stvaranju neformalnih grupa i zakljueno daje to orga
nizacija koja ne moe da menja ponaanje uei se na
grekama. Pored toga, dokazano je daje demokratska
organizacija uspenija od birokratske, jer podstie potinjene na intenzivnije sudelovanje u donoenju odluka
koje e kasnije primenjivati.
Partijsku b. ini sloj partijskih funkcionera i partij
skih inovnika izmeu kojih u jednopartijskim reimi
ma nema odsene razlike jer partija ne upravlja nego
kontrolie upravu. Partijska b. se ne rukovodi predvi
dljivim i postojanim dravnim zakonom, ve elastinim
partijskim pravom koje je nadreeno dravnom pravu.
Nepodeljena vlast partijske b. naziva se kadrovskom

48
upravom. Partijska b., koja je na elu kadrovske upra
ve, neto je ua od dravne, organizacija je slina, s tim
to je kod prve ee preklapanje funkcija i pometnja
nadlenosti. U razvijenom obliku sree se u jednopartij
skim reimima (socijalistikim i faistikim), koji su, u
pogledu drutvene strukture, istorijske funkcije i idejnoistorijskog porekla, bili razliiti.
O drava 3 gvozdeni zakon oligarhije 3 partija, politika
T. Kulji

Bogardusova skala. Skala za merenje socijalne di

stance, tj. stepena bliskosti, odnosno udaljenosti u inter
akciji razliitih socijalnih grupa ili pojedinaca. Skalu je
konstruisao ameriki sociolog Emeri Bogardus, a sastoji
se od liste socijalnih odnosa u koje se moe stupiti sa pri
padnikom neke grupe, a koji se kreu od veoma hladnih
do veoma bliskih. Ispitanik treba da oznai koje od tih
odnosa je spreman da prihvati, a koje ne sa pripadnikom
'jedne ili vie grupa prema kojima se distanca ispituje.
U svojim istraivanjima zapoetim 1926. godine, Bogar
dus je u skali navodio sedam odnosa: brak, lanstvo u
istom klubu, susedstvo, posao na istom radnom mestu,
priznavanje dravljanstva, prihvatanje kao posetioca,
iskljuivanje iz zemlje. B. s. se najee ispituje etni
ka distanca, ali i drugi vidovi socijalne distance: rasna,
profesionalna, obrazovna, religijska itd. Broj i sadraj
odnosa u skali obino se prilagoavaju predmetu i cilju
istraivanja.
O merne skale
D. Popadi

boljevizam (rus. boljinstvo - veina). Partija

nastala 1903. u Briselu, na II kongresu Ruske socijal
demokratske radnike partije (RSDPR), cepanjem na
veinu (boljevike) i manjinu (menjevike). Boljevici
su novembra 1917. osvojili vlast u Rusiji i stvorili dra
vu sovjeta (saveta). U irem smislu, b. je ideologija i
organizaciona doktrina V. I. Lenjina. Od 1924. godine
boljevici prihvataju naziv Komunistika partija Sovjet
skog Saveza, koja bi imala da bude svesna avangarda
proletarijata u borbi protiv kapitalizma, a za uspostavlja
nje socijalizma u skladu sa uenjem Karla Marksa i Fridriha Engelsa. Za razliku od reformistikih evropskih
socijaldemokratskih partija, boljevici su se zalagali za
ruenje, a ne za popravljanje kapitalizma.
U organizacionom pogledu, jednopartijski boljevi
ki reimi poivali su na rukovodeoj ulozi monopolske
partije i bespogovornom, disciplinovanom sprovoenju
odluka partijskog vrha i surovom kanjavanju frakcio
nake delatnosti. Za svaku partiju vana je disciplina i
jedinstvo, ali je u boljevikim partijama jedinstvo bilo

49
vie od rutinskog zahteva za slogom, a disciplina vie
od preduslova organizacione efikasnosti. Vladajua par
tija poivala je, vie formalno nego stvarno, na demo
kratskom centralizmu (odgovornost vodstva lanstvu).
Ugled partije osiguravala je njena moralno nadmona
klasnooslobodilaka harizma. Potovanje jedinstva par
tije nije bila obina dunost lana, nego moralni dug
obespravljenoj klasi koja ima istorijsku misiju osloba
anja celog drutva. Tokom XX veka, ideologija ra
dnike klase u velikom delu sveta smatrana je istorijski
najprogresivnijom i u prirodnopravnom pogledu samo
razumljivim, jer je traila ukidanje eksploatacije i iz
rabljivanja. Tek krajem XX veka u strukturi epohalne
svesti uspostavlja se hegemonija liberalizma i menja se
prioritet idejnoistorijskih vrednosti.
Vlast komunistike partije obezbeivao je borbeni
oslobodilaki uinak, fetiizovano jedinstvo partije i
samokritika. Jednopartijski boljeviki reimi poivali
su na prioritetu partijskog nad dravnim pravom, uni
verzalnog ideolokog nad strunim upravnim znanjem,
te na krutom sistemu partijske nomenklature. Ukinuto
je privatno vlasnitvo nad glavnim sredstvima za proi
zvodnju, svi dravni organi bili su pod kontrolom partije,
voa partije najee je bio i ef drave, a njegov auto
ritet, harizma i kult bili su neprikosnoveni i zatieni
zakonom.
U jezgru ideologije b. su dva naela: (1) diktatura pro
letarijata ostvaruje se pod rukovodeom ulogom jedne
partije, komunistike, i (2) revolucionarno osvajanje vla
sti i uvoenje socijalizma nije nuno povezano sa stup
njem razvoja zemlje. Dok je Marks u svom uenju za
pretpostavku revolucije uzimao razvijeni proletarijat i
razvijenu industriju, boljevici su u toku Prvog svetskog
rata zakljuili daje socijalizam mogue uvesti i u nera
zvijenim zemljama. Revolucionarnu svest u mase unose
profesionalni revolucionari, koji nisu demokratski, nego
centralistiki organizovani u snanoj ilegalnoj partiji.
Boljeviki reim je najpre uveden u Rusiji 1917, a
nakon Drugog svetskog rata, uz pomo Sovjetskog Sa
veza, i u nizu drugih evropskih i vanevropskih zemalja.
Marta 1917. ruski car je abdicirao, sruen je carizam i
ustoliena privremena liberalna vlada. Tokom narednih
meseci, nekontrolisani narodni talas zahteva za mirom
i socijalnom revolucijom Lenjin je novembra 1917. pre
obrazio u boljeviku vlast. U ratnom rasulu boljevici
su bili jedina vlast kadra da odri rusku dravu, pa su joj
ak i pojedini patriotski ruski carski oficiri pruili podr
ku. Boljevici su uspeli da sauvaju jedinstvo multina
cionalne carske Rusije sve do 1992. godine. Osim toga,
sovjetski boljeviki reim bitno je pomogao odranju

border-line linost

zapadnog liberalnog kapitalizma, jer je najvie doprineo

porazu nemakog faizma, ali i zbog toga to je nagnao
zapadni kapitalizam da se iznutra reformie i usavri
pod pritiskom radnikih zahteva (Erik Hobsbaum). U
Jugoslaviji je komunistiki boljeviki reim uveden
1945, da bi nakon sukoba sa SSSR 1948. bio donekle
organizaciono i ideoloki modifikovan. Uveden je osobeni sistem socijalistikog samopravljanja sa ogranienom
trinom ekonomijom.
Svi evropski jednopartijski socijalistiki reimi sa
manje ili vie modifikovanim boljevikim nasleem
urueni su krajem XX veka. Jo su prisutni u NR Kini,
na Kubi i u jo nekim vanevopskim zemljama. Priroda
i istorijska uloga b. je dvoznana i moe se odrediti kao
autoritarna modernizacija. Sjedne strane, re je o osobenim reimima modernizacije u nerazvijenim sredina
ma. Pored ubrzavanja tehnoloko-ekonomskog razvoja,
oni su pokrenuli iroke procese laicizacije i prosveivanja i podstakli drutvenu pokretljivost, urbanizaciju
i ravnomerniju raspodelu dobara. S druge strane, mo
dernizacija je sprovoena autoritarnim nalozima vrha
partije. Prevladavanje autoritarnog politikog naslea b.
upadljivo je zaostajalo za ostalim segmentima razvoja,
to se ogledalo u nepodeljenoj vlasti jedne partije i auto
ritarnoj politikoj kulturi. U toku postojanja evropskih
boljevikih reima (1917-1992) dolazilo je do frakcij
skih sukoba unutar partijske drave, koji su autoritarno
razreavani i zavravali se istkama, logorisanjem i ubi
janjem miliona neistomiljenika i nedunih ljudi. U peri
odu uvrene vlasti J. V. Staljinau SSSR (1928-1953)
b. se najvie koristio terorom.
O komunizam O socijalizam O staljinizam
T. Kulji
border-line linost (eng. border-line - granina lini
ja). Psihika struktura linosti koja je u dijagnostikom
smislu prelazna: izmeu psoze, neuroze i zdrave lino
sti. Drugaije reeno, u razliitim vremenima, granina
linost funkcionie kao neurotiar, kao psihotiar ili kao
psihiki integrisana struktura. Pojam se kao konstrukt
pojavio najpre u radovima Ota fon Kemberga i drugih
egopsihologa. Danas je sastavni deo spiska psihikih
poremeaja Meunarodne klasifikacije bolesti Svetske
zdravstvene organizacije.
Psihoanalitiki gledano, poreklo poremaaja lei u
loem iskustvu bebe sa objektom (najee majkom)
tokom prve godine i po dana ivota, koje ima za posledicu nesposobnost da se u predstavama deteta o objektu
udrue ljubav i mrnja, tj. da se sopstvo ili .s'e//linosti
razgranii od objekta. Majka, tj. objekt, prema Marga-

49
vie od rutinskog zahteva za slogom, a disciplina vie
od preduslova organizacione efikasnosti. Vladajua par
tija poivala je, vie formalno nego stvarno, na demo
kratskom centralizmu (odgovornost vodstva lanstvu).
Ugled partije osiguravala je njena moralno nadmona
klasnooslobodilaka harizma. Potovanje j edinstva partije nije bila obina dunost lana, nego moralni dug
obespravljenoj klasi koja ima istorijsku misiju osloba
anja celog drutva. Tokom XX veka, ideologija ra
dnike klase u velikom delu sveta smatrana je istorijski
najprogresivnijom i u prirodnopravnom pogledu samo
razumljivom, jer je traila ukidanje eksploatacije i iz
rabljivanja. Tek krajem XX veka u strukturi epohalne
svesti uspostavlja se hegemonija liberalizma i menja se
prioritet idejnoistorijskih vrednosti.
Vlast komunistike partije obezbeivao je borbeni
oslobodilaki uinak, fetiizovano jedinstvo partije i
samokritika. Jednopartijski boljeviki reimi poivali
su na prioritetu partijskog nad dravnim pravom, uni
verzalnog ideolokog nad strunim upravnim znanjem,
te na krutom sistemu partijske nomenklature. Ukinuto
je privatno vlasnitvo nad glavnim sredstvima za proi
zvodnju, svi dravni organi bili su pod kontrolom partije,
voa partije najee je bio i ef drave, a njegov auto
ritet, harizma i kult bili su neprikosnoveni i zatieni
zakonom.
U jezgru ideologije b. su dva naela: (1) diktatura pro
letarijata ostvaruje se pod rukovodeom ulogom jedne
partije, komunistike, i (2) revolucionarno osvajanje vla
sti i uvoenje socijalizma nije nuno povezano sa stup
njem razvoja zemlje. Dok je Marks u svom uenju za
pretpostavku revolucije uzimao razvijeni proletarijat i
razvijenu industriju, boljevici su u toku Prvog svetskog
rata zakljuili daje socijalizam mogue uvesti i u nera
zvijenim zemljama. Revolucionarnu svest u mase unose
profesionalni revolucionari, koji nisu demokratski, nego
centralistiki organizovani u snanoj ilegalnoj partiji.
Boljeviki reim je najpre uveden u Rusiji 1917, a
nakon Drugog svetskog rata, uz pomo Sovjetskog Sa
veza, i u nizu drugih evropskih i vanevropskih zemalja.
Marta 1917. ruski car je abdicirao, sruen je carizam i
ustoliena privremena liberalna vlada. Tokom narednih
meseci, nekontrolisani narodni talas zahteva za mirom
i socijalnom revolucijom Lenjin je novembra 1917. pre
obrazio u boljeviku vlast. U ratnom rasulu boljevici
su bili jedina vlast kadra da odri rusku dravu, pa su joj
ak i pojedini patriotski ruski carski oficiri pruili podr
ku. Boljevici su uspeli da sauvaju jedinstvo multina
cionalne carske Rusije sve do 1992. godine. Osim toga,
sovjetski boljeviki reim bitno je pomogao odranju

border-line linost

zapadnog liberalnog kapitalizma, jer je najvie doprineo

porazu nemakog faizma, ali i zbog toga to je nagnao
zapadni kapitalizam da se iznutra reformie i usavri
pod pritiskom radnikih zahteva (Erik Hobsbaum). U
Jugoslaviji je komunistiki boljeviki reim uveden
1945, da bi nakon sukoba sa SSSR 1948. bio donekle
organizaciono i ideoloki modifikovan. Uveden je osobeni sistem socijalistikog samopravljanja sa ogranienom
trinom ekonomijom.
Svi evropski jednopartijski socijalistiki reimi sa
manje ili vie modifikovanim boljevikim nasleem
urueni su krajem XX veka. Jo su prisutni u NR Kini,
na Kubi i u jo nekim vanevopskim zemljama. Priroda
i istorijska uloga b. je dvoznana i moe se odrediti kao
autoritarna modernizacija. Sjedne strane, re je o osobenim reimima modernizacije u nerazvijenim sredina
ma. Pored ubrzavanja tehnoloko-ekonomskog razvoja,
oni su pokrenuli iroke procese laicizacije i prosveivanja i podstakli drutvenu pokretljivost, urbanizaciju
i ravnomerniju raspodelu dobara. S druge strane, mo
dernizacija je sprovoena autoritarnim nalozima vrha
partije. Prevladavanje autoritarnog politikog naslea b.
upadljivo je zaostajalo za ostalim segmentima razvoja,
to se ogledalo u nepodeljenoj vlasti jedne partije i auto
ritarnoj politikoj kulturi. U toku postojanja evropskih
boljevikih reima (1917-1992) dolazilo je do frakcij
skih sukoba unutar partijske drave, koji su autoritarno
razreavani i zavravali se istkama, logorisanjem i ubi
janjem miliona neistomiljenika i nedunih ljudi. U peri
odu uvrene vlasti J. V. Staljina u SSSR (1928-1953)
b. se najvie koristio terorom.
5 komunizam O socijalizam O staljinizam
T. Kulji
border-line linost (eng. border-line - granina lini
ja). Psihika struktura linosti koja je u dijagnostikom
smislu prelazna: izmeu psihoze, neuroze i zdrave lino
sti. Drugaije reeno, u razliitim vremenima, granina
linost funkcionie kao neurotiar, kao psihotiar ili kao
psihiki integrisana struktura. Pojam se kao konstrukt
pojavio najpre u radovima Ota fon Kemberga i drugih
egopsihologa. Danas je sastavni deo spiska psihikih
poremeaja Meunarodne klasifikacije bolesti Svetske
zdravstvene organizacije.
Psihoanalitiki gledano, poreklo poremaaja lei u
loem iskustvu bebe sa objektom (najee majkom)
tokom prve godine i po dana ivota, koje ima za posledicu nesposobnost da se u predstavama deteta o objektu
udrue ljubav i mrnja, tj. da se sopstvo ili .ve//'linosti
razgranii od objekta. Majka, tj. objekt, prema Marga-

border-line linost

ret Maler, ne ohrabruje ranu individuaciju deteta, to

je kasnije izvor potekoa u socijalnom prilagoavanju
- preciznije, u odvajanju. to se tie neurotinih meha
nizama odbrane, u ivotu b.-l. 1. dominiraju razdvajanje
ili (eng.) Splitting (pre svega, pojedinih afektivnih stanja
jednih od drugih), projektivna identifikacija (nesvesno
pripisivanje vlastitih loih crta drugim ljudima) i primi
tivna idealizacija drugih, koja je izvor nerealnih oeki
vanja od njih.
U fenomenolokom smislu, b.-l. 1. karakterie ekscesivna impulsivnost, tj.'opta manjkavost kontrole
agresivnih i drugih poriva, zatim smetnje u oseanju
identiteta, ponaanje tetno po vlastiti fiziki integritet
(samopovreivanje, suicidalne radnje, esti nesreni
sluajevi), permanentno oseanje praznine i dosade, ili
afektivna labilnost, praena trajnom ambivalencijom
prema znaajnim licima. Dijagnostiki je takoe rele
vantno daje granina struktura linosti u meuljudskim
odnosima istovremeno udaljena i intenzivno vezana za
druge, u jednoj oblasti relacija funkcionie dobro u dru
goj loe. Pored toga, ima nejasnu i poremeenu predsta
vu o sebi (ukljuujui i seksualne preferencije), praene
prolaznim histerinim, paranoidnim, depresivnim i anksioznim stanjima.
Za leenje je potrebna dugotrajna kombinovana tera
pija (psihoterapija, pre svega, udruena sa farmakotera
pijom i socioterapijom), zavisno od aktuelne klinike
slike poremeaja.
3 linost 3 poremeaji psihikih funkcija
P. Opali
brainstorming (eng. brain-storm - genijalna ideja).
Tehnika grupnog intervjua koja se primenjuju u istrai
vakim projektima iji je cilj dolaenje do novih ideja.
U b. intervjuer jednostavno iznese neko miljenje ili
ideju, a lanovi grupe meusobno ocenjuju tu ideju ili
miljenje. Uesnicima se sugerie da ne odbacuju ideje
drugih, ve da pokuaju da ih unapreuju, modifikuju,
doteruju, da budu kreativni. Cilj j e dobiti vie dobrih ide
ja, razliitih perspektiva i objanjenja problema koji se
istrauje. Upravo zato se b. i primenjuje u istraivanjima
problema koji nemaju samo jedno reenje, kao i onda
kada se u diskusiji oko istraivanog problema moe oe
kivati kreativna interakcija uesnika. Ovde ne postoje
strukturisana pitanja, a tehnika se moe primeniti kako
u formalnim, tako i u neformalnim uslovima. Iako se u
metodolokoj literaturi navodi d aje uloga istraivaa
u primeni ove tehnike pasivna, iskustva pokazuju da
istraiva mora da uspostavi neki nivo kontrole nad gru
pom. U protivnom se moe desiti da se dobije gomila
trivijalnih, povrnih i neupotrebljivih podataka. Smatra

50

se daje b. odlian izbor u postupku pripremanja drugih,

vie strukturisanih oblika grupnog intervjua.
3 intervju 3 intervju, fokusgrupni
S. uri
brak. U pokuaju definisanja b. znaajne su dve pa
radigme: (1) b. je drutvena institucija i (2) b. je (lini)
odnos. B. se moe odrediti u okviru etiri razliite nau
ne discipline. Premapravnosociolokoj definiciji, b. je
drutveno doputena seksualna zajednica polova, kojom
se regulie zajedniki ivot partnera, proces prokreacije
i legalizuje potomstvo kao njegov proizvod. Time se b.
utvruje kao teite porodice, odnosno njena inicijalna
faza (mada porodica nastaje i bez brane veze, raanjem
van b.). ira, socioloka odredba, podrazumeva svaki
oblik kohabitacije (faktiki b.). Antropoloko poimanje
b. polazi od ovekove naroite potrebe da kroz susret
sa drugim ovekom (interpersonalno), ostvari mnogo
struka zadovoljstva na emocionalom, seksualnom i
intelektulnom planu. Demografska definicija b. polazi
od injenice daje b. glavni okvir reprodukcije stanov
nitva. Kod populacija koje nisu uspostavile kontrolu
raanja, glavna determinanta fertiliteta stanovnitva je
doba stupanja u b. (seksualnu zajednicu), tako da sterilitet branih parova raste sa odlaganjem b., odnosno sa
poveanjem starosti prilikom stupanja u prvi b. Kod po
pulacija koje primenjuju kontrolu raanja, reprodukcija
se odvija u prvim godinama trajanja b., kao i to razvod
i udovitvo utiu na nivo fertiliteta zavisno od moguno
sti ponovnog sklapanja b. Brane strukture stanovnitva
nastaju delovanjem procesa sklapanja b. (nupcijalitet),
kao i razvoda b. (divorcijalitet), sjedne, i osobina demo
grafskog okvira, s druge strane. U analizi b. znaajno
je sagledati osobine branog kontingenta stanovnitva
(lica starija od 15 godina). U savremenim razvijenim
drutvima brani kontingent je pod snanim uticajem
pada nataliteta (depopulacije), kao i produavanja ivot
nog veka (starenje stanovnitva).
Bez obzira na razlike u definiciji, b. je univerzalna
drutvena institucija. U prethodnim istorijskim periodi
ma b. je bio regulisan posredstvom spoljnih autoriteta
(obiaja, religije, drave), dok se u savremeno doba lo
cus njegove kontrole smeta unutar samog b. (izmeu
aktera). U drutvenom okruenju postoji lepeza institu
cija za savetovanje, pomo, usmeravanje i konstrukci
ju b. (zamisao o medikalizaciji b ). Nekoliko je bitnih
dimenzija koje ine sadraj ovog pojma: izbor partnera,
brano prilagoavanje, odnos polova/rodova, brani pro
ces, brana srea, brani ciljevi, brana kriza (razvojni
potencijal i/ili razvod).
U savremenim razvijenim drutvima izbor partnera
uslovno je slobodan, zasnovan na idealu romantine

51

ljubavi. Ukoliko se nuklearna porodica uzme kao idealnotipski model (post)industrijskog drutva, mogue je
istai etiri funkcije koje su relevantne za ovaj odabir:
obezbeenje emotivnog zadovoljstva kroz b. i roditeljstvo, sticanje identiteta i socijalnog statusa pojedinca,
odravanje zajednikog domainstva, briga o deci, kari
jera i si. Slobodan izbor partnera socijalno je ograni
en delovanjem brane homogamije koja se iskustveno
izraava na razliite naine: kao sklonost ka sklapanju
b. sa licima slinih socioekonomskih osobina (starosti,
obrazovanja), porekla, etnikih, religioznih i kulturnih
krugova, pa i prostorne bliskosti. B. je, uz porodicu i
klasu, glavni agens reprodukcije druvene stratifikacije
i ire grupne endogamije.
Postoje dve osnovne vrste branog prilagoavanja:
prvo, koje se odnosi na uklapanje u odgovarajuu dru
tveno definisanu ulogu i drugo, oblikovanje uloge
prema linim osobinama aktera. Pojedinac se prilagoava ulozi zavisno od stepena usklaenosti oekivanja
i spremnosti da se na njih odgovori. S druge strane,
psiholoko prilagoavanje se meri srazmerom uloene
energije u obavljanje uloge i ostvarenog zadovoljstva.
Brana srea se odnosi na dostizanje cilja b., nezavisno
od njegovog sadraja (izbegavanje razvoda, raanje dece, lini rast i razvoj partnera). Postoji nekoliko determi
nanti branog prilagoavanja od kojih neke deluju pre, a
neke tokom b. Predbrane podrazumevaju: branu sreu
roditeljskog para, duinu poznanstva, prethodna seksu
alna iskustva, zrelost partnera, slinost statusa, grupnu
pripadnost, razlike u starosti, harmonine odnose sa ro
diteljima u detinjstvu. Tokom trajanja b. deluju sledei
faktori: seksualno usklaivanje, posveenost vezi, poverenje i privrenost branih partnera, mentalno i fiziko
zdravlje, usklaenost interesa i sistema vrednosti veza
nih za uloge partnera (patrijarhalni ili egalitami).
Rodovi u branoj dijadi su drutveno konstruisana
znaenja biolokih razlika izmeu mukog i enskog
pola, pa se prema drutveno pripisanom autoritetu (mo
i) sudi o (a)simetriji poloaja i uloga. U patrijarhatu
mukarci obavljaju najodgovornije aktivnosti u javnoj
sferi, a u b. i porodici im je namenjena uloga hranioca,
pa samim tim i glavnog aktera u donoenju svih bitnih
odluka, a enama uloga domaice, majke, negovateljice.
Egalitama brana dijada podrazumeva fleksibilne uloge
rodova kako u porodici tako i u drutvu, pa su takve bra
ne veze ee u srednjoj klasi.
Brani proces ili proces partnerstva poinje fazom
zaljubljenosti, kada se partneri povezuju po principu
uzajamne slinosti. Najvei broj b. sklopi se ve u toj
fazi. U sledeoj fazi, otkrivaju se razlike meu partne
rima. Kada se ove razlike ne mogu prevazii, dolazi

brak
do udaljavanja, poremeaja komunikacije i raspada b.
Prema savremenoj zamisli medikalizacije b. (irenje
znanja, profesija i ustanova za leenje i savetovanje),
brane krize se tretiraju kao mogunost rasta i razvoja
individua (emotivnog, intelektualnog), budui da dosad
nije pronaena nijedna alternativna ivotna forma koja
moe spojiti ambivalentne (bio-psiho-socijalne) potrebe
pojedinca.
Poev od sedamdesetih godina XX veka, u razvije
nim dravama Evrope i Severne Amerike, klasian b.
zapada u ozbiljnu krizu. Nestabilnost b. izraava se u
intenziviranju stopa razvoda b., porastu divorcijaliteta,
poveanju udela b. vieg reda, odlagaju stupanja u (prvi)
b. Poveano uee ena u obrazovanju na viim nivoi
ma, iz ega sledi masovno zapoljavanje i perspektiva
karijernog uspona, doprineli su pojavi i irenju novih
vidova privremenih ili stalnih partnerskih veza razliitih
oblika, trajanja i osobina. Nosioci novog ivotnog stila
kohabitacije su mlade generacije (u vedskoj, od 15-19
godina starosti), kao i vii, obrazovani slojevi, nekonven
cionalna inteligencija. Zbog manje socijalne prihvaenosti, fenomen se teko moe registrovati i pratiti. Pored
toga, znaajna je i subjektivnost partnera oko izjanjava
nja o ovom tipu partnerstva, kao i usaglaenost stavova
oko momenta poetka veze. U visoko urbanizovanim i
industrijalizovanim dravama kao indikator se koristi
vanbrano ivoroenje. U kretanju fenomena uoene
su tri faze: prva, u kojoj je to devijantan fenomen; druga,
kao b. na probu, trea, u kojoj je to altmativa b. ili
tip b. U zavisnosti od preovlaujueg sadraja kohabi
tacije, procenjuje se faza u kojoj se fenomen nalazi u
pojedinim populacijama. Pojava je najpre registrovana
u vedskoj i Danskoj, da bi se potom proirila ka Za
padnoj i Junoj Evropi. U Istonoj i Centralnoj Evropi,
zbog opte drutvene deprivacije, kohabitacija je retka.
U bivim socijalistikim dravama, neto vei udeo
kohabitacije je zabeleen u Sloveniji. Izuzev Severne
Evrope, gde je kohabitacija alternativa b., u veini dr
ava re je o probi, pa su momenti zaea ili raanje
podsticaji za sklapanje graanskog b. Najpoznatije su
LAT forme (eng. live apart together), stabilne i duge
seksualne zajednice u odvojenim domainstvima, kao
i postbrane kohabitacije. Veina autora se slae daje
kod kohabitacija re o krizi posveenosti partnerskoj
vezi, to je nalije egalitame ideologije roda, kao i oseaj depresivnosti kod partnera. Zbog toga se b. odlae
u etvrtu (eninu) deceniju, pred kraj reproduktivnog
perioda, pa se norma o raanju sputa sa dvoje na samo
jedno dete. Velike su polemike demografa socijalne ori
jentacije da lije ova tranzicija b., s velikim uticajem na

brak

52

prirodno kretanje (dalja depopulacija) nuna i neizbena, ili e razvoj tei kao jedinstvo razliitosti, pa e
se stanovnitvo razliito ponaati zavisno od dostignute
faze, generacijskog ivotnog habitusa, kultumoreligijskih krugova i si.
3 domainstvo O monogamija 3 porodica
M. Bobi

budizam (sskr. Buddha). Religija nazvana prema

svom tvorcu, indijskom kraljeviu Sidarti Gautami (oko
563-483 pre n. e.), koji je, odbacivi lagodan ivot na
dvoru svoga oca, postao pustinjak i doiveo prosvetljenje, stekavi tako titulu Buda (Buddha), probueni.
Sutina Budine poruke zasnovana je na etiri plemeni
te istine o ivotu: (1) sveukupno postojanje je patnja;
(2) uzrok svakoj patnji je udnja; (3) patnja moe da bu
de okonana i (4) patnja moe da se prevazie tako to
se sledi osmostruki put (ispravnih pogleda, aspiracija,
govora, ponaanja, odgovarajueg naina zaraivanja
za ivot, ispravnih napora, misli i kontemplacije). Ishod
Budinog srednjeg puta, koji nalazi meru izmeu preovlaujue zaglibljenosti u materijalni svet i ekstremnog
asketizma, jeste nirvana ili vrhunsko duhovno postignu
e koje izmie svakom opisu. Pribeite budisti nalaze u
tri dragulja: Budi, svom duhovnom uitelju, Dharmi,
spasonosnoj istini njegovog uenja, i Sanghi, ili zajedni
ci vemih, prvobitno iskljuivo monakoj, a kasnije i lai
koj, koja uva i iri b. U nekim formama b. (theravada
ili hinayana), Buda se smatra istorijskom linou koja
vie ne postoji, ali iza koje je ostala Dharma kao puto
kaz koji oveka, uz lini napor, vodi do prosvetljenja.
U drugim tradicijama b. (mahayand) Buda se smatra
univerzalnim principom koji je uvek prisutan u nekom
od svoja tri aspekta ili tela: (1) apsolutne svesti i sami
losti; (2) uivanja, odnosno aspekta u kojem Buda preno
si Dharmu bodhisatvama, tj. posveenicima koji odlau
svoj odlazak u nirvanu kako bi pomogli drugim ivim
biima da se duhovno prosvetle i (3) tela transforma
cije, putem kojeg Buddha-princip uzima ljudski oblik i
pojavljuje se kao istorijska linost. U nekim oblicima b.
( Vajrayana), naroito na Tibetu, razvija se ezoterina,
ritualno jogistika tradicija poznata kao tantrizam, u ko
joj vanu ulogu igraju mantre (mistine rei/formule),
mandale (kruni dijagrami), akti (kreativna snaga en
skog principa) itd.
Od svog nastanka u Indiji, gde je bio pokret refor
matorskog karaktera i kritiki se odnosio spram hindui
stikih institucija, poput kaste i nekih brahmanistikih
shvatanja sveta, b. je pretrpeo znaajne modifikacije
kao misionarska religija na svom putu prema ri Lanki (Cejlon), sjedne, i centralnoj Aziji, Kini, zemljama

jugoistone Azije (I vek), Japana (VI vek) i Tibeta (VII

vek), s druge strane.
U Kini se formiralo nekoliko uticajnih kola b.: i
sta Zemlja, sa teistikim kultom Amitabha Bude, zatim
chan kola, pretea japanskog zena, sa svojim medita
tivnim i ezoterinim tehnikama, te Tian tai kola sa ide
jama o sveproimajuoj prisutnosti Buddha-principa u
svim entitetima stvorenog sveta, odnosno o identitetu
nirvane i samsare.
U Japanu su ove kole dobile svoje specifine forme,
naroito zen koji je u sprezi sa samurajskom ratnikom
tradicijom dao znaajan doprinos japanskoj umetnosti,
knjievnosti i kulturi uopte.
Tibetanski b. karakterie institucija lama, duhovnih
uitelja i voa. Osnovni tekstovi b. ukljuuju Tripitake,
Budina kazivanja, brojne sutre (poput Lotos sutre, Sutre
srca i dr.) sa uenjima i pravilima ivota, kao i atake,
prie iz Budinog ivota.
O religija
M. Bakic-Hayden
budet vremena. U savremenoj sociologiji (poseb
no u sociologiji rada i sociologiji menadmenta) sve
se vie posveuje panje prouavanju vremena, kako
radnog tako i vanrednog i slobodnog, njihovog meu
sobnog odnosa, kao i uticaja tog odnosa na kvalitet ovekovog linog i drutvenog ivota. Vreme kojim on
raspolae (sati, dani, nedelje, meseci, godine) deli se na
vreme koje ovek provodi u radu i vreme koje provodi
izvan rada. Radno vreme je skup aktivnosti koje ovek
obavlja kako bi neposredno pribavio sredstva za svo
ju primarnu materijalnu egzistenciju. Ono je zakonski
ogranieno i odreeno brojnim faktorima koji oveka
obavezuju da ispunjava odreene zadatke, obavlja pred
viene poslove i postie oekivane rezultate. Vanredno
vreme predstavlja skup aktivnosti koje ovek obavlja
izvan radnog vremena i koje su vie zavisne od njegovih
elja, namera, potreba, interesa i motiva.
B. v. podrazumeva vreme koje je oveku preostalo
kada se odbije obavezno radno vreme. To je vreme koje
ovek moe koristiti za razliite aktivnosti, prema svo
jim potrebama, interesovanjima i mogunostima. B. v.
obuhvata nekoliko grupa aktivnosti: (a) aktivnosti koje
su posredno vezane za radno vreme (pripreme za odla
zak na posao, povratak s posla, dovravanje dela posla
u kunim uslovima); (b) obavljanje razliitih kunih po
slova i porodinih obaveza; (c) dopunske delatnosti za
poveanje kunog budeta (honorarni rad, komercijal
ni hobi, usluge na bazi specijalnih znanja i vetina); (d)
ishrana i spavanje; (e) aktivnosti koje ovek posveuje
sebi i svojoj linosti, zadovoljstvu i uivanju (slobodno

53
vreme). Struktura b. v. zavisi od ovekovih sposobnosti,
odlunosti, znanja, potreba, interesa, motiva, ali i od
uslova u kojima on ivi, od stepena razvijenosti i karak
tera drutva. Prouavanjem b. v. (posebno odnosa izme
u pojedinih grupa aktivnosti) moe se saznati koliko je
ovek slobodan u izboru aktivnosti i interesovanja, koli
ko je samostalan u donoenju odluka, kakve su njegove
inicijative, ideje i kreativne mogunosti, kako okruenje
utie na ovekovo ponaanje i aktivnosti, koliki je ste
pen ovekovog otuenja u savremenim uslovima.
U okviru strukture b. v. posebna panja se posveu
je prouavanju aktivnosti u slobodnom vremenu. Tu se
istrauje sadraj i karakter slobodnog vremena, nain
njegovog korienja, aktivnosti koje se upranjavaju, pa
sivan odnos (dokolica) ili aktivan odnos (kreacija, igra,
stvaranje, usavravanje) prema slobodnom vremenu. Od
vrste aktivnosti i sadraja slobodnog vremena zavisie
da li e ono postati teret i otuenje ili zadovoljstvo i
sloboda za savremenog oveka. Slobodno vreme utie
na formiranje i izgradnju stila i naina ivota svakog
oveka, razvija kulturu, navike, unapreuje komunikaci
ju i ljudske odnose, razvija i humanizuje linost. Treba
naglasiti daje vaniji sadraj i kvalitet aktivnosti koje
ovek upranjava u slobodnom vremenu, nego njihov
broj i kvantitet. Savremena tehnologija i tehnika (digital
na i informatika) mogu pomoi oveku da bude aktiv
ni korisnik slobodnog vremena, ali ga mogu, jo lake,
pretvoriti u pasivnog konzumenta masovne kulture i
drugih negativnih proizvoda masovnih komunikacija i
medija. U zemljama u kojima je sociologija razvijenija
i zastupljenija u drutvenim istraivanjima, razvila se po
sebna disciplina koja se bavi prouavanjem slobodnog
vremena - sociologija slobodnog vremena.
O dokolica O radno vreme
I. Sijakovi

buroazija (fr. bourgeoisie - graanstvo). Izraz b.

potie od francuske rei bourgeois, koja oznaava sta
novnika grada (lat. burgus - utvreno mesto), za razliku
od onoga koji ivi na selu. Ta razlika nije samo imenska
ve i istorijska, te pokazuje kako su nastali nazivi za
stanovnike grada i sela. Kasnije je ime za stanovnika
grada dobilo sasvim drugaije znaenje, kao i sama re
buruj.
Pojam b. je posebno vezan za marksistiku teoriju
drutva, u kojoj je b. drutvena klasa, odnosno jedna
od osnovnih drutvenih klasa, pored radnice klase ili
proleterija. B. je osnovna drutvena klasa jer je tvorac
posebnog istorijskog tipa drutva kao naina proizvod
nje ljudskog ivota. Taj poseban nain drutvene proi

buroazija
zvodnje ivota Karl Marks naziva kapitalizam, te daje i
drugi, sinonimni naziv za b. - kapitalisti.
B. je tvorac odreenog naina proizvodnje jer je vla
snik uslova rada i sredstava za proizvodnju, odnosno
kapitala. To vlasnitvo omoguuje b. da zasnuje pos
ebnu organizaciju proizvodnje - fabriki sistem rada
koji se razvija u gradovima, s posebnim tehnikama ra
da. Na osnovu posedovanja kapitala (uslova i sredstava
rada), b. je u mogunosti da unajmljuje radnu snagu
druge osnovne klase - radnike klase ili proletarijata te daje organizuje i eksploatie. Eksploatacija se sasto
ji od prisvajanja tzv. vika vrednosti ili novostvorene
vrednosti koja predstavlja viak u odnosu na vrednost
unajmljene radne snage.
Iskoriavanje radne snage oznaava dominaciju u
drutvenoj proizvodnji ljudskog ivota jer odreuje sve
njene aspekte. Proizvodna dominacija omoguuje b. da
dominira u ostalim oblastima drutva jer zadobija uticaj
na pravni, politiki i kulturni ivot u kojem do izraaja
dolaze, pre svega, njeni interesi i potrebe. Zato je b.,
pored toga to je osnovna drutvena klasa, u isti mah i
vladajua ili dominatna klasa kapitalistikog sistema.
B.
je jedinstvena klasa ukoliko je re o odnosu prema
drugoj osnovnoj klasi i drugim klasama drutva. Naime,
ona je klasa za sebe jer borbom dolazi do svesti o za
jednikim interesima svojih pripadnika, pa te interese
pretvara u drutvenu organizaciju i zduno ih brani. Me
utim, ona je i klasa po sebi, kao poseban drutveni
organizam koji poseduje svoj unutranji sadraj. U tom
smislu, kao klasa po sebi, ona je strukturisana, seg
mentirana po raznim obelejima. Pre svega, b. se unutar
sebe deli prema ekonomskoj snazi ili veliini kapitala
koju poseduje, i to na krupnu, srednju i sitnu. Prema
podruju svoga delovanja i vrstama kapitala obino se
razlikuju industrijska, finansijska, trgovaka i zemljovlasnika b.
Pojedine vrste b. imala su odluujui uticaj i ulogu u
odreenim periodima razvoja kapitalizam. Svakako, po
eci kapitalizma pripadaju industrijskoj b., koja je isto
vremeno bila i sitna b., ije se vlasnitvo sastojalo od
manjih fabrika, odnosno manufaktura. U industrijskim
fabrikama kapitalisti su bili svojevrsni radnici koji su
upravljali proizvodnjom, ali i radili zajedno sa ostalim
unajmljenim industrijskim radnicima. Kako se razvijao
kapitalizam i eksploatacija, tako se menjala i b., pa se,
s jedne strane, od sitne pretvarala u srednju i krupnu b.
Zbog sve snanije uloge novca u irenju proizvodnje
rasli su uloga i broj pripadnika finansijske b., koja se ubr
zo sjedinjavala sa industrijskom b. S druge strane, pak,
zbog sve veeg unoenja znanja u proizvodnju i njenog
ukrupnjivanja, te internacionalizacije kapitala, javila

buroazija
se potreba za strunim upravljaima i profesionalcima
raznih profila koji su bili najamni radnici, ali i vlasnici
kapitala, te su predstavljali srednju b. novoga tipa.
Istorijski razvoj b., ili njeno formiranje od klase po
sebi u klasu za sebe, teklo je kako zahvaljujui dru
tvenoj evoluciji, tako i drutvenoj revoluciji. Evolutivno gledajui, b. se razvija u gradovima na osnovu zanat
ske i esnafske proizvodnje, ime je postavljen temelj za
fabriki sistem i primenu tehnike i nauke u tom sistemu.
Naime, b. postaje klasa po sebi koja ima posebnu ulo
gu u drutvenoj proizvodnji. Uporedo s jaanjem njene
proizvodne moi, postavlja se i pitanje njene drutvene
moi. Da bi se uspeno razvijala kao klasa po sebi, b.
je bila potrebna dvostruka sloboda. Prva se tie razno
likog delovanja koje ne postoji u drutvenom okrilju
feudalizmu, jer ga ograniavaju feudalci kao dominatna klasa. Svi pravni, politiki i kulturni instituti su u
rukama feudalaca. Druga vrsta slobode se odnosi na
radnu snagu koja je u liku kmetova vezana za zemlju i
feudalce. Kmetovi nisu vlasnici svoje radne snage, ne
maju slobodu da njome raspolau i daje po svojoj volji
upotrebljavaju, odnosno nemaju pravo daje unajmljuju
i prodaju. Obe vrste slobode nisu mogle da zadobiju
drutveno priznanje evolucijom ve samo revolucijom,
kao korenitom promenom odnosa neslobode naspram
tih neophodnih sloboda.
Takozvane buroaske revolucije odigrale su se u
Evropi u XVIII veku, a meu njima je najpoznatija Fran
cuska (buroaska) revolucija. Pomenutim revolucijama
ukinut je feudalizam i uvedene mnoge dotad neuvene
slobode - od slobode kretanja do slobode raspolaganja
sopstvenom radnom snagom. Zahvaljujui tim radikal
nim promenama, b. je od klase po sebi postala klasa
za sebe, ali i klasa itavog drutva jer je zaista zastu
pala slobode u drutvu u ime naroda, to je bilo izrae
no u slavnoj borbenoj maksimi Francuske revolucije sloboda, jednakost, bratstvo. Zastupajui iroke mase
u odnosu na uski krug feudalaca, b. je ubrzo postala
vladajua klasa i u proizvodnju i drutveni ivot uop
te uvela brojne novine tako daje njena uloga u istoriji
ostala neizbrisiva. Po recima Karla Marksa, b. je revolucionisala sve proizvodne snage koje su dotad mirovale
u krilu oveanstva. Ona je stvorila trite kao osnovni
prostor ispoljavanja ljudske kreativnosti i proirila ga na
itav savremeni svet. Time je b. civilizovala i povezala
sve ljude na planeti.
Raanje kapitalistikog naina proizvodnje oznailo
je i formiranje druge osnovne klase drutva prema kojoj

54
je kapitalistika klasa stajala u najveoj moguoj opreci.
B. je podrutvorila sve proizvodne snage ali je zadrala
privatni nain prisvajanja i zadovoljavanja potreba. Od
nos izmeu drutvenog karaktera rada i privatnog prisva
janja, kao imanetna suprotnost kapitalizma, obeleavala
je naroito razdoblje tzv. prvobitne akumulacije kapitala
koje je, sa stanovita radnika, imalo surove posledice i
dovodilo do ranih klasnih sukoba. Kao posledica jaanja
i organizovanja radnice klase, dolo je do socijalisti
kih revolucija u mnogim zemljama i razvlaenja b.,
odnosno njenog nasilnog ukidanja. Meutim, budui
daje - kao to se kasnije ispostavilo - odmenjivanje b.
socijalistikom birokratijom podrazumevalo ukidanje
ljudskih sloboda i osujetilo dalja proizvodna dostignu
a, socijalistike zemlje bile su relativno kratkog veka i
nisu doprinele razvoju oveanstva.
Razvoj kapitalizma odvijao se u vie linija koje su
pokazale ozbiljne promene i u prirodi same b. Jedna li
nija izmena ticala se diferencijacije kapitala i stvaranja
tzv. akcionarskog kapitala, odnosno rastvaranja vlasni
tva u vie ruku. Druga linija promena bila je izraena
u povlaenju vlasnika kapitala iz procesa upravljanja i
rukovoenja proizvodnjom, koje se preputa strunjaci
ma i znalcima, naroito u onim oblastima proizvodnje
koje podrazumevaju sloenu tehnologiju. Trea linija
promena odnosi se na uspon obrazovanja i kolovanja,
to dovodi do sve veeg udela ne samo strunog rada
u proizvodnji ve i u drutvu uopte. Sve to uslovljava
opadanje svih vrsta tradicionale b. i proleterijata, te rast
svih vrsta srednjih klasa i slojeva koji danas ine najve
i deo drutva razvijenog kapitalizma. Istina, srednje
klase uglavnom nisu i dominatne klase koje bi tvorile
sopstveni nain proizvodnje, jer su proizvodnja, pravni,
politiki i kulturni sistem jo pod snanim uticajem b.
U toku svoga razvoja, b. je imala ne samo pozitivnu
ulogu u mnogim podrujima drutvenog ivota - od pro
izvodnje do kulture, no, pored toga to je donela mnoge
slobode i ljudska prava, ona je bila primorana na brojne
socijalne i materijalne ustupke kako radnikoj klasi, ta
ko i celokupnom stanovnitu. Zahvaljujui borbi prole
terijata, te rastu srednjih klasa ali i sopstvenoj pameti,
b. je - uprkos svim svojim menama - dovela do dugog
i prosperitetnog ivota kapitalizma. Razvijene kapitali
stike zemlje danas koriste dostignua i aktivnosti b. i
imaju najbolje radne, zdravstvene i penzione slube na
svetu.
3 kapitalizam O klasa, drutvena O slojevitost, drutvena
V Milit

c
celibat (lat. caelibatus - bezbranost). (1) Brano
stanje odraslih osoba koje nisu stupile ni u kakav oblik
brane zajednice. (2) U uem znaenju, obaveza kato
likog svetvenstva i hrianskog monatva uopte da
ne stupa u brak (propis utvren na crkvenom saboru
u Nikeji, godine 325). U irem smislu, c. je negativna
mera rasprostranjenosti i popularnosti braka u odree
noj populaciji. S obzirom na to d a je pod vrlo jakim
uticajem demografskih osobina populacije, tj. starosno
polnog sastava, agregatni izrazi kao to su udeli c. u
stanovnitvu su neadekvatni pokazatelji rairenosti c.
Bolji uvid stie se posmatranjem pojedinih generacija
(kohorti), kao i sintetikih pokazatelja (standardizovani
procenti i stope). U svim populacijama, uestalost c. po
generacijama ima isti osnovni oblik - negativno je po
vezan sa starou. C. je visok u mlaim generacijama,
smanjuje se u godinama najeeg sklapanja braka, a u
starosti je vrlo nizak. Meu mladima do tridesete godine
starosti, c. je neto ei kod mukaraca nego kod ena,
zbog njihovog kasnijeg stupanja u brak. Kohabitacija
kao praksa novih stilova partnertstva smanjuje ove raz
like u ponaanju polova, te utie na promenu sadraja
c., braka i specifinih branih struktura (razvedeni, udovci). Samim tim dovode se u pitanje preanja shvatanja
o selektivnoj i zatitnoj ulozi braka.
U okviru pojma c. znaajan je sadraj potpojma za
vrenog c. On podrazumeva udeo stanovnitva starosti
od 50 godina koje nije stupilo u prvi brak. Posebno je
znaajan udeo enske populacije u zavrenom c. zbog
povezivanja neposrednih varijabli braka i raanja. Za
hvaljujui znaajnoj polnoj asimetriji u savremenim
razvijenim drutvima, vea je verovatnoa da deo ena
ostane u c. i izvan reprodukcije. Pored toga, promena
sadraja enskog poloaja i uloge otvara mogunost
voljnog produavanja c. u kasnije godine reproduktiv
nog ciklusa, emu doprinose drutveni uslovi i zahtevi
makrosistema (obrazovanje, zapoljavanje, karijera),
medicinsko-tehnoloke inovacije (kontracepcija), indi
vidualni ivotni ciljevi, aspiracije i (klasno uslovljeni)

sistemi vrednosti. Tako se, pored biolokog, poveava i

verovatnoa voljnog steriliteta.
O brak O crkva O svetenstvo
M. Bobi
cezarizam (lat. Caesar - porodino ime rimske patricijske porodice Julija). Vrsta autoritarnog reima u
kojem nosilac line vlasti uiva znaajnu naklonost sta
novnitva. Ve je Aristotel razlikovao basileju, u kojoj
je vladar upravljao prema zakonima i uz saglasnost gra
ana, tiraniu, u kojoj je vladar upravljao bez zakona i
bez saglasnosti graana, i ajsimneteju, u kojoj je vladar
upravljao samovoljno, ali uz podrku graana (Politi
ka, 1285a, 5; 1295a ,2). Premda c. svoj koren ima u
imenu Gaja Julija Cezara, ovaj pojam nije postojao u
doba Rima. Ipak, jedna grana politike sociologije XIX
i XX veka, na osnovu Cezarove vladavine, oblikovala
je osobeno znaenje tog pojma (eng. c(a)esarism, fr.
csarisme). Pod njim se podrazumeva takav oblik line
vlasti u kojem neka linost, zahvaljujui podrci naroda,
postaje stvarni gospodar drave, premda stare politi
ke ustanove ostaju na snazi. Samodrac ove ustanove
ne ukida, ali ih prazni od stvarne moi i njihovim nesavrenstvom opravdava svoje stalno arbitriranje. Druga
grana politike sociologije pojam c. oblikuje po uzoru
na vladavinu francuskih samodraca - Napoleona I, Napoleona III, pa i Petena i 6 e Gola. Tu se pod c. podrazu
meva lina vlast koja je nastala tako to je, u trenucima
stvarne ili navodne nacionalne krize, neka linost, iji je
ugled u narodu povezan s vojnim postignuima, ukinula
ili ograniila postojee ustanove.
Posebna vrsta ovako shvaenog c. je bonapartizam,
kod kojeg se cezaristika vlast povezuje sa zamilju da
je nasleuju lanovi iste porodice. Premda, kao to se
vidi, prva struja u politikoj sociologiji kod c. naglasak
stavlja na zadravanje starih politikih ustanova, a dru
ga na ratno-vojnike korene vladara, za obe struje je
zajedniko potcrtavanje popularnosti samodrca. Stoga
se, u najoptijem smislu, i moe rei daje c. osobeni vid

cezarizam

56

autoritarne (line) vlasti koja se sprovodi sa pristankom

veine. C. se razlikuje od drugih autoritarnih reima u
nekoliko taaka. On podrazumeva razvijenije graansko
drutvo nego to je ono u tradicionalistikim autokratijama, kao i prodor masa na politiku pozornicu. Osnov
ne ideje koje slue za mobilizaciju mase najee su
populizam, usmeren protiv tradicionalistike oligarhije,
i nacionalizam, usmeren protiv stranog privrednog ili
politikog gospodstva. Ipak, ideologija u c. nije onoliko
razvijena kao u totalitarizmu. Znatna proreimska mo
bilizacija daje vlasti oseaj bezbednosti, pa je upotreba
nasilja ograniena prvenstveno na politike protivnike,
i stoga znatno manja nego u diktaturama. Ipak, s proto
kom vremena, gorljivost narodne mobilizacije nuno
jenjava, pa su cezaristiki poreci u osnovi nepostojani
i kratkotrajni. Pokuaji poludemokratske konzervacije
poretka, po pravilu, ne uspevaju (kao u sluaju Napoleona III), pa se reim na kraju preobraava u demokratski.
Ako, pak, samodrac izabere put jaanja autoritarnih
strana poretka, reim zavrava u sultanizmu ili dikta
turi.
O autokratija 3 demokratski despotizam
S. Antoni

ciklizam (gr. kklos - krug). Socioloki pravac koji

promene u drutvima sagledava u kategorijama krunog
kretanja. Ideje c. stare su koliko i sama sistematski obliko
vana i izraena ljudska misao o drutvenim promenama,
ali stvarni nastanak ciklikih teorija drutva treba ipak
vezati za pojavljivanjefilozofije istorije kao posebne filo
zofske discipline. Tokom XIX i u prvoj polovini XX veka
ideje c. se javljaju uglavnom kao reakcija na uproenu,
mehanicistiku i optimistiku teoriju linearne evolucije
i neizbenog progresa, ali su isto tako povezane i sa gublje
njem iluzija o savremenom drutvu kao drutvu slobode,
jednakosti i obilja.
U okviru filozofije, sociologije i istorije ima vie poku
aja da se ove ideje izraze u obliku relativno sistematski
zasnovanih teorija o drutvu, ali su najpoznatija i najzna
ajnija nastojanja Osvalda penglera i Amolda Tojnbija.
Spengler se, meu prvima, na sistematski i celovit nain
suprotstavio shvatanjima istorije kao jedinstvenog, progre
sivnog i pravolinijskog procesa razvitka, nudei namesto
toga ideju diskontinuiranog ciklikog razvoja posebnih i
izolovanih kultura, shvaenih kao veliki ivi organizmi
koji se raaju, rastu i umiru, kao i sva druga organska
bia. Za njega, istorija oveanstva postoji samo kao bio
grafija tih kultura, a oveanstvo je prazna re. U stva
ri, svetska istorija je naa slika sveta, a ne slika sveta
oveanstva.

Stoga je osnovni predmet penglerovog glavnog de

la Propast Zapada (1918-1919) analiza propasti zapad
noevropske kulture koja je danas rairena po celoj ze
maljskoj kugli, a osnovni njegov cilj je razvijanje jedne
filozofije i njoj svojstvene metode uporene morfologije
svetske istorije. On smatra da su kulture veliki organizmi
koji u toku hiljadugodinjeg postojanja zavre jedan, uvek
isti ciklus nastanka, uspona i propadanja, po nekom nu
nom unutranjem redu ija se priroda, inae, ne objanja
va. Na toj osnovi gradi se ideja o istovremenosti inae
raznorodnih i neistovremenih pojava (npr., istovremeni
su Pitagora, Muhamed i Rromvel; ili stoicizam, budizam
i socijalizam, kao pojave propadanja kulture).
Ovakav postupak omoguuje da se prevazie sada
njost kao granica istraivanja i da se predodreuju jo
neprotekle faze zapadnjake istorije po unutarnjem obli
ku, trajanju, tempu, smislu, rezultatu, kao i da se davno
propale i nepoznate epohe, pa i itave kulture prolosti,
rekonstruiu pomou morfolokih veza. Spengler je
uveren da svaka kultura ima svoj prasimbol i posebno
ime (apolonijska, magijska, faustovska) te, da svaka ima
svoj sopstveni nain na koji se njena dua gasi, koji s
najdubljom nunou sledi iz celog njenog ivota. Gae
njem kulture nestaje i jedan poseban unutranji oblik
naroda, koji gaje povezivao u jedinstvenu celinu, iako
se najee ne gasi fiziko nizanje narataja.
Na taj nain manifestuje se sila sudbine nepojmlji
vog kao jedini oblik bitisanja prafenomena. Zavrnu
fazu jedne kulture, njeno umiranje, Spengler naziva ci
vilizacijom. Kao krajnje i najvetakije stanje za koje je
sposobna jedna via vrsta ljudi, civilizacija predstavlja
neizbenu sudbinu jedne kulture. Ona znai pobedu gra
dova, nauke, umalizma, novca i sporta. To je faza u kojoj
se upravo nalazi zapadna kultura. Za razliku od ranijih
kultura, koje nisu bile svesne svoga propadanja, jedino
faustovski duh zapadnjake kulture poseduje sposob
nost predvianja nepokolebljive sudbine. Ta svest je, me
utim, nee spasiti od propasti, poto hrianstvu Dostojevskog pripada narednih hiljadu godina.
Dajui irok pregled istorije ljudskog duha, umetnosti
i politikih epoha, pengler odbacuje i zamisao prema ko
joj je evropska kultura najvii oblik istorije oveanstva,
budui daje svodi samo na jedan, istina, njemu najdrai
oblik kulture. Moe se rei daje penglerovo stanovite
grandiozna subjektivno-filozofska konstrukcija jednog iz
razito pesimistiki i konzervativno nastrojenog duha, ali
takva konstrukcija koja u pojedinim svojim elementima
pokree mnoga pitanja, od kojih neka jo ekaju pravi
odgovor.
Slino se moe rei za engleskog istoriara i filozofa
istorije A. Tojnbija, koji takoe zastupa osobenu teoriju

57
0 ciklikom kretanju drutava i civilizacija (Istraivanje
istorije, 12 knjiga, 1934-1961). Prema njegovom milje
nju, ako se izuzmu periferne kulture koje nikad nisu
uspele da postanu stvaralake, postoji dvadeset i jedna
specifina civilizacija, shvaena kao zaokruena i samodo
voljna celina, mada su i meu njima samo neke potpuno
samostalne i originalne. Osim zapadne, sve ostale civiliza
cije su ili ve propale, ili se nalaze naposlednjem stupnju
svoga krunog kretanja. Sudbina zapadne civilizacije je
takoe krajnje neizvesna, a njen pad se moe spreiti jedi
no odustajanjem od stvaranja univerzalne drave, obna
vljanjem hrianske pobonosti i oduevljenja, upoznava
njem Isusa i prihvatanjem njegove spasilake misije.
Osnovni uzrok raanja i razvoja neke civilizacije Tojnbi vidi u mehanizmu izazova-i-odgovora, a glavnu sna
gu za nastanak srodnih civilizacija on pronalazi u borbi
unutranjeg i spoljanjeg proletarijata. Izazov se
u poetku svodi uglavnom na delovanje fizike sredine, a
odgovor se nalazi u naporu drutva da se sa izazovom
suoi i da ga savlada, to u potpunosti oblikuje ivot i
sudbinu jedne civilizacije. Najbolje je ako je ovaj izazov
umeren tj. ni prejak, poto bi se celokupna ljudska energi
ja iscrpla u hrvanju s njim, ni preslab, poto takav izazov
ne bi bio dovoljno podsticajan za stvaranje jedne osobene
1celovite civilizacije. Na taj nain, svaka civilizacija prola
zi kroz nekoliko tipinih stupnjeva izazova-i-odgovora:
pobeda nad fizikom i drutvenom sredinom u periodu
nastanka civilizacije; stvaranje drutvenih i kulturnih
institucija neophodnih za normalno funkcionisanje civi
lizacije, to naroito podrazumeva duhovnu kreativnost
voa i spreavanje ratova izmeu rascepkanih ili paro
hijskih dravica unutar civilizacije; vreme nedaa koje
karakterie gubljenje duhovne moi i energije prvobitne
kreativne manjine i njeno preobraavanje u dominant
nu manjinu; stvaranje univerzalne drave kao odgovo
ra dominantne manjine na ratove parohijskih drava, to
se obino poklapa s periodom maksimalnog spoljanjeg
sjaja civilizacije, koja je iznutra slaba i ve spremna na
raspadanje; povlaenje-i-povratak, kojim se kreativni
genij i najpre povlae iz mase da bi ostvarili duhovnu regeneraciju, a potom se okreu regenerisanju masa, kao to
je to inila kreativna manjina u vreme zaetka civilizacija
(Mojsije, Buda, Hrist, sv. Pavle, Cezar, Muhamed), s tim
da nijedan od njih nije do sada uspeo da spasi civilizaci
ju od propasti i gaenja; odvajanje mase od dominantne
manjine i njeno cepanje na unutranji proletarijat ko
ji prihvata ekumensku religiju (u Rimu - hrianstvo) i
spoljanji proletarijat (u Rimu - spoljni napadi varvarskih plemena), to vodi raspadanju univerzalne drave;
postepena propast civilizacije, preko serije slomova i
oporavaka, to do sada nije mogao da sprei nijedan od

civilizacija
mnogobrojnih tipova spasitelja (kreativni geniji iz redova
dominantne manjine, veliki ratnici i osvajai, prodavci
utopija, kraljevi-filozofi, utemeljivai religija i si.).
Ve iz ovog saetog prikaza Tojnbijevog stanovita
oigledno je da on, pod uticajem Vilfreda Pareta, O. penglera i drugih teoretiara sline orijentacije, zastupa jednu
specifinu cikliku zamisao. Ali, odbacujui pojam razvo
ja kao progresa, Tojnbi nije u onoj meri dosledan cikliar
u kojoj je to bio pengler. On doputa kako mogunost
zaustavljanja ili okamenjivanja civilizacija, tako i mo
gunost izbegavanja njihovog sloma. Koristei metaforu
o krunom kretanju toka i pomeranju vozila, on istie
da, iako u drutvenim promenama postoji element pukog
ponavljanja, to ipak nije zakon istovetnosti ve zakon
raznolikosti. Pored optih nedostataka svojstvenih cikli
kim teorijama i hrianskog misticizma, Tojnbijeva najve
a slabost proizlazi iz nategnutih analogija koje uglavnom
poivaju na njegovim uproenim generalizacijama istorijskog iskustva stare Grke i Rima.
Razvijajui ideju o raenju i propadanju, cikliari su
dali doprinos kritici jednostranosti klasinog evolucionizma. Oni su ukazali na mogunost ponavljanja, pa ak i
nazadovanja u istoriji ljudskih drutava, to je doprinelo
boljem razumevanju izvanredne sloenosti drutvenog
determinizma i ukazalo na specifinost sociolokih zako
na. Ispitujui vei broj kultura, oni su takoe doprineli
razbijanju vrlo rairenog evrocentrikog shvatanja, ma
da je u njihovom stanovitu prisutna izrazita naklonost
prema zapadnoj kulturi, kao i briga za njenu sudbinu.
Osnovne slabosti c. bi se mogle svesti na sledee: njego
ve osnovne postavke uglavnom su izgraene na analogi
jama s prirodnim fenomenima i biolokim organizmima
(sezonski ritmovi, prirodni ciklusi); tu se pridaje prevelik
znaaj duhovnim iniocima i kulturi, koja se obino shvata kao izolovana, samonikla i samodovoljna; kritikujui
opravdano ideju jednolinijskog progresa i neprekinutog
kontinuiteta u istoriji, ovde se izbacuje i sama ideja istorijskog razvoja; ne objanjava se, ili ne dovoljno nauno
zasnovano, priroda samog osnovnog mehanizma krunog
kretanja drutva; ne ukazuje se na prava sredstva i puteve
kojima bi se mogla prevladati kriza zapadne civilizacije,
ve se zagovara karakteristian fatalizam zasnovan na no
voj metafizici.
O civilizacija O kultura O razvoj, drutveni
M. Tripkovi

citizenship, v. graanskost
civilizacija (lat. civilisatio, od civis - graanin). Po
jam c. se prvi put javlja u XVIII veku, u smislu moral
nog usavravanja, ali kasnije dobija razliita tumaenja

civilizacija

58

podrazumeva odreene velike celine (kineska, egipat

te oznaavaju, npr., vii razvojni stupanj drutva u odno
ska i dr. c.). Osvald pengler, pak, smatra da c. oznaava
su na varvarstvo (Luis Morgan), ali i fazu dekadencije
neizbenu sudbinu jedne kulture, njen vrhunac, ali i
kulture i dezintegracije zajednice (Osvald pengler).
Sociolog an Kaznev ukazuje na tri upotrebe pojma c
poslednju etapu, te svaka kultura ima svoju c. kao neo
(1)
u smislu evolucije, kao najvii stupanj razvoja drupozivi kraj.
tva; (2) kao odreeni aspekt kulturnog ivota (proizvo
Ali kada se jedna c. apsolutizuje kao superiorna
di, institucije, tehnika), i (3) kao skup slinih kultura i
- npr., zapadna c. - pojam dobija kolonijalni ili etnokulturnih sistema koji imaju kontinuitet (zapadnoevrop
centriki smisao. To se najbolje izrazilo u shvatanjima
ska, mediteranska, istonjaka i si.). Drugi autori tim
Lisjena Levi-Brila o tzv. predlogikom mentalitetu pri
pojmom oznaavaju one ljudske tekovine koje omogu
mitivnih naroda, kao drugaijoj vrsti misaonog procesa
uju ovladavanje prirodom i ovekovu kontrolu nad
u odnosu na civilizovane narode. To je argumentovano
sredinom (npr., savremena tehnika c.); na taj nain,
pobio Klod Levi-Stros, dokazujui da se elementarni
c. predstavlja svet nunih i korisnih/praktinih stvari
procesi logikog miljenja nalaze i kod primitivnih na
povezanih sa borbom za opstanak.
roda (npr. klasifikacija biljaka, sistematizacija znanja
Alfred Veber pravi razliku izmeu kulture i c. u smi
i si.).
slu tri razliita procesa: drutvenom, civilizacijskom i
Pojam c. nije sinonim za kulturu, pa ima razloga me
kulturnom. Civilizacijski procesi stoje izmeu drutve
usobno razluiti ta dva pojma, mada se esto izmeu
nih i kulturnih, koji su manje zavisni od drutvenih pro
izraza civilizovati i kultivirati stavlja znak jedna
cesa. Civilizacijskim procesom A. Veber naziva proces
kosti. Postoje i pokuaji da se pojam c. definie u odno
racionalizacije ivota, koji ima sopstvene zakone razvit
su na razliite domene ljudskog ivota: industrijska c.
ka i razlikuje se od drugih sfera kulturnog razvoja. To je
zasnovana na tehnici; hrianska c. zasnovana na reli
optevaei svet za sve ljude, budui da su tehnika
giji; c. dokolice zasnovana na kulturi; kibemetika c.
dostignua univerzalna i proizlaze iz borbe za opstanak,
zasnovana na komunikaciji; potroaka c. zasnovana na
tj. c. je samo sredstvo, a ne sutina postojanja. Za ra
ekonomiji itd.
zliku od civilizacijskih, kulturni procesi ne izraavaju
Ako se c. shvati kao urbana kultura (Gordon ajld),
objektivan kosmos nego duhovne simbole, te stoga to
postavlja se pitanje da lije neolit, koji je oznaavao ve
nije optevaei i nuan svet, jer se kulture meusobno
liki preokret u nainu ivota, predstavljao c.? A ako pod
razlikuju. Dakle, kulturni procesi oznaavaju duhovnu
pojmom c. podrazumevamo najvii stupanj u razvoju
preradu materijalnog sveta, dok se civilizacijski procesi
drutva, pitanje je da li je moral kriterijum c., odnosno
izraavaju u materijalnim proizvodima. A. Veber kritikuda li se moe govoriti o evoluciji moralnih shvatanja, ili
je evolucioniste jer su meali kulturu i e., ali i pozitiviste
je, pak, razvoj sposobnosti oveka da se uhvati ukotac
zato to ostaju iskljuivo na civilizacijsko-pozitivnom
sa svojom sudbinom kriterijum koji oznaava napredak?
svetu; on konstatuje da ni marksizam nije nita dru
Odnosno, ta se moe uzeti kao odluujui kriterijum za
go nego civilizacijski pojmljena eshatologija. Ovo
definisanje c. - podela rada i razvoj tehnike, pojava gra
razlikovanje dve vrste duhovnih procesa je vano, jer
dova ili pisane istorije?
objanjava da su civilizacijski procesi mnogo neposred3 antropologija, kulturna 3 kultura 3 razvoj, drutveni
nije povezani s praktinom realnou; njima se otkriva
Z. Golubovi
i proizvodi svet stvari, za razliku od kulture koja je
mnogo manje zavisna od nunosti, to ukazuje na
crkva. (1) Prvobitno, izraz koji je oznaavao zvanirazlike u njihovoj upotrebljivosti, sjedne, te u pogle
no
okupljanje graana. U grkom prevodu Starog zadu spontanosti i kreativnosti, s druge strane. Slino
veta
(Septuaginta), izraz ekklsia (narodna skuptina)
postupa i Herbert Markuze kada kulturu odreuje kao
koristi
se za opte okupljanje Jevreja, posebno u neke
viu dimenziju ljudske autonomije i ispunjenja, dok
religijske
svrhe. U Novom zavetu on se koristi da bi
c. oznaava sferu nunosti, drutveno potrebnog rada
oznaio
okupljanje
svih hrianskih vemika irom sve
i ponaanja.
ta,
vernika
u
nekom
odreenom podruju, a takoe i
Postoje, meutim, i drugaija shvatanja c. Jedna gru
skup
u
nekoj
odreenoj
kui. U hrianskoj c. zajednica
pa antropologa tim izrazom oznaava vii stupanj dru
je
shvaena:
(a)
kao
celina,
univerzalno telo onih koji
tvenog razvoja, u protivstavu varvarstvo vs. c. (Luis
ispovedaju veru u Isusa Hrista. C. je telo Hristovo, istorij
Morgan, Fridrih Engels); drugi pod c. podrazumevaju
ski oblik postojanja vaskrslog Hrista; (b) posebna zaje
pojavu kulture gradova, ili prelazak iz preistorije u istodnica, veroispovest ili sekta unutar hrianstva; (c) inst
riju, s pojavom pisma. Alfred Kreber pod pojmom c.

59
itucionalni oblik bilo koje takve zajednice i (d) zdanje,
graevina koja se koristi kao mesto bogosluenja.
Meutim, sve pomenute manifestacije je teko nazva
ti c. Socioloki gledano, c. je jedan od etiri idealna tipa
religijskog ustrojstva (pored kulta, sekte i denominacije)
- formalna, institucionalizovana religijska organizacija
(zajednica) s velikim brojem pristalica i vemika, sakral
nih objekata, svetenika i slubenika, bogoslovija, kola
i nastavnog osoblja, podeljena u veliki broj teritorijalnih
jedinica (parohija), sa obimnom misionarskom, izdava
kom i propagandnom delatnou, razuenom ekonom
skom strukturom i visokim ugledom u socijalnom okru
enju i javnom mnjenju (Dragoljub B. orevi). Kao
poseban tip religijske ogranizacije, c. je zajednica vemi
ka odreenog religijskog pravca, na osnovama zajedni
kog manje ili vie razraenog verskog uenja (dogme)
i kultne aktivnosti. Unutranji odnosi u c. su zasnovani
na hijerarhiji, centralizaciji upravljanja i podeli pripadni
ka c. na profesionalne crkvene inovnike (svetenstvo,
kler) kojem su podreeni ostali vemici (laici). Za razliku
od sekte, c. se pozitivno vezuje za drutveno-politiki
poredak u kojem postoji, prihvata postojee drutvo,
podrava ga, potuje druge ustanove drutva, duhovno
legitimie postojei drutveni poredak i odnose moi,
sankcionie moralne i obiajne norme. C. tei univer
zalnosti, s pretenzijom na regulaciju ponaanja vemika
i sveta u celini. Ona je povezana s povlaenim drutve
nim grupama ostvarujui ulogu stvaranja, ouvanja i pre
daje religijske informacije, organizacije i koordinacije
religijske delatnosti, a pored toga ima i vane integrati
vne, politike, pravne i ideoloke funkcije u globalnom
drutvu. Neguje harizmu, prenosilac je svetih tajni sa
monopolom spasenja, uz obavezno posredovanje svog
autoriteta (lat. extra ecclesiam nulla salus - izvan c.
nema spasenja) putem vere i uestvovanja u religijskoj
obrednoj praksi. injenicom roenja u odreenoj kon
fesionalnoj religijskoj sredini pojedinac se ukljuuje u
religijsku zajednicu automatski odreenim obredom - c.
se pristupa roenjem, znatno rede preobraenjem.
(2)
Iako je Maks Veber razgraniio pojmove c. i sek
te, teorijsko uoblienje i shvatanje c. kao jednog od dva
posebna idealna tipa religijske organizovane zajednice
u hrianskoj Evropi pre XIX veka nalazimo u delu Emsta Trela Socijalno uene hrianskih crkava (1912).
Insistirajui na sutinskoj razlici religijskog fenomena
od svetovnog drutva, on uoava njihov meusobni
uticaj i povezanost preko posebne, vezivne karike koju
vidi u samoj c. i optoj kulturnoj atmosferi preko koje
religija i ostvaruje uticaj na drutveni i privredni ivot.
Za Trela je c. konzervativna-i univerzalna organizaci
ja koja utemeljuje svet, zahvata masu stanovnitva i

crkva
pokuava sve da ukljui u sebe. Nedostaci Veberove i
Trelove idealnotipoloke diferencijacije verskog organizovanja na c. i sektu nagnali su druge autore da tipolo
giju dalje razvijaju (Nibur Bartold, Milton Jinger, Sims
Bejnbrid i dr.).
Pojam c. oblikovan na Zapadu u odreenom kulturo
lokom kontekstu, u najtenjoj je povezanosti sa eklezijalnim hrianstvom. Evrocentrinost ovog pojma ogle
da se u pretenziji da se kao opti pojam u izuavanju
religije nametne i u prouavanjima drugih religija, iako
je prikladan uglavnom za prouavanje hrianstva. U
konfucijanizmu, budizmu i judaizmu nije se formirala
tako izraena korporativno-centralizovana crkvena or
ganizacija (mada u nekima od njih postoji hijerarhija
svetenstva), jer ove religije pre svega istiu istovetnost
svetovne i religijske optine, principijelno odbacujui
samu ideju njihovog samostalnog postojanja, pa samim
tim i autonomnog religijskog kolektiva u licu c.
(3)
Sticajem odreenih istorijskih i drutveno-politikih okolnosti, razni sporovi su pretili jedinstvu c. od
njene najranije istorije. Kulminacija je dostignuta po
lovinom XI veka, u raskolu jedinstvene c. na Istonu
(pravoslavlje) i Zapadnu (katolianstvo). U krilu pravo
slavlja formira se vei broj autokefalnih (samostalnih)
pomesnih c. U organizacionom pogledu, za razliku od
rimokatolike, pravoslavne c., kao i protestantizam koji
se od katolianstva odvaja u XVI veku, nemaju sveopti
centar upravljanja. Neke od njih su se tokom istorije konstituisale kao nacionalne c. Na elu pravoslavnih c. su
patrijarh, mitropolit ili arhiepiskop. Carigradskom (Konstantinopoljskom) patrijarhu priznaje se autoritet kao
prvom meu jednakima bez jurisprudencije nad ostalim
pomesnim c. Pravoslavne c. su u svetotajinskoj zajedni
ci saglasne u stvarima vere bez obzira na geografske,
kulturne, jezike i istorijske razlike, kao i uslove u ko
jima egzistiraju. Pravoslavne c. su istrajale u ouvanju
hijerarhijske strukture svetenstva, episkopske slube,
drevne liturgije i dogme, simbola vere i pravila koja su
doneta na prvih sedam vaseljenskih sabora koje pravo
slavne c. jedino i priznaju. Sve pravoslavne c. imaju
zajedniko verouenje, kult i kanon. Neke pravoslavne
c. su autonomne, a autokefalne c. imaju u drugim dra
vama egzarhije, eparhije, podvorja, misije. U pravosla
vlju, pojam c. jo je uvek onakav kakav su imali vemici
nepodeljene c. u prvim vekovima hrianstva. Pomesna
c. okupljena oko episkopa radi proslavljanja evharistije
je vaseljenska c. Ostvarena je u svakom lokalnom evharistijskom okupljanju u kojem se pokazuje i ostvaruje
jedinstvo svih pomesnih c.
Rimokatilika c. je izrazito univerzalna i u dogmat
skom i u organizacionom smislu. Priznaje predanje i

crkva

60

hijerarhiju, ali se, pored ostalog, od pravoslavnih c. razlikuje po centralizovanom jedinstvenom upravljanju i
vodstvu nepogreivog pape, poglavara itave c. sa seditem u Rimu, centru crkvene zajednice. Pravoslavne c.
priznaju jedino nepogreivost prvih sedam vaseljenskih
sabora, a protestantske zauzimaju stav da i papa i sabori
treba da budu podreeni autoritetu Svetog pisma. Tada
su ti sabori apostolski i autoritativni u svom uenju,
poput prva etiri vaseljenska sabora koje protestanti je
dino priznaju.
(4) U savremenim uslotim a odvojenosti c. od dra
ve i religijskog pluralizma i konkurencije, naroito na
Zapadu, potom slobode religijskog izbora, poveane
socijalne mobilnosti stanovnitva, proirene religijske
indiferentosti i slobodnog miljenja, veinske formalne
pripadnosti pojedinim religijskim zajednicama, c. je iz
gubila jak uticaj i ostala bez nekih monopolskih funkcija
koje je ranije imala - npr. u legitimisanju drutvenog
poretka, drutvenoj regulaciji i kontroli i osmiljavanju
osnovnih drutveno relevantnih vrednosti, motivacija i
smisla ivota.
O hrianstvo O religija O svetenstvo
M. Blagojevi
cyber p ro stor (eng. Cyberspace ). Virtuelni prostor
koji nastaje u kontaktu oveka i kompjutera. Izraz c. p.
prvi je upotrebio Vilijam Gibson u svom romanu Neuromancer (1984). U svakodnevnom govoru pod tim izra
zom najee se podrazumeva digitalni svet konstruisan
uz pomo kompjuterskih mrea, poput npr. Interneta.
To mesto, iako zaista postoji, moglo bi se opisati pre
kao komunikacijski medij nego kao potpuno drugaija
galaksija, jer se mnoge od svakodnevnih praksi i diskursa kroz njega prelamaju i strukturiu ga kroz izvestan
odnos uzaj amne povezanosti.
Iako se c. p. najee percipira kao nematerijalno kra
ljevstvo podataka, ili kao neka vrsta virtuelne stvarnosti,
on zapravo ima i sasvim fiziku infrastrukturu sainjenu
od ica koje se nalaze iznad i oko naih glava, kablova
koji lee pored naih nogu i satelita na nebu koji krue
oko nae planete; sve to omoguuje interakciju koja na
nivou senzacija materijalizuje kvalitet nematerijalnosti
kojim c.p. najee opisuju njegovi konzumenti. C.p.
je nova forma mentalne dimenzije ljudske egzistencije
unutar koje nastaje simulirana realnost kao posledica
interakcije izmeu ljudskog i artificijelnog interfejsa.
On predstavlja alternativnu prostomu dimenziju unutar
koje se uspostavlja veza izmeu razliitih personalnih
raunara, raunarskih mrea, razliitih virtuelnih zajed
nica i pojedinaca koji mogu, ali i ne moraju da budu
njihovi lanovi. C.p. se nalazi u permanentnom procesu

promene i praktino moe biti beskonaan u veliini,

iako unutar njega prostorna i vremenska dimenzija esto
dobijaju posve pomerena/izmenjena znaenja. Komuni
kacija sa i unutar c.p. se uspostavlja trenutno, pri emu
je fizika lokacija korisnika u najveem broju sluajeva
potpuno nevana. Ima autora koji u pojam c.p. ukljuu
ju i video i telefonsku transmisiju.
Sredinom devedesetih godina XX veka nastaje no
va socioloka disciplina (eng. cyber sociolog) koja se
bavi prouavanjem kvaliteta i zakonitosti ljudske inter
akcije u izmenjenim komunikacijskim uslovima unutar
koordinatnog sistema c.p. Ovaj izmenjeni oblik ljudske
komunikacije naziva se CMC (computer mediatedcomunication, tj. kompjuterom posredovana komunikacija)
koju najee suprotstavljaju face-to-face (licem u lice)
komunikaciji u svakodnevnim ljudskim kontaktima.
O cyborg 3 nauna fantastika
O sociologija masovnih komunikacija
I. Jari
cyborg (eng. cyber organism - kibemetski organi
zam). U svakodnevnom govoru, izraz c. (kiborg) naj
ee se upotrebljava za oznaavanje virtuelnih humanoidnih likova snabdevenih bionikim ili robotikim
implantima koji njihovom biolokom telu pridodaju
izvesna funkcionalna poboljanja prirodom datih per
formansi. Ovakvo razumevanje c. kao kibemetskog or
ganizma - hibrida maine i organizma - preuzeto je iz
dela naune fantastike. U ovu vrstu literature pojam c.
prvi uvodi an de la Ir svojim romanom ovek koji je
mogao iveti u vodi (1908). Tokom kasnijih decenija
mnogi science-fiction autori poigravali su se ovim lite
rarnim motivom na razliite naine, oblikujui c. egzi
stenciju vlastitih junaka tokom uvek novog izazova ukidanja i pomeranja granica ljudskosti unutar razliitih
realnih i virtuelnih koordinata u kojima se odvijaju nji
hovi knjievni ivoti.
U politiku teoriju pojam c. uvodi Dona Haravej
svojim antologijskim tekstom Cyborg Manifesta (Na
uka, tehnologija i socijalistiki feminizam osamdesetih
godina dvadesetog veka, 1985). Za ovu autorku, c. je
tvorevina drutvene stvarnosti koliko i fikcije. Drutve
na stvarnost koja se sastoji od proivljenih drutvenih
odnosa predstavlja nau najvaniju politiku konstrukci
ju, fikciju koja menja svet. C. je delo fikcije i proivlje
nog iskustva koje uspostavlja granicu izmeu drutvene
stvarnosti i naune fantastike kao optike varke. Odnos
izmeu organizma i maine, ljudskog i ivotinjskog,
fizikog i nefizikog, koji fundamentalno odreuje c.
egzistenciju, ispostavlja se kao rat za granicu, a ulog u
njemu ine teritorije produkcije, reprodukcije i imagina-

61
cije, zadovoljstvo koje se moe izvui iz brkanja grani
nih linija, kao i odgovornost u njihovom konstruisanju.
C. je stvor postrodnog sveta. On je krajnje sopstvo na
pokon razreeno svake zavisnosti, odluno opredeljen
za pristrasnost, ironiju, intimnost i perverznost. On je
opozicion, utopijski i potpuno lien nevinosti. Poto
vie nije strukturisan preko opozicije izmeu javnog i
privatnog, c. definie jedan tehnoloki polis delimino
zasnovan na revoluciji drutvenih odnosa unutar kojeg
su pojmovi prirode i kulture revidirani, pa jedno vie ne
moe biti resurs koji e drugo prisvajati i inkorporirati.
U najirem smislu, izraz c. se koristi za bilo koju
vrstu spoja koju ljudi ostvaruju sa ak i najbazinijim

cyborg

tehnolokim funkcionalnim produecima bez kojih

njihova bioloka tela nisu u stanju da preive (npr. pesmejker, stent i si.). Prema najradikalnijim definicijama,
i oblaenje se moe posmatrati kao kibemetska modi
fikacija koe koja omoguava organizmu da preivi u
drastino razliitom okruenju od uobiajenog. Aleksander Cislenko je konstruisao pojamfyborg (od rei
funkcionalan i c.) kako bi naglasio razliku izmeu
shvatanja c. proisteklog iz naunofantastinih romana i
praksi svakodnevice unutar kojih ljudi koriste razliite
tehnoloke produetke, poput kontaktnih soiva, slu
alica za nagluve, mobilnih telefona itd.
O cyber prostor O nauna fantastika
I. Jari

c
V

arija. Re persijskog porekla dospela u Srbiju po

sredstvom Turaka, nastala od izraza ehar-su ili aru, to se obino prevodi kao etiri strane ili, u neto
slobodnijem obliku, kao mesto okupljanja ljudi sa sve
etiri strane sveta.
. je u Srbiji u vreme njene protourbanizacije bila
poslovno sredite varoi u kojem su bile smetene tr
govake i zanatske radnje, nekoliko mehana, poneka
mezulana i han. Ali, c. nije oznaavala samo prostorni
deo varoi, ve je imala i znaenja majstorskog esnafa,
posebnog drutvenog sloja, kao i mentaliteta (mnjenja)
graanskog sloja u nastajanju.
Kao poseban lokaliteti unutar varoi, c. su dobijale
nazive prema odreenim majstorskim strukama (papudijska, kazandijska, abadijska, tabaka c.), prema vre
menu nastanka (stara i nova .), prema poloaju
(donja i gornja c.) itd.
U XVII veku formirana je struktura balkanske c.,
njeni trgovaki i zanatski delovi, konfesionalna podela
i podela na proizvodnju i promet specijalizovanih roba.
Zakonima i administrativnim merama utvrenje poloaj
pojedinih arijskih celina i utvreni su uslovi njihovog
poslovanja. Tada u . nastaju dve grupe ljudi: domai
trgovci i zanatlije (muslimani, hriani i Jevreji), sjed
ne, te stranci, meu kojima su dominirali Dubrovani, s
druge strane. Smatra se da su ivotni peat i kulturu, od
nosno atmosferu srpskim varoima XVIII veka, davali
Cincari (Duan Popovi). Povodom uloge tuinaca
u procesu modernizacije u Srbiji, zakljuuje se da su
nau c. ili graanski stale osnovali pripadnici stranih
etnikih grupa - srpsku Cincari, a hrvatsku Nemci, kao i
da slina pojava vai i za neke druge evropske sredine.
U procesu preobraaja c. u savremene gradske centre
u Srbiji izdvajaju se tri razdoblja: prvo, nakon Drugog
srpskog ustanka kada se uglavnom raseljene i popalje
ne c. obnavlaju; drugo, od etvrte decenije do pred kraj
XIX veka, kada je razvoj c. u usponu, ali i u postepenom
sakupljanju onog naboja koji e ih promeniti u gradske

centre, i tree, na prelazu iz XIX u XX vek, kada se

javlja moderna industrija i iri kapitalizam, ime se stva
raju drutveni, privredni i kulturni uslovi za pretvaranje
jezgara varoi od sadraja i formi . u savremene grad
ske centre.
3 grad 3 urbanizacija
S. Vujovi
ikaka kola. Intelektualna zajednica sociologa
- predavaa i istraivaa - okupljena na Univerzitetu
u ikagu, poev od kraja XIX veka. Osniva joj je bio
Albion Smol, a tzv. druga generacija, zasluna za razdo
blje njenog najivljeg razvoja, ukljuuje Roberta Parka,
Emesta Bardesa, Luisa Virta, Vilijama Tomasa, Nelsa
Andersona, Harvija Zorboa i druge.
. . je ostavila dubokog traga na vie planova. (1)
Institucionalno uzev, . . predstavlja, uz Francusku
socioloku kolu Emila Dirkema, prvu pravu kolu
u sociologiji. Odeljenje za sociologiju Univerziteta u
ikagu, koje je 1892. godine osnovao A. Smol, bilo je
prvo u SAD. Aktivnost . . rukovodila se jedinstve
nim teorijskim okvirom i imala je karakter kolektivnog
poduhvata. . . je dugo dominirala amerikom sociolo
gijom, Amerikim sociolokim udruenjem i njegovim
zvaninim asopisom, American Journal ofSociology,
koji je 1895. godine utemeljio takoe Smol.
(2)
Teorijski, . . nudi jednu od prvih celovitih za
misli sociologije kao nauke, izloenu u delu R. Parka i
E. Bardesa Uvod u socioloku nauku (1921), jednom
od prvih ikad objavljenih sociolokih udbenika. Prema
njima, sociologija je pozitivna nauka, to znai daje
osim teorijskog veoma vaan empirijsko-istraivaki
rad, kojim se sistematski ispituje drutvena stvarnost
u potrazi za zakonitostima u njenom razvoju. tavie,
ciljevi sociologije nisu samo akademske ve i praktine
prirode: pripadnici . . za predmete svojih istraivanja
biraju pojave koje se u javnosti opaaju kao socijalni pro
blemi, kako bi mogli da ponude adekvatne, nauno za

63
snovane mere reformske socijalne politike. Tako se oni
bave drutvenim posledicama nagle industrijalizacije i
porasta stanovnitva; koegzistencijom kulturno raznoli
kih grupa useljenika u SAD; siromatvom i socijalnim
nejednakostima; drutvenim iskljuivanjem, odnosno
mogunostima integracije razliitih gupa; raznim obli
cima devijantnog ponaanja i marginalnosti. Teorijsko
zalee . . formirano je pod uticajem organicizma i
evolucionizma Herberta Spensera, formalistike mikrosociologije Georga Zimela (posebno ideje o urbanom
karakteru kao specifinom sociopsiholokom profilu
linosti), te filozofije pragmatizma i interakcionistike
socijalne psihologije Dorda Mida. . . je sociologiji
ostavila u naslee niz vanih pojmova, kao to su: dru
tvena i lina dezorganizacija (najvie razvijan u delu
Vilijama Tomasa i Florijana Znanjeckog Poljski seljak
u Evropi i Americi, 1918-1921); socijalna distanca
(prvi je formulie R. Park, u kontekstu izuavanja meurasnih i meuetnikih odnosa), te definicija situacije
(V. Tomas).
(3)
to se tie predmeta prouavanja, . . razvija
prvu razraenu socioloku zamisao savremenog grada
i time utemeljuje urbanu sociologiju. Re je o tzv. eko
lokom pristupu gradu, koji je formulisao E. Bardes.
Prema ovom vienju, velegrad sadri pet koncentrinih
krugova, sa sreditem u urbanom centru, od kojih je
svaki obeleen neformalnom geografskom granicom i
ima dosta precizne socijalne odlike. Ta slika je dobijena
mapiranjem grada, odnosno praenjem sociolokih
profila razliitih gradskih etvrti, po vie parametara:
rasnom, etnikom i socijalnom sastavu stanovnika, sto
pama kriminala i delinkvencije, kao i cenama zemljita i
nekretnina. Panja je poklanjana ne samo statikom ve
i dinamikom aspektu, odnosno smenjivanju stanovni
tva po etvrtima. Nadalje, L. Virtu se duguje uticajna
ideja urbanizmu kao nainu ivota, prema kojoj je
upravo razvoj gradova, a ne industrijalizam ili kapitali
zam, kljuna odlika modernog drutva. Gradovi, naselja
obeleena izuzetnom veliinom, gustinom i heterogenou stanovnitva, uslovljavaju sloenu podelu rada i
promenu u prirodi drutvenih odnosa - slabe srodnike
veze, a ire se instrumentalni, prolazni i povrni odnosi
meu ljudima. . . je, takoe, ostavila niz znaajnih
empirijskih studija o gradu ikagu koji se, zahvaljujui
ogromnom porastu stanovnitva na prelazu iz XIX u XX
vek i prisustvu mnotva doseljenikih zajednica, nudio
kao istinska drutvena laboratorija. Tokom dvadese
tih godina XX veka, koje predstavljaju zlatno doba .
., pojavljuju se dela: Nels Anderson, Skitnica (1923);
Frederik Treer, Gang (1927); Luis Virt, Geto (1928);

injenica, drutvena
Harvi Zorbo, Zlatna obala i slam (1929); Kliford o,
Deparo (1930).
(4) U metodolokom pogledu, . . prva sistematski
primenjuje naturalistiku istraivaku tehniku posmatranja s uestvovanjem. Pripadnici ove kole ne libe se da
siu u kriminalni polusvet ili etnike kvartove, kori
stei metod etnografije, dotad svojstven samo antropo
lozima. Osnovni zahtev je, pri tom, sagledati drutvenu
stvarnost tih mikrosvetova sa stanovita samih aktera i
uvaiti njihova subjektivna znaenja: na taj nain . .
proizvodi jednu - ameriku po zaleu, empirijsku po
usmerenju - varijantu sociologije razumevanja. . .
znatno doprinosi razvoju kvalitativne metodologije, ko
ja, uz intenzivno i sistematsko posmatranje, ukljuuje
nestrukturisane intervjue i drugu kvalitativnu grau (zvanine i line dokumente, memoare, pisma, dnevnike,
vizuelni materijal itd. ). Pomenuta studija Poljski seljak
u Evropi i u Americi utemeljuje metod ivotne istorije.
Sredinom tridesetih godina XX veka uticaj . . opa
da u korist univerziteti Kolumbija i Harvard, to je sim
boliki oznaeno osnivanjem konkurentskog asopisa
American Sociological Review. Struja koja preuzima
primat zastupa ideju vrednosno i ideoloki neutralne
sociologije, koja nema reformatorske politike namere
ve nudi iskljuivo tehniko struno znanje. Ipak, tra
dicija . . nastavlja se u obliku obnove simbolikog
interakcionizma u radovima tree generacije njenih pri
padnika - Evereta Hjuza, Herberta Blumera i Ervinga
Gofmana.
3 metod, kvalitativni O simboliki interakcionizam
O sociologija grada
I. Spasi
injenica, drutvena. U dirkemovskom teorijskom
sistemu, u okviru kojeg je prvobitno formulisan, pojam
d. . oznaava sve naine delanja, miljenja i oseanja
koji su u stanju da na pojedinca izvre spoljanju pri
nudu, ili su pak u odreenom drutvu u toj meri raspro
stranjeni da postoje nezavisno od svojih pojedinanih
ispoljavanja. Izuavati d. . kao stvari, za Emila Dirkema znai postupati u skladu s pozitivistikim naelom
koje pretpostavlja objektivno postojanje socijalnih feno
mena: oni tvore zasebno podruje stvarnosti koje ima
isti ontoloki status kao i ostatak materijalnog sveta,
te su stoga dostupni (sociolokom) izuavanju pomou
metoda kojima pribegavaju prirodne nauke. Poput svih
ostalih injenica toga reda, d. . su data koja postoje
pre, izvan i nezavisno od individualnih svesti, bez obzi
ra da li poivaju u morfolokom supstratu kolektivnog
ivota - kojem je u ranoj, materijalistikoj fazi svoga

65
vrsnospecifinu sredinu, jer nije ogranien geografski
i ne ivi u zatvorenom svetu nego je njegov svet otvoren
kao transbioloka okolina. Nasuprot ivotinjskim vrsta
ma, kod kojih je rast mladuneta dovren u majinoj
utrobi, kod . se taj proces nastavlja izvan majinog tela,

ovek
u komunikaciji s novonastalom ljudskom okolinom, te
je njegov organski razvoj drutveno uslovljen. Stoga se
moe rei daje homo sapiens uistinu homo socius.
O antropologija, fizika
Z Golubovi

D
daoizam. Jedna od tri vodee kineske religije ije se
artikulisanje vezuje za ime Lao C a (Lao Zi), navodnog
autora izuzetnog filozofsko-religioznog i poetinog de
l Dao de jing, koje datira iz III veka p. n. e. Za razliku
od Konfucija, s kojim se delimino vremenski prekla
pa, Lao C prilazi drevnom kineskom idealu harmonije
na potpuno drugaiji nain. Tu se u idejnom sreditu
nalazi dao, put, a harmonija koja njemu vodi ne ide
preko drutva i socijalnoinstitucionalnog ivota, kao
kod Konfucija, nego posredstvom direktnog iskustva
tajanstvenog daoa. Kao dinamiki princip daoa istie
ssyin-yang, simbol komplementarnih suprotnosti (sve
tio/tama, muko/ensko, toplo/hladno itd.), koji ukazuju
na dinaminu prirodu samog puta, kao i na injenicu
da nijedan od kvaliteta u dinaminoj sprezi nije po sebi
dobar ili lo: dobra je njihova ravnotea, a loe je
njeno naruavanje. Na ovim saznanjima zasnovano isku
stvo daoa transformie pojedinca i on/a postaje njegovo
otelovljenje, doprinosei na taj nain optoj harmoniji.
Naglasak je na prirodnosti (zirari), jednostavnosti i spon
tanosti u ostvarenju daoa, koja iskljuuje svaku intelek
tualnu ili drugu kalkulaciju. Dao je pojmovno nesaznatljiv, nagovetava se paradoksalnim iskazima. Ostvaruje
se u mistikom doivljaju, koji je osnova daoistikog
ideala - uiniti se protonim za dao. Ljudska bia,
kao mislea bia, sklona su da upadaju u neprirodne
sheme iz kojih proistiu razni oblici sebinog delovanja.
Ne znajui, u sutini, ta je istinski dobro, ljudska bia
prave pogrena razgranienja izmeu dobra i zla,
koja su najee u slubi njihove sebinosti. Upravo
insistiranje na vrlinama konfucijevskog tipa pokazu
je d aje ovek izgubio dao, tj. da ne zna pravi put.
Stoga se svesno zalae da ga povrati putem delovanja
(wei), ali je najei rezultat takvog napora odstupanje
od puta, a ne usaglaavanje s njim. Daoistiki ideal
je nedel(ov)anje (wu-wei) ili, drugim recima, takvo
delovanje koje samo reflektuje dao, odnosno u kojem
ovek doputa da dao deluje kroz njega. Za Lao C a,
mudrac je okrenut sebi i tek iz takvog usmerenja moe

proistei harmonija. Ove ideje je, u filozofsko-analitikoj, pre nego Lao C ovskoj poetsko-mistinoj formi,
dalje razradio uang C (ZhuangZi, 369-286. p. n. e.).
On izvodi praktine konsekvence d. i raspravlja o po
stu, meditativnim tehnikama, preusmerenju panje na
unutranje tokove kojima je imanentan dao i si. Za Cuang Covog mudraca, koji je sagledao sve(t) u njegovoj
sutini, sve postoji kao jedinstvena nepodeljena celina,
vrhunska harmonija puta. Naziv koji je on dao tom
transcendentnom stanju svesagledavajue svesti je nemislee (wu-nian). Popularni religijski oblici d. nali
su izraz u umeu isceljivanja, ispovedanju grehova, alhemiji, ritualima (pro)ienja, meditaciji itd.
O religija
M. Baki-Hayden

darvinizam. Veina savremenih biologa pod d. pod

razumeva teoriju organske evolucije arlsa Darvina. U
drutvenim i humanistikim naukama pojam d. se kori
sti u smislu pogleda na svet (nem. Weltanschauung),
ili tzv. metafizikog rf. I u okvirima ove dve osnovne
podele, d. je za razliite ljude u razliitim vremenima
znaio razliite stvari. Zbog toga savremeni biolozi evolucionisti uglavnom izbegavaju da koriste ovaj izraz.
U biologiji se pojam d. koristio u sledeim znae
njima: (1) za oznaavanje injenice da su procesi evo
lucije realnost ivota na Zemlji; (2) za opisivanje svih
oblika ivota koji su se javili tokom istorije ivota na
Zemlji (tj. umesto pojmafilogenija); (3) kao sinonim za
selekcionu teoriju, odnosno prirodnu selekciju koja
je, po Darvinu, najvaniji, ali ne i jedini mehanizam
evolucionih procesa; (4) za opisivanje svih mehanizama
na koje se Darvin pozivao kada je objanjavao procese
evolucije. Veina savremenih biologa koristi poslednje
navedeno znaenje d.
Danas se, praktino, svi slau da Darvinov doprinos
nije u tome to je on velikim brojem injenica doka
zao daje bioloka evolucija realnost ivota na Zemlji,
ve to je ponudio prihvatljiv odgovor na pitanje kako

67
se evolucija uopte odvija. Prema Darvinu, osnovni
generator evolucionih procesa su individualne razlike
meu pripadnicima iste populacije. On je verovao da
je varijabilnost osnovna realnost ivih sistema. Evo
lucija je za Darvina bila konverzija varijacija meu
jedinkama unutar grupa koje se meusobno ukrtaju u
varijacije izmeu grupa u prostoru i vremenu. Prirodna
selekcija bila je za njega osnovni mehanizam koji vri
to pretvaranje unutargrupne u meugrupnu varijabil
nost. Darvin je smatrao da prirodna selekcija deluje kroz
male razlike izmeu jedinki populacija, odnosno da u
populacijama postoji postepenost u doprinosu jedinki
(brojem potomaka) sledeim generacijama. Za Darvi
na je evolucija bila postepen, a ne skokovit proces.
Mada su ga mnogi savremenici, koji su inae prihvatali
evoluciju, kritikovali zbog ovog stava, on je do kraja
ivota ostao u uverenju da natura non facit saltum (lat.
- priroda ne pravi skokove). Sukobi i neslaganja oko
prirode nasledne varijabilnosti postoje i danas meu
evolucionim biolozima. Zbog toga se katkad govori o
pravom d., odnosno o stavu da svi danas poznati evolucioni mehanizmi deluju na sitne nasledne promene
i da su procesi evolucije postepeni.
Kada se analizira konana verzija Darvinove teorije
- a ona je najbolje data u Postanku vrsta (1859) - moe
se zakljuiti daje on zastupao sintetiku, a ne monisti
ku teoriju evolucije. On je smatrao da bioloku evoluciju
uslovljava delovanje sledeih mehanizama: (1) prirodna
selekcija; (2) nasleivanje steenih osobina usled upot
rebe ili odsustva upotrebe organa; (3) nasleivanje
steenih osobina usled usmerenih efekata ivotne sre
dine na organizme; (4) sluajne promene genetikog
materijala (tj. mutacije u savremenom znaenju).
Poto je savremena genetika u potpunosti odbacila
nasleivanje steenih osobina, d. koji bi obuhvatao sve
mehanizme na koje se Darvin pozivao danas niko ne
prihvata. U periodu izmeu 1918. i 1947. godine dolo
je do integracije (sinteze) teorije nasleivanja Gregora Mendela, prema kojoj postoje najmanje jedinice
naslea (geni) koje poseduju relativnu stalnost, sa
Darvinovom idejom o tome kako deluje prirodna sele
kcija. Tadaje stvorena tzv. sintetika teorija evolucije
(ime joj je dao Dulijen Haksli, 1942). Neki biolozi
oznaavaju ovu teoriju kao neodarvinizam. Meu
tim, ovaj naziv trebalo bi izbegavati zbog toga to je on
krajem XIX i poetkom XX veka oznaavao stavove
daje bioloka evolucija iskljuivo posledica delovanja
prirodne selekcije. Veina savremenih biologa zastupa
sintetiku teoriju evolucije.
Mada je kljuna ideja pogleda na svet - da je sve u
procesu progresivnih promena - postojala i pre Darvina,

deagrarizacija
zahvaljujui Herbertu Spensern i Ernstu Hekelu, d. se
u drutvenima naukama tretirao kao filozofija koja je
posebno znaajna za oblasti morala i drutva. Krajem
XIX i poetkom XX veka vrlo je popularan bio Spenserov socijalni d. (posebno u SAD), koji je zagovarao
ekstremni oblik principa laissez-faire u drutvenoekonomskim odnosima. Dokje za Spenserov socijalni d.
klju promena bio lini dobitak, bez garancije da e to
dovesti do progresivnih promena u drutvu, kod Hekela
se d. tretira kao univerzalni zakon prirode i drutva koji
nuno dovodi do napretka oveanstva, posebno onog
njegovog dela koji ine Germani. Mada se istraivai
jo spore oko stepena uticaja Hekela i drugih biologa
na pojavu nacionalsocijalizma u Nemakoj, savim je
izvesno daje Hekel jedan od ljudi koji je najvie uticao
na Adolfa Hitlera.
Iako najvei broj biologa smatra da Darvin nije
zagovarao metafiziki d., neki istraivai iz oblasti
humanistikih nauka tvrde da jeste. Da Darvinu nije
bio potpuno stran socijalni d. ilustruje i njegova knjiga
Poreklo oveka (1871), u kojoj on govori o vrlinama
kapitalistikog drutva, opasnostima do kojih medicina
moe da dovede oveanstvo, te o superiornosti belaca
nad ostalim rasama i mukaraca nad enama.
O biologizam O organicizam O sociobiologija
N. Tuci
deagrarizacija (lat. ager - zemlja, njiva). Naputanje
poljoprivrede kao glavnog zanimanja i izvora prihoda.
Ovaj sloeni drutveni proces je omoguen industrijali
zacijom drutva, a praenje urbanizacijom i migracijama
selo-grad (egzodus seljaka ili beg sa sela).
Proces d. u pojedinim bivim jugoslovenskim zem
ljama zapoeo je u razliito vreme i odvijao se razliitom
brzinom. U celini, ovaj tranzicioni proces kasnio je u
odnosu na razvijenije evropske zemlje i odvijao se spo
rije, sve dok nije naglo ubrzan posle socijalistikog prevra
ta. Opti okvir procesa d. i urbanizacije jeste industrija
lizacija globalnog drutva koja omoguuje apsorbovanje
vikova poljoprivrednog stanovnitva u nepoljoprivrednim profesijama i njihovo koncentrisanje u narastajuim
industrijskim gradovima. Kako su se kapitalizam i
industrijalizacija neravnomerno irili jugoslovenskim
oblastima, oni su prvo zahvatili Sloveniju, Hrvatsku i
Vojvodinu (krajem XIX veka), da bi na prelazu vekova
zahvatili i druga podruja. U Sloveniji je 1890. godine
bilo 75,5% poljoprivrednog stanovnitva u ukupnom
stanovnitvu, u Hrvatskoj i Slavoniji 83%, u Srbiji 84%,
a u BiH 88%). U prvoj Jugoslaviji udeo poljoprivrednog
stanovnitva ne pada ispod polovine. Do Drugog svetskog
rata ii. je u Jugoslaviji imala formu sporog spontanog pro-

deagrarizacija

cesa koji je obeleavalo opadanje relativnog udela po

ljoprivrednog stanovnitva u ukupnom stanovnitvu, dok
se ono u apsolutnom broju i poveava, mada sporo i sporije
od porasta ukupnog stanovnitva.
Uvremenuod 1945.do 1981. proces d. se naglo ubrza
va tako to se opadanju relativnog udela poljoprivrednog
u ukupnom stanovnitvu pridruuje tendencija njegove
stagnacije, pa blagog i sve breg opadanja u apsolutnom
broju. Udeo poljoprivrednog stanovnitva u ukupnom
stanovnitvu druge Jugoslavije opao je sa 73% (procena
za 1948) na 19% (u 1981). Za takvo smanjenje SAD i ve*
dskoj trebalo je oko 90 godina, Francuskoj neto vie, Ja
panu 73, a Danskoj (koja se smatra zemljom sa skladnim
razvojem poljoprivrede i industrije) trebalo je za slinu
promenuoko 130 godina.
Prema popisu iz 1991, u Srbiji izvan gradova ivi
oko 46% ukupnog stanovnitva. Poljoprivreda je jedina
delatnost za oko 8% ukupnog stanovnitva Srbije. Uz njih
je jo priblino 8% aktivnih koji se, pored poljoprivrede,
bave jo nekom drugom delatnou.
U Crnoj Gori broj ukupnog seoskog stanovnitva
se poveava sve do 1953. godine, a potom se stalno
smanjuje, i to bre nego u bilo kojoj drugoj republici
bive Jugoslavije. U periodu 1960-1969. seosko stanov
nitvo Crne Gore smanjeno je za 27% ili za 8% vie od
tadanjeg jugoslovenskog proeka depopulacije i d. Mi
gracije seoskog stanovnitva u Crnoj Gori razliite su od
jednog regiona do drugog. Najvie se odlazi iz regionakra i sevemo-planinskog regiona, iz krajeva u kojima
je poljoprivreda ekstenzivna, a sela mala i nerazvijena,
pa se odlazi u ravniarski rgion (dolina Zete), u primor
ski, i u vee gradove i njihovu okolinu. Zbog ekonomsk
ih i istorijskih razloga iz Crne Gore se relativno veliki
broj ljudi kontinuirano odseljava u Srbiju, a bile su i dve
kolonizacije (posle Prvog svetskog rata na Kosmet, a
posle Drugog svetskog rata u Vojvodinu). Polimski r
gion donekle odstupa od optih promena koje karakteriu
migraciona kretanja u crnogorskom selu. U ovom regionu
seosko stanovnitvo belei stalan apsolutni porast sve do
1953. godine. Meutim, od 1954, kada nastaje preokret
i poinje stalni pad seoskog stanovnitva u Crnoj Gori,
u polimskom regionu je taj pad neto manji od proeka.
Na to utiu neto usporeniji industrijski razvoj ovog re
giona koji nije apsorbovao seosko stanovnitvo, a verovatno i znatno vii natalitet muslimanskog i albanskog sta
novnitva u nekim selima i optinama. U ovom regionu
je relativno najvei udeo poljoprivrednog u odnosu na
ukupno stanovnitvo. Inae, u Crnoj Gori je ve 1981.
seosko stanovnitvo palo ispod polovine (na 48,5%), a
na 13% poljoprivredno stanovnitvo u odnosu na uku
pno. Ove tendencije se i dalje nastavljaju i dovode do ne

68

obinog i paradoksalnog fenomena: Crna Gora 1991. ima

samo 3,4% aktivnih poljoprivrednika (uz oko 42% izvan
gradova) - uprkos relativnoj privrednoj nerazvijenosti i
niskom drutvenom proizvodu po glavi stanovnika.
Nagla industrijalizacija agrarnog drutva izazvala je
d., ali je urbanizacija ipak bila neto sporija, to je kod
nas potenciralo meovitost svih drutveno-ekonomskih
struktura - i u selu i u gradu.
3 agrar 3 drutvo, agrarno 3 selo
M. Mitrovi
dekolonizacija (lat. colonisatio - naseljavanje,
nastanjivanje). Proces oslobaanja kolonija od kolo
nizatorskih metropola zapoeli su evropski koloni jo
krajem XVIII veka u Severnoj Americi, a nastavili
poetkom XIX veka doseljenici i domoroci u Junoj
Americi. Proces d. intenziviranje pod uticajem ruske
i meksike revolucije i vojnoorganizaconih iskustava
stanovnitva kolonija tokom njihove mobilizacije za
uee u Prvom i Drugom svetskom ratu. Proces d. je
uglavnom zavren u prvim decenij ama hladnog rata,
kada su se SAD uvrstile na poloaju hegemonistike
imperijalistike sile, zainteresovane za neometan prist
up resursima kolonija ostalih imperijalistikih sila, kada
je SSSR irio sferu uticaja socijalistikog bloka zemalja
pomaui pojedine narodnooslobodilake i antikolonijalne pokrete, a pobeda Komunistike partije Kine nad
Kuomintangom u antifeudalnoj revoluciji i antiimperijalistikom ratu podstakla radikalizaciju antikolonijalnih
pokreta seljatva i dela nacionalne buroazije Treeg
sveta. U procesu d. autohtono stanovnitvo kolonija,
predvoeno konzervativnim, reformistikim ili revolu
cionarnim elitama, kroz oruanu borbu ili mirnim putem
za pregovarakim stolom, obnovilo je stare ili usposta
vilo nove, formalno politiki nezavisne i meunarodno
priznate suverene nacionalne drave, ali u granicama i
ekonomskim, politikim i kulturnim prilikama koje su
za sobom ostavili kolonizatori.
3 kolonija 3 kolonijalizam 3 neokolonijalizam
V. Vratua-unji
dekonstrukcija (lat. constructio - graenje, skla
panje). Filozofski i knjievni metod interpretacije
teksta koji je razvio francuski filozof ak Drida. D.
predstavlja posebnu strategiju itanja koja je upuena
na subverzivno podrivanje logocentrizma sadranog u
metafizikoj tradiciji miljenja. Pri tom, kao i pre njega
Fridrih Nie i Martin Hajdeger, Derida pod metafizikom
ne podrazumeva samo specijalizovanu granu filozofije
ve celokupan povesni okvir razmiljanja i unutra
nju epistemoloku i ontoloku logiku odnoenja prema

deagrarizacija
cesa koji je obeleavalo opadanje relativnog udela po
ljoprivrednog stanovnitva u ukupnom stanovnitvu, dok
se ono u apsolutnom broju i poveava, mada sporo i sporije
od porasta ukupnog stanovnitva.
U vremenu od 1945. do 1981. proces d. se naglo ubrza
va tako to se opadanju relativnog udela poljoprivrednog
u ukupnom stanovnitvu pridruuje tendencija njegove
stagnacije, pa blagog i sve breg opadanja u apsolutnom
broju. Udeo poljoprivrednog stanovnitva u ukupnom
stanovnitvu druge Jugoslavije opao je sa 73% (procena
za 1948) na 19% (u 1981). Za takvo smanjenje SAD i ve
dskoj trebalo je oko 90 godina, Francuskoj neto vie, Ja
panu 73, a Danskoj (koja se smatra zemljom sa skladnim
razvojem poljoprivrede i industrije) trebalo je za slinu
promenu oko 130 godina.
Prema popisu iz 1991, u Srbiji izvan gradova ivi
oko 46% ukupnog stanovnitva. Poljoprivreda je jedina
delatnost za oko 8% ukupnog stanovnitva Srbije. Uz njih
je jo priblino 8% aktivnih koji se, pored poljoprivrede,
bave jo nekom drugom delatnou.
U Crnoj Gori broj ukupnog seoskog stanovnitva
se poveava sve do 1953. godine, a potom se stalno
smanjuje, i to bre nego u bilo kojoj drugoj republici
bive Jugoslavije. U periodu 1960-1969. seosko stanov
nitvo Crne Gore smanjeno je za 27% ili za 8% vie od
tadanjeg jugoslovenskog proeka depopulacije i d. Mi
gracije seoskog stanovnitva u Cmoj Gori razliite su od
jednog regiona do drugog. Najvie se odlazi iz regiona"
kra i sevemo-planinskog regiona, iz krajeva u kojima
je poljoprivreda ekstenzivna, a sela mala i nerazvijena,
pa se odlazi u ravniarski rgion (dolina Zete), u primor
ski, i u vee gradove i njihovu okolinu. Zbog ekonomsk
ih i istorijskih razloga iz Crne Gore se relativno veliki
broj ljudi kontinuirano odseljava u Srbiju, a bile su i dve
kolonizacije (posle Prvog svetskog rata na Kosmet, a
posle Drugog svetskog rata u Vojvodinu). Polimski r
gion donekle odstupa od optih promena koje karakteriu
migraciona kretanja u crnogorskom selu. U ovom regionu
seosko stanovnitvo belei stalan apsolutni porast sve do
1953. godine. Meutim, od 1954, kada nastaje preokret
i poinje stalni pad seoskog stanovnitva u Crnoj Gori,
u polimskom regionu je taj pad neto manji od proeka.
Na to utiu neto usporeniji industrijski razvoj ovog re
giona koji nije apsorbovao seosko stanovnitvo, a verovatno i znatno vii natalitet muslimanskog i albanskog sta*
novnitva u nekim selima i optinama. U ovom regionu
je relativno najvei udeo poljoprivrednog u odnosu na
ukupno stanovnitvo. Inae, u Crnoj Gori je ve 1981.
seosko stanovnitvo palo ispod polovine (na 48,5%), a
na 13% poljoprivredno stanovnitvo u odnosu na uku
pno. Ove tendencije se i dalje nastavljaju i dovode do ne

68

obinog i paradoksalnog fenomena: Crna Gora 1991. ima

samo 3,4% aktivnih poljoprivrednika (uz oko 42% izvan
gradova) - uprkos relativnoj privrednoj nerazvijenosti i
niskom drutvenom proizvodu po glavi stanovnika.
Nagla industrijalizacija agrarnog drutva izazvala je
d., ali je urbanizacija ipak bila neto sporija, to je kod
nas potenciralo meovitost svih drutveno-ekonomskih
struktura - i u selu i u gradu.
S agrar 3 drutvo, agrarno O selo
M. Mitrovi

dekolonizacija (lat. colonisatio - naseljavanje,

nastanjivanje). Proces oslobaanja kolonija od kolo
nizatorskih metropola zapoeli su evropski koloni jo
krajem XVIII veka u Severnoj Americi, a nastavili
poetkom XIX veka doseljenici i domoroci u Junoj
Americi. Proces d. intenziviranje pod uticajem ruske
i meksike revolucije i vojnoorganizaconih iskustava
stanovnitva kolonija tokom njihove mobilizacije za
uee u Prvom i Drugom svetskom ratu. Proces d. je
uglavnom zavren u prvim decenijama hladnog rata,
kada su se SAD uvrstile na poloaju hegemonistike
imperijalistike sile, zainteresovane za neometan prist
up resursima kolonija ostalih imperijalistikih sila, kada
je SSSR irio sferu uticaja socijalistikog bloka zemalja
pomaui pojedine narodnooslobodilake i antikolonijalne pokrete, a pobeda Komunistike partije Kine nad
Kuomintangom u antifeudalnoj revoluciji i antiimperijalistikom ratu podstakla radikalizaciju antikolonijalnih
pokreta seljatva i dela nacionalne buroazije Treeg
sveta. U procesu d. autohtono stanovnitvo kolonija,
predvoeno konzervativnim, reformistikim ili revolu
cionarnim elitama, kroz oruanu borbu ili mirnim putem
za pregovarakim stolom, obnovilo je stare ili usposta
vilo nove, formalno politiki nezavisne i meunarodno
priznate suverene nacionalne drave, ali u granicama i
ekonomskim, politikim i kulturnim prilikama koje su
za sobom ostavili kolonizatori.
O kolonija 3 kolonijalizam 3 neokolonijalizam
V. Vratua-unji
dekonstrukcija (lat. constructio - graenje, skla
panje). Filozofski i knjievni metod interpretacije
teksta koji je razvio francuski filozof ak Drida. D.
predstavlja posebnu strategiju itanja koja je upuena
na subverzivno podrivanje logocentrizma sadranog u
metafizikoj tradiciji miljenja. Pri tom, kao i pre njega
Fridrih Nie i Martin Hajdeger, Derida pod metafizikom
ne podrazumeva samo specijalizovanu granu filozofije
ve celokupan povesni okvir razmiljanja i unutra
nju epistemoloku i ontoloku logiku odnoenja prema

69
svetu, koja je - naroito od XVII veka do danas - ra
zvijana u zapadnoj kulturi istovremeno s filozofijom i
kroz filozofiju.
Logocentrizam karakterie bezuslovno racionalizovanje stvarnosti kojim se ona svodi na naela prisut
nosti, samoprezentnosti, samozasnovanosti i datosti
za subjekt koji je saznaje (to osnovno naelo imenuje
se na razliite naine, kao (gr.) eidos, arch, tlos,
energeia, ousia, aletheia, transcendentalnost, svest,
samosvest, Bog, ovek, apriorno strukturisani um...).
Ovako odreena sutina stvarnosti smatra se poreklom,
osnovnim strukturiuim principom i referentnim okvi
rom saznanja uopte. U najirem smislu, logocentrizam
svoje poreklo ima u teolokom nainu razmiljanja, tj.
u takvom odnoenju prema stvarnom kojim se njegova
sutina odreuje kao prisutnost nekog transcendentalno
oznaenog.
Logocentrian odnos prema stvarnosti karakterie mi
ljenje u hijerarhizovanim opozicijama (duh/materija,
svesno/nesvesno, priroda/kultura, logos/haos, muko/
ensko, racionalno/iracionalno, sutina/akcidencija...)
koje se interpretiraju supstanciialistiki, kao sama
svojstva stvarnosti, dok je u osnovi re o posebno strukturisanim obrascima miljenja, o posebnim interpreta
cijama i vizurama stvarnosti koje su promenjive i povesno
ograniene. Prema Deridi, logocentrian odnos prema
stvarnosti je mitoloki, budui da poiva na bezuslovnom zahtevu da se jedan princip ili struktura miljenja
proglasi i sagleda kao nepokretna, nedodirljiva i u tom
smislu sakralna.
D. se sastoji u ukazivanju na promenjivost i zamenjivost nepokretnih sredita i u njihovom doslednom prevoenju u domen interpretacije, igre, metafore
i narativnosti. D. zahteva temeljno i dubin-sko iitavanje i ukazivanje na retorike momente u nastanku
teksta. Njome se ukazuje da filozofija ne moe da
izbegne figuralni jezik ili jezik uopte, te da svesno
sledi figuralnu i tekstualnu logiku u funkciji otpora
supstancijalistikim teorijskim redukcijama.
Logocentrian okvir miljenja Derida povezuje s
posebnim shvatanjem pisma i teksta, kao spoljanjeg i
isto formalnog sistema oznaavanja sutine stvarnog,
koja je, navodno, neposredno sadrana u govoru, ili
pak postoji sasvim nezavisno od jezika. D., nasuprot
tome, daje prednost pismu, tekstu, postupcima pisanja i
itanja, gradei desupstancijalizovani i dekonstruiui
odnos spram stvarnog na sam otransform ativnim .
neogranienim i nesvodljivo interpretativnim svojst
vima pisma i teksta.

delanje, drutveno
D. svesno naruava logiku opozicionog i hijerahizovanog miljenja, te u tom smislu i logiku moi, evrocentrizma i falocentrizma sadranu u tradiciji miljenja
graenog na dom inaciji, uvoenjem pojm a razodlaganja, raz-like (idiffrence, Deridina kovanica),
kao odgoenosti smisla, konanih reenja, fiksiran
ih identiteta i naela, krajnje svrhe, kao otvo-renost za
Drugog, kao razliku koja nije opoziciona i hijerarhijski
odreena. D. stoga predstavlja i odreenu retoriku i po
litiku komunikacije usmerenu na promovisanje nenasilja
i podsticanje dijaloga i onoga to je marginalno i podvlaeno.
Kao metod i pojam miljenja, d. je izvrila izuzetno
veliki uticaj na postmodemu misao, feministike teorije,
kulturnu kritiku, humanistike i drutvene nauke.
O postmodemost
N. Sekuli

delanje, drutveno [socijalna akcija] (nem. sozia

les Handeln, eng. social action). U sociolokoj teoriji
pravi se znaajna razlika izmeu d. d. (tj. socijalne
akcije) i ponaanja. Za razliku od neive prirode, kao
i od drugih ivih bia, samo je ovek u stanju da svom
ponaanju pridaje smisao, cilj i znaenje. Primera radi, i
neiva materija se ponaa - tela se na toploti ire, a na
hladnoi skupljaju. I ivotinje se, gonjene instinktima,
ponaaju na odreeni nain - neke bee od vode,
a sve bee od vatre. Samo je ovek, meutim, sposo
ban i za neto drugaije, vie od ovakvog prirodnog
ponaanja. Upravo to vie, svesno, m otivisano,
smisleno ponaanje oveka sociolozi nazivaju d. d., tj.
socijalnom akcijom.
Temeljnu razliku izmeu ponaanja i d. d. prvi je
ustanovio Maks Veber kada je sociologiju odredio kao
nauku iji je zadatak da razume i protumai d. d., i time
objasni ono stoje uzrono u njegovom toku i njegovim
posledicama. D. d. je, za Vebera, ljudsko ponaanje
(bilo spoljanje ili unutranje injenje, uzdravanje od
radnje ili trpljenje), ako onaj ili oni koji delaju povezuju
s njim neko subjektivno znaenje. etiri su idealna tipa
d.d.:( 1) ciljnoracionalno; (2) vrenosnoracionalno; (3)
afektivno i (4) tradicionalno.
Teoriju d, d. dalje su razvijali mnogi sociolozi, meu
kojima je posebno znaajno delo Talkota Parsonsa,
koji je tvrdio daje d. d. osnovna jedinica (eng .unit act)
sociolokog istraivanja. ovek dela, tj. bira ciljeve,
korr.binuje sredstva, prilagoava se okolnostima, a
inspirisan je vrednosnonormativnim sistemom. Otuda
strukturu d. d. ine sledei elementi: (1) nosilac d. d. ili
akter: ( 2) cilj koji se d. d. eli ostvariti; (3) situacija ko-

71
osamnaest godina. Utoliko pre to korienje tog izraza
moe stvoriti nepotrebne nesporazume, jer nije jasno
koje mu se od navedenih znaenja u konkretnom slua
ju pridaje.
3 delikt 3 kriminalitet 3 kriminologija
. Ignjatovi

dem agogija (gr. dmos - narod; agein - voditi,

zavoditi). Nain manipulisanja i zavoenja narodnih
masa, pripadnika socijalnih pokreta ili lanova politikih
organizacija od strane politikih lidera, nacionalnih voa,
politike i drutvene elite uopte, kako bi se dobila pod
rka za odreene, navodno opte ciljeve za koje se oni
bore. Posebne, line interese demagozi zaklanjaju iza
fasade velikih rei o optim interesima koji tek to nisu
ostvareni, a za ta su potrebne velike rtve, pa i sami
ljudski ivoti. Demagozi upotrebljavaju zvune parole
- kao to su socijalna pravda, jednakost, svetla budu
nost, nacionalni interes, potenje, hrabrost i si. - ali
se po pravilu sami ne ponaaju u skladu s njima. Lai
i obmane su zato glavna sredstva kojima se oni slue,
posebno u politiki neobrazovanim i kulturno nerazvi
jenim drutvenim sredinama.
3 ideologija 3 manipulacija
M. Todorovi

dem ografija (gr. dmos - narod; grafein - pisati).

Razmatranja o pitanjima stanovnitva i njegovom razvi
tku imaju dugu tradiciju. Prva i sporadina zanimanja
u tom smislu javila su se jo pre nove ere, ali su siste=
matska i ira prouavanja pojedinih tema o stanovnitvu
nastala u XVII (Don Graunt, Vilijam Peti) i XVIII veku
(Gregori King). Uprkos brojnim, preteno parcijalnim
razmatranjima pojedinih tema o stanovnitvu, i to u okvi
ru drugih nauka, prvenstveno ekonomije, d. kao nauna
disciplina konstituisala se poetkom druge polovine XX
veka. U relativno kratkom periodu, istraivanja stanovni
tva su se znaajno proirila obuhvatajui najvei broj
najvanijih demografskih pojava i procesa. Nastalo je
razdoblje intenzivnih istraivanja stanovnitva, a d. post
aje multidisciplinarna nauna oblast. Otuda, ona oku
plja istraivae raznih profila, meu kojima su sociolo
zi, antropolozi, ekonomisti, pravnici, psiholozi, lekari,
biolozi, geografi, istoriari, politikolozi, matematiari
i drugi.
Zahvaljujui porastu znaaja stanovnitva u mnogim
oblastima koje su se ticale razvitka drutva, predmet
prouavanja stanovnitva u velikoj meri je proiren,
naroito u poslednjim decenijama XX veka. Stoga se
danas s razlogom moe govoriti o postojanju posebnih
istraivakih pravaca i grana u programima prouavanja

demografija, socijalna
stanovnitva, meu kojima su najznaajnije teme o repr
odukciji stanovnitva i planiranju porodice i braku, te
0 socijalnim, ekonomskim i zdravstvenim strukturama,
kao i one koje se tiu preseljavanja stanovnitva i na
seljenosti, populacione politike i dr. Ovako irok pristup
istraivanju stanovnitva omoguio je da se potpunije
razmotre savremeni demografski procesi, kao i oni iz
blie i dalje prolosti, a time i celovitije razume sav
remeni demografski razvitak. To se posebno odnosi na
probleme koji se tiu reprodukcije stanovnitva i plani
ranja porodice, ije su tendencije nezadovoljavajue
1 na niskonatalitetnim i na visokonatalitetnim podru
jima, zatim na unutranje i spoljne migracije, koje
dodatno optereuju demografsku situaciju, posebno u
emigracionim podrujima, na sve grupe struktura, a
posebno starosno-polnu, zatim obrazovne, ekonomske,
narodnosne i druge.
Vremenom je izgraen poseban demografski me
tod koji se koristi u razmatranju i istraivanju demog
rafskih pojava i procesa. On delom sadri analitike
instrumente karakteristine za naune discipline iji
je predmet prouavanja velikim delom kvantitativnog
karaktera. U irem smislu, demografski metod sadr
i mere nivoa pojedinih pojava i njihovih struktura,
zatim statistike koeficijente i, posebno, demografske
tablice koje sadre podatke o verovatnoi nastanka po
jedinih dogaaja, meu kojima su najpoznatije tablice
fertiliteta, mortaliteta, sklapanja i razvoda braka i druge.
U analizi fertiliteta stanovnitva koriste se kohortni i
transverzalni metod, koji se zasnivaju na rezultatima
popisa stanovnitva, odnosno podataka vitalne statistike.
U okviru razmatranja mortaliteta stanovnitva koriste
se posebne tablice sa nizom funkcija i podacima o
srednjem trajanju ivota, kao sintetikom pokazetelju
visine smrtnosti stanovnitva. U prouavanju stanov
nitva koriste se i demografski modeli, u kojima su
predstavljene najznaajnije karakteristike stanovnitva.
Pored klasinih modela (deterministikih) u upotrebi
su i savremeni modeli, zasnovani na korelacionoj vezi
pojava koje su predmet razmatranja (Bau model).
3 demografija, socijalna 3 demografski procesi
3 stanovnitvo
Miroslav Raevi

dem ografija, socijalna. Meu granama nauke o

stanovnitvu posebno mesto zauzima s. d. Njeni zaeci
su rano nastali u okviru tema koje se tiu braka, porodice
i struktura stanovnitva, zatim raanja, smrtnosti, rep
rodukcije stanovnitva, planiranja porodice i drugih pojava
iz ovog kruga, kao to je jedan broj pitanja popula
cione politike. Radovi i nalazi sa socijalnim ili preteno

demografija, socijalna

72

socijalnim sadrajem vremenom su postali vane teme

teorijske i empirijske demografije, pa se s. d. s razlogom
formirala kao posebna grana nauke o stanovnitvu.
Predmet istraivanja s. d. vremenom je postao irok
i dovoljno razuen, pa predstavlja nezaobilaznu istraiva
ku grau i literaturu u okviru nauke o stanovnitvu
i srodnih naunih disciplina. Jedan njegov deo potie
iz izvora podataka popisa stanovnitva i vitalne statis
tike, i obuhvata klasine teme u kojima se razmatraju
sklapanje i razvodi branih zajednica, teme o raanju
i smrtnosti stanovnitva, kao i o strukturi stanovnitva
sa socijalnim sadrajem (brane i obrazovne strukture,
strukture ena prema broju ivoroene dece i druge).
Dubinska istraivanja o stanovnitvu predstavljaju
drugi izvor podataka s. d. Oni su raznovrsni i odnose se
na stavove o nizu pitanja o braku, neformalnim zajedni
cama ena i mukaraca, planiranju porodice, neposre
dnoj kontroli raanja, njenoj praksi i efektima, zatim
na stavove vrednosnog sadraja, koji se tiu pojedi
nca i njegovih opredeljenja i ponaanja, a posredno ili
neposredno su povezani s linim ivotom, statusom po
jedinca i njegovim vrednosnim kategorijama, aspiracija
ma, privatnou i si.
Istraivaki programi 5 . d. oigledno nastoje da
ukljue irok krug varijabli u prouavanje sloenih
pojava, pre svega braka i raanja, to pretpostavlja
unapreenje znanja u ovoj vanoj grani savremene de
mografije.
3 demografija 3 statistika, moralna
Mirjana Raevi

demografska eksplozija. Brz rast stanovnitva koji

se javlja u uslovima visokog prirodnog prirataja. Ovaj
pojam se vezuje za demografska kretanja u manje razvi
jenim zemljama, i to, pre svega, u toku druge polovine
XX veka. Brz rast stanovnitva u ovim zemljama nastao
je kao rezultat velikog smanjenja smrtnosti u uslovima
preuzimanja medicinskih i drugih relevantnih znanja i
tehnika iz razvijenog dela sveta. Istovremeno, raanje je
ostalo na visokom nivou, tako daje broj roenih znatno
iznad broja umrlih lica.
Nepovoljni efekti brzog populacionog rasta variraju
u zavisnosti od ekonomskih, institucionalnih, kulturnih i
demografskih uslova na pojedinim podrujima. Pokuaji
da se precizno utvrde granice i elementi koji brz demo
grafski rast ine nepovoljnim faktorom razvoja kreu se
od procena daje stopa rasta stanovnitva od preko 2%
kritina za prevladavanje negativnih posledica, do shva
tanja daje brz rast stanovnitva nepovoljan u uslovima
kada su voda i zemljite retki i skupi resursi, vlasnika pra
va nedovoljno definisana, a vladina politika formulisana

suprotno zahtevima koje namee raspoloivost pojedinih

faktora proizvodnje.
Potencijalno nepovoljni ekonomski efekti brzog rasta
stanovnitva mogu se identifikovati, pre svega, u velikom
ueu izdravanog u odnosu na radno aktivno stanovni
tvo, brzom porastu potencijalne radne snage, u domenu
degradacije ivotne sredine i preteranoj eksploataciji
ogranienih resursa, kao i u nemogunosti da se u takvim
uslovima izdvoji dovoljno sredstava za oblasti kao to su
obrazovanje i zdravstvo. U uslovima nedostatka kapitala,
ija je ponuda neelastina (u zatvorenom sistemu), brz
rast stanovnitva usporava stopu poveanja radne snage u
visokoproduktivnim sektorima ekonomije. Konkurencija
izmeu irenja i produbljavanja kapitala onemoguava ap
sorpciju radne snage, koja se relativno brzo uveava, pa
umesto da uestvuje u proizvodnji ostaje nezaposlena ili
lano zaposlena u poljoprivredi i neformalnim sektorima
ekonomije. Uticaj u domenu resursa, naroito neobnovlji
vih, spada u grupu nepovoljnih posledica koje su identifikovali i oni autori koji su odbacili, ili izrazili sumnju u
mnoge druge elemente populacionog rasta koji usporava
ju razvoj. Najzad, posledice brzog rasta stanovnitva u
sektoru obrazovanja i zdravstva su negativne jer nameu
takve izdatke, i na nivou porodice i na nivou drutva, koji
teko mogu da se realizuju.
Pozitivne posledice brzog rasta stanovnitva najee
se posmatraju u okviru analize ekonomije obima, u tom
smislu to brz populacioni rast omoguava dostizanje
broja stanovnika koji je kritian sa aspekta ekonomske
efikasnosti. Ovakvi zakljuci, meutim, prihvatitlj ivi su
samo za jedan broj zemalja, a znaaj im je ogrnicen na
samo neka, sasvim odreena podruja proizvodnje i privre
de. Ekonomija obima se najee ostvaruje u saobraaju,
komunikacijama i drugim infrastrukturnim oblastima, i to
samo dok ne doe do prenaseljenosti, koja je evidentna u
urbanim sredinama veeg broja zemalja u razvoju.
Za razliku od akademskih krugova, u kojima se i
dalje vode rasprave o uticaju rasta stanovnitva na raz
voj, prema najnovijim meunarodnim izvetajima
veina zemalja koje imaju sline probleme usvaja stav
da brz rast stanovnitva doprinosi odravanju i irenju
siromatva.
3 prirodni prirataj 3 stanovnitvo
G. Malkovi

demografske investicije. Investicije koje su neopho

dne da se u uslovima odreenog nivoa populacionog rasta
obezbedi odranje ivotnog standarda. Problem d. i. ra
zmatra se, pre svega, u kontekstu brzog rasta stanovni
tva, usled ega dolazi do stalnog irenja kapitala, u tom
smislu to bar jedan deo nove radne snage mora da

73
radi na dodatnim mainama i opremi. Prema nekim pror
aunima, pri stopi rasta stanovnitva od 2,5% potrebno
je apsorbovati izmeu 5 i 12,5% nacionalnog dohotka (u
zavisnosti od veliine kapitalnog koeficijenta) da bi se
formirao neophodan proizvodni kapital.
Prema neoklasinoj teoriji, konkurencija izmeu i
renja i produbljivanja kapitala (poveavanje kapitala po
radniku) u uslovima brzog rasta stanovnitva dugorono
negativno deluje na rast outputaper capita. Najnovija ist
raivanja pokazuju, meutim, da ovaj uticaj nije veliki,
mada postoje izvesne sumnje u primenjivost korienih
modela na prilike u nerazv ije n itn.ze m ljam a.
3 demografska eksplozija O prirodni prirataj
G. Matkovi

dem ografske projekcije [projekcije stanovnitva].

Vrsta modeliranja demografske budunosti na bazi pret
postavki koje u momentu nastanka projekcija mogu da
izgledaju realno ostvarive, ali i ne moraju. Pod izrazom
d. p. obuhvaeni su i pojmovi demografske perspektive
i demografske prognoze, a meusobno se razlikuju na
osnovu realnosti usvojenih hipoteza. Prilikom izrade
demografskih perspektiva, usvojene pretpostavke tre
ba da budu u realno ostvarivim okvirima, a rade se u
nekoliko varijanti. Demografske prognoze su demogra
fske perspektive koje se rade u jednoj varijanti, a bira
se takva kombinacija hipoteza za koje se smatra da e
najvie odgovarati buduim demografskim kretanjima.
To znai da su one, za razliku od d. p. i demografskih
perspektiva, pre svega namenjene predvianju budueg
demografskog razvitka.
U uskoj vezi s demografskim prognozama je i izraz
procene stanovnitva. Procene se odnose na sadanjost
ili prolost. Prilikom izrade koriste se isti metodoloki
postupci kao i kod d. p., a obino se daju u jednoj vari
janti.
Duina perioda na koji se odnose d.p. zavisi, pre sve
ga, od njihove namene. Tako se prognoze stanovnitva
uglavnom odnose na kratak rok, dok su kod tzv. istra
ivakih projekcija projekcioni periodi vrlo dugi (i po
nekoliko stotina godina). D. p. mogu biti kratkorone,
srednjorone i dugorone. Ne postoje opteprihvaeni
vremenski periodi na osnovu kojih bi d.p. mogle biti
svrstane u neku od pomenute tri vrste, ali su, prema ne
kim autorima, kratkorone one s rokom do 15 godina,
srednjorone 30 pa i 50 godina, a.dugorone one iji se
projekcioni period protee na preko 50 godina.
Postoji vie metoda za izradu d. p., koji se mogu podeliti u tri osnovne grupe: matematike, analitike i me
tode odnosa. Matematiki metod je najednostavniji, a

demografski modeli
zasniva se na primeni stopa rasta kao funkcija vremena,
uz osnovnu pretpostavku da e demografska budunost
liiti na prolost. Ovaj metod moe dati dobre rezultate
prilikom izrade kratkoronih projekcija ukupnog stanov
nitva, ali ne i njegovih struktura.
Analitiki ili kohort-komponenti metod (metod kom
ponenti rasta) sastoji se u posebnom prouavanju do
sadanjih trendova i davanja hipoteza o buduim promenama komponenti kretanja stanovnitva - fertiliteta,
mortaliteta i migracija, a polazi se od izabranog baznog
stanovnitva po petogodinjim starosno-polnim grupa
ma (ili po pojedinanim godinama starosti). Hipoteze o
fertilitetu se najee daju u vie varijanti, dok se hipote
ze o mortalitetu pripremaju u jednoj ili, eventualno, ve
varijante. Projekcije mogu biti istovremeno uraene u
varijantama sa i bez migracija.
Metod odnosa koristi se ako je dinamika promena
ukupnog stanovnitva, ili nekih njegovih struktura za
koje se rade projekcije, slina promenama kod drugih
populacija, a pri tom je u demografskim, socijalnim i
ekonomskim faktorima koji utiu na razvitak stanovni
tva ustanovljena slinost. Ovaj metod se esto prime
njuje, posebno u projekcijama stanovnitva pojedinih
podruja, odnosno manjih delova nekih veih celina.
Projekcije ukupnog stanovnitva po starosti i polu
predstavljaju osnovu za izradu ostalih, ili tzv. izvede
nih projekcija. U izvedene projekcije spadaju projekci
je radne snage, poljoprivrednog i nepoljoprivrednog,
gradskog i seoskog stanovnitva, zatim projekcije bro
ja nepismenih i projekcije stanovnitva prema kolskoj
spremi itd.
O demografija O stanovnitvo
G. Penev

demografski modeli. Kao teorijska sinteza komplek

sne demografske stvarnosti, d. m. se odnose ili na demo
grafske procese ili na stanovnitvo i njegovu strukturu,
a izgrauju se na bazi njihovih osnovnih karakteristika.
Po pravilu su matematiki, ali mogu biti i shematski.
Najraniji d. m. odnosili su se na mortalitet i pokuava
li su da u matematikoj formi izraze zavisnost smrtnosti
od starosti. Razvoj tih funkcija tekao je od najjednostav
nijih do vrlo sloenih izraza, a najpoznatije meu njima
su funkcije Bendamina Gomperca i Vilijama Makehama. Meutim, ti modeli nisu u potpunosti zadovoljili
zahtev da se smrtnost prikae kao funkcija starosti kroz
ceo ivotni vek, pa se pristupilo izradi sistema hipotetikih rasporeda smrtnosti prema starosti i polu sa odre
enim brojem parametara (modeli tablica mortaliteta).
Slino ovim, razvijeni su modeli i u oblasti fertiliteta,
nupcijaliteta i migracija.

demografski modeli
Osim za potrebe opisivanja demografskih procesa,
d. m. izgraeni na bazi prethodno utvrenih hipoteza
omoguavaju identifikaciju najvanijih varijabli odgo
vornih za promene u stanovnitvu, utvrivanje njihovog
meusobnog odnosa, kao i objanjenje posledica demo
grafskih trendova. Najpoznatiji je model stabilnog sta
novnitva, ije je osnove formulisao Leonard Ojler jo
1760. godine, a konanu mu formu dao Alfred Lotka
u XX veku. To je model zatvorenog stanovnitva (bez
migracija), sa nepromenjenom starosnom strukturom
i konstantnom stopom rasta, izgraen na pretpostavka
ma o konstantom fertilitetu i mortalitetu prema starosti
tokom vremena. Razvoj ovog modela oznaava jedan
od najveih uspeha u matematikoj demografiji i ima i
roku primenu. Posebno se istie mogunost izdvajanja
osnovnih determinanti starosne strukture stanovnitva.
Tako se, npr., moe pokazati da promene u fertilitetu
imaju mnogo vei uticaj na strukturu stanovnitva pre
ma starosti od promena u mortalitetu. Osim toga, od
reene karakteristike modela stabilnog stanovnitva,
kao to su neto-stopa reprodukcije ili stvarna stopa
prirodnog prirataja, spadaju u klasine pokazatelje u
demografskoj analizi. Specijalan sluaj ovog modela s
nultom stopom prirodnog prirataja (r = 0) jeste model
stacionarnog stanovnitva, poznat u klasinoj analizi
kao tablice mortaliteta, sa biometrijskim funkcijama u
kojima je starost data kao prekidna veliina.
Klasifikacija d. m. moe se izvriti prema razliitim
kriterijumima. Prema stepenu odreenosti oni mogu bi
ti deterministiki i stohastiki. Kod deterministikih m.
jedna populacijska veliina zavisi od jedne ili vie tzv.
nezavisnih veliina, a kod stohastikih je u pitanju za
kon verovatnoe koji odreuje koje e se vrednosti i sa
kojom verovatnoom javljati kod datog modela. Zatim,
podela moe biti na analitike m., kod kojih se demo
grafska stvarnost prikazuje pomou funkcije ili distribu
cije, i sintetike m., zasnovane na prihvaenim pretpo
stavkama. Ipak, ne postoji stroga granica izmeu ovih
vrsta modela. Meu sintetikim m. posebno je poznata
logistika krivulja, kod koje se polazi od pretpostavke
da porast stanovnitva mora naii na ogranienja u vezi
sa uslovima ivota. Ovde spadaju i tzv. maltuzijanske
populacije, odnosno ve pomenuti modeli stacionarnog
i stabilnog stanovnitva, a zasnivaju se na hipotezama o
kretanju fertiliteta i mortaliteta prema starosti. D. m. mo
gu, dalje, biti agregatni, koji tretiraju skupove (stanov
nitvo, sva domainstva, sve porodice), ili individualni,
koji se odnose na pojedince ili porodice kao jedinice.
Zatim, u zavisnosti od relevantnih injenica na osnovu
kojih se model izgrauje, podela je izvrena na potpune
i nepotpune d. m. U zavisnosti od toga da li su modeli

74
izgraeni na osnovu homogenih ili nehomogenih izvora
podataka, oni mogu biti isti i meoviti d. m.
D. m. se koriste u razliite svrhe za potrebe demograf
skih istraivanja - kod izravnanja odreenih podataka,
za indirektno ocenjivanje demografskih pokazatelja, za
projekcije stanovnitva, analizu demografskih procesa,
utvrivanje osnovnih determinanti promena u stanov
nitvu itd.
O demografija O demografski procesi O stanovnitvo
B. Radivojevi

demografski procesi. Zakonite pojave koje nastaju

u okviru razvitka stanovnitva. Pod uticajem su niza
inilaca razliite vrste, kao to je to sluaj i sa drugim
demografskim pojavama. S obzirom na ovu njihovu oso
binu, d. p. imaju prvenstveno sekularni tok, a rede je
njihovo trajanje krae i specifinije. U prvom sluaju
oni su odreeni samom prirodom uzroka i zakonima
razvitka stanovnitva, a u drugom su posledica posebnih
okolnosti i dogaaja, kao to su ratni sukobi i prirodne
katastrofe.
D. p., po pravilu, razliito utiu na pojedine populacione pojave. Razlike u efektima nastaju ne samo izmeu
raznih procesa ve se mogu javiti i u okviru iste katego
rije. U tom smislu, tipian primer su demografska tranzi
cija i njene posledice u razvijenim zemljama i zemljama
u razvoju. U ove dve grupe zemalja ona je imala sasyim
razliit tok, a samim tim i razliite demografske posledi
ce. U razvijenim zemljama, promene u visini nataliteta
i mortaliteta stanovnitva javile su se gotovo istovreme
no, mada su poele padom mortaliteta stanovnitva. U
zemljama u razvoju, demografska tranzicija je imala sa
svim drugaiji tok, a samim tim i razliite posledice. I
u ovoj grupi zemalja ona je poela padom mortaliteta,
s tim to je natalitet stanovnitva nastavio da se kree
na nepromenjenom nivou, a tek znatno kasnije je poeo
lagano da se smanjuje. Ova vremenska razlika izmeu
kretanja prirodnih komponenata i u njihovom intenzite
tu proizvela je visok porast stanovnitva u zemljama u
razvoju, nepoznat u ovekovoj istoriji.
Promene u visini nataliteta i mortaliteta stanovnitva
pokrenule su nove ili su intenzivirale zapoete procese u
razvitku struktura stanovnitva, preseljavanju, teritorijal
nom rasporedu stanovnitva, porastu veliine gradova i
drugo. Jednom reju, nastali su novi d. p. ili su postoje
im pridodata nova obeleja.
Proces starenja stanovnitva je tipian primer mogu
eg postojanja razliitih posledica koje nastaju u pojedi
nim delovima jedne populacije. Starenje stanovnitva
je, po pravilu, blaeg intenziteta u gradskim naseljima
nego u seoskim. Ova razlika se duguje migracionom

75
faktoru, jer se preseljavanje stanovnitva odvija na re
laciji selo-grad, i po pravilu, u njemu uestvuje mlae
stanovnitvo.
Preseljavanje stanovnitva iz seoskih naselja u gra
dove praeno je jo jednim fenomenom, zapaenim i u
naoj zemlji. On govori o pojavi veeg uea enskog
nego n:|ukog stanovnitva, posebno u mlaim starosnim
kategorijama. Ovaj fenomen je prouzrokovao dispropor
cije u polnoj strukturi mlaih kategorija stanovnitva,
a napose i u branoj strukturi u seoskim emigracionim
podrujima, stoje dodatno uticalo na pogoranje trendo
va nataliteta stanovnitva.
D. p. mogu da stagniraju, razvijaju se ili osciliraju.
Prvi su karakteristini za populacije u kojima demograf
ska tranzicija nije otpoela, a drugi u onima u kojima je
ona zavrena. To su dva tipa u koj ima su d. p. najstabilniji ukoliko su migracije kao faktor promena iskljuene, a
prirodne komponente su posle tranzicije ostale na dosti
gnutom nivou. Svako odstupanje od izloenog modela
vodi produenom trajanju promena, koje pretpostavljaju
pogoranje demografske situacije. Na visokonatalitetnom podruju tranzicija pretpostavlja dalji porast ukup
nog broja stanovnika, a na niskonatalitetnom opadanje
broja stanovnika i porast njegovog starenja.
O mortalitet 3 natalitet 3 stanovnitvo
Miroslav Raevi

dem okratija (gr. dmos - narod; kratein - vladati).

Pojam se najkrae odreuje kao vladavina naroda. Me
utim, ta vladavina moe biti shvaena i primenjivana na vrlo razliite, neretko i meusobno suprotstavlje
ne naine. Drugim recima, ova dobro poznata kovanica
moe biti problematizovana u obe svoje sastavnice, tj.
demos i kratos. Naime, doslovno shvaena vladavina
naroda do sada ne samo da nigde nije ostvarena nego
ni kod jednog ozbiljnijeg mislioca nije tako ni shvae
na. Tako je, recimo, za najvee antike filozofe najbolja
drava mogla da bude samo ona u kojoj vladaju najbo
lji ljudi, tj. oni koji su dostigli ideal apsolutnog znanja
i vrhunac moralnog savrenstva. To je tzv. apsolutno
najbolji oblik vladavine, koji, meutim, nije ostvariv,
jer zahteva idealne ljude i druge idealne uslove. Zato
neki od njih, kao npr. Aristotel, govore radije o relativ
no najboljem obliku drave, a to je onaj u kojem je broj
graana koji ga usvajaju i ele da i dalje traje vei nego
broj onih koji ga ne ele i ne prihvataju. D. je ovde shva
ena kao vladavina veine, prema odreenim pravilima
i zakonima, s tim da artikulaciju glasa veine ostvaruje
nekolicina najumnijih i najmoralnijih, uz saglasnost ve
ine, a pre svega srednjeg stalea.

demokratija
Ovakvo stanovite se, u osnovi, zadrava i kod mno
gih novovekovnih mislilaca. Tako se arl-Luj de Monteskje zalae za vladavinu prava, podelu vlasti i pred
stavniku d., pri emu bi podela vlasti na zakonodavnu,
sudsku i izvrnu trebalo da bude osnovni mehanizam za
tite od mogue zloupotrebe, s ciljem da sauva slobodu
graana kao najviu vrednost. D. se tu praktino shvata
kao vladavina zakona (pravna drava) pred kojhna su
svi graani jednaki, s tim da se gaji uzdranost prema do
slovnoj vladavini naroda (tzv. populizmu). an-ak
Ruso istie daje narodna vlast suverena, tj. nedeljiva i
neotuiva (mada nije pokazao kako je ona i praktino
mogua), odnosno d aje d. oblik politikog udruiva
nja koji je najblii jednakosti u prirodnom stanju, pa je
ona najprimerenija malim i siromanim dravama. Kao
liberalan mislilac, Don S. M ilje, opet, verovao da e
se d. ostvariti ukoliko se ispune najmanje tri uslova: da
je narod voljan da prihvati ovaj oblik vladavine; d aje
voljan i sposoban da uini sve ono to je nuno za njeno
odranje; daje voljan i sposoban da izvrava sve duno
sti i poslove koje d. podrazumeva i zahteva. Za Jozefa
Sumpetera osnovni preduslovi d. bili bi: politiari koje
bira narod i koji treba da raspolau dovoljno visokim
kvalitetima; adekvatne politike odluke, iji efikasan
domet ne treba suvie daleko protezati; vlada koja je
sposobna da upravlja slubama dobro uvebane birokratije visokog reda i tradicije; demokratska samokontrola,
to znai da sve grupe koje neto znae u naciji treba
da prihvataju svaku meru predvienu zakonom, kao i
sva izvrna nareenja koja su izdali zakonski nadleni
organi. Ameriki sociolog Vilijam Samner smatra da d.
koja bi bila zasnovana na naelu jednakosti i na nepo
srednom ueu naroda u svakom aktu vlasti i uprave
nije uopte mogua, osim u upravljanju malim lokalnim
jedinicama, kakve su seoske optine, pa je zahtev za i
stom d. opasan anahronizam koji ugroava graanske
slobode i efikasnu administraciju. Sve to se moe posti
i jeste ienje i poboljanje predstavnikog sistema,
pre svega kroz podizanje nivoa strunog rukovoenja i
spreavanjem delovanja plutokratskih i, uopte, parcijal
nih interesa, a to se ne moe ostvariti bez inteligentnog
i politiki izgraenog biraa.
Moe se rei da takva ili slina shvatanja danas preoviauju i u teoriji i u praksi, to znai da se pod d. obino
podrazumeva vladavina veine izraena preko odgovara
jueg politikog sistema; dravna organizacija i pravni
poredak ija su osnovna obeleja: da su zasnovani na
pluralizmu miljenja i delanja, odnosno na slobodno iz
raenoj volji veine graana, putem opteg prava glasa
i uz zatitu prava manjine, pre svega, garantovanjem
osnovnih ljudskih prava i sloboda; daje izvrena stvar

demokratija
na podela vlasti na zakonodavnu, sudsku i izvrnu i da
je ostvarena vladavina zakona, koji su doneti u strogo
potovanoj proceduri, na osnovu slobodnog uea svih
graana i slobodno izraene volje veine; da se upravlja
nje drutvom vri javno, preko legalnih institucija, na
ijem elu su izabrani predstavnici naroda, odgovorni
biraima i smenjivi od njih, opet uz potovanje zako
nom utvrene procedure; da postoje i drugi mehanizmi
kontrole vlasti od strane naroda, ija je suverenost neotu
iva i najvia; da se neguje politika kultura, kao vaan
segment kako politike tako i kulture.
Problem se, meutim, upravo i sastoji u tome to je
ove, uglavnom optepoznate i opteprihvaene principe
mnogo lake teorijski formulisati nego praktino ostvariti,
izmeu ostalog i zato to se oni mogu - a tako esto i biva
- na razliite naine tumaiti i primenjivati, odnosno to
se vrlo lako daju formalizovati i ideologizovati. Kao to
istie Hai Kok (taje demokratija? /1945/), d. nije sama
sebi svrha. To nije stanje, kao neto dovreno ijednom
zauvek dato, ve proces, tj. zadatak koji valja stalno
iznova reavati. D. je, zapravo, poseban i celovit nain
miljenja i delovanja, koji obuhvata sve - od privatnog
ivota, do meunarodnih odnosa: Stoga se d. ne moe
zatvoriti u jednu formulu. Ona nije ni sistem ni uenje.
Ona je nain ivota koji je, uz stalne poraze i nazadova
nja, izrastao u Zapadnoj Evropi tokom skoro dve hiljade
godina i koji je tokom svoje duge i burne istorije primio
mnogo uticaja sa najrazliitijih strana.
Nije onda neobino to se o d. kao najmanje loem
politikom obliku moe raspravljati na vie nivoa (ide
alni i realni, teorijski i empirijski, dijahroni i sinhroni);
zatim u okviru razliitih disciplina (filozofija, sociolo
gija, istorija, politikologija, pravo, ekonomija, psiho
logija, lingvistika), kao i za razne svrhe (npr. odbrana
ljudskih prava i sloboda ili njihova uzurpacija). Posebno
je pitanje da li se o d. uopte moe govoriti samo kao o
odreenom politikom obliku vladavine, ili pak i kao o
odgovarajuem tipu drutvenih odnosa, ili, ak, kao o
izvesnom idealnom skupu principa na kojima bi trebalo
da se zasniva politiki ivot ljudi, kao ui segment njiho
vog naina ivota - razume se, sa svim specifinostima
istorijskog, prostornog i kulturnog ispoljavanja. To je
vie stanje duha, a manje sistem. D. je pre neto to tre
ba usvojiti nego osvojiti. Uz to, kao stoje sluaj i s nekim
drugim sloenim sociolokim pojmovima, problem d. se
moe razloiti na vie jednostavnijih, ali i dalje veoma
kompleksnih pitanja. Problem d. bi, u tom sluaju, bio
vie filozofsko-antropoloko i socioloko-kulturoloko, a
manje politikoloko pitanje. Uostalom, u izvornom anti
kom smislu d. se tako uglavnom i shvatala, te otud ne udi
to mnogi stari mislioci nisu razdvajali njeno teorijsko

76
promiljanje od praktinog ivljenja u skladu s njenim te
meljnim naelima i to su isticali znanje i vrlinu kao dve
bitne pretpostavke d.
O jednakost, sloboda, liberalizam
M. Tripkovi
demokratski despotizam. Oksimoron koji je u svom
delu Stari reim i revolucija (1856) skovao Aleksis de
Tokvil da bi opisao prirodu reima Napoleona III. Iako
se u savremenoj politikolokoj i sociolokoj literaturi
ee koriste pojmovi cezarizma,plebiscitarne demokratije ili bonapartizma, pojam d. d. uiva prednost utoliko
to na oigledan nain upuuje na konstitutivnu paradoksalnost jednog istorijskog tipa politikog i drutvenog
sistema.
U tradicionalnoj politikoj filozofiji, od Platona do
arl-Luja de Monteskjea, tiranija (odnosno despotija),
sjedne, te demokratija, s druge strane, dosledno se ras
poznaju kao dva meusobno iskljuiva i jasno odvojena
tipa politikog ureenja. Istina, stari pisci su uoavali da
je tiransku vlast katkad mogue sprovoditi s pristankom
veine - kao to biva u sluaju rimskog cezarizma ali
je trebalo saekati prvu, a pre svega drugu bonapartistiku diktaturu da bi se na delu opazio onaj, kao to sm
Tokvil kae, neobian spoj najapsolutnije vlasti s po
nekim oblikom najpotpunije demokratije. Tada, naime,
ugnjetavanju biva pridrueno i neto zbilja smeno:
ljudi se prave da ugnjetavanje ne primeuju.
Tokvil je ve u Demokratiji u Americi (1835-1840)
ukazao na iskuenja koja slobodi prete posle obaranja
apsolutne vlasti: Ne moe se dovoljno rei: nita nije
plodnije divotama nego umee biti slobodan; ali nita ni
je ni toliko muno kao priuavanje slobodi. Despotizam
se esto ukazuje kao sistem koji obeteuje za sva zla;
on je potpora pravdi, podrka ugnjetenima i utemeljiva
reda. Svestan da porazom (francuskog) Starog reima
nije iezla opasnost od uspostavljanja despotske vla
davine jednog novog tipa, on je upozoravao da bi ona
mogla da pokae takve crte kakve su bile nepoznate
naim oevima.
Budui d aje u meuvremenu bilo uspostavljeno i
Drugo carstvo (1852-1870), u delu Stari reim i Revo
lucija (1856) Tokvil je mogao da bude znatno izriitiji u
pogledu politike prirode bonapartizma kao line vlasti
zasnovane na stvarnom ili pretpostavljenom pristanku N
naroda. Luj Bonaparta je, naime, uspostavio vladavinu
jau i mnogo apsolutniju negoli je bila ona koju je Re
volucija sruila i, namesto u njoj izvojevanih sloboda,
doputa jo samo njihove isprazne slike. Takva vlast
suverenou naroda [...] naziva glasove biraa koji nisu
u stanju ni da se prosvete, ni da se dogovore, ni da bira

77
ju. Onapodrazumeva svemo drave u svim oblastima
drutvenog ivota; graansko drutvo je rastvoreno u
bezlinu masu, a svi oblici drugostepenog organizovanja su ukinuti, marginalizovani ili strogo kontrolisani;
apsolutna vlast crpi svoju legitimnost iz jednom za sva
gda postulirane opte volje koja najee ne iziskuje
proveru na slobodnim izborima, pa se u najboljem slu
aju potvruje na referendumima i plebiscitima, dok u
odsustvu vrsto ustanovljenog pravnog poretka vlada
posvemanja korupcija, klijentelizam i administrativna
i policijska samovolja.
Dragocen doprinos analizi d. d. dao je i Mori Zoli,
pariki advokat koji je 1864. godine u Briselu anoni
mno objavio delce pod naslovom Dijalog u paklu izme
u Makijavelija i Monteskjea. U maniru onoga doba,
on je uvijeno ali ipak otro izvrgao kritici reim Luja
Napoleona. U svom satirinom spisu, koji gaje kotao
dvogodinje robije, on kroz usta Makijavelija pokazuje
da se - bez obzira na sve promene koje su donele novovekovne revolucije, demokratija i parlamentarizam
- narodom i dalje moe i mora vladati na despotski
nain. Makijavelijeve inovacije u odnosu na uputstva
izloena u Vladaocu svode se stoga samo na tehnika
pitanja: na koji nain, uprkos slobodarskim ustanova
ma, ouvati tiransku vlast? Modernom vladaocu stoje
na raspolaganju brojna sredstva kojima e demokratske
tekovine - podelu vlasti, prosveeno javno mnjenje, slo
bodu govora i udruivanja, viestranaki sistem - svesti
na puke privide iza kojih e skladno fiinkcionisati lina
vlast. Oslanjanje na populistiki pokret i, u krajnjoj lini
ji, lumpenproleterske gomile, cezaristiko legitimisanje
vlasti optenarodnim pristankom, stvaranje fiktivnih
opozicionih partija, potkupljivanje stranakih voa, pre
krajanje izbornih zakona i lairanje izbornih rezultata,
pojaan policijski nadzor nad tampom, insceniranje
unutranjih i/ili spoljanjih zavera, finansijske malver
zacije, patriotski zajmovi, ambiciozni graevinski po
duhvati, imperijalne ambicije koje se proteu do pri
rodnih granica nacionalne drave, izvrgavanje ruglu
parlamentarnog ivota i pravosua - sve su to manje
ili vie suptilne tehnike manipulacije kojima pribegava
demokratski despot.
Iako je reim Napoleona III ostao idealan tip d. d.,
elementi takvog politikog poretka raspoznaju se i u
mnogim potonjim istorijskim situacijama, kao npr. u
francuskom degolizmu pedesetih i ezdesetih godina, ili
pak u vladavini Slobodana Miloevia u Srbiji, odnosno
skraenoj Jugoslaviji devedestih godina XX veka.
O cezarizam O demokratija O despotija
A. Mimica

depopulacija
depopulacija (lat. populatio - stanovnitvo). Smanji
vanje broja stanovnika na odreenoj teritoriji, bilo zbog
vee stope smrtnosti od stope raanja, veeg odseljavanja
nego doseljavanja, ili zbog jednog i drugog zajedno.
Populacija u Srbiji se danas suoava s niskim nata
litetom i niskim prirodnim priratajem koji esto prelazi
u nulti rast u centralnim delovima zemlje i belei ne
gativne (opadajue) stope u Vojvodini. Pored istone Sr
bije, za kojuje tradicionalno vezan fenomen bele kuge
(obiaj raanja samo jednog deteta), d. su izloeni seoski
i brdsko-planinski krajevi, iz vie razloga, ali sa istim
krajnjim rezultatom - opadanjem nataliteta i prirodnog
prirataja. Stanovnitvo u centralnim delovima Srbije
rasloje sve sporije: od 1948. do 1961. poraslo je za 14%,
od 1961-1971. i od 1971. do 1981. zapo 8%, aod 1981.
do 1991. godine samo za 2%. Od 1981. do 1991. od 114
optina u centralnoj Srbiji samo u 37 se poveao broj
stanovnika, i to u 11 beogradskih optina i u optinama
veih gradova, kao to su Ni, Kragujevac i druge. Posle
dica je pranjenje seoskih podruja i gomilanje stanov
nitva u gradovima (naroito u Beogradu u kojem ivi
oko 20% ukupnog stanovnitva centralne Srbije). Ijedno
i drugo utie na dalji pad nataliteta.
D. sela, u poslednje vreme, prevazilazi tempo smanji
vanja poljoprivrednog stanovnitva (deagrarizaciju). Od
4 927 sela u centralnoj Srbiji u 60% se odseljavanjem
smanjuje broj stanovnika. U tim selima ostaju stariji,
natalitet je manji, smrtnost vea, prirodni prirataj nulti
ili negativan, te je d. jo izraenija od emigracije. Poto
je u ovim selima stanovnitvo veinom agrarno (preko
60%), d. se manifestuje i kao senilizacija i devastacija
poljoprivrede i svih seoskih podruja udaljenih od glav
nih komunikacija, veih gradova i optinskih centara, bez
industrijskih pogona, komunalne infrastrukture i razvojne
perspektive.
U periodu 1948-1961. godine stanovnitvo u Vojvo
dini se uvealo za 10%, od 1961-1971. za 5%, od 1971.
do 1981. za 4%, a od 1981. do 1991. poinje da se sma
njuje (za -1 %). Od 45 optina samo je u devet zabeleen
porast stanovnitva. I u njima je porast posledica mehan
ikog priliva (doseljavanja). Stopa prirodnog prirataja u
Vojvodini 1955. godine iznosila je 10,2,1965.5,9,1975.
3,6,1985. 1,1; 1986. ona iznosi 0,3, a naredne dve godine
po 0,2 promila. Od 1989. stopa prirodnog prirataja je ne
gativna i iznosi -1, a 1990. -1,6 promila. Izvan gradskih
naselja 1991. u Vojvodini ivi 44% stanovnitva, to je
manje u odnosu na centralnu Srbiju (46%) i Kosmet (procena 62%, popisano oko 54%). To je i zato to u Vojvo
dini svi optinski centri imaju status grada, a u pojedinim
optinama ima i vie gradskih naselja. Od 464 mesta u
Vojvodini 52 imaju status grada.

depopulacija
D. veeg broja sela u Vojvodini (preko 70%)
najizraenija je u pograninim optinama. Od 412 vojvo
anskih sela samo u etiri se znatno poveao broj
stanovnika od 1948. do 1981, a u 108 (ili 26%) blago se
poveao. To su sela u blizini gradova ili ona koja su dobila
neke industrijske pogone koji su omoguili zapoljavanje
mladih i njihovo zadravanje u selu. Velika veina od 300
sela zahvaena je d. ne samo zbog malog prirodnog pri
rataja nego i zbog mehanikog odliva stanovnitva.
U velikim gradovima, a naroito u Beogradu, natalitet
obaraju, uz opte urbano-kultume inioce, i zapoljavanje
ena, njihova stvarna neravnopravnost kao majki, opta i
stambena kriza, nepostojanje stvarnih dravnih podsticaja
za raanje i podizanje dece i dr. Da nije stalnog meha
nikog priliva u Vojvodinu i u podruje oko Beograda
i onog stanovnitva koje decenijama kontinuirano dola
zi iz Hrvatske i BiH (i pre najnovijeg izbeglikog talasa
i ratnog progona Srba) ili se doseljava iz Crne Gore,
Kosova i Metohije i planinskih delova Srbije, broj stano
vnika Vojvodine jo vie bi opadao, a u centralnoj Srbiji
bi stagnirao.
Kosovo i Metohija i Vojvodina su dva podruja u Srbi
ji koja obeleavaju dva ekstremno razliita tipa demogr
afske reprodukcije, u evropskom i svetskom uporednom
okviru. U tom smislu, Kosmet je demografski atipian
sluaj, u koji su snano upleteni i nacionalno-politiki
inioci, koji su poremetili spontane demografske procese.
U poslednjih pola veka u Srbiji je uoen izrazit pad nata
liteta u srpskoj populaciji. To se poklopilo sa istovremeno
veoma visokom stopom nataliteta (46,1 u 1950, a 34,2 u
1980), naglim opadanjem stope mortaliteta (sa 17 u 1950.
na 5,7 u 1980) i rekordno visokim i stabilnim prirodnim
priratajem albanske populacije na Kosovu i Metohiji
koji je najvii u Evropi, a izbija u sam vrh svetskih poka
zatelja prirataja (29,1 u 1950. i 28,5 u 1980). Stanov
nitvo Kosova i Metohije se zato dva puta udvostruilo
u periodu od 1921. do 1981. godine. Sa 432 000 u 1921,
povealo se na 816 000 u 1953, da bi se do poslednjeg
popisa iz 1981. jo jednom udvostruilo i povealo na
1,5 milion stanovnika. Udeo stanovnitva Kosova i Meto
hije u ukupnom stanovnitvu Srbije poveao se sa 8,9% u
1921, na 17% u 1981. godini, uz godinju stopu porasta od
preko 2% (u nekim godinama i preko 3%). U odnosu na
centralnu Srbiju, prirodni prirataj na Kosmetu je 25 puta
vei, a u odnosu na Vojvodinu jo i vei. Uz mehaniko
kretanje stanovnitva po nacionalnoj osnovi (doseljavanje
Albanaca iz Albanije i progon Srba sa Kosmeta) postaje
jasno kako je naruena inae labilna etnika ravnotea na
ovim prostorima. Udeo Albanaca se poveao od 68,5%
(u 1948) na 77,4% (u 1981), dok se u istom periodu broj
Srba smanjio sa 27,5% na 14,9%. U novim okolnostima

78
je oiveo tradicionalni albanski obrazac osvajanja teri
torija i etnikog ienja poznat kao pravilo ije ovce,
njegova planina.
3 emigracija 3 mortalitet 3 prirodni prirataj
M. Mitrovi
depresije (lat. depressus- potlaen, potiten). Men
talno oboljenje sa irokim spektrom manifestacija,
od onih koje se tiu blago snienog raspoloenja (lat.
taedium vitae - mrskost ivljenja, u blaim neuroti
nim smetnjama), sve do psihikog stanja u kojem preovlauje elja za unitenjem vlastitog ivota (od razmi
ljanja o samoubistvu, preko tentamen suicidi ili pokuaja
samoubistva, sve do realizovanih samoubistava).
Prema psihikom mehanizmu, d. mogu da budu veza
ne za poremeaje linosti (kada se kao crta linosti
javljaju sporadino u ivotu obolelog), preko noogenih
neuroza (kada se manifestuju doivljajem besmisla ivlje
nja) i neurotinih d. (u vidu oseanja manje vrednosti i
krivice), sve do psihotinih d. (koje su karakterizovane
ekstremnim padom nagonskih i voljnih dinamizama
sa nesanicom, gubitkom telesne teine, suicidalnim
preokupacijama i, na kraju, samoubistvima).
D. se mogu javiti i u larviranom ili prikrivenom
obliku (najee u vidu somatskih simptoma, tj. bolova,
ili ispada funkcije pojedinih telesnih organa), naroito
u nekim sredinama (Mediteran, Afrika), ili u zatvore
nim drutvenim grupama, odnosno niim socijalnim
klasama.
Depresivni simptomi esto prate druge psihike pore
meaje - naroito shizofrenije u fazi poboljanja (tzv.
depresivni pomak), a posebno anksiozne i opsesivno-kompulzivne neuroze, te gotovo sve tipove blaih rea
ktivnih psihikih poremeaja.
U psihotinom kvalitetu, d. (eng. major depressive
disorders) se prema Meunarodnoj klasifikaciji bolesti
koju je propisala Svetska zdravstvena organizacija
(ICD -10) javljaju kao monopolarne d., kada se teke
depresivne epizode ponavljaju u odreenim duim vr
emenskim periodima, zatim kao bipolarne d. (ranije obu
hvaene pojmom cikline afektivne psihoze), kada se
depresivna epizoda smenjuje s maninom faxom (klini
ka slika suprotna od depresivne, takoe sa psihotinim
kvalitetom), i na kraju, kao involutivna d. (u starih osoba
sa premorbidnom opsesivnom strukturom linosti),
iji podtip je tzv. Kotarov sindrom, u kojem pacijent
nerealno doivljava da nema unutranje organe.
Neurotine d. ine, uz anksiozne neuroze, 2/3 svih
neurotinih poremeaja. ee se javljaju kod ena, i to
u srednjoj ivotnoj dobi.

79
Psihoanalitiari Lari Abraham i Rene pic smatraju
da koren d. lei u ranom detinjstvu, i to u dobi od estog
meseca do druge godine ivota, kada je majka ili njena
zamena odsutna, ili pak svojim ponaanjem frustrira
bebu, koja onda reaguje agresivnou, introjektujui
je budui da ima slabe granice ega i nema sposobnost
da razlikuje se lf (sebe) od objekta (majke). Drugaije
reeno, mrnja prema majci biva okrenuta prema samo
me sebif'(M elani Klajn) i postaje dinamiko jezgro
kasnijeg depresivnog doivljaja.
Naunici se ipak slau u stavu daje etiologija d. multifaktorijalna, pri emu, pored pomenutih frustracija u
ranom detinjstvu ili kasnijeg odvajanja bebe od majke,
ulogu igra i naslee, odnosno kumulacija stresogenih
iskustava u ivotu uopte (depresia ex inanitione - npr.,
d. zbog iscrpljenosti). Ovaj poslednji sluaj d. masovno
se javlja kod ljudi koji ive u porodici alkoholiara ili
hroninog, fiziki teko obolelog ukuanina. Ulogu
igra i tzv. depresivni stil ivljenja, koji se vie neguje
u nekim, naroito zatvorenim i puritanskim sredina
ma. Od neurobiolokih inilaca pominju se faktori koji
utiu na smanjenje koliine koncentracije neurotransmitera, serotonina i adrenalina, na sinaptikim zavrecima
nerava.
Leenje d. je multidimenzionalno. U akutnoj fazi
bolesti i kod tekih d. veliku ulogu ima farmakoterapija.
Postoje etiri grupe relativno efikasnih antidepresiva,
kao i lekovi za stabilizaciju raspoloenja. Elektrokonvulzivna (elektrook) terapija danas se primenjuje vrlo
retko, i to u sluajevima kada se kod pacijenata koji
su vitalno ugroeni ne postignu povoljni efekti leenja
lekovima.
Kod blaih d. efikasna je individualna i grupna
psihoterapija - kratka ili dua, psihoanalitiki usmerena - te egzistencijalistika logoanaliza i kognitivna me
toda.
O poremeaji psihikih funkcija O samoubistvo
P. O palit

deprivacija (lat. deprivatio - liavanje, lienost). U

sociologiji, u najirem smislu, d. oznaava stanje u ko
jem drutvena dobra nisu svima podjednako dostupna.
D. obuhvata siromatvo, ali i brojne druge nepovoljne
okolnosti koje pogaaju pojedince ili grupe i oteavaju
im pristup drutvenim dobrima.
Viestruka ili multipla d. podrazumeva tendenciju uo
enu u brojnim istraivanjima da se nepovoljni poloaji
u razliitim oblastima preklapaju i kumuliraju. Niski
prihodi ili nezaposlenost, npr., po pravilu idu zajedno
s loim uslovima stanovanja, nedostupnou kvali

despotija
tetnijeg, vieg obrazovanja, liavanjem u korienju kul
turnih dobara i tekovina i si.
Transmisija ili prenoenje d. podrazumeva proces
u kojem se d. prenosi s kolena na koleno u okviru
porodice. To bi znailo da, npr., siromani roditelji
raaju siromanu decu koja potom i sama postaju sir
omani roditelji, i tako redom.
O ekskluzija, socijalna O nejednakost, drutvena
O siromatvo
S. Nedovi

despotija. Oblik line vlasti. Izraz potie od grke

rei despts koja oznaava gospodara domainstva,
ili nadglednika robova. Istorijat pojma d. je optereen
razliitim teorijskim i vrednosnim znaenjem. Izraz d.
se rano poeo koristiti u negativnom smislu za oznaa
vanje reima grkih neprijatelja u Aziji. Za razliku od
monarha, koji je potovao zakon, despot je sledio samo
svoju volju. D. je oblik patrimonijalne line vlasti: vladar
posmatra dravu i podvlaene kao vlastiti posed, nema
zajemenih graanskih ni imovinskih prava, vladaju raz
liiti oblici klijentskog podlonitva niih klasa prema
elitama, koje su takoe zavisne od neregulisane i u os
novi nepredvidljive volje vladara. Na starom Bliskom
istoku to je oblik neograniene line vlasti gde despot
vlada uz pomo telesne garde, a da nije prinuen na
bilo kakve dogovore sa ostalim grupama. Despotska
vlast poiva na krajnje labilnom privatnom vlasnitvu,
a nepostojanost privatne svojine uslovljava ne samo dru
gaiju drutvenu strukturu nego i drugaije oslonce
line vlasti (svetenstvo i neslobodno inovnitvo). Od
kraja III veka pojam d. se vraa u Evropu. Rimski carevi
su sebe nazivali despotima, a zatim i vizantijski i osma
nski vladari. U Vizantiji je despot slovio kao visoki
dostojanstveniku dvorskom titularu. On, meutim, nije
imao apsolutnu vlast nego je bio vazal cara, a kasnije
turskog sultana. Iz vizantijskog titulara ovo zvanje su
prihvatili i srpski srednjovekovni vladari i vladari na
Srednjem istoku.
U ranoj novovekovnoj misli o politici, od ana
Bodena do Sarl-Luja de Monteskjea, despotska vlast je
bila sinonim tiranije i izraz za obeleavanje krajnje poli
tike iskvarenosti. Monteskje je pisao o korumptivnoj
despotskoj nepodeljenoj vlasti koja ugroava staleke
privilegije, dok je Volter odbacio valjanost ovog tuma
enja. Branei Luja XIV, Volter je isticao daje evropsko
staleko plemstvo kritikom despotizma i centralizma
titilo stare feudalne privilegije. U volterovskoj tradiciji,
Deni Didro i Fransoa Kene su pisali o legalnom i prirod
nom despotizmu dajui ovom pojmu pozitivno znaenje,
to je za Monteskjea bilo nezamislivo. Prosvetiteljski^

despotija
pisci, za razliku od Monteskjea, smatrali su da jedino
vrsta despotska ruka moe ukloniti otpor slobodnom
razvoju proizvodnih snaga, koji su pruali stalei.
Prema ovom tumaenju, d. nije samovoljna nego lega
lna ukoliko je rukovoena zakonima logike i saglasna s
planskim prosveivanjem. Zadatak prosveenih despota
je da potuju prirodno pravo. Radi ostvarenja tog cilja
dravna vlast mora biti nepodeljena, tj. koncentrisana
u rukama monarha, a ne rasuta u mrei stalekih prava
i privilegija. Prosveeni despotizam shvatan je kod
njegovih pobornika kao realni spoj prosveivanja i apso
lutizma koji u sebi nosi klicu samoukidanja, poto bi dosledno sprovoenje prirodnopravnog programa znailo
ukidanje temelja apsolutizma, tj. republikanstvo i graa
nsku jednakost. Otuda, nakon poetnog euforinog
saveza evropskih vladara s francuskim prosvetiteljima,
njihov razlaz nakon uvianja razornih republikanskih
posledica prosvetiteljskog uenja. Pokazalo se daje iz
raz prosveeni despotizam, kojim se nastojala pokazati
mogunost vladavine uma u reimu svevlasnog mona
rha, bio daleko od realnosti. Dva su znaenja d. u XVII
i XVIII veku. Najpre je negativno shvaen pojam d. bio
Monteskjeovo oruje u odbrani staleke monarhije, da
bi njegovu polemiku otricu izokrenuli Volter i fiziokrati. Branei prosveeni ili legalni despotizam, oni su
zagovarali koncentraciju moi u rukama vladara koji
je, nastupajui u ime razuma, naputao srednjovekovnu monarhijsku tradiciju pravdanja vlasti po milosti
boijoj, nasilno ukidao privilegije stalea i pripremao
teren jedinstvenom tritu i buroaskim revolucijama.
O autokratija 3 diktatura 3 tiranija
T. Kulji

d eterm in iza m , d ru tv e n i (lat. determ inare odrediti). U osnovi, re je o filozofskom stanovitu

koje, nasuprot indeterminizmu, smatra d aje sve to se
dogaa odreeno ili uslovljeno delovanjem spoljanjih
i/ili unutranjih okolnosti i inilaca. to se tie d. d.,
u sredite razmatranja stavlja se problem specifinosti
drutvene stvarnosti, kao i osobenosti pristupa i meto
da onih nauka koje se tom stvarnou bave. Drugim
recima, raspravom od. u prvi plan izbija pitanje odnosa
nunosti i slobode, kao i niz drugih, ne manje sloenih
problema, poput onih koji se tiu ispitivanja postojanja
sutinskih, nunih i konstantnih veza meu pojavama, te
mogunosti njihovog otkrivanja i formulisanja u obliku
objektivnih i optih iskustvenih stavova.
Ono to drutvenu stvarnost ini naroito sloe
nom i specifinom jeste injenica daje njihov nosilac
ovek kao svesno, slobodno, svrsishodno i praktino

80

bie. Tu se uvek susreemo s problemom slobodnog

izbora, subjektivnog opredeljivanja, neponovljivosti i
samoodreenja, a njihovo prouavanje i nauno obja
njenje i predvianje nije nimalo lak i jednostavan zadatak.
To je svakako ijedan od razloga to su drutvene nauke
manje egzaktne, pa mnogima izgledaju manje naunim
od prirodnih, ili im se ak odrie mogunost naune
zasnovanosti. S druge strane, nisu bili retki ni pokuaji
da se drutvenim naukama ospori teorijski karakter i
mogunost otkrivanja zakona ili optih pravilnosti. Kao
reakcija na to, u istoriji sociologije esto su se pojav
ljivala shvatanja da izmeu prirode i drutva, odnosno
prirodnih i drutvenih nauka, nema bitnijih razlika.
Tradicionalni spor izmeu pozitivizm a i istorizma
prenosi se na osoben nain i u dananju nauku i filo
zofiju, ali se on nastoji prevladati na taj nain to se
istie da su prirodne i humanistike nauke dva razliita
tipa nauka, ali da i u jednima i u drugima ideja d. ima
znaajnu ulogu. Takav pristup trebalo bi da omogui da
se prevaziu suvie otre distinkcije izmeu objanjenja
i razumevanja, predvianja i retrospektivnog objanje
nja, deskriptivnih i normativnih zakona i si. Zbog toga
metod objanjenja i metod razumevanja esto moraju
da se primene u istom istraivanju, umesto da se vetaki i nasilno razdvajaju i primenjuju u dva potpuno
razliita podruja stvarnosti. Ovo nipoto ne znai da
izmeu prirodne i drutvene stvarnosti ne postoje velike
razlike. Neuvianje osobene prirode d. d., kao i neshvatanje da se u svakoj drutvenoj pojavi ukrtaju mno
gobrojni deterministiki spletovi i sistemi, vodilo je u
sociologiji jednostranom apsolutizovanju nekog inioca
drutvenog ivota (geografskog, biolokog, psihikog,
ekonomskog, tehnolokog) i nekritikom uporeivanju
drutva s mehanikim sistemima ili biolokim organi
zmima. Objektivnoj i kritikoj sociologiji je, stoga, strano
svako ono stanovite koje precenjuje znaaj bilo kog
posebnog inioca u objanjenju drutvenih pojava i koje
ne uvaava osobenu prirodu i visoku sloenost d. d.
Podjednako se mora imati na umu da drutvena
realnost nikada nije u deterministikom smislu jedin
stvena. U njoj su neki elementi i slojevi vie postvareni (poprimili su osobine stvari), pa su znatno vre
deterministiki povezani i, kao takvi, podloniji egzak
tnom i kvantitativnom istraivanju; drugi elementi
su, pak, humanizovaniji, izloeniji delovanju ljudske
kreativnosti i slobode, pa su mnogo manje podloni de
lovanju strogih deterministikih pravilnosti, a mnogo
vie se iskazuju preko odreenog stepena verovatnoe
dogaanja, pa je ovde neizbena kvalitativna dubinska
analiza, koja mnogo vie uvaava delovanje onog
subjektivnog.

81

U razm atranju problem a d . d. susreem o se s

nekoliko meusobno povezanih momenata koji dru
tvenu stvarnost ine specifinom. Pre svega, drutvo je
istorijski strukturisan totalitet, u kojem se raspoznaju
statiki (tvorevine) i dinamiki (procesi) aspekti,
i u kojem se nasleena tradicija, savremena zbivanja i
budue tendencije i oekivanja na osoben nain prepliu i povezuju, tako da se ni jedna od ovih dimenzija
drutvenog ivota ne srne zanemariti u sociolokim
istraivanjima, a to pred sociologiju postavlja izuzetno
sloene zadatke. Nadalje, drutvene pojave su promenjive, kumulativne i viestruko meusobno povezane,
pa se ak ni one najelementarnije ne mogu objasniti
delovanjem samo jednog inioca, to se dodatno uslonjava neizbenim zahtevom da se u duim vremen
skim intervalima sistematski prati kretanje i delovanje
deterministikih spletova, u kojima se ono to je nekad
bilo posledica odreenih uzroka promee u uzroke
drugih posledica, i tako redom, idui sve do nekog aktuelnog stanja. Potom, ovek je u isti mah proizvod i
tvorac svoje istorije, tako da u drutvenoj stvarnosti
posebnu ulogu imaju svest, volja i teko predvidivo pona
anje pojedinaca. Stoga su uoptavanja mnogo tea, a
uoene pravilnosti imaju tendencijski karakter koji se
iskazuje u obliku manjeg ili veeg stepena verovatnoe,
te je zbog svega toga predvianje buduih dogaaja
mnogo nesigurnije i neizvesnije nego na podruju pri
rodnih pojava. Isto tako, drutvene pojave se gotovo ni
kada ne ponavljaju pod istovetnim uslovima i na potpuno
isti nain, ve tu uvek dolazi do izraaja dejstvo nekih
konkretnih i neponovljivih istorijskih uzroka, tako da se
zakljuivanje po analogiji sa ranijim zbivanjima mora
uzeti s velikim oprezom i nunom rezervom. Uz to, ja
vne i vidljive manifestacije drutvenog ivota esto se
veoma razlikuju od unutranjih motiva, skrivenih namera i stvarnih ciljeva njihovih nosilaca i uesnika, a do
ovih poslednjih se vrlo teko dospeva, izmeu ostalog
i zato to se oni, iz ovih ili onih razloga, prikrivaju ili
su ak nepoznati i samim akterima. Osim toga, u dru
tvenom ivotu postoje mnoga podruja i aktivnosti o
kojima se u aktuelnom trenutku gotovo nita ne zna,
ili se raspolae nepotpunim, povrnim i pogrenim
obavetenjima, te se ne mogu valjano prouiti in vivo\
zbivanja u tim oblastima su, po pravilu, od presudne
vanosti za dato drutvo, kao npr. u sluaju mnogih
akcija dravnih organa (tajne slube, diplomatske aktiv
nosti, zatvorene sednice, neformalni dogovori nosilaca
politike moi i si.). Najposle, celokupan ljudski svet i
drutveni prostor premreeni su interesima, normama,
vrednostima, simbolima i znaenjima, a do njih se ne

detinjstvo
samo teko dospeva, nego se i javljaju velike potekoe
u njihovom objektivnom tumaenju.
Svemu tome trebalo bi pridodati i osobenosti socio
logije i drutvenih nauka uopte koje se, najkrae, og
ledaju u injenici da je ovek ovde i subjekt i objekt
naunog prouavanja te da nikad ne moe dovoljno
udaljiti od sebe predmet svoga istraivanja, niti ika
da moe postii potpunu nepristrasnost prema njemu;
zatim, da postoji nedopustivo velika nesaglasnost oko
odreenja samog predmeta sociologije, njenih zadataka
i uloge u drutvu, kao i u definisanju njenih osnovnih
pojmova; daje, nadalje, vidljiva i teorijska neizgraenost sociologije kao nauke, u kojoj steena znanja i iskus
tvene injenice razliitog nivoa optosti nisu dovoljno
sistematski povezani u vee saznajne celine; da, osim
toga, sociologija jouvek nema adekvatnih metoda i
tehnikih postupaka za ispitivanje sloenih drutvenih
pojava, a uz to je i njihova primena skopana s dosta
tekoa; daje, isto tako, na podruju sociologije i dru
tvenih nauka uopte veoma izraeno delovanje parcija
lnih interesa, pa su samim tim uticaji raznih ideologija
i njihova zainteresovanost za rezultate sociolokih istra
ivanja znato prisutniji nego kod prirodnih nauka; da,
nadalje, sociolozi ne mogu izbei uplitanje vrednosnih
sudova u nauna prouavanja drutvene stvarnosti, pa je
stoga najbolje i najkorektnije ako oni jasno iskau vrednosne pretpostavke svojih istraivanja, nastojei zatim da
putem doslednog pridravanja usvojenih metodolokih
zahteva i pravila naunog metoda, koja takoe mora
ju biti eksplicirana, postignu maksimum objektivnosti
u datim drutvenim uslovima i pri odreenom nivou
razvijenosti svoje nauke, to se, na alost, retko susr
ee u sociologiji, kao uostalom i u drugim drutvenim
naukama; najzad, d a je svako socioloko istraivanje
jedan od oblika promene stvarnosti, pa se postavlja
ne samo pitanje uticaja interesa, vrednosti, ideologija,
drutvene moi i si. na podeavanje naunih rezultata,
posebno u njihovoj javnoj prezentaciji, nego se javlja i
potreba da se povratno delovanje svakog zamanijeg i
dugoronijeg istraivanja na stvarnost posebno ispita,
to se veoma retko ili nikako ne ini.
3 epistemologija O nauka O sociologija
M Tripkovi

detinjstvo. Oblik prakse u svakodnevnom ivotu

deteta, odnosno skup stavova, odnosa i aktivnosti u
okviru kojih se konstituiu rane godine ljudskog i
vota. U drutvenim naukama d. je preteno bilo predmet
interesovanja psihologije i, donekle, sociologije. Bavei
se njime, pre svega, u okviru razliitih teorija razvoja
pojedinca, psihologija je d. poimala u kategorijama

detinjstvo
prirodnosti, univerzalnosti, iracionalnosti, nezrelosti i
prolaznosti. Prouavajui d. gotovo iskljuivo kroz teori
je socijalizacije, klasina sociologija je nekritiki preu
zimala pojmove i modele iz psihologije. U klasinom poj
mu socijalizacije, koja je shvaena kao proces socijalne
indukcije i adaptacije, dete je svedeno na pasivan objekt
nesavrene drutvenosti, bie u postajanju. S obzi
rom na to daje pojam socijalizacije okrenut budunosti
(spram postajanja drutvenim biem), ivljena stvarno
st d. u njemu ne postoji. U prilog ustanovljavanju savremenog pojma d. i dokazivanju njegove kulturne i
istorijske kontekstualnosti presudni su bili doprinosi
antropologije i socijalne istorije. Razliitost shvatanja
i sadraja d., kao i shvatanja starosne klasifikacije kao
principa drutvene diferencijacije i stratifikacije u raz
nim kulturama, dokumentovali su antropolozi brojnim
istraivanjima i na taj nain demantovali tezu o meukulturnoj univerzalnosti d. Najjai izazov ortodoksiji
doao je iz socijalne istorije, u kojoj je, poev od klasi
nog dela Filipa Arijesa o otkriu d., veliki broj radova
bio posveen dokazivanju istorijske kontekstualnosti
ideje i prakse d.
D. kao drutveni konstrukt obuhvata tri razliita
aspekta, odnosno definicije: (1) d. kao skup ideja i
stavova; (2) d. kao skup odnosa i aktivnosti; i (3) d.
kao deiji svet (I. S. Kon). Ideja d. kao kvalitativno ra
zliitog doba u ivotu pojedinca, koje zasluuje posebnu
panju, proizvod je novovekovnog graanskog etosa.
Otkrivena u okrilju modernosti, ideja d. se razvi
jala pod uticajem dominirajuih ideolokih i teorijskih
paradigmi i trendova. Praksa d., takoe, pokazuje ist
orijski diskontinuitet: predmoerno doba ne poznaje
uzrasne kategorije u dananjem smislu, pa ni d. nije
prepoznavano kao razliita i znaajna ivotna faza. De
te je naprosto bilo prisutno u neizdiferenciranoj drutve
nosti domae zajednice, a socijalizacija je bila kont
inuiran proces - odvijala se detetovim uestvovanjem
u mnogobrojnim aktivnostima svakodnevne prakse.
Dajui mu veliki znaaj, moderno doba d. posmatra
kao projekt: deca su najpre bila objekt disciplinovanja
i obrazovanja, a potom investicija u budunost - objekt
ljubavi i ljudski kapital. U porodici kasne modernosti,
deca za roditelje predstavljaju nadu, znaenje, identi
tet, prijatelje, partnere (Kristofer Denks). Izmenjeno
znaenje i znaaj koje dete ima u savremenoj porodici
odraava se u neizdiferenciranosti sveta d. u odnosu na
svet odraslih i u redefinisanim porodinim odnosima,
zasnovanim na partnerstvu. Pristup d. kao deijem svetu
polazi od perspektive dece kao kompetentnih aktera koji
razvijaju razliite strategije delovanja u razliitim struk
turalnim kontekstima (Alison Dejms i Alen Prut). Pa

82
nja je usmerena na detetovo opaanje i tumaenje sveta
i na njima zasnovane interakcije kojima ono konstruie
svakodnevne aktivnosti.
O socijalizacija O sociologija detinjstva O vaspitanje
S. Tomanovi

dezintegracija (lat. integratio - obnova). Proces

razbijanja ili raspadanja ue ili ire drutvene celine na
sastavne delove koji se meusobno sve vie razdvajaju,
udaljavaju, iskljuuju i suprotstavljaju, sve do prestanka
postojanja i delovanja date drutvene celine.
Zavisno od svog ukupnog shvatanja drutva,
razni teoretiari se u razliitom stepenu bave fenome
nom d. i na razliit nainje objanjavaju. Teoretiari
funkcionalistike orijentacije pojavu neuklopljenosti,
iskljuivanja i sukoba izmeu pojedinih elemenata dru
tvenog organizma ili sistema uglavnom smatraju pa
tolokim odstupanjem od normalnog stanja ravnotee.
Glavni izvor ovih nenormalnih stanja fiinkcionalisti vide
u anomiji ili nepotpunom usvajanju, slabljenju uticaja ili
nestajanju saglasnosti pripadnika odgovarajueg ueg
ili ireg drutvenog sistema o zajednikim drutvenim
vrednostima i normama. Usvajanje osobenih sistema
vrednosti i normi koje su u osnovi glavnih svetskih re
ligija predstavlja izvor d. multikonfesionalnih drutava
i, prema miljenju autora funkcionalistike orijentacije,
poput Semjuela Hantingtona, na meunarodnom planu
vode u rat civilizacija.
Teoretiari interakcionistike orijentacije uzroke d.
linosti pojedinaca nalaze u d. odgovarajuih primar
nih drutvenih grupa. Naroito nepotpune porodice
oteavaju ili onemoguavaju mladim pojedincima da
ue drutvene uloge, vrednosti i norme kroz komuni
kaciju s drutveno prihvaenim autoritetima i esto
ih preputaju voama devijantnih grupa kao uzorima.
Dezintegrisanost linosti, sa svoje strane, produbljuje
dezintegrisanost primarnih i sekundarnih grupa. Poput
fiinkcionalista, interakcionisti se nedovoljno bave drutve
no strukturisanim izvorima d. same sfere kulturnih vre
dnosti, normi i komunikacije.
Teoretiari istorijskom aterijalistike orijenta
cije sagledavaju d. svih sfera drutvenog ivota kao
zakonitu manifestaciju kriznog zaotravanja unutra
nje protivrenosti izmeu proizvodnih snaga i odno
sa proizvodnje, u okviru odgovarajueg istorijski spe
cifinog klasnog naina proizvodnje. U injenici da,
nakon raspada komandne privrede u SSSR i zemljama
Varavskog pakta, kao i posle zaotravanja globalne
krize akumulacije kapitala, vladajue klase bivih kolo
nijalnih sila, koje su ostale vojno integrisane u NATO,
podstiu dalje slabljenje suverenosti i kontrole vla-

83
dajuih klasa bivih zemalja tzv. realnog socijalizma
nad delovima teritorije u formi obuke, naoruavanja i
diplomatske zatite verski obojenih separatistikih i
teroristikih pokreta uz iju pomo sprovode vlastitu
vojnu agresiju-pomenuti teoretiari prepoznaju drevnu
osvajaku vetinu imperijalizma: divide et impera (lat.
- zavadi pa vladaj).
3 anomija O postsocijalistika transformacija
3 sistem, drutveni
V. Vratua-Zunji

dezorganizacija (fr. dsorganisation - rastrojstvo).

Stanje drutva, drutvene zajednice ili drutvene grupe
koje se karakterie razarajuim poveanjem socijalnih
problema, kriminaliteta, delinkvencije, narkomanije,
alkoholizma itd. U najirem smislu, d. podrazumeva
slabljenje ili raspad formalnih i neformalnih drutvenih
obrazaca na kojima poiva bilo koja drutvena zajed
nica ili globalno drutvo. Vie razloga utie na pojavu d.,
ali jedan od znaajnih je svakako stanje drutva u vreme
velikih drutvenih promena. D. je deo cene drutvenih
promena, to posebno istiu pristalice funkcionalizma.
Poremeaji u drutvu pod dejstvom procesa d. imaju za
posledicu poveanje uestalosti devijantnih ponaanja
koja, u ovom sluaju, najee prerastaju u socijalne
probleme, kao prve i oigledne pokazetelje d.
3 anomija 3 patologija, socijalna
M. Todorovi

dczurbanizacija (lat. urbanus - gradski). Pojam

delimino suprotan pojmu urbanizacije, jer ozncava
urbanu decentralizaciju stanovnitva ali ne i smanjenje
udela gradskog stanovnitva u ukupnoj populaciji. Poj
am d. je nastao uoptavanjem iskustva razvijenih kapita
listikih zemalja u ekolokoj teorijskoj tradiciji, koja d.
smatra jednom od faza univerzalnog modela urbanizaci
je, karakteristinu za zavrnu fazu industrijskog razvoja
drutva. Sadraj pojma d. je prevashodno demografski
i ukazuje na nastavak decentralizacije gradskog stanov
nitva zapoet procesom suburbanizacije. Dok su veliki
gradovi razvijenih kapitalistikih zemalja tokom urba
nizacije rasli po oba osnova, mehanikog i prirodnog pri
rataja, tokom suburbanizacije zabeleen je mehaniki
prirast rubnih delova velikih gradova uz istovremeno
pranjenje centralnih podruja (eng. inner cities). U
situaciji opadanja prirodnog prirasta smanjivao se rast
gradskog stanovnitva. D. obeleava period stagnacije
mehanikog prirasta stanovnitva na svim podrujima
velikih gradova, to je - uz nulti ili negativan prirodni
prirataj -uslovilo njihovu demografsku stabilizaciju, pa
i stagnaciju. D. se ispoljila u drugoj polovini sedamdese

difuzionizam
tih i poetkom osamdesetih godina XX veka, u periodu
ekonomske stagnacije industrijske osnove velikih grado
va i zaetaka njihovog znaajnijeg restrukurisanja ka postindustrijskom modelu. Teoretiari ekolokog pravca
potvrdu svoje teze o univerzalnosti procesa d. nalaze u
demografskoj stabilizaciji Praga i Budimpete u istom
periodu, gradova socijalistikih zemalja razvijene
industrijske osnove, iako d. nije zabeleena u ostalim
zemljama socijalistikog ureenja u Evropi, na istom
nivou industrijskog razvoja.
3 urbanizacija
M. Petrovi

diferencijacija, socijalna, v. slojevitost, drutvena

difuzionizam (lat. diffundere - razlivati, iriti). Te
orijski pravac nastao krajem XIX veka u dijalogu sa
evolucionizmom, dominantnom teorijskom paradig
mom toga doba. Tokom prvih decenija XX veka d. je
bio posebno uticajan u antropologiji i arheologiji, da bi
ga neto kasnije prihvatile istorijska nauka, geografija i
antropogeografija. Meutim, ve sredinom XX veka u
antropologiji poinje da opada interes za difuzionistika
objanjenja, prevashodno kao rezultat rastueg uticaja
funkcionalistike teorije.
U nastojanju da objasni poreklo slinosti i razlika
meu kulturama, d. polazi od nekoliko pretpostavki: (1)
kulture su sainjene od pojedinanih, ne nuno meu
sobno povezanih elemenata; (2) granice izmeu kultura
su porozne i elementi slobodno prelaze iz jedne kulture
u drugu; (3) nezavisni pronalasci i inovacije su relativno
retki u istoriji civilizacije, te se promene deavaju pre
vashodno difuzijom, tj. prenoenjem elemenata jedne
kulture u drugu, najee migracijom stanovnitva.
D. je nastao u vreme dominacije i konflikta izmeu
dve globalne paradigme: univerzalnog evolucionizma i
istorijskog partikularizma, te su i njegove osnovne ideje
nastale u dijalogu sa ova dva pravca.
Nemaki d. se vezuje za kolu kulturnih krugova
(.Kulturkreis), koja je teorijski funkcionisala u okviru
istorijskog partikularizma. Najznaajniji predstavnici
kole bili su Fridrih Racel, Leo Frobenius, otac V. mit
i Fric Grebner. Predstavnici ove kole su se bavili detalj
nom istorijskom analizom i opisom pojedinanih kultura
s ciljem da rekonstruiu originalne kulture, kojih je,
prema njihovom miljenju, bilo samo nekoliko u istoriji
civilizacije i iz kojih su se pronalasci i otkria irili u
obliku koncentrinih krugova. Nemaka kola d. je za
poela prouavanjem i poreenjem kutumih krugova u
Okeaniji i Africi, ali se kasnije upustila i u ambiciozniji
projekt poreenja kulturnih krugova na nivou celog

difuzionizam
sveta. Predstavnici ove kole smatraju daje prisustvo
slinih elemenata u razliitim kulturama, ma koliko ove
bile prostorno udaljenje, posledica difuzije, ukoliko se
ne moe dokazati da su oni posledica internog razvoja.
Nemaki difuzionisti, meutim, nisu razvili metodo
logiju uz pomo koje bi moglo da se razlui staje nas
talo kao posledica internog razvoja, a ta je uvezeno.
Glavni predstavnici britanskog d. bili su Vilijam
Rivers, Grafton Smit i Vilijam Peri. Predstavnici brita
nskog d. veruju daje ljudski rod sutinski neinventivan,
te da se, kada doe do kontakta izmeu kultura, zbiva
proces socijalne osmoze, tj. difuzije. Britanski difuzio
nisti su verovali da su sva najznaajnija otkria nastala u
starom Egiptu i da su se odatle rairila po elom svetu.
Za razliku od nemakog d., britanska varijanta se razvila
kao sveobuhvatni, nomotetski princip. Uspon egipatske
kulture zapoeo je otkriem poljoprivrede i usvajanjem
sedelakog naina ivota, iz ega, kako veruju britanski
difuzionisti, prirodno sledi razvoj ostalih civilizacijskih
dostignua: pripitomljavanje ivotinja, grnarstvo, arhi
tektura, podizanje gradova, ali i socijalne institucije i
religija. U potrazi za plemenitim metalima, Egipani
kreu na put kopnom i morem, prevaljujui ogromne
razdaljine, i na taj nain podstiu razvoj drugih centara
kulturnog razvoja po egipatskom modelu. Mnogi od
ovih novih centara su nastavili progresivan razvoj, ali
su mnogi doiveli i degradaciju, o emu svedoe sa
vremene primitivne zajednice. Suprotno tome, u evolucionoj shemi, tzv. primitivne zajednice predstavljaju
nie stupnjeve u inae univerzalnoj progresivnoj evolu
ciji drutava.
Predstavnici nemakog i britanskog d. dele uverenje o postojanju zajednikog centra koji je kolevka sve
kolike ljudske civilizacije, kao i verovanje da se stup
njevi razvoja unutar prvobitnog centra ne mogu nigde
ponoviti na istovetan nain. Ovo predstavlja kritiku
univerzalnog evolucionizma prema kojem sva drutva
prolaze kroz iste stupnjeve u svom istorijskom razvit
ku.
Najznaajniji predstavnik amerikog d. je Klark
Visier, koji je u svojim studijama o severnoamerikim
Indijancima razvio antropogeografski model kulturnih
oblasti. Za razliku od kulturnih krugova koji obuhvataju velike i geografski esto udaljene prostore, ku
lturne oblasti su manjeg obima, a slinosti se najee
trae meu geografski bliskim oblastima. Alfred Kreber,
koji je od Vislera preuzeo ideju da se slinosti izmeu
kultura koje pripadaju istoj oblasti najpreciznije
objanjavaju J., slinosti takoe dovodi u vezu sa uti
cajem prirodnog i materijalnog okruenja u kojem ive
zajednice iz istih kulturnih krugova. Edvard Sapir i R.

84

Dikson takoe daju znaajan doprinos amerikoj koli d.

Ameriki d. vie od prethodna dva insistira na bliskom
kontaktu izmeu kultura kao glavnom izvoru difuzije.
Ova paradigma, meutim, nije u stanju da objasni vrlo
estu pojavu da kulture u bliskom geografskom kontak
tu ili u vrlo slinom geografskom okruenju pokazuju
velike razlike.
Popularnost i uticaj koji je d. imao poetkom XX
veka u antropologiji moe se, izmeu ostalog, objasniti
i time to je uspeo da fiziku antropologiju, arheologiju
i socijalnu antropologiju objedini u jedinstven sistem
analize istorije ljudske kulture.
Ogranienja difuzionistikog objanjenja kulture po
stala su sasvim jasna pod uticajem ideja o psiholokom
jedinstvu oveanstva, principa ogranienog broja mo
gunosti, koji je posledica injenice da postoji ogranien
broj sredstava pomou kojih se mogu zadovoljiti osn
ovne ovekove potrebe, te zamisli o kulturnoj integraciji
koja tvrdi da, s obzirom na to da su elementi svake kult
ure meusobno povezani na odreeni nain, u svakoj
kulturi vri se selekcija elemenata koje e propustiti i
integrisati i onih koje e odbaciti. S obzirom na to da ku
lturu posmatra kao skup pojedinanih elemenata, d. nije
u stanju da objasni kako dolazi do inovacija i promena
u samom kulturnom centru, ve ih najee tretira kao
udotvorne sluajnosti.
Mada je d. nastao kao kritika evolucionizma, ova dva
teorijska pravca imaju vie zajednikih karakteristika:
komparativni metod, nastojanje da se na osnovu proua
vanja savremenih zajednica utvrdi poreklo ljudske ku
lture i njene mnogobrojne varijacije. Pored toga, u svim
svojim nacionalnim varijantama, d. funkcionie u okviru
ideje o stupnjevima razvoja. Razlika je u tome to se stu
pnjevi utvruju samo za centre iz kojih je poeo razvoj
kultura, te u ubeenju da se istorija ne ponavlja, tj. da
stupnjevi razvoja koji su se dogodili u centru ne mogu
da se ponove kod primalaca na periferiji.
O antropologija, socijalna O evolucionizam O kultura

R. Drezgi
dijalektika (gr. dialektik - vetina raspravljanja).
Pojam d. nema jedno odreeno znaenje. U antikoj
filozofiji d. je prvobitno znaila vetinu voenja di
skusije o nekom problemu putem pitanja i odgovora. Uobi
ajeno znaenje podrazumeva daje d. nain miljenja
o optim zakonima kretanja i razvoja prirode, drutva i
ljudskog miljenja. U marksizmu, pak, d. se shvata kao
opta filozofska teorija i metod. Za razvoj dijalektike
misli u filozofiji naroito su znaajni nemaki klasini
filozofi, a pre svih G. V. F. Hegel, ija se d. izraava u
ideji totaliteta stvarnosti kao procesa u neprestanom kre
\

85
tanju i razvoju. Izvor kretanja i razvoja su protivrenosti
-jedinstvo i sukob protivrenosti, prelazak iz kvantiteta
u kvalitet i obrnuto, negacija negacije (prevazilaenje).
Marks, takoe, sledi dijalektiki pristup i prihvata Hegelove principe d., ali nasuprot Hegelovoj idealistikoj d.
Marks istie daje njegovo dijalektiko shvatanje totali
teta stvarnosti materijalistiko.
O marksizam 3 metod O nauka
M. Todorovi

diktatura (lat. dictator - zapovednik). U najoptijem smislu rei, d. je vladavina jednog oveka ili
manjeg kruga ljudi, koji dre vlast ne na osnovu prava
naslea ili potenih izbora nego pomou grube sile i
zastraivanja. Diktator poseduje potpuni suverenitet, tj.
sva politika mo proizlazi iz njegove volje i neograni
ena je u delokrugu. Upranjava se, manje ili vie
uestalo, na arbitraran nain, radije uredbama nego
zakonima. Pored toga, d. nema ogranienja trajanja i
nije skuena nekom drugom vlau. Blisko znaenje
d. je grka odredba tiranina kao nezakonitog vladara
koji upravlja suprotno volji stanovnitva i ija vladavina
nije u optem interesu. Re d. potie iz republikanskog
Rima, gde je, u sluaju pogibeljne opasnosti po narod i
dravu, vlast predavana u ruke jednom oveku, koji je
preuzimao zapovednitvo nad vojskom i odravao red u
varoi. Ali, diktatorova vlast u Rimu, u prva etiri veka
postojanja ove ustanove, bila je ograniena. Ni u kom
sluaju nije mogla da bude dua od est meseci. Diktator
je mogao da suspenduje zakone, ali ne i da ih menja ili
donosi nove. Vrio je sudsku vlast, ali samo u pogledu
krivinih dela koja ugroavaju bezbednost drave. Bez
saglasnosti senata nije mogao da objavi rat, razree
poreze i troi dravne prihode. Konano, odgovarao je
za zloupotrebu ukoliko bi svoja ovlaenja prekoraio,
ili ne bi predao vlast na vreme.
U XIX i poetkom XX veka, znaenje ove rei jo
zadrava dva elementa rimskog pojma. Prvo, to je vre
mensko ogranienje suspenzije dotadanjeg poretka
na krae ili na maglovito odreeno razdoblje (kao
u sluaju d. proletarijata - do okonanja prelaska
u komunizam). I drugo, to je postojanje odreenog
sadraja delovanja, tj. zamisao o stvarnom neprijatelju
koga treba ukloniti, kao i manje ili vie odreena slika
drutva kojem se ovim dejstvovanjem tei.
Danas se pod d. najee podrazumeva vrsta autori
tarnog reima, koju odlikuje izrazita i iroka upotreba
nasilja (ile pod Pinoeom, ili Argentina pod vojnom
huntom). D. treba razlikovati od ostalih vrsta autori
tarnih reima - cezarizma, sultanizma, autokratije,
kao i od totalitarizma. Kada je re o popularnosti kod

diskriminacija
stanovnitva, savremene d., za razliku od elitistikog
ekskluzivizma tradicionalnih autokratija, ipak ele da
obezbede podrku. U tu svrhu se rado slue propag
andom, davanjem povlastica i jaanjem organsko-korporatistikih veza. U nekim sluajevima (posebno u
afrikim i azijskim zemljama ezdesetih i sedamdesetih
godina XX veka), njihov priziv na narod nije samo
sejanje iluzija nego, u poetku vladavine, moe da ima
i stvarnu osnovu (vraanje narodnog samopotovanja,
unapreivanje ivotnog standarda, poveanje moguno
sti za obrazovanje, jaanje drutvene pravde, irenje li
nih mogunosti itd). Neke d., u poetku, uspevaju da
obezbede i izvesnu ogranienu mobilizaciju stanovni
tva (no znaajno slabiju nego u cezarizmu), a nikada
ne dostiu razvijeniji stupanj proreimske ideologije
totalitarizma. Kada je re o trajnosti, i d. je, poput ce
zarizma, nepostojan oblik autoritarnog poretka zbog
neusklaenosti drutvene strukture i politike nadgr
adnje. Privredno i drutveno razvijenije zemlje svoje
d., u istorijskom smislu srazmerno brzo, zamenjuju
demokratskim porecima (Grka, Argentina, ile, Juna
Koreja itd). Srednje ili slabije razvijene zemlje, pak,
umeju da prolaze kroz itav niz d. (podsaharska Afrika),
ili diktator, preko sultanistikog klijentelizma, uspevada
se ukoreni u drutvenu osnovu, pa sm poredak na kraju
poprima sultanistiki oblik (Markos, Divalije, Somoza
itd.). Konano, ukoliko diktator napravi ili odri savez
sa tradicionalistikom oligarhijom (Franko), poredak
dobija na postojanosti poprimajui odlike tradicionali
stike autokratije.
O autokratija O despotija O tiranija
5. Anloni

diskrim inacija (lat. discriminare - deliti, odvajati).

Oblik praktinog delovanja pod uticajem ili na osnovu
predrasuda; d. obuhvata niz mera koje se preduzimaju
protiv pripadnika neke drutvene grupe da bi se istakao
njihov manje vredan poloaj u drutvu. >. se moe vrti
tako to se plaa nejednaka naknada za jednak rad, ili se
neka skupina sistematski dovodi u nepovoljniji poloaj
pri zapoljavanju ili obrazovanju i si. UNESCO je sai
nio listu oblika d. meu kojima su najei polna, rasna,
etnika, verska d. i d. na osnovu politikih uverenja.
Jedna od najznaajnijih tekovina liberalne demokratije
jeste zabrana svakog oblika d. Ipak, i pored pravnog
regulisanja, tj. zabrane otvorene d., esto se javljaju
najrazliitiji oblici prikrivene, neinstitucionalizovane d.
U novije vreme u zemljama Zapada, prvenstveno u
SAD. ustanovljena je tzv. pozitivna d. (ili afirmativna
akcija*) kao sistem mera kojima bi trebalo poboljati
poloaj grupa koje su dugo bile rtve d., pa su usled

diskriminacija

86

toga u nepovoljnijem poloaju u odnosu na druge grupe.

Merama pozitivne d. se, npr., podstie obrazovanje i
zapoljavanje ena ili crnaca u SAD, tako to pri upisu
u kole ili na fakulete, odnosno prilikom prijavljivanja
za zaposlenje, pripadnici ovih skupina imaju povlaen
tretman.
3 jednakost, drutvena 3 ljudska prava 3 predrasuda
S. Nedovi

diskurs (lat. discursus, fr. discours - razgovor, iz

laganje, govor, rasprava, beseda). U najirem znaenju,
d. oznaava razgovor ili konverzaciju, odnosno jezik u
upotrebi, socijalno kontekstualizovani jezik. Ovaj izraz
ulazi u optu upotrebu i postaje jedan od centralnih ter
mina u postmodernoj misli, dobijajui veoma razliita i
ponekad preiroka i nedovoljno odreena znaenja.
Po svom poreklu u drutvenoj misli, pojam d. se
nadovezuje na razlikovanje koje je lingvista Ferdinan
de Sosir uveo izmeu pojma govornog ili ivog je
zika (fr.parole) i jezika shvaenog kao formalni sistem
sintaktiko-semantikih pravila (langue), odreen dru
tvenim pravilima njegove upotrebe.
Porast interesa za prouavanje drutva iz pers
pektive jezika u okviru drutvenih nauka, a posebno
strukturalizma, poststrukturalizma i sociolingvistike, doprineo je da d. postane jedan od kljunih operacionalnih
pojmova u interpretiranju drutvenog ivota. U okviru
sociolingvistikog pristupa, kakav zastupa, recimo, Entoni Gidens, d. se odreuje kao analiza govora i konver
zacije u odgovarajuoj situaciji s ciljem da se razumeju
socijalna dinamika i pravila koja njome vladaju. U
vezi s tim, d. karakteriu posebno vreme, mesto, svrha
komunikacione situacije, interakcija izmeu sagovornika.
Na slian nain i filozof jezika Don Ostin odreuje
d. u kategorijama govornih inova i govornih situacija,
kao vid jezikih perform ativa, pri emu je glavni
predmet njegovog interesovanja kako utvrditi moguno
sti aktuelnog razumevanja meu sagovornicima.
Pored ovog pristupa, unutar kojeg se d. tretira kao
socijalno konstruisani jezik, drugi glavni pristup vezuje
se za autore poput Miela Fukoa, koje vie interesuje
obrnuti smer ispitavanja, tj. kako iskazi, odnosno jezik
utiu na formiranje socijalnih situacija.
Za razliku od Ostina, za Fukoa iskazna pravila
definiu kontekst pre nego to socijalni kontekst definie
iskaz. D. nije tek drutveno konstruisan, ve konstruie drutvene situacije. D. predstavlja prakse kojima se
oblikuje objekt o kojem se govori. Stoga Fukoa pre sve
ga interesuje utvrivanje setova diskurzivnih formacija
odreenih istorijski oblikovanim kvazistrukturalnim pra

vilima kojima se odreuje njihovo drutveno znaenje i

upotreba. Njegova analiza d. usmerena je na uoavanje
znaenjskih diskontinuiteta, prekida, pukotina, a d. se
shvata u kategorijama nepravilnih samotransformiuih
diskurzivnih struktura, unutar kojih negativni i protivreni aspekti drutvene stvarnosti i drutvenog ivota
dolaze do izraaja i bivaju eksplicirani.
Glavni predmet Fukoovog interesovanja predstavljaju
oni iskazi i setovi iskaza koji pretenduju da budu
prihvaeni kao istiniti ili nauni (tzv. ozbiljni iskazi), pri
emu on nastoji da pokae da se oni grade i utemeljuju u
pojedinim epohama na pravilnostima svoje diskurzivne
upotrebe, a ne na spoznajno-teorijskim razlozima.
3 interakcija 3 jezik 3 postmodernost
N. Sekuli
distanca, socijalna (lat. distantia - razmak, razlika).
Pojam i. d. je u sociologiju uveo Robert Park koji ga
je definisao kao stepen i meru razumevanja i intimno
sti koji obeleavaju predrutvene i drutvene odnose
uopte. Re je o oseanjima bliskosti ili udaljenosti izm
eu drutvenih grupa, a ta oseanja se kreu od intimnih
i toplih, preko ravnodunosti do neprijateljstva. Ponekad
se pravi razlika izmeu vertikalne (kada se oseanja s. d.
zasnivaju na ideji o superiornosti, odnosno inferiornosti
odreene grupe) i horizontalne s. d. (kada se oseanja
5. d. zasnivaju na kulturnim razlikama koje se ne iskazu
ju u kategorijama superiornosti, odnosno inferiornosti).
Brojna socioloka istraivanja pokazala su da postoje
specifini kulturni obrasci s. d., pa je, npr., utvreno
da Amerikanci najvei znaaj pridaju rasi, Grci religiji,
Nemci zanimanju itd.
3 Gutmanova skala 3 predrasude
S. Nedovi
divorcijalitet (lat. divortium - prekid, rastanak,
razvod). D. oznaava stopu razvedenih brakova. Opta
stopa d. predstavlja odnos razvedenih brakova na 1 000
stanovnika sredinom godine:
d = D/P x 1 000
(D = broj razvedenih brakova, P = broj stanovnika
sredinom godine).
Postoje i specifine stope d. kojima se mjeri ues
talost razvoda s obzirom na neka obiljeja populacije
koja se razvodi (starost suprunika, godine stupanja u
brak, trajnost braka), kao i stopa ukupnog d. koja pre
dstavlja odnos izmeu broja razvedenih na 1 000 sklo
pljenih brakova. Opti je trend porasta razvoda brakova,
kao i drugaiji nain realizacije roditeljstva, s kojim je
brak tradicionalno povezan. Do podataka o stopi razve
denih brakova mogue je doi posredstvom izvjetajne

87
slube, popisa stanovnitva i anketa, kao i nadlenih
sudova.
3 brak O nupcijalitet O razvod
M. Ljubii

dokolica. Izraz koji oznaava (1) slobodno vreme,

dakle, ono vreme nakon to pojedinac obavi dnevne ili
nedeljne zadatke u vrenju svojih funkcija (pre svega,
plaeni rad i rutinske domae poslove), i (2) aktivnosti
koje ispunjavaju to slobodno vreme: odmor, rekreacija,
zabava, hobiji, kulturna potronja.
Kontrast izmeu d. i rada poprimao je tokom istor
ije razliite sadraje i vrednosne naboje. U antikoj
Grkoj, d. je bila povlaeni prostor u kojem su se slo
bodni, ekonomski obezbeeni mukarci posveivali po
litikom radu i filozofiranju, dok su rad i privreivanje
bili obezvreene delatnosti robova i ena. Ovaj odnos
se zadrava i tokom srednjega veka, kada je d. bila privi
legija plemikih slojeva. Vrednovanje se preokree tek
s nastankom modernog doba i kapitalizma, te usponom
srednjih slojeva. Posebno protestantizam, kao to pokazu
je Maks Veber, pozitivno vrednuje rad, nadahnjujui
ga religijskom legitimacijom kao putem spasenja poje
dineve due.
Pun razvoj industrijskog drutva tokom XIX i XX
veka oblikuje d. u njenom modernom smislu, pri emu
su presudnu ulogu imale socijalne i politike borbe radni
ka za ogranienje radnog vremena, plaeni odmor i zaja
menu penziju. Neke leviarske utopije (npr. Pol Lafarg,
Pravo na lenjost, 1883) predviale su da e tehnoloki
napredak toliko skratiti potrebno radno vreme dae d. u
budunosti initi najvei deo ovekovog ivota. Savremena sociologija d. razvila se iz industrijske sociologije
tokom ere drutva obilja poev od pedesetih, a po
sebno se iri osamdesetih godina prolog stolea. Dalje
skraivanje radnog vremena i institucionalizacija so
cijalnih prava zaposlenih namee nove naine tematizacije d.: postavlja se, naime, pitanje ime ispuniti to
naraslo slobodno vreme. Javljaju se zahtevi da se svim
lanovima drutva omogui jednak pristup kulturi, spo
rtu, putovanjima, koji e ljudima omoguiti da njihova
d. ne bude puko prazno vreme.
Uporedo s tim nijansiraju se i socioloki pristupi
d., meu kojima se zapaaju dve osnovne tendencije.
(1) Sjedne strane, istie se sloboda pojedinca da obli
kuje d. kako eli, nasuprot prinudnom radu i domaim
obavezama, ime ona postaje oblast iskazivanja ovekove autentinosti (d. se prem a radu odnosi kao
samoostvarenje prema otuenju). Tako, istaknuti prouavalac d. Zofr Dimazdije, posebno zasluan za opera
cionalizaciju ovog pojma putem kvantitativnih metoda.

dokolica
odreuje d. kao specifino moderan fenomen. Definie
je kao promenjiv i sloen skup aktivnosti kojima se poje
dinac, oslobodivi se svojih profesionalnih, porodinih
i drutvenih obaveza, preputa svojoj slobodnoj volji bilo da se opusti i zabavi, bilo da razvije svoje drutveno
uee, ukuse, obavetenost, znanje i sposobnosti. D.,
dakle, nije puko nezauzeto ili mrtvo vreme, ve niz
aktivnosti obeleenih bezinteresnou i hedonizmom.
(2)
S druge strane, irenje vremena d. dovodi do
nastanka itave jedne industrije d. - sredstava,
podsticaja, proizvoda i slika koje se pojedincu nude
na tritu da bi njima ispunio svoje slobodno vreme.
Stoga drugi osnovni pravac u teoretizaciji d. istie njenu
problematinost u savremenom svetu: ona moe biti i
vreme dosade i neaktivnosti, kao i poprite novih oblika
otuenja, zbog nove vrste pritisaka kojimaje pojedinac
izloen u ovoj sferi. Sloboda izbora koja navodno vla
da u d. moe se posmatrati kao puka iluzija slobode:
tako feministkinje skreu panju na posebnu situaciju u
kojoj se nalaze ene (prepletenost d. i domaih poslova),
a kritiari masovne kulture (Frankfurtska kola i njeni
nastavljai) na dejstvo potroake kulture i kulturne indu
strije, kojima kapitalizam kolonizuje d. ljudi i porobljava ih nametanjem lanih potreba.
Poimanje i istraivanje d. preobraeni su nastankom
kulturnih studija, kao zasebne teorijske i istraivake
tradicije (Stjuart Hol, Pol Vilis i drugi). Iako od kritike
teorije zadravaju ideju o presudnom znaaju kapitalist
ike organizacije drutva, oni odbacuju predstavu o d.
kao sferi jednosmernog, nadmonog delovanja ideolo
kih i kulturnih aparata na pasivne potroae. Umesto
toga, d. je za njih teren stalnog osporavanja i borbe,
obeleen konfliktnou i neizvesnou; oni se posebno
bave mogunostima otpora koji korisnici kulturnih proi
zvoda pruaju sistemskim pritiscima - standardizaciji,
masifikaciji i potrinjavanju. Zahvaljujui nasleu ku
lturnih studija, prouavanja d. se emancipuju od uske
veze sa industrijskom sociologijom i pribliavaju soci
ologiji kulture.
U savremenoj sociologiji pojam d. je, dakle, viest
ruko relativizovan. Nasuprot starijim teorijama koje su
predviale potpuno uzmicanje sfere rada u korist d. kao
osnovne ivotne preokupacije ljudi, noviji uvidi pokazu
ju da plaeni rad ostaje sredinja osa oko koje se organizuju pojedineva egzistencija i identitet. Stoga je odnos
d. rad bolje posmatrati kao komplementarnost nego kao
opoziciju. Osim toga, irenje d. se ponekad povezuje s
povlaenjem ljudi u privatnu sferu potronje i opada
njem interesovanja za politiku i bavljenje optim dobrom
- procesom koji je Edgar Moren nazvao uzmicanjem
graanskog pred hedonistikim individualizmom.

dokolica

88

I napokon, dijalektika slobode i otuenja u d. ostaje

otvorena i bez konanog razreenja.
O dokoliarska klasa 3 potronja O rad
I. Spasi

dokoliarska klasa (eng. leisure dass). Izraz koji

je skovao ameriki sociolog norvekog porekla Torsten
Veblen u svojoj knjizi Teorija dokoliarske klase ( 1899).
Oznaava sloj ljudi koji, zahvaljujui nasleenim dobri
ma ili renti, nisu prinueni da se bave bilo kakvom
ekonomskom aktivnou da bi se izdravali ve im
je visok ivotni standard unapred obezbeen. Prema
Veblenu, za ovu klasu je posebno karakteristina pra
ksa upadljive potronje, upotrebe materijalnih dobara u
prevashodno simbolikoj funkciji, odnosno manje radi
zadovoljavanja bazinih potreba, a vie radi javnog
pokazivanja i dokazivanja sopstvenog drutvenog
statusa. Veblen se posebno bavi upadljivom potro
njom u uslovima savremenog urbanog ivota, gde porast
znaaja anonimnih drutvenih interakcija u javnom pro
storu otvara mogunost primene razraenih tehnika vizuelnog samopredstavljanja - to je tema na koju e
se kasnije nadovezati interakcionistike studije Ervinga
Gofmana.
O dokolica Odrutvo, potroako O potronja
I. Spasi

domaa zajcdnica [kuna zajednica]. Oblik zajed

nikog ivota i privreivanja manje skupine ljudi koji
je povezan s naprednijim oblicima zemljoradnje (ralika
obrada), dok ne postoji u isto nomadskim skupinama.
S obzirom na istorijski raspon u kojem se sree, on pre
dstavlja sigurno najrasprostranjeniji oblik privredne
zajednice (Maks Veber). Dva su bitna svojstva ove
zajednice u pogledu ekonomskih i linih odnosa njenih
lanova u odnosu prema spoljanjem svetu - solidarnost
svih lanova, a iznutra - komunistika zajednica potro
nje. Najstariji oblik te solidarnosti prema spolja jeste
krvna osveta kao oblik zajednike odbrane. U d. z.,
za razliku od porodice i srodnikog grupisanja, naglasak
je na privrednoj aktivnosti i privrednim kapacitetima te
zajednice kao radno intenzivne grupe koja samu sebe reprodukuje. Re je o celini kune ekonomije u kojoj se
proizvodi i troi. Tokom najveeg dela evropske istorije,
kojom dominira seljaka ekonomija, za ovu zajednicu
je korien izraz cela kua (nem. Das ganze Haus).
Meutim, domaa kuna privreda je karakteristina i
za prve bankarsko-trgovako-manufakturne pogone
u ranorenesansnim italijanskim gradovima za koje se
vezuju prvi oblici kapitalistikog poslovanja, poev

od XVI veka. Unutar jedinstvene d. z., kapitalizam u

svom pionirskom obliku uvodi razdvajanje izmeu
lanova kao uesnika u proizvodnji od lanova koji
troe zaraeni prihod za svakodnevno zadovoljavanje
ivotnih potreba. Tako, u okviru ovih zajednica nastaje
dvojno knjigovodstvo kojim se odvajaju trokovi i
zarada u proizvodnji i prometu od ivotnih trokova
namenjenih odravanju d. z. i njenih lanova. U tom
procesu razdvajanja nalaze se i izvori budueg slablje
nja i nestajanja d. z. kao solidarne proizvodne i potroa
ke zajednice u razvijenijim oblicima kapitalistikog
privreivanja u Evropi.
Pitanje nasleivanja razdvaja starije oblike srodniko-porodinog odnosa u okviru d. z. od moderne po
rodice. U d. z. i domaoj ekonomiji ne postoji privatna
svojina kao takva, pa prema tome ni individualno nasle
ivanje imovine ili, uopte, njeno deljenje. Kua ostaje,
a lanovi se menjaju (M. Veber). lanovi umiru, odla
ze, naputaju zajednicu dobrovoljno ili ne; drugi dolaze,
ali se nita ne nosi sa sobom, sva imovina pripada samo
kui i niko nema prava d aje otui iz bilo kog razloga.
Ideju o vlasnikom a ne samo potroakom komuni
zmu u d. z. potkrepljuju i savremena istraivanja o ras
prostranjenosti odreenih oblika nasleivanja imovine u
seljakoj Evropi. Princip divergirajueg nasleivanja,
iji je najizrazitiji vid miraz koji dobijaju enska deca
kao deo porodinog naslea prilikom udaje, novija je
pojava. Pojava ove vrste nasleivanja, prema savreme
nim komparativnim analizama antropologa i istoriara,
korelira sa intenzivnom poljoprivrednom proizvodnjom,
pojavom monogamne porodice, postojanjem velikih
dravnih zajednica i kompleksnim sistemima socijalne
stratifikacije drutva. Ovi nalazi tako potvruju, ali i pre
ciziraju prvobitne hipoteze evolucionista (Luis Morgan,
Fridrih Engels) da se o maloj porodici kao privatnoj,
posebnoj grupi moe govoriti tek u kontekstu postojanja
privatne svojine i diferenciranih drutvenih sistema. Idu
i tim pravcem dolazi se do zakljuka o bitnoj razlici
izmeu evroazijskih i afrikih drutava. Ova poslednja
nisu u svom autohtonom razvoju prela stepenicu ka
formiranju moderne porodice.
O domainstvo O porodica O zadruga
A. M ilit

domainstvo. Drutveno-ekonomska ustanova i po

rodina skupina u kojoj je zajedniki porodini budet,
a sve ostalo moe da bude individualno. U jednom d.
obino zajedno ivi (stanuje) grupa srodnika, ali je za
ustanovu bitnija njena ekonomska funkcija: zajedniko
sticanje prihoda, a naroito zajednika potronja. Obino
se razlikuju d. sa jednom ili sa vie uih porodica u svom

89
sastavu, kao i d. prema izvorima prihoda: poljoprivredna,
meovita i nepoljoprivredna.
Danas je sve vie jednoporodinih d. sa sve manje
lanova (od 1971. kod nas ih je manje od etiri). Prema
mestu boravka, d. mogu da budu seoska i gradska. U
grupi seoskih, sve je vie tzv. meovitih d. u kojima neki
lanovi obino obrauju zemlju, drugi obavljaju doma
e kune poslove, trei zarauju izvan gazdinstva (kao
sezonski ili stalno zaposleni radnici), dok neki nita ne
privreuju nego samo troe (deca, aci, studenti, stari).
Mogua su ak i predvojena d., kod kojih postoji za
jedniki budet, ali se ne ivi pod istim krovom. Razlozi
mogu da budu razliiti, ali se neki lanovi d., na krae ili
due vreme, obino odvajaju zbog posla (oko stoke na
planini, boravka starijih na salau, zbog sezonskog posla
u drugom kraju ili zbog zapoljavanja u daljem mestu).
Statistika belei i samaka d., pa ak i v>d. bez lanova
ili ugaena d., koja su i socioloki zanimljiva kao poka
zatelj depopulacije nekih regiona.
U bivoj SFRJ, meovita d. su se posebno statistiki
pratila od 1961. godine, od kada njihov broj stalno raste,
ba kao i udeo njihovih prihoda izvan poljoprivrede.
Nekad se mislilo da su meovita d. prelazna (i prolazna)
kategorija karakteristina za na model deagrarizaci
je i urbanizacije. Ispostavilo se da meovita d.- postoje
u mnogim zemljama irom sveta, i to kao ustaljeni tip
privreivanja i ivota. U naim krajevima su meovita
d. tako brojna i znaajna iz nekoliko razloga: (1) zato to
je deagrarizacija (zapoljavanje izvan poljoprivrede) ila
bre od urbanizacije (preseljavanja u gradove); (2) zato
to je u agrarnoj strukturi preovladavao sitan seljaki
posed, nedovoljan da obezbedi potrebne prihode za d.,
ali tradicionalno poeljan kao osnov socijalne sigurnosti;
(3) zato to je ionako sitan posed, pravom nasleivanja
sve vie usitnjavan, te su vlasnici zemlje postajali i nepoljoprivrednici, a poljoprivrednici bili prinueni da se zapo
ljavaju izvan smanjenog gazdinstva.
Radikalna promena u strukturi prihoda seoskih d.
nastaje tek sa ubrzanom industrijalizacijom naeg drutva
koja je omoguila masovno zapoljavanje seljaka izvan
gazdinstava. Broj seljaka-radnika udvostruio se u peri
odu od 1955. do 1969. U drugoj Jugoslaviji njihov udeo
u aktivnom poljoprivrednom stanovnitvu bio je najvei u
Sloveniji (45,6%), a najmanji u centralnoj Srbiji (18%).
U vreme najbre industrijalizacije u Jugoslaviji (od
sredine pedesetih do sredine sedamdesetih godina XX
veka) ukupan proseni dohodak seoskih d. promenio je
svoju strukturu: 1957. dohodak sa gazdinstva iznosio je
78,2%, a izvan gazdinstva 21,8%, dok je 1977. taj odnos
bio 56,7% prema 43,3%. Ta promena je jo uoljivija ako
se uporeuju samo novani prihodi d. Seoska d. u Ju

drutveno-ekonomska formacija
goslaviji (1976) sa malim posedom (do 2 ha) ostvaruju
90% svojih novanih prihoda izvan gazdinstva, a i d. s
najveim posedom (preko 8 ha) veinu svojih novanih
prihoda (56%) ostvarivala su izvan gazdinstava.
Meovitost prihoda je bitno i trajno svojstvo seoskih
d. Privremena bi trebala da bude iznuena meovitost
ne malog broja gradskih d., koja, u uslovima akutne dr
utvene krize, svoje neredovne i nedovoljne prihode
dopunjuju od agrara.
Z> brak O gazdinstvo 3 porodica
M. Milrovi

dru tv en i b ru to proizvod (eng. GDP - Gross

Domestic Product). Trina vrednost svih finalnih
(rauna se samo cena finalnog proizvoda koji je spre
man za potronju da bi se izbeglo duplo raunanje vre
dnosti sirovina i polugotovih proizvoda koji su sadra
ni u vrednosti finalnog proizvoda) dobara (potronih,
trajnih, kapitalnih) i usluga (neopipljive stavke kao to
su, npr., ianje, rentiranje stana, rentiranje automobila,
finansijske usluge itd.) koji su proizvedeni (raunaju
se samo proizvodi proizvedeni i usluge pruene u toku
godine koja se posmatra) u okviru odreene drave (u
vrednost DPB ulazi, npr, i proizvodnja neke multinacio
nalne kompanije koja posluje u okviru granica drave
koja se posmatra) u toku odreenog vremenskog pe
rioda (obino u toku godinu dana ili tri meseca, odn
osno kvartala).
Vrednosna struktura DBP:
DBP = vrednost sredstava za proizvodnju (sredst
va za rad + predmeti rada) + novostvorena vrednost,
odnosno:
DBP = postojea vrednost (amortizacija + trokovi)
+ novostvorena vrednost (dohoci: plate + profiti + di
vidende + kamate + rente).
O ekonomija 3 proizvodnja Z> trgovina
O. Radonji

drutveno-ekonomska formacija. Idealnotipski, ali

i sredinji pojam marksistike drutvene teorije koji slu
i za razumevanje istorijskog kretanja ljudskog drutva
kao celine. To je idealnotipski pojam stoga to se u stv
arnosti mnoga konkretna drutva meusobno razlikuju
do te mere da bi im bilo teko nai zajedniki imenitelj
koji bi mogao posluiti objanjenju toka istorije. Uloga
pojma d . f nije, dakle, da ukae na stvarna drutva ve
da istakne ono to im je istovetno u istorijskom razvoju.
Pojam d. f. upozorava na posebne zakonitosti stvaranja
pojedinih tipova drutva, ali i na optu zakonomernost u razvoju i menjanju ljudskog drutva uopte. Marks i'
stiko uenje o drutvu polazi od tvrdnje d aje razvoj

drutveno-ckonomska formacija
ljudskog drutva podvrgnut odreenim deterministi
kim pravilnostima, to podrazumeva daje mogue ust
anoviti njegov jedinstveni tok iji je temeljni konstrukt
pojam d .f.
D .f. ima svoje dve strane - formalnu i sadrinsku.
Formalna strana se odnosi na oblik u kojem se drutvo
javlja i na istorijski period koji je jedinstven u svom izra*
zu. Shvatanje da u istoriji postoje izvesni periodi koji
su isti u svojoj formi znaajno je za razumevanje pojma
d. / , jer nalae da se istorija tumai ne kao haotian
skup dogaanja ve kao niz formi koje zakonito nasta-ju
i menjaju se, prelazei iz jednog u drugi istorijski obl
ik. Na osnovu ovog formalnog aspekta, izvedena je i
tipologija d. f. koja shematski opisuje kretanje istorije.
Sadrinska strana d. f. odnosi se na sutinu i sastojke
koji je tvore. Prema marksistikom shvatanju, odlu
ujui momenat koji stvara drutvo jeste proizvodnja
ljudskog ivota. U toj proizvodnji kljunu ulogu
imaju proizvodne snage, posebno sredstva kojima se
proizvodi ivot - ili, tanije, odnos ljudi prema sredst
vima za proizvodnju. Taj odnos se odreuje kao pravni
odnos svojine i on vodi stvaranju najvanijih drutvenih
grupa, odnosno klasa kojima odgovaraju odreene
politike, pravne i kulturne ustanove. Oko svojinskog
odnosa kao svojevrsnog stoera ili osnovne ustanove
drutva organizuju se i ostali izvedeni drutveni odnosi
i ustanove koje mu odgovaraju. Karl Marks je saeto formulisao sutinu stvaranja d.f. recima da nain proizvo
dnje materijalnog ivota uslovljava proces socijalnog,
politikog i duhovnog ivota uopte. Zato se esto d . f
odreuje i kao nain proizvodnje drutvenog ivota.
Formalna i sadrinska strana d. f. ine celinu tako to
njenu formu predstavlja isti tip svojinskih odnosa i dru
tvenih ustanova, kao i isti tip ostalih odnosa izvedenih iz
svojinskih odnosa i ustanova drutva. Sadrina d. f. tie
se vrste svojinskih odnosa, a po ovim vrstama se razli
kuju i ostali odgovarajui drutveni odnosi i ustanove
drutva. Formalna i sadrinska strana d.f. imaju svoje
zakone nastajanja i menjanja. Osnovni zakon stvaranja
d. f. sastoji se u tome dajednom istorijskom tipu materi
jalne proizvodnje, ili vrsti svojine i ustanova, odgovara
isti istorijski tip ostalih drutvenih odnosa ili ustanova
drutva. Osnovni zakon menjanja d. f. glasi da, kada se
menja (obino revolucionarnim putem) nain materijal
ne proizvodnje, menja se i nain proizvodnje itavog
drutva, odnosno, kada se menja svojinski tip odno
sa ili ustanova, menjaju se i ostali drutveni odnosi i
ustanove d. f.
Marks je podelio celokupnu istoriju na sledee
idealne konstrukte: prvobitna zajednica; robovlasnika
formacija; feudalna formacija; kapitalistika formacija,

90
socijalistika formacija i kom unistika formacija.
Socijalistika i komunistika formacija trebalo bi tek
da uslede na osnovu zakonitog kretanja istorije, dok
su prvobitna zajednica, robovlasnitvo i feudalizam u
Marksovo vreme bili drutvena prolost, a kapitalizam
drutvena sadanjost. Pored toga, Marks je razlikovao
i azijatsku drutveno-ekonomsku formaciju ili azijski
nain proizvodnje jer je mislio da se on ne uklapa u posto
jeu tipologiju istorijskih oblika.
Smenjivanje d. f. pokazuje takvo kretanje istorije
koje oznaava progres ili napredovanje oveanstva kao
celine. Svaki sledei istorijski tip je napredniji, kako u
pogledu razvoja proizvodnih snaga i svojinskih odnosa
tako i u pogledu ostalih drutvenih odnosa - socijalnih,
politikih i kulturnih. Progresivnost u smenjivanju d. f.
iskazuje se u proirivanju ljudskih snaga, potreba, prava
i sloboda. Potpuna sloboda oveka, prema markistikoj
teoriji, trebalo bi da bude ostvarena u komunizmu.
Stvarni razvoj ljudskog drutva kao celine ne odgo
vara idealnotipskoj konstrukciji istorije jer niti je razvoj
za mnoga drutva pravolinijski, niti ravnomeran. Osim
toga, mnoga drutva nalaze se ne samo na razliitim
stepenima razvoja ve i prolaze kroz razliite istorijske
periode. Ima drutava koja su jo u prvobitnoj zajednici
(Amazonija, Afrika), kao to postoje i drutva koja su
jo u feudalizmu (Azija). Opet, ima drutava koja su iz
prvobitne zajednice ula u kapitalizam (Afrika) itd.
U stvarnosti, pojedina drutva ne predstavljaju tzv.
iste d. f ve svako od njih ima sastojke iz raznih pretho
dnih perioda ljudske istorije u manje ili vie razvijeni
jem ili zakrljalom vidu. Ali, za marksistiko uenje
je bitnija injenica da ti inioci nisu dominanti i ne
odreuju tip d . f . ve su sporedni i manje uticajni s
gledita celine istorijskog kretanja.
Marksistika idealnotipska konstrukcija d. f. bila
je uspenija u tumaenju prolosti nego u objanjenju
sadanjosti i predvianju budunosti. Socijalizam, koji
je zasnovan na revolucijama i tumaen kao istorijski
tip drutva, raspao se devedesetih godina prolog veka
i sada postoji samo u nekoliko zemalja (Kina, Severna
Koreja, Kuba itd). To, naravno, ne znai da mnogi socija
listiki inioci nisu ostvareni ve u kapitalizmu, koji se
i sam menjao od vremena u kojem je Marks postavio
svoje shvatanje d. f
3 kapitalizam O marksizam O socijalizam
V. Mili

drutvenost [socijabilnost]. Svojstvo oveka da

se udruuje i sarauje s drugim ljudima, da zajedno s
drugim pojedincima stupa u drutvene i kulturne pro
cese. D. kao sklonost oveka za zajednikim ivotom

91

nije samo rezultat nunosti i potrebe za udruivanjem

radi opstanka oveka u svom prirodnom okruenju
- ona je jedna od sutinskih osobina generike prirode
oveka. Zadovoljenje d., koja se ispoljava u ljubavi,
prijateljstvu, druenju, potrebi za samopotvrivanjem,
zajednikom radu, stvaranju materijalnih i duhovnih
vrednosti ini oveka ljudskim prirodnim biem. Sve
velike socioloke teorije su na izvestan nain posta
vljale pitanje d. (kako je ljudski ivot mogu), meutim,
posebnu panju ovom pitanju poklonile su socijalnopsiholoka orijentacija u sociologiji i Karl Marks u svojoj
teoriji otuenja.

drutvo

u prouavanju d. Ti pristupi bi se mogli izdvojiti i pratiti

po raznim osnovama: opseg i ugao posmatranja (npr. holi
stiki i parcijalni); odnos pojedinac a', (npr. nominalizam
i realizam); priroda drutvenog determinizma (npr. mo
nizam i pluralizam); teorijsko-metodoloke osnove nau
ke (npr. pozitivizam i istorizam); uzroci, oblici i pravci
promene (npr. evolucionizam, ciklizam, difuzionizam);
shvatanje vertikalne strukture d. (npr. stratifikacijski,
konfliktni i elitistiki model) i si. Na osnovu toga, u
sociologiji se izdvojilo nekoliko najuticajnijih optih teo
rija i generalnih pristupa u prouavanju d.: marksizam,
funkcionalizam, strukturalizam, bihejviorizam, simbo
O asocijalnost O drutvo O otuenje
liki interakcionizam, fenomenalizam, teorija sistema,
M Todorovi
kritika teorija d., konstruktivizam i dr.
Jednostranosti i ogranienosti tih pristupa mogu biti
drutvo (lat. societas). Pojam d. se u sociologiji
prevaziene samo prihvatanjem i daljim razvijanjem
jedne kritike sinteze njihovih najvrednijih dostignua.
upotrebljava u razliitim znaenjima, ali najee u smi=
Takva sinteza pokazala bi daje d. celina, daje drutvena
slu globalnog drutvenog sistema kao relativno trajne i
stvarnost specifina, da ovekova aktivnost bitno oblikuje
stabilne celine drutvenih delovanja i drutvenih odnosa,
karakter d., da socioloko istraivanje drutvenih poja
kao i raznolikih tvorevina i procesa koji se formiraju u
va mora obuhvatiti i statike (drutvene tvorevine) i
okviru konkretnih prirodnih i istorijskih uslova. To je rela
dinamike momente (drutveni procesi) u odreenim
tivno nov pojam, nastao s raanjem graanskog d. Njime
prirodnim uslovima i istorijskim okolnostima, da se d.
su se, u suprotnosti prema dravi, eleli da oznae pojedi
i pojedinac ne mogu razdvojiti, daje svako d. sloeno i
nci koji deluju ciljnoracionalno na podruju privrede i
sastavljeno iz vie delova koji i sami nisu jednostavni,
prava, tj. ugovornih odnosa. U tom smislu se, npr., u trijadnom sistemu G. V. F. Hegela (logika, filozofija prirode
da se ono moe istraivati iz razliitih aspekata i kroz
i filozofija duha) pojam d. javlja kao jedan od poslednjih
razne dimenzije, ali tako da sociologija uvek zadrava
nivoa u razvoju objektivnog duha, budui da se obiajsvoj globalni pristup. Takva, kritikosintetika sociolo
nost (udoree) iskazuje kroz tri dijalektika momenta:
gija, gajila bi odbojnost kako prema raznim naturalistiporodica (teza), graansko d. (antiteza) i drava (sinteza).
kim i psihologistikim redukcionizmima, u kojima se ono
ljudsko i ono drutveno svode na neke prostije sast
Za veinu ostalih mislilaca, poev od Aristotela pa nada=
avne elemente i tako uproava sva sloenost njihovog
lje, kao i za Hegela, porodica je utemeljena na oseanju
ljubavi i solidarnosti, osnovna elija d., nasuprot kojoj je
osobenog determinizma i deterministikih spletova koji
ih presecaju i meusobno povezuju, tako i prema raznim
egoistiko i hladno proraunato graansko d., dok bi dr
vrstama sociologizama, u kojima se ovek gubi pod apstr
ava, sa birokratijom kao optim staleom, trebalo da
aktnim, nadindividualnim kategorijama.
predstavlja prevladavanje ovih dvaju momenata, u ime
Suprotstavljajui se tradicijama individualizma i organi*
jedne vie umne organizacije, koja je istovremeno idejna
i moralna.
izma, kritikosintetika sociologija shvata oveka kao
S
obzirom na nivo optosti, u sociologiji se o d. moe kompleksno drutveno bie, koje svojom aktivnou
govoriti kao o d. uopte (to je najapstraktniji pojam,
stvara svoj ljudski svet, te se istorija moe posmatrati kao
dobijen uoptavanjem bitnih i zajednikih obeleja
protivreno polje ovekove samorealizacije, kao stalno
svih ljudskih d.)\ zatim o odreenom istorijskom ili
prevladavanje zateenih uslova, prirodne i drutvene nu
strukturalnom tipu d., odnosno tipu drutvenosti (npr.
nosti. Budui da materijalne i duhovne vrednosti ovek
robovlasnikom ili patrijarhalnom, do kojeg se dospene stvara izolovano, ve zajedno s drugima i za druge,
njegovo delovanje uvek ima obeleja drutvenosti koja
va istraivanjem zajednikih karakteristika odreenih
je individualno posredovana. Stoga je istorija koju ovek
istorijskih ili strukturalnih oblika), te, najposle, kao
stvara, i iji je istovremeno proizvod, drutvena istorija
o odreenom konkretnom globalnom d. koje je jasno
oveka. shvaenog kao osobeno jedinstvo generikog
vremenski i prostorno omeeno (npr. jugoslovensko d.
(rodnog) i individualnog (posebnog i pojedinanog).
izmeu Prvog i Drugog svetska rata). Budui daje dru
Shvatajui istoriju kao veoma kompleksan i protivrean
tvena stvarnost veoma sloena, a sociologija nedovoljno
proces samorealizacije oveka, pojedinca i d. sociologija
razvijena, prirodno je to su se tu razvili razliiti pristupi

drutvo
razume kao dva meusobno povezana, ali i posebna i auto
nomna totaliteta. S tog stanovita se, kao pogreni i jednostrani, odbacuju i socioloki nominalizam i socioloki
realizam, poto oni ne uvaavaju ili ukidaju ovu specifi
nu vezu izmeu d. kao svojevrsnog totaliteta drutvenih
delatnosti i drutvenih odnosa, i pojedinca kao ne manje
osobenog totaliteta socijalnih pretpostavki i individualnih
karakteristika: jednom u prilog potpune individualizacije
i psihologizacije drutvenih odnosa, a drugi put u smeru
njihove potpune kolektivizacije i objektivizacije.
Ne shvata se da d. i pojedinac mogu postojati, a tako i
postoje, samo kao jedno u drugom ijedno kroz drugo.
Jedino na taj nain se moe razumeti objektivna sloeno
st i protivrenost drutvenih pojava, to pretpostavlja i
postojanje i razvijanje specifinog pristupa kojim se te
osobenosti mogu obuhvatiti, iskazati i objasniti. Ovo
vai naroito s obzirom na polideterminizam drutvenih
pojava i injenicu da se on razliito pokazuje na razliitim
nivoima i dimenzijama d.
Komplikovan i delikatan poloaj sociologije i socio
loga i proizlazi najveim delom otud to oni moraju istovre
meno da vode rauna o celini i o posebnim delovima,
0 globalnim determinantama i o osobenoj strukturi poje
dinih elemenata ili aspekata drutvenog ivota, o optem
1o pojedinanom. Sociologiju odreujemo kao nauku o
drutvenom totalitetu, ali u konkretnim istraivanjima
sociolog, po pravilu, ispituje samo neki iseak te sloene
celine, imajui pri tom jednako na umu da je to posebno
podruje povezano brojnim neposrednim ili posrednim
nitima sa celinom, ali da se na nju ne moe svesti niti se
iz nje moe neposredno izvesti. Svest o toj povezanosti i
meusobnoj uslovljenosti ve znai prekoraenje uskog
vidokruga i zarobljenosti injenicama. Pridodamo li
tome sposobnost sociologa da traga za vrednostima, svr
hama i motivima ljudskih akcija (vrednosnofinalistiki
momenat), kao i njegovu tenju da misli izvan i s onu
stranu konkretnih datosti, tj. da u postojeem trai klicu
umnije budunosti (virtualistiki momenat), onda postaje
jasnijim zato kritinost, celovitost i sintetinost spada
ju u najhitnije odlike sociolokog pristupa i sociolokog
naina miljenja uopte, tj. zato sociologija ne istrauje
samo ljudsko d. kao celinu i pojedine njegove delove
nego i sutinu i smisao ljudske drutvenosti, odnosno
sutinu i smisao ovekovog drutvenog i individualnog
postojanja.
Za razliku od drugih orijentacija u sociologiji, koje d.
posmatraju kao apstraktnu celinu ili kao prost zbir poje
dinaca, kritikosintetika sociologija, prema tome, d.
shvata kao proizvod uzajamnog delovanja i meusobnih
odnosa ljudi. Budui daje d. sastavljeno od ljudi koji su
povezani obavljanjem odreenih drutvenih delatnosti na

92
osnovu podele rada, ono se moe najkrae definisati kao
istorijski strukturisana celina drutvenog delovanja i dru
tvenih odnosa, oko kojih se formiraju i s kojima se prepliu i povezuju svi ostali elementi svakog globalnog d. U
skladu s tim, osnovna obeleja globalnog d. bila bi: ono je
prostorno i vremenski precizno omeeno; organizovano
je i samodovoljno; horizontalno, vertikalno i teritorijalno
je diferencirano; istorijski je strukturisano i kulturno
specifikovano; okrueno je drugim globalnim drutvima,
s kojima stupa u raznovrsne odnose; ine ga pojedinani
ljudi, koji se, u okviru zajednikih kulturnodrutvenih
obrazaca, uvek individualno ponaaju. Iz toga sledi da se
d. i pojedine drutvene pojave mogu socioloki potpuno
sagledati samo u istorijskoj perspektivi i sa stanovita to
taliteta, mada to ne znai da nije mogue i potrebno anali
tiko izdvajanje pojedinih sfera i podruja drutva, niti da
su svi elementi drutva i svi oblici determinizma u njemu
istovetni i podjednako znaajni za drutveni ivot.
3 sociologija 3 sociologija /istorija discipline/
M Tripkovi

drutvo rizika. Pojam koji je u socioloku literaturu

uveo nemaki sociolog Urlih Bek svojim delom Drutvo
rizika. U pravcu novog moderniteta (1986). Nekoliko
godina ranije anglosaksonski socijalni antropolozi Meri
Daglas i Aron Vildavski su u delu Rizik i kultura prvi
razmatrali pitanja o kulturolokim razlikama percepcije
rizika u drevnim drutvima i razvijenom drutvu sav
remene civilizacije. Savremeno drutvo poslednjih
decenija XX veka i doivljava radikalne promene.
One predstavljaju izazov prosvetiteljskom modemitetu
i otvaraju novo podruje u kojem ljudi doivljavaju i
grade nove i neoekivane oblike "drutvenog i politikog
ivota. Socioloke rasprave tokom osamdesetih i devede
setih godina prolog stolea nastojale su da promisle
i nove oblike rekonfiguracije savremenog drutva u
sklopu preispitivanja prirode refieksivnosti u modernitetu. Referentni pojmovni okviri takvog kritikog
pristupa javljaju se u literaturi pod razliitim nazivima:
postmodernost, kasni modernitet, globalno doba, reflek
sivna modernizacija i dr. S radovima U. Beka i Entoni
Gidensa postavljene su osnove nove socioloke teorije
u izuavanju drutvenih promena i ekolokih problema
s gledita upravljanja neizvesnostima i rizicima.
R. su stari koliko i sm drutveni razvoj. Kao pojam,
r. je prisutan u evropskoj misli jo od pre jednog veka i
odnosio se na osiguranje. Kroz itav XIX vek, stanovni
tvo su pratili brojni r.: siromatva, profesionalne
opasnosti i zdravstveni r. Opasnosti i tete su uvek
pretili ljudskom drutvu, ali ono to ih razlikuje od sa
vremenih r. je to to su bili manje-vie poznati, predvid

93
ljivi i podloni izraunavanju svoje verovatnoe. Bilo je
potrebno odreeno vreme i borba da se uspostave norme
drave blagostanja i da se, politiki gledano, minimalizuju i ogranie ovakvi r. R. i opasnosti s kojima se danas
susreemo po mnogo emu su drugaiji od onih u kla
sinom industrijskom drutvu (po kvalitetu i kvantitetu,
prostornovremenskoj neogranienosti, katastrofalnim
posledicama koje imaju, nepovratnom i kumulativnom
dejstvu na oveka i ekosisteme, nepredvidljivosti i
nemogunosti obrauna i dr.). Oni su posledica preteih
snaga modernizacije i njene nesumnjive globalazacije.
Pojam r. postaje centralni u drutvu koje naputa pro
lost, tradicionalne naine delovanja, i otvara se prema
problematinoj budunosti. R. se definie kao sistemat
ski nain bavljenja opasnostima i nesigurnostima koje
je izazvala i stvorila sama modernizacija. Kao takvi,
r. izazivaju sistematske i ireverzibilne tete, zasnovani
su na uzronim tumaenjima i stoga u poetku postoje
samo u domenu (naunog ili nenaunog) znanja o nji
ma. Stoga su podloni promenama, uveliavanju, ili
minimalizovanju, i kao takvi, posebno podloni socija
lnoj definiciji i konstrukciji. U perceptivnom smislu, oni
imaju svoje racionalistiko (kognitivno) i konstruktivistiko znaenje.
D.
r. nije samo svojstvo razvijenih zapadnih drutava,
vrsta interne drutvene krize, ili izraz ekolokih poreme
aja i uticaja tehnoekonomskih sistema.U pitanju je
univerzalnost pojave koja proima sve aspekte drutve
nog i individualnog ivota. Procesom globalizacije javlja
se i globalnost r. i svetskog d. r.. Na globalnom finansijskom tritu pojavljuje se ista logika kao i na planu
ekologije u d. r.: logika raspodele dobitaka i gubitaka
koje su meusobno povezane; uspostavljanje kalkulacije
je neodreeno (nezaposlenima i siromanima se ne
moe dati finansijska kompenzacija, niko ne noe biti
osiguran od svetske recesije); drutvena eksplozivnost
globalnih finansijskih r. je vrlo realna; institucije naci
onalne drave su u kolapsu. R. uvek otvaraju pitanje
odgovornosti, tako da se pojavljuje potreba odgovo
rne globalizacije, to irom sveta postaje javno i poli
tiko pitanje; dogaaju se nove promene i opcije na
delu, kao to su nacionalni i regionalni protekcionizam,
transnacionalne institucije i demokratizacija. Sve je vi
dljivije novo globalno trite (rizika) i sve prisutnija
drutvena i politika dinamika ekonomskog svetskog
d. r. Globalno trite je, po svoj prilici, nov oblik organizovane neodgovornosti, koje je kao institucionalni oblik
impersonalizovano, a kao takvo nema odgovornosti, ak
ni prema samom sebi. Globalnost r. ne znai i jednako
st r. Poznato je da siromani imaju vie problema sa
zagaenjem, da su tehnoloki i finansijski sve zavisni-

drutvo, civilno
ji od bogatih, a razvojne disproporcije na globalnom
planu sve vee. To, naravno, upuuje na zakljuak da ni
raspodela r. nije ravnomema. Predmet novih istraiva
nja e, svakako, biti i to kako e se i u kojim oblicima
drutveni i politiki r. ispoljiti u pojedinanim zemlja
ma, u susretu i sudaru s drugim kulturama i drugaijim
perceptivnim pristupom r.
O drutvo, moderno Z> globalizacija O modernizacija

G. Mili
drutvo, agrarno. Istorijski tip predindustrijskog
drutva koje se socioloki adekvatnije oznaava sinta
gmom ruralno ili seljako drutvo. Pozivajui se
na antropologa Roberta Redfilda, jedan od najpozna
tijih francuskih i svetskih ruralista Anri Mandra razli
kuje seljako drutvo u pravom smislu rei od drutva
divljaka ili arhajskog drutva koje ine ljudi u malim
lokalnim zajednicama, vrsto meusobno povezani, po
tpuno zatvoreni prema spoljnom svetu koji ne poznaju,
ne priznaju i odbacuju. Za razliku od drutva divljaka,
seljako drutvo je uvek element jednog ireg (glo
balnog) drutva, u kojem danas prevlast ima grad, a
selo predstavlja potisnut i potinjen element. Seljako
drutvo (tj. a. d.) obeleavaju: (1) podreenost odnosa
prostranstvu; (2) isprepletanost uloga i (3) promene
koje uglavnom dolaze spolja, prodiranjem globalnog u
seljako drutvo putem industrijalizacije i urbanizaci
je. Idealnotipski model seljakog drutva sadri sledea
obeleja: (1) relativnu autonomiju lokalnih selja
kih kolektiviteta u odnosu na globalno drutvo koje
nad njima dominira, ali tolerie njihove osobenosti; (2)
porodino domainstvo koje ima strukturalnu vanost
za ekonomski i drutveni ivot kolektiva; (3) relativno
autarkian ekonomski sistem, u kojem se ne razdvajaju
potronja i proizvodnja, ali se odravaju veze s globa
lnom ekonomijom; (4) lokalni kolektivitet koji karakteriu odnosi unutranjeg meusobnog poznavanja i
slabi odnosi sa okolinom; (5) ugledne pojedince iz sela
ili one koji su bliski selu, koji odluujue posreduju iz
meu globalnog drutva i lokalnog seljakog kolektiva.
Ovih pet obeleja ine opti model seljakih drutava
o kojima Mandra govori u mnoini. Taj opti model je
najblii a. d. zapadnoevropskog feudalizma i kao takav
se uvek mora prilagoavati istorijskim osobenostima
drugih prostora i vremena.
O agrar O drutvo, tradicionalno O ruralnost

Mitrovi

drutvo, civilno (eng. civil society, fr. socit civile,

nein, brgerliche Gesellschaft). C. ili graansko d., u
modemom znaenju, upuuje na specifian skup drutve

drutvo, civilno

94

nih komunikacija i socijalnih veza, institucija i drutve

nih vrednosti, iji su glavni akteri graanin, nepolitike
i nevladine: organizacije, udruenja, socijalni pokreti i
sve ono to se u modemom drutvu naziva javnou. To
je autonomno podruje koje ne nadzire drava, ono je
sfera vaninstitucionalne delatnosti u kojoj javno deluju
graani kao slobodne i aktivne linosti. Pojam c. d. je
ui od pojma drutva uopte, jer se odnosi na graane
koji se kolektivno angauju, zajedniki deluju u javnom
ivotu kako bi izrazili svoje interese, tenje i ideje, razmenjuju informacije, ostvaruju zajednike ciljeve,
postavljaju zahteve dravi i trae odgovornost nosilaca
javnih funkcija. Institucije koje su u manje ili vie nepo
srednom odnosu sa c. d. sa porodica, crkva, dobrotvorna
udruenja, privatni fondovi, obrazovni sistem i univer
zitet (u meri u kojoj su od drave nezavisni), slobodna
tampa i nezavisni masovni mediji i si.
M eu brojnim pretpostavkam a za postojanje i
delovanje c. d. najznaajnije su vladavina prava s garantovanim pravima i slobodama graanina, parlamentarna
viestranaka demokratija, trina ekonomija, demokrat
ska politika kultura i slobodno javno mnjenje.
C.
d. je posrednik izmeu privatne sfere i drave.
Ono, dakle, ne obuhvata lini i porodini ivot, grupne
aktivnosti koje su orijentisane samo na pripadnike grupe
(koja se okuplja, npr., radi zabave, rekreacije, upranjavanja duhovnosti), niti ukljuuje delatnost pojedinanih
poslovnih preduzea koja je usmerena ka profitu, kao
to ne obuhvata ni politika nastojanja da se uspostavi
kontrola nad dravom.
Ideja c. d. ima dugu tradiciju. Jo je Nikolo Makijaveli naglaavao tri vane vrednosti c. d. i civilnog
ivota uopte: mir i sigurnost graana, uivanje u sopstvenoj imovini i bogatstvu, te pravo svakog da ima i
brani svoje miljenje. Liberalna misao je c. d. shvatala
kao najznaajniji prostor ostvarivanja prava i sloboda
graana i zatitni bedem od najezde drave i njene
samovolje. U tom smislu je Aleksis de Tokvil upozora
vao da despotizam u svim vremenima sledi nepromenjiv
zakon: on u izolaciji i pasivizaciji c. d. vidi najsigurniji
zalog svog postojanja, jer se u sutini najvie plai sopstvenih aktivnih graana. Za razliku od klasinog shva
tanja o dihotomiji c. d. vs. politika drava, danas se
ukazuje na kompleksnost modernog drutva i polazi od
sloenog modela u kojem se razlikuju c. d., ekonomsko
drutvo, kulturno drutvo, politiko drutvo i drava.
Z>drava 3 graanskost O javnost
S. Nedovi

drutvo, drevno. Jedan od pojmova na kojima

je izgraena antropologija. Prvi put se pojavljuje u

devetnaestovekovnoj jednolinearnoj teoriji drutve

ne evolucije kao oznaka za prvobitne faze razvoja
ljudskog drutva, koje se kao preici zadravaju sve
do savremenog doba u vidu tzv. primitivnih druta
va. U istoimenom delu (Drevno drutvo, 1877), Luis
Morgan, osniva sociokulturne antropologije, razvija
teoriju o jedinstvenom poreklu i evoluciji civilizacije,
definiui nekoliko razvojnih faza ili etnikih perioda
kroz koje prolaze sva drutva, od lovako-sakupljake
(divljatvo), preko otkria poljoprivrede (varvarstvo),
do otkria fonetskog pisma (civilizacija). D. d. obu
hvata one oblike drutvene organizacije koji prethode
ustanovljenju drave i koji se zasnivaju na gentilnim
vezama (klan, rod i pleme). Re je o segmentiranim dru
tvima unutar kojih postoje utvrena pravila egzogamije i endogamije, a srodniko ureenje se podudara
s politikim poretkom. Pri tom su srodniki odnosi u
funkcionalnoj vezi sa oblicima proizvodnje. Evolucija
drutva se odvija pod uticajem razvoja proizvodnje i or
ua, a u vezi s tim je i razvoj drutvenih institucija.
Najei prigovor ovoj teoriji odnosi se na podvoen
je vrlo razliitih, vremenski i prostorno udaljenih
drutava, pod istu kategoriju i istu fazu evolutivnog ra
zvoja, oslanjanjem na iskljuivo tehnoloke kriterijume.
Slabu taku predstavlja i teorija razvoja porodice, pose
bno tumaenje njenih najdrevnijih oblika, krvnosrodnikog braka i porodice punalua.
3 antropologija, kulturna O antropologija, socijalna
O drutvo, primitivno
N.

Sekuli

drutvo, globalno. Ukupnost (totalitet) drutvenih

pojava, procesa, odnosa i tvorevina. G.d. je zaokruena
celina u kojoj postoje svi neophodni, potrebni i dovoljni
uslovi za razvoj i opstanak ljudske zajednice. Takva dru
tva su relativno samodovoljna (autarkina), jer obavlja
ju sve funkcije neophodne za razvoj i odranje jednog
drutva kao celine (proizvodnja, organizacija, zatita,
politike i pravne institucije, kultura). Autarkinostg.
d. je u ranijim epohama bila esta, dokje u savremenim
uslovima ona sve reda, pa je gotovo nemogue zami
sliti samodovoljno, izolovano drutvo bez interakcije sa
okruenjem. U sociologiji postoje tri naina shvatanja,
razumevanja i tumaenja pojma g. d.
(1)
Pod g. d. se podrazumevaju globalne drutve
ne grupe koje su u svom istorijskom razvoju postigle
odreeni stepen sam odovoljnosti (autarkinosti),
ostvarile jedinstvo svih osnovnih drutvenih procesa
i odnosa, zaokruile se kao ljudske zajednice. To su
horda, rod, pleme, narod i nacija. Ovom nizu neki autori

95
dodaju i oveanstvo kao najviu formu drutvene,
opteoveanske zajednice.
(2)
Pod g. d. se podrazumeva skup zajednikih
karakteristika svih pojedinanih drutava u odreenom
istorijskom razdoblju. Do takvog tipa drutva dolazi se
apstrahovanjem i uoptavanjem onih karakteristika u
strukturi i razvoju koje su prisutne u svim pojedina
nim drutvima, a izostavljanjem njihovih specifinih
struktura i manifestacija. Dakle, polazi se od stava da
je svako drutvo sloena celina s vlastitom strukturom
i zakonima razvoja, ali da nosi u sebi i odreene zajed
nike karakteristike svih drutava u istom istorijskom
razdoblju, kao i u ranijem periodu. Na osnovu tog
stava, u sociologiji postoji nekoliko klasifikacija g. d.
Kao ilustraciju, navedimo klasifikacije koje daju Zor
Gurvi i Karl Marks. Gurvieva klasifikacija obuhvata
deset tipova g. d.: karizmatske teokratije, koje karakterie dominacija drave i crkve (Egipat, Kina, Indija);
patrijarhalna drutva, u kojima odluujuu ulogu ima
sistem porodinih veza (rimska porodica, franako
drutvo ranog srednjeg veka); feudalna drutva, sa
sloenim odnosom hijerarhijskih nadlenosti (vojne
organizacije, monarhistika drava, rimska crkva, slo
bodni gradovi); g. d. u kojima dominiraju gradovidrave, koji se pretvaraju u carstva, a u kojima prevlast
imaju gradovi nad ekonomskom, religijskom i rodovs
kom strukturom (Rim); g. d. iz kojeg nastaju poeci
kapitalizma i prosveeni apsolutizam karakterie sprega
monarhijske drave i buroazije, visoka tehnika podela
rada, visoka produktivnost i akumulacija kapitala; demokratsko-liberalno drutvo, koje odgovara razvijenom
kapitalizmu sa trinom, konkurentskom privredom;
dirigistiko drutvo, iji je prototip razvijeno kapita
listiko drutvo u kojem drava ima funkciju da pomae
privatnom kapitalu; faistiko drutvo sa tehnobirokratskom osnovom u kojem je dolo do stapanja kapitali
stike organizacije i totalitarne drave; plansko drutvo
na principu centralistikog i kolektivistikog etatizma,
u kojem partija dominira u odnosu na dravu a drava u
odnosu na drutvene klase; plansko drutvo na principu
decentralistikog pluralistikog kolektivizma koje kar
akterie izvesna disperzija centralne partijske i dravne
moi. Marksova klasifikacija g. d. podrazumeva podelu
celokupnog istorijskog razvoja ljudskog drutva na
drutveno-ekonomske formacije (prvobitna zajednica,
robovlasnitvo, feudalizam, kapitalizam, socijalizam
kao prelaznu fazu, i komunizam kao najrazvijeniji oblik
? d ). Marks je nastojao da ovom podelom razvoja dru
tva na drutveno-ekonomske formacije utvrdi osnovne
karakteristike i zajednike osobine svih g. d. drutava,
zakonitosti njihovog razvoja i prelaska jedne formacije

drutvo, globalno
u drugu, kao i pokretake snage drutvenog razvoja
uopte.
(3)
U savremenoj sociologiji, posebno krajem XX
veka, poneto se drugaije razumeva pojam g. d. Nai
me, savremeni autori su uoili da se pojam g. d. u soci
ologiji esto upotrebljavao nedovoljno jasno, precizno
i neoperacionalno, pa i pogreno, to stvara odreenu
tekou u razumevanju samog pojma. Ta tekoa se
ispoljavala i ispoljava na dva naina: jednom se pod
g. d. podrazumeva opte drutvo (drutvo uopte), kao
teorijski pojam, misaona konstrukcija, ili kao posebno
drutvo (drutveno-ekonomska formacija, globalna
drutvena grupa); drugi put se pojam globalno upot
rebljava kada se eli objasniti neka opta karakteristika
pojedinanog drutva (na globalnom nivou vedskog
drutva, ili globalno indijsko drutvo). Napredak
nauke i razvoj pojmovno-kategorijalnog aparata dove
li su do toga da se pojam globalno moe upotrebiti
(da bi bio teorijski precizan) na one manifestacije koje
se ispoljavaju na nivou globusa (kao simbola Zem
lje, ukupnosti naeg realnog ivota), ili na nivou karte
sveta, kao razvuenog globusa, dakle, na svetskom
nivou. Ako se posluimo etimologijom, onda nas ona
upuuje na francusku re globe (kugla, zemljina kugla,
zemlja, globus), ili global (celokupan, ukupan, sveopti). Naravno, treba se podsetiti i latinske rei globosus,
globus (okrugao, lopta, kugla). I ovo etimoloko tumae
nje nam sugerie da su jednostrana ona shvatanja koja
pod pojmom globalno podrazumevaju jedno drutvo
u njegovim teritorijalnim i istorijsko-vremenskim gra
nicama oznaenim kao drava, oblik vlasti, politiki
sistem, stanovnitvo (vedsko drutvo, japansko
drutvo). Isto se moe rei i za upotrebu pojma globa
lno kao sinonima za opte drutvo (drutvo uopte)
jer ono nema realnu egzistenciju, dok pojam globalno upu
uje na neto to postoji na globusu u vreme kada o
tome govorimo. Globus (karta sveta), kao simboliko
znaenje pojma svet, jeste realan prostor na kojem se
mogu pratiti pojave, procesi, dogaaji. G. d. je drutvo
u nastajanju, potencijalno mogue drutvo, drutvo u
izgradnji na nivou globusa. Ono sadri tendenciju ka
integraciji svih pojedinanih, savremenih drutava uok
virenih granicama nacionalnih drava.
G. d. u tom sm islu povezano je s procesom
globalizacije koja je zahvatila savremeni svet i o kojoj
se toliko raspravlja. Danas se jasno mogu uoiti osnovni
gradivni i integrativni elementi g. d. Njegov osnovni
element je ekonomija, slobodno i integrisano svetsko
trite. Izgradnja takvog trita je poela. Globalni eko
nomski trendovi se stvaraju putem ubrzanja meuna
rodnih tokova kapitala. Finansije postaju digitalne,

drutvo, globalno

96

virtuelne. Sve se odvija velikom brzinom. Berze i

drugi oblici protoka kapitala stalno rade i dostiu do
svake take na globusu. G. d. se razvija i na planu dru
tvenih odnosa. Poveava se ukupan standard (meren
na nivou svetskog proeka), poveava se drutvena
pokretljivost, stvaraju se uslovi u kojima dolazi do breg
kretanja ljudi, radi boljeg zaposlenja i kreativnijeg rada
(re je o onima sa znanjem i informacijama). iri se
preduzetniki i poslovni duh i prema zatvorenim i nera
zvijenim drutvima. G. d. se razvija u oblasti kulture,
obrazovanja i nauke. Nauna znanja se stalno ire i po
staju dostupna velikom broju korisnika. Ona utiu, pok
reu i pomau savremenom oveku da se bolje snalazi i
uspenije izbori sa problemima i pitanjima od lokalnog
do globalnog nivoa. Mediji, informacije i komunikacije
su onaj deo kulture koji predstavlja najznaajniji instru
ment izgradnje g. d. G. d. mora da ima i svoje globalne
resurse i da vodi domainsku brigu o njima. Takvi
resursi su stanovnitvo, energetski resursi i sirovine,
ekoloki prostor, voda, atmosfera, kulturna, ekonomska
i nauna dobra na elom prostoru globusa. Kao si
nonim za g. d. u savremenoj literaturi susree se i izraz
svetsko drutvo.
3 drutvo 3 drutvo, moderno 3 globalizacija
/. Sijakovi

drutvo, industrijsko. Taj tip drutva podrazumeva

dominaciju industrijskog naina proizvodnje, a u svim
konkretnim sluajevima, ma koliko oni bili meuso
bno razliiti, ispoljava odreena zajednika obeleja.
Upravo slinosti koje ta drutva pokazuju takve su da
se moe govoriti o i. d. kao tipu civilizacije koji postoji
od kraja XV11I i poetka XIX veka, pa sve do savremenog doba, kada se javljaju tzv. postindustrijska drutva.
Najpre, industrijska, mainska tehnologija menja priro
du individualniog ljudskog rada, pri emu se koriste
nove vrste energije i nove, vetake sirovine. Konani
rezultat je masovna, serijska proizvodnja dobara i robe
za trite. Drugo, u korelaciji s masovnom prozvodnjomje masovna potronja, te je, zahvaljujui tome, i. d.
potroako drutvo. Tree, velika diferencijacija rada,
odnosno pojava velikog broja novih zanimanja i profe
sija kao obeleja industrijskog naina proizvodnje za
posledicu ima sloenu i bogatu lestvicu drutvene stratifi
kacije i visok stepen drutvene pokretljivosti. Brojna su
i druga, slina, drutvena, kulturna, politika, demogra
fska obeleja i. d.: urbanizacija, promene u demograf
skoj strukturi, razvoj demokratskih politikih institucija,
birokratizacija kao posledica specijalalizacije, sekular
izacija, masovna kultura, iezavanje patrijahalne
porodice i si. Mnogi autori, naroito u doba hladnog

rata, naglaavali su slinosti izmeu razliitih konkre

tnih drutava i smatrali da se ne moe usvojiti klasina
marksistika podela na kapitalistika i socijalistika
drutva, te da su ona samo razliiti modaliteti i. d. (tzv.
teorija konvergencije).
3 drutvo, masovno 3 drutvo, moderno
3 drutvo, postindustrijsko
M. Todorovi

drutvo, masovno. O m. d. i masovnoj kulturi pisano

je dosta i s razliitih pozicija. Najplodotvornijim se ini
onaj put koji ove pojave dovodi u vezu s nekim optijim
drutvenim procesima i promenama. M. d. bi se, u tom
smislu, moglo posmatrati kao rezultat globalnih trendova
industrijalizacije, urbanizacije, naunotehnike revoluci
je, birokratizacije i si. Njegova najvanija obeleja bi bila:
masovna standardizovana proizvodnja, masovna prestina
potronja, gomilanje mase stanovnitva u gradovima, ma
sovne i centralizovane organizacije, masovno ponaanje
koje od diferenciranih skupina ljudi ini gomilu, ma
sovno obrazovanje, univerzalna masovna kultura i prevlast
sredstava masovnih komunikacija.
Jedna od najvanijih sastavnica m. d. je masovna
kultura. Antonjina Kloskovska smatra da se pojam
masovne kulture odnosi na pojave savremenog prenoe
nja identinih ili analognih sadraja koji teku iz malo
brojnih izvora ka velikim masama primalaca, kao i na
jednoobrazne forme zabavne i zabavljake delatnosti
velikih masa ljudi. Prema njenom miljenju, dosada
nja istraivanja i teorija masovne kulture koncentriu
se na pojave intelektualne, estetske i zabavno-rekreativne ovekove delatnosti, koje su posebno povezane s
delovanjem sredstava masovnog komuniciranja, zahva
ljujui kojima se ostvaruju dva osnovna kriterijuma koji
karakteriu masovnu kulturu: kriterijum kvantiteta i
kriterijum standardizacije. Kao i svaku drugu robu, proi
zvode masovne kulture stvaraju specijalizovane institu
cije i isporuuju specijalizovani sistemi distribucije, to
im omoguuje irok domet i istovremenost dejstva na
masovne primaoce koji nemaju, ili imaju posredno i u
vrlo ogranienoj meri, mogunost povratnog uticaja.
Zigmunt Bauman, takoe, uoava daje za savremeno
m. d. karakteristian fenomen masovne kulture. Prema
njegovom miljenju, zadobijanjem masovnog karaktera
slabe osobenosti potkultura u nacionalnim kulturama i ja
aju elementi univerzalne kulture kojaje zajednika svim
lanovima drutva. Da bi kultura poprimila univerzalan
karakter, moraju se standardizovati drutvene situacije
lanova drutva i, shodno tome, kriterijumi za odreiva
nje funkcionalnosti elemenata kulture. Ta standardizacija
poiva na sledeim elementima: ( 1) zavisnosti od trita,

97
naroito od trita koje se zasniva na masovnoj serijskoj
proizvodnji; (2) zavisnosti od organizacije da bi zado
voljio svoje potrebe i stekao dobra koja su mu za to
potrebna, ovek mora da se bori za osvajanje poloaja u
organizaciji, a takvom drutvu, koje se veinom sastoji
od slubenika organizacije, potrebna je (i dovoljna) samo
jedna kultura; (3) zavisnosti od tehnologije, poto sve ve
i broj ljudi zadovoljava svoje potrebe koristei razna
tehnika dostignua, koja nisu stvorili sami, ije principe
rada ne razumeju i kojima nisu u stanju da gospodare bez
pomoi strunjaka, to ih dovodi do bespomonosti.
Mada se m. d. i masovna kultura ne mogu posmatrati uopteno, bez uvaavanja specifinosti drutvenih
sistema, nasleene kulturne podloge i istorijskih, pro
stornih i etnikih osobenosti i posredovanja u njihovom
ispoljavanju, ipak se moe govoriti o nekim njihovim
univerzalnim pretpostavkama i obelejima. Osim najoptijih civilizacijskih procesa, kao to su industrijalizacija
i urbanizacija, ovde bi trebalo istai jo neke inioce koji
su uticali na njihovo pojavljivanje, mada su oni u tesnoj
vezi s prethodnim i mogu se shvatiti kao njihovi pratei
elementi ili posledice.
Tu se, pre svega, misli na ono to se u sociolokoj
tradiciji, ne ba sasvim precizno, naziva prelaskom s
tipa drutvenih odnosa oznaenih kao zajednica na
tip koji se uslovno moe nazvati drutvom. Dok
se prvi karakterie samodovoljnou i izolovanou,
slabom podelom rada, homogenou, neposrednim i
neformalnim linim kontaktima, zasnovanim uglav
nom na srodstvu i susedstvu, znatnom imovinskom,
profesionalnom i etnikom ujednaenou, kao i.ide
ntinom kulturnom tradicijom, zajednikim moralnim
normama, verovanjima, navikama i obiajima - dotle
je drugi zasnovan na razvijenijoj i razgranatijoj podeli
rada, materijalnom interesu, klasnoslojnim razlikama,
formalizovanim i depersonalizovanim odnosima, heterogenou, gubljenjem znaaja porodice i srodnikih gru
pa, atomizacijom i anonimnou itd.
Druga grupa inilaca vezana je za porast elementa
rnog obrazovanja i irenje pismenosti, povezanih sa
zahtevima industrijske civilizacije. Ovo masovno
ali nedovoljno duboko obrazovanje je pretpostavka i
sastavni element m. d. i masovne kulture. Takva obrazo
vanost i pismenost kod veine stanovnitva ne doseu
onaj nivo koji bi ljudima omoguio da shvate i prihvate
najvie kulturne vrednosti, odnosno da samu tenju
za obrazovanou uine autentinom kulturnom potre
bom. Na alost, veliki broj pojedinaca ostaju faktiki
nepismeni, iako su savladali tehniku pisanja i itanja,
budui da nisu dospeli dotle da im itanje i pisanje omo
guuju stvarnu komunikaciju s napisanim ili na drugi

drutvo, masovno
simboliki nain iskazanim sadrajem, odnosno da im
je uspostavljanje dijaloga s kulturnim vrednostima sva
kodnevna navika i istinska potreba.
Trea grupa inilaca koji neposredno utiu na
stvaranje m. d. i masovne kulture povezana je s narasta
njem znaaja slobodnog vremena u savremenim industrijalizovanim drutvima. Ovo neproizvodno vreme,
koje po obuhvatu stanovnitva i svojoj duini postaje sve
vee, a po sadraju sve praznije, sainjava najpogodnije
tlo za bujanje i irenje produkata masovne kulture, mada
ono moe da bude iskorieno i za druge aktivnosti. Me
utim, u najveem broju sluajeva, ono se koristi na nain
ije su bitne karakteristike da nije u stanju da se otrgne
od uticaja proizvodnog vremena. Zato su njegova gla
vna obeleja visoka komercijalizacija, mehanizovanost i
pasivnost. Veliki broj ljudi postaje lak plen producenata
i menadera proizvoda masovne kulture, koji kod njih
stvaraju neurotizovane potroake navike i vetake
potrebe, ime se krug uveliko zatvara.
Najzad, m. d. i masovna kultura se gotovo ne mogu ni
zamisliti bez irenja, razgranavanja i vladavine sredstava
masovnog optenja - koja se, sasvim sigurno, mogu uze
ti kao njihovo najznaajnije i najneposrednije sredstvo
rasprostiranja i uslov stvaranja i opstanka, mada se to
dvoje ne moe izjednaiti. Ova sredstva imaju nesum
njivo presudnu ulogu u nivelisanju i homogenizovanju
ukusa publike, ohrabrivanju mediokritetstva, konformi
zma i pasivnosti, kao i u obezliavanju i dehumanizovanju ljudskih kontakata i odnosa.
Prema tome, industrijalizacija, urbanizacija, nagle
i brze drutvene promene, raspadanje primarnih zaje
dnica i veza - najoptiji su okvir za nastanak m. d. i
masovne kulture u kojima se narod rastvara u bezlinu
masu anonimnih i meusobno nepovezanih pojedinaca.
Takvi izolovani i otueni pojedinci moraju biti povezani
nekim spoljanjim sponama i obelejima, a tu se uloga
masovne kulture pokazuje izuzetno znaajnom. Kao i sva
ku standardizovanu robu, stvaraju je specijalizovane insti
tucije industrije svesti i namenjuju velikim masama
primalaca iji se ukus oblikuje putem mode, reklame i
stvaranja vetakih potreba. Ona je zavisna od trita,
organizacije i tehnologije, a povezana je s porastom
elementarnog obrazovanja, irenjem gradova, narasta
njem znaaja slobodnog vremena i prevlau sredstava
masovnog optenja u drutvenom ivotu. U masovnoj
kulturi kvantitetom se nadometa kvalitet. Ukus njenih
korisnika se nivelie i homogenizuje, a pasivnost i konfo
rmizam smatraju ne samo nunim nego i poeljnim.
Kao povrna, neoriginalna i svima lako dostupna, a uz
to podlona zakonima komercijalizacije, ova kultura se
ne moe smatrati ideoloki neutralnom. Ona doprinosi

drutvo, masovno

98

ouvanju statusa quo, te je stoga mnogi nazivaju novim

opijumom za narod.
Masovna kultura rauna s ovekom kao pripadnikom
mase, kojem je linost nerazvijena ili zakrljala. Ona ne
pokree bitna pitanja, ne aktivira i ne uznemirava, ve
dri u zabludi, navodi na zaborav i opija. Ta kultura je
povrna, neoriginalna i svima lako dostupna, ali to ne
znai d a je i demokratina, poto je stvorena prema
zakonima trita od strane vetih manipulatora i lovaca
na profit. Ona je opsednuta trinim vrednostima, sticanjem materijalnih dobara i zabavom kao stilom ivota.
Orijentiui se na serijsku i masovnu proizvodnju kul
turnih dobara, masovna kultura trai i oblikuje pasivnog
potroaa, ne dirajui u temelje postojeeg. Potinjena
je zakonima komercijalizacije, to dovodi do sniavanja
kulturnih standarda i suavanja granica slobode. Ovde se
idealizuje tehnika racionalnost, neguje egoizam i nepre
kidno podie prag drai. Sve ljudske potrebe su redukovane na elementarne. Stvara se privid ivljenja, sloboda
se promee u ruilaku agresivnost ili u konformistiku
jednoobraznost. Sve ljudske aktivnosti usmerene su na
sadanjost. Umesto da oslobaa i humanizuje, masovna
kultura zarobljava, frustrira i neurotizuje.
No, to ne znai da ovu kulturu treba u celini s prezirom
odbaciti (uostalom, takvo jedno odbacivanje od strane ne
velikog broja kritiara nee joj nimalo nakoditi, niti e
zaustaviti njeno nadiranje), jer ona, ipak, barem potencij
alno, razvija neto novo, naroito u sferi proirenja obima
i kanala komunikacije meu ljudima, kao i na podruju
izmene svakodnevnog ivota. Re je samo o tome da se
m. d. i masovna kultura moraju problematizovati, odno
sno da se moraju kritiki propitivati iri drutveni, kultu
rni i psiholoki uslovi u kojima se oni reprodukuju.
3 drutvo, industrijsko 3 drutvo, moderno
3 kultura, masovna
M. Tripkovi

drutvo, moderno. Idealan tip drutva nastalog kao

suprotnost tradicionalnom drutvu. M. d. se esto sma
tra univerzalnim tipom drutva, stvorenim na osnovu
optih i sveobuhvatnih promena koje su se odigrale u
tradicionalnom drutvu. Utoliko m. d. nije lokalna ili
pojedinana, ve svetska i sveobuhvatna pojava. Izmene
koje razaraju tradicionalno drutvo su mnogostruke i
odnose se kako na ljudsku reprodukciju i ekonomiju,
tako i na politiku, pravo, kulturu itd. One stvaraju sas
vim drugaije odnose izmeu ljudi, nove ustanove i dr
utvene grupe. Meutim, m. d. nije nastalo samo teme
ljnim izmenama ve je i stalno podlono promenama.
Jednom pokrenute promene su nezaustavljive. Dakle,

bitne karakteristike m. d. su promene i inovacije, ili no

vine.
Od vanih promena koje dovode do javljanja m. d.
izdvaja se tzv. demografska tranzicija. Broj stanovn
ika se poveava kao posledica napretka ekonomije i
zdravstva, kao to se, na drugoj strani, smanjuje broj
lanova porodice koja se svodi na svoje atomsko
jezgro. Porodica gubi niz tradicionalnih funkcija, kao
to je, npr., ekonomska, jer se sticanje egzistencijalnih
prinadlenosti obavlja u irem drutvu.
Najvee promene odvijaju se u sferi ekonomije.
Poljoprivreda gubi dominatnu proizvodnu ulogu, koju
preuzima industrija. Uz industriju se javlja niz uslunih
delatnosti u kojima se zapoljava veina stanovnitva.
Osim toga, menjaju se sredstva rada i profili radne sna
ge. Niz industrijskih revolucija, a naroito poslednja,
tzv. naunotehnoloka revolucija, menjaju sve aspekte
rada i uvode nauna otkria u proizvodnju, pa ona
postaje visokoproduktivna, masovna i serijska. Na
drugoj strani, radna snaga postaje obrazovana i stru
na, kolovana, jer se veliki deo vremena odvaja za
kolsku ili teorijsku pripremu za rad. Usled razvoja
podele rada, pojavljuju se mnoga nova zanimanja, kao
i specijalizacija u veim razmerama. Takoe, iz teme
lja se menjaju prostorni ambijenti rada i ivota. Zahva
ljujui velikoj koncentraciji stanovnitva u gradovima,
nastaju tzv. konurbacije, urbane celine u kojima su rad
ne zone izuzetno naglaene i odvojene od rezidencijalnih i kupovnih zona.
U politici dolazi do promena koje se tiu stvaranja
optih politikih ustanova ili politikog sistema. Javlja
se masovno uee ljudi u svim oblicima politike, od
izbora do referenduma o znaajnim pitanjima javnog
ivota. Parlament i stranke postaju opta civilizacijska
tekovina. Uz njihovo irenje uoava se i snaenje drave
i njeno meanje u sve sfere ivota, te naroito rast birokratije koja postaje univerzalna snaga savremene
drave.
Pravna drava ili sistem postaje kljuna odlika
ureenog m. d., odnosno institucionalizuje se prav
na briga za razliite institucije, grupe i pojedince.
Naroito jaaju oblici zatite ljudskih prava i sloboda,
uz izjednaavanje polova, mlaih i starijih itd. Pravo i
sloboda raspolaganja sopstvenim telom, izbor raanja, i
stalno razvijanje intelektualnih sposobnosti itd. - odlike
su celokupnog pravnog, ali i drutvenog sistema.
Kultura doivljava znaajne promene, jer se javljaju
nova sredstva koja pribliavaju kulturna dobra irokoj
publici. tampa, radio i televizija postaju kanali za sve
iri protok ne samo informativnog ve i kulturnog sa
draja. Istovremeno, dosadanju elitnu kulturu zame-

99
njuje masovna kultura. Svako kulturno dobro postaje
dostupno svim lanovima drutva. Masovna kultura na
nov nain kultivie nove oseaje i socijalizuje ljude.
U m. d. preovladavaju racionalne ustanove i domi
niraju srednji slojevi kao izraz razvijenije podele rada.
Tradicionalne ustanove zasnovane na mitologiji i veri
ustupaju mesto ustanovama koje su vane za rad, inova
cije i njihovu primenu, odnosno za zadovoljavanje
ljudskih potreba i razvoj ljudskih sposobnosti. Istovre
meno, obrazovanje i rast razliitih strunih zanimanja
stvaraju osnovu za nove srednje slojeve koji ne samo
da postaju najbrojniji ve i najuticajniji inilac m. d.
Njihova dominacija znai i smanjivanje nekadanjih dru
tvenih ekstrema, tj. razlika izmeu bogatih i siroma
nih, obrazovanih i neobrazovanih, takova nestaju stare
klasne suprotnosti.
Pojedinci postaju deo m. d. kao deo mnogih insti
tucija i drutvenih grupa. To dovodi do pretvaranja
neposrednih i jednostavnih odnosa, koji su karakterisali
tradicionalno drutvo, u posredovane odnose, koji se
uspostavljaju u ustanovama i grupama koje su ureene
na osnovu prava i ugovora.
O drutvo, industrijsko O drutvo, masovno
O drutvo, tradicionalno

V Mili
drutvo, postindustrijsko. Pojam nastao u okri
lju tzv. teorija opostindustrijskom drutvu, kojima se
nagovetava nastupanje jednog vieg stepena u razvoju
ljudske zajednice i industrijskog drutva. Glavni
predstavnici ove teorije su Robert Kan, Danijel Bel,
Zbignjev Beinski i Alen Turen.
P. d. nosi beleg tzv. naunotehnoloke revolucije i
brojnih naunih otkria koja se radikalno razlikuju od
prethodnih revolucija i otkria (agrarne i industrijske
revolucije). Stvaranje novih sredstava rada i umnih
maina (kompjutera), novih oblika energije (atomska en
ergija), novih vetakih materija (plastika) i novog tipa
obrazovanja (visoko obrazovanje) unose radikalne izmene u ekonomsku strukturu drutva, a s tim u celokupnoj
drutvenoj strukturi stvaraju nov tip drutva.
Umesto sekundarnog sektora, koji je bio dominantan
u industrijskom drutvu (odnosno primarnog sektora
u agrarnom drutvu), u ekonomiji p. d. kljuanje ter
cijarni sektor. Od sve manjeg znaaja je proizvodnja
robe, a sve vie proizvodnja usluga. U tercijarnom
sektoru su koncentrisani svi vaniji finansijski resursi,
kao i najvei i najobrazovaniji deo radne snage. Dru
tveni proizvod u p. d. je nekoliko puta vei od onoga u
industrijskom drutvu. Sve to vodi stvaranju servisne

drutvo, potroako
ekonomije i tzv. servisne drutvene klase koja zamenjuje dosadanji tip privrede i njoj odgovarajuih klasa.
Politika i pravo u p. d. su sasvim podreeni tzv.
kvalitetu ivota, za razliku od industrijskog (a po
sebno agrarnog) drutva u kojem je sve bilo uslovljeno
kvantitetom ivota. P. d. reava problem materijalne
oskudice i ini da drutvo prelazi u fazu blagostanja u
kojem nain ivota postaje znatno vaniji nego nain
rada. Ljudska prava i svestrani razvoj individue, njena
emancipacija od pritiska zajednice i nestanak dotada
njih neravnopravnosti izmeu ljudi jeste glavni zadatak
politike i prava u p. d.
U kulturi p. d. preovladava racionalni pogled na svet
- na prirodu i ljudsko drutvo. Odluujui inilac opteg
razvoja i napretka su nauka i organizovano znanje. Por
ed toga, menja se i saznajna priroda nauke. Za razliku
od industrijskog drutva u kojem su bila kljuna primenjena, injenika nauna znanja, u p. d. su odluujua
teorijska, fundamentalna znanja. Pomenutim znanjima
je trajno obezbeen progres drutva.
Kada je re o organizovanom znanju, odnosno obra
zovanju, p. d. je drutvo masovnog kolovanja ili irenja
znanja. Za najvei deo mladih je predvieno visoko
obrazovanje koje postaje skoro permanentno, jer traje
tokom itavog ivota.
Zastupnici shvatanja o p. d. se uglavnom slau da
takvo drutvo u sebi sadri neznatan stepen nejednakos
ti u prisvajanju materijalnih i duhovnih dobara, odnosno
nema izraenu klasnu strukturu, te razorne sukobe koji
karakteriu ranije industrijsko drutvo. Jedino se izdvaja
svojim shvatanjem A. Turen koji misli da, umesto p.
d. kao besklasnog drutva, nastaje novi tip klasnog
drutva u kojem su glavni drutveni akteri birokratija
i narod, izmeu kojih se odvija osnovni drutveni su
kob.
O drutvo, industrijsko O konvergencija sistema
O naunotehnika revolucija

V. Mili
drutvo, potroako. Tip modernog drutva koje
se odlikuje velikom potranjom i masovnom potro
njom dobara. P. d. pretpostavlja iroku dostupnost
najraznovrsnije robe i usluga, veliku kupovnu mo
irokih slojeva stanovnitva, obilje slobodnog vremena
i dokolice u tzv. dravi blagostanja. Meutim, kritiari
p. d. smatraju da kupovina i posedovanje dobara u p.
d. nemaju za cilj zadovoljenje stvarnih i korisnih pot
reba: to postaje cilj za sebe i izraava elju za istica
njem ekonomske moi i luksuznog naina ivota koji
pojedince odvaja od drugih i ini ih posebnim. Merila
novane moi se tako izraavaju u upadljivoj pot

drutvo, potroako

100

ronji, koja postaje statusni simbol dokoliarske

klase (Torsten Veblen). No, preterana potronja u savremenom drutvu gubi smisao statusnog simbola, jer
postaje nain ponaanja i onih drutvenih slojeva ije
su novane mogunosti znatno manje od njihovih pot
roakih elja i sklonosti za isticanjem luksuznog naina
ivota. Tako potroaki mentalitet zadobija drutveni
smisao i postaje svojstvo odreenog socijalnog kara
ktera industrijskog i postindustijskog drutva - jedna
vrsta otuenosti modernog oveka, kojeg je Herbert
Markuze nazvao ovekom jedne dimenzije.
O dokolica O potronja O drava blagostanja
M. Todorovi

drutvo, prim itivno. Mala i homogena drutva,

neintegrisana u modeme drave, koja karakteriu ele
mentarni oblici privreivanja (lovako-sakupljaki ili
najjednostavniji oblici poljoprivrede), nepostojanje
formalne politike strukture niti naglaene stratifikacije,
odsustvo privatne svojine i ograniena tehnoloka razvi
jenost. Mogu biti patrilinearna i matrilinearna, a po
litiki poredak se podudara sa srodnikim sistemom. P.
d. je organizovano u klanove, rodove i plemena. Uko
liko su manje celine udruene u veu, vea celina je
polisegmentiranog tipa.
Pod pojmom p. d. najee se podrazumevaju predmoderna neevropska drutva otkrivena u toku geogra
fskih otkria. Ogromna razlika izmeu ovih drutava i
evropske civilizacije navela je na pretpostavku da se ona
nalaze u trajnom kulturnom zastoju, te da predstavljaju
preitke drutvene organizacije koja je postojala u
najranijim fazama razvoja oveanstva. Mada se na
ovakvom pristupu konstituisala antropologija kao
posebna drutvena disciplina, on ima ozbiljne nedost
atke, od kojih su najvaniji: nemogunost da se dokae
kako je zaista izgledala dmtvena organizacija u najra
nijim fazama razvoja drutva, nepostojanje jedinstvenih
kriterijuma za odreivanje zajednikih karakteristika tzv
p. d., zanemarivanje dinamikih aspekata drutvenog i
kulturnog deavanja u njima, pogotovo s obzirom na
dinamiku njihovih spoljanjih odnosa, subjektivno vrednosno procenjivanje neevropskih kultura, pejorativnost
samog izraza, koja nije uklonjena pukim naglaavanjem
daje re o prvobitnom, a ne vrednosnom p . d.
Pri tom su p. d. sagledana kao statina, naglasak je
na pomanjkanju inicijative pojedinca, neinventivnosti, nefleksibilnosti, zaostalosti, kao svojstvima koja
su tim drutvima inherentna. Odricanje sposobnosti
dinamikog menjanjap . d. predstavlja jedan od najkru
pnijih nedostataka u ovom pristupu, ime se, u velikoj
meri, onemoguava efikasno razumevanje stvarnih

odnosa u procesima dezintegracije i integrisanja p .d.

u modema drutva i drave. Time je izvrena ideoloka
temporalizacija kojom su savremena p. d. svrstana u
njima primereno prolo vreme.
Do danas je bilo vie pokuaja da se izraz p. d. zameni nekim boljim i vrednosno neutralnijim izrazom, kao
to su plemensko ili arhajsko drutvo, ali nijedan od njih
nije uao u optu upotrebu.
O antropologija, kulturna 3 evolucionizam
O primitivni ovek
N. Sekuli

drutvo, tradicionalno. Drutvo zasnovano na tra

diciji, koje kao idealan tip stoji nasuprot modernom dru
tvu. Tradicija je mrtav deo istorije, koji ine proli i ok
amenjeni dogaaji. Stoga t. d. obeleava odsustvo svake
pokretnosti ili promene. Sve to se prenosi s genera-cije
na generaciju jeste ponavljanje postojeeg, uz njegovo
eventualno usavravanje. t . d. je univerzalna pojava svetskog znaaja ija se statinost ogleda poev od ljud-ske
reprodukcije i ekonomije do kulture, a obeleavaju ga
tradicionalne ustanove i socijalne grupacije.
Usled nerazvijene proizvodnje i loih higijenskih
uslova ivota broj stanovnika u t. d. je ogranien i ne
uveava se brzo. Smrtnost novoroenadi je velika,,
kao i starih ljudi, odnosno prosean vek ivota je
nizak. Porodica je osnovna elija drutva, u kojoj su
objedinjene sve funkcije, poev od reproduktivne, do
ekonomske i zatitnike. Poljoprivreda je glavna grana
privrede, zasnovana na tradicionalnim sredstvima rada.
Izvori energije su vekovima isti i ine je ljudi i ivo
tinje. Transformacija tih oblika energije nije mogua,
a upotreba drugih energetskih izvora je ograniena.
Sredstva rada i organizacija rada uslovljeni su spoljnim,
prirodnim iniocima, a ne ljudskim otkriima. Podela
rada je ustaljena i odgovara joj dominacija poljoprivred
nog stanovnita koje je neobrazovano i predstavlja golu
fiziku silu. Poljoprivredi odgovara i prostorni ambijent
ivota, a to je selo. Na selu ivi najvei broj ljudi i oba
vlja sve aktivnosti. U gradovima se javlja zanatstvo kao
klica budue industrije, ali ono je ogranieno i lokalno.
Dodue, grad je i u t.d. nadmoan nad selom jer je ad
ministrativni, politiki i pravni centar ivota, ali to ne
znai daje proizvodno i radno dominantan.
Nepokretnom reproduktivno-proizvodnom modelu
drutva odgovara i statian politiki sistem. Njega karak
terie apsolutistika vladavina osnaena religijom, jer je
carska vlast produetak boije vlasti. Politika je potpuno
vezana za tradicionalne autoritete koje oliavaju dvor i
kler (crkva). Apsolutistikoj vladavini odgovara i apsolu
tistika drava koja je centralizovana i hijerarhizovana i

drava

101

u kojoj se pozicije stiu najee zaslugama za odranje

vlasti. U t. d. sva ponaanja su regulisana obiajima i
religijskim moralom, a ukoliko pravo postoji, ono je
izvedeno iz obiaja i vere.
Najvei broj pojedinaca su podanici apsolutistike
vlasti, bez jasnih individualnih prava i sloboda. ivot
im je pretvoren u dunost i obavezu, odnosno sluenje.
Apsolutista raspolae ne samo mogunou da mu se
podanici podrede u egzistencijalnom smislu ve i mogu
nou odluivanja o njihovom ivotu ili smrti.
Kultura je obeleena kako obiajima i religijom,
kao optim regulatorima odnosa izmeu ljudi, tako
i patrijarhalnim moralom kojim se dodatno usmerava drutveni ivot. M istini, m agijski, odnosno
m itoloki pogled na svet je vladajua ideologija,
koja, uz patrijarhalnu svest, t. p. odrava statinim i
nepromenjivim.
U t. d. postoje velike drutvenoklasne razlike, ogr
oman jaz izmeu bogatih i siromanih, upravljaa i
proizvoaa. Najmanji deo drutva raspolae najveim
materijalnim i duhovnim dobrima, kao i obrnuto - naj
vei deo drutva ne moe da zadovolji ni ivotni mini
mum. Zbog toga su dominirajui gornji drutveni slojevi,
klase koje se trude da svim legitimnim i nelegitimnim
sredstvima ouvaju svoju poziciju. Teak poloaj donjih
slojeva uvod je u velike revolucije modernog doba koje
e iz korena promeniti t. d.
drutvo, agrarno

drutvo, modemo modernizacija

V Mili

nog narastanja gradova, njihovog teritorijalnog irenja,

promena njihovih funkcija i tehnikotehnolokog napre
dovanja civilizacije. Osim vidljivih materijalnih obele
ja preobraaja drutva, njihov urbani sadraj obeleavaju promene tradicionalnih organizacionih obrazaca,
institucija i vrednosti, kao i nastajanje sasvim novih
obrazaca, institucija i vrednosti.
Istraivanje drutava u gradovima danas je preraslo
u istraivanje u. d .,s obzirom na to d aje pojam grada
prerastao svoje prvobitno ograniene prostome okvire,
sa tendencijom da postane globalni fenomen. U. d., kao
izraz takvog procesa, oznaavaju specifian nain ivo
ta, funkcionalnost, organizaciju i sisteme vrednosti.
U takvim drutvima stvaraju se posebni oblici odnosa
izmeu pojedinaca i drutvenih grupa.
U. d. razlikuju se meusobno u mnogom pogledu, te
pojedini uzroci njihovog nastanka, tokovi i posledice
njihovog razvoja i, srazmerno tome, njihovo razumevanje zahtevaju socioloku kontekstualizaciju. Globalni
karakter razvoja u. d. ne iskljuuje njihovu posebnost u
zavisnosti od kulturnogenetike osnove drutva.
Prouavanje u. d. viestruko je sloeno i prevazilazi interesovanja jedne nauke, pa i sociologije. Kako
se sami gradovi meusobno razlikuju na vrlo mnogo
naina (istorijski, po nainu i vremenu nastanka, kul
turno, organizaciono, prostomofiziki i po strukturnim
obelejima stanovnitva), tako se razlikuju i drutva iju
okosnicu oni predstavljaju.
O drutvo, modemo O grad O urbanizacija

Lj. Pui
drutvo, urbano. Sistem meusobnih odnosa koji
povezuju pojedince na odreenoj teritoriji, koja ima
obeleja urbane sredine. Za socioloku definiciju u. d.
od znaaja su dihotomne socioloke podele, kao to su,
npr., ruralna-u, d., sveta-sekularna drutva, drutva
mehanike-drutva organske solidarnosti i distinktivne
socioekoloke karakteristike stanovnitva. Kod veine
njih re je o razumevanju dihotomnog karaktera naselja
s obzirom na gustinu, prirodne karakteristike, veliinu i
ulogu u okviru odreenog prostora.
Kako u sociolokom smislu grad predstavlja dru
tveni fenomen, to se putem prouavanja gradskog
fenomena prouavaju i promene drutva u prostoru i
vremenu. U tim nastojanjima nalaze se i koreni pose
bne socioloke discipline iji je predmet prouavanje
drutva u gradu, odnosno sociologije grada.
Premda je oblikovanje u. d. proces dugog trajanja,
moe se smatrati da sa industrijskom revolucijom dolazi
do njihovog irenja i nastanka novih oblika i kvaliteta.
Takva drutva najee se nazivaju savremenim u. d.
Ona se uklapaju u uzronoposledini lanac populacio-

drava. Politiko-teritorijalna organizacija drutva,

forma u kojoj se pojavljuje drutvo u svom organizovanom obliku. Otkad je nastalo kao zajednica ljudi,
drutvo je teilo svojoj organizaciji koja bi obezbedila
trajno vrenje delatnosti i zadovoljavanje potreba ljudi.
Takva organizacija se javila u obliku d., a oznaavala
je optu ureenost celine koja se mogla postii samo
putem pravila i razliitih normi - od obiajnih do pra
vnih. Istovremeno, celina se mogla odrati jedino kroz
upravljanje, odnosno njeno regulativno usmeravanje i
kontrolu.
D. je politika organizacija drutva jer je za upra
vljanje vezana vlast, odnosno organizovana mo spr
ovedena najee na osnovu pravnih normi, to znai
hijerarhizovana i podeljena izmeu onih koji vre vlast i
imaju mogunost zapovedanja, te onih koji ne vre vlast
imaju samo mogunost izvravanja. To opet podrazumeva da se mogunost upravljanja pretvara u pravo narei
vanja, a mogunost izvravanja u pravo dunosti, tj.
obavezu. Da bi obezbedila zapovedanje i izvravanje,

drava
vlast raspolae monopolom fizikog nasilja, odnosno
organima koji ga sprovode.
D. je teritorijalna organizacija drutva, jer vlast ima
svoj fiziki prostor u kojem se vri. Na jasno odreenoj
teritoriji uspostavljaju se spoljne i unutranje granice.
Spoljne granice odvajaju drutvo organizovano kao
teritorijalna d. od drugih drutava koja su slino organizovana. Unutranje granice oznaavaju prostor vrenja
vlasti, tzv. dravni suverenitet koji je nepovrediv, od
nosno ne moe da se dovede u pitanje kako se ne bi
dovela u pitanje sama d. Unutar granica razvijaju se sve
podele unutar d. i stanovnitva, a najvanija podela je na
tzv. dravljane ili graane d. koji imaju svoja graanska
prava i uestvuju u vrenju vlasti, te strance koji nemaju
ta prava, odnosno nisu dravljani dotine d. Poslednji
tee ili da odu iz d. koja im je strana, ili da postanu njeni
graani.
D. ima svoje institucije od kojih su najvanije: (1)
dravno-ideoloki aparati; (2) pravni poredak; (3) graanske slobode i prava.
Dravno-ideoloki aparati su opti organizatori
i upravljai drutvom, odnosno vre i opravdavaju
vlast, uvaju teritoriju d., tj. staraju se o ostvarivanju
graanskih prava. U dravno-ideolokim aparatima d.
se objedinjuje kao drutvena, politika i teritorijalna
organizacija drutva. Dravno-ideoloki aparati se dele
prema vrstama aktivnosti i upotrebi fizikog nasilja, i to
na: (a) neposredne i posredne aparate politike vlasti;
(b) aparate represije; (c) aparate javne administracije i
(d) aparate ideologije, (a) Aparati neposredne politike
vlasti su organi politikog predstavljanja, odnosno u
modernom drutvu, parlament, vlada i ef d. Oni su ne
posredno zadueni za organizovanje drutva u obliku
d. i stvaranje uslova za trajno i stabilno obavljanje raz
nih delatnosti, upravljanje drutvom i vrenje vlasti na
odreenoj teritoriji, odnosno ostvarenje suvereniteta i
brige za realizaciju ljudskih prava. Mada su najveim
delom poslovi politikog predstavljanja usmereni pre
ma tzv. unutranjoj politici, postoje znaajni poslovi
politikog predstavljanja prema tzv. spoljnoj politici,
naroito kada je re o predsedniku d. Aparati posredne
politike vlasti su socijalni i politiki pokreti, politike
partije i interesne grupe, ili grupe za pritisak. Njihova
delatnost se sastoji od uticaja na drutveno, politiko i
teritorijalno organizovanje i osvajanje vlasti. Poseban
naglasak se danas stavlja na ostvarivanje i zatitu razli
itih ljudskih sloboda i prava. Najsveobuhvatniji su
socijalnopolitiki pokreti, a najue delovanje imaju
interesne grupe, (b) Aparati represije brane drutvenu,
politiku i teritorijalnu organizaciju drutva. Oni su or

102

gani kontrole i zatite kako prema unutra, tako i prema

spolja, te se i dele na unutranje i spoljanje aparate
represije. Najvaniji poslovi unutranjih aparata repre
sije su kontrola i zatita politiko-pravnog poretka dru
tva i graanskih prava. Stoga su i kljuni organi ovih
aparata sudovi i policija. Najhitniji zadatak tzv. spoljnih
aparata represije je odbrana teritorijanog integriteta i
suvereniteta d., a to ini vojska kao organ ovih aparata;
(c)
Aparati javne administracije bave se ostvarivanjem
drutveno-politike i teritorijalne organizacije drutva i
izvravanjem poslova koji su vezani za funkcionisanje
d. u svim njenim vidovima. Javna uprava ili administra
cija je posveena i realizaciji graanskih prava, poev
od ue radnih, do ire socijalnih prava, (d) Aparati
ideologije su oni koji se bave opravdavanjem vlasti i,
uopte, upravljanja.
Za vlast je bitno da je legalna, odnosno izabrana i
pravno osigurana, da poseduje aparate represije ili mo
gunosti legalne upotrebe fizike sile. Ali, za trajanje
i stabilnost vlasti potrebno je i opravdanje, odnosno
saglasnost ili pristanak onih kojima se vlada - tzv.
konsenzus. to je vei stepen konsenzusa, vlast je solidnija i dueg veka. Aparati ideologije imaju cilj da
obezbede tzv. legitimitet vlasti ili njeno iroko prihvatanje, odnosno da omogue pristanak podanika na izvr
avanje vlasti. To znai i pretvaranje izvravanja u du
nost, obavezu. Naini na koje deluju ideoloki aparati d.
mogu da budu razliiti, ali se to najee obavlja preko
zastupanja odreenih vrednosti koje su vezane za dru
tvenu i politiku organizaciju drutva. To zastupanje
moe da bude neposredno ili posredno irenje vrednosti,
te tako oni mogu da budu neposredni ideoloki aparati
- tampa, radio i televizija, te posredni ideoloki aparati
- naime, kolsko-obrazovni sistem.
O drutvo O politika O vlast

V.Mili
drava blagostanja (eng. welfare state, fr. Etatprovidence). Oblik organizacije savremenih kapitalisti
kih drutava koji ima tri karakteristina obeleja: (1)
meovitu privredu, zasnovanu na kejnzijanskoj politi
ci; (2) pluralistiku (masovnu) demokratiju i (3) visoko
razvijen sistem socijalne sigurnosti.
U ekonomiji d. b. postoji meavina oblika svojine, pri
emu udeo dravnog sektora znaajno varira od zemlje
do zemlje, kao i meavina trine regulacije i dravne
intervencije. Ekonomska politika je zasnovana na kejnzi
janskoj doktrini podsticanja tranje, a obuhvata javno
finansiranje akumulacije kapitala, politiku pune zaposle
nosti i progresivno oporezivanje, uz druge, manje ili
vie efikasne mere preraspodele dohotka.

103
Politika organizacija je zasnovana na partijskoj,
parlamentarnoj demokratiji (preciznije, demokratiji
masovnih partija), pluralistikoj i u tom smislu to omo
guuje formiranje brojnih interesnih grupa i grupa za
pritisak, koje u manjoj ili veoj meri koriguju partijski
sistem. Poseban peat politikom sistemu d. b. daju i
manje ili vie prisutni elementi korporatizma u njegovoj
neo, tj. demokratskoj ili liberalnoj varijanti.
Socijalna sigurnost graana obezbeuje se razvi
jenim sistemom socijalnih usluga i transfernih plaanja,
koja se graanima obezbeuju na osnovu prava. Zbog
znaaja ove komponente, d.b. se oznaava kao nova faza
u razvoju pravne drave, i naziva se jo i socijalnopravnom ili socijalnom dravom.
Tokom pedesetih i ezdesetih godina XX veka, u ra
zdoblju privrednog uspona, d. b. doivela je procvat, da
bi s ekonomskom krizom sedamdesetih godina i sama
zapala u krizu. D .b. je i u teorijskom i u praktino-politikom smislu edo socijaldemokratije (laburizma), a
na udaru je kritike kako marksista tako i nove desnice.
drutvo, potroako

S. Nedovi
drava, korporativna. Socijalno-politika zamisao
o stalekom dravnom i drutvenom poretku koji se teme
lji na organizaciji zanimanja (fr. corporation drutvo,
stale, ceh). Drutvene grupe, kao delovi drave, obra
zuju se prema profesionalnom, a ne prema klasnom ili
politikom kriterijumu. Korporatizam vidi u srednjovekovnoj stalekoj dravi ideal harmonine saradnje svih
organizovanih drutvenih snaga u kojem ne postoje
klasni sukobi. Radnici i poslodavci udrueni su u stru
kovnim udruenjima, tj. korporacijama. Izraz k. d. najpre je oznaavao sutinski element dravnog ureenja
koji je u Evropi postojao od srednjeg veka do Francu
ske revolucije. Za k. d. su se zalagali konzervativni i
katoliki krugovi koji su se borili protiv liberalizma.
Osim ove upotrebe, izraz k. d. korien je za prikrivanje
borbe protiv parlamentarizma, liberalizma i socijalizma.
U hijerarhijskoj strukturi drutva srednjeg veka svaki od
vladajuih stalea bio je socijalno ekskluzivan. Poredak
je bio statian i opirao se dinaminim drutvenim snaga
ma. S poetkom novog veka, hijerarhijski korporativni
poredak sve se vie degenerie u poredak privilegija,
koje su poimane kao proizvoljni drutveni monopol.
Poev od renesanse, staleki poredak gubi oreol priro
dnog boanskog poretka, a graansko miljenje pos
tepeno namee pravila prema kojima drutveni rang
garantuje individualni uinak. Korporacije ili stalei
posle Francuske revolucije opstaju preteno kao nosioci
posebne vrste drutvenog ugleda. Delatnosti oficira, i

drava, nacionalna

novnika, sudija ili nastavnika, ali i zanatskih i graa

nskih srednjih slojeva, manje se pravdaju zasebnim
interesima, a vie sluenjem optem dobru. Nasuprot
korporacijama i staleima, liberalizam je branio legit
imnost pojedinanih interesa. U XVII i XVIII veku k.
d. bila je ugroena apsolutizmom i liberalizmom, a u
XIX veku liberalizmom i radnikim pokretom. Kod kor
poratizma nema granice izmeu drave i drutva. Zato
je Katolika crkva osuivala klasnu borbu i politike par
tije kao nehrianski element, zalagala se za socijalnu
etiku u kojoj e radnici i poslodavci biti povezani ne
samo privredno nego i moralno.
Parlamentarnom naelu veine korporatizam suprot
stavlja obrazac interesno izjednaene organizovane za
jednice. Tezom daje grupa vie od zbira svojih lanova,
korporatizam je blizak organskoj viziji drutva. Izmeu
dva svetska rata, faizam je prihvatio ovu zamisao da
bi suzbio razbijanje nacionalnog jedinstva klasnom bor
bom, regulisao klasne sukobe i zatitio interese srednjih
slojeva ugroene od velikih partija radnikog pokreta i
krupnog kapitala. Faizam je branio zamisao k. d. i pro
tivio se liberalizmu i socijalizmu, pre svega, zato da bi
uguio klasnu borbu i partijski pluralizam kao smetnje
homogenizovanju nacije i imperijalistikom ratu za koji
se spremao. Zamisao o k. d. javlja se u razliitim, ne ba
uticajnim oblicima i posle Drugog svetskog rata.
faizam klasna borba

profesija

T. Kulji
drava, nacionalna. Pojam nacije je u najtenjoj vezi
s pojmom drave, zbog ega svaki pojam n. d. upuuje
na prethodno definisanje nacije i preciziranje njenih
odlika u odnosu na dravu uopte. Definicija nacije
pokazuje se kao notorno teka (Benedikt Anderson),
bez obzira na to da li se ona politiki razumeva samo
kao diskurzivna dobrovoljna zajednica ili se u odree
nje ukljuuju kulturoloki i naturalistiki kriterijumi.
Nema optevaeeg kriterijuma za razumevanje nacije
merilima legitimnosti ili nelegitim nosti drutvenih
grupa (Eugen Lemberg). U razgranienju spram ovih
definicija razvijena je politika mogunost shvatanja na
cije kao empirijskog pojma, ako se ona definie kao ono
mnotvo ljudi koje je podreeno jednoj jedinoj dravnoj
vlasti: pod pojmom nacija Georg Elvert razume (laba
vu ili vrstu) socijalnu organizaciju koja polae pravo
na nadvremenski karakter, koju veina njenih lanova
tretira kao (imaginarnu) zajednicu i koja se odnosi na
jedinstveni dravni aparat. Dravni aparat je onaj koji
ostvaruje drutvenu organizaciju. On, meutim, ne
povezuje delovanje svojih graana generalno, ve sa
mo parcijalno, kao subjekte graanske drave. Pa ipak,

drava, nacionalna
dravni aparat je jedina instanca koja je u stanju da poje
dince homogenizuje u naciju.
Stvaranje nacija je nemogue zamisliti bez postoja
nja centralne dravne vlasti sa monopolom sile, iako
se pri tom treba uvati personalizacije dravne vlasti
(fr. L 'Etat, c' est moi - drava, to sam ja) i njenog uzdiz
anja u transcendentni vanvremenski mit (kao, npr. Le
vijatan). Koliko god daje teko razumeti stvarnost nacije,
toliko nema nikakvog povoda za to da joj se pripisuje
egzistencija odvojena od pojedinaca i time favorizuje
mit sveopte majke, svete otadbine (Diter Henrih).
Drava je homogeni subjekt onoliko malo koliko je to
i nacija, ali je ona ne samo neophodan nego i dovoljan
uslov nacije: bez drave nema nacije. Ona je objekti
vna struktura, u obliku n. d. uzdignuta iznad pojedinih
individua. Drava je materijalno sredite snage nacije.
Samo u izuzetnim sluajevima graani jedne drave
ustaju protiv svoje drave kao drave, da bi istovremeno
konstituisali novu dravu - u saznanju da bez drave ne
egzistira nacija. Svi etniki i nacionalnooslobodilaki
pokreti idu tim putem: ne oslobaanje nacionalnog, ve
konstituisanje sopstvene nacionalnosti. Asocijacija gra
ana u kulturnu naciju, istinski liena prisile, bila bi
istovremeno gaenje nacije, zato to bi ona, kao takva,
bila inkompatibilna s dravom kao aparatom prisile.
Nasuprot graanskougovornim velikim priama
O tome da dravu konstituiu njeni (potonji) graani,
polazei od slobodne odluke i boljeg uvida, drave nisu
nikad organizovane odozdo, ve uvek odozgo, iz ve
postojeeg centra moi - razume se, izuzimajui moda
nekoliko graanskih revolucija sa srenim ishodom
(Nizozemska, Sjedinjene Amerike Drave), u kojima
je vei deo postojee nomenklature bio zamenjen onim
homini novi. To, pak, ne moe da otkloni nelagodu u
samorazumevanju (graanskih ili socijalistikih) grupa,
koje se u legitimiranju svoje vlasti pozivaju na sve samo
ne na dravnu prinudu.
Kultura je kvazisakralna oblast ideala, uzdignuta
iznad profanih nizina; ona je visoka (opta) kultura,
pored koje, kao celovitosti, ne mogu postojati neke
druge, ve, u najboljem sluaju, samo potinjene va
rijacije opteg (potkulture, regionalne kulture). Pa ipak,
i dalje ostaje bez odgovora pitanje ta se podrazumeva
pod kulturom. To (jo) ne moe biti visoka kultura,
poto ovu stvara tek drava koja je, sa svoje strane,
proizvod nacionalistikog pokreta. Ona unitava i okon
ava kulturne procese, jednako kao to pokree nove.
Nacionalizam je, u svojoj biti, opta zamena za visoku
kulturu. On podrazumeva generalizovano irenje jednog
idioma, koji se prenosi posredstvom kolskog sistema
i uva u akademijama. Time nacionalizam simbolizuje

104

uspostavljanje anonimnog, bezlinog drutva, sastav

ljenog od zamenjivih, atomizovanih individua (Ernest
Gelner). Ipak, nijedna drava nije tako stara da bi mogla
biti u situaciji da stvori jednu jedinu homogenu kulturu,
ma ta se pod njome razumelo. Ona stvara odreene sta
ndarde, pravila i okvirne uslove; ali, sma drava nije
celina, ona je, takoe, samo deo sistema. Samo u odnosu
na politiki sistem moglo bi se govoriti o (politikoj)
kulturi. Drava ima uticaja na kulturu, tako daje kultura
dobrim delom proizvod drave (njenog socijalnog bia,
sistema obrazovanja, aparata inovnika i slubenika),
kao to je, obrnuto, drava izloena uticaju kulture.
O drava O nacija O politika
M. Uzarewicz

(prev. s nemakog . Kurir)

drava, p artijsk a. Suprotnost i potpuna negacija

pravne drave. U njoj postoje zakoni, ustav, zakonske
norme i pravila, ali je njihova primena zavisna od vladajue partije, njene volje i selektivnog pristupa primeni
prava i pravde, lako su i faistiki, pa i pojedini autok
ratski reimi u XX veku, bili ustrojeni kao (jednopar
tijske drave, uobiajeno je da sep. d. u pravom smislu
rei nazivaju politiki reimi uspostavljeni u nerazvi
jenim zemljama zahvaenim revolucionarnim promenama poetkom prolog stolea (Sovjetski Savez) i u
periodu posle Drugog svetskog rata (istonoevropski
lager, ukljuujui i posleratnu Jugoslaviju). U takvim
uslovima, jedna (komunistika) partija se nametnula
kao organizator revolucionarnih aktivnosti i stabiliza
tor postrevolucionarnog stanja u drutvu. To je dalo ve
liku mo vladajuoj komunistikoj partiji koja je organizovala dravu i nametnula politiku mo svim sferama
drutva (ekonomiji, socijalnim odnosima, pravnim i po
litikim institucijama, obrazovanju, kulturi). Vladajua
partija (jednopartijski sistem, partijski monizam) razvija
ogromnu politiku birokratiju koja pokree i kontrolie
sve aktivnosti u drutvu. Glavna poluga za kontrolu
drutva nisu znanje, vetina, inicijativa i inovacija, ve
partijska ideologija.
Vladajua partija ostvaruje potpunu dominaciju nad
dravom. Iako postoji formalna podela vlasti na zako
nodavnu, izvrnu i sudsku, drava ne moe da ostvari
samostalnost i autonomnost delovanja nijednog od tih
delova vlasti, jer partija kontrolie i svojom ideo-logijom usmerava njihov rad i aktivnosti. Dakle,p. d. nema
samostalnost u odnosu na vladajuu partiju, niti moe
da ostvari samostalnost u primeni zakona i prava u odno
su na graane, drutvene grupe, subjekte i organizacije,
odnosno na drutvo u celini. U ekonomiji, partija koristi
dravu da bi formirala dravno (drutveno) vlasni-

105
tvo nad imovinom i sredstvima za proizvodnju, centralizovala organizaciju, proizvodnju, raspodelu i planira
nje celokupnim ekonomskim i privrednim resursima,
bogatstvom i prostorom. U drutvenim odnosima, p. d.
uspostavlja novu, vetaku socijalnu i klasnu strukturu
u kojoj se ukida vlasnika klasa, osiromauje selja
tvo, a radnika klasa proglaava vodeom socijalnom
snagom drutva i formalnim upravljaem sredstvima
za proizvodnju i privredom uopte. Stvarni vlasnik je
partijska birokratija koja upravlja pomou ideologije i
dravnih mehanizama koje stalno razvija i usavrava.
Partija, odnosno p. d., ostvaruje monopol i u ostalim
oblastima drutvenog ivota: zapoljavanje i napredov
anje u karijeri zavisi od lojalnosti partiji, od socijalnog
(radnikog) porekla, a ne od sposobnosti i znanja, inici
jative, preduzetnikih inovacija; obrazovanje je proeto
smernicama partijske ideologije; kultura je usmerena na
afirmaciju partijske ideologije i ouvanje poretka. Na
kraju, p. d. najee prerasta u policijsku dravu, kao
najgrublji oblik degradacije pravne drave.
O boljevizam 3 partija, politika 3 totalitarizam
I. Sijakovi

drava, socijalna, v. drava blagostanja

drava, ustavna. U nauci ustavnog prava, u. d. nije
poseban pojam, za razliku od pojma monarhija. Ali usta
vna monarhija jeste zaseban pojam. Kako je monarhija
oblik drave, od pojma ustavne monarhije mogue je
doi do pojma u. d.
Starost drave meri se milenijum im a, a starost
ustava vekovima. Pre pojave pisanog ustava drava je
postojala kao apsolutna monarhija. U njoj je monarh
imao neogranienu vlast. S pojavom pisanih ustava
(amerika Deklaracija o nezavisnosti iz 1776. godine
i francuska Deklaracija prava oveka i graanina iz
1789) otpoinje konstitualizacija vlasti, ustanovlja
vanjem sloboda i prava graana kojima se ograniava
dravna vlast. Taj proces je u Evropi doveo do ustavne,
a potom i parlamentarne monarhije. Dok u ustavnoj
monarhiji dravnu vlast dele monarh i predstavniko
telo, u parlamentarnoj monarhiji monarh gubi skoro svu
vlast, iako ostaje nominalni ef drave, a stvarnu vlast
dele parlament i vlada. Svaka podela vlasti znai i njeno
ograniavanje, a to jaa njenu konstitualizaciju. Ipak,
konstitualizaciju vlasti, unapreuje pre svega proiriv
anje i uvrivanje ljudskih prava i sloboda. Najvei
korak u tom pravcu uinila je liberalno-demokratska
ustavnost (posle 1848. godine), koja se poetkom XX
veka preobrazila u stabilnu ustavnost racionalizovanog
parlamentarizma. Iako su u periodima autoritarne usta
vnosti i sovjetske ustavnosti ljudska prava bila znatno

dravljanin
suena, pa i marginalizovana, neka ogranienja vlasti su
ipak postojala. Ona nisu sasvim nestala ak ni u faisti
koj i nacistikoj ustavnosti. Savremena ustavnost aps
olutno insistira na ljudskim pravima, kao osnovnom
iniocu ograniavanja dravne vlasti.
U. d. je ona drava koja, ustavom utvrenim slobod
ama i pravima oveka i graanina, ograniava, ustavlja dravnu vlast, ne doputajui joj da bude apsol
utna.
3 drava 3 ustav 3 ustavno pravo
Z. Ivoevi

dravljanin. lan drave kao drutvene grupe, koji

je u tom svojstvu subjekt prava i obaveza predvienih
ustavnim pravom i vezanih za funkcionisanje drave.
Re d. se esto koristi sinonimno s reju graanin, to
ima istorijske razloge: u antikoj tradiciji grada-drave
(u kojem je bilo isto biti d. i graanin - ovde u smislu sta
novnika grada, polisa), sjedne strane, i u novovekovnoj
istoriji preklapanja pojmova drave i graanskog drutva
(koje se sastoji od brojnih autonomnih drutvenih grupa
i iji se lanovi takoe nazivaju graanima), s druge
strane. Ipak, d. moe da se izjednai sa graaninom,
poto je za svojstvo dravljanstva konstitutivno obeleje
to to je njegov nosilac u pravnom odnosu sa dravom
kao njen lan, kojem ta drava po osnovu tog lanstva
priznaje odreena prava i zahteva ispunjavanje odre
enih obaveza vezanih za funkcionisanje drave. To je
ono to d. odvaja od graanina, iji je odnos prema dra
vi samo spoljanji i ima znaaj kroz funkcionisanje dr
utvene grupe (kao dela graanskog drutva) kojoj pri
pada (preduzea, sindikata, asocijacije bilo koje vrste
itd.).
Sveukupnost normi dravnog prava kojima se ureuje
reim sticanja i gubitka svojstva dravljanstva naziva
se pravom dravljanstva. U normalnim sluajevima
dravljanstvo se stie roenjem. Postoje tri naina
sticanja dravljanstva roenjem: prema dravljanstvu
oca (klasini ius sanguinis), prema dravljanstvu oba
roditelja (moderni ius sanguinis) i prema teritoriji na
kojoj je odreeno lice roeno, bez obzira na dravljan
stvo roditelja (ius soli). Dravljanstvo moe da se stekne
i kasnije, tokom ivota, a nain i uslove propisuje svaka
drava posebno. Savremena je tendencija u meuna
rodnoj zajednici da se smanjuje broj apatrida - lica
koja ne poseduju dravljanstvo. lan 15 Univerzalne
deklaracije o ljudskim pravima predvia da svako ima
pravo na neko dravljanstvo i da niko ne moe biti li
en svog dravljanstva, niti prava da to dravljanstvo
promeni, dok Pakt o graanskim i politikim pravima
u lanu 24, stav 3, predvia da svako dete ima pravo da
stekne dravljanstvo. Odreene drave takoe predvi-

dravljanin

106

aju mogunost da njihovi d. imaju dravljanstvo i neke

druge drave, tj. da budu bipatridi. Od tog fenomena
treba razlikovati dravljanstvo federativne drave, koje
u sebi ukljuuje i dravljanstvo neke od njenih federati
vnih jedinica.
Pravo dravljanstva je pretpostavka postojanja d.
Tek kada ispuni traene uslove i stekne dravljanstvo
odreene drave, ovek postaje d. i moe da koristi
prava i ispunjava obaveze u funkcionisanju drave. Za
to pravo dravljanstva treba razlikovati od onih prava
iji je d. titular i koja su vezana za funkcionisanje drave
(kao to su aktivno i pasivno birako pravo, pravo na
slobodno iznoenje miljenja u javnosti, pravo okuplj
anja na javnom mestu itd.).
3 drava 3 graanin 3 graanskost
A. Molnar

dugo trajanje (fr. longue dure). Pojam koji uveo

francuski istoriar Feman Brodel, u okviru razgranie
nja istorijskih vremena, odnosno trajanja razliite dui
ne. Ovo razlikovanje poiva na tipologiji vremena kr
atkog, srednjeg i d . t . i ima hijerarhijski karakter, emu
odgovara ontoloko hipostaziranje d. t. Ono u sebi kru
nie istorijska trajanja razliite duine, dok svakome od
njih odgovara odreena forma istoriografije.
Vreme kratkog trajanja ispunjeno je dogaajima
kratkog daha, koji iskrsavaju i nestaju velikom brzinom,
ostavljajui utisak, svojim emocionalnim nabojem i
dramatinou, da su od prelomne vanosti, ali u saznajnom smislu oni nemaju veeg znaaja. Ti dogaaji
predmet su tradicionalne politike, odnosno dogaajne
istoriografije (fr. histoire vnementielle). Vreme sre
dnjeg trajanja, mereno u rasponu od jedne do pet dece
nija, ispunjeno je periodinim i ciklinim dogaajima
i njima se bave ekonomija, demografija, sociologija i
odgovarajui tipovi istoriografije (istorijska demografi
ja, privredna i drutvena istorija). Vreme d. t. obuhvata
strukture, bilo kao tvorevine ljudskog drutva, bilo pak
kao prirodne (geoloke, geografske) zateenosti koje
su od znaaja za opstanak ljudske zajednice. Prema
Brodelu, d. t. predstavlja glavni predmet istorijske
nauke, koja u njemu nalazi svoju trajnu preokupaciju,
metodoloko sredstvo i saznajno ispunjenje. Fenomen
d. t. takoe je mesto predmetnog ukrtanja istoriografije,
sociologije, antropologije i srodnih drutvenih nauka,
dok istorija d. t. ini opti metodoloki uzor i ideoloki
program za dominantan poloaj istoriografije unutar za
jednice drutvenih nauka, posebno u interdisciplinarnim
komeanjima karakteristinim za francusku i evropsku
intelektualnu scenu tokom druge polovine XX stolea.
Istovremeno, zamisao o d. t. predstavka vrhunac antipozitivistike kritike koju su pripadnici kole Anala upu

ivali akademskoj istoriografiji, kao vetini doslovnog

prepriavanja politikih dogaaja, delovanja aktera i
velikih linosti u istoriji. U metodolokom i epistemo
lokom smislu, d. t. saima neka od glavnih postignua
kole Anala, usled promene teita istoriografske na
racije s pojedinanih na kolektivne dogaaje, odnosno
strukture u vremenu, te preispitivanju odnosa izme
u kontinuiteta i diskontinuiteta, kao i samog smisla
istoriografskog znanja.
Brodelovo razlikovanje vrem ena i tra ja n ja , s
posebnim naglaskom na d. t., prvi put je metodoloki
eksplicitno izloeno u njegovom tekstu Istorija i dru
tvene nauke: dugo trajanje (Anali, 1958), dok je u
istraivakom smislu primenjeno neto ranije, u nje
govoj studiji o Mediteranu (Mediteran i mediteranski
svet u doba Filipa II, 1949). Po iskazu samog Brodela,
ova ideja dobila je konaan oblik prilikom njegovog
zatoenitva u logoru tokom Drugog svetskog rata, kada
je pomisao na dugotrajui Mediteran predstavljala
psiholoku odbranu od ratne i logorake svakodnevice. U osnovi, ideja da se geografsko podruje tretira
kao istorijski akter omoguena je radovima Viala de
la Blaa i prodorom kole ljudske geografije u kolu
Anala, pre svega zahvaljujui jednom od njenih osni
vaa, Lisjenu Fevru; operacionalizovanje pojma d. t.
strukturalistikom term inologijom podstaknuto je,
pak, usponom i uticajem strukturalne lingvistike i
antropologije, posebno radovima Kloda Levi-Strosa.
Brodelovo shvatanje o razliitim trajanjima u istoriji,
s naglaskom na d. t., iznova je ukazalo na znaaj proua
vanja vremenske dimenzije u istoriografiji i sociologiji.
Ono je nastalo delimino i u dijalogu sa Zorom Gurviem i njegovim pojmom temporaliteta globalnih dru
tava, odnosno pojmom nivoa vremenske spratnosti, s
tim to je taj pojam manje analitiki a vie operacionalno
upotrebljiv. U toku svoje naune delatnosti, Brodel je
sadraj pojma d. t. neprestano unapreivao i varirao, od
maglovitih predstava o kretanju gotovo nepominom,
do naglaavanja znaaja civilizacija kao struktura d. t.
Pomenutu zamisao on je uspeno primenio na proua
vanje Mediterana i kapitalizma kao materijalne civiliza
cije (Materijalna civilizacija, ekonomija i kapitalizam,
1969-1979). U zajednici istoriara i teoretiara drutva,
ideja o d. t. pokazala se podsticajnom u geoistoriji, istorijskoj antropologiji, medijevistici, prouavanju struktura
mentaliteta, kulturnih tvorevina, ideologije i vrednosnih
sistema.
3 istorija 3 sociologija, istorijska 3 kola Anala
P. Milenkovi

duh naroda, v. Volksgeist

D
dentrifikacija (eng. gentry- gospodski stale). Po
dizanje kvaliteta stambenog objekta, ili itave rezidencijalne oblasti, kako bi se oni upripodobili za pripadnike
vieg socijalnog statusa no to su bili njihovi prethodni
korisnici.
Pojam d. u sociologiju grada uvela je 1964. godi
ne Rut Glas, s namerom da opie prodor srednje klase
u rezidencijalne etvrti Londona, nakon renoviranja
stanova koje su do tada koristili pripadnici radnike kla
se. Pojam d. u sociologiji grada ima neto ue znaenje,
jer obuhvata iskustvenu pojavu koja se prostorno vezuje
za centralne gradske lokacije (eng. inner cities). Fenom
en d. predstavljao je izazov ekolokoj teoriji susedske
dinamike, zasnovanoj na premisi socijalne sukcesije,
prema kojoj pripadnici niih socijalnih grupa, u potra
zi za kvalitetnijim stanovanjem na suburbanim loka
cijama, nastanjuju susedstva naputena od pripadnika
viih socijalnih poloaja.
Proces d. uslovljava konverziju vlasnikog statusa
dela stambenog fonda (iz socijalno ili privatno rentalnog, namenjenog niim klasama, u vlasniki, namenjen
viim), to direktno menjauslove dostupnosti stanova
nja razliitim socijalnim grupama na lokalnom nivou
i uslovljava nove vidove stambenih nejednakosti. D.
prati i funkcionalna konverzija odreenih gradskih sadr
aja, posebno naputenih industrijskih i lukih objekata,
koji s procesom dezindustrijalizacije gradova bivaju
preoblikovani u luksuzne stambene etvrti. Tako pojam
d. dobija ire znaenje jer obeleava povratak pripadni
ka vieg socijalnog statusa na centralna gradska podr
uja, ne iskljuivo putem izmetanja grupa nieg socija
lnog poloaja. Zbog toga se d. smatra vanim aspektom
reurbanizacije kao specifine faze procesa urbanizacije.
Teorijska osmiljavanja procesa d. zasnivaju se na isk
ustvu razvijenih kapitalistikih zemalja u kojima proces
d. dobija na znaaju od osamdesetih godina XX veka.
Pripadnici neom arksistikog pravca uzroke d.
prepoznaju u promenama povezanim sa ciklusima aku
mulacije kapitala. Korienjem ekonomske teorije ra

skoraka rente (eng. rent gap theory), oni pokazuju da

je d. posledica pomeranja kapitala izmeu razliitih
sektora ekonomije koja utiu na promenu profitabilnosti
gradskih lokacija i ekonomske interese aktera koji kre
iraju stambenu ponudu namenjenu korisnicima vieg
socijalnog statusa. Autori koji se bave d. na mikronivou
kljunim smatraju osobenosti ivotnog stila i potroa
kih karakteristika nove srednje ili servisne klase, koja
je identifikovana kao osnovni akter procesa d. u sferi
stambene potranje. Do izraaja dolaze razlike izmeu
servisne klase u odnosu na tradicionalnu srednju kla
su: vea potronja no tednja, velika prostorna mo
bilnost uopte, ukljuujui i stambenu, hedonistiki
individualizam, negacija ili odlaganje braka i roditeljstva, diferencirani modeli stambene potronje na centraln
im podrujima grada, naspram masovne potronje i njoj
odgovarajueg suburbanog stanovanja. Markstistiki
mislioci u procesu d. vide novi model ispoljavanja
dominacije kapitala u oblikovanju prostora. U skladu
s tim, oni tumae i potroake karakteristike servisne
klase sa naglaskom na znaaju produkcije simbolikog
kapitala u procesu d. Tako d., kao vid luksuzne potro
nje u domenu stanovanja, doprinosi samoreprodukciji
ekonomske moi servisne klase i njenoj integraciji u
drutveni sistem u kojem, iako doprinosi stvaranju ogro
mnih profita, nije ukljuena u elitu vlasti. Drugaije
gledite zastupaju autori koji proces d. povezuju s
paradigmom postmodemog grada. U karakteristikama
postmodeme nalazi se dublje znaenje odsustva domi
nacije elite i njene hegemonistike kontrole nad kul
turom jer ona, naspram monumentalnosti i eksponiranja
autoriteta i moi, karakteristinih za period modeme,
istrauje pluralitete vrednosti i ukusa i ohrabruje razli
itost. Tako se i stambeni projekti obeleeni procesom
d. sagledavaju kao ostvarenja autohtonih lokacija. U
najirem znaenju, pojam d. moe se primeniti i na
evropske zemlje koje su imale socijalistiko ureenje,
kao i na njihovo postsocijalistiko iskustvo. U prvom
sluaju, d. je sporadini fenomen, ne poklapa se sa

dentrifikacija
dezindustrijalizacijom centralnih gradskih podruja, te
nije praena funkcionalnim konverzijama; njeni nosioci
nisu pripadnici servisne klase postindustrijskog drutva,
iako jesu pripadnici najviih socijalnih pozicija; konv
erzija stambenih statusa kretala se od vlasnikog ka st
atusu zakupca, a d. nije bila produkt ekonomske logike
profitabilnosti lokacija ve politikih odluka u skladu
sa eljama korisnika. U drugom sluaju, akteri d. se

108
menjaju u meri u kojoj se menja socijalna struktura
drutva, proces dobija ekonomsku inicijaciju i vlasnika
obeleja, ali je njegova glavna prepreka, kao i tokom
socijalistikog perioda, stambena nestaica koja projek
te d. znatno poskupljuje.
O stanovanje O reurbanizacija
O rezidencijalna segregacija

M. Petrovi

E
egalitarizam (fr. galit -jed n ak o st). Tenja za
ostvarivanjem jednakosti izmeu ljudi. Nijedan e.,
ma kako bio radikalan, ipak nije zahtevao da u pra
ktinoj primeni svi ljudi budu zaista jednako tretira
ni. Egalitaristi su uvek samo osporavali legitimnost
izvesnih postojeih kriterijum a za razlikovanje,
tvrdei da su iracionalni, odnosno da nisu relevantni za
svrhe radi kojih su ustanovljeni. Zahtevi za jednakou
pojavljuju se, dakle, kao osporavanje (uvek izvesnih)
privilegija kao neopravdanih nejednakosti. Pri tom,
sama ideja privilegija ima razliit sadraj i znaenja.
Tako je, npr., britanski socijalista Riard Toni kritikovao liberalna shvatanja prema kojima su nejednakosti
starog poretka bile neprihvatljive, jer su bile proizvoljne,
rezultat socijalnog i politikog favoritizma, a ne razlika
u linim sposobnostima. Nejednakosti u industrijskom
drutvu trebalo bi, meutim, potovati - tvrde liberali
- j e r su one izraz linog uspeha ili neuspeha. Tako je
bilo mogue, pisao je Toni, da liberali mrze nejednako
sti najkarakteristinije za XVIII vek, a da aplaudiraju
onima koje su najkarakteristinije za XIX vek.
3 jednakost, drutvena 3 marksizam 3 revolucija
S. Nedovi

egzistecijalizam (lat. existera - nastati, postati,

bivati). Pojam e. obuhvata specifian spektar filoz
ofskog promiljanja koji se razvio u Evropi posle Drugog
svetskog rata, izvrivi veliki uticaj na literaturu, psiho
logiju, psihijatriju i psihoterapiju, pa i sociologiju.
Zajedniko mu je to u centar svojih rasprava stavlja
egzistenciju (bie) koja nadilazi esenciju (bitak).
Postoje tri glavne egzistencijalistike filozofske
kole: filozofija egzistencije (Karl Jaspers, Gabrijel
Marsel), egzistencijalistikafilozofija (Martin Hajdeger)
i e. u uem smislu rei (an-Pol Sartr, Moris Merlo-Ponti), koje se razlikuju prema tome kako definiu bie.
Pod egzistencijom ili postojanjem ovaj pravac ne
podrazumeva nipoto postojanje (opstanak) uopte,
nego nain bivstvovanja odreenog oveka, specifino

ostvarenje ljudskog bitisanja u njegovoj individualnosti,

konanosti i istorinosti. Egzistencija je, drugim recima,
obeleena sledeim egzistencijalijama, tj. kategorijama:
slobodom, odnosno odgovornou, baenou u svet,
odnosno smrtnou, brigom, tj. ivotom-sa-drugim, te
smislom nasuprot besmislu ivljenja.
U svom imanentnom individualizmu, e. je pruio
savremenoj drutvenoj misli epistemoloke teorijske
pretpostavke za kvalitativno, iskustveno izuavanje
fenomena drutvenog ivota i, nasuprot kvantitativnom
racionalizmu, scijentizmu i pozitivizmu u savremenim
drutvenim naukama, trasirao put izuavanju tzv. subjek
tivnih aspekata socijalnih fenomena.
3 individualizam 3 sloboda
3 sociologija, egzistencijalistika

P. Opalit

egzogamija (gr. x - izvan, spolja; gam - e

nim se). Obiajno pravilo koje nalae sklapanje braka
sa osobom izvan odreene, najee srodnike grupe.
Pored toga to nalau obavezu sklapanja braka izvan
odreene grupe, pravila e. mogu da odrede i specifinu
grupu iz koje se regrutuju brani partneri. E. je ka
rakteristina za predindustrijska drutva, u kojima se
itava socijalna organizacija zasniva prevashodno na
srodnikim odnosima, pa se smatra da se putem egzogamnih brakova stvaraju saveznitva meu porodicama,
klanovima, plemenima i plemenskim grupacijama. Iako
se s njim ne poklapa u potpunosti, e. je tesno povezana sa
incest-tabuom, koji zabranjuje seksualne odnose i brak
izmeu odreenih srodnikih kategorija. Incest-tabu
najee odreuje minimalnu srodniku distancu meu
branim partnerima. Ujednolinearnim srodnikim siste
mima, meutim, zabrana braka se esto odnosi samo na
predstavnike one linije prema kojoj se rauna srodstvo
- srodnike s majine strane u matrilineamim sistemima,
odnosno srodnike sa oeve strane u patrilinearnim sist
emima. U bilateralnim sistemima zabrana se uvek od
nosi na predstavnike obe srodnike linije. Pored krvnih

egzogamija

110

srodnika, zabrana incesta moe da obuhvati i ostale sro

dnike kategorije, ukljuujui i fiktivne srodnike (npr.
kumovi kod nas). U modernim drutvima klasna e. se
esto smatra jednim od kanala socijalne pokretljivosti,
naroito za ene.
3 brak 3 endogamija 3 srodstvo
R. Drezgi

ekologija (gr. oikos - kua; logos - re, govor,

nauka). Bioloka disciplina stara preko sto trideset
godina. Koreni ekolokog miljenja datiraju jo iz
antikog perioda, a u disciplinarnom smislu e. se prvi
put pominje u delu Ernsta Hekela Prirodna istorija
nastanka (1868), kao zooloka poddisciplina, iji je
zadatak bio da prouava skup svih odnosa jedne i
votinjske vrste s njenom neorganskom i organskom
okolinom. E. kao bioloka nauka prolazila je u svom
razvoju razliite faze, to je dovelo do osnovne podele na autoekologiju, populacionu e. i sinekologiju.
Autoekologija je podgrana e. koja izuava meuodnose
pojedinih organizama ili njihovih grupa, koji pripadaju
istoj ili razliitim vrstama, i uslova njihove okoline.
Populaciona e. je podgrana autoekologije i predstavlja
nauku o strukturi i dinamici populacija pojedinih vrsta.
Kao najuticajniji deo e., sinekologija je omoguila da
se s prvobitnog organskog, preko populacionog ni
voa, e. razvije u nauku o zajednicama biljaka, ivotinja
i mikroorganizama u njihovoj meusobnoj povezanosti,
kao i povezanosti s njihovom anorganskom okolinom.
Tako je e. postala nauka o ekosistemima. Ovaj pojam
je imao veliki metodoloki znaaj za razvoj savremene
e., jer se time predmet njenog istraivanja proirio do
biosfernog nivoa.
Dalji razvoj e. podrazumevao je produbljivanje
istraivanja na raznovrsne i dinamine, ekoloke akti
vnosti oveka i ljudskog drutva. I dok su se prvobitno
ekoloka istraivanja uglavnom odnosila na uticaj sre
dine na organizam oveka, te bila vie predmet medicine,
dotle se u savremenoj e. mnogo vie panje posveuje
istraivanju naina, obima i karaktera uticaja ljudskog
drutva na prirodu i ivotnu sredinu. Istraujui odnos
organizam -sredina na svim nivoim a organskog
sveta, savremena e. akcenat stavlja na razumevanje
raznovrsnih i mnogobrojnih dejstava ljudske civiliza
cije na prirodu, a time i na organski razvitak samog
oveka. To, meutim, ne znai da e. moe apstrahovati
specifine zakone razvoja ljudskog drutva, jer oveka
mora posmatrati i kao drutveno bie, to podrazu
meva i ukljuivanje socijalnih aspekata. Tradicionalno
prirodno znaenje ekoloke situacije menja se sa ovekom i dobija svoju socijalnu, ekonomsku, kulturnu,

politiku, etiku i druge dimenzije. Kao disciplina koja

razmatra zakonomernosti svih problema koji su u vezi
sa ivotnom sredinom, ukljuujui i takve koji se od
nose na ljudsko drutvo i ljudsku delatnost, savremena e.
vri znaajan uticaj na promenu stila naunog miljenja,
koje mora polaziti od saznanja o meusobnoj poveza
nosti i uslovljenosti svih pojava (fizikih, biolokih, psi
hikih, drutvenih i kulturnih). Takvo miljenje potire
disciplinarna podvajanja i kategorijalna ogranienja.
Time pojam e. gubi jednoznanost koju je u poetku
nastanka i razvoja u usko disciplinarnom smislu imao.
Specifinost uticaja antropogenih faktora vezu e. i pri
rodnih nauka ini ne samo sloenijom i neophodnom
nego pretpostavlja njenu saradnju sa mnogim dru
tvenim naukama i filozofijom. Tako e se, pored biolo
ke e., pojaviti medicinska e., humana e., politika e. i dr.
Interesovanje za ekoloke probleme sociologija je pok
azala razvojem socijalne e. i sociologije ivotne sredine
kao posebnih istraivakih oblasti, ali je, kao opta teo
rijska disciplina, ostala po strani, drei se tradicionalne
sheme disciplinarnih podela. Razvoj e. doveo je do
form iranja novog pogleda na svet koji iskljuivu
disciplinarnu podeljenost ini sve manje prihvatljivom.
Pored toga, ekoloki pogled na svet, koji u najoptijem
smislu podrazumeva sveoptu povezanost organskog i
neorganskog sveta na svim nivoima, dovodi sve vie
do preispitivanja i redefinisanja predmeta istraivanja,
kako prirodnih tako i drutvenih i humanistikih nauka.
Takva preispitivanja su prisutna i u sociologiji. Osnovna
kritika primedba koja se upuuje sociologiji i sociolo
zima predekolokog perioda razvoja ove discipline jeste
daje, usmeravanjem panje na drutvo, odvojeno od dru
gih biotikih i abiotikih delova stvarnosti, ova nauka
pribegla svojevrsnoj sociolokoj konstrukciji stvarno
sti. Savremeni ekoloki problemi globalnih razmera,
oznaeni pojmom ekoloke krize, tokom sedamdesetih
godina XX veka zatekli su sociologiju gotovo nesprem
nu da, na osnovu postojeeg kategorijalnog aparata, od
govori na nove ekoloke izazove i rizike s kojima se su
oava savremeno drutvo. Krajem XX i poetkom XXI
veka, sociologija je ula u fazu ponovnog preispitivanja
predmeta istraivanja i osnovnih kategorija i, shodno svom
disciplinarnom pristupu, kompetentnije se ukljuila u
reavanje savremenih ekolokih problema.
3 drutveni pokreti 3 ekosistem 3 ljudska sredina
G. Miti

ekonomija (gr. oikos - kua; nmos zakon). Upra

vljanje kuom, domainstvom, gazdinstvom, imanjem;
celishodno ureenje. Kod antikih filozofa, oikonomia
se odnosila na vetinu upravljanja kunim gazdinstvom,

111

odnosno imanjem. Grki filozof Ksenofon (oko 427355. pre n. e.) isticao je da dobar upravitelj tei da maksimizira ekonomski viak jedinice kojom upravlja (bila
ona porodino imanje, grad ili drava). Prema njegovom
miljenju, ekonomski viak postie se vetinom, disci
plinom i podelom rada. Podela rada je kljuni inilac
koji doprinosti porastu u kvantitetu i kvalitetu.
(1) E. kao drutvena nauka bavi se sledeim proble
mima:
- nainima na koje se formiraju cene faktora proiz
vodnje i potronih dobara u jednom drutvu, i kako se te
cene koriste u procesu donoenja odluka u vezi s proiz
vodnjom (alokativna funkcija trita) i potronjom;
- funkcionisanjem finansijskih trita i mehanizama
alokacije finansijskih sredstava na razliite upotrebe;
- efikasnou trita i sluajevima kada je dravna
intervencija poeljna;
- (ne)pravednou distribucije dohotka u jednom dru
tvu i predlaganjem mera za pravedniju raspodelu;
- uticajem poreza, dravne potronje i budetskog
deficita/suficita na privredni rast;
- meunarodnom trgovinom i uticajemprotekcionistikih
mera na njen rast;
- privrednim ciklusom, odnosno problematikom
ekspanzija i recesija, te predlaganjem mera za ubla
avanje okova koje sa sobom nosi ciklino kretanje
privrede.
Konkretnije, svi problemi kojima se bavi ekonom
ska nauka mogu se svesti na reavanje problema osku
dnosti (retkosti) dobara i neogranienih potreba ljudi.
Oskudnost znai da svaka e. raspolae ogranienim
resursima, pa samim tim nije u stanju da proizvede sve
proizvode koje njeni stanovnici potrauju. Dakle, e.
prouava naine na koje jedno drutvo upravlja ograni
enim resursima. S obzirom na to da su resursi ograni
eni a potrebe neograniene, od kritine je vanosti da se
resursima racionalno upravlja. Zato se postavlja pitanje
efikasnosti. Efikasna je ona e. koja ne moe da proiz
vede vie nekog dobra, a da istovremeno ne smanji proi
zvodnju drugog dobra. Stoga je osnovni zadatak e. da
uredi drutvo na takav nain daje upotreba ogranienih
proizvodnih resursa najefikasnija mogua.
E. se prouava na razliitim nivoima. Tako eko
nom isti prave razliku izm eu m ikroekonom ije i
makroekonomije. Utemeljivaem savremene e., konkret
nije mikroekonomije, smatra se Adam Smit, koji je u
svom najznaajnijem ekonomskom delu Istraivanje pri
rode i uzroka bogatstva naroda (1776) izloio osnovna
naela trine e. A. Smit se u svom delu bavio problema
tikom formiranja cena faktora proizvodnje i potronih

ekonomija
dobara, kao i pitanjima prednosti i nedostataka trinog
mehanizma. Mikroekonomija je grana e. koja se bavi
pojedinanim ekonomskim fenomenima, kao to su tro
kovi, prihodi i cene. Konkretnije, mikroekonomija
prouava nain na koji pojedinani entiteti, odnosno
pojedinci i preduzea, donose svoje ekonomske odluke
i kako meusobno utiu jedni na druge na tritu. Za
razliku od mikroekonomije, makroekonomija prouava
ponaanje e. u celini, odnosno bavi se problematikom
privrednog rasta. Ona prouava fenomene kao to su
potronja, proizvodnja, cene, investicije, tednja, raspodela, budet, ekonomska politika i zaposlenost na
optem nivou.
Utemeljiva makroekonomije je engleski ekono
mista Don Kejnz, koji je u vreme Velike depresije tri
desetih godina prolog veka u svom delu Opta teorija
zaposlenosti, kamate i novca (1936) izrazio sumnju u
nepogreivo funkcionisanje trinog mehanizma, od
nosno an-Batista Seja zakona trita (svaka ponuda
stvara svoju tranju i svaka tranja stvara svoju ponudu,
kriza hiperprodukcije je nemogua i svi faktori proizv
odnje su optimalno uposleni). Do tada su ekonomisti
bili jedinstveni u stavu da su poslovni ciklusi u pri
vrednom funkcionisanju (naizmenine faze ekspanzije
i recesije) neizbeni. Tako, ukoliko doe do poremeaja
u funkcionisanju e., ona e se sama prilagoditi, tj. odstu
panja od pune zaposlenosti i proizvodnje su privreme
nog karaktera. Kejnz je smatrao da oporavak moe biti
vrlo dug i bolan te je dao recepte kako ublaiti nevolje
koje sa sobom nosi recesija i ubrzati oporavak. Prema
njegovom miljenju, u fazama recesije drava treba da
sprovodi ekspanzivnu monetarnu i fiskalnu politiku,
ime se smanjuje nezaposlenost i stimulie investiranje.
Mikroekonomija i makroekonomija su usko po
vezane i m eusobno uslovljene je r prom ene na
makroekonomskom nivou nastaju kao posledica ishoda
ekonomskih odluka koje su doneli atomizovani pri
vredni uesnici na mikronivou.
(2)
E. je i drava definisana ukupnim ekonomskim
aktivnostima i kompozicijom tih aktivnosti koje se
obavljaju na njenoj teritoriji. Trina vrednost ukupne
proizvodnje finalnih dobara i usluga koje se proizvedu
u toku jedne godine u okviru jedne e. izraava se bruto
domaim proizvodom (BDP). Doprinos proizvodnji
BDP razliitih sektora (kompozicija aktivnosti) moe
biti izraen na razliite naine. Na primer, doprinos mo
emo uopteno izraziti kao doprinos sektora domain
stava, korporativnog, javnog ili finansijskog sektora, ili
pojedinano po industrijskim granama.
O sociologija rada O sociologija, ekonomska

O. Radonji

ekonomija, centralnoplanska

112

ekonomija, centralnoplanska. Metod organizovanja ekonomije u kojem je proces donoenja ekonomskih

odluka o proizvodnji i potronji (ta, kako i za koga
proizvoditi odreeno je nacionalnim planom) centralizovan od strane drave, u ijem se vlasnitvu nalaze svi
faktori proizvodnje (osim radne snage). Drava poseduje, kontrolie i usmerava resurse u razliite upotrebe.
U c. e. alokacija resursa izmeu proizvodnih jedinica
i dobara i usluga izmeu potroaa odreena je upo
trebom fizikih kvota. Planski zadaci se hijerarhijski do
nose i sprovode po sistemu odozgo-nadole. Centralni
planski organ donosi glavne odluke i razvija elemente
primene plana na nivou cele ekonomije. Plan se potom
deli i prenosi na nie birokratske nivoe, koji imaju za
zadatak sprovoenje plana.
Privredna preduzea u bivem Sovjetskom Savezu
poslovala su na osnovu etiri glavna principa: privredni
raun (rus. hozraot), dem okratski centralizam ,
jedinonaalije i planiranje.
-P rivre d n i raun. Do privredne reforme (1965)
preduzea nisu imala nikakvu samostalnost. Njihova
jedina uloga je bila da potuju i ispune propisane plan
ske zadatke. Posle privredne reforme, preduzea dobijaju operativnu samostalnost prevoenjem na privredni
raun, to je praktino znailo da svoje rashode treba
da pokrivaju prihodima i da, po mogustvu, ostvare
dobit, pri emu celu dobit ne uzima drava (dodue,
uzimala je njen vei deo - posle reforme oko 70%).
Delom dobiti, preduzee je moglo samostalno da raspo
lae (obino se ovaj preostali deo dobiti koristio za
proirivanje i modernizaciju kapaciteta). Privredni
raun je, sjedne strane, morao da se povinuje planskim
zadacima, dok je, s druge, izraavao odreeni kolektivni
ekonomski interes preduzea. Najzad, interes preduzea
bio je podreen dravnim planskim zadacima. Drava
je svakom preduzeu davala naloge koji su se odnosili
na to u kojoj grani preduzee treba da obavlja svoju ak
tivnost, koje bi proizvode trebalo da proizvodi, koliko bi
fabrika dotina firma trebalo da ima i gde, koliko maina
bi trebalo da ima, kod koga e se snabdevati neophodn
im (propisanim) mainama i sirovinama, po kojim cenama e ih kupovati, po kojim cenama e prodavati svoje
proizvode itd. Simbolina sloboda preduzea odnosila
se na veoma usku oblast vezanu za to kako da se na
najbolji nain iskoriste postojea koliina i kvalitet postro
jenja, resursa i opreme koji su im dodeljeni za unapred
odreene svrhe.
Demokratski centralizam. Svaka nia jedinica na
hijerarhijskoj lestvici prima nareenja od vie.
- Jedinonaalije. Ovaj princip je neposredno pove
zan s principom demokratskog centralizma. Drava ime

nuje direktore preduzea preko kojih sprovodi svoje

odluke. Direktor je za svoj rad odgovoran jedino viim
nivoima, dakle ne odgovara radnom kolektivu. Svi se
bezuslovno moraju pokoravati volji direktora. Za re
zultate preduzea odgovara jedino direktor. Oni bivaju
nagraeni ako ispune ili nadmae planske rezultate ili,
pak, kanjavani (moralno ili materijalno) ukoliko ne uspeju da realizuju zahtevane ciljeve. Uee zaposlenih
u odluivanju je simboline prirode. Svodi se na savetodavnu funkciju.
Planiranje. Odnosi se na rukovoenje preduzeem u skladu s nainima koji su propisani centralnim
dravnim planom. Preduzee je duno da se pridrava
planskih zadataka koji su obino bili prikazivani u
obliku kvantitativnih (obim proizvodnje - vrednosni i
fiziki) i kvalitativnih pokazatelja (trokovi proizvodnje
i asortiman). Drava je propisivala cenu kotanja koja je
predstavljala maksimalno podnoljiv nivo trokova pre
duzea. Prekoraenje cene kotanja oznaava naru-avanje principa privrednog rauna, to sa sobom povlai
odreene posledice koje snosi direktor.
O ekonomija, trina O etatizam 3 planiranje, drutveno
O. Radonji
ekonomija, siva. Ekonomska aktivnost neregistrovana u nacionalnim dohodovnim raunima - ili zbog
toga to aktivnost nije obavljena na tritu, ili zbog toga
to je aktivnost ilegalna (protivzakonita). S. e. ukljuuje
delatnosti kao to su prostitucija, kockanje, trgovina oru
jem i narkoticima, krijumarenje, trgovina ljudima, pos
lovi sa ilegalnim emigrantima, krivotvorenje poslovnih
rauna, falsifikovanje novca, zapoljavanje ljudi bez
uplata poreza za socijalno osiguranje, trampa usluga
(npr. automehaniar popravi stolaru auto, dok mu stolar
kao protivuslugu napravi krevet - novac nije razmenjen
i aktivnost nije zabeleena). Dominantan podsticaj za
poslovanje u s. e. je elja da se izbegne plaanje poreza
ili da se izbegnu kontrola i sankcije drave. Na primer,
prodavci oruja izostavljaju zaradu od ove aktivnosti
kada prijavljuju oporezive prihode ne zbog toga da bi
izbegli poreske namete, nego da bi sakrili protivzakonitu
radnju.
O nezaposlenost O postsocijalistika transformacija
O siromatvo

O. Radonji
ekonomija, trina. Metod organizovanja eko
nomije u kojem je proces donoenja ekonomskih
odluka o proizvodnji i potronji (ta, kako i za koga
proizvoditi) decentralizovan. U t. e. faktori proizvod
nje su u privatnom vlasnitvu pojedinaca i preduzea.

113
Trite moemo definisati kao mehanizam koji dovodi
u sklad privredne subjekte koji se pojavljuju na strani
ponude (proizvodnja) i tranje (potronja). Kada tri
te definiemo na ovaj nain, obino se podrazumevaju
uslovi savrene konkurencije, u kojoj niko od trinih
aktera nema mo da diktira uslove pod kojima e se od
igravati trina utakmica. Kako na strani ponude tako
i na strani tranje pojavljuju se atomizovani privredni
subjekti voeni svojim interesima. Decentralizovan si
stem ekonomskog odluivanja podrazumeva da svaka
individua poseduje neotuivo pravo da usmerava svoje
materijalne resurse na nain na koji misli da e biti u
skladu sa ostvarivanjem unapred odreenih sopstvenih
ciljeva; svaka individua bira ciljeve mimo bilo kakve
prinude. Potroai prodaju faktore proizvodnje i kupuju
potroaka dobra radi maksimiziranja svog blagosta
nja. Proizvoai kupuju faktore proizvodnje i proizvode
birajui optimalnu kombinaciju inputa i outputa radi
maksimizacije profita. Uloga drave je da osigura po
tovanje unapred odreenih pravila koja su uspostavljena
veinskom voljom trinih aktera. Tu se, pre svega, misli
na potovanje institucije privatne svojine i nezavisnog
poloaja u drutvu svakog pojedinca, u smislu zatite od
prinude. Pravila igre vae za sve i, ukoliko se prekre,
drava ima pravo da se koristi sredstvima prinude. U
t. e. svaki prodava donosi za sebe odluku o vlastitoj
ponudi robe i svaki kupac suvereno odluuje ta e ku
povati. Sporazumi o proizvodnji i potronji sklapaju se
na dobrovoljnoj bazi po cenama koje su odredile sile
ponude i tranje. Iako se pojedinci i preduzea razlikuju
po svojoj ekonomskoj moi, veze izmeu njih su vodo
ravne, u sutini dobrovoljne i nehijerarhijske.
U t. e. dominantnu ulogu ima potroa. Profit i gubi
tak su osnovni instrumenti kojima potroai odravaju
neposrednu vlast nad svim preduzetnikim akcijama.
Nee se proizvoditi neto za ta je arbitrarno utvreno da
treba da se proizvodi (centralnoplanski sistem proizvo
dnje za upotrebu, umesto proizvodnje za stvaranje
profita), bez obzira da li za tim dobrom postoji stvarna
potreba (pa ak i u sluaju da postoji, onda treba odrediti
u kojim koliinama), nego e se proizvoditi ona roba i
usluge za kojima postoji objektivna potreba. Kupovina
ili uzdravanje od kupovine konano odreuje ta e
se proizvoditi, u kojim koliinama i kakvog kvaliteta.
Na taj nain su potroai vrhovna sila koja odreuje
ko e od proizvoaa uspeti, a ko propasti. Konkuren
cija obezbeuje da se neefikasni proizvoai prirodnim
putem udalje s trita, oslobaajui do tada zauzete
faktore proizvodnje i stavljajui ih na raspolaganje
nekom efikasnijem i produktivnijem proizvoau. Tako,
vrednosni sud potroaa direktno odreuje cene svake

ekonomska raspodela
robe i usluge, dok indirektno odreuje cene svih faktora
proizvodnje.
O ekonomija O ekonomija, centralnoplanska
O ekonomska tranzicija

O. Radonji
ekonomska raspodela. Nain na koji se nacionalni
dohodak (novostvorena vrednost) u nekom drutvu raspodeljuje bilo meu individuama bilo meu faktorima
proizvodnje (rad, kapital, zemlja). Veza izmeu indivi
dualne i faktorske r. nacionalnog dohotka ostvaruje se
putem faktora proizvodnje koji se nalaze u vlasnitvu
individua. Analiza r. moe biti klasna ili klasno neut
ralna.
Teorijom klasne r. bavili su se klasini ekonomisti
XVIII veka, kao i Karl Marks. Teoretiari klasne r. su
smatrali da nain r. opredeljuju privatna svojina nad
sredstvima za proizvodnju i postojanje triju klasa: klase
radnika, klase kapitalista i klase zemljoposednika. Svaka
klasa prihoduje svoj dohodak. Klasa radnika - nadni
ce, klasa kapitalista - profit, odnosno kamatu (kada su
u pitanju novani kapitalisti) i klasa zemljoposednika
- rentu. Prema miljenju kotskog ekonomiste Adama
Smita, kada se napusti ono prvobitno drutvo (u kojem je
rad bio jedini faktor proizvodnje), koje prethodi akumu
laciji kapitala i prisvajanju zemlje, rad ne moe adekv
atno sm objasniti trinu cenu u koju, po prirodi stvari,
ulaze, pored rada, i renta i profit. Pre pojave privatne
svojine sav proizvod raa je iao radniku. im je zemlja
postala privatna svojina i im se kapital koncentrisao u rukama kapitalista, svaki od njih (misli se, pored
radnika, i na zemljoposednike i kapitaliste) ima pravo
na svoj udeo u proizvodu, odnosno zaradu. Radnik na
bazi uloenog rada, zemljoposednik na bazi vlasnitva
nad zemljom na kojoj se obavlja proces proizvodnje i
kapitalista na bazi preuzetog rizika ulaganja svojih ili
pozajmljenih sredstava u proces proizvodnje. Shodno
tome, proizvodni rad se deli na nadnice, profit i rentu.
Kod Dejvida Rikarda, koliina uloenog rada opredeljuje vrednost neke robe, dok u r. neposredno uestvuju
nadnica i profit (komplementarne veliine) i, posredno,
renta, koja se stvara prelaskom na zemljite loijeg kva
liteta (diferencijalna renta I). Stvaranjem renti zahva
ljujui prelasku na sve loije zemljite dolazi do pove
anja trokova proizvodnje prehrambenih proizvoda
pa samim tim i nadnica (nadnice izraene putem vre
dnosti dobara koja su radniku neophodna za odranje).
Poto su profit i nadnice komplementarne veliine,
rastom nadnica (i, indirektno, renti) smanjuje se profit.
Samim tim, Rikardo je uslov napretka i daljeg razvoja
kapitalizma video u eliminaciji zemljoposednika sa pr-

ekonomska raspodela

114

ivredne scene. Marks je prihvatio i dalje razvio uenje

svojih prethodnika. Prema njegovom miljenju, na eko
nomskoj sceni glavna bitka se odvija izmeu radnika
koji se javljaju na tritu rada i prodaju svoje radne vetine kao robu i kapitalista koji su vlasnici nad sredstvi
ma za proizvodnju i koji, produetkom radnog vremena
neophodnog da bi radnik reprodukovao vrednost svoje
radne snage, prisvajaju viak vrednosti.
Klasno neutralna teorija r. javlja se u drugoj polovini
XIX veka u uenju marginalistike ekonomske kole
(postojale su tri marginalistike kole: Beka kola,
Lozanska kola, i Kembridka kola). Prema tim ue
njima, uposlenost razliitih faktora proizvodnje, pa
samim tim i udeo koji faktori proizvodnje prihoduju,
zavisi od odnosa njihove m arginalne (granine)
produktivnosti i njihove cene na tritu. U analizi se
pretpostavlja trite savrene konkurencije na kojem
su cene svih faktora proizvodnje na tritu za faktore
proizvodnje date i gde su cene outputa na tritu robe i
usluga koje se proizvode razliitim kombinacijama faktorskih utroaka takoe date (eng. price takers). Analiza
traje kratko, pri emu deluje zakon opadajuih prinosa.
Na primer, kapitalista, odnosno preduzetnik, poveavae broj angaovanih radnika (pri emu vrednost margin
alnog proizvoda svakog dodatog radnika na fiksne kapit
alne kapacitete opada zbog dejstva zakona o opadajuim
prinosima) sve do take na kojoj se vrednost marginalne
produktivnosti poslednjeg dodatog radnika (poveanje
vrednosti proizvodnje do kojeg dolazi kada se fiksnim
kapitalnim sredstvima doda jo jedna jedinica rada) ne
izjednai s trino odreenom nadnicom.
ekonomska razmena potronja proizvodnja

O. Radonji
ekonomska razmena. Opisuje kretanje faktora proiz
vodnje i finalnih proizvoda (outputa) izmeu potroa
kih i proizvodnih jedinica koje se obavlja putem trita.
Radi to jasnijeg prikaza simplifikovane verzije ekonom
ske r., ekonomisti se slue cirkularnim (krunim)
dijagramom (eng. circularflow diagram) koji pokazuje
tokove novca, inputa i outputa izmeu domainstava i
firmi kroz trita robe i usluga i faktora proizvodnje.
Cirkulami dijagram jasno ukazuje da firme (predu
zea) prilikom obavljanja svoje ekonomske aktivnosti
prodaju robu i usluge i unajmljuju i upoljavaju faktore
proizvodnje, dok, s druge strane, domainstva kupuju i
konzumiraju robu i usluge i poseduju i prodaju (daju u
zajam) faktore proizvodnje. Zatim, na tritu robe i uslu
ga se firme javljaju kao prodavci, dok se domainstva
javljaju kao kupci. Nasuprot tome, na tritu faktora pro

Izvor: G. N. Mankiw, Principles o f Economics, 2004, str. 23.

izvodnje domainstva se javljaju kao prodavci, dok se
firme javljaju kao kupci.
O ekonomska raspodela O potronja O proizvodnja

O. Radonji
ekonomska tranzicija (lat. transitio - prelaenje).
Izraz koji opisuje proces prelaska jednog privrednog
sistema iz centralnoplanski voene ekonomije (centralizovanog sistema odluivanja), ije je funkcionisanje
odreeno centralnim nacionalnim planom, u trinu eko
nomiju (decentralizovan sistem odluivanja).
U obimnoj ekonomskoj literaturi preovladava milje
nje da su kritine take procesa e. t. sledee:
- Reforma cena i slobodno formiranje cena na tritu.
- Sprovoenje tvrdog budetskog ogranienja (eng.
hard budget constrain ). U centralnoplanskim ekono
mijama preduzea su poslovala po principu mekog bu
detskog ogranienja (soft budget constrain), kojom
prilikom su se gubici ostvareni u poslovanju pokrivali
subvencijama i nisu dovodili do bankrota. U trinoj
ekonomiji, selektivna funkcija trita udaljava neefika
sne iz delatnosti, ime se oslobaaju resursi koji prelaze
u ruke produktivnijim i efikasnijim proizvoaima.
- Privatizacija. U trinim ekonomijama proizvodnja
se uglavnom ostvaruje u privatnim preduzeima, dok je,
npr., u bivem Sovjetskom Savezu drava kontrolisala
oko 80% proizvodnje. Prelazak na trini sistem zahteva
da privatni subjekti sami i nezavisno donose odluke o

115

proizvodnji, prodaji, kupovini, investiranju, zaduiva

nju i pozajmljivanju.
- Stvaranje finansijskog sistema s nezavisnom cen
tralnom bankom i profitno orijentisanim poslovnim
bankama.
- Formiranje institucija trita novca i kapitala.
- Postavljanje zakonskog okvira koji omoguava
neometano funkcionisanje trita (reforma trgovinskog
i ugovornog prava, zakon o vlasnitvu, zakon o steaju
itd.).
- Voenje zdrave (sound) monetarne i fiskalne politi
ke radi spreavanja visoke i nekontrolisane inflacije.
- Otvaranje ekonomije meunarodnoj konkurenciji
(uklanjanje dravnih trgovinskih monopola, unifikacija
carinskog sistema i prilagoavanje propisima Svetske
trgovinske organizacije, liberalizacija rauna kapitala,
konvertibilnost valute).
2 ekonomija, centralnoplanska 3 ekonomija, trina
O konkurencija, ekonomska
O. Radonji

ekosistem (gr. oikos - kua, domainstvo; sistema

- sastav, celina). Pojam prirodnonaunog porekla, ali
se koristi ne samo za razumevanje ekoloke stvarnosti
i ekoloke krize ve i socijalnih problema. E. je sistem
nastao meudejstvom svih ivih organizama, biljaka,
ivotinja, bakterija itd., i fizikih i hemijskih faktora
njihove ivotne sredine. On predstavlja sistemsko jedin
stvo vieg reda u odnosu na organizam i odnos organizam-sredina.
Tekoe u definisanju ovog pojma od strane ekologa
(od kojih su neki sumnjali u korisnost preciznog izra
za sa striktnom definicijom) jesu posledica razliitosti
u shvatanju pojma ivotne sredine. Sama ideja o je
dinstvu organizama, kao i o jedinstvu oveka i prirode,
veoma je stara. Pojavljuje se najpre u antikoj filozofi
ji, traje sve do kasnog XIX veka, od kada je prisutna
gotovo istovremeno u prirodnonaunim istraivanjima
evropskih, ruskih i amerikih teoretiara.
Nastanku pojma e. prethodile su rasprave o problemu
odnosa organizam-sredina, koji je postavljen jo u
prvoj, tzv. organskoj fazi razvoja biologije. Rasprave o
uticaju i ulozi spoljanje sredine u evoluciji organskog
sveta odvijale su se uglavnom meu predstavnicima dva
osnovna pravca: ektogeneze (lamarkizma) i autogeneze.
Razliitost shvatanja, kao i sm pristup, uticali su da
ekologija jo dugo zadri morfoloki pogled na izu
avanje ovog odnosa. Zajedniko svim pristupima koji
su odnos organizam-sredina shvatali kao neraskidivo
jedinstvo sa identinim stranama jeste mehanicistika
premisa koja je podrazumevala da se dinamika celine

ekosistem
moe razumeti samo kroz razumevanje svojstava njenih
delova. Meutim, kasnijim pomeranjem sa organskog
na vii populacioni nivo, istraivanje ovog odnosa je od
fiziolokog poprimilo novi, ekoloki karakter. Uticaj po
pulacije na sredinu je mnogo sloeniji jer je zajednica u
stanju da kompenzuje odreena dejstva koja sm orga
nizam ne moe, a takoe i da sloenou meudejstava
stvara nove uslove sopstvene sredine. Sredina se vie ne
posmatra kroz pojedine faktore nego kao kompleks uslova koji deluju na odreenu populaciju. Istraivanjem
veza izmeu razliitih vrsta i anorganskih uslova sredi
ne dolo se do saznanja d aje sve sa svaim povezano,
pa time i do pojma biocenoze, ime je ekologija iz faze
autoekologije ula u fazu tzv. sinekologije. Sm pojam
biocenoza ili ivotna zajednica (biljke, ivotinje i biotopi) vezuje se za ime Ludviga fon Bertalanfija (1932).
Upotreba izraza e. pripisuje se britanskom ekologu
Arturu Tensliju koji ga je 1935. (prema ruskim izvorima
1938. godine) prvi upotrebio da bi oznaio blisku pove
zanost komponenata biocenoze i njihove abiotike sredi
ne, a koju je V. N. Sukaov 1946. nazvao biogeocenoza.
Pojam e. je od tada postao opteprihvaen u britanskoj
i amerikoj nauci, tako da se vrlo brzo proirio i na nau
ku u itavom svetu. Izraz blizak izrazu biogeocenoza je
neto ranije predloio nemaki entomolog K. Fridrih na
osnovu pretpostavke o jedinstvu biocenoze i biotopa. On
je 1930. taj sistem, u skladu sa shvatanjem o jedinstvu
prirode, nazvao holocen, ali je zbog slinosti sa geolo
kim izrazom holocen izraz bio nepodesan. U okviru tih
shvatanja sreu se jo pojmovi biosistem (A. Tineman,
1939) i bioenert body (V. I. Vemadski, 1944).
E. se sastoje od neivih abiotikih elemenata, ivot
nog prostora (biotopa) i ivih bia (biotikih elemenata)
koja se na tom prostoru nalaze inei biocenozu. ivotni
prostor ine: klima, voda, tlo, vazduh, reljef i si. ivotna
zajednica se sastoji od biljaka, ivotinja, mikroorganiza
ma (i ljudi). E. karakterie veoma sloena povezanost i
prirodni meuuticaj njegovih elemenata kao posledica
razmene energije, lanca ishrane, cirkulacije kiseonika,
ugljendioksida i dr. E. imaju prirodnu sposobnost samoregulacije i ouvanja stabilnosti koja se ispoljava i preko
tri lanca ishrane koje ine: proizvoai (autotrofi orga
nizmi), potroai (heterotrofi organizmi) i razgraivai
(mikroorganizmi). Kriza e. nastupa kada su ugroene
njegove apsorpcione sposobnosti uticajem spoljanjih
(ili unutranjih) faktora na same elemenate iz kojih se
on sastoji, ili na njihove meusobne odnose.
Pojava pojma e. znaila je prekretnicu u ekologiji
jer se sa istraivanjima e. kao geobiotikih sistema prvi
put izalo iz okvira strogo biolokih istraivanja. E. ne

ekosistem
predstavljaju zatvorene sisteme nego, putem meusob
ne razmene materije i energije, obrazuju odreeno si
stemsko jedinstvo (sistem vieg reda) svih manifestacija
ivota u planetarnim razmerama koje se oznaava kao
biosfera. Ovaj pojam je imao veliki metodoloki znaaj
za razvoj savremene ekologije. Naime, ona se vie ne
moe zamisliti bez biosfemog nivoa. Zakonitosti ivo
ta konkretnih zajednica u potpunosti su razumljive tek
kada se poveu s procesom razmene materije i energije
na ovom nivou istraivanja; tek tada je problem odno
sa organizam-sredina mogue postaviti kao problem
njihovog meudejstva, a ne kao odnos uporedo postoje
ih entiteta. esto se moe sresti i shvatanje da jedino
planeta Zemlja predstavlja pravi e., poto se on smatra
samodovoljnim i ogranienim podrujem, a potpuna izolovanost u najveem broju podruja nije mogua. Pojam
e. ima veliki znaaj jer istraivanje e. omoguava laku i
potpuniju tipologiju i klasifikaciju, to je od velikog zna
aja za ekoloku politiku. Saznanja o uzronosti veza
unutar e., kao i onih koje su multikauzalnog karaktera,
pa i lananog kada su u pitanju odnosi unutar i izmeu
sistema, omoguavaju sintezu saznanja i njegovu primenu na predvianje buduih posledica u e.
Uvoenje pojma biosfere, kao organskog, planetar
nog omotaa ivog sveta odvojenog od anorganske litosfere, omoguilo je da se ode i korak dalje. Biosfera, sa
ovekom koji joj pripada, dostie sferu uticaja ljudskog
razuma, to e Pjer Tejar de Sarden dvadesetih godina
XX veka, zajedno sa Eduarom le Roa i V. I. Vemadskim,
nazvati noosfera. U pitanju je nov evolutivni nivo koji
sa uticajem svesti dostie vii stupanj sloenosti. Vemadski e tako istorijski tok evolucije od biosfere do noosfere izraziti sledeim etapama: biosfera antroposfera
- sociosfera - tehnosfera - noosfera.
Problemi i nedoumice u shvatanju pojma e. proizlaze
iz injenice to se on upotrebljava u dvojakom znaenju.
U isto prirodnonaunom, odnosi se na tzv. nedirnutu
prirodu, van uticaja oveka (ljudskog drutva), ali se ta
koe mora uzeti u obzir i uticaj oveka. Stoga on nuno
integrie razliite faktore ovekovog uticaja - poev od
materijalnih sredstava, znanja, tehnologije, nauke i si.
Sa stanovita biologije, za koju je e. konkretan prirodni
realitet, ovako shvaena sadrina pojma e. je preiro
ka. Meutim, u kontekstu razumevanja ekoloke krize
koja podrazumeva kako ugroenost e. - dakle, kako de
strukciju prirodne sredine (bioloko znaenje), tako i
ugroenost ovekove ivotne sredine, to znai krizu
i prirodnih i drutvenih sistema koji ine neraskidivo
jedinstvo - pojam e. je nezaobilazan. Osim toga, proce
se i karakter problema u e. nije vie mogue razumeti i

116

pratiti ukoliko se u to ne ukljue drutveni sistemi, a to

znai uticaj oveka i ljudskog drutva.
3 ekologija 3 ljudska sredina
G. Miti
ekskluzija/inkluzija, socijalna (fr. exclusion - iskijuenost; inclusion - ukljuenost). Par pojmova kojima
se, u novije vreme, pre svega u Francuskoj, (a) opisuje
stanje po razliitim osnovama marginalizovanih pojedi
naca ili drutvenih grupa, te (b) mere kojima treba obezbediti njihovo (ponovno) ukljuivanje u drutvo. S. e.
je posledica drutvene dezintegracije izazvane postepe
nim raskidanjem veza izmeu pojedinca i drutva. Ona
se ispoljava u pojavama bede (odnosno siromatva), so
cijalne diskvalifikacije, stigmatizacije, marginalizacije,
diskriminacije (polne, socijalne, klasne, rasne, etnike,
verske itd.), te izoptavanja iz redovnog drutvenog i
vota osoba hendikepiranih zbog invalidnosti, starosti,
nedovoljne kvalifikovanosti i si.
Pojam s. e. nastao je u Francuskoj 1974. godine da bi
se opisala kategorija tzv. socijalnih sluajeva (klasina
beda) koji nisu uivali nikakva prava na socijalnu zati
tu. U sklopu ekonomske recesije sedamdesetih godina
prolog veka, kategorija socijalnih sluajeva se znatno
proiruje. Porast broja nezaposlenih podudara se s pove
anjem mase beskunika koji ive iskljuivo od socijal
ne pomoi. Takva drutvena situacija se u sociolokoj
literaturi poredi s masovnom pauperizacijom u XIX ve
ku. S. e. se dotad javljala iskljuivo na materijalnom
planu (visina dohotka, uslovi stanovanja, kvalitet ishra
ne, visina praga socijalne bede itd.), pa su se pojmovi
siromatva i s. e. najee poklapali. Meutim, uvidelo
se da, npr., gubitak posla postepeno rezultira optom
s . e. dotinog pojedinca. Tako, Rene Lenoar (Iskljueni,
1974) odbacuje ideju po kojoj se drutvena odbaenost
svodi iskljuivo na ekonomsko siromatvo. Osim marginalaca i onih koji su lieni sredstava za ivot, pojam
s . e. obuhvata sve osobe koje su po bilo kojem osnovu
odbaene ili se oseaju odbaenim od drutva (hendi
kepirani, stari, bolesni, invalidi itd.). Takva analiza je
podrazumevala i iroku socijalnu akciju na suzbijanju
s. e. (mere ukljuivanja u drutvo, tj. s. i.), zahvalju
jui kojoj bi se ponovo uspostavili raskinuti kontakti
na relaciji drutvo-pojedinac. Dakle, novi pojam s. e.,
koji omoguava da se iskorai izvan referentnog okvira
zaposlenost/nezaposlenost, proirenje na svaku situaci
ju u kojoj dolazi do prekida odnosa izmeu pojedinca
i drutva.
Krajem osamdesetih godina XX veka, Evropska uni
ja (tadanja Evropska zajednica) usvojila je pojam s . e.
kao simbol u borbi protiv rastue nezaposlenosti. Brojni

117

programi Ujedinjenih nacija u nerazvijenim zemaljama

usmereni su na borbu protiv ovog drutvenog fenomena
koji danas postaje sinonim za socijalnu nejednakost i
realna pretnja socijalnom miru.
Socioloka analiza s. e. obuhvata tri relevantne para
digme. (1) Solidarnost. Re je o tome da postojei insti
tucionalni okvir nije u stanju da integrie pojedinca/grupu na osnovu opteprihvaenih pravila. S. e. se ispoljava
ne samo kao slom odreenih proklamovanih drutvenih
vrednosti, ve se javlja i opasnost od naruavanja samog
drutvenog tela. (2) Specijalizacija. Ona podrazumeva
ukljuivanje pojedin(a)ca u drutvenu podelu rada na
osnovu individualnih kvalifikacija, interesa, obrazova
nja, drutvenih odnosa itd. Iskljuenost pojedinca iz rad
nog okvira - zbog linog izbora, neregularnosti trita,
nepotovanja pravnih okvira, nedovoljne kvalifikacije
- ne bi trebalo da podrazumeva i njegovo odbacivanje
iz ostalih sfera drutvenog ivota. (3) Monopol. Kontro
la sredstava za proizvodnju izaziva stvaranje barijera
za napredovanje odreenih drutvenih klasa, odnosno
slojeva.
Pomenute paradigme - koje, kao idealni tipovi, u
sredite analize stavljaju s. e. - ne icrpljuju listu razlii
tih naina na koji se drutvena integracija moe pojmi
ti. Izvesno je d aje ekonomski osnovs. e. samo jedan
od brojnih inilaca mogue odbaenosti pojedinca. Sve
tri pradigme pretpostavljaju analizu s. e. kao posledice
funkcionisanja datog sistema (pojedinih grupa, institu
cija, drutva kao celine). Meutim, marginalnost i 5. e.
ne izviru samo iz odreenih optijih drutvenih neuskla
enosti nego esto mogu da se posmatraju i kao rezultat
linog izbora. Svesno odabran marginalan poloaj koji
podrazumeva odbacivanje formalizovanih i hijerarhizovanih drutvenih normi i vrednosti najee se susree u
zatvorenim grupama kao to su delinkventi, kriminalci,
sekte, teroristike grupe itd.
Kao odgovor na razliite oblike u kojima se ispoljava
s. e., modema drava (drava blagostanja ili socijal
na drava) razrauje i primenjuje razliite programe
,s. i., tj. (re)integracije tih pojedinaca ili grupa u drutvo.
S. i. podrazumeva niz akcija (nove mogunosti zapolja
vanja, nastavak kolovanja ili profesionalna prekvalifi
kacija, responsabilizacija pojedinca u irem drutvenom
kontekstu, izvlaenje iz statusa socijalno izdravanog
lica) koje sprovode drava i njene socijalne institucije,
ili pak dobrovoljne i nevladine organizacije.
Relativno unapreivanje poloaja pojedinih marginalizovanih osoba ili grupa u datom drutvenom kontekstu
podrazumeva niz mera u smislu ublaavanja nejedna
kosti na politikom, kulturnom, institucionalnom i eko
nomskom nivou. Stoga, aktuelne rasprave o s .e . i s. i.

eksperiment

nadilaze tradicionalne pojmove siromatva i diskrimina

cije, u kojima se smatralo da socijalna politika treba da
sledi logiku po kojoj su graani puki potroai dravnih
usluga. Danas se smatra da pojedinci treba aktivno da
uestvuju u drutvenom, ekonomskom, politikom i kul
turnom ivotu kako bi izdejstvovali uvaavanje svojih
raznovrsnih potreba i interesa. Zato su mnoge zapadne
zemlje uvele nacionalne programe za ukljuivanje defavorizovanih osoba u drutveni ivot ne bi li se smanjio
socijalni jaz (fr.fracture social) koji se produbljuje eko
nomskom krizom.
Jedna od ideja vodilja za definisanje stanja s. e. i
donoenja mera u smislu s. i. oslanja se na socioloku
analizu slabljenja drutvenih veza koju je svojevremeno
formulisao Emil Dirkem. Ta analiza biva praktino primenjena na savremeno stanje atomizovanosti drutva.
Novi individualni i kolektivni identitet treba da odgovo
ri na izazove koji se postavljaju podrivanjem stabilnosti
posla, naruavanjem trajnosti profesionalnog identiteta,
(ne)stabilnosti institucije braka itd. Odsustvo socijalne
perspektive (na poslu, u profesiji, porodici) proizvodi
svojevrsno otuenje koje je, s obzirom na atomizaciju
drutvenog tkiva, gotovo nevidljivo.
Svaki tip drutva uspostavlja vlastite mehanizme
pravne reglementacije poloaja pojedinaca ili grupa ko
ji su rtve razliitih oblika s. e. (ekonomske, socijalne,
politike, kulturne), kao i osobene naine njihove soci
jalne (re)integracije. Zajedniki imenitelj svih tih razno
vrsnih programa je injenica da im je okvir drava kao
institucija. No, pitanje na koji e se nain problem s. e.
ubudue reavati postaje naroito aktuelno u zemljama
u kojima taj dravni okvir postepeno slabi, pre svega u
oblasti socijalne zatite.
3 diskriminacija, socijalna 3 siromatvo
M. Glamoa/c

eksperiment (lat. experimentum ogled, opit, pro

ba). Nauno posmatranje u precizno odreenim i strogo
kontrolisanim uslovima, kojim se proveravaju unapred
postavljene hipoteze o postojanju odreenog uzronog
odnosa. E. je u nauci sistematski razvijen i primenjen re
lativno kasno (u XVII veku, kod Frensisa Bekona i Gali
lea Galileja), ali je brzo i iroko prihvaen. Tamo gde je
mogao uspeno da se primeni izazvao je pravu revoluciju
i doprineo brzom razvoju tzv. eksperimentalnih nauka,
ukljuujui tu i masovnu primenu njihovih rezultata u
praksi. E. se, meutim, ne moe primeniti u svim naukama (npr. u istoriji), niti se to moe uiniti na podjednako
uspean i istovetan nain, to znai da svaka nauka ima
svoje specifinosti u pogledu mogunosti i granica njego
ve primene.

eksperiment

118

Za razliku od obinog, neeksperimentalnog posmatranja, velika prednost e. sastoji se u tome to se njime

mogu proizvoditi pojave koje su predmet interesovanja na
unika, onoliko puta koliko je to potrebno u promenjivim
uslovima, to podrazumeva i vetako stvaranje takvih
pojava i uslova koji se u prirodnim uslovima ne bi stvo
rili ili se ne bi desili na isti nain. Prema tome, osnovna
specifinost, a istovremeno i glavna prednost e., bila bi
u tome to se ovde namemo izaziva neka pojava, to se
kontroliu i variraju uslovi ije delovanje se ispituje, to
se mere i kvantitativno izraavaju kvalitativni inioci i to
se on moe vie puta ponavljati. Posebnu njegovu vrstu
ine tzv. misaoni e. koji, za razliku od stvarnog e., poiva
na misaonim pretpostavkama ili fikcijama, koje pomau
da se bolje razume odreeno podruje stvarnosti ili da se
stvori bolja osnova za izvoenje stvarnog, verifikacionog
e., kao i da se iniciraju neke praktine akcije.
Kad je re o e. u drutvenim naukama, on se obino
organizuje tako to se izaberu dve grupe, koje se pretho
dno to je mogue vie, meusobno, izjednae u svim
relevantnim uslovima. Zatim se jedna, tzv. eksperimental
na grupa, podvrgne dejstvu nekog inioca iji efekat eli
da se ispita, dok se lanovi druge, tzv. kontrolne grupe,
potede dejstva tog inioca. Na obema grupama se zatim
sprovode posmatranja i merenja, i to na poetku i na kraju
odreenog perioda, dabi se ustanovio stepen dejstva inio
ca kojem su bili izloeni lanovi eksperimentalne grupe.
Postoje dve osnovne vrste e.: laboratorijski ili vetaki, kod kojeg se ispitivanje vri u vetaki stvorenim uslo
vima (laboratorija), i terenski ili prirodni, koji se odvija
tamo gde uesnici e. inae ive i rade (preduzee, kola),
ali tako to se izdvajaju i kontroliu eksperimentalni inio
ci. Posebnu varijantu prirodnog e. ini onaj do kojeg je
dolo spontano, u prirodnim uslovima drutvene sredine
(npr. organizovane masovne migracije stanovnitva), a
istraiva samo, na planski i sistematizovan nain, naknad
no koristi tako stvorenu situaciju. Glavni nedostatak e.
u sociologiji i drugim drutvenim naukama sastoji se u
tome to se njime moe ispitivati samo ogranien broj
drutvenih pojava.
O kvazieksperiment O predeksperiment

M. Tripkovi

eksproprijacija (lat. expropriatio - oduzimanje

imovine). Upravnopravno ogranienje prava privatnog
vlasnitva. Sastoji se od prisilnog oduzimanja nepokretnosti (zemljita, zgrada itd.) koje se nalaze u vlasnitvu
privatnih lica (graana i graanskopravnih lica), u za
konom propisanom postupku, uz pravinu naknadu i u
optem interesu. U marksistikoj teoriji re e. esto se
upotrebljava da oznai proces odvajanja radnika od vla

snitva na sredstvima za proizvodnju i od uslova svoga

rada. Smatrajui da je centralizacija kapitala logian
ishod e., Karl Marks je na kraju 24. glave Kapitala pred
viao da e na kraju mali broj kapitalistikih magnata
eksproprisati ne samo radnike nego i sve druge kapita
liste. To bi onda trebalo da dovede do samodestrukcije
kapitalistikog naina proizvodnje i nastupanja socija
listikog drutva, u kojem e doi do nacionalizacije
sredstava za proizvodnju, a eksproprijatori e biti eksproprisani. U dosadanjem razvitku kapitalizma ova
Marksova predvianja su se pokazala kao neosnovana.
E. treba razlikovati od nacionalizacije postoje kori
snik e. duan da vlasniku eksproprisane imovine obezbedi pravinu naknadu - po pravilu u novcu, a u poseb
nim sluajevima i u nekoj drugoj nepokretnosti (npr.
zemljite licu koje se bavi zemljoradnjom). U postupku
e. razlikuju se tri odvojene faze: (1) nadleni organ za
konom utvruje opti interes za izgradnju odreenog
.objekta ili obavljanje odreene delatnosti na nepokret
nosti u privatnom vlasnitvu; (2) nadleni organ uprave
odluuje u upravnom postupku o predlogu korisnika e.
i donosi reenje o e. (o kojem je mogue voditi upravni
spor); (3) organ uprave nadlean za imovinskopravne
poslove organizuje raspravu za postizanje sporazuma o
naknadi za eksproprisanu nepokretnost (pri emu, ako
se sporazum ne postigne, o naknadi u poslednjoj instan
ci odluuje sud).
3 nacionalizacija 3 svojina
A. Molnar

ekumenizam (gr. oikoumn - vaseljena, sva nasta

njena Zemlja, svet). Pokret za zbliavanje svih hrianskih crkava, koji se javlja u XX veku. Svetovne osnove
e. sadrane su u opteljudskoj tenji za zbliavanjem i
zajednikim reavanjem drutvenih problema, a religij
ske osnove u uvianju necelishodnosti polemike izme
u pojedinih crkava i potrebi zajednikog angamana
u traganju za jedinstvom i obnovom (Tela Hristovog).
Pravoslavni pisci poetak e. redovno datiraju u 1902.
godinu, a protestantski ga vezuju za Svetsku misionar
sku konferenciju, odranu u Edinburgu 1910. Pojam
ekumenski odreenije je definisan na Oksfordskoj
konferenciji za veru i crkveno ustrojstvo 1937, kao meuhrianska saradnja i dijalog radi postizanja punog
jedinstva Crkve. Vidljiv izraz ekumenskog pokreta i
instrument crkava za negovanje puta ka hrianskom
jedinstvu jeste Svetski savez crkava (SSC), sa oko 330
lanica i seditem u Zenevi. Osnivaka skuptina SSC
odrana je u Amsterdamu 1948, uz uee 351 delega
ta iz 146 crkava, od kojih 51 pravoslavne. Do danas je
odrano est skuptina, u Evastonu (SAD) 1954, Nju

119
Delhiju 1961, Upsali 1968, Najrobiju 1975, Vankuveru
1982. i Kamberi 1991. godine.
Katolika crkva je u poetku s nepoverenjem gleda
la na ekumenski pokret, zbog njegovog preteno prote
stantskog karaktera. Posle Drugog vatikanskog koncila
1965. godine (Deklaracija o verskoj slobodi i Dekret
o e.), odnosi Rimokatolike crkve i SSC znatno su po
boljani.
Pravoslavna crkva naglaava u svim dijalozima s dru
gim crkvama da je ona jedna, sveta, saborna i apostol
ska Crkva, koja je neokrnjeno sauvala predanu joj veru
od apostola, preko crkvenih otaca i da je svaki ekumen
ski rad nemogu bez vraanja drevnim izvorima i korenima Crkve. Poev od 1967. oivljava pravoslavna
ekumenska aktivnost, obrazovanjem svepravoslavnih
komisija za dijalog s protestantima i rimokatolicima
(Meovita meunarodna komisija za teoloki dijalog),
kao i predstavnicima islama, judaizma i ostalih vera.
Kao poslednja od pravoslavnih, Srpska pravoslavna cr
kva ulanila se u SSC tek 1965. Iako su saborski oci i
bogoslovi bilateralne i multilateralne ekumenske odno
se unutar Saveta crkava prihvatali kao priliku za dijalog
sa nepravoslavnima, Sveti arhijerejski sabor SPC je na
svom redovnom zasedanju 1997. odluio da Crkva istu
pi iz SSC. U obrazloenju se, izmeu ostalog, navodi da
je u SSC sve manje interesovanja za veru i svedoenje
vere, da pravoslavlje ne moe da prihvati rukopoloenje svetenica i homoseksualizam, te da se ono unutar
Saveta crkava shvata samo kao jedna od hrianskih
denominacija. Don Mejendorf je, prosuujui svoju
epohu, ocenio da u pravoslavnom stavu prema e.-vla
daju dva ekstrema - otvoreni relativizam i zatvoreni
fanatizam, suprotstavljajui im trei put, put svesnog
1trezvenog uestvovanja u ekumenskom pokretu, podrazumevajui beskompromisnost i mnogo ljubavi i razumevanja.
Shodno istorijskom poslanju i odgovornosti za sui
vot, u oima SPC - ali i ostalih crkava - ekumensko
ponaanje i delovanje ostaje imperativ civilizacijske
koegzistencije u multikonfesionalnim drutvima. Na
verskim stareinama je, najpre u lokalnim zajednica
ma, istrajavanje u uenju da upoznavanje drugih vera
ne predstavlja izneveravanje sopstvene vere.
3 hrianstvo 3 katolicizam 3 pravoslavlje
D. Todorovi

elita. Re potie od latinskog glagola eligere, to zna

i izabrati. U francuskom jeziku je izraz lite u XVI i
XVII veku imao znaenje robe izuzetne kakvoe. Kra
jem XVIII i poetkom XIX veka re e. se ve koristi radi
oznaavanja drutvenih odabranika, izabranika. U

emigracija

sociologiji pojam e. se odnosi na drutveni vrh. Razliiti

sociolozi na razliite naine vide merilo na osnovu ko
jeg neko pripada e. Za Vilfreda Pareta to je sposobnost,
za Gaetana Mosku vlast, za Karla Manhajma racional
nost, za Roberta Dala odluivanje, za Suzan Keler po
loaj, za Evu Ecioni-Halevi nadzor nad resursima itd.
Danas, ipak, preovlauje shvatanje da e. ine oni koji u
nekoj oblasti raspolau sa najvie moi. Prema tim obla
stima, razlikuje se politika, ekonomska, upravna (ukljuiv i sudsku i policijsku), vojna, medijska, kulturna, aka
demska itd. e. Osim nabrojanih pisaca, opisivanjem i
razmatranjem e. bavili su se u sociologiji jo i Robert
Mihels, Harold Lasvel, Jozef umpeter, Rajt Mils, Rejmon Aron, Pol Feris, Flojd Hanter, Don Porter, Robert
Eger, Robert Prestus, Pol Snajdermen i drugi.
U sociologiji je teorija e. dugo bila suparnika teori
j i klasa. Sve do skorijeg doba, teorija klasa prednjaila
je u odnosu na teoriju e., kako po razvijenosti tako i po
broju pristalica. Danas se, meutim, smatra da teorija e.
moe imati optiju narav od teorije klasa, i da ove dve
teorije ne moraju da se iskuljuuju. Prednost teorije e.
jeste to ona daje orue za analizu viedimenzionalne
stratifikacije drutva (ne samo na osnovu materijalnog
poloaja) i zato to u razlaganje ukljuuje i aktere (a ne
samo strukture). Njena mana je, pak, vrednosno obojeno
i nedovoljno razvijeno pojmovlje. Naime, dok je klasa
vrednosno neutralan izraz, pojam e. ima jaku normativ
nu crtu. Dok se u drutvu moe razlikovati vie klasa, e.
je sa svojim parnjakom, masom, dvogubo i zato grubo
orue. Ove mane se pokuavaju ispraviti oslobaanjem
e. od vrednujueg sadraja pojma. Pored toga radi se na
razradi tehnikog pojmovlja. U tom smislu, u savremenim teorijama e. razlikuju se via, srednja i nia e., via,
srednja i nia podelita itd. Sprovode se i odgovarajua
iskustvena istraivanja e., na nacionalnom ili lokalnom
nivou, u kojima se uspeno upotrebljava razraena ter
minologija.
Ipak, neki drutveni naunici i dalje smatraju d a je
klasa vie socioloki, a e. vie politikoloki pojam.
3 gvozdeni zakon oligarhije 3 klasa, drutvena 3 masa
S. Antoni

emigracija (lat. emigrare iseliti se). Odomaen

struni izraz za iseljavanje, odnosno odseljavanje, bez
obzira na to da li su u pitanju spoljne ili unutranje mi
gracije. U anglosaksonskoj strunoj litertaturi (iz koje je
ovaj izraz preuzet), re e. (migration) ima ue znaenje
i podrazumeva samo odseljavanje iz suverene zemlje.
E. je, zajedno sa imigracijom, komponenta internacional
nih migracija. U svim sluajevima unutranjih migracija
pravilnije je koristiti domae rei (iseljavanje, odselja-

emigracija

120

vanje), jer odgovarajui strani izrazi (eng. residential

mobility, out-migration) nisu odomaeni.
3 imigracija 3 izbeglice 3 migracije
B. urev

emocije (lat. emovere - pokrenuti, podstaknuti). Iz

raz je izvorno oznaavao proces u kojem se neto pokre
e ili prenosi s jednog mesta na drugo. Pojam se takoe
koristio da odredi stanja fizikog i psihikog uzbuenja
ili poremeaja. Gotovo dve hiljade godina, od vremena
stare Grke do sredine XVIII veka, bilo je uobiajeno
govoriti o e. kao o strastima (lat. patiri - patiti; gr.
pthos - stres, patnja). Pojam e. je tek odnedavno opteprihvaen da oznai afektivna stanja.
Za sociologe, e. nisu isto bioloki ili psiholoki fe
nomen, ve prevashodno socijalna kategorija, kako po
svom poreklu, tako i po posledicama svog delovanja.
Stvarne i lane e. Sigmunda Frojda, jake, slabe i lane e.
an-Pol Sartra ili obine i retke emocionalne veze Alison Dejms ne predstavljaju vidljive elemente konkret
ne e. nego pre ukazuju na kvalitet svesnosti koja prati,
okruuje i ispunjava emocionalni doivljaj. Ovi izrazi
povezuju svest i iskustvo (doivljaj). Prema tome, e.
se mogu odrediti kao izazvani, doivljeni, prepoznati
i zamiljeni sadraji koji povezuju osobu sa objektom
(naa svest) i aktivnou (nae miljenje o trenutnim oseanjima). Objekt moe biti i drugi pojedinac, a aktivnost
- naa interakcija s tom osobom.
Svaka e. moe biti analizirana kroz etiri komponen
te: (1) oseanja', (2) izraavanje gestova\ (3) pojmove
na kojima poivaju odnosi i (4) regulacione norme. Emoci
onalni ton interakcije i stav pojedinca esto su artikulisani dinamikom telesnog stanja i ponaanjem koje prate
odabrani gestovi (osmeh na licu, ruke stisnute u zagrljaj,
sleganje ramenima). Emocionalni stav moe da bude
neverbalno nagoveten i otvoreno saopten. Drutvena
konstrukcija emocionalnog stava je najvidljivija u emo
cionalnom reniku, koji odreuje pravila koja upravljaju
dranjem, izraavanjem i gestovima, dok mata i snaga
refleksije utiu na neposredno doivljavanje oseanja.
Situacione definicije emocionalno relevantnih znaenja
utiu na instrumentalno ponaanje i tumaenje dogaa
ja. Izrazi svakodnevnog jezika najee opisuju e. iz
dvajanjem parova koji paralelno predstavljaju fiziku
promenu i emotivni tok, kao to su, npr., plakanje i oseanje tuge, smeh i oseanje sree, povlaenje i oseanje
straha. Veliki broj e. ne manifestuje se obavezno u paru
sa specifinim telesnim stanjima, kao to su oseanja
stida, krivice, ljubavi, dosade i iscrpljenosti. Jezik sva
kodnevnih e. obogaenje brojnim ulepanim frazama i

izrazima koji se razliito tumae i predstavljaju deo igre

recima koja upotpunjava sloena mentalna stanja.
Socioloka perspektiva otkriva u kojoj su meri indivi
dualna iskustva i akcije pod uticajem socijalnih snaga,
a koliko ih uslovljava unutranja emotivna dinamika.
Vane drutvene dimenzije e. ukljuuju: (1) poreklo
- mnoga znaenja e. proistiu iz kulturnih definicija
ljudskih odnosa, a ne poivaju na ovekovoj biolokoj
prirodi; veinu e., kao to su dopadanje, tuga, krivica,
ljutnja, humor, nostalgija, ljubomora oblikuju kulturni
obrasci i drutvena kontrola; (2) vreme - psiholoka is
traivanja obino belee trenutne, kratkotrajne reakcije
nastale delovanjem e.; sloene e. iji su uinci dugotraj
ni - kao to su ljubav, blagonaklonost, prijateljstvo, mr
nja, zlonamemost i osvetoljubivost - veoma su vane u
razumevanju drutvenih odnosa; socioloki orijentisan
analitiar polazi od stava da e. nisu determinisane samo
trenutnim namerama i stanjem pojedinca; e. odreuju
kumulativni sadraji drutvenih odnosa iz prethodnih
interakcija, ali i anticipacija buduih susreta; (3) struk
turu - specifina znaenja odreenih situacija pokreu
ispoljavanje posebnih oseanja, koja se izraavaju gesto
vima i instrumentalnom akcijom; ljudi im pribegavaju
da bi na odreene situacije odgovorili sa odobravanjem
ili osudom, poistoveivanjem ili ignorisanjem; priroda
ovih gestova, specifinih drutvenih reakcija na situa
cije menja se u skladu s procesima izmene drutvenih
struktura i kulturnih faktora; drutvena interakcija esto
poiva na proceni koje e. treba da budu prisutne, ne nu
no ta je zaista to to osoba osea; drutvena razmena
e. koju ispoljavaju pojedinci, grupe ili zajednice moe
biti parcijalna ili potpuno nezavisna od onoga ta poje
dinac lino doivljava; (4) promene - promene e. na
mikronivou mogu biti drutveno uslovljene, npr. osoba
transformie svoje e. pristajanjem da potuje norme; pro
mene na mikronivou odreuju istorijski trendovi i nove
kulturne sugestije o tome kako potisnuti, izazvati,
osnaiti, prevazii, ili upotrebiti odreene e.
Drutvena struktura deluje na razvoj e. preko etiri
interakciona procesa. (1) Putem emocionalne diferenci
jacije, drutva i drutvene grupe izdvajaju mnoge oblike
e. u svom jeziku i oblicima drutvenog ophoenja. Obli
ci ljutnje mogu biti kulturno identifikovani kao iznerviranost, bes, gnev, ogorenost, izraavanjem ljubomore
ili osvete, gde svako oseanje vodi ka drugaijoj vrsti
obrasca drutvene interakcije. (2) Putem socijalizacije
pojedinci ue kako da doive, prepoznaju, prate i izraze
pojedinane e. usvojene u svom drutvu. Proces socijali
zacije razliitih e. analizira se kao proces u kojem renik
date kulture postaje izvor za razumevanje pojedinca.
Drutvena vanost emocionalnih kapaciteta pojedinaca,

121

grupa i zajednica zanimljiva je unutar sociolokih nivoa

analize, kada otkriva poreklo, vremenski okvir javljanja,
strukturu, uticaje i promene. (3) Preko nesvesnog (pre
svega kolektivnog) povezuju se mehanizmi kontrole i
regulacije drutvenih moi sa emocionalnim ivotom
zajednice, oivljavanjem specifinih simptoma kolektiv
nih poremeaja, mitova, kolektivnih seanja i doivljaja
solidarnosti lanova odreenih zajednica. (4) Konano,
vetina upravljanja e. odnosi se na stil njihovog izraa
vanja. Pojedinci i grupe propisuju prihvatljive naine po
tiskivanja oseanja, doziraju snagu i odreuju znaenja
shodno normama prihvatljivosti. Ova etiri drutvena
procesa povezuju drutvene strukture sa emocionalnim
iskustvima i ponaanjem pojedinaca. Drutvene grupe
i zajednice utiu na oblikovanje linih doivljaja i ko
lektivnih identiteta, a pojedinci izraavaju e. u skladu s
predstavom o sebi i usvojenim stereotipima.
3 interpretativna sociologija 3 sociologija emocija
L. Nikoli

entropija
endogamija (gr. ndon - unutra; gamo - enim se).
Pravilo koje nalae sklapanje braka meu lanovima od
reene grupe. Najpoznatiji primer e. su indijske kaste, u
kojima je tradicionalno postojala zabrana sklapanja bra
ka izmeu predstavnika razliitih kasta, koje su najee
definisane na osnovu zanimanja. E. moe da se odnosi
i na odreenu srodniku grupu. U mnogim arapskim
zajednicama, npr., mada je brak dozvoljen i izvan i unu
tar patrilinearnog klana, ovaj drugi je popularniji, tako
da su esti brakovi izmeu bliskih srodinika - izmeu
dece (roenih) brata i sestre ili, neto rede, izmeu dece
dva brata. U mnogim izrazito egzogamnim drutvima
postoji tzv. aristokratska e. Na primer, u starom Egiptu
je u kraljevskim porodicama bio dozvoljen brak izmeu
brata i sestre, a i u savremenim monarhijama su esti
brakovi meu bliskim srodnicima. Ova vrsta e. se naje
e objanjava potrebom za ouvanjem ekonomsko-politike moi vladajuih porodica. Za modema drutva
je karakteristina klasna e. ili homogamija.
3 brak 3 egzogamija 3 srodstvo
R. Drezgi

empirizam (gr. empeiria - iskustvo). Filozofski i na

uni pravac koji se sistematski uobliava u novovekovnoj
engleskoj filozofiji (Frensis Bekon, Don Lok i dr.), a koji
smatra da se osnov ljudskog saznanja i glavni kriterijum
njegove vrednosti nalazi u iskustvu. Prihvatajui i negujui pozitivistiku i neopozitivistiku tradiciju, empiristike orijentacije u savremenoj sociologiji nastoje da ovu
nauku svedu na prostu sociografiju, u kojoj bi preterana
i neadekvatna kvantifikacija optih stavova i iskustvenih
injenica, kao i glorifikacija brojeva i matematikih sim
bola, trebalo da zauzme sredinje mesto i da potisne goto
vo svaku teorijsku ambiciju.
Iako se socioloki e. danas vie ne javlja samo u svom
prostom sakupljakom obliku, u kojem je bio krajnje skep
tian prema svakoj teorij i, on ipak zadrava sve bitne odli
ke klasinog e., kao to su: zapostavljanje teorije; egzakt
no ispitivanje pojedinih uih problema koji su najee
u praktinom pogledu najvaniji i najinteresantniji za ono
ga ko finansira istraivanje; ograniavanje na prouavanje
aktuelnih pojava i izbegavanje dubljih i kompleksnijih
uporednoistorijskih istraivanja drutvenih i kulturnih pro
cesa i tekovina; dosta brz, ali jednostran razvoj metoda
i tehnika, u kojima preovlauju tehnicistika shvatanja;
vezanost istraivanja za rasparane i meusobno teorijski
slabo povezane posebne socioloke discipline. Tako se
sociologija u znatnoj meri svodi na pragmatiki shvaenu
tehniku nauku, a sociolog na tzv. drutvenog inenjera.
3 istraivanje, empirijsko 3 kvantofrenija
3 metod, kvantitativni
M. Tripkovi

entropija (gr. entropeia - pretvaranje, obrtanje). Po

jam nastao u prirodnim naukama, a kasnije - posred
stvom kibernetike, teorije sistema i teorije informacija
- prenesen u drutvene nauke.
U prirodnim naukama, e. oznaava proces u kojem
telo ili sistem transformie svoju energiju iz jednog obli
ka u drugi, tako da ona postaje neiskoristiva. Gubljenje
energije se javlja u obliku verovatnoe, jer su podjedna
ke mogunosti i za njeno ouvanje i za njeno nestajanje.
Posledice e. su sniavanje nivoa ivotnih funkcija tela
(ili sistema), njihovo svoenje na nie oblike, stagnacija
i razaranje.
U drutvenim naukama, pojam e. odnosi se na proces
gubljenja ivotnih sposobnosti drutva shvaenog kao
sistem, odnosno kao celina uzajamno povezanih i zavi
snih delova. Svaki sistem razmenjuje materije, odnosno
energiju i informacije sa okolinom, pa tako i drutvo.
to je ta razmena izraenija, vea je sposobnost drutva
da sauva svoj sadraj i oblik, odnosno da obavlja sve
ivotno vane uloge, razvija se i napreduje. Nasuprot
tome, ako je pomenuta razmena manja, deava se suprot
na pojava izraene e. Na osnovu ovog, razlikuju se tzv.
otvoreni i zatvoreni sistemi drutva. Otvoreni sistemi
drutva su sposobni za razmenu i razvoj, dok su zatvo
reni sistemi nesposobni, te stagniraju i propadaju.
3 sistem 3 sistem, drutveni 3 sistemska teorija
V Mili

epidemiologija
epidemiologija (gr. ep i - po, nad; demos - narod;
logos - re, govor, nauka). Grana socijalne medicine, od
nosno humane ekologije koja se bavi opisom i analizom
rairenosti bolesti u vremenu i prostoru unutar odreene
populacije. E. se takoe bavi izuavanjem toka, uzroka
i posledica raznih oboljenja odreenog stanovnitva.
Pri tom moe da se koncentrie na istraivanje uticaja
fizikih, fiziolokih, hemijskih, psihikih ili socijalnih
faktora na vrlo rairena oboljenja, na njihov prirodni
tok, na prostome i vremenske razlike u njihovom javlja
nju, na posledice bolesti kao to su radna nesposobnost,
invaliditet, smrtnost, trokovi leenja, ili pak na samu
prevenciju odreenog oboljenja.
U istorijskom pogledu, e. je vezana za nastanak epide
mija, masovnih zaraza, tj. infektivnih oboljenja velikih
razmera (kuge, kolere, tifusa, lepre, sifilisa, tuberkulo
ze).
E. kao nauka najee se deli na: (1) deskriptivnu e.
(ispituje rairenost oboljenja u definisanoj populaciji),
(2) analitiku e. (utvruje veze izmeu odreenih dru
tvenih i fizikih determinanti i rairenosti bolesti) i (3)
eksperimentalnu e. (koja, na osnovu statistiki planira
nog postupka, istrauje efekte mera prevencije, odnosno
intervencije drutvene zajednice na rairenost obolje
nja). U odnosu na vremensku usmerenost istraivanja,
e. se oslanja na dva osnovna metodoloka postupka: (1)
retrospektivne studije, koje se oslanjaju na ve postojee
demografske injenice i polaznu pretpostavku da su ove
retrospektivno uticale na glavne varijable istraivanja
i (2) prospektivne studije, koje se zasnivaju na prae
nju faktora koji, tokom odreenog vremena ispitivanja,
mogu da utiu na glavni predmet ispitivanja. U novije
vreme razvile su se i tzv. prospektivne eksperimentalne
epidemioloke studije. Tako je, npr., Ronald Grosart-Matiek, pomou eksperimentalne grupe u kojoj je primenio odreeni preventivni program, istraivao efekte na
psihosomatska oboljenja, istovremeno pratei bolesti i
u kontrolnoj grupi, u kojoj nije bilo prevencije, tokom
dueg vremenskog perioda, potvrdio pozitivne, tj. sinergistike efekte uticaja odreenih inilaca kvaliteta ivlje
nja na tok i konaan ishod oboljenja.
Osnovni pojmovi e. su: mortalitet ili smrtnost (broj
smrtnih sluajeva na odreeni broj stanovnika, najee
na 10 000), standardizovani mortalitet (broj smrtnih slu
ajeva na odreeni broj lica odreenog obeleja, kao to
su starost, pol i si.); morbiditet (broj obolelih sluajeva
od neke bolesti na odreeni broj stanovnika, najee
na 10 000); letalitet ili stopa smrtnosti (broj umrlih u
odnosu na broj obolelih od odreenih bolesti); stopa
smrtnosti dojenadi (broj smrtnih sluajeva dece staro

122

sti do jedne godine, u odnosu na broj ukupno roenih u

odreenom vremenskom periodu u definisanoj popula
ciji); perinatalna smrtnost (broj smrtnih sluajeva posle
29. sedmice trudnoe, za vreme poroaja i odmah posle
njega, u odnosu na ukupan broj novoroenih); postna
talna smrtnost (broj smrtnih sluajeva novoroenadi
starosti od jedne sedmice do jednog meseca u odnosu
na ukupan broj roenih); stopa apsentizma (broj radno
nesposobnih zbog bolesti u odnosu na broj zaposlenih u
odreenoj radnoj organizaciji ili populaciji); incidencija
(broj novoobolelih sluajeva od odreene bolesti u odno
su na ukupan broj obolelih od iste bolesti) i prevalencija
(ukupan broj obolelih od odreene bolesti u odreenom
vremenu u definisanoj populaciji).
E. koristi sledee izvore podataka: (1) primarni (iz
vori koje sam istraiva formira, odnosno imenuje) i
(2) sekundarni podaci javnih slubi ili institucija zatite
zdravlja, kao to su statistiki godinjaci, registri obolje
nja, izvetaji ministarstava zdravlja i si.). Vani izvori
podataka za e. su i podaci o neposrednim i posrednim
uzrocima smrtnosti, kao to je medicinska dokumenta
cija o vrstama bolesti, o preduzetim merama leenja,
prevenciji i si. Odreena oboljenja - kao to su zara
zna, maligna, neka kardiovaskularna oboljenja, psihoze,
mentalno retardirani itd. - u veini zemalja se obavezno
prijavljuju dravnim zdravstvenim slubama. Epidemio
loka istraivanja su nezaobilazna osnova preventivnih
mera zdravstvene slube i njihove evaluacije u svim ze
mljama.
Svetska zdravstvena organizacija, u svojoj publikaci
ji Zdravlje za sve do 2000. godine, definisalaje kriterijume zdravstvenog stanja stanovnika od epidemiolokog
znaaja. To su: stanje ishranjenosti populacije, stopa
smrtnosti odojadi, stopa smrtnosti dece uopte, kao i
dece ispod 5 godina starosti, zatim oekivana dob ivo
ta, stopa smrtnosti pri poroaju, mortalitet i morbiditet
za pojedina oboljenja, invalidnost, te opta socijalna i
duevna dobrobit.
Takozvana socijalna e., kao podgrana e., koncentrie
se na istraivanje socijalnih (nasuprot fizikim ili biolo
kim) inilaca masovnih oboljenja, kao i na incidenciju
i prevalenciju odreenih bolesti. Njeno posebno interesovanje usmereno je na sva hronina oboljenja, na degenerativne bolesti, te na mentalna oboljenja, u ijem
nastanku, toku i prevenciji znaajnu ulogu imaju upravo
drutveni inioci.
Glavni epistemoloki problem epidemiolokih istra
ivanja su validnost i pouzdanost celokupnog istraiva
kog postupka, koji se javljaju najpre prilikom pravljenja
reprezentativnog uzorka, a docnije u pogledu generali-

123
zacije dobijenih rezultata istraivanja za celokupno, od
nosno specifino stanovnitvo.
3 medicina socijalna 3 socijalna zatita
3 zdravstveni sistem
P. Opali

epistemologija (gr. episteme - znanje; lgos - re,

govor, nauka). U naoj jezikoj praksi ovaj izraz se
esto koristi sinonimno sa izrazom gnoseologija u
znaenju (filozofske) teorije saznanja. Po tome je na
a praksa blia angloamerikom govornom podruju,
za razliku od francuske i nemake jezike tradicije, u
kojima izraz gnoseologija oznaava optu teoriju sa
znanja (Erkenntnistheorie), a e. se izjednaava sa filozo
fijom nauke ( Wissenschaftslehre). E. je grana filozofije
koja se bavi prirodom, izvorima i granicama saznanja.
Osnovna pitanja na koja ona pokuava da odgovori jesu:
ta je saznanje, kakva je njegova priroda, koji su izvori
saznanja, kako znamo d a je nae saznanje pouzdano,
koje su granice saznanja i sl. Kao takva, e. ispituje mo
gunosti, osnovne logike principe, kriterijume zasnova
nosti saznanja, njegove granice, mogunosti u raznim
sferama spoznaje itd. Na osnovu tvrenja e. postulativno se izvode svi principi naunog saznanja, od kojih
su najznaajniji objektivnost, pouzdanost, preciznost,
koherentnost, meupovezanost.
U sociologiji se ovaj pojam koristi u donekle izmenjenom smislu, utoliko to se najee odnosi na me
todoloke osnove i teorijske pretpostavke odreenog
empirijskog istraivanja (i u ovome je najsliniji fran
cuskoj terminolokoj praksi, u kojoj se npr. govori o e.
posebnih nauka). Tako, recimo, kada se govori o episte
molokom delu neke studije, pod tim se obino podrazumeva uvodno poglavlje, u kojem se najuoptenije izlau
polazite ispitivanja, opravdanje za upotrebu konkretnih
istraivakih tehnika i mogue rezerve (ogranienja ili
smetnje) s obzirom na interpretaciju rezultata dobijenih
tim istraivanjem.
3 metodologija 3 saznanje 3 teorija
S. uri

ergologija (gr. rgon - rad, posao; lgos - re, govor,

nauka). (1) Opta nauka o radu u koju se ukljuuju sve
prirodne i drutvene nauke koje prouavaju rad; zadatak
e. je celovito izuavanje svih inilaca koji doprinose
uspenosti rada kao svrsishodnog delanja; (2) jedna od
posebnih nauka o radu u ijem je fokusu sm proces ra
da i inioci koji utiu na taj proces i njegovu uspenost.
U ovom uem znaenju, e. je, u osnovi, inenjerski inspirisana nauka o radu koja primenjuje prevashodno me
tode primerene tehnikim naukama, radne eksperimen

etatizam
te, snimanja i merenja putanja i vremena rada, analizu
utroaka pri radu i racionalizaciju inilaca koji utiu na
radnu uspenost. Ergonomija (gr. rgon rad, nmos
- zakon, pravilo) moe se smatrati sastavnim delom e.,
i to njenim izrazito primenjenim delom. Ergonomija iz
uava odnose oveka i radnih sredstava (alata, maina
i drugih ureaja, opreme i si.) s ciljem da rad oveka
uini manje napornim, manje zamornim, ugodnijim i
efikasnijim, i to, pre svega, prikladnim oblikovanjem
(dizajnom) sredstava i drugih fizikih okvira ljudskog
rada, potujui zahteve tehnologije, ali i ljudsku stranu
rada.
3 rad 3 radna snaga
S. Boli

etatizam (fr. Etat - drava). Vrsta oformljenog i neoformljenog, potencijalnog drutveno-politikog sistema
u kojem postoji sloen odnos izmeu drave i drutva,
odnosno znaajna uloga drave u drutvenom ivotu.
Ova uloga podrazumeva i upravljanje razliitim dru
tvenim oblastima i elatnostima, koje je najvidljivije
u privredi.
Postoje tri oblika e. u savremenom drutvu: (1) e. za
padnih, razvijenih i metropolskih drutava; (2) e. ostata
ka realnog socijalizma i (3) e. nerazvijenih perifernih
drutava.
(1) E. zapadnih razvijenih metropolskih drutava
je tipian primer neoformljenog drutvenopolitikog
poretka. U njemu postoji uplitanje drave u sve sfere
drutvenog ivota, ali ne i potpuno upravljanje. Sjedne
strane, ovaj vid e. je nastao kao posledica potrebe za
regulacijom privrede zbog velikih i razornih kriza, neregulisanog trita i odnosa izmeu poslodavaca i radni
ka. Pored toga, on je izraz koncentracije i centralizacije
kapitala, kao i jaanja uloge administracije i birokratije
u ekonomiji i javnom ivotu.
(2) E. ostataka realnog socijalizma je oformljeni
poredak koji se odnosi na prevlast drave u svim obla
stima drutvenog ivota, poev od njegovog organizovanja do opte kontrole. Za njega je karakteristino upra
vljanje iz jednog centra: privreda je organizovana na
principima komandne ekonomije, politika kao tzv. jed
nopartijski monopol i jednoumlje, a kultura kao tzv.
svesno usmeravana propaganda. Opta nerazvijenost u
kojoj je ostvaren realni socijalizam i potreba da se
koncentracijom svih resursa pobedi kapitalizam, sjedne
strane, te tenja da se sve kontrolie i sprei kontrarevo
lucija, s druge, uslovili su pojavu ovog tipa e.
(3) E. nerazvijenih perifernih drutava takoe spada
u neoformljene i potencijalne drutvenopolitike poret
ke koji su to vie s obzirom na cilj nego u stvarnosti.

etatizam

124

Karakterie ga meanje drave, pre svega, u ekonomski

ivot. Veina drutava koja pripadaju periferiji bila su,
do svoga osloboenja, u kolonijalnom statusu i prvi put
su stekla svoje drave. Osim toga, to su bile izrazito ne
razvijene zemlje s niskom politikom kulturom. E. je
omoguio koncentraciju svih materijalnih i duhovnih
izvora neophodnih za planski razvoj.
3 birokratija 3 drava 3 staljinizam
V Mili

etnike m anjine (gr. ethnos - narod, pleme). Iako

imaju teorijsko-ideoloke pretenzije da budu homogene
tvorevine, dananje nacionalne drave to nisu. Tokom
politiko-ideolokih borbi e. m. unutar nacionalnih dr
ava za priznavanje i uee u vlasti uvrenje pojam
etnije, odnosno etniciteta. Kada se prihvati strukturna
razlika izmeu drutva porekla i stranog drutva u ko
jem se prebiva, javlja se manjinska paradigma, u ijem
kontekstu se etnicitet instrumentalizuje radi afirmacije
partikularnih interesa. Pojam manjina proizlazi iz demo
kratskog principa veine (Emerih Fransis). Manjina je
zajedniki imenitelj onih koji su, zbog svoje pripadno
sti ili kategorijalnog svrstavanja u jednu grupu naroda,
iskljueni iz uivanja bilo kakvih socijalnih dobara, pri
emu, shodno vaeim drutvenim normama, naelno
svi pripadnici tog drutva uivaju ista prava. Pored poli
tike, ova definicija sadri i ekonomsku dimenziju.
U politikoj dimenziji, etnicitet je pojam koji se esto
okree protiv dravne vlasti i legitimie etnike (i nacio
nalne) oslobodilake pokrete. U modernim nacionalnim
dravama etnike grupe mogu brzo da razviju subverzi
van potencijal, kada normativni zahtev za integracijom,
koji polazi iz centara moi, ponu da doivljavaju kao
preteran, odnosno represivan.
Etnicitet se javlja i kao oblast povlaenja i bekstva,
pre svega kada se racionalna podrutvljavanja (nem. Ver
gesellschaftungen), koja vrhune u dravnoj organizaciji,
preoblikuju u line odnose karakteristine za zajednice
(Gemeinschaften). Zajednika dravnost kao kolektivni
doivljaj deluje, meutim, i na sposobnost pripadnika
etnikih grupa da odre dravni identitet tokom istorijskog trajanja. Jedna druga varijanta, novi etnicitet, mo
gla bi u sebi da sjedini kako aspekt manjina, tako i ideje
oslobaanja i zajednikih toposa. Shvatanje etniciteta
u Americi obino se naziva novi etnicitet i odnosi se na
ponovno nastajanje etnike svesti i politiki aktivizam
unutar ranije asimilovanih belih etnikih grupa kao to
su Italijani, Nemci, Poljaci (Riard Tompson). Ovaj po
jam izraava kult krize ili pokret revitalizacije i
polazi od kulturnog pluralizma. Novi etnicitet vai kao
pokret protesta protiv ideologije amerikog meltingpo-

ta i kulturne asimilacije. Pri tom, on ostavlja otvorenu

problematiku socioekonomske stratifikacije, koja je uto
liko u vezi sa etnikom pripadnou. Rajnhard Krekel
dolazi do zakljuka da etnonacionalistiki pokreti mogu
da opstanu onoliko dugo (1) koliko askriptivna segmen
tacija svetskog drutva u ekskluzivnim pojedinanim
dravama zadrava svoj strukturiui znaaj; (2) koliko
dugo vai vodea slika etniki homogene nacionalne dr
ave i ideja samoodreenja naroda, i (3) sve dok se ne
poklope teritorijalne granice etnosa i demosa.
Ako postoji veza izmeu socioekonomskog rasloja
vanja i etniciteta, u literaturi se govori o fenomenu etni
kog raslojavanja i tematizuje se problem klasa. Uspon
etniciteta i nacionalnog samoopredeljenja poklapa se s
prividnim propadanjem pojma klasne, odnosno slojne
strukture (Maks Haler). Ova dva pojma su meusobno
povezana i samo su zaodevena u moderan politiki
Vokabular. E tn ik o raslojavanje nastaje, delim ino, u
procesu modernizacije, a delimino zahvaljujui proce
sima stvaranja privilegija, odnosno zapostavljanja, koja
proizlaze iz tog procesa. Modernizacija drutva, prema
ovoj predstavi, odvija se u fazama, pri emu etnikom
raslojavanju pogoduje samo poetna faza modernizaci
je, kada se ona odvija neravnomerno, dok se u kasni
jim fazama raslojavanje podriva, i to izjednaavanjem
kompetencija, sticanjem moi periferije i integracijom
trita rada.
I unutar klasnoteorijske perspektive mogue su dva
suprotstavljena tumaenja fenomena etniciteta. Prema
jednima, etnika diferencijacija moe biti protumaena
kao relikt, reziduum ili remetilaki faktor, ije je razreenje samo pitanje progresivnog postvarenja i porutvljenja, nezadrivog prelaska iz staleke u klasnu podelu
drutva, dakle - samo pitanje vremena (Hartmut Eser).
Prema drugima, meutim, etnika diferencijacija moe
da bude centralna osa klasne identifikacije. Formiranje
klasa i etnika mobilizacija se posmatraju kao procesi
razvoja kolektivnog identiteta i kolektivnog delovanja
(Maks Haler). U svakom sluaju, moguno je da se pro
ces borbe za politike i ekonomske resurse razvija tako
da se etnika baza vie ne prepoznaje. Bez obzira na
to da li su inicijatori etnike mobilizacije samo primamo
privilegovane ili neprivilegovane grupe, u oba sluaja
stalo im je do ostvarenja ekonomskih interesa, kojima et
niko slui kao pomono sredstvo. Nasuprot formiranju
klasa, u smislu kognitivnog procesa, nalazi se etnicitet
kao afektivno-emocionalan proces, utoliko to etniko,
uprkos svim instrumentalistikim znaenjima i proceduralnosti, ostaje zarobljeno u primordijalnom: kao to
su ekonomski interesi u pozadini procesa stvaranja kla
sa, tako i oseanja jedne kulturne zajednice utemeljuju

125
formiranje etnike grupe i mobilizaciju. U oba sluaja
jasan je konstrukcijski karakter, koji manje ili vie ko
respondira s drutvenom realnou, ali iziskuje odree
no ponaanje onih koji se deklariu kao pripadajui.
Zahtevi za ponaanjem mogu da konstruiu jednu novu
drutvenu organizaciju. Etnija kao grupa za pritisak tada
se bori za (geografske) resurse i vlast. Iza ovakvih ko
lektivnih akcija mora da stoji vizija o boljim uslovima
ivljenja.
O etniki sukob O etnos O nacija
Ch. Uzarewicz

(prev. s nemakog . Kurir)

etniki sukob. Gotovo sve dananje drave su multi

etnike drave, koje - nosei naslee starih multietni
kih carstava unutar ijih granica ljudi ive - svrstavamo
u razliite kategorije, koje se i same u njih svrstavaju.
Za socijalno dejstvo svake od njih nebitno je da li one
empirijski uopte postoje: one su utoliko socioloke i
njenice to se u njih veruje i to su relevantne za dru
tveno delanje.
Nipoto nije smo po sebi razumljivo da ova etnika
grupisanja, u celini ili samo u nekom delu, uspostavlja
ju meusobno antagonistiki odnos. Najvei broj tih
grupacija ivi u mirnoj koegzistenciji ili jedne pored
drugih. Od odluujueg znaaja je politiki, drutveni,
ekonomski, religijski i kulturni kontekst unutar kojeg
etniciteti egzistiraju. Pri tom, oni su veoma esto u
asimetrinom odnosu konkurencije i razmene bez zna
ajnijih uzajamnih dodira. Najee ive u odnosu koji
se naziva antagonistika kooperacija. Antagonistika
kooperacija kazuje da uesnici sebe vide u stanju meu
sobnog takmienja, ali da, na kraju, ipak slede jednake
(zajednike) ciljeve: meusobno potovanje i priznava
nje u mirnoj atmosferi i obezbeenom i prosperitetnom
blagostanju. Samo ukoliko se ovaj cilj napusti i zameni
zahtevom za vlau i uklanjanjem navodnih i stvarnih
nepravednosti, zahtevom za ponovnim uspostavljanjem
nae asti ili naeg kulturnog identiteta, za separacijom i autonomijom itd, antagonistika kooperacija moe
da se pretvori u etniki antagonizam. Ova politizacija,
odnosno etnizacija drutvenih, ekonomskih, religijskih
ili ekonomskih razlika iziskuje zainteresovane nosee
grupe, koje formuliu etnopolitiku ideologiju i iznova
interpretiraju tradiciju i istoriju (patnje). Za miniranje
starih i kompleksnih ivotnih svetova i pokretanje lju
di na borbu do krvi sa svojim komijama, prijateljima,
poznanicima, esto i roacima, neophodne su velika
fantazija i kriminalna energija. Ovi novi primeri opaa
nja i tumaenja, podstaknuti autoritativnim zahtevom,
neophodni su radi spremnosti relativno miroljubivih i

etniki sukob
na svoj privatni interes orijentisanih pojedinaca ne sa
mo da legitimiu i toleriu nasilje ve da ga, najposle, i
smi sprovode. Ovde je potrebno selektivno opaanje,
koje svakodnevicu uglavnom posmatra kroz etnike
naoare. Do izraaja dolazi otra shema prijatelj-neprijatelj, kao i ubeenje da su agresori drugi, a da smo
mi rtve. Pretpostavka, razume se, jeste identifikacija
sa mi i, u skladu s tim, s tobonjim ili stvarnim napa
dima, diskriminacijama, vreanjima i uvredama asti
pripadnika one etnije kojoj ovek i sm po oseanju
lino pripada. Samog sebe on posmatra jo samo kao
lana ove zajednice, ne vie kao privatnu osobu, a dru
ge samo kao sastavne delove neprijateljskog kolektiva.
U graninim sluajevima nisu vie odgovorni pojedin
ci ve samo grupe i kolektivi. Stvarni odnosi i pratee
okolnosti se zatamnjuju i - po modelu teorije zavere
- svode na njihov pretpostavljeni zajedniki etniki
imenitelj. Lina iskustva se ili iskljuuju ili se na njih
najednom gleda potpuno novim oima i drukije se
interpretiraju. Pre svega, glasine i informacije iz druge
ruke (velike prie) postaju toliko dominantne da se
sopstvena iskustva pretvaraju u sekundarnu stvarnost. U
ovoj taki obino zapoinje spirala nasilja, koja se vie
ne moe zaustaviti.
Ovo prvo, etniki motivisano nasilje, samo je veoma
retko spontana masovna erupcija. Korak od spremnosti
na nasilje do nasilne akcije je, prema svim iskustvima,
toliko sloen i skrupulozan da mora biti briljivo organizovan. A kada je prvi kamen jednom baen, povratka
vie nema. Polazei odatle, angauje se nezadriva sinergija nasilja, koja vie ne mora da bude organizovana, kao to, takoe, retko moe da se kontrolie. Ona
e poistiti onoga ko pokua da joj prepreci put, njome
upravlja ili daje regulie. To moraju, pre svih, da doive i impresariji etnikog nasilja - etnopolitiki ideolozi
i etnopolitiari. Od sada - vie proterani nego oni koji
teraju - moraju da sadejstvuju i sauestvuju. Svako obuzdavanje u takvoj situaciji moglo bi da znai njihov kraj.
Balak sablje je odavno predat u ruke samog etnikog
pokreta. Po pravilu, to je as delanja mladih kojima se
uri i onih koji su eljni avanture. Etniki revolti ne je
du svoju decu nego njihove roditelje i dedove. Mladi
intelektualci i studenti, kojima e biti poveren drutveni
sistem i dravni aparat, ali esto obeshrabreni kao pri
padnici manjine i iskljueni iz drutvenog napretka i ka
rijere, radikalizuju se i postaju glasnogovornici revolta
koji moe da naraste do etnikog graanskog rata.
Svaki ustupak koji im ini drava ili predstavnici dru
ge etnike zajednice oni tumae kao slabost ili ga odba
cuju kao nedovoljan. U skladu s tim, sami nisu spremni
na kompromise: sloboda ili smrt je njihova najea pa-

etniki sukob

126

rola. Odavno su prevazieni izvorni, konkretni povodi

i zahtevi. Dravna nezavisnost je sada njihov logian
cilj, koji ih onesposobljava za pregovaranje. Oni koji
su spremni na pregovore bivaju pogubljeni kao narodni
izdajnici, ili diskreditovani kao ljudi spremni na kom
promise. to due traje etniki graanski rat, to njego
va bezizlaznost postaje sve oiglednija, jer - bar meu
civilnim stanovnitvom - postoje samo gubitnici, to je,
naravno, bezizgledniji poloaj njegovih noseih grupa,
etnopolitiara, milicija i njihovih voa, teroristikih or
ganizacija i posebnih jedinica. Oni moraju da raunaju
da e sa okonanjem ratnih dejstava biti pozvani na od
govornost, i to posebno od strane njihovih sopstvenih,
razoaranih pristalica. Oni su ti koji imaju najmanje in
teresa za okonanje rata, jer s njegovim okonanjem
gube status, vlast, privilegije, a u datim okolnostima i
sopstvene ivote. Postaje sve jasnije da se protagonisti
etnikog graanskog rata bore ne samo protiv drave
i/ili druge etnike zajednice nego i protiv sopstvenog
naroda, sve vie antiratno raspoloenog, kojeg dre kao
kvazitaoca.
Graanski rat ne poznaje nikakva pravila i moralne
pragove zabrane. Bilo daje re o detetu ili starcu, svako
je tu borac. Otuda je cilj potpuno proterivanje neprijate
lja, etniko ienje sopstvene drave, koja treba da
ostvari san o etnikoj homogenosti.
O etnos O etnike manjine O nacija

Ch. Uzarewicz
(prev. s nemakog . Kurir)

etnocentrizam (gr. thnos - narod, pleme; kntron

- sredite). Pogled na svet prema kojem je sopstvena
etnika grupa centar sveta, oko kojeg je ceo taj svet organizovan. Biti pupak sveta implicira izuzetan znaaj
sopstvene etnije i njenu nadmo nad drugim etnijama,
ukoliko se njihovim pripadnicima uopte doputa status
oveka, koji ne bi bio uvan samo za vlastiti soj ljudi.
Mnoge etnije oznaavaju svoje pripadnike naprosto reju ovek.
Etnocentrina je isto tako karakterizacija svojih kao
civilizovanog, odnosno kulturnog naroda, a drugih kao
varvarskih, odnosno divljih ili tzv. primitivnih naroda.
Dok je ovinizam isto normativno orijentisan i svi
ma drugima osporava njihovu moralnu ili genetsku vrednost, e. se, esto, kognitivno legitimie ukazivanjem na
istoriju, razvoj, kulturna i nauna dostignua. Specifian
zapadni e. je evrocentrizam, koji pokazuje svoju tobo
nju nadmo ukazivanjem na sopstvenu visoku kultu
ru, koja se zasniva na nadmonim tehnolokim civili
zacijskim dostignuima, zapadnjakoj monoteistikoj
religiji, toboe univerzalno vaeim ljudskim pravima,

objektivnoj racionalnosti i razvijenom pismu. Nasu

prot tome, druge kulturne sisteme on diskredituje kao
primitivne, manje vredne ili bez pisma. Sopstveno neo
sporno samorazumevanje se toliko podrazumeva da se
i smo njegovo dovoenje u pitanje smatra patolokim.
Evrocentrizam pribavlja utemeljenje za misionarsko delovanje i kolonizaciju takozvanih primitivnih naroda i
naroda bez pisma. Kao sledei kriterijum sa stanovita
politike moi vailo je razvijanje nacionalne drave
kao toboe najvieg stepena ljudskog razvitka, na kojem
treba da se teleoloki odvija celokupna istorija. Drutva
bez drave, gledano iz evrocentrine perspektive, puke
su evolutivne predforme, koje na pravi put treba da
izvedu drutva organizovana u drave.
Drutvima sa dravnom organizacijom oduvek je
bilo jasno kako treba da se odigra razmena u susreta
njima i konfliktima. Drugi se moraju prilagoditi, ili e
biti prilagoeni. Jedino to nije (uvek) unapred odluen
metod ili nain: da li e drugi biti asimilovani, adapti
rani ili prekultivisani, u sutini zavisi od vrste samog e.
Rasistiki e. drugome nije davao nikakvu ansu, jer je
vaio kao genetski i otuda nepopravljiv, naime manje
vredan. Kulturni e., onakav kakvog ga, npr., praktikuju
Katolika crkva ili (post)kolonijalne drave, drugima,
dodue, dozvoljava mogunost da se razvijaju, ali ih pre
tvara u predmet patrijarhalnog tutorstva i pedagogije.
Shodno tome, e. je stav koji ne mora da se odnosi samo
na etnije. Od lokalnih, preko regionalnih, kontinental
nih, do globalnih nivoa, na svakom od njih se nalaze
etnocentrini primeri shvatanja i politikih strategija.
O evrocentrizam 3 nacionalizam O ovinizam
Ch. Uzarewicz
(prev. s nemakog . Kurir)

etnografija (gr. thnos - narod, pleme; grdpho - pi

em). Pisani opis kultura ili naroda. U tom smislu, za
Herodotovu Istoriju iz V veka pre n. e. moglo bi se rei
da predstavlja prvi primer etnografskog dela. U srpskom
jeziku ovaj pojam se upotrebljava da oznai nauku o
ivotu, obiajima i verovanjima jednog naroda. U en
gleskom jeziku pojam e. upotrebljavao se sve do Dru
gog svetskog rata sinonimno s pojmom antropologija,
pa je tako Edvard Tajlor novu nauku o kojoj je pisao
nazvao e. Predmet tako shvaene e. bilo je, pre svega,
prouavanje kulture, kao i razliitih aspekata ivota ar
hainih drutava. Ideja je bila da se prouavanjem ovih
drutava bolje razumeju stupnjevi razvoja kroz koje su
i savremena drutva morala da prou. Tako je ameriki
antropolog Robert Lovi u svojoj Istoriji etnoloke teori
je (1937) definisao e. kao deo antropologije [...] koji
se bavi kulturom. Pored toga, francuski etnolozi i an-

127
tropolozi upotrebljavaju ovaj izraz da bi oznaili nauku
koja se bavi prouavanjem predindustrijskih drutava.
U francuskoj tradiciji, e. je posmatrana kao princip saku
pljanja podataka, za razliku od etnologije, koja je sluila
za analizu podataka.
E. moemo posmatrati i kao disciplinu koja potie iz
nemake Vlkerkunde, nauke o narodima, te se tako
razlikuje od etnologije, koja se bavi prouavanjem, pre
svega, sopstvenog naroda ili etnike grupe. Od poetka
XIX veka, e. odluujue utie na popularne predstave o
stranom, drugom, odnosno egzotinom, putem
formiranja etnografskih muzeja (u Parizu, Berlinu itd.).
Osnivanje muzeja koincidira s periodom znaajne eks
panzije evropskih kolonijalnih sila, pre svega, u Africi.
S razvojem socijalne antropologije posle 1922. go
dine (kada svoje vane monografije objavljuju Alfred
Redklif-Braun i Bronislav Malinovski), e. postepeno
postaje sinonim za praksu istraivakog rada antropo
loga na terenu - danas re ethnography na engleskom
jeziku oznaava objavljenu knjigu ili monografiju koja
je rezultat intenzivnog rada na terenu. U tom smislu, e.
je izuzetno znaajna za metodologiju istraivanja, kao i
za predstavljanje rezultata istraivanja. Prve ekspedicije
koje utemeljuju praksu etnografskog, odnosno antropo
lokog rada na terenu su bile Kembridska ekspedicija
u Toresovom tesnacu 1898. godine (koju je organizovao Alfred Hadon, a uestvovao je i Vilijam Rivers),
i Severnopacifika ekspedicija Amerikog muzeja za
prirodnu istoriju 1900-1901. godine koju je predvodio
Bob Desop (antropoloki stranu stvari organizovao je
Franc Boas, a uestvovali su V. G. Bogoraz, V. J. Stemberg i jo nekoliko vrsnih ruskih istraivaa). Nekoli
ko francuskih autora objavilo je etrdesetih i pedesetih
godina XX veka etnografske prirunike, koji su imali
odluujui uticaj na utemeljenje antropologije i etnolo
gije kao nauke u Francuskoj (npr. Marsel Griol, 1957).
Dodue, pitanja prakse i metoda su ostavila izvesne ra
zlike izmeu frankofonske tradicije (u kojoj je e. tretira
na kao humanistika nauka) i anglosaksonske (u kojoj
se e. smatra drutvenom naukom).
U Rusiji je izraz e. dobio na znaaju posle 1923. go
dine, kada Sergej irokogorov uvodi pojam ethnos da bi
oznaio fenomene kao to su etnicitet i etniki identitet.
Uloga e. je bila, pre svega, u prouavanju ostataka arha
inih obiaja u savremenim drutvima, ali i u izuavanju
razvoja civilizacija. Zvanina ideologija SSSRje e. dala
vaan teorijski zadatak: istraivanje razvoja razliitih
zajednica u zemlji (s lingvistikim i biolokim kompo
nentama), to je posle Drugog svetskog rata uticalo na

etnologija

utemeljenje e. u ostalim socijalistikim zemljama, uklju

ujui i Jugoslaviju.
Kritika razmatranja savremenih shvatanja e. zapoi
nju s prvim kritikama kolonijalnih administracija tokom
tridesetih godina XX veka, pre svega, u radovima fran
cuskog etnologa i pisca Miela Lerisa, a kulminiraju s
takozvanim knjievnim ili poststrukturalistikim
zaokretom tokom osamdesetih. Leris je 1934. objavio
svoju knjigu/dnevnik Fantomska Afrika, u kojoj je sa
surovom pedantnou dokumentovao strategije francu
skih etnologa/istraivaa u prikupljanju podataka i artefakata. Ove strategije su ukljuivale lai, obmane, ak
i krijumarenje oruja tokom graanskog rata. Vaan
momenat u ovim kritikama e. je i posthumno objavlji
vanje Dnevnika Bronislava Malinovskog (1968), spisa
koji je otkrio jedno potpuno novo, nimalo idealizovano
lice istraivaa koji ezne za udobnou svoje (zapadne,
kolonijalne) kulture. Kliford Gerc je tokom ezdesetih
godina ukazao na znaaj razumevanja e. kao pisanog
dela, za iju interpretaciju se onda mogu koristiti slini
metodi, kao i za interpretaciju bilo kojih knjievnih rodo
va. Ovo stanovite je kulminiralo u shvatanju kulture
kao teksta, odnosno skupa tekstova, koje je mogue
na razliite naine itati, tumaiti i prevoditi. Autori
poput Dorda Markusa, Dejmsa Kliforda i Majkla Fiera su tokom osamdesetih godina XX veka ukazali na
arbitramost konstrukcije i interpretacije tekstova (kao
i kultura koje oni treba da predstavljaju), kao i na ne
mogunost preciznih i objektivnih tumaenja. Svako
tumaenje e zavisiti od konkretnih politikih, ideolo
kih i kulturnih okolnosti, to onemoguava precizno
i definitivno odreivanje pojmova kojima se sluimo,
ali nam, s druge strane, prua izuzetnu otvorenost i po
ziva nas na dijalog s ljudima i kulturama koje izuava
mo. Ova otvorenost je, s jedne strane, uticala na to da
pomenuti autori budu optueni za jeres koja se zove
postmodemizam - mada su, u stvari, svi vrlo vrsto
utemeljeni u modernistikoj tradiciji i mada se njihovi
kritiari nikada nisu potrudili da definiu ili objasne ta
predstavlja ovaj postmodemizam - ali je definitivno
otvorila nove pravce u korienju etnografskog metoda
za promiljanje savremenog sveta. Ona je, s druge stra
ne, znaajno pribliila e. drugim disciplinama koje se
bave prouavanjem razliitih aspekata savremenih dru
tava, kao to su sociologija, istorija i kulturne studije.
O antropologija, socijalna O etnologija O etnos
A. Bokovi

etnologija (gr. thnos - pleme, narod; lgos - re,

govor, nauka). E. se, kao nova nauka, prvi put pominje
1787. na francuskom jeziku, u jednom radu Sezara a-

etnologija
vana, profesora Akademije u Lozani, i to kao deo opte
nauke o oveku - antropologije. U okviru nje, e. je tre
balo da prouava razliite oblike civilizacije. U savremenoj antropologiji i sociologiji, upotreba ovog izraza
vezuje se za distinkciju izmeu nemakih pojmova Volk
skunde (nauka o narodu, koja se bavi prouavanjem
iskljuivo germanske kulture) i Vlkerkunde (nauke o
narodima, koja prouava negermanske narode, dakle,
one koji su daleki i egzotini). Ova distinkcija je vana
za metodoloke rasprave u drutvenim naukama, kao i
za razumevanje konkretnih politikih uslova koji su uti
cali na razvoj e. u XIX i XX veku. Nauka o narodu,
iz koje e nastati e., inspirisana je nemakim romantia
rima (pre svega, Johanom Herderom, koji izraz pominje
1775), a posebno delima brae Jakoba i Vilhelma Grim,
koji su sakupljali narodne prie nemakih seljaka. S dru
ge strane, nauka o narodima, iz koje e nastati etno
grafija i socijalna i kulturna antropologija, konstituie
se u drugoj polovini XIX veka, a izmeu 1885. i 1918.
osnovna preokupacija naunika koji rade u ovoj tradici
ji je rekonstruisanje prvobitne civilizacije ili kulture.
Mada se definitivno razdvajaju krajem XIX veka, ove
dve discipline imaju nekoliko zajednikih odlika: (1)
obe su povezane sa intenzivnim razvojem i osnivanjem
egzotinih i folkloristikih muzeja; (2) obe definiu
kulturu na osnovu razlike izmeu materijalnih i du
hovnih elemenata - to umanjuje znaaj prouavanja
drutvene organizacije; i (3) naunici u obe discipline
nastoje da se jasno razgranie od drutvenih nauka (So
zialwissenschaften).
Nemaki etnolozi afirmiu specifinosti nacionalnog
identiteta (koji izvode iz Hegelovog Volksgeist, duha
naroda), ime se razlikuju od racionalista i uvode hi
jerarhijsku viziju sveta, s nacionalnom (u njihovom
sluaju, nemakom) kulturom na najviem mestu. Ovo
bavljenje nacionalnim kulturama uticae i na razvoj e.
u Holandiji i skandinavskim zemljama, ali i na razvoj
kulturne antropologije u Junoj Africi, iji e osnovni
ideoloki i politiki cilj u periodu od 1926. do 1990. biti
opravdavanje rasne segregacije na osnovu razliitosti
kultura i tradicija. Slina shvatanja bie zastupljena i u
nacistikoj Nemakoj. Hijerarhija vrednosti razliitih
naroda i njihovih tradicija bie opravdana evolucionistikim argumentima, ali ona je bila vrlo vana i u kontekstu
kolonijalne dominacije (bilo spoljanje, kao u sluaju za
padnoevropskih zemalja, bilo unutranje, kao u sluaju
Rusije), kada je trebalo opravdati strategije dominacije
nad drugim narodima ili etnikim grupama.
Ova hijerarhija vrednosti uticae i na razvoj nacional
nih e. na Balkanu u XX veku, gde e posebna panja biti
posveena elementima nacionalnih kultura, folkloru i

128
tradiciji. Ovakav razvoj e. ohrabrivala je politika vlast
u periodu posle 1945, mada se na podruju tadanje
Jugoslavije radije koristio izraz etnografija (pod sovjet
skim uticajem), jer je e. doivljavana kao neto to je
previe pod zapadnim uticajima. Zadatak etnologa je
bio prouavanje narodnih kultura, uz zanemarivanje
aspekata drutvene organizacije i najveeg dela teorije
koja je poticala iz pogrene (antropoloke) tradicije.
Od studenata i istraivaa u institutima ili na fakulteti
ma oekivalo se da rad na terenu obavljaju u seoskim
sredinama, i to najee u okviru sopstvenih nacionalnih
ili etnikih zajednica (npr. Poljaci u Poljskoj, Srbi u Sr
biji, Bugari u Bugarskoj itd.). Kao posledica ovakvog
pristupa, regionalni etnolozi su proizveli izvanredne em
pirijske radove, ali, na alost, liene dijaloga s vanim
teorijskim strujanjima u svetu. Pored toga, dolazilo je,
jo od pre Drugog svetskog rata (npr. Milovan Gavaci u
Hrvatskoj, Jovan Cviji i Tihomir orevi u Srbiji), do
idealizacije seljatva i seljakog duha kao izvornog i
"neiskvarenog narodnog duha, a nasuprot tendencija
ma modernizacije i urbanizacije. Poetkom devedesetih
godina XX veka, s politikim promenama u istonoe
vropskim zemljama, dolazi do pokuaja pribliavanja
razliitih istraivakih tradicija, pa se odeljenja za e. na
univerzitetima u regionu preimenuju u odeljenja za e. i
antropologiju.
O antropologija, socijalna O etnologija O etnos
A. Bokovi

etnometodologija (gr. thnos - pleme, narod; mthodos - istraivanje, nain istraivanja; lgos - re, govor,
nauka). Teorijski pravac u sociologiji koji je ezdesetih
godina zasnovao Harold Garfinkel (1967), a razvili ga
Aron Sikurel, Dek Daglas, Don Zimerman, Melvin
Polner i drugi. U njenom imenu, prefiks ethno (narod
ski) oznaava zdravorazumsko znanje jednog drutva
dostupno svim njegovim pripadnicima. E. analizira me
tode kojima ljudi (lanovi) svojim postupcima (prak
sama) u svakodnevnom ivotu pridaju smisao svojim
aktivnostima i na taj nain konstituiu drutvo kao re
lativno stabilno i ureeno okruenje. E. se nadovezuje
na fenomenologiju, Ludviga Vitgentajna i britansku
filozofiju obinog jezika. E. je jedan od glavnih sociolo
kih primera tzv. jezikog obrta u savremenoj filozofiji.
Kao izdanak fenomenoloke sociologije, e. radikalizuje njenu epistemoloku kritiku pozitivizma i zahtev za
suspendovanjem svih prethodnih sudova o postojanju
intersubjektivnosti uopte i drutvenih pojava poseb
no. E. smatra da drutvo, sa svojim na izgled stabilnim
strukturama, pojavama i odnosima, nastaje tek tokom
komunikativne prakse obinih lanova, odnosno pred-

129
stavlja njihovo neprekidno praktino postignue putem
upotrebe jezika. Drutvene pojave se svode na priu o
njima - verbalizaciju, objanjenje (eng. account). E.
kritikuje klasinu sociologiju zato to, prvo, zanemaruje
ulogu obinih aktera u konstituisanju drutva, a drugo,
i sama se pri izgradnji pojmova i teorija oslanja, a da
toga nije ni svesna, na isto ono zdravorazumsko znanje
kojim se njeni subjekti, pa i sociolozi kao lanovi dru
tva, slue u svakodnevnom delanju. Zato sociologiju
treba tretirati kao vrstu drutvene prakse koja se kvali
tativno ne razlikuje od ostalih, laikih praksi. Nasuprot
tome, e. nastoji da znanje koje se uzima zdravo za goto
vo iz neispitanog resursa pretvori u temu drutve
ne analize. U sredite zanimanja e. stavlja interakciju:
s jedne strane, svakodnevnu konverzaciju, a s druge,
opredmeenja interakcije u vidu zvanine statistike, in
stitucionalnih dosijea i rezultata naune delatnosti. U
analizi trivijalnih, svakodnevnih konverzacija, e. pod
prividnom neproblematinou otkriva sloenu struktu
ru neizreenih pretpostavki i neverbalizovanih poruka.
E. je primenjivala svojevrstan eksperiment - podrivanje
uobiajenog toka razgovora poricanjem znanja o tim
pretpostavkama (npr. beskonanim ponavljanjem pita
nja sagovomiku ta time hoe da kae?). Posledica
je bilo sagovornikovo zaprepaenje i gubitak oseaja
drutvene stvarnosti. U prouavanju opredmeene inter
akcije e. je rekonstruisala proces kojim osoblje ustanove
pretvara konkretne injenice iz stvarnosti u institucional
ne podatke, pokazujui kako podaci koji pretenduju na
objektivno odraavanje stvarnosti poivaju na neispita
nom zdravorazumskom znanju pri defmisanju i klasifikovanju pojava. Kljuna kategorija etnometodoloke
analize je indeksinost - zavisnost znaenja svakog
iskaza ili podatka od konteksta u kojem se javlja. Otud
e. smatra daje socioloki ideal objektivno vaeih su
dova o drutvenom svetu nedostian. E. je na svojim
poecima imala ambiciju da zameni celokupnu konven
cionalnu sociologiju. U meuvremenu, mnoge njene
ideje - o konstruisanoj prirodi drutvene stvarnosti,
kompetenciji obinih lanova, znaaju jezika - inkor
porirani su u maticu socioloke teorije, posebno kroz
radove Entoni Gidensa. Kao specijalistika orijentacija,
e. se danas praktikuje prvenstveno u obliku konverzacione analize, prouavanja obinog govora na sreokrai
izmeu sociologije i lingvistike, koje su zaeli Harvi
Saks i Emanuel eglof. E. je kritikovana u mnogim svo
jim aspektima: da su joj predmet i nalazi trivijalni; da
zanemaruje sutinski znaajne drutvene pojave, kao to
je drutvena struktura, a naroito odnosi moi koji obli
kuju i samu svakodnevnu interakciju; da, paradoksalno,
ne priznaje raznovrsnost individualnih strategija i praksi

etnopsihologija
pojedinaca; da neprihvatljivo postulira kreiranje svake
nove situacije od nule; da ne razjanjava poreklo samih
onih metoda na koje se usredsreuje, to joj onemogua
va da objasni visok stepen slaganja i koordinacije meu
lanovima u konstituisanju drutvenog poretka.
O interakcija O sociologija, fenomenoloka
/. Spasi

etnopsihologija. Najoptije reeno, e. se odnosi

na celokupno razumevanje koje svi ljudi poseduju o
tome na koji nain funkcioniu drugi ljudi. Kao intui
tivna teorija, e. nudi drugaiju sliku ljudskog uma od
one koju nudi nauna psihologija. ovek kao neka vr
sta prirodnog psihologa stie introspektivna znanja o
funkcionisanju sopstvenog uma, a prenoenjem slinih
stanja na druge ljude moe donekle da predvidi njihovo
ponaanje. Etnopsiholoko znanje nam omoguava da
predvidimo ponaanje drugih ljudi na osnovu njihovih
elja i verovanja.
U pitanju je zdravorazumska psihologija koja se e
sto izuava iz komparativne perspektive, jer se odnosi
na interpretaciju drutvenog delovanja u raznim kultu
rama. Dosadanja etnografska istraivanja pokazuju
(1) da ljudi misle i govore svakodnevnim jezikom o
subjektivnim stanjima i linim kvalitetima; (2) da kul
ture meusobno variraju u pogledu konceptualne raz
rade i sociokulturnog znaaja tih pojmova i (3) d a je
utvrivanje pojmovnih univerzalija u ovoj oblasti ote
ano problemima prevoenja, interpretacije i predstava.
Ono ime su se istraivai najvie bavili jesu linost i
emocije, pokuavajui da otkriju kognitivne i psiholo
ke univerzalije.
Uz pomo ovih naivnih teorija ljudi formiraju oe
kivanja o ponaanjima drugih ljudi, ali su i u stanju da
svoja ponaanja objasne drugim ljudima. Ljudi ine od
reene stvari jer ele da postignu odreeni cilj (elja) i
veruju da e im odreeno ponaanje to omoguiti (verovanje). Jasno je da objanjenje ponaanja uz pomo
verovanja i elja nije kauzalna teorija i d a je njegova
prediktivna mo samo nusproukt pravog cilja, a to je
obezbeivanje razumevanja putem interpretacije svako
dnevnih interakcija.
Pitanje u pogledu kojeg se teoretiari ne slau tie se
prirode e., odnosno da li je ona drutvena institucija ili
uroeno znanje. Implikacije ove dileme su od izuzetnog
znaaja. Ukoliko bi se pokazalo daje e. deo tradicije, na
uenog znanja, odnosno drutvena institucija, onda bi se
ona mogla u potpunosti objasniti socioloki, to umanju
je izglede d a je uroena. Meutim, danas preovladava
miljenje d a je e. po svojoj prirodi individualistika, a
ne kolektivistika, te da je velikim delom uroena. Ako

etnopsihologija

130

su univerzalne strukture ljudskog uma ispunjene fiksira

nim kognitivnim sadrajima, uloga socijalnih varijabli
postaje znatno manja. Za sada su znatno uverljiviji na
uni dokazi o uroenom karakteru e.
O etnometodologija O simboliki interakcionizam
M. Skori

etnos [etnija] (gr. thnos - pleme, narod). U naunoistorijskom kontekstu, pojam e. je izvorno oznaavao
neznaboce, nehriane. Tradicionalni predmet is
traivanja etnologije/antropologije odnosio se na one
grupe stanovnitva koje nisu pripadale tzv. velikim reli
gijama. Istorija ovog pojma, ipak, see dublje. U Persiji,
kao i u oblastima pod vizantijskom i osmanlijskom vla
u, bio je priznat princip indirektne uprave konstituisanjem (gr.) ethnoi kao delotvomog sistema upravljanja.
On se odlikuje samoorganizacijom moralnih instanci i
kulturnih elemenata. Neophodan uslov ovog principa
upravljanja bila je ekskluzivnost pripadnosti jednom
jedinom ethnoi (Georg Elvert). Kod ovih jedinica nije
re primamo o nekom prirodnom fenomenu koji bi oduvek postojao, osnovnom kulturnom uzorku ovekove
drutvenosti, nego o organizacionoj formi konstituisanoj zbog drave (odnosno carstva), iz koje mogu da izra
stu sociokulturne grupacije. Druge mogue organizacije
grupa tradicionalno su bile enidbene i udadbene klase,
starosne klase, socioprofesionalne grupe, rodbinske
linije ili lokalne grupe, pri emu je bilo mogue isto
vremeno pripadnitvo veem broju grupa. Danas se e.
shvata, sjedne strane, kao natporodina i nadrodbinska
kategorija, ali, s druge strane, kao kategorija koja je ua
od velikih kolektivnih oblika nacije i drave (Burkhard
Gancer).
Najvanija definicija e. potie od Sergeja irokogorova (1923), koju mnogi naunici citiraju i refonnuliu:
Sve pomenute jedinice dolaze iz slinog procesa, iz ko
nanih manifestacija: vie ili manje slini kulturni kom
pleksi, korienje istog jezika, verovanje u isto poreklo,
posedovanje grupne svesti i praktikovanje endogamije.
Ovo je definicija koja korespondira sa naom definici
jom etnike jedinice. Dodue, nisu sve one 'etnike
jedinice. U stvari, videli smo da se takva kristalizaci
ja moe pojaviti u svakoj grupi: grupama stvorenim u
istom okruenju, privrednom aktivnou, psihomentalnim kompleksom i posebno osobenim uslovima meu
etnikog miljea [...]. Ipak, ne nailazi se uvek na tako
iskristalisano stanje, a u nekim grupama se retko poja
vljuje, kao npr. u grupama zasnovanim na religijskoj i
privrednoj razliitosti. Ovo je proces koji moe da rezul
tira samo formiranjem etnikih jedinica i ovaj proces na
zivam ethnos. Apstrahujui problemsko brkanje grupa

i procesa, Maks Haler definie e., s manjim odstupanji

ma, uz pomo sledeih kriterijuma: (1) kolektivno ime;
(2) zajedniki mit o poreklu; (3) zajednika istorija; (3)
specifina zajednika kultura; (4) povezanost s jednom
specifinom teritorijom; (5) oseanje pripadnosti ili so
lidarnosti.
Aspekt biolokog jedinstva, koje karakterie endogamno prenoenje uslova za nasleivanje, objanjavalo
se i kao karakteristina odlika e. Sovjetska etnografija
naglaava objektivnost istorije kao temelja etnikog ose
anja; za nemaku etnosociologiju bitne su psiholoke
osobine naroda, koje se opisuju kao realan ili fiktivan
mi-oseaj. Uprkos svim moguim razlikama, sve defini
cije imaju zajedniki aspekt: e. se pojavljuje kao osnov
ni ontoloki fenomen ljudi (svako je deo jednog e.) i
time dobija ontoloko vrednosno mesto, koje se, ve
prema teorijskoj postavci, moe tumaiti naturalistiki
ili kulturoloki.
Nekada administrativni pojam, e. danas je uzdignut
do pojma zajednice koji objedinjava sutinu zajednikih
osobina, koja opet ini bit narodnosnog (G. Elvert).
U tom kontekstu je od znaaja to da pojam e. izgleda
podjednako prihvatljiv iz spoljanjih i iz unutranjih per
spektiva. Da takav statian nain gledanja na etnike
entitete ne moe da opravda date realnosti pokazuje
Vilhelm Melman na procesima koji su upravljani ili
usmeravani politiki: asimilacija alogenih, etniki stra
nih elemenata, promena nacionalne pripadnosti ili pro
mena narodnosti (npr., ponemenje ili rusifikacija).
Uz to, on opisuje jednu pritajenu promenu etnike
pripadnosti, npr., doseljavanjem ili iseljavanjem, adap
tacijama pojedinaca ili itavih grupa, ali i prihvatanjem
ili integracijom kulturnih artefakata ili naina ponaanja
kroz trgovinu ili druge vrste kontakata. On na taj na
in konstatuje jednu prazninu u konzistentnosti izmeu
istorijskih injenica i etnogenog samotumaenja, koja
bi bila konstitutivna za definiciju ideologije. Iako ne
postoji teorija e., ovaj pojam se obino koristi za kategorijalno odreenje neega to se prividno ukazuje
kao realnost.
Paradigma porekla je fundamentalna u svim definici
jam a e., iako je tokom razvoja nauke pretrpela pomeranja u znaenju i sadraju. Etnografskim istraivanjem
religije Melman ukazuje na znaaj mitova iz praistorijskog vremena: njihov predmet je verovanje u zajed
niko poreklo, u lozu jednog zajednikog (mukog ili
enskog) pretka, a ne stvarno poreklo. Ovo verovanje
u zajedniko poreklo ima socioloki konstitutivno zna
enje, jer su sve mitoloke etnogenije stvorene prema
genealokoj shemifilijacija i remifikacija (npr. Knjiga
postanja i Tacitova Germanija). Mit o poreklu postaje

131
verovanje u zajedniko poreklo, koje moe da se slije u
faktiku zajednicu prema poreklu, koja metaforiki ili
stvarno, kao krvna veza (eng. tie o f blood), ima vode
u ulogu u pojedinim shvatanjima e. i time ga bioloki
zasniva. Pored predstave o etnogenezi, koja poiva na
filijaciji od jednog pretka i koja je u potpunosti neo
driva, postoji i njena nebioloka varijanta, verovanje
u neki drugaiji mit, da bi se stvorila kohezija jedne
grupe, nezavisno od injenica asimilacije, endogenih
ili egzogenih procesa stvaranja drave, koji za posledicu imaju stalnu promenu statusa (a time i promenu
identiteta?). Najiri oseaj-mi-grupe, koji konstituie
drutvo, sastojao se od neodreenog seanja na mitsku
pradomovinu i na vrednosni sistem koji je organizacio
nim principima starosnih i generacijskih klasa davao
religioznu dimenziju (G. Elvert).
Pojmovi e. i nacije razdvojeni su tek u XIX veku,
pri emu je spajanjem pragmatskih interesa kolonijal
nih vlasti i socioantropolokog istraivanja pojam e.
izgubio na jasnoi. Sjedne strane, probijala se misao
d a je e. prirodna organizaciona shema svih ljudi koji
ne ive konstituisani u naciju. S druge strane, Elvert na
primerima iz Afrike pokazuje da su odluujue drutve
ne organizacije bile drugaije od etnikih (enidbene i
udadbene klase i sl.). E. su nastale tek kada je britanska
kolonijalna vlast poela da zemlju dodeljuje kolektivno
prema principu e.. Poto mu nedostaje aspekt dra
vljanstva, kao i odnos prema jednoj centralnoj politikoj
instanci, pojam e. moe se dalje razumeti kao i pojam
nacije. E. nisu nacije, ali kada se nacija interpretira kao
civilizatorsko postignue, pojmu e. se pripisuje jedno
(u loem smislu evoluciono) vrednovanje. Nepriznava
njem drugih organizacionih principa, odnosno njihovim
unitenjem od strane kolonijalne vlasti, oktroie se u
isto vreme jedan novi pojam, koji na izgled uzima u ob
zir sopstvene (iardijske) potrebe, dri se samo onog
sopstvenog (jezika, porekla, obiaja) i na taj nain moe
da opstane.
O nacija O narod
Ch. Uzarewicz
(prev. s nemakog . Kurir)

etologija (gr. thos - obiaj, navika; lgos - re, go

vor, nauka). Izraz e. uveo je u drutvene nauke Don S.
Mil u svojoj knjizi Sistem logike (1843) da bi oznaio
nauku o socijalnom karakteru oveka. Tim pojmom on
je pokuao da otvori polje istraivanja o ljudskoj misli
uopte, u sklopu odreene drutvene sredine.
Danas se pod e. podrazumeva neto drugo, naime,
nauka o ponaanju ivotinja. Za doprinose toj nauci
Konrad Lorenc je dobio Nobelovu nagradu. Sociologi

eugcnika
ja jo nije na sistematian i sadrajan nain, naroito ne
u teorijskom smislu, prihvatila saznanja iz e. u ovom poslednjem smislu, kao mogui podsticaj za proirivanje
vlastitih saznanja. Verovatno je re o nekoj vrsti odboj
nosti sociologa prema svakoj vrsti biolokog saznanja,
to se, na sreu, u novije vreme prevazilazi saradnjom
sociologa i ekologa. E. kao interdisciplinarna nauka, ko
ja ukljuuje podjednako i bioloki i socioloki pristup
fenomenu ljudske okoline, uvaava e. kao znaajnu di
sciplinu.
3 ekologija
P. Opali

eugenika (gr. eu - dobro; gnos - potomak, rod).

Programi socijalnih aktivnosti koje bi trebalo da dovedu
do poboljanja genetike strukture ljudskih populacija.
Osnovni cilj e. je odreivanje smera i brzine genetikih
promena u populacijama ljudi koje uslovljava prirodna
selekcija, ili koje se mogu izazvati delovanjem prirodne
selekcije pod uslovom da se prethodno ostvare odreene
socijalne promene. Prema programu tzv. negativne e.,
drutva treba svim sredstvima da smanje uestalosti
gena koje izazivaju razliite nasledne bolesti. Cilj pozi
tivne e. je poveanje uestalosti gena koji odreuju oso
bine ljudi koje dato drutvo proceni kao poeljne. Pro
grame pozitivne e. najee su podravali pristalice
konzervativne politike orijentacije, a negativnu e.
oni koji su sebe oznaavali kao liberale.
Poetkom XX veka eugeniki pokreti bili su posebno
aktivni u SAD, Velikoj Britaniji i Nemakoj. Do 1930.
godine 31 drava SAD donela je zakone o e. Mada se
ovi zakoni nisu nigde striktno primenjivali, procenjuje
se daje na osnovu njih oko 20 000 ljudi u SAD prisilno
sterilisano do januara 1935. godine. Najdramatiniju
primenu u praksi e. je doivela za vreme Treeg Rajha u Nemakoj. Procenjuje se, npr., d aje u Nemakoj
izmeu 1933. i 1945. godine oko 200 000 osoba, koje
su oznaene kao genetiki nepodobne, bilo prinudno
sterilisano. Meu njima nisu bile samo rtve irokog
spektra mentalnih oboljenja nego i osobe koje su, na
osnovu seksualne orijentacije, identifikovane kao so
cijalno devijantne. Pored toga, Adolf Hitler i njegovi
sledbenici su, u ime e., ubijali milione zdravih Jevreja,
Roma i pripadnika mnogih drugih etnikih grupa.
Danas praktino nema politikih organizacija koje
podravaju bilo koji program negativne e. Stvar,
meutim, stoji drugaije s pozitivnom e.. Mnogi
ma se ona ini etiki mnogo prihvatljivijim nainom
poboljanja genetike strukture ljudskih populacija.
Jedan od naina za sprovoenje programa pozitivne
e. je eutelegeneza. U javnosti je eutelegeneza poznata

eugenika

132

pod imenom spermalnih banaka u kojima bi se na

odreen nain uvale polne elije ljudi istaknutih u
razliitim oblastima nauke i kulture, i koristile u skladu
sa odreenim programom. Osnovna pretpostavka u
programima pozitivne e. je da su sva dostignua tih
ljudi posledica postojanja dobrih gena u njihovim genotipovima. Vetako oploenje danas se uveliko obavlja,
a takve banke postoje u nekim dravama, posebno u
SAD.
Da li postoji bioloka opravdanost programa pozi
tivne e.? Da li znamo ta je to dobar genotip, odno
sno istaknuta ljudska linost prema svim socijalnim
i etikim standardima? Da li je to odreen broj do
brih gena, ili su to odreene kombinacije gena koje
pod specifinim uslovima ivotne sredine uslovljavaju
pojavu ljudskih linosti koje e veina lanova nekog
drutva u datom vremenu visoko rangirati? Savremena
genetika bez rezerve ukazuje na to daje tano ovo dru
go. Zato najvei broj savremenih genetiara smatra da
bilo koje programsko meanje u genetiku strukturu
ljudskih populacija nije opravdano i da bi u budunosti
to oveanstvu nanelo vie tete nego koristi.
O darvinizam O rasizam O sociobiologija
/V. Tuci

eutanazija (gr. eu - dobro, lepo; thnatos - smrt).

Postupak kojim lekar, na uporan zahtev bolesnika na
smrt obolelog, preduzima mere iji je ishod smrt paci
jenta s obrazloenjem da su bolesniku na taj nain
prekinute patnje zbog neizdrivog bola. E. se preduzi
ma, dakle, samo na uporno insistiranje rodbine ili paci
jenta kod kojeg u medicinskom pogledu ne postoje ni
teorijski izgledi da preivi bolest.
E. je predmet estokih rasprava i pokree sve kljune
etike dileme u medicini, religiji i drutvu uopte. Kao
takva, u veini zemalja je zakonom zabranjena ili, ako
je dozvoljena, onda to biva pod strogo ogranienim
medicinskim, pravnim i drugim uslovima.
O smrt

L. Nikoli

evolucija. Mada se elementi evolucionistikog

shvatanja ivota mogu nai jo u filozofiji antike Grke,
ideja o e. je u osnovi proizvod modernog doba. Tada se
ona razvija u kompleksan paradigmatski okvir vienja
sveta koji e bitno obeleeti itavu savremenu epohu i
naunu misao, kako u prirodnim, tako i u drutvenim
naukama.
Evolucionistikom shvatanju ivota prethode taksonomska prouavanja vrsta, karakteristina posebno
za XVIII vek. U irem drutvenom smislu, formu-

lisanju ideje o e. doprinela je novovekovna dinamika

drutvenih promena i naglaena potreba da se razviju
naune perspektive i metodi za prouavanje procesa,
promena, razvoja i progresa. Teorija e. i nastaje upravo
modifikacijom taksonomskih prouavanja vrsta, usmerenih na izdvajanje razlika i slinosti meu ivim
biima, u dijahronu sliku koja omoguuje prouavanje
razvoja vrsta.
U svom osnovnom i, istovremeno, najspecijalizovanijem znaenju, pojam e. je u biologiji odreen kao proces
kojim razliiti organizmi zadobijaju posebne karakteri
stike koje mogu preneti na svoje potomstvo kao nasledne
osobine. Pri tom, hereditarni proces moe dovesti do
tako velikih promena da prouzrokuje i nastanak sasvim
novih vrsta. Dva kljuna pojma kojima se e. objanjava
su prirodna selekcija i adaptacija. Kasnije, sa teorijom
nasleivanja Gregora Mendela, tome bivaju pridodati i
pojmovi genetike varijacije i genetikog otklona, koji
e postati kljuni u savremenom biolokom neoevolucionizmu.
Tvorci ideje o prirodnoj selekciji ili borbi za op
stanak su arls Darvin (Poreklo vrsta, 1859) i Alfred
Volas. Prema toj ideji, do e. dolazi tako to e nasledna
osobina koja poveava izglede organizma da preivi
poeti ee da se pojavljuje kroz generacije, i obratno,
one nasledne osobine koje smanjuju izglede organizma
da preivi u prirodnom okruenju pojavljivae se kroz
smenu generacija sve rede, ime vrste dobijaju svoja
specifina obeleja koja predstavljaju adaptaciju na
ivotnu sredinu.
Od svog nastanka, ideja o e. nije bila shvaena na
jednoznaan nain. Tako je Zan-Batist Lamark razvio
neto drugaije shvatanje e., smatrajui da se i steene
osobine mogu bioloki prenositi naslednim putem. Npr.,
dok je duina vrata irafa, prema Darvinovoj teoriji,
odreena prirodnim okruenjem koje prua vee iz
glede za opstanak dugovratim irafama, utiui prirod
nom selekcijom na odumiranje kratkovratih i poveanje
uestalosti ovih drugih kroz smenu generacija, prema
Lamarkovoj teoriji, prirodno okruenje utie da irafe
ve u toku ivota razvijaju, istezanjem vrata, sposobnost
nasleivanja koja utie da se njihovi potomci raaju sa
jaim i viim vratovima. Ovo shvatanje je danas ug
lavnom odbaeno. Meutim, spor jo naelno traje, a
postoji i eksperimentalna evidencija koja ide u korist
osnovnoj Lamarkovoj ideji. Npr., potomci pacova s ko
jim a su pravljeni eksperimenti u lavirintu uspenije i
bre ga savladavaju nego njihovi prethodnici, pri emu
je svaka sledea generacija sve uspenija. Najjai ar
gument protiv Lamarkove teorije je otkrie elijskog
prenosa genetskog materijala.

133
Takoe, Lamarkovo shvatanje e. je teleoloko, budui
da proces evolucije on posmatra kao proces prirodnog
usavravanja vrsta. Ideja usavravanja - ili progresa,
kada je re o Darvinoj teoriji - ne mora nuno da se
povee s teleolokim ili svrhovitim vienjem sveta, ve
je u osnovi sagledana kao proces usavravanja koji se
moe pratiti po posebnim parametrima koji omoguuju
kumulativno sagledavanje promena postignutih tokom
e. i tiu se transmisije i razvoja nasleenih osobina, ili.
tzv. pangeneze u Darvinovoj terminologiji. Pangeneza
objanjava odnos izmeu manifestovanih i nemanifestovanih nasleenih osobina i utvruje kako u procesu
nasleivanja moe doi do naglaavanja jedne i zane
marivanja druge osobine unutar nasleenog materijala.
Mehanizmi adaptacije i pangeneze objanjavaju vari
jacije unutar ivih vrsta delovanjem deterministikih i
indeterministikih faktora, pri emu je traenje svrhe u
ovom procesu u osnovi irelevantno.
Ovim pristupom se, ujedno, pokazuje kako neka rela
tivno slina unutranja organizacija organizama moe
poprimiti veoma razliit vid adaptacije i tako dobiti veo
ma razliite, odnosno nezamenjive funkcije (npr. krila
i ruke), ili znaaj za organizam (npr. nefunkcionalnost
umnjaka ili slepog creva kod oveka).
Teorija e. se zasniva na uoavanju slinosti i razlika
izmeu vrsta i traenju njihovog zajednikog porekla,
tj. utvrivanju njihove filogeneze. Pretpostavka teorije
e. jeste daje celokupan ivot potekao iz jednog izvora,
poevi od krajnje jednostavnih organizama, razvijajui
se ka sve sloenijim. Budui da se proces e. posmatra
kao kontinuiran i postepen, tj. iz perspektive povezano
sti svih vrsta ivota, od naroitog znaaja je uoavanje
tzv. prelaznih oblika izmeu vrsta, organizama koji
imaju meovita obeleja i omoguavaju objanjavanje
kako se od jedne vrste razvila nova.
Posebnu oblast u teoriji bioloke e. ini utvrivanje
genetskih slinosti i razlika meu vrstama. Tim putem
je ustanovljeno daje oveku u grupi primata najsrodniji
impanza, s kojim on deli oko 98% zajednikog genet
skog materijala; neto vea razlika postoji u odnosu na
gorile, zatim orangutane, a najmanje slinosti u grupi
primata ovek ima sa gibonom. Uporeivanjem stepena
genetske slinosti koriguju se pretpostavke o filogenetskom razvoju kojima nedostaju drugi oblici evidencije.
Neodarvinizam ili neoevolucionizam u biologiji da
nas se upravo i zasniva na sintezi dostignua genetike,
statistike analize i Darvinovog pristupa. Pri tom, u savremenom pristupu, osnovnu jedinicu e. ne ini vie
vrsta, ve gen.
Danas se prenoenje naslednog materijala i njegova
eventualna promena prouavaju preko mehanizama

evoluciona epistemologija

prirodne selekcije, genetikog otklona i genetike

varijacije. Dok prirodna selekcija izaziva poveanje,
uestalosti neke osobine, genetiki otklon se odnosi na
utvrivanje mehanizama sluajnih otklona odreenih
samom injenicom da geni svake sledee generacije
nisu apsolutna kopija gena prethodne, te mogu izazvati
promene koje su i same sluajne. Genetike varijacije se
odnose na mutacije, pol i genetski tok. Dok se genetski
tok odnosi na prenos gena sa jedne populacije na drugu,
mutacije se tiu greaka u replikaciji gena.
Proces e. kod ivotinja vodi njihovoj naglaenoj
specijalizaciji za odreeni nain opstanka (kande, krila
itd.), dok e. oveka omoguuje takav vid adaptacije
na zahteve okoline koji zahteva nespecijalizovanost
vrste, razvijanje sposobnosti fleksibilnih naina op
stanka i prilagoavanja prirode sebi. Upravo taj prelaz
se oznaava kao kvalitativan skok u e., ime pojam ra
zvoja svesti, do tada prisutan prevashodno kao filozofski
pojam, postaje deo naunog evolucionistikog vienja
razvoja oveka.
O antropologija, fizika O darvinizam
O evolucionizam, sociokulturni
N. Sekuli

evoluciona epistemologija. Naturalistiki pristup

filozofiji koji poiva na darvinistikim premisama. Naj
poznatija podela e. e. (iako nije u potpunosti adekvatna)
jeste podela na evoluciju epistemolokih mehanizama
(EEM) i e. e. teorija (EET). EEM se usredsreuje na ra
zvoj kognitivnih struktura kod ljudi i ivotinja i upotre
bljava saznanja evolucione biologije prilikom razma
tranja kognitivnih kapaciteta. EET je pokuaj objanjenja
evolucije ideja, naunih teorija i kulture preko modela i
metafora koji potiu od evolucione biologije. Ove dve
vrste e. e. ne moraju da budu meusobno povezane. Pri
padnik EEM ne mora da prihvati sve implikacije EET.
Obe tradicije imaju koren u teorijama arlsa Darvina,
Herberta Spensera, Vilijama Dejmsa, Dona Djuia i
Dejmsa Boldvina. Najpoznatiji noviji teoretiari e. e.
su Konrad Lorenc, Karl Poper, an Pijae, Stiven Tulmin i Donald Kempbel.
Obe orijentacije polaze od injenice da su sve vrste
evoluirale tokom evolucionog vremena. To vai i za
oveka, koji je rezultat dugotrajnih evolucionih procesa
i iji nastanak nema veze s natprirodnim uzrocima, ve
s prirodnim mehanizmima koje je mogue nauno obja
sniti. Ljudi su produkt evolucije, dakle, prirodna bia
ije su sposobnosti za sticanje znanja i verovanja produkt
tog prirodnog razvoja. Proces saznanja je takoe priro
dna aktivnost za koju evolucioni epistemolozi smatraju
daj e treba tretirati metodima prirodnih nauka. Jedan

evoluciona epistemologija
od kljunih problema e. e. je problem rekonstrukcije
porekla i evolucije ovih sposobnosti.
Izmeu spoljanje i unutranje stvarnosti odnosno, izmeu prirode i spoznaje - postoji kore
spondencija. Na izvestan nain moe se rei da su
organizmi (tj. iva bia) realisti, tj. d a je realizam im
perativ opstanka. Taj realizam ne podrazumeva d a je
spoljanja stvarnost predstavljena na savren nain, jer
se mentalne slike i spoljanja stvarnost ne podudaraju u
potpunosti. Predstave organizama su neka vrsta apstrakta spoljanjeg sveta, koji je suvie kompleksan da bi ga
ovek mogao u potpunosti saznati zdravim razumom.
Meutim, taj apstrakt mora da bude koherentan kako
bi organizam mogao na osnovu njega da adekvatno reaguje na odreene spoljanje stimulanse.
Percepcija organizma je uslovljena genetski pro
gramiranim dispozicijama koje su rezultat evolucionih
procesa. Sve individue poseduju odreene uroene me
hanizme uenja. Pored toga, sve vrste ive u sopstvenoj kognitivnoj nii, nekoj vrsti mezokosmosa, koji je
ogranien iskustvima svojih filogenetskih predaka. Zato
se organi percepcije razlikuju u ivom svetu. ovek je
razvio organe percepcije koji su bili od vanosti za op
stanak.
Kulturna evolucija (ukljuujui evoluciju ideja i
naunih teorija) ne moe se redukovati na organsku
evoluciju, iako je zasnovana na organskim struktura
ma, tj. mozgu. Izuavanje ljudske evolucije, odnosno
prouavanje evolucije homo sapiensa kao bioloke
vrste, moe da razjasni preduslove kulturne evolucije,
ali ne i odreene pravce u kojima se kultura kretala.
Ipak, i objanjenje kulture zahteva bioloku (evolucionu) osnovu.
Racionalno znanje koje poseduje ovek javilo se
veoma kasno tokom evolucije. Nastanak racionalnog
znanja tesno je povezan s jezikom. Danas preovladava
miljenje da je sposobnost za uenje jezika uroena, dok
je uenje odreenog jezika uslovljeno sociokulturnom
evolucijom. Pojava racionalnosti je sa sobom donela i
iracionalnost, koja je verovatno nastala iz ljudske tenje
da se shvati i razume ovek i njegovo mesto u prirodi.
Lorenc je tokom etrdesetih godina prolog veka
objavio nekoliko radova koje tadanji filozofi nisu ni
primetili. Njegov rad prvenstveno spada u bioepistemologiju, odnosno u EEM. Ova struja je zainteresovana za kognogenezu, odnosno evoluciju struktura
i procesa spoznaje. Celokupan ivot Lorenc definie
kao kognitivan proces. Strukturalne osobenosti koje
karakteriu iva bia kodiraju prirodu sveta u kojem ona
ive. Arhitektura ljudskog organizma reflektuje odnos
izmeu organizma i okruenja. Najpoznatiji je njegov

134
pokuaj da u svetlu evolucije objasni Kantov a priori. A
priori individualnog organizma predstavlja a posteriori
vrste, neto kao akumulirano iskustvo.
Pijae je takoe jedan od pionira naturalistikog,
nauno zasnovanog pristupa ljudskoj spoznaji. Njegova
genetika epistemologija pokuava da objasni znanje na
osnovu njegovog psiholokog porekla. Poput Lorenca,
Pijae zakljuuje da na nervni sistem kodira fundamen
talna logiko-geometrijska obeleja okruenja.
Poper je verovatno najpoznatiji predstavnik EET. U
Logici naunog otkria (1935) on je govorio o odabiru
teorija od strane naune zajednice, ali ne kao o procesu
u kojem je data teorija opravdana pomou dokaza, ve
o procesu na osnovu kojeg teorija preivljava jer su
kompetitivne teorije slabije. Racionalni progres nauke
sastoji se od odmenjivanja slabijih teorija teorijama koje
mogu da ree vie problema. Ovo implicira i da postoji
vea empirijska potkrepljenost ovih potonjih teorija i
zato se moe govoriti o sve boljoj aproksimaciji istine
od strane nauke, to ukazuje i na njen progresivni ka
rakter. Poperov model interpretira nauno otkrie kao
sluajnu mutaciju ideja. On ne naglaava selekciju ideja
od strane intelektualnog okruenja, ve se prvenstveno
zadrava na individualnom nivou naunika.
Poperov falsifikacionizam (opovrgljivost teorija)
doputa da samo najbolje adaptirane teorije preive.
Moe se napraviti paralela izmeu adaptacije i istine. Ne
postoji savrena adaptacija, kao to ne postoji nijedna
teorija koja moe da pretenduje na apsolutnu istinu.
Popera interesuje da li su teorije istinite, on se ne bavi
prirodom i proliferacijom pojedinih pojmova. Smatrao
je da za razumevanje prirode znanja nije vano pitanje
konceptualne promene. Vaan je sadraj teorija.
Tulmin eli da rei problem konceputalne promene.
Istorijska perspektiva u filozofiji nauke postaje popu
larna tek nakon sloma logikog pozitivizma. Tulmin
eli da ponudi optu analizu procesa zahvaljujui kojem
istorijske populacije evoluiraju. Primeri tih istorijskih
populacija su pojmovi, problemi, ali i naune teorije,
profesije, drutva, jezici itd. Naune discipline Tulmin
posmatra kao evoluirajue bioloke populacije, odno
sno kao vrste. Svaka disciplina ima sopstvene metode,
ciljeve, eksplanatome ideje koje joj tokom vremena
daju koherentnost itd. Sadraj discipline se adaptira na
dve okolnosti u okruenju - intelektualne probleme sa
kojima se ona suoava i socijalne situacije naunika.
Nove ideje nastaju kada naunici pokuavaju da racio
nalno ree pojmovne tekoe s kojima se njihova nauka
susree. Meutim, tokom ovog procesa esto postoje i
uticaji institucionalnih zahteva i socijalnih interesa.

135
Kembel je autor koji je u najveoj meri uticao na
razvoj e. e. Poput Tulmina, i njega zanima konceptu
alna promena, ali za razliku od Tulmina on ne koristi
istorijsku perspektivu, ve pokuava da pokae kako je
konceptualna promena samo jedna od instanci razvoja
znanja.
Sve instance kognitivnog razvoja mogu se objasniti
uenjem putem pokuaja i pogreke. Kembel je ovu
vrstu uenja nazvao lepom varijacijom i selektivnom
retencijom i primenio ju je na mnoge oblasti spoznaje:
vizuelnu percepciju, ontogenetsko i filogenetsko sticanje znanja, ali i na konceptualnu promenu. Taj proces
varijacije i retencije je fundamentalan za sva induk
tivna postignua,t j. za poveanje znanja, usklaenosti,
odnosno adaptiranosti sistema na okruenje.
Kembel je u svojim kasnijim radovima eleo da zasnuje sociologiju naune validnosti, shvatajui znaaj
socijalnog sistema u razm atranju problema objek
tivnosti. Socijalna priroda nauke namee odreena
ogranienja koja, zajedno sa nesavrenou naih ulnih
organa, oteavaju postizanje objektivnosti. Ipak, Kem
bel nije prihvatao ekstremne relativistike zakljuke ove
injenice. Naune norme je smatrao dragocenim za po
stizanje naune objektivnosti. Izraz e. e. Kempbel je
prvi put upotrebio 1974. godine, iako je kasnije insisti
rao na nazivu teorija selekcije Tako pojmljena, teorija
selekcije je najoptiji selekcioni proces, pri emu bi te
orija evolucije prirodnom selekcijom bila samo jedna
njena instanca. Isto vai i za naune promene i uenje
putem pokuaja i pogreke.
Kao to se moe videti, izrazom e. e. obuhvaene
su vrlo razliite teorije. Lorenc je govorio prvenstveno
o evoluciji kognitivnih sposobnosti, Poper o evoluciji
naunih teorija, Pijae o ontogenezi mentalnih sposob
nosti, Tulmin o darvinistikoj analizi konceptualne
promene, a Kembel je eleo da pronae opte meha
nizme koji bi vaili za sve ove podvrste teorije selekcije.
Ovo samo ukazuje da je e. e., ili teorija selekcije, izuzet
no plodno polje istraivanja, na ta ukazuje i brojnost
teoretiara koji se bave ovim problemima.
epistemologija

evolucija
M. Skori

evoluciona etika. Od svih teorija koje potiu od

darvinistike teorije evolucije verovatno su najvie os
poravane one koje se tiu odnosa izmeu evolucije i
etike. Pitanje na koje se trai odgovor jeste da li etiko
rasuivanje moe da se objasni i adaptivnom vrednou
ljudi, ili ono nema veze s biolokom ve iskljuivo s
kulturnom evolucijom. Pre arlsa Darvina, kao izvor
moralnosti najee se pominjao Bog. Tradicionalna

evoluciona etika

etika pitanja o prirodi moralnosti i o njenom karakteru

i danas su opstala, samo to je odgovor koji nude etike
teorije pod uticajem teorije evolucije drugaiji.
Teorija o zajednikom poreklu liila je oveka
ontoloki privilegovanog poloaja koji su mu mnogi
mislioci pripisivali. Nije sporno da izmeu oveka i os
talih ivotinja postoji fundamentalna razlika u pogledu
pitanju moralnosti. S obzirom na to d a je bio dosledno
privren gradualizmu, D arvin je prihvatio tezu d a je
ljudska moralnost morala da evoluira. Meutim, bilo
je potrebno pronai naturalistiko objanjenje, jer je
njegova teorija ukazivala na suvinost bilo kakvog transcendentnog bia. Od tada su mnogi teoretiari krenuli
u potragu za naturalistikom etikom.
Nakon Darvina i Herberta Spensera, verovatno naj
poznatiju etiku teoriju iz perspektive evolucije razvio
je Edvard Vilson, pre svega u svojim prvim dvema knji
gama (Sociobiologija, 1975. i O ljudskoj prirodi, 1978),
iako on nije jedini bitan teoretiar u ovoj oblasti. Poput
Darvina, i Vilson ljudski smisao za moral predstavlja
kao produkt prirodne selekcije koja deluje na grupu.
Meutim, Vilson grupu definie kao srodniku grupu,
sainjenu od bliih i daljih srodnika, pod uticajem teo
rije srodnike selekcije koju je matematiki formulisao
Vilijam Hamilton u radu Genetska evolucija socijal
nog ponaanja (1964). I Vilson i Darvin insistiraju na
tome da su oblici altruistikog ponaanja ogranieni
kulturnim tradicijama odreenih drutava. Ipak, za ra
zliku od Darvina, tvrdokorni altruizam Vilson smatra
nedovoljnim, ak i tetnim za organizaciju drutava koja
su vea od srodnike grupe, jer takav altruizam ne ide
dalje od srodnikih veza. Dakle, kao nuan kompro
mis izmeu individue i grupe, ljudi prihvataju impli
citne drutvene ugovore i na taj nain postaju reciproni
altruisti. Ovu vrstu altruizma Vilson naziva mekim,
jer je on i genetski i psiholoki sebian. Putem takvog
altruizma individue postiu dogovor da potuju moralna
pravila, kako bi svi postigli najveu moguu sreu. Iako
je meki altruizam prvenstveno onaj koji se ui, svoje
postojanje i on duguje biologiji, jer je osnovna funk
cija morala da ouva ljudski genetski materijal. Vil
son smatra da su nai etiki standardi u bliskoj vezi s
naom evolucionom istorijom, odnosno da se izvan nje
ne mogu opravdati.
Kritike sociobiologije (prvenstveno marksistike
orijentacije) su kao metu najee imale metaforu
o sebinom genu, koju je skovao Riard Dokins.
Meutim, jedan od glavnih Dokinsovih ciljeva bio je
upravo a pokae kako sebinost gena moe da dovede
do kooperacije u socijalnom svetu.

evoluciona etika

136

Najpoznatiji primer kojim se dokazuje mogunost

uroenosti izvesnih etikih principa jeste izbegavanje
incestuoznih odnosa, za koje se danas zna da predsta
vljaju evoluciono neadaptivnu strategiju. U skladu s
tezama Edvarda Vestermarka, sociobiolozi su vrlo ubedljivo ukazali na mogunost d aje prirodna selekcija
programirala ljude da izbegavaju incestuozne odnose
koji su tetni po adaptivnu vrednost. Pitanje koje ostaje
otvoreno glasi da lije na ovaj nain mogue dokazati
da su i druga etika verovanja i mehanizmi nastali na
pomenuti nain.
Najei prigovori koji se upuuju odrivosti e. e.
potiu iz zakljuka Dejvida Hjuma da se treba ne
moe izvoditi iz jeste, tj. da se preskripcija ne moe
izvesti iz deskriptivnih stavova. Danas je ova vrsta pri
govora poznata u formulaciji naturalistika pogreka
koju je skovao Dord Mur. Evolucioni etiari se danas
jo na razne naine bore sa ovom preprekom. Neki je
smatraju lanom, dok drugi pokuavaju da se sa njom
izbore. Samo dalji razvoj naturalistikih programa u
nauci moe da rasvetli ovo pitanje, na koje za sada jo
nema konanog odgovora.
evoluciona epistemologija naturalizam
sociobiologija

M. Skori
evoluciona psihologija. Cilj e.p. je da otkrije i ob
jasni dizajn ljudskog uma. Nije u pitanju neka poseb
na vrsta psihologije, ve je re o pristupu psihologiji
koja koristi znanja evolucione biologije kako bi se
objasnila struktura ljudskog uma. Dakle, nije na stvari
neka posebna oblast istraivanja, ve nain razmiljanja
o psihologiji koji se moe primeniti na razne probleme
kojima se psihologija i drutvene nauke bave.
Centralna premisa e. p. je da postoji univerzalna
ljudska priroda, ali da ta univerzalnost postoji prven
stveno na nivou evoluiranih psiholokih mehanizama,
a ne na nivou izraenih kulturnih ponaanja. Prema
ovom shvatanju, kulturna varijabilnost nije prepreka
tvrdnjama o univerzalnosti, ve ona predstavlja bazu
podataka koja moe da pomogne otkrivanju strukture
psiholokih mehanizama koji su omoguili da se ta vari
jabilnost generie. Druga premisa je da su ovi evoluirani
mehanizmi adaptacije konstruisani prirodnom selekci
jom tokom evolucionog vremena. Trea pretpostavka
je d a je evoluirana struktura ljudskog uma adaptirana
na nain ivota lovaca-sakupljaa iz pleistocena, a ne
nuno na moderne okolnosti. U ovoj taki e. p. se ra
zilazi sa velikim brojem sociobiolokih teorija.
Evolucioni psiholozi smatraju da je kognitivna struk
tura, kao i fizioloka struktura, stvorena prirodnom

selekcijom kako bi posluila opstanku i reprodukciji.

Pretpostavlja se d a je mozak, koji je funkcionalno organizovan, najbolje razumeti iz evolucione perspektive.
Mozak je organ, ali ne sa jedinstvenom funkcijom, ve
je sastavljen od funkcionalnih delova. Evolucioni bi
olozi funkcionalne komponente organizma nazivaju
adaptacijama. Tako su funkcije mozga psiholoke
adaptacije koje se kvalitativno ne razlikuju od drugih
adaptacija (npr. fiziolokih).
Izmeu sociobiologije i e. p. oigledne su izvesne
slinosti. Postavlja se pitanje da li je uopte opravdano
praviti razliku izmeu ova dva, ponekad zaista veoma
slina pristupa izuavanju (ljudskog) ponaanja? Jedan
od najpoznatijih sociobiologa, Edvard Vilson, smat
ra d a je re o razliitim imenima, tj. da je e. p. samo
preruena sociobiologija. Razlog za promenu imena
on vidi u nastojanju evolucionih psihologa da se usled
raznih ideolokih napada na sociobiologiju od nje dis
tanciraju.
E. p. je zadrala glavni cilj sociobiologije dovoenje u vezu objanjenja ljudskog ponaanja sa
evolucionom biologijom, ali se one razlikuju u pogledu
metoda. Mnoga sociobioloka objanjenja analiziraju
ponaanje neposredno preko frekvencije gena koji su
povezani s varijacijam a u odreenim ponaanjima.
Takvoj analizi esto nedostaju psiholoki mehanizmi
koji povezuju genetske i bihejvioralne nivoe analize.
Sociobiologija je u svojoj prvoj fazi esto preskaka
la mozak. Neposredan odnos izmeu gena i ponaanja
verovatno je sasvim opravdan m etod analize kod
niih ivih bia, koja poseduju zatvoreniji genetski
program od ljudi, odnosno tamo gde postoji rigidna de
terminacija od strane DNK. Kompleksan nervni sistem
ipak sadri donekle (genetski) ogranienu plastinost,
kojom prilikom se neposredna povezanost izmeu gena
i ponaanja javlja u izuzetno malom broju sluajeva.
Evolucioni psiholozi se usredsreuju na obeleja
ljudske evoluirane arhitekture uma. Oni ne naglaavaju
buduu genetsku evoluciju uma, a Vilson je u svojoj
drugoj fazi govorio o kontinuiranoj ljudskoj evoluciji,
odnosno o procesu koevolucije gena i kulture, pri emu
postoji reciproan uticaj izmeu ovih delova koevolucionog procesa.
Jedan od pretea e.p. bio je Vilijam Dejms. Najee
mesto kojem se evolucioni psiholozi danas vraaju jeste
ono na kojem Dejms govori o instinktima. Niko ne
porie da ivotinje poseduju instinkte koji su funkcio
nalno korelativni strukturi, u tom smislu to uz prisustvo
odreenog organa gotovo uvek ide i uroena sposobnost
za njegovo korienje. Meutim, u drutvenim naukama
uglavnom je preovladavalo stanovite prema kojem je

137

ovekov razum neka vrsta ontolokog diskontinuiteta

u ivom svetu.
Dejms je u ivom svetu video kontinuitet. Fleksi
bilnost ljudskog ponaanja je u tome to ovek poseduje
vie instinkata od ostalih ivotinja, a ne manje. Instinkt
je definisao kao sposobnost delovanja na takav nain
da se postignu odreeni ciljevi [...]. bez prethodnog
obuavanja u izvoenju. Svaki instinkt je impuls.
ovek poseduje znatno vei varijetet impulsa od ostalih
ivotinja. Zahvaljujui sposobnosti seanja, refleksiji,
zakljuivanju itd. ovek osea sve te instinkte. Na
taj nain svaki instinktivni in prestaje da bude slep.
Ponaanje se u velikoj meri moe promeniti kombinovanjem iskustva sa instinktima.
Evolucioni psiholozi zagovaraju epistemoloki kon
tinuitet i smatraju da je putem teorije evolucije mogue
doi do integracije znanja prirodnih i drutvenih nauka.
Osim toga, za razliku od tradicionalne drutvene nauke,
oni zagovaraju modularno shvatanje ljudskog uma. Um
nije tabula rasa, niti mehanizam opte svrhe koji ne vri
diskriminacije pri spoznaji. Ljudski um je modularan,
a ljudska spoznaja domenski specifina i funkcionalno
specijalizovana.
Moduli su kognitivne specijalizacije (tj. psiholoke
adatacije) koje postoje jer ih je stvorila prirodna selek
cija, kako bi osposobila ljude da izvre razliite adap
tivne zadatke u okruenju iz pleistocena. One poseduju
specijalizovani dizajn koji ih ini ekspertom u datoj oblasti interakcija sa okruenjem.
Specifinost domena znai da adaptacije evoluiraju
kako bi reile problem u odreenom domenu i stoga
su manje podobne da reavaju probleme u drugim domenima. Domen je selekcioni pritisak ili reproduktiv
ni problem. To je fizika transformacija koja, kada je
uspeno izvrena, poboljava reprodukciju organizma
ili, tanije, gena koji kodiraju fenotipska obeleja koja
utiu na transformaciju. E.p. istie da psiholoke adap
tacije nisu kvalitativno drugaije od fiziolokih.
Odreena saznanja e. p. vremenom privlae sve
vie panje u antropologiji i sociologiji, tako d a je za
oekivati da e u budunosti doi do odreenih interak
cija ovih polja i izvesnih intergracija i sinteza ujedan
koherentan sistem. Za sada i dalje vlada intelektualna
izolacija meu ovim disciplinama.
evolucija

psihologija

sociobiologija
M. Skori

evolucionizam, sociokulturni. Poreklo socijal

nog, odnosno kulturnog evolucionizma, moe se nai
u biolokoj teoriji evolucije i u uporednoistorijskim
prouavanjima drutava i kultura, koja se u Evropi ra

evolucionizam, sociokulturni

zvijaju posebno posle velikih geografskih otkria, s

ciljem da se utvrdi poreklo oveka, definiu granice
ljudske vrste i odrede smer, svrha i stepenovi razvo
ja ljudskog drutva i kulture kao celine. Potrebu za
ovakvim ispitivanjem odredila je dinamika kulturnih
dodira, tj. svest o ogromnoj raznolikosti meu ljudima,
kao i dinamika drutvenih promena, koja je nalagala
antropocentrian i osvetovljeni pristup sagledavanju
sveta i oveka u njemu. Trei koren e. ine metafizika i
filozofija, odnosno nastojanje, naroito od XVII veka, da
se utvrde opti apstraktni principi, naela i zakoni posto
janja sveta kao celine, koja vrhunac dostiu poetkom
XIX veka u filozofiji razvojnosti duha G. V. F. Hegela.
Dok se u renesansnom periodu najviim dometom
razvoja drutva i kulture smatrala antika Grka, tokom
prosvetiteljstva preovladava ideja da istoriju karakterie
progresivan razvoj, te da su prethodna drutva bila nerazvijenija ili nezrelija, predstavljajui u tom smislu
detinjstvo ljudskog roda, dok su savremena drutva a pod tim se mislilo na evropska prosveena drutva
- razvijenija, racionalnija i zrelija. Predstava o tome
d a je sociokulturni razvoj jednoobrazan i progresivan,
te da poinje od prirodne, deije, divlje, iracionalne i
tehnoloki nerazvijene faze kreui se ka periodu zre
losti, koji obeleavaju sve sloeniji vidovi drutvenog
ureenja i raanje civilizacija, sve vea racionalnost i
tehnoloka opremljenost, predstavlja jedan od dva os
novna okvira sagledavanja razvoja drutva i kulture u
XVIII veku. Drugi ini teorija kulturnih krugova koja
se zasniva na ciklinom i organicistikom shvatanju
drutvenog i kulturnog razvoja. Svaka civilizacija i
epoha prolaze kroz period raanja, odrastanja, zrelosti
i opadanja ili starosti. U teoriji kulturnih krugova ideja
progresa nije kljuna za razumevanje dinamike ra
zvoja.
Progresivistiko stanovite prevladae na poecima
konstituisanja antropologije. Osnovnu shemu ra
nog evolucionistikog shvatanja drutva formulisao
je jo arl-Luj de Monteskje, a kasnije je ona posta
la opteprihvaena u ranoj antropologiji, posebno u
Drevnom drutvu Luisa Morgana (1877), ali i kod Edvarda Tajlora i drugih ranih evolucionista. Morgan je
celokupan dosadanji razvoj ljudskog drutva kao ce
line podelio u tri faze: divljatvo (lovako-sakupljaka
drutva), varvarstvo (uzgajanje biljaka) i civiliza
ciju (pojava drava). Osnovne karakteristike ranog
antropolokog e. su sagledavanje ljudskog drutva
kao posebne bioloke vrste, zastupanje stanovita o
psihofizikom jedinstvu ljudskog roda, intelektualistiki
pristup tumaenju kultura, shvatanje d a je razvoj svih
kultura unilinearan, uniforman, postepen i progresivan,

evolucionizam, sociokulturni
te da se stupanj razvijenosti konkretnih drutava ili kultu
ra moe meriti njihovom tehnolokom razvijenou. Sve
postojee kulture Morgan svrstava u njima odgovorajui
stupanj razvoja sa odgovarajuim podfazama, uzimajui
kao opte kriterij ume pismenost, drutvenu organiza
ciju (tj. postojanje drave), nain privreivanja (lov,
ribolov, domestikacija ivotinja i biljaka), tip braka i
srodstva (promiskuitet, krvnosrodniki brak, punalua
brak, sindijazmiki, patrijarhalni i monogamni brak)
te primenu nekih od najznaajnijih otkria, kao to su
proizvodnja gvoa, toak, grnarsko kolo i si.
Za razliku od Morgana, Tajlor i Dejms Frejzer su
se, pre svega, bavili evolucijom religije, zastupajui
stanovite da fazi religijskog verovanja prethodi
magija, te d a je prelaz iz jedne u drugu fazu odreen
uslonjavanjem drutvene organizacije i razvojem men
talnih sposobnosti oveka. Rani evolucionizam magij
sku svest tumai intelektualistiki, kao pogrean nain
razmiljanja zasnovan na slobodnom asocijativnom
povezivanju pojava koje primitivan ovek, zbog nedo
voljne razvijenosti mentalnih moi, ne moe da shvati
na logian nain i racionalnim putem. Ove ideje su naj=
eksplicitnije izloene u teoriji o primitivnom menta
litetu Lisjena Levi-Brila.
Postoji vie pokuaja da se utvrde razvojne faze re
ligije. Tako, Tajlor sa naslanja na ve postojeu klasi
fikaciju na tri osnovne faze sociokulturnog razvoja,
definiui tri osnovne faze razvoja religije: animizam,
politeizam, monoteizam. Don Labok, nasuprot njemu,
smatra da ateizam prethodi teizmu, a da zatim sledi
oboavanje prirode, totemizam, amanizam, idolatrija i
monoteizam, kao najrazvijeniji oblik religije.
Meu predstavnicima ranog e. retko se ko bavio
sagledavanjem pojedinanih drutava i kultura kao
celina. Veina pisaca je bila zainteresovana za neki
pojedinani aspekt drutvenog razvoja, kao to je raz
voj srodnikih sistema, pravnog sistema, utvrivanje
postojanja matrijarhata i si. Svoje zakljuke rani evolucionisti su najee izvodili iz analize tada postojee
ratrkane biblioteke grae, nastojei daje sistematizuju
i komparativno-istorijskim pristupom uoe zajednika
obeleja i razlike u stupnjevima razvijenosti meu kul
turama. E. nije koherentna teorijska orijentacija, ve
pre paradigmatski okvir razmiljanja karakteristian za
kraj XIX i poetak XX veka, te njime odreen mozaiki
sklop razliitih parcijalnih pristupa.
Neki od najpoznatijih predstavnika ranog e. u an
tropologiji su, pored M organa, Tajlora, Frejzera i
Levi-Brila, Johan Bahofen, tvorac teorije o m atri
jarhatu kao najdrevnijem obliku vladavine, zatim Don
Labok, Henri Mejn, Don Meklenan itd. Pristupi Em
ila Dirkema i Marsela Mosa takoe se mogu smatrati

138

evolucionistikim, s tim to oni istovremeno imaju i

obeleja funkcionalizma i strukturalnog funkcionalizma. U sociologiji se zaetnicima socijalnog e. smatraju
Ogist Kont i Herbert Spenser.
Za razliku od biolokog e., koji je velikim delom
ugraen u savremeni neoevolucionizam, te je na taj
nain postao praktino osnovni okvir biologije, rani ili
unilinearni sociokulturni e. pretrpeo je ozbiljne kritike
i krupne modifikacije, pa je velikim delom odbaen u
kasnijem razvoju antropologije. Danas se on prouava
uglavnom zbog svog istorijskog znaaja.
Osnovni prigovori koji su upuivani ranom e. su:
evrocentrizam i uticaj kolonijalizma na hijerarhijsko
procenjivanje razvijenosti svetskih kultura; vrednosna
osnova progresivistikog sagledavanja razvoja kultura;
pojednostavljen i povran odnos prema konkretnim kul
turama koje se sagledavaju iskljuivo u funkciji potkrepljivanja evolucionistike hipoteze o progresivnom
kulturnom i drutvenom razvoju; prenaglaavanje
.tehnolokog kriterijuma u procenjivanju razvijenosti;
nerazumevanje i nivelisanje kulturnih razlika u funk
ciji opravdanja unilineamosti; nepostojanje adekvatnih
empirijskih istraivanja i terenskog rada.
etrdesetih godina XX veka Lesli Vajt i Dulijan
Stjuard nastoje da preformuliu osnovne ideje ranog e.
razvijajui model multilinearne evolucije i postavljajui
temelje neoevolucionizma. Dok je Vajt zastupao ideju o
razvoju u pravcu sve sloenije socijalne diferencijacije, u
zavisnosti od koliine energije akumulirane dotadanjim
kulturnim razvojem, Stjuard je odbacio ideju progresa
u korist adaptacije, postavljajui istovremeno osnove
ekolokoj antropologiji. Kulture se ne razvijaju li
nearno, a kulturne promene su odreene okruenjem,
tako da nije mogue ustanoviti jedinstvene stepenove
razvijenosti, ve samo tipine oblike kulture vezane za
odreeni tip okruenja. Razliiti tipovi adaptacije zavise
od raspoloivih resursa, tehnologije i naina organiza
cije ljudskog rada. Stjuard je dao prednost terenskim
prouavanjima u odnosu na pokuaje da se formulie
neka sveobuhvatna teorija evolucije oveanstva.
Maral Salins je celokupnu evoluciju poelio na
optu i specifinu. Opta evolucija je odreena stepenom
kompleksnosti kulture, a specifina procesima difuzije,
koji utiu na meanje i raznolikost meu kulturama.
U moderne pristupe s. e. mogu se uvrstiti socio
biologija (Edvard Vilson), teorije modernizacije (npr.
Volt Rostov, Vilijam Ogbem, Dejvid Epter i dr.) i teorije
postindustrijskog drutva (npr. Danijel Bel).
3 antropologija, kulturna 3 antropologija, socijalna
3 evolucija
N. Sekuli

139
evrocentrizam . Evropski etnocentrizam. Etnocen
trizam se zasniva na postavljanju sopstvenog etnikog,
nacionalnog, religijskog i tradicijskog identiteta kao
opteg kriterijuma za procenjivanje drugih kultura i
naroda. Pri tom se sopstveno kulturno naslee tretira
kao superiorno i u pozitivnim kategorijama, a tue kao
neto negativno i manje razvijeno, te po prirodi stvari
subordinirano. Kada je re o e., odnos prema drugima
se gradi kao prema manje civilizovanim kulturama i
narodima sa partikulamim obelejima i tradicijama koje
se procenjuju kao nazadne, dok se evropska kultura u
svom pijemontskom poloaju odreuje kao univerzalna,
moderna i napredna. Nedovoljno poznavanje drugih
nadometa se stereotipima koji se nekritiki prihvataju
kao istiniti.
E. je bitno graen na odnosima moi, te se moe
smatrati posledicom i izrazom evropskog kolonijalizma
i globalne dominacije Zapada nad ostalim delom sveta.
E. je ideologija koja opravdava osvajanje, kontrolu i
potinjavanje drgih kultura na osnovu-predstave o
tome da im je potrebno civilizovanje. U tom kon
tekstu, Evropa se smatra nosiocem univerzalno vrednih
tekovina i vrednosti kao to su individualizam, liberali
zam, ljudska prava, jednakost, sloboda, vladavina za
kona, demokratija, slobodno trite, razdvajanje crkve
i drave. Sve ove tekovine se pripisuju evropskoj kul

evrocentrizam

turnoj tradiciji, diskredituju alternativni modeli vred

nosti, ideoloki zanemaruje daje Evropa istovremeno i
kolevka faizma, nacizma i staljinizma. Omalovaava se
udeo drugih kultura u oblikovanju same evropske mo
derne kulturne tradicije i zaobilaze razliiti vidovi kon
fliktnih multikulturalnih i interkulturalnih drutvenih,
politikih i kulturnih procesa u kojima se ove vre
dnosti formuliu i realizuju. Takoe se zanemaruje da
su mnoge od prednosti evropske kulture nad drugima
vezane za njenu ekonomsku i politiku nadmo ostva
renu velikim delom na kolonijalnoj eksploataciji, te da
neke od promovisanih univerzalnih vrednosti - kao npr.
demokratija i individualizam - zahtevaju odgovarajui
stepen ekonomskog razvoja i blagostanja koji je da
nas nedostupan velikom broju zemalja. Takoe, nekih
od univerzalnih vrednosti kao to je npr. slobodno
trite, ne pridrava se ni Evropa, naroito u svom
odnosu prema nerazvijenim zemljama, pokazujui da
je podravanje takve ekonomske politike danas stvar
ekonomskih interesa razvijenih zemalja. Ova politika
se uvaava sve dok ne remeti postojee relacije moi i
dok ih ekonomski ne ugroava.
U blaem znaenju, e. se moe tumaiti kao evrofilija, ljubav i naklonost prema tradicijama evropske
kulture.
O etnocentrizam O kolonijanizam

N. Sekuli

F
fabrika (fr. fabrique, od lat. fa b e r - izraiva,
spravlja, vetak). Specifian oblik organizacije rada,
nastao sa industrijskim nainom proizvodnje i njenim
sve veim onauavanjem. Smatra se d a je prvu f . os
novao Riard Arkrajt 1774. godine u Kromfordu, En
gleska.
F. je oblik organizacije rada koji se zasniva na ra
cionalnoj upotrebi maina i postrojenja sa zajednikim
energetskim izvorom, na razvijenoj tehnikoj podeli
rada relativno veeg broja ljudi i njihovih grupa i na
njihovoj hijerarhijskoj koordinaciji, s ciljem da se bre,
jeftinije i u velikim koliinama dobije jedna ili vie vrsta
proizvoda.
Pojava f i njen kasniji razvoj obeleavaju bitne
uslove naina rada u modernim drutvima. Ti uslovi
se ogledaju u sledeem: (1) otuivanje velikog broja
radnika od sredstava rada (radnik postaje dodatak
maini); (2) odvojenost mesta rada od mesta stanova
nja (umesto proizvodnje u kunoj zajednici, gazdinstvu
i domainstvu, proizvodi se u preduzeu); (3) prekid
s tradicionalnim navikama u radu (i ivotu uopte) i
funkcionalizovanje proizvodnje, u ijem sreditu je
produktivnost, rentabilnost i profit; (4) promene u rit
mu rada (umesto prirodnog ritma ranijih oblika rada,
preovladava metriko vreme koje namee, s jedne
strane, merenje vremena satom, a s druge, ritam maine
i celokupan proizvodni proces; za preduzetnika vreme
postaje novac); (5) preovladavanje repetitivnog rada
uz potiskivanje u ranijim periodima prisutnih eleme
nata umea i stvaralatva u radu, ali ne u potpunosti;
(6) promene u kvalifikovanosti radne snage, koja je - s
porastom industrijalizacije - najee sniavana; (7)
promene u psihikim sadrajima rada (monotonija,
poveana koncentracija, potreba za prilagoavanjem,
potreba za poveanom disciplinom i potinjavanjem,
potreba za posebnim stimulisanjem izvrilaca rada);
takve osobine su se vie cenile (a jednim delom i
danas se cene) od obrazovanja i umea (talenta); (8)
te promene su omoguile da se, prvi put, zapoljavaju

ene i deca u f. (i oni, kao i odrasli mukarci, postaju

dodaci maina u radu); (9) radnici (vlasnici radne
snage) stupaju u radni odnos na osnovu ugovora s ka
pitalistima (vlasnicima sredstava za rad); dakle, nije
re o vanekonomskoj nego o ekonomskoj prinudi; (10)
klasna diferencijacija (podela na kapitaliste i radnike)
vodi u stalna (latentna) i povremena (manifestna) nepri
jateljstva i sukobe, pa e u tim okvirima nastajati manje
ili vie organizovane akcije radnika (ludizam, artizam,
sindikalizam i drugi oblici politikog delovanja), ali i
organizovano nastojanje kapitalista da te akcije stiaju,
uspore ili onemogue.
Industrijski nain rada u savremenim drutvima iri
se i izvan f.; prvo u tradicionalne oblasti rada (poljo
privredu i rudarstvo), a potom i u tzv. uslune delatnosti
(zdravstvo, kolstvo, turizam, obavetavanje, u sferu
kulture itd.). Neki autori e ovaj potonji trend irenja
industrijskog naina rada oznaiti novom etapom u
razvoju rada i nazvae je postindustrijskim nainom
rada.
3 industrijalizacija 3 industrijska revolucija
3 rad, industrijski
B. Miloevi

familizam (lat.familia - porodica). Izraz je potekao

od aka Donzeloa, sledbenika Miela Fukoa, koji je
1977. godine objavio studiju pod nazivom Nadziranje
porodice. Primenjujui Fukoovu teoriju diskursa, on je
nastojao da ukae na istorijsko poreklo moderne po
rodice i njene temeljne prakse reprodukcije i vaspitanja
dece. F. je, prema ovom autoru, skup razliitih dis
kurzivnih praksi - legalnih, medicinskih, pedagokih
i psihoanalitikih - koji je obrazovao pojam moderne
porodice kao srene zajednice. Ove diskurzivne
prakse su podvrgle kontroli i disciplinovanju lanove
porodice, formirajui obrasce ponaanja koji su i danas
dominantni. Nastanak ovih diskursa Donzelo prati od
vremena Francuske revolucije.

141
U savremenoj sociolokoj i feministikoj literaturi
pojam /. se upotrebljava u znaenju porodine ide
ologije, kao sistem shvatanja i oekivanja koje moder
na porodica nastoji da prenese svojim lanovima i da
ih upranjava u svom svakodnevnom ivotu. F. kao
porodina ideologija savremene porodice odnosi se
na sistem shvatanja i normi koje podravaju i ostale
drutvene institucije (kola, drava, socijalne institucije
itd.), a prema kojem je nuklerana porodica univerzalni i
jedini mogui oblik porodinog ivota. Iako se izbegavaju otvorene tvrdnje o prirodnosti takvog porodinog
ureenja, vladajue shvatanje implicitno uvaava daje
takav oblik porodice, a naroito oblik polne podele rada
u njenom okviru, bioloki predodreen i neizbean, pa
prema tome nepromenjiv. Na taj nain f. slui ne samo
da opravda sadanje autoritarne oblike porodinog
ivota nego i da onemogui traganje za promenom i
reformama u sferi porodinog ivota. Familistika ide
ologija je nala veoma znaajno mesto u propagandi res
tauracije kapitalistikih vrednosti i naina ivota koju su
osamdesetih godina XX veka predvodile konzervativne
politike struje u anglosaksonskim zemljama (taerizam
i reganizam). Nasuprot ovoj ideolokoj manipulaciji
porodinim vrenostima, feministiki diskurs od poetka
osamdesetih godina u jednom svom delu gaji negativan
kritiki stav prema porodici i takozvanim porodinim
vrenostima, proglaavajui ukupnu sferu porodinog
ivota porodinom ideologijom u smislu poricanja
porodine realnosti u obliku u kojem se ona vrednosno,
ideoloki i pojmovno tumai u pozitivistikoj nauci
(Miel Baret, Veronika Bii).
F. takoe podrazumeva specifian aspekt porodinog
ponaanja i delovanja - srodniku uzajamnost i lojal
nost lanova ue i ire porodice. Ova vrsta ponaanja i
shvatanja povezuje se s ranijim postojanjem tzv. velike
ili proirene porodice, koja u modernim drutvima pred
stavlja anahronizam. U specifinim situacijama takva
praksa moe da ima funkcionalni smisao pribavljajui
lanovima odreene socijalne i ekonomske privilegije.
Takva praksa se esto vezuje za mafiju ili neke druge,
ue profesionalno ili lokalno zatvorene sredine.
porodica O porodica, modema

A. Mili
faizam (lat. fascis, ital.fascio - sveanj prua sa
sekirom, simbol vlasti). Pojam koji oznaava autoritarne
pokrete i sisteme sa ovinistikom, rasistikom, antiliberalnom i antikomunistikom ideologijom, razliitim
udelom antisemitskih i romantiarskih sadraja i osobenom militantnom politikom kulturom koji se javljaju
od Prvog svetskog rata do danas unutar kapitalizma i

faizam
tzv. drutava u tranziciji. Izraz f. nastao je krajem XIX
veka kao oznaka razliitih sindikalnih udruenja u Ita
liji. Faistima su se nazivale najpre grupe u Italiji koje su
se formirale pod starorimskim simbolom fasces. Odatle
je izvedeno fascio u optem neodreenom znaenju,
naime snop, sveanj, savez: tako su se nazivale mesne
grupe faistike partije. Fascio je udruga, a faisti su
saveznici.
(1) Faistiki pokreti se javljaju izmeu dva svetska
rata u gotovo svim evropskim kapitalistikim zemljama,
ali su samo u nekoliko njih osvojili vlast. To su bili, u
sutini, sitnoburoaski pokreti protesta protiv drutvenog
propadanja srednjih slojeva, socijalizma kao glavne
opasnosti i liberalne demokratije kao tobonjeg uzroka
njihove propasti. Privlaili su i druge nezadovoljne
drutvene grupe, pre svega, nacionalistike. Najvaniji
uzrok nastanka ovih pokreta je socioekonomska kriza,
koja je kod raznolikih srednjih slojeva izazivala oseaj
nesigurnosti i ugroenosti od krupnog kapitala, s jedne,
i socijalistike pretnje, s druge strane. Otuda u f. ide
ologija treeg puta - ni kapitalizam, ni socijalizam
nego homogena organska zajednica nacije u kojoj e
biti ukinute sve drutvene protivrenosti izmeu sunarodnika. Postojanje snanog faistikog pokreta bila
je samo pretpostavka za uspostavljanje faistikog si
stema. Pored ponude morala je postojati i odgovarajua
potranja, tj. potreba vladajue klase za f Oba uslova
stekla su se samo u nekoliko kapitalistikih zemalja. U
atmosferi naroito povoljnog istorijskog naslea, dve
najhitnije socioekonomske pretpostavke f prerasle su
u faistiki sistem; relativno razvijeni ugroeni sred
nji sloj organizuje se u masovni faistiki pokret i is
tovremeno nailazi na podrku vladajue buroazije,
koja je ugroena kako snanim radnikim pokretom
tako i blokiranim mogunostima ekspanzije radi bre
oplodnje kapitala. U industrijski nerazvijenim zemljama
faistiki pokreti nisu dospeli na vlast, jer se vladajua
klasa ovde branila tradicionalnim sredstvima vojne i
policijske diktature. Teror, ma koliko brutalan, bio je
parcijalan, a ideoloki uticaj preputen je konzervativ
nim snagama, pre svega Crkvi. Zato je u nerazvijenim
zemljama Evrope/ ostao na nivou pokreta, koji su u
politikom ivotu bili beznaajni. Izmeu dva svetska
rata u Jugoslaviji su najrazvijeniji faistiki pokreti bili
ustae i ljotievci, u ijim se redovima isticao aktivni
deo svetenstva.
(2) U organizacionom pogledu, razvijeni nemaki
i italijanski faistiki sistemi izmeu dva svetska rata
bili su autokratski jednopartijski reimi koji su teili da
celokupno drutvo promu pokretom. To nije bio obian
dravni centralizam (premda je kod Benita Musolinija

faizam
uloga drave izrazitija nego kod Adolfa Hitlera) nego
permanentni manipulativni sistem plebiscitarne saglasnosti i rasistike politizacije (u Nemakoj) radi stva
ranja to vre osnove diktature. Funkcija razvijenog/
bila je prevladavanje akutne krize kapitalizma (u Italiji
1922, u Nemakoj 1933), suzbijanje radnikog pokreta,
otvaranje novih imperijalistikih ansi za ekspanziju i
profit koje su do tada bile blokirane parlamentarizmom
ili meunarodnim kontrolama naoruavanja. F. je strikt
no hijerarhijski, na principu voe izgraeni poredak sa
snanom ulogom paramilitaristikih organa faistike
partije. Re je o reimima u kojima kapitalizam nije
ukinut ve je samo ogranien politiki uticaj buroazije.
Na delu je bilo totalno guenje svake opozicije, pot
puno uklanjanje graanskih prava manjina i unitenje
komunista, Roma, Jevreja i Slovena u sistemu logora.
Faistika ideologija je uperena protiv ideja prosvetiteljstva, liberalizma, socijalizma, internacionalizma.
Univerzalnom karakteru ovih ideja suprotstavlja se
ovinizam, rasizam i staleko-profesionalna zamisao
drutva. U razvijene faistike sisteme ubraja se reim
u Nemakoj 1933-1945. i Italiji 1922-1943, a visok
stupanj faizacije bio je prisutan u Nezavisnoj Dravi
Hrvatskoj 1941-1945, zatim u paniji 1937-1975. i
Portugaliji 1933-1970.
(3) Posle 1945. godine / se javlja na nivou pokreta i u
preruenom obliku, kao tzv. imitativni/ koji u potpuno
sti sledi poraeni/ u ratu. U drugoj fazi, faistike partije
prilagoavaju se pravilima viepartijske demokratije.
To je prilagoeni / ezdesetih i sedamdesetih godina
XX veka koji postie odreene izborne uspehe, okree
se omladinskoj potkulturi nasilja, organizuje mreu
evropskog desnog terorizma i u izvesnoj meri se ide
jno osmiljava (tzv. nova desnica). U treoj fazi, od osam
desetih godina, dolazi do osamostaljivanja desnog ek
stremizma, tzv. populistikog/, koji se uspenije pove
zuje s razliitim pokretima nezadovoljnih grupa. Naglo
oivljavanje iskljuivog ovinizma i desnog ekstrem
izma u bivim socijalistikm reimima posle 1990.
moglo bi se svrstati u etvrtu fazu postsocijalistikog
/. , kada u vakuumu vrednosti, ekonomskoj krizi,
meunacionalnim sukobima i ratu izbija zapreteni
ovinistiki potencijal lien sistemske kontrole. Globalizacija krajem XX veka raa nove oblike faistike
reakcije koji se prilagoavaju okruenju, ali i otvoreno
svojataju faistike uzore.
(4) Savremena evropska radikalna desnica ne deluje
vie u tradicionalnim oblicima hijerarhijske partije s harizmatskim voom i paramilitaristikim jurinim trupa
ma nego opstaje kao decentralizovana mrea razliito
institucionalizovanog ekstremno desnog ksenofobinog

142
raspoloenja, koje se samo u naroitim uslovima vre
ideoloki i politiki organizuje. Desni ekstremizam i/
danas su nekonzistentni, a viedimenzionalni obrazac
desniarskih stavova razliite prirode form iranje u
zavisnosti od tradicije, politike kulture i okruenja.
U zavisnosti od poimanja ugroenosti nacije faizira
se etnocentino narodnjatvo. Vodee naelo svakog
desnog ekstremizma je hijerarhijski strukturisana
etniki ista nacionalna drava sa ekspanzionistikim i
revizionistikim spoljnopolitikim ciljevima.
Hlaenje leviarskih ideala ojaalo je nacionalizam i
nekritinost prema/ Kod etnicizovanog miljenja glavni
neprijatelji su kosmopolitizam, mondijalizam i internac
ionalizam, a normalizacija/ je neosetno noena slepim
patriotizmom koji nije kadar da razlikuje rodoljublje od
zloina. Savremeni / i desni ekstremizam danas se ispoljavaju na nekoliko nivoa: (1) ekstremne desne partije
koje se u periodu akutnih sukoba otvoreno faizuju; (2)
teorijski centar i idejna sredita, tj. razliite ustanove
i segmenti inteligencije koji osmiljavaju rasizam,
ovinizam i/ ; (3) omladinska faistika potkultura: poli
tizirani ultrai bez ideolokog nivoa, agresivni difuzni
rasisti (navijai, skinsi) koji ispoljavaju unitavajuu
mrnju protiv svega to je etniki drugaije.
Kod savrem enog/ uoljiv je zaokret od genetskog
ka kulturnom rasizmu (nespojivost razliitih kultura),
stoje upereno protiv multikulturalizma. Karakterie ga
arogantna ekskluzivnost i oseaj nadmoi nad drugim
narodima, koji lako prelazi u rasistiku ksenofobiju.
Etnocentrizam polazi od nadmoi vlastite kulture, a ra
sizam od tobonje nadmoi naslea. O rasizmu je re
onda kada se diskriminacija drugih pravda biolokim
razlozima. O sindromu desnog ekstremizma moe se
govoriti tamo gde se podudaraju gledita o nejednakosti
ljudi sa spremnou na nasilje: ini ga sindrom samoprecenjivanja vlastitog naroda ili nacije, razlikovanje vrednog od bezvrednog ivota, isticanje prirodne hijerahije,
isticanje prava jaega (socijaldarvinizam) i spremnost
za nasilno iskorenjivanje svega drugaijeg.
O Fhrerprinzip O rasizam O totalitarizam

T. Kulji

fe konditet (lat. fecunditas - plodnost, obilje).

Fizioloka, prirodna sposobnost pojedinaca, branih
parova i populacija da uestvuju u reprodukciji. For
malno posmatrano, prirodni potencijal za raanje dece
je veliki. Poto normalna trudnoa traje devet meseci,
potencijalno plodna ena bi teorijski mogla da rodi na
jmanje jedno dete godinje, odnosno 35 dece tokom re
produktivnog perioda, po pravilu, limitiranog izmeu
15 i 50 godina starosti. U populacijama koje karakterie

143
odsustvo kontrole prirodnog potencijala, pak, prosean
broj roene dece po jednoj eni nije ni izbliza tako ve
liki, pa najee iznosi oko 6 ili 7 dece. Tako, stopa uk
upnog f. u zemljama u razvoju s kontraceptivnom prevalencijom ispod 5% iznosila je 5,8 u Lesotu, izmeu 6
i 7 u Nepalu, Pakistanu, Kamerunu, Mauritaniji i Gani,
7,4 u Obali Slonovae, 8,2 u Keniji i 8,5 u Jemenu.
Prouavanja populacija Amia i Huterita, u kojima je
neprihvatljivo pribegavanje abortusu ili upotreba kon
tracepcije, pokazala su, pak, da stopa ukupnog f. iznosi
6,3 odnosno 9,5. Pored toga, procenjen broj ivoroene
dece po eni za istorijske, nekontraceptivne populacije
iznosi oko 7.
Razlika izmeu teorijski postavljenog okvira za
raanje i stvarnog raanja dece bez ograniavanja uslovljena je biolokim faktorima i faktorima individualnog
ponaanja. Frank Lorimer je istakao bioloke faktore
u razmatranju prosenog prokreativnog kapaciteta ne
kontraceptivne populacije koja ivi pod relativno po
voljnim ivotnim uslovima. Neki autori, pak, znaajnu
prednost daju faktorima individualnog ponaanja.
Veliki broj istraivaa dokumentovao je zavisnost
izmeu starosti ene i njene sposobnosti za raanje.
Starosni model f. porazumeva manje ili vee individu
alne razlike. Lorimer g aje razvio istiui heterogenost
pojedinaca u sticanju, odnosno gubitku sposobnosti
za raanje. Naime, svi lanovi jedne populacije koji
se nalaze u reproduktivnom periodu nisu sposobni da
uestvuju u reprodukciji stanovnitva tokom trajanja
celog perioda. Razlike koje u tom pogledu postoje nas
taju jer pojedinci (1) u razliitoj starosti stiu prokreativnu sposobnost; (2) gube je u razliito doba ivota i (3)
tokom celog perioda, pod uticajem akumulacije faktora
biolokog i socijalnog porekla koji slabe/ , moe da
nastane trajni gubitak plodnosti.
Hipotetiki model f. ena Lorimer je izradio na os
novu pretpostavki za svaki od tri pomenuta elementa, tj.
funkcija/ , te na taj nain dobio broj ena sposobnih za
raanje dece od 14. do 53. godine starosti u jednoj popu
laciji. Broj plodnih ena po godinama starosti dobijen je
mnoenjem vrednosti za sve tri funkcije.
Da bi izraunao prosean prokreativni kapacitet
po jednoj eni u hipotetikoj populaciji, Lorimer je
uveo verovatnou zaea u plodnih ena, kao etvrti
neophodni elemenat. On je usvojio hipotezu, koju nije
obrazloio, da sa verovatnoom od 0,36 svaka plodna
ena, bez obzira na godine starosti, moe roditi jedno
ivo dete godinje. Na taj nainje ustanovio da za njegov
model f. prosean prokreativni kapacitet po jednoj eni
iznosi 8,32 deteta u toku reproduktivnog perioda.

feminizam
Vrednost Lorimerove procene prosenog prokrea
tivnog kapaciteta zavisi, u najveoj meri, od realnosti
prihvaene pretpostavke o efektivnoj verovatnoi
zaea u plodnih ena u jednoj kalendarskoj godini.
Poslednjih nekoliko decenija razvijeno je vie modela
verovatnoe zaea. Generalno se moe zakljuiti da
postoji velika divergencija izmeu procena verovatnoe
zaea u razliitim modelima. Otuda je otvoreno pita
nje koji model efektivne verovatnoe zaea u najveoj
meri odraava realnost? Bez sumnje, najvei napredak
bi se ostvario dubljim razumevanjem determinanti
verovatnoe zaea i njihove meuzavisnosti.
Indivudualne razlike u nivou plodnosti u uslovima
kada se raanje ne kontrolie u bilo kojoj populaciji
znaajno su vee nego makrorazlike meu razliitim
populacijama. U istorijskim, kao i u tradicionalnim
sredinama u razvoju, vie od etvrtine udatih ena ima
manje od troje ili vie od devetoro ivoroene dece na
kraju reproduktivnog perioda.
O fertilitet O natalitet O prirodni prirataj
Mirjana Raevi

feminizam (lat.femina - ena). Pojam se moe sh

vatiti na dva naina: najpre kao pokret za oslobaanje
i ostvarivanje ravnopravnosti ena i, potom, kao skup
uenja i teorija usmerenih na kritiku patrijarhata, patri
jarhalnog okvira miljenja i zagovaranje afirmacije ena
i znaenja enskog. U osnovi, ta dva aspekta su ne
odvojiva, te se f moe odrediti istovremeno kao vid
politikog delovanja i teorijskog miljenja.
Poreklo f. obino se vezuje za period Francuske revo
lucije, kada se razvijaju ideje jednakosti i u drutvu
utemeljuju osnovni principi graanskog poretka, mada
se razliiti vidovi borbe za afirmaciju ena mogu pratiti
i kroz ceo srednji vek, a naroito potkraj srednjeg veka
i u periodu renesanse, kada dolazi do naglog pogoranja
drutvenog poloaja ena (ukidanje enskih profesio
nalnih cehova i njihovo iskljuivanje iz javnih poslova,
ukidanje matronimike, ograniavanje enskog obra
zovanja i prava na poduavanje, ograniavanje svo
jine, prava na nasleivanje, inkvizicijsko anatemisanje
vetica itd.).
Mada su zastupali ideje jednakosti i prava graana,
mnogi francuski prosvetitelji nisu smatrali da one treba
da vae i za ene. Meri Volstounkraft objavljuje esej
U odbranu enskih prava (1792), u kojem se protivi
Rusoovoj ideji i idejama drugih prosvetitelja koji se
zalau za uskraivanje prava enama na obrazovanje.
Volstounkraft je protiv takvog vaspitavanja devojaka
koje e ih uiniti zavisnim od mukaraca, usmeravanjem
njihovog ivota iskljuivo na domainstvo, ugaanje

feminizam
muu i nastojanje da budu uvek dopadljive. Vreme je
[...] da se enama vrati njihovo izgubljeno dostojanstvo
i da im se omogui, budui da i one pripadaju ljudskoj
vrsti, da uestvuju u svetskom napretku.
Na borbu za politika prava u XVIII veku nadovezuje se borba za ekonomska prava u XIX veku. Protesti
ena i njihov udeo u drutvenim pokretima usmerenim
na kritiku eksploatacije nisu samo pratei element revo
lucionarnih stremljenja u tom vremenu nego esto i
njihovi zaetnici i pokretai. Flora Tristan (Radniko
jedinstvo, 1843) formulie ideju emancipacije radnika
istovremeno kada i Marks, ukazujui na neraskidivu
vezu izmeu oslobaanja ena i oslobaanja prole
tarijata. Zahtevi koje postavljaju enski pokreti u XIX
veku tiu se prava na jednakost, ograniavanje radnog
vremena, zapoljavanje, jednake plate za jednaki rad,
otvaranje vrtia, prava na obrazovanje, prava glasa, uki
danje dvostrukog seksualnog morala i, u vezi s tim, os
udu prostitucije i interesnog braka. Poput Klare Cetkin
i Roze Luksemburg, F. Tristan se zalae za vee uee
i priznavanje ena u revolucionarnim pokretima, koji su
esto i sami negovali patrijarhalne ideje i vrednosti.
Pored toga, politiki zahtevi za utemeljenje sta
tusa graanki za ene, formulisani krajem XVIII
veka, zaotravaju se i jaaju u XIX veku, naroito u
zajednikim formulacijama Herijet Tejlor (Oslobaanje
ene, 1851)i Dona S. Mila (Potinjavanje ene, 1869).
Meutim, tek poetkom XX veka, a naroito posle Pr
vog svetskog rata, ene poinju da dobijaju pravo glasa,
velikim delom zahvaljujui pokretu sifraetkinja i zas
lugama koje su ene stekle u toku rata. Jedna od posledica delovanja devenaestovekovnog enskog pokreta je
i dobijanje prava na obrazovanje na svim nivoima.
Za itav ovaj period, koji se jo naziva i prvim talasom / , karakteristino je da ene zahtevaju za sebe
ista ona prava koja imaju ili trae za sebe i mukarci.
Ideje politike jednakosti, prava glasa i prava na jed
nako plaeni rad i ekonomsku nezavisnost su njegova
rukovodea naela.
Drugi talas / vezanje za period posle Drugog svet
skog rata, kada razlike u drutvenom poloaju ena
irom sveta postaju sve oiglednije, a njihovi zahte
vi diverzifikovaniji i ne uvek meusobno spojivi.
Pokreti ena u razvijenom svetu sve su vie usmereni
na uvaavanje specifinog poloaja ena u drutvu u
odnosu na mukarce. Zajedniko im je nastojanje na
ekonomskoj nezavisnosti ena.
To je period u kojem u razvijenim zemljama,
socijalistikim dravama i meunarodnim organiza
cijama, kao to su U jedinjene nacije, zahtevi za
unapreivanje drutvenog poloaja ena postaju

144
opteprihvaeni. Meutim, naelno prihvatanje ovih
vrednosti ne povlai za sobom slaganje oko praktinih
koraka i prioriteta u njihovom sprovoenju.
Pre svega, postoji neslaganje oko konkretnih zahteva
koji se ne prihvataju automatski kao opte vrednosti (npr.
pravo na abortus, tretman kunog nasilja i, posebno, si
lovanja u braku, pravo na svojinu nakon razvoda, duina
porodiljskog bolovanja, ogranienje angaovanja ena u
pojedinim profesijama, legalizovanje prostitucije itd.).
Tendencija da se olako prihvati da su ene ve posti
gle ravnopravnost dobijanjem prava glasa izraava se i
kao naglaeni raskorak izmeu de jure i de facto stanja
u drutvu, posebno u socijalistikim zemljama, koje su
u periodu posle Drugog svetskog rata naglo unapredile
drutveni poloaj ena i u velikoj meri donele veoma
napredne zakone, zadravajui istovremeno mnotvo
tradicionalnih oblika i normi ponaanja.
U tom kontekstu, postaje sve oiglednije da previe
opta ili isto formalna naela i vrednosti esto slue
odranju statusa quo. S druge strane, kao univerzalne
vrednosti i dalje se proglaavaju patrijarhalne vrednosti
koje onemoguavaju punu participaciju ena u drutvu
i njihovo samostalno odluivanje o sopstvenom ivotu
i telu.
R askorak je posebno vidljiv kada je u pitanju
ekonomski poloaj ena. Uticaj tradicije, povremeno
nastojanje da se ene vrate kui i porodici, zahtevi za
oslobaanje radnih mesta za mukarce, neuvaavanje
dvostruke radne optereenosti ena (na poslu i u po
rodici), neformalna profesionalna segregacija, vei udeo
ena u manje plaenim profesijama, mali udeo ena u
vlasnitvu i preduzetnitvu sve to ini podjednako
aktuelnim zahteve za ekonomskom emancipacijom iz
XIX i s poetka XX, kao i sredinom i u drugoj polovini
XX stolea. Shvatanje prema kojem eni stvarno nisu
potrebni sopstvena soba (Virdinija Vulf, Sopstvena
soba, 1928) i sopstveni novac predstavlja trajni meha
nizam opresije ena tokom itavog XX veka, s tim to
je kasnije manje eksplicitan i opravdava se postavlja
njem takvih drutvenih prioriteta koji emancipaciju
ena onemoguuju ili guraju u drugi plan.
U ovom periodu je naglaen uticaj m arksistikog/,
unutar kojeg se ekonomska nezavisnost i klasna borba
smatraju osnovom/ , a potinjavanje ena odreuje u
kategorijama klasnog potinjavanja (npr. Kristin Delfi,
En Tristan, Monik Placa, kasnije ila Roubotam, Nensi
Harstok).
Takoe, u praksi, efektivno uvoenje zakona i me
hanizama koji omoguuju ravnopravnost ena daleko
je postepenije i konfliktnije nego naelno opte opredeljenje za ravnopravnost.

145
U praktino-politikom smislu, drugi talas f je, pored
prava na ekonomsku jednakost, usmeren na tretiranje
ena kao najvee manjine sa specifinim zahtevima, a
ne tek na zahteve za apsolutnim i optim pravima, kao
nekad u sifraetskom pokretu. U vezi s tim, borba za
ostvarenje enskih reproduktivnih prava (pre svega,
prava na abortus i kontracepciju), onemoguavanje
seksualnog uznemiravanja, poseban tretman nasilja nad
enama, naroito kada je re o kunom i seksualnom
nasilju, zahtevi za otrijim sankcionisanjem silovanja
i jasnijom proceduralnom zatitom i tretmanom rtvi
nasilja, pravom na razvod i svojinu nakon razvoda,
posebno zatitu enskog zdravlja, predstavljaju neke od
osnovnih oblasti politikog delovanja. Drugi talas f se
u osnovi nado vezuje na zahteve prvog talasa i ne stoji u
opoziciji spram njega nego pre uoava njegove slabosti
u praksi. Jednu njegovu struju predstavlja i radikalni
/., kao i zalaganje za prava lezbejki. Radikalni f se za
sniva na stanovitu d a je potinjavanje ena u osnovi
svih drutvenih nejednakosti i da predstavlja njihov
koren (eng. root-cause). Stoga se zahteva radikalno
ginocentrino menjanje standardnih rodnih i polnih
uloga, pri emu se mukarci generalno tretiraju kao
tlaitelji ena. U vezi s tim je i zalaganje za seksualni
separatizam, odnosno za afirmisanje lezbejske seksual
nosti (npr. Meri Dejli, Suzan Grifin, Lis Irigare).
Do danas vrlo uticajno delo Drugi po l Simon de
Bovoar (1949) moe se smatrati teorijskim korenom
kako drugog, tako i treeg talasa f. Dok M. Volstounk
raft polazi od toga da enama treba priznati ista prava
kao i mukarcima, pri emu mukarci u osnovi slue
kao uzor enama, S. de Bovoar naglaava da se takvo
stanovite, kao preovladavajue tokom istorije, zasniva
na shvatanju ena i enskog kao neeg devijantnog i
nepotpunog i da je upravo to okvir miljenja i politikog
delovanja koji treba promeniti. Stoga se senzitivnost za
razlike postavlja kao osnova za afirmisanje i uspostav
ljanje enskog identiteta. S. de Bovoar smatra enu kul
turalno konstruisanom kao Drugo mukarca, te su za
odreivanje njene samosvojnosti bitno dekonstruisanje
i revidiranje tradicionalnog odnosa prema mukom i
enskom. Ovo stanovite ini osnovu treeg talasaf ,
koji se posebno razvija krajem XX veka kao vid sta
panja teorijskog promiljanja i politikog delovanja,
inicirajui i uvoenje enskih studija na univerzitetima
irom sveta.
Na S. de Bovoar se najpre nadovezuje vrlo uticajna
francuska feministika psihoanalitika struja, okupljena
ili povezana s grupom Psihoanaliza i politika (Psych
and Po), ije su glavne predstavnice Julija Kristeva, L.
Irigare i Elen Siksu. Ponekad svrstane u tzv. esencija-

fertilitet

listkinje, ove autarke pokuavaju da definiu enski sub

jekt polazei od pojma razlike, tj. s radikalno drugaijih
osnova u odnosu na pojmove identiteta i politikog
subjekta klasine politike teorije i psihoanalize. Reak
cije na ovu orijentaciju - bilo pozitivne (npr. Elizabet
Gros, Rozi Brajdoti), bilo negativne - prenose se i ire
na severnoamerikom kontinentu, posebno u okviru
antiesencijalistikih orijentacija (npr. Toril Moi, Suzan
Bordo, Dudit Batler), usmerenih na analizu uticaja dis
kurzivnih praksi na konstrukciju roda, sve u nastojanju
da se izbegne esencijalistiki pristup.
Prepoznajui sopstvenu razliku u odnosu na politike
subjekte definisane u kategorijama ve postojee i
nasleene politike moi, zadatak feministike teorije
postaje da omogui takvo definisanje enskog kojim e
se tradicionalni okvir miljenja dekonstruisati i istovre
meno obezbediti uinkovitost emancipatorskim nasto
janjima ena.
Trei talas f. obuhvata najrazliitije pravce i ori
jentacije, te se najee govori o feminizmima, a ne o
feminizmu. Jedna od najuticajnijih struja u okviru treeg
talasa jeste postkolonijalni f. usmeren na potrebu za
uoavanjem specifinog poloaja i specifinih zahteva
ena Treeg sveta (npr. Bel Huks, Gajatri Spivak).
3 pol 3 rod 3 studije roda
N. Sekuli

fenomen, socijalni, v. pojava, drutvena

fertilitet (lat. fertilitas - plodnost). Agregatni poka
zatelj nivoa raanja dece. U analizi f. koriste se dva
pristupa. U okviru longitudinalnog pristupa analizira se
broj dece koji je rodila jedna kohorta ena u toku celog
ili jednog dela reproduktivnog perioda, a u okviru transferzalnog pristupa posmatra se prokreativna aktivnost
u jednoj kalendarskoj godini svih ena koje se nalaze u
reproduktivnom periodu ivota.
Osnovna mera u okviru longitudinalnog pristupa
analizi f. je stopa kum ulativnog/ Pod ovom stopom
podrazumeva se prosean broj ivoroene dece na jed
nu enu odreene kohorte. Ona se izraunava za staro
sne kohorte ena i pojedine njihove kategorije prema
branom stanju, kolskoj spremi, zanimanju, narodnosti
i drugim karakteristikama na osnovu popisnog pitanja o
broju ivoroene dece.
U okviru transferzalnog pristupa koristi se vie mera.
Njihove definicije su sledee: opta stopa f. izraava
odnos izmeu broja ivoroene dece i broja ena starih
15-49 godina; specifina stopa f. prema starosti pred
stavlja odnos broja ivoroene dece koju su rodile maj
ke stare x godina i broja ena starih x godina; stopa

fertilitet
ukupnog/ predstavlja broj ivoroene dece (oba pola)
koju bi rodila jedna ena u toku prokreativnog perioda,
ukoliko b i/ prema starosti ostao nepromenjen kao u
godini posmatranja, a sve ene doivele kraj prokreativ
nog perioda; bruto stopa reprodukcije istog je sadraja
kao i stopa u k u p n o g /, s tim to se odnosi samo na
ensku decu; neto stopa reprodukcije predstavlja broj
ivoroene enske dece koju bi rodila jedna ena u toku
prokreativnog perioda, ukoliko bi/ i mortalitet prema
starosti iz godine posmatranja bili nepromenjeni tokom
celog prokreativnog perioda.
Znaaj / stanovnitva je veliki. U uslovima niske
ili opadajue smrtnosti stanovnitva, kakva je danas u
veini zem alja,/ stanovnitva je najvanija demograf
ska varijabla, jer je osnovna komponenta prirodnog
prirataja, rasta i starosne strukture stanovnitva. Otuda
je / osnovni dinamiki inilac demografskih promena,
pa i brojnih socijalnih i ekonomskih procesa koji su u
manjoj ili veoj meri u vezi sa stanovnitvom i njego
vom starosnom strukturom.
F. je uslovljen biolokim, socijalnim i psiholokim
faktorim a, koji deluju jedinstveno kao kompleks
inilaca. Bioloki faktori predstavljaju mogui okvir
reprodukcije, njen fizioloki kapacitet. Uloga socijal
nih i psiholokih faktora je druge vrste. Oni su aktivni
inioci ije se dejstvo odraava na broj roenja, u tom
smislu to uslovljavaju nivo plodnosti, koja je u manjoj
ili veoj meri ispod maksimalne.
Delovanje osnovnih uzroka na plodnost ne ostvaruje
se direktno nego preko brojnih neposrednih uzroka, koje
su Kingsli Dejvis i Dudit Blejk svrstali u sledee tri
grupe: (1) uzroci koji utiu na seksualno optenje (sta
rost pri ulasku u seksualnu zajednicu, stalni celibat, deo
reproduktivnog perioda koji je ostao neaktivan zbog
raskida zajednica ili izmeu dve zajednice, namema i
nenamerna apstinencija, frekvencija seksualnih odno
sa); (2) uzroci koji utiu na zaee (neplodnost kao
posledica nenamemih uzroka, primena kontraceptivnih
sredstava i metoda) i (3) uzroci koji utiu na trudnou i
uspenost poroaja (fetalna smrt izazvana namemim i
nenamemim uzrocima).
F. stanovnitva u razvijenim zemljama danas je ni
zak jer niske reproduktivne norme, kao i nepovoljne
uslove za njihovo ostvarivanje na sadanjem civilizacij
skom nivou, nije uspelo da izbegne nijedno razvijeno
drutvo. Niske norme u pogledu eljenog broja dece
u porodici uslovljene su brojnim iniocima razliite
vrste. Meu njima su najvaniji dominacija psiholokog
i emotivnog aspekta vrednosne dimenzije deteta, ve
liki broj ciljeva kojima individua tei, inkompatibil
nost porodinih odnosa s prihvatanjem dugoronih

146
obaveza, veliko ekonomsko i psiholoko ulaganje u
roditeljstvo, osloboeni ili/i forsirani individualizam
i ideja samoostvarivanja. Pored oportunih prepreka
raanju, oseaja nedovoljne sigurnosti u porodici i iroj
zajednici i trokova vezanih za usklaivanje roditeljstva i profesionalne aktivnosti, kao i roditeljstva i zado
voljenja razliitih interesovanja, i strukturne prepreke
- nezaposlenost, nereeno stambeno pitanje, problemi
uvanja dece, nezadovoljavajui ekonomski standard i
druge pojave iz ovog kruga - su kako varijabla niskih
reproduktivnih normi tako i bitna barijera za realiza
ciju stavova o eljenom broju dece. Pogotovo je velika
vanost strukturnih prepreka u uslovima ubrzanog pro
cesa modernizacije, naglog prelaska iz sela u gradove,
znaajnog udela ena na tritu rada s punim radnim
vremenom tokom itavog reproduktivnog perioda, brze
sekularizacije. Znaaj nabrojanih strukturnih prepreka
danas je posebno izraen u zemljama ije su ekonomije
u tranziciji, a njima su pridodati i novi elementi mogue
individualne pasivizacije - kao to su, npr., oseaj nesig
urnosti, socijalni maladaptacioni sindrom ili drutvena
anomija. Psiholoka i emotivna cena i prepreke, pak, ve
zane za oba vida kontrole raanja nisu izraene. Moral
no i etiko prihvatanje ograniavanja raanja, libera
lan zakon o abortusu i jednostavna i sigurna metoda
prekida trudnoe, pravna regulativa sterilizacije kao i
dostupnost visoko efikasne mehanike i hemijske kon
tracepcije su realnost. Otuda se uloga kontrole raanja
ne moe svesti samo na instrumentalnu prirodu, jer
saznanje o dostupnosti efikasne kontrole raanja koja
nije tetna po zdravlje uestvuje kao jedan od elemenata
pri stvaranju i realizaciji reproduktivnih normi.
Nizak / stanovnitva ne javlja se samo u razvijenim
zemljama, niti samo u okviru zapadne civilizacije. Najpre u Japanu, a zatim i u drugim zemljama Azije, kao
i u populacijama Latinske Amerike i Severne Afrike,
dolo je do oitog pada/ stanovnitva. Danas, tavie,
oko polovina stanovnitva Treeg sveta ivi u zemljama
sa znaajno niim/ nego to je registrovan nekoliko de
cenija ranije. Pad/ stanovnitva u zemljama u razvoju
je istovremeno individualni odgovorna nisku smrtnost,
socioekonomski razvoj i promociju planiranja porodice
putem programskih napora, akcija i pokreta.
fekonditet

natalitet prirodni prirataj

Mirjana Raevi

feud (lat.feudum - zemljini posed, imanje). Nepo

kretno dobro, imanje (leno) koje su u srednjem veku
vladari davali plemiima (vitezovima) u naslednu svo
jinu ili na uivanje, uz obavezu vernosti, pomaganja u
ratu i sl. Ponekad/ nije bio zemljini posed nego pravo

147

uivanja dabina od seljake zemlje, uz pravo (i obave

zu) obavljanja policijske, sudske ili kakve druge dravne
slube u oblasti dotinog feudalnog poseda. Feudalizam
je epoha koja se naroito karakterie velikim arenilom
najrazliitijih oblika agrarnih odnosa. Meu njima se izd
vajaju pronija i batina, kao dva glavna feudalna oblika
agrarnih odnosa kod veine evropskih naroda.
Feudalna pronija je rani i poetni oblik ekonomskog
potinjavanja sitnih i lino slobodnih seljaka koje sprovo
di veliki posednik - pronijar, kojem su oni obavezni da
daju neto u naturi i da neto rade na njegovom imanju.
Pronija se sastoji od vie zavisnih seljakih imanja, raz
bacanih u prostoru. Retko kad pronija zahvata celo jedno
selo. Od XII veka seljaci postaju obavezni da pronijaru,
umesto kuluka i naturalnog davanja (rente), plaaju za
kup za zemlju koju obrauju, a oni koji to nisu u stanju,
pored ranije ekonomske zavisnosti, postaju lino zavisni
od feudalnog gospodara. Ponekad se deava, u nemakim
zemljama, daje neki seljak od jednog gospodara zavisan
ekonomski, od drugog pravno, a od treeg lino. Seljaki
poloaj je teak jer je svakom od gospodara poneto
obavezan, svaki ga za poneto pritiska. Oslobaanje od
ovih pritisaka dolazi tek u XVIII, a dovrava se u toku
XIX veka.
Feudalna batina je kasniji i od pronije tei oblik
feudalne zavisnosti seljaka koji se javlja posle XIII veka
u severoistonoj Nemakoj, gde je najtipiniji (Majsen
i Brandenburg, Istoni Holtajn, Pomeranija, Istona
Pruska, lezija i kolonizovana Poljska). Slian je reim
i u Engleskoj i jo nekim zemljama. Tamo gde plemii
dolaze u posed velikih kompleksa zemlje (u osvojenim ili
kolonizovanim krajevima), poklonima ili kupovinom, ot
micom ili nasleem posle ratova, gladnih godina, kuge
ili drugih nesrea stvara se batina. Sitni seljaki posedi
postaju deo velike batine, a seljaci postaju ekonomski i
lino zavisni od gospodara batine. Zemlja i sav prihod
od nje pripada gospodaru, a seljaci su obavezni na kuluk.
Ovaj feudalni oblik omoguuje stvaranje velikih poseda
u poljoprivredi (latifundija) i proizvodnju za trite hrane,
slinu kapitalistikoj, ali uz teko eksploatisanje lino za
visnih seljaka, koji su reimom (koji drava podupire)
prinueni na kuluk umesto da rade za nadnicu (u kapita
lizmu, za najamninu).
U celoj Evropi meaju se ova dva sistema feudalne za
visnosti. U Nemakoj, na severu preovladava batina, a na
jugu pronija. Tamo gde postoji pronija, seljaci u XVIII i
XIX veku postaju gotovo neogranieni gospodari na svo
jim imanjima, a gde je na snazi batina dobijaju linu slo
bodu, ali su prinueni da zemlju uzimaju pod zakup ili da
nadnice. Slino meovito stanje je i u Austriji i Holandiji.
U Francuskoj su batine retke, u Engleskoj je stanje kao

feudalizam

i u Nemakoj, samo to se ve u XV i XVI veku seljaci i

na pronijama i na batinama oslobaaju feudalne zavis
nosti, ali ne dobijaju zemlju u vlasnitvo (feudalci ostaju
vlasnici) nego su prinueni da je uzimaju u zakup, da
nadnice ili da odlaze u grad i industriju. To su razlozi to
je i danas u Engleskoj tako mali broj seljaka i to su tako
veliki posedi. U Rusiji je zavisnost seljaka od plemia
(spahija) teka i potpuna (i ekonomska i lina). Jedino
olakanje seljacima dolazi od zemlje koja je zajednika
i pripada seoskoj optini. To je mir koji se kolektivno
koristi i obezbeuje seljacima opstanak.
Zanimljivo je da se u skandinavskim zemljama
(vedskoj i Norvekoj) tokom itavog srednjeg veka
odrao slobodan seljaki stale, bez ikakve feudalne za
visnosti. Razlog je verovatno taj to u hladnim planinskim
(ili movarnim) predelimanije bilo ekonomskog interesa
za uspostavljanje feudalnog sistema uzajamnih obaveza
(jer pored obaveza seljaka postoje i kakve-takve obaveze
gospodara). Tragovi u dananjoj agrarnoj strukturi koje su
ostavili razni reimi feudalne zavisnosti neizbrisivi su ijo
dugo e biti vidljivi. Tamo gde je preovladavala pronija,
do danas je sauvan sitan seljaki posed. Agrarnim refor
mama seljak je osloboen line zavisnosti i svih obaveza
prema feudalcu, a ostajao je na sopstvenom posedu uko
liko je mogao da preivi i da ne odlazi u grad i industriju.
Proizvodnja je raznovrsna, seljaci samostalni, slobodni,
vredni, odani poslu. Posed je usitnjen i to je prepreka za
modernizaciju poljoprivrede, a zemljite je optereeno
raznim pravima slubenosti. Neki istiu da se u ovom
sistemu svojina nad zemljom ne doivljava kao apsolutno
pravo, nego kao stepenasta hijerarhija uzajamnih prava i
obaveza - od kralja, pa do seljaka, preko vlastelina prvog
i drugog reda.
Tamo gde je rairenija batina agrarna struktura je
bitno drugaija. Tu preovlauje krupan posed, pogodan
za tehniku modernizaciju, proizvodnu specijalizaciju i
trinu orijentaciju. U Engleskoj (XVIII i XIX vek) i na
severu Nemake (XIX vek) uspostavljena je modema
agrarna struktura koja je posluila za ugled drugim zeml
jama, pogodovala je robnoj proizvodnji ita i razvoju po
ljoprivredne industrije. Nakon agrarnih reformi, seljaci
u ovim krajevima postaju agrarni proletarijat, nadniari,
a kasnije poljoprivredni radnici koji se po odnosu prema
poslu i inae ne razlikuju mnogo od radnika u industriji,
u koju i sami stupaju.
3 kmetstvo 3 feudalizam
M. Milrovi

feudalizam (lat.feudum - zemljini posed, imanje).

Naziv za istorijsko razdoblje ili istorijska drutva, ob
likovan na osnovu zapadnoevropskih drutava od IX

feudalizam
do XIII veka. F. nastaje u uslovima uestalih i dugotra
jnih ratnih razaranja, tokom kojih dolazi do slamanja
sredinje vlasti i unitenja svojstava trine privrede.
Najodrivija drutvena jedinica bezbednosti i privrede
postaje zemljini posed, sa utvrenjem u njegovom
sreditu. To je i osnov drutvene racionalnosti feudalnih
odnosa. Gospodar utvrenja, sa ratnikom druinom,
prua utoite seljacima pred naletima pljakaa u zamenu za njihov rad na okolnim poljima. Ali, taj odnos
proizvodnog podlonitva kao svojevrsnog tienitva
nije dovoljan da bi neko zemljoradniko drutvo bilo
feudalno. Prugo vano svojstvo jeste veza koja postoji
izmeu vlastelina. Zamak je dobra zatita od pljakaa,
ali ne i od veih vojski. Zbog ratova i stalnih upada
pljakaa, privreda zemlje je u toj meri upropaena
d aje nemogue ustrojiti dravni aparat, pre svega vo
jsku, ali i policiju, sudstvo, inovnitvo itd. Te dunosti
moraju da obavljaju vlastelini, koji na svom podruju
jedini raspolau silom. Ali, vojska mora da ima zapovednika, a zemlja nominalnog gospodara. To je najee
najmoniji vlastelin - kralj. On je dovoljno moan da
moe da uniti svakog pojedinanog vlastelina. Ali, ne
i da bude jedini vlastelin u zemlji. Tako se uspostavlja
poseban drutveni odnos. U zamenu za vojnoupravne
dunosti prema sizerenu, vazali dobijaju jamstvo da
mogu nesmetano sa uivaju zemljoposed. To je mrea
uzajamne zavisnosti i uzajamnih jamstava. Sve javne
dunosti poivaju na linom sporazumu vladara i vazala,
pa se i sama vlast uzima kao lina svojina. I tree vano
svojstvo / jeste preovlaujui nain ratovanja koji daje
peat drutvenoj strukturi. U antikom razdoblju, osno
vu vojske sainjavao je peak. Njegova oprema i obuka
nisu bili previe skupi, pa su graani (u Atini) ili seljaci
(u Rimu) mogli da budu vrlo ubojiti ratnici. Meutim, s
pronalaskom stremena (uzengije), koji u VII veku dola
zi u Evropu, tehnika ratovanja doivljava revoluciju.
Stremen daje konjaniku vrstou i mogunost da itav
zalet ivotinje prenese na udar dugakog koplja. Ko
njanik dobija odluujuu prednost nad peakom. Borbe
ni udar konjanika (eng. mounted shock combat) u stanju
je da razbije i najbolje organizovanu peadiju. Jedini ko
moe da se suprotstavi konjaniku je drugi konjanik, i
zato titovi i oklopi ratnika postaju sve vei i tei. A to
znai i sve skuplji. Vojna oprema za jednog oveka sada
ima vrednost 20 volova. Uz to, da bi upravljao sobom,
konjem i orujem, treba imati vinost, koja se moe
stei samo dugotrajnim vebanjem. Da bi vitez postao
dobar ratnik, morao je da pone sa obukom ve u ranom
deatvu. Otuda, slobodni seljaci, koji se povremeno
prihvataju oruja, gube drutveni znaaj. Oni nemaju
ni sredstava da dou do opreme, ni vremena za vebu. I

148
jedno i drugo imaju samo vlastelini, koji postaju stale
pozivnih ratnika - gospodara. Oni se zaklinju sizerenu
da e se na njegov poziv okupljati pod zastavu, i iz ovog
linog odnosa, koji poiva na rei, raa se itav ratniki
etos vemosti, odanosti, dranja rei, asti i plemenitosti,
tako svojstven srednjovekovnoj Evropi. A li,/ je jedno
konzervirajue i odbrambeno stanje drutva. S mirnijim
vremenima, veina njegovih ustanova gubi drutvenu
racionalnost. Ipak, on istrajava jo neko vreme, po sili
drutvene inercije. Ali, u meuvremenu, u procepima
izmeu zem ljinih i politikih inilaca ustrojstva,
iznikla su jezgra novog privrednog i drutvenog sklopa,
jezgra trine privrede i graanskog drutva - gradovi.
Zasnivajui postojanje najpre na poluparazitskoj ulozi
posrednika sa okolnim privredama, gradovi vremenom
jaaju, osamostaljuju se i uzajamno povezuju. Prodor
trinih odnosa doveo je do fermentirajuih procesa i u
samom feudalnom tkivu, i sistem je poeo strukturalno
da se menja. Pravi kapitalizam jo nije bio na vidiku, ali
od XV veka Zapadna Evropa vie nije bila u feudalnom
razdoblju.
O feud O kmetstvo O plemstvo

S. Antoni
folklor (eng.folklore, od folk - narod; lore - predanje, tradicija). U najirem znaenju,/ je celokupno na
tradiciji ustanovljeno narodno stvaralatvo. Tako defin isan,/ se odnosi podjednako na narodne prie, pesme,
rukotvorine, plesove, igre, verovanja, obiaje, kao i na
razne umetnosti i vetine, ukljuujui i raznovrsne ele
mente materijalne kulture vezane za stanovanje, odevanje, ishranu, primenu razliitih tehnologija. U uem
i osnovnom zn a en ju ,/ se odnosi na usmenu narod
nu knjievnost i obuhvata narodne mitove, legende,
poslovice, zagonetke, stihove.
Pojam/ se vezuje za pojam primitivnih i ruralnih
drutava i zajednica. Folklorno stvaralatvo je anonim
no i u stalnom procesu stvaranja, preinaivanja, trans
formacije, viefunkcionalne upotrebe i zamiranja. Stoga
je od kljune vanosti u njegovom prouavanju zauzeti
procesualan pristup.
U drugom znaenju, / se koristi kao sinonim za
folkloristiku kao posebnu granu etnologije koja se bavi
usmenim narodnim stvaralatvom. Osnovni metod
prouavanja/ sastoji se u sakupljanju izvornog ma
terijala koji treba sauvati u to izvornijem obliku, u
poreenju s razliitim kulturama, interpretaciji vero
vanja koja im stoje u osnovi, te u utvrivanju drutvenih
i individualnih funkcija razliitih vidova/
O drutvo, tradicionalno O etnografija
N. Sekuli

149
Francuska socioloka kola. Jedna od najznaajnijih
intelektualnih zajednica u istoriji sociologije, obrazova
na oko asopisa Ann sociologique koji je, u dvanaest
obimnih svezaka, pod urednitvom Emila Dirkema,
izlazio od 1896/1897. do 1912. godine. U vreme kada
se sociologiji vrlo esto jo osporavao razlog posto
janja, svoju naunoorganizacijsku strategiju Dirkem je
pokuavao da sprovede u delo ne samo akademskom
institucionalizacijom nove nauke nego i pokretanjem
periodine publikacije koja bi se, nainom izlaganja
iskustvene grae, njenom disciplinarnom sistematizaci
jom i vrstom teorijskih uoptavanja, kao i samim svojim
nazivom, osamostalila u odnosu na tradicionalne oblasti
naunog saznanja o drutvu. On je vrlo rano uoio da
je specijalizovani struni asopis najpogodnije sredstvo
za saoptavanje, odnosno ocenu naunog rada i razmenu naunih obavetenja, ali i za pribavljanje ugleda
odgovarajuoj disciplini u iroj naunoj zajednici. Osim
toga, asopisom Anne sociologique Dirkem je nasto
jao da svoju sociologiju jasnije distancira od ondanjih
konkurentskih kola u samoj Francuskoj, a pre svega
od organicizma Rene Vormsa i psihologizma Gabrijela
Tarda. Naime, ni u jednom od postojeih asopisa - filo
zofskih, pedagokih, psiholokih, pa i sociolokih - on
nije nalazio dovoljno prostora za ostvarenje svog am
bicioznog i ekskluzivistikog programa: osnovati sopstvenu kolu, ija okosnica nije mogla da bude samo
usamljena katedra za pedagogiju i drutvenu nauku
u Bordou.
Neposredan podsticaj da okupi grupu saradnika koji
bi radili na zajednikom projektu Dirkem je dobio tokom
svog studijskog boravka u Nemakoj ( 1885/6), prilikom
posete Seminaru za eksperimentalnu psihologiju u Lajpcigu, na ijem je elu stajao Vilhelm Vunt. U toj labo
ratoriji on je otkrio ne samo smu pozitivnu nauku na
delu ve i obrazac organizacije kolektivnog naunog
rada koji se mora primeniti i u sociologiji. U svom
izvetaju o tom studijskom boravku s oduevljenjem
je opisao rad Vuntove laboratorije u kojoj se, pod ruko
vodstvom jednog autoritativnog uitelja, uenici
specijalizuju u jasno omeenim oblastima istraivakog
rada. Pomenuto iskustvo savreno se uklopilo u Dirkemovu - znatno ranije ispoljenu - mesijansku tenju da
okupi uenike, a brojna svedoanstva govore u prilog
tvrdnji da su odreene harizmatske crte njegove linosti
morale da budu izuzetno privlane buduim saradnicima asopisa. U regrutovanju pristalica kole iz Bordoa od presudnog je znaaja bila snaga racionalne ar
gumentacije kojom je uitelj obrazlagao potrebu za
sociologijom ne samo kao pozitivnom naukom nego i
kao novom moralkom.

Francuska socioloka kola

Formalna struktura godinjaka, pa onda i kole,

bila je sklopljena po uzoru na imenom srodan asopis
Anne psychologique: (a) izvorni lanci; (b) analiza
najznaajnijih radova u odgovarajuoj oblasti koji
su objavljeni u prethodnoj godini i, najzad, (c) bibli
ografski prilozi, odnosno beleke. Anne sociologique
je najvei deo svoga obima posveivao upravo analizi
jednogodinje produkcije u razliitim sociolokim dis
ciplinama, ali pre svega u posebnim naukama - poput
istorije, prava, etnologije, moralne statistike, uporedne
lingvistike, ekonomije itd. Jer, budui da sociologija
jo nije osposobljena da iskustvenu evidenciju stvara
za svoj raun, grau koja joj je potrebna za njena te
orijska uoptavanja ona mora da pribavlja u drugim
drutvenim naukama koje, u okviru tog sociolokog
imperijalizma, postaju samo posebne grane sociolo
gije. Stoga je, osim osnovne analitike funkcije, ova
rubrika imala i veliki znaaj s gledita potonje sistema
tizacije sociolokih disciplina. Snagom svog autoriteta,
Dirkem je budue saradnike uspeo da privoli na usku
specijalizaciju, pa je asopis bio ustrojen poput dobro
organizovanog naunog instituta.
Analizirani radovi - bez obzira na to da li je re o
istraivakim, metodolokim ili teorijskim delima
- bili su razvrstani u pet, a od druge sveske u est oeljaka, ako ne raunamo rezidualnu rubriku: (1) odeljak
posveen optoj sociologiji, naelnim metodolokim
pitanjima, socijalnoj filozofiji, odnosu izmeu sociolog
ije, sjedne, i psihologije i istorije, s druge strane, dopao
je u nadlenost Selestena Buglea i Dominika Parodija;
(2) za sociologiju religije, odnosno istoriju religijskih
verovanja i obiaja, filozofiju religije i srodne disci
pline (etnologiju, pre svega) bili su zadueni Marsel
Mos, Rober Ere i Anri Iber; (3) o odeljku posveenom
sociologiji morala i prava brinuli su sm Dirkem, Pol
Lapi, Emanuel Levi, Pol Fokone, a kasnije i Zor Davi;
(4) sociologijom krim inala i moralnom statistikom
bavili su se Gaston Riar, Mori Albva i an Re; (5)
sociologiju ekonomije i privrednu istoriju pokrivali
su Fransoa Simijan, M. Albva, or i Iber Burgen, a
(6) socijalnom morfologijom bavio se pre svega sm
Dirkem. Meu znaajnim piscima koji u asopisu nisu
imali sopstvenu sekciju treba pomenuti lingvistu
Antoana Mejea, istoriara arla Laloa itd. Iako je uvek
iznova pokuavao da relativizuje doslednost i iscrpnost
svoje klasifikacije, Dirkem se do kraja kruto drao pr
vobitnog nacrta, u kojem bi klasifikacija nauka odgo
varala prirodnim odnosima meu stvarima, pa je ili
odbijao da za izuavanje pojedinih znaajnih podruja
drutvenog ivota otvara posebne rubrike (porodica,
politika), ili je drutvene injenice koje je ve razvr-

Francuska socioloka kola

stao u jednu oblast prenosio u drugu (sociologija morala
versus sociologija kriminala), ili ih je, pak, istrajno po
tiskivao u rezidualnu rubriku (sociologija jezika, umetnosti, tehnologije, rata itd.)- U jednome je, meutim,
ostao dosledan: uprkos izvesnim otporima u redovima
uenika (koje je, uostalom, reavao na prilino grub
nain), sociologiji religije podario je i trajno sauvao
najpovlatenije mesto, pa je dirkemovska grupa postala
poznata pod ironinim nazivom totem/tabu kola.
Uprkos srazmerno vrstoj socijalnoj i profesionalnoj
integraciji svojih lanova, F. s. . je u organizacijskom
pogledu delovala na vrlo neformalan nain. Nije bilo ni
stalnog sedita, ni redovnih sastanaka, ni administrativ
nog aparata: lanovi grupe, koji su se samo jednom svi
okupili, povodom dvadesetpetogodinjice Dirkemovog
nastavnikovanja, tvorili su neto kao duhovnu poro
dicu sjedinjenu zajednikim metodom i divljenjem
prema svome uitelju (. Davi). Celokupnu delatnost kole Dirkem je objedinjavao u svojim rukama:
odreivao je zadatke pojedinim saradnicima, dodeljivao
im mesta u unutranjoj podeli rada i - to je moda
najvanije - iako nije raspolagao nikakvim institucion
alnim sredstvima prinude i kontrole, presudno je uti
cao na njihove profesionalne i univerzitetske karijere.
Naroito posle svog naimenovanja na Sorboni (1902),
koje je znailo konanu afirmaciju njegove sociolog
ije kao jedine akademske nauke o drutvu, Dirkem je
postao neprikosnoveni matre-penseur.
M eutim , osim snane linosti samoga Dirkema i vere uenika da uestvuju u kolektivnom
poduhvatu koji nema samo unutarnaune ve i ire
drutvenointegrativne ciljeve, moralno i intelektualno
jedinstvo kole poivalo je i na izvesnim objek
tivnim sociolokim obelejima: ba kao i sm Dirkem,
uenici su veinom poticali iz sitnoburoaskih slo
jeva, bili su uglavnom protestantskog ili jevrejskog
porekla, ali agnostici republikanskih ubeenja i pobor
nici laicizacije obrazovnog sistema. U profesionalnom
pogledu bili su najveim delom filozofi, snabdeveni
diplomom prestine Ecole normale suprieure, pa su u
toj republici profesora tekli univerzitetske karijere, a
katkad - poput Dirkemovog neaka M. Mosa - bivali
obuzeti i socijalistikim idejama.
asopis Anne sociologique je, pored svojih mani
festnih funkcija - inventarisanj a, klasifikovanja i ocene
naune grae podlone sociolokom tumaenju, kao i
sistematizacije sociolokih disciplina - ostvario i niz
latentnih ciljeva: omoguio je, kao kolektivno delo,
obrazovanje F. s. ., doprineo institucionalizovanju
sociologije kao univerzitetske nauke, obezbedio profe
sionalnu promociju svojih saradnika, podstakao obimnu

150

izdavaku delatnost kole (pre svega, kod patentira

nog izdavaa Feliksa Alkana), te dirkemovskoj soci
ologiji pribavio najzad ugled u iroj naunoj zajednici.
Posle Dirkemove smrti (1917), liena autoriteta svog
rodonaelnika, proreenih redova usled pogibije bro
jnih svojih lanova u Prvom svetskom ratu, F. s. . se
raspala, ali su u razdoblju izmeu dva svetska rata po
jedini njeni bivi lanovi - poput M. Mosa, (urednika
druge serije godinjaka, izalog u samo jednom svesku),
te S. Buglea, M. Albvaa i Z. Davija - objavili ne samo
brojna znaajna dela u podrujima za koja ih je zaduio
uitelj nego i niz kolskih i univerzitetskih udbenika
sociologije sroenih u dirkemovskom duhu. Taj duh je
- u istoriografskoj koli okupljenoj oko asopisa A n
nales, u dubinskoj sociologiji ora Gurvia, ili u
strukturalizmu Kloda Levi-Strosa - nadiveo i poslednjeg pravog dirkemovca.
O injenica, drutvena O kolektivna svest
O sociologizam
A. Mimica
Frankfurtska kola. Ova teorijska orijentacija, koja
se jo naziva i Frankfurtski krug ili Kritika teorija
drutva, uobliava se tridesetih godina XX veka u frank
furtskom Institutu za socijalno istraivanje, koji je oku
pio vie znaajnih mislilaca (Maks Horkhajmer, Teodor
Adomo, Erih From, Herbert Markuze itd.) i izdavao svoj
asopis (Zeitschrift f r Sozialforschung, 1932-1941).
Kako je dolaskom hitlerovaca na vlast delatnost ovog
Instituta i vodeih intelektualaca u njemu i oko njega
bila oznaena kao marksistika i jevrejska, to se on
premeta u Ameriku, gde najznaajniji filozofi iz ovog
kruga nastavljaju da sarauju, kako sa Institutom tako
i sa mnogobrojnim amerikim institucijama. Posle rata,
u okviru Univerziteta u Frankfurtu, a pod rukovodstvom
Maksa Horkhajmera, obnovljen je rad Instituta za soci
jalno istraivanje u Nemakoj, ali veina starih saradnika
ve je bila krenula putem izgraivanja samostalnih teori
jskih stanovita.
Tragajui za novim nainom istraivanja drutvenih
pojava, ovi mislioci su nastojali da zasnuju takvu
zamisao teorije koja bi zadrala empirijsku strogost a ne
bi izgubila iz vida centralni teorijski problem - kritiko
saznavanje istorijskog kretanja. Istiui da se kree na
tragu razmiljanja Karla Marksa, kritika teorija drutva
se trudila da bude razjanjena i razvijana iz stvarnih
drutvenih odnosa i unutar konkretnih prilika. Prema
svojoj strukturi, ona je podrobna analiza savremenog
drutva, njegovih osnovnih unutranjih suprotnosti i
protivrenosti, kao i mogunosti njihovog progresivnog
i praktinog prevazilaenja. Kritika teorija nije, dakle,

151
neka posebna nauka nego istorijski nov oblik racionalne
samosvesti. Za razliku od tradicionalne teorije koja se
formirala pod uticajem prirodnih nauka i smatrala daje
drutvo podvrgnuto prirodnim zakonima, to je vodilo
pragmatizmu i pozitivizmu, F. ., kao posebno shvatanje
istorije i kao kritika ideologije, odnosno kao interpretacija
postojeeg sa stanovita mogueg, hoe da bude intelek
tualna strana istorijskog procesa, pa se zalae zajedinstvo
teorije i prakse.
Ovo nastojanje da se uspostavi umno jedinstvo
izmeu teorije i prakse osnovno je naelo F. . Prema
miljenju njenih predstavnika, drutvo je istorijska celina koja se menja i razvija. U njemu se uvek javljaju
nove potrebe, interesi i protivrenosti, kao i mogunosti
njihovog korienja i prevazilaenja. Razvoj teorije nije
samo rezultat napretka saznanja o neizmenjenoj stvar
nosti nego su istorijske promene drutva i u njima nastala
nova praktina htenja, takoe, bitan uzrok sadanjeg raz
voja teorije. Zahvatajui sve ono to je bitno za ovekov
drutveni ivot, F. . se usmerava na umnu organizaciju
tog ivota, na drutvo koje je zasnovano na umu i srei
pojedinaca. Zato u njoj stvaralaka konstrukcija ima
isto toliki, ako ne i vei znaaj od objanjenja iskustveno
utvrenih injenica. U njenom nastajanju i razvijanju
mata ima znatno veu ulogu nego u teorijskoj misli
koja se kree u okvirima pouzdano i metodino stvorenog
iskustva. Ukazujui na mogunosti koje su ostale nerealizovane u drutvu, ova teorija se orijentie na utopijsko
kao ono to transcendira datost ali nije transcendentalno.
U F. . su celovitost i istorinost pristupa savremenom
drutvu neizbeni, pored ostalog i zato jer samo na taj
nain teorija moe da otkrije drutveni subjekt svog os
tvarenja, tj. drutvene snage iji se objektivni drutveni
poloaj u osnovi poklapa s njenim interesom za umnijim oblikom drutva, i da zatim doprinese njegovom
osveivanju.
Zato je kritika ideologije kao lane svesti ili kao
drutveno neophodnog privida, koji je jedan od
preduslova odravanja postojeeg neumnog oblika
drutva, nezaobilazan zadatak te kole. Ne zadirui
iza ideoloke fasade, koja skriva mehanizme pomou
kojih se postojee drutvo odrava i obnavlja, ne moe
se o njemu saznati istina i zatim pretvoriti u idejni sadraj
prosveivanja mogueg drutvenog subjekta teorije.
Istina, meutim, ne proizlazi neposredno iz drutva ili
iskustveno date svesti bilo kog njegovog ueg dela, niti
se neposredno pretvara u drutvenu praksu i ostvaruje.
Stoga, ni situacija proletarijata, sama po sebi, ne predstav
lja nikakvu garanciju ispravnog saznanja, pa se kritiko
miljenje ne moe podrediti ni proleterskoj svesti. Poto
su postali skeptini prema aktuelnim revolucionarnim

Frankfurtska kola

mogunostima proletarijata, pripadnici frankfurtskog

kruga svoju teorijsku kritiku kapitalizma ne shvataju
kao neposredno pripremanje revolucionarnog subjekta za
ostvarivanje njegovih istorijskih zadataka nego pre kao
odravanje kontinuitetajedne idejne tradicije, ostavljajui
da se u neizvesnoj budunosti vidi da li je moguno da
se ponovo ostvari jedinstvo teorije i prakse u istorijskom
smislu. Stoga, izuzev Markuzeovih dosta parcijalnih
razmiljanja o revolucionarnim mogunostima studenata,
inteligencije, raznih marginalnih drutvenih grupa i na
roda tzv. Treeg sveta, u ovoj idejno-teorijskoj struji pos
toji gotovo opta saglasnost da u blioj budunosti nema
drutvenih preduslova za radikalne promene u razvijenim
kapitalistikim drutvima. Zato se i desilo da se kritika
teorija najvie vezala za inteligenciju koja nastupa u ime
opteoveanskih interesa uma.
Prema tome, osnovna namera predstavnika F. . bila je
da naglase svoju nezavisnost u odnosu na sve postojee te
orije, zatim da istaknu svoj kritiki odnos prema industrij
skoj civilizaciji koja zahteva potpunu transformaciju, kao
i da podvuku injenicu daje kritika analiza postojeeg
drutva i sama vaan sastavni deo tog drutva ili jedan
od oblika njegove samosvesti. S tog stanovita, oni na
padaju pozitivizam, pragmatizam i scijentizam, kojima
suprotstavljaju hegelovski Um, pomou kojeg se jedino
moe dospeti do stanovita totaliteta i izbei stanje opteg
postvarenja. Oni takoe kritikuju tehnicistiko shvatanje
progresa, smatrajui da jednostrani tehniki napredak
moe dovesti ne samo do novih oblika robovanja ljudi
stvarima nego i do totalitaristikih tendencija u drutvu.
Isto tako, oni su kritiki raspoloeni i prema raznim ob
licima i manifestacijama masovne kulture ili industrije
svesti, kao i prema svim vidovima komercijalizacije
umetnosti. Dosta panje posveeno je i objanjenju in
stitucija autoriteta, koje su tipine za totalitarne sisteme,
kao i autoritarnoj linosti, pri emu se naroito naglaava
uloga porodice u njenom nastanku.
Moglo bi se stoga rei da u onoj meri u kojoj se uda
ljavala od ekonomskog redukcionizma, mehanicizma
baze i nadgradnje i dihotomnog klasnog mod
ela, F. . je dobijala na znaaju i uverljivosti, postajui
glavna teorijska podloga za obnovu pozitivnih utopi
jskih energija. Teorijske razlike izmeu kritike teorije
drutva i marksizma sastoje se ili od manje odlunog
naglaavanja onih drutvenih protivrenosti koje je
Marks otkrio u kapitalizmu, ili od isticanja da su u raz
vijenom kapitalistikom drutvu neke druge, a ne socio
ekonomske i klasne protivrenosti postale odluujue.
Tu je koren otvorenog ili preutnog osporavanja Marksove ideje o proletarijatu kao najpotpunijoj negaciji ka
pitalizma i potencijalno glavnoj revolucionarnoj snazi.

Frankfurtska kola

152

Drugi pravac u kojem se u F. . neutralizuje Marksovo

shvatanje osnovnih protivrenosti kapitalizma, i u emu
se ogleda uticaj psihoanalize, sastoji se u svoenju tih
suprotnosti na odnose izmeu drutva i pojedinca, koji
nisu posredovani klasnom strukturom. Najslabije take
F. treba traiti u njenoj apstraktnosti, nepotpunoj argumentovanosti i jednostranosti nekih njenih sudova,
nedovoljnoj razjanjenosti njenih pojmova (npr. um,
emancipacija, postvarenost, negativna dijalektika
i si.), nedovoljnoj artikulisanosti i praktinoj zasnovanosti
vlastite vizije izlaska iz krize u koju je zapala zapadnoev
ropska civilizacija koja se kritikuje, ukljuujui tu i sub
jekt promene itd. Ali, to ne umanjuje dobra svojstva ove
teorije, niti umanjuje njene rezultate i podsticaje za dalja
kritika istraivanja savremenih drutava.

ideoloke direktive, ime je ometana birokratska cen

tralizacija uprave. Mo faistikog voe poivala je na
/ , ali je pri tom kontrola drave i vojske uz pomo linih
opunomoenika naruavala sprovodljivost naredbi i
funkcionisanje sistema. F. je uveo anarhiju nadlenosti
i poliarhiju resora, pa je onemoguavao dugoronije
planiranje, jer su haotine i nepregledne rukovodee
strukture bile rezultat divljeg razvoja koji se osla
njao na lini autoritet voe i koje je Hitler mogao samo
kratkorono da usmerava ad hoc odlukama. Cilj je bio
stvoriti savrenu monolitnu dravu, ali je zbog f. dola
zilo do sukoba nadlenosti i institucionalnog haosa.

O kapitalizam O marksizam C psihoanaliza

M. Tripkovi

fundamentalizam, vcrski (lat .fundamentum - temelj,

osnov). Pojam je nastao u SAD, u drugoj polovini XIX
veka. Upotrebljavao se u dva znaenja: (1) konzerva
tivni i modernizmu suprotstavljeni tip hrianstva\ (2)
pokret koji je imao program prema kojem je trebalo
iriti pet fundamentalnih istina. Tih pet fiindamenata su:
nepogreivost Svetog pisma; boansko poreklo Isusa i
bezgreno zaee; verovanje d aje Hristos svojom po
gibijom na krstu iskupio nae grehe, potom d a je on
fiziki vaskrsnuo i, najzad, vera u drugi Isusov dolazak
na zemlju. Svako ko ne bi potovao ovih pet istina bio
bi smatran veroodstupnikom. Vidi se da se pojamf . nije
upotrebljavao u negativnom znaenju nego je oznaavao
samo jedan legitiman pravac u okviru velike hrianske
porodice. Danas on poinje da poprima i negativno
znaenje, te izaziva otpor kod nekih koje tako imenuju.
Uglavnom u skladu sa situacijom u hrianstvu, izraz f.
se poeo koristiti za oznaavanje slinih pojava u dru
gim religijama: hinduizmu, budizmu i, naroito, islamu.
Pored/. koriste se i srodni izrazi kao to su radikalizam,
integrizam, integralizam, religijski preporod itd. Nekad
se ovi izrazi koriste kao sinonimi za pojam f , a nekad
kao varijanta ueg znaenja. Na primer, integrizam se
esto koristi da bi oznaio politizovaniju i dravotvornu
varijantu f. Tako je svaki integrizam istovremeno i/ , ali
svaki f. nije integrizam. Na slian nain se upotrebljava
ju izrazi radikalizam, kao i njegova islamska varijanta
- islamizam. Budui daje f. imanentan religiji, vano je
istai da on nije poguban sve dok ne kri prava drugih.

Fuhrerrprinzip (nem. - naelo voe). Faistiko

autoritarno naelo rukovoenja. Potie iz ideologije
nemakog faizma i oznaava autoritet odozgo i bezuslovnu poslunost i odgovornost odozdo. F. poiva
na harizmatskom poimanju voe koje je ustolieno
u nacistikoj partiji jula 1921. godine, postoje Adolf
Hitler postao voa. F. nije obino militaristiko-birokratsko naelo nego poiva na kombinaciji harizmatske i birokratske subordinacije. Faistiki pokret
ne priznaje kao organizaciono naelo odluivanje
veine kada je voa samo sprovodnik volje drugih.
elnika nie grupe odreuje voa i on deluje kao voin
opunomoenik. Vou uvek imenuju odozgo i on je
snabdeven neogranienim ovlaenjima i autoritetom.
F. se u faizmu iz pokreta prenosi na dravu. U Treem
Rajhu je hijerarhija svih organizacija bila strukturisana
na principu voe. Slubena vlast voe ne poznaje kom
petencije, jer vou ne stvara sluba nego voa oblikuje
slubu u skladu sa svojom misijom. Kod voe nema
razlike izmeu redovne i vanredne vlasti. Slubena vlast
voe je totalna i protee se na sva podruja svetovnog
ivota. Ona nema religijsku misiju, ali je u politikoj
oblasti celovita i nedeljiva. Usled umnoavanja izvrnih
organa i delegiranja specijalnih voinih opunomoenika
naruenaje stabilna hijerarhijska organizacija reima, pa
je u faistikoj Nemakoj dolo do anarhije ovlaenja.
Hitler je podsticao i tolerisao razbijanje dravnog apa
rata na niz konkurentskih instanci. Dravna birokratija
je najpre bila samo glajhaltovana (doterana u korak),
da bi potom, uz pomo sve brojnijih komesarskih
opunomoenih slubi, bila gotovo u potpunosti atomizovana. Voini opunomoenici s naroitim nalogom
(nem. Sonderbeauftragte) sprovodili su line Hitlerove

O autoritet O faizam O totalitarizam

T. K ulji

3 religija
M. Jevti

funkcija (lat. functio - vrenje, obavljanje). Dopri

nos koji neka pojava ima u odravanju i funkcionisanju
sistema iji je deo. Katkad se koristi i izraz eufunkcija
za oznaavanje pozitivnog, korisnog, integrativnog de-

153
istva, dok se disfunkcijom oznaava negativno, tetno ili
ak razorno dejstvo pojave na sistem. Vana je i razlika
izmeu manifestnih i latentnih f pojedinih pojava.
3 funkcija, latentna Z> funkcija, manifestna
O funkcionalizam
S. Nedovi

funkcija, latentna (lat.funetio - vrenje, obavljanje;

istens - nevidljiv, sakriven). - Pojam koji je u soci
ologiji razvio Robert Merton, u okviru svojih nastojanja
da se kodifikujefunkcionalna analiza. Prema njegovom
miljenju, ta kodifikacija zahtevala bi bitnu izmenu tri
klasina postulata funkcionalne analize: postulat o funk
cionalnom jedinstvu drutva, postulat o univerzalnoj
funkcionalnosti i postulat o nunosti.
U vezi sa postulatom o funkcionalnom jedinstvu, to
bi znailo da se ne moe tvrditi kako postoji puna in
tegracija svih drutava nego d a je re o empirijskom
pitanju koje moe da otkrije brojne razliitie stepene
integracije; otuda sledi da teorija funkcionalne ana
lize mora da tei specifikaciji drutvenih jedinica koje
pogoduju datim drutvenim funkcijama, te da se mora
uvideti kako kulturne jedinice imaju mnogostruke posledice, od kojih su neke funkcionalne, a neke moda
nefunkcionalne.
Dalje, kada je re o postulatu univerzalne fu n k
cionalnosti,, koji tvrdi da su sve trajne kulturne forme
neizbeno funkcionalne, Merton smatra da je mnogo
korisnije prihvatiti privremenu pretpostavku da takvi
kulturni oblici poseduju nultu ravnoteu funkcionalnih
posledica, kako za drutvo koje je posmatrano kao jedi
nica, tako i za podgrupe dovoljno mone da ouvaju ove
oblike netaknutim, putem direktne prisile ili indirektnog
ubeivanja. Ovakvom formulacijom ujedno se izbegava tendencija funkcionalne analize da se usredsredi na
pozitivne funkcije, a panja istraivaa usmerava se i na
druge vrste posledica, odnosno zahteva se da moramo
biti spremni da otkrivamo nefunkcionalne kao i funk
cionalne posledice trajnih kulturnih oblika. To e pred
teoretiara postaviti teak problem razvijanja kanona za
uspostavljanje nulte ravnotee posledica.
Najzad, postulat nunosti ima za posledicu dva
razliita pravila: jedno o nunosti odreenih funkcija,
to zahteva uvoenje pojma funkcionalne neophod
nosti ili funkcionalnih preduslova; i drugo o nunosti
postojeih drutvenih institucija, kulturnih formi i si.
Kada se ispita na odgovarajui nain, iz njega nastaje
zahtev za uvoenjem pojmova funkcionalna alterna
tiva, ekvivalent i supstitut.
Prvi problem nalae uvoenje pojma viestrukih pos
ledica, kao i pojma nulte ravnotee skupa posledica,

funkcija, latentna

dok drugi zahteva uvoenje pojmovne razlike izmeu

sluajeva u kojima se subjektivno zamiljeni ciljevi pok
lapaju sa objektivnim posledicama i sluajeva u kojima
se oni razilaze. To omoguava da se razlikuju funkcio
nalne, disfunkcionalne i nefunkcionalne posledice.
Funkcionalne posledice bile bi one opaene posledice
koje omoguavaju prilagoavanje datog sistema; disj'unkcionalne bi bile one opaene posledice koje uman
juju prilagoavanje sistema, dok bi nefunkcionalne
opaene posledice bile one koje su jednostavno irel
evantne za sistem koji se posmatra. U svakom sluaju,
jedna pojava moe da ima i funkcionalne i disfunkcion
alne posledice, postavljajui tako teak i vaan prob
lem razvijanja kanona za uspostavljanje nulte ravnotee
skupa posledica.
Na osnovu svega toga, Merton izvodi svoje poznato
razlikovanje izmeu manifestnih i l . f Manifestne ili
otvorene funkcije su one objektivne posledice koje do
prinose prilagoavanju sistema i koje su nameravane i
prepoznate od strane uesnika u sistemu; /. ili skrivene
f. su, pak, one objektivne posledice koje nisu ni pre
poznate ni nameravane od strane uesnika. Pri tom,
postoje tri tipa nenameravanih posledica: (1) one koje
sufunkcionalne za dati sistem i koje, prema tome, pred
stavljaju /. ili skrivene/ ; (2) one koje su disfunkcionalne
za dati sistem i predstavljaju /. ili skrivene disfunkcije',
(3) one koje su irelevantne za sistem, na koji ne utiu
ni funkcionalno ni disfunkcionalno, tj. praktino ine
beznaajnu klasu nefunkcionalnih posledica.
Da bi ilustrovao razliku izmeu otvorenih i skrivenih
funkcija, Merton navodi primer ceremonijalnih obreda
Hopi Indijanaca koji se izvode da bi se izazvala kia
(neto slino obiaju dodola u tradicionalnom srp
skom drutvu). Ukoliko bi se ova pojava razmatrala
samo u ravni otvorene ili manifestne funkcije - posle
dugotrajne sue prizvati kiu - lako bi se, ali jednostrano
i povrno, dalo zakljuiti d aje re o praznoverjujed
nog primitivnog naroda. Meutim, uvoenje pojma
skrivene ili l.f. omoguava da se dospe do nenamer
avanih, ali drutveno veoma bitnih posledica, koje se
prvenstveno iskazuju putem jaanja kohezije grupe
okupljanjem lanova zajednice i njihovim ueem
u zajednikim aktivnostima, to se u uslovima krize,
izazvane suom ili drugim nepogodama, moe poka
zati odluujuim. Teorijski znaaj l.f. Merton takoe
ilustruje i na primeru znamenite teorije dokoliarske
kase Torstena Veblena: otvorena funkcija kupovanja i
troenja bila bi zadovoljenje onih potreba kojima je neka
roba namenjena, dok bi se skrivena funkcija sastojala u
tome da se pokae novana snaga i stekne drutveni
ugled.

153
jstva, dok se disfunkcijom oznaava negativno, tetno ili
ak razorno dejstvo pojave na sistem. Vana je i razlika
izmeu manifestnih i latentnih f pojedinih pojava.
O funkcija, latentna O funkcija, manifestna
O funkcionalizam
S. Nedovi

funkcija, latentna (lat.funetio - vrenje, obavljanje;

latens - nevidljiv, sakriven). - Pojam koji je u soci
ologiji razvio Robert Merton, u okviru svojih nastojanja
da se kodifikuje funkcionalna analiza. Prema njegovom
miljenju, ta kodifikacija zahtevala bi bitnu izmenu tri
klasina postulata funkcionalne analize: postulat o funk
cionalnom jedinstvu drutva, postulat o univerzalnoj
funkcionalnosti i postulat o nunosti.
U vezi sa postulatom o funkcionalnom jedinstvu, to
bi znailo da se ne moe tvrditi kako postoji puna in
tegracija svih drutava nego d a je re o empirijskom
pitanju koje moe da otkrije brojne razliitie stepene
integracije; otuda sledi da teorija funkcionalne ana
lize mora da tei specifikaciji drutvenih jedinica koje
pogoduju datim drutvenim funkcijama, te da se mora
uvideti kako kulturne jedinice imaju mnogostruke pos
ledice, od kojih su neke funkcionalne, a neke moda
nefunkcionalne.
Dalje, kada je re o postulatu univerzalne fu n k
cionalnosti, koji tvrdi da su sve trajne kulturne forme
neizbeno funkcionalne, Merton smatra da je mnogo
korisnije prihvatiti privremenu pretpostavku da takvi
kulturni oblici poseduju nultu ravnoteu funkcionalnih
posledica, kako za drutvo koje je posmatrano kao jedi
nica, tako i za podgrupe dovoljno mone da ouvaju ove
oblike netaknutim, putem direktne prisile ili indirektnog
ubeivanja. Ovakvom formulacijom ujedno se izbegava tendencija funkcionalne analize da se usredsredi na
pozitivne funkcije, a panja istraivaa usmerava se i na
druge vrste posledica, odnosno zahteva se da moramo
biti spremni da otkrivamo nefunkcionalne kao i funk
cionalne posledice trajnih kulturnih oblika. To e pred
teoretiara postaviti teak problem razvijanja kanona za
uspostavljanje nulte ravnotee posledica.
Najzad, postulat nunosti ima za posledicu dva
razliita pravila: jedno o nunosti odreenih funkcija,
to zahteva uvoenje pojma funkcionalne neophod
nosti ili funkcionalnih preduslova', i drugo o nunosti
postojeih drutvenih institucija, kulturnih formi i si.
Kada se ispita na odgovarajui nain, iz njega nastaje
zahtev za uvoenjem pojmova funkcionalna alterna
tiva, ekvivalent i supstitut.
Prvi problem nalae uvoenje pojma viestrukih pos
ledica, kao i pojma nulte ravnotee skupa posledica,

funkcija, latentna

dok drugi zahteva uvoenje pojmovne razlike izmeu

sluajeva u kojima se subjektivno zamiljeni ciljevi pok
lapaju sa objektivnim posledicama i sluajeva u kojima
se oni razilaze. To omoguava da se razlikuju funkcio
nalne, disfunkcionalne i nefunkcionalne posledice.
Funkcionalne posledice bile bi one opaene posledice
koje omoguavaju prilagoavanje datog sistema; dis
funkcionalne bi bile one opaene posledice koje uman
juju prilagoavanje sistema, dok bi nefunkcionalne
opaene posledice bile one koje su jednostavno irel
evantne za sistem koji se posmatra. U svakom sluaju,
jedna pojava moe da ima i funkcionalne i disfunkcion
alne posledice, postavljajui tako teak i vaan prob
lem razvijanja kanona za uspostavljanje nulte ravnotee
skupa posledica.
Na osnovu svega toga, Merton izvodi svoje poznato
razlikovanje izmeu manifestnih i l . f Manifestne ili
otvorene funkcije su one objektivne posledice koje do
prinose prilagoavanju sistema i koje su nameravane i
prepoznate od strane uesnika u sistemu; /. ili skrivene
f. su, pak, one objektivne posledice koje nisu ni pre
poznate ni nameravane od strane uesnika. Pri tom,
postoje tri tipa nenameravanih posledica: (1) one koje
sufunkcionalne za dati sistem i koje, prema tome, pred
stavljaju l. ili skrivene/ ; (2) one koje su disfunkcionalne
za dati sistem i predstavljaju l. ili skrivene disjunkcije;
(3) one koje su irelevantne za sistem, na koji ne utiu
ni funkcionalno ni disfunkcionalno, tj. praktino ine
beznaajnu klasu nefunkcionalnih posledica.
Da bi ilustrovao razliku izmeu otvorenih i skrivenih
funkcija, Merton navodi primer ceremonijalnih obreda
Hopi Indijanaca koji se izvode da bi se izazvala kia
(neto slino obiaju dodola u tradicionalnom srp
skom drutvu). Ukoliko bi se ova pojava razmatrala
samo u ravni otvorene ili manifestne funkcije - posle
dugotrajne sue prizvati kiu - lako bi se, ali jednostrano
i povrno, dalo zakljuiti d aje re o praznoverjujed
nog primitivnog naroda. Meutim, uvoenje pojma
skrivene ili l.f. omoguava da se dospe do nenamer
avanih, ali drutveno veoma bitnih posledica, koje se
prvenstveno iskazuju putem jaanja kohezije grupe
okupljanjem lanova zajednice i njihovim ueem
u zajednikim aktivnostima, to se u uslovima krize,
izazvane suom ili drugim nepogodama, moe poka
zati odluujuim. Teorijski znaaj l.f. Merton takoe
ilustruje i na primeru znamenite teorije dokoliarske
kase Torstena Veblena: otvorena funkcija kupovanja i
troenja bila bi zadovoljenje onih potreba kojima je neka
roba namenjena, dok bi se skrivena funkcija sastojala u
tome da se pokae novana snaga i stekne drutveni
ugled.

funkcija, latentna

154

Merton istie da se l.f. drutvenih pojava moraju raz

likovati od nepredvienih posledica ljudskih postupaka.
Nepredviene posledice se, pri tom, ne izjednaavaju ni
s nepoeljnim posledicama, mada su one veoma esto
relativno nepoeljne za uesnike u drutvenom delanju. Inspiriui se Maksom Veberom, on naglaava
da su nepredviene posledice ne samo rezultat ljud
skog delanja ve i objektivnih uslova u kojima se ono
odvija. Od inilaca koji utiu na pojavu nepredvienih
posledica, Merton na prvo mesto stavlja neznanje, zatim
greku, onda interese kojima se rukovode uesnici de
lanja, te preovlaujui skup osnovnih vrednosti u kojem
se delanje obavlja.
Mertonovo uoavanje razlika izmeu manifestnih
ili otvorenih i /. ili skrivenih funkcija, kao i njegovo
ukazivanje na glavne uzroke nepredvienih funkcija,
predstavlja dragoceno otkrie i trajan doprinos soci
ologiji, kao i drugim drutvenim naukama, u njihovoj
potrazi za dubljim i potpunijim objanjenjem drutvene
stvarnosti.
3 funkcija 3 funkcija, manifestna 3 funkcionalizam
M. Tripkovi

funkcija, manifestna (lat.functio - vrenje, obav

ljanje; manifestus - jasan, oit). Pojam koji je razvio
Robert Merton u okviru svoga pokuaja da precizira
znaenje pojma funkcije u sociologiji, kao i da bi uveo
razlikovanje izmeu latentnih i m . f Ocenjujui daje
funkcionalna analiza ona koja najvie obeava a na
jmanje je kodifikovana, Merton najpre ukazuje na
terminoloku konfuziju koja je prati, a koja se javlja pri
likom upotrebe istih izraza pri oznaavanju razliitih po
jmova, odnosno pri oznaavanju istog pojma razliitim
izrazima.
Kao ilustracija prvog sluaja (isti izraz - razliiti
pojmovi) moe da poslui sama re funkcija, za koju
je karakteristino bar pet konotacija: p rva se odnosi na
neko javno okupljanje ili priliku ceremonijalnog kara
ktera; druga je ekvivalentna izrazu zanimanje; treom
se oznaavaju aktivnosti koje se pripisuju nosiocu soci
jalnog statusa, posebno osobi koja zauzima vii poloaj
u preduzeu ili politici; etvrta se tie matematikog
odreenja koje se odnosi na varijablu koja je u odnosu s
jednom ili vie drugih varijabli, na osnovu kojih se prva
moe izraziti, ili od ijih vrednosti zavisi njena sopstvena vrednost; najzad,peto je ona koja potie od biolokih
nauka, u kojima se izraz funkcija tumai u odnosu na
vitalne ili organske procese koji se posmatraju s obzi
rom na doprinos koji imaju u odravanju organizma; to,
sa izvesnim modifikacijama, odgovara i znaenju koje

pojmu funkcije pridaju antropoloki funkcionalisti, pre

svega, Alfred Redklif-Braun i Bronislav Malinovski.
to se tie drugog sluaja (isti pojam - razliiti
izrazi), Merton istie kako on proizvodi jo veu zbrku
budui da se, u navedenom primera, veliki skup izra
za, nehajno i gotovo spontano, vezuje za re funkcija:
upotreba, korist, motiv, namera, cilj, posledica. Mer
ton smatra da do nedisciplinovane upotrebe tih izraza
dolazi prvenstveno usled toga to se subjektivni motivi
pogreno poistoveuju sa objektivnim posledicama.
Istiui kako subjektivne posledice mogu ali i ne moraju
da koincidiraju sa objektivnim posledicama, on se zalae
za ograniavanje upotrebe sociolokog pojma funkcije
i ukazuje na potrebu da se jasno razgranie subjektivne
kategorije dispozicije i objektivne kategorije opaenih
posledica.
S tog stanovita vri se preispitivanje tri vladajua
postulata u funkcionalnoj analizi, koji se oznaavaju
kao diskutabilni i nepotrebni: postulatfunkcionalnog
jedinstva drutva, postulat univerzalne funkcionalnosti
i postulat o nunosti.

Prema Mertonovom miljenju, preispitivanje ovih

postulata znailo bi prihvatanje injenice da ne postoji
puna integracija svih drutava; zatim, da teorija funk
cionalne analize mora da tei specifikaciji drutvenih
jedinica koje pogoduju datim drutvenim funkcijama,
odnosno da se mora uvideti kako kulturne jedinice
imaju mnogostruke posledice, od kojih su neke funk
cionalne, a neke moda nefunkcionalne; dalje, da je
mnogo korisnije prihvatiti privremenu pretpostavku da
kulturni oblici poseduju nultu ravnoteu funkcionalnih
posledica, ime se izbegava tendencija funkcionalne
analize da se usredsredi na pozitivne funkcije, a panja
istraivaa usmerava se i na druge vrste posledica, tako
da se otkrivaju nefunkcionalne, kao i funkcionalne pos
ledice trajnih kulturnih oblika; najposle, pomenuto pre
ispitivanje zahtevalo bi uvoenje pojma funkcionalne
neophodnosti ili funkcionalnih preduslova, a to opet
zahteva korienje kategorija funkcionalnih alternativa,
ekvivalenata i supstituta.
Sve navedeno omoguilo bi da se razlikuju funk
cionalne, disfunkcionalne i nefunkcionalne posledice.
Funkcionalne bi bile one opaene posledice koje
omoguavaju prilagoavanje datog sistema, disfunk
cionalne one koje umanjuju prilagoavanje sistema, a
nefunkcionalne one koje su irelevantne za sistem koji
se posmatra. Drugim recima, to bi znailo da jedna
pojava moe da ima i funkcionalne i disfunkcionalne
posledice.
S tog stanovita, odbacuje se kako prigovor da je
funkcionalna analiza inherentno konzervativna, tako i

155

onaj daje ona inherentno radikalna. Umesto toga, istie

se da ova analiza nema kao nunu posledicu bilo koje
specifino ideoloko opredeljenje. Preduslov za to jeste,
svakako, i njena kodifikacija, kojom se otklanjaju zbrke
i jednostranosti, kao to su pomenute tendencije da se
socioloko posmatranje ogranii na pozitivne doprinose
odreene socioloke pojave drutvenom ili kulturnom
sistemu u koji je ona ukljuena, odnosno tendencija
brkanja subjektivne kategorije motiva sa objektivnom
kategorijom funkcije.
Upravo takvo polazite omoguava Mertonu da
naini poznato razlikovanje izmeu m. f. i latentnih
funkcija. Prema njegovom miljenju, manifestne ili
otvorene su one objektivne posledice koje doprinose
prilagoavanju sistema, i koje su nameravane i pre
poznate od strane uesnika u sistemu; dok su latentne
ili skrivene one objektivne posledice koje nisu ni pre
poznate ni nameravane od strane uesnika.
Jedan primer koji se tie savremenog amerikog
drutva moe da ilustruje ovu razliku. Naim e, u
SAD se moe opaziti pojava da politika mainerija,
koristei svoje otvorene aktivnosti koje su regulisane
drutvenim normama i obavljaju se unutar institu
cionalno doputenih sredstava, vri i druge polulegalne ili ak nelegalne aktivnosti, koje imaju skrivenu
funkciju jaanja njene moi i uticaja, a ostvaruju se
putem raznih formi individualne pomoi (zaposlenje,
socijalna pomo, distribucija hrane), politike privi
legije i raznovrsne oblike pomoi izvesnim poslovnim
grupacijama, obezbeivanje drutvene pokretljivosti za
odreeni broj deprivilegovanih, zatitu od nedoputenih
uena i si.
Mertonovo preciziranje znaenja pojma funkcije,
kao i njegovo razlikovanje m. i latentnihf , ulazi u fond
klasinih i fundamentalnih sociolokih otkria kojima su
znatno obogaena socioloka znanja i bitno unapreene
socioloke analize.
3 funkcija 3 funkcija, latentna 3 funkcionalizam
M Tripkovi

funkcionalizam. Kao jedna od najuticajnijih te

orijskih struja u savremenoj sociologiji,/ ima dugu
tradiciju. Za njegovog sociolokog zaetnika moe se
uzeti Emil Dirkem, mada fiinkcionalisti znatan broj svo
jih ideja duguju i Maksu Veberu. Pored toga, moderna
funkcionalna teorija delimino proistie i iz kulturne an
tropologije, gde je najpre poela da se razvija u delima
Alfreda Redklif-Brauna i Bronislava Malinovskog. Iako
ne predstavlja jedinstven pravac, savremeni socioloki f.
ima neke zajednike karakteristike. Pre svega, drutveni
sistem ini glavno polje njegovog interesovanja i okvir

funkcionalizam

sociolokog prouavanja. Sve drutvene pojave se

objanjavaju pomou njihovefunkcije (otuda i naziv ovog
pravca) koju vre u okviru integralnog sistema. Najvea
panja posveuje se analizi strukture odreenog drutva,
dok je dinamika analiza zapostavljena ili je svedena na
analizu procesa unutar drutvenog sistema, ali je i tu po
jam ravnotee osnovni. Dinamika analiza trebalo bi da
otkrije sredstva pomou kojih se sistem moe razvijati, a
da ne dovede u pitanje sopstveni opstanak. Funkcionalisti
smatraju da stabilnost drutvenog sistema pre svega za
visi od irine prihvatanja moralnih simbola i normativnih
obrazaca, odnosno od zajednikih vrednosti. Zato je
drutvena uloga, kao normativno regulisano uestvovanje
linosti u procesu uzajamnog drutvenog meudelovanja,
sredinji pojam za razumevanje strukture drutva.
Drutveni sistem funkcionie preko institucija, kao stabil
nog kompleksa drutvenih uloga. Imajui odreene uloge,
ljudi zauzimaju odgovarajue poloaje, koji izraavaju
funkcionalni doprinos dobrobiti drutva. Jedna od funk
cija drutvenih poloaja jeste ublaavanje drutvenih
sukoba, kao neeg to preti da narui ravnoteu i stabil
nost drutva. Skup slinih poloaja sainjava drutveni
sloj, kao deo vertikalne stratifikacije drutva. Slojevi se
meusobno razlikuju po razliitoj raspodeli materijalnih
dobara, drutvenog ugleda i drutvene moi, ali te razlike
prirodno proizlaze iz razliitog doprinosa pojedinaca i
drutvenih grupa funkcionisanju drutva.
Funkcionalisti, prema tome, smatraju da su razliiti
delovi drutva vrlo tesno meusobno povezani i da tvore
sistem. Ovo stoga to su odnosi meu pripadnicima
drutva ureeni na temelju nekih pravila i slede neki
obrazac koji se ponavlja. Da bi se shvatio bilo koji deo
drutva, on se mora posmatrati u odnosu na celinu, tj.
putem njegovog doprinosa odravanju drutvenog sis
tema. Ponaanje u drutvu je strukturisano, a drutvena
struktura se moe shvatiti kao celokupnost drutvenih
odnosa kojima upravljaju norme. Zato se funkcionalna
analiza usmerava na razmatranje odnosa izmeu razliitih
delova strukture i njihovog odnosa prema drutvu kao
celini. Ono to osigurava opte smemice za ponaanje
ljudi u drutvu jesu vrednosti, koje se prevode u sasvim
specifina uputstva u okviru normi i uloga. Vrednosni
konsenzus je taj koji obezbeuje red i stabilnost u drutvu,
pa se istraivanje njegovih izvora smatra veoma vanim
predmetom fimkcionalistike analize i jednim od glavnih
zadataka sociologije.
Najpoznatiji i najuticajniji predstavnik sociolokog/
bio je svakako Talkot Parsons. Poput Dirkema, i on smat
ra da jedinstveni sistem institucionalizovanih vrednosti i
zajednika kultura ine najvanije pretpostavke drutva.
Budui da ih stvara i odrava drutvo kao moralna za-

funkcionalizam
jednica, zajednike vrednosti i kultura sainjavaju jezgro
drutva, temelj njegove integracije i stabilnosti i ujedno
najdublji izvor podsticanja i usmeravanja delatnosti po
jedinaca i uih kolektiva. Kulturno opravdavanje normativnog poretka ima za cilj odravanje njegovih vrednosnih
obrazaca kao preduslova ouvanja drutvene ravnotee.
Odravanje vladaj uih vrednosti ima u drutvenom sis
temu ulogu koja je analogna inerciji u mehanici. Vrednosno stabilizovanje drutvenog poretka postie se na taj
nain to se vrednosti nastoje to dublje usaditi u svest
pojedinaca putem socijalizacije u detinjstvu, a kasnije
religiozno zasnovati i opravdati. ovekova linost se
posmatra kao rezultat socijalizacije, a ovek kao nosilac
odreene drutvene uloge prilagoene drutvenom sis
temu.
U Parsonsovoj optoj teoriji delanja polazi se od
pretpostavke daje drutveni sistem samo jedan od primar
nih podsistema ljudskog delanja, dok bi drugi sistemi bili
bioloki organizam, pojedinac i kulturni sistem. Delanje
se sastoji od struktura i procesa pomou kojih ljudska
bia ostvaruju smislene namere i zatim ih, manje ili vie
uspeno, izvravaju u konkretnim situacijama. Jedna od
najznaajnijih injenica ljudskog postojanja bila bi vari
jabilnost obrazaca ljudskog delanja. Prema ovoj zamisli,
klasifikacija etiri opta podsistema ljudskog delanja (or
ganizmi, pojedinci, drutveni sistemi i kultura) nije nita
drugo do primena opte paradigme koja se moe koristiti u
celokupnom podruju delanja, u kojem su se kulture specijalizovale za funkciju odravanja obrazaca, drutveni
sistemi za integraciju jedinica koje delaju, pojedinci
kao sistemi za postizanje ciljeva, a bihejvioralni orga
nizmi za prilagoavanje. Drutveni sistem je integrativ
ni podsistem delanja uopte, dok je drutvo posebna vrsta
ili tip drutvenog sistema, s relativno najveim stepenom
samodovoljnosti. Kako ostali podsistemi delanja (kultura,
pojedinci, organizmi) okruuju drutveni sistem, to su i
tri primarna podsistema drutva (kultura, politika i privre
da) funkcionalno specijalizovani za meusobne odnose s
njima, s tim da se svaki od njih sasvim neposredno odnosi
prema jednom od tih okruja. U odnosu na drutveni
sistem, izvori promene mogu biti spoljanji i unutranji.
U prvom sluaju, to su sve one promene koje se deavaju
u sistemima delanja koji okruuju i proimaju socijalnu
strukturu, tj. u organizmima, pojedincima i kulturnim
modelima. Osim toga, tu spadaju i one promene koje
se zbivaju u drugim drutvenim sistemima. U drugom
sluaju, unutranji podsticaji za drutvenu promenu na
staju uglavnom spontano i bez neke socioloke pravi
lnosti. Do unutranjih promena dolazi najee zato to
se naruava sklad izmeu dve ili vie strukturnih jedinica,
odnosno podsistema (npr. izmeu privrede i politike).

156

Ovakvu zamisao drutva i drutvenih promena kritikovali su sociolozi najrazliitijih teorijskih orijentacija.
Pokuavajui da opovrgne te kritike i otkloni neke jed
nostranosti klasinog f., Robert Merton koriguje postu
lat o funkcionalnomjedinstvu drutva i istie daje
stepen integracije empirijska promenjiva koja se vre
menom menja u istom drutvu i razlikuje se u pojedinim
drutvima. Po njegovom miljenju, sporan je i postulat
o funkcionalnosti elemenata sistema, prema kojem sve
standardizovane drutvene i kulturne forme imaju pozi
tivne funkcije, poto postojei kulturni oblici i drutvene
pojave mogu imati i nefunkcionalne posledice. Isto tako,
Merton prihvata d a je dvosmislen i osporiv i postulat o
neophodnosti, kojim se utvruje nunost odreenih funk
cija za odravanje drutva, poto funkcionalne potrebe
ne uslovljavaju jedan, ve raznovrsne naine zadovo
ljavanja: kao to jedna pojava moe imati viestruke
funkcije, tako istu funkciju mogu da vre alternativne
pojave. Merton smatra da, uvoenjem pojma disfunkcije, funkcionalna analiza postaje podesan instrument
za izuavanje drutvenih promena, to je inae bilo za
postavljeno u fiinkcionalistikoj teoriji Parsonsovog tipa.
Poto pojam disfunkcije obuhvata pojmove napetosti
i pritiska, on omoguuje solidan analitiki pristup
istraivanju drutvene dinamike. Merton takoe predlae
da se razgranii motiv, kao subjektivna kategorija, od
funkcije kao objektivne kategorije. On uvia da pos
toji razlika izmeu sluajeva u kojima se subjektivni cilj
podudara sa objektivnim posledicama i sluajeva u ko
jima se oni razilaze. Na toj osnovi pravi se razlika izmeu
manifestne i latentne funkcije.
Iako ovaj Mertonov pokuaj usavravanja funkcionalistikog pristupa i prevazilaenja nekih ogranienosti
funkcionalistike teorije znatno doprinosi poboljanju
funkcionalne analize kao nezaobilaznog metodolokog
postupka u sociologiji, on ne uspeva da otkloni i sve
nedostatke f . Kao organicistiki, integracionistiki i
statiki orijentisana teorija,f. se bitno razlikuje od konfliktno-dinamikih teorija, pre svega od marksizma, pro
tiv kojeg je u velikoj meri bio usmeren. Danas sve vie
preovladava uverenje da je svaka od ovih teorija - uzeta
ponaosob i, naravno, ne iz istih razloga - jednostrana i
nedovoljna da bi se razumeli sloena struktura i dinamiki
procesi savremenih drutava. Uvruje se postepeno
saznanje da se isti drutveni totalitet moe posmatrati
iz dve razliite i ravnopravne perspektive - jednom sa
stanovita stabilnosti i integracije, a drugi put uzimajui
u obzir protivrenosti i sukobe. Drugim recima, uvia se
da postoje neki socioloki problemi i drutvena stanja
koji se najbolje mogu objasniti pomou pretpostavki iz
funkcionalistike teorije drutvene integracije, ili neke

157

druge njoj srodne teorije; kao to postoje i oni koji se

mogu uspenije objasniti pomou pojmova koji potiu iz
teorija drutvene prinude i drutvenih sukoba, to upuuje
na potrebu i mogunost kritike sinteze razliitih teori
jskih orijentacija i pristupa u sociologiji.
3 funkcija 3 funkcija, latentna 3 funkcija, manifestna

futurologija
pretpostavljenih uzroka (Talkot Parsons). Dokazivanje
pretpostavki of o. zahteva iroko ukljuivanje uporednog metoda i drugih analitikih postupaka u funkcio
nalnu analizu.
3 funkcija 3 funkcionalizam 3 funkcionalna analiza

V. Ili

M. Tripkovi
funkcionalni odnosi. Odnosi izmeu pojedinih
delova drutvenog sistema i izmeu pojedinih delova
i sistema kao celine. Oni predstavljaju predmet funk
cionalne analize. Zasnovani su na potrebama sistema
ili nekog njegovog dela. Funkcionalna analiza koja ne
tei da bude samo deskriptivna podrazumeva ispitivanje
uzrone osnove f. o.
F. o. su istorijski oblikovani i istorijski promenjivi.
S promenom stanja drutvenog sistema ili s promenom
sistema u celini menjaju se if .o . Razlikuju se po broju,
sadraju i vrstama u pojedinim sistemima ili stanjima
istog sistema. Protivno miljenju klasinih funkcionalista (Alfred Redklif-Braun i Bronislav Malinovski),
f. o. ne moraju da budu meusobno harmonini. Njiho
va sloenost esto potie iz viefunkcionalnosti delova
drutva. F. o. nekad istrajavaju po inerciji, poto delovi
koje oni povezuju mogu da izgube svoje funkcije. Oni
istovremeno obezbeuju minimum jedinstva drutvenog
sistema i omoguuju funkcionalnu autonomiju poje
dinih njegovih delova.
Postoje vrlo razliiti naini uspostavljanja f. o. koje
svako konkretno socioloko istraivanje mora da ima
u vidu. U savremenoj teoriji naputena je ranije domi
nantna zamisao o moralnoj saglasnosti drutva kao o
osnovi uspostavljanjaf o. F. o. uspostavljeni putem
drutvenih procesa dominacije i eksploatacije danas
su jednako legitiman predmet istraivanja, kao i oni
koji su nastali kao posledica integrativnih procesa.
Naputena je teza klasine sociologije i antropologi
je o nunom karakteru postojeih f. o. Kompleksnije
istraivanje f. o. ukljuuje razlikovanje tzv. manifest
nih od latentnih funkcija, ispitivanje naina usposta
vljanja f. o. i njihovog menjanja u vezi s funkcionalnim
zahtevima drutvenog sistema i ljudskim potrebama,
kao i utvrivanje njihovih posledica po ire drutvene
celine. Novije zamisli f. o. ukljuuju ideju o njihovoj
recipronosti i asim etrinosti. Na epistemolokom
planu, prouavanjef. o. nastoji da se oslobodi upotrebe
teleolokih iskaza, a na istraivakom je uglavnom
naputena ideja o apriornom ustanovljavanjuf. o. nego
se tei iskustvenom utvrivanju funkcionalnih zahteva
(Alvin Guldner) i stvaranju empirijskih kvalitativnih
klasifikacija razliitih funkcionalnih inilaca i njihovih

futurologija (lat. futurum - budunost; gr. logos

- re, govor, nauka). Jo u sholastikoj tradiciji javljaju
se pojmovi (lat.) futura necessaria, u znaenju ono to
e nuno uslediti, te futura contingentia, u znaenju
ono to je kojim sluajem mogue da usledi.
Korienjem naunog postupka i viedisciplinamog
pristupa nastao je izraz / , odnosno nauno predvianje
budunosti. Usled porasta interesovanja i zabrinutosti
za budunost, sve vei broj relevantnih pojava u ivotu
dananjih ljudi se posmatraju futuroloki (porodica,
obrazovanje, informatika, nain ivota itd.).
Konstituisanje f. zapoinje s prvim (globalnim)
predvianjima, u delima autora Bertrana de uvenela,
Hermana Kana, Artura Klarka, Harisona Brauna, Johana Galtunga, Alvina Toflera, Roberta Junga, Deremi
Rifkina i drugih. U metodolokom pogledu, pomou
serije uporednih podataka, utvruju se bazine tenden
cije, dugoroni trendovi, odnosno megatrendovi,
paralele budunosti itd, na osnovu ega futurolozi
zasnivaju scenarija predstojeih zbivanja i pojava.
Ovi obuhvataju tzv. sektorska i globalna predvianja,
kratkorona i dugorona. U prvom sluaju, re je o
genetskoj terapiji, vetakoj oplodnji, unapreenju
kloniranja, usavravanju digitalne tehnike, predvianju
rasta bruto nacionalnog proizvoda, kvoti nezaposlenosti
itd. Dugorona predvianja su reda i globalna, s tenden
cijom da se verifikabilnost ogranii na period do pedeset
godina - npr. u pogledu porasta svetskog stanovnitva,
slobodnog vremena i liberalizacije imigracije, sve do
uspostavljanja civilizacije budunosti.
Izvan ovog domena, a bliska futurolokoj, postoji i
katastrofika literatura i oblast naune fantastike, kao
to je predvianje toplotne smrti, topljenje Antartika,
udar novog asteroida AH-10 itd.
F. nije ni predmetno ni metodoloki strogo omeena,
ve multidisciplinarna nauka. Delimino deluje na
planu dugoronih predvianja, ali je vie napredovala
u saradnji s posebnim drutvenim naukama, naroito s
politikom ekonomijom, sociologijom, demografijom (u
kombinaciji tzv. socioloke f. ifuturoloke sociologije i
si.). Takav diferencirani razvoj/ ogleda se u tematizaciji
i brojnosti odgovarajuih studija i ogleda. Za savremenu
futuristiku i futuroloku literaturu naroito su znaajna
del o industrijskom i postindustrijskom drutvu,

futurologija
informatikom drutvu i sl. (Ralf Darendorf, Don
Galbrajt, Volt Rostov, Alen Turen, Don Gribin, Miio
Moriima). Tematski srodna projekcijama postindus-

158
trijalizma, dananja f dosee do novog, pozitivnog
utopizma.
3 nauna fantastika O razvoj, drutveni

M. Rankovi

G
gang (eng. - banda, druina). Izraz se najee
upotrebljava za oznaavanje grupe maloletnika iji su
lanovi skloni protivdrutvenim delatnostima. U ovom
znaenju, g. treba razlikovati od kriminalne bande, iji
se lanovi (i kada su maloletni) ciljno udruuju radi
vrenja zloina. G. nastaje tako to maloletnici koje ob
jedinjava neki zajedniki problem (porodini odnosi,
neuspeh u koli i si.), u nastojanju da ga prevaziu,
uspostavljaju tesne meuodnose. Tipian primer su
grupe maloletnika sa ulinih uglova koje predstavljaju
neku vrstu surogata porodinog okruenja. lanovi se
viaju redovno, provode dosta vremena zajedno i sami
odreuju kriterijume za pristupanje grupi. Kolektivni
identitet izgrauju kako unutar g., tako i u sukobima s
drugim takvim grupama ili policijom.
U kriminolokoj literaturi najpoznatiji istraiva
potkulture g. je Frederik Treer, koji se u treoj deceniji
XX veka posvetio prouavanju oko hiljadu ovakvih
grupa u Cikagu. Rezultate je objavio u poznatom radu
Gang (1927), u kojem izdvaja nekoliko bitnih crta g.: (1)
individualnost (ne postoje dve iste grupe ovog tipa); (2)
nastaju spontano i neplanirano; (3) poivaju na odnosi
ma licem u lice meu lanovima; (4) najjednostavniji
oblik kolektivnog ponaanja je meusobno podsticanje
i dogovor meu lanovima; (5) kolektivni identitet
lanova izgrauje se (i) konfliktima s drugim takvim
grupama ili organima reda; (6) aktivnosti lanova su
razliite - od igara i zabave, do vrenja krivinih ela;
(7) g. moe (u drugom sluaju) prerasti u kriminalnu
bandu (treba praviti razliku izmeu izraza g. i banda);
(8) svaki g. kontrolie neku svoju teritoriju.
Dok Treer i Vilijam Vajt (Drutvo s oka, 1943)
nastanak g. vezuju za dezorganizaciju u m oder
nim gradovima i nemogunost radnike sredine da
mladim pripadnicima obezbedi eljenu identifikaciju i
uzbuenje, Albert Koen (Delinkventni momci. Kultura
ganga, 1955) posmatra g. maloletnika koji potiu iz
radnike sredine kao tipian vid potkulture koja odbija
da prihvati vrednosti srednje klase. Za razliku od njega,

Volter Miler smatra da radnika porodica, u kojoj (u

odsustvu oca) dominira jaka majka, generie delinkven
ciju deaka koji u takvoj situaciji trae svoj identitet
mukaraca u ulinim g. Njihova potkultura je inverzna
etici dominantnog drutva. Ona poiva na sopstvenim
vrednostima, koje ovaj autor naziva fokusnim interesovanjima - nevolja, ilavost, prepredenost, uzbuenje,
sudbina i autonomnost.
Izrazu g. u literaturi se daje i drugo znaenje. Ono
potie iz XVII veka, kada se u Engleskoj njime nazivalo
ubistvo koje je izvrilo vie ljudi. Vremenom, g. su se
poele oznaavati i zloinake grupe koje pripadaju
kriminalnom podzemlju, a karakteriu ih oseaj lojal
nosti i hijerarhijska struktura uspostavljena oko lidera.
One kontroliu odreenu teritoriju na kojoj razvijaju ile
galne aktivnosti - distribuciju narkotika i pornografskih
sadraja, kockanje, prostituciju i si. Otuda i izvedeni
izraz gangster za pripadnike takvih grupa.
U novije vreme vode se rasprave o tome koliko sug.
organizovani, da li su to primarne ili difuzne i nestalne
drutvene grupe. Naravno, odgovor na ta pitanja zavisi
od toga koje od dva pomenuta znaenja se ovom izrazu
daje. U tom pogledu, ini se da veina razloga govori u
prilog prvog, izmeu ostalog i zato to ono omoguava
jasno razlikovanje g. od kriminalnih bandi maloletnika,
s jedne, i adolescentskih grupa vrnjaka koje ne poka
zuju antidrutvene sklonosti, s druge strane.
O kriminologija O organizovani kriminal 3 potkultura
. Ignjalovi

gazdinstvo. Proizvodna drutvena ustanova u pri

marnom sektoru. Prema privrednoj grani razlikuju se
poljoprivredno, ribarsko i umsko g.; prema vlasnitvu
g. moe biti privatno (seljako, porodino), zadruno
i dravno. Zemljini posed je svojinska osnova g. kao
proizvodne ustanove, s kojima su povezani domainstvo
kao potroaka i porodica kao socijalna ustanova. Pored
privatnog zemljinog poseda i tehnike opreme (alata
i maina), seljako g . ini jo porodina radna snaga.

gazdinstvo
Svi zajedno su elementi agrarne strukture. Zajedno s
lokalnom seoskom zajednicom oni ine ruralnu strukturu,
koja je vaan struktumo-funkcionalni segment globalnog
drutva.
Kod nas je (izvan Vojvodine) uvek preovladavalo sitno
seljako g. koje se odralo ak i u kampanji socijalistike
kolektivizacije. Seljaci su 1957. dobili izvesnu garanciju
za svojinu nad zemljom, ali im je i dalje bilo zabranjeno
da na svome posedu koriste stalnu najamnu radnu snagu,
na ta su drugi privatnici (zanatlije) imali pravo. Sve do
1967. godine seljacima je bilo zabranjeno nabavljanje
krupne poljoprivredne mehanizacije (traktora i kombaj
na).
Danas je s privatnog seljakog g. u Srbiji skinuta
poluvekovna ideoloka hipoteka, ali se zadrala prilino
nepovoljna agrarna struktura. U odnosu na zemlje EU,
Srbija je agrarna zemlja s relativno nerazvijenom po
ljoprivredom. Na osnovu farmerskog prihoda, veliine
poseda, tehnike opremljenosti, produktivnosti i veine
drugih ekonomskih pokazatelja, srpska poljoprivreda za
ostaje i za veinom svojih suseda. Uprkos tome, seljaka
g. su veoma vaan ekonomski inilac nae poljoprivrede
i egzistencijalni oslonac velikom delu populacije. Prema
popisu iz 1991, na seljakim g. u Srbiji ivi jo 35% ukup
nog stanovnitva, to ukazuje na njihov veliki socijalnoekonomski znaaj za srpsko drutvo. Taj znaaj, pak, nije u
skladu s njihovim razvojnim potencijalima, a i ti potenci
jali, takvi kakvi su, nedovoljno se i neracionalno koriste.
U periodu od 1960. do 1991. godine u Srbiji se ukupan
broj seljakih g. (oko 1,1 milion) nije bitnije menjao, ali
je dolo do smanjivanja i daljeg usitnjavanja zemljinog
poseda (deljenjem i promenom namene poljoprivrednog
zemljita). Grupa meovitih g. (s jednim zaposlenim izvan
g.) nije se bitno promenila. Meutim, znatno vie od svih
drugih (oko 9 puta) uveala se grupa onih meovitih g.
(iji udeo je porastao sa 5 % na relativnu veinu od 47%)
koja imaju i obrauju poljoprivredno g., ali su im svi ak
tivni lanovi nali jo neko zaposlenje izvan agrara (otuda
u statistici postoji kategorija nepoljoprivredna seljaka
g.). Kad se saberu ove dve grupe meovitih seljakih g.
(26% plus 47%), ispostavlja se daje 1991. oko 73% po
ljoprivrednih g. u Srbiji bilo meovitog tipa.
U Srbiji je 1991. bilo 804 178 seljaka starijih od 60
godina (na isto poljoprivrednim g. 250 805, na nepoljoprivrednim 295 139, na meovitim 245 805 i na
gazdinstvima bez aktivnih lanova 13 086). Naroito je
izraeno starenje samo poljoprivrednih domainstava, na
kojima je relativno vei broj starijih od 60 godina nego
na g. na kojima ima poneko zaposlen ili su svi aktivni
lanovi zaposleni izvan poljoprivrede.

160

Prema ulaganjima u dalji razvoj razlikuju se: (1) g.

koja se orijentiu na kapitalna proizvodna ulaganja (u
proirenje poseda kupovinom i zakupom zemljita, u
krupnu mehanizaciju, dugogodinje zasade, krupnu
stoku); (2) stagnantna g., ija su ulaganja uglavnom ne
proizvodna (u kue, zgrade, nametaj, automobile, sit
niju mehanizaciju, sitnu stoku i slino), to ukazuje na
njihovu motivisanost da nastave ivot na selu, ali ne i
da razvijaju poljoprivredu; (3) regresivna g. koja nisu u
stanju ili nemaju motiva da ulau ni ujedno ni u drugo i
koja vremenom dospevaju na margine agrara i lokalnog
seoskog kolektiva. Na kapitalna ulaganja orijentiu se g. s
veim posedom, ona koja imaju naslednika na posedu i finansijska sredstva. Regresivna su i staraka domainstva
(u Srbiji je 25% aktivnih poljoprivrednika starije od 60
godina).
Opte je pravilo da su najvitalnija (progresivna) g. s
veim zemljinim posedom, dobro opremljena zgrada
ma i poljoprivrednom mehanizacijom, s naslednikom na
posedu i veim brojem radno sposobnih lanova, meu
kojima poneko moe biti zaposlen i izvan poljoprivrede.
Mogu biti veoma perspektivna i meovitag., ako uz pri
hode izvan poljoprivrede imaju na raspolaganju vei
posed i ostale proizvodne resurse.
O agrar O selo 3 seljatvo
M. Milrovi
gender studies, v. studije roda
gender, v. rod
genealogija (gr. genealogia - rodoslov, od gnos
- rod, potomak; logos - re, govor, nauka). U antro
pologiji se izraz upotrebljava u prouavanju sistema
srodstva u odreenoj zajednici (eng. kinship). Nar
avno, ovo podrazumeva oekivanje da e pripadnice,
odnosno pripadnici odreene zajednice istraivaima
davati tane odgovore na njihova pitanja - to nije uvek
bio sluaj. Antropolozi su decenijama na osnovu dobijenih podataka pokuavali da rekonstruiu g. unutar
odreenih zajednica, pravei pri tom zanimljive, ali ne
i uvek upotrebljive dijagrame.
Jo jedan nain upotrebe pojma g. nalazimo kod
Miela Fukoa, koji je (polazei od Genealogije mo
rala Fridriha Niea, 1887) smatrao izuzetno vanim
metodolokim postupkom, u sivoj, vrednoj i veoma
dokumentaristikoj proceduri prouavanja odnosa
moi. Ove odnose je mogue prouavati samo uz pa
ralelno izuavanje istorije, pa g. slui kao nekakav
korektiv pokuajima da se ide u potragu za poreklom
stvari. G. je situirana unutar artikulacije tela i istorije,

161
njen cilj je da, sjedne strane, razotkrije telo koje je pot
puno odreeno istorijom, a s druge, proces kroz koji istorija unitava telo. Kao takva, g. je, navodno, savrena
za razumevanje procesa razvoja znanja i moi, kao i
kontrole i dominacije.
3 srodstvo 3 genogram
A. Bokovi

generacija (lat. generatio - raanje, pokoljenje).

Narataj, pokolenje, koleno, potomstvo - skup osoba
priblino istih godita roenja ije se odrastanje i
sazrevanje odvija pod uticajem nekih karakteristinih
socijalnoistorijskih okolnosti ili zbivanja, a koja utiu
na sve pripadnike skupine bez obzira na njihove razliite
individualne i socijalne osobine. Pojam g. kao analitike
kategorije u sociologiju uvodi istoricistika struja (Vilhelm Diltaj), ali najvei znaaj dobija u teoriji Karla
Manhajma koji ovu kategoriju tretira ravnopravno s
kategorijom klase. Prema ovom shvatanju, g. podrazumeva jedan zajedniki spoljanji faktor, naime isti istorijski ivotni prostor jedne skupine mladih ljudi ijedan
zajedniki unutranji faktor; ovaj drugi podrazumeva
novi pristup g. akumuliranom kulturnom nasleu, to
se duguje istovetnosti primarnog doivljaja i socijalnih
iskustava date g. Socioloki pokuaji da se ustanove
i meusobno razgranie generacijske grupe, kao i da
se utvrde efekti njihovog delovanja na socijalnu sredi
nu, razvili su se u nekoliko razliitih teorijsko-empirijskih pristupa i metodolokih postupaka: (1) kohortni
pristup najvie koristi demografija da bi utvrdila osci
lacije i dugotrajne promene u dem ografskim tren
dovima, naroito kada je re o natalitetu, fertilitetu
itd; on se koristi za praenje promena u vrednosnim i
politikim orijentacijama pojedinih kohorti; (2) gene
racijske promene u okviru ivotnog ciklusa: u okviru
jedne iste generacijske skupine posmatraju se promene
u njenim stavovima i bitnim socijalnim opredeljenjima
tokom ivotnog doba; polazi se od stanovita da svaka
g. u mladosti pokazuje osobine buntovnitva, ideali
zma, tragalatva, da bi u zrelom i starijem dobu postala
komformistika i pragmatina; (3) genealoke g.: pred
met posmatranja je odnos g. roditelja i dece; postoji ne
koliko teorija koje objanjavaju ovaj odnos na generaci
jskom planu; najpoznatije su teorije generacijskog jaza
i generacijskog sukoba; socioloka istraivanja su uka
zala na postojanje generacijskog jaza, koji se naroito
ispoljava u vrednosnim opredeljenjima g. roditelja i g.
potomaka (materijalistika i postmaterijalistika vrednosna orijentacija); (4) socijalne i politike g.: re je
o pristupu koji se oslanja na Manhajmovu teoriju g.,

genogram
objanjavajui generacijsko strukturisanje kao diferen
ciranje u vremenu i socijalnom prostoru; u okviru g.
postoje generacijske jedinice kao posebne skupine
koje karakterie stvaralaka aktivnost na ideolokom,
umetnikom ili politikom planu; praenje i istraivanje
ovih skupina naroito je karakteristino u umetnosti
(umetniki pokreti, kole i si.), ali i u politici (revolu
cionarne g., postrevolucioname g., ratne g. i si.).
3 detinjstvo 3 omladina 3 starost
A. M ilit

genogram (gr. gnos - rod, potomak; grmina

- slovo, zapis). Dijagram porodine povezanosti,
strukture, relacija i istorije u najmanje tri porodine
generacije. G. je mapa porodinog ivota, tj. grafiki
prikaz ivotnog sadraja konkretne porodice u prolosti,
sadanjosti i budunosti. Ova tehnika predstavlja
uspenu integraciju koja je vie od sociometrije i pro
jekcije, vie od generacijskog stabla i porodine anam
neze. G. je krajem sedamdesetih godina prolog veka
ustanovio Mjurej Boven, a njegovim usavravanjem
bavili su se Pjand Gerin, Monika Mekgoldrik, Rendi
Gerson i drugi autori. Najveu primenu g. je dosad imao
u oblasti porodine psihoterapije, u okviru koje je rado
prihvaen, posebno u razvojnom i multigeneracijskom
pristupu porodici.
Informacije u g. prikupljaju se integracijom vizuelnih, verbalnih i emocionalnih materijala dobijenih od
lanova porodice. G. se sastoji od crtea, odnosno mape
porodinog ivota i specifinog genogramskog intervjua
koji se vodi simultano s konstrukcijom crtea. U crteu
g., figurama (kvadrat, krug, trougao) se simbolino
predstavljaju lanovi porodice, a linijama (punim, is
prekidanim, vijugavim) njihovi meusobni odnosi.
U g. se upisuju demografske (uzrast, zanimanje,
obrazovanje, poreklo, mesto stanovanja), funkcional
ne informacije (zdravlje, bolesti, ponaanje), kao i
obavetenja o kritinim porodinim dogaajima (smrti,
uspesi, migracije). Vreme potrebno za izradu jednog g.
obino traje izmeu ezdeset i devedeset minuta.
Pri tumaenjug. posebna panja se obraa na ponav
ljanje (koalicija, trouglova, konflikata, prekida), koinci
denciju simptoma i dogaaja (simptom i, recimo, smrt ili
roenje u porodici). G. moe da se koristi u istraivanju
porodice jer daje okvir za njeno sistematsko ispitivanje,
a beleenje je jednostavno, pregledno i ekonomino.
Naela procenjivanja i tumaenja g. nisu jednoo
brazno i jasno eksplicirana. Postoje samo uputstva i
kategorije u okviru kojih se izvodi tumaenje.
3 genealogija 3 porodica 3 srodstvo
D. Rakoevi-Medojevi

gerontotogija
g erontologija (gr. gron - stari ovjek). Kao (1)
nauka o starenju i (2) nauka o starima, g. se razvila
sredinom XX stoljea. Do interesovanja za prouavanje
starenja dolazi usljed porasta broja starih ljudi u ukupnoj
populaciji (proces demografskog starenja stanovnitva).
Ovaj proces je usko povezan s padom kako mortaliteta,
tako i fertiliteta stanovnitva.
Odnos prema starima se tokom ljudske istorije kretao
od visokog potovanja koje se starima pridavalo (npr.
u drevnoj Grkoj postojala je gerontokratija, vladavina
starih ljudi, koji su posebno potovani), do njihove
fizike eliminacije iz zajednice za koju su predstavljali
teret (npr. Eskimi su praktikovali lapot, ili bijelu smrt,
kako bi se oslobodili nemonih lanova zajednice). Pre
ma preporuci Svjetske zdravstvene organizacije smat
ra se da starost, kao tree doba ivota, nastupa nakon
ezdesete godine, dok se stariji od 85 godina nazivaju
starim starima. Ipak, ova podjela je uslovna, s obzi
rom na to da hronoloka starost ne odgovara biolokoj
ve je usko povezana s kvalitetom ivota.
G. se bavi biomedicinskim, psiholokim i socijalnim
aspektima starenja. Starenje je univerzalna, neizbjena
injenica ljudskog ivota, koja ima progresivan tok.
Predstavlja rezultat djelovanja genetskih faktora, uticaja okoline i naina ivota. Starost prate bioloke
promjene koje pogaaju itav organizam, pa je funk
cionalni kapacitet tijela snien. Kao rezultat se javlja pa
tologija vezana za starenje, pa su u starosti este pojave
raznih bolesti. Pored biolokih promjena, kojima se u
okviru g. bavi biomedicina, tree doba prate i socijalne
(drutvena izolacija, pad socioekonomskog statusa) i
psiholoke promjene (zavisnost od drugih, usamljenost,
odbaenost).
Prema podacima Svjetske zdravstvene organizacije,
2000. godine u svijetu je bilo 600 miliona ljudi starijih
od 60 godina, a procjenjuje se da e broj starih ljudi
u ukupnoj svjetskoj populaciji 2025. godine iznositi
1,2 biliona. Smatra se da e 75% populacije razvijenih
zemalja 2025. godine biti starije od ezdeset godina.
Sve to ukazuje na nunost prouavanja starih, te nji
hovih potreba. Demografsko starenje stanovnitva e,
predvia se, uticati na sve aspekte drutva. Generalna
skuptina UN, Svjetska zdravstvena organizacija, te So
cijalna povelja Savjeta Evrope zalau se za poveanje
socijalne sigurnosti i kvaliteta ivota u starosti, kao i
potovanje specifinih potreba starih ljudi, za ranu di
jagnozu bolesti i odgovarajue lijeenje, to ukljuuje
itav niz zdravstvenih i socijalnih mjera.
3 generacija 3 socijalni rad 3 starost
M Ljubii

162
Gestalt (nem. - oblik, izgled, stanje). Sklop, kon
figuracija ili celina doivljavanja, sastavljena od niza
specifinih elemenata, koji zajedno ne ine prostu
sumu onoga to ponaosob predstavljaju nego specifinu
strukturu, odnosno celinu. Ona se razlikuje po svojim
kvalitetima i efektima od prostog zbira svojih delova i
naziva se jo kvalitetom g.. G., dakle, podrazumeva
da njegovi elementi daju kvalitet koji matematiki zbir
meusobno izdvojenih elemenata nema.
Izraz g. se preteno koristi u psihologiji i psihotera
piji, u kojima se odnosi i na ve afirmisan teorijski pri
stup (g.-psihologija Maksa Verthajmera i g.-psihotera
pija Frederika Perlsa). Uslovno, on se moe primeniti
i u sociolokom diskursu, kada se koristi kao oznaka
za sinergistike efekte sume sadejstava pojedinih
drutvenih fenomena ili inilaca na drutvo kao celinu.
Tako je, npr., u psihijatrijskoj sociologiji registrovan
uticaj brojnih drutvenih inilaca na verovatnou rizika
oboljevanja od psihosomatske bolesti, koji ni u kom
sluaju ne predstavlja samo zbir uticaja tih faktora na
pomenuta oboljenja, nego im je uticaj, na alost znatno,
vei (Ronald Grosart-Matiek).
3 psihologija 3 sociologija, psihijatrijska
P. Opali

geto (ital. ghetto, izvedeno iz hebr. ghet - razvod,

razdvajanje). Tom reju je najpre nazvano jedno malo
venecijansko ostrvo na kojem su Jevreji bili smeteni
poev od 1516. godine. U irem smislu, g. oznaava
gradski kvart u kojem je prinudno ili po sopstvenom iz
boru koncentrisana jedna etnika ili religiozna grupa.
Tokom srednjeg veka, Jevreji su u evropskim
gradovima iveli uglavnom asimilovani. Ali, vlasti
Francuske i Engleske su ih proterale u XIII veku. U
paniji progoni Jevreja poinju u XVI veku (prva juderia 1516), zatim u Italiji gde su ih prinudno smetali u
vidljivo izdvojene delove grada. Ovakvom akcijom je
veinsko stanovnitvo diskriminisalo manjinsku grupu,
ali je to, koliko-toliko, doprinosilo ouvanju integriteta
i identiteta jevrejske zajednice, iako u skuenim i esto
nezdravim uslovima. U istom periodu, u germanskim
i slovenskim naseljima stavovi prema Jevrejima su
bili permisivniji i vlasti su im doputale vie slobode
u svakodnevnom ivotu. Kasnije, a naroito s napoleonovskim zakonodavstvom, mnoga g. su poruena i tako
iezla iz gradova Zapadne Evrope. Ponegde, ipak, kao
u Veneciji, Firenci i Amsterdamu, ponovo su bili vidljivi
elementi getoizacije. G. su se due odravala u Istonoj
Evropi, ali su tragino zavrila u rasistikim pogromima
za vreme nacizma (npr. Varavski g.). Jevrejska g. su
postojala i u Sevemoj Africi i na Bliskom istoku.

163
Danas se pojam g. najee koristi za svaku socijalnu
segregaciju koja ima prostornu podlogu, za svaku po
javu urbane koncentracije manjinskog stanovnitva, kao
i, metaforino, za izolovanje i zatvaranje jedne grupe
(male manjine) u samu sebe. Ova nova g. imaju pravi
tranzitomi karakter jer ih njihovo etniki i kulturno ho
mogeno stanovnitvo posle izvesnog vremena naputa.
Luis Virtje u svojoj studiji o ikakomg. (1928) pokazao
da g. moe da oznaava i ravnoteu izmeu dve razliite
drutvene grupe, kompromis izmeu suprotnih snaga
tolerancije i konflikta, odbijanja i privlaenja, volje da
se odre distance i elje da se uspostave prijateljski od
nosi. Zbog toga, s one strane kompeticije i konflikta, g.
omoguava modus vivendi izmeu dominantne grupe
koja odbija da deli svoje privilegije i potinjene ili imi
grantske grupe koja hoe da sauva svoj kulturni iden
titet. Tako je, navodno, u amerikim gradovima (Cikago,
Njujork - Bruklin), g. predstavljao meustanicu imi
granata na putu asimilacije, imajui dvojaku ulogu segregacije i progresivne asimilacije.
3 antisemitizam O urbana segregacija

S. Vujovi
globalizacija (lat. globus - lopta; kasnije - Ze
maljska kugla). Izraz g. ili mondijalizacija odnosi se na
irok spektar ekonomskih, politikih i kulturnih tenden
cija u savremenom svetu. U svakodnevnom govoru, g.
oznaava razliite pojave, kao to je, na primer, rastua
dominacija Zapada, posebno SAD, u ekonomskim,
politikim i kulturnim poslovima, to se izraava izra
zima vesternizacija ili amerikanizacija; ponekad se
pod g. podrazumeva irenje liberalne ideologije i stva
ranje slobodnog svetskog trita; najzad, o g. se govori
i kao o procesu koji, zahvaljujui brzom razvoju infonnacione tehnologije, vodi stvaranju ujedinjene svetske
zajednice u kojoj e nestati povodi za sukobljavanja.
U strunim raspravama, pojmu g. se pristupa mnogo
diferenciranije. Pokuavaju se utvrditi razmere procesa,
dimenzije i indikatori kojima taj pojam moe da se operacionalizuje za potrebe empirijskih istraivanja, traga
se za uzrocima, kljunim akterima, protivrenostima i
posledicama procesa g. Ni o jednoj od navedenih tema
nema saglasnosti meu razliitim autorima i kolama
miljenja. Izvesna saglasnost postoji u pogledu shvatanja da je g. viedimenzionalan, dugotrajan proces
koji je povezan s deteritorijalizacijom , sve veom
meupovezanou i ubrzavanjem drutvenih delatnosti
na planetarnom nivou. Deteritorijalizacija, u tom smi
slu, znai da se poveava broj drutvenih aktivnosti koje
se odvijaju nezavisno od teritorijalne lociranosti aktera.
Meupovezanost znai da lokalna zbivanja oblikuju i

globalizacija
odreuju dogaaji koji su se odigrali hiljadama kilome
tara daleko. Najzad, sve vea sposobnost savremenih
transportnih i informativno-komunikacijskih sistema da
robu, ljude i, pre svega, informacije prenose s kraja na
kraj planete svedoi o zgunjavanju prostora koji vie
ne predstavlja prepreku za obavljanje transakcija u re
alnom vremenu.
Pre nego to se ukae na savremena shvatanja g.,
potrebno je podsetiti da se razmiljanja o promenama
nastalim kao posledica industrijske revolucije mogu
povezati s g .O tome svedoe radovi Anri de Sen-Simona, Ogista Konta, Adama Smita, Karla Marksa, Maksa
Vebera, Emila Dirkema itd. Teorije o imperijalizmu,
posebno radovi Rudolfa Hilferdinga, teorija moder
nizacije i teorija zavisnosti nude mnogo iru osnovu za
povezivanje s idejama o g. U tom smislu, neki autori
smatraju da veliki deo savremenih rasprava og. pred
stavlja nastavak rasprave o imperijalizmu i moderniza
ciji (Daglas Keiner). Entoni Gidens, meutim, misli da
su savremene rasprave o g. neposredan izvor imale, s
jedne strane, u radovima autora tzv. kole meunarodnih
odnosa, a s druge u radovima Im anuela Volerstina
posveenih svetskom sistemu.
Ipak, broj objavljenih studija svedoi da se poetak
rasprava o g. smeta u polovinu osamdesetih godina XX
veka, da bi nakon raspada sovjetskog bloka one dobile
novu dimenziju, dok njihova stvarna ekspanzija nastupa
polovinom devedesetih godina prolog stolea i traje
do danas.
S obzirom na mnotvo moguih kriterijuma, ve sm
pokuaj klasifikacije radova o g. izaziva nedoumice. Lesli Skler smatra daje socioloke radove o g. mogue raz
vrstati u etiri kategorije, u zavisnosti od istraivakih
problema koje pojedini autori smatraju bitnim: (a) svetskosistemskipristup zasniva se na razlikovanju zemalja
centra, poluperiferije i periferije u zavisnosti od njihove
promenjive uloge u meunarodnoj podeli rada koja je
uslovljenja svetskim kapitalistikim sistemom; (b) mo
del globalne kulture usmeren je na probleme nacionalnih
identiteta koji su proistekli iz homogenizovanja pod uticajem masovnih medija; (3) model globalnog drutva
tvrdi d aje pojam globalnog drutva postao mogu tek
u moderno doba zahvaljujui nauci, tehnologiji, indu
striji i univerzalnim vrednostima koje su stvorene u XX
veku; u tom smislu, rasprava se vodi o opadanju moi i
znaaja nacionalne drave i poveanju znaaja (ne samo
moi) nadnacionalnih i globalnih institucija i vrednosnih sistema; konano (4) model globalnog kapitalizma
locira dominantne globalne snage u strukture oduvek
globalizujueg kapitalizma. U tom smislu, g. kao pojam
razlikuje se od dravnocentrinog objanjenja koje se

globalizacija
usredsreuje na sukob rivalskih nacionalnih ekonomija.
Klasifikacija Dejvida Helda na hiperglobaliste, skeptike
i transformacionaliste zasnovana je na vie kriterijuma,
ali se u osnovi oslanja na vrednosni sud o g. Za hiper
globaliste, g. znai potpuno novu eru koju karakterie
opadanje moi nacionalnih vlada i jaanje uticaja or
ganizacija globalnog civilnog drutva i uspostavljanje
okvira globalne vlade - to su procesi koje pokreu
razvoj tehnologije i kapitalizma. Za skeptike, promene
u savremenom svetu svedoe o sve manjoj globalnoj i
sve veoj regionalnoj povezanosti. Jaanje i poveanje
broja nacionalnih drava, sve izraenija polarizacija i
marginalizacija siromanih zemalja i sve vei znaaj
drava u ekonomiji usmeravaju savremeni svet ne u
pravcu globalne civilizacije nego u pravcu sukoba civi
lizacija. Dosad nezabeleenu globalnu meupovezanost
transformacionalisti tumae globalizovanjem modernizacijskih trendova; istovremeno, oni osporavaju stav
0 nestanku nacionalne drave i istiu, pre svega, njenu
transformaciju, kao i transformaciju meunarodnog
politikog poretka. Njihov kljuni stav odnosi se na
istovremenost procesa globalne integracije i fragmen
tacije, to budunost ini nepredvidljivom.
Problem se dodatno uslonjava time to se rasprava o
g. obogauje stalno novim temama i problemima koji se
dovode s njom u vezu, a takoe zahvaljujui i injenici
da se stari pojmovi preobraavaju. Sve to oteava ak
1elementarno odreenje pojma g. U tom smislu, mora
se voditi rauna o razlici izmeu pojmova kao to su
internacionalizacija, globalnost, globalizam, glokalizacija, regionalizacija, imperijalizacija, novi svetski
poredak itd., koji se neretko upotrebljavaju kao sinonimi
za pojam g.
Za uvoenje kakvog-takvog reda korisno je u analitike
svrhe ukazati na osnovne dimenzije g. Ekonomska g.
odnosi se na probleme organizacije proizvodnje i obima
razmene na planetarnom nivou. Kljuna dilema je da
li obim i smer prekogranine trgovine, tokovi kapitala
i direktnih stranih investicija stvaraju istinski globalizovanu ekonomiju, ili je pak re o stvaranju regional
nih ekonomskih blokova. U tom kontekstu analizira
se poslovanje transnacionalnih i m ultinacionalnih
kompanija i preispituje uloga meunarodnih ekonom
skih organizacija kao to su Meunarodni monetarni
fond, Svetska banka i Svetska trgovinska organizacija.
Raspravlja se o promenama u organizaciji proizvodnje
i uticaju koji na globalne tokove ima transformacija savremenog kapitalizma.
U okviru rasprave o politikoj g., najvanije pitanje
tie se budunosti nacionalnih drava i znaaja koje one

164

imaju u odnosu na ostale segmente drutvenog ivota.

S tim je povezano i pitanje demokratskog deficita i
uruavanja pojma drave socijalnog staranja. Proble
mi ljudskih prava, uloge civilnog drutva i potrebe za
stvaranjem globalnog politikog tela koje bi kontrolisalo tokove kapitala pobuuju najzanimljivije rasprave
u tom kontekstu.
Rasprava o kulturnoj g. zapoela je postavljanjem
dileme homogenizacija ili heterogenizacija kulture.
Prevagu su ipak odnela shvatanja o hibridizaciji kul
ture i multikulturalizmu. Istovremeno, u prvi plan se
vraaju problemi identiteta, desekularizacije, odnosno
oivljavanja verskog i nacionalnog fundamentalizma.
Jednim pogledom je nemogue obuhvatiti problema
tiku g., niti pak ponuditi nedvosmisleno odreenje po
jma, a da se pri tom ne sklizne u teorijsku jednostranost
ili, jo ee, u ideoloku pristrasnost. U tom smislu,
neki od znaajnih autora sm atraju da je g. naprosto
mit, odnosno svesno nastojanje da se zamagle kljuni
drutveni procesi koji vode nesagledivim posledicama
po opstanak osnovnih vrednosti savremene civilizacije.
Njihov doprinos raspravi o g. svodi se, dakle, na kritiku
ideologije.
O drutvo, moderno O globalni grad
O novi svetski poredak

V. Vuleti
globalni grad. Krajem XX veka u razvijenom svetu,
pod uticajem globalizacije, poinje da se oblikuje nova
urbana tvorevina koja se razliito naziva: g. g., svet
ski grad, megagrad, informacioni grad, metropola itd.
Za Dona Fridmana, g. g. je prvenstveno veliki finansijski centar i mesto koje ujedinjuje drutvena sedita
multinacionalnih kompanija. Pored toga, g. g. okuplja
meunarodne organizacije (politike, ekonomske, kul
turne). Da bi obavljao funkcije upravljanja, g. g. mora
da bude opremljen poslovnom infrastrukturom, a to,
izmeu ostalog, znai da mora da bude veliki centar
meunarodnog transporta. Najzad, to je prilino veliki
grad (preko milion stanovnika), s vrlo diferenciranim
funkcijama, ukljuujui industrijske aktivnosti, ak i
kad one prestaju da igraju vodeu ulogu u regionalnom
razvoju ili u urbanom planiranju. Drugi autori (Saskija
Sasen) u definiciju g. g. unose striktnije kriterijume,
istiui da jedan grad moe pretendovati na taj naziv pod
uslovom da njegove firme i banke operiu na svetskoj
sceni. Primera radi, Njujork, London, Tokio i Hongkong
su g. g. u kojima su smetena sedita velikih korpora
cija i mnotvo finansijskih, tehnolokih i konsultantskih
slubi. Istovremeno, Seul, Moskva i Sao Paolo razvijaju
se kao vana vorita globalne ekonomije.

165
Ubrzani razvoj tercijarnih i kvartamih aktivnosti u
g. g. dovodi do restrukturacije njihovih urbanih funk
cija, tj. do onoga to se zove informacioni grad. Manuel
Kastels i Miel Basan smatraju daje informacioni grad
urbani izraz aktuelnog informacionog drutva, kao to
je industrijski grad bio prostorna projekcija industr
ijskog drutva. U informacionom gradu prioritet imaju
sektori tercijarne i kvartarne ekonomije koji se veoma
dinamino razvijaju. Otuda, pre nego to je mesto
stanovanja, proizvodnje i potronje, informacioni grad najpre postaje mesto upravljanja, finansijske aktivnosti,
istraivanja, visokog obrazovanja. Informacioni gradje,
u celini uzev, grad intenzivnih kontakata. U gradovima
koji ele da steknu takav status i da se ukljue u svetsku
mreu, brz razvoj finansijskog domena, upravljanja i
reprezentacije, servisiranja preduzea itd. idu zajedno
s kljunim preobraajima. U tom smislu g. g. mora: (1)
da okupi internacionalne, nacionalne i regionalne orga
nizacije, sposobne da donose znaajne odluke politikog,
diplomatskog, pravnog, ekonomskog, vojnog i drugog
karaktera; (2) da raspolae irokim spektrom mogunosti
direktnih kontakata sa organizacijama svake vrste, kao
i infrastrukturama u transportu neophodnim za takve
kontakte; (3) da ponudi visok nivo pristupanosti dru
gim komandnim centrima u svetu; (4) da raspolae
sopstvenom strukturom koja moe da objedini i ponudi
informacije neophodne za razvoj poslova i ponudi bogat
izbor opremljenih mesta za publicitet, savete itd. Sa po
rastom uloge g. g. u okviru globalne ekonomije, menja
se njihov odnos prema neposrednom okruenju. Dolazi
do odvajanja od regiona i drave u kojoj se nalaze, pa
horizontalne veze s drugim g. g. imaju sve vei znaaj.
Tako se formira svetska armatura metropola, tj. g. g.
Ovi procesi zavise od istorije svakogg. g., njegovih ak
tera, njegovog poloaja u svetskoj geografiji i njegovog
ukljuivanja u svetsku armaturu, kao i njegovih odno
sa, vie ili manje hijerarhijskih i konfliktnih, s drugim g.
g. ukljuenim u tu armaturu.
3 globalizacija 3 metropola 3 novi svetski poredak
S. Vujovi

gomila, v. masa
grad. Kao jedan od najznaajnijih oblika teritorijal
nog grupisanja ljudi, g. je u isti mah deo globalnog
drutva, ali i samostalan entitet koji ima svoju osobenu
istoriju i posebna strukturalna obeleja. Iako nikad nije
puka kopija globalnog drutva kojem pripada, g. je neka
vrsta drutva u malom. A budui da bilo koje razvijenije
dmtvo kao celina nije dostupno neposrednom iskustvu,
onda utoliko znaajnije postaje prouavanje pojedinih

grad

njegovih delova - meu kojima g. zauzima jedno

od najistaknutijih mesta - mada su oni i sami, u veini
sluajeva, suvie obimni i sloeni da bi bili podloni di
rektnom istraivanju kao celina.
Meu prvim i najznaajnijim problemima koji se po
javljuju prilikom sociolokog prouavanjag. jeste pitanje
njegovog razlikovanja od sela i itavog niza njihovih
prelaznih oblika. Pri razmatranju ovog pitanja uglavnom
se zapada u dve vrste krajnosti: prvo, teritorijalne zajed
nice se suvie kruto razdvajaju od globalnog drutva i
njegovih podsistema; i drugo, selo i g. se otro pod
vajaju, tako da se selo obino opisuje u kategorijama
izolovanosti, statinosti i tradicionalnosti, ag. u kategori
jama otvorenosti, dinaminosti i modemosti.
Razlike izmeu sela i g. nesumnjivo postoje. One su
dovoljno velike i sutinske da se o njima moe nauno
raspravljati, ali nisu takve da bi upuivale na posto
janje dva potpuno razliita i odvojena oblika ljudskog
grupisanja i naina postojanja. Te razlike iskazane su ve
i na nivou jezika, gde je u samom nazivu sadran ne samo
nain njihovog razliitog nastanka, ve i njihove bitne
specifinosti. Selo bi tako oznaavalo mesto gde se neka
grupa ljudi za stalno naselila, preavi sa skitalakog na
sedelaki nain ivota; dok bi g. oznaavao takvo naselje
koje je iz nekih posebnih razloga (trite, svetilite,
politiko sredite, vojno utvrenje) izgraeno i ograeno.
Kako je, meutim, ograeni deo postajao vremenom
pretesan za sve stanovnitvo u njemu, to se g. postepeno
irio i izvan ovih ograda i utvrda. Tako je nastao pojam
varo, koji je prvo oznaavao deo gradskog naselja koji
nije bio ograen i koji je inio poslovni deo g. u kojem
je iveo srednji i nii drutveni stale, dok je g. i dalje
bio samo ograeni deo. Ta razlika ukorenila se i odrala
u mnogim jezicima do danas: u francuskom cit i ville,
engleskom city i town, panskom ciudad i villa, turskom
hisar i arija i si.
Razlike i suprotnosti izmeu g. i sela naglaene su i
potvrene istorijskim, pravnim, urbanistikim, ekonom
skim, politikim, sociodemografskim i kulturnim razlozi
ma i obelejima. Istorijski razlozi zasnivaju se na vremenu
i nainu nastanka pojedinih naselja, kao i znaaju koji su
ona imala za odreenu zajednicu. ini se da su istorijski
prvobitno nastala sela, i to onda kad su pojedine drutvene
skupine sa sakupljakog, lovakog i nomadskog naina
ivota prele na obraivanje zemljita i naselile se na
jednom mestu, obino u plodnim renim dolinama. Ovaj
preokret se vezuje za neolitsku revoluciju koja se zbila
pre desetak hiljada godina. Ali, iako su sela starija odg.,
ovi su u drutvenom pogledu bili znatno znaajniji. G.,
izgleda, nisu naprosto izrasli iz sela, kao to se uobiajeno
zamilja, nego su neretko nastajali kao novoosnovana

grad
naselja. Bilo je, zapravo, potrebno da se desi itav niz
promena u samom drutvu da bi nastao g. (horizontalna i
vertikalna diferencijacija, nova uloga drave, znaaj trgo
vine, razvoj osobene kulture i sl.). Re je o svojevrsnoj
imploziji, odnosno o sakupljanju mnogih elemenata koji
su do tada bili ratrkani i neorganizovani: Mnogo onoga
to pripada g. bilo je ve latentno, pa ak i vidljivo pri
sutno u selu; ali selo je postojalo kao neoploeno jaje a ne
kao embrion u razvoju, veli Luis Mamford.
Svako kompleksno socioloko istraivanje teritorijal
nih zajednica, a posebno g. i sela, moralo bi stoga uzeti u
obzir razliite momente - od jezikih i pravnoistorijskih,
preko statistikih, do urbanistikih i uih sociokulturnih.
Ovo, meutim, nije uvek bio sluaj. Ve od Ferdinanda
Teniesa, Georga Zimela, Emila Dirkema i Maksa Vebera,
sociolozi su, ne bez primesa bito negativnih ili pozi
tivnih stereotipa, isticali da se nasuprot vetakom
karakteru g., nalazi prirodnost seoskih zajednica; da
se nasuprot industrijskom radu, koji pustoi prirodu i
stvara vetaku sredinu, nalazi agrarna delatnost koja
ne naruava prirodne procese i cikluse ve se u njih uk
lapa; da se nasuprot usklaenom radu velikog broja po
jedinaca u vetaki stvorenim i zatvorenim prostorima
g. nalaze preteno individualni ili porodini rad seljaka
na otvorenom prostoru (sveem vazduhu); da nasuprot
diktatu sata, koji u g. ravnomemo otkucava leti i zimi, i
prema kojem se svi moraju ravnati, stoji seljakovo uprav
ljanje prema suncu i otra podeljenost izmeu zimskog
i letnjeg perioda (sezonski karakter poljoprivrednih ra
dova); da se nasuprot oskudici prostora, guvama i go
milanju masa u g., kako u radu tako i u dokolici, nalaze
neureena prostranstva ruralnih predela, usamljenost
i izdvojenost seoskih stanovnika, kao i njihova usmerenost na ekonomsku i drutvenu samodovoljnost; da se
nasuprot formalnoj teritorijalnoj povezanosti, vladavini
pravnih propisa i vetake solidarnosti nalazi vladavina
nepisanih normi i prirodne solidarnosti, u ijoj osnovi
je najee krvnosrodnika veza ili prostornom bliskou
uslovljena povezanost (susedstvo); da se nasuprot oskudi
ci prirodnih materijala i preovladavanju sintetikih, nalazi
obilje prirodnih i delimina upotreba vetakih materi
jala; da se nasuprot vladavini ideja, ideologije i pisane rei
nalazi vladavina obiaja, religije i tradicijom uslovljenih
ili navikama steenih oblika ponaanja itd.
Sve su to idealnotipske konstrukcije koje bi trebalo
da vae za tzv. tradicionalna sela i g. Ali, pod uticajem
irih civilizacijskih procesa i promena (naroito industri
jalizacije i urbanizacije), postepeno se uobliuje i postaje
sve raireniji ne samo novi tip g. nego i moernizovani
tip sela, tako da se razlike izmeu g. i sela, ako ne briu,
a ono, svakako, smanjuju i transformiu, zadobijajui

166
nove oblike. Stoga je veoma teko izdvojiti i na tipoloki
nain predstaviti razlike izmeu sela i g., pogotovo ako
se to ini sa ambicijom da takvo odreenje ima kolikotoliko univerzalno vaenje. Pa ipak, prihvatajui rizik
uproavanja, moglo bi se rei da se glavne karakteris
tike g., a istovremeno njegove razlike od sela, svode na
sledee: to je, po pravilu, vee naselje, koje je urbanistiki
ureeno i manje zavisno od spoljanjih prirodnih uslova;
u g. se veina stanovnitva bavi sekundarnim i tercijarnim
delatnostima, preteno izvan porodinog domainstva, s
razvijenom podelom rada, velikom specijalizacijom i
meuzavisnou drutvenih uloga, te irokom primenom
tehnikih i tehnolokih dostignua koja se neprekidno
usavravaju; ovde dominiraju sekundarne veze i sku
pine, a drutveni odnosi su uglavnom regulisani prav
nim propisima, na bazi interesa i ugovorne povezanosti;
sredinje ekonomske, politike i kulturne funkcije i in
stitucije, razliitih nivoa optosti i znaaja, zastupljenije
su i s veim stepenom nezavisnosti, tako da g. imaju
znatno veu autonomiju ili joj barem tee; tu preovlauje
razvijena i heterogena urbana kultura, s diferenciranim
kulturnim slojevima i potkulturama i s tendencijom ka
neprekidnom irenju i univerzalizaciji.
Socioloka istraivanja g. imaju bogatu tradiciju i
raznovrsna interesovanja. Zaetnici ove grane sociolo
gije bili su nemaki formalisti i Maks Veber, a najvaniji
njeni osnivai bili su predstavnici Cikake socioloke
kole u Americi (Robert Park, Emest Bardes, Luis Virt
i dr.), koji su upotrebom kvalitativne metodologije iz
gradili specifinu teoriju o g. i njegovoj prostomosocijalnoj strukturi (tzv. koncentrine zone), za koju su bili
uvereni da ima i univerzalniji znaaj i vaenje, a koja je
podstakla brojna istraivanja sline vrste. Poseban aspekt
sociolokog prouavanja g. predstavljaju pokuaji da se,
pomou uspostavljanja modela novogg., razrei ili bar
em radikalno ublai stara antinomija selo g. (socgorod,
zeleni g., vrtni g. i si.).
Uopteno govorei, glavni rezultati sociolokih
istraivanja g. mogli bi se rezimirati u nekoliko osnovnih
taaka. Pokazalo se d aje njegova struktura odreena
elovanjem prirodnih uslova i svih onih faktora koji
utiu na oblikovanje globalne drutvene strukture, s
tim d a je u ranijim periodima vei znaaj imala prva
grupa inilaca (prirodnogeografski uslovi), dok kasnije
preovlauje uticaj drugih (istorijske okolnosti i sociokul
turne osobenosti); u strukturi g. ne odslikava se naprosto
struktura globalnog drutva, ve se ona na osoben nain
prelama, naroito u pogledu drutvenih nejednakosti,
zatvorenosti i otvorenosti, profesionalne strukture, so
cijalne pokretljivosti, kulture i potkultura i si.; socijalne
karakteristikeg. pokazuju tendenciju ka slinim oblicima

167
prostome distribucije stanovnitva (koncentrini krugovi,
zone, etvrti), a danas i tendenciju ka tehnikoj univerzalizaciji, kao i prema homogenizaciji, naroito kulturnoj,
do ega dolazi najveim delom zbog sve rairenije mas
ovne kulture; pa ipak, ne postoje neki univerzalni modeli
strukture g., ve je ona uvek istorijski, prostorno, socioe
konomski, politiki i kulturno diferencirana, te se mora
istraivati kao konkretna celina; ono to je moda uni
verzalno, to je opta kriza urbanizacije koja se delimino
moe posmatrati kao posledica, ali i kao jedan od uzroka
globalne krize industrijske civilizacije, s tim da ona ima
svojih specifinosti od jednog drutva i kulture do dru
gog3 aglomeracija, urbana 3 metropola 3 sociologija grada
M. Tripkovi

graanin. Antiki pojam g. je, iz dananje per

spektive gledano, viesmislen i oznaava kako stanovni
ka odreenog grada (urbane celine) i dravljanina
odreene drave (polisa), tako i ovaploenje odreenog
etikog kodeksa (koji dravljani u svom delanju treba
da ovaplote). Kada bi se u srednjem veku posegnulo za
latinskom reju civis, onda se pod njom podrazumevao - u skladu sa imperatorskom logikom pozne is
torije Rima - iskljuivo podanik (subditus). Tako npr.
Zan Boden u srednjovekovnoj tradiciji izjednaavaj.
(civis) sa podanikom (subditus) suverene vlasti (summa
potestas imperii), ali ve poinje da uvaava posebnosti
statusa stanovnika grada (civis urbanus, fr. bourgeois),
kao posebnog stalea unutar novouspostavljene drave.
Time se u novovekovnoj terminologiji uvruje dualitet
podanik/g., koji e vremenom, kako bude napredovao
proces izgradnje teritorijalnih (narodnih, odnosno na
cionalnih) drava, prerasti u dualitet dravljanin/g. (eng.
citizen/burgess, fr. citoyen/bourgeois, ital. cittadino/
borghese, nem. Staatsbrger/Brger itd.).
No, najkrupnije promene odvijaju se na etikom
planu novovekovnog pojma g. kao individue - a to
znai van njegovog stalekog i dravljanskog statusa.
Poevi da se oslobaa cehovskih stega i stupivi na
politiku scenu novovekovnih teritorijalnih drava,
graanstvo se sukobilo s novim svetonazorima, vrednostima i shvatanjima vrlina. Nasuprot tada vladajuem
ratniko-plemikom diskursu, u kojem su se isticale vr
line hrabrosti, pobonosti, vernosti (tradicionalnim au
toritetima) i strastvenosti (sranosti) u sleenju (esto
krajnje ekspresivnih) ciljeva, pomaljao se novi diskurs,
u kojem su bile klice modernog graanskog ethosa. U
izgradnji ovog ethosa graanstvo je polazilo od etike
rada i duha trgovine. Etiku rada nalazimo ve sas
vim artikulisanu u politikoj filozofiji Tomasa Hobsa,

graanin

koji g. definie kroz brigu za tri najvie vrednosti: ivot

(u miru), stvari koje ine ivot udobnim i (ureenje
koje mu prua) mogunost da te stvari stekne radom.
Bogatstvo se u kontekstu tog svetonazora posmatra
kao legitiman cilj delatnosti g. samo - shodno spisu O
graaninu iz 1642. godine - ako je rezultat radinosti i
tedljivosti. No, postavlja se pitanje da li smo bogat
stvo - ak i pod pretpostavkom d a je steeno radom i
tedljivou - kvari g. koji ga se domogne. Na to pitanje
e, jedan vek kasnije, arl-Luj de Monteskje, u Duhu
zakona, bez ikakve dileme moi negativno da odgovori
- pod uslovom da (bogati) g. nastavi da ivi u duhu
trgovine.
Ipak, istorija e pokazati d aje duh trgovine ne
sposoban da zaista obuzda glad graana-trgovaca za
bogatstvom i, samim tim, socijalne razdore koji se ranije
nisu oseali. Graansko drutvo e, praktino odmah po
sopstvenoj inauguraciji, otkriti duboku klasnu polariza
ciju, koju e moi da obuzdava jedino drava i u kojoj e
jedan deo kritiara (mahom pobornika novonastajueg
proletarijata) videti tek obinog eksponenta interesa
graanstva kao jedne partikularne klase, a drugi deo
(mahom konzervativnih) kritiara natklasnu instancu,
koja drutvo titi od samodestrukcije.
Procesi demokratizacije moderne drave i egalitarizacije statusa njenih dravljana dodatno su zaotrili
problem socijalnoekonom ske (klasne) polarizacije
graanskog drutva. Na jednoj strani, inilo se d aje
ovek, preko demokratizovanog status civitatis, pov
ratio svoje politiko bie, koje je sa sumrakom
polisa izgubio, ali samo po cenu otrih nejednakosti
koje su ostale (poto zapravo nikada nisu ukinute) da
optereuju njegovu privatnost. Na ovaj nainje dihotomija dravljanina i g. dobila novi smisao: citoyen je
sada bio politiko bie, nasuprot bourgeoisu kao pri
vatnom graaninu.
Liberalno-demokratsko - a, na njegovom tragu,
i socijaldem okratsko reenje m odernog polariteta
dravljanin/g. - rukovoeno je zadatkom da pojam g.
oslobodi konteksta prijatelj-neprijatelj, unutar kojeg je
poprimio difamatoma oblija buruja (kako su ga shvatali komunistiki autori) i ifle (kako su ga shvatali
nacionalistiki autori) i osposobi ga za borbu protiv svih
onih devijacija koje proizvodi klasna vladavina (ali i sva
ka druga vladavina partikulamih interesa - ukljuujui
tu i interese politikih partija) u modernoj demokratskoj
dravi. Time je g. ponovo iskoraio iz sfere privatnosti
i poeo da stie one obrise etikog ideala koji ima za
cilj da koriguje ogranienja dravljanskog statusa. Ali,
na drugoj strani, g. nije napustio sferu privatnosti - u
emu se sastoji najvea razlika u odnosu na antiku i

graanin

168

srednji vek. tavie, njegova je nova uloga da posreduje

izmeu dve sfere: da rekursom na opte dobro posta
vlja granice privatnim interesima, ali i da zalaganjima
za opte dobro obezbedi utemeljenje u privatnim in
teresima, kako se ne bi izgubili u nerealnim, nedostat
nim i jalovim apelovanjima na bezrezervni altruizam
i samoporicajuu (klasnu, narodnu itd.) solidarnost.
Jer, aktuelna delatna perspektiva g. mora izbei kako
Scilu individualnog egoizma (uz sve mogue pratee
racionalizacije u nevidljivoj ruci trita i si.), tako i
Haribdu predavanja iskljuivo altruistikim vrlinama. Iz
te perspektive mogue je pristupiti reavanju svih onih
brojnih problema koji proizlaze iz modernog pojma
dravljanstva i njegovih mnogobrojnih mehanizama
politike inkluzije, politike ekskluzije, kao i in
tegracije heterogenog, a koji svi imaju svoja diskrimi
nativna obeleja - naroito u pogledu marginalizovanih
grupa, kao to su etnike manjine, stranci i si.
O drutvo, civilno O dravljanin O graanskost
A. Molnar

graanskost (fr. citoyennet, eng. citizenship, ital.

cittadinit). (1) U uem i uobiajenijem znaenju na
navedenim jezicima, g. naprosto znai to i dravljanstvo
(nem., preciznije: Staatsbrgertum), tj. upuuje, pre
svega, na pasivni pravni status koji, po razliitim osno
vama, pojedinac nasleuje ili stie kao lan odreene
(nacionalne) dravne zajednice. Biti citoyen, citizen, ili
cittadino, pa onda i Staatsbrger, naime dravljanin,
znai biti punopravan graanin odreene drave, ija
su prava i obaveze jasno definisani ustavom, odnosno
zakonom.
(2) U irem smislu, pak, pojam g. razvojno je definisao engleski sociolog T. H. Maral (Graanskost i
drutvena klasa, 1949). On je naao da se u zapadnjakoj
politikoj i socijalnoj istoriji mogu jasno razlikovati
uzastopne smene tri velika talasa (dimenzije) borbe za
ostvarenje vrednosti koje danas smatramo neotuivim
pravima oveka: najpre, (a) dimenzija graanske g.
(civil citizenship, XVIII vek), ispunjena borbom za
osnovna ljudska prava (pravo na slobodu govora,
miljenja, verovanja itd.); potom (b) politika dimen
zija (XIX vek), usredotoena na zahtev za sveoptim
pravom uestvovanja u politikom ivotu (pre svega,
borba za opte pravo glasa) i, najzad, (c) socijalna di
menzija (XX vek), usredsreena na borbu za osnovna
socijalna i ekonomska prava (pravo na obrazovanje,
zdravstvenu zatitu, materijalno blagostanje itd.). Ove
tri dimenzije g. u meuvremenu su se nadograivale
jedna na drugu, pa i meusobno sukobljavale - zavisno

od istorijskog konteksta u kojem su se javljale ili pov

remeno zamirale.
Moderan pojam g. objedinjuje u sebi sve tri dimenzi
je, ali im pridodaje i tekovine novijih iskustava borbe za
graansku emancipaciju u brojnim drugim podrujima
drutvenog ivota. Stoga se tom pojmu poslednjih godi
na sve vie pribegava u redovima radikalnih zastupnika
ljudskih prava i boraca za ostvarenje vrednosti koje
nadilaze navedena ua i esto meusobno razdvojena
filozofska, pozitivnopravna i politika znaenja g.
U domaoj strunoj literaturi, izraz g. prevodi se
na razliite naine: ponekad pogreno, naprosto kao
graanstvo, to moe da unese zabunu jer nipoto nije
re o drutvenom sloju, staleu ili klasi (buroazija,
nem. Brgertum)', potom, podjednako jeziki pogreno
ali i pomalo zlurado, kao graanizam (navodna opsednutost zalaganjem za graansku dravu), te najzad,
najpriblinije i najneutralnije, kao status graanina
ili, jo bolje, princip graanstva. Re je, meutim, o
sloenom skupu svojstava, razliitih statusa, pominih
identiteta, raznovrsnih prava i obaveza, pa i manje ili
vie opravdanih oekivanja i tenji graanina u moder
noj graanskoj dravi.
G. se, dakle, ne svodi samo na pasivno ili aktivno
uee pojedinca u politikom ivotu, nego podrazumeva i slobodno raspolaganje brojnim manjinskim, region
alnim, kulturnim, socijalnim, sindikalnim, humanitar
nim, profesionalnim, rodnim i drugim transpolitikim
pravima i odgovarajuim obavezama. U ovom poto
njem, najirem smislu, pojam g. najjasnije se ispoljavau
svojoj novijoj nemakoj verziji (Brgerinitiativen), jer
neposredno upuuje na aktivno uestvovanje osveenog
graanina u razliitim, manje ili vie situaciono podstaknutim nevladinim i graanskim inicijativama. Stoga
neki nemaki pisci (npr. Vilhelm mid) ak predlau
uvoenje rogobatnog izraza Citoyenitt (nimalo mekeg
od nae g.) koji bi bio skovan po uzoru na francusku,
odnosno englesku i italijansku odgovarajuu jeziku i
idejnu tradiciju.
U novije vreme se, u sklopu rasprava o evrop
skoj konstrukciji, sve ee govori i o evropskoj g.
(Etjen Balibar, Mi, graani Evrope? /2001/), koja bi
trebalo da nadie aporije sadrane u tradicionalnom
statusu (nacionalnog) dravljanstva, koje su skopane
s problematinim statusom stranaca, imigranata/emi
granata, nacionalnih manjina, apatrida itd. Nova, ev
ropska g., mogla bi, navodno, da poslui kao osnova
za izgradnju autentinog nadnacionalnog evropskog
identiteta (civis europeus). U svakom sluaju, status
graanina (tj. g.), vie se ne moe i ne sme razume-

169
vati restriktivno, dakle, samo kao pravnopolitiki status
maloga oveka koji mu, u okviru dravne zajednice,
milostivo biva dodeljen odozgo.
O demokratija O drutvo, civilno O graanin

A. Mimica

grupa za pritisak (eng. pressure group). Drutvena

grupa koja nastoji da, razliitim pritiscima na strukture
moi, javnost ili pojedince, ostvari ili zatiti neki svoj
interes ili cilj. Najee je re o zatiti ili unapreenju
drutvenog poloaja neke drutvene skupine (npr. ena
ili rasnih i etnikih manjina) - to su tzv. protektivne g. z.
p.\ ili je, pak, re o promovisanju nekog konkretnog cilja
(npr. grupe za zatitu ivotinja ili borbu protiv puenja)
- tzv. promotivne g. z. p. One nikada nemaju za cilj
osvajanje vlasti, to ih jasno razlikuje od politikih par
tija. Pritisak se moe vriti na najrazliitije naine: od
razgovora i ubeivanja, preko ekonomskih pritisaka,
mita, odnosno korupcije ili uena, do uticaja na javno
mnjenje putem masovnih medija. G. z.p. mogu da budu
formalne (npr. sindikati) i neformalne (npr. nuklearni
lobi), relativno trajne (npr. ekolozi, zeleni) ili, pak,
nastale ad hoc radi postizanja konkretnog cilja ili za
dovoljenja nekog trenutnog interesa (npr. stanovnici
nekog dela grada koji trae uvoenje nove linije javnog
saobraaja). G. z.p. su jedan od naina da se ekonomska
i drutvena mo pretoi u politiku odluku. esto se kao
sinonim za g. z. p. koristi izraz interesne grupe. Ima
shvatanja prema kojima su g. z. p. samo nain i metod
delovanja interesnih grupa.
O grupa, drutvena O mo

S. Nedovi

grupa, drutvena. Osobena tvorevina kolektivnog

drutvenog ivota koja posreduje u odnosu izmeu po
jedinca i globalnog drutva, inei meulan u toj vezi i
most preko kojeg pojedinci deluju na drutvo i drutvo na
pojedince. D. g. su toliko znaajne za drutvo i pojedince
da neki autori sociologiju odreuju i kao nauku o d. g. Za
d. g. je karakteristino da one sainjavaju vaan segment
strukture globalnog drutva, a da su istovremeno i same
strukturisane. To, dakle, nije prost zbir pojedinaca, nego
relativno stabilan kolektivitet sa odreenom unutranjom
organizacijom i sveu o grupnoj pripadnosti.
D. g. su ui deo ireg sociolokog pojma drutvenih
skupina. Pod skupinama se podrazumeva svaki oblik
fizikog ili duhovnog okupljanja ljudi. One se zasnivaju
na razliitim osnovama i vrstama povezivanja - poev od
skupa pojedinaca koji imaju neku zajedniku karakteri
stiku, a da meu njima nema nikakve prostome bliskosti
ni akcione povezanosti (kao u sluaju korisnika telefon

grupa, drutvena

skih prikljuaka ili televizijskih pretplatnika), preko onih

koji se povremeno i privremeno okupljaju radi ostva
renja nekih zajednikih ciljeva i zadovoljavanja istovrsnih
potreba (publika, mitinzi, demonstracije), ili su samo idej
no i akciono povezani (npr. ekoloki ili enski pokreti),
pa do onih u kojima postoji stalna interakcija i relativno
dobra integrisanost uslovljena obavljanjem zajednike
delatnosti (npr. kolsko odeljenje), odnosno onih za koje
je karakteristino trajno okupljanje, stalna i intenzivna
interakcija, relativno vrsta strukturisanost, visok stepen
saradnje i solidarnosti i izraen oseaj grupne pripadnosti
(npr. porodica).
Za odreenje d. g. najznaajnije je pitanje uzroka i
naina njihovog nastanka, zatim cilja kojem slue, stepena organizovanosti, unutarnje kohezije i integrisanosti,
otvorenosti ili zatvorenosti, te veliine ili trajanja. Kada
se pitamo o uzroku nastanka neke g., onda najpre dola
zimo do vrste delatnosti koja se u njoj obavlja, potreba
i interesa koje ona zadovoljava, kao i naina na koji je
ona nastala i kako se odrava. Ovo stoga to neke d. g.
nastaju roenjem, dok se u druge stupa manje ili vie do
brovoljno, tj. po vlastitom izboru i prema sopstvenim in
teresima i interesovanjima, to podrazumeva i mogunost
lakeg izlaska iz njih.
Ima vie pokuaja da se efiniu d. g. Tako, npr., Teo
dor Gajger smatra da g. ini mnotvo pojedinaca koji su
meusobno povezani tako da se svaki od njih osea delom
jednog zajednikog mi. Nasuprot tome, Emeri Bogardus misli dag. sainjavaju ljudi zajednikih interesa, koji
deluju jedni na druge, imaju oseaj zajednitva i sudeluju
u zajednikim delatnostima. Shvatajui sociologiju kao
nauku od. g. i zakonima njihovih promena, Oleg Mandi
je definisao d. g. kao skup veeg ili manjeg broja ljudi
koji su povezani odnosima izmeu sebe, te sa stvarima
pomou kojih vre odreene oblike drutvene aktivnosti.
Jednu od najsloenijih definicija d. g. dao je Zor Gurvi.
On d. g. odreuje kao realnu kolektivnu, ali parcijalnu
celinu koja je neposredno podlona posmatranju, zasno
vana na trajnim aktivnim i kolektivnim stavovima, koja
ima da obavi zajedniku akciju; ona je celina stavova,
akcija i postupaka koja ini drutveni okvir podloan
strukturisanju i tei relativnoj koheziji drutvenosti.
Pravei razliku izmeu nestrukturisanih i strukturisanih
d. g., Nikola Rot smatra da se ove poslednje (d. g. u uem
smislu) odlikuju zajednikim ciljem, zajednikom akci
jom i interakcijom, podelom funkcija meu lanovima
grupe koja je izraena kroz odreeni sistem poloaja i
uloga, postojanjem grupnih normi i sveu o pripadnosti
odreenoj grupi.
U svakoj od navedenih definicija sadran je neki
od elemenata koji su bitni za kompleksnije socioloko

grupa, drutvena

170

odreenje ove znaajne drutvene pojave. Pa ipak,

nijedna od njih nije celovita i u potpunosti prihvatlji
va. Pokuavajui da prevaziemo njihove slabosti i
ogranienosti, a da zadrimo njihove dobre strane, mogli
bismo rei daje d. g., kao jedan od oblika diferencijacije
globalnog drutva, vei ili manji, a relativno trajan i na
poseban nain strukturisan skup ljudi, koji mogu biti
povezani na razliite naine i po raznim osnovama, ali
pre svega obavljanjem zajednikih delatnosti i zadovo
ljavanjem zajednikih potreba i interesa, odnosno na os
novu zajednikog porekla ili priblino istog drutvenog
poloaja, u kojem ljudi deluju jedni na druge i razvijaju,
vie ili manje izraen, oseaj zajednike pripadnosti. Os
novni elementi ovakvog odreenja d. g. bili bi: d. g. su
deo drutvene strukture koji je i sm strukturisan; to je
vei ili manji skup ljudi koji su povezani bilo zajednikim
delatnostima, potrebama i interesima, bilo zajednikim
poreklom i zajednikim ivotom na odreenoj teritoriji,
bilo priblino istim drutvenim poloajem; za pripad
nike d. g. su karakteristini uzajamno delovanje i oseaj
zajednike pripadnosti.
D. g. se mogu klasifikovati na razliite naine i po
raznim osnovama: uzrok i cilj nastanka, veliina i znaaj,
trajanje, stepen organizovanosti i integrisanosti, tip
unutranjih odnosa, otvorenost ili zatvorenost i si. Stoga
je teko dati neku univerzalnu, sasvim doslednu i do kraja
iscrpnu klasifikaciju d. g. Njihova najoptija podela bila
bi ipak ona koja sledi uzroke nastanka i osnov postojanja
d. g., odnosno uglavnom prati bitne dimenzije diferen
cijacije globalnog drutva. Na osnovu toga, sve d. g. bi
se mogle podeliti na tri osnovna tipa: horizontalno-funkcionalne, srodniko-prostome i vertikalno-stratifikacijske. Horizontalne d. g. bi proizlazile iz funkcionalne
diferencijacije drutva na osnovu istovrsnih drutvenih
uloga; srodniko-prostome nastaju roenjem, na osnovu
stvarnog ili pretpostavljenog zajednikog porekla, odnos
no zajednikim ivljenjem na odreenoj teritoriji; ver
tikalne bi se, pak, formirale na osnovu slinog drutvenog
poloaja u hijerarhiji materijalnog bogatstva, drutvene
moi i drutvenog ugleda. U sociologiji je velika panja
posveena razlikovanju d. g. od drugih skupina, zatim
kriterijumima njihovog meusobnog razlikovanja i raz
vrstavanja, uslovima formiranja i odravanja d. g., unutargrupnim i meugrupnim odnosima, problemu vodstva,
grupnim normama i vrednostima, saobraavanju pojedi
naca zahtevima d. g., te problemu saradnje, takmienja i
konflikata.
O podela rada O struktura, drutvena 3 uloga, drutvena
M. Tripkovi

grupa, marginalna. Drutvena grupa koja je iz

sredita drutvenog ivota gurnuta na njegove mar
gine i kojoj je uskraen pristup znaajnim drutvenim
poloajim a i raznim oblicim a moi (ekonom skoj,
politikoj, simbolikoj). Pojam marginalnosti prvi
je upotrebio Robert Park u prouavanju doseljenika
u SAD, da bi oznaio pojedince i grupe koji, kao pri
padnici razliitih kulturnih tradicija, istovremeno i jesu
i nisu deo drutva. Upotreba pojma m. g. kasnije je
proirena. Najee je u pitanju manjinska grupa, ali
relativna brojnost nije presudna. M. g. moe biti konstruisana na ekonomskim, rasno-etnikim, kulturnim ili
nekim drugim osnovama, a esto dolazi i do kumulacije
razliitih obeleja (npr. Romi). M. g. je esto meta stig
matizacije.
3 grupa, drutvena
I. Spasi

grupa, primarna. Prema kriterijum u bliskosti,

drutvene grupe se mogu podeliti na primarne i sekunda
rne. Podp. g. (izraz je skovao ameriki sociolog Carls
Kuli) podrazumevaju se grupe u kojima se ostvaruje
bliska, intimna povezanost i komunikacija meu njenim
pripadnicima (eng.face-to-face). One su blisko vezane
za oveka, njegovu egzistenciju i nain ivota (porodi
ca, rodbina, vrnjake grupe, prijatelji, radni kolektiv).
P. g. su ogranienog broja i veliine, odlikuje ih razvijen
oseaj grupne pripadnosti i identifikacije pojedinca s
grupom (ja postaje lako i prirodno mi, i obrnuto). U
njima se razvija snaan oseaj potovanja i poverenja u
grupu, familijarnost i emotivne veze. P. g. formira svoje
posebne stavove, norme, sistem vrednosti, potrebe, elje
i interese, kojih se vrsto dri. Up. g. je izraena indivi
dualnost i personalnost, ostvaruje se celovitost linosti,
lanovi ih doivljavaju kao prirodan ivotni prostor, kao
istinske zajednice. P. g. su dugotrajne drutvene grupe
sa stalnom i dinaminom grupnom interakcijom, esto
neformalnog i tolerantnog karaktera i sadraja.
3 grupa, drutvena

I. Sijakovi
grupa, referentna. Ideja o r. g. je izvedena iz zapaanja
da ljudi uzimaju standarde nekih znaajnih drugih
kao osnovu za procenu vanih aspekata vlastitog ivota.
U procesu oblikovanja sopstvenih vrednosti i stavova,
kao i naina ponaanja, ljudi se poistoveuju ili porede s
drugim ljudima ili grupama ljudi, ije vrednosti, stavove
i ponaanje uzimaju kao odgovarajue merilo. Te grupe
se nazivaju r. g. i njih praktino ima bezbroj: svaka
grupa kojoj ovek pripada, ali i one kojima ne pripada,

grupna svest

171

mogu u odreenom trenutku postati referentna taka za

oblikovanje njegovih stavova, procena i ponaanja.
R. g. moe biti pozitivna - ona kojoj osoba nasto
ji da pripada, da u njoj bude prihvaena i s ijim se
vrednostima, stavovima i ponaanjem identifikuje (za
skorojevie je takva r. g. visoko drutvo) i nega
tivna - ona kojoj se osoba suprotstavlja ili kojoj ne eli
da pripada (bela kultura za mnoge lidere crnakog
pokreta u Americi). Na primer, za osobu koja se brzo
uspinje na drutvenoj lestvici, pozitivna r. g. je via
drutvena klasa kojoj ona eli da pripada i identifikuje
se s njenim vrednostima, stavovima i ponaanjem, dok
je negativna - nia klasa, tj. grupa njenog socijalnog
porekla. Teorija r. g. pomogla je sociolozima da objas
ne, izmeu ostalog, injenicu da su pripadnici radnike
klase konzervativni deo birakog tela-naim e, njihova
r. g. su vie klase s kojima se oni identifikuju.
R. g. mogu imati norm ativnu funkciju - koja
oznaava formiranje stavova, vrednosti i ponaanja
pojedinca u odnosu prema grupi, i komparativnu ili uporednu funkciju, kojom prilikom usmeravaju pojedinca
u proceni vlastitog poloaja u odnosu na druge. Ova
komparativna funkcija je posluila formulisanju teorije
relativne deprivacije.
O grupa, drutvena
S. Nedovi

grupna dinamika. Pojam g. d. se pojavio u toku

Drugog svetskog rata i ima viestruko znaenje. Prvo
je ustanovio Kurt Levin, u smislu naina istraivanja
odnosa, strukture i funkcionisanja male grupe veliine
od osam do dvanaest lanova. Ovde se obraa panja
na uzajamne simpatije ili antipatije pojedinih lanova,
na njihovu spemnost za kontakt s drugim lanovima,
ili na nastanak i diferenciranje uloga u grupi. U ovom
shvatanju g. d. naglasak moe da bude na istraivanju
grupne atmosfere, grupnog pritiska, naina voenja
grupe i drugih grupnih fenomena.
Drugo znaenje g. d. tie se odreene tehnike, koja
se primenjuje u radu tima, odnosno radne ili trening-profesionalne grupe (ne vee od pet lanova), s ciljem
da se poboljaju radni efekti lanova grupe. Tehnika se
primenjuje u radu timova unutar proizvodnih pogona,
diskusionih grupa za uenje, ili malih konferencijskih ad
hoc grupa u politikoj praksi, kao npr. u uenju procesa
savladavanja demokratskog naina donoenja odluka.
Tree znaenje pojma g. d. je najire i tie se
istraivanja svih aspekata emocionalnih odnosa lanova
unutar malih, srednjih (12-25 lanova) i velikih
drutvenih grupa meusobno.

Veina istraivaa g. d., uz prethodnu podelu,

uvaava i klasifikaciju grupa na prim arne (porodica)
i sekundarne (grupe vrnjaka, grupe kolaraca, radne
grupe, sportske i si.), u kojima se znaaj g. d. definie ne
samo s obzirom na emocionalne relacije lanova nego i
u odnosu na uticaj drugih drutvenih faktora (dob, pol,
delatnost grupe, ire okruenje lanova grupe i si.).
Sastavni deo sadraja g. d. je grupna atmosfera ili
grupna klima. Re je o dominantnom i specifinom
oseanju, odnosno raspoloenju koje vlada u odreenoj
grupi, uprkos individualnim razlikama u oseanjima i
ponaanju pojedinih lanova grupe. Grupna atmosfera je
u uskoj vezi s nainom voenja grupe, koji se, u naelu,
deli na: demokratski (sa slobodnom identifikacijom s
grupom, raznorodnim komunikacijama u njoj i izvan
nje), autoritarni (sa atmosferom nepoverenja, straha i
proizvoenjem podgrupa i komunikacija preteno usmerenih ka ili od voe) i laisez faire stil voenja (bez
jake identifikacije s grupom i iskljuivo individualnim
nainom komuniciranja).
Pojam grupne kohezije je takoe sastavni deog. d., a
izraava meru povezanosti lanova grupe meusobno i
stepen identifikacije lanova grupe s grupom ili njenim
ciljevima. U grupnom procesu, grupna kohezija se razvi
ja postepeno i kad su terapijske grupe u pitanju preostaje
oekivani, odnosno poeljni stepen sazrevanja grupe
koji ubrzava procese leenja. Grupna kohezija se uz to
ubraja ujedan od dvanaest grupno-terapijskih faktora
(po Irvinu Jalomu), koji se koriste u istraivanjima grup
nog procesa i u evaluaciji grupno-terapijskog rada.
O grupa, drutvena Z> interakcija

P. Opaii
grupna svest. Pojam koji se odnosi na vrstu svesti
koju stvara drutvena grupa, a ukljuuje skup oseta,
opaaja, oseanja, informacija, miljenja i suenja,
odnosno kritiki odnos i samosvest prema stvarnosti.
Kao i svaki drugi oblik svesti, ig. s. sadri kombinaciju
iracionalnih i racionalnih elemenata doivljaja, odnosno
podsvesnih i nesvesnih elemenata. Meutim, za raz
liku od individualne svesti, koja je delom autonomna
od drugih oblika svesti, g. s. je zajednika svest pri
padnika drutvene grupe stvorena njihovim duim
suodnoenjem i ivotom u grupi. Zajedniki ciljevi
lanova grupe, zajednike aktivnosti, prilagoavanje ili
privikavanje jednih na druge, te konano i asimilacija
ili uspostavljanje slinosti izmeu pojedinaca dovode
do stvaranja zajednike g. s. Bez nje grupa ne bi mogla
da funkcionie, niti da jedinstveno dela. Naravno, g. s.
nije neto sasvim odvojeno od individualnih svesti, jer

grupna svest
je, u krajnjoj liniji, jedino individua sposobna za svesne
i nesvesne doivljaje.
Ameriki sociolog Frenklin Gidings je dokazao po
stojanje tzv. svesti po srodnosti, ili one svesti koja nastaje
zajednikom reakcijom na spoljne impulse, odnosno
druenjem i vezama s drugim pojedincima. Tako se
stvara oseaj i miljenje o bliskosti i srodnosti. Time
je ovaj naunik hteo da ukae na mehanizme stvaranja
g. s., ali i na injenicu da je ona samo rezultat zbira
individualnih svesti, kao to je i skup ljudi samo prost
zbir pojedinaca.
Nemaki sociolog Alfred Firkant je tzv. svest o nama
objanjavao time to individualna svest prelazi okvire
svoga nosioca i stapa se sa sveu drugih pripadnika
grupe. On je hteo da ukae na poreklo g. s. i injenicu
da ona nije izvan svesti pojedinaca, ali i razliku koja se
sastoji od stapanja sa svestima drugih, odnosno u tome
to je g. s. zajednika, nadindividualna svest. Svest o
nama je vie grupna nego svest po srodnosti, samim
tim to je izvan svakoga pojedinca i to posebno deluje
na sve pojedince.
U sociologiji se vrlo esto pravi razlika izmeu g.
s. i kolektivne svesti. G. s. ima neosporno zajednika
obeleja sa kolektivnom sveu, jer je nadindividual
na i ima ulogu koja pomae pojedincu da se prilagodi
zajednikom ivotu grupe. Ali, postoje i znaajne raz
like izmeu g. s. i kolektivne svesti. Grupa nije itavo
drutvo i stvara samo ograniene oblike svesti. Osim
toga, u drutvenoj grupi sasvim je prepoznatljivo da
g. s. stvaraju pojedinci zajednikim ivotom, to nije
primetno kada je re o kolektivnoj svesti koja kao da
je izdignuta iznad pojedinaca u toj meri d aje oni i ne
stvaraju. Samim timg. 5. nije samo prinudna, nije puki
pritisak koji nagoni pojedinca na izvravanje njenih
naloga ve je i svest o prilagoavanju drugima u grupi
kako bi se uspenije delovalo i ivelo. to je grupa u
kojoj se formira g. s. manja primetnijaje njena integrativnija uloga, i to na neposredan nain, kroz kontakte
izmeu individua. to je, opet, drutvena grupa vea,
povezujua uloga g. s. je nejasnija, zamagljena veim
brojem lanova grupe. Ali, ona postoji i ostvaruje se na
posredan nain - pojavom javnog miljenja.
3 grupa, drutvena 3 kolektivna svest
V. Mili
grupni pritisak. Ukupnost uticaja jedne grupe na
svoje lanove, naroito one koji se ne podvrgavaju nje
nim pravilima. U uem smislu, pojam g. p. se odnosi
na emocionalni pritisak drutvene grupe na svog lana.
U irem smislu, g. p. se moe shvatiti kao neformalni

172
pritisak koji drutvo (posredstvom javnog mnjenja i na
druge naine) vri na pojedince uopte.
G. p. ima veliku ulogu u promeni stavova pojedinih
lanova grupe. U terapijskim grupama on se koristi za
promenu nerealnih stavova i oekivanja psihotinih
pacijenata i zavisnika (pre svega, odustajanje od sumanutosti ili zavisnikog stila ponaanja alkoholiara i
narkomana). G. p. se, naravno, koristi i u pedagoke
svrhe, radi breg usvajanja novog gradiva u razrednoj
nastavi.
G. p. se zloupotrebljava u postupku tzv. ispiranja
mozga (eng. brain washing), kada se u maloj grupi,
pomou emocionalnog pritiska drugih lanova, menja
politiko ili neko drugo, slobodno izabrano miljenje,
zahvaljujui m anipulaciji g. p. i drugim aspektima
grupne dinamike.
3 grupa, drutvena 3 grupna dinamika
P. Opali

Gutm anova skala. Skala za koju je, na osnovu pro

cedure koju je utvrdio Luis Gutman (tzv. skalogramske
analize), utvreno da poseduje odlike jednodimenzionalnosti, tj. kumulativnosti. Glavni pokazatelj kumulativnosti jeste daje tvrdnje u skali mogue urediti tako da
se na osnovu prihvatanja jedne tvrdnje moe zakljuiti
da e ispitanik prihvatiti i sve tvrdnje nieg ranga
u skali, a da se na osnovu odbacivanja jedne tvrdnje
moe predvideti odbacivanje svih tvrdnji vieg ranga. Iz
poznavanja ispitanikovog ukupnog skora na skali mogli
bi se s velikom verovatnoom predvideti odgovori na
sve pojedinane tvrdnje.
3 merne skale
D. Popadi

gvozdeni zakon oligarhije. Zakon koji je Robert

Mihels formulisao u sklopu svojih istraivanja unutranjih
mehanizama modernih politikih partija kao specifinih
organizacija savremenih drutava, naroito sa stanovita
njihove birokratizacije. Svoje glavno delo O sociologiji
partijskog ivota (1909), koje je kasnije, zahvaljujui
prevodu na engleski jezik, postalo poznato pod naslovom
Politike partije, Mihels je napisao kao razoarani partij
ski aktivista. On je dobro upoznao nain funkcionisanja
politikih partija, pre svega socijaldemokratske, iji je
privrenik u poetku bio, da bi se docnije pribliio Musolinijevom faizmu, koji gaje takoe ubrzo razoarao.
Naime, prema njegovom miljenju, modema politika
partija se nuno konstituie kao borbena organizacija,
koja se povinuje zakonima taktike i iziskuje snanu mo
bilizaciju, tako da ona poprima gotovo vojniku struk
turu, s jasno izdiferenciranim hijerarhijskim odnosima

173
nadreenosti i podreenosti, kao i s vrstom disciplinom.
Drugim recima, sama logika stranakog organizovanja
i delovanja zakonito produkuje oligarhiju, koja se u
sutinskom smislu opire demokratiji kao svome proklamovanom cilju. Ko kae organizacija, kae tendencija
ka oligarhiji, veli Mihels.
Istiui da neposredna vlast masa nije mogua, kako
tehniki tako ni s obzirom na njihovu prirodu, celokupan
partijski ivot Mihels sagledava kao odnos elite i mase.
Poto kolovana, specijalizovana i birokratizovana
partijska elita priprema izbore, formulie program i
upravlja finansijama, u odnosu na nju obini lanovi
partije su potpuno nemoni. Poetak obrazovanja pro
fesionalnog partijskog vodstva znai zapravo poetak
kraja demokratije. Ustanovljenjem oligarhijske elite
voa, koji se neprekidno bore za vlast, osiromauje se
politiki ivot, jer se svodi na ogolelu borbu za mo. Ali,
ova borba za mo ostaje najveim delom skrivena masi,
poto razliite grupe elita ipak imaju zajednike interese
u odravanju svog privilegovanog poloaja. Suprotno
Vilfredu Paretu, Mihels, dakle, smatra da ne dolazi do

gvozdeni zakon oligarhije

kruenja elita nego da se pre moe govoriti o njihovom

stapanju ili fuziji.
Bavei se socijalnim poreklom partijskih voa, nji
hovom motivacijom, nainima na koje uspevaju da obezbede i produe svoju dominaciju i si., Mihels najveu
panju usmerava na nj ihova socijalnopsiholoka obelej a,
a zanemaruje socioekonomsku i kulturnu podlogu, kao
i iri politiki kontekst prouavanog problema. U tome
je on blii Gistavu Le Bonu nego Maksu Veberu koji
g aje u poetku ohrabrivao u istraivanju oligarhijskih
tendencija modernih politikih partija, da bi ga kasnije
ironino nazvao moralistom koji pokazuje sklonost da
injenine sudove brka s vrednosnim. Pa ipak, Mihelsova
istraivanja g. z. o. pokreu neka sutinska pitanja mo
derne demokratije, u kojoj su oligarhijske tendencije
nesumnjivo izraene i u kojoj liderske ambicije i lidersko
ponaanje uopte, a ne samo u sferi politike, prete da oz
biljno potkopaju i same temelje te demokratije.
O oligarhija O partija, politika
M. Tripkovi

H
habitus (lat. habitus - dranje tela, ponaanje).
Jedan od sredinjih pojmova u teorijskoj zamisli Pjera
Burdijea. H. je sistem trajnih, prenosivih dispozicija
koji slui kao generativna osnova praksi, odnosno skup
steenih obrazaca miljenja, ponaanja i vrednovanja
koji uspostavlja vezu izmeu drutvenih struktura
i line istorije. Stie se socijalizacijom u odreenom
drutvenom poloaju - definisanom bilo kao pripad
nost klasi ili delu klase, bilo kao lociranost u odreeno
polje - i implicira subjektivno prilagoavanje tom
poloaju. H. se sastoji od mentalnih i telesnih matrica
koje praktino usmeravaju delanje, od najautomatskijih
radnji (dranje, hod, nain govora, ponaanje za trpe
zom), preko osnovne orijentacije na svetu (osnovne
sheme klasifikacije) do vrednosnih opredeljenja. Ove
matrice su utoliko delotvornije ukoliko su dublje ispod
nivoa svesti, jezika i voljne kontrole. Tendencijski,
h. reprodukuje praksu svojstvenu datoj klasi, a time i
objektivne okolnosti svog nastanka. Otud on nije puki
odraz stvarnosti, ve ima relativno nezavisnu konsti
tutivnu ulogu u stvaranju drutvenog sveta. Najee
dejstvuje u sprezi sa kolskim sistemom i njegovim
prikrivenim mehanizmima selekcije; posledica tog
dejstva je usklaenost individualnih aspiracija i objek
tivne verovatnoe ivotnog postignua za pripadnike
odreene klase. S druge strane, h. nije do kraja fiksiran
i, unutar odreenih ogranienja, doputa individualne
osobenosti, variranje i inovaciju.
O stil ivota

I. Spasi
harizma (gr. charisma dar milosti, milosre). Po
jam h. je krajem XIX veka poeo prvi sistematski da
koristi nemaki istoriar Rudolf Zom u prouavanju is
torije hrianske crkve. U prouavanju svetovne vlasti
sistematski g aje definisao i koristio Maks Veber: //.
treba nazivati osobinu neke linosti na osnovu koje ona
vai za izuzetnu i zahvaljujui kojoj se smatra daje ta
linost obdarena natprirodnim ili nadljudskim, ili bar

specifino izuzetnim, ne svakom dostupnim moima ili

osobinama; za njih se veruje da su bogomdane ili da
su uzorne i stoga se takva linost tretira kao voa. H.
moe biti kvalitet koji se pripisuje ustanovi, a ne samo
linosti, zbog njene navodne veze sa krajnjim, funda
mentalnim silama. H. se javlja na svim stupnjevima raz
voja i u raznovrsnim kombinacijama sa ostalim tipovima
vladavine. Dinastija, kao oblik postvarene nasledne h.,
kako u starogermanskom pravu, tako i kod hrianstva,
poivala je na istaknutoj monarhijskoj zamisli poglavarske vlasti kao proirenepatria potestas. Kod izvorne
harizmatske vlasti, vlast poiva na oseajnoj odanosti
gospodaru, tj. njegovoj magijskoj sposobnosti, otkrovenju, junatvu ili moi duha i govora. Razliite kompo
nente harizmatskog autoriteta iz hrianske eshatologije
(ispranjene od konkretnog idejnog sadraja) mogu se
donekle prepoznati i kod svetovnih voa (muenitvo,
stradalnitvo, spasiteljski voa, uvanje vere, slobodno
prorotvo i si.).
Kod harizmatske vlasti presudna je uloga voe
i oseajna, a ne tradicionalna ili slubena vezanost
podvlaenih za vou. Najei tipovi harizmatske
vlasti su proroci, ratni heroji i sposobni demagozi. Voa
je naredbodavac i uitelj, a u organizaciji harizmatske
vlasti upravni aparat biranje prema milosti voe i linoj
naklonosti. Istinski harizmatski autoritet voe poiva
na njegovoj sveukupnoj linosti, a ne na njegovim
pojedinanim sposobnostima koje se mogu opisati i nor
mativno definisati. Nadzemaljska sposobnost je uvek
lina. ak ni religijska snaga ne pristie harizmatskom
voi, po hrianskoj eshatologiji, iz bezline visine, ve
lino od boga. Premda je harizmatski autoritet line pri
rode, nije uvek i neizbeno prisutan kod line vlasti, ve
samo kod one koja je kadra da spontano ili planski pobu
di neogranienu nadu u spasenje kod podvlaenih. to
je bezlinost poretka izrazitija, a zakon nadmoniji, to je
ui prostor za pojavu harizmatskih voa. U drutvima s
nerazvijenom dravnopravnom tradicijom, u periodima
akutnih kriza lako se budi neobuzdana nada u spasitelja,

175
vou, kao to je u monarhiji stalno prisutna nada da
e naslednik prestola otpoeti novo doba. Kod pravne
drave, pak, nade ove vrste okrenute su ka promeni
ustava i zakona. Istinski harizmatski voa obraa se
sledbenicima u anormativnom starozavetnom duhu:
Zapisano je, ali ja vam kaem.
Vano harizmatsko naelo je da samo jedan moe da
bude pravi, izabrani. Harizmatska struktura ne zna ni
za jednu formu ili regulisani postupak postavljanja, ne
poznaje platu, karijeru, regulisano struno obrazovanje
nosioca h. ili njegovih pomonika, niti kontrolne in
stance. Harizmatski vladar donosi odluke na osnovu
strogo konkretnih i individualnih procena koje polau
pravo na apsolutno vaenje. Njegovo odluivanje srod
no je kadijskoj pravdi, ali se razlikuje od nje po tome
to je u odnosu na svetost tradicije slobodno isto koliko
i u odnosu na racionalistike dedukcije iz apstraktnih
pojmova. Istinski harizmatski voa mora stalno da se
osvedoava, pa mu je otuda i autoritet specifino labi
lan.
U razvijenom drutvu, h. nije prisutna u istom vidu
ve u naroitim spojevima s birokratizacijom. Kod
faizma je vezana za nacionalnu, a kod socijalizma za
klasnu misiju voe. Komunistiki voa izvodi svoju h.
iz partije, a kod faizma iz bioloke krvne veze sa tlom.
Kod komunistikog voe (za razliku od faistikog), ii.
partijskog voe pretvorena je od dara milosti u neto
to se moe stei, pa u izvornom smislu nije re o h.
To je u skladu s temeljnim racionalistikim sadrajima
marksistike ideologije koja se oslanja na prosvetiteljski skepticizam. Komunistiki voa, po ideologiji,
nije natprirodno obdaren junatvom, plemenitou niti
politikom genijalnou, nego je vaspitan, pre svega,
partijskim radom. U stvarnosti su i komunistiki voi
sticali lini harizmatski oreol (Staljin, Mao Cedung,
Tito), sjedne strane zbog civilizacijske zaostalosti sre
dine u kojoj se lako budila nada u spasitelja, a s druge
zbog planske i smiljene harizmatizacije kojom je partija
uzdizala vlastiti autoritet veliajui vou. U faizmu, h.
voe je shvaena znatno iracionalnije. Voa nije vezan
za partiju ve za bioloki shvaenu rasu i naciju, a kraj
nja osnova njegovog odluivanja je goli anormativni
decizionizam. Uprkos socioekonomskim i idejnoistorijskim razlikama, izmeu faizma i socijalizma postoje i
odreene institucionalne slinosti u organizaciji drave
i partije na svim nivoima, koje su uslovljene h. voe u
jednom, a h. partije u drugom sluaju.
Pored harizmatske linosti i h. slube u teoriji se pominje i h. razuma. To je ateistiko velianje, preuznoenje
i apoteoza razuma i voe koji je otelovljenje avangarde
uma, a ne boije milosti niti nasledne krvi. H. razuma

hermeneutika

javlja se najpre kod Robespjera u Francuskoj revolu

ciji, a zatim kod komunistikih voa. Danton je proklamovao despotizam razuma, revolucija je za Robesp
jera bila izraz nadmoi univerzalnog razuma, a kod
komunista je racionalistika vizija pravednog drutva
poivala na apoteozi njenog agensa, komunistike par
tije. Partija je otelovljenje kolektivnog razuma klase.
H. razuma je poslednji stupanj obezlienja h., vezana je
za ideju, a samo uslovno za prolaznu linost. Za razliku
od dinastike h. koja je otelovljenje magijske krvi, h.
razuma je otelovljenje avangarde uma.
Premda nedemokratska, h. nije u svim istorijskim
situacijama bila neprogresivna. U prelomnim krizama,
u uslovima zaotrenih sukoba, h. voe ili slube je mo
gla podstai brzu mobilizaciju irih drutvenih grupa,
aktivirati ovaj potencijal i usmeriti ga ka naprednim ili
nazadnim promenama drutva. Harizmatsku vlast treba
prouavati i ocenjivati u sklopu celine politike forme i
dubljeg drutvenog sadraja: slepa vera vernika u boga,
vera komuniste u bezgrenu partiju i klasnog vou,
vera faiste u vou rase i nacije imaju razliit drutveni
sadraj i ne smeju se formalistiki izjednaavati.
O autoritet O mo O vlast

T. Kulji
hermeneutika (gr. hermeneutike, od hermeneuein
tumaiti, prevoditi). Isprva oznaava praksu tumaenja
(egzegeze) biblijskih tekstova, kako bi se doprlo do
autentinog znaenja teksta. Kasnije je pojam proiren
na teoriju i metod tumaenja (interpretacije) razliitih
simbolikih objekata - umetnikih dela, mitova, tek
stova, ali i ljudskog ponaanja - s namerom da se oni
deifruju, te da se otkriju njihova mnogostruka, skrivena
znaenja.
U istoricistikoj tradiciji, Vilhelm Diltaj vezuje h.
za duhovne nauke koje se, zahvaljujui svom pred
metu, zasnivaju na zajednikim razumevanjima izmeu
tvorca dela i njegovog tumaa. Karl Manhajm koristi
pojam h. na slian nain, uzimajui pojedini tekst kao
svedoanstvo o odreenom pogledu na svet. Za savremeno shvatanje h. posebno je znaajan nemaki
filozof Hans Gadamer. Gradei na idejama Diltaja,
Edmunda Huserla i Martina Hajdegera, Gadamer se
bavi h. u dva konteksta - razumevanja umetnikih
dela i metoda humanistikih nauka. Nadovezujui se
na zaetke filozofske h. izloene kod Hajdegera, Ga
damer razvija ideju hermeneutikog kruga: odreeno
stanovite moemo da prepoznamo i uoptimo jedino
tako to emo tumaiti primere njegovog ispoljavanja, a
s druge strane, konkretni inovi ili umetnika dela mogu
se razumeti jedino pozivanjem na pogled na svet koji

hermeneutika

176

ih je proizveo; drugim recima, celina se mora razumeti

iz pojedinanog, a pojedinano iz celine. Iako crpe iz
Diltaja, Gadamer ne prihvata njegovu zamisao da je
cilj tumaa dopreti do izvorne namere koju je u delo
ugradio njegov tvorac, niti svodi h. na psiholoki proces
empatije (uivljavanja) u poziciju autora (ili, u sluaju
delanja, aktera). Umesto toga, Gadamer tvrdi da su ljud
ska bia oblikovana osobenom istorijskom sveu,
te da zato tumaenje jednog teksta podrazumeva sta
panje horizonata dveju svesti - izvornog istorijskog
horizonta i horizonta dananjice kojim raspolae
tuma. Gadamer u delu Istina i metoda prikazuje h.
ne kao poseban metod ogranien na odreene naune
discipline, nego kao opti postupak tumaenja koji svi
mi, kao ljudska bia, primenjujemo - ak i kada toga
nismo svesni - u najrazliitijim svakodnevnim situaci
jama meuljudske komunikacije, umetnikog doivljaja
i sl.
Za pojam h. u savrem enoj drutvenoj teoriji
znaajni su i drugi autori. Pol Riker, polazei od teorije
knjievnosti i knjievne kritike, predlae da se drutveni
fenomeni posmatraju kao tekstovi podloni tumaenju.
Jirgen Habermas formulie zamisao kritike h., pre
ma kojoj u uslovima komunikacije iskrivljene neravno
pravnim odnosima moi tumaenje ne moe biti nepristrasno. U sociokulturnoj antropologiji, h. je naroito
vezana za simboliku antropologiju, olienu u Viktoru
Tameru i Klifordu Gercu, prema kojima se etnografska
praksa, pre svega, sastoji od tumaenja i itanja kul
tura poput tekstova.
H. je esto meta optubi za relativizam i subjektivizam, te se stalno suoava sa zahtevom da formulie
osobena merila objektivnosti, koja e spreiti njeno pre
rastanje u puku subjektivnu projekciju tumaa. Posredi je ista vrsta problema koja prati legitimiranje svih
razumevajuih stanovita u drutvenim naukama, kao
i psihoanalize. Uprkos kritikama, hermeneutike ideje
podstiu sutinske rasprave u sociologiji. One dovode
u pitanje pojednostavljujue, objektivistike pristupe
preuzete iz prirodnih nauka i neprestano podseaju
drutvene nauke na probleme koji proistiu iz prethodne
simbolike strukturisanosti njihovog predmeta. Kod
Alfreda ica, to je oznaeno kao odnos izmeu konstrukata prvog stupnja i konstrukata drugog stupnja,
a kod Entoni Gidensa kao dvostruka h. drutvenih
nauka.
O razumevanje
I. Spasi

hinduizam. Pojam kojim se oznaava itav niz re

ligijskih tradicija, pokreta i oblika duhovne prakse, od

kojih su neki meusobno potpuno nezavisni, a kojima

je zajedniko pozivanje na autoritet Veda, svetih spisa
drevne Indije sastavljenih na sanskritu. Geografski
se preteno vezuje za Indijski potkontinent; oko 85%
stanovnika Indije smatra se pripadnicima jedne od bro
jnih formi h. Dva osnovna izvora za prouavanje ove
religije su (1) arheoloki nalazi civilizacije u dolini reke
Inda sa urbanim centrima Harapa i Mohendo-daro (oko
2500-1500. g. pre n. e.) i (2) vedska kultura i religija, o
kojoj saznajemo iz vedskih tekstova (Rig, Yajur, Sma
i Atharva veda\ brahmane, upaniade, sutre) koje su
donela i razvila arijska plemena u toku svog naseljava
nja na severozapad indijskog potkontinenta (oko 1500.
g. pre n. e.). Rani oblici vedske religije nazivaju se brah
manizam. Vedski univerzum koncipiranje po modelu
rtve (yajna), kao procesu simbolike transformacije
u kojem ovek-vernik putem rituala osvetava svoje
delanje i time ga vraa u domen svetog odakle ga je i
dobio. Ta simbolika razmena odvija se izmeu oveka
i brojnih (boanskih) sila (deve) sa razliitim domenom
i moi delovanja, a u svetu koji je zasnovan na polarnoj
dinamici materijalnog (prakrti) i duhovnog principa
(purua). Kao organizacioni princip sveta, javlja se rita,
biomoralni zakon, kasnije poznatiji kao dharma, koji
podrazumeva kako fizike, tako i drutvene zakone i
norme. Izvor i utok svega postojeeg, koji se u njemu ne
iscrpljuje, jeste To Jedno (tad ekam), koje zovu brahman
ili apsolut. Njegov mikrokosmiki pandan u oveku je
tman. Spoznaja tmana, odnosno sjedinjenje sa brah
manom, vodi osloboenju (moka) od kruga raanja i
umiranja (samsara) uslovljenog delovanjem moralnokauzalnog zakona (karma).
U klasinom, postvedskom h., duhovna emancipa
cija se sve vie definie kroz tri puta, koji, iako izdiferencirani, nisu uzajamno iskljuivi. (I) Put delanja, koji
najjasnije odraava klasine institucije h. kao to su
vam a ili kasta kao osnov kategorizacije ljudi na etiri
klase: sveteniku, vladajuu, proizvoaku i uslunu
(brahmani, katrije, vaije i udre), i arama ili podela
ovekovog ivota na etiri doba: (1) doba kolovanja:
(2) doba stvaranja porodice i rada za drutvo; (3)
doba deliminog povlaenja iz aktivnog drutvenog i
porodinog ivota i (4) potpuno prekidanje veza oveka
i zemnog ivota i iskljuivo posveivanje sopstvenom
izbavljenju. Put delanja vezuje se za instituciju hrama i
visoko je ritualizovan. (II) Put znanja razvio se iz filozofsko-religijske tradicije upaniada, a najreprezen
tativnije je predstavljen u vedantinskoj tradiciji koju
je obeleila plejada velikih duhovnih uitelja (guru)
i mistiara poput Badarajane (II vek), ankare (VIII-IX vek), Ramanue (XII vek), Ramakrine (XIX vek).

177
Aurobinda (XX vek) Gandija (XX v.), Tagore (XX v.)
i dr. (III) Put posveenosti bogu kroz ljubav (bhakti)
odraava teistiki oblik verovanja u jednog boga,
najee ivu (odnosno akti, njegov enski, krea
tivni princip) ili Vinua (odnosno za neku od njegovih
popularnih inkarnacija kao to su Krina ili Rma).
Ovaj oblik h. najbolje je predstavljen u Bhagavad-gti,
slavnom poglavlju velikog epa Mahbhrata, kao i u
drugom indijskom epu (Rmyana), koji je u novijoj
istoriji posluio kao pokreta religioznog nacionalizma
u Indiji.
O religija
M. Baki-Hayden

holizam (gr. hlos - sav, itav, totalitet). Verovanje

da je celina neto vie od pukog zbira delova koji
je ine. Dakle, celina (ili sistem) poseduje nekakvu
ontoloku ili epistemoloku privilegovanost u odnosu
na sopstvene sastavne delove. Kao metodoloka strate
gija, h. je suprotstavljen metodolokom individualizmu
i redukcionizmu.
U drutvenim naukama preovladava ubeenje da
je njihov zadatak da objasne injenice o ljudima, koje
esto nemaju veze s psiholokim iniocima individual
nog ljudskog delovanja. To su injenice o drutvenim
institucijama, kao to su porodica ili zaposlenje, o ve
likim agregatima ljudi, poput drutvenih klasa ili re
ligijskih grupa, ili ak o elom drutvu, ekonomiji ili
kulturi. Ova tradicija u najveoj meri potie od Emila
Dirkema i zato se pomenute injenice najee nazivaju
drutvenim injenicama. Drutvena injenica nije isto
to i skup psiholokih inilaca koji objanjavaju indi
vidualne agense, njihovo ponaanje i njihove uzroke,
to je njeno sutinsko obeleje i navodni dokaz da one
postoje.
Protivnici ove ideje nazivaju se (metodolokim)
individualistim. Oni nastoje da pokau kako se sve
drutvene injenice mogu objasniti ponaanjem pojedi
naca, te da to i nisu nikakve injenice ve samo teorij
ske konstrukcije i zablude holistikih istraivakih pro
grama. Re metodoloki stavlja se kao vrsta prefiksa
kako bi ukazala na metodoloko pravilo da se uvek traga
za individualnim deskripcijama i objanjenjima koja
treba da zamene holistika. Skepticizam u pogledu pos
tojanja nezavisnih drutvenih injenica najee potie
iz sumnje u teorijske entitete (stvari, sile, obeleja) koje
nije mogue neposredno posmatrati. Istovremeno, sum
nja se da ima injenica iji je karakter esto mistian i
neempirijski, poput pojma kolektivne svesti.
H. je kontroverzan je r je povezan s jo jednim
obelejem drutvene nauke koje namee ozbiljne

homoseksualnost

metodoloke probleme i pitanja, a to je funkcionalizam.

Funkcionalizam je teorijska strategija koja identifikuje i
objanjava obeleja drutva svrhom koju oni imaju, ali
ne za individue, ve za drutvo kao celinu. Argumenti
u korist h. delimino potiu iz nastojanja da se dokae
autonomija sociologije kao nauke, najee u odnosu
na psihologiju. Dirkemova Pravila socioloke metode
(1895) su u ovom pogledu izvrila najvei uticaj.
Oni koji osporavaju potpunu autonomiju neke dis
cipline ili teorije obino smatraju d aje ona svodiva
na neku fundamentalniju teoriju ili teorije. Tako su
pozitivistiki nastrojeni filozofi nauke smatrali daje celokupna istorija nauke samo istorija podvoenja starijih
i uih teorija pod novije i ire, te da se u tome u sutini
sastoji napredak nauke. Dakle, individualisti u soci
ologiji smatraju da se drutvene injenice mogu redukovati na pojedince i njihova obeleja. Ako se pokae
da postoji meusobna zavisnost drutvenih zakona i
psiholokih procesa, to nas moe odvesti do zakljuka
da su drutvene injenice po svojoj sutini psiholoke.
Ovakva slika nauke je redukcionistika, jer posmatra istoriju naunog progresa kao istoriju redukcija
uih teorija na one ire i time ozbiljno ugroava tvrdnje
0 autonomiji drutvenih nauka uopte, a ne samo so
ciologije. Meutim, moe se napraviti razlika izmeu
destruktivnog i hijerarhijskog redukcionizma.
Destruktivni redukcionizam pokuava da odreenu
pojavu objasni polazei od njenih najmanjih ili naj
jednostavnijih konstituentnih delova. Nasuprot tome,
hijerarhijski redukcionizam se sastoji ne od zamene
jednog polja znanja drugim ve od povezivanja ili ob
jedinjavanja ta dva polja.
Danas u sociologiji sve manje autora zauzima
holistiko stanovite, iako treba imati na umu da je
istovremeno sve manje i ekstremnih redukcionista, te
da sve vie preovladava strategija hijerarhijskog reduk
cionizma, odnosno svest o nunosti saradnje izmeu
sociologije i psihologije.
O metodoloki individualizam O injenica, drutvena
O redukcionizam
M. Skori

homoseksualnost (gr. homs - isti; lat. sexualis - polni). Seksualna elja usmerena ka pripadnicima vlastitog
pola. Iako se, tehniki, odnosi na oba pola, uobiajeno
je da se izraz h. koristi za mukarce, a lezbejstvo za
ene. Izraz je sredinom XIX veka skovao lekar Karolj
Benkert, od grkog prefiksa homs (isti) i latinske
rei sexus (pol). Treba razlikovati homoseksualno
ponaanje, prisutno u raznim oblicima u svim drutvima
1 kulturama, zatim homoseksualnu sklonost (koja se

177
Aurobinda (XX vek) Gandija (XX v.), Tagore (XX v.)
i dr. (III) Put posveenosti bogu kroz ljubav (bhakti)
odraava teistiki oblik verovanja u jednog boga,
najee ivu (odnosno Sakti, njegov enski, krea
tivni princip) ili Vinua (odnosno za neku od njegovih
popularnih inkarnacija kao to su Krina ili Rma).
Ovaj oblik h. najbolje je predstavljen u Bhagavad-giti,
slavnom poglavlju velikog epa Mahabharata, kao i u
drugom indijskom epu (Ramayana), koji je u novijoj
istoriji posluio kao pokreta religioznog nacionalizma
u Indiji.
O religija
M. Baki-Hayden

holizam (gr. hlos - sav, itav, totalitet). Verovanje

d a je celina neto vie od pukog zbira delova koji
je ine. Dakle, celina (ili sistem) poseduje nekakvu
ontoloku ili epistemoloku privilegovanost u odnosu
na sopstvene sastavne delove. Kao metodoloka strate
gija, h. je suprotstavljen metodolokom individualizmu
i redukcionizmu.
U drutvenim naukama preovladava ubeenje da
je njihov zadatak da objasne injenice o ljudima, koje
esto nemaju veze s psiholokim iniocima individual
nog ljudskog delovanja. To su injenice o drutvenim
institucijama, kao to su porodica ili zaposlenje, o ve
likim agregatima ljudi, poput drutvenih klasa ili re
ligijskih grupa, ili ak o elom drutvu, ekonomiji ili
kulturi. Ova tradicija u najveoj meri potie od Emila
Dirkema i zato se pomenute injenice najee nazivaju
drutvenim injenicama. Drutvena injenica nije isto
to i skup psiholokih inilaca koji objanjavaju indi
vidualne agense, njihovo ponaanje i njihove uzroke,
stoje njeno sutinsko obeleje i navodni dokaz da one
postoje.
Protivnici ove ideje nazivaju se (metodolokim)
individualistim. Oni nastoje da pokau kako se sve
drutvene injenice mogu objasniti ponaanjem pojedi
naca, te da to i nisu nikakve injenice ve samo teorij
ske konstrukcije i zablude holistikih istraivakih pro
grama. Re metodoloki stavlja se kao vrsta prefiksa
kako bi ukazala na metodoloko pravilo da se uvek traga
za individualnim deskripcijama i objanjenjima koja
treba da zamene holistika. Skepticizam u pogledu pos
tojanja nezavisnih drutvenih injenica najee potie
iz sumnje u teorijske entitete (stvari, sile, obeleja) koje
nije mogue neposredno posmatrati. Istovremeno, sum
nja se da ima injenica iji je karakter esto mistian i
neempirijski, poput pojma kolektivne svesti.
H. je kontroverzan je r je povezan s jo jednim
obelejem drutvene nauke koje namee ozbiljne

homoseksualnost

metodoloke probleme i pitanja, a to je funkcionalizam.

Funkcionalizam je teorijska strategija koja identifikuje i
objanjava obeleja drutva svrhom koju oni imaju, ali
ne za individue, ve za drutvo kao celinu. Argumenti
u korist h. delimino potiu iz nastojanja da se dokae
autonomija sociologije kao nauke, najee u odnosu
na psihologiju. Dirkemova Pravila socioloke metode
(1895) su u ovom pogledu izvrila najvei uticaj.
Oni koji osporavaju potpunu autonomiju neke dis
cipline ili teorije obino smatraju d aje ona svodiva
na neku fundamentalniju teoriju ili teorije. Tako su
pozitivistiki nastrojeni filozofi nauke smatrali daje celokupna istorija nauke samo istorija podvoenja starijih
i uih teorija pod novije i ire, te da se u tome u sutini
sastoji napredak nauke. Dakle, individualisti u soci
ologiji smatraju da se drutvene injenice mogu redukovati na pojedince i njihova obeleja. Ako se pokae
da postoji meusobna zavisnost drutvenih zakona i
psiholokih procesa, to nas moe odvesti do zakljuka
da su drutvene injenice po svojoj sutini psiholoke.
Ovakva slika nauke je redukcionistika, jer posmatra istoriju naunog progresa kao istoriju redukcija
uih teorija na one ire i time ozbiljno ugroava tvrdnje
o autonomiji drutvenih nauka uopte, a ne samo so
ciologije. Meutim, moe se napraviti razlika izmeu
destruktivnog i hijerarhijskog redukcionizma.
Destruktivni redukcionizam pokuava da odreenu
pojavu objasni polazei od njenih najmanjih ili naj
jednostavnijih konstituentnih delova. Nasuprot tome,
hijerarhijski redukcionizam se sastoji ne od zamene
jednog polja znanja drugim ve od povezivanja ili ob
jedinjavanja ta dva polja.
Danas u sociologiji sve m anje autora zauzima
holistiko stanovite, iako treba imati na umu da je
istovremeno sve manje i ekstremnih redukcionista, te
da sve vie preovladava strategija hijerarhijskog reduk
cionizma, odnosno svest o nunosti saradnje izmeu
sociologije i psihologije.
O metodoloki individualizam O injenica, drutvena
O redukcionizam
M. Skori

homoseksualnost (gr. homs - isti; lat. sexualis - polni). Seksualna elja usmerena ka pripadnicima vlastitog
pola. Iako se, tehniki, odnosi na oba pola, uobiajeno
je da se izraz h. koristi za mukarce, a lezbejstvo za
ene. Izraz je sredinom XIX veka skovao lekar Karolj
Benkert, od grkog prefiksa homs (isti) i latinske
rei sexus (pol). Treba razlikovati homoseksualno
ponaanje, prisutno u raznim oblicima u svim drutvima
i kulturama, zatim homoseksualnu sklonost (koja se

homoseksualnost
ne mora oteloviti u praksi) i homoseksualni drutveni
identitet. Umesto kao crno-belu podelu, seksualne ori
jentacije ljudi treba pojmiti preko kontinualne skale Alfreda Kinsija koja vodi od iskljuive heteroseksualnosti
do iskljuive h., gde se veina pojedinaca moe smestiti
na neku od taaka izmeu te dve krajnosti. Ne postoji
opte slaganje o uestalosti h., ali se najrazumnijom
smatra procena od 4 do 6 % iskljuivo ili preteno ho
moseksualno orijentisanih u odrasloj populaciji. O uzro
cima h. formulisano je mnotvo teorija, meu kojima su
najpoznatije genetika, endokrinoloka, psihoanalitika
i teorija socijalnog uenja. Zbog protivrenih nala
za, nijedna od njih se ne moe smatrati definitivno
potvrenom ni pobijenom. Za sociologiju, etiologija
h. i nije od prvenstvenog znaaja. Umesto toga, soci
ologija prouava drutveno oblikovanje samog pojma
h. te drutvenu praksu vezanu za h.: homoseksualni
identitet, drutveni tretman homoseksualnih pojedi
naca i homoseksualnu potkulturu. U smislu drutvene
uloge i identiteta, h. je fenomen modernog i zapadnog
drutva, formiran tokom XIX veka zahvaljujui medi
cini, koja je definisala h. kao bolest koju treba leiti, kao
i zakonodavstvu, koje je muku h. proglasilo krivinim
delom. Medicinski pristup zadrao se sve do naih dana
(h. je izbrisana sa spiska patologija Svetske zdravstvene
organizacije tek sedamdesetih godina XX veka). H. i
homoseksualno orijentisani pojedinci rtve su jakih pre
drasuda, diskriminacije i progona u veini savremenih
drutava, iako su razlike u stepenu homofobije (mrnje
prema homoseksualcima) veoma velike. Da bi sauvali
svoj ugled u drutvu, mnogi homoseksualci ne otkrivaju
svoj identitet u javnosti. Tokom ezdesetih i sedamde
setih godina, u optoj klimi redefinisanja polnog identi
teta (feminizam, pokret za seksualno osloboenje),
nastaje i pokret za osloboenje homoseksulaca. On
se suprotstavlja medicinskom pristupu, ukazujui na
politike i drutvene dimenzije seksualnosti, i razvija
vlastitu ideologiju kojom se bori protiv stigmatizacije i
ugnjetavanja. Namesto izraza homoseksualac, usvaja
se izraz gay (eng. - veseo, radostan) kao pozitivno samoimenovanje homoseksualno orijentisanih pojedinaca
koji, kao samosvesni subjekti, grade svoj grupni i lini
identitet uestvujui u gay potkulturi obeleenoj osobenim institucijama, jezikom, vrednostima i umetnou.
U okrilju pokreta za osloboenje i danas traju sporovi
da li gay mukarci i lezbejke imaju sline interese, to
bi opravdalo njihovu zajedniku borbu, ili pak lezbejski
pokret treba da bude deo feministikog. U naoj zem
lji, dobrovoljni homoseksualni odnosi izmeu odraslih
mukaraca podlegali su krivinom gonjenju sve do re
vizije Krivinog zakonika iz 1994. (enska h. nije bila

178
inkriminisana). Uprkos dekriminalizaciji, predrasude
prema h. i dalje su uvreene, diskriminacija homosek
sualaca rairena, a gay potkultura praktino nepostojea,
to nas svrstava meu represivnije evropske zemlje u
pogledu zatite ljudskih prava homoseksualne man
jine.
O pol O potkultura 3 rod
/. Spasi

hrianstvo. Najvea, najrasprostranjenija svetska

religija (oko dve milijarde vernika). Poreklo, ime i
glavna uenja h. neposredno se temelje na linosti Isu
sa Hrista (Mesije, boanskog pomazanika), njegovom
ivotu, smrti i poukama zabeleenim u jevaneljima i
drugim spisima Novoga zaveta. H. je nastalo u I veku,
u istonim provincijama Rimske imperije, a Isusovi
sledbenici su po prvi put nazvani hrianima u sirij
skoj Antiohiji, oko 50. godine n. e. Isus iz Nazareta,
rodonaelnik ove religije, centralna je linost ne samo
u povesti h. ve i itave kulture i civilizacije kojoj je
ta religija, tokom puna dva milenijuma, utisnula svoje
dominantno obeleje.
Poput judaizma i islama, h. je monoteistika religija.
Odlikuje je vera u jednog, jedinog Boga, ali i vera u
Isusa Hrista kao Boga, odnosno Sina Boijeg. Prema
teolokim doktrinama formulisanim i potvrenim na
prva dva vaseljenska sabora (u Nikeji 325. i Carigradu
381. godine), hrianski Bog se otkriva kao Trojica,
tj. kao Otac, Sin i Sveti duh. Na taj nainje, prema
hrianskoj doktrini i veri, Bog sebe obznanio u ljud
skoj povesti. U jevaneljima mu se, npr., Isus obraa
kao Ocu, dok, s druge strane, i sm Isus biva prepoznat
kao Sin Boiji. Sveti duh se pojavljuje u nekim kljunim
momentima u toj povesti (Inkarnacija, krtenje Isuso
vo, Preobraenje, Duhovi i dr.). Linosti Svete trojice
(Otac, Sin i Duh sveti) su tri osobe s jednom, boanskom
sutinom. Meu njima postoji razlika, ali nikad odvo
jenost. One su tri vene osobe i svaka od njih poseduje
boanstvo u njegovoj celokupnosti. Prema teolokim
dogmama potvrenim na docnijim vaseljenskim sabori
ma, sam Isus Hristos u potpunosti poseduje i boansku
i ljudsku prirodu u jednoj svojoj linosti.
Hriansko sveto tivo je Biblija (Stari i Novi zavet),
a smo hriansko predanje, pored Biblije, sadri i vie
drugih elemenata: Simvol vere i spomenutu dogmu o
Trojici; religijske i politike odluke sedam vaseljenskih
sabora (u rimokatolika se i neki docniji sabori smat
raju za autoritativne); evharistiju (liturgija, misa); dela
crkvenih otaca; ikone u pravoslavlju itd.
Hrianske crkve se danas dele u tri velike grupe:
Rimokatolika crkva , istone pravoslavne crkve i pro-

179
testantske crkve. Pored njih, u porodicu hrianskih
crkava se ubrajaju i Orijentalna pravoslavna crkva (tzv.
monofiziti), Istona crkva (nestorijanci), dok veliki
broj razliitih denominacija i sekti, to mahom potiu
iz protestantizma, svoja uenja takoe vezuje za Isusa
Hrista. Otuda danas u svetu ima vie od 20 000 zasebnih
hrianskih crkava, denominacija i sekti.
Crkveni raskoli izmeu pravoslavnog Istoka i kato
likog Zapada (1054. godine), kao i docnije izmeu
rimokatolika i protestanata (XVI vek) imali su daleko
sene istorijske posledice. Raskol iz 1054. godine bio
je uslovljen nizom politikih, kulturnih, istorijskih i
jezikih faktora, a teologija i liturgijska praksa posluile
su tu samo kao zgodan povod da se opravda mnogo du
blji jaz izmeu dve hrianske veroispovesti. Iako su
jo u IX veku dve crkve neposredno dole u sukob
zbog nekih obrednih razlika, ve vie stolea je cen
tralni predmet spora predstavljala doktrina o papstvu
i tumaenje Simvola vere, tj. naknadno dodavanje lati
nske reifilioque (...i Sina) u onaj deo teksta Simvo
la koji se odnosi na Svetog duha. Pravoslavna crkva
nikad nije osporavala presti koji je Rim imao jo u

hrianstvo

ranohrianskom periodu. Na hrianskom Istoku nikad

se, meutim, nije verovalo d a je papa, biskup Rima,
obdaren nekom posebnom boanskom m ilou ili
harizmom koju nemaju i drugi crkveni jerarsi. Prema
pravoslavnom tumaenju, papa bi se, kao i vaseljenski
patrijarh, mogao izdvajati samo kao prvi meu jednaki
ma, a nikako kao pontifex maximus, vrhovni poglavar
Crkve. Pravoslavci, uostalom, ne prihvataju ni dogmu
o papskoj nepogreivosti, a smatraju i d a j e uenje o
izlasku Svetog duha iz Sina (a ne samo iz Oca) teoloki
netano. O dubini velikog raskola izmeu ove dve crkve
najbolje, moda, svedoi podatak da su anateme koje su
one bacile jedna na drugu jo 1054. godine, ukinute tek
1965, tokom istorijskih susreta pape Pavla VI i patri
jarha Atenagore u Rimu i Istanbulu. Pre toga, poglavari
ovih crkava nisu se susretali jo od XV veka. Ukupni
odnosi izmeu Rima i Konstantinopolja popravili su se
neposredno nakon Drugog vatikanskog koncila (19621965), a ekumenski dijalog odvija se, s promenjivim
uspehom, na nivou zajednike meunarodne teoloke
komisije koja je otpoela s radom 1980. godine.
O katolicizam O pravoslavlje O protestantizam
M. Vukomanovi

I
identifikacija (lat. identificatio - poistoveivanje).
Pojam koji se podjednako koristi i u psihologiji i u soci
ologiji, ali u tim naukama ima donekle razliita znaenja.
U okviru psihologije linosti, i. oznaava bitnu kompo
nentu u procesu sazrevanja deteta i razvoja identiteta
i linosti, koja se ostvaruje putem poistoveivanja sa
drugima, pre svega sa roditeljima. U irem smislu, to je
svaki proces poistoveivanja, kroz preuzimanje naina
ponaanja, motiva, vrednosti, stavova ili, uopte, oso
bina neke osobe, drutvene celine (polne, etnike, verske, generacijske itd.) ili simbola. Proces i. vezanje za
preuzimanje odreenih uloga i statusa u drutvu. Moe
se prouavati i kao masovni, a ne samo kao individualni
fenomen.
I. je specifino ljudska sposobnost, koja se zasniva
na samorefleksivnosti, odnosno na sposobnosti osobe
da sebe vidi oima drugog, tj. da bude istovremeno
subjekt i objekt percepcije. Gradi se na afektivnim po
stupcima, na vrednovanju i procenjivanju, drutvenom
poreenju, samopripisivanju odreenih osobina i na
igranju drutvenih uloga.
U okviru sociologije, a posebno socijalne psiholo
gije, najvea panja se posveuje ulozi drutvenih fak
tora u procesu i. Carls Kuli je jedan od prvih sociologa
koji je posebnu panju posvetio graenju identiteta u
interakciji sa drugima, putem zamiljanja ideja drugih
o sebi (ja u ogledalu). Identitet je kod njega bitno
odreen putem postupaka poistoveivanja i preuzimanja
drutvenih uloga, a samo drutvo je iz perspektive pri
marnih grupa sagledano kao mentalni konstrukt. Dord
Mid, jedan od osnivaa socijalne psihologije, istie
ulogu jezika u procesima i. Jezik omoguuje unutranju
konverzaciju i zahteva od nas da preuzmemo ulogu dru
gog u komunikaciji.
3 linost 3 socijalizacija
N. Sekuli

identitet (lat. identitas - istovetnost). Pojam i. je

moderan i potie iz zapadnog individualizma, naime iz

vremena kada u XVIII veku dolazi do odbacivanja tradi

cionalnog poretka, te se javlja sukob izmeu individua
i drutva. To dovodi do stavljanja naglaska na pojam
individualnosti u XIX veku, kao izraza elje pojedinaca
i grupa da budu razliiti. U modemom pluralistikom
drutvu dolazi do umnoavanja i., budui da se ono sve
vie diferencira i pojedinci uestvuju u razliitim grupa
ma i sklapaju raznovrsne odnose, te se javlja problem
kako da se usaglasi odnos izmeu samoidentifikacije
i postojanja drugog. Osloboene stroge fiksacije u
srodnikom sistemu tradicionalnog drutva, individue
su bile suoene s problemom razliitih izbora, te se ja
vljaju dileme i sumnje u pogledu identifikacije i pripad
nosti. U modemom drutvu problem i. je znaajno polje
istraivanja, budui da postoji napetost izmeu singularnih i pluralnih i. i na individualnom i na kolektivnom
planu. Problem je naroito naglaen pojavom globa
lnog drutva koje namee izvesnu unifikaciju i manje
ili vie potire razliitosti. To oteava konstituisanje
postoje i. povezan s pripadnou konkretnoj zajednici,
te se postavlja pitanje kako ouvati posebnost u okviru
globalizacije.
Pojam i. podrazum eva odgovor na pitanja: Ko
sam ja? K o je drugi? Odnosno, i. se uvek odreuje
naspram nekog drugog, pa je dragost, tj. princip raz
like relacija u kojoj se definie i. Erik Erikson definie
i. kao sposobnost da se sauva unutranja istovetnost i
kontinuitet i da se o sebi misli kao o razliitom biu u
odnosu na druge. Ali, to ne oznaava jednom zauvek
dato stanje, ve je re o procesu samoidentifikacije i
razgraivanja i. u toku razvoja individuacije pojedinaca
ili grupe, te se mora shvatiti kao dinamika kategori
ja. Elementi od kojih se sastoji oseanje i. su: oseanje
jedinstva, koherencije, pripadnosti, autonomije. U
procesu individuacije identitet i pripadnost pojedinca
grupi (ili grupe iroj zajednici) u odreenom momentu
dolaze u sukob, ali u procesu rasta pripadanje zajed
nici, koje se izraava u prihvatanju zajednikih vred
nosti, ne iskljuuje autonomiju kao oseanje relativne

181
nezavisnosti i samosvesti, to znai da identifikacija s
kolektivnim i. ne oznaava nuno asimilaciju individu
alnosti (svojevrsnosti), ve je pretpostavka za proces
individuacije. Pojedinci se moraju najpre ukoreniti u
svoju drutvenu/kulturnu sredinu (proces identifikaci
je) da bi mogli da odrede svoje mesto u svetu u kojem
ive i s te take da krenu dalje u pravcu razvijanja svoje
posebnosti (to vai i za odnos grupe i ire zajednice).
Identifikacija zapoinje u porodici, u procesu primarne
socijalizacije, i prolazi kroz razliite faze u suoavanju
pojedinca (grupe) sa irim drutvenim miljeom.
Moe se govoriti o personalnom (linom) i kole
ktivnom i. Personalni i. podrazumeva postojanje svesti
0 samom sebi kao razliitom od svih drugih, tj. po
jam o sebi kao autentinom biu. Ali, formiranje per
sonalnog i. zavisi i od usaglaenosti individualnog i
drutvenog integriteta i od zadovoljavanja potrebe za
sigurnou i emocionalnim prihvatanjem u zajednici.
Dakle, kolektivni i. je komplementaran personalnom
/., odnosno svaki ljudski i. je socijalni jer je ovek
u osnovi drutveno bie, koje je dvodimenzionalno
orijentisano - ka individualitetu i ka socijalitetu. Stoga
je u prouavanju kolektivnog i. takoe vano uzeti u
obzir i sva obeleja individua koje sainjavaju grupu i
koja pomenuta obeleja unosi u zajednicu. Kolektivni
i. moe da bude: grupni, iri drutveni, klasni, kulturni,
nacionalni i profesionalni. U konstituisanju kolektivnog
i. vanu ulogu ima autoritet, koji moe da predstavlja
prepreku za formiranje personalnog i. Zato je pitanje
odnosa autoriteta i slobode jedan od osnovnih problema
u formiranju i personalnog i kolektivnog i.
Problem i. postaje naroito aktuelan u kriznim vre
menima, u periodima naglih promena, kada pojedinac ili
grupa nisu sigurni gde pripadaju, pa u bekstvu od nesi
gurnosti pribegavaju traganju za novim /'. S tim prob
lemom se suoavaju drutva u tranziciji, u kojimaje na
gli preokret iz jednog sistema u drugi poljuljao temelje
usvojenih modela i., te u takvim drutvima dolazi do
izraaja anomija, apatija i rezignacija. Na tom primeru
se pokazuje povezanost personalnih i kolektivnih /., jer
se nesigurnost drutvenih tokova reflektuje i na linu
nesigurnost, te javljaju strahovi od samih promena, koje
su preduslov dalje konsolidacije i personalnog i kolek
tivnog i.
3 individua O individuacija O individualizam

Z. Golubovi
ideologija (gr. ida - pojava, svojstvo, predstava;
lgos - re, govor, nauka). Kovanicu od grkih rei idea
1logos sainio je Antoan Desti de Trasi, elei da, u tek
stu o sposobnosti miljenja objavljenom sedam godina

ideologija

nakon revolucije u Francuskoj, jedinstvenim izrazom

oznai novu nauku o idejama. Pojam i. on je uveo
u upotrebu u dva smisla. (1) U optem i vrednosnoneutralnom znaenju egzaktne nauke koja istrauje
ulno poreklo ideja, otkriva zakonitosti izraavanja i
kombinovanja ideja u ljudsko saznanje o objektivnom
svetu, objanjava odnos ideja, volje i morala i razdvaja
istinito, pouzdano i jasno znanje od greaka, predrasuda
i mistifikacija. (2) Zajedno sa grupom filozofa prosvetitelja, ekonomista i politiara koji su sebe nazvali
ideolozima, Desti de Trasi je u upotrebu uveo po
jam i. i u posebnom, pozitivno vrednovanom znaenju
primene naunih saznanja u formulisanju pravila dobre
organizacije drutva i politikog delanja s ciljem da se
ostvare planirani programi poboljanja ivota lanova
jednog drutva i odgovarajue nacionalne drave. U
sklopu svog razlaza s ideolozima, Napoleon Bonaparta je uveo u upotrebu pojam /. (3) u negativnom i
diskreditujuem znaenju skupa nenaunih i iluzornih
doktrina i politikih programa. Mada je u vreme Direktorijuma (1795-1799) podrao institucionalizaciju
nauke o idejama kao slubene doktrine s velikim uticajem na ateistiku, empiristiku i liberalnu reformu
obrazovnog sistema, Napoleon se oko 1804. okrenuo
protiv uenja ideologa. Procenio je da njihova rastua
kritinost prema njegovim monarhistikim ambicijama
i promenjenom odnosu prema Crkvi moe da podrije
legitimnost njegove autoritarne vlasti. Prozvao ih je
metafiziarima i fanaticima koji su sami sebe ovla
stili da iz istog razuma, onako kako ga oni sami tumae,
dedukuju apstraktne humanistike spekulacije kako
treba usreiti ljude reformisanjem drutva i drave, bez
konkretnog poznavanja istorijskog iskustva i odlika ljudi
kakvi oni jesu. Do danas politiari esto upotrebljavaju
pojam i. u negativnom znaenju, kao sredstvo kritike i
diskvalifikacije sistema ideja politikih protivnika.
Ogist Kont je preveo sredinom XIX veka elemente
Napoleonove kritike i. u metodoloki princip pozitivnog
naunog istraivanja : spekulacija i mata treba da budu
podreene posmatranju. Emil Dirkem, zasluan za in
stitucionalizaciju sociologije u Francuskoj, kritikovao
je Konta zbog nedoslednosti u primeni pozitivistike
kritike i., kada je Kont sm na ideoloki nain pretvorio
svoje ideje o razvoju oveanstva u predmet istraivanja,
umesto da je definisao i istraio neki stvarni predmet
istraivanja, polazei od posmatranja spolja vidljivih
odlika samih drutvenih injenica.
Karl Marks i Fridrih Engels, utemeljivai nove ili
istorijskomaterijalistike i dijalektike teorije i metode
kritike /., doprineli su da u drutvenim naukama preovlada upotreba pojma i. u (4) negativno vrednovanom

ideologija

182

znaenju lane, prividno autonomne, odreujue, uni

verzalne i otkrivajue, a zapravo zavisne, odreene,
partikularne i prikrivajue svesti o svetu. Njihovu
negativnu definiciju i. odlikuje teza da izokrenuta i
izokreua ideoloka svest ne predstavlja prvenstveno
iluziju, greku ili svesnu la, nego zakonito iskrivljeni
izraz unutranjim strukturalnim protivrenostima iskriv
ljenog sveta. Koren ove dvostruke izokrenutosti oni
pronalaze u otuenoj i samootuujuoj klasnoj podeli
rada. Mehanizam reprodukcije ideolokih oblika svesti
je najmanje proziran u uslovima u kojima su novcem i
tritem posredovani i postvareni odnosi prividno jed
nake razmene, a zapravo izrabljivanja lino slobodnih
ali ekonomski zavisnih privatnih vlasnika radne snage
kao robe od strane privatnih vlasnika uslova drutvenog
procesa proizvodnje, takoe pretvorenih u robu. Pripad
nici vladajuih klasa i njihovi ideoloki predstavnici,
koji u datoj istorijskoj epohi dre monopol na umni
i upravljaki rad i kontroliu uslove reprodukcije
ivota, strukturalno su uslovljeni da vide i opisuju kao
samoproizvodee, univerzalno vredne i veno vaee
upravo one istorijski nastale odnose i zamisli orga
nizacije proizvodnje koji omoguuju reprodukciju nji
hovih privilegija. Pripadnici drutvenih klasa svedeni na
izvrilaki rad strukturalno su uslovljeni da fatalistiki
prihvate i. vladajue klase i dominantne odnose kao ne
minovnost, ili da stvaraju vlastita imaginarna reenja za
stvarne drutvene protivrenosti. S druge strane, oni nisu
u mogunosti, zbog nedovoljno razvijenih proizvodnih
snaga, ukljuujui nedovoljnu vlastitu organizovanost i
klasnu svest, da protivrenost izmeu drutvenog karak
tera proizvodnje i privatnog prisvajanja vika vrednosti
razree u stvarnosti. Ideoloki sadraji pravne, politike,
religiozne, umetnike ili filozofske idejne nadgrad
nje, prema uverenju klasika marksizma, ne mogu da
budu prevazieni samo putem teorijske kritike, nego i
kroz revolucionarnu praksu radikalnog preobraavanja
osnove drutva, ili ekonomskih uslova reprodukcije
totaliteta materijalnog i duhovnog ivota.
Do danas traje rasprava o tome da li razne teorije
o drutvu predstavljaju nauna objanjenja ili suprot
stavljene klasne i. Zagovornici prve teze obino u
vlastitom istraivakom radu naginju neistorijskom i
objektivistikom pozitivizmu i naturalizmu, a pristalice
druge - relativistikom i subjektivistikom istorizmu i
hermeneutici.
O marksizam O svest, drutvena

V Vratua-unji

igra. Jedno od sutinskih obeleja ovekovih. Uporite

za takvu tvrdnju nai e se jo kod starogrkog filozofa

Heraklita koji je, opisujui tok sveta kao dete koje se igra
(vreme je dete koje se igra razmetanjem kamiaka),
formulisao kosmiku metaforu o /. kao simbolu sveta. Tek
e, meutim, moderno doba doneti obnovu interesovanja
za fenomen kojoj se poinje dodeljivati status znaajne
filozofske kategorije.
Veliki doprinos takvom filozofskom poimanju i. dao
je, nesumnjivo, nemaki filozof Eugen Fink, koji se
formirao pod uticajem fenomenologije Edmunda Huserla. U svom delu simptomatinog naslova Igra kao simbol
sveta (1960), on istie d aje ljudski problem i. istovre
meno i svetski problem. Odbacujui tumaenja koja i.
shvataju kao antitezu radu i, uopte, ozbiljnom ivotu,
Fink istie da ona pripada strukturi bivstva ovekovog
opstanka. Po njegovom miljenju, vladajue tumaenje
i. kao neeg ivinog, kao onog ime se prekrauje vreme,
kao neke pauze u ozbiljnom ivotu, kao nekog vedrog
dokoliarenja, kao neeg to je suprotnost radu - jeste
ujedno i najplie tumaenje. Isto tako, Fink ne prihvata ni
rasprostranjeno shvatanje prema kojem je i. tek bezopa
sna, nerizina prethodna veba za budue ozbiljne akcije,
te je stoga navodno svojstvena samo deijem dobu, ve
istie daje ona jednostavno mogunost oveka uopte.
Svet je, prema njegovom miljenju, i. bez igraa, a ovek
je u isti mah i igra i igraka.
Fink smatra daje mogue razlikovati nekoliko struk
turnih karakteristika ili momenata i.: uivanje, smisao,
zajednica, pravila, igraka, uloga, svet Meu njima se
posebno istiu pravila, koja su bitan konstitutivni deo
svake i. Naime, mada je i. spontanost puna uivanja, ona
se ne odvija bez pravila. I. samu sebe obavezuje u pravili
ma i. Ono to ograniava samovoljnost akcije igraa nije
neka strana mo, nije otpor prirode protiv ljudskih za
hvata, nije protivnitvo blinjih u oblasti gospodarenja,
nego igra ili igrai sami sebi postavljaju ogranienja i
granice. Oni koji se igraju ostaju vezani za pravila koja
su sami postavili. Pri tom, pravila nemaju nepromenjivu
snagu, ve se mogu menjati u sporazumu sa igraima. Ta
pravila se, dakle, mogu ukidati, moe se sporazumevati
o novima, ali sve dok se ovek igra i igranje razborito
razumeva ima obavezu prema pravilima i.
Kreui se u okvirima osobeno shvaene filozofi
je i., holandski istoriar kulture i filozof Johan Hojzinga, u svom poznatom delu Homo ludens (1939)
definie oveka upravo kao bie koje se igra. Prema
njegovom miljenju, ljudska kultura je izrasla i razvila
se iz i. - i kao /. I. je u tom smislu starija od kulture.
Ograniavajui se na i. drutvenog tipa ili vie ob
like /'., Hojzinga izdvaja tri momenta, tri karakteristike
ili tri formalna obeleja i.: (1) /. je slobodan in - ona
je slobodna, ona je sloboda - to znai da se pod i. po-

183
drazumeva slobodno delovanje za koje se osea daje
izvan obinog ivota, ali da uprkos tome moe igraa
potpuno da zaokupi; (2) i. nije ni obian ali ni pravi
ivot, budui da ona znai izlaenje u jednu posebnu,
privremenu sferu delatnosti, s nekom vlastitom tenjom;
(3) i. se odigrava unutar odreenih granica vremena i
prostora, a od svakodnevnog ivota se razlikuje mestom
i trajanjem, pa su zavrivost i omeenost takoe njena
bitna obeleja.
Budui jedan od najosnovnijih momenata ljudskog
ivota, i. se, u tom smislu, prema Hojzinginom miljenju,
moe definisati kao dobrovoljna radnja ili delatnost,
koja se odvija unutar nekih utvrenih vremenskih ili
prostornih granica, prema dobrovoljno prihvaenim, ali
i bez izuzetka obaveznim pravilima, kojoj je cilj u njoj
samoj, a prati je oseaj napetosti i radosti te svest daje
ona neto drugo negoli obian ivot.
Pridravajui se, u osnovi, Hojzingine definicije
Roe Kajoa u svom takoe slavnom delu Igre i ljudi
(1958), istie da je ona istovremeno i suvie opirna i
suvie skuena. To se naroito odnosi na dva njena ele
menta: tajnovitost, zagonetnost i preruavanje, sjedne
strane, i materijalni interes i korist, s druge. Prema
njegovom miljenju, iako je sve to je po prirodi tajna ili
preruavanje blisko potrebno je ipak imati na umu da
je i. gotovo uvek i spektakularna i razmetljiva. Nasuprot
tome, onaj deo Hojzingine definicije koji odreuje i. kao
radnju osloboenu svakog materijalnog interesa jedno
stavno iskljuuje opklade i i. na sreu, koje se u raznim
formama javljaju kod svih naroda i u kojima novac ili ma
terijalna dobra imaju znaajnu ulogu, bez obzira na to to
je tu re o prenosu svojine a ne i o proizvodnji dobara.
Na osnovu toga, Kajoa smatra da se u formalnom
smislu (a to znai da time nije unapred odreen i njen
sadraj) moe definisati kao aktivnost koja je: (1) slo
bodna, to znai da se na nju igra ne moe primoravati a
da time i. ubrzo ne izgubi svoju prirodu privlane i vesele
razonode; (2) izdvojena, to znai daje ona ograniena
preciznim i unapred utvrenim vremenskim i prostornim
granicama; (3) neizvesna, to znai da se tok i ishod i.
ne mogu unapred predvideti, poto se inicijativi igraa
obavezno daje izvesna sloboda iz potrebe za izmiljanjem;
(4) neproduktivna, to znai da i. ne stvara ni dobra, ni
bogatstva, niti bilo kakvu vrstu novih elemenata, izuzev
to vri prenoenje vlasnitva unutar kruga igraa, tako
daje ishod situacije identian onoj na poetku partije; (5)
propisana, to znai daje i. podvrgnuta odredbama koje
ukidaju obine zakone i za trenutak uvode novu, jedino
vaeu zakonitost; {6)fiktivna, to znai daje i. praena
specifinom sveu o nekoj vrsti drugorazredne realnosti
u odnosu na tekui ivot.

igra

Postavljajui pitanje da li se u brojnosti i raznolikosti

i. moe ipak otkriti neki princip koji bi omoguio nji
hovo razvrstavanje, ali tako da on proizlazi iz njihovih
sutinskih obeleja, Kajoa misli da se to moe uiniti
na osnovu preovlaujue zajednike karakteristike svoj
stvene odreenoj vrsti i. U tom smislu, on sve i. razvrstava
u etiri kategorije, u skladu sa starogrkim odgovarajuim
izrazima: agn (takmienje), ala (sluaj), mimicry (pret
varanje) i ilira (zanos). Pridoda li se tome i nain igranja,
onda se sve i. razvrstavaju na jednoj skali, iji je prvi pol
nazvanpaidia, kojim se oznaava zajedniko obeleje
razonode, nestaluka, slobodne improvizacije, spontane
bujnosti i nekontrolisane fantazije, a drugi (lat.) ludus,
koji se karakterie rastuom potrebom da se anarhina i
udljiva priroda podvrgne proizvoljnim konvencijama,
imperativima - i to namemo nezgodnim - te da se stalno
i sve vie ometa postavljanjem sve teih prepreka kako bi
joj se put do eljenog cilja uinio to napornijim, ali tako da
taj put i dalje ostaje savreno nekoristan, iako zahteva sve
vee napore, sve vie strpljenja, domiljatosti i vetine.
Kajoa smatra da se takmienje, srea, preruavanje i
vrtoglavica ne moraju pojavljivati izolovano, ve da su
oni sposobni i da udruuju svoje osobine. Prema njego
vom miljenju, postoje u tom pogledu tri mogue kom
binacije povezivanja: osnovne, sluajne i zabranjene.
Osnovna vezivanja su ona u kojima se moe konstatovati
sutinska povezanost principa /. Takva je kombinacija
izmeu agna i ale, koji su paralelni i komplementarni,
a isto tako i izmeu mimicry i ilinx, mada ova poslednja otvara vrata potpunoj razuzdanosti koja se u svojim
najistijim formama pokazuje kao suprotnost i.: spoj pret
varanja i zanosa toliko je snaan i nepopravljiv da zapravo
prirodno pripada podruju svetog.
Sluajna vezivanja su ona koja postoje izmeu sree
i vrtoglavice (ala-ilinx) i takmienja i preruavanja
(agon-mimicry), gde se jedno s drugim moe vezivati
bez tetnih posledica (ala podrazumeva odsustvo volje
i podstie stanje opsednutosti, a svako takmienje je smo
po sebi predstava, tako da mimicry ne samo to ne kodi
principu agona nego ga jo i pojaava). Najzad, zabra
njena povezivanja su ona koja postoje izmeu takmienja
i vrtoglavice (agn-ilinx), te sree i preruavanja {alamimicry). U prvom sluaju, vrtoglavica ne bi mogla da
se udrui s rivalstvom koje je ogranieno pravilima, a
da odmah ne izgubi svoju pravu prirodu, budui da ona
znai striktnu negaciju kontrolisanog napora, pa se time
ponitavaju bitni uslovi koji defmiu agn: efikasno
pribegavanje vetini, snazi i proraunu, samokontrola,
potovanje pravila, elja za odmeravanjem jednakim
orujem, prethodno pokoravanje presudi arbitra, una
pred dat pristanak da se borba ogranii na ugovorene

igra

184

okvire itd. U drugom sluaju, kombinacija je nespojiva

zbog toga to ala podrazumeva potpuno i savreno
preputanje sluaju, a to je suprotno svakom preruavanju
ili obmani. U protivnom, ulazi se u domen magije, gde je
re o pokuaju primoravanja sudbine.
Tako nas zabranjena povezivanja uvode u podruje
izopaavanja i., koje znai ponitavanje njenih bitnih
karakteristika, onako kako su one ranije bile definisane:
kod agna, igra rauna samo na sebe, napree se i iz
gara; kod ale, on rauna na sve osim na sebe i predaje
se njemu nedostinim silama; kod mimicry, on zamilja
daje neko drugi i izmilja neki fiktivni svet; kod ilinxa,
on zadovoljava elju za privremenim poremeajem sta
bilnosti i ravnotee tela da bi izbegao tiraniju sopstvene
percepcije i prouzrokovao poraz sopstvene svesti. U os
novi, izopaavanje i. nastupa zapravo usled meanja igre
sa svakodnevnim ivotom, ime se stvara opasnost da se
sama priroda narui.
U tom smislu, Kajoa smatra da nije preterano rei
da se sudbina jedne kulture ogleda u i. Drugim recima,
davanje prvenstva agnu, ali, mimicry ili ilinxu utie
na odluivanje prema budunosti jedne civilizacije.
Ako se stvari tako postave, onda se, sa antropolokog
stanovita, pokazuje da najznaajnija i najupadljivija ra
zlika postoji izmeu dva osnovna tipa drutva: primi
tivnog ili arhainog i modernog ili civilizovanog. U
prvom, haotinom ili dar-mar tipu, sve se odvija kao
da preruavanje i zanos, ili radije pantomima i ekstaza
obezbeuju intenzitet, a time i koheziju kolektivnog
ivota; u drugom, ureenom tipu, drutveni ugovor
se sastoji od kompromisa ili preutne podele izmeu
naslea, koje je neka vrsta sluaja i sposobnosti, a koja
podrazumeva uporeivanje i takmienje. Prva su drutva
preruavanja i zanosa (mimicry i ilinx) a druga takmienja
i sluaja (agn i ala).
3 ovek 3 dokolica 3 ljudska priroda
M. Tripkovi

imigracija (lat. immigrare - useliti se). Odomaeni

struni izraz za doseljavanje, odnosno useljavanje, bez
obzira na to da li su u pitanju spoljne ili unutranje mi
gracije. U anglosaksonskoj strunoj literaturi (iz koje
je ovaj izraz preuzet) /. (immigration ) ima ue znaenje
i oznaava doseljavanje u jednu suverenu zemlju iz
neke druge zemlje. Zajedno sa emigracijom, i. je kom
ponenta meunarodnih migracija. U svim sluajevima
unutranjih migracija pravilnije bi bilo koristiti domae
rei - doseljavanje, useljavanje.
3 emigracija 3 migracije
B. urev

imitacija (lat. imitatio podraavanje, oponaanje,

ugledanje). U psihologiji i sociologiji, jedan od sa
stavnih elemenata procesa socijalnog uenja, socijaliza
cije i identifikacije. Re je o vie ili manje (ne)svesnom
i sloenom postupku podraavanja obrazaca i uzora
iz ue i ire socijalne okoline, koji, udruen s drugim
mehanizmima, omoguava pojedincu da se postepeno
oblikuje kao socijalno bie, odnosno kao zrela linost.
I. se gotovo nikad ne javlja u svom istom obliku i au
tonomnom dejstvu, ve je uvek povezana i isprepletena
s drugim oblicima, postupcima i iniocima socijalnog
uenja i socijalizacije.
Inae, ovaj pojam u sociologiju je uveo Gabrijel Tard, koji je u svom delu Zakoni imitacije (1890)
pokuao da osnovne drutvene procese i celokupno
drutveno ponaanje ovekovo objasni delovanjem za
kona i. Naime, negujui psihologistiku orijentaciju,
Tard je sociologiju shvatao kao nauku o psihikim od
nosima meu pojedincima koji ive u drutvu. Prema
njegovom miljenju, glavni inilac drutvenog napretka
jeste pronalazak, koji je delo pojedinca, a koji postaje
svojina celog drutva pomou imitiranja pronalazaa i
njegovog otkria. Na temelju ugledanja, izgrauju se
drutveni odnosi i stvaraju navike i shvatanja, zatim
obrasci ponaanja i miljenja, kao i lingvistike, pravne,
ekonomske, moralne i umetnike pojave.
Osim podraavanja, u drutvu deluju jo dva znaajna
psihika procesa - suprotstavljanje i prilagoavanje - a
svi oni su izvedeni iz optije prirodne zakonitosti pona
vljanja, koja se u anorganskom svetu ispoljava u obliku
oscilatornog kretanja, a u organskom kao nasleivanje.
Zato je i. najveim delom automatski proces. Ona se
zapravo ostvaruje na osnovu dve vrste zakona: logikim
i vanlogikim. Zakonitosti logike prirode deluju onda
kada ljudi prihvataju neki pronalazak zato to ga sma
traju korisnim, dok kod vanlogikih zakona nedostaje
ovaj svesni racionalni momenat.
Tard smatra da se zakonitosti logike prirode retko
javljaju u svom istom obliku, ve mnogo ee u
suprotstavljanju dva talasa oponaanja, to vodi uza
jamnom prilagoavanju, iz ega se i javlja pronalazak.
Pored toga, zakonitosti vanlogike prirode se ispoljavaju bilo kao podraavanje od unutranjosti oveka prema
njegovoj spoljanosti, ili kao ugledanje niih drutvenih
slojeva na nain ponaanja viih slojeva. Zbog toga je
psiholoka introspekcija najvanija metoda u sociolo
gijiPrimenjujui takvo tumaenje uloge i. u drutvenom
ivotu, Tard je posebnu panju posvetio razlikovanju
ja vn o sti (publike) i gom ile (mase). Za njega, javnost
je kolektivitet fiziki odeljenih pojedinaca, ija se ko-

JL

185
hezija zasniva na psihikim vezama, odnosno na svesti
svakog od njih da veliki broj ljudi u istom asu ima istu
ideju i istovetnu volju. Nasuprot tome, gomila je skup
bilo kakvih pojedinaca koji su se, ma kojim povodom,
skupili zajedno i imaju zajedniki duh. Za razliku od
javnosti, kao zbira osoba razdvojenih u prostoru koje
imaju dovoljno jednodunosti u ubeenjima i emoci
jama da bi delovali zajedniki, gomilu sainjava skup
pojedinaca koji ne samo to imaju jedinstvene emocije,
ubeenja i akcije nego se i skupljaju na odreenom mestu i u odreeno vreme. Psihologiju i ponaanje gomila
oblikuje fizika i mentalna blizina i one su postojale
tokom cele istorije, dok je javnost proizvod savremenog
doba i javlja se s razvojem tampe, a naroito s pojavom
novina. Ali, savremeno brzo irenje informacija i njiho
va senzacionalistika priroda imaju tendenciju stvaranja
odreenog mentaliteta u javnosti koji je sasvim slian
psihologiji gomile. A poto svaka plodna inicijativa
dolazi iskljuivo od individualnog duha, onaj ko hoe
da misli mora da se izoluje ne samo od mase ve i od
javnosti. Pa ipak, javnost je mnogo inteligentnija nego
gomila, koja trai svoje voe i slepo ih slua.
Razmiljajui o tome zato se duh pojedinaca utapa
u kolektivni duh gomile, Tard istie i znaaj sugestije u
drutvenom ivotu. Ali, kao i u svemu ostalom, ovde se
pridaje preveliki znaaj psiholokim obelejima dotine
gomile. Posmatrajui podraavanje gotovo iskljuivo
kao psiholoku kategoriju i kruto ga odvajajui od in
vencije, koja se iskazuje u novim oblicima miljenja
i delovanja iji su tvorci nadareni pojedinci, Tard nije
uviao da se ni pronalazak ni oponaanje, jednako kao
ni sukob ili prilagoavanje, ne mogu svesti samo na
individualnopsiholoke procese i mehanizme, niti se
mogu tretirati kao neke izolovane i drutveno neuslovljene injenice, ve se moraju posmatrati kao drutvene
pojave, koje imaju drutvene uzroke i posledice.
Pojam je u potonjem razvoju sociologije rede
korien - uglavnom u istraivanjima vezanim za sti
love ivota pojedinih drutvenih slojeva (npr. u teoriji
dokoliarske klase Torstena Veblena) ili u pogledu
mode, ali nije obezbedio iru primenu, niti je uspeo da
se otarasi svojih psihologistikih naslaga.
O psihologizam O socijalizacija O stil ivota
M. Tripkovi

imperijalizam (lat. imperium - carstvo, najvia

vlast). (1) U optem znaenju, teorijska i praktina pre
tenzija upravljakih grupacija drutava organizovanih
u snane drave da proire domen svoje moi, po
mogunosti, u svetskim razmerama. Ekspanziju preko
granica vlastite teritorije one sprovode upotrebom vojne

imperijalizam

sile i suptilnijim oblicima politike i ekonomske kon

trole i kulturne hegemonije nad privredno, politiki i
vojno slabim i nerazvijenim drutvima. U tom znaenju,
pojam i. upotrebljavaju autori poput Fernana Brodela,
koji sm atraju d a je nasilno ostvarenje dominacije
monih drava nad interesnim sferama u bliem i daljem
okruenju staro koliko i sama ljudska civilizacija.
(2) Upotrebu rei i. u posebnom znaenju uveli su
marksistiki teoretiari. Oni insistiraju na specifinosti
/. kao faze u protivrenom svetskom razvoju istorijski
osobenog kapitalistikog naina prisvajanja vika proi
zvoda od neposrednih proizvoaa, ija je radna snaga
nasilnim razdvajanjem od sredstava za preivljavanje
pretvorena u robu jedinstvene upotrebne vrednosti da
proizvodi novu vrednost veu od vlastite prometne
vrednosti. Najee je citirana istorijskomaterijalisti
ka obrada uvida D. A. Hobsona koju je oborio V. I.
Lenjin, a sastoji se u tvrdnji d aje ekonomski koren i.
prvenstveno potraga za novim mogunostima za ula
ganje kapitala. Lenjin definie i. kao najvii stadijum u
razvoju akumulacije kapitala i svetskog kapitalistikog
trita putem koncentracije i centralizacije krupne
kapitalistike proizvodnje i razm ene u internacio
nalnim razmerama. Vremenski g a je locirao u period
1870-1890, u kojem je, po njegovom miljenju, dolo
do prelaska iz industrijskog, konkurentskog i liberalnog
kapitalizma, obeleenog na meunarodnom tritu izvo
zom kapitala u obliku robe, u monopolski i finansijski
kapitalizam. Na temelju razvoja kreditnih institucija i
stapanja industrijskog i bankovnog kapitala, i. odlikuje
izvoz kapitala u novanom obliku izvan granica na
cionalnog monopolizovanog trita na svetsko trite,
naroito u oblastima s nerazvijenim robnonovanim
odnosima i pretkapitalistikim klasama na vlasti, u
kojima moe da se ostvari via profitna stopa nego u
klasinoj trgovinskoj razmeni, ili da se parazitski ubira
kamata na zajam. I. prati suparnika borba i povre
meni imperijalistiki ratovi izmeu vladajuih klasa i
monopolistikih saveza ili trustova finansijskih magnata
starih kolonizatorskih sila i novih pretendenata na
imperijalistiku ekspanziju - poput Nemake, Italije,
Belgije, Japana i SAD - oko preraspodele kontrole nad
izvorima jeftinih sirovina, radne snage i trita u di
rektno okupiranim kolonijama, ili politiki, finansijski
i tehnoloki zavisnim polukolonijama (V. I. Lenjin, Im
perijalizam kao najvii stadijum kapitalizma, 1916).
Izbijanje Prvog i Drugog svetskog rata dalo je za
pravo Lenjinu, nasuprot Karlu Kau kom i Rudolfu
Hilferdingu, koji su oekivali svetsko udruivanje mag
nata finansijskog kapitala u jedinstveni svetski trust, ili
ultraimperijalizam, koji bi mirnom internacionalnom

imperijalizam

186

saradnjom uklonili njihovu nacionalnodravnu razd

vojenost i otupeli njihovo ratoborno takmienje. Na
kon Drugog svetskog rata, meutim, ponovo je postalo
popularno shvatanje d a je konkurencija eliminisana
unutar i izmeu najrazvijenijih imperijalistikih drava
centra svetske kapitalistike privrede. Po nekima,
kapitalistika klasa SAD postala je dovoljno snana da
kao patron nametne kapitalistikim klasama preostalih
imperijalistikih drava status klijenata u zajednikoj
borbi za ouvanje imperijalistike dominacije i blokira
razvoj kapitalistike industrijalizacije na periferiji, kao
opasnu konkurencije vlastitim oligopolima.
Istraivai dugoronih trendova razvoja akumu
lacije kapitala nastavljaju da preciziraju periodizaciju
razvoja i. Po miljenju Emsta Mandela, i. predstav
lja pozni kapitalizam koji od tridesetih godina XX
veka odlikuje konsolidovanje treeg odeljka proi
zvodnje oruja i sredstava za masovno unitavanje.
ovani Arigi smatra d a je ezdesetih godina prolog
stolea uspostavljen multinacionalni kapitalizam
koji se -nasuprot trinom, anarhinom i neformal
nom usklaivanju meunarodne podele rada iz perioda
finansijskog kapitalizma - odlikuje hijerarhijskim i
zvaninim usklaivanjem multinacionalnih kompanija
koje prelaze granice teritorijalne podele sveta na na
cionalne drave.
Meu teoretiarima i. traje spor da li je mogue da
savez nastajue nacionalne buroazije i dvostruko eksploatisanih neposrednih proizvoaa u podreenim,
preteno poljoprivrednim oblastima obezbedi promenu
nametnute uloge strukturalno zavisne i tehnoloki slabo
opremljene periferne sirovinske baze u svetskoj podeli
rada. Dok jedni ukazuju na uspean kapitalistiki raz
voj tzv. novoindustrijalizovanih zemalja, drugi smatraju
d aje za pobedu nad savezom imperijalista i lokalnih
pretkapitalistikih klasa i kompradorske buroazije neop
hodan prelazak iz faze nacionalne antiimperijalistike
revolucije u fazu socijalistike revolucije.
3 kapitalizam O kolonijalizam 3 neokolonijalizam

V. Vratua-Zunji
incest (lat. castus - astan; in-cestus - obeaen).
U najuem znaenju, i. se odreuje kao rodoskvrnue,
tj. kao stupanje u seksualne odnose ili zasnivanje braka
meu prvostepenim srodnicima. U neto irem znaenju,
i. se odreuje kao drutveno zabranjeno i kanjivo
stupanje u ire shvaene seksualne relacije izmeu
posebnih grupa srodnika, koje se razliito odreuju od
kulture do kulture. Tako su, npr., pravila endogamije
i egzogamije, kao i seksualne zabrane u primitivnim
drutvima, vezane za totemske grupe, a ne u osnovi

za nuklearnu porodicu. U ovim sluajevima uopte ne

mora biti rei o biolokom, ve o simbolikom srodstvu.
U nekim drevnim drutvima, kao to je Egipat, brak
izmeu roenih brae i sestara u dinastijskim porodi
cama smatrao se poeljnim i obaveznim, dok je u tradi
cionalnoj primitivnoj kulturi Polinezije postojao najvei
zazor upravo prema i. izmeu brata i sestre. U nekim
zemljama (npr. u delu arapskog sveta) brak izmeu
brae i sestara u drugostepenom srodstvu (braa i sestre
od tetki, strieva, ujaka...) do danas se smatra poeljnim,
dok se u zapadnoj kulturi smatra rodoskvmuem.
Antropolozi smatraju daje zabrana i. izmeu rodite
lja i dece jedan od univerzalnih i najstarijih tabua, koji
predstavlja istovremeno kljuan momenat istorijskog
prelaska oveka iz prirode u kulturu. Pitanja vezana
za utvrivanje porekla ove zabrane i njenih drutvenih
funkcija predstavljaju osnovno polje tradicionalnih
antropolokih istraivanja i. Emil Dirkem, Dejms Frejzer, Sigmund Frojd, Edvard Vestermark, Klod LeviStros i niz drugih antropologa i sociologa daju razliita
tumaenja esto mistifikovana i jednostrana. Danas
se smatra daje Vestermarkovo shvatanje zabrane i. kao
neeg ustanovljenog na prirodnoj odvratnosti prema
stupanju u seksualne odnose s roacima, a naroito s
roditeljima ili decom, pogreno. S druge strane, zabranu
i. Frojd ustanovljuje upravo na seksualnoj ambivalenciji, istovremenom privlaenju i odbijanju, koja je prois
tekla iz Edipovog kompleksa i seksualnog suparnitva s
roditeljem istog pola. I Frojd, kao i Levi-Stros, poreklo
zabrane i. pronalazi u drutvenom ugovoru izmeu
mukaraca koji, u interesu drutvene solidarnosti, ko
hezije i funkcionalnog postojanja zajednice, uspostav
ljaju pravilo razmene ena, reguliui na taj nain uza
jamno suparnitvo i distancirajui se spram sopstvenog
poligamnog seksualnog nagona. Na taj nain se obavlja
prelazak oveka (zapravo mukarca) iz prirodnog, ani
malnog, u kulturno, civilizovano stanje. U ovim patri
jarhalnim tumaenjima porekla zabrane /., ene bivaju,
izmeu ostalog, odreene kao trajno prirodna bia
kojima je svojstvena nepotpuna kulturna transforma
cija, koja je mogua jedino delovanjem i dogovaranjem
mukaraca. Istovremeno, seksualnost ene, ukljuujui i
analizu eventualne enske poliandrinosti, sasvim izlazi
izvan dometa ovih analiza.
Odnos prema /'. je u tradicionalnoj antropologiji
i psihoanalizi izrazito patrijarhalno konstruisan. Ve
lika rairenost krenja ove zabrane, naroito u odnosu
oeva prema erkama, nekad i danas, upuuje na to daje
potovanje zabrane i. simbolika vrednost u odnosu na
koju postoje ogromna odstupanja u stvarnosti. esto se
u praksi ireg drutvenog sankcionisanja incestuoznih

187
odnosa zahteva pre utanje o njihovom postojanju nego
stvarno zabranjivanje i onemoguavanje i.
Savremena feministika analiza smeta i. u odnose
moi u drutvu ustanovljene na dominaciji mukaraca,
pri emu se i. ne mistifikuje i ne smatra znakom pretkulture, ve sastavnim delom posebnog domena patrijar
halnog drutvenog i porodinog ivota vezanog za sek
sualno nasilje. Pozicija poinitelja i. - a to su u praksi
najee otac ili brat, ili pak blii ili dalji muki srod
nik ili porodini prijatelj - proistie iz pozicije moi i
predstavlja poziciju nasilnika. /. se najee vri nad
enskom decom, esto jo u veoma ranom detinjstvu,
koja se nalaze u poziciji rtve nasilja. Stoga se dovodi u
pitanje da lije uopte opravdano govoriti o i. kao odno
su izmeu dve osobe, jer se time dobij a utisak ravno
pravne i podjednake odgovornosti rtve i nasilnika.
Seksualno zlostavljanje poinjeno putem i. ne mora
nuno biti zasnovano na primeni fizike sile ili nekog
drugog vida prisile, niti pak mora da podrazumeva
potpun seksualni odnos, ve je poinjeno krenjem
postojee emotivne veze poverenja izmeu deteta i
odrasle osobe u interesu seksualnog zadovoljenja. U tom
smislu, najire odreenje uopte ne mora obuhvatati
samo krvne srodnike, ve i osobe od poverenja. Odrasli
poinilac i. poseduje autoritet u odnosu na rtvu, koja
je u odnosima zavisnosti od njega, pa upravo zbog te
bliske relacije i. ima mnogo tee posledice nego seksu
alno nasilje koje potie od stranca. Incestuozirana deca
nisu u stanju da tano shvate ta im se deava i u emu
je problem, niti su u stanju da se odupru, tim pre ako
poinilac pristupa rtvi zadravajui prijateljski stav i
predstavljajui /'. kao poverljivu igru. I. se veoma esto
deava kada deca nemaju sasvim razvijenu po Inu svest,
niti verbalne ili kognitivne kapacitete da opiu kroz ta
prolaze. Posledice /. su naglaeno negativne i trajne i
manifestuju se kao postincestuozni sindrom koji esto
prati amnezija u pogledu onoga to se dogaalo u deti
njstvu. rtve se oseaju krivim, neistim, nemonim,
seksualno dostupnim i obaveznim na utanje. Kada se
odlue da priaju o svojim iskustvima, esto im se ne
veruje (npr. Frojd je mnogobrojna svedoanstva svo
jih pacijentkinja tumaio kao incestuozne fantazije
devojica), od njih se zahteva da i dalje ute kako bi
se ouvala porodica, umanjuje se traumatinost nji
hovog iskustva ili krivica prebacuje na njih i na njihovo
zavoenje. Tako, npr., Don Vigmor na poetku XX
veka promovie doktrinu obezvreivanja uverljivosti iskaza deteta, a pogotovo enskog, ukoliko se ono
ali na seksualno zlostavljanje. Vigmor je nastojao da
nauno dokae da su ene i devojice psihiki i fiziki
predisponirane da iznose lane seksualne optube pro

individua
tiv mukaraca dobrog ponaanja i karaktera. U praksi
se pokazuje da poinioci /. nisu bolesne, ve normalne
osobe i da pripadaju svim slojevima drutva i razliitim
karakterima.
Feministika analiza usmerena je na razbijanje zavere utanja o rairenosti i. i na takav pravni i socijalni
tretman koji e omoguiti zatitu, a ne svaljivanje
tereta odgovornosti na rtve.
O egzogamija O endogamija O nasilje u porodici
N. Sekuli

individua [pojedinac] (lat. individuus - nedeljiv,

osoben). Umesto pojma i. esto se upotrebljava pojam
jedinka, to ne moe da izrazi svojevrsnost ljudske
pojedinanosti, budui da jedinka oznaava egzemplarnost, tj. puku pripadnost nekoj skupini, dok indi
vidualnost znai takvo odreenje pojedinca koje podra
zumeva izvesnu distancu date osobe u odnosu na grupu
kojoj pripada i s kojom se ne stapa.
Pojam i. kazuje da pojedinac nosi u sebi izvesne
line dispozicije koje ga razlikuju od drugih pojedi
naca i omoguuju da se ljudsko bie razvije kao zrela
i slobodna linost. Meutim, pojmovi /. i linosti nisu
sinonimi, jer je i. samo u potenciji razvijena linosti
budui da unutranje predispozicije mogu biti i potrte u
odreenim drutvenim i kulturnim okolnostima, a raz
voj linosti ogranien ili zaustavljen.
Stoga se mora uzeti u obzir viedimenzionalnost
oveka i ukazati na kom plem entarnost individual
nih i drutvenih komponenti koje uslovljavaju (ili
ograniavaju) razvoj individualnosti kao jednog od bit
nih elemenata zrele linosti. Herbert Markuze je pisao
o jednodimenzionalnom oveku u modernom dobu,
naglaavajui, pre svega, konformizam, koji se u vidu
pragmatinog materijalizma i tehnologizma razvija u
savremenoj tehnikoj civilizaciji. Karl Marks je be
zobzirni individualizam koji se razvija u kapitalizmu
isticao kao drugu stranu jednodimenzionalnosti, koja
zanemaruje potrebu oveka za ljudskom solidarnou
u zajednici u kojoj ljudi ive. Stoga se moe govoriti o
dve krajnosti u tretiranju ljudske individualnosti: o sociologizmu i individualizmu - naime, o prenaglaavanju
drutvene komponente i podvoenju i. pod drutvo, te o
izolaciji i. kao osobe, nezavisne od drutvenih inilaca i
potpuno okrenute sebi.
Umesto takvih krajnosti treba govoriti o komple
mentarnim procesima - individuaciji i socijalizaciji.
Pod individuacijom se podrazumeva proces raenja
pojedinca u kojem se vri prelazak od identifikacije s
grupom na formiranje vlastitog identiteta, koji oznaava
neophodno odvajanje i samorefleksiju, tj. sticanje svesti

individua
0 vlastitom postojanju kao svojevrsnom biu, razliitom
od drugih i od grupe. Socijalizacija je, pak, primarni
proces koji omoguuje prilagoavanje pojedinca sredini
1 ini da on postane deo drutva/kulture u kojoj ivi,
obezbeujui neophodnu identifikaciju s drutvenim
standardima i vrednostima. Proces raenja individue
time se ne zavrava, a ukoliko se to desi, govori se o
infantilnosti pojedinca, budui da on ostaje vezan za
grupu i njoj potpuno potinjen, ne ostvarujui neopho
dan prelazak koji otvara polje za individuaciju. Tek kada
se usaglase dejstva oba pomenuta procesa moe da se
govori o normalnom razvoju linosti.
Makrosocioloka teorija (kao to je bila marksistika)
naglaavala je, prvenstveno, socioloke inioce razvoja
i., iako se u radovima Karla Marksa mogu nai i tekstovi
koji govore da vanost individualnog razvoja kod tog
mislioca nije bila zanemarena, pa je pogreno pripisivati
mu sociologizam. Nasuprot tome, sociopsiholoke teo
rije su, najee jednostrano, bile mikroteorije, koje su
prenaglaavale znaaj unutranjih dispozicija individue
kao inilaca razvoja (spor oko pitanja: ta je vanije dispozicije ili sredina). Moderna antropologija uvia da
su to komplementarni inioci i u svojim istraivanjima
daje im podjednako vano mesto. Meutim, odnosi koji
jo nisu dovoljno obraeni kada su u pitanju mesto, uloga
i razvoj /. u svom okruenju su sledei: odnosi individua
i institucionalne strukture drutva (funkcionalistika so
ciologija taj problem interpretira u smislu drutvenih
uloga koje pojedinac ima u drutvu); interpersonalni
odnosi u kontekstu drutvene strukture; odnos drave
i i. - pitanje o individualnim i drutvenim potrebama i
interesima; odnosi izmeu javne i privatne sfere, kao i
pitanje koje arbitar koji o tome odluuje; mera individuacije i socijalizacije i kako se ona uspostavlja; odnos
autoriteta i kritinosti itd.
Dakle, ovek se raa kao pojedinac, ali ne i kao
razvijena individualnost. Pojedinac prolazi kroz krai
ili dui period socijalizacije (to zavisi od tipa drutva
i karakterne strukture individue) u kojem ui sve ono
to je neophodno da bi zadobio svoje mesto u datoj
drutvenoj/kulturnoj sredini - od jezika i obiaja do
sloenijih normi i standarda, ukljuujui i najoptije
drutveno prihvaene vrednosti. Dobra prilagoenost
ne znai automatski i prvu stepenicu ka procesu individuacije, jer prilagoavanje bez samorefleksije moe
da bude i osnovna konica za taj neophodni prelazak,
koji je esto bolan i za pojedinca i za grupu (jer grupa
tei da pojedinca zadri u svom okrilju, esto i na raun
njegovih/njenih unutranjih potencija, te tako spreava
dalji razvoj individualnosti). Zrela linost podrazumeva

188
odreeni stepen individualne autonomije i zato se mora
uloiti napor da se napravi prelazak od biolokog, preko
socijalnog ka antropoloko-psiholokom statusu i.
O ovek O individuacija 3 individualizam

Z. Golubovi
individuacija (lat. individuum - jedinka). Pojam se
odnosi se na proces upojedinjavanja i izdvajanja jedinke
iz neeg opteg, u toku kojeg se pojaava neija osobenost {individualitet).
I. je razvoj pojedinane personalne strukture, iden
titeta i dobro ogranizovane linosti. Linost u kojoj su
organska, psiholoka i socijalna svojstva organizovana
u kompleksnu celinu, na viem nivou, jeste integrisana
linost. Posredstvom i. linost treba da se osposobi za
samostalno ponaanje, autentino ostvarivanje svojih
potreba i mogunosti, prepoznavanje i vrednovanje
tenji, ideja i oseanja kao sopstvenih.
/. se najee definie kao neprekidni razvojni
proces koji ukljuuje uzajamno delovanje individual
nog i drutvenog ili, preciznije reeno, personalnog
identiteta i drutvenog identiteta (Natan Ekerman,
Psihodinamika porodinog ivota, 1966). Sazrevanjem u procesu drutvenog prilagoavanja izgrauje
se identitet. Drutveni identitet je periferniji aspekt
linosti (podloniji promenama), dok je personalni
identitet jezgro linosti, oblikovano u ranim interak
cijama porodinih odnosa i biolokih sklonosti (manje
podloan modifikacijama).
Uzajamnost individualnog i drutvenog zavisi od
odm erenosti oekivanja u odnosu na individualne
mogunosti, to onda moe biti podsticaj, ili, pak,
predstavljati guenje potencijala linosti. O uspenom
razvoju celovite linosti re je onda kada se razviju
potencijali koje linost ima i kada delovanjem inte
gracionih procesa (Sulejman Hrnjica, Zrelost linosti,
1982) budu podrani od drugih.
Sagledavanjem i. kao sastavne kopmonente kom
pleksnog procesa formiranja linosti (uz kultivisanje
i socijalizaciju), Zagorka Golubovi definie /'. kao
proces pomou kojeg se razvija unutranji sistem mo
tivacije i okvir orijentacije u skladu sa personalnim
svojstvima linosti. Realizacija i razvitak individual
nih mogunosti zavise od sociokulturne sredine i dispo
zicija koje nosi svaka pojedinana individua. Socijalitet i individualitet su dve komplementarne osobine bez
kojih se ne moe ostvariti razvitak integralne linosti
(Porodica kao ljudska zajednica, 1981), ali isto tako
mogu biti prepreke tom razvitku (socijalitet koji vodi
u konformizam, individualitet koji proizvodi egocentrizam).

189
Posredstvom z., linost se sredini prilagoava ili ak
tivno, na osnovu sopstvenog izbora, ili pak pasivno uz konformizam, destruktivnost i psiholoko ropstvo,
kao mehanizme bekstva (Erih From, Zdravo drutvo,
1963). From razrauje ideje o svojevrsnoj ljudskoj
situaciji i drutveno strukturisanom defektu ljud
skih bia osujeenih u bitnim aspektima svoga razvoja
(bolest nastaje kada se ugroava imanentna ljudska
motivacija). Prema sociolokoj teoriji Talkota Parsonsa (Drutvena struktura i linost , 1964), sveobuhvatni
proces formiranja linosti (drutvenointerakcioni i per
sonalni aspekt) usmeren je na osposobljavanje individue
za intemalizovanje zajednikih vrenosti i njihovu primenu u svom delovanju, kroz efikasno obavljanje uloga
(igra uloga).
Teorija razvoja identiteta suprotstavlja se sociologistikom vienju i. Prema Eriku Eriksonu, socijaliza
cija individue i individualizacija drutvenosti vode
autonomiji linosti i razvoju identiteta (ovek staje na
svoje noge). Proces razvoja identiteta (proces rastue
diferencijacije) i postignuti identitet su delimino svesni, a delimino nesvesni. Razvoj se odvija tokom neko
liko faza, u cilju dostizanja individualne autonomije i
izgradnje snanog ega, koji je utoliko snaaniji ukoliko
je zasnovaniji na realnosti i zajednikim ciljevima s dru
gima. Karl Jung sagledava razvojni proces jedinke u dosezanju linosti na osnovu sposobnosti prilagoavanja
uz najveu moguu slobodu sopstvenog odluivanja.
Razvoj linosti zahteva usamljivanje, svesno i ne
minovno izdvajanje od nerazliitosti, kako bi linost
vema sopstvenom zakonu izabrala put do sopstvene
celovitosti.
Savremena razumevanja i. odbacuju jednostrane
socioloko-psiholoke pristupe pridavanjem veeg
znaaja interakcionizmu i teorijama koje se oslanjaju
na psihoanalitiko razmiljanje o razvoju individualiteta
u uslovima sloenog i dinaminog totaliteta (recipro
citet akcija i reakcija). Nesumnjivo je da proces i. traje
tokom itavog ovekovog ivota. Granice ovekovog
sazrevanja zavise od uslova u periodu primame socija
lizacije, od ivotnih okolnosti, sposobnosti i potencijala
koje linost nasleuje i nosi, ali i od samoodgovornosti
i samovaspitanja. To je zbivanje u kojem se linost
posredstvom i. samorealizuje, razvija svoj sopstveni
identitet i sazreva u pravcu beskonane individualno
sti i celovitosti. Cilj i kruna i. je sposobnost da bu
demo nezavisni (Vladeta Jeroti, ovek i njegov iden
titet, 2002), to jeste stvarna zaloga, ali i uslov slobode.
Savremeni svet ima iroke mogunosti za ostvarivanje
sebe i stvaranje sopstvenog identiteta zadovoljava

individualizam
njem imanentnih ljudskih potreba, a naroito potrebe
za stvaralatvom.
O ovek O individua O linost
D. Stjepanovi-Zaharijevski

individualizam (lat. individuus - nedeljiv, osoben).

Pojam nastao poetkom XIX veka u postrevolucionarnoj Francuskoj da bi oznaio raspad socijalnih veza i
naputanje drutvenih obaveza i opredeljenja pojedi
naca. Pojam je imao razliita znaenja. U Nemakoj je
bio povezan s romantizmom i oznaavao kult individu
alne jedinstvenosti. U Engleskoj se upotrebljavao kao
kontrast kolektivizmu, povezujui se s liberalizmom;
neki autori smatraju daje italijanska renesansa probudi
la istiui u prvi plan osobenost jedinstvene individu
alnosti i kultiviranje privatnosti. Najuticajnije je bilo
miljenje Aleksisa de Tokvila, prema kojem i. oznaava
slobodno oseanje svakog graanina da se izoluje od
drugih i povue u svoju porodicu naputajui ire
drutvo, to je vodilo pravom egoizmu. Meutim, prema
drugom miljenju, i. oznaava slobodno preduzetnitvo,
ogranienu vladu, linu slobodu i stavove.
Sadraj pojma i. zavisi od toga kako se shvata odnos
individue i drutva i kako se definie sm pojam drutva.
Ako se drutvo shvati kao ista konstrukcija individua,
u kojoj postoji bezlina struktura institucija i u njima
depersonalizovani pojedinci, i. oznaava protivstav
sociologizmu i nema negativnu konotaciju. Ali, ako se
na individue gleda kao na samodovoljne monade koje
shvataju drutvo kao ograniavajui prostor, i. podra
zumeva tenju pojedinaca da se izoluju i zatvore u svoj
privatni svet ne vodei rauna o drutvenom okruenju
i optijim potrebam a i interesima, izraavajui, na
taj nain, egoizam koji se suprotstavlja solidarnosti i
drutvenoj odgovornosti, te ima prvenstveno negativno
znaenje.
M arksizam je imao u vidu ovo drugo znaenje
i zato je igosao i., ali se u drutvima realnog so
cijalizma razvijao antiindividualizam kao protivstav
dominirajuem kolektivizmu, te je i sm pojam indivi
due dobijao negativno znaenje, budui d a je osnovni
vrednosni postulat bilo rtvovanje pojedinca u ime
viih interesa.
Nasuprot tome, liberalizam podstie i. u prvom
smislu, ali u okruenju neprestane kapitalistike utak
mice esto ne uspeva da se distancira od egoizma.
Prenaglaavajui vrednost privatizacije i trine privrede
kao osnovnih postulata dobro ureenog drutva, libe
ralna teorija nije imuna na ideoloku instrumentalizaciju, jer zapostavlja neophodne drutvene uslove za razvoj
individualnosti, istiui - esto jednostrano - samo indi-

individualizam

190

vidualna prava i slobode na raun minimuma drutvene

jednakosti, koja obezbeuje povoljne prilike za sve po
jedince da razvijaju svoje individualne potencije.
Da bi se izbegle nejasnoe i nesuglasice u ovom
pogledu, mogue je umesto tog izraza upotrebiti izraz
individuacija, koji oznaava proces formiranja indi
vidualiteta pojedinca kao odbrane od njegove utopljenosti u bezlino drutvo. U tom sluaju nije re o
dilemi i. ili antiindividualizam, ve se razmilja u smislu
usaglaavanja odnosa izmeu individua i drutva kao
komplementarnih subjekata drutvenog ivota koji
ukljuuje njihovu autonomiju i vodi rauna o njihovoj
svojevrsnosti.
Navedeno stanovite je osnova demokratskih drutava,
koja pored politikog zahteva za potovanjem indi
vidualnih prava i sloboda treba da prue i ekonom
ske i kulturne uslove za ostvarenje tih prava od strane
svakog pojedinca. Totalitarna drutva su, u sutini,
antiindividualistika, jer je njihov osnovni postulat os
tvarenje monopola moi i odranje na vlasti uspostav
ljanjem kontrole nad cetokupnim drutvenim ivotom i
privatnim ivotom individua.
O ovek O drutvo 3 individua

Z. Golubovi
industrijalizacija (lat. in d u stria - m arljivost,
radinost). (I) U uem smislu, proces transformacije
svih grana proizvodnje na osnovama industrijske proiz
vodnje: mainizacija i mehanizacija proizvodnje, usluga
i saobraaja, standardizacija radnih i proizvodnih po
stupaka i serijska proizvodnja. Industrijska revolucija
je dala snaan podstrek i. jer je promenila sredstva rada
i uvela mainu kao sloen sistem alatki. Istovremeno je
stvorila i odgovarajui nain prenosa energije i transfor
macije jednih oblika energija u druge. To je omoguilo
ujednaavanje radnih procedura koje su poveale efi
kasnost rada. Svi pomenuti momenti su uslovili ma
sovnu proizvodnju.
Razlozi za irenje industrijskog naina delovanja i
proizvodnje na sve grane privrede su mnogostruki, ali
mogu da se razvrstaju u dve grupe, (a) Tenja za efi
kasnijim i razvojnim mogunostima rada. Industrijski
nain rada je pokazao svoju organizaciono-tehnoloku
i produktivnu nadmo nad ostalim nainima rada.
Ali, ovaj nain rada je upozorio i na mnogostruke izmene, kako u sredstvima rada, tako i u radnoj snazi i
njihovim stalnim i brzim promenama. (b) Nastojanje
drutva da bolje realizuje drutvene potrebe ili potrebe
stanovnitva. Usredsreenje na oveka, koje je zapoelo
s humanizmom i renesansom i oznailo pojavu novog
veka kulminiralo je u XIX stoleu i bilo je krunisano

industrijskim nainom rada i i. Od tada su se znaajno

uveale ljudske potrebe i nain njihovog zadovoljava
nja.
(1) U irem smislu, i. je proces radikalnih izmena
drutvene strukture, odnosno pretvaranja agrarnog u
industrijsko drutvo i podrazumeva dve vrste promena:
(a) promene u institucionalnoj strukturi drutva i (b)
promene ljudskog faktora.
(a) I. menja ekonomsku strukturu drutva razvijajui
drutvenu i, posebno, tehniku podelu rada, odnosno
organizaciju poslova. Tradicionalna i vekovno ustalje
na podela rada nestaje i nastupa razuena i dinamina
podela rada, koja se stalno razvija, zajedno s napretkom
sredstava rada. Nastaju velike industrijske organizacije
rada, s koncentracijom sredstava rada, finansijskih sred
stava i radne snage. Toj izmeni odgovara ceo trini i
bankarsko-m onetarni sklop privrede. Pored toga,
znaajno se menja i politika struktura drutva. Umesto
apsolutistikih feudalnih ustanova uvode se savremene
politike ustanove. Demokratizuje se politiki ivot
i, to je najvanije, stanovnitvo se masovno uvodi u
politiki ivot, stvaranjem politikih pokreta, partija
i parlamenta. Stvara se i centralizovana i jaka drava
koja je u XIX veku predstavljala izraz nacije kao celovite, totalne politike zajednice. U svim politikim us
tanovama industrijskog drutva, birokratija, kao racio
nalna hijerarhijska uprava, igra odluujuu drutvenu
ulogu. Na kraju, temeljno se menja i struktura kulture
- poinju da dominiraju racionalne umesto iracionalnih
institucija. Nauka potiskuje mistiku i religiju u procesu
sekularizacije, a drutvo zadobija svetovni karakter. Na
drugoj strani, kultura postaje komercijalna i masovna
i razvija se potroako drutvo. Umesto aristokratske
kulture prolih vremena, kultura se pribliava masama,
ali postaje i roba koja se troi kao i svaka druga roba.
(b) Promene u tzv. ljudskom faktoru izraavaju
se na razliite naine. Pre svega, menja se kvalifikaciona struktura radne snage, raste znaaj obrazovanih
zanimanja i onih koja se tiu organizacije i upravljanja.
Stanovnitvo se uveava i drutvo postaje masovno.
Menja se socijalni sastav stanovnitva jer nastaju velike
drutvene grupacije industrijskog radnitva i srednjih
klasa.
O drutvo, industrijsko O drutvo, postindustrijsko
O industrijska revolucija

V Mili

industrijska rcvolucija. Sloen proces radikalne i

potpune promene u proizvodnim snagama i drutvenoj
strukturi koja je izazvana industrijalizacijom, urba
nizacijom i, konano, uspostavljanjem kapitalizma.

191
Ovo socioloko shvatanje i. r. razlikuje se od tehnikotehnolokog shvatanja koje insistira samo na izmenama
u proizvodnom procesu, objektivnim i subjektivnim
iniocima proizvodnje, poto ukljuuje i promene u
pogledu statusa pojedinih drutvenih grupa i njihovih
meusobnih odnosa.
U istoriji ljudskog drutva bilo je vie revolucija u
proizvodnim snagama i drutvenoj strukturi - od neo
litske do agrarne revolucije. Ali, izmeu svih ranijih
revolucija, sjedne strane, i i. r., s druge, postoji razlika
koja se ogleda u tome to su sve ranije revolucije bile
ograniene na pojedine inioce u proizvodnim snagama
i drutvenim grupama i samo na njihove delimine izmene, dok je i. r. celovita i sveobuhvatna i tie se celine
proizvodnih snaga i strukture drutva.
/. /-. ima svoje dve meusobno zavisne, ali ipak
posebne strane. (1) Prva se odnosi na promene u proiz
vodnim snagama koje obuhvataju izmene u proizvod
nim sredstvima, izvorima proizvodne energije, proiz
vodnim sirovinama, nainu proizvodnje i radnoj snazi.
Do i. r. sredstva rada su se menjala, ali pojedinano,
dok je u i. r. dolo do strukturalne promene jer su se
pojedina sredstva rada meusobno povezala u mainski
sistem ili mainu. Dok su u svim dotadanjim revolu
cijama pojedinane alatke bile pokretane runom ili
ivotinskom snagom, maina zahteva jau pokretaku
energija nego to je moe obezbediti ljudski rad ili
snaga ivotinje. To je energija zasnovana na uglju, pari
i, konano, elektrinoj struji. Osim toga, dok runa ili
ivotinska energija nije mogla da bude tranformisana
u druge oblike energije, zahvaljujui i. r. jedna vrsta
energije mogla je da bude preobraena u drugu vrstu,
primenjiviju u mainskom sistemu (npr., toplotna ene
rgija u elektrinu energiju). Ranije revolucije kori
stile su sirovine u njihovom prirodnom obliku, dok je
/'. r. dovela do prerade i transformacije sirovina u sve
sloenije vrste, primerenije predmetima rada, pa time i
do promena ne samo oblika ve i sadrine sirovina. To
je znailo stvaranje vetakih sirovina koje su pogodnije
za sloeniju i kombinovanu proizvodnju. Osim toga, u
i. r. je promenjen i tehniki nain proizvodnje. Dok je
u svim ranijim revolucijama proizvodnja obavljana u
prirodnoj sredini, na zemljinoj povrini, i. r. je stvorila
vetaku sredinu, tj. fabriku. Dok je ranije ritam proiz
vodnje zavisio od prirode i bio uglavnom vezan za dan
i odreena godinja doba, u fabrikom sistemu rad je
postao nezavisan od prirode, mogao je da se obavlja
i nou i u svim godinjim dobima. I. r. je dovela i do
promena u radnoj snazi. U svim dotadanjim revoluci
jam a radna snaga je bila isto toliko vana kao i ostali
sastojci proizvodnje, dok je u i. r. radna snaga postala

inicijacija

podreena mainskom sistemu, esto kao njen puki pripadak, podreena tzv. mehanikom srcu. Osim toga, i.
r. sabija radnu snagu u fabrike, po odreenoj strogoj,
ne samo mainskoj disciplini, ve i pod nadzorom i
drutvenom kontrolom koju kapital vri nad radnom
snagom.
Druga strana i. r. tie se promena u drutvenoj struk
turi. I. r. je, pre svega, promena vlasnike stukture. U
krajnjoj liniji, promene u sredstvima proizvodnje, proiz
vodnoj energiji, proizvodnim sirovinama, nainu proiz
vodnje te radnoj snazi nisu bile mogue bez pojave nove
vlasnike strukture. U i. r. pojavili su se nosioci kapitala
i nosioci radne snage, te je dolo do slobodne prodaje i
kupovine kapitala i radne snage. Tek je kapital proirio
mogunosti radikalne transformacije svih proizvodnih
snaga jer on ne moe da se oplouje ako stalno ne uvodi
novine i efikasnije proizvodne snage. Zahvaljujui i. r.
dolo je do zaokruivanja drutvenih klasa i njihovog
meusobnog odnosa u drutvu. I. r. je zaotrila klasne
odnose u kapitalizmu, naime odnose izmeu kapitalista
i radnika, jer je u prvo vreme dovela do smanjivanja
zaposlenosti i stvaranja rezervne radne snage, poveanja
konkurencije i sniavanja najamnina. Sve je to vodilo
sazrevanju klasne svesti i rasplamsavanju klasne borbe.
Ali, poto i. r. predstavlja proces stalnih promena, u ka
snijem razvoju dolo je do uvoenja naunotehnolokih
otkria koja su povaala zaposlenost i ublaila klasnu
borbu. Na kraju, i. r. je postavila osnovu za stvaranje
mnogih drutvenih slojeva koji su poeli da se razvijaju i
menjuju celokupno drutvo. Potrebe unapreenja proiz
vodnje, stvaranja profita, uz druge procese, uslovile su
razvoj obrazovanja i pojavu srednjih klasa koje danas
preovladavaju u drutvenoj strukturi.
I.r. je proces stalnog unoenja najraznovrsnijih pro
nalazaka u proizvodnju, koji su, pre svega, zasnovani
na nauci i njenim otkriima. Na osnovu vrste pronala
zaka mnogi autori govore o vie vrsta i. r. i njihovom
vremenskom sledu. Tako se govori o prvo j i. r., koju
je obeleilo otkrie parne maine i parne energije; za
tim, o drugoj i. r., koju odlikuju motor sa unutranjim
sagorevanjem i elektrina energija; najzad, pominje se
i trea i. r., koju obeleavaju umna maina-raunar,
te atomska energija.
O drutvo, industrijsko O industrijalizacija
O kapitalizam
V Mili
informant, v. ispitanik
inicijacija. Postupak uvoenja pojedinca u stvar
nu ili simboliku drutvenu grupu (zajednicu, red,
poredak) postupkom posveivanja. I. podrazumeva

inicijacija

192

da posveenik prolazi unutranju transformaciju koja

se smatra preduslovom za sticanje lanstva u dotinoj
drutvenoj grupi: on mora da dokae da ispunjava kriterijume i poseduje kvalitete koji se od njega trae.
Grupe u kojima se lanstvo stie /'. su ekskluzivne - u
njima vai specifian tip normi, obaveza, prava, privi
legija i sistema solidarnosti koje dele samo lanovi i
koje ih razlikuju od ostalog drutva. I. moe biti manje
ili vie ceremonijalna i podrazumeva uspostavljanje raz
like izmeu obinog, svakodnevnog, profanog iskustva
i nesvakidanjeg, sakralnog iskustva koje se stie tokom
same /., a koje iniciranom otvara naroite izvore snage,
potpore i mogunosti delovanja koje iz toga proistiu.
Funkcije ovakvih postupaka nikad nisu sasvim utilitarne
i svetovne.
U antropologiji se /. posebno povezuje s tzv. obredi
ma prelaza (fr. rites de passage) kroz koje pojedinac
prolazi u svom ivotnom ciklusu. Posebno detaljno su
obraeni rituali odrastanja, esto povezani sa obrezivanjem, tokom kojih adolescenti dobijaju status odraslih
i stiu pravo stupanja u brak. Pojam i. razvio je Arnold
van Genep ( Obredi prela za , 1909), pozivajui se na
pojmove ivotne krize ili liminalnog stanja. Pojam i.
on ne vezuje samo za pojedinca, ve za drutvo kao
celinu, objanjavajui njime tok razvoja i razreavanja
drutvenih kriza, kao i izmu koja se u drutvima
ponekad javlja.
U osnovi, i. je povezana sa idejom o mogunosti ob
navljanja ivota. Mira Elijade (Mit o veitompovratku.
A rhetipovi i ponavljanja , 1949) ukazuje na injenicu
daje ciklino vienje sveta, karakteristino za arhajske
i tzv. primitivne narode, podrazumevalo periodino
izvoenje rituala kojima se ponovo uspostavlja poredak
u svetu: haos prelazi u kosmos, a drutvo i pojedinci,
obnovljeni, zapoinju novi ciklus ispoetka.
O obred O ritual 3 socijalizacija

N. Sekuli
institucija [ustanova ] (lat. institutio - ureenje,
ustanovljenje). Najrasprostranjenije je laiko shvatanje i. kao organizovane delatnosti od opteg inte
resa, potvreno od strane drutvenog poretka. U teoriji
prava , /'.je normativno ureen odnos izmeu subjekata.
U kibernetici, teoriji organizacije i sistema, i. je struk
tura odnosa u formalnoj organizaciji bilo koje vrste
delatnosti. U sociologiji, i. je sistem uloga i poloaja
koji je ureen na osnovu normi i vrednosti, stabilan i
trajan u svom delovanju i prepoznatljiv po svojim posledicama.
U bilo kojem tumaenju neosporno je daje i. celina
u kojoj se obezbeuje obavljanje neke materijalne ili

duhovne delatnosti. Delatnost je odreena raspodelom

uloga koje nisu naprosto vrste poslova, ve pozivi koji
zahtevaju korienje ljudskog duha, obrazovanja i zna
nja. Na osnovu obavljanja konkretnih uloga, ljudi zauzi
maju mesta koja odgovaraju znaaju tih uloga u drutvu.
Na taj nain, i. ine moguim formiranje drutvenog
sistema, odnosno predstavljaju njegove osnovne jedi
nice.
/. je ureena prema razliitim normama koje mogu
biti organizovane i neorganizovane, pisane ili nepisane,
pravne ili obiajne. Ove norme odreuju odnose izmeu
ljudi, odnosno izmeu uloga i poloaja u drutvenom
sistemu. Meutim, i. nisu sreene samo na osnovu nor
mi nego i na osnovu vrednosti ili ideala. Vrednosti daju
ocenu znaaja pojedinih uloga, odnosno utvruju u ko
joj meri su one bitne za delatnosti kojima se bavi neka i.
Ureenost i. na osnovu normi i vrednosti daje stabilnost
obavljanju aktivnosti i trajanju i., po emu ona postaje
prepoznatljiva u vremenu svog postojanja, ali i kasnije,
kada vie nije delatna.
Sistematinost, ureenost prema normama i vrednostima, stabilnost i trajnost obavljanja aktivnosti dovode
do prepoznatljivih efekata koji mogu biti materijalne
i duhovne prirode. Cilj postojanja i. jeste da zadovolji
ljudske potrebe i da razvije ljudske sposobnosti. Otuda
se, kao najvanija posledica aktivnosti /.Javljaju proiz
vodi vezani za ljudske potrebe, te zato ona i ini okvir
za formiranje ljudi. /. socijalizuje ljude pripremajui ih
za drutveni ivot.
I. je povezana kako sa drutvenom grupom tako i sa
organizacijom. /., kao i grupa i organizacija, ima svoje
ciljeve i interakciju izmeu svojih lanova. Za razliku
od drutvene grupe, kod koje je smisao u kolektivnoj
akciji radi ostvarenja postavljenog cilja, /'. trai indivi
dualnu akciju da bi se postigao zamiljeni zadatak. Osim
toga, u drutvenoj grupi ljudi su neodvojivi od svojih
uloga, dok je u /'. obrnuto - uloge su odvojive od ljudi.
/. se razlikuje i od organizacije jer ova ima pragmatian
i efektivan, a /. apstraktan i ureivaki cilj. Organizacija
je skup koordinativnih odnosa, poslova i sredstava, a i.
je samo sklop socijalizujuih odnosa izmeu ljudi.
I pored razlika izmeu /. i grupe, odnosno organiza
cije, svaka i. je i grupa (kao to grupa tei da se pretvori
u d. i. npr. porodica), odnosno svaka /. ima svoju or
ganizaciju (kao to organizacija tei institucionalizaciji,
npr., armija i vojska).
I. su podeljene prema aktivnostima: ekoloke (park,
uma, jezero itd); reproduktivne (brak, porodica, udaja-enidba itd); ekonomske (roba, trite, berza, banka
itd); politike (stranka, parlament, vlada itd); pravne

193
(ugovor, sud, svojina itd); kulturne (muzej, pozorite,
izloba itd).
3 grupa, drutvena O institucionalizacija O organizacija

V Mili
institucionalizacija (lat. in stitu tio - ureenje,
ustanovljenje). Proces kojim drutvena delovanja i
ponaanja postaju dovoljno regularna i trajna da bi se
mogla opisati kao institucije. Tako je, npr., sukobljavanje
radnika i poslodavaca vremenom institucionalizovano u
instituciju trajka; ili, zajednica ivota mukarca i ene,
koja nije ustanovljena kao brak, postala je predmetom
regulisanja porodinopravnih pravila i institucionalizovana kao vanbrana zajednica. /. unosi dinamiku
u pojam institucija, jer ukazuje da, iako su stabilne i
trajne, one nisu jednom zauvek date, ve promene u
drutvenom ivotu menjaju postojee i stvaraju nove
institucije.
O institucija O organizacija
S. Nedovi

integracija (lat. integratio - objedinjavanje, obna

vljanje). Proces ukljuivanja, uklapanja i povezivanja
pojedinaca, drutvenih grupa, institucija, organiza
cija i zajednica u uu ili iru drutvenu celinu. Posti
zanje i odravanje stanja objedinjenosti elemenata
odgovarajue drutvene celine na lokalnom, nacional
nom, regionalnom ili svetskom planu predstavlja uslov njenog opstanka i delovanja radi zadovoljavanja
odreenih potreba i interesa.
Zavisno od svog opteg shvatanja drutva, razni
teroretiari se u razliitom stepenu bave fenome
nom i. i na razliit nain ga objanjavaju. Teoretiari
funkcionalistike orijentacije se najee bave pita
njima skladnog ukljuivanja, meuzavisnosti, ravnotee
i harmonine saradnje pojedinih elemenata drutvenog
organizma ili sistema kao realnosti sui generis koja ih,
spolja i nezavisno od svesti svojih delova, odreuje.
Kao glavni mehanizam ostvarivanja i. odgovarajue
drutvene celine funkcionalisti istiu saglasnost
njenih pojedinanih pripadnika na temelju usvajanja
zajednikog sistema kolektivnih kulturnih vrednosti i
normi. Tako, Emil Dirkem razrauje viziju sociokul
turne evolucije pokretane porastom stanovnitva, koju
je razvio Herbert Spenser razlikujui dva tipa zavisno
od dostignutog stepena diferencijacije izmeu aktera,
struktura i kulturnih simbola, na podlozi kojih nastaju
dva tipa solidarnosti. Mehanika solidarnost, prema
negovom miljenju, poiva na slinosti verovanja i
delovanja pripadnika prevashodno predindustrijskih
drutava, koju odlikuje nerazvijena drutvena podela

integracija

rada i retributivni normativni sistemi, dok je organska

solidarnost utemeljena na meusobnoj zavisnosti i do
punjavanju specijalistikih znanja i aktivnosti pripadnika
prevashodno industrijskih drutava, koju odlikuje dif
erencirana podela rada i restitutivni normativni sistemi.
Savremeni teoretiari postindustrijskog i informatikog
drutva funkcionalistike orijentacije ukazuju na ele
ktronska sredstva m asovnih kom unikacija kao na
tehnikotehnoloki usavrene prenosnike integrativnih
univerzalnih vrednosti i normi svetskog drutva u na
stajanju.
Teoretiari interakcionistike teorijske orijentacije,
mada se razlikuju od teoretiara funkcionalistike ori
jentacije po svom nominalistikom shvatanju drutvene
celine kao zbira uzajam nog smisaono usm erenog
delovanja pojedinanih pripadnika drutva, poput njih,
najveu panju posveuju problemima i. Oni istrauju
istovremenost procesa i. linosti svake individue i pri
mame i sekundarne grupe kojoj odgovarajui pojedinac
pripada. Svaki pojedinac dolazi do svesti o vlastitom
identitetu i mestu u drutvu neposrednom i posrednom
grupnom komunikacijom i preuzimanjem uloge, vred
nosti i normi uoptenog drugog. U jeziku kao prenosniku svih znaenja interakcionisti prepoznaju osnovno
sredstvo i. linosti i drutva.
Teoretiari istorijskom aterijalistike orijentacije
ukazuju da u svim klasnim ekonomskim formacijama
drutva odgovarajui dominantni sistemi vrednosti i
normi, ukljuujui zvanine knjievne jezike kojima se
prenose vladajue ideje date epohe, nisu jedini, a esto
ni glavni mehanizmi drutvene poto su svi oblici
pravne, politike, religiozne, moralne, filozofske i druge
idejne nadgradnje klasno podeljenih drutava i sami
podeljeni partikulamim klasnim interesima. Teoretiari
istorijskomaterijalistike orijentacije istiu u prvi plan
nasilna sredstva prinudne i. svih klasnih drutava u
kriznim situacijama. Kada zakau ideoloki mehanizmi
/., vladajue klase pribegavaju upotrebi fizikih aparata
drave pod svojom kontrolom radi ouvanja zateenog
dominantnog sistema drutvenih odnosa proizvodnje i
vlasnitva koji im omoguavaju samo-reprodukciju na
privilegovanim poloajima ekonomskih izrabljivaa
i politikih naredbodavaca. Pretpostavka slobodnog i
dobrovoljnog udruivanja proizvoaa i potroaa jeste,
prema njihovom miljenju, ukidanje klasne podele rada
i podrutvljavanje kontrole nad materijalnim proce
som razmene s prirodom radi zadovoljavanja ljudskih
potreba u lokalnim i svetskim razmerama.
O funkcionalizam 3 marksizam
3 simboliki interakcionizam
V. Vralua-unji

intelektualci
intelektualci (lat. intellectus, od intellegere - razumeti, pojmiti, shvatiti). Mogue ih je definisati kao
ui deo socijalne skupine inteligencije. Naime, kao
to se inteligencija moe razlikovati od ire skupine nemanuelnih radnika ili ljudi koji se u drutvenoj podeli
rada bave duhovnim aktivnostima u najirem smislu te
rei, tako se ona mora razlikovati i od ue kategorije
Drugim recima, nije svako nemanuelno zanimanje intele
ktualno, ne ine sva intelektualna zanimanja inteligenciju
i nisu svi pripadnici inteligencije /'.
Ima autora, poput ure unjia, koji - u pokuaju
da dospeju do bitnih obeleja i. - iskljuuju gotovo sve
spoljanje kriterijume, kao to su drutveni poloaj i obra
zovanje, tragajui za njihovim unutranjim, sutinskim
odlikama i nalazei ih prvenstveno u osobenom nainu
miljenja, a ne nainu ivljenja. Idealnotipski govorei,
/. bi bili oni ljudi koji ive za ideje a ne o d ideja. Njihov
intelektualni napor usmeren je kako na saznavanje tako i
na osmiljavanje sveta. Tako definisani i. odlikovali bi se
stvaralatvom, kritinou, posebnim nainom miljenja i
govora, traganjem za istinom i orijentacijom na saznajne,
moralne ili umetnike vrednosti.
Sunji raspoznaje tri mogue uloge
neutralni
tehniar , socijalnifilozof (kritiar drutva sa stanovita
ideala) i kritiki mislilac (kritiar drutva sa stanovita
mogunosti tog drutva). Za neutralnog tehniara ivot
nije problem nego puka injenica, pa su mu takve i me
tode kojima se slui i jezik kojim prezentuje rezultate
svojih istraivanja. Socijalni filo z o f ne vidi ivot samo
kao injenicu nego, pre svega, kao zadatak koji svako
za sebe mora da rei i da za to reenje preuzme odgo
vornost. Ovaj sanjalaki duh govori sa stanovita
budunosti, a njegov jezik je prepun toplih rei o ide
alima ljubavi, slobode, nade, vere, lepote, istine, do
brote. Kritiki mislilac govori jezikom kritike nauke,
koji u sebi uvek sadri neto od pobune protiv injenica,
pa se utoliko razlikuje od neutralnog jezika tradicio
nalne nauke, ali pokazuje i opreznost da se ne zaplovi u
proizvoljni svet graenja u snovima - i utoliko se raz
likuje od jezika kojim se doziva ista nada u socijalnoj
filozofiji: kao jezik realno mogueg, on sadri neto vie
od injenica i neto manje od ideala.
Pravi je i. uvek u sumnji i sukobu, ne samo spram
vlasti nego i sa samim sobom. On najbolje slui drutvu
svojim sluenjem istini, tj. svojom sumnjom i svojom
kritinou, to podrazumeva ne samo nepristajanje da
se bilo ta uzme zdravo za gotovo ijednom za svagda
dato nego i odbijanje da se stane na stranu bilo kojeg
parcijalnog interesa. Osveivanje drutva se ovde vri
putem samoosveivanja, a ouvanje autonomne po

194

zicije se obezbeuje negovanjem kritikog pristupa i

uvanjem vlastitog moralnog integriteta.
Takvu idealnu poziciju i. retko kada postie, a ra
zlozi tome nisu samo spoljanji, tj. na strani drutva.
Otuda protivrean poloaj inteligencije u svim, pa i u
modernim drutvima. Kao to je dobro primetio Rajt
Mils, injenica da o savremenim drutvima posedujemo
sve vie znanja, a da su sredita politikog odluivanja
sve manje pristupana sve veem broju ljudi stvara, u
najmanju ruku, snaan oseaj nelagodnosti kod i. koji
su oduvek gajili iluziju d a je njihovo miljenje vano.
Poto je intelektualac sve vie osujeen kako mu se
znanje poveava, moe se rei da su znanje i mo ne
samo razdvojeni nego i da znanje vodi faktikoj nemoi.
I. se, naime, oseaj u bespomonim u onom osnovnom
smislu da ne mogu da upravljaju onim to su u stanju
da predvide.
Mils smatra daje u savremenim masovnim drutvima
intelektualac najam nik industrije inform acija.
Njegove opte ciljeve postavljaju drugi, a nisu stvar
njegovog linog izbora i integriteta. Zahtevi koji se
pred njega postavljaju u obliku diskrecije, dobrog
ukusa, progresivnosti ili uravnoteenog suda
vode samo zastraivanju i autocenzuri, koja je pogubna
za stvaralatvo. Tako se stvara politika psihologija
zaplaenog slubenika. Osim toga, budui da se politi
ka mea u sve i da materijalna osnova njihovih inicijati
va i intelektualne slobode nije vie u njihovim rukama,
mnogi i., u ime iste nauke, u stvari biraju politiki
bezopasne probleme, koje ponekad razrauju do mi
nucioznosti i formalistikog perfekcionizma.
Ali, ako u vladajuim krugovima znanje i mo
nisu sjedinjeni, kao to su oni uopte retko sjedinjeni
na jednom mestu, to ne znai da se ljudi od moi ne
okruuju ljudima od znanja - ili barem onima koji imaju
iskustva u dovitljivom poslovanju. Naprotiv, ljudi od
moi se uvek, na ovaj ili onaj nain, okruuju, udruuju
i ukraavaju ljudima od znanja, bilo kao koristoljubivim udvoricama, prostim najamnicima, zaplaenim po
danicima ili fanatinim sledbenicima. U svakom sluaju,
znanje se ovde sve vie poinje da shvata i upranjava
kao puko orue vladanja.
Nasuprot tome, kao to s razlogom upozorava Alvin
Guldner, zbog zakonitosti grupnog ivota, svaki i. e biti
u iskuenju da zajednici kae ono to ona eli da uje od
njega, ili da taktiki preuti istinu, kako bi mogao da
ostane lan drutva ne rizikujui da bude izopten zbog
toga to je rekao ono to drutvo ne eli da uje. A ovo
tim vie i tim pre vai za nedemokratska drutva.
Budui da je, po prirodi svoga mesta u drutvenoj
podeli rada, /'. nuno parcijalno bie, to se njegov glavni

195
cilj - da traga za istinom koja je uvek celovita - poka
zuje veoma sloenim. Problem se dodatno komplikuje
ukoliko je re o i. kao pristalici odreene ideologije i
lanu odgovarajue politike partije, budui da je svaka
ideologija neizbeno iskrivljena svest, a da partija ne
moe produkovati nita drugo do partikularno. Ovo se
tim pre mora rei za visoko birokratizovane partije i
njihove harizmatine voe koji ele da imaju monopol
vlasti i monopol na istinu, koji hoe da ine sve i koji
svoju samovolju promoviu u najvii zakon.
O ideologija O inteligencija O svest, drutvena
M. Tripkovi

inteligencija (lat. intelligentia - uroena sposobnost

shvatanja, ljudi koji imaju tu sposobnost ili osobinu,
obrazovani ljudi). Posebna socijalna skupina, nastala
prvenstveno na osnovu narastanja znaaja intelektual
nih zanimanja i jaanja potrebe za vrenjem duhovnih
funkcija u modernim drutavima. O i. su napisane brojne
rasprave i studije. U njima je ukazano na nekoliko bitnih
stvari, a pre svega na injenicu d a je ovaj pojam poeo
najpre da se sistematski upotrebljava sredinom XIX
veka, u caristikoj Rusiji (rus. - inteligencija), te daje o
i. teko govoriti kao o nekom zasebnom i jedinstvenom
drutvenom sloju, uprkos tome to nesumnjivo postoje
neke zajednike pretpostavke njenog drutvenog bia.
Re je o heterogenoj drutvenoj skupini, utemeljenoj na
specifinom poloaju u drutvenoj podeli rada, koju presecaju brojne podele i dehomogenizuju razne protivrenosti
svojstvene elom drutvu ili pojedinim njegovim delovima.
Iako i. uglavnom pripada srednjim slojevima, ona
ima i neke svoje posebnosti, koje proizlaze iz visokog
kolskog obrazovanja i specifinih poslova koji se po
tom osnovu obavljaju. I. bi, u tom smislu, sainjavali
oni pojedinci koji imaju visokokolsko obrazovanje, koji
se bave nemanuelnim zanimanjima i iji rad je, barem
do izvesnog stepena, stvaralaki, a ne rutinski.
Mada drutveni poloaj i. varira od jednog istorijskog perioda do drugog i zavisi od karaktera konkret
nog drutva, moe se rei d a je on, u celini gledano,
smeten negde izmeu gornjeg srednjeg i donjeg vieg
drutvenog sloja, s tim d a je, po pravilu, neto nii kad
se sagledava iz ugla materijalnog bogatstva i politike
vlasti, a vii ako se posmatra iz perspektive drutvenog
ugleda ili prestia. Uz to, pripadnici i. se izdvajaju i po
osobenom stilu ivota.
U svakom sluaju, drutveni poloaj i. odlikuje se
neujednaenou, nedovoljnom stabilnou i visokom
zavisnou od opteg stanja u drutvu, posebno od
drutvene stabilnosti. Razumljivo je onda to i. poka

inteligencija
zuje ambivalentnu sklonost da se, sjedne strane, stavi
u slubu onih koji od nje imaju veu drutvenu mo,
izmeu ostalog i kao stvaralac i popularizator njihovih
ideologija; a, s druge strane, da ouva, makar i prividno,
svoj individualizam, kritinost i autonomiju miljenja
i delovanja.
U sociologiji je problem i. najpotpunije razmatran u
okviru liberalnih teorija elita, iji je tipian predstavnik
bio Karl Manhajm. Elitistiki liberalizam je nastojao
da pomiri vladavinu elita s demokratskim ustrojstvom
drutva, dakle - jedan konzervativni i jedan demokrat
ski princip. Prema zamisli ovih teoretiara, elitizam
bi trebalo da bude oblik racionalne vladavine, u tom
smislu to je kvalifikacija bitno obeleje elite, a znanje
koje stvara uinak osnovni kriterijum selekcije odab
ranih. Ovde je prilino raireno uverenje da se moderna
demokratija moe odrati pod uslovom da postoji jed
nakost obrazovanja za sve, d a je regrutovanje iz mase u
elitu posledica slobodne konkurencije meu sposobnim
pojedincima i da postoji mogunost da protivelite os
pore ili ugroze vladajuu elitu.
Manhajmje tako smatrao da se i. odlikuje specifinom
natklasnom pozicijom, budui da ona slobodno lebdi
u drutvenom prostoru, to joj omoguava da izgradi
osobenu sintetiku i nepristrasnu sliku drutva. U tom
smislu, pravi se razlika izmeu dveju osnovnih vrsta
elita: integrativnih i sublimativnih. Prve se sastoje od
politikih i organizatorskih lidera, a njihova najvanija
funkcija je integracija velikog broja individualnih volja.
Drugu ine moralne, religiozne, estetike i intelektu
alne elite, a njihov osnovni zadatak je da usmeravaju
psihiku energiju ljudi u pravcu razmiljanja i stvaranja
kulturnih dobara.
Iako govori o politikoj, moralnoj, verskoj, ekonom
skoj, emocionalnoj i vojnoj eliti, Manhajm ipak najvei
znaaj pridaje politikoj i intelektualnoj eliti, koje, uko
liko se ire shvate, obuhvataju jo neke od pomenutih
elitnih grupa. Pod savremenim politikim elitama on, u
stvari, podrazumeva grupe tzv. profesionalnih politiara,
kojima je bavljenje politikom osnovno ivotno zanima
nje, mada ne i poziv u smislu koji je tom pojmu pridavao
Maks Veber. To su oni izabrani pojedinci koji u svetu
politike raspolau znaajnim uelom u raspoeli uticaja
i moi. Za razliku od politikih, intelektualne elite obuh
vataju sve stvaraoce u sferi ljudske duhovne delatnosti,
poev od vere, preko nauke u najirem smislu te rei,
do umetnosti. Izgleda daje ovim elitama Manhajm pri
davao najvei znaaj i da je u njihovoj ulozi racionalizovanja drutvenog ivota i sublimisanja suvika ljud
ske energije u kulturne tekovine nalazio prevashodno
opravdanje za podelu drutva na elite i mase. Dok je

inteligencija
politikoj eliti svojstvena volja za rukovoenjem, in
telektualnoj eliti su primerene duhovne sposobnosti i
obrazovanje.
Za razliku od pripadnika elite, ovek mase nalazi se
u drutvenom poloaju koji nije usmeren ka individu
alizaciji, poto ne zahteva mnogo inicijative i racio
nalnog predvianja. Stoga on teko podnosi ivot koji
je lien kolektivnih mitova, tradicije i vere u vou. A
kada se ve nae u poloaju koji zahteva vlastito opredeljenje, on se radije priklanja nekom spoljanjem au
toritetu. Nasuprot sutastvenoj racionalnosti elita stoji
iracionalnost masa. Naroito opasan oblik njihove ira
cionalnosti je onaj koji se pokazuje u sklonosti masa
da se previe predaju uticaju slepih impulsa, kao to
su uzavrele strasti, nagoni, jaka oseanja neizvesnosti,
straha, neprijateljstva i si. Mase nisu kadre da svoju ira
cionalnost same sublimiraju i oplemene. Ono to im najpre nedostaje jeste samonametnuta disciplina, tj. indi
vidualno ovladavanje vlastitim impulsima. Odbacujui
anarhistiku ideju slobode, koja poiva na veri da u
ljudskoj prirodi postoje samousmeravajue moi koje, u
uslovima slobode, spontano dovode do samodiscipline
i podreivanja pravilima zajednikog ivota, Manhajm
istie da samousmeravajue moi postoje samo u ma
lim grupama. Ukoliko je organizacija vea, utoliko je
manja mogunost nastanka samodiscipline i oseanja
zajednitva.
Budui da su savremena industrijska drutva postala
veoma velike i masovne zajednice, u kojima je izgublje
na mogunost za neposrednost u politikom ivotu,
vie nema nikakvih izgleda da ove samousmeravajue
moi i oseanje zajednitva postanu svojstvo svakog
pripadnika drutva. Mase nisu sposobne za racionalan
praktini odnos, niti su kadre da izvre oduhovljenje i
oplemenjivanje onog suvika psihike energije koji se
ne iscrpljuje u svakidanjoj borbi za opstanak. Tako su u
Manhajmovom delu mase svedene na pasivnu ulogu
u politikom i duhovnom ivotu, a njihova iracionalnost
predstavlja onu tamnu osnovu na kojoj se razgara svetlost sublimisanih kulturnih tvorevina intelektualne i
politike elite. Zato njegovo stanovite, koje prevashodno polazi od procesa politike i duhovne totalitarizacije
savremenog drutva, smera ontologiji oveka u kojoj
je podela na elite i mase trajna odlika ljudskog sveta.
Takvom pesimistikom zakljuku su, ini se, najveim
delom doprinela negativna politika iskustva kroz koja
je Evropa prolazila u prvoj polovini XX veka.
Neto od ovih Manhajmovih nalaza potvrdila su i sa
vremena socioloka istraivanja, mada su ona, svakako,
znatno kritikija prema ulozi i. u drutvenom ivotu, kao
i prema odnosu drutvenih struktura moi prema pripad

196
nicima i. Ovo potonje se posebno odnosi na injenicu
d a je , za razliku od tehnike
tzv. humanistika
kao proizvoa ideja, uvek zanimljiva za nosioce
drutvene, posebno politike moi, koji neskriveno na
stoje daje stave, ako ne u svoju neposrednu slubu, a ono
svakako pod svoju kontrolu. To je rezultiralo brojnim
napetostima i sukobima izmeu vlasti i kao i usponi
ma i padovima pojedinih pripadnika ovog sloja. Znanje
i mo, odnosno pamet i vlast, zapravo su oduvek u suprotstavljenom i donekle ambivalentnom odnosu: vlast
bi htela da joj pamet slui, a pamet nastoji da to izbegne
ili svede na to je mogue manju i asniju meru - ili
barem da sve to dobro naplati. Uz to, prema klasinoj
shemi, sluga bi (ta drugo?) i sam eleo da postane go
spodar, a kad to postane da (kako bi drugaije?) gospo
dari na nain starog gospodara.
No, jedan deo /. uvek izmie kontroli monika i zam
kama vlasti, ne pristajui da slui nikome i niemu do is
tini, ponekad i po cenu ivota. To su oni, kao to bi rekao
pesnik, prometeji nade i korifeji duha, koji odravaju
i pronose venu zublju kroz pomrinu vekova. Ali, da
problem nije nimalo jednostavan potvruje i injenica
da su se mnogi pripadnici i. - i ne, naravno, iskljuivo
oni - u odreenim tekim istorijskim i drutvenim okol
nostima kroz koje su prolazila gotovo sva drutva, prik
lanjali postojeem ne samo zbog uverenja, zabluda ili
zadobijanja i ouvanja pozicija u drutvu nego i zbog
zatite elementarnog ljudskog prava da se preivi, to
je istovremeno prvi preduslov da se o tom drutvu i
vremenu bilo ta smislenije i kritikije kae. Srea je,
meutim, po oveanstvo i ovenost d aje uvek bilo
pojedinaca koji su umeli i smeli da prekorae i takva
ogranienja i da, bez zaziranja od posledica, dou u su
kob s postojeim, a takvi su se, ipak, najee susretali
meu pripadnicima /.
3 ideologija 3 intelektualci 3 svest, drutvena
M. Tripkovi
interakcija (lat. inter - meu; actio delanje). Po
jam i. se koristi u dva korenito razliita smisla, koji
pripadaju suprotnim teorijskim tradicijama. (1) U
kontekstu pozitivistike, kvantitativne sociologije, i.
oznaava interferenciju meu statistikim varijablama
unutar jedne uzrone strukture: dejstvo varijable x na
varijablu y zavisi od varijable z (npr., uticaj drutvenog
porekla [x] na kolski uspeh [y] raste s nivoom obra
zovanja majke [z]). Ovu shemu je prvi formalizovao
Pol Lazarsfeld.
(2) Znatno uobiajenije znaenje i. formulisano je u
okvirima interpretativne sociologije i predstavlja temelj
ni pojam simbolikog interakcionizma. Jedinice koje

197
ulaze u i. ovde nisu statistike vrednosti, nego drutveni
akteri (pojedinci ili grupe). U tom sluaju, predstavlja
proces razmene znaenja izmeu dva ili vie uesnika,
smeten u odreenu drutvenu situaciju. Taj proces podrazumeva neki oblik recipronosti i dovodi do izvesne
promene u situaciji i/ili kod ukljuenih aktera. Najee
je predmet istraivanja verbalna dakle, razmena rei
(govora), ali i. moe biti i neverbalna-razmena gestova,
pratei elementi govora (pauze, utanje, usklici, mrm
ljanje), te percepcija simbolikih aspekata partnerovog
izgleda i dranja. Pored toga, mada i. moe biti i posre
dovana (putem telefona, pisama, intemeta), pod njom
se najee podrazumeva /. u neposrednom fizikom
prisustvu, u situacijama tzv. susreta licem u lice. U tom
sluaju, i. obuhvata konkretne odnose meu ljudima
koji se odvijaju na datom mestu i u datom vremenskom
periodu, koji su uesnicima zajedniki za vreme trajanja
susreta. Tada delanje svakog aktera zavisi od smisla koji
on pripisuje delanju drugih, od uzajamnog tumaenja
i (eksplicitnog ili, ee, implicitnog) pregovaranja
povodom odreenog znaenja. Svakodnevni ivot se
sastoji od niza takvih susreta, pri emu postoji itava
paleta tipova odnosa meu uesnicima u koje se data
i. smeta, odnosno koje ona podrava i materijalizuje.
Jednu dimenziju tipologije predstavlja stepen bliskosti
meu partnerima, koji se protee od sasvim anonimnih
i. meu neznancima koji su dovedeni u vezu pukim
fizikim saprisustvom u istom prostoru (mimoilaenje
prolaznika na ulici, putnici u prevoznom sredstvu) - do
veoma prisnih i. (u okviru porodice ili intimnog kruga).
Druga dimenzija tie se institucionalizovanosti i formalizovanosti i.: od one koja je u potpunosti odreena
drutvenim ulogama iji su nosioci ukljueni akteri
(alterski slubenik i klijent, lekar i pacijent), do nefor
malne i. u koju uesnici ulaze kao celovite linosti (susedi, poznanici, suprunici). Svakako, u oba sluaja re
je o polovima izmeu kojih se smeta mnotvo posred
nih i meovitih tipova.
Iako su druge drutvene nauke - ponajvie socija
lna psihologija, u okviru studija malih grupa - takoe
istraivale ove fenomene, tek je sociologija posvetila
panju sistematskim, fundamentalnim, transsituacionim
strukturama i. Tome je naroito posveen simboliki interakcionizam, posebno rad Ervinga Gofmana. Inte
raktivni poredak Gofman identifikuje kao skup pravila
ponaanja u situacijama uzajamnog prisustva. Njegov
izraz interaktivni ritual trebalo bi da ukae na to da
svaka razmena meu ljudima, ukljuujui i najprolaznije, najbanalnije i naizgled automatske, ukljuuje ritual
nu dimenziju. /. nisu nasumina zbivanja ve su ureene

interesi

detaljnim, mada preteno neosveenim interaktivnim

pravilima koja u podlozi imaju moralne sankcije. Pozna
vanje i pridravanje tih pravila sainjava bitan deo
svakodnevne kompetencije ljudskih aktera, odnosno
njihovog samopredstavljanja kao u potpunosti socijalizovanih, punopravnih lanova drutva. U svakodnev
nim situacijama, pravilima ureena i. postaje svojevrstan
zastupnik opteg drutvenog reda i poretka. Prekraji
interaktivnih pravila imaju prirodu moralnih prekraja.
Kada do njih doe, na raspolaganju je niz, takoe regu
larnih i standardizovanih naina njihovog popravlja
nja, odnosno kompenzacije za tetu nanetu i. - time i
drutvu koje ona predstavlja - kao i drutvenom statusu
prekrioca. Najsiuniji interaktivni ritual koji Gofman
izdvaja jeste utiva nezainteresovanost, tj. uzajamno
tretiranje neznanaca u anonimnim kontekstima, tako da
se pokae svest o prisustvu drugog, ali ne i bilo kakva
posebna zainteresovanost koja bi mogla dati razloga za
bojazan. Razvijeniji oblici rituala jesu uvanje obraza,
kako sopstvenog tako i partnerovog (forme utivosti,
pozdravi i oprotaji, naini oslovljavanja), te saradnja
na ouvanju projektovanog utiska o sebi (taktinost, ignorisanje partnerovih propusta, prihvatanje partnerove
ritualne popravke, tj. izvinjenja zapoinjem prekraj
itd.). Normativni zahtev koji obavezuje sve uesnike
jeste da i. protie normalno, dakle, glatko, bez zasto
ja, konflikta i nelagode. Uesnici sarauju, jer raspadom
interaktivne normalnosti gube svi.
Iako istraivanja u tradiciji simbolikog interakcionizma ponekad tee da konkretnu i. koju ispituju izdvoje
iz njenog istorijskog i drutvenog konteksta, savremena
shvatanja naglaavaju da analiza i. mora da uzme u obzir
ne samo datu situaciju nego i pojmove uloge, socijaliza
cije, saobraavanja, grupne pripadnosti, motivacije, pre
drasude, percepcije, kao i odnose moi, prirodu jezika i
institucionalni okvir u kojem se data i. odvija.
3 odnosi, drutveni O simboliki interakcionizam

/. Spasi
interesi (lat. Interesse- biti izmeu, uestvovati, imati
udela). Zanimanje subjekta za objekt, zbog nekih svoj
stava koje taj objekt ima, a kojima subjekt pridaje znaaj
i tei da ih pribavi i sauva za sebe. /. se nalaze izmeu
potreba i vrednosti: oni se mogu shvatiti kao osveene
potrebe i u praktino ponaanje pretoene vrednosti, mada
tu uvek postoji i uzajamno delovanje. Slino vrednostima,
i oni su relacione kategorije, ne samo zato to izraavaju
odnos subjekta i objekta, nego i to se u tenji za zado
voljavanjem /'. uspostavlja itav niz sloenih relacija s
drugim subjektima i s drutvom kao celinom.

interesi
Iako su i. oduvek realno postojali, njihov znaaj is
taknut je tek u novovekovnoj filozofiji i nauci. To se,
pre svega, moe rei za teoretiare prirodnog prava i
drutvenog ugovora. Tako Tomas Hobs naglaava da u
prirodnom stanju vladaju egoistiki i., postoje ljudsko
ponaanje rukovoeno tenjom za samoodranjem. Up
ravo je zadatak drave da, uspostavljanjem graanskog
stanja, regulie sukobe pojedinanih i. i da artikulie
zajedniki Hobs je svestan da taj zadatak nee biti ni
malo lak, budui da kad bi geometrijski aksiomi zadirali
u i. ljudi, oni bi sigurno bili osporavani. Slino Hobsu, i
Zan-Zak Ruso je, teei da sjedini ono to pravo doputa
sa onim to interes propisuje, isticao daje opti interes
cilj drutvenog ugovora.
Znaaj i. za drutveni ivot ljudi naroito su naglaavale
razne utilitaristike struje u filozofiji i drutvenim naukama. Osniva i najznaajniji predstavnik utilitarizma,
kao filozofskog pravca koji korist i korisnost proglaava
za vrhovno moralno naelo i cilj svakog svesnog i svrho
vitog delanja, bio je Deremi Bentam. Polazei od toga da
je najvii cilj oveanstva najvea srea za najvei broj
ljudi, on je tvrdio daje zadatak zakonodavca da uskladi
opte i posebne interese. Rukovoen naelom o ispravno
shvaenom interesu, Bentam je traio reformu institucija
graanskog drutva, ali tako da se ne dovedu u pitanje
osnove na kojima to drutvo poiva.
Slino Bentamu, Don S. Mil zastupa utilitaristiko
stanovite u etici. Prema njegovom miljenju, fundamen
talni princip morala je princip koristi ili najvee sree.
Srea je svrha i kriterijum moralnosti, a pod njom se,
pre svega, podrazumeva sloboda od bola i bogatstvo u
uivanjima, naroito duhovnim. S tog stanovita, on istie
slobodu i dostojanstvo kao najvee ljudske vrednosti.
Polazei od toga daje individualnost jedan od osnovnih
sastojaka ljudske sree i pojedinanog i drutvenog
napretka, on se zalae za takav oblik slobode koji e po
jedinca tititi kako od tiranije drave, tako i od tiranije
drutva, tj. preovlaujuih obrazaca miljenja, oseanja i
ponaanja. U skladu s tim, on se protivi uplitanju drugih u
oblast isto linih postupaka i odluno afirmie tri oblika
ljudske slobode: slobodu misli i rei, slobodu naina i
stila ivota, te slobodu udruivanja, to je ne samo osnov
liberalne doktrine nego i temelj svake demokratije.
U savremenoj sociologiji i drutvenoj praksi postoje
razlike i sukobi izmeu kolektivistikih, individualistikih
i kritikih orijentacija i ideologija vezanih za problem i.
U prvima je prenaglaen znaaj optih /., u drugima se
apsolutizuje vrednost pojedinanih /., dok se u treima
nastoji da uspostavi razumna ravnotea izmeu opteg,
posebnog i pojedinanog u sferi /. Ove poslednje teorije

198
naroito su usmerene na razotkrivanje i kritiku ideolokih
osnova i posledica obe prethodne orijentacije. Kritika
sociologija ukazuje na to daje za /. karakteristino da se
oni najee javljaju u prenoenom i prikrivenom obliku,
pa su utoliko tei za istraivanje. Problem se dodatno
komplikuje zbog brkanja objektivnog stanja i subjek
tivnih predstava i oekivanja ljudi, tako da pojedinci i
drutvene grupe mogu i da ne prepoznaju svoj istinski
/., nisu u stanju da ga na valjan nain artikuliu, ili, pak,
odabiraju neadekvatna sredstva za njihovu realizaciju.
Sve to moe biti praeno specifinim psiholokim sta
njima samozavaravanja i racionalizacije, ime se dalje
uvruju pogrene procene i postupci. Razume se da se
ovde moraju ukljuiti i ideoloka delovanja drugih pojedi
naca i drutvenih grupa, koji nastoje da svoje potencijalne
ili stvarne interesne konkurente odre u zabludi, jer na taj
nain lake realizuju vlastite i.
U svakom sluaju, sukob i usaglaavanje /. spadaju
u najvanije injenice savremenih drutava. Bez toga se
ne mogu razumeti mnoge bitne pojave unutar pojedinih
drutava, niti se mogu protumaiti odnosi izmeu glo
balnih drutava. Pojedinci i drutvene skupine koji su za
robljeni patrijarhalnim moralom i zadojeni vrednostima
tradicionalnog drutva teko se uklapaju u nemilosrdnu
konkurenciju i., a jo tee prihvataju ogolelu borbu za
realizaciju egoistikih /., pre svega materijalnih, u razvi
jenim industrijskim drutvima. Zato oni, neretko, postaju
lak plen vetih manipulatora i puki izvrioci i. drugih.
3 p ra g m a tiz a m 3 u tilita riz a m 3 v re d n o s ti
M. Tripkovi
interkulturalnost. Novija oblast unutar humanistikih
i drutvenih nauka, koja se odnosi na prouavanje i us
postavljanje komunikacije izmeu drutvenih grupa
razliitog kulturnog naslea ili opredeljenja. Studije /.
razvile su se iz uporednoistorijske analize (eng. cross-cultural analyses) razliitih kultura, koja je svojstvena
socijalnoj i kulturnoj antropologiji.
Neke od glavnih tema na koje se i. odnosi jesu
prouavanje razliitih kulturnih obrazaca u svetu i nji
hovo poreenje, ukljuujui analizu jezika, simbola,
verovanja, stavova, vrednosti, oekivanja, normi i nai
na ponaanja, pronalaenje strategija komuniciranja
i uzajamnog prilagoavanja, sticanje znanja i vetina
koje smanjuju meukulturao nerazumevanje i antago
nizme.
Znaaj /. uslovljen je savremenom tehnolokom
razvijenou, multikulturalnou i intenzitetom meukultumih dodira, te je ova tema sutinski povezana s
prouavanjem globalizacije, dinamike irenja kapitali

199
zma i porastom globalne socijalne pokretljivosti, kao i
sa studijem i teorijama medija.
O antropologija, kulturna O kulturni obrazac
3 multikulturalizam
N. Sehili

internacionalizam (lat. inter - meu; natio - rod,

pleme). Shvatanje ili praksa koja tei prevazilaenju na
cionalnih granica, i to uspostavljanjem ire zajednice,
uz istovremeno uvaavanje posebnosti i meusobne
jednakosti svih nacija.
Problem ove opte definicije i. jeste u njenoj ne
dovoljnoj odreenosti. Naime, znaenje te definicije
danas bi podjednako prihvatili i borci protiv ekonom
ske globalizacije, kao i njihovi protivnici, zastupnici
neoliberalne globalizacije ili neki desniarski pokreti
- koji takoe gravitiraju uspostavljanju razliitih oblika
meunacionalne saradnje (npr. Nacionalna internacionala, iji su protagonisti Zan-Mari Lepen u Francuskoj,
Jerg Hajder u Austriji, Umberto Bosi u Italiji itd.).
Da bismo prevazili ovu definicionu viesmislenost
potrebno je da pojam /'. razmotrimo na osnovu njegove
razliite istorijske artikulacije, odnosno kroz razliite
naine na koji se /. postavljao spram dominantnih oblika
ugnjetavanja i nacionalne iskljuivosti.
Prvo istorijski znaajno odreenje pojma /. nala
zimo u obliku proleterskog i. Ovaj oblik i. zalagao se
za ujedinjenu akciju radnika svih zemalja u njihovoj
zajednikoj borbi za emancipaciju. Kao to su to Karl
Marks i Fridrih Engels formulisali u Komunistikom
manifestu (1848), proleterski i. mora nastati kao odgov
or na protivrenosti izmeu kosmopolitskog karaktera
kapitalistike proizvodnje (globalne meuzavisnosti
nacija) i njenih kontraefekata koji se javljaju u vidu cen
tralizacije i koncentracije kapitala u rukama nacionalne
buroazije. Krilatica radnici nemaju otadbine znaila
je da se radnici ujedinjuju jer su iskljueni iz svih oblika
kapitalistikog interesnog udruivanja, posebno onog
dravno-nacionalnog. Proleterski i. bio je shvaen kao
posledica potpune razvlaenosti oveka, izraz one
univerzalnosti koja ne poseduje nita, jer je definisana
razvlaenjem od sredstava za proizvodnju i privatnog
vlasnitva uopte.
Ideje proleterskog i. ovaplotile su se u razliitim ob
licima radnikih udruenja i pokreta. Kao izraz irenja
i objedinjavanja tih stremljenja najpre je osnovana Prva
internacionala (Meunarodno radniko udruenje) u
Londonu 1864. Osnovna politika gleditva Prve in
ternationale bila su formirana u opoziciji spram isku
stava neuspelih liberalnih revolucija (prolea naroda
1848), ije su ideje vodilje bile uglavnom izraene u

internacionalizam

romantiarskom nacionalizmu. Uz odbacivanje politike

dravnih i nacionalnih partija, Prva internacionala je u
prvi plan isticala ekonomsku emancipaciju proletarijata,
kao i univerzalizaciju te borbe putem solidarnosti i brat
ske saradnje radnikih klasa razliitih zemalja. Nakon
propasti Parike komune (1871), te unutranjih sukoba
s bakunjinistima - kada se Internacionala pocepala na
socijalistiko i anarhistiko krilo Generalno vee se
1872. godine premetauNjujork, gde e raditi jo samo
etiri godine. Vodee linosti Prve internacionale bili
su Marks, Engels, Mihail Bakunjin, Vilhelm Libkneht,
Emest Dons, Vilijam Mori i dr.
Druga (socijalistika) internacionala (1889-1915),
osnovana je na inicijativu F. Engelsa. Cilj joj je bio da
proiri drutvenu osnovu i omasovi radniki pokret.
Ovoga puta, Internacionala se uspostavlja poveziva
njem socijaldemokratskih i socijalistikih partija, obra
zovanih unutar politikih sfera pojedinih nacionalnih
drava. Osim borbe protiv nacionalnog ovinizma i
kolonijalizma vodeih kapitalistikih zemalja, unutar
Druge internacionale javljale su se ideje o posebnom
nacionalnom razvitku pojedinih drava, o itorijskom
znaaju pojedinih nacija (npr. kod austromarksista),
kao i ideje o politici solidarnosti i pacifistikoj alijansi
meu nacijama (Karl Kaucki). Druga internacionala
svoj krah doivljava u pokolju Prvog svetskog rata, kada
su gotovo sve partije-lanice Internacionale podrale
patriotsko naoruavanje svojih vlada. Rad Druge
internacionale obeleile su linosti kao to su Roza
Luksemburg, K. Kaucki, Klara Cetkin, G. V. Plehanov,
August Bebel, Karl Libkneht, V. I. Lenjin i dr.
Trea (komunistika) internacionala (1919-1943)
uspostavljena je nakon Oktobarske revolucije 1917.
godine, u jeku borbi protiv intervencionistikih snaga i
unutranje reakcije. Lenjin, zajedno s Lavom Trockim,
osniva novu Internacionalu, iji je zadatak bio rad na
propagandi i pomaganju socijalistikih revolucija u
svetskim razmerama. Lenjinova zamisao proleterskog
i. bila je definisana kao antiimperijalizam, koji se po
vezuje s borbom za nacionalno osloboenje eksploatisanih zemalja. Jedinstveni komunistiki pokret radnike
klase stoga svoju politiku formu ne trai samo u an
tagonizmu (klasnoj borbi) protiv kapitalistikog naina
proizvodnje i buroaske drave, ve i protiv bilo kog
oblika meunacionalne eksploatacije i ugnjetavanja.
Meutim, formulacijom J. V. Staljinao izgradnji so
cijalizma u jednoj zemlji, najzad biva odbaena tenja
ka svetskoj socijalistikoj revoluciji. Treu intemacionalu Staljin ukida 1943. godine, kao znak dobre volje koji
upuuje zapadnim saveznicima, a nakon rata osniva In
formbiro, kao puko sredstvo spoljne politike SSSR. Kao

internacionaliza m

200

znaajne linosti Tree intemacionale (Kominterne)

treba pomenuti V. I. Lenjina, L. Trockog, Grigorija Zinovjeva, Nikolaja Buharina, Antonija Gramija, Georgija Dimitrova, Karla Radeka, era Lukaa i dr.
Po zavretku Drugog svetskog rata iri se talas
socijalistikih revolucija koje su se uglavnom odvijale
pod geslom nacionalnog osloboenja. Ideje proleter
skog i. ubrzo bivaju kompromitovane meusobnim su
kobima izmeu socijalistikih zemalja, najpre izmeu
Jugoslavije i socijalistikog bloka, SSSR i Kine, Vi
jetnama i Kamboe, Vijetnama i Kine itd. Inicijativu
internacionalnog udruivanja i saradnje otad sve vie
preuzima kapitalistiki blok koji je, suoen sa zatva
ranjem socijalistikih zemalja prema kapitalu, prinuen
da se samoorganizuje. Predvodnica ovog pokreta i. bile
su SAD, sa svojim modelom saradnje zasnovanim na
vrednostima demokratije, slobodne trgovine i slobode
individua, kao i unapreivanja ekonomskog sistema i
sistema opte bezbednosti. Osnivaju se organizacije
poput GATT (Opti sporazum o trgovini i tarifama,
1947), koja je kasnije prerasla u WTO (Svetska trgovin
ska organizacija, 1994), IMF (Meunarodni monetarni
fond), NATO (Sevemoantlanski pakt, 1951), Evropska
ekonomska zajednica (Rimski ugovor, 1957), a zatim i
Evropska unija (Mastriki ugovor, 1992) itd.
Raspadom sistema dravnog socijalizma, ovaj vid
kapitalistiki organizovane internacionalne saradnje
dostie planetarnu ekspanziju, a taj se proces sve vie
shvata u terminima globalizacije.
3 k o sm o p o litiz a m
3 n o v i sv e tsk i p o r e d a k

3 g lo b a liz a c ija

S. Karamani

intersubjektivnost (lat. in te r- meu; subjectivitas

- podlonost). U najoptijem smislu, onaj deo ljudske
subjektivnosti koji akteri imaju kao zajedniki, te mogu
da ga dele i razmenjuju meu sobom (primamo, putem
jezika). (1) iri pojam i. figurie u metodolokom zahtevu za intersubjektivnom prihvatljivou, koji nalae
da se rezultati empirijskih ili teorijskih istraivanja tako
utemelje u argumentaciji i evidenciji da ih mogu prih
vatiti i drugi istraivai koji usvajaju procedure vaee
u naunoj zajednici. (2) Pojam i. u uem znaenju pri
pada prevashodno fenomenolokoj sociologiji, u kojoj
oznaava uzajamno konstituisanje drutvenih odnosa,
na osnovu teze da se u pogledu znaenja iskustva moe
postii radna saglasnost (na osnovu pretpostavki o em
pirijskoj istovetnosti odabira i tumaenja zajednikih
objekata, te irelevantnosti razlika u perspektivama s
obzirom na tekue zajednike ciljeve) koja ne pretenduje na objektivnost. Dok kod Edmunda Huserla pro

blem i. ostaje nerazreen, Alfred ic polazi od svakod

nevnog sveta ivota u kojem je i. (drugi ovek) data,
tako da se i sama subjektivnost konstitutie preko /.,
usvajanjem zdravorazumskog znanja koje uvek ima
drutveni karakter.
3 o d n o s i, d r u tv e n i 3 s o c io lo g ija , f e n o m e n o lo k a

I. Spasi

intervju (eng. interview - razgovor, ispitivanje). Za

jedno sa anketom (upitnikom), i. spada u najee upotre
bljavane istraivake tehnike za prikupljanje izvornih
podataka u savremenim sociolokim istraivanjima. I.
je oblik prikupljanja podataka putem govornog optenja
ispitivaa i ispitanika, s ciljem da se dobijena obavetenja
upotrebe u naune svrhe. On se zasniva na naelu dobro
voljne saradnje i ogranienje na prikupljanje informacija
o miljenjima, verovanjima i stavovima ljudi s kojima se
dolazi u neposredan socijalnopsiholoki dodir.
Za razliku od ankete, koja se, putem pote ili na neki
drugi nain, dostavlja licima koja se ispituju i koja na
pisano formulisana pitanja treba da daju pisane odgovore,
kod i. se vodi razgovor izmeu ispitivaa i odabranih
ispitanika, tako da ovi na usmena pitanja daju usmene
odgovore (pitanja su formulisana samo kao tzv. osnova
za razgovor). U sutini, oni predstavljaju jedinstvenu
istraivaku tehniku, a nisu retka socioloka istraivanja
u kojima se kombinuju prednosti i jednog i drugog, kao u
sluaju ankete sa obuenim anketarima.
Istraiva koji koristi i. mora posebno da vodi rauna o
tome da stavovi ne znae i objektivan opis neke situacije na
koju se odnose; zatim, da oni ne moraju biti verodostojni,
poto ispitanik, iz mnogo razloga, moe davati netane i
nepotpune odgovore, kao i da dobijeni odgovori iziskuju
dodatnu produbljenu analizu (razlozi i naini formiranja
stavova, njihova trajnost, uloga u uoj i iroj sredini i si.).
Osnovna vrednost /. sastoji se u tome to neposredan
dodir ispitivaa sa ispitanikom omoguava da se stekne
dublji uvid u celokupno ponaanje ispitanika. To olakava
ispitivau da proverava da li je ispitanik dobro razumeo
pitanje, koje se onda moe i ponoviti ili preformulisati;
zatim, da li ispitanik ima potrebno znanje o onome o emu
se ispituje, te koliko je on iskren u svojim odgovorima.
Ali, otuda proizlaze i neki bitni nedostaci i. i tekoe u
njegovoj primeni. To se, pre svega, odnosi na odsustvo
sigurnosti u pogledu iskrenosti odgovora, budui da ovde,
za razliku od ankete, ispitanik ne samo to nije anoniman,
ve se s njim ostvaruje i neka vrsta produbljenog linog
odnosa. Uz to, odgovori dobijeni putem po pravilu,
manje su podloni kvantifikaciji i standardizaciji.
Neke od tih tekoa mogu se otkloniti ili barem ublaiti
kombinovanom primenom dve osnovne vrste razgovora

201

standardizovanog i nestandardizovanog. U prvom

sluaju, sva usmena pitanja tokom razgovora postavljaju
se u dosledno istoj formulaciji i po istovetnom, unapred
utvrenom redosledu. U drugom sluaju, unapred je
predvieno samo o kojim temama e se razgovarati, dok
je slobodnoj proceni onoga ko vodi razgovor preputeno
sve ostalo, a pre svega formulisanje i preformulisanje
konkretnih pitanja, broj pitanja i njihov raspored.
) a n k e ta O in te rv ju , f o k u s g r u p n i O in te rv ju , te re n sk i

M. Tripkovi
in tervju, fokusgrupni. Kvalitativna istraivaka
tehnika koja podrazumeva seriju grupnih diskusija koje
okupljaju uesnike sline po nekim karakteristikama ili
iskustvima, da bi diskutovale o odreenim pitanjima
relevantnim za istraivaki problem. Re je o tehnici
istraivanja koja objedinjuje unapreenu formu grup
nog intervjua i uesniko posmatranje. Podaci dobijeni
primenom ove tehnike potiu kako iz verbalnih iskaza
uesnika, tako i iz briljivog posmatranja njihovih ne
verbalnih reakcija ispoljenih tokom diskusije. Grupa
za diskusiju je mala, sastavljena od est do dvanaest
ljudi, odabranih prema precizno utvrenim kriterijumima. Diskusije se ponavljaju sa razliitim grupama.
Broj grupa zavisi od konkretnog problema, ciljeva i
karaktera istraivanja. Cilj diskusije je prikupljanje po
dataka o miljenjima, oseanjima, stavovima, iskustvi
ma, verovanjima, idejama i reakcijama uesnika u vezi
sa odreenom temom. Diskusiju vodi moderator, iji
je zadatak da postavlja pitanja, usmerava diskusiju,
trudi se da svi uesnici iznose svoje stavove. Modera
tor se slui vodiem za diskusiju, precizno kreiranim u
skladu sa ciljevima istraivanja. Zato ovaj tip intervjua
i u svom nazivu sadri izraz fokus, koji se odnosi na
usredsreenost diskusije na odreena pitanja relevantna
sa aspekta istraivanog problema. Vodi obino sadri
pet do sedam takvih pitanja, koja moderator postavlja
uesnicima. Dok u grupnom intervjuu intervjuer postav
lja pitanja uesnicima, a oni redom daju svoj odgovor,
u f . i. moderator upuuje pitanje na grupnu diskusiju.
Uspena fokusna grupa podrazumeva situaciju kada
uesnici upuuju svoje odgovore ne moderatoru, ve
jedni drugima, obrazlaui svoje miljenje ili traei
objanjenja od drugih uesnika. Procedura f i. se zas
niva na razvijanju socijalne interakcije koja se usposta
vlja meu uesnicima. Uesnicima se daje mogunost
da se sloe ili ne sloe s miljenjima drugih. F. i. obino
traje od 1,5 do 2,5 sata, u zavisnosti od kompleksnosti
pitanja i karakteristika uesnika. Celokupan tok disku
sije se snima, moderator neposredno nakon odrane dis
kusije skida transkript diskusije sa audiozapisa. Svrha

intervju, fokusgrupni

grupne diskusije u fokusiranom intervjuisanju jeste

sticanje pregleda opsega razliitih miljenja i stavova
koja postoje u nekoj zajednici o odreenoj stvari koja
je predmet ispitivanja.
Fokusne grupe se koriste za iroki obim istraivakih
pristupa i razliite ciljeve istraivanja. Ova se teh
nika moe primenjivati: (a) samostalno, kao glavni
nain prikupljanja podataka (ovo je najei sluaj u
marketinkim istraivanjima, iji su ciljevi ogranieni
na relativno usko tematsko podruje); kao (b) dodatni
nain prikupljanja podataka - onda kada je glavni nain
neka druga tehnika, najee anketa (u ovom sluaju,
/: i. se osmiljavaju i sprovode tako da budu optimalna
podrka i dopuna primarnom nainu istraivanja); u (c)
multimetod studijama, kada se vie metoda primenjuje
ravnopravno (ovo je najee sluaj sa akademskim
istraivanjima koja su kompleksnija u pogledu sloenosti
zahtevane iskustvene grae. Tada svaka primenjena me
toda slui za postizanje specifinih istraivakih ciljeva,
ime se postie celovito sagledavanje sloenih pojava
koje su predmet ispitivanja).
Iako se ova tehnika moe primeniti praktino u
svakoj fazi istraivakog programa, njena najplod
nija primena je u eksplorativnim istraivanjima, kada
se o istraivanoj pojavi ne zna mnogo. Na ovaj nain
se mogu testirati nedovoljno jasno formulisane ili ne
dovoljno vrste hipoteze. F. i. se iroko primenjuju u
pilot-istraivanjima koja imaju za cilj kreiranje ili testi
ranje instrumenta (najee upitnika) koji e kasnije
biti primenjen. Fokusne grupe se uspeno primenjuju
i u svim kasnijim fazama istraivanja, a tada je njihov
cilj stvaranje ire i potpunije iskustvene evidencije,
bolje razumevanje i interpretacija dobijenih podataka.
Plodnom komplementarnom primenomf. i. s drugim
istraivakim tehnikama i pristupima uspeno se postie
princip triangulacije. Istovremeno, pravilno voenim f.
i. moe se potvrditi valjanost prethodno dobijenih po
dataka.
Mnogo je oblasti u kojima se primenjuju f. i. Iako su
se dugo najee koristili u marketinkim istraivanjima,
njihova ponovna aktualizacija i razvoj u okviru akadem
skih istraivanja svrstavaju ih u red najee korienih
istraivakih metoda. Ostvareni broj / i. poslednjih
godina premauje broj istraivanja u kojima se koristi
anketno ispitivanje. Svoju primenu on uspeno nalazi u
oblastima sociologije, psihologije, antropologije, edu
kacije, zdravstva, evaluacije, komunikacija.
Prednosti kojef. i. prua u odnosu na druge istraivake
tehnike su: krae vreme potrebno za prikupljanje po
dataka; ispitanici uspostavljaju prirodnu meusobnu
interakciju (uesnici ne samo da iznose svoje stavove

intervju, fokusgrupni
i miljenja ve ih i argumentuju, brane, obrazlau);
moderator je u direktnoj interakciji sa ispitanicima (to
omoguuje dodatno ispitivanje, razjanjenje pitanja,
traenje detaljnijih odgovora, podsticanje ispitanika da
iznose svoje stavove, usmeravanje toka diskusije); dobijeni podaci potiu kako iz verbalnih iskaza ispitanika,
tako i iz sagledavanja neverbalne komunikacije; velika
je prednost koju ova tehnika ima u ispitivanju dece
koja veoma lepo sarauju u ovakvim istraivanjima;
ovo je tehnika izbora kada treba dobiti podatke od ne
pismenih ili slabije pismenih osoba; tehnika se moe
plodno primeniti u izuavanju osetljivih tema; tehnika
je veoma fleksibilna (moe se primeniti za istraivanje
najrazliitijih problema, kao i za ispitivanje razliitih
populacija ispitanika); analize podataka dobijenih ovom
tehnikom mnogo su lake za razumevanje u odnosu na
kompleksne kvantitativne nalaze anketnih istraivanja;
podaci sadre pogled ispitanika na odreena pitanja,
izraen njihovim recima.
Nedostaci ove tehnike su sledei: iako se svaki f.
i. sprovodi kroz seriju diskusija, ipak je na taj nain
obuhvaen relativno mali broj ispitanika, ime se uman
juje mogunost generalizacije nalaza dobijenih f i. na
iru populaciju; uzorak ispitanika u f. i. veoma esto je
prigodan; ova tehnika se oteano primenjuje u ispiti
vanju osoba sa socijalnim problemima, teim mental
nim smetnjama, nekim tipom poremeaja u ponaanju;
nalazi f. i. nam pruaju detaljan uvid u opseg postojeih
pogleda o odreenim pitanjima u ispitivanoj zajednici,
ali nam ne daju mogunost sagledavanja njihove dis
tribucije; kvalitet dobijenih nalaza moe u ogromnoj
meri da zavisi od moderatora diskusija jer moderator
moe bitno da utie na tok diskusije usmeravajui je
u poeljnom ili oekivanom pravcu. U razliitim
pokuajima osporavanja vrednosti nalaza dobijenih/ i.
najee se navodi subjektivnost dobijenih podataka i,
u skladu s takvom prirodom podataka, tekoa njihove
analize i interpretacije. Meutim, i pored evidentnih
tekoa sa kojima se suoava analiza ovih podataka,
kao, uostalom, i svaka analiza i interpretacija kvalita
tivnih podataka, i ova istraivaka faza mora da potuje
sve epistemoloke zahteve.
Interaktivna priroda podataka dobijenih primenom
ove tehnike nalae posebnu proceduru analize i
izvetavanja o dobijenim nalazima. Analiza fokusgrupne diskusije treba da bude: sistematina, sekvencijalna, proverljiva i kontinuirana. Svaka analiza po
dataka poinje skidanjem transkripta intervjua. Sledei
postupak se odnosi na indeksiranje podataka ime oni
postaju podesni za dalje analitike postupke. Najee
se indeksiranje sprovodi tako to se podaci objedi

202
njavaju u posebna zaglavlja koja se odnose na odreene
podteme. Podaci se dalje arhiviu, a njihovo ponovno
korienje se moe obavljati kako runom pretragom,
tako i korienjem nekog od postojeih kompjuterskih
programa za obradu kvalitativnih podataka. Nakon
ovoga sastavlja se pisani izvetaj, u kojem su sumarno
navedena sva zapaanja, trendovi, obrasci i teme koje
nastaju tokom diskusije.
F. i. danas predstavlja jednu od najpopularnijih i
najee korienih formi istraivanja. Meutim, moe
se postaviti pitanj da lije ta masovnost u primeni
praena i adekvatnom kontrolom kvaliteta istraivakog
procesa. Odgovor je verovatno negativan, jer se da
nas sve ee govori o zloupotrebama f . i., a oni se,
uz telefonske i potanske intervjue, stavljaju na listu
tehnika pogodnih za razne manipulacije. Jedan od sis
tema elemenata kontrole kvaliteta/ i. sadri listu od
deset faktora koji mogu uticati na kvalitetf. i.: jasnoa
ciljeva, odgovarajue okruenje, dovoljna sredstva,
odgovarajui uesnici, sposoban moderator, efektna
pitanja, paljivo rukovanje podacima, sistematina
i proverljiva analiza, odgovarajua prezentacija i
potovanje uesnika, klijenta i metode.
Brzo irenje primene f. i. urodilo je i brojnim modi
fikacijama osnovnog pojma ove tehnike. Danas se
najee primenjuju: fokusne grupe sa dva moderatora,
telefonske fokusne grupe i Internet-fokusne grupe (on
linefocus groups).
O in te r v ju O in te r v ju , te re n s k i
O p o s m a tr a n je s a u e s tv o v a n je m

S. uri

intervju, terenski. Jedan od naina grupnog ispi

tivanja koji moe imati razliite forme. Najee se
pravi razlika izmeu prirodnih i formalnih t. i. Zbog
moguih brojnih varijacija u karakteristikam a ovih
tipova t. i., pomenuemo samo neke osnovne principe
njihove primene. Prirodni t. i. se sprovodi u prirodnom
okruenju ispitanika, a grupa koja se intervjuie je spon
tano okupljena. Prirodni /. /. najee slui kao dopuna
terenskom posmatranju ili individualnim intervjuima, a
omoguuje sticanje uvida u razloge ponaanja subjekata.
Na ovaj nain dobijeni podaci, svakako, pomau boljem
tumaenju i procenjivanju prethodno prikupljenjih po
dataka. I dok se primenom prirodnog t. i. ostvaruju eksplorativni ciljevi istraivanja, formalni t. i. omoguuje
postizanje i drugih ciljeva. Ispitanici u formalnom t. i.
nisu spontano okupljeni lanovi ispitivane zajednice,
njih bira istraiva u skladu sa svojom terenskom strate
gijom i konkretnim ciljevima koje ispitivanje grupe
treba da postigne. Formalni t. i. se takoe sprovodi

203
unutar zajednice, ali istraiva moe da osmisli prostor
za koji misli da e biti adekvatan, te da tamo pozove
izabrane ispitanike. Za razliku od prirodnog, formalni t.
/.je u svim aspektima manje ili vie formalizovan, ono
liko koliko to omoguuju terenski uslovi i sama priroda
istraivanja. Istraiva sm odabira ispitanike, odreuje
mesto okupljanja i diskusije, pitanja su donekle strukturisana, ime istraiva uspostavlja izvestan stepen
kontrole nad istraivakim procesom.
O intervju O intervju, fokusgrupni
5. uri

islam (arap. islam - predanost Bogu). Monoteistika

religija koja vodi poreklo od otkrovenja proroka Mu
hameda iz VII veka, ali i zajednica pripadnika te vere i
civilizacija koja je iz nje proizala.
Tokom svog ivota, Muhamed (570-632) je obavljao
tri osnovne funkcije: osniva nove religije; voa rane
islamske zajednice koji primenjuje boanski objavljen
zakon (erijat); tuma unutranjeg, duhovnog znaenja
te objave. Prema muslimanskoj veini, sunitima, Muhamedov naslednik trebalo je da obavlja samo jednu od
ovih funkcija, tj. da bude voa zajednice (halifa) koji pri
menjuje erijat. Prema tom shvatanju, nakon Muhameda
nema drugih poslanika ili proroka. Prve etiri halife koje
je izabrala rana islamska zajednica bili su Abu Bekr,
Omer, Osman i Ali, poznati jo i kao pravoveme halife.
Za vreme njihove vladavine, i. se proirio ne samo na
celo Arabijsko poluostrvo, odakle je i potekao, ve je
osvojena i Sirija, Mesopotamija, Persija i Egipat. Na
kon Omerove smrti, zauzeta je Mala Azija, kao i ostrva
u Egejskom moru, Severna Afrika i Jermenija. Ubrzo
se islamska drava proirila od dananjeg Maroka do
granica Kine.
Boansko otkrovenje koje je M uham ed, prema
tradiciji, primio od anela Dibrila predstavljalo je,
zapravo, tekst Kurana u njegovoj usmenoj formi, koji
je neto docnije i zapisan. Kuran nije knjiga u kojoj se
sistematski izlau nauni ili teoloki argumenti: on je za
muslimane, pre svega, moan tekst u kojem su zapisane
boanske poruke. U Kuranu Bog ima 99 razliitih imena-epiteta koja nam pomau da bolje razumemo njegovu
prirodu. Poput Biblije, Kuran govori o stvaranju sveta
za est dana, a spominju se tu i mnoge linosti iz Starog
i Novog zaveta. Ova knjiga se moe itati i razumeti na
razliite naine: kao svedoanstvo o arapskom drutvu
u sedmom veku, ali i kao univerzalna poruka namenjena
svakom vremenu i narataju. Kuran je izvor islamske
teologije i metafizike, ali i prava. On je, tavie, osnov
drutvenog i dravnog ureenja u mnogim musliman
skim dravama u svetu.

islam

Stubovi islama, odnosno kanonske obaveze te re

ligije su: potvrivanje vere (ehada), molitva (salat ili
namaz), zakonski porez (zekat), ramazanski post (saum)
i hodoae u Meku (had). Potvrivanje vere, njeno
otvoreno ispovedanje je, zapravo, priznanje boanske
transcendentnosti i jedinstvenosti, kao i Muhamedovog
poslanstva. ehada predstavlja jednostavnu izjavu,
iz dva dela (Nema boga osim Boga, a Muhamed je
Boiji poslanik), kojom bilo koja osoba moe postati
musliman, sledbenik islama, ukoliko, naravno, ispolji
takvu nameru. Muslimani praktikuju pet obaveznih
dnevnih molitvi: u zoru, pre izlaska sunca; u podne;
izmeu podne i veeri; u prvi sumrak i nou. Petkom
se u damiji klanjaju zajednike podnevne molitve
(dume). Tokom molitve, vernik treba da je licem
okrenut u pravcu Kabe u Meki. Trei stub islama je
godinji, zakonom utvreni porez. On se razlikuje od
dobrovoljne milostinje i iznosi uglavnom 2,5% vrednosti novca i imovine kojom se ostvaruje neka obit.
Post je u islamu obavezan tokom itavog meseca rama
zana. Postoje, meutim, izuzeci kada je re o bolesnima,
putnicima, trudnicama, kada se on moe nadoknaditi i
kasnije. Krajem ramazanskog posta slavi se ramazanski
Bajram, kada se hrana poinje ponovo redovno uzimati
i nastavlja se s uobiajenim aktivnostima. Drugi veliki
muslimanski praznik, Kurban-bajram, slavi se nakon
obavljenog hodoaa. Hodoae u Meku jeste zaseb
na obaveza, koju musliman mora da izvri bar jednom u
ivotu, ako mu to finansijsko i zdravstveno stanje doz
voljava. Cilj hodoaa je svetilite u ijem se sreditu
nalazi Kaba, pravougaona kamena graevina oko koje
je tle poploano, a ona prekrivena pokrivaem od cr
nog brokata. U njenom uglu se nalazi sveti kamen koji
je, prema predanju, nagazio Avram. Na svetu teritoriju
hrama u Meki moe stupiti samo onaj musliman koji je
potpuno posveen, s posebnom odeom, izbrijan i ist.
Pre hodoaa, vernik izraava nameru da to uini, a
sm obred se sastoji od vie aktivnosti, kao to je sedam
brzih obilazaka oko Kabe, stajanje u ravnici Arafat i
kamenovanje stubova u Mini. Had se obavlja jednom
godinje, u dvanaestom, poslednjem mesecu musliman
skog kalendara (zulhida).
Dva glavna ogranka islamske religije su sunizam i
iizam. Razlike izmeu ove dve grupe nisu toliko velike,
i tiu se vie obiaja i prakse. Sunizam je glavni, matini
pravac u islamu, koji prihvata strnu, praktinu tradiciju,
kao izvor vere. Ta tradicija se odnosi na ponaanje i dela
proroka Muhameda koje bi trebalo da bude uzor za sve
muslimane. Suna je, pored Kurana, drugi glavni izvor
islamskog prava. U islamu se izdvaja vie poznatih verskopravnih kola, dok se pravovernima smatraju samo

islam
etiri: malikitska, hanefitska, afiitska i hanbalitska.
Kad iskrsne neki spor, muslimani se obraaju muftiji,
koji daje savet ili donosi odluku na osnovu predaje i
ranijih sluajeva. Zapisana teku IX veku, u formi zbirki,
suna je osnov tradicije koju prihvataju suniti, ali ne i
iiti. Suniti smatraju d aje Muhamedovo uenje defini
tivno zavreno za njegova ivota i da mu se nema ta
dodati, ve ga treba iskreno slediti i tumaiti. Pripad
nici islama na Balkanu pripadaju tom pravcu. iizam je
drugi glavni pravac, nastao u VII veku. iiti su razvili
kult etvrtog halife, Alija, Muhamedovog zeta, koga oni
smatraju njegovim jedinim pravim naslednikom. iiti
veruju u dvanaest imama od kojih je poslednji, Mahdi,
iveo i nestao u IX veku, a ponovo e se javiti uoi
stranog suda. iiti imaju najvie sledbenika u Iranu,
Iraku, Libanu, Siriji, Jemenu i Junoj Aziji. Danas u
svetu ivi oko milijardu i trista miliona muslimana.
Gledano pojedinano, po zemljama, najvie ih ivi u
Indoneziji (oko 180 miliona), a zatim u Pakistanu (140),
Indiji (124) i Bangladeu (111).
3 r e lig ija
M. Vukomanovi
ispitanik [informant]. Jedan od osnovnih (mada tradi
cionalno osporavanih) izvora informacija u istraivanjima
drutva i kulture. Intervju obavljen sa /., uz posmatranje
sa uestvovanjem i analizom artefakata, osnovni je ele
ment kvalitativnog istraivanja. Rad sa i. esto ima
prednost nad upitnikom, anketom i drugim tehnikama
terenskog rada. Razliite disciplinarne tradicije u soci
ologiji, antropologiji i, potkraj XX veka, u studijama
kulture, u velikoj su se meri oslanjale na etnografski
metod, kvalitativna i terenska istraivanja, u kojima je
i. bio osnovni izvor naunih obavetenja.
Jo od najranijih terenskih istraivanja u drutvenim
naukama i humanistikim disciplinama, i. igra zna
ajnu ulogu u dolaenju do osnovnih informacija o
prouavanoj stvarnosti, pa tako /'. zauzimaju sredinje
mesto u metodolokoj imaginaciji terenski orijentisanih
istraivanja. Istorijski pojam i. potie jo iz perioda retkih i zadugo neponovljenih istraivanja dalekih, primi
tivnih ili na drugi nain kulturno drugaijih zajednica,
plemena i si. Stoga, rana metodoloka imaginacija ne
pridaje znaaj i. kao aktivnom i kreativnom uesniku
istraivakog procesa, ve ga tretira kao pasivan izvor
infonnacija, medijum kroz koji prouavana zajednica
govori istraivau o sebi.
Iako je u ranom XX veku bilo pokuaja da se o
drutvu i kulturi, na osnovu terenskog istraivanja, pie
imajui naumu linu jednainu infonnanta, oni su za
dugo ostali drugi, lieni glasa kojim bi autorizovali

204
ili osporili rezultate istraivanja. Savremena situacija
je bitno drugaija. Globalizacija pismenosti, elektron
skih medija, izdavatva i obrazovanja, postavila je i.
u poloaj uesnika u naunom dijalogu, i u znaajnoj
meri dovela u sumnju ekskluzivni autoritet istraivaa
u izboru i. Ove prom ene su, uz m etodoloki dragocene pokuaje izvoenja ponovljenih studija, snano
obesmislile pojam kljunog informanta kao tradicio
nalne etnografske zablude o tipinom predstavniku
prouavane zajednice, ijim e intervjuisanjem, posmatranjem i drugim analizama istraiva otkriti relevantne
informacije o temi istraivanja.
I. danas itaju rezultate terenskih istraivanja ijem
su izvoenju posluili, mogu da ih komentariu, da
0 njima i sami piu i javno ih kritikuju. /. na prelazu
milenijuma vie nije pasivni medijum nego aktivni
koautor istraivanja. Jasno je da ovakva promena po
jm a i. znaajno delegitimie tradicionalna oekivanja
od terenskog istraivanja - objektivnost, nepristrasnost i pouzdanost - te dovodi u pitanje itav tok raz
voja istraivanja drutva i kulture u zapadnoj civiliza
ciji. U radikalnim tumaenjima u okviru nekih struja
antropolokog postmodemizma, upravo je razobliavanje
tradicionalnog pojma i. bio dovoljan razlog da se obzna
ni kraj etnografije (koji posledino ugroava i druge
discipline oslonjene na terenska istraivanja).
Iako je u osnovi i. bilo koja osoba za koju, u skladu
s dizajnom istraivanja i etnografskim kontekstom,
verujemo da moe da nam prenese relevantne infor
macije o prouavanoj pojavi, procesu, zajednici ili,
najuoptenije, temi naeg istraivanja, polem ike u
kasnoj dvadesetovekovnoj metodolokoj literaturi
posveenoj istraivanjima drutva i kulture usredsreene
su na i. kao koautora, pa i autora rezultata istraivanja.
Polemiki naboj postmodemih antropolokih i drugih
humanistikih polemika o prirodi, motivima, posledicama i kontekstu terenskih istraivanja bio je toliko jak
daje nemali broj autora predloio eliminaciju tog pojma
iz kurikuluma, jer je navodno nelegitiman, uvredljiv ili,
naprosto, irelevantan. Razvoj kvalitativnih terenskih
istraivanja potkraj XX veka, posebno u sociologiji i
u onim antropolokim poddisciplinama koje nisu na
pustile tradicionalni ideal nauke o oveku, nudi obilje
teorija i modela o znaenju i znaaju i., njihovom izboru
1pouzdanosti, ulozi u istraivakom procesu i tehnika
ma pomou kojih istraiva personalne, neponovljive i
neopisive aspekte odnosa sa /'. moe pokuati da preo
brazi u pouzdano znanje.
3 a n k e ta 3 a n k e ta r 3 l i n a je d n a in a is tr a iv a a
M. Milenkovi

205
istoricizam (nem. Historismus, eng. historicism).
Znaenja pojma /. razlikuju se u zavisnosti od teorijskog
polazita autora. Najpoznatije znaenje je ono na koje
nailazimo u diltajevskoj koli duhovnih nauka. Tu se i.
razume kao teorijsko-metodoloko shvatanje po kojem
su sve drutvene pojave, zapravo, istorijske, tj. individu
alne i neponovljive, zbog eka ne mogu biti podvedene
pod optija naela, pravila ili zakone. Naroito je istorijsko saznanje saznanje sui generis, razliito od svakog
drugog saznanja koje tei uoptavanju i utvrivanju
pravilnosti (recimo, kakvo nailazimo u prirodnim naukama). etiri su razloga za takav stav. (1) Istorijski
dogaaji su proli i nepovratni, pa se otud istorijski
tokovi ne mogu podvri ponavljajuem ispitivanju kao
fiziki, hemijski ili biloki procesi. (2) Istorijski procesi
su jedinstveni i neponovljivi te se ne mogu razvrstavati
kao deavanja u prirodi. (3) Istorijski procesi obuhvataju delovanje, stavove i misli ljudskih bia, a ne kretanje
mrtve ili neoduhovljene tvari, pa oni ne podleu onoj
vrsti determinizma neophodnoj za postavljanje zako
na. (4) ak i pojedinani istorijski dogaaji - a da i
ne govorimo o veim istorijskim procesima - izuzetno
su sloeni, mnogo sloeniji od onih u prirodi, pa im je
gotovo nemogue pristupiti onako kao to se pristupa
prirodnim pojavama i procesima.
Drugo znaenje i. poprima u postpozitivistikoj koli
Karla Popera. Tu se pod. i. podrazumeva takav pristup
drutvenim naukama koji razvija tvrenje da je istorijsko predvianje njihov osnovni cilj, i da se taj cilj moe
postii otkrivanjem ritmova, ili obrazaca, zakona ili
pravaca na kojima se zasniva istorijski razvoj (Beda
istoricizma, 1957). Poper otro kritikuje tako shvaeni
prebacujui mu da ne vidi da u drutvenoj istoriji, za
razliku od prirodne, i sama predvianja mogu da utiu na
sopstvenu ostvarivost. Tako, naturalistiko predvianje
o pobednikim komunistikim revolucijama, koje je formulisao Karl Marx, utvrivalo je komuniste u njihovoj
veri i podsticalo na delovanje, pa su komunistike revo
lucije zbilja pobeivale. Poto je kod Vilhelma Diltaja i
Popera re o sasvim suprotnim znaenjima a kako je
u naem jeziku mogue napraviti razliku, u srpskoj so
ciologiji predloeno je da se za prvo znaenje koristi re
istorizam, a za drugo i. U strunoj knjievnosti mogu se
nai jo neka znaenja, kao to je razumevanje pojave u
njenoj istorijskoj dimenziji, ili pak opsednutost nekog
drutvenog naunika istorijom. Ali, takvu stipulativnu
upotrebu ovog pojma bilo bi, naelno, ipak bolje izbegavati.
3 istorija O pozitivizam
S. Antoni

istorija

istorija (lat. historia - ispitivanje, istraivanje prolosti).

Sistematizovano, relativno proverljivo i osmiljeno rekonstruisanje i objanjenje prolosti.
Pojam je vieznaan, ali ne i relativan. /. oznaava
tri vrste odnosa prema prolosti: (1) ono to se jednom
desilo; (2) istraivanje onoga to se jednom desilo; (3)
unoenje smisla u ono to se jednom desilo. I. jeste
osmiljeno selektivno iskustvo, a prolost sve to se
zbilo. Najee, istorija oznaava sve tri stvari, ali
razliito naglaene. Za drugi i trei smisao pojma koristi
se i izraz istoriografija.
Pojam i. najee se odreuje u suprotnosti prema
pojmu pamenje. I. i pamenje su dva naina uspostav
ljanja veze izmeu prolosti, sadanjosti i budunosti.
Dok poiva na proverljivosti i nepristrasnosti, i dok na
njenu spoznaju ne bi trebalo da utiu interesi dananjice,
dotle pamenje slui potrebama drutva i pojedinca. Ono
stvara identitet i redukuje sloenost i nepreglednost. I.
je suprotnost pamenju, kao drutvenointegrativnom
znanju o prolosti. Pamenje je subjektivna lina ili
grupna slika prolosti, dok i. kao nauka potiskuje sub
jektivnost. Dok pamenje tvori kontinuitet grupe, i. ga
razara. Pamenje vraa seanje u sakralno, istorija ga
otuda izgoni. Pamenje pripada grupi, istorija svima i
nikome (Pjer Nora). Pamenje ostaje na konkretnom,
u prostoru, gestu, slici, predmetu. I. se bavi samo vre
menskim trajanjem, razvojem i odnosima izmeu stvari.
Pamenje se poelo odvajati od i. u toku evropskog
procesa laicizacije i modernizacije. Uprkos tome, kod
tumaenja prolosti jo je prisutan uticaj tradicije.
Istoriografija i tradicija su razliiti oblici kulturnog
pamenja i borbe protiv zaborava. Istorijski oseaj
odlikuje: uoavanje anahronizm a (dramatizovanje
razlike izmeu prolosti i sadanjice), kritiki odnos
prema izvorima, zanimanje za uzrono objanjenje
(Piter Berk). Nasuprot tome, tradicijsko pamenje
karakterie: nivelisanje anahronizama (podudaranje
prolosti i sadanjice), fetiizovanje nedodirljivih izvora
i zanimanje za normativnu drutvenointegrativnu ulogu
znanja o prolosti (Arnd Bajze).
Razvoj kritike istorije bio je dug i protivrean
proces razdvajanja prolosti od sadanjice i budunosti.
Dugo je deavanje tumaeno kao volja bogova, za iji
bes je odgovoran vladar, a vizija boanskog suda shvatana je kao pokreta istorije i tvoritelj smisla. U pogledu
fatuma nema bitne razlike izmeu antikog politeizma
i srednjovekovnog monoteizma. U srednjem veku i.
nije shvatana kao promena stvarnosti, ve preteno
kao jedinstvena hrianska drama u kojoj nije bilo
mnogo interesovanja za jasnije razlikovanje prolosti
i sadanjice. Istorija je bila boiji plan i volja. Potreba

istorija
za epohalnim razgranienjem od prolosti postupno je
sazrevala jo u XVI veku. Jo je Franesko Petrarka
svekoliku prolost nazivao mranim prelaznim dobom
(lat. tenebrae) iz koje je izdvajao samo klasinu antiku.
Krajem XV veka javlja se pojam srednje razdoblje,
kojim je obeleavan period izmeu antike i sadanjice,
a tek poetkom XVIII veka, pod uticajem Kristofera
Kelera, ustalila se podela i. na antiku, srednji vek i novo
doba. Ova periodizacija bila je vaan uslov jasnijeg izd
vajanja prolosti i otpora sudbini koja nije razlikovala
prolost od sadanjice i budunosti. Crkva vie nije mo
gla svladati krizu smisla koja je otvorena razdvajanjem
vremena. Drutvene protivrenosti postale su nereive
za teoloku harmonizaciju zemaljskog i nebeskog. Prvi
uslov moderne istoriografije bila je sekularizacija, zamena idealizma materijalizmom, a drugi prihvatanje
dijalektike ideje razvoja. Prosvetiteljska filozofija i.
najotvorenije se ispoljila u Francuskoj revoluciji, koja
je uvela i novi kalendar.
Tek kada je pojedincu pruena mogunost da pripada
raznim grupama i a bira identitet, drutveno pamenje
prestalo je da bude ekskluzivno i postalo vieslojno,
a Crkva je izgubila monopol na njegovo tumaenje.
Sve dok je prolost fatalistiki poimana kao ispunjenje
boije volje i deo puta ka spasenju, pamenje je shvatano kao kljuan obrazac za razumevanje sadanjice.
O tome svedoi promena konteksta, koji je istorijskim
injenicama pruao smisao i znaaj. Kontekst vie nije
bio zadat sudbinski (boija volja), nego ga poinju
graditi sami istoriari, manje ili vie lieni autoriteta
provienja. Poinje duga i sloena emancipacija i. i teh
nika pamenja od teologije, ali s tim i otvorenija svetovna prerada prolosti (koja je do tada bila prinuena
da se kostimira prohodnim liturgijskim argonom).
Premda i dalje, sve do danas, ne prestaje isprepletenost
svetog i laikog, ipak prolost postaje sve vie razliita
od sadanjice i nije vie, kao ranije, stopljena s njom u
jedinstvo zemaljskog i nebeskog. Razum, a ne pamenje
minulog, probio se kao kriterijum nauke i umetnosti.
Autoritet tradicije je poljuljan, a istoriari nisu vie
samo rekonstruisali prolost nego i poeli o njoj kritiki
da rasuuju.
/. je nauka koja poiva na kritici izvora o prolosti.
Dok je pamenje slepo za sve osim za grupu, i. pripada
svima i nikome, jer pretenduje na univerzalni autoritet.
U tom smislu /. nije samo nauka nego i metod (ari
Senjobos). U jezgru i. je kritika rasprava oprena
spontanom pamenju. /. je stalna sumnja u pamenje,
a razvoj i. je njena permanentna sekularizacija. Ipak se
ni istorijska injenica ne moe do kraja razdvojiti od
pripovedanja (konteksta izlaganja). injenica nije golo

206
zbivanje, ve sadri i iskaz koji nastoji da ga osavremeni. I. nastoji da razjasni prolost traei uzroke, motive
i funkcije uticajnih procesa i zbivanja. To ini pripi
sivanjem uzroka (poreenjem situacije bez pretpostav
ljenog uzroka i situacije sa uzrokom), ime se razlikuje
od divljih objanjenja u svakodnevnom govoru. Kod
i. je uvek prisutna verovatnoa.
Pisanje i. uvek zavisi od istorijske svesti, istorijske
kulture ifilozofije istorije. Istorijska svest je skup men
talnih formi, sadraja, operacija i procedura u kojima
se prolost znaenjski osavremenjuje i time stie kara
kter smislene i znaenjima pune istorije. Tumaenjem
prolosti savremena stanja postaju razumljivija, ime se
omoguuje razvoj buduih oekivanja. Istorijska kultura
je nain kako drutvo opaa vlastitu prolost. To je celina
oblika u kojima je prisutno istorijsko znanje o jednom
drutvu. Re je o zbirnoj oznaci za krajnje raznovrsne
obrasce predstavljanja prolosti koji se dopunjavaju i
proimaju. To nije statina, ve stalno promenjiva ce
lina koja se formira pod uticajem raznovrsnih inilaca.
Istorijska kultura je nain na koji ljudi u jednom drutvu
opaaju raznovrsne perspektive prolosti kao zatim,
vide vlastito mesto u prolosti, sadanjosti i budunosti,
i kakva su mu oseanja i seanja u vezi sa ovim pog
ledima, te na koji nain se ona menjaju. Istorijska kultura
je deo opte kulture i tesno je povezana s knjievnou,
umetnou i muzikom. Nema relativno celovite istorij
ske kulture bez razvijene filozofije /., tj. vizije istorijskog toka, njegovog smisla i pouka koje se mogu izvui
iz /'., kao ni bez teorije /., tj razraene vizije drutvenog
determinizma koji usmerava snage i mehanizme istorijskih procesa.
3 kultura seanja 3 tradicija 3 vreme, drutveno
T. Kulji
istorija sociologije, v. sociologija /isto rija disci
pline/
istorija, drutvena. Sve uglednija interdisciplinar
na nauka koja nastoji da izloi povest neke drutvene
pojave ili sklopa pojava. Za razliku od istorijske soci
ologije u kojoj se naglasak stavlja na objanjenje po
jave, za ta se koristi vrst teorijski obrazac kao i pozna
vanje prolosti pojave, u d. i., u kojoj je teorijski okvir
neujednaen, istrauje se sama povest, promenjivost i
razvojnost opisivanog fenomena.
3 istorija 3 sociologija, istorijska 3 kola Anala
S. Antoni
istraivanje, akciono. Tip istraivanja u kojem se
stiu saznanja o odreenom problemu i preduzima akci-

207
ja ili intervencija radi promene ponaanja lanova grupe,
institucije ili pak lokalne zajednice, ili reavanja nekog
njihovog problema.
Francuski sociolog Zor Lapasad navodi daje izraz
a. i. prvi upotrebio ameriki antropolog Don Kolier. Rezultati njegovih istraivanja o Indijancima u
amerikim rezervatima 1945. godine trebalo je da po
mognu da se prema toj grupi sprovede blagonaklonija
politika. Ponekad se poreklo a. i. trai mnogo ranije,
jo u XIX veku, u delima Karla Marksa i Frederika Le
Pleja, koji su pokuavali da prekinu sa razdvajanjem
saznanja i akcije, da razviju znanje o akcijama koje vode
preobraaju prakse. Meutim, meu sociolozima koji se
bave a. i. preovlauje shvatanje da se poreklo i razrada
a. i. nalazi u istraivanjima grupne dinamike koja je
sprovodio ameriki socijalni psiholog Kurt Levin. On je
razvijao a. i. pokuavajui da rei probleme antisemitiz
ma, kao i probleme koji nastaju osnivanjem fabrika u
ruralnim regionima SAD. U strunoj literaturi posebno
se navodi njegovo poznato a. i. o modifikaciji stavova
i ponaanja Amerikanaca u pogledu njihovih navika u
ishrani za vreme rata. Poznata je Levinova izreka: Mi
ne elimo akciju bez istraivanja, niti istraivanje bez
akcije. Takav tip a. i. zadobija oblik spiralnog odno
sa izmeu prakse, posmatranja i teoretizacije. Njegovo
shvatanje a. i. mogue je uporediti sa onim koje je za
stupao Jakob Moreno pod nazivom sociodrama, ili
kasnije sa sociolokom intervencijom koju je Alen
Turen praktikovao sedamdesetih godina XX veka u
istraivanju drutvenih pokreta.
Levinovo shvatanje a. i. sm atra se klasinim i
oznaava aktivnost eksperata koji deluju istovremeno
kao istraivai i konsultanti klijenata, pa se u velikoj
meri slue pozitivistikom metodologijom. Takvu
zamisao i praksu a. i. kritikovali su mnogi istraivai, a
posebno Vilfred Kar i Stiven Kemis. Stoga se u literaturi
sve vie upotrebljavaju razliiti nazivi za takav postupak,
kao to su novo a. i. (. Lapasad), a. i. utemeljeno
u zajednici, participirajui pristupi istraivanju (Er
nest Stringer), participirajue a. /. (S. Kemis, Robin
Mektagert). U ovom novom a. i. eksperti se zamenjuju praktiarima koji postaju istraivai, a eksperti
dobijaju uloge konsultanata, facilitatora koji vode
njihovo istraivanje. Ovaj tip a. i. je antipozitivistiki
orijentisan: on se slui interpretativnim pristupom i
kategorijama, te se u metodolokom pogledu dri naela
triangulacije (posmatranje sa uestvovanjem, intervju,
analiza dokumenata). Takvo a. i. nastoji da prevazie
podvojenost izmeu objektivnog i subjektivnog, ime
se menja i pozicija istraivaa. Naime, istraivai su

istraivanje, akciono

praktiari i imaju isti epistemoloki status kao i soci

olozi istraivai. Na taj nain, metod a. i. uzima u obzir
kritike tradicionalne istraivake metodologije koje su
svojstvene i postmodernoj feministikoj i kritikoj te
oriji.
Meutim, iz ovoga ne treba pogreno zakljuiti da
postoji samo jedan tip a. i. Naprotiv, ima vie tipova
a. i u kojima je razvijeno vie postupaka. Tako, Rene
Resveber ih razlikuje pet: (1) dijagnostiko istraivanje,
u kojem postoje drutveni akteri koji imaju odreene
probleme, pa pozivaju eksperte i s njima analiziraju
situaciju, nastoje daje razumeju i predlau korektivne
mere; (2) u istraivanju sa uestvovanjem angauju se
uesnici u odnosima i ulogama, radi modifikovanja
odnosa i interakcije; (3) u tzv. empirijskom a. i. drutveni
akteri - npr., nastavnici i roditelji - suoeni s lokalnom
krizom drutvenih odnosa, sarauju kako bi odluili o
nekom projektu kulturne delatnosti radi smanjivanja
tenzija; (4) u eksperimentalnom istraivanju situacija
je konstruisana i organizovana, a iskustva se meusobno
poree kako bi se razradio program akcije; najzad (5)
angaovani tip a. i. podrazumeva bliskost militantnim
stavovima koji se mogu konstatovati u kontestatorskim
grupama: u dinamici trajka, npr., gde je re o izazivanju
drutvenih promena u saglasnosti sa odreenim inte
resima aktera.
U odnosu na ostale vrste a. i., participirajue a.
i., koje je karakteristino za kvalitativna socioloka
istraivanja, ima izvesne posebne odlike. S. Kemis i R.
Mektagert, nakon iznoenja samoreflektujue spirale
u procesu istraivanja, navode sedam kljunih njegovih
odlika: (1) participirajue a .i. je drutveni proces, u ko
jem se posebno naglaava odnos izmeu podruja indi
vidualnog i drutvenog; (2) participirajue a. i. je proces
u kojem svaki pojedinac u odreenoj grupi pokuava da
izotri oseaj o svom identitetu; on izvodi istraivanje
nad samim sobom, individualno i kolektivno; (3)
participirajue a i. je praktino i kolaborativno; ono
angauje ljude u ispitivanju drutvenih praksi i komu
nikacija, te oni meusobno sarauju ne bi li poboljali
svoje interakcije putem menjanja postupaka koji ove
potonje konstituiu; (4) participirajue a. i. je emancipatorsko, jer je ono proces u kojem ljudi istrauju naine
na koje su njihove prakse u irem drutvenom kontekstu
uobliene od strane irih drutvenih (kulturnih, ekonom
skih i politikih) struktura; oni razmiljaju mogu li
intervenisati ne bi li se oslobodili tih ogranienja ili,
pak, ako uviaju da ne mogu, smiljaju kako je najbolje
izdejstvovati minimiziranje iracionalnosti, nepravdi i
nezadovoljstva meu uesnicima u toj interakciji; (5)

istraivanje, akciono
participiraj ue a. /.je kritiki orijentisano, jer je - kao i
svaki drugi vid sociolokog istraivanja - kritika stvar
nosti; ono omoguuje da se kritikim razmiljanjem
doe do: (a) jasnijeg dijagnostifikovanja problema (ili
situacije) koji treba razreiti; (b) znanja o problemu ili
dogaaju koji se prouava i (c) na osnovu tih saznanja i
kritikog promiljanja stvara se realan plan za reavanje
problema ili promena esituacije; 6) participirajue a.
i. je rekurzivno (refleksivno, dijalektiko); ovu svoju
funkciju ono ostvaruje nastojanjem da pomogne lju
dima da istrauju realnost ne bi lije promenili, a na
kon toga ponovo promenjenu stvarnost istrauju; (7)
participirajue a. i. tei da preobrazi i teoriju i praksu;
naime, autori ovoga pravca a. i. ne smatraju da teorija
i praksa ne mogu u svome meusobnom odnosu biti
nadreeni ili podreeni jedno drugome ve nastoje
da na istu ravan dovedu teorije praktiara i prakse
teoretiara.
Mesta realizacije a. i. su raznovrsna: kompanije,
preduzea, kole, bolnice, gradske etvrti, lokalne zajed
nice i si. Drutveni zahtevi mogu da se odnose na uslove
ivota koji se istrauju radi njihovog poboljanja, inovi
ranja i pruanja odgovora na neoekivane situacije kako
bi se prevazile kolektivne tenzije i stvorila drutvena
klima koja e u datoj sredini, nakon primene akcije za
promenu, biti zadovoljavajua za sve aktere.
A. i. upuuju se kritike kako u epistemolokom, tako
i u metodolokom pogledu. Naime, na epistemolokom
planu, a. i. pretpostavlja epistemoloku konverziju,
odnosno stav istraivaa se potiskuje u ime njegovog
praktinog delovanja. Posledica interekcije izmeu
istraivaa-analitiara i analizirane sredine ogleda
se u sledeem: postupak zastupnika a. i. sastoji se od
postavljanja posledica te interakcije u sredite apara
ture istraivanja. Glavni cilj a. i. ipak nije znanje, nego
akcija na promeni situacije, a znanje (gr. epistm) je
sporedno i pomono sredstvo u odnosu na promenu.
Na metodolokom planu, zastupnici a. i. mnogo labavije poimaju nauni metod, jer je on usredsreen na
specifian problem i specifian okvir istraivanja. Ovde
se naglasak ne stavlja na postizanje odgovarajue ge
neralizacije dobijenih rezultata, nego na preciznije dijagnostikovanje i razumevanje odreene specifine si
tuacije u odreenom konkretnom drutvenom kontekstu.
U a. i., kao i kod terenskog istraivanja u irem smislu
rei (jer i a. /.jeste terenski tip istraivanja), istraivai
se suoavaju sa odreenim etikim problemima.
Meutim, bez obzira na ove kritike ili ogranienja, a.
i. ima perspektivu i sve vie pristalica u istraivanjima u

208
sociologiji, pedagogiji, socijalnoj psihologiji i ostalim
srodnim drutvenim naukama.
O grupna dinamika O istraivanje, terensko
O posmatranje sa uestvovanjem
P. Georgievski
istraivanje, em pirijsko (gr. empeiria - iskustvo).
Vrsta naunog istraivanja koje podrazumeva posmat
ranje iskustvenih, objektivno postojeih injenica. E. i.
se zasniva na prikupljanju iskustvenih podataka konk
retnim istraivakim tehnikama kao to su posmatranje
(u uem smislu), ispitivanje, merenje, statistika, eksperi
ment, analiza sadraja itd. E. i. koje ne polazi od vrstog
teorijsko-hipotetikog okvira ostaje na nivou banalnog
opisa postojeih injenica, to je glavna karakteristika
tzv. deskriptivne sociologije.
O empirizam O metod, kvalitativni
O metod, kvantitativni
M. Todorovi
istraivanje, longitudinalno (lat. longitudo - duina,
dugotrajnost). Istraivanje koje podrazumeva prikup
ljanje i analizu podataka tokom vrem ena. Ova
istraivanja su znaajan deo istraivakih projekata
iji je cilj merenje drutvenih promena zbog toga to
omoguuju dijahronijsku analizu dogaaja. iroki po
jam /. /'. obuhvata istraivanja u kojima se (a) podaci o
svakom pitanju ili varijabli prikupljaju za dva ili vie
razliitih trenutaka ili perioda; (b) subjekti ili sluajevi
koji se analiziraju su isti, ili makar uporedivi u razliitim
vremenskim periodima i (c) analiza ukljuuje poreenje
podataka unutar ili izmeu perioda.
Postoji veliki broj tipova stvaranja longitudinalne
evidencije: ponovljene studije, studije na nivou preseka
(eng. cross-sectionalstudies), prospektivne studije (kao
to su panel-ankete u domainstvima ili kohortni paneli), te retrospektivne studije (kao to su usmene istorije
i ivotne i radne istorije).
L. i. obezbeuju kompleksan pristup u empirijskim
istraivanjima. Ova prouavanja obino ukljuuju kvan
titativni i kvalitativni, ekstenzivni i intenzivni pristup.
Podaci se prikupljaju u vremenskim sekvencama, to
omoguuje objanjenje pravaca i merenje veliine
promena varijabli. L. i. omoguuju analizu trajanja,
doputaju merenje razlika ili promena varijabli od jed
nog do drugog perioda, opisivanje obrazaca promena
tokom vremena, te se mogu primenjivati na vremen
sko utvrivanje uzroka socijalnih pojava i nalaenje
veze izmeu dogaaja koji su udaljeni u vremenu. Naj
poznatija aktuelna istraivanja ovog tipa su General

209
Household Survey u Velikoj Britaniji i Eurobarometer
Surveys, koje se sprovodi u zemljama Evropske unije.
O metod, kvalitativni O metod, kvantitativni
S. uri

istraivanje, panel-. Postupak kojim se promene

u prouavanoj pojavi prate ponavljanjem istraivanja
na uzorku istih lica, istim postupcima, u odreenom
drutvenom okviru. Ovaj pristup esto se primenjuje u
eksperimentalnim istraivanjima, a, inae, definie se i
kao eksperiment u prirodnim uslovima. Ponavljanjem
istraivanja u bar dva ili vie navrata, na uzorku istih
lica, mogue je doi do saznanja ne samo o nastanku i
razlozima ve i o intenzitetu u meuvremenu novona
stalih promena. U literaturi postoji jedna varijanta p.-i. u
kojoj se predlae da se formira uzorak panel-ispitanika
koji imaju ulogu izvetaa a ne samoposmatraa. Oni, u
odreenim vremenskim intervalima, prenose miljenja
ljudi s kojima se drue. Ovde se pretpostavlja da su
izvetai tani u prikazivanju shvatanja sredine u kojoj
ive i da to ine relativno nepristrasno. Prikupljeni kva
litativni materijal, putem otvorenih pitanja (razgovora),
daje mnogo potpuniju sliku o miljenjima i stavovima
prouavane sredine nego to je to mogue uobiajenim
anketnim postupkom. Naravno, uvek se postavlja i
etiko pitanje o prihvatljivosti takvog postupka. Druga
varijanta bi bila da se standardna anketna istraivanja
pomou upitnika dopune p.-i. manjeg uzorka istih ispi
tanika, uz primenu produbljenog intervjua.
Jedna od osobenosti p.-i. je i injenica da ispitanici
ve posle prvog razgovora ispoljavaju vie zanimanja za
prouavanu temu, o njoj vie razmiljaju i, s vremenom,
postaju sve manje reprezentativni za prouavanu sre
dinu. Razlog nastalih promena esto je teko odrediti s
obzirom na to da li ih pripisati uticaju novih iskustava i
dogaaja ili samoj primeni ponovljenog ispitivanja. Sto
ga se preporuuje da se ponovljena ispitivanja sprovode
putem linog intervju da bi se dolo do uzroka promene,
a rede potanskim upitnikom ili uobiajenom anketom
(putem upitnika sa zatvorenim pitanjima, makar i uz
prisustvo anketara).
Primena p.-i. nailazi i na neke druge tekoe jer je
gotovo nemogue u celini zadrati saradnju poetnog
uzorka tokom ispitivanja. Nakon odbijanja dalje
saradnje posle prvog razgovora, odravanje uzorka i
njegove reprezentativnosti remete i drugi inioci: smrtni
sluajevi, preseljenja, bolest i si.
Ipak, sasvim je sigurno da se dobro planiranim p.i. mogu dobiti valjani podaci za prouavanje promena
i razloga njihovog nastanka, ne samo kada su u pita

istraivanje, terensko
nju istraivanja javnog mnjenja, ve i drugih aspekata
drutvenog ivota.
O metod, kvalitativni O metod, kvantitativni

M. Bogdanovi
istraivanje, pilot-. Izraz se primenjuje u dva znaenja.
(1) Najpre se njime oznaavaju tzv. studije izvodljivosti
(eng.feasibility studies), to su po obimu skraene ver
zije istraivanja koja se sprovode radi pripreme glav
nog istraivanja. P.-i. se, takoe, (2) smatraju i posebne
istraivake studije organizovane radi proveravanja i
prethodnog testiranja odreenih istraivakih instrume
nata. Prethodno sprovedeno p.-i. ne moe garantovati
uspeh glavnog istraivanja, ali svakako moe znaajno
poveati verovatnou njegovog uspeha. Najei razlozi
za pokretanje p.-i. su razvijanje i testiranje istraivakih
instrumenata, procena izvodljivosti glavnog istraivanja,
procena spremnosti za uee ispitivane populacije,
stvaranje istraivakog protokola, odreivanje okvira
za uzorak, identifikovanje moguih logistikih prob
lema u primeni pojedinih tehnika, prikupljanje prelimi
narnih podataka, procena resursa (ljudskih, novanih)
potrebnih za glavno istraivanje, osmiljavanje plana
istraivanja i fokusiranje istraivakih pitanja, obuka
istraivaa, edukacija studenata itd.
P.-i. se mogu sprovoditi kvalitativnim i/ili kvanti
tativnim metodama. Jednom istraivakom projektu
moe prethoditi vie p.-/., ili se p.-i. moe Organizovati
kao viefazno. Istraivai mogu zapoeti istraivanje
prikupljanjem i analizom kvalitativnih podataka o nedo
voljno prouenim temama da bi na taj nain pripremili
sledeu kvantitativnu fazu p.-i. Prva faza, npr., moe
podrazumevati primenu dubinskih intervjua koji e
istraivau omoguiti izdvajanje relevantnih pitanja za
budui upitnik. U sledeem koraku e se p.-i. testirati
validnost i pouzdanost osmiljenog upitnika. Na kraju se
moe sprovesti p.-i. radi testiranja izvodljivosti celokupnog budueg istraivakog projekta. U istraivakoj lit
eraturi se retko mogu nai izvetaji iz p.-i. 0 nalazima
ovakvih istraivanja se, po pravilu, ne diskutuje, oni se
ne koriste u glavnoj studiji i o njima se ne izvetava.
U izvetajima iz glavnog istraivanja se prethodno
sprovedena p.-i. navode sa aspekta njihovog cilja: testi
ranja upitnika, sticanja prethodnog uvida u istraivaki
problem, proveravanja istraivake strategije itd.
O metod, kvalitativni O metod, kvantitativni
S. uri

istraivanje, terensko (eng. fieldwork,fieldstudy). U

tradicionalnom shvatanju istraivanja drutva i kulture,
t. i., odnosno terenski rad, esto sinonim za etnografi-

istraivanje, terensko
ju, oznaava praksu i metod koji prethode teorijskom
istraivanju. Obavlja se radi prikupljanja podataka,
tj. iskustvene grae za naknadnu teorijsku analizu i
objanjenje, po pravilu, posmatranjem, posmatranjem
sa uestvovanjem, anketom ili intervjuisanjem ispi
tanika. T. i. se esto istie kao osnovna odlika kulturne
antropologije (ukljuujui i arheologiju, fiziku antro
pologiju i antropoloku lingvistiku), mada je od sredine
XX veka uobiajeno sredstvo dolaenja do podataka i
u sociologiji i studijama kulture; posebno mu se pribegava u okvirima kvalitativnih istraivanja, istraivanja
sprovedenih u Cikakoj koli, simbolikom interakcionizmu, odnosno etnometodologiji, kao i u prouavanjima
potkultura.
Neke od najzanim ljivijih savrem enih rasprava
0 t. i. na interdisciplinarnoj sceni vode se upravo u
sociolokoj periodici, a jedan od vodeih asopisa koji
objavljuju rezultate eksperimenata u vezi s terenski
fokusiranim istraivanjima (,Journal o f Contemporary
Ethnography), naslednik je asopisa za urbanu soci
ologiju (Urban Life and Culture, kasnije Urban Life).
Problematizacija etnografske prakse u sociologiji (nauci
tradicionalno usredsreenoj na drutva u kojima ive
1 istrauju sami sociolozi), kao i antropologiji, kada
ova prouava zapadna drutva (iako je re o disciplini
tradicionalno okrenutoj drugima, tj. egzotinim,
primitivnim, predmodemim, orijentalnim, seljakim,
predindustrijskim itd. kulturama), poela je upravo na
zajednikim socioloko-antropolokim katedrama, po
put one na ikakom univerzitetu. Na toj katedri su, pod
komentorstvom antropologa Lojda Vomera, sredinom
XX veka nastale studije Drutvo s oka Vilijama Vajta i Crna metropola Kler Drejk, kao tematske, stilske,
metodske i teorijske prekretnice u sociolokoj etnograf
skoj produkciji koje se, u obema disciplinama, do danas
prouavaju na metodolokim kursevima.
T. i. je postupak o kojem se nairoko raspravlja u
teorijskim i metodolokim studijama u antopologiji i so
ciologiji, disciplinama u kojima sm istraivaki proces
predstavlja legitimnu temu rasprave, a njegova politika
i etika problematizacija trajan su i zajedniki imenitelj
teorijsko-metodolokih sporova u poststrukturalizmu i
postmodemizmu, kao i na iroj interdisciplinarnoj sceni.
U skladu s tradicionalnim shvatanjem, t. i. ima za cilj
da, kao deo naunog procesa u drutvenim naukama
i humanistikim disciplinama, pa esto i kao zamena
za etiki neprihvatljiv i/ili nesprovodiv eksperiment,
istraivau omogui da obrazuje korpus etnografske
grae koju e naknadno, sm ili u saradnji s drugim
istraivaima, pomou razliitih tipova analize, pisa
njem i objavljivanjem preobraziti u znanje o nekoj

210
konkretnoj zajednici, kulturi, temi, fenomenu itd. Ovak
va zamisao t. i. inherentno je pozitivistika, zasnovana
na pretpostavkama o irelevantnosti teorijskih modela ili
identiteta istraivaa pri prikupljanju (ovaj izraz i sm
sugerie pasivnost procesa) podataka na terenu.
Druga polovina XX veka je period u kojem razliite
konstrukcionistike, neorealistike, fenomenoloke,
feministike i druge kritike tradicije dovode u pitanje
pozitivistiko shvatanje t. i. U tom razdoblju bitan je
aktivan odnos etnografa prema prouavanoj stvarnosti,
kao i jedinstvenost i neponovljivost drutvenih odnosa
koje sa ispitanicima i drugim prouavanim subjektima
on uspostavlja na terenu. Oslanjajui se na sopstveno
predterensko teorijsko i ire kulturno znanje, istraiva
instrumentalno i konvencionalno kreira stvarnost u za
jednici sa osobama koje prouava, te one na taj nain
postaju koautori istraivanja.
T. i. nije striktno povezano s nekim odreenim
akademskim stepenom, te moe da se sprovodi u okviru
osnovnih studija drutvenih nauka ili humanistikih
disciplina, u diplomskom, magistarskom, doktorskom
ili nekom drugom istraivanju, ukljuujui i grupni,
timski, odnosno kolaborativni terenski rad na naunim
projektima. T. i. zahteva brojne formalne pripreme
(metodoloki kursevi, organizacija rada, izbor terenskih
tehnika, formiranje hipoteza, obezbeivanje sredstava,
dozvola za rad, upoznavanje ve obavljenih slinih
istraivanja), ili pak neformalne pripreme (organiza
cija linog vremena, psiholoka adaptacija i si.). Ono
je esto praeno potekoama, posebno u situacijama
vie ili manje radikalne kulturne dragosti istraivaa
i prouavanih osoba, to podrazumeva inicijaciju et
nografa u prouavanu zajednicu, povremeno i dugotraj
no uenje stranog jezika. esto se, takoe, ispostavlja
da je istraivau nemogue uspostaviti distancu spram
osoba koje prouava, posebno u istraivakim programi
ma i naunim strategijama koji za cilj imaju generisanje
objektivnog znanja. T. i. praeno je, po pravilu, i etikim
dilemama, koje se kreu od uspostavljanja istraivakog
autoriteta, preko izloenosti moralno neprihvatljivim ili
u pozitivnom zakonodavstvu sankcionisanim postupci
ma, do situacija u kojima istraiva biva stavljen pred
izbor da li da zbog poriva da intervenie kompromituje
prouavane osobe, pa i smo istraivanje.
O anketa O intervju O posmatranje
M. Milenkovi
istraivanje, trend-. Postupak kojim se u prouavanje
neke drutvene pojave uvodi dinamika (vremenska)
dimenzija, u odreenim vremenskim intervalima. U zavisnosti od ciljeva istraivanja odluuje se koliko dugo

211

i u kojim intervalima treba da se prate promene koje

tokom vremena nastaju, kao i njihov pravac. Ponav
ljanje istraivanja moe se vriti na razliitim uzorcima,
u istom drutvenom okviru i istim postupcima. Razlike
u rezultatima pripisuju se uticaju odreenih drutvenih
dogaaja koji su tokom vremena delovali izmeu dva
ili vie ponovljenih prikupljanja podataka, a koji su mo
gli imati uticaja na ispitivanu pojavu u sredini koja se
prouava.
Ovaj pristup poeo je najpre da se primenjuje u
istraivanjima javnog mnjenja kada je, povezivanjem
ankete sa teorijom uzorka, bilo omogueno uoptavanje
rezultata na irem drutvenom planu. Primera radi, Pol
Lazarsfeld navodi da su, u ponovljenim istraivanjima,
stavovi prosenog Amerikanca prema Rusima postajali
pozitivniji posle svake njihove pobede tokom Drugog
svetskog rata, dok su posle rata pokazivali izuzetan pad
prilikom svake sovjetske intervencije u neku od susednih zemalja.
Primena t.-i. nije ograniena samo na prouavanja
javnog mnjenja i ne zasniva se samo na anketnim po
dacima ve se mogu koristiti i svi drugi relevantni iz
vori podataka koji nastaju u drutvenoj praksi. T.-i. se
koriste u demografiji, sociologiji i ostalim drutvenim
naukama u kojima se prate razvoj i promene pojava koje
se prouavaju.
3 analiza, sekvencijalna 3 istraivanje, longitudinalno
M. Bogdanovi

izbeglice. Ljudi koji su morali da napuste svoj zaviaj,

zauvek ili privremeno, usled rata ili zbog politikih ra
zloga. I. je danas mogue razvrstati u vie grupa: (1) /.
u uem smislu rei, koje su pobegle ili bile proterane
neposredno pred poetak ratnih operacija; (b) politiki
emigranti, koji su zbog razliitih politikih ili verskih
razloga bili diskriminisani u sredini u kojoj su iveli,
pa su pobegli da bi spasili duevni ili telesni integ
ritet; (3)prognanici, koji su, na osnovu meunarodnog
ugovora ili jednostrane odluke pobednika, morali da
napuste svoj zaviaj; (4) optanti, tj. ljudi koji naputaju
svoj dotadanji zaviaj, budui daje narod s kojim su
iveli nestao na tom podruju; (5) deportovani ili pri
silno preseljeni, tj. lica koja su na osnovu odluke drave
u kojoj su iveli morali da se presele u drugi kraj te
drave; (6) evakuisani, naime stanovnitvo koje, obino
zbog ratnih operacija ili elementarnih katastrofa, mora
da napusti velike gradove ili industrijske centre da bi
se premestilo na sigurnije podruje u istoj dravi i (7)
prisilno mobilisani radnici na radu izvan svoje zemlje,
koji su, najee za vreme rata, prinueni da slue ili
rade u stranim zemljama.

izbeglice
Prema jednom drugom kriterijumu, i. mogu biti: (1)
Nacionalne i. Oni posle izbeglitva zadravaju svoj na
cionalni identitet, jezik, kulturu i nain ivota, te stoje
pod zatitom zemlje iz koje su izbegle, s mogunou da
se u nju vrate. (2) Internacionalne /'., tzv. apatridi. To su
ljudi bez dravljanstva ili lica koja imaju dravljanstvo
zemlje koja ne eli da ih primi (npr. Palestinci u Jor
danu, Srbi iz Hrvatske u Srbiji i Crnoj Gori posle 1995.
godine). Takve i. obino trae politiki azil u zemlji
u koju su izbegle, ali ga ne moraju automatski i dobiti budui da moraju dokazati da su bile proganjane u
zemlji iz koje su izbegle. One ostvaruju samo pravo na
nunu medicinsku pomo i egzistencijalni minimum.
Konvencija o i. koju je 1969. godine potpisalo 27, ug
lavnom, evropskih zemalja, meu kojima i SFRJ, po
drazumeva da su i. ove vrste pod zatitom Ujedinjenih
nacija, odnosno Visokog komesarijata za i. One gube
svoj status povratkom u zemlju iz koje su izbegle, ili
primanjem dravljanstva zemlje u koju su pobegle. (3)
Ekonomskiprebezi su ljudi koji naputaju matinu zem
lju iz ekonomskih razloga, radi bolje zarade, pod uslovom da im je naputanje zaviajne zemlje zabranjeno,
tj. kanjivo. Oni se razlikuju od ekonomskih emigranata
(nem. Gastarbeiter), koji mogu slobodno da napuste
zemlju iz koje potiu ili da se u nju vrate. U prethodnoj
Jugoslaviji bio je, sve do ezdesetih godina XX veka,
znatan broj ekonomskih prebega na Zapad.
Izbeglitvo je, po svemu sudei, pojava stara koliko
i oveanstvo - poev od starozavetnog izgona Jevreja iz Egipta, preko progona vie od milion Hugenota
1702-1705. godine iz Francuske, sve do XX veka kada
je, ini se, bilo vie i. nego ikad ranije. Tako je, za vreme
Balkanskih ratova, izbeglo oko 900 000 lica, a posle
Prvog svetskog rata je na istom podruju oko 2 200 000
Grka, Turaka, Bugara i Srba promenilo zaviaj. Posle
1918. godine, u bivoj Austrougarskoj monarhiji registrovanojeoko 1 200 000 optanata raznih nacionalnosti,
dok je iz Rusije posle Oktobarske revolucije emigriralo
oko milion Rusa. Pod pritiskom faistikih reima, do
1939. godine emigriralo je iz Italije, panije i Nemake
oko 750 000 politikih prognanika. U toku Drugog svet
skog rata Hitler je mobilisao oko devet miliona radnika
za prisilan rad u ratnoj industriji Nemake. Procenjuje
se d a je u toku tog rata oko deset miliona ljudi zbog
ratnih operacija (najvie u strahu od bombardovanja)
promenilo mesto boravka. Na Balkanu je oko 1 200 000
Srba, Bugara, Rumuna i pripadnika drugih nacija imalo
status i.
Posle Drugog svetskog rata Italija je primila oko
530 000 /. (iz Istre, Dalmacije, Libije, Istone Afrike),
Finska oko 425 000, Grka oko 750 000 (dobrim delom

izbeglice

zbog graanskog rata), a Turska oko 200 000 Turaka

iz Bugarske. Oko etiri miliona Rusa, Poljaka, Ukraji
naca itd. sovjetske vlasti su deportovale u Sibir, dok je
200 000 pripadnika Poljske armije Vladislava Andersa
ostalo u Engleskoj. U Zapadnu Nemaku proterano je
oko 12 500 000 Nemaca, uglavnom iz zemalja Istone
Evrope, a pretpostavlja se daje u ispranjena podruja
bilo naseljeno oko devet miliona Rusa (Baltik), Poljaka
(lezija, Istona Pruska) i eha (Sudeti). Godine 1956.
iz Maarske je emigriralo oko 175 000 stanovnika. Sada
u Nemakoj ivi oko etiri miliona Turaka i oko 700 000
Srba gastarbajtera.
Sto se tie i. u ratovima voenim u zemljama nastalim raspadom SFRJ, rauna se se d aje izbeglo blizu

212

etiri miliona ljudi, dakle, gotovo svaki peti stanovnik

bive Jugoslavije. Iz Slovenije je izbeglo oko 60 000
Srba, iz Hrvatske oko 150 000, a posle Nato bombardovanja SRJ s Kosova njih jo 250 000. U nekadanjoj
zajednikoj dravi Srbiji i Crnoj Gori, 95% i. smeteno
je u porodinom, a samo 5% u tzv. kolektivnom smetaju
(bive kasarne, domovi, odmaralita, kampovi). U ev
ropske zemlje je iz prethodne Jugoslavije izbeglo preko
500 000 ljudi, od toga u Nemaku 320 000, vedsku
86 000, Austriju 79 000, Italiju 36 000, Dansku 28 000.
Samo deo njih se, do septembra 2001. godine, vratio u
bive jugoslovenske republike, a na Kosovo tek pokoji.
O emigracija O rat
P. Opali

J
javno mnjenje. Kao vaan inilac drutvenih i
politikih odnosa u savremenom drutvu, j. m. je poslalo
predmet raznovrsnog interesovanja - poev od dravnih
organa i politikih organizacija, preko ostalih drutvenih
organizacija i ustanova, pa do raznih marketinkih i dru
gih specijalizovanih agencija za njegovo ispitivanje.
Svako od njih pristupa prouavanju ovog fenomena sa
svog stanovita, a esto i zbog svojih posebnih potreba i
interesa. To je verovatno jedan od razloga to su ojavnosti
ij. m. izricane razliite, neretko i protivrene ocene. Kao
to istie Jirgen Habermas, jedan od najboljih poznava
laca ove problematike, ak i jezika upotreba rei javno
i javnost ukazuje na veliku raznolikost ravnopravnih
znaenja.
Istorijski posmatrano, /. m. se mora razmatrati kao
neto stoje najtenje povezano s pojmomjavnosti, a ova
se, opet, najpre moe dovesti u vezu sa antikim poli
som i grkim shvatanjem demokratije. Naime, poto se
celokupni javni ivot u gradu-dravi odigravao na trgu,
kroz otvoreno i demokratsko pretresanje svih bitnih
drutvenih pitanja, u staroj Grkoj se uvrstilo uverenje
d aje demokratija mogua samo unutar granica do kojih
dosee ljudski glas. Kod starih Helena pojam javnosti je,
dakle, bio istovetan s politikim ivotom, nasuprot kojem
je stajao privatni ivot (sfera oikosa). I u rimskoj tradiciji
se odrala ova podvojenost izmeupublicusa i privalusa, s tim da su mnogi veliki mislioci iz ovog perioda
bili nepoverljivi prema j. m., u kojem su, kao mnjenju i
ponaanju gomile, videli prolazan i kolebljiv element, a
ne neku postojanu vrednost. U srednjem veku se gubi ova
razlika, kao to zamire ij . m. Ono se ponovo javlja tek
s bujanjem drutvenog i duhovnog ivota tokom XVII i
XVTII veka, do kog je dolo jaanjem gradova i usponom
nove graanske klase.
Sve to ukazuje na protivrean i sloen karakterj. m.
Poto je bitno povezano s postojanjem difuznih i labavo
integrisanih drutvenih skupina, sastavljenih od anonim
nih pojedinaca, nije udno to ono oscilira od neodreenog
stanja do jasno formulisanog i glasno izraenog stava. To

je i navelo sociologe i socijalne psihologe da razlikuju

manifestne, aktivne i relativno trajne elemente i funkcijej.
m. od njegovih latentnih, pasivnih i promenjivih funkcija
i elemenata.
U svakom sluaju, u j. m. se oituju vrlo raznorodni
individualni i grupni interesi i vrednosti, kao i stanja i
oekivanja ljudi, s tim da se oni u svakom konkretnom
sluaju 11a osoben nain prepliu i povezuju. Mnogi sma
traju da se mnjenje nalazi negde izmeu znanja i verovanja, poto se u njemu meaju logiko-saznajni i voljno-afektivni momenti. Kod /, /. je esto vanija subjektivna
uverenost u istinitost suda koji se zastupa - obino u vezi
s nekim pitanjem, problemom ili pojavom o kojima po
stoje razliita, kontroverzna, pa i dijametralno suprotna
stanovita-nego neko vrsto znanje, logika ubedljivost
ili potpunost argumentacije kojom se do takvog suda
dolazi. Osim to g a,/ m. se, po pravilu, formira kao reak
cija na neki konkretni dogaaj ili pojavu, te se ne moe
pravilno razumeti bez ukljuivanja u razmatranje tog
spoljanjeg izazova.
Protivrena priroda j. m. pokazuje se, dakle, u tome
stoje ono istovremeno i privatno i javno, partikularno i
opte, politiki irelevantno i politiki relevantno, neartikulisano i razgovetno, difuzno i koherentno i si. Iz toga
proizlazi daje mogue i potrebno praviti razliku izmeu
mnjenja i miljenja. Razlike meu njima bi se, u os
novi, mogle svesti na sledee: (1) dok se mnjenje moe
oznaiti kao apat ili amor, odnosno glas mnotva ili
mase, dotle je miljenje, kao glas samostalnog i slo
bodnog pojedinca, izreeno jasno i glasno, s potpunom
sveu o razlozima i posledicama takvog postupka ili
istupa; (2) dok se mnjenje preteno odrava u tradiciji
usmenog predanja i kazivanja, dotle je miljenje po
vezano s pravilima i zahtevima pisane komunikacije
i racionalnog diskursa; (3) dok mnjenje najee ima
prizvuk i oblik ale, ogovaranja, zajedljivosti i peckanja
na raun onih koji su moni i na vlasti, ime se na oso
ben nain potvruje njegova nemo, dotle je miljenje
ozbiljno i logiko prosuivanje o svim bitnim pitanjima

javno mnjenje

214

drutvenog ivota; (4) dok je mnjenje, noeno tradicijom

i zdravim razumom, podlonije dejstvu emocija i udi
kolektivnog ponaanja, dotle je miljenje, kao racionalno,
postojano, dosledno i slobodno, mnogo manje izloeno
dejstvu kolektivne svesti i manje zavisno od oseanja; (5)
dok je mnjenje pogodno za zloupotrebu vetih manipulatora, pri emu se obino ponajmanje koriste logiki, ra
cionalni i nauno proverljivi argumenti, dotle je miljenje
otpornije na manipulaciju i moe se menjati samo pod
uticajem jaih, korektno izvedenih i valjano dokazanih
racionalnih argumenata.
Sam pojam mnjenja upuuje, dakle, preteno na neto
privatno, partikularno i politiki nedovoljno artikulisano. Ali, to nipoto ne znai da su mnjenje i miljenje
tako kruto razdvojeni u stvarnom drutvenom ivotu,
a jo manje d aje miljenje ubojitije i delotvornije od
mnjenja u svakoj prilici. Naprotiv, mnjenje je, neretko,
relevantnije i delotvornije od miljenja. Sva njegova
snaga iscrpljuje se, meutim, u povremenim i silovitim
erupcijama koje, poput prirodnih stihija, rue sve to
im stoji na putu, ali se time njegova uloga i okonava.
U redovnim i svakodnevnim prilikama, mnjenje ostaje
neka vrsta pasivne, pritajene i pretee snage, koja se ug
lavnom iscrpljuje u usmenom govoru i ogovaranju, bez
neposrednijeg i odluujueg uticaja na politiki ivot i
politiko ponaanje. U tom smislu, ono se moe shvatiti
kao neartikulisani glas mnotva, kojim se upravlja sa
strane i ija je volja priguena. Problem bi upravo bio
u tome kako da se j . m. transformie u javno miljenje,
koje bi imalo odluujui uticaj na sve bitne aspekte
drutvenog i politikog ivota.
Ovo tim pre to u savremenim drutvima postoji odvo
jenost, ako ne i suprotnost, izmeu j. m. i organizovanih
formi politikog odluivanja. To najveim delom nastaje
otud to presudan uticaj na donoenje vanih politikih
odluka imaju birokratizovane partije i razne interesne
grupe, a to se, po pravilu, ini daleko od oiju javnosti.
Pasivna pozicija j. m. pojaana je delovanjem masovne
propagande i agitacije, pomou kojih se ono modelira,
pri emu se koriste sva sredstva i mehanizmi psiholokog
pritiska i manipulacije. A u tome odluujuu ulogu imaju
sredstva masovnih komunikacija.
O demokratija O javnost O masovne komunikacije
M. Tripkovi

javnost [publika]. Jedna od najzanimljivijih, ali i najkontroverznijih drutvenih pojava. Iako joj koreni seu
u antiko doba, pojam j. je relativno novijeg datuma i
vezuje se za nastanak graanskog drutva. Odluujui
preokret u shvatanju karaktera i funkcije j. dogodio se
zapravo na prelasku iz feudalne u graansku epohu.

Naime, izlazei iz dotadanjih zatvorenih krugova aris

tokratskih salona i vezujui se sve vie za obrazovanu
graansku elitu, j . se od tog doba sve vie demokratizuje, obuhvatajui sve iri krug publike i zahvatajui
javna rnesta (ulice, trgove, kafane), gde se slobodno i ug
lavnom neobavezno pretresa najiri mogui broj pitanja
- od umetnosti i nauke do trgovako-finansijskih poslova
i politike. Tako j. zadobija politiki karakter i prerasta u
javno mnjenje.
Veina mislilaca koji su se bavili ovim problemom
shvataj. u funkciji preobraaja politikog subjektivizma
u objektivizovane norme zakonodavstva, videi u njoj
i znaajan inilac politikog prosveivanja ljudi. Ali,
ve je G. V. F. Hegel ukazao na protivrenu prirodu j. i
mogunost njene ideoloke (zlo)upotrebe. Odreujuij. i
javno mnjenje kao subjektivnu slobodu da pojedinci kao
takvi imaju i ispoljavaju svoje vlastite sudove, miljenja
i savete o optim poslovima, on njihovu glavnu funkciju
vidi u racionalizovanju vladavine, pokuavajui time da
razbije liberalne fikcije na kojima se zasnivala samosvestj.
kao sutog uma. Svodeij. i javno mnjenje na subjektivno
miljenje mnotva i dokazujui kako njihov ambivalentan
poloaj (zasluujui podjednako da se potuju i preziru)
nuno sledi iz dezorganizacije graanskog drutva, Hegel
istie daj. slui jedino integraciji subjektivnog miljenja u
objektivitet koji je duh sebi dao u obliju drave.
Kritikujui staleko ustrojstvo Hegelove filozofije
drave, Karl Marks takoe ukazuje na ideoloku funkciju
j. i javnog mnjenja, mada uzima veoma ozbiljno samu
ideju graanskej. Za njega, lina sloboda ne poiva u pri
vatnoj sferi, oslonjenoj na privatnu svojinu, ve u samoj /,
koja poistoveuje oveka i graanina. To najbolje dolazi
do izraaja u njegovoj kritici birokratije, koja se posmatra
kao poseban, privilegovan sloj, koji, suprotno Hegelovom
miljenju, ne samo da ne moe predstavljati opti interes
ve je u neposrednoj suprotnosti sa optim, narodnim in
teresom.
Prirodno je onda to postoji bitna zainteresovanost bi
rokratije za kontrolu i usmeravanjej. i javnog mnjenja. To
se najdrastinije pokazuje u postojanju cenzure. Opisujui
ono stanje licemerja i straha koje nuno nastaje u okviru
krute birokratske kontrole j., Marks istie da dok javno
pretresanje nije bilo iskreno, iskreno pretresanje nije
bilo javno. Pokazujui kako cenzura nuno proizlazi
iz politikog monopola birokratije, on je oznaava kao
zvaninu kritiku i suprotstavlja joj slobodnu j. kao
opte pravo koje naroito obuhvata slobodu tampe i slo
bodu javnog miljenja: Kao to svako ui da pie i ita,
tako i svako mora smeti da ita i pie, veli on. Po Marksovom miljenju, jedino se slobodna j. moe suprotstaviti
birokratskom nastojanju da sebi, kao posebnom i zat-

215
vorenom sloju drutva, pribavi privilegiju nepogreivosti.
Autoritet istine ne sme biti zamenjen istinom autoriteta. U
protivnom, stvara se birokratska politikaj., koja postaje
sinonim za kvazijavnost.
Protivreni karakter j . i javnog mnjenja jo vie
dolazi do izraaja s razvojem sredstava masovnih
komunikacija. Ako su, naime, tampa i, uopte, pisana
re, uz agitacione zborove, bili gotovo iskljuiva sred
stva u formiranju j. i javnog mnjenja u XIX veku, onda
su moderna masovna sredstva komunikacije uinila
odluujui korak napred na putu proirenja i bogaenja
oblika obavetenosti publike, ali i njenog usmeravanja u
eljenom pravcu. Svet je postao mali, jer je proizvodnja
obavetenja postala svojevrsna industrija, koja proizvodi
specifinu robu za masovnu potronju.
Kako istie H. M. Encensberger, industrijsko ob
likovanje duha je proizvod poslednjih sto godina, a u
njegovoj osnovi su etiri bitna elementa: (1) racionali
zam u najirem smislu rei; (2) politiko proklamovanje
ovekovih prava, a posebno pravne jednakosti i slobode;
(3) izmene u ekonomskoj osnovi i (4) tehniko-tehnoloki
razvoj. On smatra da su politiki i ekonomski uslovi za
industrijsko oblikovanje duhova ispunjeni samo u naj
bogatijim zemljama sveta, ali d aje njihovo ostvarenje
svuda neizbeno, budui daje re o nepovratnom proce
su. Otuda je svaka kritika upravljena na ovu industriju,
koja trai njeno ukidanje, uzaludna i liena smisla.
U takvim uslovim a,/ se nedopustivo esto svodi ne
samo na predmet manipulacije nego i na eksperimentalne
i kvantifikovane analize. Ovo otud to su se drutvene
elite uvek trudile da na vreme saznaju i u poeljnom
pravcu usmere reakcije mnotva, a za to su im, jo od vre
mena starog Rima, stajala na raspolaganju dva oprobana i
vrlo delotvoma sredstva panem et circenses (lat. - hleba
i igara). Pored ovih, jo aktuelnih i aktivnih, moderno
potroako drutvo koristi i neka druga sredstva, iz njih
izvedena i s njima povezana, ali ne i manje efikasna: trku
za potroakim dobrima, jagmu za sredstvima uivanja,
industrijalizovanu dokolicu, proganjanje neprijatelja
i si.
Vanu ulogu u modeliranju j. imaju i depolitizacija i
dezideologizacija, koje nisu svojevoljno izabrane nego su
veto nametnute. Jer, pasivizovana masa, koja se nalazi
u stanju inercije i apatije, najlake se podaje spoljanjem
voenju. Time se preutno ozakonjuje marginalizovana
uloga najirih drutvenih slojeva u politikom ivotu. U
naknadu za to, izlaz se trai na drugoj strani - pre svega, u
sferi slobodnog vremena, zabave i dokolice, ali, isto tako,
i agresije, destrukcije i autodestrukcije.
S obzirom da se, prema tome, u ambivalentnoj struk
turij. skrivaju i intencije postvarenosti i intencije umnosti,

jednakost ansi
neophodno je ne samo praviti jasnu razliku izmeu njene
manipulativne i kritike funkcije nego i odluno ovu
potonju razvijati na raun prve. Naime, uprkos njenom
protivrenom karakteru i velikim mogunostima manipu
lacije j. ipak ostaje jedan od najvanijih inilaca zatite i
unapreenja demokratije u savremenim drutvima.
O demokratija 3 javno mnjenje O masovne komunikacije
M. Tripkovi

jednakost ansi (eng. equality o f opportunities). Jedan

od najznaajnijih oblika jednakosti, posebno u moder
nim drutvima. J. . se obino definie kao ostvarivanje
priblino istih poetnih mogunosti za sve pripadnike
jednog drutva, odnosno kao davanje svima jednakih
poetnih izgleda, tako da se, bez spoljanjih ogranienja,
samo na osnovu individualnih sposobnosti i zasluga,
postane jednak ili nejednak s drugima.
U savremenoj sociologiji ovaj problem najee
je razmatran u vezi s pitanjem odnosa izmeu pri
pisanih i steenih drutvenih poloaja, odnosno
u vezi sa otvorenou ili zatvorenou drutava, te
sa istraivanjem tzv. kanala vertikalne drutvene
pokretljivosti, posebno u kontekstu uloge porodice i
kole u svemu tome.
Uopte govorei, porodica je imala veu ulogu i
znaaj u nerazvijenim drutvima s manjom j. ., a kola
u razvijenim drutvima s veom j. . U prvom sluaju,
osnovna znanja i vetine su se sticali neformalno u po
rodici i iroj srodnikoj i teritorijalnoj zajednici, prostim
ugledanjem na odrasle i spontanim usvajanjem usmene
tradicije. U drugom sluaju, znaaj kole proizlazi iz jed
noobraznosti i kompetentnosti njenog delovanja, putem
kojeg se, organizovano i sistematski, na mlade narataje
prenose proverena i prihvaena znanja i vrednosti, pri
emu svaki pojedinac stie potrebne kolske kvali
fikacije kao glavni preduslov za vrenje odgovarajue
drutvene uloge i zadobijanje drutvenog poloaja, to
bi u najveoj meri trebalo da zavisi od njegovih indi
vidualnih sposobnosti i zalaganja.
U sociologiji je uobiajeno da se vertikalno drutveno
napredovanje putem kolovanja ili profesionalnog obra
zovanja i delovanja uzima kao pokazatelj otvorenosti neke
drutvene strukture, odnosno j. ., dok se socijalna pro
mocija iji je osnov drutveni status roditeljske porodice
smatra karakteristinom za zatvorenu drutvenu strukturu,
s manjom j. . Stepen otvorenosti nekog drutva meri se
kako dovoenjem u vezu statusa pojedinaca i drutvenih
grupa s njihovom uspenou u obavljanju profesio
nalne delatnosti, tako i s mogunostima njihovog pristupa
obrazovnim institucijama u kojima se vri priprema za
profesionalne uloge. Ukoliko je dostupnost obrazovnih

jednakost ansi
institucija ira, a udeo individualnih napora i sposobnosti
u vertikalnom socijalnom napredovanju vei, utoliko je
drutvo otvorenije i moe se oekivati da e se ono bre
razvijati. I obrnuto, ukoliko je dostupnost obrazovnih
institucija manja, a uticaj pripisanog socijalnog statusa
na vertikalno drutveno napredovanje vei, utoliko je
drutvena struktura zatvorenija, a to drutvo e verovatno
sporije da se razvija.
Porodini status, pa delimino i status unutar po
rodice, uglavnom se zadobija roenjem, dok se kolski
rang stie individualnim radom i uspehom u savlada
vanju drutveno odreenih i verifikovanih zadataka,
to znai, na osnovu pojedinano steenih zasluga i
postignua. Konkurencija bi ovde trebalo da bude mno
go ea, ocena sposobnosti i zasluga objektivnija, a svi
pojedinci naelno stavljeni u isti poetni poloaj, to bi
sve trebalo da garantuje kvalitet - a to je upravo ono to
odgovara i drutvu i pojedincu. kola se tako pojavljuje
kao jedan od najvanijih i najobjektivnijih mehaniza
ma sticanja i raspodele drutvenih uloga i drutvenih
poloaja, a u izvesnom smislu i kao modifikator defor
macija u horizontalnoj i vertikalnoj drutvenoj diferen
cijaciji.
Budui da se takav ideal veoma teko i nepotpuno ost
varuje, tenje zaj. . u praksi nailaze na brojne potekoe.
Razlozi tome su dvostruki - jedni lee u drutvu, a drugi
se nalaze u koli. Iz prve grupe inilaca najvaniji su
oni koji potiu iz temeljnih obeleja zateene drutvene
strukture, pre svega, zato to povoljniji drutveni status
roditelja stvara i povoljnije uslove za kolovanje i dalje
napredovanje dece; i drugo, to povoljniji drutveni sta
tus roditelja omoguava da se mnogo lake podnesu pos
ledice eventualnog neuspeha u kolovanju i u kasnijoj
profesionalnoj delatnosti. A da se i ne govori o tome da
sistem raspodele ni u jednom drutvu ni priblino nije
takav da najvie dobijaju oni koji daju najvei doprinos
njegovom odranju i razvoju.
Pored toga, sama kola ne uspeva da obezbedi potpunu
eliminaciju uticaja drutvenog statusa uenika na njihov
uspeh u koli, kao to ne uspeva uvek ni da prepozna,
odabere i na dalji razvoj usmeri doista najsposobnije i
najvrednije. Istraivanja pokazuju da uenici s najboljim
ocenama u koli nisu uvek oni koji se najbolje snalaze u
ivotu i dokazuju u profesiji. Ovo stoga to njih esto ne
krase kreativnost, orginalnost i nezavisnost miljenja, kao
i sposobnost praktine primene i usavravanja saznanja
steenih u koli. Osim toga, prenoenje znanja i vetina
neodvojivo je od prenoenja normi i vrednosti datog
drutva, odnosno dominantnih snaga u njemu, to znai
da u svakom obrazovnom procesu postoji vie ili manje
izraen sukob izmeu strunoprofesionalnog i vrednos-

216

nonormativnog. Funkcionisanje savremenih drutava

se obezbeuje ne samo putem sve strunije obuke po
jedinaca za obavljanje radnoprofesionalnih uloga nego
i poveanjem njihove integracije putem zajednikog i
jednoobraznog sistema vrednosti i obrazaca ponaanja,
koji se najee i najdelotvornije prenose upravo preko
kole i porodice.
To je naroito vano za industrijska drutva, u kojima
pojedinci moraju da naue da sarauju sa onima koji im
nisu ni roaci ni prijatelji, u okviru odgovarajuih pravila
koja vae za sve podjednako. Uz to, industrijsko drutvo
trai ne samo konkurenciju nego i koordinaciju i speci
jalizaciju, to moe da obezbedi samo saradnja kole i
preduzea budui da se dobar deo pravih znanja i vetina,
naroito kad je re o niem i srednjem nivou obrazovanja,
stie tek radom. kolska disciplina je, prema tome, samo
priprema i uvod u disciplinu industrijskog preduzea ili
ustanove, gde su posebno na ceni potovanje hijerarhije,
pouzdanost i tanost u izvravanju zadataka, vemost kole
ktivitetu i prihvatanje njegovih ciljeva kao svojih i si.
Iz toga je proizaao ideal, kojem streme mnoga savremena drutva, a koji bi se najkrae mogao definisati kao
nastojanje da se prue isti poetni izgledi za sve pojedince
i drutvene grupe, to je obino udrueno sa zahtevom da
se izvri izvesna preraspodela stvorenih vrednosti u korist
onih koji u otvorenoj socijalnoj konkurenciji posustanu,
zaostanu ili otpadnu.
Ideal j. . mora stoga biti relativizovan navoenjem
najmanje tri bitne prepreke za njegovu realizaciju: ( 1) ni u
jednom drutvu do sada nije ni priblino ostvareno eljeno
stanje da status pojedinca zavisi iskljuivo od njegovih
individualnih sposobnosti, znanja i zalaganja; (2) ni u
jednom do sada poznatom drutvu drutveni status nije
neposredno uslovljen i povezan sa stvarnim doprinosima
pojedinaca i drutvenih grupa odranju i razvoju global
nog drutva ili njegovih pojedinih segmenata, tj. njihovim
udelom u stvaranju novih materijalnih i duhovnih dobara
i vrednosti, to znai da u svakom od njih postoji vie ili
manje izraeno odstupanje od tog normalnog i poeljnog
stanja; (3) estoka i nemilosrdna socijalna utakmica koja
vlada u savremenim drutvima nije prvenstveno stavljena
u funkciju razvoja svakog oveka i drutva kao celine, ve
pre slui odreenim parcijalnim drutvenim interesima,
koji postaju cilj po sebi, obezvreujui i potinjavajui
sve ostale ljudske potrebe, vrednosti i ciljeve, a ne vidi se
kako se to moe izmeniti i racionalno preusmeriti. Ada i
ne govorimo o tome da je jedna od neizbenih posledica
svake vertikalne socijalne pokretljivosti da ona sama po
sebi slabi, ako ne i razara, sve oblike solidarnosti, to se
veoma nepovoljno odraava i na j. .

217
No, bez obzira na iznete ograde, savremeno drutvo bi
trebalo da svakom graaninu osigura pravo na obrazova
nje, kao jedno od temeljnih ljudskih prava, i to ne samo
tako to e organizovati odgovarajue ustanove nego i
tako to e svakom pojedincu pruiti iste anse da doe do
kole, da se koluje i da se zaposli kako bi njegova steena
znanja i sposobnosti bili od koristi i za njega i za drutvo.
Drugim recima, vano je da sva savremena drutva nas
toje da se to vie priblie idealu obezbeivanja mehani
zama koji bi osigurali da se najdarovitiji i najsposobniji
pojedinci, bez obzira na svoje poreklo, rasporede u one
drutvene uloge koje su najvanije za opstanak i razvoj
drutva, u emu obrazovanje ima nezamenjivu ulogu.
Konkurencija i kompetencija su ne samo neizbeni
nego i poelj ni, kako u koli tako i u drutvu, ali oni moraj u
biti dopunjeni i korigovani solidarnou i demokratskim
ustrojstvom koji garantuju prava slabijeg i ublaavaju
negativne posledice prava jaeg, koje neminovno tei da
se nametne i realizuje u svakoj utakmici. Drutvo mora
da bude organizovano tako da u isti mah osigurava svi
ma jednake poetne izglede i da podstie konkurenciju,
obezbeujui kvalitet u znanjima i sposobnostima, kao
i odabir najboljih, ali sve to mora da bude oplemenjeno
solidaristikim vrednostima, u ijim temeljima stoji,
svakako, i zahtev za j. .
O jednakost, drutvena Z>obrazovanje O poloaj, drutveni
M. Tripkovi

jed n ak o st, drutvena. Pojam koji podrazumeva

jedno od najsloenijih sociolokih pitanja, koje se mora
razmatrati u tesnoj vezi s problematikom drutvene moi,
budui da se njome u prvi plan stavljaju drutveno re
levantne slinosti i razlike koje postoje izmeu pojedinaca
i drutvenih grupa u pogledu (ne)jenake distribucije ma
terijalnog bogatstva, politike vlasti i drutvenog ugleda.
Postojanje drutvenih (nejednakosti je odavno zapaeno,
s tim da su se one na razliite naine pokuavale objas
niti: mitsko-religijski (nejednakosti su izraz volje boije ili
nasleenih osobina mitskih predaka, polubogova i hero
ja); naturalistiki (drutvene nejednakosti su neposredan
izraz prirodnih nejednakosti, u ijem oblikovanju presud
nu ulogu ima neki prirodni faktor) i socioloki (drutvene
nejednakosti se ne mogu poistovetiti s prirodnim, a ra
zlike meu ljudima su posledica udruenog delovanja
biolokog naslea, sociokulturnih inilaca sredine i indi
vidualnih nastojanja pojedinaca).
Meutim, i u samoj sociologiji su se, neretko, javljali
jednostrani pokuaji da se objasni problem drutvenih
(nejednakosti. Jednostranost se, pre svega, ogleda u tome
to je prida van preteran znaaj bilo biolokom (kao kod
rasistikih teorija), bilo ekonomskom (naroito privatnoj

jednakost, drutvena

svojini, kao kod an-ak Rusoa i Karla Marksa), bilo

politikom (liberalne teorije elita) ili psihikom momentu
(individualnopsiholoke i kolektivnopsiholoke teorije).
Nije se dovoljno uvaavala injenica d aje ovde re o
veoma sloenom problemu koji ima vie svojih dimen
zija i manifestacija, a koji se moe valjano objasniti samo
ukljuivanjem u razmatranje vie inilaca, ije se osobeno
dejstvo mora konkretno istraivati u svakom posebnom
sluaju.
Naelno govorei, drutvene (nejednakosti izviru
iz razliitih vrsta, izvora i oblika ispoljavanja drutvene
moi. Svoj najpotpuniji izraz one dobijaju u zasebnim
oblicima grupisanja ljudi po tom osnovu, kao i u saradnji
ili sukobima koji otuda izviru i bitno odreuju ne samo
izgled jedne drutvene strukture nego i naine njene
promene. Ne treba pri tom posebno isticati koliko su sva
ova pitanja vrednosno obojena i osetljiva na ideoloka
uplitanja.
U sociologiji je, naime, uobiajeno da se razlikuju
najmanje tri vrste ili tri dimenzije d.j:. (1) formalna
ili pravna j. podrazumeva doslednu primenu istih za
konskih normi za sve, odnosno pretpostavlja pravne
norme koje su slepe za sve individualne, socijalne i kul
turne razliitosti - nije vano ko si ve kako si tretiran
i kako postupa u odnosu na zakon; (2) j. mogunosti
ili j. poetnih ansi poiva na ideji dovoenja svih po
jedinaca u priblino iste poetne pozicije, odnosno na
obezbeivanju jednakih startnih izgleda da se, na os
novu iskljuivo individualnih zasluga, docnije postane
jednak ili nejednak u odnosu na druge; (3) j. ishoda
ukljuuje neku vrstu sigurnosnog zatitnog mehanizma,
zasnovanog na odgovarajuoj naknadnoj i, po pravilu,
sistemskoj redistribuciji u korist onih koji, uprkos j.
poetnih izgleda, u estokoj drutvenoj utakmici ipak
toliko zaostanu da im je potrebna dodatna pomo, ko
jom se, izmeu ostalog, spreava drastino dovoenje u
pitanje samog temeljnog p r i n c i p a a l i i otvara pitanje
ravnopravnosti i jednakog tretmana svih graana.
Oigledno je da su ove tri vrste j. postavljene u ob
liku levka, u tom smislu sto je prvi oblik najiri i naj
dostupniji, a preostala dva su sukcesivno sve ua i sve
nepristupanija u realizaciji. Ali, problem je ne samo
u tome to su ove razliite forme j . neravnomerno raz
vijene i nejednako dostupne nego to one, neretko, i
protivree jedna drugoj. Kad se paljivije razmotri,
onda se nesumnjivo pokazuje da su u svim ovim ob
licima j. sadrane, na ovaj ili onaj nain, brojne nejedna
kosti. Tako se moe rei da formalna pravna j. zapravo
uvek favorizuje one velike, dominantne i mone; da j.
poetnih ansi ne moe nikad ni priblino biti ostvarena,
a da j. ishoda predstavlja ili manje-vie neuspeno na-

jednakost, drutvena
knadno ispravljanje i zatakavanje postojeih nejedna
kosti, ili pak vue na neki oblik neprihvatljive egalitame
utopije koja se ve pokazala pogubnom za normalan
razvoj drutva i pojedinca.
Zbog toga se danas u nauci ozbiljno preispituje dugo
vremena vaei liberalni pojam (nejednakosti. Naime,
apstraktni liberalni stav o naelnoj j. pojedinaca u
praksi se zapravo razume i ostvaruje kao /'. graana,
a u tako shvaenoj/ podrazumevaju se ne samo indivi
dualna nego i izvesna kolektivna prava (npr. ona koja
proizlaze iz dravljanstva) i kolektivne prednosti (npr.
one koje proistiu iz pripadnosti veinskoj naciji ili
dominantnoj kulturi). Drugim recima, sam liberalni
pojam / , podjednako kao i ravnopravnosti, kao
naelan i nediferenciran, moe se tumaiti na razliite
naine i raznoliko pretakati u zakonske norme i praktina
reenja, koja u sebi sadre i preut(a)ne nejednakosti.
Poseban problem predstavlja, pri tom, injenica da
liberalni pojam ljudskih prava poiva kako na nesum
njivom uverenju u ostvarenu naelnu j. meu ljudima
kao graanima, tako i na pogrenoj pretpostavci da su
ljudska prava u sutini prava pojedinaca. Meutim, po
jedinac se gotovo nikad i nigde ne pojavljuje kao ista,
apstraktna individualnost nego kao raznim kolektivnim,
pripisanim i steenim obelejima oposredovani individu
um. To, izmeu ostalog, znai i da uivanje mnogih zagarantovanih ljudskih prava vrlo esto podrazumeva
neki kolektivitet koji se javlja kao nezaobilazan posred
nik, u tom smislu to se neko garantovano pravo moe
faktiki ostvarivati samo u zajednici s drugim pojedi
ncima koji se, po nekom obeleju, izdvajaju od dru
gih pojedinaca inei grupu koja ima kolektivno pravo
na neto (pravo naroda na samoopredeljenje, posebna
prava nacionalnih manjina i si.).
Ovaj sloeni odnos izmeu individualnih (ljudska
prava u uem smislu) i kolektivnih prava (prava naroda
i drugih kolektiviteta) otvara itav niz drugih zamrenih
pitanja u vezi s (ne)jednakou, od kojih posebno treba
izdvojiti problem usaglaenosti intergrupnih i intragrupnih odnosa, to jest spreavanje da se spoljanja
zatita (zatita egzistencije i identiteta jedne manjinske
u odnosu na drugu veinsku grupu radi uspostavljanja
pravinijeg odnosa meu njima) ne pretvori u unutranju
restrikciju (represija nad pojedincima unutar manjinske
grupe, u ime grupne solidarnosti), to je veoma teko
onemoguiti i kontrolisati. U svakom sluaju, u praksi
je veoma teko praviti razliku izmeu prava koja se
dodeljuju kolektivitetu kao celini i kolektivnih prava
pojedinaca koja potencijalno pripadaju nekom kole
ktivitetu, kao to je teko i otkriti da li se neko kole
ktivno pravo na individualnom planu pretvara zapravo

218
u nametnutu obavezu za neke pojedince, koji to pravo,
iz bilo kojih razloga, ne ele da koriste, ili odbijaju da ga
upranjavaju na nain kako to od njih oekuje ili im ak
nalae veina, odnosno dominantni predstavnik veine
unutar manjinske grupe.
3 jednakost ansi O nejednakost, drutvena
3 slojevitost, drutvena
M. Tripkovi
jeres (gr. hairesis - izbor, prihvatanje). U prethrianskom periodu, j . predstavlja izbor miljenja,
prihvatanje ili davanje prvenstva nekom misaonom sis
temu, odnosno uenju. Kasnije, kao i danas,j. oznaava
odstupanje od pravog uenja, krivoverstvo, lano uenje,
otpadnitvo, pre svega u religijskoj, ali i u ostalim oblastima. Novi zavet na nekoliko mesta upotrebljava ovaj
pojam, i to u razliitim varijantama. Prvo, pod ovim
se podrazumeva da su ostala uenja (farisejstvo i si.)
krivoverna i ak se u poslanicama stavljaju u istu ravan
sa telesnim gresima, idolopoklonstvom, magijom i blasfemijom. Na drugim mestima se o samom hrianstvu,
kroz usta neverujuih i skeptika, u poslanicama govori
kao o j. Budui da se i samo hrianstvo, u odnosu na
judaizam, javlja kao odstupanje od prave vere, logian
je napor apostola i sv. Pavla da ta pogrena shvatanja
opovrgnu i hrianstvu pribave dignitet jedino valja
nog uenja, ali i da uspostave kontinuitet sa uenjima
iz Starog zaveta. Smo hrianstvo, od svog nastanka
pa do dananjih dana, prati veliki broj jeretikih uenja
i pokreta, da bi vrhunac bio dosegnut u XIX i XX veku
osnivanjem velikog broja sekti i verskih pokreta. Cesto
su predstavnici triju hrianskih konfesija (a naroito
katolici i protestanti) jedni druge proglaavali jereticima, da bi jaanjem ekumenskog pokreta u XX veku
te otre kritike bile zamenjene meukonfesionalnim
dijalogom. Tokom starog i srednjeg veka hrianska
crkva se sukobljavala s brojnim uenjima i pokretima
i, u zavisnosti od istorijskih okolnosti i politikog uticaja, protiv njih se borila ekskomunikacijom, javnom
osudom , lom aom ili m asovnim pogrom om . Od
maniheizma, doketizma, pelagianizma, gnosticizma,
monofizitizma pa do dananjih dana, hrianstvo kroz
te sukobe, zapravo, iskuava i potvruje svoj nesporni
uticaj kako u sakralnoj tako i u profanoj sferi. Mada se
otpadnitvo od vere i lana uenja sreu i u judaizmu,
budizmu, hinduizmu i islamu, nije im pridavan toliki
znaaj, niti je borba protiv njih bila tako estoka kao
u hrianstvu. Najznaajniji predstavnici hrianske j.
na Balkanu u srednjem veku su bogomili, koji su svoj
pokret proirili od Bugarske i Makedonije, preko Bosne,
Dubrovnika, Italije i Francuske (patareni, katari), sve do

219
seveme Nemake. Oznaeni kao velika opasnost, kako
na hrianskom Istoku, tako i na Zapadu, estoko su
proganjani i, najee, pogubljivani (Stefan Nemanja je
surovo progonio bogumile). Izuzetak ini njihov poloaj
u srednjovekovnoj Bosni, gde su tokom nekoliko vekova (do XV stolea) bili najrasprostranjenija i od drave
priznata vera. O bogumilskim optinama u Bosni tog
vremena govori se kao o Crkvi bosanskoj.
O hrianstvo O pravoverje O religija
B. urovi

jezik. (1) oveku svojstvena sposobnost drutvenog

optenja putem artikulisanog sistema verbalnih znakova
koji omoguuje oblikovanje misaonih sadraja i njihovo
prenoenje u vidu suvislih govornih poruka. Neophodan
preduslov organizovanog drutvenog i duevnog ivota,
/ sutastveno obeleava oveka kao ljudsko bie, kao
lana drutvene zajednice i kao pojedinca. Filogenetski
razvoj / neodvojiv je od evolucije oveka i tekao je
naporedo s prelaskom na dvononi hod, okupljanjem
u drutvene grupe zasnovane na radu uz pomo alatki,
razvitkom sposobnosti apstraktnog miljenja i upotrebe
simbola i drugim procesima iji je proizvod homo sapi
ens. Sve ljudske grupe odvajkada se slue/ , a sposob
nost usvajanja i upotrebe ovog sloenog sistema znako
vne komunikacije u punoj meri poseduju i svi normalni
pojedinci, bez obzira na rasu, kulturu, uslove ivota
ili stepen inteligencije. Iako genetski utemeljena, ova
specifino ljudska mo ne moe se ostvariti bez bitnog
posredstva sredinskih inilaca: svakom detetu je dato
da progovori, ali ono to uvek ini na posebnom / svoje
sredine, koji - za razliku od opte jezike sposobnosti nije uroen nego se usvaja samo u okruenju onih koji
njime ve govore.
Pored kljune uloge koju ima u miljenju, spozna
vanju i tumaenju stvarnosti,/ u svim drutvima oba
vlja brojne kulturne, estetske, obredne i druge funkcije,
ali njegov temeljni i najobuhvatniji zadatak, kojem je
saobraena i njegova osnovna struktura, jeste da slui
kao prikladno sredstvo drutvene interakcije i komu
nikacije. S tim ciljem se apstraktni sistem / materijalizuje kako bi bio dostupan ulima, manifestujui se
primamo u govoru, sekundarno u pisanju, a marginalno
u gestovima gluvonemih. J. je hijerarhijski ustrojena
struktura koja povezuje planove zvuka i znaenja (izraza
i sadraja) preko nekoliko jezikih nivoa od kojih svaki
sadri inventar jedinica i pravila njihovog kombinovanja. Kombinacije jedinica nieg nivoa daju jedinice
sledeeg vieg nivoa, pa se foneme/grafeme (jedinice
glasovne, odnosno grafike strukture) kombinuju u
morfeme (najmanje jedinice jezike forme snabde-

vene znaenjem), morfeme se kombinuju u rei, rei

u sintagme, a sintagme u reenice. Pravila koja upra
vljaju ovim kombinacijama ine gramatiku. Ovakva
opta struktura ini od/ ekonomian sistem; polazei
od malog broja glasovnih jedinica, prelamanjem kroz
navedene nivoe na izlazu se dobije neogranien broj
reenica, pri emu uvek nove kombinacije istih eleme
nata omoguuju neprekidno uobliavanje i izraavanje
novih sadraja svesti. Ovo stvaralako svojstvo jedno
je od glavnih obeleja kojima se ljudski / izdvaja iz
sistema animalne komunikacije.
(2) Svaki posebni pojavni oblik/ , pod (1), tj. svaki
konvencionalni sistem znakova koji pripada odreenoj
zajednici i zadovoljava njene potrebe u komunikaciji i
stvaralatvu (npr. srpski, francuski, japanski jezik). Broj
/ u svetu ne moe se precizirati jer ih esto nije lako
razgraniiti ni meusobno ni od njihovih dijalekata.
Procenjuje se da ih danas ima 5 000-6 000, veinom
nepisanih idioma malih zajednica kojima preti gaenje
tokom narednog veka. Meusobno se veoma razlikuju
po broju govornika, rasprostranjenosti, funkcionalnoj
izgraenosti i drutvenom statusu, ali svaki od njih
naelno odgovara potrebama i mogunostima kulture
iji je nosilac, pa je neopravdana podela na primitivne i
razvijene jezike. J. se klasifikuju prema poreklu (genet
ski), prostoru (arealno), strukturi (tipoloki) i funkcija
ma (sociolingvistiki). Podloni su kako sinhronijskim
varijacijama (teritorijalnim, socijalnim i funkcional
nim) tako i stalnim dijahronijskim promenama na svim
nivoima strukture. J. slue i kao znaci raspoznavanja,
kao vani simboli etnike, nacionalne, konfesionalne ili
neke druge pripadnosti, pa se uz njih vezuju kolektivne
emocije i subjektivni vrednosni sudovi, usled ega oni
lako postaju znamenja nacionalne emancipacije, ali i
objekti nacionalistike manipulacije. Ispod jezikih
razmirica po pravilu se kriju dublji drutveni sukobi.
Mnoge zajednice, kao i brojni pojedinci u njima, od
likuju se viejezinou, koja je u dananjem svetu pre
pravilo nego izuzetak. Pored prirodnih postoje i vetaki
jezici za meunarodnu komunikaciju, tipa esperanta.
(3) U uem i specijalizovanom smislu, bliskom
pojmovima argona i stila, skup jezikih sredstava
karakteristian za pojedine drutvene grupe, epohe,
profesije i anrove, te za pojedince - n p r./ omladine,
romantizma, novinarstva, bajke, Ive Andria.
(4) U prenesenom smislu, koji je i najiri jer prevazilazi okvire prirodnog ljudskog/ (koji definiu pred
met lingvistike kao nauke o / ) , bilo kakav sistem ili
medijum simbolikog istraivanja i saoptavanja - npr.
/ pela ili delfina, matematike, muzike, filma, signalnih
ureaja, kompjutera itd., to ukljuuje razne formalne

jezik

220

i programske jezike izvedene iz prirodnog/ Fenomeni

ove vrste u naelu spadaju u domen semiotike (semiologije) kao obuhvatne nauke o znacima i znakovnim
sistemima.
O sociolingvistika

R. Bugarski

judaizam (hebr. Jehudah - Juda). Religija Jevreja.

Dug istorijski razvoj j. moe da se prati od biblijskih,
mojsijevskih vremena (javljanje Boga na Sinajskoj gori)
do dananjih dana, kadaj. predstavlja i dravnu religiju
u Izraelu. Glavno obeleje/ , tokom itavog ovog peri
oda, jeste vera u samo jednog, venog, pravednog Boga,
stvoritelja, koji ima poseban, istorijski manifestovan
odnos prema deci Izraela, svom izabranom narodu.
Ovo uenje ini osnov tzv. etikog monoteizma, verovanja da taj jedan, jedini Bog oekuje od naroda Judinog ne samo pravilno bogosluenje nego i moralno
ispravne odnose izmeu ljudi. Druga znaajna odlikaj.
jeste eshatoloka, mesijanska nada da e Bog obnoviti
Izrael i ispuniti obeanje o nastupajuem carstvu mira
i pravednosti. Za Je v re je ,/ nije samo religija nego i
osoben nain ivljenja koji se izraava putem tradicije
u kojoj religijska verovanja i njima primereni sistem
vrednosti proimaju drutvenu zajednicu i svakodnevni
ivot ljudi. On se vodi u skladu s odreenim pravilima,
obredima, ritualima, ukljuujui tu molitve, pravila
ishrane, praznovanje subote ili sabata, kao i izuavanje
svetih spisa - naroito Tore.
J. se ponekad naziva i religijom knjige, zbog ve
likog znaaja koji se pridaje itanju i izuavanju hebrej
ske Biblije. Tu Bibliju hriani nazivaju Starim zavetom, dok se u Jevreja ona naziva Tanah i sadri ukupno
24 knjige napisane na hebrejskom jeziku. ine je Tora
(Zakon ili Nauk), dela proroka i drugi spisi. Religijski
temelj prve biblijske knjige (Postanje), ini ideja o jed
nom Bogu, monoteizam, kao i njen univerzalni smisao
za hebrejsku, a docnije i hriansku zajednicu. Odnos
izmeu tog jednog Boga i ljudi je, pre svega, moralne
prirode, jer je stvaranje prvog oveka i prve ene ubrzo
praeno njihovim moralnim posrnuem. Docnije, taj
ljudski pad potvruje i pria o potopu. Tu se, meutim,
javlja i druga znaajna tema jevrejske religije - povest
o savezu sa Bogom, ili ideja o zavetu. Nakon potopa,
novi pokuaj da se u ljudima podstakne, pobudi moralna
obaveza prema Bogu ostvaruje se kroz povest o Avramu, ocu jevrejskog naroda, kao i njegovim potomcima.
Bog sklapa poseban savez sa Avramom, obavezujui
dogovor koji najpre podrazumeva patnju izraelskog
naroda, ropstvo u tuoj zemlji, ali i obeano budue
izbavljenje. U tom venom zavetu naroda s Bogom, za

log je sama zemlja koju e hebrejska plemena jednom

naselili. Bog se prisea svog zaveta i u pripovesti o
Mojsiju, koji je pozvan da izbavi Izrael iz egipatskog
ropstva. Posredstvom Mojsija, Bog neposredno otkriva
svoju poruku Jevrejima i posveuje im Zakon. Izlaganje
i tumaenje tog Zakona, u formi Deset zapovesti, zaoku
plja vei deo docnijih Mojsijevih knjiga. Tema o zavetu
razrauje se i u istorijskim knjigama hebrejske Biblije.
Zavetna teologija je, recimo, vaan element pripovesti
o jevrejskim carstvima koje uspostavljaju Saul, David,
Solomon i njihovi naslednici. Na primer, Davidov savez
s Bogom je veni, bezuslovni zavet koji podrazumeva
ideju o boanskom sinovstvu i carskom pomazanitvu.
Ba iz te ideje o Boijem pomazaniku, Mesiji, i prvi
hriani su izvodili boansko poreklo Isusa Hrista,
odnosno njegov veni, mesijanski status.
U j. postoji pisana, ali i usmena tradicija Tore, itav
jedan kodeks etikih i obrednih pravila i uputstava. Pored
Tore, poseban religijski znaaj tu imaju i dve zbirke Talmuda, palestinska i vavilonska (iz V i VI veka n.e.),
koje sadre komentare jevrejskog usmenog predanja
- Mine i Gemare. Talmud se bavi najrazliitijim re
ligijskim i svetovnim pitanjima, kao to su: praznici,
propisi o braku, procena tete, poljoprivreda, pravilno
prinoenje rtava.
Milenijumski duga istorija j. obino se, radi lakeg
pregleda, deli u vie perioda (npr. biblijski, helenistiki,
rabinski i moderni y.), iako sami Jevreji, naroito oni
ortodoksni, smatraju d aje ta povest kontinuirana, ne
prekinuta. Na primer, rabinskij . vodi poreklo od fariseja, religijsko-politike partije iz Isusova vremena. Danas
se, pak, u j. pravi razlika izmeu ortodoksnih Jevreja,
konzervativaca i reformista.
O religija O antisemitizam

M. Vukomanovi

juridifikacija (lat. jurisdictio - pravosue). Pojam

j. (nem. Verrechtlichung) prvi put se javlja poetkom
tridesetih godina XX veka u Nemakoj, neposredno
pred kraj Vajmarske republike. Upotrebljavaju ga so
cijaldem okratski autori, u sklopu kritike tadanjeg
nemakog radnog prava, kako bi izrazili okamenjivanje politike dinamike radnikog pokreta (Ernst
Frenkel) ili neutralizaciju autentino politikih klasnih
konflikata u formalnim radnopravnim procedurama
(Oto Kirhajmer).
Posle Drugog svetskog rata, u Nemakoj se obnavlja
diskusija o j. radnog prava. Pod ovim pojmom sada se
podrazumeva predimenzioniranost dravnopravnih (za
koni i podzakonski akti), precedentnih (odluke radnih
sudova) i autonomnopravnih (kolektivni ugovori i inter-

221
na pravna akta preduzea) normi, kojima se reguliu od
nosi izmeu poslodavaca i posloprimaca. Otrica kritike
(ponovo prevashodno socijaldemokratski orijentisanih
autora) sada je usmerena na to da pokae kakoj. sputava
sindikate da iskoriste porast svoje moi i obezbede bolje
radne uslove za svoje lanove. Ipak, sociolokopravna
istraivanja su opovrgla kako tezu dajej. usmerena samo
protiv sindikata (odnosno posloprimaca) tako i tezu da
sindikati (odnosno posloprimci) vode samo vanpravnu
politiku borbu. Zato je pojam j. poeo da se vezuje za
probleme (manjkave) delotvornosti i (nepredvienih)
efekata pravnih normi: prekomerna pravna regulacija u
praksi proizvodi efekte koji nisu bili predvieni i time
smanjuje delotvomost pravnih normi. Glavni razlog
za ovu pojavu jeste injenica da u socijalnoj realnosti
svakog pojedinanog preduzea spontano nastaju ne
formalna pravila (Volf Rozenbaum), koja pokazuju
snanu rezistentnost na intervencije prava stvorenog na
razliitim nivoima iznad preduzea. Tako se pokazalo
da sama socijalna realnost postavlja ogranienja pravnoj
regulaciji i da stvaraoci pravnih (kako dravnih, tako i
autonomnih) normi moraju da vode rauna o ovim ne
formalnim pravilima ako ele da njihovo pravo bude
delotvorno. Pouke sociologa su zaista bile nedvosmi
slene: ne moe biti delotvoran svaki pravni projekt; ne
moe biti primenjeno sve to je normirano; tek onaj
stvaralac pravnih normi koji je svestan spontano nastalih neformalnih pravila drutvene realnosti i u stanju je
da sm sebi postavi samoogranienja moe da pretenduje na to da njegov produkt bude delotvoran.
U meuvremenu, pojam j. je izaao van domena
radnog prava i postao univerzalni pravni fenomen.
Pod ovim pojm om podrazum eva se prekom ernost
pravnoregulatorne aktivnosti intervencionistike
drave blagostanja (Gunter Tojbner), koja, umesto
da nadopunjava spontano nastala neformalna pravila
drutvene realnosti, tei da ih nadomesti i samim tim
otvara novo podruje konflikata i problema. Pri tom je
mogue razlikovati tri oblika j ., s obzirom na dravni
organ koji je stvara: parlamentarizacija (u sluaju da
parlament prekomereno donosi zakone), birokratizacija (u sluaju da izvrni organi i organi uprave pre
komereno donose podzakonske akte) ijudikalizacija (u

juridifikacija
sluaju da sudovi prekorae svoje kompetencije i kroz
svoje odluke ponu da stvaraju pravo koje ima karakte
ristike parlamentarizovanog ili birokratizovanog prava)
(Ridiger Fojt).
J. je najizraenija u onim delovima drutvene real
nosti u kojima drava blagostanja pronalazi najire polje
primene: radni odnosi, trini odnosi, pravo preduzea,
socijalna zatita itd. Ukoliko ne pronae meru i svoju
pravnoregulatornu aktivnost ne ogranii u skladu s
potrebama korisnika njenih usluga, drava blagostanja
prerasta u osamostaljenu silu koja ne samo da stoji iznad
sveta ivota nego nuno nastoji i da ga kolonizuje
(Jirgen Habermas).
Ono u emu se kritiari j. najvie razilaze jesu opti
malne (tj. nejuridifikovane) razmere pravnoregulatorne
intervencije. Nesporno je da se dravno pravo nalazi
u slubi takvih vrednosti kao to su subjektivna prava
graana, pravna sigurnost ili ogranienje delatne slo
bode graana kada postane opasna po drutvo. Teko je
rei gde dravno pravo prestaje da bude u slubi ovih
vrednosti (ili ak poinje da ih direktno ugroava).
Kritiarij. su, u svakom sluaju, duni dana ovo pitanje
odgovore pre nego to preu na samu kritiku. Drugo,
anglosaksonski autori su skloni da problem j. vezuju
iskljuivo za dravnopravne norme, dok kontinentalni
(prevashodno nemaki) autori smatraju da je o j. re
i kada ire nedravne organizacije (npr. privredne ko
more, nacionalni sindikati i si.) preterano interveniu,
tj. pravno reguliu aktivnosti svojih lanova. Poto od
odreenja opsega ovih interventnih pravnih normi
zavisi i mogunost da se u konkretnom sluaju konstatuje postojanje/ , to je jasno da e svako razilaenje
u odreenju tog opsega zavravati i u razliitim kon
statacijama o postojanju j. Najzad, tree, neslaganja
postoje i oko toga da li u optimalnoj situaciji, pored
normi dravnog prava, treba da vae norme autonomnog
prava, ili samo (nepisana) neformalna pravila, ili pak
probleme treba reavati ad hoc, od sluaja do sluaja.
Budui daje nemogue doi do univerzalnih zakljuaka,
ostaje da se problem balansa dravnog prava, autonom
nog prava, neformalnih pravila i prakse slobodne od
svake regulacije, reava u svakom posebnom sluaju na
poseban nain.
3 d r a v a b la g o s ta n ja O p ra v o
A. Molnar

kapitalizam (lat. caput - glava; capitalis - glavni).

Pojam koji se obino shvata u dva znaenja: (1) kao
odreena idealnotipska konstrukcija marksistike soci
ologije, odnosno drutveno-ekonomska formacija i (2)
kao konkretan, realan drutveni sistem. Kao drutvenoekonomska formacija, k. je onaj istorijski tip drutva
koji odlikuje kapital kao osnovni drutveni odnos, ili
privatno vlasnistvo nad sredstvima rada, uslovima rada
i organizacijom svih proizvodnih snaga. Istovremeno,
k. je obeleen robnom, mainskom proizvodnjom, te
pretvaranjem radne snage u robu koja se kupuje i pro
daje. U konanoj instanci, osnovni drutveni odnos koji
odlikuje k. jeste odnos izmeu kapitalista i radnika.
Kapital je, dakle, drutveni odnos, pre svega, izmeu
privatnog prisvajanja i koncentracije svih proizvodnih
snaga - kako subjektivnih tako i objektivnih - u rukama
nosilaca kapitala, tj. kapitalista. Kapital pretpostavlja
slobodu raspolaganja nad sredstvima za proizvodnju i
radnom snagom koje posedeju kapitalisti i radnici. Ali,
k. pretpostavlja i stvaranje trita koje oliava pomenutu
slobodu. Vanost trita je u tome to na njemu dolazi
do susreta vlasnika kapitala i vlasnika radne snage, ali i
do njihovog spajanja da bi proizvodni proces mogao da
se obavlja. Prodaja radne snage je uslov da vlasnik kapi
tala dobije pravo da organizuje, nadzire i kontrolie unaj
mljenu radnu snagu. Da bi je efikasnije koristio, vlasnik
kapitala uvodi mainski, tj. fabriki, industrijski sistem
masovne proizvodnje koji poveava produktivnost rada,
ali stvara i pretpostavke za prisvajanje vika vrednosti,
odnosno one vrednosti koja je iznad vrednosti predujmljenog kapitala i plaenog rada. Zato je drugo ime za
k. kao drutveno-ekonomsku formaciju nain proiz
vodnje koji se odlikuje prisvajanjem vika vrednosti ili
drutvenim odnosom eksploatacije.
U k. postoji stvarno jedinstvo procesa proizvodnje
i procesa oplodnje kapitala, te nosilaca oba pomenuta
procesa - kapitalista i radnika. Proces proizvodnje je
takav da se moraju spojiti nosioci vlasnitva nad sred
stvima rada i nosioci vlasnitva nad radnom snagom, a

do tog susreta ne dolazi samo na tritu ve i u proiz

vodnji. Bez toga spoja nema ni proizvodnje ni drutvene
egzistencije. Istovremeno, proces oplodnje kapitala do
nosi imanentne protivrenosti, jer su potrebe nosilaca
vlasnitva nad sredstvima rada i nosilaca vlasnitva
nad radnom snagom meusobno razliiti, pa i suprot
ni. Dok prvi prisvajaju viak vrednosti, odnosno stiu
profit i, stalno ga poveavajui, ire i svoje potrebe te
obezbeuju njihovo zadovoljavanje, drugi doivljavaju
ograniavanje svojih potreba i njihovo redukovanje. Is
tovremeno, dok se na jednoj strani obavlja sve obim
nije podrutvljavanje svih proizvodnih sila, na drugoj
strani ostaje privatni nain njihovog prisvajanja. Iz ovih
protivrenosti raaju se meusobno suprotstavljeni in
teresi, pa otuda slede nepomirljivi sukobi i borbe. Ta
borba je klasna borba i u njoj se od najamnih radnika
ili klase po sebi stvara klasa za sebe, odnosno klasa
svesna svojih potreba i interesa. Da bi ih realizovala,
ona se organizuje i vodi borbu protiv klase kapitalista.
K. je istorijski tip drutva u kojem osnovnom
drutvenom odnosu, ili kapital-odnosu, tj. specifinoj
upotrebi proizvodnih snaga, sredstava rada i radne
snage, odgovaraju svi ostali drutveni odnosi i drutvene
ustanove - politike, pravne, kulturne itd. Klasa ka
pitalista koja vlada proizvodnjom i potrebama vlada i
ostalim ustanovama drutva. Taj odnos je vie domi
nacija, hegemonija i privoljavanje na prihvatanje tog
tipa vladavine, negoli gola prisila, mada esto ima i te
elemente.
U drugom znaenju, k. predstavlja drutveni sistem,
odreenu organizaciju drutva kojoj su imanentne oso
bine idealnog istorijskog tipa. Ali, kao drutveni sistem,
k. ima svoje poreklo i tok razvoja. K. nastaje tek kada se
steknu odreeni uslovi - ili, kao to Karl Marks kae kada se formira njegova realna osnova. Sjedne strane,
to je mikroorganizacija k., ili stvaranje urbane zanatske
organizacije za koju su karakteristini: upotreba po
jedinih alata; tradicionalne vetine i obuka za njihovo
korienje; feudalna hijerarhija rada, odnosno manu-

223
faktuma kooperacija koja je uvod u stvaranje fabrikog
sistema s mainama kao sloenim alatkama; potom,
modeme vetine rada s mainama, odnosno specijali
zacija i nova hijerarhija, tj. industrijska disciplina;
najzad, masovno korienje unajmljene radne snage.
S druge strane, realnu osnovu k. ini i makroorganizacija koja zapoinje razlaganjem feudalizma, irenjem
trita, odnosno robnonovanog naina privreivanja,
eksproprijacijom sitnih poljoprivrednih proizvoaa i
zanatskih radnika, te prvobitnom akumulacijom kapi
tala, irenjem zelenakog i trgovako-bankovnog kapi
tala. Ali, makroorganizacija k. nastaje tek s drutvenom
revolucijom u kojoj se razvlauje feudalna klasa. Prvi
otpori kapitalista zapoinju u gradovima, a gradovi se
meusobno povezuju tako da se rue feudalne ograde
koje su uvale feudalni nain proizvodnje. U graanskim
(buroaskim) revolucijama ukida se vezanost za ze
mlju i stvara se, pored trita robe, i trite kapitala i
radne snage, stoje obezbedilo slobodu kretanja i stvo
rilo uslove za stvaranje jedinstva kapitala i rada.
Razvoj k. je izneo na povrinu bitne protivrenosti
izmeu kapitala i rada, odnosno dve osnovne klase k.,
te njihovu borbu. Poput stvaranja k. koje je bilo surovo,
te eksploatacije koja je bila neljudska - takva je bila i
klasna borba. S jedne strane, ona je dovela do jaanja
socijalistikog pokreta kojim je u, nekim zemljama, k.
bio ukinut na revolucionarni nain, a s druge je doprinela evoluciji k. i njegovim uzastopnim rekonstrukcijama
u razliitim fazama. Sve masovnije uvoenje maina
i primena tehnolokih i naunih otkria zahtevalo je
sniavanje trokova za radnu snagu i sirovine. U potrazi
za jeftinijom radnom snagom i sirovinama razvili su se
imperijalizam i kolonijalizam, odnosno okupacija broj
nih zemalja i kontinenata. To je bila prva bitna faza i
rekonstrukcija k.
Druga vana faza u razvoju k. nastupila je sa uki
danjem kolonijalizma. Antikolonijalni otpor k. naglo
je jaao i lanano izazivao nacionalna osloboenja
na raznim kontinentima i u nizu zemalja, te doprineo
iezavanju svetskog sistema imperijalizma. Ali, unutar
vodeih kapitalistikih zemalja jaalaje jedna dvostruka
pojava koja je doprinela birokratsko-tehnokratskoj fazi
i rekonstrukciji k. Usled jaanja klasne borbe i usposta
vljanja socijalizma zapoelo je ograniavanje kapitala,
koje je nastavljeno dravnim zahvatanjem u ekonomsku
sferu, odnosno nametanjem progresivnih poreza i tzv.
socijalnim davanjima. To omeivanje k. je, na jednoj
strani, dovelo do veeg zadovoljavanja potreba radnika
i ostalog stanovnitva a, s druge, uslovilo smanjivanje
opasnosti od socijalistikih revolucija. Istovremeno, kao
posledica razvoja k., bila su poveana dravna izdavanja

karakter, drutveni
za kolovanje i obrazovanje, koje je obuhvatilo veliki
broj ljudi. Neohodnost obrazovanja bila je uslovljena
uvoenjem novih, sloenijih tehnologija i nauke u pro
ces proizvodnje, te novih i savremenijih sredstava rada.
To je, opet, izazavalo potrebu za drugaijom vrstom
radne snage, to je dovelo i do vee zaposlenosti, pa
onda i do vieg ivotnog standarda i ublaavanja klasne
borbe.
Birokratsko-tehnokratska faza ili rekonstrukcija
k. dovela je i do vane pojave srednjih klasa koje su
preuzele kljunu ulogu u razvoju k. Naime, usled sve
vee sloenosti proizvodnje, kapitalisti se povlae iz
procesa upravljanja proizvodnjom, a tu ulogu preuzi
maju obuene birokrate i tehnokrate. Istovremeno, sve
vee ukrupnjavanje proizvodnje dovodi do korporati
vnog prisvajanja profita i pojave akcionarskog kapitala,
odnosno do kolektivnog ulaganja i raspodele kapitala.
Poslednja faza ili rekontrukcija k. donela je znaajnu
istorijsku novinu, jer se pokazalo da je k. postao prvi put
stvarno svetski sistem, ogranizacija svetskog drutva.
Naime, uslonjavanje procesa proizvodnje i uvoenje
naunih dostignua proirilo je prostor za delovanje
proizvodnih snaga. Stvorene su ogromne kompanije
koje su se proirile na itav svet (tzv. multinacionalne
korporacije), sto je vodilo proirenju trita u svakom
pogledu - od trita kapitala do trita radne snage i
robnog trita.
Birokratsko-tehnokratska faza i rekonstrukcija k. nije
znaila ukidanje profita, koji ostaje najznaajniji podsticaj njegove drutvene organizacije, ali je obeleila
podelu vlasti izmeu akcionarskih kapitalista i srednjih
obrazovanih klasa ije su usluge neophodne za oplodnju
profita. Sa iezavanjem socijalizma koji nije uspeo da
postane svetski sistem, birokratsko-tehnokratski k. je
ostao bezmalo jedini tip organizacije svetskog drutva.
O drutveno-ekonomska formacija
O industrijska revolucija O klasa, radnika

V. Mili
karakter, drutveni (gr. charaktr- osobenost, beleg).
Pojam d. k. uveo je Erih From da bi objasnio iri uticaj
drutvenog sistema na formiranje karakterne strukture
linosti. Pod pojmom d. k. on je podrazumevao sutinu
karakterne strukture koja je zajednika veini lanova
iste kulture, suprotno individualnom karakteru po ko
jem se ljudi razlikuju jedan od drugog ako pripadaju is
toj kulturi. From naglaava da drutvena struktura nije
statistiki pojam (kao modalna linost), tj. samo zbir
svih karakternih osobina koje se mogu nai kod veine
ljudi u datoj kulturi. On se moe razumeti jedino u
odnosu na.funkciju d. k., odnosno kao funkcija d. k.

karakter, drutveni
koja regulie energiju lanova drutva tako da njihovo
ponaanje ne bude stvar svesne odluke o tome da li da
slede ili da ne slede drutveni uzor, ve stvar elje da delaju onako kako treba da delaju, a u isto vreme da nalaze
zadovoljstvo delajui prema zahtevima kulture. Dru
gim recima, funkcija drutvene kulture je da uoblii i
kanalie ljudsku energiju u okviru datog drutva radi
neprekidnog funkcionisanja samog drutva. Re
je o dominantnom tipu koji se namee kao poeljan,
pod uticajem irih drutvenih inilaca (npr., osnovnih
drutvenih vrednosti koje slue kao okvir idejne ori
jentacije, slike koju drutvo stvara o sebi i propagira
u javnosti, drutveno steenih navika, proklamovanih
drutvenih interesa itd.), a ne samo primarnih in
stitucija; to je usmeravajui tip koji lanovi drutva us
vajaju da bi mogli da funkcioniu kao lanovi drutva
i koji omoguuje stabilnost drutvenog sistema. Da li
j ed . k. dominantan i opteobavezan uzor za ugledanje
lanovima drutva, ili samo poeljan obrazac zavisi od
tipa drutvenog sistema, tj. od toga da lije re o totali
tarnom ili demokratskom sistemu.
Crte d. k. su relativno konstantne jer funkcioniu
kao navike, koje postaju sastavni deo strukture linosti,
ali se i menjaju pod uticajem drutvenih promena koje
izazivaju potrebu za readaptacijom, pa se d. k. moe
definisati kao tipino ponaanje pojedinca u odreenom
drutvenom sistemu u skladu s prihvaenim vrenostima i zahtevima kulture. To je slika o linosti
prosenog oveka, koji ivi i radi u odreenom drutvu
i funkcionie onako kako to od njega zahteva odreeni
drutveni sistem. From na taj nain pokuava da ob
jasni poremeaje u strukturi linosti pod uticajem za
hteva drutva, nazivajui to drutveno strukturisanim defektom i pokazujui da drutvo koje je i samo
bolesno proizvodi mentalno poremeene individue.
Moderno industrijsko drutvo ne bi moglo da postigne
svoje ciljeve da nije upreglo energiju slobodnih ljudi u
rad do besprimemog stepena. ovek je morao da bude
formiran kao osoba koja eli da utroi svoju energiju
u radu, koja je stekla disciplinu, a naroito urednost i
tanost do stepena nepoznatih u veini kultura. Ne bi
bilo dovoljno kada bi svaka individua morala svakog
dana svesno da odluuje da eli da radi, da bude tana
itd., poto bi svako takvo svesno promiljanje stvorilo
mnogo vie izuzetaka nego to moe da podnese glatko
funkcionisanje drutva. Navedene osobine su morale
da se pretvore u unutranji nagon u skladu sa zadatim
ciljevima, a drutvo je moralo da formulie takav d. k.
kod kojeg bi ovi nagoni bili uroeni.

224
Budui da se odnos izmeu drutvene strukture i
strukture linosti ne uspostavlja neposredno, kao puki
pritisak elem enata drutvene strukture, kao njihov
odraz u percepciji linosti nego se ostvaruje posred
no, putem institucionalizacije drutveno znaajnih sim
bola koji izraavaju etos odreene zajednice, a koji in
dividua intemalizuje u strukturu svoje linosti, mogui
su i alternativni tipovi d. k. (u zavisnosti od toga ko
liko je striktna institucionalizacija drutvenih zahteva).
Znaajnu ulogu u tom posredovanju igra porodica u
procesu primarne socijalizacije, ali su za odraslu osobu
moda vaniji uticaji u toku sekundarne socijalizacije
(naroito profesionalni faktori i drutvene uloge in
dividua). Pojam d. k. je teorijska konstrukcija koja ima
heuristiku vrednost u istraivanju odnosa drutvene
strukture i formiranja strukture linosti.
3 b a z i n a li n o s t O li n o s t O m o d a ln a li n o s t

Z. Golubovi
karije rizam (fr. carrire - trkalite). Socijalnopsiholoki izraz ponaanja linosti, koje nastaje kao posledica spleta individualnih radnih ciklusa tokom profe
sionalnog obavljanja neke delatnosti. U izvannaunom,
zdravorazumskom znaenju, k. se najee upotrebljava
u negativnom smislu; kao brzo i bezobzirno napre
dovanje u zvanju i stupanje na poloaje u slubi na
osnovu dodvoravanja onima od kojih to napredovanje
zavisi, a ne na osnovu linih sposobnosti, znanja i za
laganja u poslu. Ponekad se to znaenje k. prenosi i u
nauku. U naunom, sociolokom znaenju, k. kao ozna
ka za kretanje u poslu, nije vezan za poloaje nego za
profesionalni rad u nekoj delatnosti. To samo znai da
k. nema izvan profesionalnog rada. Profesionalna kari
jera se ostvaruje: (1) kada omoguava svrhovitu akumu
laciju znanja i iskustva; (2) kada se postie smislenim
reanjem radnih zadataka i projekata i (3) kada dovodi
do napredovanja u struci, u smislu javnih priznanja,
materijalnih nagrada i sticanja ugleda. U tom smislu, k.
ima izrazito sadrajno-radno, a ne formalnobirokratsko
obeleje.
Profesije, kao relativno autonomne drutvene grupe,
tite - koliko je to mogue - zarade, status i karijere
svojih lanova. U onoj meri u kojoj dolazi do birokratizacije profesija, u toj meri formalnobirokratski zas
novani k. nadvladava sadrajno-radno kretanje linosti
u, profesionalnom obavljanju neke delatnosti tokom
njenog radnog veka. Ipak, takvo sticanje karijere je
vie uslovljeno optedrutvenom nego profesionalnom
birokratizacijom. Zbog toga se, u svom kretanju u kari
jeri, istinski profesionalci vie oslanjaju na vrednovanje
svog rada od strane kolega nego na izvanprofesionalno

225
vrednovanje. Sa stanovita profesionalne zajednice, formalnobirokratsko vrednovanje k. je slino ili istovetno
negativnom znaenju koje je sadrano u izvannaunom,
zdravorazumskom shvatanju tog pojma.
O p r o fe s ija 3 p r o fe s io n a ln a e tik a
B. Miloevi

kasaba. Balkanski turcizam arapskog porekla (arap.

qasaba, tur. kasaba, od glagola kasaba - ei, rezati,
tj. odseeno mesto). K. je manje naselje, varoica. U
tipologiji varoi Jovana Cvijia, k. spada u varijetet
varoi patrijarhalnog tipa pod tursko-istonjakim
kulturnim uticajem. Ona je feudalno islamsko naselje
formirano oko vojnog utvrenja - kale. U k. je arija
obino sokak iri od drugih u kojem se nalaze duani,
epenci i zanatske radnje: ekmedijske, abadijske,
urijske, kujundijske, berberske itd. Carijski ivot
je bio dostupan samo mukarcima. Stambene zone u k.
nalaze se van arije i zovu se mahale. Najupeatljiviju
analizu drutvenog ivota bosanske k., kao najpoznatije
u naoj sredini - analizu njenog mentaliteta, patrijar
halnog porodinog ivota, hijerarhijskog odnosa izmeu
osmanlija i raje, suivota ali i ulogu straha, mrnje i
skupnog ludila u toj etniki i verski heterogenoj
lokalnoj zajednici - dao je Ivo Andri.
3 n a s e lje 3 v a ro
S. Vujovi

katastrofa, socijalna

etvorostepenog kastinskog sistema nalaze se slojevi

drutva koji se oznaavaju kao nedodirljivi, prljavi,
prosti, nazvani jo i haridani, parije, odnosno sloj
bez ikakvih drutvenih prava. Oni su obavljali prljave
poslove ienja, morali su iveti daleko od kastinskih
naselja, njihova senka nije smela padati na pripadnike
viih k. u prolazu ili prilikom odmora. Kastinska hi
jerarhija istote uticala je neposredno na hijerarhiju
njihovog ugleda i moi u drutvu, to je za posledicu
imalo i odgovarajuu raspodelu bogatstva. Vlasnitvo
nad zemljom bila je privilegija bramana i katrija.
K. su unutar sebe podeljene na podkaste ili jatije,
kojih je bilo na stotine, posebno u treoj i etvrtoj k.
Uopte uzev, k. su primer zatvorenog drutvenog sis
tema u kojem pojedinac pripada k., odnosno jati svojih
roditelja i gotovo da nema naina (bez obzira na lini
potencijal, talenat i sposobnosti) da promeni nasleeni
poloaj tokom svog ivota. Istraujui statusne grupe,
Maks Veber pominje indijske k. kao najvii oblik stratifikacijske zatvorenosti na principu statusne moi i ug
leda. K. se porede sa staleima u feudalnom drutvu,
koji su takoe imali karakter zatvorenih drutvenih
grupa. Za razliku od k. i stalea, klase su otvorene par
cijalne drutvene grupe koje doputaju prelazak iz jedne
klase u drugu i tako doprinose drutvenoj dinamici i
pokretljivosti.
3 k la s a , d r u tv e n a 3 slo je v ito s t, d r u tv e n a 3 s ta le
I. Sijakovi

kasta (p. i port, casta - rod, rasa, pleme, ili lat.

castus - ist). Zatvorena drutvena grupa ije je stanje,
ponaanje i delovanje ogranieno religijskim, kultur
nim, etikim i/ili pravnim propisima. Istorijski, nastanak
k. vezuje se za staru Indiju u IV veku pre n. e., kada su
osvajaka plemena koja su tu dospela ostvarila odvajanje
(zatvaranje) od zaostalog domorodakog stanovnitva.
Tradicionalno indijsko drutvo podeljeno je na etiri
glavne k. i ostatak stanovnitva koji ne pripada kastinskom sistemu. Glavne k. su rangirane prema stepenu
ritualne istote. Tako su bramani (svetenici) olienje
potpune istote, svetlosti i pobonosti. Oni su nosioci
znanja, mudrosti i istine, te samo oni mogu obavljati
religijske obrede. Ovo svedoi d a je religija imala
odluujuu ulogu u zatvaranju staroindijskog kastinskog drutva. Katrije (ratnici, vojskovoe) su sledea
k., kojoj je povereno da tite narod, prinose rtve, itaju
svete knjige i preputaju se telesnim uivanjima. Vajsije
(vajije) su trea k., koju sainjavaju trgovci, zanatlije,
zelenai (pozajmljuju s kamatom) i ostali koji se bave
korisnim radom (obrauju zemlju). etvrtu k. pred
stavljaju sudre (udre) kojima je dodeljen samo jedan
zadatak, da budu sluge gornjim trima k. Izvan ovog

katastrofa, socijalna (gr. katastroph- obrt, unitenje).

K. ili masovne nesree postale su predmet istraivanja
sociologa i socijalnih psihologa, najpre u SAD, kas
nije u elom svetu, a u poslednje vreme, na alost, in
tenzivno i kod nas. Tiu se vie ili manje iznenadnih
i komplikovanih prirodnih ili drutvenih dogaanja sa
razarajuim efektima, koja zahtevaju dodatno i iscrpno
angaovanje drutvene zajednice, a naroito pojedinaca
koji su njima pogoeni. Re je o poplavama, prirodnim
katastrofama, velikim poarima, eksplozijama u hemijskim fabrikama, provali vulkana, havarijama u atom
skim elektranama, kao i ratovima sa svim posledicama
koje oni donose.
Za optimalno praktino reavanje posledica, bitno
je proceniti uzroke i prirodu k., mogue tokove njenog
odvijanja, kao i potencijale drutva daje prati, kanalie
i umanji ili otkloni njene tetne efekte (u prvim tre
nucima - panika, hitan smetaj unesreenih) i zatim
sledi pruanje obavetenja i savetovanje pogoenih,
kao i rad na otklanjanju trajnih posledica nesree. Oko
20% unesreenih reaguje na k. psihikim posledica-

katastrofa, socijalna

226

ma (najee simptomima posttraumatskog stresnog

poremeaja).
Procena onoga ta je masovna nesrea ponajvie za
visi od ekonomske razvijenosti drutva, ali i od njegove
organizovanosti u pogledu spreavanja eventualnog iz
bijanja k. Cilj svih intervencija u k. jeste spreavanje
razvoja tzv. kulture nesree u pogoenih. Re je o pasivno-zavisnom stavu unesreenih prema sopstvenom
poloaju, kakav se neretko via kod prognanih Srba
iz republika bive SFRJ, sm etenih u kolektivnim
smetajima.
O iz b e g lic e O ra t

P. Opali
katolicizam (gr. katholiks - sveopi, zajedniki,
ukupni). Vjersko i etiko nauavanje Katolike crkve,
jedan od tri osnovna pravca u kranstvu. Konana pod
jela kranstva na zapadno (k.) i istono (pravoslavlje)
zavrena je 1054. godine. K. e doivjeti jo jednu pod
jelu u XVI stoljeu, u vrijeme reformacije i nastanka
protestantizma. Od raskola postoje stanovite razlike
u nauavanju i obrednoj praksi izmeu k. i pravosla
vlja, mada su obredi zadrali isto simboliko znaenje.
Uvedene su i znaajne razlike u nainu ivota i odi
jevanju sveenstva.
K. je jedna od najrasprostranjenijih konfesija u svi
jetu. I po brojnosti slijedbenika i po organizacijskoj
strukturi, po hijerarhiji i razvijenoj teologiji, to je jedan
od najrazvijenijih oblika organiziranja religije. Katolici
su, na osnovi zajednike vjere i istoga naina njenog
oitovanja, okupljeni u Katoliku crkvu koja nadilazi
nacionalne granice i obuhvaa razliite narode diljem
svijeta. K. spada u univerzalna vjerska uenja koja se
obraaju pripadnicima svih naroda, klasa, rasa i kul
tura.
K. prihvata, u osnovi, sve ono to je vezano za uenje
kranstva. Meutim, za izvor svoga uenja uzima
ne samo Bibliju ve i crkvenu tradiciju, tj. crkveno
uiteljstvo. U crkveno uiteljstvo spadaju kako od
luke koncila, na kojim a predstavnici cijele Crkve,
pod vodstvom pape, raspravljaju i donose odluke od
interesa za Crkvu, tako i papine enciklike (pisma koja
papa upuuje biskupima cijeloga svijeta ili jednog
odreenog podruja, a odnose se na vjeru, religijski
moral, bogotovlje). Pitanje unutarnjeg ureenja u Crkvi
papa saopava u tzv. apostolskim pismima koja, katkad,
nose oznaku motto proprio (ital. - saeta izreka) i po
pravilu se oznaavaju tim nazivom i poetnim rijeima
samoga dokumenta. Sveenstvo ima zavjet celibata, tj.
suzdrljivosti od enidbe.

Organizacijsko sredite k. je Vatikan, grad-drava

na teritoriju Rima (zato se k. jo naziva i rimokatolicizam ili Rimska crkva). Tu se nalazi papina rezidencija
i razliiti uredi rimske kurije koji pomau papi u up
ravljanju Crkvom. Vatikan ima svoj grb, zastavu, him
nu, tampu, radio itd. Svoje diplomatske predstavnike
razliitoga ranga i statusa (nuncij i pronuncij imaju rang
ambasadora, a internuncij status izaslanika, odnosno
ministra) papa ima u mnogim zemljama svijeta.
Izbor pape se obavlja u Sikstinskoj kapeli. Zbor kar
dinala koji biraju papu i sm postupak izbora naziva se
konklava (lat. cum clave - pod kljuem). Bijeli dim iz
dimnjaka Sikstinske kapele je znak d aje papa izabran,
a crni da nije i da se postupak izbora ponavlja. Papa
Benedikt XVI je 266. po redu. Iza pape, po poloaju u
hijerarhiji, stoje kardinali. Veina ih je iz zemalja izvan
Europe, to potvruje daje rije o svjetskoj Crkvi. U iz
boru novoga pape sudjeluju samo kardinali do osamde
set godina starosti. Slijedei u hijerarhijskom rangu su
biskupi, koji upravljaju pojedinim dijelovima Crkve kao
papini pomonici. Na nivou jedne drave organizira
ni su u biskupsku konferenciju koju ine svi biskupi,
pomoni biskupi (ako imaju pravo naslijea, onda su
to koadjutori) i naslovni biskupi u toj dravi. Biskupi u
glavnim gradovima zemalja imaju i poasni naslov nad
biskupa. Pored sveenika iz redovne hijerahije, postoji
vie mukih i enskih redovnikih zajednica.
Katolika ima oko milijardu, rasporeenih u vie od
dvije hiljade biskupija. U Africi ih je krajem XX veka
bilo 122 907 000, Aziji 123 597 000, Europi 413 576
000, Latinskoj Americi 435 811 000, Sjevernoj Americi
97 022 000, Oceaniji 8 208 000. Ukupno im pripada
18,7% svjetskog stanovnitva. Od zapadnoeuropskih
zemalja Belgija, Luksemburg, Francuska, panija,
Portugalija, Italija, M alta i Austrija su zemlje ije
stanovnitvo preteno prihvata/:. Holandiju, vicarsku,
Njemaku i Sjevernu Irsku naseljavaju katolici i protes
tanti. Najvei dio stanovnika Poljske, eke, Maarske,
Slovenije i Hrvatske su takoe katolici itd.
Pored katolika postoje i grkokatolici. Zadrali su
istoni, pravoslavni obred, pravoslavno nauavanje o
Kristu, nain imenovanja vladika, ali papu priznaju za
vrhovnog poglavara. U narodu ih zovu i rimokatolici
pravoslavne vjeroispovijedi. Sami odluuju hoe li
se sluiti starim ili novim kalendarom i hoe li, npr.,
Boi slaviti 7. sijenja ili 25. prosinca. Do osnivanja
Grkokatolike crkve dolo je nakon sabora odranog u
Firenci (1439). Stekla je pristalice naroito meu Ukra
jincima.
Starokatolici se, po svom nauavanju, nalaze izmeu
protestantizma i k. Pokret je nastao kao rezultat opozicije

227
dijela njemakih teologa na Prvom vatikanskom koncilu
1870, kada je uvedena dogma o papinoj nepogreivosti
u pitanjima vjere i morala. U liturgiji su koristili narodni
jezik, napustili celibat, odbacili potovanje ikona, a or
ganizirani su na nacionalnom principu.
O religija O hrianstvo
/. Cvitkovi

kazna. Vrsta sankcije. Iako u pravnom poretku posto

je i druge pravne sankcije, i to ne samo graanskopravne
(povratak u preanje stanje, naknada tete) nego i
krivinopravne (mere bezbednosti, mere upozorenja,
vaspitne mere), k. su zbog svoje izraene represivnosti
svakako najznaajnije. U primitivnom pravu k. su jo
gotovo neartikulisani izlivi gneva i drutvene odmazde,
tako da se usmeravaju prevashodno na ivot i telo de
linkventa (ili onoga kojem se pripisuje krivica za neki
delikt). S napretkom civilizacije dolazi do temeljne
promene: telesne k. nestaju u potpunosti, a za njima
se polako gubi i smrtna k. (u velikom broju zemalja
ona je ukinuta, dok je u preostalim zemljama Pakt o
graanskim i politikim pravima dozvoljava jo samo
za najtee zloine). Glavni oblici kanjavanja danas
predstavljaju k. liavanja slobode i imovinske k. (kon
fiskacija i novana k.).
U civilizovanim zemljama smatra se da k. mora da
bude usklaena s komutativnom i distributivnom prav
dom, tj. da mora da bude srazmema samom krivinom
delu i da se izrie ujednaeno prema stepenu krivice sva
kog delinkventa. Osim toga, ona mora da bude zakonski
propisana (lat. nulla poena sine lege) i to pre nego to
je nastao sam delikt zbog kojeg se delinkvent kanjava
(nullum crimen sine lege). Da bi potovanje ovih os
novnih principa kanjavanja u civilizovanim zemljama
bilo mogue, potrebno je da postoji struno, nezavi
sno i nepristrasno pravosue i efikasan aparat prinude
koji izvrava sudske odluke. Ako sud i izvrni aparat
ne mogu da obezbede efikasno kanjavanje (odnosno
sankcionisanje krenja pravnih normi uopte), onda se
ceo pravni poredak rui. Izricanje i primena k. za krenje
prava takvih razmera teko je zamislivo bez prethodne
politike sankcije, a nju donosi veina naroda na iz
borima, smenjujui nesposobnu ili korumpiranu vlast i
dovodei novu (kojoj poverava zadatak vaspostavljanja
vaenja prava). Onemogui li vlast svoju smenjivost na
izborima (kao oblik politike sankcije) i time postane
tiranska, narodu preostaje jedino da pribegne pravu na
otpor tiraniji kao ultimativnoj pravnoj i politikoj sank
ciji za takvu vlast.
O pravo, krivino O sankcija O smrtna kazna
A. Moinar

ki

kibuc (hebr. kibutzh). Jevrejske seoskozadrune sku

pine, tj. naseobine koje se prvi put osnivaju 1908. na
prostoru dananjeg Izraela. Oko 4% Izraelaca i danas
ivi u preko 200 k. U manjim k. ivi 40-50 lanova, u
srednjim 250-500, a izuzetno velikim i do 1 000. Zemlja
i imovina u k. je kolektivna, a proizvodnja (uglavnom
poljoprivredna) i potronja su zajednike. Odrasli i zdravi
lanovi naporno rade za k., a ne za svoju porodicu, a od
zajednice dobijaju sve to im je potrebno - stan, hranu
i ostalo. Svaki brani par dobija jednu sobu, a njihova
deca jedu, spavaju i najvei deo vremena provode u do
movima gde su podvrgnuti kolektivnom vaspitanju. Deca
samo nakratko u toku dana poseuju roditelje. Izvorna
ideologija k. je cionistika, solidaristika i kolektivistika,
ali se u poslednje vreme prilagoava tritu i modemom
individualizmu. K. su odigrali vanu ulogu kod jevrejskog
naseljavanja Palestine, u obezbeivanju hrane i u odbrani
Izraela u ratovima sa Arapima.
3 komunalna porodica O zadruga

M. Milrovi

ki. Nepouzdana etimologija: od nem. (dijal.) kitschen

- gladiti, podmazivati, zgrtati (blato); jeftino prodati
(verkitschen); ili od eng. sketch - skica. U dananjem
znaenju, izraz Kitsch javlja se u Minhenu oko 1860.
godine, kao oznaka za sladunjave i sentimentalne zanat
ske i umetnike proizvode i izraajne forme osrednje
vrednosti, prilagoene loem ukusu masa. U irokoj
upotrebi je i re und (nem. Schund - strugotina, npr.
pri tavljenju koe; otpadak, bezvredna tvorevina,
tralje, trice, loa roba), od XVIII veka kao skraena
oznaka za lou knjievnost, tj. za umetniki bezvredne knjievne proizvode. S obzirom na prekla
panje sadraja, a u dobroj meri i obima pojmova k. i
und, nisu se pokazali opravdanima pokuaji njihovog
analitikog diferenciranja, pa se oni mogu smatrati si
nonimima. Neka podruja ovih pojmova pokrivena su
odgovarajuim posebnim izrazima, kao to su npr. trivi
jalna knjievnost ili trivijalno slikarstvo, premda se
u nemakoj nauci o knjievnosti izraz k. prvenstveno
vezuje za sentimentalni ljubavni roman kao podvrstu
trivijalne literature.
Postoje (1) antropoloko-esencijalistiki i (2) empirijsko-funkcionalistiki pristupi fenomenu k. U prvom
sluaju, k. se smatra nekom vrstom antropoloke kon
stante, tj. optom pojavom u svim drutvima i epohama, a
tipino kiersko dranje pripisuje ki-oveku (KitschMensch, izraz Hermana Broha), kadrom da sve posmatra
kao k. U drugom sluaju, koji je blii sociolokom stavu,
k. se shvata kao specifian fenomen graanskog drutva,

ki
tj. graanskog odnosa prema predmetnom svetu. K. se
moe prepoznati u svim vrstama umetnosti. Studije o k. i
antologije tekstova obiluju primerima tipinih kierskih
motiva i naina njihovog predstavljanja: od arhitekton
ski neautentinih meavina stilskih elemenata, preko
slikarskih idila lova ili zalazaka sunca, batenskog vajarstva, operetskih ispraznih efekata, kvazietno muzike,
ljubavnih i kriminalistikih romana, petparakih film
skih melodrama i dramskih televizijskih serijala, teleno
vela, bulevarskih pozorinih burleski, do trino ko
rumpiranog industrijskog dizajna. Ali, kierski sindrom
prepoznaje se i izvan podruja umetnosti, tj. produkcije
koja pretenduje da bude umetnika. Tako, postoji religi
jski k. (sa svojom industrijom uda, epifanija, suvenira,
grobljanskih potreptina, subliterarnih hagiografija
politiki k. (sa sladunjavim obeanjima sree, mitologizacijom tradicije, nacije i patriotizma), turistiki
k. (sa egzotizmom, idealizacijom prirode, oboavanjem
ruina i industrijom suvenira),porno-k. (kao porodino
adaptiranje pornografije), modni k., k. u tzv. stylingu i
u oblasti reklame (kao prevlast profiterske ideologije
kratkotrajnosti vaenja), u masovnoj zabavi, u lanom
izobilju supermarketa, u svakodnevnoj intimizaciji
doma kitnjastim komadima nametaja, gomilama figu
rica i dragih predmeta itd.
Ima onih koji smatraju da se fenomen k. ne moe is
pitivati u dimenziji zagonetnog stvaralakog akta (koji,
uostalom, moe biti autentian bez obzira na umetnike
domete), ve u receptivnoj dimenziji, tj. u k.-svesti,
specifinom estetskom stavu i uivanju k.-oveka,
nosioca loeg, iskvarenog ili neizgraenog ukusa, kojeg
karakterie nedistancirano uivanje, uivanje bez na
pora, naslaivanje lanim patosom i etiki samozaborav
u uivanju. Ovo subjektivistiko stanovite, koje teko
izlazi na kraj s injenicama relativnosti ukusa i izvedene
promene statusa i znaenja pojedinih um etnikih,
odnosno k. predmeta, istraivaki se uspenije konkretizuje kao socioloko pitanje nezrelosti kulturnih
potreba i manjka obrazovanja tipinog Ar.-oveka,
podlonog manipulacijama trinih meetara, pa se k.
produkcija vidi kao nekreativni, stereotipni odgovor na
neizgraene kulturne potrebe. Pokuaji objektivistike
katalogizacije i klasifikacije tipinih svojstava k. pred
meta takoe su pred tekoama, pre svega u suoenju
s mnotvom i raznovrsnou zabeleenih odredaba.
Neki autori nastojali su da izdvoje najznaajnije oso
bine k. Po Ludvigu Gicu, k. je: sentimentalan (lano
de-demonizujui), deminutivski, penetrantan, lepljiv
(naslaivaki), egzotian, sinestetian, kumulativan,
jeftin (rasprodaja ideala), a kod ljubitelja umetnosti

228
izaziva ozlojeenost i zgraavanje. Abraham Mol na
vodi sledee principe k.: neadekvatnost, kumulacija,
sinestezijska percepcija, osrednjost, konformizam (kao
olako prihvatanje). A za estetiara Ivana Fohta os
novne crte k. su pretencioznost, imitiranje, obuzetost
sieima iz ivota, sraunati efekat bez temelja, lani patos, sentimentalnost, estetski isprazni gest, izlizanost.
Tome se, izmeu ostalog, mogu dodati dopadljivost,
planiranje lepog utiska i prijatnosti po svaku cenu,
uteiteljski efekat, estetizam, ornamentalizacija i dekorativnost, neautentinost, nostalginost, eskapizam,
konvencionalnost, banalnost, pretencioznost, neupit
nost, odsustvo sumnje, samosvesti i ironije.
Oigledno je da pokuaji definisanja pojma k. pate
od neanalitinosti, tj. u teorijskoj insuficijentnosti esto
se posee za metaforikim i vrednosnim odreenjima.
Ipak, veina odredaba moe se koncentrisati oko pre
fiksa pseudo, koji oznaava neto lano, neistinito,
krivo, prevaru, falsifikat, surogat - pa se k. shvata kao
pseudoumetnost, tj. kao neto to pretenduje na status
umetnosti ali ne dosee potreban nivo, odnosno kao
sentimentalna, shematina i sladunjava la, prevara, ilu
zija u svim oblastima drutvenog ivota. Shodno tome,
odreivanje k. dobija etiki naglasak, pa se on tretira kao
zlo u vrednosnom sistemu umetnosti (Herman Broh),
tj. u svim drutvenim podsistemima, delatnostima ili
simbolikim formama.
Za sociologiju, k. je, i pored velike verovatnoe da
slinog konzumentskog dranja ima u svim epohama,
prevashodno fenomen graanskog drutva, to znai da
on narasta sa industrijskom, masovnom proizvodnjom i
odgovarajuom potronjom i, posebno, sa ekspanzijom
masovne kulture i njenim manupulisanjem slobodnim
vremenom konzumenata koja prerasta u razvijenu,
sofisticiranu, sistematsku proizvodnju umetnosti za
mase. U tom smislu, on doista jeste diktat profita nad
kulturom (Teodor Adomo). Premda je malograantina
glavni potroa k. i ciljani plen industrije k., moe se rei
da u tom pogledu nema poteenih drutvenih slojeva.
Tako, ne samo da postoji i elitni k., tj. k. finansijskih
i politikih elita, ve pored k. drutva blagostanja pa
ralelno postoji i k. siromanih, nerazvijenih drutava.
Nadalje, premda seprotokimoe prepoznati u manirizmu, i mada se k. doista hrani romantikim panestetizmom, a plodno tle za bujanje nalazi u srednjoj Evropi,
izvesno je da on bitno obeleava i drugu stranu medalje
savremenog graanskog drutva - kao k. totalitarnih
sistema (sa tipinim izrazima u ideoloki suprotstavljenim ali formalno podudarnim delima socijalistikog
realizma i nacistike umetnosti). Medijski posredovana
civilizacija, globalne drutvene krize i rasap vrednosnih

229

sistema ine plodno tle za procvat k. kao planetarnog

fenomena.
Pored poetnih nevolja s definisanjem neuhvatljivog
fenomena k., pred drutvene nauke postavljaju se i dru
ga pitanja. Najpre, nije sasvim jasna granica izmeu
umetnosti i k., jer k. fingira umetnost, a postmoderna
umetnost ga uzima kao predmet parodiranja, dekontekstualizacije ili i moralistiko-esteticistike stilizacije,
ime nastaje samosvesni k ., kao u sluaju kempa
(eng. camp), premda se ta igra moe izroditi i u svo
jevrstan hiper-/:.. K. proishodi iz umetnosti, pa je, po
nekima, mogu i tzv. genijalni k., a sasvim je sigurno
da k. nije uvek ni diletantski ni neoriginalan; mogua
je ak i kierska recepcija velikih umetnikih dela,
dok, s druge strane, ogranieno delovanje istinskih
umetnikih dela, pripremeljeno njihovom sopstvenom
nekomunikabilnou, zahtevnou, teinom, dosa
dom i ekskluzivnou umetnike katarze, odkrinjuje
vrata kompenzatornom delovanju k. i kierske ganutosti. Teoretiari se, tavie, ne libe da govore i o pozitiv
nim efektima/:, i njegove medijske promocije, u smislu
medijskog planetarnog irenja m akar i izopaenog
umetnikog jezika (ilo Dorfles), tanije, o dobrim
stranama irenja medijsko-elektronske i estetske pis
menosti. Najzad, uvid u sistemsku prirodu k. sugerie
i odgovor na pitanje da lije k. samo slika i prilika zla u
svetu - kao zla nekontrolisane moi. Odbrana od plane
tarne difuzije zla u liku k. sudar je sa ideologijom pro
fita. Standardna kritika k., sa uobiajenom difamacijom
estetskog, etikim rigorizmom, prosveivanjem putem
dosadnog i odbijanjem mladih, sa intelektualistikim
sentimentalnim, takoe kierskim jadikovkama i rezig
nacijom, te s prizivanjem razliitih oblika cenzure,
pokazuje se kao potpuno neefikasna ne samo pred indus
trijom k. nego i pred trijumfalizmom veine, nepovratno
drogirane k. kulturom. Izvesni rezultati ne mogu se vie
oekivati od avangardistikog stigmatizovanja sva
kog akademizma i etabliranih vrednosti kao k., ve od
upotrebe ne samo vrednosno nabijenog nego i nauno
zasnovanog pojma k. kao instrumenta racionalne kul
turne, prosvetne (i poreske) politike, koja se temelji na
uvidu u znaaj obrazovanja ukusa, odnosno podizanja
estetske kulture posredstvom forme i uz pomo umet
nosti kao uiteljice oveanstva.
O sociologija umetnosti O umetnost

D. urti
klan. Jedan od osnovnih pojmova u prouavanju
sistema srodstva. Prvobitno se izraz koristio da bi se
oznaili svi lanovi egzogamne grupe (skupina iji se
pripadnici ene ili udaju izvan svoje grupe) koji vode

klasa, drutvena
poreklo od zajednikog pretka, esto mitskog porekla.
Ovo poreklo se moe rekonstruisati putem genealogije
u sistemu srodstva po jasno odreenoj liniji (matrilinearnoj ili patrilinearnoj). Luis Morgan je, u skladu sa
svojim evolucionistikim metodom, smatrao da su ove
grupe u poetku bile matrilinearne (dakle, poreklo su
utvrivale po majci), da bi kasnije postalepatrilincarne.
Poetkom XX veka, Vilijam Rivers je, na osnovu svojih
istraivanja u junoj Indiji, istakao znaaj k. za kon
strukciju genealokog metoda u socijalnoj antropologij i.
K. se ranije takoe dovodio u vezu s jasno odreenom i
ogranienom teritorijom, ali ovo stanovite je s kritikom
evolucionizma uglavnom naputeno.
K. je vaan princip drutvene organizacije u
razliitim tradicionalnim zajednicama irom sveta, a u
Evropi posebno u nekim brdskim podrujima Albanije
i Crne Gore. lanovi k. su meusobno povezani siste
mom drutvene solidarnosti; postoje vrsto definisana
pravila u vezi s njihovim meusobnim odnosima i od
nosima s lanovima drugih k. (to u praksi moe znaiti
da se pripadnik ili pripadnica odreenog k. moe udati
ili oeniti samo unutar nekog drugog, jasno definisanog
k. K. mogu biti meusobno povezani posebnim vezama
(politikim i rodnim), kao i kroz zajedniki jezik i kul
turu.
3 srodstvo O drutvo, primitivno
A. Bokovi

klasa, drutvena (lat. classis - razred). Socioloka

kategorija koja se, zavisno od teorijske orijentacije,
na razliit nain definie i koristi. Ovaj pojam najvei
znaaj ima u onim teorijama koje vertikalnu drutvenu
stratifikaciju, kao i celokupnu drutvenu strukturu i
drutvene promene, sagledavaju u kategorijama po
stojanja d. k. i njihovih meusobnih sukoba. Njihov
rodonaelnik i glavni predstavnik bio je Karl Marks, ija
shvatanja ne prestaju da budu predmet estokih ospora
vanja, ali i uporne odbrane.
Slino podeli rada, koju prvenstveno tumai kao neto
to razdvaja a ne spaja ljude, Marks je i vertikalnu dife
rencijaciju drutva uglavnom sagledavao kao sredstvo
iskoriavanja jednih drutvenih skupina od strane dru
gih, a ne kao nunog pratioca podele rada niti kao rezultat
kolektivne aktivnosti za postizanje zajednikih ciljeva. Za
njega, u svim drutvima postoje u osnovi samo dve d. k.
- vladajua i potinjena - s tim to prva eksploatie dru
gu, drei je u pokornosti. Mo vladajue klase izvire iz
injenice da ona kontrolie proizvodne snage drutva (pre
svega, zahvaljujui vlasnitvu nad sredstvima za proiz
vodnju) i odreuje tip proizvodnih odnosa, a uvrena

klasa, drutvena
je dravom kao svojim oruem i ideologijom kao sred
stvom opravdavanja vlasti, manipulacije i dominacije.
Prema Marksovom miljenju, osim prvobitne zajed
nice, svi ostali istorijski tipovi drutva (robovlasnitvo,
feudalizam i kapitalizam) klasno su antagonistiki, iz
ega sledi da istorija nije nita drugo do neprekidna
klasna borba koja e na kraju dovesti do uspostavljanja
besklasnog komunistikog drutva. Odluujuu ulogu
u tom kvalitativnom skoku iz predistorije u istoriju
ima proletarijat kao glavni subjekt revolucije, te njego
va partija, koja je avangarda pokreta. Avangardnost
proleterske partije proizlazi iz njenog boljeg razumevanja uslova, toka i naina klasne borbe, kao i svesti o
potrebi klasnog politikog organizovanja, a u tome opet
presudnu ulogu ima marksistika teorija.
Iako je verovao da njegovo shvatanje drutvene
strukture vai za celokupnu ljudsku istoriju, Marks je
ipak najveu panju posvetio istraivanju d. k. i klasne
borbe u zapadnim kapitalistikim drutvima. Kapital
je kljuna kategorija kapitalizma, koja je u tesnoj vezi
s privatnom svojinom i izrabljivanjem radnike klase.
Kapitalista ulae kapital u proizvodnju robe radi sticanja
profita, ali kapital ne proizvodi nita, budui da samo
rad stvara bogatstvo. Kako je naknada koju radnik dobija za svoj rad znatno manja od vrednosti proizvedenih
dobara, to se na ovoj razlici stvara viak vrednosti,
koji kapitalista prisvaja u obliku profita i koji je kljuan
za razumevanje mehanizma eksploatacije. A kako je
celokupna pravnopolitika i duhovna nadgradnja uslovljena ekonomskom bazom, celokupan drutveni
sistem je usmeren na ouvanje takvog stanja, ak i onda
kada je prinuen da se menja i prilagoava novim uslovima. Te promene bitno odreuju dva momenta: kla
sna borba i razvoj proizvodnih snaga.
Iako su njegova razm atranja o klasam a ostala
nedovrena, Marksova istraivanja ove problematike
kreu se na nekoliko nivoa - od najoptijeg i najapstraktnijeg, do konkretnoistorijskog. Na najapstraktnijem nivou sugerie se bitna ekonomska utemeljenost
d. k. u kapitalizmu, pa se kapitalista definie kao per
sonifikacija kapitala, a radnik kao personifikacija
najamnog rada. Na srednjem nivou razmatra se kla
sna borba, jer se polazi od pretpostavke da d. k. postoje
samo kroz klasne sukobe, to upuuje na istraivanje
uloge politikih i ideolokih momenata u reprodukci
ji i razvoju klasa, na osnovu ega se dolazi do teorije
revolucije. Najzad, trei nivo ine konkretno-istorijske
analize, u kojima se Marks bavi objanjenjem odreenih
istorijskih zbivanja, suoavajui se s bogatstvom soci
jalne strukture pojedinanih drutava i sloenou is
torijskih dogaanja. Ovaj nivo analize je u sociolokom

230
smislu najvredniji i najzanimljiviji, ali on nije dovoljno
razvijen, niti su odatle izvuene odgovarajue teorijske
posledice kako bi mogao da bude delotvomije upotrebljen u sociologiji.
Glavnu Marksovu tezu - naime, da d. k. postoje samo
kroz klasnu borbu - nisu dovoljno zapazili i iskoristili
njegovi sledbenici, mada je ona na vie mesta eksplicitno istaknuta, posebno u Osamnaestom brimeru Luja
Bonaparte (1852). U tom spisu uzgred se daje jedna
relativno celovita definicija d. k. koja upravo naglaava
tu injenicu: d. k. bi bile velike grupe ljudi (milioni
porodica) koje ive pod slinim ekonomskim uslovima
egzistencije, iji su nain ivota, interesi i obrazovanje
razliiti od drugih grupa, iz ega proizlaze njihova ne
prijateljska suprotstavljenost i sukobi. Na toj osnovi
nainjena je razlika izmeu pojmova klasa po sebi i
klasa za sebe. Docnije e V. I. Lenjin - naglaavajui
da su klase velike grupe ljudi koje se razlikuju po svom
mestu u istorijski odreenom sistemu drutvene proiz
vodnje, po svom odnosu prema sredstvima za proizvod
nju, po svojoj ulozi u drutvenoj organizaciji rada i po
nainu dobijanja i veliini drutvenog bogatstva kojim
raspolau - zamagliti ovo Marksovo razlikovanje poj
mova klase po sebi i klase za sebe.
Za Marksa, d. k. u politikom smislu zapravo postoje
samo tamo gde se, osim slinog ekonomskog poloaja
i naina ivota, javlja svest o zajednikim interesima i
potreba njihove aktivne zatite, to bi trebalo da rezulti
ra razliitim oblicima ekonomskog, politikog i kultur
nog organizovanja. S druge strane, d. k. u objektivnom
smislu rei postoje i bez svesti o svom poloaju i intere
sima, kao i bez aktivnog organizovanja radi zatite ovih
posebnih interesa i poboljanja sopstvenog poloaja.
Ovo poslednje donekle pribliava Marksa stratifikacijskim teorijama, budui da se klase po sebi mogu sh
vatiti i kao glavne vrste drutvenih slojeva, pri emu
profesionalna delatnost bitno odreuje slojni status.
Nasuprot Marksu, Maks Veber je smatrao da su ma
terijalno bogatstvo, drutveni ugled i drutvena mo
tri osnovne i relativno samostalne dimenzije drutvene
slojevitosti, koje nije mogue svesti na jedan zajedniki
imenitelj. Klasna podela drutva je bitno dihotomna i u
njoj se ispoljavaju ekonomske razlike kao jedna od di
menzija drutvene slojevitosti. Za Vebera, klasa je svaka
grupa ljudi koja se nalazi u istom klasnom poloaju, bilo
pozitivno ili negativno privilegovanom. U osnovi, d. k.
se mogu podeliti na: (1 ) posednike klase, kad razlike u
posedu primamo odreuju klasni poloaj; (2)poslovne
klase, kad izgledi na trino korienje dobara i usluga
primarno odreuju klasni poloaj; i (3) drutvene klase,
kao sveukupnost onih klasnih poloaja meu kojima je

231

lako mogua i simbolino vidljiva razmena pojedinaca

na linim osnovama ili u nizu generacija.
Za razliku od pojma d. k., koji se uglavnom vezuje
za diferencijaciju ljudi po osnovu njihovog ekonomskog
bogatstva, Veber upotrebljava izraz drutveni sloj ili
stale da bi njime oznaio karakteristino postojee
pravo u odnosu na pozitivnu ili negativnu privilegiju
u pogledu drutvenog ugleda, ukoliko ono poiva na
jednom ili vie sledeih osnova: (a) nain ivota; (b)
uobiajeni proces obrazovanja, koji se moe sastojati
od empirijskog ili racionalnog obuavanja i usvajanja
odgovarajuih vidova ivljenja; (c) drutveni presti na
osnovu porekla ili zanimanja.
Veber smatra da se slojni status moe neposredno
zasnivati na klasnom, ili biti s njim povezan na sloenije
naine, ali da on time nije iskljuivo odreen. Svojina i
upravni poloaj nisu sami po sebi dovoljni da onome ko
ih poseduje prue pouzdan drutveni status, mada mogu
voditi ka njegovom sticanju. Slino tome, siromatvo
kao takvo ne iskljuuje visoki drutveni poloaj, mada
moe uticati na njega. Obrnuto, drutveni poloaj moe
delimino ili ak i u potpunosti da odreuje klasni status,
a da se ipak ne poistoveti s njim. Klasni status jednog
oficira, inovnika i studenta, ako se odreuje na osnovu
njihovog prihoda, moe biti veoma razliit, dok njihov
drutveni poloaj ostaje isti, poto se oni pridravaju
istog naina ivota u svim relevantnim vidovima, to je
posledica njihovog opteg obrazovanja.
U savremenoj sociologiji sve vie preovladava uverenje da su pojmovi klasa i sloj vie komplemen
tarni a manje iskljuujui. Ovo stoga to postoje neki
socioloki problemi koji se mogu bolje objasniti pomou
pretpostavki iz teorije drutvene integracije, u kojoj je
drutveni sloj jedan od sredinjih elemenata (npr.
prouavanje drutvene ravnotee), kao to postoje i oni
koji se mogu uspenije objasniti pomou pojmova koji
potiu iz teorije drutvene prinude i drutvenih sukoba,
u kojoj, opet kategorija d. k. ima odluujuu ulogu (npr.
drutvene nejednakosti, protivrenosti i krize). Takvo
stanovite se meutim, moe prihvatiti samo pod pret
postavkom da nije re o klasinom brkanju odreenog
metodolokog pristupa i tipa socioloke analize sa za
tvorenim teorijskim sistemom kao osobenom celinom
odreenih postulata, pojmova i pretpostavki.
ini se daje klasni pristup najpogodniji za istraivanje
drutava koja su obeleena izrazitim protivrenostima i
zahvaena otrim unutranjim sukobima. On se pokazu
je naroito plodotvornim u istorijskim prouavanjima,
budui da istorija, po pravilu, belei upravo takve
dogaaje (unutardrutvene i meunarodne odnose, na
petosti i sukobe), pomou kojih, kao vorinih taaka,

klasa, radnika
rekonstruie istoriju. Nasuprot tome, stratifikacijski
pristup se pokazuje najuspenijim za istraivanje stabil
nih drutava, odnosno perioda stabilnosti i prosperiteta
nekog odreenog drutva, koja se odlikuju odsustvom
vidljivijih i snanijih sukoba, te otvorenou drutvene
strukture, s ravnomernijom i funkcionalnijomraspodelom materijalnih dobara, politike moi i ugleda, u kojim aje dominantna srednja klasa (kao to je, npr., sluaj
sa sadanjim najrazvijenijim zapadnim drutvima). Naj
zad, model elita vs. masa najpogodniji je za istraivanje
onih drutava u kojima su razlike izmeu privilegovane
manjine i deprivilegovane veine duboke i teko pre
mostive (nema srednje klase, ili je ona krajnje redukovana), a koje se obino odravaju zahvaljujui mo
nopolu fizike i duhovne prinude, to podrazumeva i
izolovanost i statinost takvog drutva, kako u smislu
odsustva unutranje vertikalne pokretljivosti, tako i u
smislu odseenosti od drugih drutava (razni diktatorski
reimi i totalitarni sistemi u nerazvijenim zemljama).
U svakom sluaju, ima osnova da se veruje u izvesnu jednostranost i zastarelost svakog od pomenutih
pristupa uzetih ponaosob, odnosno u njihovu sutinsku
komplementarnost. Ali, ovakvo jedno naelno opredeljenje moe biti ne samo donekle sporno zbog svog
eklektikog karaktera nego i neprimenjivo poto se,
barem za sada, pokazalo daje teko, ako ne i nemogue,
sainiti njihovu valjanu sintezu, te nije udo da se
istraivai u praksi opredeljuju za jedan, drugi ili trei
model.
O klasna borba O klasna svest O slojevitost, drutvena

M. Tripkovi
klasa, radnika. Pojam ije se znaenje esto, kao
kod Karla Marksa i Fridriha Engelsa, izjednaavalo s
pojmom proletarijata. Ovaj poslednji izraz nastao je
znatno ranije, u starom Rimu, da bi oznaio skupinu
ljudi sastavljenu od proletera, pripadnika najnieg
drutvenog reda, tj. stalea, koji nisu imali nita od ma
terijalnog bogatsva i mogli su da stvore samo decu
(lat.p ro les - dete). Ali, sm in proizvoenja ugraen
je u izraz proleterijat, koji e kasnije, u kapitalizmu,
postati sinonim za prozvoae, ali e i dalje upuivati na
drutvenu klasu lienu bilo kakvog imetka.
Pojam r. k. najrazvijeniji je u marksizmu, u kojem
su najpodrobnije objanjeni njeno poreklo, karakter i
istorijska misija. Prema Marksu i Engelsu, r. k. je nas
tala u kapitalizmu, i to u razdoblju u kojem nov nain
proizvodnje odnosi prevagu nad feudalizmom. ivot
radnitva kao drutvene klase zapoeo je u pravom
smislu rei tek kada su poruene sve feudalne ograde
i seosko stanovnitvo bilo osloboeno da bi prodavalo

klasa, radnika
svoju radnu snagu onima koji su mogli d aje unajmlju
ju. Prvobitna akumulacija kapitala doprinela je razvoju
trita i pojavi radnika kao klase koja e, zajedno s ka
pitalistima, obeleiti itavu jednu drutveno-ekonomsku
formaciju - kapitalizam.
Dok je ostajala u pukom najamnom odnosu, pasivna
spram kapitala, r. k. bila je tek klasa po sebi, odnosno
neorganizovani skup pojedinaca i grupa koje se nalaze u
istom ili meusobno slinom drutvenom poloaju. Taj
drutveni poloaj karakterie samo posedovanje radne
snage. Prodajom radne snage, radnici se preputaju
organizovanju od strane kapitala, u skladu s njego
vim interesima i potrebama, te ne raspolau nikakvom
mogunou da utiu na pomenutu organizaciju. Na
osnovu injenice da samo rade, oni su iskljueni i iz
posedovanja sredstava rada i odluivanja o raspodeli
stvorene vrednosti, a naroito vika vrednosti. Zadovo
ljavanje njihovih potreba zavisi od kapitalista, odnosno
od najamnine koja obezbeuje prostu reprodukciju nji
hovog ivota. Zbog svega toga r. k. je podreena kapi
talu i ostaje spram njega u pasivnom poloaju.
Meutim, od klase po sebi, ili klase po poloaju,
r. k. postaje klasa za sebe, na osnovu uloge koju ima
u kapitalizmu i istoriji. Naime, ostvarajui se kao klasa
za sebe, ona stvara svoju organizaciju i stie klasnu
svest, tj. postaje svesna svojih interesa i ciljeva i, to
je najvanije, nastoji da ih ostvari svim zakonskim, ali
i revolucionarnim sredstvima. Vremenom, r. k. stvara
svoju ideologiju u kojoj se jasno prepozanje ta je ona i
ta moe da uini za promenu svoga poloaja. Posebno
je vana injenica da r. k. stvara svoju organizaciju koja
povezuje radnike u celinu i osveuje ih objanjavajui
im njihove interese, te ih konano vodi u borbu za nji
hovo ostvarenje. Od vanijih organizacija se izdvajaju
sindikati koji se bore za ekonomske interese radnika,
kao i partije koje se bore za politike interese radnika i
njihovo klasno osveivanje.
Kao to su smatrali Marks i Engels - a to miljenje
je proisticalo i iz karaktera kapitalistikog drutva nji
hovog vremena - interesi r. k. nisu vezani samo za
kapitalistiko drutvo i ekonomske potrebe ve i za
promenu celokupnog drutva. To drutvo se zaista sve
vie delilo na dve klase koje su bile otro meusobno
suprostavljene, tako da se izmeu njih vodila klasna
borba za koju je Marks verovao da e uroditi ne samo
slomom kapitalizma ve i stvaranjem novoga drutva komunizma. Utoliko je osniva marksizma dodelio r.
k. istorijsku ulogu ne samo kao grobara kapitalizma
nego i babice novoga drutva. Ta uloga, smatrao je
Marks, nije nimalo proizvoljna ve proistie iz istorijskog kretanja i sutine kapitalizma. Naime, r. k. stvara

232
sve - od sredstava za proizvodnju do svih proizvodnih
snaga - ime sva drutvena sredstva i snage postaju sve
drutvenija, a nain prisvajanja ostaje u privatnim ru
kama. Pomenuta protivrenost se ne moe dugo odrati
ve se mora razreiti usklaivanjem drutvenog ka
raktera rada s drutvenim prisvajanjem. Usklaivanje
naina rada i naina prisvajanja moe se izvriti mirnim
putem, tzv. isplatom buroazije od strane r. k., ili nasil
nim razvlaivanjem nosilaca privatnog prisvajanja.
Budui daje malo verovatno da e se neko odrei svoga
vlasnistva mirnim putem, Marks i Engels bili su ubeeni
da su nasilje ili revolucija primereniji put. Praksa kapi
talizma toga vremena uveliko im je davala podlogu za
takav stav.
Zadatak r. k. nije samo ruenje kapitalizma ve i
stvaranje novoga drutva. Ona je ne samo nosilac svih
proizvodnih snaga ve i olienje gubitka svake ljudsko
sti jer je u njenoj ivotnoj situaciji sabrana sva materi
jalna i duhovna beda drutva. ovek-radnik je potpuno
otueno bie, lieno svoje ljudske sutine jer je svede
no samo na borbu za goli opstanak. Prema miljenju
klasika marksizma, jedino je r. k. sposobna da raskine
s ljudskim otuenjem i da povrati ljudskost. Putem
radikalnog prevrata, oslobaajui sebe, r. k. oslobaa
oveka uopte i stvara drutvo ne samo socijalne pravde
ve i drutvo dostojno ljudskog ivljenja. Revolucija
koju e izvesti r. k. bie svetska revolucija jer je i kapi
talizam, ve u Marksovo vreme, postao svetski sistem.
U tenji za oplodnjom ili profitom kapital obigrava
itavu planetu. To, prema miljenju klasika marksizma,
stvara objektivnu osnovu za obrazovanje meunarodnih
radniih organizacija i svetski prevrat, odnosno otvara
put u komunistiko drutvo.
U kasnijem toku istorije mnoga Marksova i Engelsova
oekivanja i predvianja su se ostvarila, ali brojna su
ona koja se nisu obistinila. U vreme Marksa i Engelsa r.
k. je bila locirana u industriji i vezana za tada razvijene
industrijske zemlje kapitalizma. Iako su se predvianja
svetske revolucije odnosila na industrijski proleterijat i razvijene kapitalistike zemlje, radikalni prevrat
odigrao se na sasvim drugom kraju sveta, u relativno
nerazvijenim industrijskim zemljama u kojima je in
dustrijsko radnitvo bilo malobrojno. Revolucionarna
inteligencija i seljatvo slomili su nerazvijeni kapitali
zam i uspostavili formalno vladavinu r. k. Revolucija se
dogodila - kao stoje isticao V. I. Lenjin - na najslabi
joj karici kapitalizma, koja je morala da pukne. To je
objektivno stvorilo potrebu za usredsreivanjem svih
proizvodnih snaga u rukama drave i pojavu dravne
svojine i birokratije, koja je dobila dominantnu ulogu u
razvoju drutva i, umesto r. k., ostvarila diktaturu koja

233
je polako prerastala u diktaturu i nad samom tom kla
som.
U razvijenim zemljama kapitalizam je preiveo, uprkos oekivanjima da e se upravo u njima odigrati glav
ni in pobede r. k. No, kapitalizam se bitno promenio:
inokosni kapitalizam je postepeno prerastao u akcio
narski i korporacijski kapitalizam, u kojem buroaziji os
taje pravo ubiranja profita na osnovu akcija. Najvaniju
ulogu u oplodnji kapitala dobijaju upravljai, menaderi
i obrazovani strunjaci koji organizuju proizvodni pro
ces. Istovremeno, zahvaljujui masovnom obrazovanju
i kolovanju, sm anjenje udeo fizikog i, posebno, in
dustrijskog rada, a povean udeo stvaralakog i umnog
rada. Sve je to u savremenom kapitalizmu dovelo do
snaenja srednjih klasa i/ili slojeva i postavilo pitanje o
samom smislu pojma r. k. uopte, a posebno o revoluciji
kao nainu ostvarenja njene istorijske uloge.
Zahvaljujui promenama u savremenom kapita
lizmu - tj. razvoju proizvodnih snaga i iezavanju
industrijskih radnika, masovnom obrazovanju, veim
socijalnim davanjima, poveanju najamnina i ivotnog
standarda, snaenju regulativne uloge drave te irenju
srednjih klasa ili slojeva - poljuljana je vera u uspon
r. k., ali jo vie vera u njen revolucionarni potencijal.
Uprkos oekivanjima Marksa, Engelsa i njihovih sledbenika, veina drutva nije bila proletarizovana ve
se, kao to svedoi uspon srednjih drutvenih slojeva i
pojava nove r. k., desilo upravo suprotno: u razvije
nim zemljama svet fizikog rada (u smislu tradicionalnog
proletarijata) ubrzano se suava. Danas je r. k. u veoj
meri integrisana (nasilno i dobrovoljno) u kapitalistiki
sistem nego to je protiv njega. Njena svest i ideologija
sve je vie uvrijeristika, a sve manje radikalna, ba
kao to su i organizacije r. k. (sindikalne i politike) vie
okrenute ekonomskim i trenutnim interesima i ciljevima
nego to su voene istorijskim stremljenjima.
Uprkos nesumnjivoj integraciji i izostanku revolu
cionarne klasne borbe, r. k. se - posmatrano u svetskim
razmerama - ne nalazi svuda u istom poloaju. Kapi
talizam je, bez sumlje, svetski sistem danas vie nego
ikad, ali je i razloen na svoj razvijeni i nerazvijeni deo,
odnosno na metropolski kapitalizam, periferijski kapi
talizam i kapitalizam tzv. Treeg sveta. U metropolskim
zemljama r. k. ima povlaen poloaj u odnosu na r.
k. u drugim delovima sveta jer uiva vei standard i
ima veeg udela u materijalnom i duhovnom bogatstvu.
To nije sluaj sa r. k. u Treem svetu i u perifernim
zemljama kapitalizma gde je ona nadeksploatisana i na
ivici egzistencije. R. k. metropolskih zemalja je vie inegrisana i pacifikovana u odnosu na r. k. kapitalizma
Treeg sveta i periferije. U oba potonja sluaja r. k. je

klasa, servisna

najslinija onoj r. k. po sebi koja je postojala u vreme

Marksa i Engelsa, ali s tom razlikom to su ove klase
liene nade da e ikad postati klase za sebe.
U posebnoj drutvenoj situaciji nalazi se r. k. u
zemljama tranzicije, odnosno u postsocijalistikim
drutvim a. Iezavanje socijalizm a - pre svega,
dravnog socijalizma - donelo je ovoj klasi socijalnu i
ekonomsku neizvesnost. Slom dravne svojine oznaio
je gubitak posla za vei deo radnitva i ugrozio ivotnu
sigurnost velikog dela stanovnitva. Kako je drutveni
i ekonomski razvoj u zemljama realnog socijalizma
bio znatno slabiji od onoga u razvijenim kapitalistikim
zemljama, a udeo industrijskog i fizikog rada vei,
hronina nezaposlenost stvara prostor za stvarni slom
/-. k. Slabljenjem uloge drave polako se gubi i soci
jalna zatienost ove klase koja je ranije bar u minimal
noj meri uivala izvesnu socijalnu sigurnost, bar kada
je re o sigurnosti zaposlenja, socijalnom osiguranju,
zdravstvenom i penzionom sistemu. Sve to dodatno
ubrzava nestajanje r. k. u zemljama koje su na putu
postsocijalistike tranzicije.
O buroazija O kapitalizam O slojevitost, drutvena

V Mili
klasa, servisna (eng. service class). Pojam koji
se odnosi na one kategorije ili slojeve unutar srednje
klase ija se pozicija u drutvenoj strukturi moe identifikovati s obzirom na poseban, privilegovan status za
poslenja. Odlikuje ih srazmerno visoka autonomija u
obavljanju specijalizovanih zadataka, koju ostvaruju na
osnovu posedovanja strunog znanja. Kljuni pojam u
definisanju pozicije 5. k. je poverenje, odnosno servis
ni ugovor, koji podrazumeva set moralnih obaveza
izmeu poslodavca i zaposlenog. S. k. se u novijoj lite
raturi esto oznaava i kao nova nova srednja klasa,
kako bi se razgraniila od stare nove srednje klase
(belih okovratnika), ali i od sitne buroazije, kao poseb
nih slojeva unutar iroko definisane srednje klase.
Pojam j. k. prvi put je upotrebio pedesetih godina
XX veka Karl Rener, austrijski sociolog marksistike
orijentacije, da bi oznaio poseban sloj u okviru sred
nje klase koji niti poseduje kapital, niti proizvodi vrednost, ve kontrolie vrednosti koje proizvedu drugi.
Svoju punu afirmaciju i jasnije odreenje pojam dobija
tokom osamdesetih godina prolog stolea, u radovima
britanskih sociologa koji su se bavili strukturom razvi
jenih kapitalistikih drutava (Don Goldtorp, Rozmeri
Krompton, Dejvid Lokvud, Kristofer Le).
Nema teorijskih slaganja, niti jednoznanih empirija
skih potvrda o tome da li je re o jedinstvenoj drutvenoj
klasi, karakteristinoj za razvijena kapitalistika drutva,

klasa, servisna

234

ili je, pak, u pitanju teorijska konstrukcija koja treba jed

nim pojmom da obuhvati slojeve menadera, admini
stratora i strunjaka. Prema nekim shvatanjima, s. k.
predstavlja jezgro srednje klase, koje uspeno odrava
visok stepen klasne samoreprodukcije, klasne homoge
nosti i statusne konzistencije. Napuprot tome, postoje
potvrde o unutarklasnom stratifikovanju i konflikima,
koji najee slede liniju dravni-privatni sektor za
poslenja.
O beli okovratnik Z> klasa, drutvena O klasa, srednja

J. Pei
klasa, srednja. Jedan od najznaajnijih, ali i - u po
gledu svoga znaenja - najspornijih pojmova u ob lasti
sociologije drutvene strukture, odnosno sociologije
drutvene stratifikacije. Nikad jednoznano definisan,
pojam i. k. ostaje trajno optereen posebnim znaenjima
koja je sticao u okviru razliitih nacionalnih, teorijskih i
ideolokih tradicija. Brojni nesporazumi koji se javljaju
prilikom korienja tog pojma izviru upravo iz nesravnjivosti i meusobne neuporedivosti razliitih jezikih
izraza u kojima se pomenute tradicije ovaplouju: ono
to Francuzi nazivaju sitnom buroazijom {petite bourgoisie), Nemci srednjim staleom (Mittelstand), Italijani
srednjim slojem (ceto medio), a anglosaksonci niom/
viom s. k. (lower/upper middle class) nikad nije ista
drutvena grupa u istom istorijskom trenutku, pa dakle
ni jednoznano odreen pojam. Otuda, ovde nije re o
sinonimima, nego o izrazima iji se znaenjski sadraj
moe dovesti u vezu s osobenostima pojedinih kontek
stualnih situacija.
No, bez obzira na posebnost tih tradicija, tana
definicija onog segmenta socijalne strukture koji virtuelno poiva u sredini trebalo bi da bude relaciona:
ne moemo znati ta je izmeu ako ne znamo ta je
gore, odnosno dole. Drugim recima, da bismo bilo
ta mogli rei o ,v. k., moramo biti u stanju da postavimo
relativno vrste repere u odnosu na koje bi se sredina
mogla pojmovno situirati. Pojam s. k., dakle, implicira
bazini dvoklasni model percepcije drutvene strukture
koji je intuitivno privlaan zato to se spontano nadaje,
ali je u svom idealnotipskom obliku empirijski teko i
retko prepoznatljiv. Izmeu nieg i vieg - tj., u kraj
njoj liniji, izmeu bogatih i siromanih - logiki
mora biti mesta i za ono srednje, naime srednje bo
gate, koji e a fortiori biti oslonac stabilnog dravnog/
drutvenog ureenja. Meutim, takva sredina, o kojoj
je jo Aristotel snevao, nije u ono doba, pa ni u vekovima koji su sledili, mogla biti stvarno delatna drutvena
grupa. Naime, sve do pojave novovekovnog graanstva
u okviru treeg stalea, diskurs o s. k. bio je tek plod

dedukcije u koju su se uputali socijalni filozofi ne bi

li iznali uporite jedne poeljne drutvene ravnotee.
Tek potkraj srednjovekovnog stalekog poretka, poj
mom s. k. poela je - najzad, empirijski opravdano - da
se oznaava buroazija tout court, koja se kao zasebna
klasa doista umetnula izmeu plemstva i svetine. U toku
industrijske revolucije, pak, unutranjom diferencijaci
jom tog graanstva, kao zaseban sloj izdvojila se sitna
buroazija kao s. k. situirana izmeu krupne buroazije
i proletarijata. Meutim, u modernom kapitalizmu,
naroito posle pedesetih i ezdesetih godina XX veka,
poelo se govoriti o dva sloja nekada jedinstvene s.
k.: sitna buroazija postaje u toj terminologiji stara
srednja klasa, a socioprofesionalne kategorije bolje
plaenih neproizvodnih radnika u sektoru usluga sve se
ee nazivaju novom srednjom klasom, ili belim
okovratnicima.
U tradicionalnom marksizmu, pa i neomarksizmu
ezdesetih godina XX veka, kao eksplikativni okvir je
preostala binarna opozicija buroazija vs. proletarijat, u
kojoj se sudbina s. k. ocrtavala uglavnom u mranim bo
jama: kao nosilac nerazreene suprotnosti izmeu rada
i kapitala, (stara) s. k. je najee osuivana na odu
miranje. Na tragu liberalnog devetnaestovekovnog opti
mizma, funkcionalizam je, pak, neutralizovao ideoloki
naboj predstave o socijalnoj strukturi, pa se u toj viziji 5.
k. pojavila kao okosnica jednoklasne drave blagostan
ja (eng. middle class society). U svakom sluaju, to
vie nije bila stvarna drutvena grupa, nego statistika
fikcija istraivaa koji su proizvoljno totalizovali jedan
socijalni agregat. Elitistike teorije o drutvu su 5. k.
(sloju, staleu itd.) najee dodeljivale funkciju amortizatora izmeu odabrane manjine i podvlaene veine.
Najzad, u zemljama postsocijalistike tranzicije, danas
se o s. k. govori kao o onoj drutvenoj snazi koja bi
trebalo da poslui kao nosilac ekonomskog prosperiteta
i demokratskih promena, to ima oslonca ne samo u
brojnim teorijskim apologijama blagotvorne funkcije
5. k. nego i u nizu konkretnih istorijskih situacija u ko
jima je taj segment drutvene strukture zaista doprineo
stabilizaciji temeljnog klasnog i politikog sukoba. Na
taj se nain, u pogledu upotrebe pojma, krug zatvorio:
s. k. ponovo biva supstancijalizovana kao spasonosna
socijalna snaga kojoj se namenjuje aristotelovska uloga
nosioca srednjeg reenja.
O klasa, drutvena O klasa, servisna O sitna buroazija

A. Mimica
klasifikacija (lat. classificatio - podela, raspored,
razvrstavanje). Logiko-metodoloki postupak u proce
su istraivanja kojim se pojmovi, predmeti ili pojave kao

235
celine sistematski razvrstavaju na delove, kategorije ili
dimenzije na osnovu nekih njihovih bitnih genetikih ili
strukturalnih osobina. Taj postupak je zasnovan najed
nom jedinstvenom kriterijumu, a cilj mu je da se otkriju
red i dublje veze meu ispitivanim pojavama. Kada su
k. multidimenzionalne, odnosno kada se kombinuje vie
kriterijuma koji omoguuju da se definiu nehijerarhizovane klase, re je o tipologiji koja, u stvari, pred
stavlja poseban oblik k.
K. moe imati razliite stepene sloenosti: od ele
mentarne (jednostavne) razdeobe date celine prema
konkretno odreenom kriterijumu (npr., podela kan
didata za upis na odreeni univerzitet na one koji su
primljeni i one koji nisu primljeni, a na osnovu dobijenih ocena na prijemnom ispitu), do sloene deobe date
celine prema veem broju obeleja karakteristinih za
ispitivanu pojavu (npr., kandidati za upis na univerzitet
koji su primljeni, prema njihovom socijalnom poreklu,
polu, etnikoj pripadnosti itd.).
U prirodnim i drutvenim naukama, klasifikovanje
u rodove, klase i vrste dugo je predstavljalo vaan cilj
istraivanja (npr., Lineova k. u biologiji, Mendeljejeva k.
hemijskih elemenata). Klasici sociologije su takoe uka
zivali na znaaj k. u istraivanju drutvenih pojava. Karl
Marks je na osnovu jedinstvenog kriterijuma - naina
proizvodnje materijalnog ivota ljudi - klasifi-kovao
drutveno-ekonomske formacije (prvobitna zajednica,
robovlasnitvo, feudalizam, kapitalizam i kom uni
zam). Maks Veber je stvorio idealnotipske k. u svrhu
boljeg razumevanja prouavanih pojava. Emil Dirkem,
pozitivistiki orijentisan, klasifikovanju drutvenih
kategorija posvetio je posebno poglavlje u Pravilima
socioloke metode (1895), knjizi u kojoj, izmeu osta
log, naglaava daje osnovni zadatak k. da skrauje po
stupak istraivanja. Dirkem je jasno ukazao na saznajnu funkciju k. koja je neophodna u upotrebi jezika u
ivotu i drutvu. U zajednikom radu Dirkema i Marsela
Mosa O nekoliko primitivnih oblika klasifikacije
( 1903) ukazuje se na drutvenu osnovu klasifikacijske
aktivnosti. Autori uspostavljaju dinstinkciju izmeu
svetovnih (tehnikih, opisnih) i simbolikih (ritualnih,
eksplonatomih) shema k., to je imalo znatnog uticaja
i na kasniju istoriju prouavanja ove socijalne prakse.
Dirkemovo i Mosovo pruavanje simbolike funkcije
k, podstaklo je ezdesezih godina XX veka Kloda LeviStrosa i brojne britanske socijalne antropologe koji su u
svojim radovima ukazivali na sredinji znaaj binarnih
opozicija kao principa drutvene misli.
K. su znaajne u izgradnji teorija. U svom radu Me
tode drutvenog istraivanja (1994), Lorens Nojman
razmatra k. kao jedan od osnovnih sastavnih delo va te

klasifikacija

orije. One se nalaze izmeu, sjedne strane, pojedinanih

i jednostavnih pojmova i, s druge strane, teorije. One
pomau izgradnji apstraktnih i sloenih pojmova. Da bi
se stvorila nova k., naroito u induktivnim, kvalitativnim
istraivanjima, istraiva logiki odreuje i kombinuje
karakteristike jednostavnih pojmova. Osnovni logiki
postupak stvaranja k. jeste deoba neke pojmovne celine
na ue delove ili dimenzije. Celina se pri tom naziva
logikom klasom, a delovi logikim potklasama. Moe
postojati vei broj stupnjeva logikih potklasa, ali se pri
tom mora voditi rauna da kategorije najednom stupnju
budu homogene. Pojedine pojave ili njihove bitne oso
bine klasifikuju se na taj nain to se ukljuuju u jednu
od najniih vrsta k., jer na taj nain u njoj mogu dobiti
odreeno mesto. Kada sm postupak poprimi statistiki
oblik, klasifikovanje iskustvenih jedinica vri se pomou
kodova, to se naziva kodiranjem ili ifriranjem.
U stvaranju k. istraiva se mora pridravati sledeih
logikih naela: (1) doslednost, to podrazumeva da se
sve klaisfikacijske grupe na svim stupnjevima stvavaraju na osnovu istog kriterijuma deobe (principium
divisionis)', (2) potpunost, pod kojom se podrazumeva
da sve potklase moraju da pokrivaju celinu klase; (3)
iscrpnost, koja oznaava da se u raslanjavanju pojma
to manje upotrebljavaju tzv. rezidualne grupe, iji je
smisao nedovoljno odreen; (4) iskljuivost ukazuje na
zahtev da se sve kategorije (grupe) na istom stupnju
k. meusobno iskljuuju, ili da se ne preklapaju; (5)
diskriminaciona otrina, koja sadri zahtev da k. ima
sposobnost razlikovanja klasifikovanih pojava, odnosno
da meu njima otkriva i male razlike koje su teorijski
relevantne.
S obzirom na to da osnovni ciljevi k. u sociolokim
istraivanjima nisu samo da stvore red u iskustvenoj
evidenciji nego i da se ue u dublje kauzalne odnose
izmeu ispitivanih pojava, neophodno je da se istraiva
prilikom stvaranja k. pridrava sledeeg osnovnog
epistemolokog naela: kriterijumi na kojima se k.
stvaraju moraju da pokazuju odreenu genetiku vezu
izmeu ispitivanih pojava ili neku njihovu bitnu struk
turalnu osobinu (Vojin Mili). K. zasnovane na ovim
kriterijumima (genetiko-strukturalnim) nazivaju se pri
rodnim, nasuprot tzv. vetakim k. Vetaka k. oznaava
takav raspored kategorija u ijoj se osnovi nalazi proiz
voljno uzeto obeleje koje ima znaaj s praktine take
gledanja, ali nije bitno za ispitivani predmet ili pojavu.
Pored ove, postoje i druge podele k. koje se zasnivaju
na razliitim kriterijumima. Tako, prema nainu opi
sa pravila na kojima poivaju, k. mogu biti formalne
i sadrinske. Formalna k. koristi formalne kriterijume
(npr., mere za slinost, rastojanje i si.) u formiranju

klasifikacija

236

grupa ili kategorija unutar celine. Metodi formalne k.

su, npr., oni koji se koriste u klaster-analizi, faktorskoj
analizi itd. Sadrinska k. nastaje kada se podela jedne
celine na klase i potklase izvodi uzimajui kao kriterijum karakteristike konkretnog istraivakog polja. U
okviru razliitih istraivakih strategija razvile su se
kvantitativne i kvalitativne k. Kategorije kvantitativnih
k. izraene su u numerikim obelejima i tada dobijaju
oblik intervalne ili racio- lestvice. Kvalitativne k. imaju
kategorije koje su izraene kvalitativnim simbolima i
one poprimaju oblik nominalne ili ordinarne lestvice.
U okviru kvalitativnih k. koje se upotrebljavaju u kvali
tativnoj i meanoj istraivakoj strategiji istraiva
mora voditi rauna o drutvenom kontekstu njihovog
nastajanja. Odnos izmeu kategorija i rei varira, jer
jezik postoji u okviru odreene kulture i drutva, ali ne
determinie njihove spoljane parametre. Ovo upuuje
na glavnu metodoloku prepreku u prouavanju k.: mi
se oslanjamo na jezike podatke kao glavni nain za
otkrivanje k.\ ipak, rei i izrazi ne obezbeuju uvek
taan putokaz, je r je njihovo znaenje razliito u
razliitim kutlurama. Ipak, treba napomenuti da se k.
moraju podvrgavati testiranju njihove pouzdanost i validnosti. One nisu statine i menjaju se s razvojem teorije
i metodologije.
S tipologija
P. Georgievski

klasna borba. Jedna od najznaajnijih kategorija

teorije drutvenih sukoba, prema kojoj se ova bitno ra
zlikuje od teorije drutvene integracije. Naime, ako je
tano daje zakon podele rada najira osnova i najdublji
uzrok drutvene stratifikacije - u emu se slau sociolozi
najrazliitijih orijentacija - onda bi se jedna od glavnih
razlika u pristupima prouavanju vertikalne strukture
drutva oitovala u tome to jedni stavljaju naglasak na
procese ravnotee i integracije, tragajui za njihovim
mehanizmima kako bi se uvrstila i ouvala stabilnost
sistema, dok drugi insistiraju na momentima dezinte
gracije, protivrenosti i sukoba, kako bi pronali nain
radikalne promene postojeeg, jer u tome vide osnovni
uslov napretka. U prvoj teoriji, drutvo se shvata kao
funkcionalno integrisan sistem, koji se odrava u statikoj
ravnotei zahvaljujui komplementarnosti drutvenih
uloga i saglasnosti u pogledu osnovnih vrednosti i normi;
u drugoj se, pak, ono shvata kao protivrean i promenjiv
totalitet, u ijoj osnovi su prinuda i sukob, izraen pre
svega putem raznih oblika k. b.
Prema ovom tumaenju, teorija drutvenih sukoba bi
se, uz nuno pojednostavljenje, mogla svesti na nekoliko
bitnih postavki, kao to su: (1) svako drutvo je u sva

koj taki i u svakom periodu svoga postojanja podlono

promenama, to znai da su drutvene promene najvanije
i sveopte, a da je svaki sistem, barem potencijalno, nesta
bilan; (2) svako drutvo u svim svojim elementima sadri
protivrenosti i sukobe, to znai d a je drutveni sukob
svugde prisutan, a da su drutvena ravnotea i integracija
samo prividni ili privremeni; (3) svaki segment drutva
moe pridoneti i pridonosi njegovoj dezintegraciji i prome
nama, kao to se i sm moe menjati; (4) svako drutvo je
zasnovano na prinudi nekih svojih lanova nad drugima,
a tzv. zajednike vrednosti ili ne postoje ili su zapravo
nametnute. Osnovni pojmovi ove teorije su, prema tome,
sukobi, posebno klasni, zatim dezintegracija, nestabilnost,
promene i prinuda.
Zaetnik teorije drutvenih sukoba i k. b. bio je Karl
Marks, koji je smatrao da istorija ljudskih drutava nije
nita drugo do istorija k. b. Meutim, Marksa su prven
stveno zanimale klase i k . b . u kapitalizmu, posebno sa
stanovita mogunosti njenog prerastanja u socijalistiku
revoluciju. Njegova kritika kapitalistikog naina proiz
vodnje i graanskog drutva trebalo je da ukae na puteve
njihovog radikalnog preobraaja. U tom smislu, on istie
da kritika politike ekonomije odnose meu stvarima
posmatra kao odnose meu ljudima, odnose meu lju
dima kao odnose klasa ili klasno uslovljenih pojedinaca,
a odnose klasa kao neprestanu k. b.
Polazei od takvih stavova, Marks je u svojim anali
zama nastojao da pokae kako se radnici i kapitalisti
formiraju kao radnika i kapitalistika klasa kroz k. b.,
koja je sastavni deo reprodukcije kapitalistikih odnosa
proizvodnje. Postajui klase, radnici i kapitalisti zadobijaju svoj socijalnoklasni subjektivitet i prestaju da budu
samo puka olienja ili kreature ekonomskih odnosa - rad
nik kao personifikacija najamnog rada, a kapitalista kao
personifikacija kapitala, to je Marks smatrao sutinom
kapitalistikog naina proizvodnje. K. b. svojim delovanjem ne dozvoljava da se kapital reprodukuje saglasno
svom pojmu. Ona je glavni uzrok to zakoni reprodukcije
kapitala bivaju stalno ometani u svom delovanju, pa se
usled toga manifestuju samo kao tendencije.
Prema Marksovom miljenju, ukoliko je k. b. nerazvijenija, utoliko ta tendencija svoenja ljudi na puki,
neposredni izraz odgovarajuih ekonomskih odnosa
dolazi vie do izraaja; a ukoliko je k. b. razvijenija, uto
liko ljudi deluju vie kao subjekti. Upravo kroz k. b. ljudi
su tvorci svoje istorije. Stvaralaka uloga k. b. u istoriji
dolazi do punog izraaja, tek kada ta borba preraste u revo
lucionarnu praksu, tj. u socijalnu revoluciju. Zato Marks
i naglaava da su revolucije lokomotive istorije, a da
je radnika klasa, kojoj je namenjena odluujua uloga

237
u revolucionarnom preobraaju graanskog drutva, ili
revolucionarna ili nije nita.
Inspiriui se Marksom, ali i razlikujui se bitno od
njega, Ralf Darendorfje ponudio jedno od najrazvijenijih
savremenih sociolokih tumaenja k. b. Darendorf smatra
da drutveni sukobi, koje on odreuje dosta iroko, imaju
stvaralaku snagu u drutvenim promenama. Poto oni
izviru iz prinude, za teoriju drutvenih promena sredinji
znaaj imaju sukobi drutvenih klasa, jer najneposrednije
ugroavaju temelje prinude. Prema njegovom miljenju,
kao element drutvene strukture i inilac koji izaziva
promene, klase nisu povezane ni s privatnom svojinom
ni sa industrijskim strukturama uopte, ve s vlau i
raspodelom vlasti. Za razliku od moi, koja je povezana
s linim osobinama pojedinaca, vlast je uvek udruena
s drutvenim poloajima i ulogama. Dihotomna priroda
vlasti nuno formira dve konfliktne grupe: plus-stranu i
minus-slranu. Naime, kao konfliktna grupa, klasa se uvek
diferencira prema ueu ili iskljuenosti iz vrenja vlasti
unutar svakog vladavinskog udruenja.
Smisao i posledica drutvenih sukoba jeste u tome da
podstiu menjanje globalnih drutava i njihovih delova,
pri emu oni mogu da doprinose i ouvanju sistema.
Klasni sukob je samo jedna od tzv. pokretakih snaga
drutva. A osnovna dimenzija klasne strukture je vlast,
budui da svako globalno drutvo ili neki njegov ui seg
ment ine celinu negativnih i pozitivnih pozicija
vlasti. Polazei od toga da su drutvena i ekonomska mo
razliite, kao i da se na svaku od njih nastavlja poseban
oblik vlasti, Darendorf kritikuje Marksov dihotomni klas
ni model, utemeljen prevashodno na kategoriji privatne
svojine. Prema njegovom miljenju, drutvo je podeljeno
na antagonistike klase, s obzirom na to da jedni imaju
a drugi nemaju vlast, pri emu je i ta vlast uvek podeljena dihotomno. Klase su meusobno suprotstavljene
drutvene grupacije koje karakterie uee u vlasti ili
iskljuenost iz vlasti, unutar bilo kojeg saveza vlasti.
U tom smislu, jedno globalno drutvo je sastavljeno od
vie vladajuih i potinjenih klasa (u preduzeu, dravi,
ustanovama, crkvi, sportskom klubu i sl.), iji osnov i
nain formiranja ipak nisu istovetni.
Pokuavajui da povee dihotomnu strukturu vlasti s
dinamikom ulogom drutvenih sukoba, Darendorf uvodi
u analizu kategoriju interesa, koju prevashodno vezuje
za poloaje vlasti koji mogu biti dominantni ili subordinisani. Inspiriui se Marksovim razlikovanjem pojmova
klase po sebi i klase za sebe, a koristei istovremeno i
razlikovanje izmeu latentnog i manifestnog (Robert
Merton), on smatra da se konfliktne grupe mogu podeliti
na kvazigrupe i interesne grupe. Prve poivaju na
zajednitvu latentnih interesa i stoga nisu realne grupe

klasna borba
ve teorijska konstrukcija sainjena u svrhu objanjenja
drutvenih sukoba; druge su realne grupe, koje imaju pre
poznatljivu strukturu, organizaciju, program, lanstvo i
s l.

U empirijskom smislu, interesne grupe se formiraju

pod odreenim tehnikim (statut, norme, materijalna
sredstva, lanstvo, voe, ideologije), politikim (pravo
slobodnog udruivanja i organizovanja) i drutvenim
uslovima (mogunost komuniciranja izmeu pripadnika
kvazigrupe i strukturalna uslovljenost regrutovanja njenih
lanova). Tome treba pridodati i odreene psiholoke
inioce, meu kojima se istiu identifikacija devijantnog ponaanja, korelacija izmeu manifestnih interesa i
odreenog tipa linosti, te veza izmeu snage manifest
nih interesa, pokretljivosti ljudi i otvorenosti konfliktnih
grupa.
Da bi se identifikovao i istraio karakter i oblik ispoljavanja sukoba, neophodno je da se svi ti razliiti
inioci dovedu u vezu sa intenzitetom i violentnou kao
njihovim bitnim obelejima. U prvom sluaju misli se
na utroak energije i stepen ukljuenosti stranaka u su
kobu, a u drugom na oblike ispoljavanja i sredstva koja
se primenjuju u obraunu s protivnikom. Primenom tih
kriterijuma, uspostavlja se kontinuirana skala koja ide od
mirne rasprave do graanskog rata.
Osim optih strukturalnih uslova, na sukobe utiu i
neki specifini inioci, koji mogu pozitivno ili negativno
da koreliraju s njihovom jainom i nasilnou. Meu ovi
ma se naroito istie znaaj regulacije klasnog sukoba
u demokratskim drutvima sa stanovita smanjivanja
njihove estine. Kako, meutim, u svim strukturalnim
promenama kategorija vlasti ima kljuno mesto, to se
i modaliteti promene mogu razlikovati prevashodno s
gledita smene nosilaca vlasti. U osnovi, oni se svode na
potpunu zamenu pojedinaca na pozitivnim pozicijama
vlasti, deliminu promenu pripadnika vladajue grupe ili
na pramenu strukture bez promene ljudi na vlasti. Ovaj
poslednji modalitet sastoji se u tome to vladavinska
grupa prihvata i institucionalizuje zahteve opozicionih
grupa a naroito je to rairena pojava u savremenim
demokratskim drutvima.
Ali, u drutvu postoje ne samo klase nego i drutveni
slojevi, utemeljeni prevashodno na zanimanju, odnos
no na profesionalnoj pripadnosti. Njihovo prisustvo je
takoe vezano za postojanje nejednakosti u drutvu, ali
ono to ih bitno razlikuje od klasa proizlazi iz injenice
da meu njima ne postoje hijerarhijski odnosi vlasti.
Stoga se klasni i stratifikacijski pristup u analizi struk
ture drutva ne iskljuuju nego se dopunjavaju.
Primenjujui takav pojmovno-kategorijalni aparat na
analizu savremenih industrijskih ili postkapitalistikih

klasna borba

238

drutava, Darendorf dolazi do zakljuka da u ovom tipu

drutva postoje razliiti savezi vlasti (drava, crkva, in
dustrijsko preduzee i si.)- U njima je vlast neravnomerno rasporeena, to uslovljava postojanje kvazigrupa
i latentnih interesa i vodi formiranju razliitih interes
nih grupa (politikih partija) i klasnom sukobu. No,
on je u svom starom klasnom obliku danas uglavnom
ogranien na institucionalno podruje industrije, dok
van industrije buroazija i proletarijat nisu vie
nosioci drutvenih sukoba u smislu Marksove teorije.
To je jedno od bitnih obeleja modernih drutava koje
pred sociologiju postavlja neke nove zadatke.
Iako je pokuao da izgradi kreativnu sin te
zu m arksistikog i funkcionalistikog pristupa u
objanjenju klasa i k. b., posebno u savremenom indus
trijskom drutvu, Darendorf je ipak ostao blii klasnokonfliktnom modelu, prenaglaavajui prinudu i sukob
na raun saglasnosti i saradnje. Njegova kategorija
vlasti, iako jedna od temeljnih, ostala je nedovoljno
razjanjena, a u izvesnom smislu i izolovana od drugih
kategorija (uloga, poloaj, interesi). Tome je naroito
doprinela pretpostavka o bitno dihotomnom karakteru
vlasti, kao i o dihotomnosti elemenata koji su s njom
povezani, to je nuno znailo izvesno uproavanje
sloene drutvene stvarnosti. Taj utisak je pojaan i
okolnou da on ne vidi principijelnu razliku izmeu
pojedinih oblika i podruja vlasti (dravna i nedravna),
kao i da zanemaruje nekonformistika ponaanja. Pa
ipak, Darendorfova teorija drutvenih sukoba i k. b.
oznaava nesumnjivo vaan korak u boljem razumevanju savremenih drutava i u razvoju socioloke teorije.
3 klasa, drutvena 3 sukob, drutveni 3 marksizam
M. Tripkovi

klasna svest. Oseanje zajednike pripadnosti i

identifikacije lanova odreene objektivno postojee
drutvene klase. Postojanje k. s. znai da klasa po
sebi, kao objektivna, realna drutvena grupa, posta
je klasa za sebe, subjektivna drutvena grupa, koja
prerasta u drutvenu zajednicu. Sadrina k. s. se pre
svega ispoljava u shvatanju i razumevanju stvarnog
drutvenog poloaja klase i njenog odnosa s drugim
klasama, odnosno slojevim a u odreenom drutvu.
Pored toga, k. s. podrazumeva odreeni stepen sagla
snosti o zajednikim vrednostima i interesima i nainima
i sredstvima za ostvarivanje ciljeva klase. Ukratko, neo
phodan uslov organizovane klasne borbe je minimum
k. s. koja se veoma sporo izgrauje i koju sve istorijski
poznate klase nisu imale.
3 klasa, drutvena 3 klasa radnika 3 klasna borba
M. Todorovi

klerikalizam (lat. clericalis - sveteniki). Dogmatsko stanovie po kojem svetenstvo ima ne samo pravo
nego mu je i poslanje da aktivno uestvuje u unutarsvetovnim, a pre svega politikim, socijalnim i obra
zovnim poslovima drave. K. se javio kao reakcija pre
svega Katolike crkve na procese sekularilacije koji su
u modernim evropskim drutvima u XIX veku dove
li do slabljenja, ali i sistematskog potiskivanja uloge
klera u drutvenom ivotu. Najizrazitiji primer k. bio
je otpor koji su katoliki krugovi u Pruskoj pruali Bizmarkovim nastojanjima (nem. Kulturkampfborba za
kulturu) da ogranii uplitanje Crkve u politiki ivot,
kao i pokuaji katolike reakcije u francuskoj Treoj
republici da sprei laicizaciju obrazovnog sistema.
Od negdanjeg borbenog i uticajnog klerikalistikog
pokreta - koji se, osim u pomenutim zemljama, javljao
naroito ivo u Italiji, Spaniji, Portugalu i Junoj Ame
rici (klerofaizam) - danas su preostale uglavnom
(demo)hrianske politike stranke, koje jo samo u
nazivu ili ikonografiji uvaju uspomenu na razloge svog
prvobitnog osnivanja. Meutim, k. se javlja i u novije
doba, esto i van katolikog konfesionalnog kruga, kao
npr. u nastojanjima delova pravoslavne crkve u Rusiji
ili Srbiji da, posle propasti komunistike ideologije, u
dravnim kolama izdejstvuje uvoenje obavezne nas
tave veronauke, kao i da se aktivno uplie u celokupan
drutveni i politiki ivot.
3 antiklerikalizam O crkva 3 teokratija
A. Mimica

kmetstvo. Odnos feudalne zavisnosti seljaka prema

vlasnicima poseda na kojima ive i rade. Kmetski odnos
se zasniva na dva naina: (1) zamenjivanjem line za
visnosti robova ekonomskom zavisnou kmetova i (2)
padanjem slobodnih seljaka u ekonomsku zavisnost od
feudalaca.
Tamo gde prethodno nije bilo ropstva (kao kod
nas), feudalni odnosi prodiru u tradicionalnu rodovsku
strukturu tako to se uz pomo drave pojedini feudalci
koji se proglaavaju za gospodare pojedinih teritorija i
nameu seljacima razne obaveze (rentu) kao uslov za
korienje onog to su slobodni seljaci, po svom pri
rodnom seljakom pravu, smatrali svojim. Feudalci su
najpre poeli da polau pravo na kolektivnu zemlju i
da slobodnim seljacima nameu obaveze kao uslov za
njeno korienje, a neto kasnije i davanja na seljake
batine. Vremenom su plemii kolektivnu zemlju pretvo
rili u svoje feudalne batine (bitno razliite od izvornih
batina slobodnih seljaka), a seljake batine se pretvaraju
u feudalne pronije. Tako je rodovsko drutvo zakorailo

239
u civilizaciju koja poznaje dravu i njene ustanove koje
reguliu kljune agrarne odnose.
U zapadnoevropskom feudalizmu postojala su ug
lavnom tri tipa seljaka: (1) seljaci vlasnici zemlje koja
je njihova privatna svojina (batina), ali je pod teretom
naturalnih davanja i kuluka (u pronijarskom sistemu vie davanja u naturi, u batinskom - vie kuluka); (2)
seljaci s pravom uivanja zemlje (lat. usus fructus), s tzv.
korisnikom svojinom (dominium utile)-, ova svojina je
ograniena vrhovnom svojinom (dominium eminens) koja
je obino pripadala vladaocu ili dravi i koja je vieg reda
od seljakovog prava i svojine; (3) seljaci lino zavisni
(naseljeni na gospodarevom imanju), bez ikakvog prava
na zemlju, s koje uvek mogu biti oterani; to su seljaci-kmetovi koji obino nemaju svoju zemlju, nego ive na
batini feudalnog gospodara na kojoj ovaj ima direktnu
svojinu (dominium directum). Cesto se deavalo da jedan
isti seljak ima parcelu koja je njegovo vlasnitvo i parcelu
koja pripada gospodaru, s pravom daje koristi i prenosi
u naslee, uz plaenu taksu feudalcu i dozvolu, a za neku
parcelu ne mora da trai dozvolu. Na svim parcelama pos
toji zabrana deobe, da bi se ouvala njihova proizvodna
sposobnost. Dakle, i tip potinjenosti seljaka i tip obaveza
prema feudalcu se razlikuju, od prilike do prilike.
U srednjovekovnoj Srbiji, agrarni odnosi su bili osobena kombinacija starih rimskih i vizantijskih agrarnih
ustanova i tradicionalnih ustanova starog srpskog plemensko-patrijarhalnog drutva. Stojan Novakovi ukazuje
na kontinuitet agrarnih ustanova iz rimsko-vizantijskog
perioda (beneficium) s pronijom i batinom u srednjove
kovnoj Srbiji sve do analognih agrarnih ustanova u tursko
doba (timari i zimajeti, spahiluci i itluci).
Juni Sloveni nisu prvobitno imali svoje plemstvo,
kao ni Franci, Langobardi ili Norveani. Tek docnije, od
X veka, obrazovali su se nasledni vojniki redovi. U Sr
biji se vie plemstvo (vlastela) formira u kasnijem sred
njem veku od srodnika vladaoca, plemenskih poglavica
i vladaoevih inovnika. Pored svetenstva, u srednjovekovnim srpskim zemljama postoje sledei staleki re
dovi (slojevi): vlastela (krupno plemstvo) - stariji naziv
velmoe; vlasteliii (nie plemstvo) - stariji naziv
vojnici i sebri (neplemii), uglavnom seljaci-kmetovi, meu kojima su najbrojniji meropsi i otroci, ali su
ovom staleu bliski i zanatlije i trgovci, pogotovo ako
su nastanjeni u selu. Meropsi su obavezni rabotama i
dabinama onome na ijem su posedu nastanjeni, ali
su lino slobodni seljaci koji mogu imati i svoje batine,
a mogu se i preseljavati na druge posede u potrazi za
boljim batinama ili boljim gospodarima. Otroci su lino
zavisna posluga gospodara koji ih je nasledio, kupio ili

kodifikacija, pravna

dobio na poklon, pa ih moe, kao robove, upotrebljavati

po svojoj volji ili ih ustupiti drugome. Otroci obino
nemaju svoju batinu, ali ponekad dobijaju na korienje
odreene parcele od gospodara. Izuzetak je bila poneka
mala batina nekog otroka.
U srpskoj feudalnoj dravi postojali su, u nevelikom
broju, i slobodni seljaci. Njihov ekonomski poloaj esto
je bio gori od poloaja meropha, ali su oni bili slobodni
ljudi. Pored ovih seoskih redova, postoje razni gradski
neplemiki redovi, meu kojima su dravni inovnici,
trgovci i zanatlije. ivot srpskog seljaka u srednjem
veku, u celini gledano, bio je dosta teak. To se naroito
odnosilo na merophe, ratare koji su bili vezani za zem
lju, vlastelinsku ili manastirsku. U XIV veku na seljak-kmet je morao 104 dana godinje besplatno da radi na
imanju svoga gospodara, kao redovan posao, a uvek je
bilo i izuzetnih rabota na koje je bio obavezan. Od tekog
ivota seljaci su pokuavali da se spasu bekstvom, iz
ravnice u planine, sa manjeg vlastelinstva na vee (gde
su se nekako u veoj masi mogli skrajnuti od gospodara),
a kad su mogli i izvan dravne granice. Meutim, srp
sko dravno zakonodavstvo ve od XII veka zabranjuje
takvu praksu, iako nikad nije uspelo daje u potpunosti
onemogui. Car Duan je svojim Zakonikom unekoliko
zatitio merophe, doputajui im da se ale i da tue svoga
gospodara za uinjene im nepravde. To formalno pravo,
meutim, nikad nije dobilo moralnu i praktinu vrednost,
jer je ubrzo posle Duanove smrti nastupila dezorganizacija dravne vlasti u ratovima koji su pojaali namete,
izazvali metee i nesigurnost.
3 feud 3 feudalizam 3 seljatvo
M. Mitrovi

kodifikacija, pravna (lat. codex - zbornik zakona,

zakonik; facere - initi, praviti). Oznaava kako samu
delatnost sastavljanja zbornika zakona (kodifikacija),
tako i njen rezultat (kodeks). Celokupno vaee pravo
moe da bude kodifikovano (kao to je bio sluaj s Justinijanovom kodifikacijom iz VI veka), ali i pojedine
grane prava (kao to su sve graanskopravne norme
skupljene u Napoleonovom Graanskom zakoniku
iz 1804). Danas se ine veliki napori u kodifikovanju
meunarodnog prava (tako je npr. i sama Povelja Ujedi
njenih nacija svojevrsnap. k.). P. k. nastaju na poodmaklom stadijumu razvoja prava, kada se javi potreba
za preiavanjem, objedinjavanjem i sistematinim
povezivanjem pravnih normi rasutih po mnogobroj
nim pravnim izvorima. Preduslov za uspenu p. k.
takoe predstavlja i razvoj same nomotehnike i pravne
nauke. Glavne prednosti koje prua p. k. je bolja pre

240

kodifikacija, pravna
glednost, lake snalaenje u vaeem pravu i efikasnije
pravosue.
O pravo

A. Molnar
kolektivizacija (lat. colligere zdruiti). Represiv
na mera boljevikog modela agrarne politike kojom
se revolucionarno menjaju agrarni odnosi, prinudnim
udruivanjem privatnih poljoprivrednih gazdinstava
u kolektivne organizacije (kolhoze i sovhoze u SSSR i
seljake radne zadruge - u drugoj Jugoslaviji). Pojam
i pojava se vezuju za SSSR u kojem J. V. Staljin 1929.
zapoinje prinudnu i potpunu k. privatnih seljakih
gazdinstava. Koliko je grubo sprovoena ova k. svedoe
injenice daje 1929. u kolhozima bilo kolektivizovano
manje od 4% privatnih gazdinstava, da bi 1930. taj udeo
porastao na 24%, 1931. na 60%, 1934. na 71%, a 1937.
na 93% gazdinstava sa 99% obradivih povrina. Primer
SSSR u k. sledile su, vie ili manje, sve zemlje u kojima
je uspostavljen socijalizam boljevikog tipa.
Kao agrarna mera stratekog znaaja, k. je zapoeta i
u socijalistikoj Jugoslaviji formiranjem dravnih poljo
privrednih dobara agrarnom reformom iz 1945. i stvara
njem tzv. seljakih radnih zadruga (SRZ) koje su imale
da omogue da se zemlja koja je reformom privremeno
podeljena seljacima, kao i druga privatna zemlja, poste
peno kolektivizuje. Veina prvih SRZ, koje su nalikovale
sovjetskim kolhozima, formirana je u Vojvodini, gde su
ih formirali kolonisti. To su, po pravilu, bili uesnici rata i
revolucije, koji su, kao partijski aktivisti ili kao svojevrsni
taoci reima, koji im je neku godinu pre podario istu
zemlju, prvi prihvatili i poneli ideoloku kampanju k. Za
ideoloki revnosne to je bila prilika da dokau svoju pravovemost, a za veinu onih drugih to je poprimilo formu
pravednog zahteva da tuu zemlju vrate onima od ko
jih su je tek neku godinu ranije dobili, s kojom se nisu
bili ni psiholoki svikli ni ekonomski okoristili. Oni koji
se nisu, kao stoari i planinci, mogli navii na ravnicu i
teke ratarske poslove, koji nisu imali znanja, navika ni
volje da ovladaju novim nainom rada i ivota, stupajui
u SRZ sve brige oko poljoprivredne proizvodnje preno
sili su na dravu. Drugi, ambiciozniji, oslobaali su se
zemlje koju su doivljavali kao kamen o vratu i kao
prepreku za line karijere izvan sela i poljoprivrede. Starinci u Vojvodini i drugi pravi ratari teko su se odvajali
od svojih batina i estoko se opirali k., koja u poetku
i nije bila naroito intenzivna. Sve do 1948. akcija os
nivanja SRZ nije drastino krila naelo dobrovoljnosti
stupanja u ove kolhozne organizacije, iako je ideoloki
pritisak u tom pravcu bio jak. Sve dotle njihov broj je bio
zanemarljiv i, osim kolonista, gotovo da i nije bilo drugih

koji su u njih ulazili. Kad je dolo do Titovog sukoba sa

Staljinom 1948. i do rezolucije Informbiroa, jugoslovenskom boljevikom vrhu je, izmeu ostalog, prigovoreno
i zbog popustljivosti prema seljacima-kulacima. Da bi
se odbili prigovori velikog uitelja i potvrdila ideoloka
revnost, seljaci su se prvi nali na udaru. Kao to se tada
govorilo, zaotrena je klasna borba na selu, to je
znailo viestruko poveavanje represije prema seljaci
ma i pribegavanje svim sredstvima u sprovoenju mera
obaveznog otkupa i k. Bez svoje volje i krivice, seljaci su
postali glavni politiki problem partije i revolucije, ali je
istovremeno i poljoprivreda postajala osnovni ekonomski
problem celokupne privrede i drave. Kao i u Staljinovoj
kampanji, i kod nas broj SRZ naglo raste kad se represija
poveava: 1945. ima samo 14 SRZ, 1946.280,1947.638,
1948. ih je 1217, 1949. njihov broj se naglo poveava
na 6238, 1950, na vrhuncu kampanje - do 6913, da bi
smanjenjem pritiska 1951. dolo do pada na 6804, i dalje
1952. na 4225, da bi se 1953. (u godini Staljinove smrti)
sveo na 1165.
SRZ su predstavljale jedan od najgrubljih oblika
politikog uplitanja u nau poljoprivredu (i privredu
uopte). Kod nas, sticajem raznih okolnosti, kampanja k.
nije tako dugo trajala, ali je ipak ostavila duboke oiljke
na selu i agraru.
O agrarna politika 3 otkup O seljatvo
M. Mitrovi

kolektivizam . Politiko uenje koje se individu

alizmu suprotstavlja idejom da su celovitost i organ
sko jedinstvo zajednice (drave, nacije ili klase), kao
nadindividualnog kolektiviteta, vaniji od pojedinca.
Zbog toga svaki pojedinac svoj smisao i cilj dostie
samo kada je nerazdvojni deo jedne vie celine. U
politikom ivotu, k. zagovara snanu, centralizovanu,
aktivnu dravu, koja intervenie u svim znaajnijim oblastima drutvenog ivota, a naroito u ekonomiji. K. je
svojstven mnogim ideologijama i socijalnim pokretima
- poput socijalistikog, komunistikog, faistikog,
nacionalsocijalistikog i svih nacionalistikih pokreta.
3 individualizam O komunizam 3 nacionalizam

S. Nedovi

kolektivna svest (fr. conscience collective). Po

jam od sredinjeg znaaja u teorijskom sistemu Emila
Dirkema, pa i u radovima veine pripadnika Francuske
socioloke kole. Izgraen na tragu opte volje Zan-aka Rusoa, kantovskog kategorijalnog apriorizma, pa
moda i romantiarskog Volksgeista, pojam k. s. je u
Dirkemovom sociologizmu imao ne samo da opravda
specifinost drutvenog kao takvog - pa onda i potrebu
za sociologijom kao zasebnom naukom - nego i da

241
poslui kao eksplikativni okvir svih posebnih drutvenih
pojava. U sklopu dirkemovskog radikalnog socijalnog
realizma, k. s. nije ni zbir ni rezultanta individualnih
svesti nego stvarnost vieg reda, neto poput due
drutva, koja ima sopstvenu egzistenciju i rukovodi se
vlastitim zakonima: ona je skup verovanja i oseanja
zajednikih prosenom lanu jednog istog drutva (O
podeli drutvenog rada, 1893). Pogreno je, meutim,
misliti da na taj nain shvaena k. s., poput kakvog
metafizikog entiteta, lebdi iznad pojedinanih
svesti: ona ivi samo u njima i pomou njih. Istina,
njene osnovne sadraje (jezike konvencije, kategorije
miljenja, moralna pravila, drutvene vrednosti, pravne
norme, religijska verovanja i oseanja itd.) empirijski
individuum zatiepre sebe, oni su u odnosu na njega iz
vanjski i prinudno mu se nameu. Ali, u procesu socijal
izacije, oni bivaju interiorizovani u individualne svesti,
potiskujui sve dublje izvorni ovekov egoizam, pa
se vremenom vie ne doivljavaju kao gola spoljanja
prinuda, ve kao unutranji moralni imperativi. Stoga,
namenjujui k. s. prvenstveno saznajnu, religijsku i
moralnu funkciju, semantiku dvosm islenost fran
cuskog izraza conscience Dirkem (namemo?) nije nikad
razreio: re je o svesti i savesti u isti mah.
Dirkemovo shvatanje k. s. u toku njegovog rada se
ipak promenilo. U prvoj, materijalistikoj fazi, koju
smo dosad imali na umu, ona je epifenomen stanja u
materijalnom, odnosno socijalnomorfolokom supstratu
drutva i najtenje zavisi od fizike gustine stanovnitva
i stupnja razvijenosti podele rada. U tom smislu, relacija
izmeu k. s. prema socijalnom supstratu drutva moe
se posmatrati ak i kao odnos marksistike nadgrad
nje prema bazi. Tako, npr., razliitim oblicima
drutvene solidarnosti (mehanika vs. organska), koji
se uspostavljaju na pojedinim stupnjevima podele rada,
odgovaraju razliita stanja k. s. koja - budui da nikad,
pa ni ovde, nisu bila dostupna neposrednom opaanju
- raspoznajemo u vrsti pravne sankcije (retributivna vs.
restitutivna). U drugoj, idealistikoj fazi, krunisanoj
Elementarnim oblicima religijskog ivota (1912), k. s.
se sve vie osamostaljuje u odnosu na svoj socijalni sup
strat, pa katkad doista izgleda kao da - u obliku kole
ktivnih predstava, pre svega, religijskih - ivi potpuno
samostalnim ivotom i poprima determinantnu ulogu u
svim oblastima drutvene stvarnosti. K. s. biva na taj
nain najzad supstancijalizovana i, u jednoj mistinoj
apoteozi Drutva, ak i divinizovana, odnosno uzdig
nuta u rang vrhovnog integrativnog principa.
O Francuska socioloka kola O prinuda, drutvena
O sociologizam

A. Mimica

kolektivno iracionalno

kolektivni ugovor. Pravni akt kojim organizacije

radnika (npr. sindikati) i poslodavaca (npr. privredne
komore) zajedniki reguliu opte uslove (reim) rada.
Od individualnih ugovora, k. u. se razlikuje po tome to
se u njemu nalaze opte norme kojima se na neodreeno
vreme i uopteno utvruju prava i obaveze svih rad
nika i poslodavaca u preduzeima u kojima e se k. u.
primenjivati (dok se konkretizacija tih prava i obaveza
vri individualnim ugovorima izmeu tano odreenih
radnika i poslodavaca). K. u. vai ak i za radnike koji
nisu lanovi sindikata koji g a je zakljuio, ime se
izjednaavaju svi radnici u preduzeu u kojem je k. u.
stupio na snagu. U dinamikom modelu k. u. stvara
se ijedan poseban bilateralni organ, kao npr. Zdrueni
industrijski savet (Joint Industrial Council) u Velikoj
Britaniji, u koji obe strane alju svoje predstavnike na
paritetnoj osnovi (a u nekim sluajevima i jednog ne
zavisnog predsednika) i kojem preputaju da ubudue
samostalno donosi odluke o poveanju zarada i ostalim
najvanijim uslovima rada. I sama drava se esto javlja
u procesu kolektivnog pregovaranja - i to prvenstveno
kada pregovori zapnu - ali i tada ona moe da ponudi
jedino svoje posrednike usluge.
Postoji nekoliko nivoa na kojima se k. u. zakljuuju:
od nacionalnog do lokalnog. U novije vreme sve vie se
govori i o multinacionalnim ili supranacionalnim k. u.,
iako oni jo nisu postigli adekvatnu afirmaciju. Usled
ove pojave pluralizma k. u. vrlo esto dolazi do sukoba
nadlenosti. Postoji nekoliko kriterijuma uz pomo ko
jih se otklanjaju sukobi nadlenosti k. u. na razliitim
nivoima. To su kriterijum rezervisane nadlenosti (pre
ma kojem jedan nivo k. u. ima rezervisanu nadlenost),
kriterijum iskljuene nadlenosti (prema kojem regulisanje odreenog pitanja k. u. vieg nivoa iskljuuje
regulisanje istog pitanja na niem nivou) i kriterijum
prior tempore, potior iure (prema kojem pitanje jedan
put regulisano najednom nivou iskljuuje kasnije
regulisanje istog pitanja na bilo kom drugom nivou).
Odsustvo imperativnih dravnih normi o koordinaciji
k. u. na razliitim nivoima tumai se kao implicitno
priznavanje autonomije svakog nivoa kolektivnog pre
govaranja.
O participacija O saodluivanje
A. Molnar

kolektivno iracionalno. Izraz kojim se obuhvataju

kolektivni fenomeni vezani za ponaanje ljudi koje
iskljuuje racionalnu kontrolu. Tie se funkcionisanja
ljudi u kolektivu, koje je preteno pod uticajem emo
cija ili neke iracionalne ideje, koja je sama po sebi, vie
ili manje, neusaglaena sa interpersonalnom realnou,

kolektivno iracionalno
pisanim i nepisanim normama ponaanja. Pri tom je
odluujue da navedena ponaanja ili doivljavanja nisu
iskljuivo posledica okolnosti proizalih iz psihikog i
socijalnog razvoja pojedinaca. Ona se temelje na kole
ktivnim procesima, koji proizvode svojevrsni socijalni
hermetizam, ograniavajui ili onemoguavajui tzv.
individualno testiranje realnosti, rezultate socijalnog
uenja i racionalnog ponaanja uopte. K. i. je izvorite
predrasuda i drugih pogrenih procena drutvene real
nosti opteprihvaenih u nekoj drutvenoj sredini.
Najee pojave k. i. tiu se preplavljenosti odreenom
emocijom, negativnom ili pozitivnom, koja vidno utie
na ponaanje odreene grupe ljudi. Tu spada, npr.,
kolektivna euforija (na karnevalima, fudbalskim stadi
onima), kolektivno agresivno ponaanje (u protestima,
izrazima politikog bunta, revolucionarnim pokretima,
i najzad, najeklatantnije, u ratovima kao manifestaci
jama potencijalno prisutne individualne agresivnosti
koju podravaju ili iniciraju institucije drutva). I kole
ktivna histerija u vidu masovne pojave drhtanja (kod
boraca u Prvom svetskom ratu. i jurine bolesti u
naih boraca posle Drugog svetskog rata), i masovna
aneurotina anksiozno-depresivna reagovanja kakva
se javljaju danas (apatino ili razdraljivo ponaanje s
depresivnim miljenjem, nakon petnaestogodinje krize
posle raspada prethodne Jugoslavije), takoe spadaju u
ovu vrstu k. i.
Treba rei da pomenuti fenomeni ne moraju uvek da
izazovu negativnu reakciju okoline, iako je ona mogua
u vidu distanciranja, odbacivanja, izolacije, ili ak
kanjavanja onih lanova koji su pod njenim uticajem, u
smislu u kojem je o ovim fenomenima jo 1933. govorio
Alfred Redklif-Braun kao o socijalnim disforijama.
Kao i emocije pojedinca, emocije k. i. imaju visoku
kontagioznost, tj. osobinu zaraznosti, to e rei brzu
prenosivost s pojedinca na pojedinca, pa neki govore o
njima kao kontakt-neurozama. To je naroito vidljivo
u psihikim reakcijama u katastrofinim dogaanjima,
kada se javljaju masovne panike (iroko rasprostra
njeni strahovi, u poetku objektivno izazvani, kasnije
prisutni i kad je opasnost ve prola). Primeeno je da
na pojavu kolektivnih histerija, a naroito na irenje
masovnog straha od odreenih bolesti, mogu da utiu
masovni mediji. Re je o strahu od infarkta i side, u
dananje vreme, ili ranije, o strahu od sifilisa, odnosno
tuberkuloze. Ako se histerija shvati ire kao konver
zija, tj. kao svaki telesni simptom psihogenog porekla,
onda se u masovnim razmerama moe pojaviti (ili e se
eventualno pojavljivati) simptomi svih moguih fizikih
oboljenja, zavisno od socijalnog konteksta koji utie
na favorizovanje odreene fenomenologije psihikih

242
poremeaja. Svima im je zajedniko to da ne postoji or
ganska osnova poremeaja, da se ire po principu zaraze
posredstvom straha, da su prolaznog karaktera i da se
otklanjanju podjednako efikasnim psihoterapijskim i
psihosocijalnim merama, kao i terapijom lekovima.
Ve sama grupna atmosfera (klima) ima u sebi ele
mente iracionalnog, a to je vladajua emocija grupe ko
joj lan teko odoleva. Ona ga, vie ili manje (ne)svesno,
primorava na odreeni nain ponaanja i miljenja, koji
se tiu preferencija u pogledu izbora naina rukovoenja
grupom, zatim odnosa prema drugim lanovima grupe,
a naroito relacija prema drugim grupama. Grupna at
mosfera utie na formiranje fenomena tzv. crne ovce
ili bele vrane, neprijatelja grupe kojeg matina grupa
delegira iznutra kao onog koji ugroava njenu kohezivnost, odnosno grupni identitet.
U kolektivnom ludilu (kolektivnoj paranoji) pot
puno je izmenjena socijalna procena realnosti (i kao i
u patologiji linosti) samo u jednoj oblasti, ali je ne
dostupna racionalnoj korekciji, ima preplavljujui
(implozivni) karakter u odreenom drutvu, vodi zatvorenosti ivota zajednice, slabei indirektno njen in
tegritet. Javlja se onda kada je disocijativni proces u
pitanju (kada se drutvo raspada na svoje segmente),
ili kada preovlauje, paranoidno-shizoidna atm o
sfera u drutvu (sve zlo u doivljaju zajednice prenosi
se na druga drutva, odnosno njihove pripradnike), ili
pak onda kada je depresivni proces u pitanju (zlo se
doivljava kao osobina same zajednice i vodi ponekad
samodestrukciji), kao to se, recimo, deavalo pri ma
sovnim samoubistvima itavih drutvenih grupa, ili, u
blaem sluaju, pri pojavi kolektivnog oseanja krivice,
u sluajevima kada veina lanova drutva osea krivicu
zbog ranijih postupaka nekih svojih lanova ili voa.
O kolektivno nesvesno O katastrofa, socijalna

P Opali
kolektivno nesvesno. Pojam koji je u nauku uveo
Karl Jung, a tie se onog to se u analitikoj psiholo
giji, ali i u antropologiji, etnologiji i sociologiji religije,
oznaava kao celina nesvesnih sadraja duevnog ivota
oveka koja je determinisana kulturom, nacionalnom
pripadnou ili socijalnoistorijskim okvirom ivljenja,
tanije, obelejem nesvesne kolektivne prirode.
K. n. je onaj sadraj nesvesnog ivota ljudi koji se
ne iscrpljuje samo u individualno nesvesnom, u frojdovskom smislu rei, niti samo u porodino nesves
nom, nego je rezultat kumuliranog naslea nesvesnog
iskustva celokupne drutvene zajednice, ponekad i
celog oveanstva. Re je o praslikama simbolikog
znaaja, koje dolaze do izraaja u snovima, dnevnom

243
sanjarenju, delima slavnih umetnika, ija simbolika
vrednost nadilazi vreme i prostor u kojem je nastala. Sa
k. n. sopstvene zajednice ivi svaka od individua, vie ili
manje, u saglasju. Nije li to - smatra se u analitikoj psi
hologiji - sluaj linosti koja biva ometena u individuaciji, a moe ak i da postane duevno poremeena?
Karakteristini obrasci k. n. u odreenoj kulturi na
zivaju se arhetipovima (npr. arhetip ene, mukarca,
arhetip majke, zla, dobra itd.).
3 arhetip O kolektivno iracionalno

P. Opali

kolektivno pamenje. Deo drutvenointegrativnog

usmenog ili pismenog znanja koji oblikuje sliku prolosti
grupe. Prolost se na razliit nain iskrivljava, a grupe
(porodica, nacija, partija ili konfesija) kao zajednice
pamenja odreuju ta treba zapamtiti, a ta zabora
viti.
K.p. ine vienja onih prolih zbivanja koja su znaajna
za pojedince kada sebe definiu kao lanove odreene
grupe. Ova uverenja nisu iskljuivo, pa ni preteno, objektivnosaznajne prirode. Pobude za rekonstrukcijom
prolosti su drutvenointegrativne, a njeni akteri su
grupe koje mogu da budu institucionalizovane (dravni
autoritet, sistem obrazovanja, masovni mediji, partije,
crkva) i neinstitucionalizovane (porodica, krug prijate
lja, neformalne grupe). Bez pamenja ne bismo mogli
zamisliti vreme. Pamenje je sadanja prolost i pro
tivnik nezadrive prolaznosti. Ako je sutina vremena
nemogunost povratka i jednosmemost kretanja ka uvek
novom kraju, onda je sutina pamenja negacija ove
zakonitosti vremena. Na neki nain pamenje preokree
ono to se ne moe obrnuti i vraa ono to je izgubljeno.
Ali, u tome i jesu mogunosti manipulacije. Vladajue
grupe iskrivljavaju sadraje prolosti i hijerarhizuju ih
po znaaju. Praznici su svedoanstvo onoga ega drava
eli da se sea.
K. p. je integracija razliitih linih prolosti u jednu
zajedniku prolost. Konstituie se u napetosti izmeu
slubene politike seanja i privatnih seanja. Vizija
prolosti nije samo mobilizacijski sadraj ideologije
nego i nuan deo svesti neideolokih grupa. K. p. se ne
moe redukovati na politiko i ideoloko. U svakodnevici je prisutno mnotvo raznih slika prolosti, paralel
nih i konkurentskih. Unutar tog sklopa dominira hegem
ona slika prolosti koju namee vladajua grupa. Postoji
jedno slubeno pamenje (npr. Spomenik palima u ratu
za Sloveniju ili Dan domovinske zahvalnosti u Hrvat
skoj), a vie politikih, ideolokih, porodinih, gener
acijskih i linih pamenja. Ova pamenja mogu sapostojati, proimati se ili sukobljavati. Svako pamenje,

kolektivno pamenje

a naroito politiko, upueno je na globalnu mreu

drutvenih posrednika (drava, partija, mediji, grob
lja, porodini albumi) i predstavljanje pomou simbola
(grbovi, partijska obeleja, genealogije).
Sloena uloga k. p. uslovljena je ponajpre vanom
ulogom prolosti u sklopu samovienja pojedinaca i
grupa. Slike prolosti redukuju nepreglednost prolih
deavanja razdvajanjem vanih od nevanih deavanja,
grade kriterijume tradicije za generacije, ali lako postaju
i emotivna osnova poreenja sadanjeg i minulog sta
nja, a time i podsticaj koji budi oseanja zadovoljstva
ili nezadovoljstva sadanjicom. Dakle, seanje ima
(1) kognitivnu ulogu, tj. moe da bude pokuaj realne
spoznaje minulih zbivanja, ali je i (2) sredstvo stvaranja
selektivnih grupnih znanja o prolosti. Drugim recima,
postoje istorijska i praktina prolost. Kod k. p. preovladava praktina prolost.
Izvori istraivanja k.p. u misli o drutvu su viestruki:
dirkemovska sociologija, hermeneutika istorija svakodnevice, simbolizam i marksistika kritika ideolog
ije. U konstruktivistikoj struji, k. p . je pojam koji je
dvadesetih godina XX veka uveo dirkemovac Mori
Albva za obeleavanje dugotrajnog pamenja kor
poracije ili grupe (nacija, drava, crkva, udruenje), a
koje se stvara i odrava simbolikim znacima i prak
som. Slino pojedinanom, i k.p . je organizovano po
obrascu perspektive. S obzirom na strukturu, ne ine ga
celine, ve mozaik izabranih sadraja. Biraju se i neguju sadraji od znaaja za opstanak i integraciju grupe.
Grupa trai korene u prolosti, pa nestanak grupnog
okvira pamenja znai zaborav. S obzirom na trajnost,
Jan Asman razlikuje dve vrste k.p.: (1) komunikativno
pamenje, koje se prenosi usmeno i obuhvata najvie tri
generacije, iza kojeg se nalazi siva zona (porodino,
generacijsko seanje); (2) kulturno pamenje, kod kojeg
se sadraji prolosti institucionalizuju u objektiviranu
kulturu i opstaju znatno due u vremenu (spomenici,
praznici, muzeji). Unutranja homogenost k. p. zavisi
od stupnja vezanosti za identitet grupe (naroda, drave,
porodice, partije). Pamenje nije statino, ve rekonstruktivno, jer su i potrebe grupe promenjive. Drugim
recima, ono nije usmereno ka traenju istine, ve nastoji
da uvrsti identitet grupe u prolosti. Kulturno pamenje
je organizovano, nije preputeno volji pojedinaca, i u
razliitoj meri je institucionalno zatieno. Formirano
je u pisanoj formi i tradicionalizovano. Razlikuje se od
seanja, koje je pre svega afektivni ili kognitivni odnos
prema iskustvu pojedinca. K. p. se preteno odnosi na
ve oblikovano seanje, kao i na psihike, socijalne i
kulturne aparate, u kojima se skladiti uinak seanja.
Dok se seanje odnosi i na nenamerna opaanja sve-

kolektivno pamenje
sti, na nesvesna iskustva i traume, dotle se k. p. odnosi
vie na planske (eljene), kondenzovane i uskladitene
sadraje prolosti (jezik, mitovi, istorija, tradicija, mu
zeji, spomenici, biblioteke).
U sim bolikom interakcionizm u (D ord Mid,
Beri varc), k. p. je deo kulturnog aparata koji gradi
smisao. Naa potreba za smislom, tj. nastojanje da bu
demo deo neega to nadilazi pojedinanu egzistenciju
jaa aktuelnost k. p., koje uvruje sliku duboke smislenosti sveta. U tom pogledu, k. p. ne iskazuje samo
prolost ve oblikuje i aktuelnu realnost jer prua lju
dima simboliki okvir, osmiljava njihovo postojanje
i omoguuje im da shvate smisao sveta. Sa slinog
stanovita i hermeneutiari (Pol Riker, Rajnhard Koselek) istrauju prolost, dok se marksisti najvie bave
klasnom uslovljenou i obrascima izmiljanja i ideologizacije prolosti (Erik Hobsbaum, Hauard Zin).
M. Albva je istraivanje pamenja zapoeo izvan
biolokog sklopa, kao kulturnu injenicu. U dirkemovskom okviru, Albva je, za razliku od Marsela
Prusta, tvrdio da se prolost u pamenju ne zadrava
nego rekonstruie, a nasuprot Sigmundu Frojdu i
Karlu Jungu, da pamenje nije rezultat nesvesnog
nego meuljudskog optenja. Zbog toga hajdelberki
egiptolog Jan Asman izriito tvrdi d aje Albva razvio
drutvenu teoriju pamenja i uinio je prvorazrednom
meugranskom temom. Ova ocena nije preterana uprkos tome to postoji upadljiv vremenski jaz izmeu
nastanka Albvaove teorije (1925) i njene aktualizacije
osamdesetih godina prolog veka. Krajem XX veka
Albvaovu teoriju ponajvie su razvili J. Asman i fran
cuski istoriar Pjer Nora.
U disciplinarnom pogledu, re je o raznovrsnim
novim istraivanjim a k. p ., smetenim izmeu so
cijalne psihologije i sociologije saznanja. Ekspanzija
ovih istraivanja nazivana je dirkemovskim imperi
jalizmom, epistemolokim relativizmom ili pansociologizmom. Nova disciplina nala je pravo tle u posthladnoratovskom svetu kada se istorija poela ubrzano
menjati svuda u Evropi. Naputani su mitovi koje nije
tvorila samo slubena istoriografija ve i mnogi ui
grupni interesi povezani s njom - porodini, generacij
ski, klasni.
Prem da uticajno, A lbvaovo sociologistiko
tumaenje k. p. je i kritikovano s razliitih stanovita.
Za razliku od Albvaa, koji je pokazivao daje smisaono
opaanje mogue samo u drutvenom kontekstu grupe,
sve vie se istie i organsko nesvesno stvaranje smisla
izvan grupe. Neurobioloka sklonost mozga ka sele
ktivnom osmiljavanju prolosti kosi se sa izriitim
dirkemovskim sociologizmom. Na drugi nain su

244
fenomenolozi relativizovali Albvaa. Ovde je glavni
prigovor da on odve redukuje neuporeivu i osobenu
svakodnevicu (kao kontekst) na grupu sa jasnim im
perativima seanja. Naime, pojedinac pamti i prolost
koju grupa ne propisuje, pa se njegovo ponaanje ne
moe rekonstruisati iskljuivo redukovanjem sva
kodnevnog pamenja na normativ grupe. Osim toga,
i nova marksistika istraivanja izmiljanja prolosti
kao ideologije (E. Hobsbaum i dr.) pokazala su slabosti
dirkemovskog relativistikog sociologizma. Premda
drutveno uslovljena, nisu sva grupna iskrivljavanja
prolosti podjednako znaajna. Kada se pokae da
vladajue grupe nameu kljune okvire seanja koji
slue podjarmljivanju, onda je ova tvrdnja negacija
relativistikog sociologizma. Ne manje odluno su
hermeneutiari pruili otpor sociolokom konstruktivi
zmu istiui da nema k. p. nego samo kolektivnih uslova
mogueg pamenja (R. Koselek). Dakle, ne koliko grupa
nego koliko ljudi, toliko seanja. Za hermeneutiku je k.
p. odve apstraktno uoptavanje, jer je shvaeno kao
spomenik. Nema kolektivnog nadindividualnog seanja,
ve samo kolektivnih (religijskih, politikih, nacionaln
ih) uslova mogueg seanja. Uslovi su mrea koja filtrira
lina iskustva i stvara razliita seanja. Dakle, politike,
nacionalne ili verske pretpostavke ograniavaju seanja
i istovremeno ih oslobaaju. Na taj nain razliiti
iskustveni slojevi vezuju razliita seanja, a da pri tome
ova ne moraju da postanu jednoznana i nepromenjiva
k.p. Svako ko govori o k.p. mora da pretpostavi i kole
ktivnog aktivnog subjekta: klasu, naciju, crkvu, partiju.
Pitanje je, meutim, ko monopolie obrazac tumaenja
da bi seanja kolektivno ujednaio. Nije li, uostalom,
prolost upravo ono ega se ne seamo, prostor koji
nismo doiveli i s kojim se lake manipulie?
Vie pisaca je nedoumice ove vrste pokualo da
ublai razdvajanjem k. p. od istorije (M. Albva, J. As
man, P. Nora). U istoriji se proli dogaaji biraju, porede
i razvrstavaju u skladu s potrebama i pravilima koja se
nisu nametala ljudima koji su dugo bili njihovo ivo
spremite. To je stoga to istorija obino zapoinje tamo
gde prestaje predanje, u trenutku kada se ugasi ili razloi
drutveno pamenje. Postoji vie k .p ., dok je istorija
nedeljiva, pa se moe rei da postoji samo jedna istorija.
Istorija je univerzalno pamenje ljudskog roda, a svako
k. p. ima za oslonac jednu grupu ogranienu u prostoru
i vremenu. Dok istorija poiva na proverljivosti i nepristrasnosti, i dok na njenu spoznaju ne utiu interesi
dananjice, dotle pamenje slui potrebama drutva i
pojedinca. Ono stvara identitet i redukuje sloenost i
nepreglednost. Re je o idealnotipskom, a ne realnom

245
razdvajanju istorije i k. p., jer se obe vrste svesti esto
proimaju.
K. p. je u stalnoj evoluciji, oblikuju ga aktuelne
potrebe u dijalektikom odnosu izmeu seanja i zabo
rava, nesvesno je deformacija i izloeno manipulaciji,
zamire i periodino se obnavlja. Tome nasuprot, istorija je rekonstrukcija uvek problematina i nepotpuna.
Pamenje je uvek aktuelno, vraa nas venoj sadanjici.
Istorija je hladna prolost, pamenje je oseajna i
rastegljiva sadanja grupna prolost. Istorija je svetovna
intelektualna delatnost s teorijom i metodologijom, pa su
istoriari obuzeti epistemolokom sumnjom i nisu nikad
sigurni ta se zaista zbilo u prolosti. U meri u kojoj
istorija postaje naracija, a pamenje nastoji da pokae
autentinost i istinitost, njihovo meusobno razdva
janje je tee. U krizama se pamenje i istorija lake
mire i postaju neprepoznatljivi u fluidnom spoju. Dok
se istorija usredsreuje na prolaznost prolih zbivanja,
pamenje nema smisla za oseaj prolaznosti i insistira
na kontinuiranoj sadanjici. Pored razliitog istinosnog
potencijala, treba imati na umu da se k. p. i istorija mogu
razdvajati i s obzirom na subjekte (vezanost za klasu,
porodicu ili drugu ustanovu) i funkciju (identitetska,
ideoloka ili naunosaznajna usmerenost). Raznovrsne
svesti o prolosti nastaju i formiraju se na razliit nain,
imaju razliitu ulogu i razliita im je saznajna vrednost.
Istorija i k.p. su dva razliita nivoa (ne dve verzije) osavremenjavanja prolosti i istorizacije sadanjice. Odnos
izmeu istorije i k. p ., kao dve glavne vrste svesti o
prolosti, sloen je i viestruko posredovan, pa ovu vezu
treba konkretno istorijski istraivati. Neretko se ove dve
vrste svesti ne mogu potpuno ni razdvojiti. Razliit je
njihov udeo u preovlaujuim slikama prolosti u raz
nim vremenima i sredinama.
Svako k. p. potvruje kulturna oekivanja, a ne
autentina zbivanja. Mi se seamo i razmiljamo o
prolosti posredstvom prihvaenih okvira razumevanja unutar kojih veina saobraava prolost poeljnim
ablonima sadanjice. Ne manje je vana okolnost da k.
p. aktualizuju i oivljavaju i nade u pogledu budunosti.
Obrasce miljenja kojima tumaimo prolost nameu
aktuelne aktivne zajednike grupne slike sveta. Zajed
nice pamenja propisuju ta pamtiti, a ta zaboraviti.
Ove grupe grade kontekst u kojem se tumai izabrana
prolost, proima oseanjima i odreuje nain njenog
prihvatanja. K .p . je predstavljanje prolosti u kojem
su prisutna oseanja i promene minulog iskustva na
takav nain da postaju smislena u sadanjici. Slubeno
pam enje sadrano je u hegemonoj ideologiji, a
strateki ga koriste politike elite koje menjaju prolost
u cilju odranja vlasti. Ono se najee ispoljava u

kolonija
spomenicima, udbenicima, javnim komemoracijama
i praznicima. Javno pamenje nije dekretirano i ire je
od slubenog. To je segment epohalne svesti manje ili
vie povezan s tekuom ideologijom. ine ga uverenja
i ideje o prolosti koja pomau lanovima drutva da
rastumae prolost, sadanjost i pravce drutvenog raz
voja.
3 kultura seanja 3 istorija 3 vreme, drutveno
T. Kulji

kolonat (lat. colere - obraivati zemlju). Agrarna rim

ska ustanova, oblik vezivanja seljaka za krupne zemljoposednike. Nastala je u poznom Rimskom carstvu koje
su potresali ustanci robova i pobune seljaka, pa je ona
trebalo da unapredi poljoprivrednu proizvodnju za koju
su robovi bili nezainteresovani. Koloni su bili seljaci koji
su doli u neku od rimskih kolonija i uzeli u zakup deo
latifundije koju su latifundisti, zbog loeg rada robova,
izdelili na parcele i izdavali kolonima. Krupne zemljine
posede (latifundije) u poetku su obraivali robovi. Oni
su formalno pripadali dravi, ali ih je koristila visoka
aristokratija koja vremenom postaje stvarni gospodar
imanja koja nasleuju njeni potomci. Gospodari ive u
gradovima i vuku samo rentu iz poljoprivrede. Robovi
najpre ive po logorima i rade pod fizikom prinudom,
potom se s porodicama naseljavaju na imanjima koja
obrauju i na kraju od robova postaju koloni, seljaci ve
zani za zemlju (ponekad i za jednu poljoprivrednu kul
turu, npr. za vinovu lozu), koji gospodarima daju rentu
u naturi. K. su, za razliku od robova, lino slobodni i
subjekti nekih prava. Zato su obavezni da dravi plaaju
glavarinu, zbog ega vlast podstie pretvaranje robova
u kolone, sprovodei takve agrarne reforme i na svo
jim dravnim posedima. Odnos kolona i zemljovlasnika
u poetku je bio ugovorni, da bi vremenom (od II veka)
koloni bili prinudno vezani za zemlju koju su obraivali i
tako, od slobodnih zakupaca, postali kmetovi. K. se zato
smatra agrarnom ustanovom koja obeleava prelazak od
robovlasnikih na feudalne odnose. Sa izvesnim modi
fikacijama, k. se zadrao tokom itavog feudalizma, a
tamo gde je rimska tradicija bila jaka opstao je sve do
XX veka, uz obrazoenje da se zasniva na privatnoprav
nim ugovorima. U Istri i Dalmaciji k. je formalno ukinut
tokom agrarne reforme 1918-1931, ali se stvarno zadrao
sve do socijalistike revolucije 1941-1945. godine.
3 feudalizam 3 seljatvo 3 robovlasnitvo
M Mitrovi

kolonija (lat. colonia - naselje). Naseobina pripad

nika jedne drutvene i politike zajednice na osvojenoj
teritoriji. U antiko doba, Rimljani su prevazili Grke

kolonija

246

i Feniane po broju k. koje su osnovali, poto su pre

thodno osvojili celo Apeninsko poluostrvo, da bi za
tim nastavili svoje irenje kolonizujui kontinentalne
delove Evrope i obale Sredozemnog mora. Rimljani
kolonisti su se, sa svojim porodicama, naseljavali u
utvrenjima i oko onih podignutih u k. radi nadgledanja
i odbrane osvojenih teritorija. U k. su dobijali zemlju u
posed, zadravajui, od 177. godine pre n. e., i rimsko
graanstvo, sa svim politikim pravima koja iz njega
proistiu. Pored ispunjavanja vojnih zadataka, rimske k.
su vremenom sve vie zadobijale funkciju upoljavanja
rimskog proletarijata bez zemlje i osloboenih robova
na obradi isparcelisane zemlje krupnih privatnih i javnih
zemljoposednika, u svojstvu zakupaca vezanih za zem
lju ekonomskom zavisnou. Prisustvo kolonista iz
Rima u osvojenim oblastima izvan Rima doprinelo je
romanizovanju lokalnog stanovnitva. Onaj njegov deo
koji je u najviem stepenu asimilovao kulturu osvajaa
mogao je do II veka n. e. da stekne status i prava rim
skih graana. Kasnije, stanovnici k. vie nisu mogli da
se nadaju da e postii jednakopravnost i lokalnu au
tonomiju u izboru magistrata.
Krajem XV i poetkom XVI veka dolo je do jaanja
procesa kolonizacije i naglog poveanja broja, koje je
osnivalo stanovnitvo evropskog porekla na osvojenim
teritorijama stanovnitva vanevropskih kontinenata.
- kolonijalizam - dekolonizacija - neokolonijalizam
V. Vratua-unji

kolonijalizam (lat. colonia - naselje). Moderni k.

oznaava proces kojim su upravljake grupacije evrop
skih nacionalnih drava podstakle otkrivanje, osvajanje,
naseljavanje i eksploataciju prirodnih i ljudskih resursa
kolonija koje su uspostavile na gotovo celokupnoj teri
toriji preostalih kontinenata. Modemi k. se javio krajem
XV i poetkom XVI veka, u vreme jaanja centralne
nacionalnodravne vlasti apsolutnih monarha u evrop
skim atlantskim drutvima kasnog feudalizma, irenja
robnonovane trine razmene i manufakturnog kapital
izma, jaanja ekonomske moi treeg stalea, naroito
krupnih trgovaca i bankara na velike razdaljine. Oni
su finansirali nauna istraivanja i njihovu primenu u
otkrivanju novih pomorskih puteva za trgovinu Evrope
sa Istokom koju je otealo uspostavljanje Otomanske
imperije u oblastima kojima su do tada kopnenim putevima prolazili trgovaki karavani.
Motiv k. bilo je i osvajanje rudnika i stvaranje rezervi
dragocenih metala i minerala, obezbeivanje sirovina
i trita za vlastitu manufakturnu i, kasnije, industrij
sku proizvodnju, pribavljanje robova za plantae, kao i

zemlje za naseljavanje vika nezaposlenog stanovnitva

kolonizatorskih metropola.
Institucionalnu inovaciju k. poetkom XVII veka
predstavlja osnivanje prvih transnacionalnih kompanija
koje su od svojih matinih nacionalnih drava - Holandije i Engleske - zakupile povlasticu osnivanja i uprav
ljanja kolonijama u Istonoj Indiji.
Pored savladavanja otpora autohtonog stanovnitva
i vladajuih klasa kolonija nasilnom otvaranju lokal
nog trita za kolonijalnu trgovinu, kolonizatorske sile
u usponu, pre svega Engleska, vodile su kolonijalne
ratove i radi preotimanja prekomorskih oblasti i po
zicije hegemona od kolonizatorskih sila u opadanju i
slabijih od sebe, kao to su Portugal, panija, Holandija
ili Francuska, dok su bile zaokupljene revolucionarnim
previranjima i napoleonovskim ratovima. Gubitak kolo
nija u Sevemoj Americi, iji su evropski naseljenici
izborili nezavisnost krajem XVIII veka, upravljai naj
bogatije britanske kolonijalne imperije nadoknadili su
naseljavanjem Australije i Kariba, kao i konsolidovanjem svoje vlasti od Junog Pacifika i Dalekog istoka,
do junog Atlantika i obala Afrike.
U novom talasu kolonijalnih ratova koji je poeo kra
jem XIX veka za podelu Afrike i preraspodelu kolonija i
strateki vanih regiona na drugim kontinentima, mnogi
teoretiari, na tragu V. I. Lenjina, prepoznaju jednu od
odlika epohe imperijalizma.
Teoretiari poreklom iz kolonijalnih metropola prav
dali su k. navodnom nesposobnou tzv. niih rasa da
same sobom upravljaju i organizuju svetsku trgovinsku
razmenu. Paternalistiki su tvrdili d aje breme belog
oveka da preuzme ulogu misionarskog civilizatora
detinjastih divljaka u kolonijama.
O dekolonizacija O kolonija O neokolonijalizam
V. Vratua-unji

kolonizacija (lat. colonisatio, od colonia - naselje).

Planska i masovna prostorna pokretljivost stanovnitva.
(1) U politikom smislu, k. oznaava osvajanje tuih
teritorija, njihovo naseljavanje svojim stanovnitvom
i/ili preureivanje po sopstvenim zakonima. Takve
politike projekte inspirie i prati ideologija kolonijal
izma. (2) Kao mera agrarne politike, k. je plansko presel
javanje stanovnitva sa jedne teritorije na drugu radi
usklaivanja broja stanovnika i raspoloivih zemljinih
povrina. Zato k. obino prati agrarne reforme. K. se, uz
ekonomske, ostvaruju i neki politiki efekti. Stanovnitvo
se obino preseljava iz siromanijih planinskih u bogatija
ravniarska podruja, iz krajeva gde postoji agrarna pre
naseljenost u podruja gde ima dosta slobodne zemlje.
Kao i agrarne reforme, i k. se odvijaju u toku ili neposred-

247
no posle ratova i revolucija. Kad neka drutvena katakli
zma masu ljudi izbaci iz leita, dravne vlasti obino
tu (ne)priliku iskoriste da ih smeste tamo gde procene da
je potrebno. Tako je bilo i kod nas, prilikom sprovoenja
agrarnih reformi i k. posle svetskih ratova i socijalistike
revolucije.
Agrarnu reformu 1918-1931. prati naseljavanje srp
skih dobrovoljaca na imanja dobijena rasparavanjem
krupnih poseda stranih dravljana. To se, ubrzo, nakon
ponovne okupacije 1941, pretvorilo u njihovu zlu kob
svuda gde ih je bilo: u Slavoniji, Vojvodini, na Kosmetu
i u Makedoniji. Tu za sve Srbe (a naroito za koloniste)
nastupaju strahote i progoni, a u Hrvatskoj se rasplamsao
dotle nevieni genocid. Imanja i kue srpskih seljaka koji
su proterani ili ubijeni u koncentracionim logorima, poput
Jasenovca, u tzv. Nezavisnoj Dravi Hrvatskoj deljene su
ustaama, u Vojvodini - Nemcima i Maarima, na Kos
metu -Albancima, a u Makedoniji - Bugarima.
K. koja je pratila agrarnu reformu 1945-1948. bila
je do tada najmasovnije preseljavanje stanovnitva na
junoslovenskim prostorima. Ona se odvijala u periodu
masovnog preseljavanja stanovnitva u mnogim evrop
skim zemljama u toku i posle Drugog svetskog rata. Kod
nas je to svojevrstan produetak ranijih metanastazikih
struja na Balkanu, za koje je jo Jovan Cviji ustanovio
da su se odvijale kao spontano pomeranje stanovnitva
iz pasivnijih junih, ka plodnijim sevemim krajevima.
I ovoga puta Vojvodina je imala najvie tzv. spoljnih
kolonista (onih koji dolaze iz drugih krajeva). To je bila
njena najmasovnija k. od kraja XVII veka koja je bitno
odredila dananju agrarnu i optu demografsku i, to je
naroito vano, njenu nacionalnu strukturu. U Vojvo
dinu se doseljavaju veinom (88%) Srbi, a uglavnom
je naputaju ranije kolonizovani Nemci i, neto manje,
Maari. Ovaj delikatan zadatak morao se sprovoditi za
jedno sa agrarnom reformom, jer je k. podrazumevala
dodelu kua i imanja preseljenim porodicama i licima,
a takva mogunost (i stvarna i pravna) ukazuje se ba u
vreme agrarne reforme.
Socioloki je zanimljivo prilagoavanje kolonista
novom nainu rada, stanovanja, komuniciranja s novim
susedima i ponaanja u novoj prirodnoj i sociokulturnoj
sredini. O tome se donekle vodilo rauna postoje k. ruko
vodio Sreten Vukosavljevi, jedan od najboljih poznava
laca seljakog drutvenog ivota kod nas. On je, u okviru
svojih moi, nastojao da ublai traumatinost promene
kakva je za seljake naputanje zaviaja, imanja, kue,
roaka i suseda. Da bi ukorenjivanje u novu sredinu pro
teklo to bezbolnije, zajedno su preseljavana, kad god je
to bilo mogue, skoro itava sela, prenoeni su itavi sklo
povi drutvenih veza iz stare u novu sredinu (presaivanje

komasacija
sa busenom). Gledalo se da u novoj sredini u susedstvu
budu oni koji su meusobno kulturno srodniji.
Posledice koje je k. izazvala bile su mnogobrojne,
raznovrsne i dalekosene, kako po Vojvodinu u koju je
doseljeno 13,56% novog stanovnitva, tako i po krajeve
iz kojih je ovoliki broj ljudi iseljen (u kojima je tokom
rata bilo najvie i rtava). Kolonisti su u Vojvodinu doneli
svoj jezik, obiaje, moralne nazore, stil ponaanja, koji
se nisu samo menjali u novoj sredini nego su iz korena
menjali i samu sredinu u koju su doli. Tako je k. poveala
tradicionalno etniko i kulturno arenilo Vojvodine. Srp
ski nacionalni elemenat u Vojvodini je ojaan, ali je zato
oslabljen u Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini, na Kosmetu
i u Makedoniji, a iz Crne Gore su otili oni koji su sa
ekonomskog i demografskog stanovita bili najvredniji i
najvitalniji. Mnogi prostori koji su ovom k. demografski
degradirani nikada vie nisu mogli a se oporave, a neki
su (u Hrvatskoj i na Kosmetu) gotovo potpuno etniki
oieni od Srba. Ova tendencija etnikih migracija,
koje su svojim progonima zapoele faistike ustake
vlasti (u tzv. NDH, koja je ukljuivala i BiH), okupator
ske bugarske vlasti (u Makedoniji) i albanski okupatori
(na Kosmetu), nije prekinuta niti preokrenuta ni krajem
rata, ni pod novim socijalistikim reimom. Zato to se,
kao savezni ministar za kolonizaciju, usprotivio zabrani
povratka srpskih seljaka na svoja imanja sa kojih su ih u
vreme okupacije Bugari proterali iz Makedonije, a Alban
ci sa Kosmeta, Sreten Vukosavljevi je doao u sukob sa
Titovim saradnicima, Edvardom Kardeljom, Milovanom
ilasom i Moom Pijade, a njegovo ministarstvo je naglo
ukinuto. Tada je bilo nerazumljivo zato nova napredna
i oslobodilaka vlast ne ponitava nego potvruje pos
ledice faistikog okupatorskog etnikog ienja Kos
meta, Makedonije, BiH i Hrvatske od srpskih seljaka kao
najpostojanijeg nacionalnog elementa. S. Vukosavljeviu
to je bilo jasno i onda, a danas je oigledno mnogima.
O agrarna reforma O agrarna politika O sociologija sela

M. Mitrovi
komasacija (lat. commassatio sakupljanje, grupisanje). Mera agrarne politike kojom se vri grupisanje,
odnosno skupljanje vie manjih parcela jednog vlasnika,
koje su razbacane u raznim delovima atara (seoskog pros
tora) u jednu, koja po povrini i bonitetu odgovara veem
broju sitnih parcela. K. je mera tehnikog ureivanja
zemljita. Njom se ne menjaju svojinski odnosi, nego se
menjaju veliina i oblik parcela, ispravljaju se i uklanjaju
mee, prosecaju novi putevi, formiraju novi, vei komple
ksi zemlje i tako omoguuje zaokruivanje poseda, sma
njivanje trokova obrade zemlje i transporta i poveanje
rentabilnosti proizvodnje.

komasacija
Prve k. izvrene su u Bavarskoj (XVI vek), kada je
u seoskom ataru ustaljen tropoljni sistem (jedan deo za
ozime useve, drugi za jare, trei pod ugarom). Kod
nas je tradicionalni reim potesa imao slinu ulogu koju
u moderno organizovanim zemljinim odnosima ima k.
Vodilo se rauna da se parcele grupiu u dva-tri potesa
tako da se mogu sejati i ozimi i jari usevi, a da se ne remeti
obiaj kolektivnog korienja zemlje. To je bila neka vrsta
spontane k. Uslovi za uspene planske k. kod nas su se
teko sticali. Jo je Sreten Vukosavljevi upozoravao da
je posao oko k. skup i teak u krajevima u kojima zemlja
nije ujednaena po bonitetu, a takvi su svi krajevi koji
nisu ravniarski. Poto je veoma teko pronai objektivne
kriterijume za ujednaavanje kvaliteta parcela, posao oko
sprovoenja k. spada u one vane poslove na selu koji se
moraju odvijati dobrovoljno i maksimalno demokratski,
uz apsolutno potenu administraciju. Kod nas nikad
nije bilo dovoljno kapitala ni ostalih uslova za skupe
projekte u ureivanju zemljita. Ovo Vukosavljevievo
zapaanje potvruju i empirijska socioloka istraivanja
odnosa seljaka prema k. koja su kasnije sprovoena u
Jugoslaviji. U jednom uzorku seljaka u kojem je bilo
2/3 onih koji nisu imali zavrenu osnovnu kolu, 98%
ispitanika se pozitivno opredeljuje za sprovoenje k.,
uz uslov da i oni, u svim fazama njenog sprovoenja,
budu ukljueni u donoenje odluka, koje mora da bude
demokratsko i pravedno. Na ovom primeru pada jo
jedan (kvazisocioloki) stereotip o neobrazovanim
seljacima, koji su, navodno, konzervativno i iraciona
lno fiksirani za svoju zemljinu parcelu (oevinu) te se
opiru k. i drugim merama za unapreenje poljoprivrede.
I najprostiji seljak ume da bude i te kako napredan kad
mu se ponudi stvarno bolja alternativa i kad se uvaava
njegov osnovni interes.
O agrarna politika O atar O sociologija sela
M. Mitrovi
kom parativni mctod, v. mctod, uporedni
kompcticija, drutvena (lat. competitio - takmienje,
suparnitvo). Situacije u kojima dolazi do d. k. su one
u kojima pojedinci koji imaju razliite i suprotstav
ljene interese nastoje da ostvare maksimalne prednosti
i nagrade. Maks Veber je d. k. definisao kao mirolju
biv sukob do kojeg dolazi usled nastojanja da se stekne
kontrola nad retkim resursima, tj. dobrima koja su is
tovremeno i poeljna, cenjena, ali i ograniena, odnosno
retka. Najbolji primer kompetitivne situacije jeste trite
- ekonomsko, ali i politiko.
Rane socioloke teorije, poput socijalnog darvi
nizma, smatrale su da k. u drutvu ima istu ulogu koju

248
borba za opstanak ima u prirodi - odbir i opstanak naj
sposobnijih i time usavravanje vrste. Nasuprot ovakvim
i slinim shvatanjima, prema kojima je k. univerzalno,
konstitutivno obeleje ljudske vrste, marksizam d. k.
tumai kao osoben, strukturalni aspekt kapitalizma.
Danas sociologija iznova istrauje domaaj i trajnost
k., a posebna se panja posveuje drutvenoj regulaciji,
tj. pravilima koja reguliu d. k. meu pojedincima i
drutvenim grupama. D. k. je, za razliku od konflikta,
regulisana pravilima i, po definiciji, iskljuuje primenu
sile.
Z>darvinizam Z>konkurencija, trina O sukob, drutveni
S. Nedovi
kom pradorska buroazija. Opisni pridev komprador potie iz portugalske rei compradore, to znai
kupac. Komprador je prvobitno oznaavao pripadnika
lokalne grupacije trgovaca koji su u Kini, po ugovoru o
najmu, bili plaeni da rade za pripadnike zapadnjake
trgovake buroazije, od kasnog XVIII do ranog XX
veka. Bili su zadueni da unajmljuju, kontroliu i odgo
varaju za preostalo lokalno osoblje razmenjivaa devi
za, prevodilaca, kulija i straara. Neki su se dovoljno
obogatili da bi osnovali vlastita preduzea.
Nakon ubrzavanja procesa dekolonizacije posle Drugog
svetskog rata i pojave neokolonijalizma, k. b. oznaava
pripadnike lokalne sitne i srednje buroazije obrazovane
u kolama kolonizatora, koji kao neka vrsta domaih
plaenih agenata podugovaraa pomau kolonizatori
ma i neokolonijalistima sa seditem u centru svetskog
privrednog sistema u izrabljivanju kolonija i polukolonija na periferiji tog sistema.
Od raspada Saveta za ekonomsku pomo socijalistikih
zemalja Istone i Centralne Evrope, k. b. se sve ee
upotrebljava za oznaavanje iste drutvene grupacije
posrednika u eksploataciji zemalja koje se nalaze u
procesu tranzicije iz realnosocijalistikih koman
dnih u realnokapitalistike trine privrede. Poput
svojevrsnih intelektualnih janjiara, pripadnici k.
b. su spremni da iz socijaldarvinistikog ubeenja, us
vojenog tokom specijalizacije u obrazovnim centrima
imperijalistikih sila, u zemljama porekla sprovode
mere strukturalnog prilagoavanja i ok terapije,
kao to su ukidanje subvencija za osnovne prehrambene
proizvode, lekove i knjige, poveavanje oporezivanja
siromanih preko opteg poreza na dodatu vrednost od
blizu 20%, ukidanje carinske zatite domae industr
ije u povoju i devalviranje nacionalne valute. Oni su,
takoe, spremni da za stimulativnu privatnu proviziju
posreduju u jeftinoj tenderskoj rasprodaji krupnih javnih
preduzea ili u njihovoj likvidaciji, u ubrzavanju priva-

249

tizacije prirodnih bogatstava, javnih i socijalnih slubi

(ukljuujui rudnike, vodovod, elektrodistribuciju, te
lekomunikacije, javni transport, zdravstvo i kolstvo).
Sve ove mere k. b. sprovodi u skladu sa interesom op
timalizacije profita novih odsutnih transnacionalnih
vlasnika lokalnih resursa. ak i mito koji dobija kao
nagradu za svoje posredovanje u eksploataciji vlasti
tog naroda i smanjivanje vrednosti prodajnih tendera,
k. b. deponuje u bankama imperijalistikih drava koje
se pojavljuju kao zajmodavci za lokalne projekte in
dustrijalizacije i za nabavku oruja od transnacionalnih
kompanija NATO zemalja, doprinosei produbljivanju
zavisnosti, dunikog ropstva i skraivanju ivotnog
veka svojih sunarodnika.
O kolonijalizam O neokolonijalizam
O postsocijalistika transformacija

V. Vraiua-Zunji
komunitarizam (lat. communis - zajedniki). Te
orije i prakse koje u prvi plan istiu princip graanstva
(tj. graanskosti) kao aktivnog pripadnitva odreenoj
istorijski razvijenoj etikoj zajednici. Prema komunitaristikom stanovitu, svaka drutvena zajednica saobrazno
vlastitom kulturnom kontekstu, tradiciji i aktuelnim
drutvenoistorijskim okolnostima kreira specifian
oblik moralnosti, nain politikog miljenja i zasebnu
definiciju zajednikog dobra.
Kao vanstranaki politiki pokret, k. se javlja polovi
nom osamdesetih godina XX veka u SAD. Osniva
pokreta je ameriki sociolog (nemako-jevrejskog
porekla) Amitaj Ecioni, direktor Instituta za studije
komunitaristike politike i savetnik vlade u Vaingtonu.
Komunitaristiki pokret kao najvie vrednosti promovie
oseanja pripadnitva, kulturnog identiteta, zajednikog
dobra, odgovornosti za zajednicu i njenu okolinu.
Kao zasebna orijentacija u politikoj filozofiji, k. na
staje, takoe u SAD, kao kritika reakcija u na apstraktnu
univerzalnost teorij liberalizma. Konkretan predmet
kritike, za amerike filozofe k., bila je knjiga Dona
Rolsa pod naslovom Teorija pravde (1971). Prema toj
teoriji, sve individue koje ine jedno drutvo polaze od
izvesne originalne pozicije apstrakne i bezinteresne
jednakosti. Tek iz te pozicije, individue slobodnim i ra
cionalnim odlukama sklapaju ugovore i formiraju aso
cijacije prema sopstvenim partikularnim interesima.
Interesne grupe, asocijacije i zajednice ne karakterie
nikakav supstancijalni ili prethodno izgraeni zajedniki
identitet, ve su zasnovane na zajednikim vrednostima
i interesima koje dele lanovi odreene drutvene grupe.
Najzapaeniji autori filozofskog k. - Carls Tejlor, Majki
Volcer, Majki Sanel ili Alasder Mekintajr - podvrgli

komunitarizam

su otroj kritici ovu liberalnu teoriju pravde, pogotovo

u njenoj dimenziji socijalne ontologije, koja neutralie
primarnost kolektivnog identiteta i interesa zajednice.
Drugim recima, k. odbacuje model odnosa izmeu a
priori pretpostavljene apstrakne individue i a posteri
ori konstruisanog kolektiva. Za razliku od liberalnog
individualizma, k. pretpostavlja d aje drutvena veza
konstitutivna za svakog pojedinca. U suprotnosti prema
fikcijama liberalnih ugovornih teorija - u kojima indi
vidue slobodnom voljom ulaze u drutvo kao jednaki i
apstraktni pojedinci - k. insistira na tome da individue
nikada nisu u potpunosti autonomne i izolovane od svog
drutvenog konteksta, te da ih tek njihovo kulturno i
politiko naslee definie kao specifine i konkretne
drutvene subjekte.
Kao karakteristiku modernog identiteta k. navodi
sposobnost za ostvarenje autentinosti, kao i posebne
sposobnosti da se pronae sopstveni put u dosti
zanju istine i ivotnog smisla. Branei autonomnost i
autentinost kolektiva, Carls Tejlor {Multikulturalizam i
politika priznanja, 1992) sugerie da pojedine zajednice
ne samo da ne ele da se utope u nekoj apstraktnoj (libe
ralnoj) univerzalnosti, ve i da zahtevaju potovanje
sopstvenih razliitosti. Stoga se Tejlor, kao i brojni
pobornici k., zalae za politiku priznavanja, posebno
onih grupa kojima preti opasnost od asimilacije u domi
nantni i veinski identitet.
Stavom da su norme i moral zajednice istorijski
specifini i kontingentni, k. se pribliava pojedinim
postmodernim i dekonstruktivistikim stanovitima.
Slino dekonstruktivnim jezikim igrama, prema k.
su univerzalnost pravde i postizanje drutvenog konsen
zusa uvek obeleeni specifinom jezikom inskripcijom
i bivaju proputeni kroz partikulami moralni i politiki
iskaz. I postmodernizam i k. odbacuju univerzalnost
liberalizma denuncirajui ga kao prikriveni mehani
zam uspostavljanja dominacije, te nametanja vlastititih
kulturnih normi i racionalnosti. Ona drutva, sloie se
postmodernisti i k., koja se ponose svojim neutralnim
zakonima, slepim i neosetljivim za razlike, ne samo
da su nehumana, nego su i kulturimperijalistika i diskriminatorska.
Savremena liberalno-komunitaristika rasprava se
obino shvata u terminima sukoba izmeu univerza
lizma i partikularizma. Meutim, vano je naglasiti da
je k. sutinski pragmatian, te da nastoji da razrei neke
konkretne probleme nastale u situaciji globalizovanog
sveta. Istorijski posmatrano, treba primetiti da se k. ja
vlja upravo u trenutku kada liberalizam, predstavnika
demokratija i kapitalistika ekonomija istovremeno
trijumfuju i doivljavaju duboku krizu u svetskim raz-

komunitarizam
merama. Svuda prisutne negativne posledice, prouzro
kovane neogranienom ekonomskom globalizacijom,
eksploatacijom uvek novih podruja i neoliberalnim
reformama, ostavile su teoretiare univerzalnog libera
lizma u stanju paradoksalne defanzive. Stoga je pojavu
k. mogue razumeti ne samo kao protivteu liberalizmu,
ve i kao njegovu politiku posledicu i ideoloku nado
punu. Naime, tamo gde protivrenosti i antagonizmi libe
ralne politike pokazuju negativne posledice, k. reaguje
objanjavajui da su posredi kulturne specifinosti.
Na taj nain, k. zapravo ne odbacuje liberalizam, ve
prikriva unutranje protivrenosti same njegove univerzalnosti.
Ono to je zajedniko liberalizmu i k. jeste potraga
za konsenzusom i formulacijom zajednikog interesa
unutar demokratski organizovane drave. Dok se u libe
ralizmu taj kolektivni interes i zajedniko dobro mora
artikulisati kroz itavo drutvo, k. otvara mogunost
podele konsenzusa unutar jednog drutva na vie kul
turnih zajednica. Ukoliko liberalizam opisuje politiku
u terminima borbe za preivljavanje egostinih po
jedinaca, onda k. tu borbu premeta na plan konflikta
meu pojedinim kulturnim zajednicama - zajednicama
koje, ukoliko se ne mobiliu zarad priznanja i odbrane
sopstvenih autentinosti, bivaju osuene na propast i
odumiranje. Ovakvim survivalizmom, insistiranjem na
zajednikom dobru, te repolitizovanjem kulturne sfere,
k. deluje korelativno unutar realno-postojeih liberalno
organizovanih dravnih ureenja.
O liberalizam O multikulturalizam O postmodemost
S. Karamani
komunizam (lat. communis - zajedniki). Pojam koji
se upotrebljava u raznim znaenjima, ali se uglavnom
izdvajaju tri osnovna. (1) U prvom znaenju, pojam
k. se odnosi na skupinu ili zajednicu jednakopravnih i
slobodnih ljudi u kojoj se dobra koriste zajedniki. K.
ukljuuje ideju drutvenog vlasnitva nad sredstvima za
proizvodnju i drutveno ureenje ekonomije, odnosno
zajedniko zadovoljavanje potreba, te korienje nasilja
da bi se skrio kapitalistiki poredak i uveo k. Pojam
je nastao u revolucionarnoj situaciji XIX veka u Fran
cuskoj, u krilu tajnih drutava koja su se obrazovala
izmeu 1834. i 1848. godine. Poreklo takvog shvatanja
k. je vrlo staro i nalazi se u raznim filozofskim uenjima
- od antike Grke do modernog doba, odnosno od stoicizma do uenja o prirodnom pravu u kojem su sadrane
ideje o ljudskoj jednakosti i bratstvu. U ovim uenjima,
k. se shvatao kao period koji je stvarno postojao u rani
joj ljudskoj istoriji, pre svega u tzv. prvobitnoj zajednici
u kojoj su ljudi bili ravnopravni i sreni, a kasnije ih

250
je meusobno podelila pojava privatne svojine i vlasti.
Tenja da se takav k. obnovi u kasnijem drutvu na
zvana je utopijskim k ., koji je sadravao ideale bez jas
nih drutvenih pretpostavki za njihovo ostvarenje.
(2) U drugom, m nogo poznatijem znaenju, k.
upuuje na periodizaciju tzv. drutveno-ekonomskih
formacija koju su izradili Karl Marks i Fridrih Engels.
U sklopu njihovog shvatanja idealnotipskih modela
naina proizvodnje, k. se javlja kao poslednja faza
u istorijskom razvoju. Re je, pre svega, o filozofskom
shvatanju prirode oveka kao slobodnog i stvralakog
bia. Vrhunac ograniavanja slobode i stvaralatva
Marks i Engels su videli u modernom kapitalistikom
dobu, koje ljude otuuje od njihove ljudske sutine:
umesto slobode i stvaralatva kao univerzalnih ljudskih
potencijala, kapitalizam proizvodi sve dublje otuenje
oveka. Zato je potrebno revolucionarnim prevratom
ukinuti sva ogranienja koja sputavaju razotuenje
ljudi te zasnovati komunistiko drutvo. Ono pretposta
vlja ukidanje materijalnih i duhovnih ogranienja koje
proizvodi kapitalizam, odnosno uspostavljanje naina
proizvodnje drutvenog ivota u kojem e svako do
prinositi prema svojim sposobnostima a dobijati prema
potrebama. Dalje, k. pretpostavlja ukidanje privatne
svojine nad proizvodnim snagama, te svake klasne,
politike, pravne i kulturne dominacije, odnosno odumi
ranje drave i ideologije. Najzad, k. je drutvo u kojem
je slobodni razvoj pojedinca uslov slobodnog razvoja
svih ljudi.
Za razliku od utopijskog k., koji je samo teio uspo
stavljanju drutva jednakih i slobodnih ljudi, Marks i
Engles su svoje shvatanje k. smatrali naunim, jer je
zasnovano na stvarnim zakonima istorije, odnosno na
realnim pretpostavkama ljudske emancipacije. Stvarno
kretanje istorije rukovodi se zakonima ljudske proiz
vodnje i reprodukcije i razvojem proizvodnih snaga koje
postavljaju pretpostavke za uspostavljanje k. Kapitali
zam je prva istorijska formacija koja je pruila osnove
za nastajanje k. jer je formirao visoko razvijene i, to je
jo znaajnije, ve uveliko podrutvljenje proizvodne
snage, ime je omoguio zadovoljanje raznovrsnih
potreba i svestrani razvoj ljudskih sposobnosti.
Osnovna protivrenost, ali istovremeno i pokretaka
snaga za nastupanje k., je ste suprotnost izm eu
podrutvljenih proizvodnih moi i njihovog privatnog
prisvajanja. Ta protivrenost zahteva razreenje koje
znai usklaivanje odnosa prisvajanja s karakterom
proizvodnih snaga, tj. drutveno prisvajanje drutvenih
prozvodnih moi. Dokidanje pomenutih protivrenosti i
njihovo meusobno usklaivanje uslov je za nastanjanje
k. kao zajednice slobodnih i jednakih ljudi.

251
Prema miljenju Marksa i Engelsa, k. kao drutvenoekonomska formacija zakonito proizlazi iz kretanja is
torije i odlikuje se visokim stepenom razvijenosti proiz
vodnih snaga, drutvenim vlasnitvom, razotuenim
stvaralakim radom i vraanjem dostojanstva ljudskom
ivotu. Treba imati na umu da se, u vreme kada su
Marks i Engels zasnovali svoje shvatanje, kapitalizam
jo nalazio u fazi surove eksploatacije i degradacije lju
di, te otuda ideja o potrebi ovekovog dostojanstvenog
ivljenja. Pomenuti pisci smatrali su da e k., kao uni
verzalno ljudsko drutvo i najzad reena zagonetka
istorije, biti ostvaren svetskom revolucijom.
Da bi se ostvarilo drutvo slobodnih i jednakih ljudi
potrebno je vreme, pa su Marks i Engels mislili da e k.
biti realizovan u etapama, meu kojima je socijalizam
samo prelazna istorijska faza. Treba imati na umu daje
na takvo shvatanje uticalo i ondanje postojanje snanog
socijalistikog pokreta i delovanje Socijalistike internacionale. Marks i Engels su verovali da e socijalistiki
pokret i meunarodno radniko udruenje predstavljati
revolucionarni instrument stvaranja k. U tom smislu, oni
su socijalizam uglavnom oznaavali kao niu fazu k..
a samo sporadino i kao posebnu drutveno-ekonomsku
formaciju. Ali, ni tada se socijalizam nije shvatao kao
neto prolazno, a k. kao neto konano. Na kraju kra
jeva, socijalizam je epoha u kojoj jo postoji proleterijat
koji mora da diktira uslove prelaska u k. (tzv. diktatura
proleterijata). Meutim, i smo postojanje ove diktature
oznaava da nije uniteno klasno drutvo, te da jo ne
postoje osnovni uslovi za uspostavljanje k. u pravom
smislu rei.
U SSSR je, naroito u doba staljinizma, ovo shvata
nje bilo krajnje shematizovano zbog okolnosti koje nisu
ile naruku ostvarenju besklasnog, slobodnog drutva.
Svetska revolucija se nije dogodila, a ostvarenje socija
lizma, koji je proglaen svetskim sistemom, nije bilo
mogue: sovjetski ideolozi zauzeli su zvanian stav da
je k. stvar budunosti, te da e SSSR biti prva zemlja
koja e ui u k. Stoga je socijalizam postavljen kao
zasebna drutvenoekonomska formacija, rame uz rame
sa k.
(3) U treem znaenju, pojam k. se odnosi na sve
zemlje u kojima je izvrena komunistika revolucija i
ukinuta ili ograniena privatna svojina nad proizvodnim
snagama, razvlaena klasa kapitalista, uveden drugaiji
pravni i politiki sistem negoli je bio onaj kakav je po
stojao u kapitalizmu. Ovo znaenje se odnosilo najpre
na zemlje u kojima je posle Drugog svetskog rata nasil
no, pod vodstvom SSSR, uveden tzv. realni socijali
zam, ime je obrazovan sovjetski blok ili soclager;
potom je, u ovom znaenju, pojam k. proiren na sve

konfucijanizam
zemlje koje su teile antiimperijalistikoj i antikolonijalnoj borbi i nacionalnom osloboenju. Podvoenju
pod naziv komunistikih svih onih zemalja u kojima
su se izvodile radikalne politike, ekonomske i soci
jalne promene, kao i pokreta koji su teili radikalnim
drutvenim promenama, u najveoj meri doprinosila
je borba izmeu dva bloka koji su, u doba hladnog
rata, predvodile SAD i SSSR. Takvoj neselektivnoj
upotrebi pojma k. doprinosile su u drugoj polovini
XX veka, s jedne strane, i same velike sile koje su
teile proirivanju svog uticaja i nametanju sopstvenog
politikog i drutvenog sistema, a s druge, pak, propa
ganda obeju strana koja je sve navedene zemlje i pokrete
proglaavala komunistikim.
O drutveno-ekonomska formacija S marksizam
3 socijalizam
V. Milit
konfesija, v. veroispovest
konflikt, socijalni, v. sukob, drutveni
konformizam (lat. conformare - oblikovati, obra
zovati). Nekritiko saobraavanje pojedinca zahtevima i normama grupe. Ponaanje prema meri grupnih
oekivanja, s tendencijom da se potpuno ukine granica
izmeu linosti i sveta.
Erik From navodi k. kao jedan od tri osnovna
naina bekstva od autonomije i slobode. On k. tumai
kao drutvenu mimikriju, neautentinost koja se ispoljava kroz pseudooseanja, miljenja i htenja izazvana
nekritikim prihvatanjem konvencija, dunosti i pri
tiska. Pojedinac u k. bei iz straha od usamljenosti i
nemoi. Posledica konformistikog ponaanja je gu
bitak sopstvene linosti.
O individua O linost O sloboda
N. Sekuli
konfucijanizam. Pored daoizma i budizma, k. je jed
na od tri dominantne religije Kine, koja je u po-slednjih
2 000 godina izvrila veliki uticaj ne samo na kinesku
misao, knjievnost i umetnost, nego i na drutvene
i narodne obiaje i institucije. Mnogi k. sm a-traju
prevashodno socijalnom i moralnom filozofijom, ali joj
odreeni oblici prakse definitivno daju religijsku dimen
ziju. Naziv potie od kineskog imena Kung C (Kong
Zi) ili Kong Qiu, tj. njegove latinizovane forme Confucius, a odnosi se na velikog moralnog filozofa i uitelja
Konfucija koji je iveo u Kini u periodu od 551. do
470. godine pre n. e. On se smatra sastavljaem drevnih
kineskih knjiga pod nazivom Petoknjije ( Wu jing), i

konfucijanizam

252

autorom knjige Beseda (Lunyu). Kao i u uenjima koja

su mu prethodila, kod Konfucija je dominantna tema
harmonija, odnosno priroda i kvalitet povezanosti pri
rode i ljudskog drutva, sa izraenim naglaskom na so
cijalnoj harmoniji. Prvi korak ka njoj je uspostavljanje
pravilnog poretka stvari {dao) u ljudskom drutvu, a
to se postie reformom vlasti. Shodno preovlaujuem
pogledu na hijerarhijsko ustrojstvo svega postojeeg,
pa i drutva, Konfucije je verovao d a je moralni pro
fil vladara kljuan za projekciju harmoninih odnosa
u drutvu, budui da je snaga linog primera vrline
dugorono delotvornija nego sve zakonske mere koje
reguliu ljudsko ponaanje i odnose u zajednici. Sklad
u drutvu gradi se na prihvatanju sopstvenog mesta u
njemu i delovanja shodno svom drutvenom poloaju
- staleu, polu i godinama. Iz ovakve zamisli proistekli
su vrlo formalni i ritualizovani meuljudski i drutveni
odnosi, kojima e parirati drugaije postavke daoistikih
mislilaca. Dva kljuna pojma kojima barata Konfucije
na idejnoj pozadini univerzalnog poretka stvari {dao)
jesu li i ren. Li obuhvata brojne pojmove kao to su
ritual, dolino ponaanje i obiaj. Delovati u skladu sa
li znai raditi pravu stvar, napravi nain, upravo vreme
- ili, drugim recima, slediti dao i na taj nain omoguiti
odraz univerzalnog poretka stvari u ljudskom drutvu.
Delovanje u skladu sa li daje ljudski kvalitet koji se zove
ren (humanost, altruizam). U kultivisanju ljudskih kvali
teta k. pridaje veliku panju obrazovanju, a kao ideal i
drutveni autoritet uzdie se obrazovana elita mudrih
staraca. U periodu od III veka pre n. e. do, otprilike,
I veka n. e., kada u Kinu prodire budizam iz Indije, a
daoizam doivljava svoj uspon, k. je bio dominantna
imperijalna ideologija. Svoju obnovu, kao neokonfucijanizam, doiveo je ponovo u X veku i odrao se u
sklopu imperijalnog sistema sve do poetka XX veka.
Kao proizvod interakcije sa budistikim i daoistikim
idejama, neokonfucijanizam interiorizuje neka pitanja
harmonije koja je Konfucije reavao prevashodno na
socijalnoj ravni: npr., kako sauvati ravnoteu uma
(unutranju harmoniju), a biti angaovan u raznovrsnim
aktivnostima drutvenog ivota. Uprkos ovakvim filo
zofskim pitanjima, neokonfucijanizam je nastavio i
ak pojaao naglasak na neophodnosti kontrole javnog
i privatnog ivota pojedinca kako bi sve bilo na svom
mestu, to je, opet, dovelo do ritualizacije ivota i formalizovanih meuljudskih odnosa.
O religija
M Bakic-Hayden

konkurencija, trina (lat. concurrentia - suparnitvo,

nadmetanje). (1) Forma trine strukture u kojoj broj
preduzea koja snabdevaju trite odreenim proizvo

dom i broj kupaca koji potrauju proizvod odreuju tip

trita. Ekonomisti razlikuju trite savrene i trite
nesavrene k.
Trite savrene k. ima mnogo prodavaa i mnogo
kupaca tako da svaki uesnik pojedinano uzev ima
zanemarljiv uticaj na trinu cenu. Osnovne karakteri
stike trita savrene k. su: (a) veliki broj kupaca i proda
vaa, tako da oni pojedinano nemaju uticaja na trinu
cenu (npr. trite sirovih itarica); (b) kupci i prodavci su
prie takers, odnosno prihvataju ve postojeu trinu
cenu; (c) ulaz/izlaz na/sa trita je slobodan i (d) svi
trini uesnici su perfektno informisani.
Ako prodava (preduzee) moe uticati na trinu
cenu proizvoda koji prodaje, preduzee se klasifikuje
kao nesavreni konkurent. Nesavrena k. ne podrazumeva da prodava ima apsolutnu kontrolu nad cenom
proizvoda, nego da prodava ima mo da odredi cenu
samo u nekom razumnom okviru. Dok je firma na tritu
savrene k. prie taker, firma na tritu nesavrene k.
je prie maker. Kod trita nesavrene k. razlikujemo
monopolistiko i oligopolistiko trite.
Monopolistiko trite (monopol) podrazumeva:
(a) jednog prodavca (npr. vodovod, distribucija struje,
kompjuterski softveri); (b) proizvod nema bliskih supstituta; (c) prodava kontrolie cenu i (d) visoke pre
preke ulasku na trite (izvori su ekonomija obima, za
konska ogranienja kao to su patenti, autorska prava,
koncesije i uvozna ogranienja, visoki trokovi ulaska,
oglaavanje i diferencijacija proizvoda).
Oligopolistiko trite (oligopol) postoji kada: (a)
ima samo nekoliko prodavaa, koji nude slian ili
identian proizvod (najjednostavniji primer oligopola
je duopol, situacija kada na tritu postoje samo dva
proizvoaa odreenog proizvoda, kao stoje npr. sluaj
u proizvodnji putnikih aviona - Boing i Airbus)', (b)
uglavnom nema intenzivne k. ; (c) posledica injenice
da ima malo prodavaa jeste da svaka akcija bilo kog
prodavca pojedinano moe imati znaajan uticaj na
profite ostalih prodavaa i (d) postoje visoke prepreke
ulasku na trite.
Monopolistiko konkurencija ima osobine i mono
pola i savrene konkurencije, utoliko to: (a) ima mno
go prodavaa koji se bore za istu grupu potroaa (npr.
restorani, knjige, razliite muzike grupe, filmovi, igrice
za kompjuter itd.); (b) postoji mala razlika u proizvodi
ma; (c) svaki prodava kontrolie cenu svog proizvoda
i (d) ulaz na/izlaz s trita je slobodan.
(2) Proces nadmetanja izmeu prodavaa (preduzea)
radi zadobijanja kupaca. Aktivni rivalitet izmeu proda
vaa u borbi za kupca podrazumeva upotrebu razliitih
strategija, kao to su razlika u ceni, diferencijacija proi
zvoda na osnovu kvaliteta, dimenzija, teine, drutvenog

253
statusa, na osnovu brand name, lojalnosti kupaca itd.
Na tritu savrene k. prodavci uzimaju cenu kao datu
i na osnovu ove informacije formiraju ponudu. Nasu
prot tome, postojanje nesavrene k. ne znai da se pro
davci na tritu nee meusobno nadmetati. tavie,
nesavreni konkurenti, kao to su oligopoli, esto se
otro bore da poveaju svoj udeo na tritu. Suparnitvo
nesavrenih konkurenata treba razlikovati od savrene
k. Ono obuhvata irok dijapazon aktivnosti - od agre
sivne propagande do poboljanja kvaliteta proizvoda.
Savrena k. ne govori nita o suparnitvu, ve samo
znai da svako preduzee moe prodati sve to proiz
vede po datoj trinoj ceni.
(3) Posmatrano u irem kontekstu, sa stanovita
drutvenog interesa, smatra se da je alokacija resursa
neefikasnija, dok je raspodela dohotka nepravednija u
uslovima nesavrene u odnosu na savrenu k. Osnovno
obeleje trita nesavrene k. su suvie visoke cene i
suvie niska proizvodnja. Nesavreni konkurenti imaju
mo da smanjuju proizvodnju i na taj nain poveavaju
cenu (za razliku od preduzea koja posluju u uslovima
savrene k., trina cena je iznad graninog troka), te
je stoga proizvodnja manja nego to bi bila u uslovima
savrene k. Reju, nesavreni konkurenti proizvode
manje nego to je socijalno poeljno, dok, s druge
strane, prodaju svoje proizvode po viim cenama u
odnosu na cene koje bi se formirale na tritu savrene k.
Radi zatite interesa potroaa, odnosno obezbeivanja
optimalnih performansa trita, kreatori ekonomske
politike mogu umanjivati (ublaavati) negativne efekte
nesavrene k., odnosno ohrabrivati k. na vie naina:
- Antitrustovska politika koja zabranjuje odreene
vidove ponaanja, kao to su razliiti oblici udruivanja
preduzea radi kontrole cena ili sklapanje ugovora u
cilju podele trita. Pored toga, antitrustovska politika
predvia i usitnjavanje velikih preduzea u nekoliko
manjih celina.
- Ohrabrivanje k. ima za cilj stimulisanje snanog
rivaliteta. Konkretno, ohrabrivanje k. odnosi se, pre sve
ga, na donoenje zakona koji imaju za cilj minimiziranje
prepreka ulasku na trite. Na primer, takve su politike
stimulacije malih preduzea i zatite domaeg trita od
inostrane konkurencije.
- Regulacija daje zakonsku mo visokospecijalizovanim agencijama da prate i nadziru cene, proizvod
nju, ulazak na trite, i izlazak s njega, preduzea u regulisanim sektorima kao to su javne uslune delatnosti
i promet. Za razliku od antitrustovskih politika koje se
koncentriu na zabranjene radnje, regulacija odreuje
preduzeima ta initi i kako odrediti cenu proizvoda.

konstrukt
Drugim recima, regulacija predstavlja dravnu kontrolu
bez dravnog vlasnitva.
- Dravno (javno) vlasnitvo, esto primenjivano u
Evropi, umesto regulacije se primenjuje kod prirodnih
monopola (voda, elektrina energija) kod kojih priroda
posla zahteva jednog proizvoaa.
- Poreska politika koja ima za cilj smanjivanje ne
pravednosti u distribuciji dohotka. Oporezivanjem,
drava smanjuje profite preduzea ime se smanjuju
socijalno neprihvatljivi trokovi koje drutvu nameu
nesavreni konkurenti.
O ekonomija, trina

monopol O oligopol
O. Radonji

konstrukt (lat. construere - sagraditi, sazdati).

(1) U drutvenim naukama pozitivistike orijentacije
(prevashodno u psihologiji) izraz koji je, na predlog
Karla Pirsona, trebalo da zameni re pojam. K. predstav
lja svojstvo koje se, kao rezultat naunog istraivanja,
pripisuje vie nego jednom objektu. K. se esto upotre
bljava u izgradnji novih naunih izraza koji treba da
se razlikuju od slinih, postojeih pojmova, rasprostra
njenih u zdravorazumskoj upotrebi. Razlika izmeu k.
i pojma je u stepenu elaboracije: k. je zamiljen kao
potpuno razraen pojmovni model koji razjanjava
odnose izmeu dobijenih podataka; on bi trebalo da
obuhvati prethodno razvijene k. i uspostavi veze s nji
ma, te ima specifiniju unutranju strukturu nego pojam.
U naunoj upotrebi postoji razlika izmeu empirijskih
i hipotetikih k. Empirijski k. je izveden induktivnim
zakljuivanjem na osnovu posmatranja injenica. On
se javlja kao pretpostavka kada se iz razliitih klasa ope
racija dobija isti rezultat. Kada dva razliita testa daju
priblino istu ocenu individue prema nekom faktoru jc,
kae se da je x empirijski k. Sila gravitacije je tipian
empirijski k.: nije opipljiva, ali je pretpostavljena na
osnovu mnotva injenica prikupljenih zapaanjem da
tela bez oslonca padaju na zemlju. Zbog velike varijabilnosti pojava, u psihologiji se empirijski k. izvode
manje strogo nego u prirodnim naukama. Hipotetiki k.
se odnosi na neku pojavu koja uzrokuje opaljive i merIjive pojave, a za koju se pretpostavlja da stvarno postoji
mada ona sama nije neposredno opaljiva i merljiva.
Ustanovljavanje hipotetikih k. predstavlja pokuaj da
se nepregledno mnotvo psihikih fenomena uz pomo
zajednikih pojmovnih modela svede na ogranien broj
dimenzija. Sa ovim opravdanjem se u psihologiji hipostazira postojanje onoga to se nalazi iza neposredno
date pojavnosti, a to ovu pojavnost odreuje. Na taj
nain se olakava otkrivanje zakonomernosti koje vla
daju u domenu koji se istrauje. Hipotetiki k. ne moe

konstrukt

254

se u potpunosti operacionalno definisati i zato se kae

da ima viak znaenja: za neki zakljuak o ponaanju
ispitanika pretpostavlja se da ima i neke druge pred
vidljive ishode (npr., neka osoba koja ima pozitivan
stav prema demokratskom ureenju pokazae pred
vidljivo ponaanje i u odnosu na rasnu netrpeljivost).
Hipotetikom k. suprotstavlja se interveniua vari
jabla koja ne poseduje druge osobine osim empirijskih
podataka na osnovu kojih je apstrahovana i koja se u
potpunosti moe opisati operacijama merenja. Linost,
inteligencija, motivacija, stav ili kompleks su tipini
primeri hipotetikih k.
(2) U postpozitivistikoj orijentaciji, k. je rezultat
ureenja i osmiljavanja ulnih utisaka koji bi inae bili
suvie nediferencirani i kao takvi ne bi omoguavali
predvianje dogaaja. K. ne nastaje na osnovu pasiv
nog registrovanja inherentnih svojstava stvari ili bia,
ve na osnovu aktivne delatnosti uma. Zbog toga k.
nije mentalna reprezentacija postojeih entiteta nego
njihova kreacija. U teoriji linih konstrukata Dorda
Kelija, k. je definisan kao svest o uzajamnim slinostima
i razlikama tri ili vie stvari ili pojava, i shodno tome
je dvopolan (npr. dobro-loe). To je m entalna ap
strakcija na osnovu koje je mogue utvrditi slinosti
i razlike meu dogaajima s kojima smo suoeni. K.
omoguavaju predvianje i kontrolisanje dogaaja i
odreuju ponaanje ljudi. K. je dvopolan, zbog toga to
istovremeno ukljuuje i svest o slinostima i svest o
razlikama. Sadraj svakog k. je idiosinkratian i moe se
razlikovati od osobe do osobe. Za razliku od pojma, ija
se suprotnost u tradicionalnoj formalnoj logici odreuje
dodavanjem prefiksa ne postojeoj rei (npr., suprot
nost oveku je ne-ovek), suprotnost k. se odreuje
upotrebom relevantnog kontrasta na osnovu kojeg cela
dimenzija dobija karakteristino znaenje. Na primer, za
jednu osobu suprotnost od oveka je dete, u kom sluaju
ova dimenzija ima znaenje odraslosti-neodraslosti; za
neku drugu - suprotnost od oveka je prevarant, kada
ova dimenzija dobija karakteran smisao; za treu osobu
suprotnost oveku, u znaenju mukarac, jeste ena,
kada k. govori o polnosti. Znaenje k. nije odreeno
samo jednim njegovim polom, ve dijalektikim odno
som oba pola koji jedan drugome odreuju smisao.
O konstruktivizam

D. Stojnov

konstruktivizam (lat. construere - sagraditi, sazdati). Glagol konstruisati oznaava akt sazdavanja,
graenja, ili sainjavanja. Pridev konstruktivan od
nosi se na obezbeivanje pozitivnih i korisnih uticaja.
Imenica konstrukt u lingvistici oznaava grupu rei

koje obrazuju frazu, a koje su razliite od sloenice;

a u psihologiji oznaava rezultat ina saznavanja koji
je uoblien kao spoj utisaka iz sadanjosti i utisaka iz
prolosti.
K . je u sociologiji utemeljio Karl Manhajm. Preispi
tivanje statusa naunih istraivanja zaeto u sociologiji
nauke podstaklo je konstruktivistike ideje bliske raznim
oblicima instrumentalizma i pragmatizma po tome to
na nauku gledaju kao na jednu vrstu delatnosti ljudi.
Ovo je u saglasnosti s marksistikim pristupom pro
blemu proizvodnje ideja, prema kojem se nauka smeta
meu institucije u kojima se neto stvara. Ono to se
stvara, odnosno proizvodi uz pomo nauke, koja je otvo
rena i stalno se menja, jeste znanje koje ukljuuje poj
move i teorije, pa ak i injenice. Cilj ovakvog pristupa
je u tome da se nauka shvati samo kao jedna od mnogih
postojeih delatnosti koje ljudi upranjavaju. Stav da su
nauka, znanje i naune injenice proizvod umne dela
tnosti ljudi nuno preispituje odrivost ideje daje nauka
proces otkrivanja stvarnosti nezavisne od uma, to pred
stavlja glavno obeleje realistike metafizike.
Svi konstruktivistiki pristupi slau se u tome da
stvarnost nije ono to izgleda da jeste, odnosno da ob
jekti saznavanja ne postoje nezavisno od uma i dela
tnosti naunika, te da naune teorije ne predstavljaju
istinu o takvom, objektivnom svetu. in naunog kategorizovanja ima konstitutivnu ulogu i ne predstavlja
deskripciju imanentnih svojstava sveta, ve sredstvo
njegovog diskurzivnog uobliavanja. Zato postojee
definicije i okviri predstavljaju samo jedan od moguih
poredaka u svetu, a nikako njegov apsolutni poredak.
O konstrukt

D. Slojnov

kontrakultura. (1) U irem smislu, k. oznaava

svaki oblikpotkulture koji se radikalno i izriito su
protstavlja temeljnim vrednostima, verovanjima i sti
lu ivota matine (dominantne) kulture. (2) U uem i
uobiajenijem smislu, k. je zajedniki naziv za zbir politizovanih, alternativnih, radikalnih omladinskih potkultura ezdesetih i sedamdesetih godina XX veka.
Taj pokret se ispoljio u oblasti knjievnosti, drutvene
kritike, muzike, likovnih umetnosti, poezije itd. Svi ti
oblici izraavanja obeleeni su istim kritikim, ak
odbacujuim odnosom prema etabliranom kulturnom
poretku i nainu ivota, te prema autoritetu olienom
u roditeljskoj generaciji. Za ovaj pokret se vezuje niz
samosvesno nekonformistikih praksi: upotreba droga,
erotika, usvajanje raznih formi istonjake duhovnosti.
On je takoe iznedrio veliki broj novih kulturnih formi

255
- od studentskog samoorganizovanja (podzemne pu
blikacije, okupljanja, aktivizam), preko dotad nevienog
irenja popularne muzike (npr. Bitlsi), do formiranja
hipi-kulture kao itavog jednog alternativnog naina
ivota, po strani od institucionalnih struktura i konven
cionalnih graanskih vrednosti.
Kljuna godina bila je 1968, kada je dolo do eruptivnog ispoljavanja k., prvenstveno u SAD i Francuskoj,
ali s odjecima i drugde u svetu (ukljuujui i nau ze
mlju).
Ponuena su brojna i razliita socioloka objanjenja
k. Neki autori insistiraju na generacijskom momentu,
odnosno pojmu sukoba generacija: re je o brojnom
narataju mladih ljudi, poteklih iz posleratnog baby
boom, koji je masovnije no ikada ranije dospeo do vi
sokog obrazovanja; naavi se na pragu odraslog doba,
ti mladi ljudi su zahtevali korenite promene u kulturi
sveta u kojem je trebalo da ive. Uistinu, k. je velikim
delom nastala na visokokolskim kampusima, ponajvie
na Zapadnoj obali SAD; Univerzitet Berkli se ponekad
smatra njenim rodnim mestom, zahvaljujui Pokretu
za slobodu govora u kojem su studenti prvi put sebe
definisali kao neku vrstu klase, zasebne i interesno su
protstavljene roditeljskoj klasi. Meutim, formiranju
k. bitno su doprineli i krugovi ljudi sasvim izvan uni
verziteta (nekonformistiki umetnici, boemi, bitnici).
Druga grupa objanjenja - najznaajniji autori su tu
Teodor Roak i Herbert Markuze - naglaava pobunu
protiv temeljnih vrednosti tehnobirokratskog drutva,
u svim njegovim oblicima (ekonomskim, kulturnim,
politikim). Trea vrsta inilaca jesu politiki razlozi,
odnosno otpor prema hladnoratovskom konzervatizmu
pedesetih godina XX veka, a posebno prema ratu u Vi
jetnamu i prisilnoj mobilizaciji amerikih mladia.
Sporovi oko pitanja koliko je ovaj pokret bio ino
vativan i u kojoj meri je oznaio raskid s roditeljskom
kulturom i dalje traju. Neki autori smatraju d a je k.
utemeljila itavu jednu novu kulturu, posveenu vrednostima slobode, hedonizma, samoostvarenja i ra
zvoja individualne linosti. No, s prolaskom vremena
i smenom generacija, k. je uglavnom apsorbovana u
kulturnu maticu i u svom prvobitnom vidu se izgubila.
Ipak, ostavila je trajan trag na mnoge oblasti savremenog ivota - modu, ivotne stilove, umetnost, pa i poli
tiku: iz nje potie veina tzv. novih drutvenih pokreta.
Posebno bi savremeni ekoloki pokret bio nezamisliv
bez redefinisanja ovekovog odnosa prema prirodnoj
okolini iji je zaetnik bila k.
3 kultura 3 pokreti, drutveni 3 potkultura
I. Spasi

konurbacija
kontrola, drutvena (fr. contrle - nadzor). Sistem
reagovanja na ponaanja kojima se kre postojee nonne.
D. k. ine sva drutvena i kulturna sredstva kojima se
titi postojei vrednosno-normativni poredak u celini.
Ovako iroko shvaena, d. k. se ne svodi samo na sank
cije (kazne) ve obuhvata sve naine na koje drutvo,
drutvene grupe ili pojedinci, organizovano ili neorganizovano, reaguju kako bi obezbedili usposta-vljeni sis
tem vrednosti. U ovom smislu se i socijalizacija, posebno
njen osnovni obik, naime, vaspitanje, moe shvatiti kao
sredstvo d. k. koje, u osnovi, podrazumeva interiorizaciju vladajueg vrednosno-normativnog poretka. Kao
najmonija sredstva d. k. koju sprovode drutvo, odnos
no drava, danas se - pored obrazovnog sistema - koriste
sredstva masovnih komunikacija, televizija, tampa,
film, neki vidovi umetnosti, zabave itd. Meutim,
im se jave odstupanja koja na bilo koji nain remete
drutveni poredak, sistem stavlja u pokret druge meha
nizme d. k. s ciljem da se lanovi drutva ili poje-dinci
motiviu da odustanu od odreenih nepoeljnih obli
ka ponaanja ili prinude na ponaanje koje drutvo od
njih zahteva. Opteprihvaeni, uobiajeni oblici d. k. u
ovom sluaju mogu biti kako pozitivne, tako i negativne
reakcije drutva. I u jednom i u drugom sluaju, subjekt,
odnosno nosilac d. k. moe da bude formalno organizovan ili neformalan, to znai da d. k. sprovode spon
tano pojedine drutvene skupine ili drutva kao celine.
Pozitivne reakcije drutva su nagrade, priznanja, po
hvale, divljenje okoline i one, po pravilu, imaju vaspitnu
ulogu u irem procesu socijalizacije radi spreavanja
ponaanja koja bi mogla da povrede poredak. Negativne
reakcije, odnosno sankcije, moe takoe a sprovodi
bilo za to formalno organizovan subjekt, npr. drava,
putem pravnih sankcija, bilo neorganizovano drutvo
putem morala, obiaja, osude javnog mnjenja i si. Kako
su efekti, esto i najstroih pravnih sankcija ogranieni,
pored poznatih, klasinih sredstava d. k., moderna
drutva sve vie koriste i druga institucionalno organizovana sredstva, kao to su vaspitnopopravne ustanove,
savetovalita za socijalni rad, medicinske, pravne i
druge specijalizovane ustanove ija je glavna uloga
prevencija, tj. spreavanje ponaanja koja uzrokuju
poremeaje u drutvu.
3 sankcija 3 socijalizacija 3 vaspitanje
M. Todorovi

konurbacija (lat. con - sa, zajedno; urbs - grad).

Skupina meusobno susednih, manje-vie podjednako
velikih gradova ili naselja, koji ine celinu zahvaljujui
zajednikoj kom unikacionoj m rei i odreenim
zajednikim gradskim mehanizmima.

konurbacija
Izraz conurbation skovao je Patrik Gedis, kotski
biolog i strunjak za planiranje, koji je uestvovao u
razvoju prvih zakonodavnih akata kojima je regulisano
gradsko planiranje u Velikoj Britaniji. Bavio se pita
njima kao to su rekonstrukcija gradova i podsticanje
aktivnosti lokalnih zajednica. Izraz k. uveo je da bi
oznaio konstelaciju gradova smetenih nedaleko jedan
od drugog koji obrazuju zasebno gradsko podruje. Od
poetka ezdesetih godina XX veka, taj izraz se koristi
u zvaninom nazivu podruja Velikog Londona - The
Greater London Conurbation. U tom primeru, izrazom
k. oznaava se ono to se u amerikoj sociologiji i ur
banizmu naziva metropolskim podrujem.
U urbanizmu, izraz k. oznaava sloeni naseljeni
kompleks s nekoliko sredita (koja nude radna mesta
i mogunost zadovoljavanja drugih potreba), uzajam
no povezanih, bez naroitih prevlastica za ma koji od
njih.
Nastanak k. prouzrokovan je slinim drutvenoekonomskim mehanizmima kao i nastanak gradsko-industrijskih aglomeracija. Ti procesi razvoja odreene
oblasti esto imaju karakter pulsiranja. Ako pratimo
irenje razvijenijih sistema naselja, vidimo da oni poste
peno prelaze iz centrifugalno-monocentrinih sistema
(to dovodi do nastanka aglomeracije) u centripetalno-policentrine (to dovodi do nastanka k.), da bi se
potom, na viem nivou, ponovio isti ciklus razvoja.
Za k. je karakteristino da nijedan od gradova koji
ulaze u njen sastav nema preovlaujui znaaj. To je
skupina gradova, smetenih nedaleko jedan od drugog
na zajednikoj teritoriji, koji imaju zasebne funkcije
i zasebne strukture, i izrazito je policentrinog kara
ktera. K. kao kompleks gradova sama nije grad: ona ima
odreenu funkcionalnu strukturu, ali esto nema centar,
ili pak ima razliite centre u pogledu razliitih funk
cija koje pojedini gradovi vre za itav kompleks. Ti
gradovi ive u odreenoj simbiozi, potrebni su jedan
drugome, to je osnova za integraciju. K. u Gornjem
Sljonsku sainjena je od nekoliko desetina gradova
koji se nalaze vrlo blizu jedan drugome, esto tako
blizu da se u drutvenom prostoru granica meu njima
gubi. Taj kompleks gradova povezan je vrlo gustom
komunikacionom mreom, neophodnom i zato to
se, zbog rasprenosti mest zadovoljavanja potreba
(posao, stanovanje, obrazovne i kulturne usluge, trni
centri itd.), stanovnici pojedinanih gradova svakoga
dana vrlo intenzivno kreu s mesta na mesto. Za ovu
konkretnu k. takoe je karakteristino vrlo jako pro
storno, drutveno i ekonomsko jedinstvo gradova koji je
sainjavaju. Zanimljivo je da razlike u istoriji mnogih od
tih gradova nemaju uticaja na savremeno funkcionisanje

256

itavog kompleksa. Tragajui za objanjenjem takvog

stanja stvari, Jacek Vu istie d aje razlog velikim delom u injenici da svi gradovi te k. imaju, da upotrebimo
izraz Gideona Sjeberga, karakter gradova iz razdoblja
industrijalizacije, te svi oni, bez obzira na meusobne
razlike, nose beleg svog industrijskog porekla.
K. su nastajale u XIX veku u visokoindustrijalizovanim okruzima Engleske, kao i u Nemakoj. Naj
poznatiji primer industrijske k. u toj zemlji jeste kom
pleks gradova u rurskom basenu (izmeu ostalih, Esen,
Duisburg, Dortmund, Bohum). to se tie SAD, treba
pomenuti kalifornijsku k., i zbog njenog znaaja za na
stanak tzv. Kalifornijske kole, koja je danas izuzetno
vaan pravac u sociologiji grada. Los Aneles je za
makrosociologiju grada postao ono to je Cikago neka
da bio za razvoj ikake kole. Osim toga, kalifomijska
k. prua teorijski i praktino zanimljive primere novih
oblika ekonomisanja prostorom.
Razvoj k. menja nae shvatanje grada, koji je u
ranijim stadijumima urbanizacije predstavljao jasno
odreenu i omeenu drutvenu i privrednu celinu. U
sadanjoj fazi urbanizacije grad gubi svoj identitet. Jo
tokom pedesetih godina nekoliko istraivaa predvialo
je razvoj u pravcu megalopolisa naroito velike k.
Sociolozi i ekonomisti koji su se bavili problema
tikom razvoja gradova ukazivali su na to da komple
mentarna saradnja gradova smetenih nedaleko jedan od
drugog uvek ima blagotvorne posledice po sve njih. Ipak,
u odreenim okolnostima, npr. pri postojanju razliitih
istorijskih iskustava, a naroito razliitog znaaja za
istoriju regiona ili naroda, mogu se pojaviti tenje ka
suparnitvu umesto ka saranji. Slino tome, oskudnost
sredstava koja nalae opreznu investicionu politiku
pogoduje antagonistikom takmienju pojedinanih
gradova koji ulazi u sastav k., tako da se razvoj jednog
od njih odvija na tetu drugoga. Taj sklop moe pred
stavljati zanimljivu temu za socioloka prouavanja,
koja bi mogla da donesu nove uvide znaajne za uspo
stavljanje mehanizama upravljanja k. u budunosti.
Bilo bi naroito zanimljivo pratiti socioloke forme
i procese vezane za obrazovanje ta dva tipa sistema
naselja (aglomeracija i konurbacija), i pokuati da se
ti zakljuci primene u upravljanju razvojem gradskih
aglomeracija.
O grad O metropola 3 urbanizacija
A. Karwinska

(prev. s poljskog l. Spasi)

konvcncija (lat. conventio). Jedna u nizu rei (lat.

conventio, consensus,pactum,pactio,placitum) kojima
su rimski pravnici nazivali obian sporazum, konsenzus

257
stranaka koji ne stvara utuive obaveze. Slino znaenje
je ostalo do danas u sferi morala, oznaavajui preutno
i neformalno pravilo oko kojeg postoji rasprostranjena,
ako ne i opta saglasnost (konsenzus) u jednom drutvu.
Sto se prava tie, danas se re k. najee sree u
meunarodnom pravu, u kojem oznaava meunarodne
ugovore.
3 pravo, meunarodno

A. Molnar
konvergencija sistema (lat. convergentia - uza
jamno pribliavanje, stremljenje istom cilju). Socioloki
pojam nastao u okviru teorija primamo orijentisanih na
ispitivanje razlika i slinosti izmeu socijalizma i kapi
talizma, kao i mogunosti pribliavanja ova dva sistema.
Iako se moe shvatiti samo kao jedna varijanta teorije
modernizacije, teorija k. se, ipak, moe prikazati i kao
pokuaj zasebnog objanjenja glavnih tendencija u razvoju
industrijskog i postindustrijskog drutva. Sam pojam A:,je,
pri tom, izgleda preuzet iz biologije, gde oznaava razvoj
slinosti telesne grae i funkcija odreenih ivotinjskih
vrsta, na osnovu istovetnih ivotnih uslova.
Najpoznatiji i najdosledniji zagovornik ove teorije bio
je francuski filozof i sociolog Rejmon Aron. Osnovna
injenica od koje on polazi u svojim razmiljanjima jeste
razvoj nauke i tehnike, kao i porast produktivnosti, to su
postale univerzalne pojave savremene civilizacije. Na
temelju toga, konstituie se jedinstveni tip industrijskog
drutva, a kapitalizam i socijalizam su samo dva mo
daliteta istog roda, poto ijedan i drugi ispunjavaju istu
funkciju - razvoj proizvodnih snaga drutva.
Prema Aronovom miljenju, u istoriji se linearni pro
gres javlja jedino u oblasti nauke i tehnike. U religiji i
umetnosti on se uopte ne moe opaziti, dok se, kada je re
o politikom i drutvenom sistemu, ne mogu prihvatiti ni
unitaristika zamisao Karla Marksa, ni i pluralistika
zamisao Osvalda penglera i Amolda Tojnbija. Shvatanje
istorije zavisi od toga koja se ljudska aktivnost smatra
dominantnom, a to je izbor filozofske prirode. Aron
smatra d aje klju moderne istorije tehniki progres, a
on se moe odvijati u okviru razliitih politikih reima i
kulturnih pretpostavki.
Aron se zalae za stvaranje univerzalne teorije koja bi
obuhvatala zajednike i sutinske osobine svih modernih
drutava, a iji bi sredinji pojam bilo industrijsko drutvo
- ono u kojem je krupna industrija najkarakteristiniji
oblik proizvodnje. Drei se analiza Maksa Vebera, on
istie daje to drutvo u kojem je preduzee odvojeno od
porodice, tehnoloka podela rada je razvijena, industri
jsko preduzee nuno pretpostavlja akumulaciju kapitala

konvergencija sistema

i ne moe da opstane bez racionalnog kalkula, a koncen

tracija radnika na mestu rada je visoka.
Aronove zamisli o mogunosti i potrebi mirne k. samo
su se delimino ostvarile tokom burnih devedesetih godi
na XX veka, kada je dolo do uruavanja socijalistikog
sistema. Ovaj slom nastupio je kao rezultat udruenog
delovanja spoljanjih pritisaka, koji su intenzivirani osam
desetih godina prolog veka, te unutranjih podsticaja za promenom, koje su poticale od onog dela elite
modernistiki orijentisane komunistike (Gorbaovljeva
perestrojka i dr.) - s tim to je Aron predvideo ovaj
potonji momenat.
U savremenoj sociologiji bilo je i drugih teoretiara
koji su, prihvatajui pretpostavku o postojanju industrij
skog tipa drutva, verovali kako se moderna drutva sve
ubrzanije kreu ka jednom univerzalnom postindustrijskom drutvu. Prema ovoj zamisli, najoptija zakonitost
evolucije ljudskih drutava ogledala bi se u smenjivanju
predindustrijskog, industrijskog i postindustrijskog
stupnja, pri emu bi osnovni kriterijum bio tehnoloke i
ekonomske prirode.
Iako su promene koje se zbivaju u savremenim
drutvima razliiti autori nazivali razliitim imenima
- kao drutvo izobilja (Don Galbrajt), menadersko
drutvo (Dejms Bamem), postindustrijsko drutvo
(Jan Tinbergen), tercijarna civilizacija (an Furastje),
doba kraja ideologije (Danijel Bel), meritokratija
(Ralf Darendorf) itd. - ipak je svima zajedniko ubeenje
da se taj novi tip drutva odlikuje odsustvom otrih
drutvenih sukoba i velikih nejednakosti, ime se prevazilaze bitni nedostaci savremenih kapitalistikih drutava
i ulazi u novu eru razvoja (budunost je poela).
Za pristalice ove teorijske orijentacije karakteristino
je da svaki od njih naglaava samo neke promene u sa
vremenim drutvima. Tako se pojmom industrijsko
i postindustrijsko drutvo preteno podvlai racio
nalna organizacija rada, programiranje, automatizacija,
kibemetizacija i, uopte, masovna primena dostignua
naunotehnike revolucije u praksi. Tezom o dravi
blagostanja istie se znaaj materijalnog bogatstva ovih
drutava, sistem socijalnih slubi i poveanje svih oblika
socijalne sigurnosti. Postojanje drutva obilja se doka
zuje veliinom nacionalnog dohotka po glavi stanovnika
i velikim mogunostima potronje materijalnih dobara, uz
smanjeni obim rada i poboljanje uslova rada. Upotrebom
pojma menadersko drutvo ili narodni kapitalizam
u prvi plan se stavljaju neke promene u proizvodnji,
odnosno vlasnitvu, ulozi drave i kombinovanju trinog
i planskog u savremenim drutvima.

konvergencija sistema
U svim varijantama ove teorije zastupa se u nekom obli
ku i teza o k. savremenih drutava, posebno socijalistikih
i kapitalistikih, pri emu se razlike izmeu modernih
drutava svode uglavnom na ideoloku i politiku sferu.
Tu se naroito ukazuje na slinost u industrijskoj proi
zvodnji (automatizacija, kibernetizacija) i odnosima
proizvodnje (menaderska revolucija), u masovnoj
potronji, industrijalizovanoj dokolici i dezideologizaciji, u sve slinijoj ulozi drave (naroito u ekonomskom
planiranju i kontroli, kao i u zatiti unutranjeg poretka i
njegovoj odbrani od spoljnih snaga), u narastanju terci
jarnog sektora i novih srednjih slojeva, u porastu znaaja
obrazovanja kao inioca industrijske proizvodnje itd.
Jedan deo ovih teoretiara zastupa i tezu o kraju ideo
logije. Oni smatraju d aje ideologija svojstvena nera
zvijenim, primitivnim i autokratskim drutvima, kojima
slui kao racionalizacija siromatva, prikraenosti i svih
frustracija koje to donosi, ali i kao mobilizator da se takvo
stanje prevazie. Kao i religije, ideologije su nespojive s
demokratijom i izgubile su svoju privlanu snagu u savremenim drutvima. To naroito vai za intelektualce
na Zapadu, koji u ogromnoj veini prihvataju dravu
blagostanja, decentralizaciju politike moi, politiki
pluralizam i sistem meovite privatno-dravne privrede.
Otvorenom i demokratskom drutvu razvijenog Zapada
nisu potrebne ideologije, koje su neadekvatne, iscrpljene
i malaksale. One se sele na Istok. Pri tom se sve ideolo
gije izjednaavaju, a demokratinost zapadnih drutava
se ne dovodi u pitanje. Teza o kraju ideologije otkriva
ne samo futuristiko-utopistiku crtu ovih teorija nego
i njihov apologetski karakter, budui da se pod platom
scijentistike neutralnosti skriva odbrana postojeeg. Dru
gim recima, tezao kraju ideologije moe biti shvaena
i kao vaan korak na putu potpune ideologizacije savre
menih drutava.
Istini za volju, unutar ove opte teorijske orijentacije
nailazi se i na kritika stanovita. To se, pre svega, od
nosi na francuskog sociologa Alena Turena, koji takoe
zastupa tezu o postindustrijskom drutvu, ali s drukijim
naglaskom. On smatra da se to novo drutvo - po svojoj
ekonomskoj organizaciji, metodama planiranja i usmeravanja, masovnoj proizvodnji i potronji, odsustvu
siromatva, snanom razvoju nauke i tehnologije, kao
i tehnokratskoj vladajuoj klasi - neosporno razlikuje
od industrijskog drutva. Ono se moe oznaiti kao
postindustrijsko, tehnokratsko ili programirano drutvo
(Turenu se poslednji izraz ini najprikladnijim), a njegovu
bitnu karakteristiku ini neprestana modernizacija. To
je drutvo koje planira svoj razvoj, a sredinje mesto u
njemu zauzima nauno zasnovana organizacija. Pojava
programiranog drutva oznaava prelazak iz doba maina

258
u eru informatike. U njemu znanje postaje glavna pro
izvodna snaga drutva.
Za razliku od drugih teoretiara postindustrijskog
drutva, Turen smatra da e i u tom novom tipu drutva
postojati sukobi, ali da e oni biti premeteni iz proiz
vodne sfere u sferu potronje i kulturnu sferu. Namesto
suprotnosti izmeu rada i kapitala industrijskih drutava,
stajae sukob izmeu tehnokratske elite i ostalog dela
drutva, koji on naziva narodnom klasom. Novo
drutvo je, meutim, i dalje drutvo otuenosti, ekoloke
zagaenosti, urbane krize, raznih oblika dominacije i ma
nipulacije, prinudne integracije, agresije i neslobode. U
prevladavanju tog stanja znaajnu ulogu bi, prema Turenovom miljenju, trebalo da odigra bunt mladih, udruen
s istraivakim naporima naunika i intelektualaca. Time
se ovaj sociolog pribliava nekim shvatanjima predstavni
ka kritike teorije drutva.
3 drutvo, postindustrijsko 3 drava blagostanja
3 menaderska revolucija
M. Tripkovi

konverzija, v. obraenje
konzervatizam (lat. conservare - sauvati, odrati).
Ideoloki odgovor aristokratije na izazove filozofije
prosvetiteljstva, industrijske i Francuske revolucije, te
na ideoloka opravdanja velikih drutvenih promena
izraena u liberalizmu i socijalizmu. Izraz k. skovao je
1818. godine francuski pesnik, dravnik i konzervativ
ni ideolog Fransoa-Rene de atobrijan, koji je izdavao
nedeljnik Le Conservateur (list je podravao religiju,
kralja, slobodu). Engleski glagol to conserve ve je
koristio prvi ideolog k., paradoksalno - pripadnik en
gleske liberalne (Whig) stranke, Edmund Berk, koji je
jo 1790. s konzervativnih pozicija napao Francusku
revoluciju u svojim Razmiljanjima o revoluciji u Fran
cuskoj. Politiko znaenje k. se dvadesetih godina XIX
veka u Engleskoj dalje uobliavalo, a odnosilo se na
ouvanje stalekih aristokratskih povlastica, te privi
legija monarha protiv sve jaih zahteva radikala. Oko
1830. ovaj se naziv ve proirio po celoj Evropi. Danas
k. ima dvostruko znaenje.
(1) ire, prema kojem se k. protivi svakoj vrsti
drutvenih, kulturnih i ekonomskih promena i od
nosi vie na neke osobine linosti nego na ideologiju
kao razlono povezanu celinu m oralnih, ekonom
skih, drutvenih i kulturnih ideja koja je tesno pove
zana s politikom moi. Tako, savremeni britanski
konzervativac Majki Oukot, veli da biti konzervati
van znai pretpostavljati poznato nepoznatom, ispro
bano neiskuanom, injenino misterioznom, aktu-

konvergencija sistema
U svim varijantama ove teorije zastupa se u nekom obli
ku i teza o k. savremenih drutava, posebno socijalistikih
i kapitalistikih, pri emu se razlike izmeu modernih
drutava svode uglavnom na ideoloku i politiku sferu.
Tu se naroito ukazuje na slinost u industrijskoj proi
zvodnji (automatizacija, kibernetizacija) i odnosima
proizvodnje (menaderska revolucija), u masovnoj
potronji, industrijalizovanoj dokolici i dezideologizaciji, u sve slinijoj ulozi drave (naroito u ekonomskom
planiranju i kontroli, kao i u zatiti unutranjeg poretka i
njegovoj odbrani od spoljnih snaga), u narastanju terci
jarnog sektora i novih srednjih slojeva, u porastu znaaja
obrazovanja kao inioca industrijske proizvodnje itd.
Jedan deo ovih teoretiara zastupa i tezu o kraju ideo
logije. Oni smatraju d a je ideologija svojstvena nera
zvijenim, primitivnim i autokratskim drutvima, kojima
slui kao racionalizacija siromatva, prikraenosti i svih
frustracija koje to donosi, ali i kao mobilizator da se takvo
stanje prevazie. Kao i religije, ideologije su nespojive s
demokratijom i izgubile su svoju privlanu snagu u savremenim drutvima. To naroito vai za intelektualce
na Zapadu, koji u ogromnoj veini prihvataju dravu
blagostanja, decentralizaciju politike moi, politiki
pluralizam i sistem meovite privatno-dravne privrede.
Otvorenom i demokratskom drutvu razvijenog Zapada
nisu potrebne ideologije, koje su neadekvatne, iscrpljene
i malaksale. One se sele na Istok. Pri tom se sve ideolo
gije izjednaavaju, a demokratinost zapadnih drutava
se ne dovodi u pitanje. Teza o kraju ideologije otkriva
ne samo futuristiko-utopistiku crtu ovih teorija nego
i njihov apologetski karakter, budui da se pod platom
scijentistike neutralnosti skriva odbrana postojeeg. Dru
gim recima, tezao kraju ideologije moe biti shvaena
i kao vaan korak na putu potpune ideologizacije savre
menih drutava.
Istini za volju, unutar ove opte teorijske orijentacije
nailazi se i na kritika stanovita. To se, pre svega, od
nosi na francuskog sociologa Alena Turena, koji takoe
zastupa tezu o postindustrijskom drutvu, ali s drukijim
naglaskom. On smatra da se to novo drutvo - po svojoj
ekonomskoj organizaciji, metodama planiranja i usmeravanja, masovnoj proizvodnji i potronji, odsustvu
siromatva, snanom razvoju nauke i tehnologije, kao
i tehnokratskoj vladajuoj klasi - neosporno razlikuje
od industrijskog drutva. Ono se moe oznaiti kao
postindustrijsko, tehnokratsko ili programirano drutvo
(Turenu se poslednji izraz ini najprikladnijim), a njegovu
bitnu karakteristiku ini neprestana modernizacija. To
je drutvo koje planira svoj razvoj, a sredinje mesto u
njemu zauzima nauno zasnovana organizacija. Pojava
programiranog drutva oznaava prelazak iz doba maina

258
u eru informatike. U njemu znanje postaje glavna pro
izvodna snaga drutva.
Za razliku od drugih teoretiara postindustrijskog
drutva, Turen smatra da e i u tom novom tipu drutva
postojati sukobi, ali da e oni biti premeteni iz proiz
vodne sfere u sferu potronje i kulturnu sferu. Namesto
suprotnosti izmeu rada i kapitala industrijskih drutava,
stajae sukob izmeu tehnokratske elite i ostalog dela
drutva, koji on naziva narodnom klasom. Novo
drutvo je, meutim, i dalje drutvo otuenosti, ekoloke
zagaenosti, urbane krize, raznih oblika dominacije i ma
nipulacije, prinudne integracije, agresije i neslobode. U
prevladavanju tog stanja znaajnu ulogu bi, prema Turenovom miljenju, trebalo da odigra bunt mladih, udruen
s istraivakim naporima naunika i intelektualaca. Time
se ovaj sociolog pribliava nekim shvatanjima predstavni
ka kritike teorije drutva.
O drutvo, postindustrijsko 3 drava blagostanja
O menaderska revolucija
M. Tripkovi

konverzija, v. obraenje
konzervatizam (lat. conservare - sauvati, odrati).
Ideoloki odgovor aristokratije na izazove filozofije
prosvetiteljstva, industrijske i Francuske revolucije, te
na ideoloka opravdanja velikih drutvenih promena
izraena u liberalizmu i socijalizmu. Izraz k. skovao je
1818. godine francuski pesnik, dravnik i konzervativ
ni ideolog Fransoa-Rene de atobrijan, koji je izdavao
nedeljnik Le Conservateur (list je podravao religiju,
kralja, slobodu). Engleski glagol to conserve ve je
koristio prvi ideolog k., paradoksalno - pripadnik en
gleske liberalne (Whig) stranke, Edmund Berk, koji je
jo 1790. s konzervativnih pozicija napao Francusku
revoluciju u svojim Razmiljanjima o revoluciji u Fran
cuskoj. Politiko znaenje k. se dvadesetih godina XIX
veka u Engleskoj dalje uobliavalo, a odnosilo se na
ouvanje stalekih aristokratskih povlastica, te privi
legija monarha protiv sve jaih zahteva radikala. Oko
1830. ovaj se naziv ve proirio po celoj Evropi. Danas
k. ima dvostruko znaenje.
(1) ire, prema kojem se k. protivi svakoj vrsti
drutvenih, kulturnih i ekonomskih promena i od
nosi vie na neke osobine linosti nego na ideologiju
kao razlono povezanu celinu m oralnih, ekonom
skih, drutvenih i kulturnih ideja koja je tesno pove
zana s politikom moi. Tako, savremeni britanski
konzervativac Majki Oukot, veli da biti konzervati
van znai pretpostavljati poznato nepoznatom, ispro
bano neiskuanom, injenino misterioznom, aktu-

259
elno moguem, ogranieno neogranienom, blisko
udaljenom, dovoljno preobilnom , zadovoljavajue
savrenom , radost sadanjice blaenstvu utopije.
Konzervativci su najee pripadnici najviih drutvenih
slojeva i seljaci.
(2) Ue, prema kojem je k. politika ideologija za
snovana na antropolokom pesimizmu (Covek je po
prirodi grean, to je posledica prvobitnog greha, i ne
moe se racionalnim merama usavravati), tradiciona
lizmu i poverenju u organski razvoj drutva, te nepoverenju u drutveni progres putem racionalnog planiranja
i pokreta masa.
Glavni ciljevi k. su: odbrana religije kao izvora
sveg drutvenog morala i dobra, kao i svih autoriteta
na elu s Bogom na nebu, vladarem u dravi i ocem
u porodici, pa time i dravnog poretka i drutvenog
reda; odbrana povezanosti drave i crkve; bezuslovna odbrana nacije (Moja nacija je uvek u pravu) i
sveta podeljenog na nacije, to uz spregu sa iskrenom
religioznou omoguava ivot i smrt dostojne viteza
(ideal konzervativaca); odbrana braka kao svete tajne
i osnove patrijarhalne porodice kao osnovne elije
drutva; odbrana tradicijom posveenog i organski
nastalog vladajueg stalea (aristokratije - duhovne,
ili po roenju, odnosno bogatstvu) i poretka, te prihvatanje samo postepenih promena i umerenih reformi
i odbacivanje revolucionarnih zahteva i zahvata; zatita
porodine i privatne svojine i zalaganje za to manje
meanja drave u privredu, te od drave neometano
dejstvo ekonomskih zakona; zatita prava korporacija
(esnafi, profesionalna udruenja, zadruge, nevladine or
ganizacije i si.) koje nisu odgovorne narodu, a posreduju
izmeu pojedinca i drave spreavajui atomizaciju
drutva i ograniavajui mo drave. Naposletku, valja
istai razliku izmeu konzervativne i reakcioanarne
ideologije, jer se potonja odnosi na potrebu vraanja na
raniju drutvenoistorijsku situaciju, a ne na ouvanje
sadanjeg stanja. Stoje istorijski trenutak udaljeniji u
prolosti, to je ideologija reakcionarnija.
Konzervativci insistiraju na suverenitetu Boga umesto demokratskog pozivanja na suverenitet naroda; gaje
vee poverenje u organski nastale i tradicijom ouvane
institucije nego u ovekovu racionalnu delatnost; daju
prednost slobodi u odnosu na jednakost; smatraju daje
drutvo Boijim provienjem podeljeno na vladajue
i one kojima se vlada; radije naglaavaju dunosti no
prava; inae sumnjiavi u pogledu mogunosti kon
tinuiranog progresa, esto zastupaju cikline teorije
razvoja (Osvald pengler) ili veruju u spori, postepeni i
organski razvoj oslonjen na potovanje tradicije tokom
dugog vremenskog perioda, nasuprot skokovitom i ne

kooperacija

prestanom progresu kao rezultatu racionalnih akcija i

si. U odnosu ha razum, k. uvek daje prednost iskustvu
kada je posredi organizovanje drutvenog ivota: umesto dedukcije primenjuju induktivni postupak pokuaja
i pogreke (eng. triai and error). Predrasude smatraju
korisnim, jer bez njih ne moe biti ni religije, ni moral
nosti, a ni vlade (Zozef de Mestr), a tokom generacijama
sticanog i tradicijom nauenog iskustva, u sluaju nude
one ne izazivaju kolebanje, ve se trenutno primenjuju
(E. Berk). Krajnji konzervativci su apologete rata kao
uobiajenog stanja oveanstva (Rat je boanski,
poto je zakonit u svetu, ozef de Mestr). Doktrina
k., meutim, nije dostigla sistematinost socijalizma ili
liberalizma.
Postoje razlike u shvatanju k. meu razliitim naci
jama. Tako, dok vei deo konzervativaca poima drutvo
na autoritaran nain kao organsku celinu, to nije sluaj
sa engleskim i am erikim k. koji se jo od Berka
proimaju s liberalizmom. Berk je bio protiv revolu
cije, jer je ona nasilnou i skokovitou izneveravala
interese kapitalistiki usmerenog plemstva, dok su De
Mestr i Luj de Bonal u Francuskoj, Lorenc fon Stajn
u Nemakoj, K. V. L. Metemih u Austriji, kancelar K.
P. Pobedonoscev u Rusiji bili protivnici samog kapita
lizma i liberalnih ideala. U Nemakoj je k. bio uoblien
tokom XIX veka u uenjima romantike i istorizma, to
je uticalo u velikoj meri na oblikovanje nacionalnih
pokreta i konzervativnih ideologija u celoj Srednjoj i
Istonoj Evropi.
Meu konzervativnim politikim partijama treba
pom enuti: K onzervativnu stranku Velike B rita
nije, D em ohriansku stranku N em ake (CDU),
Socijalnohriansku stranku Bavarske (CSU), Fora
Italija, Narodnu stranku panije, Narodnu stranku Au
strije, seljake partije u Skandinaviji, Republikance u
Francuskoj (Unija za odbranu republike - degolisti),
Republikance u SAD, Liberalno-demokratsku stranku
Japana, Savez desnih snaga u Rusiji, HDZ u Hrvatskoj,
Demohriansku stranku u Sloveniji, VMRO-DPMNE
u Makedoniji, SDS, SDA, HDZ u BiH, Narodnu stranku
u Crnoj Gori, Demokratsku stranku Srbije, Novu Sr
biju, Demohriansku partiju Srbije u Srbiji. Ove par
tije sa najee odlikuju vezom s krupnim kapitalom i
preokupiranou nacionalnom odbranom i unutranjom
bezbednou.
O faizam O liberalizam O socijalizam
J. Baki

kooperacija (lat. cooperatio - zajedniki rad, saradnja). Organizacioni oblik zajednikog rada, uz pomo
zdruivanja raspoloivih sredstava, koji se izvodi plan-

kooperacija

260

ski radi ostvarivanja odgovarajueg cilja. Osnovni

cilj k. je poveanje produktivnosti putem zgunjavanja
m ehanikog potencijala rada veeg broja ljudi u
ogranienom prostoru i vremenu, u kojem se poveava
revnost pojedinaca i vie tede sredstva za proizvodnju
kada se upotrebljavaju zajedniki (Karl Marks).
K. moe biti prosta i sloena. U prostoj k. svi uesnici
istovremeno obavljaju isti posao. Neki elementi proste
k. pojavljuju se u drutvima najranijih civilizacija (npr.,
prilikom gradnje piramida u Starom Egiptu), ali se oni
susreu i danas (npr., zajedniko ubiranje letine, lov, ri
bolov i si.). U sloenoj k. dolazi do grupisanja uesnika
u nekom poslu oko specifinih radnih uloga, za ije
obavljanje se koriste posebni alati i oprema. Takav ob
lik k. je posebno bio razvijen u ranoj fazi kapitalizma
i predstavljao je znaajan skok u razvoju proizvodnih
snaga u odnosu na individualnu proizvodnju.
O rad O podela rada

B. Milosevic

korporacija (lat. corporatio). (1) Vie osoba udruenih

radi obavljanja odreene delatnosti sa institucionalno
ureenim statusom, po pravilu, statusom pravnog lica;
(2) privredno drutvo koje udruuje i poseduje imovinu
udruenih vlasnika i autonomno posluje tom imovinom.
K. ne upravljaju njeni vlasnici neposredno, ve biraju
upravni odbor koji onda postavlja operativno rukovod
stvo ili menadment k. Personalne promene vlasnika k.
(akcionara, deoniara) ne utiu nuno na rad k.
Vlasnici akcija (deonica) uloenih u k. odgovaraju za
rad k. do visine njihovih uloga. Rast k. ne zavisi od volje
i akcija pojedinanih vlasnika k., to daje znatnu stabil
nost u poslovanju k. i doprinosi njenoj dugovenosti. U
savremenim drutvima, posebno onim razvijenijim, k.
su privredni akteri u kojima se ostvaruje i do 3/4 uku
pnog profita.
O preduzee
S. Boli

korupcija (lat. corruptio - pokvarenost, izopaenost,

potkupljivanje). Endemska pojava kojaje prisutna svu
da. To nije samo sluaj kada javni slubenici zloupotre
bljavaju svoj poloaj nego i kada ljudi zloupotrebljavaju
svoj poloaj kad god je mogue stei laku zaradu. K.
nastaje tamo gde postoji kombinacija mogunosti i
sklonosti.
K. je stara koliko i drava. Pria o k., zapravo,
zapoinje sa uspostavljenjem dvosmislene instituci
je - drave, koju su ljudi nadredili sebi ne bi li uneli
reda u svoje odnose i sproveli kontrolu nad svojom
nesavrenom prirodom. Ali, i dravu ine ljudi, esto

nepregledna i izukrtana mrea njihovih meuodnosa,

m euzavisnosti interesa, (dis)balansa moi - od
(re)distribucije oskudnih materijalnih i drugih resursa,
pa do vlasti kao mehanizma upravljanja tim resursima.
Drava, tj. njene ustanove, a posebno vlast, otuda su
prvo rodno mesto k.
Drevne demokratije su bile svesne svih protivrenosti,
pa i kvarenja vlasti i borile su se protiv njih. U staroj
Atini, narodni sud je sudio u javnim sporovima i imao
ovlaenje da izmeni odluke narodne skuptine. U
starom Rimu se na pravo graana na albu plebejskom
tribunu na odluke magistrata (suda) gledalo kao na ka
men temeljac slobode. Nasuprot tome, drevna Kina,
kasno Rimsko carstvo i stare evropske monarhije podstakle su nastanak birokratske klase kojaje sluila kao
zona posredovanja izmeu naroda i vladalaca. Nastanak
birokratske klase je drugo rodno mesto k.
Nikolo Makijaveli, nadahnut Polibijem, utvrdio je
d a je k. merilo kvaliteta kvarenja vlasti. Na tragu
ovog klasika politike misli, k. se definie na nekoliko
naina.
Ve tradicionalne definicije glase daje k. zloupotreba
javne vlasti zarad privatne dobiti, odnosno ponaanje
slubenika javnog sektora koje im omoguuje da se oni
sami ili oni koji su u njihovoj blizini neasno i neza
konito bogate zloupotrebom javnog ovlaenja koje
im je povereno. Slabost ovih definicija proizlazi iz
toga to se, nakon privatizacije i prenoenja na privatni
sektor niza poslova koji su ranije smatrani poslovima
drave, uz prelazak deliminih ili potpunih monopola
na pristup javnim dobrima u privatne ruke, delokrug
mogueg koruptivnog ponaanja proiruje i prevazilazi
zakonske definicije u konkretnim sluajevima. K. u svo
jim savremenim oblicima izmie klasinim standardima
estitosti javnih slubenika; drugim recima, koruptivna praksa se bre i temeljnije menja i prilagoava no
to ju je mogue (pravno) kodifikovati i sankcionisati.
Obuhvatniju definiciju k. ponudio je Vito Tanci: K.
moe da postoji ukoliko doe do namemog naruavanja
principa nepristrasnosti pri donoenu odluka da bi se
prisvojila neka pogodnost. Princip nepristrasnosti zahteva da, pri donoenju odluka, lini ili bilo koji drugi
odnosi uesnika u razmeni nemaju nikakav uticaj. Dva
su uslova potrebna da naruavanje nepristrasnosti bude
okarakterisano kao k. Prvo, potrebno je da postoji namera. Drugo, potrebno je da se, kao posledica naruavanja
principa nepristrasnosti, javlja prisvajanje neke pogod
nosti, odnosno sticanje line koristi. Meutim, i u Tancijevoj definiciji postoji jedno nejasno mesto: kako se
ostvaruje namera naruavanja principa nepristrasnosti,
tj. kako je ona mogua?

261
Prvi nivo za ostvarivanje ove namere je institucionalizovani monopol na donoenje odluka; drugi je dis
kreciono pravo odluivanja i trei (ne)odgovornost za
donetu odluku. Prirodno je da se na ovim nivoima stvara
ambijent za prisvajanje konane line i/ili privatne
pogodnosti. Otuda bi operativna socioloka definicija k.
bila da ona nastaje iz monopola(ovlaenja), plus dis
krecionog prava odluivanja ovlaenog organa, minus
odgovornosti (odnosno neodgovornosti) tog organa,
ime je omogueno ubiranje nelegalne i/ili nelegitimne
rente.
Osnovna polja delovanja k. su: (1) pristup oskud
nim resursima i benefitima i izbegavanje trokova; (2)
ostvarivanje koristi prilikom odobrenja poslova za koje
su potrebne dozvole; (3) ostvarivanje ekstradobiti koja
inae ne bi bila ostvarena u regularnim uslovima; (4)
bre i kvalitetnije dobijanje usluga; (5) pristup poverljivim informacijama; (6) zatita od konkurencije ili
stvaranje trokova konkurenciji; (7) trgovina uticajima,
posredovanje pri sticanju povlastica, sukob interesa; (8)
prihvatanje neprikladnih poklona, honorara, ponuda za
brzu zaradu i besplatne zabave (rukovi, letovanja...),
ili dugoronije koristi (npr. plaena kolarina za decu u
inostranstvu; (9) nepotizam (roake i zaviajne veze);
(10) veze sa organizovanim kriminalom, operacije na
crnom tritu usluga; (11) kronizam (privilegovanje
po stranakoj liniji); (12) krenja profesionalne etike
(iznude u zdravstvu, visokom obrazovanju i si.).
Osnovni tipovi k. su: (1) sitna A:. ih k. preivljavanja,
koju praktikuju slabo plaeni javni slubenici, zavisni od
sitnih davanja korisnika usluga; (2) velika k., najee
k. moi i uticaja. Borba protiv k. ima nekoliko eleme
nata koji su zajedniki za svako drutvo: (1) promene
u strukturi vlasti i njenim metodima obezbeivanja
odgovornosti; (2) promene moralnih i etikih stavova
(sistema vrednosti); (3) uee i podrka vlasti, sek
tora privatnog biznisa i graanskog drutva (konsenzus
politikih i drutvenih volja). Strategija obuzdavanja
k. treba da bude usmerena na oba inioca korupcijske
relacije (koruptor i korumpirani). Mogunosti k. mogu
biti minimalizovane sistemskim reformama, a sklo
nost smanjena preokretanjem scenarija visoka dobit
- nizak rizik u scnario niska dobit - visok rizik,
te delotvornim preventivnim, odvraajuim i sankciji
podlonim mehanizmima odgovornosti.
O ekonomska tranzicija O nepotizam
O postsocijalistika transformacija

S. Gredelj

kosmopolitizam (gr. ksmos - svet; polits - graanin).

Kroz razliite istorijske periode pojam k. oznaava bilo

kosmopolitizam

nain ivota, bilo shvatanje zasnovano na premisi da sva

ljudska bia dele, ili bi trebalo da dele, jednaki status
kao graani sveta.
Figura kosmopolita se moe nai jo kod grkog
kinikog filozofa Antistena iz Atine (oko 444-365. godi
ne pre n. e), kao i njegovog uenika Diogena iz Sinope.
U IV veku pre n. e., Diogen bi na pitanje o njegovom
poreklu obino odgovarao: Ja sam graanin sveta.
Takvo kiniko filozofsko stanovite nije podrazumevalo nikakav pozitivan stav, niti ocenu pripadnitva, ve
radije odbacivanje drutvenih konvencija i ivljenje u
skladu s prirodom. Rimski stoiki filozofi nastavili su
da produbljuju znaenje k. Stoiki filozof Zenon Mlai
(oko 350-264. godine pre n. e.), zamiljao je graanstvo
kao niz koncentrinih krugova, a individuu kao nosioca
brojnih afilijacija. Unutranji krug predstavljalo bi smo
sopstvo individue, zatim bi sledile identifikacije u skladu
s porodinom, gradskom, regionalnom itd. pripadnou,
sve do graanina sveta.
Rano hrianstvo je, takoe, nudilo jedinstveni po
jam k.: prihvatanje novog, duhovnog pripadnitva koje
transcendira granice lokalne pripadnosti i regionalnog
identiteta. Tumaei moralne temelje hrianstva, sv.
Pavle propoveda da nema razlike izmeu Jevreja i Grka,
Skita ili varvara, roba i slobodnog oveka (Kol., 3:11).
Postoje i primeri, nama ne toliko daleki, kosmopolitske prakse. Otomansko carstvo je u XV i XVI veku
podsticalo povezivanje i meanje stanovnitva Severne Afrike, Iberijskog poluostrva, Srednjeg Istoka i
Jugoistone Evrope. U periodu srednjeg veka, islamski
intelektualci su se u svojim radovima koristili sazna
njima filozofa antike Grke.
Tokom prosvetiteljstva, u XVII i XVIII veku, brojni
intelektualci humanisti zalagali su se za k. kao idejnu
snagu u borbi protiv tiranije i praznoverja. Imanuel
Kant je, u duhu optimistikog racionalizma, verovao
da e uspostavljanjem republikanskih principa nestati
animoziteti i rivaliteti izmeu evropskih vladalaca, te
da e, nakon toga, nastupiti trajan mir meu nacijama.
Ideje k. i patriotizma tada su cvetale uporedo, bez ikakve
meusobne protivrenosti.
Kao jedan od zapaenijih oblika savremenog k. pojav
ljuje se i liberalni k. Liberalni k. se zalae za zajedniku
kosmopolitsku politiku kulturu, koja bi aktualizovala
osnovne vrednosti autonomije, kreativnosti, pluralnosti
i slobodne komunikacije. Takav vid svetskog graanstva
je prema liberalnom k. mogu samo putem usposta
vljanja transnacionalnog, demokratskog, politikog
okvira. Iako slian pojmu multikulturalizma, liberalni
k. treba od njega ipak razlikovati. Dok liberalni k. za
stupa prevazilaenje razliitosti uz njihovo prihva-

kosmopolitizam

262

tanje i uvaavanje, multikuturalizam je vie upuen na

odravanje granica meu pojedinim kulturama i njihovu
miroljubivu koegzistenciju.
Kao nain ivota, k. je prisutan u odreenim dru
tvenim grupama, poput umetnika, intelektualaca, trgo
vaca, bogataa i si. S pojavom globalnog kapitalizma,
intenzitet pojedinih oblika komunikacije se posebno
poveao. Meutim, taj oblik k., kao oblik ivotnog stila,
ostaje jo odlika samo privilegovanih i nikako ne ispu
njava ideal k. koji se sastoji od jednakosti i slobode za
sve stanovnike Zemaljske kugle. Globalni kapitalizam,
je takoe proizveo i neelitnu grupu migranata i izbeglica koji znaajno doprinose koloritu i heterogenosti
pojedinih monokulturnih nacionalnih drava u centru
kapitalistikog svetskog sistema.
U svim tim razliitim kontekstima i znaenjima, ide
al k. tei da prevazie lokalne i regionalne lojalnosti,
sve u veri da ljudi moraju biti osloboeni provincijalnih
afilijacija. Bilo da se zasniva na misticizmu ili razumu,
k. kao ideal locira individuu unutar svetske zajednice.
O internacionalizam, multikulturalizam
5. Karamani

krim inalitet (lat. crimen - krivica, optuba, zloin).

Ukupnost svih krivinih dela (zloina) izvrenih na
odreenom prostoru i u datom vremenskom periodu
(obino, u toku godinu dana). Bitna osobina k. (za
razliku od zloina) sastoji se u tome to je re o ma
sovnoj pojavi i u tom pogledu on ima pandan u izrazu
viktimitet koji oznaava ukupnost svih kriminalnih
viktimizacija na odreenom prostoru i u odreenom
vremenu. U odnosu na izraz delinkvencija, razlika je
u tome to ona obuhvata sve u pravu odreene delikte,
dok je kod k. re samo o zloinima.
U krivinim naukama prouava se statika i dinamika
k. Prva se bavi strukturom i tipologijom k., dok dinamika
prouava njegovo kretanje i strukturne promene. Jedan
od najvanijih pokazatelja stanja k. u jednom drutvu je
njegova stopa. Ona se izraunava kada se ukupan broj
krivinih dela izvrenih na odreenoj teritoriji podeli sa
100 000 stanovnika. Prema viedecenijskom praenju,
najviu stopu k. u svetu imaju SAD, pa je jedan od iza
zova kriminologije da odogovori zato ova najrazvije
nija i najmonija drava (kao i nekad Velika Britanija)
istovremeno predstavlja u tom pogledu najugroenije
drutvo. Drugu vrstu izazova predstavlja prouavanje
zemalja koje su, iako prolazei kroz nagle drutvene
promene, zadrale relativno niske stope k. (npr. Japan,
Republika Irska i Svajcarska).
Pored toga, pokazatelji kao to su asovnik/:. (dobija se kada se ukupan broj zloina izvrenih u jednoj

godini podeli s brojem u njoj sadranih vremenskih jedi

nica - nedelja, dana, sati, minuta ili sekundi), te i stopa
osuenih lica (dobij a se kada se broj lica lienih slobode
podeli sa 100 000 stanovnika) imaju u tom pogledu
uslovnu vrednost.
U literaturi su navedene brojne tipologije k. Kriterijumi klasifikovanja mogu biti: (1) zakonski (k . maloletnika i punoletnih lica);primarni k. i recidivizam (tj.
dela povratnika koji se ponovo pojavljuju pred organi
ma pravosua); (2) drutveno ambijentalni (ovde se k.
vezuje za odreene drutvene sredine u kojima se krimi
nalna aktivnost esto obavlja; u tom smislu, pominju se
tip potkulture, privredni ambijent, politiko okruenje
i porodina sredina); (3) motivacionistiki k. (uzimaju
se u obzir porivi iz kojih je delo izvreno; najee je
re o koristoljublju, zatim o agresivnosti, seksualnom
zadovoljstvu, mrnji i igri, odnosno zabavi); (4) kliniki
k. (u obzir se uzima normalnost, odnosno nenormalnost
prestupnika u medicinskom, psihikom i socijalnom
znaenju).
Poslednjih decenija imovinski k. preovlauje po
broju dela u svim zemljama. Re je o aktivnostima
kod kojih uinilac nastoji da sebi i/ili drugome pribavi
kakvu korist ili da nekome prouzrokuje tetu. Obino se
ovakva dela dele na situacioni, konvencionalni i profe
sionalni k., te k. poziva, ukljuujui i k. belog okovratnika i korporacija, kao i organizovani k. U naoj zemlji
uinioci takvih dela ine oko polovine svih osuenih
punoletnih lica, dok kod maloletnika oni ine vie od
80 procenata.
Drugi vid k. koji izaziva mnogo veu panju javnosti
je nasilniki k. ine ga dela kod kojih uinilac, radi post
izanja odreenog cilja, koristi napad na rtvu ili njime
preti. Ovakva dela, naroito ako se vre u svakodnevnim
prilikama (tzv. ulini k.), tako da svaki graanin moe
njima biti pogoen, izazivaju kod njih najvie strepnje.
Nasilniki k. moe se podeliti na tradicionalne (ubistva
i telesne povrede, silovanja i razbojnitva) i novije ob
like, odnosne one za koje je interesovanje poraslo posl
ednjih pola veka. To su k. partnera i meugeneracijski
k. (nasilje prema deci i starima).
Trei tip k. je politiki. U skladu sa uim, tradicional
nim shvatanjem, ovde spadaju dela kod kojih se napada
na unutranju i spoljnu bezbednost drave (terorizam,
izdaja zemlje, pijunaa i si.). Po irem shvatanju, ovde
se svrstavaju i dela koja ine k. zloupotrebe vlasti.
Kod njih se dravni organi i njihovi predstavnici koriste
za vrenje krivinih dela prema pojedinim drutvenim
grupama. Tu spadaju delovanja tajnih policija na
guenju svake opozicije vladi; nezakonito prislukivanje
i praenje politikih protivnika; druga krenja ljudskih

263
prava tih lica; zloini policije koji se najee sastoje
od nesrazmeme primene prinude; najzad, tu se navodi
i genocid. Frank Hagan, najvei znalac problematike
politikog k., navodi (Politiki zloin. Ideologija i kriminologija, 1997) da se genocid, kao delatnost usmerena
na potpuno unitenje neke nacionalne, rasne ili verske
grupe, ne moe izvriti bez sponzorstva drave, zbog
ega ga i svrstava u ovu vrstu k.
Zbog ozbiljnih posledica koje ima u veini savremenih
drutava, kao posebna kategorija izdvaja se saobraajni
k., koji dovodi do smrti i telesnog povreivanja mnogo
ee od drugih vidova ugroavanja ovekovog ivota
i telesnog integriteta radnjama drugih ljudi.
Strategije kontrole k. mogu se podeliti na one koje
drutvo preduzima pre nego to je delo izvreno (pro
filaksa) i one koje slede prelasku na delo, pa za cilj
imaju potiskivanje (represiju) takvih ponaanja. Meu
mehanizmima kojima se to potiskivanje nastoji ostvar
iti poseban znaaj ima krivino pravo ija je reakcija
okrenuta ili uticaju na samog uinioca da vie ne vri
inkriminisana dela (specijalnaprevencija), ili se nastoji
delovati na druge da ih ne vre (generalnaprevencija).
Brojni autori skreu panju d a je krivinopravno reagovanje na k. do dananjih dana ostalo pravilo, umesto da bude izuzetak koji se koristi samo onda kada se
najvrednija drutvena dobra ne mogu zatititi na drugi
nain (dakle, kao poslednje, krajnje sredstvo, tj. ultima
ratio societas). Isto tako, istie se da krivini mehanizmi
imaju znatno slabiji uticaj na kontrolu k. od delovanja
mnotva drutvenih subjekata kojima se otklanjaju fak
tori zloina. U tom smislu, poslednjih godina esto se
istie daje ostvarenje socijalne pravde mnogo efikasni
ji nain smanjenja stope k. od korienja mehanizama
krivine pravde.
Zanimljiv je i problem odnosa izmeu pola i k. Tradi
cionalno, zloinako ponaanje se smatra mukom
pojavom. To dokazuju i kriminalne statistike u kojima
se u rubrici pol uinioca doista javlja znatno manji
broj ena nego mukaraca (kod nas on nije vei od
10%). Objanjenja za takvu pravilnost ima vie. Neki
autori su smatrali da se ono nalazi u blagoj prirodi
ene, njenim materinskim instinktima, fiziolokim,
psihikim i sociostruktumim iniocima, biolokim pret
postavkama, seksualnoj prirodi ene ili u skrivenom
enskom zloinu (ene se, navodno, retko pojavljuju
kao izvrioci krivinih del, a ee kao podstrekai i
pomagai u njihovom vrenju).
Meutim, od svih ovih stavova, najvie reakcija iza
zvala je teza koju je jo krajem XIX veka u jednom koautorskom delu postavio Cezare Lombrozo, naime daje
prostitucija za ene ono to je zloin za mukarce. Upra

kriminalitet

vo na odbacivanju tog stava poiva kritika ove nauke od

strane feministkinja. Po njima, akademska kriminologija je jedno od poslednjih uporita mukog seksizma.
ena je, i onda kada dolazi u sukob sa zakonom, manje
interesantna od mukarca koji se nalazi u istoj situaciji.
Kriminologija se njome bavi samo kao prostitutkom,
a i tada dolazi do izraaja neravnopravnost polova, jer
se njihovi muki klijenti ne smatraju devijantima, iako
oni to jesu.
Feministkinje, takoe, ulau napor da utvrde da li su
podaci o manjem uestvovanju ena u vrenju zloina
stvarni ili su pre izraz mukog (seksistikog) kavaljerstva. Zanima ih odnos izmeu k. ena i njihovog
drutvenog poloaja, naroito pitanje kakve su posledice njihove emancipacije na vrenje krivinih dela.
Neke od njih ukazuju da su promene u k. ena posledi
ca promena u njihovom drutvenom poloaju, a druge
ga vezuju za njihov drutveni, porodini i radni status.
Osim toga, trai se i odgovor na pitanje krije li se, iza
prividne blagosti krivinog pravosua prema enama,
elja za njihovim stvarnim potinjavanjem?
Pokuaji da se na ova i slina pitanja odgovori poka
zali su, po feministkinjama, da postojea metodologija
nije pogodna za istraivanje uticaja pola na k. S gledita
feministikih studija kritikuje se pozitivistiko bespogovomo verovanje u kriminalne statistike i kvantita
tivne metode. Za ispitivanje ena, tvrde oni, nepogodan
je klasini intervju jer on poiva na eksploatatorskom
i hijerarhijskom odnosu u kojem je ispitanik (u ovom
sluaju ena) u potinjenom poloaju. Ni ankete nisu
mnogo pogodnije, jer onemoguavaju kontakt sa ispi
tanikom. Dalje se prigovara nainu na koji vladajue te
orije utiu na sastavljanje pitanja, prikupljanje injenica
i odabir osobina koje e statistike pratiti. Budui da su
prvenstveno okrenute objanjenju k. mukaraca, poda
ci prikupljeni na taj nain navodno nemaju neku veu
vrednost za istraivanje k. ena.
Poslednjih godina moe se zapaziti nekoliko struja
unutar feministikog pristupa zloinu i k. Prva, liber
alna, zasniva se na graanskoj tradiciji koja se bori za
ravnopravnost ena i njihovo pravo izbora. U drutvu,
konstatuje se, jo postoji polna nejednakost koja se manifestuje u diskriminaciji ena u obrazovanju, na poslu, u
politici i na javnoj sceni. Ipak, sistem nije predodreen
da produkuje nejednakost - diskriminacija nije sist
emska. Druga, socijalistika struja, tvrdi d a je polno
potinjavanje obavezna crta kapitalistikih drutava i
izraz jednog mnogo znaajnijeg potinjavanja - onog
klasnog. Dakle, u graanskim drutvima postoje dva
sistema dominacije - klasna i patrijarhalna (supremacija
mukarca). Polno potinjavanje priroeno je takvom

kriminalitet
drutvu i moe biti otklonjeno samo izgradnjom sasvim
drugaije zajednice.
Trea struja, radikalni feminizam, izvor patrijarhal
nosti i potinjavanja ene vidi u agresivnosti mukaraca i
kontrolisanju enske seksualnosti. Mukarac je po svojoj
prirodi agresivniji od ene, koja zbog svojih relativnih
nedostatka i zavisnosti od mukarca za vreme trudnoe
lako podlee dominaciji i kontroli. Muka dominacija,
a ne klasno potinjavanje, izvor je subordinacije ena.
Najzad, etvrta struja je feminizam obojenih ena. Po
tom shvatanju, ideje belkinja srednje klase ne dotiu se
vitalnog interesa crne ene, naime da se oslobodi tro
strukog potinjavanja - polnog, klasnog i rasnog.
Teko je dati opti sud o ovoj orijentaciji, i to pre
svega zato to ona nije zaokrueni sistem ideja. Dalje,
i one ideje koje su istaknute nisu konzistentne. No, ne
moe se osporiti da ovaj pravac razmiljanja otvara neke
vane dileme. Prva je: postoji li u ovoj oblasti neravno
pravan tretman polova? Poznavaoci krivinog zakono
davstva i kaznene politike tvrde da u veini drava
postoji zatitniki odnos zakonodavca i sudije prema
enama. Druga je: koje su prave razmere k. ena i, otu
da, koji su razlozi nepouzdanosti zvaninih statistika
o tom k .l Odgovor bi trebalo da prui realniju sliku o
distribuciji zloina prema polu i da ukae ime se moe
objasniti brojnost ena uinilaca krivinih dela u tim
evidencijama.
Pokuaji feministkinja da objasne kljune probleme
k. i njegove kontrole iz ugla ene doprinos su analizi
novih problema i preispitivanju postojeih reenja u za
konodavstvu. Pod njihovim uticajem, u velikom broju
krivinih zakonodavstava uvedeno je kanjavanje za si
lovanje u braku, nasilje u porodici, kanjavanje za neke
oblike pornografije i novi pristup prostituciji; razmo
treni su novi oblici tretmana ena u zatvoru i uvoenje
alternativnih mera kojima se suava primena kazne
lienja slobode prema enama prestupnicama.
Kada je re o odnosu izmeu uzrasta i k., oiglednu
injenicu da lica razliitog ivotnog doba nejednako
uestvuju u vrenju zloina primetili su ve zaetnici
prvih kriminalnih statistika. Posmatrano kroz period
od skoro tri decenije, moe se tako zapaziti da kod
nas maloletnici u vrenju registrovanih krivinih dela
uestvuju tek sa oko 5% u ukupnom k. Kod punoletnih
lica, starosna grupa maksimalnog k. je kod mukaraca
od 21 do 29, a kod ena od 30 do 39 godina Sa svakom
sledeom decenijom opada (istina, kod ena sporije)
uee lica tog uzrasta u vrenju krivinih dela, da bi u
kategoriji onih starijih od 60 godina iznosilo oko 5%.
Za uzrast se vezuju i nain i sredstva izvrenja
dela. Dok je za mlaa lica karakteristino korienje

264
fizike snage i okretnosti, u starijim godinama dela se
vre najee zloupotrebom poverenja ili drutvenog
poloaja.
O delinkvencija O kriminalitet O kriminologija
. Ignjatovi

krim inalitet, organizovani. Jedan od najteih vi

dova kriminalne delatnosti koji se u kriminolokoj lite
raturi i zakonodavstvu odreuje na dva naina. Prema
irem shvatanju, o o. k. se moe govoriti uvek kada u
vrenju neke kriminalne delatnosti uestvuje vie lju
di (ira odredba). Prema uoj definiciji, da bi se neko
zajedniko protivpravno delanje grupe ljudi smatralo
o. k., potrebno je da budu zadovoljena jo tri uslova:
(1) da se obavlja kontinuirano i da mu je osnovni cilj
sticanje profita; (2) da se u cilju odravanja monopola
na odreenoj teritoriji primenjuje nasilje ili se njime
preti i (3) da postoji sprega s predstavnicima (politike,
izvrne ili pravosudne) vlasti.
Upravo zbog ovog poslednjeg elementa, zvanini
organi u mnogim zemljama poriu postojanje tog tipa
k. U nekima se, pak, o njemu govori kao o stranom
telu, jer se takve delatnosti pripisuju samo imigrantima
ili manjinskim grupama. Ima i zemalja u kojima organi
reda, polazei svesno od ire definicije o. k., insistiraju
na opasnosti od pomenutih dela, nastojei da strah od
njih instrumentalizuju kako bi dobili odreene ruke za
represiju prema svima koje smatraju neprijateljima.
Ako je u odnosu na postojanje domicilnog o. k. u
pojedinoj dravi bilo ovakve raznolikosti, ni u jednoj od
njih nije bilo spora da se na njihovom podruju odvijaju
delatnosti koje spadaju u transnacionalni (neki autori
ga oznaavaju i izrazima kao to su prekogranini,
multinacionalni ili meunarodni) o. k. U pitanju
su trgovina narkoticima, orujem, nuklearnim sirovina
ma, tetnim otpadnim materijama, umetnikim delima
i drugim dobrima iji je promet zabranjem. Poseban
vid o. k. je trgovina ljudskim biima koja se koriste
za vrenje prostitucije, prosjaenja, rad na najteim i
slabo plaenim poslovima, ili za uee u oruanim su
kobima.
Kao to se ovakve delatnosti ne mogu obavljati bez
saradnje kriminalnih grupa iz razliitih zemalja, tako se
ni njihovo suzbijanje ne moe uspeno vriti bez koordi
nacije pravosudnih organa vie drava. Ta svest jaala je
postepeno da bi u poslednjoj deceniji XX veka otpoeo
proces stvaranja pravnih pretpostavki za institucionali
zaciju ovakve saradnje. Nosioci posla bili su organi
Ujedinjenih nacija i Evropske unije, a njegova zavrnica
je usvajanje Konvencije o transnacionalnom o. k. u Palermu, decembra 2000. godine.

265

Jedno od pitanja o kojem u kriminologiji nije posti

gnuta saglasnost jeste kako je o. k. strukturisan, odnosno
kako je organizovano kriminalno podzemlje. Po jed
nom gleditu, iji je prvi zagovornik Donald Kresi
{Pokradena nacija, 1969), Cosa nostra je patrimonijalna organizacija sastavljena od mnotva porodica.
Na elu svake nalazi se boss, ispod njega su porunici,
a najnii sloj svake familije ine vojnici. Svaki od njih
ima odgovarajuu ulogu, a cela organizacija fimkcionie
kao i svaka druga birokratska institucija stvorena radi
maksimiranja profita. Poslovi koje ona obavlja mogu
se podeliti na zakonite (infiltracija u legalni biznis) i
ilegalne. Voe svih amerikih familija udruuju se na
lokalnm nivou da bi na nacionalnom formirali telo koje
se popularno naziva vlada u senci. Kresi je oigledno
izjednaavao o. k. sa Cosa nostrom, odnosno amerikom
filijalom italijanske mafije.
Ovakav shematski prikaz, koji se duboko uvreio
u javnom mnjenju zahvaljujui produktima popularne
kulture, naiao je na otru kritiku istraivaa koji su
konstatovali kako je Kresijeva slika uglavnom plod
manipulacije policije, ali i samih lanova kriminalnog
podzemlja kojima je (iz razliitih razloga) odgovarala
slika mafije kao svemone organizacije. Tako je Vilijam Cemblis, prouavajui kriminalno podzemlje Si
jeda, konstatovao da u njemu uopte ne deluje Cosa
nostra. O. k. u tom gradu on naziva mreom zloina
u kojoj su u tri nivoa zajednikim ciljem - ostvarenjem
enormnogprofita objedinjeni poslovni ljudi, politiari
i funkcioneri krivinog pravosua ukljueni u podzem
nu, nevidljivu industriju koja se grai na ilegalnoj
kocki, drogama, lihvarenju, prevarama u biznisu i pros
tituciji. U tom gradu postoje tri novoa o. k.: (1)finansije ri (bankari, biznismeni, industrijalci, juveliri, trgovci
nekretninama); (2) organizatori, koji se dele u tri kate
gorije: (a) biznismeni (vlasnici zalagaonica, kockarnica,
kabarea i hotela); (b) politiari (lanovi gradske vlade,
gradonaelnici, guverneri, lanovi zakonodavnih tela) i
(c) funkcioneri pravosua (ef policije, oblasni tuilac,
komandiri odeljenja za poroke, policijski kapetani i nar
ednici), i (3) reketai (koji kontroliu kocku, prostitutke,
trgovinu drogama, zelenaenje i ilegalno klaenje).
Danas preovladava miljenje da u amerikim gra
dovima delatnosti o. k. obavljaju vrlo raznorodne krimi
nalne grupe od kojih neke opstaju u poslu upravo
?ato to su malobrojne, labavo organizovane i veoma
prilagodljive svakoj promeni uslova u okruenju. One
svojim lanovima i dalje omoguavaju da kriminal
nom delatnou pobegnu s dna drutvene lestvice i zato
se sve vie govori o kineskoj, vijetnamskoj, afrikoj,
ruskoj, ali i eksjugoslovenskoj mafiji. Isto onako kao to

kriminologija
su, u poetku ove etnike sukcesije, najvei deo krimi
nalnog podzemlja inili Irci i, kasnije, Italijani.
Sta uiniti na nacionalnom planu radi suzbijanja o.
k.l Racionalna politika suzbijanja ovog tipa k. podra
zumeva istovremeno odluno suzbijanje najopasnijih
delatnosti kojima se takve organizacije bave, kao i stalno
preispitivanje ta je od tih kanjivih aktivnosti mogue
legalizovati (dekriminalizacija). Ovo drugo pitanje je
izuzetno vano zbog toga to svako ograniavanje i za
brana dobara i usluga koje graani smatraju normalnim
otvara o. k. polje za sticanje enormne zarade od takvih
poroka. To je najbolje pokazao primer prohibicije
koja se smatra najgorim zakonodavnim eksperimentom
u istoriji. Zabranom proizvodnje i distribucije alkohola,
zakonodavno telo SAD je direktno uticalo na pojavu
najopasnijih vidova o. k. u amerikom drutvu.
3 gang 3 kriminalitet 3 kriminologija
. Ignjatovi

krim inalizacija. Izraz se upotrebljava u dva zna

enja. (1) Individualna k. ili kriminogeneza je proces
formiranja kriminalca ija je zavrnica vrenje zloina
od strane tog lica. (2) Socijalna k. je drugi naziv za
krivinopravni proces u kojem od drutva odreeni
subjekti, tj. organi pravosua, ponaanje pojedinca
oznaavaju kao kriminalno, naime kriminalizuju takva
dela i njihove uinioce.
3 socijalna kontrola kriminaliteta 3 zloin
. Ignjatovi

krim inologija (lat. crimen - zloin; gr. logos nau

ka). Posebna nauka koja se po tradicionalnom shvatanju
bavi pojavnim oblicima i etiologijom zloina i kriminali
teta. Ovaj izraz prvi je, godine 1879, u ovom znaenju
upotrebio francuski autor Pol Topinar.
U poetku, pomenutim pitanjima bavili su se lekari
i antropolozi, pa je razvijana kriminalna antropologija,
tj. prouavanje uticaja organskih inilaca na zloin i
kriminalitet. Kasnije se poverovalo da odluujui uticaj
na navedene pojave ostvaruje duevno stanje, odnosno
poremeaji linosti uinioca, pase poinjukonstituisati
kriminalna psihologija, odnosno psihopatologija. Naj
zad, s prodorom ideja o drutvenom uticaju na ovekovo
ponaanje, u XIX veku poinje razvoj kriminalne soci
ologije, koja postepeno postaje najuticajnija od svih gra
na k. Pored toga, danas je sve jae izraeno shvatanje o
potrebi integrisanja saznanja pomenutih kriminolokih
disciplina u jedinstvenu nauku.
Predmet k. od sredine prolog veka poinje da se
odreuje znatno ire. Prema tim shvatanjima, ova nau
ka prouava ak pet elemenata (zloin, kriminalitet,

kriminologija
uinioca del i njegovu rtvu, kao i reakciju sredine
na kriminalna ponaanja), koje objedinjuje zajedniki
naziv - kriminalna pojava. Na taj nain, predmet k. je
znatno proiren, i to pre svega pod uticajem uenja o
rtvi zloina i saznanja o tamnoj brojci kriminaliteta,
to je imalo neposrednog odraza i na odnos ove nauke
prema drugim krivinim i ostalim srodnim naukama.
Kriminalna pojava, sama po sebi, moe biti prouena
iz tri ugla: fenomenolokog (analiziraju se pojavni ob
lici elemenata koji je ine), etiolokog (u prvom planu
su inioci koji izazivaju kriminalne pojave ili utiu na
njihovo javljanje) i viktimolokog (posmatramo ih s
gledita rtve).
Kriminoloka m etodologija obuhvata specifinu
kombinaciju sociolokih metoda i metoda nauka o
oveku. Njihova podela moguaje po razliitim kriterijumima, a poseban osvrt zasluuje jedna koja uzima u
obzir nain pristupanja predmetu prouavanja i ukazuje
na postojanje tri grupe metoda: (1) oni koji su namenjeni izuavanju pojedinanog sluaja i pristupaju mu
kao neponovljivoj pojavi (individualistikipristup)', (2)
oni koji pokuavaju da obuhvate sve pojave odreene
vrste (globalistiki pristup) oliene u statistikim evi
dencijama, i (3) metodi srednjeg obima, kod kojih ne
prouavamo ni pojedinani sluaj niti totalitet pojava
ve samo njihov manji broj, a izvedeni zakljuak
proirujemo na itavu masu (najbolji primer ovakvog
pristupa je uzorak).
Teorijskom pluralizm u zastupljenom u k. nema
premca u ostalim naukama. Razlozi takvog bogatstva
teorijskih stanovita kriju se kako u sloenosti predmeta
k., tako i u uticaju drugih nauka koje su u nju uneli svoje
teorijsko bogatstvo, ali i pojmovne sporove. Ovo jo
vie aktualizuje problem podele kriminolokih teorija,
a jedna od moguih je na: (1) klasicistike (koje su pola
zile od shvatanja o zloinu kao slobodnom izboru pres
tupnika - indeterminizam - i srazmemom kanjavanju
kao najboljem vidu kontrole zloina); (2) pozitivistike
(svako ovekovo delo plod je uticaja unutranjih ili
spoljanjih inilaca - determinizam - i, shodno tome,
pojedinci koji vre zloine su opasni po drutvo, a ono
ima pravo da se od njih zatiti; ovde se posebna panja
posveuje prouavanju uzroka prestupnikog ponaanja,
a kanjavanje se nastoji zameniti izricanjem mera bezbednosti; najzad (3), od sredine prolog veka snaan raz
voj doivljavaju teorije socijalne kontrole, koje polaze
od toga da drutvena reakcija (a ne njegova sadrina)
odreuje karakter nekog kriminalnog ponaanja. Teite
razmatranja prebacuje se na mehanizme kontrole, i to
kako pravne, tako i vanpravne.

266
K. je u dosadanjem razvoju dola do brojnih sazna
nja, ime je omoguila ne samo pravosudnim organima
nego i ostalim socijalnim subjektima da shvate svu
sloenost kriminalne pojave i pomogla im da se suprot
stave drutveno neprihvatljivim delima. Ona nam uka
zuje na strukturu i dinamiku kriminaliteta i vri njegovu
tipologiju. Zahvaljujui njoj, objanjene su brojne najo
pasnije kriminalne delatnosti (organizovani, nasilniki,
komjuterski kriminalitet, kriminalitet belih okovratnika,
delikti zloupotrebe moi, zloini mrnje i dr.). Pored
toga, bez njenih istraivanja teko bi bilo shvatiti svu
sloenost najrazliitijih - linih i spoljnih - uticaja koji
deluju na zloin i kriminalitet.
Od svih bitnih crta k. kao nauke (samostalna, jedin
stvena, sintetika, teorijsko-empirijska), za njen dalji
razvoj od posebnog je znaaja ideja o potrebi integracije
razliitih dosad steenih znanja iz ove oblasti u jedin
stvenu nauku. Meutim, to pod uticajen starih gledita
o dominaciji pojedinih pristupa kriminalnom fenome
nu, to pod dejstvom novih saznanja o njemu, ima i za
laganja za konstituisanje posebnih k. kao manje ili
vie samostalnih naunih disciplina. Tako se govori o
klinikoj, aplikativnoj, akademskoj, kompara
tivnoj, interakcionistikoj radikalnoj, kritikoj,
mirotvornoj, konstitutivnoj, feministikoj i dru
gim k. Sam taj proces ne bi predstavljao poseban prob
lem da iza njega ne stoji ideja o apsolutizaciji nekog od
inilaca koji se smatra kljunim.
Osnivaima k. smatraju se Italijani Cezare Lombrozo, Rafaele Garofalo i Enriko Feri. Znaajne ideje u ovoj
oblasti dali su u ranijem periodu i Francuzi Andre-Miel
Geri, Gabrijel Tard i Emil Dirkem, Belgijanac Adolf Ketle, Nemac Gustav Aafenburg, Holananin Viljem Adrijan Bonger, Britanci Herman Manhajm i Leon Radzinovic, kao i plejada amerikih sociologa okupljenih oko
ikake kole. Od Drugog svetskog rata do danas, u
svetu dominira amerika k., iako se i u drugim zem
ljama belei brz razvoj ove nauke. Tome su doprinele
brojne meunarodne asocijacije kriminologa, poput
Svetskog udruenja sa seditem u Parizu, Evropske
asocijacije (osnovane 2000), Meunarodnog udruenja
za drutvenu odbranu (1947), kao i kongresi Ujedinjenih
nacija za spreavanje kriminaliteta i postupanje sa prest
upnicima (od 1955. odravaju se svake pete godine), te
delovanje tela Saveta Evrope i brojnih specijalizovanih
meunarodnih organizacija i kriminolokih instituta.
U Srbiji se k. kao nauna disciplina izdvaja posle
Drugog svetskog rata. Prvi udbenik napisao je profesor
Pravnog fakulteta u Beogradu Janko Tahovi, a najvei
uticaj na razvoj ove nauke kod nas imao je profesor is
tog Fakulteta i prvi direktor Instituta za kriminoloka i

267
socioloka istraivanja Milan Milutinovic. Kao nastavni
predmet, k. se izuava na nizu visokokolskih ustanova,
dok je pomenuti Institut sve do poslednje decenije XX
veka bio jedna od najznaajnijih istraivakih ustanova
toga tipa u ovom delu sveta.
3 kriminalitet 3 viktimologija 3 zloin
. Ignjatovi
kriza, drutvena (gr. krisis). Stanje u drutvu koje se
karakterie ozbiljnim naruavanjem normalnog naina
ivota pojedinaca i drutvenih grupa. Zavisno od oblasti u kojoj dolazi do poremeaja, odnosno od subjeka
ta koji su pogoeni tim poremeajima, posledice d. k.
mogu biti razarajue kako za drutvo u celini, tako i za
odreene segmente drutva. Tako, npr., ekonomska i d.
k. uvek izazivaju i druge poremeaje u drutvu (u poli
tici, pravnom sistemu, kulturi). Na primer, Emil Dirkem
smatra da su poremeaji u normativnoj sferi, odnosno
stanje anomije, posledica d. k., tj. poremeaja saradnje i integracije u drutvenoj podeli rada. U marksistikoj
teoriji, pak, najteim oblicima d. k. smatraju se klasni
sukobi i klasne borbe, iji je krajnji rezultat revolucija.
O anomija 3 revolucija
M Todorovi
krvna osveta. Obiajni mehanizam za regulaciju
drutvenih odnosa. Obuhvata skup sankcija koje lanovi
povreene ili oteene zajednice primenjuju prema
zajednici iji je lan izazvao povredu. K. o. oznaava
punu solidarnost koja se uspostavlja meu lanovima
iste zajednice na principu svi za jednog, jedan za sve.
Njen istorijski kontekst je plemenski ureena zajedni
ca, u kojoj ona, struktumo-funkcionalno gledano, ima
ulogu temeljnog mehanizma za regulaciju odnosa na
nivoima bratstva i plemena, a u savremenim uslovima
to je nivo porodice. K. o. ima fundamentalan znaaj za
odravanje drutvene regulacije, u zajednicama u ko
jim a se praktikuje, upravo zahvaljujui svom efektu
generalne prevencije. Realizovana k. o. jeste reakcija na
nepotovanje nekog od obiaja ili krenje neke norme,
a strah od mogue osvete najdirektniji je poticaj da se
obiajne norme potuju.
K. o. se moe smatrati univerzalnom drutvenom
pojavom i optim pravnim obiajem utoliko to su je
poznavali svi stari narodi. Opta karakteristika razvoja
k. o. jeste njeno ublaavanje. Prvobitna k. o. je nesrazmerna (zlo koje se nanosi osvetom mnogo je vee od
pretrpljenog zla) i kolektivna (moe se izvriti kako nad
poiniocem zla, tako i nad svim lanovima njegove za
jednice, a, s druge strane, osvetu sprovodi bilo ko iz
zajednice oteenog ili on sm). Potreba da se prvobitna

ksenofobija
surova i neobuzdana k. o. svede u razumnije okvire re
zultirala je postepenim oblicima ogranienja privatne
pravde (ustanova azila, noksalne odgovornosti, boijeg
mira) i, posebno, ustanovljavanjem talionskog principa
kojim se uvodi srazmemost u k. o. (oko za oko, zub za
zub), Sledei korak u ublaavanju k. o. jeste sistem
kompozicije ili otkupnine, kojim se zakrvljene strane
izmire i odustaju od k. o.
Konflikt, nastao ubistvom, povreivanjem ili po
naanjima koja se doivljavaju kao vreanje asti,
stvara stanje krvne zavade meu akterima konflikta,
a time i meu njihovim srodnikim zajednicama. Po
rodica prestupnika, suoena sa izvesnom mogunou
osvete, povlai se u kuni pritvor. Prvi korak u
obiajnoj arbitrai jeste mogunost pruanja vremenski
ograniene slobode kretanja porodici koja je izazvala
konflikt, to predstavlja i osnov na kojem se kasnije
moe graditi obiajno poravnanje spora. Ukoliko se,
meutim, poravnanje ne postigne, oteena porodica se
sveti nad poiniocem ili nekim njegovim srodnikom.
Upranjavanje k. o. u savremenim uslovima odlikuje
se oteanom primenom obiajne regulacije, s obzirom
na to da se zadravaju samo uoptena obiajna norma
tivna odreenja (pravo na k. o.), a postepeno se gube
odreenja o konkretnim ponaanjima.
U nekim zajednicama k. o. se, kao nain regulisanja
odnosa meu ljudima, odrala i do danas, vie vekova
posle prvih formalnih pokuaja njenog ukidanja. U lite
raturi se uglavnom pominju seoski i obalski krajevi
Meksika, Kolumbije, krajevi Italije nastanjeni Alban
cima, Sardinija, Sicilija, Korzika, Kavkaz, delovi Magreba, planinske oblasti Iraka i Pakistana, jug Egipta.
Praktikovanje ovog obiaja je znatno intenzivirano u
susednoj Albaniji nakon pada komunistike vlasti u
ovoj zemlji i, posebno, kod Albanaca koji ive na Ko
sovu i Metohiji.
3 besa 3 drutvo, tradicionalno 3 umir krvi
S. uri
ksenofobija (gr. xnos - stranac; phobe - bojim se).
Strah od stranaca, odnosno neprijateljsko dranje prema
strancima ili prema lanovima odreenih potkultura.
K. proizlazi iz injenice da se stranim ljudima prip
isuju, pre svega, negativna ljudska obeleja. Neki smat
raju d aje posredi patoloki doivljaj stranaca, nastao
kao posledica fobije, tj. neuroze pojedinaca. Drugi misle
da k. nema veze sa psihikim poremeajem pojedinca
nego daje primarno drutveno uslovljena, budui je re
o nepoznavanju pripadnika stranih drutvenih grupa, u
koje se onda obino projektuje ono to je u vlastitoj
grupi loe ili neprihvatljivo.

ksenofobija

268

K. je esto izraz etnocentrizma i stava da je vlas

tita kultura superiornija u odnosu na ostale. Povezana
je s nativizmom (pokretom podgrupa za otcepljenjem
od kulture iz koje primarno potiu) i eugenikom, tj.
biologistikim rasizmom koji zastupa stav da postoje
bioloki manje vredni ljudi (duevni bolesnici, malou
mni, pa i pripadnici celih nacija), koje treba iskoreniti.
U tzv. primitivnim drutvima k. moe da se javi kao
posledica plemenske ili klanske zatvorenosti. U industr
ijski razvijenim zemljama mogue je da ona nastane kao
element institucionalno podsticane drutvene atmosfere
ili kao izraz tradicionalnih drutvenih predrasuda prema
pripadnicima grupa iz stranih socijalnih sredina.
3 etnocentrizam 3 rasizam 3 ovinizam
P. O p a lit

kulak. Ideoloki pogrdan izraz koji je korien u

boljeviko-staljinistikoj propagandi protiv srednjih i
neto bogatijih seljaka u kampanji kolektivizacije sela i
poljoprivrede. U osnovi, to je bila na seljake projektovana
boljevika ideoloka teza o privatnicima kao subver
zivnom elementu, koju je jo V. I. Lenjin izrazio svojim
poznatim stavom da sitna robna proizvodnja raa kapi
talizam i buroaziju, svakog dana, svakog asa, spontano
i u masovnom obimu.
U nedostatku stvarnih veleposednika, kod nas su sred
nji i malo bogatiji seljaci ideoloki stigmatizovani kao k.
jo u toku 1946-1947. godine kad su proglaeni za glav
nog klasnog neprijatelja, s kojim se trebalo, prema
Staljinovom receptu, nemilosrdno obraunati. Uz ono
malo bivih trgovaca i zanatlija, seljaci su bili jedini pri
vatnici, a k. su proglaavani nacionalnom buroazijom
prema kojoj se morala usmeriti revolucionarna otrica
klasne borbe. Ideoloka kampanja i politika i fizika
represija prema k. pojaava se nakon rezolucije Inform
biroa 1948. Na njih je svaljivan glavni teret u otkupu, a
smatrani su i najveom smetnjom kolektivizaciji. Dugo i
ekonomski neracionalno zadravanje tako niskog agrar
nog maksimuma (od 10 ha) kod nas, sve do uruavanja
socijalizma, svedoi o dubini ideolokog podozrenja
socijalistikih reima prema bogatom seljaku.
3 agrarni maksimum 3 kolektivizacija 3 otkup
M. Milrovi

kult (lat. cultus, od colere - gajiti, potovati). U an

tropologiji i etnografiji oznaava potovanje boanstava
ili predaka, posebno kada nema dovoljno podataka da bi
se govorilo o religiji odreenog naroda ili etnike grupe.
Tako se o k. govori u sklopu tumaenja materijalnih os
tataka iz praistorije (k. odreenih ivotinja, k. vladara
itd.), ali i o reliktima verovanja u okviru narodne kul

ture. U ovom sluaju esto se govori npr. o k. predaka

kako u ruralnim evropskim sredinama (posebno na Bal
kanu), tako i u tradicionalnim drutvima Afrike i Azije.
Meutim, noviji podaci ukazuju da su u postuliranju
k. predaka glavnu ulogu imali, pre svega, sami antro
polozi ili etnolozi, koji su uitavali u kulture koje su
prouavali ono to su sami eleli da vide. Tako su neki
antropolozi ukazali na injenicu d aje u Africi (kao i u
drugim delovima sveta) mogue govoriti o zajednitvu
predaka i njihovih naslednika, bez ikakve religijske ili
ritualne dimenzije.
U ideolokim sistemima XX veka dolazi do jo
jedne upotrebe ovog izraza u smislu k. linosti, odno
sno idolopoklonikog potovanja politikog lidera
jedne drave (najee bar deklarativno socijalistikog
drutvenog ureenja), kao npr. - Staljina u nekadanjem
SSSR, ili Kim II Sunga u NDR Koreji.
3 obred 3 religija 3 ritual
A. Bokovi

kultura. Re potie od latinskog izraza cultura koji

oznaava uzgajanje, obraivanje, oplemenjivanje, a
kada se primeni na individuu upuuje na humanizaciju
ljudske prirode. U antropolokoj nauci, u klasinom
smislu, pojam k. je oznaavao celokupan nain ivota
jednog naroda, dok e u modemom poimanju dobiti i
druga znaenja. Antropolozi Alfred Kreber i Klaj Klakhon se slau d aje vrlo teko doi do jedne definicije
k.: analizirajui oko tri stotine definicija tog pojma, oni
ukazuju na injenicu d a je k. vieznaan pojam i da
obavlja vie razliitih funkcija. Veina autora smatra
d aje k., kao sekundarna priroda, neizostavan kon
tekst ljudskog ivota; ona nije prirodna injenica,
ve je nastala tokom ljudske istorije kao rezultat ljud
ske kreacije; ovek se ne bi mogao razvijati bez jer
ona omoguuje razvijanje sutinskih sposobnosti bez
kojih ovek ne bi bio ovek; to su sposobnost komu
nikacije pomou jezika, sposobnost neogranienog
uenja i akumuliranja iskustva i znanja, prihvatanje
zajednikih standarda ponaanja u datoj zajednici u vidu
pravila, normi i vrednosti, usvajanje okvira orijentacije
kao kulturne konstrukcije realnosti; k. takoe utie
na formiranje miljenja, oseanja i verovanja i razvija
sposobnost da se uoi razlika izmeu ja i drugih te
da se dela u pravcu usaglaavanja tih razlika.
Stoga se moe govoriti o razliitim shvatanjima,
odnosno aspektima k.: ona je nain ivota kao model
(obrazac) za ivot; drutveno naslee koje usvaja grupa i
prenosi na potomke; naueno ponaanje i obezbeivanje
mehanizama za normativno regulisanje ponaanja; niz
tehnika za prilagoavanje pojedinaca drutvu; skladite

269
informacija i nagomilanog znanja; nain miljenja,
oseanja i verovanja; niz standardnih orijentacija za
reavanje postojeih problema; odreeni simboliki
sistemi koji izraavaju ideje i verovanja. U k. spada sve
ono to nije uroeno nego je stvoreno, steeno i naueno
tokom ivota u drutvenoj zajednici - sve ono to stvara
novu sredinu za oveka, koji bi bez k. bio izgubljen.
Jer, kao to kae antropolog Arnold Gelen, oveka
moemo definisati jednim nedostatkom: izgubivi
mo da se orijentie pomou instinkata, on je postao
najbespomonija ivotinja. U k. ovek nadoknauje
te svoje nedostatke, jer iz nje crpi orijentaciju za ivot u
novostvorenoj ljudskoj sredini. D. A. Hol sumira uloge
k. na sledei nain: ona obezbeuje znaenja/smisao
istorijskih dogaaja; obezbeuje pravila za drutveno
delenje bez kojih ljudska bia ne bi mogla da se sporazumeju; obezbeuje irenje sistema verovanja i, dodaj
mo tome - akumulira informacije i iskustvo.
Moe se razlikovati klasini, empirijski i moderni,
normativno-konceptualni pristup objanjenju k. Prvi,
za koji je karakteristina definicija Edvarda Tajlora,
obuhvata objektivne elemente realnosti i k. shvata kao
kompleksnu celinu svih elem enata, emu e Franc
Boas dodati i manifestaciju socijalnih navika i proi
zvoda ljudskih delatnosti, ukljuujui i materijalne i
duhovne proizvode. Normativno-konceptualni pristup,
meutim, naglaava znaenjsku osnovu k., simbolike
izraze i interpretaciju k. elemenata i formi, za ta je
karakteristina definicija Kliforda Gerca prema kojoj k.
nije sve to je ovek stvorio, ve su to znaenja koja se
pridaju stvarima, tj. ono to moe biti intemalizovano.
Razlika izmeu ova dva pristupa se izraava izrazima
nain ivota, sjedne, i gramatika drutvenog ivota
i simboliki univerzum, s druge strane. Ovo drugo
oznaava simboliki program upisan u vreme i pros
tor drutvenog ivota (K. Gerc). Dakle, u modemom
poimanju k. teite se stavlja na interpretaciju i simbolizaciju, umesto na opis objektivno datih elemenata
drutvenog ivota. Ta dva shvatanja nisu, meutim, u
potpunosti iskljuiva, jer kada prouavamo k. interesuje nas kako nain (kvalitet) ivota ljudi jedne zajed
nice, tako i nain na koji ga oni sami interpretiraju i
doivljavaju pomou znaenja i simbola.
P ostoji i hum anistiko objanjenje pojm a k.,
koje sugerie, npr., Dejvid Bidnej. Prema njegovom
miljenju, osnovna funkcija k. je humanizacija oveka
i njegovog sveta, ime se naglasak stavlja, pre svega, na
pozitivnu funkciju k., a ostavlja po strani pitanje moe
li k. biti i represivna, naime, rigidna socijalizacija koja
zanemaruje individualne dispozicije oveka i namee

kultura

strogo utvrene drutvene standarde kao neizbean

okvir ljudskog ponaanja i miljenja.
Ma koliko izgledale razliite, definicije koje navode
Kreber i Klakhon samo izraavaju injenicu da je k.
vieznaan pojam koji se moe predstaviti u dva vida:
u jednini, kao kultura, i u mnoini, kao kulture; to znai
da se k. odnosi kako na ljudski rod kao celinu i oznaava
one elemente koji povezuju sve ljude kao ljudska bia,
tako i na pojedinane k. koje izraavaju specifinost kul
turne tradicije nekog naroda i meusobno razdvajaju
ljude kao pripadnike odreenih zajednica.
Pojam najsrodniji k. je civilizacija. Ti pojmovi se u
svakodnevnom govoru esto ne razgraniavaju, mada
su u antropologiji diferencirani. Alfred Veber smatra
da su civilizacijski procesi mnogo tenje povezani s
drutvenim procesima od kulturnih, koji su manje za
visni od drutvenih kretanja, jer se civilizacija odnosi
na racionalizovanje ivota i dobija optu vanost za sve
ljude, budui da su tehnika dostignua univerzalna, a
praktini ciljevi svih ljudi isti, poto proizlaze iz borbe
za opstanak. Kulturni procesi su drugaije vrste, jer ne
izraavaju objektivno postojei kosmos nego duhovne
vrednosti, te stoga nisu optevaei nego varijabilni,
budui da oznaavaju duhovnu preradu materijalnog
postojanja. S pojmom k. povezan je pojam simbolizacije koja preobraava pojave u ideje i omoguuje da se
razume i interpretira njihovo znaenje. Stoga je proces
simbolizacije pretpostavka raanja k., kao specifina
ovekova sposobnost da se pomou simbola ovlada
sredinom. Potreba za simbolizacijom je temeljna ljud
ska potreba koja ini da iskustveni podaci menjaju
svoj ulni karakter, budui da se artikulacijom iskustva
pomou simbola empirijska datost transformie u ideje
(u miljenju, magiji, mitologiji, ritualu, religiji, nauci,
umetnosti).
ovek na taj nain pomou k. uspostavlja odnos pre
ma prirodi, jer predmeti prirode postoje za oveka tek
onda kada u njegovom sistemu znaenja imaju odreenu
ulogu kao elementi njegovog, kulturom preobraenog
sveta. To ne znai da su priroda i k. dva suprotstavlje
na sveta, budui d a je ovek i deo prirode (po svojoj
biolokoj konstrukciji), ali on ne ivi neposredno u
prirodi, ve u modifikovanoj prirodi posredstvom svo
jih delatnosti i sposobnosti da stvara prema meri svih
stvari (Karl Marks).
Pojam k. podrazum eva izbor odreenog naina
ivota u skladu sa interpretacijom sveta u odreenim
zajednicama i kod pojedinih individua, budui da nain
ivota i njegovo simboliko izraavanje za oveka
nije, kao kod ivotinjskih vrsta, odreeno po prirodi
same vrste (nije uroeno). Stoga postoje razliite k.,

kultura
u skladu s obelejima epohe, nacionalnim obelejima
ili obelejima razliitih grupa (u tom smislu se govori
0 potkulturama, npr., nacionalnih manjina, ili mladih
i sl.). U k. u najveoj meri dolazi do izraaja princip
slobode i individuacije, mada se ne sme prevideti da
odreeni tipovi k. mogu da predstavljaju i prepreku za
razvoj ljudskih sloboda (npr., u totalitarnim drutvima u
kojima se monolitni tip k. namee celoj populaciji, bez
mogunosti diferenciranja i izbora). U tim sluajevima
k. je mnogo zavisnija od drutva, a politiki sistem
odreuje kulturnu politiku.
Ali, k. nije samo spoljanji aspekt (kontekst) ljud
skog sveta, ve postaje i deo strukture same linosti kao
interiorizovano unutranje iskustvo i vrednosti pomou
kojih se pojedinci upravljaju u ivotu i uspostavljaju
svoj odnos prema sredini, drugim ljudima i samima sebi.
Interiorizacijom k. ovek prestaje da ivi iskljuivo kao
bioloki organizam, budui da pomou usvojenih regula
tora i orijentacionih signala nadoknauje izgubljeno dejstvo instinktivnih mehanizama prilagoavanja, te se na
taj nain snalazi u nestereotipnim situacijama. Suoen s
novim egzistencijalnim problemima, on traga za odgov
orima uz pomo k.: da bi odgovorio na pitanja o svetu
koji ga okruuje i reio svoju sopstvenu zagonetku (ko
sam ja?), pojedinac mora da interiorizuje odreena
saznanja, verovanja, vrednosti, sisteme znaenja i sim
bole; da bi odgovorio na pitanje kako treba da se ponaa
u svojoj grupi da bi od nje bio prihvaen, on mora da
interiorizuje odreena pravila, norme, zabrane i druge
standarde koje je propisala njegova k.; da bi odgovorio
na pitanje ta moe da stvori od sebe i u emu je smisao
njegovog ivota, mora da se osposobi da bira izmeu
razliitih, esto protivrenih principa i stavova; da bi
mogao da uestvuje u drutvenim delatnostima, mora da
naui da igra drutvene uloge koje su mu propisane
ili koje je sam izabrao.
Postoji dilema oko toga ta je prvo - drutvo ili k.
Meutim, to je lana dilema, jer kada se ima u vidu
ta sve zavisi od k. u razvoju oveka kao ljudskog bia
postaje jasno da nijedno ljudsko drutvo ne moe da
postoji bez k. Bez k., tj. obiaja, normi ponaanja (mo
ralnih, pravnih i drugih), vrednosti, sistematizovanog i
verbalizovanog iskustva (pre svega, jezika) i znanja ne
bi bilo ni drutvene organizacije, koja se ne zasniva na
instinktivnim regulativima i zakonima prirode, niti na
fiziolokoj podeli rada (kao, npr., kod pela), ve se ja
vlja kao kulturna konstrukcija realnosti, a to znai kao
oposredovana stvarnost; kao to gramatika strukturie
jezik, tako i k. postavlja strukturne temelje za organiza
ciju drutva.

270

K. je povezana sa svim vitalnim funkcijama u ljud

skom ivotu i u ljudskoj reprodukciji; bez k. ovek je
kao ivo bie bez kiseonika, budui da ga ona snabdeva
svim onim elementima koji su neophodni za ureivanje
meuljudskih odnosa, kao i odnosa oveka prema
okolnom svetu i prema samom sebi. Ali k. to ne ini
stereotipno, uniformno; njeno dejstvo je fleksibilno i
vieznano i ne deluje automatski nego putem selekcije
i stalnih modifikacija. Vano je, takoe, obratiti panju
na dinamiki aspekt k. i na povezivanje dijahronijskog i
sinhronijskog pristupa. Dakle, k. odgovara na sve vane
zahteve ljudske prirode, ali e se k. meusobno ra:
zlikovati prema nainu na koji pruaju (ili nude) takve
nune odgovore.
3 antropologija, kulturna 3 sociologija kulture
3 studije kulture
Z. Golubovi
kultura seanja. U irem znaenju, sveukupna jav
na upotreba prolosti; u uem znaenju, meugranska
nauna disciplina koja se bavi tumaenjem i objanje
njem razliitih naina uvanja i iskrivljavanja prolosti.
Dve su strane k. s. (1) Kulture se posm atraju kao
skladita i nosioci seanja. ine ih obrasci u kojima se
nasleuje, prenosi, planski ili spontano zaboravlja ili
potiskuje seanje u skladu s interesima razliitih grupa.
Kada je posredi ideoloko korienje prolosti, govori
se o politikom korienju istorije ili politizaciji
seanja. (2) U drugom, ne toliko ideolokom smislu,
seanje oznaava manje ili vie svestan pojedinani,
grupni ili kolektivni odnos prema zbivanjim a iz
prolosti, kod kojeg pojedinci i grupe koriste prolost
da bi se razgraniili od drugoga i izgradili identitet.
Kao nauna disciplina, k. s. se uvrstila u misli o
drutvu krajem XX veka, ponajvie zahvaljujui
hajdelberkom egiptologu Janu Asmanu i anglisti iz
Konstance Alaidi Asman. Znaajan doprinos dali su
joj Pol Riker, Pjer Nora, Rajnhard Koselek, Jern Risen,
Erik Hobsbaum i Evijatar Zirubevl. Postala je vana
nova disciplina koja istrauje uloge kulturnih obrazaca
seanja, znaaja pamenja i seanja za formiranje ident
iteta i odnosa prema istoriji i prolosti u nauci i kole
ktivnom pamenju. K. s. na planu linog i kolektivnog
pamenja oznaava manje ili vie promiljen odnos
prema prolosti i konstruktivni karakter stava prema
prolim iskustvima (seanje) s obzirom na sadanjost
i budunost. Prioriteti ove discipline su razliiti odnosi
prema prolosti u kojima se ogleda kolektivna svest.
U tom smislu, k. s. je srodna pojmovima politika
seanja ili politiko korienje istorije. Seanje
je vie vezano za emotivni i kognitivni odnos poje-

271
dinca prema iskustvu, dok se pamenje vie odnosi na
drutveni i kulturni aparat u kojima se skladiti uinak
seanja. Seanje se odnosi i na nenamerno opaanje i
nesvesno reagovanje, dok je pamenje smiljeni odnos
prema prolosti, vie vezan za ustanove i medije koji
uvaju i prenose sadraje prolosti. Sreni ljudi imaju
loe pamenje i bogato seanje (Tomas Brusig). K. s.
prouava naine na koje kulture, reimi i klase prenose
znanje o prolosti, kako ga izmiljaju, obrauju, ko
riste, potiskuju, zaboravljaju i preinauju. S obzirom
na tehniko-tehnoloku stranu skladitenja pamenja,
razlikuju se usmene i pismene i elektronskim medijima
posredovane k. s. Postoje i pojedinane, kolektivne,
slubene i neslubene k. s. S prelaskom seanja u kul
turno pamenje poinje k. s.: ona je prisutna svuda gde
je individualnim seanjima potrebno kulturno kodira
nje, da bi se kao seanja mogla obraditi, pri emu je
i vetina zaborava takoe strategija odnosa prema
prolosti, kao i milost izvinjenja. Sto su se drutvene
grupe i ustanove vie definisale posredstvom sauvanog
i preraenog znanja, to je i odnos prema prolosti posta
jao sve znaajniji u pravdanju dravnog i nacionalnog
interesa. Spomenici, istorijske knjige i umetnika dela
postajali su i politiki vani. Gomilanjem sadraja iz
prolosti rasle su i mogunosti korienja prolosti.
Jednostavnije reeno, k. s. prouava mehanizme
drutvenog prenoenja, oblikovanja, odravanja i pre
rade prolosti. Kulturna istorija seanja tesno je po
vezana s tehnikama seanja (retorika, mitovi, pismo).
K. s. se, s obzirom na prenoenje i oblikovanje seanja,
ele na usm ene, pism ene, spom enike, elektron
ske itd. U sociolokosaznajnom pogledu, prisutno je
mnotvo razliitih oznaka za odreenje prolog, koje
su propraene raznovrsnim obrascima prerade teke
prolosti (svakodnevna svest, potiskivanje, relativisanje,
izmiljanje, planski zaborav itd.). K. s. razvija pristupe
koji prouavaju kolektivne i individualne konstruk
cije, tj. slike prolosti koje ljudi i grupe u odreenim
zateenim situacijama stvaraju da bi uz pomo prolosti
rastumaili sadanjost i stvorili viziju budueg razvoja.
U k. s. su istraivaki prioriteti svrstani u dve opte
oblasti: (1) mehanizmi nametanja slike prolosti i (2)
pojedinane i grupne potrebe koje olakavaju prihvatanje odreene prolosti. U ideolokokritikom pogledu
objanjava se mehanizam konstruisanja smisla prolosti,
tj. saobraavanje prolosti interesima vladajue grupe
posredstvom selektivnog izbora, osobenog tumaenja i
povezivanja sadraja iz prolosti. Prati se (a) dinamika
promena izbora sadraja iz prolosti, odnosno izmene
sadraja i smisla koji se trai u prolosti; (b) naracija,
tj. nain izlaganja, izbora, povezivanja i osmiljavanja

kultura seanja
rastrzanih sadraja i (c) uoavaju drutveni sklopovi
koji pogoduju oivljavanju pamenja na odreena
zbivanja.
Iako drutvenointegrativna slika prolosti gotovo
nikad nije bila liena neposrednog ili posrednog uticaja interesa vladajuih aktualnih grupa, k. s. se ne
moe svesti na kritiku ideologije. Potrebe za kontinu
itetom s prolou su raznovrsne: potraga za smislom
pojedinanog ili grupnog postojanja, integrativni napori
za homogenizovanjem raznih neideolokih grupa, traj
nija idejna ili kratkorona dnevnopolitika ideologizacija posredstvom iskrivljavanja prolosti. Tokom is
torije, status i smisao pamenja bitno se izmenio: od
mitskog i sakralnog statusa pamenja u antici, preko
poimanja pamenja kao izvora znanja i istine u predmodemom svetu, do opadanja znaaja pamenja danas.
Svaka k. s. je tesno vezana za vlastiti istorijski oblik
drutvenog vremena koje je dinamiki okvir korienja
prolosti.
Najoptije govorei, upotreba prolosti moe se
podeliti u tri faze: (1) predmodernu; (2) modernu i (3)
globalizacijsku. Crkveno, dravno, politiko i kulturno
pamenje bilo je u razliitoj meri institucionalizovano i
u drutvenointegrativnom pogledu aktivno. ( 1) Predmodema k. s. bila je elitistika i tradicionalistika. U neraz
vijenim, nepismenim drutvima sliku prolosti formirala
je manjina. Statina i nepokretna sadanjica produavana
je u prolost i budunost. Kod svakog konzervatizma
starije je samim tim i uglednije, a prolost je dugo bila
oktroisana religijom u optem sklopu venosti koja nije
dozvoljavala korenito ontoloko razlikovanje vremena
(sadanjice i budunosti). Vladajue klase dugo su
kontrolisale drutveno vreme, kalendare i nulte asove.
Francuska revolucija bila je i borba za novo drutveno
vreme, koje su do tada kontrolisali plemstvo i crkva.
Revolucionarni kalendar, u ijem sreditu je stajala harizma razuma, nije bio samo pokazatelj nego i aktivan
inilac promena u odnosu na feudalizam.
(2)
U jezgru moderne dinamine k. s. stoji prosvetiteljsko poimanje istorije. Uslov optimistike vere u
razum i napredak bila je kritika religijskog drutvenog
vremena. Staro je izbaeno kao kriterijum sadanjeg i
budueg. U pokretljivom i obrazovanijem drutvu XIX
i XX veka proirio se krug tvoraca raznovrsnih grup
nih i pojedinanih svesti o prolosti. U graanskom
drutvu snano je narasla upotreba prolosti u pravdanju
najraznovrsnijih interesa aktuelnih grupa. Buroaska
ravnodunost prema starom bila je u snanoj suprot
nosti s buroaskim nacionalizmom koji se, kao i svaki
nacionalizam, trudio da se to dublje usidri u prolosti.
I kod obnovljenog kapitalizma, seanje - u ijem je

kultura seanja
sreditu nacija - jeste premisa unifikacije pamenja i istorije. U XIX veku nacionalni istoriari uivali su status
kulturnih svetenika. U napetosti izmeu buroaskog
ateistikog kosmopolitizma i iracionalnog buroaskog
nacionalizma sazrevala je moderna nauka o prolosti.
Nacionalni romantizam otrkrio je arm pamenja i vezu
izmeu pamenja, mate i knjievnosti. Nacionalizam je
osigurao budunost prolosti. Tome nasuprot, averzija
Karla Marksa prema nostalgiji je slavljenje prolosti
preteno tumaila kao lanu svest. Otro i odluno je
marksistika kritika ideologije u XX veku dala k. s.
snaan kritiki peat. Drutvena uslovljenost slike o
prolosti rastumaena je na nov ideolokokritiki nain.
Modemu fazu seanja dugo je karakterisalo sapostojanje
dva kruta hladnoratovska poretka seanja (socijalistiki i
kapitalistiki), ije su iskljuivosti redukovale sloenost
i nepreglednost mnotva slika o prolosti, a koje su
eksplodirale nakon ruenja m onopola religije nad
prolou. U istom periodu bila je upadljiva i napetost
izmeu snane moralizacije prolosti i profesionalnog
nastojanja istoriara da piu sine ira et studio.
Prelazak iz predmodernog u moderno poimanje
prolosti bio je neravnomeran i skriven proces koji se
ne moe fiksirati na prepoznatljiv preokret dogaaja.
Muzeji, arhivi i komemoracije jesu iluzije venosti. Pjer
Nora ne misli da preokret k. s. obeleavaju godina 1789,
niti pak 1848, ve ruenje seoskih obrazaca pamenja.
Krajem XIX veka ravnotea tradicije je naruena, dezintegrisan je seoski svet pamenja. Poinju rasprave o
pamenju kao odgovor na ubrzanje istorije (socijalno
i tehnoloko). U istom periodu pamenje je vraeno
u centar filozofskog miljenja sa Anri Bergsonom, u
psihologiji sa Sigmunod Frojdom, a u knjievnosti s
Marselom Prustom. Promena pamenja znaila je za
okret od istorije ka psihologiji, od drutva ka pojedincu,
od objektivne poruke ka subjektivnom tumaenju, od
ritualnog ponavljanja ka novom seanju. Individua
lizacija i psihologizacija savremenog pamenja traila
je novu ekonom iju vlastitog identiteta, m ehanike
pamenja i znaaja prolosti. Na delu je bila atomizacija
opteg pamenja u niz privatnih seanja. Modernost je
na paradoksalan nain postala sve zavisnija od prolosti
jer je pojaana atomizacija podstakla traenje pribeita
u emotivnim romantizovanim zajednicama seanja.
Prvi svetski rat, kao realni poetak XX veka, podstakao je nov talas povratka monumentalnoj nacional
noj prolosti i uveo novu simboliku praksu seanja.
Ubrzano su dizani spomenici koji su slavili dravu, na
cionalno pamenje je depersonalizovano, a kult mrtvih
demokratizovan. Tome nasuprot, socijalizam nije slavio
nacionalnu prolost ve je bio okrenut budunosti. Fu-

272
turizam je traio zaborav i osuivao muzeje kao groblja.
Industrijski kapitalizam izmeu dva svetska rata podstakao je dezintegraciju i funkcionalizaciju kolektivnog
pamenja, to je njegov savremenik Mori Albva i te
orijski iskazao.
(4) Pada u oi da krajem XX veka k. s. dobija nov
okvir. Eksplodirala je potisnuta prolost u Istonoj
Evropi, dok se u Zapadnoj Evropi javlja nadteritorijalno
globalno pamenje izraeno u novim praznicima: Dan
Evrope i Dan Holokausta. Globalizacija se probija kroz
opsednutost prolou i poreklom. Skoro d aje poslehladnoratovska globalizacijska slika o prolosti bolji
dokaz za tvrdnju daje neopredeljena istoriografija uto
pija nego stoje to bila hladnoratovska podeljena prolost.
Nakon ruenja hladnoratovskog poretka seanja opet
su eksplodirale stare iskljuive slike prolosti (liene
blokovskog obrua), sa snanim mobilizacijskim po
tencijalom slepog nacionalnog patriotizma. ivimo u
doba medijski prenaglaene globalizovane industrije
seanja.
Toj industriji snaan peat daje duboki prezir
postmoderne prem a sintezi i okretanje fragmentu,
paraloginom, metafori i radosnoj relativnosti stvari.
Posledica odustajanja od uoavanja antagonistikih
protivrenosti je okretanje mnotvu, to pravda novi
teorijsko-politiki borbeni pojam pluralizma (Verner Sepman). Deklarisana jednakost svih stanovita ne
izdrava pritisak realne nejednakosti normalizovanog
kapitalizma. Savremena istorija u spletu oseajne k. s.,
rtava globalizacije i medijskog insceniranja prolosti
prima ulogu antipoda nerefiektovanog seanja. Nauka
o prolosti teko se otima imperativima ideologizovane
k. s. Uprkos haotinosti stanovita, paralogikim para
doksima i teorijskoj nedoslednosti, postmodema k. s.
ini svetopoglednu formaciju koju integrie antitotalitarna slika prolosti. Pod snanim pritiskom dog
matskog preobraenja i provale nacionalne i konfe
sionalne tradicije menja se k. s. - od spomenike do
line. Javna spomenika k. s. menja znaenja, a time i
vienje prolosti. Javlja se novi tip novinara-istoriara
u tipinoj televizijskoj emocionalizaciji i personalizaciji
istorije. Ljubitelji istorije i preduzimai seanja postaju
uticajniji od profesionalnih istoriara.
Povrna u osporavanja u okviru postmodeme, liena
kritike ideologije, takva shvatanja nisu kadra da prozru
toboe radikalnu kritinost nove k. s. koja je kostimi
rana novim epohalnim pojmovnim naunim argonom:
konstrukcija i realnost, obrasci rtvene didaktike,
demokratija i ljudska prava, nulti as, simbolino in
sceniranje i si. Ne uvia se ili se smatra beznaajnim
to to svest o klasnoj napetosti potiskuju novi mitski

273
pojmovi (trite, tranzicija, globalizacija). Nedovoljno
se uoava da ovi pojmovi ne samo to stiu sudbinski
karakter nego i poriu prosvetiteljske tenje za eman
cipacijom i solidarnou. Prosto reeno, prolost se
tumai u svetlu nove budunosti - bezalternativnog ka
pitalizma i etniki i konfesionalno homogene drave.
Tome nasuprot, kritika k. s. ne bi trebalo da se ogranii
na raspoznavanje raznovrsnih simbolikih struktura kod
pojedinane i grupne obrade prolosti nego da uvek
ima na umu interesnu, ideoloku, politiku i linu uslovljenost ovih sloenih procesa. Ona se protivi postmodemom konstruktivizmu, koji - polazei od naelne
nemogunosti razlikovanja realnosti i iluzije, istine i ob
mane - proglaava uzaludnim emancipatorske napore
zajednakou i pravdom.
Dalje, kritika k. s. odbacuje postmodernistiku
averziju prema racionalnosti i emancipaciji i zalae se
za istraivanje interesne osnove grupnih posrednika
prolosti (klasni, politiki, porodini, generacijski).
Nije kljuno pitanje ta govore ostaci prolosti nego
kako se ti ostaci tumae. Drugim recima, ko ta pamti i
zato pamti? Marksistiki ideolokokritiki pristup do
sada se uglavnom bavio klasnim i politikim iniocima
iskrivljavanja prolosti. Od kraja XX veka pojaano je
istraivanje neekonomskih inilaca, a uticaj ideolokih
inilaca postupno je klasno neutralizovan. U tom pravcu
razvija se posthladnoratovska k. s. u kojoj dominiraju
konstruktivizam, simbolizam i hermeneutika. Sklop
u kojem se tumai iskrivljavanje i upotreba prolosti
nije osnovna strukturna napetost drutvene celine nego
je to spoznaja rasutosti fragmenata s vlastitim smi
slom. Saznajni cilj nije uzronost nego kontingentnost,
a nosioci znaenja nisu strukture nego fragmenti. He
gemona k. s ., apsolutizovanjem pojedinca, fragmentarnog i rasutog iskustva, brani teorijski redukcionizam,
koji prolost svodi na viziju nepovezanih promena i ne
pregledno mnotvo s ravnopravnim smislovima delova.
Nasuprot tome, kritika k. s. traga za unutranjim an
tagonizmom, prouava plansko usmeravanje preplitanja
javnog, slubenog i linog pamenja, zatim naine kako
slika prolosti deli ljude koji su je doiveli, ali i one koji
je nisu proiveli, a ipak je prihvataju kao deo vlastitog
identiteta. U hegemonom diskursu o prolosti kritika
k. s. raspoznaje osobene naracije (tj. nametanje smisla
preko vetog i skladnog naina izlaganja) koje su u
svetopoglednom smislu funkcionalizovane. Prioriteti
istraivanja kritike k. s. nisu samo materijalni ostaci
prolosti, obeleena mesta seanja, pluralizam minulih
simbola i znaenja nego i ideologije, stereotipi i mitovi
prisutni u raznovrsnoj upotrebi sadanje prolosti.
3 istorija O kolektivno pamenje O vreme, drutveno
T. Kulji

kultura, politika
kultura, masovna. Kultura, umetnost, nauka i filo
zofija koja se oblikuje u masovnom drutvu, a posred
stvom sredstava masovnih komunikacija, namenjena
je masovnoj potronji. Kritiari m. k. za nju tvrde da
je, budui namenjena tritu, odnosno najirem krugu
potroaa, jednostavna pre nego kompleksna, konk
retna pre nego apstraktna, emocionalna pre nego intele
ktualna. M. k. je napredak zaglupljivanja, a ideal je
jednostavna poruka, upakovana u emocije zajednike
obrazovanima i neobrazovanima, razumljiva svakome.
Kritiari tvrde da se u m. k. putem masovnih medija
podstiu vetaka uzbuenja i lane potrebe, da se
proizvode vedri i dobro raspoloeni roboti skueni
u granicama svog najblieg okruenja, apatina masa
iznad koje se oblikuje svemona elita. Za m. k. je, tvrdi
se, karakteristina pseudo ili lana individualizacija,
to se pokazuje od normirane improvizacije u dezu
do originalne filmske osobenosti kojoj pramen mora da
visi na elu da bije kao takvu prepoznali.
O drutvo, masovno O masovne komunikacije
S. Nedovi

k u ltu ra , politika. Skup saznajnih, em otivnih

i vrednosnih stavova stanovnitva prema politiki
znaajnim vrednostima, ulozi partija, drave i voa.
Pojam p. k. uneo je Dejvid Elmond (1956). Odnosi se
na celinu preovlaujuih uticajnih politikih gledita i
vrednosti u jednom dobu ili kod veih drutvenih grupa.
P. k. se prenosi socijalizacijom, ali se namee i religi
jom, ideologijom ili dravnim merama i menja se bre
ili sporije (konzervativna, liberalna, demokratska, au
toritarna p. k.). Dejvid Elmond i Sidni Verba razlikuju
tri tipa p. k. (1) U parohijalnim p. k. lanovi drutva ne
oekuju nita od politikog sistema, jer im je nepoznat
ili ga posmatraju kao nastavak religijskog sistema. (2)
Kod podanikih p. k. lanovi drutva jesu dodue s vesni
politikog sistema, ali je ovde legitimnost politikog
sistema vezana za poverenje u nosioce politike delat
nosti. (3) Samo u partieipativnimp. k. lanovi aktivno i
neposredno uestvuju u politikim zbivanjima. Postoje
meovite i iste forme navedenih tipova p. k.
Slinu podelup. k. iznosi Danijel Elazar. S obzirom
na razliitu motivaciju pojedinca za bavljenje poli
tikom, on razlikuje tradicionalistiki, individualistiki
i moralistiki tip. U tradicionalistikoj p. k. drutvo se
poima kao hijerarhijsko i paternalistiko, a glavni zada
tak u odranju reda pridaje se dravi. Za vlast treba da se
bore elite, uee masa je nepoeljno, a cilj je odranje
status quo. Individualistika p. k. zagovara takmienje u
kojem drava samo arbitrira. Politiku treba da oblikuje
miljenje veine oko koje se bore politike stranke, a

kultura, politika
glavni cilj je odravanje ravnotee izmeu razliitih
interesa. Kod moralistike p. k. (koja se formira na
tradiciji prirodnog, a ne pozitivnog prava) politika je
aktivnost za postizanje pravednog poretka i moralnog
napretka. Uee u politici je graanska dunost svih,
a cilj je poboljanje javnog dobra, socijalne pravde,
potenja i pravinosti. Za razliku od prethodna dva tipa
p, k., ovaj poslednji nije elitistiki, nego participativni. U stvarnosti je p. k. meavina razliitih pomenutih
obrazaca, koja opet zavisi od tradicijskog naslea, aktuelnih protivrenosti i interesa vodeih klasa i slojeva
koji nameu hegemone politike vrednosti.
Pored ideolokih inilaca, p. k. oblikuju i manje
ili vie uticajni sadraji tradicije, koji se razlikuju po
ustaljenom institucionalnom regulisanju politikih ra
zlika i po ulozi dravne prinude. Za razliku od anglo
saksonske p. k., koja ve stoleima normira ponaanje
i regulie javne odnose pojedinaca i grupa relativno
vrstim, uhodanim i usklaenim spojem konstitucionalne i lokalne prakse, srednjoevropska p. k. javni
politiki ivot preteno regulie dravnim organizaci
jama (tradicija snane drave) u kojoj vaan udeo imaju
ideologije. Ruski deo istone Evrope takoe je formiran
u osobenoj p. k. snane drave (ali ne i stabilnog privat
nog poseda zbog odsustva lenskog feudalizma), a manje
drave jugoistone Evrope (koje su nastajale kao ostaci
raspalih imperija) oblikovala je nestabilna kombinacija
drutvenih - obiajnih i dravnih - birokratskih sadraja
p. k.
P .k. i s njom povezani oblici vlasti nisu uslovljeni
samo nainom privreivanja, drutvenom strukturom,
obrascem regulisanja sukoba i poeljnom vizijom
drutva nego i razliitim stupnjem neophodnosti od
brane od spoljnog neprijatelja. Od ugroenosti drave
spolja zavisi znaaj, ugled i uloga vojske, to opet
daje vanu boju p. k. Na Balkanu je, npr., uloga voj
ske bila najvidljivija u srpskoj istoriji, i to ne samo
u oslobodilakoj p. k. (slavljenje ratnikih vrlina i
oboavanje oslobodilaca) nego i u otvorenom meanju
vojske u politiku. Militaristikap. k., po pravilu, ponajmanje je razvijana u dravama ije kopnene granice nisu
bile ugroene (skandinavske drave, Velika Britanija,
SAD. Tu je politika slinija biznisu, manje optereena
ideologijom, a p. k. vie je trgovaka nego vojna.
Antidinastiki ameriki puritanizam prihvatio je u svom
nastanku republikanizam Francuske revolucije da bi se
oslobodio britanske krune. Uprkos republikanskom
konstitucionalizmu, u amerikoj p. k., za razliku, npr.,
od francuske, prisutan je snaan verski konzervatizam.
U organizacionom pogledu, britanska monarhija bila
je prelaz izmeu evropskog dinastikog apsolutizma i

274
amerikog republikanstva. Za razliku od evropskep. k.,
kojaje bila dugo optereena militarizmom, koji je menjao granice izmeu drava, u jezgru britanske ostrvske
tradicije nije stajala kopnena vojska niti mona crkva,
nego parlamentom rano ograniena vlast krune, u kojem
su oblasna aristokratija i trgovaka buroazija podsticali
prekomorsku trgovinu i razvoj kapitalizma uz pomo
mornarice. U prelomnoj kapitalistikoj fazi formiranja
moderne drave, odsustvo mone kopnene vojske i birokratije (Engleska) i feudalne tradicije (SAD) uticalo
je na formiranje drugaije p. k. koja se razlikovala od
dravnih p. k. evropskog kontinenta.
U jezgru savremenihp. k. je odnos prema demokratiji, tj. razliito shvaenoj srazmeri izmeu njenih kompo
nenti - drutveno-ekonomske, pravne i politike jedna
kosti. O karakteru p. k. danas svedoi shvatanje podele
vlasti, predstavnikog sistema, odnos prema vlastitoj
naciji i manjinama, nain korienja graanskih prava i
shvatanje glavnih obrazaca drutvene integracije (par
tijski, dravni, obiajni).
O demokratija O drutvo, civilno O graanskost
T. Kulji

kultura, tradicionalna. U etnologiji, antropologiji

i sociologiji, t. k. se odreuje kao kulturapredmodernih
drutava, nepisana kultura i kao narodna kultura ili kul
tura sela u modernim drutvima.
U modernoj drutvenoj misli, prouavanje /. k. se
gradi na ideolokom uspostavljanju dihotomije izmeu
tradicionalnog i modernog, racionalnog i iracionalnog,
narodnog i elitistikog, progresivnog i neprogresivnog.
Ono zapoinje na ulasku u novi vek kritikom narodnog
sujeverja i neprosveenosti najirih slojeva, koja svoj
vrhunac doivljava u vreme prosvetiteljstva. Tokom
nekoliko vekova, uporedo se odvijalo istraivanje tzv.
primitivnih drutava, tj. neevropskih predmodernih
kultura, na koje je takoe primenjivan ovaj pojam. Cilj
ovih istraivanja je bio da se komparativnim metodom
rekonstruiu faze razvoja ljudskog drutva i oveka. U
tom kontekstu, vanevropske kulture su svrstane u pre
thodne faze kulturnog i drutvenog razvoja, te su ge
neralno sve oznaene kao t. k. i tradicionalna drutva.
U vreme buenja nacionalne svesti i konstituisanja na
cionalnih drava, t. k. se prouava kao kultura etnikih
zajednica.
Time su vrlo razliiti tipovi kultura podvedeni pod
ovaj pojam. Zato je vrlo teko dati opte pojmovno
odreenje ili definiciju t. k. U najirem smislu, re je
o analogijskom pojmu ije je znaenje formirano em
pirijskim poreenjem kulturnih karakteristika, pri emu

275
je uvek naglasak na pojedinanim kulturama, a ne na
optem ili apstraktnom odreenju.
T. k. se odreuje u sprezi nekih standardnih inilaca.
To su: obeleja, nosioci i tip drutvene strukture. U
kulturna obeleja spadaju simboli, obrasci i predmeti,
usmena tradicija i vrednosti, zasnovani na nasleu
i prihvaeni kao kulturna batina. Disciplina koja
se posebno bavi ovim aspektom t. k. je folkloristika.
Nosioci t. k. su pleme, etnos, narod, i donekle, nacija,
na koje je posebno usmerena etnologija. Poseban tip
drutvene strukture koji se vezuje za pojam t.k. odnosi
se na mala, homogena i zatvorena drutva zasnovana na
gentilnim vezama i ekonomskoj samodovoljnosti. Dis
ciplina koja se posebno bavi ovakvim tipom drutva je
antropologija.
Statiki pristup ovim iniocima onemoguuje razumevanje kulturne promene i kulturne invencije kao
nezaobilaznih faktora u formiranju t. k. Istovremeno,
onemoguen je kritiki pristup procesim a moder
nizacije, to je kao tema posebno vano u kontekstu
prouavanja retradicionalizacije.
3 drutvo, tradicionalno 3 tradicija O tradicionalizam
K Sekuli

kulturne potrebe. U upotrebi teku novijoj sociolokoj

i kulturolokoj literaturi, ovaj sloeni pojam je nastao
razvojem osnovnih pojmova koji ulaze u njegov sa
stav - kultura i potrebe. Pojam potreba ima izvor u
antropologiji i funkcionalistikoj teoriji u sociologiji,
ali i u socijalnoj psihologiji. RalfLinton, ameriki et
nolog i antropolog, postulirao je tri osnovne ljudske
p.: za afektivnim odgovorom, za sigurnou i za novi
nom. Funkcionalistika teorija takoe poiva na toj
hipotezi o p. oveka koje samo odreena kultura za
dovoljava, proizvodei stalno nove. U nastojanju da
otkrije svoje posebno mesto u svetu i da uspostavi
svoj identitet, ovek razvija svoju motivaciju na ko
joj poivaju raznovrsne p. (Gordon Olport). U klasi
fikaciji Abrahama Maslova posebno mesto zauzimaju
potreba za sigurnou i potreba za samoaktualizacijom.
U sociolokoj perspektivi, p. se javljaju kao izraz ra
zvoja ljudske civilizacijie. Progres stvara novep. koje,
sa svoje strane, prouzrokuju druge p.
Kada je re o kulturi, Rejmond Vilijams je ukazao
na vieslojnost ovog izraza. Jo sredinom XVIII veka
kultura je znaila prvenstveno staranje o prirodnom
rastu, a zatim proces obuavanja ljudi. U ovom
drugom znaenju, ona je obino bila kultura neega,
to se u ranom XIX veku pretvorilo u kulturu kao takvu
- stvar po sebi. Poela je da oznaava (1) opte sta

kulturne potrebe

nje ili naviku duha u bliskoj vezi sa idejom ljudskog

usavravanja i (2) opte stanje intelektualnog razvitka
u drutvu kao celini. Tek kasnije poela je da znai
celokupan nain ivota, materijalni, intelektualni i
duhovni. U XX veku je dolo do jo veih promena
na kulturnom polju i do irenja zona koje se oznaavaju
kulturom. Uporedo sa implicitnom, poela je da se ra
zvija i jaa eksplicitna kultura: tampa, film, radijski i
elektronski mediji.
K. p. su rezultat vaspitanja i drutvenog iskustva.
Prema Pjeru Burdijeu, one se stvaraju u porodici i koli,
ali se stiu i neposrednim kulturnim iskustvom. Uvodei
pojam kulturnog kapitala, drutveno nasleenog preko
socijalnog porekla, kao i pojam bliskosti ili prisnosti sa
kulturom, Burdije je postavio osnove za razumevanje
sutine k. p.
Postoje tri polja koja generiu nastanak k .p .: linost,
drutvo i kultura. Poto k.p. nisu uroene, njihovo po
stojanje kod jednih, a odsustvo kod drugih ne moe se
objasniti samo prirodnim darom. Burdije pobija tezu tzv.
harizmatike ideologije prema kojoj je talenat dovoljan
uslov za pojavu razvijenih k. p. i kreativnih sposob
nosti. Intelektualna atmosfera u porodici, jezik kojim
se govori, stavovi u odnosu na kolu i kulturu, uticaj
izvorne jezike sredine bitni su za razvoj sposobnosti,
jaanje kulturne motivacije i uvrivanje saznanja o
sopstvenim sposobnostima i potrebama. U drutvenom
polju se uobliavaju tenje u kojima se, prema miljenju
Pol-Anri Sombar de Loa, ukrtaju lino i drutveno.
One su usko povezane sa opaanjem spoljanjeg sveta,
drutvenih uslova i mogunosti za realizaciju sopstvenih
sposobnosti i zadovoljavanje k. p., kao i s predstavama
koje se formiraju o tom svetu. Ukoliko je primarna moti
vacija jaa i ukoliko tenje imaju pozitivne podsticaje iz
drutvene i kulturne sredine, utoliko vie jaa i saznanje
o sopstvenim sposobnostima i k.p., odnosno samosvest
o sebi kao nosiocu tih potreba.
Najzad, kulturno polje, koje obuhvata i implicitnu i
eksplicitnu kulturu, presudan je generator u nastajanju
pojedinih k. p., odreujui njihovu strukturu i intenzitet.
Tek kulturni proizvodi i njihova simbolika daju puni
sadraj k. p. Burdije napominje da kultura, u subjek
tivnom smislu ovladavanja, manje ili vie potpunog,
nije nita drugo nego kultura koja je potpuno usvojena i
koja je postala stalna i opta dispozicija za odgonetanje
kulturnih predmeta i kulturnih ponaanja, sluei se ko
dom prema kojem su ovi svrstani u odreenu katego
riju znaenja. Za stepen ovladavanja kulturom nuna
je bliskost ili prisnost s kulturom, koja se postie na
osnovu kulturnog kapitala i na osnovu aktuelnog kon
takta s kulturom. Nasleeni kulturni kapital omoguava

kulturne potrebe

276

tzv. simboliko prisvajanje, za razliku od ekonomskog

prisvajanja.
U savrem enom sociolokom i kulturolokom
tumaenju, k. p. su posebna vrsta ljudskih p. koje su
u stalnom razvoju, trajno otvorene za prijem kulture,
oslonjene na jaku motivaciju i stalno podsticane novim
kulturnim proizvodim a. K. p. koje ne m ogu da se
izjednae sa sklonostima ili interesovanjima ontoloka
su kategorija u svom psihikom, drutvenom i kul
turnom utemeljenju.
Tipologija k. p. zasniva se na dvema velikim sferama
ljudskog drutva i kulture: estetskoj i saznajnoj. Iz estet
ske sfere razvijaju se brojne umetnike potrebe kao pod
vrsta k.p., a iz saznajne sfere proizlaze brojne naune i
druge k. p. bitne za orijentaciju oveka u svetu. U svo
jim sve razliitijim formama, umetnost stvara estetske
p., a raznovrsni oblici kulture, od praktinih znanja do
visoke nauke, stvaraju i zadovoljavaju saznajne p.
3 kultura 3 linost 3 potrebe
M. Nemanji

kulturne univerzalije. K. u. (ili ljudske univerzalije)

sainjavaju obeleja kulture, drutva, jezika, ponaanja
i psihe za koja se zna da bez izuzetka postoje u svim
poznatim ljudskim drutvima. Tu spadaju, npr., alati,
mitovi i legende, polne uloge, drutvene grupe, agre
sivnost, odreeni gestovi, gramatika, emocije, foneme
i psiholoki odbrambeni mehanizmi.
Neke u. postoje u svim zajednicama, ali se javljaju
samo u vezi sa odreenim individuama. Ples se moe
nai u svim drutvima i kulturama, ali ne pleu sve in
dividue. Druge u., poput upotrebe odreenih gestova,
karakteriu psihu i/ili ponaanje svih (zdravih) indi
vidua.
Nakon osnivanja akademske antropologije potraga
za ljudskim u. je bila veoma intenzivna i aktuelna.
Meutim, tokom veeg del XX veka razni intelektu
alni i kulturni faktori su uticali na rast popularnosti
kulturnog partikularizma i zanemarena su istraivanja
psihobiolokih obeleja koja su u njihovoj osnovi.
K. u. se mogu podeliti na kondicionalne, statistike,
skoro-u. i univerzalne fondove. Kondicionalne u. se
odnose na pravilo, odnosno povezanost izmeu nekog
uslova a i posledice b. Ako postoji uslov a, javie se
u., b. Najpoznatiji primer je sa osnovnim terminima
za boje: ako postoje samo tri osnovna termina za boje
- to e biti crna, bela i crvena. Ovde se univerzalnost
odnosi na obrazac simultanog pojavljivanja i njegovu
uzronost.
Objanjenja skoro-, i u. sutinski su slina, jer u
mnogim sluajevima skoro-w. se odnose samo na nesi

gurnost u pogledu njihove (apsolutne) univerzalnosti.

Pripitomljavanje pasa je skoro-., jer neki narodi do
nedavno nisu imali pse.
Univerzalni fond je fiksirani skup mogunosti iz ko
jih se odreene manifestacije ispoljavaju u svim kul
turama. Klasian primer je srodstvo, koje svuda postoji,
ali se klasifikuje na razliite naine.
Neke k. u. su rezultat invencije i difuzije, usled svoje
korisnosti. Upotreba vatre i pomenuto pripitomljava
nje pasa su klasini primeri. Druge u. potiu iz ljud
ske prirode. Tako su, npr., kognitivna i emocionalna
obeleja koja sainjavaju romantinu ljubav poznata u
svim drutvima. Do danas su antropolozi nainili listu
od preko tri stotine u.
3 ljudska priroda 3 kultura 3 kulturni relativizam
M. Skori

kulturni kapital. Pojam se, kao tekovina novije

sociologije kulture i kulturno orijentisane sociologije,
duguje francuskom sociologu Pjeru Burdijeu. U svom
sloenom znaenju (kao i pojam simbolikog kapitala),
on proizlazi iz originalnog shvatanja drutva i kulture
koju je Burdije razvijao u nizu svojih radova, poev od
ezdesetih godina XX veka. Ve u studiji Naslednici.
Studenti i kultura (1964, zajedno sa an-Klod Paseronom) prisutne su osnovne ideje o ulozi kulture i o
kulturnim preprekama kod studenata razliitog socijal
nog porekla u toku njihovih studija. U Nacrtu za jednu
teoriju prakse (1972), autorskom delu samog Burdijea, prepoznaje se celovita zamisao drutva, kulture i
linosti. U jezgru tog shvatanja je novo poimanje samog
predmeta sociologije, koje obuhvata i objektivno datu
drutvenu realnost i subjektivnu predstavu koju lanovi
nekog drutva imaju o toj realnosti. Uvodei pojam ha
bitusa, koji oznaava neto to jeste steeno, ali je tra
jno ugraeno u vidu stalnih dispozicija, tako da deluje
kao d a je uroeno, Burdije se oslanja na jo nekoliko
kljunih pojmova, meu kojima je i k. k., pomou kojih
se odreuje i sam habitus.
Preuzimajui izraz kapital, koji se uobiajeno vezuje
za ekonomsku sferu drutvenog ivota, Burdije je toj
rei, u sintagmi k. k., dao ono znaenje koje proizlazi iz
njegovog osnovnog shvatanja drutva i kulture. Ovde
kapital znai neto sto je akumulirano tokom neko
liko generacija u vidu predstava, znanja, sposobnosti
tumaenja i prepoznavanja znaenjskih slojeva real
nosti, a to se drutvenim nasleem prenosi na nove
generacije. Burdije vidi drutvo kao viedimenzionalni
prostor u okviru kojeg drutveni akteri zauzimaju svoj
poloaj odreen obimom njihovog ukupnog kapitala,

277
koji pored kulturnog obuhvata i ekonomski i simboliki
kapital.
Zahvaljujui svom socijalnom poreklu, pojedinci
stiu sposobnost tumaenja i korienja znakova koji
utiu na njihove mogunosti da odre ili promene svoj
drutveni poloaj. Tako, u svom osnovnom znaenju,
izraz k. k. znai ukupnost predstava i znanja pomou
kojih ljudi mogu lake da uestvuju u drutvenom i
kulturnom ivotu. Na posedovanju k. k. se zasnivaju
osnovne drutvene nejednakosti, privilegije jednih ili
deprivilegovanost drugih. Ovo su Burdije i Paseron naj
bolje demonstrirali u socioloko-kulturolokoj analizi
koja je pokazala ulogu kulturnih prepreka u napre
dovanju tokom studija. U razliitom socijalnom poreklu
studenata sadrane su upravo i velike kulturne prepreke
koje je najtee savladati, jer su povezane sa odsustvom
k. k. Neuspeh nekog studenta tokom studija najee
je rezultat trostrukog nepovoljnog dejstva: nepovoljne
kulturne atmosfere u porodici, nerazum evanja uslova koje mu namee obrazovna ustanova i odsustvo
samopouzdanja.
Za razliku od ekonomskog kapitala, k. k. omoguava
pojedincima simboliko prisvajanje kulturnih dela. Kroz
k. k. se izraavaju kulturne privilegije, jer se u ovom ka
pitalu kriju velike razlike u pogledu drutvenog naslea.
To se manifestuje i u kontaktu sa institucijama kulture,
kao i u neposrednoj komunikaciji s drugima. Razliite
institucije kulture zahtevaju za irenje kulture razliit
obim k. k.: jedan obim zahtevaju pozorita, muzeji, koncertne sale za klasinu muziku, drugi bioskopi i neke
druge institucije popularne kulture. Ove prve institucije
podrazumevaju vemiki i obredni stav svojih korisnika,
proistekao iz svesti o posedovanju obimnog k. k., dok
druge zahtevaju leerniji, manje obavezujui stav.
Plodan u teorijskom smislu, ovaj pojam je isto tako
podesan za istraivaku praksu, jer je mogue utvrditi
seriju indikatora za razliite stepene uea u kulturnom
ivotu. Zajedno sa ekonomskim i simbolikim kapi
talom (ovaj poslednji oznaava ugled, ast i presti),
k. k. spada u one resurse koje lanovi drutva koriste
radi odravanja svog celokupnog habitusa. K. k. sm
po sebi nije dovoljan za sva prisvajanja, ali bez njega
apsolutno nije mogue simboliko prisvajanje kulture.
Burdije to ilustruje na primeru delova vladajue klase,
pri emu pojam klase ovde nema iskljuivo ekonomsko
obeleje, koje proizlazi iz rigidne varijante marksizma.
On demistifikuje stav prema kojem je simboliki nain
prisvajanja, kao jedino legitiman po miljenju njegovih
nosilaca, lien materijalnih premisa kao manje vrednih,
ak dostojnih prezira. Uzimajui za primer profesore i
vlasnike industrijskih i trgovakih preduzea, Burdije

kulturni materijalizam
utvruje suprotnost meu njima u pogledu prisvajanja,
pre svega, umetnikih dela; on konstatuje da se ta supro
tnost zasniva na obrnutoj korelaciji izmeu posedovanja
ekonomskog ik .k .i ogleda prvenstveno u dispozicijama
koje se tu ispoljavaju.
3 habitus 3 kultura 3 simboliki kapital
M. Nemanji

kulturni kontakt. Susret i dodir izmeu pripadnika

razliitih kultura. K. k. po trajanju moe biti kratkotra
jan ili dugotrajan, a po intenzitetu povran ili dubinski.
U sluaju kratkotrajnih i povrnih k. k. nema bitnih pro
mena kulturnih obrazaca, ali moe biti dovedeno u pitan
je fiziko postojanje izolovane zajednice, a time i njene
kulture (primeri plemena u delti Amazona i njihovog
zatiranja uzrokovanog bolestima koje donose stranci).
Povrni i dugotrajni k. k. postoje u sluaju trgovakih
puteva kojima se prenose pojedini proizvodi (npr. svila
iz Kine ili zaini iz Indije namenjeni tritima Bliskog
istoka ili Evrope). Dugotrajni i dubinski k. k., kao to
su oni u Sredozemlju, mogu voditi stvaranju sloenih
civilizacijskih celina, ali i akulturaciji jedne od strane
druge kulture.
K. k. je i sadraj meunarodne kulturne saradnje.
Dve ili vie drava sklapaju dugorone sporazume o
razmeni kulturnih dobara i radu inostranih kulturnih
centara (kao to su British Council ili Centre culturel
franais), radi boljeg meusobnog upoznavanja i razumevanja.
3 interkulturalnost 3 kultura 3 kulturni obrazac
B. Stojkovi

kulturni materijalizam. Istraivaka strategija koja

kao glavni zadatak antropologije smatra davanje kau
zalnih objanjenja razlika i slinosti izmeu miljenja
i ponaanja u ljudskim grupama. Poput dijalektikog
materijalizma, k. m. naglaava materijalna ogranienja
pod kojima ljudi ive. Ona nastaju iz potrebe da se proi
zvede hrana, nae zaklon, naprave alati i da se odvija
reprodukcija u okviru granica okruenja i biologije.
Za razliku od ogranienja koja nameu mentalni (npr.
ideje) i spiritualni (npr. vrednosti, umetnost i religija)
aspekti ljudskog ivota, ovo su materijalna ogranienja.
Kulturni materijalisti smatraju da su uzroci interkultumih varijacija materijalnog i spiritualnog ivota ljud
skih grupa varijacije u materijalnim ogranienjima sa
kojima se ljudi bore kako bi zadovoljili svoje osnovne
probleme.
Za razliku od dijalektikih materijalista, kulturni
materijalisti odbacuju shvatanje da antropologija mora
da postane deo politikog programa koji bi za cilj imao

kulturni materijalizam

278

unitenje kapitalizma i promociju interesa proleterijata.

Primat nemaju politiki interesi, ve to treba da bude
posveenost antropologa razvijanju nauke o kulturi.
Pored toga, kulturni materijalisti odbacuju shvatanje
da su sve bitne kulturne promene rezultat dijalektikih
protivrenosti, je r smatraju d a je vei deo kulturne
evolucije rezultat postepenih i malih akumulacija ko
risnih obeleja, putem procesa pokuaja i greki i optimizacije koristi u odnosu na trokove pri zadovoljava
nju genetski uslovljenih potreba i instinkata.
Najpoznatiji predstavnik k. m. je Marvin Haris, jedan
od najuticajnih antropologa druge polovine XX veka.
U epistemolokom smislu, k. m. karakterie distinkcija
izmeu emike i etike perspektive, koja moe da bude
od velike koristi pri razmatranju problema objektivno
sti/subjektivnosti u drutvenim naukama. Ova distinkcija
se u antropologiji najee vezuje upravo za Harisovo
ime, a u lingvistici za ime Keneta Pajka. U pitanju je
zanimljiv pokuaj umanjivanja i otklanjanja subjek
tivnosti prilikom istraivanja u drutvenim naukama.
Etnika perspektiva je perspektiva uesnika (tj. insajdera) i njeno znaenje se nalazi u glavama aktera,
a etika perspektiva je perspektiva istraivaa i njena
znaenja se nalaze unutar poruka u govornim inovima,
ili, uopte, u bihejvioralnim dogaajima. Najpoznatiji
primer na kojem je Haris ovu distinkciju primenio jeste
problem krave kao svete ivotinje u Indiji.
O antropologija, kulturna 3 antropologija, socijalna
O kultura

M. Skori
kulturni obrazac. Sloeni pojam u upotrebi u an
tropologiji i sociologiji, posebno u sociologiji kulture.
U antropolokoj literaturi koristi se za oznaku standardizovanog ponaanja lanova drutva, a u sociolokoj
u znaenju karakteristine kulture odreenog drutva,
drutvene sredine ili drutvene grupe. Kao oznaka za
ustaljeno i usvojeno ponaanje, ovaj pojam je naao primenu u kulturalizmu kao teorijskoj orijentaciji.
U savremenoj upotrebi, izraz k. o. oznaava inter
akciju izmeu linosti, drutva i kulture u kojoj, pored
drutvenog naslea, koje je manje ili vie sam ora
zumljivo aktuelnim lanovima drutva, aktivnu ulogu
imaju i elementi kulture koja se stvara, i proizvod je
novih generacija. U osnovnom znaenju, k. o. su ipak
neto to se zatie ve samim roenjem u odreenom
drutvu, neto spoljanje, trajno i iroko rasprostranjeno
u veim drutvenim grupama i uglavnom obavezujue
za veinu lanova drutva. Prema Fridrihu Tenbruku,
koji je objedinio antropoloki i socioloki pristup, k. o.
je karakteristian obrazac celokupnog drutva, njegove

celokupne kulture u sam orazum ljivosti socijalnog

naslea.
Za antropoloku upotrebu pojma k. o. najzasluniji su
Ralf Linton i Kliford Gerc, a za socioloku Talkot Parsons, Pol-Anri Sombar de Lo i F. Tenbruk. U domaoj
literaturi postoji jedan esej Slobodana Jovanovia koji
predstavlja pokuaj da se preko ovog pojma objasne
neke karakteristike srpskog drutva u XX veku.
Prema Lintonu, efikasna priprem a jedinke za
posebnu drutvenu funkciju zavisi od standardizovanog
karaktera ponaanja lanova drutva. K. o. pruaju po
jedincu uputstva za sve ivotne prilike. Istovremeno,
veina k. o. ima pre za cilj da odri drutvo nego da
zadovoljava individualne potrebe. Sloboda pojedinca,
koja je uvek relativna, poiva na izvesnom ostatku in
dividualnosti, koji je sauvan i pored pritiska drutva i
njegove kulture.
Prema K. Gercu, k. o. se javljaju kao ekstrinsini
izvori informacija. Kao sistemi ili skupovi simbola, oni
se nalaze u onom intersubjektivnom svetu zajednikih
pogodbi u kojem su sve ljudske jedinke roene.
Drutvenoj i psihikoj stvarnosti k. o. daju znaenje,
tj. objektivni pojmovni oblik, tako to se prema njima
oblikuju i to ih oblikuju prema sebi. Ovim je izraen
dinamiki odnos izmeu pomenuta dva polja.
Pojam k. o. T. Parsons koristi u svojoj teoriji dru
tvenog sistema i drutvenog delanja. Polazei od toga
da kultura predstavlja zajednike vrednosti koje su bitne
za jedan sistem delanja svojstven nekom drutvu, u k.
o. on vidi onaj kohezivni faktor koji se stvara istorijski
i u sluaju poremeaja deluje samoreguliue. Uprkos
velikoj sposobnosti oveka da ui, pa ak i da stvara
pojedine elemente kulture, niko ne moe da stvori itav
sistem kulture. Glavni obrasci sistema kulture menjaju
se samo kroz razdoblja dugog trajanja. Sama kultura
ima funkciju odravanja obrazaca.
Svaki od ovih pristupa ima i trajnu vrednost i
ugraen je u osnovno znaenje ovog pojma, ali ima i
neka ogranienja. Kulturno orijentisani sociolozi, npr.,
ve i u pristupu K. Gerca zapaaju izvesnu statinost
i odsustvo osetljivosti za drutvene promene, nesaglasnosti i sukobe, a F. Tenbruk zamera Parsonsu da kul
turu shvata kao nesumnjivu prethodnu datost koja je
drutvo stvarala i pri poremeajima ponovo primerno
uspostavljala.
Socioloko shvatanje k. o. ne iscrpljuje se u kopira
nju njegovog sadraja. Karakteristian obrazac jednog
drutva mora da bude prezentiran u delanju, dakle,
delotvorno i dinamiki, ali se delovanje ne d razumeti
u svojoj socijalnoj neposrednosti i bez pozivanja na
nosee k. o.. Prednost ovog pristupa je ponajvie u

279

tome to se kultura jednog drutva ne shvata kao supstancijalna sutina, ve kao iva pojava, kao zadatak.
Vano je to ponovno otkrie drutva kao kulture.
Ovu celovitost kulture pokuao je da izrazi i Slo
bodan Jovanovi. Pojam k. o. jednog naroda ukljuuje
sve sfere njegovog duhovnog ivota: veru, moral,
knjievnost i umetnost, politiku i pravo, obiaje i za
bave itd. Nedostatkom k. o. u srpskom drutvu izmeu
dva svetska rata on pokuava da objasni drutvenu i
kulturnu nestabilnost u navedenom periodu, a naroito
posle Drugog svetskog rata.
K. o., koji se stvaraju u vrlo dugim vremenskim
periodima u okviru velikih drutvenih grupa, etnikih
zajednica i nacionalnih skupina, u odreenom smislu
su povezani sa onim to se naziva mentalitetom jednog
naroda, ali ova dva pojma ne treba izjednaavati.
3 drutvo 3 kultura 3 linost
M. Nemanji
kulturni razvoj. Proces promena kulturnog ivota
neke zajednice radi ostvarivanja njenih kulturnih
vrednosti, povezan sa optim uslovima ekonomskog i
drutvenog razvoja. Pojam k. r. se prvi put javlja 1970.
na konferenciji UNESCO posveenoj kulturnim poli
tikama. Njime se nastoji ukazati na kulturnu dimenziju
razvoja koji se do tada, pre svega, shvatao u ekonom
skom i tehnolokom kljuu. Prouavanje k. r. ima dve
osnovne dimenzije: (1) analizu postojeeg stanja kul
turne batine, mree i aktivnosti kulturnih institucija,
kadrova i finansiranja kulturnih delatnosti; (2) planira
nje i usmeravanje budueg razvoja u skladu sa odabra
nim kulturnim prioritetima.
3 kultura 3 sociologija kulture
B. Stojkovi
kulturni relativizam. Pristup, teorija, paradigma,
istraivaki program i naupa, mada u savremenim
interpretacijama i antinauna strategija dvadesetovekovne kulturne antropologije i srodnih drutvenih i
humanistikih disciplina. U razliitim varijantama u
istoriji antropolokih ideja, k. r. nastaje kao reakcija na
etnocentrizam, evolucionizam i rasizam devetnaestovekovnih istraivanja ljudske kulture i drutva. U svojoj
ranoj verziji, pre svega u SAD, na nivou opte naune
strategije i u periodu konstituisanja akademske antro
pologije, k. r. se javlja u obliku kulturnog determinizma,
istorijskog partikularizma i lingvistikog relativizma.
U tom smislu, od najveeg uticaja bili su tekstovi,
istraivanja i opte shvatanje antropologije kao nauke
koje su zastupali osnivai profesionalnih antropolokih
katedri, udruenja i asopisa u SAD - Franc Boas, Al

kulturni relativizam

fred Kreber, Edvard Sapir i dr. U toku XX veka, razliite

istraivake tradicije usredsredile su se na etiki, saznajni, pojmovni i deskriptivni relativizam, mada se k. r.
javlja i u nizu drugih varijanti.
Rana zamisao k. r., usmerena prevashodno na poj
movne i lingvistike aspekte antropoloke teorije i et
nografske prakse, podrazumevala je metodoloki holizam, dugotrajno i minuciozno terensko istraivanje,
uz obavezno uenje jezika prouavanih ispitanika, te
insistiranje na meupovezanosti elem enata kulture
u kulturni sistem. U paradigmi k. r., antropologija se
shvatala kao nauka koja nastoji da otkrije, razume i ob
jasni pogled na svet kultura, prouavanih iznutra, u
skladu s njima svojstvenim kategorijama, klasifikaci
jama, logikom, racionalnou itd. Ova znaajna nauna
revolucija u antropologiji podrazumevala je stav da su
iskljuivo teorijska istraivanja devetnaestovekovnih
evolucionista, difuzionista i drugih akademskih ili
kabinetskih istoriara i teoretiara kulture nepotpuna,
irelevantna, zasnovana na tipino zapadnim interpretativnim modelima, koji elemente kulturne stvarnosti
izmetaju iz njima svojstvenog konteksta. Smatralo se
da su globalne evolutivne i difuzione sheme, obrasci i
tipologije puke nenaune, filozofske ili literarne fikcije,
rezultati samopripisane superiornosti belog, zapadnog,
civilizovanog, mukog, heteroseksualnog profesora,
informisanog u skladu s klasinim singularnim shvatanjem kulture. Tako, antropoloku relativistiku in
tervenciju u istoriju ideja i treba razumeti kao snano
pluralistiko suprotstavljanje poimanju kulture kao
kultivacije duha, racionalnosti i kreativnosti, kao uni
verzalnu evoluciju ljudskih sposobnosti koja kulminira
civilizacijom nasuprot tradiciji, tehnolokom i imaginativnom superiomou nauke nasuprot magiji i sujeverju.
U ovom tumaenju, k.r. je podrazumevao tvrdnju da su,
ako ih osmotrimo kao integrisane totalitete i prouimo
u njihovom kontekstu, dokoliarska kultura, kultura
nekog afrikog plemena, kultura jednog samostana i
mandarinska kultura podjednako vredne, poto predsta
vljaju jedinstvene, neponovljive, kontingentne sisteme
miljenja, ponaanja, artefakata, institucija itd.
Dok je rani k. r. amerike antropologije bio, ug
lavnom, orijentisan na razbijanje devetnaestovekovnih
pseudonaunih iluzija o instrinsinoj podudarnosti
fizikih karakteristika ljudskog tela (poput oblika lobanje ili boje koe), mentalnih sposobnosti itavih pop
ulacija (poput sposobnosti za deduktivno zakljuivanje
ili pisanje poezije) i razvoja materijalne kulture (tj.
sposobnosti za evolutivno usavravanje tehnologije),
to je drutvena misija koju antropologija jo nije u pot
punosti ostvarila, kasniji razvoj k. r. usko je povezan s

kulturni relativizam
postepenom globalizacijom etikih normi i politikim i
javnim raspravama u vezi s dekolonizacijom, ljudskim
pravima, enskom emancipacijom i multikulturalizmom
u XX veku. Ovaj razvoj k. r. sredinom prolog stolea u
sklopu politike emancipacije, posebno afroamerikih
populacija, zahuktao se zahvaljujui interdisciplinarnoj
proliferaciji i katkad naivnoj naturalizaciji pomenute
zamisli koju je i izvan akademske scene u radikalnom
tumaenju proslavio Melvil Herskovic. Tako se k. r. u
drugoj polovini XX veka javlja u osnovi pojedinih esto
potpuno nepovezanih rasprava u filozofiji nauke, soci
ologiji saznanja, politikoj i socijalnoj teoriji, socijal
noj i obrazovnoj politici itd. U tom smislu, posebno su
zanimljive i od trajnog didaktikog znaaja filozofsko-socioloke rasprave o racionalnosti i relativizmu, iji se
derivati javljaju u savremenim problematizacijama poj
mova razvoja, zavisnosti, identiteta. Tako se na interdi
sciplinarnoj sceni stvara utisak daje radikalno tumaenje
k. r. u stvari nedvosmislena, standardna antropoloka
interpretacija na nivou normalne nauke.
Filozofske osnove i politiko-etike implikacije k. r.
napadane su u toku XX veka s razliitih stanovita. Ra
zvoj kognitivne antropologije, strukturalne lingvistike
i kognitivne nauke uopte radikalno je antirelativistiki
obojen. Istraivai ljudske sposobnosti saznanja su u
toku itavog veka tragali, s veim ili manjim uspehom,
za kulturnim univerzalijama i univerzalnim principima
klasifikacije, imaginacije i percepcije. Na taj nain,
nasuprot strukturalistikoj orijentaciji na pojmovnu
analizu, oni su sa empiristikih pozicija dovodili u sum
nju pojmovni relativizam, mada su nalazi tih dvaju ori
jentacija bili uveliko konvergentni. Filozofi i istoriari
antropologije uporno su podseali da, osloboena
relativistikog holizma koji postavlja stroge granice
kulturnim sistemima ili kontekstima, antropologija
ostaje bez mogunosti da ostvari svoj primami cilj, tj.
potragu za uporednim generalizacijama. Ako se, naime,
oslanja iskljuivo na tumaenja stvarnosti sa stanovita
prouavanih kultura, ona prestaje da bude nauka i
postaje apologija odreenog pogleda na svet. Ni one
antropoloke tradicije koje kao osnovni cilj discipline
postavljaju kulturno prevoenje, medijaciju ili dijalog
ne uzimaju u obzir radikalnu interpretaciju k. r. koja
podrazumeva da ak ni obueni istraiva ne moe u
potpunosti da opie, razume i prikae drugu kulturu.
Komentatori prvenstveno zainteresovani za politiku
i etiku istiu neprihvatljivost implikacija antropolokog
insistiranja na podjednakoj vrednosti i vaenju bilo kojeg
kulturnog vrednosnog sistema. Po njihovom miljenju,
to onemoguuje moralnu osudu kolonijalizma, eksploa
tacije, nacizma, infanticida, rata ili terorizma. Istraivai

280
bilingvizma i multilingvalnosti, poznavaoci dijaspora,
istoriari nauke, teoretiari identiteta, autori koji piu u
tradiciji teorije svetskog sistema ili teorije zavisnosti,
takoe su iznosili znaajne argumente koji ne idu u
prilog tezi o samodovoljnosti i prostornovremenskoj
ogranienosti kultura kao zatvorenih sistema miljenja
i postupanja. U tom smislu, dinamika kritike k. r. u istoriji antropolokih ideja ima jasan uporedan tok sa istorijom kritika tradicionalnog antropolokog holistikog
poimanja kulture, posebno u tradiciji postkulturne an
tropologije na prelomu milenijuma.
Posle zatija izazvanog privremenim uspehom i
popularnou strukturalizma u periodu posle Drugog
svetskog rata, osamdesetih i devedesetih godina XX veka
rasprave u vezi s k. r. su bile revitalizovane zahvaljujui
teorijskim istraivanjima u okvirima antropolokog
poststrukturalizma i postmodernizma. Duga predistorija ovog interpretativnog, tekstualnog ili retorikog
zaokreta ili obrta u antropolokoj teoriji neraskidivo je
povezana s pojavom konfesionalnih, refleksivnih i ek
sperimentalnih etnografija iji su zajedniki imenitelji
relativizacija tradicionalnog antropolokog shvatanja
kulture, kritika objektivnosti etnografskog opisa, sum
nja u mo antropologa da etnografskim metodom iznau
istinu o stvarnosti prouavanih kultura s kojom bi se i
sami ispitanici sloili. Ovaj razvoj je u neposrednoj vezi
sa interdisciplinarnim transferom iz teorije knjievnosti i
filozofije postsrukturalizma, koji je panju antropoloke
teorije usmerio s pisanja o kulturi na pisanje kulture, tj.
sa zamisli o antropologu koji kao usamljeni etnograf
herojski otkriva nepoznatu stvarnost na potrebu za intertekstualnim uranjanjem svakog etnografskog opisa
u interkultume mree reprezentacije, itanja, recepcije,
objavljivanja i primene znanja o drugom. Revitaliza
cija k. r. je tako na interdisciplinarnoj sceni posle pada
popularnosti antropolokog strukturalizma imala verovatno kljunu ulogu u obrazovanju danas ve zasebne
disciplinarne tradicije studija kulture.
Za razliku od ranog dvadesetovekovnog poimanja
k. r. kao garanta objektivnosti etnografskog opisa kao
metodolokog orua pomou kojeg je disciplina trebalo
da zaslui nauni status, u kasnoj dvadesetovekovnoj
samotematizaciji i kritici antropoloke teorije u okviri
ma same discipline - s postkolonijalnih, feministikih,
postmodernih, nativnih i drugih kritikih stanovita
- k. r. postaje legitimacijsko orue onih autora koji
dovode u pitanje nauni karakter antropologije, status
etnografije kao metoda kojim se generie nauna evi
dencija ili terenska graa, te u tradiciji kritike an
tropologije ili antropologije kao kritike kulture nastoje
da, putem kritike ukupne antropoloke produkcije kao

281
konstrukcije drugih, dovedu pod sumnju mogunost
objektivnog saznanja uopte. U ovoj kritikoj tradiciji,
kultumorelativistika kritika etnografskog opisa iri se
i primenjuje na ukupno ljudsko saznanje, pa zahvata
socijalnu teoriju i teoriju saznanja: svako interesovanje
za ono to saznajemo te za nain na koji saznajemo
mora da zapone od antropolokog istraivanja uticaja
neke specifine (npr. akademske) kulture ili identiteta na
linu jednainu istraivaa. Ova radikalna implikacija
k. r. prepoznata je nakon istraivanja i u samoj disci
plini pomalo ekscentrine istraivake tradicije poznate
pod razliitim nazivima - kao etnonauka ili nova
etnografija - a iju osnovnu ideju saima popularna
krilatica sva nauka je etnonauka!.
U savremenoj antropolokoj teoriji na prelomu milenijuma k. r. funkcionie uglavnom na udbenikom, en
ciklopedijskom i renikom nivou - dakle, u didaktike
svrhe i kao mono sredstvo poduavanja studenata kul
turnoj raznolikosti oveanstva. Taj pojam, meutim,
nema vie polemiki naboj niti snagu kakvu je imao
u ranije pomenutim dvadesetovekovnim sporovima u
vezi s politikom i kulturnom dekolonizacijom i globalizacijom. Stoga ga danas zagovornici i kritiari
pre podrazumevaju u kulturnim ratovima, multikul
turnim raspravama, kao i u problematizaciji aktuelnih
drutvenih problema rata, humanitarnih intervencija,
ljudskih prava, homoseksualnosti, abortusa, terorizma,
tranzicije, reforme obrazovanja itd.
3 kultura 3 sociologija kulture 3 studije kulture
M. Milenkovi
kuluk (tur. kulluk). Radna obaveza seljaka. U rimsko
doba k. je uveden za javne radove, a kasnije u feuda-Uz
mu seljaci kulue, lino i sa svojom zapregom, odreeni
broj dana u godini (kod pronijara) i neogranieno (kod
batinika). Seljake obaveze se iskazuju kao potinjavanje,
davanje i sluenje feudalnim gospodarima. Mladii i devojke slue kao kuna posluga, ako je feudalac u blizini.
Naturalna davanja (dabine) mogu da budu redovna
(kao to je bio desetak - deseti deo svakog proizvoda
- najraireniji i najvaniji oblik naturalne rente) i vanredna (kakvi su, npr., darovi gospodaru, za udaju i enidbu,
za sahranu). Novane takse za prenos svojine, za suenje,
za vojsku, za trgovinu i obavljanje zanata su prvi oblici
novane rente.
U ovom sistemu, seljak je relativno slobodan u nainu
organizovanja svog gazdinstva. Kad imanje feudalca nije
veliko, a broj seljaka-kmetova nije mali, poloaj seljaka
je podnoljiv, i obrnuto. Kad k. (rabote) i dabine za
seljake postanu nesnosni, oni se bune. Seljake bune su

kvantofrenija
obino bile lokalne pobune, spontane, neorganizovane i
kratkog daha.
Obaveze feudalaca nisu bile precizno odreene kao
obaveze seljaka-kmetova, ali su postojale. Pored vie
javnih (dravnih) obaveza oko organizovanja vojne, sud
ske i administrativne vlasti, feudalni gospodari su imali
izvesne obaveze i prema seljacima. Seljacima je naroito
vredelo kad od gospodara ponekad dobiju novanu na
knadu za neto, kad dobiju seme za setvu ili pomo u
zaprezi, u grai za kuu ili dozvolu za ispau na imanju
gospodara koje je pod ugarom. Naroito na pronijama,
smatralo se daje milostivi gospodar duan da titi svoje
podlonike u ratu, da im pomae prilikom gladi ili bolesti.
Interes je u ovome bio obostran. Zato je rairena pred
stava o organskoj strukturi seljakih drutava i onda kad
u njima postoje nepremostive staleke nejednakosti.
3 feud 3 feudalizam 3 seljatvo
M. Mitrovi

k v alitet ivota. Kao pojam u psihijatrijskoj i

medicinskoj literaturi, k. z. upuuje na ovekovo bla
gostanje kao uslov za odranje zdravlja. Za procenu k.
. koristi se skup parametara, meu koje spadaju telesno
i emocionalno stanje, vitalnost, funkcionalnost, lina i
duhovna ispunjenost, adekvatnost stanovanja i ishrane,
zaposlenost, socijalna integrisanost, socijalno okruenje
i podrka drutvene okoline.
Neophodnost da se k. . prati ukazala se u sklopu
nastojanja Svetske psihijatrijske organizacije da definie
i izgradi savremeni pristup pacijentu. Insistira se na
potovanju prava pacijenta, njegovom dostojanjstvu i
izlaenju u susret njegovim oekivanjima u reavanju
zdravstvenih problema i poboljanju k. . Ova tenden
cija je u skladu s definicijom zdravlja, koje po Svetskoj zdravstvenoj organizaciji predstavlja dinamiko i
interaktivno stanje fizikog, emocionalnog, socijalnog i
duhovnog blagostanja, odnosno u skladu s proirenjem
definicije zdravlja drugim aktuelnim iniocima, meu
koje spadaju k. ., etino postupanje, jednakost i ljudska
prava.
3 medicina 3 sociologija medicine
B. Kulji
kvantofrenija (lat. quantum - koliko; gr. phrn spona). Pojam je prvi upotrebio Pitirim Sorokin da
bi oznaio pseudonaune preokupacije koje su
tridesetih godina XX veka zahvatile sociologiju i psi
hologiju. Pri tom on ukazuje na pojavu ne samo preterane i neadekvatne kvantifikacije optih stavova i
iskustvenih injenica u ovim naukama ve esto i na

kvantofrenija

282

sasvim pogrenu upotrebu broja, matematikih simbola

i jednaina, te pojmova iz fizike i hemije.
U osnovi ove orijentacije je naivno verovanje da
upotreba jezika prirodnih nauka u prouavanju
drutvenih pojava automatski vodi napretku sociologije
i psihologije ka egzaktnoj fazi koja ih pribliava stepenu razvijenosti prirodnih nauka. Ovakvo shvatanje
nalazi iroku podrku u drutvenoj praksi, a svoj ins
titucionalni izraz u sistemu obrazovanja. Kod jednog
broja naunika i u iroj javnosti odrava se verovanje
da su kvantitativna istraivanja jedino nauna, te se bez
poznavanja istorije, teorije i metoda odgovarajuih dis
ciplina, a s naglaskom na statistiko obrazovanje, stvara
profesionalna armija knjigovoa, procenjivaa, numerologai metromanijaka (P. Sorokin). Posledice ovakvog
karaktera obrazovanja Rajt Mils je video ovako: Meu
naunicima, najei tip je statistiar, koji razlae istinu
i la na tako fine delie da ne moemo rei kakva je raz
lika izmeu njih. Izvanrednom rigoroznou svojih me
toda, oni uspevaju u trivijalizovanju ljudi i drutva, i u
tom procesu, i svojih duhova. Rezultat ovakvog naina
rada je da drutvene studije postaju razraen metod za
obezbeenje da niko ne sazna previe o oveku i drutvu
[...] formalnom ali praznom otroumnou.
O empirizam 3 istraivanje, empirijsko
3 sociologija, matematika
M. Bogdanovi

kvazieksperiment. Eksperimentalni istraivaki

postupak koji sadri neke od elemenata klasinog ek
sperim enta, u kojem postoje dve grupe ispitanika,
odnosno eksperimentalna i kontrolna grupa. Ove dve
grupe mogu imati ujednaena mnogobrojna obeleja, ali
je samo jedna, eksperimentalna grupa, izloena delovanju eksperimentalnog inioca - nezavisne varijable.
U sluaju k., razlike izmeu grupa koje se porede
tum ae se relevantnim iskustvenim podacima, uz

primenu odgovarajuih analitikih postupaka. Ra

zlikuju se dva tipa k.: prirodni eksperiment i exp o st
facto eksperiment. Prirodni eksperiment predstavlja
prouavanje nekog drutvenog procesa u njegovom
spontanom toku, ali na onim mestima i u onim vremen
skim trenucima i periodima gde i kada se on pojavljuje
u svojim najizrazitijim oblicima (Vojin Mili). Primer:
prouavanje posledica preseljavanja jedne drutvene
grupe koje bi obuhvatilo njenu pripremu za odlazak i
trajalo izvesno vreme nakon preseljenja. Ex post facto
eksperiment predstavlja statistiko prouavanje nekih
procesa nakon to su se oni ve desili.
K., kao i klasini eksperiment, karakteriu razliiti
modeli planiranja istraivanja. Meu poznatije modele
k. ubrajaju se (1) model kontrasnih grupa-, (2) model
planiranih varijacija i (3) model vremenskih serija. (1)
Model kontrasnih grupa pretpostavlja poreenje grupa
koje se razlikuju u nekom znaajnom obeleju, npr. u
veroispovesti, nacionalnosti, polu i si. Uoene razlike
pripisuju se datom obeleju. Primer: ispitivanje uticaja
veroispovesti na odnos prema biolokoj reprodukciji.
(2) Model planiranih varijacija je ispitivanje posledica
koje razliite vrste nezavisnih varijabli izazivaju kod
razliitih grupa ispitanika. Primer: razliiti nastavni
programi primenjuju se na razliite grupe dece istog
uzrasta. Posle izvesnog vremena, putem testa, proverava
se koji nastavni program najvie doprinosi obrazovanju
dece. (3) Model vremenskih serija zasniva se na nizu
pretestova i posttestova koji prethode, odnosno slede na
kon uvoenja nezavisne varijable. Najee, istraivai
se ograniavaju na tri merenja pre i tri merenja posle
uvoenja eksperimentalnog inioca. Primer: kretanje
broja obolelih od kancera na odreenom podruju pre i
posle uvoenja zabrane puenja na javnim mestima.
3 eksperiment 3 predeksperiment
G. Vuksanovi

L
legalitet (lat. legalitas, od lex - zakon). Pojam /.,
odnosno zakonitosti, upotrebljava se u dva znaenja.
(1) U prvom, uem ili pravnopozitivistikom smislu,
naelo /.je minimum koji svaki pravni poredak u okviru
odreene drutvene organizacije, odnosno drave, mora
da ostvari. U tom znaenju, l. podrazumeva obavezu
svih dravnih organa da rade u skladu sa zakonima, kao
i obavezu potovanja hijerarhije pravnih normi (pravni
akti manje pravne snage su u saglasnosti s pravnim ak
tima vie pravne snage). Naelo l. obezbeuje pravnu
sigurnost i izvesnost, a dravi daje karakter tzv. pravne
drave, to znai da pravo obavezuje ne samo graane
ve i dravu - postaviti zahtev u obliku prava znai
priznati i drugima ono to se zahteva za sebe. (2) U
drugom znaenju, pojam l. ima iri, pravnofilozofski
smisao i blizak je pojmu legitimiteta. Ovde se /. shvata
kao naelo potovanja etikih i humanistikih vrednosti,
to znai da se pravo, tj. ono to je pravno, pribliava
pravdi, odnosno pravednom. Smisao naela /. u irem
znaenju jeste da vlast ogranii pravom, to znai da
onemogui monopol vlasti pojedinih drutvenih grupa
(partija, elite, avangarde), kao i linu vlast voe, dikta
tora, tj. kult linosti. Iako /. i legitimitet imaju isto poj
movno i etimoloko poreklo u rimskom pravu, ova dva
pojma se meusobno razlikuju. Jednostavno reeno,
ono to je legalno u formalnom smislu ne mora da bude
i legitimno u sadrinskom smislu.
O legitimitet O pravo
M. Todorovi

legitimitet (lat. legitimus, od lex - zakon). Osobina,

tj. svojstvo vlasti, koja oznaava d aje potinjeni prihvataju s izriitom ili preutnom saglasnou, smatrajui
je ispravnom i pravomernom. Element dobrovoljnosti
u potovanju legitimne vlasti pribliava je pojmu au
toriteta.
Svaka vlast tei svom opravdanju, jer iako u osnovi
svake vlasti lei sila, ona nikada nije dovoljna da bi se
zadobila trajna poslunost onih nad kojima se vlada.

L -.

Nemakom dravniku, kancelaru Otu fon Bizmarku,

pripisuju se rei da iako se bajonetima moe svata
uiniti, na njima se ne moe sedeti. Kako bi stekla /.,
vlast se poziva na pravednost, moralnu ispravnost,
religiju i druge kulturne vrednosti koje definiu ta su
prihvatljivi ciljevi i sredstva onih koji vre vlast.
Vlastodrci uvek nastoje da vlast predstave kao sredstvo
za ostvarivanje nekih opravdanih i poeljnih ciljeva, a
ne kao cilj po sebi. S druge strane, na ta je s pravom
ukazivao Gaetano Moska, i kod onih nad kojima se vla
da postoji potreba da veruju da vlastodrci ne vladaju
na osnovu posedovanja materijalnih i drugih prednosti
i sile, ve na temelju principa koji su opti, zajedniki
za sve pripadnike drutva. Otuda se govori o dvostrukoj
funkciji princip l. - vlastodrcima oni olakavaju te
gobe vladavine, ali i onima nad kojima se vlada, naime
podanicima, olakavaju teret politike vlasti.
Pitanje o opravdanosti vlasti, o njenoj ispravnosti,
pravomernosti, oduvek je zaokupljalo panju politike
filozofije. Socioloki pristup ovoj temi utemeljio je Maks
Veber. Prema njegovom miljenju, zasnivanje l . neke
vlasti daje odgovor na pitanje o krajnjim principima na
koje moe da se osloni vaenje te vlasti. U zavisnosti od
tih principa, Veber je utvrdio postojanje tri ista, idealna
tipa racionalni (legalni), tradicionalni i karizmatski.
Ovim tipovima legitimne vlasti odgovaraju i odreeni
tipovi poslunosti, vrste upravnog aparata koji garantuje
tu poslunost i karakter vrenja vlasti.
(1 ) Racionalni karakter legitimne vlasti zasniva se na
veri u legalnost poretka (koji je zasnovan na zakonu) i
prava osoba koje su na osnovu tog poretka pozvane da
vre vlast. Ovde je re o legalnoj vlasti, u kojoj postoji
pokoravanje legalno uspostavljenom bezlinom poretku
i osobi koju on odreuje kao pretpostavljenu, po sili
formalne legalnosti njenih naredbi i u granicama njene
nadlenosti. Oni koji vladaju su funkcionalno nadreeni,
pretpostavljeni, oni nad kojima se vlada su pravno
jednaki, a upravni aparat je birokratski organizovan,
sainjen od inovnika.

legitimitet
(2) Tradicionalni karakter legitimne vlasti zasniva
se na uobiajenom verovanju u svetost tradicija koje
odvajkad postoje i prava osoba koje su na osnovu njih
pozvane da vre vlast. Ovde nema pokoravanja zakon
skim odredbama ve osobi - gospodarevoj linosti,
koja je na osnovu tradicije pozvana da vlada ili koju je
tradicionalni gospodar odredio za to. Oni koji vladaju
su lini gospodari, oni nad kojima se vlada su podanici,
a upravni aparat ima poloaj linih slugu gospodara ili
vazala.
(3) Harizmatski karakter legitimne vlasti se zasniva
na izuzetnoj predanosti svetosti ili heroizmu, ili uzornim
osobinama neke osobe i poretku koji je ova otkrila ili
stvorila. U harizmatskom tipu vlasti vladajui je voa,
oni nad kojima se vlada su sledbenici, a upravni aparat
se formira iz redova pristalica (uenika, stranakih poverenika i si.).
Veber naglaava da su izuzetno retke organizovane
grupe s vlau koje pripadaju samo jednom, istom
tipu. Treba imati na umu d aje osnova svake vlasti, pa,
dakle, i svake pokornosti, vera: vera u presti onog ili
onih lica koja vladaju. Aona je, kae Veber, retko sasvim
prosta. Na primer, u sluaju legalne vlasti, ona nikad
nije isto legalna. Vera u legalnost je uobiajena,
dakle, uslovljena tradicijom, pa je moe unititi ruenje
tradicije. Ona je i harizmatska u negativnom smislu: ne
prekidni oiti neuspesi mogu dovesti do propasti svaku
upravu, sruiti njen presti i pripremiti teren za harizmatske revolucije.
3 legalitet 3 vlast
S. Nedovi
leno, v. feud
liberalizam (lat. liberalis - slobodan). Politika
filozofija za koju je individualna sloboda - sloboda
pojedinca - najvia vrednost i osnovni kriterijum za
procenjivanje valjanosti svih drutvenih institucija. Pri
tom se sloboda definie negativno, kao odsustvo pri
sile. ovek je, dakle, slobodan kad nije podvrgnut prisili
drugog oveka ili drugih ljudi. Ogranienje slobode je
opravdano samo radi zatite individualne slobode drugih
ljudi, jer /. proklamuje i naelo da su svi ljudi jednaki
u tom smislu to imaju jednaka prava. Iz uvaavanja
slobode i jednakih prava logino proizlazi i naelo trpeljivosti ili tolerancije. U politikoj sferi, /. zahteva
punu zatitu tzv. privatnog domena graana i njihovu
slobodu od bilo kakve samovolje. Utvrivanje granice
izmeu slobode pojedinca i dravnog autoriteta je za
datak liberalnog zakonodavstva, odnosno konstitucije
(konstitucionalizam). Ogranienja slobode koja poje

284
dincu namee drava moraju biti u skladu s vladavinom
prava (moraju biti jednaka za sve, unapred predviena i
izvesna i si.), i . je zasluan i za ideju o nunosti podele
vlasti, s nezavisnim sudstvom kao garantom zatite indi
vidualne slobode.
L. i demokratija se susreu jer jednakost pred za
konom vodi zahtevu da svi ljudi treba da imaju podjed
nakog uea u donoenju zakona. Meutim, njihove
teme ostaju razliite: /. se bavi pitanjem sadrine - ta
treba da bude zakon, a demokratija pitanjem naina na
koji se utvruje ta e bili zakon. Mada liberal smatra
poeljnim da samo ono to prihvata veina zaista i bude
zakon, on ne veruje da je to dovoljna garancija da e
taj zakon nuno biti i dobar zakon. L. upozorava da i
demokratski doneti zakoni mogu ugroziti slobodu poje
dinca, da i demokratija moe skliznuti u tiraniju - tiraniju
veine, koja time to je veinska, nije nita manje tiran
ska. Sredinja preokupacija liberala je ograniavanje
nasilja koje prema pojedincu moe, odnosno sme da
vri dravna vlast, makar ona bila i najdemokratskija.
U privredi, ekonomski /. zagovara punu slobodu i
zatitu privatne svojine, preduzetnitva i trita (doktri
na laissez-faire), a suprotstavlja se dravnoj intervenciji
u privredi. Trite je najmonija autonomna oblast koja
mora da ostane nezavisna od dravne vlasti. To je mesto
na kojem se susreu slobodni i ravnopravni pojedinci
koji svi tee ostvarenju vlastitih interesa. Ako ishodi
trinih procesa i nisu savreni, tvrde liberali, to je
ipak manje zlo od onoga kada se u raspodelu poeljnih
stvari u drutvu uplete drava sa svojim proizvoljnim
zamislima o pravednoj raspodeli.
3 demokratija 3 konkurencija, trina 3 sloboda
S. Nedovi
lina jednaina istraivaa. Filozofiju, sociolo
giju, istoriju i antropologiju nauke u drugoj polovini
XX veka odlikuje tendencija postepenog prelaska sa
internalistikih na eksternalistika stanovita. Ove
poddiscipline prestaju da tee strogoj kodifikaciji
naunih ciljeva, regulaciji naunih metoda i aksiomatizaciji naunog znanja, to je karakteristino za tradi
cionalna internalistika istraivanja nauke. Stoga se
nauna istraivanja preteno posmatraju kao proizvod
drutvene prakse, odnosno kao deo celokupne kul
turne produkcije. Njihov prvenstveni cilj je, po pravilu,
da pokau da je znanje - formalno posmatrano kao
skup ideoloki nemotivisanih i kulturno nespecifinih
naunih disciplina - zapravo korelat, proizvod, posle
dica ili uzrok drutvenih, kulturnih, ekonomskih, istorijskih i politikih odnosa, procesa, projekata i kontek
sta; shodno tome, epistemoloki status naunih nalaza

285
i teorija relativan je u odnosu na kultumospecifine
diskurse, paradigme, pojmovne sheme ili istraivake
programe. Tako, pria o l.j. i. paralelno tee u dva
relativno nezavisna toka - u istraivanju meuodnosa
nauke i drutva/kulture, i u ispitivanju uloge pojedin
ca u naunom procesu. Rezultati oba tipa istraivanja
nauke postepeno, iz specifinih poddisciplinarnih fo
ruma, prelaze u kanonizovane akademske kurikulume
sociologije, socijalne i politike filozofije i socijalne i
kulturne antropologije, odnosno etnologije. Govor o
l.j. i. - iako se u razliitim akademskim sredinama javlja
i pod drugim nazivima - danas zauzima legitimno mesto
u osnovnom metodolokom fondu ovih disciplina.
Kao i u sluaju relativistikih, konstruktivistikih i
kvalitativnih intervencija u optu metodologiju, a poseb
no u metodologiju drutvenih nauka i humanistikih di
sciplina, problematizaciju pojma l.j. i. treba posmatrati
u sklopu velikog epistemolokog obrta potkraj XX veka.
U poetku je bila re o uvidu pozitivistiki orijentisanih
metodologa (samu sintagmu l.j. i., tj. posmatraa, u
domaoj sociologiji promovisao je Vojin Mili u svom
Sociolokom metodu, 1965), kojima je osnovni cilj bio
da umanje uticaj linosti, identiteta i poloaja istraivaa
u socijalnoj strukturi i kulturi na istraivaki proces. Na
taj nain, oni su pokuavali da poveaju pouzdanost, ob
jektivnost, validnost pa i samu naunost istraivanja
drutva i kulture. Govor o uticaju navedenih inilaca
na nauku zapravo je govor o njihovoj odluujuoj i
nezaobilaznoj ulozi, bar kada su u pitanju discipline
razliito klasifikovane kao drutvene, kultumoistorijske,
humanistike i si. Naravno, naglaavanje politikih,
ekonomskih, psiholokih ili etikih aspekata naunog
rada nije izum relativista, ekstemalista, konstruktivista niti autora koji istrauju iskljuivo u kvalitativnim
tradicijama; no, savremena problematizacija kulturnih,
drutvenih i linih elemenata naunog istraivanja jeste
pre svega govor o problemima, nemogunostima ili
specifinim razlikama istraivanja onih oblasti stvar
nosti kojima se ne bave nauke o prirodi. U tom smislu,
govor o l.j. i. ima dugu tradiciju u sporovima o metodu i
prati preobraaje ovih disciplina jo od njihove akadem
ske institucionalizacije.
Kako pojedinci i kulture, odnosno drutva, mogu da
utiu na proces naunog istraivanja? U XX veku se
ozbiljno preispitivao odnos izmeu identiteta i znanja
u istraivanjima drutva i kulture. Istoriarima i metodolozima postalo je jasno da akademska i institucio
nalna afilijacija, ekonomski status, politika mo, klasna,
rasna i rodna pripadnost, teorijsko-metodoloko obra
zovanje, pa i seksualna orijentacija istraivaa, mogu
da imaju (ili neizostavno imaju) odluujuu ulogu u di

lina jcdnaina istraivaa

zajnu istraivanja, njegovom toku, konstrukciji rezul

tata istraivanja, njihovom objavljivanju, primeni itd.
Pod postmodernizmom se u sociologiji, antropologiji
i studijama kulture podrazumeva upravo ova artiku
lacija saznanja o uticaju identiteta na saznajni proces.
Postmoderne metodologije dovode u meusobnu vezu
uticaje pomenutih tipova identiteta istraivaa, a nalaze
istraivanja drutva i kulture vide kao pozicionirane, ne
kompletne, delimino ili pristrasno istinite i objektivne
reprezentacije prouavane stvarnosti.
Najzad je postalo jasno da racionalni, beli, hete
roseksualni itd. mukarci, koji piu na svetskim jezicima
i imaju doktorate steene na katedrama koje svoje po
stojanje duguju kolonijalnom irenju severnoatlantskih
i kontinentalnih evropskih drutava, nisu ekskluzivni
posednici pouzdanog, istinitog, objektivnog ili ultima
tivno korisnog znanja o drugim, drugaijim, bliskim ili
udaljenim, potlaenim ili saveznikim kulturama. Otuda
opti pojmovni okvir za pomeranje interesa socijalnih
i kulturnih metodologija postaje upravo problematiza
cija l.j. i. Drutveni konteksti, paradigme ili referentni
okviri, kao inioci sa znaajnim, katkad i presudnim
uticajem na naunu proizvodnju, stavljaju l.j. i. u sm
centar metodolokih rasprava na prelazu milenijuma.
Meu interdisciplinarnim afinitetima postmodernih
metodologija vaniju ulogu imaju filozofija poststrukturalizma, socijalni konstruktivizam, feminizam, soci
jalna epistemologija, odnosno studije nauke kao kulture.
Metodoloka istraivanja inspirisana ovim disciplina
ma ili teorijskim strujama usredsreuju se ne samo na
ulogu identiteta istraivaa u ekonomiji i politici zna
nja, ve u razliitim stepenima zastupaju i teze o nunoj
m eupovezanosti identiteta sa naom moi da ita
saznamo. U radikalnim tumaenjima, l.j. i. odreuje da
li e istraiva moi da prouava ene, decu, siromane,
homoseksualce, nacionalne manjine i si. zajednice uko
liko i sm nije njihov pripadnik, odnosno ukoliko ne deli
identitet prouavanih subjekata.
U teorijskim pristupima koji su interpretativno,
dekonstrukcionistiki, poststrukturalno, postmoderno
ili tekstualistiki obojeni u prvi plan istaknuta je kri
tika predstavljanja drugih u istraivanjima drutva i
kulture. U svim tim orijentacijama insistira se na pristrasnosti posmatranja, lociranosti interpretacija, kontigentnosti, fragmentarnosti, esto i neponovljivosti
kultura, linosti, istorija, istina, poredaka moi, ili pak
naprosto samo odnosa izmeu istraivaa i prouavanih
subjekata. I kritike i odbrane sociolokih i antropolokih
istraivanja kao puta do naunog znanja nadovezale
su se na starije sporove o interpretativnim nasuprot
naunim pristupima, odnosno kvantitativnim nasuprot

lina jednaina istraivaa

286

kvalitativnim istraivanjima. Na taj nain, one su rehabilitovale tradicionalne razlike izmeu objektivizma i
subjektivizma, empirizma i konstruktivizma, odnosno
pozitivizma i neorealizma. Re je o tendenciji sveopteg
suprotstavljanja poimanju metodologije kao regulativne,
formalne discipline, iji je cilj da istraivanje zasnuje na
lino i kulturno nespecifinim metodolokim konven
cijama, nezavisno od konteksta njegovog dizajniranja,
izvoenja, objavljivanja rezultata ili njihove primene.
Ideja o istraivanjima drutva i kulture kao institucionalizovanim znanjima koja se menjaju prilagoavajui
se globalnim i lokalnim politiko-ekonomskim konteksti
ma podrazumeva i daje njihova metodologija sutinski
povezana sa ivotima istraivaa ili prouavanih. U
skladu s takvim shvatanjem, metodologija je obiaj
kao i svaki drugi, deo akademskog folklora, deo svako
dnevne ivotne prakse, opcionalna, kontigentna, promenjiva, zamenjiva, prilagodljiva i, to je najvanije, per
spektivna, nikad dovoljna niti konana. Istraiva nije
kamera, a njegova lina jednaina ponajvie zavisi od
montae filma.
3 anketar O anketarska greka 3 ispitanik

M. Milenkovi
linost. Izraz je prvobitno oznaavao pozorinu
masku, stoje bilo prihvaeno i u grkoj drami (prospon).
Ciceron je prvi odredio da se izrazom persona oznaava
nain na koji se neka osoba javlja za druge, koju ulogu
igra u ivotu. Razliite su definicije pojma /.:filozofske,
koje imaju etiku i vrednosnu konotaciju; psiholoke,
koje izraavaju skup psihofizikih osobina koje odlikuju
neku osobu; socioloke, koje istiu drutvenu ulogu in
dividue; politike, koje stavljaju naglasak na kvalitete
osobe kao graanina. Gordon Olport navodi pede
set razliitih definicija /., ali moe se ustanoviti opta
saglasnost da se /. stvara u toku biolokog i psihikog
rasta koji je svojevrstan za odreenu individuu, te se
za pojam /. vezuje i pojam ja (eng. se lf lat. ego), to
izraava sopstvo u razlikovanju prema drugom.
Teoretiari /. slau se d a je Sigmund Frojd posta
vio temelje nauci o /. utvrdivi kompleksnu, slojevitu
strukturu individualne egzistencije, koja se sastoji od
ida (ono), koji izraava bioloke potrebe i princip
zadovoljstva, te ukazuje na potisnuta iskustva i zonu
nesvesnog; ega (ja), koje predstavlja transakciju s re
alnim svetom i obuhvata percepcije, uenje, pamenje,
miljenje, delatnost, ali i odbrambene mehanizme i
super-ega (nad-ja), kao internalizovanog moralnog
standarda primenjenog na individuu. Frojdova zaslugaje
to je razbio iluziju o dominaciji racionalnog u oveku,
otkrivi njegove skrivene tamne strane i pribliivi ga

prirodi iz koje je ponikao, te blie povezujui elemente

tela i due.
Erik Erikson je dalje razvio Frojdovo shvatanje
stavljajui razvoj /. u socijalni kontekst i opisujui stup
njeve toga razvoja kroz ivotne cikluse (to je uradio i
an Pijae, ali pre svega imajui u vidu misaoni i mo
ralni razvoj individue). Nauka o /. duguje svoj razvoj
i Alfredu Adleru koji uvodi kompleks inferiornosti,
kao i Karlu Jungu i njegovoj teoriji o kolektivno nesvesnom i arhetipovima. Treba istai i znaaj interakcione teorije Dorda Mida, koji je svoje istraivanje
usmerio na odnos ja-drugi, objanjavajui kako /. na
staje u meusobnoj interakciji potreba i oekivanja, ali
najpre preuzimanjem predstave koju o individui imaju
drugi (pre svega roditelji).
G.
Olport definie l. kao dinamiku organizaciju
u individui onih psihofizikih sistema koji odreuju
njeno svojevrsno prilagoavanje okolini. S filozofske
take gledanja, Emanuel Kant je /. definisao kao onaj
kvalitet u svakom oveku koji ga ini vrednim po sebi,
nezavisno od toga kako se moe upotrebiti od strane
drugih. Drugim recima, /. je ono to individua jeste u
svojoj vlastitosti i to predstavlja njen identitet, ali ona
je dinamika kategorija.
L. karakteriu sledea svojstva: svojevrsnost karak
teristika i sposobnosti, autonomija, identitet, samosvest,
sloboda. Ali /. nije isto subjektivna kategorija, budui
da se individua u svom odrastanju socijalizuje u svojoj
kulturi i nosi njen peat; meutim, individua upija svoju
kulturu samo putem interiorizacije njenih elemenata, to
joj omoguuje da ostvari sopstvo i da uspostavi komu
nikaciju sa svetom i drugim ljudima.
Kada je re o formiranju /., vode se sporovi koji su
inioci u tom pogledu presudni: individualne dispo
zicije ili sociokulturno naslee. Meutim, pitanje se ne
moe tako postaviti jer su obe vrste inilaca sastavni
deo procesa konstituisanja /., budui da se individua
ne raa kao prazan list papira ve sobom donosi niz
dispozicija koje e se ili razviti, ili tokom odrastanja
biti uguene, zato to u konkretnim sociokulturnim
okolnostima moe da prevagne jedan ili drugi inilac.
Ako se u procesu socijalizacije insistira iskljuivo na
prilagoavariju individue zahtevima drutva i na prihvatanju kulturne tradicije, to moe da potisne, pa i da
potre individualne dispozicije; ali, ako se dete vaspitava
uzimajui u obzir ta ono nosi kao vlastiti potencijal, i
ako se prihvatanje date kulture usklauje sa individual
nim dispozicijama, tada se proces socijalizacije usklauje
s procesom individuacije i formira se zrela /., koja nije
egoistiki orijentisana, ali nije ni sociologistiki poti
snuta. U poslednjem sluaju dolazi do gubitka tj. do

287

depersonalizacije. Sm pojam (obezlienost) kazuje

da individua nije dola do svoga ja i samosvesti, te
da ni u psiholokom ni u socijalnom i moralnom smislu
nije postala zrela /.
L. je specifino ljudska kategorija koja oznaava da
samo ovek poseduje svest o svojoj individualnosti i
autonomiji, kao i o razlici u odnosu na drugog. Ali,
ta distanca prema svetu i drugom, kada je re o zreloj
/., ne potvruje rascep izmeu oveka i njegovog sveta
nego izraava svojevrsnu (personalnu) interpretaciju
sveta u kojem individua ivi, ili, drugaije reeno,
prevoenje iskustva na sopstveni jezik. U tome i jeste
sutina individuacije, budui da individua vri sele
kciju iskustava i zahteva sredine i prilagoava ih svo
jim unutranjim dispozicijama, ne ostajui puki objekt
prilagoavanja svojoj kulturi.
Srodni izrazi su: individua, persona, karakter, tem
perament. L. i karakter se obino uzimaju kao sinonimi,
ali karakter je onaj deo l. koji je povezan s voljom i
moralom, izraavajui stil ivota odreen prihvaenim
etikim standardim a, dok /. p re d sta v lja celinu
psihofizikih svojstava jedne osobe. Pojam individue se
odnosi na pojedinanu bioloku egzistenciju oveka i ne
obuhvata svojstva koja se pripisuju /. Izraz persona se u
strunoj literaturi vezuje za drutvene uloge pojedinca, a
temperament za emocionalna stanja individue.
O antropologija O ovek 3 individua
Z. Golubovi

Likertova skala. Skala za merenje stavova koju

je konstruisao Renzis Likert. Zbog jednostavne kon
strukcije, popunjavanja i obrade, L. s. spada u najee
koriene skale stavova. Sastoji se od manjeg broja tvrd
nji o objektu stava odabranih na osnovu svoje diskrimi
nativne moi. Poeljno je da polovina tvrdnji izraava
pozitivan, a polovina tvrdnji negativan stav prema ob
jektu stava. Ispitanik treba da oznai u kom stepenu se
slae sa svakom tvrdnjom (obino preko petostepene
skale slaganja, odnosno neslaganja, iji se stepeni bodu
ju od 0 do 4 ili od 1 do 5). Ukupan skor se dobija
sumiranjem bodova dobijenih na svakoj tvrdnji, pa se
zato L. s. zove i sumaciona skala. U irem znaenju,
L. s. se naziva svaki nain odgovaranja u upitniku gde
se od ispitanika trai da izrazi stepen slaganja, odnosno
neslaganja s nekom tvrdnjom.
O merne skale
D. Popadi

logistika regresija, v. analiza, regresiona

lokalna zajednica

lokalna zajednica (lat. localis - mesni, prostorni). Naj

manja teritorijalna skupina u kojoj je mogue organizovati sve vitalne drutvene funkcije. U sociolokoj i srodnoj
literaturi zapaa se vie pristupa i definicija /. z., koje se
obino razvrstavaju u dve grupe: (1) one koje polaze od
osobene drutvene interakcije unutar /. z. i (2) one koje
ukazuju na ekoloki aspekt, tj. na odnos /. z. kao ljudske
grupe sa prirodnom okolinom. Socioloki su relevantnije
definicije prve grupe. One u najveem broju (njih 70)
u prvi plan istiu zasebnu teritoriju, a zatim ukazuju na
autarkinost (zatvorenost i samodovoljnost) i zajedniki
ivot neke grupe tokom kojeg se formira zajednika svest,
slini kulturni obrasci (vrednosti i norme), zajednike in
stitucije i drutvena osobenost u odnosu na druge grupe.
Robert Mekajver istie daje /. z. ogranieno podruje
unutar globalnog drutva u kojem nastaju mnogi me
hanizmi kontrole, razliiti od dravne kontrole, mnoga
udruenja koja nisu politika, mnogi obiaji i merila
ponaanja koja nikako nije stvorila drava. U toj zajednici
stvara se zakon koji je podloga svih drugih zakona, za
kon s mnogim sankcijama koji je postojao pre nego to je
bilo drave i kojeg dravni zakon nikako ne moe staviti
van snage. Bez ranijih zakona zajednice svi bi dravni
zakoni bili prazna forma. Bez malih (lokalnih) zajednica
nije mogue veliko drutvo sa svojim globalnim us
tanovama.
Irvin Sanders navodi etiri glavna pristupa u proua
vanju /. z.: (1) kvalitativni, koji polazi od kvaliteta ivota
i odnosa unutar /. z. (procenjujui stepene zadovoljstva,
moralne integracije i kriminaliteta); (2) ekoloki, koji
je razvila Cikaka kola a prouava prostorni raspored
pojedinaca, skupina i ustanova i procese koncentraci
je, centralizacije, segregacije, invazije, sukcesije itd.;
(3) etnografski, koji je usmeren na sveobuhvatnost l. z. i
izvesnu njenu samodovoljnost (zatvorenost, kompletnost,
kohezivnost, reprezentativnost); (4) socioloki, za koji se i
Sanders zalae, polazi od /. z. kao sloenog socijalnog sis
tema koji ine est glavnih podsistema: porodica, privreda,
vlast, religija, obrazovanje i informisanje. Lokalni socijal
ni sistem i njegove podsisteme Sanders dalje ralanjuje
na razne mree odnosa pojedinaca i drutvenih grupa. On
posebno izdvaja procese koji su neophodni za opstanak
/. z. kao sloenog sistema i istie znaaj dobijanja novih
lanova, socijalizacije, komunikacije, diferencijacije i
raspodele statusa, distribucije dobara i usluga, drutvene
kontrole, raspodele moi i ugleda, drutvene pokretljivosti
i interakcije putem prilagoavanja.
Na znaaj sociolokog prouavanja /. z. kod nas je
meu prvima ukazao Vojin Mili. Lokalna drutvena
zajednica je, prema njegovom miljenju, globalni oblik
drutvenog ivota koji obuhvata sve drutvene oblike i sve

lokalna zajednica
vidove drutvene aktivnosti na odreenom geografskom
prostoru. U njenom okviru se razvijaju i deluju razne
drutvene ustanove i organizacije (ekonomske, politike,
prosvetne, verske, zabavne itd.). Za utvrivanje granica
l. z. neophodno je znati okvire u kojima se odvija najvei
deo neposrednih drutvenih odnosa na nekom uem
podruju, kao i poznavati oseanja stanovnitva o pripad
nosti odreenoj drutvenoj zajednici. Selo, manji grad,
pojedine etvrti velikih gradova s izrazitom ekonomskom
i socijalnom strukturom su najtipiniji konkretni oblici
/. z. U tom smislu, optina bi kod nas mogla da bude
najira /. z., ali pod uslovom da nije suvie velika. Tada bi
ulogu /. z. preuzimalo naselje (selo ili manji grad), smo
ili zajedno sa susednim naseljima s kojima se funkcio
nalno dopunjuje.
Socioloki gledano, /. z. nije pre svega i samo pro
storna drutvenofunkcionalna celina. Ona nije samo pro
storno ui okvir, nego i sociokulturna forma neposrednog i
svakodnevnog drutvenog ivota u kojoj pojedinci i grupe
obavljaju najraznovrsnije drutvene delatnosti i zadovo
ljavaju svoje primame i sekundarne potrebe. Kao takva,
/. z. je samo relativno samodovoljna i viefunkcionalna
drutvena tvorevina, koja je uvek deo neke ire, vee i
sloenije celine (konkretnog globalnog drutva). Iako
nuan, ona nikad nije sasvim dovoljan okvir sveukupnog
drutvenog ivota poto su svi odnosi unutar /. z. determinisani globalnim drutvenim odnosima i procesima.
Globalno drutvo deluje na /. z. posredstvom lokalnih
ispostava globalnih ustanova, pravnim propisivanjem
organizacionih oblika svih vitalnih funkcija i nameta
njem modela socijalizacije. Zato svaka /. z. ima potrebu za
svojim samoodreenjem i samoupravom (autonomijom)
kojima bi iskazala, zatitila i zadovoljila svoje posebne
interese. Oko pitanja lokalne samouprave uvek se ukrta

288
najvei broj bitnih drutvenih odnosa izmeu globalnog
drutva i lokalne zajednice.
O Middletown O sociologija grada O sociologija sela
M. Mitrovi

loglinearni model, v. tabela kontingcncije

lumpenproletarijat. Prvi deo kovanice potie od
nemake rei Lump, koja znai odrpanac, nevaljalac,
bekrija, pijanac, propalica, a dragi deo od latinske rei
proletarius, kojaje u doba rimske imperije oznaavala
siromane graane najnie klase koji su imali znaaj za
dravu samo putem razmnoavanja i svoje dece. U mo
dernom znaenju otpatka svih klasa, izraz /. uveo je
Karl Marx {OsamnaestiBrimer Luja Bonaparte, 1852).
On opisuje L. kao dezintegrisanu masu sastavljenu
od upropaenih i avanturistikih otpadaka buroazije,
vagabunda, otputenih vojnika i zatvorenika, secikesa,
makroa, skupljaa krpa, prosjaka itd, koje je Luj Bonaparta okupio u svojoj borbi za vlast.
Kasniji autori su takoe upotrebljavali izraz /. u ana
lognim ekstremnim drutvenim uslovima ekonomske
krize, oruanih sukoba, dezintegracije i uspostavljanja
autoritarnih, birokratski centralizovanih i militarizovanih reima, da bi oznaili velike mase deklasiranih
ljudi. Veliki broj bivih pripadnika raznih klasa, pre sve
ga, osiromaene gradske sitne buroazije, siromanog
seljatva i nezaposlenog radnitva, izgubivi svoje me
sto u kapitalistikom drutvu, odvaja se od svoje klase
formirajui masu koja je sklona da bude regrutovana u
pokrete s populistikom i reakcionarnom ideologijom,
poput faistike.
O klasa, drutvena O populizam O slojevitost, drutvena

V. Vratua-Zunji

Lj
ljudska geografija, v. antropogeografija
ljudska prava. Sintagmu je, etrdesetih godina XX
veka, lansirala Eleonora Ruzvelt, kada je u Ujedinjenim
nacijama konstatovala da u nekim delovima sveta do
tad korieni izrazi kao to su osnovna prava oveka
i/ili prava oveka (eng. rights o f man, fr. droits de
l 'homme) ne obuhvataju i prava ena. Po tom shvatanju,
Ij. p . su prava koja svako ljudsko bie ima samim tim
to je ljudsko bie, nezavisno od drave u kojoj ivi, pa
ak i ako bi ivelo izvan drave. Lj. p . nisu pozitivnopravnog, ve moralnog porekla jer potiu iz normativnog poretka koji je iznad drave. Ona su civilizacijski
normativni standardi koji izraavaju zahteve u pogledu
ophoenja prema ljudskim biima. Lj. p. predstavljaju
skupinu zahteva koji izraavaju vrednosti koje pripisu
jemo ljudskim biima kao slobodnim i delatnim subjek
tima, odnosno kao moralnim osobama.
Osim u antikim izvorima (struja humanistikog uni
verzalizma u sofistici), rimskom pravu i uenju stoika,
poreklo ideje o lj. p. moe se nai i u filozofiji prirod
nog prava i politikoj praksi srednjovekovne Evrope.
Doktrina prirodnopravnog univerzalizma pretpostavlja
d aje svako ljudsko bie sposobno da shvati sadraje i
dunosti koje namee prirodni zakon jer su oni utemelje
ni u prirodnom poretku stvari i u razumu. Prirodni zakon
stvoren od Boga namee dunosti svakom pojedincu i
predstavlja naelo koje omoguava oveku da razlikuje
dobro i zlo, pa je prirodni zakon vodilja u postizanju
vrlog ivota (Toma Akvinski).
Politika praksa srednjovekovne Evrope belei po
javu prvih pravnih dokumenata koji ustanovljavaju
izvesne slobode i prava ljudi. Na taj nain zapoinje
institucionalizovanje lj. p . i sloboda koje su ostva
rene u borbi protiv apsolutizma tadanjih vladara, a za
ograniavanje njihove vlasti. Ipak, ta prava e se, su
protno pomenutom univerzalnom karakteru prirodnog
zakona, odnositi samo na ui krug svetovne i crkvene
vlastele, a tek kasnije (krajem XVIII veka) i na trei

stale (graanstvo) i sva ljudska bia (tokom XX veka).

Poetkom XIII veka, 1215. godine, engleska vlastela je
od kralja Jovana bez Zemlje iznudila odreena prava i
slobode, a potom ga obavezala da ih i uvai. Rezultat
ove nagodbe biva zapeaen Velikom poveljom sloboda
(Magna Charta Libertatum, ili Magna Carta), u kojoj
su, pored ogranienja kraljeve vlasti, postavljeni temelji
vladavini prava i jem stvu odreenih lj. p . (naravno,
lj. p. engleske vlastele, jer su ova prava bila partikulamog
karaktera). Velika povelja sloboda proglaava nezako
nitim arbitrarno hapenje, progonstvo i upotrebu sile, te
utvruje slobodu kretanja, trgovine, kao i garantovanje
imovine.
U Engleskoj su, nakon vie od etiri i po veka od
donoenja Velike povelje sloboda, usvojena sledea
dva dokumenta znaajna za utemeljenje i razvoj lj. p.:
(1)Habeas corpus act (1679), kao zakon koji titi prava i
slobode u postupcima koje protiv graana vode policija
i sudovi i (2) Zakon o pravima (Bill o f Rights, 1689),
pravna tekovina Slavne revolucije kojom se priznaju
znaajna Ij.p. i za obine graane, a koja su dotad vaila
samo za plemstvo. Sintezu pomenutog srednjovekovnog prirodnopravnog univerzalizma i partikularnosti
ugovora izmeu vladara i podanika karakteristinih za
politiku praksu srednjovekovne Evrope predstavlja
klasino liberalno stanovite. Prema ovom stanovitu,
ljudska bia poseduju neotuivo pravo na ivot i slo
bodu, pravo na neometano uivanje imovine i slobodu
govora, dok je jedini opravdani razlog za ograniavanje
navedenih prava zatita Ij.p. drugih ljudi.
Za razliku od srednjovekovnog prirodnopravnog
stanovita koje, iako univerzalistiko, naglasak stav
lja na dunosti ljudi proistekle iz prirodnog zakona, u
individualistikom duhu (Don Lok), liberalizam in
sistira vie na pravima. Liberalno stanovite primarnu
funkciju vlasti vidi u zatiti navedenih Ij.p., dok poje
dinci imaju onoliko dunosti prema dravi koliko ova
potonja ostvaruje svoju osnovnu funkciju. To znai da
je stvarna mera zatite lj. p. konkretan zakonski okvir

ljudska prava
koji se odnosi samo na jedan narod koji se u dotinim
zakonima pominje.
Primeri amerike Deklaracije o nezavisnosti (1776)
i francuske Deklaracije o pravima oveka i graanina
(1789) ilustruju jaz koji se pojavljuje izmeu univer
zalnog aspekta lj. p. kao takvih i njihovog zakon
skog uobliavanja; ovo potonje uvek nuno poprima
partikularistiki karakter, jer se ideja o lj. p. povezuje
s pojmom graanina jedne odreene zemlje. Meutim,
liberalno stanovite, pored ostalog, utie na postepenu
internacionalizaciju Ij.p. u kontekstu znaajnih istorijskih zbivanja tokom XIX i XX veka. Tako dolazi do
postepenog unoenja odredbi Deklaracije o pravima
oveka u ustavne dokumente razliitih zemalja, to
biva propraeno upornom borbom za proirenje tih
prava. Briselskom konvencijom iz 1890. godine for
malno se ukida trgovina robljem, a 1926. se smo rop
stvo proglaava nezakonitim. Haka konvencija ( 1907)
i enevska konvencija (1926) insistiraju na humanim
obzirima i standardima u toku ratovanja. Sve do Dru
gog svetskog rata, napredak u internacionalizaciji lj. p.
odvija se u kontekstu meunarodnog prava, u kojem
se insistira na kategorijama suverenosti i nemeanja u
unutranja pitanja drugih zemalja.
Nakon Drugog svetskog rata nastaje i moderno
meunarodno pravo koje se tie lj. p. Ono se odnosi
na zatitu meunarodno garantovanih prava individua i
grupa, koja bi pojedine vlade i drave mogle da ugroze.
Najznaajniji dokument tog prava jeste Univerzalna
deklaracija o lj. p., usvojena na Generalnoj skuptini
Ujedinjenih nacija 1948. godine. Ova Deklaracija je
prvi akt kojim se na meunarodnom planu garantuje i
proiruje lista Ij.p. Svrha Deklaracije je da se obezbedi
adekvatno razumevanje i tumaenje lj. p. i sloboda na
brojanih u Povelji UN. Deklaracija predstavlja standard
koji bi trebalo da dostignu i potuju svi narodi, odnosno
nacije. Iako nema snagu zakona, Univerzalna deklaraci
ja je postala deo meunarodnog obiajnog prava koje
se koristi u tumaenju Povelje UN u sporovima izmeu
njenih lanica, ali koje se takoe moe primenjivati i neza
visno od Povelje, ak i na drave koje nisu lanice UN.
Dalji razvoj sistema meunarodnopravne regulative
koja se odnosi na lj. p. odvijao se tokom sukcesivnog
donoenja razliitih paktova o lj. p., meu kojima
su najznaajniji: M eunarodni pakt o graanskim i
politikim pravima (1966); Fakultativni protokol uz
Meunarodni pakt o graanskim i politikim pravima
(1966); Meunarodni pakt o ekonomskim, socijalnim i
kulturnim pravima ( 1966); Evropska konvencija o zatiti
lj. p. i fundamentalnih sloboda (1950); Amerika kon
vencija o lj. p. ( 1969); Afrika povelja o lj. p. i pravima

290
naroda (1981). Uz to postoje i drugi dokumenti, kao to
su Meunarodna konvencija o eliminaciji svih oblika
rasne diskriminacije (1965), Konvencija o pravima deteta(1989) itd.
Pomenuti paktovi o lj. p. ve i svojim nazivima ukazuju
da poivaju na podeli lj. p. na: (1) graanska; (2) p o
litika; (3) ekonomska; (4) socijalna i (5) kulturna
prava. Neki autori i (politike) organizacije svrstava
ju lj. p. u generacije, u skladu sa istorijskim redom
njihovog aktualizovanja i priznavanja. U tom smislu,
prvoj generaciji Ij.p. pripadaju prava nabrojana u ve
likim dokumentima graanskih revolucija s kraja XVIII
veka, odnosno graanska i politika prava. Graanska i
politika prava su prvenstveno zasnovana na naelu slo
bode. Graanska prava naglaavaju autonomiju oveka
u odnosu na dravu: drava se u ovekovo ponaanje i
delovanje moe uplitati samo do granice koju namee
ivot s drugim ljudima. Pravo na ivot, pravo na privat
nu sferu i prava vezana za krivini postupak jesu tipina
graanska prava. Prava oveka da uestvuje u uprav
ljanju dravom i zajednicom, tj. prava na participaciju,
kao i birako pravo, jesu politika prava. U drugu ge
neraciju lj. p. ubrajaju se ekonomska, socijalna i kultur
na prava. Ova prava predstavljaju upotpunjavanje kata
loga lj. p ., pa je ideja o njima istorijski skorija od ideje
o graanskim i politikim pravima. Cilj im je da ljude
dovedu u meusobno slian drutveni poloaj kako bi
zaista mogli da uivaju graanska i politika prava.
Pomenuta prava su zasnovana na naelima jednakosti i
solidarnosti. Pravo na obrazovanje, pravo na adekvatan
ivotni standard, pravo na medicinsku zatitu, neka su
od prava druge generacije. Kao i prva, i druga gene
racija lj. p. spada u grupu individualnih prava jer se nje
nim odredbama zahteva obezbeenje materijalnog bla
gostanja svakog mukarca, ene i deteta. Za razliku od
prve i druge generacije, trea generacija lj. p. odnosi se
na prava zajednica i naroda. Konkretno, ova generacija
Ij.p. odnosi se na politike i ekonomske tenje u razvoju
dekolonizovanih drava nakon Drugog svetskog rata,
pa ukljuuje i kolektivna prava na politiko samoopredeljenje i ekonomski razvoj. Pravo naroda na slobodno
raspolaganje svojim bogatstvom i prirodnim resursima,
pravo na jezik manjina, pravo na zatitu kulture neka su
od prava tree generacije lj. p. Sva prava prve i druge
generacije i mnoga prava tree generacije obuhvaena
su Univerzalnom deklaracijom o lj. p. i paktovima o
lj. p. Na treoj generaciji Ij.p. posebno insistira Afrika
povelja o lj. p. i pravima naroda (1981).
U toku istorije, katalog Ij.p. se proirivao - najpre na
unutranjem, a potom i na meunarodnopravnom nivou
- u duhu priznavanja ire autonomije i dostojanstva

291

svakog ljudskog bia i jaanja ideja demokratije. Ovaj

razvoj nije zavren: stalno se javljaju zahtevi za prizna
njem novih prava, nova prava se ozakonjuju, a tumaenje
onih ve priznatih se proiruje. Iako su mnogi autori
smatrali da su lj. p. obznanjena u periodu nakon Drugog
svetskog rata prva univerzalna ideologija koju je prih
vatio skoro itav svet, sama ideja lj. p. nije neupitna.
Prva grupa problema u promiljanju ideje lj. p. tie se
njihove univerzalnosti. Glavna primedba predstavnika
nezapadnjakih kultura (azijskih i afrikih) jeste d aje
ideja univerzalnih lj. p. izvedenih iz prirodnog zakona
pristrasna jer postoji samo u tradiciji kulture zapad
nog sveta. Postavlja se pitanje da li razliita kulturna
shvatanja umanjuju kredibilitet teze o univerzalnosti
lj. pP. Meutim, prema nekim autorima, lj. p. su transistorijska kategorija jer se temelje na optim osobinama
ljudskog delanja. Tako sva drutva uvaavaju posto
janje lj. p.: neka drutva ta prava doputaju nekolicini,
a moderna demokratska drutva dodeljuju ih svima.
Kritiari ovog gledita smatraju da samo pod odreenim
drutvenoistorijskim okolnostima lj. p. postaju razum
ljivi normativni zahtevi, a te okolnosti nisu univerzalne.
Zanimljiva su i ona miljenja prema kojima iz injenice
da su lj. p. proizvod zapadne kulture ne sledi da ona
ne mogu biti opteprihvatljiva. Uopteno posmatrajui,
iz injenice da razliite kulture i razliiti narodi imaju
razliita uverenja o nekom problemu, ne sledi da ne po
stoji jedno ispravno uverenje ili tumaenje koje se od
nosi na taj problem.
Druga grupa problem a povezanih sa idejom o
lj. p. odnosi se na pravna pitanja u tumaenju pojedinih
odredbi iz Univerzalne deklaracije, paktova i sporazuma
o lj. p ., kao i na pitanja tumaenja znaaja ovih dokume
nata za meunarodne odnose. Poslednja grupa problema
tie se pitanja u vezi s ponaanjem drava u skladu sa
odredbama meunarodnih dokumenata o lj. p. Svaka
ko d a je u ovom potonjem sluaju za nas od najveeg
znaaja inkorporacija meunarodnopravnih dokume
nata u domae zakonodavstvo, te striktno potovanje
obaveza koje otuda proistiu.
3 pravo 3 pravo, meunarodno 3 sloboda
5. Radenovi

ljudska priroda. Pojam lj. p. se upotrebljava u

razliitim znaenjima. U amerikoj antropologiji se
retko javlja, budui daje ona prevashodno zaokupljena
prouavanjem kulture - kao d aje ovek nije stvorio
(Lesli Vajt), tj. kao neto suigeneris. U nemakoj i fran
cuskoj antropologiji, koje su vie povezane s filozof
skom antropologijom, postoji pojam lj. p., mada se u
Nemakoj on vie vezuje za bioloku osnovu oveka.

ljudska priroda

Postoje velike rasprave o tome da li ovaj pojam moe

imati naunu konotaciju ili je metafizika kategorija.
Meutim, kao to upozorava antropolog Robert Redfild, nauci je potreban pojam lj. p., jer bez njega nemaju
smisla uporedna prouavanja razliitih kultura. Naime,
drugi narodi se mogu ispitivati samo ako se pretpostavi
da imaju neto zajedniko: tek ako se uspostavi odnos
izmeu univerzalnog i relativnog moe se odgovori
ti na pitanje po emu smo svi ljudska bia i kako se
meusobno diferenciramo i stvaramo razliite kulture.
Ve je Aristotel ukazao na razliku izmeu sutine
(esencije) i egzistencije , u tom smislu to egzistencija
oznaava da neto jeste i da postoji kao konkretna forma
ili fenomen, dok esencija kazuje kakvo je to to jeste,
odnosno ona izraava kvalitet postojanja i utvruje
ta je differentia specifica naina ljudskog postojanja.
Egzistencija se odnosi na neto dato, fenomenalno, in
dividualno (pojam tu-bie Martina Hajdegera), dok
sutina, koja odreuje kvalitet ljudskog bivstvovanja,
izraava promene u kvalitetu egzistencije, nastale u
procesu sociokulturne evolucije, kada se umesto muta
cije, iji se rezultat prenosi na potomstvo genetski, okolni
svet menja delatnou samog oveka. Za nain ljudskog
postojanja, to izraava pojam lj. p., karakteristina je
transbioloka dinamika, dok je pojedinano ljudsko bie
mnogo podlonije genetskim i biolokim promenama.
U ovom smislu, pojam lj. p. nema naturalistiko
znaenje, poput fizike i bioloke osnove ljudskog po
stojanja koju jedan broj naunika priznaje kao jedino
univerzalno odreenje oveka. Pojam lj. p . u modernoj
antropologiji predstavlja nauni konstrukt koji izraava
odreeni niz sociokulturnih univerzalnih karakteri
stika, bez kojih ovek kao pojedinac ne bi bio ljudsko
bie, a koje su ustanovljene uporednim istraivanjem
naina ivota ljudi u razliitim kulturama. Svi ljudi
imaju sposobnost govora i verbalizacije iskustva, kao
i sposobnost kontinuiranog uenja (ovek mora sve da
naui budui da je izgubio sposobnost instinktivnog
reagovanja); svi ljudi ive u odreenim drutvenim
zajednicama organizovanim na osnovu procesa proiz
vodnje i drutvene i kulturne regulacije; svi ljudi stva
raju kulturu kao svoju sekundarnu prirodu koja im
prua smisaoni okvir njihovog ivota i delatnosti; svi
oni potuju odreena pravila seksualnog optenja; sva
ljudska bia se formiraju u procesu socijalizacije i prihvataju odreene vrednosti koje im slue kao okvir
orijentacije i ujedinjuju ih u jednu zajednicu.
Moe se rei da se pojam lj. p. odnosi na istorijski
akumulirano naslee u razvoju ljudskih kvaliteta ivota i
novostvorenih potencija, koje ljudskom ivotu daju svo
jevrstan kvalitet. Pouan primer su deca vukovi koja,

ljudska priroda

292

budui istrgnuta iz ljudske sredine i odgajana od strane

ivotinja, poprimaju njihove osobine i gube ljudske di
spozicije - sposobnost govorne komunikacije, pa ak i
uspravnog hoda, kao i druge mentalne kapacitete.
Lj. p. je istorijska, transbioloka kategorija, koja
nastaje generalizacijama onih ljudskih atributa koji se
stvaraju i razvijaju pod uticajem ivota u sociokulturnoj
sredini. To je, kao to kae Edgar Moren, ujedinjujui
princip ljudske vrste, budui da izraava ono opte,
ono to povezuje sve ljude, iako se ispoljava u razliitim
kulturnim formama i aktivnostima.
Pojam lj. p. ne odnosi se na fiksirani bioloki supstrat,
ve na antropoloke konstante (to obuhvata navedeni
niz sutinskih ljudskih kvaliteta), obeleavajui ljudski
rod kao takav. Ali, ta se konstanta dvostruko relativizuje: sjedne strane, pod uticajem relativnosti kultura
koje daju razliita obeleja nainu ivota i ine da se
odreeni univerzalni sadraji javljaju u razliitim ob
licima (npr., porodica kao univerzalna ljudska grupa
moe imati razliite forme i funkcije regulisanja polnih
odnosa i odgoja dece). S druge strane, lj. p. se relativizuje pod uticajem individualnih dispozicija, jer je svaka
individua idiom i u svojoj egzistenciji neponovljiva. To
ne znai da e se opte potpuno izgubiti u toj relativizaciji, nego da e se opte potencije razliito razvi
jati u zavisnosti od toga koje su dimenzije naglaene u
odreenoj kulturi i prema kojima od njih individua osea
vei afinitet. Znai da pojam lj. p. nije neka nadindividua koja se postulira kao nekakav apstraktni imperativ
za pojedince, ve se moe shvatiti samo kao generaliza
cija onih moi oveka koje su nastale kao rezultat razvoja
njegovih mentalnih sposobnosti i kulturnih mogunosti.
Meutim, ne mogu se zanemariti ni biofizike karak
teristike oveka kao rezultat bioloke evolucije kojaje
pripremila i omoguila sociokulturnu evoluciju.
Piter Berger i Tomas Lukman ukazuju na injenicu
da ovek, za razliku od primata ija je sredina bioloki
strukturisana, a odnos sa okolinom fiksiran, nema
vrsno-specifinu sredinu jer nije, kao ivotinjske
vrste, ogranien geografski i prostorno. Za razliku od
ivotinjskih vrsta, kod kojih je mladune dovreno u
majinoj utrobi, kod oveka se razvoj nastavlja izvan
majinog tela putem uenja u komunikaciji s novona
stalom ljudskom okolinom, te je i njegov organski razvoj
drutveno uslovljen: jer, homo sapiens je homo socius.
3 antropologija 3 ovek 3 socijalizacija
Z. Golubovi

ljudska sredina. Pojam novijeg datuma koji podra

zumeva, sjedne strane, svet koji se razlikuje od sveta
ivotinjskih vrsta, a s druge, humanizaciju ljudskog

sveta koja nastaje kao rezultat ljudske istorije. Svet

koji se naziva lj. s. je trodimenzionalan: sainjavaju ga
priroda, drutvo i kultura. Drugim reima, ovek ivi
u tri deterministika sistema: stvarajui svoju sredinu
pomou sve razvijenijih aktivnosti, on je sve vie sa
vladavao sile prirodne sredine (iako ih nije prevladao,
to potvruju tragini uinci prirodnih kataklizmi i
u najrazvijenijim drutvima), ali je oblikovao nove
deterministike sisteme koji su nastali u drutvu i kul
turi kao svojevrsnoj lj. s. Meutim, ljudska delatnost
je odreena i biofiziolokim determ inantam a (kao
to su fiziki i psihiki poremeaji, koji ograniavaju
mogunosti delanja), kao i geografskim uslovima (to
nain ivota Eskima naroito potvruje). Ipak, drutveni
i kulturni inioci esto su preovlaujui u odreivanju
smisla i naina ivota naroda i pojedinaca, jer oblikuju
ivot pojedinaca od njihovog roenja do smrti.
Objanjavajui odnos prirode i kulture, Karl Marks
je govorio o prirodi kao anorganskom telu oveka, na
osnovu kojeg se razvijaju nove osobine i sposobnosti da
bi ovek prevladao svoju bioloku slabost, postavi
vrsta koja je sposobna da naseljava sve geografske
irine i da se prilagoava najrazliitijim klimatskim i
drutvenim uslovima. ovek je svojim delatnostima
menjao lik prirode esto u tolikoj meri da mu je teko
doi u kontakt sa izvornom prirodom (visoko urbanizovane sredine predstavljaju esto potpuno vetake
ili tehnike sredine, koje oveka liavaju prirodnog
ambijenta); danas se sve vie postavlja pitanje dokle se
moe ii u modifikovanju prirode tehnolokim razvo
jem, a da se ona ne uniti (na toj motivaciji razvili su se
ekoloki pokreti za ouvanje prirode). Stoga se u mo
dernoj nauci sve vie govori o jedinstvu prirode i kul
ture, a ne o njihovom meusobnom suprotstavljanju.
Razvoj oveka kao ljudskog bia ne moe se ob
jasniti bez uticaja drutvenih i kulturnih inilaca, koji
su se pojavili veoma rano - na osnovu arheolokih
otkria, jo u dalekoj praistoriji (u protodrutvu i
protokulturi). Drutveni inioci deluju preko sledeih
elemenata lj. s. : organizacija proizvodnih i drugih de
latnosti kojima se obezbeuju osnovni uslovi za ivot
stanovnitva (ekonomske delatnosti i institucije); organizovane individualne i grupne interakcije (sistem
drutvenih odnosa i drutvenih uloga); organizovane
socijalne akcije pomou kojih se ostvaruju ciljevi datog drutva ili sprovode promene u drutvenom sistemu
(politike akcije, pokreti i organizacije); institucije koje
vre razliite drutvene funkcije kao vitalni servisi; ele
menti strukture koji proizlaze iz opte drutvene podele
rada i distribucije poloaja i uloga individua. Drugim
recima, za razliku od ivotinjskog sveta koji ivi po

293
zakonima prirode, ovek stvara drutvene zakone koji
nisu rezultat slepe nunosti ve nastaju i mogu da
se menjaju u zavisnosti od istorijskih okolnosti, te se u
pogledu uticaja drutvenih inilaca govori o uslovnom
determinizmu (ili o ukljuivanju i indeterministikih ele
menata, kao to su sluajnosti, uloga velikih linosti u
istoriji i sl.). Moe se rei da tri inioca bitno odreuju
drutveni milje: drutvena podela rada, instituciona
lizacija drutvenih uloga i delatnosti i mrea informa
cija i komunikacija. Dakle, prevazilazei fiziku borbu
za opstanak, nastaje ljudsko drutvo, koje pomou
institucija koje stvara orijentie drutvenu praksu i
regulie drutvene odnose i ponaanje, te na taj nain

ljudska sredina
predstavlja novu sredinu za oveka, u kojoj se on ob
likuje kao ljudsko bie. Ali, pojedinac nije nikad suoen
s drutvom kao celinom, osim u periodima kriza, kada
mnogo neposrednije osea probleme globalnog drutva.
Drutvene jedinice u kojima uestvuje svaki pojedinac
su razliite grupe, a njegov neposredni drutveni milje
je svakodnevni ivot. Uzimajui u obzir sve tri dimen
zije lj. s., moe se razumeti specifino okruenje oveka
i njegova borba protiv dehumanizacije ljudskog sveta,
kada se tehnikom aspektu podrede druge komponente,
koje su komplementarne i nezamenjive.
O antropologija O ovek O ekologija
Z. Golubovi

M
magija (gr. mageia - arolija, vradbina). U slovno,
sk u p p ra k ti n ih a k tiv n o s ti k o jim a o so b a p o se b n e
sp osobnosti (vra, arobnjak, rec, am an), nastoji da
u ti e na bezline, spoljanje sile, potinjavajui ih v i
talnim in teresim a pojed in ca i zajednice. Iako jo nije
p o n u en jasan, potpun i za d o v o lja v aju i pojam ni.
(M arsel M os), ja sn o se d iferenciraju tri osnovna njego
va elem enta: (1) ona se sutinski razlikuje od religije;
(2) o n a p re th o d i stu p n ju n a u k e i (3 ) m. i relig ija su
istovetne form e duha.
(1) P rem a prvom gleditu, ni. je praktian in, k o n
trola dogaanja, aktivnost k o jo m vra prim orava m a
gijske bezline sile (mana, hasina , orenda, manitii) da
izvre uticaj da bi se neto dogodilo. M agijski in, o kre
nut budunosti, im a jasan praktino-egzistencijaini cilj,
tj. stoji u slubi interesa pojedinca i zajednice. Suprotno
m., religijski in se odlikuje u pranjavanjem m olitvi i
prinoenjem rtava najviem biu, a njegov cilj je m o
ralna integracija lanova zajednice. M. se koristi u oblastim a u kojim a ovek nem a kontrole nad silam a prirode,
u dom enu svetovnog , a religija u dom enu svetog (Bronislav M alin o v sk i). U religiji se sm ovek podvrgava
nekoj boan sk o j sili k oja o d re u je njeg o v u sudbinu,
dok pom ou m. on eli da upravlja svetom i prirodom i
da utie na njih. M agijski obred deluje neposredno: on
prinuuje, prisiljava, dok religija izm iruje.
(2 ) D ru g o sta n o v ite je iz lo e n o u rad o v im a inspirisanim evolucionistikom idejom (D ejm s Frejzer,
E d v a rd T ajlor, F re n k D e v o n s, E n d rju L ang, H erm an O ld en b e rg ) i po njem u j e ni. neka vrsta lane
nauke. U skladu sa idejom evolucionistikog kretanja,
m. neposredno prethodi religiji: nauka je na poslednjem
stupnju i prevazilazi obe. M se tem elji na opaajnom
ili afektivnom , nepojm ovnom m iljenju, na zakonu
aso cijacije ideja, iz koga se izv o d e dva praktina m e
toda, i an alo g n o tom e dve v rste m.: im itativna i kon
taktna. F ilo zo fsk a p o d lo g a o v o g g le d ita je stav da
je sim patija u tem elju svih stv ari, pa su i svi m agijski
obredi sim patike prirode. Form a m agijske svesti i njen

sad raj su u n iv e rz aln i i nad n acio n aln i, te se m. m oe

razum eti bez u v a av a n ja tzv. so cio k u ltu rn e v arijab le.
R elig ija je ish o d ila p re sv eg a iz po raza i g re a k a m.
Shvativi da nije suvereni gospodar prirodnih sila niti je
Bog, da m u se svet opire, ovek je poeo naseljavati taj
isti svet drugim bogovim a, koje nije m ogao vie drati
pod prinudom , ve ih je vezivao za sebe o boavanjem ,
p rin o en jem rta v a i m o litv o m , sm erno se p red a ju i
kultu i obredu (D . Frejzer).
(3)
Prem a treem gleditu m. je poseban vid religije,
dok je razlika izm eu m. i religije vetaki stv o ren a kao
posledica istorijskog diferenciranja izmeu hrianstva
i p ro sto n a ro d n e re lig ije , pri em u se o v a p o sle d n ja
d isk rim in ie kao m.; kao i relig ija [/.] p red sta v lja
svojevrsnu k o m p ak tn u celinu u koju se veruje ili se
ne veruje. M ada se verovanje u ni. sutinski ne razliku
je od naunih verovanja, ipak nauna verovanja dolaze
a posteriori, podreena su kontroli pojedinca; nauka je
pozitivna i eksperim entalna, a verovanje u m. uvek je a
priori i neizbeno prethodi iskustvu (M . M os).
U stru k tu ri m. i re lig ije n alazi se sistem m ito v a,
dogm i, obreda i cerem o n ija . R azlika je sam o u tom e
to u m. nem a p ro d u b lje n e spekulacije i to se ni. o d
likuje strem ljenjem ka utilitarnim ciljevim a; ne postoji
n ik ak v a m. crk v a , ali se zato relig ijsk a v era i k u lt
u p ran jav aju p rev a sh o d n o kroz form u crk v e n o g ritu
ala.
Ovoj teoriji blisko je i stanovite M eri D aglas da p o
stoje i takve relig ije k o d kojih su elem enti m. vidljivi.
O na insistira na stavu o izrazitoj drutvenoj funkciji ni.
a cilj je d n e m a g ijsk e rad n je je k o n tro la o v e k o v o g
iskustva. Prem a tom gleditu, rani ovek, kao i savremeni, koji takoe upranjava m agijske radnje, ne veruje
da e se pu k im iz v o en je m in a i stv arn o p ro izv e sti
eljeni cilj, npr. u m agijskom obredu za izazivanje kie.
N asuprot tom e, tvrdi se da m agijski in im a prim am iji
sm isao: njim e se izv rav a bitna gnoseoloko-egzistencijalna funkcija u o k v irav an ja , selekcije iskustva,
odnosno centriranje p anje lanova je d n e zajednice

295
na vane injenice iz njihovog okruenja, tj. ivotne sre
dine; ovde m. ureuje iskustvo. Drevni i savremeni
ovek, zbunjeni nedokuivim tajnama sveta i ivota,
nastoje da haos obuzdaju, uspostavljajui magijskim
inom novi poredak, i time se na simboliki nain
izbore sa nejasnou i neprozirnou iskustva,
potinjavajui ih sebi. M. pripada sistemu simbolike
kulture i, kao i svaki sistem, pretenduje na celovitost
i trajnost. Kao i religija, m. doprinosi vraanju vere u
oveka, ona optimizuje njegov napor za opstankom
(B. Malinovski). Pogreno je gledite daje m. individu
alna, a religija kolektivna stvar. Jer, inovi koji se ne
ponavljaju nisu magijski. inovi u iju delotvomost ne
veruje cela grupa takoe nisu magijski. Oblik obreda je
izrazito prenosiv i sankcionisan je javnim mnjenjem
(M. Mos).
Razlika u pogledu ambijenta i vremena upranjavanja
jednog i drugog ina je u tome to se religijski obred
obavlja u hramu, na kunom oltaru, na ognjitu, najee
danju, a magijski in na skrovitim mestima, daleko od
mesta stanovanja, na grobljima, raskrima i umama,
u vodenicama, na mestima na kojima obitavaju zla bia
i demonske sile, i to najee po mraku, usred noi.
Kao to kae M. Mos, magijskim obredom nazi
vamo svaki obred koji nije deo nekog organizovanog
kulta, obred koji je privatan, skrovit i tajanstven, i koji
se nalazi na granici zabranjenog. Iz ove definicije,
vodei rauna o naoj prethodnoj definiciji ostalih ele
menata /., proistie prvo odreenje pojma m. Vidi se
da m. ne definiemo na osnovu oblika njenih obreda,
ve na osnovu uslova u kojima se oni deavaju, a koji
ukazuju na mesto koje obredi zauzimaju u svekolikim
drutvenim navikama. Danas je preovladalo miljenje
da i m. mora biti drutvene prirode poput neke posebne
drutvene funkcije.
O religija O vra 3 vradbina
5 . Petrovi

makijavelizam. Politiko uenje i odgovarajue

praktino delanje koje se obino saima krilaticom cilj
opravdava sredstvo. Iako se autorstvo ove maksime
pogreno pripisuje Nikolu Makijaveliju - tvorac joj
je zapravo Injacio de Lojola, osniva panskog jezuit
skog reda - ona bi trebalo da izrazi osnovnu politiku
ideju sadranu u Vladaocu (1513) i ostalim spisima
firentinskog renesansnog filozofa. U tom najsvedenijem znaenju, m. oznaava cinino, instrumentalistiko
i moralno ravnoduno miljenje, odnosno delanje koje
se ne ustee da zarad ostvarenja bilo kojeg cilja posegne
za bilo kakvim sredstvima. Meutim, kao to redovno
biva s jakim uenjima ili stanovitima iji su nazivi

makijavelizam

naknadno izvedeni iz linih imena svojih stvarnih ili

um iljenih tvoraca (m arksizam , darvinizam ,
dirkemizam), i ovde se u velikoj meri radi o naknad
nom podvoenju najzaotrenijeg znaenja dotinog poj
ma pod ime onog koji vie nije u stanju da svoje rei
pojasni. Tako se i procene Makijavelijeve zasluge za
izgradnju pojma i prakse m. kreu u rasponu od tvrdnje
da on i nije bio makijavelista ve humanista koji se
izraavao metaforiki, pa do (mnogo eeg) stava da
Vladalac doista moe da poslui kao vade mecum sva
kog bezobzirnog tiranina.
U ovom drugom znaenju, m. je bio formulisan
znatno pre samog Makijavelija. Dovoljno je podsetiti
na drevne kineske traktate o metodima upravljanja
dravom i narodom iz IV, odnosno III veka pre n. e. (an
Jan, Knjiga vladara oblasti an i Han Hej, Umetnost
dravnitva), kao i na klasine evropske politike filo
zofe koji su se bavili analizom razliitih naina osvaja
nja i odranja tiranske, odnosno despotske vlasti (npr. Ari
stotel, Polibije itd.). Makijavelijev novi ni. znaajan
je, meutim, po tome to tradicionalnu politiku nauku
oslobaa svih etikih i religijskih obzira te je svodi
na pozitivno znanje o tehnici vladanja. Polazei od
dubokog antropolokog pesimizma i odriui se svih
utopijskih iluzija, modernom novom oveku koji
dravu gradi kao umetniko delo (Jakob Burkhart)
Makijaveli savetuje da se osloni samo na sopstvenu
silu ili lukavost: eli li da osvoji vlast, ili pak da zadri
onu kojom ve raspolae, on mora biti u isti mah i lav
i lisica. Vlastohlepivom oveku je prosto da se poslui
svim sredstvima da bi ostvario taj jedini cilj: desi li
mu se da prolije krv svojih neposrednih politikih tak
maca, najbolje mu je da u krvi sasvim ogrezne i zatre
im seme ne bi li izbegao opasnost od budue osvete
njihovih potomaka (upor. spise Opis naina kako je
vojvoda Valentino smaknuo Viteloca Vitelija, Oliverota
od Ferma, gospodina Pagola Orsinija i vojvodu od Gravine i O nainu kako se postupilo prema pobunjenom
narodu Valdikijane). Na volju mu je, dakle, da laska,
podmiuje, spletkari, preti i istrebljuje - jer nema ni
boijih ni ljudskih zakona koji mu mogu uskratiti pravo
na vlast kao takvu. Ne elei da se, poput svojih velikih
prethodnika u politikoj filozofiji, bavi stvarima ona
kvima kakve bi one trebalo da budu, nego da ih opisuje
onakve kakve jesu, Makijaveli se ne ustee da utvrdi
d a je vlast svrha samoj sebi te da ne potrebuje nikakvo
opravdanje izvan sebe same. Politiko delanje pripada
sferi golog utilitarizma u kojoj moralizatorskom licemerju nema mesta. Naoko neobuzdanu bujicu zbivanja
pred kojom su mnogi skloni da ustuknu, novi ovek,
koji polae veru samo u sebe, zauzdava branama i us-

makijavelizam

296

merava po svojoj volji i na sopstvenu korist: slepa sud

bina (f ortuna) ima da umakne pred onom samosvesnom
i oholom muevnom vrlinom (virtu) koja krasi renesan
snog vladara.
Sva je prilika da izvorno M akijavelijevo uenje
treba tumaiti istovremeno na tekstualan i kontekstua
lan nain. Na nivou teksta, bila bi re o pomalo gruboj
metafori kojom se zapravo ustoliuje humanistiki ideal
individualizma, a u kontekstualnom smislu poruka je
upuena razjedinjenom italijanskom narodu koji, u toj
ranoj najavi devetnaestovekovnog risorgimenta, treba
da uzme stvar u svoje ruke, tj. protera strane zavojevae,
svrgne domae uzurpatore i naciju ujedini pod repub
likanskom vladavinom. Kao to je primetio jo an-ak
Ruso, pravei se da daje pouke kraljevima, [Makijave
li] je dao velike pouke narodima. Naravno, kada se ove
dve vrste itanja izvornog dela nemaju u vidu, preostaje
samo moralizatorsko gnuanje nad doslovno shvaenim
m. kao etikom iste volje i bezobzirnom tehnikom vla
danja koje ne vode rauna o onoj suzi makar i jednog
jedinog deteta o kojoj nam govori F. M. Dostojevski.
S mo O politika O vlast
//. Mimica

m akrosociologija (gr. makrs - velik; lat. societas - drutvo; gr. lgos - re, govor, nauka). Nivo
socioloke analize koji se - u pogledu prostora, vreme
na i/ili broja aktera - usredsreuje na krupne analitike
jedinice (velike kolektivitete ili apstraktno shvaene
drutvene strukture i sisteme). Najee se vezuje za
marksizam, fu nkcionalizam i sistemsku teoriju, a obino
se protivstavlja pojmu mikrosociologija. U teorijskoj i
istraivakoj praksi, suprotnost izmeu m. i mikrosociologije najee je povezana s teorijskim opredeljenjima u domenu drutvene ontologije, epistemologije
i metodologije (socioloki realizam ili nominalizam,
kolektivizam ili individualizam, determinizam ili indeterminizam, objektivizam ili subjektivizam, racionalna
ili simbolika priroda delanja itd.), ali ova vezanost
nije logiki nuna. M. i mikrosociologiju najbolje je
shvatiti kao nivoe analize, umesto kao konkretne oblike
sociolokog objanjenja. Odluka o fokusiranju na jedan
od nivoa ne povlai automatski stanovite u pogledu nji
hovih meusobnih odnosa (koji nivo je determinantan).
Budui pre kontinualni nego dihotomni, ovi izrazi dobijaju smisao tek u meusobnom odnosu i u zavisnosti
od datog analitikog cilja.
3 mikrosociologija
l. Spasi

m anipulacija (lat. manipulatio - rukovanje, uprav

ljanje neim). Sastavni deo procesa drutvenog komu
niciranja, u najirem smislu rei, koji se odnosi preteno
na njegove negativne strane. Sama komunikacija spada
u red najsloenijih drutvenih pojava, budui da u potpu
nosti premreava drutveni prostor. Pri tom je jezik samo
jedno od sredstava komuniciranja meu ljudima. Izvan
jezika postoji mnotvo drugih oblika i kanala komunika
cije, bilo svesnih ili nesvesnih. To je ono to Edvard Hol
naziva nemim jezikom, a to moe biti vano sred
stvo m.
U osnovi komunikacije i m. stoji ovekova sposobnost
sluenja znacima. Kao izraz opte moi sluenja simboli
ma, ovekova sposobnost stvaranja i upotrebe znakova
jedna je od njegovih bitnih rodnih karakteristika. arls
Mori ak smatra daje pojam znaka fundamentalan za
nauku o oveku, na isti nain kao to je pojam atoma za
fizike nauke i pojam elije za bioloke nauke.
Komunikacija je prevashodno kolektivna aktivnost i
stoji u sreditu kulture kao osobene ovekove sredine.
Ljudska interakcija, socijalizacija i uenje, integracija,
stvaranje vrednosti itd. ne mogu se razumeti bez komu
nikacije kao svoje osnove. Komunikacija je vrlo sloen
proces i teko se definie. Umberto Eko smatra da se svaki
proces komunikacije odvija prema sledeoj shemi: postoji
najpre izvor informacija, iz kojeg se, preko nekog emitora, odailje signal, koji putuje kroz neki kanal, nakon
ega ga prihvata prijemnik, koji ga preobraava u poruku,
to dolazi do primaoca. Ada bi primalac mogao pravilno
razumeti signal, potrebno je da u trenutku emitovanja
i u trenutku primanja vai isti kd, shvaen kao sistem
pravila koja odreenim signalima dodeljuju odreenu
vrednost.
Slino njemu, uro unji - polazei od toga da se
u strukturi m. mogu razlikovati manipulator (odailja
poruke), masa kojom se manipulie (primalac poruke),
poruke koje se odailju u m asu (sadraj poruke),
socijalnopsiholoki uslovi u kojima se poruka saoptava,
tehnika sredstva kojima se poruka prenosi, posle
dice koje poruka izaziva (ciljevi m.), zainteresovanost
za poruku i javni problem na koji se poruka odnosi, a
o kojem ne postoji opta saglasnost - odreuje m. kao
postupak ili skup postupaka pomou kojih manipula
tor, koristei simbolika sredstva (rei, gestove, slike,
zastave, spomenike, muziku, parade i sl.), u za njega
pogodnim psihosocijalnim uslovima, odailje, preko
sredstava komunikacije, odreene poruke s namerom da
utie na ubeenje, stavove, vrednosti i ponaanje velikog
broja ljudi, tako da bi se oni, u stvarima o kojima ne po
stoji opta saglasnost, a za koje su ivotno zainteresovani,

297

usmerili prema ubeenju, stavovima i vrednostima manipulatora.

M. posebnu ulogu dobija u ideologijama. Pod ide
ologijom se obino podrazumeva zainteresovana, odno
sno kriva ili iskrivljena svest. inije sistem ideja i
verovanja u kojima su na prikriven nain izraeni poloaj,
interesi i vrednosti pojedinaca i drutvenih grupa, a koji
ele da se predstave kao opti drutveni interesi. Glavni
uzrok ideolokog iskrivljavanja poiva u parcijalnosti
drutvenog poloaja i interesa tvoraca, nosilaca i objekata
ideologije.
U tom smislu, ukazuje se na injenicu da ideologija,
za razliku od filozofije i nauke, nije objektivna (jer je
deformisana parcijalnim interesima), nije pouzdana (jer
se zasniva na subjektivnom uverenju) i nije precizna (jer
poiva na nedokazanim tvrdnjama). Nasuprot neobjek
tivnosti, meutim, stoji velika sugestibilnost i uticajnost
ideologije, budui da u njoj dolazi do izraaja jedna osobena meavina iracionalno-emocionalnog, racionalno-pragmatikog i manipulativnog.
3 masovne komunikacije 3 propaganda
O sociologija masovnih komunikacija

M.

Tripkovi

m anufaktura (lat. manus - ruka;pacere - initi, ra

diti). Poseban oblik organizacije rada u kojem dolazi
do udruivanja zanatlija, s ciljem da postignu veu
produktivnost svog runog rada i bolju iskorienost
sredstava koja upotrebljavaju u procesu rada. M. poiva
na tehnikoj podeli rada, umeu zanatlija i osobenoj or
ganizaciji rada u kojoj se pojedini radnici prilagoavaju
kolektivno organizovanom procesu rada, tako da se oni
pretvaraju u izvrioca neke jednostavnije i delimine
funkcije. Sutina m. se sastoji od ralanjavanja radnih
funkcija i takvog njihovog organizacionog povezivanja
koje vodi rauna o psihofizikim sposobnostima i kvali
fikaciji svih uesnika u procesu rada.
M. se vezuje za nastanak kapitalizma. Tu se ona po
javljuje u dva vida. Jedan vid m. nastaje od kombinovanja raznovrsnih zanata, koji u tolikoj meri gube
samostalnost u procesu izrade nekog proizvoda da
postaju delimine operacije koje se dopunjuju. Drugi
vid ni. proizlazi iz kooperacije zanatlija istog zanata,
koji ralanjuju taj zanat na brojne radne operacije koje
postaju iskljuiva funkcija pojedinog radnika. Na taj
nain, m. se pojavljuje kao mehanizam proizvodnje iji
su organi ljudi (Karl Marks), pa je ona u tom smislu
pripremila nastanak mainske proizvodnje.
3 podela rada 3 rad. industrijski 3 zanat
B. Milocvi

marksizam
m arketing (eng. marketing, od market - trite).
(I) U irem znaenju, aktivnost socijalnih aktera (predu
zea, ustanova, agencija, politikih i drugih organizacija
i asocijacija), usmerena na plasiranje izvesnog proiz
voda akterima (korisnicima, klijentima, kupcima) u
relevantnoj okolini pod najpovoljnijim uslovima za sve
zainteresovane aktere; (2) u uem znaenju, poslovna
funkcija preduzea (i drugih poslovnih subjekata) koja
ima cilj da proizvodnju, distribuciju, cene i promociju
robe (proizvoda, usluga) oblikuje tako da se to bolje
zadovolje zahtevi kupaca, odnosno potroaa i da se
maksimizira dobit poslovnog subjekta.
Izvorno, m. oznaava plasiranje proizvoda na tritu.
Stoga je trite u najirem znaenju (trite robe, usluga,
ali i trite ideja, izborne i druge javne podrke) pro
stor ispoljavanja marketinkih aktivnosti. Poznavanje
ponaanja aktera datog trita bitan je uslov valjanog
in. Ponaanje potroaa (kupaca, klijenata, korisnika)
uslovljeno je brojnim iniocima koji dolaze iz okruenja
potroaa i koji deluju u osnovi predvidljivo na date
klase potroaa (recimo, ljude odreenog imovnog
stanja, drutvenog sloja, date starosti, pola, zanimanja,
kulture i si.) i inioci koji su specifini za pojedince unu
tar tih klasa potroaa, kao to su osobeni potroaki
ukusi, navike, preferencije, vrednosti i si.). Pored
ekonomskih znanja, za uspean m. su nuna i znanja
iz sociologije, psihologije, komunikologije i drugih
nauka i oblasti znanja. Socioloka saznanja su vana
za uoavanje realnih socijalnih aktera koji se u pojedi
nim sferama drutva javljaju kao potroai (korisnici,
klijenti, kupci), za ustanovljavanje tzv. ciljnih grupa
prema kojima se usmeravaju marketinke aktivnosti,
za segmentaciju trita po socijalnim osnovama kojima
se prilagoavaju marketinke strategije.
3 potronja 3 trite
S. Boli

m arksizam . Tvorac marksistike teorije bio je Karl

Marks, koji je na materijalistiki nain reinterpretirao os
novne kategorije filozofskog sistema G. V. F. Hegela. On
je usvojio Hegelovu filozofiju kao filozofiju slobode i samosvesti. istupajui kao slobodoumni humanist i radikalni
protivnik postojeeg poretka. Polazna taka Marksove
filozofije jeste ovek kao bie prakse. Prihvatajui He
gelovu ideju o samorazvitku i samostvaranju, a odbacivi
tumaenje oveka kao ulnog prirodnog bia koje je za
stupao Ludvig Fojerbah, Marks je isticao daje za njega
ovek ljudsko prirodno bie, tj. bie koje se potvruje
samoproizvodnom delatnou koja ima bitno drutveni
karakter. On odbacuje Hegelovu tezu prema kojoj je
ovek samo obino orue kojim se svetski duh slui za

marksizam
neke svoje ciljeve, te istie da upravo ovek, shvaen kao
ljudski rod, stvara svoju istoriju, koja nije nita drugo
do delatnost oveka koji ide za svojim svrhama. Dru
gim recima, celokupna svetska istorija nije nita drugo do
proizvodnja oveka pomou ljudskog rada.
Shvativi drutvo kao proizvod uzajamne delatnosti
ljudi, Marks je najveu vanost pridavao proizvodnim
aktivnostima, kao i odgovarajuim odnosima u koje ljudi
nuno stupaju i koje postepeno menjaju i izgrauju, ime
se upravo potvruje njihov generiki karakter. Poto
se ovek individualno i generiki potvruje i razvija kao
proizvodno bie, uzroke svih njegovih drutvenih odnosa
treba, pre svega, traiti u nainu proizvodnje odreenog
drutva.
Podela rada je jedna od glavnih sila istorije, a ona se
posmatra u vezi s nastankom privatne svojine, klasnom
diferencijacijom i otuenjem. Izbegavajui da izvede
jednu optu definiciju drutva, postoje smatrao d a je
takva definicija mogua samo kao razumna apstrakci
ja, Marks je drutvo shvatao kao istorijski strukturisan
i protivrean totalitet drutvenog delovanja i drutvenih
odnosa, koji ima svoju subjektivnu i svoju objektivnu
dimenziju i u kojem podela rada i proizvodnja materi
jalnog ivota, kao i na njima izvedena klasna diferenci
jacija i klasni sukobi, imaju najvei znaaj. Pri tom. on
konkretno istrauje samo jedan tip drutva - moderni
kapitalizam - a ne drutvo uopte.
Prema Marksovoj zamisli, drutveni totalitet se
zapravo diferencira na tri osnovna podruja: materi
jalna baza, politika nadgradnja i oblici drutvene
svesti. Tako definisana, ona nesumnjivo upuuju na nji
hovu vertikalnu rasporeenost i preteno jednosmemu
deterministiku povezanost, pa makar samo i u kraj
njoj instanci. elei da istakne znaaj materijalne proiz
vodnje i materijalnih interesa ljudi za nastanak i razvoj
drutva, posredstvom podele rada, Marks se tako pribliio
ekonomicistikom redukcionizmu i mehanicistikom
determinizmu, bez obzira na injenicu daje doputao
tzv. povratno delovanje nadgradnje na bazu i to je ova
povezanost imala ne samo hipotetiki nego i metaforiki
karakter. Upravo je interpretacija Marksovog stanovita
dodatno oteana njegovom sklonou da se izraava u
aforistikim formulacijama koje manjak preciznosti na
stoje da nadoknade slikovitou, a apstraktnost iskaza da
ublae svojom sugestivnou.
Iako su se Marks i Engels na vie mesta branili od
uproenih interpretacija kojima su u velikoj meri i sami
doprineli, stav o primarnoj ulozi ekonomske osnove
za celokupnu drutvenu strukturu i drutvene promene
teko da moe biti tumaen drugaije negoli u smislu
davanja prednosti ekonomsko-tehnolokom determiniz

298
mu, s vrlo tetnim redukcionistikim implikacijama, bez
obzira na to to se sm Marks, u nekim svojim konkret
nim istorijsko-sociolokim radovima, malo oslanjao na tu
simplificistiku formulu. Ovo je utoliko potrebnije istai s
obzirom na to da se zna koliko su kasnije njegovu shemu
zloupotrebljavali dogmatski marksisti u objanjenju
sloenih drutvenih pojava na krajnje pojednostavljen, a
esto i vulgaran i zdravorazumski nain.
Sve se to, u izvesnoj meri, moe rei i za Marksovo sh
vatanje klasa i klasne borbe. Prema njegovom miljenju,
jedinstvo i suprotnost proizvodnih snaga i proizvodnih
odnosa tvore karakteristian nain proizvodnje koji je is
torijski odreen i moe se klasifikovati u nekoliko kontinu
iranih istorijskih tipova, koji se oznaavaju kao drutveno-ekonomskeformacije. No, bez obzira na istorijske oblike
ispoljavanja, glavna protivrenost u drutvenoj osnovi
uvek je ona koja postoji izmeu proizvodnih snaga i
proizvodnih odnosa, to se na drutvenoj ravni manifestuje kao klasna borba. Bitne drutvene promene uvek su
rezultat novih proizvodnih snaga i klasne borbe. Klasna
podela ini sredinju strukturu drutva, a klasni konflikt
je glavni pokreta drutvenog razvoja.
Izuzme li se period prvobitne zajednice, u svakom
istorijskom tipu drutva prisutna je temeljna protivrenost
izmeu proizvodnih snaga i proizvodnih odnosa, kao i
osnovni sukob interesa izmeu drutvenih skupina
ukljuenih u proces proizvodnje. Odnos tih skupina
moe se najbolje opisati u terminima eksploatatora i
eksploatisanih. To je jedno od bitnih obeleja strukture
drutva, a ono, pre svega, proizlazi iz prirode proizvod
nih odnosa, u ijem sreditu se nalaze odnosi vlasnitva.
Reprodukciju takvih proizvodnih i drutvenih odnosa
omoguava i nadgradnja drutva, emu naroito dopri
nosi ideologija kao iskrivljena svest, tj. kao lana slika
drutva. Nameui krivu sliku stvarnosti, u skladu s par
cijalnim interesima vladajue klase, ideologija ulepava
i prikriva pravu prirodu drutvenih odnosa i na taj nain
legitimie i opravdava postojei poredak, pomaui mu
da se to due odri.
Zastupajui dihotomni model drutvene stratifikaci
je, prema kojem u svakom drutvu postoje vladajua i
potinjena klasa, Marks tu svoju pretpostavku dovodi u
najtenju vezu s karakterom proizvodnih snaga i tipom
proizvodnih odnosa, odnosno s privatnom svojinom. Mo
vladajue klase potie prevashodno od njenog vlasnitva
i kontrole nad proizvodnjom, a uvrena je celokupnom
nadgradnjom, kako politikom tako i duhovnom. Otuda
su klasni sukobi ne samo nuni nego i poeljni. Istorija
svih dosadanjih drutava nije zapravo nita drugo do is
torija klasne borbe.

299

Glavne zamerke koje su upuivane marksistikoj te

oriji odnosile su se na njen ekonomizam, mehanicizam,
prenaglaavanje znaaja sukoba i dezintegracionih pro
cesa, pojednostavljeno objanjenje klasa i njihovih sukoba,
te idealizaciju revolucije i proletarijata. Sledei Leeka
Kolakovskog, moglo bi se rei da kod Marksa postoje tri
glavna motiva. Prvi je romantini, i on se moe shvatiti
kao reakcija na negativne posledice koje donosi industrij
sko drutvo, u kojem se raspadaju tradicionalne organ
ske veze i lojalnosti, dok se ljudske jedinke u sve veoj
meri pojavljuju ne kao pojedinci nego kao predstavnici
bezlinih kolektivnih sila. Ali, za razliku od klasinog
romantizma, koji je sanjao o jedinstvu kroz povratak
minulim formama drutvenog ivota, kod Marksa bi ta
utopija trebalo da bude realizovana preko daljne tenje
oveka za vladavinom nad prirodnim silama, samo na
novim drutvenim osnovama. Drugi bitan motiv je prometejsko-faustovski. On je jai od prvog i delimino mu
je suprotan, a ispoljava se kroz veru u niim ograniene
mogunosti oveka kao stvaraoca samoga sebe. To je
vodilo shvatanju istorije kao procesa samostvaranja
putem rada, a isto tako preziru tradicije i odbacivanju
kulta prolosti, kao i uverenju da bi svoju inspiraciju
ovek trebalo da crpi iz budunosti. Budui d aje re o
rodnom a ne o individualnom prometejstvu, posve je
razumljivo to je Marks verovao da e proletarijat, kao
kolektivni Prometej, u opteoslobodilakoj revoluciji
ukinuti ovu staru protivrenost izmeu interesa jedinke i
interesa roda. Trei Marksov motiv', koji proizlazi iz prosvetiteljsko-racionalistike tradicije, mogao bi se oznaiti
kao deterministiko-eshatoloki. On se pokazuje u tome
to je Marks esto govorio da zakoni drutvenog ivota
deluju poput zakona prirode, odnosno da se prema ljud
skim jedinkama ispoljavaju kao spoljanja nunost koju
bi valjalo objektivno istraiti. Ako se romantina strana
m. podjednako odnosi na prolost i na budunost, ako se
prometejska strana preteno odnosi na budunost, onda se
deterministika strana odnosi na prolost pod ijim tere
tom ivimo, ali koja e uskoro biti sasvim prevaziena
stvaranjem besklasnog drutva kao nunog kraja i kraj
njeg cilja istorije.
No, nezavisno od iznetih i drugih moguih prigovo
ra, nezavisno od svih potonjih iskrivljavanja od strane
pristalica i protivnika ovog uenja, kao i nezavisno
od injenice da Marks samoga sebe nikad nije smatrao
sociologom, njegova teorija ostaje jedna od klasinih
sociolokih paradigmi, koja u mnogim svojim aspektima
jo moe da nam pomogne pri pokuaju da objasnimo i
bolje razumemo sloene drutvene odnose i procese.
3 klasa, drutvena S otuenje O praxis
M. Tripkovi

masonerija
m asa [gom ila] (fr. masse). Relativno veliki broj
anonimnih ljudi koji su sluajno prostorno povezani,
a koji meusobno ne stupaju ni u kakve interakcije. U
ovom znaenju, m. je najnii nivo grupne integracije,
agregat bez individualnog diferenciranja.
U teorijama elite, m. je korelat elite, veina u drutvu
koja je sainjena od neorganizovanog mnotva nepove
zanih pojedinaca, bez samostalnosti i inicijative, bez
autentinih stvaralakih sposobnosti i, najee, sklona
iracionalnom ponaanju.
O drutvo, masovno O elita O kultura, masovna

5. Nedovi

m asonerija [framasonstvo, slobodno zidarstvo]

(fr. maonnerie, od maon - zidar). Opti naziv za
vrstu zatvorenih mukih drutvenih organizacija koje
putem simboliko-ritualne prakse prenose odabranim
pojedincima odreena (masoni ih smatraju univerzal
nim) religijska i etika naela i posreduju u njihovom
usvajanju. Pod pojmom m. danas se podrazumevaju
spekulativne ili simbolike (ne-zanatske) organizacije,
mada on obuhvata i operativnu (zanatsku) m., koja im
je istorijski i strukturalno prethodila. Za razliku od srednjovekovnih zanatlija kamenorezaca, koji su takoe bili
slobodni zidari (eng.freemasons), pripadnici modeme
m. su slobodni i prihvaeni zidari (J'ree and accepted
masons). M. neguje odreene elemente tajnosti (npr.
zakletvu utanja), ali za razliku od tajnih drutava ne
prikriva svoje postojanje. Njen unutranji rad je zat
voren za javnost, ali su regularne masonske loe i orga
nizacije, po pravilu, registrovane kod nadlenih dravnih
organa.
Danas je najprihvaenije stanovite daje m. nastala u
Engleskoj, preobraajem graditeljskih loa tokom XVII
i prve polovine XVIII veka u ne-zanatsku organizaciju.
Modema m. je formalno poela da postoji osnivanjem
prvobitne Velike loe u Londonu, na dan Jovana Krstite
lja, 24. juna 1717. godine (odatle i naziv jov'novska
m.). Paralelno s njenim irenjem, u uslovima francuskog
Starog reima nastaje i kotska m., koja etika naela,
rituale i simboliku ne temelji samo na racionalistikoj
religiji deizma i kamenorezakom zanatu ve i na mitologizovanoj i romansiranoj istoriji hrianstva i ev
ropskog srednjeg veka. Tako su nastali visoki stepenovi,
dodatne inicijacije koje su kandidata uvodile u, kao to
se tvrdilo, jo vee tajne i misterije vieg reda. Dananji
kotski obred od 33 stepena (poznat i kao drevni
i prihvaeni obred), razvio se poetkom XIX veka u
SAD, odakle se i proirio po svetu.
Osnovni i najvaniji oblik masonskog organizovanja
je loici (bukvalno - koliba, od fr. loge, odnosno eng.

masonerija
lodge), vrsta hrama u kojem masoni izvode ritualni rad,
odravaju skuptine i drue se. Rad loa objedinjuju
matine velike loe (kao u sluaju jovanovske m.),
odnosno vrhovni saveti (kod kotske m.). Masonske
loe, pa i razliite masonske organizacije koje deluju
u jednoj dravi, povezane su i organizovane na na
cionalnom nivou i uivaju veliku samostalnost u radu
i odluivanju. Meunarodno masonsko udruenje (A s
sociation Maonnique Internationale- AMI), osnovano
1921. u Zenevi, zapravo je labavo koordinaciono telo
koje skoro u potpunosti zavisi od lanica, nacionalnih
slobodnozidarskih organizacija.
K onstitucijom slobodnih zidara iz 1723. godine
ustanovljene su dunosti slobodnih zidara, pravila
organizovanja i naela regularnosti ne-zanatske or
ganizacije. Spekulativna m. je zadrala trostepenu
inicijatiko-hijerarhijsku strukturu graditeljskih esna
fa (uenik, pomonik, majstor mason), ali i odreena
obeleja i aktivnosti srednjovekovnih interesnih brat
stava, kao to su zajedniko verovanje, meusobna
ispomo, dobroiniteljska delatnost, druenje i gozbe.
Preobraajem u spekulativnu /., simbolikoritualna ak
tivnost je u potpunosti potisnula radnopartnerski odnos,
koji je dominirao u operativnoj m. Osobenost kultur
nog naslea koje m. i danas prenosi upravo je u sim
bolici ritualne aktivnosti, u kojoj su duevno-duhovni
procesi inicijacije prikazani kamenorezakim alatom i
iskazani terminologijom graditeljskog zanata. Slobodni
zidari smatraju sebe savreno obraenim ugaonim kamenovima hrama u izgradnji, koji simbolizuje idealno
ljudsko drutvo u nastajanju. Pored kamenorezake, do
minira i starozavetna simbolika, a centralna tema ritu
ala je legenda o nasilnoj smrti Abifa Hirama, graditelja
Solomonovog hrama. Kao i veina rituala inicijacije i
slobodnozidarski su jedna vrsta uvoenja u drutvenu
grupu odabranih, kroz proces moralnog i duhovnog
usavravanja pojedinca. Uestvujui i u odreenim
prosvetiteljskim i kulturnim poduhvatima, ni. je u javnoj
sferi ipak najprisutnija preko karitativne delatnosti, koja
je za slobodnog zidara najvaniji oblik praktikovanja
dunosti pokoravanja moralnom zakonu.
Osnovni ton antimasonskim stanovitima davae
- po intenzitetu, istina, neujednaena - ali kontinu
irana antimasonska delatnost Katolike crkve. Za ra
zliku od povoljnog okruenja u protestantskim, m. se
u katolikim dravama, ubrzo nakon poetnog irenja,
suoila s bulom pape Klementa XII, In Eminenti ( 1738),
kojom se katolikim vernicima (i laicima i klericima),
pod pretnjom ekskomunikacije zabranjuje ulanjenje u
m . Pored toga. slobodnozidarski ideal prevazilaenja
nacionalnih, verskih i politikih razlika esto su anti-

300
masonski pisci i teoretiari zavere tumaili kao anacio
nalnu i nadnacionalnu tenju ka planetarnoj dominaciji,
koja bi se ostvarivala u nekom vidu totalitarne vladavine
tajnih drutava. Navodnom ravnodunou prema vla
stitom nacionalnom identitetu (koja se dokazuje namerno nekorektnim tumaenjem dunosti tolerancije prema
nacionalnoj i rasnoj pripadnosti svakog pojedinca),
slobodni zidari su nepouzdani lanovi zajednice, koji u
odsudnom trenutku mogu da se okrenu i protiv vlastitog
naroda.
- tajna drutva
Z. Lazar
m asovne kom unikacije. Kao vaan segment
drutvenog ivota i bitan inilac interpersonalnih odnosa,
pojam m. k. i komuniciranja, ili optenja, zauzima vano
mesto u savremenim drutvenim naukama, pa time i u
sociologiji. Prema Anto nj ini Kloskovskoj, pod m. k. se
podrazumeva proces irenja iz centra, oznaenog kao
izvor, onih sadraja koji su u simbolikom vidu znakova
usmereni primaocima osposobljenim za njihov prijem.
Masovno komuniciranje i sredstva pomou kojih
se ono ostvaruje (tampa, radio, film, televizija i si.) su
utoliko specifini to se oni, koristei velike tehnike
mogunosti i odgovarajue promene do kojih je dolo
u organizaciji i funkcionisanju savremenih drutava,
obraaju ogromnim ljudskim masama, heterogenim po
svom kultumosocijalnom sastavu i rasutim u prostoru,
unifikujui njihovo ponaanje i homogenizujui njihov
ukus. M. k. su, u tom smislu, jedan od najznaajnijih i
najneposrednijih uslova za nastanak i irenje masovne
kulture.

Istiui visok prosean nivo individualne izloenosti

uticaju masovnih medija u savremenim drutvima i jaku
subjektivnu podlonost ovom obliku komuniciranja i
provoenja slobodnog vremena, Denis Mekkvejl ukazuje
na sledee bitne karakteristike m. k. : (1 ) m . k. obino zahtevaju kompleksne formalne organizacije za njihovo funkcionisanje; (2) masovni mediji su usmereni na veliku
publiku, iz ega proizlazi tendencija ka standardizaciji
i stereotipnosti u njihovom sadraju; (3) ni. k. su javne,
mada to ne podrazumeva i njihovu otvorenost i dostup
nost svima; (4) publika m. k. je heterogena po sastavu,
mada postoji njeno izvesno grupisanje prema materijalno-ekonomskim i obrazovno-kultumim kriterijumima;
(5) sredstva m. k. mogu da ostvare istovremeni kontakt
s velikim brojem ljudi, udaljenim od izvora i meusobno
prostorno odvojenim, to doprinosi ne samo brzini i irini
difuzije informacija, ve i oblikovanju reakcija i ponaanja
ljudi u pravcu jednoobraznosti; (6) u m. k. odnos izmeu
komunikatora i publike je bezlian, poto se anonimnoj

301
publici obraaju linosti poznate samo u svojim jav n im
ulo g am a, pri em u je proces k. u glavnom je d n o sm e ran - od m edija ka publici, a ne i obratno; (7) publiku
m. k. ini skup pojed in aca koje ujedinjuje zajed n ik o
polje interesovanja, upranjavanje identinog ili slinog
oblika ponaanja i otvorenost ka aktivnostima usm erenim
na zajednike ciljeve. Ali, poto se obuhvaeni pojedinci
m eusobno ne poznaju, oni imaju samo ogranieno polje
interakcije, budui da ne orijentiu svoju delatnost jedni
prem a drugim a, te su labavo organizovani ili su potpuno
bez organizacije.
Prema miljenju Jirgena Habermasa, nastanak i irenje
sredstava m. k. povezani su s razvitkom tehnike civiliza
cije, koji je sa sobom donelo graansko drutvo. Ve od
sredine XIX veka dolo je do prom ena u institucijam a
koje su do tada o b ezbeivale povezanost p u b lik e kao
skupa ljudi koji se bavi racionalnim prom iljanjem stvari.
N am esto literarne javnosti, stupa pseudojavni ili prividno
privatni dom en kulturne potronje. Postepeno se stvara
kultura koja vie ne veruje u snagu pisane a jo m anje
usm ene rei, koja se uzdrava od literarnog i politikog
razm iljanja i u kojoj diskusija pojedinaca, po pravilu,
ustupa m esto vie ili m anje neobaveznim grupnim ak
tivnostim a. Publika koja razm ilja o kulturi pretvara se
u publiku koja je potroa kulture, pri em u. kako istie
Haberm as, potroaki slojevi, u koje novi oblici masovne
kulture najpre prodiru, ne pripadaju niti sloju odreenog
nivoa obrazovanja niti niim drutvenim slojevim a, ve
najee grupam a u usponu iji status, sa stanovita kul
ture, jo nije utvren (tzv. skorojevii).
U savrem enim dru tv im a jav n o st je , d ak le, prosto
obasuta i zatrpana inform acijam a iz razliitih izvora, koje
ne m oe da apsorbuje niti je u stanju da se kritiki odnosi
prem a njima. N ajveu prou imaju oni duhovni produkti
koji idu u susret ukusu publike, najpre oblikovanom
prethodnom proizvodnjom i potronjom. Poveanje pla
sm ana plaeno je depolitizacijom sadraja i sniavanjem
standarda. Tretirajui publiku kao pasivne i nepunoletne
konzum ente, ova sredstva im pruaju iluziju brisan ja
ja sn e granice izm eu jav n e i privatne sfere, dajui im,
izm eu ostalog, i m ogunost da se povrem eno izjadaju
i ispovede.
K ultura koja se iri preko sredstava m. k. j e kultura
spoijanje integracije i unutranjih kompromisa. Kulturna
potronja je u slubi ekonom ske i politike propagande,
tako da depolitizovana potroako-kultum a ja v n o st ap
so rb u je glasaku politik u javnost. P ublika m oe da
ita. slua i gleda, ali ne i da sudeluje u odluiv an ju o
b itnim d ru tv en im pitanjim a. D obijajui in fo rm acije
u p reraenom i v esto doziranom obliku, o n a p o staje
osakaena i prikraena u svojoj ulozi aktivnog, sam ostal

masovne komunikacijo
nog i sam osvesnog politikog subjekta. K. je tu ne samo
je d n o sm erna i posredna nego i u visokom stepenu ideologizovana.
T akav p o lo aj i uloga sred stav a m. k. zah tev aju i
odgovarajui tehniki izgled i njegove stalne inovacije. O
tome najbolje svedoe jako rastreseni prelom i u novina
ma, krupni i po m ogustvu to efektniji naslovi, kao i
raznovrsne i to bizarnije ilustracije, to sve, u eri urbe
kao stila ivota, treba da skrati i olaka konzum iranje,
a uz to i da privue sve ravnoduniju i zasieniju publiku.
M nogi teoretiari smatraju d a je presudan korak u pravcu
kom ercijalizacije sredstava m. k. uinjen objavljivanjem
oglasa. K onkurencija putem reklama poela je da dopu
njuje, ako ne i da zam enjuje konkurenciju putem cene i
kvaliteta. Javnost se tako pretvorila u m edijum reklame,
koja svom objektu pribavlja autoritet predm eta od javnog
interesa.
Za sakupljae i odailjae obavetenja vai gotovo isto
to i za njihove itaoce, sluaoce ili gledaoce. O d njih se
trae brzina reagovanja i povrna obavetenost, koje idu
na utrb dubine i preciznosti misli, kao i lepote i jasnoe
stila. U nevienoj trci za vrem enom , da bi se preduhitrila
konkurencija, n ovosti se serv iraju neohlaene, pre
njihovog potpunijeg proveravanja i ozbiljnijeg kom entarisanja. T rag an je za senzacionalnim vestim a postaje
glavni zadatak sredstava m. k ., poto prezentovane novo
sti treba da okiraju ili barem da uzbude publiku, iji donji
prag drai iz dana u dan postaje sve vii. Tako ova sred
stva postaju neka vrsta novog opijum a za narod.
Osnovni kriterijumi njihove uspenosti postaju ostvare
na dobit na tritu i m ogunosti u ticaja na oblikovanje
javnog m njenja. D a bi se to postiglo, neophodno je ne
prestano razvijati brzinu prikupljanja i vetinu atraktivnog
serviranja informaci ja, kao i sposobnost izlaenja u susret
eljam a najireg kruga potroaa ove specifine i lako
kvarljive robe. N jihovo neprekidno bom bardovanje
dovodi do apatije, zasienosti i oam uenosti javnosti, pa
se uvek moraju iznova traiti dotad nepoznata i neiskuana
sredstva revitalizacije i inovacije m asovnih medija.
Ako su nekad sredstva m. k. bila relativno odvojena
je d n o od d ru g o g , ona su danas m e u so b n o tesno p o
vezana. Z ahvaljujui napretku tehnologija, a pre svega
ub rzanom iren ju in tern eta, o v a sred stv a se ne sam o
um noavaju (video-igre, CD, m obilni telefoni, satelitske
antene, kablovski linkovi) i prepliu, ve se bitno m enja
i njihova ulo g a u dru tv u i nain n jihovog delovanja.
C e lo k u p n o d ru tv o b iv a u m re e n o (M an u el K astels). Internet postaje sredinji, ako ne i jedini posrednik
izmeu stvaralaca i korisnika m asovnih obavetenja, za
bave, reklam e i s l., im e se, izm eu ostalog, uveavaju
izgledi za stvaranje drutva rizika (U rlih Bek).

masovne komunikacije
Jo je, naime, Maral Mekluan ezdesetih godina
XX veka upozoravao daje medij poruka, odnosno
da elektronski mediji od celog sveta stvaraju jedno
globalno selo. S druge strane, predstavnici Frank
furtske kole su isticali kako irenje masovnih, standardizovanih proizvoda industrije kulture bitno uma
njuje sposobnost i spremnost ljudi za slobodno i kritiko
promiljanje bitnih drutvenih pitanja. Idui korak dalje,
neki postmodemistiki orijentisani mislioci, kao to je
Zan Bodrijar, tvrde da masovni mediji, a pogotovo oni
elektronski, ne samo da nas obavetavaju o svetu nego
i odreuju kakav on zapravo jeste. Ne postoji vie re
alnost ve samo hiperrealnost, a to je ono to nam
se posredstvom masovnih medija prikazuje. Svet hiperrealnosti je konstruisan od simulakruma, tj. od slika
koje svoje znaenje dobijaju iskljuivo od drugih slika,
a nemaju uporite u svakidanjoj realnosti. Tako je
realnost dvaju ratova u Zalivu bila samo ona koju su
putem CNN, kao amerikog globalnog medija, dobijali
gledaoci irom sveta, ukljuujui tu, u velikoj meri, i
same neposredne aktere rata.
U tom kontekstu, poseban problem predstavlja okol
nost da su mediji postali jedno od glavnih sredstava, a
istovremeno i jedno od osnovnih podruja global izacije. Globalizacija se, sjedne strane, moe posmatrati kao
proces irenja i univerzalnog prihvatanja tekovina i vrednosti industrijske civilizacije, usmerene na poboljanje
kvaliteta ljudskog ivota, na uspostavljanje svetskog
ekonomskog sistema sa istinski slobodnim tritem, na
iskreno nastojanje da se izgrade i univerzalno prihvate
zajedniki temelji otvorenog i demokratskog drutva jednom reju, na kosmopolitsko prestrukturisanje sveta
i njegovu integraciju na novim, oveku primerenijim
osnovama. Ali, s druge strane, ona se moe posmatrati i
kao proces vie ili manje otvorenog i prisilnog nametanja
jednog modela tehniko-tehnolokog razvoja, privrednog
rasta, politikog sistema, kulturnog modela i celokupnog
ustrojstva sveta, s ciljem da se ouvaju i uveaju postojee
unutardrutvene i meudravne razlike i obezbedi pot
puna kontrola nad materijalnim, duhovnim i ljudskim
resursima na globalnom planu.
A u svemu tome uloga masovnih medija mogla bi
da bude od presudnog znaaja. Prema miljenju Dejvida Helda, globalizacijom se uspostavlja novi medijski
poredak u svetu, a glavni inioci koji utiu na to mogu se
svesti na sledee: ( 1) poveana koncentracija vlasnitva,
to znai da svim medijima danas poinje da dominira
nekoliko monih kompanija; (2) prelazak s dravne na
privatnu svojinu, ime se umanjuju mogunosti javne
kontrole masovnih medija i poveava njihova komercijalizacija; (3) transnacionalna struktura korporacija,

302

to znai da medijske kue ne posluju vie iskljuivo

na domaem tritu ve tamo gde su najpogodniji uslovi za ostvarivanje profita; (4) diversifikacija razliitih
medijskih proizvoda, koja, izmeu ostalog, omoguava
i irenje uticaja masovnih medija; (5) porast broja
menadera u medijskim kuama, to stvara dobru os
novu za udruivanje kompanija u razliitim segmentima
medijske industrije.
- kultura, masovna - mediji
- sociologija masovnih komunikacija

M. Tripkovi

materinstvo. Izraz m. ima u osnovi re mati, majka

(lat. mater). Koren rei majka ini osnovni slog ma
u indoevropskim jezicima. Zajedno sa sufiksom ter,
on tvori stari lingvistiki oblik koji, povezan s drugim
recima istog korena, daje brojnu familiju rei; materija,
matrica, materna, matemitet, matrikula, matrimonijum,
matrijarhat, matrilinearnost, matrilokalnost itd.
U srpskom jeziku, re m. ima viestruko znaenje:
(1) osobena bioloka veza majke i deteta; (2) posebno
stanje ene-majke u trudnoi; (3) specifina oseanja
majke prema detetu; (4) m ajina nesebina briga i
zatita; (5) zasebno imanje koje se nasleuje od majke.
Odnos majke prema detetu je sinonim naroite vezanosti
i brige. Majka je ne samo ena koja je rodila dete ve i
osoba koja o nekom brine.
O m. se moe govoriti kao o kulturnom obrascu koji
je element vrednosnog sistema ili kulture, ali i ireg
drutvenog sistema. Raanje i briga o potomstvu imaju
imperativni znaaj za odranje i funkcionisanje zajed
nice u celini i zbog toga samo bioloki kontekst raanja
ne postoji. Ono je uvek i sociokulturni in. M. je takoe
deo porodinog sistema i u najtenjoj je vezi s reproduk
tivnom i socijalizatorskom funkcijom porodice. M. se
moe shvatiti kao institucionalizovani nain na koji za
jednica reava problem svoje bioloke i sociokulturne
reprodukcije. Ono obuhvata sistem vrednosti i normi
kojima se ureuje raanje i podizanje dece i preko ko
jih sociokulturna sredina izraava relativno koherentnu
predstavu o normalnom ili dobrom ponaanju ene
u ulozi majke. Istovremeno se ovim sistemom vredno
sti i normi odreuju obaveze socijalne okoline prema
raanju i odgajanju potomstva, kao i osuda ponaanja
koje odstupa od drutveno poeljnog. Ova reenja vari
raju od zajednice do zajednice i zavise od njene tradicije
i istorijskog trenutka.
Sociologija naroito skree panju na kontrast
izmeu idealnog obrasca i stvarnog ponaanja veza
nog za m., zatim na istorijsku promenjivost kulturnog
obrasca m., te na njegovu ideologizaciju. U modernoj

303
literaturi, pojam m. dovodi se u vezu s potinjenim
poloajem i ulogom ene i majke u porodici i izvan nje.
M se posmatra kao oblik patrijarhalne ideologije kojom
zajednica podstie enu na besprimemo samortvovanje
kolektivu. Patrijarhalna ideologija zahteva od ene da se
potvrdi samo kao majka i zato se ta ideologija doivljava
kao prinuda i osujeenje eninih ukupnih sposobnosti,
pa i samog m.
Savremeni feminizam posveuje pitanju m. veliku
panju. Tu se osobito kritikuje oeva presudna uloga
u socijalnoj promociji deteta. Prema feministikom
gleditu, ustanova legalnog oca, koja podrazumeva
da dete mora imati poznatog i socijalno priznatog oca,
diskriminie ene i majke. Feminizam osporava is
pravnost uvreenog mnjenja da ena nuno treba da se
potvrdi kao majka i da ena koja ivi sama ne moe
biti dobra majka. U polemikom tonu, feminizam istie
ideal aktivnog i srenog m., koje znai individualno
uivanje i oseaj zadovoljstva zbog podizanja dece, a
ne bespomonu i bezvoljnu plodnost, na ta je svedeno
m. u uslovima dominacije mukaraca.
O brak O oinstvo O roditeljstvo
C. Tripkovi

m atrica podataka [tabela podataka]. Sadri po

datke o svim posmatranim (istraivanim) osobinama
za ceo skup ili uzorak. Kolone obino nose definiciju
varijabli (posmatranih osobina), a redovi definiciju posmatranih jedinica. M. p. se statistiki preciznije naziva
indikatorska ni. jer omoguuje indikaciju vrednosti
svake karakteristike za svaku jedinicu skupa ili uzorka.
Kada se m. p. formira na osnovu anketnog istraivanja,
svaka kolona predstavlja jedno pitanje ili potpitanje
iz upitnika, svaki red jednog ispitanika iz uzorka, a u
elije tabele se unose brojevi ili opisi koji predstav
ljaju razliite vrednosti/modalitete posmatranih osobi
na, za svakog ispitanika pojedinano prema tome kako
je odgovorio na odreeno pitanje iz upitnika. Ovakva
ni. p. predstavlja osnovu za primenu odgovarajueg
raunarskog programa za statistiku analizu. Meutim,
sama m. p. ne mora biti pripremljena u statistikom
paketu za raunare. Veina statistikih paketa oitava
m. p. priprem ljene u paketima namenjenim izradi
ureenih sistema podataka (Excel, Lotus i sl.) ili u stan
dardnim editorima podataka (Notepad, Word i sl.).
O statistiki uzorak 3 varijabla
S. Cveji

matrijarhat (lat. m a ter-majka; gr. archein-vladati).

Pojam, koji doslovno znai vladavina ena, nastao kra
jem XIX veka u okviru evolucionistike tradicije u soci

matrijarhat

ologiji. M ima isto znaenje kao i starija re ginekokratija

koja potie iz antike. Pojam m. sadri pretpostavku daje
postojao oblik drutvenog ureenja u kojem su ene imale
dominantan poloaj ne samo u porodici i srodstvu nego i
u drutvu kao celini. Smatra se da je to tip drutva koji je
prethodio patrijarhatu i da on ima dijametralno suprotne
odlike u pogledu drutvene uloge i poloaja polova.
Tako m. ima viestruko znaenje: njime se obeleava
jedna od najranijih istorijskih faza u razvoju drutva i kul
ture, zatim dominacija ena u braku, porodici i drutvu,
primarnost materinstva u odnosu na oinstvo, poseban
sistem raunanja srodstva po majci (matrilinearnost)
i boravite porodice u mestu eninog roenja (matrilokalnost). Upravo ova viesmislenost bila je povod
za rasprave i osporavanja upotrebe ovog pojma, kojem
se pored nedovoljne potvrenosti, pripisuje jo i kontroverznost i ideologizovanost.
Hipoteza o vladavini ena bila je prvi put izloena u
delu Johana Bahofena Materinsko pravo. Studija o ginekokratiji antikog sveta na osnovu njegovih religioznih i
pravnih odlika (1861). Iako sm Bahofen nije upotrebio
re m., njegovo delo bilo je podsticaj za savremenike i
docnija istorijska, etnoloka, antropoloka i socioloka
istraivanja koja su imala za cilj a rasvetle znaenje ovog
pojma, kao i da iznesu dokaze pro et contra hipoteze o
vladavini ena. Najvie kritika i nedoumica izazvao je
njegov metod, jer je dokaze za svoju postavku o praobliku
zajednice u kojem su vladale ene Bahofen nalazio ug
lavnom tumaenjem mitova. Luis Morgan, u delu Drevno
drutvo ( 1877), i sm zadivljen Bahofenovom hipotezom,
pokuao je da ovu osnai izuavajui rodbinske strukture
sevemoamerikih Indijanaca Irokeza. Njegova etnoloka
istraivanja rezultirala su otkriem do tada nepoznatog
srodnikog ureenja, tj. oblika unilinearne srodnike
grupe u kojoj se srodstvo rauna jedino po majci (agnatska matrilinearnost), ali su razlozi za tvrdnju o postojanju
m. ostali jo nedovoljno potkrepljeni. Iako nisu pruili
dovoljno dokaza za tezu o postojanju drutava u kojima
su vladale ene - barem ne u onom smislu u kojem se
moe govoriti o vlasti u drutvima koja poznaju dravno
ureenje - Bahofen i Morgan su svojim otkriima ipak
poljuljali do tada opteprihvaenu pretpostavku o prvobitnosti i univerzalnosti patrijarhalne monogamne porodice.
Ideja o prvobitnom obliku zajednice u kojem su vladale
ene prihvaena je u marksistikoj literaturi (naroito kod
Fridriha Engelsa). a takoe je imala veliki broj pristalica
u raznim varijantama feminizma, kao ideoloko orue u
borbi protiv vladavine mukaraca.
Budui da pretpostavka o m., koja sadri ideju o optoj
i politikoj prevlasti ena nad mukarcima, nije dovoljno
dokazana, pa moda ni dokaziva, te zbog njene ideoloke

matrijarhat

304

upotrebe, danas se u sociologiji izbegava upotreba ovog

pojma. Radije se govori o matrijarhalnom drutvu,
materinskom pravu, ili matricistikom drutvu,
kako bi se oznaile raznovrsne manifestacije znaajnije
uloge ena i majki unutar porodice i njihovog povoljnijeg
poloaja u odnosu na muki pol.
O matrilinearnost O matrilokalnost 3 patrijarhat
G. Tripkovi

matrilinearnost (lat. mater - majka; linea - crta).

Raunanje srodstva po enskoj liniji. To je vrsta unilineamog srodstva u kojem deca pripadaju samo srodnici
ma majke. Meusobno se smatraju srodnicima, tj. spadaju
u istu liniju srodstva svi potomci koji po enskoj liniji
imaju zajedniku pramajku. Dakle, oni su srodnici preko
svoje majke, babe, prababe, ukunbabe i dalje.
Od danas poznatih rodovskih drutava, samo manji
deo njih ima matrilinearno raunanje srodstva, dok je
veina p a trilin ea rn a . Za pripadnost jednom od ova
dva tipa rodovskog drutva, odnosno raunanja srod
stva, naroito je znaajno mesto stanovanja porodice.
M. najee izvire iz m atrilokalnosti. U sluajevima
kad mukarci enidbom odlaze u sela svojih ena, nji
hova deca smatraju se prvenstveno srodnicima majki i
ena. Ali, m. je esto povezana i s nekim oblicima patrilokalnosti, kakva je npr. avankulokalnost, to je sluaj
kada ena ivi s muem u selu njegovog ujaka. Mesto
stanovanja porodice je odreeno i vrstom privreivanja.
Naime, matrilinearno raunanje srodstva nastaje u zajed
nicama koje poivaju na kolektivnom radu ena u okviru
jednostavne obrade zemlje runim alatkama, kakvo je
povrtarstvo. Ono je rasprostranjeno u kompaktnim ge
ografskim podrujima u kojima je motika zemljoradnja
bila najbolje prilagoena klimatskim uslovima, to poka
zuje i postojanje tzv. matrilineamih pojasa u Africi (oblast
koja se prostire od Zaira do Tanzanije). U nauci prevla
dava miljenje daje m. stariji sistem raunanja srodstva
od patrilineamosti. Mnogi uslovi doprineli su uzmicanju
m. u korist patrilineamosti: promene u nainu proizvod
nje i u obliku svojine, nestajanje kolektivnog rada ena
i matrilokalnosti, uspostavljanje obiaja otkupa neveste,
pogoranje poloaja enskog rada na tritu i sl.
O matrijarhat O matrilokalnost O patrilineamost
C. Tripkovi

matrilokalnost (lat. mater - majka; locus - mesto).

Pojam se vezuje za mesto stanovanja suprunika i nji
hove dece, odnosno za sluaj kada mu, ena i njihova
deca ive u mestu eninog roda. Poto je mesto stano
vanja branih partnera u tesnoj vezi s nainom raunanja
srodstva, oblikom braka, veliinom porodice i tipom

porodinog autoriteta, to se m. moe smatrati takvim

oblikom organizacije porodinog ivota koji najee
korelira s matrilineamim srodstvom, matrijarhalnim
tipom porodinog autoriteta i znaajnijom ulogom ena u
nainu privreivanja. U nekim tipovima porodica drevnih
civilizacija, kakva je npr. kineska, postojali su ostaci
m. iskazani u obiaju da se nevesta koja je zaedila vraa
u kuu svojih roditelja gde boravi do poroaja. Specifian
oblik m. danas je domazetstvo.
O matrijarhat 3 matrilinearnost O patrilokalnost
G. Tripkovi

medicina. Nauna, struna i drutvena delatnostiji

je cilj dijagnostikovanje, Ieenje i prevencija bolesti
ivih bia. Deli se na humanu (koja se bavi bolestima
oveka), veterinarsku (tretira bolesti ivotinja) i fitomedicinu (bavi se oboljenjima biljaka).
to se tie naunog aspekta humane m., on je prisu
tan od antikih vremena (Hipokrat), ali je kao nain
leenja bolesti, pored tzv. narodne, tradicionalne ili
alternativne m ., aktualizovan u punom drutvenom
smislu tek u novom veku. Ovaj aspekt m. svoje po
stupke izvodi na naelima nauno zasnovanih klinikih,
epidemiolokih, farmakolokih i drugih medicinskih
istraivanja. On se tie primene znanja i iskustava u
prepoznavanju i leenju raznih vrsta fizikih, psihikih
i psihosomatskih oboljenja oveka. Odnosi se na m. kao
struku i kao profesionalnu praksu. Tie se, drugaije
reeno, klinike m., koja uz praksu podrazumeva i edu
kaciju iz niza medicinskih specijalnosti: hirurgije, in
terne m., neurologije, psihijatrije, otorinolaringologije,
opte m., m. rada itd.
Institucionalni aspekt m., predstavlja najui predmet
sociologije, tanije socijalne m. i sociologije m. Tie
se istraivanja institucionalnih uslova pruanja usluga
leenja, organizacione strukture zdravstvenih ustanova,
tipova zdravstvenog osiguranja i, na kraju, izuavanja
drutvene kontrole medicinske prakse i nauke, koja po
drazumeva analizu zdravstvene slube i zakonske regu
lative zdravstvene zatite. Sociologe u m., uz to, zani
maju pitanja primame prevencije (na nivou mera zatite
i razvoja drutvenog blagostanja uopte), sekundarnog
spreavanja bolesti (tj. terapije masovnih razmera, pre
svega) i tercijarne prevencije (rehabilitacije pacijenata
u medicinskom i radnoprofesionalnom smislu).
Ono to, nadalje, zanima sociologiju u vezi s m. su
pitanja medikalizacije socijalnih pojava (Ivan Ili), kada
se preteno drutveni problemi ili socijalnopatoloke
pojave analiziraju iskljuivo kao medicinski fenomeni.
Pri tom se ne analizira samo medicinski argon nego
i teorijski diskurs, koji, u osnovi, ukljuuje drutveni

305
karak ter pojedinih m edicinskih fenom ena ili m e d icin
sk e fenom ene so c ija ln o g k araktera, kao to su, npr.,
h o sp ita liz a m ili fen o m e n ja tro g e n iz a c ije (p sih i k o g
traum atizovanja pacijenata od strane m edicinskog o so
blja tokom som atske terapije). Ovi aspekti m edicine su
naroito prepoznatljivi u psihijatriji, i to u tendenciji tzv.
psihijatrizacije drutva, kada se ne sam o m anifestacije
psihikog oboljenja nego i drutvene pojave ili a k d ru
tva u celini posm atraju kao psihijatrijski fenom eni.
P ored toga su socioloki zanim ljivi, m ada do sada
p re te n o m e d ic in sk i is tra iv a n i, sle d e i p ro b le m i
i fen o m e n i: se k su a ln o s t, d e tin jstv o , a d o le sc e n c ija ,
um iran je, sm rt, eutanazija, m enstruacija, m enop au za,
gen-tehnologija, tran sp latacija organa, prom ene pola,
psihiki porem eaji u najirem sm islu, abortus, pitan ja
eugenike itd.
S o cio lo g iji p reo sta je d a prati i istrauje i tzv. u e
m e d ic in sk e stru k e, da bi b o lje raz u m ela i tu m a ila
njihov socijalni aspekt. Tako e ona uspeti da do e do
od govora na pitanja koja su bila i ostae i so cio lo k a,
m ada potiu iz m edicinske sfere, a tiu se ne sam o funkcionisanja m edicinskih ustanova kao institucija n ego i
isp itiv a n ja veze izm e u n jih i g lo b a ln ih d ru tv e n ih
struktura i procesa, posebno onih koji se tiu drutvene
m oi i dom in an tn ih o b raz aca kulture, u k lju u ju i tu
i p o litik e i eko n o m sk e asp ek te m ed icin sk e n au k e i
prakse.
- medicina, socijalna - sociologija medicine
P. O pali

medicina, socijalna. D eo m edicine koji izu av a i

prevenira vrlo rairene bolesti, tj. oboljenja od so c ija l
nog znaaja, ukazujui na drutvene inioce koji utiu
na njihovu ekstrem nu rasprostranjenost, m ogue naine
leenja i prevenciju pom en u tih oboljenja. S m e d ic in
ske strane, s. m. se oslanja na opta m edicinska znanja,
po sebno na higijenu, m edicinu rada i m edicinsku sta
tistik u (pa se na veini m edicinskih fakulteta stu d ira
i sp e c ija liz ira u se tu s n a v e d en im p re d m e tim a ). Sa
socioloke strane, pak, .s. m. koristi rezultate istraivanja
i saznanja iz dem ografije, epidem iologije, socio lo g ije
m edicine i socijalne patologije. O d drutvenih inilaca,
.s. m . naroito obraa panju na uticaj drutvene klase,
profesije, nezaposlenosti, uslova rada, m igracije, pola
i d ru tv en e okoline na rairenost i spreavanje n a jra
sprostranjenijih bolesti.
D ok su pre vie od pola veka njen glavni p red m e t
bile zarazne bolesti (sifilis, tuberkuloza), a u p ro lo m
veku v elik e boginje, m o rb ile i druge d e ije b o le sti.
u d an a n je vrem e ona se koncentrie na iz u av an je i
prevenciju bolesti kardiovaskularnog sistem a (in fark t

mehanizacija rada
m iokarda, cereb ro v ask u larn i insult, p o v ien krvni pri
tisak), m aligna oboljenja, alkoholizam i sida. N jen ne
zaobilazan p redm et je , isto tako, i invaliditet (hronina
telesna o b o ljen ja s p o sled icam a, n aro ito ona vezana
za organe za k retan je, oteenje vida, slu h a i govora),
m aloum nost i p sih ik i p o rem eaji, kao i p sih o so m at
ska oboljenja (dijabetes, astm a i sl.) i bolesti zavisnosti
(alkoholizam , narkom anija, nikotinizam i sl.).
- medicina - sociologija medicine
P. Opali

mediji [sredstva masovnih komunikacija, masovni

m ediji] (lat. m edium - sredstvo, p o sred n ik ). R azliite
bezline tehnike k o m u n iciran ja p rilag o en e uslovim a
m asovnog d rutva, kao to su rad io i telev izija, inter
net, novine, m a g az in i i aso p isi, film o v i, k n jig e i si.
O vim teh n ik am a, o d n o sn o sredstvim a, o m o g u en o je
da se identina poruka neposredno i b rzo uputi m nogo
brojnim uesnicim a u kom unikaciji, koji predstavljaju
publiku. Tehnike su bezline, budui da se publici koja
je anonim na o b raaju linosti koje su p o zn ate sam o u
svojim ja v n im ulogam a, a pri tom je p roces uglavnom
jednosm eran - od m . ka publici.
S red stv a m a so v n ih k o m u n ik a cija o b ra aju se v e
likom broju ljudi, koji se m eusobno veo m a razlikuju
u pogledu so c ijaln o g statusa, k u ltu rn o g i obrazo v n o g
nivoa, a pri tom su i prostorno udaljeni od izvora kom u
nikacije, kao i izm eu sebe. S je d n e stran e, to izaziva
tendenciju ka standardizaciji i stereotipizaciji poruka, a
s druge, o m o g u av a ujed n aav an je p o n aan ja i ukusa
m asa, to je p retpostavka za stvaranje masovne kulture
Z a fu n k c io n isa n je m a so v n e k o m u n ik a c ije n u n e su
sloene, form alne organizacije, koje p o n ek ad dobijaju
ogrom ne dim enzije (velike svetske m ree, networks ,
kao to su SKY, C N N , BBC i s l., a u novije doba i internet).
- masovne komunikacije
- sociologija masovnih komunikacija
S. Nedovi

mehanizacija rada. P roces zam en e b io lo k e (ovekove i ivotinjske) pogonske snage radom m ainam a
i drugim sred stv im a rada, u cilju raste ree n ja oveka
od fizik o g n a p o ra i p o v e an ja m o g u n o sti obrad e
m aterijala, lako se za m e n a b io lo k e p o g o n sk e snage
rada pogonskom en erg ijo m vode i v etra o dvijala dugi
niz g o d in a, tek je u v o e n je m a in a sa m e h an i k im
pokretaim a koji koriste te prirodne en erg etsk e izvore
u raznovrsnim procesim a rada om oguilo ogrom an po
rast proizvodnje. Taj p roces se n astavio i kasnije, po
javom pokretnih m aina koje koriste snagu u g lja tenih

mehanizacija rada

306

goriva, gasa i elektrine i nuklearne energije. Pojavom

pokretnih maina dolazi do decentralizacije proizvodnih
snaga irom zemljine kugle.
- automatizacija rada - rad, lanani
B. M iloevi

melioracija (lat. melioratio - poboljavanje, od melior

- bolji). Mera agrarne, odnosno zemljine politike kojom
se popravljaju proizvodni potencijali zemljita. Poznate
su hidromelioracije (radi navodnjavanja ili odvodnjava
nja), ali i promene fizikih (ravnanje) ili hemijskih svoj
stava zemljita (odkiseljavanje, kalcifikacija). M , kojom
se esto od neobradivog stvara obradivo zemljite, obino
se sprovodi u sklopu komasacije ili arondacije, uz druge
pratee mere agrarne politike kao to su poreske olakice,
subvencije, krediti i si.
M. su naroito znaajne tamo gde se oskudeva u plod
nim zemljinim povrinama ili u vodi za navodnjavanje.
One su i za nas vane iako ni voda ni zemljite u Srbiji
nisu ograniavajui inilac razvoja agrara. Srbija spada u
zemlje sa srednje povoljnim uslovima u ovom pogledu.
Kod nas jo postoje znatne mogunosti proirivanja
obradivih povrina, naroito u ravnicama: odvodnjava
njem, zatitom od poplava, uklanjanjem mea prilikom
komasacija.
Za sada je, ipak, izraenija negativna tendencija
deliniinog ili trajnog degradiranja plodnih oraninih
povrina: usle irenja gradova, gradnje fabrika, otva
ranja rudnika, izgradnje zgrada, puteva, pruga i drugih
infrastrukturnih objekata. Zabrinjavajua je injenica da
je Srbija za poslednje tri decenije bespovratno izgubila
skoro 1/3 ukupnih i obradivih povrina: poljoprivredno
zemljite je smanjeno sa 4,7 na 3,4 miliona ha, a obradivo
sa 3,4 na 2,4 miliona ha.
- agrar - agrarna politika

M Mitrovi

m elting p o t (eng. - kotao za taljenje). Izvorno,

naslov drame Izraela Zangvila, engleskog Jevrejina,
premijemo izvedene u Vaingtonu 1908. godine, usred
velikog imigracionog talasa koji je zapljusnuo SAD
(1880-1920, oko 18 miliona pridolica). Iako je taj so
cijalno angaovani pozorini komad osrednje vrednosti
pao u zaborav jo za ivota njegovog pisca, izraz m. p.
uvreio se u kolektivnoj imaginaciji kao m etafora
za jednu od osnovnih vrenosti amerikog naina
ivota. Naime, re je o ubeenju da se potencijalni do
prinos najraznovrsnijih kultura koje imigracijom bivaju
uvezene u Novi svet najpotpunije ostvaruje njihovim
pretapanjem u jedan novi, autentino ameriki na
cionalni, kulturni i socijalni identitet. I danas se moe

uti: America is a huge m. p. (eng. Amerika je ogroman

kotao za taljenje).
Ono to se obino naziva doktrinom m. p. poiva na
sredokrai izmeu, s jedne strane, ideologije kulturne
apsorpcije, koja tei manje ili vie nasilnom zatiranju
izvornog etnikog i rasnog identiteta doljaka i, s druge,
ideologije kulturnog pluralizm a, koja podrazumeva
naporedno postojanje razliitih autentinih kulturnih
obrazaca. Za razliku od ova dva modela, od kojih prvi
ima autoritarne, a drugi anarhoidne politike implika
cije, po modelu m.p. navodno spontano nastaje stabilna
kulturna asimilacija na osnovama amerikanizma.
Zajedniki imenitelj naen je - bar posle Graanskog
rata ezdesetih godina XIX veka - u nadrasnom i
nadetnikom konsenzusu u pogledu elementarnih libe
ralnih vrenosti za koje su se zalagali oevi-osnivai
amerike nacije: individualizam, demokratija, sloboda
preduzetnitva, jednakost mogunosti, tolerancija itd.
Srazmera izmeu sastojaka koji su se u istoriji
amerike imigracije talili u tom kotlu koji nikad nije
prestao da vri menjala se zavisno od politikih, ekonom
skih i socijalnih kretanja u zemljama, regionima pa i
na itavim kontinentima emigracije, ali sve vie i u
skladu s promenjivom zvaninom imigracionom poli
tikom kojom je ameriki pravnopolitiki sistem planski
dozirao pojedine sastojke (pre svega, definisanjem
imigracionih kvota). U prvim, manje ili vie stihijnim
doseljenikim talasima preovlaivali su Evropljani koji
su - bar jednim svojim znaajnim delom - meusobnim
stapanjem uobliili dominantnu idealnotipsku sliku
o pravom Amerikancu (WASP - White Anglo-Sax
on Protestant). No, iako i danas na snazi, naroito
u krugovima moralne ili tihe veine o ijoj je
buduoj prevlasti proroki pisao jo Aleksis de Tokvil
(Demokratija u Americi. 1835-1840), ova slika imala
je sve manje uporita u stvarnoj rasnoetnikoj struktu
ri. Krajem XIX i poetkom XX stolea obeanu zem
lju zapljuskivali su talasi doljaka iz Italije, srednjo
evropskih i istonoevropskih zemalja, dok poslednjih
decenija najvei priliv obezbeuju latinoamerike i
azijske zemlje. Potkraj devedesetih godina XX stolea
belci su inili 74%, crnci 12%, Hispanosi 10% i Azijati 3% ukupnog stanovnitva. Demografske projekcije
raunaju da e 2050. godine pomenute zajednice initi,
respective, 53%, 14%, 25% i 8% amerike populacije.
Beli Amerikanci vie nisu veinsko stanovnitvo Kalifornije, Novog Meksika i, naravno, Havaja. a dobri
su izgledi da Nevada, Teksas, Merilend i Nju Derzi
uskoro postanu majori/r minoritv states. Poslednjih
decenija najvie imigranata pristie iz Meksika i drugih
latinoamerikih zemalja: od 1970. godine vie od polo-

307
vine od oko 20 miliona legalnih i ilegalnih doseljenika
dospelo je sa panskog govornog podruja. Skoro jedna
petina amerikih graana kod kue govori jo jedan je
zik osim engleskog, a broj onih koji su roeni izvan
SAD danas je vei od 35 miliona.
Uprkos brojnim sociolokim, ekonomskim, de
mografskim, kriminolokim itd. injenicama, koje ne
prestaju da podrivaju mit o savrenoj nepristrasnosti
kotla za taljenje (npr. rasna diskriminacija, rezidencijalna segregacija, kulturna marginalizacija, etnika
getoizacija itd.), odgovarajua ideologija ima i dalje
snanu asimilacijsku mo u uobliavanju identiteta
prve nove nacije. Egzaltacija amerikanizma kao
kolektivnog oseanja koje se esto naziva graanskim
nacionalizmom ili ustavnim patriotizmom (Jirgen
Habermas), doivela je nevieni polet, naroito posle
teroristikih udara 9/11.
O akulturacija O etnos 3 jednakost ansi
A. Mitnica

menaderska revolucija. Pojam kojim je u svojoj

istoimenoj knjizi (1941) Dejms Barnem, ameriki
disident iz trockistikih redova, objavio nastupanje
doba organizatora kao nove upravljake klase. U toj
ranoj formulaciji teorije o konvergenciji sistem - koja
tadanji faistiki, komunistiki i njudilovski poredak
izjednaava na sasvim povran nain - menaderi e
postati nova vladajua klasa u svetskim razmerama.
Barnem je svoju argumentaciju zasnovao na uvidu
u onaj dvosmisleni proces razdvajanja funkcija posedovanja i upravljanja sredstvima za proizvodnju ije je
poetke opazio jo Karl Marks u zreloj fazi svoje ana
lize funkcionisanja kapitalistikog sistema. Taj proces je,
potkraj liberalne faze. bio pokrenut iezavanjem tradi
cionalnog preduzetnika kao vlasnika i, istovremeno, or
ganizatora proizvodnje. Postoje, naime, na uobiajeni
nain odredio osnovne ekonomske odlike kapitalistikog
privrednog sistema, u kojem je buroazija vladajua
klasa je r poseduje sredstva za proizvodnju i njima up
ravlja, Barnem je ustanovio da su sva osnovna naela na
kojima je dosadanji slobodnotrini poredak poivao
pozvana da ieznu: M r. nije neto to moraju
oekivati naa deca, ve moemo da vidimo kako ona
nastaje pred naim oima. Barnem je bio u toj met i
uverert da je proces raspadanja klasinog kapitalizma
nepovratan d aje predvideo da e prelazno razdoblje
trajati tano pedeset godina posle Prvog svetskog rata.
Promena koja je upravo u toku sasvim menja prirodu
postojeeg naina proizvodnje i moe se. svojim svetskoistorijskim posledicama, porediti samo s prelaskom
iz feudalizma u kapitalizam.

menadmcnt

Menadersko drutvo, tvrdio je Barnem, nije

samo mogua nego i najverovatnija alternativa kako
kapitalizmu tako i socijalizmu. Bez obzira na svoje
pravnopolitike, institucionalne ili ideoloke oblike,
svi industrijski sistemi tee jednom istom tipu drutva
u kojem etatizovana privreda stvara uslove za raanje
jedinstvene strukturalne promene: Poslednjih sedam
deset i pet godina [dakle, od poslednje etvrtine XIX
veka] raste tzv. nova srednja klasa, koju ine slubenici
u najamnom odnosu, inenjeri, direktori, raunovoe,
birokrate i ostali nametenici koje nije mogue ukljuiti
ni u kategoriju 'radnika', niti pak u kategoriju 'kapitali
sta. Zahvaljujui toj novoj socijalnoj revoluciji nove
srednje klase (Fric Kroner, Nametenici u modernom
drutvu, 1952), sve navedene socioprofesionalne grupe
obrazovale su se u praznom prostoru koji je nastao, s
jedne strane, dobrovoljnim ili prisilnim povlaenjem
kapitalistikih preduzetnika iz procesa neposrednog
rukovoenja proizvodnjom, a s druge, depersonalizaci
jom vlasnitva u akcionarskim ili dravnim korporaci
jama. Barnem je, naime, podlegao rasprostranjenom
uverenju d a je , osloboena svoje funkcije organiza
tora proizvodnje, kapitalistika klasa prestala da bude
i vladajua klasa. Kontroliui proces proizvodnje,
menaderi e prigrabiti ne samo mo da rasporeuju
njegove plodove ve e se doepati i same dravne vlasti, jer svojim organizacijskim kompetencijama potisku
ju ne samo kapitalistu ve i tradicionalnog politiara.
Barnemova teorija nije bila originalna. Jo 1939 .
godine je Bruno Rici, italijanski komunista i kritiar
staljinizma, objavio u Parizu knjigu pod naslovom Birokratizacija svela. Barnem se obilato posluio tim delom u kojem je izloena ideja o predstojeem usponu
birokratskog kolektivizma kao svetskog sistema.
Barnemovu originalnost porekao je i Danijel Bel (Na
stupanje post industrijskog drutva, 1973 ), jedan od
najuticajnijih mislilaca postindustrijskog drutva,
konvergencije sistema i kraja ideologije. No, bez
obzira na trivijalnost Barnemovih zakljuaka, u svetlu
skoranjeg sloma istonoevropskog komunizma i re
stauracije kapitalizma kao svetskog sistema, ispostav
lja se daje on, gledajui na dug rok, u mnogom pogledu
jasno naslutio potonja zbivanja koja danas nazivamo
globalizacijom.
S globalizacija O konvergencija sistema
O novi svetski poredak
A. Mimica

m cnadm cnt (eng. menagement, od fr. mnager

- tedeti, uvati ). Pojam je izvorno vezan za proces osa
mostaljivanja profesionalnog upravljanja preduzeem.

mcnadment
Neposredni zadatak je organizacija rada u preduzeu,
a izvrilac je menader, odnosno upravnik ili direktor.
Kasnije se pojam m. proiruje na sve oblasti djelatnosti,
ukljuujui dravnu upravu, organizaciju raznih mani
festacija, posredovanje u sportu i si. Danas m. predstav
lja specifian sistem u kojem profesionalni strunjaci,
eksperti za pitanja organizacije u pojedinim oblastima
djelatnosti, vode organizacione poslove.
Osnovno znaenje ni. odnosi se na sistem rukovo
enja preduzeem u kojem vlasnika preduzea u cjelini
upravljanja i rukovoenja zamjenjuje profesionalni
organizator i nadzornik procesa proizvodnje ili druge
djelatnosti.
M kao pojava dobija naroito na znaaju u razvije
nim fazama kapitalizma, s razvojem akcionarske svojine
i jaanjem uloge drave. On obuhvata cjelinu uprav
ljanja i rukovoenja preduzeem i ispoljava se u kon
troli industrije, a neposredno je vezan za faktore moi
odluivanja u preduzeu.
Potrebno je uspostaviti razliku izmeu upravljanja i
rukovoenja preduzeem. Odnos rukovoenja i uprav
ljanja najbolje se moe sagledati preko odnosa izmeu
direkcije i upravnog vijea (odbora). Razliita su
rjeenja u pojedinim zemljama i veoma bitne promjene
u istorijskom razvitku industrije i njenog mjesta u
drutvu. Poznato je d aje engleski sistem razvijao ari
stokratsku formu koja generalnog direktora stavlja u
zavisan poloaj u odnosu prema upravnom vijeu, dok
je ameriki sistem razvijao monarhistiki tip, u kojem je
generalni direktor i predsjednik upravnog vijea.
Glavne funkcije direkcije savremenog preduzea
sve manje zalaze u nivoe globalnog drutva i njego
vih optih problema. One se uglavnom zadravaju na
nivoima unutranjih metoda pristupa, na sinhronizaciji
napora pojedinaca u kolektivnom taktu, tehnolokim
pravilima i normama ponaanja i meusobnog djelova
nja u preduzeu, razradi konkretnog sistema vrijednosti
u sferi rada, usklaivanju zajednikih i individualnih
ciljeva i interesa, obezbjeivanju maksimalnog do
prinosa svakog pojedinca pri postizanju zajednikih
rezultata, unapreenju organizacije i administracije i
rjeavanju socijalnih problema preduzea.
U posebno znaajne zadatke rukovodee funkcije
spadaju: izgradnja strukture organizacionih uloga; formulisanje naina uzajamnog poslovnog djelovanja i
komunikacije; sistem odgovornosti; kvalitet personala
i odgovarajua mikroklima i unapreenje ekolokih
aspekata proizvodnje; prijemivost sistema kojim se
upravlja za inovacije; organizaciona cjelovitost; vrijednosno-orijentaciono jedinstvo kolektiva.

308
Konkretizacija rukovodee funkcije ispoljava se
naroito u sljedeim pitanjima: struktura zaposlenih
i njihovo kretanje po pojedinim sektorima (tehnika,
proizvodnja, komercijala, odravanje, administracija);
tehniki progres preduzea (zamisao razvoja, priprema
i organizacija proizvodnje, raspodjela i dr.); odnos
izmeu proizvodnih radnika, strunjaka i administra
tivnog osoblja; produktivnost (iskorienost kreativnih
kadrova, racionalna upotreba sredstava, motivacija);
marketing (uslovi na tritu, procjena potreba, razvojne
anse, odnosi s drugima).
Ciklus upravljake djelatnosti ima nadlenosti za
konodavne prirode; uprava se bavi dugoronom i ge
neralnom politikom preduzea i rutveno-ekonomskim
odnosima i integracijom razliitih oblasti po horizon
talnoj alokaciji u preduzeu, odnosima preduzea s
lokalnom zajednicom i dravom; planiranjem i organiza
cijom kao specifinim realitetom i otvorenim socijalnim
sistemom u kojem racionalne sheme ne omoguavaju
u potpunosti da se tano prognoziraju posljedice i da
se odrede perspektive djelovanja; cjelokupnom sferom
socijalnog upravljanja i planiranja socijalnog razvoja
preduzea.
Generalnom politikom preduzea upravljaka funk
cija obezbjeuje potreban nivo stabilnosti kolektiva i in
tegraciju razliitih djelova organizacije; doprinosi otkla
njanju socijalnih zategnutosti i konflikata u kolektivu;
preventivno djeluje na spreavanje pojava zategnutosti
koje se pojavljuju u kolektivu u odnosima s faktorima
makrosredine; odrava potreban nivo zahtjeva koje radni
ku upuuje drutvo.
Upravljanje se vie zadrava na nivou pojave i
planskih mjera, dok je nivo realizacije u domenu
rukovoenja. U pravljanje mora vie uzeti u obzir
ogranienosti racionalnog i ukljuivati ire smisaone
aspekte, dok se rukovoenje vie oslanja na racionalne
sheme. Metodi racionalizacije su usmjereni na optimizaciju (stimulaciju), dok metodi humanizacije vraaju
ovjeku smisao rada, njegovu sadrajnost, motivaciju
za postignue i prostore razvoja linosti.
Upravljanje je preteno vezano za kolektivni subjekt
(grupu, organe upravljanja i rukovoenja, radnike or
ganizacije, lokalne i dravne faktore) i, prema tome,
za socijalnopsiholoke karakteristike kolektiviteta.
Rukovoenje u konkretnoj realizaciji zadataka preteno
je upueno na saradnju s pojedinanim subjektim a
(m enader-saradnik, menader-radnik, m enadermenaer u preduzeu ili van preduzea), pri emu pri
marni znaaj imaju socijalnopsiholoke karakteristike
linosti i njihovi tipovi. Unutranja struktura linosti

309

rukovodilaca i njeni tipovi imaju vei znaaj nego oso

bine vezane za upravljaku djelatnost.
Upravljaki subjekt je vie vezan za ocjene faktora
izvan preduzea, ]e,r su opta usmjerenja, planovi i poli
tika preduzea elementi koji se bitno tiu drutva, a ne
samo preduzea. Rukovodilaki subjekt vie je vezan
za ocjenu unutar kolektiva, jer je rije o konkretnoj rea
lizaciji zadataka koje je preuzelo preduzee. Na analizi
radnog procesa temelji se funkcionalno ocjenjivanje
rukovodilaca iji rezultati pokazuju koliko dobro oni
obavljaju svoju sloenu dunost. Pozitivna sfera funk
cionalne ocjene je u tome to se ona zasniva na analizi
onoga ime se rukovodioci zaista bave i konkretnim
rezultatima koje postiu. U tome se najbolje konkretizuje rukovoenje kao realizacija upravljanja. Na toj
kontaktnoj taki, pored profita, za ocjenu rukovodi
laca uzimaju se u obzir: korienje osnovnih i obrtnih
sredstava; efikasnost investicija; ekonomija direktnih i
indirektnih trokova u proizvodnji; primjena nove teh
nike i tehnologije i tempo osvajanja nove proizvodnje te
otkrivanje razvojnih ansi preduzea. Upravljaka funk
cija se zaokruuje odreivanjem ciljeva i svih parame
tara koji ih prate, a rukovodea realizacijom ciljeva.
Danas se ciljno upravljanje tretira kao neophodan
uslov za efikasno rukovoenje. Time je upravljanje
odreeno kao daljinski metod upravljanja, dok je
rukovoenje konkretna organizacija rada i proizvodnje.
3 menaderska revolucija 3 preduzee
5. Vitkievi
mentalni poremeaji. Kao vid psiholokog ili,
odreenije, kognitivnog, voljnog ili konativnog disbalansa ljudskog ivota, in. p. su poznati od najstarijih
vremena. Melanholija je kod Hipokrata objanjavana
poremeajem ravnotee etiri glavne tenosti u or
ganizmu, a bili su poznati i epilepsija i jo neki drugi
porem eaji. U doba prosvetiteljstva i posle Fran
cuske revolucije, poinje daljnje diferenciranje, najpre duevnih bolesnika od odreenih marginalnih
grupa, a onda i meusobno jednih od drugih. Tokom
XIX veka konstituie se psihijatrija kao nauka, i u to
vreme ona prepoznaje tri grupe psihikih poremeaja:
( l ) one izazvane organskim promenama; (2) psihotine
poremeaje po sebi; (3) funkcionalne, nepsihotine ili
neurotine poremeaje. U novije vreme, ovim velikim
skupinama mentalnih oboljenja dodato je jo nekoliko
grupa psihikih poremeaja vezanih koliko za njihovu
kliniku sliku toliko i za dob, odnosno uzrok nastanka.
Ranija podela na poremeaje raspoloenja (vie
nasledne) i poremeaje miljenja (preteno steene)
je zastarela, a u dijagnostici poremeaja u detinjstvu i

mentalni poremeaji
mladosti gotovo je naputena. Ono to razlikuje duevne
bolesti od drugih psihikih poremeaja je postojanje
tzv. velikih psihijatrijskih simptoma, sumanutosti i ha
lucinacija, koje ukljuuju pogrenu procenu realnosti.
Neuroze (danas se ne izdvajaju tako decidirano kao
ranije) i poremeaji vezani za stres su tzv. funkcionalni
poremeaji, tj. smetnje bez organske osnove, bez distorzija u proceni realnosti i vrlo su zavisni od sociokul
turnog konteksta.
Najnovija Meunarodna klasifikacija bolesti koju je
propisala Svetska zdravstvena organizacija, ICD-10 (do
1997. bila je na snazi slina klasifikacija, tzv. DSM-IV)
poznaje deset glavnih kategorija psihikih poremeaja,
sa iframa od F-00 do F-99. Re je o: (1) organskim
ni. p. (Alchajmerova, vaskularna i druge demencije,
te psihiki poremeaji izazvani trovanjem, alkoho
lom, drogama ili raznim oboljenjima mozga); (2) m. p.
zbog upotrebe psihoaktivnih supstanci (poremeaji
zbog upotrebe alkohola, opijata, kanabinoida, seda
tiva ili hipnotika, kokaina, rastvaraa, halucinogena,
kofeina, duvana i si.); (3) shizofrenije i poremeaji sa
sumanutou (paranoidna, hebefrena, katatona, jedno
stavna, rezidualna i druge shizofrenije, kao to je shizoafektivna psihoza, indukovani psihotini poremeaji i si.);
(4) afektivni poremeaji, kao to su: manija u raznim
varijetetim a, zatim bipolarni afektivni poremeaji
(manino-depresivna psihoza u raznim kombinacija
ma), depresija tj. rekurentni depresivni poremeaj i neki
drugi blai poremeaji raspoloenja: (5) neurotski i sa
stresom povezani poremeaji (fobini, anksiozni i opsesivno-kompulzivni poremeaj, reakcije na stres, konverzivni ili disocijativni, somatoforni i drugi neurotski
poremeaji); (6) bihejvioralni simptomi s fiziolokim
poremeajima, u koje spadaju: poremeaji ishrane
(anoreksija, bulimija i si.), neorganski poremeaji
spavanja, seksualne disfunkcije, poremeaji vezani za
poroaj i si.; (7) poremeaji linosti i ponaanja odraslih
(ranije poznati kao psihopatije svih vrsta, poremeaji
navika (patoloko kockanje, piromanija, kleptomanija), poremeaji polnog identiteta (transseksualizam,
transvestizam i dr.) i poremeaji seksualnog prioriteta
(fetiizam , egzibicionizam, voajerizam, pedofilija,
sadomazohizam i slini poremeaji) zajedno sa tzv.
poremeajima vezanim za seksualni razvoj (poremeaj
seksualnih odnosa, egodistorna seksualna orijentacija i
slini poremeaji koji mogu biti vezani i za homoseksu
alizam, heteroseksualnost i biseksualnost); (8) mentalna
retardacija (umerena, teka, duboka i nespecifikovane
forme); (9) poremeaji psihikog razvoja, govora, jezi
ka, kolskih vetina (itanja, raunanja i si.) i motorike:
tu spadaju i tzv. pervazivni razvojni poremeaji kao to

mentalni poremeaji

310

su: deiji autizam, atipini autizam, Retov i Aspergerov sindrom i drugi dezintegrativni sindromi i, na kraju,
(10) poremeaji ponaanja i emocija u detinjstvu i ado
lescenciji, a to su: hiperkinetiki sindrom, poremeaji
ponaanja (u porodici, nesocijalizovanost i s l .),
meoviti poremeaj ponaanja i emocija (depresivnost,
anksioznost, fobinost i slino u detinjstvu), elektivni
mutizam, dezinhibovanost i sl., zatim tikovi, enureze,
enkopreze, mucanje, steretopije i slini poremeaji.
Za tanu dijagnozu m. p. potrebne su odgovarajue
fizike pretrage (Rtg pregled, ultrazvuk, laboratorijski
nalazi i sl.), zatim opserviranje pacijenta i brojna
psiholoka i srodna ispitivanja.
Dok je tretman psihoza (shizofrenija, depresija sa su
icidalnim sadrajima) i demencija obavezno povezan s
leenjem medikamentima i institucionalnim tretmanom,
u leenju svih drugih poremeaja koristi se preteno
psihoterapija (psihoanalitike i humanistike i drugih
orijentacija), bihejvioralni tretman, grupna terapija,
porodina i radna terapija, socioterapija i drugi oblici
neagresivnog, manje etiketirajueg i vaninstitucionalnog tretmana.
3 poremeaji psihikih funkcija 3 prevencija psihikih
poremeaja 3 sociologija, psihijatrijska
P Opali

meritokratija (lat. meritum - zasluga, vrednost; gr.

kratein - vladati). U doslovnom znaenju, vladavina
zaslunih ili najzaslunijih. U /. bi mesto u profesio
nalnoj strukturi i drutveni poloaj svakog pojedinca bio
odreen iskljuivo na osnovu njegovih individualnih
zasluga i rezultata, sasvim nezavisno od pripisanih kriterijuma, onih koji ne zavise od zalaganja samog poje
dinca, kakvi su, npr., pol, rasa, ili nasleeno bogatstvo.
Ideologija tzv. amerikog naina ivota ili amerikog
sna, prema kojoj svako moe uspeti u ivotu onoliko
koliko je sposoban i onoliko koliko se trudi, izraava
upravo meritokratski ideal.
Kao jedno od naela socijalne ili distributivne
pravde, meritokratski princip oznaava zahtev da se
koristi i obaveze proizali kao rezultat drutvene saradnje raspodeljuju meu pojedincima shodno njihovim
zaslugama. U savremenim dravama blagostanja, kao
vana dopuna principa raspodele prema zasluzi, javlja
se i pricip raspodele u skladu s potrebama, na osnovu
kojeg se obezbeuje socijalna sigurnost graana (npr.,
prava graana iz oblasti socijalne zatite ni na koji nain
nisu vezana za zasluge).
O elita 3 socijalna pravda

S. Nedovi

merne skale. Instrumenti za iskazivanje varijacije

u prikupljenim podacima o posmatranom obeleju.
Uspenost merenja iskazuje se koliinom pribavljenih
informacija o ovoj varijaciji. M. s. mogu se poredati po
preciznosti merenja varijacije.
Najnepreciznija je nominalna skala. Ona klasifikuje
jedinice posmatranja prema razliitim atributima i raz
vrstava ih u odreen broj kategorija (modaliteta) kao to
su: brano stanje, etnika pripadnost, zanimanje, religij
sko opredeljenje i si. Ove kategorije se mogu oznaiti
brojevima radi jednostavnije manipulacije, ali u takvoj
situaciji brojevi predstavljaju samo simbol i ne iskazuju
kvalitet.
Ordinalna skala svodi merenje kategorija na njihovo
rangiranje prema intenzitetu ili stepenu razvijenosti ili
prisutnosti svojstva. U ovom sluaju, brojevi poka
zuju rang, ali ne mogu da iskau veliinu (srazmeru)
distance izmeu nivoa (rangova). Jedno domainstvo
moe svoj materijalni poloaj iskazati na ovakvoj skali
kao izrazito nepovoljan, nepovoljan, osrednji, povoljan
ili izrazito povoljan, ime e mu biti pripisan jedan od
brojeva na skali od 1 do 5. Ovo, meutim, ne znai da
ono domainstvo koje dobije broj 5 ima pet puta bolji
poloaj od onog domainstva koje je dobilo rang I,
niti domainstvo s rangom 2 mora imati jednako bolji
poloaj od domainstva s rangom 1, kao to domainstvo
s rangom 5 ima u odnosu na ono s rangom 4.
Interval na skala iskazuje stepen razlike izmeu
razliitih nivoa merenja, ali merei iskljuivo apso
lutne razlike. Najpoznatiji je primer Celzijusove skale
u merenju temperature. Ako je u Beogradu 20 stepeni,
a na Kopaoniku 10, mi moemo rei daje u Beogradu
za 10 stepeni toplije, ali ne i daje duplo toplije nego na
Kopaoniku. Isto tako, ako je u Beogradu 0 stepeni, to ne
znai da na Kopaoniku ne moe biti duplo hladnije, ili
da se ta temperatura ne moe iskazati, ve samo znai
da Celzijusova skala nema apsolutnu 0.
Najpreciznija m. s. je skala odnosa. Ona ima pravu
nultu taku koja iskazuje odsustvo posmatranog svoj
stva i na njoj se moe iskazati relativni odnos izmeu
razliitih nivoa merenja (tri puta tee, za 'A vie itd.).
Bitno je naglasiti da statistika analiza u velikoj meri
zavisi od nivoa merenja pojava i da metodi koji su raz
vijeni za intervalne skale i skale kolinika mogu dati
apsurdne i kontroverzne rezultate ako su primenjene na
podatke iskazane nominalnom skalom. U poslednje tri
decenije statistiku nauku odlikuje ekspanzija u polje
drutvenih i drugih nauka u kojima se pojave esto
iskazuju nominalnim skalama, to je dovelo do razvoja

311
novih ili prilagoavanja postojeih metoda analizi kategorijalnih varijabli.
3 Bogardusova skala 3 Gutmanova skala
3 Likertova skala 3 Terstonova skala
S. Cveji

mesijanizam (hebr. maschiach - pomazanik). Pojam

izveden od znaenja imena Mesije, starozavetnog sve
tog kralja, koji je Jevreje, kao izabrani narod, izveo iz
egipatskog ropstva. Odnosi se na mitoloko, religiozno
ili ak politiko shvatanje koje ima za postulat daje pod
vodstvom jednog velikog oveka mogue ostvarenje
kolektivnih elja vee drutvene grupe, naroda, klase
ili socijalne elite. Ciljevi m. su uglavnom idealizovani, a
re je o ostvarenju istinskog humanizma ili drutva pot
punog nacionalnog, verskog ili rasnog jedinstva lienog
socijalnih protivrenosti.
Mesiji, kao harizmatskom voi, obino se pripisuju
svojstva religiozne svetosti i drutvene moi da rei
nagomilane probleme drutvene zajednice. To obeleje
svetosti, tj. eshatolokog, razlikuje m . od hilija zm a, koji
oznaava srodna oekivanja od voa ali zemaljskog
profanog karaktera. I m. i hilijazam suprotstavljeni su
kolektivnim oekivanjima s negativnim, katastrofinim
ishodom po drutvenu zajednicu, koji se naziva apoka
lipsa.
Svi ovi fenomeni javljaju se u drutvenim grupama
koje su nezadovoljne, diskriminisane ili potlaene, a
koje nastoje da posredstvom iracionalnih oekivanja
ree probleme svog loeg drutvenog poloaja, pri
emu neretko zanemaruju realne i aktuelne drutvene
mogunosti koje su im, u tom smislu, na raspolaganju.
3 harizma 3 hrianstvo 3 judaizam
P. Opali

mctanastazike struje (gr. metanstasis - seoba).

Pojam koji je skovao Jovan Cviji da bi oznaio seobe
balkanskog stanovnitva koje imaju izuzetan znaaj za
etnogenezu, kulturno proimanje i psihosocijalna svojst
va svih balkanskih naroda. Cviji je detaljno prouavao
metanastazika kretanja na Balkanu, stavljajui veinu
drugih problema koje istrauje upravo u njihov kontekst.
U naim zemljama on razlikuje etiri glavne selidbene
struje: ( 1) dinarsku, koja je bila najjaa i koja ide iz Her
cegovine, Crne Gore, Sjenice i Petera ka umadiji, ali
ima i drugih krakova (jedan je od stare Rake i Zete ka
Bosni, Krajini, Dalmaciji); (2) kosovsko-metohijsku stru
ju, jednu od najstarijih, od Skadra i Kopaonika, od Zete,
Metohije, okoline Prizrena i Kosova, popreno, prema
moravskoj Srbiji, ali i prema umadiji; (3) junu ili vardarsko-moravsku struju koja ide iz Makedonije (od Pri-

mctod
lepa, Bitolja, Ohrida) i seveme Albanije uz dolinu Morave
do Beograda; (4) struje koje su prele Savu i Dunav,
nastale od kosovske i vardarske struje koje su povukle
za sobom i stanovnitvo moravske Srbije i umadije u
Srem, Banat, Baku, Baranju, Slavoniju, ak do Erdelja
i Sent-Andreje. Od kraja XIV do kraja XVIII veka, u
osam glavnih seoba, po nekoliko puta je ispremetano
balkansko stanovnitvo i, poput geolokih slojeva, jedni
preko drugih su isprebacivani i tako bioloki i etnokultumo izmeani. Tako dolazi i do izjednaavanja poje
dinih delova srpskog naroda i meanja pojedinih psihikih
tipova (tzv. etnopsiholokih profila).
3 antropogeografija 3 migracije
M. Mitrovi

metod (gr. mthodos - istraivanje, nain istrai

vanja). Konstitutivni deo nauke koji treba da ostvari
epistemoloke principe kako bi se dobili nauno valjani
rezultati. etiri su osnovna takva principa. (1) Optost,
koja se u m. javlja kao planska usmerenost istraivanja,
sadri teorijske i operacionalne definicije pojmova za
prikupljanje iskustvene grae i slui kao okosnica za
analizu podataka. (2) Sistem atinost, koja se putem
m. ostvaruje u vidu postizanja sadrinske potpunosti
izvorne grae, tj. prikupljanja svih relevantnih poda
taka o prouavanoj pojavi. Postizanje sistematinosti
podrazum eva i odreivanje iskustvenog delokruga
istraivanja, tj. prikupljanje relevantnih podataka na
osnovu potpunog obuhvata pojave, ili putem metodino
izabranog uzorka. Trei aspekt sistematinosti javlja
se u vidu standardizacije postupka istraivanja kojim
treba da se obezbedi tehnika i smisaona ujednaenost
tokom prikupljanja i analize podataka. Standardiza
cija se odvija prema precizno utvrenim proceduralnim pravilima na planu stroge primene istih tehnikih
postupaka (tip ankete, pitanja, sistemi klasifikacije i
merni instrumenti itd.), u cilju dobijanja adekvatnih
odgovora na pitanja sadrana u ciljevima istraivanja.
(3) Objektivnost, koja se kroz m. ostvaruje u dva vida:
kao otvorenost prema stvarnosti i kao proverljivost.
Otvorenost prema stvarnosti, kao aspekt objektivnosti,
podrazumeva odsustvo svih oblika pristrasnosti koji bi
omeli korienje i onih izvora i podataka koji su u su
protnosti sa stavovima istraivaa. U ovoj taki-susreu
se sistematinost i objektivnost kao prikupljanje svih
relevantnih podataka nezavisno od moguih izvora pri
strasnosti. Objektivnost, dalje, podrazumeva javnost i
intersubjektivnu proverljivost svakog podatka i javnost
svih faza istraivanja (teorijskog i operacionalnog definisanja pojmova, postupaka i uslova istraivanja). Stalna
kontrola svakog stava i podatka i spremnost da se on

metod

312

promeni, pa ak i odbaci ako za to postoje valjani ra

zlozi, stvaraju uslove za razvoj nauke kao otvorenog
sistema znanja. (4) M. kao nain istraivanja posveuje
veliku panju i epistemolokom principu preciznosti,
ne samo tokom prikupljanja podataka i njihove ana
lize, ve i prilikom izlaganja rezultata. Uz primereno
korienje i numerikih simbola, kao najrazvijenijeg
vida preciznosti, olakava se proverljivost i integracija
naunog saznanja.
M , kao nain istraivanja, istovremeno je i konstitu
tivni deo nauke. Da bi ispunio navedene epistemoloke
principe, on podrazumeva: (1) Stvaranje poetnog te
orijskog okvira istraivanja. U ovoj fazi se na osnovu
relevantne teorijske literature za istraivanu temu,
postojeih relevantnih istraivanja, relevantnih izvora
podataka, primarnog iskustva naunika, definiu os
novni teorijski pojmovi i vri njihova operacionalizaci
ja, to ini okosnicu za prikupljanje, sreivanje, analizu
i ukljuivanje novodobijenih rezultata u postojei fond
znanja. (2) U drugoj fazi m. obuhvata stvaranje baze
podataka, kako korienjem postojeih izvora tako i
formulisanjem postupaka za stvaranje novih, dodatnih
informacija, za aktivno prikupljanje podataka i njihovo
prilagoavanje sadraju istraivanja. Izabrani tehniki
postupci i njihova izrada su, u stvari, operacionalizovani
teorijski pojmovi s kojima se ulazi u istraivanje. Ovde
svakako treba voditi rauna da bude zastupljen princip
komplementarnosti (triangulacije) kako bi se obezbedila
i sadrinska potpunost i proverljivost tokom prikuplja
nja podataka. (3) M. dalje obuhvata sreivanje novodo
bijenih podataka pomou klasifikacija i merila, koja su
zasnovana na teorijskim i operacionalnim definicijama
sadranim u poetnom okviru i tokom istraivanja.
Ovi postupci omoguuju razvrstavanje empirijskih
podataka radi uvida u rasprostranjenost, uestalost
i pravilnosti kod prouavane pojave, a samim tim i
njen precizan opis. Nakon toga sledi primena brojnih
analitikih i sintetikih postupaka za utvrivanje kara
ktera veza meu pojavama, njihov sluajni ili uzroni
odnos, kao i dokazivanje tanosti dobijenih rezultata.
(4) Zahv aljujui kontinuiranom i doslednom potovanju
poetnog opteg okvira istraivanja tokom prikupljanja i
analize dobijenih rezultata, na kraju ovog procesa dolazi
do ukljuivanja novodobijenih rezultata u postojei fond
znanja od koga se polo. Ovim se zavrava istraivaki
ciklus i obezbeuje kumulativnost naunog znanja u
nekoj oblasti istraivanja.
O epistcmologija 3 metodologija O nauka
M Bogdanovi

m etod sluaja (eng. case method, case study , case

analysis). Metod kojim se pojave prouavaju kao celoviti sluajevi, uz ouvanje njihovog osobenog kara
ktera, u drutvenom kontekstu, u razvojnoj dimenziji,
uz upotrebu razliitih izvora i vrsta podataka. M. s. ima
intenzivan i dubinski karakter, a predmet istraivanja
mogu da budu pojedinac, grupa, ustanova i si. M. s. se
koristi u preliminarnim istraivanjima za formulisanje
plodnih hipoteza za dalje istraivanje, za utvrivanje ek
stremnog ili jedinstvenog karaktera prouavane pojave,
u domenu otkria i bogatih teorijskih implikacija, za
proveravanje odreenih teorija, za produbljenu analizu
sluajeva koji odstupaju od statistike pravilnosti, kao
pilot-sluaj u okviru razvoja plana viestrukog sluaja.
O uvanje celovitosti prouavanog sluaja p o
drazumeva prikupljanje svih relevantnih podataka o
sluaju i o kontekstu kojem on pripada, s naglaskom
na prikupljanju obuhvatnih, sistematinih, objektivnih
i dubinskih informacija koje su onoliko potpune koliko
je to mogue. Na osnovu ovako prikupljene iskustvene
evidencije formiraju se indeksi i tipologije. U primeni
m. s ., tokom prikupljanja podataka i njihove analize,
treba nastojati da se obezbedi interakcija relevantnih
podataka u vremenskoj dimenziji (ouvanje lanca evi
dencije), ime se podvlai procesualni karakter ovog
metoda. Iako se m. s. prvenstveno zasniva na podacima
dobijenim posmatranjem, putem neformalnog razgo
vora, na korienju arhivske grae, linih dokumenata
(pisama, dnevnika, autobiografija itd.), ovaj metod ko
risti i potrebne podatke u numerikoj formi.
Najee primedbe koje se upuuju ovom m e
todu su, najpre, tekoe kod dobijanja slinih ili istih
rezultata u ponovljenom istraivanju (usled pretene
upotrebe kvalitativnih podataka, postavlja se pitanje
da li bi drugi istraiva, koristei iste osnovne teren
ske beleke, mogao napisati studiju sluaja koja bi bila
slina originalu); drugo, dovodi se u pitanje mogunost
uoptavanja na osnovu prouavanja jednog sluaja
(eng. single case method). Odgovor na prvo pitanje ve
je sadran u injenici da m. s. koristi i kvantitativne po
datke, da razvija sistem kodiranja kvalitativnih poda
taka, da stvara sistematske tipologije, te da formulie
proceduralna pravila za prikupljanje, analizu i objav
ljivanje rezultata. U svakom sluaju, m. s. ne moe se
meati s nezrelom upotrebom kvalitativnih istraivanja,
niti tip evidencije (kvalitativna/kvantitativna) moe biti
dovoljno pouzdana osnova za razlikovanje istraivakih
strategija i naunog karaktera dobijenih rezultata. Otuda
se pribegava jaanju kvalitativnih metoda i samog m. s.
logikom razvijenijih metoda, uz zadravanje njihovih
distinktivnih osobina. Primenu m. s. takoe mora da prati

313

javnost i eksplicitnost svih istraivakih procedura kako

bi se obezbedila proverljivost rezultata. Odgovorom na
drugu primedbu, koja se tie nemogunosti uoptavanja
rezultata, skree se panja na injenicu d a je to sluaj
i prilikom upotrebe eksperimenta. Reenje se nalazi u
razvijanju metoda viestrukog sluaja (m ultiple case
study) kao kod viestrukog eksperimenta, prouavanjem
novih sluajeva u teorijski precizno odreenim uslovima. Metod viestrukog sluaja zahteva vru standardi
zaciju postupka, otriju selekciju kljunih dimenzija i
relevantnih podataka. Budui da ovaj metod poiva na
logici ponavljanja, kod oekivanja slinih rezultata, re
je o doslovnom ponavljanju (eng. literal rplication), a
kada ponavljanje ne daje sline rezultate, ali su oni jo
u teorijski oekivanim okvirima, re je o uoptavanju
(theoretical rplication).
Standardizacija m. s. ne zadrava se, meutim,

samo na razvijanju preciznog plana istraivanja ve i

na utvrivanju uslova njegove pouzdanosti i valjanosti.
Pouzdanost m. s. proverava se ponavljanjem istraivanja
i zahteva obaveznu upotrebu (a) protokola i (b) baze
podataka. Protokol ukljuuje pregled projekta: ciljeve,
opta naela istraivanja, osnovne probleme, relevantnu
literaturu, ali i detaljno razraenu proceduru i tehnike
istraivanja. Pored terenskih procedura, u protokolu su
data uputstva kako doi do ljudi, kako uspostaviti koope
rativne drutvene odnose u samoj sredini, kako doi do
potrebne iskustvene grae. Osnovna pitanja definisana u
ciljevima studije eksplicitno su data istraivau kao podsetnik koje podatke i zato treba prikupiti, olakava mu
povezivanje pitanja sa izvorima podataka, koncentrie
vreme i napor tokom prikupljanja podataka. Naglasak
na komplementarnom korienju postojeih izvora i
novostvorenih podataka radi dobijanja odgovora na
pitanja postavljena ciljevima studije doprinosi ne samo
pouzdanosti ve i valjanosti cele studije. U stanarizaciji
itavog postupka ide se dotle da se u protokol ukljuuju
elementi koji slue kao vodi za pisanje izvetaja (to
kasnije olakava proveravanje).
Poveanje pouzdanosti na iskustvenom planu
obezbeuje se i formiranjem baze poda ta ka koja is
tovremeno prua mogunost za sekundarnu analizu.
Baza podataka sadri relevantne podatke iz postojeih
izvora, beleke istraivaa na osnovu aktivnog stva
ranja novih podataka na osnovu intervjua, posmatranja
i drugih izvora, koji se razvrstavaju problemski i sreuju
tabelarno: svi dokumenti se obeleavaju bibliografski,
kao primarni i sekundarni, uz navoenje njihove relevantnosti za neko specifino pitanje. U bazu podataka
ukljuuju se i slobodni odgovori istraivaa na kljuna
pitanja studije. Pored baze podataka, za poveanje

metod sluaja

pouzdanosti slui i postupak ouvanja lanca evidencije

koji omoguava da se prati stvaranje svakog podatka,
od poetnih istraivakih pitanja do zavrnih zakljuaka
studije. U zavrnom izvetaju citiraju se odreeni delovi
evidencije iz baze podataka (kao kvalitativna dimenzija,
odnosno ilustracija analizirane dimenzije, tipa odgovo
ra, dobijenog rezultata).
U primeni m. s. plodotvorna je primena sekven cijalne analize u smislu kontinuiranog rada na samom
terenu, korak po korak, uz povremene prekide da bi se
sumiralo do ega se dolo u odreenom vremenu i kuda
dalje. Tokom njene primene, otkrivaju se praznine u po
dacima, proveravaju se hipoteze, ukazuje se kako doi
do novih podataka, oivljava se terenski rad. Ovaj tip
analize ima vie stupnjeva: on polazi od postojeih iz
vora evidencije i stvara nove podatke na samom terenu.
Na osnovu oba izvora podataka stvara se sistem atski
izvelaj koji sadri onu meru podataka koji daju odgo
vore na pitanja sadrana u ciljevima studije. Potom se
stvara sistem kvalitativnog kodiranja, to znai da se
kategorije javljaju u vidu reenica ili segmenata pre
pisanih iz izvetaja, te se formira klasifikacijski sistem
za dalje razvrstavanje podataka. Formirane kategorije
mogu imati opisni karakter, ali mogu sadravati i ele
mente tumaenja, objanjenja i samih zakljuaka. Za
odlaganje kodiranih podataka koriste se dve tehnike:
(a) formiranje fascikli i (b) fotokopiranje, gde svaki po
datak ima svoju kategoriju, a oznaene su i veze s dru
gim podacima. Sistematski izvetaj, pored toga to je
osnova za stvaranje kodeksa za razvrstavanje podataka,
istovremeno je i osnova za formiranje sumarnog lista.
To je kondenzovan izvetaj o temama, problemima i
pitanjima o prouavanom sluaju. U njega se takoe
unose i ocene istraivaa i ukazuje na dalje pravce
istraivanja. Na osnovu navedenog jasno je da analiza
poinje ve tokom prikupljanja podataka. Cilj je da se
dobiju odgovori na primarna pitanja studije i da se s
dovoljno argumenata iskljue suprotna tumaenja.
Opisna strategija se primenjuje kada se raspolae s
manje teorijskog i iskustvenog znanja o oblasti u kojoj
se neka pojava prouava pomou
s. Ona se svodi
na grupisanje podataka i ukazuje na dalje pravce ana
lize. Strategija kojom se tei objanjenju prouavanog
sluaja poiva na vrstim teorijskim pretpostavkama,
na preciznije odreenim ciljevima i pitanjima koja usmeravaju prouavanje i blie odreuju plan istraivanja
i prikupljanja podataka, pa ak i nagovetava odreena
oekivanja. U samoj analizi se koriste tri postupka.
Jedan od njih je poreenje empirijski zasnovanog obras
ca s predvienim obrascem. Ako se ova dva obrasca
poklapaju, dobija se na unutranjoj valjanosti studije.

metod sluaja
Graenje objanjenja je drugi postupak, kojim se do
objanjenja dolazi postepenim preispitivanjem teorij
skih pretpostavki, injenica i tumaenja koja se javljaju
tokom istraivanja. Posebno se izdvaja postupak ana
lize vremenskih serija kada se postavlja pitanje ta se
dogaa ako se jedna karika u tom lancu prekine, odno
sno da li e se pretpostavljena posledica uspostaviti.
Proveravanje valjanosti studije ima nekoliko aspekata.
Prvo se postavlja pitanje pojmovne valjanosti, kada se
utvruje tanost operacionalnih definicija (mera) za
pojmove s kojima se ulazi u istraivanje kako bi se izbegla pristrasnost istraivaa u izboru podataka. Tome
doprinosi ve pomenuto korienje razliitih izvora po
dataka, ouvanja lanca evidencije i korienje primedbi i miljenja samih subjekata istraivanja na zavrni
izvetaj. Drugi aspekt valjanosti odnosi se na tzv.
unutranju valjanost koja podrazumeva razgraniavanje
prividnih korelacija od uzronih veza. Trei aspekt va
ljanosti oznaava se kao spoljna valjanost i odnosi se
na mogunost uoptavanja, a reenje se trai u primeni
viestrukog sluaja prouavanjem drugih sluajeva u
uslovima predvienim teorijom.
O baza podataka 3 metod O sekvencijalna analiza
M Bogdanovi
metod, biografski (eng. lif story , lif e history, case
history). Metod kojim se uvaava znaaj subjektivne
dimenzije u drutvenim procesima. Otuda proizlaze i
metodske direktive za istraivanje znaenja koja ljudi
pridaju odreenim dogaajima i situacijama, odnosno
u obzir se uzima subjektivno iskustvo samih uesnika
kako bi se iz njihovog ugla gledanja, njihove definici
je situacije, razumeli i motivi njihovog delanja i
ponaanja. Ukratko, naglaava se u istraivanju ono
to u jednoj drutvenoj strukturi dejstvuje kao aktivna
snaga preobraaja.
Prema miljenju zaetnika ovog metoda, nomotetska drutvena nauka mogua je samo ako se celokupan
drutveni ivot prouava kao proizvod neprekidne inter
akcije izmeu individualne svesti i objektivne drutvene
stvarnosti. Otuda se neka drutvena institucija moe u
potpunosti razumeti samo ukoliko se ne ograniimo na
apstraktno prouavanje njene formalne organizacije
nego analiziramo i nain na koji se ona javlja u linom
iskustvu njenih lanova i pratimo uticaj koji ona ima na
njihove ivote. Ovako odreen, b. m. istie u prvi plan
korienje linih dokumenata u kojima akter opisuje
svoj doivljaj i drutvene odnose koji su ga izazvali, te
postaje savren materijal za socioloko prouavanje
nekog drutvenog procesa koji se odvija izmeu objek
tivne drutvene sredine i njenih aktera. U line doku

314
mente ubrajaju se autobiografije, biografije, dnevnici,
pisma, memoari, kratke beleke i poruke, zapisi, fo
tografije i si. Bitna osobina ove vrste izvora podataka
jeste neposrednost njihovog stvaranja od strane samog
subjekta, kao i, u veini sluajeva, spontanost njihovog
nastajanja.
Poeci primene b. m. vezuju se za rad ikake
kole, naroito za klasino delo Vilijama Tomasa i
Florijana Znanjeckog Poljski seljak u Evropi i Americi
(1918-1921). U ovoj studiji autori prouavaju poljske
doseljenike u Americi i nain njihovog prilagoavanja
modernim uslovima ivota. Istraivanje su poeli me
todom posmatranja i intervjua, ali je pismo, sluajno
naeno na ulici, koje je devojka iz Poljske pisala svome
ocu u Cikago o svakodnevnim ivotnim tekoama i
nesuglasicama kod kue, usmerilo njihovu panju na
novi izvor podataka koji e proiriti iskustvenu osnovu
istraivanja, te dodati novi ugao posmatranja i defini
tivno opredeliti osnovni pristup. Proitavi pismo, Tomas je shvatio njegov znaaj kao sociolokog podatka,
pa se taj dogaaj smatra asom roenja b. m.
Studija Poljski seljak u Evropi i Americi, kao praobrazac primene b. m., poiva na dve osnovne grupe
dokumenata: (1) dokumenti institucionalnog karak
tera, koje su beleile pojedine ustanove (poljske no
vine, imigrantske organizacije, socijalne agencije za
pruanje pomoi stranim doseljenicima, policijski i
sudski izvetaj i o prekrajima i kriminalu, dokumenta
cija Poljske crkvene optine u ikagu); (2) lini doku
menti (pisma, razvrstana u pet tipova: ceremonijalna,
informativna, sentimentalna, literarna i poslovna);
(3) autobiografije (koje su, na molbu autora studije, pisa
li tipini predstavnici kulturno pasivne mase poljskih
doseljenika seljakog porekla, koji u novoj sredini posta
ju pripadnici radnike klase bez mogunosti kontakta s
viim klasama).
Ova studija, kao i mnoge druge iz toga perioda, pa
i one nastale zahvaljujui oivljavanju b.m . ezdesetih
godina prolog stolea, sveoi da se ovaj metod ne
svodi na prikupljanje (linih) dokumenata ve poka
zuje d a je u tim istraivanjima metodoloki princip
kom plem entarnosti zastupljen u punom znaenju
rei, jer se insistira na povezivanju podataka o objek
tivnim okvirima i uslovima ivota sa onim podacima
koji pruaju uvid i u nain na koji se ti uslovi prela
maju u ivotima konkretnih ljudi. Studije Frederika
Treera (Gang, 1927), Kliforda oa Deparo. Pria
mladog delinkventa, 1930), Edvina Saterlenda (Pro
fesionalni lopov, njim samim, 1937) i druge nastale u
okviru rada Cikake kole zasnivaju se na ivotnim

315

priatna koje su pisali sami subjekti, ponekad na zahtev autora, a u svim sluajevima bile su stavljane u
iri ivotni okvir i dopunjavane relevantnim podacima
o porodinoj situaciji, kolovanju, boravku u popravnim
domovima, razgovorima s policajcima, detektivima itd.;
korieni su sudski zapisnici, novinski izvetaji, pa i
miljenja drugih delinkvenata, razni statistiki podaci
(npr. o delinkvenciji) i si. Zahvaljujui sveobuhvatnosti
zahvata na raznovrsnoj i bogatoj iskustvenoj osnovi, s
naglaskom na autentinoj ivotnoj prii, ove studije os
taju model primene b. m.
Druga snana struja u razvoju b. m., koja se ponekad
naziva i biografskim pokretom, javlja se u Poljskoj.
Specifinost tamonjoj primeni b. m. daje injenica da
se, posle Prvog svetskog rata, s povratkom Znanjeckog
u zemlju, organizovalo prikupljanje autobiografija na
osnovu javnih konkursa. Od 1921. do 1961. godine
objavljeno je preko 600 ovakvih konkursa i na svaki
od njih dobijeno je od 150 do ak 25 000 rukopisa od
pripadnika najrazliitijih slojeva drutva. Objavljeni su
brojni tomovi s rezultatima ovih istraivanja koja su
pokazivala kako se transformacija itavih drutvenih
klasa (seljake, radnike) moe analizirati na osnovu
velikog broja dobijenih autobiografija.
U primeni b. ni. u SAD i Poljskoj postoje znatne raz
like. U amerikoj sociologiji, autobiografija ima cen
tralno mesto, ali biva smetena u kontekst drugih linih i
institucionalnih izvora podataka. U poljskoj sociologiji,
pak, autobiografija postaje ne samo dominantan ve i
jedini izvor podataka za stvaranje iskustvene osnove za
prouavanje drutvenih promena. Budui da su priku
pljane u velikom broju, na osnovu konkursa, autobi
ografije su podrazumevale da ispitanici sagledavaju svoj
ivot u celini, istovremeno promiljajui javne prob
leme. To je omoguavalo prouavanje odnosa izmeu
individualnog ivota u okviru ire grupne pripadnosti
(klasne, profesionalne, starosne, predratne/posleratne
generacije) i globalnih drutvenih promena. Poljski so
ciolozi su shvatili saznajne mogunosti ovakvog pri
stupa, te je uz teorijsko obrazovanje i primamo iskustvo
istraivaa prikupljena graa dobijala i adekvatno
tumaenje.
Potonji razvoj b. m. u razliitim zemljama poka
zuje: (a) njegovu iroku sadrinsku primenu (prouava
se transseksualizam, pokuaji samoubistva, subjek
tivni doivljaj drutvene pokretljivosti, kao i osta
lih drutvenih procesa i kljunih dogaaja koji utiu
na individualni ivot, ivotna uspenost ena itd );
(b) razliitu irinu iskustvenog okvira koji se zahvata (od
pojedinaca do drutvenih grupa); (c) reavanje pitanja
reprezentativnosti rezultata i mogunosti uoptavanja.

metod, biografski

Uopte uzev, u b. m. kriterijumi za izbor subjek(a)ta

istraivanja svode se na dva: (a) prvi je pragmatian
(istraiva se, u zavisnosti od okolnosti, kada se susret
ne s nekom prirodnom situacijom ili spontanim tokom
dogaanja, odluuje da postepeno izdvoji pojedinca, ili
pojedince koji su voljni za saradnju; (b) drugi kriterijum
je formalan (kada istraiva unapred formulie teorij
ski i metodski kriterijum izbora subjek(a)ta, birajui
poznate linosti, prosenog oveka, marginalne
linosti, odnosno kada se konkursom obraa optoj
populaciji ili odreenoj drutvenoj grupi).
U strogo tehnikom smislu, da bi se obezbedilo
proveravanje rezultata ili sekundarna analiza, celokupna prikupljena graa uva se u bazi podataka.
Za dalje sreivanje iskustvenih podataka predlae se
formiranje tri tipa registra: (a) glavnog; (b) analitikog
i (c) dnevnikog. U bazi podataka podaci se sreuju i
oznaavaju prema sadrinskom i vremenskom kriterijumu ve tokom samog prikupljanja. To je prvo, grubo
povezivanje prikupljene grae s prethodnim znanjem i
idejama koje su usmeravale njihovo prikupljanje. Glav
ni registar sadri svu prikupljenu iskustvenu grau u
istoj i najbogatijoj formi; on se neprekidno dopunjava
dok traje proces prikupljanja, pa je to, u stvari, otvorena
baza podataka. Istraiva se neprekidno vraa u bazu
podataka, obavlja provere i poreenja podataka, stie
uvid u celinu grae, uoava osnovne pravilnosti i veze
meu pojavama, formulie pretpostavke. U toku ovog
procesa od velike je vanosti istraivaevo teorijsko
znanje, kao i poznavanje teme. U daljoj analizi, uz
glavni registar, formira se i nekoliko analitikih regi
stara sainjenih na osnovu vie kopija glavnog registra.
Analitiki registri nastaju proitavanjem baze podataka,
uoavanjem osnovnih tema koje se u njoj ponavljaju i
onih koje se samo povremeno javljaju. Osnovne teme
se u analitikim registrima oznaavaju na isti nain u
kopijama kao i u bazi podataka iz koje su uzete. Na taj
nain zadrava se lanac evidencije kako bi se pratio na
stanak svakog podatka kao odgovor na poetna pitanja,
sve do zavrnih zakljuaka, istovremeno uvajui vezu
izmeu glavnog registra i analitikih registara kako bi
se sauvao iri kontekst kojem odreene teme pripadaju.
Analitiki registri ne omoguavaju samo povezivanje
pojava u vremenskom sledu ve i njihovo povezivanje
u okvire relevantnih spletova odnosa. Jedan od naina
da se proveri ovaj tok analize te da se dobiju odreene
sugestije jeste kontrola od strane kolega. Trei tip regi
stra je, u stvari, dnevnik istraivaa u koji on unosi
zapaanja o uslovima istraivanja, odnosima sa sub
jektima, nainu na koji je reavao nastale probleme itd.

metod, biografski
Dnevnik istraivaa treba takoe da bude i sastavni deo
istraivake dokumentacije kao dopuna i razjanjenje
itavog toka rada na terenu. U literaturi se pominje i
potreba da se formira protokol u kojem se prate sve
faze istraivanja, a koji je istovremeno i podsetnik za
istraivaa o tome ta sve i na koji nain treba da obavi
na terenu. Uz sve navedeno treba rei i da prepiska,
bibliografija radova o prouavanoj temi (koja se takoe
neprekidno dopunjuje), uz finansijski izvetaj, mogu biti
od koristi za svakog analitiara.
B. m. zahteva dugotrajan i studiozan rad, uz neprekid
no vraanje na bazu podataka u kojoj se uoavaju os
novne pravilnosti, a zatim se one formuliu u analitikim
registrim a, popunjavaju i ilustruju sadrajem koje
pruaju izvorni podaci. Najzad, treba podvui da se u
toku analize i prilikom objavljivanja rezultata dobijenih
ovim metodom mora strogo voditi rauna o vremen
skom. redosledu kojim su podaci o subjektivnom iskust
vu prikupljeni, kao i o sledu zbivanja u relevantnom
okruenju.
O Cikaka kola O metod sluaja O metod, kvalitativni
M. Bogdanovi
metod, kvalitativni. Izrazi kvalitativna sociologija,
kvalitativna istraivanja, kvalitativni pristup imaju
vrlo iroko znaenje, a esto se koriste sinonimno sa
izrazima naturalistiki, etnografski, subjektivni ili
postpozitivistiki metod. Kvalitativni pristup ima dugu i
bogatu istoriju u drutvenim naukama. ikaka kola je
tokom dvadesetih i tridesetih godina XX veka ukaziva
la na znaaj kvalitativnih istraivanja za prouavanje
ivota drutvenih grupa. U isto vreme se u socijal
noj antropologiji naglaava znaaj terenskih tehnika
istraivanja, a uskoro k. m. postaju deo istraivake
prakse i drugih drutvenih nauka.
Najoptije uzev, kvalitativna istraivanja opisuju
pojave recima, a ne brojevima. Vidovi kvalitativnih
istraivanja mogu biti studije sluaja, deskriptivni mo
deli, probne hipoteze namenjene buduim istraivanjima.
Kvalitativna istraivanja ispituju specifikovane hipoteze
o drutvenoj pojavi i mogu ih u osnovi potvrditi ili
opovri. U poreenju s h a ntitativnimpristupom kvali
tativna istraivanja su manje strukturisana, fleksibilni
ja, uloga teorije je neto drugaija, ova istraivanja su
holistika i ukljuiva. Osnovni epistemoloki principi
na kojima poiva kvalitativni pristup su sledei: pojave
treba prouavati holistiki, kompleksni fenomeni se ne
mogu redukovati na nezavisne delo-ve, istraiva radi
u prirodnom okruenju, u velikoj meri se odrava ot
vorenost istraivanja a bi se obezbedilo ukljuivanje
svih znaajnih aspekata fenomena, izbegavaju se apri

316

orne pretpostavke i zakljuci. Subjekti u kvalitativnim

prouavanjima nisu odabrani nasumino, oni uvek ima
ju odreene karakteristike zbog kojih bivaju uvreni u
proces istraivanja. Kvalitativna istraivanja najee
primenjuju induktivno ispitivanje, podaci poinju da se
prikupljaju s obzirom na radnu hipotezu koja je po pri
rodi generalna, po obimu iroka i nespecifina. Tokom
samog istraivanja uspostavljaju se dalje hipoteze i raz
vijaju posebna pitanja.
Najee koriene tehnike za prikupljanje poda
taka u kvalitativnim istraivanjima su metod sluaja,
biografski metod, dubinski intervju, razni oblici grupnih
intervjua (etnografski, fokusgrupni itd.), posmatranje,
analiza linih i arhivskih dokumenata, usmene istorije.
Obino se kombinuju dve ili vie tehnika. Znaajna osobenost analize podataka u kvalitativnim istraivanjima
ogleda se u injenici da ona tee uporedo s prikuplja
njem podataka. Analiza podrazumeva organizaciju poda
taka (traenje znaajnih kategorija, otkrivanje obrazaca
u recima, miljenjima ili dogaajima), njihovu redukciju
(nakon uspostavljanja kategorija podaci se radi daljeg
sreivanja kodiraju), kao i poreenje s poetnom te
orijom i radnom hipotezom. Sortirani, kategorizovani i
smisleno kodirani kvalitativni podaci mogu se primeniti
za razvijanje nove ili osporavanje (pre svega, smisaone
adekvatnosti) postojee teorije (u celini ili ii njenim delovima), izvoenje hipoteza o odnosima raznih varijabli
u istraivanju, izdvajanje istraivakih pitanja koja su
ostala bez odgovora u aktuelnom istraivanju, a koja bi
trebalo da obuhvate dalja istraivanja. Kvalitativna istra
ivanja treba vie da sugeriu naredna pitanja nego da
pruaju konane odgovore, tj. da imaju i heuristiku ulogu
- kako u smislu produbljivanja zakljuaka, tako i upu
ivanja na upotrebu odreenih kvantitativnih tehnika.
Dva osnovna pristupa u kvalitativnim istraivanjima
su kretanje od opteg ka specifinom (pristup po obras
cu levka - zapoinje se skupom optih pitanja koja
pokreu istraivanje; kako istraivanje napreduje,
tako se prikupljanje podataka fokusira) i kretanje od
specifinog ka optem (induktivni pristup - zapoinje
skupom usmerenih specifinih pitanja koja pokreu
istraivanje; tokom prikupljanja podataka sluajevi
koji nisu obuhvaeni postojeim modelom preispituju
se i model se proiruje kako bi ih obuhvatio; reformulacija problema se nastavlja sve dok se ne doe do
zadovoljavajueg opteg eksplanatorno-interpretativnog modela). Pouzdanost kvalitativnih istraivanja
obezbeena je konzistentnou istraivakog procesa i
ponovljivou rezultata (istim skupom istraivakih teh
nika doi e se do slinih podataka; nezavisni istraivai

317
e iz istog skupa podataka izvesti sline zakljuke).
Unutranja validnost u sluaju kvalitativnih istraivanja
ukljuuje informacije o tome ta, gde i s kirnje obavljeno
istraivanje (posmatranje relevantnih pojava, postav
ljanje pravih pitanja, ispitivanje pravih ljudi, uzimanje u
obzir svih znaajnih aspekata), kao i pitanja ukljuenosti
drugih istraivaa u istraivanje (pre istraivanja radi
definisanja problema, tokom istraivanja radi evaluacije istraivakog procesa, tokom prikupljanja podataka
radi validacije pouzdanosti primenjenih tehnika, nakon
prikupljanja podataka radi validacije nalaza). U kvalita
tivnim istraivanjima najee je sporna spoljanja va
lidnost (koja se odnosi na pitanje u kojoj se meri dobi
jem nalazi mogu uoptiti, tj. primeniti na iru populaci
ju). Osim toga, kao najhitniji nedostatak k. m. navodi se
subjektivnost istraivaa, unoenje njegovih miljenja
i linih utisaka, optereenost sopstvenim vrednosnim
stanovitima. U novijoj praksi kvalitativnih istraivanja
primetan je napredak u korienju kompjutera (unos po
dataka, povezivanje istih elemenata, pretraivanje rei
u dokumentima i odreivanje frekvencija, skladitenje
i pretraivanje prikupljenih podataka).
w intervju 3 metod sluaja 3 metod. biografski
S. uri
metod, kvantitativni. Postupak formalizacije kvali
tativnih svojstava i odnosa, prema striktno odreenim
pravilima, tokom kojeg konkretan iskustveni sadraj dobija numeriki izraz, a analiza se dalje izvodi statistikim
i matematikim postupcima. Podaci dobijaju kvantita
tivni oblik bilo njihovim neposrednim prikupljanjem
u numerikoj formi, bilo naknadnom kvantifikacijom
prethodno dobijenih kvalitativnih podataka. Vano je
da se ne gubi veza izmeu iskustvenog sadraja i nove
numerike forme u kojoj se on javlja. Sve dotle dok se
ova veza odrava nije re o ispraznom formalizmu.
R azvoj visoko form alizovanih statistik ih i
matem atikih postupaka u prouavanju drutvenih
pojava zapoinje jo u ranom srednjem veku. Tada
su za potrebe vladara prikupljani brojani podaci o
stanovnitvu da bi se utvrdio kontingent mukaraca za
vojne zadatke, odredio porez i si. Iako su ovi podaci u
to vreme bili esto nepotpuni i netani, uvidela se nji
hova korisnost za oblikovanje ukupne drutvene poli
tike. Don Martindejl smatra d a je sve ea upotreba
kvantitativnih podataka o drutvu u doba renesanse bila
izraz ireg drutveno-ekonomskog prosperiteta i razvoja
naunog duha koji se u to vreme javlja kao sistem is
pitivanja empirijskog sveta. Ogroman uspeh prirodnih
nauka (Nikola Kopernik, Johan Kepler, Rene Dekart,
Isak Njutn) iri se i na ostale oblasti prouavanja stvar

metod, kvantitativni

nosti. Frensis Bekon, a potom i Tomas Hobs, veruju

da e metodi prirodnih nauka doprineti brem razvoju
izuavanja drutva. Veruje se, takoe, da se sve pojave
mogu meriti, pa u nauci biva uspostavljen princip pre
ciznosti i proverljivosti (objektivnosti) svih rezultata
posmatranjem ili eksperimentalno. Najopipljiviji proiz
vod ove veze bio je uspon statistike, tj. kvantitativnog
prouavanja drutvenih injenica. U tom kontekstu
javlja se politika aritmetika, uenje kojim zapoinje
ova tradicija, a njenim osnivaima smatraju se Wilijam
Peti i Don Graunt. Ovaj pristup - koji u daljem raz
voju k. m. vidi zajedniki imenitelj za objedinjavanje
saznanja o prirodi i saznanja o drutvu - ipak ne biva
lako prihvaen. Meutim, popisna aktivnost vremenom
postaje redovna i institucionalizuje se putem formiranja
statistikih agencija, drutava i asopisa. Uporedo teku
i reformatorska socijalna istraivanja, u kojima se ko
riste numeriki pokazatelji, a esto i zvanini statistiki
izvetaji (arls But i dr. u Engleskoj, Frederik Le Plej
i dr. u Francuskoj). Za ime belgijskog naunika Adol
fa Ketlea vezuje se pojam moralne statistike: on prvi
pokuava da statistiku, obogaenu teorijom verovatnoe,
sistematski primeni na prouavanje celokupnog ljud- ,
skog ponaanja. No, ve tada (1846), Ketle upozorava
na pojmovne i metodske izvore statistikog formalizma.
Primera radi. zakonske odredbe, kojima se efiniu po
jave, uslovljavaju i nain prikupljanja odgovarajuih
podataka. Statistika kriminala, smatra on, proizvod je ne
samo stanja morala jednog drutva ve i njegovih zakona
o toj pojavi. S promenom zakonskih odredbi, ta pojava
se, u statistikom popisu, esto javlja u poveanom ili
smanjenom obimu kriminalnih dela, te se greke dalje
umnoavaju tokom poreenja podataka koji su bazino
neuporedivi, a daju privid egzaktnosti.
Akademsko utemeljenje sociologije, bez obzira na
teorijsku orijentaciju, ima uporite i u razvoju ovih po
stupaka. Pozitivan odnos Emila Dirkema prema statistici i
njegovo prouavanje samoubistava, prouavanje tampe
koje je sprovodio Maks Veber, a zatim i razvoj anketnih
istraivanja uz korienje teorije verovatnoe i razvi
janje razliitih tipova uzorka za prouavanje drutvenih
pojava, dovode primenu k. m. do nesluenih razmera.
U tome posebno prednjai Kolumbijski univerzitet, koji
potiskuje dotad vodei ikaki univerzitet (1914-1934),
te postaje centar za razvijanje kvantitativnog pristupa u
sociologiji. Kvantitativni pristup omoguava vei stepen standardizacije (u tehnikom smislu) i formalizacije
postupaka istraivanja nego kvalitativni, ime mnogo
vie pogoduje rutinizaciji samog procesa istraivanja.
Istraivanje za koje su kolumbijski studenti bili obra-

metod, kvantitativni
zovani moglo se izvoditi bez line inspiracije: ono se
lako umnoavalo i ponavljalo (Edvar Sils). I sm
Pol Lazarsfeld, koji znatno doprinosi razvoju ove
istraivake orijentacije, upozorava: U izuzetnom raz
voju tehnike amerikog istraivanja, s njenim odvoje
nim biroima i upitnicima, njenom procedurom intervjua
esto standardizovanom do poslednjeg detalja, njenim
istraivakim uredima i drugim novinama, sve primenjeno sa velikom uniformnou, lei izvesna opasnost
od uzaludnosti. Ipak, razvoj ove orijentacije ubrzano
se odvija na amerikim univerzitetima, stoje znailo ne
samo rutinizaciju organizacije istraivanja i procedura,
ve i itavog obrazovnog procesa. Vie nisu bitna lina
sposobnost i socioloka mata istraivaa ve njegova
tehnika kompetentnost. Otra kritika koju je Pitirim
Sorokin upuivao novoj epistemologiji i na njoj za
snovanom empirizmu odnosi se na meuratno doba
kvantofrenije i numerologije. Prihvatanje takvog kraj
njeg empirizma Maks Horkhajmer i Teodor Adorno
vide u mogunosti njegovog neposrednog praktinog
korienja i srodnosti sa svakom upravom. Prakticizam diktira kratke istraivake rokove, brze, precizne i
neposredno upotrebljive podatke.
Intenzivniji razvoj matematike sociologije (ili
matematike metodologije), zasnovane na novoj
epistemologiji, zapaa se ve pedesetih godina XX
veka. Neprekidno se uoptavaju dotadanja sazna
nja i trae nove mogunosti primene statistikih i
matematikih postupaka u analizi drutvenih pojava.
Brojni lanci, asopisi, zbornici i samostalne studije
posveene su ovim pitanjima. Polazi se od pretpostavke
da se matematiki jezik odlikuje superiornom jasnoom
i konzistentnou. injenica da primena kvantitativnih
postupaka u drutvenim naukama istie vanost eksplicitnosti i jasnoe u definisanju pojmova i pretpostavki
i njihovo precizno izraavanje pomou matematikih i
statistikih simbola jeste jedna vrsta pritiska na teorij
ski razvoj ovih nauka. Na ovaj nain mnoge praznine
i protivrenosti u teoriji, kao i nerealistinost pret
postavki, postaju vidljive, te se pokreu novi pravci
istraivanja. Ipak, nerazvijenost matematike sociolo
gije u njenim razliitim aspektima sutinski je posledica
njene teorijske nerazvijenosti.
Razvoj kvantitativnog prouavanja u sociologiji
kretao se od prouavanja individualnog i agregatskog
ponaanja, preko korienja panel, kontekstualnog i
eksperimentalnog pristupa u izuavanjima grupa i or
ganizacija, prostorno odreenih i zatvorenih sistema,
sve do prouavanja irih drutvenih problema. U tom
procesu dolazi i do razvoja statistikih i matematikih
modela: ( 1) kao formalizovane teorije iz koje se izvodi

318

skup posledica (Mario Bunge, Herbert Sajmon, Rejmon Budon i dr.); (2) kao formalnog izraza izvesnog
osnovnog skrivenog odnosa (Ronald Mik - model la
tentne strukture, kao i Pol Lazarsfeld); (3) kao standarda
za merenje odstupanja toka stvarnih drutvenih pojava
od teorijski (idealno) pretpostavljenog (statistiki model
savrene pokretljivosti, model Markovljevih lanaca);
(4) kao sheme za organizovanje pojmova i pretpostavki
(to se smatra najprikladnijim sadanjem stupnju razvi
jenosti sociologije). Formiranje modela poiva na dvema osobinama: ( 1) teorijski sadraj modela ine, makar
i u najelementarnijem vidu, odreene pretpostavke o
moguim vezam a izmeu em pirijskih injenica, i
(2) svoj simboliki izraz modeli imaju u matematikom ili
statistikom obliku. Najire prihvaena odredba modela
jeste da je re o matematikom izrazu neke kvalitativne
(verbalne) socijalnopsiholoke teorije. Pri tom, ako
apstraktni simboli izraavaju veliine i ako se odnosi
izmeu njih izraavaju pomou jednaina ili drugih
matematikih sredstava, onda je re o matematikom
modelu, tj. o formalizovanoj i matematizovanoj te
oriji. Otuda prigovor da model u smislu prevoenja
empirijskog posmatranja ili verbalne teorije na drugi
jezik ne prua nova saznanja, a sama teori ja se jo vie
uproava i udaljava od stvarnosti. Bitno je, meutim,
uoiti da odluujui teorijski uinak dolazi pre stvaranja
modela i da on ne moe dati mnogo vie nego to je u
njega uneto.
U literaturi nailazimo na brojne kriterijume za klasi
fikaciju modela koji su korieni u istraivakoj praksi.
Te podele su ipak samo uslovne jer jedan model moe
da poseduje vie od jedne osobine koja se inae uzima
kao osnov za klasifikaciju. Navodimo samo neke tipove
modela: o p is n i (koji u veoj meri sadre iskustveni
sadraj) i te o rijsk i (koji sadre vei broj teorijskih sta
vova), induktivn i i deduktivn i. Podela na m atem atike
i s in u ila cio n e modele zasniva se na irini drutvenog
okvira koji oni obuhvataju i ukljuenosti vremenske di
menzije, zatim se razvijaju modeli koji imaju stohastiki
ili d eterm in istiki karakter itd.
Uprkos brojnim primedbama i kritikama na upotre
bu k. m. u sociologiji i srodnim naukama, primeri iz
istraivanja pokazuju i njenu korisnost o emu je ve
neto reeno. Pod pretpostavkom da su ispunjeni svi te
orijski i iskustveni uslovi, ovaj pristup, u celini gledano,
poveava stepen optosti, sistematinosti, objektivnosti
(u smislu proverljivosti i ponovljivosti), kao i precizno
sti naunog saznanja.
O kvantofrenija O

so c i o lo g i j a , m a t e m a t i k a

sta ti stika

M. Bogdanovi

319
metod, uporedni [komparativnimetod]. Najstariji i
najraireniji analitiki postupak za ispitivanje drutvene
uzronosti. Primena u. m. podrazumeva sistematsko i
kontrolisano ispitivanje slinosti i razlika, oblika ili vari
jeteta pojedinih drutvenih pojava, u skladu s prethodno
razvijenim teorijskim pretpostavkama i radi otkrivanja
inilaca s pretpostavljenim uzronim dejstvom. Kontro
la relevantnih faktora ostvaruje se u skladu s kanonima
logike eksperimentalnog istraivanja koje je formu 1iao
Don S. Mil, ali u. m. nije, za razliku od eksperimenta,
operativni analitiki postupak. Stoga primena //. m. izi
skuje krajnje obazriv odnos prema tzv. opovrgavajuim
sluajevima.
Zaeci naune primene u. m. javljaju se u antiko
vreme, u Aristotelovom i Polibijevom ispitivanju us
tavnih i dravnih ureenja i razliitih oblika vlasti.
Doprinos naunom utemeljenju u. m. vidljiv je u srednjovekovnom (Ibn Haldun) i renesansnom (Nikolo
Makijaveli) nastojanju da poreenje razliitih oblika
vlasti i dravnih ureenja oslobode uticaja praktinih
vannaunih inilaca. Najznaajniji doprinos razvoju
u. ni. u periodu pre nastanka sociologije dao je arl-Luj de
Monteskje, insistirajui na izvoenju poreenja u okviru
teorijski zasnovanih tipologija. Uporedno istraivanje
varijeteta pojave koji pripadaju istom drutvenom tipu
pridonosi rigoroznijoj kontroli inilaca s pretpostavlje
nim uzronim dejstvom i smanjuje opasnost selektivne
upotrebe podataka u smislu ilustrativnog poreenja
koje ima malu dokaznu snagu. U vreme konstituisanja
sociologi je, dve tradicije bitno opredeljuju dalji razvoj
u. m.: (1 ) u Nemakoj je vidljiv uticaj uporedne lingvi
stike i istorije religije (braa Aleksander i Vilhehn fon
Humbolt i Adam Miler); (2) u Francuskoj i Britaniji
u. m. u sociologiji vie preuzima epistemoloka reenja
prirodnih nauka, pre svega biologije. Ovi izvori modifikuju dalji razvoj shvalanja o u. m. u pomenutim zemlja
ma. U Nemakoj se u. m. snano vezuje za istorijsku
nauku, razvijajui istorijsku (dijahronu, temporalnu)
dimenziju poreenja uz zapostavljanje teorijskog usmeravanja uporednih istraivanja. U zemljama zapadno
od Rajne oslanjanje na epistemoloka reenja prirodnih
nauka vodi do afirmisanja u. m. kao najvanijeg metoda
teorijske sociologije. U radovima naunika kao to su
Herbert Spenser, Edvard Tajlor, Don Meklenan i Don
Labok u. m. doivljava iroku primenu. bilo na planu
stvaranja sintetikih sociolokih sistema (Spenser) ili
kao osnovni metod za istraivanje i klasifikaciju tzv.
primitivnih drutava (klasina etnoloka i antropoloka
kola). U odsustvu razvijene socioloke teorije i priinerenih istraivako-tehnikih sredstava primene u. m..
u istraivanjima ovih autora preovlauje ilustrativna

metod, uporedni

primena u. m. koja dovodi do saznajnih rezultata mini

malne dokazne snage.
Znaajniji doprinosi razvoju u. m. u razdoblju tzv.
klasine sociologije dolaze od strane Luisa Morgana,
Dejmsa Frejzera i Emila Dirkema. Morgan kombinuje
snano teorijsko usmeravanje uporednih istraivanja s
dugotrajnim terenskim radom i tako znatno poboljava
kvalitet i dokaznu snagu korienih podataka. Frejzer
reafirmie Monteskjeovu ideju o primeni u. m. u okviru
drutava istog tipa, ime se onemoguavaju do tada
uobiajena krajnje proizvoljna poreenja. Dirkem, u
okviru vlastitog celovitog metodolokog sistema, raz
vija doslednu zamisao uporednih istraivanja na tri
nivoa (u okviru jednog drutva, u okviru vie drutava
koja pripadaju istom drutvenom tipu i u okviru svih
poznatih drutava). Pozitivistika ogranienja ove
zamisli vidljiva su u ustezanju od ire primene istorijskih
poreenja koja se vezuju samo za trei nivo uporednih
studija. Znaajnije je to Dirkem naglaava neophod
nost postavljanja globalnog drutva kao najueg prih
vatljivog iskustvenog okvira za uporedna istraivanja.
U specifine Dirkemove doprinose razvoju u. m. u
sociologiji ulaze njegova zamisao i pokuaji primene
povezivanja ovog postupka s drugim analitikim i
sintetikim postupcima (multivarijacionom analizom,
monografskim metodom i funkcionalnom analizom).
Nemaka tradicija primene u. m., pre svega kao po
stupka za izvoenje istorijskih poreenja, vidljiva je u ra
dovima Maksa i Alfreda Vebera, Emsta Trela i Osvalda
Spenglera. Svojom ukorenjenou u istoristiko naslee
ova tradicija oprezno pristupa mogunosti primene
ii. ni. kao osnovnog analitikog postupka u teorijskoj soci
ologiji, dajui prednost njegovoj primeni u smislu orua
istorijskog istraivanja (Trel, pengler, A. Veber) ili ga
primenjujui u sklopu zamisli tzv. razumevajue soci
ologije (verstehende Soziologie) preko upotrebe tzv. ide
alnih tipova (M. Veber). U periodu izmeu dva svetska
rata nastaje obiman pokuaj grupe naunika okupljene
oko Pitirima Sorokina da spoje doprinose pozitivistike
(tendencija ka uoptavanju i primeni postupaka kvantifikacije) i istoristike tradicije (zamisao drutvenog
razvoja) na planu uporednih studija.
Poslednje decenije u razvoju u. m. obeleene su
pokuajima da se ree etiri grupe problema: ( l ) stvara
nje sistematskih baza podataka za uporedna istraivanja
(najstarija i najpoznatija je Jelska dokum entacija
ili HRAF, koju je poeo da stvara Dord Mardok;
(2) standardizacija samog u. m. (brojnim nastojanjima da
se stvore sistematske klasifikacije drutvenih pokazate
lja koji e omoguiti meunarodna i dijahrona poreenja
na osnovu korektno uporedivih podataka); znaajne do-

metod, uporedni
prinose na planu postizanja uporedivosti podataka, uporedivosti njihovih znaenja i metrike ekvivalentnosti
dali su Igor Kon, Kaimje Slominski, Mark Mekler
i Majki Mjulen; (3) razvijanje primerenog teorijskog
okvira za usmeravanje ovih istraivanja (najpoznatiji
su doprinosi Talkota Parsonsa, Stena Rokana i Imanuela
Volerstina; (4) rasprava o odnosu i mogunostima kvan
titativnog i kvalitativnog pristupa (kao dve dominantne
orijentacije u modernoj sociolokoj metodologiji) u
uporednim istraivanjima. Prema miljenju savtemenih
autora kao to su Dejvid Zejrit i Robert Haneman,
kvantitativna orijentacija u uporednim istraivanjima
omoguuje testiranje vie rivalskih hipoteza, ali poseduje malu heuristiku snagu, dok kvalitativna orijentacija
sadri vee heuristike mogunosti i sposobnost modifikovanja teorijskih sadraja i hipoteza, ali se ograniava
na odnos prema samo jednoj od rivalskih sociolokih
teorija.
Najnovija nastojanja u metodolokoj kritici i razvi
janju u. ni. usredsreena su na irenje izvora i naina
prikupljanja podataka za uporedna istraivanja, poto
se poslednjih decenija javlja neopravdano velika zastupljenost anketnih podataka, kao i na tzv. kontekstualizaciju uporednih studija, pri emu se panja usredsreuje
na istraivako uklapanje uporedno posmatranih slinosti
i razlika u njihove ire drutvene i kulturne kontekste.
Ovo nastojanje pojaava interdisciplinarni i multidisciplinami karakter sociolokog u. m ., snanije ga po
vezuje s drugim analitikim postupcima i u perspektivi
iziskuje vru integraciju postojeih metodolokih i
teorijskih tradicija u savremenoj sociologiji.
3 analiza, uzrona 3 metod 3 tipologija
V. Ili
m etodologija (gr. mthodos - istraivanje, nain
istraivanja; lgos - re, govor, nauka). Nauka o metodu
koja je, kao takva, usmerena na kritiku analizu ukupne
istraivake prakse odreene nauke - od bazinih pret
postavki do posebnih istraivakih i analitikih postupa
ka. M kodifikuje sistem eksplicitnih pravila i procedura
na kojima se zasniva istraivanje, a njegovi rezultati
ocenjuju. Ovaj sistem nije, meutim, nepromenjiv, on se
neprekidno razvija u traganju za novim nainima priku
pljanja, analize, logikog zakljuivanja, proveravanja
tanosti i uoptavanja novodobijenih rezultata.
A/., dakle, pristupa prouavanju metoda na celovit nain. Ona ukljuuje ispitivanje logike strukture
naunih zakona, teorija i naunog objanjenja konkret
ne nauke, nain definisanja osnovnih pojmova, uloge
hipoteza itd.; m. ispituje, dakle, nain na koji su ve
utvrena nauna znanja i osnovne pretpostavke si-

320
stematizovani u toj nauci (logiki aspekt ni.). U ovom
aspektu svoje uloge m. ukazuje na protivrenosti,
nedoreenosti ili nedovoljno proverene stavove, ali i
utvruje dugorone ciljeve i osnovne pravce buduih
istraivanja, kao i najsvrsishodnija sredstva za nji
hovo ostvarivanje (strategijska uloga m.). Nadalje, m.
prati izbor i formulisanje istraivakih postupaka za
prikupljanje iskustvene grae relevantne za konkretno
istraivanje, radi formiranja baze podataka. Njen sledei
zadatak je da prouava i usavrava analitike postupke
koji se primenjuju u analizi prikupljene iskustvene
grae. U ovim fazama, m. prouava da li su sredstva
za prikupljanje podataka i njihovu analizu adekvatna
teorijskim pretpostavkama, teorijskim i operacionalnim definicijama s kojima se polo u istraivanje da bi
se ocenila valjanost novodobijenih rezultata i njihovo
ukljuivanje u postojei nauni fond znanja (ovo se
esto naziva tehnikim aspektom m., ali je on vie od
toga). Svojim celovitim uvidom u tokove istraivanja
i utvrenim ciljevima, m. utvruje i optimalne organi
zacijske uslove za ostvarivanje postavljenih zadataka.
Drutveni uslovi mogu pogodovati razvoju nauke i
njenih istraivanja ali esto mogu i ograniavati njenu
delatnost. Osim toga, istorija nauke pokazuje da se
naunoistraivaki rad sve vie kree od individualnog
ka grupnom, institucionalno organizovanom u naunim
institutima. Sloenost stvarnosti i razvoj tehnolokih
sredstava zahtevaju interdisciplinarni i grupni rad u re
alizaciji brojnih nauno znaajnih projekata. Na planu
utvrivanja drutvenih uslova, organizacijskih oblika
naune delatnosti, kadrovske strukture itd., m. se ko
risti saznanjima do kojih, kada je re o ovim pitanjima,
dolazi sociologija nauke.
3 epistemologija 3 metod 3 sociologija nauke
M. Bogdanovi
metodoloki individualizam . Metodoloka para
digma u sociologiji i ostalim naukama o oveku prema
kojoj bilo koji drutveni fenomen kao kolektivni oblik
ivota ljudi treba posmatrati kao rezultantu ponaanja
pojedinaca u odreenim situacijama, te ga na toj osnovi
valja razumeti i uzrono objasniti.
Osnovni princip m. /., koji se katkad naziva i nominalizmom, sastoji se od zahteva da se u sociolokoj anali
zi drutvenih fenomena polazi od individua i njihovih
ponaanja, .delanja, stavova ili verovanja ne bi li se razumeli njihovi uzroci. Ovo potonje, pak, treba traiti
u znaenjima koje pojedinci pridaju svom ponaanju,
delanju ili stavovima: kao akteri, oni pristupaju nekom
verovanju ili preduzimaju delanje zato to ono za njih

321
ima smisla. Kolektivni oblici ivota rezultat su celine
ponaanja i delanja pojedinaca, pa se iz struktura ne
moe izvoditi individualna delatnost.
M /.je suta suprotnostjednoj drugoj velikoj paradigmi
- m. holizmu, koji se ponekad naziva i (metodolokim)
realizmom. U prouavanju i objanjavanju drutvenih
fenomena holizam polazi od drutva kao celine i
njegovih struktura koje prethode individui. Pojedinci su
utopljeni u tim strukturama ili delovima drutva, ili
su samo njihov sastavni deo. Ova holistika paradigma
ugraena je u francusku socioloku tradiciju od samih
njenih poetaka (Ogist Kont, Emil Dirkem), pa sve do
Luja Dimona, koji pojam holizma definie na sledei
nain: Najvei deo drutava na prvom mestu uvaava
r e d - znai, saglasnost svakog elementa i njegove uloge
s celinom, jednom reju, s drutvom kao celinom.
Ove dve m etodoloke paradigm e poivaju na
razliitim ontolokim i epistemolokim osnovama. Na
ontoloko pitanje da li se drutveni svet smatra neim
to postoji izvan drutvenih aktera (individua), ili pak
nein to svi akteri u procesu svojih interakcija oblikuju,
predstavnici m. i. i metodolokog holizma odgovaraju
na razliite naine. Holisti zauzimaju objektivistiku po
ziciju, tvrdei da drutveni fenomeni i njihova znaenja
postoje nezavisno od drutvenih aktera. Zastupnici
m. i. zauzimaju ontoloku poziciju koja se oznaava
kao konstruktivistika, tvrdei da drutvene fenomene
i njihova znaenja kontinuirano ispunjavaju drutveni
akteri, to implicira da ovi drutveni fenomeni i kate
gorije nisu nezavisni od akcija i interakcija pojedinaca,
ve da su, naprotiv, one njihov proizvod.
Metodoloki holizam i m. i. imaju meusobno su
protstavljene epistemoloke pozicije. Po pravilu, pred
stavnici m. i. zastupajupozitivistiko gledite, koje tvrdi
da ne postoji bitna razlika izmeu metoda prirodnih i
metoda drutvenih nauka, te da je logici istraivanja
razvijenoj u prirodnim naukama osnovni cilj ne samo
da se otkriju uzroni odnosi meu drutvenim pojavama
nego i nauni zakoni. Prema shvatanju Alena Brajmena
realizam deli dve osobine s pozitivizmom: verovanje da
prirodne i drutvene nauke mogu i treba da primenjuju
iste vrste pristupa sakupljanju podataka i objanjenju,
te zajedniku privrenost gleditu da postoji spoljanja
stvarnost spram koje naunici usmeravaju panju (stvar
nost odvojena od naina na koji je mi opisujemo). Po
stoje dva oblika realizma: (I ) empirijski, koji tvrdi da
se upotrebom odgovarajuih metoda stvarnost moe
razumeti i (2) kritiki, koji priznaje stvarnost prirodnog
poretka, dogaaja i diskursa drutvenog sveta, ali u cil ju
da se ona ne samo shvati nego i menja.

metodoloki individualizam

Epistemoloka pozicija m. i. jeste interpretativizam,

alternativa pozitivizmu koji je vrlo dugo bio dominantan
u sociologiji i ostalim drutvenim naukama. Predstavni
ci interpretativizma prave bitnu razliku izmeu metoda
prirodnih i drutvenih nauka, jer su, prema njihovom
miljenju, one izgraene na razliitim epistemolokim
naelima. U drutvenim naukama cilj znanja nije da
se otkriju zakoni u drutvu nego da se drutveni
fenomeni razumeju kao proizvodi drutvenog delanja
individua, ukljuujui njihove motive i subjektivno
znaenje koje im oni pridaju. Ovo stanovite nastaje
poslednjih decenija XIX veka u okviru nemakog istoricizma u kontekstu borbe oko metoda (Method
enstreit) koju su vodili Vilhelm Diltaj, Gustav moler,
Karl Menger i Maks Veber. U samoj definiciji soci
ologije Veber upotrebljava dva kljuna pojma - razumevanje i tumaenje - koji ovo epistemoloko
stanovite odvajaju od pozitivistikog: sociologija je
nauka koja hoe da razume i tumai drutveno delanje
i time objasni ono to je uzrono u njegovom toku i
njegovim posledicama (Privreda i drutvo, I). Ovde,
prema shvatanju Filipa Renoa, poiva princip verum
factum, naime originalnost drutvenih nauka koja im
dozvoljava da postignu veu ojglednost od one u pri
rodnim naukama. Sociolozi i ostali drutveni istraivai
mogu da razumeju znaaj ovekovog delanja, dok nas
prirodne nauke upoznaju samo sa sukcesijama dogaaja
lienih unutranje shvatl/ivosti. Iz ove saete definicije
jasno proizlazi daje sociologija, za Vebera, zasnovana
na metodolokoj odluci koju je on formulisao kao m. /'.,
nasuprot realistikom epistemolokom stanovitu.
Izraz ///. /. Veber je doslovno upotrebio u pismu
Robertu Lifmanu (1920): Sociologija (kao i ekonomi
ja) moe podjednako da pristupi jednoj, nekolicini ili
mnogobrojnim individuama, pa zbog toga ona treba da
primenjuje individualistike metode. Vano je primetiti da re individualistiki Veber stavlja pod znake
navoda kako bi naznaio da on ne treba da se shvati u
uobiajenom etikom ili sociolokom znaenju. Tako, u
etikom znaenju, individualizam je doktrina prema ko
joj je individua referentna taka, pa se u tom smislu on
suprotstavlja kolektivizmu. U sociolokom znaenju,
pak, smatra se da je drutvo individualistiko kada je
autonomija pojedinaca oliena u zakonima, obiajima
i si. Princip m. i., prema Rejmonu Budonu, nalae da
se u objanjenju bilo kojeg drutvenog fenomena bez
obzira na to da li je on demografski, politiki, socioloki
ili spada u neku drugu drutvenu nauku - rekonstruiu
motivacije pojedinaca kao rezultat agregacije individu
alnih ponaanja koja ove motivacije nameu. Meutim,
ostati samo na stavu da je u prouavanju bilo kog

metodoloki individualizam
drutvenog fenomena neophodno rekonstruisati mo
tivacije individua znai zai u podruje psiholoke
analize, koju je sm Veber eksplicitno odbacio. Naime,
Veber porie upotrebljivost metoda empatine projek
cije ili rekreiranja misaonih procesa i iskustava drugih
ljudi u mislima istraivaa. Prema njegovom shvatanju,
drutveni naunik ne moe da doe do motiva kroz intu
iciju ili psiholoku analizu linosti. Metod koji se ovde
zahteva je racionalno tumaenje kojim se opisuje ob
jektivna situacija s kojom se akter suoava i osvetljava
one aspekte pomenute situacije koje su ga podstakle
da se ponaa na nain na koji se ponaa. Racionalno
tumaenje Veber opisuje kao hipotezu za idealnotipsku konstrukciju situacije aktera.
U sociolokoj literaturi m ogue je nai mnogo
istraivakih primera koji se eksplicitno ili implicitno
zasnivaju na principima m etodolokog holizma ili
m. i. Kada je re o prvom stanovitu, takvi su radovi
Luja Dimona koji se odnose na tipove ljudi u odreenim
tipovima drutava. Dimon i drugi autori koji se odluuju
za ovaj metod tvrde, zapravo, da drutvima upravljaju
ideologije, tj. kultura koja proim a drutveni ivot
u celini. Tako bi, prema Dimonu, Indija bila drutvo
organizovano na principu homo hierarchicusa, dok
bi zapadno drutvo bilo drutvo homo equalisa. Ova
podela drutava proizlazi iz klasine holistike supro
tnosti izmeu zajednice (nem. Gemeinshaft) i drutva
(Gesellshaft) koju je izneo nemaki sociolog Ferdinand
Tenies. On je smatrao da su drutva koherentne celine te
d aje mogue odrediti osnovne principe ove koherent
nosti, ali je smatrao i da postoje tipovi drutava koji su
savreno diskontinuirani.
Ove holistike vizije dovedene su u pitanje u
sociolokim studijama zasnovanim na metodologiji
individualistikog tipa. Obino se navode dva takva
primera: studija Skarlet Epstin koja se odnosi na efekte
navodnjavanja u Indiji, te rad Anri Mandra koji se bavi
analizom modernizacije francuske poljoprivrede (Kraj
seljaka, 1967). Pored ovih radova, kao primer primene
m. i. navodi se i studija Entoni Oberola o amerikom
crnakom pokretu ezdesetih godina XX veka. Meutim,
ako se uzme u obzir problem meusobne povezanosti
istraivakih mikro, mezzo i makronivoa, klasian pri
mer primene m. i. je studija Eliota Lajboua Talijev ugao.
Studija o crncima sa ulinog ugla (1967). Studija se
temelji na posmatranju sa uestvovanjem grupe obo
jenih Amerikanaca koja se skupljala najednom uglu
siromanog kvarta u Vaingtonu. Sm Lajbou odredio
je svoj pristup na sledei nain: da bi se razumela
ponaanja i stavovi ovih ljudi te zato oni zadravaju

322
svoja loe plaena radna mesta ili, pak, uopte ne trae
zaposlenje, treba da s ulinog ugla pogledamo navie,
sve do makronivoa drutvene strukture. Dakle, pokuaj
da se siromatvo razume i objasni samo na mikronivou
- tj. uzimajui u obzir samo nain na koji grupe ljudi
provode svakodnevni ivot - ne prua nam celovitu
sliku. Potrebno je voditi rauna i o viim aspektima
drutvene strukture - ukljuujui institucije i obrazov
ni sistem, hijerarhiju zanimanja i zaposlenja, prihode
i rasnu diskriminaciju. Na taj nain, ovo istraivanje
u potpunosti udovoljava zahtevima paradigme m. i. i
socioloke teorije koja ukljuuje sva tri nivoa posmatranja (makro, mezzo i mikro).
M. i. nailazi i na odreene kritike primedbe. Pred
stavnici metodolokog holizma i pozitivizma preba
cuju mu da u obzir uzima samo subjektivne dimenzije
ponaanja individua i njihovih pojedinanih svesti.
Naime, prema njihovom shvatanju, ova ponaanja ne
predstavljaju drutvene injenice i ne mogu se nauno
proveravati. Zatim, predstavnicim a m. i. holisti
prigovaraju da ne vode dovoljno rauna o znaaju
drutvenih struktura, drava, nacija i si., koje su ne
zavisne od individua i koje im prethode. Napokon, oni
odbacuju tvrdnju predstavnika m. i. da se u istraivanju
drutva ne mogu otkrivati nauni zakoni, koji su ipak
vrlo znaajni i u objanjenju drutvenih fenomena. Za
nimljivo je da od ove poslednje primedbe u kritici ni. i.
polaze i predstavnici kritikog, neomarksistikog pri
stupa. Meutim, oni se slau s primedbom predstavnika
m. i. da se drutveni fenomeni ne mogu prouavati bez
istraivanja i njihove subjektivne strane.
Najzad, metodologija koju predlae m. i. zanemaru
je injenicu d aje individualizam svojstven samo mo
dernim drutvima: nalazimo ga samo u onim drutvima
u kojima je pojedinac dovoljno autonoman da bi se s
pravom mogao smatrati atomom socioloke ana
lize. Horizont individualnosti je znatno ogranieniji u
arhainom negoli u modemom drutvu. No, otuda
ne proizlazi da se ponaanje subjekta u ova dva sluaja
potinjava razliitim principima. U potonjem sluaju
re je o onome to Zan Pijae naziva sociocentrizmonv.
subjekti arhainih drutava izgledaju nam kao da pri
padaju svetovima toliko udaljenim od naeg zato to
nam je lake negoli njima da steknemo utisak da su oni
razliitiji od nas. Meutim, ova primedba odnosi se vie
na individualizam u etikom i sociolokom znaenju,
a ne toliko na m. i. kao paradigmu u m etodologiji
sociolokog istraivanja.
O holizam O individualizam O sociologija razume vanj a
P Georgievski

323
metropola (gr. mtrpolis - grad-matica, od intr
- majka; polis - grad). Izvorno oznaava matini grad,
iz kojeg su poticali naseljenici, u odnosu na svoje koloni
je. Izraz m. se javlja u dva znaenja: (1 ) najvaniji grad
date pokrajine ili zemlje, glavno kulturno i ekonomsko
sredite, prestonica i (2) imperijalna drava u odnosu
na svoje kolonije. On je upotrebljavan u razliitim kon
tekstima, pa i figurativno. M. je tako mogla da oznaava
grad nad gradovima, grad koji uva Bog, sedite
monarha koje ima vanu, od Boga poverenu istorij
sku misiju. U istoriji civilizacije niz gradova je sebi
dodeljivao to poslanje i presti (u evropskoj tradiciji
- Jerusalim, Rim, Konstantinopolj, a sva ta sredita bila
su naslednici razliitih tradicija).
U misli o drutvu pojam m. pojavio se na razmei
XVI i XVII veka (npr. kod Johana Altuzija u delu Politica methodicae digesta), da bi oznaio veliku zajednicu
koja odrava brojne kontakte s drugim zajednicama i
u koju svakodnevno pristiu ljudi iz unutranjosti. To
je bilo povezano s koncentrisanjem raznih religijskih,
svetovnih i pravosudnih ustanova u okvirima m., te s
karakteristinim funkcijama koje ona obavlja za druge,
manje zajednice.
U pogledu obima i raznovrsnosti resursa kojima
raspolau, m. su bile i ostale viefunkcionalne. Jo pre
epohe industrijalizacije i prateih procesa intenzivne ur
banizacije postojali su gradovi koji su bili snano pove
zani ne samo sa svojim neposrednim zaleem nego i
sa udaljenim teritorijama. Takve odnose odravali su,
npr., veliki trgovaki gradovi, prestonice pokrajina
ili kneevina. Od poetka procesa industrijalizacije
poveavala se brojnost velikih gradova, dolo je do raz
voja privrednih, politikih, drutvenih funkcija (pove
zanih sa zadovoljavanjem narastajuih individualnih i
kolektivnih potreba) u odnosu prema okolnoj teritoriji,
kao i u okvirima irih privrednih sistema.
U statistiko-demografskom smislu, m. predstavlja
veliki grad s pola miliona ili vie stanovnika. No, taj
kriterijum nije dovoljan za definisanje m., jer ne ukazuje
na njene specifinosti u odnosu na druge gradove. Kao
m. oznaava se prestonica date drave, najvaniji grad datog regiona, najvanije sredite vlasti, kulture i privrede.
Upotreba izraza m. u tim sluajevima upuuje na premo
uloge dotinog grada u odreenoj sferi drutvenog ili
privrednog ivota. Pored toga, to ukazuje na osobine
takvog grada kao sredine za ivot ljudi: postojanje veih
ivotnih ansi, trita radnih mesta, perspektiva nauke,
zabave, uea u kulturi, kao i mogunosti uestvovanja
u dijalogu kultura, s obzirom na kulturnu, religijsku,
etniku i ekonomsku raznovrsnost takve metropolske
zajednice, kao i na veliku koncentraciju materijal

metropola

nih i nematerijalnih vrenosti koje ona sadri. Doseg

m. obuhvata ne samo seoska podruja nego i gradove,
ukljuujui i gradove koji se raunaju u velike.
M. su se obrazovale jo u antici, pre svega, kao verski centri i centri dravne administracije. Meu njima
moemo pomenuti Rim, Vavilon, Aleksandriju, Antiohiju ili Vizantiju. Mnoge od njih su izgubile na znaaju
posle propasti Rimskog carstva. Sledeu fazu u razvoju
donelaje epoha modemosti: u Evropi to su ponovo Rim,
te Pariz i Madrid, na Dalekom istoku npr. Peking. Taj
razvoj bio je povezan s tehnikim i tehnolokim promenama. Vredi podsetiti da su moderne m. imale vrlo
znaajnu ulogu u ubrzavanju prelaska iz predindustrij
skog u industrijski tip drutva.
Meu evropskim m. u XIX veku treba pomenuti, pre
svega, London i Pariz, a van Evrope zapoinje inten
zivan rast velikih gradova u Severnoj Americi. Grad
koji se razvija kao //;. iskljuivo moe biti trgovaki,
industrijski grad, administrativni centar, veliki grad koji
postaje centralno, dominantno, organizaciono sredite
irih urbanizovanih podruja. Karakteristian metropolski razvoj imao je Tokio (koji je danas jedna od najveih
m. na svetu). Taj grad je u modernizaciji Japana imao
slinu ulogu kao svojevremeno London na tlu Evrope.
Odreujui karakteristine odlike lnetronolskog grada
u XIX veku, moemo ukazati na veliinu (naroito broj
nost) i heterogenost gradskog ivlja; visok stepen organizovanosti i sloenosti; raznorodnost funkcija koje
obavljaju pojedini elementi koji ulaze u sastav m.\ nada
lje, brojnost i sloenost veza izmeu elemenata; visok
kvalitet gradske sredine i mogunost zadovoljavanja
potreba zahvaljujui koncentraciji civilizacijskih i kul
turnih dobara. Tu se naglaava veliina, vanost
funkcije (prestonica drave ili regiona), kao i regionalni,
nacionalni ili nadnacionalni domet uticaja. Razvoj m. u
periodu industrijalizacije i intenzivne urbanizacije bio
je povezan s revolucijom u transportu, irenjem sred
stava masovne komunikacije, koje je menjalo predstavu
o razdaljini, a pre svega omoguavalo stanovnicima
podruja u krugu od nekoliko kilometara ili nekoliko
desetina kilometara da ak svakodnevno dolaze u m.
Eksplozija m. tokom XX veka dogodila se ponajvie
u periodu 1921 - 1960. U ranim ezdesetim godinama u
svetu su bila 24 metropolska centra sa stanovnitvom od
tri i po miliona ili vie stanovnika. Ipak, nisu svi ti veliki
gradovi imali nadregionalni, a pogotovo ne i nadnacio
nalni znaaj. S druge strane, takav znaaj je imao npr.
Randtat (u Holandiji). koji je imao znatno veu ulogu u
svetskom sistemu trgovine, finansija, ili u kulturi.
U XX veku javljaju se nove in. na drugim konti
nentima (pri tom naroito treba pomenuti specifine

metropola

324

primere u zemljama Treeg sveta, u drugoj polovini

XX veka, koji esto imaju karakter dvojnih grado
va: u njima se sudaraju rasko i teko zamisli va beda;
gradovi iji su centri velianstveni primeri arhitekture
i urbanistike misli ispresecani su leglima patologije i
drutvenih problema slomovima ili favelama), iji se
razvoj odvija bre i po drugom obrascu, to dovodi do
nastanka metropolskih oblasti (eng. metropolitan area).
Za m. u prolom veku karakteristino je brisanje granica
i postepeno utapanje u iri kompleks gradova, gradia,
gradskih naselja koja se meusobno razlikuju po ge
nezi i funkcijama koje obavljaju. Mnogi istraivai grada
(Don Djui, Patrik Gedis, Luis Mamford) smatrali su taj
razvojni trend opasnou za centralni grad, tj. m. Mam
ford taj novi izgled m. opisuje kao odve primitivan i
varvarski.
Savremeni privredni razvoj u znatnoj meri se za
sniva-na intrakcijama meu m. koje postaju vorita
globalne mree, globalni gradovi. Meu njima pominju se, recimo, London, Njujork i Tokio, koje nazivamo
kontinentalnim m. Ti metropolski centri su gradovi u
kojima proces urbanizacije dostie svoj vrhunac. Broj
i sloenost funkcija njihova je najkarakteristinija od
lika.
Drugi pravac istraivanja savremenih m. tie se uticaja razvoja informatikih tehnologija na formiranje
svetskih/n. Moglo bi se postaviti pitanje da li, kao to je
nekada razvoj prevoznih sredstava (eleznica, individu
alna motorizacija) bio jedna od podloga za eksploziju
m., u dananje vreme ulogu osnove u njihovom razvoju
imaju informatike tehnike? Prema miljenju Manuela
Kastelsa, nastaju informatiki gradovi koji danas
obavljaju funkcije sline nekadanjim kolonijalnim m.
Treba podsetiti na analizu osobenog metropolskog
m entaliteta, zapoetu u radovima Georga Zimela.
Taj mentalitet se razvija pod uticajem uslova ivota
u najveim gradovima, koji se odlikuju izuzetnom
sloenou drutvenih procesa. ivot u m. obeleen
je anonimnou i bezlinou, to proistie iz njene
veliine, ali za oveka esto predstavlja izazov s kojim
on teko izlazi na kraj.
Vana istraivaka tema je i pitanje spreavanja
krize gradova, naroito velikih, kao i mogunost izrade
strategije uravnoteenog razvoja na nivou grada. Tu se
javlja problem stvaranja uravnoteene m. kao cilja pri
planiranju budunosti gradova, kao i problem uprav
ljanja m. - recimo, da li njome treba da upravlja jedna
administracija, ili federacija administracija.
3 globalni grad 3 konurbacija 3 monopolizacija
A. Kantinska
(prev. s poljskog 1. Spasi)

metropolizacija Pojam m .javlja se u vie znaenja:

(1) gomilanje, koncentracija industrijskih objekata, kul
turnih i drugih ustanova u velikim gradovima (metropo
lam a); (2) trea faza u razvoju grada: koncentracija,
suburbanizacija, m.; (3) nastanak osobenog tipa sredita
s globalnim, kontinentalnim ili regionalnim znaajem,
odnosno proces kojim nekoliko velikih gradova preuzi
ma vodeu ulogu u upravljanju postindustrijskom
privredom; (4) promene u drutvenim strukturama, u
mentalitetu i drugim elementima drutvenog ivota, a u
vezi s procesima nastanka i razvoja metropola.
Veliki grad ulazi u fazu m . kad pone da funkcionie
u okvirim a irim od regionalnih, ili ak i nacio
nalnih. Takvi gradovi postaju svetski gradovi, cen
tri meunarodne trgovine i turizma. Taj tip grada (u
odgovarajue manjim srazmerama) postoji od antikih
vremena: Kartagina i Rim u antici, Konstantinopolj,
Napulj, Pariz, Venecija u srednjem veku. U savremeno
doba, m. se vezuje za nastanak globalnih i informatikih
gradova.
Prema Gvidu Martinotiju, proces m. moe se podeliti
u tri faze: prva (poetak dvadesetih godina XX veka)
bila je obeleena nastankom kategorije svakodnevnih
putnika (eng. commuters) - stanovnika prigradskih
podruja koji svaki dan putuju na posao u metropolu,
iskoriavajui mogunosti zapoljavanja i profesio
nalne karijere koje ona prua. Druga faza m. zapoinje
s nastankom kategorije korisnika atrakcija metropole.
Korisnici putuju u metropolu radi uea u kulturi,
kupovine, zabave ili korienja odreenih usluga.
Brojnu grupu meu njima ine turisti, esto sa specijalizovanim potrebama u domenu kulture, zdravstvene
zatite, obrazovanja itd. Treu fazu m. karakterie na
stanak kategorije ljudi metropolskih interesovanja.
Njima su potrebni razni luksuzni prostori, hoteli, kon
gresni centri, banke, berze, izlobeni centri i draga mesta povezana sa ueem u globalnoj privredi.
D rutvena m. odnosi se na promene drutvene
strukture. Kao posledica procesa m., drutvena struk
tura karakteristina za industrijska drutva se preobra
zila, mada je teko oceniti kakav e biti krajnji ishod
promena koje su uvek u toku. Sa sigurnou se moe
konstatovati formiranje kategorije koja se definie kao
metropolska klasa. Karakteristina obeleja pripad
nika te klase jesu visok poloaj na skali prihoda, vie
nego dobar ekonomski status, visok nivo obrazova
nja i kompetencije, karakteristian stil ivota, iroko
uee u kulturi, kao i odreene osobine mentaliteta.
Ljudi koji se ubrajaju u metropolsku klasu, dakle, imaju
natprosena primanja (s tendencijom porasta) i oseaj
bezbednosti zbog sigurnog posla (to ne mora znaiti da

325
dugo rade u jednoj istoj firmi). Njihovo radno mesto je,
pre svega, u meunarodnim kompanijama, u globalnim
institucijama koje pruaju velike mogunosti razvoja
i pogoduju profesionalnoj i prostornoj pokretljivosti.
Materijalni poloaj im je visok, to se moe meriti imov
nim stanjem koje obuhvata znatan broj predmeta,
ukljuujui i luksuzne, kao i nainom zadovoljavanja
stambenih potreba, zatim posedovanjem automobila
(esto odreene marke), kompjutera, mobilnog telefo
na itd. Bitan je takoe obrazovni status, tenja ka ne
prestanom usavravanju profesionalnih kvalifikacija,
poznavanje stranih jezika, vetina upotrebe raznih
tehnikih ureaja. Karakteristina drutvena struktura
koja nastaje u procesu m. lii u izvesnoj meri na struk
turu srednjovekovne Evrope. S jedne strane, re je o
suprotnosti izmeu metropole i njene neposredne oko
line (kao to se srednjovekovni grad jasno razlikovao od
seoskog podruja), a s druge, o drutvenoj polarizaciji
gradskog stanovnitva metropole, u kojoj se susedom
pripadnika metropolske klase pre moe smatrati drugi
predstavnik iste kategorije koji ivi u nekom drugom
velikom gradu nego nezaposleni ili marginalizovani
radnik sa zastarelim kvalifikacijama, neprilagoenim savremenom tritu rada. Slino tome, u srednjovekovnoj
Evropi sused (u drutvenom smislu) plemia (viteza)
pre je bio plemi u nekom dalekom dvorcu nego njegov
sopstveni seljak koji ivi (prostorno) mnogo blie.
Savremena istraivanja /;;. ukljuuju i ispitivanje
problema neuravnoteene m., koja je karakteristina
za zemlje Treeg sveta. Neuravnoteenost je posledica
prevelike brzine kojom se taj proces odvija, to donosi
mnotvo drutvenih problema. Te pojave esto izmiu
planiranju i imaju karakter stihije.
O globalni grad 3 konurbacija O metropola
A. Kanvinska

(prev. s poljskog I. Spasi)

Middletown (eng., doslovno, grad osrednje velii

ne), Naslov prve studije (1929) branog para Roberta
i Helene Lind o drutvenoj strukturi jedne idealnotipski
konstruisane lokalne zajednice na amerikom Srednjem
Zapadu. Druga njihova studija, posveena istom proble
mu, objavljena je pod naslovom Middletown u tranziciji
(1937). Zahvaljujui tim istraivanjima, Lindovi su se
zadugo smatrali rodonaelnicim a novog teorijsko-metodolokog pristupa u analizi drutvene slojevito
sti u gradovima srednje veliine, a M. je postao pojam
tipine amerike lokalne zajednice.
U svojim izuavanjima socijalne stratifikacije, au
tori su kao presudno obeleje uzeli zanim anje i na toj
osnovi zakljuivali o svim ostalim obelejima klasnog

Middletown

poloaja. Njihovo prvobitno nastojanje da umaknu

konvencionalnoj i ideoloki neutralnoj trolanoj klasi
fikaciji (via, srednja i nia klasa) urodilo je jed
nostavnim razvrstavanjem stanovnitva M. u samo dve
klase - radniku i poslovnu - koje se meusobno
razlikuju prirodom predmeta svoje delatnosti: prva se
bavi stvarim a , druga je, pak, okrenuta radu s ljudima.
Meutim, uoavanje da, sjedne strane, postoje imuni
radnici, a s druge, nii redovi poslovne klase, vodilo
je stvaranju razuenije, najpre etvorolane, a onda i
estolane klasifikacije. Strukturu lokalne zajednice naj
zad ine: (1) via klasa, koja je nastala ustolienjem
nekadanje stare srednje klase kao nove privrednopolitike elite; (2) vii slojevi preduzetnike srednje kla
se i lokalni menaderi, tj. vrhovi nove srednje klase;
(3) srednja klasa u uem smislu rei, koja obuhvata sitne
preduzetnike, bele okovratnike, nie slubenike itd.;
(4) lokalna radnika aristokratija; (5) polukvalifikovana i nekvalifikovana radnika klasa i (6) nezaposleni
i marginalni slojevi.
U ovoj socijalnoj mapi stanovnitva jedne tipine
amerike lokalne zajednice preovlauju razliiti seg
menti veoma iroko shvaene srednje klase. Lindovi su
uoili vrlo ivu drutvenu pokretljivost unutar jednog
otvorenog klasnog sistema i naglasili njegovu osovljenost na srednje nivoe stratifikacije. Kao to je prime tio Dejvid Risman, u oima Lindovih ameriko drutvo
samo to se ne rasprsne na srednjim stupnjevima
svoje strukture. U svom optem pregledu znaajnijih
istraivanja o drutvenoj strukturi lokalnih zajednica,
Risman je pokuao da njihove zajednike odlike pred
stavi na modelu Hometowna, grada koji je posluio kao
neka vrsta socioloke metafikcije: u svima njima sud
varira od grada do grada, dekor se menja, ali su radnja
i rasplet ukalupljeni i predodreeni, ba kao u kakvoj
staroj melodrami (Usamljena gomila, 1950).
U svojoj studiji Drutveni ivot m oderne zajednice
(1941 ), Lojd Vorner i Pol Lunt su, uzimajui za model
fiktivni Yankee City (koji posle Drugog svetskog rata
postaje Jonesville), estolanu klasifikaciju Lindovih
formalizovali u obliku koji je u dobrom delu amerike
sociologije i danas standardan. Stratifikacija je, naime,
postavljena kao kontinuirana lestvica est klasa koje su
sasvim oiene od bilo kakvog istorijskog sadraja i
svih kulturnih, politikih i ideolokih obeleja, o emu
svedoe i njihovi vrednosnoneutralni nazivi: (l) via-via; (2) via-nia; (3) srednja-via; (4) srednja-nia;
(5) nia-via i (6) nia-nia klasa. Diferencijacija ovde
ne poiva ni na materijalnom bogatstvu, ni na politikoj
moi, ve iskljuivo na mestu koje pojedinac u oima
drugih, tj. svoje referentne grupe, zauzima u raspodeli

Middletown

drutvenog ugleda. Vorner je pribegao sloenim teh

nikama merenja ne bi li pokazao da statusni poloaj
odluujue utie na sve ostale pojavne oblike klasne
diferencijacije, a uobliava se, pre svega, u nejednakim
mogunostima sticanja obrazovanja. U toj redukovanoj
recepciji trodimenzionalne teorije stratifikacije Maksa
Vebera, drutvena klasa je najzad postala puka statu
sna grupa. Uspenu kritiku teorijskih, metodolokih,
pa i ideolokih pretpostavki svih tih istraivanja meu
prvima je, u nizu svojih ogleda i prikaza objavljenih
etrdesetih godina XX veka, obavio Rajt Mils.
3 lokalna zajednica 3 klasa, srednja
3 slojevitost, drutvena
A. Mitnica
m igracijc (lat. migratio - seoba). Oblik prostorne
pokretljivosti izmeu jednog geografskog podruja i
drugog, koji porazumeva trajnu promenu mesta stano
vanja (UN, 1973). Radna definicija, meutim, zavisi od
izvora i raspoloivosti podataka, te se esto umesto ge
ografskih uzimaju administrativna podruja. Geograf
sku ili prostomu pokretljivost potrebno je razlikovati od
drutvene pokretljivosti, koja predstavlja pokretljivost
izmeu razliitih drutvenih grupa u drutvenoj hije
rarhiji, a i od projesionalne pokretljivosti, koja znai
promenu zanimanja. Migrant je osoba ije su mesto
roenja i mesto stalnog boravka razliiti.
U naoj literaturi, ni. se smatra svaka promena mesta
stanovanja bez obzira na trajanje i distancu. U inostranoj
literaturi, meutim, samo se trajna prom ena mesta
stanovanja (stalna ni.) smatra m., tj. u ni. se ne ukljuuju
kratkotrajna putovanja koja ne rezultiraju promenom
mesta stalnog boravka, kao to su dnevna, povremena
(sezonska) i privremena kretanja stanovnitva. Dnevna
kretanja uenika ili radnika ukljuuju dnevna ili nedeljna putovanja od mesta stanovanja do mesta kolovanja
ili rada, i obrnuto. Sezonska i privremena kretanja
ukljuuju putovanja radno aktivnog stanovnitva na
vremenski ogranien rad i njegov povratak u mesto stal
nog boravka.
Zavisno od toga da li su i polazite i odredite
m. unutar iste drave ili nisu, razlikujemo unutranje
(interne) i spoljne (internacionalne) m. U unutranjim
m. postoje lokalne seobe (ako su i polazite i odredite
unutar iste administrativne celine) i meuoptinske,
meupokrajinske, meurepublike seobe (a mogue su
i kombinacije). Komponente unutranjih m. su dose
ljavanja ili useljavanja i odseljavanja ili iseljavanja, a
kod spoljnih m. to su imigracije i emigracije.
M. mogu biti dobrovoljne i prisilne. Izbeglica je
osoba koja se, usled osnovanog straha od progona,

326

zbog pripadnosti rasi, veri, narodu, drutvenoj grupi

ili zbog politikog miljenja, nalazi izvan zemlje ije
dravljanstvo ima, ili zbog tog straha nee da ko
risti zatitu te zemlje, odnosno osoba koja, nemajui
dravljanstvo i nalazei se izvan zemlje ranijeg mesta
boravita, usled takvih dogaaja, ne moe ili, zbog tog
straha, nije voljna da se u nju vrati (UNHCR, 1996).
Neto m. je razlika izmeu broja dolazaka i broja
odlazaka, a njihov zbir predstavlja bruto m., ili obim
m. U nekim razvijenim zemljama mogue je stalno,
meupopisno praenje ni. na osnovu registra promena
mesta stanovanja, koji nastaje tabeliranjem podataka
o licima koja su sama sebe deklarisala kao migrante.
Dalji korak je formiranje migracione kartoteke, kojom
se omoguuje praenje migracione istorije pojedinaca,
grupa ili podruja. Najkompleksniji pokazatelji dobijaju
se, ipak, formiranjem jedinstvenog registra stanovnitva
kada se, ukrtanjem vitalnih i migracionih dogaaja,
omoguuje statistiko praenje sve etiri komponente
demografskog razvoja stanovnitva. Ujedinjene naci
je definiu registar stanovnitva kao sistem stalnog
praenja i povezivanja odabranih podataka koji se
odnose na svakog stalnog stanovnika jedne zemlje. Kada
stalno praenje migracionih dogaaja nije mogue, za
merenje ni. koriste se podaci popisa stanovnitva i razni
metodi. Vitalno-statistiki metod daje neto ni. kao raz
liku izmeu porasta stanovnitva i prirodnog prirataja
u meupopisnom periodu. Metod stopa doivljenja procenjuje ni. kao razliku izmeu oekivanog i stvarnog
broja migranata u pojedinim starosnim grupama. Poto
noviji popisi u zemlji daju podatke o mestu roenja i
mestu iz kojeg se lice doselilo, mogue su i procene
dolazaka i odlazaka poreenjem ovih podataka iz dva
uzastopna popisa i uzimanjem u obzir smrtnosti mi
granata. Broj dolazaka moe se proceniti i na osnovu
podataka jednog popisa o vremenu doseljenja, ali je
tada potrebno proceniti broj migranata koji su umrli ili
ponovo migrirali do momenta popisa.
U naoj zemlji u istraivanjima m. treba istai ulogu
Jovana Cvijia, koji je terenskim istraivanjem, meto
dom razgovora i ankete, koristei u to vreme jo iva
narodna predanja, naroito porodine itulje, retrospektivno utvrdio tokove metanastazikih kretanja.
Grkim izrazom metanastaziki (u prevodu - seoba ili,
opisno, menjanje mesta stanovanja) Cviji oznaava
tradicionalno jake migracione struje. U dinarskim i
centralnim oblastima Balkanskog poluostrva, Cviji
izdvaja etiri glavne struje: dinarsku, kosovsku, vararsko-moravsku i struje Jcoje su prele Savu i Dunav. Ova
poslednja predstavlja kombinaciju kosovske, vardarske,
dela dinarske struje i stanovnitva moravske Srbije.

327
Cviji takoe analizira posledice m., bolje reeno posledice prilagoavanja: prilagoavanje novoj geograf
skoj sredini, socijalno i etniko prilagoavanje, procese
asimilacije, formiranje novih grupa i varijeteta, smene
stanovnitva, promene vere i narodnosti.
U kasnijim kvantitativnim analizama m. naih autora
naglaavana je uska korelaciona veza izmeu m. i raz
voja tercijarnog i sekundarnog sektora.
O emigracija 3 imigracija 3 metanastazika kretanja
B. urev
mikrosociologija (gr. mikrs - mali; lat. societas drutvo; gr. Igos - re, govor, nauka). Nivo socioloke
-analize koji se - u pogledu prostora, vremena i/ili broja
aktera - usredsreuje na male analitike jedinice. Prven
stveno prouava meuljudske interakcije licem u lice
u svakodnevnom ivotu i interpersonalno ponaanje
u malim grupama. Najee je primenjuju simboliki
interakcionizam, etnometodologija i teorija razmene.
Iako je esto povezana s razumevanjem individualnih
znaenja, m. se ne moe svesti na neki konkretan ob
lik teorijskog objanjenja. Tokom poslednjih decenija,
m. doivljava ekspanziju, omoguenu razvojem novih
istraivakih tehnika i usavravanjem starih, koje tee
to detaljnijem beleenju prirodnog toka drutvene in
terakcije.
3 grupa, drutvena 3 interakcija 3 makrosociologija
/. Spasi

m it (gr. mthos - sveta pria, saga, fabula). U iz

vornom smislu, govor o onome to nije istinito, to je s
one strane logosa. U korenu izraza mitos je indoevr.
re meudh-mudh, u znaenju setiti se, videti se, pa bi
m. oznaavao i zapamenu, autoritativnu re, koja se
odnosi i na stvarno i na bogove. M. je povest o delima
natprirodnih bia u koju zajednica veruje; ona je istinita
i sveta; m. saoptava istinu o ljudskoj stvarnosti, o tome
kako je ona nastala na poetku, ali i nain ivota i us
tanove; upoznavanjem m. upoznaje se izvor stvari i
bia. Prianje m. predstavlja proivljen govor, nikako
suvopamo i apstraktno izlaganje; njegovu svetu
istinu sluaoci primaju duboko poneseni, esto i uz
pomo rituala u kojem uestvuju; svi su obuzeti sve
tom, zanosnom snagom dogaaja kojih se u transu
priseaju i ponovno oivljavaju (Mira Elijade).
M. ponitava profano, istorijsko vreme i uranja u sveto,
veno vreme i time privodi sluaoce poetku Vremena.
M. je u drevnim epohama predstavljao temelj celokupne religioznosti i bio osnova vere. Kao to je
njegovo prisustvo u poetskom, imaginarnom tvoratvu
naroda omoguavalo njegovu popularizaciju ili poetiza-

mit

ciju, tako je, s druge strane, ritual, odnosno obred, pred

stavljao praktinu demonstraciju vere, religije. Znaajna
je uloga m. u tome to oni reguliu ljudska delanja,
kontroliu ovekov odnos prema verskim dogmama
i obredima (Bronislav Malinovski). Snevajui o bo
govima, antiki ljudi su nastojali da prodru do onoga
to se nalazi iza pojavnog sveta. Pomou m. shvatamo
udnju drevnog oveka za tom neobinom, jedino do
stupnom istinom, koju je on zaodenuo u mitsko-poetske slike.
Preovladao je stav o uskoj povezanosti rei, m. i
svetih pria u plemenskoj zajednici, s jedne, i rituala,
moralnih normi, umetnosti i organizacije date zajednice,
s druge strane. Zbog toga se esto m. odreuje i kao
najstarija i primarna forma primitivne zajednice. Zbog
sinkretikog karaktera, m. je postao dominantan oblik
celokupne duhovnosti oveka ranih kultura - pokreta
moralnih i civilizacijskih aktivnosti, ali i sredstvo rituala
i zanosne igre. Nije onda teko razumeti gledite prema
kojem su se iz m. diferencirale tri osnovne i autonomne
duhovne forme: (a) religija i vera, (b) nauka ifilozofija i
(c) umetnost i igra, koje poivaju na trojstvu logos, etos
i estetos, odnosno teorijsko, moralno-praktino i estet
sko, ili na idejama istine, dobra i lepog. Ovu misao je
savremeni mitolog izrazio u zgusnutoj formi na sledei
nain: m. je oblik poezije koji prevazilazi poeziju uto
liko to objavljuje jednu istimr, jedan oblik razmiljanja
koji prevazilazi razmiljanje utoliko to hoe da dovede
do istine koju objavljuje; m. je oblik akcije, obrednog
stava, koji se ne ostvaruje u aktu, nego mora da se objavi
i sroi u poetskom vidu istine (Henri Frankfort. ). Posle
prosvetiteljske i racionalistike kritike m. i umetnosti
(G. V. F. Hegel), u doba romantizma zapoinje proces
remitologizacije, tako da su prve i poslednje decenije
XIX veka bile u znaku afirmacije m. i umetnosti. Fridrih
Seling je u svom Sistemu transcendentalnog idealizma
(1800) pretpostavljao ne samo d aje m. osnov i graa
svekolike umetnosti nego i da se filozofijom mitologije
i otkrovenja dovrava istorija evropske metafizike.
Spor oko toga da li je m. oblik po li teistike,
mnogoboake ili prirodne religioznosti, dok bi otkrive
na religija bila jednoboaka, mogao bi se smatrati
okonanim stavom Vilijama Dejmsa daje otra razlika
izmeu 'prirodne' i otkrivenereligije kao antiteza teko
odriva. M. je samo specifina forma religije izraena
u sistemu mnoine bogova (politeizam). Svaka religija,
pa dakle i /., poseduje: (a) teorijsko uverenje oveka u
postojanje natprirodnog sveta, i u tome najvieg bia,
(b) verovanje u mogunost odnosa izmeu natprirod
nog i prirodnog sveta, koji je za oveka koristan, i
(c) ovekovo faktiko uspostavljanje odnosa s natpri-

327
Cviji takoe analizira posledice m., bolje reeno posledice prilagoavanja: prilagoavanje novoj geograf
skoj sredini, socijalno i etniko prilagoavanje, procese
asimilacije, formiranje novih grupa i varijeteta, smene
stanovnitva, promene vere i narodnosti.
U kasnijim kvantitativnim analizama m. naih autora
naglaavana je uska korelaciona veza izmeu m. i raz
voja tercijarnog i sekundarnog sektora.
O emigracija O imigracija 3 metanastazika kretanja
B. urev
mikrosociologija (gr. mikrs - mali; lat. societas drutvo; gr. logos - re, govor, nauka). Nivo socioloke
-analize koji se - u pogledu prostora, vremena i/ili broja
aktera - usredsreuje na male analitike jedinice. Prven
stveno prouava meuljudske interakcije licem u lice
u svakodnevnom ivotu i interpersonalno ponaanje
u malim grupama. Najee je primenjuju simboliki
interakcionizam, etnometodologija i teorija razmene.
Iako je esto povezana s razumevanjem individualnih
znaenja, m. se ne moe svesti na neki konkretan ob
lik teorijskog objanjenja. Tokom poslednjih decenija,
m. doivljava ekspanziju, omoguenu razvojem novih
istraivakih tehnika i usavravanjem starih, koje tee
to detaljnijem beleenju prirodnog toka drutvene in
terakcije.
O grupa, drutvena O interakcija 3 makrosociologija
/. Spasi
mit (gr. mythos - sveta pria, saga, fabula). U iz
vornom smislu, govor o onome to nije istinito, stoje s
one strane logosa. U korenu izraza mitos je indoevr.
re meudh-mudh, u znaenju setiti se, videti se, pa bi
in. oznaavao i zapamenu, autoritativnu re, koja se
odnosi i na stvarno i na bogove. M. je povest o delima
natprirodnih bia u koju zajednica veruje; ona je istinita
i sveta; m. saoptava istinu o ljudskoj stvarnosti, o tome
kako je ona nastala na poetku, ali i nain ivota i us
tanove; upoznavanjem m. upoznaje se izvor stvari i
bia. Prianje m. predstavlja proivljen govor, nikako
suvopamo i apstraktno izlaganje; njegovu svetu
istinu sluaoci primaju duboko poneseni, esto i uz
pomo rituala u kojem uestvuju; svi su obuzeti sve
tom, zanosnom snagom dogaaja kojih se u transu
priseaju i ponovno oivljavaju (Mira Elijade).
M ponitava profano, istorijsko vreme i uranja u sveto,
veno vreme i time privodi sluaoce poetku Vremena.
M. je u drevnim epohama predstavljao temelj celokupne religioznosti i bio osnova vere. Ivao s to je
njegovo prisustvo u poetskom, imaginarnom tvoratvu
naroda omoguavalo njegovu popularizaciju ili poetiza-

mit

ciju, tako je, s druge strane, ritual, odnosno obred, pred

stavljao praktinu demonstraciju vere, religije. Znaajna
je uloga m. u tome to oni reguliu ljudska delanja,
kontroliu ovekov odnos prema verskim dogmama
i obredima (Bronislav Malinovski). Snevajui o bo
govima, antiki ljudi su nastojali da prodru do onoga
to se nalazi iza pojavnog sveta. Pomou m. shvatamo
udnju drevnog oveka za tom neobinom, jedino do
stupnom istinom, koju je on zaodenuo u mitsko-poetske slike.
Preovladao je stav o uskoj povezanosti rei, m. i
svetih pria u plemenskoj zajednici, s jedne, i rituala,
moralnih normi, umetnosti i organizacije date zajednice,
s druge strane. Zbog toga se esto m. odreuje i kao
najstarija i primarna forma primitivne zajednice. Zbog
sinkretikog karaktera, m. je postao dominantan oblik
celokupne duhovnosti oveka ranih kultura - pokreta
moralnih i civilizacijskih aktivnosti, ali i sredstvo rituala
i zanosne igre. Nije onda teko razumeti gledite prema
kojem su se iz m. diferencirale tri osnovne i autonomne
duhovne forme: (a) religija i vera, (b) nauka i filozofija i
(c) umetnosi i igra, koje poivaju na trojstvu logos, etos
i estetos, odnosno teorijsko, nioralno-praktino i estet
sko, ili na idejama istine, dobra i lepog. Ovu misao je
savremeni mitolog izrazio u zgusnutoj formi na sledei
nain: m. je oblik poezije koji prevazilazi poeziju uto
liko to objavljuje jednu istinu; jedan oblik razmiljanja
koji prevazilazi razmiljanje utoliko to hoe da dovede
do istine koju objavljuje; in. je oblik akcije, obrednog
stava, koji se ne ostvaruje u aktu, nego mora da se objavi
i sroi u poetskom vidu istine (Henri Frankfort. ). Posle
prosvetiteljske i racionalistike kritike m. i umetnosti
(G. V. F. Hegel), u doba romantizma zapoinje proces
remitologizacije, tako da su prve i poslednje decenije
XIX veka bile u znaku afirmacije m. i umetnosti. Fridrih
Seling je u svom Sistemu transcendentalnog idealizma
(1800) pretpostavljao ne samo d aje m. osnov i graa
svekolike umetnosti nego i da se filozofijom mitologije
i otkrovenja dovrava istorija evropske metafizike.
Spor oko toga da li je m. oblik politeistike,
mnogoboake ili prirodne religioznosti, dok bi otkrive
na religija bila jednoboaka, mogao bi se smatrati
okonanim stavom Vilijama Dejmsa daje otra razlika
izmeu 'prirodne' i 'otkrivene religije kao antiteza teko
odriva. M. je samo specifina forma religije izraena
u sistemu mnoine bogova (politeizam). Svaka religija,
pa dakle i m., poseduje: (a) teorijsko uverenje oveka u
postojanje natprirodnog sveta, i u tome najvieg bia,
(b) verovanje u mogunost odnosa izmeu natprirod
nog i prirodnog sveta, koji je za oveka koristan, i
(c) ovekovo faktiko uspostavljanje odnosa s natpri

mit

328

rodnim svetom, to se izraava organizovanim kultom,

vrenjem obreda u kojem vernici ostvaruju praktino
sjedinjavanje sa svetim ili sakralnim, pri emu najvie
bie ne mora obavezno biti personifikovano.
Kada je re o odnosu kulta i m., sledi da se u kultu
ovek uzdie do boanskog s kojim obrazuje duhovnu
zajednicu uzdiui se k njemu radi sjedinjenja, dok u
m. boansko silazi odozgo, otelovljujui se kroz samu
Re koja implicira ljudski ili ljudskom srodni oblik.
Sto se odnosa m. i ritusa tie, m. je uvek pripovedanje, a ritus s kojim je povezan predstavlja jednu
dinamiku inscenaciju ni. (Pol Radin). Tako su ritus
i ni. dve forme, ritus boanskog delanja a m. boanske
rei, i od poetka su nerazdvojno povezani. Ritus i
m. su ponavljanje one praiskonske delatnosti koja je bila
od ivotne nunosti za odranje kosmikog i drutvenog
poretka. Kada se jedan ni. ne bi kroz ritus oulotvorio
u konkretnoj kultnoj delatnosti, bio bi nedelatan i neplo
dan (Konrad T. Projs).
Kao i magija, i m. doprinosi pretvaranju haosa u
poredak, u kosmos. M . objanjava i sankcionie po
stojei drutveni i kosmiki poredak shvaen na nain
svojstven odreenoj kulturi. Elezar Meletinski i Emil
Dirkem snano podravaju misao da se m. prevashodno
ostvaruje socijalnointegrativna funkcija. M. i obredi oduvek su se obraali ovekovoj svesti radi prilagoavanja
pojedinca drutvu kao i preobraavanja njegove
psihike energije u korist drutva.
Molitvom i prinoenjem rtve tokom rituala, kao
praktinim inovima, verujui pojedinac ostvaruje
realnu vezu sa svetim, s predmetom oboavanja, koje
neposredno, intuitivno u sebi osea, saznaje i prima,
podajui mu se. Posredstvom njih ovek dobro poznaje
drugi svet, ne kao samo tu i dalek nego kao svet koji se
ulno osea, u kojem je daljina bliska i tuina prisutna
(Karl Jaspers). Sto se odnosa religije i crkve tie, crkva
je svojevrsna spoljanjost, ili autoritativna vidljivost
i izvesnost boanstva za svakog onog koji u njega
veruje.
O mitologija O religi ja
S. Petrovi

mito, v. korupcija
mitologija (gr. mythos - sveta pria, saga, fabula;
logos - re, govor, nauka). Nauka o mitovima (izvor
nim kazivanjima), religijama i priama o bogovima. U
pojmu ni. postoji odreena dvoznanost: m. je i sistem
mitova, koji objektivno postoje u svesti ljudi jedne za
jednice, u njihovim verovanjima, kultu i obredu, ali je
ona i znanje o mitovima, refleksija, domen subjektivnog,

pojmovna reprodukcija mita. Istinska m. nije puko

opisivanje mitova, ve sutinski predstavlja istoriju
mitova, i kao takva, m. je poetak istorije razvoja ljud
skog duha (Derom Hanu). Preovlaujue je gledite
u savremenoj nauci daje m. nauno razmatranje mitova,
njihovog pojma, porekla i funkcije, iji je cilj sistema
tizacija teorijskih pristupa mitu i kritiko odreenje
prema njima.
U savremenoj m., kao nauci o mitu, zbog velikog
broja teorijskih orijentacija i principa podele mitova,
veoma je teko saeti ih na manji broj u cilju sagleda
vanja glavnih opredeljenja. Kada je re o optim teorij
skim orijentacijama, postoji nekoliko kola tumaenja
mita koje u razjanjenju polaze od irih struktura, od
prirode, istorije, kulture, drutva i duha. U m. XIX i XX
veka diferencirale su se sledee kole.
(1) Naturalistika kola (Maks Miler), prema kojoj
priroda uslovljava nastanak predstava o bogovima, tako
daje m. samo odraz, ogledalo nebeskih pojava; mitovi
govore o kosmikim i meteorolokim pojavama.
(2) Istorijsko-filoloka kola, formirana u epohi ro
mantizma, smatra da su grki mitovi nastali kao rezultat
uobraziljnog preoblikovanja faktike istorije, pa je mit
ska graa samo dokument za rekonstrukciju istorijske
realnosti jednog naroda (Karl Miler).
(3) Etnoloko-ritualistika kola, u osnovi evolucionistikog smera, u tumaenju porekla mita polazi od
ogromne grae o drevnim kulturama koju su sakupile
engleska etnologija i antropologija u drugoj polovini
XIX veka (Edvard Tajlor, Herbert Spenser, Dejms Frejzer). Ova kola svodi m. na sistem fantazama tumaei
je kao naivan odraz onoga to je primitivan ovek video
u svojim doivljajima i snovima; ona insistira na uporednoj m. i na prouavanju odnosa m. i etnologije. Re
zultati proistekli iz toga odnosa su nezaobilazni, kao i
stav ove kole o nerazdvojivosti mita i rituala. Bliski
ovoj koli su i Robertson Smit, Dejn Harison, otac
V. mit, u Rusiji Aleksej Losev i Eleazar Meletinski,
kao i Bronislav Malinovski koji je ovu orijentaciju usmerio ka funkcionalizmu. Polazne teze ove kole su da
su mitovi nastali na stupnju rane zemljoradnje, da se
razvoj mita odvijao paralelno s promenama drutvenih
i ekonomskih struktura, te da su mitovi odraz drame u
ljudskoj svesti koja se odigrala na prelasku iz matri
jarhata u patrijarhat. Svaka istorijska promena stvara
svoju m. koja je, meutim, samo indirektno povezana sa
istorijskom injenicom (B. Malinovski).
(4) Socioloko-istorijska kola se vezuje za delo uticajnog vajcarskog teoretiara Johana Bahofena, Ma
terinsko pravo, u kojem se mit odreuje kao duhovna
forma koja odraava osnovne drutvene strukture;

329
mit je vaan dokument za rekonstrukciju drutvenih i
porodinih institucija. Ipak, najznaajniji predstavnik
ove kole s poetka XX veka jeste Emil Dirkem. Prema
njegovom miljenju, mit je objektivizacija ovekovog
drutvenog, a ne njegovog individualnog iskustva;
prie o bogovima i herojima nisu nadahnute pojavama
spoljnog sveta, ve raznovrsnim oblicima ovekovog
drutvenog ivota; postoji zajednika, opta svest
koja proizvodi kolektivne, impersonalne predstave
kao skup verovanja i oseanja zajednikih prosenom
lanu jednog drutva; mitoloki sistem ima sopstveni
ivot. Ovoj koli tumaenja pripada i or Dimezil.
Njegov polazni stav glasi daje politeizam indoevropskih
naroda zatvoren i na poseban nain oblikovan sistem re
ligijskih ideja koji predstavlja odraz drutvene strukture
Indoevropljana iz vremena dok su jo sainjavali jedin
stvenu narodnosnu skupinu, a pre velikog raslojavanja
koje se odigralo oko 1200. godine pre n. e. Bliski ovoj
koli su i Ernst Bloh, Nortrop Fraj, Rolan Bart, or
Sorel, Umberto Eko.
(5) Psiholoko-antropoloka kola objanjava mit
kao posledicu zbivanja na ravni individualne svesti i
line duhovnosti, ali i kao rezultat transcendentalnog,
sintetikog uma. Kao pretee ove orijentacije pominju
se Fridrih eling. Artur openhauer, FridrihNie i Edu
ard Hartman, a zatim i Anri Bergson. Od novijih autora
najvaniji su predstavnici psiholoke i psihoanalitike
kole - Sigmund Frojd, Karl Jung, Karol Kerenji,
Oto Rank, Erik From, a od predstavnika filozofsko-antropolokog pravca - Vilhelm Vunt, Ernst Kasirer,
Mira Elijade, Klod Levi-Stros, delom i Lisjen Levi-Bril. Ova kola tumai mit kao osoben nain objektivacije ovekove opte duhovnosti, oseanja i emocija.
U pogledu metoda tumaenja mita, u savremenoj
m. izdvaja se nekoliko pristupa.
(1 ) Simboliko tumaenje mita, kojem su bliski Imanuel Kant, G. V. F. Hegel, Emil Dirkem, E. Kasirer,
E. Meletinski, K. G. Jung. Kako je ovek zoon svmbolicon , Kasirer smatra daje m. autonomna simbolika
forma kulture, koja se istie posebnom modalnou,
posebnim nainom simbolike objektivacije ulnih da
tosti i emocija. Mit je otelovljenje ideje u kojem
se misao u ulnom iskazuje, i tako ostvaruje sklad
sadraja i forme. Autori ovoga pristupa razlikuju se
samo po tome kako shvataju sadraj, grau i ide
ju kao entitete koji se u ulnoj formi prikazuju. Ideja
moe biti racionalna (Hegel), ili je to svetska dua,
kolektivno nesvesno (Jung), individualno nesvesno
(Frojd) ili volja. Simboliki metod tumaenja moe
se, dakle, nai kod autora koji u teorijskom smislu mit
sagledavaju na veoma razliite naine.

mo

(2) A legorijska tum aenje mitova pretpostavlja

izbegavanje bukvalnog, doslednog iitavanja
sadraja mita. Teagen iz Regiona (525. pre n. e.) prvi
je primenio alegorijski metod u tumaenju mitova. On
je borbu bogova u Homerovoj Ilijadi protumaio kao
sukob antagonistikih elemenata u samoj prirodi, kao
borbu vatre (Apolon, Hefest) i vode (Posejdon), kao to
je u likovima bogova video alegoriju fizikih i etikih
principa; Artemida je alegorija Meseca, a Hera vazduha;
Atena alegorija mudrosti, a Arej nerazboritosti. Najzad,
Afrodita i Dionis su alegorije ulne, poudne strasti,
dok su Hermes i Apolon alegorije razboritosti i uma. U
analizi mitova Starog zaveta ovaj postupak koriste Filon
Aleksandrijski i Origen.
(3) Euhemeristiko tumaenje mita. Naziv potie od
imena grkog filozofa Euhemera, koji u delu Sveti zapis
(300. pre n. e.) tumai nastanak tvrdnjom da su bogovi
koje ljudi uvaavaju i idealizuju nekad bili ljudi koje
zbog nekih njihovih zasluga narod vremenom uznosi i
divinizuje. Re je o obogotvorenju ljudi, heroja.
(4) Tautegorijsko tum aenje m ita vezuje se za
elinga, koji je ovaj metod protivstavio i alegorijskom
i euhemeristikom tumaenju; smisao mita nalazi se u
samom mitu. eling mitske oblike posmatra kao au
tonomne tvorevine duha, koji moraju biti shvaeni iz
njih samih, iz jednog specifinog principa smisla i ob
lika samog.
O mit O religija
5. Petrovi

mobilnost, socijalna, v. pokretljivost, drutvena

mo. U najoptijem smislu - sposobnost da se
neto uini. U neto uem znaenju, m. je posedovanje
nadziravajueg uticaja. To je sposobnost da se vlada
neim - tanije, nekim - uz pomo uticaja. Osnovna ra
zlika izmeu ni. i vlasti jeste to ova druga podrazumeva
direktnu kontrolu, esto uz primenu sile. M , meutim,
ne poiva na sili, ve na uticaju (mada u osnovi tog
uticaja moe biti i posedovanje sile).
Glavni izvori uticaja, a time i /., jesu: telesna snaga
ili lepota, novac, drutveni poloaj, strunost, slava i,
uopte, posedovanje neke vrenosti. Zahvaljujui toj
vrenosti monik A moe da utie na podlonika B da
uradi ono to inae ne bi uradio (Robert Dal). Ta vrednost, dakle, moe biti i sila, ali kod m. B ne sledi A
jer mu ovaj preti nasiljem, nego zato to njegovu silu
potuje kao vrednost, to je priznaje ili joj se ak i divi.
Postoje uticaj A na B zasnovan na zajednikoj vrednosti, to m. podrazumeva i jasnu meru dobrovoljnog pri
stanka B na poslunost prema A. ak i kada B nevoljno

mo

330

sledi odreena uputstva A, njihov odnos i dalje poiva

na dobrovoljnosti. Recimo, igrau se ne dopada ono to
trener od njega zahteva; ali, igra se ne ispisuje iz kluba,
i nastavlja da slua trenera.
Tako u odnosu m. ima jedna mera neradosti (koja se
esto vidi i kao prinuda), ali i mera dobrovoljnosti (koja
se esto vidi i kao sloboda). Ta mera neradosti ogleda se
u uputstvu, nareenju koje A izdaje B i kojem se B esto
s mukom podvrgava. A mera dobrovoljnosti odnosi se
na celokupnost odnosa A i B u kojem B priznaje da A
ima pravo da izdaje izvesna nareenja, a on preuzima
obavezu da ih sledi.
U zavisnosti od toga na ta od ovoga dvoga stavljaju
naglasak, sociolozi razliito odgovaraju na pitanje da li
je m. dobra ili rava. Marksisti smatraju da svaka
m. podrazumeva korienje B kao sredstva za ostva
rivanje interesa A. ak i u ljubavnom odnosu, ako A
koristi ljubav da bi upotrebio B kao sredstvo za neki cilj,
to nije autentian odnos (ljubav), nego odnos otuenosti
(manipulacija). Otuda je m. uvek zla. S druge strane,
Talkot Parsons i Hana Arent smatraju da m. koristi i A i
B. Gde je m., tu moraju biti i neke zajednike vrenosti,
to znai da postoji i nekakva zajednica. A zajednica je
uvek bolja od ne-zajednice, kao stoje u ljudskim stvari
ma poredak uvek bolji od besporetka. Ako neemo da
ginemo u saobraaju, moraju da vae propisi. Ada bi oni
vaili neko mora da ih sprovodi uprkos otporu (Maks
Veber). Policajac ima ni. da nareuje, pa i da kanjava.
Ali, ta m. je korisna za sve, pa i za one koji su kanjeni.
Kada policajac krene da kanjava i one koji nisu krivi
i da trpa sebi novac u dep, on prestaje biti policajac i
postaje razbojnik. Tu vie nema m. ve nastupa nasilje.
Otuda je m. po definiciji dobra.
M. je danas vorini socioloki pojam. On povezuje
pitanja drutvenih vrenosti i zajednice, pristanka i
prinude, slobode i nunosti, aktera i strukture. Nakon
Vebera i Georga Zimela, pitanjem m. bavili su se u so
ciologiji Talkot Parsons, Rajt Mils, Robert Dal, Piter
Bakrak, Morton Barac, Stiven Luks, Miel Fuko, Majki
Man i drugi.
O politika O vlast
5. Antoni

modalna linost (lat. modalis, od modus - nain).

Pojam m. I. izveden je iz pojma bazine linosti, koji su
formulisali Ralf Linton i Abram Kardiner. Bazino
ne oznaava duboke psiholoke slojeve linosti, ve
sociokulturni matriks linosti, strukturu linosti koja je
istorodna etosu drutva kao celine, te omoguuje po
jedincu da u najveoj moguoj meri usvaja ideologiju
i obrasce koji vae za dato drutvo. Pojam ni. 1. uveo

je Don Honigman da bi eksplicitnije izrazio da je

re o karakteristikama koje se daju statistiki utvrditi.
Upotrebljavajui statistiki pojam modalnosti, Honig
man polazi od toga da postoji mnogo osobina linosti
i da se modalna struktura ne odnosi na linost kao celinu, ve na one osobine koje se pojavljuju uestalo.
To su tipovi ponaanja, miljenja i oseanja koji su so
cijalno izvedeni i u skladu su s postojeim drutvenim
poretkom.
Akademsko uvrivanje pojma m. /. kasnije je
omoguilo prouavanje kulturnih razlika u perceptivnim i kognitivnim funkcijama pojedinih drutvenih
grupa, korienje projektivnih tehnika u uporednim
istraivanjima kultura, prouavanje interpersonalne
kohezivnosti, drutvenih distanci i konformizma.
O bazina linost 3 karakter, drutveni O linost
N. Sekuli

modernizacija. Izraz dolazi od latinske rei mode

rnus, koja se od V veka n. e. upotrebljava kao oznaka
za hriansku sadanjost, naspram paganske prolosti
(antiquus). Danas je moderno najee istoznanica
za neto to je savremeno, zapadnjako, i to je su
protno starovremenom, tradicionalistikom. U tom
smislu, ni. se moe razumeti kao proces tokom kojeg
neko nerazvijeno (ne-zapadno) drutvo poprima osobi
ne razvijenog (zapadnog) drutva.
Dva su glavna shvatanja m. - marksistiko ifunkcionalistiko. Marksistiko shvatanje poiva na ideji da
politika elita, ukoliko je dovoljno odluna i sposobna,
moe neku nerazvijenu zemlju, uprkos zaostalosti i
primitivnosti naroda, za srazmemo kratko vreme uiniti
razvijenom. M. se odnosi prvenstveno na oblasti kao
to su tehnologija (industrijska proizvodnja i privredna
produktivnost), nauka i tehnika, saobraaj, sredstva
optenja, dravna uprava, ratna tehnika i naoruanje,
osnovno i opte obrazovanje, visoko tehniko i medicin
sko obrazovanje i opta medicinska zatita. Marksistiki
pojam m., meutim, nije podrazumevao i stvaranje tako
vanih segmenata modernih zapadnih drutava kao to
su trina privreda (kapitalistiki nain proizvodnje),
podela vlasti (demokratski politiki sistem), samostal
nost drutvenih elita (civilno drutvo), graanski indi
vidualizam (ljudska prava i slobode) itd.
Funkcionalistika predstava o m., naprotiv, zasnova
na je na shvatanju modernog drutva kao jedinstvenog
sistema tehnologije, ustanova i vrenosti. Otuda je
m. za funkcionaliste usklaeni razvoj kljunih delova
drutvenog sistema - privrede, politike, uprave i kul
ture. Funkcionalisti vrlo esto govore o m. na sedam
polja: ekonomskom, politikom, obrazovnom, religij-

331

skom, porodinom, stratifikacijskom i psiholokom.

Funkcionalisti smatraju da glavni neuspeh komunistike
m. lei upravo u njenoj parcijalnosti. Komunistike
zemlje jesu industrijalizovane. U njima jeste promenjena drutvena struktura, pa seljatvo vie nije bilo glavni
drutvenisloj. Izvrena je iroka urbanizacija, izgraena
je sa vremena saobraajna mrea, unapreena dravna
uprava, zdravstvo i kolstvo... Ipak, na pojedinim
podrujima, komunistike zemlje su ostale u predmodernom dobu: privreda je teila ideolokim (politikim)
a ne proizvodnim svrhama, nije bilo duha preduzimljivosti niti etosa rada, nije izvrena podela vlasti, nije
uspostavljena vladavina prava, dravna uprava je bila
neuspena i preskupa, graani su bili nezatieni pred
policijom i inovnitvom, kultura i nauka su ideoloki
ograniavane, kolektivizam je znatno nadmaao indi
vidualnost. Takva vrsta m. za funkcionaliste je naka
zna ili lana m.
Teorija m. je u sociologiji svoj prvi uspon doivela
tokom ezdesetih godina XX veka. Ali, postepeno je
potiskivana teorijom konvergencije, da bi do osamde
setih godina bila sasvim gurnuta u drugi plan. Meutim,
slom komunizma bio je ujedno i slom teorije konver
gencije. Ekonomskom i politikom tranzicijom u
poslekomunistikim zeml jama obnovljena je i zainteresovanost sociologa za teoriju m. Danas je ona u
sreditu zanimanja tzv. Iranzilo/oke literature.
3 drutvo, moderno O postsocijalistika transformacija
O tranzicija, ekonomska
5. Antoni

modcrnost. Pojam s mnogo znaenja, koji se upotre

bljava u razliitim podrujima ljudskog miljenja i de
lanja - od knjievnosti, likovne umetnosti i arhitekture,
do filozofije, istorijske nauke, sociologije i drutvenih
nauka uopte. Bez obzira na to u kojoj se oblasti koristi,
pojam m. implicira izvesno trajanje, tj. jednu epohu.
Dok je u knjievnosti, umetnosti i arhitekturi ostvaren
relativan konsenzus o znaenju i trajanju moderne,
odnosno modernizma, u sociologiji - kao i u filozofiji
i istoriografiji - o tome ta je m., kada ona nastaje i
koliko traje, te, najzad, da li jo postoji, miljenja su
veoma podeljena. Osnovni razlog za to jesu razlike u
odreivanju sadraja i obima pojma m. U naem jeziku
postoji i terminoloka neusaglaenost u vezi s pojmom
m. To, meutim, nije nikakav specificuin ovog prostora
jer se sa istim problemom suoavaju i sredine u kojima
se o ovoj temi mnogo due i intenzivnije raspravlja.
Kao vreme nastajanja glavnih obeleja m. katkad
se uopteno uzima poetak kraja tzv. tradicionalnih

modernost
drutava; za neke teoretiare, m. je sinonim za kapitali
zam; neki je, pak, prevashodno vezuju za razvoj teh
nologije, mainski nain proizvodnje i/ili industrijaliza
ciju; nadalje, o postojanju m. moe da se govori tek od
vremena formiranja nacionalnih drava (i u njihovim
okvirima); ponekad, meutim, smatra se da su na gene
zu m. odluujui uticaj imale korenite promene u duhu
zapadnog sveta do kojih je dolo posredstvom umet
nosti, knjievnosti, religije, filozofije, nauke itd. (npr.
pod uticajem Leonarda da Vinija, Pika dela Mirandole,
Nikola Makijavelija, Erazma Roterdamskog, Martina
Lutera, Miela Montenja, Vilijama ekspira, Galilea
Galileja, Rene Dekarta, Dona Loka, Isaka Njutna itd );
najzad, neki mislioci zastupaju stanovite prema ko
jem m. (zbog njene veno promenjive prirode) i nije
mogue definisati, dok je, prema drugima, necelishodno
govoriti o trajanju w., jer je - s obzirom na to daje uvek
postojalo, i da jo postoji, vie istorijskih stvarnosti
koje se preklapaju i meaju - svaka periodizacija, tj.
utvrivanje strogih granica izmeu epoha, u principu,
pogrena, tj. nauno neopravdan poduhvat.
M. je, ipak, mogue relativno precizno odrediti, pri
emu njena definicija - zbog apstraktnog karaktera
definienduma - ima vie analitiku nego opisnu funk
ciju. Posredi je, dakle, odreenje koje ne korespon
dira neposredno sa iskustvenom ravni, to e rei da
se jednom konkretnom empirijskom sistemu ljudske
meuzavisnosti atribut moderan (odnosno, ne-moderan) moe pripisati tek uz neophodna posredovanja.
Jednostavnije reeno, sud ovo je moderno drutvo
nije mogue izrei samo na osnovu prostih i transparentnih empirijskih datosti. Pored toga, ak i oni poreci
sveta ivota za koje se nesumnjivo utvrdi da su modemi,
u nekim svojim aspektima odstupaju od misaone kon
strukcije, tj. pojma ili idealnog tipa m. U tom smislu,
tano je stanovite francuskih istoriara analista, pre
svega Fernana Brodela, o postojanju vie istorijskih
stvarnosti, o faktikom preklapanju i proimanju
prolog i savremenog, i u minulim i u dananjim si
stemima ljudske meuzavisnosti.
Najoptije odreenje m., za koje je sociologija kao
opta drutvena nauka zainteresovana, ukljuuje sve
pomenute aspekte, to e rei sveukupnost istorijskih,
materijalnih i duhovnih pretpostavki ove epohe ili - kao
to kae Jirgen Habermas - projekta. Glavni elementi
m. nastaju u vreme renesanse, dakle ve u XIV veku, i to
u gradovima sevemijih predela Apeninskog poluostrva.
U tom vremenu i na tom prostoru raaju se: (1) novi
oblici privatnog vlasnitva (nastali rastakanjem feu
dalnih zemljovlasnikih odnosa); (2) trina privreda
(ekonomija usmerena na proizvodnju robe); (3) racional-

modernost
nost i (4) individualizam. To su temeljni objektivni uslovi i atributi m.
U toku, a posebno nakon renesanse, pomenuti uslovi/atributi irili su se ostalim (sevemijim) prostorima
evropskog kontinenta, a potom i Sevemom Amerikom,
da bi, vremenom, dostigli globalne razmere i znaaj. U
svom istorijskom pohodu m. je, posle renesansnih grado
va, optimalne politike okvire svoje ekspanzije nalazila
u apsolutistikim monarhijama i, docnije, nacionalnim
dravama. U potonjim, bilo daje re o (parlamentarnim)
monarhijama ili republikama, ona je i danas najira os
nova ljudskog miljenja i delanja. Treba, meutim, na
glasiti da ovde nije re o nekakvim prolaznim stanicama
u genezi m., nego o sociopolitikim miljeima na ije je
nastajanje (i trajanje) ona, kao aktivni istorijski delatnik,
odluno uticala.
Prema nekim autorima (npr. Entoni Gidens), tokom
poslednjih decenija XX veka, m. je ula u kasnu (ili vi
soku) fazu; po drugima (recimo, Stiven Tulmin), njena
tranzicija ka postmodemosti uveliko je ve u toku; neki
teoretiari postmodemisti tvrde, pak, da su osnovne ma
terijalne i, naroito, duhovne pretpostavke m. istorijski
ve sasvim iscrpljene, te da se o postojanju ove epohe,
zapravo, vie i ne moe govoriti.
Razlika izmeu m. i predmodernih epoha i, konkretnije, modernih drutava, sjedne, i predmodernih i/ili
ne-modernih sistema ljudske meuzavisnosti, s druge
strane, brojne su i tiu se, u jednakoj meri, ekonomije,
politike, prava, kulture, nauke, filozofije, mentaliteta,
obiajnosti, morala - dakle, i optijih, institucionalnih
obrazaca ivota ljudi i njihove svakodnevne prakse. ire
gledano, za razliku od predmodernih epoha u kojima
su pojedinci i manje ili vee grupe ljudi bili takorei
sudbinski (prirodno) vezani za samo jednu, roenjem
zadatu matricu egzistencije i delanja (za domainstvo,
stale, klasu), u m. se, po prvi put u istoriji, uspostav
lja dinamina interakcija delanja i strukture i poreci
ivota u kojima pojedinci ne samo da imaju, nego i
ive svoje biografije (E. Gidens). Svoj identitet ljudi
vie ne grade iskljuivo posredstvom kolektiviteta ko
jim a roenjem ili na drugi nain pripadnu (rod, loza,
soj, domainstvo/porodica, stale, klasa...) nego i - i
to prevashodno - sopstvenim delanjem, te racionalnom
refleksijom njegovog smisla, znaenja i znaaja u datom
(promenjivom) socijalnom ambijentu.
M. se, dakle, moe definisati kao irok idejni i
praktini projekt, nastao u gradovima sevemijih predela
dananje Italije u epohi renesanse, iji su glavni uslovi i
atributi - trina privreda, privatno vlasnitvo, racional
nost i individualizam -opta i dugotrajua forma unutar
koje se vri permanentna heterogenizacija/diferencijac

332

ija delanja i, u skladu s tim, trajna transformacija njego

vih specifinih istorijskih varijeteta. S tim u vezi, treba
precizirati: ( 1) re je - prema recima Jirgena Habermasa
- o nedovrenom projektu i (2) pojam delanja ovde
implicira ljudsku aktivnost u sveukupnosti duhovnih i
materijalnih aspekata (sfera) sveta ivota.
Ovakvo odreenje m. obezbeuje sociologiji koordi
nate za preciznije identifikovanje karaktera konkretnih
sistema ljudske meuzavisnosti, kako u dijahronijskoj
tako i u sinhronijskoj ravni. Odsustvo navedenih uslova/atributa (ili prevlast njihovih opozita) pouzdanje,
naime, indikator da jedan sistem ne pripada ni. Ako,
dakle, umesto privatnog postoji, recimo, dravno (ili tzv.
drutveno, u svakom sluaju, kolektivno) vlasnitvo;
ako umesto trine privrede postoji neki drugi oblik
privreivanja - primerice, centralizovana (komandna)
ekonomija; ako preovlauje kolektivizam, a ne indi
vidualizam, te, najzad, ako je racionalnost potisnuta
neracionalnou i/ili iracionalnou (najee posred
stvom neke ideologije), tu se ne moe govoriti o m.:
posredi je predmoderan ili nemoderan oblik sistema
ljudske meuzavisnosti.
w drutvo, moderno Z> individualizam
3 postmodemost
X . Turza

m onarhija (gr. monarchta, od mnos - sam, jedini;

archein - vladati). Drava u kojoj stvarno vlada ili je
jedini nosilac vrhovne legitimnosti jedan ovek mo
narh (knez, kralj, car), koji je obiqo nasledni vladar, a
samo izuzetno izabran.
M. je dravni oblik kojim rukovodi jedna fizika vo
lja koja se ne moe izvoditi iz bilo koje druge zemaljske
volje. Monarh je iznad drave, a time i izvan pravnog
sklopa, pa je njegova vlast privatnopravne prirode.
Nema monarha sa ogranienim mandatom, a teokratija i patrimonijalizam su rodno tle m. M. je istorijski
najtrajniji oblik line vlasti, a monarhijsko politiko-porodino nasledno pravo je najvre institucionalizovan kontinuitet line vlasti. Monarh moe biti car,
kralj ili knez. U monarhijskom naelu, u nepreruenom
vidu, ispoljeni su nepogreivost i neodgovornost kao
vorni sadraji line vlasti. Materijalni sadraj ovog
naela podrazumeva da se nijedna politika borba ne
sme usmeravati protiv krune, jer je neophodno odravati
njen apsolutni autoritet radi jedinstva drave.
Istoriari monarhijskog prava ukazali su na razliit
istorijski udeo neodgovornosti koji je prisutan ct tom
naelu. Helenski bazileus bio je potinjen samo bo
govima i u osnovi neodgovoran. Rani rimski kraljevi i
potonji imperatori, kao i vizantijski car, bili su jo ne-

333
odgovorniji. Vlast rimskog cara poivala je na kolegi
jalnim slubama bez regulisane odgovornosti. Dodue,
ni u rimskoj republici magistrati nisu bili meu sobom
odgovorni, ve je garntija dravnog ureenja bio kratak
i omeen rok slube. U Rimu i Vizantiji dizanje na tron i
obaranje careva, tj. sprovoenje volje naroda, nije bilo
pitanje prava, ve moi. Moni uzurpatori proglaavani
su carevima sa ili bez boije pomoi. Tek e u srednjem
veku struktura lenskog feudalizma donekle ograniiti
neodgovornost monarha, jer je aristokratija shvatala
svoju dunost i vernost samo kao ugovor na temelju
lenskog prava. U Zapadnoj Evropi, u ovom periodu,
neodgovornog monarha ograniavala je i vrhovna vlast
pape. Uprkos postojanju vie centara moi, u sred
njem veku doktrina monarhomaha (o odgovornosti i
kanjivosti monarha) bila je nemona.
Nema m. bez crkvenog posveenja. Kod m. je vidlji
va sprega ovozemaljske pravde i svetog poslanstva, pa
je i pravdanje monarha transcendentne prirode. Boija
milost dugo je suzbijala svako pravo na otpor. Zato ni
odnosi kraljeva sa ostalim monim grupama u pravnom
smislu nikada nisu bili jasno regulisani, pa ni klauzula
0 odgovornosti monarha nikad nije mogla stei jasan
1 vrst oblik. Uenje o vlasti po milosti boijoj bila je
sloena i rastegljiva hijerokratska ili cezaropapistika
idejna tvorevina koja se mogla razliito akcentovati i
prilagoavati interesima konkretnog vladajueg kla
snog saveza. Uvek je u boijem mandatu kralja prisutno
veno nezavisno pravo koje se ne moe izvesti iz volje
podvlaenih. Iako je kralj smrtan, njegovo dostojan
stvo i politiko bie su besmrtni. U krajnjoj instanci,
teokratsko-monarhijska legitimnost ne poiva na volji
podvlaenih nego na iracionalnom boanskom man
datu. Ni vlast ni narod nisu suvereni, ve je to Bog.
Vladar i podvlaeni su u svim m. uklopljeni u teokrat
sku zamisao o suverenitetu i podvrgnuti iracionalnom i
transcendentnom boanskom pravu, koje tumai manje
ili vie samostalna verska ustanova. Dakle, kod svakog
pravdanja vlasti preko boije milosti, monarh se razliku
je od republikanskog magistrata po tome to i njegovo
subjektivno vladajue pravo (a ne samo neotuivi pre
rogativi m. kao ustanove) izvire iz boijeg htenja i na
staje bez sudelovanja ljudske volje. Najkonkretniji izraz
ove ideologije je shvatanje o uroenom vladajuem
pravu dinastije.
M. mogu biti razliite uprkos osnovnoj strukturi
neodgovornosti koja poiva u osnovi svake od njih.
M. raspolae velikom sposobnou prilagoavanja
razliitim istorijskim i socijalnim prilikama, pa su
razliito organizovane drave spojive s pojmom i
sutinom m. Za ruenje evropske monarhijske kul

monogamija

ture zasluna je najpre Francuska, a zatim i Oktobar

ska revolucija. Pod uticajem ove poslednje, nezado
voljne radnike i vojnike mase oborile su carevine u
Nemakoj i Austrougarskoj krajem Prvog svetskog rata,
pa se sa slomom evropskih carevina sruila i monarhij
ska kultura. Srpska m. preivela je ovaj epohalni repub
likanski udar najvie stoga to je pripadala taboru ratnih
pobednika. Kraj Prvog svetskog rata oznaio je iroki
izlaz republikanstva na scenu Evrope, a kraj Drugog
svetskog rata uklonio je jo nekoliko m. sa scene.
S obzirom na mo vladara, m. se dele na apsolutne
i parlamentarne. Kod prvih, monarh vlada po milosti
boijoj, a kod ustavnih i parlamentarnih m. dodano je i
po volji naroda. Kod savremenih evropskih ustavnih i
parlamentarnih m. vlast monarha je ograniena, a esto
je formalna i simbolina. Ali, u svetu jo ima apsolutnih
m. i ne manje autoritarnih republika.
3 apsolutizam 3 plemstvo O republika

T. Kulji
monogamija (gr. mnos - sm, jedini; gmos - brak).
Zajednica jednog mukarca ijedne ene. Najraspro
stranjenija forma m. je brak, mada se sve vie pojavljuju
i alternativne forme ivota udvoje, poznate kao kohabitacija. Prema evolucionim teorijama, m. je nastala
raspadom prvobitne zajednice, formiranjem stalnih na
seobina, privatnog vlasnitva i drave. M su prethodile
razliite forme grupnog braka (endoganmog i egzogamnog). Zabrana endogamije i incest-tabu, kao plodovi
drutvene spoznaje o tetnosti braka meu krvnim srod
nicima (po ocu i majci), kao i potreba za ekonomskom
kooperacijom, definitivno su uspostavili instituciju m.
Prema nekim autorima, preovladavanje monogamnih
brakova oznailo je svetskoistorijski poraz enskog
roda. U razliitim fazama grupnog braka o potomstvu
je brinula majka sa elom zajednicom, da bi se kroz
proces postepene individualizacije roditeljstva probijala
svest o znaaju oinstva. U praistorijskom stadijumu, u
hordi se o deci starala majka zajedno s nediferenciranom
grupom. U matrijarhatu se uz majku izdvaja ujak, ili
socioloki otac (avankulat), tetka (majina sestra) sa
ocem (sororat), majka sa oevim bratom (levirat). Us
postavljanjem m. suena je odgovornost za roditeljstvo
na jednog oca i jednu majku. M. podrazumeva nesporna
oinska prava i obaveze nad potomstvom, pravo dece na
naslee oca, ali i obezbeenje roditelja u starosti. etiri
su institucije u vezi sa m.: brak, vlasnitvo, autoritet i
naslee.
U veini savremenih drutava m. je jedini mogui
stil ivota udvoje, to znai da zakonodavstvo zabra
njuje istovremeni odnos s dva (bigamija) ili vie partnera

monogamija

334

(poligam ija ). Budui daje razvod braka u savremenim

drutvima doputen i rairen, tokom ivota moe se
stupati u vie pojedinanih veza (serijska m.). Nova, savremena praksa kohabitacije, meutim, ponekad prikri
va bigamije (paralelne brane i izvanbrane veze).
3 brak 3 poligamija 3 porodica
M. Bobi

monopol (gr. monopolion, od mnos - sm, jedini;

p l - prodajem). Iskljuivo pravo prodaje odreene
vrste robe. Forma trine strukture u kojoj se na strani
ponude/tranje jedne vrste robe nalazi jedan prodava/
kupac. Na osnovu broja prodavaca/kupaca jedne vrste
robe razlikujemo: (a) isti ili potpuni m ., kada se na
strani ponude nalazi jedan prodava, dok se na strani
tranje javlja mnotvo kupaca; (b) bilateralni m ., kada
se na strani ponude i tranje nalaze jedan prodava i
jedan kupac; (c) monopson, kada se na strani ponude
nalazi mnotvo prodavaa, dok se na strani tranje nala
zi jedan kupac.
Posebne forme m. su kvazimonopol, kada se na strani
ponude nalazi jedan prodava, dok se na strani tranje
nalazi mali broj kupaca, te kvazimonopson, kada se na
strani ponude nalazi mali broj prodavaa, dok se na
strani tranje nalazi jedan kupac.
Firma koja se na tritu javlja kao m. na strani ponude
i monopsonist na strani tranje za jednim ili vie proiz
vodnih faktora naziva se monemporijumom.
U m. spadaju razliite forme udruivanja preduzea
(trust, kartel, koncem, sindikat), sve u cilju eliminacije
meusobne konkurencije radi prisvajanja ekstraprofita.
Preduzee se na tritu javlja kao m. (a) ukoliko je
jedini prodava odreenog proizvoda; (b) ukoliko proiz
vod nema bliskih supstituta; (c) ukoliko kontrolie cenu;
(d) ukoliko su prepreke ulasku na trite previsoke.
Osnovni uzrok nastanka m. su barijere ulasku na
trite. Razlikujem tri osnovna izvora barijera ulasku
na trite: (a) kada je preduzee vlasnik kljunog resursa
( h i . ovog tipa su u praksi veoma retki) - to je m. nad
resursima; (b) kada vlada daje firmi ekskluzivno pravo
da proizvodi odreeni proizvod - to je zakonski m. Ova
odluka moe biti politika ili odluka za koju se smatra
da je u javnom interesu. Zakoni o patentima i autor
skim pravima su dva vana primera kako vlada formira
m. koji je u slubi javnog interesa (npr. stimulisanje
naunoistraivakog rada): (c) kada jedna firma moe da
snabde celo trite odreenim proizvodom ili uslugom
po niim trokovima nego to bi mogle dve ili vie firmi
- to je prirodni ni. Prirodni m. nastaje usled postojanja
ekonomije obima u okviru odreenog raspona proiz

vodnje. Primer prirodnog m. je distribucija vode. Da bi

se obezbeilo vodosnabdevanje, prethodno je potrebno
napraviti vodovodnu mreu kroz grad. Ukoliko se dve
firme meusobno nadmeu, svaka od njih e morati
da podnese fiksne trokove izgradnje mree. Tako je
prosean ukupan troak vodosnabdevanja najnii uko
liko samo jedna firma opskrbljuje celokupno trite.
3 ekonomija, trina 3 konkurencija, trina 3 oligopol
O. Radonji

monoteizam (gr. mnos - jedan; thes - bog). Jedan

od oblika teistike religije, tj. one religije koja poznaje
ideju boga. To je jednobot\>o ili vera u postojanje jed
noga boga, koji je sve stvorio i svime upravlja, a sm
se nalazi izvan sveta. Kao i svaka religija, m. sadri bar
tri meusobno povezane komponente: (1) intelektualno-saznajnu , koja obuhvata sistem ideja i verovanja, ve
zanih za postojanje jednoga boga kao mone i nevidljive
sile ijim delovanjem se tumai svet i mesto oveka u tom
svetu; (2) afektivnu, koja podrazumeva posebna oseanja
to ih kod ljudi izaziva verovanje u natprirodnu mo jed
noga boga, ukljuujui tu i vrenosti i norme koje se na
taj nain prihvataju i upranjavaju; te (3) ritualno-oiganizacijsku, koja sadri posebne radnje kojima nastoji da se
pribavi boija naklonost i kojima se izraava zahvalnost
vemika, a isto tako i odgovarajue institucije i organiza
cije koje se po tom osnovu izdvajaju u drutvu.
Najpoznatije, najrasprostranjenije i najistije
m onoteistike religije su m ojsijanstvo (jevrejstvo),
hrianstvo i muhamedanstvo (islam), mada nijedna od
njih nije dosledno i do kraja jednoboaka religija. Ovo
upuuje na zakljuak daje podela na m. i politeizam uslovna i na neki nain zastarela. Tako, ujevrejstvu bog
ili Jahve (hebr. Jhvh) sklapa zaredom etiri saveza ili
zaveta, koji sadre univerzalnu teoloku trijadu stvara
nja, otkrovenja i otkupljenja: s Nojem kao onim koji je,
sagradivi brod, sa svojom porodicom i izabranim biljka
ma i ivotinjama preiveo potop sveta; s Avramom kao
praocem Jevreja, preko sina Isaka, i Arapa, preko sina
Ismaila; sa Mojsijem, kome se tradicionalno pripisuje au
torstvo nad znatnim delom Biblije (Tora ili Petoknjije); i
s Davidom, sastavljaem dobro poznatih psalma (Psalmi
Da vidovi). Isto tako, hrianstvo poiva na veri u jednoga
Boga, ali iskazanog kroz tri linosti u jednoj sutini (Otac,
Sin i Sveti duh), s tim da jo slavi i mnotvo svetaca. Pa
ak i islam, koji je, kao najmlaa velika monoteistika re
ligija, oekivano najdoslednije monoteistian, iako ui o
boijemjedinstvu (tauhid ), po kojem nema drugog boga
do Alaha, ipak uzdie Muhameda kao njegovog poslednjeg proroka. Ada se i ne govori o dubokim unutranjim

335
podelama u svakoj od tih religija, kao i o injenici da su,
npr., jevrejstvo, pa delimino i islam (s dominantno ara
pskom komponentom) istovremeno i etniki, a ne samo
striktno konfesionalni.
O politeizam O religija O teizam
M Tripkovi

m o ral (lat. m oralis, od mos, m ori - obiaj).

Odreena vrsta drutvenih normi koje se odnose na
ljudsko ponaanje. Meutim, ima i pisaca koji m. daju
znaenje ponaanja, npr. Zor Gurvi, a kod nas Vuko
Pavievi (aktivno ovekovo oblikovanje i ocenjivanje). U sadrinskom smislu, m. se definie kao sistem
normi koji odreuje ta je dobro, odnosno ta je zlo, te
se na taj nain odreuje kako ljudi treba da se ponaaju
u drutvu (Radomir Luki). U formalnom smislu, m.
predstavlja skup normi ije nepotovanje izaziva sank
ciju - on, dakle, ima obavezujui karakter. Meutim,
specifinost m. ogleda se u jednoj posebnoj vrsti
obaveznosti, odnosno sankcije: pored spoljne, drutvene
prinude, moralna norma sadri i unutranju, autonom
nu obaveznost i sankciju koja se ispoljava u grizi savesti. Ukratko, moralne norme i ponaanja koja slede
iz potovanja tih normi ljudi ne oseaju kao prinudu
nametnutu spolja; one su bezuslovne i ljudi ih oseaju
kao deo sopstvene linosti. Pored toga, kao i obiaj,
m. nastaje spontano u meudejstvu lanova odreene
drutvene zajednice ili drutva; ne postoji poseban or
gan koji stvara moralne norme i primenjuje sankcije.
Brzina promena i stvaranja novih moralnih normi zavisi
od promena drutvenih okolnosti, ali i sistema vrednosti
iji je jedan vid ispoljavanja i m.
O norma 3 sociologija morala O vrednosti

M. Todorovi
m orfologija, socijalna (gr. morph - oblik; lgos
- re, govor, nauka; fr. morphologie sociale). Posebna
disciplina ije je zasnivanje, u svojoj sistematizaciji
razliitih oblasti sociolokog istraivanja u asopisu
Anne sociologique, pod ovim nazivom predloio
Emil Dirkem. U podeli rada meu saradnicima Fran
cuske socioloke kole, Dirkem je 5. m. ostavio u sopstvenoj nadlenosti. Ona je trebalo da zameni ljudsku
geografiju (fr. gographie humaine) Pol Vidal de la
Blaa, odnosno ljudsku ili socijalnu ekologiju
(eng. human/social ecologv) ikake kole. U svim tim
sluajevima, meutim, na stvari je izuavanje materi
jalne osnove drutvenih pojava: demografske gustine,
rasporeda stanovnitva na odreenoj teritoriji, funkcije
saobraajnica i svih relevantnih ljudskih artefakata.

morfologija, socijalna

O s n o v e m. Dirkem je postavio jo ranije, u Pode

li drutvenog rada (1893), dakle, na samom poetku
m aterijalistike faze u svom teorijskom razvoju.
Socijalnomorfolokim injenicama kao materijal
nom supstratu drutva tada je pridavao pretenu
ulogu u kolektivnom ivotu, pa onda i u sociolokom
objanjenju. Ustrojstvo onoga to on naziva unutranjim
drutvenim okruenjem - naime, fiziki obim drutva,
teritorijalni raspored i koncentracija stanovnitva, njego
va dinamika gustina - presudno utie na formiranje
razliitih stanja kolektivne svesti. Takav deterministiki
odnos izmeu socijalnomorfolokih injenica i idejnih
sadraja - koji je katkad uporeivan sa shemom Karla
Marksa baza/nadgradnja - najoitiji je u Dirkemovom
razlikovanju drutava mehanike i organske solidar
nosti: u prvom sluaju, fizika gustina stanovnitva
u jednosegmentarnom klanu obezbeuje u krajnjoj
instanci moralnu gustinu, dok su u drugom sluaju,
naime, u modernim polisegmentamim drutvima, ovu
kohezivnu ulogu preuzele razliite vrste komuniciranja,
saobraajnice i razvijenija (teritorijalna) podela rada.
Jo upeatljiviji primer tog socijalnog morfologizma
predstavlja studija E. Dirkema i Marsela Mosa O nekim
primitivnim oblicima klasifikacije (1903). Nasuprot
uobiajenom miljenju filozofa, logiara i psihologa
prema kojem su klasifikatorske sposobnosti ljudskog
uma apriorne i inherentne naem duhu, autori tvrde da
kategorizacija stvari, bia i pojava u velikoj meri zavisi
od socijalne strukture, organizacije i morfologije. Na
sekundarnom etnografskom materijalu prikupljenom u
Australiji, Sevemoj Americi i, donekle, Kini, Dirkem i
Mos nastoje da pokau daje hijerarhizacija i klasifikaci
ja entiteta (rod, vrsta, podvrsta) u brojnim plemenima
izgraena kao slika i prilika organizacije plemena (fratrije, matrimonijalne grupe, klanovi). Na taj je nain sociologizovan kantovski saznajni apriorizam: kategorije u
kojima mislimo svetjesu nam date unapred, ali ne kao
uroeni individualnopsiholoki mehanizmi nego kao
derivati iskustva o socijalnomorfolokim injenicama.
Meutim, u zrelijoj, idealistikoj fazi svoga rada, koja
vrhunac dostie u Elementarnim oblicima religijskog
ivota (1912), Dirkem je bio sve vie sklon da izokrene
smer prvobitnog deterministikog toka: kolektivne pred
stave sada ne samo to se gotovo sasvim osamostaljuju
u odnosu na socijalnomorfoloki supstrat ve i ideelno
proizvode fiziki okvir drutvenog ivota.
Istraivanjima u oblasti s. m. bavili su se i Dirkemovi
uenici M. Mos i Anri Bea (Ogled o varijacijama es
kimskih drutava. socijalnomorfoloka studija, 1906),
kao i Mori Albva (Socijalna morfologija, 1938), a
Zor Gurvi je, kao jedan od poslednjih neposrednih

morfologija, socijalna
pristalica tog teorijskog naslea, morfoloku i ekoloku
povrinu uvrstio meu najdublje dubinske spratove
svoje sociologije (Savremenipoziv sociologije, 1950).
O antropogeografija O ekologija 3 sociologizam
A. Mimica

m o rtalitet (lat. morta/is, od mors, mortis - smrt).

Bioloki proces svojstven svim ivim organizm i
ma. Form ira se na osnovu pojedinanih biolokih
dogaaja smrti koji na nivou populacije ispoljavaju
nov karakter. M. je negativna kom ponenta prirod
nog kretanja stanovnitva. U zavisnosti od njegovog
odnosa prema raanju, kao pozitivnoj komponenti kre
tanja stanovnitva, m. je vie ili manje uticao na rast
stanovnitva, a u nekim periodima imao je i presudan
uticaj. Eksplozivan rast stanovnitva do kojeg je dolo u
XX veku, a naroito u njegovoj drugoj polovini, posledica je velikog smanjenja m. kod svih populacija sveta.
M. stanovnitva je kompleksan i veoma dinamian
demografski proces. Iako u osnovi bioloki proces, na
njegov nivo i strukturu deluju i drugi inioci, kao to su
ekonomski, drutveni, psiholoki itd. Njihovo delovanje
moe biti pojedinano ili zdrueno, direktno ili indi
rektno, kratkorono ili dugorono, te s veim ili ma
njim znaajem svakog od njih u odreenim drutvenim
i ekonomskim uslovima. Bioloki faktori m. su relativno
postojani, a promene u njihovom delovanju na m. is
poljavaju se u dugom periodu evolucije. Demografske
analize m. se, po pravilu, ne bave ispitivanjem uticaja
biolokih faktora na m. stanovnitva, ali bi njihova bolja
izuenost, kao i ocena njihove uloge u ukupnom m.,
bila od znaaja kod odreivanja mogueg dejstva so
cioekonomskih faktora, ije je delovanje na m. veoma
sloeno. Ovi faktori su veoma raznovrsni i brojni, a
obuhvataju demografske, ekonomske, socijalne i kul
turne faktore. U demografske spadaju starosna i polna
struktura stanovnitva; socijalni i ekonomski faktori
obuhvataju nivo ivotnog standarda, zaposlenja, obra
zovanja, nivo stanovanja i ishrane, uslove zdravstvene
zatite i slino; kulturni faktori se odnose na ponaanje i
navike stanovnitva od znaaja za njegovo zdravlje.
U najranijim periodima razvitka drutva, m. sta
novnitva je bio izrazito visok, a do njegovog opadanja
dolazi tek poetkom industrijske revolucije. Opadanje
m. u danas razvijenim i nerazvijenim zemljama sveta
nastupilo je u razliitim vremenskim trenucima, ali i
u potpuno drugaijim drutvenim, ekonomskim, de
mografskim i drugim uslovima, pa su i osnovni fakto
ri koji su uslovili ovaj proces, kao i njihovi efekti,
razliitog znaaja u dve grupe zemalja. Kod razvijenih,
taj proces je otpoeo vie od sto godina pre nego kod

336
nerazvijenih, ali je bio znatno sporiji. Pad m. se kod
prvih, pre svega, vezuje za drutveno-ekonomski raz
voj, koji je, sa svoje strane, omoguio i uticaj drugih
inilaca, kao to su razvoj medicine, javnog zdravstva
i slino. Pored toga, u veini nerazvijenih zemalja taj
proces je otpoeo relativno nezavisno od ekonomskog i
kulturnog progresa i odvijao se zahvaljujui irokoj primeni programa zdravstvene zatite i kontrole, naroito
zaraznih bolesti.
M. stanovnitva varira u zavisnosti od pojedinih
demografskih, socioekonomskih, regionalnih i drugih
obeleja stanovnitva. Na pravilnosti u strukturi um
rlih prema starosti, polu i uzroku smrti ukazali su jo
u XVII veku osnivai politike aritmetike, Don
Graunt i Vilijam Peti. Prouavanje razlika u nivou m.
prema starosti, polu, profesiji, obrazovanju, narod
nosti i slino podrazumeva ispitivanje diferencijalnog
/17. pojedinih grupa stanovnitva. Najvie je izuavan
777. prema starosti i po/u, s obzirom na to daje njihovo
delovanje na m. uoljivo kod svih populacija, bez obzira
na nivo m. M. prema starosti ima karakteristian tok i
pokazuje veliku stabilnost u pogledu oblika. M je visok
u prvoj godini ivota (kod odojadi), zatim brzo opada i
dostie minimum uglavnom izmeu desete i etrnaeste
godine ivota. Kasnije, sa starou, konstantno raste,
najpre lagano, a zatim bre, da bi u najstarijim godi
nama ivota bio najvii. Oblik krivulje m. prema starosti
je isti kod svih populacija, jer je uslovljen biolokim
faktorima. Upravo postojanost tog oblika zaokupljala je
naunike, iji je cilj bio da pronau matematiki izraz
ni. kao funkcije starosti, koji bi opisivao tok m. u toku
itavog ivota. Pomenuti matematiki izrazi nazvani su,
popularno, zakonima smrtnosti, iako nikako nisu odraz
izraavanja prirodnih zakona. to se tie nivoa krivulje
m., on je razliit za razliite populacije, a uslovljen je
socioekonomskim, zdravstvenim i drugim faktorima
spoljne sredine.
Osim u pogledu starosti, m. stanovnitva ima
odreene pravilnosti i u odnosu na pol stanovnitva.
Naime, ene po pravilu imaju nii m. nego mukarci
u svim starosnim grupama. Jedini izuzeci javljaju se
kod visokog m., gde su stope za ensko stanovnitvo
vee nego za muko, u nekim starosnim grupama, a to je
najee kod dece i kod ena u fertilnom periodu.
Za merenje nivoa m. koristi se nekoliko pokazatelja.
Osnovni pokazatelj, od znaaja i za analizu prirodnog
prirataja stanovnitva, jeste optci stopa m. koja pred
stavlja odnos izmeu broja umrlih lica na jednoj teri
toriji u toku odreenog vremenskog perioda (obino u
toku jedne kalendarske godine) i odgovarajueg ukup
nog broja stanovnika sredinom tog perioda. Rauna se

337
na 1 000 stanovnika, po formuli m = M/P x 1 000, gde
je M broj umrlih, a P ukupno stanovnitvo. Osnovni
nedostatak ove stope je u tome to njena visina zavisi,
pored intenziteta umiranja prema starosti, i od starosne
strukture. Izrazito stara populacija imae, po pravilu,
veu optu stopu m. nego izrazito mlado stanovnitvo,
iako je m. po starosti isti ili slian kod obe populacije.
Za preciznija merenja nivoa ni. stanovnitva koriste se
specifine stope m. prema starosti. One se izraunavaju
kao odnos broja umrlih lica odreene starosti na 1 000
stanovnika iste starosti. Ako je, pored starosti, ukljueno
i obeleje pola, re je o specifinim stopama m. prema
starosti i polu.
Nedostaci opte stope m. mogu se otkloniti korienjem
standardizovanih stopa m. koje omoguavaju uporeivanje nivoa m. za dve ili vie populacija, a izraunavaju
se pomou odgovarajuih specifinih stopa prema sta
rosti. Direktnom standardizacijom za izabranu populaci
ju dobija se stopa koja pokazuje broj umrlih na 1 000
stanovnika, pod uslovom d aje starosni sastav isti kao
kod populacije koja je uzeta kao standardna. U sluaju
indirektne standardizacije, stopa pokazuje broj umrlih
na 1 000 stanovnika, pod uslovom da specifina smrt
nost po starosti ispitivane populacije bude ista kao kod
standardne populacije, uz odgovarajuu starosnu struktu
ru tog stanovnitva.
3 natalitet 3 prirodni prirataj 3 smrt

B. Radivojevi
motivacija (lat. motivatio - obrazlaganje, obrazloenje,
pobuda). (1) Usmerenost ma kog aktera prema izvesnom cilju koja je podrana podsticajem (motivom) i
odgovarajuim ponaanjem; (2) skup aktivnosti kojima
se ljudi usmeravaju na delanje odreenog smera, inten
ziteta, trajanja i efektivnosti; (3) ono to je u pozadini
delanja ljudi, to deluje kao podsticaj {motiv) za rad.
M. se poima kao svojstvo aktera, ali i kao skup ak
tivnosti (koje obino preduzimaju oni koji rukovode
radom) da bi ljudi inili ono to se od njih oekuje, i
to na eljeni nain. U oba sluaja imaju se u vidu mo
tivi (podsticaji) koji izazivaju dato stanje ili navode
ljude na oekivana ponaanja. M. se najee vidi kao
psiholoka pojava, vid ovekovog reagovanja, vie
ili manje svesnog, pa se o njoj govori kao o svojstvu
pojedinca ili aktivnosti kojoj su podvrgnuti pojedinci.
M. grupe (kolektiviteta) moe se eventualno razumeti kao
rezultanta (zbir, umnoak) individualnih m. Ipak, ako
su drutvene grupe realni drutveni entiteti (nesvodivi
na zbir pojedinca koji ih ine), koji imaju svoje ciljeve i
identitet, mogue je govoriti i o m. grupe kao grupe.

motivacija

Veina dosadanjih teorija i praktinih saznanja

o m. oslanjala su se na prouavanja m. pojedinaca.
Jednu grupu teorija ine tzv. teorije sadraja koje su
primarno usmerene na razumevanje motivacione os
nove, ili onog to ljude podstie na izvesno delanje. Tu
je kljuan pojam potreba. Kod Abrahama Maslova
m. se objanjava u vezi sa zadovoljavanjem pet kategorija
osnovnih ljudskih potreba (fiziolokih potreba, potreba
za sigurnou, socijalnih potreba, potreba uvaavanja i
statusa, potreba za samorealizacijom oveka). Dejvid
Meklilend izdvaja potrebu za postignuem kao sutinu
m., posebno u preduzetnikom i rukovodilakom radu,
ali i u svakom kreativnijem radu. Frederik Hercberg
traga za tzv. pounutranjenim (intrinsinim) iniocima
radnog morala i radne m., koji su, pre svega, u svojstvi
ma samog posla, u njegovoj izazovnosti, u odgovornosti
koju imaju oni koji rade dati posao, u postignuima i
samorealizaciji oveka koje rad omoguuje.
Drugu grupu teorija m. ine tzv. procesne teorije,
koje - pored potreba ili motiva koji ljude usmerevaju na
rad - razmatraju i percepcije, oekivanja, vrednovanja
kao i saznajne procese kojima ljudi dolaze do odluka
da delaju na predvidljiv nain, da budu motivisani za
rad. Viktor Vrum razmatra znaenja (valencije, vred
novanja) koja ljudi pripisuju odreenim ishodima
njihovog delanja, kao i oekivanja ili verovatnoe do
stizanja izvesnih ishoda. Poto ishoda u delanju
moe biti vie i poto valencije i oekivanja za svaki
ishod mogu biti pozitivni i negativni, Vrum vidi m. kao
sloenu funkciju sume ishoda datog delanja i njihove
instrumentalnosti u dostizanju ciljeva do kojih je lju
dima najvie stalo. Stejsi Adams vidi problem m. iz per
spektive poreenja onoga to ljudi daju i onoga to pri
maju za svoj rad, i to u odnosu na odreene referentne
grupe, tj. u odnosu na druge. Ta ocena o pravinoj
razmeni, o tome da li neko dobija vie ili manje nego
to bi bilo pravino, po Adamsovom miljenju, bitno
utie na m. ljudi za rad i na njihovo ponaanje u radu, u
vidu ljutnje, nezadovoljstva i izvesnog prilagoavanja
individualnog delanja procenjenoj (ne)pravinosti razmene.
Oslanjajui se na teorijske i istraivake nalaze o m.,
posebno na teoriju A. Maslova, F. Hercberga i D. Meklilenda, razvili su se praktini sistemi m., uvaavajui
najee egzistencijalne ljudske potrebe, ali i potrebe
vieg reda - potrebe za postignuem, kreativnim ra
dom i ljudskom samorealizacijom.
3 rad 3 radni moral 3 sociologija rada
S. Boli

mrea, drutvena

338

mrea, drutvena. Pojam koji se najvie koristi u .so

ciologiji porodice i sociologiji grada i oznaava sistem
interaktivnih odnosa koji povezuju drutvene jedinice,
najee pojedince, rede grupe ili organizacije. Ovi od
nosi mogu imati razliite osnove: srodstvo, komunika
ciju, prijateljstvo, autoritet, poslovnu saradnju, seksualni
kontakt itd. Uz pomo matematikih modela, grafikona,
tabela i si., ocrtava se mapa odnosa u jednoj drutvenoj
zajednici, u cilju utvrivanja empirijske pravilnosti pro
toka razliitih resursa (naroito informacija) kroz kanale
d. m. Iz prouavanja d. ni. razvio se, poev od ezdesetih
godina XX veka, poseban istraivaki pristup - analiza
d. m. (eng. network analysis), koji usavrava tehnike
istraivanja d. m. i redefinie pojam drutvene strukture
s obzirom na empirijske razmene meu njenim elemen
tima.
3 interakcija

/. Spasi
m u ltik u ltu raliza m . Etiko miljenje i/ili oblik
politikog upravljanja kojim se u prvi plan istie mi
roljubiva koegzistencija, tolerancija, kao i svestrano
korisna razmena izmeu razliitih kulturnih, religij
skih i nacionalnih zajednica. Uz odbacivanje svake
iskljuivosti, ni. podrazumeva neophodnost da se vodi
rauna o razliitosti na nain koji podjednako uvaava
razliite kulture i potuje zasebne karakteristike ma
njinskih grupa.
M. ne odlikuje neka jedinstvena teorija, homogena
zamisao niti, pak, normirana praksa. Stoga njegov glav
ni princip potovanja razlika pronalazi izraze u brojnim
politikim, drutvenim i kulturnim pristupima proble
matici razliitosti. Uopte govorei, pojam ni. moemo
razmatrati u najmanje dva modusa njegove egzisten
cije: sjedne strane, m. kao drutvena etika i jedan od
aspekata socijalnefilozofije koja se zalae za potovanje
partikularnih vrednosti i kulturnih razlika, i s druge,
m. kao praktini odgovor na problem razliitosti u po
gledu oblika dravnog upravljanja.
Svoje teorijske izvore, etika m. pronalazi u razliitim,
esto vrlo heterogenim elementima savremene socijalne
misli. Duga lista filozofskih inspiracija etike m. obino
polazi od filozofije drugosti Emanuela Levinasa, te
vodi preko slavljenja potencijala marginalizovanih,
porobljenih znanja Miela Fukoa, dekonstrukcija
identiteta aka Deride, sve do politike priznanja
arlsa Tejlora, ili pak insistiranja na etikoj singularnosti ena, kao kod Lis Irigare ili Sare Rudik. No,
uprkos ovoj teorijskoj arolikosti, uoavamo nekoliko
optih karakteristika etike ni.

(1) Moralni relativizam, koji sledi iz proklamovane

primarnosti etike nad ontologijom. Umesto klasinih
filozofskih razmatranja o odnosu izmeu totaliteta i sub
jekta, m. naglaava etiku subjektivne odgovornosti pre
ma drugom, koja prevazilazi svaku objektivnu potragu
za istinom (E. Levinas).
(2) Etika drugosti, po kojoj drugog ne treba videti ni
kao neprijatelja niti, pak, kao prisvojenog u bilo kom
smislu, ve ga potovati kao razliitog i pustiti njegovu
tajnu da ivi. Drugim recima, drugo qua drugo poima
se preko nesvodivog zahteva za priznanjem svoje par
tikularnosti. M. je stoga, na neki nain, moralno hodanje
po ici izmeu znanja i neznanja, izmeu prosvetljenja
i potovanja.
(3) Kulturni determinizam, prema kojem ljudska bia
odrastaju i ive unutar kulturno strukturisanog sistema
znaenja i smisla. Redukcija drutvene kompleksnosti i
mnotvenosti s gledita m. se tako prvenstveno odigrava
kao prepoznavanje i upisivanje razlika izmeu kulturnih
grupa.
(4) Pravna supsumcija, jer principi multikulturne
politike priznanja, prava na samoodreenje i kulturnu
samobitnost uvek zahtevaju dravni autoritet i pravnu
regulaciju: Kao to smatra Lis Irigare {Ja, Ti, Mi, 1990),
da bi se ostvarila enska prava na njihovu specifinu
kulturu, potrebni su zakoni koji uvaavaju razliku.
U svojoj praktinoj dimenziji, problematiku kul
turnih, seksualnih, etnikih i rasnih razlika m. odreuje
spram postojee liberalne nacionalne drave, odnosno
kritikom pojma homogene nacionalne kulture. M. sto
ga oznaava eksplicitnu politiku zatite partikularnih
lokalnih kultura od hegemonske kulture, ili stremljenje
kulturnom pluralizmu. Poev od ranih sedamdesetih
godina XX veka, m. se postepeno materijalizuje u ob
licima posebnih programa, najpre u Kanadi i Australiji, a
zatim i Velikoj Britaniji, SAD itd. Ti programi najee
su usredsreeni na dodeljivanje pozitivnih prava poje
dinim etnikim grupama, nacionalnim manjinama, kao
i ostalim kulturnim grupama. Konkretan primer multi
kulturne ili diferencirane graanskosti nalazimo u Ka
nadi u tri oblika: ( 1) pravo na samoupravljanje - pravo
odreenih kulturnih manjina na pun i slobodan razvoj
u interesu njenih pripadnika; (2) polietnika prava posebna prava na izraavanje kulturne partikularnosti;
(3) posebna prava predstavljanja - fiksni broj poslanika
manjinskih grupa u predstavnikim i upravljakim telima (Vil Kimlika, Tri oblika grupno-diferenciranog
graanstva u Kanadi, 1996).
Postoje brojne filozofske i politike kritike ni. kao
zamisli i kao prakse. M. se obino kritikuje zbog svog
statikog pojma kulture, kojim se vri kategorizacija

339
ljudi kao stereotipizovanih pripadnika odreene kulture.
S druge strane, dok izuzetnu panju poklanja kulturnom
prepoznavanju, m. zapostavlja analizu odnosa struk
turalno nejednake distribucije bogatstva, te fenomene
objektivnog (dravnog) nasilja i segregacije siromanog
stanovnitva u kapitalistikim sistemima. Zato se
ni. manifestuje u vidu kulturifikacije i depolitizacije
drutvenih antagonizama, posebno svojim odustaja
njem od ekonomske borbe u korist kulturnih borbi za
priznanje. Osim toga, jedan od velikih izazova koji se
postavljaju pred m. jeste mogunost da se insistiranje na
kulturnoj razlici izvrgne u eventualnu promociju kultur
nog ovinizma i ksenofobije. Sledei taj pravac kritike,
Etjen Balibar upozorava na savremene oblike internog
iskljuivanja i kulturnog rasizma - rasizma koji se vie
ne zasniva na kategorijama bioloke rase, ve se krije
iza retorike tolerantnosti i potovanja drugog - zapravo,
distanciranja od drugog kao nesvodivog kulturnog
drugog. Na primer, neki noviji oblici desniarske antiimigrantske politike pozivaju se upravo na kulturnu
posebnost i moralnu neadaptibilnost imigranata, koji na

multikulturalizam

vodno nisu u stanju da se integriu i prihvate vrenosti

zapadne demokratije. U tom smislu, jo jedan francuski
filozof, Alen Badiju, kritikuje etinost m. s obzirom na
koju se drugi prihvata samo kao dobri drugi, tj. pod
uslovom da prihvata osnovne principe nomialnosti za
jednice u kojoj ivi. Zato se drugi (primer imigranta)
prihvata samo kroz integraciju, odnosno samo onda
kada je prinuen da se odrekne svoje razliitosti. Po
Badijuu (Etika. Esej o razumevanju zla, 1998), osim
turistike fascinacije razliitou morala, obiaja i
verovanja, kulturne razlike nemaju relevantost za bilo
kakvu istinsku politiku koja eli da bude emancipatorska. Razlike ne samo da su nezanimljive za bilo kakvo
miljenje o politici, nego ne pokazuju nita vie od
injenice beskonanog i samoevidentnog mnotva ljud
ske vrste, oigledne razlike izmeu mene i mog roaka
u Lionu, ili izmeu iitske 'zajednice u Iraku i debelih
kauboja u Teksasu.
3 komunitarizam O liberalizam O tolerancija
S. Karamani

N
nacija (lat. naiio - rod, pleme). N. obino podra
zumeva jedan narod kojem je uspelo da se politiki
organizuje u dravu. U skladu s tim se i dravljanstvo ,
u mnogim svetskim jezicima, naziva i nacionalnou
(eng. nationality ; fr. nationalit, ital. nacionalit itd.).
N. se bez konstitutivnih pretpostavki ne moe ni definisati, ni razumeti. Razlikuju se tri objektivne mogunosti
za osnivanje n.: kultura, priroda i mo; ili, drugaije
reeno, legitimitet se poziva na kulturu, poreklo ili
dravu.
U prvom sluaju, n. je kulturna zajednica ljudi, koja
egzistira zahvaljujui toboe objektivnim kriterijumima, kao to su jezik, obiaji, navike, knjievnost,
umetnost, ili vrenosti i norme, nezavisno od politike
moi i geografskog prostora. U drugom sluaju, n. je
prirodna zajednica faktikog porekla (rasa, narod), a
ne samo onih koji u to veruju. Prema treem shvatanju,
pod n. se razume dobrovoljna (inter)subjektivna zajed
nica, koja se poziva na oseaj zajednike pripadnosti
i/ili politiki zrelu svest punoletnih graana, koji sebe
podrutvljavaju posredstvom ugovora. Prema svim
verzijama, bilo da su naturalistike, deterministike,
kulturalistike ili voluntaristike, n. treba da bude
drutvo koje nastaje i egzistira bez prinude.
Ovim trima varijantama dodajemo i etvrtu, koja po
drazumeva prisilno podrutvljavanje od strane drave;
ono ne poiva na ustavu i stalnoj legitimnosti izraenoj
u zajednikoj volji. Oblik drave, nain vrenja vlasti
ovde se uopte ne uzima u obzir, poto ne postoji ni
jedna drava koja sebe i sv oju vlast ponovo stavlja na
probu.
Poreklo je jo jedan zvanini kriterijum za pripad
nost nacionalnim dravama i sastavni deo etnikih ver
zija razumevanja n. Optereeno balastom ideolokog
i narodnjakog, ono se u nauci uglavnom poima kao
neto arhaino, pred moderno. U skladu sa osnovnim
znaenjem latinske rei, jo od antike i srednjeg veka,
pod n. se razume zajednica ljudi povezanih zajednikim
poreklom. [...] U svetu starih reima jedva da su po

stojali zakoni jednaki za sve graane drave, ve samo

zakoni za odreene drutvene grupe. Pojam n. nije se
odnosio na ukupno stanovnitvo, ve samo na one koji
su posedovali politika prava. U stalekom drutvu to
je, na prvom mestu, bilo plemstvo, a u republikama su
to bili aktivni graani (Oto Dan).
Razumevanje n. moe se sveobuhvatno predstaviti u
dva osnovna tipa: objektivistikom i subjektivistikom
nainu shvatanja. Objektivistiki naini shvatanja ra
zumeju n. kao metafiziki osnovni potencijal, kao
karakternu, duhovnu i kulturnu zajednicu, odnosno kao
organski kolektiv u smislu romantizma (Bernd Estel).
Korporacija nije dobrovoljna zajednica, ona ne poiva
na mogunosti odluivanja; ona je mnogo vie tvo
revina koja obuhvata ceo ivot, od koje pojedini lanovi
ne mogu da se otrgnu. Danas se ovakve korporativne n.
oznaavaju kao etnike n.
Subjektivistika shvatanja razvijena su u okviru
voluntaristike teorije, i n. shvataju eksplicitno kao kon
strukt, odnosno kao dobrovoljnu zajednicu. Ovde prob
lem subjektivistikih interpretacija postaje neposredno
jasan: pretpostavka onoga to se konstituie qua volja,
kao n., jeste subjekt te volje. Pojedinci permanentno
osnauju svoju volju htenjem da budu jedna rt. Ova vo
lja je prvi i poslednji kriterijum koji pojedince integrie
u n. Diskurzivne komunikacije, a ne puko ritualno za
klinjanje, medijum su koji treba ovu volju da sjedine
u zajedniku volju svih. Prema samorazumevanju, ove
dobrovoljne zajednice nisu etnike, nego politike n.
Ukoliko se n. shvati samo kao osobena grupa ili
tvorevina koja iskazuje svoju volju da postane n., ove
definicije in concreto nailaze na empirijske potekoe.
Ono to jeste jedna n. lei s one strane mogunosti sva
kog objanjenja. Verujemo da to znamo, sve dok nam
se ne postavi pitanje o tome (Bernhard Gizen i Kaj
Junge).
Konstitucija daje razjanjenje svagdanjeg ra
zumevanja onoga ta jedna n. aktuelno treba da bude.
Preddravno-etniki, kao kulturna
ili dobrovoljno

341
politiki, kao dravna n. - to oznaava granicu podele
koja ni u kom sluaju ne deli nacionaliste od njihovih
protivnika. Ona se protee kroz oba tabora. Jedni uopte
ne ele da dopuste delovanje objektivnih kriterijuma.
Oni naelno osporavaju svaku takvu definiciju i poziva
ju se na oseanje: etninost, odnosno nacionalnost je,
pre svega, zasnovana na oseanju pripadnosti. Jedna
etnika grupa, prema tome, postaje kao takva realna tek
kada se njeni lanovi definiu i artikuliu kao oni koji
pripadaju jednoj etnikoj zajednici (Anet Trajbel); no,
ni oni koji pripadaju jednom narodu nisu meusobno
povezani zajednikim poreklom. Sve grupe ije je je
dinstvo zasnovano na dispozicijama mogu se nazvati
etnikom grupom, ako se na njih eli primeniti izraz
koji nije optereen visokim politikim tonovima (Diter
Henrih).
Ostaje otvoreno pitanje da li je nacionalnost svesna
odluka ili nesvestan temelj (determinanta). Sledstveno
logici argumentacije, ljudi se jednom (zauvek?) svesno odluuju da hoe da pripadaju jednoj n. i nadalje
se, premda nesvesno, konsekventno toga pridravaju.
Nije jasno koji se poriv krije iza takvog ponaanja.
Kritiari se naelno prikljuuju argumentaciji u pogledu
nemogunosti definisanja pojma /?., ali ipak insistiraju na
slobodnoj volji, a ne na oseanju ili nesvesnom. Nema
utvrivanja objektivnih kriterijuma: jezik, pravo i religi
ja su vani motivi, ali se njihovo znaenje i funkcija kao
tvorbenih elemenata mora uvek iznova utvrivati, pri
emu, kao vodei kriterijum, iskljuivo sme da se koristi
samorazumevanje ispitivane grupe. Sasvim nepolitiki
- ve samim tim to je kulturnojeziki odreen - po
jam plemena i naroda, kojim se operisalo u XIX veku,
neprim eren je zato to se odnosio samo na pojavne
forme - jezike i dijalekte, navike ili obiaje - koje su
modernom posmatrau bile najuoljivije, a koje su za
unutranji sadraj analiziranih zajednica bile samo od
relativne vrednosti (Joakim Elers).
/V. kao drava objedinjuje graansko drutvo,
probueni narod koji je postao svestan svog
politikog znaaja; nasuprot tome, pojam naroda porazuraeva prosto seljatvo, predstavu o prirodnim, izvorno
etnikim datostima (Emerih Fransis). Odreenje naroda
uvek polazi sa ontolokih stanovita. U meusobnom
stapanju pojmova etnije i naroda, narod u oba shvatanja
postaje podjednako vaei i znaajan. N. je narod koji
je, kao realno sutastvo, nosilac drave. Nacionalni
mitovi imaju posebno znaenje za formiranje drave.
Oni se odnose na velike zajednike istorijske dogaaje
i uitavaju i podupiru svest o politikom i kulturnom
poslanju. Smisao /?., prema Fransisovom miljenju,
moe da bude prepoznat samo u zajednikom cilju os

nacionalizacija
nivanja sopstvene drave. Princip nacionalnosti obuh
vata dve osobenosti: (1) osnovnu masu jednog naroda
u zatvorenoj naseljenoj oblasti i (2) svest o pripadnosti
naroda toj dravi. Pri tom. n. ima telo (teritoriju) i duu
(oseaj zajednitva).
3 drava O etnos 3 nacionalizam

M. Uiarewicz
(prev. s nemakog . Kurir)

nacionalizacija. Pojam koji ima dvostruko znaenje.

(1) Prvo znaenje odnosi se na n. kao politiku meru
ili akt dravne vlasti, koja oznaava proces prenoenja
sredstava za proizvodnju u privatnom vlasnitvu u
dravno vlasnitvo. Razlozi za n. su viestruki. Jedni
su ekonomske prirode i odnose se na pojavu da pojedina
krupna industrijska preduzea i, ak, itave proizvodne
grane vie nisu u stanju da ostvaruju dobit, a bitne su za
funkcionisanje drutva te ih preuzima i finansira drava.
Drugi razlozi tiu se tzv. nacionalnih interesa. Naime,
kada su neka sredstva i privredne delatnosti znaajne
za itavo drutvo, a drava proceni da oni treba da budu
zatieni, preuzima ih u svoje ruke. N. koja se sprovodi
u kapitalizmu po pravilu se, bez obzira na razloge toga
ina, sprovodi uz davanje manje naknade, ili pravedne
naknade.
Takozvana kapitalistika n. moe da bude potpuna
i delimina. Potpuna je ona n. prilikom koje drava
preuzima privatno vlasnitvo i kontrolie ga. Delimina
n. se zbiva kada drava preuzima vlasnitvo u svo
jinu, ali privatni vlasnici mogu da zadre kontrolu nad
vlasnitvom, kao to i drava moe da podeli kontrolu s
privatnim vlasnicima.
(2) Drugo znaenje pojma n. upuuje na revolu
cionarne mere ili akte dravne vlasti koji podrazumevaju proces oduzimanja sredstava za proizvodnju iz
privatnog vlasnitva i njihovo prenoenje u dravno
vlasnitvo. R.e je o oduzimanju svojine ili ekspropri
jaciji eksproprijatora, odnosno kapitalista. Ovaj vid
n. sprovodi se u socijalistikim drutvima i, kao i svaka
eksproprijacija, po pravilu se sprovodi bez naknade.
Takozvana socijalistika n. moe da bude potpuna kao stoje to, recimo, bilo u Sovjetskom Savezu, gde su
celokupna sredstva za proizvodnju u industriji i poljo
privredi prela u dravno vlasnitvo, ili pak ograniena
- kao to je to bio sluaj u Jugoslaviji posle Drugog
svetskog rata. gde je izvrena n. industrijskih preduzea
i zemlje koja je imala vie od deset hektara obradive
povrine i petnaest hektara uma.
Poseban vid n. je onaj koji se zbivao u postkolonijalnim zemljama, kada se, posle osloboenja, ekspropri
jacija industrije i ostalih privrednih preduzea i grana

nacionalizacija

342

obavljala u kombinaciji s davanjem naknade ili bez

naknade. Time mlade novoosnovane drave dobijaju
ne samo politika ve i ekonomska prava, kao i prava
raspolaganja sopstvenim resursima.
Bez obzira na vrste, //.je originalan nain prevoenja
jednog tipa svojine u drugi, koji se ne izvodi iz svojinskog prava ve na osnovu zakona ili, pak, revolucionar
nog, narodnooslobodilakog pritiska. N. se uvek oprav
dava zatitom nacionalnih dobara i interesa. Socioloke
implikacije procesa n. su znaajne bez obzira na njene
vrste i vrste drutvenih sistema, jer n. ojaava, sjedne
strane, poseban savremeni oblik svojine - dravnu svo
jinu, kao to s druge strane, osnauje i drutveni poloaj
i vlast birokartije i tehnokratije.
w eksproprijacija O svojina

v MHi
nacionalizam . Jedna od najznaajnijih novovekovnih politikih ideja. Najkoncizniju definiciju //. pruio
je ehoslovaki nacionalni voa Toma M asarik,
odreujui ga kao svaki onaj pogled koji naciju tretira
kao najviu politiku vrednost.
Meutim, u zavisnosti od razliitih istorijskih us
lova, //. se pojavljivao unutar irokog spektra razliitih
politikih ideologija: u ranom XIX veku s politikim i
ekonomskim liberalizmom, krajem XIX veka sa imperi
jalizmom, u XX s faizmom, zatim sa izvesnim oblici
ma politike ideologije povezanim s marksizmom - u
eri borbe za osloboenje od kolonijalne zavisnosti, sve
do dananjih postsocijalistikih oblika tzv. etnonacionalizama. Ponekad n. nastupa pod imenom demokrat
skog antiautoritarnog pokreta, ponekad kao sredstvo
mobilizacije za voenje ratova protiv drugih nacija; on
moe posluiti obezbeivanju unutranjeg jedinstva ili
secesije neke teritorije, ili kao sila koja tei osloboenju
odreene teritorije od strane dominacije. Distinkcije se,
tako, mogu uspostaviti izmeu revolucionarnih i kontrarevolucionarnih formi //., izmeu njegovih progre
sivnih i konzervativnih varijanti, izmeu ujedinjujueg
i secesionistikog tipa ., ili izmeu njegovih evrop
skih i vanevropskih manifestacija. Ove varijacije formi
u kojima se //. javlja stvaraju izuzetne tekoe u raz
vijanju sveobuhvatne teorije /?., koja bi bila sposobna
da objasni sve njegove posebne istorijske emanacije.
Moe se ak utvrditi da mo ideologije n. lei upravo u
njegovoj fleksibilnosti i prilagodljivosti, emu takoe
ide u prilog nejasnoa i protivrenost samog pojma
nacije. Iz tih razloga, n. se mora istraivati pomou
to preciznije formulisanih teorijskih pojmova, imajui
u vidu njegove razliite konkretne istorijske forme. U
protivnom, bivamo izloeni paualnim ocenama, ap

straktnim generalizacijama, usiljenim klasifikacijama,

normativnim dihotomijama izmeu dobrog i loeg
., ili provizornim moralistikim osudama.
U svom prvobitnom obliku, n. se javlja kao politika
ideologija koja tei ostvarenju ili unapreenju politikog
predstavnitva i suverenosti pojedinih naroda. Istorijska
priprema pojave n. odvijala se tokom vievekovne idejne
borbe, tokom koje su razliiti pisci i filozofi nastojali da
se, bilo putem otvorenog sukoba ili kompromisa, suprot
stave feudalno organizovanom poretku, aristokratskim
privilegijama i vladarima legitimisanim boanskim au
toritetom. Nastupajua klasa krupne i sitne buroazije,
zanatlija i trgovaca, sve vie je pokuavala da svom
drutvenom poloaju i novom kapitalistikom nainu
proizvodnje pronae odgovarajui oblik politikog
ureenja. Oni su postavljali zahteve za uspostavljanjem
svetovne vlasti, autonomne drave suverenog naroda,
podele legitimne i legalne vlasti, ili drutvenog ugovora
- kao osnove koja u dravi ujedinjuje jednake i slobodne
individue. Nikolo Makijaveli, an Boden, Tomas Hobs,
arl-Luj de Monteskije, an-ak Ruso, samo su neka od
najzvunijih imena tog intelektualnog angamana.
Prve politike realizacije ideologije n. odvijaju se sa
Amerikom i Francuskom revolucijom. Revolucionari
uspostavljaju ustavni poredak s nacionalnim parlamen
tom koji reprezentuje graane nacije..Konstituie se
autonomna politika sfera pravno jednakih i slobodnih
graana, emancipovanih od njihovog religijskog, kul
turnog i ekonomskog porekla. Zakon preuzima sredinje
mesto, a njegov nosilac postaje univerzalna kategorija
graanina (fr. citoyen), koji na osnovu ugovornog odno
sa i principa recipronih prava i dunosti stupa u javni
ivot, tj. republiku. Granice politikog kolektiva
postaju granice unutranje jednakopravnosti po for
muli: nacija = drava = narod (Erik Hobsbaum). Dakle,
u ovom liberalno-republikanskom obliku n. je shvaen
politiki, to e rei kao negativno i antagonistiki
odreen prema apsolutistikoj vlasti monarha. Odrubljivanjem glave kralju, suverenost monarha prelazi
u ruke suverenog naroda.
Ideju politike legitimacije nacijom diljem Evrope
pronosila je najpre revolucionarna, a potom i Napoleonova vojska, koja je sa sobom donosila ideologiju
n. i izazivala reakciju u osvojenim zemljama, lako su
nakon konanog Napoleonovog poraza 1815. godine
apsolutistike monarhije restaurirale Evropu, repub
likanski n. ve se nepovratno ustoliio na evropskom
kontinentu, to e se oitovati u toku sledeih pola veka
stalnih previranja, ratova, revolucija i nasilja nastalih
kao rezultat nacionalnih i socijalnih pokreta (1848,
1859, 1866, 1871). U tom periodu, mnogi nacionalisti

343
su smatrali da se borba protiv apsolutizma mora voditi
u zajednikoj borbi razliitih nacija. Ratovi i revolu
cije voeni su ujedno da bi se svrgnuo apsolutistiki
poredak, te da bi se uspostavio neki oblik predstavnike
liberalne skuptine. Tome je imalo da poslui uspostav
ljanje nacionalnih draVa - bilo putem ujedinjenja
manjih drava (Italija, Nemaka) ili putem razbijanja
veih im perija (Srbija, Grka, Poljska, Maarska).
Tokom prve polovine XIX veka, n. je bio prvenstveno
revolucionarna ideologija buroaske klase, koja je bila
u tesnoj vezi sa ekonomskom i politikom doktrinom
liberalizma. Za sve politiki progresivne i samosvesne
ljude, ideja o suverenom narodu se tada inila jedino
doslednim putem Evrope u Modemu (Hagen ulce). U
duhu epohe, G. V. F. Hegel pie da je narod bez drave
osuen na ivot u predistoriji, a vajcarski strunjak
za meunarodno pravo Johan Blunli postavlja princip
prava naroda na svoju dravu: Svaki narod - drava.
Svaka drava - narod.
Reakcija na Napoleonovu invaziju posejala je seme
jednog oblika n. koji e postati sve uobiajeniji u ka
snom XIX veku, kada su u Evropi ustavne monarhije
i republike poele da zamenjuju apsolutne monarhije.
Meutim, im je apsolutizam prestao da bude glavni
politiki neprijatelj, povod zajednike borbe nacio
nalista je nestao i pretvorio se u meusobni rivalitet
novoosnovanih nacionalnih drava. Nacionalne voe
usredsredile su se na stabilizovanje nacionalnih pozicija
-jaan jem svojih nacija u odnosu na druge. U svakoj
nacionalnoj dravi nacionalni identitet je bio razvijan
i unapreivan kolskim sistemom, standardizovanjem
nacionalnog jezika i proizvodnjom nacionalnog simbo
lizma putem himni, zastava, nacionalnih heroja, mitova
i spomenika kulture. E. Hobsbaum opisuje taj proces
kao izmiljanje tradicije preko rituala i simbola koji
kreiraju kontinuitet s prolou, nastojei da putem
ponavljanja i reprodukcije stabilizuju odreene oblike
ponaanja i miljenja.
Tada nastupa vreme kolonijalizm a i evropskog
imperijalistikog ekspanzionizma, praeno razliitim
oblicima
patriotizma, ovinizma i rasizma. U Fran
cuskoj, gde su se republikanska naela konano us
talila u Treoj republici, inicijativu kreiranja ideologije
n. preuzima kleromonarhistika desnica. Osnovana je
Liga patriota (1882), koja je podsticala nacionalno je
dinstvo i revanizam u odnosu na Nemaku, odbacujui
parlametarizam i republikanizam. Francuska, neko
kolevka republikanskog
sada postaje stecite ide
ologija antiindividualizma, antisemitizma i ovinizma.
U Britaniji takoe dolazi do uoljivog desnog skretanja.
Tenje za unutranjim jedinstvom i konsolidacijom naci

nacionalizam

je se postavljaju u cilju ouvanja imperijalnog poloaja.

Predsednik vlade Bendamin Dizraeli jo je kao student
pisao o potrebi da se premosti rascep izmeu dve nacije
(bogatih i siromanih), uspostavljanjem harmoninog
narodnog tela, putem unutranjih drutvenih reformi i
spoljanjom ekspanzijom. Realizacija te politike bila
je praena izrazitim rasizmom. Kolonijalni ministar
Dozef Cemberlen opisao je tada britanski narodni
karakter kao najvelianstveniju vladajuu rasu koju
je svet ikad video. Slino tome, i u Nemakoj toga
doba vlada konzervativni i reakcionarni kancelar Oto
fon Bizmark, dok je u Italiji na vlasti premijer ovani
oliti, pobornik kolonijalizma i, neto kasnije, sim
patizer faizma. Ukratko, n. prestaje da bude izraz re
volucionarnog entuzijazma i politike jednakosti meu
graanima nasuprot apsolutistikoj vlasti, te postaje
dvostruko sredstvo u rukama vladajuih klasa kojim
se, sjedne strane, negira i pacifikuje unutranji klasni
sukob, a s druge barata kao instrumentom u dostizanju
stratekih ciljeva spoljne politike.
Proizvodnja nacije, nacionalne odbrane, patrio
tizma i portvovanja u ime nacionalne slave i ponosa
kulminirala je u Prvom i Drugom svetskom ratu. U
tom periodu, n. je postao ideologija desnog pokreta,
populistikih i faistikih partija koje su promovisale
nacionalne kulturne i rasne vrednosti. Kao posledica
svetskih ratova i imperijalizma, raa se i nacionalistika
reakcija na periferiji svetskog sistema. Dve osnovne
zamisli o nacionalnom sam oodreenju kreirale su
sudbine naroda i meunarodnog poretka posle Prvog
svetskog rata: sjedne strane, etrnaest taaka o pravu
naroda na samoodreenje koje je formulisao tadanji
ameriki predsednik Vudro Vilson, a s druge, shvatanje
prava naroda na samoopredeljenje, iji je zagovornik
bio V. I. Lenjin. Te dve zamisli - jedna legalistika,
druga revolucionarna - ohrabrivale su brojne dvadesetovekovne pokrete za nacionalno osloboenje od
kolonijalnih sila, istovremeno delei Zemaljsku kuglu
na dva antagonistika politika bloka: kapitalistiki
i socijalistiki. No, bez obzira na ideoloke razlike,
n. otad postaje svetska norma (Tom Nern).
Nakon Drugog svetskog rata, novoosnovane Ujedi
njene nacije postaju inilac stabilnosti i uvrivanja
sistema nacionalnih drava. Prvenstveni zadaci UN
bili su uspostavljanje ravnotee meu vodeim svetskim silama i spreavanje meudravnih konflikata.
S raspadom socijalistikog bloka krajem osamdesetih
godina XX veka dolazi do ponovne aktualizacije n.,
voenog principima narodne suverenosti i prava na
roda na samoopredeljenje. Euforiju ujedinjenja sveta
pod dominacijom liberalnodem okratskih principa

nacionalizam

344

(Frensis Fukujama) ubrzo je potresao novi talas na

cionalnih i etnikih sukoba. U Jugoslaviji, zajedno sa
uvoenjem liberalne demokratije, slobodnog trita i
viestranakog sistema, poinju bitke oko jugoslovenskog socijalistikog naslea. Ta borba se odvijala ug
lavnom pod geslom suverenosti naroda, a dotadanje
jugoslovensko samoupravno ureenje proglaava se
novom tamnicom naroda. Slovenaki komunisti iz
bacuju parolu Evropa zdaj!, a tamonji iroki intelektu
alni i civilni pokret podrava ideju o nezavisnosti Slo
venije. U Srbiji, intelektualci su ve deceniju pripremali
tlo za povratak prava na nacionalnu suverenost Srba,
to Slobodan Miloevi politiki realizuje ukidanjem
politike autonomije pokrajina Kosova i Vojvodine,
izraeno u sloganu: Srbija iz tri dela ponovo e biti
cela!. U Hrvatskoj, gde dotad, sa izvesnim izuzecima,
nije bilo izraenog n ., na prvim parlamentarnim iz
borima pobeuje Franjo Tuman, sa obeanjem da e
ostvariti tisuljetni san Hrvata o sopstvenoj dravi,
to su hrvatski nacionalisti formulisali truizmom d a je
narod bez drave kao govno na kii (Boris Buden).
Ovi procesi, izazvani eljom jugoslovenskih naroda
da se prikljue zapadnoj civilizaciji, bili su praeni
estokim ratnim krvoproliem i pustoenjem, a okonani
su uspostavljanjem kompradorskih nacionalnih drava
na evropskoj periferiji, u kojima se realizovao jedan
istorijski udovian i iskljuujui tip ni, zasnovan na
suverenitetu veinskog naroda.
3 drava, nacionalna 3 etnos 3 nacija
S. Karamani

nacizam , v. faizam
narkomanija. Sloenost problema vezanih za korienje ilegalnih supstanci odraava se, izmeu ostalog,
i na promene u terminologiji do kojih dolazi svaki put
kada se neki profesionalni ili politiki odbor sastane da
o njima diskutuje.
Odbor eksperata Svetske zdravstvene organizacije
(SZO) definisao je toksikomaniju (1957) kao stanje
periodinog ili hroninog trovanja tetnog za pojedinca
i drutvo, prouzrokovanog ponavljanim uzimanjem pri
rodnih i sintetskih droga. SZO je 1964. izraz adikcija
zamenila izrazom zavisnost od droge. Pojam zavisnosti
ima dva aspekta: bihejvioralni i fizioloki. Bihejvioralni
podrazumeva aktivnosti koje su motivisane udnjom za
drogom i obrasce patoloke upotrebe. Fizioloki aspekt
se odnosi na efekte brojnih intoksikacija i podrazumeva
pojave kao to su tolerancija i apstinencijalni sindrom.
Srodan izraz adikcija u meuvremenu je dobio neprik
ladno, pejorativno znaenje koje ignorie pojam zavi

snosti kao bolesti i vezuje se ne samo za zloupotrebu dro

ga ve i za druga kompulzivna, tzv. adiktivna ponaanja.
U Meunarodnoj klasifikaciji bolesti (ICD-IO) izraz
zavisnost od droga se zamenjuje izrazom zavisnost od
psihoaktivnih supstanci. Pod izrazom psihoaktivna supstanca podrazumevaju se alkohol, opijati, kanabinoidi,
sedativi i hipnotici, kokain, drugi stimulansi, ukljuujui
kofein, halucinogeni, duvan i isparljivi rastvarai.
Za postavljanje dijagnoze sindrom zavisnosti, u
ICD-10 neophodno je da budu zadovoljena bar tri od
ponuenih est kriterijuma: (1) snana udnja ili kompulzija da se uzme supstanca; (2) gubitak kontrole
ponaanja u odnosu na supstancu (supstanca se uzima
ee i u veim koliinama nego to je osoba nameravala, pokuaji da se smanji ili kontrolie njeno korienje
ostaju bezuspeni, iako za tim postoji elja); (3) jav
ljanje apstinencijalnog sindroma kada se smanji doza ili
obustavi korienje supstance; (4) tolerancija na efekte
supstance (potreba za znaajnim poveanjem doze da bi
se postigli eljeni efekti ili slabljenje efekata iste doze);
(5) preokupiranost supstancom i njenim korienjem i
zapostavljanje alternativnih zadovoljstava i interesovanja; znatan deo vremena se troi na aktivnosti vezane
za nabavku supstance, njeno korienje ili oporavak od
njenih efekata; (6) kontinuirano korienje supstance
uprkos tetnim posledicama. ICD-10 definie tetnu
upotrebu kao obrazac upotrebe koji izaziva oteenje
fizikog i mentalnog zdravlja. S obzirom na to da je
ovakva upotreba i socijalno neprihvatljiva, posledice se
javljaju i na socijalnom planu.
Kao i u sluaju ostalih psihijatrijskih poremeaja,
prve etioloke teorije zavisnosti proistekle su iz psihodinamskih modela; posle ovih usledili su bihejvioralni,
genetiki i neurohemijski modeli. Prema najnovijim
teorijskim modelima, nastanak zavisnosti je rezultat in
terakcije brojnih faktora vezanih za zavisnika i njegovo
okruenje i najlake se moe sagledati iz hiopsihosocijalnc perspektive. Ovi faktori se mogu grupisati u vie
nivoa koji su u meusobnoj interakciji: ( 1) bioloki fak
tori (genetski, neuroloki, idiosinkrazijski); (2) varijable
vezane za psiholoki razvoj u adolescenciji (neuspeh
u koli i beanje sa asova, agresivnost, kriminogeno
ponaanje, sklonost ka visokorizinom ponaanju,
impuisivnost, nedostatak samokontrole, odsustvo so
cijalnih vetina, odsustvo ciljeva, seksualno i fiziko
zlostavljanje, prva iskustva s drogama pre trinaeste go
dine ivota); (3) interpersonalni faktori, u koje spadaju
(a) funkcionisanje u porodici (porodine krize, nedoslednost roditelja u postavljanju i odravanju granica:
ekstremi u vaspitnim stilovima roditelja, prezatiivanje
ili zanemarivanje dece, nedovoljno emocionalno investi-

345
ranje, pogotovo od strane majke; nedostatak nadzora od
strane roditelja; zloupotreba supstanci od strane roditelja
i drugih lanova porodice; suvie nizak ili suvie visok
socioekonomski status porodice; neadekvatan porodini
sistem vrednosti) i (b) odnosi sa vrnjacima (neadek
vatna seksualna aktivnost, druenje s problematinim
vrnjacima, npr. sa onima koji pue, piju ili koriste ile
galne droge); (4) faktori vezani za zajednicu, u koje
spadaju (a) uticaji u koli (nedostatak preventivnih
programa, nepostojanje pravila vezanih za zloupotrebu
duvana, alkohola i droga, zloupotreba droga kao norma
tivno ponaanje) i (b) uticaji u lokalnoj zajednici (do
stupnost alkohola, duvana i droga i njihova niska cena,
dostupnost psihoaktivnih lekova, izloenost medijskim
porukama koje podstiu na upotrebu alkohola i droga,
visoka stopa kriminala i nasilja u susedstvu, nedostatak
strukturisanosti i supervizije slobodnog vremena mla
dih); (5) faktori vezani za ire socijalno okruenje (pro
longirana drutveno-ekonomska kriza s posledinom
anomijom, nezaposlenost mladih, visoka zastupljenost
drugih socijalnopatolokih pojava kao to su kriminal i
prostitucija, nedostatak drutvene kontrole).
3 alkoholizam O poremeaji psihikih funkcija
O sociologija, psihijatrijska

B. ukanovi
narod. Kao poseban oblik drutvene grupe (glo
balne), odnosno ljudske, drutvene zajednice, n. se jav
lja u istorijskom periodu raspada prvobitnih zajednica i
odgovarajueg naina proizvodnje i organizacije ivota
i rada, te njihovog objedinjavanja u vee drutvene celine. Do formiranja n. dolo je zbog napretka proiz
vodnih snaga, drugaije drutvene podele rada i irenja
trita. Obino se istie da
kao vii oblik drutvene
zajednice, nastaje na dva naina: prvo, prilikom prela
ska prvobitnih zajednica u robovlasniki drutveni si
stem i, drugo, prilikom prelaska prvobitnih zajednica
neposredno u feudalni drutveni sistem. Za prvi sluaj
navodi se primer Egipana, Grka i Rimljana, a za drugi
- primer germanskih, romanskih i slovenskih n. koji u
svom istorijskom hodu nisu proli period robovlasnitva
u punom obliku, ve samo njegov patrijarhalni oblik.
Poto su preli neposredno iz plemenskog ureenja u
feudalizam, oni su se kasnije razvili u
kao vii oblik
drutvene zajednice.
Osnovne karakteristike n. kao drutvene grupe,
odnosno zajednice, mogu se podeliti u nekoliko grupa.
Prvo, umesto krvnosrodnikih veza, kod n. preovlauju
principi teritorijalne povezanosti koja je uslovljena
promenom naina proizvodnje. Drugo, n. je sloenija
etnika grupa od plemena i roda, jer se u njega ukljuuju

naselje
elem enti razliitih, ali priblino slinih etnikih
grupa. Tree, n. kao zajednicu karakterie formiranje
zajednikog jezika, s dosta jezikih nareja i varijacija.
Ipak, nije postojao jedinstven jezik kojim bi se kori
stili svi lanovi odreenog n. Jedan jezik je vaio za
vladajue slojeve (robovlasnike ili feudalnu aristokratiju), a drugi za ostatak n. Poznato je d a je feudalna aristokratija dugo koristila latinski, kasnije francuski jezik,
koji najvei deo n. nije razumeo niti upotrebljavao.
etvrto, pojavljuje se drava kao politika organizacija
koja centralizovanom moi (vojskom, dravnim po
rezima) kontrolie stanovnitvo odreene teritorije, organizuje trgovinu, uspostavlja odnose i koordinaciju sa
crkvom, vodi ratove, upotrebljava, mobilie i premeta
stanovnitvo. Peto, poseban znaaj dobija individualna
porodica na osnovu koje drava uspostavlja kontrolu
nad priratajem i demografskim kretanjem stanovnitva.
esto, n. je takva istorijska drutvena grupa i zajednica
koja predstavlja prelazni oblik izmeu rodovsko-plemenske zajednice i nacije kao sloene, vie drutvene
grupe, odnosno zajednice. Cesto se napominje daje n. po
tencijalna nacija, nacija u mogunosti.
Pojam n. se u novije doba, u kolokvijalnom smislu
ali i u politikoj praksi, upotrebljava kao sinonim za
naciju ili delove nacije koji se kao etnika (nacionalna)
manjina nalaze u zajednici s drugim, veim, dominant
nim nacijama ili nacijom. Pojam n. koristi se i da bi se
oznaili graani, pripadnici odreene drave, prostora,
skupa, pokreta, akcije i si.
O etnos O nacija 5 nacionalizam
I. ijakovi

naselje. Svaki trajan ili privremen oblik ljudske

naseljenosti, spontano ili planski nastao, na izgraenom
i povezanom prostoru, bez obzira na broj stanovnika,
njihovu gustinu i drutvenu heterogenost. U statistikom
smislu, . se smatra antropogeografska prostorna jedini
ca posebnog imena, bez obzira na broj kua. U pravnom
pogledu, n. se smatraju samo mesta uneta u registar n. koji
ima odgovarajui pravni znaaj. Ukoliko n. ima jasno
odreeno podruje i relativnu drutvenu i ekonom
sku autonomnost, re je o samostalnom n. (selo, grad
itd.), a ukoliko nema - re je o nesamostalnom n. ili
delu n. (zaseok, susedstvo, etvrt, zona, predgrae...).
U sociolokom smislu, n. predstavlja teritorijalnu
drutvenu grupu s razvijenim unutranjim funkcijama i
odnosima, tj. lokalnu drutvenu zajednicu kao globalni
oblik drutvenog ivota koji obuhvata sve drutvene
oblike i sve vidove aktivnosti na odreenom prostoru.
U njenom okviru se razvijaju i deluju razne drutvene
institucije i organizacije. Neke od tih institucija nastaju

naselje

kao proizvod delovanja same zajednice, dok se druge

stvaraju pod uticajem inilaca koji deluju u samom
drutvu, izvan okvira zajednice. U tim sluajevima
one mogu uticati na formiranje novih i reorganizaciju
postojeih lokalnih zajednica.
Najznaajnije strukture od kojih se sastoji lokalna
zajednica su demografska, ekonomska, profesionalna,
politika, ekoloka, obrazovna, nacionalna i socijalna
struktura, u smislu drutvene stratifikacije.
Zahvaljujui ubrzanoj industrijalizaciji i urbaniza
ciji, u novijoj istoriji dolazi do rurbanizacije, tj. stihijnog spajanja i proimanja dva osnovna tipa n. koji
su dugo bili razdvojeni - sela i grada. Jednovremeno,
umesto bipolamih tipologija n. dolazi do formiranja tzv.
ruralno-urbanog kontinuuma, ali i do diskontinuirane
raznovrsnosti n. (selo, varoica, srednji grad, regionalni
centar, glavni grad, velika aglomeracija, metropola, glo
balni grad itd.).
O grad O selo O sociologija grada O sociologija sela
S. Vujovi
nasilje: Obino se definie kao oblik ispoljavanja
agresivnog ponaanja, pri emu se ulae svestan napor da
se izazove bol ili povreda. Postoje dva osnovna tipa ove
agresije: reaktivni i instrumentalni. Reaktivna agresija je
rezultat fizike ili psihike kazne koja je pre svrha nego
sredstvo. Instrumentalna agresija ukljuuje nameru da se
zada bol ili nanese povreda, to je sredstvo za postizanje
odreene spoljanje svrhe, kao to su novac, pobeda ili
pohvala. Posmatrano sa sociolokog stanovita, n. se
mora shvatiti veoma iroko - kao sve ono to prinudno
sputava i ograniava realizaciju i razvoj pozitivnih ljud
skih mogunosti'. Tako efinisano n. obuhvata sve one
akte i aktivnosti koji se mogu oznaiti kao upotreba ili
pretnja upotrebom sile od strane subjekta (nasilnika) u
odnosu na objekt (rtvu), bez obzira na to o kojoj vrsti
sile se radilo, s ciljem da se rtvi, posredno ili neposredno,
nanese bol ili kod nje izazovu strah i patnja, kako bi se
njeno ponaanje stavilo pod kontrolu izvrioca n.
Ovako shvaeno n. omoguava da se obuhvate sve
njegove vrste (fiziko i psihiko, racionalno i iracionalno,
direktno i indirektno, individualno i drutveno, trenutno i
dugotrajno, masovno i pojedinano, manifestno i latentno,
grubo i fino), sve njegove manifestacije (na mikro, inezzo i makronivou) i svi njegovi nosioci i prenosnici. lako
valja praviti razliku izmeu n. kao samostalnog motiva
i primene sile kao reakcije na ugroenost, ak i u ovom
poslednjem sluaju ta upotreba sile moe biti smatrana
opravdanom jedino pod pretpostavkom da ispunjava neke
bitne uslove: ( 1) da takva upotreba sile predstavlja nuan
odgovor na spoljanji izazov koji smera na ugroavanje

346
ljudske egzistencije i temeljnih humanistikih potreba,
vrednosti i normi, i to nakon to su prethodno sva nenasil
na i u datoj situaciji primenjiva sredstva - a pre svega ona
koja su usmerena na odvraanje - bila isprobana i poka
zala se neefikasnim; (2) da se upotreba sile odvija prema
strogo utvrenim pravilima, koja su unapred definisana
i poznata, a koja su prihvaena od strane demokratske
veine, s tim da postoje pouzdani i delotvomi mehanizmi
praenja, nadzora i sankcionisanja svakog onog koji u
postupku primene sile prekri vaea pravila, koja opet
i sama moraju biti predmet stalne provere i neprekidnog
poboljavanja; (3) da uzvratna primena sile, ni po obimu
ni po intenzitetu, ne prekorauje granice nune odbrane,
to se u svakom konkretnom sluaju posebno utvruje
prema vaeoj pravnoj proceduri, odnosno da se pri
takvoj reakciji ne dopusti manifestvovanje agresije kao
samostalnog motiva, ije se prisustvo moe prepoznati
po bezrazlonoj ili prekomemoj i nesrazmemoj upotrebi
sile, to je praeno uivanjem ili barem ravnodunou
prema bolu i patnjama rtve, kao i uivanjem u samom
inu ruenja i unitavanja, te u njihovim posledicama.
Jedan od najteih problema u sociolokom objanjenju
n. proizlazi iz injenice da dominantne drutvene snage,
na ovaj ili onaj nain, nameu svoje shvatanje onoga
ta e se smatrati normalnim, legalnim, prihvatljivim ili
poeljnim, a ta opet nenormalnim, nelegalnim, neprih
vatljivim ili nepoeljnim ponaanjem. Iako to definisar
nje nije proizvoljno, ono ipak u sebi ne sadri dovoljnu
zatitu od prodora parcijalnih interesa i vrednosti onih
koji u jednom drutvu imaju najvei udeo u distribuciji
drutvene moi.
Stoga, iako spada u red najstarijih i veoma rasprostra
njenih drutvenih pojava, n. nije jednostavno socioloki
objasniti. Razlozi tome su brojni, a ovde e biti pobrojani
samo oni najvaniji: (l) iako je n. staro koliko i ovek
i drutvo, ne postoji nikakva tendencija da se ono, za
jedno s razvojem civilizacije, smanjuje i povlai, ve bi
se pre reklo da, zahvaljujui prvenstveno nesluenom
tehniko-tehnolokom usavravanju, postaje sve masovnije, razomije i efikasnije; (2) nadalje, n. ima sposob
nost da poprimi najneobinije i najrazliitije forme i
da ue u najskrovitije kutke drutvenog ivota, ali nije
uvek jasno vidljivo i lako prepoznatljivo, tako da mnogi
njegovi aspekti i manifestacije ostaju nedostupni ili teko
dostupni objektivnom naunom istraivanju; (3) unutar
n. se na mnogostruk nain meaju i prepliu biopsihiki
i sociokulturni inioci - a isto tako racionalni i iracional
ni, formalni i neformalni, individualni i kolektivni - pa
se u njegovom istraivanju mora primeniti kompleksan,
transdisciplinaran pristup, to je veoma teko postii u
uslovima kada se neguje izrazita podela rada i specijali-

347
zacija izmeu i unutar naunih disciplina, iji bi predmet
prouavanja ono trebalo da bude; (4) iako n. u samom
svom nazivu sadri izraz sila, u njegovom prouavanju
se nipoto ne moemo ograniiti iskljuivo na upotrebu
ili pretnju upotrebom fizike sile, ve se moraju u raz
matranje ukljuiti i drugi, rafiniraniji ali ne i manje teki
oblici psihikog
to podrazumeva i primenu n. ne
samo prema oveku ve i prema drugim ivim biima,
pa ak i prema stvarima (pogotovo simbolima), odnosno
prema celokupnoj ivoj i neivoj ljudskoj okolini; (5) n.
nesumnjivo spada u red negativnih drutvenih pojava,
ali se ono ne moe jednoznano okarakterisati kao tetno
ili nepravedno u svim situacijama i pod svim uslovima,
poto postoje okolnosti i uslovi u kojima je ono ne samo
nuno i neizbeno nego i poeljno; (6) najzad, mada ima
i samostalno dejstvo i znaaj, n. se nikad ne moe posmatrati izolovano od drugih, njemu slinih i s njim vie
ili manje tesno povezanih drutvenih pojava, to se pre
svega odnosi na agresiju, anomiju i drutvene sukobe.
Problem je, dakle, u tome to n., po svojoj dubini i
sloenosti, kao i formama manifestvovanja znatno prevazilazi mogunosti svesne kontrole i racionalno obli
kovanog ponaanja ljudi putem socijalizacije i to ono
zadire u samu ontologiju drutvenog bitka. Jo je, npr.,
Sigmund Frojd tvrdio da se n. nalazi u samim temeljima
kako ovekove ontogeneze tako i filogeneze. U osnovi
njegove psihoanalitike teorije drutva nalazi se pretpo
stavka da na prapoetku civilizacije stoji dvostruko fun
damentalno nasilje: unutar primitivne horde, otac zasniva
svoju mo na primeni grube sile da bi monopolisao svaki
vid zadovoljstva i izgoni iz grupe svoje odrasle sinove; a
izgnani sinovi se bune, udruuju, ubijaju i jedu oca, uspo
stavljajui tako prvo ljudsko drutvo u obliku anarhije.
Ali, ubijajui oca kao predmet zavisti i mrnje, oni se
istovremeno i identifikuju s njim, poto je svaki od njih,
jedui komad oevog mesa, prisvojio i deo njegove moi.
Totemski obred predstavlja samo neku vrstu seanja ili
ponavljanja tog akta, s tim to ulogu oca sada ima totemska rtva. Shodno tome, moglo bi se rei daje poinjeno i
tree fundamentalno nasilje, iskazano u formi samorepresije, kojim se vri obnova oca-despota putem uvoenja
zabrana i drutvenog morala.
Represija se tako institucionalizuje i dalje razvija kao
samorepresija. Institucije represije se ne zasnivaju samo
na primeni gole sile ve one funkcioniu prvenstveno
stoga to ih pojedinci prihvataju i interiorizuju kao svo
je. Tu se nalazi dvostruki izvor svih represija: spoljanji
izvor (iskustvo meusobne borbe, s obzirom na veliku
oskudicu) i unutranji izvor (uvrivanje oseaja krivice
nastalog iz situacije u kojoj sinovi nisu mogli da pod
nesu slobodu). Frojdove teze bile su oenije, u raznim

nasilje u porodici

varijantama, osporavane, ali i razvijane i dopunjavane.

Meu onima koji su nastojali da ih razviju istiu se Vilhelm Rajh, Herbert Markuze, Erih From i Rene irar.
Ovaj potonji je pokuao da dokae kako su n. i sveto za
pravo nerazluivo povezani.
Sve navedeno dokazuje da n. nije ni sluajan, ni pri
vremen, pa ni povremen pratilac oveka, drutva i kulture,
ve daje ono njihova strukturalna odlika. Pa ipak, veina
sociologa danas n. posmatra kao anominu i devijantnu drutvenu pojavu. Socioloke analize nesumnjivo po
tvruju da n. nema toliko uporite u ovekovoj nagonskoj
osnovici koliko u istorijski strukturisanim sociokulturnim
okvirima njegovog ivota i delovanja. O tome najbolje
svedoi poloaj oveka u savremenim razvijenim drutvi
ma, u kojima sve nemilosrdnija konkurencija i neuspesi
i osujeenja koji je nuno prate, predstavljaju dobru pod
logu za sve jae ispoljavanje raznih oblika
nezavisno
od toga da li je ono vie okrenuto prema spolja ili prema
unutra: u prvom sluaju javlja se svojevrsna pobuna pro
tiv postojeeg poretka, koji se doivljava kao nepravedan
i sputavajui, to moe da rezultira iracionalnim n. prema
bilo emu i bilo kome, posebno onome to se doivljava,
opravdano ili ne, kao simbol tog postojeeg; a u drugom,
dovode se u pitanje vlastite sposobnosti, dok se sm po
redak prihvata kao nesporan ili neizbean i neizmenjiv,
to opet moe da se zavri iskazivanjem razliitih oblika
n. (naroito prema svojoj najblioj okolini), destrukcijom
i autodestrukcijom.
Posebno je, naravno, pitanje n. u odnosima meu dru
tvima i dravama, bez kojeg se ne moe razumeti ni ono
unutar njih. Jo je Imanuel Kant odnose meu dravama
okarakterisao kao stanje stalnog rata poto se one ponaaju
kao divljaci bez zakona: i kad se ne nalaze u otvorenom
ratu, drave se ponaaju po pravu jaega. To na najbolji
nain potvruje upravo iskustvo XX veka, koji je ne samo
vek nesluenog tehniko-tehnolokog progresa, razvoja
demokratije i velikih kultumoduhovnih dostignua nego i
vek masovnog n. i razaranja, naroito olienog u svetskim
ratovima i totalitarnim diktaturama.
O agresija Z> nasilje u porodici O rat
iVI. Tripkovi

nasilje u porodici. Drutveni fenomen za koji ne

postoji konsenzualna definicija, ali se u strunoj javno
sti smatra da je to najpre psihiko, fiziko i seksualno
nasilje, koje prema punoletnim osobama enskog pola
vre brani i vanbrani drugovi, sadanji i bivi, potom
lanovi porodice, bez obzira na to da li ive u istom
domainstvu s njima ili ne, kao i osobe s kojima rtve
dele isto domainstvo, tj. stambeni prostor, bez obzira
na to da li su s njima u srodstvu ili ne (npr. porodice

nasilje u porodici
koje su primile izbeglice koje nisu njihovi roaci, ali ne
plaaju smetaj).
Porodino nasilje u oblicima koje istie definicija,
posebno nad enama, nije nova niti nepoznata, pojava,
ve je po svemu sudei uobiajeni obrazac ponaanja
u skoro svim istorijskim drutvima irom sveta, nastao
zbog tradicionalne neravnopravnosti polova na tetu
ene, i to najpre na ekonomskom planu. Ekonomski za
visna tokom celokupne istorije, ena je bila prinuena
da trpi raznovrsno nasilje mukaraca iz svoje porodice
da ne bi ugrozila svoju egzistenciju, pa je ova situacija
omoguila mukarcima da se u okvirima objektivne su
periornosti nad enama i nasilno ponaaju, to je tokom
istorije bilo uglavnom sasvim prihvatljivo, a esto i za
konodavno odobreno. Uopte govorei, moe se rei
d a je pojava n. u p. postala predmet drutvene panje
tek od sredine XX veka, kada je otpoela da se stvara
drutvena klima pogodna ostvarivanju ravnopravnosti
ena. Re je, najpre, o ekonomskoj ravnopravnosti,
zahvaljujui kojoj su stvoreni preduslovi da ena stekne
pravo za dostojanstvenu egzistenciju izvan neposredne
kontrole mukaraca iz porodice, ali je ovo pravo u
veini drutava teko ostvariti. Zato je n. u p. realnost s
kojom se odnedavno tzv. demoktratska drutva otvoreno
i organizovano suoavaju, u vrstoj nameri da ree ovaj
rasprostranjen vid krenja prava i sloboda ogromne
populacije ena.
Nae drutvo se otvoreno suoilo sa ovim proble
mom poetkom ovoga veka, u okviru svoenja bilansa
dugogodinje mnogostruke krize koja je, izmeu osta
log, rezultirala poraavajuim podatkom da skoro svaka
druga ispitana ena doivljava neki oblik n. u p. u po
rodici, ime mukarci podrivaju njeno samopotovanje
jer je ena prinuena, ili pak vaspitana, da im se
potinjava.
Ipak, ini se da su ene u Srbiji, kao i posvuda drugde,
najee svesne da su rtve, te da je nasilniko ponaanje
prema njima nedopustivo, ali iz egzistencijalnih, status
nih i drugih razloga uglavnom nisu u mogunosti da
napuste nasilnika, to je i objektivno teko izvodljivo u
uslovima drutvenog siromatva.
Meutim, gledajui ire nego to nalae definicija,
rtve u. up. nisu samo ene nego i deca koju na razliite,
pa i surove naine zlostavljaju najpre roditelji, ali i
drugi lanovi porodice. To su esto i ostareli roditelji
koje zlostavljaju deca koja s njima esto dele stambeni
prostor. Ipak, moe se rei da je nasilje nad enama naj
rasprostranjenije, verovatno zato to je drutveno naj
prihvatljivije. bar u patrijarhalnoj sredini koja kod nas
preovlauje u razliitim oblicima.

348
U svakom sluaju, ono to karakterie Srbiju odlikuje
manje ili vie celokupan rgion, pa i prostorno udaljenija
drutva. No, slika koju Srbija prua u tom pogledu jo je
sumornija svakako zbog viestrukog negativnog uticaja
ekonomske krize i nedavnih oruanih sukoba, u koje je
Srbija na razne naine bila ukljuena, pa i tako to se u
nju prenelo nasilje kao dominantan oblik ponaanja u
ratnom okruenju.
Naa javnost se tek od nedavno u znaajnijoj meri
osveuje i senzibilie za problem i poinje da uvia
urgentnu potrebu njegovog efikasnog reavanja, moda
najpre zaslugom civilnog sektora. Tako je nedavno
porodino nasilje sankcionisano Krivinim zakonom
Republike Srbije. Ipak, problem nije jednostavno reiv,
ak i kada ga regulie adekvatno zakonodavstvo, jer
praksa pokazuje da postoje velike prepreke njegovoj
efikasnoj implementaciji. To su, pre svega, ukorenjeni
kulturoloki obrasci patrijarhalnog drutva koji ob
jektivno pruaju manje izgleda za ekonomski prospe
ritet ena, to mnoge od njih odvraa od prijavljivanja
sluajeva n. u p ., te na taj nain blokira ak i onu skrom
nu i izvodljivu drutvenu akciju za pomo rtvama.
Ipak, u budunosti se moe oekivati da e intersektorski napor osveivanja-drutva, a najpre rtava,
dovesti do vee dostupnosti izvodljive pomoi, a i da e
se uspostaviti efikasni mehanizmi prevencije i sanacije
problema. Razume se, to pretpostavlja da e drutvo u
celini dostii odgovarajui ekonomski prosperitet ije
e plodove uivati i ene. Samo na taj nain mogue je
suzbiti uzroke n. u p. koje je posledica njihove rodno
uslovljene ekonomske, pa i svake druge zavisnosti.
O agresija O nasilje O porodica

A. Dimevska

natalitet (lat. natalis - roen). Agregatni pokaza

telj nivoa raanja dece. Razlikuje se njegov apsolutni i
relativni izraz. U apsolutnom smislu, n. se definie kao
zbir ivoroene dece vremenski i prostorno odreen.
Relativan izraz, tj. opta stopa n ., predstavlja odnos
izmeu broja ivoroene dece i broja stanovnika u
jednoj populaciji u odreenom vremenskom periodu,
najee u jednoj kalendarskoj godini. Izvor podataka
je vitalna statistika. Ovako definisan n. pokazuje u kojoj
meri efektivna plodnost, kao pozitivna komponenta pri
rodnog prirataja, utie na porast stanovnitva i naziva
se efektivni n. Izuzetno se retko koristi izraz ukupan
n., koji obuhvata sva roenja u jednoj populaciji, tj. i
ivoroenja i mrtvoroenja.
U literaturi se esto ne pravi razlika izmeu n. i
fertiliteta. Oba izraza se upotrebljavaju da izraze nivo
raanja stanovnitva. To je posebno sluaj u anglosak-

349
sonskoj literaturi. Ovakvoj praksi znatno je doprinela
analitika vrednost opte stope n. koja se izraunava
prema formuli n = (N/P) 1 000, gde N oznaava ukupan
broj ivoroene dece roene od 1. januara do 31. decem
bra posmatrane godine, a P broj stanovnika sredinom
posmatrane godine. Ova stopa, pored toga to se koristi
u odreivanju uticaja komponente raanja na nivo pri
rodnog prirataja i rast stanovnitva, upotrebljava se i
kao mera raanja, mada manje precizna, jer je pod uticajem starosne strukture ukupnog stanovnitva.
U demografskoj literaturi relativno malo prostora je
posveeno istraivanju n. kao komponente prirodnog
prirataja i rasta stanovnitva. Prouavanja su gotovo
iskljuivo usmerena na kvantitativnu analizu znaaja
koji n. ima za rast stanovnitva.
U periodu 1990-1995. opta stopa n. za ceo svet je
procenjena na 24 promila. Najvii rt. imale su zemlje u
Srednjoj, Istonoj i Zapadnoj Africi (46,45 i 45 promila
respektivno), Junoj Africi (32), Sevemoj Africi, zapad
noj Aziji i Junocentralnoj Aziji (po 30) i Srednjoj Ame
rici (29), a najnii zemlje Seveme Amerike i evropske
zemlje (15, odnosno 12).
Bive drave - SRJ i SCG - sa optom stopom n.
od 12,4 promila, koliko je ova potonja iznosila u 1997.
godini, spadale su u grupu zemalja s niskim n. To je
poslednja godina za koju je dostupan podatak za SRJ,
odnosno SCG, kao celinu. No, i pored toga, ovaj poda
tak nije pouzdan usled podregistracije vitalnih dogaaja
na Kosovu i Metohiji. Velike regionalne razlike u visini
n. su, meutim, izrazita karakteristika demografske
slike zemlje kao celine. Niskonatalitetna podruja su
centralna Srbija i Vojvodina u Srbiji i Crna Gora (opta
stopa n. u 1998. godini je iznosila 9,8; 10,1, odnosno
14,2 promila), dok pokrajina Kosovo i Metohija spada
u podruja sa umereno visokom stopom n. Prema poslednjim pouzdanim podacima, koji se odnose na 1989.
godinu, ovo podruje je beleilo optu stopu n. od 27,7
promila. Pretpostavlja se daje u devedesetim godinama
prolog stolea nastavljen pad raanja na Kosovu i Me
tohiji, ali nema osnovnih preduslova da se proceni nivo
opte stope n.
O fekonditet O fertilitet O prirodni prirataj
Mirjana Raevi

naturalizam (lat. natura - priroda). Saznajno stano

vite prema kojem je prirodan svet jedini koji postoji, te
je jedini nain da ga zaista razumemo upotreba naunih
metoda prilikom izuavanja razliitih fenomena. U pri
rodi postoje regularanosti, jedinstvo i celina koja im
plicira objektivne zakone do kojih moe da doe samo
nauno znanje. Dakle, nauno znanje je jedino valjano

naturalizam

znanje. Poricanje osnovnog znaaja metafizike ini n.

scijentistikom orijentacijom u tom smislu to se epistemologija i metafizika moraju rukovoditi metodima i
znanjima preuzetim iz raznih nauka (ukljuujui i psiho
logiju i sociologiju). N. je slian pozitivizmu, ali u pita
nju je ira metodoloka orijentacija.
Glavne teorijsko-metodoloke postavke n. su od
bacivanje filozofije kao osnove nauke, isticanje relevantnosti nauke pri reavanju filozofskih problema,
naglaavanje posebnosti fizike kao najbolje zasno
vanog ljudskog znanja, te ukazivanje na relevantnost
odreenih naunih teorija pri reavanju odreenih filo
zofskih problema (to je naroito sluaj s darvinistikom
teorijom prirodne selekcije). Vanost darvinistike te
orije za odreene filozofske probleme ogleda se, pre
svega, u njenom objanjenju procesa zahvaljujui ko
jem su slepi mehanicistiki procesi, putem mehanizama
slepe varijacije i selektivne retencije, doveli do toga da
u takvom svetu uoavamo svrhovitost. Darvinistika
teorija evolucije ima najveu naunu relevantnost kada
je u pitanju ovek, i ona je (u naunom smislu) najbolje
zasnovana. I, konano, naturalisti su najee zagovor
nici progresizma, to argumente o neracionalnim, nekumulativnim i neprogresivnitn karakteristikama nauke s
njihovog stanovita ini bezvrednim.
U literaturi se n. esto brka s materijalizmom, mada je
mnogo iri od njega. Materijalizam u filozofiji oznaava
shvatanja po kojima su sve injenice (ukljuujui i ljud
ski um) kauzalno zavisne od fizikih procesa, pa ak i
svodive na njih. Materijalizam je uvek naturalistiki, ali
ne vai nuno i obrnuto. N. nema ontoloke preferen
cije, odnosno unapred definisan stav prema odreenim
kategorijama stvarnosti: dualizmu/monizmu, ateizmu/
teizmu, idealizmu/materijalizmu itd. Sve ove orijen
tacije su na optem nivou kompatibilne sa
sve dok je
stvarnost prirodna. To su jedina ogranienja.
Najpoznatiji rad koji se tie isticanja osnovnih po
stulata n. svakako je tekst Vilarda Van Ormana Kvajna
Dve dogme empirizma (1951). Dogme empirizma
su: (1) verovanje da postoji neka fundamentalna razli
ka izmeu analitikih istina (ukorenjenih u znaenjima,
nezavisno od injenica) i sintetikih istina (zasnovanih
u injenicama) i (2) dogma redukcionizma, odnosno
verovanje d a je svaki smisleni stav ekvivalentan ne
kom logikom konstruktu preko izraza koji se odnose
na neposredno iskustvo. Obe dogme su neosnovane, a
otklanjanjem razlike izmeu analitikih i sintetikih
stavova gubi se demarkacioni kriterijum izmeu nauke
i filozofije.
Pojmovna shema nauke je, pored ostalog, i mehani
zam za predvianje buduih iskustava na osnovu prolih

naturalizam
iskustava. U epistemolokom smislu, fiziki objekti oko
nas i razna mitska bia razlikuju se samo po stepenu,
a ne u kvalitativnom smislu. Sva ta shvatanja imaju
poreklo u kulturi oko nas. Mit o fizikim objektima
epistemoloki je superioran ovom o mitskim biima
samo zato to preko njega moemo da stvorimo struk
turu za razmatranje svakodnevnog iskustva. Kasnije
e iz ovih stavova proizlaziti razne kritike n. koje ga
predstavljaju kao stanovite indiferenentno u pogledu
pitanja istinitosti ili lanosti neke teorije. To je naroito
bio sluaj s jakim programom u sociologiji naunog
znanja, koji svim znanjima pridaje jednaku valjanost.
Naturalisti smatraju da ontoloka pitanja spadaju u
ravan prirodnih nauka. Kvajn je isticao da nauka nikad
nije dovoljno potkrepljena injenicama naeg iskustva.
Zato nauka nije zarnena za zdrav razum, ve njegova
ekstenzija. Kvajn smatra da pitanja o ideji naune ob
jektivnosti treba prepustiti psihologiji. Znanje, um i
znaenje su deo istog sveta i treba ih izuavati na isti
em pirijski nain kao i u prirodnim naukama. Nema
mesta apriornoj filozofiji.
Najvei problem s kojim se n. suoava jeste razliko
vanje izmeu opravdanja i uzronosti. Opravdanje daje
osnovu za istinu verovanja, to naizgled nije sluaj sa
uzronou. Opravdanje je logiki odnos izmeu doka
za i zakljuka, a logika je stvar znaenja. Bez pozivanja
na a priori istine, prvu filozofiju, tvorca itd., n. moe
da se poziva samo na nauna saznanja i naunu meto
dologiju.
Iz svega ovoga sledi da i teorije filozofije i sociologije
nauke treba da budu naune teorije. Zasnivanje filozofije
i/ili sociologije nauke na logici i intuicijama ne moe da
uspe. Teorija o nauci koja je iskljuivo filozofski auto
nomna nije vie opravdana. Cilj istraivanja nauke je da
se objasni ta je nauka i zbog ega je ona uspena. Ona
moe da bude normativna, ali normativnost mora da
bude zasnovana na pouzdanim, empirijski utemeljenim
teorijama o tome kako se nauka zaista upranjava.
Prirodne nauke, grubo gledano, konstituiu jedan
epistemiki kontinuum. Pitanje je da li i drutvene nau
ke mogu da se postave u taj kontinuum. Sama po sebi,
upotreba metoda prirodnih nauka ne garantuje neki
vii stepen naunosti drutvenih nauka. Meutim, ono
to moe da bude dobar indikator jeste cilj objanjenja
drutvene nauke. Prototipski primer cilja istraivanja u
prirodnim naukama je otkrivanje nekog prirodnog me
hanizma koji objanjava odreeni skup fenomena i koji
je mogue testirati. itav napredak naune misli tokom
istorije moe se posmatrati i kao napredak ka sve veoj
prediktivnoj moi teorija i irem obimu objanjenja. Taj
napredak najvie duguje eliminaciji svrhe i znaenja u

350
prirodi, to spada u naslee darvinistike revolucije.
Zato je sada samo jo ljudsko ponaanje podruje u
kojem se objanjenja pozivaju na svrhu, cilj, nameru i
znaenje.
U sociologiji se n. najee suprotstavlja interpretativnim teorijama. Neki drutveni naunici veruju da
se predvianje i interpretacija mogu pomiriti. Natura
listi smatraju da je mogue doi do kauzalnih teorija
ljudskog ponaanja i d a je ovek u stanju da stvori mo
dele, pravilnosti, ak i zakone koji bi bili u stanju da
nam pomognu da predvidimo ljudsko delovanje. U tom
smislu, ovo shvatanje je naturalistiko, jer se oslanja na
saznanja i metode prirodnih nauka. Meu najveim pro
tivnicima ., kao zagovornici interpretacije u izuavanju
ljudskog ponaanja, svakako su idealisti, fenomenolozi,
strukturalisti, etnometodolozi, zagovornici hermeneutike, postmodernisti i dekonstrukcionisti. Zato se ova
shvatanja mogu nazvati antinaturalizmom, ili interpretativizmom.
Do danas je bilo malo pokuaja da se stvori sveobu
hvatna prirodna drutvena nauka. Postoji jedan veliki
problem s kojim bilo kakav ozbiljan poduhvat mora da
se suoi, a to je injenica da politika, pravo, religija,
novac, umetnost itd. nisu na prvi pogled sastavni deo
prirodnog sveta. Da li je onda uopte mogua naturali
zacija drutvene stvarnosti? Odgovor koji je u najveoj
meri zadovoljavajui jeste onaj koji naglaava znaaj
kognitivne nauke. Psihologija (naroito kognitivna) da
nas je u velikoj meri naturalizovana, a njena granina
disciplina je sociologija, tako da su ova pitanja od izu
zetnog znaaja i za sociologiju.
Pitanje o naturalizaciji mentalnih stvari danas ima
dosta kompleksan, iako jo ne i kompletan odgovor, ali
taj odgovor je danas lake dati nego onaj na pitanje kako
je mogue naturalizovati drutvene stvari. Postoje tri
naina da se to uini. Mentalno se moe u velikoj meri
redukovati na neuroloko, odnosno prirodno. Deskrip
cija mentalnih fenomena u okviru psihologije moe da
se redukuje na neurologiju. Drugi nainje da se natu
ralizacija shvati slobodnije. Ako su mentalni fenomeni
neuroloki, odnosno prirodni, nije veliki problem to
deskripcija pomou psiholokih kategorija ne moe da
se prevede u neuroloke kategorije. To je neka vrsta mi
nimalnog n., bez redukcionizma. I trei nain naturali
zacije mentalnih fenomena sastoji se od rekonceptualizacije itavog tog podruja i eliminisanja svih pojmova
koji se ne odnose na prirodne fenomene, to je pozicija
eliminativizma.
Na slian nain mogue je naturalizovati podruje
drutvene stvarnosti, iako u tom pogledu postoje odree
ni problemi. Prva mogunost je redukcija socijalnog na

351

prirodno. Meutim, jo ne postoji u potpunosti razvijen

i zadovoljavajui pokuaj totalne redukcije drutvene
nauke na prirodnu. Tako redukcija ostaje samo poten
cijalna mogunost, koja na ovom stadijumu razvijenosti
nauke nije (jo) mogua. Drugi nainje da se natura
lizacija opet shvati slobodnije, te da na taj nain sva
ka osobenost socijalne stvari bude osobenost prirodne
stvari, bez obzira na nesvodivost sociologije na psiho
logiju. Trea mogunost zagovara rekonceptualizaciju
podruja drutvenog. Moda su nae kategorizacije u
drutvenoj nauci pogrene i moda je odgovor u rekonceptualizaciji drutvenih fenomena kao prirodnih.
Redukcija e verovatno ostati nemogua, dok su li
beralnije interpretacije naturalizacije prilino nejasne u
pogledu drutvenih nauka (situacija je donekle jasnija u
oblasti kognitivnih fenomena). Dakle, kao najadekvatnija strategija ostaje rekonceptualizacija podruja drutve
nog. Cilj naturalistikih programa, tako, nije vie Velika
teorija Ogista Konta, odnosno fizika socijalnog sveta,
ve kompleks isprepletenih modela srednjeg obima.
O nauka O pozitivizam O redukcionizam
M. kori

nauna definicija. Logiki postupak kojim se odre

uje sadraj nekog pojma naznaavanjem njegovog
najblieg roda (lat. genus proximus) i njegove specifine
razlike (differentia specif ica). Pojam iji se sadraj
odreuje naziva se def iniendum, a pojmovi pomou
kojih se on odreuje nazivaju se definiens. Postoji vie
vrsta n. d.: realne (kojima se rasvetljava sutina stvari);
konceptualne (kojima se odreuje sadraj pojma); nomi
nalne (kojima se objanjava znaenje rei); verbalne
(kojima se jedna re zamenjuje drugom, poznatijom);
genetike (kojima se izlae nain na koji je predmet na
stao); ostensivne (koje ukljuuju pokazivanje predmeta);
preskriptivne (propisujue); legislativne (zakonodavne);
stipulativne (pogodbene) i dr.
Nauno definisanje pojava je od sutinskog znaaja
za objektivnost, preciznost i sistematinost naunog zna
nja. Ono olakava optenje u nauci i predstavlja prepreku
laikom razumevanju pojava na koje se nauni pojmovi
odnose. Da bi n. d. bila valjana, osim osnovnog zahteva
da bude izvedena pomou najblieg vieg rodnog poj
ma i specifine razlike vrste (lat. definitio fiat per genus
proximus et differentiam specificam), ona mora da potuje
jo neka pravila: ne sme da bude ni preiroka ni preuska
(obim definiensa mora biti jednak obimu definienduma);
mora da izrazi sutinu onog to definie, ne sme da se
kree u krugu (prvo se definie drugim, a drugo prvim);
mora da bude izraena pozitivnim terminima (ono to
jeste, a ne ono to nije); ne sme biti iskazana nejasnim

nauna fantastika
i figurativnim jezikom. Da bi pojmovi bili adekvatni, a
definicije jasne, neophodno je voditi rauna o brojnim
tekoama, kao to su; izrazi upotrebljeni da se oznae
nauni pojmovi mogu imati razliita znaenja u drugim
sistemima (npr. funkcija u matematici, biologiji i so
ciologiji); razliiti izrazi mogu se odnositi na istu pojavu
(npr. mas-mediji, sredstva masovnih komunikacija,
masovna optila, sredstva informisanja); jedan
izraz ne mora da ima neposredni empirijski objekt (npr.
drutvena struktura); znaenje pojmova se menja (npr.
radnika klasa u XIX i u XX veku) i sl.
- nauka - operacionalna definicija - teorija
M Tripkovi

nauna fantastika. Pod sintagmom n . podrazumeva se prozno knjievno delo (vrsta pripovetke ili tip
akcionog romana), ili pak film koji obrauje uzroke i
posledice stvarnih ili pretpostavljenih naunih otkria
u budunosti. U naem jeziku je, pored navedene sin
tagme, odomaen i izraz science-fiction (eng. science
- nauka, fiction - mata), ili skraenica SF u istom
znaenju.
Preteama ovog anra smatraju se razliiti autori koji
su stvarali u periodu izmeu XVII i XIX veka. Sirano
de Bererak, jo u prvoj polovini XVII veka, pored
dramskih dela, pie i bajkovite pripovetke u kojima
kombinuje elemente n . f i politiku satiru. Njegova
dela posluie kao inspiracija kasnijim piscima, poput
Donatana Svifta, autora slavnih Guliverovih putovanja
(1726). Elemente n .f. sadre i dela spisateljice Meri
Seli (Franketajn, 1818), kao i knjievni opus Rober
ta L. Stivensona pod naslovom Nesvakidanji sluaj
doktora Dekila i gospodina Hajda (1886). Znaajan
uticaj na razvoj n .f. kao anra izvrie knjievni rad
francuskog pisca ila Verna, kao i romani engleskog
autora H. Dorda Velsa. Tako Vernova dela Put u
sredite zemlje (1864), Dvadeset hiljada milja po d
morem ( 1870) i Put oko sveta za osamdeset dana ( 1873 ),
opisuju fantastina, lucidno smiljena nauna uda
koja su, kako e se pokazati, prethodila tehnolokim
dostignuima XX veka. Nakon Velsovih SF romana
Vremeplov (1895), N evidljivi ovek (1897) i Rat
svetova( 1898), n. f. se namee kao svojevrstan anr na
stranicama magazina udesne prie, koji je pokrenut
1926. godine. Kao ozbiljan knjievni anr, n .f. e se
iskristalisati osnivanjem magazina Zapanjujua nauna
fantastika krajem tridesetih godina XX veka u Americi.
Tada, pa i neto kasnije, poinju da stvaraju pisci poput
Roberta Hajnlina, Isaka Asimova i Artura Klarka, ije
sofisticirane pripovetke i romani predstavljaju klasike
n.f. kao anra.

nauna fantastika
Razmatrajui n .f. kao knjievni anr, moe se uoiti
distinkcija izmeu dva tipa slikanja naunofantastinog
sadraja: (1) prvom tipu pripadaju dela koja imaju vie
fa n ta sti n u tematiku, dok (2) drugom tipu pripadaju
dela koja su vie naunog karaktera. Ovim potonjim
cilj je, pored ostalog, popularisanje nauke i naunih
dostignua. Tako su prevashodno fantastinog karaktera
romani Aleksandra Beljajeva ovek amfibija, A rije!
i drugi, kao i antologijska pria Aleksandra Grina
Pacolovac, te ciklus Grinovih fantastinih romana o
izmiljenoj zemlji Grinlandiji i doivljajima njenih
stanovnika. Neki analitiari i najpoznatije delo Dorda
Orvela, roman 1984. ( 1949) svrstavaju u vidfantastine
knjievne forme. U duhu vremena, nakon Drugog
svetskog rata, kada mnogi umetnici i naunici poinju
da analiziraju i obrazlau mogue tendencije svetskih
istorijskih kretanja, u navedenom romanu pisac iznosi
viziju totalitarne drave u kojoj malobrojni pripadnici
vladajue klase ratovim a i policijskom represijom
opstaju na vlasti drei pokoreno stanovnitvo u strahu
i nematini, falsifikujui istoriju i potpuno degradirajui
oveka kao linost. Roman je delo od trajne vrednosti
i socioloki relevantno tivo s obzirom na tendencije
koje mogu - i koje bi tek mogle - tok istorije usmeriti u
pravcu uspostavljanja totalitarnih reima.
SF romani A. Beljajeva ( Vazduni brod , Laboratorija
d u b lve i Z vezd a K ec) sadre prevashodno naune
elemente. Tridesetih godina XX veka, nakon paljivog
izuavanja dostignua fizike, vazduhoplovstva i raketne
tehnike, a snagom sopstvene imaginacije i bogatstvom
vizija, autor anticipira osvajanje Arktika, pojavu mlaznih
aviona, upotrebu atomske energije, ovekovo otkrivanje
i osvajanje kosmosa, izgradnju meuplanetarnih stanica
itd.
U toku XX veka, popularizaciji n.f. znatno je doprineo
razvoj sredstava masovne komunikacije, naroito radija
i TV, razvoj filmske umetnosti, a krajem tog stolea
razvoj intemeta. Tako, veliki deo klasinih dela n .f. biva
filmovan, u elji predstavnika sedme umetnosti da iznesu
vizije budunosti ljudske zajednice na Zemlji, susreta s
neidentifikovanim leteim objektima (NLO), posledica
meuplanetarnih letova, imaginarnih potencijalnih
istraivanja vanzemaljskih kultura. Kada pedesetih
godina biva objavljena naunofantastina pripovetka
Isaka Asimova. Ja, robot ( 1950), jedna od sredinjih tema
potonje knjievnosti te vrste, kao i naunofanstastinih
filmova, postaje odnos izmeu ljudi i inteligentnih
maina, tj. robota. Potencijalni odnos izmeu ljudi
i robota u buduem drutvu - u kontekstu razvoja
poslindustrijskog. informatikog drutva (Danijel Bel)
- jeste socioloki i futuroloki relevantna tema. Kao to

352
su mnogi pronalasci opisani u delima . Verna, A. Be
ljajeva i drugih stvaralaca naunofantastinog opusa,
tokom XX veka postali stvarnost zahvaljujui snanom
razvoju nauke i tehnologije, i roboti iz mate pisaca
n . f . i scenarista takvih filmova krajem XX veka
postaju jav a zahvaljujui naunicim a koji veto
primenjuju dostignua kibernetike i robotike. Zato
su opravdana mnogobrojna pitanja o posledicam a
razvoja vetake inteligencije, robotizacije, potpune
birokratizacije drutva. Miljenja naunika su u tom
pogledu uglavnom podeljena. Neki autori nagovetavaju
da emo se ve oko 2030. godine susresti s mainama
mnogo inteligentnijim od nas, koje e kao takve osvojiti
na svet, a u krajnjoj instanci posledice bi bile nalik
scenariju iz naunofantastinog filma Term inator 3.
Pobuna m aina (2003). Postoje i optimistikije pro
gnoze razvoja ljudskog drutva u budunosti. Prema
takvim miljenjima, ovek e, uprkos neravnomemosti
drutvenog razvoja, na najracionalniji nain iskoristiti
sve inovacije informatikog drutva: nove visokonaune
tehnologije, nove naine proizvodnje, promene u kara
kteru rada, u strukturi i obrazovanju radne snage, u dru
tvenim odnosima i nainu svakodnevnog ivota ljudi itd.
Krajem XX veka, globalna raunarska mrea (inter
net) sasvim izvesno postaje znaajan izvor infonnisanja,
ali i specifian vid kompjuterske komunikacije. U tom
smislu, internet predstavlja i sredstvo popularisanja n .f.
kao anra. Osim to nudi mnoga knjievna naunofanta
stina izdanja i informacije o razliitim publikacijama te
vrste, globalna raunarska mrea omoguuje komunika
ciju virtuelnih zajednica iji lanovi svoja interesovanja
vezuju za ovu tematiku, te oivljavanje ovih svojevrsnih
naunofantastinih virtuelnih skupova u realnom ivo
tu, kao specifinog vida SF kulture.
U dijalogu sociologije sa futurologijom i ekologijom,
relevantna tema prisutna i u naunofantastinim ostva
renjima jeste predvianje atomskog rata, globalnog
energetskog sloma, novih epidemija, globalne ekoloke
kataklizme, kao i predvianje posledica genetskog in
enjeringa, kloniranja i si. Kako su prolost i sadanjost
ispunjeni protivrenim i nepredvidljivim drutvenim
procesima koje su pokrenuli razliiti drutveni akteri, i
budunost je neizvesna u onoj meri u kojoj se ne moe
dati tana praena potencijala razliitih inilaca buduih
drutvenih zbivanja.
N .f. kao anr i n.f. kao diskurs koji, pored ostalog, ine
i socioloki relevantne teme, jeste vidovit pogled oveka
-matara u jo nedosegnute svetove, a u veitoj potrazi
za sopstvenim identitetom. U konstantnom promiljanju
odnosa ja - drugi, mi - oni, u neprekidnoj borbi
izmeu bestijalnosti i duboke empatije, kroz prizmu

353
dualizm a izmeu iracionalnog i racionalnog, n. f.
odslikava ovekovu romantinu uznesenost, humanost,
prosvetiteljsku veru u sopstvene (neograniene) moi i
sposobnosti, ali i svest o nepostojanju konanih odgo
vora. N .f. danas, u postmodemom duhu, predstavlja vid
svojevrsnog proimanja umetnosti, nauke, tehnologije
i svakodnevice.
3 futurologija 3 sociologija umetnosti

nauna hipoteza

znaajnih naunih hipoteza, ija veza sa iskustvom nije

neposredna, ve se uspostavlja preko nekih udaljenih
stavova koji jesu osetljivi na iskustvo.
Da li se do h. dolo isto logikim rasuivanjem,
kritikom zdravorazumskog miljenja, intuitivnim uvi
dom, u snu, ili sasvim sluajno, posve je nebitno. Ono
to je bitno jeste da h. izdri pro veru, to podrazumeva i
njeno odbacivanje, a ne samo prihvatanje. Tako se mno
S. Radenovi
ga mnjenja i verovanja, koja se zdravom razumu ine
oiglednim, kada se podvrgnu naunom proveravanju
n au n a hipoteza. Potreba za n. h. (nadalje - h.)
pokau kao zablude. Vrlo esto naunom sudu prethodi
osea se tek onda kada se pojavi neki problem: h. se
predrasuda zdravog razuma: nauka je otpor zdravom
raaju kao odgovori na praktini ili teorijski problem.
razumu, jer nauno znanje moe da nastane upravo
im se javi problem, znai da on ne moe da se resi
onda kada se zdravorazumsko mnjenje podvrgne otroj
na poznati nain. H. je nain racionalnog reavanja
analizi i kritici. to je jedno drutvo na viem stepenu
nekog praktinog ili teorijskog problema, kako bi se
kulturnog i naunog razvoja, to je manje rukovoeno
predstavama i verovanjima zdravog razuma.
izbeglo isprobavanje putem pokuaja i greaka: ona se
Pored tzv. zdravog razuma kao izvora naunih h.,
zasniva na prethodnom iskustvu i znanju istraivaa
o pojavama koje prouava. Naunik stvara logike ili
do njih se najee dolazi isto logikim putem. Tako,
im se pomene organizacija, odmah je logiki mogue
teorijske odnose izmeu pojmova - a to su, u stvari, h.
postaviti niz h. koje se u iskustvu mogu proveriti. Evo
- a onda otkriva da u ivom iskustvu ti odnosi stvarno
samo jedne: hijerarhijska organizacija nuno razvija
postoje ili ne postoje. Na primer, moe se pretpostaviti
logika veza izmeu religioznosti i urbane sredine. Sada
autoritarne stavove. Dravna, crkvena, vojna itd.
se ova logika veza proverava na injenicama, a one
organizacija imaju hijerarhijsku strukturu, to znai
uglavnom potvruju tu vezu. Naime, to je vii stepen
da je autoritarno m iljenje obeleje lanova takvih
urbanizacije, to je manji stepen vezanosti za religiju i
organizacija: hijerarhija podrazumeva autoritaran duh
crkvu. Pojmovi, povezani u h ., moraju polagati ispite
kao to etva pretpostavlja setvu.
pred iskustvenim injenicama. Moemo stvarati sve
Bez obzira na to da li su h. opte, posebne, radne,
mogue odnose izmeu pojmova (teorijski), ali sve dok
nulte, ad hoc itd., one imaju neke zajednike i bitne
u stvarnosti ne postoje odnosi izmeu pojava (istorijski),
funkcije u naunom istraivanju: (1) one moraju biti
mi izvodimo isto logike igre. Ali samo na taj nain
podesne za proveravanje; (2) njima se odreuje ta is
se pomou odnosa izmeu pojmova mogu prikazati i
pitujemo; (3) one su vodi u istraivanju; (4) one unose
iskazati odnosi izmeu pojava. Time to smo jednu h.
red u nepregledni svet injenica; (5) svako potvrivanje
proverili na injenicama kao tanu, u isto vreme smo
neke h. jeste posredno dokazivanje zakona i teorije. U
odbacili druge kao netane ili manje tane. Ba ova
istraivanje se moe ii sa odreenom h., a u oblasti o
mogunost proveravanja omoguava da se nauni iskazi
kojima nemamo dovoljno znanja moemo se uputati
(h.) mogu jasno razlikovati od svih drugih vrsta iskaza.
i bez h., pa tu nasluujemo. H. se esto pokae neisti
Ako se jedna h. ne moe proveriti ni na koji nain, onda
nitom, ali nikad besmislenom, budui da i ona h. koju
znai da i nije nauna h.
injenice opovrgnu ima smisla, jer upuuje istraivaa
H. je srce naunog istraivanja oko kojeg se sve vrti: na novu hipotezu, otvara mu novi vidik i usmerava istra
od jasnoe, odreenosti i preciznosti h. zavisi saznajna
ivanje u drugom pravcu.
vrednost celokupnog naunog istraivanja. Svi podaci
Ima sluajeva kada se osea potreba za dvema h.,
prikupljaju se u svrhu njenog proveravanja (prihvatajer jedan deo podataka ide u prilog jednoj, a drugi u
nja ili odbacivanja). H. se empirijski proverava uporeprilog drugoj h. Poto nasilan postupak da se svi podaci
ivanjem sa injenicama, a teorijski - ukljuivanjem u
objasne jedinstvenom h. ne vodi istinskoj spoznaji,
deduktivni sistem u kojem se ona javlja kao logina po
bolje se zadovoljiti postojanjem dve h. Za jednu
h. moemo imati vie podataka nego za drugu, ali
sledica optijih i ve proverenih iskaza, zakona i teorije.
saznajna vrednost h. ne raste uporedo s brojem podataka
Sama logika provera upuuje na to da h. nisu nikakve
koji joj idu u prilog, jer je broj podataka koji joj ne ide
divlje misli, intuitivni pogoci u mraku, ili sluajna na
gaanja. Ne treba uvek nastojati da svaka h. ima isku
u prilog moda jo vei, to u trenutku proveravanja
stveni sadraj, jer bi to znailo liiti se i odrei mnogih
h. ne moemo znati. H. se nikad ne moe proveriti na

nauna hipoteza

354

svim injenicama - ona ostaje, u naelu, neproverena.

Kada se jedna h. postavi, tada se podaci koji idu u prilog
postavljenoj h. zadravaju u analizi, dok se podaci koji
je na odreen nain osporavaju (tzv. negativni sluajevi)
zadravaju u fusnoti jer mogu da znae nagovetaje
nastanka novih pojava. Kada se postavi vie h., onda
je to izraz ne samo sloenosti stvarnosti (u kojoj je
mogue nai injenice koje idu u prilog razliitim h.)
nego i izraz stanja nauke u njenim poecima. Ako su
h. ono to pretee u jednoj nauci, onda to ukazuje na
njenu nerazvijenost i nedostatak teorijskog sistema, u
kojem bi te h. (premda delimino proverene) nale i
svoje logiko opravdanje.
3 nauka 3 teorija 3 testiranje hipoteza
. unji

nauna paradigma. Pojam kojim se oznaava prepo

znatljivost idejnog sadraja naune elatnosti koji preovladava u nekoj naunoj zajednici i koji ima odluujui
znaaj u tumaenju idejne strukture i razvoja nauke u
vremenu.
Pojam n. p. uao je u iru naunu upotrebu ezdesetih
godina XX veka, pod uticajem Tomasa Kuna i njegovog
shvatanja uloge n.p. u navodnom revolucionarnom raz
voju idejnih sadraja u nekoj naunoj disciplini. Za ra
zliku od epistemoloke zamisli Karla Popera o razvoju
naunog saznanja na osnovu opovrgavanja teorijskih
pretpostavki ili na osnovu metoda pokuaj-greka,
Kun je razvio vlastito stanovite prema kojem se raz
voj naunog saznanja tokom istorije odvija na osnovu
korenito razliitih faza u kojima se nauna zajednica
odnosi prema idejnom okviru odreene naune disci
pline. Idejni okvir naune elatnosti predstavlja, prema
Kunovom miljenju, celovitu teorijsko-metodoloku
zamisao u nekoj naunoj disciplini koju meusobno
dele pripadnici naune zajednice. Takvu zamisao Kun
naziva n. p. i, u skladu s tim, objanjava korenite, re
volucionarne promene u nauci kao posledicu promena
n. p. Promena n. p. u nauci nastaje onda kada se nova
pokae uspenijom od prethodne u reavanju problema
koje naunici smatraju vanim. Prihvatanje nove n. p.
dovodi do naune revolucije. Na tom istorijskom putu,
pramenom n. p. u normalnoj ili zreloj nauci dolazi
do iezavanja podele nauke na pravce i kole iz njenog
preparadigmatinog perioda, jer pobeuje jedna od
njih.
Tako je Kunova osnovna ideja realistina, ona je do
sta shematina, jer svaki preokret u istoriji nauke nije
znaio saznajni napredak. Osim toga, promena n. p. ne
nastaje samo usled unutarsaznajnih preobraenja u
naunoj zajednici nego i usled promene drutvenih us-

lova u kojima se izvode promene idejnih shvatanja i u

kojima deluje neka nauna zajednica.
3 nauka 3 saznanje 3 sociologija nauke
B. M iloevi

nauna periferija. Pojam koji se u raznim prouava

njima organizacije nauke i njene drutvene uloge, tokom
sedamdesetih i osamdesetih godina XX veka, najee
javlja u obliku dihotomije nauno sredite - n. p .,
a ponekad i u obliku trihotomije nauno sredite
- nauna poluperiferija - nauna periferija. Izvesna
nepreciznost pojma n.p. proizlazi iz nedovoljne teorij
ske zasnovanosti raznih prouavanja drutvene uloge
nauke, posebno u tzv. naukometriji, gde se susreu jo
neki izrazi koji su im srodni, kao to su: jezgro-periferija, metropola-provincija, metropola-sateliti i
glavna struja (mainstream)-periferija. Bez obzira na
navedenu terminoloku neujednaenost, odreenje poj
ma n.p. zavisi od toga kako se odreuju njemu opozitni
pojmovi (termini).
N. p. je pojam kojim se oznaava dostignuti stepen
naunog razvoja i organizacije nauke u nekom drutvu,
izraen u nedovoljnoj ili zanemarljivoj drutvenoj ulozi
naunog znanja u njemu i njegovog doprinosa ukup
nom naunom razvoju u svetu, to ga ini zavisnim od
naunog sredita.
N.p. se nalazi u nekoj vezi s jednim ili vie naunih
sredita. Ona nije uvek u pasivnom odnosu prema nji
ma. Iako se pojam n. p. danas najee vezuje za zemlje
u razvoju, iz istorijskog razvoja nauke moe se jasno
uoiti da su se nauna sredita menjala, pa se, samim
tim, menjala i n. p. kao i njen odnos prema njima, i
obrnuto.
3 nauka 3 sociologija nauke
B. Miloevi

nauna politika. Jedna od najznaajnijih posreujuih spona izmeu drutvenih uslova i naunih delatnosti. Posredujuu ulogu n. p. predstavlja nastojanje da
se koriste postojea nauna znanja, kao i da se podstie
nastanak novih znanja i razvoj istraivakih vetina i
umea kako bi se postigli politiki poeljni ciljevi u do
menu ekonomije, dravne uprave, vojske, ili u nekoj
drugoj drutvenoj i kulturnoj elatnosti. Opte zamisli,
programi, planovi i odluke o pojedinim pitanjima n. p.
nastaju i izvode se u konkretnim drutvenim uslovima.
Zbog toga je n. p. jedno od vanih podruja istraivanja
sociologije nauke.
Stvarna polazna osnova n. p. najee je ograniena
na aktuelne probleme. Meutim, to nije dovoljno, ako
se eli da n. p. ostvaruje to skladniji odnos izmeu

355
drutvenih potreba i naunih delatnosti. Svaka razvi
jenija n. p. treba da se oslanja na saznanja sociologije
nauke, koja sadre iskustvena obavetenja o povoljnim i
nepovoljnim drutvenim uslovima u istorijski razliitim
drutvima u kojima je postojala nauka. Na tim osno
vama n.p. moe biti racionalnija i uspenija.
Da bi ostvarila neke dugorone strategijske ciljeve
i pojedinane aktuelne zam isli, n. p . preduzim a
odgovarajue mere, koje se sastoje od (1) stalnih delatnosti i (2) povremenih poduhvata. Pri tom, uvek se vodi
rauna da se ne narui odgovarajui stepen slobode za
ispoljavanje inicijative naunika i za odvijanje nepred
vidljivog naunog stvaralatva.
Posle Drugog svetskog rata pojavio se itav niz specijalizovanih prouavanja nauke u velikom broju zemalja,
koja su imala za cilj da doprinesu uspenijem voenju
n. p. U nekim zemljama rt. p. se gradi kao sastavni deo
opte politike strategije privrednog i drutvenog raz
voja (npr. u bivem SSSR), ili kao parcijalno program
sko ostvarivanje vanih i hitnih vannaunih ciljeva (npr.
Menhetn-projekt), Pored nacionalnih istraivanja
n. p., meunarodne organizacije, pre svega UNESCO
i OECD, oformile su svoja posebna odeljenja koja se
bave istraivanjima mogunosti ostvarivanja n. p. po
jedinih zemalja i regiona sveta.
3 nauka 3 sociologija nauke
B Miloevi

nauna strategija. Delatnost kojom se, analogno

strategiji uopte, odreuju vani, osnovni i dugoroni
ciljevi naune delatnosti i, u skladu s tim, utvruju najsvrsishodniji putevi, sredstva i organizacioni oblici za
usmeravanje naunih istraivanja.
N. s. nastaje pod uticajem drutvenih potreba i
drutvenih grupa koje imaju najvei uticaj na nauku.
Iako je n. .s., kao i nauna politika, vie usmerena na
ostvarivanje problema drutvene prakse, njen smisao
nije samo u tome. Pored toga, rt. s. mora da vodi rauna
da i nauku kao vrlo osobenu delatnost treba razvijati,
a ne samo koristiti ono to je u njoj postignuto. To
znai da svaka razumnija n. s. ukljuuje i praktine i
teorijske ciljeve. Dok je nauna politika vie okrenuta
optijim politikim ciljevima drutvenog razvoja, dotle
je n. s. vie usmerena ka specifinim metodolokim
mogunostima ostvarivanja tih ciljeva. Nauci se mogu
postavljati ciljevi koje ona ne moe da rei usled toga
to su formulisani tako da ne odgovaraju istraivakim
postupcima i postojeim znanjima odreene nauke, ili
zbog ogranienog vremena u kojem te ciljeve treba
postii. Ukoliko se n. s. oslanja na odgovarajuu naunu
metodologiju, to joj moe pomoi da se iz postojeih

nauni model
istraivakih iskustava odreene nauke odaberu i raz
vijaju oni metodoloki postupci koji su najprikladniji za
njeno ostvarivanje.
nauka - sociologija nauke
B. Miloevi

nauni model. U sociologiji taj pojam ima vie

znaenja: (1) formalizovana teorija iz koje se izvodi
skup posledica (Mario Bunge, Herbert Sajmon, Rejmon
Budon i dr.); (2) formalni izraz izvesnog osnovnog skri
venog odnosa (Ronald Mik, Pol Lazarsfeld); (3) stan
dard za merenje odstupanja toka stvarnih drutvenih
pojava od onoga to je teorijski (idealno) pretpostav
ljeno (statistiki model savrene pokretljivosti, model
Markovljevih lanaca itd.); (4) shema za organizovanje pojmova i pretpostavki (ovo znaenje n. m., prema
Lazarsfeldovom miljenju, najvie odgovara sadanjem
stupnju razvijenosti sociologije na ovom planu).
Pojam n. m. se, inae, najee vezuje za upotrebu
matematike u nauci. Otuda teorija ili empirijsko posmatranje, iji su pojmovi izraeni pomou odreenih
simbola i veliina, a njihovi odnosi pomou jednaina,
postaje matematiki model (R. Majnc, B. P. Koen,
M. Bunge). N. m., dakle, ima dve bitne osobine: najpre,
svoj teorijski sadraj, makar i u najelementarnijem vidu
pretpostavki o moguim vezama izmeu injenica i,
potom, svoj simboliki izraz, esto u matematikom ili
statistikom obliku.
U zavisnosti od osobine koja se uzima kao osnov
za klasifikaciju, n. m. se dele na: opisne i teorijske, in
duktivne i deduktivne, deterministike i simulacione,
statistike i dinamike, zatvorene i otvorene.
U sadrinskom pogledu, razvoj n. m. u sociologiji
pratio je razvoj metoda. Od prouavanja individualnog
i agregatskog ponaanja istraivai se - korienjem pa
nel, kontekstualnog i eksperim entalnog pristupa okreu prouavanju grupa i organizacija, prostorno
odreenih i zatvorenih sistema.
Stvaranju n. m. u sociologiji stavljaju se mnogi
prigovori. Ako je model, jednostavno, formalni izraz
(matematiko-statistiki) neke teorije ili empirijskog
posmatranja, tada on, istim prevoenjem na drugi
jezik, ne prua nova saznanja, a postojee formulacije
jo vie uproava i udaljava od stvarnosti. Modeli su,
stoga, pogodna sredstva za proveravanje znanja ali
sputavaju stvaralatvo. Odgovor na ovu vrstu prigovora
poziva se na injenicu da odluujui teorijski uinak
dolazi pre stvaranja modela. Otuda, rt. m. ne moe
dati mnogo vie nego to je u njega uneto. Meutim,
stvaranje n. m. pojaava eksplicitnost i jasnost u formulisanju pretpostavki i njihovih odnosa, broja i vrste

nauni model

356

odluujuih inilaca, kao i njihovo precizno izraavanje

pomou matematikih i statistikih veliina. Ovim
putem, mnoge praznine i protivrenosti u teoriji, kao i
nerealistinost pretpostavki, postaju vidljive, te se novi
pravci istraivanja ipak pokreu. Osnovni problem je
zadravanje veze n. m. sa iskustvenim sadrajem na
koji se on odnosi. Ovo se s razlogom naglaava s obzi
rom na pojavu zloupotreba u korienju raznih oblika
formalizacije, koji vode privatnoj metodologiji, bez
mogunosti intersubjektivne proverljivosti rezultata i
njihovog uoptavanja - to je inae, bar delimino, bio
poetni smisao i cilj usmeravanja sociologije u ovom
pravcu.
- demografski modeli - sociologija, matematika
statistiki modeli
M . Bogdanovi

nauni potencijal. Prisutna, ali jo neostvarena

drutvena mogunost korienja naunog znanja. Pojam
n. p. poeo je iroko da se upotrebljava ezdesetih godi
na XX veka u raspravama u nauci i naunoj politici. U to
vreme su meunarodne organizacije (najpre UNESCO,
a zatim i OECD) poele da upotrebljavaju ovaj pojam
uz malo proirenje njegovog znaenja, precizirajui ga
terminoloki kao nauni i tehniki p..
N. p. je specifian izraz mogunosti organizacije
nauke nekog konkretnog drutva da razvija unutranje
(naune) inioce za razvoj naunog saznanja i, is
tovremeno, da traga za to povoljnijim spoljanjim
(drutvenim) uslovima u kojima se ono moe potpunije
ostvarivati, i to sa to manje nepovoljnih drutvenih
posledica. Unutranji inioci se odnose na razliitu
razvijenost pojedinih podruja naunog saznanja u or
ganizaciji nauke konkretnog drutva i na njihovu naunu
zrelost. Spoljanji inioci se odnose na mogunost
primene naunog znanja u drutvu, to zavisi od raz
vijenosti industrije, kao i od kvaliteta strunih naunih
organizacija i drutvenih odnosa u kojima se izvodi primena. Zato je za n. p. podjednako vano da se sagleda
isprepletenost odnosa izmeu drutva i organizacije
nauke, kako bi se (1) razumeli procesi i naini izgradnje
organizacije nauke u konkretnom drutvu, posredstvom
kojih ono nastoji da usmerava delovanje njenih razliitih
delova prema odgovarajuim drutvenim ciljevima, i
(2) kako bi se otkrili institucionalni i profesionalni
kanali kojima se rezultati organizacije nauke ukljuuju
u razna podruja drutvenog ivota (Vojin Mili).
U sociologiji nauke i, posebno, u nauci o nauci raz
vijaju se pokuaji da se izmeri n. p. neke zemlje. U tu
svrhu su do sada preteno korieni nepotpuni statistiki
podaci, jer se oni odnose gotovo iskljuivo na broj

naunika i finansijske izdatke za nauku, a nedostaju

meunarodno uporedivi podaci o naunim publikaci
jam a i patentima. Zato je za potpunije sagledavanje
n. p. neke zemlje potrebno, pored statistike, koristiti
dokumentaciju i ideje i podatke koje je razvila nauka
o bibliotekarstvu.
nauka - sociologija nauke
B. Miloevi
nau n i zakon. Re zakon nema ovde znaenje
obiajne, moralne, verske, pravne itd. norme; n. z. nije
normativan, nego iskustven stav. Drutvene norme pro
pisuju kako bi trebalo da se ljudi ponaaju - zato se i
mogu povrediti i prekriti. N. z. opisuju kako se ljudi
stvarno ponaaju - oni se mogu upoznati i koristiti.
Drutvene norme su preskriptivne, n. z. su deskriptivni
iskazi. Prve propisuju pravila, drugi opisuju injenice:
prve se prave, drugi se otkrivaju.
N. z. je opti, stalan, nuan i sutinski odnos izmeu
pojava. Ovaj odnos izraava se kao odnos pojmova u
n. z. Naunik logiki povezuje dve pojave, a onda u stvar
nosti trai da li toj vezi odgovara neto realno. Sadraj
n. z. se otkriva, oblik n. z. se stvara. Bez poznavanja n. z.,
znanje svakog pojedinca bilo bi ogranieno na njegovo
iskustvo. Na poznavanju n. z. poiva itava praktina
delatnost oveka. Mario Bunge istie: odbaciti naelo
zakonitosti sveta bio bi gori zloin nego ubiti koku koja
nosi zlatna jaja.
Da bi se istakla razlika izmeu sociolokih zakona
i zakona drugih drutvenih nauka, ovde e se ukratko
analizirati nekoliko zakona posebnih drutvenih nauka,
a zatim e oni biti uporeeni sa zakonima koje otkriva
sociologija kao opta nauka o drutvu.
Uzmimo za poetak zakon ekonomske nauke, npr.
zakon najamnine i profita. Profit se poveava u istoj
meri u kojoj najamnina pada, a pada u istoj meri u kojoj
najamnina raste. Ovaj zakon utvruje optu, postojanu,
nunu i sutinsku vezu izmeu dve pojave iste vrste,
naime dve ekonomske pojave ili injenice. Logiki
gledano, u vezi su dva bitna pojma ekonomske nauke:
najamnina i profit. Ekonomista uspostavlja logiki odnos
izmeu pojmova najamnine i profita i onda proverava
da li u stvarnosti postoji taj odnos i u kom obliku. Ako
profit logiki pretpostavlja najamninu, onda i klasa profi
tera pretpostavlja klasu najamnih radnika: jedna se klasa
vee uz profit, a druga uz najamni rad. Ono to se u
apstraktnoj ekonomskoj analizi javlja kao odnos izmeu
pojmova, u stvarnosti se javlja kao odnos izmeu ivih
ljudi, tj. drutvenih klasa.
Razmotrimo sada jedan zakon politike nauke. Za
kon koji glasi im napetost izmeu dveju drava raste,

357
stranake borbe unutar pojedine drave slabe opisuje
i izraava odnos izmeu dve pojave iste vrste , naime,
dve politike injenice. Na logikoj ravni u odreenoj
vezi stoje dva pojma politike nauke (dravni sukobi i
stranake borbe), a na iskustvenoj ravni moe se otkriti
da opasnost koja preti jednoj grupi (dravi) spolja, deluje kao integrativna snaga na samu grupu (stiavanje
stranakih sporova).
Pogledajmo sada jedan zakona demografske nauke.
Pojava steriliteta u tesnoj je vezi sa starou. Neplod
nost je najmanja meu enama koje su stupile u brak u
mladosti, sve je ea to su ene starije pri stupanju
u prvi brak. Ovaj opti, stalni, nuni i sutinski odnos
izmeu neplodnosti i starosti opisuje i izraava vezu
izmeu dve p o ja ve iste vrste , naime, dve demograf
ske injenice. Na teorijskoj ravni, to je odreena veza
izmeu dva pojma demografske nauke (starosti i plod
nosti), a na praktinoj ravni to je veza izmeu dve po
jave.
Sada emo paljivo razmotriti samo jedan socioloki
zakon. S porastom ivotnog standarda svih slojeva
stanovnitva opada verovatnoa klasnog sukoba.
Ovde u zakonitom odnosu stoje dve in jen ice koje
nisu iste vrste , kao to je bio sluaj u zakonima ekono
mije. politike nauke, demografije itd. ivotni stan
dard (ekonomska injenica) i slabljenje klasne borbe
(politika injenica), tj. dve raznovrsne pojave stoje u
zakonitom odnosu.
Iz primer koje smo naveli i analize koju smo izve
li jasno sledi da moraju postojati socioloki zakoni sui
generis, koji se ne mogu svesti na zakone ekonomi
je, politike, dem ografije itd. Dok zakoni posebnih
drutvenih nauka opisuju i izraavaju veze izmeu
pojava iste vrste, socioloki zakon opisuju i izraavaju
veze izmeu raznovrsnih drutvenih pojava, kao i veze
izmeu drutvenih i ne-drutvenih (prirodnih) pojava.
Sociologija mora da ostane granina nauka ili je nee
biti: ona spaja avove izmeu svih drutvenih nauka!
Jasno je da ovakvo odreenje sociolokog zakona sle
di iz ireg shvatanja sociolokog determ inizm a , koji je
sloen od raznovrsnih sklopova: biolokih, geografskih,
ekonomskih, tehnolokih, politikih, pravnih, moral
nih, ideolokih, religijskih, umetnikih, istorijskih,
psiholokih itd. ta je Rajt Mils mislio pod sociolokom
imaginacijom nego ba ovu sposobnost mogueg povezivanja
tako udaljenih i na prvi pogled stranih naina postojanja
i ispoljavanja ovekovog ivota.
N. z. su opti iskazi koji se odnose na neogranien
broj injenica, iako su oni uvek formulisani na osnovu
ispitivanja o g ranienog broja injenica. Zato se ne
moe rei da su oni potpuno provereni na injenicama

nauno objanjenje

i da ih potvruju sve injenice. Naunik ima nameru

da doe do optih zakona, ali je njegova sudbina da, po
pravilu, otkriva posebne, drutveno uslovljene pravil
nosti. Zakoni drutvenih nauka su kao neki visei mos
tovi nad prazninom. Robert Muzil istie da zakoni lie
na neki most od kojeg postoji samo poetni i krajnji
stub, a preko kojeg se ipak isto tako sigurno prelazi kao
da je itav tu.
N. z. je neto vie od empirijske generalizacije jer
je on izvodiv iz teorije. N. z. povezuje i objanjava
injenice, teorija povezuje i objanjava n. z. Teorija
povezuje i objanjava n. z. i pre no to se do njih dolo
u iskustvenom istraivanju. Oni su, naime,potencijalno
sadrani u teoriji, pa ako nam je poznata teorija, onda
znamo i n. z. koji se iz nje mogu logiki izvesti. D aje
n. z. istinit dokazuje se ne samo time to je logiki iz
vodiv iz teorije nego to se i proverava na injenicama.
Dok se precizno ne odrede stvarni uslovi pod kojima
n. z. vae, oni su samo odnosi meu pojmovima, a ne
odnosi izmeu pojava.
O nauno objanjenje O nauka O teorija
. Sunji

nauno objanjenje. Objasniti neto znai povezati

to neto sa svim drugim, ali poto to nije mogue, mi
biramo neke veze s obzirom na nae saznajne potrebe,
koje se vremenom menjaju, jer su istorijski i kulturno
uslovljene. Ako bi se istraivai zadrali samo na opi
sivanju svih veza jedne pojave s drugima, onda ne bi
imali potrebe za stvaranjem hipoteza i n. o. pojave
poj mou zakona i teorije.
Odvojeno posmatranje iskustvenih pojava nikada ne
moe dovesti do naune teorije. Tek misaonim proce
som uporeivanja, traenja zajednikih i bitnih osobina
itd. dospeva se do upoznavanja uzajamnih veza, pravil
nosti ili zakonitosti meu pojavama. Razlike izmeu
pojava se opaaju, slinosti meu njima se promiljaju.
Neko moe da prui savren iskustven opis neke po
jave (injenice, dogaaja), ali da stvarno, tj. istinito
objanjenje pojave protivrei tom opisu. Ovo iz prostog
razloga to se pojava i sutina ne poklapaju: iskustvo i
teorija mogu da budu meusobno suprotstavljeni.
Logiko opravdanje esto se brka sa n. o.: neki iskaz
logiki se opravdava tako to se uvrsti u jedan deduktivni sistem na ijem vrhu stoji aksiom, pa ako mu logiki
ne protivrei, on se smatra opravdanim. Ali to ne znai
d a je taj iskaz i nauno objanjen: n. o. se tie pozna
vanja geneze, uzroka, strukture, funkcija, formi, svrhe
itd. Ono to treba objasniti ( explanandum ) moe biti
iskaz o injenici, hipoteza, zakon ili teorija ueg obima.
Ono pomou ega se objanjava naziva se explanans.

nauno objanjenje
Ako se tako radi, onda se dobija logino i racionalno
opravdanje, koje se esto naziva i n. o. Explanans, pri
tom, mora biti logiki snaniji od explananduma. Ako
jedan zakon objanjava injenice, onda jedan vii zakon
(teorija) objanjava taj zakon. Tako se zgrada podie
do onog stepena optosti do kojeg to dozvoljava nae
trenutno saznanje. N. o. razlikuje se od drugih vrsta
objanjenja (npr. zdravorazumskih) po tome to u os
novi n. o. lee nauni zakon i teorija.
N. o. neke drutvene pojave moe biti genetiko,
uzrono, strukturalno, funkcionalno, teleoloko itd.
Zapadnjaka intelektualna tradicija ne moe se zami
sliti bez pitanja o poetku neke pojave, bez obzira na
to kako se shvata sm poetak: ( 1) poetak kao zame
tak kojem tek predstoji razvoj; (2) poetak kao uzor za
sve kasnije oblike koji znae kvarenje tog uzora; (3) ne
postoji samo jedan poetak. Ako se o jednoj stvari htelo
neto smisleno rei, moralo se vratiti na njen poetak,
upitati za njeno poreklo. Tako genetiki objanjavamo i
razumevamo savremene pravne ustanove ukazujui na
njihovo poreklo iz ustanova rimskog prava; strukturu i
funkcije savremene porodice iz njenog prvobitnog obli
ka; savremeni skuptinski nain odluivanja iz prastarog
vea staraca; nastanak modeme crkve iz rane hrianske
zajednice itd. Genetika objanjenja drutvenih pojava
danas imaju malu ulogu u drutvenim naukama, jer
je svaki pokuaj da se dosegne prvobitni oblik uzalu
dan posao, zbog nedostatka istorijskih, arheolokih i
etnolokih injenica. Jedno je pitanje o tome koji nam
je prvi oblik pojave poznat, a drugo je pitanje o naj
starijem obliku te pojave uopte, jer je veoma verovatno
da naa spoznaja poinje s nekom kasnijom karikom u
lancu razvoja te pojave.
Najei oblik n. o. je uzrono objanjenje. Uzrono
objasniti pojavu znai pokazati zato se ona desila na
ovaj, a ne neki drugi nain: ako se zna uzrok pojave,
onda se zna i sama pojava. Ve su stari grki filozofi
isticali da bi vie voleli nai jednu jedinu uzronu vezu
nego dobiti persijsko kraljevstvo. Veruje se daje nauna
misao istovetna sa idejom o traenju uzroka: zadatak
nauke je potpuna primena naela uzronosti na pred
met istraivanja. Ovo shvatanje nije osobeno samo za
nauni metod, ono je postalo i navika svakodnevnog
miljenja.
Danas je u svim naukama, prirodnim i ne-prirodnim, u modi strukturalistiko objanjenje. Strukturno
objasniti pojavu znai upoznati njene sastavne elemente
i nain na koji su oni povezani u celinu, koja je uvek
neto vie od njihovog prostog zbira. Danas svaka nau
ka posmatra svaku pojavu s obzirom na njenu strukturu,
pa to ini i s obzirom na samu sebe: nauka kao sistem

358
meusobno povezanih pretpostavki, pojmova, hipoteza,
zakona, teorija, metoda, normi, zadataka i ciljeva.
Nije manje korieno nifunkcionalistiko objanjenje.
Ono se odnosi na otkrivanje funkcije ili funkcija koje
jedan deo (drutvenog) sistema ili jedna jedina pojava
vri u okviru toga sistema: koliko pomae ili odmae
da se sistem odrava ili ojaava, tj. koliko zadovol
java njegove manifestne i latentne potrebe. Temeljna
metodoloka zamisao funkcionalista moe se ukratko
izloiti u obliku silogizma: svaka pojava koja ne zado
voljava neke ljudske, drutvene i line potrebe i elje
osuena je da izumre. Religija, porodica, drava, crkva,
privatna svojina itd. nisu izumrle. Prema tome, one za
dovoljavaju neke potrebe i elje. Na naukama o oveku
je da utvrde koje i kakve.
Teleoloko objanjenje manje se koristi u nauci, a
vie u filozofiji nauke, filozofiji istorije, teologiji itd.
Kad se opie poetni oblik neke pojave, kad se otkrije
njen uzrok ili uzroci, kad se upozna njen razvoj u vre
menu, kad se dobro proue njena struktura i funkcije,
tek onda se postavlja pitanje njene krajnje svrhe. Ovde
se vri pomak od analize samih pojava prema analizi
krajnjeg smisla tih pojava: smisao je ono to opleme
njuje.
O nauka O razumevanje O teorija
. unji

naunotehnika revolucija. Sloen pojam kojim se

oznaavaju korenite kvalitativne promene u industrijski
visokorazvijenim drutvima, a koje nastaju ( 1) kao posle
dica naunih otkria i tehnikih izuma i/ili (2) kao posle
dica masovne upotrebe nauke i tehnike u drutvu. U
prvom sluaju, n. r. se shvata kao rezultat stvaralatva
u nauci i tehnici (otkria i izuma), a u drugom - kao
bitno izmenjen drutveni odnos prema primeni naunih
saznanja i upotrebi tehnikih dostignua.
Pod n. r. se podrazumeva dugoroan proces koji
vodi proimanju naunotehnikih i drutvenih inilaca.
Meu naunotehnikim iniocima posebno su znaajni
oni koji su nastali otkriima u prirodnim naukama i izu
mima u tehnikim naukama (posebno, otkria u nuklear
noj fizici i kvantnoj mehanici, zatim primena elektrike
u proizvodnji, nastanak radija, avijacije, mikroelektronike, automatizacije, informacionih sistema i kibernetskog upravljanja, kao i nastanak biotehnologije i
genetskog inenjeringa i sl.). Unoenje naunotehnikih
dostignua u drutvenu praksu ostvaruje se posredstvom
sve razgranatijeg obrazovnog sistema. Kao posledica
primene nauke i korienja tehnike, u drutvenoj praksi
dolazi do manje ili vie korenitih promena u sociokul
turnim procesima: promene u sadraju i organizaciji

359
rada i, s tim u vezi, nastanak novih protivrenosti meu
razliitim oblicima podele rada; promene u naseljava
nju; porast nivoa kulture i, posebno, sve vei znaaj
obrazovanja i potrebe za humanistikim saznanjem i
internacionalizacija svih vanijih vidova ovekove delatnosti (nastanak meunarodnog trita, meunarodne
politike i interkulturalnosti).
Primenjene ili tehnike nauke stiu u XVIII i XIX
veku posebnu vanost u drutvenom ivotu s nastankom
i irenjem industrijske revolucije. Njihov nagli uspon,
polovinom XX veka, uslovio je nastanak optimistikih
pogleda na razvoj savremenih drutava. Ceo splet
praktinih i drutvenih okolnosti teoretiar nauke o
nauci Don Bemal je, u treoj deceniji XX veka, ime
novao kao n. r., ali je Bertrand Rasel vie uticao na iru
upotrebu tog sloenog pojma u nauci. Od pedesetih
godina XX veka nastaje mnotvo shvatanja o uticaju
n. r: na razvoj savremenih drutava, to e dalje uticati
na gotovo bezrezervnu i nekritiku upotrebu tog pojma
u nauci i van nje.
Shvatanja o n. r. su raznovrsna, vrlo razuena u
nauci uopte, ali njihova zajednika osobenost se
sastoji u tome (1) to se drutvena stvarnost u nji
ma predstavlja na pojednostavljen nain i (2) to se
objanjenje te stvarnosti zasniva na naunotehnikom
determinizmu, uz zanemarivanje objanjenja uticaja
specifino drutvenih i kulturnih inilaca. Iz tih razloga
se shvatanja o n. r. ne mogu prihvatiti kao opta teorija
drutva i zato ih je socioloki ispravno obeleiti kao
tzv. teorije o n. r. U tzv. teorijama o n. r. prepoznaje
se specifian pristup istraivanju i objanjenju odno
sa izmeu naunotehnikih dostignua i drutva. Taj
pristup je u sutini redukcionistiki, jer previa da je
drutveni determinizam vrlo sloen i daje odnos izmeu
naunotehnikih dostignua i drutva oposredovan uticajima niza drutvenih i kulturnih inilaca, kao to su tip
podele rada, a u savremenim drutvima posebno uticaj
trita; zatim, osobenosti strukture konkretnih drutava;
tip njihove modernizacije; uticaj tradicije i savremenih
kulturnih vrednosti i si. Iz takvog, redukcionistikog
pristupa sledi i odgovarajue nauno objanjenje, koje
se iscrpljuje u ontologizaciji naunotehnikih uticaja
na drutvo. Pored ontologizacije naunotehnikih uti
caja na drutvo, kao prve zablude u tzv. teorijama o n
druga zabluda se sastoji od drutvene ideologiz
acije
Q
A
tih uticaja. Sutina te ideologizacije je u ubeenju da
je naunotehniki razvoj vrednosno neutralan i d a je
smisao savremenog naina ivota u tome da se on pri
lagodi naunotehnikom progresu.
Nesporno je da nauka i tehnika dovode do znaajnih
promena u predmetima rada, sredstvima rada, u or

nejednakost, drutvena
ganizaciji proizvodnje i celokupnog drutva i da, na
taj nain, osnauju ovekovu borbu sa oskudicom i
tenju za drutvenom solidarnou i slobodom, ali
zbog njih su i brojne nepovoljne drutvene posledice
u kojima se ovek otuuje i postaje zarobljenik sred
stava koja je stvorio. U raznim shvatanjim a o n. r:
najee se naglaava pozitivan uinak nauke i tehnike
na drutvo i oveka, a zapostavlja njihovo negativno
dejstvo (ideoloka upotreba nauke, tehnika u slubi pri
sile, potinjavanja, manipulacije i razaranja, ekoloko
zagaenje i urbano zaguenje i sl.).
- nauka - tehnika
B. Miloevi

nauka. Duhovna disciplina, vrsta intelektualnog rada

iji je osnovni cilj saznanje o svetu koji nas okruuje - o
prirodi, drutvu i oveku. N. je organizovano, metodino
nastojanje da se na racionalan nain, iskustvenim putem,
doe do objektivnog, opteg i preciznog saznanja.
Glavne karakteristike n. na osnovu kojih se nauno
saznanje razlikuje od drugih oblika saznanja su objek
tivnost, optost, sistematinost, unutranja koherentnost
iskaza, razvojnost i proverljivost. Sadrinu naunog
saznanja ine nauni zakoni (najvii stepen razvoja
jedne n .), naune teorije, hipoteze i naune injenice
(relevantni iskustveni podaci). N. je, dakle, sistem
meusobno koherentnih iskaza i teorija koje relativno
tano opisuju i objanjavaju stvarnost i na osnovu kojih
se pojave u stvarnosti mogu predvideti.
- saznanje - sociologija nauke - teorija

M. Todorovi

nejednakost, drutvena. Problem d. n. je vrlo star,

kao to su stari i pokuaji da se on sistematski promilja
i objanjava. Jo je, naime, Platon - suprotstavljajui se
sofistikoj tezi o praznoj, apstraktnoj jednakosti svih ljudi
- branio pretpostavku o prirodnoj nejednakosti meu lju
dima, iz ega je izvodio tezu o neophodnosti podele rada
prema njihovim prirodnim sposobnostima, to ini temelj
dobro ureene drave. Kao sledbenik, ali i kritiar Platona
(posebno njegove idealne drave - kalipolisa), Ari
stotel, iako govori o jednakosti ljudi - koja se ogleda u
njihovom zajednikom telesnom sastavu i zajednikim
tenjama ka srei, dobru ili znanju - istie da oni nisu i
ne mogu biti jednaki po svom socijalnom poloaju. Za
razliku od Platona, Aristotel smatra da nije dobro ako se
graani podvrgnu apsolutnom autoritetu drave, ve bi
trebalo da tee izvesnoj samostalnosti, koja e svakom
pojedincu omoguiti da nesmetano razvija svoje uroene
sposobnosti, koristei ih na dobro zajednice. Prema
njegovom miljenju, osnovni uzrok drutvenih sukoba

nejednakost, drutvena
treba traiti u velikim razlikama koje postoje u podeli
dobara, poloaja i prava meu ljudima, a traje samo ona
drava u kojoj vlada drutvena jednakost i svako dobija
svoje. Poznajui uzroke zbog kojih propadaju dravni
oblici, lako se mogu pronai mere kojima se oni mogu
ouvati. Jedna od najvanijih mera jeste otklanjanje raz
lika izmeu siromanih i bogatih, a to se ne moe postii
drukije do bogaenjem siromanih ili jaanjem srednje
klase. Aristotel je, prema tome, bio kritian kako prema
veoma imunima, tako i prema krajnje siromanima,
smatrajui da je najbolje ono dravno ureenje koje
poiva na srednjoj klasi, koja nije sklona pobunama i
koja je sposobna da dravu zatiti od nasilja bogataa i
prevrtljivosti siromaha.
Aristotelovo shvatanje problem a n. izdralo je
probu vremena, ak i u sueljavanju s novovekovnim tumaenjima, meu kojima se izdvaja ono koje je
utemeljio Zan-Zak Ruso, za kojeg mnogi veruju d aje
postavio kljuna pitanja koja se odnose na d. n. Za Rusoa, ovek je prirodno bie koje se raa kao slobodno i
razumno. Sutina jednakosti meu ljudima izraava se
lipravo u slobodi. A ta sloboda je nepovratno izgubljena
uspostavljanjem graanskog drutva, privatne svojine
i civilizacije kao negacije prirode i prirodnog stanja,
odnosno onog stanja koje najbolje odgovara ljudskoj pri
rodi i zahtevima ljudskog razuma. Pod prirodnim se,
dakle, podrazumeva ono stanje u kojem vladaju sloboda,
jednakost i razum.
U savrem enoj sociologiji n. se odreuju kao
drutveno uslovljene razlike izmeu pojedinaca i
drutvenih skupina u pogledu distribucije materijalnog
bogatstva, politike moi (vlasti) i ugleda (prestia).
Te razlike se uglavnom mogu posmatrati na dva os
novna nivoa: unutar jednog drutva i izmeu razliitih
drutava. Istovremeno, one se mogu analitiki razloiti
na tri meusobno povezane vrste - ekonomske, politike
i kulturne.
Ekonomske n. se iskazuju kao razlike u distribuciji ma
terijalnih dobara, nastalih preteno kao rezultat udruenog
delovanja nasleenih (pripisani poloaji) i aktuelnih
inilaca (steeni poloaji). U ranijim drutvima vei udeo
u stvaranju i odravanju ekonomskih /;. imalo je naslee,
to znai da su one bile posledica i vanekonomskih fakto
ra (nasledne titule i si.). U savremenim drutvima sve vie
dolaze do izraaja steene ekonomske pozicije, tako da
su ekonomske n. sve ee i sve vie posledica delovanja
slobodnog trita i konkurencije, u kojima line osobine i
lini doprinosi i zasluge pojedinaca - iako daleko od toga
da su sasvim lieni uticaja naslea - poinju da dobijaju
sve vei znaaj i sve masovnije razmere.

360
to se tie politikih n., one se pokazuju kao razlike
u distribuciji politike moi (vlasti). U predmodemim
drutvima te razlike su bile veoma izraene i one su
uglavnom nosile u sebi obeleja pripisanosti, dok se u
modernim drutvima one smanjuju, poprimajui sve vie
karakter steenosti, koja je, uz to, obino jo i vremen
ski ograniena. Presudan korak na tom planu uinjen
je uvoenjem opteg prava glasa i razvojem drugih
graanskih i politikih prava, te konstituisanjem mo
dernih predstavnikih demokratija. Ali, politike razlike
nisu time iezle iz drutvenog ivota. To se najveim delom moe objasniti, sjedne strane, delovanjem ekonom
skih i kulturnih n., a s druge samom logikom politikog
organizovanja i politikog delovanja u savremenim
predstavnikim demokratijama. Ovde se, pre svega,
misli na razlike izmeu onih koji su politiki aktivni i organizovani i onih koji to nisu, kao i na unutranje razlike
izmeu politikog vodstva i obinog lanstva u politikim
strankama.
Najzad, kulturne n. se iskazuju kao razlike u pogledu
stvaranja i korienja kultumoduhovnih dobara i vred
nosti. One su povezane s prethodna dva oblika, ali imaju
i svoju samostalnost. Njihovu podlogu ine, prvenstveno,
razlike u obrazovanju i otud proizale i s njima povezane
druge razlike, kao to su one u nainu i stilu ivota, ime
se drutvo epa na kulturne elite i kulturnu masu.
Treba rei da su se kroz celokupnu istoriju javljali pro
jekti i pokreti koji su stremili smanjivanju ili ukidanju
d.
preteno putem preraspodele bogatstva imunijih u
korist siromanijih, ali su se svi oni uglavnom neslavno
zavrili. Najvie do ega se dospevalo jeste kratkorona
preraspodela, u kojoj su se menjali nosioci razlika u
ekonomskoj i drugoj moi, dok je sama n. ostajala.
Najvei dometi u ublaavanju, iako ne i u otklanjanju
nejednakosti, ostvareni su u okviru tzv. socijalne drave
ili drave blagostanja (eng. weljare state), u kojoj se,
putem poreza i raznim merama socijalne politike, vri
izvesna naknadna preraspodela drutvenog bogatstva,
ali se takva drava pokazala (pre)skupom i nedovoljno
konkurentnom u odnosu na (neo)Iiberalnu dravu. Zbog
toga se danas sve ee razmilja o treem putu, ko
jim bi se spojile prednosti a izbegli nedostaci pomenuta
dva modela, tj. drave iste konkurencije i socijalne
drave.
Kada je, pak, re o razlikama koje se mogu opaziti
izmeu pojedinih drutava, onda se za njih moe rei
da su ne samo oduvek postojale nego i da pokazuju
tendenciju da se i dalje odravaju ili ak i uveavaju u
savremenom svetu. Tako, npr., prema jednom izvetaju
Ujedinjenih nacija iz 1999. godine, prosean prihod

361

petine svetskog stanovnitva koje ivi u najbogatijim

zemljama sveta 74 puta je vei od prosenog prihoda
petine populacije koja ivi u najsiromanijim zemljama.
Isto tako, krajem devedesetih godina XX veka na 20%
svetskog stanovnitva otpadalo je 86% ukupne svetske
potronje. Najposle, dve stotine najbogatijih ljudi na svetu
udvostruilo je svoje bogatstvo u periodu izmeu 1994. i
1998. godine, a imovina tri najbogatija milijardera u svetu
premaila je zbirni bruto drutveni proizvod nekoliko
desetina nerazvijenih zemalja u kojima ivi 600 miliona
stanovnika.
To je jedan od razloga za pojavu antiglobalizacijskog
pokreta, koji okuplja sve vie pristalica i ije demon
stracije poprimaju sve eu formu. Ovi demonstranti
smatraju da slobodna trgovina i ekonomska globalizacija
dovode do dalje koncentracije bogatstva u rukama neko
licine, dok istovremeno vei deo svetskog stanovnitva
je sve siromaniji. Oni trae globalnu pravdu koja bi
obezbeivala ouvanje ivotne okoline, zatitu ljudskih
prava, prava radnika i lokalnih ekonomija, umesto to
omoguuje nagomilavanje sve veeg profita u rukama
ionako prebogatih multinacionalnih korporacija.
S jednakost, drutvena O klasa, drutvena
O slojevitost, drutvena
M. T rip k o v i

ncokolonijalizam (gr. nos - nov; lat. colonia - na

seobina). Proces zamene starih oblika direktnog vojnobirokratskog upravljanja i izrabljivanja kolonija od
strane pojedinih kolonizatorskih nacionalnih drava i
njihovih kolonijalnih kompanija novim oblicima kon
trole i iskoriavanja. Transnacionalni finansijski kapital
sa seditem u najsnanijim bivim kolonijalnim silama
ostvaruje indirektnu i kolektivnu dominaciju nad bivim
kolonijama koje su stekle politiki suverenitet. Glavni
mehanizam neokolonijalne eksploatacije je postalo
svetsko trite, na kojem cene robe, usluga i kapitala
ne odreuje prvenstveno konkurencija u produktivnosti
rada i zakoni ponude i potranje, nego ih diktiraju trans
nacionalne oligopolske korporacije, poput sedam se
stara u oblasti naftne industrije. Mada formalno politiki
autonomne, bive kolonije su finansijski i tehnoloki
zavisne od bivih kolonizatorskih sila i meunarodnih
finansijskih institucija pod njihovom kontrolom, poput
Meunarodnog monetarnog fonda i Svetske banke. Kao
uslov za odobravanje kredita za uvoz neophodne savremene proizvodne opreme i licenci, MMF i SB zahtevaju od vlada bivih koloni ja ukidanje carinske zatite i
budetskog subvencionisanja domae industrijske i po
ljoprivredne proizvodnje i privatizaciju javnih preduzea

nerazvijenost
i slubi uglavnom putem rasprodaje transnacionalnim
kompanijama sa seditem u bivim kolonizatorskim
zemljama.
O dekolonizacija Z> kolonija Z>nerazvijenost

V Vratua-unji

nepotizam (lat. nepos, nepotis - neak). Izvorno

oznaava praksu pojedinih papa ili vladara u srednjem
veku da svojim roacima obezbeuju poloaje, po
vlastice, primanja ili beneficije, koje im, po pravilu, ne
pripadaju niti odgovaraju njihovim sposobnostima i za
slugama. Na taj nain jaana je mo u odnosu na druge
suparnike porodice, feudalce ili vladare.
U dananjim uslovima pojam n. je odomaen kao
oznaka za ponaanja nosilaca politike, ekonomske, voj
ne ili neke druge moi i uticaja kojima se povlauju
lanovi njihovih porodica, roaci ili srodnici (u irem
smislu, pripadnici istog bratstva, plemena, zemljaci,
pripadnici istih skupina ili partija) u davanju poloaja,
ovlaenja, beneficija i drugih prednosti i pogodnosti
u odnosu na druge sposobnije ili zaslunije pojedince.
Sadraji n. mogu da budu raznovrsni: radni, ekonomski,
socijalni, politiki, vojni ili neki drugi poloaj; uticajna
i ugledna zanimanja, poloaji ili statusi, ukljuujui i
razliite vrste priznanja i nagrada; ukljuivanje u krug
politike, ekonomske, vojne, intelektualne ili druge elite
i si. ;V. podrazumeva razliite vrste monopola u podeli
poslova, dobara, profita i si.
O korupcija

M. Milosavljevi

nerazvijenost. Odrena reca u sloenici n. upuuje

na osobinu ili stanje odsustva, zaostajanja ili zapreenosti
postupnog odvijanja, odmotavanja, promene oblika i
strukture, uz ouvanje identiteta onoga uvijenog. Os
novni tipovi tumaenja znaenja pojma n. uslovljeni su
zainteresovanou tumaa da konzerviu, reformiu ili
radikalno promene nain i mesto u zateenom procesu
reprodukcije ivota, radi zadovoljavanja materijalnih i
duhovnih potreba. Ova sociolokosaznajna pravilnost
moe se najjasnije ilustrovati na primeru interpretaci
je ekonomskog aspekta sloenog fenomena n. koji
drutveni naunici najee izdvajaju kao kljuan za
njegovo opisivanje, objanjenje i (ne)menjanje.
Konzervativno orijentisani neoliberalni teoretiari
polaze od socijaldarvinistike pretpostavke da n. pred
stavlja posledicu bioloki, kulturno i/ili politiki uslovljene nesposobnosti stanovnika podruja koje odlikuje
nizak nivo ukupne drutvene proizvodnje i odsustvo
rasta nacionalnog dohotka po stanovniku da se prila
gode imperativima konkurentske borbe za opstanak u

nerazvijenost
slobodnoj razmeni na svetskom tritu. Oni smatraju da
je tetan svaki pokuaj svesne regulacije i intervencije u
spontano delovanje trinih zakona ponude i potranje,
jer on spreava eliminisanje suvinog stanovnitva i
njegovog lenjog odnosa prema radu, te vodi u totali
tarno negiranje slobode individue.
Reformistiki orijentisani neorikardijanski teoretia
ri polaze od pretpostavke da n. predstavlja odstupanje
od opteg pravila da proizvodna specijalizacija i ori
jentacija na ekonomiju obima i razmenu na svetskom
tritu, u skladu s vlastitim komparativnim prednostima,
dugorono donosi dobit, mada nejednaku, svim uesni
cima u razmeni. Oni smatraju da kejnzijanska dravna
regulacija investicione i finalne potranje treba da po
mogne izlazak iz stanja n. i stagnacije, koje povremeno i
privremeno izaziva nesavrenost trine konkurenci
je. Ovakve mere preraspodele i kompenzacije treba, pre
ma njihovom miljenju, da budu sprovedene s ciljem da
visok procenat nezaposlenih i drugih marginalizovanih
drutvenih grupa i pojedinaca, koji se u nerazvijenim
podrujima nalaze na granici siromatva i iskljueni su
iz uivanja prednosti globalne podele rada i razmene, ne
bi doveo do socijalne dezintegracije i rizika socijalnih
nemira veih razmera.
Radikalno orijentisani neomarksistiki teoretiari
polaze od, u biti, socioloke pretpostavke daje n. struk
turalna posledica odnosa izrabljivanja i potinjavanja
izmeu ljudi zbog stvari. Oni ukazuju na inherentnu ten
denciju k ap itala-jo od XVI veka, kada je na Zapadu
sprovedeno nasilno odvajanje neposrednih proizvoaa
od sredstava za proizvodnju - da se akumulira u svetskim razmerama, u stalnoj potrazi za to jeftinijim iz
vorima sirovina, radne snage i novih trita. Oni smatra
ju da svaki pokuaj dravne intervencije u kapitalistike
privredne tokove radi izlaska iz stanja n. ima neotklonjivu granicu u profitnoj stopi i vodi u fiskalnu i legitimacijsku krizu intervencionistike drave. Konstitutivna
protivrenost izmeu drutvenog naina proizvodnje i
privatnog prisvajanja, koja ciklino izaziva sve snanije
krize hiperakumulacije u globalnim razmerama, moe
se, po njihovom miljenju, prevazii podrutvljavanjem
kontrole nad celokupnim drutvenim procesom re
produkcije ivota od strane slobodno udruenih istovre
menih upravljaa, proizvoaa i potroaa. Kao prvi
korak izlaenja iz stanja u., deo radikalnih teoretiara
zagovara strategiju iskljuivanja iz uea u nasilno
nametnutoj nejednakoj meunarodnoj podeli rada i
razmeni na svetskom tritu i kolektivnog oslanjanja
na vlastite snage. Oni ukazuju da su buroazije zapadnih
metropola izazvale blokadu razvoja i n. u osvojenim
kolonijama, nasilno im nameui specijalizaciju u rad-

362
nointenzivnim granama proizvodnje sirovina koje na
svetskom tritu podleu nejednakoj razmeni. U aktuelnoj evropskoj ekspanziji NATO pod rukovodstvom SAD
i Nemake oni prepoznaju nastojanje transnacionalnog
kapitala centra da uspostavi takvu preraspodelu rada u
Evropi i svetu u kojoj bi zadatak periferije i najveeg
dela Istone Evrope i biveg SSSR bio proizvodnja
hrane, sirovina i izvoznih artikala za centar i inostrana
trita. Ta podruja bi namerno bila trajno drana u
ekonomskoj n. ili relativno slaboj razvijenosti.
3 globalizacija 3 neokolonijalizam
3 novi svetski poredak

V Vrattia-Zimji

neuroze (gr. nuron - ivac, nerv). Izraz, pod kojim

se podrazumevao niz nespecifinih, optih psihikih
smetnji prvi put se pominje 1770. godine. Sigmund Frojd
je pod n. shvatao manifestaciju oteenog ili fiksiranog
libida u jednoj od etapa razvoja seksualiteta, a njegovi
sledbenici, dinamiki orijentisani psihoterapeuti, sin
drom u ijoj osnovi se nalazi nereen unutranji konflikt.
S druge strane, osniva teorije o uslovnim refleksima
Ivan Pavlov sagledava n. kao posledicu poremeene
ravnotee izmeu faze uzbuenja i faze koenja elija
u kori velikog mozga, dok nastavljai njegovih ideja posmatraju n. kao deficitarno i neprilagoeno ponaanje.
Gordon Olport, Abraham Maslov i drugi predstavnici
tzv. humanistike psihologije vide u n. neuspeh indi
vidue da se samoostvari u punoi vlastitih potencijala.
Egzistencijalistiki orijentisani psihoterapeuti razume ju n. kao nesposobnost pojedinca da ivi smislenim
ivotom, prevazilazei protivrenosti drugih egzistencijalija (baenost u svet, smrtnost i si.). Najzad, imamo
i izrazito socioloko odreenje n. Vilhelma Rajha, za
koga su
kao i za Herberta Markuzea, pre svega po
sledica potiskivanja orgastikih potencijala individue
u korist ekonomske eksploatacije od strane vladajue
klase.
Iako se pojam n. u poslednjoj verziji Meunarodne
klasifikacije bolesti Svetske zdravstvene organizacije
(ICD-10) relativizovao, tj. povezao s poremeajima ve
zanim za stres, ova vrsta psihikih poremeaja i dalje se
smatra klinikim entitetom sledeih klinikih obeleja:
evidentno odsustvo organske podloge smetnje, odsustvo
znaajne dezorganizacije linosti, ukljuujui i greke
u proceni realnosti, zatim jasno prisustvo subjektivne
patnje i radne nesposobnosti, koje traje najmanje dve
godine.
Termin n. teko je odvojiti od, u svakodnevnom
govoru esto upotrebljavanih srodnih izraza, kao to

363
su napetost, depresija, smetnja, sekiracija,
uznemirenost, strepnja i si.
Prem a klasifikaciji psihikih porem eaja SZO
(vaeoj od 1997) n. se dele na: (1) fobije (agorafobija, socijalne fobije i druge), (2) anksiozne n. (generalizovane, sa panikom i si.), (3) opsesivno-kompulzivne /?., (4) disocijativni ili konverzivni poremeaji i
(5) tzv. drugi neurotski poremeaji, u koje se ubraja neu
rastenija, neurotina depersonalizacija, derealizacija i
nespecifikovane n. Iz n. su izdvojeni tzv. somatofomni
poremeaji (neurotine smetnje vezane za funkciju po
jedinih organa, najee za srce, probavu, urogenitalne
i druge sisteme, ukljuujui tu i hipohondriju).
Fobije ine svega 5% neurotinih poremeaja i podrazumevaju neobjektivan strah od situacije ili pred
meta, praen ritualima izbegavanja situacija i predmeta
koji se doivljavaju kao ugroavajui. Najrairenija je
agorafobija (strah od otvorenog prostora), uz strah od
raznih bolesti (danas od side i infarkta srca), kao i soci
jalne fobije u grupi mlae populacije.
Anksiozne n. obino se javljaju u kombinaciji s depre
sivnim simptomima (neodreen strah, koji se lako generalizuje na niz novih objekata i situacija, uz simptome
apatije, abulije, napetosti i nebrojenih varijanti doivljaja
manje vrednosti i oseanja krivice. Anksiozno-depresivne n. danas ine 65% svih n., ukljuujui i neurotina
reagovanja na stres i krizne situacije u ivotu.
Opsesivno-kompulzivna n. je takoe retka (5% svih
neuroza), ali najtea, s obzirom na prirodu simptoma.
Pacijent je optereen prisilnim mislima i radnjama
(kompulzijama) koje traju nekoliko sati dnevno. Ove
n. imaju lou prognozu, lee se godinama. U klinikoj
slici via se esto opsednutost istoom, moralnou,
magijskim miljenjem, ali i obiljem anksiozno-depresivnih simptoma.
Disocijativne ili konverzivne n. ine oko 20% svih
n. Prisutne su u niim drutvenim klasama, kod manje
obrazovanih mukaraca i ena, u vidu disocijacije ili
razdvajanja pojedinih aspekata ponaanja ili linosti
(podeljena linost, patoloka laljivost, fuge, somnabulizam, amnezije i slino). Sto se tie konverzivnih
simptoma u uem smislu, oni mogu da budu u oblasti
m otorike (oduzetost, mutizam, histerini napadi),
senzorijuma (slepilo, gluvoa) ili bolova u razliitim
delovima tela koji nisu fiksni.
Neurastenija je raniji izraz za neurotinu slabost,
zamor i iscrpljenost. Danas se retko javlja, jo rede dijagnostikuje. Neurotina depersonalizacija je neprijatan
doivljaj izmenjenosti vlastite linosti, ije je nerealno
sti (za razliku od psihotine depersonalizacije) pacijent
svestan. Neurotina derealizacija je neugodan i udan

neuroze

doivljaj promena okolne realnosti uprkos svesti da se

ova objektivno nije promenila.
Hipohondrija je kao n. danas retka, a kao opsesivna n. ea, za razliku od svih drugih neurotinih
poremeaja, kod mukaraca. U klinikoj slici dominira
strah od bolesti, sumnjiavost u nizu varijeteta vezanih
za zdravstveno stanje, nezadovoljstvo leenjem i sklo
nost bezbrojnim medicinskim pregledima. Drugi oblici
neurotinog reagovanja uglavnom imitiraju kliniku
sliku nekih somatskih oboljenja, ali se simptom seli
i ne postaje sve izraeniji, a praenje dramatinim
emocijama i potrebom za dobijanjem panje od strane
okoline.
Pojedine klinike slike n. nisu bile uvek podjednako
rairene. Tako su sedamdesetih godina XX veka ank
siozne i depresivne inile ak 60% svih n., histerine
oko 20%, fobine 5% i opsesivno-kompulzivne oko 5%
svih n. U ratovima na prostorima prethodne Jugoslavije
preovladavali su disocijativni simptomi, naroito u post
traumatskom stresnom poremeaju, zatim neurotino
anksiozno-depresivno reagovanje. U Drugom svetskom
ratu preovladavale su anksiozno-fobine neuroze, a u
XIX veku histerine n.
Neurotini poremeaji imaju drutvenu dimenziju ne
samo s obzirom na uticaj drutvenih inilaca na njihov
tok i kliniku sliku nego i zato to su raireni u toj meri
da pretpostavljaju angaovanje ire drutvene zajednice
u njihovom leenju ili spreavanju. Smatra se da se pod
dijagnozom n. lei u svetu ak 15% sveukupne popu
lacije. Aleksandar Anelkovi je naao da se u Jugo
slaviji sedamdesetih godina prolog veka 10% odraslog
stanovnitva leilo zbog razliitih neurotinih simpto
ma, odnosno svako etvrto dete koje ide u kolu, ili
25% svih leenih kod lekara opte prakse. Dodajmo i da
n. ini oko 43,6% svih psihijatrijski registrovanih boles
ti, odnosno 6,7% svih hospitalizovanih u psihijatriji.
Socijalni inioci u istraivanju n. mogu se podeliti u etiri osnovne grupe. Prvu od njih predstavljaju
opti demografski fa kto ri, koji se lako operacionalizuju. O istraivanju odnosa ovih faktora i neurotinih
poremeaja postoji najobimnija literatura. U ove inioce
spadaju: dob, pol, rasa, brano stanje i nacionalna i rasna
pripadnost. Drugu skupinu ine, meusobno usko pove
zani, tzv. socioekonomskifaktori, a tiu se uticaja klasne,
odnosno slojne pripadnosti, zanimanja, materijalnih
primanja, kvaliteta stanovanja i si. na pojavu n. Treu
grupu drutvenih inilaca ove vrste ine stresne situaci
j e , tj. ekoloki momenti u ivotu neurotinog. Ranije je
ova skupina inilaca bila delimino obuhvaena izra
zom socijalne dezorganizacije, koja je podrazumevala
stanje nestabilnih drutvenih vrednosti, slabu grupnu

neuroze

364

povezanost, odsustvo uticaja voe i nepostojanje slobod

nog vremena. etvrtu skupinu drutvenih inilaca od
uticaja na nastanak n. nazvali smo asocirani socijalni
faktori, ne iz teorijskih razloga, nego zbog injenice
to su se kao takvi nametnuli autorima. Ovi inioci
(socijalna izolovanost, neposredna drutvena podrka,
odnos s prijateljima, zadovoljstvo druenjem, kvalitet
porodinog ivota i ivota uopte) sve su prisutniji u
novijim istraivakim radovima, vezujui neposredno
socijalne sa psiholokim faktorima u ispitivanjima ove
vrste.
Neurotini poremeaji lee se, u velikoj veini sluaj
eva, psihoterapijom (individualnom i grupnom), najee
psihoanalitike i bihejvioralno-kognitivne orijentacije,
uz povremenu terapiju lekovima (sedativima, anksioliticima uglavnom) i, po pravilu, u ambulantnim uslovima.
0 p s ih o te r a p ija O s o c io lo g ija , p s ih ija tr ijs k a

P. Opali
neverbalna komunikacija. Saobraanje izmeu
ljudi bez korienja rei. N. k. ukljuuje facijalne izraze
i gestove, grube pokrete i poloaje tela, mimiku, izraz
lica, dodir, nain hoda, intonaciju i boju glasa i, najzad,
prostomu distancu izmeu onih koji komuniciraju.
Smatra se d aje n. k. filogenetski i ontogenetski (u
odnosu na evoluciju ljudske vrste i razvoj pojedinca)
starija od verbalne. Ona je, uz to, neposrednija, jer je
u bliskijoj vezi sa oseanjima i stoga se ubraja u tzv.
izrazilo ponaanje. Vie je povezana s nesvesnim
sadrajima psihikog ivota nego verbalno ponaanje.
1 pored svega, neverbalno ponaanje moe biti
uslovljeno obelejima kulture (naroito gestovi) ili
drutvenim normama (npr., etikecija pri rukovanju i
nain pozdravljanja uopte, te protokoli ponaanja u
posebnim drutvenim prilikama itd.).
N. k. moe da bude u skladu s verbalnim porukama,
ali i ne mora. U ovom poslednjem sluaju, takva komu
nikacija naziva se jo i metakomunikacijoin, odnosno
komunikacijom s protivrenom porukom. Najea
komunikacija u metakomuniciranju jeste da se verbal
no alje poruka u smislu prihvatanja sagovornika, dok
neverbalni pokret ili izraz ima suprotno znaenje. Jav
lja se u ponaanju okoline prema potencijalno psihiki
obolelima, npr. kod tzv. shizofrenogenih (dominantnih i
hladnih) majki, prema miljenju Fride From-Rajhman.
O s im b o l O sim b o li k a k o m u n ik a c ija

P Opa/i

nezaposlenost. (1) Obeleje onih osoba koje pri

padaju radnoj snazi, koje su bez posla i bez prihoda po

osnovu obavljanja posla, a koje su traile zaposlenje na

drutveno predvieni nain; (2) drutvena pojava znatne
neukljuenosti ljudi u rad, i to onih koji ele da rade,
koji su bili zaposleni pa su ostali bez zaposlenja, ili onih
koji su se prijavljivali odgovarajuim institucijama za
zapoljavanje radi zaposlenja. Razlikuju se tzv. Jrikcio
na n. i strukturna n. Frikciona n. je izazvana prolaznim
menjanjem posla, do ega dolazi usled otputanja ljudi
iz pojedinih organizacija radi prilagoavanja obima nji
hove elatnosti promenjivim zahtevima trita. Oekuje
se da takva n. bude kratkog trajanja i da ne prelazi 3%
ukupne radne snage. Strukturna n. ima oblik dugotraj
nije pojave usled odreenih tehnolokih i drugih struk
turnih promena koje utiu na poslovanje odreenih delatnosti u celini (teke industrije ili tekstilne industrije),
ili na ekonomsku situaciju itavih regiona, pa i zemalja
u meunarodnoj razmeni. Pojedini autori smatraju daje
u razvijenim zemljama na delu trend masovnog i traj
nog iskljuivanja ljudi iz sfere rada zahvaljujui razvoju
novih, informatikih i drugih tehnologija koje sve vie
iskljuuju ljude iz procesa rada. Razlog toj rastuoj n.
jeste i logika razvoja kapitalistikih drutava, u kojima
se tei rastu ekonomske moi sa to manje ulaganja u
radnu snagu. Pored posledica po pojedince koji bivaju
nezaposleni, sve su tee drutvene posledice ove struk
turne n. Mnogi vidovi socijalne patologije (ukljuujui
i rast kriminala) smatraju se posledicama rastue i du
gotrajne n.
O e k o n o m s k a tr a n z ic ija
Z> p o s ts o c ija lis ti k a tr a n s f o rm a c ija O s ir o m a tv o

.S. Boli
norma (lat. norma - pravilo, propis). Duhovna tvore
vina nastala posebnim nainom razmiljanja, koje se
naziva miljenjem o trebanju ili onome to treba da
bude. Georg Zimel je insistirao na tome daje miljenje
o trebanju poseban nain razmiljanja koji se principi
jelno razlikuje od naina razmiljanja o onome to jeste
(prezent), to je bilo (prolost) ili to e biti (futur).
Nadovezujui se na Zimela, Hans Kelzen je jo vie
istakao bezlinost i metarealistinost trebanja izraenog
u n.: n. izraava trebanje da neko lice x po nastupanju
uslova v postupi na nain z. K.0 e u realnosti zaista
moi biti identifikovan sa licem v, koja situacija e
moi da bude podvedena pod nastupanje uslova v i
koje konkretno ponaanje e moi da bude dovedeno u
vezu s postupanjem na nain z problemi su koji vie
ne spadaju u samu n. (tj. njeno stvaranje), nego u njenu
pri menu.
,V. moe da bude potpuna i nepotpuna. Potpuna n.
sadri etiri elementa: ( 1) hipotezu dispozicije; (2) dis-

365
poziciju; (3) hipotezu sankcije i (4) sankciju. Hipoteza
dispozicije propisuje nastupanje uslovay, a sama di
spozicija postupak z, koji se Iicux stavlja u obave
zu da izvri (nareujua dispozicija), ili u ovlaenje da
izvri (ovlaujua dispozicija), ili u zabranu da izvri
(zabranjujua dispozicija). Hipoteza sankcije je deo n.
koji pod uslovom v tretira propust lica x da izvri
postupakz kako gaje predvidela dispozicija n. Zato
usleuje poslednji deo
koji obavezuje lice .yv da
izvri postupak zz kojim e se sankcionisati propust
lica .v i ceo pravni poredak ponovo dovesti u sklad.
Iako su za sociologiju najhitnije strategije tumaenja
- kako prilikom stvaranja, tako i prilikom primene
n. - kojima se sadraji n. vezuju na realne aktere, delanja i situacije, socioloki znaaj ima i sama nomotehnika (tehnika sastavljanja .), i to posebno u pogledu
upotrebe nejasnih, dvosmislenih i spornih pojmova, koji
samu primenu upuuju na voluntarizam i arbitramost.
S obzirom na to ko i kako stvara i primenjuje .,
mogu se razlikovati pravne i moralne n. Pravne n. stvara
za to ovlaeni organ u predvienoj proceduri, a njihovo
nepotovanje sankcionie za to ovlaeni organ u takoe
predvienoj proceduri. Nasuprot tome, moralne n. mogu
stvarati i pojedinci i druvene grupe (obino spontano i
fleksibilno, tj. bez posebno predviene procedure i bez
potrebe da se n. zapisuju), dok je sankcionisanje nji
hovog nepotovanja takoe spontano i difuzno (tj. bez
posebno ovlaenog organa koji bi u predvienoj proce
duri donosio sankcije). Pravne n. su, kao to odatle proi
zlazi, savrenije, iako zbog same svoje prirode ne mogu
dopreti u neke segmente ivota u kojima lini, porodini
i si. moral ostaje jedina normativna regulativa.

normalno/patoloko

psihiko i socijalno blagostanje, opredeljujui se za in

tegrativnu, pozitivnu definiciju.
(2) Ovakva definicija SZO spada i u tzv. utopijske
definicije stanja kojem se tei, a koje nije lako ostvariti
zbog sve veeg broja kriterijuma koje treba zadovoljiti.
Odreivanje normalnosti komplikuje i injenica na
koju ukazuje ameriki psihijatar Erik Erikson svojim
uenjem o ljudskom ciklusu. Naime, od roenja pa do
smrti prolazimo kroz niz faza. Zato se ne moe govoriti
o normalnosti kao o neem statinom, ve o normalnosti
koja je karakteristina za svaki ivotni ciklus, a pri tome
crvena nit identiteta meusobno povezuje ove cikluse.
Utopijski zahtevna je definicija p. koju je dao Abraham
Maslov, smatrajui da u oblast patologije spada gubitak,
umanjenje, ali i neostvarenje ljudskih mogunosti.
(3) U statistikoj definiciji normalnosti, u kojoj ona
oznaava srednju vrednost, ovek se sagledava kao
statistiki proek. Takvom shvatanju blisko je i poznato
razlikovanje izmeu n. i p. drutvenih injenica koje je
u sociologiju uveo Emil Dirkem (Pravila sociolokog
metoda, 1895). N. drutvene injenice se definiu svo
jom optou, odnosno prosenou u okviru odreenog
drutvenog tipa, u odreenoj fazi njegovog razvoja;
p. su, pak, one drutvene injenice koje odstupaju od
(statistikog) proeka. Ovo razlikovanje, koje je Dirkem
primenio u svom shvatanju drutvene podele rada,
samoubistva i kriminaliteta, naroito je u ovom poto
njem sluaju izazivalo nedoumice: s tog stanovita, izvesna stopa kriminaliteta koja postoji u svakom drutvu
moe se smatrati n. zato to ve samim svojim postoja
njem i sankcijama kojima biva obuzdana slui kao reperna taka za (pravno) definisanje i (moralno) igosanje
3 moral 3 normativna injenica O pravo
p. drutvenih pojava. Dakle, u okviru statistiki pojm
A. M ol nar
ljene normalnosti, n. se proglaava ono to ve jeste u
najirem moguem smislu. Ovakvo definisanje oveka
je pozitivistiki pragmatino i zanemaruje injenicu da
je ovek bie u mogunosti. Taj stav je npr. naveo
normalno/patoloko. Definisanje n. ip. uvek krije u
Sigmunda Frojda da izjavi da ne zna ta je ., smatrajui
sebi opasnost da se bogatsvo egzistencije oveka svede
to
idealnom fikcijom. Ipak, on je donekle poistovetio
na nekoliko turih pokazatelja. Poznato je vie modela
n.
linost
sa zrelom linou ije su glavne odlike da
normalnosti.
moe
da
voli
i da radi. Pored toga, zrela linost ima do
(1)
Najstarija definicija normalnosti je medicinska,
bru ravnoteu odnosa sa okolinom, dok nezrela linost
u kojoj se n. izjednaava sa zdravljem, doivljava kao
uvek vie trai nego to je spremna da prui. Statistiki
odsustvo bolesti; ovo odreenje pokazuje sve slabosti
pristup ima vie znaaja u merenju pojedinih psihikih
tzv. negativnih, posrednih definicija. Bolest je lake
funkcija, posebno inteligencije.
odrediti nego zdravlje. Ova definicija se u medicin
Sociologija je, po prirodi stvari, polazei od konk
skoj praksi dugo odrala, jer je teko zadovoljiti sve
retne
drutvenoistorijske situacije, podsticajno relativimedicinske, psiholoke, socioloke i kulturoloke krizovala
pojam n. odreujui ga u vremenu i u drutvenom
terijume jedne opte definicije normalnosti. Ipak, Svetprostoru.
;V. je uvek i normativno, tj. uslovljeno vaeim
ska zdravstvena organizacija (SZO) danas Smatra da biti
normama.
Na nivou kulture ovo shvatanje n. najbolje je
normalan ne znai samo odsustvo bolesti, ve telesno.

normalno/patoloko
izraeno u shvatanjima Abrarna Kardinera o bazinim
tipovima linosti u odreenoj kulturnoj sredini. Tako,
ako uzmemo primer koji je za nas od posebnog znaaja,
bazini tip linosti u patrijarhalnoj kulturi bi pokazivao
slabu individualizaciju, kolektivni mentalitet, prihvatanje autoritativnog vodstva, submisivnost ena.
Socijalni antropolozi ukazuju da je normalnost vie
relativan nego apsolutan pojam. Henri Vegrocki, jedan
od ranih kritiara ovih relativistikih stavova (1939),
kae d aje ponaanje n. ukoliko odrava ili unapreuje
odreenu kulturu. Slino tome, Igor Karuzo smatra
p. u drutvenom smislu one pojave koje predstavljaju
drutvenu fiksaciju ili regresiju. duhu kulturnog
relativizma je i tvrdnja d a je pojam n. izloen stalnoj
promeni, ba kao i predstava o ovekovoj prirodi na
kojoj pojam n. i poiva.
Svojim stavovima o ljudskoj prirodi Erih From je
proirio i stvorio nov pojam n. On govori o patologiji
normalnosti u drutvu u kojem ovek bei od usamljenosti i nesigurnosti koje zahteva sloboda i nalazi
utoite u konformizmu, tj. u statistiki posmatranoj
normalnosti, kao i u drugim oblicima neslobode. Od
znaaja je i njegov pojam drutveno strukturisanog de
fekta linosti, kao i zamisao o oblikovanju individu
alnog karaktera na takav nain da pojedinac internalizuje drutvene potrebe, pa ih nesvesno zadovoljava,
oseajui ih svojim: tada on ima elju da dela onako
kako treba da dela. Drugo stanovite koje potie iz so
ciologije je u biti pragmatino i poiva na interakciji
izmeu pojedinca i drutva. Najpoznatiji tuma ovakvih
stavova je sociolog Edvin Lemert, tvorac teorije o devijantnom ponaanju. Po njemu, na primarnu devijaciju
drutvo daje u sutini represivan odgovor jer proiz
vodi etiketiranje, tj. stigmatizaciju i diskriminaciju
pojedinca. Da bi razreio poveanu psihiku tenziju
koju proizvodi korektivna reakcija drutva, pojedi
nac prihvata ulogu devijanta. Ovakva shvatanja imaju
za cilj prilagoavanje postojeem, ne vodei rauna o
patologiji normi, drutva ili drutvene situacije. Pojam
normalnosti Lemert redukuje na socijalnu dimenziju, to
je teko prihvatljivo. Anomija i dezorganizacija drutva,
ali i pojedinca u situaciji kada su dotadanje drutvene
norme i vrednosti iezle a novih jo nema na vidiku,
moe da dovede do regresije kako drutva tako i poje
dinca. Emil Sioran (Zli Demijurg, 1998) govori o pojavi
amoralnog vitalizma kao uslova za preivljavanje.
U definisanju n. i p. teko je zadovoljiti razne
kriterijum e - m edicinske, psiholoke, socioloke,
kulturoloke. To je ipak lake ako je re o pojedincu

366
nego o grupi. Uprkos mnogim neslaganjima, opredelili
bismo se za definiciju normalnosti koja podrazumeva
optimalnu realizaciju linosti u konkretnoj drutvenoj
situaciji (Milan Popovi, Socijalni aspekti normalnosti,
1979).
O anomija O konformizam O patologija, socijalna
M. Popovi
norm ativna injenica. Norma definie formalnu ka
tegoriju treba (nem. sollen). N. . obuhvata ponaanja
i djelovanja ljudi, institucija i organizacija u vezi sa za
snivanjem i funkcionisanjem drutvenih normi.
Neposredne ili posredne veze ponaanja i djelovanja,
znaaja i znaenja u odnosu na kategoriju treba da
daju ontoloku sadrajnost n. . koju moemo razloiti
na slijedee elemente: volju i ideje, potrebe i interese
koje izraava sollen sadrano u normi; karakter drut
venih snaga koje su nametnule svoju volju i onih kojima
je nametnuta volja, te stepen ignorisanja njihovih glaso
va bez ijeg iskustva nije mogue sticanje objektivnog
znanja o drutvenim procesima; strukturne kanale koji
ma je to realizovano; uticaj ideja sadranih u normi (i
ako se ne ostvaruju u potpunosti); znaaj i znaenje koje
za ljude i drutvo imaju norme, odnosno koje im oni
pridaju; dominantne motive koji se ispoljavaju u vezi s
normama: izgled na drutvene promjene i njihov smjer
u spoju esencije i egzistencije ovjeka i drutva.
N. . kao drutveni proces karakterie opta koordina
cija znanja, ljudskih vrijednosti, ubijeenja i vjerovanja.
Sveobuhvatnost n. . implicira sinhronizovanu primje
nu metoda pristupa koji obuhvata filozofske i vrijednosnonormativne pretpostavke, da bi metodom provjere
egzaktno apstrahovali ono to je provjerljivo od onog
to je samo refleksivno i intuitivno. Ovim postupkom se
ispituje i valjanost teorijske osnove normativno-institucionalnog modela organizacije na svim nivoima. (Sa
moupravni model je polazio od teorijski neutemeljene
pretpostavke o jedinstvu interesa svih lanova radnog
kolektiva, pa je prilikom konflikata i trajkova ispadalo
da se radnici bune sami protiv sebe).
Izuavanjem n. . sociologija prati kolektivno mi
putem tri vrste strukturisanja drutva: aditivmi (atomistiko shvatanje), emergencijit (cjelina stvara svojstva
koja se nameu pojedincima) i relacioni totalitet (sistem
interakcija mijenja pojedince i objanjava varijacije u
cjelini). Pri tome, imaju se u vidu dvije ravni: ravan
stvarnog ponaanja i ravan dolaenja do svijesti. Prva
ini podstrukturu dostupnu uzronom istraivanju, dru
ga pojmove i ideoloke sisteme pomou kojih subjekti
opravdavaju ili sami sebi objanjavaju svoje drutveno
ponaanje (an Pijae).

367
Odnos norme i n. . sadran je u drutvenoj prirodi
same norme koja ne nastaje individualno ili endogeno.
N. . bitno utie na nastajanje normi, ak im prethodi.
Granice koje dijele normu i n. . ne znae da ne postoje
take koje ih spajaju. Nemogue je bez n. . ostvari
ti cilj da se putem prava uini da ono to je pravedno
bude jako, a da ono to je jako bude pravedno. Uz to,
bez rt. . nije mogue procijenjivati da lije propisano
sollen odreeno onim stoje pravedno u pravdi ili onim
sto je nuno u sili (ak Drida). N. . otklanja slabost
diskursa konanog rjeenja to karakterie normu.
N. . pokazuje da je o pravdi nemogue govoriti samo na
osnovu norme. Pun diskurs o pravdi obezbjeuje jedino
n. ., a to znai i o nepravdi ili sili. Ko pravdu svodi na
njeno naelo, taj je unitava (Miel Montenj). Vano
je utvrditi granice koje razdvajaju, ali i take koje spa
jaju normu i n. . Udaljavanje norme i n. . pokazuje ili
disfunkciju, ili moralnu istroenost norme.
N. . je poseban stupanj strukturisanja drutvenog
totaliteta. Ona ima svoju strukturu sa slojem koji poiva
na normama i slojem koji je u vezi s normama, ali pred
stavlja odstupanje, nesaglaavanje, otpor normama. U
daljem razlaganju, kod prvog sloja, razlikujemo ono po
naanje koje se odnosi na voljno prihvatanje i ono koje
oznaava prihvatanje normi iz nude i pod pritiskom.
Drugi sloj se diferencira s obzirom na uzrok odstupanja
- individualne potrebe i interese, socioekonomski po
loaj grupa, politike faktore itd.
N. . je vezana i za neformalnu organizaciju drutva
koja nastaje na bazi samoregulacije i samoorganizacije.
Ona pripada neformalnoj organizaciji, ali se ne moe
utopiti u nju i posmatrati kao njen neizdiferencirani
dio. Neophodnost identifikovanja n. . kao specifine
socijalne realnosti posebno dolazi do izraaja u razumi
jevanju optimizacije uzajamnog djelovanja formalne i
neformalne organizacije, a to podrazumijeva otkrivanje
latentnih, ponekad ruilakih mehanizama socijalne re
gulacije. N. . je tako ijedna od osnova, uzroka i faktora
interindividualnog i intergrupnog ponaanja.
Posebno je znaajno identifikovati karakter inter
ferencije normi koje pripadaju razliitim oblastima.
Pravne, religijske, moralne i obiajne norme upravo
interferiraju u n. . Prilikom susreta u n. . dolazi do
njihovog uzajamnog dejstva, pri emu se one pojaava
ju, slabe ili ponitavaju. Tako, npr., obiajne i moralne
norme u interferenciji s pravnim mogu ojaati ove dru
ge, mogu oslabiti njihovo dejstvo, a mogu dovesti ak
i do njihovog neprihvatanja. Pored opteg karaktera in
terferencije normi, sociologija vri i diferencijalne ana
lize: (1) s obzirom na razliite strukture: klasnoslojnu,
kulturnu, politiku, etniku; (2) normativno ponaanje

novi svetski poredak

kao vid socijalnog ponaanja koje interferira s radnim,
ekonomskim, organizacionim, funkcionalnim, komuni
kacionim, demografskim, devijantnim; (3) razni aspekti
jednog istog tipa, kao to je radno ponaanje normativno
zadato i voljno - po izboru radnika ije poreenje po
kazuje kakve su radnikove orijentacije, stepen zainteresovanosti, usklaivanje njegovih akcija sa ciljevima
organizacije.
Dijahronijska dimenzija n. . ispoljava se u dva smi
sla: (1) kao samosvojna pojava i (2) kao dinamina po
java koja se odreenim sadrajima uklapa u tok istorije.
Sociolokim razumijevanjem n. . unosimo vrijeme i
prostor kao unutranje konstitutivne varijable koje su u
normativnoj strukturi pretvorene u statike - fizikalne
realnosti. U n. . vrijeme i prostor se subjektivizuju i
skidaju onu impersonalnost koju imaju u normativnoj
ravni. Vrijeme i prostor tako dobijaju subjektivizovanu
uticajnost, prirodnu dinaminost, ljudsku smisaonost i
transuzronost. Polazei od socijalnog realizma i ljud
ske smisaonosti n. c., socioloko razumijevanje ima
znaajnu osnovu za uzrono i smisaono tumaenje i
objanjenje istorijskog toka. Vremenska dimenzija n. .
omoguava otkrivanje zakona i izdvajanje promjenjivih
koje omoguavaju dobijanje takvog ishoda.
N. . kao opti pojam - kao kategorijalno svojstvo
drutvenih ponaanja i osjeanje normativne nunosti
- oznaava ono to je normativno za subjekt, a to je
istovremeno predmet analize posmatraa. Ona usmje
rava na otkrivanje uzronosti ponaanja u struktura
ma koje su u osnovi tog ponaanja. Sociologija prava
temelji svoj predmet na n. . kao relevantnoj drutvenoj
injenici, a to znai usmjerenje istraivake panje na
drutvene procese na osnovu kojih subjekti smatraju da
ih norme obavezuju.
O moral O norma O vrednosti

S. Vitkievi
novi svetski poredak. Izraz je uao u iru upotrebu
nakon zavretka Zalivskog rata 1991. godine. Smisao
pojm a tumaen je u skladu s govorom tadanjeg
amerikog predsednika Dorda H. V. Bua koji je,
obraajui se Kongresu SAD, istakao da svet nakon
Pustinjske oluje ulazi u novu eru u kojoj principi
pravde i ferpleja, dobrobit slabih, sloboda i zatita
ljudskih prava predstavljaju kljuna obeleja n. s. p.
Garant n. s. p. su SAD, ija je misija obezbeivanje
stabilnog i dugotrajnog svetskog mira. Osnovne ideje iz
Buovog govora o n. s. p. razraene su i proirene u delu
politikoloke strune i publicistike literature. Prema
tim tumaenjima, n. s. p. oznaava posthladnoratovsku
epohu koja poinje nakon propasti sovjetske imperije.

novi svetski poredak

368

U klimi liberalne euforije i optimizma n. s. p. je postao

sinonim za jedan svet koji se gradi na potovanju
meunarodnih normi zasnovanih na moralnim prin
cipima, a ne na hladnoratovskom sukobu i ravnotei
straha od nuklearnog oruja. Svetski mir, osujeivanje
lokalnih i regionalnih sukoba, potovanje ljudskih prava
i prestanak trke u naoruanju predstavljaju, iz te per
spektive, osnovne karakteristike n. s. p.
Mogui izvor napetosti u uslovim a novonastale
ideoloke homogenosti mogu predstavljati reimi koji
kre ljudska i nacionalna prava i ugroavaju bezbednost
susednih drava. U takvim situacijama opravdane su
humanitarne vojne intervencije koje se rukovode hu
manitarnim i moralnim a ne stratekim motivima.
Ovakvoj viziji suprotstavljena je predstava o n. s.p. kao
o novom imperijalizmu SAD, drave koja, pod maskom
liberalnih naela, pokuava da ostvari strateke nacio
nalne interese i nametnu unipolarizam u meunarodnim
odnosima, igrajui ulogu svetskog policajca. Pionir
ovakvog pogleda na n. s. p. je Noam omski, radikalni
kritiar am erike spoljne politike koji sistematski
kritikuje amerike vojne intervencije povezujui ih
s pokuajem da se silom ouva opadajua amerika
ekonomska dominacija. Iz te perspektive se, dakle,
n. s. p. sagledava ne kao doba mira i pravde ve kao po
ligon novog humanitarnog militarizma koji sprovode
SAD.
Poslednjih godina, pod uticaj em sve brojnijih meu
narodnih sukoba, globalnog terorizma i, posebno, eko
nomskog jaanja Kine i Indije, sve ee se govori o
perspektivi pojave multipolarnog svetskog poretka koji
bi mogao prevagnuti nad unipolarnim n. s. p. u kome
SAD imaju centralnu ulogu.
Osim navedenih, u literaturi se mogu nai i tumaenja
koja n. s. p. dovode u vezu sa svetskom zaverom uticajnih grupa ija istorija see u XIX vek. Zajedniki ime
nitelj ovim, neretko ideoloki razliitim grupama jeste,
navodno, stvaranje tajne svetske vlade. Meu poslednjima u nizu takvih tumaenja je delo biveg britanskog
obavetajca Dona Kolmana Hijerarhija zaverenika
(1992), koje govori o svetskoj zaveri samoizabrane
globalne elite, tzv. Komiteta 300, koja iz senke usmerava globalne drutvene tokove, u cilju sopstvene
svetske dominacije.
3 globalizacija

V. Vuleti
n upcijalitct (lat. miptiae - svadba, brak). Brano
ponaanje stanovnitva, oblikovano branim modelom,
tj. obiajima, normama i vrednostima u vezi sa stupa
njem u brak i sastavom branog kontingenta. Brani

kontingent ine lica oba pola starija od 15 godina, a

njegove osobine zavise od tipa starosne strukture.
Divorcijalitet je proces raspada braka, a u celibatu se
nalaze lica koja nisu nikad stupala u brak. Udovitvo je
brano stanje nakon smrti jednog od lica u braku.
Informacije o strukturnim pokazateljima branosti
(udeli celibata, oenjenih/udatih, razvedenih i obudovelih) dobijaju se iz popisa stanovnitva, a o procesima
sklapanja i razvoda braka iz vitalne statistike. Svaki for
malno sklopljeni brak registruje se u nadlenoj matinoj
slubi, a razvedeni u evidenciji sudova. Radi sagleda
vanja deterministike osnove pojedinanih odluka o
sklapanju ili razvodu braka koriste se podaci iz anketa
i dubinskih intervjua.
Istraivanje branosti ima u demografiji veliki znaaj
iz nekoliko razloga, od kojih je najznaajniji njegova
povezanost s fertilitetom. Najvei broj dece raa se u
formalno sklopljenom braku. U populacijama u kojima
se ne sprovodi kontrola raanja, doba stupanja u brak
predstavlja direktnu varijablu fertiliteta. U modernim
populacijam a, gde suprunici primenjuju kontrolu
raanja, parovi zapoinju i okonavaju svoju reproduk
ciju u prvim godinama po stupanju u brak. U postmodemim drutvima Zapada primetno je znatnije pomeranje u starosnoj dobi partnera pri sklapanju braka (ka
starijim godinama), pojava i irenje alternativnih formi
ivota udvoje, kao to su LAT zajednice (eng. live apart
together), DINK (double income, no kids) itd. U brak
se najee ulazi u treoj deceniji, a sklapanje braka se
poklapa sa odlukom o raanju, uz pad reproduktivne
norme s dvoje na jedno dete.
Demografski relevantni aspekti branog ponaanja su
protogeneziki i intergeneziki interval. Prvi oznaava
razmak izmeu vremena stupanja u brak i raanja prvog
deteta, a drugi izmeu sukcesivnih poroaja. Klasini
demografski radovi pridavali su braku tzv. selektivnu i
zatitnu funkciju. U prvom smislu, polazilo se od uverenja d a je brano stanovnitvo vitalnije, budui da su
u brak ulazili zdravi, ekonomski samostalni pojedinci,
pripadnici viih slojeva, a u pogledu drugog aspekta,
naglaavanje nii morbiditet i mortalitet lica u braku.
Savremeni, postmodemi bihejvioralni modeli, nastali u
drutvima velike socijalne otvorenosti, mobilnosti, multikulturalnih specifinosti, u kojima se uvaavaju prava
na razliitosti, pribliili su uloge mukog i enskog pola
(u aspektima obrazovanja, zaposlenja, porodice i ka
rijere), ime su u velikoj meri opovrgnute prethodne
predstave o braku. Tu se misli na uoene trendove
smanjivanja razlika u ekscesnoj smrtnosti mukaraca
i ena, zatim celibatera i lica u braku. Demografske
posledice novih stilova ivota samaca i ivota udvoje

369

(novog obrasca partnerstva) ogledaju se u daljem padu

ivorodenja, tj. negativnom prirodnom prirataju, de
populaciji i starenju, to se u teoriji obuhvata pojmom
druge demografske tranzicije.

Postoji vie agregatnih pokazatelja branosti

stanovnitva. Prvo, apsolutne veliine, kao to su broj
sklopljenih i razvedenih brakova, prosene godine sta
rosti prilikom stupanja u brak i prilikom razvoda. Drugo
su relativni pokazatelji, koeficijenti i stope. Koeficijent
razvedenosti je odnos broja razvedenih na 100 sklo
pljenih brakova. Opta stopa predstavlja broj sklopljenih
brakova tokom jedne kalendarske godine na 1 000 lica
sredinom te godine. Mada olakava m eunarodno
poreenje, ova stopa predstavlja neprecizan indikator,
jer se u obzir uzima ukupna populacija (bez izdvajanja
lica koja su ve u braku). Drugo su specifine stope,
koje se najee raunaju za pojedine generacije ili
kohorte (obino petogodinje starosne grupe). Razlog
njihovog izraunavanja je potreba da se u analizi raz
dvoji delovanje samog procesa sklapanja braka od uticaja
postojee starosnopolne strukture branog kontingenta.
One nastaju unoenjem empirijskih stopa u populaci
ju izabrane starosnopolne strukture. Najzad, u savremenim radovima o n. kao pokazatelj brane dinamike
koristi se i stopa ukupne prve branosti (za ene). To
je hipotetska mera, analogna stopi ukupnog fertiliteta,
nastala iz potrebe da se prati proces pada branosti, koji
povlai pad fertiliteta. Ova mera dobija se sabiranjem
specifinih stopa prve branosti (raunate u odnosu
na ene koje nisu nikad stupile u brak), a predstavlja
verovatnou budueg branog ponaanja stanovnitva
pod pretpostavkom odravanja postojeeg branog
modela.
Prosena starost prilikom stupanja u brak je znaajan
indikator tranzicije branog modela. Pomeranje doba u
kojem se sklapa brak navie ne mora da znai otpor pre
ma braku, ukoliko stope n. starijih kohorti kompenzuju
ponaanje mlaih. Udeo zavrenog celibata, meutim,

nupcijalitct
predstavlja jasan indikator pada popularnosti braka kao
institucije. Iz literature nije sasvim jasno koja je starost
diskriminatoma za odreenje ovog statusa. Najee se
uzima uzrast od 35 do 40 godina, s tendencijom pomeranja navie. Starost suprunika prilikom razvoda ima
demografske implikacije razliite po muko i ensko
stanovnitvo, to zavisi od sociokulturnog modela koji
determinie ponovno stupanje u brak i eventualni na
stavak reprodukcije.
Brana homogamija je tendencija sklapanja bra
kova meu suprunicima istog ili priblinog uzrasta,
obrazovanja, zanimanja, drutvenog porekla, slojnih,
etnikih i konfesionalnih odlika. U meri u kojoj su glo
balni drutveni sistem i kultura vie otvoreni, dinamini,
utoliko raste udeo meovitih brakova, posebno meu
suprunicima razliitih etnikih, rasnih, religijskih ka
rakteristika. U fazi veih drutvenih kriza, napetosti,
otvorenih ili latentnih konflikata u drutvu, po pravi
lu, dolazi do opadanja u dinamici ovih brakova, koji
ponovo mogu da porastu u nekoj prosperitetnijoj fazi.
U ranijim tradicionalnim tipovima drutava starosna
razlika meu suprunicima bila je vie naglaena, tako
da su u ukupnom zbiru brakova dominirali oni u kojima
su mukarci bili stariji, ime je potkrepljivan muki au
toritet. S modernizacijom poloaja ene u drutvu i po
rodici, smanjuje se znaaj generacijskih razlika u braku,
a time i poveava udeo brakova meu vrnjacima, pa na
znaaju dobija model egalitamih polnih uloga.
U savremenom postindustrijskom drutvu globalizujuih promena, otvorena je debata o razvodu. Na inten
zivnu branu dinamiku (visoke stope n. i divorciteta)
vie se ne gleda kao na drutveni problem, indikator
drutvene patologije i nestabilnosti, vrednosne konfuzije
i anomije. Raspadi postojeih brakova, odlaganje bra
ka, pojava i irenje kohabitacija, serijske monogamije,
analiziraju se u izmenjenom postmodemom kontekstu
kao personalizovani, posebni ivotni stilovi, dugoroan
projekt intimnosti ili rad na istom odnosu.
3 brak 3 divorcijalitet 3 porodica
M. Bobi

0
obiaj. Vrsta nonne koja nastaje sporo, dugotrajnim
ponavljanjem odreenog naina ponaanja i vrlo sporo
se menja. O . ljudi shvataju kao obavezu, te nepotovanje
takvih normi povlai sankcije neorganizovanog drutva.
Za razliku od drugih normi, o. imaju konzervativan ka
rakter, to je istovremeno i njihova snaga i slabost, za
visno od situacije koju reguliu i vremena u kojem vae.
Uloga o. je viestruka - od potpuno iracionalnog smisla
koje neko obiajno pravilo moe da ima do, svakako,
njegove najvee vrednosti, koja se sastoji u ouvanju
tradicije u odreenoj drutvenoj zajednici. O . se raz
likuje od navike, koja je takoe ustaljen nain ponaanja
pojedinca ili neke drutvene grupe, ali, za razliku od o.,
ne podrazumeva drutvenu sankciju (kaznu).

O norma O normativna injenica O pravo, obiajno

M. Todorovi
ob ra en je (lat. co n v e rsio ). Proces u kojem ovek
prihvata versku, filozofsku ili politiku doktrinu koju
ranije nije poznavao ili ju je pobijao. Religijski sistemi
podrazumevaju potrebu za nekom vrstom preusmeravanja od ivota u neverovanju ka ivotu u veri, ili od
nezrelog ka zrelom verskom ivotu. U religioznom
judeohrianskom kontekstu, obratiti se znai odvratiti
se od onoga to je zlo i okrenuti se Bogu. Od rei kojima
se izraava pojam o . najvie se koristi jevrejski glagol
u b - menjanje puta, vraanje natrag. U grkom jeziku
koristi se glagol ep istrep h ein - povratak Bogu. Glagol
m eta n o ein izraava unutranji preokret. O . oznaava
natprirodnu promenu uma, oseanja i ivota, koji obnav
lja slobodu, samokontrolu i duhovno jedinstvo s Bogom
koje se izgubilo kao rezultat greha. O . prethodi spozna
vanje samog sebe kao grenika, kao i oseanje potrebe
za oprotajem, to se pretvara u odluku da se volja
potini ciljevima i ivotu koji je u skladu s Boijom vo
ljom. Lino iskustvo o. je sutina procesa spasenja koji
pretpostavlja svesnost da postoji Bog koji je ukljuen u
ljudski ivot, moralnost i potrebu za pomoi od nekog
spolja. Funkcija misionarskih aktivnosti je da ohrabre

odgovornost prema Boijim pozivima, jer religiozni

ljudi smatraju da Bog deluje u ljudskim situacijama u
nameri da pronae one koji njega trae. Tako dolazimo
do razumevanja o. kao progresivnog i interaktivnog
procesa u kojem se preobraava ivot, iz haosa ili
pogrenog puta, putem rada na sebi kao pojedincu
odgovornom Bogu i zajednici u kojoj se obratio.
O prirodi o. moe se govoriti i sa aspekta istorije,
antropologije, sociologije, psihologije. Za tipologiju
o . mogu se uzeti razliiti kriterijum i. Prema broju
uesnika, o. se dele na in d iv id u a ln a i kolektivna. Ako
je kriterijum podele duina trajanja, o. se dele na brza i
efikasna i ona tiha, koja traju i dogaa ju se skoro neprimerttno. Ako je sloboda izbora kriterijum, onda postoje
dobrovoljna i nasilna o., s razliitim vrstama i stepenima
manipulacije. Kada se pitamo koliko traju posledice o.,
onda govorimo o trajnim i p rivrem en im o. Naravno, tra
jno o. nije plod silom nametnute promene. Kada je kri
terijum tipologizacije sociokulturoloka distanca koja
postoji izmeu potencijalnih obraenika i onih koji su
ve obraeni, onda moemo razlikovati: (1) o. iz pot
puno razliitih religijskih tradicija (hrianstvo i islam
su primeri masovne tranzicije tradicije); (2) o. unutar
iste verske tradicije (u amerikom protestantizmu kada
baptista prelazi u adventiste, ili obrnuto, kada je smer kretanja ka konzervativnijem ili liberalnijem hrianstvu);
(3) o. u fimdamentalistike grupe i nove religijske pokre
te koji koriste strategije prinude i manipulacije da bi pri
dobili pristalice; (4) o. u vlastitoj veri, kada nominalni
vemici svoje verovanje uine centralnim pitanjem svog
ivota, kada doive duboko versko iskustvo ili novi uvid
koji oivljava duhovne vrednosti.
Empirijska istraivanja ukazuju na neke znaajne
aspekte koji su povezani sa o . Postoji opta saglasnost
da neki oblik krize prethodi o., jer otvara ljude za nove
izbore. U periodu adolescencije i formiranja identiteta,
u razvojnoj krizi, trae se i otkrivaju nove informacije
u pogledu shvatanja ivota. Tada je o . adaptabilni me-

371

hanizam koji doprinosi stabilizaciji. Psiholozi sm at

raju da se individualne krize pojavljuju i u kontekstu
destruktivne porodine situacije, neuspeha socijaliza
cije ili drugih linih trauma. Odrastanje u autoritarnom,
strogom, kanjavajuem sistemu ini da se mo ra
zume kao ona koja kontrolie, od koje se treba skrivati,
ponekad joj prkositi i podvaljivati. Porodice koje neguju
atmosferu prihvatanja i podsticanja pomau da se Bog
doivljava kao zatitnik i saradnik koji je saoseajan,
nenasilan i predvidiv. Tako porodice doprinose kvalitetu
o. koje se moe izazvati strahom ili ljubavlju, to zavisi
od razumevanja Boijeg karaktera, a ono proizlazi iz
iskustva sa roditeljima. Istraivanja pokazuju da su oni
koji potiu iz verski meovitih porodica mnogo vie
otvoreni za mogunost verske promene. Pored toga,
pluralistika drutva nude vie mogunosti za religijski
izbor. U sociolokom kontekstu, o. podrazumeva posto
janje misionara i potencijalnih obraenika. U kontekstu
kolonijalnih osvajanja misionari su raspolagali ogrom
nom moi. U neku ruku, bili su predstavnici kolonijalne
vlasti koja je imala podrku vojske i uivala ekonomsku
superiornost. Meutim, ima misionara koji su proga
njani, bilo da su jeretici u svom narodu ili nosioci tue
kulture, a ipak uspevaju da donesu vest koja dovodi
ljude do o.
Prema istraivanjima, mnogi obraenici priznaju da
je kljunu ulogu odigrao susret s pojedincem, voom
ili lanom neke grupe, kada su oni prepoznali ideal,
ivi primer verovanja. Potencijalni obraenici, bilo da
su aktivni istraivai ili pasivni partneri, donose svoje
intelektualne, emocionalne i praktine potrebe koje za
dovoljavaju u verskoj grupi koja neguje molitvu, organizuje bogosluenja i obezbeuje razliite mogunosti
da ih integrie u sebe. Ekskluzivne grupe naglaavaju
potrebu da se odluka donese i izrazi javno, jer pomae
obraeniku da potvrdi svoje zajednivo s grupom, a
grupi da potvrdi vrednost svojih ideja i metoda, to je
mono sredstvo meusobne podrke.
O
posledicama o. na psihike procese i osobine
linosti, na podruje ponaanja i meuljudskih odnosa,
na razvoj kulture i drutva, saznajemo iz empirijskih
istraivanja. Brojna su pitanja na koja treba jo odgo
varati: Koliko o. doprinosi sazrevanju linosti, formiranju
identiteta i integriteta? Da li su efekti o. progresivni ili
regresivni? S kog stanovita vrednovati posledice o.l
Da li verske tradicije omoguavaju dalje sazrevanje
i razvoj posle o.l Po kojim standardima vrednovati i
meriti efekte o.l Koji su to i kakvi ljudi kojima se dogo
di o .l Da li se razlikuju oni koji prihvataju progonjenu
veru od onih koji se obraaju u dominante verovanje? I,

obrazovanje
konano, da li je mogue razlikovati, i po emu, pravo
o. od lanog?
- prozelitizam - religioznost - veroispovest

Z. Kuburi

obrazovanje. U modernim drutvima znaaj o. to

liko je bitan d aje ono postalo jedna od velikih i nezao
bilaznih tema naeg doba. To je vieslojna pojava, koja
se moe posmatrati iz razliitih uglova. O. je najtenje
povezano sa socijalizacijom i vaspilanjem. To nije nimalo
neobino kada se zna daje socijalizacija najiri proces
uvoenja mladog ljudskog bia u drutveni ivot putem
raznovrsnih oblika uenja. O. je zapravo ui deo ireg
socijalnog procesa uenja, koje u svim drutvima i kul
turama ima odluujui znaaj. S druge strane, vaspitanje
se moe shvatiti kao metodiko nastojanje da se kod po
jedinaca stvore eljene karakterne crte. Ono obuhvata
svesne, organizovane i opte obrasce razvoja linosti,
koji su neraskidivo povezani s procesom uenja i o., s
tim da je ovo potonje prvenstveno usmereno na siste
matsko prenoenje znanja i umea s narataja na narataj,
od jednog pojedinca do drugog. U tom smislu, o. je oduvek postojalo, samo to nije imalo institucionalni oblik i
iroku rasprostranjenost, kao to je danas sluaj.
Razvoj o. tekao je od nedovoljno institucionalizovanih
ka potpuno institucionalizovanim oblicima, od ekskluzivnosti ka masovnosti, od njegovog marginalnog znaaja
za drutvene uloge i status ka njegovom neposrednom
i odluujuem uticaju na raspodelu drutvenih uloga
i zadobijanje statusa u drutvu. U poetku je o. gotovo
iskljuivo bilo opte, klasino-humanistiko, neproiz
vodno i dokoliarsko, jer su ga sebi mogli priutiti samo
najvii drutveni slojevi, kojima je to bilo jedno od
obeleja elitnog statusa. Potom se ono stavlja u funkciju
kolovanja upravljake elite.
Presudan korak u razvoju o. bio je uinjen kada
je ono poelo da se sistematski i kontinuirano odvija
unutar kole kao specijalizovane institucije u kojoj se
stiu znanja i vetine potrebne za obavljanje odreenih
drutvenih uloga i zauzimanje drutvenih poloaja, na
osnovu drutveno verifikovane strune kvalifikacije, to
je podrazumevalo kako usvajanje znanja, tako i odgajanje
karaktera ljudi. Taj odluujui kvalitativni skok zbio se
na Zapadu nakon uspostavljanja graanskog drutva,
kada poinje brz razvoj prirodnih i tehnikih nauka iji
se rezultati neposredno primenjuju u praksi, doprinosei
ubrzanom drutvenom razvoju. O. sve vie postaje ma
sovno, uskostruno ipermanentno. Istovremeno, ono biva
sve znaajnije za drutveni status pojedinaca i drutvenih
grupa.

obrazovanje
Uopteno govorei, o. pozitivno korelira sa otvorenou
drutva, odnosno s poveanim udelom steenih u odno
su na pripisane (ili nasleene) drutvene poloaje, te s
vertikalnom drutvenom pokrelljivou, kojoj ono pred
stavlja jedan od glavnih i klasinih kanala. U tom smislu,
vertikalno drutveno napredovanje putem kolovanja ili
profesionalnog obrazovnog delovanja uzima se kao naj
hitniji pokazatelj otvorenosti neke drutvene strukture,
dok se socijalna promocija iji je osnov drutveni status
roditeljske porodice smatra karakteristinom za zatvorenu
drutvenu strukturu. Stepen otvorenosti nekog drutva
meri se kako dovoenjem u vezu statusa pojedinaca i
drutvenih grupa s njihovom uspenou u obavljanju
profesionalne delatnosti, tako i s mogunostima nji
hovog pristupa obrazovnim institucijama u kojima se vri
priprema za profesionalne uloge. Ukoliko je dostupnost
obrazovnim institucijama ira, a udeo individualnih napo
ra i sposobnosti u vertikalnom socijalnom napredovanju
vei, utoliko je drutvo otvorenije i moe se oekivati
da e se bre razvijati. I obrnuto, ukoliko je dostupnost
obrazovnim institucijama manja, a uticaj pripisanog soci
jalnog statusa na vertikalno drutveno napredovanje vei,
utoliko je drutvena struktura zatvorenija, a to drutvo e
verovatno stagnirati ili se sporije razvijati.
Iz toga je proizaao ideal kojem streme mnoga savremena drutva, a najkrae bi se mogao definisati kao
nastojanje da se prue isti poetni izgledi za sve poje
dince i drutvene grupe, u emu o. ima svakako presudan
znaaj. Stoga bi sva savremena drutva trebalo da svakom
graaninu osiguraju pravo na o. kao jedno od temeljnih
ljudskih prava i odluujui inilac u razvoju pojedinca i
drutva - i to ne samo tako to e organizovati ustanove
u kojima se to ini nego i tako to e svakom pojedincu
pruiti iste anse da doe do kole i da se koluje. A to se,
izgleda, najbolje moe postii putem besplatnog i masov
nog kolovanja, barem do izvesnog stepena o.
Masovno o., koje ima i dobre i loe strane, produkt je
naeg vremena, u kojem ono postaje jedna od industrija
(industrija znanja) koje se najbre razvijaju. To se isto
moe rei i za besplatno dravno kolovanje, mada je ono
tek uslovno besplatno jer se odnosi samo na oslobaanje
od kolarine, i to obino do neke starosne granice, a sve
ostalo se zapravo plaa. Osim toga, paralelno s besplatnim
dravnim kolama u mnogim drutvima postoje i plaene
privatne kole, ija ekskluzivnost i kvalitet privlae pri
padnike viih drutvenih slojeva, obezbeujui im na taj
nain lake i bre vertikalno socijalno napredovanje, te
reprodukujui socijalnu segregaciju.
Moe se, u tom smislu, rei d a je ideologija m asov
noga. jedan od kljunih segmenata ideologije masovnog
drutva. Ona poiva na pretpostavci da svi ljudi imaju

372

podjednake anse na uspeh i da kola stimulie pojedince

da u potpunosti razvijaju svoje intelektualne, emocio
nalne, etike i estetske sposobnosti i osobine, u sistemu
pravednog takmienja i objektivnog vrednovanja, u ko
jem bi uspeh u polaganju propisanih ispita trebalo da bude
osnov distribucije drutvenih uloga i poloaja.
Kritiki orijentisana istraivanja, meutim, poka
zuju da se, zajedno sa znanjem, prenose i dominantne
drutvene vrednosti, pa se tako formira poeljan tip
linosti. Uprkos injenici da se talentovanim i marljivim
pojedincima prua ansa da uspeju u ivotu, o. se ipak
pokazuje kao glavno sredstvo ne samo reprodukcije
radne snage nego i drutvenih slojeva. Neka istraivanja
upozoravaju na injenicu da je ak i u najrazvijenijim in
dustrijskim drutvima uspeh u kolovanju i zanimanju
mnogo vie u vezi s porodinim poreklom nego s ta
lentom i sposobnou. Tako, deca bogataa i monika
uglavnom lake stiu visoke kvalifikacije i pre dobijaju
dobro plaene poslove nego deca siromanijih i manje
monih ljudi, bez obzira na njihove sposobnosti. Upravo
ta okolnost se prikriva iroko rasprostranjenim mitom o
meritokratiji.
Pa ipak, vano je da sva savremena drutva nastoje da
se to vie priblie idealu obezbeivanja mehanizama koji
bi osigurali da se najdarovitiji i najsposobniji pojedinci,
bez obzira na svoje poreklo, rasporede na one drutvene
uloge koje su najvanije za opstanak i razvoj drutva,
u emu kola ima nezamenjivu ulogu, bez obzira na
injenicu to se to manje ini zbog nekih humanistikih
pobuda a vie zbog realnih drutvenih interesa. Konkuren
cija i kompetencija su ne samo neizbene nego i poeljne,
kako u koli tako i u drutvu, ali one moraju biti dopunjene
i korigovane solidamou i demokratskim ustrojstvom
koji garantuju prava slabijeg i ublaavaju negativne posledice prava jaeg, koje neminovno tei da se nametne i
realizuje u svakoj utakmici.
Iako je, dakle, drutvena mo u rukama onih koji
poseduju kapital a ne o., ovo poslednje je strateki cilj
svakog dobrog drutva (Don Galbrajt), to znai da
je ulaganje u o. najbolji dokaz da su u jednom drutvu
dugoroni ciljevi nadreeni kratkoronim. Ovo stoga to
o. nema samo ekonomski znaaj nego i iru politiku i
drutvenu ulogu, tako da, ve samo po sebi, ima dub
lje opravdanje. D. Galbrajt smatra da ak i ako se
razmilja iskljuivo u ekonomskim kategorijama, ula
ganje u o. je dugorono isplativo, budui da nita tako ne
popravlja opte privredne rezultate kao unapreivanje i
poboljavanje obrazovne kvalifikacije ljudi. U tom smislu,
moe se gotovo bez ikakve ograde prihvatiti Galbrajtov
stav da na ovom svetu ne postoji pismeno stanovnitvo
koje je siromano i nepismeno koje to nije.

373
Nema sumnje da o. ima presudan uticaj na drutvenu
ravnoteu, kao i blagotvorno dejstvo na mir i zadovoljstvo
ljudi. Ono prua dragocenu nadu i realno oekivanje
da je beg iz niih drutvenih slojeva mogu i poeljan,
odnosno da je za pomeranje navie na drutvenoj lestvici
najpodesniji drutveni mehanizam upravo o. - i to kako
sa stanovita deprivilegovanih tako i iz pozicije privilegovanih. Bez o. nema napretka, a njegove neeljene alterna
tive su nezadovoljstvo, kriminal, nasilje, sukobi i si.
Osim toga, moe se rei da ni prave demokratije nema
bez o. Demokratija je prirodna posledica ekonomskog
napretka i o., koje ne samo da omoguava demokratiju, ve je i njen bitni sastavni deo. Kao brana svakom
ekstremizmu, dobro o. ini demokratiju moguom, pa
ak i neizbenom. Dok je sprovoenje diktature nad
siromanima i nepismenima, a neretko i uz njihovu
podrku, uobiajena pojava, dotle je pravo i iroko o. naj
bolja brana diktatorskoj vlasti. Uz to, o. doprinosi irenju
vidika ljudi, pomaui im da uivaju u svim sociokultur
nim tekovinama i vrednostima, kako unutar jednog
drutva tako i na globalnom svetskom planu.
Uprkos takvom individualnom i drutvenom znaaju,
moe se rei da o. danas uglavnom nema adekvatnu
dravnu podrku za svoj razvoj. Naime, pod uticajem neoliberalne ideologije, modema drava se sve vie povlai iz
odreenih podruja drutvenog ivota koja su ranije bila
u njenoj nadlenosti, a meu tim podrujima je svakako i
o. Drugim recima, logika radikalnog kapitalizma, koji
se iskljuivo rukovodi principom maksimalnog profita,
ima sve manje sluha za neprofitabilne potrebe o. (Pjer
Burdije). Ovo je naroito pogubno po o. u humanistikim
i drutvenim naukama, koje najneposrednije zavise od
razumevanja nadlenih dravnih organa ili od krajnje
instrumentalizovanih ciljeva odgovarajuih ustanova i
preduzea.
Tako dolazimo do poraavajue injenice da, za raz
liku od linog standarda koji ima bezrezervnu podrku,
drutveni ivotni standard (kole, parkovi, biblioteke,
javni prevoz i dr.) ne uiva takvu podrku. Posledice koje
su dobro poznate jesu: skupa televizija, a jadne kole;
iste kue, a prljave ulice - ukratko, lini sjaj i javna beda
(D. Galbrajt).
Pa ipak, svaki radikalan zahtev za brzim i temeljnim
reformama obrazovnog sistema, osim to se zasniva na
maksimalno zaotrenim stavovima, sadri u sebi i mnogo
utopijskog. ak i pod pretpostavkom daje mogua brza i
potpuna realizacija takvih ideja, time se ne bi dospelo do
sutinskog poboljanja stanja u drutvu, pa ak ni u samoj
koli. Ovo stoga to se sr problema nalazi u osnovnim
pretpostavkama na kojima poivaju savremena industrij
ska drutva, a one se ne mogu neposredno menjati izme-

obred

nama u obrazovnom sistemu, koji je zapravo samo jedan

od izvedenih elemenata tog drutva. Uz to, ako pretenduju na uspenost, takve promene mogu da budu samo
iroko prihvaene i postepene, to podrazumeva i svesnu,
zdunu i kontinuiranu akciju velikog broja pojedinaca i
drutvenih grupa. A takva akcija se, izmeu ostalog, ne
moe ni zamisliti bez delovanja kole i o., ma kakve oni
inae nedostatke sada imali.
O sociologija obrazovanja O kola O vaspitanje
M. Tripkovi

obred (lat. ritus). Formalizovan obrazac ponaanja

koji se sastoji od niza aktivnosti koje se redovno ponavljajujer imaju simboliku vrednost. Osnovna karakteri
stika o. jeste da postupci i njihovo simboliko znaenje
uesnici nisu izabrali proizvoljno, ve se zasnivaju na
propisanosti koja ima spoljanji izvor - proistie iz re
ligije ili tradicije drutvene zajednice.
O. razliitih vrsta poznati su u svim ljudskim
drutvima, prolim i sadanjim. Najstariji tragovi o
posmrtnim o. seu 20 000 godina u prolost. Oni se
mogu redovno ponavljati (o. godinjeg ciklusa - za dobijanje kie, uz sejanje ita) ili se izvoditi u specijalnim
prilikama (antropoloki ciklus - roenje, smrt), mogu
biti individualni, grupni, ili se izvoditi uz uee itave
drutvene zajednice. Mogu se odigravati na uobiajenim
mestima ili na mestu odreenom za to, pri emu ijedno
i drugo mesto dobija poseban znaaj u ritualnom isku
stvu.
Religija je jedno od podruja na kojima se o. najee
javlja. Religijski o. Emil Dirkem definie kao pravilo
ponaanja koje propisuje kako se treba odnositi prema
svetim stvarima. O. su, po Dirkemu, uz verovanja, os
novni konstitutivni elementi religije. Verovanja su stanja
mnjenja i sastoje se od predstavama o. su odreeni naini
delovanja. Religijske o. je mogue definisati i razliko
vati od ostalih ovekovih obiaja prirodom njihovog
predmeta koja je definisana u verovanju. Religijska
verovanja imaju kao zajedniko obeleje klasifikaciju
realnih i idealnih stvari u dve klase - profane i svete pri
emu se religijski o. odnose na svete stvari. Dirkem ra
zlikuje negativne o., koje ine zabrane i uzdravanja (o.
proienja, asketski obredi) i pozitivne o., kao delatne
inove (rtvovanje, molitve, imitativni, komemorativni
i reprezentativni o.).
O. se javljaju i u magiji. Osnovna razlika izmeu
religijskih i magijskih o. jeste u.tome to religijski ob
redi nemaju za cilj da proizvedu neposredne posledice,
dok su magijski o. uvek izvedeni s nekim neposrednim
ciljem (Bronislav Malinovski).

obred
O. se mogu nai i u sekularnoj sferi drutvenog i
vota. Erving Gofman govori o o. interakcije koji pred
stavljaju ritualizovane obrasce ponaanja u svakodne
vnom ivotu. O. se mogu smatrati i sportska takmienja,
suenja, politiki i nauni skupovi, pa i obino ruko
vanje.
Amold van Genep je izloio strukturu o. prelaza (fr.
rites de passage) koji se upriliuju povodom roenja,
krtenja, venanja i smrti, a vezani su za ovekov ivot
ni ciklus i njegovo prelaenje iz sakralnog u profano i
obrnuto, kao i iz jednog drutvenog statusa u drugo (o.
inicijacije). Van Genep prepoznaje sledee faze obreda
prelaza: odvajanje od dotadanjeg statusa, marginalnost
i prikljuenje novom drutvenom statusu.
Alfred Redklif-Braun smatra da tumaenje o. i nji
hovih drutvenih funkcija predstavlja klju za razumevanje religije. O. se izvode u razliite svrhe, oni pored
izvravanja verskih obaveza i ideja zadovoljavaju du
hovne i emotivne potrebe ljudi. Prema miljenju Dirkema i njegovih sledbenika, osnovna funkcija religijskih
o. jeste jaanje grupne solidarnosti. Pored ove funkcije,
sociolozi govore o funkciji identifikacije i ouvanja
kolektivnog identiteta i drutvenih vrednosti, uspostav
ljanja granica meu drutvenim poloajima itd.
U institucionalizovanoj religiji verski autoriteti su
nain obavljanja o. striktno propisali (nain bogotovanja, molitve) u cilju sticanja boije milosti. U hrianstvu, izraz o. se upotrebljava i da bi oznaio liturgijsku
tradiciju koja potie iz jednog verskog centra, npr. La
tinski obred, Vizantijski obred.

374
gova primena u komparativnim analizama mortaliteta
razliitih populacija.
Tokom istorije ljudske populacije vrednost o. t. . za
novoroene kretala se u velikom rasponu. Od oko 20
godina u dalekoj prolosti do iznad 80 godina u dana
njim razvijenim zemljama. Naroito veliki porast o. t. .
zabeleen je u XX veku, kao posledica znatnog opada
nja mortaliteta, pre svega kod odojadi i male dece, ali
i kod ostalih starosnih grupa. Na naim prostorima je
takoe zabeleeno stalno produenje trajanja ljudskog
ivota, posebno u drugoj polovini XX veka, da bi kra
jem stolea bilo na nivou od oko 70 godina za muko,
te oko 75 godina za ensko stanovnitvo.
O. t. . novoroenih po pravilu je vee za ensko
nego za muko stanovnitvo, i to od 2 do 8 godina. Vea
razlika u o. t. i. prema polu karakteristina je za razvi
jene zemlje sveta. Na naim prostorima ta razlika izno
si oko 5 godina u korist ena. Razliita duina ivota
mukaraca i ena objanjava se biolokom i socioeko
nomskom komponentom. Sto se tie prvih faktora, nije
u potpunosti objanjeno na koji nain i u kojoj meri oni
utiu na te razlike, ali je injenica da veliku ulogu imaju
uzroci socioekonomske prirode (alkoholizam, puenje,
rizina zanimanja i si. su u veoj meri karakteristika
mukog stanovnitva).
O kvalitet ivota O mortalitet O starost
B. Radivojevi

oinstvo. U korenu pojma je re otac. Ocem se na

ziva muki roditelj svoje dece, roene ili usvojene, ali
i, figurativno, onaj ko je tvorac nekog dela, zaetnik
O mit O religija O ritual
neega, osniva. Ocem se naziva i onaj ko o nekome
D. Gavrilovi
brine, titi ga. Pridev oinski znai jo i svojinu oca
(oevinu), to se protee na posebna prava i dunosti
oekivano trajanje ivota. Pokazatelj koji upuuje
na prosean broj godina koje e iveti lice odreene
prema celokupnoj zajednici (otadbina). U emotivnom
smislu, oinski znai neno, s puno ljubavi.
starosti pod uslovom da smrtnost bude ista kao u vreme
O. je sloena biopsiholoka i sociokulturna veza
kada je ono izraunato. O. t. . se izraunava za sve sta
rosti, ali se najee navodi za novoroene, te pokazuje
izm eu oca i njegove roene ili usvojene dece.
koliko e godina iveti dete ako u pogledu mortaliteta
Mukarac i ena ne uestvuju na isti nain u roditeljstvu.
budu vladali uslovi kao u godini roenja. O. t. . je,
U najveem broju drutava ena je primarni roditelj.
inae, jedna od funkcija u tablicama mortaliteta, pa se
Bioloke razlike izmeu polova uslovljavaju, jednim
za lica stara .v godina dobija ta funkcija ako se ukupan
delom, razlike u ulogama roditelja. Meutim, bioloki
broj godina koje su lica jedne fiktivne kohorte (najee
odnosi ne mogu se uzimati izdvojeno od sociokulturnog
100 000) proivela posle starosti.v podeli brojem preikonteksta roditeljstva, posebno u sluaju o., jer je ono,
velih u starosti a . Otuda, vrednost o. t. . odraava uslopre nego odnos majke s decorn, izloeno uticaju pro
ve smrtnosti koji su prikazani u tablicama mortaliteta za
mena u tipu porodice, ekonomije, drutva i kulture u cekalendarske godine za koje su tablice izraene.
lini. Kao drutvena institucija i obrazac ponaanja, o. je
O.
t. . za novoroene moe se upotrebiti kao sinte podlonije promenama nego materinstvo. Prema Maksu
tiki pokazatelj nivoa mortaliteta stanovnitva, jer za
Veberu, oinskog odnosa uopte nema bez stabilne za
visi od smrtnosti u svim starostima i nije pod uticajem
jednice izmeu oca i majke, a i tamo gde ta zajednica
starosne strukture. Upravo je zbog toga od znaaja nje
postoji oinski odnos nije uvek naroito znaajan.

375
Danas se, gotovo istovremeno, sueljavaju tri mo
dela oinske uloge: ( 1) tip patrijarhalnog o.; (2) tip u ko
jem je oeva uloga umanjena i (3) tip novog o. u kojem
mukarci reafirmiu svoj roditeljski identitet. N ajed
nom polu ove iroke skale nalazi se patrijarhalni otac,
a na drugom je otac opisan kao nevidljivi roditelj u
porodici, ili kao ovek u senci. Dok je tradicionalni
tip patrijarhalne porodice bio zasnovan na oevom bezusiovnom autoritetu, u modernoj, tzv. industrijskoj po
rodici, dovedena je u pitanje i sama oeva uloga. Budui
da se od mukarca zahteva sve vee angaovanje van
porodice, napor da se odri tradicionalna uloga oca, pa
i bilo kakav blizak odnos s decom, nailazi na velike
prepreke. Savremeno o. rastrzano je izmeu patrijar
halnog ideala oca i mogunosti da se ostvari bilo kakva
vra veza sa sopstvenom decom i porodicom. Usled
uestale stope razvoda naroito se poveava broj dece
koja rastu bez oeva, pa ak i pooima, kao i broj usa
mljenih majki kojima se deca, po ustaljenom obiaju,
dodeljuju posle razvoda. Osim toga, postoji i iskustvo
usamljenih oeva i mukaraca koji ne ele da prihvate
breme o. Sve to govori o slabljenju oinskog naela u
savremenim porodicama. Uprkos tome, polako se us
postavlja ideal novog o. Re je o o. koje se pribliava
materinstvu. Stvara se nova ravnotea u roditeljskim
ulogama, u kojoj uloga oca, preko telesne i duhovne
bliskosti s decom, znatno vie dolazi do izraaja.
O brak O materinstvo O roditeljstvo
G. Tripkovi

odnosi, drutveni. Iako su samo druga strana drutve

nog delanja i s njim vrsto povezani, d. o. ipak imaju i
svoju samostalnost. Bitno je, u svakom sluaju, imati na
umu da su ijedno i drugo vetake pojmovne konstrukcije,
stvorene u analitike svrhe, dok u stvarnom drutvenom
ivotu drutveno delanje i d. o. nisu i ne mogu biti razdvoje
ni. Prilikom njihovog analitikog razlikovanja, kod kate
gorije drutvenog delanja naglasak je stavljen na aktivne,
dinamike i sadrinske momente, dok su kod d. o. vie
istaknuta pasivna, statika i formalna obeleja.
Za Maksa Vebera, d. o. znai ponaanje veeg broja
osoba koje je po svom smisaonom sadraju uzajamno
podeeno i time orijentisano. D. o. sastoji se, dakle, pot
puno i iskljuivo u izgledima da se drutveno dela na
neki (smisaono) mogui nain, bez obzira na emu se
zasnivaju ti izgledi. On smatra da sadraj i intenzitet
odnosa u uzajamnom meudelovanju moe biti razliit.
Tako, postoji razlika izmeu smeranog, zatim izgleda da
se to smerano postigne i empirijske realizacije odnosa.
Osim toga, uesnici u uzajamno podeljenom delanju ne
daju uvek isti smisaoni sadraj d. o.

odnosi, drutveni

Veber smatra da se u odnos stupa na osnovu pretpostav

ljenog smisla delanja, a kasnije se, u skladu s dranjem
uesnika, njihovo ponaanje koriguje i podeava. U d. o.
sadrano je oekivanje da e se uesnici pridravati nekih
normi, poto se oni orijentiu prema predstavi o posto
janju jednog legitimnog poretka. Dogovor o smisaonom
sadraju nekog d. o. mogue je postii i na osnovu uza
jamnog obeanja. Isto tako, d. o. moe imati vie ili ma
nje trajan ili prolazan karakter, a smisaoni sadraj nekog
cl. o. moe se i menjati (npr. politiki odnos zasnovan na
solidarnosti moe prei u sukob interesa).
Veber naroitu panju posveuje problemu borbe,
zatim karakteru d. o. s obzirom na tip delanja, kao i
pitanju zatvorenosti ili otvorenosti d. o. Prema njegovom
miljenju, borbom treba nazvati d. o. ukoliko je delanje
orijentisano prema nameri da se sprovede sopstvena
volja, uprkos otporu jednog ili vie partnera. Miroljubi
vim sredstvima borbe treba nazvati ona sredstva koja ne
podrazumevaju upotrebu aktuelnog fizikog nasilja. Tu
miroljubivu borbu treba nazvati takmienjem, ako se vodi
kao formalno miroljubivo takmienje za sticanje moi
raspolaganja izgledima koje i drugi ele. Regulisanim
takmienjem treba nazvati takmienje ukoliko je ono u
svojim ciljevima i sredstvima orijentisano prema jednom
poretku. Latentnu borbu za opstanak ljudskih individua ili
tipova, koju oni vode meusobno a da nemaju smisaone
borbene namere, treba nazivati selekcijom-, ukoliko su
posredi izgledi ivih u ivotu, onda je to drutvena sele
kcija, a ukoliko su posredi izgledi da se odre nasleena
svojstva, onda je to bioloka selekcija.
Sto se tie karaktera d. o., Veber smatra da izraz za
jednica treba da znai d. o. ako i ukoliko orijentacija
drutvenog delanja u pojedinom sluaju, ili u proeku
ili u istom tipu - poiva na subjektivnom (afektivnom
ili tradicionalnom) oseanju uesnika da pripadaju jedni
drugima; dok izraz drutvo treba da znai d. o. uko
liko orijentacija drutvenog delanja poiva na racionalno
(vrednosno ili ciljnoracionalno) motivisanom kompro
misu interesa ili na isto tako motivisanom povezivanju in
teresa. Jedan d. o. (bez obzira na to da lije u pitanju zajed
nica ili drutvo) treba nazvati otvorenim u odnosu na one
koji nisu u njemu, ako se i ukoliko uee u uzajamnom
drutvenom delanju ne zabranjuje nikome koje stvarno
kadar za to i sklon tome. Naprotiv, d. o. je zatvoren za one
koji nisu u njemu, utoliko ukoliko njegov sadraj znaenja
ili njegovi vaei poreci iskljuuju ili ograniavaju to
uee, ili ga, pak, vezuju za odreene uslove. Zavisno
od tradicionalnog ili uspostavljenog poretka, d. o. moe
za uesnike imati karakter solidarnosti (odreene vrste
delanja svakoga uesnika u odnosu pripisuju se svim
uesnicima) ili zastupanja (delanje odreenih uesnika

odnosi, drutveni

376

kao zastupnika pripisuje se ostalim uesnicima kao

zastupanima). O uslovima u kojima se drutveni od
nosi tretiraju kao odnosi solidarnosti ili zastupanja moe
se samo uopteno rei daje za njih odluujui stepen u
kojem je delanje zajednice ili drutva ori jentisano prema
nasilnoj borbi ili prema miroljubivoj razmeni kao cilju,
ali da su inae bile, a i sad su presudne brojne posebne
okolnosti koje se utvruju tek pojedinanom analizom.
Prema tome, posmatrano iz sociolokog ugla, bitne
karakteristike d. o. bile bi: (1) oni su drutveni a ne
prirodni, to znai da su zasnovani na sociokulturnim,
a ne prirodnim pretpostavkama, te da imaju drutvena
obeleja i drutveni smisao; (2) oni su uvek vie-manje
uzajamni i smisaoni; (3) oni su institucionalizovani i formalizovani u veoj ili manjoj meri; (4) oni su raznovrsni
i promenjivi; (5) oblik su ispoljavanja drutvenog delanja,
ali se od njega i razlikuju (isti odnos moe biti svojstven
razliitim vrstama delanja, a jedno delanje moe se odvi
jati u razliitim odnosima); (6) uvek su i individualno
obojeni.
D. o. se mogu deliti na primame i sekundarne, organi
zovane i spontane, formalne i neformalne, relativno trajne
i promenjive itd., ali bi njihova najznaajnija klasifikacija
bila ona koja bi proizlazila iz vezanosti za odgovarajue
oblike drutvenog delanja i podruja njihove realizacije
(npr. ekonomsko, politiko, kultumoduhovno), budui
da njihovo osobeno jedinstvo bitno determinie strukturalno-dinamike procese svakog konkretnog drutva.
Za socioloka istraivanja najzanimljivija su pitanja
otvorenosti i zatvorenosti d. o., zatim dominacije i
potinjenosti, sukoba i saradnje, manifestnosti i latentnosti, javnosti i privatnosti, solidarnosti i egoizma i si.
O delanje, drutveno O grupa, drutvena 3 interakcija
M. Tripkovi

odrivi razvoj. Kao pojam sa antropocentrinim

znaenjem, o. r. najpre je korien u dokumentima
kanadske vlade ranih osamdesetih godina XX veka.
Sama ideja o o. r. je prvobitno nastala iz pokuaja da
se prevazie suprotnost izmeu antropocentrinog i
biocentrinog pristupa u programima ekoloke poli
tike. Kao pojam drutvenog razvoja, uvela gaje i promovisala tek Brantlendova komisija 1987. godine, u
izvetaju pod naslovom Naa zajednika budunost.
Prema definiciji datoj u izvetaju, o. r. podrazumeva
takav drutveni razvoj koji treba da obezbedi korienje
prirodnih resursa i stvorenih dobara na nain koji bi
omoguio zadovoljenje potreba sadanjih generacija
ne ugroavajui budue generacije u zadovoljenju nji
hovih potreba. Pojam o. r. podrazumeva granice, ali
ne apsolutne, nego ogranienja izazvana sadanjim

stanjem tehnologije i drutvene organizovanosti u

korienju prirodnih resursa i sposobnosti biosfere da
apsorbuje posledice ljudskih aktivnosti. Istovremeno,
on podrazumeva i zahtev da se zadovolje potrebe svih,
posebno osnovne potrebe siromanih u svetu. Svet u
kojem je siromatvo endemina pojava teie, prema
ovom izvetaju, ekolokim i drugim katastrofama.
Iako se korisnost o. r. kao analitikog pojma, ili
njegova privlanost u smislu normativnog pojma esto
odrie, izvesno je da on ne gubi ni na popularnosti, ni na
znaaju. Razlog treba traiti u tome to on predstavlja
i politiki pojam, nastao kao posledica politikog kon
senzusa na meunarodnom planu.
Re odriv ili, preciznije, odrivost (eng. sustainability) pominje se prvi put u raspravama o prinosi
ma i ouvanju obnovljivih resursa, kao to su ume i rib
njaci, na nain koji ne bi ugrozio njihove zalihe. Ubrzo
je shvaeno da su za ouvanje ekolokih uslova potreb
ni i drutveni uslovi koji utiu na ekoloku odrivost
meuzavisnosti odnosa ljudskog drutva i prirode. Po
vezivanjem razvoja i odrivosti dolo se do pojma
o. /-., koji je na taj nain postao oblik drutvene promene
koja, pored tradicionalnih razvojnih pretpostavki, ima
kao pretpostavku i neophodnost ouvanja ekoloke
odrivosti.
Mada je prihvaen na politikom nivou, pojam
o. r. u naunim krugovima izaziva odreene nedoumice
i kritike primedbe. Te primedbe tiu se, pre svega, same
definicije, koja je, zbog svog nominalistikog karak
tera, teko primenjiva u programima ekoloke politike,
a takoe i zbog odreenih kontradiktornih elemenata
koje taj pojam sadri. Smatra se, takoe, da nejasnoa
i kontradiktornosti umanjuju njegovu primenjivost, jer
ukoliko je definicija nejasna, onda doputa da se bilo ta
proglasi odrivim, to bi, kao kontraargument, podrazumevalo nunost preciznije definicije, s merljivim
kriterijumima. Meutim, postoji i shvatanje da upravo
ta nejasnoa i nepreciznost omoguavaju da se ovaj po
jam u celini shvati samo kao metodoloki okvir, kako bi
razliitim grupama konfliktnih interesa omoguio da se
lake usaglase oko zajednikih osnova na kojima e tek
graditi konkretan program ekoloke politike.
Pojam o. r. se zasniva na etiri kljuna principa.
(1) Prva i, svakako, najhitnija njegova karakteristika
jeste objedinjavanje ekolokih i ekonomskih kriteri
ju m a u razvojnim projektima na svim nivoima. To
podrazumeva integrisanje ekolokih kriterijuma u sis
tem ekonomskog odluivanja. (2) Drugi princip tie se
ideje o meugeneracijskoj jednakosti. U objanjenju
ovog principa uglavnom se polazi od samog znaenja
odrivosti, a to je sposobnost trajanja ili kontinu

377
iteta u pogledu mogunosti zadovoljenja potreba u
budunosti.
(3) Trei princip o. r. je unutargeneracijska je
dnakost. Odreena nacionalna ekonomija moe imati
atribut odrive ne samo ukoliko ne ugroava ivotnu
sredinu unutar svojih granica nego i ukoliko ne smanjuje
kapacitet ivotne sredine na drugim podrujima. Veliki
deo oveanstva danas ivi u siromatvu, a odranje
takvog stanja nije, svakako, interes buduih generacija.
Otud su nerazvijenost, siromatvo i beda nespojivi s
pojmom o. r.
(4) etvrti princip odnosi se na neophodnost
uvaavanja unutranjih, sutinskih vrednosti prirode,
bez obzira na koristi za oveanstvo. Ovaj stav proizla
zi neposredno iz suprotstavljanja ekonomicistikom
i antropocentrinom pristupu. Ne poklapa se ni sa
ekocentrinim pogledom jer ne podrazumeva intristine
vrednosti vrste, ve ekosistema kao celine.
Pojam o. r. je iz novog ugla otvorio rasprave i pitanja
o odnosu razvoja i rasta, kvalitetu ekonomskog rasta,
identifikaciji i definisanju potreba i dr. Osim toga, kao
ideja, pojam odi-ivostje, pored svog izvornog ekolokog
smisla, dobio i ire ekonomsko, socijalno, politiko i
kulturno znaenje. Tako, u ekonomskom pogledu, on
najee podrazumeva trajan i kvalitetan privredni rast;
u socijalnom, pravednu raspodelu i uivanje rezultata
rada meu sektorima, regionima i glavnim drutvenim
grupama; politika odrivost podrazumeva legitimitet,
stabilnost, odsustvo socijalnih i politikih tenzija, a u
oblasti kulture, ouvanje kulturnog identiteta i razvoj
sadraja kulture u smislu ouvanja i koegzistencije multikulturalnosti.
O ekologija O razvoj, drutveni
G. Mili
okunica. Mali zemljini posed koji se nalazi u blizini
seljakove kue i predstavlja egzistencijalno nuan agrarni
minimum jedne porodice. O. su bile jedini posedi koje
su za sebe i svoju porodicu koristili seljaci u bivim
socijalistikim zemljama u kojima je bila sprovedena
kolektivizacija.
U Srbiji su prilino rano preduzete izvesne mere koje
su uticale na odravanje minimalnog seljakog poseda.
Knjaz Milo je ve 1836. godine izdao poznatu uredbu
o okruju koja je seljacima zabranjivala da se zaduuju
na kuu, batinu, dva vola i kravu. Ovim je zatien
posedovni minimum i spreena proletarizacija seljaka,
ali je ometano kreditiranje poljoprivrede i prodiranje
robnonovanih odnosa u selo tokom itavog XIX veka.
Meu Miloevim uredbama bilo je i nekih drugih, kao
to je veoma pozitivno ograniavanje interesa na seljake

oligarhija

dugove (1837) ili davanje pomoi iz dravnih sredstava

uz 6% kamate, na zalogu nepokretnosti do 3/4 vrednosti
imanja (1839). Meutim, pozajmice su bile ograniene
na najmanje 500 dukata (kasnije na 300, odnosno 200
dukata), tako da su ih mogli uzimati samo najbogatiji.
U nastojanju da se seljaci zatite od zelenaa, u Srbiji
je (1860) uvedena zabrana seljacima da se zaduuju na
menicu. Iz slinih motiva je ( 1870) ogranieno otvaranje
seoskih duana, a 1973. se u zakon o graanskom sud
skom postupku unose odredbe kojima se kod popisa za
dugove zemljoradnici tite od prodaje jednog pluga, jed
nih kola, dva vola ili dva teglea konja, osnovnih alatki,
pet dana zemlje (jedan dan = 1 600 kvadratnih hvati),
minimuma hrane za porodicu, kue sa zgradama i placem
do jednog dana oranja. Sve ovo se nije moglo prodati niti
na neki drugi nain otuiti.
3 domainstvo O selo O seljatvo
M. M iI rov i

oligarhija (gr. oligarchia, od o/igos - malobrojan;

archein - vladati). Vlast nekolicine u sopstvenom in
teresu. Prema Platonu, o. je vlast bogatih, koji ne misle
na vrlinu. Slino je pisao i Aristotel, smatrajui d a je
kod o. zastupljena nejednakost, dok je uslov stabilne
demokratije jednakost. O. se moe javiti u svim vre
menima, u razliitim organizacijama (stranke, sindika
ti, vojska, birokratija). Maks Veber je uoio, a Robert
Mihels razradio sklonost birokratije da se izvrgne u o.,
tj. u vlast nekoliko slubenika na vrhu organizacije. U
drutvima u kojima vladaju velike formalne organizacije
uvek preti opasnost da drutvena, politika i ekonom
ska mo bude koncentrisana u rukama nekolicine koji
dre kljune poloaje. Mihels je uoio da problem lei
u prirodi organizacije i formulisao gvozdeni zakon
o.: Ko kae organizacija, kae o. Sa uslonjavanjem
drutva raste i znaaj organizacija i opasnost od oligarhizacije, tj. gubljenja kontrole nad donoenjem od
luka. Oligarhijske crte ne izviru samo iz organizacije
ve postoje i kod lidera i lanova organizacije. Voe
kontroliu obavetenja koja teku nanie i ubeuju or
ganizaciju u ispravnost svojih pogleda. lanstvo je sklo
no divljenju, oboavanju i potovanju linih kvaliteta
voa i autoriteta. Voe kontroliu snane negativne i
pozitivne sankcije, pa su u stanju da reguliu ponaanje
u eljenom pravcu. Najvanije je to to su kadri da osi
guravaju poloaj i podupiru uspon niih slubenika koji
podravaju njihovo miljenje. A rezultat toga je samoobnavljanje o. Postoji i sklonost ka oligarhizaciji
drutva, s obzirom na to da savremenom drutvenom
strukturom dominira birokratija, pa su izabrani zavisni
od vlastitog aparata, birokratije. Osim toga, izvor o. je

oligarhija
i u okolnosti da stalno raste sloenost dravnih slubi,
koje se ne mogu uspeno nadgledati.
3 birokratija 3 gvozdeni zakon oligarhije
T. Kiilji
oligopol (gr. oligos - malobrojan; pl - proda
jem). Primer nesavrene konkurencije, kada se na stra
ni ponude nalazi nekoliko prodavaa. Posledica malog
broja ponuaa je da svaka akcija bilo kog prodavca
pojedinano moe imati znaajan uticaj na profite os
talih prodavaa. Oligopolistiko trite podrazumeva
industrije u kojima postoji konkurencija, ali intenzitet
konkurencije nije takav da trinu cenu firme uzimaju
kao datu (nisu prie takers ve prie makers).
Osnovne karakteristike o. su: (a) postojanje samo ne
koliko prodavaa, koji nude slian ili identian proiz
vod; (b) uglavnom nema intenzivne konkurencije i
(c) visoke prepreke ulasku na trite.
Zbog malog broja prodavaa, na oligopolistikom
tritu uvek postoji tenzija izmeu odluke o saradnji,
odnosno kooperaciji i odluke da se sledi sopstveni in
teres, odnosno da se ne stupa u kooperaciju. Nekooperacija je situacija kada preduzea deluju nezavisno, po
svom vlastitom nahoenju, bez postojanja direktnog ili
indirektnog dogovaranja s drugim preduzeima. Najbo
lja strategija je saraivati, ime se oligopolisti ponaaju
kao monopolista koji nudi male koliine proizvoda po
ceni koja je iznad marginalnih trokova.
Kada se oligopolisti odlue za saradnju, dolazi do
dogovora (collusion), odnosno kooperacije. O. prave
dogovor u vezi s ponuenim koliinama i cenama po
kojima e proizvod prodavati, podelom trita ili dru
gim poslovnim odlukama. Grupa firmi koja se dogo
vara i jedinstveno istupa na trite formira kartel. Kar
tel je organizacija meusobno nezavisnih preduzea
koja proizvode iste ili sline proizvode (nude iste ili
sline usluge) i zajedno posluju radi poveanja cene i
ograniavanja koliine proizvoda kojima snabdevaju
trite. Najpoznatiji je naftni kartel OPEC (Organiza
tion o/Petroleum Export Countries - Irak, Iran, Katar,
Indonezija, Kuvajt, Saudijska Arabija, Ujedinjeni Arap
ski Emirati, Ekvador, Venecuela, Libija, Alir, Nigerija,
Gabon).
Iako bi oligopolisti u veini sluajeva eleli da formi
raju kartele i na taj nain zarade monopolistiki profit,
to ponekad nije mogue zbog intervencija drave. Antitrustovski zakoni, kao sastavni deo ekonomske politike
drave, zabranjuju eksplicitno dogovaranje oligopolista.
Dalje, kartel je lake formirati nego odravati. U okviru
kartela odvijaju se stalne borbe oko toga kako podeliti
profit i trite.

378
U sluaju da se oligopolisti nisu dogovorili o zajedni
kom nastupu, ponaanje svakog od njih pojedinano
e zavisiti od njihove pretpostavke o ponaanju onog
drugog. Ukoliko deluju nezavisno jedan od drugog,
ponuene koliine e biti vee od monopolistikih,
dok e cena biti manja od monopolistike. Pojedi
nani i zajedniki profiti takoe e biti m anji od
monopolistikog. Sledei sopstveni interes oligopolisti
dostiu Neov ekvilibrijum (Nash equilibrium). Neov
ekvilibrijum (nazvan po matematiaru i ekonomskom
teoretiaru Donu Neu) oznaava situaciju u kojoj
ekonomski akteri u meusobnoj interakciji biraju sopstvenu najbolju strategiju na osnovu pretpostavljene strate
gije ponaanja drugog. Kada preduzea dosegnu Neov
ekvilibrijum, nijedno od njih nema inicijativu da donese
drugu odluku.
3 konkurencija, trina 3 monopol 3 trite
O. Radonji

om ladina. Za razliku od mladih ljudi ili mladosti pojmova koji se odnose na odreenu ivotnu dob i njene
bioloko-psiholoke inioce, o. je socijalna kategorija
i pojava. Pod o. se podrazumeva strukturalna matrica
odrastanja koju ine razliiti institucionalni i neformalni
oblici organizacije i udruivanja u okviru kojih se od
vija socijalizacija mladih ljudi. Svako drutvo razlikuje
mlade ljude i mladost kao specifinu ivotnu dob, ali
svako drutvo ne poseduje o. O. nastaje kada drutvo
nastoji da ve obeleenu skupinu mladih ljudi posebno
socijalno locira, izdvoji i definie. Fenomen o. se zato
vezuje za moderna drutva koja putem opteg i ma
sovnog obrazovnog sistema izdvajaju decu i mlade od
ostalog drutva. Segregaciju mladih podupiru i druge
ustanove modernog drutva, a pre svega pravno normiranje punoletnosti, mere socijalne zatite, ekonomske
beneficije i si. U modernim drutvima o. je pozitivno
diskriminisana grupa u meri u kojoj se razliitim zakon
skim propisima i statusom izbegava zloupotreba mladih
ljudi (naroito na ekonomskom planu). S druge strane,
ova diskriminacija moe imati i negativne aspekte, uko
liko spreava aktivno, samostalno i kritiko integrisanje
mladih u drutvo.
Socijalna priprema mladih za uloge odraslih postoji
u svim drutvima. U plemenskim kulturama prela/ak iz
mladosti u zrelost odvijao se preko procesa inicijacije i
njegove pripreme. U tom procesu, mladi ljudi, najee
deaci, stavljani su na razne fizike i psihike probe ko
jima su dokazivali svoju sposobnost za samostalan ivot.
Tokom itavog srednjeg veka u evropskim drutvima
postojao je obiaj egrtovanja, kada su deca odvajana
od porodica i slata na uenje zanata u druge porodice

379

ili ak u druge zemlje. U modernim drutvima, zbog in

tenzivnog procesa socijalne diferencijacije i specijaliza
cije radnih delatnosti, proces pripreme mladih ljudi traje
izuzetno dugo, sa stalnom tendencijom produavanja
i u sve sloenijem institucionalnom okviru. Uporedo
sa univerzalizacijom obrazovnog sistema, o. postaje
opti okvir socijalizacije mladih za ivot u modemom
drutvu. Proces socijalizacije preteno se odvija u inter
akciji meu mladima, vrnjacima, a manje i ogranieno
u interakciji sa odraslima i roditeljima. Vrnjaka soci
jalizacija je posebno znaajna za mlade u adolescentnom uzrastu. Segregirane vrnjake grupe stvaraju
sopstvene vrnjake, omladinske potku/ture, koje pred
stavljaju autentian kreativan izraz o. u savremenim
drutvima koja preko ovakvog vida stvaralatva nas
toji da prevazie svoju socijalnu, politiku i ekonom
sku zavisnost od odraslih. Ove potkulturne aktivnosti
najvie se razvijaju u sferi zabave i slobodnog vremena,
a njeni najpoznatiji oblici su stvoreni u muzici (rok i pop
muzika kultura i njeni stilovi).
3 a d o le s c e n c ija 3 p u n o le tstv o 3 so c ija liz a c ija
A. Mili

opcracionalna definicija (lat. definitio - odreenje,

propis). Rezultat postupka komplementarnog teorij
skom definisanju, kada znaenje jednog pojma postaje
potpuno odreeno. Pomou poznatih pojmova u nauci,
teorijskom definicijom odreuje se znaenje i mesto ne
kog pojma u ravni optosti; o. d. se, pomou opaajnih
elemenata ili operacija kojima se stvaraju iskustveni po
daci, utvruje sadraj tog pojma u ravni konkretnog.
Nauno upotrebljiva o. d. treba da zadovolji dva uslova: prvo, da bude teorijski adekvatna i, drugo, pouzdana.
Ispitivanjem teorijske adekvatnosti o. d. uspostavlja se
njen odnos prema sadraju teorijske definicije, to je
uslov ire primene tog pojma u nauci. Proveravanje
pouzdanosti pokazuje stepen odreenosti opaajnog
sadraja i mogunost prikupljanja jednoznanih po
dataka o tom sadraju odreenim istraivakim po
stupcima.
Stvaranje o. d. je stvaralaki in, utoliko tei ukoliko
je re o apstraktnom pojmu, kada lanac posredovanja od
njegovog teorijskog do konkretnog sadraja moe biti i
vrlo dug. Meutim, svoenje odreivanja znaenja poj
mova samo na njihovo operacionalno definisanje vodi
u empirizam, a esto i u pravi operacionalizam i tehnicizaciju sociologije.
3 istra iv a n je , e m p ir ijs k o 3 n a u n a d e f in ic ija
M. Bogdanovi

organicizam

optimum stanovnitva (lat. optim um - najbolje).

Pitanju optimalnog broja stanovnika svojevremeno je
pridavan relativno veliki znaaj, pa se u odnosu na njega
definisala i eventualna potreba za intervencijom drutva u
domenu demografskih kretanja. U savremenim uslovima,
sa smanjenjem znaaja nacionalnog trita, ubzanim in
tegrativnim procesima, ubrzanjem razvoja komunikacija
i saobraaja i sve izrazitijom dominacijom multinacio
nalnih kompanija, kao i stvaranjem globalnog svetskog
trita, pitanje definisanja o. s., pogotovo u kontekstu
populacione politike, gubi na znaaju.
I nezavisno od ovih procesa, meutim, definisanje o. s.
je spomo, s obzirom da zavisi od velikog broja razliitih
faktora. Treba, takoe, imati na umu dugoronost de
mografskih procesa, odnosno postojanje demografske
inercije, koja uzrokuje da se efekti drutvene intervencije
ostvaruju sa znaajnim vremenskim pomakom. Ukoliko
bi drutvo elelo da intervenie u demografskoj sferi kako
bi se dostigao o. s., on bi morao da se definie u skladu sa
ekonomskim, socijalnim i politikim potrebama i promenama u dalekoj budunosti, to predstavlja izuzetno teak
zadatak, s neizvesnim i nepouzdanim rezultatima.
3 d e m o g ra fija 3 p o p u la c io n a p o litik a 3 s ta n o v n itv o
G. Matkovi

organicizam (gr. rganon - sprava, orue). Teorij

ska orijentacija u sociologiji koja drutvo posmatra
kao organsku celinu potpuno nadreenu pojedincima.
Tragajui za integrativnim mehanizmima u drutvu,
koji se tumae samo biologistiki, kao izraz prirodnih
biolokih zakona to prethode ljudskoj akciji ili je sa
svim determiniu, o. - za razliku od prosvetiteljstva ili
ekonomskog liberalizma koji drutvo vide samo kao
skup pojedinanih interesa i volja - shvata drutvo kao
jedno vie i ontoloko jedinstvo.
Zaetnik ove orijentacije u sociologiji bio je Her
bert Spenser, koji se takoe moe smatrati i jednim od
osnivaa sociologije. Kao pristalica pozitivistikog biologizma i evolucionizma, Spenser smatra da drutva
nisu nita drugo do organizmi ili superorganski agre
gati, koji se neprekidno bore za opstanak, pa je su
kob njihova uobiajena aktivnost. Prema njegovom
miljenju, drutvene protivrenosti i sukobi znae
ruenje drutvenog reda i harmonije, te se mogu smatrati
nenormalnim i patolokim pojavama. Posle Spensera,
najdosledniji i najradikalniji predstavnik organicistike
teorije bio je Paul fon Lilijenfeld. Dok su kod Spensera
analogije izmeu drutva i organizma bile vie sliko
vite, Lilijenfeld smatra da izmeu njih postoji stvarna
identinost , odnosno da su razlike nebitne i da se one
vie ispoljavaju u stepenu nego u vrsti. Drutveni orga-

organicizam
nizmi su samo najvia vrsta ivih organizama, budui da
se u njima susreu tri osnovne grupe funkcija - ekonom
ske, pravne i politike, a to odgovara fiziolokim,
morfolokim i integrativnim funkcijama organizma.
Vlada je neka vrsta mozga u drutvenom organizmu. to
je drutvo razvijenije, to vlada mora biti savrenija kako
bi efikasnije delovala na pojedine drutvene organe, a
pre svega da bi uspenije odigrala ulogu terapeuta u
leenju bolesti drutvenog organizma. I drugi pred
stavnici o. zastupali su sline ideje. Tako, iako smatra
da drutvo nije pravi organizam ve ivotna zajednica
ljudi povezanih vie duhovnim nego fiziolokim veza
ma, Albert efle ipak misli da je iz metodolokih razloga
korisno upotrebljavati analogije sa organizmom. Alfred
Espinas pokuava, pak, da dokae daje svako ivo bie,
kao spoj elija, neka vrsta drutva, te da od prvih organi
zama do ljudskih drutava postoji jedinstvena evolucija.
Rene Vorms, opet, odreuje drutvo kao trajni skup
ivih bia koja svoju delatnost vre zajedno i istie da
se ivotinjsko i ljudsko drutvo ni po emu bitnijem ne
razlikuju.
Posebnu varijantu o. ini socijaldarvinizam , za
koji je karakteristian pokuaj da se ljudsko drutvo
protumai pomou zakona borbe za opstanak i prirod
nog odabiranja, ime se neki mehanizmi teorije arlsa
Darvina o evoluciji ivih bia neposredno prenose na
istoriju ljudskih drutava. Jedan od prvih zastupnika ove
teorije bio je Tomas Maltus, koji je formulisao tezu da se
stanovnitvo bre mnoi od izvora hrane, budui da raste
geometrijskom, dok se hrana uveava aritmetikom pro
gresijom, tako da se nuno javlja suviak stanovnitva
koje je osueno na propast. Maltus misli da se moe uti
cati na kontrolu prirataja i njegovo usklaivanje sa iz
vorima hrane. Ta kontrola moe biti dvostruka: preven
tivna i pozitivna. U preventivnu kontrolu spada moralno
uzdravanje od polnog optenja i stupanja u brak. Za ra
zliku od nje, u pozitivnu ili stvarnu kontrolu spadaju svi
oni najrazliitiji uzroci koji skrauju ivot ljudi: teak
rad, nezdrava zanimanja, nepovoljni klimatski uslovi,
siromatvo, loa ishrana dece, kriminal, bolesti, epide
mije, rat i glad. Poto se ljudi ne ponaaju razumno, treba
ih prepustiti prirodnim uticajima pozitivne kontrole,
odnosno nemilosrdnoj borbi za opstanak koja se ne sme
spreavati socijalnim zakonodavstvom za ublaavanje
bede, budui da se broj ljudi mora ograniiti na onu
meru koju doputa koliina hrane.
Najdosledniji i najradikalniji pristalica primene dar
vinizma na objanjenje drutva i svoenja sociologije
na prirodnu nauku bio je Ludvig Gumplovic. Prema
njegovom miljenju, drutvena evolucija je proizvod

380
borbe socijalnih grupa, pa je rat meu narodima isto tako
neminovan kao i borba za opstanak meu ivim biima.
Budui da oveanstvo ima poligenetiko poreklo, po
stoji uroeni antagonizam i praiskonska mrnja meu
narodima i ljudskim rasama. Odluan zaokret u razvoju
drutva postignut je onda kad je ubijanje zarobljenika
zamenjeno ropstvom i ekonomskom eksploatacijom.
Tako nastaju klasna vladavina i drava, jer vladajua
grupa potinjava sebi potlaenu, a na potinjavanju sla
bijih poiva suverenost drave, koja se stvara iz sukoba
heterogenih drutvenih grupa i prevlasti jednih nad dru
gima. Sline ideje zastupaju i Franc Openhajmer i Zak
Novikov, mada je ovaj poslednji smatrao da borba za
opstanak u drutvu, za razliku od ivotinjskog sveta,
ima vie intelektualni karakter.
3 biologizam 3 darvinizam 3 sociobiologija
M. Tripkovi

organizacija (lat. organisatio). (1) Drutvena celina uspostavljena kao institucionalno ureeno mnotvo
ljudi i sredstava ija je delatnost primamo oblikovana
tako da vodi ostvarivanju izvesnih specifinih (ekonom
skih, politikih, kulturnih...) ciljeva, odnosno stvaranju
ishoda (dobara, usluga) potrebnih drugim akterima
(pojedincima, drugim o., institucijama); (2) skup ak
tivnosti kojima se povezuje, usmerava i koordinira
zajedniko delovanje ljudi unutar izvesne drutvene
celine, ime ona biva organizovana; (3) drutvena
celina ljudi i sredstava povezanih radnim ulogama, s
radnim pogonom kao bitnim podsistemom (radne)
organizacije. Maks Veber je organizacije poimao kao
ciljnoracionalno ureene drutvene grupe koje imaju
upravni aparat.
Radna uloga je osnova ukljuivanja ljudi u o. i pri
padanja o. To pripadanje je ogranieno (po vremenu i
intenzitetu) i primereno je ulozi koju ljudi imaju u o.
Ciljnoracionalno oblikovanje zajednikog, udruenog
delanja ljudi, trajanje i ponavljanje obrasca tog delanja
bitna su svojstva drutvene celine koja se oznaava
kao o. Uspostavljanje o. kao sistem a ili kao struk
ture podrazumeva izvesne koordinativne mehanizme
(neposredni nadzor ili standardizaciju radnog procesa,
ishoda, ili potrebnih kvalifikacija), odreivanje nje
nog identiteta i njenih granica.
U naukama o o., ukljuujui i sociologiju o., o. se
poima razliito: kao mehanizam ili kao organizam;
kao racionalna tvorevina svesno oblikovana radi do
stizanja izvesnih ciljeva, ili kao drutvenoprirodna
tvorevina koja proizlazi iz interakcija ljudi povezanih
nekom zajednikom delatnou; kao zatvoreni sis
tem koji se jasno izdvaja iz okoline i dela po svojoj

381

unutranjoj logici, ili kao otvoreni sistem, s poroznim

granicama i pod bitnim uticajem relevantne okoline.
U zavisnosti od navedenih osnovnih pristupa istiu se
razliita bitna svojstva o., njeni elementi, problemi or
ganizacijskog ivota i naini njihovog prevazilaenja.
3 in stitu c io n a liz a c ija 3 so c io lo g ija rad a
S. Boli

otkup. Represivna mera boljevikog modela agrarne

politike, tipina po svojoj ekonomskoj neracionalnosti.
Zakonski propisi o o. poljoprivrednih proizvoda, o
obaveznom tovu svinja, o otkupnim cenama itarica,
stoke, vune, koe, pamuka, povra, mleka i mlenih
proizvoda, kao i mnogih drugih proizvoda koje drava
koristi za ishranu nepoljoprivrednog stanovnitva i voj
ske, doneti su u socijalistikoj Jugoslaviji 1945. godine.
Oni su donoeni svake sledee godine, to je bio znak
da nisu smatrani stalnom i sistemskom merom agrarne
politike. Postojanje o. praktino je iskljuivalo trite i
svaku legalnu trgovinu poljoprivrednim proizvodima.
Umesto prodaje i kupovine poljoprivredni proizvodi su
se predavali dravi, a vlast ih je potom iz jednog centra
distribuirala. Za predate proizvode seljaci su dobijali
bonove (takice) za koje su mogli da nabave najnunije
nepoljoprivredne proizvode, nesrazmemo manje vredne
od vrednosti svojih predatih proizvoda. Zemljoradnike
zadruge opteg tipa pretvorene su u narodne magazine
koji su poslovali po principu distribucije, a ne prema
trinom mehanizmu prodaje i trgovine. Uveden je admi
nistrativni sistem vezanih cena kojim je takva distri
bucija regulisana.
O. je bio za seljake ekonomski veoma tetna i soci
jalno nepravedna mera u sistemu ideolokog podsticanja
proizvodnje u kojem su seljaci dobili patriotski zadatak
da hrane narod i drugove radnike koji su demagoki
izvikani za glavnog subjekta socijalistike revolucije.
Ekonomski interes seljaka niko se nije usuivao da
pomene, pa ni oni sami. Oni koji nisu uspevali da izmire
svoje obaveze u o., grubo su ikanirani i zatvarani kao
narodni neprijatelji, a imovina im je konfiskovana.
Veina seljatva je bila siromana, ali je i taj deo bio
pogoen revolucionarnim terorom. Seljaci su listom
negodovali zbog nerealno razrezanih otkupnih kvota i
zbog nasilnikog ponaanja onih koji su prikupljali po
ljoprivredne proizvode. Dolazilo je do primene masovnih
krivinih sankcija, nezakonitih hapenja, vrenja na selu,
sukoba sa organima vlasti. O. nije bio politiki traumatian
samo za seljake nego i za dravu, komunistiku partiju i
njene kadrove. Zbog ponaanja prilikom otkupa u Srbiji je
opozvano nekoliko stotina odbornika (660), rasputena tri
mesna odbora Narodnog fronta, iskljueno 205 lanova

otuenje
Narodnog fronta i 56 lanova partije. Ekonomski gledano,
obavezan o. i vezane cene ne poznaju ni trine
vikove ni njihovu prodaju. O. nije bio trino otku
pljivanje, nego nasilno oduzimanje seljakih proizvoda,
i to ne vikova, nego onoga to se kod seljaka zateklo u
vreme oduzimanja. Administriranje prilikom odreivanja
otkupnih kvota i represija u sprovoenju o. delovali su
destimulativno na motivaciju seljaka za rad i proizvod
nju hrane. Metodologija planiranja o. bila je nerealna i
pogrena. Obaveze u o. odreivane su prema planu setve,
a ne prema stvarno zasejanim povrinama i postignutim
prinosima. Oduzimalo se koliko se nalo, bez obzira na
potrebe samih seljaka. Prilikom o., uzgredno se vrio pri
tisak za stupanje seljaka u seljake radne zadruge. Priti
snuti o., mnogi su ulazili u zadruge samo da bi se ratosiljali
nepodnoljivog pritiska na seljake privatnike. Razumljivo
je to seljaci u takvim uslovima nisu bili zainteresovani
za poveanje proizvodnje. Vea proizvodnja je povlaila
i vea davanja prilikom o., a i najvea proizvodnja nije
garantovala seljaku da i sm sa svojom porodicom nee
ostati bez hrane.
O. je ukinut onako kako je i uveden, iz istih ideoloko-doktrinamih razloga, sredinom 1951. Tada je ukinut
obavezan o. mesa, mravih svinja, mleka, krompira,
variva i stone hrane (izuzev zobi), a sredinom 1952. i
svih itarica. To je uinjeno u vreme kad je proizvodnja
poljoprivrednih proizvoda pala ispod nivoa proizvodnje
neposredno posle rata (i znatno ispod predratnih pro
eka), a to je bilo i vreme ekonomske blokade. Potrebe
za hranom tada su bile vee nego ikad, tako daje postalo
jasno da se o. i kolektivizacija nisu sprovodili zbog
nude u ishrani stanovnitva, kako su opravdavani pred
javnou, nego zbog ideolokog oponaanja sovjetskog
modela. Kad su ovi razlozi oslabili, oslabio je i pritisak
na seljake, pa je i obavezan o. ukinut.
3 a g r a r n a p o litik a 3 k o le k tiv iz a c ija
M. Mitrovi

otuenje (alijenacija ). Kljuni pojam, pored prax isa , u filozofskoj antropologiji Karla Marksa, najpot
punije izloenoj u spisima Otueni rad (Rani radovi ) i
Grundrisse. Ovaj pojam se moe nai ve u hrianskom
uenju o prvobitnom grehu i isterivanju oveka iz
raja. Javlja se i kod an-aka Rusoa u njegovom ra
zlikovanju izmeu prirodnog oveka i drutvenog
oveka, kao alijeniranog i nealijeniranog bia. Ideja
G. V. F. Hegela o nealijeniranom apsolutnom duhu
prisutna je ve kod Platona u suprotstavljanju prirod
nog sveta, kao nesavrene slike, svetu ideja. Ali, u Hegelovoj F enom enologiji duha ideja o. je razvijenija:
za Hegela je apsolutna ideja jedina realnost u kojoj se

otuenje
odvija dinamika cirkulamog procesa o. i dezalijenacije
(razotudenja). Kao prirodno bie, ovekje samoalijenirani duh, ali kao istorijsko bie, koje je sposobno da
dostigne znanje o apsolutnom duhu, on je dezalijeniran.
Dakle, svaka objektivacija (opredmeenje) za Hegela je
alijenacija. Ludvig Fojerbah kritikuje Hegelovo shvatanje da se priroda samootuuje od apsolutnog duha jer
ovek nije samootueni Bog, ve je Bog otueni ovek.
Marks e nastaviti ovu kritiku istiui da se ne mogu
identifikovati opredmeenje i alijenacija i da se ovek
ne moe izjednaiti sa samosveu, te da se o. oveka
ne moe objanjavati kao o. samosvesti. Ali, za razliku
od Fojerbaha, Marks je isticao d aje religijska alijena
cija samo jedan vid razliitih oblika o. u kojima ovek
otuuje svoje proizvode od svojih aktivnosti i ini od
njih odvojen, nezavisan i svemoan svet, prema kojem
se odnosi kao bespomoan i zavisan rob.
Marks odreuje o. kao akciju (ili stanje) u kojem
individua, grupa, institucija ili drutvo postaje (ili
ostaje) otueno od: (1) rezultata ili proizvoda sopstvene aktivnosti; (2) prirode u kojoj ivi; (3) drugih
ljudi, i (4) sebe samog (tj. od svojih istorijski stvorenih
mogunosti). On je o. shvatao kao dehumanizaciju,
odnosno kao nemogunost pojedinca da ostvari svoje
bitne potencije koje su pretpostavka ljudske egzisten
cije i da zadovolji svoje fundamentalne ljudske potrebe.
Marks, pre svega, naglaava objektivni aspekt o., tj.
ukazuje na drutvene okolnosti koje oveka dovode do
o., te kao bitan aspekt istie postvarenje kao rezultat
fetiizma robe, u kojem se svi ljudski odnosi pretva
raju u odnose meu stvarima. U takvom procesu kreator
postaje kreatura, linost - obezliena osoba, a subjekt
- objekt.
No, nasuprot uproenom tumaenju da se pojmom
o. izraava potpuni gubitak praxisa i da dolazi do pot
pune dehumanizacije oveka, iz ega bi proizlazilo da
istorija zapada u orsokak iz kojeg nema izlaza, upravo
pomou pojma o. Marks razvija svoju kritiku teoriju,
ukazujui na potrebu i mogunost prevazilaenja stanja
u kojem je ovek odvojen od svojih sopstvenih osobina
i sposobnosti (Entoni Gidens), i u kojem su njegove
personalne moi, pomou podele rada, pretvorene u
objektivnu ino (Lisjen Sev), zbog ega celokupna
ljudska delatnost biva podvrgnuta neljudskim svrhama
(Leek Kolakovski). Shvativi o. kao istorijski proiz
vod, Marks ukazuje na to da postojei uslovi u poje
dinim drutvima ne predstavljaju jednom zauvek dato
prirodno stanje koje se ne moe promeniti, odnosno
da nisu ni ontoloko ni egzistencijalno stanje iz ko
jeg nema izlaza (Riard Bernstin), nego jedan vid
protivrene ljudske egzistencije u kojem se smenjuju

382
dijalektika praxisa i o., budui da ovek poseduje i pozi
tivnu (stvaralaku) i negativnu (destruktivnu) energiju,
te su putevi humanizacije i dehumanizacije ukrteni.
Bez razumevanja te dijalektike ne moe se prevladati
uproeno i jednostrano razumevanje moi oveka
(kao istorijskog egzistencijalnog potencijala), kao
daj e u ljudsku prirodu ugraen automatizam koji
proizvodi pozitivne ljudske osobine ako su dati povoljni
uslovi i bez ljudskog napora dovodi do humanizacije.
Stoga je Marks esto kritikovan zbog preteranog opti
mizma u shvatanju oveka i mogunosti dezalijenacije,
odnosno emancipacije. On je bio svestan protivrenosti
ljudske prirode, ali je ukazivao na unutranji potencijal
oveka za emancipaciju, kao mogue oslobaanje od
takve zavisnosti koja ljude pretvara u pasivne objekte
podvrgnute proizvodima sopstvene aktivnosti (to e
sve vee napredovanje tehnike civilizacije potvrditi,
te stoga dolazi do obnavljanja ideje o. sredinom XX
veka). Drugim recima, pojam o. pretpostavlja kritiku
sam orefleksiju rezultata sopstvenih aktivnosti, sa
sveu da se one mogu otuiti od svojih stvaralaca.
Stoga je Anri Lefevr upozoravao da je nuna kritika
teorija kako bi osvetlila ideoloke nejasnosti, te da
bi se iza otuene stvarnosti mogli otkriti stvarni ljud
ski parametri, jer ljudski, svet je viedimenzionalan i
ne moe se svesti na fakticitet, budui da u sebi sadri
esto zapletene i skrivene mogunosti, koje omoguuju
kontinuitet istorije. Zato je Marksov filozofski diskurs
kritiki diskurs par exellence, koji u oveku budi svest
o njegovom (otuenom) poloaju, pozivajui ga na
akciju koja moe to stanje promeniti i proiriti prostor
slobode i stvaralatva. Marksova teorija o. je i teorija
emancipacije, ili filozofija mogueg osvajanja slobode
od strane pojedinaca i drutvenih grupa radi optimalnog
razvoja istorijski steenog ljudskog potencijala.
Za razliku od Marksa, Erih From se usredsreuje
na subjektivni aspekt o. kao nemogunost individue da
postane ono to jeste i da ostvari bitne ljudske potrebe
(kao to su potreba za identitetom , integracijom i
ukorenjenou, stvaralatvom i dr.). Herbert Markuze
takoe vie obraa panju na elemente samootuenja,
ali ne zanemaruje ni kontekst u kojem se to dogaa,
analizirajui prvenstveno savremenu tehniku civiliza
ciju kao prostor koji pogoduje otuenosti oveka.
U sociologiji i psihologiji, radi operacionalizacije
pojma o., autori se vie oslanjaju na shvatanje anomije
Emila Dirkema, koje podrazumeva odsustvo normi,
te istiu osobine koje izraavaju reakciju na takvo sta
nje: izolacija, bespomonost, zabrinutost, besciljnost,
drutvena neprilagoenost. Robert Merton definie o.
kao devijaciju, tj. kao neprilagoenost pojedinca

383

svom drutvu. Iz toga proizlazi da se nekonformizam

moe tumaiti kao o., a daje buntovnik devijant, supro
tno Marksovom shvatanju d aje sposobnost oveka da
kae ne neljudskim uslovima ivota bitno svojstvo
ljudske egzistencije. Na tom tragu neki sociolozi su
doli do zakljuka da su u savremenom drutvu najvie
otueni intelektualci i mlada generacija, jer je kod njih
najvea neprilagoenost zahtevima modernog drutva.

otuenje
Najzad, pojmovi anomija i o. dolaze iz sasvim
razliitih paradigmi, jer prvi samo konstatuje ovekovu
bespomonost, ostavljajui ga u toj bespomonosti, dok
drugi ukazuje na mogunost oveka da osvajanjem slo
bode izae iz zaaranog kruga o. i postigne (iako ne
konano i zauvek) emancipaciju, koja omoguuje manje
ili vie nesputani razvoj istorijskih potencija oveka.
3 anomija O marksizam 3 praxis
Z. Gahibovi

P
palanka. Tip naselja koje je najee podizano
uz saobraajnice (drumove) radi obezbeenja kara
vanskog i drugog saobraaja. Zato je u Srbiji najvie
p. bilo pored uvenog Carigradskog druma. P. je manje
utvrenje izgraeno od drveta, zemlje i drugog slabog
materijala, opasano rovom i plotom od brvana (palisad).
Ako je takvo utvrenje na uzviici sainjenoj od nasi
pa, nazivalo se dolma-palanka, a ako je bilo opasano
nasipom - arampov. U demografskom smislu, p. je
varoica od pet do est hiljada stanovnika. U njoj su,
pored utvrenja, postojali arija, trgovite i mahala.
U novije vreme, rep. poprima i socijalnopsiholoko
znaenje u smislu duha p. Palanaki duh je stanje men
taliteta izmeu sela i grada, zarobljeni svet koji nije ni
selo ni grad. To je duh jednoobraznosti, pre svega duh
gotovog reenja, sasvim jasno odreene forme. U svetu
p. vanije je dobro se drati ustaljenog obiaja nego
biti linost. Stoga je tradicionalizam jedno od osnovnih
obeleja palanakog duha. Jedna od osnovnih osobina
p . je mrnja prema nepoznatom: Duh p. je duh ple
mena u agoniji (Radomir Konstantinovi).
3 naselje 3 tradicionalizam 3 varo
S. Vajovi

participacija (lat. pcirlicipatio - uee, od pars, par

tis - deo). ( 1) Uestvovanje ljudi u ma kojoj drutvenoj
aktivnosti; (2) uee zaposlenih u aktivnostima koje su
u vezi sa upravljanjem radnom organizacijom.
P. u radnim organizacijama pretpostavlja podelu
ljudi na upravu i zaposlene i ovlaenja uprave da
donosi bitne odluke za datu organizaciju, uz ograniena
prava zaposlenih da utiu na upravljake odluke. P .,
u irem znaenju, oznaava sve vidove posrednog i
neposrednog uticaja zaposlenih na upravljake odluke,
ukljuujui i tzv. albene procedure, kolektivno prego
varanje i aktivnost sindikalnih organizacija. P., u uem
smislu, oznaava uee zaposlenih u aktivnostima or
gana (skuptina, saveta. komisija) zaposlenih, odnosno
u upravljakim telima (upravnim i nadzornim odborima

i si.) radi oblikovanja upravljakih odluka, njihovog

donoenja i sprovoenja. P. moe omoguavati informisanje zaposlenih, njihovo konsultovanje od strane
uprave povodom pojedinih odluka ili tipova odluka,
uee u oblikovanju odluka, kao i uee u donoenju
i kontroli izvravanja upravljakih odluka. Izabrani
predstavnici zaposlenih deluju kao lanovi upravnih,
nadzornih i rukovodilakih organa, oni mogu biti s
manjinskim, paritetnim ili veinskim lanstvom u tim
telima.
P. moe biti predviena i ureena internim pravilima
radne organizacije, kolektivnim ugovorima (lokalnog ili
nacionalnog karaktera), kao i odgovarajuim zakonima.
P. je najee ograniena na ureivanje radnog procesa,
raspored rada, radne uslove i probleme zatite na radu,
povremeno na pitanja rasporeivanja na radna mesta
i druga personalna pitanja. Ipak, p. ponegde utie i na
strateke odluke u organizaciji, izbor i promenu teh
nologije, politiku prijema i otputanja zaposlenih, izbor
rukovodilaca, pa i na raspodelu profita. U savremenim
drutvima se nailazi na brojne varijacije u modelima
p. u pogledu obuhvata zaposlenih
u formama p., u
stvarnoj p. zaposlenih. Moe se rei da evropske zemlje
imaju razvijenije modele p. i bogatiju participativnu
praksu u odnosu na druge delove sveta, ukljuujui i
SAD.
Iako su zaposleni primarno zainteresovani za p .,
nesumnjiv je u novije vreme rastui interes i poslo
davaca u savrem enim drutvim a za p . zaposlenih.
Ekonomski dobici od p. su primarni interes posloda
vaca, dok je kvalitetniji radni ivot, smisleniji rad, rad
koji omoguuje profesionalni napredak zaposlenih od
posebnog znaaja za zaposlene, naroito one iz mlae
generacije.
Eksperimentalna i druga istraivanja govore o pozi
tivnom uticaju p. zaposlenih na produktivnost rada i na
ukupno radno ponaanje. No, u praksi je manje stvarnih
mogunosti zap. nego to bi sledilo iz njenih pozitivnih
efekata po rad organizacija. Upravljaki krugovi, ako

385
i pristaju na izvesne vidove p., strahuju od smanjenja
vlastite moi i porasta moi zaposlenih. U praksi je
malo realne redistribucije moi pod dejstvom p., kako
zbog ogranienih domaaja uspostavljenih formi p.,
tako i zbog sklonosti zaposlenih da se iskljuuju iz p.,
u uverenju da se tim putem ne utie bitno na realizaciju
njihovih interesa.
Uee zaposlenih u deobi profita (eng. profit-sharing) ili u svojini preduzea su specifini vidovi p . ko
jim a pribegavaju one firme koje su zapale u poslovnu
krizu i u kojima drugi vidovi p. nisu dovoljno podsticajni za vee angaovanje zaposlenih u prevladavanju
krize preduzea.
P samoupravljanje O saodluivanje
S. Boli

partija, politika. Re p a rtija potie od latinske

imenice pars, partis, to znai deo, odnosno od glagola
partire, tj. deliti, biti deo ire celine. Time se ve upuuje
na injenicu da su p. p. neto parcijalno, neto to asoci
ra na deljenje, stajanje na neiju stranu (otuda na naziv
stranka) i svrstavanje, a time se ve izraavaju i neka
njihova bitna svojstva.
Iako se razliiti oblici politikog grupisanja ljudi
susreu relativno rano u istoriji (npr. borbe optimata i
populara u starom Rimu, gvelfa i gibelina u rene
sansnoj Firenci),/?./?, su ipak proizvod modeme epohe.
Njihovo osnivanje i aktivnost stoje u najtenjoj vezi s
nekim bitnim karakteristikama graanskog drutva, a pre
svega sa oslobaanjem velikog broja ljudi od feudalnih
stega, irenjem birakih prava, razvojem parlamentariz
ma, sveoptom konkurencijom, legalizacijom i zatitom
parcijalnih interesa na organizovan nain itd. Nije onda
udno to su prve p. p. nastale u SAD (krajem XVIII
veka), da bi se zatim postepeno oformile, najpre u za
padnoj (u prvoj polovini XIX veka), a potom i u istonoj
Evropi (u drugoj polovini istog veka).
U tom smislu bi se moglo rei da su p. p. relativno
trajne politike organizacije, koje obuhvataju ljude sa
istom politikom ideologijom, iji je osnovni cilj preu
zimanje i potpuno ili delimino vrenje dravne vlasti,
radi usmeravanja razvoja drutva i ostvarivanja i zatite
parcijalnih interesa.
Iz ovakve definicije p .p . sledi da su one: (1) posebne
organizacije, a ne nepovezani skupovi pojedinaca;
(2) da su to organizacije koje okupljaju ljude slinih ili istih
politikih uverenja; (3) da one prevashodno tee osvaja
nju vlasti i odranju na vlasti (samostalno ili u koaliciji s
drugima) i, (4 ) da je osvajanje vlasti od strane p.p. u funkci
ji ostvarenja odreene zamisli o razvoju drutva, kao i
artikulacije i zatite odgovarajuih parcijalnih interesa.

partija, politika
P.p. su, dakle, politiki izraz horizontalne i vertikalne
diferencijacije drutva, a njihov osnovni cilj je osvajanje
i zadravanje politike vlasti. Obuhvatajui najaktivnije
lanove drutvenih grupa ije interese zastupaju, one
imaju svoju organizacionu strukturu (lanstvo, vodstvo,
organe i organizacije), koja je regulisana pisanim statu
tom, dok su ciljevi njihove borbe istaknuti u posebnom
programu.
Ideologija p . p . izraava interese odgovarajuih

drutvenih skupina, prvenstveno drutvenih klasa i slo

jeva, koji i stvaraju p. p. radi lakeg realizovanja svojih
ciljeva, a ona je vano orue p. u politikoj borbi. Iako
nije nita drugo do prikriveni i preobraeni konkretni
interes odreenih drutvenih grupacija, ideologija nikad
ne izraava ove interese potpuno i isto. Stoga se esto
deava da p.p. pomou ideologije pridobijaju pripadnike
razliitih klasa, slojeva i profesija, to znai da se socijal
na struktura lanstva neke p. p. samo delimino poklapa
sa ostalim njenim elementima.
Ali, ako ideologija i sastav p. p. ne pokazuju jasno nji
hovu klasnoslojnu prirodu, onda njihov program, a pogo
tovo njihova politika delatnost, izraavaju to mnogo ja
snije. Stranaki program se razlikuje od iste ideologije
po tome to on, pored ideolokih elemenata, sadri i sve
one praktine mere koje p. p. namerava da preduzima i
ciljeve koje ona eli da ostvari radi konkretnih stranakih
interesa.
Bitan deo aktivnosti p. p. jeste postavljanje kandidata
za izbore u parlament ili druge organe vlasti, koje prate
propaganda i agitacija. Pri tom se pod propagandom
podrazumeva celokupna stranaka delatnost na irenju
ideologije i programa p. p., dok se agitacijom izlae samo
jedna, najvanija ideja, obino pomou konkretnog pri
mera.
Iako skoro sve p . p . u svojim programima istiu da
e artikulisati i tititi prvenstveno opte interese, u
konkretnoj politikoj aktivnosti one se uvek javljaju kao
nosioci i zatitnici parcijalnih interesa i jednostranih vizija
funkcionisanja i razvoja drutva. U tom smislu,/?, p. se
zameralo i zamera da ne zastupaju i ne izraavaju narod
nu volju, nego svoje parcijalne stavove i interese; da one
slue vie svojim oligarhijskim vrhovima nego najirem
lanstvu, simpatizerima i glasaima; da p. p. smanjuju
efikasnost i demokratinost politikih institucija, inei
ih formalnim dekorom za odluke koje su donete u uskim
partijskim vrhovima; da one stvaraju nove i pojaavaju
stare drutvene sukobe, ili ih barem ne eliminiu; da se
partijski interesi neretko stavljaju iznad svih drugih inte
resa; da p.p . spreavaju da bilo ko kao pojedinac postigne
znaajniji uspeh u politikom ivotu; da partijske vrhuke
koncentriu u svojim rukama ogromnu politiku mo

partija, politika
koja sama po sebi moe biti izvor razliitih deformacija
i zloupotreba; da one ne samo to potiskuju demokratske
institucije nego i unifikuju ponaanje i miljenje ljudi, to
moe biti pogodna osnova za razliite manipulacije; da
se vremenom dolazi u situaciju da nema nekih bitnijih
razlika izmeu pojedinih p. p. itd.
Ne treba posebno ni naglaavati da mnoge od ovih
deformacija i zloupotreba dolaze naroito do izraaja u
jednopartijskim sistemima, u kojima se susreu izuzetna
mo i neodgovornost partijskih vrhova i gde dolazi do
njihovog spajanja s dravnom vlau, ime se stvara
vladajua elita koja gotovo u potpunosti kontrolie celokupan drutveni ivot ljudi.
Uprkos tome, bez p .p . ne moe se ni zamisliti politiki
ivot i funkcionisanje demokratskih institucija u savre
menim drutvima. Ma koliki bili njihovi nedostaci, one
ipak podstiu i omoguavaju politiko angaovanje ljudi,
doprinosei optoj demokratizaciji drutva i spreavanju
zloupotreba vlasti. Tamo gde su suspendovane p. p .
obino je suspendovana i demokratija, pa vlada neki od
oblika diktature.
To, meutim, ne znai da ne postoje i velike raz
like izmeu pojedinih p. p., kao i partijskih sistema. Ne
ulazei detaljnije u razmatranje tih pitanja, treba rei da se
p. p. mogu klasifikovati prema razliitim kriterijumima:
veliini, trajanju, tipu organizacije, ideoloko-politikoj
usmerenosti (npr. levica, centar, desnica; revolucio
narne, reformistike, konzervativne, reakcionarne), tipu
unutranjih odnosa (demokratske i autoritarne) itd. Kad
je, pak, re o partijskim sistemima, onda se oni obino
razvrstavaju prema broju p. p., pri emu bi opta podela
bila na jednopartijske, dvopartijske i viepartijske, mada
se mogu praviti i pojedinane klasifikacije. Interesantno
je pri tom napomenuti da se u razvijenim i stabilnim
drutvima opaa tendencija smanjivanja broja p. p. i nji
hovog pribliavanja u programskom i ideolokom smislu,
a daje obrnut sluaj u nerazvijenim i politiki nestabilnim
drutvima - naravno, pod pretpostavkom da su ona uopte
pluralistika i demokratska.
Meutim, prilikom analize p. p., osim ovih i ranije
pominjanih elemenata (ideologija, program, statut, or
ganizaciona struktura), moraju se uzeti u obzir jo neki
socioloki relevantni momenti, kao to su: ( 1) motivi os
nivanja p .p . i razlozi pristupanja njima; (2) klasnoslojna
struktura lanstva i njena veza s politikim opredeljivanjem i angaovanjem; (3) problem odnosa vodstva i
lanstva; (4) uzroci i vrste unutarpartijskih konflikata;
(5) dometi i stepen uticajap. p. u politikom i drutvenom
ivotu; (6) meusobni odnosi p. p. i pravila politike
igre; (7) problem finansiranja p. p.; (8) odnos p. p. i
pokreta itd.

386
to se tie klasnosiojne strukture lanstva, treba
rei daje odavno zapaena injenica da u okviru jedne
klasnosiojne grupacije moe postojati vie p. p ., kao i
da lanove neke p. p. po pravilu sainjavaju pripadnici
razliitih drutvenih klasa i slojeva. Isto tako, dokazano
je daje klasnoslojna pripadnost samo jedan od elemenata
koji utiu na politiko opredeljivanje ljudi, odnosno da se
politika svest i politiko ponaanje formiraju pod uticajem velikog broja inilaca - od individualnopsiholokih
(odreena struktura linosti), preko drutvenih (drutvena
uloga i drutveni poloaj, uticaj porodice, kole, crkve,
sredstava masovnog optenja itd.), do ue politikih
(propaganda i agitacija, linost i izgled politikog kan
didata i si.).
Za partijski ivot su veoma karakteristini i unutranji
partijski konflikti, koji mogu imati razliite oblike (javni i
tajni, doputeni i zabranjeni, latentni i manifestni, institucionalizovani i neinstitucionalizovani), razliite uzroke
i razliite posledice (jaanje ili slabljenje p. p., cepanje
ili ujedinjavanje). Pri tom su, svakako, najzanimljiviji
uzroci unutarpartijskih sukoba, a oni mogu biti raznovr
sni i brojni: nedostatak demokratije (birokratizacija,
stroga disciplina i traenje slepe poslunosti), ideoloka
razmimoilaenja (neslaganja oko ciljeva i metoda borbe),
borba suparnikih elita za vlast, lini sukobi, neuspesi u
politikoj borbi, tendencija preteranog zadravanja pojedi
naca na rukovodeim mestima (tzv. istroenost lidera),
korupcija itd. Treba napomenuti da su naroito estoke
forme poprimali partijski sukobi u monopolistikim sis
temima, u kojima je veliki broj poraenih lanova bio
izloen torturi, ako ne i fizikoj likvidaciji (istke).
Za p. p. i za celokupan politiki ivot jednog drutva
nije beznaajno ni pitanje njihovog finansiranja. Ovo tim
pre to ono, po pravilu, nije sasvim dostupno javnosti
i to moe biti osnov raznih zloupotreba i deformacija
(treba se samo prisetiti raznih afera i skandala koji na
ovom podruju izbijaju s vremena na vreme ak i u naj
razvijenijim i politiki relativno stabilnim drutvima).
Ovo pitanje postalo je znaajnije zbog injenice da se
trokovi funkcionisanja p. p. i njihovog uea u utakmici
na politikom tritu neprekidno uveavaju. lanarina tu
obino nije dovoljna, pa se mora posezati i za drugim iz
vorima, kao to su prilozi bogatih pojedinaca i privrednih
korporacija, prihodi od preduzea koje same p. p. osniva
ju, finansiranje iz dravnog budeta, pomo sindikata i si.
A upravo tu se javljaju velike mogunosti za polulegalne
ili nelegalne transakcije i kombinacije, to p. p. iznosi na
rav glas.
3 gvozdeni zakon oligarhije O politika 3 vlast
M Tripkovi

387
patern alizam (lat. patenm s - oinski). U korenu
pojma je re otac (lat. pater) i oznaava pojavu koja
je, osim za patrijarhalnu porodicu i porodicu uopte,
vezana za linost, drutvo i kulturu u celini. P. je vrsta
drutvenog odnosa i drutvene kontrole koja ima od
like pokroviteljstva, jer se opravdava brigom, stara
njem za pojedince ili socijalne kategorije (etnike za
jednice, rase, klase, ene, mlade, roditelje, devijantne,
bolesnike itd.) koji, navodno, nisu u stanju da deluju
za svoje dobro i samostalno, bez podrke zatitnika,
patrona (autoritarnog oca, svetenika, kralja, gazde,
drave, poslovnih korporacija, menadera, strunjaka,
socijalnih slubi, medicinskih institucija). Izvor p. je
odreeni oblik socijalizacije u patrijarhalnoj porodici, u
kojem se negovaopijetet (potovanje, pokornost) prema
ocu porodice. Preduslov za postojanje p. je patrijar
halnom, tj. steena navika na bespogovomu poslunost
ocu i starijima, a plodno tle na kojem on nastaje je
tradicionalizam - verovanje u svetost i nepromenjivost
nasleenog poretka. No,/?, je element svake ideologije
koja odreene uesnike drutvenog zbivanja proglaava
nezrelim, nesposobnim i bespomonim.
U p. su sposobnosti tienika, u celini ili u poje
dinim vidovima, unapred procenjene kao nedovoljne, pa
se smatra da Su staranje i zatita neophodni uprkos stvar
nim i objektivnim potrebama onoga koji je nadziran,
ali i s njegovim pristajanjem na nadzor i prihvatanjem
zatite. Zato je p. mogue istovremeno odrediti i kao
socijalizacijom intemalizovanu potrebu za poslunou,
kulturni obrazac zavisnog ponaanja, ali i kao ideologiju
koja se u praksi pokazuje kao monopol na donoenje
odluka u ime pojedinaca i grupa. P. poiva na volji za
poslunou koja je na razliite naine proizvedena. In
doktrinacija se postie najpre patrijarhalnim porodinim
vaspitanjem, potom uz pomo sredstava masovnog
optenja i tzv. industrije svesti, difuznim uticajem jav
nog mnjenja ili planskim delovanjem obrazovnih in
stitucija. Kod p. se staranje pretvara u nadzor, a nadzor
u kontrolu i izrabljivanje praeno razliitim oblicima
represije. Prema Kristoferu Leu, rasizam i p. su dve
strane iste medalje.
Za prototip paternalistikog odnosa uzima se rimska
porodica i vlast koju ima pater familias. Pored toga, p.
ima slinosti sa institucijama tutorstva i starateljstva, ali
je odnos tutora i staratelja sa tienikom obiajnopravno
regulisan, obuhvata ue oblasti drutvenog ivota i u
njemu su preciznije definisane socijalne kategorije koje
su proglaene nesamostalnim: maloletni, ene, umobol
ni itd. P. se moe javiti i u vidu patrimonijalizma.
Mogu je i p. bez oca (K. Le). Ovaj pojam u novije
vreme dobija preneseno znaenje, tj. postaje oznaka za

patologija, socijalna
svaku vrstu manje ili vie dobrovoljnog pristajanja na
neomeeno vodstvo - u meunarodnim odnosima, unu
tar politikih sistema, u svakodnevnom ivotu.
Zbog m nogobrojnih o blika jav n o g zavisnog
ponaanja, p. se jav lja podjednako na globalnom
ekonomskom i na kulturnoduhovnom i politikom
planu. P. je jedan od odlika monopolskog politikog
reima (Rejmon Aron), a zavisnost od oevog au
toriteta pogoduje opstanku i stabilnosti klasnih i ne
demokratskih drutava (Erih From). Posledicep. su, na
linom planu: nedostatak individualne odgovornosti,
pasivnost, permisivnost i submisivnost u ponaanju,
gubitak sposobnosti za samopomo i svako samostalno
postupanje; na kolektivnom planu p. pogoduje irenju
konformizma, nekritikom prihvatanju postojeeg,
formiranju elitistikog modela drutvene strukture i po
tiskivanju drutvenih napetosti koje mogu da prerastu u
destruktivno ponaanje masa.
3 autoritet 3 drutvo, tradicionalno O patrimonijalizam
G. Tripkovi

patologija, socijalna [sociologija drutvenih devi

ja cija ] (gr. pathos - patnja, bolest, poremeaj; logos
- re, govor, nauka). Pojam j. p. je vezan za medicinski
diskurs, u kojem se pojave kojim se bavi ova socioloka
disciplina oznaavaju kao bolesne, pa - po analogiji
s. p. izuava patoloke fenomene u drutvu ili bolesne
aspekte drutva u celini. U savremenoj sociologiji,
naroito onoj iz anglosaksonskog kulturnog kruga, ovaj
se izraz pomalo naputa i zamenjuju ga srodni pojmovi,
kao npr. socijalni problemi, drutvene devijacije ili, jo
ue, socijalne dezorganizacije.
S. p. se pojavljuje kao posebna nauna disciplina u
XIX veku kao izraz potrebe mlade, ekonomski ojaale,
graanske klase da rei nastale drutvene probleme, ali i
pod uticajem razvoja brojnih drutvenih i prirodnih nau
ka koje su se tada pojavile na naunoj sceni. Pre nego
to je ugledala svetlost dana prva socijalnopatoloka
studija Johana Franka pod nazivom Sistem kompletne
medicinske policije ( 1779), za socijalnopatoloke prob
leme bili su zainteresovani renesansni mislioci i filo
zofi racionalisti (G. V. Lajbnic). Meutim, izraz s. p.
prvi upotrebljava tek 1948. il Geren, kao oznaku za
oblast socijalne medicine koja se bavi prouavanjem
odnosa izmeu rairenosti uglavnom somatskih bolesti
i drutvenih uslova ivota.
U istorijskom, fenomenolokom, a posebno u te
orijskom smislu, u s. p. se do danas izdvojilo pet pri
stupa:
(1)
Socijahiomedicinski pristup bio je prisutan u
pionirskim radovima iz'ove oblasti. Vezanje za ime

patologija, socijalna

388

ili otklanjanja). Socijalnopatoloke pojave ovaj autor

na Alfreda Grotjana, koji pie o tzv. socijalnoj higi
inae deli na: socijalne bolesti (somatske, mentalne i
jeni kao disciplini koja se bavi socijalnim aspektima
psihosomatske), sociopatije (toksikomanije, poroke i
bolesti, jasno je razlikujui od tzv. bioloke higijene
agresije) i socijalne dezorganizacije (braka i porodice,
{Socijalna patologija, 1911). Herbert Spenser i Endrju
Haksli se, u svojim radovima, meu prvima oslanjuju na
komuna i radnih kolektiva i dezorganizacije slobodnih
eugeniku, genetike i evolucionistike naune principe
drutava i svetskog drutva).
u tumaenju problema narodne patologije i drutva,
(3) Teorije devijantnog ponaanja defmiu pred
koje sagledavaju kao drutveni organizam. Prvi radovi iz
met s. p. kao krenje normi ili odstupanje od socijalnih
oblasti s. p. kod nas vezani su takoe za ovaj pravac. Re
oekivanja. Odstupanju od proeka Edvin Lemert do
je o prilozima Radomira Geria i Miomira Savievia.
daje i da vei deo populacije ne odobrava ponaanje ve
(2)
Socijalnopsihijatrijski pristup u s. p. razvio se zano za socijalnopatoloku pojavu. Teorije devijantnog
pod uticajem ve razuenih sociolokih teorija Gabriponaanja vode poreklo od shvatanja Emila Dirkema o s. p.
kao nauci nepovoljnim drutvenim injenicama. Dijejela Tarda, te uenja filozofa i psihijatara egzistencirentia specifica ovih poslednjih je odstupanje od pro
jalista Karla Jaspersa, Ludviga Binsvangera i, na kraju,
eka drutvenih zbivanja. Dirkemovo shvatanje anomije
ponajvie oslonjena na stavove Sigmunda Frojda i dru
i njegovo delo Samoubistvo (1897) bili su podsticajni
gih psihoanalitiara. U centru teorijskog objanjenja
autora ovog pristupa jeste patoloka promena linosti,
izvori za razvoj ove teorije, ali i za teoriju socijalne de
nastala pod uplivom uglavnom niza mikro ili makrosozorganizacije i teoriju socijalnih problema. Dodajmo i
cijalnih inilaca. Tako e psihoanalitiari staviti naglasak
da Albert Koen, u okviru devijantnog ponaanja, raz
na nepovoljne uticaje na razvoj linosti u ranom detinjstlikuje nekonformistiko i aberantno ponaanje, kao i
vu (do etvrte godine ivota), pristalice psihobioloke
objektivni i subjektivni aspekt devijantnog ponaanja.
teorije Adolfa Mejera na posledice akumulacije ivotnih
(4) Suprotstavljajui se biolokim teorijama u s. p.,
dogaaja i neadekvatnih obrazaca prilagoavanja, a
teorije socijalne dezorganizacije su u iu svog pristupa
stavile slabljenje uticaja postojeih pravila drutvenog
revizionisti psihoanalize ili neoanalitiari na direktan
ponaanja na ponaanje pojedinih lanova grupe,
tetan uticaj ire drutvene zajednice na psihiki raz
imenujui socijalnopatoloke fenomene drutvenim
voj pojedinca. S tim u vezi, Karen Hornaj govori o
dezorganizacijama. Budui da socijalna dezorgapoveanju anksioznosti usled drutvenog pritiska, Al
nizacija ne podrazumeva d aje svaki drutveni nered
fred Adler o natkompenzaciji i kompleksu inferiornosti
dezorganizacija, ova teorija se uzdrava od vrednosnih
niih klasa, Vilhelm Rajh, Herbert Markuze i drugi o
procena dezorganizacija. Frensis Meril i Mejbel Eliot,
neurotizaciji pojedinaca i viku potiskivanja libida usled
vodei predstavnici ove orijentacije, tvrde da formali
eksploatacije vladajuih klasa itd.
zmi u komunikacijama predstavljaju prvi stepen dezor
Erih From kao predmet s. p. definie drutveno strukganizacije, na koji se zatim nastavlja konflikt, koji onda
turisane defekte linosti, ali i bolesno drutvo u celini, tj.
otuene drutvene karaktere ili orijentacije (eksploatavodi dalje do gibitka drutvenog konsenzusa.
Unutar ovog pravca izdvaja se cultural-lag teorija,
torska, receptivna i trina, te orijentacija ka hordi), koje
koja je, prihvatajui antropoloka saznanja Kloda Levistoje na putu ostvarenja optimuma mogunosti oveka.
-Strosa i Bronislava Malinovskog, zastupala generalni
Tumaei otuenje dijalektiki, tj. i kao negativan i kao
stav da su industrijalizacija i urbanizacija glavni izvor
pozitivan proces, a ljudsko zdravlje kao predmet stal
raznih oblika dezorganizacija koji su, po njihovom
nog osvajanja (samorealizacije) pojedinca, Igor Karuzo
smatra da su predmet s. p. one drutvene strukture i po
miljenju, u tzv. primitivnim drutvima nepoznati.
jedinci koji su se fiksirali ili regradirali na neki od niih
(5) Danas najprisutniji pristup u s. p. je, po svemu
stadijuma razvoja optimuma sopstvenih mogunosti.
sudei, teorija socijalnih problema. Robert Merton
Na liniji razmiljanja predstavnika socijalnopsii Robert Nizbet, najznaajniji predstavnici ovog pri
hijatrijske orijentacije je i doajen srpske 5 . p. Vladimir
stupa, smatraju da socijalni problemi (vie drutveni
nego socioloki pojmovi) predstavljaju sloena pitanja
Jakovljevi. U njegovom tzv. integrativnom pristupu (koji
je u sebi pomirio psihoanalitika, socijalnoantropoloka
iz ivota ljudske zajednice koja zahtevaju neodlona
i m arksistika razmiljanja o ovim problemima), on
reenja. Koren im lei u raskoraku izmeu drutveno
.9. p. svrstava u red nauka o oveku, naglaavajui da
vaeih standarda i stvarnih uslova ivota, bilo d a je
se ona bavi samo onim bolesnim pojavama koje imaju
u pitanju ekstremni rast nivoa drutvenog standarda,
drutveni karakter (u smislu rairenosti, drutvene etis jedne, ili izrazit pad kvaliteta uslova drutvenog
ologije i socijalnih pretpostavki njihovog ublaavanja
ivota, s druge strane. Don Kejnz, Karl Marks, Lud-

389
vig Gumplovic, ak Novikov i or Sorel, svaki na svoj
nain, naglaavaju odreene aspekte porekla socijalnih
problema. No, svi oni u tumaenje socijalnopatolokih
pojava uvode istorijske vrednosne kriterijume, istiui
potrebu kolektivne akcije na njihovom reavanju.
S. p. izuava socijalnopatoloke pojave uvaavajui
sve njihove dimenzije: etiologiju, epidem iologiju,
patogenezu, posledice, dijagnozu, terapiju, preven
ciju i prognozu. Treba rei da su neizbean predmet
istraivanja s. p., nezavisno od teorijskog pristupa,
sledei fenomeni i problemi: samoubistvo, alkoholi
zam, zavisnost od droga, psihoze, neuroze odnosno
reaktivni psihiki poremeaji, shizofrenije, depresije,
psihosomatske bolesti i seksualni poremeaji - svi iz
kruga tzv. psihijatrijske sociologije. Tu su, zatim, teme
vezane za kriminal i maloletniku delinkvenciju s ve
pomenutim aspektima, ukljuujui i.etiketiranje krimi
nalaca, kontrolu (zatvorske ustanove) i kaznenu poli
tiku u suzbijanju ovih socijalnopatolokih pojava. Ovde
spada i izuavanje stavova opte populacije prema poje
dinim socijalnopatolokim pojavama. Posebno podruje
s. p. je izuavanje uticaja psihopatolokih crta linosti
lidera na drutvene tokove, klimu i politike prilike u
odreenom drutvu. Takozvane patografske studije
poznatih linosti, a naroito voa, aktualizuju se uvek
kada dolazi do velikih drutvenih promena, ratova, re
volucija, a i u miru kada je re o lideru-diktatoru.
U naunom pristupu, s. p. koristi itavu paletu me
toda i tehnika istraivanja: (a) ue socioloke metode
(monografije o institucijama, analiza sadraja doku
mentacije i drugih pismenih izvora, anketa, odnosno
intervju, posmatranje sa i bez uestvovanja i sociometrija); (b) psiholoko-psihijatrijski metodi usmereni na pojedinca (testovi linosti, psihometrijski in
strumenti, studije sluaja, samoposmatranje) i, na kraju,
(c) bioloko-medicinski metodi (fizikoantropoloka
merenja, m edicinski pregledi i razliita ekoloka,
odnosno fizika merenja). Njoj najbliskiji su, ipak,
sledei metodi: sociometrijska istraivanja, socioloke
monografije, epidemioloka istraivanja i case-studies
(studije sluaja).
O normalno/patoloko 3 socijalni problemi 3 socijalni rad

P. Opali

p a trija rh a t (lat. pater - otac; gr. archein - vladati).

Tip drutvenog i porodinog ustrojstva u kojem otac .po
rodice (lat. pater fam i lias) ili stareina srodnike grupe
ima potpunu vlast, a celokupno drutvo je ureeno na
principu dominacije mukaraca nad enama i starijih nad
mlaima. Nastanak p. vezanje za rodovsko-plemenske
zajednice. Rod je arhaini oblik zajednikog ivota, u ko

patrijarhat

jem je krvno srodstvo najhitnija spona zajednice. Svojina

je ovde zajednika, a privreivanje je autarkino. Podela
rada je slabo razvijena i ima obeleja prirodne podele
po polu i starosti. Orua za rad su takoe nerazvijena,
tako da opstanak ljudi vie zavisi od spoljanjih prirod
nih uslova nego od ovekovog delovanja. Ovde je veoma
izraena srodnika solidarnost i kolektivna odgovornost.
Samostalnost se uva izolovanou, samodovoljnou i
solidamou. Odbrana je vana dunost odraslih mukih
lanova, ali u njoj, po potrebi, uestvuju svi. Vlast ro
dovskog stareine ograniena je ipak raznim oblicima
primitivne demokratije, a uloga rodovskih amana je
posebno znaajna.
Rod je sastavljen od vie proirenih porodica, koje
imaju brojne drutvene funkcije. Isto se odnosi i na
brane veze, u kojima su vane socioekonomske funkcije
i kolektivna obeleja, a ne individualne potrebe. Sistem
srodstva je temelj drutvenog strukturisanja i drutvene
integracije, postoje u okviru njega izvrena podela rada,
obavljaju se osnovni ekonomski procesi (svojina, rad,
ivot) i odrava kontinuitet kulturne tradicije (religija,
obiaji, moral, socijalizacija, sistem vrednosti).
Osnov diferencijacije porodice i cele zajednice ine
starost i pol. Ovo delom i zato to esto veu vanost,
barem spolja posmatrano, imaju funkcije ritualnog, ce
remonijalnog i magijskog karaktera od ekonomskih i
politikih, ime se, svakako, postie vea kohezija za
jednice (to je bitno i za opstanak), aiada ona poiva na
heteronomnim, a ne autonomnim pretpostavkama. Nije
onda udno to su institucije religiozno-mitolokog i ce
remonijalnog karaktera brojnije i prisutnije u drutvenom
ivotu od ekonomskih i politikih, koje u slobodnije.
Ta hipertrofiranost ideolokih elemenata jedan je od
znaajnih inilaca stagnacije ovih zajednica.
Vie rodova ini bratstvo (fratriju), a vie bratstava
pleme (klan). Pleme je vii oblik etnike zajednice, nastao
spontanim ili nasilnim udruivanjem nekoliko rodova i
bratstava, radi lakeg opstanka. Za plemensku organiza
ciju karakteristino je postojanje relativno stalne vlastite
teritorije, oko koje se sukobljavaju razna plemena, pa je
ratovanje bilo osnovno zanimanje odraslih mukaraca,
a pljaka se smatrala redovnim i legalnim oblikom
privreivanja. Pripadnici plemena imaju posebno ime,
povezano obino s kultom predaka i totemskim verovanjima. Oni govore istim jezikom, imaju zajednike
vrednosti, upranjavaju zajednike obiaje i pridravaju
se istih moralnih normi. Kolektivna solidarnost i kole
ktivna odgovornost su veoma izraene, to ukljuuje i
krvnu osvetu, obino prema strogo odreenim pravilima
ponaanja. Postoji i poseban, tradicionalistiki obojen
kolektivni mentalitet, koji nalae da se potomci u svemu

patrijarhat
pridravaju iskustva i naina ivota predaka, kao i osobena plemenska svest, sa istananim oseanjem za odbranu
plemenske asti i za strogo potinjavanje individualnih
potreba kolektivnim. To je uvreno jakom usmenom
tradicijom (pesme, prie, poslovice, mitovi, legende) i
odgovarajuom socijalizacijom, u kojoj se mlai narataji
ue da slede najbolje uzore predaka koji su nekim heroj
skim inom potvrdili svoju odvanost i spremnost
rtvovanja za zajednicu, u emu se ogleda i specifino
shvatanje plemenitosti. Plemenska organizacija mogla bi
se najpriblinije opisati kao ratnika demokratija, u kojoj
je svaki pojedinac imao tano odreeno mesto, steeno na
osnovu zasluga njegovih predaka, ugleda porodine loze
i linih zasluga.
I u docnijem razvoju ljudskih zajednica patrijarh
alna porodica ini osnovu patrijarhalnog drutva. Opta
obeleja ove porodice proistiu iz njene unutranje struk
ture i spoljne drutvene pozicije. Ona poiva na privat
noj svojim i agrarnom nainu proizvodnje, s vrstom
srodnikom strukturom. U patrijarhalnoj porodici domi
nacija mukarca nad enom i starijih nad mlaima smat
raju se potpuno prirodnim.
Brak se ne zasniva na slobodnom izboru i dubljoj
meusobnoj emotivnoj vezanosti buduih suprunika,
ve na dogovoru stareina porodice, pri emu veliku
ulogu imaju imovinsko-materijalni interesi porodice.
Poto je osnovni cilj braka kontinuitet porodine loze,
ova porodica se odlikuje velikom plodnou ene i
neogranienim kontinuiranim raanjem tokom celog fertilnog perioda, ali i velikom smrtnou dece. Iako ovde
vlada formalna monogamija, vemost se zahteva samo od
ene, dok mukarac ima vee seksualne slobode, kako
pre braka tako i u njemu. Usmeno predanje i prenoenje
tradicionalnih oblika ponaanja i miljenja sainjavaju
glavne mehanizme socijalizacije u ovom tipu porodice.
Kako pojedinac praktino ne moe opstati izvan porodice,
ovde su veoma izraene i njene ekonomske funkcije, jed
nako kao i porodina i srodnika solidarnost.
Tipian primer patrijarhalnog drutva i porodice pred
stavlja rimsko drutvo. Jo u najranije doba kraljeva os
novna drutvena jedinica bio je ovde patrijarhalni rod, iji
su pripadnici bili povezani uzajamnim pravom naslea
i kolektivnom solidamou uopte. Rodovi su se delili
na porodice, na ijem elu je stajao otac porodice (paier
jam i lias), koji je imao pravo ivota i smrti (i us vitae ac
necis). Sva lica koja su se nalazila pod oevom vlau
zvala su se agnati. Agnati su bili oni koji su u krvnoj vezi
sa ocem porodice, posinci, kao i ene koje su se udale za
sinove i unuke oca porodice. Pored pojma agnatstva, u
rimskom porodinom pravu postojao je i pojam kognatstva. Kognatima su nazivana lica koja su bila u krvnom

390
srodstvu. Tako je npr. udata erka i dalje zadravala kognatske veze sa svojim roacima, iako je prelazila u agnate
druge porodice. Istovremeno, postojao je i patronat, kao
specifian tip odnosa, koji ima starinsko poreklo a sauvao
se tokom itave rimske istorije. Naime, neki lanovi roda
uzimali su, kao patroni, pojedina lica pod svoju zatitu,
koja su se, pak, obavezivala da e, kao klijenti, biti vema
i posluna. Ta veza je bila line prirode i zasnivala se na
vemosti (fides) klijenta i patrona.
Broj lanova pojedinih rodova, ukljuujui i klijente,
bio je nejednak. Deset rodova inilo je kuriju, a deset
kurija tribu (pleme). Tri tribe (Ticiji, Ramni i Luceri)
inili su rimski narod (populus Romanus). Radi reavanja
najvanijih pitanja, odravane su skuptine, odnosno
kom iije po kurijama, na kojima su imali pravo uea
svi odrasli mukarci. Prilikom izbora kralja, ija je vlast
bila ograniena, svaka kurija je imala po jedan glas. Pu
nopravni lanovi rimske zajednice, ujedinjeni u rodove,
pretvorili su se postepeno u privilegovani deo drutva.
Oni su se zvali patricijima (lat. patricii - oni koji imaju
oeve) i isprva su samo oni inili rimski narod. Nasu
prot patricija, stajali swplebejci (odpleo punim, tj. masa,
mnotvo), koji najverovatnije potiu od pokorenih starosedelaca, klijenata i stranaca. Oni su bili nepunopravni
graani sve do reforme Servija Tulija, koji je bio esti od
sedam legendarnih rimskih kraljeva to su vladali nakon
osnivanja grada Rima.
Kada je re o srpskom patrijarhalnom drutvu, njego
va glavna specifinost jeste injenica daje tu zadruga
dugo vremena inila osnovni oblik porodine organiza
cije i temelj svekolikog drutvenog ivota. Osobenosti
ovog tipa porodice naroito se ogledaju u njenoj irokoj
i vrstoj srodnikoj povezanosti, specifinoj kolektivnoj
svojini i podeli rada, posebnim ekonomskim i drutvenim
funkcijama, kao i uosobenoj distribuciji porodinog autoritet. Na elu zadruge bio je stareina (domain), ko
jega svi sluaju, ali njegova vlast nije bila neograniena
kao u rimskom drutvu. Naime, prema Vuku Karadiu,
starjeina ne mora biti najstariji po godinama, ve ova
ast dopada redovno najrazumnijem i najpametnijem.
A enu ovog starjeine, ili koju drugu koja je odreena,
sluaju sve ostale ene u kunim poslovima. Prema
tome, za razliku od mnogih drugih drutava, ovde sta
rost nije presudan i aprioran faktor autoriteta, kao to to
nije svagda ni muki pol, jer je za enske poslove u
domainstvu nadlena ena. Osim toga, poznato je da su
ponekad ugledne ene-udovice vrlo uspeno vodile i ve
like zadruge, to je, izmeu ostalog, trajno zabeleeno i u
srpskim mnogobrojnim enskim prezimenima.
Ono u emu se naroito pokazuje patrijarhalnost za
druge jeste veoma nepovoljan poloaj ene, mada je on.

391
u celini gledano, bio povoljniji nego u drugim tipovima
porodice i drugim drutvima slinog tipa. Zatienost
ene proizlazila je, pre svega, iz odreenog reda koji
je u zadruzi vladao, naroito s obzirom na kolektivni
rad i kolektivno podizanje i vaspitavanje dece, kao i iz
strogih pravila ponaanja koja su vladala u odnosima
izmeu lanova zadruge i u njihovom ophoenju prema
spoljanjem svetu, a kojih su se, u dobro organizovanoj
zadruzi, morali svi pridravati.
O drutvo, drevno O drutvo, primitivno O matrijarhat
M. Tripkovi

patriiinearnost (lat. p a ter- otac; linea - crta, potez).

Raunanje srodstva po oevoj liniji. U patrilineamom
srodnikom sistemu deca pripadaju srodnicima oca, a ne
majke, kao stoje u matrilineamom sistemu. Tip drutva
i porodice uslovljava nain raunanja srodstva. Danas
je uobiajeno da se srodstvo rauna i prema ocu i prema
majci (bilineamost), dok je u klasinom periodu razvoja
patrijarhalne porodice bio obiaj da se srodstvo rauna
iskljuivo prema ocu, unilineamo. U rimskom pravu je
taj obiaj bio i pravno sankcionisan. Tako se obrazuju
agnatske srodnike grupe. Srodnici su lica koja su pod
vlau istog pater familias. To su njegova ena, deca,
ene njihovih sinova roenih u braku, unuci, unuke, te
lica koja je pater familias primio u porodicu. Srodstvo
nastaje prihvatanjem novoroeneta, dolaskom ene
u brak i usvojenjem. Agnatska srodnika veza gasi se
izlaskom iz porodice. Meutim, ist oblik muke ag
natske srodnike povezanosti bio je potisnut oblicima
kognatskog srodstva kod kojeg je presudna krvna veza.
U kognatskom tipu srodstva dete je u srodstvu sa svim
roacima svoje majke i svoga oca.
O matrilineamost O patrijarhat O patrilokainost
G. Tripkovi

p atrilo k ain o st (lat. pater - otac; Iocus - mesto).

Uobiajeno znaenje p. odnosi se na regulisanje mesta
stanovanja, to znai da ena ivi u mestu muevljevog
roda, tj. brano boravite je u muevljevoj kui. Otuda
patriiinearnost ili agnatsko srodstvo po mukoj liniji,
to odreuje pripadnost dece srodnicima oca, a ne maj
ke. P., u organizacionom smislu, obezbeuje patricentrizam. Po mukoj naslednoj liniji formiraju se trajne
drutvene jedinice izmeu kojih se razmenjuju ene.
P. je vrsto povezana s patrijarhatom, kojim Maks
Veber opisuje odreenu formu organizacije domainstva
u kojoj otac dominira i upravlja ekonomskom proizvod
njom. U tradicionalnoj teoriji (Ogist Kont, Frederik Le
Plej, Edvard Vestermark) istie se patrijarhalno ustroj
stvo porodice i njen univerzalan drutveni poloaj, s

patrilokainost

obzirom na injenicu da oveanstvo tei patrijarhatu i

mukoj lozi. Evolucionisti su, sjedne strane, pristalice
teorije o heterizmu, odnosno prvobitnom promiskuitetu,
a s druge strane zagovaraju teoriju o individualnoj, po
pravilu patrijarhalnoj porodici, kao praobliku porodice.
Johan Bahofen (Materinsko pravo, 1861) prvi je uoio
znaaj ustanove srodstva po enskoj lozi u primitivnim
drutvima. Don Labok pie o tri etape u evoluciji srod
stva: dete je najpre srodnik plemena, zatim svoje majke,
ali ne i oca i, najzad, oca, ali ne i majke. Vestermark
odbacuje tezu d aje nekada postojao heterizam i d aje
ulogu oca igrao majin brat. U Francuskoj sociolokoj
koli Emila Dirkema daje se tipologija oblika porodice:
totemski klan, materinska porodica (majino boravite
i srodstvo); agnatska, nedeljiva porodica (srodstvo
iskljuivo po ocu); patrijarhalna porodica, ija personi
fikacija postaje ef porodice (vlast i imovina); oinska
ili kognatska porodica, u kojoj je otac stareina, ali
nema apsolutni poloaj (srodstvo je bilateralno); naj
zad, supruanska porodica s bilateralnim srodstvom.
Materijalistiko-evolucionistika teorija (Luis Mor
gan, Fridrih Engels) tvrdi da prvi rodovi poivaju
na raunanju srodstva po enskoj lozi i da se prvo
udruivanje obavljalo oko enskog stabla (materinski
klan). Mukarac ne pripada klanu svoje ene, ali odlazi
kod nje da ivi. U sledeoj evolucionoj fazi, otmicom
ili otkupom, mukarac dolazi do ene i prevodi je u svoj
klan. Neolitska revolucija je potresla osnove matrilineame srodnike strukture. ene su pale pod vlast novog
gospodara, postale su lanovi njegove srodnike grupe.
Teorija o razmeni ena Kloda Levi-Strosa daje doprinos
tumaenju formiranja mukih grupa.
Institucije patrilinearnosti, patrilokalne egzogamije, mukog nasleivanja i muke dominacije idu za
jedno. Egzogamija podrazumeva da se grupa obnavlja
prikljuivanjem novih lanova (najee ena). Razmena
izmeu srodnikih grupa, uz potovanje pravila incesttabua, jeste prvobitni kulturni in (Levi-Stros) koji
uvodi ljude u kulturni i socijalni poredak. P. je drutvena
struktura s grupama koje se sastoje od mukih agnatskih
srodnika (koji su naslednici i nosioci vlasnitva) i udatih
enanesrodnika. ene nemaju uroenu solidarnost s
tom grupom, pa opstanak zahteva uspostavljanje meha
nizama koji e kontrolisati njihovo ponaanje. Od ena
se oekuje da budu poslune, marljive i plodne. ivot im
se ograniava na domau sferu i raanje mukih naslednika za muevljevu lozu i njegove pretke-bogove. ena
odrava i nastavlja takve organizacione oblike u kojima
su sva prava i mo u rukama mukaraca. Upravo na taj
patrilinearni paradoks ukazuje Bet Deni (Spol i mo

patrilokalnost
na Balkanu, 1974). Re je o tome da struktura negira
formalno postojanje ena, a one su vitalno vane za op
stanak patrilokalne grupe.
P. i koncentracija moi u rukama mukaraca su or
ganizacioni obrazac, odgovor i strategija u odnosu
na odranje ivota u specifinim spoljnim uslovima.
Gotovo sva matrilokalna drutva nalaze se meu vrt
larskim populacijama (okupljene ene su osnovna radna
snaga), dok su patri lokalna drutva vezana za stoarstvo
i ratarstvo (nosioci poslova su mukarci). Raste znaaj
mukaraca u drutvu, i samim tim, znaaj njihovog
boravita. Stvara se nova drutvena organizacija - patri
jarhalni klan, koji je srodniki strukturisan na principu
reciprociteta (Levi-Stros), ili funkcionisanja srodnike
strukture na bazi razmene. Tako je izvrena jedna od
najdubljih revolucija u istoriji ljudskog drutva, koja je
oznaavala smenu dva sistema (Engels). Uvruje se
individualna porodica, i to kao poliginijska velika po
rodica, ili zadruga. Primer grupisanja po patrilokalnom
i egzogamnom principu je porodina zadruga kod
naroda balkanskog poluostrva. Proireno porodino
domainstvo se odrava na bazi agnatske ideologije
koja obezbeuje mukarcima nasleivanje oevine,
pravo vlasnitva i mo. Ujugoslovenskim krajevima je
do sredine XIX veka bila prisutna porodina zadruga
kao patrilokalna grupa. Pod diktatom uslova i vreme
na uvano je zajednitvo (krvno zajednitvo mukih
lanova, zajednitvo ivota i rada, zajednitvo vlasnitva
i zajednitvo autoriteta (Emil Sikar).
Savremeni antropolozi su jednoduni, a etnograf
ski podaci nepobitni: ma kakav organizacioni oblik
porodinog boravita bio, ene nikada nisu vladale
zaetnim drutvima niti je, pak, njihov drutveni poloaj
bilo kada bio vii od onog koji su imali mukarci (Amori
de Rjankur, ena i vlast u istoriji, 1974). Bahofenova
praiskonska ginekokratija samo je mit. Veina matrilineamih drutava istovremeno je patrilokalna. Teorij
ski zamisao Kejt Milet (Seksualna politika, 1971) nudi
vienje patrijarhata kao najvie kategorije muke domi
nacije. P. je prolazna, ali ostaje shema za dominaciju
jedne grupe nad drugom. U savremenim drutvima,
izolovana nuklearna porodica (Talkot Parsons)
ograuje se od ireg srodnikog okruenja, formira
nezavisno srodniko jezgro i grupie po bilateralnom
nehijerarhijskom obrascu. Za opstanak braka i porodice
nije presudno boravite, jer iz razliitih razloga kohabitacija moe da izostane. injenica je da, uprkos za
konskom (formalnom) izjednaavanju mukih i enskih
lanova porodice u oblasti imovinskih odnosa, npr. u Sr
biji, vredna imovina mnogo ee pripada mukarcima
(samo 17% ena imaju vlasnitvo nad stanovima i 8,7%

392
nad kuama). To je posledica delovanja niza duboko
ukorenjenih obiajnih normi (oevinska batina).
3 patrijarhat 3 patrilineamost 3 porodica
D. Stjepanovi-Zaharijevski

patrim onijalizam Izraz potie od lat. reipatrimonium (oevina, od oca nasleeno imanje) i oznaava
vlast koja se vri na osnovu potpuno linog privat
nog prava. Kod patrimonijalne vlasti naglasak je na
potovanju autoriteta i sprovoenju njegovih naredbi
u gazdinstvu koje moe biti razliitog obima (od feu
da do drave), ali se shvata kao iskljuivi posed jed
nog gospodara. Istonjaki despoti i ruski carevi su
svekoliku dravu i narod posmatrali kao lini posed.
Nasleivanje prestola poistoveivano je s privatnom
deobom imanja, kao kod podele drave izmeu vie si
nova. U patrimonijalistikoj doktrini svojinski poredak
prethodi dravnom. Cilj drave je, pre svega, zatita
vladareve svojine, a kralj je vrhovni posednik sve zem
lje. Kneevi vladaju na osnovu manje ili vie priznatog
vlastitog prava svojine, odakle sledi i privatnopravna
konstrukcija sveukupnih odnosa u dravi. Politiki
sistem u vezi je s kunim zemljoposedom gospodara i
regulie odnose patrimonijalne kune uprave (homerska
Grka, faraonski Egipat). Patrimonijalni vladar je iznad
drave koja u odnosu na njega nikada nema pravni subjektivitet. Vladar je posednik drave, a ljudi i dobra su
njegova svojina koju on deli proizvoljno. Antiki Egipat
je bio prava patrimonijalna drava, ogroman naturalni
oikos kojim je faraon vladao na patrimonijalan nain.
Tu je uprava podeena, pre svega, za podmirenje privat
nih potreba gospodarevog domainstva, a gospodar vri
neogranienu vojnu i sudsku vlast nad podvlaenima.
U patrimonijalnim odnosima upravu je inilo neslo
bodno inovnitvo, a za ekstrapatrimonijalno je vailo
ono to nije pod neposrednim nadzorom ili u svojini
gospodara. Vladar je potpuno samovoljno i proizvoljno
odreivao svaku slubu u odsustvu nepovredivog prava
na svojinu. isti p. bilo je teko ostvariti, pa je vladar
morao da prua povlastice koje su se kosile s pomenutim naelima. U starom i srednjem veku uprava je bila
preteno patrimonijalna, tj. nita drugo do proirena
kuna vlast poglavara. Ipak, sve istorijski razvijene birokratije izrasle su iz patrimonijalnih drava (Egipat,
Kina, Vizantija, Rusija, Rimokatolika crkva, karolinka
drava itd.). Patrimonijalni feudalizam je vladao u Vizantijskom carstvu, tatarskoj konfederaciji i osman
skom carstvu. Kod islamskog feudalnog/?, nije prisutna
samo nesigurnost privatnog poseda ve nema ni linih
vazalnih odnosa jer su potisnuti religijskom dunou
u verskom ratu. Stalei, leno i birokratija su prepreke

393
feudalnom p. Osnovap. je materijalna pravda i kadijsko
kabinetsko pravosue, a ne formalno pravo. Patrimonijalno inovnitvo poiva na prebendi (doivotna sluba
koja podrazumeva mito, darove i napojnice), a ne na
ugovornom odnosu ili plati. P. je iezavao sa institucionalizovanjem gledanja d aje dravna teritorija javno
pravna svojina. Suzbijanjem p. dolo je do uslonjavanja
svojinske strukture i poveanja znaaja prava. Vladar je
prestao da bude vrhovni posednik i sudija, ostajui samo
tvorac pravnih postupaka za reavanje sukoba.
Ostaci p. su prisutni u savremenom monarhizmu.
Monarhija je dravni oblik kojim rukovodi jedna fizika
volja. Monarh je iznad drave, a time i iznad pravnog
sklopa, pa je njegova vlast privatnopravne prirode.
Njegova volja ne moe se izvoditi iz bilo koje druge
zemaljske volje. On je emisar boije volje, shvaene
krajnje proizvoljno i decizionistiki. Za razliku od re
publikanskog vladara, nema monarha sa ogranienim
mandatom. Monarhija se moe dosledno ostvariti samo
u teokratskom ili patrimonijalnom ureenju. U konstitucionalnoj monarhiji kralj se javlja kao organ drave i
simbol njenog jedinstva sa ogranienim ovlaenjima,
naputajui neka vana, ali ne i sva patrim onijalna
obeleja (npr. sm in krunisanja jo oznaava uvoenje
u posed i u njemu se simbolino izraava lensko i patrimonijalno shvatanje kraljevstva).
Z> patrijarhat O monarhija
T. Kitlji

patriotizam (lat. patria - domovina). Specifina

emotivna povezanost pojedinca ili odreene drutvene
grupe sa svojim uim ili irim zaviajnim prostorom,
mestom porekla, dravom u kojoj ivi ili iz koje dola
zi - u krajnjoj liniji, s domovinom ili otadbinom.
P. predstavlja vrstu kolektivnog identiteta koje pojedinac
ili grupa ispoljava manifestujui privrenost, ljubav,
potovanje, odanost prema nekoj od pomenutih za
jednica. Tako se p. manifestuje u potovanju kulture i
tradicije, uestvovanjem u manifestacijama i ritualima,
pomaganjem da se unapredi i razvije odreeni vid ivota
sopstvene zajednice, eljom da se pokae takmiarski
duh u poreenju s pripadnicima drugih sredina i si.
P. se manifestuje naroito prilikom kulturnih i sportskih
takmienja, davanjem podrke i navijanjem. Najvei
stepen patriotske odanosti manifestuje se spremnou
da se brani emotivni prostor i njegov integritet ne samo
recima i simbolikim aktima ve i fiziki.
Iako se javlja u razliitim oblicima - kao to su
dravni, ekonomski, ustavni (Jirgen Habermas),
etniki, politiki, kulturni - p . uvek preti opasnost da se
izvrgne u neki od iskljuivijih, netolerantnijih i nasilni-

pauperizacija
jih vidova privrenosti sopstvenoj etnikoj, nacionalnoj
ili dravnoj zajednici.
O etnocentrizam O nacionalizam O ovinizam
/. Sijakovi

p auperizacija (lat. pauper - siromaan). Pojam

koji je nastao u marksistikoj teoriji drutva, a od
nosi se na proces osiromaenja stanovnitva u okviru
kapitalistike drutveno-ekonomske formacije, posebno
u njenoj imperijalistikoj fazi. Karl Marks je smatrao da
u kapitalizmu osiromaenje radnice klase znai i njeno
opte degradiranje, naroito u pogledu zadovoljavanja
materijalnih i duhovnih sposobnosti i potreba.
Obino se razlikuju tzv. relativna i apslolutna p.
Relativna p. je povezana sa izvlaenjem vika vred
nosti ili eksploatacijom. U procesu prisvajanja postoji
konstantan odnos u kojem je udeo kapitala u novo
stvorenoj vrednosti uvek vei od udela radnika. U poje
dinim fazama u razvoju kapitalizma, naroito u toku pr
vobitne akumulacije kapitala, eksploatacija i prisvajanje
od strane kapitala su vrlo izraeni da bi kasnije, tokom
razvoja proizvodnih snaga i poveanja standarda, te sve
znaajnije uloge drave u zatiti sveta rada, dolo do
ublaavanja eksploatacije. Ali, sve nabrojano ne remeti
konstantan odnos u prisvajanju od strane kapitalista i
radnika - u korist onih prvih: Realne nadnice nikad
se ne poveavaju proporcionalno produktivnosti rada
(K. Marks, Kapital).
Apsolutna p. se odnosi na stalni pad zaposlenosti
radnika, pojavu nezaposlenosti ili smanjene zaposle
nosti usled veeg ulaganja u organski sastav kapitala
(maine i oprema) nego u radnu snagu. To uslovljava
manju zaposlenost te pad najamnina, ime se smanjuju
mogunosti zadovoljavanja potreba radnika. I ova vrsta
p. je izraenija u ranijim fazama razvoja kapitalizma.
M adajep. ublaena zahvaljujui klasnoj borbi i socijal
nim izdvajanjima za zapoljavanje i najamnine, ipak je i
ovaj odnos konstantan zbog delovanja zakona ulaganja
kapitala.
U imperijalistikoj fazi razvoja kapitalizma dolazi
do p. stanovnitva u brojnim zemaljama Azije, Afrike
i Latinske Amerike, usled kolonizacije i nasilnog pri
svajanja tuih teritorija, te nadeksploatacije radne snage
i nacionalnih dobara. Kao posledica ovakve p ., i posle
dekolonizacije dolazi do osiromaenja stanovnitva
itavih zemalja i kontinenata koji ustrajno zaostaju za
metropolskim zemljama. Istovremeno se produbljuje i
ekoloko iscrpljivanje i zagaenje okoline koje kapitali
zam strukturalno ne moe da sprei.
Mimo tradicionalnog marksistikog znaenja pojmo
va apsolutne i relativne p., prvi i dalje oznaava tenden

pauperizacija

394

ciju sniavanja ivotnog nivoa radnika, dok drugi

upuuje na injenicu da se, s obzirom na poloaj
p ritealaca kapitala, poloaj najam nih radnika
pogorava, uprkos objektivnom poveavanju njihovih
zarada. Jasno je da se danas, bar kada je re o razvijenim
kapitalistikim zemljama, o p. moe govoriti samo u
ovom potonjem smislu.
3 kapitalizam 3 klasa, radnika 3 siromatvo

V. Mili
pcnologija (lat. poena - kazna; gr. logos - nauka).
Definiciju izvedenu iz etimologije (nauka o kanjavanju)
treba precizirati, i to iz dva razloga. Pre svega, kazna
odavno nije jedina krivina sankcija. Na prelazu iz XIX
u XX vek, pod uticajem pozitivistiki orijentisanih kriminologa i njihovog zalaganja za prilagoavanje naina
reagovanja ne samo teini dela nego i linim karakte
ristikama uinioca (individualizacija), u krivine sis
teme poele su se, uz kazne, uvoditi najpre mere bezbednosti, a kasnije i itav registar drugih sankcija. Taj
sistem je posebno razraen merama predvienim za
maloletne uinioce krivinih dela.
Druga konstatacija tie se stvarnog predmeta p.
Ona se ne bavi svim aspektima krivinih sankcija jer
bi time zala u predmet drugih krivinih nauka. Na
primer, krivino pravo izuava sistem sankcija, kao i
pretpostavke za njihovu primenu i granice u kojima se
one mogu izrei. Zbog toga sep. bavi samo izvrenjem
sankcija.
Razvoj sistema sankcija bio je pod neposrednim uti
cajem stanja drutva u pojedinim istorijskim periodima.
Stari i srednji vek karakteriu smrtna kazna, brutalne
telesne i novane kazne. Na prelazu u novi vek raa se
ideja da bi i smo oduzimanje slobode kretanja prestup
niku mogla biti dovoljna sankcija. Tada se u krivino
pravo uvode kazna lienja slobode i zatvor kao ustano
va za njeno izvrenje. Postoje ova kazna otad postala
najznaajnija krivina sankcija,/?, se dugo izjednaavala
s naukom o zatvorima, tj. penitencijarnom naukom (lat.
poenitentia\ otuda u nlat. penitentiarius - zatvorski).
Neosnovanost ovog izjednaavanja vidljiva je naroito
poslednjih decenija u nekim razvijenim evropskim zem
ljama, u kojima kazna lienja slobode vie nije najee
izricana sankcija ak ni prema punoletnim uiniocima
krivinih dela. Novana kazna (koja se npr. u Nemakoj
izrie prema vie od dve treine takvih lica) jesve ea,
kao i broj onih kojima je izreena neka od opominjuih
(admonilivnih) ili alternativnih sankcija.
P. se deli na tri discipline: (1) pravo izvrenja
krivinih sankcija (grana prava koja se bavi zakonskim
i podzakonskim propisima kojima se ureuje nain

sprovoenja od nadlenog organa izreenih mera koje

se primenjuju na prestupnike); (2) druga disciplina se
bavi modelima upravljanja zavodskim ustanovama kako
bi se u pravom regulisanim uslovima postigla svrha
izreenih sankcija; (3) trea disciplina bavi se tretmanskim postupcima namenjenim prestupniku kako bi se
onemoguio i odvratio od buduih zloina. Ovde se pre
svega imaju u vidu zahvati usmereni na ostvarivanje
socijalne readaptacije takvog lica (resocijalizacija).
Osnovni principi postupanja s prestupnicim a u
modernim sistemima izvrenja sankcija su: (1) reso
cijalizacija kao svrha delovanja; (2) individualizacija
u tretiranju i (3) potovanje ljudskih prava osuenika.
Veliki znaaj za stvaranje ovog sistema izvrenja ima
li su Ujedinjene nacije i njihova Minimalna pravila o
postupanju sa osuenicima iz 1955, kao i Savet Ev
rope sa svojom Evropskom konvencijom o ljudskim
pravima iz 1950. i Evropskim zatvorskim pravilima iz
1987. godine. Zahvaljujui primeni pravila sadranih
u navedenim aktima, uinjen je bitan pomak u pravcu
izgradnje efikasnijeg i humanijeg postupanja s licima
lienim slobode.
M eutim , poslednjih decenija, pod uticajem
oigledne prenatrpanosti zatvorskih ustanova koja se
ogleda i u zabrinjavajuim podacima o stopama osuenih
lica te u svesti da ova sankcija ima brojna ogranienja
koja njenu primenu ine uglavnom nedelotvomom, sve
je ire zastupljeno miljenje da ovu kaznu treba primenjivati samo prema manjem broju prestupnika (koje je
radi zatite drutva od zloina neophodno izolovati). Uz
to, odavno je poznato da zatvorska kazna tetno deluje
na telesno zdravlje, psihiko stanje i drutveni status
osuenog lica. Zato se pribegava razliitim reenjima:
u nekim dravama, u koje spada i naa, sudovi izlaz
trae u masovnom uslovljavanju kazne zatvora (od kraja
prolog veka one ine vie od polovine krivinih sank
cija izreenih punoletnim licima); u drugima se, kao to
je reeno, masovno primenjuje novana kazna; u veini
zemalja se kazna lienja slobode altemira merama kakve
su rad u zajednikom interesu, kuni zatvor, elektronsko
nadziranje ili, pak, nadziranje primenom vaninstitucionalnih tretmana kod kojih se lokalna zajednica angauje
u rehabilitaciji prestupnika.
3 kriminologija 3 kazna

. Ignjalovi
pismenost. Kao elementaran oblik obrazovanja,/?, je
istovremeno ijedan od pokazatelja drutvenog razvoja.
Zbog toga je ovo obeleje esto zastupljeno u sociolokim
i demografskim istraivanjima. Najznaajniji podaci o
p. dobijaju se iz popisa stanovnitva. Nivo p. kod nas

395
moe da se prati u kontinuitetu od popisa 1921. godine
sve do poslednjeg popisa iz 2002.
U naoj popisnoj praksi pismenim licima smatrala su
se lica koja umeju da proitaju i napisu sastav (tekst)
iz svakodnevnog ivota, odnosno da proitaju i napiu
pismo. Istovremeno, podrazumevalo se da su sva lica
koja su zavrila etiri razreda osnovne kole opisme
njena.
Definicijap. u domaim popisima u potpunosti odgo
vara Meunarodnim preporukama Ujedinjenih nacija
za evropske zemlje, ime se obezbeuje uporedivost
podataka na meunarodnom planu. Podaci zvanine
statistike zasnivaju se na izjavama lica o njihovoj p. i,
po pravilu, ne proveravaju se. Zbog toga su ti podaci di
skretno uveani, usled subjektivne pristrasnosti u oceni
vlastite p. Karakteristine su razlike u pogledu nivoa
p. razliitih generacija stanovnitva, meu polovima,
izmeu regiona (selo-grad), zatim izmeu pripadnika
razliitih nacionalnosti, profesija itd. Nivop. koincidira
s mnotvom drugih drutvenih pojava. U demografskim
istraivanjima pokazuje se visoka korelacija izmeu
p. i vitalnih dogaaja (sklapanje braka i broj dece u po
rodici; morbiditet i verovatnoa doivljavanja odreene
starosti itd.), kao i drugih pojava na koje utie stepen
obrazovanja stanovnitva (migracije, ispoljavanje so
cijalne agresije, samoubistva i dr.). Diskriminaciona
vrednost ovog obeleja opada ili se gubi u zemljama
u kojima je udeo nepismenih skoro izjednaen s po
stotkom mentalno indisponiranih osoba (1-1,5% uku
pnog stanovnitva).
Z> obrazovanje S kola
M. Proki

planiranje, drutveno. Bez obzira na to da li je

ekonomsko, privredno, urbano, demografsko, prosvjetno-kulturno ili socijalno, d. p. predstavlja vrstu racionalno-konstruktivne djelatnosti koja ukljuuje ciljeve,
izbor sredstava, pregled materijalnih, intelektualnih i
socijalnih mogunosti, ljudsku inovativnost i imaginativnost, te procjenu i nain za ostvarenje usvojenog
plana.
Kao vizija budueg, d. p. nije vezano samo za
drutvenu stvarnost, ve i za druga dva superdomena:
prirodu i humanitet. Razvoj drutva nije mogue zamis
liti bez planskog usklaivanja prirodnog, drutvenog
i humanog. Budunost drutva je u harmoninom
pomirenju slobode i planiranja. D .p. kojem je glavni
cilj ravnotea ovjekovog drutvenog bivstvovanja,
usmjerava se na prevladavanje stvorenih vjetakih
granica izmeu ljudi i prirode, jer ljudi i priroda ine

planiranje, drutveno

deo jednog>jedinstvenog univerzuma, uokvirenog strelom vremena (Imanuel Volerstin).

Drutveni plan (na makro i mikronivou, te u svim
oblastima) uvijek je novi poetak, s principijelnom
utemeljenou i novim dinamizmom i motivacijom
postignua. U drutvenom planu budunost se pojavlju
je kao injenica sadanjosti koja djeluje u svrhu uenja
od istorije, ali i kao otpor pragmatinoj upotrebi vreme
na. Budunost je u drutvenom planu utopijska oaza
zasnovana na bazinim tendencijama, dugoronim
trendovima ili trendovima budunosti. Drutveni
plan je usmjeren na ono to se razvija i ono to treba da
se razvija prema potrebama ovjeka i drutva. Realnost
i ostvarljivost plana zavisi od temeljnog sagledavanja
drutvenih potreba i potreba graana, stanja i razvoj
nih mogunosti privrede i drugih djelatnosti, potreba i
mogunosti pojedinih oblasti i preduzea.
D. p. neminovno obuhvata: principe na kojima se
zasniva; subjekt ili subjekte na koje se odnosi, koji
odluuju o planu i koji treba da ga realizuju; cilj ili
ciljeve koje treba ostvariti; vrijednosni sistem i vri
jednosne kriterijume; strategiju, taktiku i nain koji se
primjenjuje u planiranju i realizaciji plana; ocjenu re
zultata u ostvarenju plana.
Drutveni poloaj i uloga aktera planiranja graanina, preduzea, preduzetnika, drave i drugih
institucija i organizacija - determinisani su karakterom
strukture globalnog drutva, u kojoj vlasnitvo ima
kljuan znaaj. U tom kontekstu proces planiranja i
usvojeni planovi predstavljaju ovjekovu kontrolu nad
vlastitom sudbinom, sa specifinom strukturom uticaja
i moi.
D. p. direktno, ali i latentno, utie na usmjeravanje
drutvenih odnosa u koje e ljudi stupiti, a ne samo na
proces proizvodnje materijalnih i duhovnih vrijednosti.
Drutveni plan nije usmjeren jednostavno na ostvarenje
odreenog cilja - on stvarima i pojavama daje odreeni
smisao i znaenje. On predstavlja sredstvo da se od
nosi izmeu onih koji znaju vie i onih koji znaju manje
organizuju i racionalizuju na ljudski i drutveno pri
hvatljiv nain.
D. p. ne moe bez zahvatanja socijalnih potreba i
socijalnog razvoja valjano postaviti i ostvarivati cilj
proporcionalnog, planskog razvoja drutva. Socijalno
planiranje je neizostavan vid specijalnog d. p. Ignorisanje specifinosti i znaaja socijalnog razvoja i planiranja
neminovno je proizvodilo neproporcionalnost koja je
deformisala i na kraju ruila ne samo sistem planiranja
nego i itav sistem drutvenih odnosa.
Socijalno planiranje se bavi ponaanjem i vrijed
nosnim orijentacijama ljudi, uzima u obzir motivacije i

planiranje, drutveno
potrebe, protivrenu lepezu interesa velikih socijalnih
grupa, uticaj spoljnih faktora (naroito drave). Sve
to upuuje na sloen zadatak strategije odreivanja
ciljeva, izbora sredstava, procjene alternativnih akcija i
evidentiranja realnih mogunosti u procesu socijalnog
planiranja.
Sistem d. p. preuzima na sebe odgovornost za funkcionisanje cjelokupnog lanca institucionalnih rjeenja
- od makro do mikronivoa drutvene organizacije. Plan
treba da izvri praktino spajanje humanitarne, politike,
pravne, drutveno-ekonomske sistemske konstrukcije s
praksom i da se na taj nain ostvare osnovne postavke
drutvenog sistema. Ocjena o tom dodiru teorijskog
i praktinog, osjetljivim mjestima u lancu institucio
nalnih rjeenja i logike prakse izvode se na osnovu
skupa planskih akata i aktivnosti iji je cilj da se usk
ladi ili usmjeri razvitak materijalnih proizvodnih snaga,
stvaranje i raspodjela nacionalnog dohotka, kulturni i
socijalni razvoj drutva.
Sloeni drutveni fenomen planiranja - koji zah
vata analizu, donoenje plana, sprovoenje u ivot i
kontrolu - mogue je cjelovito tumaiti jedino u spoju
uzronog i teleolokog tipa objanjenja. Kontinuitet
ove veze obezbjeuje praenje usklaenosti principa i
ciljeva, ciljeva i sredstava i realnih mogunosti za os
tvarivanje plana. Spoj uzrone i teleoloke analize in
stitucionalnih rjeenja i pojedinanih karika potvruje
ukupnu, odnosno pojedinanu konzistentnost sistema
d. p. Ona obezbjeuje otkrivanje uzroka neostvarenja
plana na pravom mjestu, jer se ono najee ne pok
lapa s mjestom ispoljavanja problema. Zahvatanjem
uzronosti i cjelishodnosti u sistemu d.p. obezbjeuje
se osnova za adekvatan tretman pitanja determinacijskog reda.
Prelomna taka sociolokog pristupa je pitanje da li
se proces d.p. uklapa u logiku statike strukture drutva,
ili je u funkciji aktivnog drutva s dinamikom struk
turom. Shvatanje d. p. dinamikog drutva zasniva se
na kreativnosti i potrebama svih graana, drutvenim
potrebama i potrebama pojedinih oblasti proizvodnje
drutvenog ivota, sigurnosti vlasnitva i djelovanju
zakona trita, postojanju stabilnog vrijednosnog si
stema, kriterijuma vrijednosti i vrijednosnog m eha
nizma, funkcionisanju demokratskih institucija. Pret
postavke za dinamian i progresivan razvoj u ovom
drutvu se neposredno stvaraju.
Drutveni plan, na ovim osnovama, jeste pozitivna
utopija koja ukljuuje viziju budueg drutva - ili po
jedinih oblasti, mo stvaralatva, granice mogueg, in
terese i njihove nosioce i progresivni smjer u znaaju i
znaenju koje ima za drutvo i ovjeka. D .p., posebno

396
u nekim sistemima, nije imuno na utopijsko-neostvarljivo, koje se odlikuje voluntaristikim konstrukcijama
budueg, mitologizovanoj svijesti, nerealnim sposob
nostima i moima pretpostavljenih nosilaca, ideologizovanim i politizovanim programima koji iza proklam ovanih ciljeva prikrivaju oligarhijske interese
vladajuih elita drave.
Drava jeste neizostavan okvir d. p ., ali se u savremenim drutvenim uslovima moraju prevladati
ogranienosti dravnocentrikog poimanja planiranja.
Dva su bitna razloga za to: (1) dravna i drutvena sfera
dobijaju sve veu autonomiju i (2) transdravni feno
meni nezadrivo briu dravne granice i time stvaraju
novi kontekst d.p. na svim nivoima. D.p. e, na taj nain
potovati neminovno susretanje globalnog i lokalnog i
ugraditi princip partikularistikog univerzalizma.
O potrebe O razvoj, drutveni

S1. Vukievi
plebs (lat. plebs - narod). Re kojom se u doba
klasinog Rima oznaavala masa siromanih, ali slo
bodnih graana. Rimski p. inili su sitni zemljorad
nici iz okoline grada, varoke zanatlije i sitni trgovci,
islueni vojnici i brojna gradska sirotinja koja je ivela
od dravne pomoi ili od potpore svojih patrona. Poto
su bili neotmenih zanimanja, pripadnicip. nisu birani za
vie magistrate. Praktino bez aktivnog birakog prava
(ins honorium), plebejci su uglavnom sluili kao biraka
masa u sukobima izmeu nobila i ekvestara. Danas se
ovom reju najee oznaava obian narod, tj. graani
koji ne zauzimaju istaknute poloaje u politici, privredi,
kulturi.
O cezarizam O masa

S. Antoni
pleme. Sloen sistem drutvene organizacije zasno
van na krvnom srodstvu i zajednikom poreklu, imenu,
teritoriji, kulturnim obelejima i zajednikom, esto
dijalekatski diferenciranom jeziku, s tim to svi ovi
elementi ne moraju da budu objedinjeni. P. se sastoji
od vie samostalnih podgrupa (rodovi, klanovi, fratrije), iji su odnosi strogo regulisani prema navedenim
principima, ali na razliite naine. Na primer, plemen
ske podgrupe mogu regulisati uzajamne odnose kao
relativno nepovezane nomadske lovako-sakupljake
skupine, ili pak mogu biti organizovane teritorijalno, u
sela, ili u susedske rasute porodice. Njihovo udruivanje
je u najelementarnijem smislu u vezi sa zajednikom
odbranom ili voenjem rata, a moe prerasti u veo
ma sloen sistem drutvenog organizovanja slian
dravi. Kriterijumi i naini utvrivanja i defmisanja

397

zajednikog porekla mogu biti veoma razliiti, kao i

naini utvrivanja sistema srodstva. Pokuaji ranih an
tropologa da ove odnose objasne jasnim tipologijama i
istovremeno pronau njihov zajedniki prvobitni izvor
i logiku evolucionog razvoja pokazali su se nedovoljno
zasnovanim.
P. i federacijap. smatraju se u antropologiji najveom
drutvenom jedinicom koja je predmet njenog prou
avanja, a koja se, pak, u evolucionistikoj perspekti
vi odreuje kao ranija, preddravna faza razvoja,
karakteristina za tzv. primitivna i prvobitna drutva.
Odsustvo hijerarhijskih struktura koje bi bile ekvi
valentne onim u savremenim razvijenim drutvima
doprinelo je da se o p. razmilja kao o egalitarnim
drutvima. Meutim, razvojem antropologije, dovedena
je u pitanje postojea slika o politikim karakteristikama
plemenskih organizacija. Empirijski utvrena varijabilnost tipova vodstva, stepena politike kohezije i naina
raspodele plemenske moi, ini izuzetno sloenim nji
hovo podvoenje pod zajedniki imenitelj, a svakako
opovrgava previe uproenu sliku o prvobitnom ili
primitivnom egalitarizmu. P. mogu biti centralizovana
i necentralizovana, kefalna i akefalna i u veoj ili ma
njoj meri segmentirana, s mnogo meuvarijacija koje
onemoguuju jednostavnu tipologiju, pa ak i njihovo
jasno pojmovno razgraniavanje od drave.
Posebna oblast antropolokih i sociolokih istrai
vanja su promene unutar plemenskih drutava koje se
deavaju u procesima modernizacije i urbanizacije,
naroito pod uticajem kolonijalizma, oslobaanja od
kolonijalizma i postkolonijalizma. Ova oblast izlazi iz
uskog podruja prouavanja evolucije politikih sistema
i njihove tipologije, te problem transformacije plemen
skih drutava postavlja u kontekst savremenih politikih
konflikata.
3 drutvo, primitivno S klan O rod
N. Sehili

plemstvo. U irem znaenju, bilo koja manje ili vie

zatvorena staleka grupa koja svoj povlaeni poloaj
zasniva i potrauje na osnovu stvarne ili umiljene iz
vrsnosti u odnosu na obian puk (vojniko umee,
zasluge za dravu, vrlina, bogatstvo, poreklo itd.). U
tom, istorijski neutralnom smislu, kao aristokratija, p.
je postojalo u svim tradicionalnim oblicima socijalne
hijerarhije: kao plemensko poglavarstvo, antiko/;.,
feudalno p., renesansni nobilitet itd. U uem znaenju,
p. je - pored svetenstva i treeg stalea - jedan od
triju redova ili rangova u feudalnom drutvu, pa
je, kao takvo, u okviru plemikih porodica, uveliko

plemstvo
lienih pravno reglementiranih privilegija, preivelo i
u graanskim demokratijama.
Poreklo evropskog feudalnog p. i odbrana njegovih
steenih privilegija od kraljevskih apsolutistikih pre
tenzija najee su se objanjavali tzv. plemenitakom
tezom (fr. thse nobilitaire), prema kojoj ono potie iz
germanskih uma. Za razliku od rimskog p., koje je
svoju mo, naroito u poznom razdoblju Carstva, za
snivalo na krupnom zemljinom vlasnitvu i brojnim
robovima i klijentima, drevno germansko p. je - u
tim stoarskim, lovakim i ratnikim narodima - svoj
vladajui poloaj dugovalo, pre svega, vojnikom
umeu i linoj hrabrosti. Jo je Cezar s potovanjem
ukazivao na prostodunost naravi i obiaja tamonjih
prvaka (Galski rat, IV), a i Tacit je uzdizao vrline
tog rodovskog p. (Germanija, 7), okruenog pratio
cima i pouzdanicima razliitih rangova, koji svojom
zavisnou i vernou nagovetavaju buduu pratnju
feudalne vlastele.
Meutim, poreklo ranog srednjovekovnog p. ostaje i
modernim medijevistima prilino nejasno: neposrednog
kontinuiteta izmeu germanskih plemenitakih porodi
ca (germ. edelinge, lat. nobiles) i feudalne vlastele koja
se pozivala na svoje drevno poreklo (katkad, navodno,
uronjeno jo u merovinko doba) izgleda da nema.
Naime, jo je Mark Blok (Feudalno drutvo, 19391940, tom II, gl. 1) uverljivo dokazao da se plemika
klasa u novovekovnom smislu rei pojavila tek u
XII veku, kada se uspostavlja ona trolana socijalna
struktura koja nam je poznata kao staleki poredak,
a iju su veitost i organsku harmoniju teoloki pisci
opravdavali boanskim planom: svetenstvo (glava),
p. (udovi) i narod, tj. trei stale (utroba). U tom
jasno utvrenom sistemu dunosti i prava, p. je - na
osnovu zemljinih poseda koji su mu, poev od grofa pa
do najsitnijeg seoskog vlastelinia, bivali ustupani
na korienje ili, kasnije, preputani u trajno vlasnitvo
- pripala uloga ratnikog i sudakog stalea (fr. noblesse
d pe, noblesse de robe). U strogo hijerarhizovanom
poretku vazalske zavisnosti, koji se ritualno potvrivao
polaganjem zakletve (lat. homagium) pred nadreenim
vlastelinom (svojim ovekom), valjalo je na njegov
poziv ii na vojnu ili u njegovo ime deliti pravdu. Naj
raznovrsnije, esto sasvim besmislene nasledne privi
legije, imuniteti i beneficije obezbeivali su p. poloaj
koji su ve vrlo rano milenaristike sekte, a potom i
novovekovni liberterski socijalni filozofi razobliavali
kao parazitizam.
Usponom graanske klase i uspostavljanjem apso
lutne monarhije u vodeim evropskim zemljama (X V IXVII vek),p. kao posredni inilac izmeu kralja i treeg

plemstvo

398

stalea bilo je ve osueno na istorijski poraz. Politike

ambicije obogaenog graanstva su ve u poznoj rene
sansi doprinele uspostavljanju vlasti neplemia u broj
nim gradovima, pa i u manjim, naroito italijanskim
republikama. Mogunost kupovine zvanja je, posebno
u Francuskoj, otvorila do tada vrsto zatvorene kanale
vertikalne pokreljivosti. No, istorijski kompromis
izmeu tradicionalnog naslednog p. i bogatih preduzetnika (eng. gentry) na najpotpuniji nain bio je ostvaren u
Engleskoj, zemlji koja je ishodom svoje dve revolucije
u XVII veku pruila znaajan i, u mnogo emu, jedin
stven primer: trolana podela vlasti na zakonodavnu,
izvrnu i sudsku obezbedila je institucionalnu osnovu na
kojoj je bilo mogue zatomiti sukob izmeu kralja,/?, i
graanstva. U Francuskoj je, pak, upornim odbijanjem
da se odrekne makar i dela privilegija,/?, zapeatilo svo
ju sudbinu: poto je, kao parazitski stale, najpre bilo
teorijski iskljueno iz nacije (Opat Sjejes, ta je trei
sta lei/1789/), a potom i pravno lieno svih povlastica
(no 4. avgusta 1789), najzad je bilo prinueno ne samo
na emigraciju u svoju germansku postojbinu nego je,
u septembarskim pokoljima 1792. i zavoenjem Terora,
moralo da doivi i delimino fiziko istrebljenje. No,
iako je Francuska revolucija simboliki oznaila njegov
istorijski poraz, p. je jo zadugo, ak i posle Restaura
cije, moglo da se oslanja na jedan deo negdanjih privi
legija, pre svega, u pogledu naslednog prava i statusnih
simbola. Tek je stabilizacijom demokratskog poretka
u okviru evropskih republika ili ustavnih monarhija
p. bilo konano marginalizovano kao survival Starog
reima. A to se tie paseistikih poziva na obnavljanje
monarhije u pojedinim postkomunistikim zemljama,
dovoljno je podsetiti na staru krilaticu: Bez plemstva
nema monarha, bez monarha nema plemstva!.
3 aristokratija 3 feudalizam 3 monarhija
A. Mimica

poburujenje (fr. embourgeoisement). Izraz koji

oznaava proces prelaska viih slojeva m anuelne
radnike klase u srednje drutvene slojeve. Tokom pede
setih i ezdesetih godina XX veka, veliki broj teoretiara
poinje da se bavi promenama koje se deavaju u okviri
ma radnike klase, nastalim pod uticajem uznapredovalog procesa industrijalizacije i promena u tehnolokoj
sferi. Dok je Karl Marks predviao da e posredni slo
jevi propasti u redove proleterijata, sredinom XX veka
mnogi sociolozi su tvrdili suprotno - naime, da usled
sve vee automatizacije proizvodnje i sve vee potrebe
za obrazovanom, kvalifikovanom radnom snagom,
manuelni radniki slojevi gube svoja tradicionalna svoj
stva i pribliavaju se - karakterom rada, primanjima,

beneficijama, stilom ivota, vrednostima i normama belim okovratnicima. Tradicionalni proleterijat, prema
ovim shvatanjima, vie nije jedinstvena, homogena kate
gorija, te usled dekompozicije manuelnog rada dolazi
do dezintegracije i same radnike klase, koja se deli na
tri kvalifikacijske skupine: nekvalifikovani, polukvalifikovani i kvalifikovani radnici (Ralf Darendorf). Ove
razliite statusne i kvalifikacijske skupine imaju razliite
interese, vrednosti, norme i politika uverenja.
Pored tehnolokog determinizma, koji je primaran u
objanjenju nastanka bogatih slojeva radnitva, jav
ljaju se i druga tumaenja. Tako, Desi Bernard navodi
d a je bogatstvo radnike klase povezano s potrebama
industrijske ekonomije za masovnim tritem. Masovna
potronja omoguena je visokim nadnicama, koje su,
zauzvrat, omoguene niskom cenom rada i visokom
produktivnou u industrijskom sektoru.
Dok su ocene o p. velikih delova radnike klase poi
vale vie na impresijama no na konkretnim podacima,
empirijska istraivanja nisu jednoznano potvrivala
ovu tezu. Naime, poznato istraivanje o radnicima u
Lutonu, koje su sproveli Don Goldtoip i Dejvid Lokvud, svedoi pre o pojavi nove radnike klase, nego o
prelasku radnikih slojeva u okvire srednje klase. Nova
radnika klasa, ije su nastupanje ezdesetih godina
XX veka nagovetavali i francuski neomarksisti Andre
Gore (Radnika strategija i neokapitalizam, 1964) i Ser
Male {Nova radnika klasa, 1969), svojim ekonomskim
poloajem i ivotnim stilom razlikuje se od tradicional
nog proleterijata, ali i od belih okovratnika.
3 beli okovratnik 3 klasa, radnika 3 klasa, srednja
J. Pei

podela rada. Svojstvo svake dosadanje drutvene

organizacije rada, kojim se ukupan rad date drutvene
celine deli na svoje posebne vidove koje obavljaju za
sebni akteri. Rad se deli po meri prirode (prema polu,
starosti, snazi); po drutvenoteritorijalnoj osnovi (rad
sela i grada, ili regionalno podeljeni rad); po razliitim
granama delatnosti (rad u poljoprivredi, trgovini i si.); po
mestu u drutvenoj hijerarhiji (upravljaki i izvrilaki
rad); po znanjima i vetinama (prema zanimanjima, za
natima, strukama, profesijama); po radnim operacijama
koje nameu tehnologija i organizacija rada.
P. r. po meri prirode moe se smatrati poetnim
oblikom tog procesa, s tim da i u ovom sluaju izvesni drutveni inioci (poloaj ena i mukaraca u
drutvenom sistemu) oblikuju konkretnu podelu poslova
prema polu, starosti i si. Najvei deo ljudske istorije bio
je u znaku socioprofesionalne p. r. na struke, zanimanja,
profesije, tako da su posebnim drutvenim grupacijama

399
preputani ili dodeljivani izvesni vidovi rada za koje
su potrebna odgovarajua znanja, vetine, kvalifika
cije. Socioprofesionalna p. r. bitna je oznaka predindu
strijskih drutava, dok je tzv. tehnika p. r. osobenost
novovekovnih industrijskih drutava. U ovom sluaju,
podela rada zahvata ue radne celine, odnosno radni
proces tako da se celoviti poslovi dele na jednostavne
radne operacije za koje se specijalizuju pojedini indu
strijski radnici.
Mogue je sve vidove p. r. poimati kao aspekte
drutvene diferencijacije (kao stoje to video Herbert
Spenser), koja prati rast drutvenog organizma, u tom
smislu to se sve razvijenije potrebe ljudi zadovoljavaju
preko sve specijalizovanijih organa (institucija) ko
jim a to postaje specifina funkcija ili uloga u podeli
drutvenog rada. Takvo stanovite sugerie zakljuak o
jedinstvenoj deterministikoj pozadini svih vidova p. r.,
0 njihovoj funkcionalnosti, nunosti i normalnosti. U
dosadanjoj istoriji ljudskog rada mogue je uoiti vie
razloga za p. r ., raznolike interese koji su nastojali da se
ostvare putem datog vida p. r. Iz socioloke perspektive
znaajna su sporenja drutvenih aktera povodom p. r.
(zahtevi za menjanjem osnova p. r., zahtevi za sma
njivanjem ili ukidanjem p. r.), kao i drutvene posledice
pojedinih vidova p. r.
Platon je bio sklon objanjenju p . r. (pa i podele
drutva na gospodare i robove) prirodnim datostima.
Adam Smit j e p. r. video prevashodno kao izraz nasto
janja da se uvea efikasnost ljudskog rada. Naime, p., r.
poveava spretnost ljudi u radu, tedi vreme i u sticanju
vetina i u prelaenju iz jednog posla na drugi. Ona vodi
i tehnikim izumima, uva retke vetine koje se stalnim
ponavljanjem uvruju. Emil Dirkem je p. r . video kao
izraz sloenosti drutva i nain uspostavljanja njegove
organske solidarnosti i moralne kohezije, s tim to
tokom razvoja drutva nastaju i patoloki vidovi p. r.,
koji onemoguavaju organsku solidarnost drutva. Karl
Marks je upozoravao da se izvesni vidovi p. r. javljaju
u funkciji klasne dominacije (podela na umni i fiziki,
upravljaki i izvrilaki rad) i lakeg vladanja ljudima,
poveavanjem njihove nesamostalnosti u radu, kao u
sluaju thnicke p. r. u uslovima industrijskog rada u
kapitalizmu.
Raznolike su drutvene posledice p. r. Dok, u naelu,
socioprofesionalna p. r. rada vodi rastu individualne
autonomije oveka u radu, tehnika p . r. umanjuje tu
autonomiju i poveava njegovu zavisnost od drugih (i
drugih radnika, ali i od vlasnika, drave). Usled p. r.
pojedine vrste rada mogu postati drutveno vanije i
vrednije, dok druge gube na vanosti, ime se menja i
poloaj pojedinih delova drutva u drutvenoj hijerar

pokazatelji, drutveni

hiji. Pod dejstvom p. r. nastaju razliiti naini ivota,

podeljene drutvene svesti ljudi, raznolike vrednosne
orijentacije i ideologije, i na toj osnovi i odreena
drutvena sukobljavanja. Razumljivo je to se razmilja
i o prevazilaenju izvesnih vidovap. r. (na umni i fiziki,
na upravljaki i izvrilaki rad) prenaglaenoj tehnikoj
p. r. koja obesmiljava ljudski rad i si. Reenja se nalaze
u preoblikovanju organizacije rada; u proirivanju i ro
taciji poslova; u ueu zaposlenih u oblikovanju svih
aspekata rada; u politehnikom obrazovanju koje bi lju
dima omoguilo rad u razliitim oblastima; u razvoju
tehnologije koja e voditi iskljuivanju oveka iz izve
snih vidova (recimo, tekog, neprijatnog, zaglupljujueg)
rada ili njegovoj potpunoj eliminaciji iz sfere rada.
Poetak XXI veka karakterie opstanak svih dosadanjih
vidova p. r., kao i drutvenih problema koje izazivaju
pojedini njeni vidovi, te drutvenih sporenja povodom
p. r. Izuavanje p. r. jedna je od centralnih tema soci
ologije u celini i sociologije rada posebno.
- rad - slojevitost, drutvena - sociologija rada
5. B o l i

pogled na svet, v. Weltanschauung

pojava, drutvena [socijalni f enom en ]. Osnovni
elemenat drutva, odnosno pojam od kojeg poinje
svaka znaajnija teorija u sociologiji. Upravo u odnosu
na pojmovno i terminoloko odreenje drutvenosti
i drutvenog uoava se razlika izm eu glavnih
sociolokih teorija. Tako je npr. za Maksa Vebera os
novni elemenat drutva drutveno delanje, za Emila
Dirkema je to drutvena injenica, za Leopolda fon
Vizea drutveni proces, ili drutveno delanje u teoriji
Talkota Parsonsa. D. p. se ne moe svesti na ponaanje
pojedinca, ali ni na pojavu koja je plod puke interakcije.
Osim toga, d. p. nije ni objektivna injenica koja postoji
nezavisno od pojedinca (E. Dirkem). D. p . je rezultat
dejstva povezanih ponaanja pojedinaca, dakle neto
novo, drugaije od samih ponaanja pojedinaca. Znai,
elementi d .p . su ljudske radnje (ponaanja), interakcija
ponaanja i dejstva kao rezultat interakcije. U naoj so
ciologiji najblie ovakvom odreenju d. p. je shvatanje
Radomira Lukia.
- interakcija - sociologija, fenomenoloka
-

to ta ln a d ru tv e n a p o ja v a

M. Todorovi

pojedinac, v. individua
pokazatelji, drutveni [socijalni indikatori ], Operacionalne definicije pojmova koje se smatraju central-

pokazatelji, drutveni
nim za stvaranje informativnog sistema koji opisuje
drutveni sistem. Stvaranje d. p. podrazumeva da se
pojam koji se, s naunog ili praktinog gledita, smatra
strategijskim, zameni jednom ili s vie mera, dajui tako
tom pojmu operacionalno odreenje.
Intenzivne metodoloke rasprave o d. p. javljaju se
ezdesetih godina prolog veka, u okviru oivljavanja
teorijskih i praktinih prouavanja drutvenih promena
i razvoja. Poetni podsticaj za stvaranje d. p. doao je iz
SAD, kada je 1962. godine, na predlog NASA, trebalo
analizirati indirektne posledice prouavanja svemira na
ameriko drutvo. Meutim, zbog nedostatka teorijsko-metodolokog okvira za sveobuhvatnu analizu javile
su se tekoe u ostvarivanju tog projekta. Teorijske
rasprave su pokazale da se drutveni razvoj mora posmatrati kao viedimenzionalna pojava, tj. kao rezultat
sadejstva ekonomskih i brojnih drutvenih inilaca, te
da njegovo prouavanje i planiranje treba da prati stva
ranje ne samo ekonomskih ve i d. p. Tada su se pojavile
metodoloke tekoe. Problemi u izboru i teorijskom
definisanju pojmova uveavali su se prilikom stvaranja
teorijski adekvatnih i pouzdanih iskustvenih pokaza
telja njihovog sadraja. Iako se na globalnom planu,
razvojem statistikih sistema i savremenih tehnikih po
stupaka, postepeno i delimino reavalo pitanje sistemat
skog prikupljanja podataka o drutvu, pokazalo se da su
mnogi problemi i dalje prisutni upravo na ovom planu.
Prouavanje drutvenog razvoja kao viedimenzionalne
pojave, njegovog stepena, a potom i planiranje, iziskuju
uporedno sagledavanje.
No, ispostavilo se da, posebno u zemljama u razvoju,
statistiki sistemi ili nedostaju ili su loeg kvaliteta, te da
manjkaju i drugi vidovi prikupljanja pouzdanih izvornih
podataka o razliitim aspektima drutvenog ivota.
Unapreivanje statistikih sistema i drugih izvora za
sistematsko i pouzdano stvaranje baze podataka zahteva
velike organizacijske i materijalne napore, to je teko
izvodivo u zemljama u razvoju. Ipak, bez standardizovanog postupka u definisanju pojmova, prikupljanju
podataka i stvaranju klasifikacijskih okvira za njihovo
sreivanje ne mogu se zamisliti uporedna prouavanja
razvoja. U tom kontekstu, novije metodoloke rasprave
o d. p. ukazuju na siromatvo neekonomskog dela
statistikog sistema podataka. Okretanje sociologije
u pomenutom periodu prouavanju drutvenog raz
voja podrazumevalo je da pojam d. p. bude obogaen
razvojnom dimenzijom, to je nadalje postavljalo i
metodoloki zahtev za stvaranjem vremenskih serija
odgovarajuih pokazatelja - od individualnog do global
nog nivoa. Stvaranje vremenskih serija d. p. omoguuje

400
prouavanje sekvencijalnih veza izmeu pojava, jer oni
na taj nain pokazuju aktuelno stanje nekog segmenta
drutva, njegove promene i budue tokove. Stoga se
moe rei da pojam d. p. neposredno slui praenju
(eng. monitoring) drutvenih promena.
esto se istie d aje drutvena praksa bila posebno
zahtevna u stvaranju d. p., to je obavezivalo i samu
nauku. Od nauke se oekuje da stvaranjem odreenih
teorija za posebne drutvene pojave u okviru celine
formira i serije pokazatelja s jasno definisanim uloga
ma svake od njih. Na taj nain bi se istakla razlika u
stvaranju i karakteru d. p. i statistikog sistema po
dataka. Konkretnije reeno, obaveza nauke bila bi da
formira odnose i modele koji spajaju nekoliko oblasti
(npr. povezuju stanovanje i zdravlje, obrazovanje i
maloletniku delinkvenciju itd.) i razliite (vremenske)
serije meusobno povezuju u sistem.
U odreivanju d. p. naglaava se njihov informativni
karakter i znaaj za to konkretnije odreenje nekog po
jma. Istovremeno, znaaj nekog pokazatelja izraava se
i sumom obavetenja koju on prua o nekom aspektu
razvoja, ali se u tom pogledu on razlikuje i s obzirom
na konkretne drutveno-ekonomske prilike na koje
se odnosi. Na primer, procenat nepismenih iznad 10
godina starosti nije znaajan za bogate zemlje (jer se
stabilizovao na nivou l% -3% ), dok je taj isti pokazatelj
izuzetno znaajan za siromane zemlje (u kojima posto
tak nepismenih varira izmeu 5% i 99%), te kao takav
ima vrlo visoku diskriminatornu vrednost za ocenu
stepena njihove razvijenosti. Ukratko, ma koliko d aje
neki pokazatelj znaajan za ocenu razvoja, on nema ve
liku upotrebnu vrednost ukoliko je njegov memi izraz
priblino jednak za izabrani krug zemalja.
Iz brojnih rasprava o d. p. proizlazi da se njihovo
stvaranje uvek povezuje s operacionalnim odreivanjem
m odela razvoja (bilo teorijskih ili opisnih), za
naune ili praktine potrebe planiranja odreenog
tipa drutvenog sistema ili problemskog podruja u
okviru sistema kao celine. Pri tom, ovaj proces opera
cionalizacije treba da zadobije institucionalnu formu i
tako stekne trajni karakter u standardizovanom priku
pljanju podataka - od podruja do podruja, redom,
kako se pomenuti modeli budu razvijali prema nekom
od tih podruja, bilo kao teorijski ili, na osnovu irih
iskustvenih saznanja, kao opisni.
Na kraju, prvi analitiki zadatak u prouavanju raz
voja drutvenog sistema (ili njegovih podsistema) je
dekompozicija sistema na njegove osnovne dimenzije,
koje se, daljom analizom, esto u brojnim posredova
njima, ralanjavaju do konkretnog iskustvenog nivoa.

401
itav ovaj proces praen je stvaranjem adekvatnih
i pouzdanih d. p . kako bi se istraivanjem dolo do
nauno valjanih podataka.
- operacionalna definicija - planiranje, drutveno
- razvoj, drutveni
M. Bogdanovi

pokreti, drutveni. Oblici javnog, dobrovoljnog i

preteno vaninstitucionalnog kolektivnog delanja, usmereni na pospeivanje ili, rede, spreavanje drutvene
promene. Izraz je prvi upotrebio Anri de Sen-Simon
krajem XVIII veka, a kao istraivaki pojam Lorenc fon
Stajn sredinom XIX veka. Danas se pojam d . p . najee
koristi za oznaavanje politiki relevantnih grupa i or
ganizacija izvan matice politikog sistema.
Prema najirem odreenju, d. p . imaju dugu istoriju: u antici to su pokreti robova, u srednjem veku
seljake bune i verski pokreti. D. p. u pravom smislu
rei, meutim, nastaju tek s modemom dravom i osa
mostaljivanjem graanskog drutva. Javljaju se u tri
talasa: (1) pokreti graanstva, naroito intelektualnih
slojeva, koji su se zalagali za politiku emancipaciju i
proirivanje graanskih prava, poev od XVIII veka;
(2) radniki pokret u XIX veku, koji se bori za politika,
sindikalna i socijalna prava radnika i za preraspodelu
drutvenog bogatstva. Tokom itavog tog perioda jav
ljaju se, takoe, razliiti pokreti za moralnu reformu,
kao i razni verski pokreti; (3) tzv. novi d. p . u drugoj
polovini XX veka.
D. p. treba razlikovati od neorganizovanog kolektiv
nog ponaanja, lienog politikog ili moralnog cilja (ne
redi, panika, moda), kao i od jednokratnih, kratkotrajnih
mobilizacija (kampanja). Pod pokretom se podrazumeva i izvestan kontinuitet njegovog delovanja i prisustva
na javnoj pozornici, kao i, makar rudimentarna, orga
nizaciona infrastruktura koja taj kontinuitet obezbeuje.
D. p. operiu izvan redovnih politikih kanala, mada se
deava da, u obliku interesnih grupa, prodru duboko u
strukture politike moi.
D. p. igraju vanu ulogu kao izvori d ru tvene
promene. To naroito vai za nae doba, kada se smat
raju jednim od bitnih elemenata vitalne demokratije,
kao i katalizatorim a ruenja autoritarnih politikih
poredaka. Stoga je zanimanje za d. p . naraslo po
sle uspenih masovnih mobilizacija u Iranu (1979) i
istonoj Evropi ( 1989). Danas je najivlji i najznaajniji
antiglobalistiki pokret, odnosno pokret za alternativnu
globalizaciju. Iako deluju prevashodno izvan politikih
ustanova, uinci mnogih d.p. su tokom vremena institucionalizovani u obliku novih zakona i politikih mera
(npr. irenje graanskih sloboda - rezultat emancipator-

pokreti, drutveni
skih pokreta, poboljavanje poloaja ena - posledica
pokreta sifraetkinja, sindikalna prava i socijalna drava
- efekat radnikog pokreta).
U drutvenim naukama, fenomen d. p. isprva je
izuavan preko psihologije gomile Gistava le Bona,
koji je isticao gubljenje individualnosti, iracionalnost
i amoralnost ponaanja u masi. Ove ideje su i danas
prisutne u mnogim laikim i medijskim prikazima kole
ktivnog delanja. Funkcionalistika teorija kolektivnog
ponaanja Nila Smelsera uzroke d. p. pronalazi u slomu
mehanizama prilagoavanja usled krupnih strukturnih
pomeranja u drutvu. Danas, meutim, u sociologiji do
miniraju dve, meusobno suparnike paradigme.
(1) Teorija m obilizacije resursa (Mankur Olson,
arls Tili, Entoni Oberol) polazi od logike racionalnog
izbora, na temeljima neoklasine ekonomije. Pojedinci
se posmatraju kao racionalni akteri koji o ukljuivanju
u d. p. odluuju na osnovu prorauna trokova i koristi,
mada se takoe priznaje udeo normi, vrednosti, zakona
i konvencija u oblikovanju ljudskog delanja. D .p. su, sa
svoje strane, takoe racionalni (kolektivni) akteri, koji
se u politikom prostoru bore s postojeim strukturama
oko politike moi i sprovoenja vlastitih ideja. Olson
je prvi formulisao tzv. paradoks kolektivnog delanja
(drugaije nazvan fenomenom slepog putnika) koji
se odnosi na individualnu motivaciju: u situaciji kole
ktivne borbe za neko zajedniko dobro, pojedincu je
racionalnije da se ne ukljui ako e u postignutom dobru
moi da uiva i bez vlastitog truda. Ova teorija posmatra
d. p. prvenstveno s njihove organizacione strane, preko
sposobnosti mobilisanja raspoloivih resursa (ekonom
skih, ljudskih i simbolikih: vreme, novac, vodstvo,
mree komunikacije, politike veze itd.).
(2) Nasuprot tome, id e n titetska teorija o d. p .,
prevashodno evropska paradigm a (Alen Turen, Al
berto Melui, Jirgen Habermas, Klaus Ofe, Manuel
Kastels), raspravlja pre svega o pitanjima identiteta,
kulture, svesti, komunikacije i simbolikog. Ova teorija
je direktno u vezi s nastankom novih d. p. poev od
ezdesetih godina XX veka, kao odgovora na specifine
procese koji obeleavaju postindustrijsko drutvo
dananjice. Nova poprita sukoba postaju sfere kulture,
privatnosti, svakodnevice i dokolice, koje tehnologija,
dravna birokratija i trite nastoje da kolonizuju. Novi
d. p. uspostavljaju novu politiku paradigmu, javno
zastupajui pluralizam identitet i pogleda na svet koji
prevazilazi kapacitete postojeih politikih ustanova.
Umesto oko klase, okupljaju se oko drugih dimenzija
identiteta (pol, etnika pripadnost, seksualna orijen
tacija). Koriste nenasilne i inovativne metode borbe
(demonstracije, graanska neposlunost); insistiraju

pokreti, drutveni

402

na novom jeziku, imidu i oblicima komunikacije.

Obraaju se pre demokratskoj javnosti no tradicional
nim kanalima politikog uticaja. U pogledu unutranje
organizacije, odbacuju naela hijerarhije, birokratije i
discipline. U nove d .p . se ubrajaju: studentski i om
ladinski pokret ezdesetih i sedamdesetih godina XX
veka; pokret za osloboenje ena; ekoloki, mirovni,
posebno antinukleami pokreti; pokreti za rasnu i etniku
jednakost; za emancipaciju seksualnih manjina; urbani
pokreti (spontane organizacije susedstva, skvoteri);
za regionalnu, kulturnu i jeziku autonomiju; novi ver
ski pokreti itd.
- demokratija - drutvo, civilno - potkultura

I .Spasi

pokretljivost, drutvena [socijalna mobilnost]. Pod

d. p. podrazumevaju se pomeranja pojedinaca i drutvenih
grupa u socijalnom i fizikom prostoru globalnog drutva.
Na pojavnoj ravni, d . p. se manifestuje kao preseljava
nje ljudi, promena njihovog mesta rada i zanimanja,
napredovanje ili nazadovanje u poslu, bogaenje ili
siromaenje, sticanje ili gubljenje moi i ugleda, promene
u nainu i stilu ivota i si.
U sociologiji se svi ti raznovrsni oblici d. p. obino
razvrstavaju u dve velike grupe: horizontalnu i vertikalnu.
Mada je ta podela uslovna i ne uvek sasvim precizna, pod
horizontalnom d. p. se podrazumevaju sve one promene
u sferi drutvenih uloga ljudi kod kojih ne dolazi do izmene njihovog drutvenog poloaja; dok bi vertikalna
d. p. oznaavala samo one promene koje za sobom povlae
pomeranje pojedinaca i drutvenih grupa na hijerarhijskoj
lestvici drutvenih poloaja. Pri tom se pomeranje s nieg
na vii poloaj obeleava kao uzlazna vertikalna p . a s
vieg na nii kao silazna vertikalna pokretljivost.
Obe vrste d. p. mogu se posmatrati kao unutargeneracijske ili meugeneracijske, kao i sa individualnog ili
grupnog aspekta. U prvom sluaju, re je o promenama
koje se odigravaju u toku radnog i ivotnog veka jed
nog oveka ili jednog narataja, a u drugom sluaju re
je o promenama koje se mogu zapaziti na relaciji jedne
generacije prema drugoj (npr. roditelja i dece). Ako u
prouavanju d.p. primarnu jedinicu posmatranja ini po
jedinac, onda se ona istrauje sa individualnog aspekta, a
ako je osnovni predmet prouavanja grupa, onda se primenjuje grupni aspekt.
U drutvu se isti oblici d. p. retko susreu, pa je
svako njihovo klasifikovanje na vrste i aspekte samo.
uslovno i slui boljem razumevanju ove sloene pojave.
To najbolje potvruje problem m igracija , koje su u so
ciologiji dosta istraivane, a koje neki autori izdvajaju
kao poseban oblik d. p. U sutini, re je o prostornom

pomeranju ljudi koje moe da ima veoma razliite ob

like (dnevne, sedmine, sezonske, viegodinje), uzroke
(ekonomske, politike, kulturne) i karakter (organizovane
i neorganizovane, dobrovoljne i prisilne, individualne i
grupne), a koje se, u krajnjoj liniji, svode b ilo na hori
zontalnu ili vertikalnu d. p., odnosno na neku njihovu
kombinaciju.
Osim oblika, u sociologiji je najvanije pitanje
uzroka i posledica d. p . Uzroci d. p. su u tesnoj vezi s
karakterom drutva, posebno s njegovom razvijenou i
otvorenou. Ukoliko je drutvo razvijenije i otvorenije,
utoliko je d. p. vea i preteno vezana za sticanje i posedovanje posebnih znanja i vetina koji su na ceni u datom
drutvu, omoguujui njegov dalji razvoj. Za pravilan
razvoj jednog drutva bitno je da se d. p. to vie dovede
u zavisnost od steenih drutvenih poloaja i da se odvija
na drutveno verifikovan i legalan nain. U protivnom,
iako moe da bude intenzivna i masovna, d. p. e biti
tetna i nee predstavljati dokaz otvorenosti drutva (npr.
u sluaju procvata raznih oblika kriminala u anomijskim
drutvima).
Zbog toga se u sociologiji posebna panja posveuje
istraivanju tzv. kanala vertikalne d. p ., pri emu se
posebno izdvajaju nasleivanje, obrazovanje, bavljenje
politikom i sklapanje braka kao etiri klasina mehanizma
d. p. Meutim, u savremenim drutvima sve vei znaaj
dobija tzv. estrada (sport, muzika, film, reklama, oubiznis
i sl.), koja odreenom broju pojedinaca prua izvanredne
mogunosti za brzo, a esto i veoma lako vertikalno soci
jalno napredovanje. Osim toga, tu su jo i razliite polulegalne (siva zona) ili nelegalne (crna zona) aktivnosti,
tako da se pitanje d. p. danas veoma komplikuje i zahteva
redefinisanje tradicionalnih sociolokih kategorija i pris
tupa.
- klasa, drutvena - slojevitost, drutvena
M. Tripkovi

pol. Sloen skup osobina i ponaanja u ljudskoj vrsti

koja su povezana ili neposredno proistiu iz karaktera
reprodukcije ljudi kao vrste. Prva i osnovna osobina
jeste p o lna razlika - podela ljudskih bia na mukarce
i ene prema polnim odlikama i ulogama u procesu re
produkcije. O ljudskoj polnosti se dugo vrlo malo znalo
i vie se sudilo na osnovu zdravorazumskih pretpostavki
i predrasuda, kao i analogije s najbliim ivotinjskim
vrstama (sisari). Tek u XX veku ljudska polnost postaje
predmet naunih prouavanja. Formira se i posebna
nauka, seksologija, koja se bavi svim aspektima ljudske
polnosti. Pionir seksologije kod nas bio je Aleksandar
Kosti, profesor na Medicinskom fakultetu Univer
ziteta u Beogradu, koji je delovao izmeu dva svetska

403
rata. S obzirom na to d a je ovek kao bioloka vrsta
veoma sloeno bie, njegove polne odlike i ponaanja
ne proizlaze samo iz njegove bioloke prirode (fizike,
anatomsko-fizioloke karakteristike), ve imaju i svoje
psiholoke, antropoloke, socijalne, istorijske i moralne
aspekte i znaenja.
Fiziko-fizioloke osobine i ponaanje p. rezultat
su genetskog naslea koje pojedinac donosi na svet
roenjem ili ih stie u procesu razvoja. Razlikuju se
primarne i sekundarne polne odlike. Primame se tiu
anatomsko-fiziolokih razlika izmeu mukaraca i ena
i u neposrednoj su funkciji ljudske reprodukcije (polne
elije, polni organi, hormonska luenja itd.), tj. kopulacije i zaea. Sekundarne polne odlike se vie odnose
na spoljanje polne razlike i pojavljuju se sticanjem
fizioloke polne zrelosti (telesne proporcije, dlaka
vost po odreenim delovima tela, mlene lezde kod
ena itd.). U sluaju ljudske vrste, seksualno ponaanje
nije primamo niti iskljuivo proizvedeno seksualnim
nagonom, kao kod ivotinja, nego ga pojedinci u velikoj
meri svesno i normativno kontroliu. Odatle mogunost
da fiziko-fizioloke polne odlike ne budu u skladu s
psiholokim potrebama i eljama pojedinaca ili nji
hovim socijalnim statusom ili preferencijama, odakle
proistiu brojna odstupanja ili nemogunost pojedinaca
da postignu seksualno zadovoljenje. Ovi problemi se
danas delom reavaju medicinskim zahvatima radi
promene pola. Drutvene nauke danas pokuavaju da
odgovore na sledea pitanja: dokle see bioloka polna determinacija u ponaanju mukaraca i ena kada
je u pitanju seksualno ponaanje, ali i sve druge vrste
ponaanja (psiholoko, socijalno itd.)? Gde poinju
socijalnopsiholoka i socijalnokultuma determinacija
p. i polnosti?
Polne razlike na psiholokom nivou ispoljavaju se
preko specifinog sindroma osobina i ponaanja koji
nose karakteristike muevnosti, odnosno enstvenosti.
Za sada ne postoji dovoljno pouzdan odgovor na pita
nje u kojoj meri su ove razlike proizvod anatomsko-fizioloko-razvojnih osobenosti polova za obavljanje
uloge svoga p., odnosno socijalizacije polnog identiteta,
a u kojoj meri su rezultat procesa socijalnopsiholokog
formiranja pojedinaca od trenutka roenja. Postoji
mnogo-predrasuda u pogledu raznih psiholokih oso
bina koje se pripisuju odreenom p.: tvrdilo se da su
inteligencija, mata, kreativnost osobine mukog p., a
emocionalnost, preciznost, strpljivost osobine koje krase
enski p. Na osnovu analize genetskog koda oveka,
dananja nauka je blia celovitijem razumevanju ovog
fenomena. Psihoanalitika teorija Sigmunda Frojda je
uinila znaajan proboj na planu saznanja o razvojnoj

poliandrija
dinamici i procesima sticanja polnog identiteta poje
dinca putem identifikovanja dece s roditeljima o b ap.
Razvoj prihvatanja i identifikovanja sa ulogom p. ima
karakteristine razvojne odlike kod deaka i devojica:
mukarci se pre, lake i efikasnije od devojica opredele
za svoju polnu ulogu. Kod devojica se primeuje due
trajanje ambivalencije i ne uvek voljno opredeljenje za
ulogu svoga p. I za deake i za devojice podjednako je
znaajno za uenje uloge p. podraavanje roditelja istog
p., ali je takoe u oba sluaja jedinstveno i neophodno
identifikovanje sa oba roditelja - s majkom radi sticanja
generikih odlika (kultivacija), sa ocem radi socijalne
identifikacije (socijalizacija).
Istorijska sociokulturna uslovljenost ponaanja p. ispoljava se, pre svega, na planu normiranja tog ponaanja,
formiranja preovlaujuih shvatanja i miljenja o pri
rodi polne podele i razlika, te postavljanja raznih vrsta
socijalnih ogranienja i nejednakosti izmeu pripadnika
dvap. Komparativna antropoloka istraivanja pokazala
su da mnoge polne razlike i osobine koje su dugo smat
rane rezultatom prirodnog biolokog naslea imaju kul
turno izvorite (Margaret Mid). U modernim drutvima
legalne norme su dugo bile izvor formiranja razlika u
stavovima i ponaanjima pripadnika obap ., a pri tom su
tako proizvedene razlike pripisivane biolokom faktoru.
Tako je formiran potcenjivaki odnos prema enskim
osobinama i kvalitetima kao inferiornim u odnosu na
muke. Na taj nainje ideoloki opravdavana stvarna
potinjenost i eksploatacija ena odstrane mukaraca u
modernoj civilizaciji.
O fe m in iz a m O ro d O s tu d ije ro d a

A. Mili
poliandrija. Pojam potie od starogrkih rei (poly
- mnogo, vie; aner, andrs - mukarac, mu), a upotre
bljava se da oznai teorijske modele zajednica u kojima
jedna ena ima vie mueva ili partnera. U antropolo
giju je pojam p., uveo kotski advokat Don Meklenan
u svom radu o razvoju institucije primitivnog braka
(1865), pokuavajui da kritikuje devetnaestovekovne
teorije prema kojima je patrijarhat predstavljao najraniju
formu drutvene organizacije. Nekoliko godina pre Meklenana, vajcarski advokat Johan Bahofen je objavio
knjigu o majinskom pravu (Matrijarhat, 1861), u
kojoj je prvi put izloena ideja o arhainim drutvima
organizovanim po principu nasleivanja imovine po
majinoj liniji. Kako su razliita primitivna drutva
teko dolazila do ena, mukarci su delili ene koje je
njihova grupa zarobila od drugih plemena ili klanova.
Ovo je Meklenan nazvao primitivnom p ., i u tim uslovima bilo je teko ustanoviti ko je bio iji otac, pa

poliandrija

404

je sistem srodstva odreivan po majinoj liniji. Tokom

vremena, ovaj sistem je evoluirao u tom smislu da su
braa po majci imala zajedniku enu. Ovo je Meklenan
nazvao tibetanskom p., to je bio vaan stepen u raz
voju institucije braka. Tibetanska p. je podrazumevala
da su enina deca poticala po liniji srodstva od brae,
to je bio presudan korak ka priznavanju institucije oca.
P. je onda ustupila mesto razvijenijem sistemu, leviratu,
u kojem je ideja oinstva bila ve vrsto ustanovljena.
Dalji razvoj ovog sistema regulisanja odnosa je posebno
stimulisan paralelnim rastom ekonomskog i drutvenog
blagostanja zajednice, to je postepeno proizvelo potre
bu za regulisanjem institucije braka.
P. je bila vana za razvoj ideja roda, oinstva, mate
rinstva, kao i svojinskih odnosa. Meutim, do kraja XIX
veka ovo shvatanje znaaja p. je konano naputeno, ba
kao i celokupna ideja matrijarhata, koja je zavrila
tamo gde ju je Bahofen i pronaao - u antikom grkom
mitu o Amazonkama.
-

m a tr ija r h a t -

m a trilin e a rn o s t

A. Bokovi

policija (lat. politia, od gr. politeia - dravna uprava,

drava). P. je posebna dravna institucija koja u obav
ljanju svoje dunosti (obezbeivanje javnog reda, briga
o imovinskoj i linoj bezbednosti graana, uvanje
postojeeg ureenja) raspolae mogunou upotrebe
fizike sile i prinude, u okviru odreenih zakonskih
ovlaenja. Sutinski isto znaenje ima i izraz m ili
cija korien u bivim zemljama narodne demokratije, s tom razlikom to je milicija ovde bila u svemu
podreena komunistikoj ideologiji Partije. U stranoj
terminologiji re milicija (fr. milice, eng. milina, nem.
militie) oznaava, pre svega, naoruane jedinice koje
nisu u sklopu regularnih vojnih i policijskih snaga.
Sluba p., kao posebne dravne organizacije s vrlo
irokim nadlenostima, javlja se u evropskim dravama
pred kraj XVIII veka odvajanjem policijske delatnosti
od ostalih resora unutranje uprave. Istorijat p. je usko
povezan s razvojem drave, tako d a je uloga p. bila pr
vobitno svedena na vojnu formu (upotreba plaenika
koji su imali za zadatak da odravaju red i bezbednost
italijanskih gradova krajem srednjeg veka), dok se s
manufakturnom proizvodnjom pretvorila u kontrolu
rada, sigurnosti trgovine i zatite vladajue klase. U
demokratskom drutvu p. treba da odrava red i da po
stupa prema propisanim zakonima, tj. da bude potinjena
(pravnoj) dravi.
Institucija p., kao jedan od osnovnih oblika odnosa
izmeu drave i drutva, ne iscrpljuje se opisom njene
administrativne aktivnosti: u funkcionalnom smislu, p.

se svodi na poslove odravanja reda, suzbijanje krimi

nalnih aktivnosti i delinkvencije, regulisanje saobraaja
ili puko izvravanje zakona, ime tei da se istakne pa
sivna formalnopravna dimenzija p. Nasuprot tome, ten
dencija osamostaljenjap. oslanja se na iroko shvaeno
diskreciono pravo. U demokratskoj dravi, p. se suoava
s pravnim ogranienjem arbitrarnosti, a da se pri tom
ne dovodi u pitanje policijska operativna efikasnost i
inicijativa.
Administrativna p. obezbeuje optu javnu bezbed
nost (odravanje javnog reda i mira, kontrolu saobraaja,
izvravanje sudskih odluka) i deluje preventivno; sudska
p. deluje kao izvrni i pomoni organ pravosua, dok je
kompleks dravne bezbednosti preputen tajnim p.
Policajac je (ne)uniformisani pripadnik policijskih
snaga u izvravanju policijskog zadatka. Za civilne pri
padnike p . uobiajen je naziv detektiv (inspektor), dok
je izraz policijski agent u naem jeziku vezan za vrenje
pijunae. P. zapoljava i administrativno, pomono oso
blje koje ne spada u kategoriju profesionalnih polica
jaca.
Policijska drava oznaava posebnu formu drave u
kojoj se preko represivne i arbitrane uloge policijske
vlasti, a posebno tajne i politike p ., ostvaruje svemo
reima. Policijski reim oznaava sistem vlasti koji,
preventivno, ograniava slobode graana. Politika p.
nalazi svoje opravdanje u opasnosti od destabilizacije
uspostavljenog drutvenog, tanije ideolokog poret
ka, te preko kontrole eventualnog neprijatelja tei da
sprovede kontrolu itavog drutva. Uloga politike p. je
prikupljanje podataka o politikom protivniku, odakle
se crpu informacije o relativnoj predvidljivosti akcije.
Ukoliko se akcija politike p. medijatizuje, kohezija
drutvene grupe postaje vea pred neprijateljem.
Vojna p. (fr. police militaire, eng. military police)
obavlja specijalna policijska zaduenja u okviru vojnih
snaga. Sociologija p. je nova disciplina nastala, pre sve
ga, zahvaljujui procesu demokratizacije institucije p.
Njen predmet istraivanja je p. u funkcionalnom smislu
(akcija, organizacija i odnos s drutvom u celini), kako
bi se objasnile sve institucije koje doprinose vrenju
policijske funkcije.
-

v o js k a -

z lo in -

k r im in a lite t

M. Glamoak

poligamija (gr. poly - mnogo, vie; gmos - brak).

Brana veza izmeu vie partnera (mukaraca ili ena).
U antropologiji j e p., oznaavala vaan stepen u razvoju
arhainih drutava koji je prethodio razvoju kultura. Za
evolucioniste u drugoj polovini XIX veka, postojanje
p. bilo je dokaz zaostalosti odreenih drutava, kao i

405
opteg odsustva moralnih vrednosti. Praktian znaaj
ovaj pojam imao je za istraivae koji su prouavali
sisteme srodstva u odreenim zajednicama.
P. i danas postoji u velikom broju tradicionalnih za
jednica u Aziji i Africi, ali i kod pripadnika hrianske
religije (mormoni), kao i u islamu. U gotovo svim
sluajevima re je o tome da mukarci imaju vie ena
- samo u nekoliko zajednica u Polineziji i na Pacifiku i
enama je doputenoga imaju vie mueva, to je dobar
pokazatelj globalne neravnopravnosti polova.
3 drutvo, drevno O drutvo, primitivno
S monogamija

polis

nekog oveka, poveriti mu javnu funkciju ako ga ne

poznajete? Kako da odluuje skuptina, taj kolektivni
razum p., ako se na agori ne mogu svi okupiti? Kako
da se odluuje ako razgovor nije mogu, razgovor svih
kojih se tie, a ticalo se svih? Zato je Grk morao da
poznaje p ., on mu je bio stalno pred oima. Geograf
ski uslovi su to takoe dozvoljavali, pa p. nisu bili u
izraenoj ekonomskoj meuzavisnosti, to je jo vie
pogodovalo autarkinim tenjama.
(2) P. nije bio teritorija. Poznajemo mnoge primere
seoba itavog stanovnitva pojedinih p., pa i samih Atinjana u grko-persijskim ratovima. U jednom kritinom
A. Bokovi
trenutku toga rata, izvetava Herodot ([storija, VIII,
60-62), Atinjani su zapretili da e - ako im se ostali
polis (gr. polis - grad-drava). Opte je mesto d a je
Heleni, pre svega Korinani i Spartanci, ne pridrue u
stara Grka zaviaj politike teorije. Ali teorije nikada
otporu - napustiti Atiku i otploviti u Junu Italiju. P. bi,
u ljudskoj istoriji nije ni bilo bez jedinstvene politike
dakle, opstajavao i na lai, jer p. nije bila zemlja, tle,
postojbina - i nije se zvao Atika ili Korint, ve Atinjani
ustanove koju su Grci zvali p., a mi ne uspevamo daje
ili Korinani.
uspeno prevedemo na jezik dananje politike teorije.
(3) P .je zajednica (gr. koinonia), i to viestruka za
Slina politika ustanova ne postoji ve vie od dve
hiljade godina, pa su razumljive tekoe oko imeno
jednica. (a) Pre svega, to je zajednica ravnopravnih i slo
bodnih ljudi. Bez obzira na oblik vladavine, aristokratski
vanja neega ega vie nema.
Kad kaemo g radska drava ili g ra d -d ra va , si
ili demokratski, nije bilo suverena (gospodara) na jednoj
gurno je da to nije ni grad, a jo manje drava u naem
i poslunih podanika, na drugoj strani. esti graanski
dananjem znaenju tih rei, mada to jeste i grad i
ratovi i pobune svedoe o tome kako se to oseanje slo
drava, samo mnogo drugaiji. Obratimo panju na ne
bode i ravnopravnosti nije moglo potisnuti. Poto je p.
koliko njegovih odlika, koje bi mogle da poslue kao
bio mali, njegov ivot je bio javan, a to je svakako pogo
elementi jedne mogue definicije p.
dovalo demokratskom oseanju. (b) P. je bio i religijska
(1)
Veliina p. Osim Atine, Sirakuze i Akraganta, to zajednica. Svakip. je, pored optehelenskih, olimpskih
su bile mahom naseobine s pet do deset hiljada graana.
bogova, imao i svoje posebne bogove zatitnike, a
A bilo je i izuzetno malih. Nekad slavna Mikena spala
naroito heroje. Kultne radnje i religijske i misterijske
je bila na nekoliko stotina graana, ali je sauvala ne
sveanosti samo su uvrivale oseaje pripadnitva
zavisnost, i u slavnoj bici protiv Persijanaca kod Pateje
zajednici. Svetenici nisu bili posebna kasta, ve samo
uesvovala je sa svojom armijom od osamdeset voj
na odreeno vreme za tu dunost izabrani graani.
nika. Ali, kao to primeuje jedan engleski helenista,
itav p. je uestvovao u zajednikom prinoenju rtve
bilo bi pogreno pobrkati veliinu sa znaajem.
i javnom obredu posle toga. Religija je dugo vremena
Ovde se ve namee nekoliko pitanja. Zato je p.
bila znaajan integrativni inilac p. (c) P. je bio i neka
bio mali ljudstvom i teritorijom? I u tome je istrajavao
vrsta ekonomske zajednice, jer je obezbeivao ekonom
ak i u vremenu kad je bilo jasno da e podlei snanim
sku nezavisnost od drugih p. i odravao tako cenjenu
centralizovanim dravama. Najprostiji odgovor glasi da
autarkiju, (d) Jo upadljivije je d a je p. bio kulturnoje p. bio mali jer su Grci hteli da ive u malim zajed
istorijska zajednica. esta surevnjivost izmeu p. javlja
nicama. Vidimo u Platonovim Zakonim a (737E) daje
la se upravo zbog kulturnog i istorijskog prestia.
5 040 domainstava idealan broj, jer se jo svi mogu
(3) Iako je p. bio zajednica, on nije bio naprosto
meusobno poznavati. A teritorija je bila najidealnija
plem e ili narod. U jednom pogledu, plemenska oseanja
kada bi se prostirala dokle se pogledom sa najvieg
bila su ira od p., a bila su izraena pre svega u jeziku
mesta moe obuhvatiti. Aristotel (Politika , 1267b) nas
i kultovima. Dorci, Jonci, Eolci, ak i u vreme Peloponeskog rata, insistiraju na srodstvu suplemenskih p.
uverava da p. od sto hiljada ljudi nije vie p., jer se njime
Ti tribalni elementi u helenskim p . imali su drugaiju
ne moe vladati. Kao to ni deset ljudi ne mogu initi
p., jer ne mogu da obezbede njegovu nezavisnost (gr.
ulogu nego kod varvara. Drava (tj. p.) nije stvarana
autarkeia). Grcima je bio nezamisliv politiki ivot za
na tim principima. Srodnosti u dijalektu, kultovima i
jednice u kojoj se ljudi ne poznaju, jer kako izabrati
zajednikim predanjima nisu predstavljale temelj p.,

polis

406

iako su razvijanjem plemena nastale manje zajednice ali graanske, a ne plemenske. Etnos se nije poklapao s
demosom, tj. narodom u uem smislu, kao siromanim
delom p. Helenski pisci koristili su jo nekoliko rei da
bi oznaili sirotinju u p. - plethos, ohlo.s, homilos.
(4)
P. je bio socijalno podeljen, i gotovo su svuda,
naroito u vreme Peloponeskog rata, voene estoke
borbe izmeu siromanih i bogatih stanovnika. Aristotel
nam u Ustavu atinskom i Politici otkriva uzroke i smisao
socijalnih sukoba, revolucija i reformi, i primeuje da
u svakom p. imamo dva p.. Unutar svakog p, vodila
se, naime, borba demosa sa oligarhijom. Sliku p. kao
klasnog drutva, verovatno najplastiniju, nalazimo u
Tukididovom Peloponeskom ratu (III, 73), gde se, pored
prikaza borbi, daju i zanimljiva zapaanja o klasnoj psi
hologiji i psihologiji masa. Svojom klasnom strukturom,
meusobno suprotstavljenim ekonomskim interesima
i otrim socijalnim sukobima, antiki p. je pokazivao
i razbijeno ogledalo zajednice, nudei prototip za sve
bure kasnijih drutava.
Najzad, po mnogo emup. ima u istoriji oveanstva
status uda. Ovde nije re o nekritikom divljenju
prema helenskom svetu kakvo je povremeno, od rene
sanse do romantizma, zahvatalo zapadnu istorijsku i
kulturnu misao. Ali, ostaje da mi jo nemamo potpuno
zadovoljavajue odgovore na pitanja odakle i kako je
dolo do jednog tako snanog oseanja slobode, jed
nakosti i pravde u tom svetu podvojenih zajednica,
okruenih ogromnim, statinim despotijama sa obogotvorenim vladarima na elu. Da bi se to objasnilo, treba
traiti odgovore pre svega u p. kao jedinstvenoj i ne
ponovljivoj tvorevini organizovanog politikog ivota.
O d r a v a O k u ltu ra , p o liti k a 3 p o litik a

D. Miunovi
politeizam (gr. polv - mnogo, vie; theos - bog).
Oblik teistikog verovanja koji se moe oznaiti kao
mnogoboho, odnosno kao verovanje u vie bogova. Za
razliku od monoteizma, koji oveka gradi prema slici i
prilici Boijoj,/;. je mnogo antropomorfniji, to znai da
se ovde bogovi zamiljaju slinijim ljudima. Najtipinije
politeistike religije bile su grka i rimska, koje su zapravo
gotovo identine, budui da su Rimljani od Grka prihva
tili i sebi prilagodili ceo njihov Panteon (doslovno, hram
posveen kultu svih bogova): Zevs/Jupiter, Hera/Junona,
Posejdon/Neptun, Arej/Mars, Atena/Minerva, Afrodita/
Venera, Hefest/Vulkan, Hermes/Merkur itd. Meutim,
ove religije su samo uslovno politeistike, budui da je
u njima jedan bog uvek glavni ili vrhovni. Osim toga,
neke od najveih starih, ali jo ivuih i iroko raspro
stranjenih religija su zapravo u isti mah i politeistike i

monoteistike (npr. hinduizam, kao narodni teizam,

odnosno kao skup religijskih verovanja i praksi vezanih
za rtvene obrede koji su usmereni na oboavanje Naj
divnijeg, ili Bhgavana, a koji praktino moe nositi
ime bilo kog od brojnih hinduistikih bogova i avatara);
druge religije, pak, ni ne poznaju ideju boga u nekom
uobiajenom politeistikom ili monoteistikom
smislu (npr. daoizam, konfucijanizam ili budizam sa svo
jim uenjem o karmi ili plodovima prethodnih dela,
samsari ili ponovnom raanju, nirvani ili spasenju
shvaenom kao utmue, te osmokrakom putu ili putu
koji vodi do prestanka patnje, kao poslednjoj od etiri
plemenite istine). Sve to upuuje na zakljuak daje podela nap. i monoteizam nedovoljno precizna i, bar u nekim
aspektima, prevaziena.
O m o n o te iz a m O re lig ija O te iz a m

M. Tripkovi
politiki sistem. Jedan od sredinjih pojmova poli
tike sociologije i politikologije. U irem smislu, p. s.
ine: politike institucije i norme; stranke, interesne
grupe i organizacije koje uestvuju u politikom ivotu
ili na njega utiu; politiki odnosi i politiki procesi.
Postoji i znatno ue shvatanje po kojem p. s. predstav
lja skup institucija koje ine vlast ili dravu. Najzad,
u okviru pravca poznatog kao teorija sistema, p. s. se
shvata kao podsistem drutvenog sistema, zajedno s
pravnim, ekonomskim, kulturnim i drugim podsistemima.
Ideja o p. s. se u literaturi javlja i pod drugim nazivi
ma: politiki reim, politiki poredak, politiki proces.
Svaki od ovih izraza je ui, neodreeniji i stoga manje
pogodan od sintagme p. s. Politiki reim se vezuje vie
za poredak koji postoji u vreme kada se o njemu govori,
pa se taj izraz upotrebljava i da bi se oznaila odreena
vladajua garnitura; politiki poredak je samo jedna
komponenta p. s. i ovaj izraz previe upuuje na ele
ment statike, u znaenju koje je tom izrazu dao Ogist
Kont; politiki proces, nasuprot tome, obuhvata samo
dinamiku komponentup. s.
Postoje razliite klasifikacije p. s ., u zavisnosti od
kojeg se kriterijuma polazi. Od starih pisaca najuticajnije su klasifikacije Aristotela i arl-Luja de Monteskjea.
Prvi polazi od toga ko i kako vri vlast, pa razlikuje
monarhiju, aristokratiju i politeju kao iste oblike u ko
jima pojedinac, manja grupa ili veina vladaju na opte
dobro. Izopaeni oblici vladavine su tiranija, oligarhija
i demokratija, u kojima se ne vlada prema pravilima,
ve se zapostavlja opte dobro u korist onih koji vla
daju. Monteskje deli oblike vladavine na republiku, mo
narhiju i despotiju.

407
U novijoj literaturi se vrlo esto navodi i podela na
tri tipa legitimne vlasti - racionalnu (legalnu), tradi
cionalnu i harizmatsku - koju je ustanovio Maks Veber.
U politikoj nauci XX veka dugo je, naroito u vreme
hladnog rata, najuticajnija bila podela na demokratiju
i totalitarizam (Rejmon Aron i mnogi drugi), a esto
se ovoj podeli dodavao i trei element - autoritarni
poredak.
Ono to se danas naziva p. s. prvi je kao poseban
predmet izuavanja izdvojio ameriki politiki pisac Ar
tur Bentli (Proces vladanja, 1908). Prvu knjigu u ijem
se naslovu javlja izraz p. s. izdao je Dejvid Iston, takoe
u SAD (Politiki sistem, 1953).
Izraz p. s. koristi se i da bi oznaio akademsku di
sciplinu koja se bavi izuavanjem opisanih pojava. Ona
se u poetku izuava u okviru politike nauke, a kasni
je i kao samostalna disciplina. U univerzitetsku nas
tavu uvodi se poetkom XX veka u SAD, a danas je
taj predmet, pod ovim ili drugaijim nazivom, sastavni
deo programa svih akademskih ustanova koje se bave
politikom naukom.
O p a rtija , p o liti k a 3 p o litik a 3 s o c io lo g ija p o litik e

S. Brankovi
politika (gr. politik -v etin a upravljanja gradom-dravom). Delatnost kojom se usmeravaju i usklauju
razliite delatnosti u oblasti javnog ivota, a naroito
dravni poslovi. Politiki subjekt moe da bude drava,
ali i razne nedravne ustanove: partije, udruenja,
sindikati itd. Cilj politike delatnosti je uticaj na dravne
poslove i vrenje dravne vlasti. U uem, tehnikom
smislu,p. je vetina odmeravanja odnosa izmeu ciljeva
i sredstava i korienja suprotnosti izmeu protivnika u
neracionalizovanoin (pravno neregulisanom) manevar
skom prostoru u kojem se menja konstelacija snaga.
Od Aristotela do danas postoji mnogo definicija p.
(normativna, racionalistika, dijalektika, instrumen
talna itd.), u kojima se ispoljava ne samo razliit ugao
posmatranja i idejnog opredeljenja nego i uslonjavanje
p. U evropskoj filozofskoj misli normativisti su tvrdili
da izmeu p. i etike nema suprotnosti. S druge strane,
pozitivisti su tvrdili da politiku organizaciju nije
mogue definisati prema ciljevima, ve samo po osobenom sredstvu, tj. prinudi. Maks Veber je sutinu
drave video u monopolu nad legitimnom fizikom
prinudom. Za dijalektiko-kritike teorije, p. je rezul
tat klasnih drutvenih protivrenosti, a u Marksovoj
definiciji drave kao aparata vladajue klase prisutna je
normativistiko-kritika i pozitivistika komponenta.

politika

Neusklaenost pojma p. vidljiva je u postojanju

razliitih, pa i m eusobno oprenih odreenja p.:
etatistiko (usmereno na dravu), nasuprot participativnom (okrenuto pojedincu); normativno (okrenuto
vrednostima), nasuprot deskriptivnom (opisnom); kon
fliktno nasuprot konsenzusnom (u osnovi je sukob ili
tenja za kompromisom); istorijsko (koje naglaava
promenjivost p.) nasuprot neistorijskom (nepromenjivost p.)\ moderno (vezano za prosvetiteljsku racio
nalnost) nasuprot postmodemom (dezideologizacija i
relativizacija). Definicijap. zavisi i od vannaunih sklo
pova, a od poimanja sredinjeg pojmap. zavise saznajni
ciljevi sociologije p., odnosno njeni istraivaki priori
teti i izbor metodolokih postupaka.
Dva su osnovna znaenja p., iako se u najveem
broju svetskih jezika koristi ista re (engleski jezik je
tu izuzetak). U prvom, instrumentalnom znaenju, p.
(eng. poli tics) oznaava u sutini borbu interesa, grupa
i pojedinaca. Re je o borbi za vlast, koja pojedincima
i grupama koji su je osvojili omoguava izvlaenje ko
risti iz kontrole najvanijih dravnih slubi (patronaa
nad slubama). U drugom, neutralnom znaenju (eng.
policv), p. oznaava pravce usklaivanja delatnosti od
opteg znaaja (spoljna, privredna, kolska p. i si.).
U prvom sluaju, p. obeleava zatitu privilegovanih
poloaja, a u drugom sredstvo nune integracije i napor
da se uspostavi bezbednost i relativna pravednost koji
zajedniko dobro tite od pojedinanih zahteva.
Navedena znaenja izraavaju dve najvanije strane
p. Priroda p. i drave kao njene kljune ustanove je dvo
jaka: drava je sredstvo vlasti koje osigurava interese
odreenih drutvenih klasa, slojeva i grupa (danas preko
partija koje imaju patronau nad kljunim dravnim
slubama), ali je i ustanova koja obezbeuje minimum
drutvenog poretka i integracije bez kojih bi zajedniki
ivot bio nemogu. Razliit je udeo jedne ili druge funk
cije drave - u zavisnosti od vremena i prostora, ali su
obe uvek prisutne.
Sadraj p. ine interesi razliitih drutvenih slojeva
i grupa koji se, u zavisnosti od forme, tj. razvijenosti
politikih ustanova i politike kulture, tite na razliite
naine (u neskrivenom ili preruenom obliku, na le
galan, ilegalan, kompromisan ili nasilan nain). Poto
se p. ponajvie ostvaruje kroz vlast, a vlast propisuje
norme, p. poiva na pretendovanju na obaveznost.
Pravo je najvanije sredstvo p., pa se sa srnenom p.
u razliitoj meri menja i pravo. P. moe menjati kon
struktivne norme (kojima se odreuju ciljevi prava),
ili samo tehnike (koje slue ostvarenju ovih ciljeva).
Politiki sukobi mogu se reavati prinudom, ideolokim
obmanama i manipulacijama, racionalnom raspravom,

politika

408

saglasnou ili odluivanjem veine. Partije se kod

uticanja na birae slue ideologijom, obeanjima, ma
nipulacijom, oseajnim simbolima, uproenim pred
stavljanjem problema, patetinim jezikom apela, su
gestivnom slikom, sugerisanjem jednostavnih reenja
i si. Racionalno ubeivanje kombinuje se sa oseajnim
sadrajima.
Za socioloko odreenje p. nije dovoljno imati na
umu samo njenu antagonistiku kom ponentu p r i
ja t elj-nepri ja t elj. Danas se pojam p. nastoji dekonvencionalizovati, tj. prevladati njegova iskljuivo
etatistika i antagonistika odredba: p. nije samo delatnost koja razlikuje javnog prijatelja od neprijatelja,
niti golo sredstvo vladanja jedne grupe nad drutvom.
Ove odredbe iz klasinog poimanja p. treba dopuniti
pojmovima dijalog, saglasnost, saradnja. Klasina
misao o p. bila je proeta bipolarnim razlikovanjima:
spoljnjeg i unutranjeg javnog neprijatelja, rata i mira,
a u ratu - vojske i civila, neutralnosti i ne-neutralnosti
(Karl mit). Socioloke bipolarne antiteze, manje ili
vie optereene vrednosnim sadrajima, jo su vie
zaotravale klasino antagonistiko poimanje p.: zajednica-drutvo, kapitalizam socijalizam, demokratija-totalitarizam, levia-desnica, organsko i mehaniko
drutvo, kultura-civilizacija, univerzalizam-partikularizam, nacionalno-intemacionalno, ustavni -nacionalni
patriotizam itd. Apsolutizacija krutih alternativa vodi
politizaciji, ali odmereno i istorino korienje nekih
binarnih alternativa moe biti korisno kao klasifikacijski
okvir za prouavanje p.
Politizacija je prenaglaeno politiko m iljenje
koje stvarnost predstavlja u alternativam a ili-ili, a
ne dijalektiki, kao vieslojnu sintezu protivrenih
obeleja. Kod krupnih naprednih drutvenih promena
politizacija je bila nuna poluga m obilizacije masa
(revolucije, oslobodilaki ratovi). U nauci su pomenuta
iskljuiva antagoniziranja vie podseala na ideoloko
manihejstvo nego na diferencirani nauni pristup. Zato
se antagonistiko poimanje p. mora dopuniti. P. se ne
moe svesti na odnos izmeu javnog prijatelja i nepri
jatelja, jer je ona i obavljanje optih zajednikih poslova
koji su od interesa za sve graane (zatita zakonitosti,
bezbednost, prosveta itd.). To je modajo vaniji seg
ment p.
O d r a v a O s o c io lo g ija p o litik e O v last

T. Kuiji
poloaj, drutveni. Pojam tesno povezan s poj
mom drutvene uloge, ali se te dve socioloke kategorije
meusobno znatno razlikuju. D. p. se moe odrediti kao
mesto koje pojedinci ili grupe zauzimaju na drutvenoj

lestvici bogatstva, moi i ugleda. U sociologiji se d.p.

obino dele na pripisane i steene. Prvi se pojedincima
pridaju samim roenjem (pol, starost, nacionalna pripad
nost, porodino bogatstvo, uticaj, nasledne titule i si.),
a drugi se stiu tokom ivota, najee u vezi sa obav
ljanjem profesionalne delatnosti. Ova podela je, dakako,
samo uslovna i slui za bolje objanjenje i razumevanje
te vane socioloke kategorije.
Pripisani p. mogu biti privilegovani i deprivilegovani,
a u oba sluaja bitno utiu na ivotne anse pojedi
naca, tj. na mogunosti vrenja odreenih uloga i sticanja
odgovarajueg mesta u drutvu. Pored toga, steeni p.
mogu biti vii, nii ili istovetni s pripisanim. Posmatrano
u celini, ovaj poslednji sluaj je najrasprostranjeniji, to
znai da se drutveni slojevi u veini drutava, pogotovo
u redovnim prilikama, preteno samoobnavljaju.
Po pravilu, pripisani p. negativno koreliraju s ver
tikalnom drutvenom pokretljivou i motivacijom za
delovanje ljudi (motiv za postignuem je, recimo, sla
bije izraen to je drutvo zatvorenije), dok steeni p.
stoje s njima u odnosu pozitivne meuzavisnosti. Po
stoje drutva u kojima su gotovo svi p. definitivno pri
pisani (npr. kastinska) ili su takvi neki od najvanijih,
ukljuujui i one najvie (kao u sluaju nasledne mo
narhije), kao to postoje i ona drutva u kojima prevagu
imaju steeni p ., mada se oni teko mogu odvojiti od
prvih. Uopteno govorei, u tradicionalnim predindu
strijskim drutvima preovlauju pripisani, a u modernim
industrijskim drutvima steeni p. Ali, ak i u savremenim
otvorenim drutvima, koja su veoma zainteresovana da
omogue vertikalno socijalno napredovanje talentovanim
pojedincima iz niih drutvenih slojeva, taj uspon ide
obino samo do granica funkcionalne upotrebe njihovih
talenata, sposobnosti i radnog uinka.
Svaki drutveni p. moe biti posmatran u sklopu dve
svoje osnovne relacije: horizontalne, koja podrazumeva
mreu veza i odnosa, stvarnih ili moguih, pojedinaca i
grupa s drugim pojedincima i grupama istog statusnog
nivoa; i vertikalne, koja podrazumeva raznovrsne odnose
sa onima iznad i onima ispod posmatranog statusnog
mesta. Kad se kombinuju te dve dimenzije, d. p. se moe
tumaiti kao ukupnost jednakih ili hijerarhijskih odno
sa koji nekog pojedinca povezuju s drugim lanovima
njegove statusne grupe ili ostalih statusnih grupa.
U savremenoj sociologiji velika panja posveena
je ulozi kole i porodice u procesu sticanja drutvenih
p. Tako, npr., Talkot Parsons i njegovi sledbenici
naglaavaju da se dete u procesu socijalizacije mora
kretati od partikularistikih normi i pripisanog statusa
porodice prema uni verzal istikim normama i postignu
tom statusu drutva odraslih. kola priprema mlade ljude

409
za taj prelazak. Ona postavlja univerzalistike norme u
okvirima kojih svi uenici nastoje da postignu svoj status.
Njihovo ponaanje se ocenjuje prema merilima kolskih
pravila, njihov uspeh se meri prema uspehu na ispitima.
Na sve uenike primenjuju se, u principu, jednake norme,
bez obzira na pripisane karakteristike, kao to su pol,
rasa, etnika pripadnost, porodino poreklo. Budui da
se status postie na osnovu individualnih zasluga, kole
funkcioniu na meritokratskom principu. kola je drutvo
u malom - ona priprema mlade ljude za njihove uloge
odraslih.
Po miljenju ovih teoretiara, moderno industrijsko
drutvo se sve vie zasniva na postignuu, a ne na pripisanosti, na univerzalistikim, a ne na partikularistikim
vrednostima. U amerikom drutvu kole razvijaju dve
glavne vrednosti: vrednost postignua i vrednost jedna
kosti ansi. Sve to se dobro uklapa u osnovne zahteve raz
vijenog industrijskog drutva, koje iziskuje radnu snagu
orijentisanu prema uspehu. Ono je zainteresovano da,
preko sistema razliitog nagraivanja za razliit uspeh,
obezbedi visok status pobednicima u situaciji u kojoj
svi imaju podjednake izglede na uspeh. kola se, dakle,
shvata kao glavni mehanizam selekcije i podele uloga,
pa time i statusa.
Takvom stanovitu se, meutim, mogu uputiti i
odreene zamerke, budui da ono zanemaruje injenicu
da ni u jednom do sada poznatom drutvu svi pojedinci
nemaju podjednake anse. Drutvene razlike i selekcija
meu ljudima poinju i pre kole, praktino od samog
roenja, a to ih u izvesnom smislu prati do kraja ivota.
Osim toga, postojei sistem vrednosti i distribucije uloga
i poloaja ovde se prihvata kao nesporan, a od pojedi
naca se trai da se u njih samo to bolje uklope, ime
se zapravo uva postojei sistem moi koji u sebi krije
mnoge neravnomernosti i nejednakosti. Ali, time se,
svakako, ne osporava opta konstatacija da su modema
drutva znatno otvorenija od tradicionalnih i da u njima
sve vie dobijaju na znaaju steeni poloaji.
2 je d n a k o s t a n si 3 p o k r e ljiv o s t, d ru tv e n a
3 s lo je v ito s t, d r u tv e n a

M. Tripkovi

polutani. Meovita i heterogena socioprofesionalna

skupina koju uglavnom ine seljaci-radnici, ali i druge
preiazne socijalne kategorije koje nastaju u procesu
deagrarizacije. Izrazom p. oznaavaju se figurativno
svi oni koji su se nali na prelazu iz sela u grad, zapo
slili se izvan poljoprivrede, ali ostali da ive u selu (sta
nuju u porodinoj kui i povremeno i dopunski rade na
porodinom gazdinstvu). Ova skupina, za koju se kae da
je jednom nogom u selu, a drugom u gradu, zanimljiva

populaciona politika
je za istraivanja sa sociolokog, socijalnopsiholokog
i kulturolokog stanovita. Kod nas je Cvetko Kosti
(1955) prvi zapoeo prouavanjep ., uvodei ovaj izraz u
nau sociologiju.
P. pripadaju i oni koji ive u gradu i rade izvan poljo
privrede, ali u selu imaju manji ili vei posed na kojem
sebi obezbeuju dopunske prihode (za sebe proizvode
zdravu hranu), rekreativno se bave poljoprivredom ili
uvaju porodinu tradiciju.
3 d e a g r a r iz a c ija 3 u rb a n iz a c ija

M. Mitrovi
poljoprivreda, v. agrar
populacija,
skup

v.

(a) stanovnitvo; (b) statistiki

populaciona politika (lat.populatio - nastanjivanje,

stanovnitvo). Na svakom stepenu svog razvitka, ne
zavisno od naina na koji je organizovana zajednica
u kojoj je iveo, ovek se susretao sa populacionim
problemima, zauzimao stavove i traio reenja. Otuda
elemente p.p . nalazimo u najstarijim ljudskim zajedni
cama. Meutim, do modernog doba, ne moe se govoriti
0 kontinuitetu i o univerzalnosti sprovoenja politike, a
pogotovo ne o opteprihvaenim najvanijim naelima,
ciljevima i institucijamap. p.
Dvadeseti vek obeleava intenziviranje politikih
akcija u oblasti stanovnitva. Mortalitetna politika se
prva konstituisala. Politika unapreenja zdravlja se ge
neralno sprovodi i, u celini gledano, ona - ukljuujui
1 odgovarajue mere - nije sporna niti je prate ot
vorena pitanja. Migratorna politika se, takoe, dugo i
iroko sprovodi, mada sa nepoznanicama i nepotpunim
reenjima. Tek u poslednje dve decenije, u mnogim sre
dinama, p. p. u oblasti fertiliteta stanovnitva smatra se
podrazumevajuom pretpostavkom razvoja, shvaenog
u najirem smislu. Uvoenje pronatalitetnih mera u
razvijenim zemljama i antinatalitetnih mera u zem
ljama u razvoju je, pre svega, odgovor na suoavanje s
nepovoljnim demografskim trendovima, posmatranim
sa stanovita veliine populacije (depopulacija ili brzi
rast) i njene starosne strukture (sa preovlaivanjem sta
rog, odnosno mladog stanovnitva), kao i posledicama
koje populacioni faktor stvara u brojnim socijalnim i
ekonomskim oblastimau kojima je prisutan. Natalitetnu
politiku karakterie i vei broj neteenih pitanja u poj
movnom i teorijskom smislu, posebno onih koja se tiu
efikasnih mera.
Iskustva razvijenih zemalja ukazuju da, bez obzira
na znaajne razlike u ekonomskim, drutvenopolitikim

populaciona politika
i vrednosnim sistemima, kao i pristupu p. p ., postoji
znaajan stepen uniformnosti u pogledu ciljeva, pra
vaca mera, kao i definitivnog izraza primenjenih mera.
Danas je u najveoj meri prisutan indirektan pristup,
kojim se, preko politike podrke porodici, odnosno
brojnih relevantnih socijalnih politika (socijalna si
gurnost, stanovanje, zapoljavanje i drugo), eksplicitno
ili implicitno tei stvaranju uslova koji bi mogli stimu
lativno uticati na raanje. On je rezultat otpora direkt
nom uplitanju politike u sferu reproduktivnog ponaanja
individue. Istorijsko iskustvo vezano za autoritarne
nacistike reime, ljudska prava, politike prepreke,
neverovanje u efekte p. p. ili verovanje u oveka kao
racionalno bie neke su od pretpostavki koje se nameu
u objanjenju osnove otpora. Pored toga, potrebno je
vreme, usled prirode procesa, da se iskuse prve posledice nezadovoljavajuih demografskih trendova. Indi
rektan pristup se, pak, sutinski ne razlikuje od eksplicitnog pronatalitetnog pristupa koji je karakterisao
veliki broj socijalistikih istonoevropskih zemalja i
zemalja centralne Evrope. Politika prema fertilitetu i
u ovim zemljama je sprovoena posredstvom politike
prema porodici i drugih oblasti socijalne politike, mada
su u njihovim razvojnim planovima pronatalitetni ciljevi
bili integrisani.
Politika podrke porodici ima dva cilja, koji zapra
vo koegzistiraju. Smanjivanje trokova roditeljstva i
ublaavanje nejednakosti u ivotnom standardu izmeu
porodica sa i bez dece prevashodno je socijalni cilj, no,
njegovi efekti mogu biti stimulativni po raanje ak i u
sluaju da se oni ne oekuju. Ovako definisan cilj mogao
bi se oznaiti kao demografski neutralan. Uobiajeno se
kao ciljna grupa efinie porodica, no u skoranje vreme,
s porastom kampanja za prava deteta, cilj se usmerava
na dobrobit dece. Pluralizam formi porodine organiza
cije, kao i uveanje broja porodica s jednim roditeljem,
proiruje opseg znaenja socijalnog cilja jednakih ansi
za sve. Pronatalitetni cilj, stimulisanje veeg broja dece
u porodici kako bi se dostigao eljeni nivo raanja, rede
je zastupljen na optem nivou.
Mere kojima se operacionalizuju ovi ciljevi mogu
biti u novcu ili u uslugama. Mada je teko napraviti
univerzalnu tipologiju mera pomoi porodici, mogue
je izdvojiti: finansijska davanja kojima se tei da bi se
pokrio deo ekonomskog tereta podizanja dece, emu se,
uslovno, moe pripojiti i sistem poreskih olakica; regulisanje radnog statusa roditelja i odsustvovanja tokom
trudnoe, poroaja, podizanja male dece i negovanja
bolesnog deteta, kao i mogunosti usklaivanja rada
i roditeljstva fleksibilnim sistemom radnog vremena;

410
programe uvanja dece zaposlenih roditelja; planiranje
porodice.
Najvei broj procena ukazuje da je m aksimalan
efekat primenjivanih mera porast zavrnog fertiliteta do
10%, to je u uslovima izuzetno niskog fertiliteta nedo
voljno. Razlozi izostajanja eljenih efekata su, svakako,
mnogobrojni i nedovoljno poznati. Mogue ih je traiti
u neadekvatnoj operacionalizaciji mera, ali se postavlja
i pitanje adekvatnosti mera s obzirom na kompleksnu
deterministiku osnovu reproduktivnog ponaanja u sa
vremenom drutvu.
M ortalitetna politika u razvijenim zemljam a je
usredsreena na nekoliko tema. Pre svega, na bolesti
koje su povezane sa stilom ivota, na degenerativne
bolesti, kao to su kancer i sida, kao i na ouvanje
ivotne sredine. U veini zem alja se prepoznaje i
potreba za akcijom da bi se smanjila razlika u nivou
morbiditeta i mortaliteta izmeu razliitih socijalnih
grupa. Najvea panja se, pak, usmerava u promociju
prevencije bolesti.
Internacionalne migracije u sve veoj meri postaju
vana oblast delovanja u okviru p. p ., pre svega zbog izmenjenih uslova. Naime, u ovom momentu imigracioni
pritoku veini razvijenih zemalja prevazilazi njihove
potrebe i akomodacione kapacitete. Vlade zemalja koje
su imigracioni pritisak ocenile kao nezadovoljavajui
preduzimaju dve razliite kategorije mera. Prvom
kategorijom mera pokuava se otklanjanje uzroka
emigracije putem ekonomskih ulaganja i pomaganja
da se politiki konflikti ree u saradnji sa zemljama u
razvoju i zemljama Centralne i Istone Evrope. Druga
kategorija ukljuuje administrativne mere, uglavnom
restriktivne prirode da bi se migracioni tok - pre sve
ga, ilegalni ali i legalni - drao pod kontrolom. Meu
njih spadaju oteano dobijanje azila, jaka unutranja
kontrola, kanjavanje poslodavaca koji zapoljavaju
ilegalne migrante i repatrijacija. Na kraju, veliki broj
mera i programa postoji u nizu zemalja da bi se olakala
integracija migranata.
Mnoge zemlje u razvoju su u poslednje dve dece
nije, posebno u poslednjih desetak godina, iz pozicije
laissez-faire prele u suprotnu poziciju i usvojile p. p.
i populacione programe, otvoreno i iroko, kao inte
gralni deo planova razvoja. ak i vlade s tradicionalno
pronatalistikim stavovima usvojile su smanjenje populacionog rasta kao primami cilj p .p . Tako, neto vie od
polovine zemalja u razvoju ima iroko postavljenup. p.
politiku koja obuhvata veliku skalu tema i problema.
Oko dve treine zemalja Azije i Pacifika (62%), vie
od polovine afrikih zemalja (58%), i oko 40% zemalja
Latinske Amerike i Kariba sprovodi eksplicitnup. p. Ve-

411
liki broj ovih zemalja je kasno, imajui u vidu posledice
kao i demografsku inerciju, poeo da intervenie.
Zdravlje majki i dece i planiranje porodice, javno
zdravlje, poloaj ene, inform isanje i edukacija
stanovnitva su centralne komponente u p. p . koju
sprovode zemlje u razvoju. Sadrinske razlike u okviru
ovih politika nisu znaajne i sastoje se od obuhvatanja
ili neobuhvatanja manje vanih tema kao to su mi
gracije, urbanizacija, razvoj seoskih podruja, socijalna
zatita, ouvanje ivotne sredine i ukljuivanje mladih
ili stare populacije kao posebnih ciljnih grupa. Razlike
se duguju specifinostima koje karakteriu razliite
zemlje, ali i razliitoj percepciji tema koje spadaju u
p. p. Meutim, pored nesumnjivog napretka u kvalita
tivnom smislu, i bogate saznaj ne i iskustvene osnove
na koju mogu da se oslone, vlade zemalja u razvoju
se suoavaju sa znaajnim tekoama u obezbeivanju
adekvatne finansijske osnove za svoje programe.
- m ig ra cije - prirodni prirataj - stan ovn itvo
Mirjana Raevi

populizam (lat. p o p ulus - narod). Pojam koji se

obino shvata na dva naina: ( 1) da bi se opisao ma
sovni, narodni pokret, ili pak (2) da bi se uputilo na ne
demokratski'oblik drutva u kojem se autoritarna vlast
voe oslanja na iracionalnu podrku masa. U prvom
sluaju, p. se esto izjednaava sa agrarnim pokre
tom ili pokretima koji se bore za drutvene reforme i
prosveivanje narodnih masa, kako u politikom, tako
i u kulturnom pogledu. U drugom, potpunijem i mo
dernijem znaenju, sindrom p . oznaava nedemokrat
ski, antiindividualni, antiintelektualni i antielitistiki
poredak koji se formalno poziva na narod, ali za koji
narodne mase predstavljaju fasadu demokratije, ili pak
slue kao materijalna snaga na koju se vlast oslanja kako
bi samovoljno i nedemokratski donosila odluke, navod
no od interesa za itavo drutvo. Po pravilu, svi totali
tarni reimi ili nastaju na podrci masa ili se odravaju
vetom ideolokom manipulacijom (klasne, nacionalne,
rasne prirode itd.) i na iracionalnim motivima kojima
podleu preteno nii i srednji drutveni slojevi. U
razliitim zemljama, kao to navodi Margaret Kanovan,
javljaju se dva osnovna oblika p. - agrarni (seljaki
pokret, agrarni socijalizam) i politiki p. (diktatorski,
demokratski, politiarski), koji ili razaraju demokratiju (faizam u Nemakoj i Italiji), ili onemoguavaju
stvaranje i funkcionisanje demokratskih institucija u
onim drutvima u kojima demokratija nije postojala
(komunistika i postkomunistika drutva).
- ceza riza m - d em okratsk i d esp o tiza m - m asa
M. Todorovi

poremeaji psihikih funkcija

poredak, drutveni. Celina meusobno povezanih

institucija u drutvu. Pojam d. p. se obino upotrebljava
da bi oznaio drutveno stanje u kojem preovlauju
harmonini drutveni odnosi, a otvoreni drutveni kon
flikti bivaju svedeni na najmanju meru. Bitni elementi
svakog d. p. su: vrednosti, odnosno ciljevi ijem ost
varenju lanovi drutva tee; pravila i norme ponaanja
koji treba da omogue ostvarenje postavljenih ciljeva;
sistem drutvene kontrole koji obezbeuje reakciju na
krenje normi, odnosno zatitu d. p. U sociolokoj teoriji
postoji vie objanjenja temelja na kojima poiva d. p.:
(a) na prinudi, monopoliui vlasnitvo nad sredstvima
za proizvodnju, iz kojega pak proizlaze politika mo
i vlast (Karl Marks); (b) na prinudi, ali i na odreenom
stepenu zajednikih vrednosti (Maks Veber); (c) na
saglasnosti u pogledu zajednikih vrednosti i normi
(Emil Dirkem, Talkot Parsons); (d) na usklaivanju
razliitih interesa pojedinaca u drutvima s razvijenom
podelom rada (ova ideja ima vie pristalica u ekonom
skoj teoriji nego u sociologiji).
- in stitu cija - in stitu cio n a liza cija - p o liti k i siste m
M . Todorovi

poremeaji psihikih funkcija. U psihopatologiji,

koja izuava psihike poremeaje, psihike funkcije su
elementi psihikog ivota koji uobiajeno ine: svest
(sveukupnost psihikog ivota), m iljenje (ili kognicija), panja, oseanja ili emocije (konativni aspekt
psihikog ivota), nagoni, volja, pamenje, doivljaj
sopstvene linosti i inteligencija.
Poremeaji svesti dele se na kvantitativne (somnolenca ili pospanost, sopor - delimini i koma - potpuni
gubitak svesti) i kvalitativne poremeaje svesti: konfuzno-neoridno stanje (stanje slino snu, sa disociranim
miljenjem), delirijum (psihiko stanje ispunjeno stra
hom, halucinacijama, dezorijentacijom i naknadnom
amnezijom), sumrano stanje (slino delirijumu, ali s
vie uznemirenosti i moguim homicidom), somnabulizam (ili mesearstvo), fuga (stanje besciljnog nesvesnog
lutanja) i hipnoza (vetaki izazvano suenje svesti).
Poremeaji panje dele se prema dva kriterijuma:
( 1) prema sposobnosti promene predmeta panje ili vigilnosti (na hipervigilnu i hipovigilnu panju) i (2) prema
stepenu koncentracije panje na jedan sadraj ili tenacitetu (na hipertenacitet i hipotenacitet panje).
Poremeaji pamenja dele se na kvalitativne i kvan
titativne. U kv antitativne poremeaje pamenja spadaju
hipermnezija (preterana sposobnost pamenja), hipomnezija (smanjena sposobnost pamenja), lakunarna
(delimina) amnezija, zatim retrogradna (amnezija

poremeaji psihikih funkcija

za period pre kritikog dogaaja) i anterogradna am
nezija (amnezija za period posle kritinog dogaaja). U
kvalitativne poremeaje pamenja spada konfabulacija
(kombinovani gubitak seanja sa elementima ouvanog
seanja), alomnezija (iskrivljena seanja), pseudomnezija (tzv. halucinacije seanja, takoe nerealno pamenje)
i pseudologia phantastica (patoloka laljivost).
I poremeaji afekata dele se na kvalitativne i kvan
titativne. U kvantitativne poremeaje afektivnog ivota
spadaju depresivno (bezrazlono snieno) i manino
(bez povoda povieno) raspoloenje, zatim apatija,
emocionalna labilnost i patoloka razdraljivost. U
kvalitativne poremeaje afekata spada afektivna krutost
(nesposobnost moduliranja afekta prema situaciji), paratimija (neadekvatnost oseanja u odnosu na situaciju)
i paramimija (neadekvatnost mimike u odnosu na aktuelna oseanja).
Poremeaji miljenja su socioloki verovatno najin
teresantniji, budui da se lako brkaju sa ideolokim i
religioznim miljenjem. Dele se na formalne i sadrajne
poremeaje miljenja. U formalne poremeaje spa
da: opirno, viskozno (lepljivo), ubrzano i usporeno
miljenje, zatim inkoherentno (s meusobno nepove
zanim reenicama), disocirano miljenje (s meusobno
nepovezanim recima), blok misli, perservacija, odnos
no verbigeracija (ponavljanje poslednjih rei koje je
izgovorio sagovornik) i rasulo pojmova (s neologiz
mima, tj. novo formiranim recima koje imaju znaenje
samo za pacijenta). U sadrajne poremeaje miljenja
spadaju precenjene misli (znaaj realno zasnovane misli
je preteran), prisilne misli (misli koje se nameu sub
jektu protiv njegove volje) i sumanutosti, i to najee
proganjanja, zatim sum anutosti trovanja, veliine,
nihilistike sumanutosti i sumanutosti propasti i kri
vice, hipohondrijske sumanutosti i sumanutosti odnosa,
interpretativne, erotomanske, religiozne sumanutosti i
sumanutosti ljubomore. Re je o nerealnim, logikim
postupkom nekorigibilnim idejama, kojima je psihiki
ivot pacijenta preplavljen.
Poremeaji percepcije dele se na iluzije (pogreno
opaanje predmeta koji realno postoje), agnozije
(pogreno prepoznavanje predm eta iako se tano
opaaju neki njegovi elementi) i halucinacije (doivljaj
opaanja predmeta i bia koja ne postoje u realnosti).
Halucinacije mogu da budu u svim sferama ula (slune
kao najee, potom vidne, halucinacije ukusa i mirisa,
dodira, pokreta i ravnotee), zatim cenestetike halu
cinacije (vezane za unutranje organe) i funkcionalne
halucinacije (npr. hipnogogne - pre spavanja ili vr
toglavice) koje nisu izraz psihopatolokih promena.

412

to se tie poremeaja volje, koja je obino ve

zana za motoriku, oni mogu biti takoe kvantitativni
i kvalitativni. U kvantitativne poremeaje volje spada
hipobulija ili smanjenje volje, i abulija ili potpuna bezvoljnost. U kvalitativne poremeaje volje se ubraja:
ambitendencija (istovremeno protivreno motorno htenje), automatsko pokoravanje (ekstremno sugestibilna
poslunost u izvoenju motornih radnji), ehopraksija i
eholalija (ponavljanje poslednjeg pokreta ili poslednje
izgovorene rei sagovornika), negativizam (ponaanje
suprotno zahtevanom ili oekivanom), katatoni stupor
(potpuna motorna nepokretnost), katatoni nemir (neisprovocirani, iznenadni motorni pokreti ili napadi),
impulsivne radnje (provocirani iznenadni izlivi besa ili
motorne radnje), prisilne radnje (pokreti koje pacijent
mora da uini da bi smanjio napetost), manirizam (bi
zarni pokreti ili stavovi tela tipa votane savitljivosti,
psihikog jastuka i slino).
Poremeaji doivljaja sopstvene linosti dele se na
depersonalizaciju (doivljaj da se subjekt promenio u
smislu d a je on postao neko drugi a ne on sm), derealizaciju (doivljaj da se dotad poznata okolina udno
izmenila), transformacija linosti (doivljaj promene
sopstvene linosti u drugog oveka ili drugo bie), tranzitivizam (doivljaj da ono to se deava subjektu pripa
da drugoj linosti), fenomen itanja misli (doivljaj da
obolelom drugi ljudi itaju ono to on misli), dvostruka
linost (doivljaj podeljenosti sopstvene u dve ili vie
linosti, koje nisu svesne jedna druge), te najzagonet
niji i najtei psihiki poremeaj - autizam (doivljaj i
ponaanje linosti u svetu zatvorenom za komunikaciju
s drugim ljudima i biima).
Poremeaji inteligencije dele se na uroene ili vrlo
rano steene maloumnosti ili oligofrenije (s tri stepena:
debilnost, imbecilnost i idiotija) i kasno steene ili de
mencije (najee arteriosklerotinog tipa).
Nagonski poremeaji mogu da budu isto tako kvanti
tativni i kvalitativni, i to vai za sva tri osnovna nagona:
nagon za ishranom, za ivljenjem i seksualni nagon.
U kvantitativnim poremeajima nagona za ivljenjem
snienje nagon za ivotom u razliitom stepenu, od
ta e d iu m v ita e , sam oubilakih misli, parasuicidalne
pauze, suicidalnih namera, pokuaja samoubistva do
realizovanog samoubistva. Kvantitativni poremeaji
nagona za hranom su povien nagon ili bulimia i snien,
anoreksija. Povean seksualni nagon u kvantitativnom
smislu naziva se kod mukaraca satirijaza, a kod ena
nimfomanija, a snienje seksualnog nagona kod ena
frigidnost, a kod mukaraca impotencija.
Kvalitativni poremeaji potrebe za hranom poznati
su kao picae (neobini prohtevi za hranom), antropo-

413

fagija (bolesno jedenje ljudskog mesa), koprofagija

(uzimanje fekalija), nekrofagija (jedenje mesa s leeva).
Kvalitativni poremeaji seksualnog nagona poznati su
kao seksualne inverzije (promena objekta seksualnog
interesovanja), i to kao zadovoljenje sa osobom istog
pola (homoseksualizam ili uranizam kod mukaraca
i tribadizam ili lezbejstvo kod ena). Seksualne per
verzije (masturbacija, transvestitizam, metatropizam,
egzibicionizam, mazohizam, sadizam, i gerontofilija) su
poremeaji u nainu zadovoljenja seksualnog nagona.
Danas su oni na Zapadu, kao i seksualne inverzije, uglav
nom relativiziovani, tanije depsihopatologizovani
zahvaljujui seksualnim slobodama. Izuzetak je jedino
pedofilija koja je vezana za kriminogeno ponaanje
psihiki izmenjenog pojedinca.
- psihopatologija - prevencija psihikih poremeaja
- sociologija, psihijatrijska

P. Opali
pornografija. Kovanica od grkih rei porne bludnica i graf ein - pisati. U irem znaenju, najee
detaljistiko i naturalistiko opisivanje opscenih i las
civnih situacija, iji se elementi, od daleke prolosti do
dananjeg doba, susreu u raznim oblastima stvaralatva.
U uem znaenju, u savremenoj komunikaciji p. se od
nosi na vizuelne prikaze opscenih situacija.
P. oznaava razliite oblike prikazivanja ovekove
seksualnosti na nain koji je svodi samo na ogoljeni
polni in, ije diverzitete demonstrira u tanine, i to
tako to ih liava svake duhovne, odnosno emotivne
podloge. P. je vrsta proizvoda, koji se stvara da bi se
koristili seksualni porivi ljudi u svrhu lake i velike za
rade, naroito u modernom dobu, kada se razvila prava
industrija razliitih pornografskih sadraja. Poto pri
stup p. ljudskoj seksualnosti, za razliku od erotike, po
pravilu vrea ukus i oseaje veine ljudi, proizvodnja
i distribucija pornografskog materijala je u mnogim
sredinama obiajno neprihvatljiva, pa i zakonski sankcionisana. Zakonodavni pristup p. veoma je razliit od
drutva do drutva, u skladu s preovlaujuim moralnim
i kulturnim obrascima, pa se moe rei daje percepcija
pomografinosti nekog prikaza seksualnosti razliita od
sredine do sredine. Naelno, p. je u tzv. demokratskim,
liberalnijim drutvima uglavnom masovno prihvaena,
osim ako nije takvog karaktera da nedvosmisleno de
gradira seksualnost kao deo ljudske prirode, pa time
i oveka kao bie, ime drastino vrea oseanja
veinske populacije. Ovakva liberalizacija stava ljudi iz
tzv. demokratskih drutava prema p. nastala je u okviru
dramatinog napretka na polju potovanja seksualnih
prava i sloboda, naroito ena, koji je ostvaren u drugoj

pornografija

polivini XX veka, ali i zahvaljujui napretku tehnologije

u potroakom drutvu, u kojem se elementi p. esto
koriste i u reklamne svrhe, odnosno promocije raznih
proizvoda. Sklop ovih inilaca rezultirao je naporima
da se oplemeni pornografski sadraj elementima ero
tike. Time je, preteno u komercijalne svrhe, p., velikim
delom postala dovoljno humanizovana da zadovolji
osnovne estetske i moralne kriterijume, to joj je obezbedilo veu prihvatljivost.
Ipak, uprkos tome, prihvaenostp. u bilo kojem ob
liku ni u jednom drutvu nije bila niti jeste nesporna.
Ovo najbolje ilustruje Parika konvencija doneta 1910.
godine, kojoj su pristupile gotovo sve ondanje drave,
ujedinjene u prvom globalnom naporu da se suzbije
irenje onovremenih pornografskih publikacija.
Poev od kraja XX veka, sva drutva bez izuzetka
postigla su konsensus d a je najneprihvatljiviji oblik
pomenute pojave deija p., pa se drave ujedinjavaju
u naporu da se ona energino suzbije. Deija p. je vizuelni prikaz, na bilo kojem mediju, nedvosmislene
seksualne aktivnosti koja ukljuuje dete ili maloletno
lice. Saglasno modernim opteprihvaenim stavovima,
ovo je samo po sebi zloin, odnosno vid zloupotrebe
deteta; to je ilustracija drugog zloina koji se odigrao,
naime seksualne zloupotrebe deteta koja zatim biva pri
kazana u komercijalne svrhe. Dete involvirano u p. je
rtva pre svega zato to je seksualno zloupotrebljeno, a
to po pravilu rezultira tekim i mnogostrukim posttrau
matskim posledicama koje se javljaju ak i bez ikakvog
daljeg prikazivanja pomenute zloupotrebe do koje esto
ipak dolazi upravo radi daljeg lukrativnog prikazivanja.
Zbog toga je deija p. sankcionisana najpre Konvenci
jom Ujedinjenih nacija o pravima deteta iz 1989 (koju je
ratifikovala i naa zemlja), a zatim i Fakultativnim pro
tokolom uz Konvenciju o pravima deteta, prodaji dece,
deijoj prostituciji i deijoj p. Na regionalnom planu,
Savet Evrope je sankcionisao deiju p. Konvencijom o
Saj ber kriminalu iz 2001, to od 2003. godine obavezuj e
i nau zemlju. Na nacionalnom nivou, deiju p. otro
sankcionie Krivini zakon Republike Srbije.
Deija p. je rastui problem i poprima sve vee
razmere, viktimizujui mnogo dece - najpre onu naj
ranjiviju, odnosno siromanu, ali i decu uopte uzev.
Naime, napredak digitalne tehnologije koja meusobno
povezuje milione ljudi omoguava da joj samostalno
pristupe mnoga deca i tako budu prevarom namamljena da poslue kao predmet mnogostruke seksualne
eksploatacije od strane kriminalaca kojima pomenuta
nova tehnologija obezbeuje anonimnost, zahvaljujui
emu njihova zlodela ostaju teko dokaziva. Tako nove
tehnologije proiruju problem time to omoguavaju

pornografija

414

masovnu distribuciju prikaza seksualno zlostavljane

dece u komercijalne svrhe od strane osoba koje je teko
identifikovati i procesuirati. Upravo ovo je uslovilo interesovanje i organizovanog kriminala za teko kanjivu
ali ekstremno lukrativnu aktivnost organizovanja prave
industrije deije p., zasnovane na tekom zlostav
ljanju dece. Zato se rastui drutveni napor da se deca
zatite od seksualne ekploatacije uz njeno prikaziva
nje praktino pretvara i u borbu protiv kriminaliteta u
najirem smislu. Nema sumnje da e naredne godine
doneti nove oblike deije p., posredstvom medija ko
jima se distribuiraju njeni sadraji, ali e se javiti i novi
pristupi i instrumenti za borbu protiv ove pojave - na
tehnikom, zakonodavnom, obrazovnom, civilnom i
svim drugim planovima.
kriminalitet - trgovina ljudima
A Dimevska

porodica. Jedna od malih, primarnih drutvenih

grupa. Deo njenih lanova regrutuje se u grupu prema
prirodnim zakonitostima (po osnovu roenja), dok
su struktura p. i dinamika pod uticajem biosocijalnih
inilaca (pol i starost). P. je istorijski veoma promenjiva, kako po obliku tako i po strukturi i funkcijama, pa
je gotovo nemogue dati definiciju p. koja bi obuhvatila
sve njene raznolike varijetete.
P. ine dva elementa koji variraju u istorijski promenjivim srazmerama: ( 1) zajedniki ivot i rad pod istim
krovom grupe ljudi i (2) srodnika povezanost izmeu
njih. Svoju punou ovaj spoj doivljava tek u modernoj
epohi, od kada moemo da govorimo o pravom znaenju
pojma p Prema savremenim istoriarima p ., period od
XVI do XVIII veka predstavlja konsolidaciju moderne
p. u obliku u kojem je mi danas poznajemo.
U nauci, ali i ujavnosti, postoje brojne zablude kada
je u pitanju definisanjep. Jedna od najrasprostranjenijih
jeste da se pod pojmom p. podrazumeva oblik moderne
p. Tako se savremeni oblik p. univerzalizuje i posmatra kao nepromenjiva konstanta ljudskog i drutvenog
ivota koja postoji i deluje od samog ljudskog nastanka.
Druga esta zabluda odnosi se na shvatanje p. kao os
novne elije svakog drutva, to je potpuno istorijski
i strukturalno netano. Obe zablude imaju korene u
hrianskom tumaenju nastanka sveta i oveka.
Izraz u srpskom jeziku za imenovanje ove pojave
(po-rod) ukazuje na poreklo i karakter grupe: us
postavljanje, posredstvom raanja, srodnikog odnosa
kao temelja povezivanja lanova. Izraz p. ne postoji u
Vukovom Rjeniku (mada se pominje u izvorima iz XIV
veka, ali se potom gubi), to svedoi o novini pojave.
U itavoj Zapadnoj Evropi tek od kraja XVIII veka u

upotrebu ulazi izraz s jedinstvenom latinskom osnovom

- fam ulus, fam ilia. U Rimu se tim izrazom oznaavao
rob koji je bio u linoj slubi i kojim je gospodar slo
bodno raspolagao (mogao je da ga po svojoj smrti preda
bilo kome u naslee ili da ga oslobodi, to je najee
i inio). Izmeu porekla izraza i njegovog savremenog
znaenja postoji oigledan nesklad. Veza koja spaja ove
meusobno udaljene pojave moe se nai u vrsti odnosa
i osnovnoj funkciji koju je p . imala od davnina. Re
je o linom odnosu izmeu lanova (specijalni status
linih robova) i funkciji sluenja, odnosno zado
voljavanja linih potreba lanova.
Za savremenu nauku pravi izazov jo predstavlja p., u
predmodemoj epohi, budui da se zna daje ona morala
izgledati i delovati sasvim drugaije od savremene male
p. Pripadnici evolucione kole prvi su uinili znaajne
korake na otkrivanju prolosti p ., naroito njenog izvor
nog oblika. O tome su stvorene razliite evolucione te
orije i klasifikacije porodinih oblika, sve do prelaska u
civilizaciju. Najpoznatija, koja se do danas odrala, uprkos brojnim nedostacima, jeste klasifikacija porodinih
oblika Luisa Morgana (Drevno drutvo, 1877) koju je
potom u potpunosti preuzeo Fridrih Engels (Poreklo po
rodice, privatne svojine i drave, 1884), te je kao takva
postala i zvanino marksistiko stanovite. Klasifikacija
ima sledee stunjeve: p. krvnog srodstva, punalua p.,
sindijazmika ili p. para, patrijarhalna p. i, najzad, monogamna p. kao civilizacijski oblik. Evolucionistikom
monizmu savremena teorija suprotstavlja pluralizam,
kako u protoporodinim oblicima, tako i pluralizam
evolucionih tokova.
U suoavanju s prolou p., nova disciplina pod
nazivom istorija p., poev od ezdesetih godina XX
veka, nastoji da otkrije izvore za dokumentovano i siste
matsko saznanje o porodinim oblicima u srednjovekovnoj Evropi. Dosad su prikupljena izuzetno korisna i
nova saznanja o pojavama kao to su raanje, umiranje,
odrastanje, detinjstvo i odnos prema deci, srodniko
grupisanje i odnosi, stanovanje, stupanje u brak, prelju
ba i seksualni odnosi, porodina ekonomija i tipovi p.
u raznim klasama i slojevima itd. (Filip Arijes, Tamara
Harivn, Piter Leslit).
U sociologiji p., ne postoji jedinstvena klasifikacija,
odnosno tipologijap ., ve se u zavisnosti od aspekta koji
se posmatra primenjuju razliite klasifikacije. Uopte
uzev, mogu se razlikovati moderna nasuprot tradicio
nalnoj p., nuklearna nasuprot proirenoj, komunalna
nasuprot individualnojp. itd. Dosadanja rasprava jasno
govori da ono to danas nazivamo p. u prolosti ili nije
postojalo ili je postojalo na bitno drugaiji nain. Predmoderna p. je strukturalno bila nediferencirana grupa

415

budui da su je inili srodnici i nesrodnici (pripadnici

viih i najniih stalea iveli su pod istim krovom).
Osnovno za p. u tim vremenima jeste d a je ona bila
ekonomski samodovoljna proizvodno-potroaka jedi
nica koja je svojim lanovima obezbeivala sredstva za
osnovno preivljavanje. Grupa je raspolagala odreenim
stepenom politike vlasti koja je bila koncentrisana u
rukama stareine p., odnosno kue, to je zavisilo od
njegovog socijalnog poloaja. P. je bila javni i, istovre
meno, privatni i lini odnos lanova koji su je inili.
Ono to mi danas smatramo univerzalnim elementom
ljudskog i drutvenog ivota (kolevka ljudskosti
- Margaret Mid) nastalo je kao oblik svakodnevnog
ivota jedne veoma specifine, u prvo vreme margi
nalne skupine ljudi koju je inilo gradsko stanovnitvo
ili graanski stale tokom feudalizma. Kada je ta prvo
bitno marginalna skupina poela polako da se iri, boga
ti i preuzima na sebe sve vei broj drutvenih i javnih
funkcija, te napokon putem revolucije uspela da osvoji
vlast, ona svoj nain porodinog ivota proglaava
optim i jedino legitimnim i legalnim obrascem kojem
se na razlilite naine prilagoavaju i usvajaju ga i svi
ostali delovi drutva.
Od sredine XX veka ovaj obrazac porodinog ivota
doivljava svetsku ekspanziju. Re je o irenju i univerzalizaciji zapadnoevropskog oblika moderne, male,
privatnep. na sva drutva i kulture u savremenom svetu.
Taj trend je prema savremenim istorijskim saznanjima
prethodio procesima intenzivne industrijalizacije i ur
banizacije koji su se odigravali u zapadnoevropskim
drutvima od poetka XIX veka. Na slian nain, univerzalizacija konjugalnog oblika p. ezdesetih godina
XX veka prethodi procesima ekonomske, drutvene i
politike globalizacije s poetka novog milenijuma.
-

b ra k , d o m a in s tv o -

s o c io lo g ija p o r o d ic e

A. Mili

porodica, kom unalna (lat. com munis - opti,

zajedniki). Antipod individualizovanoj porodinoj
grupi kakvu predstavljaju nuklearna ili proirena po
rodica. K. p. postoji kao teorijska i utopijska zamisao
do koje se dolazi uglavnom kroz kritiku graanske po
rodice i njenih vrednosti kao to su posesivnost i indi
vidualizam. Zamisao o takvoj porodici javlja se u delima socijalnih utopista od XVI do XVIII veka, a potom
i u delima pisaca radikalno socijalistike orijentacije.
Kao ostvarena zamisao, k. p. ima vie razliitih tipova.
Tokom XVIII i XIX veka u Americi su postojali broj
ni pokuaji da se na osnovu religioznog hrianskog
fundamentalizma ostvare komunalne zajednice koje
bi, prenosei sve funkcije na zajednicu, ukinule indi

porodica, moderna

vidualnu porodicu. Najpoznatiji od tih pokuaja, koji je

trajao gotovo jedan vek, jeste zajednica Oneida u dravi
Njujork. Brak je odbaen, a seksualno sparivanje radi
raanja dece odobravala je zajednica; zajednica se stara
la o odgoju i vaspitanju dece, a izdravala se od veoma
uspeno voene proizvodnje koja je donosila profit.
Savremeniji tip k. p. u Americi se razvio u okvirima
hipi pokreta ezdesetih godina XX veka. Meutim,
ove zajednice nisu uspevale da se due odre budui
da nisu bile zainteresovane za razvijanje autonomne
proizvodnje (osim nekih oblika naturalne proizvodnje
za preivljavanje), a i zbog oslonca na potkultume vred
nosti (narkomanija i alkoholizam).
Tipian primer k. p. koji je uspeo da se odri i uspeno
funkcionie u savremenim drutvima su izraelski kibuci.
Oni su stvoreni zbog potrebe naseljavanja Jevreja u negostoljubivim pustinjskim uslovima i neprijateljskom
okruenju arapskog stanovnitva Palestine. Dominantne
su kolektivne vrednosti, kolektivni rad i kolektivna svo
jina. Individualna porodica postoji, ali je njena uloga
bitno ograniena u svim funkcijama, a naroito kada je
re o odgajanju male dece. Postoje ustanove na nivou
zajednice u kojima se zbrinjavaju i podiu sva deca
koja su rasporeena prema starosnim razredima - od
odojadi do dece koja pohaaju kolu. Roditelji i deca
se viaju, ali u ogranienom slobodnom vremenu. Kibu
ci su se odrali uprkos velikim promenama do kojih je
dolo u izraelskom drutvu od vremena prve koloniza
cije; prema ispitivanjima izraelskih sociologa, mladi
roditelji u Izraelu preferiraju kibuce kao mesto ivota u
periodu raanja i odgajanja male dece.
-

k ib u c -

p o ro d ic a -

s o c io lo g ija p o ro d ic e

A. Mili

porodica, moderna. Primarna drutvena grupa koja

nastaje na temelju priznate veze suprunika i njihove
dece, roene ili adoptirane, ije su osnovne funkcije so
cijalizacija dece i odravanje psihike stabilnosti odra
slih lanova grupe. U ranoj graanskoj eri, m. p. je cen
tar privatnosti u zajednici s privatnim preduzetnitvom
na koje se oslanja kao na svoju materijalnu podlogu. U
dananje doba, porodica je jo jedini zatitnik privat
nosti pojedinaca pred naletima birokratizovane drave.
Osnov m. p. jeste samostalna brana dijada (konjugalna
porodica). M. p. je odvojena, samostalna i nezavisna
od srodnikih grupa kojima pripadaju suprunici. Unu
tar drutvenog sistema svaka porodica predstavlja in
dividualnu zasebnu jedinicu koja zadovoljava potrebe
svojih lanova samostalno ili u kooperaciji s drugim
drutvenim ustanovama i javnim slubama koje spadaju
u okvir delovanja moderne drave. Kada je re o srod-

porodica, moderna
stvu, m. p. je rezultat postepene istorijske redukcije i
kontrakcije srodnikih odnosa na nukleus neophodan za
bioloku reprodukciju. M. p. se funkcionalno diferencira
i uvruje kao nezavisan srodniki atom u drutvenoj
strukturi, koja - usled razdvajanja privatne od javne
sfere u modemom drutvu - u osnovi ne trpi srodniko
povezivanje. Problemi s definicijom privatnosti po
rodice javljaju se uporedo i u porodici i u drutvu u
meri u kojoj u savremeno doba sve vie nestaje granica
izmeu javnosti i privatnosti.
M. p. se iznutra diferencira prema polnoj i starosnoj
strukturi, i u tom smislu predstavlja jedinstvenu drutve
nu grupu u kojoj bioloke osobenosti lanova tvore osno
vicu drutvenog strukturisanja. Bioloki osnov ne deluje
u istom vidu, ve kroz drutveno oblikovane polne
razlike i kroz statusne poloaje lanova. U tom smislu se
govori o rodnim ulogama polova i drutvenoistorijskoj
kategoriji meugeneracijskih odnosa.
M. p. je u sociolokoj teoriji od poetka definisana kao demokratska, egalitarna ustanova, za razliku
od predmodernih, autoritarnih oblika (tradicional
na porodica). Savremena kritika misao, a naroito
feministika, smatra da se m. p. kvalitativno ne raz
likuje u pogledu diskriminacije i subordinacije ena i
dece u odnosu na preanje oblike. to se tie odnosa
polova, m. p. je ustanova civilnog ropstva (Kerol
Pejtmen). ene nisu vie svojina mukaraca i ne po
stoje vie aranirani brakovi koje sklapaju srodnici,
ali zato ene, kroz slobodan brani ugovor, dospevaju
u stanje materijalne, socijalne i psihike zavisnosti od
supruga koji ih izdrava. Takav poloaj ena se bitno
promenio u drugoj polovini XX veka s njihovim masovnijim zapoljavanjem, to ih praktino ini nezavi
snim od mukaraca i njihove zarade. Ali, umesto oblika
privatnog patrijarhata u kojem su ene bile zatoenice
porodice, sada je na delu javni patrijarhat, u kojem
su ene izloene diskriminaciji i subordinaciji ujavnim
sferama rada i potronje - kao to su zapoljavanje i
nivo zarada, mogunosti pristupa javnim slubama, te
u sferi slobodnog vremena, komercijalizacijom enske
seksualnosti na seksistikim reprezentacijama u ma
sovnim medijima.
Uprkos proklamovanoj decentrinosti nuklearne
porodice, te znatno veem i duem roditeljskom
posveivanju odgajanju dece i staranju za njih, iz
ni. p. jo nije iezao autoritarni odnos u socijalizaciji
i vaspitavanju dece. ili pak njegove kriptovarijante,
kao to je permisivni vaspitni stil ili laisse-fair vari
janta. Roditelji deci preputaju da vre izbore i opredeljivanja bez ulaganja vlastite motivacije i istrajnijeg
posveivanja roditeljstvu. M. p. je uspela da razgradi

416

oev autoritet, ali nije izgradila zamenu za funkcije koje

je taj autoritet imao u socijalizaciji dece. Otuda m. p.
odlikuje bezoinstvo, tj. stvarno ili latentno odsu
stvo funkcije oca u procesu socijalizacije. Posledica
takvog blagog vaspitnog odnosa prema deci jesu
komformistike, heteronomne linosti (Erih From),
ka drugima orijentisane jedinke (Dejvid Risman), ili
narcistike linosti (Kristofer L e).
Rastui znaaj drave i njenih institucionalnih podsistema u sluaju m. p. ima za posledicu redukciju nekih
vanih porodinih funkcija. Obrazovni sistem gotovo
u celosti preuzima na sebe funkciju socijalizacije podmlatka. To je teoretiarima razliitih orijentacija (liberal
nim, ali i progresivnim) davalo nadu da e u budunosti,
sa sve veim preuzimanjem raznih funkcija porodice od
strane drave, porodica jednostavno oumreti ili se
zadrati u vrlo redukovanom i, sa stanovita drutvene
reprodukcije, nevanom opsegu iskljuivo kao intim
na oseajna zajednica. I jedni i drugi su se zalagali za
potpuno prenoenje procesa vaspitavanja dece u kolske
institucije, koje bi delo vale pod jedinstvenim dravnim
nadzorom. Trei su reenje videli u stvaranju takve ire
zajednice koja e u potpunosti preuzeti na sebe ukupno
staranje o deci (komunalne porodice).
Od starijih formi, m. p. se razlikuje, pre svega,
injenicom da u njoj dobrobit pojedinca postaje vanija
od dobrobiti grupe. Podrazumeva se da takvo delovanje
porodice neizostavno ima afektivno-emocionalni kara
kter. Otuda su i osnovne funkcije porodice u modemom
drutvu usmerene, pre svega, ka psihikim funkcijama
- zadovoljavanju potreba pojedinaca i razvoju njihovih
linosti. Zbog uslova u kojima deluje i naina na koji de
luje, m. p. je izuzetno fleksibilna i nestabilna drutvena
forma i odnos. Ona se vrlo brzo lomi, raspada, dezorganizuje, ali se zato i veoma brzo ponovo uspostavlja,
povezuje, organizuje; ona relativno brzo gubi svoje
lanove (razvodi, naputanje suprunika, odlaenje
dece), ali je zato sposobna i da vrlo brzo nadoknadi ove
gubitke (ponovno stupanje u brak, adopcija, binuklearno povezivanje porodica itd.). Za razliku od XIX veka
kada je pojedinac tokom itavog ivota imao priliku
da promeni samo dve porodice (porodicu orijentacije
svojih roditelja i vlastitu porodicuprokreacije), pojedi
nac u savremenom drutvu moe uzastopno da prome
ni nekoliko porodica, ali i da vei deo ivota provede
kao samac. M. p. postaje sve vie prazna ljutura koju
poje-dinci lako naputaju u traganju za alternativnim
nainima svakodnevnog ivota koji bi im ponudili vie
samobitnosti, solidarnosti i ljudske privrenosti. Otuda
konjugalna ili nuklearna varijanta porodice prestaje da

417
bude dominatan oblik svakodnevnog ivota u najrazvi
jenijim drutvima dananjice.
- drutvo, moderno - porodica - sociologija porodice
A. Mili

porodica, nuklearna [konjugalna porodica]. Naziv

za savremenu porodicu koja po sastavu predstavlja malu
grupu roditelja i njihove dece (roene ili adoptirane).
Naziv konjugalna ili brana porodica potie od Emila
Dirkema, koji je tim izrazom hteo da ukae na branu
dijadu kao stub savremene porodice koja predstavlja
zavretak procesa srodnike kontrakcije, odnosno evo
lucije porodinih oblika.
Sa izlaskom irih i uih grupa srodnika iz porodine
grupe nestaje i porodini komunizam, pod kojim se
podrazumeva zajedniki rad, prisvajanje, nasleivanje
i potronja srodnike grupe; u savremenoj porodi
ci se i rad i svojina i potronja individualizuju, a u
nekim sluajevima naslee se socijalizuje i postaje
optedrutvena svojina (npr. korporacijska svojina ili
prenoenje autorskih prava).
Izraz n. p. koji je potisnuo Dirkemov izraz potie
od Talkota Parsonsa. U analizi porodice on je krenuo
Dirkemovim tragom. Naglaavanjem nukleamosti kao
bitne osobine savremene amerike porodice, Parsons je
hteo da istakne samostalnost izolovanog porodinog
atoma od svih drugih srodnikih linija povezanosti i
njegovu funkcionalnu efikasnost. U modemom drutvu,
nezavisna pozicija porodice je uslov za socijalnu i pro
stornu pokretljivost, a pokretljivost - uslov odranja
industrijskog sistema. Zbog ekstremnog naglaavanja
izolacije n. p ., Parsons je otro kritikovan od strane
brojnih sociologa porodice; prema nalazima njihovih
empirijskih istraivanja, n.p. nije izolovana ve je i
dalje u interakciji i komunikaciji sa svojim srodnikim
zaleem. Tako se dolazi do teze o postojanju modifikovane proirene porodice (Judin Litvak) u savremenim
industrijskim drutvima.
- porodica - porodica, modema
- sociologija porodice
A. Mili

porodica, proirena. Svaki oblik porodice koji

nije nuklearna porodica , tj. koji u svom sastavu, pored
roditelja i dece, ima i druge srodnike. Proirivanje moe
biti po horizontalnoj liniji (braa i sestre i njihove po
rodice), to je redi sluaj u zapadnoevropskoj tradiciji.
Kada se u sociologiji porodice govori o p. p ., misli se
na trogeneracijski oblik porodice u kojem pod istim
krovom rade i ive roditelji ijedan od njihovih oenjenih
potomaka sa svojom decom (unucima). Ovaj oblik p. p.

porodica, tradicionalna
poznat je iz trolane klasifikacije Frederika Le Pleja pod
nazivom porodica-stablo (famille-souche). Smatra se
d a je to najstabilniji oblik koji garantuje trajno obnav
ljanje drutva i drave, stabilnost poretka i sigurnost
svojim lanovima. Zbog toga su se mnogi politiki i
socijalni mislioci u prolosti zalagali za ouvanje ovog
oblika porodice kao garanta drutvene stabilnosti.
P. p. je karakteristina za seljatvo u uslovima sitnog
parcelnog poseda, te s procesima industrijalizacije i
monopolizacije u poljoprivredi nestaje ili dobija neka
druga svojstva. U domaoj sociologiji, p. p. je poznata
pod nazivom meovito domainstvo. Trogeneracijska porodica uspeno pokriva rad na sitnom seljakom
posedu i istovremeno omoguava upoljavanje jednog
dela lanova izvan poseda, u industriji ili uslunim delatnostima (polutani), to je bio karakteristian oblik
transformacije ruralne porodice u bivem jugoslovenskom socijalistikom sistemu. Poseban tip proirenosti
predstavlja modifikovanap .p . u najrazvijenijim in
dustrijskim drutvima Zapada pedesetih i ezdesetih
godina XX veka. Ovde je re o solidarnoj zajednici na
daljinu izmeu roditelja i njihove oenjene i udate
dece, u obliku finansijskih transfera i emocionalne
podrke.
- domainstvo - porodica - porodica, tradicionalna
A. Mili

porodica, tradicionalna. Suprotnost modernoj po

rodici, zbirno ime za mnogobrojne istorijski i kulturno
razliite tipove predmoderne porodice. Strukturalno,
ova porodica bi mogla da bude nuklearna ili proirena,
ali je za nju uvek karakteristino d aje porodina jedi
nica samo deo ireg srodnikog sistema od kojeg zavisi
njen identitet i egzistencija. T. p. je uvek bila proizvodna
jedinica, naroito u seljakim drutvima. Otuda u ovim
porodicama postoji izrazita polna podela rada koja se
odnosi ne samo na funkcije u reprodukciji ve, pre
svega, na proizvodne funkcije porodice u kojoj su svi
lanovi imali svoje oblasti rada. T. p. u patrilinearnim
seljakim drutvima poiva na patrijarhalnom autoritetu
stareine porodice, odnosno oca/supruga. esto se patri
jarhalni autoritet smatra osnovnim svojstvom t. p., ali
to nije ispravno, jer postoje t. p. u kojima se ne izdvaja
autoritet nijednog lana posebno (porodina/kuna za
druga). Otuda ima osnova da se posebno govori o patri
jarhalnoj porodici kao o vrsti tradicionalnog porodinog
tipa, koji je karakteristian za zemljoradnika drutva
i kulture, a odrao se do danas u drutvima sa ivom
seljakom tradicijom. Pojedine oblasti Mediterana i
itav Balkan, gde su jo aktuelni tragovi seljake kul-

porodica, tradicionalna

418

ture, pokazuju osobenosti patrijarhalnog obrasca u poro

dinom ivotu.
- drutvo, tradicionalno - porodica
- porodica, proirena
A. Mili
p orod in a te r a p ija . Postupci dijagnostikovanja i
reavanja poremeaja koji se tiu ne samo pojedinca
nego i porodinih odnosa, tj. obrazaca interakcije, a
izvode ih profesionalni porodini terapeuti.
Tridesetih, a naroito pedesetih godina XX veka, iz
grupne psihoterapije poeli su da se izdvajaju terapeuti
koji su radili iskljuivo s porodicom kao celinom, i to
unutar nekoliko psihoterapijskih pravaca. Sutina shvatanja porodice u p. t. jeste da porodica kao celina ne
predstavlja samo sumu svojih delova nego i specifinu
celinu u interakciji sa svojom okolinom. Za razumevanje porodine dinamike potrebne su, naime, i infor
macije o kulturnom, etnikom, socioekonomskom
i razvojnom statusu svakog lana i porodice u celini.
Svaka porodica ima, zapravo, svoju istoriju (faze raz
voja), svoje mitove, naine menjanja linosti, obrasce
zapaanja i sl. lanovi imaju svoje uloge koje su hije
rarhijske, specifine, kao i koalicije, zatim naine uza
jamne kontrole, modele kanjavanja i nagraivanja,
vidove raspodele moi i sl.
Brani terapeuti (po pravilu mukarac i ena) opserviraju branu dinamiku i interveniu, empatiui sa
svakim lanom, istovremeno pojanjavajui njihova
oseanja i meusobne veze, odnosno njihova uzajamna
emocionalna dugovanja i potraivanja. Oni rade na
jaanju porodinih i branih koalicija, zatiujui decu
od uvlaenja u brani sukob, ohrabrujui otvorene i
jasne komunikacije. Naroitu panju obraaju projektivnoj identifikaciji (pripisivanje vlastitih svojstava
linosti drugom lanu porodice), pojaavajui manje
konfiiktogene obrasce komuniciranja, obeshrabrujui
pre svega one destruktivne i nepravedne, te pronalazei
i uvrujui nove naine efikasnog porodinog funkcionisanja. Ipak, p., t. je vie koncentrisana na ponaanje
negoli na oseanja i miljenja lanova porodice.
Meu prvim teorijskim pristupima u p. t. je psiho
analitiki (Natan Akerman, Helmut tirlin), kojim su u
taj postupak uvedeni izrazi viegeneracijske perspektive
(naslednog neurotinog stila komuniciranja) u porodici,
delegiranja (lana porodice sa simptomom) i triangulacije (koalicija u porodici). Hajdelberka grupa porodinih
terapeuta pribliila je psihoanalitiki pristup sistem
skom, koji se razvio vrlo brzo poev od sedamdesetih
godina prolog veka, na elu sa Deksonom Bejtsonom
na Polo Alto klinici. Sistemski pristup u p. t. zasnovan

je na kibernetikom komunikacijskom modelu. Uoivi

tzv. dvostruke komunikacije, sistemiari su razvili tzv.
strateku sistem sku p. t. Unutar sistemskog pristupa u
p. t. razlikuju se jo tzv. milanski model, utemeljen na
ideji o cirkulamosti porodinih relacija, zatim ekosis te msk i porodini pristup i tzv. stru k tu ra ln a p. t.,
u sreditu ijeg zanim anja je struktura i funkcija
porodinog (sub)sistema u odnosu na druge sisteme
u koje je on uklopljen. Kasniji teorijski derivati sis
temskog pristupa su radikalni konstruktivizam , koji
naglaava znaaj tzv. autopoezije (samoproizvoenja)
porodine dinamike, zatim kratkotrajni sistemski pristup
i narativni pristup, koji istiu neke verbalne aspekte iz
vorne sistemske p. t. Teorijska grana ove vrste terapije je
i porodina razvojna terapija, koja sistemskom pristupu
pridodaje neke elemente teorije sistema, koncentriui
se na rast i razvoj pojedinca u porodici, u onom smislu
u kojem je to zamiljeno u humanistiki orijentisanim
psihoterapijskim pravcima.
Kod nas se p. t. primenjuje najvie u leenju alkoho
lizma i drugih bolesti zavisnosti, zatim u leenju psi
hoza, poremeaja ponaanja, svih psihikih poremeaja
dece, a naroito u terapiji poremeenih branih odnosa i
kod razvoda braka (radi zatite razvojnih potreba dece).
Ona se organizuje u posebnim branim savetovalitima,
ak i u privatnoj praksi, ali ee u psihijatrijskim us
tanovama ili centrima za socijalni rad. to se tie teorij
skog pristupa, najpoznatiji je onaj Branka Gaia, pod
nazivom sistem ska p. t. alkoholizma.
- porodica - psihoterapija
P. Opali
p orod in a zadruga [kuna zadruga]. Vrsta domae
(kune) zajednice koja se zasniva iskljuivo na srodnikoj pripadnosti lanova. P. z. ine mukarci po patrilinearnom srodstvu (braa, strievi, sinovci, odnosno
oevi, sinovi i unuci); oni ine stalan sastav p. z., dok
njegov promenjivi deo ine enski lanovi koji u p . z.
ulaze udajom i iz nje izlaze takoe zbog udaje. Ovaj
oblik domaeg ivota ima neverovatan istorijski raspon
postojanja - od vremena ulaska u civilizovano doba do
savremenih drutava. Posebno je karakteristian za
Balkansko poluostrvo i narode koji su ga naseljavali,
te se do danas zadrao kao znaajan oblik porodinog
ivota kod Albanaca na Kosovu i u severnoj Albaniji.
Vuk Karadi je u svom Rjeniku definisao z. kao more
serbico (srpski obiaj) i potom je u svetsku etnologiju i
antropologiju ovaj pojam uao pod svojim srpskim izra
zom zadruga. P. z. nije specifina samo za Slovene,
niti Srbe, ve predstavlja univerzalniju formu ekonom
skog i srodnikog povezivanja koja postoji i u drugim

419

delovima sveta. Tako, indijska porodica, poznata pod

nazivom joint family, u osnovi predstavlja takav nain
povezivanja srodnika, a slian oblik se sree kod Kabila,
naroda koji naseljava pustinjske delove Alira (Cvetko
Kosti). Osnovne osobine ovog oblika porodice su:
( 1) zajednica mukih srodnika po patrilieamom principu
raunanja; (2) imovinska zajednica u kojoj je celokupna imovina nedeljiva i neotuiva; (3) zajednica rada i
(4) zajednica autoriteta.
P. z. je veoma zatvorena i u izvesnoj meri ksenofobina zajednica. ene se u p. z. uvek tretiraju kao stran
ci, prema njima se gaji temeljno nepoverenje, pa je to
i razlog to se tretiraju kao izrazito inferiorne, kako
u podeli rada, tako i u ukupnom ivotu zajednice. U
novije vreme (XVIII i XIX vek), poznati su primeri
ena koje su bile stareine p. z. (u sluaju smrti svojih
mueva i njihove odrasle brae). Sto se tie imovine,
p.z. j e u pravom smislu komunistika zajednica proizvod
nje i potronje, postoje svaki lan radio prema svojim
sposobnostima, a dobijao prema svojim potrebama.
Bez obzira na svoju mo, pojedinac nije mogao ni na
koji nain da otui imovinu p. z. Jedini nain na koji se
moglo raspolagati imovinom bila je institucija deobe u
kojoj su svi odrasli i oenjeni mukarci dobijali pravo
uea u podjednakoj podeli ukupne imovine. Ovo se
obino deavalo kada bi p. z. brojano postala veoma
velika te, posle smrti stareine, osnivaa porodice, i/ili
zbog nekih pragmatinih razloga (izbegavanja naplate
poreza, migracije itd.) nije vie mogla da opskrbi sve
lanove.
P. z. opstaje na zajednikom radu svih lanova
- mukaraca i ena, dece i staraca. Unutar p. z. posto
jala je izvesna specijalizacija uloga koja je imala u vidu
sposobnosti lanova. Najvanije uloge su bile uloga
domaice meu enama (koja je rasporeivala i nadzi
rala enske poslove) i stareine p. z. koji je, pre svega,
imao dunost da predstavlja p. z. spolja i da unutar nje
rasporeuje i nadzire rad svih lanova.
U literaturi postoji spor oko vrste autoriteta u p. z.
Neki taj autoritet, tj. funkciju vlasti stareine p. z.,
poistoveuju s rimskim institutom pater familias, tj.
oca porodice koji ima vlast nad ivotom i smru svojih
lanova. Drugi smatraju d a je re o demokratskom
ili izbornom autoritetu stareine. Naime, svu vlast u
p. z. ima skup ili vee odraslih mukaraca, a oni izmeu
sebe biraju pojedinca koji e sazivati to vee i biti ope
rativni voa i zapovednik nad svim ukuanima. Uko
liko izabrani ne obavlja svoju funkciju dobro, moe
biti smenjen. Oito da je u sluaju izbornog stareine
re o starijim oblicima ove kune zajednice, dok je u
sluaju patrijarhalnog autoriteta stareine, odnosno oca

porodini budet
porodice, koji belee istraivanja u XIX i XX veku, re
o transformaciji u pravcu patrijarhalnog oblika porodice
koja se povezuje s prodiranjem robnonovanih odnosa
koji razaraju prvobitni imovinski komunizam p. z. U
literaturi takoe postoji spor u pogledu veliine p. z.
U starijoj literaturi, obino se pod p. z. podrazumeva
velika grupa koja prelazi 20 ljudi, a poznate su zadruge
i s preko 100 lanova. Meutim, jo je Valtazar Bogii
konstatovao da u zadrunom ciklusu obnavljanja po
stoji kontinuitet izmeu inokosne i zadrune forme po
rodice. P. z. moe biti locirana na nekoliko razliitih
mesta istovremeno, tj. pojedini njeni delovi mogu biti
dislocirani, to zavisi od tipa ekonomske aktivnosti.
Na Balkanu je utvren oblik predvojene zadrune po
rodice, u kojoj je jedan deo porodice iveo u ravnici
i bavio se zemljoradnjom, a drugi na planini i bavio se
stoarstvom. Drugi oblik predvajanja p. z. moe se javiti
kada se porodica deli na deo koji ivi i radi na selu i deo
koji ivi u gradu, ili ak u inostranstvu (savremene al
banske porodice). Vera Stajn-Erlih je prouavala poslednje dane p. z. na jugoslovenskom prostoru pre Drugog
svetskog rata. U ondanjoj dravi, ova forma domaeg
ivota posvuda je doivljavala duboku transformaciju
usled sve intenzivnijeg kontakta i ukljuivanja seljake
privrede u robnonovane tokove i dravno regulisanje
(pravo svojine, oporezivanje itd.). Najvie porodica
ovog tipa pomenuta autorka je zabeleila u Makedoniji
i severnoj Crnoj Gori.
- domainstvo - porodica, tradicionalna - zadruga
A. Mili

p o ro d i n i b u d e t (eng. budget - novanik).

Raspored prihoda i rashoda u porodinom domainstvu
na nedeljnom, mesenom ili godinjem nivou. Merenje
p. b. kao metod sociolokog komparativnog prikupljanja
i analize podataka o porodici i domainstvima ustanovio
je i prvi primenio Frederik Le Plej, osniva sociologije
porodice kao posebne naune discipline. Ovaj metod
primenio je u svojim monografskim studijama o ev
ropskim radnikim i seljakim porodicama. Na osnovu
zastupljenosti pojedinih stavki u prihodima ili izdacima,
ili na osnovu njihovog srazmernog udela u ukupnom
budetu, Le Plej i njegovi sledbenici su smatrali da
mogu da utvrde objektivne zakone porodinog ivota
i porodine tipove. Nemaki statistiar Ernst Engel je
pomou ovog metoda formulisao zakon (1857) prema
kojem se i danas utvruju kretanja u ivotnom standar
du domainstava, odnosno itave populacije u jednoj
zemlji. Praenje i merenje p. h. danas je redovan oblik
delovanja dravnih statistikih institucija. Na temelju tih

porodini budet

420

saznanja moderne vlade planiraju i kontroliu ekonom

ske procese u drutvu.
O domainstvo O porodica O potronja
A. Mili

poslovni ciklus [privredni ciklus]. Ekonomska istorija je pokazala da se proces ekonomskog razvoja nikad
ne odigrava ravnomerno i bez zastoja. Uopte uzev,
proizvodnja robe i usluga raste iz godine u godinu. Zbog
rasta radne snage, zalihe kapitala, pronalazaka novih
izvora energije i tehnolokih inovacija, ekonomija jedne
zemlje je u stanju da svoju proizvodnju poveava tokom
vremena. U tim godinama ivotni standard stanovnitva
raste. Posle godina ekspanzije obino dolaze godine
kontrakcije. Preduzea nisu u stanju da prodaju svoje
proizvode, opadaju investicije, zaposlenost se smanjuje,
a ivotni standard stanovnitva pada. Godine zastoja u
proizvodnji i porasta u nezaposlenosti ekonomisti na
zivaju recesijom ukoliko je kontrakcija umerena, odno
sno depresijom ukoliko je kontrakcija otra. Ukratko,
p. c. oznaava ubrzavanje, odnosno usporavanje eko
nomske aktivnosti.
U analizi p. c. vano je napraviti razliku izmeu du
gog i kratkog roka (tzv. horizont posmatranja). U dugom
roku agregatna tranja i agregatna ponuda su u ravnotei
pri prirodnoj stopi proizvodnje (eng. natural level o f
output). Slino tome, nivo zaposlenosti do kojeg dolazi
pri prirodnoj stopi proizvodnje naziva se prirodnom
stopom nezaposlenosti. Agregatna tranja predstavlja
koliinu dobara i usluga koje su domainstva, preduzea,
drava i potraioci iz inostranstva spremni da kupe
pri razliitim nivoima cena. Agregatna tranja se sa
stoji od line potronje, investicione potronje, dravne
potronje i neto izvoza. Agregatna ponuda predstavlja
koliinu dobara i usluga koju su preduzea spremna
da proizvedu pri razliitim nivoima cena. Na dug rok
agregatna ponuda je odreena kapacitetima radne snage,
zalihom kapitala, prirodnim resursima i napretkom u
tehnologiji (dugorona agregatna ponuda - prirodna
stopa prizvodnje; prirodna stopa proizvodnje, odnosno
potencijalni bruto domai proizvod - maksimum proiz
vodnje koji jedna ekonomija moe da postigne optimal
nim iskoriavanjem faktora proizvodnje). S pramenom
svakog od ovih faktora, dugorona kriva agregatne
tranje se pomera. Na dug rok potencijalna proizvodnja
je odreena realnim a ne nominalnim faktorima (nivo
cena). U kratkom roku, realni bruto domai proizvod
(BDP) moe odstupati od potencijalnog usled promena
u agregatnoj tranji i/ili kratkoronoj agregatnoj ponudi.
Do promena (pomeranja) u agregatnoj tranji moe doi
pod uticajem promene nivoa cena, ili pak ukoliko su

cene ceteris paribus pod uticajem promena u monetar

noj i fiskalnoj politici, oekivanja privrednih subjekata
(pesimizam ili optimizam), promena u meunarodnom
okruenju (npr., recesija u zemlji s kojom imamo raz
vijene trgovinske odnose uticae na pad tranje za
domaim proizvodima). Kratkorona agregatna ponuda
(vremenski period od jedne do dve godine) zavisi od
relativnih cena, odnosno, menja se pod uticajem nomi
nalnih varijabli. Koliina proizvodnje u kratkom roku
odstupa od dugorone prirodne stope kada nivo cena
odstupa od onoga koji su privredni uesnici oekivali
(kada nivo cena poraste iznad oekivanog - proizvodnja
raste iznad prirodnog nivoa, i obrnuto).
P. c. ekonomisti dele na dve glavne faze: recesiju
i ekspanziju. Vrhovi i dna krive predstavljaju take'u
kojima se ciklus obre.
Faza recesije nastupa kada doe do pada u agregatnoj
tranji (npr., restriktivna monetama ili fiskalna politika,
pesimizam privrednih subjekata, pad inostrane tranje
za domaim proizvodima) i/ili agregatnoj ponudi (kada
je nivo cena ispod oekivanog). Proizvodnja je ispod
prirodnog nivoa, stopa nezaposlenosti je iznad pri
rodne. U fazama recesije smanjuje se lina potronja,
te se shodno tome poveavaju zalihe neprodate robe u
preduzeima. Smanjena potranja znai da se smanjuju
profiti. Na pad u profitima preduzea reaguju tako to
smanjuju investicije, ime dolazi do pada u proizvodnji,
odnosno do pada BDP. Kada se proizvodnja smanjuje
dolazi do usporavanja inflacije, a u sluaju depresije
javlja se deflacija cena. Smanjene investicije imaju za
posledicu pad u tranji za radnom snagom, zbog ega u
poetku dolazi do smanjivanja plata radnika, a kasnije i
do rasta nezaposlenosti.
Faza ekspanzije nastupa kada doe do rasta u agre
gatnoj tranji i/ili agregatnoj ponudi (proizvodnja je
iznad prirodnog nivoa, stopa nezaposlenosti je ispod
prirodne). Tokom ekspanzije, ekonomske varijable se
ponaaju na isti nain kao to je to sluaj kod recesije,
samo u suprotnom smeru.
Izraz p. c. moe navesti na pogrean zakljuak da
fluktuacije u privrednoj aktivnosti slede pravilan i pred
vidiv obrazac. Sasvim suprotno tome, model ciklusa je
izrazito nepravilan, odnosno, ne postoje dva potpuno
ista p. c. (v. sliku). Reju, poetak i trajanje ciklusa je
nemogue predvideti.
Pad u agregatnoj tranji je tokom dosadanje istorije mnogo ee uzrokovao recesije (depresije) nego
pad u agregatnoj ponudi. Primer kada je veliki pad u
agregatnoj tranji imao za posledicu pravu ekonom
sku katastrofu je Velika depresija (1929-1933), koja je
temeljito potresla kapitalistike zemlje irom sveta i ije

421
Fluktacije i nivo ekonomske aktivnosti
potencijalni

posmatranjc
vodnjasmanjuje, dok inflacija raste; do rasta cena dolazi
jer proizvoai ele da zatite svoj profit u ekonomiji
koja opada). S padom profita, preduzea smanjuju
proizvodnju i dolazi do znaajnog rasta nezaposlenosti.
U tom smislu ilustrativna je sledea tabela.
Stopa nezaposlenosti i inflacije
u SAD u odabranim godinama

Godina

Izvor: C. L. Pass et al The Harper Collins Dictionary

o f Economics, 2000, str. 51.

su se posledice oseale sve do poetka Drugog svetskog

rata. Na primer, u SAD je u periodu 1929-1933. go
dine stvarni, odnosno realni BDP pao za 27%, nezapo
slenost je porasla od 3% na 25%, dok je nivo cena pao
22%. Industrija je radila s pola kapaciteta, investicije su
pale 75%, a lina potronja 25%. Veina stanovnitva
je ivela na ivici bede, preivljavajui iz dana u dan.
Ekonomisti razliito vide uzroke pomenute krize. Po
miljenju jednih, ona je nastala zbog velikog pada u po
nudi novca usled panike koja je zahvatila bankarski sek
tor, u kojem je novana masa u etvorogodinjem peri
odu pala 22%. Kako su domainstva povlaila sredstva
iz bankarskog sektora, sve je manje sredstava ostajalo
za finansiranje investicija. Pad u investiranju izazvao je
pad u proizvodnji, poveanje nezaposlenosti i deflaciju
cena, i tako ukrug. Druga grupa ekonomista smatra da
je do naglog pada u agregatnoj tranji dolo zbog slo
ma berze (crni utorak, 29. oktobra 1929), posle ega
su u naredne etiri godine cene akcija pale oko 90%.
Dramatian pad u cenama finansijske aktive drastino je
uticao na smanjenje bogatstva potroaa, pa samim tim i
na rast pesimizma i nepoverenja u ekonomski sistem.
Na primer, amerika privreda ula je u otru re
cesiju zbog pada u agregatnoj ponudi, kada se u peri
odu 1973-1975. cena sirove nafte na svetskom tritu
uetvorostruila, a u periodu 1978-1980. godine
udvostruila (negativan ok na strani ponude - eng.
negative sitpply shock). Poto je zbog toga dolo do
znaajnog rasta u trokovima proizvodnje (nafta je
veoma vaan proizvodni input), profiti preduzea su
se znaajno smanjili, dok su cene finalnih proizvoda
porasle (dolo je do stagflacije - situacija kada se proiz-

1973
1974
1975
1978
1979
1980

Stopa
nezaposlenosti
4,8
5,5
8,3
6
5,8
7

Godinja
stopa inflacije
6,2
11
9,1
7,6
11,3
13,5

Izvor: S. F. Mishkin, The Economics o f Monev. Banking and Fi

nancial Afarkets, 2002, str. 630.
O ekonomija, trina O proizvodnja O trite
O. Radonji

p o sm a tr a n je . Kao jedna od najranije i najire

korienih metoda u nauci uopte, pa i u sociologiji,p.
se moe odrediti kao prikupljanje podataka o pojavama
putem njihovog neposrednog ulnog opaanja. Ali, nije
svako p. nauno. Da bi to bilo, ono mora da bude sele
ktivno, da slui odreenom naunom cilju istraivanja, da
ga sistematski planira i belei struno lice, te daje mogue
podvri kontroli njegovu valjanost i pouzdanost.
Postoje dve osnovne vrstep ., s vie njihovih podvarijanti: p. bez uestvovanja , u kojem istraiva posmatra
sa strane drutvenu pojavu koju eli da proui, i p . sa
uestvovanjem , u kojem istraiva uzima uea u ivotu
i radu ispitivane sredine.
Iako se p. esto koristi, ono ima i znatne nedostatke:
(1) pre svega, posmatrati se mogu uglavnom spoljanje
manifestacije kolektivnog i individualnog ivota, a
ne i unutranji psihiki doivljaji, to moe odvesti
do pogrenih zakljuaka, poto istovetno spoljanje
ponaanje moe biti uslovljeno razliitim unutranjim
motivima, jednako kao to i isti motivi mogu dovesti
do razliitog spoljanjeg ponaanja; (2) zatim, opaajno
polje je nuno ogranieno mogunostima naih ula;
(3) nadalje, proces opaanja je potpuno podreen
spontanom ritmu dogaaja i ogranien na sadanjost;
(4 )potom, neregularne i izuzetne pojave najee
izmiu sistematskom p ; (5) isto tako, posmatrana sre
dina se trudi da nametne odreenu sliku o sebi, tako da
se njeno ponaanje razlikuje od uobiajenog; (6) osim

posmatranje

422

toga, tumaenje posmatrane pojave podlono je uticaju

subjektivnih stanja i oekivanja posmatraa; (7) najposle, postoje i socijalne granice p., budui da se tako moe
istraivati samo ono to je namenjeno javnosti itd.
Neki od tih nedostataka p. mogu se otkloniti kombinovanjem pomenuta dva njegova tipa, ali ipak ono osta
je dopunsko i pomono sredstvo naunog istraivanja.
- linajednaina istraivaa
posmatranje sa uestvovanjem
M. Tripkovi

posmatranjc sa uestvovanjem. Istraivaka teh

nika zasnovana na neposrednom ueu istraivaa u
ivotu ispitivane sredine. Ona ima dugu tradiciju u soci
ologiji i drugim drutvenim naukama, posebno u antro
pologiji i etnologiji, koje uglavnom zavise od terenskog
rada. Kao posmatra-uesnik, sociolog se ukljuuje u
svakodnevni ivot ljudi, prouavajui ih u njihovom
normalnom, prirodnom okruenju. Tako se iz prve
ruke dobija jasnija slika o brojnim aspektima drutvenog
ivota, od kojih bi neki, svakako, ostali skriveni ukoliko
se ne bi primenila ova istraivaka tehnika.
Najvea prednost ovog oblika posmatranja jeste,
dakle, to se pomou njega stie uvid u spontano ili
prirodno ponaanje pripadnika ispitivane socijalne
skupine. Istovremeno, istraiva ima mnogo vee iz
glede da prikupi mnotvo podataka koji bi mu inae
ostali nedostupni zbog zatvorenosti posmatrane sredine,
koja je uvek u veoj ili manjoj meri rezervisana prema
spoljanjem posmatranju. Pored toga, prikupljeni poda
ci se bolje smetaju u iri drutveni i kulturni kontekst,
pa se mogu na mnogo dublji nain docnije tumaiti i
objanjavati. Time se bitno uveavaju i mogunosti za
proveru istinitosti tvrdnji dobijenih od lanova ispiti
vane sredine, pogotovo to se oni prate u svojim svako
dnevnim i redovnim aktivnostima, po pravilu, u duem
vremenskom periodu. Jednom reju, osnovna prednost
ove istraivake tehnike jeste izbegavanje izvetaenosti
u ponaanju prouavanih lica, kao i kompleksniji uvid
iznutra u stvarno stanje ispitivane sredine.
Meutim, kao i u svemu ostalom, prednosti lako
mogu da se izvrgnu u nedostatke. Pre svega, kao naj
starija - ali u isti mah i ne ba jednostavna istraivaka
tehnika - posmatranje je, po definiciji, ne samo sele
ktivno nego i prepuno neoekivanih i nepredvidivih
tekoa. Stoga je veoma teko postii standardizaciju
ove tehnike, pored ostalog i zato to ona nuno zavisi
od individualnih osobina istraivaa i uvek je u veoj
ili manjoj meri prilagoena specifinostima posmatrane
pojave, ijem je spontanom ritmu deavanja podreena.
Isto tako, ovde nezavisni istraivai teko mogu da

kontroliu i provere dobijene rezultate, po sto je pos

tupak u osnovi jedinstven i neponovljiv.
Uspeh ove tehnike zavisi, najpre, od temeljnosti
prethodno izvrenih priprema, potom od toga hoe li
posmatra biti prihvaen u skupini koju eli da prouava,
te naj posle od njegove obdarenosti kao posmatraa i
sposobnosti da do kraja ostane vrsto u okvirima svoje
uloge nepristrasnog naunika. Meutim, smo prisu
stvo istraivaa na terenu barem donekle menja i njega
samog, kao i uobiajeno stanje ispitivane sredine.
Istraivaima se, neretko, deava da neosetno skliznu
iz uloge posmatraa, koji zapravo stvarno ne sudeluje, u
ulogu aktivnog uesnika koji vie ne posmatra dovoljno
paljivo.
Istraivau je gotovo nemogue da se u toj meri pri
lagodi da u potpunosti bude prihvaen od pripadnika
ispitivane sredine. A ako bi mu to i uspelo, uvek ostaje
problem preterane identifikacije sa onima koje posmat
ra, ime se dovodi u pitanje njegova objektivnost. Tu
je, osim toga, prisutan i problem moralne ispravnosti
postupka prikrivanja, bez obzira na obavezu istraivaa
da na kraju ispitivanja otkrije svoje prave namere i
identitet. Kao uesnik, istraiva je ne samo izloen
velikom iskuenju da se odvie identifkuje s posmatranom grupom nego i da se, neosetno i neeljeno, ali
neizbeno, ukljui u postojeu hijerarhiju moi, domi
nantan sistem vrednosti i razgranatu mreu interesa i
normi.
Ma koliko to izgledalo udno ili neoekivano,
postajui makar i privremeno lan neke grupe, zarad
dubine i irine uvida u stvarne odnose u njoj, istraiva
neretko moe da zapravo izvitoperi ugao svog posmat
ranja i suzi opseg svog iskustva, umesto da ga proiruje.
A da se i ne govori o tome kako je fiziki teko biti
istovremeno uesnik i istraiva, odnosno kako je so
cijalno neprihvatljivo uestvovati u problematinim
aktivnostima ili situacijama, koje su opet, po pravilu,
najinteresantnije za prouavanje. Sociolog ne moe na
neko vreme postati, recimo, delinkvent ili kriminalac,
moda ni kloar, skitnica ili verski fanatik, kako bi te
pojave prouavao izbliza i iznutra.
Ako je sociolog prinuen da u isti mah obavlja re
dovne aktivnosti kao i svi lanovi posmatrane grupe i da
sistematski belei rezultate svog naunog posmatranja,
onda je to ne samo naporno ve uvek ide, u manjoj ili
veoj meri, na tetu kvaliteta naunoistraivakog rada.
Stoga primena ove istraivake tehnike u praksi uvek
znai izvesno odstupanje od potpunog uea u svim
vidovima drutvenog ivota ispitivane sredine.
Da bi se obezbedila to vea sistematinostp. s. u., ne
ophodno je najpre, na osnovu dobro postavljene naune

423
hipoteze ili vie hipoteza, izraditi detaljan osnovni plan
istraivanja, u kojem e biti precizno definisane sve
kategorije i injenice koje e se posmatrati, s tim da e
glavni dokument tog plana biti neka vrsta protokola o
toku dogaanja na terenu. Protokol bi trebalo da bude
to potpuniji i iscrpniji, ali istovremeno i to otvoreniji i
fleksibilniji, ime se obezbeuje fazno korigovanje toka
istraivanja, u skladu sa zateenim stanjem na terenu i
iskrslim novim situacijama.
Tako se stvara dobra iskustvena evidencija, koja je
zatiena od eventualnih povremenih subjektivnih sla
bosti istraivaa, a osiguravaju se i valjane pretpostavke
za naknadnu analizu i objanjenje, ponovnim detaljnim
pretresanjem prikupljenog materijala. Ono moe da
potpuno opovrgne poetne pretpostavke i u sasvim
drugaijem svetlu prikae neke, moda, dotle zane
marene bitne detalje. Povrh toga, uvek je neophodno
prikupljenoj grai pridodavati na licu mesta to iscrp
nija zapaanja i komentare o svemu onome to se tre
nutno zbiva na terenu, budui da se neto od toga moe
naknadno pokazati mnogo znaajnijim nego to se to
inilo u momentu njegovog beleenja.
O sim toga, neophodno je da se sprovode stalne
sekvencijalne analize do tada prikupljenih podataka, a
po mogustvu i da se one alju kolegama koji nisu na
terenu, kako bi se njihova zapaanja iskoristila u toku
daljeg prikupljanja podataka, kao i prilikom njihovog
potonjeg naunog objanjenja. Razume se d a je pri
likom posmatranja dobro, gde god je to mogue, pribav
ljati to vie kvantifikovanih podataka o najrazliitijim
aspektima drutvenog ivota ispitivane sredine, koji e
se potom tumaiti sredstvima kvalitativne analize. Pri
tom, dakako, osnovna pretpostavka dobro obavljenog
istraivknja ostaje kombinovanje vie istraivakih
tehnika, jer se samo tako obezbeuje objektivnost, pre
ciznost, sistematinost i pouzdanost nekog kompleks
nog sociolokog ispitivanja.
- a n a liz a , s e k v e n c ija ln a - li n a je d n a in a istra iv a a
- p o s m a tr a n je
M Tripknvi

postmodernost (lat. post - posle; fr. moderne

- savremen, nov). Izraz koji se vie ili manje podjed
nako upotrebljava i za idejne i za praktine aspekte
savremenosti, koristi se u filozofiji, drutvenoj nauci,
knjievnosti, umetnosti, arhitekturi itd., a neretko se
njime obuhvata i sveukupnost dananjeg ivota.
P. je, meutim, sudei prema shvatanjima njenih
p re d sta v n ik a , nem ogue ili, u najm anju ruku.
necelishodno definisati. Jer, u postupku definisanja, kao
i u samoj definiciji, klasina logika rauna sa stabilnim

postmodernost

odnosom izmeu definiensa i definienduma, tj. izmeu

rei (pojmova) i predmeta, ega - tvrde postmodemisti
- naprosto nema. Miel Fuko, recimo, smatra da u za
padnoj civilizaciji sklad izmeu rei i stvari zapravo
odavno ne postoji, jo od vremena renesanse; ili, ak
Derida i Julija Kristeva, sledei stanovite Ferdinana de
Sosira, negiraju svaku mogunost utvrivanja konanih
znaenja i bilo kakve trajne i nepromenjive, prirodne
veze izmeu oznaitelja i oznaenog. Stoga, uopte
uzev, celini, unifikovanosti, izvesnosti, kao i univerzalnosti filozofskog i drutvenonaunog diskursa autori
ove orijentacije pretpostavljaju fragmentarnost, hete
rogenost, sluajnost i nesvodiv pluralizam nesamerljivih jezikih igara.
Izvesni opti stavovi o tome ta jeste p. ipak se mogu
nai u radovima ovih teoretiara. an-Fransoa Liotar,
npr., smatra da je p. nepoverenje prema metanaracijama,
velikim priama (fr. grands rcits) koje su dominirale
sve do, negde, kraja pedesetih godina XX veka, kada,
paralelno s prelaskom zapadnih drutava u tzv. postindustrijsko doba, nastaje postmoderno stanje. Prema
miljenju Zigmunda Baumana,p. je modemost za sebe,
tj. modernost koja nadilazi svoju neadekvatnu svest i
dospeva do onoga to je stvarno na delu, a to znai do
ambivalentnosti, pluralizma i kontingencije. to su - u
vremenu kada je sve manje datosti - datosti koje nikad
do kraja ne mogu biti otklonjene. U modernosti zadati
ciljevi - apsolutna istina i racionalan drutveni poredak
- nikad nee biti dostignuti; p. ili, konkretnije, postmodema drutvena misao moe nam pomoi da nauimo
da se s tim saivimo. Ili, kao to Liotar kae: postmodemo Znanje izotrava nau osetljivost za razlike i jaa
nau sposobnost da podnosimo nemerljivo.
Jasno je da se p., ne samo kod pomenutih nego i
kod ostalih mislilaca koji sebe smatraju zastupnicima
ovog stanovita, na ovaj ili onaj nain, oslanja na mo
dernost, to, uostalom, ve i sm naziv p. sugerie. Na
to - neto posrednije, dodue - navodi i ve istaknuta
terminoloka neusag laenost koja je sasvim slina onoj
kada je i modemost u pitanju. Pojam p. zasnovan je, u
stvari, na kritici modernosti, tj. na tezi daje modemost
kao misaoni i praktini projekt i globalni kulturni etos
doivela kolaps i d a je se treba to pre osloboditi. Pri
tom, kulturni etos modernosti shvata se kao kulminacija
odreenih optih trendova, pre svega, vere u ekonomsko
i socijalno usavravanje i u neizbean i beskonaan pro
gres zasnovan na racionalnosti, nauci i tehnologiji, i to
kako pojedinanih drutava tako i itavog oveanstva.
Postmodemi mislioci nude alternativu u kojoj vie nema
mesta za velike prie o sveoptoj pripadnosti jedin
stvenom procesu duhovnog i materijalnog napretka u

postmodernost
svetu, nego se okreu razlici i heterogenosti kao bitnim
obelejima savremenosti, te insistiraju na stavu da nema
i ne moe biti jedne, uniformne istine. Otuda uverenje
daje i itav korpus modeme filozofske i drutvene misli
bio samo logocentrino (. Derida) velianje uma i
racionalnosti, to je, najee, kao krajnju posledicu
imalo zloupotrebu moi, manipulaciju, totalitarizam itd.
il Delez i Feliks Gatari e stoga priznati da njihova
misao ni u kom sluaju ne pretenduje da bude nauka;
tavie - kau oni - vie ne znamo ni za kakvu naunost
nego samo za sklopove. Derida e za racionalnost, pak,
utvrditi da bi trebalo napustiti ovu re.
I pitanje trajanja p. u vezi je s razumevanjem njenog
odnosa prema modernosti. Kao to je Liotar primetio,
modemost i p. se smenjuju tokom vremena, pa bi i ova
potonja mogla biti samo predah uoi ponovnog javljanja
modernosti.
Tokom poslednjih nekoliko decenija, postmodema
misao je u svetskoj filozofskoj i drutvenonaunoj
javnosti naila na iroko prihvatanje, ali i na brojne
kritike. Obraun s logocentrizmom, totalizujuom
pretencioznou misli i prakse projekta modernosti, ma
kako katkad valjane povode imao, neretko je, meutim,
zapadao u matricu onoga to je nastojao da ospori: u
unifikovano i totalizujue tretiranje modernosti kao
apsolutnog negativiteta. Suplement takvog - dakle,
neizdiferenciranog odbacivanja njenih glavnih uslova
i atributa - obino je bio posvemanja relativizacija sa
vremenosti, to je i najei motiv kritika p. od strane
modernista. Manfred Frank je argumentovano pokazao
do kakvih stavova moe dovesti prevelika privrenost
totalnom osporavanju modernosti, odnosno relativizaciji i onih vrednosti koje imaju nesumnjivo univerzalan
karakter.
U drutvene nauke, a posebno sociologiju, p.
je unela duh, ako ne potpunog osporavanja, a ono,
svakako, temeljnog preispitivanja klasinih teorijskih
i metodolokih obrazaca, kao i diskursa. Z. Bauman,
primerice, istie da u sociologiji danas uopte vie nije
smisleno govoriti o drutvu, normativnim grupama (kla
sama ili zajednicama), socijalizaciji itd., te da te izraze
treba zameniti socijalitetom, stanitem, samokonstitucijom.
Za potpunije sagledavanje postmodernog obrta u
savremenoj sociologiji ilustrativna je zamisao koju je
izloio Hajnc-Ginter Fester. On, najpre, odrie tradicio
nalnoj sociologiji sposobnost da analizira postmoderne
ljude i odnose, da se snalazi u tako razliitim socijalnim
kontekstima kakvi su Diznilend i Banglade. Takozvane
velike teorije klasik - G. F. V. Hegela, Karla Marksa,
Herberta Spensera, Sigmunda Frojda, Talkota Parsonsa

424

itd. - bile su, po njegovom miljenju, upotrebljive negde

do polovine XX stolea. Od tada, a pogotovo danas,
njihov saznajni optimizam, zasnovan na ideji da se svet
moe otkrivati, daje mogue oitovanje stvarnosti i da
je socioloka teorija ta koja predstavlja socijalnu stvar
nost, izgubio je svaki oslonac. Da bi bila u dosluhu sa
savremenou, tj. da bi bila postmodema i da bi, na taj
nain, davala nekakav saznajni probitak, sociologija bi
trebalo da te stare postulate zameni novim. A to, po Festerovom miljenju, znai da treba poi od pretpostavke
da socioloka teorija ne otkriva stvarnost nego d a j e
stvara, tj. konstmie. Za postmodemu socioloku teoriju
su i sociologija i savremena drutva skup tekstova. Post
modema teorija poklanja, stoga, posebnu panju odnosu
jezika i realnosti. Time to razjanjava jeziki, retoriki
karakter stvaranja stvarnosti, ona podstie metodsku
skepsu i razvija kritiku svest. Konano, oslanjajui se
na Deridino uenje, naroito na princip razlike (na Deridinu diffrence), Fester pledira za sociologiju koja
e imati sluha za posebno i pojedinano, koja njihovu
razliitost nee podreivati univerzalnim zakonima i u
kojoj nijedan diskurs i nijedan glas nee imati privilegovano mesto.
Diferenciranijim pristupom modernosti, Festeru i os
talim postmodemistima same osnove modernosti poka
zale bi se kao heterogene i pluralistike, kao pravila
igre unutar kojih su mogue nebrojene kombinacije i
reenja i gde, hteli mi to ili ne, razliiti diskursi i razliiti
glasovi povremeno dobijaju, ali i gube privilegovanu
poziciju. U tom smislu je uputna pomenuta Liotarova
teza o naizmeninom javljanju modernih i postmodemih stanja.
to se, pak, socioloke tradicije tie, ona e, po sve
mu sudei, deliti sudbinu filozofske predaje: povremeno
e pojedini njeni segmenti, ak i oni koji padnu u dubok
zaborav, ponovo biti afirmisani kao prihvatljivi odgo
vori na bitna pitanja to ih postavljaju nova vremena. To
se, uostalom, ve dogaa.
O drutvo, moderno 3 modemost
K. Tuna

postsocijalistika transformacija. U savremenoj

sociologiji i politikologiji postoje razliiti naini defi
nisanja drutvenih promena koje su se zbile sa implozijom socijalizma u Srednjoj, Istonoj i Jugoistonoj Ev
ropi. Najee se o ovim kompleksnim i protivrenim
procesima drutvenih promena pie kao o p. t., ali u
razliitim izrazima: velika tranzicija (Gi Sorman),
teka tranzicija, globalna tranzicija (Imanuel Volerstin), trei ili etvrti talas drutvenih promena
(Semjuel Flantington) i si.

425
Nasuprot apologetskom pristupu tranziciji, kao li
nearnoj drutvenoj promeni od autoritarnog ka demokrat
skom sistemu i a priori progresivnoj drutvenoj prome
ni, protagonisti pojma p. t. piu kritiki o ovim promenama, kao o kompleksnim i protivrenim procesima
razliitog smera i dometa. Taj se pojam u tom smislu
moe nai u radovima Imanuela Volerstina, Pjera Burdijea i Ulriha Beka.
Ameriki sociolog I. Volerstin smatra da kada jedan
sistem ue u istorijsko polje tranzicije, pravac i ishod
promena nije unapred odreen i pravolinijski, ve je
re o otvorenom protivrenom procesu u kojem ima i
dobitnika i gubitnika, tj. o procesu iji ishod ne mora
uvek da znai i drutveni napredak.
Polazei od kritike teorije tranzicije, navedeni i drugi
autori koriste pojam p. I. da bi ukazali na kompleksnost,
slojevitost, viedimenzionalnost i razliit smer i domet
promena u postsocijalistikim drutvima. I dok najvei
broj istraivaa o tranziciji govore redukcionistiki,
prevashodno kao o promeni politikog podsistema (od
totalitarnog monopartijskog sistema u viepartijske,
demokratske sisteme), ili kao o promeni ekonomskog
podsistema (od komandnog tipa privrede ka slobod
noj trinoj privredi), zastupnici pojma p. t. ukazuju
na vieznanost i mnogodimenzionalnost promena (u
privrednom sistemu, klasnoslojnoj strukturi, politikom
sistemu i kulturi) nastalih sa implozijom socijalizma,
kao i na neizvestan tranzitomi i antagonistiki socijalni
karakter, smer i domet ovih drutava.
U savremenoj sociologiji se za istraivanje p. t.
najee koriste sledei analitiki pojmovi i interpretativni modeli: periferizacija privrede i drutva (I. Vo
lerstin); talas demokratizacije (S. Hantington); moder
nizacija i politiko-privredni ciklusi; institucionalistika
paradigma reforme i demokratizacije; stanovite o
politikom kapitalizmu (Maks Veber); ideologija neoliberalnog razvoja kao istorijska restauracija neokonzervatizma (Pjer Burdije); teorije o izboru strategija razvoja i
tipu drutvenog delanja drutvenih aktera itd.
Em pirijska socioloka analiza transform acije
postsocijalistikih drutava pokazuje razliit domet
ostvarenih promena u socijalnoj strukturi i kvalitetu
ivota drutvenih grupa. Promena sistema i proce
si dem okratizacije tek su prvi korak u ostvarivanju
ciljeva graanske revolucije na ovim prostorima. Na
alost, u veini zemalja Istone i Jugoistone Evrope
ove promene su praene brojnim protivrenostima i
ogranienjima koja potiu iz sociokulturnog miljea.
Neoliberalna strategija drutvenog razvoja, kao i imitativna i klonirana modernizacija koju slede nove elite,
dovela je do periferizacije privrede i drutva, dezin-

posttraumatski stresni poremeaj

dustrijalizacije, formiranja degenerisane klasnoslojne
strukture i brojnih oblika socijalne patologije (krimi
nala, korupcije itd.) i drutvenih sukoba. U jednom
broju ovih zemalja zavisna modernizacija se pretvorila
u kontramodernizaciju, u formiranje nove zone zavi
snih drutava kapitalizma poluperiferije. Sociolozi piu
0 fenomenu blokirane tranzicije (Mladen Lazi), o
razapetosti ovih drutava izmeu modernizacije i retradicionalizacije, o visokokanfliktnoj prirodi drutvenih
odnosa, s neizvesnim istorijskim smerom i ishodom
drutvenih promena.
Da li e p. t. oznaavati istorijsku inovaciju ili,
pak, restauraciju i regresiju zavisi od brojnih faktora,
unutranjih i spoljanjih, lokalnih i globalnih. Tek e
sa istorijske distance nauka moi da oceni ostvareni
domet i kvalitet drutvenih promena olienih u onome
to nazivamo p. t. Ta ocena bie izvedena iz razliitih
teorijskih paradigmi, ali i iz empirijske analize novog
istorijskog iskustva. Naravno, ona e u sebi nositi i
obrise razliitih idejnoteorijskih i kulturnih orijentacija
aktera. Sadanje analize ukazuju na krajnju raznovrsnost
tumaenja promena koje nazivamo p. t. U tom kontek
stu, budunost postsocijalistikih drutava zavisie i od
izbora strategija drutvenog razvoja, kulturne orijen
tacije i uloge drutvenih aktera u procesu samoproizvodnje istorije. Istorijska praksa e presuditi da li su se ova
drutva, posle implozije socijalizma (1989), kretala u
pravcu neokonzervativne istorijske restauracije ili, pak,
zasnivanja modernog socijaldemokratskog graanskog
drutva, odnosno, u pravcu postkapitalistike alternative
- drutva ravnopravnih socijalnih ansi, ljudske eman
cipacije i napretka.
3 ekonomska tranzicija O globalizacija
Lj. Milrovi

posttraumatski stresni poremeaj (PTSP) (eng.

Posl-traumatic Stress Disorder - PTSD). Jedan od
najuestalijih reaktivnih psihikih poremeaja koji se
javljaju kod petine stanovnitva izloenih katastrofinim
dogaanjima, tekim telesnim traumama, progonstvu
1 neposrednim teroristikim ili kriminalnim napadi
ma. Traumatina situacija je obino praena strahom,
oseajem bespomonosti i doivljajem uasa, no sama
po sebi moe da ojaa odbrambene snage pojedinca ili
rezilijentnost, ali i da izazove psihiki poremeaj.
PTSP nastupa obino nakon nekoliko sedmica, a
najdue est meseci posle traumatskog dogaaja. Pre
ma Meunarodnoj klasifikaciji bolesti (ICD-10), PTSP
simptomi perzistiraju najmanje mesec dana. Ukoliko
traje due od est meseci, poremeaj se dijagnostikuje
kao hronini PTSP, a ako se iste tegobe zapaaju due

posttraumatski stresni poremeaj

426

od dvanaest meseci, govori se o promeni linosti izaz

vanoj katastrofom.
U klinikoj slici PTSP javlja se najmanje jedan
simptom u vezi s traumatskim dogaajem (komami
snovi, fla sch back ili prisilne slike traume, bolna
seanja), kao i najmanje tri od sledeih sedam fenomena
vezanih za traumatsko iskustvo: ( 1) nastojanje da se ne
misli na povredu; (2) napor da se izbegnu situacije sline
traumi; (3) amnezija u pogledu traumatskih dogaaja;
(4) umanjena aktivnost; (5) oseanje izdvojenosti u
novoj situaciji; (6) suen opseg emocija vezanih za
traumu i (7) fizike reakcije na situacije sline traumi.
PTSP ima minimalno dva od sledeih est simptoma:
(a) nesanica, (b) tekoe u koncentraciji, (c) ljutnja ili
bes, (d) poveana opreznost, (e) razdraljivost, tj. trza
nje na najmanji povod i (f) skuen doivljaj budunosti.
Kod terapije PTSP treba voditi rauna o vremenskim
razmacima i doziranju prilikom pruanja pomoi (da bi
se izbegla retraumatizacija), naroito kad su u pitanju
ene, deca i starije osobe, kod kojih je i inae povean
rizik od PTSP.
PTSP se lei kratkom psihoterapijom, savetovanjem,
ponekad samo pruanjem informacija, ili kognitivnobihejvioralnim postupkom.
O katastrofa O rat O stres
P. Opali

potkultura. Kultura posebne grupe unutar jednog

drutva, koja se od opte drutvene (matine) kulture ra
zlikuje po brojnim osobenim karakteristikama u oblasti
verovanja, vrednosti, normi, stila ivota, ponaanja, te
stvaranja i upotrebe simbola. P. najee nije potpu
na negacija dominantnog obrasca ve preuzima neke
njegove delove, preobliava ih, prerasporeuje i oprema
novim znaenjima. Simboliki aspekt je posebno vaan
za p ., te se njeni pripadnici prepoznaju po osobenom
stilu spoljanjeg izgleda, naina odevanja, dranja, mu
zike, plesa, jezika (argon, sleng) i rituala. U sociolokim
i kulturolokim prouavanjima, odnos izmeu p. i
drutvene grupe koja je njen nosilac - a koja se ponekad
naziva podzajednicom - nije jednoznaan. ( 1) Moe biti
re o grupi formiranoj na nekim karakteristikama koje
su zajednike njenim pripadnicima - etnicitetu, rasi,
religiji, uzrastu, rodu ili seksualnoj orijentaciji - pa se
tako govori o crnakoj p ., romskoj /;., gay p. i
slino. U tom sluaju, objektivna i od kulture nezavisna
obeleja slue kao osnova za obrazovanje podzajednice,
a ona potom razvija svoju osobenu p. Istraivanje ovako
definisanep. ima vie strukturalno usmerenje i najee
predstavlja kulturoloku dopunu ispitivanjima drutvene
slojevitosti. (2) Drugi i ei pristup daje prioritet samoj

p.: podzajednica se ne shvata kao prethodno uspostav

ljena, ve se i sama formira oko osobenep. koju razvija.
Kada se p. ovako definie, naglasak se - umesto na sociostruktume inioce - stavlja na simboliku kreativnost
pojedinaca i spontano nastalih manjih grupa, kojima se
pristupa i iz kojih se istupa po naelu slobodnog izbora.
Tako se, recimo, u tradiciji kulturnih studija ne govori o
omladinskoj p. nego, u mnoini, o omladinskim p.,
koje se oblikuju u meusobnoj suprotstavljenosti kroz
neprekidnu igru razlik, svesno odabranih i namerno
intenziviranih stilskih obeleja.
U sociologiji, prihvatanje pojma p. oznailo je uda
ljavanje od konsenzualne slike jedinstvene kulture
odreenog drutva, kakvu su nudili Emil Dirkem i funkcionalisti, i usvajanje ideje daje svaka kultura podeljena
na niz manjih, meusobno razliitih i esto sukobljenih
kulturnih svetova. Druga teorijska inspiracija potekla
je od tipologije reakcija na raskorak izmeu sredstava i
ciljeva, koju je Robert Merton formulisao u objanjenju
drutvene devijantnosti. Znaajno je, takoe, i naslee
ikake kole, s njenim studijama mikrosvetova marginalaca, delinkvenata i doseljenikih zajednica.
Najznaajniji razvoj, meutim, p o j a m j e doiveo u
sklopu britanskih kulturnih studija poev od ezdesetih
godina prolog stolea, koje prouavaju brojne p. na
stale meu britanskom radnikom omladinom posle
Drugog svetskog rata. Polazei od teorijskih uvida neomarksizma (Antonio Grami, Luj Altiser, Anri Lefevr),
semiologije (Rolan Bart) i poststrukturalizma (Miel
Fuko, Miel de Serto), autori kao to su Stjuart Hol,
Majk Brejk, Dik Hebdid, Pol Vilis i drugi smetaju
p. na mesto ukrtanja klasnih nejednakosti i generacij
skog jaza. Razliite omladinske p. (tedi, modi, rokeri,
pankeri) shvataju se kao vidovi imaginarnih reenja
za realne ekonomske i drutvene probleme s koji
ma se mladi iz radnike klase suoavaju u oblastima
kolovanja, rada i dokolice. Nasuprot tumaenjima koja
u upadljivom izgledu i nekonvencionalnom ponaanju
pripadnika odreene p. vide devijantnost i opasnost
po moralni poredak drutva, kulturne studije ih sagle
davaju kao smislene forme autentine kulturne krea
tivnosti, kojima mladi ljudi iznalaze vlastite odgovore
na svoju drutvenu situaciju i pruaju otpor domina
ciji i tlaenju. Tim otporom kroz stil mladi - i drugi
akteri lieni moi - preotimaju i prisvajaju predmete,
prakse i znaenja od dominantnog poretka, stvarajui
autonomni, svoj kulturni prostor. I, ire uzev,p. esto
nastaju kao aktivan i kolektivan odgovor na stigmatiza
ciju i nude socijalnu podrku za izgradnju alternativnog,
afirmativnog linog identiteta.

427
U novijim raspravama ukazano je na neke nedostatke
u pristupu fenomenu p. u okviru kulturnih studija:
prenaglaavanje kategorije otpora - radikalnog pro
tivljenja dominantnoj kulturi - to dovodi do ignorisanja mnotva kulturnih praksi koje nemaju to obeleje,
te zanemarivanje rodne dimenzije, to ima za posledicu
usredsreivanje na muke akterep.
O grupa, marginalna O kultura O studije kulture
I.

Spasi

potla. Izraz potie od rei inuk (sevemoameriki

Indijanci sa severozapadne obale Pacifika), koja iz
vorno znai dar, poklon ili darovati, a prvi put
je zabeleena krajem XVIII veka. P. oznaava skup
razliitih rituala ili ceremonija, koje mogu ukljuivati
proslave, igranke ili ritualne plesove, javne govore
i javnu distribuciju razliitih dobara - a koje su sve
karakteristine za stanovnike severozapadne obale Paci
fika. Najvaniji aspektp. je ritualno darivanje uesnika
tih ceremonija, odnosno gostiju, preko kojih se uspostav
lja vrlo sloen sistem drutvenih odnosa (to je neko
vie u stanju da pokloni, to je njegov presti vei), soli
darnosti unutar zajednice, ali i drutvene stratifikacije
(poglavice najvie daju, ali najvie i primaju). Onaj koji
poklone prima obavezan je da uzvrati nekom drugom
prilikom najmanje istom koliinom ili vrednou. P. je,
takoe, vaan za uspostavljanje politikih uticaja i save
za. Marsel Mos je u svom Ogledu o daru (1923-1924)
ukazao na ire ekonomske implikacije sistema razmene
darova za prouavanje predindustrijskih drutava. Po
njegovom miljenju,/, je predstavljao dobar nain za
akumulaciju bogatstva putem njegove redistribucije.
Mada je kanadska vlada 1884. zabranila p., on se ipak
odrao, kao jedna od kljunih kulturnih i politiko-ekonomskih institucija sevemoamerikih Indijanaca.
O razmcna, ekonomska O simbolika komunikacija
A. Bokovi

potrebe. Skup dinamikih snaga pojedinca ili grupe

koje zahtevaju da se neto ispuni, ostvari, pokrene,
pokua. P. nastaju kao dvostruko prisustvo pomenutih
unutranjih snaga: (a) kao oseaj nedostatka neega
(disfunkcija) koji pokree, motivie, usmerava da se taj
nedostatak nadomesti i pribavi ono to se nema (novac,
znanje, ljubav); (b) kao viak neega ega se treba oslo
boditi ili ga usmeriti i pokrenuti, kako bi se stvorila pri
rodna ravnotea i odgovarajue povoljno stanje (viak
energije, novca, robe). Izvori p. se nalaze u odreenim
stanjima, motivima, nagonima, talentu, zadacima,
ulogama i oekivanjima.

potrebe

P. se mogu podeliti prema nekoliko kriterijuma. Pre

ma osnovnom znaaju za oveka, dele se na primarne,
tj. generike, bioloke i prirodno date oveku kao biu
(hrana, stanovanje, odevanje, produenje vrste, odmor,
kretanje, rad) i sekundarne p., steene u grupi, zajed
nici, ovekovim delovanjem i odnosom prema drugim
ljudima, socijalizacijom (druenje, znanje, profesija,
priznanje, afirmacija, bogatstvo, kultura).
Prema subjektima, odnosno nosiocima,/?, se dele na
p. pojedinca, drutvene grupe i zajednice. P. pojedinca
su one koje istiu njegov znaaj i ulogu kao linosti,
njegov razvoj, kretanje (navike, samopotvrivanje,
napredovanje, sticanje, menjanje). ovekove p. su
raznovrsne i zavise od mnotva uslova i razliitih okol
nosti u kojima se ljudi nalaze. Prema p. se procenjuje
ovekov znaaj i uloga u drutvu, njegove ambicije i ak
cije. ovekje u sutini bie mnotvap. Drutvene okol
nosti ine da on postane jednodimenzionalni ovek
(Herbert Markuze), ovek potronje, potroako bie
(lat. homo comumens), ili homo oeconomicits, homo
politicus itd. ovek bogatih p. ima potencijal da ost
vari slobodu, samostalnost, da kreira i unapreuje svoj
ljudski svet.
P. drutvene grupe su specifine p. udruenih po
jedinaca, koje se kao takve lake zadovoljavaju nego
kad je ovek srn i izolovan. Neke p. ovek sm ne
moe ni da zadovolji ni da razvije. Takvep. razvija po
rodica, radna, profesionalna, etnika, verska itd. grupa.
P. drutvene grupe ispunjavaju se kroz ulogu i oekivanja
koja pojedinac ima u odnosu na referentnu grupu. Grupa
moe da usmerava p. pojedinca da vri selekciju meu
potrebama. Grupa moe da razvija i bogatip. pojedinca,
ali moe i da sputava njegove p., da dovede do nesklada
i sukoba izmeu individualnih i kolektivnih p.
P. drutvene zajednice, koje se odnose na drutvo,
dravu, regiju, lokalnu zajednicu itd., specifine su p. za
irim udruivanjem radi zatite, razvoja i napretka po
jedinaca i drutvenih grupa. Zajednica nastoji da obliku
je poeljne/?., da ih usmerava u pravcu poistoveivanja
sa zajednicom i postupanjem u skladu s onim to jeste ili
se smatra dobrim i korisnim za tu zajednicu. Zajednica
ima svoje specifine p., koje se esto nameu individual
nim i grupnimp. (p. drave da intervenie u ekonomiji,
drutvenim odnosima, kulturi). Zajednica nastoji da izbegne sukob meu/;, i da uspostavi harmoniju nameta
njem hijerarhije p. ili njihovim odlaganjem.
Podelap. je vrlo sloen teorijski i praktini postupak
koji je gotovo nemogue u celosti obaviti. Zapravo,
takva podela morala bi stalno da se usavrava i osavremenjuje, jer se p. neprestano uveavaju i mnoe, te se
menjaju i kriterijumi i principi njihove podele.

potrebe
P. su, dakle, istorijska kategorija. One se stalno razvi
jaju i menjaju. Na odreenom stepenu razvoja drutva
nastaju odgovarajuep. koje zavise od njegove ekonom
ske, tehnoloke, socijalne, politike i kulturne razvi
jenosti. Ali, i p., sa svoje strane, utiu na bri ili spo
riji razvoj drutva. Neke od njih nestaju, druge (nove)
nastaju. Savremeno drutvo je drutvo dinaminih p.
(ekologija, internet, digitalna tehnologija, estetska hirurgija itd.). P. se neprestalno proizvode i stvaraju,
te jedna drugu uslovljavaju. Savremena tehnologija i
ekonomija mogu napredovati i razvijati se samo ako
stalno poraaju nove p. One mogu da budu stvarne,
nune, ali i prividne, tj. lane. Razvijeno drutvo i
bogatep. vrsto su meusobno povezani. P. su pokaza
telj razvoja ekonomije, demokratije, slobode i ljudskih
prava.
3 drutvo, potroako 3 potronja 3 vrednosti
/. ijakovi
p o tronja. Poslednja faza u procesu ekonomske
reprodukcije (nakon proizvodnje i raspodele). P. pri
kazuje naine na koje jedna ekonomija troi svoj bruto
drutveni proizvod. U ekonomskoj analizi vai sledea
jednaina: Y = C + / + G + NX, pri emu je: Y (eng.
gross domestic produet) = drutveni bruto proizvod;
C (consuption) = lina p. \ I (investment spending) =
investiciona potronja; G (govem m ent spending) =
dravna potronja; N X (net export) = neto izvoz.
Preciznije govorei, jednaina prikazuje sastav
p. drutvenog bruto proizvoda u razliite svrhe, tj. za
linu, investicionu, dravnu p. i neto izvoz. Lina p.
predstavlja p. potronih dobara (hrana, obua, odea
itd.), trajnih potronih dobara (bela tehnika, kuni
aparati, automobili itd.) i usluga (stavke, kao to su
npr. obrazovanje, zdravstvene usluge, kozmetiki tret
mani itd.) u domainstvima. Investiciona p . predstavlja
kupovinu dobara koja e biti koriena za proizvodnju
vee koliine potronih dobara, trajnih potronih do
bara i usluga u budunosti. Investiciona p. je suma ku
pljenih kapitalnih dobara (maine, alati, fabrike, komp
juteri, saobraajna infrastruktura itd.), zaliha (potronja
firmi radi dranja dodatnih koliina sirovina, delova za
proizvodnju i gotovih proizvoda) i stanova kupljenih za
domainstva. Dravna p. ukljuuje p. razliitih dobara
i usluga od strane razliitih dravnih organa (lokalnih,
republikih, nekada i saveznih). Najznaajnije stavke
dravnep. su plate radnika zaposlenih u dravnoj slubi
i finansiranje javnih radova (izgradnja puteva, eleznica,
aerodroma, mostova, nasipa itd.). Neto izvoz je jednak
razlici u vrednosti domaih proizvoda koje kupe stran
ci (izvoz) i vrednosti inostranih proizvoda koje kupi

428
domae stanovnitvo (uvoz). Neto izvoz znai da je
uvoz oduzet od izvoza. Uvoz je oduzet od izvoza zbog
toga to je uvoz dobara i usluga ve ukljuen u neku
od preostalih komponenti drutvenog bruto proizvoda.
Na primer, ukoliko neko domainstvo kupi automobil
marke peo za 12 000 evra, poveava se stavka line
potronje stanovnitva za isti iznos. U isto vreme dolazi
do redukcije izvoza za isti iznos (iznos vrednosti uveze
nog automobila marke peo), tako da na kraju nije dolo
do promene drutvenog bruto proizvoda. To je zato to
se drutveni bruto proizvod odnosi samo na potronju
domae proizvodnje dobara i usluga (proizvodnje na
teritoriji odreene drave).
3 drutvo, potroako 3 proizvodnja
3 raspodela, ekonomska
O. Radonji
pozitivizam (lat. positivus - potvrdan, zasnovan
na injenicama). Vieznaan pojam koji bi se najoptije
mogao opisati kao posebna i veoma stara duhovna ori
jentacija koja je u razliitim epohama poprimala osobena
obeleja, ali kojoj je zajedniko odbacivanje metafizike
i spekulativne filozofije, pa i filozofije uopte. P. se os
lanja na nauku shvaenu kao skup posebnih saznanja o
pojedinanim injenicama, do kojih se dospeva iskustvom
i egzaktnim naunim metodama, to se smatra najefika
snijim sredstvom za uveanje ljudske moi.
Zaetnik modeme filozojije p. bio je Dejvid Hjum
koji je, dovodei pretpostavke empirizma do krajnjih
konsekvenci, izvrio destrukciju svih nada koje je vek
prosveenosti vezivao za iskustvo i zdrav razum. Traei
od znanja neoborivu sigurnost, Hjum je zavrio u prin
cipijelnom i radikalnom skepticizmu prema svekolikom
saznanju, izuzev onom koje ne prelazi okvire opisa
pojedinano datih opaajnih kvaliteta. Ostavljajui docnijim pokolenjima pozitivista nereeno pitanje mogunosti
znanja koje bi bilo apsolutno dostojno poverenja i koje
ne bi bilo sadrajno prazno i jalovo u svojoj neizleivoj
pojedinanosti, Hjum je istovremeno ukazao i na jednu
od glavnih tekoa i protivrenosti samog p.
Sto se tie p. u sociologiji, njegov utemeljiva bio
je Ogist Kont, koji je u svom delu Teaj pozitivne filo
zofije (1832-1842, u est svezaka) izneo idju da bi
sociologija kao nova nauka trebalo da svoje praktino
opravdanje nae u drutvenim potrebama toga doba, te da
bi stogap. trebalo da sainjava njenu filozofsku osnovu.
Prema ovoj zamisli, to je takva orijentacija koja, nasu
prot metafizikim spekulacijama, istie realno i konkret
no znanje o socijalnim injenicama koje se ne razlikuje
bitnije od slinih saznanja o prirodnim injenicama. U
skladu s tim, osnovni metodi nove nauke trebalo bi da

429
budu posmatranje, eksperiment, komparativna i istorijska metoda. Takvo zalaganje zasniva se na Kontovom
dobro poznatom zakonu, prema kojem svaka nauka u
svom razvoju mora da proe kroz tri stadijuma: teoloki,
u kojem se sve pojave objanjavaju delovanjem jednog
ili vie natprirodnih bia; metafiziki, u kojem se pojave
objanjavaju delovanjem jedne ili vie apstraktnih sila, i
pozitivni, u kojem se u objanjenju pojava nastoje otkriti
iskustveno zasnovani i injenino proverljivi konstantni
odnosi meu njima.
Prema ovoj zamisli, proces konstituisanja indu
strijskog drutva, za koje se Kont zalae, neposredno je
povezan s prevlau pozitivnog naina miljenja, pozi
tivnih nauka, pozitivne filozofije, pozitivne politike i
pozitivne religije. Osnovu tog novog sistema trebalo bi
da ine pozitivne nauke sa sociologijom na elu, koja bi
sluila kao teorijska podloga politikih akcija usmerenih
na reformu drutva. Smatrajui da postoji velika razlika
izmeu spontanog progresa civilizacije i progresa koji
nastaje kao rezultat planiranja, Kont se zalae za uvoenje
pozitivne politike ipozitivne religije koje e to omoguiti.
Umesto klasine drave, u budunosti e se ostvariti aso
cijacija gradova, ujedinjenih zajednikom verom zasno
vanom na oboavanju oveanstva, a pod rukovodstvom
svetenika pozitivne religije ili naunih rukovodilaca
drutva. Za razliku od ranije teokratije teoloki orijentisanih svetenika, u ovoj sociokratiji vladae odabrani
poznavaoci pozitivistikih sociolokih naela, koje krase
hrabrost, istrajnost i mudrost. Oni e voditi prosveenu
politiku, ije je naelo ljubav, osnova rad, a cilj progres.
Time Kontova kritika teologije i metafizike zavrava u
svojevrsnom utopizmu i misticizmu.
Na osnovu ovoga to je reeno jasno je da je p., ma
koliko to on poricao, i sm osobena filozofija, ije se os
novne karakteristike mogu svesti na sledee: (1) kritika
tradicionalnog teolokog i metafizikog naina miljenja
i svih njegovih apstraktnih naela i tvorevina; (2) ospo
ravanje saznajne valjanosti i naune zasnovanosti vrednosnih sudova i normativnih iskaza, te proklamovanje
vrednosno neutralne nauke; (3) iskljuivo oslanjanje
na injenice i egzaktne, tj. precizno kvantitativno iska
zane i empirijski proverljive naune sudove; (4) vera u
principijelno jedinstvo naunog metoda i u zajedniku
epistemoloku osnovu prirodnih i drutvenih nauka;
(5) zalaganje za praktinu primenjivost svih naunih re
zultata.
Iako su meu zagovornicima sociolokog p. postojale
znatne razlike, svima je, dakle, bio zajedniki zahtev da
se u prouavanje drutva unesu osnovna epistemoloka
naela prirodnih nauka, ime bi se poveala objek
tivnost, preciznost i egzaktnost sociolokih saznanja.

pragmatizam
Sociologija bi se tako postepeno izjednaila s mnogo
razvijenijim prirodnim naukama kao svojim idealom,
potvrujui na najbolji nain opravdanost svog posto
janja. Oslanjajui se na filozofski empirizam, socioloki
pozitivisti su isticali znaaj nauke u drutvenom ivotu
ljudi i zalagali se za podsticanje njenog breg raz
voja. U takvoj, epistemoloki jedinstvenoj nauci, sve
drutvene pojave bi se posmatrale u svetlosti prirodnih
zakona, mata bi bila podreena bezlinom posmatranju, kompleksno objanjenje prostom opisu, a kritiko
promiljanje ravnodunom konstatovanju. Teei sig
urnom, pouzdanom, preciznom i kvantitativnom sazna
vanju injenica, koje se mogu iskustveno proveravati
i praktino upotrebljavati, takva orijentacija je prvenstveo usmerena na prikupljanje i precizno opisivanje
podataka, a ne na njihovo teorijsko uoptavanje i pot
punije objanjenje.
Pozitivistika shvatanja, koja su - u ovom ili onom ob
liku - i danas veoma uticajna u sociologiji i drugim nauka
ma, naila su na odluno protivljenje, pre svega, u okviru
nemakog istoricizma, koji je osporavao sve osnovne teze
p., a naroito njihovu primenjivost u naunom ispitivanju
drutva. Ta kritika poinje osporavanjem epistemolokog
shvatanja da prirodne i drutvene nauke treba da budu je
dinstvene u osnovnim logiko-epistemolokim naelima,
na osnovu ega se osporava i teza daje radi breg razvi
janja drutvenih nauka potrebno u njima to vie primenjivati ona metodoloka shvatanja ija je epistemoloka
vrednost prethodno proverena u prirodnim naukama.
Kao osnovni razlog za ovakav stav iznosi se sumnja u
mogunosti otkrivanja zakona u drutvenom ivotu, a jo
odlunije se osporava daje otkrivanje zakona osnovni
nauni cilj istraivanja drutva, poto se prihvata dis
kontinuirano shvatanje istorije. U vezi s tim, zastupa se
i sasvim drugaije shvatanje naina naunog objanjenja
pojedinih drutvenih pojava, budui da se zagovara
sposobnost razumevanja pojedinanog i konkretne osobenosti neke istorijske celine. Na temelju svega toga, os
porava se mogunost i vrednost opte teorijske nauke o
drutvu, iji bi osnovni zadatak bilo otkrivanje i teorijsko
povezivanje drutvenih zakona, a koja bi mogla da slui
kao teorijska osnova is.torijskih prouavanja i objanjenja
pojedinanih pojava, jer se smatra daje osnovno saznanje
o drutvu istorijske, a ne teorijske prirode.
3 empirizam 3 istorieizam 3 nauka

M. Tripkovi

poziv, v. (a) zanimanje; (b) profesija

pragm atizam (gr. pragma - delo, radnja, in). Filo
zofski pravac i iz njega proistekla odgovarajua nauna

pragmatizam
orijentacija u okviru kojih se smatra da su praktino
delovanje i praktina korist odluujui kriterijumi za
prosuivanje o smislenosti i istinitosti neke teorije ili
saznanja uopte, ali i celokupnog ljudskog ponaanja.
Utemeljiva p. i onaj koji je prvi upotrebio taj na
ziv (1878. godine) bio je ameriki filozof arls Pirs.
Tumaei svoje stanovite kao nastavak filozofije Imanuela Kanta i empirizma Dejvida Hjuma, Pirs je smat
rao da se istinitost pojmova sastoji u njihovom znaenju
za iskustvo i u njihovoj korisnosti za ljudsko delovanje.
Ovo stoga to - da bismo postigli jasnou u svojim mi
slima o jednom objektu - moramo samo da razmotrimo
kakve mogue praktine posledice taj objekt moe da
podrazumeva.
Slino njemu, i drugi osnivap. ili radikalnog empi
rizma, ameriki filozof i psiholog Vilijam Dejms istie
da je osnovni kriterijum saznanja njegova praktina
vrednost. P. je u njegovim radovima shvaen kao me
tod i kao teorija istine. Kao metod, on slui za reavanje
na izgled nereivih metafizikih sporova, kojom pri
likom se pitamo u emu bi bila praktina razlika kad
bi ova a ne ona sporna zamisao bila istinita. Ako se
nikakva praktina razlika ne moe povui, obe su al
ternative podjednako dobre, a ako su njihove praktine
posledice razliite, treba prihvatiti onu koja nam je ko
risnija. S druge strane, kao teorija, p. polazi od tradi
cionalnog Aristotelovog shvatanja istine kao slaganja
ideje sa stvarnou, s tim to slaganje sa stvarnou
ovde znai snalaziti se u njoj, odnosno umeti uprav
ljati njome i uspeno je iskoriavati, iz ega sledi da
su istinite samo one ideje koje su nam u ivotu korisne.
Odbacujui, dakle, metafizike rasprave, koje smatra
besmislenim jer su u principu nedokazive i mogu da
traju beskonano, Dejms se opredeljuje za praktinost,
uspenost i korisnost kao osnovne kriterijume istinitog,
izraavajui time tipino ameriki poslovni mentalitet
uspeha i koristi, ali i opravdavajui ga kroz njegovo filo
zofsko utemeljenje.
I trei znaajni predstavnik p., Don Djui, iako
irokih interesovanja, bio je takoe protivnik tradi
cionalizma svake vrste i metafizikih spekulacija. On
se zapravo smatra osnivaem instrumentalizma, kao
specifine varijante p. Djui je tvrdio da saznanje ima
vrednost samo ako slui kao sredstvo ili instrument
(otuda i naziv) za praktina ivotna reenja. Znanje je,
prema njegovom miljenju, mo koja mora biti upotrebljena za vladavinu nad prirodom, u slubi drutvenog
napretka, a filozofija ima razloga da postoji samo kao
egzaktna duhovna disciplina.
P. je znaajno uticao na razvoj, pre svega, amerike
sociologije, koja je od poetka bila preteno empiristiki

430
i pragmatistiki orijentisana. Ona je imala malo sklo
nosti za sve ono to bi se moglo nazvati spekulaci
jom i metafizikom, a to se u praksi neretko poka
zivalo kao snano antiteorijsko ili, tanije, ateorijsko
(pred)ubeenje.
O empirizam O interesi O utilitarizam
M. Tripkovi
pravo. Jedan od najpoznatijih, ali i najspornijih
naunih pojmova, ija opteprihvaena definicija i
danas nedostaje. Na tekou definisanjap. naili su ve
i sami stari Rimljani, koji su izgradili prvi sloeniji i
zaokrueniji pravni sistem. Kod njih su preovladavala
etika shvatanja, kao to je npr. Celzova definicija p. kao
umetnosti dobroga i pravinoga, ili Ulpijanova maksi
ma d a je p. poteno iveti, drugoga ne dirati i svakome
dati ono to mu pripada. Svi pokuaji definisanjap. u
narednim vekovima, sve do naih dana, suoavaju se s
tri kljuna problema: (1) razlikovanje faktikog i normativnog; (2) razlikovanje etikog (moralnog) i pravnog i
(3) razlikovanje izmeu protopravnog i pravnog stricto
sensu. P. je normativni fenomen (koji ne treba brkati s
drutvenim injenicama vezanim za njegovu izradu i
primenu), koji izrasta iz etikog (moralnog) fenomena,
ali se od njega osamostaljuje (zbog ega oba fenomena
treba jasno razlikovati) i koji ima svoj autohtoni razvoj,
od rudimentarnih (protopravnih) do sasvim razvijenih
(istih) oblika.
P. nastaje s pojavom dravne vlasti, formalne logike
i pisma. Iako je vrlo teko povui otru crtu izmeu
odravljenih drutava - pa i onih protodravnih - i
onih koja im prethode, za prve je karakteristian rast
kompleksnosti i obrazovanje novog vremensko-prostornog kontinuuma oko stoera vlasti (u kojem ta komple
ksnost treba da nae svoj izraz). Dinamika odravljenih
drutava vezana je za sve bre i sloenije ritmove podele
rada u koju je uhvaeno privatno vreme svakog
dravljanina i koja daje povoda da se govori o katego
riji vremena. Ova drutva se, dalje, prostim po velikim
teritorijalna, koja obuhvataju vie naselja i poseduju
odreeni centar (glavni grad) i koja, zbog nesagledivosti s jednog mesta, moraju da budu miljena u
kategoriji prostora. U tom vremensko-prostornom
kontinuumu, koji obrazuje dravna vlast, mogu je na
stanak formalne logike.
Formalna logika je nain miljenja kojim se nastoje
otkloniti problemi raspada smisla u tradicionalnom supstantivnom razmiljanju (primerenom skuenoj teritoriji
primitivnih drutava i dinamici prirodnih ciklusa), i to
stvaranjem jednog vetakog misaonog sistema koji
se zasniva na odreenim principima, klasifikacijama i

431
uzronoposledinim relacijama. Najupeatljivija kara
kteristika formalne logike jeste da epa stvarnost - najpre, na onu koja se spoznaje kako bi se oformili ovi
principi, klasifikacije i uzronoposledine relacije, a
zatim i na onu koja se kasnije spoznaje podvoenjem
pod iste te principe, klasifikacije i uzronoposledine re
lacije. Sadraji stvarnosti koji se mogu uneti i urediti
u formalnologikom sistemu vremenom postaju tako
brojni d aje potrebno da se na poseban nain skladite
i kontroliu. To zahteva stvaranje odreene materijalizacije informacija, tj. zapisa koji se mogu efikasno i
univerzalno koristiti. Pismo je conditio sine qua non ne
samo kompleksnih odravljenih drutava, ve i same
formalne logike. U njemu formalizacija miljenja moe
da uvrsti svoj sopstveni artificijelni sistem i omogui
njegovu rasprostranjenu primenu od strane svih lanova
kom pleksnog odravljenog drutva. Zato su sva
odravljena drutva integrisana tako da, sjedne strane,
stimuliu raanje formalne logike i pisma, a s druge,
onemoguavaju normalno voenje ivota ljudi bez us
vajanja i upotrebe formalne logike i pisma. Ovladavanje
obema civilizacijskim tekovinama ini pretpostavku za
ivot i prosperitet u odravljenom drutvu.
P. predstavlja, najkrae reeno, primenu formalne
logike u sferi normi (koje se, samim tim, nuno moraju
zapisivati), koju ini, najpre, ustavotvorni i zakonodav
ni dravni organ (stvarajui p.), a potom i svi graani
i izvrni dravni organi (primenjujui p .), te na kraju i
sudei dravni organ (sankcioniui neprimenjivanje/;.
od strane graana i izvrnih dravnih organa). Stvaranje
p. (pravnih akata) sastoji se od fiksiranja (zapisivanja)
normi u jednoj ili vie normativnih reenica, uz pomo
formalne logike. Skup svih pravnih akata ini zatvoren
formalno-logiki sistem, iz kojeg deduktivnim putem
moe da se dobije smisao pojedinih reeninih kom
binacija pojmova i onda primene na konkretno injeniko
stanje (u logikoj formi sudova). Iako u tom procesu
dedukovanja ima obino mnogo zakljuaka, najvaniji
je poslednji zakljuak u kojem se krajnji rezultat
formalnologike analize (u vidu smisla pravne norme
koju nudi prva premisa) suoava sa smislom injenica
za koje se pretpostavlja da su relevantne za primenu
pravne norme (tzv. injenino stanje, koje prua druga
premisa), omoguavajui zakljuak o pravnoj posledici
u konkretnoj situaciji (pravni silogizam).
Ovaj postupak je karakteristian samo za/?., jer ga ne
poznaju ni moral ni obiajne norme, te u tom smislu o
p. moe da se govori kao o jedinom sistemu normi, iji
je smisao da uskladi i uini predvidljivim dolaenja do
ispravnih zakljuaka o pravcu delanja dravnih organa
i graana u konkretnim situacijama. Svi dravni organi

pravo, drutveno
i graani moraju da budu podobni da preuzmu uloge
pravnih subjekata koji su klasifikovani u klase i rodove
na prostoru vaenja (tj. prostoru koji pokriva vlast svo
jim aparatom prinude), kao i unutar vremena vaenja,
pri emu vremenska dimenzija poiva na logici prema
kojoj sadanjosti (injeninom stanju) prethodi prolost
(pravna norma), a sledi budunost (pravna posledica).
Iako su i pravne norme iskazi normativnog trebanja, one
se vrlo esto formuliu u uzronoposledinim relacija
ma (ko izvri... kaznie se...). Neospornim doprino
som Hansa Kelzena i njegovog sociolokog istraivanja
odmazde i kauzaliteta moe da se smatra ukazivanje
na izvorno poklapanje dijada uzrok-posledica i krivica-sankcija u prvim odravljenim drutvima i njihovim
pravnim porecima.
Meutim, ako je apstraktni pravni subjekt sankcionisan ve onog momenta kada je uvren u normu
(odnosno u onaj njen deo koji odreuje sankciju), to
jo ne znai da e se u realnosti ljudi kanjavati na
isti takav kauzalni nain. Autoritativna formulacija
pravnih normi ima za cilj da zastrai, da natera ljude
da se u realnosti identifikuju sa apstraktnim pravnim
subjektom i sebi, putem formalne logike, predoe ta ih
eka (uzronoposledinom nunou) ukoliko ispune
dispozitiv sankcije koju sadri odreena norma. I tu
sada nastupaju problemi. Formalna logika je efikasna
u sebi samoj, s pojmovima i kategorijama koje je sama
klasifikovala i rasporedila u uzronoposledine odnose.
Izae li van sebe, oekuju je manje ili vie neprijateljski
raspoloene injenice koje treba supsumirati. Upravo
na toj taki poinje ivot prava u drutvu i nastaju
problemi njegove primene. A vrlo brzo tokom razvojap.
pokazae se daje za njegovu koliko-toliko ujednaenu
i adekvatnu primenu nuan barem minimum balansa
moi u drutvu i takav institucionalni aranman koji
omoguava barem rudimentarno odvajanje organa koji
stvaraju i organa koji primenjuju pravne norme. Naposletku, da bi p. zaista dolo u situaciju da vlada (shod
no uvenoj engleskoj maksimi rule oflaw ), ono mora
da dobije veoma kompleksnu i razraenu demokratsku
ustavnu dravu.
O moral O obiaj Z> sociologija prava
A. M o ln a r

pravo, drutveno. Konstrukcija teorije d. p. kao

jednog od glavnih teorijskih pravaca sociologije prava
XIX i XX veka. Glavni predstavnici teorije d.p. su Leon
Digi. Mori Oriu, or Gurvi i dr. D. p. je, shodno
ovoj teoriji, pravo koje je spontano, nepozitivirano
i koje u drutvu nailazi na gotovo automatsko prihva
tanje i potovanje. Ono se, kao suta suprotnost (ar-

pravo, drutveno

432

tificijelnom) pozitivnom pravu, javlja jednoznano

i neprotivreno u svestim a ljudi, ne zasniva se na
istom normativitetu i ne poznaje sukob izmeu norme
i injenica. U savrem enoj sociologiji prava pojam
d. p. je naputen kao iskustveno neutemeljen produkt
vitalistike filozofije. Ipak, jedan deo tradicije d. p. je
apsorbovan u savremenom pojmu socijalnog prava, kao
jednoj grani prava; socijalno pravo se nalazi izmeu jav
nog i privatnog prava i sastoji od autonomnih pravnih
poredaka drutvenih grupa i prava kolektivnih ugovora
(koje zakljuuju privredne komore i sindikati). Za stva
ranje pomenutog shvatanja socijalnog prava naroito je
znaajan Hugo Zinchajmer, socijaldemokratski pravnik
i tvorac dela Vajmarskog ustava o privrednom ureenju
Nemake. Posebnost socijalnog prava lei u tome to ga
stvaraju organizovane drutvene grupe, dok se drava
samo po potrebi moe ukljuivati u taj proces (to moe
da rezultira i njenom aktivnou u oblasti socijalnog
zakonodavstva), U svakom sluaju, drava mora da
garantuje potovanje normi socijalnog prava - koje ni
njegovi tvorci ne prihvataju spontano i automat
ski - kao i bilo koje druge norme privatnog i javnog
prava.
O pravo
A. Molnar

pravo, g ra a n sk o . O blast prava koja regulie

vlasnike odnose meu ljudima i robnonovani promet.
Dva temeljna instituta g. p . su privatno vlasnitvo (na
kojem poiva statika g. p.) i ugovor (na kojem poiva
dinamika g. p.). Dve temeljne pretpostavke g. p. su
postojanje autonomije volje graana i dovoljna snaga
graanskog drutva da se otrgne skuenosti rodovske
zajednice i odupre iskuenjima realnog socijalizma.
Iako pojedini elem enti g. p. postoje u svakom
antikom pravu, smatra se da ono tek u rimskom pra
vu (lat. ins civile) poinje da dobija karakter relativno
zaokruene i sistematizovane pravne celine. Rimsko
ins civile nije bilo isto to i savremenog. p. zato to je
bilo celokupno pravo koje je vailo za rimske graane
(a ne za peregrine i robove) i koje se zasnivalo na Za
konu dvanaest tablica (kao i drugim zakonima). Ipak,
poto su u ins civile dominirale norme koje se danas
nazivaju graanskopravnim i poto je bila razvijena
graanskopravna logika, ovo antiko pravo se opravdano
tretira kao postojbina g.p . Savremenog./;. nastalo je iz
dugotrajnog procesa ienja krivinopravnih, upravnopravnih, procesnopravnih itd. normi iz Justinijanove
kodifikacije. Tokom XVII i XVI veka na evropskim
univerzitetima ove norme se izdvajaju u posebne pravne
discipline - krivino pravo (ins criminale), javno pravo

(ius publicum ), procesno pravo (ordo iudicatorum)

itd. - dok se ostatak prava i dalje predaje kao jedin
stvena disciplina pod nazivom ius civile. Taj ostatak
inile su norme opteg del g. p., stvarnog prava, obligacionog prava, naslednog prava i porodino pravo. U
XIX i XX veku nastavlja se trend izdvajanja posebnih
disciplina iz korpusa g. p. - trgovakog prava, radnog
prava, porodinog prava itd. - tako daje danas kod nas
odomaeno tretiranje g. p. kao pravne discipline koja
obuhvata samo opti deo g. p., stvarno pravo, obligaciono pravo i nasledno pravo.
O pravo O svojina
A. Molnar

pravo, kanonsko. Re kanon (gr. kann, lat. canon)

ima znaenje pravila, propisa ili uzora. K. p. oznaava
se pravo Rimokatolike i pravoslavnih crkava. Prava
ostalih crkava - ukljuujui tu i protestantske - ne na
zivaju se k. p. ve, naprosto, crkvenim pravom. Prvi
hrianski kanoni, u kojima je saeto Isusovo uenje
0 moralu, bogosluenju i zajednikom ivotu vernika, nastali su poetkom II veka, da bi u iduem veku
bili proireni i preraeni u prave crkvene kanone (gr.
kannes ekklsiastikoi). Kada je hrianstvo postalo
dravna religija, a Crkva poela da stie kompleksnu i
autoritarnu organizaciju, kanoni su sistematizovani u je
dinstvenu pravnu celinu, koja e dobiti naziv k. p. Posle
rascepa hrianske Crkve polovinom XI veka, zapadna
1 istona crkva su u svojim k. p. zadrale zajednike
hrianske izvore (Stari i Novi zavet, odluke prvih se
dam vaseljenskih crkvenih sabora i odluke apostola),
dopunjujui ih svaka svojim inovacijam a. Tako je
Rimokatolika crkva u kanonsko pravo uvrstila papske
odluke, zakljuke ekumenskih sinoda itd. Celokupno
katoliko kanonsko pravo kodifikovano je 1917. go
dine (lat. Codex iuris canonici) u pet knjiga, koje sadre
2 414 kanona. Zbog autokefalnosti i slabe povezanosti
pravoslavnih crkava, pravoslavno kanonsko pravo nika
da nije dostiglo razuenost i sistematinost katolikog
kanonskog prava, premda je jedan njegov deo kodifikovan (gr. Nomokanon).
Od rascepa u zapadnom hrianstvu u XVI veku traju
kritike kanonskog prava kao logiki neodrivog. Ako je
Isusovo uenje postavilo osnove za jednu religiju ljubavi, smatra se onda ta religija moe imati samo jedan
sveobuhvatan moralni izraz, ali ne i pravnu formu, koja
je izraz egoizma i ovosvetovne vlasti. Osim toga, smo
ograniavanje kanonskog prava na crkvu i prihvatanje
koegzistencije s dravom i dravnim pravom (a kasnije i
s drugim crkvama na teritoriji iste drave) predstavljalo je
odstupanje od univerzalnosti vaenja hrianskog uenja

433
i stupanje na klizav teren omeavanja domaaja Boije
volje, Boijeg kanona - pa, na kraju, i samog Boijeg
prava.
3 crkva 3 hrianstvo O pravo
A. Molnar

pravo, krivino. Oblast prava kojom se inkrimiu

odreene vrste delanja kao opasne po osnovne drutvene
vrednosti i interese (krivina dela) i propisuju (krivine)
sankcije koje e krivini sud dosuivati licima koja
preduzmu pojedine vrste inkriminisanog delanja i koja
snose odgovornost za njih (krivina odgovornost).
Krivino delo uvek mora da bude precizno definisano
zakonom i da obuhvati samu radnju (bilo kao aktivno
delanje, bilo kao proputanje aktivnog delanja), njenu
posledicu i sve relevantne okolnosti u kojima je izvrena
(kao to su nain izvrenja, sredstvo, mesto, vreme itd.).
Krivina odgovornost podrazumeva psihiki odnos
poinioca krivinog dela prema samom delu. Da bi
neko delo moglo da se pripie nekom kao odgovornost,
on mora u momentu izvrenja da bude uraunjiv (tj. da
poseduje sposobnost rasuivanja i odluivanja) i vin.
Vinost moe imati dva oblika: umiljaj (htenje da se delo
izvri) ili nehat (neopreznost koja je dovela do dela koje
se nije htelo). Nehat je blai oblik vinosti od umiljaja i
sankcionie se samo kada je to zakonom predvieno, a i
tada blae nego za krivino delo izvreno s umiljajem.
Problematika krivine odgovornosti obuhvata takoe i
fenomen zablude (postojanja pogrene predstave o ne
koj stvarnoj okolnosti koja ulazi u obeleja krivinog
dela), naroito kada je izvreno krivino delo s teom
posledicom ili kvalifikovano naroitom okolnou.
Ne postoje drutva koja ne poznaju k. p. Rasprostra
njeno je shvatanje daje k.p. izvorni oblik prava i daje
u svom rudimentarnom obliku imalo iskljuivo cilj da
regulie i kanalie drutvenu odmazdu nad onim lanom
zajednice koji je (racionalnim ili iracionalnim putem)
proglaen krivim za neko krivino delo. Klasne razlike
su tokom istorije na razliite naine uticale ne samo
na kaznenu politiku nego i na penitencijarnu politiku.
U svojoj klasinoj studiji Kazna i drutvena struktura
(1939), Georg Rue i Oto Kirhajmer su pomno ana
lizirali k.p. kapitalizma u periodu od XVI do XIX veka
i pokazali vezu izmeu kanjavanja i kretanja na tritu
radne snage (ali, isto tako, i eksploatacije osuenikog
rada). U XX veku, totalitarni reimi (SSSR i Trei Rajh)
negirali su dobar deo civilizacijskih tekovina k. p. i u
ime revolucije (proletarijata i naroda) praktikovali ne
sputan progon tano odreenih drutvenih gaipa (Jevreji, kulaci, izdajnici svih vrsta itd.), pa ak i nesele

pravo, meunarodno
ktivan teror nad velikim delom stanovnitva kojim su
ovladali. U novije vreme, pojaana regulacija ljudskih
prava i njihova zatita na meunarodnom nivou dovodi
do irenja sloboda i garancija osumnjienih, optuenih
i kanjenih lica (sloboda od vansudskih egzekucija i
nestanaka, zabrana torture, zabrana telesnih kazni,
pravo na ogranien boravak u pritvoru do podizanja
optunice, ukidanje ili restriktivan reim smrtne kazne
itd.).
3 kriminalitet 3 pravo 3 sankcija
A. Molnar

pravo, m eunarodno. Oblast prava koja regulie

odnose subjekata u meunarodnoj zajednici. Pod poj
mom m. p. vrlo esto se podrazumeva meunarodno
javno pravo, iako, pored njega, postoje i meunarodno
privatno pravo, m eunarodno k riv in o prav o ,
meunarodno administrativno pravo itd. Osim toga,
neretko se tvrdi da je ins gentium u starom Rimu bio
neka vrsta pretee m. p., to nije tano, poto je ovo
pravo bilo deo unutranjeg (privatnog) prava rim
ske drave. U novom veku i sm izraz (lat) ius gen
tium postaje pretesan da obuhvati sadraj nove oblasti
prava, pa tako Hugo Grocije govori i o pravu meu
dravama (ius inter civitates), a opat Sen-Pjer i o pravu
izmeu naroda.
U protekla etiri veka, koliko traje istorija savremenog m. p., ne prestaju diskusije o tome ko su subjekti
m. p. Prema konzervativnom stanovitu, to su samo drave
(odnosno, meunarodne organizacije), dok modema sh
vatanja istiu i same pojedince kao subjekte m. p. U
modernom m. p., naroito od prestanka hladnog rata,
prihvaeno je naelo da pojedinci imaju meunarodno
garantovana prava upravo kao pojedinci, a ne kao
dravljani pojedinih drava. To se pokazuje i po sve
veem broju meunarodnih tela ija je nadlenost da
tite pojedince prilikom krenja njihovih prava od strane
drave iji su dravljani, ili bilo koje druge drave. Ipak,
iako korpus ljudskih prava zatienih m. p. neprestano
raste, mehanizmi njihove zatite jo su nedovoljno raz
vijeni i zahtevaju dalja usavravanja.
M. p. se sastoji od obiajnog i ugovornog prava.
Prvo nastaje spontanim upranjavanjem tokom dueg
vremenskog perioda, a drugo na osnovu meunarodnih
ugovora. Sve vaniji deo meunarodnog ugovornog
prava u periodu posle Drugog svetskog rata (tj. od
donoenja Povelje Ujedinjenih nacija) postaju kodi
fikacije, ija je izrada stavljena u zadatak Generalnoj
skuptini Ujedinjenih nacija.
U pogledu odnosa izmeu m.p, i dravnog prava raz
likuju se dva stanovita: prema prvom (monistikom),

pravo, meunarodno

434

pravni poredak je jedinstven i norme m. p. su u njemu

nadreene normam a dravnog prava, dok prem a
drugom (dualistikom), m. p. i dravno pravo pred
stavljaju odvojene i meusobno nezavisne (pa otuda ne
nuno i neprotivrene) pravne poretke. Iako u moder
nom pravu sve vie prevladava monistiko stanovite,
ono je jo daleko od realnosti. Drave imaju obavezu
da svoje pravne poretke usklade s normama m. p., ali
se ta obaveza u velikoj meri jo izigrava. Nade da bi
se monistiko stanovite u budunosti ipak moglo
nametnuti pruaju savremeni mehanizmi zatite ljud
skih prava garantovanih pojedinim meunarodnim
ugovorim a, u kojima je predviena mogunost da
pojedinci tue drave koje svoje pravne poretke nisu
uskladile sa obavezama preuzetim tim ugovorima. Iako
iz presuda meunarodnih organa po ovim tubama jo
proizlaze samo subjektivna prava za tuioce, pritisak
meunarodne javnosti neformalno stvara znaajan priti
sak na drave da interveniu u sopstvene pravne poretke
i da ih sistemski menjaju u skladu sa /;;. p.
3 ljudska prava 3 pravo 3 pravo, obiajno
A. M olnar

pravo, obiajno. Skup pravnih obiaja i pravila

nastalih dugotrajnim upranjavanjem istog naina
ponaanja koji su prihvatili pripadnici odreene
drutvene grupe, a prati ga svest o pravnoj obaveznosti.
O. p. je deo obiajnog sistema normi, tj. iskustvom i
navikom stvorenih odredbi (Tihomir orevi), koje
- iako nisu zapisane - reguliu drutveni ivot tradi
cionalnih drutava. Formalni izvor o. p. ne nalazi se u
nekom propisu koji donosi odreeni zakonodavni organ,
kao kod pozitivnog prava, nego u obiajima odreene
drutvene sredine kao izrazu narodnog shvatanja poj
ma pravde. Ti obiaji svoju obaveznost duguju sankciji
zasnovanoj na autoritetu religije ili tradicije. Osnovna
razlika izmeu o. i pozitivnog prava jeste u odsustvu
svete sankcije, viem nivou optosti i racionalnosti
kod pozitivnog prava.
O. p. postoji i funkcionie pre nastanka drave,
ali i kasnije, u situacijama kada je delovanje drave
onemogueno, ili kada odreene oblasti drutvenog
ivota nisu regulisane dravnim zakonom. to je pozitivnopravni sistem stabilniji, prostor za o. p. je ui,
odnosno, ono se podudara s pozitivnim pravom. Stepen prisustva o. i pozitivnog prava odreenje nivoom
ukljuenosti lokalne zajednice u iru drutvenu zajed
nicu, jer ukoliko je vea razlika u strukturama lokalne
zajednice i ireg drutva, utoliko je vea i razlika izmeu
obiajnopravnog sistema lokalne zajednice i pozitivnog
prava u irem drutvu.

Jedna od najpoznatijih i najrasprostranjenijih normi

o. p. je krvna osveta, koju su poznavali svi stari narodi.
U nekim delovima sveta krvna osveta se zadrala i do
danas (Sardinija - vendetta, Sicilija - omerta, Crna
Gora, Kosovo, Albanija).
U o., kao i u pozitivnom pravu, primeuje se grana
nje na krivino i graansko pravo. Kao primer krivinog
o. p. u srpskom narodu Andrija Gams navodi maziju
(vaenje usijanog gvoa iz vrele vode; ako se pri tom
okrivljeni opee, to je dokaz krivice; prilikom sputanja
ruku u vrelu vodu prisutni mole Boga da potedi ruke
onoga ko je nevin). Isti autor pominje zakletvu kao
glavno dokazno sredstvo o. p., koje se zasniva na au
toritetu Boga kao garanta izvrenja sankcije. Kao pri
mer graanskopravnog obiaja srpskog naroda moemo
navesti mobu.
Kako bi se regulisali odnosi u tadanjem feudal
nom drutvu, srpsko o. p. i pravo sadrano u pove
ljama i meunarodnim ugovorima srpskih vladara bilo
je ukljueno u Duanov zakonik. Na primer, odredbe
u Duanovom zakoniku koje se odnose na trgovinu
potiu iz srpsko-dubrovakih sporazuma sklopljenih u
XII i XIV veku. Valtazar Bogii bio je jedan od prvih
i najznaajnijih istraivaa o. p. na ovim prostorima
{Zbornik sadanjih pravnih obiaja u Junih Slovena,
1874).
Meunarodno o. p. je rezultat tradicije i prakse u
meudravnim odnosima, bilo u domenu diplomatije,
bilo u domenu sukoba. Kontinuirana praksa i upotreba
ovih normi u meunarodnim odnosima budi svest o
pravnoj obaveznosti. Meunarodno o. p. je jedan od
izvora meunarodnog prava. Na primer, obiajno ratno
pravo dugo se upranjavalo pre nego to je kodifikovano
enevskom konvencijom i drugim dokumentima.
3 krva osveta 3 pravo 3 pravo, primitivno
D. G avrilovi

pravo, primitivno. Rudimentarno, nerazvijeno

pravo. U tom znaenju p. p. je sinonim za protopravo. Meutim, zbog tekoa u definisanju prava, neki
teoretiari su bili skloni da pojam prava shvate izuzetno
ekstenzivno i da p. p. veu za pravo koje se javlja u
tzv. primitivnim drutvima - koja ne poznaju dravnu
vlast, formalnu logiku i pismo. Shvatanje da pravo po
stoji ve na tako ranom stupnju razvoja ljudskog drutva
zastupaju naroito kulturni antropolozi evolucionistike
orijentacije. Dovoljno je da postoji rairen konsenzus
grupe o poeljnim oblicima ponaanja, kao i spontana
drutvena sankcija za odstupanja od tih oblika, pa ve
moe da se govori o ranom obliku prava ili p. p. Iako

435
je takvo shvatanje prava i p.p . i danas prilino raireno,
ono je u suprotnosti sa uobiajenom definicijom prava.
3 drutvo, primitivno 3 pravo 3 protopravo
A. Molnar

pravo, prirodno. Pravo za koje se smatra da po

stoji po prirodi stvari i vai veno, nepromenjivo i
nezavisno od htenja ljudi. Teorija o p. p. javlja se jo
u antikoj Grkoj i Rimu. Sofisti je anticipiraju dihotomijom zakona (nornosa) i prirode (fizisa), u kojoj ova
potonja slui kao kriterijum za kritiku prvog. U Nikomahovoj etici Aristotel ide korak dalje i celokupno pravo
koje vai u jednom polisu deli na zakonsko (pozitivno) i
prirodno. Time su pozitivno i p .p . postali delovi jednog
jedinstvenog pravnog kontinuuma, koji ne samo da ne
moraju da budu u suprotnosti nego upravo treba da se
usklauju i nadopunjuju. To shvatanje preuzimaju i stoici, a preko njih ono dospeva u Rim i nadahnjuje klasinu
jurisprudenciju. Ulpijan tako razlikuje (lat. ius civile, ius
gentium i ius naturale), pod kojim podrazumeva pravo
svojstveno svim ivim biima, tj. ljudima i ivotinjama.
U Justinijanovoj kodifikaciji nale su se odredbe koje
su, verovatno ve pod uticajem hrianstva, tretirale
p. p. kao metafiziki poredak celog sveta i univerzalnu
pravdu. To shvatanje je dominiralo praktiki tokom ce
log srednjeg veka, da bi poetkom novog veka poelo da
se menja. Tornas Hobs razlikujep. p. i prirodne zakone,
pri emu je prvo izraz nagona za odranjem pojedinca,
dok ovi drugi predstavljaju razradu Hristovog zlatnog
pravila. P. p. tako postaje vezano za ivot, telesni in
tegritet i svojinu, koji pojedincu garantuju mogunost
preivljavanja, tako da u sluaju da mu ih (tiranska)
vlast uskrati on moe opravdano da prui otpor tiraniji.
To uenje je dobilo svoj proslavljeni oblik kod Dona
Loka i u velikoj meri inspirisalo Ameriku revoluciju.
Tada nastaje prekretnica u istoriji p. p. Ako su do tada
jo bila tretirana kao stvar Boga, prirode, ra
zuma itd., s donoenjem amandmana na Ustav SAD
ona prerastaju u pozitivirana preddravna ljudska prava
(ili osnovna prava oveka) i kao takva postaju jedan od
dva stuba konstitucionalizma. Katalog ljudskih prava,
koji je postao deo Ustava SAD, vie nije bio legitimisan
istorijom i tradicijom (kao to je to bio sluaj s pove
ljama o ljudskim pravima u Engleskoj), nego upravo
rekursom na p. p. Iako teorija p .p . zbog toga nije pre
stala da postoji, njeno mesto u poslednja dva veka sve
vie zauzima teorija ljudskih prctva kao meunarodno
pravno i ustavno regulisana pozitivna prava, koja su
suvie znaajna da bi njihova sudbina bila preputena
u ruke zakonodavnog tela. Njihov institucionalni uvar
je ustavni sud, kao i sva ona meunarodna tela kojima

pravo, rimsko
na osnovu posebnih meunarodnih ugovora mogu da
se obraaju pojedinci zbog krenja ovih prava od strane
drava koje su tim meunarodnim ugovorima pristupile
(Evropske konvencije o ljudskim pravima, Fakultati
vni protokol uz Pakt o graanskim i politikim pravima
itd.).
3 ljudska prava 3 pravo 3 ugovor, drutveni
A. Molnar

pravo, rimsko. Pravo koje je kao pozitivno pravo

vailo u Rimu od osnivanja grada (prema predanju, 754.
godine pre n. e.) do smrti cara Justinijana (565. godine
n. e.) i koje je svoj savren oblik dobilo u Justinijanovoj
kodifikaciji (lat. Corpus iuris civilis). Trinaestovekovna
istorija Rima se obino deli na etiri perioda: kraljevstvo
(754-509. godine pre n. e.), republiku (509-27. godine
pre n. e.), principat (27. godine pre n. e. - 235. godine
n. e.) i domint (235-754. godine n. e.). O pravu u peri
odu kraljevstva malo se zna, ali je sasvim izvesno da
je ono ostalo vrlo nerazvijeno. To se korenito menja u
doba republike. Nezadovoljan time to je poznavanje
i tumaenje prava bilo privilegija plemstva (patricija),
odnosno svetenstva (koje je bilo sastavljeno od patri
cija), rimski je puk (plebs) uspeo da 451. godine pre n. e.
iznudi sazivanje desetolane komisije sa zadatkom da
zapie zakone. Taj posao je bio zavren 450, a idue je
godine centurijatska skuptina odobrila poslednje dve
tablice od ukupno dvanaest, na kojima su bili zapisani
zakoni. Time je na snagu stupio Zakon dvanaest tablica,
koji e predstavljati kimu r. p. (tzv. ius civile), praktino
sve do stvaranja Justinijanove kodifikacije.
Ono to je u narednom periodu optereivalo razvoj
r.p. bila je krutost Zakona dvanaest tablica, kao i shva
tanje o nepromenjivosti njegovih lanova. Pijetet koji
su Rimljani oseali prema Zakonu dvanaest tablica
usmerila je njihov praktian duh da na drugoj strani
zaponu prilagoavanje prava potrebama sve razvijenije
privrede i drutvenog ivota. Glavni kanal kroz koji je
teklo ovo prilagoavanje bila je delatnost pravosudnih
(jurisdikcionih) magistrata - tzv. honorata - koji su prihvatali sve napredne tekovine prava nerimskih naroda
(tzv. ius gentium) i inkorporisali ih u svoje sopstveno
pravo (koje je steklo naziv ius honorarium). Time je
ius honorarium postao smo sredite pravnog ivota,
formalno ne dovodei u pitanje prevaziene odredbe
Zakona dvanaest tablica.
U periodu principata r. p. se obogauje delatnou
pravnika. Pod uticajem stoike filozofije, rimski pravni
ci (tzv. klasina jurisprudencija, kojoj su pripadali Gaj,
Papinijan, Ulpijan, Julije Paulo itd.) u to vreme raz
vijaju zamisao o trodelnoj strukturi prava, tj. o triho-

pravo, rimsko

436

tomiji rimskog graanskog prava (ius civile), prava svih

naroda koji su iveli na teritoriji rimskog carstva (ius
gentium) i prirodnog prava svih ljudi, bez obzira na nji
hovu etniku i socijalnu pripadnost. U to vreme, inae,
shodno uzdignutom poloaju imperatora, carski edikti
postaju najvaniji izvor r. p.
Naposletku, period dominata kulminira Justinijanovom kodifikacijom. Ve je ranije bilo ideja da se
kodifikuje celokupno r. p. i imperator Teodosije II ih
je delimino (u pogledu konstitucija od doba Konstantina Velikog nadalje) sproveo u svom Kodeksu iz 438.
godine. Justinijanu (odnosno njegovom kancelaru Tribonijanu) konano je polo za rukom da u poslednjim
godinama jedinstvenog carstva kompletira etiri knjige
u kojima se nalo preieno i sistematizovano celokup
no r. p. Prva knjiga je imala naziv Codex lustinianus
i sadravala je sve carske konstitucije (leges). Druga
knjiga je nosila naslov Digestae (ili Pandectae) i u njoj
je obuhvaeno celokupno pravniko pravo (ius). Trea
knjiga je bila naslovljena sa Institutiones i predstavljala
je zvanian udbenik r.p. Najzad, poto se posle izrade
Codexa (535) nastavilo sa donoenjem konstitucija, bilo
je potrebno izdati jednu dopunsku knjigu, kojoj je dat
naziv Novellae (potpuna zbirka sadri 168 novela, ali
meu njima ima nekoliko iz vremena Justinijanovih
naslednika).
Justinijanova kodifikacija je imala izvanredno snaan
duhovni uticaj na celu Evropu praktino sve do XIX
veka (kada je i formalno zamenjuju nacionalne kodi
fikacije graanskog prava - od francuske iz 1804. do
nemake iz 1900). Na svim univerzitetima ona je pomno
prouavana, pa i dopunjavana glosama (tzv. glosatorska
kola je delovala od XI do XIII veka, da bi je u nared
nom periodu, od XIII do XVI veka, smenila tzv. postglosatorska kola) i u tom dopunjenom (recipiranom)
obliku, poelo je da prodire u pozitivna prava mnogih
evropskih drava i da izlazi u susret potrebama mlade
robnonovane privrede.

i re ustav) sama dravna vlast. Ovaj naziv, iako

dominantan, nije jedini. Jo se, mada sve manje, koristi
i naziv dravno pravo (naroito u Nemakoj), ali u
kontekstu ireg pravnofilozofskog uenja o dravi.
Prema tradicionalnom shvatanju, predmet u.p. ine
ustavne norme o sistemu dravne vlasti i korpusu slobo
da i prava graana. Moderno shvatanje proiruje pred
met u. p. na politike institucije u njihovom punom ha
bitusu, koji obuhvata ne samo ustavne iskaze o njihovoj
strukturi i nadlenosti nego i njihovo zakonsko ureenje
i praktino delovanje. Zato se u okviru u. p. izuava: si
stem organizacije i vrenja vlasti, korpus sloboda i prava
graana, centralno i regionalno dravno pravo, finansiranje drave, izborno pravo, parlamentarno pravo.
U. p. moe da bude: opte, pozitivno i uporedno.
Opte se bavi ustavnim institutima, nezavisno od us
tavnog poretka odreene zemlje. Pozitivno se bavi us
tavnim institutima konkretne drave. Uporedno se bavi
ustavnim institutima razliitih drava.
U optoj podeli prava, u. p. pripada sferi unutranjeg
javnog prava, i to kao njegova fundamentalna, stoerna
disciplina. Poto pripada svetu prava, metod njego
vog prouavanja je preteno pravni. Stoga se u analizi
ustavnih normi prevashodno primenjuje egzegetiki i
normativni pristup. Ali, da bi se one do kraja razumele,
mora se imati u vidu i ustavna istorija, ustavna politika i
ustavna sociologija. Ustavna istorija prouava evoluciju
ustavnih institucija. Ustavna politika prouava politike
uzroke, ciljeve i projekcije ustavnih institucija. Ustavna
sociologija prouava drutvene pojave i njihov uticaj na
oblikovanje i funkcionisanje ustavnih institucija.
Nauka ustavnog prava zapoinje sa akademskim
prouavanjem ustavne materije. Prva katedra za u. p.
osnovana je na Pravnom fakultetu u Parizu 1834. god
ine. Od tada ova nauka doivljava buran razvoj u svetu
i kod nas.
3 drava, ustavna O ustav
Z. Ivoevi

O pravo O sociologija prava

A. Molnar

pravo, ustavno. Oblast prava koja okuplja i izuava

ustavne norme. Poto ustav moe da se odredi u formal
nom i materijalnom smislu, u. p. se bavi kako normama
pisanih ustava tako i normama ustavnog karaktera, bez
obzira na to da lije njihovo poreklo u ustavu, zakonu,
optem aktu ili obiaju.
Naziv u. p. potie iz vremena svoje pune afirmaci
je u Velikoj Britaniji, Francuskoj i SAD, na talasu ideja
o suverenosti naroda i slobodama i pravima oveka i
graanina, kojima se ograniava, a time i ustavlja (odatle

pravoslavlje. Pravilno miljenje, pravilno verovanje

hrianske religije, potovanje tradicija religije, skup
svih pravoslavnih hriana. Jedna od triju hrianskih
veroispovesti. Hrianstvo se nikada nije ispoljavalo je
dinstvenim smerom: vievekovnim unutranjim, duhov
nim i spoljanjim, svetovnim takmienjem za prven
stvo i rukovodstvo izmeu Carigrada i Rima, najpre se
raskolilo (1054) u dva osnovna toka: p. i katolianstvo,
da bi se u XVI stoleu, odvajanjem od Rimokatolike
crkve, oformila i trea konfesija -protestantizam. Vre
menom su nastale znaajne bogoslovske i organizacione
razlike meu hrianskim veroispovestima, tako da su

437
danas one jedino saglasne u tome da veruju u Isusa
Hrista kao svog osnivaa i kao svoj uzor. Bogoslovski
rascep izmeu pravoslavnih i katolika otpoeo je povo
dom uenja o ishoenju Svetoga duha i iz Boga sina,
Isusa Hrista (Filioque). Istona crkva zadrava apo
stolski nauk: samo Bog otac emanira Duh sveti, dok
Rim priznaje ovu sposobnost i Isusu Hristu. Nasuprot
katolianstvu,/;, odbacuje postojanje istilita, a pri
hvata d a je Bogorodica, bezgreno zaevi Isusa, bila
podlona praroditelj skom naslednom grehu. U p. se os
porava i papski primat i njegova nepogreivost (nezabludivost), dogma uvedena u XIX veku.
P., u kojem se proces grananja odvijao stoleima,
sada predstavljaju petnaest autokefalnih (samostalnih),
pomesnih crkava (Carigradska, Aleksandrijska, Antiohijska, Jerusalimska, Ruska, Kiparska, Gruzijska, Srpska,
Bugarska, Grka, Rumunska, Poljska, ehoslovaka,
Albanska i Amerika), pored dveju autonomnih (Fin
ske i Japanske crkve). U organizacionom pogledu p.,
kao i protestantizam, nema sveopti centar upravlja
nja; vaseljenskom, carigradskom patrijarhu pripadaju
uvaavanje i prvenstvo kao prvom meu jednakima,
ali ne i jurisdikcija nad ostalim crkvama. One su sa
mostalne, episkopalno ureene s patrijarhom ili arhi
episkopom na vrhu.
Pom esne pravoslavne crkve im aju zajedniko
verouenje i kult. Oni su formulisani tokom prvih
vaseljenskih sabora (poslednji odran u VIII veku) koje
Istona crkva jedino i priznaje. Od 1960. briljivo se
priprema sledei svepravos lavni sabor radi usaglaavanja
p. s modernim dobom. U izvorima pravoslavnog uenja
javljaju se Sveto pismo i Sveto predanje (ustanovljeno
vaseljenskim i pomesnim saborima, delima crkvenih
otaca i drevnom bogoslubenom praksom). Biblija i
lina interpretacija vemika nisu dovoljni, kao to je u
protestantizmu, ve je nuan i kriterijum predanja: Bez
jednog ovakvog merila, autoritet Biblije bi se sveo na
lino miljenje svakog pojedinca koji pokuava daje
tumai. Mi verujemo da sama Biblija, bez predanja,
kao svog ivog tumaa, nije dovoljna kao izvor istine
(arhiepiskop finski Pavle, 1984). Sutina pravoslavne
pobonosti najsaetije je iskazana u Simvolu vere, koji
su sveti oci doneli na Nikejskom (325) i Carigradskom
(381) saboru.
Pravoslavni kult je bogat i raznovrstan - od se
dam svetih tajni (krtenje, miropomazanje, ispovest,
priee, brak, svetenstvo i jelosveenje), preko
molitve, potovanja ikona, poklonjenja krstu, relikvija
ma, motima i svetim mestima, do kulta svetaca, dranja
postova i praznovanja velikih i prestolnih, pokret
nih i nepokretnih praznika. Pravoslavna religioznost

pravoverje

- s obzirom na jedinstvo religiozne svesti, ponaanja

i udruivanja - postie se, prvo, verovanjem u Trojedinog Boga ivoga: Oca i Sina i Svetoga Duha i u
ovaploenje Sina Boijeg - Bogooveka Hrista, Koji se
javio u telu Crkve i sa telom Crkve (Zlatoust); i drugo,
ivljenje u toj veri i tom verom kroz svete tajne i svete
vrline Crkve Hristove, tj. kroz svetu blagodat Boiju i
sveto ivljenje mislima, recima i delima u Crkvi Pravo
slavnoj (Atanasije Jevti).
Sociolozi vele da takvo konfesionalno p., nalik
katolianstvu i protestantizmu, ne moe raunati na
nadolazee vreme i uspeh - oekujui da u jednom tre
nutku vaskolika vaseljena bude pravoslavna. I savremeni pravoslavni bogoslovi priznaju da vie ne moe
opstati ideja o sveobuhvatnoj hrianskoj civilizaciji.
Znaajniji od ove ideje jeste stav o hrianstvu kao i
dalje presudnom faktoru u oveanstvu: i dalje e ono
biti najivotnija duhovna sila na planeti, bie glavni
uvar civilizacije dok nacije dolaze i odlaze; pruie
svetu vezu sa istorijom; njegova vera dae milionima
ljudi oseaj ravnotee postojanosti i smisla usred sve
opasnijeg i teeg sveta (Robert Linder). U tom kontek
stu, suprotno prethodnim nadama, izgledip. su vie nego
povoljni ako se ono ne svodi iskljuivo na hrianstvo
zakona i obiaja, masovnu socioloku religioznost
spoljanjeg tipa, nego i na istrajno osloboenje unu
tarnjeg oveka u pravoslavnoj duhovnosti.
O hrianstvo O religija

D. B. orcvi
pravoverje (gr. orthodoxia). Potpuna saglasnost sa
uenjem Crkve, prava vera, pravoslavlje. Sve verske
zajednice podrazumevaju d a je njihovo uenje jedino
ispravno i istinito, dok su ostala delimino ili u potpu
nosti pogrena. P. se utvruje i definie preko saglasja o
odreenim pojmovnim okvirima (dogmatima), ritualima
i unutranjom organizacijom (hijerarhijom) neke verske
zajednice, kao i uputstvima za svakodnevni ivot vernika. Osnova tih definicija i uputstava (kod univerzal
nih religija i judaizma) sadrana je u svetim knjigama,
predanjima, spisima uticajnih teologa i verskim propi
sima organizacije (crkve). Za svaku versku zajednicu je
od sutinskog znaaja utvrivanje osnovnih elemenata
p., kako zbog eliminisanja jeretikih tumaenja i skre
tanja, tako i zbog propoveanja, vrenja rituala i edu
kacije svetenika i vemika. Hrianstvo je, u zavisnosti
od konfesije, p. uobliilo, pre svega, putem simvola i
ispovedanja vere koji su utvrivani (vaseljenskim) sa
borima, enciklikama, proglaenjem dogmi, saetim te
zama, spisima o ispovedanju vere i katehizisima. Mada
sve hrianske zajednice do dananjih dana stalno prei

pravoverje
spituju i usaglaavaju osnovne postulate p., i meu njima
postoje razlike u shvatanju. Jo je sv. Avgustin Hiponski (IV
vek) postavio solidne temelje hrianskog p. On smatra
da se hrianska apologetika mora zasnivati na metodu
autoriteta i metodu globalnosti (katolianstva, sabornosti). Korienjem prvog metoda uspostavlja se odnos
sa: (1) mestom koje vera zauzima u ljudskim stvarima;
(2) nunou boanskog autoriteta da bi vera bila sigur
na; (3) providnou koja ne moe ostaviti oveanstvo
u animalnom stanju i (4) potvrdi neprikosnovenost
autoriteta Hrista, Svetog pisma i Crkve. Drugi metod,
globalnost, upuuje nas na: ( 1) potvrivanje prorotva;
(2) propovedanje i udesa Hristova; (3) irenje i sta
bilnost Crkve; (4) postojanost hrianskih muenika;
(5) hriansku mudrost i (6) udesa Crkve. Usled ve
likih raskola (XI i XVI vek), koji su bili vojnopolitiki i
ekonomski uslovljeni, i stvaranja mnogih denominacija
i sekti (XIX i XX vek), dolazi i do sve veeg udaljavanja
od pogleda p., mada niko nije dovodio u pitanje autoritet
jevaneoske istine. Jedan od osnovnih napora savremenog ekumenskog pokreta u hrianskom svetu je upravo
usaglaavanje, nalaenje zajednike osnove u oblastip.
Osnova tog pribliavanja vidi se u neprikosnovenom
autoritetu Biblije i simvolima vere, dok bi pitanje in
terpretacije pojedinih dogmata i rituala bilo, za sada,
preputeno pojedinim konfesijama.
3 hrianstvo 3 religija
B. tirovi
praxis (gr. praxis - radnja, delovanje). Aktivnost
koju je slobodan ovek sklon da obavlja, pa se u strogom
smislu moe primeniti samo na ljudska bia. Pojam p.
prvi je upotrebio Aristotel, oznaavajui akciju koja je
sama sebi cilj i izvodi se za sopstveno zadovoljstvo,
za razliku od proizvodne aktivnosti koja je prouzroko
vana nekim ciljem (praktina delatnost) i teorije (kon
templacije). Kasnije je i Frensis Bekon istakao znaaj
kategorije p., smatrajui da se do pravog znanja dolazi
samo takvom aktivnou. Prema Imanuelu Kantu, mogu
se razlikovati dva znaenja pojma p. : primena teorije
povezane sa iskustvom i etiki relevantno ponaanje
oveka. Filozofijap. Mozesa Hesa je umnogom uticala
na filozofiju Karla Marksa, u kojoj je pojam p. postao
centralna kategorija. Prema Marksovom miljenju, to
je pojam pom ou kojeg se najbolje moe definisati
ljudska situacija. Pod pojmom p. on je podrazumevao
slobodnu, univerzalnu i stvaralaku aktivnost pomou
koje ovek stvara (proizvodi) i menja (oblikuje) svoj istorijski i ljudski svet i sebe samog: aktivnost specifinu
za oveka pomou koje se on sutinski razlikuje od svih
drugih bia.

438
Pojmom p. Marks oznaava univerzalnu ljudsku de
latnost koja nije bioloki data ni vrsno ograniena, ve
se javlja u mnogobrojnim formama koje se istorijski
menjaju i razvijaju/umnoavaju. ovek je svojevrsno
bie i razlikuje se od svih drugih ivotinjskih vrsta
koje su sposobne da obavljaju samo vrsno odreenu,
strogo utvrenu i ogranienu radnju, koja se ne menja
i ne izlazi iz okvira zakona date vrste. A ovek moe
da proizvodi po zakonima svih vrsta, pa i po zakonima
lepog. Marks razlikuje pojmove p. i rada; ovaj potonji
je akt otuenja praktine ljudske aktivnosti, u kojem
ona prestaje da bude sama po sebi izvor zadovoljstva.
U toj tradiciji, marksizam su kao filozofiju p.
tum aili Antonio Labriola, Antonio Grami, er
Luka, Herbert Markuze, Jirgen Habermas i p. filo
zofija u Jugoslaviji. Markuze je izjednaavao pojam
p. sa inom (nem. Tun), a Habermas mu je dao novo
objanjenje, pravei razilku izmeu rada kao svr
sishodne racionalne akcije i interakcije ili komunika
tivnog delanja.
Dakle, p. oznaava aktivnost kojom ovek menja
svoj svet, ukljuujui pojmove slobode, stvaralatva,
univerzalnosti, istorinosti, budunosti. Drugaije
reeno, da bi se objasnilo ono to je sutina ljudskog
naina egzistencije - a to je slobodno proizvoenje
vlastite prirode i okolnog sveta u skladu sa istorijskim okolnostima, budui da se samo ovek nalazi
pred izborom razliitih alternativa i stoga moe da
ivi u razliitim geografskim i klimatskim uslovima, u
razliitim drutvenim sistemima i razliitim kulturama
- kategorija p., obuhvatajui navedene odredbe, tumai
se kao viedimenzionalna. Kategorijap. podrazumeva i
sposobnost pravljenja sve savrenijih orua (lat. homo
faber) i za to neophodnu sposobnost refleksivnog, ra
cionalnog miljenja (cogito ergo sutn) i jeziku komu
nikaciju (animal symbolicum), te neophodne drutvene
uslove ivota (homo socius) koji se istorijski menjaju
(homo historiens). Samo zahvaljujui toj sposobnosti da
moe da obavlja svestrane delatnosti (neograniene po
formi i broju) i da ih bira (bilo slobodno ili kao institu
cionalno pripisane uloge), ovek je u stanju da se menja
i da menja okolinu, ali ne prestajui da bude homo sapi
ens, nasuprot ivotinjskim vrstama koje usled mutacije
menjaju vrstu.
AH, budui da ovek nije stopljen sa svojom
delatnou (kao ivotinjske vrste), on se od nje moe
i otuiti, i kao pojedinac uestvovati u delatnosti koja
mu je strana, esto i nerazumljiva, kada proizvodi koje
stvara postanu vlasnitvo nekog drugog (vlasnika ka
pitala), te ih ovek doivljava kao tuu silu koja njime
gospodari. Marks je to nazvao procesom fetiizacije,

439
kada se sve pretvara u robu kojom se trguje, pa i sami
ljudi (potvrda takvog stanja su proizvodi moderne teh
nologije, naroito izraeni u najsavremenijem oruju).
Otuena delatnost nastaje kada se oveku ivotna delatnost pojavljuje samo kao sredstvo za ivot, za zado
voljenje jedne potrebe, tj. potrebe za odranjem fizike
egzistencije. A kada se prema svojoj vlastitoj delatnosti,
koja je potencijalno univerzalna, odnosi kao prema ne
slobodnoj delatnosti, to podrazumeva daje ona u slubi
i pod vlau drugog oveka, na kojoj poiva hijerarhija
drutvene moi.
Meutim, pod pojmom p. Marks ne podrazumeva
samo predmetnu delatnost kojom se objektivizuje okol
ni svet kao sekundama priroda koju je stvorio ovek
(kultura shvaena kao tekovina ljudskog stvaralatva).
Govorei o sposobnosti oveka da proizvodi i po za
konima lepog, on ukljuuje i umetnost, a - modernim
jezikom govorei - tu se moe ukljuiti i celokupan
proces simbolizacije kao pojmovni aspekt kulture koji
sutinski razlikuje ljudsku delatnost od aktivnosti bilo
koje ivotinjske vrste.
Zbog toga, pojam p. oznaava sm nain na koji
ovek egzistira kao ljudsko bie tvorei svoj svet (manje
ili vie slobodno) i doivljavajui ga na individualan
nain, preko sopstvenog iskustva svakog pojedinca,
zbog ega se ni najelementamiji ljudski rad ne moe
poistovetiti s radom robota, jer ljudska akcija podra
zumeva aktera kao subjekta (Entoni Gidens).
Drugim recima, pojam p. oznaava prisustvo ljud
skog faktora u svakoj delatnosti koju obavlja ovek
ukazujui daje to njegova dijferentia specifica u odnosu
prema svetu u kojem ivi, tj. nain njegove egzisten
cije.
3 antropologija 3 ovek 3 marksizam
Z. Golubovi
praznoverje, v. sujeverje
predeksperim ent. Eksperimentalni istraivaki po
stupak koji sadri neke od elemenata klasinog eksperi
menta, u kojem postoje dve grupe ispitanika, odnosno
eksperimentalna i kontrolna grupa. Ove dve grupe imaju
ujednaena brojna obeleja, ali je samo jedna, eksperi
mentalna grupa, izloena delovanju eksperimentalnog
inioca - nezavisne varijable.
P. ukljuuje jo manje elemenata klasinog eksperi
menta nego kvazieksperiment, te je i najmanje pouzdan
za ispitivanje uzronih odnosa. Pored brojnih modela,
u p. se ubrajaju i kratka studija sluaja, pretest-posttest
model, mode! posttest-grupa za poreenje.

predrasuda

Kratka studija sluaja podrazum eva ispitivanje

promena koje nastaju usled primene odreenih pro
grama, zakona, znaajnih drutvenih dogaanja. Is
pitivana grupa posmatra se samo nakon delovanja
nezavisne varijable. Jednim, ili serijom posmatranja,
ispituju se promene nastale pod uticajem nezavisne
varijable. Zbog izostajanja posmatranja pre uvoenja
nezavisne varijable, tj. poreenja tipa pre-posle i kon
trolna grupa-eksperimentalna grupa, onemogueno
je ispitivanje uzronih odnosa. Ovaj tip eksperimenta
primenjiv je u eksplorativnim istraivanjima. Primer:
jednim, ili serijom testova nad decom koja su pohaala
predkolsku nastavu moe se ispitati uticaj programa
predkolske nastave na uspeh u osnovnoj koli.
U pretest-posttest modelu ispitivanu grupu poredimo sa samom sobom, naime posmatramo je pre i po
sle uvoenja nezavisne varijable. Primer: kognitivne
sposobnosti dece mere se pre i posle ukljuivanja u
odreene edukativne programe.
U modelu posttest-grupa za poreenje u istraivanje
se, pored eksperimentalne, ukljuuje i grupa za poreenje
koja nije izloena delovanju nezavisne varijable i nije
odabrana sluajnim uzorkovanjem iz ire reprezenta
tivne populacije. Primer: ispitivanje sposobnosti itanja
kod dece koja su pohaala predkolsku nastavu i dece
koja nisu bila ukljuena u ovaj obrazovni program.
3 eksperiment 3 kvazieksperiment
G. Vuksanovi

predrasuda. Najkrau definiciju p. ponudio je fran

cuski socijalista Pol Lafarg: to je loe miljenje o dru
gima bez dovoljnog opravdanja. Znatno je, meutim,
razvijenija i preciznija definicija Gordona Olporta, pre
ma kojoj je p. odbojan ili neprijateljski stav prema nekoj
osobi koja pripada odreenoj grupi, jednostavno zbog
toga to ona pripada toj grupi, pa se zato pretpostavlja
da ima negativne osobine koje se toj grupi pripisuju.
P., dakle, pogaa pojedinca zato to pripada odreenoj
grupi i svedoi o postojanju grupne netrpeljivosti. Otu
da, ovek koji gaji nekup. prema, npr., muslimanima ili
Jevrejima, crncima ili enama, ne pravi razlike izmeu
pojedinih pripadnika odgovarajuih skupina, ne vodi
rauna o individualnim razlikama, ve svojim sudom
obuhvata sve bez razlike. Iako esto nastaju iz prebrzog
i olakog uoptavanja (ovek koji je u ivotu upoznao
dva crnca, a obojica su bili bez posla, uoptava da su
svi crnci lenji i neradnici),/?, nisu osetljive na nova
iskustva. One nisu reverzibilne kada se izloe novom
iskustvu, a ne menjaju se ni racionalnim prosuivanjem,
po emu se razlikuju od obinih zabluda.

predrasuda

440

P. imaju line i drutvene funkcije. Line se ogleda

ju u tome da i beznaajnim ljudima omoguavaju uljuljkivanje u sam ozadovoljstvu i podravaju oseaj
nadmonosti kad mogu potcenjivati pripadnike drugih
grupa (npr., i najbedniji belac amerikog Juga smat
rao se vrednijim i nadmonim u odnosu na sve crnce).
Drutvena funkcija p. je u tome da osnai grupnu soli
darnost u odnosu na drugu grupu (nacionalnu, versku,
rasnu i si.), to naroito dolazi do izraaja kada se, radi
nekakvih ratnikih ciljeva, eli da podstakne borbeni
entuzijazam grupe (npr., poznato je koliko je nacistika
propagandna maina podsticala p. u odnosu na Jevreje,
ali i Rome, Slovene i dr.). Ovakvu funkcionalnost p.
davno je prepoznao poznati francuski mislilac kontra
revolucije ozef de Mestr kada je pisao da ljudima nisu
potrebni problemi ve verovanja u dogme. Treba, tvr
dio je De Mestr, razviti poslunost masa do fanatizma i
entuzijazma. U tom smislu, zakljuuje on, patriotizam
znai apsolutnu i optu vlast nacionalnih dogmi, tj. ko
risnih p.
Praktino delovanje pod uticajemp. kree se od ocr
njivanja ili ogovaranja pripadnika druge grupe, preko izbegavanja dodira s njenim pripadnicima, diskriminacije,
fizikih napada na pripadnike grupe, sve do najteeg ob
lika - fizikog istrebljenja pripadnika grupe (pogromi,
genocid i si.). Blizak, ali iri pojam je stereotip.
3 ksenofobija 3 stereotip 3 stigmatizacija

S. Nedovi
prcduzee. Poslovni akter koji deluje radi zado
voljavanja potreba drugih, a delatnost mu je kontinu
irana i normativno ureena po naelima ekonomskog
rauna, to znai dap. iz prihoda koje ostvaruje svojim
uincima pokriva rashode i ostvaruje izvesnu ekonom
sku dobit. P. je samostalno u odreivanju svoje delatnosti. Osnivai (vlasnici) p. neposredno ili posredno
odluuju o poslovanju i snose rizik poslovanja p., a cilj
im je maksimiranje dobiti na uloena sredstva. Mada
se o p. govori i u uslovima dravnoplanske privrede,
sutinski je p. ustanova trine privrede.
P. je tehnoekonomska i socijalna tvorevina sa svoj
stvima drutvene institucije koja opstaje i uz veoma
promenjiv ljudski sastav, sve dok uspeva da zadovolji
potrebe svojih korisnika i svoje vlastite poslovne ciljeve.
P. je i pravna osoba ija je delatnost pravno regulisana
i moe imati razliite pojavne oblike, s obzirom na
veliinu, osnivae, vrstu delatnosti i dr. Uobiajeno je
razlikovanje javnih i privatnih (s obzirom na osnivae),
te proizvodnih i uslunih p. ( s obzirom na osnovnu de
latnost).

Kao ljudska organizacija, p. je interesno heteroge

na celina, u kojoj su interesi poslodavaca i poslopri
maca, u naelu, meusobno suprotstavljeni, s tim to
se kljune poslovne odluke donose shodno interesima
osnivaa (vlasnika) p. Suprostavljeni mogu da budu i
interesi radnog kolektiva i p. kao institucije, s tim
to se u praksi tei meusobnoj saglasnosti tih interesa.
Kada se u tome ne uspeva nastaju drutvene napetosti
u p ., sukobi izmeu kratkoronih i dugoronih inte
resa p. i sukobi meu onima koji zastupaju te interese.
Ponaanje p. je odreeno delanjem mnogih socijalnih
aktera unutar i izvanp. (radnika i njihovih organizacija,
poslodavaca i njihovih asocijacija, dobavljaa, kupaca,
graana i njihovih asocijacija, drave i dr.). Delanje tih
aktera delimino je sistemski odreeno i predvidljivo,
a delimino rezultira iz interakcija razliitih aktera
i njihovih moi. Za razumevanje ponaanja p., pored
saznanja ekonomskih nauka, potrebna su i socioloka i
druga drutvenonauna saznanja.
3 ekonomija, trina 3 sociologija rada
3 sociologi ja, ekonomska

S. Boli
prcduzetnitvo. (1) Delanje drutvenih aktera (po
jedinaca, grupa) kojim se na nov nain kombinuju
ljudi i sredstva radi unapreivanja ishoda date delat
nosti; (2) poslovno angaovanje kojim se uspostavlja
preduzee ili neka aktivnost preduzea, kombinovanjem inilaca poslovanja, inovacijama i kontrolom
rizika poslovanja; (3) uspostavljanje i obavljanje sopstvenog posla (biznisa), obino u vidu malog ili sred
njeg privatnog preduzea.
P. kao pojam uvode ekonomisti (an-Batist Sej i
Riard Kantijon) kao osobeni proizvodni faktor, pored
kapitala, rada i zemlje, kojim preduzetnici unapreuju
poslovne aktivnosti. Sej vidi preduzetnika kao aktera
koji premeta ekonomske resurse iz oblasti nie u ob
last vie produktivnosti i veeg dohotka. Jozef umpeter
poima preduzetnika kao osobenog ekonomskog inova
tora koji nalazi nove resurse, nove tehnologije, nova
trita i na taj nain unapreuje ekonomsku aktivnost.
Pojedini autori (R. Kantijon, Frenk Najt) istiu ulogu
preduzetnika u suoavanju s neizvesnostima ishoda
ekonomskih aktivnosti, pa bi, po njihovom miljenju,
sutinap. bila u procenjivanju, kontroli i snoenju rizika
poslovnog odluivanja.
Preduzetnik moe biti i vlasnik i menader firme, s
tim da su to zasebne funkcije, razliite odpreduzetnike
funkcije, koje esto pripadaju razliitim socijalnim ak
terima (kapitalistima, menaderima). Vlasnici mogu da
angauju preduzetnike radi aktiviranja svog kapitala i

441
da s njima dele profit, tako da vlasnicima pripada divi
denda, a preduzetnicima preduzetnika dobit. Preduzetnici, po pravilu, uobliavaju razvojne, strateke odluke,
dok operativno rukovoenje preduzeem preuzimaju
menaderi. Smatra se da preduzetnici nalaze i stvaraju
resurse, dok menaderi upravljaju ve obezbeenim
resursima. Ipak, od savremenih menadera sve vie se
trai da pribegavaju preduzetnikom rukovoenju, da
stvaraju poslovne prilike a ne da ih samo koriste, da
budu inovativni i spremni za donoenje rizinih odluka,
te da preuzimaju i odgovornost za takve odluke.
U oblasti malog biznisa najee se javlja stopljenost vlasnike, menaderske i preduzetnike funk
cije u istom akteru (pojedincu ili ortakom timu), pa je
i to jedan od razloga za poistoveivanje p. s delanjem
malih privatnih firmi. Piter Draker upozorava da svaki
mali biznis nije nuno i preduzetniki posao (recimo,
kada se rutinski umnoavaju istovetne radnje). P. se jav
lja i u velikim kompanijama, kao i izvan ue shvaenog
biznisa, u zdravstvu, obrazovanju, javnoj upravi, po
litici, kulturi i si.
Relevantna saznanja o p. su multidisciplinarna, iz
domena ekonomije, sociologije, psihologije, kulturologije i drugih drutvenih nauka. Socioloka analiza
p. je usmerena na izuavanje svojstava preduzetnika
kao drutvenih aktera, na odnose preduzetnika i dru
gih aktera (posebno, menadera, aktera vlasti i si.), te
na izuavanje drutvenih okolnosti koje podstiu ili
blokiraju nastajanje i irenje p. Dosadanja saznanja
govore da pojedine kulture, posebno one koje ohra
bruju individualizam, podstiu p., dok ga one koje
afirmiu kolektivistike obrasce ponaanja blokiraju ili
oteavaju. Drutva otvorene socijalne strukture, rela
tivno stabilnih ali nerigidnih socijalnih pravila i mo
derne vrednosne orijentacije (pozitivnog odnosa prema
promenama, zahvaljujui kojem se podstiu individu
alna delanja i individualizovana odgovornost) jesu ona
drutva u kojima ima dovoljno preduzetnika i u kojima
p. ljudi pripisuju pozitivna znaenja.
3 ekonomska sociologija 3 preduzee
3 sociologija rada
S. Boli

prekid trudnoe (lat. abortus - pobaaj). Spontan

ili nameran pobaaj, tokom gestacije, pre nego to je
fetus sposoban da preivi van materice. Spontani p. t.
je medicinski fenomen, dok namernip. t. izaziva panju
istraivaa u raznim disciplinama - posebno demografa,
sociologa, psihologa, te strunjaka u oblasti medicine i
prava.

prekid trudnoe

Namemi p. t. je jedan od najstarijih metoda kontrole

raanja koji se odrao do dananjih dana. Nema poda
taka niti istorijskih dokumenata od kada poinju da se
rade p. t. Prvi, pak, pisani dokumenat o nekom metodu
kontrole raanja je stari kineski medicinski tekst pisan
za vreme vladavine en Nunga (2737-2696. godine pre
n. e.), u kojem se preporuuje ivo srebro kao oralni
abortificijent. I egipatski Ebers papirus, star oko 4 000
godina, sadri recept za izvoenje namernog p. t. Go
dine 1922. objavljena je studija o starogrkim medicin
skim tekstovima u kojima je izloen problem izvoenja
namemogp. t., ukljuujui i dvanaest strana nabrajanja
tehnika i abortificijenata.
Uprkos suprotstavljanju veine religija, medicine i
drave, namemi p. t. tokom vremena postaje centralni
metod kontrole raanja. Zajedno s tranzicijom fertili
teta i razvojem kontracepcije nastao je odreen odnos
izmeu ova tri fenomena. Imajui u vidu razliite nivoe
svakog od njih u toku demografskog razvitka, razlikuju
se tri stepena ove veze. Pre demografske tranzicije fer
tilitet je bio visok, a kontrola raanja neznatna, s tim
to je p. t. bio znatno rasprostranjeniji od kontracepcije.
U prvoj fazi demografske tranzicije fertilitet je lagano
opadao, broj p. t. ubrzano rastao, dok se kontracepcija
samo neznatno irila. U drugoj fazi tranzicije fertilitet
je nastavio da opada, p. t. su jo neko krae vreme bili
u porastu, a zatim je njihov broj poeo da opada jer se
kontracepcija sve vie primenjivala. U treoj fazi, fer
tilitet se stabilizovao na niskom nivou, p. t. je bilo sve
manje, a kontracepcija je bila sve vie primenjivana.
Na kraju demografske tranzicije i u njenoj posttranzicionoj fazi, kontracepcija je postala dominantan metod
kontrole raanja. Izneti model je opti i odnosi se na
dananje najrazvijenije zemlje. Mogue je da i meu
njima postoje razlike, ali su one manjeg stepena. Si
gurno je, meutim, da postoji znatna, pa i velika razlika
izmeu prezentovanog modela i odnosa izmeu ova tri
fenomena u zemljama u razvoju i bivim socijalistikim
zemljama.
Stopep. t. u zemljama u razvoju s liberalnim zakon
skim reenjima vezanim za namemi p. t. - kao to su
Kuba, Juna Koreja, Turska, Kina - mada uz odreene
varijacije, visoke su i iznose oko 40 nam ernihp. t. na
1 000 ena u reproduktivnom dobu ivota. Objanjenje
koje se namee glasi da je i u savremeno doba teko
ostvariti tranziciju fertiliteta stanovnitva bez grube
ovekove intervencije, kao toje namemi p. t.
S druge strane, meu razvijenim zemljama, uzimajui
stope legalnih p. t. na 1 000 ena starih izmeu 15 i
44 godine kao merilo, poetkom devedesetih godina

prekid trudnoe
XX veka indukovani p. t. bio je najrasprostranjeniji u
Ruskoj Federaciji (108,6), a zatim u Rumuniji (90,9),
SR Jugoslaviji (90,5), Bugarskoj (65,2), Bosni i Her
cegovini (64,5), Litvaniji (59,1), Gruziji (57,2), Make
doniji (56,6), Estoniji (55,9), Hrvatskoj (51,6), Slove
niji (48,0), ekoj (41,5), Litvaniji (40,5) i Maarskoj
(38,2).
Namemip. t. je, svakako, realna potreba, uslovljena
veim brojem faktora razliite vrste. Meu njima poseb
no mesto imaju istorijski koreni, moralni principi nae
civilizacije, ograniavanje raanja, naroito intezivna
kontrola biolokog potencijala, objektivna ogranienja
kontracepcije i njihovo subjektivno doivljavanje, kao i
psiholoke i socijalne osobine ene i mukarca.
Ljudska sloboda, kolektivno dobro i pravda su tri
moralne pretpostavke nae civilizacije. Primenjeni na
pitanje prekida neeljene trudnoe, ovi moralni principi
nam omoguavaju da zakljuimo da svaka ena ima pri
rodno pravo, pravo iji je izvor priroda, Bog ili ratio, da
prekine trudnou, te socijalno, istorijski izboreno pravo
na planiranje porodice i institucije za obavljanje p. t.
Ostvarivanje prirodnih i socijalnih prava podrazumeva
postojanje liberalnog zakona o p. t. u jednom drutvu.
Otuda veina svetskog stanovnitva, oko 80%, ivi u
sredinama u kojima je p. t. legalan akt.
Niske reproduktivne norme, rano stupanje u seksu
alne odnose, rasprostranjenost kohabitacionih veza i
drugi savremeni oblici ivota ene i mukarca zahtevaju
intenzivnu kontrolu raanja. Ogranienja kontracepcije
se sprovode, pre svega, zbog same prirode njenih me
toda i sredstava: otpora prema kontracepciji kao nepri
rodnom inu, nepoverenja i straha prema metodama
modeme kontracepcije, pripreme koja je neophodna pri
likom primene pojedinih sredstava i metoda, manje ili
vee neefikasnosti kontracepcije uopte, stalne upotrebe
kontracepcije koja je nuna i si. Na kraju, tu su mnogo
brojne karakteristike ene i mukarca - kao to su opta
i posebna znanja, odnos meu partnerima, odgovornost
za sopstveni ivot i kontrolu ivota, sposobnost indivi
dualne kontrole, doivljavanje seksualnosti, postojanost
u sprovoenju dugoronih ciljeva i donoenje odluka
koje se tiu seksualnog ivota.
P. t. je najmanje prihvatljiv vid kontrole raanja
poto nosi potencijalne posledice u vie oblasti koje se
tiu i individue i drutva. U demografskoj sferi, p. t.
neposredno utie na smanjenje fertiliteta i reproduktiv
nog potencijala stanovnitva (irenje steriliteta, porast
spontanih p. t., prevremenih poroaja i niske teine
novoroenadi), a direktno i indirektno deluje preko
mortaliteta enskog stanovnitva. Glavne medicinske

442
komplikacije i sekvelep. t. odnose se na reproduktivni
sistem ene. Osim toga, kao stresogeno stanje, p. t.
nosi rizike mentalnih poremeaja. U socijalnoj sferi,
posledice p. t. u vezi su, pak, sa odnosom meu part
nerima.
U sredinama u kojima je broj p. t. poprimio epidemijske razmere mogue je u vie pravaca donositi mere za
reavanje ovog problema. Najvaniji od njih su irenje
relevantnih znanja, pravna regulativa sterilizacije kao
jasna mera za smanjenje broja abortusa vieg reda,
izvlaenje mukarca iz defanzive i promocija njegove
odgovornosti, kao i poboljanje sistema usluga vezanih
za kontracepciju.
O fertilitet 3 natalitet 2 prirodni prirataj
Mirjana Raevi

presti, drutveni, v. ugled, drutveni

prevencija psihikih porem eaja. Deli se na p ri
marnu (mere spreavanja da se mentalni poremeaj
uopte pojavi), sekundarnu (mere leenja ili otklanjanja
simptoma mentalnog oboljenja) i tercijarnu prevenciju
ili rehabilitaciju (koja se tie postupaka spreavanja
daljeg irenja bolesti i njenih posledica, odnosno pro
fesionalne i socijalne reafirmacije preostalih kapaciteta
obolelih).
Primarna prevencija mentalnog zdravlja odnosi se
na mere unapreenja duevnog zdravlja i specifinu
prevenciju psihikih oboljenja. Re je o predohrani
poremeaja u irem smislu, dakle, o unapreenju ele
menata pozitivnog psihikog optimuma zdravstenog
stanja, sjed n e strane, i prevenciji u uem smislu, tj.
merama suzbijanja i spreavanja pojave pojedinih men
talnih poremeaja, s druge.
U vezi sa unapreenjem duevnog zdravlja, re je
o: (1) spreavanju drutvene dezintegracije; (2) zatiti
grupnih standarda ponaanja; (3) eliminaciji razliitih ob
lika eksploatacije; (4) stvaranju programa pospeivanja
drutvene integracije; (5) definisanju drutveno vrednih
ciljeva i zalaganju za njih; (6) izradi programa jasnog
lociranja poloaja pojedinca u drutvu, i (7) obezbeenju
maksimalnog razvoja individualnih potencijala dece.
Mnogi pisci se, takoe, zalau za negovanje tradicio
nalne kulture kao primame zatite mentalnog zdravlja,
to nanije blisko, imjui u vidu dezintegrativne procese
na prostorima Balkana zadnjih decenija.
to se tie spreavanja nastanka specifinih mental
nih poremeaja, naglasak je na pronalaenju i odstra
njivanju neposrednih uzroka psihikih poremeaja i
pronalaenju i jaanju osobina otpornosti na njih. Prob-

443
lem primame prevencije psihikih i drugih poremeaja
je u tome to ona nadilazi znanje i mo struke (zahteva
akciju celog drutva) i to su njihovi uzroci multifaktorijalni, neretko zavisni i od istorijskih i prirodnih faktora
van same drutvene zajednice.
Primarna prevencija je, po svojoj prirodi, dugorona
i na nju utie kvalitet ivotnog standarda uopte (hrane,
zatite na radu, kvaliteta stanovanja itd.), sijaset eleme
nata zdravih interpersonalnih odnosa, naroito relacija
sa znaajnim licima, kao i sa osobama od znaajnije
drutvene moi. Tu je i uticaj obiaja i vrednosti
specifine kulture koja odreuje aspiracije, stil ivljenja,
standarde normalnog i bolesnog itd. Naroito su znaajni
uticaji kriza, stresnih stanja i ivotnih dogaaja uopte,
tj. promena u okolini koje ugroavaju postojeu psi
hosocijalnu ravnoteu i zahtevaju dodatnu energiju za
prilagoavanje novonastalim uslovima ivljenja. Od
vanosti su i ivotni problemi kumulativne prirode,
kao to su oni ekonomskog karaktera (siromatvo,
beda), psihosocijalnog (brana kriza, penzionisanje,
naputanje doma od lanova porodice), biolokog (smrt
bliskog lana i hronina bolest u porodici), ili razvoj
nog karaktera (polazak deteta u kolu, zasnivanje braka,
roenje deteta) itd.
Obeleja krizne situacije su da ona nastaje vie ili
manje neoekivano, da oznaava promenu ili gubitak
jedne ili vie relacija, i da remeti ili naruava zadovo
ljavanje osnovnih psihikih potreba pojedinca. Praena
je obavezno strahom. Krizna situacija moe da pomogne
oveku da bolje upozna sebe i svet oko sebe, da ojaa
odbrambene snage i povrati samopouzdanje, tj. moe
da postane ansa da subjekt i ubudue uspeno reava
sline situacije. Ukoliko se ona ne prevazie, to moe
da znai da e subjekt u slinim situacijama ee da
se ponaa nesocijalno, ili da aktivira neurotine meha
nizme odbrane, koji opet mogu da budu izvor napeto
sti i neurotinog straha, to sve moe da bude uvod u
neurotino, pa i psihotino reagovanje. Sve ovo zavisi
od fizikih, psihikih i socijalnih kapaciteta pojedin
ca. Ovi poslednji naini reagovanja pojedinca tiu se
podrke okoline, tj. njene solidarnosti, zadovoljenja
potrebe za ljubavlju, njegove socijalne ukorenjenosti
i si. U primarnu prevenciju su ukljuene razliite pro
fesije: vaspitai, svetenici, nastavno osoblje, socijalni
radnici, potom defektolozi, psiholozi i psihijatri, pa i
pravnici, ekonomisti i nadasve politiari, koji imaju
mo da utiu na donoenje dalekosenih preventivnih
mera.
Sekundama prevencija mentalnih poremeaja tie se
postupka skraenja trajanja psihikih smetnji, tj. rane

prevencija psihikih poremeaja

dijagnoze i efikasnog leenja psihikih oboljenja. Za

razliku od kurativne klinike psihijatrije, preventivna
psihijatrija se u leenju koncentrie na pojedinca ili
manje grupe ljudi, ali i dalje u socijalnom kontekstu.
U tom smislu, ona danas podrazumeva: (1) izlazak iz
psihijatrijskih ustanova i terapiju u zajednici, odnosno
vanbolniku psihijatrijsku zatitu; (2) vie kratkih ali
pravovremenih intervencija na osnovu liste prioriteta;
(3) angaovanje i neprofesionalnog osoblja i, najzad,
(4) kratkotrajne hospitalizacije blizu mesta stanova
nja. Pri tom je vrlo vano rano upuivanje na pregled
svih suspektnih sluajeva, kao i sistematski pregledi
stanovnitva preko savetovalita za mentalno zdravlje
ili savetovalita za meuljudske odnose i ivotne prob
leme, preko lekara medicine rada ili lekara opte prakse.
Stalno treba imati na umu potrebu da se, pruanjem
pravovremene savetodavne pomoi, izbegne stigma
tizacija i etiketiranje oveka sa ivotnim problemima
kao duevnog bolesnika. Sama psihijatrijska pomo
treba da se to vie skrati, a gde je to mogue i da se
ukine stacionarno leenje kao nain reavanja psihikih
problema ljudi.
Tercijarna prevencija u psihijatriji tie se skupa pos
tupaka iji je cilj da pojedinac funkcionie na maksi
malnom nivou, koristei sopstvene potencijale. Ona se
tie ponovnog uklapanja obolelog ili hendikepiranog
pojedinca u drutvo, s konanim ciljem da se izolacija i
stigmatizacija umanje, a tzv. rezidualni defekti odstrane
ili makar umanje njihovi socijalni efekti. Rehabilita
cija se, nadalje, koncentrie na obradu hospitalizma u
raznim nijansama, kao i fenomena jatrogenizacije, do
datnih oboljenja nastalih tokom primarnog tretmana.
Tercijarna prevencija se oslanja na ustanove prelaznog
tipa, zatiene radionice, klubove leenih s razliitim
psihikim problemima (naroito zavisnike i hronino
psihotine), zatim na zajednice stanovanja psihijatrij
skih bolesnika, uz vie ili manje oslanjanje na strune
i dravne institucije. U tom smislu, instruktivan je tzv.
transki model rehabilitacije koji obuhvata uglavnom
vanbolniku pomo pacijentima koji su bili u duevnim
bolnicama.
Kod nas funkcioniu timovi vanbolnike psihijatrij
ske zatite (kuno leenje), uz prilino razvijenu mreu
dispanzera i savetovalita za mentalno zdravlje, uz niz
zdravstvenih edukativnih programa iz ove oblasti za
ugroene grupe stanovnitva, koje pomau vlada i ne
vladine humanitarne organizacije.
Sto se tie kategorija invalidnosti, srpsko zdravstveno
zakonodavstvo priznaje pravo na lake radno mesto s
dotadanjim materijalnim prinadlenostima, tzv. treoj

prevencija psihikih poremeaja

444

kategoriji invaliditeta, dok je drugu kategoriju inva

lidnosti, rad sa skraenim radnim vremenom od etiri
sata, ukinuto. Prva kategorija invaliditeta podrazume
va, inae, potpunu profesionalnu nesposobnost i ona se
najree procenjuje, i to kod hroninih duevnih boles
nika, kada ni ponovljeni hospitalni tretmani nisu doveli
do minimalnog obnavljanja profesionalnih sposobnosti
obolelog.
Sociologiju kao nauku najvie zanima analiza veze
izmeu pripadnosti pojedinaca odreenoj drutvenoj
klasi, grupi ili profesiji i mogunosti njihove optimalne
rehabilitacije.
3 poremeaji psihikih funkcija 3 psihopatologija
3 sociologija, psihijatrijska
P Opali

primitivni ovek. Pojam koji se razvija uporedo s

pojmom tzv. primitivnog drutva, kao oznaka za svoj
stva i osobine ljudi za koje se pretpostavlja da su ih
imali u najranijim fazama razvoja oveanstva.
Rekonstrukcija ovih osobina vri se poreenjem ka
rakteristika ljudi u savremenim primitivnim drutvima
sa onima koje se mogu prepoznati na osnovu arheolokih
podataka (npr. steatopigija paleolitskih figurina dovodi
se u vezu sa steatopigijom savremenih Hotentotkinja,
sitna anatomska graa Pigmeja povezuje se s dimenzi
jam a preistorijskih ljudskih fosila itd.). Ovaj pristup ne
prua sigurne dokaze o konstituciji i karakteristikama
prvobitnih ljudi, niti opravdava primenu samog pojma
p . . na savremene ljude.
U antropologiji, jedna od vanih tema odnosila se
na pokuaj da se odrede razlike izmeu mentalnih ka
paciteta i karakteristika p. . i modernog oveka. Lisjen Levi-Bril je zastupao tezu o postojanju primitivnog
mentaliteta, podrazumevajui pod tim da se struktura
uma p. . razlikuje od uma modernog oveka, tj. d aje
re o kvalitativno drugaijem obliku miljenja u odnosu
na racionalno. Prema toj teoriji, karakteristike primi
tivnog mentaliteta su: zamenjivost kategorija prostora
i vremena, nerazlikovanje prolog od budueg, neraz
likovanje atributa od predmeta (objekta), vizuelnost poj
mova i njihova uvstvenost, nevaenje logikih zakona
(npr. zakona identiteta, neprotivrenosti), nesposobnost
apstraktnog miljenja, vaenje zakona participacije
(mistine povezanosti pojmova/stvari), asocijativno ili
magijsko miljenje. Ova teorija je kasnije kritikovana,
posebno u delu Kloda Levi-Strosa, koji je pokazao daje
nain funkcionisanja um a p . . podjednako kompleksan
i utemeljen na logikim naelima kao i um oveka iz

razvijenog drutva, te da se logiko i magijsko miljenje

ne iskljuuju, ve pre postoje uporedo.
3 antropologija, socijalna O drutvo, primitivno
N. Sekuli

prinuda, drutvena. U smislu koji je tom pojmu

pridao Emil Dirkem - osnovno svojstvo drutvenih
injenica zahvaljujui kojem nam se one, kao elementi
kolektivne svesti, spolja nameu i prinuuju nas da se
povinujemo odreenim nainima miljenja, delanja i
oseanja. U irem znaenju, d.p. se subjektno ispoljava
u oseanju obaveze i potovanja, odnosno nelagodnosti
i protivljenja jednom skupu optih moralnih, obiajnih
i zakonskih propisa, ije pak krenje podrazumeva
trpljenje objektivnih sankcija, i to od blagog prekora do
najteih oblika krivinih kazni.
3 injenica, drutvena 3 kolektivna svest
A. Mitnica

prirodni prirataj. Razlika izmeu broja ivoroenih

i umrlih lica, jedini izvor porasta svetskog stanovnitva.
I na nivou pojedinih zemalja, p. p. je, posmatrano na
dugi rok, odluujui faktor populacionog rasta. Na
nivou gradova, optina ili regiona mogu, meutim, da
budu dominantne i migracije, koje predstavljaju drugu
komponentu rasta stanovnitva.
P. p. sum ira efekte raanja i um iranja na rast
stanovnitva. Viak roenih u odnosu na broj umrlih
lica predstavlja pozitivan, a vei broj umrlih u odnosu na
broj ivoroenih negativan p. p. Pozitivan p. p. eluje
u pravcu poveanja, a negativan u pravcu smanjenja
broja stanovnika.
Stopa p .p . predstavlja promenu u veliini stanovni
tva na 1 000 stanovnika koja se duguje razlici u broju
roenih i umrlih u odreenoj godini. Izraavanje p. p.
pomou stope omoguava da se sagleda doprinos pri
rodne komponente rastu stanovnitva, kao i poreenje
veliinep. p. u vremenu i prostoru.
P. p. je u toku najveeg dela ljudske istorije bio ni
zak, povremeno s negativnim predznakom na pojedinim
podrujima. Negativanp. p. se u prolosti, pre svega,
javljao kao rezultat povremenog poveanja smrtnosti
u uslovima velikih epidemija, ratova ili kataklizmi
druge vrste. U novijoj istorijip.p. je nizak u razvijenim
zemljama, dok je u zemljama u razvoju, u kojima ivi
preteni deo svetskog stanovnitva, visok. Otuda, u ce
lini, svetsko stanovnitvo danas odlikuje visok p. p.
S druge strane, negativanp. p. na pojedinim podruji
ma ne javlja se vie kao rezultat povremenog poveanja
smrtnosti u posebnim okolnostima, ve nastaje, pre sve
ga, usled smanjenja nataliteta i starenja stanovnitva.

445
Visok p. p ., s jedne strane, i negativan, s druge, tako
sublimiraju dve grupe razliitih demografskih problema
s kojima se danas suoavaju populacije u svetu.
Visok p. p ., koji je u savremenim uslovima, pre
svega, karakteristian za zemlje u razvoju, nastao je
kao rezultat velikog smanjenja smrtnosti ostvarenog
zahvaljujui preuzimanju razvojnih dostignua iz razvi
jenih zemalja, stoje omoguilo veliko smanjenje broja
umrlih lica. U razvijenim zemljama je, takoe, u toku
demografske tranzicije najpre dolo do pada smrtnosti,
pa tek onda do pada nataliteta, ali je stopa p. p. retko
prelazila I5%o, a period visokog p. p. je kratko trajao.
U zemljama u razvoju natalitet se smanjuje s veim
vremenskim pomakom i sporije u odnosu na smanjenje
mortaliteta, uz vrednosti stopep. p. koja u mnogim zem
ljama prevazilazi 30%o.
Problem razvijenog dela sveta je nizak i negativan
p. p. Sve nie stope nataliteta, sve izrazitije starenje
stanovnitva i porast stopa mortaliteta, odlikuju de
mografsku situaciju najveeg broja razvijenih zemalja.
3 mortalitet 3 natalitet 3 populaciona politika
G. Matkovi

privatizacija

vanim subvencijama. U takvoj situaciji, cilj drave je

da se oslobodi finansijskih obaveza ovog tipa (meko
budetsko finansiranje meunarodno nekonkurentnih
preduzea/banaka koje samo proizvode gubitke) i da
se usredsredi na alokaciju retkih resursa na podruja
kao to su obrazovanje, infrastruktura i socijalno bla
gostanje. Ukratko, putem p., preduzea i banke dospevaju u vlasnitvo privatnog kapitala koji je neposredno
zainteresovan za profitabilno poslovanje, dok se drava
oslobaa balasta pokrivanja dugova koji se iznova reprodukuju.
(2)
Drugi, ne manje vaan makroekonomski cilj
p. jeste da se promovie konkurencija i razvoj privat
nog sektora. Konkurencija je najbolji nain da se po
najniim cenama osiguraju proizvodnja i snabdevanje
proizvodima i uslugama koje potroai najvie trae.
Pod pretpostavkom da potroai raspolau slobodom
izbora, trina konkurencija primorava preduzea da
stalno rade na pronalaenju naina da poveaju efika
snost proizvodnje i distribucije proizvoda i usluga, kao
i da poveaju upravljaku i organizacionu efikasnost.
U tom smislu, p. donosi koristi i potroaima i zapo
slenima, ali i ekonomiji u celini. Potroai su na dobitku
privatizacija (lat. privatus - koji nije dravni, lini).
jer se koristi od p. privrednih subjekata transferiu ka
Transfer neto imovine (kapitala) i delatnosti (tele
njima u vidu niih potroakih cena, ireg izbora i znat
komunikacije i si.) iz dravnog/drutvenog u privatno
no bolje usluge. Ovo stoga jer su, u odnosu na dravne/
vlasnitvo.
drutvene, privatni privredni subjekti mnogo osetljiviji
Prvi pokuaji p. posle D rugog svetskog rata
na promene u ukusima i eljama potroaa i znatno inozabeleeni su 1961. godine u tadanjoj SR Nemakoj,
vativniji u procesu uvoenja novih proizvoda i usluga
za vreme vlade Konrada Adenaura, kada je lansiran
na trite. Za zaposlene,/?, donosi koristi u vidu jas
program masovne denacionalizacije (povraaj imo
nijih ciljeva preduzea/banke u kojoj su zaposleni, tano
vine bivim vlasnicima) i p. (prodaja dravne imovine
preciziranih sredstava kojima menadment namerava
novim vlasnicima). Cilj je bio prodati veinski pa
da ispuni unapred zadate ciljeve i adekvatnu nagradu
ket dravnog vlasnitva u Volkswagenu putem javne
koju zaposleni prisvajaju u sluaju ispunjenja cilja.
Ekonomija u irem smislu je na dobitku jer uspeno
prodaje. Meutim, pravu afirmaciju i polet proces p.
doivljava u Velikoj Britaniji krajem sedamdesetih
poslovanje u konkurentskom okruenju podrazumeva
i poetkom osamdesetih godina XX veka, za vreme
stalno rastue profite, investicije, produktivnost, stopu
vladavine gvozdene ledi Margaret Taer. Tada je
povraaja na uloeni kapital, akcije i ostvarenu prodaju.
sproveden obiman program p. {British Telecom, Bri
Zatim, da bi se obezbedio razvoj privatnog sektora i pri
tish Railway, Owercraft itd.). Potom su u velikom broju
vatnici stimulisali da pokrenu proizvodnju proizvoda i
razvijenih zemalja i zemalja u razvoju pokrenuti obimni
usluga, drava mora obezbediti adekvatno konkurentsko
procesi denacionalizacije ili p. dravnog vlasnitva.
okruenje. Ovo stoga jer postoji objektivna mogunost
P. ima svoje makrociljeve (iri socioekonomski
da se novoosnovani privatni biznis susretne s nefer
ciljevi) i mikrociljeve (ciljevi vezani za konkretno
konkurencijom u vidu velikih dravnih preduzea koja
preduzee/banku koja je predmet p.).
imaju pristup jeftinim (netrinim) kreditima i subven(1)
Prvi makrocilj je redukovati dravno vlasnitvo cionisana su i/ili zatiena od meunarodne konkuren
cije raznim varijantama carinskih i necarinskih barijera.
u realnom i finansijskom sektoru jer je iskustvo poka
Shodno tome, da bi se dala prilika preduzeima/bankazalo da drava neefikasno i neracionalno upravlja proiz
ma da se takmie u regularnim uslovima (i tako razbio
vodnjom dobara i usluga. U mnogim zemljama veina
monopol velikih dravnih preduzea/banaka), da bi se
javnog duga ima svoje poreklo u neizmirenim obave
zama dravnih preduzea/banaka i direktivno usmeraomoguilo da napreduju i na taj nain dobio benefit

privatizacija
ekonomiji u celini, privatizuju se preduzea u dravnom
vlasnitvu (posebno velika).
(3) Trei makrocilj p. je da se od prihoda od pro
daje preduzea i banaka pokriju manjkovi u dravnom
budetu ili da se otplati deo javnog duga.
(4) etvrti i poslednji makrocilj p. je da se, disper
zijom vlasnitva, irim slojevima stanovnitva prui
jo jedna mogunost produktivnog plasmana tednje i
da konkretnije uestvuju u oblikovanju i usmeravanju
proizvodnje dobara i usluga u svojoj zemlji.
Mikroekonomski ciljevi se usredsreuju na poten
cijalna poboljanja na polju organizacije proizvodnog
procesa, izvora finansiranja, tehnologije proizvodnje,
kvaliteta proizvoda i menadmenta, marketing-strategija na lokalnom i, posebno, meunarodnom nivou,
kao i informacionih sistema. Na taj nain se poveavaju
anse za opstanak i, u perspektivi, napredak preduzea/
banke koja se privatizuje. Oigledno je da e promene
ovog tipa na mikronivou imati znaajne pozitivne im
plikacije i na makronivou.
P. treba posmatrati kao deo preduzetih irih struk
turalnih reformi. Drugaije reeno, privatno vlasnitvo
nad sredstvima za proizvodnju nee samo po sebi doneti
povoljne rezultate ukoliko p. nije propraena adekvat
nim regulatornim reformama, izgradnjom jakih in
stitucija koje e tititi konkurentsku trinu utakmicu,
reformom pravosua, jaanjem sprovodljivosti i efektivnosti zakona (adekvatnost i brzina sankcionisanja),
izgradnjom stabilnih i likvidnih trita kapitala, odstra
njivanjem cenovnih i valutnih distorzija, liberalizacijom
trita itd.
Postoje etiri osnovna modela p. : ( 1) prodaja; (2) po
kloni; (3) prenos kapitala na institucionalne investitore
i (4) denacionalizacija. Nema nijedne zemlje u kojoj
neki od ovih modelap. nije bio primenjen bez primesa
drugih. Naime, kroz proces p. potrebno je to je vie
mogue smanjiti jaz izmeu protivrenih drutvenih
ciljeva, jer su na jednoj strani brzina i lukrativnost pro
cesa p., dok se na drugoj strani nalazi potreba za praved
nom preraspodelom dravnih/drutvenih sredstava.
( 1) ModeI prodaje najee se primenjivao u razvije
nim kapitalistikim privredama. U bivim komunistikim
zemljama, model prodaje kao preovlaujui korien je
u Istonoj Nemakoj i Maarskoj. On se moe sprovesti
preko etiri osnovna mehanizma: (a) javnom proda
jom akcija na tritu kapitala; (b) prodajom sredstava
preduzea i iznajmljivanjem preduzea; (c) privatnom
prodajom akcija u sluajevima kada je drava posebno
zainteresovana za funkcionisanje preduzea koje u ce
lini ili delom privatizuje; (d) prodajom zaposlenima
i menaderima u sluaju kada efikasnost preduzea

446
kritino zavisi od poslovne motivisanosti uprave i za
poslenih.
(2) Model besplatne podele (pokloni) stanovnitvu
primenjivan je u zemljama u tranziciji u kojima nije bilo
adekvatne kupovne moi stanovnitva, a bilo je prob
lema i s nerazvijenim finansijskim tritima i procenom
vrednosti preduzea. U tim zemljama postojao je kod
stanovnitva jak oseaj da imovina pripada svima i da
proces p. mora biti izvren pravedno (sindrom egalitamosti). Besplatan transfer vlasnikih prava uglavnom
se obavljao podelom akcija zaposlenima i graanima
(vaueri) po nekom kljuu (godine starosti, radni sta,
visina plate). U Rusiji i ekoj su modeli prodaje
korieni kao preovlaujui, dok su u republikama bive
Jugoslavije takoe bili izrazito zastupljeni.
(3) Modelprenosa kapitala na institucionalne inve
stitore ima vie varijanti, od kojih izdvajamo sledee:
(a) Ukupno dravno vlasnitvo treba preneti na vie fondo
va koji bi imali udeo u svakom preduzeu i na taj nain
omoguili efikasnu kontrolu uprave. Druga alternativa
- da se vlasnitvo nad jednom privrednom granom pre
nese na jedan fond. Akcije ovih fondova bi se ravnomemo podelile graanima ime bi se istovremeno reio
problem vlasnitva i upravljanja, (b) Ukupan kapital
treba preneti na privatizacione agencije (fondove) koji
bi restrukturisali preduzea, uinili ih efikasnijim i kas
nije prodali drugim investitorima. Svi prihodi bi pripada
li dravi, ili bi akcije agencije bile podeljene graanima,
(c) Ukupan kapital se prenosi na fondove iz kojih se
finansiraju opte drutvene potrebe (penzije, osigura
nje, zdravstvo), to je model kojim se pokuavaju reiti
problem upravljanja i finansiranja kljunih drutvenih
slubi, (d) Meoviti model reenje vidi u prenosu kapi
tala po odreenom kljuu na zaposlene (15%), privatne
penzione fondove (20%), banke i osiguravajua dUitva
(10%), uzajamne fondove (20%) i dravu (35%), ime
bi se dobila disperzirana, ali ne i atomizovana struk
tura vlasnitva nad preduzeima. Poljska i Rumunija su
prenos na fondove koristili kao nain reavanja agencijskog problema u upravljanju, a potom kao osnovu za
delimino besplatnu distribuciju akcija.
(4) Raspadom socijalistikih privreda denaciona
lizacija se namee kao jedan od osnovnih metoda /?., jer
je potpuno prirodno vratiti imovinu bivim vlasnicima
ukoliko se iz osnova menja svojinsko ureenje. Ovaj
metod p. je esto praen velikim potekoama, jer je ve
liki deo imovine nestao ili, pak, sada funkcionie u pot
puno promenjenom fizikom i funkcionalnom obliku.
Denacionalizacija se najee sprovodi: (a) fizikim
vraanjem nacionalizovane imovine (kue, poslovni
prostori, graevinsko i poljoprivredno zem ljite);

447
(b) novanim obeteenjem, je r su nacionalizovana
preduzea uveliko promenila svoju prvobitnu vrednost;
(c) obeteenjem akcijama, jer budeti zemalja u tran
ziciji esto nisu u stanju da podnesu teret denacionaliza
cije u vidu fizikog i/ili novanog povraaja imovine.
O ekonomska tranzicija
O postsocijalistika transformacija O svojina
M. Zec
O. Radonji
privredni ciklus, v. poslovni ciklus
proces, drutveni. Pojam ije opte znaenje potie
od rei proces (lat. processus), koja ukazuje na tok
deavanja, redosled zbivanja, kretanje uz menjanje
poloaja i, konano, razvoj neke pojave. Unutar pojave
njeni sastojci dolaze u takve odnose koji utiu na njihov
razvoj, ili pak spoljni inoci izazivaju odreeni raspored
i tok razvoja unutranjih sastojaka.
D. p. je dinamiko ispoljavanje drutvene pojave,
odnosno zbivanje koje je podstaknuto, pre svega, odno
som izmeu unutranjih sastojaka drutvene pojave i,
u manjoj meri, irim spletom drutvenih okolnosti.
Kao i drutvena pojava, tako se i d. p. sastoji od tri
bitna inioca: ljudskih radnji, uzajamnog povezivanja
i delovanja tih radnji, te posledica toga povezivanja.
Svi navedeni inioci ispoljavaju svoj dinamiki razvoj,
odnosno ine d. p.
Ljudske radnje ine osnovni sastojak drutvene po
jave, odnosno d. p. One mogu biti fizike ili duhovne,
svesne ili nesvesne, odnosno podrazum evaju tzv.
injenje ili neinjenje. Ljudskim radnjama se postiu
odgovarajui ciljevi, te su one svesne i smisaono iza
zvane, mada mogu biti i iznuene. Najbrojnije su ne
svesne ljudske radnje, ime se objanjava stihijnost
drutvenog ivota.
Ljudske radnje ne postoje za sebe i samostalno, ve
se potvruju kao radnje samo ako se poveu s drugim
radnjama. One su usmerene jedna na drugu, jer se samo
tako mogu ostvariti odgovarajui ciljevi. Za ostvariva
nje sloenijih ljudskih zadataka potrebno je udruivanje
kako radnji, tako i ljudskih snaga. Time se dokazuje da
je, po svojoj prirodi, drutveni ivot kolektivan, odnosno
da predstavlja skup uzajamno povezanih ljudskih radnji.
Ljudske radnje nisu samo ciljno usmerene prema drugim
radnjama ve esto svojim delovanjem izazivaju pojavu
drugih radnji, te na taj nain dovode do meusobnog
povezivanja radnji. Niz uzajamno povezanih radnji
objanjava drutvo kao celinu svih d. p. Povezivanje
radnji moe da bude svesno ili nesvesno, s namerom
i odsustvom svakoga smisla. U prvom sluaju deava
se plansko povezivanje, realizacija ciljeva i skladno

proces, drutveni

povezivanje radnji, a tipian primer je d. p. saradnje.

U drugom sluaju povezivanje je stihijno, ostvarenje
ciljeva je neizvesno i vlada nesklad izmeu radnji, a
karakteristian primer je d. p. sukoba ili borbe.
Povezivanje radnji moe da bude dobrovoljno i
prinudno. U prvom sluaju, radnje se povezuju sa tzv.
slobodom volje, odnosno slobodom izbora. Takvi d. p.
odgovaraju svesnom povezivanju, a karakteristian je
primer d.p. saradnje. U drugom sluaju ne postoji slo
boda volje ili izbora ve je ona zamenjena tzv. tuom
voljom ili tuim izborom, svojevrsnom prinudom. Su
kob i borba su opet transparentni primeri ovakvih d. p.
Povezivanje ljudskih radnji dovodi do medudelovatija
ili interakcije koja je sr samog d.p. i njegov je dinamiki
objekt. Zbivanja, redosled deavanja i razvoj zavise od
naina na koji se ostvaruju meusobni uticaji ljudskih
radnji. Delovanje radnji moe da bude jednostrano ili
obostrano. Jednostrani uticaj se zbiva kada se jedna
radnja povezuje s drugom ili vie njih bez izazivanja
promena u svim radnjama. To nije prava dinamika
d.p. ve moda samo njegov poetak. Do obostranog ili
zajednikog delovanja dolazi kada jedna radnja dovodi
do unutranjih promena druge radnje ili radnji, tako da
se sve one zajedniki menjaju. To je prava dinamika
d. p ., jer dovodi do kretanja i onoga zbog ega postoji
d. p. - do odreenog rezultata, odnosno posledice. Tako,
kao ishod uzajamnog povezivanja i delovanja ljudskih
radnji javljaju se posledice fizike ili duhovne, svesne
ili nesvesne prirode. Ishod d. p. su, sjed n e strane,
promene koje se deavaju u radnjama pojedinaca ili u
njihovim ponaanjima; na tome se zasniva socijalizacija
ili podrutvljavanje ljudi. S druge strane, povezivanjem
i uzajamnim delovanjem ljudskih radnji dolazi do stva
ranja neeg novog to dotad nije postojalo, odnosno do
javljanja tzv. drutvenih tvorevina. Stvaranje drutvenih
tvorevina ili drutvenih inovacija omoguuje razvoj
drutva i njegov napredak u istoriji.
D .p. su mnogobrojni i dele se na razliite naine, od
kojih su najvanije poele: prema uzroku nastanka - na
voljne i stihijske; prema prirodi - na proste i sloene;
prema sadraju - na materijalne i duhovne i prema
nainu povezivanja - na neposredno i posredno pove
zane d. p.
Drutvenom pojavom, d. p. i drutvenim odnosom,
kao drutvenim formama, u sociologiji su se bavili mno
gi autori, ali najvie pristalice tz\. formalne sociologije
u Nemakoj, kao to su Ferdinand Tenies, Georg Zimel,
Alfred Firkant i Leopold fon Vize.
O odnos, drutveni O pojava, drutvena
w sociologija, formalna

V. Mili

profesija

448

profesija. ( 1) Naziv za bilo koje zanimanje, izvorno

preuzet iz latinskog (professio - zanat, posao), potom iz
francuskog jezika (profession); (2) osobeno zanimanje
koje se profesionalizovalo, odnosno koje je dobilo
svojstva p.
P. je zanim anje koje podrazum eva najvie (vr
hunsko) obrazovanje oslonjeno na fundamentalno,
naunoteorijsko znanje za datu oblast. Ono trai sticanje vrhunske ekspertnosti, strune kompetentnosti
i autoriteta koje laici (nestrunjaci), po pravilu, ne
dovode u pitanje. Na toj osnovi nastaje izvestan odnos
nadreenosti profesionalca u odnosu na korisnike
njegove usluge, pa i osoben vid drutvene moi profe
sionalaca u drutvu. P. imaju i drutveno zatien radni
i socijalni status, razvijen etiki kodeks, pa i osobenu
potkulturu rada i ivljenja.
U ranijim epohama mali je broj zanimanja imao
status p. (slobodne p.). Vremenom se uveavao broj
zanimanja tipa p., kao i njihov udeo u ukupnoj radnoj
snazi (poetkom veka u SAD profesionalci su inili
4% aktivne radne snage, dok je 1990. u toj kategoriji
bilo 17% aktivnog stanovnitva). Trend profesiona
lizacije se i dalje nastavlja. Zbog povremene drutvene
prezatienosti i privilegovanosti p., zbog tendencija
oteavanja ulaska u p. i njihovog zatvaranja, zbog tenje
da p. dobiju status elite i da strunu mo iz domena
profesionalnog rada prenesu na ostala podruja svog
delovanja, u drutvu se javljaju antiprofesionalna
raspoloenja, otpori, pa i osporavanja posebnosti ove
kategorije zanimanja. Sociologija zanimanja i p ., kao
posebna oblast sociologije rada, prouava drutvene
procese nastajanja p ., profesionalizacije i deprofesionalizacije pojedinih zanimanja, drutvenu mo i ugled
p. i njihove odnose s drugim socioprofesionalnim
grupama i drugim akterima u drutvu.
O podela rada 3 zanimanje

S. Boli

profesionalna etika. Osobena vrsta moralnih odno

sa koji se uspostavljaju unutar profesionalne grupe i u
odnosu njenih pripadnika prema drutvu. P. e. se javlja
kao samokontrola i samodisciplina, koja jaa uspostav
ljenu strunu autonomiju neke profesije u drutvu. Pro
fesionalna samokontrola je oblik pozitivne kolegijalne
kontrole i ima preventivnu ulogu. Po tome se taj oblik
kontrole razlikuje od negativne laike kontrole, koju
vre klijenti, dravni organi, ili politike organizacije.
Razvijenost/?, e. zavisi od osobenosti delatnosti koju
obavlja odreena profesija i od njenog poloaja unutar
drutvene strukture. Odatle sledi da e p. e. biti vea

(1) ukoliko je profesionalna delatnost prepoznatljivija

u duem istorijskom periodu; (2) ukoliko je ta delatnost
vanija za drutvo; (3) ukoliko postoji drutvena potreba
da se ta delatnost obavlja to savesnije i (4) ukoliko je
prisniji odnos meu pripadnicima profesije.
P. e. zasniva se na etikim normama (kodeksu),
kojima se reguliu odnosi meu kolegama po zvanju,
s jedne, i odnosi izmeu eksperata i klijenata, s druge
strane. Etike norme najee nalau da se odnosi meu
kolegama zasnivaju na saradnji, a ne na takmienju i
konkurenciji, bez ega nema pune i nezavisne razmene
obavetenja izmeu njih. Pored toga, etike norme
nalau da eksperti imaju jednak odnos prema klijen
tima bez obzira na njihovu starost, pol, rasu, socijalnu
pripadnost, te da daju to kvalitetnije usluge bez obzira
na dogovorenu cenu.
Istorijski prvi i najpoznatiji etiki kodeks je kodeks
lekarske profesije, poznat kao Hipokratova zakletva.
Neke moderne profesije (meu njima i socioloka) iz
gradile su svoje moralne norme, nastojei da pomou
njih spree arlatanstvo, rutinerstvo i nestruan rad u
podruju svoje delatnosti.
3 profesija 3 zanat O zanimanje
B. Miloevi

profesionalna orijen tacija. Planska, povremena

ili stalna struna aktivnost koja se preduzima u nekom
drutvu, u cilju usmeravanja preteno mladih ljudi u
onu vrstu kole u kojoj mogu prikladnije da usklade
svoje predispozicije i sklonosti s drutvenim potrebama
za odreenim profesionalnim znanjima.
Termin p. o. je nastao izmeu dva svetska rata, ali
je kasnije postao sporan zbog toga to upuuje na usmeravanje, koje vie sadri drutvenu prinudu nego
samostalan izbor. Otuda se danas sve ee susree izraz
savetovanje, kao zamena za izrazp. o.
3 profesija 3 zanat 3 zanimanje
B. Miloevi

progres, drutveni (lat. progressas - napredak).

Oznaava promenu, odnosno kretanje ka eljenom
cilju. Kako ciljevi i interesi ljudi nisu jedinstveni ni sa
stanovita razliitih drutvenih skupina u okviru jednog
drutva, tako ni u okviru celine ljudskog drutva, pojan?
d. p. ima preteno subjektivan karakter. Jednostavno
reeno, ono to je za neke ljude d. p., za druge to ne mora
da bude. Objektivizacija, odnosno operacionalizacija
pojma d. p. je problem ne samo nauke ve i ideologije.
Stoga, ideja daje d. p. neizbena tendencija u razvoju
ljudskog drutva ka boljem svetu ima prevashodno
ideoloko znaenje. Zato savremeni sociolozi sve manje

449
upotrebljavaju pojam d. p., te radije koriste pojmove
kao to su modemost i modernizacija.
3 modernizacija 3 razvoj, drutveni
M. Todorovi
prohibicija (lat. prohibitio - zabrana). Potpuna za
konska zabrana proizvodnje, prodaje i upotrebe alko
holnih pia.
Jo u XIX veku u SAD bilo je pokuajaa da se
pravnim regulativim a utie na negativne posledice
alkoholizma, koji su se u toj zemlji zavrili 1920. us
vajanjem p. u 18. ustavnom amandmanu. Trebalo je da
proe trinaest godina da se ona ukine prihvatanjem 21.
amandmana Ustava SAD. Pored toga to je podsticala
ilegalnu trgovinu i isto takvo toenje alkohola, po nekim
miljenjima, p. je prouzrokovala i nagli razvoj gangsterizma u SAD. Slino je proao pokuaj sprovoenja
totalne p. u Finskoj i Norvekoj. Uvoenjem potpune
p. kao mere prevencije alkoholizma stvoreni su brojni
problemi, od kojih je najsloenije pitanje prekida proiz
vodnje alkohola u vrlo razvijenoj industriji alkoholnih
pia i posledice koje on izaziva na ekonomskom i so
cijalnom planu.
Parcijalna p. se, s manje ili vie relativnim uspehom,
primenjuje u mnogim zemaljama, naroito u arapskim
zemljama, zatim u nekim saveznim dravama Indije i
SAD.
U naoj zemlji trenutno dominira haos u tom pogledu,
tj. izigravanje primene zakona o zabrani reklamiranja
alkoholnih pia sjedne, i samo nejaki nagovetaji akcija
u pogledu ogranienja prodaje i toenja alkoholnih pia,
s druge strane.
3 alkoholizam 3 kriminalitet, organizovani
P. Opali
proizvodnja. Proces svrsishodne prerade materijal
nih dobara iz prirode uz pomo ljudskog rada i sredstava
za p. (sredstva za rad i predmeti rada) radi stvaranja
dobara za linu i investicionu potronju. P. se moe ana
lizirati u uem i irem smislu. U uem, tehnikom smislu,
proizvodnja predstavlja proces racionalne upotrebe retkih (oskudnih) resursa (faktora proizvodnje: zemlje, ka
pitala, rada). Racionalna upotreba oskudnih resursa po
drazumeva njihovu efikasnu upotrebu, tj. uz minimum
troenja faktora proizvodnje proizvesti maksimalan
output (potrona, trajna potrona i investiciona dobra).
U irem, privrednosistemskom smislu, p. predstavlja
poetnu i kljunu fazu procesa ekonomske reprodukcije
drutva u celini. Pored p., u osnovne faze ekonomske
reprodukcije drutva, tj. organizovanja ekonomskog
ivota, spadaju jo i raspodela i potronja.

proizvodnja

P. je prva i kljuna faza procesa organizovanja

ekonomskog ivota ljudi jer ona stvara proizvode
kojima se neposredno zadovoljavaju odreene ljud
ske potrebe, zatim proizvode kojima se omoguava
vea potronja potronih i trajnih potronih dobara u
budunosti (kapitalna ulaganja), odreuje naine na koje
e se te potrebe zadovoljavati i, na kraju, kreira budue
potrebe stanovnitva. Ova veza, svakako, nije jednosmema. Putem trita, proizvoai dobijaju signale od
potroaa koji im govore ta da proizvode i u kojim
koliinama. Znai, potronja, putem koje pojedinani
konzumenti izraavaju svoje preferencije, usmerava i
uzrokuje p.
Procesp. nije mogue obavljati bez osnovnih inilaca
u koje spadaju ljudski rad, sredstva za rad i predmeti
rada. Ljudski rad je oblik intelektualne i fizike ener
gije oveka i predstavlja proces svrsishodnog delovanja
oveka na prirodu (ljudski rad ine proizvodno iskustvo
i radne navike). Bez sposobnosti ljudskog rada da
utie, na prvom mestu, na predmete rada, pa potom i
na sredstva za rad, ne bi bilo mogue realizovati proces
prilagoavanja prirode ljudskim potrebama. Sredstva za
rad su sredstva koja ovek u procesu rada stavlja izmeu
sebe i prirode (alati, maine, ureaji, saobraajna infra
struktura itd). Predmet rada je prirodna materija na koju
ovek deluje sredstvima za rad da bi je prilagodio sopstvenim potrebama. U meusobnoj saradnji i interakciji
ljudski rad, sredstva za rad i predmeti rada formiraju
proizvodne snage jednog drutva.
Kolika e (kvantitativno) i kakva e (kvalitativno)p.
biti zavisi od sledeih faktora:
- prirodni uslovi: celokupnost prirodnih uslova na
ziva se prirodnim bogatstvom (zemlja, rude, ume, reke,
klima);
- razvijenost sredstava za proizvodnju (sredstva za
rad, predmeti rada);
- stanovnitvo: starosna i kvalifikaciona struktura;
- duina radnog vremena: radni proces je svrsishod
no troenje vremena;
- intenzivnost rada: stepen troenja radne snage u
jedinici vremena;
- produktivnost rada: stvaralaka mo rada da u
jedinici vremena proizvede odreenu koliinu proiz
voda.
P. je kvantitativno i kvalitativno u pozitivnoj kore
laciji sa svim navedenim faktorima, osim sa starosnom
strukturom, prema kojoj ona stoji u inverznom odno
su.
3 ekonomska raspodela 3 ekonomska razmena
3 potronja
O. Radonji

promena, drutvena
proletarijat, v. klasa, radnika
promena, drutvena. Zajedno s drutvenim proce
som, najoptija i najhitnija kategorija drutvene dinamike
koja se, jo od Ogista Konta, moe uslovno, u analitike
svrhe, odvojiti od drutvene statike. Mada o tome postoje
razliita miljenja u sociologiji, koja ponekad imaju i ka
rakter iskljuivo terminolokih nesporazuma, drutveni
proces se obino posmatra kao najira dinamika strana
drutvenog totaliteta. To je ukupnost drutvenog kre
tanja i promena u jednom vremenskom periodu koja,
osim krupnih zbivanja, sadri i mnotvo sitnijih i manje
bitnih dogaanja, obuhvaenih pojmom svakodnevlja,
ukljuujui tu i drutveno prilagoavanje, drutvene za
stoje i drutvenu stagnaciju. Pojam drutvenog procesa
je, dakle, iri od pojma d. p., u tom smislu to je svaka
promena proces, ali svaki proces nije d. p.
Pod d. p. podrazumeva se ukupnost kvantitativnih i
kvalitativnih izmena bitnih strukturalnih i funkcionalnih
aspekata drutvenog totaliteta koje se odvijaju u nekom
vremenskom periodu i imaju relativno trajan karakter. Kao
kljuna socioloka kategorija, d.p. se razlikuje od pukog
vremenskog i prostornog dogaanja ili zbivanja kojim se
slui istorija da opie dogaajnu stranu drutvenog ivota,
u tom smislu to svako dogaanje nije d. p ., iako se pro
mena uvek odvija u obliku zbivanja, odnosno procesa.
D. p. se, isto tako, moe razlikovati od pojma evolucije
kao ukupnosti drutvenih procesa i promena nastalih
tokom dugotrajnog vremenskog perioda, te od istorijskostrukturalnih tipova drutva koji nastaju nakon epohalnih
d. p. i traju, u relativno nepromenjenom obliku, dok traje
i ta epoha, odnosno uzroci koji su ih izazvali.
D. p. ukazuje na razliku izmeu nekog preanjeg i
aktuelnog stanja u drutvenim procesima. Ta razlika moe
biti kvantitativna, istovrsna i kontinuirana', ili kvalitativ
na, raznovrsna i diskontinuirana. U prvom sluaju govori
se o rastu (ili opadanju, kao njegovoj silaznoj strani),
a u drugom o razvoju (ili raspadanju, kao kvalitativnoj
promeni s negativnim predznakom). Drutveni rast
znai stalno poveanje koliine manje bitnih svojstava
neke pojave, a drutveni razvoj oznaava, po pravilu,
ireverzibilno nastajanje novih kvaliteta i osobina neke
pojave. Razvoj uvek ukljuuje rast, a rast ne znai uvek
i razvoj. Tako, recimo, industrijski rast moe dovesti
do poveanja materijalnog obilja, naroito za odreene
kategorije stanovnitva, ali on ne mora da dovede i do
poboljanja kvaliteta ivota ljudi (npr. u sluaju da je
udruen s postojanjem nedemokratskih reima i kultur
nim siromatvom).
Ako se u analizi d. p. posmatra drutvo u celini, u ne
kom duem vremenskom periodu, onda je re o global

450
nim procesima i promenama. A ako se u istraivanju prate
samo pojedina podruja drutvenog totaliteta, onda se
govori o ekonomskim, politikim ili kultumoduhovnim
promenama. Parcijalne d. p., tj. one koje se ostvaruju kao
jednodimenzionalne i izolovane, u posebnim podrujima
globalnog drutva, po pravilu su kvantitativnog karaktera
(rast). Da bi zadobile kvalitativna obeleja (razvoj), one
moraju da se, na relativno uravnoteen nain, odvijaju u
svim oblastima: ekonomskoj (razvoj sredstava za proiz
vodnju, porast nacionalnog dohotka i standarda ljudi),
politikoj (razvoj prava i sloboda ljudi, kao i demokratskih
politikih oblika i odnosa), kulturnoj (razvoj umetnikih,
drutvenointegrativnih i saznajnih funkcija i dimenzija
kulture, kao i njihova humanizacija), socijalnoj (ustanov
ljenje novog tipa drutvenih odnosa i vieg nivoa kva
liteta ivota ljudi) i individualnoj (razvoj ljudskih potreba
i ovekove linosti).
Ukoliko se u razmatranje d. p. ukljue pojedine di
menzije drutvene stvarnosti (horizontalna, vertikalna),
onda se problem svodi na pitanje drutvene pokretljivosti,
odnosno na istraivanje unutardrutvenih razlika u po
gledu drutvenih uloga i drutvenih poloaja. U prvom
sluaju, re je o horizontalnoj pokretljivosti, a u drugom
o vertikalnoj. Poseban njihov aspekt ini teritorijalna
pokretljivost (migracije), koja moe biti blia prvom ili
drugom tipu, kao to se i inae u stvarnom drutvenom
ivotu pokretljivost obino javlja kao kombinacija hori
zontalnih i vertikalnih aspekata.
Svaka d. p. podrazumeva sukob tradicije i inovacije, a
njene kvantitativne i kvalitativne dimenzije se samo us
lovno mogu razdvojiti, i to preteno na nivou teorijskog
modela, dok ih je u konkretnim istraivanjima veoma
teko razluiti. Osim toga, kod prouavanja d. p. u prvi
plan iskrsava problem njihovog pravca, jaza, inilaca,
pokazatelja, granica i deformacija. Kao i sve druge
drutvene pojave, d.p. imaju svoj subjektivni i objektivni
aspekt.
Za objanjenje drutvenih i kulturnih promena
najznaajnija su tri meusobno povezana inioca: tradici
ja, inovacija i difuzija, poto se u ljudskim drutvima sko
ro sve deava u sloenom odnosu nasleenog (tradicija),
novostvorenog (inovacija) i proirenog i prihvaenog (di
fuzija). Uobiajeno je da se pod inovacijom podrazume
va neka novina, novaenje, odnosno proces uvoenja
neega novog i menjanja starog, dok se tradicija najee
odreuje kao akumulisano i zateeno stanje, kao predanje, odnosno kao, preteno usmeno, prenoenje s kolena
na koleno verovanja, obiaja, pravila ponaanja i naina
ivota ljudi.
U tom smislu, tradicija i inovacija su nerazdvojno
povezane, i to ne samo zato to se inovacija uvek jav-

451
lja kao poricanje ili prevazilaenje tradicije ve i stoga
to su u svakoj tradiciji sauvane i prenete brojne pre
thodne inovacije, selekcionisane tokom vremena i ljud
skog drutvenog postojanja. Inovacije, dakle, nema bez
tradicije, i obrnuto. S druge strane, difuzija (od lat. diffusio - razlivanje, rasprostiranje, irenje) predstavljala bi
irenje nekih drutvenih elemenata, tvorevina i vrednosti
iz jednog drutva u drugo ili, ako je re o istom drutvu,
odnosno kulturi, s jednog drutvenog sloja na drugi, iz
jedne sredine u drugu. Kod difuzije je bitan ovaj njen
spoljanji karakter, odnosno spoljanje dejstvo u odnosu
na primaoca vrednosti i dobara koja su nastala drugde,
odnosno koja nisu samonikla i autohtona. Iako je difu
zija nesumnjivo znaajan i normalan oblik komunikacije
meu kulturama, drutvima i narodima, kao i unutar
njih, veliko je ipak pitanje da li se ona bilo gde susree u
istom i jednosmemom obliku, ili je uvek posredovana
zateenim karakteristikama primaoca, odnosno pomenutim sloenim odnosom tradicije i inovacije.
Ako se prihvati pretpostavka o postojanju tradicijskog,
inovacijskog i difuzionistikog modela drutva i d. p.
(naravno, kao idealnotipskih konstrukcija), onda se moe
rei da bi za tradicijski model bilo karakteristino uvanje
i prenoenje dostignutih vrednosti u nepromenjenom i ne
okrnjenom obliku s narataja na narataj u kontinuiranom
vremenskom i prostornom trajanju. Njegove glavne vred
nosti bi bile stabilnost (makar i po cenu stagnacije), kon
tinuitet, ponavljanje, vezanost za prolost, autarkinost,
izolovanost i zatvorenost. Pri tom bi valjalo praviti razliku
izmeu tradicije kao naslea i tradicionalizma kao indi
vidualne i kolektivne vrednosne orijentacije koja velia
nasleeno i opire se promeni.
Suprotno prethodnom, obeleja inovacijskog modela
su kritinost, aktivnost, stvaralatvo, nemirenje, traganje,
izazov, poricanje, smelost, rizik. Ovaj model se ne za
dovoljava dostignutim i postojeim, ve tei njegovom
stalnom prevazilaenju i transformisanju. Traei u
postojeem klicu umnije budunosti, on je uvek okre
nut jo nepostignutom i moguem. Pri tom, novatorstvo
ne poiva na nekom instinktu istraivanja, uroenoj
radoznalosti ili drugim priroenim i trajnim osobina
ma statiki shvaene ljudske prirode, ve na istorijski i
drutveno steenim dostignuima i formiranim vrednostima i potrebama koje su osnova motivacionog sistema
oveka i pokretai njegovih istraivakih napora to vode
otkriima novoga i njihovoj praktinoj primeni.
Inovacija se, dakle, ne javlja samo iz nude (odgo
vor na zavisnost od prirodnih i drutvenih sila), pa ak
moda ne ni prvenstveno iz nje, ve i iz potrebe za
menjanjem i usavravanjem postojeeg, za olakanjem
ivota, proirenjem granica slobode, unapreivanjem

propaganda
kvaliteta ljudske egzistencije, njenim osmiljavanjem i
ulepavanjem, kao i iz iste radoznalosti i igre.
Podsticaji inovaciji mogu se uslovno podeliti na in
dividualne i drutvene. Kod prvih bi vie delovali neki
individualnopsiholoki momenti, a kod drugih socijalnokultumi, kao to su opti drustveno-ekonomski i politiki
uslovi, vladajui sistem vrednosti, selekcija, konkuren
cija, sistem nagrada i kazni itd. Meutim, ak i kad je
rezultat individualne aktivnosti, inovacija je praktino
uvek drutveni in. Pri tom se ne bi trebalo povoditi ni za
nekom glorifikacijom i idealizacijom stalnih promena kao
takvih. Postoje, naime, inovacije koje stabilizuju poredak,
kao i one koje ga dovode u pitanje; postoje inovacije koje
izazivaju sukobe, kao i one koje sukobe ublaavaju ili
eliminiu; postoje inovacije koje vode obogaivanju ljud
skih rodnih mogunosti, kao i one koje ih osiromauju ili
dovode u pitanje ak i fiziki opstanak ljudske vrste.
O proces, drutveni O progres, drutveni O razvoj, drutveni

M. Tripkovi
prom enjiva, v. varijabla
propaganda (lat. propagatio - irenje, rasprostira
nje). Izraz potie od jednog dela naziva Drutva za
irenje vere (Congregatio de Propaganda Fide), koju
je dvadesetih godina XVII veka osnovao papa Urban
VIII u cilju irenja katolicizma. Taj izraz je dugo os
tao u upotrebi za oznaavanje organizacija koje imaju
za cilj da ire odreena uverenja. Pejorativno znaenje
mu biva pripisano krajem XIX veka, kada se on prvi
put dovodi u vezu s mogunou manipulisanja javnim
mnjenjem, indukovanjem i menjanjem stavova. Kao posledica dejstva ratnohukake mainerije uoi i u toku
Prvog svetskog rata, dvadesetih i tridesetih godina XX
veka javlja se kritika svest o dometima modernih persuazivnih tehnika. Shvaena kao proces kojim se oblikuju
percepcije,/?, manipulie saznanjima i miljenjem i na
taj nain utie na promenu ponaanja ljudi, te postaje
centralna istraivaka tema prevashodno amerikih
naunika okupljenih oko Instituta za analizu propagande
(Institute fo r Propaganda Analysis). Zbog naglaene
kritinosti u sprovedenim istraivanjima p., a u kontek
stu pribliavanja Drugog svetskog rata, Institut ostaje
bez finansijske podrke, pa biva ugaen 1942. godine.
Ni kasnije, u hladnoratovskom razdoblju, rad Instituta
nije obnovljen, s obzirom na preovlaujue negativno
vrednosno odreenje p.
Uopte uzev, p. predstavlja irenje ideja, miljenja
i stavova u uslovima kada stvarni cilj onoga ko ih iri
(pojedinci, grupe, organizacije ili specijalizovane us
tanove) itaocima, gledaocima ili sluaocima nije jasan.

propaganda

452

U potpunijoj definiciji, pod pojmomp. se smatra siste

matsko nastojanje da se formiraju miljenja i stavovi
pojedinaca ili grupa kako bi se kontrolisale njihove
akcije. U najirem smislu, p. je forma drutvene komu
nikacije kojom se eli postii promena u miljenju,
stavovima, ponaanju i akcijama primalaca poruka
(pojedinci, grupe, stanovnitvo) na koje se utie putem
p.: saoptavanjem odreenih ideja, miljenja i stavova i
nastojanjem da se primalac pridobije za takve ideje i sta
vove, a od strane odailjaa p. poruka {propagandist).
O
sutinip. postoje razliita shvatanja, a razlikuju se
ameriko i evropsko stanovite. Prema veini amerikih
autora, o p. se moe govoriti samo onda kada se nastoje
proiriti objektivno neispravna shvatanja i miljenja,
kada postoji zalaganje za drutveno neopravdane
ciljeve, tj. kada se eli dezinformisati ili obmanuti
javnost. Evropski autori pojam p. odreuju kao siste
matsku aktivnost usmerenu na formiranje odreenih
stavova, radi podsticanja na odreeno delanje. Pri tome,
stavovi koji se ire ne moraju biti objektivno neispravni,
pa se tako p. moe koristiti i za irenje ispravnih ideja
i podsticanje korisnog postupanja (npr. borba protiv
predrasuda, zdravstvenap. itd.). Kljuna odlikap. jeste
persuazivnost: u njoj poiva namera propagandiste da
uticanjem na stavove usmeri ponaanje publike u skladu
sa odreenim ciljevimap.
Prema razliitim kriterijumima moe se izdvojiti vie
tipova p. S obzirom na kriterijum drutvene vrednosti
i korisnosti, p. moe biti irenje objektivno istinitih i
opravdanih ideja i stavova, a moe biti i irenje netanih,
drutveno tetnih ideja i stavova. Prema sadraju propa
gandne poruke,/?, moe biti politika, komercijalna ili
ekonomska, vojna, diplomatska, ideoloka, zdravstvena
itd., a neki autori u okviru ove klasifikacije izdvajaju i
didaktiku i eskapistikup. Ove poslednje jesu vrste p.
karakteristine za totalitarne reime, u kojima didaktika
p. podrazumeva afirmisanje dobrog graanstva, dok je
eskapistikap. povezana s funkcijom katarze u socijal
nom ivotu, a u kontekstu ceremonijalnosti totalitarnih
reima. S obzirom na saoptavanje ili nesaoptavanje
ciljeva koji se ele postii, p. moe biti otvorena ili
bela (kada se u komunikaciji koja se koristi jasno
iznose ciljevi koji se putem p. ele postii), potom
siva (kada se ciljevi koji se ele postii ne navode
ili prikrivaju) i, najzad, skrivena ili crna p. (kada se
navode netani ciljevi propagandnog delovanja). Prema
vrsti sredstava masovnih komunikacija koja se koriste,
p. se deli na: usmenu, p. putem tampe i izdavake delatnosti,/;. putem elektronskih medija (radio, TV), te p.
na intemetu.

U literaturi se esto istie razlika izmeu principa i

postupaka, odnosno tehnika p. Pod principima se podrazumevaju osnovni uslovi koje bi trebalo zadovoljiti
da bi p. uspela, a postupcima (tehnikama) se smatraju
naini kojima se postie navedeni cilj p. Tri osnovna
principa p. su: (1) obratiti panju na komunikaciju koja
se koristi; (2) voditi rauna o potrebama, eljama i dru
gim osobinama onih kojima se p. obraa; (3) izazvati
spremnost za prihvatanje propagiranih ideja i stavova
apelovanjem na takve motive za ije ostvarenje e sta
vovi i potencijalne akcije predstavljati sredstva zado
voljenja.
Prema miljenju nekih autora, moe se razlikovati
sedam osnovnih postupaka (tehnika) kojima se propa
gandisti slue: (1) etiketiranje predstavlja vezivanje
otre ili diskvalifikatorske oznake za neku ideju, ime
se postie njeno odbacivanje ili osuda bez ispitivanja
dokaza; (2) oplemenjivanje je tehnika povezivanja
neke ideje ili stava sa oznakama vrline, u cilju prihvatanja ili odbacivanja bez ispitivanja dokaza; (3) trans
fer predstavlja povezivanje neke ideje ili stava sa au
toritetima, prestiom, sankcijama, a u cilju prihvatanja
ili odbacivanja; (4) svedoenje je tehnika u okviru
koje se koriste izjave neke potovane ili omraene
linosti da su odreene ideje, programi, pojedinci i si.
dobri ili loi; (5) demagogija je metod kojim propa
gandist pokuava da ubedi primaoce poruka da su on
ili njegove ideje dobri jer su narodski, svojstveni
obinim ljudima i si., bez obzira na injenino stanje;
(6) meanje karata ukljuuje odabiranje i korienje
injenica i neistina, primera i anegdota, loginih i
neloginih tvrdnji da bi se neka ideja, program, linost
ili proizvod prikazali u najgorem ili najboljem svetlu.
U ovaj tip tehnika moe se uvrstiti i uporno ponavljanje
odreenih ideja i stavova koji se propagiraju. Poznato
je d a je miljenje nacistikih propagandista bilo da
se upornim ponavljanjem neke lai ak i besmislice
mogu uiniti prihvatljivim, pa se tako i ono stoje na
prvi pogled bilo apsurdno i neprihvatljivo posle upo
rnog ponavljanja prihvata kao prirodno i normalno;
(7) kolektivnost je postupak koji odgovara tvrdnji svi
mi tako inimo. Koristei ovu tehniku, propagandist
pokuava da ubedi primaoce poruke da svi pojedinci iz
odreene grupe prihvataju njegov program, te da bi to
pre trebalo da se prikljue njegovoj grupi. Ovu tehniku
dobro ilustruje sledei primer koji predstavlja poznatu
krilaticu Socijalistike partije Srbije tokom devedesetih
godina XX veka: Svi smo mi pomalo socijalisti.
Korienje negativnih i pozitivnih stereotipija, kao
i razliitih simbola (nacionalna zastava, pozivanje na
nacionalne veliine, istoriju, tradiciju), najei su ele-

453
menti navedenih tehnika. U politikoj p. primer pozi
tivnih stereotipija je isticanje daje ono za ta se p. zalae
napredno, slobodoljubivo, demokratsko. Primer nega
tivnih stereotipija je pripisivanje politikom protivniku
ili neistomiljeniku manjak patriotizma, sluenje stra
nim interesima i si.
Ciljevi i postupci kojima se slue odailjai propa
gandnih poruka mogu se utvrditi korienjem analize
sadi-aja. Prouavanje p. pomou analize sadraja moe
se podeliti u dve grupe: u prvu grupu spadaju ispiti
vanje nekih trajnijih ciljevap. koji su dublje povezani
sa osnovnim ideolokim stanovitem pojedinih pokreta
i organizacija, kao i prouavanje strukturalnih osobina
njihovih propagandnih metoda, a u drugu ispitivanje
neposrednih ciljeva p. Oba prouavanja se u velikoj
meri zasnivaju na ispitivanju pomenutih kljunih sim
bola, parola i stereotipija kojima s e p. slui u razradi
svojih osnovnih tema.
U savrem enom , kom unikacijski sve povezanijem svetu, razliiti tipovi p. ostaju jedna od vanijih
istraivakih tema sociologa, socijalnih psihologa,
komunikologa, politikologa i drugih istraivaa.
3 analiza sadraja 3 manipulacija
3 masovne komunikacije

5. Radenovi
prostitucija (lat. prostituere - javno izlagati, izvri).
(1) U uem smislu, povremeno ili stalno prodavanje
tela za materijalnu naknadu; (2) u irem, prenosnom
znaenju, prodavanje intelektualnih i drugih sposobno
sti u svrhe neusklaene s vlastitim uverenjima, krenje
sopstvenih naela radi materijalne ili neke druge dobiti.
U ovom potonjem smislu, pojam p. se sve rede koristi.
Ve u V veku n. e. p. je bila veoma rasprostranjena
i njome se bavila preteno enska populacija. Drev
na p. izvire iz robovlasnikog drutvenog ureenja i
politeistike kosmogonije, pa su tadanje prostitutke
uglavnom bile robinje bogatih graana, ili vernice
posveene odreenom politeistikom boanstvu, u
ijem hramu su seksualno opsluivale posetioce. Pro
stitutke nisu raspolagaie novcem uplaenim za njihove
usluge, koji su ubirali vlasnici robinja i uprave hramova
u kojima se obavlja/?. Zato pojedini sociolozi prihvataju
grubu podelu drevne p. na prinudnu, ropsku i dobro
voljnu hramskup. kao in vere prostitutki-posveenica.
Uopte govorei, drevna p. je bila znaajan izvor pri
hoda za individualne robovlasnike i verske vlasti, ali
i za celokupno drutvo, jer je pomenuta aktivnost bila
uglavnom predmet razliitih oblika oporezivanja (npr. u
Atini). Same prostitutke su svuda bile manje ili vie na
razliite naine igosane, za ta je primer stari Rim, gde

prostitucija

su one bile vidno obeleene posebnom, za ono vreme

skarednom odeom.
U srednjem veku u Evropi nestaje robovlasniko
ureenje i politeizam, na ije mesto stupaju feudalizam
i hrianstvo, to uslovljava i promene profila p. kao
drutvenog fenomena. Tadap. umnogom postaje najpre
individualni nain preivljavanja za brojnu defavorizovanu ensku populaciju. Onovremeni verski autoriteti
a time i drutvo, oznaavaju i prihvataju p. kao nuno
zlo, prema kojem se kanalie ljudska pohota, kako bi se
od nje zatitila svetinja braka i, optije uzev, poeljna
ednost enske populacije. Ovaj stav institucionalizuje
p. uglavnom u dva oblika, koji se mogu grubo podeliti
na graanski i vojniki. Prvi oblik predstavlja aktivnost
tzv. javnih kua, ustanova ije funkcionisanje reguliu
odreena pravila, norme, pa i zakonodavstvo. Srednjovekovne javne kue su uglavnom oporezovane, ba kao
i aktivnosti prostitutki koje usluuju pripadnike visokog
drutvenog stalea (tzv. kurtizane). Drugi oblik je inte
gracija p. u ratna dejstva, na taj nain to su ondanje
oruane snage, poev od krstaa, planski obezbeivale
svojim pripadnicima usluge mase prostitutki tokom
dugakih pohoda. Ovaj oblik /?, se vremenom sve
snanije institucionalizovao. Tako su vojne prostitutke
u Evropi u XVII veku u pojedinim vojskama bile organizovane u svojevrsne pratee jedinice, uglavnom
pod komandom zapovednika sa odgovarajuim vojnim
inom.
U vezi institucionalizacije p. od srednjeg veka do
modernog doba, istorija medicine istie da su u Evropi
javne kue smatrane leglom zaraza, pa time i opasnosu
po zdravlje zajednice. Stoga je higijena u evropskim
javnim kuama postala predmet najstarijih sanitarnih
propisa i do danas se sanitarno prati svuda gde javne
kue postoje.
U modernom dobu, koje se u kontekstu p. naziva i
galantnim, obim p. se nije smanjio, ali se promenio
oblik njene institucionalizacije. Vojnikap. je nestala,
a aktivnost je proirena van javnih kua, najpre u sve
razvijenijem sektoru zabave, pa i kulture, gde su bile
zaposlene slabo plaene i egzistencijalno ugroene rad
nice, najpre plesaice. One su se bavile p. kao dodatnim
zanimanjem radi dodatnih prihoda, koje su sticale od
klijentele barova, posetilaca pozorita i slinih ustanova
gde su se bavile svojim osnovnim zanimanjem.
Industrijska revolucija praena znaajnom paupe
rizacijom poveala je broj prostitutki, pa socioloka mi
sao XIX veka nastoji da razume i objasni prirodup. Tada
nastaju prvi istraivaki napori na analizi pomenutog
fenomena, najpre u vidu prouavanja istorije p. Interesovanja sociologije zap. su se do naih dana neprestano

prostitucija
poveavala. Uopte govorei, socioloka misao je ve
oma brzo uspela da ispravno uzrono utemelji pojavu
u socijalnoj bedi, optoj neprosveenosti i, posebno, u
drutvenoj nejednakosti polova na tetu ene. U mo
demom dobu, prostitutka je konsenzualno shvaena kao
rtva.
Danas je p. veoma rasprostranjena u itavom svetu.
Usled globalizacije, koja otpoinje krajem XX veka,
obim p. je svuda u porastu, zbog enormne paupe
rizacije na masovnom planu. Svetsko siromatvo je
poslednje decenije poprimilo takve razmere d a je na
opteprihvaen nain definisano kao osnovni prob
lem oveanstva, koji poraa brojne oblike masovnog
stradanja, pa i sve rairenijup. Reavanje siromatva i
drugih, s njim povezanih preduslova masovne p. pred
stavlja osnovni izazov globalizacije. Stoga je poetak
milenijuma obeleen vidljivim globalnim drutvenim
naporom da se rei problem siromatva i srodni problemi
koji uglavnom generiu masovnup. najranjivijih, a to su
ene i deca. Ovi napori su moda najoiglednije saeti u
milenijumskim ciljevima Ujedinjenih nacija.
Danas su ene i deca oba pola, ali preteno enskog,
glavne rtve enormno om asovljene p. raznovrsnih
oblika, ukljuujui i one vrlo maligne. Oni su se po
javili stoga to je globalizacija pogodovala razvoju
organizovanog kriminala, koji je prepoznao u p. izvor
ogromne zarade bez posebnog ulaganja i rizika, i stoga
praktino preuzeo punu kontrolu na tom polju. Zato savremena p. odnedavno poprima i odlike izuzetno svire
pog naina eksploatacije defavorizovanih masa ena
i dece, uglavnom iz brojnih sve siromanijih zemalja.
Pod kontrolom organizovanog kriminala, p. postaje
preteno prinudna, poprimajui oblik modernog ropstva
i, kao takva, izvor je ogromnih prihoda za organizatore,
slino kao u davnoj prolosti. Ova tendencija razvoja
p. izaziva poslednjih godina mobilizaciju drutva na
meunarodnom, regionalnom i nacionalnom planu, radi
suzbijanja najpre najmalignijih oblika/?., koje odlikuje
grubo krenje elementarnih ljudskih prava i sloboda
rtava.
P. kao aktivnost podlee zakonskoj regulativi irom
sveta. Ona je veoma raznorodna, pa je p. u odreenim
sredinama javna i legalna, a u drugima otro sankcionisana, uz niz prelaznih oblika izmeu ovih statusa, u
zavisnosti od vrednosnih pravila i normi koje preovladavaju u odreenom drutvu.
U naoj zemlji, p. je danas kanjiva najpre za or
ganizatore, meutim, ovo zakonsko reenje nije stabil
no. Tranzicioni drutveni momenat zahteva znaajan
zakonodavni napor da se p. moderno pravno uredi,
saglasno potrebama i mogunostima naeg drutva,

454
a uz nunu harmonizaciju s regionalnim i evropskim
okruenjem. Kod nas, kao i u razvijenom svetu, tekua
rasprava o buduem zakonodavnom suzbijanju p. ru
kovodi se interesima rtve, pa se u tom smislu razmat
raju i mogunosti za legalizaciju i dekriminalizaciju p.
Pobornici ovakvog reenja smatraju da bi ono izmestilo
p. iz domena interesa i kontrole organizovanog krimi
nala, jer bi nestali preduslovi da on ostvaruje enormne
profite surovom ekploatacijom rtava. Stoga se veruje
da bi legalizacija i dekriminalizacija p. svele stradanje
rtava na najmanju moguu meru. Ovo reenje trenutno
preovlauje u strunoj javnosti, ali optimalno pravno
ureivanjep. u naoj zemlji treba oekivati tek u godi
nama koje dolaze, u okviru ukupne posttranzicione sta
bilizacije drutva.
3 kriminalitet, organizovani 3 patologija, socijalna
3 trgovina ljudima

A. Dimevska
prosvetiteljstvo (fr. Lumires, eng. Enlightenment,
nem. Aufklrung, ital. Illuminismo). U korenu svih
navedenih jezikih varijanti stoji lat. re lux (svetio) iz
koje je izveden naziv evropskog filozofskog i socijalnog
uenja u XVIII veku, zasnovanog na bezgraninoj veri
u mo ljudskog razuma da prosvetljava i prosveuje.
P. oznaava vrhunac u razvoju novovekovnog skepti
cizma, racionalizma i empirizma, zahvaljujui kojima je
ovekov duh bio u velikoj meri osloboen dotadanjih
zabluda, neznanja i predrasuda svojstvenih onome to
se u oima samosvesnih umova, pre svega francuskih
philosophes, ukazivalo samo kao mrani srednji vek.
Svojom uticajnou u svim oblastima filozofskog i
naunog saznanja, ali i politikog i drutvenog ivota,/?,
je u toj meri obeleilo svoje doba da su ve savremenici
o tom stoleu govorili kao o veku prosveenosti, u
kojem sve ima da bude preispitano u svetlu razuma.
Iako nije neposredno dovelo do nastanka sociolo
gije kao nauke, p. je na svojevrstan nain pripremilo
epistemoloke, teorijske i metodoloke uslove za us
pon potonjeg naunog saznanja o drutvu. U tom po
gledu je, svakako, najznaajnije bilo konano uvianje
korenite razlike izmeu drutva i drave. Odnosi
meu ljudima poinju da se ukazuju u svojoj unutarsvetovnoj ogoljenosti zahvaljujui, sjedne strane, raz
voju graanskog drutva, a s druge, prirodnopravnim
uenjima koja ih u isti mah osloboaju teoloke mistifikacije i staleke legitimacije: oni se vie ne opaaju
kao posledica nepromenjive boanske promisli ili zauvek datog statusnog poretka, ve kao plod ugovorno
ili spontano ispoljenih pojedinanih, odnosno grupnih
(ekonomskih i politikih) interesa i motiva. Oblast

455
drutvenog zadobija samosvojnost i podastire se ob
jektivnom i sistematskom posmatranju i izuavanju
moralnih nauka, pa i voljnoj ljudskoj intervenciji, ba
kao i sfera prirodnog: saznati opte i postojane zakone
koji upravljaju tim poretkom stvarnosti znai stvoriti
preduslove da se on menja u eljenom pravcu. Natpri
rodno biva zamenjeno prirodnim, boanska promisao
prirodnim zakonom, religija naukom, kraljevska vlast
suverenou naroda - ukratko, umesto tradicionalnih
autoriteta uzdignut je autoritet razuma koji e u Fran
cuskoj revoluciji, uveliko nadahnutoj p ., naroito pak
rusoovskom milju, konano biti obogotvoren kao
Najvie bie. Svojim otvorenim antiklerikalizmom i/ili
republikanizmom, pojedini meu tim mirnim zakono
davcima razuma, a pre svega enciklopedisti, uzdrmali
su nosee stubove Starog reima - Crkvu i monarhijsku
vlast. Kao to je dobro reeno, Volter je sruio oltar, ali
je sauvao presto; Ruso je sruio presto, ali je sauvao,
ili ak ponovo izgradio oltar; Didro je jedini potkopao
oboje u isti mah.
Kada je prosvetiteljsku filozofiju svrstao u meta
fiziku fazu u razvitku ljudskog duha, Ogist Kont je
hteo da kae da je, svojom destruktivnou, upravo
ona raistila prostor za uspon pozitivne faze u ko
joj e se najzad javiti sociologija. I zaista, sa izriito
sociolokog stanovita gledano, ne bi se moglo rei da
je prosvetiteljska misao pruila nauci o drutvu ita vie
osim tog otvaranja vidika i pojedinanih manje ili vie
smelih uvida. Izuzme li se arl-Luj de Monteskje, koji
je svojom uporednoistorijskom metodom i jasnim for
mulacijama drutvenog tipa i zakona s pravom zasluio
(npr. u oima Emila Dirkema ili Rejmona Arona) sta
tus pretee sociologije, ostali philosophes (Zan-Zak
Ruso, Pol-Anri Holbah, Deni Didro, an Dalamber,
An-Rober-Zak Tirgo i, uoptc,fiziokrati) nisu uspeli da
iskorae iz podruja socijalne filozofije ili filozofije istorije. Ako su i mogle posluiti u prosvetiteljske svrhe
ili naii na znatan odjek u predrevolucionamoj retorici
knjievno-politikih krugova (fr. socits d esprit), pa i
ondanje prosveene javnosti, njihove ideje ostale su
apstraktne i optereene strasnim vrednosnim sudovima,
te stoga nepodlone bilo kakvoj operacionalizaciji koja
bi omoguila stvarno istraivanje uslova drutvenog
ivota. Upravljeni protiv feudalnog partikularizma,
univerzalistiki pojmovi slobode, jednakosti, prirod
nih zakona, bezgranine usavrivosti ljudskog duha,
neotuivih prirodnih prava, narodne suverenosti, pa i
oveka kao takvog, zapreivali su im uvid u istorijsku konkretnost pojedinane drutvene pojave, proce
sa ili ustanove. Stoga e, na paradoksalan nain, tek
francuski tradicionalisti i nemaki romantiari - svo

protekcionizam

jim bespotednim razobliavanjem apstraktnog prosvetiteljskog univerzalizma i pozivom na izuavanje

nacionalnih, kulturnih, pravnih, jezikih, obiajnih
itd. posebnosti - postaviti osnove za budui razvoj so
ciologije: Nema na svetu oveka, pisao je Zozef de
Mestr. U svome ivotu viao sam Francuze, Italijane,
Ruse. Zahvaljujui Monteskjeu znam ak daje mogue
biti i Persijanac; ali to se oveka tie, izjavljujem da ga
u svome ivotu nikad nisam susreo; ako i postoji, ja za
njega ne znam. Eto zato emo se u gotovo svakom pre
gledu istorije sociologije susresti s posve zasnovanom
tvrdnjom d aje sociologija roena kao konzervativna
reakcija na prosvetiteljsku misao i tekovine Francuske
revolucije koje su se u njoj ovaplotile.
3 drutvo, moderno 3 individualizam 3 modemost
A. Mimica

protekcionizam (Iat. protectio - zatita, pokro

viteljstvo). Sistem trgovinske politike podizanja barijera
slobodnim trgovinskim tokovima radi zatite domae
industrije od inostrane konkurencije.
Prvi zahtevi za protekcionistikim merama su se
pojavili u antikoj Grkoj. Platon i Aristotel su se zala
gali za ograniavanje uvoza poljoprivrednih proizvoda
radi zatite domae proizvodnje. U periodu izmeu
XV i XVII veka u Engleskoj i Francuskoj su se mer
kantilisti zalagali za ograniavanje uvoza (eventualan
uvoz sirovina, a nikako gotovih proizvoda) radi razvoja
domae manufakture i postizanja suficita trgovinskog
bilansa (najpoznatiji predstavnici merkantilizma su
engleski ekonomista Tomas Man i francuski ministar
finansija na dvoru kralja Luja XIV an-Batist Kolber). Po postizanju politike nezavisnosti, Sjedinjene
Amerike Drave su krenule stopama obezbeivanja i
ekonomske nezavisnosti. S tim ciljem, prvi ameriki
ministar finansija Aleksander Hamilton se u svom do
kumentu Izvetaj o manufakturama (1791) zaloio
za uvoenje carina na uvoznu englesku robu kako bi se
zatitila amerika industrija i poljoprivreda.
Najpoznatiji teoretiari p. su predstavnici nemake
istorijske kole iz etrdesetih godina XIX veka (Fridrih
List, Vilhem Roer, Bruno Hildebrand, Karl Knis, Gus
tav Smoler). U tom periodu Nemaka je bila podeljena
na 39 razliitih drava, od kojih su veina bile ekonom
ski i politiki nezavisne jedna od druge. Meu njima
su postojale carinske barijere, koje su znaajno ome
tale slobodne tokove razmene, pa samim tim i razvoj
u celini. S druge strane, na spoljnjem planu nije bilo
bedema carina tako da su engleski i francuski proizvo
di po niskim cenama lako pronalazili put do nemakih
potroaa (ugroavajui na taj nain samo postojanje

protekcionizam
nemake proizvodnje). Meutim, kada se sedamde
setih godina XIX veka Nemaka ujedinila, u elji da
se suprotstave Engleskoj i ujedno dostignu nivo njenog
razvoja, nemaki teoretiari se suprotstavljaju klasinoj
liberalnoj doktrini. Zalau se za intervenciju drave da
bi se ubrzalo stvaranje jakog nacionalnog trita. Na
spoljnjem planu su se zalagali za carinsku zatitu mladih
industrija u povoju, dok su na unutranjem planu pro
pagirali ukidanje svih meudravnih carina. Zbog toga
im je bila neprihvatljiva teza ekonomskog liberalizma
slobodnih trgovinskih tokova do trenutka dok domaa
proizvodnja ne dostigne stepen razvoja koji je u stanju
da, po kvalitetu i cenama, izdri inostranu konkurenciju.
Isticali su da jedinica analize ne moe biti svet u celini,
ve odreena drava sa svim svojim specifinostima.
Svaka zemlja je na razliitom nivou razvoja, pa stoga i
ne postoje opteprihvaena teorijska naela ponaanja
(klasiari su analiziranjem svojih zemalja formulisali
ekonomske zakone za koje su mislili da su primenjivi
na sve zemlje, bez obzira na njihove specifinosti). Prema
miljenju pripadnika istorijske kole, umesto liberalistike
politike, do momenta dostizanja takvog stepena raz
voja potrebno je izdrati meunarodnu konkurenciju, tj.
sprovoditi intervencionistiku politiku.
Instrumente p. razlikujemo zavisno od toga da li
na ogranienje trgovine utiu putem promena cena
ili ograniavanja koliina. Instrumenti p. koji deluju
putem cena su carine, prelevmani, takse, porezi, preferencijali, premije itd. Instrumenti p. koji deluju putem
ograniavanja koliina su zabrane uvoza i izvoza, kon
tingenti, kvote, dozvole za uvoz i izvoz. Mere podsticanja izvoza su subvencije, retencione kvote, sertifikat
i damping.
Zatita mladih industrija u povoju nije jedini razlog
uvoenja protekcionistikih mera. esto se ove mere
uvode radi zatite domaeg nivoa nadnica i ivotnog
standarda stanovnitva, obezbeivanja difersifikacije
domae proizvodnje i stabilnosti domae privrede,
obezbeivanja pune zaposlenosti, poboljanja odnosa
razmene (terms o f trade), spreavanja dampinga, zbog
prirodnog prava domaeg proizvoaa na domae
trite itd.
Privremena zatita domae industrije od meunarodne
konkurencije ima opravdanje u sluaju kada postoje po
tencijalne komparativne prednosti. U meuvremenu,
domai proizvoa bi trebalo da ovlada tehnologijom
proizvodnje i ue u zonu proizvodnje ekonomije obima
(conomies ofscale). Meutim, protekcionistike mere
se esto dre aktivnim due nego to je neophodno,
odnosno zloupotrebljavaju se radi postizanja monopol
ske moi na domaem tritu, to je sa ireg drutvenog

456
gledita nepoeljno. Pored toga, ovim merama se esto
neopravdano tite domai proizvoai u granama koje
nemaju potencijal ostvarivanja komparativne pred
nosti (korupcija ili elja da se postigne samodovoljnost
privrede), to ima za posledicu neefikasnu alokaciju
faktora proizvodnje. Neefikasna alokacija faktora proiz
vodnje tokom vremena neizbeno rezultira snanim
poremeajima u funkcionisanju domae privrede.
O autarkija Z>ekonomija, trina
3 konkurencija, trina
O. Radonji
protestantizam (lat. protestons - onaj koji javno
posvedoava). Skupni naziv za sve hrianske zajed
nice koje su proizale iz pokreta reformacije u XVI
veku. Izraz je nastao na osnovu protesta koji su luteranci uloili kod Rajhstaga u pajeru 1529. godine,
zbog odluka Katolike crkve uperenih protiv njih. Posle
Vestfalskog mira (1648) ovim imenom se nazivaju svi
reformisti.
Pod protestantskom reformacijom se, prema tome, po
drazumeva verski pokret i pobuna protiv pape i Katolike
crkve, koji su nastali tokom XVI veka i doveli do stva
ranja novih verskih zajednica, naroito u Nemakoj,
vajcarskoj, Francuskoj, Holandiji i Engleskoj, tako da su
se vremenom stvorile etiri glavne strujep. : luteranska,
kalvinistika, anglikanska i anabaptistika.
Otcepljujui se od Katolike crkve, reformistike
verske zajednice su proglasile Sveto pismo jedinim
izvorom vere, znatno pojednostavile bogosluenje i
demokratizovale sveteniki poziv, pribliivi ga vernicima. Na taj nain, one su izrazile novi duh vremena i
doprinele brem razvoju modernih graanskih drutava.
Utemeljivai reformistikog pokreta bili su Martin Lu
ter, Urlih Cvingli i an Kalvin.
Martin Luter bio je voa pokreta reform acije u
Nemakoj i osniva p. kao nove hrianske crkve. On
je, 1517. godine, javno istakao poznatih 95 teza o re
formi hrianske Crkve, ime je podstakao irok narodni
pokret protiv papske vlasti, a posredno i protiv feudalizma
uopte, mada Luter nije bio spreman da podri seljaku
pobunu na elu s Tomasom Mincerom 1525. godine.
Neposredan povod za isticanje ovih teza bila je vrlo ra
sprostranjena praksa zloupotrebe indulgencija, tj. davanja
oprotaja greha za uinjeno dobro delo pomaganja do
brotvornim organizacijama, davanja milostinje, preduzimanja hodoaa, uea u krstakom ratu i si.
Iako je njegov cilj bila verska reformacija kojom
bi se hrianski svet oslobodio zloupotreba Katolike
crkve, Luterovo delo ima i sasvim jasne politike imp
likacije. Ustajui protiv podele hrianskog stalea na

457
duhovnike i laike, Luter osporava dominaciju duhovne
vlasti nad svetovnom. Isto tako, on ustaje protiv nepriko
snovenog prava pape da tumai Sveto pismo, kao i da
saziva crkvene sabore. Pri tom je njegov cilj objedinjava
nje, a ne razdvajanje hrianskog stalea. Po miljenju
Lutera, zadatak svetenstva bio bi da, u okviru jedin
stvenog hrianskog stalea, slui duhovnim potrebama
ljudi, dok bi funkcija svetovne vlasti bila da obezbeuje
drutveni poredak, ali ne tako to bi radila za svoj interes
i svoje zadovoljstvo, ve delujui u interesu i na zado
voljstvo podanika.
Urlih Cvingli bio je propovednik glavne crkve u Cirihu
i protestantski reformator u vajcarskoj. S humanistikih
i patriotskih pozicija kritikovao je crkvene zloupotrebe,
zalaui se za prouavanje Biblije i vraanje njenim
naelima, a isto tako i za nezavisnost svoje zemlje od
spoljnih sila. Njegov pokuaj irenja reformacije u
vajcarskoj doveo je do sukoba s rimokatolikim kan
tonima, to se zavrilo ratom u kojem je Cvingli stradao,
u bici kod Kapela. Uzimajui za osnov vere Sveto pismo,
Cvingli je odbacio papsku vrhovnu vlast i neke crkvene
kanone, kao to su celibat svetenika, post, ikone, crkvena
rasko i si. Svetu veeru je smatrao simbolikim obredom,
odbacujui ideju o Hristovom stvarnom prisustvu na njoj i
istiui daje sveto priee, sastavljeno od jedenja hleba
i pijenja vina uz molitvu blagodarenja (euharstija), samo
simbolika radnja koja se izvodi radi seanja.
an Kalvin takoe je doao u sukob s Katolikom
crkvom i kraljem Fransoa I. Zbog toga naputa Francusku
1535. godine i zadrava se u Strazburu i Bazelu, gde na
latinskom jeziku pie svoje glavno delo Institutio christianae religionis, odnosno Ustanova ili Nauk hrianske
vere. U enevu je Kalvin prispeo 1536. godine, gde je os
novao prvu protestantsko-kalvinistiku versku zajednicu.
Zalaui se za povratak izvornom biblijskom uenju, Kal
vin je zagovarao radikalno pojednostavljenje religijskog
obreda, svedenog na krtenje, priee, zajedniku molit
vu, pevanje psalma i propoved; zatim, odbacivanje svakog
oblika idolopoklonstva, u formi oltara, ikona, kipova i si.,
kao i izbor pastora od strane samih vemika. Poto je prih
vatio Avgustinovo uenje o predestinaciji, prema kojem
spasenje vemikove due ne zavisi od njegovog ponaanja
ve od boanske milosti, on je isticao da poslovni uspeh
nije greh, ve da moe biti znak boanske milosti, pa je
stoga sticanje materijalnih dobara poeljno.
Prema Kalvinovom miljenju, iako ne bi trebalo brkati
duhovno carstvo Hrista i svetovno ureenje, ovo poslednje se ne moe odbaciti, poto je njegova glavna funk
cija ureivanje ljudskih odnosa putem odranja ljudskog
poretka stvari, koji je blagotvoran i koji, iako podreen

protestantizam

duhovnom carstvu, ipak nije u nesaglasnosti s njim. Cilj

svetovne vlasti bio bi da dovede oveka u saglasje s
ljudskom zajednicom, za ono vreme koje se proivljava
meu ljudima, i da sauva zajedniki mir i spokojstvo.
To je primarna ljudska potreba - kao i ona za hlebom,
vodom i suncem. Bez nje bi se svet srozao u neljud
sko divljatvo. Meutim, kako vrhovna vlast pripada
samo Bogu kao tvorcu sveta i kako je ljudska sloboda
podreena boanskoj istini, to je svakoj vlasti potrebna
Boija pomo. Stoga se, umesto razdvajanja, sugerie
saradnja i proimanje crkvene i svetovne vlasti, iznad
kojih stoji vlast Boga, prema kojoj se sve usklauje.
Branei dostojanstvo svetovne vlasti, Kalvin istie
da bi podanici trebalo da iskazuju potovanje prema vla
darima ne samo zbog straha od kazne ve iz bojazni od
Boga, poto od njega potie mo njihovog vladara. To po
drazumeva i vladarevu obavezu da se ponaa kao Boiji
izaslanik, koji je poslat na hvalu dobrima i radi osvete zli
ma. U protivnom, lo kralj je Boija kazna na zemlji. Ali,
to ne daje pravo podanicima da uzmu stvari u svoje ruke
i sami kroje pravdu. S druge strane, to ne znai ni da se,
zarad poslunosti vladaru, ljudi mogu odrei poslunosti
Bogu, kao caru nad carevima. Prvo smo vemici, a tek
potom podanici, veli Kalvin.
Kao moderna religija, prilagoena zahtevima nove
graanske klase i graanskog drutva koje se stvaralo i
uvrivalo, kalvinizam se brzo rairio po Evropi, dolazei
u vei ili manji sukob s postojeom Crkvom. Najotriji
verski sukobi bili su u Francuskoj. U Parizu je tako, 24.
avgusta 1572. godine, izvren veliki pokolj hugenota
(tzv. Vartolomejska no), koji se preneo i na unutranjost.
Posle vie od trideset godina, sukob je okonan 1598.
godine, dolaskom na vlast Anrija IV, osnivaa burbonske
dinastije, koji je Nantskim ediktom zagarantovao hugenotima slobodu veroispovesti. Meutim, Luj XIV im je
oduzeo te verske slobode, pa su mnogi od njih emigrirali
u Holandiju, Englesku, vajcarsku i Nemaku. Preko englesko-kotskih puritanaca i prezviterijanaca, ovaj pokret
se proirio i na Sevemu Ameriku.
U sociologiji je poseban znaaj p. pridavao Maks
Veber, u okviru svojih prouavanja modernog kapitali
stikog drutva, kao jedinstvenog i celovitog drutveno-ekonomskog sistema. Kapitalizam se posmatra kao re
zultat opteg procesa racionalizacije, nastalog s porastom
i dominacijom racionalnog naina miljenja, racionalne
ekonomije i racionalne drutvene organizacije. Prema
Veberovom miljenju, kapitalistiki oblik privredne orga
nizacije nastao je na Zapadu i ne moe se ni zamisliti
bez odreenih idejnih elemenata. To znai daje konsti
tutivni princip kapitalistikog naina proizvodnje oso-

protestantizam

458

beni kapitalistiki duh, kao specifina privredna etika

i najistiji izraz ekonomskog racionalizma, koji se od
likuje pozitivnim stavom prema privrednoj delatnosti i
koji podstie tenje za sticanjem materijalnih dobara. U
njegovom nastajanju presudnu ulogu odigrao je asketski
protestantizam koji se razvijao u krilu reformisane, pre
svega, Kalvinistike crkve. Za njega je karakteristino da
se poslovna delatnost shvata kao poziv, odnosno kao
rad u kojem pojedinac, vrei bezlinu i specijalizovanu
funkciju, dokazuje svoje sposobnosti, izgrauje svoje pri
mame karakterne osobine i stie Boiju milost.
Branei se od prigovora daje, odbacujui jedan redukcionizam zapao u drugi, Veber istie da, iako ne prihvata
marksistiku teoriju prema kojoj se reformacija moe
posmatrati kao istorijski nuan proizvod ekonomskih i
drutvenih promena toga doba, on ipak nema nameru da
podrava nijednu tako nerazboritu i doktrinarnu tezu,
prema kojoj je kapitalizam mogao da nastane samo kao
posledica izvesnih efekata reformacije, ili daje ak ka
pitalizam njen proizvod. Sve to on eli jeste da istrai
da li su, i u kolikom obimu, postojee religiozne snage
uestvovale u kvalitativnom formiranju i kvantitativnom
irenju tog duha svetom, nadajui se da e time dati
skroman doprinos razumevanju naina na koji ideje
postaju efektivna snaga istorije.
O hrianstvo O racionalizacija O religija
M. Tripkovi

p ro to p ra v o (gr. prtos - prvi, poetni). Nepot

puno razvijeno ili rudimentarno pravo. P. nastaje u
odravljenim drutvima koja poznaju formalnu logiku
i pismo, iako jo ne i balansiranje drutvene moi, usled
ega jo ne moe da se razvije pravo stricto sensu. Ako
njime jo dominira religiozna etika,/?, moe da ima ob
lik: (1) partikularne religijske etikopravne amalgamacije (kao npr. u staroj Indiji ili u konfucijanskoj Kini);
(2) kodifikacije proroko-zakonodavnog otkrovenja
(kao to je to bilo /?. zasnovano na Zakoniku kralja- pro
roka Hamurabija); (3) egzegetski sistematizovane norme
religijskopravnih kola (kao to je bilo stvaralatvo fan
ai ta i amoraja, koje je naposletku dovelo do Talmuda).
Ali, ak i ako je dolo do emancipacije pravnih normi od
religijskoetikih, to jo ne mora da znai daje stvoreno
pravo stricto sensu. P. e postojati i u svetovnom obliku,
ako se svodi samo na (4) kaznenopravno normiranje
kao instrument vladavine apsolutnog vladara, kao to je
to bio sluaj u dravi 'in i u Kini prvih godina nakon
ujedinjenja 221. godine pre n. e., kada je dominirala
legalistika doktrina.
S pravo 3 pravo, primitivno
A. Molnar

prozelitizam (gr. proslytos - onaj koji je preao

u drugu veru, obraenik). P. oznaava nastojanje na
prikupljanju to veeg broja novih sledbenika neke vere
i uglavnom se vezuje za hrianstvo i islam. Prilikom
naputanja jednog religijskog sistema u korist drugog,
propisanim ritualima (krtenje, obrezivanje, hodoae)
istovremeno se obznanjuje prelazak i prua psihika
podrka preobraeniku.
Od onih koji su obuhvaenip. oekuje se naputanje
tradicionalnog i prihvatanje novog kulturnog modela
(npr. delovanje zapadnih hrianskih misija u Junoj
Americi). Jedna od reakcija na radikalne zahteve moe
biti prihvatanje ceremonija i simvola nove religije bez
znaajnijih prilagoavanja u pogledu na svet obraenika
u veri. Silom se nameui, misije pod znamenjem Hris
ta ili Muhameda pokazale su neivotvornost jer nisu
bile praene dobrovoljnim i celovitim unutranjim
preobraenjem novoobraenika.
Naroito je ekumenski dijalog pravoslavnih i ka
tolika bremenit prigovorim a Rimu za prozelitske i
unionistike pretenzije. Re je o preko deset miliona
pripadnika unijatskih, grkokatolikih crkava, koje
propovedaju uenja Rimokatolike crkve i prihvataju
papski primat, uz zadravanje pravoslavnih obreda i
organizacije.
U liberalno ureenim drutvima graani su slobodni
da budu religiozni i nevernici, sekularisti i ateisti, da
pripadaju jednoj verskoj zajednici i dovode u pitanje
doktrinu svoje crkve, da se potpuno preobrate u drugu
veru, ali i da pridobijaju nove vemike za svoju crkvu.
O obraenje O religija O religioznost
D. Toorovi

psihijatrija (gr.p s y c h -duh, dua; iatreia- leenje).

Specijalna oblast medicine koja se bavi dijagnozom,
leenjem i izuavanjem mentalnih poremeaja. U p. su
angaovani psihijatri, odnosno neuropsihijatri i deiji
psihijatri, zatim kliniki psiholozi, socijalni radnici, de
fektolozi, te psihijatrijske sestre i tehniari. Praktikuje
se u specijalnim ustanovama, duevnim bolnicama, psi
hijatrijskim institutima, klinikama i zavodima, dispan
zerima za mentalno zdravlje, psihijatrijskim odeljenjima
optih bolnica ili u privatnoj psihijatrijskoj praksi, koja
je u naoj zemlji organizovana uglavnom kao manja dispanzerska sluba, sa ili bez kunih poseta bolesnicima.
P. koristi razgovor kao glavno terapijsko sredstvo, a za
posleni u njoj prolaze specijalnu edukaciju za posao koji
obavljaju, posebno kad je re o dijagnostici i terapiji
koja ukljuuje vie nego uobiajeni medikamentozni
tretman (individualna i grupna psihoterapija, socioterapija, radna terapija, rekreativna terapija, porodina tera

459
pija), a podrazumeva, kao retko koja medicinska struka,
i savladavanje znanja iz graninih oblasti - psihologije,
sociologije i antropologije.
U dijagnostici se ona oslanja na Klasifikaciju mental
nih oboljenja Svetske zdravstvene organizacije, odno
sno Amerikog psihijatrijskog udruenja (poslednja ver
zija ICD-10), koja definie obeleja svake dijagnostike
kategorije i izdaje odgovarajui prirunik. Dune su
da ga se pridravaju sve psihijatrijske ustanove, pre
svega, radi registracije tekih i vrlo rairenih psihikih
oboljenja, kao to su psihoze, alkoholizam, narkomanije
i slaboumnosti, o kojima u veini razvijenih zemalja
postoje registri, koji su dokumentarna baza ne samo
naunih epidemiolokih studija, nego i primene pre
vencije psihikih poremeaja.
Psihijatrijske bolesti poznate su jo od 400 godine
pre n. e. (Hipokrat). Takozvana prva psihijatrijska re
volucija vezana je za ime Filipa Pinela i pariku bol
nicu Bictre, kada je u atmosferi Francuske revolucije
ovaj lekar prvi oslobodio duevne bolesnike lanaca i
odvojio ih od ostalih drutveno marginalizovanih ljudi.
Emil Krepelin, a kasnije i Donald Grizinger, piu prve
udbenike iz p ., izdvajajui najpre shizofrenije, a zatim
i afektivne psihoze od drugih psihikih poremeaja.
Docnije je Karl Meninger uoio znaaj tzv. ivotnih
dogaaja na nastanak duevnih poremeaja. Na psi
hijatriju je veliki uticaj (druga psihijatrijska revolu
cija) izvrio Sigmund Frojd i njegovi sledbenici, dok
se trea psihijatrijska revolucija desila posle Drugog
svetskog rata uvoenjem snanih neuroleptika (lekova
protiv sumanutosti i halucinacija, tzv. velikih psihijatrij
skih simptoma) i trasirala put promeni socioterapijskih
i psihoterapijskih metoda leenja, koje su od duevnih
bolnica uinile vie otvorene i manje totalitarne us
tanove u gofmanovskom smislu rei.
P. se danas deli na nekoliko oblasti, zavisno od
problema na koji se strunjak koncentrie i za ta se
edukuje. To su: deijap. (bavi se razvojnim problemi
ma, autizmom, poremeajima ponaanja i si.), sudska ili
forenzinap. (vri ekspertizu, tj. procene uraunjivosti
pacijenata koji su prekrili zakon ili poinili zloin,
ukljuujui i procene linosti u branim sporovima
itd.), zatim socijalna p., koja izuava epidemioloke
i druge aspekte najrairenijih psihikih poremeaja,
posebno u odnosu na mogunosti i potrebe drutva za
primarnom, sekundarnom i tercijarnom prevencijom
mentalnih oboljenja. Kao posebni deo socijalnep. ili p.
uopte, u novije vreme se izdvojila tzv. p. u vanrednim
situacijama, koja se bavi preteno reaktivnim psihikim
porem eajim a (posttraum atski stresni poremeaj
- PTSP, reaktivna psihoza, krizna stanja i stresne reak

psihijatrija

cije), koji nastaju u katastrofama izazvanim prirodnim

(poplave, erupcije vulkana, zemljotresi, nevreme) ili
ljudskim faktorom (ratovi, migracije, politika progon
stva). Katastrofe zahtevaju ne samo hitnu i organizovanu
strunu psiholoku intervenciju nego istu takvu reak
ciju drutva (pruanje neophodne materijalne pomoi
unesreenim, informisanje, preduzimanje mera protiv
irenja epidemija straha, odnosno panike i si.). Pored
toga, one pretpostavljaju struni angaman velikog bro
ja ljudi, meu njima, svakako, i obuenih dobrovoljaca,
ija je pomo u vanrednim situacijama, kao i pomo
srodnih slubi (socijalna zatita, kolstvo i si.), od neprocenjivog znaaja.
Iako su u svom praktinom radu psihijatri orijen
tisani holistiki, veina njih se deklarie da prihvata
jedan od etiri pojmovna, teorijsko-praktina modela:
(1) bioloki, (2) psihodinamiki, (3) sociokulturalni i (4)
bihejvioralni model.
(1) Bioloki model, preovlaujui negde do 1950. go
dine, oslanja se na hereditet, bolesti mozga i, naroito, u
novije vreme, na neurohumoralna objanjenja psihikih
poremeaja, odnosno na elektrokonvulzivnu i psihofarmakoterapiju (sedative, antidepresive, antipsihotike,
hipnotike, stabilizatore raspoloenja i druge lekove) u
terapiji.
(2) Psihodinamiki model posmatra bolesti kao fik
saciju, odnosno regresije na rane stadijume psihoseksualnog razvoja, tj. kao izraz obnovljenog nesvesnog
konflikta iz ranog perioda ivota pacijenta. Naglasak u
leenju je na psihoterapiji, tj. slobodnim asocijacijama
kao i tumaenju transfera izmeu terapeuta i pacijenta.
Ovaj model koji je uveo S. Frojd, danas je prisutan u
okviru egopsihologije (Hajnc Kohut i dr.) i psihologije
objektnih odnosa (Melani Klajn), a najefikasniji je u
leenju reaktivnih, odnosno neurotinih poremeaja i
poremeaja linosti.
(3) Sociokulturalni model u psihijatriju su uveli
neoanalitiari (Vilhelm Rajh, Karen Homaj, Hari Sali
ven, Erih From), a docnije razvili, do negacije same
psihijatrije, antipsihijatri (Ronald Leng, Dejvid Kuper,
Tomas Sas), uvaavajui pretpostavku daje psihijatrij
ska bolest nastala pod dominantnim uticajem drutvenih
inilaca, konflikata u porodici i drutvu, zbog nedostatka
socijalne podrke i drutvenih dezorganizacija uopte.
Iako je izaao iz okvira struke, ovaj model je afirmisao
socioterapiju, grupnu psihoterapiju, kao i vanost pri
marne i tercijarne, a ne samo sekundarne prevencije
psihikih poremeaja.
(4) Bihejvioralni pristup, utemeljen u teoriji Ivana
Pavlova o uslovnim refleksima, kasnije u teorijama

psihijatrija

460

uenja Dona Votsona i drugih, sagledava simptome kao

pogreno nauene obrasce ponaanja i doivljavanja.
Efikasan je u reavanju neurotinih i, uopte, monosim ptom atskih poremeaja, kao i nesocijalnog
ponaanja uopte.
U praksi danas preovlauje kombinovani pristup
reavanju psihikih problema pacijenata, koji se naziva
holistiki, integrativni, multidimenzionalni ili, u teorij
skom smislu, eklektiki. Na poetku tretmana psihijatar
obino insistira na intenzivnoj farmakoterapiji (antipsihotici, antidepresivi), iji efekti pripremaju podlogu
za primenu porodine ili brane terapije, psihoterapije
razliitih orijentacija, sve do niza mera produene tera
pije i rehabilitacije, pre svega socioterapije, okupacione
terapije i si. Savremeni trend je da se pacijentu to vie
pomogne van institucija, da se bolesnik to krae zadri
u psihijatrijskoj ustanovi na stacionarnom leenju, da
to manje koristi lekove i da se maksimalno koriste
njegovi sopstveni kapaciteti da se samostalno brine o
sebi i svom psihikom stanju.
3 mentalni poremeaji 3 psihoanaliza
3 sociologija, psihijatrijska
P. Opali

psihijatrija, socijalna. Kao grana psihijatrije, s. p.

je interdisciplinarna nauna oblast na granici izmeu
psihijatrije i sociologije, koja se bavi istraivanjem i
praktinom primenom saznanja o uticaju socijalnih fak
tora (kao to su socijalizacija, porodini odnosi, radni
odnosi, stavovi stanovnitva prema psihiki obolelim,
organizacija i klima psihijatrijskih ustanova itd.) na na
stanak, tok, uestalost i leenje psihikih poremeaja.
Ona, dakle, izuava socijalne uslove i pretpostavke na
stanka, toka 1 terapije mentalnih oboljenja.
Termins, p. je prvi upotrebio Edvin Sautard 1917.
godine, podrazum evajui pod tim grupnu terapi
ju, posebno grupni socijalni rad, zatim, stvaranje
prelaznih ustanova izmeu bolnice i drutva (dnevne i
none bolnice, zatiene radionice i si.), razvoj dispanzerske slube uz uvoenje timskog rada u psihijatriju,
ukratko, izlazak psihijatrije izvan zidova duevne bol
nice.
Savremeni razvoj .v. p. zapoinje objavljivanjem
Programa socijalne psihijatrije, koji je formulisao
Tomas Reni (1955). U nemu se s. p. ne svodi samo
na primenu psihijatrije na grupe bolesnih ljudi i na
epidemioloka istraivanja ve obuhvata i one oblasti
kojima se bavi i psihijatrijska sociologija. Ponekad
se smatra da s. p . ne treba da izuava samo duevne
bolesnike ve i probleme prilagoavanja svih osoba u
drutvu.

U svojoj zamisli s. p ., Aleksander Liton se dri te

orije socijalne dezorganizacije, ali i stava psihologa
hum anistike orijentacije (Abraham Maslov i dr.).
Prema njegovom miljenju, naime, esto se dogaa da
individua ne moe pratiti i prilagoditi se brzoj dezinte
graciji postojeih sociokulturnih modela, pa je glavna
uloga s. p. da uoi vane drutvene probleme, posebno
da omogui prenoenje naunih saznanja iz drutvenih
nauka u kliniku psihijatriju.
Kao tipino socijalnopsihijatrijska vaila su, od
poetka zasnivanja discipline, pitanja prilagoavanja
duevnog bolesnika spoljnim uslovima ivljenja po
izlasku iz bolnice, zatim problem uloge duevnog
bolesnika u drutvu (politici ili kulturi), procesi introjektovanja specifinih socijalnih i kulturnih normi psi
hijatrijskog bolesnika i, na kraju, uticaj iskustava iz detinjstva i drugih drutvenih faktora na rasprostranjenost
duevnih poremeaja.
Kao reakcija na ovako irok spektar predmeta
s. p., koji ponekad rezultira teorijskom psihijatrizacijom
drutva, Hans trocka preporuuje da se psihijatrija vrati
medicinskom modelu bolesti. Drugim recima, da ne iri
predmet svoga interesovanja, jer e sebe onemoguiti
kao nauku, pa kao deo socijalne medicine treba da
se bavi, pre svega, epidem iologijom psihijatrijskih
poremeaja.
U teorijskom, a jo vie praktinom pogledu, s. p.
upranjava dva osnovna pristupa: sociodinamiki i
preventivni (Duan Kecmanovi). Cilj sociodinamiki
orijentisane psihijatrije je to potpunija reintegracija
mentalno obolelih u drutvo. Njihova realizacija pret
postavlja brojne postupke koji se primenjuju u zavi
snosti od stanja bolesti, tanije od regresije pacijenta.
Tu posebnu ulogu imaju metodi socioterapije i grupne
psihoterapije, bez kojih se danas ne moe zamisliti rad
psihijatrijskih ustanova. Drugi prilaz u praksi s. p. je
preventivni. On obuhvata brojne mere koje imaju za
cilj unapreenje mentalnog zdravlja, tj. evidentiranje
pojave bolesti (primarna prevencija), uspostavljanje
dijagnoze i leenje (sekundarna prevencija), kao i rad
na rehabilitaciji preostalih radnih i drugih kapaciteta
psihijatrijskih bolesnika (tercijarna prevencija) kroz
aktivnosti razliitih dispanzera za mentalno zdravlje.
Preventivna psihijatrija se bavi i epidemiologijom men
talnih poremeaja i tzv. psihijatrijom u zajednici, kojom
se obezbeuje pomo brojnim, pre svega, tee mentalno
poremeenim pojedincima, koji sami ne trae leenje,
putem kunih poseta strunjaka.
Psihijatrija u zajednici trpi kritiku antipsihijatrije,
zbog tendencije psihijatrizacije drutvenih problema i
ogranienja line slobode pacijenta. Na drugoj strani,

461
,s\ p. odgovara pitanjem: U kojoj se meri moe govoriti
0 slobodi odluivanja duboko regrediralog pojedinca i
boleu zarobljenog pacijenta?
Sto se tie razvoja 5. p. kod nas, u Beogradu je 1963.
osnovan Zavod za mentalno zdravlje (danas Institut za
mentalno zdravlje) sa izrazito socijalnopsihijatrijskom
orijentacijom i prvim psihijatrijskim slubama koje su
uvaavale naela j . p. U njemu se prvi put u naoj zem
lji primenjuje grupna psihoterapija (teenje u grupama
od pet do dvanaest pacijenata), koja se razvijala u te
orijskom i istraivakom pogledu (Petar Opali). Pored
grupnoanalitikog metoda (Ljiljana Milivojevi), razvi
jeni su transakcioni (Zoran Milivojevi), bioenergetski
(Ljiljana Klisi), gestalt (Mladen Kosti), egzistencijalno-alitiki (P. Opali), kao i drugi individualni i grupni
metodi leenja. Takoe je razvijana sistemska porodina
terapija, naroito u leenju alkoholizma (Branko Gai).
U leenju zavisnosti funkcioniu socioterapijski klubovi
1 dnevne bolnice za narkomane (u Zavodu za bolesti
zavisnosti) i druge kategorije pacijenata - alkoholiare,
depresivne, psihotine, ukljuujui i motivacione (u
Institutu za mentalno zdravlje, Institutu za psihijatriju
KCS, Psihijatrijskoj bolnici Dr Laza Lazarevi, bol
nici Dr Dragia Miovi u Beogradu).
Nezaobilazna tema 5. p. predstavljaju i stavovi
stanovnitva prema duevno poremeenima. Re je o
znacima po kojima ljudi prepoznaju razliite psihijatr
ijske pacijente (stereotipi o duevno poremeenima),
o predstavama o uzrocima bolesti, merama koje treba
prema njima preduzeti, ulozi medija u stvaranju slike o
duevno poremeenima itd.
Posebno podruje s. p. predstavlja transkulturalna,
odnosno kroskulturalna psihijatrija, koja izuava psi
hike poremeaje u zavisnosti od specifinosti kulturnog
miljea unutar jedne ili vie zajednica, posebno u vezi
sa tzv. bazinom linou ili drutvenim mentalitetom.
Izmeu ostalog, s. p. bavi se tzv. egzotinim psihozama
u koje se ubrajaju: amok, latah, koro, susto i druge psiho
ze, specifine za neke kulturne zajednice.
O patologija, socijalna O psihijatrija
P. Opali

p sihoanaliza. Prva obuhvatna teorija linosti i,

istovremeno, prvi nauno zasnovan metod psihotera
pije. P. zapoinje sa otkrivanjem znaaja nesvesnog,
tanije reeno njegovog specifinog naina izraavanja,
nalaenja smisla u besmislu. Sigmund Frojd s pravom je
nazvan ocem p ., jer je niz godina istorija p. bila vezana
za njeno sazrevanje u Frojdovim shvatanjima. U prvoj
podeli (1900. godine), Frojd deli linost na svesno,
koje predstavlja perceptivni i egzekutivni aparat psihe.

psihoanaliza
ipredsvesno, koje se nalazi izmeu svesnog i nesvesnog
i igra veliku ulogu u kreativnim procesima; izmeu ne
svesnog i predsvesnog nalazi se, pak, cenzura, dina
mika prepreka koja se opire ulasku uznemirujuih
sadraja u predsvesno; na kraju, Frojd nalazi nesvesno,
koje je haotino i u kojem ne vladaju zakoni kauzaliteta.
Ono je nagonsko, animalno, amoralno. Nesvesnim up
ravlja princip zadovoljstva i ono predstavlja energetski
rezevoar linosti.
Neto kasnije, Frojd je postavio jo jedan, u osnovi
topografski model linosti, podelivi njene funkcije
na nad-ja (super-ego), ja (ego), i ono (id). Nad-ja po
drazumeva funkcije samoposmatranja, savesti, vri
potiskivanje. Ja predstavlja svest, veza je s realnou,
egzekutivni je aparat i u njemu vlada princip kauzalnosti. Ono se dobrim delom definie kao i nae nesvesno, di
rektno je nedostupno, a otkriva se analizom snova i dru
gim produktima bliskim nesvesnom; u psihoanalitikoj
praksi otkriva se metodom slobodnih asocijacija.
Uproeno govorei,/?, je cilj da izdejstvuje da gdeje
bilo ono bude ja (Frojd). U toku analitikog procesa
dolazi kod klijenta do razvijanja transfera (prenosa), tj.
do odigravanja onakvog ponanja kakvo je analizira
ni ispoljavao rano prema za njega vanim objektima.
Pod kontratransferom se, pak, podrazumeva odgovor
analitiarevog nesvesnog na transfer analiziranog. Ovo
namee obavezu buduih analitiara da prethodno budu
analizirani od strane iskusnog kolege koji je sm proao
kroz analizu. Analiza transfera i interpretacija razliitih
otpora koji se tom prilikom ispoljavaju ine sr dugotraj
ne analitike terapije.
Za razliku od p., koja je kod psihikih poremeaja
usredsreena ne toliko na simptome koliko na promenu
uzroka koji ih stvaraju, tzv. analitika psihoterapija je
orijentisana pre svega na eliminisanje simptoma a ne to
liko na restrukturisanje linosti, krae traje a indikaciono
podruje joj je neto ire. Frojd je uvek pokazivao zani
manje za socijalnokultume probleme. U svom poznatom
delu Totem i tabu (1913) on definie Edipov kompleks,
koji se sastoji iz dva dela - privlanosti prema majci i
eljom za smru oca. Poglede na razvoj drutva Frojd
iznosi u delu Nelagodnost u kulturi (1930). On smatra
da najveu prepreku razvoju kulture ine agresivni im
pulsi oveka. Kulturan ovek internalizuje agresiju u
svoje nad-ja i na taj nain omoguava razvoj drutva.
Zbog nedozvoljenog ponaanja postaje agresivan prema
samome sebi, pre svega kroz oseanje krivice. Oseanje
krivice je posledica potisnute agresivnosti, a poveavaju
ga liavanja i, uopte, zla srea. Razvoj kulture, smat
rao je Frojd, zahteva rtve takoe i u odnosu na seksu
alnu slobodu, to sve ini da se oseamo nelagodno u

psihoanaliza

462

kulturi. Dok se p. bavila individualnom pa i grupnom

psihologijom, stajala je na vrem terenu i njeni nalazi
su bili od vee vrednosti nego kada je pokuavala da
objasni razvoj ljudskog drutva i njegove kulturne te
kovine.
Prvi disidenti u odnosu na stanovite klasine p.
javljaju se rano. Tako je Alfred Adler dao originalan
doprinos karakterologiji i razvio pojam kompleksa in
feriornosti. Posebno je od znaaja Karl Jung, tvorac te
orijskih pojmova poput kolektivnog nesvesnog, arheti
pa, animaanimus, senke, persone i dr. Razvoj p. kao
tehnike leenja posle Frojda je iao u nekoliko pravaca.
Predstavnici Engleske psihoanalitike kole (Melani
Klajn, Vilfred Bion), koja poiva na teoriji objektnih
odnosa, u velikoj su meri uticali na dalji razvoj p. Pred
stava drugoga, vane osobe iz spoljnog sveta u naem
psihikom aparatu, naziva se objektom. Objekt moe
biti celovit ili parcijalan (npr. majina dojka, s kojom
dete uspostavlja prvi objektni odnos). Psihiki razvoj
oveka ide od stvaranja parcijalnih do ostvarenja celovitih objektnih odnosa. Ukupna predstava sebe, nazvana
self, samosvojnost, uvek je u sutini interpersonalna.
Teorija objektnih odnosa dala je velike doprinose p.,
posebno dece, te proirila indikacije p.
Za razliku od prethodne, pripadnici egopsiholoke
kole, ne poriui uglavnom prihvaenu tvrdnju daje
rano detinjstvo najvanije doba u psihikom razvoju
ljudi, ukazuju da su u procesu sazrevanja i docniji pe
riodi ivota, a ne samo detinjstvo, od velikog znaaja.
Ipak, osnovni neurotini konflikt se trai u detinjstvu,
po principu gde je tanko tamo se i kida. Pripadnici
egopsiholoke kole naglaavaju znaaj i autonomnost
ega. To znai da su zaeci primarnih psihikih funkcija
percepcije, motiliteta, pamenja, i inteligencije, miraza
dobijenog od prirode, prisutni ve od roenja. Ukazuje
se i na odnose izmeu uenja i snage ega. Naime, proces
uenja obogauje riznicu praktinih reenja za konflikte
s kojima se susreemo.
P. je u Srbiji poela da se razvija jo pre Drugog
svetskog rata. Nikola ugar i Hugo Klajn su prvi
zapoeli sa edukacijom buduih psihoanalitiara. Nji
hovi uenici, Vladislav Klajn, a posebno Vojin Mati,
nastavili su sa treningom analitiara. Danas u Be
ogradskom psihoanalitikom drutvu, koje je lan Svet
skog psihoanalitikog udruenja, deluje vie desetina
psihoanalitiara.
3 psihijatrija 3 psihologija 3 psihoterapija

M. Popovi
psihodrama. (1) Monoloka pjesma koja prikazuje
neku dramsku radnju bez scenskog aparata; (2) u psi

hijatriji oznaava terapijsku tehniku koja se zasniva na

dramskoj improvizaciji.
Utemeljiva p. je Jakob Moreno, koji je dvadesetih
godina prolog stoljea u Beu osnovao Teatar spon
tanosti, a potom, sasvim sluajno, otkrio p. U p. po
jedinac preuzima ulogu u kojoj se bavi interpersonalnim
odnosima i svojim privatnim svijetom, u fantaziranoj
metarealnosti. Cilj je postii mentalnu katarzu koja, u p.,
dovodi do osvjeivanja potisnutih mentalnih sadraja,
te predstavalja uvod u reintegraciju kognitivnog, afektivnog i bihejvioralnog nivoa linosti. Od pojedinca se u
p. trai da promjeni neto u situaciji u kojoj se ponaao
neadekvatno.
Operacionalne komponente p. su: (a) pojedinciglumci, koji intrepretiraju sadraj teme na sceni; (b) alter-ego su oni znaajni drugi koji pojedinca upuuju
na znaenje njegove igre; (c) publika, koja svjedoi i
pojaava efekte dramske interpretacije; (d) pozorni
ca, kao fiziki odvojen prostor na kojem se p. odvija;
(e) direktor p., u ijoj ulozi se najee nalazi sm
psihodramatiar, koji vodi uesnike kroz sve fazep.
U p. se odigrava grupna interakcija koja prolazi kroz
tri faze: (a) zagrijavanje, u kojem se izdvajaju protagoni
sta i tema; (b) akcija, u okviru koje protagonist predstav
lja problem i pokuava pronai nain na koji bi ga rjeio
i (c) djeljenje, kao faza u kojoj lanovi grupe vre anali
zu odigranog. U p. vanu ulogu ima i samo tijelo prota
goniste, kao prostor metakomunikacijskog izraavanja.
P. se zasniva na psihoanalitikim naelima, a javlja se u
nekoliko oblika, od kojih su kod nas poznate, (a) p. koja
se fokusira na pojedinca i predstavlja spoj psiholoke
analize odigranog sadraja i same dramske igre i (b) sociodrama, koja se bavi analizom odnosa izmeu grupe
i kolektivne ideologije.
3 interakcija O psihoanaliza 3 sociodrama

M. Ljiibii
psihologija. Nauka o psihikim pojavama; opti
naziv za sistem naunih disciplina koje prouavaju
razliite aspekte i oblasti psihikog ivota i ponaanja
ljudi i ivotinja.
Istorijski gledano, koreni saznajnog i praktinog
interesovanja za pojedine psihike pojave i psihiki
ivot u celini seu u daleku prolost. Kao deo opte
filozofske problematike, psiholoka pitanja javljaju se
u uenjima svih velikih filozofa. Znaajni dometi u fi
zici, herniji, biologiji, fiziologiji i medicini do kojih je
dolo tokom XVIII i XIX veka neposredno su podstakli
eksperimentalna istraivanja psihikih pojava. Status
posebne nauke/;, je stekla u drugoj polovini XIX veka.
Vilhelm Vunt je 1879. godine u Lajpcigu osnovao prvu

463
psiholoku laboratoriju. Vuntovo traganje za elementar
nim sadrajima svesti i njihovim svojstvima, koje se
zasnivalo na metodi samoposmatranja u eksperimen
talnim uslovima, privuklo je panju naune javnosti.
Ubrzo su u Evropi i Americi osnovani novi istraivaki
centri sa sopstvenim istraivakim programima, stoje
imalo za posledicu nastanak brojnih psiholokih kola
i pravaca, kao to su strukturalizam, funkcionalizam,
getaltizam, bihejviorizam, psihoanaliza, personalizam
i dr. U drugoj polovini i krajem XX veka vodeu ulogu
preuzimaju: drutvenoistorijski pristup (vie mentalne
funkcije kao specifino ljudski oblici psihikog funkcionisanja razvijaju se u procesu interiorizacije kul
turnih obrazaca praktinog delovanja); hum anistiki
pristup (osoba je sposobna da bira svoje ciljeve i ak
cije, glavna motivaciona snaga je tenja ka razvojnoj
samoaktualizaciji); kognitivni pristup (mentalni procesi
na razne naine obrauju i transformiu ulazne in
formacije, oblikuju i selekcioniu izlazne odgovore);
neuropsiholoki pristup (osnove spoljanjeg ponaanja
i unutranjeg doivljavanja svode se na neurobioloke
procese u mozgu i nervnom sistemu), te kompjutersko
modelovanje i istraivanje vetake inteligencije.
U savremenoj literaturi predmet p. se definie na
razliite naine, budui da je opseg pojava kojim se ova
nauka bavi vrlo irok i heterogen, a meu pojedinim oblastima istraivanja i pojedinim istraivakim pravcima
postoje znatne razlike u pogledu odgovora na osnovna
teorijsko-pojmovna i metodoloko-istraivaka pitanja.
U razmatranjima o predmetu p. i njenim naunim ciljevi
ma izdvaja se pitanje prioriteta u trijadi koju, na jednoj
strani, definiu svesne, subjektivno doivljene pojave,
na drugoj nesvesni procesi i sadraji, a na treoj mani
festno ponaanje dostupno spoljanjem posmatrau. U
drugoj polovini XX veka preovladao je srednji put,
te se p. danas shvata kao nauka o svesnim i nesvesnim
pojavama i spoljanjem ponaanju ljudi.
Potpuniju sliku o predmetu kojim se bavi savremena p. moemo dobiti navoenjem pojava koje ine
sadraj njenih teorijsko-empirijskih istraivanja. Prema
obliku u kojem se ispoljavaju, psihike pojave se dele
na psihike procese (funkcije), psihike osobine (dispo
zicije) i psihika stanja (statuse). S obzirom na njihov
sadraj, psihike pojave mogu da budu: saznaj ne ili kog
nitivne, emocionalne ili afektivne i motivaciono-voljne
ili konativne. Kombinovanjem ova dva kriterijuma dobija se celovita i relativno precizna slika o predmetu
savremene p.
( 1) Psihike funkcije su osnovni vidovi psihike ak
tivnosti. One mogu biti: (a) saznajne, kao to su npr.
opaanje, miljenje, jezik, uenje, pamenje, seanje,

psihologija

zaboravljanje, odnosno procesi prijema, obrade, organizovanja, uvanja, korienja i emitovanja informa
cija; (b) emocionalne, npr. doivljaj afektivnog tona,
jednostavnih i sloenih emocija, prijatnih i neprijatnih
oseanja i (c) motivaciono-voljne, npr. zadovoljavanje
organskih potreba, linih i socijalnih motiva, donoenje
i izvravanje odluka u razliitim oblastima ivota i rada,
ponaanje usmereno prema cilju, samokontrola i si.
(2) Psihike dispozicije su trajne ili relativno traj
ne neuromentalne spremnosti za odreena ponaanja
i unutranja doivljavanja. Mogue je razlikovati dve
osnovne kategorije psihikih dispozicija: (a) kompetencijske dispozicije ili osobine, kao to su sposobnosti
(senzorne, motorne, intelektualne), znanja, umenja,
vetine i drugi adaptivni i produktivni obrasci kulturnog,
tehnikog, profesionalnog, politikog i si. ponaanja,
i (b) dinamike dispozicije ili osobine, u koje spadaju
vrlo raznovrsni pokretai i energizatori ponaanja, kao
to su potrebe, nagoni, motivi, zatim interesovanja,
preferencije, stavovi, vrednosti, vrednosne orijentacije
i, naroito, crte linosti. U funkcionalnom pogledu,
granice izmeu navedenih kategorija nisu otre, jer
sposobnosti esto deluju i kao motivi, znanja deluju kao
potrebe, vrednosti deluju kao znanja, vetine dobijaju
karakter vrednosnih orijentacija itd. Tokom individu
alnog razvoja, u procesu sazrevanja i uenja, dolazi do
formiranja dispozicija i njihovog povezivanja u manje
ili vie sloene sindrome dispozicija koje jedinke svojim
funkcionisanjem integriu u jedinstvenu strukturu njene
linosti. Otuda, veoma popularan ali i znaajan pred
met psiholokih istraivanja jesu nastanak i delovanje
razliitih integrativnih struktura psihikih dispozicija,
poev od bazinih crta linosti, preko njihovih sindro
ma do razliitih tipologija temperamenta, karaktera i
linosti u celini.
(3) Psihika stanja su privremeni ili relativno traj
ni sklopovi ukupnog psihikog funkcionisanja u
odreenom vremenu. I onda kada su u vezi s nekim
uim oblastima psihike aktivnosti, ona imaju tenden
ciju da promu sve aktivnosti i celokupno doivljavanje
jedinke. Mogue je razlikovati: (a) stanja svesti, kao
to su npr. budnost, panja, umor, san, hipnotisanost,
meditacija, alkoholisanost i si.; (b) emocionalna stanja,
npr. tuga, radost, strah, gnev, ljubav, ljubomora, mrnja
(kada su ta stanja izrazito kratka i burna nazivaju se
afektima, kada su relativno dugotrajna i stabilnog kva
liteta nazivaju se raspoloenjima); (c) m otivaciona
stanja se javljaju kao efekat aktivacije nekog motiva,
naroito kao efekat zadovoljenja ili nezadovoljenja
znaajnih motiva, a doivljavaju se kao oseanje potrebe,
apetita, averzije, zasienosti, lienosti, osujeenosti i sl.;

psihologizam
Tard. On je sociologiju shvatao kao nauku o psihikim
odnosima meu pojedincima koji ive u drutvu, dak
le, kao neku vrstu interpsihologije. Prema Tardovom
miljenju, osnova svakog drutvenog odnosa je imi
tacija, kojom se jedan ovek ugleda na drugog, dok je
glavni inilac drutvenog napretka pronalazak, koji je
delo pojedinca, a postaje svojina celokupnog drutva tek
zahvaljujui imitiranju pronalazaa i njegovog otkria. Na
isti nain stvaraju se navike i shvatanja, obrasci ponaanja
i miljenja, lingvistike, pravne, dravne, ekonomske,
moralne i umetnike pojave.
Osim podraavanja, Tard smatra da u drutvu deluju
jo dva znaajna psihika procesa: suprotstavljanje i
prilagoavanje. Svi oni su izvedeni iz optije prirodne
zakonitosti ponavljanj a , koja se u anorganskom svetu
ispoljava u obliku oscilatornog kretanja, a u organskom
kao nasleivanje. Zato je podraavanje najveim delom
automatski proces. Ono se vri u skladu s dvema vrstama
zakona: logikim i vanlogikim. Poput mnogih drugih
mislilaca ove orijentacije, Tard je pravio razliku izmeu
javnosti (publike) i gomile (mase). Za njega, javnost
je kolektivitet fiziki odeljenih pojedinaca ija se ko
hezija zasniva na psihikim vezama, odnosno na svesti
svakog od njih da veliki broj ljudi u isti as ima istu
ideju i istovetnu volju. S druge strane, gomila je skup
bilo kakvih pojedinaca koji su se, ma kojim povodom,
okupili zajedno i imaju zajedniki duh. Pokuavajui
da odgovori na pitanje zato se duh pojedinca utapa
u kolektivni duh mase, Tard istie znaaj sugestije u
drutvenom ivotu.
Tard je, svakako, pridavao preteran znaaj uticaju
inividualnopsiholokih pojava na drutveni ivot
ljudi, naroito kada je re o imitaciji koju je smatrao
gotovo iskljuivo psiholokom kategorijom i odvajao je
radikalno od invencije, koja se iskazuje u novim oblici
ma miljenja i delovanja iji su tvorci nadareni pojedinci
i koja je izvor svakog progresa. Meutim, pronalazak
i podraavanje, jednako kao i sukob ili prilagoavanje,
ne mogu da se svedu samo na individualnopsihike pro
cese i mehanizme, niti se mogu tretirati kao izolovane i
drutveno neuslovljene psihike injenice, ve se mora
ju posmatrati i kao odreene drutvene pojave, to znai
da se moraju objanjavati i delovanjem odgovarajuih
drutvenih inilaca.
Za razliku od ind ividualnopsiholokih teorija, u
objanjenju ljudskog drutva kolektivnopsiholoke te
orije polaze od pretpostavke o postojanju neke posebne
kolektivne psihe, koja je razliita od individualne psihe
i koja ima svoje posebne zakonitosti nastanka i ispoIjavanja. Zaetnicima ove teorije mogu se smatrati

466
Moric Lazarus, Hejman tajntal i Vilhelm Vunt, dok je
njen glavni predstavnik bio Gistav Le Bon.
Sistematiui i dalje razvijajui neke ideje italijanskih kriminologa, kao to su Enriko Feri i Sipija Zigelea, razvoj ljudskog drutva Le Bon dovodi u vezu s
razvojem ideja, pojmova i verovanja. Prema njegovom
miljenju, istorija se, u svojim glavnim crtama, moe
posmatrati samo kao izlaganje rezultata psiholoke kon
stitucije rasa. ivot naroda, njegove institucije, njegova
verovanja i njegova umetnost samo su vidljivo tkivo
njegove nevidljive due. Stoga, ako bi narod eleo da
preobrazi svoje ustanove, verovanja i umetnost, trebalo
bi najpre da preobrazi svoju duu. A duu jedne rase i
osnov nacionalnog karaktera ini zbir moralnih i intele
ktualnih osobina, nasleenih od predaka, koje deluju
nesvesno i ne mogu se lako menjati. Jedna nacija ne
moe da bira svoje institucije po volji, ba kao ni boju
svoje kose ili oiju, a sve institucije koje nisu prisno
saobrazne nacionalnom karakteru predstavljaju samo
tuu haljinu i privremeno preruavanje.
Socijalni organizmi su podjednako sloeni kao i or
ganizmi ivih bia i nije u naoj moi da ih napreac
podvrgavamo dubokim promenama. Velike reforme
su zato neto najnesrenije za jedan narod, ma koliko
izvrsne one mogu teorijski izgledati. Nagle i duboke
promene bile bi korisne samo ako bi bilo mogue odjed
nom i sutinski izmeniti duu naroda, a takvu mo ima
samo vreme. Jedna nacija se dezintegrie kad izgubi
svoj karakter. A nacionalni karakter se menja masovnim
unutranjim meanjem rasa ili postepenom infiltraci
jom novih ideja. Stoga prava elita nikada ne preduzima
iznenadne i potresne promene, ve je njen uticaj na
civilizaciju postepen. Ovo tim pre to, iako delovanje
svesnih, racionalnih i intelektualnih elemenata vodi
progresu, njihov uticaj na oblikovanje nacionalnog ka
raktera ili due rase ostaje u senci delovanja snanijih
afektivnih, mistinih i nesvesnih faktora.
Polazei od tih pretpostavki. Le Bon naroitu panju
posveuje psihologiji gomile i njenom uticaju na raz
voj savremenih drutava. Zajedno s Tardom, Zigeleom i
drugim misliocima sline orijentacije, on sa aristokrat
skim prezirom, ali i sa strahom govori o nadiruim
gomilama, podrazum evajui pod tim uglavnom
deprivilegovane slojeve graanskog drutva. Prema
njegovom miljenju, kao rezultat porasta stanovnitva,
irenja izbornih prava i poboljanja saobraajnih veza
i drugih sredstava komunikacije, dolazi do vladavine
gomila u modernim drutvima. Iako su gomile uvek ima
le znaajnu ulogu u ivotu naroda. Le Bon smatra da
njihova vanost nikada nije bila tako velika kao u mo
derno doba, ija je najhitnija karakteristika da nesvesna

467
aktivnost gomila zamenjuje svesnu akciju pojedinaca.
Otkrivajui konzervativno jezgro svoje teorije, on istie
da se gomile odlikuju duhovnom niskou i da su
sposobne samo da razaraju a ne i da stvaraju, tako da
njihova prevlast uvek oznaava vladavinu varvarstva.
Le Bon smatra da puko brojano nagomilavanje po
jedinaca ne ini gomilu. Okupljeni pojedinci postaju
gomilom tek onda kad postignu unutranje duevno je
dinstvo, odnosno neku vrstu zajednike due, koja ini
da oni oseaju, misle i delaju na sasvim drugaiji nain
od onog kad su sami i izolovani. U kolektivnoj dui go
mile ponitavaju se intelektualne sposobnosti individua,
pa time i njihova individualnost. Sve to je heterogeno
utapa se ovde u homogeno, a nesvesne osobine ljudi
poinju da preovlauju. Stoga kolektivna svest gomile
vredi mnogo manje od individualne svesti pojedinaca.
U gomili je pojedinac anoniman, podloan sugestivnoj
zarazi, omaijan, spreman da rtvuje svoje pojedinane
interese i da se podaje instinktima koje bi, d aje sam,
obuzdavao. Budui malo podobne za razmiljanje, go
mile su veoma podobne za akciju. Ovo, izmeu ostalog,
i zato to u njihovom ponaanju i delovanju podsvest
ima dominantnu ulogu. A poto je podsvest ispunjena
visokoemotivnim sadrajima, arhainim mentalnim
nasleem i nagonima, gomila nije nikad u stanju da se
angauje u intelektualnim poslovima i aktivnostima.
Budui da istoriju stvara samo malobrojna intelektu
alna elita i da se vladavina gomila uvek javlja u periodi
ma drutvenog raspadanja, Le Bon pesimistiki gleda
na budui razvoj drutva, koje oznaava kao drutvo
gomile. Za njega, doba u koje ulazimo bie era gomila,
shvaenih kao tip mentaliteta i kao odreene drutvene
skupine, koje imaju itav niz negativnih obeleja: impulsivne su, pokretljive, neodgovorne, razdraljive, lakoverne, nepouzdane, podlone sugestiji, netolerantne,
nestrpljive, autoritarne, konzervativne, sklone nasilju
i preterivanjima svake vrste, nesposobne za briljivo
i temeljno stvaranje duhovnih dobara itd. Jedini nain
da se ublai ovo zlo koje dolazi jeste da se dravnici
upoznaju s psihologijom gomile i da njenu dinamiku
snagu usmeravaju prema onim delatnostima koje idu u
prilog optem dobru.
Iako je ukazao na neke zabrinjavajue tendencije
u modernim drutvima, koje e tek danas, s pojavom
masovnog drutva i masovne kulture, doi do pu
nog izraaja. Le Bon je ipak na pogrean nain tumaio
kako prirodu ljudskog drutva, tako i mehanizme stva
ranja gomila. Poput drugih konzervativnih mislilaca, i
on je kroz teoriju izrazio svoja politika uverenja i svoju
aristokratsku zebnju od gubljenja starih privilegija pred

psiholoki esencijalizam
naletom novih drutvenih snaga i novih ideologija koje je
sa sobom doneo razvoj graanskog drutva.
O p s ih o lo g ija 3 s o c io lo g iz a m

M. Tripkovi

psiholoki esencijaiizam. Zdravorazumska teorija

koja pretpostavlja da pripadnici odreene kategorije
imaju osobenosti (tj. poseduju zajedniku esenciju)
koja detennime njihov identitet. P. e. je izuzetno bitan
za procese kategorizacije kojima se ljudi koriste u sva
kodnevnom ivotu, jer predstavlja verovanje da stvari
poseduju esencije i da ih one ine onim to jesu. P. e. ne
treba poistoveivati s metafizikim (tj. ontolokim) esencijalizmom koji je dugo vremena postojao u filozofiji i
biologiji. Dakle, p., e. podrazumeva tvrdnju o ljudskom
miljenju, a ne o strukturi sveta koji nas okruuje. Ob
jekti u svetu ne poseduju esencije.
Tokom istorije nauke (ontoloki) esencijalizam je bio
dominantna ideja iji se koreni mogu pratiti od Pitagore,
dok je njegov najpoznatiji i najuticajniji predstavnik
Platon. Varijabilnost fenomenalnog sveta za Platona
predstavlja samo refleksiju ogranienog broja fiksiranih
i nepromenjivih formi, koje su zapravo esencije, kako su
ih kasnije nazivali tomisti u srednjem veku. Varijacije se
pripisuju nesavrenim manifestacijama esencija.
Esencijalizam u biologiji, koji zagovara fiksiranost vrsta, predstavljao je jednu od najveih prepreka
progresu teorija evolucije. Definitivno opovrgavanje
ontolokog esencijalizma izveo je arls Darvin, to mno
gi teoretiari smatraju jednim od njegovih najvanijih
naunih doprinosa. Meutim, u poslednje dve decenije,
naroito u psihologiji, dolo je do oivljavanja pojma
esencijalizma, ali psiholokog, ne ontolokog.
Esencijalistika socijalna kategorizacija moe se
definisati pomou nekoliko osnovnih obeleja. (1) Ona
je zasnovana na pretpostavci da socijalne kategorije
imaju specifian ontoloki status, odnosno, smatra se
da svi pripadnici kategorije imaju neko esencijalno
zajedniko obeleje. (2) Pripadnitvo kategoriji je i m utabilno. (3) Esencijalistike kategorije doputaju mnoga
zakljuivanja o pripadnicima kategorije, tj. imaju veliki
induktivni potencijal. (4) Razna obeleja esencijalistike
kategorizacije meusobno su povezana, odnosno, oso
benosti pripadnika kategorije mogu se interpretirati u
svetlu ujedinjujue teme. (5) Esencijalistika katego
rizacija je ekskluzivna (ili relativno impermeabilna),
tako da pripadnici jedne kategorije esto ne mogu da se
smatraju pripadnicima neke druge.
U nauci jo traju sporovi u pogledu pitanja da li je
esencijalizam univerzalna inklinacija naeg miljenja,
ili je produkt obrazovanja. Ukoliko bi se pokazalo d a je

psiholoki esencijalizam

468

esencijalizam na prirodan nain miljenja (za ta ipak

postoji sve vie empirijskih dokaza), onda g aje verovatno favorizovala prirodna selekcija, jer je takav nain
miljenja bio neophodan za ljudski opstanak. Danas po
jam p. e. nalazi veoma iroku primenu u socijalnoj i
kognitivnoj psihologiji i antropologiji.
O antropologija, socijalna 3 psihologija
M. kori

psihopatije (gr. psych - duh, dua; pathos - patnja,

bolest, poremeaj). P. ili karakteropatije su takva vrsta
duevnog poremeaja u kojem linost poseduje neku
psihotinu crtu. U irem smislu, p. obuhvata sledee
crte linosti: egoistinost, impulsivnost, emocionalnu
nestabilnost, smanjen oseaj odgovornosti, potovanja
drutvenih normi i saoseanja s drugima, nesposob
nost za uenje, ljubav, zahvalnost i lojalnost. Psihopate
neretko vode nepersonalan i trivijalan seksualni ivot,
bez konzistentnog plana za budunost. Pri tom nisu
neurotini (preplavljeni strahom ili drugom neprijatnom
emocijom), ni psihotini (pod uticajem sumanutosti ili
halucinacija, niti su disocirani). Za psihopate, koji su
inae normalne inteligencije, tvrdi se da oni, u sub
jektivnom smislu ne pate, nego da, zbog crta njihove
linosti, pate ljudi iz njihove okoline.
Neki smatraju da se p. razvijaju u situacijama ma
njkave socijalizacije, a psihoanalitiari misle da su
njihove crte relikti nedovoljno obraenog psihotinog
stanja, izazvanog emocionalnom deprivacijom tokom
prve godine ivota koja rezultira razvojem insuficijentnog super-ega i preestog koritenja mehanizma acting-out (eng. motornog reagovanja) u situacijama koje
frustriraju. Bioloka objanjenja nastanka p. naglaavaju
ulogu naslea u porodici, kao i optu nezrelost mozga,
odnosno centralnog nervnog sistema.
Prema osnovnoj karakteristici poremeenog karak
tera, psihopate se dele na: agresivne, shizoidne (bezoseajne), paranoidne (sumnjiave), epileptoidne (lepljive, impulsivne), depresivne (mrzovoljne) i abuline
(bezvoljne).
Budui da teko razvijaju oseaj krivice onda kada
svojim ponaanjem povreuju druge ljude, nazivaju se i
sociopatama ili nose dijagnozu antisocijalni poremeaj
linosti tj. moral insanity (eng. moralna bolest). budui
da su u konfliktu s drutvenim normama koje ne mogu
da usvoje. Deo zatvorske populacije, prostitutki i si. ine
upravo sociopate, zbog svog kriminogenog ponaanja, a
psihijatri ih esto vide meu dijagnostikom kategori
jom alkoholiara i pacijenata koji kasnije obole od psi
hoze. Terapijski se teko koriguju i to uglavnom putem

dugotrajnih socioterapijskih, grupnoterapijskih i, even

tualno, individualno-psihoterapijskih metoda.
3 mentalni poremeaji 3 sociologija, psihijatrijska
P. Opali
psihopatologija. Grana psihijatrije i psihologije
koja se bavi uenjem o etiologiji, simptomatologiji i
toku psihikih poremeaja. Vezana je za nozologiju,
ili opis i klasifikaciju mentalnih oboljenja, a naroito
za poremeaje pojedinih psihikih funkcija (miljenja,
opaanja, afekta, nagona itd.).
Nema jedinstvenog teorijskog sistema unutar ko
jeg se dosledno moe objasniti poreklo ili mehanizam
nastanka pojedinih psihopatolokih stanja. U litera
turi iz ove oblasti preovlauje stoga fenomenolokoegzistencijalistiki pristup Karla Jaspersa. No, poznata
su i bioloka, psihoanalitika, te razliita psiholoka i
psihosocijalna objanjenja psihopatolokih stanja, za
visno od njihove vrste. Zbog ove teorijske inkoherentnosti veina naziva pojedinih psihopatolokih stanja
nastala je i prihvaena u svom prvobitnom istorijskom
kontekstu.
3 mentalni poremeaji 3 sociologija, psihijatrijska
P Opali

psihosomatika (gr. psych - duh, dua; soma - telo).

Pojam p., koji se prvi put javlja 1818. godine, primenjuje se u medicini, psihologiji, psihoterapiji i sociolo
giji kao oznaka vrste oboljenja kod kojih je oigledna
veza izmeu psihikih inilaca i telesnih manifestacija
oboljenja. P. takoe oznaava medicinsku teoriju koja
sva fizika oboljenja objanjava posledicom neposred
nog tetnog uticaja psihikih i socijalih inilaca, ivotnih
dogaaja, odnosno, naroito stresa. Ovaj izraz je, pored
ostalog, i kulturnoistorijska paradigma, koja u zapad
noj civilizaciji oznaava prekidanje s pozitivistikim
kartezijanskim dualizmom, koji otro deli duu od tela,
humanistike od prirodnih nauka.
Veza izmeu telesnih simptoma bolesti i moguih
uzroka tumai se u razliitim teorijama na specifian
nain, u psihoanalizi kao sim bolika konverzija
psihikih u telesne simptome, u sistemskoj teoriji kao
izraz poremeene porodine dinamike, tj. kao problem
u komunikaciji, u bihejvioralnom pristupu kao pogreno
nauena reakcija na stres ili ivotni dogaaj (eng. lif e
events) i njihovo savladavanje (coping reaction). Danas
u p. preovladava stav o polikauzalnim biopsihosocijalnim uzrocima bolesti. Zato je predmet istraivanja u
p. vrlo irok, poev od nepovoljnih socijalnih uslova
ivljenja, preko reagovanja na njih negativnim emoci
jama, sve do imunolokog i neurohumoralnog odgovora

469
na stres i, na kraju, manifestacije simptoma koji se registmju na nivou histoloke ili, ak, anatomske struk
ture organizma.
U psihosomatska oboljenja, u uem smislu rei,
spadaju: ir na dvanaestopalanom crevu, eerna bolest,
ulcerozni kolit, bronhijalna astma, neurodermatit, esen
cijalna hipertenzija, reumatoidni artritis, tireotoksikoza,
glaukom, migrena i anorexia nervosa. Svaka od dominatnih teorija nudi vlastitu logiku objanjenja tzv. iz
bora organa koji oboleva, kao izraz unutranjeg (neretko
pounutrenog socijalnog) konflikta, koji na simbolian
nain izaziva interpersonalni sukob, a ovaj bira or
gan koji jezikom tela najupeatljivije izraava navedene
konflikte, a oni se opet neretko kumuliraju u odreenu
crtu linosti. Tako psihoanalitiari za obolele od ira na
elucu tvrde daje re o neobraenoj oralnoj zavisnosti,
za hipertoniare d a je u pitanju konflikt vezan za (inhibiranu) agresivnost, za obolele od infarkta neobraena
tj. potisnuta tenzija, za astmatiare strah od odvajanja
od znaajnih linosti, a za obolele od hipertireoze strah
od razaranja samog sebe. Egzistencijalistiki i, uopte,
humanistiki orijentisani terapeuti izvode simboliku
izbora bolesnog organa ne samo iz znaajnih relacija
obolelog s licima iz ranog detinjstva nego i iz svih
znaajnih relacija obolelog u njegovom ivotu, tanije
iz konflikata unutar pojedinih egzistencijalija (smisla,
slobode, prolaznosti ivljenja, samoe), odnosno uloge
organa u ukupnom smislu postojanja obolelog. Svetska zdravstvena organizacija (1964) skree panju i
na druge faktore u etiologiji p., kao to je znaaj kon
stitucije, tj. naslea, psihikih crta linosti obolelog, i
ve pominjanog simbolinog znaenja organa u perso
nalnom sistemu obolelog.
Ulogu oigledno ima i tzv. fiksacija za organ koji ima
neko znaenje u viegeneracijskoj porodinoj istoriji
obolelog, a ne samo u prirodi odnosa izmeu obolelog
i lanova njegove aktuelne porodice.
Kulturoloke socijalne studije ukazuju da su psi
hosomatska oboljenja naroito prisutna u urbanim
sredinama, kod ljudi koji migriraju, a uoen je i uticaj
kulturnih vrednosti na izbor obolelog organa u psiho
somatskom oboljenju.
O m e d ic in a 3 n e u ro z e

P. Opali
psihoterapija. P. je uslovljena predstavom o oveku,
shvatanjima o njegovoj prirodi i potrebama. Poto se ta
predstava menja u toku istorijskog razvoja, definicija/;,
je podlona promenama. Odgovori se kreu u irokom
dijapazonu od vienjap. iskljuivo kao metoda leenja,

psihoterapija

vetine bliske umetnosti, pa do shvatanja da ona pred

stavlja pogled na svet, to znatno proiruje njene granice.
Uprkos tome to je njeno odreenje razliito, p.
doivljava procvat, poveava se broj metoda i iri broj
ljudi kojima ona pomae. Pri tome treba imati u vidu
da mnoge psihoterapijske metode dele mnogo toga
zajednikog u praksi, a poivaju na razliitim teorij
skim pristupima. P. ne deluje u socijalnom vakuumu,
ve iza nje stoje odreene etike i socijalne vrednosti.
Smatra se da u p. aktuelna zamisao vredi, tj. ima efekta,
ako odgovara potrebama ljudi u drutvu u kojem se primenjuje. U suprotnom, metod se kritikuje i menja, pa
se i rede upotrebljava. To se, npr., desilo s hipnozom, s
k^jom je i zapoeo razvoj savremenep., to moe da se
pripie i promeni stava prema autoritetu u savremenom
demokratskom drutvu. Kao nauni metod,p. je poela
da se razvija s prevazilaenjem psihoterapijske podrke
tako este u svakodnevnoj praksi, a koja poiva ug
lavnom na zdravom razumu. Pri oceni dometa ovakve
p ., mada pri tome ne treba potcenjivati zrelost i dobronamemost strunjaka koji je primenjuju, moramo imati
u vidu da saoseamo najvie s ljudima koji imaju iste one
probleme koje mi sami nismo uspeli da prevaziemo.
Danas je brojne metode p. mogue podeliti na ne
koliko velikih grupa, tj. metoda koji se primenjuju i u
naoj sredini. Re je o metodima koje je priznalo Svetsko udruenje psihoterapeuta. U teorijskom pluralizmu
psihoterapijskih kola danas se, kao najrazvijenija, na
prvom mestu jo nalazi psihoanaliza, s itavom porodi
com iz nje izvedenih ili slinih oblika leenja.
(1) Bihejvioralni pristup se temelji na teorijama o
uenju i uslovljavanju. Poput psihoanalize, bihejviorizam je stvorio celovitu teoriju o nastanku simptoma.
Naime, oni su naueni odgovori koji treba da se zamene
drugim, vie prilagoenim reakcijama. Bihejvioralnu
terapiju kao metod leenja uvodi Jozef Volpe (Opsiho
terapiji recipronom inhibicijom, 1958). Operacionalnu
definiciju bihejvioralne terapije dao je Benhard Badura
(Bihejvioralnu teorija i modeli oveka, 1974). Ona, po
njemu, treba da obuhvati sledee procedure: negativnu
praksu, gaenje, pozitivno uslovljavanje, diskriminacioi\o uenje, metode nagrade i kazne i socijalnu imitaciju.
Bihejvioralnu terapiju manje zanima ono subjetivno
u oveka, jer je ona usmerena na menjanje i leenje
ponaanja. Ovaj metod psihoterapije kritiari, i pored
nesumjivo pozitivnih rezultata, posebno u uklanjanju
simptoma, vide i kao odraz tehnologizovanog industrij
skog drutva, kao svojevrsno socijalno inenjerstvo.
Ovakve primedbe se mogu uputiti p. uopte, jer je malo
metoda p., ak i meu onima koji to poriu, koji nisu
manje ili vie sociocentrirani. S druge strane, bihejvio-

psihoterapija

470

ralni terapeuti ne kriju svoj konformizam i pozitivistiku

orijentaciju.
(2) Kognitivna p. razvila se iz bihejvioralne terapije.
Ona poiva na pretpostavci da su kognitivni procesi
osnova za razvoj prilagoenih i neprilagoenih emo
cionalnih reakcija i oblika ponaanja. Zato je mogue,
uticajem na kognitivne procese, promeniti i ove reak
cije. Kognitivna p . ukazuje na znaaj svesti, ideja,
unutranjeg govora, koji se umee izmeu opaanja i
emocionalnog odgovora.
(3) Humanistika psihoterapija nastala je pedesetih
godina prolog veka u SAD. Nazivaju je jo i treom
silom, posle psihoanalize i bihejvioralne terapije, ili
novim grupnim pravcem, jer se esto primenjuje u
grupi. Ona obuhvata razliite psihoterapijske kole,
meusobno esto blie u praktinom radu nego u te
orijskim shvatanjima. Tu spadaju: metodi savetovanja
i grupe susretanja (encount e r groups) Karla Rodersa,
transakciona analiza Erika Berna, getalt-terapija ve
zana za ime Frederika Perlsa, primalna terapija Artura
Danova, telesna p ., partnerska i porodina terapija,
psihodram a, egzistencijalna analiza, logoterapija
Viktora Frankla. U drugoj polovini XX veka razvijaju
se konstruktivistika i integrativna p.
Nove kole p. podvlae svoju samosvojnost i ne
zavisnost i imaju veliko poverenje u prirodu oveka,
koja kao da nema granica u pogledu pozitivnog razvoja.
P. ne slui samo leenju nego i oslobaanju izvanrednih
mogunosti oveka. Pored pacijenata, humanistika p.
je namenjena i onima koji pate od oseanja praznine i
besciljnosti, to znatno proiruje granice p., a njen cilj
postaje tee odrediv. Tako p. pomae pojedincu da raz
vije svoje potencijale i povea lino zadovoljstvo. S obzi
rom da su granice p. proirene. Luis Volberg predlae
sledeu radnu definiciju: p . je leenje psiholokim
postupcima problema emocionalne prirode, pri emu
obuena osoba uspostavlja profesionalni odnos s paci
jentom u cilju: (1) otklanjanja, menjanja ili smanjenja
postojeih simptoma; (2) menjanja poremeenih oblika
ponaanja; (3) doprinosa pozitivnom razvoju i sazrevanju linosti.
Danas dobro dokumentovana kompleksna istraivanja
uspeha p. govore da rezultati zavise od tipa pacijenata,
pacijentove motivacije za promenom, zatim od linosti
terapeuta i njegovog odnosa s pacijentom ili klijentom
i od metoda koji se primenjuje. Sve m etodep. koje su
pomenute primenjuju kolovani psihoterapeuti i u naoj
sredini.
- bihejvioralna terapija -

p sihoa naliz a -

psihijatrija
M. Popovi

psihoze. Danas se znaenje pojma p. preklapa sa

opteprihvaenim izrazom duevne bolesti, mada
je ovaj potonji u XIX veku obuhvatao sve psihike
poremeaje (Mari-an Gijo, Donald Grizinger). Izraz
p. ili deluzija (eng. delusion - psihoza) preklapa se do
brim delom s kolokvijalnim izrazom ludilo, izuzev
to strunjaci dobro znaju da i u p., postoje delovi zdrave
linosti, dok laici obino misle d a je linost luda. Uz
mentalne zaostalosti, psihike poremeaje linosti,
poremeaje izazvane stresom i bolesti zavisnosti, unutar
p . iscrpljuje se lista najuestalijih psihijatrijskih smet
nji. Oko 50% posteljnog fonda u psihijatriji zauzimaju
pacijenti sa ovom dijagnozom.
Incidencija p. u drutvu je, tokom dueg perioda,
obino konstantna i iznosi 2-3% , s tim to je vea u
zatvorenim i izolovanim drutvenim zajednicama. Nji
hov je broj vei u prenaseljenim regijama stanovanja,
u niim drutvenim klasama, kao i u sredinama sa
izrazitim socijalnim promenama (rat, drutvene krize,
migracije).
Osnovna karakteristikap. jeste visok stepen oteenja
psihikih funkcija, koji je takav da oboleli bitno remeti
procenu realnosti, a samim tim remeti se i njegov kon
takt s drutvenom realnou, ukljuujui i stvaranje
specifino nove subjektivne realnosti. Dijagnoza p.,
podrazumeva, u veoj ili manjoj meri, odsustvo uvida
obolelog u izmenjeni doivljaj realnosti, izvestan stepen
dezorganizacije linosti, koji ukljuuje ili poremeaj
miljenja (sadrajni ili formalni), ili poremeaj nagona
i afekata (u kvantitativnom ili kvalitativnom smislu), i
to u meri da ostavlja posledice u obavljanju profesio
nalnih i drugih drutvenih uloga.
U prepsihotinom stanju ili tzv. ponaanju kao
da prisutni su svi prethodni fenomeni (pre svega, izmenjena procena realnosti), ali ne s takvim stepenom
ubeenosti kao u samoj p. Pacijentima u stanju kao
da, osim to su preplavljeni strahom i doivljajem da
je za njih znaajno sve to se oko njih deava, ini se
kao da uju glasove, kao da su progonjeni i slina
nerealna kao da doivljavanja.
U psihoanalitikom smislu, kod psihotinog bole
snika je bitno oteena kontrola nagona i poremeen
odnos prema objektu koji je regresivno simbiotian, kao
i odnos prema sebi, u smislu autistinog narcizma. U
njoj preovlauju manje razvijeni psihiki mehanizmi
odbrane, projekcija, projektivna identifikacija i nega
cija.
U strunom smislu, psihotinim doivljajem se
smatra svaki onaj doivljaj realnosti koji ne samo da
radikalno odstupa od procena stvarnosti drugih ljudi
nego se ne moe korigovati ubeivanjem, tj. racionalnim

471
argumentima, niti promenama u socijalnom okruenju
obolelog. Psihotini doivljaj je, uz to, individualno us
lovljen, nije slobodno izabran, a takoe bitno osujeuje
realizaciju sveukupnih potencijala linosti obolelog.
Danas se smatra da treinap. ima vrlo povoljnu prog
nozu, tj. moe se oekivati ozdravljenje bez posledica
(reaktivne p.), treina se uz lekove odrava u relativno
dobrom zdravstvenom, profesionalnom i socijalnom
smislu (p. u uem smislu rei), dok jedna treina vre
menom psihiki i socijalno propada (deop. koji bi odgo
varao ranijem izrazu za njih, dementio praecox, prerana
demencija).
Pojam p., a naroito shizofrenija, po nekim miljenji
ma je diskutabilan. Tako Ronald Leng smatra d a je p.
drugo ime koje su tzv. zdravi ljudi dali tzv. bolesnima
da bi oznaili poremeaj komunikacija izmeu njih.
Stavie, p. ima, po njegovom miljenju, za obolelog
otkroviteljsku, a ponekad isceliteljsku funkciju. Sline
stavove o p. imaju i drugi antipsihijatri (Tomas Sas,
Franko Bazalja, Dejvid Kuper).
Prema X verziji Meunarodne klasifikacije bolesti
(ICD-10) Svetske zdravstvene organizacije, koja je tre
nutno na snazi, p. se dele na dve velike skupine: ( 1) or
ganske i (2) druge p.
U organskep. spadaju duevna oboljenja sa evident
nom biolokom etiologijom. To su: (l) senilne i presenilnep. (arteriosklerotinog i drugog porekla); (2) alko
holne p. (delirium tremens, Korsakovljevap., alkoholna
halucinoza, alkoholiarska ljubomora i patoloko
pijanstvo); (3 )p. uzrokovane drogama, najee halucinogenim; (4) prolazne, organski uslovljene p. i
(5) hronine p. organskog porekla.
U tzv. druge p. prema MKB spada pet vrsta p. To
su: (1 ) Shizofrenep. (sch. simplex, hebefrena, katatona,
paranoidna, akutna, latentna i rezidualna shizofrenija,
te shizoafektivni tip p.). Kod ove skupine, u sutini
hroninih p., koje poinju u adolescenciji ili kasnije,
mogu se javiti, u razliitim kombinacijama, poremeaji
miljenja: sumanutosti (najee proganjanja), disocijacije misaonog toka, halucinacije vezane za sva ula
(najuestalije su slune), zatim poremeaj volje, nago
na i ponaanja u raznim varijantama. (2) Afektima p.,
koje obino recidiviraju, a podrazumevaju poremeaj
raspoloenja i nagona, koji ponekad prate i smetnje
drugih psihikih funkcija. U njih se ubrajaju bipo
larna i monopolarna depresija, te manino-depresivna
p. Za depresivne p. karakteristino je patoloki tuno
raspoloenje, pad nagona za ishranom i ivotom, sa
esto pokuanim ili izvrenim samoubistvima. Maniju
karakterie euforino raspoloenje, povien afekat i
aktivitet neusklaen s realnou, uz obilje nesistema-

punoletstvo

tizovanih sumanutosti. (3) Paranoidna stanja su p. u

kojima su vodei simptomi sistematizovane i dugotraj
ne sumanutosti uticaja ili proganjanja. U njih spadaju:
paranoja, parafrenija i indukovana p. (4) Reaktivne
ili jim kcionalne p. su: reaktivna depresija, reaktivna
uzbuenost, reaktivna zbunjenost, paranoidne reakcije
i prolongirana paranoidna p. One imaju dobru prog
nozu i tesno su vezane za probleme ivljenja u sredini.
(5) P. specifine za deije doba predstavljaju: infantilni
autizam i p. s dezintegracijom.
Diferencijalno-dijagnostiki, p. su bliske, ali se
od njih sutinski razlikuju, border-Iine linostima (s
prolaznim psihotinim epizodama), psihopatijama (s
psihotinom crtom karaktera), latentnim psihotinim
stanjima kod epilepsije i psihoorganskih sindroma u
starosti.
S pravnog aspekta, psihotini bolesnik je lien
odgovornosti, ali mora da, od strane sudskog organa,
na osnovu zakonom propisane strune ekspertize, bude
proglaen neuraunjivim. To se deava najee u
sluajevima kad psihotini, pod uticajem sumanutosti
ili halucinacija, poini krivino delo, to se, u proeku,
u populaciji psihotinih deava podjednako uestalo kao
i u populaciji tzv. normalnih ljudi. Jedan od moguih
razloga to stavovi prema psihotinom iskljuuju ovu
injenicu, jeste bizarnost u nainu i motivima injenja
krivinih dela psihotiara.
Danas se sprovodi multidimenzionalna terapija p.,
pre svega, medikamentozna terapija, zatim socioterapija, porodina terapija, radna, rekreativna terapija, pa
i psihoterapija. Dok je terapija lekovima usmerena na
otklanjanje tzv. velikih psihijatrijskih ili psihotinih
simptoma u uem smislu rei (sumanutosti i halucina
cija), dotle su svi drugi metodi koncentrisani na jaanje
zdravih aspekata linosti i resocijalizaciju i prevenciju
recidiva p.
O m e n ta ln i p o re m e a ji Z> n e u r o z e O p sih ija trija

P. Opali
pubertet, v. adolescencija
punoletstvo. Pojam kojim se oznaava dostizanje
i posedovanje odreenog drutveno priznatog stepena
zrelosti pojedinca, ime je definisan njegov poloaj.
U pravnom smislu, p. predstavlja zakonski definisan
uzrasni status koji nosi odreena graanska i politika
prava, obaveze i odgovornosti. U socijalnopsiholokom
smislu,/;, je povezano s posedovanjem odreenih kom
petencija - fizike, seksualne, emocionalne, intelektu
alne, socijalne, kao i sa zavretkom formiranja iden
titeta. U antropologiji je sticanje p. povezano s posebnim

punoletstvo

tipom obreda prelaska, tzv. obredima inicijacije, odno

sno odvajanja (od sveta detinjstva) i prikljuenja (svetu
odraslih) (Arnold van Genep). Za sociologiju, p. pred
stavlja odreenu strukturalnu uzrasnu matricu koja se
odnosi na status odraslih i atribute koje taj status podrazumeva. Tranzicija u status odraslog povezana je

472
u savremenom drutvu sa ulaskom pojedinca u nove
oblasti drutvene stvarnosti, odnosno sa sekularnom
inicijacijom i sekundarnom socijalizacijom koje pred
stavljaju i podrazumevaju zaposlenje, sklapanje braka,
roditeljstvo i slino.
O adolescencija O omladina 3 socijalizacija
5. Tomanovi

R
racion alizacija (lat. ratio - razum). (1) U p s ih o lo

i s o c ija ln o j p s i h o lo g i ji r. oznaava odbrambeni

mehanizam kojim ljudi pokuavaju da drutveno pri
hvatljivim objanjenjem opravdaju one svoje postupke
koji bi inae mogli izazvati neodobravanje. (2) Posebno
znaenje u s o c io lo g iji procesu r. dao je Maks Veber. On
je smatrao d aje predmet sociologije jedno odreeno,
moderno drutvo koje se oblikovalo samo na Zapadu.
Zadatak sociologije jeste da razume osobenosti tog
drutva, kao i da objasni kako je nastalo i zato samo
na Zapadu. Tragajui za specifinim obelejem prema
kojem se moderno zapadno drutvo razlikuje od os
talih drutava, Veber je doao do procesa r. Re je o
procesu tokom kojega se sve ljudske aktivnosti, u svim
oblastima drutvenog ivota, podvrgavaju kategorija
ma ciljeva i sredstava za postizanje ciljeva. Drugaije
reeno, u drutvenom ivotu sve znaajniji prostor is
punjava jedan tip drutvenog delanja - ciljn o ra cio n a ln o
d e la n je . U sve delatnosti i drutvene institucije prodire
duh naune proraunatosti i racionalnosti, a iz kulture
se potiskuju afektivni i iracionalni elementi. Veber to
naziva razmaijavanjem sveta. Proces r. dostie
vrhunac u kapitalistikom preduzeu u kojem su sve
delatnosti racionalno usmerene ka postizanju profita i
u birokratskoj organizaciji, koju Veber smatra najra
cionalnijim oblikom organizacije. Iako ne bez aljenja,
on zakljuuje d a je proces r. u modernom drutvu ne
zaustavljiv i neizbean. Veber je pesimista u pogledu
budunosti, jer smatra da ovek ne moe da zaustavi
taj proces, niti moe da bilo ta znaajnije izmeni u
njegovom toku. Sve to ovek moe da uini jeste da na
individualnom planu, dakle pojedinano, svako za sebe.
uznastoji da - iako pritisnut monim, sveobuhvatnim
mehanizmom birokratije - nae naina da ivi ivotom
slobodnog i racionalnog bia, jedinim koji Veber smatra
dostojnim oveka.
O b iro k ra lija 3 d r u tv o , m o d e rn o 3 k a p ita liz a m
g iji

S Nedovi

rad. U najirem znaenju, (1) delatnost koja za

cilj ima zadovoljenje ljudskih potreba. Ovako iroko
shvaen r. postoji i u materijalnoj i u duhovnoj proiz
vodnji, u zabavi, obrazovanju, kulturi, kao ekonom
ski i vanekonomski r. itd. U uem znaenju, (2) r. je
najvanija, osnovna ljudska delatnost kojom ovek
obezbeuje dobra neophodna za ivot i ostvaruje
temeljne ljudske potrebe. Ovakvo znaenje podrazumeva d a je r. nuna, svrsishodna delatnost, na odreeni
nain prinudna, koja za oveka predstavlja izvestan na
por. Pitanje da lije r. prinudna ljudska delatnost, napor
za oveka, ili je r. delatnost koja razvija ljudske potenci
jale i izraava ovekovu individualnost - odnosno, kada
je r. istovremeno i stvaralatvo - temeljno je pitanje
kako u marksistikoj teoriji otuenja, tako i u dirke__
movskoj teorijLanomije__
3 s o c io lo g ija rad a

M. Todorovi
rad, dom ai. U kritici drutvene i ekonomske dis
kriminacije i eksploatacije ena u savremenim drutvima,
neofeministiki pokret je poseban naglasak stavio na
revalorizaciju i drutveno priznavanje neplaenog, ne
priznatog kunog rada ena u ulozi domaica, supruga i
majki. U naunim diskusijama koje su voene o prirodi
ovog rada, njegovim stvarnim ekonomskim doprinosi
ma i funkciji u okviru odravanja kapitalistikog poret
ka eksploatacije, u periodu od 1975. do 1986. posebno
se istakao britanski asopis N ew L e jt R eview , na ijim
stranicama su se razmenjivala gledita i sukobljavali
argumenti marksistikih i neofeministikih teoretiara
i teoretiarki. Na kraju ove rasprave zakljueno je da d.
r. nema svojstva rada koji neposredno stvara viak vrednosti, poput najamnog rada. S druge strane, ukazano je
na neke indirektne doprinose d. r. ena u odravanju
kapitalistikih odnosa proizvodnje i eksploatacije
na unutranjem i meunarodnom planu, kao to su
sniavanje trokova reprodukcije najamne radne snage

rad, domai

474

preko d. r. ena u porodici, sniavanja cene enskog

najamnog rada i odravanja njegove konjunkturne os
cilacije na domaem tritu rada, proletarizacija enskog
rada u nerazvijenim zemljama Treeg sveta itd. U naj
razvijenijim zemljama neofeministiki pokret se zala
gao za javno priznavanje d. r. ena kao radne aktivnosti
i na temelju toga odgovarajuih novanih naknada koje
bi ene dobijale iz nacionalnih budeta. Taj zahtev nije
ostvaren, ali su se ene u ovim zemljama, zahvaljujui
promociji njihovog d. r. kao drutvenog rada, izborile za
adekvatnije beneficije u sistemu socijalnog i penzionog
osiguranja, zdravstvene zatite itd.
3 d o m a in s tv o O f e m in iz a m O p o ro d ic a

A. Mili

rad, industrijski. ( 1) Rad u industrij i kao delatnosti;

(2) rad uspostavljen prema naelima industrijalizma,
nezavisno od konkretne vrste delatnosti.
Moderno razdoblje u razvitku ljudskog drutva
(XVI1-XVIII vek) u znaku je industrije (preraivake
delatnosti) kao dominirajue oblasti ljudskog rada i in
dustrijskog naina rada u drugim drutvenim delatnostima. I. r. nastaje dugotrajnim usavravanjem podele
rada i tehnologije, ime se standardizuju radni postup
ci, koncentrie radna snaga, prostorno i po vremenu, i
obezbeuje masovna proizvodnja (dobara i usluga) za
masovno trite. I. r. se zasniva na tehnikoj podeli rada,
koja sledi logiku tehnologije u kojoj pojedinci obavljaju
pojedinane radne operacije. Povezivanje tih radnih ope
racija pod kontrolom je tehnikih sistema (maina, po
strojenja.). I. r. ini individualni rad ljudi rasparanim,
uveliko obesmiljenim, depersonalizovanim i izrazito
zavisnim od rada drugih ljudi, posebno onih koji uprav
ljaju radom. I. r. je izrazito standardizovan rad, u kojem
su svi elementi rada (sredstva, inputi, procedure rada,
potrebna umea i znanja) normirana, data prema obras
cu koji se mora dosledno slediti. Time se obezbeuje
masovnost rezultata (ishoda) rada, i to rezultata istih
osobina, ali i pojednostavljena kontrola onih koji rade.
I. r. bitno ograniava autonomiju radnika i poveava
vanost tzv. mrtvog nad ivim radom. Tehnike kom
ponente rada (maine, oprema) primarno oblikuju rad
ljudi, ali i njihove ljudske odnose tokom rada. /. r. bitno
suava gustinu i bliskost ljudskih komunikacija tokom
radnog procesa time to se prostorni i vremenski okviri
rada (ritam rada) prilagoavaju zahtevima tehnologije
i njoj primerene organizacije rada. Izrazito razuena
tehnika podela rada, brojnost onih koji rade, njihova
prostorna koncentracija tokom rada, sloena tehnika

osnova rada, trae da se i. r. obavlja u vrsto uspostav

ljenim radnim organizacijama (fabrikama, kompanija
ma) s jasnim upravljakim aparatom i zadatim radnim
hijerarhijama.
/. r. trai osobenu obuenost (kvalifikacije) u vidu
vetina u obavljanjujednostavnih, repetitivnih radnih ope
racija, umea u opsluivanju tehnike (maina, ureaja) i
radnu disciplinu s bespogovomim izvravanjem zadatog
radnog naloga. Kvalifikacije za i. r. stiu se relativno
kratkotrajnim obuavanjem i praktinim uvebavanjem
zadatih poslova na radnom mestu.
Industrijalizovani zanatski rad (rad u m anufak
turama) bila je poetna forma i. r., koju potom slede
mainizovani rad, odnosno mehanizovani rad, u sistemu
povezanih maina i opreme (ukljuujui i rad na tekuoj
traci), te automatizovani rad, u kojem ljudi programiraju
rad i kontroliu delatnost sloenih tehnikih sistema,
ali sami neposredno ne uestvuju u proizvoenju datih
proizvoda. Kibernetizovani i robotizovani rad mogu se
smatrati razvijenijim vidovima automatizovanog i. r.
Industrijski radnici razlikuju se po svom odnosu pre
ma radu (koji je, u osnovi, instrumentalan i esto sa svoj
stvima otuenog rada) od onih koji se bave zanatskim i
profesionalnim radom. Kreativnost u radu industrijskih
radnika bitno je ograniena njihovom (usitnjenom)
radnom ulogom i standardizovanim obrascima radnog
ponaanja. Nesumnjivo je, meutim, da su moderna
drutva na osnovama i. r. znaajno poveala produk
tivnost ljudskog rada i da je u tome razlog novovekovne
dominacije i. r. Naravno, mnogo je i ljudskih problema
nastalo u okvirima i. r. (otuenost, radni apsentizam,
konflikti, nedovoljna motivacija), pa je znatan deo so
ciologije rada posveen problemima /. r.
O in d u s tr ija liz a c ija Z> in d u s trijs k a re v o lu c ija
O ra d , la n a n i

5. Boli
rad, lanani. Rad na beskrajnoj traci u industriji
sa specijalizovanim mainama, u kojem radnici obav
ljaju samo pojedine radne operacije, mehaniki odreene
i ponavljane u periodinom ritmu.
L. r. je nastao sa ciljem da se radne operacije po
jednostave i elementi rada dovedu ispred radnika,
koji moraju da se prilagode mehanikom ritmu tekue
trake kako bi se postigla vea produktivnost njihovog
zajednikog rada. Osnovne osobine /. r. su: raslanjenost
radnih operacija, mehanika odreenost ritma rada, unapred utvrena upotreba alata, elementarni nivo kvali
fikacije radnika i njegova povrna panja u procesu rada.
Iako je takav nain rada doprineo postizanju ogromne

475

produktivnosti, on je doveo i do itavog niza negativnih

individualnopsiholokih i drutvenih posledica.
3 automatizacija rada 3 industrijalizacija
3 mehanizacija rada
B. MHoevi

rad, razm rvljeni. Sadraj rada na beskrajnoj

traci lananog rada, koji se ogleda u ralanjavanju ak
tivnosti na izradi pojedinih delo va i njihovog sklapanja
u gotov proizvod. Prva socioloka istraivanja r. r. iz
veo je or Fridman, polovinom XX veka. Rezultati
tih istraivanja su pokazali da r. r. nije prisutan u istom
stepenu u raznim granama industrije (najvie je prisutan
u automobilskoj, neto manje u hemijskoj, a jo manje
u elinoj industriji).
3 automatizacija rada 3 otuenje 3 rad, lanani
B Miloevi

radna snaga. (1) Svojstvo oveka koje on ispoljava

dok radi, troenjem energije tela i mentalnih sposob
nosti, pomou kojih, uz odreena sredstva za rad, izvodi
promene na predmetima rada radi njihovog pretvaranja
u dobra korisna za zadovoljavanje ljudskih potreba;
(2) segment stanovnitva koji je potencijalno sposoban
za rad i koji je praktino ukljuen u radne aktivnosti.
Uobiajeno je da se r. s. definie kao ekonomski
aktivan deo radnog stanovnitva, u koji se ukljuuju
mukarci od 15 do 65 i ene od 15 do 60 godina starosti.
U realnom ivotu, u r. s. se ukljuuju i osobe mlaeg
ili starijeg uzrasta ukoliko su ekonomski aktivne, tj.
privreuju. Privremeno nezaposlene osobe, kao i osobe
koje jo nisu bile zaposlene, ali aktivno trae zaposlenje
preko odgovarajuih slubi, takoe ulaze u r. s. R. s. je
ljudska komponenta proizvodnih snaga datog drutva. O
njenom znaaju ne treba suditi samo po njenom obimu
(sto je delom odreeno demografskim osobenostima
i ekonomskom razvijenou datog drutva) ve i po
drutvenim svojstvima -. s. (obrazovanost i kvalifikovanost, zastupljenost pojedinih zanimanja i dr.). Soci
ologija se posebno bavi izuavanjem drutvenih svojsta
va r. s., posebno njenom prostornom i profesionalnom
pokretljivou.
3 ergologija 3 rad 3 sociologija rada
S. Boli

radni apsentizam (lat. absens - odsutan). ( 1) Apsentizam upte oznaava svako privremeno neuestvovanje
ljudi u drutvenim aktivnostima, ili u sluajevima kada
se oekuje neije redovno prisustvo. (2) U uem smislu,
dnevno ili viednevno izostajanje s posla nosilaca radnih
uloga u vremenu koje je pravilima rada predvieno kao

radni moral
radno vreme. Vreme odsutnosti moe ukljuivati vreme
zakanjavanja na posao, izlaenja s posla zbog privatnih
razloga, kao i celodnevno ili viednevno odsustvovanje
s posla.
Razlozi r. a. mogu biti opravdani (zbog bolesti po
jedinca ili nekog bliskog u porodici, zbog neodlone
prisutnosti nekom vanom linom dogaaju, kao to
je venanje, smrtni sluaj u porodici i si.), ali i neo
pravdani (zbog nespremnosti pojedinca da uredno obav
lja svoj posao). Cesta beanje u bolest, posebno ona
kratkotrajna, kao i druge forme izbegavanje posla, znak
su ozbiljnog poremeaja u odnosu pojedinca i organiza
cije i smatraju se manifestacijom loeg radnog morala
u organizaciji. Budui da se ovom vrstom r. a. mogu
prikrivati dublja unutarorganizacijska sukobljavanja,
ona se nazivaju i belim trajkom, tihim protivlje
njem, ije posledice po organizaciju mogu biti i tee
od pravih i otvoreno ispoljenih trajkova. R. a. moe da
nagovetava i uestalija naputanja radne organizacije
(fluktuacije zaposlenih).
3 motivacija 3 rad 3 radni moral
S. Boli

radni moral. (1) Svojstvo pojedinca kao aktera rada,

izraeno u odnosu prema radu koji moe biti pozitivan
ili negativan, tj, odnos prihvatanja ili odbijanja rada;
(2) svojstvo radne organizacije ili neke ue radne ce
line (grupe, radnog tima...) koje rezultira iz odnosa ljudi
prema radu i ciljevima organizacije u kojoj rade.
R. m. se najee poima kao postojanje ili odstustvo
zadovoljstva ljudi radom koji obavljaju u datoj organi
zaciji. Taj aspekt r. m. moe se nazvati subjektivnim,
a posveeno mu je najvie psiholokih istraivanja r. m.
Takva istraivanja su usmerena na prisustvo ili odsustvo
zadovoljstva samim poslom, njegovom raznolikou,
izazovnou, kao i onim to rad donosi (zarade, druge
nagrade, postignua, ugled i mo, razvoj ovekovih
sposobnosti). Iz socioloke perspektive, vano je
uoavanje i objektivne strane r. m., tj. onih vidova
izraavanja odnosa ljudi prema radu koji imaju vidljive
manifestacije u ponaanju, kao to je (ne)odsustvovanje
s posla, disciplinovanost u radu, inicijativnost, krea
tivnost.
Pretpostavlja se da postoji relativno vrsta veza
izmeu r. m. i radne efikasnosti, tj. da s porastom pozi
tivnog odnosa ljudi prema radu raste i njihova radna
efikasnost (produktivnost rada). No, kada se r. m. shvati
kao zadovoljstvo poslom, istraivanja ne potvruju uvek
tu pretpostavku: bilo je i sluajeva rairenog zadovoljst
va i niske radne efikasnosti, kao i obrnutih sluajeva
- malog zadovoljstva i znaajne radne efikasnosti. To

radni moral

476

govori da su faktori r. m., ali i radne efikasnosti, brojni

i sloeni.
O profesionalna etika O rad 3 sociologija rada

5. Boli
radno m esto. Izraz r. m., u najoptijoj upotrebi,
oznaava konkretan posao koji obavlja radnik u
preduzeu radi obezbjeenja egzistencije. Naznaena
upotreba izraza ima elemente socijalnog znaenja r. m.
Individualni rad na r. m. u operativnom smislu, jeste, pri
je svega, element tehnoloke podjele rada i predstavlja
skup operacija i naina na koji se one vre. Tehnoloka
pravila usmjerena na r. m. iskazuju nain upotrebe
ovjeka, prirode i sredstava i u svojoj povezanosti rezul
tiraju u poseban tip drutvenosti. Otkrivanjem sutine
i logike tog tipa drutvenosti mogu se procjenjivati
poloaj i perspektiva uspostavljanja radnika kao sub
jekta proizvodnog procesa, njegova emancipacija kao
ovjeka kojem predmetno carstvo mainerije postaje
drutvena predmetnost.
Drutvena predmetnost r. m. ne moe se redukovati na profesiju, radni poloaj ili radnu situaciju
(Delbert Miler, Vilijam Form). Oni se, jednim dije
lom, ukljuuju u metabolizam r. m ., ali imaju i ire
znaenje, kao to i r. m. u svom kompleksu predmetne
drutvenosti, empirijski, pogotovo kategorijalno, ima
autonomno opte, posebno i individualno znaenje
i znaaj. Opte znaenje r. m. proistie iz njegove
ontoloke sadrajnosti i postojanosti u egzistencijalnom
i esencijalnom smislu, tj. iz kategorijalne cjelovitosti.
Od najstarijih vremena postoje opisi /-. ni. kao mikrosistema (motivacioni aspekt i aspekt vezan za radno
ponaanje) i kao makrosistema (institucionalni aspekt
m.). U oba sluaja strukturie se r. m. kao posebna
cjelina sa statusom u vertikalnoj strukturi organizacije
rada (odnosi nadreenosti i podreenosti - mehanizmi
vlasti i vladavine) i funkcionalnom pozicijom u hori
zontalnoj organizaciji - funkcijom. Time se r. ni. javlja
kao polazna elija svake organizacije rada i neizbjena
predmetno odreena jedinica organizacije drutva.
Opte znaenje r. ni. sadrano je i u njegovoj
specifinoj povezanosti s nizom znaajnih drutvenih
fenomena, kao to su: potrebe i interesi, drutvena
pokretljivost, karakter prostorne i vremenske distance,
inamizam drutvenih odnosa na mikro i makronivou,
rad i radni poloaj, drutveni poloaj pojedinaca i
drutvenih grupa, zatim, slobodno vrijeme, rek
reacija, dokolica itd.
Posebno (tipoloko) znaenje r. ni. vezano je za
odreenu vrstu radnih obaveza, zadataka, odgovor
nosti, specijalizovanih znanja, uslova rada, stila rada i

posebnih pravila. Tipsko r. m. karakterie specifian so

cijalni aspekt (socijalni zahtjevi koje mora imati osoba
na i: m. - odnos prema nadreenima, drugim radnicima,
strankama, drutveni ugled itd.), formiranje specifine
socijalne grupe i grupno ponaanje. Putem tipskog
r. m. pokazuju se i selektivan odnos i shvatanje potreba
i interesa radnika ili grupe radnika, vlastitog socijalnog
stanja, mjesta u sistemu socijalnog ranga, pripadnosti
odreenoj socijalnog grupi, poloaja u sferi profe
sionalne podjele rada, poloaja u sistemu upravljanja i
rukovoenja u preduzeu i drutvu.
R. m. je sveobuhvatna i neophodna elija svake or
ganizacije rada, prostorno i vremenski pravilima defi
nisan okvir koji obuhvata konkretan posao i njegovog
subjekta. Kao socijalna kategorija, ono bitno utjee
na ontoloku sigurnost radnika i njegove porodice.
R. m. na sva tri nivoa predstavlja socijalni proces u ko
jem se funkcionalno, uzrono i smisaono proizvode i
zadovoljavaju neophodne potrebe i interesi radnika,
preduzea i drutva. Ono je, na taj nain, specifian i
snaan izvor radne, ali i socijalne aktivnosti, njenog
karaktera, smjera, sadraja i intenziteta koji dovodi do
akumulacije drutveno znaajnih sadraja i ukljuivanja
u opti drutveni razvoj.
Futurolozi rada predviaju formiranje, u skoroj
budunosti, portfeljskog radnika koji e posjedovati
portfelj strunih znanja i ii s posla na posao - s r. ni.
na r. m. - tako da e mali broj radnika imati stalnu kari
jeru. Socioloka istraivanja, inae, pokazuju daje upra
vo ni. centar u kojem su se, u dosadanjem kretanju
ljudskog drutva, odigrale impresivne promjene u samoj
sri odnosa prema radu.
U socioloko razumijevanje r. m. ukljuuje se cjelina
strukture sociolokog znanja i odgovarajueg metoda
- od filozofskih i vrijednosnononnativnih pretpostavki,
preko opte socioloke teorije, posebno teorijskog nivoa
(uoptavanja zasnovana na empirijskim istraivanjima)
do primijenjivosti i praktinog uticaja na istraivaki
objekt (sociologizovanja r. ni.). Na tome se temelje
ozbiljni napori zasnivanja sociologije r. m. u cilju
unapreenja sistematske organizacije znanja o r. ni.
Z> p o d e la ra d a Z> ra d Z> ra d n a sn a g a
S. V u kicvi

radno vreme. Deo ukupno raspoloivog ovekovog

vremena u kojem on stvara materijalna dobra ili vri
druge drutveno korisne delatnosti.
Svaki rad zahteva odreeno vreme. pa se vreme jav
lja kao opti, spoljanji, prirodni uslov ljudskog rada.
Saobraavanje vremena ljudskim drutvenim potrebama,
posredstvom rada, nazivamo istorijom. Jedna prirodna

radni moral

476

govori da su faktori r. m., ali i radne efikasnosti, brojni

i sloeni.
3 profesionalna etika O rad O sociologija rada

S. Boli
radno m esto. Izraz r. 111., u najoptijoj upotrebi,
oznaava konkretan posao koji obavlja radnik u
preduzeu radi obezbjeenja egzistencije. Naznaena
upotreba izraza ima elemente socijalnog znaenja r. m.
Individualni rad na r. m. u operativnom smislu, jeste, pri
je svega, element tehnoloke podjele rada i predstavlja
skup operacija i naina na koji se one vre. Tehnoloka
pravila usmjerena na r. 111. iskazuju nain upotrebe
ovjeka, prirode i sredstava i u svojoj povezanosti rezul
tiraju u poseban tip drutvenosti. Otkrivanjem sutine
i logike tog tipa drutvenosti mogu se procjenjivati
poloaj i perspektiva uspostavljanja radnika kao sub
jekta proizvodnog procesa, njegova emancipacija kao
ovjeka kojem predmetno carstvo mainerije postaje
drutvena predmetnost.
Drutvena predmetnost r. m. ne moe se redukovati na profesiju, radni poloaj ili radnu situaciju
(Delbert Miler, Vilijam Form). Oni se, jednim dije
lom, ukljuuju u metabolizam r. m ., ali imaju i ire
znaenje, kao to i r. ni. u svom kompleksu predmetne
drutvenosti, empirijski, pogotovo kategorijalno, ima
autonomno opte, posebno i individualno znaenje
i znaaj. Opte znaenje r. ni. proistie iz njegove
ontoloke sadrajnosti i postojanosti u egzistencijalnom
i esencijalnom smislu, tj. iz kategorijalne cjelovitosti.
Od najstarijih vremena postoje opisi r. ni. kao mikrosistema (motivacioni aspekt i aspekt vezan za radno
ponaanje) i kao makrosistema (institucionalni aspekt
/*. m.). U oba sluaja strukturie se r. 111. kao posebna
cjelina sa statusom u vertikalnoj strukturi organizacije
rada (odnosi nadreenosti i podreenosti - mehanizmi
vlasti i vladavine) i funkcionalnom pozicijom u hori
zontalnoj organizaciji - funkcijom. Time se r. 111. javlja
kao polazna elija svake organizacije rada i neizbjena
predmetno odreena jedinica organizacije drutva.
O pte znaenje r. m. sadrano je i u njegovoj
specifinoj povezanosti s nizom znaajnih drutvenih
fenomena, kao to su: potrebe i interesi, drutvena
pokretljivost, karakter prostome i vremenske distance,
inamizam drutvenih odnosa na mikro i makronivou,
rad i radni poloaj, drutveni poloaj pojedinaca i
drutvenih grupa, zatim, slobodno vrijeme, rek
reacija, dokolica itd.
Posebno (tipoloko) znaenje r. 111. vezano je za
odreenu vrstu radnih obaveza, zadataka, odgovor
nosti, specijalizovanih znanja, uslova rada, stila rada i

posebnih pravila. Tipsko m. karakterie specifian so

cijalni aspekt (socijalni zahtjevi koje mora imati osoba
na i: m. - odnos prema nadreenima, drugim radnicima,
strankama, drutveni ugled itd.), formiranje specifine
socijalne grupe i grupno ponaanje. Putem tipskog
m. pokazuju se i selektivan odnos i shvatanje potreba
i interesa radnika ili grupe radnika, vlastitog socijalnog
stanja, mjesta u sistemu socijalnog ranga, pripadnosti
odreenoj socijalnog grupi, poloaja u sferi profe
sionalne podjele rada, poloaja u sistemu upravljanja i
rukovoenja u preduzeu i drutvu.
R. m. je sveobuhvatna i neophodna elija svake or
ganizacije rada, prostorno i vremenski pravilima definisan okvir koji obuhvata konkretan posao i njegovog
subjekta. Kao socijalna kategorija, ono bitno utjee
na ontoloku sigurnost radnika i njegove porodice.
R. ni. na sva tri nivoa predstavlja socijalni proces u ko
jem se funkcionalno, uzrono i smisaono proizvode i
zadovoljavaju neophodne potrebe i interesi radnika,
preduzea i drutva. Ono je, na taj nain, specifian i
snaan izvor radne, ali i socijalne aktivnosti, njenog
karaktera, smjera, sadraja i intenziteta koji dovodi do
akumulacije drutveno znaajnih sadraja i ukljuivanja
u opti drutveni razvoj.
Futurolozi rada predviaju formiranje, u skoroj
budunosti, portfeljskog radnika koji e posjedovati
portfelj strunih znanja i ii s posla na posao - s r. ni.
na r. ni. - tako da e mali broj radnika imati stalnu kari
jeru. Socioloka istraivanja, inae, pokazuju daje upra
vo /-. ni. centar u kojem su se, u dosadanjem kretanju
ljudskog drutva, odigrale impresivne promjene u samoj
sri odnosa prema radu.
U socioloko razumijevanje r. m. ukljuuje se cjelina
strukture sociolokog znanja i odgovarajueg metoda
- od filozofskih i vrijednosnonormativnih pretpostavki,
preko opte socioloke teorije, posebno teori jskog nivoa
(uoptavanja zasnovana na empirijskim istraivanjima)
do primijenjivosti i praktinog uticaja na istraivaki
objekt (sociologizovanja r. ni.). Na tome se temelje
ozbiljni napori zasnivanja sociologije r. ni. u cilju
unapreenja sistematske organizacije znanja o r. ni.
Z> p o d e la ra d a 3 ra d C ra d n a sn a g a
5. V ukicvi

radno vreme. Deo ukupno raspoloivog ovekovog

vremena u kojem on stvara materijalna dobra ili vri
druge drutveno korisne delatnosti.
Svaki rad zahteva odreeno vrem e , pa se vreme jav
lja kao opti, spoljanji, prirodni uslov ljudskog rada.
Saobraavanje vremena ljudskim drutvenim potrebama,
posredstvom rada, nazivamo istorijoni. Jedna prirodna

477

veliina (dimenzija vreme) biva posredovana pomou

druge (radne generike sutine oveka), a kao rezultat
toga posredovanja nastaje istorija. Vrsta i osobenost
posredovanja rada u vremenu odreuje pojedine etape
drutvenoistorijskog razvoja, pa se, u tom smislu,
preovladavajui tip rada javlja kao merilo vremena
(Herbert Markuze). Odgovarajui tip drutvene podele
rada oblikuje se pod uticajem vrednosnih opredeljenja i ciljnih projekcija drutvenih grupa ili konkretnih
drutava. Ta opredeljenja su u manjem ili veem skladu
s njihovim potrebama, interesima i interesovanjima.
Duina r. v. menjala se tokom istorije. Ona se uvek
sagledava u odnosu prema vremenu provedenom izvan
rada. Odnos izmeu radnog i vanradnog vremena je u
direktnoj zavisnosti od preovladavajueg tipa podele
rada u konkretnom drutvu i, u okviru njega, ispoljenog
stepena nejednake distribucije drutvene moi, bogatstva
i ugleda.
U tradicionalnim drutvima, ija egzistencija u velikoj
meri zavisi od prirodnih uslova, rad je prilagoavan vre
menu, pa je i duina r. v. zavisila, pre svega, od koliine
osnovnih potreba. U tim drutvima je odnos izmeu rad
nog i vanradnog vremena zavisio od doba vegetacije, geografsko-klimatskih uslova, ali i od manje ili vie njima
prilagoenih svetkovina, obreda i obiaja. U savremenim
drutvima, u kojima preovladavaju industrijska podela
rada i trini/robnonovani nain poslovanja, odnos
izmeu rada i vremena je takav da se vreme prilagoava
radu. To je posledica posredovanja oveka, koje se ogle
da u pojaanoj racionalnosti, fizikalizmu (tj. sposob
nosti okretanja prirodnih sila jednih prema drugima) i u
tzv. metrikom merenju vremena. U robnonovanim us
lovima nastoji se da novcem bude meren ne samo ljudski
rad ve i smo vreme. Otuda je i nastala lakonska izreka:
vreme je novac (eng. time is monev). Duina r. v. se u
savremenim drutvima, posebno u oblasti industrijskog i
u drugim oblicima drutveno organizovanog rada, stalno
smanjivala i pod uticajem organizovane klasne akcije
radnika. Kao ilustracija tog smanjenja moe se navesti
podatak d aje prosena radna nedelja 1800. godine iz
nosila 82, a danas 40 asova, s tendencijom jo veeg
skraivanja u budunosti.
U tradicionalnim drutvima rad je bio vie sastavni
deo celokupnog vremena koje je ovek imao na raspo
laganju nego u drutvima koja se obino nazivaju mo
dernim. U tradicionalnim drutvima se nije toliko pravila
odsena granica izmeu onoga to je rad i onoga to nije
rad, kao to se to ini u modernim drutvima. Ispreple
tenost rada i drugih aktivnosti oveka u tradicionalnim
drutvima, kao to su svetkovine, obredi, slave i si. davala
je radu veu svrhovitost i prepoznatljiv nain ponaanja

rasa
oveka, drutvenih grupa ili itavih drutava. Ta svrho
vitost je prevazilazila stvarno raspoloivo vreme, koje
se merilo duinom ivota oveka-aktera, i ispoljavala
se u kulturnim obrascima ponaanja i u verovanjima.
Sve je to uticalo da rad u tradicionalnim drutvima ima
izvesnog stila, ali je, istovremeno, tetilo njegovoj efika
snosti. Zahvaljujui izmeanosti rada i svetkovine, u tradi
cionalnim drutvima ovek je mogao da u radu potrai
kompenzacijske elemente za svoj (ne)odgovarajui
drutveni poloaj. Dok su povlaene klase mogle da
se vie posvete viim oblicima kulture, radni deo tradi
cionalnih drutava se, zahvaljui prisutnosti navedene
svrhovitosti takvog rada, lake prilagoavao ritmu rada
i dirinenju.
Preovladavanjem industrijske podele rada i trinih
uslova privreivanja dolazi do odvajanja rada od onoga
to nije rad. Rad se odvaja od svetkovine, pa samim tim
gubi raniju svrhovitost. Osnovna vrednost rada, oliena u
cilju proizvodnje, dolazi izvan rada od strane onih klasa
koje imaju odluujuu mo da odreuju ta e se raditi,
pod kojim uslovima i, posebno, u ijem interesu e biti
to to e se raditi. Cilj rada postaje profil. Profit tei da
potisne sve one elemente rada koji ometaju njegovo stal
no oploavanje. Vrednosna orijentacija na profit ne trpi
nikakve svetkovine u toku radnog vremena, jer vreme
postaje novac. U tim uslovima jedina osobina rada koja
se ceni je efikasnost. Kako se svrhovitost rada, u trinim
uslovima, nalazi izvan samog rada, to se potraga za
svrhovitou rada nastoji zadobiti u vremenu izvan rada,
a posebno u slobodnom vremenu. Mogunost da se to
postigne zavisi kako od osobenosti rada i prirodnih,
drutvenih i kulturnih uslova u kojima se on odvija, tako
i od strukturisanosti celokupnog vremena koje oveku
stoji na raspolaganju.
O dokolica Z> rad 3 sociologija rada

B. Miloevi
rasa. Danas ostaje sporno da lije mogue jednoznano
utvrditi poreklo rei r. Sigurno je jedino da ona potie iz
odreenih formi romanskog jezika iz XIII veka: p. raza,
ital. razza, port, raa i fr. race. U Nemaku je dola iz
francuskog race, a preko engleskog race. Re racen se u
nemakomjeziku prvi put pojavljuje 1775. godine kod
Imanuela Kanta. Tek je u XIX veku ponemena u Rasse.
Verovatno je, mada ne i potvreno, daje re potekla iz
arapskog jezika (ra's glava).
Pod r. se podrazumevaju opte homogene populacije
s konstantnim obelejima koja se prenose na potomstvo.
Pojam/-, se koristi za oznaavanje vrsta biljaka, ivotinja
i ljudi. U engleskom jeziku se izraz human race koristi
i za oznaavanje celokupnog ljudskog roda.

rasa
Ovim optim opisom /., meutim, prestaju sve
slinosti. Nije samo sporno ta r. tano jeste nego i koje
su to karakteristike relevantne i na koliko to r. ljudi
mogu da budu podeljeni. Pri tom sve vie naunika
pokazuje nespremnost da pojmu r. pripie bilo kakav
nauni smisao i upotrebljivost. ak i kod onih koji se
pridravaju sadrine, pojam r. nije mnogo omiljen, pa
se esto zamenjuje sinonimima. Jo od kraja Drugog
svetskog rata pojam r. je moralno diskreditovan. Elnija
i kultura esto su njeni namesnici. Naravno da svaka
upotreba ovih pojmova nije rasistiki motivisana.
Odluujui problem svake definicije pojma r. i poslednji razlog za njegov neuspeh jeste nemogunost da
se /'. jasno razgranie jedna od druge, da se meavine
klasifikuju, kao i injenica da varijante unutar tako
konstruisanih /-. postaju brojnije nego one meu r.,
potpuno nezavisno od kriterijuma koji im je u osnovi:
osnovna pigmentacija, hormoni, podela prema krvnim
grupama ili genima. Odatle proizlazi d aje pojam ho
mogenih populacija neupotrebljiv, bez obzira na nain
na koji se odreuje. Nije mogue verifikovati ni posto
janje homogenih populacija, niti istih r. Da navedemo
najomiljeniji primer: nema ni b ele , ni crne r. Uopte
ne postoje beli, a ni crni ljudi. Spektar boja koe va
rira od svetloruiaste do tamnosmee. Ako se zahteva
iole pouzdana relevantnost, onda ovaj spektar nije
mogue kategorizovati. Sve i kad bi bilo mogue raz
likovati na stotine (ili hiljade) nijansi - s naune take
posmatrano - time se ne bi moglo nita dokazati. Isto
tako, pridodavanje daljih obeleja - kao to su, npr.,
set obeleja: kosa, krvna grupa, specifina kombinacija
gena i raspodela hormona - najposle dovodi do toga da
broj kategorija raste do nemerljivosti i pri tom tei da se
svede na pojedinane individue. Znaajne bioloke raz
like izmeu individua - sve individue se razlikuju jedna
od druge - ne doputaju klasifikaciju u r., vrste i rodove.
S pojmom r. povezan je zahtev da se odatle ne samo
prepariraju (dakle, konstruiu) potpuno razliiti tipovi,
potpuno drugaije vrste, nego i da se pokae njihovo
smo po sebi razumljivo i prirodno postojanje.
Prem a zamisli nauke o r. u XIX veku, kultur
na sposobnost objanjava se polazei od biologije,
delimino postupkom analogije: mali mozak znai,
npr., mali kvocijent inteligencije. U ovom postupku,
ipak, ostaje sadran ostatak mogunosti za individualni
razvoj; odgovarajuim vaspitanjem, npr., kolonizovani
Afrikanci bi trebalo da postanu dobrovoljna radna snaga
Evropljana. Pojam r. se odreuje pomou dva razliita
elementa: sjedne strane, imajui u vidu prirodu (kau
zalno), a s druge strane, na osnovu socijalne forme
(koja upuuje na nain delovanja). Ova dva aspekta se

478

uzajamno objanjavaju. R. sadri iste one osobine koje

su prema paradigmi porekla inherentne naciji i etniji
(eng. lie ofblood ), dodue, s jednom drugom namerom.
Nauka o r. je za polazite imala istraivanje individue,
koja svoje subjektno odreenje saznaje kroz rezultate
analize pojedinanih tela. Ovaj metodoloki individu
alizam radikalizuje se tehnikom mogunou analize
gena, tako da vie nisu mogui optevaei iskazi, to
znai, iskazi koji su bili jedan od izvornih ciljeva takve
nauke. Na ovaj nain se raspao kolektivni pojam r..
Kvalitativno nova postavka u kulturalistikom zaokretu
jeste da se pojedinac izmesti izvan centra posmatranja.
Izgled, anatomija, fiziognomija ili biologija nisu vie
dovoljni za zakljuivanje o karakteru pojedinca. To,
meutim, ne znai da biologija od sada ne igra nikakvu
ulogu. Genpool ili poreklo su pojmovi koje i nadalje
imaju vodei znaaj. Dodue, pre je re o kolektivnoj
nego o individualnoanatomskoj biologiji. Ono kul
turno kao kolektivnonarodnjako determinie izgled i
karakter pojedinaca, i to nepromenjivo. Biologizacija se
potiskuje u korist kulturalizacije. Njen centralni pojam
postaje etnija. Na mesto biolokih determinanti dolaze
socijalne i kulturne determinante individua, za koje se
tvrdi da su nezamenjive. U sutini, ovde je takoe re
o pokuaju naturalizacije drutvenih odnosa (Hajnc
Miler). Kolektivna biologija odreuje bie kulture
(formula zajednikog porekla, genpool). Nauka o r. se
bavila pojedinanim telima, da bi dola do proeka. Jo
nije bio ometen pogled na individualne razlike. Poto
se etnija, po definiciji, vezuje za zajedniko poreklo,
jezik, nain ivota, kulturu, tradiciju, vrednosni sistem
- individua nestaje. Etnija se na taj nain d predstaviti
kao naelno drugaija grupa, masa, monada. Iz bioloke
konstante se konstruie kulturoloka konstanta, a po
jam etnosa koji odatle rezultira treba da bude osnova za
kolektivni identitet. Pojam etnos u stvarnosti nalazi
prirodne analogije onoliko malo koliko i pojam r..
Njih merodavno konstruiu i legitimiu prirodne i
drutvene nauke.
Neraskidivim spajanjem jezika i kulture s poreklom
negira se mogunost kulturnih promena. Ideoloka
znaenja u pojmu r. upuuju na toboe prirodne odnose
dominacije. Stoga Norbert Elijas i Don Skotson opi
suju rasne odnose i kao etablirane odnose autsajdera.
Izgleda da su pojmovi kao rasistiki ili etniki, koji
se u ovom kontekstu i dalje koriste - kako u sociologiji,
tako i u irem drutvu - simptomi ideoloke odbrane.
Njihovom primenom skree se panja na sporedne as
pekte ove figuracije (npr. razlike u boji koe), a odvraa
od onog najvanijeg (razlike u distribuciji moi).

479

U pojmu etnosa pojam r. se naprosto transformie u

poreklo, koje obeava beskonanu temporalnost, u koju
individua moe da bude sigurna. U zamisli etnosa, pak,
/-. i poreklo grade jedan transcendentalni aspekt. Etnos/
etnicitet je objekt etnikog diskursa; on je ideoloka
konstrukcija, a ne empirijska drutvena kategorija i
stoga oznaava odreeni red im aginarnih osobina,
pomou kojih se uvruju i legitimiu stvarne pozicije
drutvene dominacije ili potinjavanja.
3 etnos 3 rasizam 3 sociobiologija
M. (Jzarewicz
(prev. s ncmakog . Kurir)

rasizam . Ne samo onaj politiki motivisan, ve i

nauni r. - tzv. nauka o rasama - zalae se za istotu
rase. Ideja o istoti rase, odnosno o istoti krvi, svoj
pobedonosni pohod otpoela je u paniji, na samom
pragu novog veka. Ova predstava po prvi put dobija
na snazi paralelno s progonima marana (stkast. marranos - svinje) i prisilnom hristijanizacijom Jevreja,
kao posledicom rekonkviste. Jo pre velikih otkria
ovde se po prvi put pojavljuje pojam limpieza de sangre (istota krvi). Ovo je prvi primer organizovanog
r. (Rajnhard Koselek). Najradikalniji zastupnici istote
krvi bili su miljenja daje odnos izmeu due i tela pot
puno konstantan, da spoljanje samo oslikava ovekovo
unutranje i da e se sve ove osobine preneti na potom
stvo.
Takvo miljenje bilo je potpuno strano i tokom an
tike u srednjem veku. Ljudima srednjeg veka nisu bile
nepoznate razlike meu ivim duama. Pred Bogom
su, meutim, svi bili jednaki. Osnovni poredak stvari
bilo je jedinstvo u mnogostrukosti Boijeg stvaralatva.
Vertikalna feudalna ralanjenost drutva bila je funk
cionalna, a ne supstancijalna, dok je ontologija lanca
bivstvovanja bila vertikalna, a ne horizontalna.
Kriterijum antike diferencijacije bio je u prvoj liniji
jezik, a potom drugaiji obiaji i navike. U antikoj go
vornoj upotrebi varvari su, pre svega, bili oni koji su
govorili neki drugi, nerazumljiv (ili, navodno, nijedan)
jezik. Ovde su ve prisutni toposi koji su irili r., npr.
kada su Egipani o Sudancima govorili kao o boijim
izrodima.
R. ne poinje diskriminacijom, izgonom i unitenjem
- to su njegove poslednje konsekvence. R. ne poinje ni
rasistikom praksom. Teorijska konstrukcija rasa, namera da se ljudi dele na rase, i sme su rasistike. Stoga
se ne moe povui granica izmeu r. i nauke o rasama.
Iako su, po pravilu, njegov sastavni deo, ni rasna mrnja,
pa ni rasna diskriminacija nisu konstitutivne za r.

razboj nitvo
Sistematski posmatrano, se moe ispoljavati u mnogo
strukim oblicima, koji nem aju nuno narodnjaku,
nacionalistiku ili etniku konotaciju. U tom smislu se
ve govori o kulturolokom r. ili diferencijalizmu, koji
kulturnim razlikama pripisuje kvazibioloku nepremostivost.
S obzirom na razlike izmeu polova (sex i gender),
pored pojma seksizam pravo graanstva je dobio i pojam
r. izmeu polova. U gerontologiji se govori o agizmu,
ime se oznaava razlikovanje spram starih, u medicini
i psihologiji govori se o fetizm u, koji je uperen protiv
debelih ljudi. Fantazija i kreativnost rasistikih pogleda
i prakse oigledno nemaju granica.
3 antisemitizam 3 faizam 3 rasa
M. Uzarewic:
(prev. s nemakog . Kurir)

ra t. Vrsta drutvenog sukoba koji se ispoljava u

meusobnoj oruanoj borbi drutvenih grupa (klasa,
slojeva, nacija, verskih skupina), ili pak globalnih
drutvenih zajednica (drava). Tako se u teoriji pravi ra
zlika izmeu unutranjih, graanskih r. i meudravnih,
odnosno meunarodnih r., iako u praksi ova razlika,
posebno u savremenim meunarodnim okolnostima,
nije apsolutna. R. je ishod onih vrsta sukoba u kojima
uesnici nisu spremni da prihvate druga reenja - to
leranciju, pomirenje ili kompromis. Po prirodi stvari,
bez obzira na ciljeve i vrste ratnih sukoba (graanski,
verski, oslobodilaki, osvajaki), r. su uvek razarajui
jer neminovno nanose ljudske, materijalne i duhovne
tete svim stranama u sukobu, te predstavljaju kraj
svake politike. Pacifizam i noviji mirovni pokreti kao
zajedniki cilj imaju spreavanje r. kao poslednjeg
sredstva politike, koje unitava ne samo pobeene
ve i pobednike.
3 agresija 3 sukob, drutveni 3 vojska
M. Todorovi
razboj nitvo. U krivinom pravu - vrsta samostal
nog tekog krivinog dela, ija je sutina u izvrenju
krae, uz prethodnu upotrebu sile ili pretnje nekom licu.
Re je o proti vpravnom oduzimanju ili pribavljanju tue
pokretne stvari radi prisvajanja, ili druge imovinske
koristi upotrebom sile ili pretnje, bilo prema vlasniku
pokretne stvari ili nekom drugom licu kako bi bili sa
vladani ili spreeni u otporu prisvajanju (krai). Tekim
/-. u veini krivinih zakonodavstava smatra se izvrenje
krae uz prethodno umiljajem nanete teke telesne
povrede, izvreno ubistvo, ili kada su u pitanju vee
vrednosti ukradenih stvari, ili je pak r. izvrila grupa ili
banda. Za ovu vrstu r. izriu se stroe kazne.

razboj nitvo

480

Mnoga krivina zakonodavstva prave razliku izmeu

r. i razbojnike krae. Iako je u oba sluaja re o
sloenim radnjama primene prinude i krae, razbojnika
kraa poinje protivpravnim pribavljanjem pokretne
stvari, a potom se pretnja ili primena sile koristi kako bi
se ona zadrala u posedu poinioca.
U kriminologiji pojam r. oznaava posebno teak
vid im ovinskog krim inala. R. u krim inolokom i
sociolokom smislu ima specifina obeleja, kako u
pogledu objektivnih uzroka tako i u odnosu na soci
jalna, psiholoka i druga svojstva poinilaca ovog tipa
imovinskog kriminala. R. se smatra primitivnim vi
dom imovinskog kriminala i, mada ga esto organizuju
razbojnike grupe ili bande, retko ga primenjuju profe
sionalni i organizovani kriminalci, koji izbegavaju rizike
sukobljavanja i, pogotovo, primene sile, budui da su
kazne za ovaj vid kriminalnih aktivnosti stroe. R. kao
tip imovinskog kriminala izraenije je u siromanim,
kriznim, nerazvijenim i primitivnim drutvima.
O gang O kriminalitet w kriminologija

M. Milosavljevi
razum evanje. Poznavanje ljudi i saznavanje stvari
ne mogu biti istovetni pojmovi, jer u ljudima ima neto
vie nego u stvarima, to se mora istai u razliitosti poj
mova i metodolokom pristupu. Ako stvari i ljudi imaju
ontoloki razliit poloaj u svetu, onda je metodoloki
nuno uvesti dva naina tumaenja tih stvarnosti: racionalno-iskustveni ili objanjenje, i metafiziko-nadiskustveni ili r.
Naunici pokuavaju ne samo da objasne (otkriva
njem uzroka, uslova i povoda) nego i da razumeju ono
to pojedinci i grupe ine (tumaenjem motiva, razloga
i svrha). Utvrditi uzrok neke pojave znai objasniti
je (nem. erklren, eng. e.xplain), ali to jo ne znai i
razumeti je (nem. verstehen, eng. mulerslancl). Ono
po emu se razlikuju drutvene pojave od prirodnih
jeste upravo element znaenja koji u sebi sadre i koji
drutvene nauke ne smeju da zanemare. Pojave bez
znaenja ne spadaju u oblast saznajnog interesa nauka
o oveku, ve u oblast prirodnih nauka. Oba ova pri
stupa (objanjenje i r.) dopunjuju se i ne moe se rei da
je jedan objektivan i javan zbog toga to je intersubjektivno proverljiv, a drugi subjektivan i privatan, jer su u
igri viestruka znaenja.
Poto je jedna ljudska radnja vie od lanca uzroka i
posledica, znai da se pored objanjenja tih veza mora
pojaviti i r. njihovog znaenja za nas. Jednom se ljudsko
delovanje pojavljuje u obliku dogaaja, a drugi put u ob
liku znaenja koje su mu uesnici pridali: delovanje ima
svoju spoljanju i unutranju stranu. Spoljanja je vidlji

va i lako ju je objasniti, unutranja je skrivena i teko ju

je razumeti. Prinoenje ljudske rtve na oltar i ubistvo
na trgu posve su istovetni po posledicama, ali razliiti
po znaenjima: jednom je to sveti in, a drugi put nije.
Gnev i strah izazivaju sasvim iste fizioloke posledice
(poveanje adrenalina u krvi), ali su to psiholoki i
kulturno dva razliita doivljaja. Hans Lenk uzima
ovaj primer: Isti pokreti mogu pretpostavljati sasvim
razliite radnje ako se javljaju u razliitim sklopovima
znaenja: da li bacanje koplja predstavlja lovaku rad
nju, ratniki napad ili sportsku vebu - to se ne moe
iitati iskljuivo iz vanjske forme kretanja, nego zavisi
od kulturno odreenog znaenjskog sklopa u koji je uk
lopljena radnja. Ovi primeri pokazuju da se drutveni
dogaaji, da bi za nas imali znaenja, moraju pretvoriti u
psiholoke i kulturne doivljaje: r. dogaaja je, u sutini,
relativno u odnosu na subjekt, tj. njegov okvir znaenja
ili njegovu kulturu. R. je pokuaj uspostavljanja veze
izmeu motiva i cilja onih koji sudeluju u nekoj radnji.
Jer, spoljanje ponaanje posve je istovetno, a znaenje
sasvim razliito. Uzimanje hleba i vina neki uroenik
iz dalekog sveta ne bi razumeo kao obred priea, jer
je to priee samo u okviru hrianskog verovanja i
kutlure. U okviru neke druge kulture taj postupak moe
dobiti sasvim drukiji smisao ili biti bez smisla. Pri
tom, uopte nije re o isto subjektivnom znaenju (tj.,
ta neto znai samo za pojedinca), ve o objektivnom
znaenju (tj., o znaenju u sklopu jedne kulture).
Po sloju znaenja, drutvene pojave mogu se ubrojati
u kulturne pojave, a ako im oduzmete znaenje, one
se mogu ubrojati u prirodne injenice. Drugim recima,
ako jednoj grupi ljudi oduzmete njen vrednosni sistem,
norme i pravila ponaanja, njene obiaje, simbolike
oblike izraavanja njenog iskustva, njeno kolektivno
pamenje i svest o njenim mogunostima, kulturna
dela i navike itd. - to nije vie drutvena grupa, ve
skup biolokih jedinki. Jer, i ivotinje ive prirodnim
i drutvenim ivotom, ali one ne ive u kulturi. Kad
se ljudsko bie ponaa po obrascu nadraaj-odgovor,
ono jo pripada svetu prirode (i njime se bave tzv. pacovska psihologija i sociologija mase). Kad pojedinac
deluje u skladu sa svojim tumaenjem situacije, on se
vinuo u svet kulture (i njime se bavi teorija linosti i
kulture). Pogreno se misli da linost odgovara na iza
zove nekih objektivnih drutvenih okolnosti (to moe
da ini bioloka jedinka). Ona, u stvari, odgovara na
znaenja koja te okolnosti imaju ili mogu imati za nju,
dakle, subjektivno. Otkrivati ne znai upoznavati neke
objektiv ne injenice, ve otkrivati okvir unutar kojeg te
injenice imaju odreeno znaenje.

481

Pojam znaenja nastao je u opreci prema pozitivizmu koji je imao najvie sluha za sirove injenice
i uzrone veze meu njima. Teorija znaenja ne mari
toliko za injenice koliko za znaenja koja pojedinci i
grupe pridaju tim injenicama: injenice su vidljive, nji
hova znaenja nisu. ovek od nauke, koji nije kadar da
povee vidljivo i nevidljivo (ulno i natulno, pojavno
i nepojavno) u celinu, negde je uinio omaku, ispustio
istinu. U delu Tragino i istorija, Alfred Veber s puno
razloga pie: Svako tumaenje smisla bivstvovanja
mora zaviriti ispod sveta pojava. Svet pojava je samo
plat kojim je obavijena ona tajna za kojom ono traga.
To sutastveno, bezuslovno, za im se traga, jeste uvek
s onu stranu pojave, u tom smislu to nije obuhvaeno
samo njom. Ona je jedno meta, onostrano, po kojem je
nazvana svaka metafizika. Svako bavljenje znaenjem
jeste metafizika.
O nauno objanjenje 3 simboliki interakcionizam
O sociologija razumevanja

. unji
razvod (lat. divortium). (1) Legalan i legitiman
postupak ponitavanja braka, odnosno rastavljanja ili
odvajanja suprunika koji ne ele ili ne mogu, iz bilo
kog razloga, vie da ive zajedno. (2) Legalan postupak
rasturanja brane zajednice, mada postoje i ilegalni
naini, kada jedan suprunik jednostavno napusti part
nera i porodicu. Institucija r. braka je isto toliko stara
kao i sm brak, samo to je dosta dugo, pod uticajem
crkvene doktrine, bila potisnuta kao predmet naunog
posmatranja i izuavanja. U rimskom pravu je postojao
institut r. braka koji je vaio samo za specifine vrste
brakova koje su sklapali patriciji. R. braka je poznat i
praktikovan i u drutvima na nivou rodovsko-plemenske organizacije. Potiskivanje r. i tretiranje razvedenih
osoba kao poremeenih ili socijalno devijantnih u vezi
je s negativnim stavom hrianske crkve prema r. kao
takvom, budui da se brak smatra kao sveti i od Boga
potvren spoj. Negativan stav u Katolikoj crkvi kul
minirao je zabranom r. koja je utvrena na Saboru u
Trentu (1545-1563). U sluaju d a je zajedniki ivot
nemogu, Katolika crkva dozvoljava samo odvojeni
ivot partnera (rastava od stola i postelje). I u pravo
slavnoj crkvi postoji negativan stav prema r., ali ne
postoji zabrana, ve je mogue dobiti r. u specifinim
sluajevima koje odobrava najvia crkvena vlast. Pro
testantska reformacija je ukinula zabranu r. za svoje \ cr
nike, ali je ostala generalna osuda r. i pojedinaca koji ga
ine. Pod uticajem crkvenog autoriteta, dugo vremena
su i pravo i sudstvo negovali negativan stav prema r.,
ograniavajui na razliite naine pristupanje sudskoj

razvod
proceduri r., ili pak oteavajui tu proceduru za stranke
u parnici. Sve do poetka XX veka u sluajevima le
galne razvodne procedure ena je obino proglaavana
krivom za rasturanje brane zajednice i morala je da
snosi sankcije u vidu gubljenja prava na zajedniku
imovinu i na kontakte s decom. Zbog takve pravne
pozicije veoma malo ena se odluivalo na pokretanje
razvoda, iako su najee one u braku trpele razne vrste
maltretiranja i poniavanja. Tek u XX veku dolazi do
liberalizacije prava na r. te tako r. postaje masovna
pojava u savremenim drutvima. Danas je za r. braka
dovoljna zajednika izjava partnera da ne ele vie da
ive u braku. Pravni sistem garantuje suprunicima ista
prava i obaveze u odnosu na imovinu, kao i prema deci.
Za praenje uestalosti r. braka, kao i drugih karakte
ristika vezanih za r., ustanovljena je demografska mera
stope divorciteta , koja prati broj r. na odgovarajui broj
sklopljenih brakova, ili na 10 000 stanovnika branog
uzrasta. Stope r. braka su u stalnom usponu od poetka
XX veka u svim zemljama sveta. Najvie stope r. su
karakteristine za anglosaksonske zemlje (Amerika
i Engleska), bivi Sovjetski Savez (dananja Rusija)
i vedsku. Ranije su se brakovi najvie razvodili u
mlaem uzrastu suprunika (karakteristine krizne
godine su bile nakon tri i po, odnosno sedam godina
braka), meutim danas vie nema te pravilnosti jer je
/. prisutan u svim branim grupama, od najmlaih do
najstarijih. Pojava masovnih r. i u relativno mlaoj
populaciji povlai za sobom ponovno sklapanje braka,
tj. viestruko ulaenje u nove brane veze. Ovu pojavu
sociolozi su nazvali serijalna monogamija. Uprkos
liberalizaciji odnosa prema braku i osobama koje su raz
vedene, posledice r. nisu ipak ravnomemo rasporeene
meu suprunicima oba pola i decom. Uobiajeno je da
posle r. braka ena preuzima staranje za decu, ostaje da
ivi s njima i preuzima na sebe ukupno voenje porodice
i domainstva. Tako razvedene porodice dospevaju u
veliki broj egzistencijalnih i razvojnih problema, i to ne
zbog vlastite nesposobnosti da se izdravaju i staraju o
kui i deci ve zbog neadekvatnog drutvenog tretmana
razvedene ene i porodice. U razvijenim drutvima esto
se deava da ene i deca posle r. dospevaju u kategoriju
socijalnih sluajeva, te se u ovim drutvima sve vie
iri jedan novi oblik siromatva prouzrokovan velikom
masom r. Da bi se otklonile ove negativne posledice r.,
sociolozi insistiraju na novom pojmu porodice u savre
menim drutvima koju nazivaju b im tk lea m a porodica.
To je porodica koja nastaje posle r. braka, a u kojoj os
taju ive veze i trajna interakcija, kako izmeu bivih
suprunika i njihovih novih partnera i porodica, tako i

razvod

482

sve njihove dece. Time se spreavaju najtee posledice

izolacije i deprivacije razvedenih porodica i odrava
neophodan kvalitet porodinih interakcija za normalno
odrastanje dece.
O brak Z> divorcijalitet O nupcijalitet

A. Mili

razvoj, drutveni. Re vodi poreklo od glagol

ske osnove viti (raz-viti). U skoro svim evropskim
jezicima tome odgovara etimologija kojom se re r. (fr.
dveloppement, eng. development, nem. Entwicklung)
povezuje s grupom glagola odvijati. Ideja r. izvorno
podrazumeva odmotavanje neega to je ve postojalo
u uvijenom, ne-razvijenom obliku ili stanju. Vremenom
se menjalo shvatanje o tome staje to to omoguava da
se ono uvijeno postepeno razmotava (Bog, sutina,
ideja, zakon, nagon, poruka), ali je do danas za pojam r.
ostalo konstitutivno znaenje promene oblika i strukture
onoga to se razvija, tako to se uva identitet onoga to
je u procesu r.
Najoptije realno ishodite raznolikosti poimanja
d. r. nalazi se u sociokulturnoj razliitosti raznih naina
proizvodnje i reprodukcije ivota, koji oblikuju osobene naine doivljavanja i odnoenja oveka prema
vremenu. Preovlaujue zatvoreno, statiko, cikliko i
fatalistiko poimanje d. r. najee nastaje pod uticajem
ivota u tradicionalnoj agrarnoj zajednici simbiotiki
stopljenoj s prirodnom okolinom, dok otvoreno, dinami
ko, linearno i aktivistiko poimanje d. r. vie odgovara
uslovima ivota u modemom industrijskom drutvu.
Moderno poimanje d. r. kao otvorenog dinaminog
procesa nastajanja novog odlikuje napetost izmeu ob
jektivne nunosti zakonitog smenjivanja determiniuih
drutvenih struktura nezavisnih od ljudske volje, sjedne
strane, te s druge, slobodnog izbora i sposobnosti sub
jekata da svesno usmeravaju drutvene promene svojim
delovanjem u skladu sa unapred postavljenim ciljevima
d. r. u budunosti. Postavljena dilema je zapravo lana,
jer d, r. nije proizvod ni proizvoljne i jedinstvene ljud
ske volje ili duha naroda, kao kod istoricista, niti pak
rezultat prirodne selekcije, kao kod evolucionista, ve
je on proces samokonstituisanja ljudskih grupa u strukturisanom, tj. u prethodno objektivno postojeem vre
menu istorije. Stoga je d. r. i subjektivan i objektivan, i
determinisan i determiniui, ili dijalektiki.
Pomeranje naglaska sa shvatanja d. r. kao nunog
procesa, koji se odvija po sebi, na osnovu objektivnih
zakona, ka shvatanju d aje on neodvojiv od slobodne
aktivnosti svesnih subjekata, deava se pod uticajem

smene faza stabilizacije drutvenog poretka i perioda

drutvene krize.
Osnovu za objanjenje konkretnog diferenciranja
razliitih tipova tumaenja pojedinih aspekata d. r. treba
traiti u drutvenoj strukturi, u razliitim interesima pri
padnika velikih drutvenih grupacija sa suprotnim mestima unutar celokupnog procesa drutvene reproduk
cije ivota da ouvaju, poprave ili sasvim izmene svoj
poloaj u proizvodnji, prisvajanju, raspodeli i potronji
materijalnih i duhovnih dobara. S obzirom na to da jedni
dobijaju a drugi gube, ukoliko drutveni odnosi ostanu u
neizmenjenom, reformisanom ili pak radikalno promenjenom obliku, pojam d. r. se teko moe definisati na
obuhvatan i opteprihvatljiv nain.
Pokuaji utvrivanja vrednosnoneutralnih odreenja
i merila za opisivanje d. r. na nivou fenomena svode
ga na brojne kvantitativne promene spoljanjeg oblika
i formalnih odnosa. Tako, mnogi ekonomisti shvataju
d. r., pre svega, kao rast bruto drutvenog proizvoda po
glavi stanovnika, a sociolozi funkcionalisti kao proces
unutranje diferencijacije i uslonjavanja drutvenih
sistema.
Obuhvatan i viedimenzionalan pojam d. r. mora
se razumeti normativno. On je neodvojiv od vrednosnog pojma napretka u zadovoljavanju ljudskih potreba.
Samo u okviru poimanja d. r. i kao usmerenog procesa
mogu se zamisliti efikasni kriterijumi za ocenu dostig
nutih rezultata i ciljeva delatnosti oveka u budunosti.
Ljudske potrebe treba shvatati istorijski, kao promenjive
veliine koje se razvijaju zavisno od zateenih uslova,
ali i same situacije njihovog aktivnog menjanja. Govor
o ljudskim potrebama implicira da postoje neki univer
zalni, nuni uslovi ivota koji moraju da budu zado
voljeni da bi jedno bie moglo da postoji i funkcionie
kao ljudsko.
D. r. moemo, dakle, definisati kao istorijski proces
uklanjanja sociostruktumih prepreka na putu potpunijeg
zadovoljavanja svestranih potreba svakog pojedinca. D.
r. predstavlja sled meuzavisnih strukturalnih, poste
penih ili naglih promena u svim sferama drutvenog
ivota koje proizvodi determinisano-detenniniua de
latnost ljudi, usmerena na ouvanje ili preoblikovanje
postojeih, odnosno uspostavljanje novih drutvenih
situacija i okolnosti, najpogodnijih za zadovoljenje nji
hovih potreba.
Kao protivreno napredovanje u zadovoljavanju
ljudskih potreba, d. r. je otvoren proces, pa se njegova
osnovna svrha nikad ne moe potpuno postii. Zado
voljavanje postojeih potreba stvara nove potrebe na
viem nivou. Proces samoostvarenja ljudskog roda ima

483
kraj samo u meri u kojoj je i ljudski rod konana pojava
u kosmosu.
3 potrebe 3 progres, drutveni 3 promena, drutvena
V Vratua-Zunji

reaktivni psihiki poremeaji. R. p. p. ili tzv. psihogena stanja su sva ona stanja psihike poremeenosti
koja nastaju kao neposredna reakcija na dogaaj ili
spoljanju situaciju. Postoje tri kriterijuma (Karl Jas
pers) koja definiu reaktivno stanje: (1) precipitirajui
dogaaj je vrem enski usko povezan s reaktivnim
stanjem; (2) postoji razumljiva veza izmeu sadraja
dogaanja i abnormalne psihike reakcije i (3) reaktivno
stanje se povlai s prestankom delovanja traumatskog
dogaaja. Ameriki psihijatar A dolf M ejer je prvi
uoio znaaj ivotnih dogaaja za nastanak svih vrsta
psihikih poremeaja, stav koji je danas opteprihvaen,
a oigledan kad su u pitanju r. p. p.
Smatra se da 15-20% pacijenata, koji se obraaju
lekarima opte prakse, ispoljava psihike smetnje reak
tivne prirode, a u optoj populaciji taj je procenat oko
10%, dok u masovnim katastrofama obuhvata oko 20%
od svih pogoenih. U proceni potencijalne patogenosti
ivotnih dogaaja treba imati u vidu fenomene pretnje i
gubitaka, neeljenost i iznenadnost dogaaja, zatim tzv.
slabe take ili vulnerabilnost linosti izloenih spoljnjim
udarima, kao to su ene, deca, starci i raniji psihijatrij
ski pacijenti. U reagovanju na dogaaj ili prevazilaenje
posledica nesree, ulogu ima aktivan ili pasivan stav u
prevazilaenju, kumulativnost tetnih dogaaja, kao i
socijalna podrka koju pojedinac dobija od svoje sre
dine. Posledice se reavaju odmah, na vrue, pri emu
se izbegava i hospitalizacija i psihijatrizacija.
Klinike karakteristike r. p. p. su sledee: (1) imaju
zatitnu funkciju od teih psihikih distorzija; (2) vre
menski su tesno povezani s dogaanjima; (3) poetak
im je nagao; (4) traju relativno kratko; (5) bez obzira na
teinu poremeaja imaju dobru prognozu; (6) klinika
slika je atipina, pa moe da lii na sve druge sline tzv.
procesne psihike poremeaje i (7) u klinikoj slici se
prepoznaju sadraji dogaaja koji je provocirao psihiki
poremeaj.
Prema X verziji Meunarodne klasifikacije bolesti
(ICD-10), r. p. p. spadaju u dve velike grupe: ( 1) neurotske ili stresom uslovljene poremeaje, koji se opet
dele na. (a) reakcije prilagoavanja ili krizna stanja;
(b) akutna stresna reakcija; (c) posttraumatski stresni
poremeaj i (d) druge reakcije na stres i (2) psihogene
psihoze.
(1)
U prvu grupu, neurozama slinih poremeaja,
spadaju krizna stanja koja su povezana s razliitim, ne-

recidivizam

retko oekivanim dogaajima u ivotu, praenim stra

hom, dezorijentacijom ili napetou. Re je o gubicima
(smrt u porodici, poslovni neuspeh) ili promenama u
nainu ivota (preseljenja, polazak u kolu, migracije,
progoni i si ). Anksioznost u krizi alarmira pojedinca
koji gubi ivotnu orijentaciju i podrku, crpei mu
energiju potrebnu za izgradnju i uvebavanje novih
obrazaca prilagoavanja. Akutna stresna reakcija se raz
likuje od posttraumatskog stresnog poremeaja (PTSP),
po ne tako oiglednoj vezanosti za dogaaj, po kraem
trajanju i dominaciji konfuznog (zbunjenost, nesigurna
orijentacija) i anksiozno-depresivnog reagovanja. Kod
PTSP, koji se vremenski javlja kasnije u odnosu na
dogaaj koji g aje isprovocirao, stresna reakcija traje
due, sa simptomima vezanim za traumatski dogaaj
neurotinog, neurovegetativnog i bihejvioralnog kara
ktera.
(2)
U psihogene psihoze se ubrajaju: (a) konfuznooneoridna prolazna psihotina stanja (s konfuzijama
i halucinacijama); (b) Gancerov sindrom (pseudodementno-konfuzno reagovanje zapaeno kod pacijenata
u zatvoru) i (c) akutna paranoidna reakcija (preplav
ljenost strahom i paranoidnim idejama proganjanja ili
praenja).
U pruanju pomoi ljudima sa ovim smetnjama
bitna je to ranija intervencija, i to na licu mesta, bez
hospitalizacije, sa obaveznom ponudom relevantnih in
formacija o novonastaloj situaciji. Uz to, primenjuje se
kratka psihoterapija, tj. savetovanje, koje podrazumeva
afektivno rastereenje, pruanje podrke i oseanja
sigurnosti pogoenom. Pomo se koncentrie na aktuelni ivotni kontekst i obavezno se obavlja u pozitivnom
transferu. Uspena psihoterapijska pomo ima obino
tri faze: (1) fazu oslobaanja emocija; (2) razradu aktueInog ivotnog problema i (3) fazu pravljenja novog
ivotnog plana.
3 posttraumatski stresni poremeaj 3 stres
3 sociologija, psihijatrijska
P Opali

recidivizam (lat. recidere - natrag pasti; rccidtvtis koji se ponovo pojavljuje, tj. povrat). R. je u krivinom
pravu ponovno izvrenje krivinog dela nakon pret
hodno pravosnano izreenih krivinih sankcija, s tim
to se, po pravilu, za ponovljeno vrenje krivinih dela
izriu stroe kazne, po principu vee drutvene opasno
sti. Postoje teorijska neslaganja oko kriterijuma definisanja povrata (ponavljanje krivinih dela bez obzira
na vremensku distancu u odnosu na prethodno krimi
nalno ponaanje ili utvrivanje vremenske dinstance
- odreeni protok vremena nakon izdrane kazne; uzi-

recidivizam
manje u obzir i krivinih dela u sticaju ili samo onih
izvrenih nakon izdravanja kazne i si.).
Po pravilu, sva krivina zakonodavstva ugrauju
pravni institut vinosti, odnosno umiljaja kod definisanja r., poto on upuuje na uspostavljanje navika i
sklonosti prema kriminalnom ponaanju. R. se razliku
je od sticaja, pod kojim se podrazumeva ponavljanje
krivinih dela pod uslovom da poiniocu nije ranije
izricana kazna. Preciznije definisanje r. u krivinom za
konodavstvu obino se praktikuje ukoliko se on uzima
kao oteavajua okolnost prilikom izricanja kazne, dok
se kod fakultativnog uvaavanja definiu samo osnovni
uslovi, a ostalo se preputa diskrecionoj odluci sudija,
odnosno suda.
U kriminologiji, r. podrazumeva ponovno odavanje
kriminalu, kao indikator kriminalnih sklonosti i ten
dencije ka kriminalnoj karijeri. Svako vrenje krivinih
dela prvi put oznaava se kao primarni kriminal, dok
se ponovljeno kriminalno ponaanje definie kao r.
Razlikuju se dva osnovna tipa r.: opti i specijalni.
Optim r. smatra se ponovljeno kriminalno ponaanje
drugaijeg sadraja u odnosu na primamo prestupnitvo
za koje su izreene krivine sankcije. Opti r. je indika
tor nepovoljnih drutvenih uslova ili neprilagoenosti
linosti kriminalca koji vode ka ponavljanju kriminal
nih aktivnosti. Specijalni r. podrazumeva ponavljanje
istih ili srodnih kriminalnih aktivnosti nakon isteka
prethodno izreenih krivinih sankcija, s tim to u te
oriji ima pokuaja da se u oba sluaja odredi vremenski
raspon izmeu ove dve pojave. Specijalni r. ukazuje
na postojanost uzroka kriminalnog ponaanja, tenju
ka specijalizaciji i kriminalnoj karijeri. Specijalni r.
je obeleje profesionalnog i organizovanog kriminala.
U kriminologiji se takoe govori o jednostrukom r.,
kada se nakon osude jedanput ponovi krivino delo, i
viestrukom koji oznaava ponovljeno vrenje veeg
broja krivinih dela, nezavisno od njihovog sadraja,
nakon prethodno izreenih pravosnanih krivinih
sankcija. Oba vida r. mogu biti opteg ili specijal
nog tipa. Viestruki r. upuuje na kriminalne navike,
sklonosti i perspektive ovog tipa recidivista, te se oni
najee stavljaju pod poseban reim u odnosu na pri
mame kriminalce, ili se upuuju u posebne institucije
ili specijalizovane delove optih ustanova. Viestruki
/. je karakteristian za poluprofesionalne kriminalce i
kriminalce iz navike, koji najee ine vei broj sit
nijih krivinih dela, uglavnom imovinskog ili slinog
kriminala. Ovaj tip prati vei broj sankcija liavanja
slobode u kraem trajanju.
U penologiji se pojam r. vezuje za ponovno vrenje
krivinih dela nakon izdravanja odreenog vida sank

484
cija, najee nakon otputanja iz kaznenih institucija,
s tim to ima pokuaja da se odredi vremenska dis
tanca izmeu ova dva dogaaja (izlazak iz ustanove i
ponovno vrenje krivinih dela). U kaznenoj politici u
sluajevima r. izriu se stroe sankcije.
3 kriminalitet 3 kriminologija 3 penologija

M. Milosavljevi
red u k cio n izam (lat. reductio - odvoenje nat
rag). Orijentacija u sociologiji i drugim naukama koja
pokuava da sloenu drutvenu stvarnost objasni njenim
svoenjem (redukovanjem) na delovanje nekog domi
nantnog inioca, kao u sluaju teorija faktora. Zas
tupnici ove socioloke struje meusobno su se najvie
razlikovali po tome koji su od faktora smatrali presud
nim za razvoj drutva. Svi ti pokuaji mogli bi se grubo
razvrstati u tri velike grupe: naturalizam, psihologizam i
sociologizam.
Naturalistike orijentacije, koje se u objanjenju
drutvene stvarnosti pozivaju na presudno dejstvo ne
kog od prirodnih faktora, ne uviaju da u drutvu u isti
mah deluje vie prirodnih, psihikih i sociokulturnih
inilaca i da nijedna drutvena pojava ne nastaje kao re
zultat neposrednog delovanja bilo kojeg od njih, uzetog
pojedinano i zasebno. Tako, npr., geografske teorije
previaju da se ovek kao drutveno bie poinje razvijati
tek kad od potpuno prirodne sredine stvori svoju humanizovanu, dakle, vetaku okolinu ili ljudsku prirodnu sre
dinu, a tada poinju da deluju neki sloeniji deterministiki
spletovi u kojima je geografski inilac, koji se ne sme
zanemariti, naroito ukoliko je drutvo manje razvijeno,
posredovan delovanjem razliitih drutvenih i individu
alnih inilaca.
Isti je sluaj i s biolokom osnovom ovekovom, koja
praktino i ne postoji kao sirova, jednodimenzionalna
prirodna datost u ovekovom svetu i ljudskom drutvu.
Kao drutveno bie, ovek svoju bioloku dimenziju
upravo i prevazilazi u onoj meri u kojoj uspeva da stvori
kvalitativno novu ljudsku drutvenu stvarnost. Isto tako,
ako se i ne moe porei da se ljudsko drutvo sastoji od
arolikog mnotva pojedinaca, to ipak ne znai da izvan
pojedinaca i njegove psihe neme neeg to bismo mogli
nazvati ljudskim drutvom, ili d aje ono samo prost
zbir pojedinaca. Pri tom je svako mehaniko razdva
janje pojedinaca i drutva pogreno, bilo da ide u pravcu
prenaglaavanja znaaja psihikih osobina individue
(psihologizam) ili praznih i apstraktnih socijalnih kate
gorija (sociologizam).
3 biologizam 3 naluralizam 3 psihologizam
3 sociologizam

M. Tripkovi

485
rcgion (lat. regio - predeo, kraj, oblast, pokra
jina, podruje). Nedovoljno jasno definisan i prilino
rastegljiv pojam, kako u kvantitativnom, tako i u kvalita
tivnom smislu. Pod njim se moe podrazumevati ne samo
neka ua ili ira teritorijalna jedinica unutar jedne drave
koja ima veu ili manju samostalnost (intraregion), nego
i vra ili labavija celina koja obuhvata delove dve ili
vie drava (interregion), pa ak i vie drava, kao stoje,
npr. sluaj s r. Jugoistone Evrope (transregion). Ono to
je bitno jeste da su r. u svim tim sluajevima prirodne
a ne vetake tvorevine, to znai da predstavljaju za
sebne, spontano nastale i relativno homogene geograf
ske, istorijske, ekonomske i sociokulturne celine, koje
njihovim stanovnicima omoguavaju da na kvalitetniji
nain ostvare zajednike potrebe, vrednosti i interese,
odnosno da uspenije i potpunije iskau svoj specifian
regionalni identitet.
Ovakvo odreenje omoguava da se pravi razlika
izmeu statikog i dinamikog shvatanja r., a isto
tako i izmeu njegovih objektivnih i subjektivnih
obeleja. U prvom sluaju, r. su jasno omeene i traj
no izdvojene celine, s precizno utvrenim pravima i
obavezama, kako u vertikalnoj tako i u horizontalnoj
ravni; u drugom, pak, oni su fleksibilne, funkcionalne i
ak potencijalno promenjive celine, koje se konstituiu
i rekonstituiu, u zavisnosti od konkretnih potreba i
racionalnog izbora, pri emu moderna sredstva komu
nikacije znatno olakavaju povezivanje i ostvarivanje
elastino postavljenih ciljeva.
Ako se prihvati predloena distinkcija, zamislivo
je da udruivanje na nivou subregiona ili
kao i
meuregionalno povezivanje, bude ostvareno ne samo
kao trajno ve i kao privremeno i povremeno - radi
oroenog reavanja nekog konkretnog problema od
zajednikog interesa.
Ne treba posebno ni naglaavati da jedino dinamiko
shvatanje r. olakava uspostavljanje kako ue tako
i ire mree odnosa, pri emu ovi drugi mogu da
znae prekoraivanje granica nacionalnih drava, bez
dovoenja u pitanje ili ugroavanja dravnog suvereni
teta. Takvim shvatanjem se istovremeno relativizuje
vrlo osetljivo i esto sporno pitanje granica r. U svakom
sluaju, r. ne bi trebalo da bude samo prostornofizika,
ve i funkcioniua i funkcionalna celina, ija se
opravdanost uvek meri ostvarenom racionalnou na
regionalnom i globalnom nivou.
2 r e g io n a liz a c ija Z> re g io n a liz a m

Tripkovi

regionalizacija. Proces prostorne i funkcionalne

reorganizacije drave i drutva na principima opti

regionalizacija

malne pode le prava i odgovornosti u vertikalnoj di

menziji i horizontalnoj ravni (centralni, regionalni i
lokalni nivo), radi obezbeivanja breg drutvenog
razvoja i kvalitetnijeg naina ivota. Interesovanje za
ovu problematiku ima u sociologiji dugu tradiciju, ali je
ono posebno obnovljeno u novije vreme, kada se uvidela
potreba za preureenjem savremenih drutava koja u izvesnim svojim aspektima postaju sve heterogenija a u
drugim, opet, sve homogenija. R. bi, u tom smislu, trebalo
da ima za cilj uspostavljanje novog tipa integracije, kako
na intradrutvenom tako i na interdrutvenom planu. Os
novni princip i glavni smisao r. mogao bi se, dakle, iska
zati na sledei nain: uvaiti, iskazati i podsticati stare i
nove elemente i inioce drutvene heterogenosti - pored
ostalog i tragajui za regionalnim identitetom i multikulturalnim posebnostima - ne ugroajui homogenost, koja
se sada samo neprekidno propituje i redefinie na novim
osnovama.
U naelu, r. moe da bude planirana, tj. organizovana i autonomna, to znai ostvarena na principima
bazinog konsenzusa o najracionalnijim modelima us
trojstva drutva i drave, ili pak stihijna, odnosno spon
tana, heteronomna i konfliktna, uz odsustvo takvog kon
senzusa. U praksi, ona je esto osobena meavina ova
dva tipa, u kojoj mogu da preovlauju elementi prvog
ili drugog korpusa.
Na osnovu toga, mogli bi se izdvojiti neki osnovni kriterijumi i pokazatelji dobre ili poeljne r., kao to su:
(1 ) da se zasniva na specifinim zajednikim obelejima
formiranim manje-vie spontano u duem vremenskom
periodu; (2) da doprinosi otvaranju a ne zatvaranju vla
stitog regiona. drugih teritorijalnih jedinica, celog drutva
i njegovog ueg i ireg spoljanjeg okruenja; (3) daje
u funkciji razvoja drutva i podizanja kvaliteta ljudskog
ivota, kako regiona tako i irih celina kojima on pripada
i s kojima je povezan: (4) da se njome gase, smanjuju
ili ublaavaju postojei drutveni sukobi i predupreuje
nastajanje novih; (5) da uspostavlja pravu meru izmeu
nune centralizacije i poeljne decentralizacije; (6) da se
njome da ju vea ovlaenja regionalnim jedinicama, ali i
poveava odgovornost za sopstveni razvoj, kao i za razvoj
celine drutva itd.
Insistiranje na regionalnim posebnostima opravdano je
samo ako to regionalno sadri u sebi i sva bitna obeleja
univerzalnog-, to je zapravo opte i univerzalno koje
posmatramo kroz posebno i pojedinano, i na taj nain
oplemenjeno i transfonnisano. Specifinosti regionalnog
nisu nikakav izgovor da se ide ispod ili mimo najvieg
dostignutog nivoa univerzalnog. Proces r., u tom smislu,
treba posmatrati kao deo ireg kruga pitanja vezanih za
transformaciju vertikalnog vienja i ureenja drutvenog

regionalizacija
prostora, koje bi trebalo da bude dopunjeno i izmenjeno
njegovim horizontalnim vienjem. Za razliku od prvog,
u kojem je kljuan odnos, pa samim tim i osnovna supro
tnost vrhpodnoje, u drugom je to odnos centarperi
ferija. Ispravno reenje ovog problema sastojalo bi se,
dakle, od pronalaenja optimalne take ukrtanja ove dve
koordinate, to nije nimalo lako postii, ali je sa stanovita
daljeg razvoja drutva svakako neizbeno.
Kod r. je, znai, re o paljivo izbalansiranoj podeli
vlasti, kako u njenoj vertikalnoj dimenziji (centralna,
regionalna, lokalna), tako i u njenoj horizontalnoj ravni
(zakonodavna, sudska, izvrna). Time se obezbeuje
skladna pluralizacija vlasti - naravno, pod uslovom da
se ima posla s demokratskim drutvom. Meutim, ako je
drutvo nedemokratsko ili nedovoljno demokratsko, onda
sve dobija drugaiji izgled i smisao, te se mora tumaiti
na sasvim drugaiji nain.
U svakom sluaju, tekoe i rizici uspene r. nisu
mali, naroito za drutva u tranziciji, a pogotovo za ona
zakasnele i neuspene tranzicije, kao to je sluaj sa
Srbijom. Jedan od prvih i najveih problema proizlazi
iz injenice da se iza r. neretko skrivaju ili r. pokriva
ju, odnosno pokuavaju neuspeno da ree neki drugi
problemi, koji jesu s njom povezani ali se pomou nje
ne mogu razreiti. Tu se, pre svega, misli na problem
preterane centralizacije vlasti sa skupom i neefikasnom
dravom, zatim na problem prekomerne i zastarele
regulacije koja je u funkciji prinude i rigidne dravne
ili ire socijalne kontrole, a ne u funkciji pospeivanja
razvoja, te na problem odsustva demokratije ili na njene
brojne deformacije u praksi.
Kada je re o Srbiji, otpor decentralizaciji se prven
stveno ispoljava kao grevita borba za ouvanje autori
tarne vlasti, koja ovde ima dugu tradiciju; s druge strane,
zahtevi za decentralizacijom preteno se ispoljavaju kao
tenja da se neto od te autoritarne vlasti zgrabi i sauva
za sebe, tako to e se samo spustiti za jednu ili dve ste
penice nie, tj. na regionalni i lokalni nivo. U oba sluaja
(de)centralizacija se pokazuje kao vaan ulog u borbi
politikih i ekonomskih elita za (pre)raspodelu (i dalje
autoritarne) vlasti.
Jedan od ishoda bi mogao da bude i model razdrob
ljene ili rasute drave, u kojoj svaki osamostaljeni deo
nosi u sebi sklonost i sposobnost za preivljavanje starih
struktura i politikih modela u novim uslovima, odnosno
realna opasnost samoreprodukcije nekog od oblika au
toritarnosti. Na toj osnovi mogu se javiti i razni predmodemi oblici organizacije drutvenog ivota i odgovarajui
obrasci ponaanja, miljenja i delovanja, kao to su patrimonijalizam, familijarizam, klijentizam, provincijalizam,

486
lokalizam i si., koji mogu biti pogubni za sve sfere, kako
javnog tako i privatnog ivota.
Tekoe i rizici r. nisu, meutim, smeteni samo u
sferu borbe za mo (vlast) i vezani za ideologizaciju,
ve imaju i druga, manje-vie imanentna i autonomna
ishodita, svojstva i manifestacije, kao to su: kako va
ljano artikulisati i racionalno uskladiti globalne (nacio
nalne), parcijalne (regionalne) i pojedinane (kolektivne
i individualne) ciljeve i akcije; kako afirmisati princip
konkurencije, a ne zanemariti princip solidarnosti; kako
obezbediti ravnomemiji regionalni razvoj preko nune
preraspodele resursa, a ne ugroziti autonomna prava
i obaveze pojedinih regiona; kako pomiriti decentra
lizaciju i deregulaciju, koje nuno prate r., sa isto tako
neizbenom koordinacijom na globalnom nivou itd.
Ovo tim pre to bi osnov i glavna svrha r. trebalo da
bude decentralizovana mo (vlast) koja je praena vi
sokom integrisanou drutva, mada je taj ideal - kojem,
svakako, treba teiti - u naim uslovima ne samo teko
dosegnuti ve mu se gotovo nije mogue ni pribliiti.
Jer, svi smo se mi uglavnom kretali, i kreemo, izmeu
dve krajnosti: centralizovane moi (vlasti) i niske integrisanosti drutva, na jednoj strani, odnosno decentralizovane moi (vlasti) i takoe niske integrisanosti
drutva, na drugoj. Stvar je utoliko nepovoljnija za r.
to se ovaj potonji sluaj zapravo moe protumaiti i
kao privid decentralizacije moi (vlasti), budui da se tu
centralizovana mo (vlast) na viem nivou jednostavno
sputa, ili eli da spusti, u manje-vie neokrnjenom ob
liku, samo za jednu stepenicu nie: od savezne drave
na republike, od republika na pokrajine, od pokrajina na
regione, od regiona na lokalnu samoupravu.
Ako su, dakle, decentralizacija moi (vlasti) i visoka
integrisanost drutva poeljni ciljevi r., njen najverovatniji realni ishod e biti prividna decentralizacija uz
nisku integrisanost, to je dobra podloga za kompromitovanje i same ideje r., te za ponovni povratak na visoku
centralizovanost i nisku integrisanost drutva i drave.
Prema tome, kada je re o /-. u Srbiji, ona se prven
stveno mora posmatati u funkciji transformacije jed
nog autoritarnog i zatvorenog drutva u demokratsko i
otvoreno drutvo. R. je, u tom smislu, tesno povezana
sa zahtevima za demokratizacijom, decentralizacijom
i deregulacijom, a isto tako i s traenjem novih puteva
i adekvatnijih oblika integracije preko kojih bi se bolje
iskazale regionalne specifinosti. Time bi se istovremeno
obezbedilo preuzimanje vee odgovornosti za funkcionisanje uih zajednica i unapreenje ukupnog kvaliteta
ivota u njima, kao i u globalnom drutvu. Dobrom r.
se. izmeu ostalog, predupreuju i negativne tendencije
povlaenja i zatvaranja unutar skuenih granica lokalnih i

487
manjinskih prostora, koje nisu nita manje tetne od vie-manje nasilno nametnute krute centralizacije, zasnovane
na favorizovanju monokultumog modela, ispod kojeg se,
po pravilu, skrivaju parcijalni interesi privilegovanih elita
smetenih u centru drutvenog prostora.
O rgion O regionalizam

M. Tripkovi

regionalizam . Obino se definie kao tenja za

oblasnom ili pokrajinskom samostalnou, odnosno
kao oblasno rodoljublje i provincijski duh. Iako u tom
pogledu postoji nedovoljna terminoloka preciznost u
sociologiji, koja ponekad prelazi u pravu zbrku zbog
meanja r. sa regionalizacijom, r. se, u irem smislu,
moe shvatiti kao teorijska zamisao i praktini projekt,
kao i iz njih proizala odgovarajua ideologija i politiki
pokret, koji u osnovi imaju tenju za ostvarivanjem pot
pune ili barem visoke autonomije neke oblasti ili njeno
objedinjavanje s drugim oblastima na teritoriji jedne
drave. Ukoliko su takve aspiracije usmerene na menjanje granica postojeih drava, onda se r. pretvara u
separatizam i iredentizam.
Treba, dakle, praviti jasnu razliku izmeu regio
nalizacije, kao opravdanog zahteva i poeljnog pro
cesa, te r. kao ideologije ispod koje se skriva borba za
(pre)raspodelu drutvene moi. Dobro shvaena regio
nalizacija se razlikuje ne samo od krutog i neracionalnog
centralizma ve i od agresivnog r., kao oblika egoistikog
partikularizma i skuenog provincijalizma, ije bi posle
dice mogle da budu jednako pogubne: umesto da dopri
nosi razgradnji autoritarnih i tradicionalistikih struk
tura, r. kao osobena ideologija i politika akcija moe da
pospeuje njihov prividni preobraaj i da omoguuje nji
hovo preivljavanje, samo na neto niem nivou i donek
le drugaijim osnovama, ime se konzervira postojee
nepovoljno stanje i sputava drutveni razvoj.
To upuuje na zakljuak da preovladavanje politikih
motiva u nekom konkretnom modelu regionalizacije, a
pogotovo prisustvo agresivnih i ka nasilju usmerenih
politikih snaga, otkriva njenu skrivenu ideoloku ma
tricu, koja se ovde oznaava kao r. i koja se shvata kao
opravdanje i zaklon u borbi za (pre)raspodelu moi; i
obrnuto, snano prisustvo ekonomskih i kulturnoidentitarnih motiva, kao onih koji su u neposrednoj vezi s
poboljanjem kvaliteta ivota ljudi, udaljavaju zahteve
za regionalizacijom od ideologizacije i borbe za mo
(vlast).
Moe se rei da to se centralna vlast jednog nedo
voljno demokratskog, veoma heterogenog, u velikoj meri
dezintegrisanog, preterano centralizovanog, izrazito ner
azvijenog i prilino zaputenog drutva vie opire zahte-

regulacija, drutvena
vima za njegovim preureenjem na novim principima,
a to, izmeu ostalog, podrazumeva i uspostavljanje balansa izmeu centra i periferije (i to na svim nivoima i u
svim segmentima), to su izgledi za radikalizaciju pitanja
regionalizacije i njegovo pretvaranje u r. vei.
Doda li se tome periferijski karakter jednog socijal
nog prostora, kao i injenica da ne postoji univerzalno
prihvatljiv i svuda podjednako primenjiv model racio
nalne (de)centralizacije drutva i drave, onda je jasno
da se time stvaraju pogodni uslovi da se razumna re
gionalizacija pretvori u iracionalni /-., te da tako tvrda
odbrana sredinje vlasti, koja se formira pod izgovo
rom vrste odbrane dravnog jedinstva i suvereniteta,
zavri bitnim ugroavanjem tog istog suvereniteta i
manje-vie nasilnim razbijanjem ili potpunim slablje
njem dravnog jedinstva, uz brojne pogubne posledice
za razvoj drutva.
U naim uslovima, dobro promiljena i pravilno
sprovedena regionalizacija, koja izbegava zamke cen
tralizma i r., pokazala bi se stoga kao jedan od bitnih
mehanizama kojima se pospeuje prelazak s kriminalizovanog, elitizovanog i politizovanog autoritarnog si
stema na zdrav, trini, pluralistiko-demokratski model,
to e, svakako, biti izuzetno teak i potpuno neizvestan
proces, u kojem e, pored ostalog, ostvarivanje dobre in
terakcije izmeu formalnih (zakoni, uredbe i si.) i nefor
malnih (tradicija, obiaji, navike) inilaca transformacije
biti od izuzetne vanosti.
Bitno je, pri tom, napomenuti da regionalizacija kao
sloen i dugotrajan proces sm po sebi nita ne reava
ukoliko se ne smesti u iri kontekst drugih globalnih
procesa, oznaenih dosta neodreeno pojmovima mo
dernizacije, demokratizacije, decentralizacije ili
deregulacije, ali i globalizacije, kao i opte krize
modemiteta, koji otvaraju prostor za izgradnju jednog
bitno drugaijeg pluralistikog drutva od onog koje
danas poznajemo, ali i za neke druge mogunosti koje i
postojei nivo pluraliteta mogu da dovedu u pitanje.
O rgion O regionalizacija

M. Tripkovi

regulacija, drutvena (lat. regula - pravilo, meri

lo). Sistematsko i legitimno uticanje na ponaanje ljudi
prema prethodno postavljenim kriterijumima. Pos
tojanje prethodno postavljenog kriterijuma znai da
d. r. nikada nije preputena sluaju, ve da proizlazi iz
ljudske svesti, d a je motivisana predstavom o nekom
buduem, poeljnom stanju ponaanja. Kriterijum r.
je upravo to zamiljeno poeljno ponaanje koje bi se
regulativnim uticajem elelo postii. Gde nema takvog
metila, nema ni d. r. Re legitimnost u ovoj definiciji

regulacija, drutvena
ima ire znaenje od uobiajenog, jer je dovoljno da oni
ije se ponaanje regulie u pretenoj veini ocenjuju da
je d. r. deo poretka u kojem oni manje-vie trajno ive,
bez obzira na to ta o tom poretku misle. Osnovni cilj
d. r. je da ljudsko ponaanje ustale i uine predvidljivim,
da ga usklade s unapred usvojenim interesnim i vrednosnim merilima.
Svaka d. r. je nuno normativna, jer je unapred
postavljeni kriterijum kao centralni element pojma
d. r. normativnog karaktera utoliko to postavlja zahtev
i zasniva odreena oekivanja u pogledu ponaanja ljudi
(normativna oekivanja). Obrnuto, svaka norma je regulativna, jer je cilj njenog zahteva i na njemu zasnovanog
oekivanja sistematsko legitimno uticanje na ponaanje
ljudi.
Sveobuhvatni proces d. r. odvija se preko pluraliteta normativnih sistema (pravo, moral, obiaj, pristoj
nost, takt, moda itd.). to je opti sistem d. r. sloeniji,
to su brojnije situacije u kojima se postavlja pitanje
razgranienja i meusobnog odnosa normativnih si
stema.
O norma O normativna injenica S sistem, drutveni
5. Nedovi

religija (lat. religio, od relego - opet skupiti, pove

zati). Sve ljudske zajednice imaju r., ali nemaju sve
istu /-. Zato je nuno da se razlikuje r. kao opti p o
jam od posebnih oblika r. : ono to je u njima isto i ono
to je razliito trebalo bi da se obuhvati i shvati je d
nom definicijom. Svaka slinost izmeu dve r. znai
prevazilaenje injenice relativizma i prilog je univer
zalizmu ljudskog iskustva: ovo univerzalno omoguava
razum evanje i sporazum evanje, a ono posebno i
pojedinano ga oteavaju.
Ako uspemo da odgovorimo na pitanje ta jeste r.,
onda smo u isto vreme rekli ta nije r. Najbolji, ali i
najtei put da saznamo ta je r. vodi preko kritike
poznatih i priznatih definicija r.
( 1) R. kao vera u boga. Ako se r. odredi na ovaj
nain, kako emo postupiti u sluajevima r. bez boga?
Ima nekoliko velikih r. bez boga, to znai da bog ne
mora biti prisutan u religijskom iskustvu vemika. Bog
uopte ne mora biti u sreditu jer kad bi to bio sluaj,
onda se bogovi ne bi mogli raati i umirati, niti menjati
svoj oblik i ime. Bogovi su prolazni, r. je stalna. Setimo
se samo koliko je bogova bilo u grko-rimskom svetu, a
gde su oni danas i ko jo u njih veruje! Prema tome, ako
se r. teorijski definie kao verovanje u boga, a istorijski
ustanovimo da ima i r. bez boga, onda je naa definicija
preuska, jednostrana i bez vrednosti za razumevanje
verskih tradicija koje ne znaju za boga.

488
(2) R. kao verovanje u natprirodno (onostrano, transcendentno). Kako razumeti r. koje ue da bog nije izvan
ili iznad prirode, ve u samoj prirodi (deus sive natura)?
Bog se iskazuje preko prirodnih zakona kao unutranje
naelo spoljanje prirode - bezlini zakon svemira.
Slabosti ove definicije su oigledne: (a) r. kao vero
vanje u natprirodno (bie, mo, poredak itd.), znai da
neka r., koja u sebi nema element natprirodnog to nije;
(b) ima kultura koje u svom jeziku ne prave razliku
izmeu prirodnog i natprirodnog, to znai da razlika
izmeu ova dva pojma nije univerzalna; (c) pojam
nad-prirodno verovatnoje nastao kasnije i vezanje za
razvijenije religijske predstave. Sve su ovo dovoljni ra
zlozi da se ova definicija r. napusti i krene u potragu za
boljom.
(3) Ako se r. odredi kao verovanje u sveto, ta emo
raditi u sluajevima kada nad-prirodno uopte nije sveto,
a sveto nad-prirodno: zli duhovi i avoli ne doivljavaju
se kao neto sveto, iako jesu neto neprirodno i nat
prirodno, dok se ponekad svetim smatra i ono to nije
natprirodno, kao to su sveta krava ili sveti mi. Pojam
sveto je iri od pojma natprirodno, jer sve moe biti
sveto, ali sve ne mora biti natprirodno. R. shvaena kao
odnos prema svetom nije dobro odreena (iako je izbegla prve dve zamke), jer ima r. koje uopte ne poznaju
razliku izmeu svetog i svetovnog, ili je ne poimaju
onako kao stoje mi, ljudi zapadne racionalistike kul
ture, razumemo.
(4) Ako se r. odredi kao duhovni izraz oseanja za
visnosti od natprirodnih ili prirodnih sila, onda se moe
izneti prigovor d a je svaki odnos na neki nain odnos
zavisnosti, ali svaki odnos zavisnosti nije religijski
odnos. Ako bi se, recimo, radilo o (oseanju) zavisnosti
svih pojava meusobno, onda bi zamisao o zavisnosti
izgubila svaki religiozni smisao. U ovoj definiciji spor
no je shvatanje zavisnosti, ne samo zbog toga to nije
naglaeno daje re o oseanju apsolutne zavisnosti nego
i zbog toga to je zavisnost shvaena kao podreenost
oveka bogu, a to nije obavezno, to se lepo vidi u stihu
R. M. Rilkea: ta e, Boe, uraditi ako umrem?.
(5) Ako se /. odredi kao verovanje u neto natulno
ili nadosetilno, ne vidi se zato bi ono moralo biti reli
giozno, kada znamo za mnoge natulne pojave koje nisu
religiozne prirode. Sve logike, matematike, filozof
ske, naune i umetnike apstrakcije i odnosi ne sadre
neto ulno, a ipak ne spadaju u r. Ako se r. odredi kao
verovanje koje se zasniva na predstavi o dve sutinski
razliite stvarnosti, ulne i natulne, onda se ne vidi
razlika izmeu /. i nekih drugih sistema ideja, vero
vanja i vrednosti, kao to su filozofija i nauka, jer i one
poivaju na predstavi o dve suprotstavljene ravni stvar

489
nosti, pojavne i sutinske, bia i biti: pojavno ne moe
biti sutinsko, sutinsko ne moe biti pojavno.
(6)
Ako se /'. shvati kao pokuaj izgradnje jednog
sveta reda nasuprot svetu nereda, onda bi skoro sve
ljudske delatnosti i ustanove imale religijski smisao,
jer otkrivaju (filozofija, nauka), unose (moral, pravo) i
stvaraju (razne umetnosti) red. Tako bi se izgubila raz
lika izmeu religioznog i nereligioznog delanja: svetost
se iroko razume kao suprotnost neredu.
Svaki pokuaj odreivanja r. jeste pokuaj prevazilaenja neodreenosti. U meri u kojoj svaka definicija
r. pokriva samo deo povesnog bogatstva i raznoliko
sti verovanja, utoliko ona spreava uoavanje drugih
verskih iskustava, ideja i ponaanja. Svaki izuzetak
od definicije samo je upozorenje o njenom neuspehu i
protest protiv suavanja religijske stvarnosti: potpuna
definicija /. je njena stvarna istorija. Ali nije mogue
do kraja definisati neto to se stalno menja, to je pre
puno mogunosti i stoje u velikoj meri i smo nesvesno.
Ovde se predlae jedno teorijsko stanovite koje je iznad
svih istorijskih oblika r. i njihovog samorazumevanja,
a da nije izvan njih: stanovite koje jednim pogledom
obuhvata i shvata raznovrsne oblike religijskih ideja,
verovanja i radnji. Traenje optih osobina r. izvan
posebnih oblika znailo bi otvaranje puta koji odvodi od
iskustva vemika. Svaka posebna r. mora se prepoznati
u ponuenom teorijskom obliku, barem u nekim svojim
obelejima. Sve /-.javljaju se kao razliiti ili neophodni
oblici jedne strukture, koja se izraava jednim visokoorganizovanim pojmom.
R. se moe smatrati svako verovanje u apsolutnu i
mistinu mo, od koje ovek zavisi, i koja kontrolie
njegov ivot i smrt, ali na koju moe uticati, ako se
ponaa na odreene naine. Svoja iskustva s tom moi
ovek moe da izraava na kognitivan, emocionalan,
praktian i mistian nain, tj. u obliku uenja, obreda,
zajednice vernika ili harizmatske linosti; sticanje i
izraavanje iskustava s tom moi ima za njega odreeno
znaenje, a za zajednicu odreen znaaj, jer bi bez
toga njegov ivot i ivot zajednice izgledao sasvim
drukiji.
Ovde se r. odreuje kao verovanje u apsolutnu i
mistinu mo, a ne kao verovanje u boga (natprirodno,
sveto, natulno itd.), jer sve poznaju takvu mo, ali
sve nemaju pojam boga (natprirodno, sveto, natulno
itd.). Ova mo, jedinstvena po svojoj sutini, a razliita
po svojim oblicima i imenima, ispunjava svaku r., pri
rodnu i objavljenu: i pojam boga moe se razumeti iz
ireg i dubljeg pojma apsolutne i mistine moi i u njoj
rastvoriti.

religija

Svakako da je ovaj pojam r. vieslojan, pa svako

pitanje o r. mora da se smesti u odgovarajui sloj, to
se lepo vidi iz sledeeg popisa i opisa bitnih sastavnih
delova i njihovih meusobnih odnosa unutar svake
razvijene /.: r. je (1 ) verovanje u mo (mistina, ap
solutna zavisnost, kontrola, uticaj); (2) iskustvo (kog
nitivno, emocionalno, akciono, mistino); (3) istorijski
oblici izraavanja iskustva (mit - uenje, dogma, ritual
- obred, zajednica - organizacija, ustanova, linost
- harizma); (4) znaaj i znaenje (posledice i smisao)
- za pojedinca, grupu, drutvo, kulturu.
Funkcije r. - Da bismo objasnili i razumeli r., mo
ramo je posmatrati strukturalno i f unkcionalno. Struk
turalno ispitivanje r. vee se za njene sastavne delove i
njihove meusobne odnose, a funkcionalno istraivanje
odnosi se na povezanost tih delova (mit, obred, vrednost,
norma itd.) s linim i drutvenim potrebama i eljama.
Meu brojnim linim i kolektivnim potrebama
i eljama koje zadovoljava svaka r. (bez obzira na
njen istorijski oblik) jeste saznajna potreba i elja.
oveanstvo nije ekalo da se pojavi filozof i uenjak
da bi mu oni otkrili razlike izmeu istine i zablude,
dobra i zla itd., nego je te razlike uilo na vlastitom
iskustvu i prenosilo sledeim naratajima kao najvred
niji dar u obliku svetih pria. Bez obzira na to da li je
sveto uenje prenoeno usmeno ili pismeno, ono je uvek
sadravalo ijedan saznajni sloj, koji je upotpunio celovitost verske poruke: mit je prvi odgovor na pitanje
kako je nastao svet, kako su stvoreni ovek i druga bia,
da lije dua besmrtna itd. Da r. od samog poetka nije
u sebi sadravala ovaj kognitivni sloj znaenja, ne bi
bilo mogue da se iz nje iznedre filozofija i racionalna
teologija kao iskljuivo kognitivni sistemi. Ipak, kog
nitivna funkcija nije kljuna za r., jer je /-., pre svega,
nain ivljenja, a potom nain miljenja: ideja boga nije
ivi bog. Da se vera obraa razumu, ne bi ni bila vera: da
su bogu bili potrebni mudraci, ne bi u svet poslao svece.
Tako se naa vera poznaje po ljubavi, a ne po znanju:
zato se kod nas slave sveci, a ne uenjaci. Verske zapovesti postoje da bi se prema njima ivelo, a ne da bi se
o njima mislilo.
Kao celovit pogled na svet, r. zadovoljava jednu od
bitnih vernikovih potreba: potrebu za komunikacijom
s bogom, sa sobom, s drugim ljudima, s prirodom, s
drugim narodima i kulturam a, s mrtvim precima.
Svaki ljudski odnos je neka vrsta komunikacije: svi
oblici delovanja u isto vreme su i prenosnici poruka,
jer se poruke ne prenose samo recima. Molitva je oblik
komunikacije s bogom, ali to nita manje nije ni rtva.
Komunikacija s boanstvom produava se u komu
nikaciju s drugim vernicima, pri emu se, po pravilu,

religija
najlake meusobno razumevaju vernici iste vere, a
najtee vernici razliitih vera. Komunikacija je nosei
pojam, most od boga ka oveku, i od oveka ka oveku,
obostrano kretanje, susret. Izolovani pojedinac je naa
psiholoka zabluda: on je uvek u odnosu sa znaajnim
drugim. Iskonska potreba za komunikacijom jeste, u
stvari, potreba da se sva bia doive kao sabesednici.
Neki sveci i samotnjaci postali su slavni po svojim propovedima ribama, pticama i divljim zverima. Oni su
uili i nauili tajni jezik prirode.
Svojim idejama i verovanjima, vrednostima i norma
ma, simbolima i obredima itd. r. nudi ne samo lini nego
i kolektivni identitet. Ona odgovara na pitanje svakog
pojedinog vemika ili verske zajednice: ko sam ja i gde
je moje mes to u sklopu sveta ovoga i onogal R. moe
da proiri vemikovo ja do krajnjih granica prirodnog i
natprirodnog sveta: bez njene pomoi vemikov pojam o
svome/a ili o sebi bio bi veoma ogranien. Kada vidimo
da se neko krsti kao mi, ili moli kao mi, ili ispoveda
kao mi, skloni smo da ga smatramo jednim od naih: on
nam je brat po veri. Identitet podrazumeva doslednost u
stavovima i ponaanju neke osobe, predvidljivost njenih
misli i postupaka u odreenim okolnostima, osobenost
u spoljanjem dranju i vrsto jezgro linosti (koja se
ne menja prema spoljanjim ne/prilikama, jer ako se
stalno menja, onda i nema identiteta, poto identitet i
promena ne idu zajedno). Zbog ove svesti o identitetu,
svaki se pojedinac osea izuzetnim, kao to se i svaki
narod smatra izabranim.
Kada je re o funkcijama r., valja rei da se r. tako
razumeva s obzirom na neke spoljanje potrebe i elje,
a ne s obzirom na njene unutranje vrednosti i sutinu:
pitanje o sutini uvekje tee od pitanja o funkciji. Tako,
npr., sutina verskog obreda jeste u tome da se uspostavi
odnos sa apsolutnom i mistinom moi (bogom), a funk
cije obreda mogu da budu razliite: drutvena integra
cija, duevna rastereenja, prilagoavanje na promene,
prikaz reda u prirodi i poretka u zajednici itd. Znai,
jedan isto duhovni odnos svodi se na neku drutvenu
potrebu. Jasno je da se r. ne sme izjednaavati sa uz
grednim sociopsiholokim posledicama koje izaziva,
jer se ona ne iscrpljuje u svojim funkcijama. Kao to
ista ideja ima vie razliitih funkcija, tako istu funkciju
mogu imati razliite ideje. Ako bi se sutina r. videla u
integraciji grupe ili drutva, onda bi i neke druge ideje,
razliite od r., mogle da izazovu istu posledicu - in
tegraciju grupe ili drutva. Zna se da ideologija ujedi
njuje svoje pristalice u zajednicu, pa bi se ona, shodno
toj logici, mogla smatrati svetovnom r.: r. i ideolo
gija podudaraju se po svojim posledicama (integracija
drutva), ali po svojoj sutini one su jedna drugoj strane.

490
U svakom sluaju, skupina ljudi smatra se zajednicom
tek onda kada su oni povezani zajednikim duhom.
Verovanje u jednog boga na simbolian nain izraava
potrebu i elju za jedinstvom naroda koji inae moe
biti izdeljen stotinama razlika i raspren po itavom
svetu. Ne moe biti opteg bratstva bez jednog sredita
oko kojeg se duhovno ujedinjuje ono to je drutveno
razjedinjeno. Sve dok jedna zajednica veruje u istog
boga, moe se rei da nema razlike izmeu drutvene i
verske zajednice - r. je isto toliko drutvena pojava ko
liko je drutvo religijska pojava. Sama re religio znai
povezati ono to je odvojeno, ujediniti, udahnuti jedan
duh u mnotvo. Primer gde se drutvena grupa poklapa
s duhovnom zajednicom jeste porodica: ona je izvorno
bila drutvena i kultna jedinica u isto vreme.
Sledea vana uloga r. u linom i kolektivnom ivotu
jeste odreivanje pravca ljudskim nemirima: ona zado
voljava ljudsku potrebu za orijentacijom u neodreenom
i nesigurnom svetu. Potreba za putokazom naroito je
snana u trenucima line i drutvene krize, kada izgleda
da se rui ne samo naa slika sveta, nego i sm svet.
O religioznost O veroispovest O verovanje, religijsko
. it n ji

religija, civilna. Neki je uvrtavaju u klasinu

religiju, drugi u kvazireligiju. Neki je nazivaju
svjetovnom, drugi sekularnom, ali kao da se odomaio
naziv c. r. Po nekima, ona je rezultat modernizacije i
sekularizacije. Sekularizacijom drutava umjesto re
ligijski svetog nastupa sekularno sveto.
Pojam je uveo an-ak Ruso koji je govorio o gra
anskoj religiji u kojoj bi postojao pojam boga, zagro
bnog ivota i vaila bi naela tolerancije. Za Rusoa bi
se moglo rei daje prvi teoretik c., graanske religije.
U prolom stoljeu taj izraz koriste Robert Bela, Niklas
Luman i drugi mislioci. Naravno, meu njima postoje
razlike u pogledu toga to ini c. r. Kasnije su se pod
tim podrazumjevali obredi i vjerovanja koji su slini
onima u religijama (odnos prema zastavi, ideologiji,
nekom drugom simbolu). U sociologiji je taj pojam ra
zvijao Emil Dirkem, a poslije i Talkot Parsons. Dirkem
je nazvan teologom francuske c. r.. Ali i Ogist Kont
se moe smatrati preteom svjetovne religije jer je tvr
dio da stare religije treba zamjeniti novom religijom
ovjeanstva i osobnom religijom (predmet tovanja
u njoj bile bi osobe enskog spola). Kad govori o re
ligiji ovjeanstva, Kont tu, u sutini, govori o znanosti
kao novoj laikoj religiji. Veliki sveenik u toj religiji
bie znanstvenik. Pojam svjetovna religija se sve ee
koristi tek u suvremenoj sociologiji religije.

491
Neki autori pod c. r. podrazumjevaju simbole, ritu
ale i vrijednosti koji povezuju lanove nekog drutva.
Ona predstavlja vrijednosnu orijentaciju, sustav misli
i akcija u kojima sudjeluje neka grupa i koji joj daje
smjer djelovanja. Naime, ovjek moe da negira pripad
nost tradicionalnoj religiji i religijskoj zajednici, ali se
njegovi modeli drutvenog ponaanja teko mogu odvo
jiti od onoga to nazivamo rezultatom izdanja religij
ske svijesti. Rije je o religijskim doivljajima u svezi s
nekim predstavama i oboavanjem svjetovnih veliina
koje nisu institucionalizirane u nekoj posebnoj religij
skoj organizaciji. Moe to biti odnos, kultno oboavanje
drave, nacionalne ili religijske zastave, grba, nacije,
voe. Drava (osobito nacionalna) esto je predmet
oboavanja: oboavaju se njene voe, vrijednosti, ona
ima svoje rituale, blagdane, simbole (svete pred
mete) itd. Nacionalni blagdani, zastave, spomen dani, u
znaku su jaanja nacionalne svijesti, nacionaliziranja
masa, slavljenja borbe, rata, herojske smrti. Mauzoleji
i grobovi velikana/ratnika postaju poasni hramovi u
koje se dolazi poloiti vijenac besmrtnosti. Dejvid
Martin ukazuje da i moderna (popularna) kultura ima
elemente sakralnosti preko kojih dobiva lojalnost mase
i preko koje pojedinci oblikuju svoj identitet i aspiracije
do kraja ivota. U sreditu c. r. mogu se nai sloboda,
odgovornost, solidarnost, ljudska prava... Svjetovna re
ligija je drutveni odnos prema objektu oboavanja koji
podrazumijeva bezgraninu naklonost, bez kritinosti.
Dakle, dijapazon oboavanja je irok: od novca do voe,
od mode do mitologije. ovjek je sklon mitologiji. Zar
rijei poput: Kad sam prvi put vodio/la Ijubav...,
Nikada neu zaboraviti... i slino ne podsjeaju na oso
bnu mitologiju? U svjetovnu religiju neki autori (Glen
Vernon) ubrajaju faizam, nacionalizam, komunizam,
internacionalizam. U totalitarnim politikim reimima
postoje svete knjige, heretici, briga za pravovjernost,
obiaji. Tu, na odreeni nain, spada i liberalizam, ide
ologija marketinga, ideologija uspjeha i novca. Nije li
jo Karl Marks ukazivao na boansku ulogu novca?
Svjetovni politiki pokreti mogu poprimiti odlike re
ligijskih pokreta. Ritualni elementi u politici zauzimaju
specifinu religijsku dimenziju (simboli, obiljeavanje
linosti i dogaaja iz blie i daljnje povijesti). U sekulartzmu XX stoljea stvoreni su drutveni uvjeti za razvoj
svjetovnih religija. Na balkanskom tlu je narod, kra
jem XX stoljea, uzdignut na rang boijeg djelovanja
u povijesti, a dodana su mu i religijska obiljeja (Hr
vati su katolici; Srbi pravoslavci; Bonjaci muslimani).
Teko je ustvrditi sociologijske razlike izmeu tradi
cionalnih religija i svjetovne religije. I svjetovna religija
ima ono to je doputeno i to je zabranjeno, ono to je

religioznost
moralno i ono to je nemoralno; ima svoje tabue (od
mode do odnosa meu spolovima). Svjetovna religija
ima sveta mjesta u koja se hodoasti (mjesta bitaka;
mjesta koja se odnose na dogaaje iz starije ili novije
historije pojedinog naroda); ima svoje dobne obrede.
Zar i oni koji negiraju pripadnost bilo kojoj od tradi
cionalnih religija nisu razvili ceremonijale vezane za
roenje djeteta, vjenanje i smrt. Svjetovna religija
ima blagdane poput Dana borca, Dana dravnosti si.
Historija i dogaaji iz nje zasigurno zasluuju da budu
priznati, ali da li ih treba i oboavati? U svjetovnoj re
ligiji nemamo pojam natprirodnog, ali ga nemamo ni u
svim oblicima klasine religije. Ne postoji ni nagrada
u zagrobnom ivotu, ali svjetovna religija, poput samu
rajima u intoizmu, prua sljedbenicima visoko mjesto
u sjeanju ivih. Trajanje svjetovne religije moe biti
do smrti voe, do okonanja ekstremnog nacionalizma,
faizma ili slinih oboavanih ideologija i pokreta.
Najee se svjetovna religija, na europskom tlu,
podvodi pod kult nacije, graanski i laiki kult. Rituali
se svode na slavljenje utemeljitelja nacije (oca nacije
koji esto zna biti i ouh nacije), na spomen svetim
rtvama za naciju, proslave njenih jubileja, isticanje
amblema i simbola (grb, zastava...). Oboavanju nacije
(religiji nacije), zanimljivo, priklanjaju se i oni koji
su u profesionalnoj slubi prave religije (hode, fratri,
popovi, uope sveta lica). Mnogi kao da ele povezati
oboavanje nacije s oboavanjem kranstva/islama, a
nekad kao da se vie priblie Bogu Naciji nego Bogu
kojem su se zavjetovali sluiti.
O kolektivno pamenje O religija O religioznost
/. Cvilkovi

religioznost. Socijalnopsiholoko stanje svojstveno

verujuem oveku koje ima tri aspekta: saznajni, afek
tivni i akcioni. Ona jeste jedinstvo verovanja, oseanja
i prakse, koje nuno prati osoben religiozni doivljaj.
Evolucija shvatanja sutine religioznog doivljaja jeste
vrlo bogata i kree se jo od tvrdnje da je re o spiritualnim biima do insistiranja da se njime zahvata put
celine. Najee se religiozni doivljaj svodi na sve
to., to je susret s radikalno drukijim poretkom stvari
koji nadilazi ljudsku mo, izaziva strah, ali pomae i
privlai.
Uz vidove puke, difuzne, civilne, implicitne,
sektake, kultne /-., kao i r. linog izbora, daleko
je najrasprostranjenija crkvena, konvencionalna, tj.
klasina r. Na njenu rasprostranjenost odluujue
deluje drutveni ivot (socijalna produkcija svetog),
to znai da su psiholoki i saznajni momenti oposredovani fundamentalnim odredbama ivljenja. Ona je r.

religioznost
socioloki spoljanjeg tipa koja korespondira s crkveno
definisanim i propisanim naelima dobre r., dobrog
vemika. Klasina r. podstie praktikovanje pobonosti
u odgovarajuim religijskim ustanovama, hramovima,
kao i razvijanje oseaja pripadnosti veri i organizaciji;
ona pretpostavlja lino prepoznavanje u religijskim
terminima, javno ispoljavanje na religijski i crkveno
zadat nain i usvajanje temeljnih verovanja dogmat
skog uenja dotine religije ili konfesije. Tipoloki
predstavnik klasine r. je tzv. crkveni vernik - predani
vemik i eklezijalno poboan - koji bi trebalo da celim
biem pripada svojoj, nacionalnim i porodinim stab
lom nasleenoj religiji i crkvi. To dalje povlai strogo
potovanje redovnosti uea u obredima, sankcionisano usvajanje doktrinamog sistema, sticanje religijskog
iskustva iskljuivo u okviru zajednice, podreivanje
svakidanjeg ivota religijskim propisima i moralnim
normama, spoljanje manifestovanje pripadanja religiji
i religijskoj organizaciji. Znai, nije dovoljno samo se
izjasniti kao religiozan - i pri tom vie-manje primiti
sastojke doktrinamog sistema - ve je potrebno iveti
u skladu s religijskim naukovanjem, propisno obav
ljati rituale i redovno prelaziti prag hrama. Odbacuje se
subjektivna r. bez crkvenosti, budui da veina verskih
zajednica zahteva pravovemost iskazanu i kroz svako
dnevno praktino potvrivanje vemikog statusa.
Zato se u sociologiji klasina r. razbija na dva kon
stitutivna elementa, na religioznu svest i religiozno
ponaanje i udruivanje. To su dva lica iste pojave:
teko je pretpostaviti postojanje religioznog vero
vanja bez religioznog ponaanja i udruivanja, premda
u konkretnim sluajevima, kod pojedinih individua,
preovladava jedna ili druga strana. U teorijskim raz
matranjima insistira se na primatu svesti ili ponaanja
i udruivanja. Psiholoka literatura daje prvenstvo
ponaanju - religiozna svest je neto izvedeno, racio
nalizacija religioznog ponaanja - dok oficijali verskih
zajednica smatraju poeljnim njihovo obostrano prisu
stvo: nema /-., u smislu tradicionalne i aktuelne vezanosti
za religiju i crkvu, bez koegzistencije religiozne svesti
i religioznog ponaanja i udruivanja.
Religioznu svest individue karakterie niz osobina:
(a) zasienost oseajmm, emocionalnim elementima;
(b) izraavanje stvarnosti u fantastinom, iluzornom ob
liku: (c) vera u postojanje bia. svojstava i veza - pred
metnih sadraja religioznih likova; (d) specifian jezik,
religiozna leksika i (e) ospoljavanje u uzajamnoj vezi
s drugim pojedincima. Sadraj religioznog ponaanja koje moe biti kultno i vunkuhno - nije fiksiran jednom
zauvek, ve je drutveno i istorijski promenjiv. Postoje
obostrani prelasci izmeu svetog i svetovnog, sakralnog

492
i profanog. Uprkos fluidnim granicama meu njima,
mogue je izdvojiti i definisati religiozno ponaanje
kao ono ljudsko ponaanje koje je i po svojem ob
jektivnom smislenom kontekstu povezano s kulturno
artikulisanim i fiksiranim te drutveno induciranim i
sankcionisanim obrascima delovanja koji su sastavni
deo jedne odreene religije i kojima se tek izraavaju
pravi i ispravni naini stupanja u dodir i komunikaciju
s onim to se dri boanskim, nadnaravnim i svetim
(Sran Vrcan). Udruivanje ljudi u verske zjednice - tj.
interakcija vernitva -presudno je za kvantitet i kvalitet
klasine /-., religioznog verovanja i ponaanja: sociolozi
vele da je interakcija neophodan sastojak koji odrava
prihvatljivost sistema verovanja, istiu ideju o prih
vatljivim strukturama realnosti koje su ubedljive samo
onda kada ih prati optenje; oni koriste ovaj pojam da
bi objasnili zato se lanovi lokalistike crkve vre
dre tradicionalnih verovanja nego kosmopoliti i uka
zuju na komunalnu osnovu religioznih opredeljenja,
jer su interakcije, udruivanje, pripadnost istog reda
vanosti kao i znaenje, verovanje, odnosno reli
giozna svest.
lako je poeljan sklad verovanja, ponaanja i
udruivanja, izuavanja pokazuju da verska praksa
lake propada od sastojaka religiozne svesti - uverenja itekako dugo mogu ostati prihvatljiva u ivotnom
ciklusu oveka. Ona svedoe i da uverenja pojedinaca
esto nemaju nikakve veze s onim to verska zajednica
slubeno nauava o bogu. Od hrianskog vemika, npr.
pravoslavnog Srbina, to se tie religiozne svesti, za
hteva se deklarisanje u konfesionalnim i religioznim
terminima, verovanje u Boga i Isusa Hrista, boansko
stvaranje sveta i zagrobni ivot, a u pogledu praktikovanja pobonosti - obavljanje molitve i slavljenje
verskih praznika, redovno dranje posta i poseivanje
crkve, prisustvo liturgiji i ispovedanje, krtavanje,
venanje i opelo... Tanak je sloj konzistentno reli
gioznih koji su pounutranjili i veruju u celinu religij
skih dogmi; preovlauju vernici kod kojih je nastupila
dekompozicija religiozne svesti, ak i erozija pojedinih
vero-vanja. Bre i u irem obimu se odbacuju dogme
koje su u koliziji s racionalizacijom savremenog sveta i
koje predstavljaju prostornovremenske mitove - vera
u boansko stvaranje sveta i zagrobni ivot. Tanak je i
sloj onih koji redovno i na propisani nain sprovode
obiaje i obavljaju rituale; prevagnuli su tzv. sezonski ili
vernici etiri obreda kod kojih je izraena sekularizacija
religioznog ponaanja. Prvo, bre i u irem se obimu
naputaju religiozna ponaanja koja trae odricanja,
napor i revnost: molitva i post, poseta crkvi, liturgija i
ispoved. To podrazumeva smanjenje broja, ak i atrofiju

493
religioznih obiaja i rituala, labavljenje uestalosti i in
tenziteta, i pridavanje manjeg znaaja njihovoj vanosti
i efikasnosti. Tako u srpskom pravoslavlju preovladava
tradicionalni (ritualni) tip - vemik etiri obreda - Srbin
koji je krten (i krtava svoje potomke), venan u crkvi,
proslavlja slavu (eventualno Boi i Uskrs, na selu
obavezno i litije) i sahranie se uz opelo.
Pojam klasine r. koristi se u sociolokim empirij
skim istraivanjim a za razvrstavanje ljudi na reli
gioznom kontinuumu. Na njemu su mogue, grubo
omeene, sledee pozicije: r. (vemici) - sekularnost
(religiozno neopredeljeni) sekularizam (nisu vemici)
- ateizam (ateisti). Kontiniuum je tranzitivnog karaktera
i deavaju se, ponekad i spektakularna, pomeranja iz
grupe u grupu. Konverzija od r. - preko sekularnosti i sekularizma - prema ateizmu, i obratno, pretvara
se u neto neizvorno ukoliko nije izvedena na human
nain. tefica Bahtijarevi je uvela skalu line religij
ske identifikacije (vemik, neopredeljen, nije vemik, ate
ista) i preciznije line religijske identifikacije: uveren
i crkveno konformistian vernik (uvereni sam vemik)
- nekonformistian vemik (religiozan sam, premda ne
prihvatam sve to moja vera ui) - neopredeljen (dosta
razmiljam o tome, ali nisam naisto da li verujem ili
ne) - indiferentan (prema religiji sam ravnoduan) nereligiozan (nisam religiozan, iako nemam nita protiv
religije) - protivnik religije (nisam religiozan i protivnik
sam religije). Dragan Panti je, ukljuivi dimenzije
stavova kognitivne i emotivne prirode, dinamike sta
vove, stavove o institucionalnim aspektima konfesije i
morala, kao i stavove aktivizam-pasivizam, konstruisao originalnu skalu r. (R-skala): najjaa nereligioznost
(ateizam), srednja nereligioznost, slaba nereligioznost,
meani tip, slaba r., osrednja r. i najjaa Naa tipolo
gija rauna sa teoloki ubeenim vernikom, tradicion
alnim vemikom, pokolebanim vernikom, indiferentnim
poloajem, emotivnim, racionalnim i praktinim atei
stom.
O religija C veroispovest S verovanje, religijsko

D. B. orevi
renesansa (fr. renaissance - preporod, obnova). Re
lativno nov pojam, koji u upotrebu ulazi tek u istorijskoj
nauci XIX veka (kod ila Milea i Jakoba Burkharta).
Odgovarajui italijanski izraz, rinascita, upotrebio je u
XVI stoleu uzepe Vazari.
Trajanje i prostor u kojima se javljaju glavne kara
kteristike ove epohe u delima raznih istraivaa retko
se poklapaju. tavie, neki od njih govore o dve, tri ili
ak etiri r. (ak Le Gof). Danas, meutim, preovlauje
stav da je taj izraz najprimerenije koristiti za oko tri

renesansa

stolea evropske istorije (XIV do XVI vek), tokom ko

jih je dolo do uspona sveukupne ljudske kreativnosti,
i to preteno u gradovima severnijih predela Apenin
skog poluostrva. Uzlet stvaralatva javio se i u ostalim
delovima Evrope, no uglavnom inspirisan onim to se
dogaalo na prostorima dananje Italije.
Posmatrano u svetskim razmerama, r. je dovela do
konane prevlasti Evrope nad ostalim civilizacijama i/ili
kulturama - pre svega, nad kineskom i arapskom, koje
su u vekovima koji prethode tom dobu bile u naunom
i tehnikom pogledu nesumnjivo superiornije.
R. je razdoblje originalanog i plodotvornog susreta
klasine starine (antike) i ljudske inventivnosti, to je
rezultiralo izvanrednim duhovnim i materijalnim ostva
renjima. Socioloki znaaj r. je u tome to su vrhunska
postignua u umetnosti, nauci i filozofiji bila praena
dubokim promenama u individualnom i grupnom ivotu
ljudi. udu genijalnih del u slikarstvu, vajarstvu,
knjievnosti, arhitekturi, tehnici, medicini itd. treba
dodati radikalan obrt u razumevanju istorije, oveka i
ovekovog delanja, te odnosa meu ljudima, kao i u
praktinom preureivanju razliitih oblasti drutvenog
ivota - od privreivanja, pravne regulacije i politike,
do porodice, vaspitanja i obrazovanja. U tom periodu
se, prvi put u istoriji, javljaju glavni elementi onoga to
savremeni ovek prepoznaje kao moderno ustrojstvo
drutvenog ivota.
Najoptiji procesi koji su bili osnova uobliavanja tih
elemenata jesu: rastakanje feudalnih zemljovlasnikih
odnosa, uspostavljanje novih formi privatnog vlasnitva
i trinog naina privreivanja, te prevlast individu
alizma i racionalnosti. Na primer, u bankarskom i
trgovakom poslovanju stvoreno je gotovo sve to i
danas postoji: akcionarska drutva, holding kompani
je, krediti, kamate, menice, dvojno knjigovodstvo,
osiguranje itd., tako da su mnoge tadanje firme (ital.
compagnia), nainom organizacije svog poslovanja,
bile tako rei identine finansijskim ustanovama i
trgovinskim preduzeima koja postoje u savremenim
trinim ekonomijama. U sferi politike dolazi do cen
tralizacije vlasti. Okvir njenog vaenja bili su gradovi
i pripadajue im oblasti. No, centralizaciju je pratila i
prva diferencijacija vlasti: odvajanje sudstva od zakono
davnih i izvrnih instanci, tj. uvoenje racionalne i ob
jektivne uprave. Sve je to bilo praeno novim pravnim
ustrojstvom i regulacijom, utemeljenim prevashodno na
principima ponovno otkrivenog rimskog prava.
Sasvim u skladu sa onim to se dogaalo u
privreivanju i politici, u r. nastaje jedna nova, rani
jim epohama ljudske istorije nepoznata struktura i di
namika porodinog ivota. U poetku, porodice su bile,

renesansa

494

kao i u ranijim epohama, sredita ekonomske aktivnosti

ljudi i sastojale su se od mnotva lanova, srodnika i
nesrodnika - tanije, bile su tzv. proirene porodice
ili domainstva. Jaanjem proizvodnje usmerene na
trite i novih vlasnikih odnosa, poslovanje se, po
stupno, odvaja od kune zajednice. Fiziko odvajanje
ove dve sfere ivota bilo je praeno njihovim strogim
razdvajanjem u pravnom i raunskom smislu. Preduzee
postaje sektor javnog delanja i odgovornosti, a porodica
se povlai u sferu privatnosti, gde zadobija gotovo sve
bitne karakteristike dananje, nuklearne monogamne
porodice i, uz kolu, postaje osnovni - u modernom
smislu rei - agens socijalizacije.
Brojni su aspekti r. (opti, posebni i pojedinani) u
kojima sociologija nalazi ne samo temelje savremenih
razvijenih drutava nego i podstreke za svoju teorijsku
i empirijsku izgradnju. to se prvog tie, u toj se epo
hi, npr., po prvi put uspostavlja intenzivna vertikalna
drutvena pokretljivost - poloaj ljudi vie nije determinisan iskljuivo poreklom, nego sposobnostima i
radinou pojedinaca. U vezi s potonjim, tj. sa izgrad
njom socioloke teorije (naroito teorije politike soci
ologije), dovoljno je pomenuti nenadmano delo Nikola
Makijavelija; kada je re o empirijskoj sociologiji, popis
(ital. catasto) to gaje 1427. godine sprovela firentinska
vlast (o emu nas izvetava K. Klapi), moe da poslui
kao metodoloki uzor za sticanje valjane iskustvene evi
dencije o svakom savremenom drutvu.
3 modemost

K. Turza
republika (lat. res publica - javna stvar). Dravni
oblik u kojem vlast vre izabrani predstavnici naroda,
a poglavar drave se bira na ogranieni broj godina.
Po tome se r. razlikuje od monarhije, u kojoj se vlast
nasleuje po naelu krvne harizme i doivotna je.
Sutina r. je vladavina prava i ograniena vlast. Predsednik r. kao vrilac najvie funkcije ne raspolae linim
privilegijama (koje ima monarh), ve je politiki i kri
vino odgovoran, a moe biti biran neposredno od na
roda ili u parlamentu. U r. je izvor suvereniteta narod,
a u monarhiji Boija volja. Za razliku od monarha, koji
je neodgovoran, nema nikoga iznad sebe osim Boga i
mandat mu je neogranien, predsedmei r. nisu neodgo
vorni Boiji izaslanici, nego su podvrgnuti zakonu.
R. je racionalna svetovna drava, jer se vlast u njoj ne
stie roenjem, niti Boijom milou.
Uprkos naelnoj odgovornosti, u praksi je bilo
mnogo primera zloupotrebe vlasti u r. U autoritarnim
nemonarhijskim reimima i diktaturama bilo je mnogo
primera daje republikanski poglavar vladao doivotno

u reimu nepodeljene vlasti (socijalizam, vojni i auto

kratski reimi u nerazvijenom svetu) i osvajao vlast
vojnim ili partijskim udarom. Postoje i verske (islam
ske) /-., u kojima se religijski pravdana vlast pogla
vara ne nasleuje, nego se ovaj bira plebiscitarno sa
ogranienim mandatom.
Kao i drugi oblici politikih reima, i r. je tokom
istorije bila odreena karakterom drutveno-ekonomskih i klasnih odnosa: robovlasnike r. (Atina), aristo
kratske feudalne r. (Venecija, Dubrovnik), buroaske
r. u XIX i XX veku (Francuska, SAD), socijalistike
r. (SSSR, SFRJ). Radnike republike bile su republike
saveta (Parika komuna 1871, SSSR 1918, Maarska
1919, Nemaka 1919). U klasnom pogledu, r. je, dakle,
titila razne interese. S obzirom na injenicu da pojam
r. obuhvata razne sadraje (robovlasnike, feudalne,
kapitalistike i socijalistike r.), moe se rei daje on u
sadrinskom pogledu fonnalan. Zato ga treba kombinovati s drugim, sadrinskim pojmovima, kao to su
drut\:eno-ekonomske formacije.
U uem, institucionalnom pogledu, prvi razvijeni
republikanizam javlja se u antikom Rimu u ustanovi
konzula. Konzul je biran ili samo na godinu dana
(naelo anuiteta), ili su za svaki omeeni period birana
dva konzula (naelo kolegijalnosti). U R im uje mo
poivala na ugledu (lat. auctoritas) i efektivnoj izvrnoj
vlasti (potestas). Pored ove dve komponente poretka,
Ciceron pominje i treu - libertas. Bila je to oznaka
za pravo koje je pripadalo slobodnim graanima. U r.
je auctoritas oznaavao odluke senata, a u monarhiji
volju i naredbe kralja. Prelaz u monarhiju tekao je u
Rimu postupno. Najpre je imperator napustio osnovno
republikansko naelo jednogodinjeg mandata slube,
poeo da gomila ovlaenja i, na kraju, potisnuo ko
legu, ime je napustio tree naelo r. - kolegijalnost
slubi. Sa ustolienjem parlamentarizma menja se i po
jam /-. Ipak je zajedniko svim oblicima r. da se vlast
ne nasleuje.
Podela vlasti i sloboda govora i sticanja je po
klasinom uenju sutina r. U slobodu spada i pravo
na otpor, pravo na revoluciju, pa je r. tesno povezana
s prirodnim pravom. U srednjem veku o tome svedoi
pravo na ubistvo tirana. Brut je bio mitoloki uzor tog
republikanskog prava. Razvijena republikanska kultura
poiva na neotuivim graanskim vrlinama: potovanje
zakona, oseanje dunosti, ali i nezavisnosti i prava
na kritiku, potovanje manjine itd. Prve samostalne
r. bile su italijanski srednjovekovni gradovi: Sijena,
Firenca, a kasnije enova i Venecija. I u drugim zem
ljama (Poljska, Rusija, vajcarska, Holandija) pojedini
gradovi poinju da se otimaju centralistikoj monarhij

495
skoj vlasti organizujui se kao r. Kalvinove pristalice
bile su republikanski usmerene, dok su se luteranizam i
anglikanizam prilagoavali monarhizmu. Pravoslavlje
i rimokatolicizam su takoe bili blii monarhizmu. U
XVII veku, engleski puritanci i kalvinisti pokuali su
preko r. da se odupru monarhiji i kuriji, to je samo
privremeno uspelo Kromvelu. Opirui se britanskoj
kruni, i SAD su 1783. godine uvele r. Bila je to re
publikanska revolucija protiv kolonijalizma britanske
monarhije. Irska je takoe 1949. godine prihvatila republikanizam u protivstavu britanskom monarhizmu. U
idejnom pogledu, iza svih republikanskih pokreta sta
jalo je klasino uenje o prirodnom pravu (Don Lok,
arl-Luj de Monteskje, an-ak Ruso). U Francuskoj
je 1792. godine uvedena
a od tada u Evropi poinje
polarizacija izmeu monarhista i republikanaca. Godina
1848. bila je veliki podsticaj osmiljavanju socijalistike
i komunistike besklasne r. liene kralja, plemstva, ali
i buroazije. Socijalistika r. prvi put je uvedena 1871.
u Parikoj komuni. Naredni talas republikanstva sti
gao je nakon Prvog svetskog rata, kada su Nemaka,
Rusija, Austrougarska, a neto kasnije i Turska, pos
tale r. Kraj Prvog svetskog rata oznaio je iroki izlaz
republikanstva na scenu Evrope. Meutim, taj proboj
nije uvek bio demokratski niti napredan. Faizam je bio
reakcionarni izraz sloma evropskog monarhizma. Sve
do 1918. godine republikanstvo, izuzev u Francuskoj i
SAD, nije bilo dominantno niti uticajno. Tri francuske
republike (Prva 1792-1804, Druga 1848-1852. i Trea
1870-1940) nisu sve do kraja Prvog svetskog rata
ugroavale monarhizam. Epohalnim republikanskim
udarom 1917-1918. godine dolo je do sloma tri ev
ropska carstva, a tada se sruila i monarhijska kultura. U
sklopu sve ubrzanije dinamike irenja ideja, uz rast so
cijalnog nezadovoljstva irokih slojeva, a pod uticajem
pre svega Oktobarske revolucije, sruena je hegemonija
monarhizma u Evropi. Staro drutvo izgubilo je nebesko
ovlaenje, a ruenjem monih carstava republikanstvo
je definitivno trijumfovalo. Nakon 1945. godine rairilo
se socijalistiko republikanstvo u Evropi i Aziji. Od tada
u Evropi nije bilo restauracije monarhije, osim u paniji
1975. godine, kada je, nakon Frankove smrti, krunisan
Huan Karis I.
3 drava 3 monarhija 3 politiki sistem
T K u lji

rctradicionalizacija (lat. re - ponovo: traditio, od

tradere - predati, preneti). Obnavljanje tradicionalnih
obrazaca drutvenog ivota i tradicionalnih vrednosti
u drutvima koja su ve zahvaena procesima moder
nizacije i globalizacije.

reurbanizacija
Jedno od osnovnih naslea klasine socioloke misli
je ideja da, s razvojem modernih drutava, tradicionalna
kultura polako zamire i gubi na znaaju. Ova ideja je pro
istekla jo iz prosvetiteljske vizije drutva i predstavlja
jedan od kljunih elemenata modernistike paradigme.
Takav pristup tradiciji i tradicionalnoj kulturi posebno
je razraen u okviru teorija modernizacije, kao to su
teorija o kulturnom zaostajanju (eng. cultural lag), Vilijama Ogberna, teorija Volta Rostova o ekonomskom
uzletanju (take-off), teorija konvergencije Danijela
Lemera i Klarka Kera itd.
R. predstavlja savremeni proces koji se ne moe
u celini objasniti u funkciji modernizacije, a da se ne
dovede u pitanje preispitivanje tog pojma, upravo zato
to se pojavljuje kao oblik njene krize. Zato se r. esto
odreuje kao fenomen postmodernog drutva. Reafirmacija tradicionalnog pojavljuje se na globalnom planu
kao nemogunost progresa, kao teak balast globalnog
svetskog sistema i kao nalije pozitivne vizije globaliza
cije, oitujui se u procesima segmentacije drutva, pre
ko religijskog fundamentalizma, nacionalizma, buenja
etnikih konflikata i obnavljanja ideala patrijarhalnog i
obiajnog drutva.
Kao deo krize globalnog svetskog sistema, r. dovodi
u pitanje njegovu ravnoteu, mogunost unifikovanogh
kulturnog razvoja i opteg progresa, reafirmie pitanje
o mogunostima alternativnog kulturnog razvoja, te
nalae preispitivanje odnosa izmeu postojeih centara
moi i periferije unutar svetskog poretka.
3 drutvo, tradicionalno O tradicija O tradicionalizam
;V. Sekuli

rcurbanizacija (re - ponovo, natrag; ui bs - grad).

Pojam uveden u sociologiju grada, kao i ostale dis
cipline koje se bave prouavanjem prostora, da bi se
oznaila nova faza prostorno-demografskog razvoja
gradova razvijenih kapitalistikih zemalja. Teoretiari
ekolokog pravca smatraju r. fazom univerzalnog
modela urbanizacije koja odgovara postindustrijskom
razvoju drutva. Nakon urbane dekoncentracije, koja
je obeleila procese suburbanizacije i dezurbanizacije
tokom osamdesetih godina XX veka, primetan je su
protan trend oznaen kao r. U uem smislu, pojam r.
obeleava lagani porast stanovnitva centralnih grad
skih podruja (eng. inner cities) usled mehanikog pri
rasta, s veoma ogranienim uticajem na porast ukup
nog gradskog stanovnitva, jer je nivo urbanizacije u
razvijenim zemljama ve dostigao maksimum. U so
ciologiji grada proces r. posmatra se u uzronoj pove
zanosti sa strukturnim karakteristikama postindustrijskog drutva, posebno karakteristikama globalizacije,

reurbanizacija

496

promenjenom ulogom drave blagostanja, izmenama

u ivotnom stilu razliitih socijalnih grupa, koje se na
nivou grada najuoljivije ispoljavaju u procesu dezindustrijalizacije i dentrifikacije centralnih gradskih
podruja. injenica da postsocijalistike zemlje ulaze u
postindustrijsku fazu razvoja istovremeno s promenama
socioekonomske organizacije drutva privlai panju
teoretiara neomarksistikog i neoveberijanskog prav
ca. Oni ukazuju na uticaj socijalistikog naslea koji
ograniava proces dentrifikacije a podstie proces
kapitalistikog modela suburbanizacije, to proces r. u
ovim zemljama moe odloiti i/ili dovesti u pitanje.
O dentrifikacija O suburbanizacija O urbanizacija
M. Pelrovi

revolucija (lat. rvolutio - prevrat, preokret). Vrsta

drutvenih promena i kretanja. Pod r. se najee podra
zumeva brza, korenita, sutinska promena drutvenih
pojava, odnosno drutva kao celine, te se takvo znaenje
suprotstavlja znaenju pojma evolucija. Drutvena
kretanja karakteriu se kako dugotrajnim periodima
stagnacije, tako i permanentnim promenama nebitnih
svojstava pojava, ali i burnim i dubokim promenama
sutine i strukture kako pojedinih pojava, tako i konk
retnog globalnog drutva. Najznaajnije r. koje su pred
stavljale politiku, ekonomsku i socijalnu prekretnicu u
istoriji modernog drutva bile su Amerika r., Francuska
r. i Oktobarska r. u Rusiji. Malo je pitanja u sociolokoj
teoriji koja su izazvala tako oprena miljenja kao to
je pitanje sutine i naina drutvene promene. Pita
nje / ., odnosno evolucije kao naina menjanja drutva
jedan je od kljunih problema u svim sociolokim te
orijama. Pored toga, priroda revolucionarnih promena,
njihove politike i socijalne posledice, imaju i u okviru
marksistike teorije razliita tumaenja. Problem shvatanja i odreenja r. postojao je sve sloeniji za marksiste
jer su oigledne injenice drutvenog ivota u XX veku
dovodile u pitanje kako sm pojam r., tako i ideju pro
gresa shvaenog u marksistikoj teoriji.
O marksizam O promena, drutvena O razvoj, drutveni
M. Todomvi

re z id e n c ija ln a seg reg acija (lat. resiclentio prebivalite; segregare - odvojiti, rastaviti). Sadraj
pojma r. s. u sociologiji grada upuuje na prostorno
izolovanje odreene grupe ljudi specifine po nekom
drutvenom obeleju (statusnom, klasnom, etnikom)
radi spreavanja i/ili kontrolisanja kontakata s drugim
grupama razliitih obeleja. R. s. je fenomen prouavan
od samog nastanka sociologije grada. U ekolokom pri
stupu ikake kole on se smatrao proizvodom osnovnih

ekolokih procesa (kompeticija, dominacija i sukce

sija), a na gradska podruja nastanjena stanovnitvom
razliitih drutvenih obeleja gledalo se kao na neto
prirodno, inherentno gradskoj situaciji i funkcionalno
s obzirom na integraciju njihovih pripadnika u ire
drutveno okruenje. Neomarksistiki pravac insistira
na drugaijem pristupu u razumevanju r. s. Socijalna
hom ogenost stambenih podruja sm atra se jednim
od monih mehanizama urbane i stambene politike u
obezbeenju dominacije i regulacije interesa vladajuih
klasa, odnosno represije i integracije klasa kojima se
vlada. Na ovaj nain se prostorna dimenzija preko
r. s. stavlja u direktnu funkciju postojeih socijalnih raz
lika i doprinosi njihovom intenzitetu. Neoveberijanski
tretman r. s. je iri od neomarksistikog jer se stepen
r. s. ne shvata samo kao teritorijalizacija socijalnih
nejednakosti po osnovu poloaja na tritu rada i ka
pitala ve i pod uticajem drugih dimenzija socijalnog
poloaja i socijalnih vrednosti koje operacionalizuju
urbane/stambene politike razliitih zemalja. Tako se
stepen r. s. znaajno razlikuje meu zemljama trinih
sistema upravo pod uticajem razliitih tipova drave
blagostanja, dok je u socijalistikim sistemima bio
prvenstveno odreen stepenom politike, a ne ekonom
ske moi. Sa stanovita socijalnih aktera, u zavisnosti
od njihovog drutvenog obeleja, r. s. se moe smatrati
dobrovoljnom ili prisilnom. U ovom pogledu, eksklu
zivne stambene etvrti elite, eksluzivistike enklave, su
protstavljene su getoiziranim i slamiziranim podrujima
grada iji su korisnici na najniim pozicijama socijalne
piramide. Na mikronivou se prepoznaju i pozitivni i
negativni elementi socijalne homogenizacije stambe
nih podruja. S jedne strane, razvijanje potkulturnih
obrazaca moe olakavati organizaciju svakodnevnog
ivota i socijalnu integraciju stanovnika nieg socijal
nog statusa: najpoznatiji primer su etnike enklave u
velikim gradovima razvijenih zemalja (italijanske, ki
neske etvrti). S druge strane, isti obrasci mogu voditi
dubljem izolacionizmu, ijoj reprodukciji doprinosi
i sistem obrazovnih institucija koji, distribuiran po
teritorijalnom principu, odraava kvalitativne razlike
izmeu stambenih podruja. Najprouavaniji primer su
crnaka geta u amerikim gradovima. Sadraj pojma
r. s. ulazi u sastav ireg pojma urbane segregacije.
3 geto O urbana segregacija
M. Pelrovi

rezidua/dcrivacija (lat. residuum - ostatak; derivatio - izvoenje). Dva pojma meusobno pov ezana u
sklopu socioloke teorije koju je u svom obimnom delu
Rasprava o optoj sociologiji (1916) formulisao Vilfre-

497

do Pareto, italijanski ekonomista i tvorac matematike

ekonomije.
Za razliku od ekonomije, koja se bavi samo logiki
zasnovanim ljudskim delanjem (analiza racionalnih iz
bora najprikladnijih sredstava za ostvarenje datog cilja,
tj. pribavljanje i raspodelu retkih resursa), predmet soci
ologije su razliiti oblici logiki neutemeljenog, dakle,
iracionalnog i emotivnog postupanja u kojima protie
najvei deo drutvenog ivota. U logikim delanjima
objektivni cilj poklapa se sa subjektivnim, dok se u
nelogikim on razlikuje od subjektivnog cilja. Otuda
potie spontana ovekova tenja da razliitim mo
ralnim, verskim i slinim uenjima nelogika delanja
prikae kao logiki zasnovana. R. i d. su dva elementa
tog procesa racionalizacije iracionalnog: (a) r. je kon
stantan element, tj. nelogiko, instinktivno jezgro, izraz
ljudskog oseanja kojim se uspostavljaju odnosi meu
stvarima i svakodnevnim ivotnim injenicama pribav
lja simbolika vrednost; (b) d. je varijabilni element,
naime tumaenje koje ljudi iznalaze da bi pred sami
ma sobom opravdali odreeno ponaanje ili postupak.
R. nemaju realnu egzistenciju ve predstavljaju analitike
sheme kojima sociolog pribegava da bi opisao i razumeo
psiholoke i bioloke osnove funkcionisanja jednog
drutvenog sistema. Glavne vrste r. su: (1) nagon za
kombinovanjem; (2) postojanost agregata; (3) potreba
za preispitivanjem oseanja pomou spoljanjih inova;
(4) /. koje su u vezi s drutvom: (5) potreba za ouvanjem
integriteta linosti i (6) seksualne r. Karakter r. - koje
su, kao bazini i konstantni instinkti i oseanja, inhe
rentne drutvenom ivotu - utie na karakter ljudskog
ponaanja koje je postojano u toku vekova. D. su, pak,
promenjivi elementi koji oveku pomau da, pukom
verbalnom logicizacijom neloginog, u sopstvenim
i tuim oima opravda dejstvo r. etiri su vrste d.:
( 1) tvrdnje; (2) autoritet; (3) usklaivanje sa oseanjima
i naelima i (4) verbalni dokazi. Razlozi zbog kojih se
ljudi povode za pojedinim d. nemaju nieg zajednikog
s njihovom demonstrativnom ili eksplikativnom moi:
one se prihvataju takve kakve jesu, bez racionalnog
preispitivanja svoje uverljivosti. Najhitnija funkcija
im je da obezbede makar prividnu koherentnost iracio
nalnog ponaanja. U sklopu Paretove teorije o kruenju
elitu, kod lisica preovlauju kombinatorske r., tj.
tenja da se po svaku cenu uspostavljaju veze meu
stvarima, ak i kada meu njima nema nikakve logike
povezanosti, dok kod lavova u prvi plan izbijaju r.
postojanosti agregata, naime sklonost da se poto-poto
ouva postojea kombinacija elemenata.
Ova mehanicistika sociopsiholoka teorija, proeta
dubokim antropolokim pesimizmom, u izvesnoj meri

ritual
nalikuje psihoanalitikom tumaenju reprimirajue
uloge koju super-ego ima u odnosu na id, ali ni izdaleka
nije postigla uspeh Sigmunda Frojda i njegovih sledbenika. Pojmovi r. i d. ostali su zatoeni unutar Paretove
teorijske konstrukcije i - nastranu pokuaj Talkota Parsonsa i, docnije, Rejmona Arona da italijanskog eko
nomistu kanonizuju kao klasika sociologije - podelili njenu sudbinu pukog kurioziteta u istoriji nauke o
drutvu.
O elita w psihologizam
A. Mimica

ritual (lat. ritus - verski obiaj, obred). Formalne

kolektivne prakse koje se izvode periodino s naglaeno
simbolikim ciljevima. R. spada u one distinktivno ljud
ske naine ponaanja koji se mogu uoiti jo na samim
poecima nastanka drutva, npr. u vidu ritualnog sahranjivanja. R. podrazumevaju upotrebu posebno iza
branih gestova, rei, tekstova, muzike, pesama, plesa,
procesije, korienje posebnih predmeta, hrane, pia, a
neki put i droga. R. se takoe povezuje sa rtvovanjem
i darivanjem, a u nekim sluajevima i s transom. On
se odnosi na neto to prevazilazi i preobraava, transcendira svakodnevicu i daje joj naroit vrednosni i
simboliki smisao. Stoga, npr., okopavanje bate nije
dok rukovanje u osnovi jeste.
Ritualna ponaanja nemaju neposredno racionalnu
osnovu, te njihovo izvoenje nema neku oigledno pre
poznatljivu svrhu. U poetku, u antropologiji nije prav
ljena distinkcija izmeu obiaja, ceremonije i / ., a kasni
je ovaj poslednji pojam poinje posebno da se povezuje
sa sakralnim, religijskim ili magijskim znaenjima, dok
se ceremonija i obiaj povezuju s profanim znaenjima
i izvode iz sekularne tradicije. Ova znaenja se meaju
u onoj meri u kojoj se profano i sakralno iskustvo u
stvarnosti preklapaju (npr. predmet ritualne ekonomske
razmene istovremeno je i nosilac mane, mistine moi).
Znaenja r. uvek imaju svoju doktrinarnu interpretaciju
odreenu odgovarajuom tradicijom u sklopu koje se
r. izvodi.
Vie antropologa je isticalo vanost razgraniavanja
ritualnih od ekonomskih vrednosti. Bronislav Malinovski i Alfred Redklif-Braun naglaavaju povezanost
/. sa eksluzivnou i specijalnim situacijama, npr. s
posebno luksuznom hranom, rizinim ivotnim okol
nostima kao to je ribarenje na otvorenom itd.
Za Karla Marksa je ritualno ponaanje oblik otuenog
fetiistikog odnoenja prema stvarnosti. Emil Dirkem i
Alfred Redklif-Braun smatraju da su osnovne funkcije
r. ostvarivanje drutvene kohezije, ime r. dobija pod
jednako politiki, kao i religijski znaaj. Malinovski ih

ritual

498

N. Sekuli

tet. S privredno-civilizacijskim ujednaavanjem prio

balja i kontinentalnog zalea, sa stavljanjem celokupnog
privrednog sveta pod jedan dravni krov i s jaanjem
odbrambeno-organizacione uloge drave, postepeno se
gube pominjana naroita svojstva antikog kapitali
zma i antika robovlasnika drutva poinju da po
primaju dobro poznate osobine orijentalne despotije.
Ipak, velike varvarske najezde i odsustvo nunosti
regulacione uloge drave u poljoprivredi onemoguie
uspostavljanje prave orijentalne despotije i dovesti do
razvoja prema feudalizmu (na Zapadu), odnosno prema
kolonatskom, zatim slobodnoseljakom i, na kraju,
pseudofeudalnom obliku drutva (na Istoku).
O drutveno-ekonomska formacija O ropstvo
S. Anton i

robovlasnitvo. Naziv za istorijsko razdoblje ili istorijska drutva, koji se odnosi na sredozemna drutva
od VI veka pre n. e. do II veka n. e. Osnovna odlika
robovlasnikih drutava je privredni i socijalni znaaj
proizvodnog ropstva. Antika robovlasnika drutva raz
likuju se od drugih drutava zasnovanih na proizvodnom
ropstvu po tome to su ona tada bila sredita privred
nog sveta (nem. Weltwirtschaft), a ne privesci svetske
privrede. Antika sredozemna civilizacija gradova-drava (polisa) nastaje u vojno i politiki jo praznom
prostoru i od samog poetka je nosilac razvijenije vojne
tehnologije od okruenja. Stoga je antiki polis u osnovi
vojno ustrojen i esto svesno vodi ekspanzionistiku
politiku. Pobedniki rat donosi stanovnicima polisa
zemlju i robove. Ijedno i drugo se, u privrednom smis
lu, moe uspeno upotrebiti, naroito za uzgoj vinove
loze i masline, a ovi proizvodi, traeni u okruenju, lako
se prevoze zahvaljujui blizini mora. S druge strane,
srazmerno redovne padavine iskljuuju neophodnost
dravne organizacije sistema za navodnjavanje i odvodn
javanje (uobiajenih u orijentalnim despotijama). Otuda
se u antikim robovlasnikim drutvima razvija osoben
oblik drutvenoprivrednog sklopa - tzv. antiki kapi
talizam. Njega odlikuje inokosna poljoprivredna proi
zvodnja, privatno vlasnitvo, trite robe i radne snage,
individulizam itd. Ali, tu su i svojstva drugaija od onih
koja nalazimo u dananjim kapitalistikim drutvima,
poput vantrinog i paradravnog preduzetnitva, koje
poiva na politikoj zloupotrebi i korupciji (naroito
prilikom raspodele osvojenih robova i obradive zem
lje). Drutveni parazitizam najsiromanijih nosilaca
graanskog prava (kakvih je u Rimu bilo 320 000)
poivao je na pljaki i iskoriavanju pokorenih suseda.
Preo vlada vao je ratniko-parazitski, a ne trini mentali

rod (eng. gender). Pojam koji su u drutvene nauke

uvele neofeministkinje kako bi ukazale na sutinsku,
generiku prirodu polnih razlika koje potiu od so
ciokulturne determinacije, a ne izpolneprirode ljudske
vrste. Mukarci i ene se odreuju kao rodne vrste koje
su proizvod sociokulturnog i istorijskog oblikovanja
i uslovljavanja. Polna razlika je univerzalno prisutna,
ali nain, znaaj i vrste odnoenja meu polovima su
specifino istorijski, kultumosocijalno uslovljeni. Femi
nizam i socijalna teorija uopte trebalo bi da se vie pos
vete izuavanju epistemoloko-metodolokih problema
koji proizlaze iz univerzalne polne struktura!izacije i
beskonane istorijske varijabilnosti rodnih diferenci
jacija u ljudskoj vrsti. Pojam r. u sociologiju i drutvene
nauke unosi bitno nove polazne pretpostavke i aspekte
koji u prolosti nisu bili prisutni u posmatranju socijal
nog ponaanja. To su: (1) sve drutvene situacije koje su
rodno obeleene, te otuda u svakoj socijalnoj situaciji
treba traiti informaciju o rodnom aspektu, bez obzira
na to da lije taj aspekt jedini, najvaniji ili malo vaan;
(2) obeleje r. odnosi se na pripadnike oba pola, a ne samo
na ene; u tom smislu, rodnost uvek podrazumeva neku
vrstu saodnoenja, tj. on je relacioni pojam; (3) kate
gorija /.je korisna za razdvajanje seksualnog ponaanja
od socijalno pripisanih normativnih uloga polova, to
podrazumeva da polnost nije direktno detereminirajua
odrednica rodnosti; (4) r. i rodnost su procesi, a ne traj
no stanje stvari; rodnost uvek podrazumeva injenje od
strane socijalnih aktera, odnosno nastajanje, stvaranje
ili delovanje u odnosima meu polovima ili povodom
polnosti; (5) u epistemoloko-metodolokom pogledu r.
i rodnost se mogu posmatrati kao nova paradigma koja,
pored dosad fundamentalnih paradigmi klase i rase, do
nosi treu odrednicu, naime r.

odreuje s obzirom na ljudske individualne potrebe. U

tom kontekstu, iracionalnost r. odreena je potrebama
koje ne mogu da se zadovolje na racionalan nain. Sig
mund Frojd takoe daje individualistiko i psiholoko
objanjenje r., povezujui ga s pojmom potiskivanja i
seksualne sublimacije. Za razliku od njih, Klod Levi-Stros posmatra r. s obzirom na njegove kognitivne
funkcije i interpretira ga kao vrstu jezika kojim se us
postavljaju osnovne klasifikacione sheme stvarnosti i
omoguuje drutveno organizovanje.
U osnovi, funkcije r. mogu biti razliite i ticati se
pojedinca, dela drutva ili zajednice kao celine, u za
visnosti od toga o kojem r. je re.
O obiaj O obred

rok kultura

499
Novi pojam ima dvostruku saznajnu funkciju: ( 1) na
deskriptivnom planu - za empirijsko prouavanje polnih razlika; (2) na kauzalnom planu - za objanjenje
socijalne nejednakosti i odnosa drutvene moi izmeu
polova. U ovom drugom sluaju razvijene su u okviru
savremenog neofeministiko-postmodemistikog diskursa tri osnovne teorijske paradigme za objanjenje
rodnih nejednakosti: (1) neomarksistiki teorijski diskurs koji nastoji da povee patrijarhat i kapitalizam
kao okvir nastanka i odravanja enske potinjenosti;
(2) feministiki diskurs koji ukazuje na patrijarhat kao
univerzalnu, temeljnu karakteristiku rodnih nejednakos
ti i socijalne potinjenosti ena; (3) poststrukturalistiki
pristup koji je kombinacija nekoliko shvatanja u ko
jim a se naglasak stavlja na simboliku komunikaciju
i svest u formiranju rodnih identiteta i subjektiviteta
(Nensi odorov, ak Lakan, Kerol Giligan). Pojam r.
doiveo je dubok odjek i iroku primenu u knjievnosti,
istoriji i antroplogiji, ali jo nije dolo do revolucije u
sociolokom posmatranju i tumaenju polnosti i polnih
razlika.
3 feminizam 3 pol 3 studije roda
A. Mili

roditeljstvo. Pojam koji se odnosi na praksu odga

janja potomstva. R. se retko nalazi kao pojam u stari
jim renicima, ili kao efinisana zamisao u klasinim
drutvenim teorijama. Ukoliko se pojavljivao pojam
roditelj, on je uglavnom korien kao sinonim za oca
kao nosioca autoriteta, moi i vlasti, dok je pojam r.
korien da se ukae na poreklo (duhovno ili krvno r ).
Savremeni pojam r., koji je u upotrebi poslednjih
nekoliko decenija, predstavlja rodni pojam za pojmove
materinstva i oinstva. Kao polno neizdiferenciran,
pojam r. ukazuje na izmenjivost roditeljskih uloga
suprunika. Njime se ukazuje na postmodemu stvarnost
porodice, odnosno postuliraju se simetrini poloaji i
partnerski odnosi lanova porodice (intrageneracijski i
intergeneracijski).
R. se moe definisati kao praksa - skup stavova,
odnosa i aktivnosti u svakodnevnom ivotu pojed
inca koji odgaja potomstvo. Iako se esto naglaavaju
njegovi biosocijalni sadraji, r. i u svom normativnom,
relacionom i praktinom aspektu predstavlja drutveni
konstrukt. Svi elementi r. bitno su kulturnoistorijski
odreeni. Istorijski posmatrano, motivacija za r. pomera
se s preteno nagonske, preko instrumentalisticke, do
preteno altruistike. Normativni aspekti r. - stavovi,
vrednosti, percepcije - odreeni su orhinirajuim ide
alom roditeljskih uloga u datom drutvenoistorijskom
kontekstu. Oseanja, odnosi i aktivnosti koji ine

praksu r. u znaajnoj su vezi sa drutvenoistorijskim

konstruktom detinjstva. Osim bazine afektivnosti koja
je konstantna, kvantitet i kvalitet roditeljskih oseanja
bio je podloan istorijskim i kulturolokim promenama.
Evolucionistiki opredeljeni autori smatraju daje odnos
roditelja prema deci napredovao od infanticida, preko
odbacivanja, ambivalentnosti, dominiranja, socijalizatorskog uticaja do dananje permisivnosti (Lojd De
Moz).
U okviru tzv. detecentrine (eng. child-centered)
kulture modernog doba, dolazi do proletarizacije /-.
(Kristofer Le): ono je pod stalnom paternalistikom
brigom specijalizovanih instanci drutva. Budui da su
stalno izloeni uticajima aktuelnih saznanja o deijoj
prirodi i odlikama detinjstva, kao i promenjivih stilova
u odgajanju dece, roditelji gube poverenje u vlastitu
kompetentnost u odnosu prema potomstvu. U modernoj
detecentrinoj porodici, ideal vaspitanja je investi
ranje u budunost dece, te je, shodno tome, r. zasno
vano na rtvovanju za njihovu dobrobit. Za razliku
od toga, u savremenoj porodici, zasnovanoj na partnerskom zajednitvu, r. postaje jedan od vidova samorealizacije pojedinca. Savremeno drutvo poznaje pluralitet
porodinih oblika i s njima povezanih ispoljavanja r.:
jednoroditeljske porodice (roditelji samci), binukleame
porodice (roditelji dece branog druga, tj. pomajke i
pooimi), komunalno ivljenje (deljeno r usvojenje,
hraniteljstvo, r. nakon vetakog zaea i surogat maj
ke), porodice homoseksualaca - roditelji homoseksu
alci i si. Postalo je oigledno da izmenjena drutvena
stvarnost ima teorijske i praktine implikacije u smislu
neophodnosti rekonstrukcije pojma i prakse r.
3 materinstvo 3 oinstvo 3 sociologija detinjstva S. Tomanovi
rodoskvrnue, v. incest
rok kultura. Dominirajua forma popularne kul
ture od pedesetih do poetka devedesetih godina XX
veka, zasnovana na rok muzici, koja istie vrednosti
buntovnitva, beskompromisnosti, nekonvencional
nosti, velia samosvest i autonomiju pojedinca te kon
stantno pomera i preispituje moralne granice i vrednosti
graanskog drutva, suprotstavljajui se drutvenom i
kulturnom establimentu.
Izrazi rok ili rokenrol (engl, rock, rock androif) ima
ju poreklo u izrazu rocking kojim pevai crnake gospel
muzike sa amerikog Juga oznaavaju stanje duhovne
ushienosti. etrdesetih godina izraz dobija nova
znaenja. Sjedne strane, on se odnosi na nain plesa, a
s druge, kao i izrazjazz, implicira seks preko skrivenog

rok kultura
podtekstualnog znaenja (primer je pesma Roja Brauna
Good rocking tonight). Stvaranje izraza rockn roll
pripisuje se Alenu Fridu, disk-dokeju iz Kiivlenda koji
ga koristi na radiju kako bi opisao rhythm and blues,
iako se prvi put javlja 1922. godine u pesmi Triksi Smit
My man rocks me with one steady roll.
U periodu nastanka, etrdesetih godina XX veka u
SAD, rock n 'rollje kao muziki stil bio meavina prven
stveno crnakih muzikih izraza (rhythm and blues,
blues, boogie woogie, jazz, gospel) i country muzike
belaca. Autentinost muzikog izraza je u melodijskoj
i harmonijskoj jednostavnosti i poveanju zvunog
volumena osnovnih instrumenata pojaalom za gitaru
(bas, ritam i vodea gitara). Tekstovi su usredsreeni na
gledita i interesovanja prevashodno mlade publike, a
sugestivna i subverzivna znaenja, njihova prijemivost
za-mlade ljude i korienje droga i alkohola predstavljali
su pretnju za starije generacije.
R. k. se javlja u periodu kada muzika industrija trai
novo trite, a mladi kao publika tragaju za medijem
koji e im omoguiti da se izraze. Kulturna industrija u
SAD uvidela je da postoji belo trite za crnu muziku
te je kapitalizam prenebregao postojee drutvene, kul
turne i rasne predrasude. Kad je 1964. godine doiveo
uspeh u Velikoj Britaniji, rok se proirio svetom.
Poeci i itava istorija r. k. obeleeni su specifinom
kulturnom borbom koja se odvijala izmeu umetnika,
nezavisnih muzikih marki, publike i muzikih korpo
racija. U samoj kulturi idologizovana je pojmom seli
out (prodati se) koji podrazumeva da autor/grupa pot
pisivanjem ugovora s korporacijom gubi autentinost,
autonomiju, kreativnost, politiku otricu i kredibilitet
uopte. Koreni ovog stava proizlaze iz jedne od os
novnih funkcija r. k., naime njene uloge u potrebama
mladih da stvore kulturu koja e se razlikovati od domi
nantne (mainstream) kulture i obrazuju sopstveni so
ciokulturni identitet. Otuda je osnovno obeleje r. k. i
svih njenih aspekata ustrajno suprotstavljanje muzikoj
industriji kao predstavniku dominantnog drutva. Otpor
mainstream kulturi vidljiv je u stilu, nainu plesa i svim
ostalim segmentima izraza mladih.
Rok je Od poetka (s popularnou Elvisa Prislija
pedesetih godina) postao deo mainstreama, a kasnije
neodvojiv deo popularne kulture. Ipak, paralelno stva
raju i deluju i marginalni, underground ili alterna
tivni autori r pravci koji estetski, etiki i sadrajno
osveavaju, pokreu i menjaju uspavanu i oslabljenu
scenu. Garani bendovi. Bob Dilen, Frenk Zapa, The
Doors, The Velvet Underground i drugi ezdesetih godi
na usmeravaju rok u novim pravcima. Sedamdesetih
godina engleski pank je izazvao revoluciju u estetskom

500

(agresivan ritam, glasne gitare) i politiko-ideolokom

smislu (anarhistiko-nihilistiki tekstovi i drutveno-politika angaovanost). New wave, no wave i post
punk u sledeoj deceniji u muziki, kulturni i drutveni
korpus k. uvode ideje evropske muzike avangarde
(Cage, Stockhausen, Russolo itd.) i, odbacivi tradicion
alni r n r format, inkorporiu spoljanje uticaje (f 'ree
jazz njujorke Loft scene, funk i disco). U drugoj polo
vini osamdesetih godina afirmie se nova scena indie,
ili alternativni rok sa benovima poput Sonic Youth,
Fugazi, Big Black, Pixies itd., koji naglaavaju iskrenu
ekspresivnost. Druga polovina devedesetih obeleena
je pravcempost-rock, koji koristi rok instrumentaciju u
drugaije svrhe. Gitare postaju zamena za vokal i struk
turu pesme, a ne vie instrument koji proizvodi rifove ili
akorde tipine za rok.
Sve pomenute inovacije rezultirale su novim promenama: kreativnost je zamenjivana komercijalnou,
a muzika industrija i komercijalni bendovi koristili su
inovacije iz prethodnih godina.
Dananja rok muzika je obeleena tehnikama semplovanja, elektronskim instrumentima, kakofonijom i
muzikim uticajima izvan afroamerikih i englesko-irskih tradicija. Anarhistiko-kritiku ulogu pank roka
preuzima hip-hop, a dance muzika je dominirajua
forma popularne kulture. Iscrpljivanjem psihosocijalne
dinamike muke pobune, r. k. se susrela s mogunou
da joj je jedina nova granica ensko iskustvo.
Z>omladina O potkultura O sociologija umetnosti
M. Ognjanovi
romologija (rom. rrom - ovek). Ve nekoliko de
cenija razvija se posebna nauna disciplina posveena
prouavanju ivota i obiaja Roma, za koju se ustalio
naziv r., a naunik posveen istraivanju romske kul
ture naziva se romolog. Temelje savremene r. u svetskim razmerama udarali su brojni naunici, pre svega
sociolozi, antropolozi, etnolozi i lingvisti, meu kojima
se izdvajaju Marsei Kurtijad, Jan Henkok, Leh Mruz,
Tomas Ekton i Dudit Oukli. U domaim okvirima na
jpoznatiji romolozi su Aleksandra Mitrovi, urica
Petrovi, Rajko uri. Goran Bai i Dragoljub B.
orevi. U meuvremenu je r. zadobila akademsko
priznanje u brojnim zemljama u kojima se izuava na
dodiplomskim, magistarskim i doktorskim studijama
- od Ukrajine, preko eke i Francuske, do Velike
Britanije - ali ne i kod nas.
Ranije uobiajeni etnonim Cigani danas je politiki
nekorektan i opravdano g aje upotrebljavati iskljuivo
u odgovarajuem umetnikom ili naunom kontekstu.
Na prvom Svetskom kongresu Roma (London, 1971 )

501
usvojen je nain na koji Romi sami sebe imenuju, a ime
Cigani odstranjeno je kao sramotno; pesma elem,
elem proglaena je za romsku himnu, odlueno je da
zastava ima zelenu i plavu boju s takom u centru, te da
se kao Svetski dan Roma slavi 8. april.
Poreklom iz Indije, Romi su se, izmeu IV i X veka,
rasprostrli na sve strane sveta: ima ih od Aljaske do Au
stralije, od Junoafrike Republike do Finske, pa ih je
danas u svetu oko 60, a u Evropi 12 miliona. U tom du
gom vremenskom periodu ponekad im se gubi svaki
trag, kao da ih je neko namemo potisnuo i zaboravio,
ili su sami morali negde da se sakriju; katkad, pak,
oni svom estinom izbijaju na istorijsku pozornicu. U
tom smislu je prolo stolee - tanije, njegova druga
polovina - oznaavalo period kada se, od zaboravljenog
etnosa, Romi pretvaraju u manjinu u usponu.
Romi spadaju u miroljubiv narod - u istoriji nije
zabeleeno da su ikad ratovali - ali su, poput Jevreja, ne
prestano bili rtve etnikog nasilja, proterivanja, pogro
ma i, kao to se tek sada otkriva, holokausta. Za vreme
holokausta (rom. porrajmos), Nemci su, sprovodei tzv.
rasnu higijenu, u Zigeunerlagern i drugim koncentra
cionim logorima, istrebili oko 500 hiljada Roma, ime
je zatrto 30% njihove tadanje evropske populacije.
Romski intelektualci iz Srbije bili su predvodnici
borbe za emancipaciju svoga naroda na svetskom planu.
Predvodnici tog pokreta i, reklo bi se, zlatnog i ne
ponovljivog razdoblja romske emancipacije nesumnjivo
su Slobodan Berberski, Sait Bali i Rajko uri. Stoga
je paradoksalno daje srpsko drutvo tek 2002. godine,
usvajanjem Zakona o zatiti prava i sloboda nacionalnih
manjina, prvi put priznalo Romima status nacionalne
manjine i izjednailo ih sa ostalim manjinama. Po po
pisu stanovnitva iz 2002. godine, u Srbiji ima 108 193
Roma, to mora biti netano, jer demografi govore o 400
do 600 hiljada, dok romski nacionalisti barataju milionskom brojkom.
Kao retko koji narod, Romi su olienje izrazito nepo
voljnog etnoklasnog poloaja. U skladu sa shemom
socijalne stratifikacije Maksa Vebera, ispostavlja se
da veina pripadnika romskog etnosa nema nita ili
ima vrlo malo, ivi na ivici bede i zavisi od socijalne
potpore, bez ikakvog je ugleda, prezrena i poniena,
liena izgleda da ostvari svoje interese. I u Srbiji je so
cioekonomski poloaj Roma znatno loiji nego poloaj
veinskog naroda i ostalih etnikih grupa. Oni nisu
ekonomsko aktivni i mahom su nezaposleni. Njihov
poloaj je nepovoljan po svim objektivnim pokaza
teljima. starosna struktura pokazuje da su najbrojniji
u grupi do petnaest godina; uglavnom su bez ikakvog
obrazovanja, sa eventualno etiri razreda osnovne

romologija
kole; u profesionalnom pogledu nemaju nikakve kvali
fikacije, pa u veini sluajeva predstavljaju samo jef
tinu radnu snagu; svuda nailaze na neprobojne barijere
u zapoljavanju, osim u ubretarskim poslovima. Sve
to presudno doprinosi da medu Romima preovladavaju
izdravana lica, a kultura siromatva je zaarani krug u
kojem oni ive. Siva ekonomija je u srpskom drutvu
rairen oblik tzv. strategije preivljavanja, pa je Romi
obilato i uspeno praktikuju. Mali deo njih uspeva da
namakne neku znaajniju dobit. Osim u ekonomskoj,
Romi su diskriminisani i u kulturnoj sferi, podvrgnuti su
getoizaciji i segregaciji, izloeni ksenofobiji i rasizmu.
Diskriminacija Roma se sprovodi naroito prilikom
zapoljavanja, tokom kolovanja, uivanja medicinske
pomoi, u centrima za socijalni rad, u policiji, sudstvu
i, uopte, na javnim mestima.
Romi imaju svoj jezik, koji nije jedinstven. Oni ko
riste vie dijalekata i tek su pred usvajanjem standardizovanog knjievnog jezika. Spadaju u usmene
narode bez pisane povesti i literature, no bogate su im
istorija i usmena knjievnost. Zagubili su prapostojbinsku veru, bez izgleda d aje obnove, pa su danas vemici
veine svetskih religija i veroispovesti. Primera radi,
oni su i muslimani i hriani, suniti i iiti, pravoslavci,
rimokatolici i protestanti - ali upranjavaju raznovrstan
religijski ivot. uvajui, kao ritualisti, i ono to je ve
potisnuto u naprednijim kulturama, ponajbolje stoje
u uvanju tradicije i obiaja, mada od nacija u ijem
okruenju ive vie primaju nego to im daju. Mno
go je toga zauvek izgubljeno od njihove spomenike
batine, no polako izranja na videlo pregrt materijalnih
injenica romskog kulturnog naslea.
Rmi su unutar sebe, kao etnika zajednica, znato
izdiferencirani, zavisno od toga u kojoj zemlji ive i ije
i kakve kulturne, jezike i religijske uticaje trpe. Ali,
ima neto to ih, pored svih tih razlika, objedinjuje a na
ziva se romskost (Andej Mirga i Leh Mruz, Romi. Raz
like i netolerancija, 1997). Nema potpune saglasnosti
o tome ta ulazi u sastav romskosti ili romstva (rom. rromanipe), tj. kulturnog identiteta Roma. Mogui opis
obuhvata sedam vrednosti: ( 1) potpuna romska porodi
ca, a ne meani brakovi (istota krvi); (2) grupnu soli
darnost (dihotomija Mi, Romi - Gade, neromi;
Na svet - Njihov svet); (3) jezik koji se koristi u
unutargrupnom saobraaju; (A) grupni autoritet zasno
van na starosnom principu; (5) eksploatacija neroma
(oblici rada koji ne kontroliu Gade); (6)prostorna
pokretljivost (Romi mogu da budu samo naseljeni, nika
ko sedelaki narod) i (7) kategorija prljan ja, tj. odva
janje istog od neistog, to im omoguava oseanje
nadmoi nad drugima. Za romskost je jo vano da se

romologija

ona ne oslanja na religijsko-konfesionalne razlike, niti

na naslee prolosti, tj. istorijsko pamenje, te d aje u
sutini otelotvorena u duhovnim umotvorinama (m i
tovima i legendama, predanjima i priama, pesmama i
pripovetkama, zagonetkama i bajkama), koje se pamte
a ne belee i stalno prenose s kolena na koleno.
Na inicijativu nekoliko meunarodnih institucija
(Svetska banka, Evropska komisija, Ujedinjene nacije,
OEBS, Savet Evrope, Institut za otvoreno drutvo), go
dine 2005. ustanovljena je Dekada ukljuenja Roma
2005-2015 kojom se predvia korenita izmena nji
hovog statusa u etiri prioritetna podruja - u obra
zovanju, zapoljavanju, zdravstvu i stanovanju - kao
i smanjenje osujeenosti u jo tri veoma vane oblasti:
u siromatvu, diskriminaciji i rodnim odnosima. Dek
laraciju o prihvatanju tog dokumenta (Sofija, 2. feb
ruar 2005) potpisali su predsednici vlada osam drava
centralne i jugoistone Evrope (Bugarska, Maarska,
Makedonija, Rumunija, Slovaka, Srbija i Crna Gora,
Hrvatska i eka). Time su se pomenute drave obavezale da, na osnovu definisanih strategija i akcionih
planova, u predvienom roku ostvare integraciju Roma,
omogue njihovo jaanje i osposobljavanje kako bi mo
gli kvalitetnije i u uveanom obimu pristupiti i kori
stiti drutvena dobra, demonstrirati mo u socijalnom
prostoru i stei ugled ire zajednice. Uz osavremenjeni
rromanipe, Dekada ukljuenja Roma 2005-2015
trebalo bi najzad da Romima obezbedi evropsku per
spektivu koju je Osman Bali izrazio kalamburom:
Beg iz zaaranog kruga bede - na konju, s laptopom u
bisagama, minuom u uhu, eirom na glavi pravo u
krug Evropljana!.
3 etnike manjine 3 diskriminacija, socijalna 3 siromatvo
D. B. orevi
ropstvo. Drutveni odnos u kojem jedan ovek
poseduje drugog oveka. Rob je jednak bilo kojoj drugoj
stvari i u potpunoj je vlasti gospodara. U drutvenom
smislu, najvanija je razlika izmeu kunog i proizvod
nog r. Kuno r. se javlja u gotovo svim poljoprivrednim
drutvima i poiva na upotrebi robovske radne snage u
poslovima domainstva. Nasuprot tome, proizvodno r.
javlja se samo u pojedinim drutvima: na Sredozem
lju (od VI veka pre n. e. do II veka n. e ), na ostrvima
istonog i zapadnog Mediterana (od XII do XVI veka),
na Karibima i u Brazilu (od XVI do XIX), u junim
dravama SAD (od XVIII do XIX veka) itd. Za proiz
vodno r. svojstvena je upotreba robova u proizvodnji
robe namenjene tritu. etiri uslova su neophodna da
bi proizvodno r. bilo drutveno isplativo. Prvi uslov je
mogunost jeftine nabavke robova. Od svih ivotinjskih

502
vrsta, najskuplje je uzgajanje ljudi. Otuda se proizvod
no r. isplati samo ako je mogue vojno poraziti i oteti
stanovnitvo nekog slabijeg drutva. Drugi je uslov
toplo i blago podneblje. Blaga klima znatno sniava
trokove izdravanja radne snage, pa se proizvodno
r. razvijalo upravo tamo gde je laka krovinjara, jedna
pregaa i malo hleba bilo dovoljno za ivot i rad robova.
Trei uslov je postojanje dovoljno velikog trita, do
kog se proizvodi mogu jeftino prevesti (to je u starim
drutvima najee znailo morskim putem). Proiz
vodno r. je isplativo samo ako je trite veliko, pa se
mala dobit per capita nadoknauje velikom koliinom
proizvodnje. Osim toga, mogunost jeftinog morskog
prevoza do mesta najvee potranje, zahvaljujui niskoj
proizvodnoj ceni, inilo je proizvod robovskog rada
konkurentnim mesnoj robi proizvoenoj na sitno i
drugom vrstom rada. I etvrti uslov, naroito kada je u
pitanju poljoprivredno proizvodno r., jeste uzgoj zasada
koji zahteva stalan rad i brojnu radnu snagu po jedinici
povrine. Takve kulture su vinova loza, eerna trska,
duvan, pamuk, kauuk itd.
3 robovlasnitvo
5. Amon i
ruralna sociologija, v. sociologija sela
ruralnost (lat. rus - selo; ruralis - seoski). Ozna
ka za istorijski uoblien sklop determinanti seljakog
naina ivota kao to su: ( 1) seljaka ekonomija (agrarna
struktura); (2) seosko naselje i stanovnitvo; (3) lokal
na drutvena organizacija (seoske grupe i ustanove) i
(4) odgovarajui obrasci seoske (narodne) kulture koji
ureuju, usmeravaju i osmiljavaju seljaki nain ivota
i meusobnu komunikaciju pojedinaca i grupa na selu.
U sociologiji je uobiajeno da se za definisanje r.
(i sela) koristi idealnotipska dihotomija selo-grad.
Urbanistiki, grad je planski ureen prostor, dok je
selo spontano oblikovano naselje. Demografski i socioprofesionalno, grad je gusto naseljeno mesto, s
velikim brojem stanovnika, veinom nepoljoprivrednika, a sela su manja i retko naseljena mesta, s velikom
veinom poljoprivrednika. Ekoloki, selo je mnogo
blie prirodnoj sredini od grada koji je tipina vetaka
sredina. Ekonomski, seljaka privreda se zasniva na
poljoprivredi i preteno je naturalna, dok je gradska
oslonjena na industriju, trino je orijentisana i pro
fitabilna. Seljaka ekonomija je orijentisana na sticanje
imovine radi odravanja egzistencije (ekonomija os
kudice i tednje), a gradska na sticanje novca (profita)
i njegovo troenje (ekonomija rastue proizvodnje i
potronje). Seljaki radovi se obavljaju u prirodnoj

503

sredini (na polju), podvrgniti su prirodnim ritmovima

(dnevnim, sezonskim), kao to je organska proizvodnja
u poljoprivredi podreena prirodnim uslovima (vlaga,
toplota, plodnost tla) i ritmu rasta i sazrevanja biljaka
i ivotinja. Seljaci i njihova proizvodnja izloeni su
udima prirode (kie, poplave, sue, mrazevi, vetrovi,
ledena tua) i zato su rezultati poljoprivrednog rada vrlo
neizvesni. Radovi seljaka su spontano rasporeeni, po
svom prirodnom redu i ritmu i nisu ni prostorno ni vre
menski odvojeni od ostalih ivotnih aktivnosti, kao to
je to rad gradskog oveka. Seljaki radovi se, po pravilu,
obavljaju u zajednici sa ostalim lanovima porodice,
a esto i kao kolektivni poslovi grupe suseda ili celog
sela. Sve ovo odreuje ne samo poseban ekonomski
poloaj sela, seljaka i poljoprivrede nego i porodinu
organizaciju, odnose u seoskom kolektivu, kulturne
obrasce, verovanja, miljenja i ponaanja seljaka (tzv.
seljaki mentalitet) - dakle, seljaki nain ivota uopte.
Budui vrsto uklopljeni i duboko ukorenjeni u svoju
prirodnu i drutvenu sredinu, seljaci su veoma obazrivi
i odgovorni u donoenju krupnih odluka, pa esto i
konzervativni i skloni konformizmu i automatizmu u
svom svakodnevnom ponaanju i delovanju.
Socioloki je znaajna osobenost drutvenih odnosa
na selu gde, za razliku od grada, preovladavaju neposred
ni, neformalni, trajni i prisni odnosi. Seoske ustanove
poivaju na inertnosti i ouvanju lokalnih tradicionalnih
navika i obiaja, na kolektivnoj odgovornosti i tradicio
nalnom grupnom moralu. Drutvena organizacija zasniva
se na patrijarhalnom autoritetu i netolerantnim ideologi
jama interesno neizdiferenciranih kolektiva. Seljaka kul
tura je tipina narodna kultura koju neposredno stvaraju,
tokom svakodnevnog seljakog rada i ivota, prirodno
obdareni i nepoznati pojedinci, a usmeno se prenosi s
kolena na koleno. To je tradicionalistika kultura, to
znai daje relativno statina, zatvorena u sebe, okrenuta
prolosti i odravanju postojeih odnosa u prevashodno
agrarnim drutvima. Inovacije (nova drutvena otkria)
u selo obino dolaze spolja, iz grada i globalnog drutva.

ruralnost

Ruralno je danas vie nego ikad pod uticajem urbanog.

Proces irenja gradskih obrazaca miljenja, delovanja i
ponaanja, tj. gradskog naina ivota i na seoski pro
stor oznaava se kao urbanizacija u sociolokom smislu.
U selima zahvaenim modernizacijom nastaju kulturne
tvorevine urbanog porekla, seosko i seljako vie
se ne poklapaju u potpunosti. U savremenom selu sve
je manje seljaka, a sve vie urbanih oblika i sadraja
drutvenog ivota - kako dobrih i poeljnih, tako i loih
i nepoeljnih.
Danas se, takoe, menja i odnos agrarnog i ru
ralnog. U tradicionalnim seljakim drutvima poljo
privreda je iskljuivo vezana za selo, tako da se agrarna i
ruralna struktura skoro poklapaju, kao i agrarna i ruralna
sociologija koje ih prouavaju. U savremenim drutvima,
iako i dalje tesno povezani, selo i poljoprivreda sve vie
se ukljuuju u globalno drutvo i tako u izvesnoj meri
poinju meusobno da se razdvajaju. Selo i seljaci se sve
vie vezuju za grad i delatnosti izvan poljoprivrede, a po
ljoprivreda za trite, industriju, saobraaj i ostale grane
globalne privrede. Meutim, kao i tradicionalna, modema
agrarna struktura i dalje ini osnovu (ili izuzetno vaan
segment) ruralne strukture. Moderan agrar je osnova i
najvaniji inilac modernizacije savremenog sela, kao
to je tradicionalna agrarna struktura odgovarala tradi
cionalnoj ruralnoj strukturi. Razlika u odnosima izmeu
tradicionalnog i savremenog agrara i sela ogleda se samo
u tome to poljoprivreda danas vie zavisi od globalnog
drutva, a selo ne zavisi iskljuivo od poljoprivrede. To,
pak, znai da su globalni drutveni procesi danas postali
najvaniji inilac promena, kako agrarne tako i ruralne
drutvene strukture. Sve to ukazuje na znaaj sociolokog
pristupa u savremenom odreivanju odnosa ruralnog
- prema, sjedne strane, agrarnom, a s druge urba
nom. Re je, naime, o komplementarnim pojmovima
koji izraavaju realnu strukturnu i istorijsku povezanost
sela s poljoprivredom i gradom, a poljoprivrede sa in
dustrijom.
O selo O seljatvo 3 sociologija sela
M. Mitrovi

s
sala. Osobeno zemljoradniko naselje, rasprostra
njeno najvie u Vojvodini (posebno na prostoru izmeu
Dunava i Tise) i u istonoj Srbiji (Branievo, Homolje,
Timoka krajina). Re s. je maarskog porekla (szallas) i
prvi put je zabeleena u XIII veku u znaenju zatieno
mesto, azil. Rasuti po seoskom ili gradskom ataru,
esto saobraajno, kulturno i drutveno izolovani,
podseaju na planinska sela razbijenog tipa. Iako
lieretko predstavljaju stalno mesto boravka seljakih
domainstava, oni nikada nisu samostalno naselje, nego
su uvek vezani za selo ili grad, barem utoliko to nemaju
crkvu, groblje, ispostavu javne vlasti, a ni pijane dane.
S. spadaju u naselja u tzv. drugim privrednim sreditima,
ali za razliku od katuna, na nj ima je preteno zastupljeno
ratarstvo a ne stoarstvo, sliniji su privrednom sreditu
u selu (kua) i lake postaju stalno naselje (baija). S.
je imanje na kojem seljak podie seljako domainstvo
i istovremeno ve ima kuu u selu. U sezoni (ili stalno)
na s. ivi jedan deo lanova domainstva i tada je re
o predvojenoj zadruzi ili razdvojici, a ponekad samo
sluge ili pak zakupac. Siromanija domainstva nemaju
kuu u selu ili gradu, ve samo s. Grupisani i delimino
uoreni, s. u Bakoj formiraju naroito seljako drutvo
koje ima i svoj specifian nain ivota (kulturu). Od
kraja Drugog svetskog rata s. i salaari dele sudbinu
srpskog sela i celokupnog srpskog seljatva: negira im
se bilo kakav modernizacijski potencijal, sistematski
se eksploatiu i bivaju izloeni stihijskim procesima
deagrarizacije, industrijalizacije i urbanizacije, to sve
zajedno dovodi do depopulacije 5. i njihove drutvene i
kulturne devastacije.
O atar O selo
5. ljuki
samoubistvo Obuhvata sve one misli, fantazije ili
radnje koje se odnose na mogunost samounitenja
vlastitog ivota. Posledica samoubilakih preokupac
ija moe da bude realizovano ili suicid. Meutim,
polovina samoubica nije bila registrovana kao psihi

jatrijski pacijent, to nipoto ne znai da nisu bili pod

uticajem samoubilakih doivljavanja. Ona se pre
poznaju na irokom spektru doivljavanja, od mrskosti
ivljenja (lat. taedium vitae), preko pomisli na oduzi
manje vlastitog ivota i parasuicidalnih pauza (pokuaja
psiholokog bekstva iz ivota), do pokuaja s. sa apel
ili alarm- funkcijom (koji je dvadesetih godina prolog
veka otkrio srpski suicidolog Milovan Milovanovi, a
u svetu afirmisao Alfred tengel), sve do ponovljenih
pokuaja s. depresivno obolelih pacijenata i tzv. presuicidalnog sindroma (afektivno i situativno suenje svesti
i odnosa sa ljudima, sanjanje 5. i doivljaj daje s. jedini
izlaz iz toga), zakljuno s realizovanim s.
Uestalost 5 . u drutvu se meri stopom s. a to je broj
samoubijenih na 100 000 stanovnika. Stopa 5 . od 0 do
10 je niska, od 10 do 20, srednja, a preko 20 visoka.
Stopa 5 . stoji u obrnutoj srazmeri sa stopom ubistava u
veini drutvenih zajednica (Ferijev zakon). Riziku od 5.
izloeni su posebno zavisnici od alkohola i droga, ljudi
u poznim godinama, pogotovo ako su obudoveli ili ive
kao samci, ili oboleli od teke organske bolesti, kao i oni
koji u anamnezi ve imaju vie od jednog pokuaja s.
Emil Dirkem (Samoubistvo, 1897) definisao je i. kao
fenomen proizaao iz sociokulturnog konteksta, tanije
iz slabljenja socijalne integracije i regulacije. Drugi
sociolozi su tome dodali gubitak drutvenog smisla po
stojanja i neravnoteu izmeu potreba i sredstava koja
drutvo nudi da se potrebe zadovolje (Edvin Lemert).
Inae, Dirkem deli s. na altruistika (koja su posledica
jake integracije individue u drutvo), anomijska (kada
je u pitanju manjkavost normi u regulaciji drutvenih
odnosa) i egoistika (koja su posledica nedostatka integrisanosti pojedinca u drutvo, odnosno preteranog
oslanjanja na samog sebe). Altruistika s. deavaju se
preteno u tradicionalnim drutvima (npr. kamikaze i
izvrioci harakirija u Japanu), egoistika su tipina za
drutva u kojima slabe emocionalne veze izmeu ljudi
(kao to su industrijska drutva Zapadne Evrope, Severne Amerike) dok se anomijska deavaju u situacijama

505
odsustva drutvenih normi (izbeglitvo, proterivanje).
Tako je meu izbeglicama u Srbiji stopa s. nekoliko de
setina puta vea od stope s. domicilnog stanovnitva.
Mori Albva (Uzrocisamoubist\>a, 1930) je potvrdio
Dirkemovo uenje o s. na razlikama stopa s. izmeu sela
i grada (vie ih je u centrima velikih gradova gde ljudi
ive u anominim uslovima), istiui zatitnu ulogu po
rodice i religije. Tako je manje s. meu protestantima,
a naroito Jevrejima i muslimanima, kojima religija to
izriito zabranjuje, a vie meu samcima koji boluju od
hroninih oboljenja ili alkoholizma.
A. F. Henri i D. F. ort potvrdili su porast stope 5. u
zavisnosti od ekonomskih depresija, naroito kod niih
slojeva stanovnitva. Njihovo tumaenje 5. povezano je
s psihoanalitikim stavom Sigmunda Frojda iz njegovih
kasnijih radova o uroenom nagonu smrti, tanatosu, kao
i sa razmiljanjima psihijatra Karla Meningera o nesvesnim suicidalnim radnjama u kojima tanatos nadvladava
eros (elju za ivotom). Ove su, pak, vidljive u sklo
nosti samopovreivanju, bavljenju rizinim poslovima
ili sportovima, nerazjanjenim saobraajnim nesreama
itd. Individualnopsiholoka osnova 5 . krije se u strogom
super-egu (m oralnost i roditeljske zabrane), koji
kanjava ego (realna instanca linosti) zbog potisnutih
agresivnih pulzija prema introjektovanom objektu, koji
se u ranom detinjstvu jo ne doivljava kao odvojen od
sopstvene linosti:
Sociolozi D. P. Gibs i V. T. Martin smatrali su da
je 5 . obrnuto proporcionalno statusnoj integraciji po
jedinca. U svom funkcionalistikom stavu, oslonjenom
na Dirkemovo uenje, s. je, prema njihovom miljenju,
posledica sukoba uloga, tj. izraz nespojivosti statusa
koji je vezan za uloge potencijalnog samoubice.
D. D. Daglas smatra daje za socioloko tumaenje
5. kljuno poznavanje znaenja s. (u veberovskom smi
slu), i u tom je najblii prosenoj strunopsihijatrijskoj
elaboraciji suicidalnog ataka, budui da znaenje sui
cidalnog ina odreuje pravac preventivnih, a naroito
porodinih i individualnih mera leenja s. To se vidi
naroito kod pokuaja s. adolescenata i reaktivnih s.
dece (kod kojih samoubilaki in, po pravilu, neposred
no izraava poruku sredini suicidanata, tzv. alarm ili
apel-funkcija s.). Ponekad kod najmlaih suicidanata
pokuaj ima fantazmatsko znaenje u jungovskom smi
slu rei, kada se doivljava kao reinkarnacija, mogui
susret sa znaajnim osobama koje je dete izgubilo.
Sto se tie epidemiologije s., stopa s. je najvia u
Maarskoj, Danskoj, Finskoj, Austriji, Berlinu, srednja
je u Japanu, vedskoj i Nemakoj. U prethodnoj Jugo
slaviji, visoku stopu s. imali su stanovnici Slovenije,
Slavonije i Vojvodine, a najnie su bile na Kosmetu i u

samoupravljanje

Makedoniji. S. je bilo registrovano vie u nioj nego u

vioj klasi, meu mukarcima (izuzev u Crnoj Gori gde
je ujednaeno po polu) i u starijoj populaciji.
Teze o suicidalnom drutvenom mentalitetu (austrou
garski srednjoevropski krug) ostale su na nivou radne
hipoteze. Zapaene su serije s. posle s. poznatih osoba,
kao i indukovane serije 5 . u manjim drutvenim zajed
nicama (npr. u pojedinim psihijatrijskim ustanovama,
naseljima, kolama i si.).
[nae, s. se najee javlja kod sledeih psihopatolokih
stanja: psihotinih depresija, alkoholizma, shizofrenije,
a pokuaji 5 . kod adolescentnih kriza.
Suicidalni ljudi se lee lekovima (antidepresivima i
antipsihoticima), obino u poetku bolniki, a kasnije
i u savetovalitima (raznim vrstama psihoterapije, logoterapijom, psihoanalizom, egzistencijal-analitikom
psihoterapijom, pre svega). Veliki znaaj u prevenciji s.
imaju volonteri u centrima za intervencije, tj. u teleapel
slubama (telefonski kontakti) za stare i za osobe u krizi.
Kune posete obolelim i usamljenim starijim osobama,
zatim psihijatrijskim bolesnicima i izbeglicama imaju
u prevenciji s . takoe znaajnu ulogu.
O a n o m ija O sm rt O s o c io lo g ija , p s ih ija trijs k a

P. Opali

samoupravljanje. Oblik upravljanja u kojem su za

posleni (oni koji rade) istovremeno i nosioci upravljake
funkcije. Pravo upravljanja zaposlenih moe se za
snivati na zajednikoj svojini (zadrunoj ili nekoj drugoj
svojini zaposlenih), na drutvenoj svojini (kao to je
to bilo u Jugoslaviji do kraja osamdesetih godina XX
veka), ili na samom radu zaposlenih. Pojedine forme
uea zaposlenih u upravljanju zasnovane na dravnojsvojini (u bivim socijalistikim zemljama) takoe su se
oznaavale .v. trudbenika (komunistiko s.), iako su
u tim sluajevima zaposleni imali samo konsultativnu
ulogu u upravljanju, dok je ono formalno i sutinski bilo
u rukama drave i direktora koje je imenovala drava.
S- se esto poima kao sistem drutvenih odnosa ko
jim se oduzima monopol dravi da upravlja sredstvima
za proizvodnju, iz ega bi sledilo d a j e antietatizam
jedno od sutinskih svojstava s. Ali, antietatizam nije
nuno svojstvo samo sistema s. ve i raznolikih libe
ralnih drutvenih aranmana. Povremeno, ,v. se poima
kao poredak decentralizovanog upravljanja, naroito
kod sloenih radnih organizacija. No, mogua je i de
centralizacija koja ne podrazumeva s . , kao u sluaju
podele organizacije na tzv. profitne centre u kojima
opstaje birokratsko ili tehnokratsko upravljanje. S. se
poima i kao model neposredne demokratije, u kojoj lju
di koji ine jednu celinu neposredno uestvuju u svim

sam oupravljanje

fazama oblikovanja upravljakih odluka. Tako shvaeno

s. praktiki bi bilo mogue samo u malim grupama, a
ne i u okvirima sloenijih radnih organizacija. Neke od
praktikovanih formi s. imale su elemente neposredne,
ali i posredne demokratije (tamo gde su radniki saveti
bili uspostavljeni prema predstavnikom principu i imali
ulogu najviih organa s., kao stoje to bilo u Jugoslaviji,
ali i u nekim drugim zemljama). Celovito shvaeno 5.
podrazumeva i antietatizam, decentralizaciju i demokra
tizaciju upravljanja, ali ono trai i bitno izmenjen odnos
zaposlenih prema radu i njihovoj ulozi u radnoj orga
nizaciji. Rad bi trebalo da ima svojstva osloboenog
(neotuenog) rada, a sm rad i upravljanje poimaju
se kao celovita uloga zaposlenih koja im donosi hu
maniji radni ivot. S. podrazumeva uee zaposlenih
u svim fazama oblikovanja, donoenja i sprovoenja
upravljakih odluka i zato se ono povremeno definie i
kao sistem pune participacije.
Praktine forme s. postojale su u Jugoslaviji od
1950. do kraja osamdesetih godina XX veka, a posto
jali su i sistemi s. u Aliru, Tanzaniji, Peruu, ileu (u
vreme Salvadora Aljendea), kao i forme s. zaposlenih
u pojedinanim organizacijama zasnovanim na svojini
zaposlenih u mnogim drugim zemljama. Socioloka
istraivanja su ukazivala na znatan raskorak izmeu
zamisli i stvarnosti s., a posebno na opstajanje autori
tarne, oligarhijske, nasuprot oekivane demokratske ili
poliarhijske strukture moi u formalno samoupravno
oblikovanim radnim'organizacijama. U Jugoslaviji, uprkos drutvenoj svojini, opstajao je jak uticaj drave
i drugih spoljnih politikih aktera (partije) na odluke u
radnim organizacijama. Uee zaposlenih u s. esto
je bilo ritualno, s tendencijom (samo)iskljuivanja za
poslenih iz samoupravljakih aktivnosti, zbog uverenja da se tim putem ne ostvaruju istinski interesi za
poslenih. Sa uruavanjem socijalistikih poredaka na
Istoku i slabljenjem levih pokreta na Zapadu, poetkom
devedesetih godina XX veka dolo je do opteg pada interesovanja za ideje i praksu s. No, u mnogim zemljama
opstaju i nastaju radne organizacije zasnovane na svo
jini zaposlenih za koje s. i dalje ostaje okosnica njihove
unutranje organizacije rada i upravljanja.
3 saodluivanje 3 participacija
S. Boli
sankcija (lat. sanclio - posveenje). Etimologija
izraza i rana logika s. ukazuju na potrebu povraaja
svetosti pravnom (ili nekom drugom) poretku, koji
je deliktom bio ugroen (tj. oskvmavljen). U moder
nom pojmu s. sadrana su dva znaenja: 5. je, sjedne
strane, deo norme, a s druge, konkretno drutveno

506

delanje koje ima za cilj primenu 5. kao dela norme u

ivot. Sa stanovita same norme, s. je uvek posledica
propusta ispunjenja dispozicije norme (delikta), dok je
cilj sankcionisanja dovoenje pravnog poretka (koji se
krenjem dispozitiva bilo koje norme naruava) ponovo
u sklad. Sporno je kakav je cilj s. sa stanovita drutva
(ali i samog pojedinca koji polee 5.). Uzmu li se u
obzir samo pravne s., moe se rei da izmeu ciljeva
graanskopravnih i krivinopravnih 5. postoje naelne
razlike. Dok je cilj prvih dovoenje u prvobitno sta
nje (lat. restitutio in integrum) i naknada tete, meu
ciljevima ovih drugih najee se pominju odmazda,
zatita drutva, generalna prevencija (zastraivanje) i
korekcija.
3 kazna 3 pravo, graansko 3 pravo, krivino
A. Molnar
saodluivanje (nem. Mitbestimmung). Sistem par
ticipacije u kojem se polazi od naelnog stava da su
zaposleni i poslodavci partneri s izvesnim zajednikim
interesima i da se neke bitne odluke u vezi s poslova
njem radnih organizacija moraju donositi uz istovre
meno uee legitimnih predstavnika zaposlenih i
poslodavaca.
Izvorno, model s. nastao je u Nemakoj posle Drugog
svetskog rata, najpre u kompanijama u oblasti proizvod
nje uglja i elika, da bi potom, zakonskim putem, bio
prenet u druge oblasti privreivanja. U velikim firmama
(sa 1 000 i vie zaposlenih) u oblasti proizvodnje ug
lja i elika predvieno je paritetno uee predstavnika
zaposlenih u nadzornim i upravnim odborima, dok je u
drugim oblastima predvieno da predstavnici zaposle
nih imaju jednu treinu lanova tih tela. Izbor direktora
za personalna pitanja neposredno je pod uticajem zapo
slenih, odnosno njihovih sindikata. Sistem s. ukljuuje
i formiranje radnih saveta do nivoa pogona, ije su
nadlenosti u osnovi konsultativne, s tim da izvesne od
luke iz domena radnih odnosa uprave kompanija mogu
primenjivati bez saglasnosti radnih saveta. Postoje i
ekonomski saveti kompanija u ijem radu uestvuju
predstavnici zaposlenih, u kojima se razmatra finansijsko poslovanje firme, ali samo u vidu informisanja o
onome to uprave rade.
Izvesni elementi ovog modela s. (kodeterminacije ) postoje u skandinavskim zemljama (vedskoj,
Norvekoj, Danskoj), naroito od poetka sedamde
setih godina XX veka. Izbor tzv. radnikih direktora
zaduenih za personalna pitanja i tu je pod direktnim
uticajem zaposlenih, odnosno njihovih sindikata, dok
u predstavnikim savetima zaposleni imaju do jedne
treine svojih predstavnika. Ti saveti biraju upravne od

507

bore i direktore kompanija. Postoje i radni saveti kao

konsultativna tela u kojima se usaglaavaju aktivnosti
uprave i zaposlenih. U skandinavskim zemljama razvi
jene su i forme neposredne participacije u tzv. autonom
nim radnim grupama, u kojima zaposleni preuzimaju na
sebe poslove koje obino imaju srednji rukovodioci u
hijerarhijski ureenim radnim organizacijama.
Postoji tendencija s poetka osamdesetih godina XX
veka da se sistem s. uspostavi kao dominantan model
participacije zaposlenih u zemljama Evropske unije.
O samoupravljanje 3 participacija
S. Boli
saznanje. Skup nastojanja usmerenih ka postizanju
znanja koji je u isti mah i predmet sociologije saznanja.
S. po pravilu podrazumeva izraavanje razliitih isku
stava u pojmovnom obliku, uz logiko razvijanje stavova
i njihovo iskustveno proveravanje. Pojedine drutvene
delatnosti izraavaju s. i u emotivnom (religija), ulnom
(umetnost) ili voljnom (politika) obliku. Uz pouzdana i
proverena znanja, s. donosi i prividno znanje, obmane i
samoobmane, kao i razliite zablude.
U moderno doba s. najee predstavlja delat
nost nauke, ali se do s. i ranije i danas dolazilo i kroz
praktinu delatnost, narodnu mudrost, religiju, umetnost
i filozofiju. Porast diferencijacije drutva uslovljava in
stitucionalizaciju naina stvaranja (instituti, akademije,
univerziteti, nauna drutva i asopisi) i prenoenja s.
(kolski sistem). Putem institucionalizacije obezbeuje
se bolje usmeravanje i bra i efikasnija drutvena primena s.
3 epistemologija 3 nauka 3 teorija
V Ili
seksizam (lat. sexus - pol). Vrsta miljenja, stavova
i ponaan ja koja u ime interesa jednog pola nipodatava
i iskljuuje pripadnike drugog pola. U drutvene nauke
ovaj izraz su uvele feministkinje i njima bliski teoretiari
da bi oznaili diskriminatorski stav i odnos mukaraca i
patrijarhalnih drutvenih institucija prema enskom rodu
u modemom drutvu. S. i odnos prema enama naroito
dolazi do izraaja u sferi zapoljavanja, profesionalnog
rada i zaraivanja, kao i politikog angaovanja. Re je
o apriornom negiranju jednakosti ena i mukaraca u
ovim sferama zbog njihove navodne prirodne nesposob
nosti i nejednakosti.
3 diskriminacija 3 pol 3 feminizam
A. Mili
seksualna revolucija. Drutveni pokreti koji su se
povremeno javljali u evropskoj civilizaciji radi libe

sekta

ralizacije seksualnog morala i ponaanja. Demografi,

sociolozi i istoriari imaju u vidu nekoliko talasa sek
sualnog oslobaanja u evropskoj istoriji. Najstariji se
vezuje za doba renesanse kada se u evropskoj umet
nosti, ali i u gradskim zajednicama, javlja tenja za
oslobaanjem ljudskog tela i seksualnosti od repre
sivnih normi i ponaanja koje su uveli srednjovekovna
crkva i inkvizicija. Meutim, ovaj talas seksualnog
oslobaanja zahvatio je samo tanak elitni sloj evropskih
drutava. Masovne s. r. javljaju se u modernom dobu.
Prema sadanjim, jo oskudnim demografskim sazna
njima, prva 5. /*. (1750-1850) povezana je s prodorom
industrijskog naina rada i migracijama ka gradovima.
Za nju je karakteristian izuzetan porast vanbranih
raanja, zahvaljujui upranjavanju seksualnog odnosa
meu partnerima pre stupanja u brak, to predstavlja
sutinsko odstupanje od tradicionalnog agrarnog sek
sualnog morala. Druga s. r. (1955-1970) doivljava
kulminaciju u toku i posle masovne studentske pobune
1968. godine. Predhodnik s. r. ezdesetih godina XX
veka bio je nemaki psihoanalitiar Vilhelm Rajh ije
je uenje o potrebi oslobaanja oveka putem to veeg
broja snanih orgazama imalo veliki uticaj na predvod
nike studentskog bunta. Ova druga s. r. donosi odbaci
vanje normi koje seksualno ponaanje vezuju samo uz
reproduktivnu praksu, zahtev da seksualno ponaanje
bude uitak za oba pola, ukidanje seksualnih tabua u
odnosu prema homoseksualnim aktivnostima, kao i
oslobaanje braka i porodice za prihvatanje razliitih
vrsta erotskih i seksualnih izazova (erotizacija braka,
sloboda vanbranog i izvanbranog seksa itd.). S. r a
naroito ova poslednja, imaju znatnog uticaja na oblike
i sadraj branog i porodinog ivota.
3 pokreti, drutveni 3 pol 3 rod
A. Mili
sekta (lat. secta, od sequi - sledovati, ii za nekim,
pratiti naela kojih se neko dri). Grupa sledbenika ne
kog izdvojenog verskog miljenja ili pravca. Pravoslav
ni i rimokatoliki bogoslovi smatraju d aje latinska re
secare (ei, odsei; rastavljanje, cepanje, odvajanje),
u osnovi znaenja.9. kada se ona shvata kao grupa sled
benika koja se odvojila od crkve i koju je crkva od
bacila ili osudila, a sektatvo kao raskol ili jeres. Nji
hovo poimanje vie vai za tip tzv. starih j. hrianskog
ishodita, pa i tada deluje ograniavajue, dok za vrstu
novih .v. moe biti i irelevantno.
.S. postoje oduvek i u svim razvijenim religijama.
Hrianstvo, poteklo od jedne jevrejske .v., takoe prate
raskoli i odvajanja, sektaenja tokom itave is
torije. Ni pravoslavlje nije imuno od raanja ,s\: u Rusiji

sekta

vekovima opstaju enklave ekskomuniciranih pravo

slavaca iz zvanine Ruske pravoslavne crkve. No,
uobiajeno je pri govoru o s. misliti o malim verskim
zajednicama nastalim iz reformacije i formiranja pro
testantizma kao tree grane hrianstva.
U ranoj sociologiji religije i. se odreivala u odnosu
na crkvu (tipologija crkva-s.). Idealnotipske karak
teristike s., suprotne crkvenim, formulisali su jo Maks
Veber i Ernst Trel: (1) s. se u izvornom vidu nega
tivno odreuje prema postojeem drutvu i politikom
ureenju - oni su bezboni, ona se povlai i odbija ih;
(2) s. ne prihvata dati drutveni moral i suprotstavlja mu
stroi moralni kodeks; (3) i. ne tei ovladavanju celinom sveta, ne treba svi ljudi ekumene da postanu njeni
lanovi, mada naglaava potrebu irenja; (4) harizma, u
naelu, kao institucija u 5. ne postoji, premda su osnivai
i voe esto harizmatske linosti; (5) 5. se pristupa slo
bodnim pristankom, dobrovoljno, to je obino sluaj
samo u prvoj generaciji; (6) stvarna drutvena osnovica
s. jesu siromane grupe graana; (7) za ,y. je znaajna
pripadnost pojedinca lokalnoj zajednici; (8) s. ui daje
spas mogu neposredno, delatnou vemika; (9) s. po
pravilu obuhvata samo mali deo jednog naroda (glo
balnog drutva), a nacionalna pripadnost nije znaajna;
(10) unutranji odnosi u 5- naelno su demokratski,
svetenstvo u pravom smislu ne postoji.
U savremenoj sociologiji religije s. je jedan od
etiri tipa verskog organizovanja, onaj koji po stepenu
sloenosti dolazi posle kulta, a ispred njega su denominacionalni i crkveni oblik religijskog ustrojstva. S. je
dinamino versko telo: u zavisnosti od irenja, rasta i
uslonjavanja, moe postati institucionalizovana s., ve
lika denominacija, katkad i crkva, ali usled degenerativnih procesa moe pasti na nivo kulta, ili pak ieznuti.
Pravi se razlika izmeu s., starih i do nekoliko stolea,
i novih religioznih pokreta - novih s. i kultova - koji
bujaju od poetka pedesetih godina XX veka, najpre
u SAD, a onda i u drugim zemljama. Novi religiozni
pokreti su rezultat demokratizacije zapadne hemisfere
i razvoja liberalnog drutva. U civilnom i otvorenom,
sekularnom i kompetitivnom drutvu, religije i verske
grupe baene su na religijsko trite - stvar su iz
bora, mogu biti izabrane, ali i ne moraju - na kojem vai
pravilo da se ide od religije sudbine prema religiji
izbora. (Stanovnik SAD se tri puta preveri ili promeni
versku zajednicu u toku ivota.
U odnosu na stav prema svetu, stare i nove s. dele se
na agresivne (ofanzivne), asimilirajue (reformistike)
i izolovane (tolerisane). Brajan Vilson ih razvrstava u
etiri podtipa koji se razlikuju prema verovanju, metoima vrbovanja lanstva i stavovima prema svetu;

508

konverzionistike (Armija spasa), adventistike ili re

volucionarne (Jehovini svedoci), introverzionistike ili
pijetistike (kvekeri) i gnostike (Hrianska nauka).
3 crkva 3 religija 3 sociologija religije
D. B. orevi
sekularizacija (nlat. saecularisatio - posvetovljavanje, pretvaranje neega crkvenog u svetovno, odnosno
mirsko). Sloen drutvenoistorijski proces kojim religi
jsko miljenje, praksa i ustanove gube drutveni znaaj,
odnosno kojim se drutvo, kultura i pojedinci oslobaaju
religijskog uticaja.
S. je dugo predstavljala najzad pronaenu mudrost
sociologije, kada je ova istovremeno bila tuma pro
cesa s. ijedna od manifestacija toga procesa. Tvrdi se
da su se gotovo svi oevi sociologije sloili oko sr,
smatrajui propadanje znaaja religije delom opteg
drutvenog napretka. To znai da su Ogist Kont, Karl
Marks, Emil Dirkem i Maks Veber, otvoreno ili skriveno,
ugradili ideju s. u same temelje socioloke discipline.
Na njihovom tragu, sociologija ne moe a da ne ukljui
u svoj teorijski fundus paradigmu 5. Socioloka para
digma kretanja od svetog ka sekularnom drutvu
kazuje da bi kulminacija s. bilo drutvo u kojem se sve
odluke zasnivaju na racionalnim i utilitarnim razmatra
njima i u kojem se u potpunosti prihvata promena. Ona
nije eksluzivna teorija religioznih promena, ve je opta
teorija drutvenih preobraaja, pa se utoliko s. razume
kao sastavni deo modernizacije. Glavni pravac promena
jeste kretanje od tradicionalnog ka modemom drutvu,
to je veina sociolokih klasika formulisala sopstvenim
kodovima: zajednica-drutvo, mehanika solidarnost
organska solidarnost, tradicionalno drutvo-racionalno
drutvo, primame grupe-sekundarne grupe i sakralne
sredine (sveta drutva) - sekularne sredine (svetovna
drutva).
Objavljivanjem knjige Sumrak svetog u industrijskoj
civilizaciji (1961), Sabino Akvavivaje u katoliki nepo
kolebljivoj sredini Venecije izazvao buru u redovima
naunika, bogoslova i predstavnika crkvenih struktura.
Njegovoj vrlo sistematinoj formulaciji teze o posvetovnjenju, pridruuje se Brajan Vilson knjigom Religija
u sekularnom drutvu 1966, koja je izrasla u bibliju sekularista. On zakljuuje da sekularno drutvo malo mari
za religiju, iako je rano govoriti da moe funkcionisati
bez nje. Dve decenije docnije on osnauje sekularistiku
tezu: U ovom trenutku na Zapadu jo postoje, bezm
alo u tragovima, ostaci religije, ali bi se moglo rei da
zapadne kulture ive od kapitala posuenog od vlas
tite religijske prolosti. Otad se u sociologiji religije
razbuktao spor oko s., pa su se ak obrazovala dva

509
radikalno odvojena tabora sociologa. Antisekularisti
otro dezavuiu teoriju posvetovnjenja i nagovetavaju
povratak svetog {the return o f the saered), proglaavaju
5. socijalnim i naunim mitom - nasleenim iz ranih,
herojskih dana sociologije - nikako joj ne priznajui
daje drutvenoistorijski tok objektivnog karaktera, koji
vitalnost i perspektivu crpe iz bazinih odlika modernih
vremena. Na drugoj strani, tzv. sekularisti ne ele ni ko
rak da ustuknu pred antisekularistima: odbacuju ekstre
man zahtev za eliminacijom pojma s., osporavaju tenju
da se on zameni parom izraza transpozicija i dife
rencijacija, preziru zalaganje da se s. svede na problem
definisanja i korienja neutralnih pojmova. Stavie, oni
smatraju da je savremena epoha dostigla visok stepen
profanacije - drutvo se posvetovilo - pa je s. kao ob
jektivan socioistorijski proces, uz povremena povratna
kretanja, stalno u usponu; ona nikako nije samo istorijska pria s meanim, stvarnim i mitskim sadrajima.
Konano, doba svetog nasleuje era svetovnog, ali spor
izmeu sekularista i antisekularista nije razreen.
Veina autora misli da je proces s., u modernom
smislu tog pojma, zapoeo krajem XVIII i poetkom
XIX veka, da bi se uzlaznom linijom produio do naih
dana. Pored toga, veina se slae da su industrijaliza
cija i urbanizacija, uz sadejstvo razvitka nauke, osnovni
uzroci s. Te pojave same po sebi nisu dovoljne da obja
sne podananjenje, nego su u spletu deterministikih
okolnosti jaki i samostalni uzroci. Osim njih, postoje i
brojne druge drutvene injenice i procesi, oslonjeni ili
ne na osnovne uzroke, koji deluju kao predodreujui
momenti: deagrarizacija, tercijarizacija, pojava i jaanje
radnike klase, razvoj tehnike i tehnologije, socijalna
diferencijacija, fragmentacija, specijalizacija i individu
alizacija, socijetalizacija, racionalizacija i ideologizacija, globalizacija i ujedinjavanje oveanstva, promena
naina i karaktera svakodnevnog ivota, konstituisanje
potroakog drutva i mentaliteta, pluralizam, jaanje
drave i laicizacija politike vlasti i kolskog sistema,
transformacija religija i religijskih institucija. Deo is
tine, npr., poiva i u promeni naina i karaktera svako
dnevnog ivota - u nastanku novih vidova svetovne egzi
stencije. Tu je od posebne vanosti potroako drutvo,
rasprostiranje potroakog mentaliteta koje ponitava
samosvojnost razliitih sistema socijalnih odnosa, pa i
samosvojnost religija.
Teza o s. danas donekle gubi na ugledu zbog empi
rijske slike o revitalizaciji konvencionalne religiozno
sti i porastu drutvenog znaaja religije u pojedinim
delovima oveanstva. To je nagnalo neke sociologe da
zakljue da podrka nije data trijumfalnom scenariju
.v., prema kojem je opadanje znaaja religije nuna oso

selina

bina drutava koja se modemizuju i modernih drutava

(Dejms Bekford i Tomas Lukman, Promenjivo lice re
ligije, 1989). Tano je da nadolaze desekularizujui val
ovi - koji trenutno zapljuskuju obale zemalja drugog i
treeg sveta - ali oni nikada ne nadvisuju, a jo manje
potapaju, sekularizujue prethodnike.
3 ateizam 3 drutvo, moderno 3 racionalizacija
D. B. orevi
selina [seoska optina, selite, plementina, komunica,
planina, utrina i si.]. Kolektivno seosko zemljite i obiaj
njegovog zajednikog korienja. Za razliku od planine
(komunice) koja obuhvata visoko i udaljenije planinsko
zemljite, 5. je blia naselju. S. vodi poreklo od prvobit
nog zahvatanja slobodnog (ili osvojenog) zemljita od
strane jednog roda (bratstva ili plemena). To je onaj deo
zemljita koji nije podeljen po porodicama (kuama) kao
batina, nego su ga zadrali za zajedniko korienje svi
itelji jednog sela. Ovaj deo zemljita je obino bio pod
panjacima ili pod umom, dok je batina pretvorena
u oranicu, i obrnuto. Lake je organizovati kolektivno
korienje panjaka i ume (kao i stoarstvo), dok je za
obradu njiva-oranica batina znatno pogodniji svojinski
oblik. Kako se organizuje drava tako se nad ovom zem
ljom formalno uspostavlja vrhovna dravna svojina (ili
svojina vladaoca), ali se obino jo dugo ne dira u prava
kolektivnog korienja, od kojih su se neka zadrala sve
do najnovijih vremena. Kad se uvea stanovnitvo i po
rastu potrebe za proirenjem batina, pristupa se deobt
optinske zemlje (.?.). Dok je patrijarhalni reim jak,
kriterijumi podele se strogo potuju. Zajednika zemlja
deli se nekad prema prvoj matinoj deobi (u srazmeri
izmeu kua, kakva je bila prvobitna podela), a kasnijena
ravne delove po kuama (nezavisno od broja lanova) i uz
obaveznu saglasnost svih kua. Ovaj poslednji nain deobe je, u stvari, spreavao deobu zajednike zemlje tako
daje ona sve neracionalnije koriena. Sa slabljenjem
patrijarhalne drutvene organizacije, moni pojedinci, uz
pomo vlasti, poseu najpre za zajednikom optinskom
zemljom (uzurpacija) i tako proiruju svoje batine. Ovaj
spontani istorijski proces promene agrarnih (svojinskih
i drugih) odnosa ubrzan je u srpskoj feudalnoj dravi.
U vreme turske feudalne uprave u srpskim zemljama
spontano oivljavaju predravni (plemensko-rodovski)
drutveni odnosi, pa i neke stare agrarne ustanove kao
to je s.
Poto u feudalizmu nije dovren proces privatizacije
seoske zemlje, do dananjeg oblika zemljine svojine
dovele su, pored uobiajenih zahvatanja i nasilnih
uzurpacija, kasnije agrarne reforme kojima se politiki
koriguje spontano uspostavljena agrarna struktura. Nakon

sclina

510

1945. godine .y. je kod nas proglaena za optenarodnu

imovinu i ustupljena na korienje seoskim zadrugama.
3 agrar 3 agrarna reforma 3 selo
M. Mitrovi
selo. Drutveno-prostoma celina koja istorijski nastaje
oblikovanjem prvih stalnih naselja. Tada se pojedinci
i grupe, u uslovima nerazvijene podele rada, povezuju
u malu lokalnu zajednicu koja se naziva s. (od sesti,
naseliti se na neku teritoriju). Stanovnici s. (seljaci),
sa lanovima svojih porodica, bave se poljoprivredom i
stanuju u zasebnim porodinim kuama. Oni stupaju u
neposredne (primame) odnose - meusobno, sa susedima
i s prirodom - stvarajui pri tom osobene obrasce vero
vanja i miljenja, ponaanja i delovanja (tzv. seljaka ili
narodna kultura).
- S. su najstarija ljudska naselja, koja se formiraju kao
trajnije naseobine u neolitu, najpre u dolinama velikih
reka (Tigra, Eufrata, Nila, Jordana, Inda, Ganga, Jangcekjanga, Hoanghoa), tamo gde nastaju i prve razvijenije
svetske civilizacije. Ustaljivanje naselja je civilizacij
ska promena koja se ponekad oznaava kao neolitska
revolucija, a odvija se kad i prelazak s lova, ribolova
i skupljake privrede na zemljoradnju (prva zelena re
volucija). Tek zemljoradnja namee potrebu za trajnijim
naseljavanjem na prostoru koji je za to pogodan. Relativna
stalnost naselja prva je i najvanija pretpostavka trajnijih
i sloenijih drutvenih odnosa bez kojih ne mogu nastati
civilizovana drutva i razvijenije kulture. Ustaljivanje
naselja omoguuje kumuliranjedrutvenih delovanja vie
generacija i nastajanje prvih (seljakih) civilizacija, na
ijim osnovama nastaju sve druge.
Tipologije seoskih naselja su, uz monografski pri
stup, esto korien postupak u sociolokom prouavanju
i. Kad je re o srpskim, junoslovenskim i balkanskim
s., sve dosadanje tipologije polazile su od one koju je
svojevremeno ustanovio Jovan Cviji, koji kao kriterijume kombinuje geografski poloaj i kulturne pojaseve.
On razlikuje dva osnovna tipa s. (razbijen i zbijen), a u
okviru svakog od njih jo po nekoliko lokalnih kulturnogeografskih varijeteta. S. razbijenog tipa ine kue i
okunice koje su razbacane po seoskom ataru bez nekog
posebnog reda, a i stanovnitvo je prilino razreeno. To
su uglavnom planinsko-brdska s. u centralnim delovima
Balkana. Najvaniji varijeteti ovog tipa su starovlaki,
umadijski, karsni i ibarski. S. zbijenog tipa su supro
tna onom prvom i starijem, s kuama koje se ponekad
naslanjaju jedna na drugu. Nastala su pod uticajem tur
skog itlukog sistema i stare balkanske (vizantijsko-cincarske), tursko-istonjake i mediteranske civilizacije.
Obino su smetena u ravnicama, dolinama, ponekad u

jarugama, a veoma retko u viim krajevima. Najpozna

tiji varijeteti su timoki, itluki i mediteranski. Ova
geopolitiki determinisana morfoloka matrica seoskih
naselja, koju je Cviji uoio i prouio u onom obliku u
kojem se zatekla na prelasku iz XIX u XX vek, od tog
vremena pa do danas prilino se izmenila, ali nije sasvim
nestala. Geografi i danas u osnovi ostaju kod ove tipologi
je 5., a i drugi je u izvesnoj meri uvaavaju. Arhitekti i
urbanisti naroito insistiraju na slinim urbanistiko-morfolokim svojstvima s., ali se uvaavaju i drugi kriterijumi, kao to su statistiko-demografski, funkcionalni,
saobraajni itd.
Urbanistiko-m orfoloki, sva 5. se danas mogu
rasporediti na kontinuiranoj skali od potpuno razbijenih,
preko razbijenih, poluzbijenih, do zbijenih, potpuno zbi
jenih i uorenih s. Vie ili manje razbijena 5. su uglavnom
u planinskim krajevima, a zbijena u ravnicama. Spontano
zbijena su u jugoistonoj Srbiji (timoki i junomoravski
tip), a planski su uoravana sela u Vojvodini (panonski
tip 5.). Mavanska s. su danas uorena ili poluzbijena,
sa elementima staroga plana, a poluzbijena su i mnoga
umadijska, moravska i druga .v. po Srbiji koja se spon
tano zgunjavaju pored puteva ili uz varoi i gradove.
Statistiki kriterijum se obino dopunjuje socioprofesionalnim, te se s. smatraju naselja do 2 000 stanovnika
i ona sa vie od 60% poljoprivrednika. Kod nas je po
ovom kriterijumu poslednji put izvren popis 1971, od
kada se primenjuje administrativna podela naselja na
gradska i ostala, s obzirom da lije dotino naselje,
do dana popisa, bilo proglaeno za gradsko ili nije. Sada
je statistiki izgubljena analitiki znaajna prelazna kate
gorija (tzv. meovita naselja) i preostaje samo da se za
ostala naselja pretpostavi da su seoska i da se ona posmatraju samo po broju stanovnika. Tako se, pak, mogu
razlikovati samo mala, srednja i velika ostala (seoska)
naselja u Srbiji, koja imaju i razliite trendove drutvenog
razvoja. Mala .y. (do 500 stanovnika) mogu biti sa
svim mala (1-100) ili mala (100 -500). Njih je najvie
u niskom, junomoravskom i kraljevakom regionu, a
to su manja i udaljenija od gradova i saobraajnica to
je njihov demografski razvoj negativniji (izraena je de
populacija, jer stalno opada broj stanovnika). Skoro da
nema malih ,v. koja imaju pozitivan demografski razvoj.
Srednjih 5. (500-1 000 stanovnika) je najvie u uikom,
podrinjsko-kolubarskom, umadijskom i pomoravskom
regionu, a ima ih i po Vojvodini i Kosovu i Metohiji. Ona
koja su vea i blia gradovima i saobraajnicama rastu,
a ona manja i zabaenija opadaju. Velika s. (preko 1 000
stanovnika) i sama mogu biti velika ( 1 000 -2 000), sred
nje velika (2 000 -3 000) i veoma velika (preko 3 000).
Veoma velika i srednje velika ,v. su u Vojvodini, a ima

511

ih i na Kosmetu, u beogradskom, mavanskom, po

dunavskom i pomoravskom regionu. Sva velika s. imaju
preteno pozitivne demografske trendove i nalaze se u tzv.
stratekim koridorima razvoja (uz vane saobraajnice) ili
u neposrednoj blizini veih gradova.
3 ruralnost 3 seljatvo 3 sociologija sela
M. Milrovi

seljatvo. Drutveni sloj koji sainjavaju silni poljo

privredni proizvoai, koji uz pomo prostih sredstava za
rad i radom svoje porodice proizvode uglavnom za sopstvenu potronju i za ispunjavanje obaveza prema dravi.
Teodor anin navodi etiri obeleja koja karakteriu zre
lo s., dok tri od ova etiri odreuju i druge analitiki
marginalne grupe. To su: ( 1) porodino gazdinstvo kao
osnovna jedinica drutvene i ekonomske organizacije; (2)
poljoprivreda kao glavni izvor ivotnih prihoda; (3) se
oski nain ivota i specifina tradicionalna kultura malih
ruralnih zajednica i (4) podreeni poloaj, tj. eksploatacija
seljaka i vlast nosilaca moi koji su izvan seljatva. Svoju
definiciju s. anin naziva analitikom, ukazujui da se po
jam s. tako odreuje s obzirom na pet relacija, koje pred
stavljaju i posebne analitike dimenzije: (1) odnos prema
zemlji; (2) odnos prema porodinom gazdinstvu; (3)
znaaj profesije, drutvene uloge i poloaja pojedinaca;
(4) odnos prema strukturi sela koja poseduje jedinstvene
i specifine karakteristike u raznim zemljama i periodima
(kao seoska zajednica); (5) odnos prema injenici da selo
unosi u savremena drutva neke specifine elemente svog
predindustrijskog drutvenog bia i u njih ugrauje stare
drutvene i kulturne obrasce.
S. je zaseban drutveni sloj u vertikalnoj strukturi
drutva i specifian istorijski akter i politiki inilac u glo
balnim drutvenim promenama koje pri tom nastaju. Ono
je i najnii drutveni sloj u svim savremenim drutvima.
Ispod seljaka, po ukupnom drutvenom statusu, nalazi se
samo gradski (i seoski) lumpenproletarijat. 5. je tipina
masa kojom elita upravlja i njom gotovo neogranieno
manipulie. Graansko drutvo je, ipak, svojom naelnom
otvorenou, omoguilo da se iz mase s. izdvoji veliki
broj seljaka i postanu pripadnici dananjih graanskih
slojeva, uglavnom niih. 1 kad poneko uspe da se ubaci
u elitu s. i u graanskom drutvu ostaje prikovano za so
cijalno dno.
Posmatrano kao klasa, s. je uvek potinjeno i eksploatisano: u feudalizmu, neposredno, kao osnovna eksploatisana klasa; u kapitalizmu, kao sitne privatne vla
snike, seljake su eksploatisali krupni kapitalisti (bankari
ili zemljovlasnici) posredno, putem trita kapitala i poljo
privrednih proizvoda. Nezadovoljstvo spoljnim drutvom
(dravom, gospodarima, gradskim staleima) zajednika

shizofrenija

je tradicionalna crta seljakog mentaliteta. Ono izvire iz

stvarno tekih uslova seljakog ivota, a ispoljava se kao
osobena seljaka utopija o slobodnom selu bez go
spodara i bez eksploatatora, bez poreznika i gulikoa,
zelenaa i prevaranata koji u selo dolaze iz gradova i iz
spoljnjeg drutva uopte. Svi seljaci snevaju o staroj
pravdi kad je zemlja bila njihova, i ale zbog nove ne
pravde to su se pojavili oni koji zemlju ne obrauju, a
od nje uzimaju plodove. Ta utopija je osnova za seljako
osporavanje legitimiteta vlasnitva nad zemljom onima
koji je ne obrauju, kao i za sve druge vidove politikog
populizma.
lako veliko, seljako nezadovoljstvo je najee
prigueno i politiki neosveeno. Zato je uobiajena
njegova iznenadna erupcija, s njim se lako manipulie
i esto podupiru interesi i ciljevi koji nisu primarno
seljaki. S. postaje znaajniji politiki inilac tek kad se
konstituie polje modeme politike koje se, posredstvom
graanstva, iri do granica globalnog nacionalnog pro
stora, zahvatajui i njegovu seosku periferiju. Tek tada
seljake bune i ustanci, kojima je ispunjena celokupna
dotadanja istorija, od lokalnih incidenata protiv seoskih
gospodara, mogu da prerastu u drutvenopolitike pokrete
od ireg globalnog znaaja, Seljako nezadovoljstvo
bilo je vano pogonsko gorivo i u svim dosadanjim
nacionalnim i socijalnim drutvenim pokretim a u
junoslovenskim zemljama: od srpskih ustanaka 1804.
i 1815. protiv Turaka, preko revolucionarnih gibanja u
Austriji 1848, srpskih ustanaka u BiH (18751878), srp
skih ratova za osloboenje i ujedinjenje u XX veku, jugoslovenske socijalistike revolucije, pa do najnovijeg
nacionalnog razraunavanja. Seljake mase su bile glavna
topovska hrana i najvea rtva u svim ratovima.
3 ruralnost 3 selo 3 sociologija sela
M. Milrovi

shizofrenija (gr. shiz- cepam, delim;phrn - srce,

dua, duh, um, razum). Najizrazitija psihoza, koju je
izdvojio kao psihiki poremeaj Emil Krepelin(1896),
nazvavi je dementio preaeox (prerana demencija), a
naziv sh. dao joj je Eugen Blojler ( 1896). Kasnije su
ispitane katatona i heberfrena forma sh.
Katatona forma sh. karakteristina je po izrazitim
motornim poremeajima (ukoenost, bizarni poloaji
tela, motorni napadi) i poremeajima volje. Heberfrena
forma je kliniki najarolikija (halucinacije, sumanutosti
i poremeaji afekata) i loe je prognoze. Pored ove dve,
poznata je jo shizofrenia simplex (s najsiromanijim
simptomima i karakteristinim neprimetnim optim
tokom i mentalnim osiromaenjem i izolacijom od
drutva) i paranoidna sh., koja je uz shizoafektivnu

shizofrenija

psihozu danas najrairenija psihoza, i to sa najboljom

prognozom (sa sumanutostima paranoidnog karaktera
i slunim halucinacijama, uz dobro ouvanu fasadu
linosti).
Sh. je takav psihiki poremeaj (prema Meunarodnoj
klasifikaciji bolesti - ICD-10), koji obavezno ukljuuje
halucinacije (nerealne percepcije) ili sumanutosti (nere
alne kongitivne procene realnosti), koje nisu podlone
promeni ubeivanjem, ili su praene tekim dezorganizacijama linosti, koje se prepoznaju u nepovezanom
govoru, bizarnom ponaanju i neadekvatnim emocio
nalnim reagovanjima. Treba rei, to laici inae ne zna
ju, da u sh. i kod najteih simptoma postoje ouvani, tj.
zdravi delo vi linosti.
Stopa obolelih od sh. u rizinoj populaciji - znai,
onoj starijoj od 15 godina - kree se oko 1 na 1 000
stanovnika. Via je u urbanim sredinama (u gue
naseljenim jezgrima gradova), unutar zatvorenih soci
jalnih sredina (npr. u ostrvskim drutvima) i meu emi
grantima. Sve to ukazuje na izvesnu ulogu genetskog,
tj. biolokog inioca, koji u potpunosti jo nije potvren,
no na izvestan znaaj ovog faktora upuuje injenica da
je sh. uestalija u nekim porodicama, zatvorenim sre
dinama i socijalnim situacijama koje deluju patogeno.
Re je o tzv. origin hipotezi, prema kojoj otueni uslovi
ivota favorizuju pojavu sh., i tzv. draft hipotezi, prema
kojoj sami shizofreni bolesnici tee otuenoj sredini.
Birajui je zbog njenih manjih zahteva.
Psihoanaliza objanjava sh. regresijom na prvu godi
nu ivota (prvih est meseci posebno), koja je izazvana,
pre svega, neadekvatnim odnosom objekta (majke) pre
ma bebi, to proizvodi konfuziju u stvaranju egogranica,
naroito prema drugim licima; ona se, prirodno, u to
vreme doivljavaju kao strana, pretea i proganjajua,
ako ne zadovolje narcistike potrebe bebe.
Bioloke teorije, osim neto vee uestalosti sh. u
istoj porodici (moda naslednost recesivnog genetskog
karaktera), nisu uspele da dokau pouzdane anatomske,
histoloke ili biohemijske promene u organizmu kao
eventualne predispozicije za ovu bolest.
Porodini terapeuti sistemske i drugih orijentacija,
kao i antipsihijatri, smatraju sh. prevashodno posledicom neadekvatnih komunikacija u porodici (dvostruke
veze, konfliktni odnosi, paralogini iskazi, negacija i/ili
nedovrenost poruke, incestuozne relacije, osiromaeni
.emocionalni odnosi itd.) kao znaajnom iniocu nastan
ka oboljenja lana porodice delegiranog za oboljenje.
Tretman sh. ukljuuje, po pravilu, leenje tekovima
(antipsihoticima. koji ublauju ili otklanjaju sumanuto
sti i halucinacije) i snanim sedativima (koji umiruju

512
teko uznemirene pacijente), vrlo esto u hospitalnim
uslovima.
Dileme etike, strune i druge prirode javljaju se
zbog povremenog prisilnog hospitalizovanog leenja
shizofrenih bolesnika (kada ugroavaju tui ili svoj
ivot - 15% shizofrenika pokuava samoubistvo), kao
i, ne tako retkih, parkinsonikih efekata antipsihotika
(ukoenost, nevoljni pokreti, preterana salivacija).
Unazad nekoliko decenija, u leenju sh. uspeno se
primenjuje socioterapija (terapijske zajednice, velike
grupe, klubovi leenih psihotinih bolesnika, leenje
sh. u homoporodinoj ili heteroporodinoj sredini, te
grupna psihoterapija, radna i milje-terapija). Danas po
stoji trend terapije sh. van institucija, tj. u zajednicama
stanovanja i dispanzerskim odnosima, odnosno u us
lovima kunog ili porodinog leenja, sa osloncem na
zdrave kapacitete pacijenata koje institucionalni tretman
ignorie ili osiromauje.
O psihoze O poremeaji psihikih funkcija

P. Opali
sida (eng. AIDS Acquired Immune Deficiency
Syndrome). Sindrom steenog imunodeficita je zarazna
bolest epidemijskih razmera s fatalnim ishodom, budui
da 90% zaraenih zavri smru. Bolest je izazvana viru
som HIV (Human Immunodeficiency Virus).
Razvoj s. u klinikom pogledu prolazi kroz tri faze:
( 1) prodor virusa preko telesnih tenosti u organizam
(primarna infekcija), (2) faza bez simptoma (moe
trajati vie godina) i (3) klinika faza sa infektivnim
oboljenjem plua i drugih organa, koja zbog ekstremnog
pada imunolokih snaga organizma zavrava letalno.
Njen socijalni karakter bie, na alost, sve znaajniji,
budui se .v. sve vie iri, po nekim miljenjima, s
moguim katastrofinim posledicama. Ugroeni delovi
populacije su homoseksualci i intravenski narkomani,
kao i zatvorenici. Meu njima su vie ugroene ene
nego mukarci, naroito s promiskuitetnim ponaanjem.
Na primer, 1992. godine u SAD je 8% muke i 15%
enske populacije bilo HIV pozitivno (s prisutnim vi
rusom .v. u krvi, a bez klinikih znakova oboljenja). K.od
ena se, uz to, .v. dijagnostifikuje kasnije, one krae ive
posle dijagnoze i vie su socijalno diskriminisane kao
bolesnici od mukaraca. Sto se tie homoseksualizma
i .v , oni su u trijadi s promiskuitetom postali simbol savremene moralne dekadencije u stavovima konzerva
tivne veine stanovnitva (mada 75% infekcija s. na
staje, zapravo, heteroseksualnim kontaktom).
Podaci o rairenosti s. govore o epidemijskom kara
kteru ove bolesti. Od poetka HIV epidemije do kraja

513

1999. registrovano je u svetu 42,2 miliona HIV pozi

tivnih, a 11,7 miliona obolelih o d i. Od toga je 9 mi
liona odraslih, veinom izmeu 30 i 40 godina, zatim
2,7 miliona dece. Samo tokom 1997. u svetu je od s. um
rlo 2,3 miliona ljudi. Najzastupljenija je starosna grupa
obolelih od 30 do 40 godina, no najrizinija grupa su
intravenozni narkomani koji ine 56,5% svih obolelih,
ali je u poslednje vreme zapaen porast procenta heteroseksualaca u broju obolelih.
Rauna se da u svetu svakih deset minuta jedna
nova osoba biva inficirana virusom s. (u SAD svakih 5
minuta). Od svih obolelih 46,9% je iz Seveme i June
Amerike, 36,2% iz Afrike, 11% iz Evrope, 5,4% iz Azije
i 0,5% iz Okeanije. U industrijskim zemljama Evrope
broj obolelih od s. opada, zahvaljujui merama preven
cije koje se tiu, pre svega, aktivnosti zdravstvenih us
tanova, kola, zatvora, vojnih i drugih ustanova, ali i
delatnosti nevladinih organizacija, u kojima se insistira
na seksualnom vaspitanju i upotrebi kondoma u sek
sualnim odnosima, na ljudskim pravima ugroenih i
obolelih, te na intenzivnoj kontroli na s. rizinih grupa
stanovnitva.
Smrtnost od s. opada samo u ekonomski razvijenim
zemljama (SAD), ne i u nerazvijenim (Afrika, npr.). U
nerazvijenim zemljama 85% HIV pozitivnih nisu svesni
svog serolokog statusa. U razvijenim taj je procenat tek
10-20% HIV pozitivnih.
Za 14,5 godina, sve do 1999, u Srbiji je obolelo uku
pno 795, a umrlo 515 lica. Incidenca obolelih od s. je
rasla do 1995. godine (od 0,2 do 9,3), od tada je u bla
gom padu (izuzev 1998. godine), to je slino incidenci
5. u Evropi. Najniu stopu 1995. godine imao je Kosmet,
pa Vojvodina, potom neto viu ua Srbija, a Beograd
najviu (41,6 na 1 milion).
U prevenciji s. veoma su vani pravilna ishrana,
redovne fizike vebe i razreavanje stresnih situacija
na zreo nain, a posebno specifian i dugoroan rad
na destigmatizaciji obolelih od s. Ovo je, pre svega,
u vezi s negativnim mitom o njenoj infektivnosti. To
podrazumeva rad na dostupnosti bazinih informacija
o HIV infekciji, tj. korigovanje dezinformacija, ili,
tanije reeno, rupa u znanju o ovoj bolesti, kako je
to ustanovljeno u jednom istraivanju o s. i seksualnom
ponaanju naih srednjokolaca. Dugorono gledano,
od sutinskog znaaja je stvaranje socijalne klime bez
diskriminacije zaraenih i obolelih. U tom smislu, pored
primame prevencije (pruanja optimalne zdravstvene
pomoi obolelim), tu je i sekundama prevencija koja se
tie socijalne i svake druge prihvaenosti inficiranih i

sim bolika komunikacija

obolelih radi spreavanja njihove socijalne stigmatiza

cije i marginalizacije.
3 epidemiologija O stigmatizacija
O sociologija medicine
P. Opali
simbol (gr. smbolon - znak). U najoptijem smislu,
pojava koja predstavlja neku drugu pojavu ili na nju
ukazuje. Cesto se pravi razlika izmeu prirodnih zna
kova (koji se ponekad nazivaju signali) i konvencio
nalnih znakova (koji se nazivaju i.). Kada u kolima osetimo miris benzina, to je signal da benzin negde otie;
ili, kada zaujemo promenu zvuka koji proizvodi voda
koju zagrevamo, to je signal d a je voda provrila. Sig
nale emituju i ivotinje, kao reakciju na neposrednu
potrebu ili situaciju. Drugaija je stvar sa s. Sposobnost
da stvara s. i da njima manipulie je specifino ljudska.
Kada vidimo zastavu ili ujemo himnu, veza izmeu
samog znaka i onoga to je njime oznaeno nije tako
neposredna, automatska, prirodna - nije, dakle, nuna
(kao kod signala), ve je stvar dogovora, konvencije i,
otuda, proizvoljna. Ta se razlika jasno vidi na primeru
jezika kao najznaajnijeg simbolikog sistema ili kda,
je r za iste pojave razliite jezike zajednice koriste
razliite oznake (rei).
Znakovi su, po pravilu, organizovani u sisteme ili ko
dove. Takvi sistemi su, npr., jezik, notai sistem, Brajevo
pismo, ali i odreen nain odevanja ili ponaanja moe
predstavljati svojevrstan kd. Neki kodovi su skrive
ni, manje oigledni i zahtevaju pomnije prouavanje
da bi se razumeli ili, ak, uoili. Nauka koja se bavi
prouavanjem znakova i traga za metodima analize
verbalnih i neverbalnih poruka, a prouava jo i ira
znaenja i socijalne funkcije sistema znakova naziva se
semiotikom (ili semiologijom).
O neverbalna komunikacija O simbolika komunikacija
5. Nedovi
simbolika kom unikacija. Na izgled prost proces
sim bolizacije, nain predstavljanja koji je zajedniki
svim ljudima, od sutinske vanosti za sloeni proces
ljudske komunikacije. Jezik, u kojem rei stoje namesto stvari, ideja i pojava, verbalna je ekstemalizacija
onoga to se deava u centralnom nervnom sistemu. Jer,
miljenje i verbalizovanje onoga to je misao u sutini je
proces poticaja i odgovora. Putem jezika ovek izraava
svoja iskustva u simbolima i uz pomo tih simbola moe
da deli svoja iskustva s drugim ljudima. Zahvaljujui
svojoj sposobnosti da koristi jezik ovek moe da ui iz
prolosti, a deljenjem zajednikih iskustava dolazi do
promene koja se naziva uenjem.

simbolika komunikacija
ovek uenjem saznaje, napreduje ili se bar menja,
iz generacije u generaciju; sledstveno tome, ljudska
dostignua dobrim delom poivaju na upotrebi simbo
la. Kultura, kao nain ivota ljudske jedinke zavisi od
ovekove sposobnosti da se slui simbolima, to ga fun
damentalno razlikuje od svih ostalih ivih bia. Otuda
je proces simbolizacije, lingvistika struktura u kojoj
se rei pojavljuju umesto stvari, bitno svojstvo ljudske
komunikacije. Sva komunikacija je simbolina, ali da
bi bila delotvoma i razumljiva mora se pojmiti proces
simbolizacije koji komunikaciji daje znaenje. Uspena
komunikacija zahteva da se pravi razlika izmeu jezika
i stvarnosti, sveta stvari i sveta rei, izmeu rei i nerei. ovekova percepcija sveta nikada nije savrena,
ograniena je njegovim ulima, ali i pojmovnim okvi
rom koji oblikuje njegovu sposobnost da deifruje pravo
znaenje bilo koje simbolike poruke. Tako, prosta re
drvo nije drvo koje vidimo u bati, ve je samo njego
va verbalna predstava, simbol iza kojeg se kriju razliita
drveta kod svakog uesnika s. k.
Upotreba simbola dovela je do nastanka kulture koja
se odrava i razvija zahvaljujui njihovom korienju.
Bez 5 . k. u nekom obliku, prema miljenju Lesli Vajta, ne bismo imali kulturu. Zbog toga je artikulisani
govor najvaniji oblik simbolikog izraavanja; on
omoguava komunikaciju ideja, a to znai ouvanje
tradicije, odnosno nagomilavanje vrednosti i napredak.
ivotinje koje su sposobne za komunikaciju na razliite,
ali srazmerno ograniene naine, ne mogu uiti jedna
od druge, ne mogu se menjati, napredovati, ili bar ne
onoliko koliko to moe ovek. Razlika izmeu ljudi i
ivotinja poiva u vrsti komunikacije. ivotinje mogu
da naue da odgovaraju na znake, ali izgleda da samo
ovek moe da koristi simbole na pravi nain. Znaci
najavljuju , simboli podseaju (Suzan Langer), odnosno
ivotinja moe da alje i prima znake u smislu hrane,
seksa ili opasnosti, ali njene reakcije uvek ostaju u ravni
instinkta. ovek, naprotiv, zahvaljujui svojoj sposob
nosti simbolikog miljenja zasnovanog na iskustvu,
odnosno podseanju, reaguje imajui u vidu itav
kontekst dogaanja, tumaei stvarnost na razliite,
esto sasvim nepredvidive naine.
Naime, jedna od razlika izmeu znaka i simbola je u
moguem broju odgovora na svaki od nj ih. Znak u odno
su na iskustvo daje samo jedan mogui odgovor; simbol
ukazuje na mnoge mogue odgovore. Znak opasnosti,
kao to je glasna buka, samo e naterati ivotinju u beg,
ali simbol opasnosti za ljude znai mnotvo razliitih
stvari; od kojih je bekstvo najmanje korisno. Na primer,
trubljenje automobila moe znaiti sklanjaj se s puta,
ali s. k. te vrste je viesmislena jer moe pored toga da

514
znai i hej, to sam ja, sreni mladenci, pobeda
plavih itd. Za ivotinju znak je samo znak, dok oveku
razliiti odgovori kojima reaguje na simbole daju veu
fleksibilnost, odnosno trae da zastane kako bi razmislio
o najpovoljnijem odgovoru pre nego to reaguje.
Ipak, ovek se oslanja na verbalizaciju kao siguran
put do zdrave i racionalne komunikacije, jer rei ima
ju mo da oblikuju ovekovo miljenje, da usmere
njegova oseanja i da upravljaju njegovom voljom i
delanjem (Endrju Haksli). Kako mislimo, ta misli
mo i, konano, kako se ponaamo u dobroj meri zavisi
od rei. ovekovo preivljavanje zavisi od racionalne
komunikacije, jer ljudi koji nau naina da uspeno i
inteligentno komuniciraju mogu i da sarauju. ak i u
situacijama u kojima jezik iz nekog razloga ne moe da
se koristi, ovek ima naina da ostvari komunikaciju.
Iako se komunikacijski proces uglavnom odvija na ver
balnoj ravni, odnosno u jeziku, on se jednako uspeno
moe odvijati i preko simbola neverbalne komunikacije
ili preko estetskih poruka umetnosti, i konano, preko
pisanih i tampanih oblika, odnosno raznih tipova medi
ja. Sve razliite neverbalne dimenzije kulture - kao to
su moda u oblaenju, planiranje naselja, arhitektura,
nametaj, hrana, kuvanje, muzika, fiziki gestovi, sta
vovi tela itd. - organizovane su u obrasce koji u sebi
sadre kodifikovane informacije na nain koji je analo
gan zvucima u reima i reenicama prirodnog jezika.
Otuda pretpostavka Edmunda Lia da jednako ima
smisla govoriti o gramatikim pravilima koja vladaju
u modi u odevanju kao i o gramatikim pravilima koja
vladaju u govornim iskazima. S druge strane, velika dela
umetnosti (knjievnost, slikarstvo, muzika) mogu isto
tako uspeno kao i neposredna jezika komunikacija da
prenose simbolike poruke trajne vrednosti.
Sutinski inilac lanca ljudske s. k. je sadraj
koji, dakle, moe biti verbalan ili neverbalan. Ljud
ski meuodnosi omoguuju razliite vidove 5. k. i ta
interakcija ukljuuje poruke bilo koje vrste. Poto je
komunikacija simbolika, ona moe da bude delotvoma
jedino ukoliko poiljalac izabere odgovarajue simbole
koji e preneti znaenje primaocu u ijem pojmovnom
okviru ili diskurzivnom polju mogu da se nau slini
ili bar priblino isti simboli. Upravo zato to se sim
boli razliito upotrebljavaju i imaju razliito znaenje
u razliitim situacijama, vano je ne samo paljivo bi
ranje simbola ve i nastojanje da se izbegne meanje
simbola sa stvari koju on predstavlja. ovek ne moe
da izbegne izraze lica, pokrete tela i druge emotivne
inioce koji boje komunikaciju, ali moe da tei nekim
opteprihvaenim pravilima koja ureuju odnose

515
izmeu rei i stvari, izmeu denotativnih i konotativnih
svetova.
O jezik 3 neverbalna komunikacija 3 simbol
J. Janiijevi
simboliki interakcionizam. Posebna socioloka
istraivaka tradicija, koja pripada skupini teorijskih
pravaca interpretativne sociologije, a zasniva se na ideji o sredinjoj ulozi drutvene interakcije i tumaenju
znaenja ljudskog delanja. Ponekad se s. i. svrstava u
fenomenoloku tradiciju , pre svega kada istie vanost
polazita aktera i interpretacija drutvene stvarnosti.
Meutim, s. i. se razvio nezavisno od fenomenolokih
polazita i bitno se razlikuje od sociolokih perspektiva
koje su povezane sa evropskom filozofskom tradicijom.
Na nastanak i razvoj s. i. indirektan uticaj su ostvarili
Don Votson i rani bihejviorizam, arls Darvin i njego
va evoluciona teorija, kao i filozofi pragmatiari - arls
Pirs, Don Djui, Dejms Boldvin.
S. i. je utemeljila grupa amerikih sociologa i soci
jalnih psihologa sa Univerziteta u ikagu tokom dvade
setih, tridesetih i etrdesetih godina XX veka (Dord
Mid, Vilijam Dejms, arls Kuli, Vilijam Tomas, Robert
Park), a na univerzitetima Seveme Amerike razvili su
ga istraivai druge generacije (Herbert Blumer i Everet
Hjuz), odnosno tree i etvrte generacije (Erving Gofman, Hauard Beker, Anselm traus i Eliot Fridson).
S obizom na razlike u interpretaciji i nedovoljnu
sistematinost polazita primenjenih u teorijskim i
praktinim radovima ikake kole, postoji vie ver
zija s. i. Izraz simbolika interakcija odnosi se na
specifino svojstvo i sposobnost ljudskih bia da definiu i interpretiraju uzajamne akcije. Reakcije ljudi za
snivaju se, pre svega, na znaenjima koja oni pridaju
dvosmemim akcijama. Takvo ljudsko ponaanje zahteva upotrebu simbola, rei, znaenja, razliitih jezika drugaije reeno, ono uspostavlja simboliku interakci
ju. Simboliki interakcionisti orijentisali su se da istrae
naine ovekovog konstituisanja drutvenog sveta, na
procese uspostavljanja smisla i razumevanja, tumaenja,
razlikovanja i samotumaenja. Odnose izmeu linog i
drutvenog oni posmatraju kao uzajamne, a konstituisanje drutvenog povezuju s razvojem linosti. Onog
momenta kada drutveno postane preovlaujue, osoba
se redukuje na ulogu. Znaenja nisu fiksirani entiteti,
ve zavise od konteksta interakcije. Stvaraju se, raz
vijaju i menjaju unutar sloenih procesa simbolike
interakcije. Interakcionistiko stanovite zasniva se na
pretpostavci daje akcija meu pojedincima smislena,
da za one koji su u nju ukljueni pretpostavlja odreeno
znaenje. Razumevanje akcije iziskuje interpretaciju

simboliki interakcionizam

znaenja koje akteri pripisuju svom delovanju. Nain na

koji neki akter definie situaciju moe da se rekonstruie
i na osnovu posledica koje ta definicija izaziva (V. To
mas). Nain simbolike konstrukcije stvarnosti je temelj
na osnovu kojeg pojedinci strukturiu svoje delovanje.
Stoga ne moemo shvatiti ta se stvarno deava ako
ne saznamo ta ljudi misle da se deava. Uesnici
socijalnih interakcija procenjuju i osmiljavaju situaciju
u kojoj se nalaze i svakoj od njih odreuju specifino
znaenje.
Mnogi interakcionisti naglaavaju vanost poima
nja sebe. Pojedinac razvija pojam i sliku o sebi iz
meusobnih odnosa. On pokazuje tendenciju da deluje na osnovu vienja sebe. Refleksivnost sopstva
ogleda se u posmatranju sebe preko percepcije drugih i
razmiljanja o njima, putem procesa zapaanja dogaaja
u stvarnosti na osnovu kojih drugi donose sud i vred
nuju (. Kuli). Zahvaljujui simbolikoj interakciji i
procesu samoposmatranja i percepcije od strane drugih
usavrava se i menja svet simbola i znaenja meu lju
dima i dostie odreen stepen razumevanja. Odluujua
je sposobnost stupanja u dijalog koji D. Mid locira u
samog pojedinca. On razlikuje j a kao delujuu osobu i
mene kao objektivnu osobu. Ja deluje na osnovu sazna
vanja posledica objektivne osobe. To je dijalog izmeu
j a i mene, izmeu pojedinane jedinstvenosti i internalizovanih drutvenih znaenja. Mid povezuje indi
vidualnu konstrukciju s nadindividualnim znaenjem
uoptenog drugog u znaenju linog.
Budui da se interakcionisti bave definicijama situ
acije ovekovog/fl, zaokupljeni su i procesom kojim se
te definicije izgrauju. One se ne temelje na iskljuivo
i unapred stvorenim zamislima koje akteri unose u in
terakcijske situacije, ve se uobliavaju dogovorom.
Ideja dogovaranja primenjuje se i na pojam uloge. Za
razliku od funkcionalista, interakcionisti dokazuju nejasnost, neodreenost i dvosmislenost uloga. Taj ne
dostatak jasnoe ostavlja akterima dovoljno prostora za
pregovaranje, manevrisanje, improvizaciju i kreativno
delovanje. U najboljem sluaju, uloge nude samo opte
smemice delanja.
Odlike savremenog s. i. mnogi naunici pripisuju
razliitim interpretacijama Midovih posthumno objav
ljenih radova. Nezavisne obrade i pristupi (Bernard Melcer, Piter i Patria Adler, eldon Strajker, Ejveri eron)
interpretiraju i grupiu postojee zamisli u dva pravca
razvoja. Na tradiciji ikake kole razvio se procesu ~
alni s. i. u kojem su istraivaka uporita fokusirana na
glavne aspekte prirode interakcije shvaene kao proces.
H. Blumer, jedan od najznaajnijih predstavnika procesualnog s. i., smatra da ovaj proces poiva na tri bitne

simboliki interakcionizam
pretpostavke: delanju ljudskih bia prema objektima na
osnovu znaenja, znaenju objekta koje nastaje iz kon
teksta drutvene interakcije i znaenju datom objektima
koje se modifikuje u interpretativnim procesima. Blumer posmatra drutvenu stvarnost sa stanovita uesnika
i nastoji da razume njegov pogled i doivljaj preuzi
manjem uloge onog aktera ije ponaanje prouava.
Na tradiciji Ajovske kole razvio se strukturalni s. i.
koji daje prioritet uticajima drutvene strukture (uloga,
definicije situacija, poloaja, statusa). Manford Kun,
najznaajniji predstavnik strukturalnog 5 . / . , negira
postojanje unutranjih znaenja objekta. Sopstvo on
odreuje kao strukturu stavova nastalih pojedinanom
intemalizacijom statusa i uloga.
ikaka kola je podstakla pozitivistika socioloka
i kriminoloka istraivanja delinkventnih ponaanja.
T-omas ef, Edvin Lemert, Frank Tanenbaum i Alfred
Lindesmit razvili su ideju da drutvo uslovljava po
stojanje specifinog ponaanja unutar kojeg se odnosi
integriu u zajednike svetove drutvenog iskustva,
nudei ljudima osnovu za predvidivu interakciju.
Istraivanja H. Bekera i E. Gofmana, tokom ezdestih
i sedamdestih godina XX veka, gotovo iz osnova su izmenili sociologiju devijantnog ponaanja. Devijantnost
nije kvalitet koji se krije u samom ponaanju, ve se
pripisuje interakciji izmeu osobe koja to delo zapoinje
i onih koji na njega reaguju. Eksponent drutvene kon
trole obeleava devijantnost kao proces u kojem poten
cijalni prestupnik izneverava predvieni standard. Pro
ces definisanja osobe kao delinkventa ukljuuje mnotvo
interakcija, zasnovanih na nizu znaenja koja uesnici
usvajaju i koja mogu da se menjaju u toku interakcije.
Predstavnicima s. i. upuuju se brojni prigovori: psihologizam, nedovoljna objektivnost, nedostatak poka
zatelja koji upuuju na viestepeni tok procesa od opser
vacije do teorije; zamera im se da ljudsku interakciju
posmatraju izolovano od njenog istorijskog i drutvenog
okvira, istie se odsustvo konzistentnog modela komu
niciranja (za Mida je delanje vie oblik percepcije ili
spoznavanja, za Blumera je ono definisanje akcije dru
goga).
U isto vreme, brojni su neposredni nastavljai tradi
cije s. Koristei bitne postavke s. /., komunikacijske
teorije i modeli usavravaju spoznaju ljudskog komu
niciranja i unutranjih procesa linosti, analizu drutvene
sadrine komunikacijskog delovanja i drutvene in
terakcije. Stepen uvaavanja slobode individualnog
ponaanja, shvatanje prirode sopstva i obim u kojem se
simbolika interakcija prepoznaje kao faktor drutvenog
ponaanja, predstavljaju nove izazove za dalja kritika
razmiljanja.

516
Interakcionisti posmatraju samorazumevanje i
meusobnu komunikaciju kao neposredne i uzajamne
procese. Intersubjektivni svet nije moj, zaseban svet, ve
na, zajedniki, u kojem se mogunost razumevanja za
sniva na novom simbolikom univerzumu. Odnos
izmeu elje j a i oekivanja mene pripada drutvenoj
instanci. Drutveno se ostvaruje uspostavljanjem
veze izmeu j a i mene. Tek na osnovu analize odnosa
prema drugom mogue je prepoznati nain konstituisanja drutvenog sveta. Tumaenje drutvenog sveta
u kategorijama s. i. predvia kontinuitet oblikovanja
strukturalistiki odreenog sopstva kao identiteta ija
svojstva zavise od drugog i procesualnog sopstva, koje
uvaava odnos izmeu impulsa (ja) i unutranje defini
cije okrenute ka subjektu (mene).
O bihejviorizam O interakcija
O sociologija, interpretativna
L. Nikoli
simboliki kapital. Pojam koji je konstitutivan
za optu teoriju o ekonomiji prakse Pjera Burdijea. Burdije je svojom teorijom eleo da se distan
cira, s jedne strane, od marksistikog ekonomizma i
redukcionistikog posmatranja drutvene stvarnosti
s gledita ekonomske raunice, a s druge, od naivno
idilinih predstava o drutvenoj praksi koja bi bila liena
interesne dimenzije. Zato Burdije, bavei se strukturama
primitivne ekonomije u kabilskom drutvu (Alir),
uvodi pojam s. k. kako bi svaku delatnost u ovom
slabo diferenciranom drutvu tretirao kao ekonomsku
praksu, usmerenu na maksimiranje dobiti, materijalne
ili simbolike. U kabilskom drutvu ast je s. k. i ona
je centralna za organizaciju drutvenog ivota. Burdije
je primetio da, iako je ast glavni ulog i dobit u svim
odnosima razmene, ona zapravo slui da prikrije eko
nomsku prirodu transakcija. Razmena darova je Burdijeu posluila kao dobar primer strukturalne dvosmisle
nosti svake razmene, odnosno kao primer preobraaja
jednog ekonomskog ina! u simboliki, pri emu dar
prestaje da bude materijalni objekt da bi postao poruka
ili simbol, sposoban da kreira jedan socijalni lanac. Dar
povlai za sobom dunost da se uzvrati; ova obaveza
asti, koliko god daje imperativna, ostaje preutna i
tajna. Burdije je primetio da se uzdarje odlae, te da taj
vremenski interval omoguava da se interesna transak
cija i davanje radi dobijanja prikrije velikodunom
razmenom time to se, umesto neprekinutog niza darova
koje prate uzdarja, praktikuje isprekidani niz naizgled
bespovratnih darova. Isticanje asti kao pokretakog
principa drutvenog ivota u kabilskom drutvu proi
zvod je uenog neznanja o interesnoj logici prakse i

517

neupitnog verovanja svih lanova drutva u legitimnost

pravila igre kojima se oni povinuju.
U savremenim, diferenciranim drutvima, s. k. je bilo
koja vrsta kapitala - ekonomski, kulturni, socijalni koji se ne moe spoznati kao kapital i ne moe se misliti
niti izraziti u ekonomskim kategorijama, ve iskljuivo
u kategorijama asti, ugleda, prestia ili autoriteta (npr.
diploma se shvata kao stvar prestia, a ne kao rezultat
ekonomskog i kulturnog investiranja). 5. k. poiva na
opte prepoznatoj legitimnosti posedovanja navedenih
vrsta kapitala, kao i na nesvesnoj eufemizaciji pobuda
za sticanje odreenih vrsta kapitala.
Budui da Burdije vidi drutveni prostor kao izdeljen
na pojedina polja, s. k. je podvrgnut specifinoj kon
stituciji odreenog polja, logici sticanja i pravilima igre
koja vladaju datim poljem. Vie od svega, s. k. zavisi od
dominantne definicije vrednog i poeljnog, odnosno od
principa percepcije i miljenja iz kojih ishode sistemi
klasifikovanja i klasiranja koje interiorizuju svi uesnici
u nekom polju drutvenog prostora. Stoga s. k. nastaje
u drutvenom odnosu izmeu kolektivnih oekivanja
(Marsel Mos) oblikovanih zakonima polja i podranih
objektivnim strukturama, i svojstava pojedinaca koji su
deo polja ili pretenduju da to postanu. Borba svakog
uesnika u polju za akumulaciju kapitala specifinog
za to polje propraena je borbom za akumulaciju s. k.,
odnosno borbom za prepoznavanje i odobravanje i,
ujedno, za prikrivanje interesne osnove angaovanja u
dotinom polju.
O kulturni kapital 3 potla O socijalni kapital
A. Bireev

siromatvo. Kao veoma rairena i trajna drutvena

pojava, s. ima mnogo dimenzija koje tvore mreu
obespravljenosti (Majki Haralambos). Biti siromaan
znai, po pravilu, biti prezren, nemerodavan i nemoan.
U definisanju s. sociolozi obino koriste dva pristupa:
oni razlikuju apsolutno i relativno s. (Entoni Gidens).
Apsolutno 5. podrazumeva pomanjkanje osnovnih
sredstava neophodnih za odravanje ivota, zdravlja i
nesmetanog funkcionisanja tela. Pojam apsolutnog j.
zasniva se na ideji preivljavanja, tj. zadovoljavanja
osnovnih potreba za hranom, stanom i odeom.
Ukoliko ljudi ne mogu da zadovolje svoje osnovne
potrebe za opstanak, oni preivljavaju u s. Smatra se da
su standardi za ljudski opstanak, u smislu odravanja
fiziki zdrave egzistencije, univerzalni - odnosno, da
su uglavnom isti za sve ljude istog ivotnog doba i iste
telesne grae, bez obzira na to gde ive. Ali, svi ne misle
daje mogue odrediti te standarde. Stoga neki smatraju

siromatvo

d aje pogodniji pojam relativnog s., koje se meri s

obzirom na nejednakost uslova ivota nekih pojedinaca
i drutvenih grupa, s jedne, i onih uslova u kojima ivi
veina stanovnitva, s druge strane. Pri tom se polazi od
stava da ljudske potrebe nisu svuda identine, ve da se
razlikuju i unutar istog drutva.
S. se najee meri na osnovu granice s. koja se
zasniva na ceni osnovnih dobara koja su potrebna za
ljudski opstanak. To znai da neko ivi ispod granice s.
kada nema dovoljno sredstava za podmirenje osnovnih
egzistencijalnih potreba. U mnogim zemljama postoji
zvanino odreena granica s., a ponegde se ona meri
brojem domainstava koja ive od prihoda ispod
prosenog, ili od polovine prosenog prihoda. Umesto
objektivnih kriterijuma postoje pokuaji da se s. izmeri
na osnovu subjektivnih kriterijuma, odnosno linih
procena ljudi u pogledu onoga to je potrebno za njihov
prihvatljiv ivotni standard.
U objanjenju s. sueljavaju se dva shvatanja:
jedno, koje siromane optuuje, i drugo, koje ih brani.
Protagonisti kulture s. i kulture zavisnosti smatraju
da su siromani sami odgovorni za svoj nepovoljan
poloaj (okrivljavanje rtve). Siromanima, navodno,
nedostaju adekvatne sposobnosti, motivacija, moral; oni
su lenji, poroni, asocijalni, antisocijalni, nepredvidljivi
i si. Umesto da se samoorganizuju i pomognu samima
sebi, oni zapadaju u kulturu bede i stanje zavisnosti
od socijalne pomoi. Drugim recima, milosre, odnosno
pomo koju im pruaju drutvene ustanove ili pojedinci,
samo poveavaju njihov broj i pospeuju njihov nain
ivota. Na taj nain se shvatanje o individualnoj
odgovornosti za sopstvenu bedu i s. dovodi u tesnu vezu s
protestom protiv socijalne zatite i pomoi siromanima.
Nasuprot tome, zastupnici drugog shvatanja tvrde daje
drutvo odgovorno za ivote pojedinaca koji ga ine, da
je s. drutveni proizvod, te da siromani treba da osete
drutvenu solidarnost i socijalnu pravdu. Dakle, s. nije
rezultat nesposobnosti pojedinaca nego je u najveoj
meri rezultat irih drutvenih procesa i strukturalnih
neravnotea zbog kojih dolazi do nepravedne raspodele
resursa i stvaranja ivotnih uslova koje je teko prevazii
(Entoni Gidens). U svakom sluaju, s. ne mora da bude
trajno stanje jer ima ljudi koji uspevaju da izau iz tog
stanja, mada njihova vertikalna drutvena pokretljivost
moe biti kratkog veka.
U sociolokoj i srodnoj literaturi postoje razliite
oznake za stanje i status siromanih: vagabondaa
(skitnja), lumpenproletarijat, stanje drutvene
potrebe, potklasa, drutvena iskljuenost (ekskluzija),
vulnerabilne grupe itd. Primera radi, oznaka potklase
se upotrebljavala u SAD za siromane etnike manjine

siromatvo
u urbanim sredinama, dok beskunitvo predstavlja
ekstremni oblik drutvene iskljuenosti.
Oba shvatanja o siromanima - i ono koje ih optuuje
i ono koje ih brani - imala su znaajnu ulogu prilikom
stvaranja pozitivnog zakonodavstva koje je bilo oslonac
kako represivne prakse tako i prakse socijalne zatite i
pomoi u odnosu na siromane. Socijalna davanja se
razlikuju od zemlje do zemlje, ali najee ukljuuju
beneficije u pogledu zdravstvene zatite, stanovanja,
obrazovanja, invaliditeta, nezaposlenosti, penzija i si.
Prema nivou dekomodifikacije socijalne zatite, tj
stepenu osloboenosti usluga socijalne zatite od trita,
razlikuju se tri reima socijalne zatite (Gesta Esping-Andersen): (a) socijaldemokratski, (b) konzervativno-korporativni i (c) liberalni. Socijaldemokratski reim
socijalne zatite je u najveoj meri dekomodifikovan.
Socijalne usluge subvencionie drava i dostupne
su svim graanima (tzv. univerzalne beneficije).
On se primenjuje u veini skandinavskih zemalja.
Konzervativno-korporativni reim zatite, karakte
ristian za Francusku i Nemaku, odlikuje se prilino
dekomodifikovanim socijalnim uslugama, ali one
nisu nuno univerzalne. Stepen beneficija na koje
graani imaju pravo zavisi od njihovog poloaja u
drutvu. Cilj ovakve socijalne zatite nije uklanjanje
nejednakosti, nego uspostavljanje socijalne stabilnosti,
vrstih porodinih veza i lojalnosti dravi. Liberalni
reim zatite, koji se primenjuje u SAD, odlikuje se
visokim stepenom komodifikacije. Beneficije na osnovu
materijalnog stanja dostupne su samo najsiromanijima,
ali su praene stigmatizacijom, jer se od najveeg dela
stanovnitva oekuje da socijalnu zatitu sami kupuju
na tritu.
Drutvene nejednakosti su neizbena posledica si
stema slobodnog trita. Socijalna drava, tj. drava bla
gostanja, kao i visoki porezi, predstavljali su ponegde
naine da se jedan deo bogatstva imunih preraspodeli
siromanima. Meutim, nijedan pristup do sada nije
uspeo da ukine s. Danas se preispituje i sm pojam
jednakosti - u smislu jednakih mogunosti za sve i
znaaja pluralizma i raznolikosti naina ivota. Prema
E. Gidensu, socijalna politika bi trebalo da podstakne
drutvenu koheziju i pojaa nezavisnost i sposobnost
ljudi da pomognu sami sebi. Prava i obaveze zadobijaju
novi smisao - ne samo za one na dnu socijalne lestvice,
koji pokuavaju da se oslobode zavisnosti od socijalne
pomoi i nau posao, ve i za one na njenom vrhu njihovo bogatstvo ne daje im pravo da izbegnu svoje
graanske, drutvene i finansijske obaveze.
Na samitu Ujedinjenih nacija u Kopenhagenu (1995)
formulisani su prihvatljivi ciljevi: (1) boriti se protiv

518
apsolutnog s.; (2) znatno smanjiti relativnoj, i (3) baviti
se strukturalnim uzrocima koji stoje u pozadini s.
O beskunitvo O ekskluzija/inkluzija, socijalna
O nejednakost, drutvena
S. Vujovi

sistem (gr. systma). Pojam za koji pristalice tzv.

opte teorije s. smatraju da se moe primeniti u svim
teorijskim i empirijskim naukama, pa shodno tome i
u sociologiji. Ovi pisci smatraju da su pojave koje su
meusobno veoma razliite - npr., kristal, solarni 5 .,
bioloki organizam, kola, vojska, globalno drutvo ipak samo konkretne manifestacije ili posebni sluajevi
j. 5. se, zapravo, pre moe shvatiti kao pojmovni model
koji slui da olaka istraivanje i analizu najrazliitijih
sloenih pojava nego kao opis ili definicija stvarnih, re
alno postojeih celina.
Pojam s. uvek podrazumeva tri elementa, odnosno
tri komponente: (1) celinu; (2) deo (ili element) i (3)
meuzavisnost (ili interakciju). S. je, dakle, celina
meuzavisnih delova ili kompleks elemenata koji se
nalaze u interakciji. Kao celina meuzavisnih delova,
s. je relativno trajan, poseduje izvesnu unutranju sta
bilnost i ima svoju strukturu. S. se odrava u sloenoj i
promenjivoj okolini tako to stabilizuje razliku izmeu
unutranjosti i spoljanjosti.
O sistem, drutveni O sistemska teorija
5. Nedovi

sistem, drutveni. U tradicionalnom poimanju d. s.

polazi se od stava daje re o celini koja je vie od pro
stog zbira svojih delova. Odnos izmeu delova i celi
ne je primaran, a okruenje sistema se shvata kao iri
sistem. Najrazvijeniji oblik ovog shvatanja nalazi se u
teoriji drutvenog delanja Talkota Parsonsa. D. s. u Parsonsovoj interpretaciji predstavlja jedan od podsistema
sistema drutvenog delanja. Mada povezan s drugim
podsistemima, d. s. je od njih analitiki nezavisan. S
obzirom na to da se d. s. sastoji od interakcije pojedina
ca, odnosno daje svaki pojedinac istovremeno organi
zam, linost i deo sistema kulture, navedeni podsistemi
(organizam kao sistem, sistem linosti, sistem kulture)
su delovi okruenja d. s. U okruenje d. s., pored toga,
spadaju i fiziko-organsko okruenje i najvia stvar
nost, kao delovi okruenja sistema drutvenog delanja
iji je d. s. podsistem.
Integracija je osnovna funkcija d. s. u optem siste
mu delanja. Istovremeno, ako se posmatra struktura d. s.,
mogue je uoiti da se u njegovom okviru diferencira
ju delovi koji imaju razliite funkcije. Vrednosti imaju
funkciju odravanja obrasca, norme obavljaju integra-

519
tivnu funkciju, kolektivi (grupe) su u funkciji postizanja
ciljeva, a funkcija uloge je prilagodljivost d. s.
Posmatrano iz funkcionalistike perspektive, najva
niji d. s. je smo drutvo, ali osim njega ovaj pojam
u najirem smislu obuhvata i ostale drutvene celine,
kao to su razliite organizacije, institucije, teritorijal
ne zajednice itd. Da bi napravili razliku izmeu ovih
razliitih d. s., neki autori, poput Mihaila Popovia, za
drutvo koriste izraz globalni d. s., u nameri da naglase
njegovu relativnu samodovoljnost. Osnovna razlika u
odnosu na Parsonsovo gledite je u tome to se drutvo
kao d. s. diferencira na tri podsistema - ekonomski, p o
litiki i kulturni.
Novija shvatanja o d. s., razvijena u okviru sistemske
teorije (ili teorije sistem a) u prvi plan istiu analitiku
povezanost sistema i njegovog okruenja. Upravo ta
organska veza d. s. sa okruenjem daje ono vie u
zbiru njegovih elemenata. Niklas Luman pojam sistema
definie kao svako bie koje odrava stalnost na osnovu
unutranjeg reda i spoljnih okolnosti u kompleksnoj i
promenjivoj okolini kojom ne moe u potpunosti ovla
dati. Drugim recima, d. s. je identitet koji se odrava u
kompleksnoj i promenjivoj okolini zahvaljujui stabilizovanju razlike unutranjost/spoljatnost. S obzirom
na to da je svet neogranieno kopleksan, svaki d. s.
reukuje tu kompleksnost i tako stvara vii nivo reda,
ali istovremeno smanjuje mogunosti za delovanje.
Ukoliko eli da odri identitet, odnosno da ne zavisi u
potpunosti od uzronih konstelacija (sluajnosti) koje
dolaze iz okoline, d. s. mora razviti autonomiju koja se
ogleda u tome da selektivno obrauje informacije koje
otuda dolaze i da ih poredi s mogunostima. Naravno, s
obzirom da se kompleksnost okruenja nikada ne moe
u potpunosti redukovati, odnosno saznati i kontrolisati,
autonomija d. s. je relativna. Postoje razliite strate
gije koje d. s. razvija da bi redukovao kompleksnost
okruenja. Jedna od kljunih je njegovo diferenciranje
na razliite podsisteme u cilju preobraaja spoljanje,
nesavladive kompleksnosti u internu, odnosno savladi
vu kompleksnost sistema, radi lake prerade problema
koji dolaze izvan d .s .
Pokuavajui da povee teoriju drutvenog delanja i
sistemsku teoriju, Jirgen Habermas istie tri univerzal
ne karakteristike d. s. Prva se odnosi na odnose d. s.
sa okolinom, koju on deli na tri segmenta - spoljanju
prirodu, organski supstrat lanova drutva i ostale d. s.
Odravanje d. s. nasuprot spoljanjoj prirodi odvija se
zahvaljujui instrumentalnom delovanju (proizvodnja
prema tehnikim pravilima), a nasuprot unutranjoj
prirodi - komunikativnim delovanjem (socijalizacija
u skladu s vaeim normama). Poveanje autonomije

sistemska teorija
d. s., odnosno njegove moi, zavisi od razvoja proiz

vodnih snaga i normativnih struktura. S druge strane,

promene vrednosti iz kojih proizlazi normativni sistem
ne zavise iskljuivo od razvoja proizvodnih snaga, niti
od imperativa integracije i jaanja autonomije sistema.
Ovi inioci su ogranieni logikom razvoja slike sveta
nad kojom sistem nema potpunu kontrolu. Najzad, nivo
razvoja nekog d. s. zavisi od institucionalno doputenog
kapaciteta uenja. Kombinacija dva tipa uenja - re
fleksivnog i nerefleksivnog, kao i dva tipa teorijskih i
praktinih pitanja - nediferenciranih i diferenciranih,
stvara istorijske kombinacije od kojih zavisi koji e podsistem preuzeti funkcionalni primat u odvijanju drutve
ne evolucije.
Najvanije promene u analizi d. s. koje su nastupile
s naputanjem funkcionalistike teorije drutvenog de
lanja u kojoj je pojam d. s. razvijen, odnosno s njego
vom rekonceptualizacijom u neofunkcionalistikoj si
stemskoj teoriji, ogledaju se u isticanju tenzije nasuprot
ravnotei, organskoj povezanosti d. s. sa okruenjem,
primatu koji imaju sistemski procesi u odnosu na delove
sistema itd.
Specifinu primenu pojam d. s. naao je u teoriji
svetskog sistema Emanuela Volerstina.
3 sistem 3 sistemska teorija 3 teorija svetskog sistema
V Vuleti
sistemska teorija [teorijasistema], U ovoj orijenta
ciji polazi se od ideje da se svi fenomeni, ukljuujui i
socijalne, izuavaju kao delovi sistema ili kao sistem u
celini, pri emu je vaan koliko unutranji aspekt orga
nizacije sistema, toliko i interakcija sistema s njegovom
okolinom.
Razvijajui vlastite metode analize teoretiari si
stema naglaavaju princip analogije, tj. uporedivost
procesa razliitih analiza sadraja na osnovu prirode
povezanosti pojedinih elemenata od kojih je sistem
sainjen. Oni, uz to, uvaavaju poloaj, tj. ulogu pojedi
nog elementa u sistemu koji predstavlja uvek vie nego
prostu sumu svojih delova. Njihovi modeli objanjenja
u teorijskom smislu nisu kauzalni, pre su strukturalnoteleoloki. To se najbolje sagledava iz analize uloge
koju predmet analize ima u odranju ravnotee i funkcionisanju sistema kao celine.
U empirijskim socijalnim studijama ova teorija se
koncentrie na analizu procesa i strukture iskustvene
grae o drutvu. Povezana je sa srodnim biolokim i
matematikim terapijskim modelima Ludviga fon Bertanlanfija i Avive Rapaporta. Posle Drugog svetskog rata
figurisala je meu vodeim terapijskim paradigmama
u nauci uopte. U sociologiji je ovaj teorijski pristup

sistemska teorija

520

najbliskiji strukturalnom funkcionalizmu Talkota Parsonsa.

Plodnu heuristiku primenu s. t. je nala u analizi
funkcionisanja porodinih sistema i terapije branih i
porodinih problema uopte.
O sistem 3 sistem, drutveni
P. Opati

sitna buroazija (fr. p e tite bourgeoisie sitno

graanstvo). Izraz koji je, neposredno uoi Francuske
revolucije, prvi upotrebio knjievnik Luj-Sebastijan
Mersije u svom delu Slika P ariza (1788), da bi na
pomalo pogrdan nain oznaio nie slojeve buroaske,
odnosno graanske klase. Taj pogrdan prizvuk ouvan
je sve do danas u obinom jeziku, politikoj i ideolokoj
propagandi, pa i u lepoj knjievnosti, koja se u toku
XIX i XX veka rado i esto bavila sitnoburoaskim,
filistarskim, iftinskim, malograanskim (nem.
kleinbrgerlich), odnosno palanakim mentali
tetom, duhom, manirima, navikama, obiajima, ukusi
ma (upor. npr. Onore de Balzak, Gistav Flober, N. V.
Gogolj, A. P. ehov, Tenesi Vilijams, Artur Miler- kod
nas Jovan Sterija Popovi, Branislav Nui, a u no
vije doba filozofski svakako najpromiljenije Radomir
Konstantinovi).
U sociologiji, pak, ono to Francuzi i dalje nazivaju
j. b., Nemci e radije videti kao srednji stale (M ittel
stand), a anglosaksonci kao niu srednju klasu (lower
m iddle class). No, u svim tim jezikim varijantama,
u kojima se odslikavaju razliita iskustva pojedinih
nacionalnih kapitalizama, izvorno je re o tzv. staroj
srednjoj klasi sitnih zanatlija, trgovaca i, delimino, po
ljoprivrednih proizvoaa, koji egzistenciju obezbeuju
sopstvenim radom na vlastitim sredstvima za proiz
vodnju. Otuda - kao to se tvrdi u marksistikom
dvoklasnom modelu, najzaslunijem za lansiranje
pojma s. b. - pomenute socioprofesionalne kategorije
poivaju izmeu kapitalista i proletera: one u sebi, kao
veiti smutljivci, objedinjuju osnovnu protivrenost
kapitalistikog naina proizvodnje (rad vs. kapital), jer
niti izrabljuju tuu, niti pak drugom vlasniku kapitala
iznajmljuju svoju radnu snagu. U tom smislu, s. b. je
u Marksovom katastrofinom predvianju budunosti
kapitalizma osuena na nunu propast, tj. proletarizaciju: ona je sama protivrenost na delu, koja se
ima rasplesti zahvaljujui komplementarnim procesi
ma progresivne akumulacije i koncentracije kapitala,
to e - u konanoj proleterskoj revoluciji - dovesti do
neposrednog sueljavanja osnovnih antagonistikih kla
sa zasnovanih na meusobno jasno razdvojenom radu i
kapitalu. Ta projekcija, na kojoj je poivao marksistiki,

odnosno komunistiki revolucionarni optimizam, ali i

kojom se hranilo duboko nepoverenje u sitnoburoasku
prevrtljivost, nije se nigde obistinila, jer s. b. ne
samo to nije iezla nego je ak i u najrazvijenijim
kapitalistikim zemljama uspela da se, naporedo s krup
nom industrijskom proizvodnjom, odri kao znaajna
drutvena klasa i vaan politiki inilac.
Ve se odavno ispostavilo da su mnogo pouzdanije
u pogledu prognostike moi bile liberalne socijalne
teorije (npr. Aleksis de Tokvil) koje su, jo u XIX veku,
budunost s. b. bojile vedrijim tonovima i, umesto njene
neizbene propasti, nagovetavale procvat drutva
srednje klase. Istina, ovde vie nije toliko re o tradi
cionalnoj s. b. koliko o nizu heterogenih socioprofesionalnih grupa u sferi administracije, obrazovanja,
zdravstva, usluga, informatike i, uopte, neposredno ne
proizvodnih ekonomskih sektora koje su sredinom XX
veka oznaene kao nova srednja klasa. Ta modema
s. b. ve odavno (upor. npr. bele okovratnike Rajta
Milsa, usamljenu gomilu Dejvida Rismana, zdra
vo drutvo Eriha Froma) privlai panju sociologa
kao utoite osrednjosti, konformizma, autoritarnosti,
potroakog mentaliteta - ali i kao stabilan oslonac
svakog demokratskog i prosperitetnog drutva. Stoga,
pouena iskustvom razvoja zapadnoevropskog kapita
lizma, drutva u postsocijalistikoj tranziciji nastoje ak
- podsticanjem razvoja tzv. male privrede - da smiljeno
obnove ili proizvedu tradicionalnu s. b. koju je stari
(socijalistiki) reim marginalizovao.
3 buroazija 3 klasa, srednja 3 slojevitost, drutvena
A. Mimica
skale, v. merne skale
slam (eng. slum). Re nepoznate etimologije koja
se pojavila oko 1800. godine. Tim izrazom oznaava se
gusto naseljeni, obino urbani lokalitet obeleen prenatrpanou, stambenom bedom, siromatvom i socijal
nom dezorganizacijom. U raznim zemljama ova socioprostoma tvorevina se razliito naziva: u Francuskoj taudis, bidonvilles, u Venecueli - barrios , u Brazilu favelas, u Meksiku - ejido, u Peruu - barriadas, u ileu
- callampas, u Argentini - villas miserias , u Kuvajtu ishish, u Nemakoj - elendviertel, u Rusiji - truobi, u
Indoneziji - campungs, u Srbiji - nehigijenska naselja
(grupacije uderica, straara, umeza).
U literaturi iz sociologije grada i srodnih disciplina
susreemo se s dvojakim odreenjem pojma s.: urba
nistikim i sociolokim. Urbanistiki posmatrano, s. je
rezidencijalna oblast u kojoj su zgrade toliko deteorirane i toliko ispod propisanih standarda i nezdrave da

521
su opasne po zdravlje, sigurnost, moral i blagodet sta
novnika. U ovom odreenju naglasak je na fizikom
aspektu s. Fizika dimenzija s. preovlauje i u zvaninoj
definiciji nehigijenskog naselja u Srbiji kao skupa
stambenih i drugih objekata u kojima stanuje vie lica
bez osnovnih sanitamo-higijenskih uslova i koji su iz
graeni od slabog materijala, nemaju vodovodne i kanalazicione instalacije, snadbevanje vodom se vri iz za
jednike esme, nedovoljno su svetli, veoma su vlani i
prenaseljeni. Meutim, nehigijensko naselje obino
nije samo fizika, ve i socijalna injenica. Gotovo uvek
postoji veza izmeu degradiranog stanovanja i kvaliteta
ivota, izmeu stambene bede i siromatva kao takvog.
Otuda adekvatne definicije s. treba da sadre i drutvenu
i prostomu dimenziju te pojave. Tim pre to uzroci na
stanka i opstajanja 5 . proistiu iz osobenosti drutvene
strukture, tj. iz procesa klasne i etnike diferencijacije,
segregacije i drutvenog iskljuivanja (ekskluzije). Ta
ko, prema definiciji Majkla Haringtona, s. je stambena
etvrt koja fiziki, drutveno i psihiki negativno utie
na zdravlje, ponaanje i oseanje njegovih itelja. Harington smatra da 5. postaje stvarno ubitaan tamo gde
se pretvara u sredinu s kulturom siromatva, u egzi
stencijalnu (fiziku i duhovnu) realnost za njegove
stanovnike, isto tako kao i u oronulu etvrt. To se deava
kada s. postane plodno tle ;za kriminal, porok, kada
stvara ljude izgubljene za sebe i za drutvo. Imajui u
vidu ovakve i neto drugaije situacije, neki autori (npr.
Herbert Gans) razlikuju s. oaja i s. nade.
Da bi se ocrtale razlike izmeu itelja s. i ostalih sta
novnika, ukazuje se na negativne sociodemografske
osobine itelja i.: visoke stope smrtnosti, nezaposlenosti,
razvoda, mentalnih poremeaja, vanbrane dece,
delinkvencije, kriminala, bolesti itd. Stanovnitvo
5 . obino ima poremeenu demografsku strukturu u
starosnom i polnom pogledu, tj. veliki broj starih ljudi,
ena i dece, to njihov lo ekonomski poloaj jo vie
pogorava.
Kulturalistiki i antropoloki usmereni istraivai
s. navode sledee vrednosne orijentacije stanovnika
ovakvih lokaliteta: autoritarnost, tradicionalizam,
provincijalizam, prezentizam i oseanje marginalizovanosti. Konkretnije, to znai: staromodnost, sugestibilnost,
otuenost, netolerantnost, antiintelektualizam, osea
nje bespomonosti, zavisnosti, inferiornosti, slaba
egostruktura, fatalizam, rezignacija itd. Ovakvo vienje
stanja duha itelja^, karakteristino je za protagoniste
stanovita o kulturi bede (Oskar Luis) koja obeleava
nain ivota, svest i vrednosti ovog teritorijalnog kole
ktiviteta.

sloboda

Za razliku od ranijih konzervativnih ideologija, koje

su stanovnike siromanih etvrti smatrale genetski de
fektnim i moralno nepodobnim, savremena ideologija
okrivljavanja rtve usmerena je na podsticanje drutve
nih akcija iji je cilj da menjaju rtvu, a ne drutvo.
Iznova se, na drugaiji nain, opravdavaju drutvene
nejednakosti, a okrivljuju rtve te nejednakosti. Ova ideo
logija je uvijena u oblande karitativnosti i duebrinitva.
Bilo o kojem problemu sirotinjske etvrti da je re,
odmah se u skladu sa ideologijom okrivljavanja
rtve, nalaze argumenti protiv njenih stanovnika.
Tako se, primerice, za degradirano stanovanje okrivljuju
siromani, kao doseljenici sa sela neprilagoeni urba
nom nainu ivota, skloni prljavtini, velikom broju
dece itd.
Biti siromaan znai, po pravilu, biti prezren, nemerodavan i nemoan. Ipak, u sirotinjskim etvrtima ima
sluajeva protesta i pobuna (urbanih socijalnih pokreta
i kontrapokreta, sukoba i borbi), graanskih inicijativa,
samoorganizovanja i samopomoi, to gradske drutvene
scene ini konfliktnijim i dinaminijim i to je predmet
brojnih sociolokih istraivanja.
3 bespravna stambena izgradnja
O rezidencijalna segregacija 3 siromatvo
S. Vujovi
sloboda. Jedna od najznaajnijih drutvenih vredno
sti, gotovo univerzalno prihvaena, ali i veoma razliito
definisana. Klasina je definicija koja proistie iz tradi
cije liberalizma prema kojoj je individualna s. shvaena
negativno, kao s. od prinude, odnosno samovolje dru
gog ili drugih ljudi. S. podrazumeva zatien privatni
domen pojedinca u koji niko, pa ni drava, ne sme da se
mea. Ostvarenje ovako shvaene s. povlai jednakost
pred zakonom, s. od arbitrarnog hapenja, pravo na svo
jinu, 5 . kretanja i izbora zanimanja. Drugaije shvatanje
vezuje j. za mo, mogunost ili sposobnost pojedinca
da deluje na odreeni nain, da bira izmeu alterna
tiva u cilju zadovoljenja svojih potreba i elja. Ovo je
shvatanje uobiajeno kod socijalista koji negativnu s.
smatraju praznim pojmom, jer iako pojedinac moe
biti formalno slobodan da deluje na odreeni nain,
dakle da bira, on sadrinski nije slobodan ukoliko ne
poseduje odgovarajua sredstva (po pravilu materijalna)
za delovanje. Liberali na ovo uzvraaju da socijalisti
brkaju samu 5. sa uslovima za njeno ostvarenje. S., tvrde
liberali, nije ni mo ni bogatstvo, s. je - ne biti podvrg
nut prinudi zbog samovolje drugog oveka. Rob, ma
kako materijalno dobro situiran, nikad nije slobodan,
jer je preputen samovolji gospodara.

sloboda
Rasprava povodom ova dva shvatanja .v. oivela je u
kritici koju neoliberali upuuju dravi blagostanja, a u
vezi s njenim intervencionizmom (meanjem u sve broj
nije oblasti drutvenog, pa i privatnog ivota graana) i,
posebno, s njenim paternalizmom.
3 demokratija 3 individualizam 3 liberalizam
S. Nedovi
slobodno zidarstvo, v. masonerija
sloj, drutveni [socijalni stratum ]. U najoptijem
smislu, pojam d. s. vezuje se za drutvene odnose ne
jedn akosti i podrazumeva skupinu ljudi koja ima isti
drutveni status i drutvenu ulogu. Drutvene uloge
ljudi nisu jednake ne samo sa stanovita vrste delat
nosti ve i sa stanovita uspeha, odnosno rezultata koje
drutvo vrednuje, te stoga ljudi imaju i razliit poloaj u
drutvenoj strukturi, odnosno pripadaju odreenom d. s.
Pokazatelji ranga koji konkretan d. s. ima na odreenoj
drutvenoj lestvici su najee veliina b o g a tstva ,
koliina drutvene moi i drutvenog ugleda. Pojam
d. s. se katkad poistoveuje, odnosno iskljuuje s pojmom
klase , zavisno od opte teorijske orijentacije (funkcionalizam ili marksizam), ali savremena istraivanja
drutvene strukture polaze od shvatanja da se potpuna
slika nejednakosti u drutvu moe dobiti samo ukoliko
se prihvati komplementarnost ovih pojava.
3 nejednakost, drutvena 3 slojevitost, drutvena
3 struktura, drutvena
M. Todorovi
slojevitost, drutvena [socijaln a stratifikacija].
Pojam koji se odnosi na drutvenu diferencijaciju i ka
zuje da postoje mnogobrojne drutvene skupine koje
imaju razliito mesto na hijerarhijskoj lestvici u drutvu.
D. s. je samo jedan oblik drutvene nejednakosti koji
se izraava u rangiranju drutvenih slojeva (stratuma )
jednih iznad drugih, zavisno od materijalnog bogatstva,
moi i ugleda koje njihovi pripadnici imaju. lanove
istog drutvenog sloja, koji imaju isto mesto u sistemu
stratifikacije, moe ali i ne mora povezivati svest o
zajednikoj pripadnosti tom sloju, zajedniki identitet,
sline ivotne vrednosti, isti stil ivota, podjednake
ivotne anse. Sve to ih razlikuje od drugih slojeva,
viih ili niih na hijerarhijskoj lestvici. Teorija d. s., kao
temeljno funkcionalistiko objanjenje drutvenog si
stema, nasuprot marksistikoj teoriji klasa , nejednakost
u drutvu shvta kao neizbenu i opravdanu, odnosno
funkcionalnu. Pored toga, za razliku od marksistike
klasne teorije, teorija stratifikacije pokazuje da je
drutvena struktura mnogo sloenija, da klase nisu je

522
dine znaajne drutvene skupine koje izraavaju nejed
nakosti u drutvu, te da presti, ugled pa i mo ne zavise
samo od klasne pripadnosti. Talkot Parsons smatra da
je stratifikacija neizbena i opravdana jer se zasniva na
rangiranju jedinica (pojedinaca) u nekom drutvenom
sistemu u skladu sa zajednikim sistemom vrednosti.
Tako e oni pojedinci koji zadovoljavaju vrednosti
odreenog drutva biti rangirani visoko, materijalno
dobro nagraeni, uivae veliki ugled, a verovatno e
imati i legitimnu (opravdanu i zasluenu) mo. Strati
fikacija je i funkcionalna, smatra on, jer slui integraciji
razliitih slojeva u drutvu, budui da su nejednako
sti rezultat specijalizovane podele rada u kojoj svaki
lan drutva ima odreenu ulogu i tei zadovoljenju
zajednikih vrednosti i postizanju zajednikih ciljeva.
Ovakvo shvatanje d. s. mnogi funkcionalisti ne samo
to ne prihvataju ve ga i vrlo otro kritikuju (Kingsli
Dejvis i Vilbert Mur, MelvinTjumin). Nasuprot Parsonsu, oni smatraju daje stratifikacija inilac koji razdvaja,
ali su kao i on, miljenja daje stratifikacija nunost sva
kog sloenog drutvenog sistema koji zahteva podelu
rada i zato podrazumeva podelu uloga u drutvu. Zavi
sno od znaaja i doprinosa drutvu, odnosno od sposob
nosti onih koji obavljaju odreene uloge, slede i nagrade
i drutvena mo, te se tako razlikuju manje ili vie vani
poloaji. Ovde se javlja kljuno pitanje koje postav
ljaju ne samo kritiari teorije stratifikacije nego i sami
funkcionalisti: kako dokazati koji su poloaji vaniji,
odnosno funkcionalniji; drugim recima, kako pronai
objektivna merila za funkcionalnu vanost poloaja (K.
Dejvis i V. Mur), te da li je mogue ignorisati uticaj moi
koju pojedina zanimanja imaju na nejednaku raspodelu
bogatstva i njihov funkcionalni znaaj (M. Tjumin). Upr
kos ovim primedbama, istraivai d. s. dali su ogroman
doprinos kako sociolokoj teoriji tako i novim metodima u izuavanju drutvene strukture (statusni simboli,
stil ivota, socijalni karakter, grupni identitet itd.).
3 nejednakost, drutvena 3 sloj, drutveni
3 struktura, drutvena
M. Todorovi
smrt. Prirodna pojava kojom se bave razliite nauke,
a koju je vrlo teko precizno definisati. Kada je re o
tzv. viim organizmima, najee se misli na prestanak
rada srca i plua, ili gubitak svih funkcija mozga. U
svakom sluaju, bitna je ireverzibilnost funkcija, jer
nema mogunosti povratka svesti. Stoga postoje izvesni
pokuaji da se s. definie kao stanjepostsvesnosti.
ovek u s. drugih ljudi vidi i sopstvenu s., pa se
obino smatra da je on jedino bie koje poseduje svest
o s. Ono to nije sporno jeste da obiaji sahranjivanja i

523
ceremonije nakon s. nisu tipini samo za homo sapiensa,
jer su i neke druge homo vrste takoe sahranjivale svoje
preminule i tom prilikom obavljale razne obrede.
S. nije samo neizbean fenomen u ljudskom ivotu
ve je i sasvim normalan, i zato se mora tretirati kao
funkcionalno vaan i smislen. Pored bioloke injenice,
s. predstavlja i ozbiljnu egzistencijalnu ivotnu injenicu
koja ima odreenu ulogu u svim drutvima. Ona naru
ava dinamiki ekvilibrijum drutvenog ivota, jer brojne
njene stvarne ili potencijalne posledice stvaraju drutvu
odreene probleme. Postoje izvesne razlike u pogledu
uticaja s. nekad i danas.
Jedna od potencijalnih posledica s., naroito u tradi
cionalnim drutvima, jeste socijalni vakuum. S. moe da
dovede do naruavanja institucionalnog funkcionisanja
drutva, to zavisi od toga u kolikoj meri je preminuli
bio ukljuen u vitalno funkcionisanje zajednice. Kljuna
determinanta uticaja smrtnosti jeste starost preminulog i
njegova socijalna situacija. Vei udarac zajednici zadaju
s. linosti vanih za funkcionisanje zajednice, dok po
rodica najvie gubi smru lanova srednjih godina. Ako
se osvrnemo na socijalnu istoriju XX veka, uoavamo
vidno opadanje smrtnosti. Oekivano trajanje ivota po
roenju porasla je od 30 godina, s poetka veka, do vie
od 50 godina starosti. U modernim razvijenim drutvima
s. pogaa prvenstveno starije ljude.
Moderna drutva kontroliu 5. putem birokratizacije koja karakterie drutvenu strukturu. Ljudi sve
manje umiru kod kue, blizu porodice, jer je dolo do
segregacije mrtvih od ivih, u institucijama (najee
bolnicama), gde s mrtvima imaju kontakt samo speci
jalisti, iji je kontakt sa s. postao bezlian i rutinski.
Pored birokratizacije, u modemom drutvu se odvija i
racionalizacija s. (u bolnicama). Uzrok ovih promena su
opadanje autoriteta religije, ali i promene u funkcijama
porodice.
Racionalnosti, ne moe u potpunosti da bude postig
nuta usled neizbene tenzije izmeu, sjedne strane, s.
kao dogaaja, krize i iskustva s visokim emocional
nim nabojem i, s druge, birokratije koja mora rutin
ski da se bavi brojnim dogaajima a ne pojedinanim
sluajevima, ime umanjuje afektivnost celokupnog
procesa umiranja.
S. iznosi na videlo veliku protivrenost zahvaljujui
injenici da drutvo ima potrebu da se distancira od umr
lih, ali i da ih odri u ivotu. Prema umrlima mora da
se uspostavi distanca kako bi ivot mogao da se dalje
odvija, ali itav proces se ne zavrava sahranjivanjem
tela, jer umrli nije samo mrtvo telo. S obzirom da bi
potpuno i naglo iskljuenje preminulog iz sveta ivih
bilo suvie traumatino, potreba da se on odri blizu

smrt

sveta ivih odrava rituale. Oni oznaavaju tranziciju

ka novom drutvenom statusu, duhovnom, pa se esto
veruje da duh preminulog participira u nekoj novoj i
drugaijoj egzistencijalnoj sferi. Potreba da se redefinie
status preminulog intenzivira se i zbog tendencija da se
prema njemu ponaa kao da je iv. Neposredno nakon
i. pojedinca, ivi zapadaju u konfuziju, jer je potrebno
promeniti nain interakcije s nedavno preminulom oso
bom koja vie nije njen aktivni uesnik. Zato su obredi
sahranjivanja koji u sebi kombinuju transformaciju
statusa s inom fizikog uklanjanja preminulih veoma
raireni u mnogim, ako ne i u svim kulturama. Sahrane
se na izvestan nain mogu posmatrati i kao drame uk
lanjanja. One nisu puki rituali, ve vrlo vane adap
tivne strukture, znaajne za transformaciju statusa
preminulog.
U modernim drutvima postoji neka vrste krize ritu
ala sahranjivanja. Za mnoge ljude religijski znaaj sah
ranjivanja se izgubio ili oslabio, to nije samo posledica
erozije religioznosti i uspona naunih pogleda na svet.
Znaaj sahranjivanja vremenom je slabio zato to su
uloge preminulih u sve veoj meri postajale zamenjive
zahvaljujui birokratskoj rutinizaiji, tako da individu
alna s. u znatno manjoj meri utie na dalj i ivot modeme
zajednice.
ivot u velikim gradovima je u znatnoj meri sma
njio rasprostranjenost oplakivanja i emocionalnosti,
jer se ona sa itave zajednice svela na najblii krug
ljudi. Usled nedostatka difuzije gubitka, osobe koje
oplakuju preminulog znatno tee bivaju adaptirane na
novu situaciju od pojedinaca u tradicionalnim zajed
nicama. Opadanje znaaja rituala podrazumeva i am
bivalentnost oplakivanja, jer nije uvek jasno kada ga
je poeljno zavriti, bez grie savesti ili stigmatizacije
od strane zajednice. Dakle, na individualnom nivou u
modernim drutvima s. moe da bude daleko tea za one
koji oplakuju, ali isto tako ona za iru zajednicu postaje
daleko manje opasna.
Odnos izmeu pojedinca i drutva u pogledu s. biva
posredovan sistemima s.. To su interpersonalne,
sociopsiholoke i simbolike mree preko kojih veza
izmeu individue i smrtnosti biva posredovana njenim
drutvom. U jednom smislu, sa s. se suoavamo kao
individue, a u drugom kao pripadnici odreenog drutva
i kulture. Sistemi s. pomau pripadnicima grupe da
saznaju ta je 5. (koja u ovom smislu predstavlja socijal
ni konstrukt, jer njene osobenosti definie odreena za
jednica) i kako na nju treba reagovati. Oni u sebi sadre
kognitivne, bihejvioralne i emocionalne komponente.
Nasuprot rairenim verovanjima, strah nije nuno
vana osobenost psiholoke anticipacije s. Kada se po

smrt
jedinci i plae sopstvene s., to je preteno zbog shva
tanja da e ih 5 . onemoguiti u postizanju nekih njima
vanih ciljeva.
Elizabet Kibler-Ros je nainila najpoznatiju klasi
fikaciju stadijuma umiranja: (1) stanje oka i poricanja (Ne, ne ja, nemogue!); (2) stanje besa (Nije
poteno! Zato ja?!); (3) stanje pogaanja (Da, ja
sam u pitanju, ali kada bih samo imao jo pet, ili makar
tri godine da ivim!); (4) stanje depresivnosti (period
plakanja, povlaenja u sebe, oajanje i eventualno raz
matranje mogunosti samoubistva) i, konano (5) stanje
pomirenosti, odnosno prihvatanje (pojedinac mimo, ali
ne ravnoduno, prihvata istinu). Ova klasifikacija je
sporna jer nije uvek tana i univerzalna, ali ukazuje na
pokuaj uspostavljanja pravilnosti koje ljudi ispoljavaju
kada se susreu sa univerzalnim fenomenom smrtnosti.
Nije nuno da postoje ovi stadijumi, niti da se kroz sve
njih proe.
Kao to se moe videti, odnos izmeu s. i drutva
je dijalektiki. Smrtnost ugroava kontinuitet drutva,
ali istovremeno i doprinosi jaanju drutvene strukture
i razvoju kulture. 5. slabi drutvenu grupu i izaziva
line anksioznosti, ali pripadnici grupe u tim trenucima
bivaju bliskiji. Odreena s. naruava funkcionisanje
(mikro)sistema, ali i aktivira reakcije grupe iji je re
zultat ponovno uspostavljanje ekvilibrijuma i jaanje
solidarnosti, odnosno kohezije. Individualni ivot uvek
biva pobeen od strane s., ali ona je na razliite naine
inkorporirana u drutveni sistem kako ne bi naruila
tokove drutvenog ivota.
O eutanazija 3 mortalitet 3 samoubistvo
M. Skori
smrtna kazna. Namerno nanoenje zla (lienjem
ivota) prestupniku zbog izvrenog prestupa, na osnovu
odluke nadlenog dravnog organa, donete na osnovu
opte pravne norme i posebnog, formalnog postupka.
U moralnoj i pravnoj filozofiji, problem s. k. se svo
di na problem opravdanja zla koje je u njoj sadrano.
Retri but i\istik o opravdanje je da je kazna zasluena
(nanevi zlo rtvi, prestupnik je zasluio da mu se
uzvrati zlom - kazna kao odmazda). U tilitaristiko
opravdanje glasi da kazna ima dobre posledice (uticanje
na druge da ne vre prestupe), koje odnose prevagu nad
u njoj sadranim zlom.
Argumenti u prilog s. k. su: daje ona pravedna; da
prua moralno zadovoljenje oteenima i javnosti; da
ima preventivno dejstvo (specijalno, jer onemoguuje
prestupnika da ponovi prestup, i generalno, jer zastrauje
potencijalne prestupnike). Argumenti protiv s. k. su: da
je protivna pravu na ivot, kao zajemenom ljudskom

524
pravu; da se, zbog sudske greke, moe izvriti i nad
nevinima; daje surova i poniavajua; daje diskriminatoma, jer ee pogaa siromane i neprivilegovane;
da nema generalno preventivno dejstvo. Empirijska
istraivanja ne potvruju da s. k. deluje preventivno, a
potvruju daje njena primena esto diskriminatoma.
S. k. se primenjuje od najdavnijih vremena. U
vidu zakona taliona (oko za oko, zub za zub, ivot
za ivot), javlja se jo u Starom zavetu i Hamurabijevom zakoniku. U starom i srednjem veku izricana je
za gotovo sva mogua krivina dela, od ubistva i ve
leizdaje do sitne krae i preljube. Izvravana je na skoro
sve mogue naine, od veanja i spaljivanja do davljenja
i nabijanja na kolac. Pogubljenja su, po pravilu, bila
javna. Za najtee krivice izricana je tzv. kvalifikovana
s. k kod koje pogubljenju prethodi tortura ili se telo
pogubljenog ostavlja da istrune na javnom mestu.
Od XVI veka, u Evropi naglo raste broj izreenih
i izvrenih s. k. S prosvetiteljstvom otpoinje kritika
srednjovekovnog prava, ukljuujui osporavanje 5 . k.
Svojim delom O zloinim a i kaznama (1764), ezare
Bekarija postavlja osnove abolicionizm a, tj. pokreta
koji trai ukidanje (aboliciju) j. k. Pod njegovim utica
jem dolazi do ograniavanja, pa i kratkotrajnog ukidanja
s. k., npr. u Toskani (1786) i Austriji (1788).
U XIX veku, uz uee naunika, filantropa i
politikih stranaka, abolicionizam uzima pun zamah.
U elom svetu se primena s. k. bitno suava, kako u
zakonodavstvu tako i u sudskoj praksi. Ukida se javnost
izvrenja s.k., a naini pogubljenja se humanizuju (elektrokucija, gasna komora). Sredinom veka dolazi do,
dodue privremenog, ukidanja s. k. za politike krivice,
a zatim i do potpune abolicije u nekim zemljama (npr.
Portugal, 1867, Holandija, 1870, Italija, 1890). U srp
skoj Narodnoj skuptini su radikali predlagali potpuno
ukidanje s. k. 1881, a njena primena na politike pre
stupe je suena ustavom od 1888. godine.
Posle Prvog svetskog rata pootrava se krivinopravna
represija u elom svetu, primena s. k. se proiruje, a
u nekim zemljama ponovo uvodi (npr. Italija, 1926).
Naroito je koriste totalitarni reimi, i to vie za suz
bijanje politike opozicije nego za obian kriminalitet
(Nemaka, SSSR).
Posle Drugog svetskog rata poinje globalni trend
ukidanja s. k. Odmah posle rata, u svetu je bilo samo de
setak abolicionistikih drava. Poetkom XXI veka (ako
nije drukije naglaeno, svi dalji podaci su iz septembra
2005), one su u veini: ima ih 86, dok su 24 de fa cto
abolicionistike (s. k. je predviena zakonom, ali se ne
izrie ili ne izvrava), a 11 drava doputaju primenu
s. k. samo u ratnom stanju. Samo 75 (38%) drava su u

525
potpunosti retencionistike (zadravaju s. k, u zakonu
i praksi). U Evropi, ovom trendu su se najdue odupirale drave realnog socijalizma, u kojima je ukidanje s.
k. poelo tek posle pada Berlinskog zida 1989. Danas
s. k. ne postoji ni u jednoj evropskoj dravi, a najee
se primenjuje u Kini, Vijetnamu, Iranu i SAD (38 drava
su retencionistike).
U SFR Jugoslaviji s. k. je bila propisana za 45 kri
vinih dela u saveznom, a za 3 do 5 u republikim za
konima, i izvravala se streljanjem. Abolicionistiki
zahtevi su nailazili na netrpeljivost vlasti. Drutvo za
borbu protiv s. k., osnovano 1981. u Beogradu, bilo je
zabranjeno kao protivustavno. Pre raspada SFRJ, dve
republike su ukinule s. k.: Slovenija (1989) i Hrvatska
(1990). U SRJ je 1994. godine s. k. ukinuta u saveznim
zakonima (za politika i vojna dela), ali je zadrana za
razliite oblike ubistva u zakonima republik. Potpuno
je ukinuta 2002. godine. Poslednje pogubljenje izvreno
je 1992. godine.
etiri meunarodna ugovora, jedan univerzalni i tri
regionalna, danas ograniavaju upotrebu s. k. ili je u
potpunosti zabranjuju. Drugi protokol uz Meunarodni
pakt o graanskim i politikim pravima ograniava primenu s. k samo na najtea krivina dela, jami pravo
albe i zabranjuje izricanje 5. k. za dela koja poine lica
mlaa od 18 godina, kao i njeno izvrenje nad trudnim enama. U Centralnoj i Junoj Americi vai slian
Protokol uz Ameriku konvenciju o ljudskim pravima.
Evropska konvencija o ljudskim pravima sadri dva
protokola o s. k. Protokol br. 6 zabranjuje primenu s. k.
u vreme mira, ali dozvoljava njeno uvoenje u stanju
rata ili neposredne ratne opasnosti. Ratifikovale su ga
44 drave, a potpisale 2. Protokol br. 13 apsolutno za
branjuje primenu s. k. Ratifikovale su ga 33 drave, a
potpisalo 11 drava. Oba obavezuju i Srbiju.
O kazna 3 pravo, krivino O sankcija
/. Jankovi

snovi

veina psihologa i psihijatara, pripisala sferi nesvesnog

ivota. Sadraj s. ne moe se direktno ispitivati, budui
da postaje pristupaan tek njihovim prepriavanjem.
Meutim, mogue je objektivno istraivati vreme spa
vanja koje se odvija u tzv. REM (eng. RapidEye Movements - brzi pokreti oiju) fazi ili fazi brzih pokreta
oiju, 5-10 minuta pre buenja, posle nekoliko (5-6)
blokova od oko sat i po spavanja tokom jedne noi. Svi
ljudi sanjaju, sudei po REM fazi, koja se registruje na
EEG (elektroeneefalogramu), mada 5% ispitanika tvrdi
da uopte ne sanja, jer najverovatnije zaboravljaju svoje
s., to se povremeno deava svim ljudima.
Opte je prihvaeno da na sadraj s. utiu tri fak
tora: ( 1) spoljne aktuelne fizike drai (spoljnja tem
peratura, poloaj tela pri spavanju i si.), (2) nezavreni
afekti, tj. doivljavanja iz prethodnog dana i (3) even
tualni psihiki problemi iz ranijeg ivota (komplek
si, neurotinost, psihotinost i slino). Razumevanje
sadraja snevanja zavisi od tumaenja s., koje je obino
uklopljeno u teorijski kontekst tumaa s. Gotovo da
nema psihoterapijskog pravca koji se ne oslanja na ana
lizu s. kao metod leenja, budui su s. bili i ostali, kao
to je to Frojd davno rekao, carski put u nesvesno.
Jo je u antiko vreme Artemidor napisao knjigu
o i , a njima se bavio i sv. Josif u Jevanelju. S. su
tumaeni preteno u nameri da se otkrije njihovo even
tualno proroansko znaenje, to se zadralo i danas
u tradiciji srpskog i mnogih drugih naroda. U nekim
tzv. egzotinim kulturama, s. znaajnih lica dobijali su
natprirodna znaenja, tj. tumaeni su kao boija poruka
ili znak nekog drugog natprirodnog bia.
Psihoanaliza povlai analogiju izmeu neurotinog
simptoma i s., tanije, analiza snova moe da pomogne
da se razjasni geneza neurotinog konflikta (traumatski
doivljaj ili fiksacija za sadraje u ranom detinjstvu),
odnosno nereen konflikt izmeu ega i nagonskih pulzija iz aktuelnog ivota neurotinog subjekta. Tokom ana
lize.?., preko slobodnih asocijacija na pojedine elemente
smrtnost, v. mortalitet
sadraj a 5., psihoanalitiari, pored manifestnog sadraja
s. (onaj aspekt snova koji se prikazuje u opaajnom
snovi. Specifina forma nevoljnog, neintencionalsmislu), otkrivaju i tzv. latentni sadraj .s. (nesvesni,
nog ponaanja oveka u kojem je on samo psiholoki
nagonski ili interpretativni aspekt snova).
aktivan. Re je o tzv. imaginatorno-halucinatornim
Ovaj poslednji aspket s. egzistencijalistiki i fenodoivljavanjima preteno u vizuelnoj, ali i u drugim
menoloki orijentisani psihoanalitiari (npr. Medard
sferama ljudskih ula.
Bos) odbacuju kao viak teoretizovanja, a do smisla s.
O
5. u sociolokoj naunoj literaturi poelo je da se dolazi svaki pojedinac slobodno asocirajui ili dajui
smislu vlastito tumaenje, koje ispitiva moe samo
pie tridesetih i etrdesetih godina XX veka, a do tada
da nasluti iz egzistencijalnog projekta snevaa.
s. su se u sociologiji smatrali kao neto potpuno iracio
U teoriji Karla Junga, 5. izraavaju sadraje individu
nalno. Na velika vrata uli su u naunu sferu posle ob
alno i kolektivno nesvesnog, tj. slike arhetipa (na koje
javljivanja kapitalnog dela Sigmunda Frojda Tumaenje
snova ( 1900), koje je osniva psihoanalize, a kasnije i
nailazimo i u mitovima i religijama), ali i na tragove

snovi

individuacije, tj. razvojne orijentacije na budunost. Do

smisla sadraja s. dolazi se u analitikoj psihologiji me
todom amplifikacije (suavanja) smisla sanjanog.
Veina autora je saglasna u tome da s. imaju funkciju
tzv. emocionalne detoksikacije (naroito od preteranog
straha) i da olakavaju prilagoavaje oveka zahtevima
okoline.
U novije vreme s. se istrauju kao sociokulturni
fenomen, tj. kao specifino naslee kolektivno ira
cionalnog, kao i vana varijabla psihofiziolokog i
psiho(pato)lokog stanja pojedinca, naroito s. posle
trauma masovnog karaktera (none more, komari
- eng. night-mares, ili noni teror - night terrors), koje
karakterie strah vezan za konkretne traumatske sadraje
koji mogu da se izgube iz svesti pogoenog.
injenica da se s. javljaju u REM fazi spavanja i
da su sami po sebi psihoterapijski koristi se u metodu
leenja reaktivnih psihikih poremeaja (posebno
PTSP), tako to se primenjuje kognitivno bihejvioralna
tehnika desenzitizacije pacijenata na sadraje traume u
budnom stanju, dok pacijent istovremeno pokree oi.
3 psihoanaliza 3 psihoterapija
P. Opali
socijabiinost, v. drutvenost
socijalizacija (lat. socius - drug; socialis drutve
ni). Sloen proces so cija ln e in teg ra cije pojedinca
u razliite kontekste drutvene stvarnosti. Izraz je
prvi put upotrebljen krajem XIX veka. Intelektualni
preduslovi javili su se u drugoj polovini tog stolea,
zahvaljujui prelasku s pojma vaspitanja na pojam s.
Ideja vaspitanja u okviru novovekovne racionalistike
filozofije odnosila se na proces ostvarenja ljudske
sutine putem samorazvojnosti u prirodnom okruenju.
Mada nije ekspliciran, pojam s. moe se prepoznati u
delima drutvenih teoretiara kao to su Emil Dirkem,
Don Djui, Dord Mid, arls Kuli, Sigmund Frojd. U
njegovoj osnovi je shvatanje daje sutina vaspitanja
zapravo s. pojedinca, odnosno prevladavanje drutva
nad ovekom. Nakon pojmovne promene usledila je
promena pristupa - od normativne perspektive mo
ralnog filozofa do perspektive drutvenog naunika. U
osnovi preokreta je nastojanje na naunoj objektivnosti
pristupa iji cilj nije promena ljudske prirode, ve
analiza konkretne prakse. Na taj nain oformljena in
telektualna klima, podstaknuta specifinim drutvenim
uticajima (kao stoje veliki imigracioni talas poetkom
XX veka u SAD), inicirala je sinhrono pojavljivanje
prouavanja s. u razliitim disciplinama. U okviru soci
ologije (ikaka kola, interakcionisti), psihologije (bi-

526
hejviorizam, neopsihoanaliza) i antropologije (pravac
kultura i linost) dolazi do procvata istraivanja s.
tokom tridesetih i etrdesetih godina XX veka. S obzi
rom na to da polaze od razliitih perspektiva, pomenute discipline koriste i razliita odreenja s. Tako je za
antropologiju karakteristino tumaenje s. kao integra
cione transmisije kulture, dok je psihologija odreuje
kao razvoj impulsa samokontrole, a sociologija - kao
uenje drutvenih uloga. Zajedniki imenitelj ovih
jednostranih definicija pojma s. je proces socijalnog
uenja, putem kojeg pojedinac usvaja sadraje i stie
karakterstike relevantne za njegov poloaj u odreenom
drutvenom okruenju. Time je sloenost procesa s. na
novo svedena na jedan njen aspekt.
Celovita definicija pojma s. odnosi se na kontinu
iran proces ivotnog trajanja koji se ostvaruje u svako
dnevnoj praksi, a tokom kojeg i putem kojeg pojedinac,
intemalizujui sociokulturne sadraje koje mu njegovo
okruenje prenosi, formira vlastiti identitet i postaje
delatni lan drutva. Konstitutivni elementi definicije
ukazuju na znaajne aspekte procesa s. Ona nije krajnje
ishodite niti rezultat, ve je proces koji traje koliko
i ivot pojedinca. Uobiajena je podela na primarnu i
sekundarnu s. Primarna s. se odvija tokom detinjstva
i zahvaljujui njoj pojedinac postaje lanom drutva
uopte. Sekundama s. je proces kojim se ve socijalizovan pojedinac uvodi u nove oblasti drutvene stvar
nosti, kao to su brak, roditeljstvo, profesija, politika, re
ligija i si. 5. nije teorijska konstrukcija, ve oblik prakse
koji se odvija preko mnogobrojnih interakcija unutar
konteksta svakodnevnog ivota. S. je sloen proces ije
su osnovne komponente komplementarni procesi trans
misije i internalizacije, odnosno prenoenja i usvajanja
sociokulturnih sadraja. U tom procesu se kao znaajni
elementi navode faktori konteksta (okruenja), sadraj
(ciljevi i zadaci), sredstva i metodi, agensi (pojedinci i
institucije), rezultati i efekti. U okviru internalizacije,
najee se pominju identifikacija i imitacija kao proce
si na kojima ona poiva. U definiciji se postulira daje
stalni proizvod procesa s. lini identitet kao integracija
linog i drutvenog, ime se naglaava aktivna uloga
pojedinca. Integrisan pojedinac postaje delatni lan
svog drutva, omoguavajui ostvarenje funkcionalne
smene generacija, koja je preduslov drutvenog konti
nuiteta. 5. je fundamentalni oblik socijalne reproduk
c ije , tj. samoreprodukcije pojedinaca i sistemske re
produkcije.
Pojedini savremeni kritiari odriu teorijsku i he
uristiku vrednost pojma s. Neki autori tvrde da s. nije
socioloki pojam ve zdravorazuinska konstrukcija,
laika teorija (Metju Spir), odnosno svakodnevni po

527
gled odraslih na decu (Robert Maki). Drugi dovode u
pitanje mogunost da se s. analitiki izdvoji iz mnotva
svakodnevnih aktivnosti i na taj nain dokumentuje
(Frensis Vaksler). Najozbiljnije kritike klasinog shva
tanja s. kao adaptacije (podrutvljavanja) usmerene su
na jednosmernost i manipulativnost, ime se odrie
kompetentnost pojedinca koji se socijalizuje, svodei
ga na pasivan objekt koji treba da se konformira s po
stojeim.
3 detinjstvo 3 sociologija detinjstva 3 vaspitanje
S. Tomanovi

socijalizam. Pojam koji ima vie znaenja, ali je pet

osnovnih. (1) U prvom znaenju, s. je uenje ili skup
ideja, nastalih u raznim vremenima, koje se odnose
na svaki oblik kolektivizma i podravljenja, odnosno
podrutvljenja proizvodnih snaga drutva. Poreklo ue
nja ili ideja s. see u dalju i bliu prolost ljudske misli
- od antike Grke, preko tenji prirodnopravnih teorija
za ljudskom jednakou, poduka hrianskog shvatanja
ivota, sve do raznih objanjenja drutva nastalih u doba
kapitalizma, koja sebe samopoimaju kao socijalistika
uenja.
(2) Drugi smisao pojma s. upuuje na stvarne pokrete
koji su teili da na socijalistikim uenjima zasnuju svo
je delovanje i nastojali da pomenuta uenja ostvare u
praksi. Ti pokreti bili su kolektivistiki, ali demokratske
orijentacije, i zalagali su se za legalistiki i viepartijski
sistem. Utoliko su socijalistiki pokreti, u doba ranog
kapitalizma, bili otro suprotstavljeni komunistikom
pokretu koji je bio za nasilje i jednopartijsku diktaturu.
Najee su ranosocijalistiki pokreti bili utopijskog
karaktera, jer nisu uvaavali stvarne drutvene uslove u
kojima je trebalo ostvariti s.
(3) Tree znaenje pojma ,v. odnosi se na uenje Karla
Marksa i Fridriha Engelsa koji su - u opreci spram utopij
skog s. - svoj nauk nazivali naunim s. Na taj nain, oni
su teili da istaknu ne samo naunu zasnovanost svoga
uenja ve i zakonitost nastajanja s. Prema njihovom
miljenju, s. nastaje na osnovu samog razvoja proizvo
dnih snaga, koje stvaraju uslove za podrutvljavanje
proizvodnje, te zahvaljujui borbi radnice klase koja
dokida kapitalizam i uvodi s.
(4) etvrto znaenje pojma s. razvijeno je takoe u
marksizmu, a odnosilo se na s. kao posebnu drutvenoekonomsku formaciju u idealnotipskoj (re)konstrukciji
razvoja ljudske istorije. U sklopu uenja o zakonitom
nastanku s., Marks i Engels su smatrali daje ljudska
istorija proces pravilnog smenjivanja pojedinih oblika
drutva koji su odreeni stepenom razvoja proizvod
nih snaga i odgovarajuih pravnih, politikih i kuturnih

socijalna kontrola kriminaliteta

odnosa. S. je tzv. nia faza komunizma, ili prelazni

period u uspostavljanju komunizma. Poto se komuni
zam ne moe ostvariti odjednom ve samo postepeno,
svetskom revolucijom, s. oznaava proces postepenog
uvoenja drutvenih oblika vlasnitva i podrutvljenih
oblika politike i kulture. U s., smatrali su Marks i En
gels, jo nisu stvoreni ni materijalni ni duhovni uslovi
za osloboenje rada i svestrani razvoj pojedinaca. U toj
prelaznoj fazi raspodela se vri prema doprinosu poje
dinca ukupnom radu, a ne prema potrebama, kao to e
biti u komunizmu.
Na kraju, (5) znaenje pojma s. odnosi se i na s.
kao drutveno-ekonomsko ureenje ili praktino os
tvarenje socijalistikih ideja. S. je, u ovom znaenju,
praksa pojedinih zemalja ili grupa zemalja, koja je us
tanovljena revolucijama (ili izvozom revolucija) u
SSSR, Istonoj Evropi, Aziji, Junoj Americi i Africi.
U SSSR se razvio tzv. dravni s., u okviru kojeg su bile
podravljene sve proizvodne snage, ukinut viepartijski
sistem, a kultura, obrazovanje, nauka, umetnost itd. u
potpunosti ideologizovani. Budui daje u meuvremenu
izostala svetska socijalistika revolucija, s. koji se razvi
jao u SSSR oznaen je kao s. u jednoj zemlji.
Pod uticajem SSSR, a posle njegove pobede u
Drugom svetskom ratu, dolo je do formiranja tzv.
zajednice socijalistikih zemalja ili socijalistikog
bloka. Takav tip s. nazvan je realnim s., za razliku
od apstraktnog s. koji su zastupali kritiari dravnog
s.; smatrajui daje on birokratizovan i da odstupa od
izvornih marksistikih ideja.
Kao poseban vid s., u bivoj Jugoslaviji razvio se
ezdesetih godina XX veka tzv. samoupravni s. koji je
trebalo da oznai proces izgradnje .9. putem drutvene
kontrole od strane samih proizvoaa, u skladu s Marksovom idejom da osloboenje radnice klase treba da
bude njeno sopstveno delo.
Devedesetih godina XX veka, s ruenjem Berlinskog
zida, iezao je i dravni odnosno realni s. u SSSR i
ostalim zemljama socijalistikog bloka, pa i samo
upravni .. u Jugoslaviji. Kao politiki sistem i drutveno-ekonomski poredak, s. je jo opstao samo u pojedinim
zemljama, kao to su Kina, Koreja i Kuba.
3 komunizam 3 marksizam 3 staljinizam
V. Mili

socijalna kontrola kriminaliteta. Na ponaanja

opasna po sebe drutvo reaguje na dva naina: (1)
delovanjem mehanizama formalne .9. k. koji se sastoje
od otkrivanja dela i uinioca, optuivanja i presuivanja
izvriocu i njegovom podvrgavanju izreenoj krivinoj
sankciji. Budui da je ovaj proces regulisan pravnim

socijalna kontrola kriminaliteta

normama, naziva se formalnom kontrolom. Njen bitan
elemenat je oznaavanje dela i njegovog uinioca krimi
nalnim; (2) drugi vid s. k. ovakvih dela je tzv. neformal
na kontrola (neformalna reakcija). To je skup mera (npr.
savet, podsmeh, kritika, ubeivanje) kojima drutvo
svoje lanove podstie na konformizam.
U modernom drutvu, u odnosu na zloin i krimi
nalitet preovlauje formalna reakcija, i to pre svega na
temelju neosnovanog verovanja daje delovanje pravnih
mehanizama najbolji nain za suzbijanje kriminalne de
latnosti (bilo da se na uinioca deluje zbog izvrenog
dela, bilo zbog toga da ga ubudue ne bi ponovio). Broj
na istraivanja pokazala su, meutim, da se razlozi za
uzdravanje od vrenja najteih dela vrlo retko nalaze
u strahu od kanjavanja. Mnogo ee ih ljudi ne ine
zbog reakcije najue sredine koja takva dela snano odbaeuje. Neka drutva, kao to navodi australijski kriminolog Don Brajtvejt, odravaju nisku stopu krimina
liteta snanim integrisanjem linosti koja kolektivni
identitet vrednuje vie od individualizma. On navodi
primer Japana, gde je razvijen poseban vid reintegrativnog postiivanja kao izuzetno delotvoran vid reagovanja
na nepoeljna ponaanja. U drugim zemljama razvijaju
se sve vie elementi restorativne pravde koja insistira
na suoavanju prestupnika sa rtvom, ija uloga u sankcionisanju uinioca postaje sve znaajnija.
3 kriminalitet O kriminologija O kontrola, drutvena
. Ignjatovi
socijalna politika. Organizovana i usmerena praktina
drutvena delatnost, deo globalne politike, mlaa
humanistika nauka (lanica porodice politikolokih
nauka) i nastavna disciplina na mnogim univerzitetima.
S. p. je razvila razliita shvatanja, modele, principe,
ciljeve, sadraje, sredstva, metode, nosioce i praktine
postupke. U literaturi se nalaze razliite definicije s. p.:
ona se izjednaava s kolektivnom ili drutvenojn po
tronjom; odreuje se kao politika ivotnog standarda;
sinonim je za skup drutvenih delatnosti kao to su soci
jalna, zdravstvena i deija zatita, penzijsko i invalidsko
osiguranje, osiguranje za sluaj nezaposlenosti, zatita
na radu, stanovanje i si; definie se kao organizovana
aktivnost na predupreivanju i ublaavanju posledica
masovnih socijalnih rizika ili sluajeva (bolest, starost,
smrt, invaliditet, prirodne nepogode, ratovi, etniki, verski
i drugi sukobi i si.); shvata se kao mehanizam redistribu
cije resursa osobama i slojevima koji su hendikepirani
na tritu; najzad, zajedno sa ekonomskom politikom,
ona je komplementarni deo i mehanizam usmeravanja
socijalnog i ukupnog drutvenog razvoja.
Kao deo globalne politike, s.p . se javlja u svim oganizovanim dravama, s razliitim ciljevima, principima,

528
sadrajima, vrednosnom, ideolokom i politikom os
novom. S. p . je istorijska i klasna kategorija. Prvi osmiljeni
sistemi s. p . nastali su u antikoj Grkoj u vidu zatite
vojnih invalida, ratnih veterana, stranaca i siromanih.
Kao nauni pojam, s. p . se prvi put javlja sedam
desetih godina XIX veka. Zasnivanje modernih shva
tanja s. p . vezuje se za uvoenje i razvoj sistema
zdravstvenog, penzijskog i invalidskog osiguranja, rad
nog zakonodavstva, za zatitu na radu i irenje sadraja i
korisnika socijalne zatite. Prve osmiljene i na naunim
saznanjima definisane zamisli s . p . nastaju u Engleskoj
tokom Drugog svetskog rata kao pragmatina potreba
za prevazilaenjem brojnih socijalnih protivrenosti i
problema i obezbeivanjem produktivne radne snage
i ouvanjem socijalnog mira. S. p . je delom rezultat
borbe radnike klase za ostvarivanje radnih, socijalnih,
politikih i drugih ljudskih prava. U socijalistikim
drutvima je smatrana primamo buroaskom tvore
vinom, ali su, uprkos tome, razvijani razliiti sadraji,
oblici i mere s. p.
Kao deo opte politike, s.p . u savremenim drutvima
obuhvata skup osmiljenih (ideolokih, politikih,
ekonomskih, pravnih, organizacionih, institucionalnih
i si.) mera i aktivnosti drave, lokalnih vlasti, drugih
politikih struktura, graana i njihovih asocijacija i
organizacija radi zadovoljavanja socijalnih potreba,
obezbeivanja sigurnosti, zatite od socijalnih rizika i
sluajeva i prevazilaenja ili suzbijanja socijalnih pro
blema. U razvijenijim zamislima s. p . kljuni cilj je bla
gostanje i podizanje kvaliteta ivota ljudi. Razvojni tip
s. p . usmeren je prema socijalnim inovacijama, promenama i usmeravanju socijalnog razvoja.
S. p . ima razliite drutvene funkcije. Kada slui
prvenstveno ekonomskim ciljevima, ona je usmerena
prema razvoju i reprodukciji radne snage i poveanju
produktivnosti. Naglaena politika utilitarnost s. p.
ima, u prvom planu, za cilj ouvanje socijalnog statusa
quo i klasnog mira.
Postoje razliita shvatanja i modeli s. p . i njihove
naune klasifikacije, a u praksi se naroito primenjuju: neoliberalsitika s. p., s. p. drave blagostanja i
korporatistika s. p. (1) Rezidualni ili neoliberalistiki
model poiva na ideji da se svi drutveni odnosi,
ukljuujui i socijalne, reguliu mehanizmima trita
i da ne postoji potreba za s. p. (ekonomska politika je,
navodno, najbolja s. p.). Uloga drave je samo da obezbedi potovanje zakonitosti i pravila trinih odnosa.
Angaovanje drave na socijalnom planu doputeno
je jedino ukoliko nisu uspeni i efikasni mehanizmi
porodine ili individualne dobrovoljne i dobroine soli
darnosti.

529
(2) Model s. p. drave blagostanja ima u osnovi
redistributivni i intervencioni karakter u odnosu na
negativne efekte trine privrede i nejednakost na
tritu. Njen osnovni nosilac je drava, koja uobliava,
podstie i finansira brojne socijalne programe (poseb
no protiv siromatva i marginalizacije), ali u njenom
osmiljavanju i ostvarivanju uestvuju i lokalne vlasti,
humanitarne organizacije, udruenja graana i civilno
drutvo. Osnovna svrha s. p. je obezbeivanje mini
muma socijalne sigurnosti i socijalnih prava podjed
nakim uslovima za sve graane, posebno kada su oni
pogoeni odreenim socijalnim rizicima. Okosnicu
s.p . drave blagostanja ini visoka stopa zaposlenosti,
socijalno osiguranje za sluajeve bolesti, starosti, inva
liditeta, nezaposlenosti i smrti, kao i razvijene dravne
i javne slube socijalne, deije i zdravstvene zatite. U
korienju socijalnih usluga izraena je opta solidarnost
i preraspodela tereta u finansiranju socijalnih usluga i
programa. Ova zamisao pretrpela je ozbiljne kritike s
razliitih ideolokih stanovita i ozbiljna preispitivanja
i suavanja u dravama u kojima je ona dostigla vrhunac
(npr. Engleska).
(3) Korporatistiki ili konsenzusni model polazi od
ideje o ujednaenom ekonomskom i socijalnom razvoju
i ima za cilj da preko usmeravanja socijalne sfere utie
na drutvene promene i razvoj, kao i ouvanje stabilno
sti drutva. Politika maksimalne produktivne zaposle
nosti, kontrolisanih zarada, cena i nivoa socijalnih prava
i prestacija, uz socijalnu potporu za vreme privremene
ili trajne nesposobnosti za rad, sredstva su ostvarivanja
ekonomske i socijalne stabilnosti. O svim ovim elemen
tima socijalnog i ekonomskog poloaja dogovaraju se i
odluuju konsenzusom zaposleni, predstavnici posloda
vaca i drava, koja je i reprezent opteg interesa (Aus
trija, vedska).
U praksi su najei kombinovani modeli ili pragma
tika reenja koja poivaju na odnosima distribucije
ekonomske, politike i socijalne moi, ili su rezultat
istorijskih okolnosti (socijaldemokratski, konsenzusni
model drave blagostanja i si.).
O siromatvo O socijalni problemi S socijalni rad

M. Milosavljevi
socijalna pravda. Najee se izjednaava s distribu
tivnom pravdom i odnosi se na raspodelu koristi i tereta
u itavom drutvu, u smislu u kojem oni proistiu iz
najvanijih drutvenih institucija. S. p. se tie pitanja
kao to su regulisanje plata i profita (tamo gde profit
postoji), zatita prava pojedinaca putem pravnog si
stema, alokacija stanova, zdravstvenih usluga, soci
jalnih davanja, mogunosti za sticanje obrazovanja i

socijalna zatita

vetina, rekreaciju i si. Kada je re o teretima, s.p. se

ne odnosi na kazne (koje su predmet legalne ili zakon
ske pravde), ve su za nju od znaaja tereti poput tekih
poslova, loih uslova stanovanja i si. S druge strane, iz
koristi se iskljuuje mo, jer se za raspodelu moi
u drutvu koriste drugi pojmovi - npr., demokratija i
vlast. No, s. p. ukljuuje i tako neuhvatljive koristi
kao to su ugled i samopotovanje, iako su ovde istak
nuta prvenstveno materijalna dobra.
Iako to nije uvek sluaj, zagovornici ideje s. p.
najee nastupaju s pozicija egalitarizma. Takva ori
jentacija je oigledna u radikalnom principu Luja Blana
- od svakoga prema sposobnostima, svakome prema
potrebama - ali i u stavovima manje radikalnih so
cijalnih reformatora. Po pravilu, jednaka raspodela se
pojavljuje kao poetno naelo, a sve nejednakosti je
potrebno opravdati (npr., razliitim potrebama, nejed
nakim zaslugama ili, pak, radi opteg dobra
Moda najuticajnije savremeno shvatanje s.p. izneo
je Don Rols [Teorijapravde, 1972). On smatra da sva
drutvena primarna dobra - sloboda i mogunosti, pri
hod i bogatstvo i osnbve samopotovanja - treba da budu
jednako raspodeljena, osim kada nejednaka raspodela
nekog ili svih dobara deluje u prilog najmanje favorizovanih. Rolsov rad je posebno zanimljiv jer predstavlja
vredan pokuaj da se pomire zahtevi individualizma i
egalitarizma.
3 egalitarizam 3 individualizam 3 jednakost, drutvena

S Nedovi
socijalna zatita. Drutvena delatnost nastala kao
vid dobrovoljnog i milosrdnog pomaganja ubogim,
nemonim, siroadi, ratnim veteranima i drugim koje
socijalno ugroavaju pojedinci, porodice, ekonomski i
politiki monici, primarne ljudske zajednice, religijske
institucije i, potom, drava. Kao institucionalnopravni
sistem i osmil jena funkcija drave, s. z. se prvi put jav
lja poetkom XVII veka u Engleskoj, u vidu nerazvije
nog socijalnog staranja o nemonim i siromanim (Poor
Lows), u kojem se sadraji i oblici pomoi kombinuju
sa socijalnom kontrolom i prinudnim radom u kuama i
zatitnim radionicama za siromane.
U graanskim drutvima, s. i. je, uz socijalno i zdravsteno osiguran je, vaan deo soci jalne politike, ali i sred
stvo socijalne kontrole marginalizovanih pojedinaca,
drutvenih grupa i skupina. Svoj zenit u graanskom
drutvu .. z. dostie u okviru socijalnopolitike zamisli
drave blagostanja. Ona u ovim drutvim a najee
obuhvata razliite programe, sadraje i aktivnosti usmerene prema kontroli i suavanju siromatva, pomoi
ugroenima, migrantskim i manjinskim grupama, zatiti

socijalna zatita

fiziki i psihiki hendikepiranih, starih, nemonih i invalidiranih osoba, te kontroli i socijalnoj rehabilitaciji
devijanata.
S. z. je u savremenim drutvima znaajan deo soci
jalne politike i predstavlja organizovan sistem socijalne
sigurnosti pojedinaca i porodica koji nisu u stanju da
sopstvenim radom obezbede ni minimum ivotnih uslo
va. Najei nosioci ovih delatnosti su drava i lokalne
vlasti. S. z. je takoe organizovan sistem raznovrsnih
usluga pojedincima i porodicama koje imaju tekoe u
svakodnevnom ivotu i ne mogu ih prevazilaziti bez organizovane pomoi privatnih, javnih, dravnih i drugih
slubi i institucija, odnosno dobrovoljnih i humanitarnih
udruenja, organizacija, te samoorganizovanja graana
i lokalnih zajednica.
Sadraji, oblici i mere, kao i krug korisnika s. z.,
razliiti su i zavise od karaktera drutveno-ekonomskih,
politikih i socijalnih odnosa, vrednosnog sistema i
ciljeva svakog konkretnog drutva. Najee se svrha
s. z. ostvaruje putem selektivnih i cenzusno odreenih
naturalnih ili novanih davanja, dok se na trajniji nain
ne rei problem socijalne ugroenosti pojedinaca ili po
rodica. Po pravilu, korisnici s. z. su: (a) graani izvan
procesa rada i sistema sigurnosti zasnovanih na radu
(socijalno osiguranje), oni koji nemaju minimalne pri
hode ili imovinu, a njihovi srodnici nisu u mogunosti
da ih izdravaju ili na drugi nain pomognu; graani,
drutvene grupe ili skupine koje imaju specifian
drutveni poloaj i nepovoljan socijalni status (izbeglice, raseljena lica, migranti, etnike, verske, rasne
ili neke druge manjine); (b) pojedinci sa posebnim
ili specifinim potrebama ili tekoama (ometeni u
fizikom i psihikom razvoju, invalidi, duevno oboleli,
stara samohrana lica, deca bez roditelja ili roditeljskog
staranja i si.); (c) porodice koje imaju posebne pro
bleme ili poremeaje u odnosima, funkcionisanju ili
strukturi; (d) lica s devijantnim sklonostima, navikama
ili ponaanjem (alkoholiari, zavisnici od droga, pros
jaci i skitnice, kriminalci po izlasku iz pravosudnih in
stitucija, osobe koje se bave prostitucijom ili nekim dru
gim vidovima devijantnih aktivnosti i si ). U modernim
sistemima r. panja se posveuje socijalnim pro
blemima kao to su siromatvo, beskunitvo, nezapos
lenost, alkoholizam, zavisnost od droga, maloletniko
prestupnitvo, nepismenost, ekoloka zagaenost i si. U
njima se razvijaju i razliite zamisli i praksa prevencije
socijalnih problema.
3 drava blagostanja 3 socijalna politika
3 socijalni rad
\{. Milosavljevi

530
socijalnc bolesti. Oboljenja koja su posledica uticaja nepovoljnih drutveno-ekonomskih uslova ivota;
javljaju se masovno, i to uglavnom kod lanova niih
klasa i nekih rizinih profesija; negativno utiu na socio
ekonomsko stanje zajednice u celini i, najzad, u leenju
i spreavanju s. b. nije dovoljno samo angaovanje
zdravstvene slube odreenog profila ve i akcija celokupne drutvene zajednice.
Uobiajena je (Vladimir Jakovljevi) podela s. b.
na: somatske, mentalne i psihosomatske. U telesne ili
somatske s. b. spadaju: hronine bolesti (tuberkuloza,
venerine bolesti i trahom) i akutne zarazne bolesti (tifus,
kuga, velike boginje i grip). Ova poslednja oboljenja,
kao i bolesti pothranjenosti (avitaminoze, beri-beri i
pelagra, te rahitis i oboljenja koja su neposredni uzroci
smrtnosti dojenadi) imala su u prolosti vei znaaj
nego danas. Somatska s. b. savremenog karaktera je
sida, tj. sindrom steenog imunodeficita.
Sve aktualnije postaju tzv. bolesti civilizacije
ili bolesti obilja: arterioskleroza, kardiovaskularna
oboljenja, traumatizam (saobraajne nesree i si.), pro
fesionalne bolesti i maligna oboljenja, karakteristini po
svojoj rairenosti u ekonomsko razvijenim sredinama.
Danas najzastupljenije somatske s. b. su ipak bolesti
kardiovaskularnog sistema, maligna oboljenja i alko
holizam. Uz ove, treba pomenuti jo i bolesti ishrane
(lat. obesitas), reumatizam i pobaaje.
U m entalne
b. spadaju, pored alkoholizm a i
narkomanije, neuroze, psihoze, psihopatije i duevna zaostalost. Ove s. b. su kao i psihosomatske (ir na elucu,
dijabetes, hipertenzija, hipertireoza, astma, alergijski
ekcemi, kolitis i si.) u nas, kao i u svetu, u porastu.
Uspeh u leenju i prevenciji s. b. usko je povezan
s rezultatima reenja problema pravilne i higijenske
ishrane, s kvalitetom stanovanja, sa ureenjem ljud
ske okoline, odnosno sa stepenom zdravstvene zatite
stanovnitva, a nesumnjivo i sa optim nivoom socio
ekonomske razvijenosti drutva.
3 patologija, socijalna 3 sociologija, psihijatrijska
P Opali

socijalni indikatori, v. pokazatelji, drutveni

socijalni kapital. Pojam se odnosi na drutvene pro
cese i mree koje ukljuuju zajednitvo normi, vrednosti
i shvatanja zahvaljujui kojima se olakava saradnja unu
tar ili izmeu grupa. Pod uticajem neoliberalne politike,
taj pojam je doiveo snanu proliferaciju u drutvenim
naukama i socijalnoj politici zapadnih drava u poslednje dve decenije XX veka. Mnotvo pristupa poimanju
.f. k. u ovoj ranoj fazi njegovog razvoja dovelo je do

531
toga da jo ne postoji saglasnost o njegovoj definiciji,
te otvorilo i brojna teorijska i metodoloka pitanja 0 koherentnosti i jedinstvenosti tog pojma, njegovoj
analitikoj valjanosti i heuristikoj korisnosti, o proble
m im a operacionalizacije, o odnosu spram pitanja
drutvenih sukoba i drutvene iskljuenosti, o njegovim
politikim i drutvenim implikacijama i si.
Postoje dve vrste definicija i pristupa prouavanju
s. k. (1) Prva grupa definicija vidi s. k. kao svojstvo
m rea i zajednice i stavlja naglasak na institucije,
norme i odnose, posebno poverenje i participaciju,
koji oblikuju kvalitet socijalnih interakcija u drutvu i
produkuju socijalnu koheziju. Tako, Robert Patnam pod
i. k. podrazumeva oblike drutvenog ivota - mree,
norme i poverenje - koji uesnicima omoguavaju da
efektivnije deluju zajedno u ostvarivanju zajednikih
ciljeva. 5. k. se vidi kao jedna od kljunih komponenti
ekonomskog napretka i odrivog razvoja i stoga je inkor
poriran u razvojne politike meunarodnih organizacija
1 nekih drava. Polazei od ovog pristupa, istraivanja
s. k. se sprovode primenom jedinstvenog instrumenta upitnika koji meri veliki broj dimenzija svrstanih u est
kategorija (grupe i mree; poverenje i solidarnost; kole
ktivna akcija i saradnja: informacije i komunikacija; so
cijalna kohezija i ukljuenost; osnaenost i politika
akcija).
(2) Druga grupa definicija posmatra 5. k. kao svoj
stvo pojedinaca i njihovih odnosa. Tako, Pjer Burdije
smatra da se s. k. sastoji od drutvenih mrea i veza,
tj. kontakata grupnog pripadanja koji, putem akumu
lacije razmene, obaveza i deljenih identiteta, pruaju
aktuelni ili potencijalni pristup vrednim resursima, kao
i drutvenosti, naime odnosa putem kojih se pomenute
mree odravaju. U ovom stanovitu, naglasak je na
drutvenoj nejednakosti i njenoj reprodukciji, poto je
Burdije smatrao da vrednost veza nekih pojedinaca (ili
obim s. k. koji poseduje dati akter) zavisi od broja
veza koje oni mogu da aktiviraju i obima kapitala (kul
turnog, socijalnog i ekonomskog) koji poseduje svaka
veza. Polazei od ovog stanovita, moe se rei da je
\. k. dobro koje je ne jednako distribuirano, ali i mehani
zam koji moe da izaziva dalju nejednakost.
Navedena stanovita u skladu su s podelom koju je
Majki Vulkok nainio izmeu: (1) vezujueg (eng.
bonding) s. k., koji se odnosi na veze izmeu slinih ljudi
u slinim situacijama, kao to su neposredna porodica,
bliski prijatelji i susedi; (2) premoujueg (bridging)
v. k.. koji obuvata udaljenije veze slinih osoba, kao
to su drugarstva i kolege i (3) povezujueg (linking)
s. k.. koji dopire do neslinih ljudi u razliitim situaci
jama, kao to su oni koji su sasvim izvan zajednice, te

socijalni problemi

omoguava uesnicima da upotrebljavaju iri spektar

resursa od onog koji je na raspolaganju zajednici. Ui
pojam s. k. (vezujui)- zasnovan na primamim veza
ma i snanoj solidarnosti - ima kompenzatorsku ulogu
za ekonomski deprivilegovane i vaan je deo strate
gija preivljavanja. Prema nekim gleditima, ovaj tip
s. k. moe biti prepreka drutvenom napretku. S druge
strane, 5. k. shvaen u irem smislu (premoujui)
moe da promovie nejednakost, jer je pristup razliitim
vidovima mrea nejednako distribuiran, naime veze
nekih ljudi su vrednije od veza drugih. On je, budui da
je instrumentalan i individualizovan, takoe odvojen od
solidarnosti kao jedne od svojih bazinih komponenti,
pa se tako smatra da 5. k. sadri klicu vlastite destruk
cije.
Raspravama o stanju s. k. u savremenom svetu do
miniraju tri teme. Prema prvoj, dolazi do slabljenja i slo
ma .v. k. kao vezivnog tkiva zajednica, a delimian uzrok
te pojave treba traiti u detradicionalizaciji, koju prate
procesi individualizacije drutvenog ivota i dezinte
gracije moralnih okvira, usled ega se smanjuje znaaj
vrednosti i identiteta koji su povezani s porodinim
ivotom, slabei drutvene veze i socijalnu koheziju (R.
Patnam, Dejms Kolman). S druge strane, teoretiari
individualizacije (Urlih Bek, Entoni Gidens) smatraju
da je dolo do pozitivne transformacije i diversifikacije
s. k., koja je dovela do stvaranja novog tipa zajednica
zasnovanih na identitetskoj a ne na prostornoj bliskosti.
Prema treem stanovitu, koje zastupaju autori bliski
Burdijeu, znaaj ,v. k. je prenaglaen, jer u savremenom
drutvu postoji kontinuitet podela, socijalnih diferen
cijacija (prema rodu, etnicitetu, poreklu i si.), odnosa
moi i nejednakosti, pa je i s. k. u funkciji socijalne
reprodukcije nejednakosti. Ovo stanovite dovodi u
pitanje postojanje bilo kakvih sutinskih promena u
ovoj sferi.
Reprodukcija nejednakosti je jedna od esto zane
marivanih negativnih (mranih) strana s. k. Druga
je da devijantne socijalne grupacije (najee se na
vodi primer mafije) funkcioniu upravo na jakom ,v. k.
Polazei od prvog stanovita, neke drave su pokrenule
politike obnove .v. k., tj. mere i aktivnosti koje bi
trebalo da pojedincima, grupama i zajednicama po
mognu u izgradnji ,s\ k.
2 kulturni kapital 3 simboliki kapital

S. Tomanovi
socijalni konflikt, v. sukob, drutveni
socijalni problem i. Prema shvatanju Roberta Mertona. s. p. se odreuju kao raskorak izmeu socijalnih

532

socijalni problemi

standarda i faktikog stanja u drutvu. Pri tom, pojam

socijalnih standarda obuhvata drutveni sistem, kao i
uobiajene norme ponaanja.
S. p. mogu se shvatiti i kao odstupanje od drutvenih
normi koje ima tetne posledice po delove drutva ili
drutvo u celini. S. p. sve ee zamenjuje izraz so
cijalna patologija. Ona je etablirana u SAD i izuava
se na odeljenjima za sociologiju pojedinih univerziteta,
dok se u Evropi koristi kao skupni izraz za brojne
socijalnopatoloke fenomene vezane vie za socijalni
rad, i u tom smislu se i studira na univerzitetima.
S. p. tiu se, pre svega, problema tzv. marginalnih
grupa, u koje mogu da spadaju grupe kriminalaca, ali
i manjinske drutvene grupe uopte (npr.: narkomani,
alkoholiari, nezaposleni, gastarbajteri, etnike ma
njine, kriminalci, beskunici, oboleli od side itd.), iji je
poloaj u bilo kom smislu problematian i vodi njihovoj
segregaciji i padu socijalnoekonomskog statusa.
Za izuavanje s. p. bitni su odgovori na dva pita
nja: (1) koje ih drutvene instance konstatuju, odnosno
sankcioniu? i (2) na kojoj se na strani drutva uopte,
u samoj grupi marginalizovanih ili u drutvu u celini,
trae njihovi uzroci? U teoriji etiketiranja zastupa se,
npr., stav da se s. p. sagledava najpre kao odstupanje od
vrednosti drutva.
Reenje s. p. zavisi od njihove specifinosti, od
ekonomskih kapaciteta drutva, tj. od razvijenosti in
stitucija koje se njima, na ovaj ili onaj nain, direktno
bave (zdravstvene, socijalne slube, razne politike or
ganizacije, profesionalna udruenja i si.).
I drutva blagostanja nisu osloboena s. p. (npr.
kriminalitet, narkomanija), mada su u situaciji da ih
lake reavaju. U naelu, izuavanje s. p. usmereno je na
njihovu spoljanjost, tako da ima vrlo malo istraivanja
koja ih ispituju iz ugla pogoene grupe, kao i studija
koje istrauju meusobnu povezanost pojedinih s. p.,
odnosno njihovu interkulturalnu dimenziju.
3 socijalna politika 3 socijalni rad
P. Opali

socijalni rad. ( 1) U irem smislu, organizovana hu

manistika delatnost ponikla na tradiciji i iskustvima
milosrdnih i dobrotvornih aktivnosti pojedinaca, udru
enja, organizacija, religijskih institucija i si. Cilj
,s\ r. je pruanje pomoi osobama, porodicama, drugim
drutvenim grupama i skupinama u svakodnevnim i
votnim tekoama koje nisu u stanju da prevaziu bez
pomoi drugih.
U dananjim uslovima. s. r. obuhvata iroku skalu organizovanih aktivnosti (istraivanje, praenje, otkriva
nje, ispitivanje sluajeva ili problema, planiranje i orga

nizacija socijalnih akcija i aktivnosti, socijalna podrka

i pomo, evaluaija i si.) koje preduzimaju profesio
nalci preko razliitih drutvenih slubi ili institucija, ili
pak dobrovoljci - spontano ili organizovani u razliita
udruenja ili organizacije - radi predupreenja ivotnih
tekoa ili prevazilaenja nepovoljnih posledica socijal
nih rizika ili sluajeva koji nepovoljno pogaaju neke
pojedince, porodice, druge drutvene grupe ili sku
pine.
(2)
U uem smislu, s. r. je posebna profesionalna
delatnost u okviru drutvene podele rada kojom se
bave profesionalno obueni i kvalifikovani kadrovi
poznati kao socijalni radnici. Struka s. r. nastaje kao
pragmatina potreba bavljenja rastuim i masovnim
socijalnim problemima graanskog drutva; ona predstvalja dopunu sociologiji, socijalnoj patologiji, pa i
socijalnoj politici, iji su poetni ciljevi vezivani za is
pitivanje prirode ljudskog drutva, ukljuujui i njegove
protivrenosti i probleme. Profesionalni s. r. star je neto
vie od jednog veka (prva kola za socijalne radnike os
novana je 1889. godine u Njujorku).
Kao jedno od znaajnih sredstava i instrumenata so
cijalne politike, s. r. se zasniva na razliitim naunim
saznanjima (sociologija, politika, psihologija, pedago
gija, pravo, medicina i si.), drutvenim vrednostima, pro
fesionalnim i etikim principima, tradiciji i praktinim
iskustvima i ima raznovrsne i esto suprotstavljene
ciljeve, sadraje, metode i organizaciono-institucionalne forme.
Tradicionalni s. r. izvire iz pragmatine potrebe
graanskog drutva za ublaavanjem socijalnih
protivrenosti i problema. Njegovu teorijsku osnovu
ine pozitivistika shvatanja prirode drutvenih devija
cija i socijalnih problema. Zbog toga se kao kljuni pred
met tradicionalnog v. r. javljaju odstupajua ponaanja
i devijantni pojedinci, porodice i drutvene skupine;
kao osnovni metod s. r. koristi rad sa sluajevima, a
odluujua mu je svrha socijalna kontrola, disciplinovanje, resocijalizacija i socijalna reintegracija. Neki
autori nazivaju tradicionalni s. r. preobuenim poli
cajcem.
Birokratizovani s. r. je razvijenija varijanta tradi
cionalnog i javlja se u relativno stabilnim ekonomskim,
politikim i socijalnim sistemima. Najprisutniji je u delatnostima razliitih dravnih slubi i institucija i prati
ga otuenost od potreba i uticaja socijalno ugroenih
pojedinaca, grupa i slojeva. Rad u birou i administriranje su sutinska sadrina ovog tipa .. r., koji nema poseb
nu vrednosnu osnovu, ve je posledica pragmatinih
reenja i odsustva spremnosti za promene.

533
Radikalni s. r. nastaje pod uticajem radikalne soci
ologije, kriminologije i politikih nauka. On predstav
lja reakciju dela socijalnih radnika i njihovih posebnih
udruenja na otuenost, birokratizaciju, ogranienja i
izvitoperene funkcije ove potencijalno humane delatnosti u graanskom drutvu. Nezadovoljstvo ulogama,
dometima, metodima, sadrajima i ciljevima tradicio
nalnog i birokratizovanog s. r. usmereneno je ne samo
prema njihovim kritikim analizama i radikalnim kri
tikama postojee prakse ve i prema idejama o radikal
nim drutvenim i socijalnim reformama, ukljuujui i
samu delatnost s. r. Predstavnici radikanog s. r. smat
raju korisnike usluga socijalnih slubi vanim potenci
jalom socijalnih promena, zbog ega pokreu mnoge
kampanje i akcije u javnom predstavljanju njihovih
potreba i problema, zastupaju ih pred dravnim i javnim
slubama i autoritetima, tite marginalizovane pojedince
i drutvene skupine i pruaju posebnu zatitu i aboliciju
pojedinim tipovima zvanino etiketiranih devijanata.
Akcijski ili integralni s. r. slian je radikalnom u
pogledu polaznog insistiranja na neophodnosti stalnih
socijalnih promena. Za razliku od radikalnog s. ovaj
polazi od osmiljenih i organizovanih socijalnih ak
tivnosti i akcija usmerenih ka socijalnim promenama
i blagostanju ljudi, uz dominirajuu ulogu graana i
njihovih asocijacija i organizacija. Akcijski s. r. potie
iz ideja sociologije akcije i sistemskih teorija. Pored
sutinske promene ciljeva i svrhe s. r., zastupnici ove
struje insistiraju na celovitosti svoga predmeta (po
jedinac, porodica-grupa, lokalna zajednica, drutvo),
na komplementarnosti metoda, vetina i postupaka,
na raznovrsnosti sadraja, oblika i aktivnosti, na
raznovrsnosti i kombinovanju vaninstitucionalnih i in
stitucionalnih mera i, pre svega, na subjektivitetu i ak
tivnoj participaciji graana i svakog pojedinca ili grupe
ijim potrebama i problemima se s. r. bavi.
U ostvarivanju svojih ciljeva i svrhe, .v. r. koristi
saznanja i teorijska polazita razliitih drutvenih i
humanistikih nauka, kao i razliite metodoloke pri
stupe, posebne metode, sredstva, vetine i postupke. Is
torijski je najpre razvijan metodoloki pristup oznaen
kao rad na sluaju, odnosno s. r. s pojedincem. Od
posebnih metoda u okviru ovog pristupa korieni su
razliiti metodi ispitivanja sluaja (biografska, autobi
ografska, dijagnostiki ili dubinski intervju, razgovor,
socijalna anamneza i si.) ili zatite pojedinaca (terapeutski intervju, savetovanje, savetovalini rad, osnaivanje
i si.). Neki autori i danas smatraju da su pomaganje
pojedincima i metode soci jalnog rada na sluaju distinktivna osobenost ove delatnosti i ne prihvatju druge

sociobiologija

metodoloke pristupe izvan ovog okvira. Metodi s. r.

s grupom, ili grupnog s. r razvijeni su pod uticajem
psihologije, posebno socijalne psihologije, sociologije,
socijalne medicine i psihijatrije. Najee se u praksi
koriste razliiti metodi porodine terapije (sistemska
porodina terapija, ekoloki model i si.) i drugi vidovi
rada s grupama. Pod uticajem akcionih istraivanja, so
ciologije akcije, kvalitativne metodologije, savremenih
politikih teorija te zahvaljujui razvoju graanskih
inicijativa, lokalnih zajednica i civilnog drutva, javlja
se nov integrativni pristup u vidu s. r. u zajednici (s . r.
u komunalnom razvoju, socijalna animacija zajednice,
socijalnoakcijski eksperiment i si.).
U teoriji i praksi govori se o generikom ili opteni kod nas, neadekvatno - o polivalentnom s. r. koji se bavi
celinom socijalnih potreba i problema svih ugroenih
pojedinaca, drutvenih grupa, slojeva ili zajednica, pri
menom optih sadraja, mera, postupaka i metoda. Na
suprot tome, specijalizovani s. r. podrazumeva selektivnu
primenu i razvoj razliitih sadraja, metoda, postupaka
i vetina prilagoenih promenjivoj i razuenoj prirodi
predmeta ove delatnosti. Postoje razliiti tipovi speci
jalizacije us. r.: prema tipu korisnika, prema organizaciono-institucionalnoj osnovi, prema vrsti potreba ili
problema (s. r. sa starima, u kolstvu, zdravstvu i si., sa
zavisnicima, u rehabilitaciji invalida itd.).
O patologija, socijalna O socijalna politika
O socijalni problemi

M. MUosavljevi
sociobiologija. Relativno nova nauna disciplina
koja se, prema recima njenog rodonaelnika Edvarda
Vilsona, odnosi na nauno prouavanje biolokih
osnova svih oblika socijalnih ponaanja razliitih vr
sta organizama, ukljuujui oveka. Sociobiolozi
pokuavaju da u okvire savremene evolucione biolo
gije smeste genetiku ponaanja, posebno drutvenog
ponaanja.
Osnovna teza 5. je da evoluciono-bioloka razmatra
nja imaju presudnu ulogu u shvatanju oveka, njegovog
ponaanja i vrednosnih sistema. 5. predstavlja jedan od
savremenih oblika genetikog determinizma. Tvrdi se,
recimo, da socijalna politika, normativni i ettki sistemi
ljudskih drutava moraju da budu u okvirima koje daje
genetika. ovek se opisuje kao sebino, agresivno bie,
koje najbolje funkcionie u grupi koja mu omoguava
da, bez ogranienja koja postavljaju savremena drutva,
potpuno slobodno ispoljava svoje bioloke nagone.
Kada su u pitanju bioloke osnove, u .v. se zagovara
ju stavovi koje ne prihvata veina savremenih vodeih

sociobiologija

534

evolucionih biologa. E. Vilson se ubraja u biologe koji

smatraju da su sve karakteristike organizama posledice
adaptacije, odnosno da se sve manifestacije ivih si
stema mogu razumeti i objasniti jedino delovanjem pri
rodne selekcije. S. gradi celokupnu teorijsku strukturu
na stavu da su geni, a ne jedinke ili grupe jedinki, jedini
ca na koju deluje prirodna selekcija. U popularnim pri
kazima to se iskazuje metaforom sebinog gena, koju
je skovao Riard Dokins, a prema kojoj su jedinke svih
vrsta samo roboti programirani da sauvaju sebine
molekule pod imenom geni.
Opisi ljudske prirode u s. su velike liste drutvenog
ponaanja ljudi za koje sociobiolozi veruju da se sreu
u svim drutvima. Zapravo, postulira se postojanje uni
verzalnog etograma (pod pojmom etogram etolozi
podrazumevaju ponaanja ivotinja koja su specifina
zadatu vrstu). Mada nema potpunog slaganja, u ljudski
etogram sociobiolozi najee svrstavaju: teritorijalnost,
sklonost indoktrinaciji, lepu veru u voe, ksenofobiju,
razliite oblike agresije. Genocidni ratovi esto se svr
stavaju u ljudski etogram. Zbog velike individualne i
grupne varijabilnosti karakteristika koje se svrstavaju
u ljudski etogram, sociobiolozi se jo nisu sloili u po
gledu spiska koji bi potpuno opisao ljudsku prirodu.
U odgovarajuoj metodologiji, etogram ima kljunu
ulogu. Naime, tobonja univerzalnost niza socijalnih ka
rakteristika uzima se kao dokaz za postojanje genetike
kontrole tih karakteristika. Drugih dokaza o genetikoj
kontroli socijalnih ponaanja ljudi sociobiolozi nemaju,
jer do danas nikom nije uspelo da bilo koji aspekt so
cijalnog ponaanja ljudi povee s posebnim genom ili
grupama gena. Koristei navedenu naunu metodolo
giju, opisi ljudske prirode su optereeni razliitim
ideolokim predrasudama. Kada se sociobiolozima upu
ti primedba na korienje takvih metoda i na oigledno
ideoloki obojene naune injenice, oni optuuju
svoje kritiare da to ine samo zato to im se ne sviaju
politike implikacije navodno neoborivih biolokih
istina o oveku i njegovim drutvima.
Sve kritike s. koje su uputili savremeni biolozi mogu
se svesti u dve take: (1) ponaanje oveka je toliko
plastino daje svaka tvrdnja o rigidnoj genetikoj kon
troli drutvenog ponaanja i organizacije drutava ljudi
pogrena; (2) nije tana pretpostavka s. da najei ob
lici drutvenog ponaanja i organizacije oveka moraju
da predstavljaju rezultat delovanja prirodne selekcije.
Ova adaptacionistika zabluda dovodi do opravda
vanja drutvene nejednakosti ljudi prema polu, rasi i
klasnom ustrojstvu.
3 darvinizam 3 rasizam 3 zoosociologija
N. Tuci

sociocid. Izraz s. (drutvoubistvo), poeo je da

se koristi poetkom devedesetih godina prolog veka
u sociolokim analizama dramatinih zbivanja na pro
storima SFRJ. Prvi gaje, u lanku Drutvo ubijaju, zar
ne? (1992) upotrebio i, kasnije, u svojim radovima pot
punije razradio, ovde potpisani autor. Prvobitno, pojam
5. odnosio se na posvemanju materijalnu i duhovnu
devastaciju nekadanjih jugoslovenskih prostora; kas
nije je, meutim, korien pre svega kao instrument
za objanjavanje i razumevanje rastakanja (ubijanja)
drutva i kulture u okviru SR Jugoslavije, potom Srbije
i Crne Gore, te najzad Srbije.
Ideja da se formira pojam (odnosno skuje izraz)
s. ima vie ishodita. U najkraem, to je, sjedne strane,
bilo samo postojee, to jest iskustveni svet ivota (ili,
bolje, smrti) na teritoriji bive Jugoslavije gde se, od
poetka devedesetih godina, odvijalo brutalno muenje
i ubijanje masa pojedinaca, odnosno etnikih grupa
(genocid) i, istovremeno, totalna degradacija i razaranje
(do)tadanjih vrednosnih sistema i normativnih poreda
ka te, najzad, praktino rastakanje elementarnih struk
tura postojeeg drutva. S druge strane, ovaj je pojam
utemeljenje naao u sociolokoj tradiciji, prevashodno
u pojmu anomije Emila Dirkema.
Pojmom s. u ovdanju sociologiju nastojalo je
da se unese posredovanje u razumevanju, odnosno
objanjenju relacije pojedinanoposebnoopte.
Preciznije reeno, nastojala se smisleno sagledati veza
izmeu (parafrazirajmo odreenje socioloke mate
Rajta Milsa), najpre, linih tragedija ogromnog broja
pojedinaca u bivoj Jugoslaviji (na stotine hiljada ubi
jenih, ranjenih i brutalno muenih, i preko dva miliona
prognanih i izbeglih, reju, raseljenih mukaraca, ena
i dece), potom, sociokulturnog konteksta u kojem su se
one dogaale i, najzad, irih istorijskih i globalnih pro
cesa. U najkraem, ovaj pojam sugerie da su takorei
sve te individualne drame bile generisane irim zbivanjima, ali da su i znaajno doprinosile iniciranju,
odnosno perpetuiranju posebnih i globalnih, pre svega,
politikih i ratnih akcija.
Ipak, iako implicira pomenute povezanosti, pojam s.
je - kao to je ve reeno - bio fokusiran na dogaanja
u ovdanjim prilikama, na ovdanje drutvoubistvo, to
jest na razaranje osnovnih elemenata drutvene struk
ture, vrednosnih sistema i normativnih poredaka, na
radikalan poremeaj drutvenih statusa i uloga, te na
posvemanju degradaciju miliona individualnih egzi
stencija. Duboki poremeaji u podeli drutvenog rada,
haotian vrednosni sistem, odsustvo institucionalnih
okvira zadovoljavanja osnovnih potreba ljudi i itavih
drutvenih klasa, kleptokratski karakter vladajuih slo

535
jeva, ogroman odliv visokoobrazovanih mladih ljudi u
inostranstvo (eng. brain drairi) itd. - sve to ukazuje na
injenicu daje kod nas jo na delu sociocidni proces. To,
pak, znai da e, po svemu sudei, pojam s. u ovdanjoj
sociologiji biti zadugo aktuelan.
3 anomija 3 patologija, socijalna 3 rat
K. Turza

sociodrama. Proireni vid primene psihodrame. Sa

ma psihodrama predstavlja vrstu grupne psihoterapije,
u kojoj osam do dvanaest lanova male grupe slobodno
bira odreene, najee porodine uloge, i menjajui se
u njima odigrava interpersonalni konflikt, koji, naravno,
ima i svoju unutarlinu dimenziju.
U s., koju je razvio Jakob Moreno, uestvuje vei
broj lanova grupe, tj. primenjuje se u srednjim (15-50
lanova) i veim (preko 50 lanova) grupama. U njima
uesnici imaju odreene socijalne uloge (kao, recimo,
ulogu domaice, ulogu odreene profesije i si.), a ne
uloge iz porodice, kao to je to pravilo u psihodrami. 5. se fokusira na razumevanje drugih u njihovim
drutvenim pozicijama ili socijalnim situacijama.
Pomou s. sociolozi i socijalni psiholozi izuavaju
stavove jedne grupe prema drugim grupama i njihovim
lanovima, a grupni terapeuti reavaju probleme tzv.
kulturnog oka (prilagoavanja novoj kulturnoj sredini).
Pri tom se radi na obradi tzv. sociodramskog oka, grup
nog pritiska kojem je izloen pojedinac u toku akulturacije, koji moe da bude povod, a ponekad i razlog, za
nastanak psihikih poremeaja u toku prilagoavanja
pojedinca novoj drutvenoj sredini.
3 grupa, drutvena 3 psihodrama 3 sociometrija
P Opali

sociolingvistika (fr. linguistique , od lat. lingua - je

zik). U irem smislu, svako prouavanje veza izmeu
jezika i drutva, s ciljem da se utvrde sistematske
naporedne varijacije jezikih i drutvenih struktura
i procesa. Unutar ovog irokog i heterogenog inter
disciplinarnog kompleksa (jezik i drutvo) nekada se
uslovno razlikuju dva komplementarna teita: .s\ u
uem smislu, kao grana lingvistike koja prouava jezik
u odnosu prema drutvu, dakle, drutveno uslovljene
jezike pojave (jezik u drutvu), i sociologija jezika,
kao podruje sociologije koje istrauje drutvo u odnosu
prema jeziku, dakle jeziki ispoljene drutvene pojave
(drutvo u jeziku). Kada se izraz s. koristi za ceo raspon,
lingvistiki fokus obino se zove inikrosociolingvistika ,
a socioloki makrosociolingvistika, ime se opet samo
uslovno razgraniava govorno ponaanje pojedinaca i
manjih grupa od jezike situacije i prakse celih kolek

sociolingvistika

tiva. Rede su u opticaju i druge disciplinarne etikete,

kao socijalna lingvistika i lingvistika sociologija , to
dodatno ilustruje neujednaenost terminologije celog
podruja.
Za razliku od opte lingvistike, naelno posveene
onome to je u jeziku konstantno, s. poiva na pojmu
varijabilnosti, odnosno na razlikama u upotrebi jezika
od strane razliitih drutvenih grupa, i to kako na planu
sinhronijskih varijacija tako i u dimenziji dijahronijskih
promena.
Meu glavnim oblastima sociolingvistikih istraiva
nja su sledee: (l) odnos jezika i drutvenog identiteta
(jezik i socioekonomski status, obrazovanje, profesija,
pol, uzrast, etnos, nacija, drava); (2) jezici u kontaktu
(meujeziki uticaji, pozajmljivanje, meanje jezika,
pidinizacija i kreolizacija); (3) viejezinost (socijetalni bilingvizam i multilingvizam, funkcionalno dife
renciranje u diglosiji i poliglosiji); (4) jezika politika
i planiranje jezika; (5) pismenost, jezika standardiza
cija i jezika kultura (izrada i reforme sistema pisa
nja, normiranje jezika, standardni i nestandardi jeziki
varijeteti, geografski i drutveni dijalekti, vemakulari i
argoni, funkcionalni stilovi, prestini i stigmatizovani
oblici jezika, putizam); (6) drutveni stavovi i sterotipi
0 jeziku; (7) etniki, nacionalni i meunarodni jezici
(irenje veih jezika i odumiranje manjih, jezika lo
jalnost, ouvanje ugroenog matemjeg jezika ili prela
zak na dominantni jezik okoline); (8) upotreba jezika
u nacionalnim i internacionalnim institucijama; (9)
jezik, ideologija i mo (jezik kao nosilac ideologije i
inilac drutvene moi, diskriminacija i zatita jezikih
manjina, jezika prava); (10) jeziki pratioci i poka
zatelji drutvenih promena (migracije, urbanizacije,
naunotehniki razvoj, irenje komunikacijskih mrea
1masovnih medija).
Zadirui u mnoge aspekte izukrtanih odnosa izmeu
jezika, kulture i drutva, s. se u navedenim oblastima
preplie s nizom drugih disciplina - lingvistikom sti
listikom itd.
Iako od davnina postoji svest o jeziku kao drutvenoj
pojavi, j. kao nauna disciplina sa sopstvenim pred
metom, metodima i ciljevim a je skoranjeg datuma.
Njenom konstituisanju znatno je doprinelo izrastanje
urbane ili socijalne dijalektologije poev od oko 1930.
u Sovjetskom Savezu i u okviru Prakog lingvistikog
kruga, a od ezdesetih godina izrazito, i metodoloki
sofisticirano, u SAD, sa jakim uticajem na potonja
istraivanja u Evropi i druge. Iako se izraz s. prvi
put javlja jo 1939, zasnivanje s. kao modeme nauke s
vlastitom akademskom infrastrukturom (profesionalna
udruenja, projekti, nauni skupovi, asopisi, katedre)

sociolingvistika

536

najee se datira od jedne konferencije odrane 1964.

u Kalifomiji. U programskom i metodolokom pravcu
najvei uticaj izvrili su, u ue shvaenoj s., amerikanac Vilijam Labov (posebno svojim pionirskim
istraivanjem socijalne stratifikacije jezika u Njujorku),
afirmiui pojam varijabilnih pravila u upotrebi jezika
i razvijajui egzaktne kvantitativne metode, a u soci
ologiji jezika njegov zemljak Doua Fiman, nizom
rasprava o udelu jezika u strukturi i promenama drutva.
Vane priloge naunom utemeljivanju v. dali su i Enar
Haugen, Juriel Vajnrajh, Del Hajmz, PiterTradgil i dr.
Usled prirode svojih preokupacija, 5. je dosad vie
postigla u registrovanju i opisivanju pojedinih i uvek
u neemu samosvojnih empirijskih situacija na rela
ciji jezik -d ru tvo irom sveta nego 11 izgraivanju
neke obuhvatnije sociolingvistike teorije (iako ima
zapaenih teorija u pojedinim segmentima tog te
matskog kruga, npr. teorija jezika, etniciteta i naciona
lizma, jezika u kontaktu, standardnih jezika). Danas
je 5. veoma razgranata, dinamina i popularna nauna
disciplina, koja privlai i iru drutvenu panju svojim
potvrenim potencijalom za reavanje raznorodnih
problema upotrebe jezika u drutvu: u meuetnikim
odnosima, u obrazovanju, posebno nastavi jezika, zatim
u domenima prava i medicine, u medijskoj sferi itd.
3 jezik
R. Bugarski

sociologija. U nazivu ove nauke sadrana je latinska

osnova (socius - drug, pratilac, uesnik, odnosno societas - udruenje, zajednica, drutvo), kojoj je pridodata
uobiajena izvedenica od mnogoznane grke rei logos
- re, govor, nauka. Prema tome, .9. bi, u doslovnom
smislu, bila nauka o drutvu ili nauka o drutvenosti.
Kao posebna drutvena nauka, ona se pojavljuje relativno
kasno - tek sredinom XIX veka. Ali, to ne znai da u
ranijim epohama nije bilo nastojanja da se na racionalan
i sistematski nain shvati i objasni staje ovek i kakvo je
njegovo mesto u svetu i drutvu, da se pronikne u sutinu
drutva i drutvenih odnosa, da se istrae uzroci, oblici
i glavne tendencije drutvenih promena, da se razmotre
najbolji dravni oblici, da se proue najvanije drutvene
grupe i ustanove - jednom reju, da se promiljaju 011a
temeljna pitanja koja i danas spadaju u samo sredite
sociolokih interesovanja. Naprotiv, takvi pokuaji jav
ljaju se vrlo rano i traju, u ovom ili onom obliku, tokom
celokupne pisane istorije.
Oslanjajui se na prethodna, dugo sticana saznanja
u okviru filozofije i drugih nauka, .9. se konstituie u at
mosferi otrih drutvenih suprotnosti i velikih drutvenih
sukoba. Moe se rei da ona, na izvestan nain, prati ta

drutvenoistorijska zbivanja time to se odmah diferen

cira na, sjedne strane, pobornike stabilizovanja, ouvanja
i opravdanja novouspostavljenog graanskog poretka,
preko njegovog postepenog menjanja na novim naunim
osnovama i, s druge, na pristalice njegovog radikalnog os
poravanja i revolucionarnog preobraaja putem daljih
socijalnih sukoba. Zagovornici prvog shvatanja bili su
Klod-Anri de Sen-Simon, Ogist Kont i Herbert Spenser,
dok je predstavnik druge, radikalno-revolucioname struje
miljenja bio Karl Marks, inae vrlo kritian prema samoj
s. i sociolozima.
Prema tradicionalnom i vrlo rairenom shvatanju,
osniva s. je O. Kont. injenica je, meutim, da Kont
svoje najznaajnije ideje deli sa svojim uiteljem SenSimonom, ije uenje stoji na granici koja razdvaja
predistoriju od istorije .9 . Iako je bio oduevljen ide
alima graanske revolucije, Sen-Simon nije nekritiki
podravao novi drutveni poredak koji je njome bio
stvoren. On je smatrao d a je ponovno uspostavljanje
izgubljenog drutvenog jedinstva osnovni zadatak filo
zofije XIX veka, a daje to mogue postii samo stvara
njem novog sistema ideja koje bi bile opteprihvaene.
Taj sistem trebalo bi da ponudi odgovor na pitanje kako
da se, bez drutvenih poremeaja, institucije Starog
reima zamene novim, a istovremeno bi trebalo da
poslui kao projekt takve organizacije drutva koja bi
odgovarala novom stupnju prosveenosti.
Sen-Simon je bio uveren da se preobraaj drutva
moe izvriti pomou reorganizacije naunog sistema,
u okviru kojeg bi posebno mesto trebalo da zauzme
nova nauka o oveku i drutvu. Stoga se on ne samo
zalae za osnivanje ove nauke nego i pokuava da joj
odredi predmet i metod, u uverenju - karakteristinom
i za druge mislioce toga doba - da se nauka o drutvu
moe izgraditi samo po uzoru na prirodne nauke. Ta
nauka zvala bi se socijalna fiziologija, poto se smatra
vrhuncem fizioloke nauke, a njen glavni zadatak bio bi
da prouava drutvo kao cei inu. Metodoloka osnova
socijalne fiziologije trebalo bi da bude prirodnonauna,
odnosno u isti mah pozitivistika, to znai zasnovana
na injenicama, i filozofska, to znai zasnovana na
sistemu ideja, postoje drutveni sistem samo primena
sistema ideja.
Kao Sen-Simonov uenik, O. Kont je svoju zamisao
o novoj, najoptijoj nauci o drutvu izneo u okviru izla
ganja osnovnih principa pozitivistike filozofije, koje
je prvi put obelodanio u predavanjima koja je poeo
da dri u vlastitom domu, pred nevelikim brojem obra
zovanih slualaca, aprila 1826. godine. Meutim, ova
predavanja su, usled njegove tee bolesti, morala biti
prekinuta, da bi tek od 4. januara 1829. godine bila na

537
stavljena. Iz tih predavanja docnije e nastati Kontovo
glavno delo, u est knjiga, pod naslovom Teaj pozitivne
filozofije (1830-1842). Novu nauku o drutvu on najpre
naziva socijalnom fizikom , da bi kasnije, u etrdeset i
sedmom predavanju etvrte knjige Teaja pozitivnefilo
zofije (oko 1840), predloio nov naziv - 5. - mada ga
ubudue nee esto koristiti.
Ova pomalo nezgrapna latinsko-grka kovanica
trebalo je da oznai nauku koja dolazi kao poslednja u
Kontovoj sistematizaciji od est fundamentalnih nauka
- posle matematike, astronomije, fizike, hernije i bi
ologije. Osnovni delovi ovako zamiljene .v. bili bi
socijalna statika {socijalna dinamika. Socijalna statika
prouava zakone koegzistencije ili funkcionalnu po
vezanost razliitih delova drutva. Temeljni zakon so
cijalne statike, koji je univerzalan i koji proima sve
individualne svesti, jeste socijalni konsenzus. Za raz
liku od socijalne statike, socijalna dinamika prouava
drutveni organizam u procesu njegovog razvoja. To je
nauka o zakonima progresa, koji je komplementaran s
redom, budui d aje progres postepeni razvitak reda, a
da se red ostvaruje samo u progresu.
Docnije su se sociolozi estoko sporili oko toga ta je
stvarni predmet prouavanja njihove nauke. Meutim,
svi oni su se slagali u tome daje .t. najoptija nauka o
drutvu; da ona prouava ljudsko drutvo kao celinu,
a ne samo pojedine njegove delove; da ona, zatim,
sintetie znanja svih drugih nauka, koje prouavaju
neke posebne aspekte te celine; da ona, nadalje, ima
izrazito teorijski karakter, daje znatno apstraktnija od
drugih drutvenih nauka i da su njeni rezultati manje
neposredno primenjivi u praksi; te, najposle, da se zbog
svega toga polje njenog interesovanja i istraivanja ne
moe sasvim precizno omeiti.
Drugim recima, gotos'o svi sociolozi se slau u po
gledu toga koje su sutinske odlike nauke kojom se
bave, istiui njen globalni, fundamentalni i teorijski
karakter; njenu specifinu poziciju u odnosu na filo
zofiju, kao i druge, kako prirodne, tako i drutvene
nauke; sloenost njenog predmeta i posebnosti njenog
metoda i si. Kao najoptija nauka o ljudskom drutvu,
s. uvek tei da dospe do opteg i sistematinog znanja,
ali njen osnovni predmet prouavanja mora da bude
drutvo kao konkretno-istorijski totalitet.
S. se, prema tome, moe odrediti kao najoptija nau
ka o ljudskom drutvu, njegovoj strukturi, oblicima i
uzrocima promene, te istorijskim tipovima postojanja. Iz
ovog odreenja proizlazi da su osnovna pitanja na koja
svaki sociolog, bez obzira na svoju orijentaciju, mora
da odgovori, sledea: ( 1) ta je .9 . i koje su osobenosti
njenog metoda; (2) ta je ljudsko drutvo i u kakvom

sociologija /istorija discipline/

odnosu ono stoji spram prirode, oveka i istorije; (3) od

kojih se elemenata ljudsko drutvo sastoji i u kakvom
su odnosu oni prema drutvenoj celini i meusobno; (4)
postoje li i, ako postoje, koje su osnovne pravilnosti to
upravljaju promenama ljudskih drutava ili pojedinih
njihovih delova, odnosno kako se one mogu saznati i
da li se na njih moe uticati; (5) koji su istorijski tipovi
ljudskih drutava postojali dosad, ime je to uslovljeno,
koja su bitna obeleja savremenih drutava i ta se u tom
pogledu moe oekivati u doglednoj budunosti.
Kako je drutvena stvarnost vrlo sloena, a s. jo ne
dovoljno razvijena nauka, prirodno je to su se razvili
razliiti pristupi u prouavanju drutva. Ti pristupi bi se
mogli izdvojiti i pratiti po raznim osnovama: opseg i ugao
posmatranja (npr. makrosocioloki i mikrosocioloki);
odnos izmeu pojedinca i drutva (npr. nominalizam i re
alizam); priroda drutvenog determinizma (npr. monizam
i pluralizam); teorijsko-metodoloke osnove nauke (npr.
pozitivizam i istorizam); uzroci, oblici i pravci promene
(npr. evolucionizam, cildizam, difuzionizam); shvatanje
vertikalne strukture drutva (npr. stratifikacijski, konflikt
ni i elitistiki model) i si. Na osnovu toga, us. se izdvojilo
nekoliko najuticajnijih optih teorija i generalnih pristupa
u prouavanju drutva, kao to su marksizam, ftinkcionalizam, strukturalizam, bihejviorizam, simboliki interakcionizam, fenomenalizam, teorija sistema, kritika te
orija drutva i dr. Tako se pred budue sociologe postavlja
sloen, ali nezaobilazan zadatak sintetizovanja najvrednijih dostignua svih dosadanjih pristupa i teorija koji su
se razvili u s. i koji e se u njoj jo razvijati.
O drutvo O sociologija /'istorija discipline/

M. Tripkovi
sociologija /istorija discipline/. Za razliku od pri
rodnih, pa i veine drugih drutvenih nauka, .v. se u
svom tekuem teorijskom radu, a esto i u istraivakoj
praksi, u velikoj meri oslanja na sopstvenu disciplinarnu
prolost. /. .v. nema samo pedagoku ili komemorativnu
funkciju nego ostaje trajno znaajan referentni okvir
i neiscrpan heuristiki izvor savremenog sociolokog
znanja. Dobar fiziar, hemiar ili biolog, pa ak i ekono
mista, ne mora u svom svakodnevnom radu posezati
za radovima Isaka Njutna, Antoan-Lorana Lavoazjea,
Carlsa Darvina ili Adama Smita, ali se retko susree so
ciolog koji nee mariti za teorijska dostignua ili uzorite,
primere istraivanja svojih velikih prethodnika, poput
Emila Dirkema, Maksa Vebera ili Talkota Parsonsa.
Ovu okrenutost s. vlastitoj misaonoj tradiciji potvruju
ne samo brojna istraivanja naune aparature kojom se
slue savremeni sociolozi (npr. citation studies) nego i
analize literature koja se koristi u univerzitetskim kurse-

sociologija /istorija discipline/

vima: uvod u .v. se najee svodi na istorijat osnovnih

sociolokih pojmova ili egzegezu klasinih tekstova,
poput Marksovog Osamnaestog brim era Litja Bona
parte, Dirkeraovog Samoubistva ili Veberove Protes
tantske etike i duha kapitalizma. Stoga se doista moe
govoriti o preplitanju istorije i sistematike s. (Ro
bert Merton), tj. o meusobnom ukrtanju, pa esto i
podudaranju sinhronijskog preseka i dijahronijske per
spektive.
Znaaj prolosti discipline za njen savremeni raz
voj mogue je, izgleda, objasniti injenicom d a je
socioloko znanje bitno kumulativno, ali i pluralistino.
Najpre, u i. s. nije bilo onih burnih prelomnih taaka,
kopernikanskih obrta ili naunih revolucija koje
su, u drugim podrujima saznanja, povremeno dovodile
u pitanje celokupno prethodno stanje nauke. Ni za jed
nog klasika s. ne moe se rei daje svojim otkriem
uneo epistemoloki rez u korpus dotadanjeg znanja
o drutvu. S. se, dakle, razvijala kao izrazito normalna
nauka (Tomas Kun), postepenim prirastima znanja koji
su se uglavnom neprotivreno nagomilavali. S druge
strane, raznovrsne teorijske paradigme su se razvijale
naporedo jedna s drugom, esto se preklapale ili jedna od
druge pozajmljivale. Osim u ekstremnim sluajevima,
poput dirkemovske ili ortodoksne marksistike s., retko
bi jedan saznajni model u potpunosti iskljuivao sve
druge mogue tipove objanjenja. Otuda mnotvenost
teorijskih orijentacija, paradigmi ili kola koje
koegzistiraju ak i u okviru jedne ue naune zajed
nice, najed n om univerzitetu ili u jednom strunom
udruenju. Sve se one, ak i kada sebe smatraju posve
originalnim, u tenji za pribavljanjem naunog legitimi
teta oslanjaju na jednu ili vie teorijskih tradicija. Time
se moe objasniti znaaj sociolokih klasika koji slue
ne samo kao saznajne reperne take nego i kao znaci
simbolikog prepoznavanja razliitih stanovita unutar
naune zajednice. Funkcija socioloke tradicije postaje
naroito znaajna u trenucima malaksavanja pojedinih
velikih idejnih sistema, kao to su bili funkcionalizam,
strukturalizam ili marksizam. U krizi paradigmi koja
tada nastaje esto se osea potreba za povratkom klasi
cima, koji tada, u potrazi za novim izvorom nadahnua
ili teorijskog samoosveivanja, bivaju podvrgnuti ma
nje ili vie originalnoj reinterpretaciji: najpoznatiji i najuticajniji primer takve naknadne kanonizacije klasika
zaelo je bio Parsonsov pokuaj izgradnje vlastitog te
orijskog sistema na selektivno proienom nasleu E.
Dirkema, M. Vebera, Vilfreda Pareta i T. H. Marala.
Znaaj istorije .v. s gledita tekueg znanja duguje
se, na paradoksalan nain, jo jednoj bitnoj injenici,
naime, trajnom odsustvu saglasnosti o predmetu ove

538

nauke. Nije, dakle, re samo o raznovrsnosti pristupa

istoj stvari nego i o temeljnoj neusaglaenosti unutar
odgovarajue naune zajednice u pogledu prirode i
granica same stvari. Ako ne znamo - ili, bar, ako se svi
mi ba sasvim ne slaemo - ta s. jeste, jo e nam tee
biti saznati ili sloiti se ta je 5. bila. Da bismo rekonstruisali istoriju nauke o drutvu, moramo tano znati
definiciju njenog predmeta. Ovde su mogua dva
krajnja reenja: (a) prihvatiemo jednu definiciju, pa
emo na osnovu njenog sadraja pokuati da pokaemo
na koji se nain razvijalo izuavanje tog predmeta;
(b) neemo apriorno definisati predmet, nego emo
pokuati da prikaemo razvoj svih onih saznanja koja su
sebe razumevala - ili ih je danas mogue razumeti - kao
socioloka. U prvom sluaju, jedna vrsta konstrukcije
predmeta neizbeno e podrazumevati odreeni nain
rekonstrukcije istorije, kao to e - u drugom sluaju ovakva ili onakva rekonstrukcija istorije uvek upuivati
na izvesnu konstrukciju predmeta. Ili, pribegnemo li u
novije doba uobiajenoj terminologiji, moemo rei da
e, u prvom sluaju, istoriar postupiti kao prezentista:
011 e, naime, aktuelan predmet s. projektovati u prolost
i, jednom vrstom retrospektivne dedukcije, celokupan
dosadanji razvoj ideja o drutvu izvesti kao kontinu
irano napredovanje koje nuno vodi do dananje,
zrele socioloke nauke. U drugom sluaju, pak,
istoriar postupa kao istoricista : on e predmet.?, izvesti
(ee implicitno nego eksplicitno) iz retrospektivne in
dukcije, tj. nagomilavanja znanja koja raspoznaje, ili
misli da raspoznaje, kao (pred)socioloka. Razvoj disci
pline bie tada pojmljen kao diskontinuirani proces koji
vodi u razliitim pravcima i esto ne zavrava u korpusu
tekuih sociolokih znanja u uem smislu rei. Prezentistu e obino manje zanimati kontekst u kojem na
staju pojedine misaone tvorevine, a vie sm tekst koji
mu se ukazuje kao stvar po sebi, kao nuan stupanj
u genealogiji pojedinih ideja. Izmeu dveju krajnosti u
pristupu izuavanju prolosti s. - biografskog metoda i
istorije pojmova - on e se naj verovatnije odluiti za pri
kaz razvoja postvarenih ideja. Istoricista e, meutim,
biti skloniji kontekstualnoj analizi i pokuati da svako
pojedino stanovite situira u (ako je materijalista) ire
drutvene, politike, ekonomske itd. okolnosti, odno
sno u (ako je idealista) odgovarajui jeziki, misaoni,
psiholoki, motivacioni, intencionalni itd. kontekst. Za
oekivati je da e se ovaj potonji odluiti za pisanje
jedne od moguih vrsta intelektualne biografije.
Razume se d a je ovde re samo 0 idealnotipskim
modelima dvaju pristupa koje u krajnje raznovrsnoj li
teraturi o istoriji s. retko susreemo na delu u njihovim
istim oblicima. Svaki od njih, kao to to obino biva.

539
ima i prednosti i mana: no, bez obzira na problem du
bine i irine zahvata s kojim se suoavaju i prezentista i
istoricista (istorijska vs. disciplinama dimenzija, odno
sno protosociologija v.v. parasociologija), oprezniji
istoriari s. danas nastoje da izmeu tih ekstremnih
stanovita formuliu jedno srednje reenje koje e se,
pod razliitim nazivima (istorijska sistematika, intencionalizam, metodoloko stanovite) vie prik
lanjati istoricistikom negoli prezentistikom metodu
izlaganja i tumaenja grae iz prolosti ove nauke. Ra
zlog toj asimetrinosti nove istoriografije s. treba traiti,
sjedne strane, u ve uveliko ozloglaenoj apriornosti
prezentizma i njegovom insistiranju na autonomnosti
teksta, a s drage, u neizbenoj aposteriornosti svakog
istorijskog istraivanja i interpretativnim mogunostima
(ali i zamkama!) opreznog kontekstualnog tumaenja
koje nudi istoricizam. Ipak, na kraju krajeva, ma ko
liko to trivijalno zvualo, akteri istorije (sociolokih)
ideja su ipak ljudi, koji misle u sasvim odreenim okol
nostima. No, ovaj jednostavan zakljuak bremenit je
vrlo sloenim metodolokim posledicama koje istorijskosocioloko istraivanje mogu da uine u toj meri
vieslojnim da sm predmet ovog paljivog naknadnog
promiljanja disciplinarnog naslea pone da tone sve
dublje ispod brojnih metanivoa na koje se dananji
posmatra redom uspinje. Ako su autori davno napisanih
sociolokih tekstova, kojima je prezentista sklon da se
pozabavi kao da su doista prezentni, ipak samo kon
tekstualno situirani ljudi, nema sumnje da su u tom
smislu ljudi i svi oni novi istoricisti koji nastoje da
dotine tekstove razumeju i protumae. I oni su situirani
u svom aktuelnom kontekstu, pa je za oekivati da e
onaj preanji kontekst za kojim tragaju kao za spa
sonosnim eksplikativnim okvirom na izgled mrtvih
tekstova biti navedeni da rekonstruiu s obzirom na sopstveno intelektualno, socijalno, interesno itd. okruenje.
Ukratko, nema niti moe biti idealnog, dakle iscrpnog i
sveobuhvatnog prikaza istorije .v., ba kao to nema niti
moe biti jedne jedine i sveobuhvatne definicije pred
meta ove nauke.
O sociologija

A. Mitnica

sociologija detinjstva. Savremena socioloka dis

ciplina iji je predmet dete kao drutvena kategorija
i detinjstva kao drutveni konstrukt. 5. d. je nastala
ne samo iz nezadovoljstva tumaenjem detinjstva u
okviru vladajuih teorijskih paradigmi u kojima je
dominirala ideja rasta i razvoja ve i pod uticajem
razliitih istraivakih dostignua, posebno u antro

sociologija detinjstva

pologiji i socijalnoj istoriji. Raslo je i interesovanje za

socioloko prouavanje detinjstva, pa je usledilo i in
stitucionalno zasnivanje s. d. U univerzitetsku nastavu
uvode se kursevi iz s. d., objavljuje se sve vei broj
radova, osnivaju se specijalizovani asopisi, razvijaju
meunarodni istraivaki projekti, osnivaju nacionalne
organizacije u Velikoj Britaniji, Nemakoj, skandi
navskim zemljama i SAD. U okviru Meunarodnog
sociolokog udruenja (ISA) osniva se najpre tematska
grupa, a potom i istraivaki komitet za s. d. Time je
zavrena poetna faza akademskog i institucionalnog
zasnivanja s. d.
Osnovna paradigma od koje polazi s. d. poiva na
nekoliko bitnih postulata: detinjstvo se posmatra kao
drutvena pojava, konstrukt, i ono postaje integralni deo
drutvene analize; u istraivanje se ukljuuje perspekti
va dece, a drutveni naunici se angauju u redefinisanju
pojma detinjstva i stvarnosti ivota dece (Alison Dejms
i Alen Prut). Nakon prve dve decenije razvoja discipline
mogu se izdvojiti dva bitna momenta: (1) da je detinj
stvo ozbiljan predmet sociolokog prouavanja; (2)
socioloko istraivanje detinjstva razvilo je veliki broj
ideja, hipoteza i pojmova (Jens Kvortrap). Dve su os-,
novne grupe pojmova: jedna obuhvata odnos detinjstva
sa strukturalnim okruenjem, a druga se bavi odnosima
unutar samog detinjstva. Za prvu grupu karakteristina
je i najistrajnija zamisao o marginalizaciji detinjstva i
s njim, u sloenim meuodnosima povezani drutveni
procesi institucionalizacije, individualizacije, individuacije i familizacije. Za drugu oblast interesovanja
najznaajnija je zamisao o deci kao o stratekim ak
terima koji u sloenim svakodnevnim interakcijama
konstruiu vlastiti svet, svoj odnos prema tom svetu i
vlastiti identitet (A. Dejms i A. Prut). Zajedniki nalaz
razliitih istraivanja grupisanih u nekoliko glavnih ob
lasti - teorijskoj, demografsko-ekonomskoj, politiko-pravnoj i etnografskoj - jeste d a je poloaj deteta u
savremenom svetu u mnogim aspektima protivrean
i paradoksalan, ime se dovodi u pitanje dominantan
ideoloki obrazac o drutvu orijentisanom ka deci. Os
novna ogranienja i problemi s. d. kao discipline koja
se intenzivno oblikuje proistiu iz njene nedovoljne
teorijsko-metodoloke razvijenosti. Budui da metodi
prouavanja detinjstva nisu u svim oblastima dovoljno
razvijeni, teorijska izgradnja pojmova nije uvek praena
adekvatnom metodolokom podrkom. Rezultat takve
situacije je povremena neusaglaenost i nepovezanost
teorije i empirije, ijem prevazilaenju su posveeni
znaajni napori istraivaa u okviru s. d.
O adolescencija 5 detinjstvo C omladina
S. Tomanovi

sociologija emocija
sociologija drutvenih devijacija, v. patologija,
socijalna
sociologija em ocija. Kao posebna oblast socio
lokih istraivanja, s. e. predoava doivljaj i procenu drutvenog okruenja i naine na koje emocije
delimino oblikuju nae misli o drutvenom poretku.
5. e. artikulie vezu izmeu kulturnih ideja, struktural
nih poredaka i emocionalnih sadraja. Njeni istraivai
dopunjuju i produbljuju teorije koje govore o tome kako
se ljudi ponaaju i misle da bi razumeli naine na koje
elimo da oseamo, pokuavamo da oseamo, oseamo,
pokazujemo ta oseamo, razmenjujemo oseanja,
oznaavamo i dajemo smisao onome to oseamo. Ljubav, stid, ljubomora, zahvalnost, prezir i drugi oblici
tzv. afektivnog izraavanja vienano se doivljavaju
i neprekidno prepoznaju u svakodnevnom ivotu. Stanja
psihike uzbuenosti izraavaju se odreenim pokreti
ma tela i stoga mogu biti posmatrana kao psiholoki
sadraji nedovoljno prikladni za socioloku analizu,
odnosno izrazito privatni inovi koji nisu relevantni
u sociologiji. Meutim, socioloki pristup ovim feno
menima otkriva nam procese u kojima socijalne snage
oblikuju vidljivo i nevidljivo individualno ponaanje i
iskustvo. Uvoenjem u socioloku analizu emocija kao
bitnih elemenata svakodnevnih interakcija, segmenti
mikrointerakcija razliitih drutvenih aktera predstav
ljaju se na nov nain. Socioloki pristup fenomenu emo
cija otkriva procese u kojima drutvene snage oblikuju
vidljivo ponaanje i skrovito individualno iskustvo.
Mada svako lino em ocionalno obeleje poprim a
idiosinkratina svojstva, kultura je ta koja oblikuje pri
like, znaenja, izraze i mehanizme razmene afektivnih
iskustava. 5. e. odreuje ponuene veze izmeu makro
i mikrokonstrukata predoavajui mogunosti uspostav
ljanja alternativnih reenja. S. e. otkriva irok spektar
oseanja koja se ue u kulturnom kontekstu, kao i naine
na koje se ona javljaju.
Postepeno usredsreivanje sociologa na istraivanje
fenomena emocija mogue je pratiti od poetka sedam
desetih godina XX veka. Naglaavanje ekspresivnosti
pojedinaca i grupa i fokusiranje na sopstvo ubrzalo je os
nivanje nove socioloke discipline. Za s. e. 1975. godina
je bila prekretnica: Arli Hohild je objavila lanak o
emocijama u zborniku Drugi talas. Tomas ef je organizovao prvu sesiju o emocijama na skupu Amerikog
sociolokog udruenja u San Francisku. Iste godine
Rendal Kolins je objavio delo Sociologija konflikta.
Do kraja sedamdesetih godina XX veka pojavile su se
posebne studije posveene ,v. e.: Socijalnointerakcrona
teorija emocija Teodora Kempera i Katarza u teenju ,

540
ritualu i drami T. efa. Istraivaima mikrosociolokih
drutvenih fenomena postale su dostupne socioloke
analize odanosti i zahvalnosti, nezadovoljstva, ne
lagodnosti, ljubomore, stida, Ijubavi, humora, ljutnje,
straha, poverenja, empatije, nade, alosti, depresije, do
sade, ambivalencije, otuenja itd. Sociolozi su pokazali
veliko interesovanje za prouavanje teorija drutvenih
procesa zajednikih ovim emocionalnim iskustvima.
Postepeno regrutovanje novih sociologa i pojavljivanje
novih publikacija iz ove oblasti zaokrueno je krajem
osamdesetih godina uspenim organizovanjem Sekcije
za emocije pri Amerikom sociolokom udruenju.
U oblasti s. e. mogue je izdvojiti tri vodea teorij
ska pristupa. Prvi je tzv. zamisao drutvene strukture ,
pomou kojeg se oseanja objanjavaju kao rezultat an
ticipiranih drutvenih odnosa i javljaju u zavisnosti od
prirode odnosa pojedinaca i uticaja globalnih drutvenih
faktora (T. Kemper). Drugi teorijski pristup u s. e. za
stupaju teoretiari koji oseanja objanjavaju kao so
cijalne konstrukte nastale simbolikom interakcijom.
Kolektivne emocije proizlaze iz simbolike interpretaci
je drutvenih situacija (A. Hohild). Trei pravac u, e.
predstavlja jenomenoloki pristup.
Svaka od perspektiva mikrosocioloke teorije emo
cija razvija nove radove u oblasti s. e. Socioloki stav
prema kojem emocijama dominira socijalna dimenzija
potkrepljen je empirijskim istraivanjima. Socioloka
istraivanja globalnih struktura, kao i mikroprocesa
drutvene interakcije, potvrdila su da emocionalni
doivljaji nastaju pod uticajem drutvenih faktora.
Istraivanja sociologa ukazuju na to da emocije u
znatnom stepenu nisu automatske reakcije ili kogni
tivni proizvodi, ve socijalno izazvani ili konstruisani
sadraji. Makrosocioloke studije emocija pokazale
su da rasprostiranje odreenih emocija (kao to su
alost, ljubomora ili Ijubav) unutar drutvenih grupa
sistematino varira, uporedo s promenama istorijskih,
kulturnih ili strukturalnih snaga. M ikrosocioloka
istraivanja ukazuju na to da su emocionalna iskustva,
ekspresivna ispoljavanja, kao i pokuaji regulacije emo
cija stoje pod uticajem socijalizacije i preovlaujuih
situacionih faktora. Socioloke analize, razvijane na
razliitim teorijskim orijentacijama, oslanjaju se na
raznovrsne antropoloke izvore, istorijske opise koji
predstavljaju oseanja drutvenih aktera i njihove misli
o tim oseanjima, kao i odabrana socioloka i psiholoka
istraivanja. Na taj nain se u s. e. razvijaju sadraji
koji postaju relevantni za mnoge humanistike nauke.
Socioloke analize postaju odluujue za socijalne
istoriare zato to su sociolozi emocija kljuni korisni

541
ci odreene vrste socijalne istorije, a odnedavno i esti
uesnici u fundamentalnim istorijskim istraivanjima.
Razliiti strukturalni sadraji zajednice povezuju pri
vatni emotivni ivot linosti sa ekonomskim, politikim,
kulturnim, demografskim, religijskim i drugim drutve
nim procesima i znaenjima. Uvoenjem pojma emocija
u analizu delovanja drutvenih struktura i institucija,
oblika ekonomske proizvodnje, stratifikacionih sistema,
urbanizacije itd. na individualne karakteristike - sta
vove, verovanja, identitet, ponaanje linosti - revitalizuje se razumevanje drutvene strukture i linosti.
Snano delovanje drutvene strukture na emocije i,
obrnuto, emotivno uslovljavanje drutvenog ustrojstva,
svojstveno je malim grupama i javlja se u institucijama
u kojima pojedinci direktno uestvuju. Uobliavanje
drutvene strukture neposrednim delovanjem emocija
svojstveno je mikrosocijalnoj mrei meulinih odno
sa - porodinim vezama, medugrupnim relacijama,
socijalnim ritualima - preko kojih makrosocijalne stru
kture ostvaruju svoje delovanje. Uticaji drutvenih
odnosa i intenzitet grupnog delovanja ublaavaju ili
esto ponitavaju uticaj sloenijih drutvenih struktura
na pojedinca. Delovanjem mikrostruktura razvijaju se
mehanizmi kojima individualne emocije povratno utiu
na oblikovanje socijalnih struktura.
Razumevanje strukturalnih sadraja drutva zahteva od analitiara poznavanje makrosocioloke mree
vremena, prostora i sadraja i mikrosocijalnih pro
cesa oseajnosti pojedinaca, grupa i zajednica. Voeni
postupkom njihovog povezivanja s fenomenima ireg
kulturnog i istorijskog konteksta, savremeni autori
uobliavaju nova saznanja o vanosti emocionalnih
procesa.
O emocije O sociologija, interpretativna
L. Nikoli

sociologija g ra d a [urbana sociologija]. Posebna

socioloka disciplina koja prouava statiku i dinamiku
gradova kao heterogenih kolektiviteta koje sainjavaju
populacije, aktivnosti i institucije na istom prostoru.
Specifinost ,v. g. jeste u tome to ona vie od ostalih
sociolokih disciplina vodi rauna o prostornoj dimen
ziji drutvene stvarnosti.
S. g. se moe podeliti na klasinu i novu. Klasina
.v. g. se neravnomerno razvijala u Evropi i SAD od
sredine XIX do ezdesetih godina XX veka, u okviru
opte sociologije ili kao posebna disciplina, pre svega
u akademskim krugovima, ravajui se u nekoliko te
orijskih pravaca.
Tako, prema Karlu Marksu i Fridrihu Engelsu, raz
dvajanje grada od sela predstavlja jednu od osnova podele

sociologija grada

rada, akumulacije kapitala i razvoja odnosa klasne ek

sploatacije i drutvene dezintegracije. U genezi kapita
lizma grad je odigrao odreujuu istorijsku ulogu, ali s
pojavom industrije on prestaje da deluje kao subjekt
istorijskog procesa (Nemaka ideologija, 1846).
Emil Dirkem posmatra grad kao centralnu pojavu
koja objanjava prelazak iz drutva mehanike u drutvo
organske solidarnosti. Za njega je grad, a naroito ve
legrad, konkretizacija organske solidarnosti. S tim u
vezi, grad je vomo mesto materijalne i moralne gustine
zato to u njemu prostorna koncentracija ljudi poveava
mogunosti kolektivne egzaltacije i time omoguava
razvoj moralne svesti. S razvojem podele rada jaa so
lidarnost kao spontani konsenzus, ili integracija (O
drutvenojpodeli rada , 1893). Socijalnomorfolokim
istraivanjima najuspenije se bavio Dirkemov sledbenik Mori Albva.
Georg Zimel je vie od svih klasika sociologije isti
cao znaaj velikih gradova za drutveni razvoj i duhovni
ivot pojedinca. Socijalnopsiholoki tip velegraanina
se oblikuje u velikoj uestalosti i razliitosti susreta,
doivljaja i utisaka koji dovode do intenzifikacije
nervnog ivota. Intelektualizam na utrb emocija i
sofistikacija psihizma velegraanina jesu odbrambeni mehanizmi protiv gubljenja sopstvenog korena
i samorazaranja. Zimel posmatra velegrad kao centar
novane ekonomije, kao mesto ostvarenja procesa intelektuaiizacije, prostor brze i neprekidne razmene koji
neprestano nagoni individue da budu slobodne i posebne
(individualizacija), kao i da ive ubrzanim ritmom, ne
prestano cirkuliui u viestrukim mreama razmene
(Veliki gradovi i duhovni ivot, 1903). Ovakvom
m ikrosociologijom Zimel je uticao na sociologe
ikake kole.
Maks Veber analizira zapadnoevropski gradtanije,
srednjovekovnu autonomnu gradsku optinu - kao me
sto stvaranja novog oblika vlasti i novog vrednosnog si
stema koji su originalni u svetskim razmerama. Konkretnije, na Zapadu su se formirali ekonomski nezavisni
graani orijentisani na racionalno sticanje, koji su razvili
solidarnost interesa suprotnih interesima vlastele i time
doprineli nastanku kapitalizma. U zapadnoevropskim
gradovima je sticanjem novca bilo mogue zadobiti
slobodu. Vailo je naelo gradski vazduh oslobaa
(Grad, 1921). Veberovo shvatanje grada ostavilo je
traga u s. g. i danas se prepoznaje u neoveberijanskoj
struji koja podvlai znaaj moi i vlasti na nivou grada,
ali i znaaj vrednosnih orijentacija kojima se rukovode
drutveni akteri na globalnom i lokalnom nivou. Ve
berovo shvatanje grada pripada istorijskoinstitucionalnom pravcu u drutvenoj misli o gradu.

sociologija grada

Prekidajui dotad preovlaujui spekulativan, kabinetski pristup drutvenoj stvarnosti i usredsreujui

se na empirijska istraivanja, uz primenu specifine
(kvalitativne) metodologije, ikaka kola je znatno
uticala na razvoj s. g. Robert Park, Emest Bardes, Roderik Mekenzi, Luis Virt, Nels Anderson, Harvi Zorbo
i drugi istaknuti predstavnici druge generacije ikakih
sociologa imali su zajedniki predmet istraivanja
- ekoloku problematiku, kao i zajedniko istraivako
polje - mnogoljudni i heterogeni ikago kao drutvenu
laboratoriju. Ovi sociolozi su pisali pod raznorodnim
teorijskim uticajima arlsa Darvina, Georga Zimela,
Ferdinanda Teniesa, Osvalda Spenglera, Vilijama Tomasa, Florijana Znanjeckog i Dona Djuia. ikaka
kola se prepoznaje po nazivu ljudska ekologija (eng.
human ecology) ili urbana ekologija ( urban ecology), u
tom smislu to prouava vremenske i prostome odnose
u kojima ive ljudska bia pod dejstvom selektivnih,
distributivnih i adaptativnih sila njihove fizike sre
dine. Tematika brojnih radova (uglavnom monografija)
ikakih sociologa je veoma raznovrsna. Bavili su se
gradom kao ekolokim, prirodnim i moralnim poretkom,
prednostima i nedostacima gradske slobode, krimina
lom, maloletnjkom delinkvencijom, mentalnim i mo
ralnim poremeajima, marginalizacijom, beskunitvom,
meuetnikim odnosima, odnosom dezorganizacije,
reorganizacije i kreativnosti, problemom novih vido
va komunikacije u vezi s tradicionalnim institucijama
(lokalnim zajednicama, lokalnim politikim upravama,
crkvama, sektama, porodicom itd.). Kao Parkov uenik,
L. Virt se zalagao za tri pristupa u empirijskoj analizi
grada: (1 ) ekoloki pristup; (2) analiza grada kao si
stema drutvene organizacije i (3) analiza urbane
linosti i kolektivnog ponaanja. Zasluuje panju Virtovo shvatanje o urbanizmu kao stilu ivota koji u svo
jstvu nezavisne varijable oblikuje grad kao veliko, gusto
naseljeno boravite drutveno heterogenih individua.
Iako su, nakon tridesetih godina XX veka. polet i
uticaj ikake kole opali, s valjanim razlogom su je
nazvali velikom inicijatorkom ,v. g. Novija kritika
istie d aje ikaka kola, idui predaleko u biolokim
analogijama, posmatrala grad kao rezultat spontanih
i gotovo prirodnih procesa, to je potisnulo politiku
dimenziju grada, odnosno pristup gradu kao popritu
raznih politikih strategija i sukoba interesa pojedinih
drutvenih aktera.
Izazovi za novu s. g ., koja se razvija poev od
ezdesetih godina m inulog veka do danas, bili su
preobraaji kapitalizma, moderni drutveni pokreti,
globalizacija, postsocijalistika transformacija, metropolizacija. postfordizam i nove informatike tehnologije.

542
Trebalo je odgovoriti na pitanja koji tip grada, ili grado
va, otiskuju u prostoru tvorevine poznate pod nazivima
informatiko, postmodemo i rizino drutvo.
Meutim, bez obzira na izrazitu razliitost meu au
torima, predmetima prouavanja i nacionalnim tradici
jama, unutar polja s. g. mogu se, prema miljenju Iva
Grafmejera, izdvojiti tri velike tematske orijentacije:
(a) distribucija (segregacija itd.) i pokretljivost (dnevne
migracije, odnos izmeu rezidencijalne i vertikalne
drutvene pokretljivosti itd.) stanovnitva u prostom;
(b) prakse i ponaanja pojedinaca i grupa koje ive u
gradskoj sredini i (c) javne ili privatne akcije koje utiu
na organizaciju grada, njegovo fiinkcionisanje i njegovu
transformaciju (urbani akteri, upravljanje gradom, ur
bano planiranje itd.).
Sedam desetih godina XX veka razvija se neomarksistika misao o gradu iji su glavni predstavnici
Anri Lefevr, Manuel Kastels, an Lokin, Dejvid Har
vi i dr. Polazite istraivanja urbanog razvoja, prema
Kastelsu, jeste prelazak od evidencije potreba ka
sociologiji politikih procesa ugraenih u upravljanje
kolektivnom potronjom. S. g. ne treba vie da se bavi
problemom kako e se masa neukorenjenih imigra
nata integrisati u proizvodnu mainu kapitalistikog
grada nego problemom moi, tj. donoenja odluka
0 prostornom i drutvenom rasporedu sredstava za
kolektivnu potronju (stanovanje, javni prevoz itd.).
Posle teorijske samokritike, Kastels je promenio svoje
strukturalistiko/marksistiko stanovite i danas za
stupa shvatanje o informatikom (umreenom) drutvu
1 globalnoj ekonomiji iju armaturu ine metropole ili
informacioni gradovi. Globalizacija neposredno za
visi od konstrukcije svetske armature metropola. Od
est milijardi stanovnika Zemlje danas, prvi put u is
toriji, malo vie od polovinu ine stanovnici gradova,
a 40% njih stanuje u 400 aglomeracija od po preko
milion itelja i vie, dakle, u metropolama. S porastom
uloge metropola u okviru globalne ekonomije, menja
se njihov odnos s neposrednim-okruenjem. Dolazi do
odvajanja od regiona i drave u kojoj se oni nalaze, pa
horizontalne veze s drugim metropolama imaju sve vei
znaaj.
D. Harvi analizira transform aciju u upravljanju
gradovima u kasnom kapitalizmu - od menaderijalizma
ka preduzetnitvu. Saskija Sasen prouava globalne
gradove (Njujork. Tokio, London itd.) kao komandne
i kontrolne punktove za protok ljudi, robe, kapitala i
informacija u svetskim razmerama.
U poslsoc ijalisiikom gradu , koji je svojevrsna kom
binacija etatistikog i liberalnog grada, sociolozi
belee promene, kao to su: (1) privatizacija stambenog

sociologija grada
Prekidajui dotad preovlaujui spekulativan, kabinetski pristup drutvenoj stvarnosti i usredsreujui
se na empirijska istraivanja, uz primenu specifine
(kvalitativne) metodologije, ikaka kola je znatno
uticala na razvoj 5. g. Robert Park, Emest Bardes, Roderik Mekenzi, Luis Virt, Nels Anderson, Harvi Zorbo
i drugi istaknuti predstavnici druge generacije ikakih
sociologa imali su zajedniki predmet istraivanja
- ekoloku problematiku, kao i zajedniko istraivako
polje - mnogoljudni i heterogeni ikago kao drutvenu
laboratoriju. Ovi sociolozi su pisali pod raznorodnim
teorijskim uticajima arlsa Darvina, Georga Zimela,
Ferdinanda Teniesa, Osvalda penglera, Vilijama Toinasa, Florijana Znanjeckog i Dona Djuia. ikaka
kola se prepoznaje po nazivu ljudska ekologija (eng.
human ecology) ili urbana ekologija (urban ecolog)'), u
tom smislu to prouava vremenske i prostome odnose
u kojima ive ljudska bia pod dejstvom selektivnih,
distributivnih i adaptativnih sila njihove fizike sre
dine. Tematika brojnih radova (uglavnom monografija)
ikakih sociologa je veoma raznovrsna. Bavili su se
gradom kao ekolokim, prirodnim i moralnim poretkom,
prednostima i nedostacima gradske slobode, krimina
lom, maloletnjkom delinkvencijom, mentalnim i mo
ralnim poremeajima, marginalizacijom, beskunitvom,
meuetnikim odnosima, odnosom dezorganizacije,
reorganizacije i kreativnosti, problemom novih vido
va komunikacije u vezi s tradicionalnim institucijama
(lokalnim zajednicama, lokalnim politikim upravama,
crkvama, sektama, porodicom itd.). Kao Parkov uenik,
L. Virt se zalagao za tri pristupa u empirijskoj analizi
grada: (1 ) ekoloki pristup; (2) analiza grada kao si
stema drutvene organizacije i (3) analiza urbane
linosti i kolektivnog ponaanja. Zasluuje panju Vino
vo shvatanje o urbanizmu kao stilu ivota koji u svo
jstvu nezavisne varijable oblikuje grad kao veliko, gusto
naseljeno boravite drutveno heterogenih individua.
Iako su, nakon tridesetih godina XX veka. polet i
uticaj ikake kole opali, s valjanim razlogom su je
nazvali velikom inicijatorkom ,v. g . Novija kritika
istie d aje ikaka kola, idui predaleko u biolokim
analogijama, posmatrala grad kao rezultat spontanih
i gotovo prirodnih procesa, to je poti.snulo politiku
dimenziju grada, odnosno pristup gradu kao popritu
raznih politikih strategija i sukoba inleresa pojedinih
drutvenih aktera.
Izazovi za novu s. g., koja se razvija poev od
ezdesetih godina m inulog veka do danas, bili su
preobraaji kapitalizma, moderni drutv eni pokreti,
globalizacija, postsocijalistika transformacija, metropolizacija. postibrdizam i nove informatike tehnologije.

542
Trebalo je odgovoriti na pitanja koji tip grada, ili grado
va, otiskuju u prostoru tvorevine poznate pod nazivima
informatiko, postmodemo i rizino drutvo.
Meutim, bez obzira na izrazitu razliitost meu au
torima, predmetima prouavanja i nacionalnim tradici
jama, unutar polja s. g. mogu se, prema miljenju Iva
Grafmejera, izdvojiti tri velike tematske orijentacije:
(a) distribucija (segregacija itd.) i pokretljivost (dnevne
migracije, odnos izmeu rezidencijalne i vertikalne
drutvene pokretljivosti itd.) stanovnitva u prostoru;
(b) prakse i ponaanja pojedinaca i grupa koje ive u
gradskoj sredini i (c) javne ili privatne akcije koje utiu
na organizaciju grada, njegovo funkcionisanje i njegovu
transformaciju (urbani akteri, upravljanje gradom, ur
bano planiranje itd.).
Sedam desetih godina XX veka razvija se neomarksistika misao o gradu iji su glavni predstavnici
Auri Lefevr, Manuel Kastels, an Lokin, Dejvid Har
vi i dr. Polazite istraivanja urbanog razvoja, prema
Kastelsu, jeste prelazak od evidencije potreba ka
sociologiji politikih procesa ugraenih u upravljanje
kolektivnom potronjom. S. g. ne treba vie da se bavi
problemom kako e se masa neukorenjenih imigra
nata integrisati u proizvodnu mainu kapitalistikog
grada nego problemom moi, tj. donoenja odluka
0 prostornom i drutvenom rasporedu sredstava za
kolektivnu potronju (stanovanje, javni prevoz itd.).
Posle teorijske samokritike, Kastels je promenio svoje
strukturalistiko/marksistiko stanovite i danas za
stupa shvatanje o informatikom (umreenom) drutvu
1 globalnoj ekonomiji iju armaturu ine metropole ili
informacioni gradovi. Globalizacija neposredno za
visi od konstrukcije svetske armature metropola. Od
est milijardi stanovnika Zemlje danas, prvi put u istoriji, malo vie od polovinu ine stanovnici gradova,
a 40% njih stanuje u 400 aglomeracija od po preko
milion itelja i vie, dakle, u metropolama. S porastom
uloge metropola u okviru globalne ekonomije, menja
se njihov odnos s neposrednim okruenjem. Dolazi do
odvajanja od regiona i drave u kojoj se oni nalaze, pa
horizontalne veze s daigim metropolama imaju sve vei
znaaj.
D. Harvi analizira transform aciju u upravljanju
gradovima u kasnom kapitalizmu - od menaderijalizma
ka preduzetnitvu. Saskija Sasen prouava globalne
gradove (Njujork, Tokio, London itd.) kao komandne
i kontrolne punktove za protok ljudi, robe, kapitala i
informacija u svetskim razmerama.
U postsocijalislit kom gradu, koji jc svojevrsna kom
binacija etatistikog i liberalnog grada, sociolozi
belee promene. kao to su: ( 1) privatizacija stambenog

543
fonda i firmi; (2) komercijalizacija gradskih istorijskih
jezgara; (3) poveana rezidencijalna mobilnost; (4) rezidencijalna i komercijalna suburbanizacija i (5) porast
socioprostome segregacije.
U svetskoj hijerarhiji gradova najnii rang imaju
gradovi treeg i etvrtog sveta jer su, kao i zemlje
u kojima se nalaze, u poluperiferijskom, periferijskom
i zavisnom poloaju u odnosu na metropole centralnih
zemalja svetskog sistema.
Oigledno je da su grad i urbanizacija razliito pred
stavljeni kako kod klasinih tako i kod savremenih soci
ologa. Pomenutim shvatanjima treba dodati, pored onih
manje znaajnih, i stanovita o postmoderni, odrivom
razvoju, kao i prouavanje grada posredstvom rodne
dimenzije.
O grad w drutvo, urbano O urbanitet
S. Vujovi

sociologija iskustva, v. sociologija cmocija

sociologija izbora. Kada se na politike izbore gleda
kao na sponu izmeu drutva i drave, onda su oni vaan
predmet sociologije. Kao jedan od kljunih regulatora
raspodele drutvene moi, izbori su zanimljivi za soci
ologiju bar u istoj meri kao i za politikologiju, politiku
filozofiju, pravo i druge nauke koje se na ovaj ili onaj
nain njima bave.
S. i. je grana sociologije koja se bavi, sjedne strane,
drutvenom ulogom i funkcijom izbora, a s druge,
izuavanjem izbornog ponaanja pojedinaca, drutvenih
grupa i organizacija.
U sociologiji i politikoj nauci postoji nekoliko
gledita o ulozi izbora. Prema jednoj klasifikaciji, mogu
se izdvojiti tri pristupa: prvo stanovite zastupaju oni
pisci koji naglaavaju ulogu drave, pa na izbore gledaju
kao na instrument uspostavljanja vlasti u drutvu; prema
drugom pristupu, izbori su oblik odravanja ravnotee
izmeu drutva i drave, tj. instrument artikulacije i
usklaivanja razliitih interesa, a time i uspostavljanja
drutvene stabilnosti; tree shvatanje istie znaaj raz
voja demokratije, pa izbore vidi kao jedno od sredstava
kojim graansko drutvo utie na formiranje politike i
putem kojeg uspostavlja i vri kontrolu nad organima
vlasti.
Osim toga, s. i. nastoji i da uoi pravilnosti u iz
bornom ponaanju biraa i drutvenih grupa, kao i da
utvrdi eventualne socijalne determinante tog ponaanja.
U jednom od klasinih dela.?. /. (Narod bira, 1948), Pol
Lazarsfeld, Bernard Berelson i Hejzel Gode primenjuju
metod panela i prate genezu stavova svojih ispitanika
pre, u toku i posle izborne kampanje, kao i uticaj pri

sociologija kulture
padnosti drutvenim grupama na izborno opredeljenje.
Naroito je inspirativno njihovo tumaenje ukrtenog
delovanja socijalnih sila determinacije.
Izborno ponaanje biraa predmet je ogromnog bro
ja empirijskih studija koje su iroko dostupne velikom
broju istraivaa. Najpoznatije baze takvih podataka do
kojih se besplatno moe doi na intemetu su: American
National Election Studies (ANES), European Election
Studies (EES), British Election Studies, ali se zainteresovanima nudi i mnotvo drugih istraivakih podataka
i analiza.
O demokratija O partija, politika
O sociologija politike
S. Brankovi

sociologija kulture. Problematika . k. u istorijskoj

i teorijskoj perspektivi javlja se uporedo s problema
tikom same sociologije. Kada je re o konstituisanju
s. k. kao posebne discipline, ostaju nerazreeni jo mno
gi epistemoloki i metodoloki problemi. Tek novija
promiljanja odnosa drutva i kulture omoguavaju i nov
pristup jednom naunom polju koje bi opravdavalo izd
vajanje discipline pod ovim dosad razliito tumaenim
nazivom. U poslednjih tridesetak godina s. k. je bila
gotovo nanovo izmiljena. Zasluga za to pripada
nekim istaknutim francuskim sociolozima (prevashodno
Pjeru Burdijeu), predstavnicima tzv. Bilefeldskog kru
ga, sociolozima okupljenim oko Centra za interdiscipli
narna istraivanja u Bilefeldu (Fridrih Tenbruk i Vilfrid
Lip), kao i grupi sociologa s Kembrida u Masausetsu
(Dajana Krejn, Riard Peterson, A. L. Pres i dr.). Jedna
od najplodonosnijih teza sociologa s Kembrida jeste da
su granice savremene s. k. izuzetno propustljive, to za
posledicu ima ukljuivanje i asimilovanje teorijskih per
spektiva iz razliitih zemalja i iz drugih polja drutvenih
nauka i humanistikih disciplina.
Stanovite da s. k. nije oblast za sebe, ve da se sa
stoji od mnotva odvojenih i meusobno nezavisnih
podoblasti - kao to su nauka, religija, mediji, popu
larna kultura i umetnost, kao i kulturoloki orijentisani
pristupi, npr. istoriji, politici, organizacijama, raslo
javanju i meulinom ponaanju - rezultat je koliko
razvoja same naune misli o ovim pojavama toliko i
promena u predmetu prouavanja drutva i kulture. To
je rezultat i odreene parcijalizacije nauke o drutvu i
kulturi. U svom prethodnom razvoju, ideja o stvaranju
jedne posebne discipline
k. - bila je pod uticajem
razliitih tradicija i mnogih disciplina koje su otkrivale
nove aspekte odnosa drutva i kulture. Od stanovita
koje su u evropskoj sociolokoj tradiciji zastupali Emil
Dirkem i Maks Veber - naime, d aje religija sredinja

sociologija kulture
komponenta kulture, do stanovita da kultura proima
sve drutvene strukture - predenje dug put. Talkot Parsons napominje da ak ni sociologija saznanja, uz veberovsku sociologiju religije, sama po sebi nije dovoljna
i adekvatna osnova za jednu optiju analitiku shemu.
Ovo je posledica jednog optijeg pogleda na drutvo
prema kojem kultura postaje drutveni inilac koji slui
jedino funkcionisanju drutva. Namesto tradicije i re
ligije, kao njihov naslednik, stupila je kultura.
Ovaj razliit odnos prema samoj upotrebi rei kultu
ra potie i od ukrtanja tri razliite tradicije: francuske,
neinake i anglosaksonske. U francuskoj tradiciji pred
nost je dugo imala upotreba izraza civilizacija, dok se
za intelektualne i umetnike proizvode koristio izraz
duhovna kultura. Netnaka tradicija je nametnula re
kultura, kojom se podvlae nacionalne razliitosti i
posebnosti drutvenih grupa. Anglosaksonska tradici
ja je nasledila antropoloku definiciju kulture E. B.
Tajlora, koja je bila nadahnuta vladajuim usmerenjem
nemake istoriografije XIX veka u pravcu rekonstruk
cije univerzalne istorije kulture oveanstva. Ovim
tradicijama treba dodati i uticaje koji dolaze iz struktualizma i funkcionalizma. Strukturalistiki pristup nudi
jednu teoriju kulture kao sistema znaenjskih razlika,
dok funkcionalistiki pristup ima svoju zamisao o
potrebama. Najzad, u kulturalizmu, koji je takoe re
levantan za tumaenje pojma kulture, istiu se kulturne
specifinosti i kulturni relativizam, a kultura se shvata
kao ukupnost institucija jednog drutva pomou kojih
se odrava njegova koherentnost.
Koliko god da su doprinele razvoju ideja o jednoj
s. k., navedene tradicije i pomenute saznajne orijen
tacije su i oteale njeno konstituisanje u jednu posebnu
disciplinu sa svojom institucionalnom osnovom. Jedna
od primetnih tendencija u tom razvoju bilo je i osa
mostaljivanje brojnih posebnih sociologija: sociologije
umetnosti, svakodnevice, ivotnog stila itd. Kao reak
cija na ovo parcijalizovanje danas se javlja stanovite,
koje zastupaju predstavnici Bilefeldskog kruga, d a je
za s, k. mnogo potrebnije uzimati u obzir kulturne stva
rnosti u optoj sociologiji nego stvarati specijalne dis
cipline s posebnim nazivom. Prema ovom stanovitu,
s. k. se bavi drutvom kao kulturom, a ne tek nekim
posebnim sektorom kulture. Kljunim pitanjem se sma
tra odnos izmeu strukture i kulture. Ovako shvaena
s. k. ne pretpostavlja dominaciju kulture, ali ne prihvata
ni dominaciju strukture. Pogotovo kod amerikih so
ciologa preovladava miljenje da klasina socioloka
i antropoloka teorija kao odraz modernistikog duha
vremena iz prve polovine XX veka vie nije odriva.

544
Kao najvea slabost ove teorije smatra se to to je ona
naglaavala konzistentnost kulture.
Svoj postojani razvoj od sedamdesetih, a naroito
osamdesetih godina XX veka s. k. duguje promenama
u pogledu na svet. Nova vienja su pod snanim utica
jem drugih disciplina: antropologije u novom kljuu,
istorije, politike nauke, izuavanja knjievnosti,
feministikih studija, etnikih studija itd. Glavni podsticaj u razreavanju problema odnosa izmeu struk
ture i kulture, s. k. obija od istorijske sociologije i
politike kulture. Glavna tema u istorijskoj sociolo
giji i izuavanju politike kulture je ona o vladajuoj
klasi koja stanovnitvu namee koherentan pogled na
svet - bilo u vidu ideologije, bilo putem hegemoni
je. Najznaajnija novina u tumaenju individualnog
ponaanja ogleda se u tome to se ljudi ne shvataju kao
kulturni praznoglavci ve kao sposobni korisnici kul
ture. Stanovite o proizvodnji kulture takoe spada u
kategorijalni arsenal novog pristupa i vienja s. k. Sa
ovog stanovita ispituje se odnos izmeu uslova koji
okruuju proizvodnju kulturnih simbola i svojstva samih
kulturnih simbola. Aktuelizuju se pitanja kao to su ona
o uslovima pod kojima e jedna kategorija kulture biti
proizvedena, ko su njeni stvaraoci, ta oblikuje njenu
pojavu i koliko je ona samostalna? Tako se kultura, u
svojim razliitim pojavnim oblicima i u povezanosti s
razliitim elementima drutvene strukture, opaa kao
otvorena.
Za samu s. k., shvaenu u novom kljuu, znaajna
su sledea pitanja: (1) kako da se odredi kultura u svim
njenim savremenim okvirima; (2) kako da se osmisli
odnos izmeu strukture i kulture i (3) kako da se iz
vedu sistematske studije kulture u njenom drutvenom
kontekstu kada tradicionalni pojmovi uzroka i posledice
vie ne vae. Uz upotrebu jednog kategorijalnog aparata
koji obuhvata takve pojmove kao to su kulturni kapital,
kulturni obrasci, kulturni razvoj, kulturni relativizam,
kulturne potrebe itd., s. k. ima izgleda da poslui kao
kanal za revitalizaciju ostatka discipline. Predstavnici
Bilefeldskog kruga smatraju da 5. k. ne sme da kanonizuje nijedan pojedinani problem, nijednu pojedinanu
perspektivu, nijedno pojedinano podruje, te da ne
moe da na jednoj pojavi razvije obavezujuu teori
ju i metod koji bi posluio kao korisno metodoloko
uputstvo.
3 a n tr o p o lo g ija , k u ltu rn a 3 k u ltu ra 3 s tu d ije k u ltu re
M. Nemanjic

sociologija masovnih kom unikacija. Posebna so

cioloka disciplina iji je predmet izuavanja masovno

545
kom uniciranje, ili optenje kao sloena drutvena
pojava.
5. m. k. razvija se uporedo sa snanim razvojem
masovnih medija ili masovnih komunikacija tokom
XX veka. Rana s. m. k. prevashodno se orijentisala
na istraivanja uticaja tampe i televizije na publiku,
odnosno na iroke slojeve stanovnitva. Novija 5 . m.
k. svojim istraivanjima obuhvata i druge, nove vrste
medija (savremeni kompjuterski i mreni sistemi) i
pretenduje na znatno iri raspon medijskih sadraja koji
se prouavaju.
Prihvaeno je stanovite prema kojem se u okviru
s. m. k. prevashodno prouavaju sledea osnovna pitanja:
(1) uticaj masovnog komuniciranja na savremeno dru
tvo i kulturu; (2) utvrivanje imanentnih, unutranjih
svojstava pojedinih medija, kao i povezanost sredstava
masovnih komunikacija u njihovom delovanju na pu
bliku (odnfosi dopunjavanja, kumulacije, ali i odnos
konkurencije i iskljuivanja meu sredstvima masovnih
kom unikacija); (3) podruja delovanja sredstava
masovnih komunikacija, s obzirom na sadraj emitovanih
poruka i odnos meu njima (vaspitanje i obrazovanje,
informisanje, propaganda, socijalna kontrola, zabava
i rekreacija, reklama itd.); (4) pitanje snage sredstava
m asovnih kom unikacija u stvaranju, m enjanju i
podravanju miljenja, stavova i obrazaca ponaanja
publike kao skupine potroaa, tj. konzumenata
odreenih sadraja; (5) karakter publike kao drutvene
skupine, njene potrebe, sklonosti, interesovanja, mo
gunosti za njeno aktivno uee u sloenom procesu
masovnog komuniciranja (pitanje povratne sprege);
(6) drutveni procesi i odnosi koji se uspostavljaju u
funkcionisanju sredstava masovnih komunikacija kao
drutvenih ustanova (odluivanje, profesionalizacija
rada, drutveni i kulturni karakter rada komunikatora
itd.).
U s. m. k. mogue je izdvojiti nekoliko stanovita u
okviru kojih se promilja fenomen masovnih medija. ( 1)
Pozitivno usmerenje u analizi masovnih komunikacija
ukazuje na njihovu integrativnu funkciju. Naime, jo
1909. godine u Americi arls Kuli istie pozitivan
uticaj masovnih medija - u to vreme, samo tampe na bru socijalizaciju i prihvatanje obrazaca urbanog
ponaanja doseljenika, uglavnom nepismenih seljaka.
(2) Negativno usmerena kritika ukazuje na injenicu da
masovni mediji utiu na slabljenje primarnih veza, kao i
na poveanje izolacije pojedinaca u urbanoj sredini. Tako
se, prema ovom stanovitu, uticaj masovnih komunikacija
povezuje s drutvenom dezorganizacijom i atomizacijom.
(3) Prema stanovitu koje se javlja u okviru marksistike
kritike ideologije kao lane svesti, iznosi se tumaenje

sociologija masovnih komunikacija

znaenja masovnih medija kao industrije svesti ili
industrije kulture (Frankfurtska kola). S tog stanovita
istie se da masovne komunikacije predstavljaju sredstvo
za podravanje jednog oblika totalitarizma. S obzirom
da prevashodno TV manipulie potrebama ljudi, indukujui ili pervertirajui potrebe za informacijama,
linom potronjom, zabavom, rekreacijom itd., prema
ovom stanovitu navedene potrebe su lane jer slue
apsorbovanju potencijalnih klasnih sukoba. Tako se i
percipiranje medijski posredovanih sadraja i mogunost
kritikog miljenja pretvara u nekritiko prihvatanje i
odravanje statusa qtio. (4) Prema postmodernistiki
orijentisanim m isliocim a, moderni masovni mediji
imaju specifino i mnogo dublje delovanje od bilo koje
druge tehnologije. Masovni mediji, naroito elektronski,
poput televizije, promenili su samu prirodu ivota ljudi.
Televizija ne samo to predstavlja svet ve sve vie
definie kakav je svet u kojem ljudi ive. Tako se stvara
nova realnost - hiperrealnost u kojoj se proimaju
ljudsko ponaanje i medijske slike (an Bodrijar). (5)
U okviru teorijskih razmatranja odnosa izmeu medija
i razvoja industrijskih drutava, Don Tompson razvija
svoje stanovite. Prema ovom autoru, od najranijih
oblika tampe pa sve do elektronske komunikacije
masovni mediji su imali znaajnu, ako ne i odluujuu
ulogu u razvoju modernih institucija. Tompson smatra
da su osnivai sociologije, ukljuujui Emila Dirkema,
Maksa Vebera i Karla Marksa, pridavali premalo zna
aja ulozi masovnih komunikacija u oblikovanju ak i
najranijih faza razvoja modernog drutva. Kritikujui
Frankfurtsku kolu, Jirgena Habermasa i ana Bodrijara,
Tompson smatra da nam savremeni masovni mediji ne
uskrauju mogunost kritike misli. Naprotiv, oni nas
snabdevaju razliitim oblicima informacija koje nam
ranije nisu bile dostupne. Dalje, primaoci medijskih
poruka ne moraju biti pasivni: medijske poruke pojedinci
komentariu u toku njihovog primanja ili kasnije, pa
se one transformiu u neprekidnom procesu prianja i
prepriavanja, tumaenja i naknadnog tumaenja itd.
Tako, prema Tompsonu, pojedinci neprekidno oblikuju
svoje vetine i akum ulirano znanje, proveravaju i
menjaju oseanja i ukuse i ire horizonte iskustva. Na
taj nain, zakljuuje autor, masovni mediji menjaju
ravnoteu izmeu javne i privatne sfere ivota ljudi.
Prema nekim miljenjima, prihvatljiv je stav da se
v. 111. Av razvija na temelju teorija o masovnom drutvu,
te na teoriji drutvenog sistema i primeni funkcionalne
analize. Prema mnogim teorijama, masovni mediji
su zapravo uslovili javljanje i fizionomiju masovnog
drutva kao nehumanog i otuenog, tj. kao drutva
mehanikog komuniciranja. Zastupnici teorije drutve

sociologija masovnih komunikacija

nog sistem a, poput Talkota Parsonsa i V ilijam a
Vajta, posm atraju sistem m asovnih kom unikacija
kao poseban m odel drutvenog sistem a, u istom
smislu u kojem su to ekonomski ili politiki sistem.
Strukturalne prom ene se pojavljuju na isti nain
kao i promene nastale u ekonomskom ili politikom
sistemu, ali s tri posebne posledice: vei obim ili vea
pristupanost kulturnom m aterijalu, diferenciranje
ili poveanje broja dostupnih medija i vii stepen
specijalizacije. U okviru funkcionalistikog pristupa
kom unikaciji razlikuju se dva pravca. Prvi pravac
posm atra objektivne posledice uticaja m asovnih
medija na drutvo, dok se u drugom pravcu ispituju
subjektivni motivi individualnih korisnika masovnih
medija. Tako, neki teoretiari smatraju da funkciju
masovne komunikacije ine: ( 1) nadzor nad okolinom;
(2) uSmeravanje reakcija drutvenih delova na okolinu
i (3) prenoenje drutvene batine sjedne generacije
na drugu (Harold Lasvel). Funkcije medija Robert
Merton i Pol Lazarsfeld razvrstavaju na sledei nain:
(1) moralizatorska funkcija (podravanje drutvenih
normi pomou publiciteta); (2) funkcija dodeljivanja
statusa (masovni mediji automatski daju legitimitet
i podiu status pojedinaca i grupa kojima poklanjaju
panju); (3) narkotizujua disfunkcija (stvaranje iluzije
o participaciji i kontaktu s politikom realnou putem
poplave informacija). Neki teoretiari smatraju da se
prihvaenih est funkcija tampe - ( 1) informativna, (2)
ureivaka, (3) objanjavanje konteksta, (4) zabavna,
(5) reklamna i (6) enciklopedijska - mogu transponovati
na sve tipove masovnih medija.
Empirijska istraivanja delovanja sredstava ma
sovnih komunikacija ukazuju na injenicu da je ova
oblast plodna za razvoj istraivakih tehnika kao to su
analiza sadraja pisanih dokumenata, postupci anketnog
ispitivanja, ukljuujui i potansku i telefonsku anketu,
ispitivanje publike uz prihvatanje crta linosti kao
determ inirajuih inilaca u duhu psihologizma (P.
Lazarsfeld i saradnici) itd. U okviru s. m. k. moe se
prihvatiti sledea podela em pirijskih istraivanja
masovne komunikacije (Denis Mekkvejl): ( 1) istraiva
nje publike (pol, uzrast, zanimanje, obrazovanje itd.,
kao i faktori koji utiu na konzumiranje odreenog
medija ili odreenog tipa sadraja, rejting razliitih
emisija na osnovu reakcija publike itd.); (2) ispitivanje
delotvornosti i persuazivne uloge masovnih medija;
(3) opte drutvene posledice masovnih komunikacija
(agresija ili eskapizam, pitanje sadraja razliitih emisija,
filmova itd., ispitivanje uticaja medija nadecu i si.); (4)
tradicionalna empirijska istraivanja koja su sprovoena
u svetlu pomenutih teorija o masovnom drutvu. Prema

546
nekim miljenjima, dosadanja empirijska istraivanja
masovnih medija su se bavila prevashodno ispitivanjem
njihovog uticaja na publiku. Osnovna kritika primedba
upuena ovim istraivanjima sadrana je u injenici da
se ona nisu bavila razliitom prirodom medija, a da
je publika bila shvaena kao meta. Druga kritika
primedba odnosi se na scijentizam, ali i na nekritiko
oslanjanje na statistiku.
U savremenim teorijama masovnih komunikacija
uoava se tendencija uobliavanja novih pravaca u
izuavanju i analizi masovnih medija. Kao to istie
D. Mekkvejl, u prvu grupu spadaju istraivanja koja
razmatraju razvoj i funkciju masovnih medija u okviru
opteg poimanja ekonomskog i drutvenog razvitka,
dok drugoj grupi pripadaju istraivanja organizacija
masovnih komunikacija, razmatranje problema cenzure
i si., poput poznate teorije uvara prolaza (eng.
gcilekeepers) koju je formulisao Kurt Levin.
Osnovno pitanje u 5. m. k., kao i u komunikologiji
kao optoj nauci o komunikaciji, a koje se postavlja
uporedo sa snanim razvojem informatikog drutva,
kompjuterske tehnologije i kompjuterske komunikacije,
jeste da li postojee teorije medija mogu da odgovore
na izazove novih komunikacijskih tehnologija? Prema
nekim miljenjima, mogue odgovore bi trebalo traiti
kako u oblasti samog istraivanja komunikacija, tako i
u podruju kreiranja politike novih medija.
Masovni mediji, ili masovne komunikacije, pru
aju znaajan podstrek za razliite tipove analiza:
kulturoloke analize u interdisciplinarnom duhu, analize
iz perspektive sociologije umetnosti, sociologije kulture,
sociologije politike, sociologije rada, sociologije slobod
nog vremena itd.
3 m a n ip u la c ija 3 m a s o v n e k p m u n ik a c ije 3 p ro p a g a n d a

S Radenovi
sociologija m edicine Nauna disciplina u kojoj
se socioloki metod i socijalna teorija primenjuju na
izuavanje medicinskih institucija i fenomene zdravlja
i bolesti. Njen je cilj da se bolje razumeju i objasne so
cijalni uticaji na tok bolesti, ouvanje zdravlja, na gra
nice medicinskih intervencija, tj. na mogunosti nji
hovog dejstva na pojedinca i drutvo^ U najirem
smislu, ona prouava medicinu kao sociokulturni i so
cioekonomski podsistem. U uem smislu, s. ni. se bavi
pojavnim aspektima unutranje i spoljanje kontrole
terapijskog procesa, tj. odnosima izmeu medicinskog
tretmana, sjedne, i miljenja laika, profesionalaca i dru
gih relevantnih drutvenih inilaca, s druge strane.
5. ni., meutim, izuava i delatnosti, odnosno struk
turu tzv. sekundarnih medicinskih institucija, kao to su

547

ustanove zdravstvenog osiguranja, razliita profesional

na udruenja medicinara, privatnu lekarsku praksu i si.
Ona se bavi i tzv. medicinskim parainstitucijama, u koje
spadaju nadrilekarstvo, parapsiholoki i paramedicinski
postupci sa obolelim u odreenom drutvenom kontek
stu. S. m. nastoji da definie normalno i patoloko u raz
nim medicinskim oblastima, a naroito da izuava sta
vove i postupke tzv. narodne ili tradicionalne medicine
prema najrasprostranjenijim oboljenjima. Ona prouava
i stavove stanovnitva prema kulturoloki uslovljenim
aspektima oboljenja (kao to su, npr., stavovi prema gojaznosti, uticaju stresa na bolesti, prema konzumaciji
odreenih supstanci koje izazivaju zavisnost i si.). S: ni.
izuava pojavu i leenje odreenih bolesti u zavisnosti
od drutvene klase kojoj oboleli pripada, kao i od istorijskih prilika u kojima se bolest javlja.
U svojim zaecima u prolom veku, s. m. se koncentrisala na bavljenje optim problemima zdravlja. Njene
pretee (Alfred Grotjan i dr.) bavili su se pitanjima tzv.
socijalne higijene, odnosno bolestima ije je iskorenjivanje nadilazilo mogunosti individualne akcije i de
latnosti pojedinih zdravstvenih institucija (tuberkuloza,
polne zaraze itd.). Dok se socijalna medicina u svom
razvoju koncentrisala na odnose medicine i zakonski
definisanih uslova njenog delovanja, .v. m. je otila dalje
i bavila se najirim socijalnim uslovima nastanka bolesti
i zatite zdravlja stanovnitva.
S. in. se, kao samostalna nauna disciplina, pojavila
tek etrdesetih i pedesetih godina XX veka u SAD.
Odluujui uticaj su u tom pogledu imali sociolozi
funkcionalisti, Talkot Parsons i Robert Merton, kao i
predstavnici simbolikog interakcionalizma - Hauard
Beker, Anselm Straus i Erving Gofman. Svi oni ukazali
su na brojna pitanja, koje e docnije postati legitimni
predmet.9. m. To su: uloga bolesnika u nastanku bolesti,
asimetrinost u odnosima pacijent lekar. specifinosti
dim enzije sociokulturnog ponaanja ljudi u bolesti
i si. Njihovo je otkrie pojam karijere pacijenta (kao
devijantnog ponaanja) i pojam socijalizacije lekarske profesije, zatim teme kao to su socijalna podrka
(eng. social support) zdravstvenom sistemu, izuavanje
znaaja stresa, socijalne izolacije, grupnog pritiska i
socijalnog iscrpljivanja na nastanak, razvoj i leenje
raznih oboljenja.
U svom daljem razvoju, pored optih pitanja zdrav
lja i bolesti, s. ni, bavila se i specifinim pitanjima,
kao to su bolest kao sociokulturni fenomen, bole
snik kao deo odreenih drutvenih struktura i leenje
kao specifina socijalna interakcija. U tom smislu,
T. Parsons je prvi uoio da je nezaobilazni predmet
v. ni oekivanje koje drutvo ima od pacijenta. Re je

sociologija medicine

o danas opteprihvaenim socijalnim ulogama bole

snika koje je ovaj sociolog definisao kao: (l) razreenje
pacijenta od uobiajenih drutvenih uloga i obaveza;
(2) oslobaanje od odgovornosti za nastanak bolesti;
(3) obaveza pacijenta da nastoji da postane zdrav i (4)
pristanak pacijenta da sarauje sa strunjacima koje
drutvo priznaje kao takve u leenju. S pravom je up
ozoreno d a je poslednji Parsonsov zahtev u koliziji s
neusaglaenou laikog, s jedne, i medicinskog diskursa o bolesti i leenju, s druge strane. Naime, puni
terapijski rezultati postiu se tek onda kad su pomenuta
dva logika sistema miljenja u meusobnoj saglasnosti,
naroito kada je re o radu lekara opte prakseJUlogu
medicinara, prema Parsonsovom miljenju, karakteriu,
s druge strane, etiri sledea obeleja: (l) univerzalnost, tj. naelno poznavanje i leenje svih bolesti; (2)
specijalizacija za leenje odreenih oboljenja, a manje
za ulogu u sistemu zdravstvene zatite; (3) emocionalna
neutralnost njegove uloge i (4) prevashodno oslanjanje
na ekspertsko znanje, koje ne iskljuuje uivljavanje u
posebnost individualnih varijacija bolesti.
Poseban deo s. m. ini tzv. sociologija bolnica. Ona
se bavi problemima i organizacijom bolnica i drugih us
tanova zdravstvenog sistema. Njen predmet istraivanja
su: socijalna struktura bolnikog sistema, konflikti
izmeu medicinskog, pomonog zdravstvenog i ad
ministrativnog osoblja meusobno, kao i sukobi izmeu
svih njih, na jednoj, i pacijenata, na drugoj strani, vred
nosni sistem i drutveni status pojedinih medicinskih
profesija, uloga pacijenta u zdravstvenom sistemu i bol
nica kao sistem neformalnih odnosa. U tom smislu ona
se oslanja na kliniku sociologiju, tanije na njene me
tode istraivanja, pre svega, na tzv. socijalnu anamnezu.
Re je o korienju individualne anamneze ili uzimanja
podataka o istoriji bolesti pojedinaca s naglaskom na
izdvajanje soci jalnih inilaca znaajnih za linost paci
jenta tokom izbijanja bolesti, njenog toka i leenja.
Sedamdesetih i osamdesetih godina prolog veka,
s. m. se koncentrisala na istraivanja pitanja objektivizacije i zanemarivanja linosti pacijenata u medicin
skom tretmanu, kao i na fenomene hospitalizma, tj.
na nepoeljnu zavisnost pacijenta od bolnikih uslova
ivljenja i predugi bolniki tretman. U novije vreme ona
se usredsreuje na istraivanje poboljanja kvaliteta
ivota obolelih, probleme hroninih somatskih obolje
nja i bolesti vezanih za populaciju starih lica, zatim na
drutvene pokrete i graanske inicijative koje ukljuuju
angaovanje laika, dobrovoljaca i grupa samopomoi
(lica sa zdravstvenim problemima koja odbijaju institu
cionalni tretman i pokuavaju da ih ree samostalno ili
u grupi).

sociologija medicine

548

Posebnu temu s. m. predstavlja problem medikalizacije, i to u nekoliko aspekata: u medikalizaciji drutva,

socijalnopatolokih pojava i medikalizaciji profesije lekara. Izraz medikalizacija uveo je Ivan Ili kao kritiki
pojam za monopolizaciju pitanja zdravlja, bolesti,
lekarske profesije (drutveni monopoli lekarskih ko
mora u pogledu broja zaposlenih u zdravstvu i cena
zdravstvenih usluga), negativnih drutvenih pojava (u
tzv. sekundarnom procesu etiketiranja) i drutva u celini
od strane medicine. Medikalizacija je ostavila traga na
shvatanje bolesti i tela, na leenja i ivot ljudi uopte u
vidu preteranog oslanjanja na lekove i medicinske in
stitucije. Sutina medikalizacije je drutveni monopol
odreenog pogleda na svet (biohemijskog, u najuem
smislu) i odreenih medicinskih i srodnih institucija na
svakodnevni ivot ljudi.
. Treba rei daje danas ,s\ m. kao akademska disciplina
etablirana na univerzitetima u Nemakoj, Holandiji,
Finskoj, vedskoj i Poljskoj, a naroito u SAD, i da
je, kao takva, vezana kako za obrazovanje lekara, tako
i za istraivanja iz interdisciplinarnih oblasti koja po
vezuju drutvene i prirodne nauke u onim temama koje
se dotiu vieslojnosti fenomena bolesti.
O m e d ic in a S m e d ic in a , so c ija ln a O s o c ija ln e b o le s ti

P. Opali
sociologija m entalnih porem eaja, v. sociologija,
psihijatrijska
sociologija m orala. Kao posebna socioloka dis
ciplina (posebna sociologija), 5. m. istrauje uticaj
morala, kao drutvene svesti i drutvenog fenomena,
na odnose u drutvu, i obrnuto, uticaj drutvenog stanja
i drutvenih kretanja na moral i moralne vrednosti. Jo
je Emil Dirkem u svojim Predavanjima iz sociologije
(objavljenim tek 1950. godine) konstatovao da s. m.
treba da prouava veze izmeu morala i drutva, uticaj
drutva na moral i funkcionisanje morala u drutvu,
odnosnu primenu moralnih stavova u drutvenoj inter
akciji.
Radomir Luki - jedan od retkih domaih pisaca koji
se sistematski bavio ovom oblau sociologije - odredio
je predmet .v. ni. s obzirom na dve bitne dimenzije: ( 1)
moral kao drutvena pojava i (2) uzajamni uticaj drutva
i morala (istraivanje uzronih veza i zakona u tom
odnosu i uticaju). Usled razliitih drutvenih odnosa
(proizvodni, socijalni, politiki) javljaju se i razliiti
oblici moralne svesti i moralnog delanja. U odreenom
drutvu, pored zajednikog moralnog obeleja (fonda,
kvantuma), postoji i poseban moral svake drutvene
grupe, svakog pojedinanog drutvenog subjekta.

Karakter tih morala i moralnih odnosa prouava s. m.

Ona izuava vrstinu, trajnost i strukturu m orala i
moralne svesti pojedinih drutvenih grupa, njihovu
sklonost zadravanju (konzerviranju) m oralnih
normi i moralne svesti, kao i sklonost menjanju (brem
ili sporijem) moralnih karakteristika i vrednosti. S. m.
prouava karakteristike moralnog procesa (stvaranje,
prihvatanje, irenje, nasleivanje i menjanje moralnih
normi) kao dugotrajne istorijske i drutvene pojave.
Posebno podrujem, m. je istraivanje prisustva i uticaja
morala na nauku, kulturu, obrazovanje, tehnologiju,
komunikacije i poslovanje.
U savremenoj s. m. razvijaju se nove mikrodiscipline
i grane, koje prouavaju pojedine aspekte drutvenog
ivota i delovanja. Meu njima je danas posebno
zastupljena sociologija poslovnog morala (poslovna
etika), kao i ,v. m. u medijima i masovnim kom uni
kacijama.
0 m o ral S n o rm a O p ra v o

/. Sijakovi
sociologija m uzike. Posebna oblast sociologije
umetnosti, koja istrauje kulturnoistorijske i sociostrukturne osobenosti, pravilnosti i pravce u nastanku
i razvoju muzikih ideja, tvorevina i delatnosti, kao
i odnose i veze izmeu pojedinaca, grupa i razliitih
elemenata drutvene strukture koje se uspostavljaju
povodom i unutar muzikih delatnosti kao drutvenog
odnosa. Pojednostavljeno reeno, s. m. se odreuje kao
oblast koja istrauje uticaj drutvene sredine i kolek
tivnih tvorevina na muziko izraavanje i proizvode
muzikih delatnosti, te povratni uticaj ovih tvorevina i
delatnosti na drutvo.
Muziko izraavanje moe, uopte uzev, biti tzv.
umetniko (svetovno, sakralno ili, pak, meavina jed
nog i drugog) koje je, istorijski gledano, najee bilo
namenjeno malobrojnoj publici odnosno elitama, te
komercijalno i popularno, namenjeno velikom broju
konzumenata u uslovima serijske proizvodnje. Izmeu
ove dve krajnosti postoje prelazne forme: elitizam nije
obavezan uslov prisustva poeljnih umetnikih i estetikih kvaliteta, kao to ni serijski karakter proizvoda
muzike delatnosti ne podrazumeva obavezno izostanak
umetnikih kvaliteta.
1 pored toga to, u uem smislu, .v. m. nema zadatak
da utvruje umetniki i estetski domet tvorevina mu
zikih delatnosti - ve vie karakter i sadraj drutve
nih odnosa i razliitih vrednosti koje u ovim odnosima
uestvuju, a koji nastaju u okrilju ili pod uticajem mu
zikih delatnosti i tvorevina - ona se njima bavi na po
sredan nain, sa stanovita potencijala da kod razliitih

549
pojedinanih ili kolektivnih aktera proizvede odreeno
emocionalno stanje, ili pak da uzme uea u nastan
ku, razvoju ili ponovnom buenju nekog kolektivnog
oseanja ili senzibiliteta. Muzike tvorevine oduvek
su imale funkcionalan karakter sa stanovita odranja
zajednice - bilo kao nosei ili pratei medijum u odra
vanju kolektivnih predstava (npr. uloga muzike u podsticanju stanja transa u ritualima primitivnih drutava),
u uzdizanju i odravanju kolektivnih oseanja (emu
odgovaraju anrovske podele tipa: vojna, patriotska,
ljubavna, posmrtna pesma/muzika, a u novije vreme i
trans, dance, house).
S. m. se bavi uslovima pod kojima nastaju proizvodi
muzike delatnosti, drutvenim uzrocima smene stilova
i pravaca u muzici, njihovim odnosom i vezama s prav
cima i stilovima u drugim umetnostima, kao i struktur
nim osobenostima drutvene zajednice koja konzumi
ra odreenu muziku formu; ona istrauje probleme
proizvodnje muzikog dela i njegove reproduktivne po
tronje u razliitim drutvenim uslovima, kao i njegove
recepcije sa stanovita drutvenih potreba, ukusa pu
blike i kolektivnog senzibiliteta; ona ispituje strukturnu
i istorijsku uslovljenost muzikih delatnosti u uslovima
serijske proizvodnje tvorevina koje svojim sadrajem i
funkcijama pretenduju da budu nazvane umetnikim,
a istrauje i uslove te proizvodnje sa stanovita odno
sa izmeu umetnika, menadera, producentskih kua i
publike; ona ispituje projekciju socijalne stratifikacije
i drutvenih uloga u domenu muzikog ivota, meu
sobni uticaj muzikih proizvoda i delatnosti, s jedne, te
kulturnih vrednosti i politikih stavova, s druge strane,
potom znaaj muzike industrije u privrednoj strukturi,
odnose izmeu drutvenih i muzikih struktura, kao i
znaaj ovih potonjih u sistemu simbolikih vrednosti
i predstava.
Iako. disciplinarno gledano, s. m. potpada pod so
ciologiju umetnosti, ona je u svom razvijenom obliku
delimino podudarna s muzikologijom, etnologijom i
etnomuzikologijom, istorijskom sociologijom, sociolo
gijom drutvenih pokreta i grupa, istorijom umetnosti,
muzikom estetikom, naukom o muzikim oblicima, so
ciologijom organizacije, rada i upravljanja, menader
skim studijama, sociologijom medija i komunikacija.
O sociologija kulture O sociologija masovnih komunikacija
3 sociologija umetnosti
P M ilentovi

sociologija nastavnog programa (eng. sociolog)-' o f

curriculum). Relativno nova poddisciplina sociologije
obrazovanja kojoj je u sreditu zanimanja prouavanje
formalnog, realnog i skrivenog n. p. u procesu soci

sociologija nastavnog programa

jalizacije dece, uenika i studenata, kao i njegovog uticaja na obrazovna postignua u odreenom drutvenom
kontekstu.
S. n. p. je nastala u okviru nove sociologije obra
zovanja sedamdesetih godina prolog veka u Velikoj
Britaniji. Pored izraza 5. n. p. nastali su i izrazi teorija
n. p. i razvojni n.p.. Prevod engleske rei curriculum
na srpski jezik izrazom n.p. veoma je pojednostavljen
i nije sasvim adekvatan, ali adekvatniji naprosto ne po
stoji. U anglosaksonskoj terminologiji postoji odreena
slojevitost ovog izraza i ona se menja u zavisnosti od
perioda i razliitih teorijskih shvatanja. Na primer, u
Oxford English Dictionary pojam curriculum definie
se kao redovan kurs uenja u koli i na univerzitetu.
Ova definicija karakteristina je za ezdesete godine XX
veka. Pedagoki renici na engleskom jeziku definiu
kolski curriculum kao obrazovni put, celinu sadraja
iskustvenih situacija uenja (eng. learning experiences) kojima je pojedinac izloen u toku datog perioda u
okviru jedne formalne (zvanine) vaspitno-obrazovne
institucije. Oigledno da ova definicija vodi rauna
samo o form alnom n. p. koji je skoro uvek socijalno
arbitraran, tj. koji je ostatku drutva nametnula jedna
posebna drutvena grupa. To maskira realnost koja je
ontoloki uzeto konfliktna, a sve manje konsenzualna u
pogledu kolskih situacija. Polazei od toga, sociologija
kolskog uenja treba da analizira distancu izmeu fo r
malnog i realnog n. p. (onog koji se faktiki realizuje);
potom, izmeu kolske kulture onakve kakva se usvaja
ili ne usvaja; najzad, izmeu uenika i nastavnika u re
alnim kolskim i studentskim situacijama.
Meutim, pored formalnog i realnog n. p., sociolozi
su skovali i izraz skriveni n. p. (eng. hidden curricu
lum) kako bt napravili razliku izmeu formalnog, nameravanog n.p. i onog koji se zaista nauava u kolama
i izvan njih, mada nije eksplicitno izloen u zvaninim
kolskim programima i predavanjima. Po svemu sudei,
izraz skriveni n. p . prvi je upotrebio Filip Dekson u
knjizi ivot u uionicama (1968). Tim pojmom on je
hteo da ukae na injenicu da su drutveni zahtevi za
uenjem u koli, iako esto prikriveni, veoma vani.
On je nabrojao tri elementa skrivenog n. p.: (a) napetost
u uionici (uenici moraju trpeti kanjenja nastavnika,
nepotovanje njihovih elja i ometanje panje); (b)
protivrena privrenost koja se zahteva i od nastavnika
i od uenika i (c) neravnopravan odnos snaga izmeu
nastavnika i uenika u korist nastavnika.
Meutim, engleski sociolog Roland Mejgan (So
ciologija vaspitanja, 1988) ukazuje na dvosmislenost
pojma skriveni n. />.. Razlog zato je uenje skriveno,
odnosno tajno, predstavlja problem. Da lije skriveno

sociologija nastavnog programa

zato to ga niko nije primetio ili prepoznao? Da li je
skriveno jer je bilo zaboravljeno ili zapostavljeno? Mejgan pokuava da d radnu definiciju skrivenog n. p.
kao svega ostalog to se, mimo zvaninog n. p., uilo
ili ui u toku kolovanja. Umesto izraza zvanini
rt. p., Bazil Bemstin upotrebljava izraz vidljiva peda
gogija, dok skriveni n .p . naziva nevidljivom peda
gogijom. Osnovna razlika izmeu vidljive i nevidljive
pedagogije je u nainu na koji se kriterijumi prenose i u
specifinosti tih kriterijuma: ukoliko je nain prenoenja
implicitniji, kriterijumi su iri, a pedagogija je manje
vidljiva; ukoliko su kriterijumi specifiniji, a nain nji
hovog prenoenja eksplicitniji, pedagogija je vidljivija.
Nemaki pedagog Herman Gizeke smatra da engleska
re curriculum objedinjuje tri pojma: ( 1) /;. p. i program;
(2) didaktiku i (3) metodiku izvoenja nastave. Iz ovoga
se vidi da on definie samo formalni curriculum.
Problem formalnog, zvaninog ili nacionalnog
/i. p., s jedne strane, a skrivenog, s druge, u sociologiji
obrazovanja esto se razmatra s gledita triju osnovnih
teorijskih paradigmi: funkcionalistike, konfliktne i
interakciomstike.
(1) U funkcionalistikoj teorijskoj paradigmi, n.p.
(icurriculum) shvata se kao rezultat konsenzusa o tome
koje je znanje znaajno i treba da bude preneseno ue
snicima tokom procesa socijalizacije kako bi oni usvojili
Univerzalne norme i vrednosti: mladi se ue da igraju
uloge odraslih. Funkcionalistika analiza n. p. sadri
tri osnovne teme: (a) socijalizacija mladih preko n. p ;
(b) n. p. i obrazovno postignue uenika i studenata
i (c) selekciona i alokaciona funkcija n. p. Iz analize
radova nekih savremenih funkcionalista ovim trima
temama moe se dodati i (d), naime reprodukcija ili
poveanje ljudskog kapitala (eng. human capital). Na
funkcionalistiku teorijsku paradigmu n. p. stavljaju se
brojne primedbe, meu kojima i ona d a je taj pristup
odve globalan, da ne obuhvata mikronivoe analize in
terakcija izmeu uenika i nastavnika, kao i daje zasno
van na odreenom broju sumnjivih pretpostavki.
(2) Konfliktna (kritika) teorija n. p. teite istraiva
nja stavlja na uticaj konflikata i nejednakosti u drutvu,
kao i na drutvene promene u socijalizaciji i kolovanju
dece i omladine. Znanje, prema predstavnicima ove te
orijske paradigme, takoe je hijerarhizovano i zadobija
statusni znaaj. U tom smislu, Majki Epl (Ideologija
i nastavni program, 1979) tvrdi da postoji visokostatusno i niskostatusno znanje. Siromani uenici i uenici
manjinskih grupa iskljueni su iz n. p. koji obezbeuje
visokostatusno znanje. Upravo je to sredstvo kojim se
filtrira ekonomsko raslojavanje i budui izgledi na ka
rijeru. U konfliktnoj teorijskoj paradigmi, n. p. izuava

550
se poev od teorije reprodukcije, preko teorije rez
istentnosti do postmarksizma. Ova paradigma, poput
funkcionalistike, odlikuje se preteno holistikim
pristupom i makrosociolokom analizom n. p. i nije
osloboena primesa pozitivistikih elemenata. Ipak,
ona se od funkcionalistike paradigme razlikuje uto
liko to uzima u obzir i subjektivne stavove uenika i
studenata o formalnom i realnom n. p. i, posebno, uticaj
drutvenih klasa na skriveni n. p. Tipian primer u ovom
poslednjem smislu je knjiga Semjuela Boulsa i Herberta
Gintisa kolovanje u kapitalistikoj Americi ( 1976).
(3)
Interakcionistika paradigma i etnometodoki
pristup javljaju se kao osporavanje pozitivistikih ori
jentacija i stavova funkcionalistike i konfliktne para
digme n. p. Ove orijentacije stavljaju u sredite panje
linost uenika ili studenata i njihove interakcije sa os
talim linostima u konkretnim situacijama, kao to su
kola i kolski razred (uionica). Kakvi sve odnosi mogu
da se uspostave izmeu uenika i nastavnika nezavisno
od zvaninog (formalnog) n. p. - to je predmet ana
lize skrivenog n. p. - pokazuje primer koji iznosi Adolf
Silberman: jedan napredan uenik estog razreda bio je
veoma privren svojoj olovci koja se od duge upotrebe
sasvim smanjila. Nastavnik mu je naloio da upotrebi
veu olovku. Meutim, uenik je utivo ukazao na
stavniku na injenicu da sve dok su njegov rad i uenje
zadovoljavajui (dobijao je najvie ocene na svim te
stovima), on sm odluuje koju e olovku upotrebiti.
Nakon ovoga, nastavnik je uenika poslao pedagogu, a
ovaj, pak, nagovorio njegove roditelje da razgovaraju s
njim o njegovoj neposlunosti.
Klima u razredu i kolska kultura ne stva
raju se samo zahvaljujui odnosima izmeu uenika i
nastavnika, nego na nju utiu i mnogi drugi vidljivi i
nevidljivi inioci. kolu i uionicu opsedaju duhovi
arhitekata kolskih zgrada i autora rasporeda predmeta
i oglednih sredstava u uionici, kao i duhovi pisaca
knjiga i udbenika kojima se uenici slue. Nepre
ciznosti i netanosti, pa ak i pristrasni stavovi koji su u
njima sadrani bivaju nesvesno i neopaeno ugraeni u
uenike sastave i njihovo sopstveno kreiranje istine.
Analize su pokazale da se n. p. i itanke za osnovne
kole sastavljaju tako da bi postupno razvili italake
vetine uenika, ali su pune poruka nabijenih naciona
lizmom, rasizmom, seksizmom i socioklasnim stereo
tipima.
Etnometodoloka i etnografska istraivanja n. p.
posebno su usredsreena na komunikaciju i nain govo
ra u uionici i koli, pa esto podrazumevaju detaljan
opis videosnimaka razgovora izmeu uenika i na
stavnika. Pri tom se pomno vodi rauna i o drutvenom

551
kontekstu u kojem se ovi intervjui odvijaju. Meutim,
i pored vanosti pitanja na koja je skrenula panju
interakcionistika paradigma, ona ipak ima odreena
ogranienja i nedostatke, i to pre svega jer zapostav
ljanja mezzo i makronivo analize.
U poslednjih petnaestak godina ukazuje se na uti
caj globalizacije i globalnog obrazovanja na (na
cionalne) n. p. pojedinih zemalja, naroito onih koje
se nalaze u periodu radikalnih drutvenih promena.
Jedno od najsloenijih pitanja s kojima se suoavaju
reformatori obrazovnih sistema u ovim zemljama
proizlazi iz uticaja protivrenog procesa globalizacije
i globalnog obrazovanja na tradicionalnu ulogu kole
u formiranju nacionalnog identiteta putem nacionalnog
n.p. Ukoliko je jai uticaj globalizacije i globalnog obrazo
vanja na nacionalni /;. p. jedne zemlje, utoliko slabi
idiosinkratinost njenog n. p. i obrazovnog sistema.
Razume se, u prouavanju i analizi form alnog
(nacionalnog), realnog i skrivenog n. p., potrebno
je komplementarno pribegavati razliitim teorijsko-metodolokim paradigmama i pristupima. Samo na taj
nain mogue je doi do celovitijih saznanja o tome
na koji nain i u kojoj meri pomenuti razliiti oblici
n. p. utiu na proces socijalizacije dece i omladine, na
formiranje njihovog identiteta i na njihovu socijalnu
promociju.
S obrazovanje O sociologija obrazovanja O kola

P. Georgievski

sociologija nauke. Posebna oblast sociologije, koja

zajedno sa sociologijom saznanja predstavlja granu
sociologije kulture kao sloene socioloke discipline.
Smo postojanje s. n. poiva na iskustvenom uvidu
i teorijskom poricanju gledita koja smatraju da se
bilo koji deo nauke, ukljuujui i naunu teoriju, raz
vija iskljuivo po svojim unutranjim zakonima i da,
u skladu s tim, drutveni uticaji na nastanak i razvoj
nauke nisu bitni.
Svestrano prouavanje nauke i njene drutvenoistorijske uloge ne imenuje se uvek kao s. n. 1 na polju ovih
saznanja susree se terminoloka raznovrsnost, koja
se uveavala irenjem interesa naunika da ga proue.
Uporedo sa izrazom .v. /?. (eng. sociolog} o f science,
ms. sociologija nauki, nem. Wisseuschajtssoziologie)
nastao je i izraz nauka o nauci (rus. naukovedenie,
polj. naukoznanstvo. eng. science o f science), ili ea
upotreba u Nemakoj izraza teorija nauke ( Wissen schaftstheorie) nego s. n. Otpori spram upotrebe izraza
.v. /;.. kao i izraza sociologija, dolazili su iz ideolokih ra
zloga (u marksistikoj orijentaciji) i/ili iz pragmatizma
naune politike (u sklopu nauke o nauci). Iako je pod

sociologija nauke
nazivom nauka o nauci nastalo dosta nauno vrednih
prouavanja, koja su usmerena na zadovoljavanje aktuelnih drutvenih potreba za naukom, ona su vie skup
raznih specijalistikih saznanja nego to su svestrano
teorijski zasnovana. S. n. upravo nastoji da svestrano i
sistematino prouava meusobni odnos izmeu drutva
i nauke, ne zanemarujui potrebu za razvojem filozof
skih i naunih specijalnosti koje prouavaju nauku.
S. n. prouava mnogostruke i istorijski promenjive odnose izmeu drutva i nauke, u cilju da se to
sistematinije utvrde drutveni koreni nauke, njen raz
voj, njene funkcije i nain organizovanja naune de
latnosti, kao i da se objasni povezanost naune misli
sa ostalim iniocima drutvene svesti i kulture, kako
bi se otkrili i razjasnili povoljni i nepovoljni drutveni
uslovi za napredak nauke i racionalne misli uopte. U
tom smislu, s. n. predstavlja teorijsko jezgro, odnosno
najsadraj niji nauni okvir prouavanja nauke, bez ko
jeg bi se razna druga prouavanja nauke (pre svega istorijska, praktinopolitika, pa i filozofska) svela na zbir
meusobno slabo povezanih specijalnosti.
Predmetna odreenost s. n. obuhvata.sledea po
druja prouavanja (prema shvatanju Vojina Milica):
(1) S. n. prouava odnos naunog saznanja prema
posebnim, optim i epohalnim drutvenim i kulturnim
uslovima. Zato se prouavanja s. n. nalaze u odnosu
uzajamnosti sa istorijom nauke i filozofijom nauke. (2)
S. n. prouava povezanost naune delatnosti s drugim
oblicima drutvene prakse (materijalnom proizvodnjom,
pravnopolitikom i ostalom kulturnom delatnou). (3)
S. u. sistematski istrauje organizaciju nauke i poloaj
naunika u klasnoslojnim i drugim oblicima grupisanja
u drutvenoj strukturi (prema polu, starosti, profesiji,
stepenu uticajnosti, tipu organizacije u kojoj su zapo
sleni i si.). (4) S. n. istrauje rasprostranjenost naunog
saznanja u svesti i delatnosti raznih drutvenih grupa.
Na taj nain, 5. n. prua sociologiji saznanja adekvatniju iskustvenu osnovu ne samo o tome ta ljudi
misle o nauci i kakav ugled uivaju naunici u javnom
mnjenju, nego i koliko ljudi nauku poznaju, kako su stekli
nauna znanja i koliko su u mogunosti da ih primenjuju
u ivotu, kao to prua i uvid o obavetenost ljudi o
radu pojedinih naunika i o odnosima u naunoj zajed
nici i naunim organizacijama. Zbog toga u predmetni
delokrug ,y. n. ulazi prouavanje razvijenosti obrazov
nog sistema (fakulteti, nauni instituti, kole) u okviru
kojeg se razvijaju i prenose nauna saznanja, kao to
ulazi i istraivanje otpora koji se pojavljuju u naunim
krugovim a protiv sociolokog prouavanja naune
delatnosti i naunih ustanova. (5) S. n. kritiki pro
pituje metodoloku specifinost prouavanja naunog

sociologija nauke
saznanja, naunih ustanova i naune delatnosti, kako bi
se metodoloki postupci prilagodili njenom predmetu
prouavanja. U tom pogledu, posebna panja s. n. u
njenom dosadanjem razvoju bila je posveena proceni
primenjivosti odgovarajuih tehnika za izraunavanje
doprinosa pojedinih naunika saznajnom fondu nauke
(tzv. naukometrijd), kao i mogunostima i granicama istorijskog i empirijskog (terenskog) pristupa prouavanju
nauke.
Navedena predmetna odreenost j. /;. proizlazi iz kom
pleksnog teorijskog pristupa prouavanju meusobnog
odnosa drutva i nauke. Pored tog teorijskog pristupa,
u dosadanjem razvoju s. . nastalo je jo nekoliko te
orijskih pravaca, koji na manje ili vie parcijalan i jed
nostran nain pokuavaju da objasne meusobni odnos
drutva i nauke. Re je o sledeim teori jskim pravcima:
(i) marksistiki pravac (koji objanjava uticaj drutvenih
uslova na razvoj nauke, kao i doprinos nauke zadovo
ljavanju optih drutvenih i klasnoslojnih potreba); (2)
funkcionalistiko-intemalistiki pravac (koji objanjava
funkcionalnu znaajnost nauke za drutvo, istiui u
prvi plan nastanak specifinih, imanentnih naunih uslo
va koji iz okvira same nauke utiu na njen razvoj i njen
drutveni znaaj); (3) komunikacijsko-statistiki pravac
ili naukometrija (koji se ograniava na kvantitativno,
statistiko prouavanje podataka o broju objavljenih
naunih radova i na stepen njihove citiranosti-u raznim
publikacijama); (4) naunopolitiki pravac (koji pro
uava drutvenu ulogu nauke Ba osnovu podataka o
uloenim materijalnim sredstv ima i na osnovu broja na
unih kadrova i njihovog organizacionog povezivanja).
Nastajanje s. n. izmeu dva svetska rata, kao i njen
kasniji razvoj, ukazuju daje njena relativno kratka is
torija vrlo pouna za prouavanje drutvenih uticaja na
nauku. To, upravo, spada u njen predmet prouavanja.
Prouavajui odnos drutva i nauke, s. n. ne isputa iz
vida daje i ona deo tog odnosa. Razvoj s. n. ne moe se
predstaviti kao jedinstven idejni tok. Jo od doba rene
sanse postojala je manje ili vie izraena svest o potrebi
usklaivanja nauke s praktinim tenjama i ciljevima
drutva. Otuda e se novovekovna nauka granati u
raznim pravcima, s ciljem da se naunim metodima
zahvate jo neprouena podruja stv arnosti, kako bi
se sama stvarnost prilagoavala istorijskim potrebama
raznih drutava, kao i potrebama pojedinih drutvenih
grupa i pokreta u okviru njihove strukture.
U nastojanju da se ostvari odgovarajua drutvena
uloga nauke, dolazilo je do sporova i sukoba izmeu
raznih drutvenih pokreta i grupa, naroito u XIX
veku. Ti sporovi su se ispoijavali razliitim intenzitetom
u pojedinim funkcijama nauke (praktinotehnikoj,

552
drutvenointegrativnoj i svetopoglednoj funkciji). Podsticaji za te sporove dolaze, jednim delom, iz unutranjih
osobenosti naunog saznanja (otvorenosti za objektivno
traganje za istinom), a, drugim delom, iz dvostrukog
onauavanja (scientification, Verwissenschaftlichung)
procesa rada i drutvenog organizovanja (putem kapi
tala i procesa rada). Kapital raspolae naunotehnikim
znanjem koje je opredmeeno u oruima za rad, pred
metima rada, organizaciji rada, proizvodima i u zna
nju naunika i tehnike inteligencije, dok u procesu
rada vie dolaze do izraaja znanja i umea radnika,
izvrilaca i operatera, koji znaju kako se neto moe
uraditi. Sporovi izmeu ta dva oblika onauavanja
dobijaju antagonistiki karakter u onoj meri u kojoj su
njihovi akteri suprotstavljeni u globalnim odnosima
drutvene strukture. Sporovi o drutvenoj ulozi nauke
samo su poseban izraz drutvenih nejednakosti i supro
tnosti meu njihovim akterima, koji nauku koriste kao
sredstvo za preraspodelu drutvene moi.
Bez obzira na to koliko pojedini drutveni pokreti,
grupe i uticajni pojedinci nastojali da nauku podrede
svojim potrebama i interesima, ona se pojavljuje kao
optedrutveno dobro, upravo zato to su u njoj sadrani
neki univerzalni principi koji ine poseban vrednosnonormativni sistem. Tu samosvojnu vrednosnonormativnu kulturnu strukturu nauke R. Merton je nazvao
etos nauke, koji se sastoji od univerzalizma (jer nema
pojave koja ne moe biti predmet naune analize), kole
ktivizma (jer nauna istina pripada svima), istinoljubi
vosti (jer je istina osnovni cilj nauke), organizovanog
skepticizma (jer se nauka prema svakoj pojavi odnosi
kritiki) i nagraivanja naunika prema naunom do
prinosu (jer se materijalne nagrade izvode iz strunog
priznanja). Iako se velika veina naunika najee ne
ponaa u skladu s tim vrednostima, one su znaajan kul
turni i, posebno, etiki okvir za nastajanje i proirivanje
naunog saznanja. Za razliku od politike, koja svoje
ciljeve nastoji da postigne upotrebom sile i korienjem
obmana, moi i vlasti, nauka svoj cilj postie oslanjajui
se na navedeni vrednosnonormativni sistem. Stvar je.v.
n. da ispita i objasni drutvene uslove koji dovode do
odstupanja od tog sistema.
O nauka O sociologija kulture

B. Miloevi
sociologija obrazovanja. Posebna socioloka dis
ciplina koja prouava obrazovanje kao drutveni feno
men u koji spadaju (a) proces formiranja dece, uenika
i studenata; (b) vaspitne i obrazovne institucije koje
sainjavaju obrazovni sistem preko kojeg se prenose
znanja i vrednosti mlaim generacijama, kao i (c) od-

553
nosi izmeu obrazovanja i drutva kao celine i njegovih
struktura, te izmeu obrazovanja i ostalih drutvenih
pojava.
S. o. svoje korene ima u sociologiji Emila Dirkema,
koji je smatrao da je obrazovanje drutvena pojava od
temeljnog znaaja: drutvena sredina nastoji da ob
likuje dete prema njenoj slici. On je drao d a je obra
zovanje delo istorijskih institucija koje, poput kole,
integriu savremenog oveka u tradiciju i drutveni
sistem. Ovo oblikovanje deteta i individua ispoljava se
kao drutvena restrikcija individualnih nagona, te nas
na taj nain upuuje da istraujemo ulogu koju razliite
kulture imaju u konstituisanju specifinih linih karak
teristika. Stoga je znaajan doprinos razvoju s . o. dala
amerika kulturna antropologija izmeu dva svetska
rata.
Jo krajem XIX i poetkom XX veka sociolozi i pe
dagozi saraivali su u zajednikom radu na onome to
je prvobitno bilo oznaeno kao obrazovna sociologija
(eng. educational sociology ). Vei deo rada obrazovnih
sociologa bio je posveen ispitivanju odnosa izmeu
obrazovanja i ire drutvene sredine. Meutim, dobar
deo tih radova bio je sasvim apstraktan, ili pak izrazito
filozofski obojen. Neki od njih bili su naivno utopistiki
u svom pokuaju da dokau da je obrazovanje klju za
reenje ili ublaivanje svih drutvenih zla. Zato je, u
meuvremenu, obrazovna sociologija u SAD izala na
rav glas, pa su se pedagozi i sociolozi okrenuli svako
svojoj disciplini, nastojei da razviju sopstveno teorij
sko i istraivako podruje. Obrazovna sociologija zvanino je preobraena u s. o. 1963. godine, kada je aso
pis Journal o f Educational Sociology postao Journal for
Sociology o f Education i kada je Sekcija za obrazovnu
sociologiju Amerikog udruenja za sociologiju prei
menovana u Sekciju za ,v. o. U tom kontekstu, i prva knji
ga koja je u tadanjoj Jugoslaviji izala u ovoj oblasti
nosila je naslov Teine iz pedagoke sociologije (Milica
Bergant, Ljubljana, 1970), pa je ak i mnogo kasnije
naslov novog izdanja glasio Nove teme pedagoke so
ciologije i sociologije reforme kolstva ( 1994).
Pedesetih godina XX veka pojavio se fenomen ije
razmere nee prestati da se poveavaju: re je o ko
larizaciji masa ili masovnom kolovanju. Ta pojava
izraava se putem stalnog poveavanja kolskih efekata i kolovanosti, to se pripisuje raznim uzrocima, kao
to su: promena ravnotee ekonomskih sektora i pojava
monog tercijarnog sektora, opte podizanje ivotnog
standarda u industrijskim zemljama, kao i poveanje
investicija u kolstvo, elja za raskidom s drutvenim
barijerama i promovisanje demokratskih ideala. Ovi
ideali su posebno doli do izraaja u Izjavi o akadem

sociologija obrazovanja

skoj slobodi na Meunarodnoj konferenciji UNESKO

(Nica, 1950). Tri osnovna principa akademske slobode
i univerzitetske autonomije, koji su i danas aktuelni i
kojima skoro da se ne moe nita dodati, jesu: (1) pravo
da se prati znanje svuda gde nas traganje za istinom
moe odvesti; (2) tolerisanje razliitih miljenja i slo
boda od politikog meanja i (3) obaveza promovisanja,
putem nastave i istraivanja, principa slobode i pravde,
ovekovog dostojanstva i solidarnosti i uzajamno razvi
janje materijalne i moralne pomoi na meunarodnom
nivou.
Ovim zahtevima, koje su obrazovnim institucijama
nametale ekonomske i drutvene promene, postojee
obrazovne institucije nisu bile u stanju da odgovore:
kolski sistemi su bili zastareli, hiljade mladih ljudi poteklih iz narodnih slojeva potiskivani su izvan obrazo
vnog procesa, iako su nedostajali tehniari, inenjeri,
nastavnici, slubenici; kolski sistemi su privilegovali
negovanje humanistike kulture u vreme kada se indu
strija sve vre zasnivala na tehnikim kompetenci
jama. Iz ovoga je proizala potreba za boljim upozna
vanjem obrazovnih institucija, posebno srednjih kola i
njihovog funkcionisanja, u cilju njihovog reformisanja
da bi uspenije odgovorile novim potrebama i zahtevi
ma. Tako su se, od kraja pedesetih do kraja devedesetih
godina prolog veka, kole stalno reformisale. Obra
zovne reforme postale su poseban predmet sociolokih
istraivanja, a naroita panja poklonjena je istraivanju
uzroka i posledica tih reformi. Te posledice su s. o. dale
poseban podsticaj: trebalo je pokazati zato veina od
njih nije bila uspena ili nije dala oekivane rezultate.
Stoga poznati sociolog obrazovanja Endi Hargrivs izbegava da upotrebi i sam izraz reforma obrazovanja,
smatrajui da se obrazovne reforme iniciraju ili nameu
odozgo nadole i po pravilu se odnose samo na pojedine
inioce obrazovnog procesa; ako se, naime, ne uzme u
obzir i glas nastavnika, uenika, studenata i njihovih ro
ditelja, neuspeh obrazovne refonne je lako predvidljiv.
ezdesetih godina XX veka s. o. se institucionalizovala i okrenula istraivanjima obrazovanja kao ka
nala drutvene pokretljivosti, to je tema koja je ostala
aktuelna i danas. Tako su, sredinom pedesetih godina.
Din Flaud, A. H. Holsi i F. M. Martin u Velikoj Bri
taniji sproveli obimno istraivanje s ciljem da otkriju
drutvene uticaje na postignue u obrazovanju kao i
na profesionalnu selekciju i drutvenu pokretljivost.
(Drutvene klase i obrazovne anse, 1956). I u SAD su
se dva velika istraivanja odnosila na ispitivanje obra
zovnih ansi i nejednakosti. Prvo od njih je istraivanje
Dejmsa Kolmana (1968) poznato i kao Kolmanov
izvetaj, u kojem je ukazano na faktore koji utiu na

sociologija obrazovanja
nejednakosti u postignuima uenika. K.olman je, na
osnovu anketnog istraivanja na velikom uzorku i pri
menom kvantitativnih metoda analize, izveo zakljuak
daje princip jednakosti obrazovnih ansi pogrean, te je
pre fikcija nego stvarnost. Do slinih zakljuaka doao
je i Kristofer Denks u studiji Nejednakost. Preispitiva
nje efekata porodice i kolovanje u Americi ( 1973). On
je konstatovao da su se kole podelile klasno i rasno.
U istraivanju je utvreno da porodino poreklo ima
vei uticaj na rezultate koje pojedinac postie u toku
kolovanja ak i od IQ (koeficijenta inteligencije), kao
i da su statusi zanimanja usko povezani sa kolskim po
stignuem.
U istom tom periodu, ispitivanja u Francuskoj poka
zuju da drutvena selekcija koja se vri u obrazovnim
institucijama postavlja pitanje da Ii su kole sredstvo
demokratizacije drutva, ili pak sredstvo reprodukcije
drutvenih razlika. Studija Pjera Burdijea i an-Klod
Paserona Reprodukcija (1970) pokazuje da se klasne ne
jednakosti reprodukuju kroz obrazovanje. Slino poka
zuje i studija Kristijana Bodloa i Roe Establea Kapita
listika kola u Francuskoj {1971). Istraivanje Vivijan
Izaniber-Zamati, primenom metoda analize sadraja,
pokazalo je da su u periodu od 1860. do 1960. godine
krize francuskog drutva istovremeno i krize obrazo
vanja, odnosno da se kolske institucije menjaju u zavi
snosti od drutvenih promena. ezdesetih i sedamdese
tih godina XX veka, rukovoena teorijom strukturalnog
funkcionalizma i upotrebom deterministikih katego
rija, s. o. primenjuje holistiki i kvantitativni pristup u
istraivanju obrazovnih fenomena, to se moe svesti na
formulaciju kakvo drutvo takva kola, a ponekad i
na tvrdnju kakvo drutvo, takva kola, takvo drutvo.
Uloga pojedinca (i njegovih,odluka) svedena je na mi
nimum. Stoga je, u istraivanju obrazovnih ansi i so
cijalne pokretljivosti, Rejmond Budon poao, naprotiv,
od principa metodolokog individualizma: pojedinci
su akteri koji nastoje da svoje kolske investicije uine
rentabilnijim zahvaljujui agregaciji mnogih individu
alnih odluka u okviru drutvenog konteksta koji definie
kola.
Nekako u isto vreme, Bazil Bemstin je u Engleskoj
ispitivao govor i govorne obrasce kao vaan medij ko
munikacije i uenja i meru nivoa postignua u kolo
vanju. On je razlikovao dva oblika govornog obrasca
koje naziva razraenim i ogranienim sistemima zna
kova ili kodova: pripadnici radnike klase upueni su na
upotrebu ogranienog sistema, dok pripadnici srednje
klase koriste oba sistema. Tada se u Engleskoj i SAD
javlja tv. nova s. o koja je proklamovala pesimistiku
teoriju odnosa izmeu obrazovanja i drutva, preteno

554
se zasnivajui na teorijskim shvatanjima simbolikog
interakcionizma i neomarksizma. Uvode se nove teme,
poput ispitivanja nastavnog programa (curriculum) i
klime u uionici. Pribliavajui se radu nastavnika i
traei od njih ohrabrenje u teorijskom raspoloenju
(Filip Veksler), nova s. o. uvela je u igru marksizam
i fenomenologiju koji su, uglavnom, bili iskljueni iz
amerike akademske drutvene nauke.
Osamdesetih godina pitanje pola dobija sve vie vanosti. Ispituju se, pre svega, poloaj devojica/devojaka
u koli, razliite sklonosti uenica spram odreenih na
stavnih predmeta, kao i razlozi relativno boljeg uspeha
u odnosu na uenike, i obrnuto. Pored pola, kolska se
lekcija u pogledu uenikog postignua povezuje se i s
drugim iniocima, kao to su socijalno poreklo, religio
znost i etnika, odnosno nacionalna pripadnost. Tako,
na osnovu vie istraivanja pokazalo se da devojice
postiu bolji uspeh iz maternjeg jezika, knjievnosti,
stranih jezika, muzike i si., dok deaci imaju bolji uspeh
iz matematike, fizike, tehnikih predmeta, fizikog vaspitanja itd. Neki sociolozi, npr. Roland Mejgan, ove
razlike objanjavaju teorijom etiketiranja, odnosno sim
bolikim interakcionizmom.
Obrazovni rezultati i obrazovno postignue etnikih
manjina postali su znaajna tema istraivanja i irokih
rasprava u .v. o. u drugoj polovini osamdesetih i tokom
devedesetih godina. Veina istraivanja sprovedenih u
Engleskoj i Francuskoj dolaze do zakljuka da su pri
padnici etnikih manjina, uopte uzev, manje uspeni
u odnosu na pripadnike veinske nacionalne grupe.
Meutim, rezultati ovih istraivanja pokazuju znaaj
ne razlike u obrazovnom postignuu unutar nacionalno
dominantnih grupa, to se tumai dejstvom porodinih
inilaca i, posebno, potkultumih obrazaca. Za pripad
nike etnikih manjina u procesu njihovog kolovanja
u obrazovnoj politici uvedena je pozitivna diskrimi
nacija.
U ovom periodu raspravlja se i o odnosu izmeu
opteg i strunog, odnosno profesionalnog obrazova
nja, te o transformaciji tih tipova obrazovanja; sprovode
se analize efekata poveanja broja strunih diploma, s
obzirom na injenicu da u podeli rada ima sve manje
raspoloivih mesta. Pored makrosociolokih studija o
drutvenoj pokretljivosti putem sticanja univerzitetskih
diploma (npr. studija Kioda Teloa, Kakav otac takav sin,
1982), .v. o. se poduhvatila i prouavanja efekata pro
duenog kolovanja, kao i problema inflacije diplo
ma, to je usko povezano i s pitanjem tzv. devalorizacije diploma. Poveava se nezaposlenost diplomiranih,
pa se javljaju i frustracije ne samo kod narodnih nego

555
i kod srednjih slojeva koji se oseaju deklasiranim u
pogledu nada koje polau u sticanje diploma.
Zahvaljujui toj situaciji, postavljeno je pitanje o
nainu i kvalitetu prenoenja znanja putem kole, to
je osnovna funkcija obrazovnih institucija. Pitanje nije
novo, ali se dugo vremena nije podrobno prouavalo.
Jo poetkom XX veka Dirkem je u radu Pedagoka
evolucija u Francuskoj analizirao celokupan obrazov
ni sistem, preispitujui obrazovne ciljeve i programe
s obzirom na drutvene prilike. Stoga se proces pre
noenja znanja mlaim generacijama i sve iri proces
kolarizacijc nametnuo kao znaajno polje istraivanja
u okviru s. o. Osamdesetih godina primeena je nova
tendencija, tj. masovnakolariiacija: obrazovni sistemi
preobraavaju se u neobuzdana udovita koja po
raaju neuspeh i nekompetentnost; istovremeno, nosioci
nove strogosti u socioekonomskoj sredini nastoje da,
pozivajui se na kolu ili njene razliite varijante, izdejstvuju monopolski poloaj u upravljanju svim nivoima
obrazovanja, kao i dopunskim obrazovanjem.
Sredite zanimanja s. o. od sredine devedesetih godina
do danas pomera se prema novoj ideologiji obrazova
nja, nastaloj pod uticajem treeg talasa parentokratske
ideologije obrazovanja koja je zamenila prethodnu,
meriokratsku ideologiju, a javila se u okviru funkcio
nalistike teorijske paradigme. U okviru ovog treeg
talasa program obrazovne reforme ogleda se u izra
zima roditeljski izbor, obrazovni standard i slo
bodno trite. kola i univerzitet posmatraju se kao
preduzea koja treba da se udruuju s proizvodnim
preduzeima i razvijaju konkurenciju meu obrazovnih
ustanova iji bi krajnji cilj bio doprinos ekonomskoj
konkurenciji. Francuski analitiar Miel Elijar u svojoj
knjizi Kraj kole (2000) istie da nova zamisao kole
kao preduzea znai i smrt kole. Slino tome, Frank
Pupo napominje da se vladine reforme u Francuskoj
odvijaju u kontekstu iroke privatizacije obrazovanja ne
bi li se ono - poput pote, transporta, kulture, sistema
informisanja i socijalne zatite - iznelo na slobodno
trite. Meutim, ova filozofija izaziva pokret opteg
revolta koji se u literaturi oituje npr. u knjizi Kristijana Lavala kola nije predazee (2003). U tom sklopu,
istraivanja Stivena Bola i saradnika u Engleskoj po
kazala su da su parentokratska ideologija ili politika u
obrazovanju, izraene u naelima roditeljskog izbora,
minimalnog standarda i trita, dovela do vee socijal
ne diferencijacije i fragmentacije sistema obrazovanja.
Njihov zakljuak glasi da na svakom tritu postoje
pobednici i gubitnici, a na ovom obrazovnom tritu svi
emo zavriti kao gubitnici.

sociologija politike
Sve novije reforme u obrazovnim sistemima evrop
skih zemalja odvijaju se pod snanim pritiskom protivrenog procesa globalizacije, koja snano utie na obra
zovnu politiku: globalizacija je poveala svest o tome
da se moraju imati obrazovne politike koje e zemlju
osposobiti za globalnu konkurenciju.
U istraivanju obrazovnih fenomena u s. o. dugo je
preovladavala pozitivistiko-kvantitativna istraivaka
strategija, naroito pedesetih, ezdesetih i sedamdesetih
godina prolog veka. Od sredine sedamdesetih godina,
a naroito od osamdesetih, raste zanimanje za kvali
tativnu istraivaku strategiju zasnovanu na principu
metodolokog individualizma. Sve je vie pristalica
kombinovane istraivake strategije (povezivanje
mikro, mezzo i makronivo analize) koja podrazumeva
primenu kvantitativnih i kvalitativnih metodolokih
postupaka u sakupljanju analizi podataka. Na taj nain,
istraivanja globalnog, holistikog karaktera koegzisti
raju sa istraivanjima usmerenim na pojedince i njihovo
delanje u okviru odreenog drutvenog konteksta.
5 obrazovanje O sociologija nastavnog programa O kola

P. Georgievski
sociologija politike. Posebna socioloka disciplina
koja istrauje dublje drutvene uslovljenosti politike,
nastala kao pokuaj prevladavanja nedostataka tradi
cionalne misli o politici. S. p. se od politikologije ne
razlikuje toliko po predmetu koliko po pristupu. Kod
objanjenja politikih procesa s. p. polazi od drutvene
strukture, razliitih interesa klasa, slojeva i grupa, i
nastoji, pre svega, da sagleda uticaj ovih inilaca na
tok politikih procesa, karakter politikih ustanova
i politike kulture uopte. Dok je politika nauka
obraala panju na vidljivi deo politikog ledenog
brega, s. p. obraa panju na podvodne delove (Luis
Kozer). S. p. se bavi meuzavisnou privrednog sis
tema, drutvene strukture, ideologije, politikog po
retka i ponaanja drutvenih grupa (Sejmon M. Lipset).
Tragajui za socioekonomskim i socijalnopsiholokim
uzrocima i posledicama politikog delanja, s. p. nastoji
da objasni strukturu i funkcionisanje razliitih politikih
podsistema (Oto tamer, Peter Vajngart). S. M. Lipset
smatra da se politika nauka bavi neskrivenim funkci
jama politikih ustanova, dok je s. p. radikalna disci
plina koja se bavi drutvenim sukobima i promenama,
skrivenim funkcijama i neformalnim aspektima disfunkcionalnih sadraja politike. Mori Divere misli da
je u sreditu j. p. istraivanje raspodele drutvene moi.
Opravdanost samostalnosti _v. p. kao zasebne socioloke
discipline poiva na sve vidljivijoj zavisnosti politikih
od drutvenih struktura.

sociologija politike
Usmerenost s. p. zavisi od odnosa prema glavnim
strujama u misli o politici u ijem su sreditu razliita
poimanja politike: (1) normativno-ontoloka, koja podrazumevaju vezanost za klasinu filozofiju i etiku u
ijem je jezgru sinteza uma i pravde (Platon, Aristotel);
(2) pozitivistika, liena teleolokih i transcendentnih
principa (Tomas Hobs, Nikolo Makijaveli, Don Lok),
ali i neopozitivistika od Loka do Pola Lazarsfelda, koja
se ne pitaju o politikim ciljevima (formulisanje prog
noza u duhu socijalne tehnologije, od praktinih saveta
vladaru do empirijskih istraivanja javnog mnjenja);
(3.) dijalektiko-kritika, koja polaze od nejednakosti
u ekonomiji i zalau se za izmenu drutva u skladu s
naelima pravednosti (razne strnje marksizma i kritike
teorije, od Karla Marksa do Jirgena Habermasa). Poslednjih godina iri se prilino nesistematizovana struja
relativistike tzv. postmoderne kritike metateorijske
utem eljenosti politike. Svako od pomenutih usmerenja ima u jezgru vlastito poimanje politike i slui se
drugaijim osnovnim pojmovima.
S. p. se bavi odnosom dravnog i nedravnog seg
menta politike, uzajamnim proimanjem aktuelnih
procesa i postojanijih istorijskih struktura i obrazaca
politike kulture, strukturom i funkcijom ideolo
gija, vrednosnom i interesnom osnovom politikog
ponaanja. U istraivanju istorijski razvijenih oblika
politikih pokreta i sistema, 5 . p. se usredsreuje na nji
hovu drutvenu funkciju (ulogu u razvoju i moderniza
ciji), unutranju organizaciju, klasnu i slojnu osnovu,
strukturu i sadraj ideologije, obrasce politike kulture,
karakter i ulogu voa, stranake propagande, simbola
itd. Zbog viedimenzionalnosti politike (interesna,
vrednosna, instrumentalna strana), oslanjanje na srodne
naune discipline i stalna istorinost su nune kompo
nente metodske strane j. p. Sloena sa vremena politika
zbivanja nemogue je objanjavati monopolom jedne
naune discipline ma koliko ova nastojala da teorijski
istrai dublja izvorita zbivanja. Zato se s. p. ponajvie
oslanja na politikologiju, istorijsku sociologiju, soci
ologiju saznanja i socijalnu psihologiju.
Za razliku od pravne ili politike nauke, kod s. p.
istorinost se obezbeuje stalnom kombinacijom ima
nentne i transeuntne istraivake perspektive. Ima
nentna perspektiva se ogleda u nastojanju da se politiki
procesi i zbivanja tumae u sklopu dominantne epo
halne svesti doba, tj. sa stanovita duha vremena u ko
jem se odvijaju (utvrivati stepen zarobljenosti politike
vidicima vremena, ali i pokuaje i domaaje nadrastanja vremena). Transeuntm pristup ukljuuje smetanje
konkretnih politikih zbivanja u iru istorijsku celinu
proces koji u periodu deavanja nisu bili vidljivi (utopi

556
je, zablude, lutanja, ali i pouzdana predvianja i dalekovidosti). Samo sintezom razliitih vremenskih per
spektiva (Karl Manhajm) i komplementarnih metodskih
postupaka srodnih naunih disciplina, s. p. moe raz
likovati trajne od efemernih politikih procesa, atrak
tivne i masovno prihvaene sadraje od manje vidljivih
dubinskih procesa u kojima se formiraju interesi irih
grupa i obrasci njihove zatite. U s.p. to je pretpostavka
pouzdanog razlikovanja razgovetne vizije univerzalnih
politikih vrednosti koje je civilizacija u raznovrsnim
oblicima istakla kao trajne (jednakost, ravnopravnost,
racionalizam, podeljena vlast, slobodna rasprava) i
istorinog sagledavanja mogunosti njihovog ostva
renja u razliito razvijenim sredinama. Bez uporednog
istorijskosociolokog pristupa to je nemogue. Sinhronim poreenjem aktuelnih procesa i dijahronom istorijskom uporednom perspektivom s. p. stvara kriterij ume
za ocenu istorijske funkcionalnosti politikih pokreta
i sistema (njihove napredne, nazadne ili stagnantne
uloge). Od konkretnijih m e t o d a , p. koristi: istorijsko-genetiki, institucionalni, bihejvioristiki, strukturalno- funkcionalni i uporedni metod. Drutvena funkcija ,v. p.
je stvaranje kriterijuma racionalne politike kao emancipatorske delatnosti.
3 partija, politika O politika O vlast
/

K u lju

sociologija porodicc. Socioloka disciplina iji su

predmet porodica i njeno drutveno okruenje. S.p. par
cijalno zahvata socijalnu strukturu i dinamiku drutva,
te pretpostavlja i podrazumeva globalni strukturalni
i dinamiki drutveni okvir koji predstavlja moderno
drutvo, odnosno proces drutvene globalizacije. 5. p.
je jedna od najstarijih posebnih sociolokih disciplina.
Tenja da se prouavanje porodice izdvoji iz korpusa
politikih, odnosno optih socijalnih razmatranja rasla
je uporedo s procesom izdvajanja i autonomije koju je
moderna porodica sticala u razvijenom graanskom
drutvu. Kako u empirijskim istraivanjima, tako i u
teorijskim postavkama, teite je od samog poetka bilo
na sagledavanju transformacije porodice pod uticajem
drutvenih procesa modernizacije, industrijalizacije i
urbanizacije.
S.p. je u dosadanjem razvoju prola kroz vie raz
vojnih etapa: (1) U periodu koji prethodi osnivanju
discipline, porodica je retko predmet sistematskog
prouavanja jer se podvodi pod prirodnu pojavnost.
(2) Osnivai s. p. su Frederik Le Plej u Francuskoj i
Hajnrih Ril u Nemakoj, koji 1855. objavljuju svoje
monografske studije o porodici, zasnovane na empirij
skim istraivanjima iji je cilj sistematsko izuavanje

557
osobenosti razliitih tipova porodica. Istom redu
osnivakih doprinosa pripada pionirski rad Valtazara
Bogiia na empirijskom izuavanju zadrune po
rodice Junih Slovena (1874). Emil Dirkem je odrao
univerzitetski teaj iz s.p. 1888. godine na Univerzitetu
u Bordou, to oznaava zvanino uvoenje discipline
u akademske studije. (3) Period uzleta traje do Prvog
svetskog rata, a odvija se pod okriljem evolucione te
orijske orijentacije. Intenzivno se radi na prouavanju
porodice u davnoj prolosti, otkriva se poreklo mnogih
pojava u vezi s porodinim ivotom i razvijaju se klasi
fikacije porodinih oblika. (4) Period konsolidacije
traje od dvadesetih do etrdesetih godina XX veka, a
naroito je znaajan za konsolidaciju discipline na uni
verzitetima u SAD. (5) Period standardizacije traje od
etrdesetih do ezdesetih godina kada SAD preuzimaju
vodstvo u drutvenim naukama, pa i u s. p. Opta sis
temska teorija drutva Talkota Parsonsa u tom periodu
ima ulogu uspostavljanja svetskog sandarda za teorijsko
i empirijsko istraivanje u sociologiji, ukljuujui po
rodicu kao bitan podsistem opteg drutvenog sistema.
(6) U periodu izgradnje induktivne teorije sistematiza
cijom empirijskih istraivanja angaovani su brojni
timovi istraivaa pod vodstvom amerikog sociologa
Rubena Hila. (7) U periodu kritike prethodnog razvoja
dolazi do pluralizacije teorijske perspektive i novog defi
nisanja predmeta 5. p., saobrazno interdisciplinarnom
trendu. Sve se ee govori o porodinom polju, do
menu, podruju, porodinim studijama kako bi se
obuhvatila razuenost pojave u savremenosti. Gotovo
itav jedan vek s. p. je delovala u skladu s predmetom
istraivanja koji je Dirkem zacrtao: to su koncentrini
krugovi porodinih odnosa - odnosi branog para,
roditelja i dece, srodnika, drave i njenih institucija. Od
sedamdesetih godina XX veka ova formula se poka
zuje sve manje produktivnom. S jedne strane, dolazi
do razgradnje ustaljenih odnosa i poloaja u konjugalnoj porodici, a s druge, u porodina delovanja bivaju
uvedeni razni institucionalni drutveni mehanizmi te je
teko govoriti o porodici kao autonomnom jedinstvu.
Izlaenje u susret tim kretanjim a nuno vodi
suavanju 5 . p. kako bi ona ostala dosledna obrascu
nuklearne porodice kao univerzalne forme. Istovre
meno, dolazi do ekspanzije novih disciplina, u kojima
se prouavanje porodice dodiruje s drugim drutvenim
naukama, kao to su istorija porodice, demografija po
rodice, psihologija porodice, antropologija porodice,
psihoterapija porodice i braka, pedagogija porodice i
dr. Ovi problemi narastaju osamdesetih godina kada
se pojavljuju prvi radikalni predloi za redefinisanje
predmeta discipline i promenu njenog naziva (eng./r-

sociologija porodice

mology,familiology,j'amilystudies itd.). Uvaavajui

kritike, preovlaujua grupa istraivaa nastoji da s. p.
konstituie prihvatajui savremenu potrebu za dekonstrukcijom jedinstvenog nuklearnog obrasca porodice.
Sve vie se prihvata interdisciplinarna perspektiva i
uvaava pluralizam teorijskih okvira, s obzirom na multidimenzionalnost porodine interakcije koja prevazilazi
ogranieno porodino iskustvo.
Odnos izmeu teorije i empirijskog istraivanja bio
je u toku razvoja .v. p. neujednaen. Kao empirijska
disciplina, ona je uvek teila metodskoj raznovrsnosti
(statistiki metod, intervju, anketa, posmatranje sa
uestvovanjem, testovi, studije sluajeva, eksperiment,
longitudinalno istraivanje itd.). Vremenom je izrazito
poboljana sposobnost da se kao empirijska graa ko
riste izvori koji se posredno odnose na porodicu ili njene
lanove (istorijska graa i dokumenti, popisi, pravni
kodeksi, sudski izvetaji, likovna i knjievna umetnika
dela, medijske komunikacije i informacije i dr.), te da
se na osnovu njih rekonstruiu razliite osobine po
rodice (veliina, odnosi prema srodnicima i dravi,
karakter unutranjeg poretka, dominantne vrednosti i
si.). S. p. je veoma rano izgradila svoju institucionalnu
strukturu zahvaljujui amerikom sociologu Edvardu
Grovsu koji je odrao prvi univerzitetski kurs iz ove
discipline (1922), osnovao odgovarajuu katedru (Uni
verzitet u Bostonu, zatim u Sevemoj Karolini), objavio
prvi udbenik (1927) i ureivao tematsku rubriku o po
rodici u okviru asopisa Social Forces. U SAD deluje
veoma snana profesionalna organizacija koja okuplja
sve istraivae porodice (NCFR) i odrava dvogodinje
sastanke (Grovs konferencije) u ast svog pionira.
S.p. ima danas nekoliko meunardnih asopisa (najstariji
je Journal oj Marriage and Family), a u Meunarodnom
sociolokom udruenju ve etiri decenije je aktivan
Komitet za istraivanje porodice (CFR).
Teorijski pravci i orijentacije u .v. p. razvijali su se u
senci osnovnih teorijskih traganja u optoj sociologiji.
Ali, ne bi trebalo izostaviti i suprotne teorijske ambicije
da se porodici pristupi sa idejom o njenom paradigmat
skom znaaju u izgradnji opte teorije drutva. Otuda se
sticao utisak o izvesnoj razlomljenosti discipline izmeu
makro i mikroteorijskih zahvata. U redovnim dekadnim
pregledima stanja u 5 . p. teilo se ustanovljavanju broja
i vrste osnovnih teorijskih orijentacija u istraivanjima,
njihove hipotetike razvijenosti i pojmovne preciznosti.
Sve teorije u s. p. mogu se podeliti na starije i novije.
Starije posmatraju porodicu na makroravni (sa izvesnim izuzecima), dok su novije vie zainteresovane za
mikronivo posmatranja. U prvu bi spadale: evluciona,
marksistika, institucionalna, interakciona, struktural

sociologija porodice

558

no-funkcionalna i psihoanalitika (stanovite Sigmunda

Frojda). U mlae teorije ili pristupe ubrajaju se: Kritika
teorija drutva (Frankfurtska kola), sistemska teorija,
teorija razmene, razvojna teorija, fenomenoloka, situaciona, antipsihijatrijska i feministika. Za savremeno
teorijsko stanje u .v. p. karakteristino je prihvatanje te
orijskog pluralizma i vei interes za interpretativne te
orijske okvire nego za kauzalna objanjenja. Znaajnu
ulogu u ovom teorijskom obrtu odigralo je feministiko
stanovite koje u modernoj porodici vidi represivnu in
stituciju, a u sociolokoj teoriji proizvoaa ideologije
porodice u graanskom drutvu, to se iskazuje preko
fabrikovanja mita o srenoj porodici.
S. p. na bivem jugoslovenskom podruju ima veoma
dugu i bogatu tradiciju. Valtazar Bogii, pravnik, bavio
se sociolokim empirijskim istraivanjem porodine za
druge na junoslovenskom podruju, ukljuujui i sevemu Albaniju. (Zbirka sacktnjijehpravnijeh obiaja u
Junih Slovena, 1874). Bio je i na dunosti predsednika
Meunarodnog sociolokog instituta u Parizu. U srp
skoj etnolokoj tradiciji znaajan uticaj na prouavanje
porodice imaju Vuk Karadi i Jovan Cviji. Pred sam
poetak Drugog svetskog rata istraivanje porodice
je obogaeno sintetikim empirijskim pogledom na
m odernizacijsku transformaciju porodice. Anketno
istraivanje Vere tajn-Erlih (Porodica u transfor
maciji, 1964) obuhvatilo je ceo bivi jugoslovenski
prostor, osim Slovenije. Posleratne izmene porodice
u Jugoslaviji pod uticajem intenzivne industrijaliza
cije i razvoja socijalizma i posebno institucionalne
promene porodice u ovom sistemu, putem ispitivanja
odnosa izmeu porodice i drutvenih slubi namenjenih porodici istraivala je Olivera Buri (Porodica
i drutveni sistem, 1980). Slede istraivanja transforma
cije porodinih dijma iustava preko trostepene dife
rencijacije: poljoprivredna, meovita i nepoljoprivredna
domainstva (Anelka Mili), transformacije ruralne
porodice (Rua First-Dili), karakteristike brane struk
ture (Rua Petrovi). Teorijski je zanimljiv doprinos Za
gorke Golubovi koja je razvila specifian antropoloki
pogled na porodicu (Porodica kao ljudska zajednicu,
1981). U novije vreme istraivanja porodice dobijaju
na dubini i raznovrsnosti unoenjem feministike per
spektive.
O feminizam O porodica 3 studije roda

A. MHi

sociologija prava. Socioloka disciplina nastala

polovinom XIX veka s ciljem da prouava mesto i ulogu
prava u drutvu. Dugo su sociolozi prava nastojali da
otkriju ili rekonstruiu drutveno pravo ili ivo

pravo, koje se u jednom drutvu primenjuje tako rei

automatski. Ipak, polovinom XX veka takva zabluda
je odbaena i pravo se u s. p. prouava kao normativni
fenomen koji ima svoje specifinosti i probleme pri
likom primene na injenice drutvenog ivota.
Na razvoj s. p. snano je uticala sociolokopravna te
orija Maksa Vebera. U sociolokopravnom odeljku Veberove knjige Privreda i drut\>o (1922) izneta je jedna u
osnovi genetika teorija razvoja prava, od njegovog formalnoiracionalnog oblika (magijskog tipa) do savremenog
formalno-racionalnog oblika. Veberje bio sklon da u osno
vi pravnog razvitka sagledava jedan drugi razvitak: razvi
tak od formalno-iracionalne logike magije do formalne
logike kao takve (primenjene na pravo). Socioloka anali
za otuda stoji u slubi sagledavanja drutvenoistorijskih
tokova koji su doveli, prvo, do formalne logike kao takve,
a zatim i do njene primene u pravu. Ono to se ini teorij
ski najistijim jezgrom sociolokopravne analize jeste,
prema Veberovom miljenju, ishodite ovih tokova: mode
rno formalnoracionalno pravo.
Uprkos postavljanju problema na pravi nain, Veber
nije pokuao da ga rei: iz njegove teorije ne moe se
saznati kakav je drutveni znaaj formalne racionalizacije
prava. Veber govori o drutvenim efektima racionalizacije
normi: preglednost (za dravne organe) i predvidljivost
(za graane, a pre svega za participijente na tritu)
drutvenog delanja. Ali, iz njegovih izlaganja uopte nije
jasno zato je za preglednost i predvidljivost drutvenog
delanja potrebna formalna racionalnost, vladavina fo r
malne, a ne sadrajne logike. Drugo, postavlja se prin
cipijelno sociolokosaznajno pitanje: da li formalna ra
cionalizacija zaista obezbeuje preglednost (nadreenih
nad podreenim subjektima) i predvidljivost drutvenog
delanja (meusobno jednakih subjekata)? U svojoj
saznajnosociolokoj teoriji Veber je pokazivao mnogo
manje poverenja u formalnu logiku i isticao mnogobroj
ne probleme u njenom zahvatanju u iskustvenu grau.
Zato bi se moglo zakljuiti daje on izabrao dobar pravac
u sociolokom bavljenju pravom, ali da nije stigao da ga
dovoljno artikulie i razradi.
Smisaona i logina zaokruenost pravnog sistema
dugo je bila sociolokopravni aksiom. Ve u istorijskoj
koli poinje da se otkrivanje smisla u pravu vezuje za
misaonu sposobnost stavljanja na mesto zakonodavca
i obavljanja svih onih formalnologikih radnji koje je i on
uinio (pri emu je vaila prezumpcija daje zakonodavac
zastupnik narodnog duha). S Rudolfom fon Iheringom
u pravo ulazi element borbe interesa, ali jo vai pre
zumpcija smisaone i logike zaokruenosti prava: svako
se bori-za svoje pravo, ime ono u celini dolazi u stanje

559
logike ravnotee i harmonije smisla. Napokon e u svo
joj teoriji slobodnog prava Eugen Erlih staviti pod znak
pitanja ovaj aksiom kritikujui zakonsko (vetako)
pravo zbog primene formalne logike, kojom moe sve
da se dokae. Na alost, ovaj Erlihov uvid ostao je bez
razrade, poto mu je jedina svrha bila da podri njegovu
teoriju prema kojoj je slobodno (drutveno) pravo
ono istinsko pravo, koje kod svih lanova drutva, pa
ak i samih sudija, proizvodi spontanost prihvatanja i
potovanja.
U savremenoj pravnoj teoriji ukazuje se na ogranienja
formalne logike prava i vrlo esto pribegava analizi
pravne argumentacije. Meutim, sociolokopravni aspekti
teorije pravne argumentacije jo su nedovoljno istraeni.
To pokazuje ijedan pokuaj Dorda Kristija da teoriju
argumentacije postavi u arenu oratora (meu koje spadaju
i sudije) od kojih moe da se oekuje da iskoriste sva
sredstva, ukljuujui tu i pravni sistem, da bi postigli
svoje ciljeve, pokuavajui da za te ciljeve pridobiju pu
bliku i u njenim oima dezavuiu argumente protivnika.
Formalnologika priroda prava se u ovakvoj analizi kom
pletno odbacuje u korist merila znaajne razlike meu
injenicama (na kojima se zasnivaju pojedini sudski
sluajevi) i rekursa na idealni referentni auditorijum
(koji je iskustveno nedostian). Sociolokopravni interes
otpoinje upravo na onom mestu na kojem bi se povezali
odreeni tipovi argumentacijskih strategija s drutvenim
poloajem onoga ko argumentuje, i to ne samo prema
nekom globalnijem kriterijumu drutvene diferencijacije
(klase, polovi, profesije itd.), nego i prema svom mestu u
pravnom mehanizmu. Tako je od kljunog znaaja odnos
odreenog tipa argumentacione strategije prema tome da
li je onaj ko argumentuje (1) predlaga pred pravnokreativnim telom; (2) pravni subjekt koji sebi razjanjava
pravac delanja koje je pravno regulisano ili pravno regulativno; (3) pravni subjekt u komunikaciji s drugim prav
nim subjektom u vezi s nekim delanjem koje je pravno
regulisano ili pravno regulativno; (4) pravni subjekt pred
sudom, ili (5) sud u sporu. Dalje, veoma je bitno i to da
li argumentacija nastupa nakon ili pre izvrenja pravno
relevantne radnje. Tako, npr., ukoliko pravni subjekt nije
poznavao pravnu normu koja regulie neku njegovu ve
izvrenu radnju verovatno e insistirati na ekstenzivnom
tumaenju normi kako bi za sebe naao opravdavajui
smisao, dok e pravni subjekt koji ima nameru da sklopi
neki vaan ugovor opet, po pravilu, gledati da svojim
pravnim formulacijama d to restriktivnije znaenje itd.
S druge strane, veoma je bitno istraivanje kretanja motivacione sposobnosti pravne dogmatike kod pojedinih
participijenata u pravnim mehanizmima, koje moe ii

sociologija rada

sve do utapanja argumentacije u samorazumevanje

i oiglednost formalne logike. Ovo pitanje postaje
naroito vano kada se odluuje o tome da li je neki
pravni akt (ili radnja) u skladu s nekim drugim pravnim
aktom s kojim mora da bude u skladu, da li je u suprot
nosti s nekim drugim aktom s kojim ne moe da bude u
suprotnosti, te - u sluaju generalnih klauzula - kakav
mu je odnos prema apstraktno odreenom drutvenom
interesu (dobrim obiajima i si.) i da li sredstva koja pri
tom koristi odgovaraju proklamovanom cilju.
Pionir s.p. na Balkanskom poluostrvu bio je Valtazar
Bogii. U svrhu izrade Opteg imovinskog zakonika za
Crnu Goru iz 1888. godine, Bogii je sproveo istraivanje
pravnih obiaja meu Junim Slovenima, rukovoen os
novnim postulatima istorijskopravne kole. Izmeu dva
svetska rata na Pravnom fakultetu u Beogradu delovala
je grupa nastavnika (ore Tasi, Boidar Markovi, Jo
van orevi, Radomir Luki itd.) koja je bila veoma
zainteresovana za s. p. U posleratnoj Jugoslaviji, s. p. je
zamrla kao i sve druge socioloke discipline, ali praktino
nikad nije uspela da se oporavi. Tokom sedamdesetih i
osamdesetih godina XX veka sprovedena su prva em
pirijska istraivanja samoupravnog prava i pravosudnog
sistema. No, sve to nije bilo dovoljno za obnavljanje
discipline, tako da 1991. godine nije postojala nikakva
sociolokopravna teorija koja bi bila u stanju da objasni
raspad SFRJ i njenog pravnog sistema.
O pravo
A. Molnar
sociologija rada. Posebna socioloka disciplina ko
ja se bavi sloenim izuavanjem rada kao drutvene
pojave. Rad ima i tehnike, ekonomske, psiholoke,
medicinske i druge aspekte, ijim se izuavanjem bave
druge nauke o radu. Drutvena strana rada iskazuje se
u meuzavisnosti karaktera, oblika i organizacije rada
i odnosa ljudi u radu i drutvenih svojstava globalnog
drutva. 5. r. prouava oveka u njegovim radnim uloga
ma, drutvene grupe kada delaju kao radne grupe i drugi
akteri u sferi rada, radne organizacije i institucije nasta
le radi ostvarivanja i usm eravanja radne delatnosti,
meuorganizacijske tvorevine (poslovne zajednice,
udruenja, mree, trite rada). Cilj ovih prouavanja
je opisivanje i objanjavanje trajnijih tendencija (pravil
nosti i zakonitosti) u oblikovanju, funkcionisanju i menjanju drutvenih dimenzija rada, pojedinih vidova
i oblika rada i optih karakteristika rada u pojedinim
globalnim drutvima, kao i, uopte, u ljudskom drutvu
tokom njegove istorije. S. r. je teorijska, empirijska i
primenjena nauna disciplina.

sociologija rada
U okviru s. r. postoje i ue discipline: industrij
ska sociologija, sociologija organizacije, sociologija
preduzea, sociologija zanimanja i profesija, sociologija
participacije i samoupravljanja. S. r. moe biti shvaena
kao deo ekonomske sociologije, s tim da ima i stavova
d aje ekonomska sociologija deo s. r. Zbog interdisci
plinarnog karaktera veine savremenih izuavanja rada,
ista se saznanja esto izlau kao znanja iz i. r. i drugih
nauka o radu. Tamo gde se naglaava meuzavisnost
rada i globalnog drutva, jasniji je socioloki karakter
znanja o radu.
Poetno uobliavanje s. r. odvijalo se u okviru in
dustrijske sociologije (znamenita su tzv. Hotornska
istraivanja Eltona Majoa), u kojoj je naglasak bio na
izuavanju ljudske strane industrijskog rada, ili rad u
industriji. Engleski sociolog Vilijam Skot je meu prvi
m a definisao industrijsku sociologiju kao specijalnu
socioloku disciplinu koja prouava industriju, njene
tvorevine i njen odnos prema irem drutvu. Savremeni
autori upozoravaju da kontekst industrije nije jedini u
kojem se odvija rad, ve i kua, odnosno dom moe da
bude takav kontekst.
Pored oznaavanja s. r. kao industrijske sociologije,
to je uestalije u britanskoj i amerikoj sociologiji,
dugu tradiciju ima i celovito zamiljena 5. r. - posebno u
Francuskoj i u drugim evropskim zemljama, ukljuujui
i Rusiju -Tkoja je usmerena na svaku ljudsku skupinu
koja se kristalizuje u vezi s radom (Zor Fridman, Pjer
Navil). Predmet tako shvaene s. r. je izuavanje ljud
skih kolektiva, vrlo razliitih po svojoj veliini i funk
cijama, koje se konstituiu tokom rada. Naglaavanjem
ljudskih kolektiva nastalih u vezi s radom ne iskljuuje
se izuavanje ljudi kao individualnih aktera rada. Neki
autori (Teodor Kaplov) naglaavaju drutvene uloge
koje nastaju u vezi s radom kao sredinje podruje s. r.
Iz toga sledi i kljuna tematika ove discipline: podela
rada, zanimanja i profesije i njihov poloaj u drutvu,
radne organizacije, profesionalne ustanove i udruenja
i trite rada. Ako se eli vie naglasiti meuzavisnost
sfere rada i drugih sfera drutva, kao i uticaj globalnog
drutva, onda se istiu i teme kao to su rad i porodini
ivot, rad i slobodno vreme, pa ak i rad i rat (.
Fridman, P. Navil).
Najnovije sistematizacije saznanja iz oblasti s. r.
(npr. Riard Hol), osim to istiu interdisciplinarnost
i kompleksnost sociolokog izuavanja rada, kljunom
smatraju sledee oblasti: priroda i sutina rada, vrste
rada, individualni odnos prema radu, efekti rada na
poloaj ljudi u drutvu, rodna (polna) dimenzija rada,
rad tokom ivotnog ciklusa ljudi, rad iz organizacijske

560
perspektive, rad iz pespektive moi i drutvene kon
trole, trite rada, rad i porodica, te rad i drugi vidovi
ivota ljudi.
5. r. je u svom dosadanjem razvoju imala odlike
opteg (teorijskog i istraivakog) razvoja sociologije
kao nauke, odlike temeljnih svetskih deavanja u do
menu rada (recimo, ubrzanog irenja industrije i in
dustrijskog naina rada), ali i odlike deavanja u do
menu rada pojedinih drutava. Tako je u amerikoj 5. r.
uestalije bilo bavljenje preduzeima kao kompleks
nim socijalnim organizacijama, problemima upravljanja
i meuljudskim odnosima u preduzeima. U Francuskoj
je ee istican problem drutvenih efekata tehnolokih
promena, ali i problemi radnike participacije i delanja
sindikata. U Nemakoj se posebno izuavalo ponaanje
ljudi na radu, uslovi rada, motivacija za rad, zatim osobenosti rada slubenika u radnim organizacijama, kao
i problemi tzv. saodluivanja. U bivem Sovjetskom
Savezu naroito je bilo naglaeno prouavanje radnih
kolektiva, rukovoenje radnim kolektivima, disciplina
zaposlenih, obuavanje i prilagoavanje zaposlenih zahtevima rada. Novija s. r. u Rusiji izdvaja kao bitna
podruja radno ponaanje, motivaciju, metode i forme
socijalne regulacije rada, radne konflikte, organizacij
sku dimenziju rada, rad i rekreaciju. Posebni napori se
ulau na razvijanju primenjene s. r.
S. r. u SFRJ je u poetku bila pod uticajem britanske i
francuske s. r., te sovjetske s. r. i marksistiki pojmljene
sociologije u celini. Isticao se drutveni karakter rada i
promene u karakteru rada (od najamnog do udruenog)
pod uticajem globalnih drutvenosistemskih promena.
To je povremeno vodilo normativistikom opisivanju i
tumaenju stvarnosti rada u SFRJ. Neki od znaajnijih
sociologa rada (Josip upanov i Veljko Rus) dali su do
prinos iskustvenim izuavanjima rada u radnim organi
zacijama, naglaavajui posebno probleme moi u us
lovima samoupravne radne organizacije. J. upanov
je radnu organizaciju video kao centralni tematski krug
.. r., ali je isticao i vanost izuavanja zanimanja i pro
fesija, kao i drutvenih dimenzija trita rada.
Savremena znanja iz .v. r., pa i brojni sporovi u
znaku su razliitih, povremeno komplementarnih, ali
i suprotstavljenih teorijskih pristupa: bihejviorizma i
psihologizma, strukturalizma i funkcionalizma, kulturalizma, te marksizmom inspirisanog globalno-sistemskog, klasnog i istorijskog pristupa sferi rada. Za
teorijski razvoj i istraivaku praksu s. r. znaajne su
bile i specifine teorijsko-istraivake paradigme: para
digma meuljudskih odnosa, tehnolokog determi
nizma, sociotehnikog pristupa, te paradigme kvaliteta

561
radnog ivota i akcionog istraivanja. S. r. se danas
razvija pod uticajem svih pomenutih teorijskih pristupa
i paradigmi.
O rad 3 sociologija, ekonomska
3 sociologija, industrijska
S. Boli
sociologija razum evanja (nem. Verstehende Sozi
ologie). Smatra se d a je razliku izmeu razumevanja
i objanjenja, kao dva suparnika metodoloka po
stupka u drutvenim naukama, prvi formulisao i za
razumevanje kao prvenstveni metod drutvenih nauka
prvi se zaloio anbatista Viko, sredinom XVIII veka.
Prema njemu, ovek moe razumeti jedino istorijski
(drutveni, kulturni) svet, budui da ga je on i stvo
rio, dok je prirodni svet nedokuivo Boije delo, koje
podlee samo objanjavanju. No, s. r. kao razvijeno
stanovite utemeljeno je tek definicijom sociologije
koju je postavio Maks Veber: ona je nauka iji je cilj ne
samo da objasni ve i da razume i protumai drutveno
delanje; ovo potonje se, opet, odreuje kao postupanje
u kojem uesnici pridaju subjektivno znaenje svom
delanju i orijentiu se prema znaenjima delanja dru
gih. Koristei pojam razumevanja, Veber se naslanja na
tradiciju nemakog istorizma, gde je taj pojam prvi put
upotrebljen za oznaavanje metoda istraivanja istorijskih dogaaja i jedinstvenih kulturnih celina. Vilhelm
Diltaj se zalae za povlaenje jasne granice izmeu pri
rodnih nauka, iji predmet sm po sebi nita ne znai,
te se moe samo objasniti, i duhovnih nauka (nein.
Geisteswissenschaften), iji je predmet (drutvo, de
lanje ljudi, kulturne tvorevine) proet znaenjima koja
su mu ljudi koji u njemu delaju ve pripisali. Poto
je ljudski duh, uopteno uzev, zajedniki i subjektu i
objektu saznanja, meu njima se uspostavlja srodnost
koja omoguava razumevanje. Oko sutinskog pitanja
jedinstva nauka - odnosno, da li su epistemoloki i
metodoloki postulati i procedure zajedniki prirodnim
i drutvenim naukama, ili nisu - razvila se u Nemakoj
krajem XIX veka poznata borba oko metoda (nem.
Methodenstreif). Na jednoj strani stajali su neokantovci
(V. Diltaj, te Vilhelm Vindelband i Hajnrih Rikert), a na
suprotnoj stranipozitivisti ili naturalisti, koji su tvrdili
da meu naukama bilo koje vrste ne sme da bude bitnih
raz|ika: drutvene nauke takoe, da bi zasluile taj naziv,
moraju da operiu istovetnim postupcima istraivanja i
budu usmerene prema istom cilju - objanjenju. Ve je
tada formulisana kritika s. r. koja u osnovnim crtama os
taje ista do danas: razumevanje ne podlee eksperimen
talnoj, ak ni intersubjektivnoj verifikaciji, pa se prema
tome ne moe prihvatiti kao nauni postupak; bliskost

sociologija razumevanja
saznavaoca i predmeta saznanja ne jami objektivnost,
nego, naprotiv, daje mogunost za viestruka tumaenja
koja ostaju individualna i subjektivna.
U tom sporu Veber zauzim a srednju poziciju,
batinei bitne ideje obe strane, mada njegov pokuaj
sinteze nije lien protivrenosti. Veber preuzima ideju o
osobenoj naravi drutvenih nauka, ali nastoji da razume
vanje utemelji kao nauni postupak, podvrgavajui ga
preciznim metodolokim zahtevima kako bi se izbegli
subjektivizam , relativnost i proizvoljnost rezultata
tumaenja. Najpre, iako njegova zamisao razumevanja
povlai izvesno oslanjanje na uivljavanje u stanovite
aktera, ona se ne svodi samo na to. Ako i koristi empatiju, njene rezultate potkrepljuje praenjem empirijskih
pravilnosti ljudskog ponaanja. Nadalje, empatiko
razum evanje je dopunjeno lociranjem subjektivnih
znaenja individualnih aktera u sloeni splet kulturnih
znaenja (u smislu kulturnog jezika, koda ili uni
verzuma - kao to je npr. protestantizam), koja u
datom drutvenoistorijskom sklopu intersubjektivno
vae, a koja se mogu objektivno rekonstruisati i doka
zati. Veber, dakle, razlikuje aktuelno razumevanje
smeranog znaenja (subjektivno pripisanog znaenja)
i razumevanje pomou objanjenja, odnosno racio
nalno razumevanje motivacije, koje ukljuuje smetanje
posmatranog ina u kontekst i pripisivanje racional
nosti akteru. Veber je, svakako, svestan da se akteri
ne ponaaju uvek na racionalan nain, budui da afektivnost, emocije itd. imaju bitnu ulogu u delanju; stoga
ovaj drugi, rekonstruisani tip pripisanog znaenja moe
biti dosta udaljen od subjektivnog znaenja. Meutim,
rekonstrukcija znaenja, koja se kod Vebera velikim
delom odvija primenom metoda idealnog tipa, pred
stavlja jedini nain da se metod razumevanja primeni
kao nauni metod i povee s objanjenjem. Kod Vebera,
za razliku od npr. Diltaja, razumevanje i objanjenje su
nerazdvojni i podjednako neophodni ciljevi sociolokog
poduhvata.
Veberovo naslee s. r. kasnije se razvija u razliitim
pravcima. Teorija drutvenog delanja Talkota Parsonsa insistira na pojmu znaenja kako bi osporila tezu o
iskljuivo instrumentalnom utemeljenju ljudskog dela
nja i drutvene integracije. Fenomenoloka sociologija
Alfreda ica shvata razumevanje kao formu neposred
nog znanja, temeljnu proceduru izgradnje zajednikog
drutvenog sveta u svakodnevnom ivotu. Na osnovu
konstrukata prvog stupnja - znaenja koja svom de
lanju pripisuju sami uesnici i njihovog primarnog ra
zumevanja drugih uesnika - sociolog gradi konstrukte
drugog stupnja, rukovodei se pri tom, kao i kod Ve
bera, objektivnim metodolokim pravilima i proverama.

sociologija razumevanja
Na slian nain razumevanje koriste etnometoologija
i simboliki interakcionizam. Ovim pravcima, koji se
obuhvatajii zbirnim nazivom interpretativne soci
ologije, ponekad se zamera da su razumevanju dali
nesrazmemu teinu nautrb objanjenja i time napravili
korak nazad u odnosu na Vebera. U sasvim drugaijem
pravcu, ideje .v. r. se razvijaju u metodolokom indi
vidualizmu Rejmona Budona, koji se nadovezuje na
Veberovu ideju pripisivanja racionalnosti akteru. Bez
obzira na razlike, osnovni p o s t u l a t r. - da se ljudsko
delanje i njegovi proizvodi moraju tretirati kao obdareni
znaenjem - predstavlja neizostavan element dananje
sociologije, jedno od novih pravila sociolokog me
toda, kako ih je sredinom sedamdesetih godina prolog
stolea formulisao Entoni Gidens.
S razumevanje O sociologija, interpreiativna
/. Spasi
sociologija religije. Posledice religijskog verovanja
i delanja nisu samo religijske nego i drutvene. U meri
u kojoj religija izaziva drutvene posledice, ona postaje
i predmet sociolokog istraivanja, i obrnuto. Istinske
posledice religijskih ideja, verovanja i radnji uvek
prevazilaze vidljive, tj. opaljive i merljive posledice.
5. r. istrauje religiju da bi vie saznala o drutvu:
npr., o nainim a na koje neko drutvo moe da se
integrie, da obezbedi kontrolu svojih lanova, le
gitimnost drutvenih promena itd: Prouavajui re
ligiju, sociolog nastoji da stekne dublji uvid u prirodu
samog drutva. Ako religijske ideje, verovanja i vred
nosti, pored svoje verske funkcije, imaju i neke druge,
sociopsiholoke, onda j e r. (psihologija religije itd.)
kao nauka mogua i opravdana.
Sociolog ispituje svaku pojavu kao da je ona pot
puno uslovljena socijalnim iniocima, iako je svestan
da deluju i inioci druge vrste (bioloki, psiholoki,
antrpoloki, gnoseoloki itd.). Posmatra se religioz
ni oblik ideja, verovanja i vrednosti, a onda se trai
drutveni sadraj kojim je taj oblik ispunjen: npr.,
predstava boga u raznim drutvenim klasama, slojevi
ma i grupama. Sociolog je uveren da izneverava svoju
metodu ako religiju posmatra kao pojavu iskljuivo
odreenu drutvenim uslovima (kako ivi, tako
misli i veruje). Kada sociolog otkrije da u nekoj
religiji ima vie boanstava zakljuuje d a je drutvo
podeljeno (na vie klasa); i kada ustanovi nadreenost
nekog boanstva nad ostalim bogovima, smatra da je
to na simbolian nain izraena hijerarhijska struktura
drutva; i ako otkrije da u nekoj religiji, pored boga,
deluje i avo, zakljuuje o postojanju sukoba unutar za
jednice, sukoba koji se izraava na simbolian nain.

562
Granice s. r. najbolje se mogu uoiti ako se istaknu
razlike izmeu pitanja koja postavlja ona i pitanja koja
postavljaju druge nauke o religiji. U tom smislu emo
prvo razmotriti razliku izmeu pitanja koja postavlja
sociolog religiji i pitanja koja postavlja/z/ozo/religiji.
Metodoloki je vano ustanoviti koji se slojevi religij
skog ivota mogu ispitivati sociolokom metodom, a
koji se opiru takvom istraivanju. Sociologa religija
ne zanima smo verovanje, ve posledice verovanja.
Njega jo interesuje kakav smisao ima prinoenje rtve
za zajednicu ljudi koja prinosi rtvu svome boanstvu.
Filozof-epistemolog moe da postavi pitanje istinitosti
religijskih iskaza imajui u vidu svoju teoriju saznanja i
merila istine. A sociolog religije pita ta ta grupa smatra
istinitim ili neistinitim: za versku zajednicu moe biti
istinito ono to za drutvo filozofa ili naunu zajednicu
ni u kom sluaju ne moe biti istinito.
Odnos i-, /-. i psihologije religije proizlazi iz definicije
religije: jedan sloj posveenje osobnom iskustvu, pored
sloja koji se odnosi na kolektivno izraavanje iskustva.
Vera je od samog poetka ne samo stvar kolektiva nego
i stvar pojedinca. Usamljenost proroka i mistika, mona
ha i sveca itd. dokazuje da oblici verskog ivota nisu
samo drutveni i crkveni ve i pojedinani i lini: vera je
mogua i kao osoben oblik ivota. Dobro je da se otro
razlikuje vera okrenuta spolja od unutranje vere, jer
je unutranje iskustvo ipak neto drugo od spoljanjeg
izraza toga iskustva. Poto religija ima svoju spoljanju
stranu, jasno je da sociolog religije vie panje obraa
prvoj, a psiholog religije drugoj strani. Pobonost kao
crkvena obaveza razlikuje se od pobonosti kao linog
oseanja. Zato .9. r. istrauje ponaanje vernika, a psi
hologija religije njihove stavove. Ovde je jasan preokret
u nainu gledanja na religiju, preokret u metodi: od
spoljanjeg prema unutranjem, od drutvenog prema
individualnom, od uzroka i posledica prema motivima
i svrhama.
Osnovna razlika izmeu sociolokog i antropolokog
pristupa religiji moe da se ukratko naznai na sledei
nain: sve religije govore o istom, ali na razliite naine
i razliitim jezicima. U sutini, jedna vera ispoljava se u
raznovrsnim oblicima verskog ivota. Razlike izmeu
ljudi ne lee u njihovoj strukturi, nego u njihovoj kul
turi. ovek nosi u sebi sklonost da veruje, a ova sklonost
se drutvenoistorijski oblikuje tako da on postane bu
dista, taoista, hrianin itd. Bit vere se ne menja, menja
se samo oblik: to je nuan zakljuak iz antropolokog
razum evanja vere. Iako je antropolog zaduen za
otkrivanje univerzalnih istina, pa ga Klod Levi-Stros
naziva astronomom drutvenih nauka, ne znai da

563
se i on sm ne bavi terenskim istraivanjima posebnih
naroda, njihovih kultura i linosti koje ih stvaraju.
Svaka religiozna ideja, obred, ustanova itd. sadre
svoju dugu istoriju, koja pomae da se oni danas bolje
razumeju. Nas interesuje nain verovanja i miljenja
naih predaka da bismo bolje razumeli na nain vero
vanja i miljenja i obezbedili mogunost poreenja:
izuavamo njih da bismo razumeli sebe. Tako, npr., u
istoriji religije, od samog poetka, mogu da se utvrde
dve tradicije: jedna je nezvanina (mistina, osobna,
nemirna, stvaralaka), a druga je zvanina (crkvena,
organizovana, legalistika, birokratizovana). Sledi da
istorija religije nije isto to i istorija crkve.
Kada je re o teorijskim pravcima u s. r., treba rei
d a je nauno istraivanje religije zapoelo pitanjem o
njenom poreklu (izvorima, uzrocima, genezi). Tako
postavljeno pitanje je poglede svih nauka o religiji
okrenulo prema tzv. prostim kulturama, to je esto podrazumevalo i vrednosni sud da su one primitivne.
Dugo je trebalo da se shvati da iz injenice d aje primi
tivni ovek bio uglavnom religiozan ne sledi d aje reli
giozan ovek uglavnom primitivan. Pitanje o apsolut
nom poetku religije danas se ne smatra bitnim, zbog
toga to se dri da se bit religije moe saznavati i bez
poznavanja njenog prvog oblika: jedno je pitanje koji
nam je prvi oblik religije poznat, a drugo je pitanje o
najstarijem obliku religije uopte.
Teorija o strukturi religije raspituje se o sastavnim
delovima religije i njihovim meusobnim odnosima.
Tako ona otkriva da religija ima dogmu, iskustvo,
obred, simbole, vrednosti, norme, svete linosti i zajed
nice, sveta mesta itd. Dve religije mogu imati posve iste
sastavne delove ali razliitu strukturu, jer su ovi delovi
meusobno povezani na dva razliita naina.
Teorija o razvoju religije pokazuje i dokazuje kako
se jedan oblik religije menja u toku vremena, dobijajui
ili gubei neka obeleja: od jednostavnih oblika vere
prema sloenim, od vere u spoljanje sile prema veri u
unutranje moi, od vere u vie bogova do vere u jednog
boga itd.
Funkcionalistika teorija religije ne pita ni za pore
klo, ni za strukturu, ni za razvoj religije, ve za njene
funkcije u linom i drutvenom ivotu. Svako vero
vanje koje ne zadovoljava neke ljudske, drutvene i line
potrebe i elje osueno je da izumre. Religija nije izu
mrla. Ona zadovoljava neke potrebe i elje.
Teorija o obliku religije istie kako se razliiti
sadraji mogu javiti u istom obliku. Simboli su takvi
oblici koji u sebe mogu usisati raznolike duevne i
drutvene sadraje: od poetka do kraja svoga razvoja,
simboli tee istom obliku.

sociologija saznanja

Teorija znaenja religije ne mari toliko za injenice

koliko za znaenja koja pojedinci i grupe pridaju tim
injenicama. Prinoenje rtve na oltar i ubistvo na trgu
posve su istovetni po posledicama, ali razlititi po
znaenjima: jednom je to sveti in koji odobrava zajed
nica vemika, a drugi put je to zloin koji zasluuje osudu
i s verskog stanovita. Jednom se ljudsko delovanje po
javljuje u obliku dogaaja, a drugi put u obliku znaenja
koje su mu uesnici pridali.
Sa stanovita kognitivne teorije religije, religija se
moe razumeti iznutra, tj. od strane vemika koji imaju
svoja vlastita merila istine i smisla, i izvana, tj. od strane
istraivaa koji vrednuje religijske iskaze s obzirom na
merila svoje nauke i filozofije. Posmatranje jedne re
ligije iznutra znai izvetavanje o njenim vrednostima,
simbolima, obredima itd. sa stanovita ljudi koji je ive.
Ako o toj religiji govori posmatra spolja, onda on o njoj
obino govori sa stanovita svoje kulture i njenih merila
vrednovanja. to istraiva neke religije smatra bitnim
za tu religiju, ljudi te religije mogu smatrati sporednim
ili potpuno nevanim.
Teorija o vrednosti religije istie da svako drutvo
mora da se temelji na nekim apsolutnim vrednostima,
koje njegovi lanovi smatraju svetim, a o kojima se
oni ne mogu da spore. Ove svete vrednosti slue kao
merila za vrednovanje svih svetovnih radnji, u okviru
svetovnih sistema verovanja, miljenja i delanja, koji
ne mogu da svoje posebne vrednosti nametnu kao ap
solutne i univerzalne, jer takve ve postoje i o njima
postoji saglasnost zajednice.
ta mogu da saznam o religiji zavisi od izbora teorij
skog stanovita, jer ono odreuje koja pitanja mogu da
postavim i koje odgovore mogu da dobijem: pitanje ta
je bitno a ta nebitno relativizuje se s obzirom na izbor
stanovita. Zato je ispravno da se objanjenju i razumevanju religije pristupi s vie strana. Sa svakom teorijom
0 religiji odmah su date i granice njenog objanjavanja
1razumevanja.
3 religija 3 religioznost 3 veroispovest
. iinji

sociologija saznanja. (1) U irem smislu, posebna

socioloka disciplina iji poslenici istrauju, najpre,
na koji nain vansaznajne determinante, prvenstveno
drutveni inioci ivota ljudi kao istovremenih sub
jekata i objekata procesa proizvodnje ili konstrukcije
saznavanja, utiu na pojavu Jeziku artikulaciju, oblike,
strukturu, funkcije, institucionalizaciju i organizaciju,
razvoj, znaenja, vrednost i istinitost saznajnih sadraja
procesa miljenja; potom, kako rezultati ovog procesa,
preovlaujue ideje i saznajni sadraji drutvene i indi

sociologija saznanja

564

vidualne svesti u okviru svih vrsta kulturnih tvorevina

i delatnosti ljudi koje se u datom prostoru i vremenu
smatraju znanjem, putem svog irenja i primene, utiu
na drutvene okolnosti u kojima su nastali. S obzirom na
injenicu da su se, u razvoju sociologije, postepeno izd
vojile posebne discipline specijalizovane za ispitivanje
uzajamnog odnosa prvenstveno drutvenih okolnosti i
idejnih sadraja svesti u okviru pojedinih oblika kulture
i drutvenih delatnosti (religije, morala, nauke, obra
zovanja, politike, prava, privrede, rada itd.), 5. s. se esto
shvata (2) u uem smislu, kao ispitivanje drutvene uslovljenosti pogleda na svet raznih drutvenih grupacija
i ideolokog karaktera njihovog saznanja prvenstveno
0 drutvu i istoriji.
Pod ovim nazivom, s. s. se prvi put pominje 1909.
godine, a kao sociologija znanja biva institucionalizovana dvadesetih godina XX veka u Nemakoj. Koristei
sociolokosaznajni diskurs, moglo bi se rei d aje s. s.
svojevrstan intelektualni odgovor na izazove dugotraj
ne drutvene, ekonomske, politike, kulturne, moralne
1 misaone krize ondanjeg doba, te izraz samorefleksivnog prepoznavanja vlastite drutvene uslovljenosti
samih utemeljivaa ,s. ,y. Ova viedimenzionalna kriza,
koja je podrazumevala ruenje starih i pojavu novih
drutvenih struktura i vrednosti, kulminirala je Prvim
svetskim ratom. U tom masovnom sukobu, ija je ra
zornost bila uveana primenom naunih i tehnikih
saznanja u proizvodnji sve ubojitijih oruja, dolo je

Sporna pitanja u s. s.

do ruenja otomanskog, austrougarskog, nemakog

i ruskog carstva, slabljenja britanske imperije i uspo
na SAD kao privrednog, politikog i vojnog lidera u
svetskim razmerama, kao i do Oktobarske revolucije u
Rusiji, neuspele pobune radikalnih radnikih partija u
Nemakoj i Maarskoj, globalne ekonomske depresije,
te uspona faista i nacista na vlast u Italiji, Nemakoj i
Spaniji. U tom razdoblju, istraivai saznanja morali su
da uoe drutvenu uslovljenost oprenih objanjenja i
razumevanja izvora pomenute krize.
U toku prethodnih kriznih razdoblja u razvoju
drutvenog ivota i miljenja ljudi, brojni teoretiari od antike, preko srednjeg veka do modernog doba polazei od razliitih sistema ontolokih, epistemolokih
i praktikih uverenja, formuliali su na razliite naine
svoja uenja o vansaznajnim tem eljim a saznajnih
stanovita i obrazaca m iljenja pripadnika itavih
grupacija (zanim anja, naroda, elita, stalea, klasa
itd.), koji ne mogu da se svedu na psiholoke faktore
opaanja, zakljuivanja, emocija i volje pojedinaca.
Klasici s. s., Maks eler i Karl Manhajm, opredeljujui
se za razliite teorijsko-metodoloke okvire istraivanja
odnosa izmeu vansaznajnih osnova saznanja i samog
saznanja, doli su do razliitih odgovora na neka od
kljunih pitanja i problema 5. s. O dgovori elera i
Manhajma, ilustrativni za suprotstavljena stanovita o
jednom delu temeljnih problema j. s., ovde su tabelarno
prikazani.

Odgovori M. elera

Odgovori K. Manhajma

(1) ta sainjava
vansaznajnu
deterministiku osnovu
raznih oblika i funkcija
saznanja?

-neprom enljivi nagoni i oseanja

(razmnoavanje, dominacija, prehrana i
privreivanje, strah, uenje, ljubav).

- antagonistiko diferenciranje
drutvenih grupacija koje
imaju suprotstavljene interese
i sklonosti u praktinom
delovanju.

(2) Koliki je stepen

nezavisnosti sistema
ideja?

- ideje i vrednosti platonovski

nezavisno vae po sebi i za sebe i
mogu se preobraziti u realne oblike
ivota samo kada ih zainteresovano
subjektivno ja u inu nagonski
motivisanog emocionalnog preferiranja
preuzme kao svoj cilj.

- drutvena osnova i saznajni

sadraji svesti su dve dimenzije
jedinstvenog procesa; razlike u
pogledima na svet su funkcija
egzistencijalne uslovljenosti
misleeg i vrednujueg subjekta
kao pripadnika ire drutvene
grupacije, a ne individualne
psiholoke motivacije.

565

Sporna pitanja u s. s.

Odgovori M. elera

sociologija saznanja

Odgovori K. Manhajma

(3) Koliki je domet

uticaja vansaznajne
osnove na saznanje?

- ona determinie javljanje interesovanja za pojedine sfere istraivanja,

dominantan oblik i funkcije saznanja,
usporava i ubrzava irenje idejnih
sadraja.

- ona, osim geneze,

dominantnog oblika i funkcije
saznanja, determinie i logiko-kategorijalni aparat sreivanja
iskustva i saznaj nu vrednost
idejnih sadraja svesti.

(4) Koje su zakonitosti

i perspektive razvoja
egzistenicijalno
uslovljenog saznanja i
drutva?

- kada u prirodno zakonitoj smeni

dominacije nepromenjivih nagonskih
poriva preovlada nagon za prehranom
i privreivanjem, slaba mo duha da
utie na umne promene u realnom
ivotu potpuno iezava, a liberalni
skepticizam ustupa mesto spremnosti na
diktaturu.

- pokretaka snaga istorijskog

razvoja je sukob meu klasama
i, mada se utopija potinjene
klase ne moe u celini ostvariti,
ba kao ni konzervativna
ideologija vladajue klase, ona
ima progresivnu ulogu kao
instrument kolektivnog delanja
u pravcu jo nepostojee ali
ostvarive reorganizacije poretka
drutvenih odnosa.

(5) Kako prevazii

relativistike implikacije
teze o egzistencijalnoj
uslovljenosti svakog
saznanja o drutvenim i
kulturnim injenicama?

- objedinjavanjem raznih oblasti i

oblika saznanja o trajnim vrednostima
u celinu alternativnih ostvarenja
unutranjih mogunosti ljudske prirode
posredstvom simpatetikog odnosa
izmeu ljudi, prirode i Boga

- dinamikom sintezom - koju

obavlja slobodnolebea
inteligencija - razliitih
aspekata istine to je
sadre oprene perspektive
egzistencijalno povezane s
njihovim konkretnim mestom u
drutvenoj strukturi.

Zajedniko antipozitivistiko stanovite, protiv

ljenje vulgarnom ekonom icizm u, kao i neuspeh u
prevazilaenju relativizma, doveli su i elera i Man
hajma do slinih odgovora na jo dva sporna pitanja.
Najpre, (6) postoji Ii kvalitativna razlika u pogledu
uticaja vansaznajnih inilaca na proces saznavanja
kulture i prirode? Najzad, (7) da lije neophodno da se
socioloka analiza relacija izmeu vansaznajne osnove
i saznanja dopuni epistemolokom analizom istinosne
vrednosti egzistencijalno uslovljenog miljenja? I
eler i Manhajm su se sloili da su prirodnotehnika
saznanja univerzalno valjana bez obzira na konkretno
preovlaujuu hijerarhiju vrednosti, odnosno konkretnu
konstelaciju drutvenih odnosa moi i suprotstavljenih
klasnih interesa. I eler i Manhajm su se, obojica, za
ustavili na sociolokoj analizi pogleda na svet i inter
pretaciji istorije i politike itavih grupacija koristei
metode uivljavanja, odnosno smisaonog pripisivanja,
ne razraujui kriterijume istinitosti pluraliteta egzi
stencijalno uslovljenih sistema ideja.

Upravo zbog neuspeha u prevazilaenju relativi

zma, elerova i M anhajm ova s. s. brla je izloena
kritici s gledita meusobno suprotstavljenih teorijsko-metodolokih stanovita. S jedne strane, Teodor Adomo,
utemeljiva kritike teorije autoritarnog i potroakog
drutva, zamera sociolozima saznanja na tome to kri
tiku istinosne vrednosti idejnih sistema zamenjuju anali
zom njihove interesne uslovljenosti i funkcija. S druge,
pak, strane, Karl Poper zamera sociolozima saznanja
na njihovom nastojanju da individualnu objektivnost
postignu putem samorefleksivne socioanalize, umesto
putem intersubjektivne kritike u okviru zajednice saznavatelja, te putem podvrgavanja svaije teorijske kon
strukcije najrigoroznijim pokuajima opovrgavanja.
Nakon smrti elera, dolaska Hitlera na vlast i emigra
cije Manhajma u Englesku a Horkhajmera i Adorna u
Ameriku, u tradicionalnom anglosaksonskom idejnom
okruenju (empirizam, nominalizam, pragmatizam,
pozitivizam i skepticizam), te s obzirom na tadanje
drutveno okruenje (ekonomski rast i relativna politi-

566

sociologija saznanja

ka stabilnost posle Drugog svetskog rata), namesto

spekulativnih filozofsko-teorijskih istraivanja iz
prve polovine XX veka, preovladala su preteno em
pirijska, kvantitativna istraivanja koja bivaju uzdignuta
u rang neospornog znanja. Ispitivanje valjanosti pre
tenzija na istinitost takvog znanja po bilo kojem kriterijumu naputeno je postoje zakljueno da drutvena
geneza misli ne mora nuno da utie i na njenu istinitost
ili lanost.
Osnovna teza s. s. o drutvenoj uslovljenosti saznanja
danas je ukljuena u optu socioloku teoriju i posebne
discipline, a pitanja optih zakona razvoja saznanja (sa
izuzetkom monumentalnog Sorokinovog pokuaja)
gotovo su naputena sredinom XX veka.
Zahvaljujui porastu recesije i nezaposlenosti, broju
i intenzitetu drutvenih sukoba, te umnoavanju meu
sobno nepomirljivih modela miljenja krajem XX veka,
sociolozi saznanja ponovo poinju da se bave pitanjima
emancipatorskog potencijala komunikativnog delanja
(Jirgen Habermas), kao i identitetom moi i znanja, personifikovanim u liku strunjaka koji monopolizuju razli
kovanje izmeu normalnog i patolokog (Miel Fuko).
Ponovnom usponu kritikog i angaovanog stava s.
doprinele su i feministike studije o dominaciji patri
jarhalnosti, ak i u sferi pojmovne prakse u drutvenim
naukama (Dorati Smit).
O ideologija 3 saznanje 3 sociologija nauke
V. Vralua-Zunji

sociologija sela [ruralna sociologija]. Socioloka di

sciplina koja nastaje poetkom XX veka, u doba kada se
selo i seljako drutvo (zahvaeni globalnim modemizacijskim procesima industrijalizacije i urbanizacije)
susreu sa sociologijom kao optom teorijom takvih
promena. Tada se javlja potreba, ali tek tada postoji i
mogunost, da se nagli preobraaj seljakih drutava (nji
hove tradicionalne agrarne strukture, lokalne drutvene
organizacije i osobene narodne kulture) racionalno shvati
i objasni u svetlu nastajue sociologije. Tako je sadrajno
uoblien i osobeni predmet \. .s. koja se bavi tradicional
nim seljakim drutvom, njegovom strukturom i razvojem
i, uopte, drutvenim promenama u selu: promenama u
nainu privreivanja, stanovanja i oblikovanja srodnikih
i susedskih odnosa u lokalnoj seoskoj zajednici, tj. pro
menama u seljakom nainu ivota.
S. s. je jedna od najstarijih posebnih sociologija koja se
u tradicionalnim i tipino seljakim drutvima skoro pokla
pa sa sociologijom uopte, a neposredno se preplie sa
svim drugim posebnim sociologijama. Od srodnih nau
ka, problemski je najblia sociokulturnoj antropologiji i
etnologiji, s kojima zajedno prouava strukturu i promene

tradicionalnog narodnog (seljakog) ivota. Vredan podsticaj razvoju 5. s. dala je agroekonomija, koja teorijski
prouava poljoprivredu kao primarnu granu narodne
privrede, kao i agrarna politika, koja se bavi praktinim
merama dravnog usmeravanja razvoja poljoprivrede
(i sela) prema unapred odreenim ciljevima. Danas je
planiranje integralnog drutvenog razvoja seoskih regiona
i naselja najsnaniji praktini podsticaj za razvoj s. s.
S. s. se najpre institucionalizuje u SAD, gde je i naj
razvijenija. Danas gotovo da nema univerziteta na kojem
se studira sociologija ili agronomija, a da se na njemu ne
studira i s. s., bilo kao samostalan predmet ili u okviru
sociologije naselja, agrarne sociologije ili sociologije
lokalnih zajednica. Tamo gde je najrazvijenija, s. s. se
neguje na posebnim katedrama ili institutima, preko za
sebnih udruenja i asopisa. Prvu katedru za 5.5. osno
vao je u SAD arls Galpin (Viskonsin, 1911). Kasnije je
(1934) u SAD osnovano i prvo Drutvo za ruralnu soci
ologiju i prvi specijalizovani asopis (Rural Sociology,
1935). Evropsko drutvo za ruralnu sociologiju osnovano
je 1957, a od 1960. izdaje svoj asopis Sociologia ruralis. Od 1976. deluje i Meunarodno udruenje za ruralnu
sociologiju koje organizuje svetske kongrese ruralista i
koordinira saradnju meu nacionalnim udruenjima i in
stitucijama.
U zemljama s razvijenijom tradicijom formirana su
nacionalna udruenja ruralista ili sekcije u okviru irih
udruenja sociologa, a pokrenuti su i specijalizovani
asopisi, meu kojima je jedan od prvih i uglednijih bio i
jugoslovenski Sociologija sela (Zagreb, 1963). Problemi
s. s. odslikavaju razlike u karakteru drutvenih procesa
u razvijenim industrijskim drutvima Zapadne Evrope,
Seveme Amerike i Japana, u odnosu na manje razvijena
drutva Istone Evrope i June Amerike i nerazvijene
zemlje Azije i Afrike. Kod prvih se tranzicija od seljakog
ka modernom drutvu ve odigrala, dok je kod drugih
ovaj prelazak u punom jeku. Paradoksalno je to to je s.
s. najmanje razvijena tamo gde bi bila najpotrebnija, u
nerazvijenim zemljama Azije i Afrike, gde su praktini
problemi i najtei. Tu je i s. s. pod neposrednim pritiskom
egzistencijalnih problema prehranjivanja i elementarnog
preivljavanja stanovnitva koje se naglo uveava, te
radikalnih politikih ideologija, populistikih pokreta i ne
demokratskih reima. U nerazvijenim drutvima, kao i u
onima koja su se nazivala socijalistikim, u centru panje
su bili problemi raslojavanja sela, siromaenje seljaka,
agrarne reforme, pitanja optimalnog oblika seljakih kooperativa i lokalne ekonomske i politike organizacije
seljaka, kao i najpodobnijih akcionih modela kulturnog
prosveivanja i iskorenjivanja svakojake bede.

567
U najnovije vreme, energetska kriza, ekoloki pro
blemi, eksplozija stanovnitva u nerazvijenom i depopu
lacija sela u razvijenom delu sveta, otvaraju nove sporove
i bacaju novo svetio na dominantne modele globalnog,
agrarnog i ruralnog razvoja. Splasnuo je tehniki opti
mizam, a panja je usmerena ka ekolokim problemima
drutvenog razvoja. Time s. s. dobija nove podsticaje i
brojne nove izazove kad prouava uibanizovanje seoskog
prostora, alternativnu poljoprivredu i proizvodnju zdrave
hrane, primame odnose u lokalnim zajednicama, modernizovanje tradicionalnih kulturnih obrazaca i inte
gralni ruralni razvoj.
S. s. u nas ima vrednu batinu koju su nam ostavile
njene pretee, oni koji su prvi prouavali pojedine as
pekte tradicionalnog ivota junoslovenskih naroda i broj
ne probleme modernizacije srpskog seljakog drutva.
Takvi su istorijski spisi Vuka Karadia i politiki spisi
Svetozara Markovia; istoriografske studije starog srp
skog sela Stojana Novakovia i prouavanja pravnih
obiaja u Junih Slovena iz pera Valtazara Bogiia;
antropogeografske studije Jovana Cvijia i etnograf
ski radovi Jovana Erdeljanovia i Tihomira orevia;
angaovani spisi o zadrugarstvu Mihaila Avramovia i
o seljatvu i poljoprivredi Dragoslava Jovanovia. Svo
jevrsnu sintezu ove etnosocioloke tradicije ine radovi
Sretena Vukosavljevia, istinskog osnivaa nae s. s.,
koji je od 1938. do 1941. godine prvi predavao ruralnu
sociologiju na Pravnom fakultetu u Beogradu. Njegov
sledbenk Cvetko Kosti poinje 1961. da predaje s. s.
na Filozofskom fakutetu u Beogradu, a Radomir Luki,
posredstvom Odbora za selo SANU, skree panju ire
javnosti na razvojne probleme srpskog sela. Danas se i
nai ruralisti prevashodno bave deagrarizacijom drutva,
depopulacijom sela i modernizacijom poljoprivrede.
O ruralnost 3 selo 3 seljatvo
M. Milrovi
sociologija sporta. Socioloka istraivanja sporta
ukazuju na vezu koja spaja sport s raznovrsnim poja
vama drutvenog ivota. 5. s. u mnogim zemljama ve
se konstituisala kao posebna nauna disciplina.
Prikaz s. s. najee zapoinje osvrtom na studiju Johana Hojzinge Homo Indern, ( 1939), koj i sport posmat
ra kao element zabave i aktivnosti koja naputa podruje
igre. Nezaobilaznim se smatra i rad Roe Kajoa Igre i
ljudi (1958), u kojem se o sportu govori kao o zanatu
koji postepeno gubi smisao igre. Sport se analizira kao
simboliki dijalog, posmatra kao jedinstvo rada i za
bave. Sport nije izolovan od celine sociokulturnih po
java, ve je sastavni deo drutvene stvarnosti, drutvene
strukture, pojava svakodnevnog ivota. Bitno svojstvo

sociologija sporta

savremenog naina ivota je ekspanzija masovnih za

bava, posebno sporta kao spektakla. Ako tome dodamo
i stanovita koja sport odreuju kao elemenat ivotnog
stila (Torsten Veblen, Teorija dokoliarske klase, 1899),
jasno je da on predstavlja vanu sociokulturnu pojavu.
Stoga s. s. trai i otkriva uticaje koje sport utiskuje na
ire drutvene promene, savremeni nain ivota, na
ponaanje ljudi koji se bave sportom ili na one koji pred
stavljaju revnosne posmatrae sportskog spektakla.
S. s. se bavi pitanjim a konteksta i drutvene uslovljenosti sporta. Njen razvoj nije prosta posledica
razvoja savremene sociologije, njenog rasprostiranja
na sve novije i novije pojave. Taj razvoj nije, kako
neki misle, izraz mode u odnosu na druga socioloka
istraivanja. S. s. javlja se kao odgovor na najrealnije
potrebe sportskog pokreta, ona je neposredni rezultat
tih potreba; ona ukazuje na usku meuzavisnost izmeu
razvoja sporta i razvoja odreenih oblasti drutvenog
ivota, odreenih pojava u kulturi i civilizaciji. Pratei
istraivanja sporta, uvidelo se da postoji poremeena
ravnotea u ovom podruju izmeu radova biolokih i
psihobiolokih nauka i studija drutvenih nauka (soci
ologija, antropologija i socijalna psihologija), to nanosi
tetu potpunom poznavanju sporta kao nove drutvene
injenice.
Sport jo nema svoje mesto u velikim sociolokim
sistemima. Umesto produbljenih istraivanja esto se
susreemo sa iuavanjem nad injenicom da su so
ciolozi tako malo panje posvetili sportu, ili s konstata
cijom da su socioloka istraivanja u vezi sa sportskim
fenomenom toliko u zakanjenju u odnosu na druge
nauke da ovo koi sportsku politiku i samu sportsku
praksu (ofr Dimazdije).
Istraivanja u oblasti sporta, bar kad je re o soci
ologiji, nemaju dugu tradiciju i kontinuitet. Uzrok tome
je to se meu prvim inicijatorima posleratne sociolo
gije naao veliki broj istraivaa iz kruga profesionalnih
sociologa, koji sebe nisu doivljavali kao naslednike
tradicije i bogatijeg istraivakog iskustva na ovom
polju.
Jedan od prvih pokuaja da se razmotri sutina sporta
sa sociolokog aspekta predstavlja rad Gintera Rizea
Sociologija sporta (1921). To, meutim, ne znai da
je ovo bila prva publikacija na temu drutvenih pro
blema sporta. Najbolji primer za to je knjiga Hajnriha
Stajnicera Sport i kultura ( 1910), u kojoj autor raspra
vlja o odnosu sporta prema kulturi. Postavljajui se
negativno prema vrhunskom sportu, ova knjiga je naila
na irok odjek u sportskom svetu toga vremena. Mada
nije isticalo zavisnost sporta od drutvenoistorijskih
uslova (pre bi se reklo da ih je negirao), Rizeovo delo

sociologija sporta

se ne moe zaobii zahvaljujui nainu na koji se bavi

humanistikim i kulturnim vrednostima i njihovim po
vezivanjem sa sportskom aktivnou. Po njemu, sport
je reakcija na celokupan sistem koji oveka preobraa
u mainu.
Rizeove ideje za konstituisanje 5. s. veoma su
znaajne je r je on napisao prvo sistematsko delo iz
s. s. Njegov nain tumaenja ove pojave pripada tradiciji
filozofije sporta, a razvijao se pod uticajem ideja Fridriha Niea, Maksa Vebera, Osvalda penglera i Karla
Marksa (mada je Rize tvrdio da Marksovo uenje nije
uticalo na njegove ideje).
Savremena socioloka istraivanja posmatraju sport
kao oblik kulture, sport u svakodnevnom ivotu, komercijalizaciju sporta, sport kao spektakl itd. Ona ukazuju
na drutvenu funkciju sportske dokolice, uzajamnu po
vezanost sportske dokolice i rada, kao i znaaj sporta za
adaptaciju u radu. Nisu izostavljeni ni problemi popu
larnosti sporta, sportskih ampiona, zvezda (idola
trija), a znaajna panja posveena je i odnosu izmeu
igre i sporta i sporta i rada. Posebno mesto posveuje
se razmatranju profesionalnog sporta, naroito tekoa
koje se javljaju pri pokuajima da se razgranii amater
ski i profesionalni sport.
Sve je vidljivija primena sociolokih saznanja pri
upravljanju sportom kao drutvenom institucijom, te
u prouavanju njegovih mogunosti u realizaciji in
dividualnih i drutvenih potreba. Saznanja do kojih
su doli sociolozi sporta mogu se iskoristiti kao skup
pretpostavki za planiranje i upravljanje drutvenim
sistemom sporta. Druga oblast praktinog prouavanja
sociologa na tom podruju tie se drutvene mikrostrukture sporta, a pre svega formalne i neformalne struk
ture sportskih kolektiva, kao to su klubovi, sportske
grupe (naroito vane u timskim sportovima), stihijske
amaterske grupe, sociometrijski sistemi, dominantne
grupe, grupe koje vre uticaj (grupe za pritisak) i si.
Od prouavanja ovih mikrostruktura u velikoj meri za
visi pravilno i efikasno funkcionisanje sporta kao celovite institucije i realizacija ciljeva koje ova institucija
postavlja. Izraziti primer takvog prouavanja moe biti
uticaj formalne ili neformalne strukture na tok i efekte
sportskog treninga, kao i na ostvarivanje rezultata.
Cesto se govori i o sociotehnikoj funkciji s. koju
karakteriu istraivanja ivotnih preokupacija, obrazaca
ponaanja, interesovanja, sistema vrednosti i linosti,
ljudi od sporta, pre svega sportista, ali i funkcionera
i korisnika sporta (ima se u vidu tzv. psihologija tri
bina, odnosno psihologija sportske publike). Ova strana
posmatranih pojava nalazi se na granici izmeu soci
ologije i psihologije sporta; jednom reju, ona moe biti

568
predmet interesovanja sociologa sporta koji polaze od
individualnog.ponaanja (posmatranog u drutvenom
kontekstu) i prouavaju drutveno uslovljene kompo
nente psihologije uesnika u sportu.
3 dokolica 3 igra
D. Kokovi
sociologija svakodnevnog ivota, v. svakodnevni
ivot
sociologija um etnosti. Kao poseban socioloki pri
stup ili podruje socioloke analize, a za neke i posebna
socioloka disciplina, .v. u. ispituje odnose izmeu umet
nosti i drutva. U zavisnosti od prihvatanja ili odbaci
vanja obuhvatnog pojma umetnosti, s. u. se ili konstituie
kao opta sociologija svih posebnih umetnikih rodova
i vrsta ili se grana na socioloko ispitivanje posebnih
umetnosti, tj. na posebne sociologije: knjievnosti (ro
mana, drame), muzike, likovnih umetnosti, pozorita,
filma itd. U nemakoj sociologiji se sintagma .v. u. (Kun
stsoziologie) koristi i u uem znaenju, kao sociologija
likovnih umetnosti.
Savremenu s. u. karakterie mnotvo razliitih i esto
suprotstavljenih teorija i metodolokih pristupa, pa njena
definicija mora uvaavati sve znaajne istraivake i te
orijske napore, interesovanja i predmetna usredsreenja.
Stoga se moe smatrati da savremena 5. u. istrauje sve
aspekte odnosa um etnosti i drutva, tj. sve aspekte
drutvenog fenomena umetnosti, koji obuhvata proiz
vodnju, distribuciju i recepciju umetnosti u svagda
konkretnim drutvenoistorijskim uslovljenostima, kao
i pojave simbolikog objektiviranja razliitih formi
drutvenosti u umetnikim delima.
I
sama istorija 5. u. predstavlja sled, proishoenje ili
odbacivanje razliitih zamisli, teorijskih i metodolokih
okvira. Posle antikih i srednjovekovnih rasprava o za
bavnoj, moralnoj, vaspitnoj i religijskoj funkciji umet
nosti, temelji s. u. kao modeme nauke postavljeni su u
XIX veku - insistiranjem na totalnoj i nunoj povezano
sti umetnosti i drutva - u delima Madam de Stal, Luja
de Bonala, IpolitaTena, an-Mari Gijoa, Karla Marksa,
Aleksisa de Tokvila i drugih. U XX veku precizira se
predmet i diferenciraju metodoloki pravci u s. u., uz
uoavanje ne samo relativne autonomije umetnosti ve i
njenog suprotstavljanja drutvu. Teorijsko-metooloke
rasprave us. u. zapoele su na tragu spora oko metode
(nem- Methodenstreit) i proishodeeg spora oko pozitivizma (Positivismusstreit), sueljavanjem shvatanja o
tome da lije polazitem, u. u sociologiji ili pak u umet
nosti, kao i nadmetanjem odgovarajuih metodolokih
shvatanja. Spor je nastavljen u diskusiji izmeu Alfon-

569
sa Zilbermana, zastupnika empirijske s. u., i Teodora
Adoma, zastupnika dijalektike s. u., pre svega o tome
da li je osnovni predmet s. u. umetniki doivljaj u ko
munikaciji umetnikog dela ili deifrovanje drutvenog
sadraja objektiviranog u umetnikim delima, kao i o
metodolokim i istraivakim prioritetima koji otuda
slede. Znaajan marksistiki uticaj na razvoj 5. u. kree
se od dogmatske primene heuristiki neplodne sheme
baza-nadgradnja do neomarksistikih nastojanja da
se umetnost uzme kao prototip autentine drutvene
prakse, prototip kritike i subverzivne delatnosti, od
nosno medij najdubljeg razumevanja drutvenosti.
U savremenoj s. ti. ravnopravno opstaju: strukturalistiko-semiotiki pristup, interpretivistiki pristup
(uglavnom hermeneutika s. u ), postmodemistiki pri
stup, empiristiki pristup (preteno funkcionalistika
.v. i/.), kritiki pristup (neomarksistika i feministika
5. u.). Dijapazon istraivakih toposa veoma je irok.
Umetnost je danas predmet sociolokog ispitivan ja onda
kada predstavlja znaajnu drutvenu injenicu. U ob
lasti proizvodnje, to su, pored ostalog, sledea pitanja:
institucije umetnikog obrazovanja (kole, akademije),
drutvene grupe, statusi i uloge umetnika, umetniki po
ziv i profesionalizacija umetnikih delatnosti, mcnat,
sponzorstvo, ekskluzivna i masovna umetnika produk
cija, auratinost i reproduktivnost umetnikih dela itd.;
u oblasti distribucije-, organski umetniki posrednici
(npr. izvoai) i drutvene institucije posredovanja (mu
zeji, galerije, koncertne agencije, asopisi, izdavai),
masovni mediji itd.; u oblasti recepcije: tipovi publike,
tipovi i diferenciranje ukusa u zavisnosti od drutvene
pozicije recipijenata, samoreprodukovanje tipova ukusa
i tipinih grupa recipijenata, kritika, nagrade, cenzura,
trite dela likovnih umetnosti i konzumerizam, moda,
popularna i masovna umetnost, popularnost i odsustvo
popularnosti, trivijalna umetnost, ki i und itd. Umet
nost je predmet sociolokog ispitivanja i onda kada
je znaajan medij dokumentovanja razliitih formi
drutvenosti u umetnikim delima i, na taj nain, me
dij interpretativnog razumevanja znaenja i smisla tih
formi drutvenosti; interpretiraju se i sadrina i forma
umetnikih dela radi rekonstruisanja njihovog pogleda
na svet, vizije sveta, ili slike sveta, pa se ispituju:
odnos umetnosti i drugih simbolikih formi (mitologije,
religije), odnos umetnosti i ideologije, politike (totalita
rizma, demokratije), autonomija i heteronomija umet
nosti, umetniki pokreti, krize umetnosti itd.
Priroda fenomena umetnosti ini tradicionalne me
todoloke sporove u s. u. izlinima, poto se u istra
ivanjima ravnopravno primenjuju kako standardni
socioloki metodi prikupljanja podataka o injenicama

sociologija umetnosti

proizvodnje, distribucije i recepcije umetnosti (uklju

ujui i statistike tehnike), tako i metodi interpretacije
znaenja sadrine i forme empirijski evidentiranih fe
nomena, odnosno metodi razumevanja smisla razliitih
formi drutvenosti u njihovim sublimnim otelovljenjima
u umetnikim delima. Utoliko savremena s. u. nastoji
da objasni genezu, strukturu i funkcije znaajnih dru
tvenih injenica koje pripadaju fenomenu umetnosti,
te da razume smisao razliitih formi drutvenosti po
sredstvom interpretiranja znaenja njihovih umetni
kih objektivacija. Kao to empirizam u s. u. ne mora
nuno biti pozitivizam, tako ni pokuaji razumevanja
prisutnih formi drutvenosti u umetnikim delima
i u institucijama umetnosti ne podrazumevaju, nuno,
stanovite totaliteta. Savremena s. u. uvaava injenicu
relativne autonomije i osobenosti umetnosti, izbegava
socioloki redukcionizam, odustaje od izricanja sudova
0 vrednosti umetnikih dela i svoenja vrednosti na so
cijalne korelate del, ali, s druge strane, ne gubi iz vida
razlikovanje teorijsko-kritiki verifikovanih vrednosti,
odnosno istorijsko-kritikih, i nevrednosti, na kojem
poiva mogunost obrazovanja ukusa. Zato s. u. pod
jednaku panju posveuje i tradicionalnoj umetnosti,
popularnoj i masovnoj umetnosti, elitnoj umetnosti,
kako velikim umetnikim delima, tako i delima kvaziumetnosti i pseudoumetnosti.
Znaajne rezultate u .v. u. u XX veku postigli su, iz
meu ostalih: Arnold Hauzer (socijalna istorija umet
nosti, opta 5. u.), er Luka, Lisjen Goldman, Rober
Eskarpi, Hans Norbert Figen, Leo Levental, Peter Birger (sociologija knjievnosti), Teodor Adorno (soci
ologija muzike), an Divinjo (sociologija pozorita),
Pjer Frankastel, Hans Peter Turn (sociologija likovnih
umetnosti); nezaobilazni su i radovi Valtera Benjamina. Od savremenih autora treba pomenuti Pjera Burdijea, Hauarda Bekera, Herberta Gansa, Denet Volf,
Veru Zolberg, Vendi Grisvold, Pola Di Maa i Riarda
Petersona, kao i istraivae koji su se u okviru postdisciplinarnih studija kulture bavili tipinim temama
5. u., poput Rejmonda Vilijamsa, Dika Hebdida, Dona
Fiska, Jen Eng, i Denis Radvej.
Novija stanovita u s. u. ograuju se upravo od shva
tanja umetnosti kao indikativnog izraza, odnosno doku
menta totaliteta, tj. od pokuaja unakrsnog deifrovanja
znaenja dela i znaenja dokumentovane drutveno
sti. Imajui u vidu promene u savremenom drutvu, kao
1 promene u biu umetnosti, koje se prepoznaju i kao
progresivno gubljenje njenih strogih granica u odnosu
na druge forme estetske produkcije i ekspresije, naroi
to od ezdesetih godina XX veka, zatim, preovlaujui
duh postmodemizma i isticanje znaaja razlika naspram

sociologija umetnosti

570

optih, obuhvatnih okvira tradicionalnih odnosa domi

nacije, u novijim pristupima istiu se novi i raznovrsni
vidovi povezanosti drutvenih pojava, pa i onih u kojima
umetnost ima znaajnu ulogu. Uz preispitivanje vaenja
tradicionalnih evrocentrinih i maskulinocentrinih ka
tegorija umetnikog stvaralatva i umetnikih vrednosti,
otvaraju se i teme rodnih odnosa u umetnosti, enskog
pisma, etnoumetnikih tradicija i globalizacije, novih
medija, novih formi, novih estetskih iskustava i utapa
nja umetnosti u estetsko, umetnosti i ukusa kao izraza
novih odnosa moi itd. To irenje predmeta zahteva da
se napusti socioloki metodoloi ekskluzivizam, u korist
metodoloke interdisciplinarnosti (kombinovanih pri
stupa i stanovita: sociologije, istorije, istorije umetno
sti, etnologije, antropologije, studija kulture) i, konano,
u korist metodolokog anarhizma. Tako je s. w., posle
poetne faze teorijske i metodoloke neodreenosti i po
sle jedva izborene, a ponegde i odmakle institucionali
zacije i profesionalizacije, paradoksalno, prinuena da
se postepeno odrie svog teorijsko-metodolokog su
vereniteta, radi same stvari kojoj je posveena.
O umetnost
D. uni
sociologija, egzistencijalistika [sociologija iskust
va}. Deskriptivna sociologija koja prouava ljudsko
iskustvo u svetu u svim fenomenolokim aspektima
(Dek Daglas, Don Donson). Njen osnovni predmet
jepersonalno iskustvo socijalnogrkaraktera, ukljuujui
svakodnevni ivot, odnosno tzv. privatna iskustva (kao
to su oseanja, misli i delanja prosenog oveka). E. s.
zapoinje izuavanjem odreenog drutvenog, tj. situacionog iskustva pojedinaca, a tek potom konstruie po
tencijalno teorijsko objanjenje tog ivota. To izuavanje
kree od pitanja znaajnih za svakog pojedinanog sub
jekta, dolazei postepeno do onog to se zove drutveno
iskustvo uopte, drei se stava d aje socijalna realnost
meavina privatnog i javnog iskustva.
Bez otrih granica predmeta istraivanja, e. s. se
preplie s filozofijom egzistencije i egzistencijalistikom
psihologijom. Bliska je fenomenolokoj sociologiji
(Edmund Huserl, Afred ic), etnometodologiji (Harold
Garfinkel), a donekle i tzv. kognitivnoj sociologiji (Aron
Sikurel). Od njih se razlikuje ignorisanjem diskursa tzv.
sociolokog strukturalizma, za koji dri da zamuuje
sm predmet istraivanja i namee primat teorijskog nad
iskustvenim (esencije nad egzistencijom) u istraivanju
socijalnih fenomena.
E.
s. se razvila u opoziciji prema racionalnom
pozitivistikom objektivizmu u sociologiji, koji je
zanemario lini, skriveni svet subjektivnosti, zalaui

se, iz jedne druge epistem oloke perspektive, za

prevazilaenje subjekt/objekt dualizma u sociologiji,
te mirei u sebi introspekciju, s jedne, i racionalne
socioloke analize, s druge strane. Njen vaan predmet
bila su i ostala upravo oseanja kao takva, ali preteno
ona koja se javljaju u okviru socijalnih interakcija, dak
le, emocije koje se veu za jezik, za psihopatoloke,
odnosno socijalnopatoloke fenomene, kao i za svakod
nevne navike ljudi.
E.
s. se oslanja na saznanja steena sledeim metodima, koje koristi odvojeno ili u meusobnim kom
binacijama: (1) introspekcija (analizom subjektivnog
iskustva ispitanika); (2) samoposmatranje (analizom
svakodnevnog socijalnog iskustva individue u interak
ciji s drugima) i (3) sistematske ili manje kontrolisane
forme posmatranja socijalnih interakcija u raznim oblastima ivota.
O egzistencijalizam O etnometoologija
O sociologija, fenomenoloka
P. Opali
sociologija, ekonom ska. Jedna od posebnih soci
ologija u ijem su fokusu drutvena odreenost ekonom
ske sfere drutva, odnosno drutveni inioci ekonom
skih procesa i promena. Primenom sociolokih pojmova
i sociolokog pristupa (uvaavanjem drutvenih struk
tura i sklopova, drutvenih institucija, drutvenih
vrednosti), u e. s. se celovito opisuju i objanjavaju
ekonomska deavanja u sferi proizvodnje, razmene,
raspodele i potronje.
Iako je ire drutveno, pa i socioloko razumevanje
ekonomske sfere bilo kljuno obeleje novovekovne
drutvene nauke (u radovima Karla M arksa, Emila
Dirkema, Maksa Vebera), e. s. kao akademski izdvojena
posebna socioloka disciplina nastaje u drugoj polovi
ni XX veka. Vei deo tog stolea protekao je u znaku
svojevrsnog iskljuivanja sociologije iz prouavanja
privrede i ekonomskih pojava. To je prouavanje, na
osnovu preutne podele rada u akademskoj (uni
verzitetskoj) zajednici, bilo preputeno ekonomskim
naukama. No, poto se stvarnost privrede i ekonomska
deavanja nisu mogla valjano objanjavati samo po
stulatima i saznanjima ekonomskih nauka, ekonomisti
su povremeno sami pribegavali sociolokoj analizi
ekonomskih pojava i promena (Jozef umpeter, Karl
Polanji). Znaajan teorijski doprinos vraanju ekonom
ske sfere drutva u domen sociologije dao je Talkot Parsons u okviru svoje opte teorije socijalnih sistema. Pari sons istie da ekonomski poredak, ijem je uoavanju
i uvaavanju posveena ekonomska nauka, ne rezultira
primamo iz racionalnog ponaanja pojedinaca i dejstva

571
nevidljive ruke (tj. trita) nego dz drutvenog po
retka zasnovanog na institucionalizovanim drutvenim
vrednostima i na optim obrascima drutvenog delanja
koji su osobeni za moderno drutvo. Pre Parsonsa, Ve
ber je uoio da racionalno ekonomsko ponaanje, kao
okosnica moderne ekonomske nauke, jeste jedan vid
racionalnog delanja tipinog za moderno kapitalistiko
drutvo. U znaku Veberovog kapitalnog dela Privreda
i drutvo, tokom ezdesetih godina XX veka razvila se
e. s. T. Parsonsa i njegovih sledbenika (Nil Smelser, Vilbert Mur). Poetkom sedamdesetih zapoinje kritiko
nadilaenje parsonsovske e. s zahvaljujui kritikom
preispitivanju funkcionalistike teorije modernizacije i
jednostranih tumaenja nerazvijenosti zemalja Treeg
sveta, ali i uoavanjem protivrenosti u razvoju najraz
vijenijih zemalja Zapada. Analiziraju se temeljni svojinski odnosi, odnosi moi, dominantne drutvene institu
cije (dravni aparati, banke, osiguravajue kompanije) i
drutveni akteri koji uz porno tih institucija uobliavaju
logiku razvoja modernih drutava. Sociolokoj analizi
se podvrgavaju centralne ekonomske institucije (trite,
posebno trite radne snage), ali se istiu i netrini ob
lici regulacije ekonomskih kretanja (obiajna regulacija,
uloga socijalnih mrea i si.).
Devedesetih godina XX veka e. s. je u znaku nove
paradigme (Mark Granoveter, Riard Svedberg) koja
podrazumeva izuavanja sutinskih deavanja u eko
nomskoj sferi drutva, ali na teorijski i istraivaki
drugaiji nain od onog koji praktikuju ekonomisti. U
ekonomskoj sferi sociolog nalazi drutvene aktere a
ne samo ue shvaene ekonomske subjekte (kupce,
prodavce, proizvoae, vlasnike kapitala, preduzea).
Delatnost drutvenih aktera od znaaja za ekonomska
deavanja nije samo ekonomska, ekonomski racio
nalna nego i ona neekonomska, pod uticajem razliitih
interesa i drutvenih vrednosti. Rezultanta delanja ak
tera u ekonomskoj sferi nije nuno ravnotea nego
su to i sukobljavanja i poremeaji. Prevazilaenje tih
poremeaja podrazumeva trinu ali i netrinu regu
laciju, delanja mnogih institucija, nosilaca moi, te su
upravo delanja i odnosi tih aktera moi u sreditu inte
resovanja savremene e. s.
3 ekonomija O sociologija rada
S. Boli
so cio lo g ija , fen om en olok a. Socioloka struja
miljenja nastala pod uticajem onih orijentacija u gnoseologiji koje smatraju da predmete saznanja sainjavaju po
jave ilifenomeni. Pri tom, fenomen moe imati razliita
znaenja: zbivanje, za razliku od stvari; oitovanje u svesti
neega izvan nje, a to je po sebi nepoznato; neposred

sociologija, fenomenoloka

nu pojavu ili pokazivanje neega u ulnom iskustvu;

ono to se nije potpuno pokazalo u neposrednoj pojavi
nego se tek najavilo i naznailo. Koren fenomenalizma
nalazi se jo u Platonovom razlikovanju ulnog, pojavnog
sveta i sveta ideja, ali se kao celovito saznaj noteorijsko
stanovite razvija tek kod Imanuela Kanta, utemeljujui
se na njegovom specifino protumaenom razlikovanju
sveta fenomenona i sveta noumenona.
Ograniavajui izvore i domete ljudskog saznanja na
iskustvo, Kant je odricao mogunost saznavanja stvari
po sebi. O svetu noumenona ne moe se nita znati
nezavisno od saznajnih moi subjekta, iskazanih preko
apriornih predstava (prostor i vreme) i kategorija (tri
kvantiteta, tri kvaliteta, tri relacije i tri modaliteta), kao
subjektivnih oblika s objektivnim vaenjem unutar ljud
ske svesti. Kant je kritian i prema racionalizmu i prema
empirizmu. Nedostatak racionalizma on vidi u tome to
ovaj, i pre nego to istrai izvore i mo saznanja, dogmat
ski tvrdi daje razum jedini ili presudni osnov saznanja.
S druge strane, slabost empirizma proizlazi iz njegovog
nekritikog uverenja da se saznanje zasniva iskljuivo na
iskustvu, pri emu se'otklanja svaka stvaralaka aktivnost
i uloga subjekta. Za Kanta je saznanje neka vrsta sinteze
objekta i subjekta: objekt daje sadraj saznanju, tj. ono
ta se saznaje, a subjekt daje oblik saznanju, tj. ono
kako se saznaje. U tome se ogleda njegov kopemikanski
obrt - objekt prestaje da ima ulogu nepokretnog sredita
oko kojeg krui subjekt, nastojei da ga sazna onakvog
kakav on jeste, nezavisno od subjekta, dok subjekt dospeva u sredite saznajnog procesa.
Kant smatra da prvu saznajnu sintezu ini poveziva
nje oset u opaaje, to se postie pomou predstava o
prostoru i vremenu izvan kojih se ne moe nita ulno
doiveti, to znai da tek oni ine iskustvo moguim. Ali
prostor i vreme nisu svojstva samih stvari, nego nai sub
jektivni uslovi doivljavanja predmeta. Pomou miljenja
razum sreuje sadraje opaanja, stvarajui sudove i kate
gorije (njih dvanaest), koji takoe nisu svojstvo stvari po
sebi nego subjektivni oblici koji ine moguim iskustvo.
Kreui se u granicama istog teorijskog uma, nuno se
ostaje na podruju pojavnog sveta, s ovu stranu iskustva.
istom umu je nepoznat i principijelno nesaznatljiv
transcendentni svet. Za razliku od teorijskog uma, koji je
ogranien saznajnim moima, praktini um ulazi u svet
noumenona. Sloboda volje, besmrtnost due i bie boga
ne mogu nikada biti predmet znanja, jer se ne mogu ulno
iskusiti, pa ih stoga ne moe dokazati teoretski um nego
mogu biti samo stvar uverenja, tj. etikog odnoenja. Na
tome se zasniva Kantov kategoriki imperativ: radi
tako da maksima tvoga voljnog delovanja postane opti

sociologija, fenomenoloka
prirodni zakon. Glavni predstavnici fenomenoloke filo
zofije posle Kanta bili su Edmund Huserl i Maks eler.
Inspiriui se takvom filozofijom,/ 5. je prvenstveno
usmerena na pobijanje glavnih pretpostavki pozitivizma. Insistira se na injenici da se predmeti prirodnih
i drutvenih nauka bitno razlikuju, a isto tako i metodi.
ovek ima svest, a njegov svet je svet znaenja, namera,
smisla. On ne reaguje automatski na spoljne nadraaje
nego dela na osnovu subjektivnog znaenja koje pridaje
svojim postupcima i postupcima drugih ljudi. Iz toga sle
di da sociolog mora da otkrije ta znaenja da bi shvatio
delovanje. A otkrivanje znaenja mora se zasnivati na
interpretaciji i intuiciji. Zato se fenomenoloki pristup
oznaava kao interpretativna sociologija. Za razliku
od pozitivista, koji oveka vide kao bie koje pasivno
reaguje na spoljanje podsticaje,/ s. vidi oveka kao ak
tivnog stvaraoca vlastitog drutva: u interakciji s drugima,
ovek stvara vlastita znaenja i konstruie vlastitu stvar
nost, upravljajui prema tome i vlastito delovanje.
Fenomenoloki orijentisani sociolozi smatraju daje
drutveni svet subjektivna konstrukcija. Nema nijedne
drutvene pojave koja bi se mogla istraivati objek
tivno, nezavisno od znaenja koja joj pridaju drutveni
akteri. Na primer, samoubistvo se ne moe prouavati
nezavisno od saznanja i interpretacije onih koji s tim
inom ili dogaajem dolaze u dodir. Ono je konstrukcija
drutvenih aktera, pa je pravo pitanje koje sociolog sebi
mora da postavi kako se jedna neprirodna smrt kategorie
kao samoubistvo. Naime, ljudi koji su slubeno zadueni
da se bave samoubistvom imaju nke svoje zdravorazumske teorije o tome, pa ako se informacije o pokojniku
slau s tim zamislima, onda e njegovu smrt verovatno
okarakterisati kao samoubistvo. Samoubistvo se, dakle,
moe shvatiti kao interpretacija koja je pridodata nekom
dogaaju, interpretacija koja potie od brojnih unapred
prihvaenih pretpostavki. Takvo stanovite ima bitne po
sledice po istraivanja koja slubene statistike o samoubistvima uzimaju kao injenice i nastoje da protumae
njihov uzrok. Naunici koji trae objanjenje samoubistva u drutvenoj sredini ili drutvenom stanju pokojnika
moda naprosto otkrivaju i eksplicitno izraavaju unapred
prihvaene pretpostavke slubenih lica koja se bave
samoubistvom. Neto slino se moe rei i za istraivanje
delinkvencije ili kriminala. Sociolozi koji shvataju zloin
i samoubistvo kao bilo ta osim kao konstrukciju znaenja
nameu vlastitu stvarnost drutvenom svetu i iskrivljuju
upravo onu stvarnost koju nastoje da razumeju. Stoga
\&iieposredno posmatranje svakidanje aktivnosti naj
prikladnije, ako ne i jedino sredstvo da se stekne valjano
znanje o drutvenom svetu. Meutim, time se problem,
koji je moda dobro postavljen, ipak ne reava: posmatra

572
i dalje moe da vidi drutveni svet samo svojim oima, a
to je takoe jedan od oblika interpretacije i nije nikakva
garancija da su takva saznanja valjana.
Posebnu struju u okviru fenomenolokog pristupa
predstavlja etnometoologija. Ona se bavi razmatranjem
metoda i postupaka kojima se slue lanovi drutva da
bi konstruisali i protumaili svoj drutveni svet i dali mu
smisao. Etnometodolozi se takoe oslanjaju na tradiciju
fenomenoloke filozofije, a za svoga preteu uzimaju Alfreda Sica. Ovde se polazi od pretpostavke da drutvo
postoji samo utoliko ukoliko njegovi lanovi percipiraju
njegovo postojanje. Za razliku od drugih sociolokih ori
jentacija, etnometodolozi odbacuju uverenje da postoji
neki objektivni drutveni poredak. Umesto toga, oni po
laze od pretpostavke da se lanovima drutva ivot ini
ureenim. Taj privid poretka doputa da se drutveni
svet opie i objasni, te tako svojim lanovima postane
saznatljiv, razloan, razumljiv i protumaen. Metodi i
postupci tumaenja, kojima se lanovi slue da bi stvorili
oseaj poretka, predmet su metodolokih istraivanja.
Etnometodolozi istiu da se pripadnici drutva
slue dokumentarnom metodom da bi otkrili smisao
drutvenog sveta, protumaili ga i dali mu privid reda.
Dokumentarni metod neki stvarni fenomen tretira kao
dokument neega to upuuje na postojanje pret
postavljenog temeljnog obrasca. Ne samo da se temeljni
obrazac izvodi na osnovu individualnih dokumentarnih
podataka nego se ti individualni dokumentarni podaci, sa
svoje strane, tumae na osnovu onoga to je poznato
o temeljnom obrascu: jedno slui za razradu drugog. Na
taj nain se odreeni primeri obrasca i sm obrazac uza
jamno podupiru i slue da jedan drugoga proire.
Upotrebom dokum entarnog m etoda konstruie
se drutveni svet, a isto tako i identifikuje, opisuje i
objanjava. Poto je neki primer shvaen kao odraz
temeljnog obrasca (i obrnuto), dokumentarni metod
se moe shvatiti kao reflektivni. Ceo drutveni svet
je, dakle, u biti reflektivan. Budui da lanovi drutva
konstruiu i izvode svoj vlastiti svet, umesto da on njih
oblikuje, za socioloko istraivanje je veoma bitan pojam
indeksiranosti, shvaen kao sud o bilo kojem predmetu
ili aktivnosti koji je izveden iz njegovog konteksta. Sud
pripadnika drutva o onome ta se dogaa ili traje zavisi
od toga kako oni interpretiraju kontekst neke aktivno
sti, pa su njihovo razumevanje i prosuivanje indeksni:
oni imaju smisla samo u odreenim okvirima zbivanja.
Svaka interpretacija, objanjenje ili prosuivanje lanova
drutva u svakodnevnom ivotu stvara se u odnosu na
neku odreenu situaciju ili okolnost, pa je zadatak soci
ologije da objasni metode i procedure prosuivanja koji
ma se lanovi slue da bi konstruisali svoj drutveni svet.

573
Upravo je u tome zakazala konvencionalna sociologija,
iji se metodi ne razlikuju sutinski od onih kojima se
lanovi drutva slue u svakodnevnom ivotu.
Kritiari etnometodologije ukazivali su na to da se
ovde zanemaruje injenica da ljudi u svojim postupcima
slede neke praktine ciljeve i interese, a isto tako i okol
nost da u drutvu postoji objektivni poredak moi koji
odreuje ljudsko ponaanje. ak i daje re samo o pri
vidu poretka, on je ve jedna objektivna injenica koja
se mora uvaavati i kao takva istraivati.
5 etnometoologija O konstruktivizam
3 sociologija, interpretativna
M. Tripkovi
sociologija, form alna. Mada se meusobno raz
likuju, pristalicama ovog sociolokog pravca zajedniko
je nastojanje da predmet prouavanja sociologije strogo
odvoje od predmeta prouavanja drugih drutvenih nau
ka. Prema njihovom miljenju, to se moe postii raz
dvajanjemformalne i sadrajne strane drutvenih pojava.
Sadrajnu stranu prouavaju posebne drutvene nauke,
dok se sociologija bavi drutvenim oblicima iliJ'onnama,
posmatranim kao vanistorijske i vanprostome kategorije.
Ovde se sociologija rado uporeuje s geometrijom, pa
- kao to geometrija izuava oblike raznih tela nezavi
sno od njihovog sadraja - tako i sociologija, shvaena
kao geometrija drutvenih oblika, izuava pre svega
drutvene forme (otuda i naziv kole), a tek potom i nji
hove sadraje (tvorevine i procese), koje prevashodno
prouavaju posebne drutvene nauke. Glavni predstavnici
ove kole bili su Ferdinand Tenies, Georg Zimel, Leopold
fon Vize i Edvard Ros.
Ferdinand Tenies je odreivao sociologiju kao nauku
o drutvenim injenicama koje ine zajedniki ivot lju
di. Tako zamiljena opta sociologija ima tri dela: nauku
0 zajednikom ivotu kao takvom, nauku o drutvenoj
dui i specijalnu sociologiju, koja opet moe biti ista
1primenjena. Zadatak iste sociologije je da odredi os
novne teorijske pojmove koji se posmatraju statiki, dok
je zadatak primenjene sociologije da te pojave posmatra
dinamiki. U okviru iste sociologije, Tenies razlikuje
tri osnovne vrste pojmova: drutvena bia ili tvorevine,
drutvene vrednosti i drutvene norme. Drutvena bia
ine drutveni odnosi, drutvene skupine i udruenja;
drutvene vrednosti, kao realni ili idealni predmeti koje
ljudi odobravaju i cene, mogu biti ekonomske, politike i
duhovno-moralne; dok drutvene norme, kao opta pravi
la ponaanja, sainjavaju poredak, pravo i moral. Tenies
smatra da su sve pojave u drutvu nastale drutvenim
delovanjem ljudi, koje je svesno, razumno i voljno. Volja
moe biti organska ili sutinska i izborna ili vetaka.

sociologija, formalna

Na osnovu razlikovanja ove dve vrste drutvene volje,

Tenies pravi i poznato razlikovanje izmeu dve vrste
drutvenih skupina - zajednice i drutva. Zajednica je
prirodna skupina koja je nastala spontano veoma dugim
razvitkom, dok se drutvo stvara svesno, racionalno,
planski, organizovano; u zajednici preovlauju oseanja,
ljubav, obiaji, tradicija, solidarnost, prisnost, poverenje,
vemost i unutranje snage koje je dre. U drutvu, pak,
preovlauju razum, raun, sebinost, udaljavanje ljudi,
pisani propisi i spoljne sankcije; u zajednici se pojedinci
stapaju u jedinstvenu celinu, dok su u drutvu oni odvoje
ni jedan od drugog; zajednica se temelji na krvnom srod
stvu, a drutvo na razmeni, trgovini i ugovoru; u zajednici
je pojedinac, vezan obiajima i oseanjima, utopljen u
kolektiv i nema slobodu, dok je u drutvu on samostalan,
slobodan i sm sebi odreuje sudbinu; zajednica je primi
tivna, zemljoradnika, zadruna, s narodom kao najviim
oblikom, a drutvo je civilizovano, gradsko, trgovakoindustrijsko, s malom porodicom i dravom kao najviim
oblikom; zajednica je slina prirodnom organizmu, a
drutvo vetakom mehanizmu. Tipian primer zajednice
je porodica, a drutva - drava.
Za Georga Zimela se moe rei d aje bio najtipiniji
formalni sociolog i pravi osniva ove orijentacije u soci
ologiji. Polazei od opteg filozofskog shvatanja o razliko
vanju oblika i sadrine i odbacujui stanovite prema ko
jem sociologija treba da bude neka vrsta enciklopedije o
svim duhovnim pojavama, on istie da su predmet njenog
prouavanja drutveni oblici koji nastaju kao posledica
meudelovanja pojedinaca, dok sadraj drutvenih oblika
prouavaju ostale drutvene nauke. Razdvajanje forme i
sadrine nije mu, meutim, smetalo da u istraivanjima
konkretnih drutvenih pojava ipak zalazi i u njihovu ma
terijalnu ili sadrinsku stranu. Naroito su bile uspene
njegove mikrosocioloke analize dominacije (dominacija
jednog oveka, dominacija grupe i dominacija bezlinog
naela) i drutvenih uslova postojanja i funkcionisanja
novca, na osnovu ega je izveo zakljuak da drutvene
promene idu ka sve veoj racionalizaciji i depersonaliza
ciji svih ljudskih odnosa u modernim drutvima.
Glavna vrednost Zimelove sociologije jesu upravo
ova mikrosocioloka istraivanja raznih drutvenih po
java: uloga broja u odreivanju karaktera drutvenih
oblika, nadreenost i podreenost, spor i borba, tajnost i
tajna udruenja, ukrtanje drutvenih krugova, drutveni
prostor, siromatvo i siromasi, samoodranje drutvenih
skupina, religija, individualnost i drutvenost i si. U te
orijskom pogledu, on je bio prvi koji je dosledno izveo
razliku izmeu drutvenih oblika i njihove sadrine,
nastojei da na tom razlikovanju utemelji i postojanje so
ciologije kao najoptije drutvene nauke, mada je i sm

sociologija, form alna

574

bio svestan da svako produbljenije istraivanje drutvenih

oblika mora nuno prei u materijalno i sadrinsko ispi
tivanje.
Za razliku od svojih prethodnika, Leopold fon Vize je
bio najsistematiniji formalni sociolog. Prema njegovom
miljenju, predmet sociologije je drutveno, shvaeno
kao neto to je opte u svim drutvenim pojavama. Bitna
karakteristika drutvenog jeste daje ono proces, tj. samo
niz dogaaja u vremenu. Sociologija je posebna drutvena
nauka, a osobenost njenog pristupa je apstrahovanje i izd
vajanje procesa udruivanja, pribliavanja i udaljavanja,
koji karakteriu svako drutveno ponaanje. To je nauka
koja se bavi prouavanjem drutvenih odnosa kao takvih
i koja je zasnovana na pozitivistikim naelima. Osnovni
pojmovi ovako definisane sociologije bili bi: drutveni
proces, drutveni prostor, drutveno rastojanje i drutvena
tvorevina. Drutveni proces se definie kao neto ime se
ljudi meusobno povezuju ili razdvajaju; drutveni pro
stor je univerzum u kojem se odigravaju drutveni procesi;
drutveno rastojanje izraava stepen blizine ili udaljenosti
u drutvenom prostoru, a drutvena tvorevina je mnotvo
drutvenih odnosa koji su tako meusobno povezani da se
u praktinom ivotu shvataju kao jedinstvo.
Kritiari formalizma prebacivali su ovoj koli d a je,
razdvajanjem oblika od sadrine i prenaglaavanjem
znaaja prvog na raun drugog, pojam drutvenog oblika
suvie proirila; da je, zatim, sm pojam drutvene po
jave, kao posledice meusobnih delovanja (interakcije)
pojedinaca, suvie psihologistiki i individualistiki
odreen, kao i d a je mnoge pojave koje su specifine za
odreena konkretnoistorijska drutva proglasila optim
i zajednikim, posmatrajui ih kao vanvremene i apri
orne.
- pojava, drutvena

M. Tripkovi

sociologija, industrijska. Posebna oblast sociologije

koja prouava industriju, njene tvorevine i njen odnos
prema irem drutvu. Naziv i. s. koristi se i za celovitije
izuavanje modernog rada, ne nuno samo onog u oblasti industrije, kao to je nalagala poetna tradicija u
razvoju sociologije rada. Delbert Miler i Vilijam Form,
pisci prvog univerzitetskog udbenika iz i. s. (Indus
trijska sociologija, 1951 ) isticali su da i. s. nastaje primenom metoda i pojmova opte sociologije u podruju
odnosa u radu, u prouavanju radnih grupa, uloga koje
ljudi imaju u radu, socijalne organizacije pogonskog
drutva. U takvo celovitije izuavanje modernog rada
uputaju se i mnogi savremeni autori (u Velikoj Brita
niji i SAD), iako zadravaju naziv i. s. Pojedini autori
(Robert Djubin) vide./, s. primamo kao disciplinu koja

se bavi tzv. industrijskim odnosima, tj. drutvenim od

nosima zaposlenih i poslodavaca, kolektivnim prego
varanjem, konfliktima u radu i njihovim razreavanjem,
sindikatima i njihovim delovanjem i tzv. industrijskom
demokratijom.
3 sociologija rada 3 sociologija, ekonomska
S. Boli
sociologija, interpretativna. Skupina teorijskih
pravaca koja osnovnim zadatkom socioloke analize
smatra interpretaciju (tumaenje) znaenja ljudskog
delanja. Celokupna drutvena stvarnost je unapred
interpretirana utoliko to se konstituie i oblikuje tek
kao ishod tumaenja koje primenjuju drutveni akteri.
Suprotstavljajui se dirkemovskoj ideji da su drutvene
injenice nezavisne od ciljeva i namera aktera, i. s. kao
polaznu taku uzima Veberovu definiciju drutvenog
delanja kao delanja kojem akteri pridaju subjektivno
znaenje i iji se tok orijentie prema delanju drugih
aktera. Najznaajniji predstavnici i. s. su simboliki interakcionizam, fenomenoloka sociologija i etnometodologija; od filozofskih struja najrelevantnije su hermeneutika, strukturalizam i egzistencijalizam. Posebne
varijante i. s. se meu sobom znatno razlikuju u nizu
bitnih taaka, ukljuujui i pitanje da l i j e razumevanje znaenja kojih se pridravaju sami akteri dovoljno
za opis i objanjenje drutvenog delanja. Veina au
tora smatra da treba ii dalje od laikih znaenja, ali
u sociolokom objanjenju ne izgubiti vezu s njima.
I. s. nastoji da sociologiju utemelji kao nepozitivistiku
nauku koja uvaava autonomiju, kompetenciju i krea
tivnost aktera u oblikovanju drutvenog sveta i ne traga
za deterministikim zakonima u drutvenoj stvarnosti.
U savremenoj sociologiji i.s.
svemanje predstavlja
zasebnu i specijalizovanu kolu miljenja, poto je niz
njenih ideja, naroito konstitutivna uloga znaenja ak
tera, postao zajednika svojina sociologije kao disci
pline. U novije vreme dolazi do sintetikih pokuaja
da se uvidi i. s. spoje s funkcionalnim i strukturalnim
objanjenjima (Entoni Gidens, Pjer Burdije) ili uklope
u teoriju komunikativnog delanja (Jirgen Habermas).
Kritike i.s. najee se odnose na njen relativizam, subjektivizam i preuveliavanje akterove nezavisnosti od
strukturalnih ogranienja.
- etnometodologija - simboliki interakcionizam
- sociologija, fenomenoloka
I. Spasi
sociologija, istorijska. Disciplina koja koristi opti
referentni okvir, objanjavalake modele i istraivake
tehnike sociologije u istraivanju istorijskih drutava,

575
njihovih struktura, razvojnih pravaca i drutvenih po
java. Iako sve glavne elemente /. s. nalazimo jo kod
Maksa Vebera, sama disciplina obrazovala se krajem
ezdesetih i poetkom sedamdesetih godina XX veka.
Tokom osamdesetih godina ona belei brz uspon, naroito
u SAD, a tokom devedesetih godina postaje jedna od
najuglednijih sociolokih disciplina. Najpoznatiji pisci
iz ove oblasti su: Barington Mur, Rajnhard Bendiks,
arls Tili, Edvard Tompson, Filip Abrams, Teda Skokpol, Imanuel Volerstin, Peri Anderson, Erik Hobsbaum,
Denis Srnit, Majki Man i dr. Predmetni raspon i. s.
obuhvata vie vrsta istraivanja. (1) Preispitivanje
socioloke teorije u svetlu istorijskih injenica. Os
novni cilj ovakvih dela je da se ispita neka socioloka
teorija tako to e se suoiti s drugaijim istorijskim
sklopom od onog iz kojeg je prvobitno izvedena. (2)
Ispitivanje istorijske pojave u svetlu socioloke te
orije. U ovakvom pristupu cilj nije ispitivanje neke
teorije ve njeno korienje kao objanjavalakog
okvira za istorijske injenice. Katkad sociolog moe
da koristi i vie razliitih teorijskih modela ili metoda
u objanjenju. (3) Ispitivanje neke socioloke pojave
istraivanjem njene istorije. Ovaj pristup je naroito
pogodan za ispitivanje sloenih pojava, kao to je mo.
(4) Uporednoistorijsko istraivanje neke socioloke
pojave. Dok je u prethodnom pristupu prednost data
istoriji, ovde je data poreenju. Naime, socioloka po
java (poput revolucije) moe, u razliitim vremenima
i na razliitim mestima, da ima vie pojavnih oblika,
ijim se poreenjem utvruju tzv. uzrone pravilno
sti (eng. causal regularities). Prma nainu poreenja,
ovaj etvrti pristup moe da se podeli na: (a) istraivanja
u kojima se koristi individualizujue poreenje (individuctlizing comparison)\ pojava ima jedan oblik koji
prouavamo na najvanijem primerku; (b) istraivanja u
kojima se koristi univerzalizujue poreenje (univerzalizing comparison); pojava ima jedan oblik koji razma
tramo na svim znaajnim primercima; (c) istraivanja
u kojima se koristi generalizujue poreenje (genera
lis ing comparison)\ pojava ima vie oblika, a mi je
razmatramo na svim primercima; (d) istraivanja u ko
jim a se koristi obuhvatajue poreenje (inclusive comparison); pojava ima vie oblika, a m ije izuavamo na
zajednikom primeru; najzad, (e) istraivanja optih
drutvenih struktura u vremenskoj ravni; u okviru ovog
podpristupa prisutna su etiri ugla posmatranja: svetsko-istorijski (nastoji da iznae logiki ili hronoloki
redosled tipova globalnih drutvenih sistema); svetsko-sistemski (nastoji da opie sutinske veze unutar
najveih drutvenih struktura); makroistorijski (unutar
datog svetskog sistema pronalaze se i opisuju velike

sociologija, klinika
strukture - drave, regionalni naini proizvodnje, aso
cijacije, kompanije, armije itd, kao t procesi proletarizacije, urbanizacije, akumulacije kapitala, dravotvorstvo,
birokratizacija itd.); mikroistorijski (pojedinci i grupe
se sagledavaju kao deo navedenih struktura i procesa,
dakle analitiki, a ne hermeneutiki).
O istorija O istorija, drutvena
5. Antoni

sociologija, klinika. Socioloka disciplina koja se

oslanja na kliniko posmatranje pojedinaca, drutvenih
grupa i drutva u celini. U metodolokom pogledu ona se
oslanja na objektivno i briljivo isplanirano posmatranje
sa uestvovanjem i kritiko procenjivanje drutvenih
pojava, u cilju dolaenja do saznanja o spontanim so
cijalnim reakcijama i potencijalnim uticajem na njih,
pre svega, iz subjektivne perspektive pojedinih lanova
drutva.
Pre nego to odredi problem koji e posmatrati, k. s.
precizno formulie, tanije, definie proces dijagnostikovanja drutvenog problema i, eventualno, predvia po
stupak njegovog definisanja iz ugla pojedinca. Problemi
koje ona izuava proizlaze obino iz vanosti koju oni
imaju za drutvo u celini, ponekad i iz njihovog znaaja
u postojeim drutvenim teorijama, ali, svakako, i iz
njihovog znaaja u svakodnevnom ivotu tzv. obinih
ljudi. Drugim recima, problem koji prouava kliniki
sociolog mora da ima i drutveni znaaj i individualnu
ivotnu specifinu teinu. Pri tom, on podjednako ko
risti kontrolisane i nekontrolisane metode posmatranja,
ali i druge metode istraivanja u kojima se naglaavaju
posmatranja spontanog drutvenog ponaanja pojedi
naca u specijalnim ili obinim ivotnim situacijama. Ti
metodi polaze od implicitnog stava da za razumevanje
drutvenog problema nije dovoljno samo poznavanje
socijalne grupe i kulture nego i pojedinih linosti i nji
hovog neposrednog reagovanja u ispitivanoj situaciji, u
svom bogatstvu i vieslojnosti ponaanja pojedinaca.
K. s. je na putu da prevazie nedostatke istraivanja
ogranienih na odreene teorije. Kao to su psiholoke
injenice u psihoanalizi postale dostupnije metodom
slobodnih asocijacija ispitanika, tako se pretpostav
lja da e i u k. s., pre svega, primenom studija sluaja
(eng. case study), i same socijalne injenice postati
oiglednije, naroito u kvalitativnom (intrasubjektivnom) smislu, posebno kada su u pitanju devijantni
ili socijalnopatoloki fenomeni.
No, k- s. je spremna da se bavi svim fenomenima u
drutvu koji vae za nepredvidive, nejasne, marginalne,
banalne ili neprimetne. Upravo zbog toga, injenice
koje ona otkrije mogu da poslue kao graa za drugaije

sociologija, klinika

576

generalizacije u sociolokoj nauci od onih vladajuih.

Klinikim metodima sluili su se mislioci i ranije, bili
toga svesni ili ne, kao to su, recimo, Nikolo Makijaveli,
Vilfredo Pareto i mnogi drugi, posebno etnometodolo
zi (Harold Garfinkel), te fenomenoloki (Alfred ic) i
egzistencijalistiki (Dek Daglas) orijentisani istraivai
drutvenih pojava. Nezaobilazan podsticaj k. s. dali su
i psihijatar Sigmund Frojd (u socijalnoj antropologiji),
pravnik Oliver Holms (u sociologiji prava) i novinari
L. Stivens i Vilijam Vajt (u sociologiji rada, odnosno
sociologiji grada).
3 etnometoologija O sociologija, egzistencijalistika
O sociologija, fenomenoloka
P. Opali
sociologija, matematika. Oznaava preovladavajuu
upotrebu kvantitativnog pristupa u sociologiji, a najvii
stepen svoje razvijenosti vidi u formalizovanju znanja
pomou modela. Veruje se da e sociologija, kao matematizovana humanistika nauka, pomou pravog meto
da, u svojim istraivanjima dosei egzaktnost prirodnih
nauka, spajajui spekulativnu smelost sa egzaktnou
empirijskog proveravanja.
Do breg razvoja m. s. u ovom smislu dolazi nakon
Drugog svetskog rata, a od pedesetih godina XX veka
intenzivno se uoptavaju dotadanja saznanja, donose
ocene o njihovoj vrednosti i razmatraju mogunosti
daljeg razvoja sloenih postupaka kvantitativne ana
lize u prouavanju drutvenih pojava. Iz tih saznanja
proizlazi da je jedan pravac u matematizaciji drutvenih
nauka proizaao iz anketnih, a drugi iz eksperimentalnih
istraivanja, posebno u oblasti malih grupa.
Uz uvaavanje prednosti koje prua matematika
(preciznost istraivanja i mo dedukovanja), treba
primetiti da se razvoj formalizacije kretao u onom
okviru socijalnopsiholoke teorije u kojoj je prisutan
menaderski odnos prema drutvu i pojedincu, izraen
kako u izboru drutvenog okvira istraivanja, tako i
u pogledu problema koji se razmatraju. Prouavanje
razliitih drutvenih oblika (kao to su grupe i orga
nizacije) i pojedinaca sa stanovita uslova ravnotee
i prilagoavanja ine najvei deo istraivake prakse
koja uvodi precizne postupke. I ma koliko da su izvori
podataka koji se koriste i njihov sadraj raznoliki, ana
liza formalnih organizacija ili agregatskog ponaanja
pojedinaca ne povezuje se sa ispitivanjem osnovnih
pretpostavki globalnog sistema i mogunou njegove
promene. Prilagoavanje u njegovim okvirima ostaje
trajna tema. Prema miljenju Dejmsa Kolmana, jednog
od najistaknutijih predstavnika matematike struje u so
ciologiji, nijedna od pomenutih orijentacija ne samo da

nije socioloki rad nego ne daje ni osnov za prouavanje

drutvene organizacije ili drutvenog sistema. Razloge
ovom stanju on vidi u nedostacima socioloke teorije
koja se malo bavi drutvenim procesima kao osnovom
za razvijanje odgovarajuih matematikih postupaka.
Ono to meu mnogim sociolozima prolazi kao te
orija nije nita drugo do klasifikacija, razvijanje kategorija pomou kojih se mogu opisati socijalna organi
zacija ili uloge, pie Kolman. Stoga i nema mesta
ozbiljnom prigovoru da matematiki rad u drutvenim
istraivanjim a pokazuje premalo interesovanja za
drutvenu dinamiku, ako i sama m. s. ima isti nedosta
tak.
Budui da se u kvantifikaciji izraava odreena mera
preciznosti naunog saznanja radi poveanja mogunosti
njegovog proveravanja, a samim tim i objektivnosti,
sasvim je prirodno to se u okviru drugih teorijskih orjentacija radilo na kvantifikaciji drutvenih pojava i na
njihovoj kvantitativnoj analizi sa manje ili vie uspeha.
Tome nije odoleo ni Maks Veber. U okviru stanovita
Karla Marksa, odnos prema kvantifikaciji drutvenih
pojava i njihovoj kvantitativnoj analizi ispoljie se u primeni tih postupaka na prouavanje nastanka, funkcionisanja i istorijskog karaktera kapitalistikih drutvenih
odnosa.
2 kvantofrenija O metod, kvantitativni
M. Bogdanovi
sociologija, psihijatrijska [sociologija mentalnih
poremeaja}. Posebna sociologija koja izuava socijal
ni kontekst nastanka, specifinosti i leenja psihikih
poremeaja, kao i sve relevantne socijalne aspekte
psihikih oboljenja, kao to su proces strukturisanja
duevnog poremeaja, sociologija duevne bolesti i psi
hijatrijskih institucija uopte. P s. je teko odvojiva od
socijalne psihijatrije koja se bavi etiologijom, dijagno
zom, terapijom i spreavanjem najrairenijih psihikih
poremeaja.
P. s. se interesuje za socijalni status i ulogu duevnog
bolesnika, drutveni poloaj i ulogu psihijatra, kao i za
tzv. sociologiju psihijatrijskog znanja kao dela soci
ologije saznanja, posebno onog koji se tie problema
definisanja i socijalnog strukturisanja norm alnog i
patolokog. Kao integralan deo sociologije devijacija,
ona ispituje tzv. karijeru duevnog bolesnika, tj. sve one
socijalne inioce koji utiu na drutveno strukturisanje
pojma psihijatrijskog pacijenta, koji medicina uzima
zdravo za gotovo. Srodna je, po svojoj epistemologiji,
medicinskoj sociologiji, ali se od nje razlikuje po svom
glavnom predmetu izuavanja: u prvom sluaju su to
preteno somatska, a u drugom psihika oboljenja.

577
U sociolokom objanjenju psihijatrijskih kategori
ja i problema p. s. se oslanja na teoriju anomije Emila
Dirkema i Edvina Lemerta, i to na primerima definisanja samoubistva, odnosno anominosti, kao izrazu stepena integrisanosti drutva, odnosno raskoraka izmeu
kulturno definisanih ciljeva i realnih mogunosti da se
ciljevi realizuju. Robert Merton, inae, govori o pet ob
lika anominosti - konformizmu, inovaciji, ritualizmu,
povlaenju i pobuni - pri emu se na duevnog bole
snika uglavnom odnosi mehanizam povlaenja (retretizam), te eventualno ritualizam i pobuna, i to vie kao
individualni inovi.
I
Talkot Parsons smatra retretizam karakteristinim
za devijaciju duevno obolelog, ali naglaava socijalnu
ulogu duevnog bolesnika, iji je krajnji cilj ouvanje
ravnotee socijalnog sistema i uobiajenih interpersonalnih relacija, pogotovo ako su ove ambivalentne ili
imaju prisilan karakter. Drutvena korist od duevnih
bolesnika, po Parsonsovom miljenju, jeste to to oni na
svoj nain kanaliu stvaranje drugih oblika devijacija,
kao to su kriminal ili dezorganizacije drutvenih za
jednica.
S druge strane, predstavnici simbolikog ili socijal
nog interakcionizma (Margaret Mid, arls Kuli, Don
Djui) sagledavaju duevni poremeaj kao socijalnu
devijaciju unutar znaenja simbolike interakcije, tj.
kao reakciju drutva na primarnu devijaciju na loe
psihiko oseanje u duevnom poremeaju. Lemert
sm atra da primarna devijacija moe da bude izraz
fiziolokih ili psiholokih odstupanja od proeka, ali
je sekundama devijacija, i kad je duevni poremeaj u
pitanju, uvek drutvena i predstavlja etiketu koja nosi
naziv duevna bolest. 1 Lemert i Merton negiraju
bilo kakav specifian kvalitet duevno poremeenog
doivljaja sveta po sebi.
Tomas ef u knjizi Biti duevno poremeen ovek.
Socioloka teorija (1967), svestan da se njegovo razmi
ljanje odnosi na neke aspekte psihikih poremeaja koji
zanemaruju individualni kontekst oboljenja, nudi devet
bazinih principa sociolokog razumevanja duevnog
poremeaja: ( 1) duevni poremeaj se odnosi na krenje
razliitih socijalnih pravila; (2) vei deo nepotovanja
tih pravila ostaje drutveno nezapaen; (3) u odreenom
trenutku krenje socijalnih pravila se stabilizuje i prelazi
u karijeru duevnog bolesnika; (4) predstava o duevno
poremeenom (tzv. luaci, shizofrenici i si.) stie se
u drutvu jo u ranom detinjstvu; (5) stereotipna slika
o duevnom bolesniku steena u detinjstvu kasnije se
teko menja; (6) jednom prihvaenu ulogu duevnog
bolesnika drutvo obilato potkrepljuje; (7) jednom
etiketirani duevni bolesnik kanjava se ako pokua da

sociologija, psihijatrijska

se vrati ranijim socijalnim ulogama; (8) spolja preuzeta

uloga duevnog bolesnika podrazumeva da se pojedinac
i osea duevno poremeen, i (9) na kraju, od drutva
oznaen kao poremeen, duevno oboleli introjektuje
sliku drutva o sebi i ona postaje njegov identitet.
I
antipsihijatar Tomas Sas smatra daje duevna bolest
socijalna etiketa, da ona objektivno i ne postoji, daje re
o mitu o duevnoj bolesti, kao to se i zove njegova
najpoznatija knjiga (1961). Sas smatra da se sumanutost,
to kljuno obeleje duevne bolesti, ne moe organski
objasniti i d aje neraskidivo vezana za drutveni kon
tekst nastanka. Uistinu postoje, po njegovom miljenju,
samo problemi ivljenja (eng. problems ojliving). Shva
tanje Eriha Froma (inae, u ovom pogledu srodno sta
vovima Herberta Markuzea i Igora Karuza, kao i doaje
na sipske socijalne patologije Vladimira Jakovljevla)
je integrativno. Re je o objedinjenju psihikog (psiho
analitikog) i sociolokog (marksistikog) pristupa du
evnom poremeaju, koji se shvata kao odstupanje od
optimuma ispunjenja ljudskih potencija (neotuenih
potreba ili potreba za samoaktualizacijom) u odreenoj
drutvenoj situaciji, u korist potiskivanja ili regresije, a
u eksploatatorskom interesu vladajuih slojeva drutva.
Kao i antipsihijatri (Ronald Leng, Dejvid Kuper), i neki
nai teoretiari koji su raspravljali o ovom problemu
(Vladeta Jeroti) sagledavaju i pozitivnu, tj. dijalektinu
stranu duevnih poremeaja, njen stvaralaki kapacitet
- u umetnosti, npr. U antropolokom razum evanju
duevnih poremeaja, or Devre smatra daje ovek u
tzv. civilizovanoj sredini (u kontrastu tzv. primitivnom
drutvu) izloen preteranoj instrumentalizaciji i posre
dovanju u zadovoljavanju sopstvenih ljudskih potreba,
to ga tera da ivi u fiktivnoj stvarnosti, bez neposred
nog kontakta s ljudima i prirodom, provocirajui u sebi
neku vrstu drutveno izazvanog shizofrenog doivljaja
sveta i sebe.
to se tie izuavanja stavova prema duevno po
remeenom oveku, mora se imati na umu da, kao i svaki
stav, i ova vrsta stavova ima svoju saznajnu, oseajnu i delatnu komponentu, da imaju predznak (pozitivan ili nega
tivan) i da se u odreenom momentu mogu strukturisati
preko stereotipa u predrasude o duevno obolelim. Za merenje ovih vrsta stavova najee se koriste skale koje ispitu
ju valencu stava prema duevnom bolesniku, semantiki
diferencijal, kao i upitnici (sa otvorenim ili zatvorenim
pitanjima) koji se koriste za detaljnije ispitivanje pojedinih
obeleja stavova prema psihijatrijskim pacijentima.
Uopte govorei, ranije je stav prema duevnim bo
lesnicima bio negativniji, ispunjen strahom, nepoverenjem, pa i mrnjom. Novija istraivanja, sprovedena i
kod nas, pokazala su d aje stav prema duevnom bole

sociologija, psihijatrijska
sniku manje negativan, naroito kod mlaih i obrazovani
jih ispitanika. No, najnegativniji je prema narkomanima,
a najtolerantniji prema alkoholiarima (ovaj poslednji
ipak vidnije kod mlaih i manje obrazovanih ispitanika
iz Beograda). I stav osoblja zaposlenog u psihijatriji je
negativniji kod nie edukovanih (bolniara, npr.), to
su potvrdili i drugi istraivai (Elejn Kaming i Don
Kaming).
Koreni odbojnog stava ove vrste su u doivljaju
duevnog bolesnika kao devijanta (onog koji kri za
kone), kao neuraunjivog bolesnika (nepredvidivog
ponaanja), kao rtvenog jarca, u kojeg drutvo projektuje sve svoje neljudsko i neplemenito. Koren moe
da bude i u doivljaju duevnog bolesnika kao nekog
ko, kao to pie Duan Kecmanovi, na mefistofelovski
nain, drutvene norme dovodi u pitanje pokazujui ko
liko je ovekov um, toliko favorizovan, troan i podloan
raspadu.
P. s. izuava i duevne bolnice kao drutvene in
stitucije, njihovu strukturu, odnose (izmeu pacijenata
i osoblja, a naroito se koncentrie na izuavanje jaza
izmeu dve osnovne socijalne grupe - hospitalizovanih
pacijenata i zaposlenog personala), na neformalne grupe,
zadovoljstvo leenjem, poloajem profesionalnih lica
u njihovim ulogama, na mesto psihijatrijske institucije
u celokupnom drutvu itd. Ona prouava drutvenu
ulogu pacijenta u kojoj on mora da se prepusti volji lekara i osoblja, da se prilagodi njihovim oekivanjima i
kunom redu ustanove, a istovremeno treba da nastoji
da postigne kritiki uvid u sopstveno ponaanje i da ga
promeni, u neprestanoj borbi s prihvatanjem identiteta
duevno obolelog.
Meutim, p. s. prouava duevnu bolnicu i kao to
talitarnu ustanovu (Erving Gofman), prouavajui svet
bolesnika kao svet zatoenika. Argumenti za ovakav
pristup su u injenici da se pacijenti u duevnoj bol
nici diskulturiraju i uniformiu (moraju da bespogovorno prihvate bolnike norme ponaanja, oslovljavanja, odevanja, ritma ivljenja i si.). Nadalje, oni su, u
izvesnom smislu, socijalno mortifikovani (odseeni od
ranijeg drutvenog okruenja, uloga i znaenja koja su
u njemu imali), izolovani su, ak i kad zadre spoljnje
uloge, podvrgnuti sveoptoj unifikaciji koja zapoinje
okom zbog hospitalizacije, koja proizvodi traumu,
pogotovo kada je u pitanju prisilna ili poluprisilna (pod
snanim pritiskom porodice) hospitalizacija. U degra
daciji opte slike o sebi, u njima poinje da slabi oseaj
za moralno, za individualnu odgovornost, a javlja se i
objektivno izazvan doivljaj depersonalizacije, te ak
tivan, ili jo ee, pasivan otpor celokupnom procesu
leenja.

578
P. s. e ubudue imati jo znaajniju ulogu u izu
avanju procesa dezinstitucionalizacije i deetiketiranja
psihijatrijskih pacijenata, a naroito u izuavanju smisla
i efikasnosti prevencije psihikih poremeaja. U tome e
svoje mesto imati ne samo profesionalna lica u psihijatri
ji i strukture zdravstvene vlasti nego i grupe graana,
volonteri, nevladine organizacije, Svetska zdravstvena
organizacija, kao i sve organizacije i pojedinci koji,
u okviru borbe za humanizaciju meuljudskih odno
sa, rade na zatiti prava duevnih bolesnika i ljudi sa
ivotnim problemima uopte.
O mentalni poremeaji O poremeaji psihikih funkcija
3 psihijatrija
P. Opali

sociologizam. Radikalno epistemoloko stanovite

Emila Dirkema i njegovih sledbenika ii okviru Fran
cuske socioloke kole, kojim je trebalo prevazii
jednostranost i (meusobnu) iskljuivost razliitih devetnaestovekovnih teorija o odluujuem iniocu u
objanjenju drutvenih pojava. Oprezno se oslanjajui
na metodoloki antiredukcionizam Ogista Konta, ko
jim je u sistematizaciji nauk pozitivna filozofija
(potonja sociologija) zadobila sasvim povlaeno
mesto nauke nad naukama, Dirkem je odluno odbio
da za jedinim i presudnim uzrokom svega drutvenog
traga u izvandrutvenim podrujima stvarnosti. Taj
lani problem sociologije XIX veka (or Gurvi),
ili - kao to se u jednom drugom idejnom kontekstu
govorilo - besmislenost teorije faktora (G. V. Plehanov), dirkemovci su nastojali da prevaziu vrstim
deterministikim naelom da drutvene injenice treba
da budu objanjene drutvom.
U estokoj konkurenciji u osvajanju akademskog
prostora koji bi imala da zaposedne nova socioloka
nauka, u ono doba nadmetali su se meusobno razliiti
izmi: geografizam, biologijo), ekonom/za, rasizam,
spiritual/zom itd. Svaka od tih kola trudila se da
podruje izuavanja drutvenog monopolizuje s gledita
jednog od tvrdih kauzalnih objanjenja koja su pretendovala na univerzalnu eksplikativnu mo. Najee se
- izriito ili uvijeno - tvrdilo da sociologija kao nauka
zapravo i nije potrebna, jer sve ono to bi ona htela da
opie i objasni ve poiva u nadlenosti osvedoenih i
proverenih naunih disciplina.
Iako svoj epistemoloki i metodoloki projekt sm
nikada nije nazvao sociologistikim, Dirkem ga
je u vie navrata ne samo jasno form u/iao nego i
istraivaki demonstrirao. S jedne strane, svojim pro
gramskim predgovorima prvim sveskama asopisa An
ne sociologique, on je neuvijeno pozivao na potrebu

579
za interpretativnom sociologizacijom svih injenica
prikupljenih u drugim drutvenim naukama, koje na taj
nain postaju puke slukinje sociologije. Razume se
da takav socioloki imperijalizam nije mogao naii
na razum evanje i odobravanje poslenika u drugim,
ve konstituisanim drutvenim naukama - pre svega,
u krugovima istoriara i psihologa. S druge strane,
pak, studijom Samoubistvo (1897), s njenim drskim
podnaslovom Socioloka studija ( 1897), Dirkem je
jedan osetljiv i sloen problem - koji se dotad smatrao
izriito individualnopsiholokim ili psihopatolokim
- stavio u iskljuivu nadlenost sociologije. Pre nego
to e se upustiti u analizu drutvenih uzroka samoubistva kao izrazito drutvene pojave, on je - svojim
uobiajenim sofistikim metodom apriornog eliminisanja konkurentskih (izvansociolokih) stanovita
(psihopatska stanja, rasni i genetski razlozi, kosmiki
inioci, imitacija) - pojedinane razloge dobrovoljnih
smrti rastvorio u velikim statistikim serijama: nije
vano zato se XY ubio, vano je da se njegova smrt
uklapa u odreeno stanje kolektivne svesti koje u tom
trenutku preovlauje i neodoljivo obuzima individualne
svesti (egoizam, altruizam, anomija). Dirkemova studi
ja o samoubistvu oznaavala je vrhunac klasinog s. i
manifest protiv psihologizma Gabrijela Tarda, koji je,
pak, osnovni uzrok samoubistva video u imitativnim
mehanizmima ljudskog ponaanja.
Dirkemovski s., kao dogmatsku teoriju o kole
ktivnoj svesti (Leon Brenvikj, ili ak totalitarni rea
lizam (an Pijae), danas malo ko zastupa u njegovom
izvornom radikalnom obliku. U savremenoj sociologiji
odavno je preovladalo stanovite o pluralnom deter
minizmu drutvenih pojava koji ukljuuje i znatan broj
izvandrutvenih inilaca. Pa ipak, pojam s. se i danas
upotrebljava u jednom irem, pejorativnom znaenju
- kao svako nastojanje da se svekolika ljudska stvar
nost dosledno i iskljuivo protumai u sociolokim
kategorijama (Piter Berger). S druge strane, u uem
znaenju, sociologikom teoremom Talkot Parsons
je nazivao snanu sklonost individualnih uesnika u
drutvenom ivotu da razviju motivacije koje se u ve
likoj meri podudaraju s vladajuim vrednosnim siste
mom dotinog drutva (institucionalna integracija
motivacije).
determinizam, drutveni - psihologizam
redukcionizam
A. Mimica
socioloka am bivalencija. Iz perspektive s. a.,
drutvena uloga je dinamina organizacija normi i kontranormi. 5. a. je tema poznatog rada Roberta Mertona i

socioloka mata

Elinor Barber (1963). Izraz a. autori pripisuju Eugenu

Blojleru, koji g a je u nauku uveo 1910. godine i na
pravio razliku izmeu tri vrste ambivalencije: (1) emo
cionalne (ili afektivne), koja nastaje kada neki objekt
izaziva istovremeno i pozitivna i negativna oseanja;
(2) voluntarne (ili konativne), koja se javlja kada kon
fliktne elje oteavaju ili onemoguavaju odluivanje
o delovanju i (3) intelektualne (ili kognitivne) koje su
posledica kontradiktornih ideja individue. Kao to se
moe videti, panja je posveena psiholokim aspekti
ma ambivalencije.
Socioloki orijentisana analiza ambivalencije mora
da se usredsredi na njenu izgradnju u strukturi drutve
nih statusa i uloga. Ona nije suprotstavljena psiholokoj
analizi nego joj je komplementarna. Psiholoka analiza
se usredsreuje na linost, socioloka na strukturu. Da
kle, s. a. se odnosi na inkompatibilna normativna oeki
vanja stavova, verovanja i ponaanja dodeljenih statusu
(tj. drutvenom poloaju), ili skupu statusa u drutvu. To
bi bila s . a. u irem smislu. U uem smislu, ona se od
nosi na normativna oekivanja sadrana u jednoj ulozi
ili jednom drutvenom statusu. U ovoj definiciji nema
razmatranja oseanja individua, ve je re o drutvenoj
definiciji uloga i statusa.
Autori razlikuju est vrsta s. a. (1) U najuem smislu,
ambivalencija s konfliktnim normativnim oekivanjima
koja su drutveno definisana za odreenu drutvenu
ulogu povezanu sa odreenim drutvenim statusom.
(2) Ambivalencija koja postoji kod konflikta statusa unu
tar statusnog skupa (tj. skupa drutvenih poloaja koje
zauzimaju individue). (3) Ambivalencija koju nalazi
mo u konfliktu izmeu nekoliko uloga, povezanih sa
odreenim statusom. (4) Postoji i ambivalencija koja
je posledica meusobno protivrenih kulturnih vrednosti koje zagovaraju pripadnici drutva. (5) Pored
toga, ambivalencija se moe javiti i u sluaju raskoraka
izmeu kulturno propisanih vrednosti i drutveno strukturisanih naina za ostvarivanje aspiracija, to rezultira
protivrenou izmeu kulturne strukture i drutvene
strukture. (6) I konano, poslednji tip ambivalencije se
javlja kod ljudi koji su iveli u dva ili vie drutava, tako
da su priznavali razliite skupove vrednosti.
uloga, drutvena - poloaj, drutveni
M. kori

socioloka m ata. Izraz koji se najee povezuje

s delom Rajta Milsa Socioloka imaginacija (1959).
S. m. (imaginaciju) Mils odreuje kao sposobnost da se
drutveni dogaaji shvate iz ire istorijske perspektive, a

socioloka mata

da se pri tom ira perspektiva dovede u vezu sa ivotom

i potrebam a pojedinca. S. m. nas osposobljava da
shvatimo istoriju i ivot jedinki u njihovom uzajamnom
odnosu. Ovo umee predstavlja naroit i inventivan
kapacitet sociologa, koji Mils smatra kljunim za savremene studije oveka i drutva.
Intenzitet i sloenost promena u XX veku doveli
su do toga da pojedinac teko moe da jasno razume
odreenost sopstvenog drutvenog poloaja i line sud
bine strukturalnim promenama u drutvu, niti pak moe
da uoi njihov smisao. Meutim, upravo taj kvalitet
duha omoguuje pojedincu da odmeri svoju linu sud
binu postavivi je u okvire svog vremena, omoguujui
time i razvoj angaovanog pristupa javnim i drutvenim
problemima.
Line potekoe pojedinaca esto se doivljavaju kao
'iskljuivo privatna stvar, mada u mnogim sluajevima
predstavljaju javne probleme. Na primer, izbegliki
poloaj jednog oveka je njegova lina nevolja, koja
bitno odreuje celokupan njegov ivot i zahteva raz
vijanje linih strategija opstanka. Meutim, ako je u
nekoj dravi ili regionu izbeglitvo rezultat tektonskih
drutvenih promena i ako je njime zahvaen veliki broj
porodica i pojedinaca, onda je to javni, drutveni pro
blem, koji ne treba i ne moe da se reava linim strate
gijama ili pojedinanim reavanjem svakog sluaja
ponaosob. Ili, ako se jedna osoba bavi tzv. sivom
ekonomijom, onda se taj problem moe sagledati kao
njegovo lino nepotovanje privrednih zakona i kao
kriminalni in. Meutim, ako se siva ekonomija poja
vljuje kao opta strategija i kao preduslov mogunosti
opstanka velikog broja ljudi u nekoj dravi, onda je to
pokazatelj postojanja optih strukturalnih tekoa u
koje je drava zapala, te postaje drutveni problem koji
izlazi izvan okvira privrednih prekraja i ne moe se
ni reavati na taj nain, nego samo drutvenim strate
gijama koje na realan i planski nain uzimaju u obzir i
povezuju ekonomske potrebe oveka kao pojedinca i
ekonomske strukture drutva kao celine.
Mils smatra da ni za jednu nauku koja se ne vraa
problemima ivota jedinke, njene [...] biografije, pro
blemima istorije, kao i problemima njihovog uzajam
nog uticaja u okviru drutva, ne moe da se kae da je
zavrila ceo svoj intelektualni put. Stoga svaki nivo
drutvene analize zahteva postavljanje pitanja o pove
zanosti drutvene strukture, istorije i ivota pojedinca.
Pri tom, s. m. se pojavljuje kao kvalitet potreban
ne samo dobrom sociologu i analitiaru drutva ve i
kao neophodan deo konkretnih drutvenih angamana i

580
drutvenog senzibiliteta, postajui poeljan zajedniki
imenitelj savremenog kulturnog ivota.
3 drutvo O pojedinac 3 sociologija
/V. Sekuli
sociom etrija. Izraz koji je skovao Jakob Moreno
da bi oznaio prouavanje i merenje odnosa unutar
malih grupa. Najpoznatija sociometrijska tehnika je
soeiometrijski test: svaki lan grupe treba da odabere
jednog ili vie lanova grupe prema unapred utvrenom
kriterijumu (s kim bi najvie, a s kim najmanje voleo
da se drui, s kim bi obavljao neki zadatak i si.). Na
osnovu odgovora izraunavaju se individualni i grupni
soeiometrijski indeksi, ili se pak na osnovu grafikog
predstavljanja putem sociograma zakljuuje o odnosima
unutar male grupe. Na sociogramu je svaki lan grupe
predstavljen nekim znakom, npr. krugom ili kvadratom,
a strelice koje ih povezuju ukazuju na meusobna prihvatanja ili odbacivanja.
3 grupa, drutvena 3 interakcija 3 sociodrama
D. Popacli
sociotchniki sistem. Osoben spoj konkretne teh
nologije i drutvenih aranmana u kojima se realizuje
rad. Tehnologija, tehnika pravila rada, ukljuujui i
tehnologijom oblikovan radni ambijent, ine tehniki
sistem date radne organizacije. Istovremeno, postoji
i relativna autonomnost drutvenih odnosa meu ak
terima rada s obzirom na datu tehnologiju. Socijalni
sistem, koji ukljujuje podelu i drutvenu organizaciju
rada, drutvena pravila rada (formalna i neformalna),
moe biti oblikovan pod uticajem globalnih drutvenih
aranmana, kao i specifinih uslova rada, u interakciji
je s tehnikim sistemom i zajedno ine s. s. Povremeno,
tehniki i socijalni sistem ine vrstu (organsku) celinu tako da promene u jednom delu (tehnikom) trae
primerene promene u drugom (socijalnom) delu sistema.
No, ne postoji jedan jedini mogui primereni socijalni
sistem za datu tehnologiju. Praktini radni eksperimenti
u preoblikovanju radnih organizacija, po logici s. s. go
vore u prilog teze o relativnoj nezavisnosti tehnikih i
socijalnih sistema (u Velikoj Britaniji i skandinavskim
zemljama).
3 rad 3 sociologija rada 3 sociologija, industrijska
5. Boli
socioterapija. Metod leenja pacijenata u velikim
grupama (iji se broj kree od 25 do 50 pacijenata). S.
treba razlikovati od grupne psihoterapije koja se organi
zuje u malim grupama (8-12 lanova) i koja funkcionie
na drugaijim principima. 5. se uglavnom oslanja na

581
svesne, tj. kognitivne psihike mehanizme (uenje i
opaanje), ima unapred planirano ustrojstvo rada i neguje direktivan stil rukovoenja. Nasuprot tome, grupna
psihoterapija se podjednako koncentrie na nesvesne i
svesne mehanizme funkcionisanja, vodi se vie-manje
nedirektivno, i nema unapred definisane sadraje svoga
rada. Ciljevi su im isti - reavanje psihikih problema
lanova i njihovo sazrevanje kao linosti.
Ono to s. ini jedinstvenom jeste ispoljavanje
skrivenih i potisnutih misli, a ponekad i oseanja (kod
najosetljivijih pacijenata naroito), zatim pojaavanje
oseanja pripadnosti nasuprot doivljaju odbaenosti ili
izolacije. Potom, ona izotrava iskustvo procene real
nosti (naroito kod psihotinih pacijenata), prua okvire
orijentacije u socijalnom polju i savremenom vremenu
(posebno za depresivne i zavisnike), olakava realno
prihvatanje sopstvene linosti i drugih osoba i, na kraju,
pospeuje sazrevanje linosti velike terapijske grupe.
Uobiajeno je (Duan Kecmanovi) da se s. deli na:
(1) onu u uem smislu i (2) s. u irem smislu rei. S. u
uem smislu organizuje se u psihijatrijskim i slinim in
stitucijama, uklapajui se u multidimenzionalni pristup
leenju psihikih poremeaja. U nju spada, na prvom
mestu, optepoznata terapijska zajednica i sastanci ve
likih grupa -- odeljenja. D. Kecmanovi ovde ubraja i
okupacionu i rekreativnu terapiju, koje se organizuju na
psihijatrijskim odeljenjima, mada smo miljenja daje u
ova dva poslednja sluaja re o posebnim oblicima tera
pije koji imaju nekoliko zajednikih elemenata sa s., ali
se od nje razlikuju po sutinski drugaijim terapijskim
pristupima i metodima, a zahtevaju i posebno obueno
osoblje za njihovo sprovoenje.
Terapijsku zajednicu ini zajednica osoblja i paci
jenata jednog odeljenja iji je cilj da odnose izmeu
svih njih uini to je mogue vie terapijski efika
snim. Ona uvaava principe realnosti, demokratinosti,
permisivnosti (doputenosti bolesnog doivljavanja) i
naelo da je svaka komunikacija terapijska. Odrava
se preko jednonedeljnih sastanaka koji se bave aktuelnim ivotnim problemima: od odravanja zajednike
higijene i potovanja kunog reda, preko analize odno
sa osoblje-pacijenti, sve do premetanja ili otputanja
pacijenata sa odeljenja. Njom rukovodi savet, sastavljen
od pacijenata i profesionalaca, zaduenih za pojedine
aktivnosti na odeljenju. Posle sastanaka terapijske za
jednice uobiajen je sastanak tima osoblja koji ana
lizira, odnosno uvaava nova saznanja o pacijentima
i mogunostima realizacije predloga terapijske zajed
nice.
Sastanci velike grupe se odravaju u sve one dane
u sedmici (4-5 puta) kada nema terapijske zajednice,

socioterapija

a pod rukovodstvom lana terapijskog tima (obino

psihijatra, psihologa ili socijalnog radnika). Na njima
se, uglavnom po tipu a d hoc predavanja i diskusije (tj.
pitanja i odgovora), razgovara o temama znaajnim za
ivot i psihiko stanje pacijenata (teme o pojedinim
psihijatrijskim bolestima, emocijama, odnosima u po
rodici, prihvatanju pri izlasku iz bolnice, o etiketiranju
psihijatrijskog pacijenta itd.).
Poseban tip velikih grupa predstavljaju tzv. grupe
susretanja (eng. encounter groups), koje se organizuju
uz minimalno ili nikakvo angaovanje profesionalaca
s klijentima, tanije, s ljudima koji imaju odreene
ivotne (ne i psihike) probleme, elei da izbegnu
etiketirajui efekat leenja u psihijatrijskim instituci
jama. Sastaju se u veim ili manjim grupama, reavajui
samostalno svoje probleme, insistirajui, pre svega,
na autentinosti komuniciranja. U teorijskom smislu,
grupe susretanja najbliskije su roderijanskoj klijentcentriranoj i egzistencijalistiki orijentisanim grupnim
psihoterapijama.
S. u irem smislu tie se organizacije terapijskih
aktivnosti koje nisu vezane za stacionarno leenje, tj.
leee pacijente. U osnovi, re je, isto tako, o terapiji
u grupama, koje su sloenije ili specifinije od socioterapijskih formi leenja u uem smislu. Re je, najpre,
o dnevnoj bolnici (leenju razliitih psihikih smet
nji, u stanjima u kojima im nije ugroen ivot ni ivot
drugih, tokom dana (prepodneva, najee), s tim da
pacijent vei deo dana odrava kontakt sa sredinom
u kojoj ivi. Pri tom se u dnevnoj bolnici koriste sve
prednosti hospitalnog tretmana (stalne kontrole, inten
zivno medikamentozno, psihoterapijsko, rekreativno i
okupacijsko leenje). U ovu vrstu ,v. spada i nona bol
nica (za zaposlene ili beskunike koji imaju psihike
probleme), vikend bolnice (za one koji tokom leenja
ne ele radikalno iskljuenje iz porodinog i profe
sionalnog ivota), u uslovima leenja slinim onima u
dnevnoj bolnici.
Terapija u homoporodinoj sredini podrazumeva
leenje pacijenta u kunim uslovima u njegovoj pri
rodnoj porodinoj sredini (obino u fazi rehabilitacije).
Leenje u heteroporodinoj sredini predstavlja leenje
u porodici koja nije prirodna familija pacijenta, ali is
punjava uslove da se uspeno brine o njemu (pacijent
ima svoju sobu, u porodici nema hroninog bolesni
ka, ekonomski ga ne eksploatiu), a pod kontrolom
su socijalne slube, koja brigu o pacijentu materijalno
nadoknauje porodici tienika. Obino je razvijena u
nekim selima oko velikih psihijatrijskih bolnica (Belgi
ja, Bosna) kao sastavni deo tradicionalne potkulture tih
naselja.

socio terapija

Zatiene i druge radionice, obino pod kontrolom

velikih psihijatrijskih ustanova, slue rehabilitaciji,
tj. aktivaciji preostalih mentalnih i fizikih kapaciteta
pacijenta. Re je obino o zanatskim i uslunim delatnostima, koje se organizuju na principima veoma slinim
trinim, ali prilagoenim potencijalima zaposlenih.
Ovome treba pridodati i zajednice stanovanja koje, u
novije vreme, funkcioniu kao socioterapijske zajednice
nekoliko manjih grupa pacijenata koji ive u pojedinim
stanovima u saradnji sa socijalnom i zdravstvenom
slubom, teei ekonomskoj i socijalnoj nezavisnosti.
Ovi poslednji oblici s. nezaobilazni su inioci pokreta
dezinstitucionalizacije i deetiketiranja psihijatrijskih
pacijenata, koji je u novije vreme u zamahu, u smislu
afirmacije ljudskih prava uopte.
5 psihoterapija
P. Opali
solidarizam (lat. solidaris - zajedniki, uzajamno
odgovoran). Vladajua socijalna filozofija i politiki
pokret u francuskoj Treoj republici, naroito za vlasti
radikalsko-socijalistikih vlada na prelomu izmeu XIX
i XX veka. U svom poznatom Tehnikom i kritikom
'renikli filozofije (1902-1923), Andre Laland, pozitivista i ubeeni pristalica Dirkemove sociologije,
definisao je s. kao celovito moralno uenje kod ekono
mista, pravnika i filozofa koji ele da u isti mah umaknu
uskogrudosti tradicionalnog individualizma i revolu
cionarnim zahtevima savremenog kolektivizma.
Kao zvanina doktrina Tee republike, s. se na
pajao na najraznovrsnijim i, u mnogom pogledu, na
izgled nepomirljivim idejnim izvorima (postrevolucionarni tradicionalizam, reformistiki socijalizam,
neokontistiki pozitivizam). Moda je upravo taj ek
lekticizam i doprineo neobinom uspehu i rasprostra
njenosti toga uenja koje su u njegovom zrelom obliku
najpre formulisali filozof Alfred Fuje, ekonomista ari
id i pravnik Leon Digi. Naime, u doba modemizacijskog poleta, koji je u poslednjim decenijama XIX veka
zahvatio Francusku, radikali su nastojali da izmeu
zagovornika slobodne inicijative, s jedne, te pobornika
neograniene dravne intervencije, s druge strane, nau
jedno srednje reenje kojim bi bile istovremeno ouvane
dve osnovne republikanske vrednosti: sloboda ijedna
kost. Bratstvo, taj trei lan revolucionarne formule,
imalo je, pak, da bude preobraeno u solidarnost. U
toj tipino francuskoj varijanti socijalnog reformizma,
verovalo se daje mogue teorijski i ideoloki obrazloiti,
pa onda i u delo sprovesti jedan antiindividualistiki
liberalizam, tj. antikolektivistiki socijalizam, koji

582
nam se danas ukazuje kao rani nagovetaj socijalne
drave ili drave blagostanja.
Najistaknutiji predstavnik solidaristikog pokreta i,
pored Ferdinana Bisona, njegov najugledniji teoretiar
bio je Leon Buroa, pisac i dravnik ije je neveliko delo
pod naslovom Solidarnost ( 1896) iz godine u godinu
doivljavalo nova, proirena izdanja. S gledita istorije
sociologije, ono je zanimljivo, pre svega, zato to izmeu
tog manifesta s. i teorijskih postavki i praktinih im
plikacija sociologije Emila Dirkema (izloenih najot
vorenije u Predgovoru II izdanju Podele rada /1902/,
kao i u zakljucima Samoubistva /1897/) postoji mno
go dodirnih taaka: (1) poimanje ljudskog drutva kao
podruja stvarnosti kojim vladaju nuni zakoni poput
onih u prirodnom poretku stvari; (2) vera u mogunost
izgradnje iskustvenog i racionalnog znanja o tim za
konima; (3) shvatanje drutva kao ivog organizma, ije
se funkcionisanje objanjava fiziolokim zakonima; (4)
sve sloenija podela rada meu funkcionalno sve diferenciranijim organima uraa pojaanom integracijom
(drutvenog) organizma; (5) pojedini organi su u nor
malnim okolnostima meusobno solidarni (tj. uzajam
no vrsto povezani), ali u patolokim situacijama tee
osamostaljivanju i prete dezorganizacijom (drutvenog)
sistema; (6) poricanje mogunosti korenitog menjanja
poretka stvari u drutvu i ubeenje da nam pozitivno
znanje doputa samo ogranienu svesnu intervenciju
koja pomae vraanju sistema u ravnoteno stanje; (7)
takvom svesnom intervencijom treba stvoriti uslove
koji e omoguiti sklapanje kvaziugovora (Buroa)
ili pravinog ugovora (Dirkem) meu pojedincima;
(8) sve one drutvene nejednakosti koje ne potiu iz
prirodnih razlika meu ljudim a mogue je ublaiti
delim inom i nenasilnom preraspodelom bogatsta
va; (9) kao to, zahvaljujui injenici,da ivimo u
drutvu, uivamo izvesna neotuiva prava, tj. koristi,
optereeni smo i odreenim obavezama, tj. dugom
prema naim blinjima; (10) razliiti oblici socijalnog
osiguranja, uzajamne pomoi i udruivanja na doborovoljnoj osnovi omoguuju razvijanje oseanja solidar
nosti, u emu poseban znaaj ima socijalno vaspitanje
i, najzad, (11) bez obzira da li se sprovodi na osnovama
mutualizma i kooperativizma (Buroa) ili, pak, korporatizma (Dirkem), i d e j a j e najdelotvomije sredstvo
za ouvanje socijalnog mira i otklanjanje izvora klasne
borbe.
Na upravo nabrojanim elementima susreli su se i
meusobno poduprli radikalski s. oslonjen na sociologi
ju i dirkemovska sociologija koja je ishodila u 5. Ovom
koincidencijom izmeu jednog uticajnog politikog pro
jekta i jedne ambiciozne naunoorganizacijske zamisli

583
mogue je ne samo demonstrirati naelnu tvrdnju da
nema vrednosnoneutralne sociologije nego i u znat
noj meri objasniti uspeh Francuske socioloke kole u
akademskoj institucionalizaciji dirkemovske socioloke
paradigme kao zvanine doktrine univerziteta.
3 altruizam 3 podela rada 3 solidarnost
A. Mimica
solidarnost. ( 1) U izvornom znaenju, pravni institut
koji podrazumeva zajedniku obavezu dvojice ili vie
dunika, u tom smislu to svaki jem i za sve ostale.
So/idum je u rimskom pravu oznaavao dunika koji se
obavezao ostalim dunicima. Posle Francuske revolu
cije, s. je postala ideal kojem se teilo sa najrazliitijih
ideolokih strana. U svojoj katolikoj reakciji na Revo
luciju, ozef de Mestr je zagovarao povratak na or
gansku solidarnost Staroga reima u kojoj su porodica,
korporacija i Crkva obezbeivale duhovno jedinstvo i
stabilnost jedne hijerarhijski ustrojene drave. Anri
de Sen-Simon i Ogist Kont su organsku .9. pojedinih
lanova drutva u prostoru i vremenu smatrali osnovom
socijalne kohezije: Svaki narataj, pisao je Kont u
Teaju pozitivne filozofije (1830-1842), mora nared
nom besplatno vratiti ono to je i on sm takoe be
splatno primio od prethodnog narataja. Francuski
socijalisti Pjer Leru i Luj Blan su, pak, proletersku.?.
suprotstavljali hrianskom milosru i ljubavi prema
blinjem. U spisima Kontovih liberalnih sledbenika pod
francuskom Treom republikom, s. postaje osnova nove
socijabilnosti, tj. moralna dunost uzajamne pomoi
meu lanovima istog drutva ukoliko oni smatraju
da tvore jedinstvenu celinu (Andre Laland). Na tom
znaenju pojma izrastao je solidaristiki pokret kao
zvanina doktrina Tree republike.
(2)
U uem, izriito sociolokom smislu, ,v. je sredinji
pojam Dirkemove teorije drutvenog razvoja. U svom
delu O drutvenoj podeli rada (1893), on razlikuje dva
osnovna istorijska tipa .v., u kojima se, na pojedinim
stupnjevima razvoja podele rada, izraavaju razliita
stanja kolektivne svesti. U nediferenciranim drutvima
mehanike s. podela rada je rudimentarna, zasnovana
na prirodnim razlikama meu lanovima jednosegmentarnog klana. Kolektivna svest je u celosti sadrana u
individualnoj svesti, a s. poiva na meusobnoj slinosti
pojedinaca koji nisu izdvojene linosti ve replike je
dinstvenog obrasca miljenja, oseanja i delanja. U
diferenciranim drutvima organske s. podela rada je
visoko razvijena, a odgovarajui tip s. uspostavlja se
zahvaljujui tesnoj meuzavisnosti razliitih pojedinaca
koji su nosioci komplementarnih socioprofesionalnih
funkcija. Budui da pojedina stanja kolektivne svesti

srodstvo

nije mogue neposredno opaati, ovaj razvoj - koji se

duguje promenama u socijalnomorfolokom supstratu
drutva (sve vea fizika gustina vodi jaanju mo
ralne gustine) - Dirkem prati analizirajui razliite
vrste pravnih ustanova u kojima se ovaplouju pojedini
tipovi s.: drutvima mehanike .v. odgovara krivino pra
vo s represivnom (retributivnom) sankcijom (kolektivna
svest se grubo sveti za uvredu koja joj je nanesena),
dok u drutvima organske s. preovladava ugovorno
pravo s restitutivnom sankcijom (kolektivna svest tei
da vaspostavi tetu koja je poinjena).
Dirkemova dvolana tipologizacija, koja u svojoj
svedenosti i jednostavnosti danas vie nije od naroite
koristi kao opti eksplikativni model drutvenog razvo
ja, u velikoj meri se podudara sa slinim pokuajima evetnaestovekovnih sociologa da opiu i objasne razliku
izmeu tradicionalnih i modernih drutava ili, u irem
smislu, izmeu kolektivizma i individualizma. Dovoljno
je pomenuti razlikovanje izmeu vojnikih i indu
strijskih drutava (Herbert Spenser), ili pak izmeu
zajednice i drutva (Ferdinand Tenies). U svim tim
sluajevima na delu su, mutatis mu tandis, prilino jed
nostavne binarne opozicije izgraene u skladu sa evolucionizmom kao preovlaujuom naunom paradig
mom onoga doba.
3 altruizam 3 podela rada 3 solidarizam
A. Mimica

srodstvo. Sistem grupisanja i klasifikovanja pojedinaca

po osnovu roenja i porekla. Roenjem se uspostav
lja najjaa veza u ljudskom drutvu koja je neraskidiva
- veza s. po krvi izmeu roditelja i dece. U svim
drutvima, bez obzira na stepen razvijenosti, smatra se
da postoji krvna veza izmeu svih pojedinaca koji
vode poreklo od istog pretka. Na osnovu toga se vri
grupisanje u rodbinske skupine kao to su rod, klan,
loza, plem e, porodica (fam ilija u irem znaenju).
Iako, na prvi pogled, s. izgleda isto genealoka,
prirodna veza izmeu ljudi, genealoki faktor je samo
jedan od mnogih, meu kojima su, pre svega, sociokul
turni faktori povezivanja najznaajniji za formiranje i
odravanje srodnikih odnosa i grupisanja. Smatra se
da, u osnovi, postoje dva tipa s.: ( 1) genealoko, koje se
sa izvesnou moe pratiti unazad do treeg ili etvrtog
kolena (sa izuzecima aristokratskih vladarskih kua u
Evropi ili Kini gde se poreklo prati stoleima unazad);
(2) sociokulturni sistem s., u kojem drutvena zajed
nica intrervenie u prirodni sistem putem razliitih
vrsta raunanja ,v. Bioloko poreklo je samo povod ili
osnova na koju drutvo i kultura upisuju svoje znake s.
D aje .v. pre svega sociokulturni kd koji klasifikuje i po

srodstvo
vezuje ljudi, govori injenica da u svetu postoje veoma
razliiti srodniki sistemi i njihove klasifikacije (pionir
izuavanja srodnikih sistema je Luis Morgan). Osim
krvnog s. (kosangvino), u svim drutvima - od preistorij=
skih do savremenih -postoje najmanje bar dve, odnosno
tri vrste s.: (1) tazbinsko s. (afinalno)', (2) duhovno s.
(kumstvo, koje sakralizuje crkva, te pobratimstvo i
posestrimstvo kao narodski oblik) i (3) s. prem a za
konu, koje nastaje u sluaju ponovne udaje ili enidbe
roditelja, kada deca iz prethodnih brakova dobijaju nove
roditelje (ouh, maeha), odnosno roditelji zakonsku
decu (pastorke). Osim toga, u svim drutvima je po
stojala mogunost vetakog oroavanja, a naroito
usvajanja dece prema odreenim obiajima ili zakon
skim propisima. Povezivanje prema .v., bilo prirodnim
putem ili na druge opisane naine, predstavlja najstariji
i univerzalni princip konsliluisanja ljudskih grupa i za
jednica. S. kao pojavom uglavnom se bave socijalna an
tropologija i sociologija, zatim, s gledita nasleivanja,
pravo, te u novije vreme istorija porodice.
Svaki srodniki sistem ima etiri osnovna elementa:
(1) Nain raunanja s., u kojem se razlikuju s. po majci
(irnatrilinearno), po ocu (patrilinearno) i po ocu i maj
ci (bilinearno). (2) Srodnika terminologija, tj. nain
oznaavanja srodnika, koji moe biti po generacijskim
klasama (klasifikatorski) ili za svakog pojedinca zaseb
no (individualni sistem); poslednji je karakteristian
za Evropu od vremena rimskih naslednih tablica. (3)
Pravila i obiajno ponaanje meu srodnicima. Ovde
spada osnovno pravilo o zabrani rodoskvmua, tj. sek
sualnih odnosa meu srodnicima odreenog stepena s.
(izmeu roditelja i dece i brae i sestara). To univer
zalno i najstarije pravilo poznato je pod nazivom in
cest-tabu. Postoji zabrana seksualnog kontakta i izmeu
srodnika bilo kog stepena ili reda s. ako vode zajedniko
poreklo (pravilo egzogamije). Osim toga, postoje razna
pravila ceremonijalnog oslovljavanja odreenih srod
nika, zabrana komunikacije izmeu pojedinih srodnika
ili tipini obrasci agresivnosti ili pravljenja ala na
raun odreenih srodnika (npr. ale na raun tate ili
agresivnost prema svekrvi i si.). (4) Forme grupisanja
srodnika, koje mogu biti ue ili ire, kao to su rod, klan,
loza, pleme, bratstvo itd.
Postoje etiri osnovna univerzalna srodnika
poloaja: (1) mu/otac; (2) majka/ena; (3) erka/sestra; (4) sin/brat. Ovi poloaji ine osnovu nuklearne
porodice kao bioloke jedinice (veze prokreacije ifilijacije), te se dugo smatralo da je nuklearna porodica
elija iz koje proizlazi svaki srodniki sistem. Meutim,
to je netano budui da su najpre nastali srodniki sistemi grupisanja i diferenciranja pojedinaca, pa tek onda

584
individualne porodine grupe. Osim toga, postoji teorij
sko neslaganje u pogledu toga koja je veza znaajnija
za formiranje srodnikog sistema: da li veza seksualne
prokreacije (roditelji i deca), ili veza nastala posred
stvom roenja i porekla (filijacije) izmeu brae i se
stara.
Zakon kontrakcije srodnikih odnosa je socioloka
zakonitost kojom se objanjava postepeni proces
suavanja srodnikih grupa do njihovog minimalnog
oblika u liku modeme nuklearne porodice. Poto je s. po
svojoj prirodi veza koja se ne uspostavlja izborom, ve
se stie roenjem, te predstavlja neraskidivu, prinudnu
vezu, a odnosi srodnikog reciprociteta pretpostavljaju
prinudnu razmenu izmeu pojedinaca i grupa koji pri
padaju datom krugu, to se proces kontrakcije socioloki
moe smatrati kao postepeni proces oslobaanja drutva
i pojedinaca od prinudnih neslobodnih veza i stvaranje
slobodnih, demokratskih drutvenih zajednica. U indi
vidualnom sluaju, sloboda od prinude ,v. znai slobodu
pojedinca da stvara porodicu po svojoj meri i da za nju
samostalno odgovara i stara se o njoj, a za drutvo to
znai slobodan promet dobara, naroito nepokretnosti,
razvoj trgovine i razmenskih odnosa koji nisu ogranieni
roakom zatvorenou i solidamou naspram ostalih
nesrodnikih grupa, tj. ukidanje privilegija koje su u
drutvu akumulirane na osnovu srodnike pripadnosti i
nasleivanja. Francuska revolucija oznaava kraj drutva
srodnikih privilegija (aristokratije) i na mesto vlada
vine loze donosi vladavinu porodice (Karl Marks, Fridrih Engels, Komunistiki manif est, 1848), koja je sama
po sebi egalitama, te garantuje drutvenu jednakost. U
modemom drutvu srodniki odnosi ne samo da slabe
ve se funkcionalno transferiu na razliite nesrodnike
odnose. Za savremenog pojedinca i porodicu vani su
susedski, prijateljski i kolegijalni odnosi; svaki od njih
preuzima jednu od funkcija preanjeg univerzalnog
srodnikog odnosa koji je sadravao afektivnu kono
taciju (prijateljstvo), prostornu (najblii susedi) i radnoprofesionalnu (kolegijalni odnosi na poslu). Ipak, u
savremenom drutvu srodniko grupisanje ne gubi na
vanosti u svim slojevima drutva podjednako. Kao
izvor reprodukcije privilegija i koncentracije imovine,
povezivanje po srodnikom osnovu jo je znaajno za
najvie i najbogatije slojeve modernih drutava u ko
jima se jasno raspoznaju srodnike koalicije koje deluju
u sferi ekonomije, politike i kulture.
3 brak 3 domainstvo 3 porodica
A. Mili

stale. Drutveni sloj iji je poloaj pravno regulisan,

a karakteristian je za feudalnu drutvenu strukturu. U

585
starom reimu poznata su tri s. koja, po pravilu, pri
padaju viim drutvenim klasama: plemstvo, svetenstvo
i trei s., odnosno graanstvo. S. su relativno zatvoreni i
privilegovani drutveni slojevi, prelaz iz jednog u drugi
je ogranien, a pripadnost s. stie se roenjem. Staleka
prava i titule, kao i hijerarhijska struktura unutar s.,
nasledni su i pravno zatieni. Staleka struktura iezla
je s propau feudalnog drutva, iako su se u mnogim
sredinama zadrale plemike titule (lord, knez, vojvoda,
grof itd.).
3 feudalizam 3 plemstvo 3 svetenstvo
M. Todorovi

staljinizam. Pojam nastao u tzv. postmarksistikoj

teoriji, a upotrebljava se u dva osnovna znaenja: ( 1)
ono koje se odnosi na period u razvoju socijalizma u
SSSR, i (2) ono koje upuuje na prirodu politikog
sistema i drutveno-ekonomskih odnosa u toj zemlji i
dravama u okviru sovjetskog bloka.
Posle smrti V. I. Lenjina (1924), neprikosnovenog
voe Oktobarske revolucije i novog drutvenog siste
ma, u Sovjetskom Savezu zapoela je borba za vlast.
J. V. Staljin je polako ali sigurno preuzimao vlast u
Komunistikoj partiji boljevika kao njen prvi sekretar
i odstranjivao stari revolucionarni kadar - L. B. Kamenjeva, G. J. Zinjovjeva i, konano, L. D. Trockog.
Dvadesetih i tridesetih godina Staljin je sproveo niz
istki meu partijskim lanstvom, koje su postale
masovne i sistematske naroito posle ubistva S. M. Kirova, partijskog sekretara Petrograda. istke, koje
su se uskoro izvrgle u neselektivan teror i zahvatile
sve slojeve stanovnitva, urodile su najzad stvaranjem
Gulaga, tj. sistema koncentracionih logora u kojem
je umoreno vie miliona ljudi.
Svoju vlast Staljin je uvrstio i u meunarodnim
radnikim organizacijama, a pre svega u Komunistikoj
intemacionali(Komintema). Istovremeno, staljinizacija se proirila i na sve komunistike partije Evrope
i sveta. Posle Drugog svetskog rata, on je postao ne
prikosnoveni lider ne samo u SSSR ve i u satelitskim
zemljama ili zemljama realnog socijalizma. Period
s. se zavrava njegovom smru ( 1953) i XX kongresom
KP SSSR (1954), na kojem je N. S. Hruov, novi ge
neralni sekretar Partije, obelodanio i osudio Staljinove
zloinake poduhvate.
Kao drutveni sistem, j. je imao dvostruki karakter.
Sadravao je elemente socijalizma, ali je oznaavao i
uvoenje azijatskog, despotskog ustrojstva drutva.
Drava je centralizovala sve proizvodne resurse i stavila
ih pod svoju kontrolu, potpuno ukinula privatnu svo
jinu ne samo u industriji i trgovini ve i u poljoprivredi.

staljinizam

Rad je imao skoro prinudni karakter, to se najpotpu

nije ogledalo u stvaranju vetakih oblika zajednikog
rada na zemlji, tzv. sovhoza u koje su seljaci silom
ukljuivani. Industrijalizacija zemlje bila je liena os
novnih tehniko-tehnolokih sredstava i podrazumevala
je masovno iscrpljivanje radne snage. Milioni ljudi su
ostavili svoje kosti na gradilitima irom Sovjetskog
Saveza.
Podravljenje sredstava za proizvodnju i masovna zaposlenost doveli su do posvemanje birokratizacije svih
sfera ivota. Vremenom je birokratija zadobila ulogu ne
samo organizatora rada ve i stvarnog vladaoca nad rad
nim stanovnitvom, a umesto diktature proleterijata
uspostavljena je diktatura (partijske) birokratije.
U politikom ivotu ukinut je svaki oblik demokratije
i uvedena je lina i partijska diktatura. Volja partijskog
lanstva bila je zamenjena voljom partijskih komiteta
na razliitim nivoima, a ona, pak, voljom najviih par
tijskih tela, Centralnog komiteta, Politbiroa i Sekretari
jata politbiroa, da bi se sva vlast najzad stekla u rukama
neprikosnovenog voe Staljina. Partijski ivot je postao
ritualan, a partijski sastanci i, posebno, kongresi svodili
su se na manifestaciju bezrezervne podrke velikom
voi. Bilo kakav disonantan politiki ton je strogo
kanjavan, a svaka opozicija proganjana i fiziki lik
vidirana.
Zbog istaknute uloge Staljina, j. se esto naziva i
kultom linosti. No, on se ne moe svesti na kult linosti
- mada ima i to obeleje - jer je Staljinova vladavi
na proizala iz drutvenog ureenja i sistema odnosa
koji je takav kult omoguio. Azijatski nain ureenja
drutvenog ivota, sa istaknutom ulogom despota,
odnosno satrapa, te nasilnikom vladavinom, prua
objanjenje i za ulogu Staljina i s.
U intelektualnom i kulturnom ivotu uopte us
postavljeno je jednoumlje, a marksizam je dogmatizovan kao jedini, zvanian nain miljenja. Takav
marksizam, osloboen kritiko-oslobodilakog naboja,
pretvorio se u ispraznu shemu i mehaniko shvatanje
drutvenog ivota i istorijskog kretanja. Glavni tuma
marksistike teorije i pisac odgovarajuih prirunika
- npr. Kratka istorija SKP(b) - postao je sm Staljin.
U meunarodnom ivotu i radnikom pokretu uveden
je sistem imitacije tzv. prve zemlje socijalizma. Budui
d a je svetska revolucija izostala, proglaenje princip
socijalizma u jednoj zemlji, koji je postao model
izgradnje socijalizma i u svim ostalim socijalistikim
zemljama. Socijalistiki blok ili lager posle Dru
gog svetskog rata usvojio je ne samo jedinstven model
ve i s. kao ekonomsko, politiko i kulturno ustrojstvo
drutva. Slepo oponaanje SSSR oznailo je i zaosta

staljinizam
janje socijalizma u mnogim zemljama, jer se nije vodi
lo dovoljno rauna o njihovim specifinim uslovima i
potrebama.
O boljevizam O komunizam O socijalizam
V. Mili
stanovanje. Etimologija izraza ukazuje na glagol
stati, u smislu potrebe da se ovek odmori, okrepi,
pripremi za nove aktivnosti, kao i na pojam stanita
koji oznaava prostor naseljen odreenom biolokom
vrstom. Shodno tome, u sociologiji grada, s. u uem
smislu poima se kao mesto mentalne i fizike reproduk
cije pojedinaca/drutvenih grupa, a u ireni kao mani
festacija odreenog tipa drutva, njegove (re)produkcije
i simbolikog iskazivanja u prostoru.
Istorijski posmatrano, 5. se od jednostavnog sklonita
razvijalo ka celovitoj organizaciji ivota na lokalnom
nivou. irok spektar inidividualnih i drutvenih potreba
ija se realizacija vezuje za s. ini ga jednom od elemen
tarnih funkcija svakog naselja i indikatorom kvaliteta
ivota u svakom drutvu. Analitiki elementi s. su: (1)
tip s. (individualno-porodine kue, kolektivno-stambene zgrade); (2) standard 5. (veliina, nivo infrastruk
turne opremljenosti); (3) pravna osnova korienja
stana/vlasniki status (privatno vlasnitvo nad stanom
ili rentiranje stana od strane vlasnika: privatnog lica ili
dravne/nevladine organizacije); (4) socijalni status
korisnika stana. Karakteristike i razvijenost ovih ele
menata su istorijski odreeni, a kombinacijom prva
tri stanovi se hijerarhijski rangiraju unutar stambenog
fonda jednog drutva. 5. je dobar indikator socijalnih
nejednakosti jer postoji znaajan stepen korelacije so
cijalnog statusa korisnika i kvaliteta stanova. Stanovi
visokog standarda, koji se u odreenom drutvu smat
raju najpoeljnijim (individualna kua u privatnom
vlasnitvu u trinim sistem im a, naspram zakupa
stana u dravnom/drutvenom vlasnitvu u plansko/
redistributivnim sistemima), u najveoj meri bivaju
dostupni pripadnicima viih socijalnih poloaja. S.
razliitih fizikih i socijalnih karakteristika najee je
prostorno razgranieno, pa se drutvene nejednakosti u
.v. ispoljavaju i u formi rezidencija/ne segregacije. Sa
industrijalizacijom i urbanizacijom stan postaje vrlo
skupa roba, a s . drutveni problem masovnih razmera,
koji je uticao na pokretanje mnogih urbanih borbi.
Raskorak izmeu ekonomskih mogunosti urbanih
domainstava i zadovoljenja elementarnih potreba u
vezi sa s. ugroavao je neophodan stepen integrisanosti
pripadnika srednjih i niih drutvenih slojeva u socijalni
sistem. To je usloviio da pravo na stan bude ukljueno
u korpus socijalnih prava, kao i da bude pokrenuta in

586
stitucionalizacija stambene politike, iji je opti cilj
maksimalna ekonomska i socijalna efikasnost proiz
vodnje i potronje stanova. Najjednostavniji indikator
njene uspenosti je dostupnost stanovanja prosenom
korisniku, izraen odnosom prosene cene stana/rente
i prosenog godinjeg dohotka domainstva. Ukoliko
je ovaj odnos vei od 1:5/1:0,25, javljaju se ozbiljne
strukturne prepreke koje veini pripadnika srednjeg i
nieg socijalnog poloaja onemoguavaju da budu ak
teri u okviru sistema definisanog zvaninom stambenom
politikom. Kao posledica toga javljaju se mehanizmi
koji generiu stambenu nestaicu, beskunitvo i/ili
ilegalnu stambenu gradnju. Stambena nestaica ispoljava se u kvantitativnom (neusklaen broj stanova i
broj domainstava) i kvalitativnom vidu (adekvatnost
stana potrebama korisnika). Najpoznatiji odgovor na
masovnu stambenu nestaicu bila je zamisao protektivnog stana i novih stambenih naselja (prefabrikovane
gradnje, kolektivnog tipa, minimalistikih standarda
u pogledu veliine i opremljenosti, dislociranog stano
vanja na neizgraenim povrinama gradske periferije).
Razvijena u okviru pokreta modeme u arhitekturi, ova
zamisao je znaila savremenu redukciju s. na funkci
ju sklonita i do krajnosti je razvila princip odvajanja
mesta s. i mesta rada, bitno uveavajui stepen urbane
segregacije.
ikaka kola bavila se s. na mikronivou sa stanovi
ta razliitih ivotnih stilova i problema socijalne in
tegracije u okvirima jedinice susedstva, dok je na makroplanu posmatrala promene u lokaciji s. pojedinih
socijalnih grupa u kontekstu ekolokih procesa invazije,
dominacije, sukcesije. Neomarksistiki i neoveberijanski pristup u sredite analize s. stavljaju problematiku
stambene politike i asimetriju drutvene moi. Oba
pristupa smatraju da se ekonomske i socijalne funkcije
s. u razliitim drutvima odreuju u zavisnosti od karak
teristika urbanizacije, nivoa ekonomske razvijenosti
i modela ekonom ske organizacije (trini naspram
planskog), naina produkcije i reprodukcije drutvene
moi, vrednosnih sistema (konkurencija i individuali
zacija naspram socijalne solidarnosti i kolektivizma),
razvijenosti potreba i stilova ivota. Neoveberijanski
pravac smatra da stambena politika ne doprinosi samo
reprodukciji dominantnih odnosa moi u drutvu ve i
njihovoj modifikaciji. Sjedne strane, istie se da krei
ranje irokog spektra rentalnog s. i integracija niih
socijalnih grupa u vlasniki sektor s. utie na sma
njenje socijalnih razlika. S druge strane, uvodi se pojam
stambenih klasa, da bi se ukazalo da razliiti vlasniki
statusi nad stanom stvaraju podele meu korisnicima
koje ne slede tradicionalne klasne linije, a mogu biti

587
jednako znaajne za politike konflikte. Razvijena su i
istraivanja stambenih karijera koja ukljuuju mogue
stambene strategije socijalnih aktera unutar odreenih
strukturnih pretpostavki. Stambene karijere posmatraju
se u odnosu na ostale znaajne dogaaje u ivotnom
ciklusu (obrazovanje, rad, porodica), kao i na ekonom
ski, socijalni i kulturni kapital kojim raspolau razliite
drutvene grupe. Stambena pokretljivost povezuje se sa
socijalnom, a proces socijalne filtracije stambenog fonda
oznaava da socijalnu promociju prati naputanje stano
va nieg kvaliteta, i obratno. Razvijanjem istraivanja
s. postepeno se unutar sociologije grada formira i soci
ologija s.
3 beskunitvo 3 rezidencijaina segregacija
3 urbana segregacija

M. Pelrovi

stanovnitvo [populacija ]. Skup pojedinaca koji bo

rave na odreenom prostoru i u odreenom vremenu.
Pored ukupnog broja stanovnika, u istraivakoj praksi
se razlikuje vie podskupova, kao to su ekonomski
aktivno s., autohtono i migraciono, ensko u fertilnom
dobu ivota, gradsko, nepismeno, staro, kao i druge
vrste podskupova formiranih prema socijalnim, obra
zovnim, etnikim i drugim karakteristikama.
Prva zapaanja o s. javila su se jo u staroj Kini (Konfucije), antikoj Grkoj (Platon, Aristotel) i kod rimskih
pisaca. Znatno kasnije nastala su ira razmatranja o .v.,
pre svega, u kontekstu ekonomskog razvoja (merkanti
listi i fiziokrati). Poevi od kraja XVIII veka, s pojavom
poznatog Ogleda o naelu stanovnitva ( 1798) Tomasa
Maltusa, 5. je postalo predmet irih istraivanja, koja
su predstavljala uvod u formiranje osnovnih teorijskih
gledita o njegovim komponentama i zakonima raz
vitka. Od tog vremena pa sve do danas s. se prouavalo
sve ire, tako da je u moderno vreme postalo predmet
prouavanja veeg broja prirodnih i drutvenih nauka,
ukljuujui i interdisciplinarna prouavanja.
5. kao demografska kategorija razvija se tokom vre
mena pod uticajima vie grupa inilaca, ukljuujui
one koji se tiu osobina jedinke i njene porodice, za
tim karakteristika ue i ire zajednice kojoj ona pri
pada, kao i spoljnih faktora, kao to su, npr., ratni su
kobi. Pod uticajem promena u deterministikoj osnovi
menjaju se veliina i strukture s. koje su delom i same
meuzavisne kategorije. Promene su u manjoj ili veoj
meri zajednike za populacije koje pripadaju istom vre
menskom razdoblju, ali ne jedinstvene, jer zavise od
konstelacije determinirajuih inilaca.
U demografskoj teoriji poznata su tri tipa s. sa vie
podtipova u okviru svakoga od njih. Progresivni tip

starateljstvo

pretpostavlja porast broja stanovnika u duem vremen

skom razdoblju, uz nisku, umerenu ili visoku stopu rasta
i mladu starosnu strukturu. Stacionarni tip karakterie
nepromenjen broj stanovnika i pretpostavlja isti nivo
nataliteta i mortaliteta s., nultu stopu spoljnih migracija
i, ukoliko due traje, nepromenjenu starosnu strukturu.
Depopulacioni tip odlikuje smanjenje broja stanovnika,
koje je pod uticajem vieg nivoa mortaliteta od nata
liteta i starenja s., koje povratno ubrzava proces depopu
lacije.
U istraiv akoj praksi javlja se i podela na otvoreno i
zah-oreno s. Pored prirodnih komponenata, prvi tip pret
postavlja i postojanje spoljnih migracija, a drugi samo
prirodnu komponentu. Stabilno i kvazistabilno s. su te
orijske kategorije. Prvi tip podrazumeva nepromenjeni
nivo nataliteta i mortaliteta s., a drugi samo neprome
njenu visinu nataliteta s. Migracije su iskljuene iz obe
kategorije.
Zahvaljujui relativno brzom razvitku nauke o s
posebno u drugoj polovini ovog veka, savremena zna
nja o .9 . su znaajno proirena, pre svega u pogledu zakonitosli njegovog razvitka, determinirajuih inilaca i
posledica u oblastima u kojima je prisutan demografski
inilac, kao i ona o moguim kretanjima ,v. u neposred
noj i daljoj budunosti. Afirmacija nalaza o razvitku s.,
ukljuujui i ona koja su kritina s gledita budueg
razvoja, istakla su potrebu reavanja ovog i drugih pro
blema demografskog razvoja. Otuda je populaciona
politika postala specifina grana istraivanja.
3 demografija 3 populaciona politika
3 socijalna demografija
Miroslav Raevi

starateljstvo. Oblik drutvene zatite lanova po

rodice koji je porodinim pravom regulisan kao zatita
maloletnih lica bez roditeljskog staranja, lica koja su ne
sposobna ili u nemogunosti da se staraju o sebi, da tite
svoja prava i interese i upravljaju svojom imovinom,
lako u tom pogledu postoje razlike meu drutvima, s.
se najee odnosi na zatitu maloletnika : na dete koje
nema ive roditelje, iji su roditelji nepoznati ili ne
stali, te privremeno ili trajno ne izvravaju svoja prava
i dunosti. Pravno regulisanje dunosti i prava staraoca
kao druge strane s. uglavnom se odnosi na podobnost
lica koje je odreeno da se brine o zdravlju (uslovima
ivota i stanovanja), vaspitanju, obrazovanju, osa
mostaljivanju, zastupanju prava i interesa, kao i imovini
lica. Na osnovu statusa maloletnika i miljenja strunog
tima, maloletnik se moe uputiti i u ustanovu socijalne
zatite (npr. zbog poremeaja u ponaanju maloletnik se
moe uputiti u odgovarajuu vaspitnu ustanovu). Takva

starateljstvo

588

ustanova je duna da obavetava organ s. (u naem si

stemu to je centar za socijalni rad) o svim vanim pro
blemima u pogledu vaspitanja, zdravlja i obrazovanja
deteta. Prestanak s. vezuje se za razloge koji su doveli
do neophodnosti 5.
S. se preduzima i nad punoletnim licima. Uzrok je
liavanje poslovne sposobnosti, odnosno normalne
sposobnosti rasuivanja i obavljanja poslova, uglavnom
kada lica nisu u stanju da se sama staraju o svojim
pravima i interesima, a najee zbog duevne bolesti,
duevne zaostalosti, zloupotrebe alkohola ili opojnih
droga, fizikih bolesti, starake iznemoglosti i drugih
razloga, prema proceni strunog tima. Pravna teorija
poznaje jo neke posebne sluajeve kada je potrebno
odrediti s., kao to su .9. nad tek umrlim licem koje je
ostalo bez naslednika ili jo neki izuzetni sluajevi.
Dok je u patrijarhalnom drutvu ira porodica brinula
i priticala u pomo ranjivim i slabim lanovima, slablje
nje porodinih veza, jaanje individuacije i nuklearizacije
porodice i drugi procesi porodine transformacije usled
kojih porodina grupa prestaje da obavlja tradicionalne
funkcije, nameu neophodnost subsidijarne uloge or
gana starateljstva kao organizovanog pravnopolitikog
instituta. U uem smislu, .9 . je regulisano porodinim
pravom, a savremeni pristup podrazumeva sistem in
stitucija koje vode nadzor, brigu i sveobuhvatno staranje
nad porodicom koju primenjuju specijalizovane strune
institucije i interdisciplinarni tim strunjaka razliitih
profila.
3 porodica 3 socijalni rad
M. Parun-Kolin

staro sn e grupe. Grupe stanovnika odreene sta

rosti. Stanovnitvo se razvrstava po pojedinano
navrenim godinama starosti ili po grupama starosti
(petogodinjim, desetogodinjim ili velikim grupama).
Od velikih .9. g. najee se primenjuju dve klasifikacije
na tri velike s .g . : (1) mladi (0-19), sredoveni (20-59)
i stari (60 ili vie godina); (2) mladi (0-14), Sredoveni
( 15-64) i stari (65 ili vie godina). esto se sredoveno
stanovnitvo razvrstava u mlae sredoveno (20-39) i
starije sredoveno (40-59).
Na osnovu starosti za koju je vezano o d v ija
nje odreenih aktivnosti, ostvarivanje nekih prava,
izvravanje pojedinih obaveza i si., odreene su gra
nice pojedinih funkcionalnih starosnih kontingenata
stanovnitva. Granice funkcionalnih starosnih kontin
genata nisu istovetne u svim vremenskim razdobljima
i sredinama, to je uslovljeno dostignutim stepenom
razvoja, pozitivnim zakonodavstvom, obiajnim nor
mama ili, pak, linim stavom autora. Znaajniji funkcio
nalni starosni kontingenti sa starosnim granicama koje

se trenutno primenjuju u domaoj statistikoj praksi

su: odojad (deca do navrene prve godine starosti),
predkolski kontingent (0-6 godina) koloobavezni kon
tingent (7-14), radno sposobno stanovnitvo (mukarci
stari 15-64 i ene stare 15-59 godina), enski fertilni
kontingent (15-49), punoletno stanovnitvo (18 ili vie
godina), biraki kontingent (18 ili vie godina) i staraki
kontingent (80 ili vie godina).
Starosna struktura se grafiki najee prikazuje
pomou starosne piram ide koja predstavlja dvostruki
histogram gde je na levoj strani apscise predstavljeno
muko, a na desnoj ensko stanovnitvo. Na ordinati su prikazane .9 . g. Histogram svojim trouglastim
i slojevitim oblikom, i to pre svega za progresivni tip
stanovnitva, podsea na piramidu, pa otuda i naziv ove
vrste grafikona.
3 demografija O generacija 3 stanovnitvo
G. Penev

starost. Osnovno obeleje prilikom prouavanja

strukture stanovnitva. Sastav prema starosti spada
u grupu biolokih struktura stanovnitva, a usled
meuzavisnosti s komponentama kretanja stanovnitva
(fertilitet, mortalitet, migracije), kao i ostalim struktura
ma (bioloke, socioekonomske, intelektualne), predsta
vlja najdetaljnije izuavanu karakteristiku stanovnitva.
5. se izraava u godinama, mesecima i danima.
esto se, naroito prilikom izraunavanja srednje
starosti stanovnitva, 5. izraava u godinama i deci
malnim delovima godine. U demografskoj analizi, s.
se uglavnom izraava u navrenim godinama starosti
koje oznaavaju godine navrene prilikom poslednjeg
roendana. U pojedinim sluajevima (analiza smrtnosti
o d o j a d i),s e izraava u navrenim mesecima ili dani
ma. Tana starost predstavlja razliku izmeu datuma na
koji se odnosi i datuma roenja osobe, a izraava se u
godinama, mesecima i danima, odnosno u godinama i
danima.
Prilikom odreivanja srednje starosti stanovnitva
najee se primenjuju prosena starost, koja pred
stavlja (ponderisanu) aritmetiku sredinu starosti svih
stanovnika, te m edijalna starost, koja deli ukupno
stanovnitvo na dve podjednake skupine.
Struktura stanovnitva prema .9 . determinisana je
prethodnim tendencijama fertiliteta, mortaliteta i mi
gracija. Ukoliko se prilikom odreivanja uticaja po
jedinih determinirajuih faktora ne raspolae dovoljno
dugim serijama podataka (od barem sto godina), posmatrana starosna struktura je u velikoj meri uslovljena i polaznom starosnom strukturom koja takoe
predstavlja kumulativni rezultat trendova fertiliteta,

589
mortaliteta i migracija u prethodnom periodu. Tokom
poslednje demografske tranzicije, promena starosne
strukture je bila pod najveim dejstvom pada fertiliteta.
Sniavanje fertiliteta uslovljava smanjenje udela mladih
i poveanje udela starih, tj. odvijanje procesa demograf
skog starenja. Dugotrajno zadravanje fertiliteta na vi
sokom nivou implicira gotovo nepromenjivu starosnu
strukturu s velikim udelom mladih. Prilikom dugotraj
nog zadravanja niskog fertiliteta starosna struktura se
u sve veoj meri formira pod uticajem kretanja morta
liteta. Na globalnom, svetskom nivou, migracije ne utiu
direktno na formiranje starosne strukture. U izrazitim
emigracionim, odnosno imigracionim podrujima sa
stav stanovnitva prema starosti snano je determinisan
migracijama, pre svega, zbog izuzetne selektivnosti mi
granata prema starosti.
Krajem XIX veka, vedski demograf Gustav Sundberj je utvrdio povezanost izmeu sastava stanovnitva
prema starosti i stopa dem ografskog rasta. On je
definisao tri tipa stanovnitva: progresivni, stacio
narni i regresivni. Progresivni tip podrazumeva mladu
starosnu strukturu (veliki udeo mladih) i visoke stope
rasta stanovnitva; stacionarni tip se odlikuje ravnomernom starosnom strukturom i umerenim stopama
demografskog rasta; regresivni tip je karakteristian po
visokom udelu starih i negativnim stopama rasta ukup
nog stanovnitva.
- O demografija 3 stanovnitvo 3 starosne grupe
G. Penev
statistik a znaajnost. Pojam povezan s proce
durom testiranja statistikih hipoteza koji ukazuje na
stepen razlike izmeu vrednosti nekog pokazatelja izmerene na istraivanom uzorku i pretpostavljene vred
nosti tog pokazatelja (parametra) u populaciji. S. z. je
obino iskazana tako da meri koji procenat od moguih
uzoraka biranih iz populacije bi dao pogrenu infor
maciju o vreosti pokazatelja. Ukoliko je taj procenat
vei od 5% (nivo s. 2. je vei od 0,05), zakljuujemo
da vrednost pokazatelja izmerena na uzorku (statistika)
nema zadovoljavajuu.?, z. Bitno je napomenuti da ,s\ z.
ne mora u isto vreme iskazivati i sutinsku istraivaku
znaajnost, tj. stepen do kojeg je istraivako otkrie
smisleno ili vano. Veliki uzorci obino daju s. z. i re
zultatima koji su inae irelevantni.
3 testiranje hipoteza O statistiki model
O statistiki uzorak
S. Cveji
statistiki model. Metod koji podrazumeva dve grupe
merila za koje se pretpostavlja da vae za skup N jedi

statistiki model

nica. Jedna grupa se obino naziva kovarijati (x

Prediktori, eksplanatome varijable, ili nezavisne
varijable su sinonimi za kovarijate. Druga grupa merila
se obino naziva odgovor (K), sa oekivanjem E (Y )-p.
Endogena varijabla i zavisna varijabla su dva
najuobiajenija alternativna imena za ovu varijablu. Cilj
je obino da se sumiraju podaci koji se sastoje od N me
tenja.^c i y tako da f'moe biti predvieno ili objanjeno.
Grupa kovarijata je obino unapred odabrana, iako,
kada je data relativno mala grupa .v-eva (k manje od 15
ili si.), zadatak modeliranja moe esto biti postavljen
kao problem biranja jo manje grupe kovarijata iz grupe
koja je ve suena u znaajnoj meri. Dalje, formuliemo
odgovarajuu funkciju veze g tako da i/=g (tu )=./}.
x ., gde i oznaava jedinicu posmatranja i / oznaava
odgovarajui kovarijat (.v ). Ovde je parametarski vek
tor koji nas interesuje. Ono sumira odnose izmeu ko
varijata i odgovora, odreuje stepen do kojeg odgovor
moe biti predvien iz.v-eva i, bar u nekim sluajevima,
dozvoljava pripisivanje uzronih efekata. Obino smo
zainteresovani za veliinu , za preciznost ocenitelja
od (kao to su standardne greke ili njihove funkcije)
i za razliite pokazatelje adekvatnosti s.
kao to je
prilagoenost (koja je funkcija veliine i njegove pre
ciznosti). Linearni prediktor predstav lja sistematski deo
s. m. (ili oekivanje); odstupanja od oekivanja se smat
raju sluajnim i ine komponentu greke.
Pojam 5 . m. u drutvenim naukama Kliford Klog
shvata ire i govori o est komponenti ili koraka u konstruisanju 5. m. iji je cilj da uine eksplicitnim i merIjivim izvore neizvesnosti u zakljuivanju. Prvi korak
razreava problem celina-uzorak i u njemu se definie
celina na koju se odnose zakljuci i uzorak koji na naj
bolji nain omoguuje donoenje ovih zakljuaka. U
drugom koraku se razreava problem merenja, gde se
daje specifikacija .v-eva i y - a i izrauje operacionalna
strategija (tj. tipovi pitanja i njihove formulacije). U
treem koraku se bavimo problemom uzorkovanja, tj.
problemima aurnosti spiskova s kojih biramo jedinice
istraivanja, nepostojeih sluajeva, izbegavanja odgo
vora i svim onim to stvara razliku izmeu planiranog i
realizovanog uzorka, a samim tim odreuje i opseg popu
lacije na koju se odnose zakljuci. U etvrtom koraku
problem je organizacija podataka, ponderacija i izbor
poduzoraka, odnosno sve one postuzorake operacije
koje omoguuju taniju i precizniju analizu. U petom
koraku donosimo odluke u vezi s problemima kombinovanja viestrukih merenja, tj. odluujemo koje .v-eve i
v-e emo zadrati u analizi i koliki relativni znaaj emo
im pridodati (merenja mogu biti kombinovana u formi

statistiki model

kompozitnog indeksa, gde sve ukljuene varijable imaju

isti relativni znaaj, ili ponderisana nekom vrstom faktorske analize ili analize latentnih struktura). Konano, u
estom koraku pristupamo formiranju m. u uobiajenom
znaenju tog pojma, tj. donosimo zakljuke o odnosima
izmeu X i Y na nivou osnovnog skupa. Ovaj korak Klog
naziva problemom ocenjivanja , a u njemu prvenstveno
traimo dobre ocene pokazatelja i sredstva kojima emo
iskazati koliko su dobre te ocene.
O regresiona analiza 0 uzrona analiza
S. Cveji
statistiki popis. Statistika procedura posmatranja i
prikupljanja podataka o elom skupu u odreenom mo
mentu i na sistematian nain. S. p. omoguuje potpun
uvid u stanje i strukturu skupa po raznim obelejima. S
obzirom na organizacionu sloenost i visoke trokove,
s. p . se sprovodi u duim vremenskim intervalima.
Stanje robe u magacinu moe se popisivati kvartalno,
stanje stoke na farmi godinje, a s. p . stanovnitva i
domainstava u dravi se obino obavlja na svakih de
set godina. Zahvaljujui razvoju metoda uzorkovanja,
u nekim zemljama se s. p. stanovnitva vie ne obavlja
(npr. Holandija), nego se karakteristike stanovnitva
prate na velikim uzorcim a. Ovo znatno smanjuje
trokove i samim tim omoguuje ee praenje pro
mena veeg broja karakteristika.
3 statistiki skup 3 statistiki uzorak
S. Cveji

statistiki skup [populacija ]. Skup svih elemena

ta na kojima se odreena pojava statistiki posmatra.
Mogu ga sainjavati pojave (prihodi, radne aktivnosti i
si.), predmeti (automobili, knjige, stanovi i si.), bia (is
pitanici, lanovi domainstva, kuni ljubimci, prijatelji i
si.), organizacije, udruenja i si. (preduzea, institucije,
neformalne mree i si.) i dogaaji (venanja, roenja,
protesti, ubistva i si.).
Jedinice koje sainjavaju s. s. moraju biti istovrsne,
ali ne i istovetne. To znai da moraju imati bar jednu
zajedniku osobinu i vie razliitih koje ih diferenciraju
(npr. mlae ene i stariji mukarci mogu biti po mnogo
emu razliiti, ali i jedni i drugi mogu initi birako
telo).
Izrada plana istraivanja podrazumeva da ses. odredi
prostorno, vremenski i pojmovno. Prostorno odrediti s.
znai definisati prostor na koji se odnose ili kojem pri
padaju jedinice istraivanja. Vremenski odrediti s. znai
definisati taan vremenski period tokom kojeg e biti

590
prikupljeni podaci o istraivanim jedinicama. Pojmovno
ili sadrinski odrediti s. znai definisati karakteristike
koje mora da ima jedinica da bi pripadala s.
3 statistiki uzorak 3 statistiki popis
S. Cveji

statistiki uzorak. Grupa jedinica izabrana iz ireg

skupa s ciljem da omogui pouzdano zakljuivanje o
osobinama tog skupa. Prikupljanje informacija putem
s. u. tedi vreme i novac u odnosu na statistiki popis.
Veina podataka u sociolokim istraivanjima dobijena
je putem s. u. (najee putem anketnih istraivanja).
U osnovi, s. u. se dele na probabilistike (one koji
poivaju na verovatnoama izbora jedinica iz skupa u
uzorku) i neprobabilistike. Najpoznatiji probabilistiki
v. u. su: prost sluajan, stratifikovan, uzorak skupina i
vieetapni uzorak. Najpoznatiji neprobabilistiki uzor
ci su: grudva uzorak, kvotni uzorak, uzorak tipinih
sluajeva i prigodan uzorak. Najtipinije greke u vezi s
tipovima uzorka javljaju se u situaciji kada novinari ne
kolicinu nasumino odabranih i intervjuisanih prolazni
ka nazivaju sluajnim uzorkom (a sluajan uzorak se,
u stvari, bira putem sluajnih brojeva iz ureene liste
jedinica), te kada istraivai kvotni uzorak (uzrak u
kojem se unapred odrede proporcije odreenih oso
bina jedinica, a onda se jedinice biraju prigodno ili
nasumino dok se te proporcije/kvote ne ispune) smat
raju probabilistikim, tj. pogodnim za zakljuivanje
0 osnovnom skupu (npr. celokupnom birakom telu).
Neprobabilistiki uzorci su pogodni za fenomenoloko
1 indikacijsko ispitivanje pojava, ali ako elimo da do
nosimo zakljuke o osnovnom skupu, moramo koristiti
probabilistike uzorke.
Procedura zakljuivanja o osnovnom skupu na osno
vu s. u. naziva se statistikim zakljuivanjem i poiva na
striktnoj proceduri i teoriji verovatnoe. U tom smislu,
.v. u. mora da zadovolji tri kriterijuma: (1) Realizam znai
realistinu operacionalizaciju i izbor varijabli, tako daje
ono to istraujemo realno dohvatljivo (npr. odgovor
na pitanje: ako u istraivanju ciljamo na stanovnitvo
Srbije, da li se to odnosi na dravljane Srbije koji bo
rave u inostranstvu i na strane dravljane koji borave
u Srbiji?). (2) Reprezentativnost podrazumeva takve
kompromise u definisanju ciljne populacije i izboru
jedinica koji e omoguiti da uzorak bude ogledalo
populacije, d a je predstavi sa slinim distribucijama
istraivanih osobina. Sluajni izbor je jedini izvodljiv
postupak kojim se moe ispuniti ovaj kriterijum. (3)
Randomizacija se odnosi na sluajnost izbora jedinica
iz populacije i na sluajnost opservirane vrednosti vari

591
jable na posmatranoj jedinici. Na randomizaciji poiva
pouzdanost statistikog zakljuivanja.
3 statistiki skup O statistiki popis
S. Cveji

statistika. Iako je s. mlada nauka iji se nastanak

vezuje za radove Ronalda Fiera, Jeri Nejinana i Kar
la Pirsona s poetka XX veka, ovaj pojam je prvi put
upotrebljen jo u prvoj polovini XVIII veka i danas se
sigurno ini bliskim i prepoznatljivim veini ljudi koji
na bilo koji nain razmiljaju o svetu oko sebe. Veina
ga, dodue, prepoznaje preko sprovoenja statistikih
popisa i prezentacije podataka iz tog ili nekih drugih
izvora podataka. To je, meutim, samo deo onog to
danas poznajemo kao statistiku nauku. Takvo vienje
ini sadraj klasine, iroko postavljene ideje o ,s. kao
o prikupljanju i interpretaciji numerikih podataka
0 uslovima ili stanju drutva i drave. Ona trai
utemeljenje ove nauke u bilo kojem obliku popisivanja
podataka i njihove kvantitativne obrade, kao i u institu
cionalizaciji ove aktivnosti. Na taj nain se poeci
vezuju jo za prve popise ljudi, resursa ili dogaaja u
drevnim civilizacijama (Egipat, Kina), ili za osnivanje
prvog statistikog udruenja (R oyal British Society,
1662).
Sve su to, bez sumnje, veoma znaajni dogaaji za
razvoj s. kao nauke, ali su oni samo deo stalne ljud
ske tenje da prebrojava i meri pojave oko sebe i da
taj posao to bolje organizuje - tenje koja je inhe
rentno drutvenog karaktera, onoliko koliko je i ovek
drutveno bie. Ili, kao to kae Otis Dankan: Drevnost
nekoliko osnovnih pojmova i procedura drutvenog
merenja (kao to su glasanje, prebrojavanje ljudi, novca,
drutvenog ranga, nadmetanja, nagrada i kanjavanja,
te sluajnosti) sugerie da su njihovi koreni u samom
drutvenom procesu, iroko shvaenom, a ne iskljuivo
u naunom metodu kakav se razvio u sedamnaestom
veku i kasnije. Polazei od ovakvog stanovita, logino
je prihvatiti daje razvoj celokupnog drutva doneo raz
voj i u ovoj oblasti. U tom kontekstu, razvoj naunog
metoda u XVII veku je za s. igrao veliku ulogu, moda
1 presudnu, kao i za veinu modernih nauka.
Danas se pod s. podrazumeva trostruki sadraj. (1)
Deskriptivna s. se bavi prikupljanjem, obradom i prika
zivanjem podataka. (2) Statistika analiza podrazumeva
skup statistikih metoda kvantitativne analize pojava i
njihovih odnosa, to predstavlja osnovu za donoenje
zakljuaka i formulisanje zakonitosti ponaanja posmatranih pojava. (3) Statistika teorija osmiljava statistike
metode, objanjava ih, dokazuje i usavrava.

statistika, moralna

U svom nastajanju, socioloka nauka nije odmah

razvila samostalnu istraivaku praksu, a na samom
poetku bila je suoena s ve ustaljenim drutvenim
istraivanjima (npr. politika aritmetika Vilijama
Petija iz XVI veka i socijalna fizika Adolfa Ketlea
iz XIX veka), odnosno s metodologijom i statistikim
postupcima koji su u njihovom okviru bili razvijeni.
Danas ovaj oblik autonomnosti drutvenih istraivanja
slui kao potpora samostalnosti celog jednog pravca
u sociologiji - tzv. em piristike ili, u novije vreme,
kvantitativne sociologije u kojoj dominira primena raz
vijenih statistikih metoda. Nepodobnost ovog pravca
proistie iz teorijske neosmiljenosti i, samim tim, necelovitosti pristupa drutvenoj stvarnosti, kao i iz krajnje
pragmatine svrhovitosti. Meutim, mora se istai da
je pozitivna tekovina celokupnog tog istorijskog trenda
usavravanje metoda statistike analize i njihovo ob
likovanje prema osobenostima drutvenih pojava.
Primena statistikih metoda u sociologiji danas
je iroko zastupljena, posebno u oblasti anketnih
istraivanja, u kojima se primenjuju mnogi sofisticirani
statistiki postupci vezani za uzorak i multivarijacionu
analizu podataka. Osim toga, sociologija ima uticaj na
proces prikupljanja statistikih podataka (definisanje
popisnih klasifikacija i tipologija i si.), a sociolozi,
najee ameriki, koji su se bavili statistikom teorijom
i metodologijom (Pol Lazarsfeld, Henri Blejlok, Leo
Gudmen, Kliford Klog) znatno su doprineli formulisanju novih statistikih metoda koji su bolje prilagoeni
prirodi drutvenih pojava (npr. loglineami modeli).
O istraivanje, empirijsko Z>metod, kvantitativni
S. Cveji
statistika, moralna (fr. statistique morale). Odavno
ve izobiajen izraz, skovan tridesetih godina XIX veka
da bi se protosocioloki nain upotrebe i tumaenja ve
uveliko nagomilanih statistikih podataka razlikovao od
dotadanje zvanine demografske i ekonomske stati
stike. Pionirsko delo na tom polju objavio je Andre-Miel
Geri (Ogled o moralnoj statistici Francuske, 1833). Re
moral ovde je u svom pridevskom obliku upotrebljena u skladu s racionalistikim poimanjem moralnih
nauka (fr. sciences morales ) kao sistematskog i norma
tivno ravnodunog izuavanja najraznovrsnijih obiaja i
navika (lat. mores; fr. moeurs) pojedinih naroda, odno
sno drutava.
Moralni statistiari nastojali su da razliite dru
tvene pojave - ne samo socijalnopatoloke, poput
kriminaliteta, samobistva, mentalnih bolesti, siromatva
i si. nego i one normalne, koje su se ticale obrazova
nja, veroispovesti, proizvodnje, potronje, stila ivota

592

statistika, moralna

i dr. - objasne pravilnostima, promenama i razlikama

u njihovoj uestalosti u regionalnim ili nacionalnim
razmerama. Takvo nastojanje uklapalo se u ondanje
gotovo opsesivno korienje pozitivnih naunih me
toda u oblasti izuavanja drutvenih pojava. Drutvene
injenice je mogue meriti, pa je statistika u tom smi
slu najpouzdaniji izvor podataka u drutvenim naukama,
a matematika najpovlaeniji nauni metod. Belgijski
matematiar i astronom Alfred Ketle ( 1796-1874) nas
tojao je ak da izgradi jednu socijalnu fiziku u kojoj bi
nizovi drutvenih injenica, u svojoj meusobnoj pove
zanosti, govorili sami za sebe.
M. s. je svoj vrhunac doivela u radovima Emila
Dirkema (Samoubistvo i natalitet: studija iz moralne
statistike; Sociologija kriminaliteta i moralna statisti
ka), a pre svega u njegovom delu Samoubistvo ( 1897).
Oslanjajui se prvenstveno na zvanine statistike po
datke o dobrovoljnim smrtima, on je pokuao da
dokae d a je samoubistvo, taj naizgled iskljuivo in
dividualni (psiholoki ili psihopatoloki) in, zapravo
drutvena injenica, tj. proizvod dejstva razliitih
kolektivnih sila. Posle Dirkemove smrti i raspada
Francuske socioloke kole, m. s. je prestala da postoji
pod tim nazivom, a tradicionalno podruje njenog zani
manja preuzele su sociologija, socijalna demografija,
socijalna ekonomija (odnosno, ekonomska sociologija),
suicidologija, kriminologija i ostale drutvene nauke
oslonjene na statistike izvore podataka.
3 demografija 3 demografija, sdcijalna 3 statistika
A. Mimica
status, socijalni, v. poloaj, drutveni
stav. Iako relativno novijeg datuma, pojam ,v. se da
nas nairoko, a esto i nedovoljno precizno koristi. Jedan
od razloga njegove opte i neprecizne upotrebe nalazi
se u injenici da se za s. ne zanimaju samo naunici i
strunjaci nego i veliki broj drugih socijalnih aktera. S.
se obino odreuje kao spremnost da se bilo pozitivno
ili negativno reaguje na odreene objekte i pojave. Kao
steene dispozicije, s. se formiraju na osnovu iskustva i
imaju snano direktivno i dinamiko dejstvo, to znai
da pokazuju ne samo da li je neko za neto ili protiv
neega nego i odreuju da li e i koju akciju taj neko
preduzeti.
Za 5. je karakteristino da se preko njih prepliu i
povezuju tri osnovne mentalne funkcije: saznajna (kog
nitivna), osecijna (emocionalna) i voljna (konativna).
U sociologiji i socijalnoj psihologiji pravi se takoe
razlika izmeu personalnih i socijalnih s. Prvi su svoj
stveni samo pojedincu i odnose se na pojave koje nisu

od opte drutvene vanosti. Drugi su karakteristini za

vei broj pojedinaca ili socijalnih skupina, a odnose se
na drutveno vane pojave. Ova podela je ipak samo
uslovna.
Form iranje s. zavisi od velikog broja razliitih
inilaca, ali presudnu ulogu imaju osnovni faktori
socijalizacije, naroito primame grupe, meu kojima
porodica ima najistaknutije mesto. Meutim, na formi
ranje 5. veliki uticaj imaju i sekundarne grupe, te lino
iskustvo, kao i individualne potrebe, interesi i saznanja
o pojavama prema kojima se zauzima s.
S. deluju kako na nae ponaanje i postupke, tako i
na opaanje i miljenje. Zato se oni, u principu, teko
menjaju. Psiholoka istraivanja, izmeu ostalog, poka
zuju da ljudi esto koriste razliite odbrambene meha
nizme da bi zadrali svoje s. Oni s. koji nisu zasno
vani na injenicama i opravdanim razlozima, a koji
su, po pravilu, praeni snanim oseanjima i teko se
menjaju, nazivaju se predrasudam a. U sociologiji se
naroita panja posveuje negativnim predrasudama,
ili predrasudama u uem smislu, kao to su etnike ili
rasne predrasude, poto one slue kao pogodna podloga
za drutvene sukobe.
U prouavanju 5. obraa se panja ne samo na to da
li su oni pozitivni (za) ili negativni (protiv) ve i
kojeg su intenziteta (u kolikom stepenu su izraeni) i
doslednosti (u kojoj meri se primenjuju na sve situacije
u kojima ih je mogue primeniti), zatim kolika je nji
hova snaga (koliko su otporni prema podacima koji su
s njima u suprotnosti), te koliko su otvoreni (koliko se
spremno i neskriveno pokazuju).
Posebnu oblast u prouavanju s. ini ispitivanje ja v
nog mnjenja (stavovi o pojedinim vanim drutvenim
pitanjima), kao i propagande i reklame (sistematsko na
stojanje da se fonniraju odreeni ,v. kako bi se u to veoj
meri kontroiisale ljudske akcije, odnosno to uspenije
prodala neka roba), u emu, svakako, presudnu ulogu
danas imaju sredstva masovnih komunikacija.
3 javno mnjenje 3 predrasuda 3 stereotip
M. Tripkovi
Stereotip (gr. stereos - vrst; typos - otisak). U pr
vobitnom znaenju, s. je oznaavao tamparske kliee s
nepokretnim slogom koji su poeli da se koriste krajem
XVIII veka. Socioloko znaenje ovom pojmu prvi je
dao Voller Lipman (Javno mnjenje , 1922), odredivi ga
kao-uproena prekognitivna shvatanja koja omogua
vaju razumevanje inae sloene stvarnosti. U najirem
znaenju, s. oznaava ukalupljenost, tipino i proseno
ponaanje, ono stoje uobiajeno, jednolino.

593
U sociologiji i drutvenim naukama razvila su se
dva osnovna pristupa prouavanju s.: kognitivni i vrednosni. Kognitivni s. tretira se kao element uobiajenog
saznajnog procesa. Procesuiranje informacija bilo bi
nemogue bez korienja s. Predstavnici ove orijen
tacije uglavnom se bave eksperimentalnim utvrivanjem
grupnih aspekata saznanja.
Unutar vrednosnog pristupa, s. se najee pominje,
s negativnim konotacijama, kao drutveno ponaanje
povezano s predrasudama i diskriminacijom prema
posebnim grupama, etnikim, manjinskim, devijantnim,
polnim itd. Istorijski, ovaj se pristup posebno razvio kao
kritika kolektivnog ponaanja nakon procvata nacizma
(Teodor Adomo, Autoritarna linost, 1950; ErihFrom,
Bekstvo o d slobode, 1942).
O javno mnjenje 3 predrasuda O stav
N. Sekuli

stigm atizacija (gr. stigm a - ig, ubod, beleg).

Drutveni proces kojim se nekoj pojavi, pojedincu
ili grupi pripisuje odreena stigma. Uvoenju pojma
stigme u sociologiju najvie je doprineo Erving Gofman. Definiui stigmu kao atribut koji, kao negativno
odstupanje od oekivanog identiteta, diskredituje svog
nosioca i onemoguava da se on prihvati kao punoprav
ni lan drutva, Gofman je izdvojio tri osnovna tipa:
(1) telesne nedostatke; (2) mane karaktera (alkoholi
zam, narkomanija, homoseksualnost, duevna bolest) i
(3) kolektivne stigme (rasna, nacionalna, klasna pripad
nost). S. kao proces, meutim, moe se usmeriti protiv
praktino bilo koje pojave ili grupe. Sasvim blisko naoj
rei igosanje, s. povlai pripisivanje identiteta koji
drutvo vrednuje moralno negativno i slui kao osnova
i opravdanje za drutveno izoptavanje i razne oblike
diskriminacije.
O diskriminacija, socijalna O predrasuda
5 teorija etiketiranja
1. Spasi

stil ivota. S. . su relativno koherentni skupovi ma

terijalnih i simbolikih praksi u svakodnevnom ivotu
-obrasci ponaanja u potronji, upotrebi resursa, meu
ljudskoj interakciji i samoizraavanju-koji se kristaliu
u diferencijalne konfiguracije kulturnog identiteta po
jedinaca, porodica i grupa. Stariji, srodan pojam naina
ivota empirijski je prouavan jo od sredine XIX veka
(Frederik Le Plej, Mori Albva). S. . je, meutim, ui
pojam, koji sutinski zavisi od simbolike i kulturne
dimenzije. Njegovi zaeci nalaze se u analizi Maksa Vebera posveenoj staleu kao drutvenoj grupi koja se, za
razliku od klase, ne formira na osnovu mesta u procesu

stil ivota

proizvodnje, nego prema ulozi u procesu potronje, tako

da njeni pripadnici imaju zajedniki nain ivota, obra
zovanje i presti (Privreda i drutvo, 1922, gl. IV). Po
jam s. . se, dakle, moe koristiti i istorijski, da se opie
nain ivota onih slojeva - poput srednjovekovnog
plemstva - kojima je osloboenost od nude materijal
nog privreivanja pruala iroke mogunosti stilizacije
i estetizacije svakodnevice. Ipak, pojam s. i. u uem
smislu najtenje je u vezi s procesom modernizacije
(industrijalizacije, urbanizacije), gde su pionirske bile
analize GeorgaZimela (velegradski mentalitet) i Torstena Veblena (teorija dokoliarske klase). Pojam ulazi u
iroku primenu sredinom XX veka, to je uslovljeno
prelaskom razvijenih drutava iz industrijske u postindustrijsku fazu, u kojoj se teite s proizvodnje pomera
na potronju (potroako drutvo), s materijalne na
kulturnu i komunikacijsku dimenziju, a s posedovanja
svojine na umee baratanja simbolima (Danijel Bel,
Alen Turen i drugi). Na planu svesti, materijalistike
ustupaju pred postmaterijalistikim vrednostima (Ro
nald Inglhart). Slabljenje starih srodnikih i lokalnih
povezanosti dovodi do iskorenjivanja poznomodernog pojedinca, ije se sopstvo pretvara u refleksivni pro
jekt (Entoni Gidens). Na mesto nekadanje standardizovane, normalne biografije pojedinac sm, svesno i
refleksivno gradi mnotvo individualizovanih ivotnih
putanja (Ulrih Bek). Nastaju nova zanimanja u industri
jama medija, mode i slobodnog vremena, koja se prven
stveno zasnivaju na sposobnosti estetizovane samoprezentacije (Pjer Burdije). Praksa trinog plasmana
robe u poznom kapitalizmu u velikoj meri se oslanja na
ideju s. .: odreena roba se poistoveuje sa odreenim
.v. . i reklamna poruka se upuuje konkretnim segmenti
ma potroakog trita, a ne vie, kao nekada, neizdiferenciranoj masi potroaa. Poto je individualni identitet
u velikoj meri izgubio karakter pripisanosti, pojedinac
je danas u poloaju da svoj identitet sm gradi, birajui
odreeni s. . i materijalizujui ga u razliitim oblastima
ivota: nainu ishrane, kreiranju svog izgleda, brizi pre
ma telu, ureenju kunog enterijera, nainu provoenja
slobodnog vremena, oblicima drutvenosti, intimnim
odnosima, kulturnoj potronji. Sloboda izbora u svim
ovim oblastima danas je vea no ikad; meutim, isti
taj proces, na drugoj strani, stvara nove pritiske, u vidu
paradoksalne prinude da se bira odreeni s. . Nadalje,
individualni izbori su temeljno potrinjeni - i identiteti
su danas postali jedna vrsta robe koja se nudi na prodaju
- ime se otvaraju nove mogunosti otuenja.
lako sva savremena shvatanja naglaavaju jedin
stveni znaaj s. i. za dananje drutvo, meu njima se
mogu identifikovati dve tendencije. (1) Jedna, starija,

stil ivota

594

vodi poreklo iz marksizma i bila je dominantna do se

damdesetih godina XX veka. U njoj j e s. . shvaen
deterministiki, kao tesno povezan s drutvenom raslojenou, dakle, kao svojevrsno kulturno ispoljavanje vertikalne drutvene diferencijacije. Drutvenim
grupama - kao to su klase, klasne frakcije ili slojevi
- koje su objektivno odreene (imovinom, prihodima,
zanimanjem, kvalifikacijam a) odgovaraju razliiti
s. f., a individualnim razlikovanjima ostavljen je nevelik
prostor. Drugim recima, u toj paradigmi koherentno
sti svi aspekti ivota - interesi, ideologija, ponaanje,
vrednosti, simboli - meusobno su povezani i zavise
od drutvenog poloaja i resursa koji iz njega proistiu.
Ova tendencija preovlauje u domaoj drutvenoj nauci
(npr. u radovima Vesne Pei i okice Jovanovia), a
u modifikovanom vidu sledi je i Pjer Burdije. U svojoj
poznatoj studiji Distinkcija, Burdije, pomou kljunog
pojma ukusa, razlikuje tri glavna tipa .t. f.: oseaj dis
tinkcije kod vie klase (krupne buroazije), kulturnu
dobru volju kod srednjih klasa, te izbor nunog
kod narodskih klasa (radnika i seljaka). Spona izmeu
drutvenih uslova socijalizacije i svakodnevnih praksi
koje obrazuju s. . uspostavlja se preko habitusa.
(2)
Druga glavna tendencija je karakteristina za
postmodemu sociologiju i kulturne studije. Njene
su kljucne rei izbor, potronja, upotreba, ko
nstrukcija, samoostvarivanje. Ona je odluno antideterministika: s. i. se shvata kao rezultat slobodne
igre individualnih izbora, iz koje nastaje pluralistika,
horizontalna diferencijacija drutva. Proglaava se
kraj klasnog drutva i njegova zamena postklasnim
drutvom (Jan Pakulski) ili novim tribalizmom (Miel Mafezoli), u kojem o novim oblicima zajednitva i
razlikovanja odluuju kulturne preferencije, vrednosti i
emocije usvojenog s. i.
O dokolica 3 habitus 3 svakodnevni ivot
/. Spasi
stranka, politika, v. partija, politika
stratifikacija, socijalna, u slojevitost, drutvena
stratum, socijalni, v. sloj, drutveni
stres (eng. stress - naglasak). Pojam u psihologiji
motivacije koji oznaava psihiko i fiziko optereenje
organizma sa odreenim nepoeljnim posledicama, te
zahteva dodatni psihofiziki angaman pojedinca. U
najirem mis lu, .v. odgovara reakciji na stresnu situaciju,
a ova se definie, najkrae, kao promena u perceptivnom
okruenju individue. Smatra se daje odreena koliina

stresogenosti u ivotu pretpostavka psihikog i socijal

nog sazrevanja pojedinca.
U prvi mah, organizam reaguje nas. prilagoavanjem,
tj. aktivacijom telesnih odbrambenih mehanizama, mo
bilizacijom rezervnih snaga, samo ponekad zamorom i
tugom (tzv. eustres). Kada stresogena situacija traje due
ili je po iznenadnosti i intenzitetu vrlo velika, obino
dolazi do iscrpljenja organizma (tzv. hiperstres). Perma
nentni s. moe da izazove psihosomatske poremeaje i
druge vidljive psihike poremeaje. U ekstremnim si
tuacijama, kao to je npr. rat, moe da dovede do potpu
nog fizikog i psihikog kraha.
U socijalnom pogledu, stresogeno deluju sve one
drutvene situacije i uloge koje trajno preoptereuju
pojedinca, recimo orijentacija na to da stalno postiu
vrhunske rezultate u poslu, zatim niz ivotnih neuspeha, potom ivot s politikom, psihikom ili nekom
drugom egzistencijalnom pretnjom, recimo, stalna bor
ba s konkurentima, drutvena diskriminacija razliitog
porekla, ivot koji namee konflikt uloga itd.
Postoje konstruisani intervjui kojima se testira pojedi
nac na sposobnost da izdri stresne situacije (npr., pri
likom izbora kandidata za teka ili opasna zanimanja).
O posttraumatski stresni poremeaj
P Opali
struktura, drutvena (lat. structura sklop, sastav,
ustrojstvo). U optem smislu, pojam strukture se odnosi
na grau od koje je sastavljena neka celina, odnosno na
sastojke na koje se celina moe razloiti, a da istovre
meno ostane celina. Sve to postoji, u organskoj i neorganskoj prirodi, te u drutvenom i ljudskom svetu, ima
svoju strukturu ili grau od koje je sastavljeno. Za struk
turu je bitno da postoji celina, da se ona moe razloiti
na delove, tj. inioce, da postoji odnos izmeu celine
i delova i izmeu samih delova. Kada su ova obeleja
vidljivo izraena, govori se o strukturi neke stvari ili
pojave.
D. s. je pojam koji sadri kljune elemente opteg
pojma strukture, ali i ono to je specifino za drutvo.
Ona predstavlja celinu koju ini drutvo, naime, skup
svih pojava i procesa koji obezbeuju drutveni ivot. U
pogledu naela celine u sociologiji postoji visok stepen
slaganja, ali razlike nastaju kada valja odrediti koji su
kljuni inioci drutva kao celine na koje se ona moe
razloiti, a da istovremeno bude predstavljena kao ce
lina, te kakvi su odnosi izmeu tih inilaca, odnosno
delova sa celinom i izmeu njih samih. Te razlike se
ogledaju u mnogim teorijama iju okosnicu upravo
predstavlja shvatanje d. s. - poev od naturalistike,
preko sistemske i funkcionalistike do marksistike

595
teorije. Funkcionalistika teorija je karakteristina za
objanjenje savremenog drutva i njegove strukture.
Prema ovoj teoriji, osnovni sastojci sastava drutva su
depersonalizovane uloge i poloaji, a ovi su uokvireni
normama i vrednostima. Odnosi izmeu uloga, odno
sno poloaja i celine drutva su takvi da oni pomau
opstanku celine, a odnosi izmeu pojedinih uloga, tj.
poloaja dopunjujui i potpomaui. Sklad i harmonija
je osnova ovih odnosa.
Na suprotnom polu je marksistiko shvatanje d. s.,
prema kojem su osnovni inioci koji oblikuju celinu
drutva depersonalizovane radne delatnosti i svojina.
Odnos izmeu radnih uloga i svojinskih uloga, sjedne
strane, i celine, s druge, svojevrstan je antagonizam u ko
jem jedne uloge i vlasnitvo dovode u pitanje drutvenu
celinu. Slini su odnosi izmeu rada i svojine, jer su oni
u nepomirljivom sukobu. Nesklad i sukobi su osnova
pomenutih odnosa.
I pored velikih razlika izmeu teorijskih objanjenja
pojma d. s., u svima se naglaavaju dva momenta vana
za njenu sutinu. Prvi je depersonalizovan, dok je drugi
prepoznatljivo personalizovan. Uloge, poloaji, norme,
vrednosti, rad, svojina itd. su ustanove, odnosno orga
nizacije koje stoje iznad konkretnih ljudi. Saradnja ili
sklad, sukob ili borba odvijaju se izmeu ljudi, ali oni
su kroz ustanove, tj. organizacije uoblieni u drutvene
grupe. U najoptijem smislu, d. s. predstavlja celinu
svih ustanova i organizacija i drutvenih grupa kao os
novnih sastojaka celine drutva. Po tome koje su i kakve
su ustanove i organizacije i drutvene grupe razliku
jemo i konkretne d. s., odnosno njihovu prepoznatljivu
sadrinu.
Z>drutvo O slojevitost, drutvena O uloga, drutvena
V. Mili
strukturalizam. Osnovna karakteristika s. je da drutvo
posmatra kao sistem odreen uzajamnim odnosima
meuzavisnih elemenata. Delovi sistema ne funkcioniu
kao samostalne jedinice, ve odreenje stiu putem
odnosa s drugim elementima, tj. putem uloga koje ima
ju unutar celine. U tom smislu, s. je srodan funkcionalizmu. Druga bitna karakteristika s. je teza o autonomij i
jezika i o homolognom odnosu izmeu jezika i kuture.
Uopte uzev, poreklo s. u drutvenim naukama moe
se pratiti do starijih organicistikih i mehanicistikih
tumaenja drutva. Najznaajniji prethodnici s. su Emil
Dirkem i Marsel Mos, posebno s obzirom na njihovo
zajedniko delo O nekim primitivnim oblicima klasi
fikacije (1903), u kojem su prostorni raspored klanova
i njihove uzajamne drutvene relacije objanjeni, kao
celina, mreom totemskih klasifikacija. S. kao pojam

strukturalizam

poinje vrlo iroko da se upotrebljava posle Drugog

svetskog rata, posebno unutar socijalne antropologije,
lingvistike, psihologije i filozofije. Njegova upotreba
postaje toliko opta da je danas pojam strukture teko
odvojiti od srodnih pojmova, kao to su drutveni si
stem, drutvena forma, infrastruktura i si.
Smerovi razvoja s. kreu se u razliitim pravcima
u Britaniji, SAD i u Francuskoj. Dok je u amerikoj
i britanskoj antropolokoj tradiciji naglasak na uticaju okoline na oveka, te se, sledstveno tome, pojam
strukture izvodi iz empirijskog sadraja, u Francuskoj
je naglasak stavljen na miljenje i na univerzalnost
ljudskog uma. Stoga se pojam strukture izvodi iz teorij
skih modela i u veoj meri se zasniva na apstraktnim i
metafizikim naelima.
Osnovne karakteristike ovog s. su: postojanje homolognog odnosa izmeu kulture i jezika (pri emu se
daje prednost sintaksi u odnosu na semantiku), isticanje
objektivnog znanja i postojanja nesvesnih struktura
duha koje su zajednike svim ljudima. Najznaajniji
predstavnik takvog s. je Klod Levi-Stros. Na njega je
najvei uticaj imao razvoj strukturalne lingvistike, iji
je zaetnik Ferdinan de Sosir. Sosir i, kasnije, posebno
predstavnici Prake lingvistike kole (Roman Jakob
son), odredili su jezik kao sistem arbitrarnih jedinica
koje dobijaju znaenje na osnovu uzajamnih distinktivnih obeleja. Elementarnu i najuniverzalniju razliku
meu osnovnim elementima jezika ini binama opozici
ja. Levi-Stros radikalno formalizuje Sosirovo shvatanje,
nadovezujui se pri tom, u najirem smislu, i na teoriju
skupova, logiku i teoriju algebarskih struktura. Suprotno
Sosiru, koji je jezik odredio istiui drutvene faktore
u njegovom oblikovanju, Levi-Stros miljenje i kulturu
odreuje pomou sintakse jezika. Time je antropologija
podvedena pod formalizovanu semiologiju.
Semioloki pojam kulture Levi-Stros je primenio na
analizu totemizma, mita i divlje misli. Totemizam
predstavlja uspostavljanje veze izmeu dva opozitna
klasifikatorska sistema, od kojih je jedan ivotinjski
(vrste), a drugi ljudski (klanovi). Razlike izmeu klanova
uspostavljaju se arbitrarnom slinou izmeu klana
i totema (ivotinje i oveka). U analizi mita, Levi-Stros
koristi lingvistiko razlikovanje izmeu sintagmatskih
i paradigmatskih relacija u jeziku. Sintagmatski lanac
ini red rei u reenici. Paradigmatski lanac sastoji se od
srodnih ili ekvivalentnih rei u jeziku. Narativni sadraj
svakog pojedinanog mita predstavlja sintagmatski
lanac. Skupovi linosti ili dogaaja koji se pojavljuju
u mitu predstavljaju paradigmatski lanac unutar kojeg
pojedinani likovi ili dogaaji predstavljaju transformativne jedinice (miteme, po analogiji sa fonemama). Ne

strukturalizam

zadravajui se na njihovom pojedinanom tumaenju,

Levi-Stros svoju analizu mitova zasniva na utvrivanju
strukturnih veza meu mitemama. Poreenje izmeu
mitova se vri na osnovu transformacionih pravila.
Razliiti mitovi se pojavljuju kao verzije jednog te istog
mita, a svaka mitema se pojavljuje kao deo transformativnog niza. Ovakvim pristupom, Levi-Stros ponovo
oivljava komparativnu antropologiju i njen prvobitni
cilj da otkrije univerzalna svojstva oveka. Pri tom,
mada literatura zasnovana na strukturalistikom pri
stupu sadri zavidan opus mitova razliitog porekla,
s. nije toliko upuen na etnografsko ukazivanje na ka
rakteristike pojedinanih kultura, koliko na otkrivanje
nesvesnih i univerzalnih principa funkcionisanja uma.
S obzirom na to daje struktura, uosnovi, kod Levi-Strosa shvaena kao priroda oveka, tj. kao nepromenjiv i
aprioran princip, njegov s. predstavlja zatvoren statinofonnalni sistem. Zato dalji razvoj s. ide u pravcu destabilizovanja pojma strukture (ak Derida, Miel Fuko) ili
ka povezivanju pojmovnih struktura s drutvenim kon
tekstom (or Balandije, Mori Godelije, Roe Bastid,
Luj Altiser itd.). Budui da iz s. proizlaze meusobno
vrlo razliite misaone orijentacije, on u celini ne pred
stavlja koherentan misaoni sistem ili teoriju.
3 antropologija, kulturna 3 antropologija, socijalna
N. Sekuli
studije kulture (eng. cultural stu dies). Novija,
delim ino vanakadem ska disciplina, koja se bavi
prouavanjem savremene, pre svega popularne kulture,
bez jedinstvenog pojmovnog i metodolokog okvira.
Najpreciznija definicija s. k. dobija se prikazom isto
rije njenog nastanka i ostvarenog uticaja na savremenu
knjievnu i umetniku kritiku, kao i humanistiku i
drutvenu misao.
Istorija s. k. zapoinje formiranjem Centra za sa
vremene s. k. (1964) u Birmingemu, pod rukovodstvom
Riarda Hogarta i pod snanim uticajem Rejmonda Vilijam sa i Stjuarta Hola. Centar se bavio prouavanjem
odnosa izmeu savremene kulture i drutva, smatrajui
kulturu relativno autonomnom i pokretakom snagom u
odnosu na drutvo i drutvenu determinisanost. Istovre
meno, ukida se razlika izmeu visoke i popularne
kulture, koja se sve vie sagledava procesualno, kao
nain ivota, a sve manje na osnovu posebnih kulturnih
dostignua i proizvoda. Preuzimajui od marksizma
konfliktnu i aktivistiku viziju drutvenih i kulturnih
procesa, kao predmet prouavanja izabrane su nove
teme, kao to je npr. opozicioni odnos potkultura mladih
spram dominantnih drutvenih struktura. Istovremeno,
stanovita Luja Altisera o ideologiji i Antonija Gramija

596
0 hegemoniji posluila su predstavnicima Birmingemske kole za prebacivanje teita kritike savremenog
drutva s drutvenih inilaca na kulturne. Snaan uticaj
na Birmingemsku kolu vri i poststrukturalizam , a pre
svega semiotiki pristup kritici kulture Rolana Barta,
na koji se nadovezuju stanovita Zaka Deride, Miela
Fukoa, aka Lakana i francuskog poststruktrualistikog
feminizma graenog, u velikoj meri, na psihoanalitikoj
tradiciji. Uticaj ovih autora i autorki oituje se, pre
svega, u prebacivanju teita ispitivanja s kulturnih
injenica na pitanja o kulturnom diskursu.
Pristup prouavanju savremene kulture koji se razvio
unutar Birmingemske kole je naglaeno eklektiki, i
to e ostati trajna karakteristika s. k. On bitno ukljuuje
1afirmisanje zaboravljenih i marginalizovanih teorija,
stanovita i autora, gradei se u osnovi na svojevrsnom
krpljenju razliitih vizura i metoda, prilagoenih
potrebama kontekstualne analize savremenih fenome
na popularne kulture. S. k. izrastaju u interdisciplinar
nom i meuanrovskom prostoru izmeu knjievnosti,
umetnosti, sociologije, antropologije, teorije medija i
filozofije.
S. k. su se proirile na meunarodnom nivou to
kom osam desetih godina XX veka, uslonjavajui
se i diverzifikujui se sve vie, zadobijajui pri tom
naglaeno lokalna i regionalna obeleja, odreena
razliitim lokalnim kulturnim problemima i obelejima
i razliitim intelektualnim tradicijama.
Neka od relativno zajednikih obeleja u razliitim
pristupima unutar s. k. odnose se na shvatanje kul
ture kao vida pregovaranja i otpora, na interes za
prouavanje odnosa moi i kulturnih praksi i njihovog
uticaja na formiranje razliitih identiteta, na uoavanje
pozitivnih, a ne samo negativnih i pasivnih karakteri
stika konzumerizma, na prouavanje svakodnevice, ur
banih stilova ivljenja i kulturnih promena, na pozitivan
odnos prema kulturnim razlikama i na kritiku kulturnog
uniformizma u pristupu (npr. etnocentrizam, logocentrizam, falocentrizam).
U metodolokom pogledu, primena tekstualne anali
ze i analize diskursa takoe se moe smatrati jednim
od relativno zajednikih obeleja s. k. Njen znaajan
doprinos razvoju etnografskog metoda oituje se u
sagledavanju samog istraivakog konteksta kao vida
pregovaranja u kojem su objekti istraivanja istovre
meno i njegovi uesnici.
Tekstualna analiza podrazumeva fokusiranje na
simboliko-interpretativne, semiotike, informacijske
i komunikacione aspekte kulture, a ne na njene ma
terijalne aspekte. Interpretiranje kulture iskljuivo u
kategorijama diskursa i teksta, kao i zanemarivanje

597
njenih materijalnih aspekata, pokree raspravu o real
nom politikom uticaju s. k., koji se povremeno procenjuje kao suvie ogranien, stvarno neprovokativan i
konformistiki uklopljen u tokove savremenog drutva,
to je u protivrenosti s nekim od osnovnih pogleda na
znaaj i funkciju kulture na kojima su se s. k. razvile.
3 antropologija, kulturna 3 kultura
3 kulturni relativizam
M. Sekuli
studije roda (eng. gender studies). Skupni naziv za
teorijsko-politike analize kulture i drutva iz perspek
tive pola i roda , koje zahvataju i preklapaju se, jednim
delom, i s problemima rasizma, etnocentrizma, postkolonijalizma, globalizacije i opresije u najirem znaenju
rei. U disciplinarnom smislu, s. r. su srodne i prekla
paju se s feministikom teorijom, </ee/--studijama (stu
dijama uvrnutog) i studijama kulture. Preovlaujui
metod analize u s. r. predstavlja kritika diskursa.
U poetku su izrazi pol i rod bili odreeni kao opozi
cioni. Dok se prvi izraz odnosio na bioloku ili tzv. pri
rodnu determinisanost i razlike meu polovima, drugi se
ticao kulturolokih i drutvenih aspekata polnih razlika.
U tom kontekstu, osnovni smisao je bio da se pol stie
samim roenjem, a rod gradi pripadanjem odreenoj
kulturi i drutvu, te predstavlja drutveni konstrukt.
Kasnije je sama razlika izmeu roda i pola dovedena
u pitanje, ime je iz s. r. sasvim uklonjeno pitanje o
prirodi polnosti, a analiza roda je proirena pitanjima
o telesnosti.
Glavne teme kojima se bave s. r. tiu se prouavanja
odnosa izmeu kulture, moi i roda, u nastojanju da se
relativizuju opozicione binarne podele u studijama rod
nosti i seksualnosti i da se uoi i dekonstruie njihova
hijerarhijska struktura i njene politike implikacije.
5. r. su se razvile pod snanim uticajem marksizma,
strukturalizma i psihoanalize, utiui istovremeno na
savremeno preoblikovanje i razvoj ovih teorijskih ori
jentacija. Neke od poznatih teoretiarki s. r. su Simon
de Bovoar, Lis Irigare, Dudit Batler, Elen Siksu, Dona
Haravej, Gejl Rubin, Gajatri Spivak, Elizabet Gros itd.
Neke od predstavnica feministike teorije, kao npr.
Rozi Brajdoti, smatraju da .v. r. predstavljaju deradikalizaciju, drutvenu dekontekstualizaciju i politiku mar
ginalizaciju feminizma.
0 feminizam 3 pol 3 rod

M Sehili
suburbanizacija (lat. sub - pod, pre; urbs - grad).
( 1) U prostornom smislu, sadraj pojma s. odnosi se na
proces nastanjivanja slobodnog prostora van granica,

suburbanizacija

gusto i kontinuirano izgraenog gradskog tkiva. Pros

tor nastanjen procesom s. naziva se suburbija. U ovom
znaenju s. ima dugu tradiciju, ali masovne razmere do
bija u periodu industrijalizacije, kada postaje i osnovni
obrazac prostornog irenja velikih gradova. (2) U de
mografskom smislu, s. oznaava poetak dekoncentraci
je gradskog stanovnitvajer je populacioni rast suburbija
praen smanjenjem broja stanovnika centralnih gradskih
podruja (eng. inner cities). (3) U funkcionalnom smi
slu, suburbije modernog doba bile su dominatno rezidencijalne do perioda postindustrijskog restrukturisanja,
kada postaju multifunkcionalne zone. (4) U sociolokom
smislu, s. podrazumeva specifian vid projekcije so
cijalne stratifikacije savremenog drutva u prostoru.
S nastankom sociologije grada, stvara se ekoloka
zamisao univerzalnog modela razvoja gradova u kojem
s. obeleava industrijski period razvoja. Istraivanja s.
svode se na iznalaenje pravilnosti izmeu porasta broja
radnih mesta u industrijskoj proizvodnji i nivoa j. U te
oriji susedske dinamike ekolokog pristupa, eksluzivne
suburbane lokacije smatrane su neim to je naroito
svojstveno viim slojevima, sve do zamaha procesa
dentrifikacije. Neomarksistika i neoveberijanska
teorija ukazuju da se stepen obuhvaenosti razliitih
socijalnih grupa procesom s., kao i nivo stambenih ne
jednakosti koji s. uslovljava, razlikuje u zavisnosti od
tipa drutva.
U iskustvenom okviru zapadnog sveta izdvajaju se
ameriki i evropski model s. u kapitalistikim zemljama,
kao i s. u evropskim zemljama u periodu socijalizma.
Osnovne razlike nalaze se u dominatnom tipu stanova
nja i vlasnikog statusa. U poetku se s. u kapitalistikim
zemljama ispoljavala kao ekskluzivno individualno
stanovanje u vlasnitvu pripadnika vieg socijalnog sta
tusa. Od etrdesetih godina XX veka, s. postaje masov
na pojava, a u evropskim razmerama dobija i druga
morfoloka i institucionalna reenja. Ameriki model
podrazumeva individualnu porodinu kuu u vlasnitvu,
a evropski obeleava meavina tipova stanovanja i
vlasnikih statusa. I u evropskim kapitalistikim zem
ljama pretee individualni i vlasniki tip stanovanja
viih socijalnih slojeva, dok je kolektivni tip, posebno
u dravnom vlasnitvu, po pravilu, vezan za pripadnike
niih socijalnih statusa. U socijalistikom iskustvu suburbani tipovi stanovanja i vlasnikog statusa su po
vezani na suprotan nain, jer je individualni i vlasniki
tip bio nusprodukt socijalistike stambene politike, ni
skog standarda, esto ilegalan, a njegovi nosioci soci
jalne grupe nieg statusa. Ameriki model s. je socijalno
najekskluzivniji, jer su suburbije dominatno rezidencijalna podruja srednje i viih klasa, dok je socijalni sas

suburbanizacija

tav suburbanih lokacija u Evropi iri i obuhvata gotovo

sve drutvene grupe. U svim zemljama, s. produkuje
visok nivo rezidencijalne segregacije j er stvara jasne
granice izmeu plebejske (standardizovane) i elitne ili
patricijske suburbije. Socijalistika s. rezultirala je ma
njim razlikama unutar istog tipa stanovanja i vlasnikog
statusa, ali i visokim nivoom stambenih nejednakosti
izmeu razliitih tipova. Ekoloki pristup prihvata razli
ke izmeu kapitalistike i socijalistike s., u meri u ko
joj se one mogu objasniti nivoom ekonomskog razvoja,
te ih svodi na odsustvo multifunkcionalne suburbije u
socijalizmu usled neostvarenog postindustrijskog raz
voja.
Razlike izmeu s. u kapitalistikim i socijalistikim
sistemima neomarksitika i neoveberijanska teorija
neposredno povezuju sa osnovnim principima nji
hove ekonomske organizacije i politikim vrenostima
(trina naspram centralnoplanske privrede, privatno
naspram drutvenog/dravnog vlasnitva, individuali
zam naspram kolektivizma). Marksistika misao ana
lizira kapitalistiku s. u kontekstu teorije rentnog rasko
raka (rent gap theoiy), koja objanjava profitabilnost
ulaganja kapitala u suburbane lokacije. Funkcionalnost
.v. za reprodukciju kapitala u periodu masovne proizvod
nje nalazi se i u kapitalnointenzivnoj izgradnji suburbija
i standardizovanoj potronji suburbane srednje klase.
5. u socijalstikim zemljama objanjava se planskim
odlukama u funkciji reavanja stambene nestaice.
N eoveberijanski pravac bavi se i razlikam a meu
kapitalistikim zemljama, smatrajui da tipovi drave
blagostanja odreuju socijalnu dimenziju s. Teorijska
panja usmerava se i na preferencije potroaa kao in
icijatora odreenog tipa s. Sistemska ogranienja socija
lizma ostavila su malo prostora ovom deterministikom
faktoru, dok se u trinim sistemima preferencija spram
individualnog tipa stanovanja na mikronivou smatra
kljunom za s., kako u pogledu statusnog obeleja, tako
i u pogledu ivotnog stila, u kojem se kombinuju pred
nosti urbanog i ruralnog naina ivota. Ekoloki pristup
teoriji susedstva je, precenjivanjem znaaja prostorne
varijable, smatrao suburbana podruja individualnog
stanovanja povoljnim za prevenciju line i porodine
dezorganizacije i razvoja devijantnih potkultura. Slian
pristup prepoznje se i u zamislima o kolektivnom tipu
stanovanja u planovima socijalistike s. Dalji tok s. u
zemljama postsocijalistike transformacije dovodi u
pitanje tvrdnju ekolokog pristupa daje zamah reziden
cijalne .v. vezan za industrijski period razvoja. Promenom
socijalne strukture menjaju se i akteri individualog suburbanog stanovanja, to uz uvoenje rentnih mehani
zama daje nov podsticaj s. Demografska specifinost s.

598
tokom socijalizma, tj. odsutvo populacionog pranjenja
centralnih gradskih podruja, jo je jedan argument u
prilog oekivanom porastu rezidencijalne s. i u periodu
postindustrijskog restrukturisanja.
3 grad 3 rezidencijalna segregacija 3 urbanizacija
M. Petrovi

sujeverje [praznoverije]. Izvorno je s. oznaavalo

ostatak nekog ranijeg verovanja ili religijskog ubeenja,
koje je ira zajednica prevazila i napustila. S u tin a je
verovanje u tajanstveni uzronoposledini odnos, u kojem
izvesne rei, predmeti, simboli i postupci prouzrokuju do
bre ili loe posledice. Ono se stvara psihikim mehaniz
mom uobraavanja da su magijski postupci drugih ljudi ili
neke natprirodne sile odgovorne za individualne i kolek
tivne nedae. Uzroci s. mogu biti razliiti, ali ovek mu
se priklanja najee zbog: (1) akutnog egzistencijalnog
problema; (2) ako se nae u naizgled bezizlaznoj situaciji;
(3) iz potrebe za opravdanjem ili utehom. Poeci s. su
preteno u ostacima ranijih verovanja i pravila ponaanja,
a koreni u dubokoj ovekovoj potrebi za sigurnou.
Stoga se veina sujevemih shvatanja i postupaka moe
razumeti kao pokuaj oveka da se odbrani od preteih
opasnosti (pre svega, od smrti, bolesti i raznih nedaa),
odnosno da racionalizuje strah. S. se esto odreuje i kao
surogat prave religije. Smatra se daje to iskrivljeno reli
giozno oseanje, zasnovano na strahu ili neznanju, odno
sno ostatak starih paganskih verovanja. Meutim, treba
naglasiti da se paganski kultovi i verovanja poistoveuju
s vraanjem i magijom tek u vreme pojave i irenja
monoteistikih religija. Isto tako, s. ne treba smatrati samo
vrednosno negativnom pojavom jer ga, izmeu ostalog,
ine i razna iskustva i obiaji koji sadrinski pripadaju
narodnoj mudrosti i tradiciji. Etnologijaje pokazala da su
se mnoge praznoverice zadrale u narodu zbog njihovog
iskustvenog i vaspitnog znaaja.
Socioloko izuavanje s. podrazumeva: ( 1) utvri
vanje drutvene uslovljenosti prihvatanja odreenog,
drutvenoistorijski, intelektualno i psiholoki prevazienog pogleda na svet i postupanja; (2) utvrivanje uticaja koji s. moe imati na drutveni ivot ljudi, pri emu je
najvanije odrediti u kojoj meri i na koji nain s. motivie
ili demotivie drutveno delanje, odnosno kako utie na
njegov karakter.
3 magija 3 religija 3 verovanje, religijsko
. Lazar

sukob, drutveni [socijalni konflikt]. Drutveni

proces, odnosno proces interakcije u toku kojeg pojedi
nci ili drutvene grupe svesno nastoje da jedni drugima
oteaju ili onemogue ostvarivanje nekog cilja. Luis

599
Kozer definisao je d. s. kao borbu povodom vrednosti i
pretenzija na poloaje, vlast i retka dobra, u kojoj strane
u sukobu ne samo tee da zadobiju eljene vrednosti
nego i da neutraliu svoje protivnike, nanesu im tetu,
pa ak i da ih unite. D. s. se od kompeticije razlikuje
po tome to nije regulisan pravilima, kao i po tome to
ne mora biti miroljubiv, tj. moe ukljuivati i primenu
sile.
Razliite socioloke teorije nude razliito tumaenje
d. s., njihove prirode i karaktera, znaaja koji imaju u
drutvu, kao i njihove nunosti, odnosno neizbenosti.
Dok je marksistika sociologija smatrala d. s. glavnim
izvorom drutvenih promena i nunim obelejem svih
dosadanjih drutava (predviajui istovremeno njihov
nestanak u buduem besklasnom drutvu), funkcionalizam 'je, u svom klasinom vidu, smatrao d a je d.
s. u drutvu patoloka pojava koja je privremena i ug
lavnom izazvana spolja. Otuda je klasini funkcionalizam gotovo sasvim potisnuo problem d. s. iz sociolokih
istraivanja. Kasnija revizija funkcionalizma oivela je
socioloko istraivanje d. s., posebno tzv. sukoba ni
skog napona. Prema toj ideji, d. s. ne moraju biti disfunkcionalni, ve naprotiv, u sloenim, pluralistikim
drutvima mogu imati blagotvoran uticaj i doprinositi
stabilnosti sistema. Tvrdi se, naime, da brojni konflikti
koji presecaju drutvo ine da su protivnici u jednom
d. s. istovremeno i saveznici u nekom drugom (npr.,
poslodavac i radnik mogu biti istovremeno pripadnici
iste politike partije), to spreava da se drutvo pocepa
po samo jednoj liniji sukoba i time podeli u dve ne
pomirljive grupe.
Prema nekim shvatanjima, potrebno je razlikovati
d. s. kao blai vid disjunktivnih procesa od borbe koja
je nepomirljiv sukob koji se okonava samo potpunom
pobedom jedne strane, odnosno potpunim nitenjem
radnji druge strane, ili ak njenim unitenjem.
O klasna borba 3 kompeticija, drutvena O rat
5. Nedovi
sultanizam . Vrsta autoritarnog reima u kojem
samodrac vlada drutvom preko razvijene tienike
mree. To znai daje klijentizam glavno regulativno, pa
i konstitutivno naelo drutva. Najzasluniji za vraanje
pojma s. u renik savremene drutvene nauke jeste Huan
Linc. Bavei se dugo godina razliitim autoritarnim vla
dama, a kao dobar poznavalac Maksa Vebera, Linc je
zakljuio da bi Veberov pojam s. kao krajnjeg oblika
patrimonijalizma mogao da se primeni na neke od sa
vremenih reima, kao to je Truhiljov (Dominikanska
Republika, 1930-1961), Divalijeov (Haiti, 1971-1986),
Batistin (Kuba, 1952-1958), porodice Somoza (Nikara

sultanizam

gva, 1936-1979), porodice Pahlavi (Iran, sultanistike

tenje oca 1933-1941, sina 1963-1977), Markosa (Fili
pini, sultanistike tenje 1972-1986) itd.
Osnovna obeleja s. su sledea: (1) Zamagljivanje
granice izmeu reima i drave. Reim nastoji da,
sluei se klijentizmom , stavi pod vrst nadzor celokupnu dravnu strukturu, razarajui opte propi
se, struna m erila i obiajnost. Glavni pokazatelji
irenja s. u ovoj oblasti su: napredovanje u slubi na
osnovu poslunosti i line odanosti, a ne strunosti i
uspenosti; zamena zakonskoracionalnih normi optom
proizvoljnou; irenje korupcije; deprofesionalizacija
vojske i njeno pretvaranje u sultanovo lino orue;
pretvaranje vladajue stranke u kulisu line vlasti, ili
stvaranje stranke koja ima tu ulogu. (2) Personalizam.
Poinje sa stvaranjem i odravanjem kulta linosti
samodrca, nastavlja se ukljuivanjem lanova po
rodice u vlast (tzv. porodina vladavina) i zavrava
se pojavom dinastikih tenji. (3) Ustavno licemerje.
Postojei ustav ima za cilj samo davanje kakve-takve
legitimnosti reimu, a ne utvrivanje pravila vladavine.
Poto se ustavna raspodela moi ne potuje, sultanistiki
vladar uopte ne mora da zauzima ustavno najmoniji
poloaj, ve na njega moe da postavlja i svoje lutke
(fr. politique de doublure). Izbori se odravaju, uz
uee stvarne ili lane opozicije, ali je njihov ishod
unapred poznat. Patei stalno od manjka legitimiteta,
sultanistiki vladari vole da se ispomau plebiscitima
koje, naravno, uvek dobijaju. (4) Uska drutvena os
nova reima. Sultanistiki vladari umeju da se dokopaju
vlasti koristei podrku jasno prepoznatljivih drutvenih
krugova, a katkad, kao u sluaju Markosa, i potenim iz
borima. Ali, u docnijem razvoju, oni tu podrku delova
drutva gube i esto, gledajui unazad, moe tano da
se utvrdi prelomna taka u kojoj je sultanistiki vlada
lac ostao bez ranijeg drutvenog legitimiteta (kao to
je 1972. godina bila za Markosa). U razdoblju zrelog
s., drutvena osnova reima svodi se uglavnom, na
sultanovu klijentistiku mreu, tj. na lanove vladareve
porodice i na njihove klike. Vernost vladaru sada poiva
iskljuivo na linim interesima, a ne na politikim ili
socijalnim uverenjima. Pred kraj sultanistikog reima,
oni gube podrku ak i stranih pokrovitelja, koji uviaju
da od saradnje sa sultanistikim vladarima imaju vie
tete nego koristi. (5) Izoblieni kapitalizam. Premda
neki sultanistiki reimi umeju neko vreme da belee
znaajniji privredni rast, personalizam i korupcija,
dugorono posmatrano, imaju pogubne posledice po
privredni razvoj. Samovolja vladara u klasinim patrimonijalnim sistemima ograniena je tradicijom, koja
utvruje pravila politikog kapitalizma, i slabije razvi

sultanizam
jenim dravnim aparatom, pa tete po privredu zemlje
ne moraju da budu prevelike. Ovovremeni sultanistiki
reimi, meutim, imaju gotovo neograniene tehnike
mogunosti za pretvaranje celokupne ekonomije zemlje
u lini posed vladara. Granice izmeu dravnih i linih
fondova postepeno nestaju i obrazuje se kleptokratska
drava koja poiva na preuzimanju glavnih privrednih
resursa. tavie, lanovi sultanove familije postepeno
monopolizuju ak i manje vane resurse poput lutrije
(Batista) ili kolskih uniformi (Bokasina ljubavnica je
imala monopol na njihovo proizvoenje, a njegova ena
n njihovu prodaju). Premda postoji trite, ekonomi
ja nije kapitalistika jer vlada opta arbitramost koja
ograniava ne samo trite ve i svaku pravnu sigurnost,
pa i samu svojinu. Razvijeni sultanistiki reimi umeju
da budu dugotrajni i postojani. Dinastija Divalije je vla
dala trideset godina, a dinastija Somoza svih etrdeset.
S. je, sa stanovita dem okratije, najraviji oblik
autoritarnih reima. U tradicionalistikim autokratijam a moemo naii i na vladavinu prava (propisi su,
istina, autoritarni, ali se makar dosledno sprovode), na
poluopoziciju, na reimske umerenjake, na uspenu
privrednu i drutvenu delatnost autonomnu od vlasti
itd. U s., pak, neograniena lina vlast ukida i vla
davinu prava (i oni postojei, makar autoritarni, pro
pisi sprovode se proizvoljno, zavisno od toga da li ih
treba primeniti na sultanove klijente, neprijatelje ili os
tale), jednako kao to ukida i poluopoziciju, reimske
umerenjake i svaku autonomiju privrede i graanskog
drutva. S obzirom na dugorone posledice po drutvo,
s. me da bude gori i od diktature. Zbog metastaziranog klijentizma, dugotrajni sultanistiki reimi umeju
u toj meri da otete i samu osnovu graanskog drutva
da je, nakon svrgavanja sultanistikog samodrca, ak
i najiskrenijoj demokratskoj vladi teko da uspostavi i
odri demokratski poredak.
3 autokratija 3 diktatura 3 patrimonijalizam
S. Antoni
suscdstvo. Najvaniji drutveno-prostomi odnos koji
se formira procesom naseljavanja kao relativno traj
nog vezivanja drutvenih grupa (i pojedinaca) za neku
odreenu teritoriju koju zajedniki koriste i na njoj organizuju svoju drutvenu zajednicu. 5. je osnovni drutveni i
civilizacijski odnos zato to prostorna bliskost omoguuje
svako drugo trajnije i vre meusobno povezivanje po
jedinaca i grupa. Tek kad se neki pojedinci i grupe sretnu u
prostoru i vremenu, meu njima mogu da se ustaljuju neki
zajedniki obrasci ponaanja. S. ini okosnicu drutvenog
ivota svake lokalne zajedice. Oni koji obitavaju u is

600
tom naselju, ee se susreu meusobno nego s dru
gima, ee sarauju ili se sukobljavaju, slinije su im
potrebe, interesi i vrednosti, stiu sline navike, razvijaju
slina verovanja i podvrgavaju se istim obiajima. Sline
potrebe, ponekad, dovode pojedince i grupe u isto naselje,
ali se ee tek zajednikim ivotom u jednom naselju ob
likuju zajedniki interesi, vrednosti i obrasci ponaanja.
S. je embrionalni oblikjavnog drutvenog ivota uopte.
Lokalna susedska skupina je prvi iri drutveni okvir u
odnosu na porodicu i prva spona privatnog i javnog
ivota. Od momenta kada postane mogue uestvovanje
pojedinaca u odnosima izvan srodnike grupe, po prvi
put se javlja prilika da se lino (pojedinano) ispolji
relativno nezavisno od kolektivnog (porodinog). Kao
i svaki drugi primaran i neposredan drutveni odnos,
odnos meu susedima moe da poprimi razliite spoljne
oblike i unutranji smisao. S. se obino razvija na skali
koja obuhvata ljudske i drutvene ekstreme i sve njihove
prelazne oblike: od najtenje saradnje i uzajamne solidar
nosti do estokih sukoba, zavisti i mrnje. To je skala na
ijem je jednom kraju ono narodno komija, pa Bog,
a na drugom - zlurado prieljkivanje da komiji crkne
krava. Tamo gde je s. vaan odnos (tradicionalno selo),
tu se ono ee primie navedenim ekstremima nego tamo
gde je samo jedan od mnogih, ne naroito bitnih i rela
tivno povrnih odnosa (kao u gradu). Bilo da su pozitivno
ili negativno obeleeni, susedski odnosi se dugo izgrauju
i prenose s generacije na generaciju. Opta je socioloka
pretpostavka da poremeaji u susedskim odnosima na
staju onda kada se stvori nered u preovlaujuem vrednosnonormativnom sistemu neke ue ili ire drutvene za
jednice, kad stari obiaji oslabe, a nova drutvena pravila
ne zadobiju takvu regulativnu snagu koja bi mogla da dri
u meusobnom skladu narasle suprotnosti (potreba i in
teresa) meu susedima. Poremeaji nastaju u prelomnim
okolnostima i vremenima: kad nastupi meusobna jagma
oko podele zajednikih dobara, kad se neko spolja umea
u lokalne odnose na pristrasan nain, kad u globalnom si
stemu nastaju lomovi, radikalni zaokreti, masovni pokreti,
sukobi i ratovi. Tada su na velikoj probi i iskuenjima svi
primami i lokalni drutveni odnosi, pa i susedski. Oni od
nosi koji su latentno nagrieni ili otvoreno konfliktni tada
se raspaljuju u zlo koje susedi ine jedni drugima.
Nasuprot tome, zdravi i dobri susedski odnosi u
tekim vremenima dobijaju novu vrstinu i kvalitet, kad
je blinjem najtee, kad je brat daleko, a Bog visoko,
kad je spoljnja pretnja velika. Zato je dobro koje komija
komiji moe da uini uvek pree, bre i vrednije od sva
kog drugog. Neposredna prostorna bliskost relativno gubi
znaaj u informatikom drutvu, ali istovremeno ostaje,

601
uz porodicu, osnovni okvir neposrednih meuljudskih
odnosa, koji e uvek imati primaran znaaj za oveka.
O grad O lokalna zajednica 3 selo
M. Mitrovi
svakodnevni ivot. Pojam s. i. se odreuje na vrlo
razliite naine, u zavisnosti od usvojene teorijske per
spektive. U najoptijem smislu, svaka sociologija koja
analizira neprekidno odvijanje drutvenog ivota moe
se smatrati sociologijom s. . U uem smislu, soci
ologijama s. . smatraju se simboliki interakcionizam,
fenomenologija i etnometodologija, egzistencijalistika
sociologija i pojedini ogranci marksizma. Dok je kod
klasika (sa izuzetkom Georga Zimela i ikake kole)
s. i. bio zanemaren, u poslednje vreme zanimanje za
ovaj pojam doivljava ekspanziju. Tome pogoduju broj
ni faktori (jeziki obrt u savremenoj epistemologiji,
redefinisanje pojma moi na tragu Miela Fukoa, raz
voj psihoanalize u radovima aka Lakana, pribliavanje
sociologije i antropologije, razvoj nove istorije itd.).
Novija sociologija s. . bavi se elementima svakodnev
nog ponaanja kao punopravnim sociolokim pojavama,
nastojei da ih kvalitativno opie i time empirijski poka
zuje da praktini metodi obinih aktera, interakcije i
odnosi unutar s. i. imaju znaajnu ulogu u odranju,
reprodukciji i promeni drutvenog poretka. U odreenju
s. . mogu se uoiti dve analitike dimenzije, koje se
u konkretnim teorijam a esto meaju - formalna i
sadrinska.
U formalnom znaenju, s. i. obuhvata sistem predracionalnih, preddiskurzivnih pretpostavki, kognitivnih
i emotivnih struktura koje se podrazumevaju bez ispi
tivanja i ontoloki i analitiki prethode artikulisanim
formama drutvenog ivota. U analizi ove dimenzije
s. i. kljuni su pojmovi praktine svesti, praktinog
znanja, zalihe znanja, primarnih klasifikacija, dokse itd.
Sadrinski, s. i. se odreuje kao skupina banalnih ak
tivnosti koje se ponavljaju iz dana u dan, slue odranju
ljudskog ivota (u biolokom, psiholokom i drutvenom
smislu) i odvijaju se na mikroplanu (interakcija licem u
lice u malim, najee primamim grupama , s posebnim
znaajem porodinog ivota). U analizi ove dimenzije,
kao osnovni aspekti s. i. obino se izdvajaju tri sfere
- rad, porodica i dokolica. Akter sociologije s. . jeste
obian ovek, anonimni pripadnik drutva, za razliku
od istorijskih likova, voa ili elita.
Za rehabilitaciju i prvu socioloku konceptualizaciju s. . najzasluniji je kritiki marksizam, u kojem
se analiza s. . organizuje oko kritike razliitih oblika
otuenja. Kritika teorija pristupa s. . prouavanjem
porodice i autoriteta (oslanjajui se na psihoanalizu),

svakodnevni ivot

kao i kulture, naroito masovne. Prema miljenju Agne

Heler, s. i. je mesto reprodukcije pojedinca, a time i
drutva, neposredno dostupan svet - uvek istorijski i
klasno odreen - u kojem se pojedinac raa i koji na
jpre usvaja, postajui ovom socijalizacijom ljudsko
bie. Ova sfera primarnog ljudskog iskustva obeleena
je stalnom napetou izmeu rutine i stvaralake inova
cije, statinosti i promene, kolektivnog i individualnog.
Anri Lefevr smatra s. . primamim temeljom svekolikog
drutvenog ivota, na koji se nadograuju sve specijalizovane drutvene delatnosti.
U savremenom birokratskom drutvu dirigovane
potronje, s. . je otuen i obesmiljen vie nego ikada,
ali ujedno otvara mogunosti iskoraka u jedno kvali
tativno drugaije, humano i slobodno drutvo. Jirgen
Habermas dodeljuje svetu ivota, kao jednom od
dva osnovna oblika drutvene integracije, ulogu reflek
sivne kontrolne instance nad drutvenim sistemima, ko
jima se, iako su funkcionalno neophodni u modemom
drutvu, ne srne dozvoliti da koionizuju.?. . Simboliki
interakcionizam prouava kako se u verbalnoj i never
balnoj neposrednoj interakciji u svakodnevnim situaci
jama, baratanjem simbolima i postizanjem zajednike
definicije situacije, stvaraju i modifikuju identiteti,
drutvene uloge, prava i dunosti, odnosi moi itd.,
ime se desupstancijalizuju klasini socioloki poj
movi. Fenomenoloka sociologija posmatra svet s. .
kao temelj drutvenog ivota, jer se svi drutveni od
nosi modeluju po uzoru na primami, arhetipski doivljaj
drugog oveka u interakciji licem u lice; ona takoe
istie znaaj kognitivne osnove drutvene kohezije
preko zajednikog simbolikog univerzuma i kolek
tivnih zaliha znanja. Etnometodologija prouava kako
se u svakodnevnim konverzacijama neprestano iznova
stvara oseaj drutvene strukture: drutvena stvarnost
se konstruie prilikom komunikacije, prvenstveno u
s. i., u kojem se stvaraju i reprodukuju mentalne struk
ture neophodne za ureenost drutvenog sveta.
U novije vreme, pojam s. . dobija znaajno mesto
u teoriji strukturacije Entoni Gidensa (u dananjem
svetu ovekovo ja je refleksivni projekt koji se stalno
iznova oblikuje u praksi s. .) i u teoriji prakse Pjera
Burdijea (s. . je polje ukrtanja drutvenih struktura i
pojedinane sudbine, u kojem akteri neprestano prime
njuju vlastite strategije, autonomne u okviru ogranienja
pravila igre). Oba autora smatraju da se funkcionisanje
i promena makrostruktura drutva ne mogu objasniti
bez mehanizama koji deluju na ravni s, . U pogledu
znaenja pojma s. . razvijaju se i pristupi (Miel
Mafezoli, Miel de Serto, Don Fisk) koji, nasuprot

svakodnevni ivot

602

dosadanjim teorijama o pasivnim masama, ukazuju na

znatan potencijal otpora anonimnih aktera pritiscima,
kontrole i usmeravanja koje vre nadmone drutvene
sile (komercijalizacija, birokratija, tehnologija, masovni
mediji).
O etnometoologija O simboliki interakcionizam
O sociologija, fenomenoloka
I. Spasi
svest, drutv ena. Uopteno reem,pojedinana svest
je sposobnost za psihike doivljaje, razumskosaznajna
sposobnost oveka usmerena kako na spoljni, objektivni
svet, tako i na samu sebe, kao samosvest. D. s., pak, nije
prost zbir pojedinanih svesti, niti se moe shvatiti kao
neka posebna svest koja postoji nezavisno od pojedi
naca: ona je rezultat meusobno povezanih delovanja
psihikih ponaanja pojedinaca (drutveni psihiki
procesi), odnosno psihikih sadraja koje jedna psiha
(pojedinac) stvara da bi ih saoptila drugoj psihi (pojedi
ncu). Sadrinu d. s. ine stoga drutveni psihiki procesi
(idejni, misaoni, npr. javno mnjenje, potom emotivni,
kao to su Ijubav, mrnja, gnev), te duhovne tvorevine
kao sistematizovana znaenja psihikih sadraja. To su
duhovne, odnosno kulturne pojave - umetnost, sistemi
vrednosti, pravila ponaanja, oblici saznanja i razumevanja sveta i si. Kao ni drutvo, tako ni d. s. nije je
dinstvena. Ue drutvene celine, drutvene zajednice,
stvaraju posebnu d. s. zajednice (npr. nacionalna svest),
odnosno grupnu svest kao oseanje pripadnosti ne
koj drutvenoj grupi (npr. klasna svest ili profesionalni
moral).
U sociolokoj teoriji postoje razliita tumaenja poj
ma d. s., kao i objanjenja njene funkcije u razvoju i
menjanju ljudskog drutva. Karl Marks je pojmu d. s.
davao razliita znaenja - od najireg, u kojem pod d. s.
podrazumeva gotovo celokupnu drutvenu nadgradnju
(Ne odreuje d. s. ljudi njihovo drutveno bie, ve
njihovo drutveno bie odreuje njihovu svest), do
onog u kojem pojam d. s. povezuje s pojmom ideologije.
Marksovi sledbenici su u tom smislu kao najznaajniji
vid ideologije smatrali klasnu ideologiju, te su pojam
d. s. sveli na klasnu svest. Neposredna posledica ovako
redukovanog pristupa najpre se ispoljila u nemoi tzv.
marksistike sociologije da istrauje ovu sferu ljudskog
drutva. Krajnji rezultat je uproena slika drutva,
siromano znanje koje je marksistika sociologija proiz
vela u oblasti sloenih odnosa izmeu drutva, sjedne, i
drutvene, grupne i pojedinane svesti, s druge strane.
3 ideologija O klasna svest 3 kolektivna svest
M Todoruvi

svetenstvo (gr. klros). Re kler prvobitno ozna

ava predmet koji se koristio za izvlaenje reba (ba
canje kocke), kako onog koji su koristili starozavetni
svetenici tako i onog upotrebljavanog za izbor naslednika Jude Iskariotskog. Pojam se moe odnositi i na dodeljeni deo, tj. osobe koje su dodeljene stareinama na
brigu. Otuda i pojam svetenik (presbteros ) - stareina,
rukopoloeni sluitelj u Rimokatolikoj, pravoslavnim,
anglikanskim i nekim drugim crkvama ovlaen da propoveda, vri obrede i uestvuje u drugim upravljakim
aktivnostima crkve. U nekim hrianskim crkvama, .v.
obuhvata nosiope razliitih poloaja u crkvenoj hijerar
hiji - od episkopa (biskupa) do akona.
Socioloki, s. je profesionalna, hijerarhizovana grupa
ritualnih eksperata koji poseduju specifino znanje o
tehnikama bogosluenja, organizuju sveukupni religij
ski ivot i laici su ih prihvatili u drutvenoj sredini kao
duhovne i religijske posrednike. Osim posredovanja
svetog laicima, njihova uloga se ispoljava i u vaspitnoobrazovnoj delatnosti odreene religijske zajednice,
davanju saveta vernicima i drugim ljudima kojima su
oni potrebni, irenju vere, odravanju discipline u crkvi
i drugim aktivnostima u vezi s poslovima zajednice i
svakodnevnim ivotom crkve i naroda.
Mnoga drutva pridaju sveti karakter sopstvenim
oblicima drutvene organizacije (porodici, klanu, ple
menu), pa u njihovim voama pripisivane osobine
svetenika (stareini domainstva, poglavici, kralju
itd.). Veina drutava pokazuje odreenu tendenciju
prema kultnoj specijalizaciji - otuda se izraz svetenik
odnosi na takve specifine slube. Kultni specijalista
kao formalno potvreni religijski zvaninik obavlja
religijske usluge i na taj nain zadovoljava religijske
potrebe vemika, to vodi diferencijaciji, uspostavljanju
posebne klase, kaste ili socijalnog sloja. U drutvenoj
strukturi, s. esto zauzima povlaen drutveni poloaj,
ali ima i suprotnih primera. U potpuno razvijenom ob
liku, s. podrazumeva velika drutva sa centralizovanom
vlau, razvijenom kulturom, kultom, ritualnom prak
som i utvrenom dogmom.
Hrianska crkva je rano ustanovila odreene slube
koje su bile dodeljene osposobljenim ljudima. Isprva
su apostoli zbog svog odnosa prema Isusu i udela u os
nivanju crkve vrili jedinstvenu funkciju. Druga lica su
im pomagala i vremenom preuzimala veliki deo posla
koji su pre toga obavljali apostoli. Hrianstvo u crkvi
postaje institucija sa troslojnom hijerarhijom - biskupa,
svetenika i akona. Potpuno se posveujui religij
skim poslovima (pre svega, euharistijskoj liturgiji), a
zatim uprvnim i organizacionim pitanjima optina,
svetenici postaju plaeni inovnici. U procesu sve

603
vidnije institucionalizacije, u hrianskoj crkvi nastaje
poseban sloj ljudi koji vri funkciju davanja boije mi
losti vemicima i brine za spas njihove due. Kako je
proroka Isusova propoved tokom vremena bivala od
sve slabijeg praktinog uticaja na ivot vemika, taj uti
caj zadobijaju crkva i s. Kao to konstantuje Erih From,
s. je ustupak neznanju naroda, ono prevodi prorokovu
religijsku poruku - esto izreenu u nastupu proroke
uzbuenosti u parabolama, alegorijski, metaforino
i nesistematizovano - na ljudima razumljiv jezik. S.
sistematizuje sadraj prorotva ili svetih tradicija. Ono
taj sadraj kazuistiki ralanjava i prilagoava nainu
miljenja i ivota sopstvenog sloja ili svetovnjaka ko
jima vlada (Maks Veber).
S. je u pravoslavlju jedna od sedam svetih tajni.
N astaje posveenjem , rukopoloenjem u duhovni
in, u odreeni stepen crkvene hijerarhije: (a) nii
- akon (protoakon, arhiakon); (b) srednji - prezviter (svetenik - jerej, protojerej); (c) vii - episkop
(arhiepiskop, egzarh). Svaki od ovih stepena ima
svoje karakteristike, odreena prava i obaveze. Sma
tra se da episkop predaje boansku blagodet buduim
svetenicima i akonima stavljajui ruku na njihove
glave i inei ih time posrednicima izmeu Boga i ljudi.
Protestanti naglaavaju sveteniku odgovornost svih
hriana; oni su ublaili tradicionalne razlike izmeu
svetenika i biskupa. U upotrebu ulaze nazivi p astir,
sh ite lj i propovednik, a svetenosluiteljima je doz
voljena enidba i svetovni ivot uopte.
O crkva 3 religija
M. orevi
svojina. Etimoloko razumijevanje rijei s. sadri
vie znaenja: ona oznaava (1) neto to nam je svoj
stveno, to posjedujemo, to nam pripada bez nae krea
tivnosti ili angaovanosti; (2) neto to smo prisvojili
stvaralakim inom ili angaovanjem na drugi nain;
(3) neto to nam je pripalo jednostavnom primjenom
drutvenih normi. Sva ova znaenja odnose se na neto
svoje, ali ih je bitno razlikovati kako sa stanovita po
jedinca tako i sa stanovita drutva. Bitno je razlikovati
ono to nam je svojstveno (nem. das ist ihm) od onog
to smo na neki nain prisvojili (sich etwas zu machen).
Imamo ono to nam '}$ svojstveno (po prirodi) i ono to
smo uinili s.
S. je konstituisanjem zajednice izdvojena u drutveni
fenomen u kojem je sublim iranjem prirode, rada,
drutvenih normi i samog ina zajednikog ivota
stvorena drutvena priroda ovjeka i njegove zajednice,
a time i nj ihova generika sutina. in zajednitva jeste
poseban realitet koji proizvodi vlastitost individuuma

svojina

i zajednice i njihovu dinaminost. Iz te vlastitosti oni

stvaraju s~ (vlasnitvo).
Generika sutina ovjeka i drutva se konkretizuje
preko vlasnitva kao svojinske odreenosti. Svojinska
odreenost se ispo'java u istoj vlastitosti individu
uma i raznim oblicima vlasnitva u drutvu (dravi). S.
je apstraktna forma ovjeka i drutva koja se istorijski
konkretizuje kao vlasnitvo u neumitnom spoju logosa
i istorije. To je povijesno izboren poetak ovjeka i
njegove zajednice. ovjek i njegova zajednica raski
daju neposrednu pripadnost prirodi tako to poinju
proizvoditi uslove svoje prizvodnje prevladavajui
time prirodno date, zateene uslove. To proizvedeno
stanje postaje njihova s. ovjek se iz neposrednog
spoja s prirodom preseljava u svoju zajednicu preko
koje osvaja prostor i vrijeme. Subjekti proizvedenog
stiu osnov za uspostavljanje vlasti u odnosu na druge
pripadnike zajednice, a zajednica u odnosu na druge
zajednice. Tako s. postaje osnova diferenciranja izmeu
zajednica i unutar zajednice.
U istorijskom razvitku drutva s u b j e k t n e postaje
samo neposredni proizvoa materijalnih i duhovnih
vrijednosti. Subjekt s. moe postati odreeno lice, in
stitucija i organizacija i neposredno, na osnovu zakona,
pravnim poslom, nasljedstvom, primjenom obiajnih,
religijskih ili moralnih normi.
S. predstavlja posebnu drutvenu predm etnost specifian drutveni odnos, kojim se regulie sticanje,
posjedovanje i korienje m aterijalnih i duhovnih
vrijednosti. Po svom vrijednosnokultumom sadraju,
cilju, interesima i ivotnim potrebama koje zadovo
ljava, te posljedicama koje ima za pojedinca i zajed
nicu, s. je specifina drutvena kategorija. Kategorijalna
utemeljenost ini s. osnovom determinizma pojedinca
na jednoj, i zajednice, na drugoj strani. Kao sloena
drutvena kategorija, s. ima vie znaenja. U ekonom
skom smislu, pod s. se podrazumijeva ukupnost proiz
vodnih odnosa koji su danas pod dominantnim uticajem
tehnosfere. Skup m aksimalnih ovlaenja koja pri
padaju pravnom licu u pogledu odreenih materijalnih
i duhovnih vrijednosti jeste pravo s. kao subjektivno
pravo (pravni institut vlasnitva).
Socioloki pristup uvaava pravnoekonomske ele
mente, ali smatra da cjelovito razumijevanje s. nije
mogue samo na osnovu njih. S. jeste institucionalizovana, ali i institucionalizujua kategorija. Dvojnost
s. je izraena i u tome to je zatita privatnih svojinskih
prava direktno povezana s brigom za ja vn i interes, a na
tom planu se odvija fundamentalna kombinacija legalnosti i efikasnosti u cjelovitosti svojinskog drutvenog
odnosa. Logino, ovdje je ukomponovan i cilj sticanja,

svojina
posjedovanja i upravljanja dobrima, ime s dobija
ciljnoracionalnu odreenost. Kategorijalna odreenost
s. upuuje na neminovne relacije globalnog, endogenog
i integralnog, pri emu endogenost ima poseban znaaj
sa stanovita stvaranja duha preduzetn itva i m otiva
postignua. S. je agens koji ovjeku i drutvu daje aktivizam, kreativnost, odgovornost, potovanje razliitosti,
prirodan put ukljuivanja u istoriju.
Doba modernosti i njegove posljedice sa izvorima
dinamizma (refleksivnost, vremensko-prostorno raz
dvajanje i komplementarno iskorijenjivanje i ponovno
ukorijenjivanje) ine bitno nov kontekst za socioloko
razumijevanje s. Industrijalizam snai tendencije ka
sistemu u kojem vaniju ulogu ima informacija (ap
straktni sistemi, simboliki znaci, ekspertski sistemi)
nego proizvodnja materijalnih dobara. Vrijeme i prostor
su u novom odnosu, dolazi do izmjetanja prostora iz
mjesta, uspostavljanja bezlinih odnosa, transdravni

604
fenomeni sve jae djeluju i dobijaju sve vei znaaj.
Vlasnik i s. su na takvoj udaljenosti da svako od njih
moe da slijedi vlastita pravila, pri emu povjerenje
i pouzdanje poprimaju novo znaenje. Pogotovo ako
imamo u vidu da modernost kao specifinu posljedicu
produkuje silu i nasilje, brutalnost, industrijalizaciju
rata, sivu ekonomiju kao vidove negativnog odreenja
s . Istaknute karakteristike modernosti moramo imati u
vidu prilikom subjekatskog i predmetnog odreenja s.,
jer je ona kao institucionalizovana i institucionalizujua
kategorija u neposrednoj vezi s njima.
Socioloko razum ijevanje s. moramo izvoditi iz
logike drutvenog sistema i djelatnog odnoenja ljudi,
to pretpostavlja teorijski, institucionalno-pravni i stvarnosni nivo i implicira sinhronizovanu primjenu metoda
pristupa i metoda provjere.
O pravo 3 sociologija rada O sociologija, ekonomska
S. Vukievi

s
kola (gr. schol - dokolica, slobodno vreme; posao
iz dokolice; nauka). Vrlo stara obrazovna ustanova u ko
joj se na sistematski i organizovan nain prenosi znanje
s jednog narataja na drugi. Jo je Pitagora z Samosa
(oko 568-493), bavei se moralnim vaspitanjem svojih
pristalica, osnovao religiozno-moralno i nauno bratstvo,
kao uzor svih docnijih filozofskih . i religijskih zajednica,
dok su grki sofisti utrli put razvoju kolskih disciplina:
gramatike, dijalektike, retorike (lat. trivium ) i aritmetike,
geometrije, muzike i astronomije (quadrivium ), koje e
se tek u Aristotelovom uenju sasvim oformiti.
Iako je u ovom ili onom obliku postojala jo od
antikog doba, . je posebno dobila na znaaju s
poveanom ulogom obrazovanja u modernim drutvima.
Ona je izrasla iz novovekovnog racionalistiko-prosvetiteljskog ideala prosveenosti i (samo)usavravanja,
utemeljenog na pokretu humanizma i renesanse, kada se
javlja ideal obrazovanog i slobodnog pojedinca, koji je,
slino antikom uzoru, trebalo da bude merilo svih stvari
i vrednosti. Osloboeni renesansni ovek buni se protiv
sholastikog obrazovanja, crkvenih stega i hrianskih
dogmi i zalae za uvoenje svetovnog obrazovanja i
drutvenih institucija zasnovanih na razumu, koje bi bile
po meri oveka. Na toj osnovi razvie se postepeno nova
., kao vaan segment institucionalizacije obrazovnog
procesa, koja e odigrati bitnu ulogu u modemizacijskim
procesima novovekovnih drutava.
Kao relativno stara i znaajna institucija i organizacija,
. se, dakle, moe razmatrati iz vie uglova i posmatrati
na vie nivoa: (1) kao institucija koja na organizovan i
sistematian nain prenosi mladim ljudima znanja i
umea, razvijajui njihova interesovanja i sposobnosti,
pre svega, pripremajui ih za obavljanje profesionalnih
uloga, to podrazumeva i izdavanje formalnih i drutveno
priznatih dokaza o potrebnim kvalifikacijama za uspeno
vrenje profesionalne delatnosti; (2) kao moan instru
ment u rukama drutva, tj. kao sredstvo pomou kojeg
oni koji tim drutvom dominiraju ostvaruju svoje interese,
ne samo tako to se stvara potrebna vrsta strune radne

snage nego i tako to se oblikuje poeljan tip linosti;

(3) kao osobeno sredstvo u rukama porodice i srodnike
grupe, koje prema vlastitim tenjama i ciljevima nastoje
da obezbede budunost svojoj deci, to bi u isti mah
trebalo da osigura i reprodukovanje drutvene strukture
u relativno neizmenjenom obliku; (4) kao znaajan kanal
vertikalne drutvene pokretljivosti i pokazatelj otvoreno
sti jednoga drutva; . je, naime, ustanova koja ne doputa
da se drutvena struktura sasvim uauri, budui da ona
omoguava da se ii susretu izmeu linih aspiracija,
porodinih tenji i drutvenih potreba izvri prevoenje
sposobnijih pojedinaca iz niih drutvenih slojeva u vie,
to podstie drutveni razvoj, ali i stabilizuje postojei
poredak; (5) kao relativno osamostaljena institucija i
organizacija koja, sledei odreene prosvetiteljsko-racionalistike ideale i zaklanjajui se iza njih, zadrava
hijerarhinost i autoritarnost kao svoja bitna obeleja, te
prinudnim procesom uspeha/nagraivanja i neuspeha/
kanjavanja formira odreeni standardni tip linosti,
koji se odlikuje pokomou, disciplinom, marljivou
i uljuenou, ime se stvaraju sreeni ljudi koji bez
roptanja prihvataju svoje drutvene uloge i bez otpora
zauzimaju dodeljene im poloaje.
Autoritarna obuka u ., pasivno i mehaniko memorisanje propisanih injenica, diploma kao krajnji i
jedini cilj svekolikog obrazovnog procesa - sve to u sa
vremenom drutvu treba da stvori mirnog i korisnog
strunjaka ija e profesionalna znanja doi do pravog
izraaja samo ako su udruena sa kooperativnou i
poslunou. Nije onda udo to se i. danas nala na udaru
estoke i razarajue kritike.
Jedan od njenih najradikalnijih kritiara bio je, svaka
ko, austrijski sociolog Ivan Ili, (Dote kole, 1971). Pre
ma njegovom miljenju, obrazovanje bi moralo da bude
oslobaajui doivljaj, u kojem pojedinac istrauje, kreira,
slui se svojom inicijativom i rasuivanjem, te slobodno i
u potpunosti razvija svoje sposobnosti i talente. On smatra
da . nisu u stanju da zadovolje obrazovne ideale. One
su represivne institucije koje indoktriniraju uenike, gue

kola
njihovo stvaralatvo i matu, nameu im konformizam i
zaglupljuju ih, tako da, na kraju, budu spremni da mimo
prihvate postojei poredak i slue interesima monih. To
je skriveni program ., nad kojom uenik nema nikakve
kontrole u pogledu onoga ta ui i kako ui.
Slino Iliu, i drugi istraivai su ukazali na negativ
na obeleja . i njen bitno ambivalentan karakter. Tako,
razlikujui manifestne i latentne funkcije ., Miel Lobro je pokazao da postoji veliki raskorak izmeu njih i
da to veoma nepovoljno deluje na socijalizaciju linosti.
Manifestne funkcije . pokazuju se u injenici da se pre
ko nje obavlja prilagoavanje mladog oveka drutvu,
prenoenjem znanja i kulturnih obrazaca, kojima bi
prevashodno trebalo da se postigne profesionalno formi
ranje jedinke. Latentne funkcije ogledaju se u injenici da
. uslovljava dete, primoravajui ga da ui i proimajui
ga poeljnim vrednostima i idejama. Posledica toga je
da dete u procesu uslovljavanja stie specifino iskustvo o
radu, uenju i meusobnim odnosima ljudi, koje je nega
tivno i odvraa ga i od rada i od uenja i od ljudi.
Nije onda neobino to se danas s. uglavnom
doivljava kao neto strano i spoljanje. Ona se
nipodatava i prezire, a s njom se odbacuje i svaki in
telektualni napor i duhovni ivot. To se kod mnogih po
jedinaca ispoljava kao prava odvratnost prema svemu
onome to je apstraktno i teorijsko i to ima karakter
pouavanja. kolsko uslovljavanje, nametanje i prinuda
ne izazivaju samo dosadu i odbojnost nego i doprinose
da se ljudski odnosi preteno doivljavaju kao autori
tarni. Spreavajui da se putem slobodnog, samostal
nog i radoznalog istraivanja uspostavi pravi odnos
prema prirodi i drugim ljudima, kolski sistem doprinosi
uveanju straha od njih i stvaranju specifinog odbrambenog sistema, koji se u poznijoj mladosti i kasnijem
ivotu esto ispoljava u obliku zavisnog i autoritarnog
ponaanja.
Govorei o imperijalizmu ., Roe Ikor takoe
smatra da, iako je ona prosjakinja u traljama, to je
ne spreava da radi na nametanju svog uticaja na itav
ljudski ivot. On smatra da razumna pedagogija ne
bi trebalo da se sasvim odrekne prinude i dresiranja, s
njihovim dvostrukim orujem nagrada i kazni (to ne
iskljuuje ouvanje i razvijanje detetove spontane elje
za uenjem), jednako kao to ne sme ni da zaboravi na
uenje formiranjem linog iskustva, tj. na samoobra
zovanje sticanjem neposrednog iskustva - ve bi samo
valjalo da pronae i odri adekvatnu ravnoteu meu
njima.
Velika je zasluga kritiara poput l. llia i M. Lobroa to su bez uvijanja ukazali na negativne strane
sadanjeg institucionalnog obrazovanja, ime su sruene

606
veoma rasprostranjene i u visokom stepenu ideologizovane, racionalistiko-prosvetiteljske zablude o .
kao svetilitima znanja i sreditima prosveivanja,
te o kolskim ljudima kao neprikosnovenim, ideal
nim olienjima duhovnosti. Svojom kritinou oni su
pomogli da se ozbiljno pone razmiljati o dugoronoj
i postepenoj izmeni postojeeg stanja u obrazovanju,
mada to ne znai da se moe oekivati da e te promene,
kao ni bilo koje druge, biti korenite i odvijati se glatko,
bez otpora i lutanja.
3 obrazovanje 3 sociologija nastavnog programa
3 sociologija obrazovanja
M. Tripkovi
kola Anala. Orijentacija u francuskoj istoriografiji,
nazvana po istoimenom asopisu, koji su 1929. godine u
Strazburu pokrenuli istoriari Lisjen Fevr i Mark Blok.
asopis je od osnivanja {Annales d'histoire conomique
et sociale) do danas {Annales, histoire, sciences so
ciales) nekoliko puta menjao ime, zadravajui osriovu
naziva (Anali) kao prepoznatljivu oznaku za interdisci
plinarna prouavanja. Na taj nain, on je ve i svojim
naslovom, tokom promena u kursu asopisa, zagova
rao otvaranje istoriografije prema drugim drutvenim
naukama. Neposredna prethodnica ovom otvaranju je
Revue de synthse historique koju je 1900. pokrenuo
filozofi istoriar Anri Ber. U irem smislu, prethodnicu
ini antipozitivistika kritika tradicionalne istoriografije
zaeta jo kod Voltera, Fransoa-Rene de atobrijana,
Fransoa Gizoa i ila Milea. asopis ve od prvog broja
ima renovatorski, kritiki i mobilizatorski karakter. Faze
u razvoju asopisa, sa smenom urednika i promenama
naslova dobrim delom se poklapaju sa fazama u razvoju
.A.

Za ranu fazu razvoja S. A., koja obuhvata period od

osnivanja asopisa do 1956. godine, karakteristino je
revizionistiko razraunavanje sa akademskom i institu
cionalnom istoriografijom, shvaenom kao naukom o
pojedinanim dogaajima u hronolokom sledu. Kri
tika pozitivizma, teleologije i redukcionizma u vidu
politike istorije, istorije velikana, istorije-prie
i dogaajne istorije predstavlja kljuno mesto u ori
jentaciji S. A. u ranom periodu, s razliitim naglascima
i u njenom kasnijem razvoju. Posebno se insistira na
saradnji sa sociologijom i ljudskom geografijom , a
znaajno mesto u disciplinarnom otvaranju i artikulaciji
teorijskih stavova L. Fevra i M. Bloka ima socioloka
kola Emila Dirkema, to se ogleda i u saradnji analista s pojedinim dirkemovcima, kao to su Fransoa Simijan i Mori Albva. Godine 1946. na mesto urednika
asopisa formalno e stupiti Feman Brodel, koji e se

607
1956, posle smrti Lisjena Fevra, nai i na elu este
sekcije Ecole Pratique des Hautes Etudes. No, ve je
Brodelova obimna doktorska studija o Mediteranu iz
1947 (objavljena 1949) znaila promenu u kursu . A.
Ovu promenu obeleava snanije okretanje ka susednim
drutvenim naukama, insistiranje na integrativnoj saznajnoj ulozi istorijske nauke, usvajanje strukturalistike
terminologije, otvaranje prema geoistoriji, uvoenje
kvantifikacije u istoriografska istraivanja, a ponajvie
formulisanje pojma dugog trajanja (longue dure), koji
e imati velikog odjeka u drutvenim naukama tokom
pedesetih i ezdesetih godina XX veka na intelektualnoj
sceni Francuske, a potom i ire, u svetskim razmerama.
Ova Brodelova zamisao uinie ga slavnim i bie podsticaj za brojna i mahom plodna teorijska raspravljanja
o odnosu istorijske nauke prema drugim drutvenim
naukama, kao i za unapreenja istoriografske meto
dologije. Za period Brodelovog voenja asopisa, koji
se zavrava 1969. godine, karakteristini su i pokuaji
institucionalizacije analistike istoriografije i irenje
njenog uticaja van Evrope, ponajvie u Americi.
Posle 1969. na elo asopisa dolaze pripadnici tzv.
tree generacije . A.: ak Le Gof, Emanuel Le Roa Ladiri, Mark Fero, ak Revel. Za ovu fazu karakteristino
je razvijanje novih podruja istraivanja unutar . A., ili
pak podsicanje oblasti koje su za vreme Brodelovog up
ravljanja zanemarene: istorija mentaliteta, istorijska de
mografija, istorijska antropologija; dalje unapreivanje
kvantitativnog pristupa koji vodi do tzv. serijalne is
torije, primena metoda iz strukturalne lingvistike, ana
lize diskursa, psihoanalize, politike sociologije, ur
bane sociologije. Najzad, poev od devedesetih godina
XX veka, ova disciplinarna raznovrsnost dovee do
poslednje promene u nazivu asopisa (Anali, [storija,
drutvene nauke), koja iznova upuuje na opti i inte
grativni karakter istorijske nauke.
Pod . A. danas se podrazumeva grupa istoriara koja
povlauje i primenjuje sledee teorijsko-metodoloke i
istraivake postupke: revizija shvatanja dogaaja kao
neponovljive injenice oliene u materijalnom doku
mentu; konstruisanje dogaaja pomou nizova i serija,
te razumevanje istoriografije kao nauke o kolektiviteti
ma, umesto o pojedincima; prouavanje kolektivnih tvo
revina, koje predstavljaju glavni predmet istoriografske
interpretacije i koje se, u dirkemovskom duhu, tretiraju
kao objektivne injenice; strukturalistika formalizacija
jezika istoriografske nauke, preispitivanje pojmova vre
mena i hronoiogije i naglaavanje znaaja konceptualizacije u istoriografskoj interpretaciji; epistemoloka re
fleksija koja stavlja naglasak na osnove istoriografskog
znanja i uvianje ideoloke pozadine istoriografske in

ovinizam
terpretacije; isticanje integrativnog i interdisciplinarnog
karaktera istoriografskog znanja, s posebnim naglaskom
na meusobnoj povezanosti istoriografije i sociologije.
U toku svoga izlaenja, asopis je, u razliitim peri
odima, okupljao ili privlaio saradnike iz razliitih ob
lasti: Morisa Albvaa, ora Fridmana, ora Lefevra,
Albera Demanona, Franca Borkenaua, Pjera Vilara,
Roe Bastida, Roe Kajoa, Fransoa Firea, Pola Vena,
aka Le Gofa, ora Dibija. Po sudu istoriara isto
rije i drutvenih teoretiara, . A. predstavlja jednu od
najzaajnijih pojava u drutvenim naukama tokom XX
stolea.
O dugo trajanje O istorija, drutvena
O sociologija, istorijska
P. Milenkovi

ovinizam (fr. chauvinisme). Izraz potie od imena

francuskog regruta Nikole ovena, koga su Braa Konjar opevala 1831. godine u pesmi Trobojna kokarda.
S. podrazumeva oseaj ili svest o nadmonosti pripad
nika stvarnih ili tobonjih grupa, kolektiva ili zajednica.
U nauci je pojam .v., ipak, neuobiajentrzato to je suvie
nespecifian. On neizostavno implicira inferiornost dru
gih. Nai vae za bolje, vrednije, uzvienije, lepe. Dru
gi su manje vredni, lo(ij)i, nedostojni(ji), runi(ji). .
principijelno moe da se odnosi na svako kategorijalno
razlikovanje. Tada se u odgovarajuem sluaju govori o
nacionalnom, rasnom, etnikom ili, npr. o regionalnom
ili lokalnom, klasnom ili slojnom . Pojam i . je, pre
svega u dnevnom govoru, dobio pravo graanstva kao
. prema polovima. U mediteranskim i latinoamerikim
zemljama je ovaj izraz zamenjen reju maoizam. U
poslednjih nekoliko decenija, tanije od 1950. godine,
primetna je promena tradicionalnog .: rtve razliitih
diskrim inacija su prihvatile od drugih propagiranu
razliitost i prim enile je pozitivno. N acionalne ili
etnike manjine su odbacile oseanje i svest o svojoj
potinjenosti, jednako kao i tzv. obojeni narodi i ene,
i to ne samo u zapadnim industrijskim kapitalistikim
drutvima. Ovde delimino dolazi do preokreta ovih .,
utoliko to crnci, Indijanci i ene sebe smatraju boljim
ljudima. Pri tom su oni, neretko, osnaeni i podrani od
WASP mukaraca (belih anglosaksonskih protestanata),
kategorije koja je (novi) predmet ove diskriminacije.
5. ni u kom sluaju nije izvorite razliitih izama,
kao to su nacionalizam, rasizam ili seksizam, kao to se
esto moe proitati u tampi. On je rezultat kategorijalnih razlikovanja. Ovde su naunici obezbedili potpunu
podrku, time to su od davalaca naziva postali ideolozi,
to su ontologizovali i sme (socijalne i kulturne) raz
like, ili su ih stilizovali kao prirodne. Ovde se odve

ovinizam

esto koristi omiljeni postupak - pretpostavi se ono to

je zapravo pod sumnjom i to bi zapravo moralo da bude
predmet istraivanja. Ne samo (esto empirijski neverifikovane) kategorijalne diferencijacije ljudi nego i nji
hova vrednovanja prema merilima sopstvene kategorije
uobiajena su u naukama. Evolucione teorije, razvojni
modeli i bioloke pretpostavke istiu da drugi nisu jo
daleko odmakli, da bi, u skladu s tim, morali da budu
stavljeni pod nae (pedagoko, pravno, kulturno i vojno)
starateljstvo, ili nikada nee (moi) da postanu onakvi
kakvi smo mi, i moraju biti odvojeni ili likvidirani.
Predrasude, shodno tome, nisu pravi uzrok i. i dis
kriminacije, pa ni istrebljenja; njih proizvode i dalje
raspiruju pojedine osobe i grupacije u vlastitom in

608
teresu. Predrasude se zasnivaju na nepoznavanju stvar
nih odnosa, koji se ne podvrgavaju nikakvoj tanoj
proveri. ovinisti, sa ili bez predrasuda, znaju sasvim
pouzdano, oni znaju da su Jevreji trovai bunara, da
su ene po prirodi glupe i da nisu sposobne za 'prave
muke poslove, znaju da su crnci lenji ili da su
Albanci oduvek mrzeli Srbe i da su se Srbi zaverili
protiv Albanaca. ovinisti uopte nee da znaju drugo.
Oni se institucionalizuju u svom iskonstruisanom svetu,
zato to im on koristi, takav kakav jeste. Svaka sumnja
podriva njihovo (samo)pouzdanje i, ne najposle, njihove
interese.
Z>etniki sukob O etnocentrizam O nacionalizam
M. Uzarewicz

(prev. s nemakog . Kurir)

T
tabela kontingencije [tabela ukrtanja] (lat. contingere - dodirivati se, ticati se). Klasifikacijski i analitiki
instrument koji sadri podatke za dve ili vie varijabli,
obino kategorijalnih. U sluaju tabele s dve varijable
(drugog reda), modaliteti jedne varijable definiu kolo
ne u tabeli, a modaliteti druge varijable - redove. Pojam
kontingencije se u ovom sluaju odnosi na zavisnost
jedne varijable koja se nalazi u tabeli od druge (drugih).
Ova zavisnost se iskazuje koncentracijom frekvencija
(uestalosti javljanja) u nekim elijama tabele, tj. veom
verovatnoom javljainja jedne ili nekoliko kombinacija
modaliteta obeleja nego drugih. Situacija u kojoj su
popunjene samo elije na dijagonali tabele drugog reda
ukazuje na maksimalno jaku vezu izmeu obeleja.
Jaina veze izmeu obeleja u tabeli drugog reda moe
se iskazati nekim od koeficijenata, kao to su koeficijent
k., Kramerov V, fi, gama, Kendalov tau-b itd., ve u
zavisnosti od toga kakvom skalom su merena obeleja
koja formiraju tabelu.
T. k. treeg ili vieg reda su osnova za primenu loglinearnih modela. Ovaj metod multivarijacione anali
ze poiva na verovatnoama pojavljivanja sluajeva u
elijama viestruke t. k. Za razliku od standardnih li
nearnih modela, ovde zavisna nije nijedna od varijabli
ukljuenih u analizu, nego elijske frekvencije. Cilj
analize je da se iz sloene t. k. odstrane neke od varijabli
i njihovih interakcija (tj. elije s malom verovatnoom),
a da se distribucija frekvencija u tabeli ne narui u
statistiki znaajnoj meri. Na ovaj nain se u sloenom
determinizmu drutvenih pojava mogu razdvojiti pri
vidne veze od stvarnih i postii jednostavnija, a
pouzdana objanjenja drutvenih zakonitosti.
Znaajan doprinos u razvoju metoda loglinearnog
modela dali su sociolozi koji su se bavili prouavanjem
drutvene pokretljivosti - Leo Gudmen, Otis Dankan,
Kliford Klog i dr.
O tabela podataka 3 varijabla
S. Cveji

tabela podataka, v. matrica podataka

tabela ukrtanja, v. tabela kontingcncije
tabu (eng. taboo ili tabou; hav. kapou - ili, pravilnije,
tapu). Polineanska re koja slui da oznai granice na
osnovu kojih se, unutar odreenih religijskih i socijalnih
obiaja, izdvajaju pojedine osobe (kraljevi i poglavice,
svetenici i svetenice), stvari (odreene vrste hrane,
ritualne objekte), mesta (svetilita) i odreene aktivnosti
(pre svega, u sferi drutvenih odnosa: ko moe da razgo
vara s kim i kada itd.), kao i da ustanovi pravila u vezi
s njima. T. moe imati pozitivnu i negativnu dimen
ziju - razdvajanje izmeu razliitih oblasti moe biti
shvaeno kao pozitivno kad je re o zatiti, diferencija
ciji ili formiranju odreenog identiteta, a moe biti posmatrano i kao negativno, u tom smislu to t. predstavlja
nain da se kontrolie ili uspostavi mo nad nekim.
Pojam t. je na Zapad stigao putem spisa o treem
putovanju kapetana Dejmsa Kuka po Pacifiku. Kuk je
prvi put uo tu re 1777. na ostrvu Tonga, i razumeo
da t. ima negativnu konotaciju, u smislu d aje neto za
branjeno (lokalne poglavice nisu mogle ni da sede ni da
jedu, jer su bili /.). T. je sluio kao osnova vladavine
i kontrole nad lokalnim stanovnitvom. Neto kasnije,
Kuk je ovaj izraz uo i na Tahitiju.
U kasnijim radovima, znaenje t. je shvaeno u
optijem smislu, posebno kod Dejmsa Frejzera. Za
t. se smatralo da ima negativnu i prohibitivnu dimen
ziju kada je re o iskustvu svetog, to je bilo vidljivo
u pravilim a koja su upravljala ritualim a, odnosom
izmeu istog i neistog, kao i razlikovanjem izmeu
iniciranih i neiniciranih. Takoe se smatralo d aje re o
sistemu razdvajanja izmeu svetog i profanog, ime je
t. odreivao ta je bilo doputeno u okviru odreenog
drutva. Sigmund Frojd je 1913. uveo ovaj pojam u psi
hoanalizu: za njega t. ima ulogu u stvaranju i definisanju
psihike ambivalencije (privlanosti i repulzije), kao i
unutar neuroze. U etnografiji se ovaj izraz koristio radi

tabu
sistematizacije skupa zabrana kojima svako drutvo
ograniava aktivnosti svojih pripadnika i odreuje nji
hov poloaj u drutvu.
O totemizam
A. Bokovi
tajna drutva. Opti naziv za vrstu udruivanja pojedi
naca i nain njihovog organizovanja. Sm pojam moe
se u izvesnom smislu smatrati spornim, jer su prava t.
d. veoma retka, a u veini sluajeva re je o zatvorenim
organizacijama. T. d. su grupe pojedinaca koje se izd
vajaju iz konkretne drutvene sredine, zatvaraju prema
neistomiljenicima i javnosti, neguju oseanje poseb
nosti kod svojih lanova, a svoje organizacije smatraju
pozvanim i/ili predodreenim da uvaju ili menjaju neko
postojee drutveno (kulturno, politiko), stanje.
Da lije neka drutvena grupa t. d. zavisi, pre svega i
ponajvie, od konkretnog drutvenoistorijskog konteksta
u kojem se ona javlja i deluje, pri emu je presudno su
protstavljanje postojeem drutvenom poretku ili nekom
njegovom vanom delu. Skrivanje i tajno udruivanje ima
smisla samo ako lanovi t. d. zastupaju ideje, proklamuju
ciljeve ili delju na nain koji drutvena zajednica ne pri
hvata i osuuje. Na taj nain, /. d. se titi od podsmeha ili
odmazde, inei istovremeno krug istomiljenika meu
kojima svaki lan moe slobodno da ispoveda svoju veru
i da zastupa svoj pogled na svet.
Posmatrajui istorijski, skoro da .nema kulture koja
nije proizvela i neko tajno udruenje. Meutim, problem
t. d. u prvi plan izbija tek u vreme konstituisanja moder
nog graanskog drutva, i to kao svojevrsna anomalija:
stvarni ili pretpostavljeni pokuaji t. d. da iza scene
utiu na javnu sferu tumae se kao zloupotreba prava
na privatnost, kojom se ugroavaju dravne institucije i
drutveni poredak.
Po strukturalnim (unutarorganizacijskim) karak
teristikama, t. d. moemo podeliti na bratstva, redove
i interesne grupe. Bratstvo karakterie, pre svega, soli
darnost, koja proizlazi iz neke zajednike delatnosti ili
ivljenja; odnosi meu lanovima su neposredni, a cilj
udruivanja je, uglavnom, zadovoljavanje osnovnih
ivotnih potreba; tipina bratstva bila su srednjovekovna
zanatska udruenja, ali navedene karakteristike mogu se
pronai i kod templara i masonerije. U redovima je na
glasak na disciplini i samodisciplini, koja se stie nekim
oblikom askeze i/ili duhovnog vebanja; odnosi meu
lanovima su formalni, najee hijerarhijski, a svrha
udruivanja je neki vii, verski, odnosno duhovni cilj;
najtipiniji predstavnici su katoliki verski redovi, mada
pomenuta obeleja mogu imati i razne magijske i politike
organizacije. Interesne grupe mogu, ali i ne moraju imati

610
karakteristike bratstva i reda; za njih je presudno da na
staju udruivanjem radi sticanja neke moi (finansijske,
politike, duhovne), dokje sve ostalo (raunajui tu i stepen solidarnosti i odnose meu lanovima) samo sred
stvo za ostvarenje cilja; mada moe delovati pod plastom
nekih religijskih ili filozofskih ideja, osnovni inilac koji
lanove interesne grupe okuplja i motivie na istrajnost
i odricanje zapravo je stepen moi koja se prieljkuje;
jedna od najpoznatijih interesnih grupa danas je mafija,
ali i bratstva i redovi lako mogu prerasti u tajne interesne
grupe (najpoznatiji je primer jezuita).
Sto se tie funkcionalne podele, najee se razlikuju
statusna, verska, magijska, politika i kriminalna t. d. Sta
tusna t. d. su najstarija; ranije su uglavnom bila organizovana kao bratstva, doku moderno vreme poprimaju ob
lik reda; osnovna funkcija im je da svojim lanovima prue
oseaj vanosti i izuzetnosti, a tipian primer modernog
statusnog tajnog udruivanja je masonerija. Verska t. d.
nastaju iz potrebe zajednikog ispovedanja neke religije,
u uslovima kada je to opasno po vemike (hriani su, npr.,
u starom Rimu bili t. d. sve do Milanskog edikta). Magij
ska t. d., pre svega, imaju funkciju ouvanja, prenoenja
i posredovanja u usvajanju okultnih znanja i vetina;
mada su uglavnom organizovana kao redovi, magijska
t. d. su u veini sluajeva samo psiholoke grupe, skupovi
pojedinaca posebno zainteresovanih za jednu specifinu
kulturnu tvorevinu kakva je magija (tipina tajna magij
ska organizacija bila je britanska Zlatna zora). Politika
t. d. u osnovi su uvek interesne grupe, mada mogu imati
unutarorganizacijske karakteristike bratstva ili reda, kao
to je bio sluaj kod bavarskih iluminata; manje-vie sva
zaverenika udruenja u istoriji pripadaju ovoj kategoriji,
kao i politike (npr. komunistike) partije koje su delovale
ili deluju u ilegali. Kriminalna t. d. su klasine interesne
grupe koje tee da svoje ciljeve postignu protivzakonitim
sredstvima. Pored razmotrenih, ponekad se navode jo
i nacionalistika (npr. karbonari) i rasistika (Kju kluks
klan) t. d., mada po ciljevima koje proklamuju i sred
stvima koja koriste za njihovo ostvarenje potpadaju pod
politika, odnosno kriminalna t. d.
Ozbiljna nauna istraivanja ne potvruju prilino ra
sprostranjena ubeenja o presudnom drutvenom znaaju
t. d., ali duboko ukorenjena stanovita u mnjenju teko se
naputaju. Tome nesumnjivo doprinose slina unutranja
struktura t. d., uz manje ili vie naglaene elemente voj
nog organizovanja; nain prijema u /. d. i napredovanje
u hijerarhiji putem razraenih rituala inicijacije, koji su
praeni raznim zavetima i zakletvama. Sluajno prekla
panje ili namemo preuzimanje organizacionih struktura
stvara privid kontinuiteta t. d. koja, stie se utisak, ne

611
silaze sa istorijske pozornice, ve se samo prilagoavaju
novonastalim okolnostima.
3 gang 3 masonerija O terorizam
Z. Lazar

tam n a brojka krim inaliteta (fr. chiffre noir, ital.

numero oscuro). Ve su prvi tvorci kriminalnih stati
stika primetili da u evidencijama, iz razliitih razloga, ne
figurie jedan broj izvrenih ztoina. Tu pojavu - naime,
da je delo izvreno ali da ga nema u kriminalnoj stati
stici - nazvali su t. b. k. Sm naziv izazvao je mnotvo
sporenja. Pre svega, upotreba rei broj dovodi do
zabune jer podrazumeva da znamo koliko jedinica ima
skup koji prouavamo. U ovoj situaciji, naprotiv, sutina
problema je u tome to to ne znamo. Zato nemaki kriminolozi pre biraju izraz tamno polje (Dunkelfield),
a engleski skriveni kriminalitet (hidden criminality).
Izraz t. b. k. je kod nas odomaen.
T. b. k. bi trebalo razlikovati od sivog broja, kod
kojeg znamo za postojanje dela, ali ono nije rasvetljeno
(nije otkriven njegov uinilac). Pored toga, ne bi ga
trebalo meati ni s brojkom preuveliavanja (fantom
ski kriminalitet), kod koje neko delo bez osnova figurie
u krivinoj evidenciji.
T. b. k. nije ista kod svih dela. Indeks prikrivanja
najvei je kod sitnih imovinskih krivinih dela, takoe
i kod delikata bez rtve, a najmanji kod ubistva.
On zavisi od vrste dela (neka je zbog njihove prirode
tee otkriti), elje oteenog lica da prijavi dogaaj,
sposobnosti policije da delo i uinioca otkrije, te linih
svojstava prestupnika (manje anse da budu otkriveni
imaju oevi porodica i lica koja se nalaze na znaajnim
drutvenim poloajima).
U cilju prouavanja skrivenog krim inaliteta, u
kriminologiji su razvijene sve vrste metoda - studije
samooptuivanja i studije o rtvama. Prve su varijacija
ispitivanja kod koga ispitanika pitamo da lije izvrio
krivino delo koje je ostalo nepoznato organim a
pravosua. Ovakva istraivanja bila su veoma popu
larna posle Drugog svetskog rata, a njihovi rezulati bili
su okantni jer su pokazivali dane samo maloletnici ve
i odrasli asni graani mnogo ee kre zakon nego
to se to pretpostavljalo.
Drugi metod je slian, samo to ispitanika pitamo da
li je on ili neki lan njegove porodice bio rtva nekog
od nabrojanih dela iz grupe imovinskih delikata ili de
likata protiv ivota i tela, te zato delo nije prijavljeno
organima reda. Odgovor na ovo drugo pitanje je od
posebnog znaaja jer pomae razumevanju razloga zbog
kojih se oteeni ne pojavljuje kao inicijator krivinog
progona. Istraivanja su pokazala da se kao najei ra

tehnika nominalne grupe

zlog javlja procena oteenog da je re o trivijalnom
elu, zatim odsustvo vere d aje policija zainteresovana
za njegovo rasvetljavanje, ili pak stoga to se oteeni
sm snaao.
T. b. k. je jedna od kljunih kategorija za razume
vanje kriminaliteta. Njeno postojanje opominje da nae
tvrdnje o strukturi i dinamici, faktorima koji ga izaziva
ju, te o efikasnosti sredstava za njegovu kontrolu imaju
samo us lovnu vrednost jer se odnose samo na poznati
(aparentni) kriminalitet. Poto samo nasluujemo koje
razmere i osobine ima skriveni kriminalitet, i budui
da on nije prosta kopija onog poznatog, potrebno je
dalje razvijati kriminoloku metodologiju kako bismo
upotpunili naa znanja o kriminalitetu, iako moramo
biti svesni da njegove prave razmere nikada neemo u
potpunosti utvrditi.
3 kriminalitet 3 socijalna kontrola kriminaliteta
3 viktimoiogija
. Ignjalovi
tehnika (gr. tehn - umee, majstorstvo, vetina).
Celokupnost sredstava, alata, instrumenata, maina, po
strojenja i pravila kojima se slue ljudi u nekom drutvu
u cilju ovladavanja stvarnou i njenog prilagoavanja
svojim potrebama.
Pojam /. se esto poistoveuje, u nauci i izvan nje,
sa znatno sadrajnijim pojmom tehnologija. To je, pre
svega, posledica pogleda na modeme uslove rada u ko
jima je t. vre spojena s tehnolokim postupcima nego
u predmodemim uslovima. Meutim, u konkretnim rad
nim uslovima mogue je zapaziti razliku izmeu t., kao
materijalizovanog sredstva, i tehnologije, kao metoda
i postupaka koji se preduzimaju da bi se ta sredstva
upotrebila i prilagodila svrsi proizvodnje i rada uopte.
3 socijologija rada 3 tehnologija 3 tehnoloki napredak
B. Miloevi

teh n ik a nom inalne g ru p e (eng. nom inal gronp

technique). U istraivakoj praksi esto primenjivana
alternativa klasinom grupnom intervjuu. Naime, ovo
je samo nominalno grupno ispitivanje. Osobe koje se na
ovaj nain ispituju ili se uopte ne sreu ili, ukoliko se i
organizuje zajedniki sastanak, meusobno se ne dovode
u poloaj neposredne interakcije. Najee se ispitanici
intervjuiu zasebno, nekad i telefonom. Istraiva naj
pre postavi jedno pitanje svim ispitanicima, a kada
od svih dobije odgovore, on napravi anonimna rezi
mea miljenja svakog ispitanika i te saetke odgovora
nudi ostalim ispitanicima. Na taj nain ispitanici imaju
mogunost da vide odgovore drugih i da ih komentariu.
Nakon toga se odgovaranje nastavlja na isti nain. I uko

tehnika nominalne grupe

liko su lanovi nominalne grupe fiziki okupljeni, oni
odgovaraju na pitanja i komentariu odgovore drugih
tek kada na njih doe red. Na taj nain se onemoguava
neposredna interakcija meu ispitanicima. Dok se u dru
gim oblicima grupnog intervjuisanja upravo sinergija
uspostavljena meu lanovima grupe javlja kao ona di
menzija koja omoguuje plodnu drutvenu interakciju,
postoje i situacije za koje je mogue unapred proceniti
da bi neposredna interakcija meu ispitanicima bila
kontraproduktivna. Upravo je jedan od razloga primene
t. n. g. izbegavanje mogunosti neposrednog uticaja
miljenja grupe na ispitanika, onda kada se oekuje
da taj uticaj moe da izazove inhibiranost ispitanika.
Uopte reeno, dve su situacije u kojima se istraivai
mogu odluiti da primene t. n. g:. (1) onda kada ispitani
ci pripadaju posebnim dutvenim grupama ljudi koje je
nemogue okupiti zajedno (eksperti, politiari, dravni
slubenici, poslovni ljudi) i (2) onda kada bi neposredan
meusobni susret ispitanika bio nepovoljan kontekst za
ispitivanje i slobodnu diskusiju, bilo da je re o ispi
tanicima koji su meusobno u podreenom/povlaenom
poloaju (roditelji-deca; posloavci-zaposleni), bilo da
se u takvoj situaciji oekuje otra polarizacija stavova i
mogui konflikt meu ispitanicima.
3 intervju O intervju, fokusgrupni O intervju, terenski
5. uri
tc h n o k ra tija (gr. tchn - umee, m ajstorstvo,
vetina; kratein - vladati). Doslovno, vladavina teh
nike, odnosno vlast tehnikih strunjaka (eksperata,
.menadera, tehnoloke elite). T. se u stvarnosti svodi
na upravljanje velikim privrednim i finansijskim siste
mima, posebne drutvene grupe ljudi struno kvalifikovanih za vrenje te funkcije. Pojam t., ba kao i birokratije, ima vie znaenja, od kojih su bar dva specifina.
U prvom znaenju, on upuuje na takav sistem vlasti
u kojem dominira nauka, odnosno specijalistiko,
tehniko i informacijsko znanje. Izvor drutvene moi
i odluivanja je u sferi naune, odnosno tehnoloke
racionalnosti. U ovom smislu, I. je bliska birokratiji i
predstavlja elemenat tehnobirokratskog sistema vlasti.
U drugom znaenju, t. se shvata kao poseban drutveni
sloj koji se izdvaja na osnovu znanja i sposobnosti
upotrebe informacija, organizaciono-upravljake uloge
u drutvu i zajednike svesti o znaaju te uloge za mo
derno, u tehnikom i informacijskom smislu razvijeno
drutvo. Kao drutveni sloj, (., kao i birokratija, ima
tendenciju osamostaljivanja i odvajanja sopstvenih in
teresa od interesa drutva, ili dela drutva u ime ko
jeg vri upravljaku funkciju. Ona tei da vlada, a,ne
da upravlja, te zajedno s birokratijom postaje nosilac

612
celokupne moi u svim najvanijim sferama drutva.
T. (tehnomenaderi) zato tei da sopstveni interes,
koji kao poseban drutveni sloj ima, prikrije i prikae
kao interes drutva, a njegovu opravdanost dokazuje
naunim argumentima. Stoga /., u ime nauke, ne
samo to upravlja nego donosi i kljune odluke i ini
tzv. menadersku upravljaku klasu.
O birkoratija O menaderska revolucija O menadment
M. Todorovi

teh n o lo g ija (gr. tchn - um ee, m ajstorstvo,

vetina; logos - re, govor, nauka). ( 1) ire znaenje poj
ma /. proizlazi iz njegove upotrebe u engleskom govor
nom podruju i oznaava sistemsko, najee teorijsko
nauno znanje o tehnikim delatnostima koje obuhvata
njihove idejne, materijalne i organizacijske vidove, kao
i proi^ode i razliite drutvene posledice te delatnosti.
U tom znaenju, pojam t. obuhvata i znaenje pojma
tehnika. Odatle sledi pogled na t. kao na pojavu koja ima
spoljnji i unutranji aspekt. Spoljnji aspekt se odnosi na
t. kao okolinu oveka, koja je sastavljena od opipljivih
stvari koje on moe da menja i koje utiu na njega (npr.
prevozna sredstva, operaciona sala, televizijski prijem
nik, teledirigovana raketa, kovaka presa u fabrici, razne
druge maine, ureaji, alati i si.). Unutranji aspekt t. se
sastoji od vetina tela i umea mozga, adm inistrai vnotehnikih i svesnih i nesvesnih ovekovih postupaka
koji su povezani s vrednosnim sudovima kojima se
osmiljava njegov sociokulturni ivot.
(2)
Ue znaenje pojm a t. proizlazi iz njegove
prepoznatljivosti u jezicim a kontinentalne Evrope i
znai primenu raznih postupaka i metoda kojima se
nauno znanje i radno iskustvo, posredstvom upotrebe
odgovarajue tehnike, prilagoava svrsi proizvodnje i
rada uopte. U tom znaenju, pojam t. ne ukljuuje u
potpunosti pojam tehnike, jer se pojam tehnike vie od
nosi na materijalizovani deo pomou kojeg ovek deluje
na predmete rada, a pojam /. vie upuuje na metode i
postupke takvog delovanja.
Pod uticajem spajanja nauke i tehnike u modernim
procesima rada dolo je do tolikog proimanja procesa
nastanka i upotrebe sredstava s metodima i postupci
ma delovanja oveka da se teko moe povui granica
izmeu pojma tehnika i pojma t. Zbog toga se u teorij
skim objanjenjima drutvenih posledica tehnike ona
moe posmatrati kao sastavni deo t., u smislu ireg
znaenja tog pojma, dok se u konkretnoj analizi procesa
rada moraju uvaavati specifinosti tehnike u odnosu na
/., u smislu ueg znaenja tog pojma.
U savremenoj nauci uopte, a u sociologiji posebno,
preovladavaju dva osnovna pogleda na t. i njen uticaj

613
na drutvo. Prvo gledite je jednostrano, jer posmatra t.
kao nezavisnu, objektivnu promenjivu koja uslovljava
sve druge drutvene i kulturne promene. Drugo gledite
je celovitije i nauno prihvatljivije, jer t. posmatra kao
osobenu ovekovu tvorevinu u kojoj su se spojili ob
jektivna stvarnost u kojoj on ivi i njegove stvaralake
mogunosti. U drugom gleditu je sadrano jedinstvo
prirodnonaune i drutvenohumanistike osobenosti t.
Prirodnonauna osobenost t. proizlazi iz dve funkcije
prirodnih nauka: (l) da otkrivaju i objanjavaju pojave
u prirodi i (2) da utvruju mogunosti i nain praktine
primene svojih rezultata. Drutvenohumanistiku oso
benost t. ine ovekova lina i drutvena potreba za raz
vojem odgovarajue t. i njena upotreba u borbi za sa
vladavanje oskudice i ostvarivanje poeljnih drutvenih
odnosa. U tom smislu, t. se javlja kao jedan, ali ne i
jedini inilac drutvenog razvoja.
O naunotehnika revolucija O tehnika
O tehnoloki napredak
B. Miloevi

tehnoloki napredak. Vid tehnolokih promena

koji oznaava razvijanje i unapreivanje tehnologije.
Postoji sklonost da se nove tehnologije vide kao raz
vijenije i progresivnije. Poto je progres i norma
tivno-vrednosni pojam, mogua su razliita ocenjivanja
specifinih tehnolokih promena kao t. n., u zavisnosti
od vrednovanja bitnih funkcija tehnologije. Osim ovla
davanja prirodom, od tehnologije se oekuje da dopri
nosi utedi radne snage, smanjivanju umnog i fizikog
troenja oveka u radu, maksimiranju profita u odnosu
na uloena sredstva, osiguranju udobnosti ljudskog
ivljenja, efektivnoj kontroli upravljaa nad onima koji
rade, humanizaciji rada i dr. Pojedine tehnoloke ino
vacije mogu primamo doprinositi jednoj od pomenutih
funkcija i stoga biti poimane kao t. n. od strane pojedinih,
ali ne i svih aktera u drutvu. Tehnologije koje doprinose
ukupnom unapreivanju ljudskog ivota, primerene su
ljudskim potrebama i ine ljudski rad produktivnijim,
mogu se u naelu smatrati naprednim tehnologijama. To
je i osnovni trend razvoja tehnologije.
O naunotehnika revolucija O tehnika O tehnologija
S. Boli

teizam (gr. thos - bog). Religiozni pogled na svet

koji pretpostavlja postojanje jednog personalnog Boga
koji stalno upravlja svetom, verovanje u Boga stvorite
lja koji deluje u onome to je stvorio. Izraz je verovatno
prvi upotrebio Ralf Kavort u XVII veku; u protivstavu prema ateizmu (gr. a-thes - bezboan). T. i deizam
(lat. deus - bog) su do XVIII veka bili sinonimi. Ka

teizam

snije se pod deizmom podrazumevao filozofski pravac

u kojem se Bog razume kao stvoritelj sveta u koji se
vie ne mea, ime se porie mogunost Boijeg otkrovenja i postojanja uda, porie se Boija imanentnost
Bog u panteizmu poistoveen je s prirodom, porie se
njegova transcendentnost. Danas t. oznaava filozofski
sistem koji tumai ovekovo slavljenje i potovanje
jednog Boga, pa je u tom smislu sinonim za monoteizam. Razlikuje se od polileizma u kojem je ovekovo
bogosluenje protumaeno u pojmu vie bogova, te
henoteizma, u kojem verovanje u jednog Boga ne
iskljuuje postojanje drugih bogova.
U /. je Bog apsolutna mo, sila koja intervenie, ali
ne i bezlina sila. Bog ne samo daje u stanju da diriguje
optim zakonima prirode i upravlja njima ve moe i da
utie na najvie sisteme uzronosti, ak i u zakonima
koji su ogranieni istom prirodom. Bog unosi red iz
nutra i spolja u savesti i mislima oveka a da time ne
naruava fizike zakone. To je t. koji gradi sloj na kojem
se otvara teologija otkrovenja. Upoznavanje boanskog
identiteta odvija se postepeno putem otkrovenja u meri
koju ogranieni ljudski um moe da prihvati. U /. se
prepoznaju topli, prijateljski i lini odnosi izmeu Boga
i oveka, interakcija stvoritelja i stvorenog. Inicijativa
potie od Boga: ovek je u poetku vie uplaen, da bi
poetni strah pred Bogom, koji se razume kao mudrost,
prerastao u odnos emocionalne bliskosti i linog pri
jateljstva zasnovanog na poverenju. Doktrina otkrove
nja je kljuna i ona omoguava dogmu, verovanje u
istinitost svake Boije rei, to ne iskljuuje oveka
kao faktor posredovanja. Otkrovenja boanskog bia
vekovima se u razliitim teologijama iznova tumae i
razumevaju. Lino ukljuivanje Boga u ovekov ivot,
religijsko iskustvo dato u teistikom kontekstu, ponekad
se objanjava u terminima paranormalnih fenomena,
kao to su sluanje glasova ili vienje vizija koje nemaju
prirodno poreklo. Pitanje je kako se religijsko iskustvo
moe prepoznati i razlikovati od halucinacija? Kako
prepoznati pravog Boijeg posrednika od lanog?
T. najvie odgovara metafizici judaizma, hrianstvo
i islama. Bog je beskonaan i transcendentan (nadila
zi nas i na svet, s one je strane, ali je i imanentan, s
nama je) i sveprisutan, sveznajui, suveren i dobar.
Boija dobrota je njegova apsolutna pravednost koja se
izraava ljubavlju. Ako je Bog ljubav, onda ima nade
za oveanstvo jer on nee napustiti svoja stvorenja,
to ne iskljuuje mogunost a oveanstvo napusti
Boga jer je sloboda, pored Ijubavi i pravde, karakteri
stika Boijeg odnosa prema svetu. Zamisao o Bogu na
dopunjavala se individualnim razumevanjem Boga kao
jednog od nas, ime se skandalizovala religija, pa su

teizam
opisi Boga kao mudrosti, pravde, moi, dobrote i ljubavi uvek morali da budu oznaeni kao neto veno
i savreno. Ljudska bia stvorena su po Boijem
obliju i sposobna da saznaju svet oko sebe i samog
Boga, koji ima aktivnu ulogu u traenju onih koji njega
trae. Ljudska bia stvorena su dobra, ali padom u greh
Boija slika u oveku je naruena. U hrianskom /.,
proces obnavljanja Boijeg lika u oveku omoguen
je Hristovim delom otkupljenja, poinje obraenjem
koje je proces vraanja dobroti. Prisustvo boanskog
potpuno se otelovilo u Isusu Hristu, bogooveku, u
kojem se ostvaruje sjedinjenje boanskog i ljudskog.
Etika je transcendentna i temelji se na karakteru Boga.
Istorija je linearna i vodi ispunjenju Boije namere koja
je spasenje oveanstva.
Brojna su pitanja koja proizlaze iz teorijskog sukoba
(transcedentnost - imanentnost) teistikog pogleda na
svet u ijoj sutini se nalazi verovanje u savrenstvo
samopostojeeg, transcendentnog stvoritelja koji je ima
nentan u svojim nesavrenim, ogranienim i promenjivini stvorenjima, posebno u optimalnom razvoju
moralne autonomije linosti. Kako pomiriti verovanje
u boansko sveznanje i predvianje s ljudskom slobo
dom? Kako razumeti Boiju svemo, ljubav i dobrotu s
prisustvom zla u svetu?
O ateizam O religija O religioznost
Z. Kiiburi
teokratija (gr. thos bog; kratein - vladati). Do
slovno - boija vladavina. Oblik vlasti u kojem je bog
priznat kao vrhovni poglavar, a njegovu volju, naredbe
i ukaze sprovode njegovi zem aljski predstavnici svtenici. To je pokuaj da se drava i njeni zakoni
ustroje prema obznanjenim boijim normama, najee
s naroitim poloajem svetenstva i teologa. T. je bilo
u islamu, kao i u hrianstvu, judaizmu i budizmu. Su
veren je bog, a pravo je izraz boije volje. Nadreenost
crkve poiva na njenoj tobonjoj misiji spasenja. T. je
oblik hijerokratije koja nastoji da politiku vlast pretvori
u vazala crkvene vlasti i lii je moi, u meri u kojoj
je to spojivo s pretenzijom svetenstva na neposredno
upravljanje. U t. svetenstvo ima neposrednu politiku
vlast (npr. Mojsijeva drava u starom Izraelu, Kalvinova drava u enevi, razni muslimanski kalifati, a
u novije doba islamski reim u Iranu koji je ustanovio
ajatolah Homeini). O hijerokratskoj vlasti re je tamo
gdessvetenstvo uspeno spreava vladara da razvija
nezavisnu vlast. Idealnoteokratski mandat prisutan je
kod vladara koji, za razliku od republikanskog svetovnog magistrata, vlada po osnovi boije milosti, tj. po

614
tome to njegovo subjektivno vladajue pravo ne poiva
na izboru podvlaenih niti na magijskoj harizmi krvi,
ve na boijoj volji, bez sudelovanja ljudske volje,
koju prenose harizmatski kvalifikovani tumai vere
- svetenici. Samo crkva odluuje kada vladar prestaje
da bude boiji namesnik. Ona je jedina ovlaena da mu
uzme mandat i podvlaene oslobodi dune poslunosti.
Proglaavanjem boije presude nad vladarom, crkva
liava podanike zakletve, obraajui im se istovremeno
kao izvriteljima boije volje.
T. je najii oblik hijerokratske vlasti koju sprovodi
crkva kao organizacija iji upravni aparat polae pravo
na spasenje i time na monopol legitimne hijerokratske
prinude. U sreditu hijerokratskog i teokratskog uenja
je gledite d a je odnos crkve i drave u osnovi odnos
due i tela i da monopol nad sredstvima spasenja moe
da predstavlja osnovu duhovne vlasti nad ljudima.
Teokratsko pravo mea materijalne zakonodavne mo
tive i materijalne moralne ciljeve s formalnopravnim
elementima zakona, odakle slede rastegljive i nepre
cizne odredbe. Specifian oblik teokratskih pretenzija
je prisutan kod Rimokatolike crkve u XII i XIII veku
kada su pape kao najbogatiji vladari Zapada vodili
krstake ratove i obarali evropske vladare. U XIII veku
Toma Akvinski je u teoloku dogmatiku uneo stav o
obavezujuoj snazi papske odluke. Spasenje se vie
ne postie pomou misticizma, tj. direktnim dodirom
s Bogom. Izmeu oveka i Boga stoji crkva kojom up
ravlja Hristov namesnik - papa. Njemu je podreeno
sve: politiki gresi (nepravedan rat) i trgovaki gresi
(nepravedna cena). Crkva nadzire svetovni i verski
ivot, a crkveni sudovi su nadleni i za laika pitanja.
U hrianstvu se tako nepogreivost Crkve, kao organa
hrianske vere, za vreme hijerokratskih papa pretvo
rila u nepogreivost Crkve kao korporacije, a zatim u
nepogreivost pape. Kod svake /. se najvia vlast ogleda
u odluivanju o sadraju boije rei. Tako je u linosti
nepogreivog pape uiteljska sluba, osloboena saglasnosti pastve, postala monarhijska sila koja znatno prevazilazi dravnu vlast i istupa u Boije ime na temelju for
malnog prava. Uprkos snanom birokratskom aparatu i
razvijenom kanonskom pravu, Rimokatolika crkva nije
nikada uspela da na dravnom planu realizuje vlastite te
okratske pretenzije, ali je do danas zadrala veliki uticaj
na svetovni ivot vemika. Vaan segment t. je srednjovekovno poimanje zakonitosti kao nepobitne i neumitne
Boije volje. Zakon se u srednjem veku smatrao delom
venog zakona (lex aeterna) koji vai za sve ljude i sva
vremena. Katolike teokratske pretenzije osporie tek
reformacija tvrdnjom da Crkva nema nikakvu formalno
obavezujuu naredbodavnu mo. Time su relativizovani

615
Boiji zakoni, a tek e Francuska revolucija postupno
uvoditi optu, svetovnu i obezlienu pravnu jednakost.
O crkva O klerikalizam O svetenstvo
T Kulji
teorija (gr. th e ria - gledanje, razmatranje). Bez t.
nema nauke. T. se odnosi na neto izvan nje same, i
ba to joj daje objektivan karakter. Dodue, /. mogu biti
smislene nezavisno od injenica, ali njihova istinitost
se proverava na injenicama. T. koja se uopte ne moe
proveriti na injenicama nije t. o tim injenicama, nego,
moda, o nekim drugim, moguim injenicama.
U empirijskoj nauci vlada predrasuda da se t. mogu
na neki nain izvesti iz injenica. Ako bi bilo mogue
izvesti i. iz skupa injenica, onda nije jasno kako se iz
istog skupa injenica moe izvesti vie razliitih, pa i su
protnih t. Drugim recima, isti skup injenica (podataka)
moe se objasniti i razumeti pomou razliitih t. Mogu
se istraivai sloiti o injenicama, ali ne i u tumaenju
injenica: ovde se pojavljuju razlike. Jedna t. moe da
bude odbaena, a da injenice (iskustveni podaci) i dalje
vrede. Znaenja injenica mogu se birati, injenice ne
mogu. injenice se ne mogu opovrgnuti, ve samo nae
miljenje o njima. Odnos t. i injenica opisao je fran
cuski matematiar i filozof Anri Poenkare: Nauka je
izgraena od injenica, kao to je kua sagraena od
opeka; ali gomila injenica nije nauka, kao to ni hrpa
opeka nije kua.
Visok stepen integracije neke grupe jeste jedna
iskustvena injenica, koju je mogue objasniti i ra
zumeti pomou vie razliitih l. Talkot Parsons bi rekao
d aje visok stepen integracije grupe u vezi sa usvaja
njem zajednikih vrednosti, normi i pravila ponaanja.
Karl Marks i Emil Dirkem bi istakli da je visok stepen
integracije grupe posledica unutranje meuzavisnosti
lanova grupe izazvane podelom rada i specijalizacijom
uloga. Emst Bloh i Herbert Markuze bi ovaj visok ste
pen integracije razumeli kao posledicu neke spoljanje
ili unutranje opasnosti, stvarne ili vetaki izazvane.
Ako je istu injenicu mogue tumaiti razliitim teori
jama, onda je jasno da injenica zadrava svoju vred
nost. Ona vai nezavisno od teorije. injenica (odnosno
podatak o njoj) ostaje ista, ali se o njoj zauzima drukiji
teorijski stav. Kada se kae da nije vana injenica ko
liko njeno tumaenje, onda se i nesvesno priznaje daje
u ijem se svetlu tumai injenica (u ijem okviru
dobija znaenje), ono bitno, a ne sma injenica. Pri
roda drutvene stvarnosti postaje funkcija naih teorija
o toj stvarnosti, jer se stvarnost za nas menja uvek kada
promenimo nae teorijske poglede u vezi s njom.

teorija

O
svakoj drutvenoj i kulturnoj pojavi moe se mi
sliti i govoriti s obzirom na njeno poreklo {genetika
teorija), njenu strukturu (strukturalistika teorija),
njen razvoj (evolucionistika teorija), njenu funkciju
(funkcionalistika teorija), njenu formu (Jormalistika
teorija), njenu istinu (epistemoloka teorija), njeno
znaenje (hermeneutika teorija) i njenu vrednost
(aksioloka teorija). Pomou ovih osam t., osam teorij
skih ula, otkriva se jedan te isti svet injenica. Kretanje
posmatraa s jedne teorijske osmatranice na drugu u
isto vreme oznaava pomeranje (saznajnog interesa)
s jednog pitanja na drugo. Sa svakim naim pitanjem
0 pojavi odmah su date i granice njenog objanjenja i
razumevanja. Ono to se moe zapaziti s jednog teorij
skog stanovita nije vidljivo s drugog, treeg itd. i zato
ih valja biti svestan svih zajedno. Nema tog teorijskog
oka u kojem bi se svet ogledao kao celina, ali takvo
jedno oko mora biti pretpostavljeno kao regulativno
naelo naunog istraivanja.
Zanim ljivo je da su veliki m islioci i istraivai,
svesno ili nesvesno, tematski ili u naznakama, kori
stili vie teorijskih pristupa predmetu svog istraivanja.
Podsetimo samo na iru ili uu primenu nekih od ovih
teorijskih pristupa u marksistikoj duhovnoj tradiciji:
po poreklu (poreklo porodice, privatnog vlasnitva i
drave); po strukturi (struktura drutva, struktura kapi
talizma); s obzirom na razvoj (razvitak socijalizma od
utopije do nauke); s obzirom na funkciju (uloga velike
linosti u istoriji); s obzirom na oblik (koji rad dobija
1 koji je merljiv preko utroenog radnog vremena); s
obzirom na znaenje (znaenje grke umetnosti za nas);
s obzirom na sutinu (kad bi se pojava i sutina pokla
pale, nauka ne bi bila potrebna); s obzirom na vrednost
(kritika drutva s obzirom na ideal slobode, svestrano
razvijene linosti itd.).
T. ima vie funkcija u naunom istraivanju. (1)
Prva funkcija /.jeste inspirativna i orijentaciona. T.
mora da bude dovoljno podsticajna za istraivaa, to
znai da mora da upuuje na itav niz pravaca u ko
jim a istraivanje moe da se odvija. Tako t. postaje i
vodi u istraivanju. Bez nje istraiva ne bi znao koje
podatke treba da prikuplja, ni koji su podaci bitni za
nauno istraivanje. Ako naunik koristi t. o poreklu
(genetiku /.), onda ga sama /. upuuje da traga za naj
starijim, prvim oblikom pojave koju istrauje i da prati
njen preobraaj tokom vremena; ako naunik primenjuje
t. o strukturi (strukturalistiku /.), onda se svaka pojava
posmatra s obzirom na njenu strukturu, prouavajui
delove iz kojih se ona sastoji i odnos meu njima; ako
istraiva upotrebljava t. o obliku (formalistiku /.),
onda on svoj saznajni interes usmerava na otkrivanje

teorija
zajednikih oblika za veoma razliite sadraje, poto
oblici ostaju, a sadraji se menjaju itd.
(2) Druga funkcija I. sastoji se u povezivanju po
jedinih empirijskih generalizacija ili zakona u logiki
neprotivrean sistem: I. ujedinjuje ono to pojmovi
dele, tako da svako moe u poneem da razume svakog
drugog. Nauna saznanja koja ostaju izvan teorijskog
sistema smatraju se sluajnim, ili, to je isto, nemaju
svojstvo logike nunosti. Ona ostaju neproverena i ne
vidi se njihova povezanost sa ostalim naunim sazna
njima i naelima na kojima su utemeljena. Mladoj nauci
obino nedostaje teorijski sistem: on je plod razvoja
zrele nauke. Ako znamo /., onda potencijalno znamo i
sve iskaze koji se iz nje mogu izvesti: ovo je neka vrsta
skraenog govora, ista ekonomija miljenja, divno svoj
stvo ljudskog duha. Tako se, recimo, iz t. o drutvenoj
strukturi mogu izvesti brojni iskazi iju loginost i smislenost obezbeuje t.
(3) Trea funkcija t. u vezi je sa objanjenjem em
pirijskih generalizacija ili zakona. Znamo da se u nauci
ne tei samo objanjenju injenica ve se zahteva i
objanjenje zakona. Dobro formulisan zakon dozvoljava
objanjenje injenica, dobro formulisana t. omoguava
dobro objanjenje zakona: zakon objanjava injenice,
teorija objanjava zakone. Nauka tei da objasni to vei
broj injenica to manjim brojem zakona, i to vei broj
zakona to manjim brojem teorija.
(4) etvrta funkcija t. sastoji se u proveravanju em
pirijskih generalizacija ili zakona; Proveriti jedan nauni
zakon znai uvrstiti ga u jedan sistem naunih zakona
koji objanjava jedna I. Ukoliko se taj zakon ne slae
sa ostlim zakonima u sistemu i ukoliko se ne moe
objasniti teorijom koja objanjava date zakone, verovatno je da se radi o zakonu koji e moi da se objasni
nekom drugom teorijom. Proveravanje istinitosti jednog
naunog zakona njegovim ukljuivanjem u teorijski si
stem pretpostavlja daje t. istinita.
(5) Peta funkcija /. u naunom istraivanju sastoji se
od predvianja pojava i zakona. Poznavanje naunih
zakona omoguava predvianje pojava, a raspolaganje
t. omoguava predvianje novih zakona, koji su poten
cijalno sadrani u /.
(6) esta funkcija t. moda je kljuna, iako je navodi
mo na kraju: t. nudi jasne definicije osnovnih pojmova,
teorijskih i operacionalnih. Operacionalni pojmovi
imaju jaku mo razlikovanja, teorijski ogromnu mo
sinteze i sistematizacije. Ijedni i drugi dobijaju svoje
znaenje tek u okviru neke /., to znai d a je njihova
sutina izvan njih samih. Drugim recima, iz pojma kao
celine za sebe ne moe se razumeti /, kao via celina,

616
ali iz /. kao nadreene celine moe se razumeti pojam
kao deo te celine. Tek iz veze jednog pojma s drugim
pojmovima u okviru neke on zadobija svoj sadraj,
znaenje i ivot. Istrgnut iz te organske povezanosti,
pojam gubi svoju spoznajnu vrednost i moe da znai
svata (npr., pojam zakon ima jedno u pravu, drugo
znaenje u nauci, tree u teologiji itd.).
O epistemologija O nauka O saznanje
. Sunji
teorija etiketiranja (eng. labeling theoiy). Teorija devijantnog ponaanja razvijena u okviru simbolikog interakcionizma. Za razliku od dotadanjih, socijalnopatolokih
pristupa, koji su u prvi plan stavljali devijantnog pojed
inca i tragali za individualnim uzrocima prestupnikog
ponaanja, t .e. premeta iu panje na samo drutvo, i
to u dva smisla. Najpre, budui da se pod devijantnou
podrazumeva krenje drutvenih normi i pravila, dru
tvo je to koje, formuliui pravila, stvara i devijantnost. Ovim se osporava pretpostavka da se drutvene
devijacije mogu posmatrati po analogiji s bioloko-meicinskim modelom i da postoje neupitni kriterijumi
drutvenog zdravlja i bolesti. Drugo, devijantnost
kao socioloki relevantna pojava nastaje tek kada smo
drutvo neko ponaanje definie kao devijantno, odnos
no kad mu pripie takvu etiketu (label). Etiketiranost je,
prema t. e., praktino jedina zajednika osobina inae
veoma heterogene populacije devijanata.
Znaaj drutvene reakcije prvi je, pedesetih godina
XX veka, istakao Edvin Lemert, razlikujui primarnu
i sekundarnu devijaciju. Primarna devijacija jeste
krenje drutvenih pravila pre no to ono biva etiketi
rano kao devijantno. Njen socioloki znaaj je nevelik,
zato to ima vrlo raznorodne uzroke i ne mora ostaviti
nikakve bitne posledice. Sekundama devijacija, napro
tiv, nastaje posle drutvene identifikacije ina i poje
dinca kao devijantnih, te predstavlja odgovor pojed
inca ili grupe na tu etiketu. Od pripisane etikete zavisi
i pojedinevo samopoimanje i njegov drutveni status;
sve to ima znaajno dejstvo na njegovo dalje ponaanje.
Glavnim utemeljivaem t. e. smatra se Hauard Beker,
koji u svojoj studiji Autsajderi (1963) daje sledeu
definiciju: Devijantnost nije svojstvo ina koji neko
izvri, nego posledica injenice da okolina primenjuje
pravila i sankcije na ,prekrioca\ Devijant je onaj kojem
je ta etiketa uspeno pripisana; devijantno ponaanje je
ono ponaanje koje ljudi kao takvo etiketiraju. Drugim
recima, devijantnost ne postoji sma po sebi, ve nasta
je u procesu interakcije - izmeu devijanta i drutva,
posebno instanci drutvene kontrole (porodice, kole,
policije, sudstva, medija); zatim, izmeu razliitih

617
drutvenih grupa, u borbi oko definicije i, napokon,
medu samim devijantima, u okviru devijantne zajed
nice (potkulture) koja nastaje upravo na osnovu kolek
tivne etiketiranosti. Proces etiketiranja je mnogostruk,
dinamian i neizvesnog ishoda, zbog ega se moe go
voriti o pregovaranju ili cenjkanju oko etikete. U
njemu imaju ulogu i inioci kao to su klasne i rasne
hijerarhije (zajedno isto delo, pripadnici rasnih manjina
ili niih klasa e s veom verovatnoom biti drutveno
osueni nego poinioci vieg drutvenog statusa). Skre
tanjem panje na ove faktore, /. e. u analizu devijantnosti uvodi i pojam nejednake raspodele moi u drutvu,
budui da neke drutvene instance raspolau veim
autoritetom i sredstvima da svoju definiciju nametnu
ostalima, ukljuujui i same poinioce. Nadalje, tu su
faktori konteksta (ubistvo u ratu se definie drugaije
nego mirnodopsko), te istorijski promenjiva znaenja
(npr., promena drutvene reakcije na homoseksualnost
tokom novije istorije). Kao matricu za istraivanje ovih
ishoda Beker nudi etvorodelnu tipologiju: ukrtanjem
dve dimenzije - krenje pravila (da ili ne) i etiketi
ranje od strane okoline (da ili ne) - dobijaju se etiri
mogunosti: pravi devijanti, lano optueni, skriveni
devijanti i pravedno osloboeni.
Interakcionistiko poreklo /. e. ogleda se takoe u
analizi posledica pripisivanja etikete na pojedinevu
sliku o sebi i dalje ponaanje. Devijantna etiketa pred
stavlja negativnu definiciju osobe, drutvenu osudu,
i kao takva nuno utie na pojedinevu drutvenu
sudbinu. tavie, etiketa devijanta predstavlja ono
to Everet Hjuz naziva glavnim statusom - os
novnim identitetom koji pojedinca obeleava u oima
drutvene okoline i u svetlu kojeg se posmatraju sve
njegove druge osobine. U vezi s tim, t. e. razvija pojam
devijantne karijere, kao stupnjevitog procesa razvoja
linog identiteta devijanta u interakciji s drutvenim
okruenjem. Prouavajui primer uivalaca marihuane
i dez-muziara, Beker identifikuje faze tog procesa: (1)
etiketiran kao devijant, pojedinac doivljava drutvenu
osudu, odbacivanje i izoptavanje; (2) poto mu je
uskraeno punopravno uee u matici drutva, devijant
nastavlja s devijantnim ponaanjem; (3) pod uticajem
drutvene osude njegov doivljaj samog sebe se menja,
to moe dovesti ili do prihvatanja etikete, tj. negativne
slike o sebi (samoetiketiranja), ili do pridruivanja evijantnoj zajednici u kojoj pronalazi podrku sebi slinih
i razvija pozitivan identitet; (4) devijantna zajednica
moe razviti alternativnu, devijantnu potkulturu, koja
se zasniva na vrednostima i normama razliitim od onih
koje vladaju u irem drutvu, a ija je svrha legitimiza

teorija igara

cija devijantne prakse. Osim Lemertovih i Bekerovih

radova, tradiciji t. e. pripadaju i studije Ervinga Gofmana o procesu stigmatizacije i duevnoj bolnici kao
totalnoj instituciji.
T. e. je kritikovana s vie strana. Dekonstrukcija
devijantnosti - njeno svoenje na puku etiketu - kritiko
vana je navoenjem protivprimera del koja se mogu
sm atrati inherentno devijantnim a (npr. hotimino
ubistvo iz koristoljublja smatra se ozbiljnim prekrajem
u svim drutvima i svim vremenima). Nasuprot tome,
etnometodolozi su kritikovali t. e. da ne ide dovoljno
daleko u istoj toj dekonstrukciji: naime, Bekerova os
novna definicija devijantnosti je u koliziji s njegovom
etvorostrukom tipologijom (ako devijantnost nije
nita drugo do etiketa, nemamo logikih mogunosti
da priznamo kategorije lano optuenih i skrivenih
devijanata). Nadalje, kritikovan je deterministiki
prizvuk t. e:. devijant je u njoj prikazan kao pasivan ob
jekt kojem mono drutvo pripisuje etiketu, a on nije u
stanju da se od toga odbrani. Tvrdnja /. e. da etiketiranje
nuno pojaava devijantno ponaanje kritikovana je kao
nedokazana. Radikalni kriminolozi su isticali da devi
janti mogu nastaviti s prestupnikim ponaanjem svesno
i namemo, pa i iz politikih razloga, a ne samo zato to
im drutvo ne ostavlja drugu mogunost izbora.
3 patologija, socijalna O simboliki interakcionizam
O stigmatizacija
/. Spasi
teorija igara (eng. game theory). Matematika dis
ciplina koja se bavi optimizacijom u procesu donoenja
odluka u uslovima konflikata, deliminih konflikata i
neizvesnosti. T. i. je razvio m aarski m atematiar
Johan fon Nojman. Ona je punu afirmaciju doivela
objavljivanjem knjige Johana fon Nojmana i Oskara
Morgenterna Teorija igara i ekonomsko ponaanje
(1944). Kako je konflikt interesa uobiajen u ekonomiji,
t. i. zauzima veoma vano mesto u ekonomskoj teoriji.
Znai, teorija igara prouava ponaanje dva ili vie
ekonomskih subjekata u strategijskom meudelovanju.
Strategijsko meudelovanje podrazumeva da svaki dono
sitelj odluka u procesu odluivanja mora da vodi rauna
o tome kako e na njegove akcije reagovati suparnici.
T. i. je pedesetih godina prolog veka koriena da se
unapred naprave strategije voenja nuklearnog rata.
Danas ona ima iroku primenu na polju ekonomije kada
je u pitanju prouavanje strategijskog meudelovanja
duopolista, strategije ponaanja sindikata i poslodavaca,
upravljanja monetarnom i fiskalnom politikom, poli
tikom meunarodne razmene, sklapanje meunarodnih
ugovora o ivotnoj sredini itd.

teorija igara

618

Igra (strategijsko meudelovanje) duopola

Izvor: O. R.
T. i. ima posebno vanu primenu na oligopolistikom
tritu , na kojem je broj ponuaa mali a akcija bilo

kog prodavca pojedinano uzetog moe imati znaajan

uticaj na profite ostalih prodavaa. U kratko, na
oligopolistikom tritu profit svakog proizvoaa ne
zavisi samo od koliina koje on proizvede nego i od
koliina koje proizvode njegovi suparnici. Zbog toga,
prilikom donoenja odluke o koliini proizvodnje, na
oligopolistikom tritu proizvoa mora voditi rauna
o tome kako e njegova odluka uticati na odluku o
koliinama proizvodnje njegovih suparnika.
, Na primer, pretpostavimo da. su Kuvajt i Libija
postigli dogovor da ogranie proizvodnju nafte kako
bi njena cena na svetskom tritu bila visoka (formi
rali su kartel). Posle postizanja dogovora, svaka ze
mlja se suoava s pitanjem potovati (kooperacija) ili ne
potovati dogovor (nekooperacija). Na tabeli se vidi kre
tanje profita koje pomenute drave ubiraju pojedinano,
zavisno od strategije ponaanja koju su odabrale.
Na ovom primeru moemo videti zato oligopoli
imaju problema da odre monopolistiku poziciju na
tritu. Tako, kuvajtska vlada moe rezonovati na sledei
nain: moemo potovati dogovor, ili tajno poveati
proizvodnju pri emu bi se na profit i trini udeo
znaajno poveali. U sluaju prve odluke, pod uslovom
da se pretpostavi da e libijska vlada potovati dogovor,
Kuvajt godinje zarauje 60 milijardi amerikih dolara
(USD). U sluaju druge odluke, pod uslovom da Libija
potuje dogovor, Kuvajt zarauje 70 milijardi USD. Ku
vajt je u boljem poloaju ako prekri dogovor. S druge
strane, u sluaju da Libija ne potuje dogovor, zarada za

Kuvajt je 40 milijardi USD s niskom proizvodnjom i 50

milijardi USD s velikom proizvodnjom. Opet je bolje
za Kuvajt da povea proizvodnju i prekri dogovor.
Shodno tome, iz perspektive Kuvajta, ta god da uradi
libijska vlada njima se vie isplati da ne potuju dogovor
i da poveaju proizvodnju. Znai, velika proizvodnja je
za Kuvajt dominantna strategija (najbolja strategija za
igraa bez obzira na to koju strategiju izabere suparnik).
Na isti nain zakljuuje i Libija. Krajnji rezultat je velika
proizvodnja i jednog i drugog suparnika. Ovaj rezultat
je iz njihove perspektive (Kuvajta i Libije) inferioran,
jer bi obe zemlje vie zaradile da su potovale dogovor
(zaraivale bi monopolistiki profit),
3 ekonomija 3 konkurencija, trina 3 oligopol
O. Radonji
teorija svetskog sistema. Jedna od globalistikih
sociolokih teorija, iji je utemeljiva ameriki naunik
Imanuel Volerstin, pripadnik kole strukturalne istorije
Fernana Brodela, protagonista istorijski orijentisanog
neom arksizm a i istorijske sociologije. Volerstin je
pisac brojnih studija, od kojih su najznaajnije: M o
derni svetski sistem (IIII, 1974-1989), Kapitalistika
svetska privreda (1979), Kapitalizam - istorijski sistem
(1983), Geopolitika i geokultura (1991), Posle libera
lizma (1995), Kraj sveta kakav znamo. Drutvene nauke
u XXI veku ( 1999), Opadanje moi SAD (2003) itd.
Volerstin zastupa tezu o istorijskoj ulozi kapitalizma
i presudnoj ulozi trita i kapitalistike podele rada u
formiranju svetskog drutva kao globalnog svetskog
sistema, te o uticaju procesa globalizacije na proirenje

619
predmetnog okvira savremene sociologije, tj. globaliza
cije same sociologije, kao i na promene nivoa i jedinice
posmatranja i istraivanja u sociolokoj analizi.
Za razliku od pretkapitalistikih oblika svetskog
sistema (u liku Rimske imperije) koji su formirani na
osnovu vojnopolitike sile, s kapitalizmom i njegovom
podelom rada i irenjem trita formira se globalni svet
ski sistem. U radovima ovog autora taj svetski sistem,
po svojoj strukturi, ima trodelnu sliku (svetski centar,
poluperiferija i periferija). Ova podela izvrena je na
osnovu mesta koje pojedine regije imaju u svetskom si
stemu podele rada i distribucije moi koja se regionalno
eksponira u vidu regionalnih razvojnih disproporcija i
prostome socijalne segregacije.
Svetski centar predstavlja skup najrazvijenih indus
trijskih i postindustrijskih zemalja, s najrazvijenijom
privredom, dravom i slobodnim tritem rada. Svetska periferija je zona sirovina i jeftine najamne radne
snage. Poluperijerija j e zona meovitih regija s brojnim
prelaznim kategorijama izmeu periferije i svetskog
centra. Volerstinova zamisao reprodukcije odnosa moi
u svetskom sistemu poiva na dvojakom shvatanju ne
jednakosti: (a) prostorna segregacija centra i periferije;
(b) klasna nejednakost (rada i kapitala), koja uzrokuje
protivrenosti i suprotnosti u razvoju kapitalizma te, u
krajnjoj instanci, njegovu istorijsku prolaznost i prela
zak u svetsku socijalistiku vladavinu.
Savremeni svetski sistem funkcionie na principu
nejednake razmene rada i eksploatacije, izvlaenjem
ekstraprofita od strane zemalja svetskog centra iz regija
zemalja svetske poluperiferije i periferije. Volerstin u
svojim studijama iz istorijske sociologije daje prikaz
nastanka i razvoja kapitalizma od XVI veka do da
nas. Pravei distinkciju izmeu dogaajne (politike) i
strukturalne istorije, autor ukazuje na razliite istorijske
ritmove i talase (duge i kratke), tj. cikluse drutvenog
razvoja. Njegova analiza predstavlja jedinstvo struk
turalnog, svetskosistemskog i akcijskog pristupa. Is
torija je, prema njegovom miljenju, proizvod subjek
tivnih i objektivnih faktora, odnosno delovanja aktera
drutvenih promena.
U svojoj analizi istorijskih promena, Volerstin se
posebno zadrao na analizi kapitalizma kao istorijskog
sistema, na nainu njegove reprodukcije i funkcionisanja. U fokusu njegove analize su kako strukturalni
elementi, tako i dinamiki, a posebno delovanje pokre
ta kao aktera antisistemskih promena. U najnovijim
studijama Volerstin pie d aje kapitalizam kao globalni
svetski sistem uao u krizu i da e u narednih 25-30
godina prei u novi svetski sistem, tj. alternativni ob
lik drutvenih odnosa. Oni mogu biti bolji ili gori od

teorija zavisnosti

sadanjeg, kae on, u zavisnosti od toga da li e svetski

sistem evoluirati u pravcu plutokratsko-tehnokratske
vladavine ili asocijativno-demokratskog socijalizma
kao otvorenog drutva ravnopravnih socijalnih ansi.
U studiji Posle socijalizma, Volerstin analizira posledice implozije socijalizma, ukazujui da 1989. godina
ne oznaava samo pad tekog etatistikog realsocijalizma ve i klasinog liberalizma, te da otvara put usponu
neokonzervatizma u Evropi i svetu. U svojoj analizi,
Volerstin pokazuje kako neoliberalizam u ekonomiji
ima svoje drugo neokonzervatino lice - lice istorijske
restauracije u politici i u savremenim drutvenim od
nosima.
T. s. s. Imanuela Volerstina osnova je zasnivanja tzv.
globalne sociologije u savremenoj sociologiji, ali i globalistike ili mondologije, kao transdiscipliname nauke
0 oveku i svetu u sistemu savremenih nauka.
S globalizacija 3 kapitalizam O novi svetski poredak
Lj. Milrovi

teorija zavisnosti. Univerzalistiko i developmentalistiko stanovite o razvoju drutva, kojim nastoji da

se objasni meunarodni ekonomski i politiki razvoj,
posebno odnosi izmeu razvijenih i nerazvijenih zema
lja, tj. zemalja razvijenog svetskog centra (metropola) i
nerazvijenih (satelitskih) zemalja.
T. z. je jedan od oblika neom arksistike teorije
razvoja. Neomarksisti su posle Drugog svetskog rata
razvili nekoliko alternativnih teorijskih modela za
analizu neravnomernog i nejednakog razvoja, zavi
snosti, segregacije i eksploatacije. To su: (a) t. z. (iji
su predstavnici Andre G. Frank i Imanuel Volerstin; (b)
teorija kombinovanog i neravnomernog razvoja (Ernst
Mandel) i (c) teorija nejednake razmene i nejednakog
razvoja (Argiri Emanuel, Samir Amin).
Teorijski pojam zavisnosti prvi put se pojavio
esdesetih godina XX veka u Latinskoj Americi.
Najzasluniji za njegovo definisanje i promociju je A.
G. Frank, Nemac koji je itav svoj radni vek proveo
prouavajui Latinsku Ameriku i njeno drutvo. Obja
vio je, pored ostalih, sledee studije; Kapitalizam i neraz
vijenost u Latinskoj Americi (1967), Sociologija razvoja
1 sociologija nerazvijenosti (1969); Lumpenburoazija
i Ittmpenrazvoj (1972); Zavisnost akumulacije i neraz
vijenosti (1978); Transformacija revolucije. Socijalni
pokreti i svetski sistem ( 1990) itd.
Frankova t. z. nastala je kao neomarksistika kritika
teorije modernizacije i razvoja. Frank osporava da su sa
vremene manifestacije razvoja i nerazvijenosti razliiti
nivoi evolucije oveanstva; on smatra da su to dva
aspekta istog, ali po svojim posledicama asimetrinog

teorija zavisnosti
procesa. Svojom analizom Frank ukazuje na zakonitosti
reprodukcije eksploatacije u meunarodnim odnosima.
Ona j posledica neravnopravne spoljnotrgovinske
razmene robe i usluga; metropole eksplotiu zemlje
satelite, pa se ekonomski viak koncentrie u metropo
lama. Frank ukazuje da eksploatacija nerazvijenih ze
malja od strane razvijenih osuuje nerazvijene zemlje i
njihovu privredu na satelitski status. Svojom analizom
on pokazuje da se radi o strukturalnoj nerazvijenosti
koja je izraz odreenog sistema nepravine raspodele
ekonomske, drutvene i politike moi u savremenom
svetu. Nasuprot Marksovom optimizmu u pogledu isto
rijski progresive uloge kapitalizma, Frank i predstavnici
t. z. pokazuju da kapitalizam koi razvoj ovih drutava
i da se neretko, iza razliitih vidova modernizacije koje
nude razvijene zemlje, skrivaju mehanizmi neokolonijalne eksploatacije nerazvijenih drutava.
Frank posebno analizira promene u socijalnoj struk
turi nerazvijenih drutava koje nastaju u procesu inter
akcije s razvijenim zemljama i u procesu ostvarivanja
tzv.. zavisne m odernizacije. On pokazuje kako se u
nerazvijenim zemljama (zemljama svetske periferije)
formira poseban sloj buroazije (lumpenburoazija)
koja sledi politiku reprodukcije nedovoljne razvijenosti.
0 njoj Frank govori kao o kompradorskoj buroaziji.
Ovaj tip buroazije nerazvijene zemlje uvodi u pro
cese zavisne modernizacije, ekonomsko, tehnoloko
1 duniko ropstvo, vrei olako rasprodaju njihovog
ekonomskog, politikog pa i vojnobezbedonosnog
suvereniteta i integriteta. Frank smatra d aje ukidanje
kapitalistike strukture drutva preduslov raskida sa
zaostalou nerazvijenih zavisnih drutava.
Bitna razlika izmeu Marksove teorije drutvenih
promena i shvatanja A. G. Franka jeste to sto je Marks
pridavao kljuni znaaj promenama u nainu proiz
vodnje i pisao o progresivnoj ulozi kapitalizma u istorijskom razvoju, dok je Frank uzroke eksploatacije
video u eksternim uslovima, nejednakoj spoljnotrgovinskoj razmeni preko koje se izvlai viak vrednosti, tj.
ekstraprofit iz zemalja u razvoju. Dok je kapitalizma,
smatra Frank, bie i nerazvijenosti, jer kapitalizam
asimetrinom antagonistikom raspodelom drutvene
moi, odnosno strukturalnim nejednakostima, proizvodi
nerazvijenost u svetu.
Narasle strukturalne nejednakosti i protivrenosti na
relaciji Sever-Jug, kao i asimetrini tip globalizacije,
umnogom ilustruju Frankovu /. z. .Klasini oblici zavisnosti sve se vie zamenjuju novim oblicima u liku
tehnoloke zavisnosti (informatiki jaz, razliiti ge
ografski raspored novih tehnologija i nejednake anse

620
i mogunosti njihovog korienja od strane razliitih
zemalja), kao i oblici simbolike nejednakosti i ugnje
tavanja (u formi kulture zavisnosti i kulturnog im
perijalizma). T. z., uz odreene slabosti, imaju naunu
upotrebnu vrednost u analizi stanja zemalja u tranziciji,
posebno onih koje slede shvatanje o zavisnoj kloniranoj
modernizaciji, kao i u analizi novih formi neokolonijalizma u savremenosti.
3 globalizacija 3 nerazvijenost 3 novi svetski poredak
Lj. Mitrovi

terorizam (lat. terror - strah). Sredstvo za postiza

nje politikih ciljeva izazivanjem straha. U politikom
smislu se re teror (fr. terreur) najpre koristila da
oznai masovan progon protivnika jakobinske vlasti
u Francuskoj revoluciji krajem XVIII veka. I kasni
je se terorom nazivaju sline mere kolektivnog zastrai
vanja, bilo da su potpuno arbitrarne ili zasnovane na
represivnim zakonim a koji ne uvaavaju osnovna
prava osum njienog i optuenog (staljinizam, naci
zam, latinoamerike diktature) i podrazumevaju prime
nu muenja, telesnog kanjavanja i surovih naina
izvravanja smrtne kazne.
Pojam t. se kasnije razvio prvenstveno da bi se upu
tilo na slina sredstva koja su pojedinci i grupe koristili
protiv vlade (teror odozdo). Sve do XX veka, t. je
bio neutralna re koja je oznaavala samo instrument
politike borbe - raspravljalo se o koristi od pribegavanja teroru, ostavljajui po strani moralna pitanja. Malo
se ljudi stidelo to su teroristi. U novije vreme, t. je
pak postao pejorativan naziv. Od stava prema ciljevima
i programu neke grupe umnogom zavisi hoe li se njeni
postupci i one same nazvati teroristikim. Ovo oteava
optu (uobiajenu) definiciju /.
Postoji, uglavnom, saglasnost oko toga d a je akt t.
primena nasilja, da ima politiki cilj, da se taj cilj eli
postii izazivanjem straha u celoj populaciji ili jednom
njenom delu. Sporovi nastaju kada treba odrediti element
zbog koga se t. osuuje. Najee se kao razlog za osudu
navodi da t. pogaa nevine, ali se esto ispostavlja
d aje u ovom kontekstu pojam nevinosti rastegljiv
i neodreen. Na primer, za ekstremne protivnike ka
pitalizma nije bila nevina nijedna rtva koja oliava
dominaciju buroazije, od ministra do preduzetnika, pa
i svih onih koji uivaju u blagodetima eksploatacije. Za
pripadnike nekih nacionalistikih pokreta kriv je bio
svaki pripadnik neprijateljske, dominantne nacije.
Potrebno je, dakle, nai oznaku koja ukazuje d aje
in koji inae zadovoljava sve pomenute uslove ne
dozvoljen u politikoj borbi, jer bi inae predstavljao

621
obino krivino delo ili sticaj takvih dela. Pada se u
iskuenje da se akt t. opie kao nezakonit, ali se time
ne postie mnogo: nacionalni zakonodavci su kao /.
inkriminisali najrazliitije postupke. Zato se putokazi
trae u meunarodnom pravu. Tu se predlae analogija
s humanitarnim pravom: ako su neki metodi zabranje
ni u meunarodnom oruanom sukobu (ratu), oni se
ne smeju dopustiti ni u politikoj borbi unutar drava.
Meutim, zaarani krug se zatvara kada se ustanovi
da pravila humanitarnog prava, npr. ona kodifikovana
u enevskim konvencijama iz 1949. i njihovim pro
tokolima iz 1977. godine, zabranjuju /. a da ga pri
tom ne definiu.
Postoji izvestan broj meunarodnih ugovora koji se
smatraju antiteroristikim (kao npr. Konvencija pro
tiv uzimanja talaca), ali se u njima re /. ne pominje.
Ovo je rezultat neslaganja drava oko toga kada je t.
opravdan - bilo kao sredstvo za postizanje dobrih
ciljeva, ili kao izraz pravednog gneva ili oajanja. Izlaz
je bio u tome da se meunarodnim deliktima proglase
najee manifestacije t., naime, ona dela koja obino
izvravaju teroristi. To su npr. bile otmice vazduhoplova i napadi na meunarodno zatiena lica, bez obzira
na motive ili ciljeve izvrilaca. Prema tim ugovorima,
izvrioce takvih dela drava u ijoj se vlasti oni nau
mora ili da izrui zainteresovanoj stranoj dravi, ili da
im sama sudi (lat. aut dedere, aut iudicare).
Tek u najnovije vreme zakljueni su ugovori u ko
jim a se pominje re t. U jednom od njih, Meunarodnoj
konvenciji o suzbijanju finansiranja t. iz 2000. godine,
pojavila se i pravna definicija t. Prema lanu 2, pored
upuivanja na tada ve postojee meunarodne ugo
vore, t. je bilo koja [...] radnja izvedena s namerom
da se usmrti civilno lice ili da se nanese teka telesna
povreda civilnom licu ili licu koje ne uestvuje aktivno
u oruanom sukobu, ukoliko takvo delo, po svojoj pri
rodi ili kontekstu, ima za cilj da zastrai stanovnitvo ili
da prisili vladu ili meunarodnu organizaciju da neto
uini ili ne uini.
Dosadanja praksa ukazuje na jo neka obeleja t.,
proistekla iz toga to je t. sredstvo kod kojeg nasilje i
zastraivanje prati elja da se uz mali napor izazovu
najvei politiki efekti. T. je zato ekonomian i njime
se mogu sluiti i pojedinci i vrlo male grupe, koji inae
nemaju dovoljnu politiku mo. Otuda se kod t. raz
likuju dve mete na koje se primenjuje nasilje. Jedna
je neposredna rtva napada, a druga je ira grupa koju
treba zastraiti i tako postii eljenu politiku promenu.
Neposredna meta je zato u velikoj meri simbolina, bilo
d aje ivo bie ili objekt. Ona oliava napadnutu dravu

terorizam

ili drugu instituciju, ak i kada ona ostaje anonimna, kao

npr. kada se radi o uniformisanom licu, policajcu ili voj
niku, ili materijalnom objektu, kao stoje, npr., zgrada
diplomatskog predstavnitva ili banke, pa i nadgrobni
spomenik. Pretnja nasiljem se prenosi na sve one koji
se mogu poistovetiti s prvom metom. Iako je prven
stveni cilj akta t. da se ova ira grupa zastrai, akt t.
komunicira i druge poruke: on ohrabruje i podstie one
koji s teroristima dele istu vrstu nezadovoljstva ili iste
ciljeve, te ih poziva da se pokrenu ili da ne posustanu.
Akt /. mora stoga da bude okantan: s obzirom na to da
se javnost postepeno navikava na surovost terorista, akti
t, postaju sve drastiniji, o emu naroito svedoi napad
na zgrade Svetskog trgovinskog centra u Njujorku 11.
septembra 2001. godine. Treba napomenuti da ponekad
t. nije uperen protiv vlasti, ili samo protiv nje, nego pro
tiv rivalske politike grupe (horizontalni t.).
Dosadanje ispitivanje uzroka t. nije dalo ubedljive
rezultate. Talasi t. zabeleeni su i u najbogatijim i u
najsiromanijim drutvima, u najdemokratskijim i au
toritarnim sistemima. Dalja istraivanja treba da imaju
u vidu kombinaciju objektivnog stanja i psiholokog
raspoloenja, jer pojava
sa izvesnom pravilnou,
koincidira ne sam o s nezadovoljstvom nego i s
probuenim ali neostvarenim oekivanjima.
Nasuprot novinarskim komentarima koji prate svaki
krupniji akt t., njime se malo ta potpuno dokazuje: ni da
su teroristi u pravu niti da su u zabludi, ni da su jaki niti
da su slabi, ni da ih podrava veina niti d aje ona pro
tiv njih. S obzirom da se efekat akata t. uveava putem
izazivanja straha i prenoenjem poruke terorista (u emu
u novije vreme vanu ulogu igraju mediji, koji se tako
stavljaju na velike muke), t. je sredstvo izbora za manje
grupe bez dovoljne oruane moi i bez jake podrke u
stanovnitvu. Otuda su neki pokreti koji su ispoetka
koristili /., im su ojaali, preli na druge, legitimne ob
like delovanja. Primer za to su kako osnivai drave
Izrael (cionistika organizacija Irgun, temova banda),
tako i njihovi palestinski protivnici (A1 Fatah).
Izraz t. se vrlo nedisciplinovano upotrebljava, ug
lavnom kako bi se iskoristio njegov pogrdni potencijal.
Nemaju nikakvog, osim figurativnog, smisla oznake kao
to su kulturni /., ekonomski /., pa ni dravni /.,
koji je mnogo bolje naprosto nazvati terorom. Drukije
je s meunarodnim /., izrazom kojim treba pokazati
da teroristika organizacija ima lanove iz vie zema
lja, ili da konkretan akt l. ima meunarodnu dimenziju.
Iskustvo pokazuje a se to deava kada teroristi s bazom
u jednoj zemlji deluju u drugoj, ili kada, tavie, drave
podravaju teroriste koji deluju u inostranstvu, bilo tako

terorizam

622

to toleriu njihovo organizovanje i uvebavanje na svo

joj teritoriji ili ih direktno finansijski i logistiki pomau
(npr., uloga Italije i Maarske u atentatu na jugoslovenskog kralja Aleksandra 1934).
Zbog nepoznavanja uzroka njegova prevencija je
teka i mahom se svodi na kontrolu na mestima gde je
opasnost od akata t. poveana. U panici koja nastaje
posle tekih akata /., organi represije tee da pojaaju
mere policijske prevencije i krivinopravne represije i
u tome esto dobijaju podrku stanovnitva. Time se oz
biljno mogu ugroziti ljudska prava, kao to se to desilo
u SAD posle napada 2001. Paradoksalno, teroristi tako
"postiu uspeh jer mnogi ideolozi /. tvrde da hoe
da demaskiraju demokratsku vlast i provociraju je
nasiljem da pokae svoje pravo lice.
3 nasilje 3 novi svetski poredak 3 rat
V. Dimitrijevi

Terstonova skala. Skala za merenje stavova koju je

konstruisao Luis Terston koristei postupak slian me
todu na izgled jednakih intervala koji se koristi u psihofizici za merenje diferencijalnog praga (zato se T. s.
naziva jo i diferencijalna s.). U procesu konstrukcije T.
s., najpre grupa nezavisnih procenjivaa (tzv. eksperata)
vei broj tvrdnji o objektu stava razvrsta u 11 intervala,
na osnovu procene intenziteta pozitivnosti, odnosno
negativnosti stava koji se tim tvrdnjama izraava. Za
konanu verziju izaberu se tvrdnje oko kojih postoji
najvee slaganje procenjivaa upogledu znaenja tvrdnje, i to po dve-tri tvrdnje iz svakog od 11 intervala, tako
da ceo kontinuum stava bude ravnomemo prekriven
iskazima. Konana verzija T. s. sastoji se od liste od
20 do 30 iskaza, a zadatak ispitanika je da sa liste oda
bere nekoliko tvrdnji koje najbolje izraavaju njegov
stav. Skor ispitanika izraunava se kao srednja vrednost
skalnih vrednosti onih iskaza koje je odabrao.
3 meme skale
D. Popadi

testiranje hipoteza. Postupak statistikog zakljui

vanja u kojem se donosi sud o vrednostima pokazatelja
osobina neke pojave ili relacija izmeu vie pojava u
osnovnom skupu na osnovu ocene pokazatelja tih osobi
na ili relacija zasnovane najednom uzorku iz tog skupa.
Statistika hipoteza je precizno formulisana tvrdnja
o vrednosti parametra osnovnog skupa. Donoenje
zakljuka poiva na ispitivanju statistike znaajnosti
razlike izmeu parametra i statistike.
3 statistika znaajnost 3 statistiki uzorak
5. Cveji

tipologija (gr. typos - tip; lgos - re, govor, nauka).

Poseban oblik klasifikacije koji nastaje ukrtanjem ele
mentarnih klasifikacija ispitivanih pojava, ili pak teoretizacijom, kao to su idealni tipovi.
Po svojoj prirodi, drutvene pojave su kom plek
sne i njihovo mesto i uloga u drutvenoistorijskim
kontekstima mogu se uspenije sagledati ako se na
sistematian nain uzme u razmatranje kombinacija ne
koliko meusobno povezanih osobina, radi otkrivanja
njihovih ne samo manifestnih nego i latentnih svojstava.
Upravo je to osnovni cilj svake /., bez obzira na njenu
vrstu. Na znaaj stvaranja tipova u sociologiji ukaza
li su njeni osnivai, pa su ih i primenjivali u svojim
istraivanjima. Tako je Emil Dirkem u svojim Pravilima
socioloke metode (1895) posvetio posebno poglavlje i
klasifikaciji, odnosno t., dok je u svom istraivakom
delu Samoubistvo (1897), polazei od hipoteze da sto
pe samoubistva zavise od stupnja u kojem su pojedinci
integrisani u drutvene skupine i od stupnja u kojem
drutvo regulie individualno ponaanje, razabrao etiri
tipa samoubistva: egoistiko, altruistiko, anomino i
fatalistiko.
Njegov savremenik, Maks Veber - shodno svom
hermeneutikom pristupu, te specifinom poimanju kauzalnosti i metoda razumevanja - uveo je u sociologiju
pojam idealnog tipa. Pojam idealnog tipa je misaona
konstrukcija koja se u celini ne moe nai u stvarnosti,
nastala teoretizacijom; ona istraivau omoguuje (a)
da jasnije opie predmet istraivanja; (b) da smisaono
razume prouavanu pojavu; (c) da obezbedi poreenje
izmeu ove pojmovne konstrukcije i stvarnosti i (d) da
olaka kauzalno objanjenje. U ovom smislu, Veber je
stvorio nekoliko idealnih tipova: idealni tip birokratije;
idealni tip homo economicusa\ idealni tipovi drutvenog
delanja (ciljnoracionalno, vrednosnoracionalno, afektivno i tradicionalno); idealni tipovi vlasti itd. Veberovo
shvatanje idealnih tipova i tipolokog metoda u soci
ologiji izvrilo je veliki uticaj na kasnije sociologe bilo u smislu kritike njegovog shvatanja, ili pak u primeni njegovog metoda u istraivanjima savremenih
pojava na razliitim nivoima.
Jednu od prvih kritika Veberovog shvatanja idealnog
tipa formulisao je Hauard Beker (1957), koji je kate
goriju idealnog tipa zamenio izrazom konstruisani
tip. On je isticao da vrednost tipa ne zavisi toliko od
njegove veze s realnou koliko od njegove eksplanatome sposobnosti. Osnovna karakteristika tipa je da
posmatrane injenice uporedi na nain koji omoguuje
predvianje dogaaja. or Gurvi je ukazivao d a je
Veberov postupak stvaranja idealnog tipa neprirodan
i subjektivan, pa je predlagao da bude zamenjen re

623
alnim tipom, koji nastaje na osnovu prirodnih razlika
meu pojavama; na taj nain, onaj ko stvara ovakvu
konstrukciju ne manipulie pojavom koja je predmet
'istraivanja. Meutim, mnogo razvijeniji je postupak
stvaranja konkretnog tipa za iju se upotrebu zalagao
Pol Lazarsfeld. Dajui prednost kvantitativnom pristupu
u istraivanju, on razlikuje tri faze u stvaranju ovog tipa:
(1) definisanje vie obeleja (dimenzija, varijabli) jedne
situacije ili pojave, pri emu svako obeleje moe da se
javi u dva ili vie modaliteta (npr., prisustvo/odsustvo);
(2) formulisanje svih moguih kombinacija, razliitih
stanja izdvojenih obeleja, pri emu svaka kombinacija
predstavlja jedan mogui tip i (3) provera odrivosti
konstrukcije njenim suoavanjem sa stvarnou. U
ovoj poslednoj fazi, meu kombinacijama koje su u
prethodnoj fazi ocenjene kao apstraktne, posmatranjem
ili statistikim proraunavanjem odreuju se one koje
realno postoje i koje e biti zadrane u definitivnoj t.
Meu onim autorima koji prihvataju i primenjuju
idealnotipski postupak u istraivanju i analizi drutvenih
pojava prema Veberovom uzoru idealnih tipova kapi
talizma i kalvinizma (Protestantska etika i duh kapi
talizma, 1920), treba pomenuti sledee: Rejmon Aron
(idealni tip industrijskog drutva sa sedam karakteri
stika); Danijel Bel (idealni tip postindustrijskog drutva
sa est karakteristika); Anri Mandra predloio je idealni
tip stare, nekomunistike evropske civilizacije, dok
su Don Goldtorp i saradnici primenili idealne tipove
u istraivanju socijalne strukture Engleske (imuan
radnik, slubenik - pripadnik srednje klase i tradi
cionalni radnik); Ser Pogam je idealne tipove ko
ristio u istraivanju siromatva u zemljama Evropske
unije (integralni, marginalni i disfunkcionalni
tip siromatva).
U sociologiji postoji vie vrsta t. Najpre, razlikuju
se empirijske i teorijske t. Prve polaze od odreene
hipoteze i, nakon prikupljanja podataka i kombinacije
pojedinih obeleja i analize nastaju a posteriori, kao
to je, npr., Lazarsfeldova t. odnosa izmeu roditelja i
dece; teorijske t, pak, predstavljaju idealnotipske kon
strukcije koje se uporeuju sa odgovarajuim konkret
nim pojavama u stvarnosti, tj. nastaju a priori. Takav
je sluaj, npr., s Veberovim idealnim tipom birokratije.
Prva vrsta t. naziva se i kvantitativna, a druga kvalita
tivna.
Sledea vrsta su kontrastne t., koje uspostavljaju poj
movne parove s kompleksnim karakteristikama. Mnoge
od klasinih t. u sociologiji pripadaju ovoj vrsti. Tako,
Robert Redfild suprotstavlja seoska drutva urbanim
drutvima; Dirkem suprotstavlja drutva mehanike
solidarnosti drutvima organske solidarnosti; Ferdinand

tiranija
Tenies meusobno suprotstavlja zajednicu i drutvo. U
svim ovim kontrastnim t. pretpostavljeno je da prvi
tip ukljuuje kompleks karakteristika, a da ih drugi,
suprotan tip, ne sadri; i obratno - drugi tip poseduje
kompleks karakteristika koje ne sadri prvi. Slina ovoj
vrsti t. je i Parsonsova t. drutava: modema drutva i
tradicionalna drutva. Ova t. polazi od njegove sheme sa
etiri varijable i paradigmatian je primer strukturalne
analize. To pokazuje da se tipoloka analiza praktikuje
i u strukturalno-funkcionalnoj metodolokoj teorijskoj
paradigmi, a ne samo u interpretativnoj, bez obzira na
znaajne razlike meu njima.
U metodolokoj literaturi navodi se i evo/uiona
(razvojna) t. drutava, koja se odnosi na promene tipova
drutava i njihovih ustanova (porodice, kole, politikih
ureenja, verskih zajednica i si.).
Koju e vrstu t. istraiva prim eniti zavisi, pre
svega, od njegove teorijske orijentacije i prihvaene
metodoloko-istraivake strategije. Od toga zavisi
i da li e tipoloka analiza poprimiti oblik kauzalnog
objanjenja veza iztoeu ispitivanih pojava, ili e vie
predstavljati sredstvo za njihovo razumevanje i posta
vljanje novih hipoteza, koje mogu da dovedu i do kau
zalnog objanjenja. No, bez obzira na ove razliite te
orijske orijentacije i metodoloko-istraivake strate
gije, svi uticajniji savrem eni sociolozi se u svojim
istraivanjima sve vie slue odreenom vrstom /. i
tipoloke analize.
3 klasifikacija
P. Georgievski

tiranija (gr. tyran nos). Neskriveni oblik line vlasti

u antikom polisu. Potie od rei tiranos - samovladar,
nasilnik, koju su Grci preuzeli iz jednog od maloazijskih
jezika. Herodot i Euripid su prvi ovom pojmu dali nega
tivno znaenje. Nakon njih, Platon je jasno razdvojio
odgovornog monarha od neodgovornog tiranina. U IV
veku Aristotel je pojmovno odvojio t. od monarhije i
republike. T. je oblik monarhije u kojoj vladar nikome
ne polae rauna, vlada nad svima, nad onima koji su
mu jednaki i nad onima koji su bolji, povodei se samo
za svojim interesima, a ne i interesima podanika. Grci
su tiraninom nazivali neogranienog gospodara. Tiranin
je krio vaee norme, vlast mu je poivala na nasilju,
a ne na pravu i moralu.
U istoriji polisa moe se govoriti o starijim i mlaim
t. Starije t. se javljaju sa uvoenjem novca i razvojem
zanatstva, trgovine, saobraaja i gradova od VII do
poetka V veka pre n. e. One su bile progresivne, jer
su prevlast rodovske aristokratije ruile veliajui kult
boga Dionisa koji je bio najpopularniji kod siromanih

tiranija
slojeva. Starije t. bile su prelazna faza u konstituisanju
grkog polisa. Poznati tirani su bili Pizistrat u Atini,
Pitakos sa Mitilene, Periandar iz Korinta. Mlae t. se
javljaju takoe u krizi u IV i III veku pre n. e., ali sada
ve u drutvu koje je bilo raslojeno privatnom svoji
nom. Ove t. nisu menjale drutvenu strukturu, ve se
umesto jedne oligarhije stvarala nova. Antiki tirani
nisu uspevali da uzurpiranu vlast trajno uvrste, niti
d a je , zasnivajui dinastiju, pretvore u naslednu mo- narhiju. Najee su tirani bili dnevnopolitike veliine
koje su u prelaznom periodu nakratko odreivale sud
binu grada ili oblasti, ne ostavljajui dublje tragove iza
sebe. Ovo je jo izrazitije kod mlaih /. Tirani su bili
razliitog porekla i zanimanja: demagozi, kondotjeri,
kraljevske vojskovoe i guverneri, teritorijalni namesnici, razbojniki voe ili svetenici.
Jo od IV veka pre n. e. izraz t. koristi se u vrlo
irokom smislu moralne osude svake neeljene vla
sti. Nezakonita nasilna vlast, koja nije preneta nego
uzurpirana i koja je stvarala napetost izmeu polisa i vla
dara, ostala je obeleje t. i u vekovima posle Aleksandra
Velikog. U politikim sukobima antikog Rima oivljen
je pojam /., premda je /. kao polemiki protivpojam bila
neaktuelna, jer je carska neograniena vlast u kasnom
Rimu bila prirodna. Meutim, odravao se kritiki mo
ralni pojam /. u obliku trajnog suprotstavljanja idealnog
vladara i tipinog tiranina. Ova kritika antiteza kao
ivo naslee helenskog polisa imala je vanu ulogu sve
do sloma Rimskog carstva. Pravno neregulisana lina
vlast kasnih rimskih careva uticala je na to da se kritika
neeljenih oblika line vlasti kretala preteno unutar
odreenijih moralnih naela. Jedan primer opteg mo
ralnog kritikog stava je raireno gledanje da tiraninu
nedostaje are te. Tiranin je rob vlastitih strasti i nagona,
kukavica bez dravotvornih sposobnosti, kojem su stra
ni istinoljublje i potenje. On ne vlada na temelju ne
pisanog vieg nomosa svojstvenog istinskom kralju, niti
pak prema pisanom zakonu, ve mu vlastita praksa slui
kao nomos. Aristotel je pisao da t. nije trpeo nijedan
. slobodan ovek, a od IV veka tiranoubistvo nije bilo ni
pravno ni moralno osporavano. Neregulisana odmazda
svedoi da grki tirani nisu shvatani kao politiki voi,
niti kao organi drave, ve kao goli izvandravni uzur
patori vlasti. Zbog gotovo iskljuivo linih motiva vla
davine, tirani nisu bili u stanju da stvore snaniju teri
torijalnu dravu ve labavu vlast, pa su u istorijskom
pogledu ostali efemerni.
U srednjem veku oivljava pojam t. Pape su tiraninom
proglaavale svakog kralja koji je bio u nemilosti kurije
i podsticali otpor protiv njega. Toma Akvinski je pisao
da su tirani blii divljoj zveri nego nasilnom vladaru. Ti

624
ranski vladari su boija kazna, a na pitanje moe li se ti
ranin ubiti Toma je odgovorio potvrdno, uz opasku daje
potrebno najpre da ga Crkva anatemie. Rimokatolika
crkva je oivela pojam t. i pravdala tiranoubistvo da bi
se oduprla neposlunim svetovnim vladarima. Pravo na
otpor tiraninu bilo je orue hijerokratske kurije. Papa
je odluivao kada vladar prestaje da bude boiji namesnik i postaje tiranin, uzurpator i nasilnik. Ali, u osudi
vladara trebalo je uvati se osude same vlasti. Zato je
Rimokatolika crkva u razdvajanju nedodirljive poglavarske slube od grene linosti vladara koristila antiki
pojam stvarajui formalni postupak za anatemisanje
tirana. Kada rex prelazi u tyrannus, on prestaje da bude
poglavar, a pozivom na zbacivanje tiranina prestajala je
hrianska dunost potovanja autoriteta. U novom veku
pojam t. se takoe koristio u vrednosno negativnom
i teorijski neodreenom znaenju radi demonizacije
neeljene vlasti.
O autokratija O diktatura O tiranija veine
T. Kiilji

tiranija veine. Izraz koji je, u svom delu O demokratiji u Americi (1835-1840, knj. I, deo 11, gl. VII),
Aleksis de Tokvil upotrebio da bi oznaio jednu od
najveih opasnosti koje prete modernoj demokratiji.
Kao neizbena cena koju treba platiti za blagodeti to
ih demokratija donosi, t. v. je ugraena u same temelje
toga poretka. Za razliku od aristotelovske tradicije u
politikoj filozofiji u kojoj se tiranija definisala kao ne
zakonita vladavinajednoga ili nekolicine nad veinom,
Tokvil je u deksonovoskoj Americi, koju je i sm
izbliza upoznao, uoio zaetke zakonski utemeljene
svemoi veine nad manjinom'. U sutini je demokrat
skih ureenja da vlast veine u njima bude apsolutna, jer
izvan veine [...] nema niega to bi joj se oduprlo.
T. v. ispoljava se u dva meusobno povezana ob
lika. Najpre, (a) kao politika t. v. koja se, zahvaljujui
brojanoj m ajorizaciji, javlja kao posledica dejstva
demokratskih mehanizama odluivanja u zakonodav
nim telima (Smatram bezonom i odvratnom maksimu
po kojoj, u stvarima vladanja, veina u nekom narodu
ima pravo da sve ini, a ipak je za mene u volji veine
izvor svih vlasti). Veina, naime, ne mora biti uvek
u pravu niti nuno mora imati u vidu opte dobro, ali
nema drugaijeg mehanizma odluivanja kojim bi se
izbegla arbitrarna vladavina jednog oveka i obezbedile
osnove za ostvarenje kakvog-takvog javnog interesa.
No, demokratiji preti ne samo opasnost od instituci
onalnog podvrgavanja manjine volji veine i robovanja
veine sopstvenim nerazumnim odlukama, nego se
(b) t. v. ogleda i na sociopsiholokoj i kulturnoj ravni.

625
Naime, nuna posledica uspostavljanja demokratije kao
procesa kojem, posle svrgavanja aristokratskog poretka,
nee moi da umakne ni jedno moderno drutvo, bie
i ujednaavanje ne samo materijalnog nego i duhov
nog stanja. Sa ironijom aristokrate koji, iako pobornik
demokratije, dri da se velika dela raaju samo u okrilju
tradicionalno raslojenog drutva, Tokvil primeuje da u
Novom svetu nisu samo imovine jednake; jednakost
se prostire do izvesnog stepena i na same umne sposob
nosti. Poravnanje materijalnog poloaja svih na nivou
srednje klase vodilo je ujednaavanju ljudi i u svakom
drugom pogledu. Osrednjost je cena koju valja platiti
da bi se, ak i na raun slobode, ouvalajednakost. Kao
najiri oslonac javnog mnjenja, veina namee svoj
stav u mnogim podrujima javnog ivota, pa i u samom
ivotu miljenja, u duama ljudi, u njihovim uku
sima, ponaanju, svakodnevnom ivotu (Svaija pamet
uobliena [je] po istom obrascu). Tako se stvaraju na
cionalne osobine Amerikanaca, tj. ono to e kasnije
biti nazvano socijalnim karakterom, bazinom linou,
poeljnim tipom linosti itd.
Tokvil je jasno naslutio na koji e se nain opta volja
an-aka Rusoa, koja je uvek u pravu, u amerikom
drutvu srednje klase prometnuti u tihu veinu koja
je jedini sudija u stvarima istinitog, dobrog i lepog. On
je gotovo proroki predvideo da e gubljenje ovekove
individualnosti i autonomije, rastvaranje drutva u
masu atomizovanih pojedinaca, povoenje oveka za
vladajuim normativnim poretkom i opti konformi
zam biti vrhunac procesa demokratizacije modernih
drutava. Mnogo kasnije e Tokvilova predvianja
moi da potvrde savremeni sociolozi svojim nalazima
o bekstvu od slobode (Erih From), usamljenoj go
mili (Dejvid Risman), ili, pak, masovnom drutvu
(Rajt Mils).
O demokratija O drutvo, masovno O tiranija
A. Mimica

tolerancija (lat. tolerantia, popustljivost, trpeljivost).

U javnom diskursu -popustljivost ili trpeljivost prema
tuim shvatanjima, odnosno trpeljivost u verskim, mo
ralnim, politikim i drugim pitanjima, iako se pojedi
nac s datim shvatanjima ne mora slagati. U navedenom
znaenju izraz je poeo da se koristi u XVIII veku, mada
se u obiajnosti nekih naroda (dokumenti, primeri izvesnih postupanja itd.) mogu uoiti elementi zagovaranja
t. i pre navedenog perioda. Takve su, npr. bile trpeljive
religije antike Grke i Rimskog carstva, ija drutva
nisu poznavala sistematsku netrpeljivost srednjeg i ra
nog novog veka. Iako su za period XVI i XVII veka

tolerancija

karakteristina, pored ostalog, mnogobrojna sporenja

0 religijskoj t., izraz zadrava prevashodno negativno
vrednosno odreenje. Proglasiti pojedinca za tolerant
nog znailo je optuiti ga za popustljivost prema zlu, za
moralnu slabost, kolebljivost itd. Suprotno navedenom
shvatanju, u duhu prosvetiteljstva, razliiti socijalni filo
zofi govore o ponosnom imenu t. (Imanuel Kant).
Mnogi autori sm atraju da je prvo celovito te
orijsko uoblienje pojma t. obrazloio Don Lok jo
1689. godine. U kontekstu tadanjih zbivanja u Eng
leskoj - donoenje Zakona o t. ( Toleration Act) koji
daje slobodu ispovedanja vere nekonformistima - Lok
t. analizira u svetlu religijske t. i pokuava da dokae
kako je ona osnovna karakteristika istinske Crkve,
autentinog hrianstva i istinskog uma oveanstva.
Kao osnovni razlog verskih sporova i mnogobrojnih
ratova voenih na principu netolerancije, Lok navodi
sporazum izmeu svetenika i vladara, odnosno Crkve
1 drave. Zato on istie neophodnost razgraniavanja
domena graanske vlade, tj. drave, od domena reli
gije, tj. Crkve, te uspostavljanje prostora za t. koji ima
neogranieno vaenje i zahteve koje postavlja svima.
Neto kasnije, u Filozofskom reniku (1764-1765), u
duhu prosvetiteljstva, Volter daje odreenje t. prema ko
jem bi pojedinci meusobno trebalo da se podnose jer su
svi slabi, nedosledni, podloni grekama i promenama.
Razmatrajui dualizam t.netolerancija, Volter istie
pogubnost i teorijsku neobrazloivost netolerancije, a t.
odreuje u najirem smislu kao poeljan i mogu stand
ard javnog ophoenja. Opte je prihvaeno da teorijska
razmatranja Dona S. Mila daju neprocenjiv doprinos u
promiljanju pojma t., te odnosa izmeu t. i slobode. Mil
se, pored ostalog, zauzima za promovisanje apsolutne
slobode miljenja jer smatra da je guenje izraavanja
raznovrsnih miljenja, bez obzira na okolnosti, zlo koje
potkrada ljudsku vrstu. Iz Milovih klasinih liberalnih
teorijskih razmatranja t. i slobode, najjasnije se izdva
ja konstitutivna granica t., a u kontekstu promiljanja
odnosa individue i drutva. Drutvo se moe meati u
slobodu delovanja svakog pojedinca samo u cilju samoobrane i spreavanja povrede prava drugih pojedi
naca, dok svaki pojedinac ima potpunu autonomiju u
ponaanju koje se tie samo njega. Prema Milu, izuzetak
od naela /. jesu, u duhu kantovskog prosvetiteljstva,
pojedinci ili drutva koji nisu postigli zrelost u razvoju
svojih sposobnosti. Kasnije, tokom XX veka, Karl Poper
- u duhu svog kritikog racionalizma - odreuje princip
t. u okviru stanovita koje sugerie ideju nepristrasnosti
prema kojoj niko ne moe biti svoj sopstveni sudija.
Ovo shvatanje je povezano sa idejom da svaki pojedinac

tolerancija
ima pravo da bude sasluan i da brani svoje argumente,
odakle sledi priznanje zahteva za i to bar svih onih
koji sami nisu netolerantni. Kritiki racionalizam istie
da iz ideje nepristrasnosti sledi ideja odgovornosti koja
implicira neizbenost priznavanja nunosti drutvenih
institucija iji je cilj zatita slobode kritike, miljenja
i ljudi. Teoretiari politikog liberalizma (Don Rols),
analizirajui princip smatraju da bi se graanima jed
nog sloenog, multikulturnog drutva trebalo prepustiti
da ree pitanja religije, filozofije i morala u skladu sa
sopstvenim uverenjima koja slobodno afirmiu, a da
se istovremeno pravda (ili, npr., pojam ljudskih prava)
kao nepristrasnost inkorporira u uslov za svojevrsni
drutveni konsenzus. Tako bi se, prema ovom shvatanju, dovrio i proirio tok misli koji je od XVIII veka i
neto ranije zapoeo postepenim prihvatanjem principa
/: i doveo do nekonfesionalne drave i jednake slobode
savesti.
Pojam t. prihvaen u javnom diskursu podrazumeva
svest o neslaganju sa ubeenjem drugog pojedinca, ali
u isto vreme i trpeljivost prema toj injenici. Pojedinac
se mora pomiriti s tim da na jedno pitanje (moralnog,
religijskog, politikog i drugog karaktera) postoji vie
moguih odgovora, te da svako ko pokua da poloi
pravo na posedovanje jedinog i pravog odgovora posta
je neodgovoran jer dovodi u pitanje druge odgovore i
samu mogunost postavljanja drugaijih pitanja. T. je
zahtev za odreenjem individue spram misli, oseanja i
delanja s kojima se ona ne slae. Pojam t. podrazumeva
izvestan izazov koji zahteva odgovor jer je u pitanju
sueljavanje ubeenja i postupaka: pojedinac moe ili
ne mora biti trpeljiv prema miljenju, ali i prema po
stupcima drugog pojedinca. Zato neki autori razlikuju
teorijske i praktine pokazatelje /.: t. prema miljenju,
oseanjima, uverenjima i /. prema delanju, ponaanju,
delima izvesnog pojedinca. Otuda je provera t. za teorij
ske potrebe - kritika, a provera /. za praktine potrebe akcija. T. ne podrazumeva odobravanje svega: pojedi
nac je potpuno autonoman u sferi miljenja i oseanja,
ali moe da ini samo ono to ne ugroava prava drugih
pojedinaca. Prihvatljivo je zalaganje za neogranienu t.
prema izraavanju miljenja, a za ogranienu t. prema
nekim vrstama ponaanja.
U promiljanju pojma t. neizostavno je razmatra
nje tzv. paradoksa /., kao i granica t. Pojam /. sadri
u sebi sopstvenu mogunost poricanja: individua koja
je stvarno tolerantna mora biti trpeljiva i prema netr
peljivima, pojedinac koji je netrpeljiv prema netrpeljivi
ma porie smo naelo t. Naelo /. predstavka poseban
oblik naela slobode kao univerzalnog naela. I pojam

626
slobode kao jedan od kljunih pojmova sadri u sebi
mogunost samoukidanja: ako je sloboda neograniena,
onda i protivnici slobode mogu initi ta hoe, a u kraj
njoj instanci mogu ukinuti slobodu drugima. Navedeno
samoporicanje slobode predstavlja paradoks slobode.
Zato najvii stepen slobode podrazumeva da su neke
slobode ipak uskraene, kao to je sloboda da se ukine
sloboda. S obzirom daje, kao to je navedeno, naelo
t. posebna forma naela slobode, trpeljivi imaju pra
vo da ogranie slobodu netrpeljivima, ako ovi potonji
ugroavaju temelje slobode. Razmatranje granica t.
pretpostavlja da ipak postoji neto prema emu ne bi
trebalo biti tolerantan. U duhu vremena, Lok uskrauje
uivanje t. katolicima i ateistima. Zbog vemosti katolika
papi, odnosno manjka vere u venu kaznu za ateiste,
ove bi grupacije u sluaju potencijalnih sukoba za sebe
traile imunitet u odnosu na dravu i odanost istoj toj
dravi. Volter smatra da je fanatizam, tj. ono to bismo
danas nazvali verskim fundamentalizmom, jedini sluaj
u kojem je netolerancija opravdana.
Odreivanje granica t. nije neupitno. Gde je tano
granica koju bi trebalo da povue ustavni demokratski
reim kada je re o tolerisanju netolerantnih? Prema
m iljenju nekih savrem enih socijalnih teoretiara,
razgranienje onoga to bi jedno demokratsko d ru
tvo trebalo i onoga to ne bi smelo tolerisati uvek je
kontekstualno, odnosno situacionistiki odreeno, nije
jednom za svagda dato i u sutini je pitanje mere. U
razmatranju opravdanja principa /. prihvatljiv je stav da
t. odluno omoguuje i pospeuje sveprisutnu razlii
tost, sutinsku vrednost za razvoj kako individualnosti,
tako i opteg dobra. Jasno je da je jedino pod naelom
/. mogua koegzistencija razliitih grupa u savremenim
pluralistikim, multikulturnim drutvima.
Mogue je izdvojiti tri pretpostavke na kojima poi
va ideja o (1 ) ontoloka pretpostavka o nedovrenosti
ljudskog bia (zbog ega su svakom pojedincu potrebna
druga bia kako bi sebe proirio i razvio); (2) gnoseoloka pretpostavka o ogranienosti ovekove spoznaje
(zbog ega su potrebni drugi ljudi da bi je proirili i
produbili) i (3) aksioloka pretpostavka o relativizmu
grupnih vrednosti (zbog ega je nuna razmena i izmena vrednosti u pravcu stvaranja jedinstvenog sistema
vrednosti, kako bi se savladao nesagledivi relativizam).
Otuda, prema nekim miljenjima, najdublji razlog za
opravdanje principa /. jeste injenica da bez /. nikad ne
bismo mogli da saznamo svu raznovrsnost iskustava,
misli, oseanja, verovanja i delanja pojedinaca i grupa.
3 demokratija 3 ljudska prava 3 sloboda
S. Radenovi

627
totalitarizam . Re potie od italijanskog izraza sta
lo totalitario (sveobuhvatna, potpuna drava). Najee
oznaava sistem vlasti i oblik ideologije u kojoj su sve
drutvene, ekonomske i kulturne aktivnosti podreene
vladajuim organima monopolske partije i voe u auto
kratskim reimima. T. je najvii stupanj centralizacije,
uniformisanja i jednostranog regulisanja sveukupnog
politikog, drutvenog i duhovnog ivota. Po tome, t.
prevazilazi stare oblike autokratije. T. je, korienjem
novih tehnika masovnog optenja i uvlaenjem masa u
politiku, nova politika pojava XX veka.
U istorijatu pojma t. i teorija o t. prisutna su razliita i
potpuno oprena teorijska i vrednosna znaenja. U misli
0 politici, t. spada u politike borbene pojmove koji se
otimaju preciznijem analitikom odreenju, jer prete
no slue za osudu politikih i ideolokih raznomiljenika. U antici i srednjem veku tu ulogu imali su razliito
shvatani pojmovi diktatura, despotija i tiranija. Od
1850. godine tu ulogu preuzima pojam bonapartizam,
a od 1925. pojam t. kao formalni idealnotipski izraz za
obeleavanje zajednikih crta razliitih oblika nepodeljene vlasti. T. je ponajvie ideoloki optereen, teorijski
neujednaen i rastegljiv. Kod /.je teko razdvojiti anali
tiku komponetnu od uloge polemikog protivpojma.
Malo je pojmova u drutvenim naukama koji imaju u
teorijskom i ideolokokritikom smislu tako protivrenu istoriju kao pojam /.
Prvi je ovaj izraz upotrebio Benito Musolini, januara
1925. godine (volont totalitaria), da bi istakao snagu
1 dubinu faistike izmene drutva, a u isto vreme ga
preuzima antifaistika opozicija dajui mu negativno
znaenje. Najpre su ga faisti koristili u pozitivnom
znaenju, pa ga zatim preuzimaju liberali i konzervativci dajui mu negativan smisao i bitno mu menjajui
obim i sadraj. U liberalnoj i konzervativnoj misli izraz
t. se znatno vie koristio u vrlo irokom i sadrinski
neodreenom smislu moralne osude svake nepodeljene
i neeljene vlasti (od Sparte u antici, do faizma i soci
jalizma u XX veku). to je bilo ire znaenje pojma t.,
on je postajao analitiki neupotrebljiviji. Neodreenost
je postala jo upadljivija kada se izraz t. poeo koristiti
kod poistoveivanja i poreenja faizma i socijalizma s
ciljem njihove istovremene kritike. Za razliku od svih
ostalih tipova vlasti, kod uvek elastinog pojma t. re je
o poreenju i izjednaavanju dvaju reima i ideologija
koji su se (uprkos prolaznom taktikom pribliavanju)
poimali kao nepomirljiva suprotnost jedan drugome a
ne samo s obzirom na ideoloke ciljeve nego i na idejnoistorijske izvore (prosvetiteljstvo contra iracionalni
konzervatizam, internacionalno contra rasistiko, drutveno-ekonomska contra bioloka jednakost). Pojam t.

totalitarizam
je rairen u savremenoj misli o drutvu, ali je uglavnom,
zbog sadrinske neodreenosti i poistoveivanja potpu
no razliitih reima, i osporavan kao izraz kojim se vie
osuuje nego rasuuje.
Premda je, u izvornom smislu, nastao kao politika
kvalifikacija (kod faista pozitivna, a kod njihovih pro
tivnika negativna), ipak je, usled aktuelnosti, izraz t.
stekao mesto i u naunim raspravama. S nestankom fa
istikih reima iezla je pozitivna, a ostala negativna
verzija izraza /. U teorijama o t. prisutno je pet glavnih
nepodudamih znaenja tog pojma: (l) t. kao ekstremni
oblik tradicionalne autokratije; (2) t. kao gnosticizam, tj.
samoovlaivanje i samospasavanje oveka; (3) t. kao
makijavelizam, tj. ista volja za mo liena principa;
(4) t. kao rusoizam, tj. kao totalitarna demokratija u
smislu Robespjera i jakobinaca; (5) t. kao fenomen XX
veka, tj. novi tip revolucije koja tei sveobuhvatnoj
politizaciji drutva, to je pre XX veka bilo nemogue.
U idealnotipskm obliku, pojam t. je najvie razvijen
prilikom pokuaja poreenja i poistoveivanja faizma i
socijalizma. U optoj teoriji o totalitarnoj diktaturi Karl
Fridrih je pokuao da t. odredi kao sloeni sindrom.
Karakterie ga zvanina i obavezna ideologija, mono
polska jedinstvena partija, teror tajne policije, partijski
monopol nad sredstvima masovnog optenja, vojskom
i planskom ekonomijom. Po navedenim oblelejima,
t. se razlikuje od ostalih oblika diktatura. Razvijenim
teorijama o /. odmah je upueno vie prigovora. T. je
formalan i neistorian pojam jer se njime poistoveuju
ili neistorino porede razliiti sistemi (faizam i socija
lizam) i previaju njihove sutinske socioekonomske
i idejnoistorijske razlike. Pojam je uglavnom cenjen
kao statian, neprikladan za razumevanje promena-unutar autoritarnih reima, u njemu su pomeani aspekti
totalnosti (celovitosti) sa aspektima totalitamosti (ide
olokog proimanja i doterivanja u korak). U statikoinstitucionalnoj Fridrihovoj definiciji, razvoj /. ka dru
gim oblicima vlasti je iskljuen. Teorije o t. nisu mogle
predvideti uruavanje socijalistikih reima, jednako
kao to se nije ispunila prognoza komunistikih pisaca
o nunom slomu kapitalizma. Kao bitna ogranienost
pojma t. istaknuta je njegova preteno funkcionalistika
usmerenost, odnosno poreenje gotovo iskljuivo funkcij pojedinih ustanova vlasti, a ne i struktura drutava
iz kojih one izrastaju. Faizam je bio istorijski iraci
onalan pokuaj prevladavanja krize kapitalizma koji je
doveo do svetskog rata, dok su na temelju protivrenog iskustva socijalistike nepodeljene vlasti ostvare
ne znaajne prosvetiteljske i socijalne tekovine razvoja
(opismenjavanje, industrijalizacija, visoka drutvena
pokretljivost itd.).

totalitarizam
Pojam t. slui opisu i klasifikovanju politikih
reima. Sa opisom politikih sistem a (deskriptivni
sindrom teorija o t.) ulazi se tek u predvorje nauke.
Nauni nivo obezbeuje tek otkrivanje uzronih odnosa
i sklopova. Pojmom t. mogu se samo opisivati slinosti
ili istovetnosti nekih segmenata kod reima nepodeljene
vlasti, ali ne i objanjavati uzroci nastanka ili njihova
dublja funkcija. Od 1989. godine, t. postaje protivpojam novog civilnog drutva. Istovremeno oivljava
neodreeni filozofski pojam t. Opet je rairenost izraza
t. uslovljena vansaznajnim iniocima. Kao i posle 1945.
godine, i danas je izraz /. maglovit, tj. treba da oznai
ono to se ne eli u situaciji kada nova vizija drutva
jo nije jasna. Ako se moe porediti tehnologija nasilja
u autoritarnim reimima nepodeljene vlasti (koja izvire
iz prirode politike i nekih njenih mesijanskih sastojaka),
teorije o t. ne mogu objasniti, nego samo opisati uzroke
ovih slinosti. Kritika teorija o /. ipak je priznala da
postoje neke sekundarne funkcionalne organizacione
slinosti izmeu jednopartijskih reima koje izviru iz
pravila funkcionisanja aparata vlasti, a ne iz dubljih
sutinskih funkcija reima ili ideolokih ciljeva. U tom
pogledu, teorije o /. su iznele niz zanimljivih zapaanja,
uprkos neistorinosti i neodrivosti sredinjeg pojma.
Za razliku od osporene teorijske valjanosti pojma /., ne
moe se porei odreena upotrebljivost teorija o t. koje
su podstakle razvijanje uporednog okvira u istraivanju
zajednikih crta(razliitih oblika nepodeljene vlasti.
Zato saznajnu vrednost teorija i pojma t. treba diferen
cirano ocenjivati.
O boljevizam O faizam O staljinizam
T. Kulji
totalna drutvena pojava. Sintetiki pojam najvieg
reda u sociologiji, sinonim za drutvenu celinu. Svaka
d .p . je vie ili manje totalna (celovita). Taj pojam
podrazumeva prevazilaenje i kritiku razdvojenosti, npr.
drutvenog i individualnog, drutvene injenice i indi
vidualne injenice (Emil Dirkem). On takoe ukljuuje
i razloenost neke pojave na samosvojne faktore. Iz
toga sledi da je svaka d. p. jedinstvo vie integralnih
elemenata drutvenosti. Ovo odreenje dopunjuje se
analognim pojmovima: akcija, odnosno drutvena ak
tivnost je supstrat drutvenosti, istoricitet - nain njenog
postojanja.
Dalje upotpunjavanje pojmovnog znaenja sle
di iz sociolokih klasifikacija i odnosa, kao to su:
poredak-promena, sistem-struktura, ili organizacija,
institucija; zajednica, kao primeri za drutvene to
talitete. U pridevskom znaenju oni su totalni, kao

628
i totalna grupa, totalan sukob itd. Tako se totali
tet drutvenosti transferie na odreene vrste i tipove
drutvenih pojava, sa specifinim znaenjem, zavisno
od mesta u sociolokom pojmovnoanalitikom sklopu.
Izvorno znaenje t. d. p. u sociologiji ima dve
glavne linije artikulacije. Jedna potie od Karla Marksa i Marsela Mosa i odnosi se na odreenje oveka
kao totaliteta. Druga potie od Klod-Anri de Sen-Simona i podrazumeva drutvo na delu. Prema ovim
odreenjima, svaka drutvena pojava je realnost ljud
skog ina. Sm izraz i osnovno znaenje t. d. p. prisutni
su u sociologiji ora Gurvia. Sve drutveno predsta
vlja participaciju ljudskog, i to u neprestanoj promeni,
jer izvire iz vulkanskih elemenata ljudske aktivnosti.
Tako se Gurvi kritiki postavio prema naturalizmu i
strukturalizmu u sociologiji, naglaavajui subjektivno
u sastavu drutvenosti, saglasno Marksovoj dijalektici.
Ue, sistematsko znaenje t. d. p. dobija na planu
Gurvieve viedimenzionalne teorije. Prema ver
tikalnom pluralizmu, odnosno dubinskoj sociologi
ji, t. d. p. poseduju osobenosti prema odgovarajuem
drutvenom spratu, kao to su ekoloka povrina,
mrea organizacija i institucija itd. Prema horizon
talnom pluralizmu, drutveni totaliteti, vie ili manje
strukturisani (astrukturalni, strukturabilni i strukturisani). U skladu sa ovim pojmovno-analitikim planom,
Gurvi je izveo i odredbu sociologije kao tipologije i
dijalektike t. d. p.
O pojava, drutvena
M. Rankovi

totemizam. Re totem nastala je krajem XVIII veka,

anglicizacijom izraza kojim sevemoameriki Indijanci
oznaavaju svoje kultne predmete. U klasinoj so
cijalnoj antropologiji, etnologiji i sociologiji, t. je - u
najoptijem smislu rei - religijski i socijalni sistem
zasnovan na verovanju jedne drutvene grupe (klana,
plemena) u srodniku povezanost i konsupstancijalnost
njenih lanova s odreenom ivotinjom, biljkom ili bilo
kojim neivim predmetom, odnosno pojavom. Kao
predmet oboavanja i simbol kolektivnog identiteta,
totem je zatien brojnim zabranama koje obezbeuju
njegovu svetost. On je klju za razumevanje egzogamije i incest-tabua.
Iako je totemistika iluzija (Klod Levi-Stros) ko
jom su krajem XIX i poetkom XX veka bile opinjene
ne samo navedene naune discipline nego ak i rana psi
hoanaliza (Sigmund Frojd, Totem i tabu, 1913) jo poo
davno razbijena, t. ostaje zanimljiva teorijska konstruk
cija koja ima znatnu heuristiku i ilustrativnu vrednost
u novijim sociolokim tumaenjima integrativne uloge

629
simbola u kolektivnom ivotu. U tom pogledu je studija
Emila Dirkema o totemistikom sistemu australijskih
uroenika (Elementarni oblici religijskog ivota, 1912)
preivela sve onovremene i potonje prigovore koji se tiu
njene etnografske neutemeljenosti, pa i proizvoljnosti:
ispostavilo se doista da /. nije religijski sistem per se,
niti je taj skup verovanja i obiaja najprimitivniji za koji
se zna, ba kao to ni klan nije elementarna socijalna
organizacija. Pa ipak, na osnovu delimino pogreno
protumaene izvorne grae, Dirkem je matovito rekonstruisao idealnotipski model individualne identifikacije
s grupnim idealom koji je predstavljen jednim formal
nim simbolom, svetijim od same simbolizovane stvari:
totem je zastava klana, koja kod njegovih lanova
pobuuje i odrava oseanja zajednitva, ali istovre
meno slui i njihovom razlikovanju od drugih klanova.
Totem je, dakle, kolektivno ime klana: on obezbeuje
jedinstvo grupe kojoj esto nedostaje stvarna srodnika
osnova ili teritorijalno uporite.
Uveren da /. nije puka zoolatrija ili fitolatrija, ve
sloena idealistika religija iji je latentni cilj odranje
socijalne integracije, Dirkem je postavio osnove za
moderna tumaenja privlane snage fiktivnih nadindiviualnih tvorevina - poput klase, naroda ili nacije
- koji svoje lanove objedinjuju jednim zajednikim
apstraktnim idealom. Tako bi se, npr., buenje naciona
lizma u postkomunistikim drutvima u trenucima krize
(kolektivnog) identiteta i (politikog) legitimiteta pret
hodnog totemistikog sistema koji je iscrpeo svoju
privlanu snagu, moglo itati i kao posledica proiz
vedenog i/ili spontanog povratka na totemistiki nain
miljenja, oseanja i delanja. Ispostavlja se, dakle, da
velika totemistika metafora, u koju su se dugo zaplitale
tolike drutvene nauke, zadobija na smislenosti kada se
iz tzv. primitivnih drutava izmesti u moderan kontekst.
Kao to je Levi-Stros duhovito primetio, totem nije do
bar samo za jelo nego i za miljenje.
3 klan 3 pleme 3 tabu
A. Mimica

tradicija (lat. traditio - predanje, od tradere - preda

ti, preneti). Skup kulturnih obeleja, obiaja i verovanja
koji se svesno prenosi s generacije na generaciju kao
kulturna vrednost neke drutvene celine. U odreenju
t. bitan je dugaak vremenski period, nasleivanje,
ouvanje i konzervisanje kulture, te se stoga, kao pojam,
obino suprotstavlja kulturnoj invenciji i promeni, mada
su svi ovi aspekti kulture sastavni deo t.
Pojam t. ne vezuje se nuno za neku posebnu
drutvenu celinu i naelno se moe prouavati u odno

trgovina ljudima

su na razliite nivoe drutva - od porodice i manje

drutvene grupe do civilizacije kao najvee kulturne
celine.
T. je jedan od glavnih predmeta prouavanja u et
nologiji i antropologiji, unutar kojih se ovaj pojam
odreuje pre kao poseban tip nego aspekt kulture (tradi
cionalna kultura), vezan za predmodema drutva, kul
ture bez pisma ili za narodnu kulturu u okviru modernih
drutava. U sociologiji, t. se uglavnom prouava kao
jedan od kljunih kulturnih faktora u procesima mo
dernizacije ili retradicionalizacije.
3 modernizacija 3 retradicionalizacija
3 tradicionalizam
N. Sekuli

tra d ic io n a liz a m . Kruto povoenje za tradicio

nalnim obrascima drutvenog ivota i tradicionalnim
vrednostima u drutvima koja su ve zahvaena mo
dernizacijom i globalizacijom. Tradicionalni obrazac ima
promenjena obeleja, funkcije i strukturu u odnosu na
svoj izvorni oblik, ali se tretira kao izvorna tradicija.
Najee se zadravaju samo neke pojedinane crte
ili svojstva tradicije u sklopu moderne funkcije (npr.
novokomponovane narodne pesme tumae se kao iz
vorne narodne pesme, funkcioniui u potpunosti kao
oblik modeme masovne kulture; opanak postaje simbol
politikog opredeljenja, savremeni politiar se poredi
sa epskim junacima i si.). T. se generalno smatra modifikovanim zaostatkom ili preitkom prethodnih faza
drutvenog i kulturnog razvitka.
Problem sa odreenjem t. sastoji se u tome to je
teko razgraniiti izvornu od neizvome kulture. U tom
smislu, niti je t. sasvim neizvoran, niti je izvorna
kultura osloboena partikularistikih i instrumentednih
karakteristika koje se pripisuju tradicionalizmu.
3 retradicionalizacija 3 tradicija 3 tradicionalizam
N. Sekuli
trgovina ljudim a. Protivzakonita delatnost, definisana i sankcionisana na meunarodnom, regionalnom
i nacionalnom planu. Najee se koristi definicija t. Ij.
navedena u Protokolu Ujedinjenih nacija za prevenciju,
suzbijanje i kanjavanje t. Ij., pogotovo enama i decom,
koji upotpunjuje Konvenciju Ujedinjenih nacija o trans
nacionalnom organizovanom kriminalu, usvojenu na
Generalnoj skuptini novembra 2000. godine. Pomenuta Konvencija se u naoj sredini kolokvijalno naziva i
Konvencija iz Palerma, zato to ju je naa zemlja, kao i
sve drave Jugoistone Evrope, potpisala tokom konfe
rencije na visokom nivou u Palermu (Italija), decembra
2000. godine.

trgovina ljudima

Saglasno toj Konvenciji, /. Ij. definisana je kao (a)

regrutovanje, prevoz, transfer, skrivanje ili prihvat
osoba, bilo prevarom ili primenom sile, ili pak drugim
oblicima prinude, otmice, prevare ili obmane (dovoenje
u zabludu), zloupotrebe moi, ili ranjivog poloaja, ili
davanje, odnosno primanje isplata ili olakica, kako bi se
pridobio pristanak osobe koja ima kontrolu nad drugom
osobom, a radi iskoriavanja. Iskoriavanjem se smat
ra, kao minimum, iskoriavanje prostitucije drugih ili
drugi oblici seksualne eksploatacije, prisilni rad ili us
luge, robovski odnos ili obiaji slini robovlasnikim i
robovskim, ili pak uklanjanje organa; (b) pristanak rtve
t. Ij. na nameravano iskoriavanje opisano u potparagrafu (a) ovog lana smatrae se irelevantnim ukoliko je
korieno bilo koje sredstvo opisano u potparagrafii (a);
(c) regrutovanje, prevoz, transfer, skrivanje ili prijem
deteta radi iskoriavanja smatrae se t. Ij. ak i ako to
ne ukljuuje ni jedno od sredstava opisanih u potparagrafu (a) ovog lana; (d) detetom se smatra svaka osoba
mlaa od osamnaest godina.
T. Ij. je srazmemo nova drutvena pojava, povezana
s globalizacijoni i znaajnim siromatvom u mnogim
zemljama u razvoju, ali i u zemljama postsocijalistike
tranzicije, u kojima velike mase ljudi nastoje da po
svaku cenu emigriraju u razvijene zemlje. Stoga je t. Ij.
tesno povezana i s modernim masovnim migracijama,
posebno onim ilegalnim. Budui da su ene i deca naj
brojnije rtve globalizacije i tranzicije, ova populacija
je najzainteresovanija, tanije reeno, prinuena da emi
grira radi preivljavanja u razvijene zemlje. Ova ob
jektivna situacija je otvorila organizovanom kriminalu,
kao posledici globalizacije i tranzicije, mogunost da
sprovodi premetanje glavnih rtava novog siromatva
preko granica pojedinih zem alja, radi njihovog
iskoriavanja u smislu Konvencije iz Palerma, ime se
ostvaruju ogromni profiti.
Dramatina situacija rtava t. Ij., o kojoj je krajem
prolog veka oformljena puna svest, izaziva od 2000.
godine razliite drutvene odgovore koji jo nisu u
celosti uoblieni, jer pomenuta pojava nije dovoljno
istraena. Zbog toga i nema opteg razumevanja ili prihvatanja definicije t. Ij. meu institucijama i osobama
koje su ukljuene u aktivnosti suzbijanja t. Ij. na te
renu. Samim tim, broj rtava ne moe ni priblino
da se odredi. Naime, definicija ne omoguava jasno
razgraniavanje rtava t. Ij. od osoba koje to esto nisu,
kao to su ilegalni imigranti ili seksualni radnici
migranti i si., iji se status esto preklapa sa statusom
trafikovane osobe. Pored toga, jo nema konsezusa u
vezi sa statusom osoba koje su predmet organizovanog
premetanja radi iskoriavanja unutar granica jedne

630
zemlje. Manjkavosti definicije t. Ij., uz objektivno suen
prostor za prouavanje tog fenomena, netransparentnog zbog toga to ga kontrolie organizovani kriminal,
stvaraju potekoe pri usklaivanju stavova o njegovom
reavanju.
Stoga obim /. Ij., ak ni u smislu najee koriene
definicije, ni priblino nije poznat, niti postoji verovatnoa da se ovo postigne u doglednije vreme, te se
postojei podaci dobijeni iz raznih izvora smatraju vrhom
ledenog brega. Meutim, ve i to pokazuje da je obim
t. Ij. svakako ogroman, na ta ukazuju svi izvetaji
pojedinanih zemalja ili institucija o broju rtava
raspoznatih po njihovim saznanjima. Tako, Ministar
stvo inostranih poslova SAD procenjuje d a je barem
700 000 ena i dece godinje viktimizovano u okviru
meunarodne /. Ij, dok jedan skoriji regionalni izvetaj
Meunarodne organizacije za migracije pokazuje da
120 000 ena i dece biva svake godine u Evropskoj uniji
izloeno t. Ij., koja se odvija uglavnom preko Balkana.
Ove brojke pokazuju razmere koje problem poprima i
tekoe koje oekuju sve one zemlje koje nastoje da ga u
dogledno vreme, najpre usklaeno operativno definiu,
a polom i da na osnovu toga utvrde njegov obim i
formuliu izvodljivu strategiju za njegovo reavanje.
T. Ij. pogaa i nau zem lju, naroito kao propratna posledica nasilnog raspada SFRJ, masovnog
krenja ljudskih prava, najpre ena i dece, masovnog
osiromaenja, kriminalizacije drutva i svega onoga to
odlikuje tranzicioni momenat. Naa zemlja je ne samo
mesto porekla brojnih rtava t. Ij. nego i odredite za
rtve iz biveg Sovjetskog Saveza, najpre seksualnih
radnica, ali i vana tranzitna raskrsnica u toj delatnosti.
Stoga se, u saradnji s meunarodnom zajednicom, kod
nas ulau znaajni intersektorski napori na suzbijanju
t. Ij. na zakonodavnom planu, posebno nastojei da se
smanje stradanja koja trpe raspoznate rtve i da se ost
vari prevencija viktimizacije ugroenih.
O kriminalitet, organizovani 3 prostitucija
A. Dimevska
trian g u lac ija (lat. triangulus - trougao). Osoben
istraivaki princip kojim se zahteva komplementarna
primena razliitih istraivakih pristupa, ili njihovih
posebnih elemenata u istraivanju jednog problema.
Izraz je preuzet iz radiogonometrije (lociranje mesta
radioemitera iz dve razliite take); u drutvenim nau
kama je najpre korien kao metafora za pristup u kojem
se primenjuje viestruki metod u prouavanju jednog
problema (Donald Kempbel, Alen Fisk, Robert Gamer).
Prvobitna zamisao /. podrazumevala je etiri posebna
tipa tog postupka: (a) t. podataka (primena vie tipo-

631
va i izvora podataka); (b) t. istraivaa (angaovanje
vie istraivaa i evaluatora); (c) t. teorija (primena
vie teorijskih perspektiva) i (d) m etodoloka t. (vie
metodolokih stanovita u prouavanju jednog pro
blema). U novijoj literaturi se, uz ove tipove, navode i
t. strategija za analizu podataka i tzv. interdisciplinarna
t. Logika t. poiva na premisi da pojedinani metodi
mogu da otkrivaju razliite aspekte stvarnosti, ali ni
jedan poseban metod ne moe da osvetli raznovrsnost
sveukupnih aspekata kompleksnih drutvenih feno
mena. Svaki izvor podataka, nain njihovog prikupljanja
i analize, tip istraivake strategije i teorijska perspekti
va imaju svoje prednosti i ogranienja. Zato ih treba
primenjivati komplementarno, ime se mogu iskoristiti
prednosti i umanjiti nedostaci svakog posebnog pristupa
(uzajamno se proveravaju i dopunjavaju nalazi izvede
ni iz razliitih istraivakih perspektiva). T. je nain
postizanja metodoloke svestranosti; kombinovanjem
razliitih delova iz posebnih metodolokih strategija
stvara se adekvatan meoviti metodoloki pristup. T. se
poveava pouzdanost ili valjanost istraivanja. Ukoliko
se jedna tehnika za prikupljanje podataka primenjuje na
razliite izvore podataka i pri tom se dobijaju konzistentni rezultati - to je direktna potvrda pouzdanosti studije.
Ukoliko se, pak, t. odnosi na razliite tipove podataka
(npr. kvalitativne i kvantitativne), a tim putem dobijeni
nalazi konvergiraju, onda ovakva strategija unapreuje
valjanost istraivanja.
O istraivanje, empirijsko 3 metod, kvalitativni
O metod, kvantitativni
S. uri

trite. Mehanizam razmene koji spaja kupce i prodavce odreenog proizvoda (realne aktive) ili usluge,
faktora proizvodnje (rad, kapital, zemlja, tehnologija)
i finansijskog instrumenta (finansijska aktiva). T. je
karakteristian sistem decentralizovanog odluivanja.
Privredne sisteme kod kojih je t. glavni mehanizam
koordinacije poslovnih aktivnosti miliona privrednih
uesnika nazivamo trinim ekonomijama.
U teorijskom modelu savrene konkurencije svaki
prodava individualno daje odgovore na pitanja koja
e se dobra proizvoditi, kako i u kojim koliinam a,
dok svaki kupac individualno, na bazi svog dohotka,
donosi odluke o kupovini razliitih proizvoda. Drugim
recima, u sistemu decentralizovanog odluivanja svaki
prodava i svaki kupac individualno predstavljaju ne
zavisne centre odluivanja (za razliku od bivih centralnoplanskih, odnosno naredbodavnih ekonomskih
sistema u kojima glavni koordinacioni mehanizam ini
centralnoplanski organ koji donosi sve vane ekonom

trISte

ske odluke u vezi s postavljanjem ciljeva i zadataka,

alokacije resursa izmeu privrednih uesnika i prinude
privrednih uesnika da izvravaju postavljene zadatke.
T. je zapravo jedini mehanizam povezivanja nezavisnih
centara odluivanja.
T. ima etiri osnovne funkcije:
- Informativna. T. otkriva trinu cenu koja pred
stavlja optu informaciju o odnosu ponude i tranje
za odreenim proizvodom, proizvodnim faktorom ili
finansijskim instrumentom. Na bazi cene, privredni
subjekti donose osnovne odluke koje se tiu privredne
aktivnosti.
- Selektivna. Pomou selektivne funkcije, odno
sno u procesu konkurencije meu proizvoaim a,
t. daje odgovor na pitanje kako se stvari proizvode.
T. e nagraivati i stimulisati efikasne i produktivne
proizvoae, dok e udaljaviti one neefikasne i ne
produktivne (samo najbolji opstaju). U teorijskom mode
lu savrene konkurencije, ponuai uzimaju trinu
cenu kao datu (eng. prie takers). Samim tim, oni koji
imaju nie trokove proizvodnje ostvarivae profit, dok
e se oni neuspeni, koji ne mogu da pokriju proizvodne
trokove, suoiti s gubicima. Preduzee koje podnosi
gubitke e, prirodnom selekcijom, pre ili kasnije morati
da napusti delatnost.
-A lokativna. Alokativna funkcija daje odgovor na
pitanje koja e se dobra i usluge proizvoditi. Suoeno
sa ogranienim resursima i neogranienim potrebama,
t. otkriva koji su to proizvodi i usluge za kojima po
stoji realna potreba u jednoj ekonomiji. Osnovna infor
macija na osnovu koje /. na racionalan i efikasan nain
vri svoju alokativnu funkciju je trina cena. U onim
privrednim granama u kojima cene proizvoda rastu
(viak tranje u odnosu na ponudu) javlja se mogunost
ekstrazarade, i obrnuto. Shodno tome, preduzea koja za
cilj imaju maksimizaciju profita, povlaie proizvodne
resurse iz sektora koji su u opadanju i usmeravati ih ka
sektorima koji su u ekspanziji.
- Distributivna. Funkcija distribucije daje odgovor
na pitanje za koga se proizvode proizvodi i usluge, te ko
ih troi i koliko. Odgovor na pitanje za koga u velikoj
meri daju odnosi ponude i tranje na t. faktora proiz
vodnje na kojem dolazi do primarne raspodele bruto
domaeg proizvoda. Primarna raspodela bruto domaeg
proizvoda predstavlja proces odreivanja cena faktora
proizvodnje (nadnice, zemljine rente, kamate i profiti)
na osnovu kojih njihovi vlasnici uestvuju u raspodeli
novostvorene vrednosti.
Ukratko, kao sam oregulirajui koordinatni me
hanizam u kojem vlada savrena konkurencija, vrei

trite

ove etiri funkcije, voeno nevidljivom rukom (eng.

invisible hand, metafora Adama Smita), t. usmerava
sebine aktivnosti pojedinaca u drutveno poeljne
ishode. Svaki se pojedinac stalno trudi da pronae naj
povoljniju upotrebu za celokupni kapital kojim moe
raspolagati. Dodue, on ima u vidu svoju korist, a ne
korist drutva. Ali, prouavanje vlastite koristi vodi ga
prirodno, ili, bolje rekavi, nuno do toga da najvie
voli upotrebu koja je za drutvo najkorisnija. [...] Prema
tome, kako svaki pojedinac nastoji, koliko god moe,
da upotrebi svoj kapital za podravanje domae radi
nosti i da tom radinou upravlja tako da njen proizvod
bude od najvee vrednosti, to svaki pojedinac nuno
ide za tim da godinji dohodak drutva povea koliko
god moe. Dodue, pojedinac obino ne namerava da
unapreuje javni interes, niti zna koliko ga unapreuje.
Kad radije podrava domau nego stranu radinost, po
jedinac eli samo svoju sigurnost, a kad tom radinou
upravlja tako da njen proizvod bude od najvee vred
nosti, on hoe samo svoj dobitak. Njega u tom, kao i
u drugim sluajevima, vodi jedna nevidljiva ruka da
postie cilj koji uopte nije nameravao da postigne.
Nije uvek gore za drutvo to nije bila namera poje
dinca da propagira cilj drutva. Kad on sledi svoj interes,
on esto unapreuje interes drutva delotvomije nego
kad on stvarno nastoji da ga unapreuje. Nikada nisam
video da su mnoga dobra uinili oni koji su se pretvarali
da trguju zbog javnog dobra. Dodue, to pretvaranje
nije uobiajeno meu trgovcima, i nije potrebno mno
go rei da se oni odvrate od tog pretvaranja (A. Smit,
Istraivanje prirode i uzroka bogatstva naroda, 1776).
U najoptijem smislu, ekonomisti prave razliku
izmeu (a) t. robe i usluga; (b) /. faktora proizvodnje
i (c) t. novca, hartija od vrednosti i drugih finansijskih
instrumenata.
Pored toga, /. moe biti odreeno na osnovu vrste
dobra kojim se trguje (t. zlata, srebra, elika, vune,
itarica, radne snage, kapitala, transportnih usluga
itd), homogenosti (na osnovu koeficijenta elastinosti
supstitucije, tj. s take gledanja kupaca: npr. potpuna
elastinost - puter i maslac; ili dva potpuno razliita
t. - mukih i enskih cipela), prostorno (zavisno od
trokova prevoza, karakteristika proizvoda i homoge
nosti ukusa potroaa razlikuju se lokalno, regionalno,
nacionalno i meunarodno trite) i fiziki (trgovina se
moe obavljati na fiziki odreenom prostoru kao to je
npr. pijaca ili neodreenom, tj. trgovina putem telefona,
telefaksa i elektronski).
Teorija t. pravi razliku izmeu t. na osnovu njihovih
strukturnih karakteristika, odnosno broja kupaca i pro

632
davaa involviranih u proces trgovanja. Tako se pravi
razlika izmeu trita savrene i nesavrene konkuren
cije.
T. kao koordinacioni m ehanizam u uslovim a
savrene konkurencije vodi efikasnoj proizvodnji op
timalne korpe dobara s najefikasnijim tehnikama uz
minimum utroenih resursa. U stvarnosti, neometano
funkcionisanje t. nee uvek voditi optimalnim ishodima
kada se posmatra iz ire, drutvene perspektive. etiri
najvanija potencijalna podbaaja t. koja zahtevaju
dravnu intervenciju su nesavrena konkurencija, ekstemalije, javna dobra i nepravednost u raspodeli.
Eksternalije (prelivanje) podrazumevaju, za raz
liku od trine transakcije koja je dobrovoljna, nedobrovoljnu razmenu koristi i trokova. Pod eksternalijama
podrazumevamo efekte prelivanja uinka procesa proiz
vodnje na osobe koje direktno ne kupuju, prodaju ili
upotrebljavaju odreeno dobro. Razlikujemo negativne
i pozitivne eksternalije. Negativna eksternalija koja
najvie mui oveanstvo je problem zagaenja (proiz
vodnja otpada, prljavtine, buke, guva u saobraaju itd.).
Na primer, dim iz lokalne fabrike poveava trokove
zdravstvenih usluga lokalnog stanovnitva i ienja
kua i smanjuje cene nekretnina onih domainstava koja
ne troe proizvodnju fabrike. Drava moe stati na put
negativnim eksternalijama: donoenjem i sprovoenjem
zakona koji kanjavaju zagaivae nameui im tako
trokove socijalno nepoeljnog ponaanja; nameui
visoke poreze zagaivaima; sprovoenjem potpornih
aktivnosti zagaivaima koje imaju cilj da obustave
zagaivanje (npr. drava bi mogla sm anjiti poresko
optereenje zagaivau, a za zauzvrat obavezati ga da
ugradi ekoloke filtere u svoje dimnjake).
-J a v n a dobra spadaju u pozitivne eksternalije koje
proizvode dobrobit za drutvo u celini, ali za iju proiz
vodnju nije zainteresovan privatni sektor. Najznaajniji
primeri pozitivnih eksternalija su izgradnja mree puteva, nacionalna odbrana, meteoroloka sluba, sudstvo,
obrazovanje, izgradnja svetionika na plovnim putevima itd. Osnovna obeleja javnih dobara su: njihova
potronja od strane bilo kog pojedinca ne sukobljava
se s njihovom potronjom od strane bilo kog drugog
pojedinca; niko se ne moe iskljuiti iz uivanja javnog
dobra; odluke o proizvodnji javnih dobara se donose
kolektivno.
Privatni sektor, u principu, nije zainteresovan za
proizvodnju javnih dobara stoga to je njihovu upotre
bu nemogue naplatiti svim uivaocima, tako da je
preduzee u poziciji da prisvaja samo deo dobiti. Iz
gradnju javnih dobara i finansiranje javnih projekata
drava finansira iz poreskih prihoda.

633

trite

Nepravednost u raspodeli je situacija kada t. ne hendikepirani te nisu u stanju da rade, svakodnevno

moe adekvatno da odgovori na pitanje za koga, zato to
suoavati sa opasnou umiranja od gladi ili bolesti.
su faktori koji utiu na distributivnu funkciju t., odnosno
U tom sluaju drava moe poveati pravednost u di
raspodelu dohodaka, brojni (napor, obrazovanje, nasledstribuciji dohotka: progresivnim oporezivanjem - vee
stvo, srea itd.). Drugim recima, t. je koordinacioni si
poresko optereenje visokih dohodaka u odnosu na ni
stem koji ne funkcionie po principu pravednosti, ve
ske); transfemim plaanjima, odnosno stvaranjem si
se dobra i usluge usmeravaju u pravcu dohodaka. Tako
gurnosne mree (eng. safety net) za egzistencijalno
se esto nee proizvoditi dobro za kojim postoji realna
ugroene delove stanovnitva - novana i materijalna
potreba, ve e se proizvoditi dobro za kojim postoji
pomo za stare, hendikepirane, bolesne, osiguranje ne
kupovno mona tranja. Oni koji nisu kupovno moni
zaposlenih; subvencionisanjem potronje egzistenci
u tom e sluaju ostati bez iega. Na primer, oni koji su
jalno ugroenih delova stanovnitva - bonovi za hranu,
nasledili bogatstvo imae pravo na veliki deo proizvod
narodne kuhinje, sufinansiranje zdravstvene zatite,
nje i u sluaju da nisu produktivni lanovi drutva, dok
obezbeivanje stanovanja po niskim trokovima itd.
e se oni koji su potencijalno produktivni ali ne mogu
O ekonomija, trina O konkurencija, trina
da pronau posao, ili oni koji su fiziki ili mentalno
O. Radonji

u
ubistvo. Najtee pojedinano krivino delo koje
se moe izvriti prema drugom oveku. U. spada u
nasilniki krim inalitet i oznaava liavanje ivota
drugoga od strane uinioca koji svojim injenjem ili
proputanjem injenja izaziva navedenu posledicu.
Moderna krivina zakonodavstva poznaju podelu na
(a) obino u., njegove (b) teke oblike (u. na svirep ili
podmukao nain, izvreno iz koristoljublja, osvete ili
drugih niskih pobuda, prema odreenim vrstama lica,
prema vie osoba, ili uz dovoenje u opasnost ivota
treih lica) koji su zapreeni otrijom kaznom i (c)privifegovane sluajeve (nehatno u., u. namah, edomorstvo,
a u nekim zemljama i u. iz samilosti, tj. eutanazija) kod
kojih se uinilac kanjava blae.
Re je o jednom od najstarijih zloina koji se pominje
jo u Starom zavetu, a poznaju ga i sva krivina zakono
davstva u istoriji. To je nekim autorima dalo osnova za
tvrdnju kako se radi o zloinu po samoj prirodi stvari
(prirodni zloin), jer ga odbacuju ljudi u svim vre
menima i svim drutvima. Ovakvo gledite zanemaruje
d aje u starom veku u. roba ili lana porodice od strane
vlasnika, odnosno pater familijasa smatrano njihovim
pravom (lat. ius vitae et necis - pravo da odluuju o
neijem ivotu i smrti), u koje se vlast nije meala.
U to doba, ali i kasnije, u srednjem veku, zakon je
predviao razliito kanjavanje u zavisnosti od klasne
pripadnosti uinioca i rtve. Tek u novom veku ovakva
diskriminacija je ukinuta. U pogledu kanjavanja za ovo
delo najea sankcija zapreena za njegove najtee ob
like'bila je smrtna kazna. Drave koje su ukinule ovu
sankciju primenile su dva reenja kao zamenu za kapi
talnu kaznu - jedne su je zamenile doivotnim zatvo
rom, a druge predvidele dugotrajno liavanje slobode.
Prema uporednim podacima, najviu stopu u. imao
je Tajland (25), zatim su dolazile SAD (10,5), Venecuela (9,7), Ekvador (6) i Kostarika (5,8). Nekadanja
SFRJ spadala je (sa 1,7) u zemlje u kojima je stopa bila
nia od veine drugih, ali su podaci o stopi izvrenih i
pokuanih u. (6) bili vrlo nepovoljni.

U. kao zloin otvara i pitanje linih osobina uinioca

i rtve, te specifine interakcije izmeu ovih aktera ija
je posledica smo delo. Kada je re o uiniocu, posebnu
panju nauka obraa na dve kategorije - masovne i serij
ske ubice. Prvi u jednoj prilici liavaju ivota vei broj
lica, dok drugi ponavljaju dela koristei slian nain
izvrenja. Ove druge esto je nemogue otkriti bez
stvaranja skice njihovih bitnih osobina (profajling).
U pogledu rtava u., podaci o njihovim karakteri
stikama nisu u literaturi ujednaeni. Tako su, npr., neki
autori tvrdili da su ene rede rtve ovog zloina, dok
drugi tvrde suprotno. U svakom sluaju, neke kategorije
potencijalnih rtava u. izazivaju pojaano interesovanje.
To su, pored ena, npr. deca, stara lica, osobe ija su
zanimanja opasna, ali i odreeni kolektiviteti koji su
rtve genocida, zatim ratni zarobljenici, rtve zloina iz
mrnje koji stradaju zato to pripadaju (ili ubica to samo
pretpostavlja) odreenoj rasnoj, nacionalnoj, etnikoj ili
drugoj manjinskoj grupi.
Odnos izmeu uinioca i rtve kod ovih dela poka
zuje d aje slika koju nam stvaraju produkti popularne
kulture o predatoru i sluajnoj rtvi koja se samo nala
na pogrenom mestu jedna od mnogih predrasuda u ovoj
oblasti. lako ne treba sporiti da se i ovakvi sluajevi
dogaaju, istraivanja pokazuju da se ubica i njegova
rtva u vie od dve treine sluajeva u. poznaju, a esto
je re o bivim branim ili ljubavnim partnerima. Na
ravno, ova injenica skree panju na potrebu izuavanja
posebne psihodinamike u. kao zloina.
Pored linih osobina uinoca i rtve te njihovih in
terakcija, u objanjenju etiologije ovakvih dela trebalo
bi uzeti u obzir i brojne druge injenice. Jedna od njih
je poznati problem naoruanosti nacije, koji ukazuje
da dostupnost graanima vatrenog oruja ima vanu
ulogu u objanjenju visoke stope u. u nekim delovima
sveta. Uobiajeno je da se kao takav primer navode
SAD. Takvo razmiljanje ima logike i zato su mnoge
drave, esto pod uticajem talasa moralne panike, u
novije vreme uvele ogranienja za nabavku i noenje

635
ovog oruja. Naravno da proizvoai i trgovci ovakvim
dobrima kritikuju takva reenja jer se time graanima
onemoguava samoodrana.
Jasno d a je ovakva argumentacija logian plod nji
hovih materijalnih interesa i u tom smislu ne bi im
trebalo pridavati vei znaaj. Ali, kriminolozi odavno
skreu panju na sasvim drugu okolnost koja ozbiljno
opovrgava jednostrano povezivanje mase graanima
dostupnog oruja i stope u. u datoj sredini. Re je o
dravi koja spada u red razvijenih zemalja s jednom od
najniih stopa kriminaliteta u svetu: to je Svajcarska, u
kojoj je zbog osobenog sistema odbrane graanima ma
sovno podeljeno vatreno oruje (ukljuujui i automat
sko). Zato se i ukazuje na oigledan paradoks - drava
najnaoruanijih graana u svetu istovremeno ima i
jednu od najniih stopa u.
3 kriminalitet 3 kriminologija 3 zloin
. fgnjatovi
u d ru en je [asocijacija] . Svako povezivanje ljudi
u neku celinu (grupu, organizaciju, ustanovu) kako bi
ostvarili odreenu potrebu ili interes. U sociolokom
smislu ovde su znaajne dve dimenzije: (1) razlog zbog
kojeg nastaje udruivanje ljudi i (2) nain ljudskog
spajanja. Dve su vrste razloga koji utiu na nastanak
u.: (1) nesvesni i (2) svesni. Ljudi ne moraju da budu
svesni uzroka koji dovodi do njihovog spajanja, mada
je to uvek neka potreba ili interes. To su tzv. prirodna ili
stihijska u. (poreklo ljudskih zajednica je u ivotinjskim
zajednicama). Ljudi mogu da budu, a najee i jesu,
svesni razloga svog povezivanja, pa se taj razlog
izraava kao volja za stupanjem u u. Volja predsta
vlja svestan izbor da se realizuje namera, odnosno cilj
udruivanja. Takva u. su najee svesna, voljna i ona
upravo ukazuju na specifino ljudske zajednice koje ih
odvajaju od ivotinjskih zajednica.
Prema nainu stvaranja, karakteristina su dva puta
nastanka u:. (1) spoljna prinuda ili vii razlog formiranja
u., odnosno drutvena potreba kojoj pojedinci treba da
slue, pa ona nije samo stvar njihovog voljnog i slobod
nog izbora. Takva u. su prinudne i neslobodne skupine
ljudi; (2) dobrovoljno ulaenje u w., povezivanje s dru
gim ljudima. Ljudi ne samo da su svesni razloga svoga
povezivanja ve to ine bez uticaja tue volje i spoljnog
nametanja, odnosno sopstvenim izborom. Takva u. su
slobodne skupine ljudi.
Najee razlog povezivanja odgovara nainu po
vezivanja u u. Tako, stihijskom udruivanju odgov
ara prinudno u., mada ne obavezno i uvek. Ova veza
je izraenija u sluaju voljnog udruivanja, koje je
podudarno sa slobodnim u., poto je ve u inu volje

ugled, drutveni

prisutan momenat slobode. Znaaj volje i slobode za

razumevanje udruivanja je toliki da se smatra d a je u.
rezultat samo voljnog i slobodnog udruivanja ljudi.
Postojanje volje kao temeljne odlike u. posebno je
isticao Ferdinand Tenies, koji je smatrao da ono smo
po sebi vodi povezivanju ljudi, te g aje nazivao vo
ljom za udruivanjem. Razlikovao je dve vrste volje:
organsku volju (Wessen wille), ili onu koja izvire iz
ljudskih oseanja i tako formira svest o udruivanju, te
izbornu volju (Kurwille ), ili onu koja nastaje iz sasvim
racionalnog htenja i utie na svest o stupanju u u. Prva
volja vodi stvaranju zajednice ili prisnog udruivanja
ljudi, a druga stvara drutvo , ili posredovano neintimno
udruivanje ljudi.
Sloboda stvaranja u. je u toj meri znaajna njena
odlika daje Karl Marks smatrao da bez nje ne postoji
istinsko ljudsko sjedinjenje. Sledei misao arla Furijea
i Roberta Ovena, on je razvio utopijsku viziju drutva
i, u tom sklopu, slobodnog u. proizvoaa. Ova u. su
suta suprotnost kapitalistikim u., koja su prinud
na i otuena od radnika. U u. koje sami stvaraju,
proizvoai stupaju svesno, slobodno i raspolau us
lovima i sredstvima svoga rada. Ta u. su klica izgradnje
budueg besklasnog drutva u kojem se odvija opte
osloboenje, odnosno sloboda pojedinca postaje us
lov za slobodu svih.
3 grupa, drutvena 3 institucija 3 organizacija
V. Mili
ugled, drutveni [drutveni presti]. Socioloki po
jam koji se odnosi na ocenu znaaja ili vrednosti uloge
koju neki pojedinac ima u drutvu. Drutvena uloga
predstavlja delatnost koju pojedinac obavlja u drutvu,
a ono na razliite naine procenjuje, odnosno utvruje
njenu znaajnost za funkcionisanje i opstanak drutva
kao celine. Meutim, d. u. ne zavisi samo od znaaja
delatnosti koju pojedinac obavlja nego i od toga koje
osobine on poseduje i na koji nain obavlja odreenu
ulogu. Pojedinac moe imati izvanredne osobine koje
doprinose unapreenju pojedine delatnosti, moe biti
inovativan ili genijalan u svojim delatnostima, odnosno
prosene ili nikakve osobine koje unazauju pojedine
delatnosti. Sve line osobine i naini obavljanja poje
dine delatnosti utiu na ocenu d. u.
Ocena d. u., odnosno znaaja pojedinih drutvenih
uloga je, sjedne strane, univerzalna a, s druge, poseb
na i sasvim razliita u pojedinim istorijskim tipovima
drutava, kao i u svakom konkretnom drutvu. Postoje
znaajne drutvene delatnosti, te osobine u itavom
oveanstvu koje su zajednike i bez kojih nema ni
jednog drutvenog sistem a. Pri tom, svaka oblast

ugled, drutveni

drutva ima svoje delatnosti koje su za nju bitne, kao i

oekivanja koja se postavljaju pred te delatnosti.
Ipak, i pored zajednikih crta, svaki tip drutva i
svako konkretno drutvo stvaraju svoju skalu znaaja
pojedinih drutvenih uloga, odnosno procenu njihove
vrednosti. Neki istorijski tipovi drutva vie cene
materijalne, a drugi duhovne uloge. Pri tom, neraz
vijenost i zastarelost istorijskih tipova drutva i poje
dinih drutava, kao i njihova modemost, ne podudaraju
se u pogledu vrednosti koju ona pridaju materijalnim i
duhovnim ulogama. Tako, nerazvijeni istorijski tipovi
drutava - kao to su, recimo, robovlasnitvo i feudali
zam - vie vrednuju duhovne uloge, dok razvijeni is
torijski tipovi drutava - kao to je, npr., kapitalizam
- vie cene materijalne uloge. Osim toga, postoje raz
like izmeu pojedinih duhovnih i materijalnih uloga u
pojedinim istorijskim tipovima drutava i konkretnim
drutvima. Ranije su se vie cenile duhovne uloge koje
su bile vezane za religiju, a sada one koje su vezane za
obrazovanje. Isto tako, ranije su se vie uvaavale ma
terijalne uloge vezane za stvaranje upotrebnih dobara, a
danas vie materijalne uloge koje su vezane za stvaranje
razmenskih dobara, odnosno robe.
Svaki istorijski tip drutva i pojedina drutva razliito
vrednuju pojedine osobine koje su vane za ocenu d. u.
pojedinih uloga. Raniji istorijski tipovi drutava su vie
vrednovali bioloka obeleja (snaga, mladost, starost,
pol i si. ), dok savremeniji istorijski tipovi vie cene
drutvena obeleja kao to su strunost, politiki, pravni
i kulturi poloaj i si.
Slina vrednovanju obeleja je i ocena doprinosa po
jedinaca pojedinim delatnostima. Raniji istorijski tipovi
drutava i konkretna drutva vie su cenili individualno
zalaganje kao harizmatsko, profetsko i, konano, kao
prometejsko voenje drutva, odnosno doprinos po
jedinaca, dok savremeni istorijski tipovi vie vrednuju
kolektivno, timsko zalaganje pojedinaca.
Na osnovu univerzalnosti drutvenih uloga bilo je
pokuaja da se empirijski utvrdi postoji li i u kom stepenu stalnost u vrednovanju d. u., ali se to pokazalo ipak
moguim samo kada je re o savremenom drutvu, u ko
jem je najvei deo drutvenih uloga sveden na istovetnu
vrstu. Naime, danas su skoro sve drutvene uloge vezane
za-zanimanja i obrazovanje, a to obezbeuje postojanost
njihovog vrednovanja.
Vanost d. u. ogleda se u tome to on predstavlja
znaajan sastojakdrutvene stratifikacije ili drutvenog
poloaja pojedinaca. Naime, svaka drutvena uloga ili
njihov skup obezbeuje odreeni poloaj u drutvu,
odnosno pripadnost odreenom drutvenom sloju.
Kao to istie Maks Veber (koji je, inae, pojam d. u.

636
uvrstio meu sastojke drutvenog sloja), tri su elementa
drutvenog poloaja: materijalno bogatsvo, drutvena
mo i d. u. U sklopu ove, tzv. trodimenzionalne teorije,
Veber je smatrao da raspodela svakog od nabrojanih ele
menata stvara stratifikaciju odreenog drutva. ak je
mislio da odreeni ali bitan tip elementa - kao to je,
recimo, drutvena mo - doprinosi meusobnom raz
likovanju pojedinih tipova drutva u istoriji.
Usaglaenost moi, d. u. i m aterijalnog bogat
stva (statusna konzistentnost) obezbeuje formiranje
drutvenog sloja kao odreenog tipa istovetnih poloaja.
Ne mora uvek da postoji usaglaenost izmeu navedenih
elemenata drutvenog sloja i tada nema jasne drutvene
stratifikacije. To stanje nejasnosti drutvene slojevito
sti traje sve dok se ne uspostavi saglasnost izmeu os
novnih elementa.
Neusaglaenost elemenata drutvenog sloja (sta
tusna nekonzistentnost) najee se ogleda u tome to
neka drutvena uloga moe da nosi veliku drutvenu
mo, ali bez veeg d. u. To moe da bude sluaj i s ma
terijalnim bogatstvom, jer neka drutvena uloga koja
podrazumeva veliko materijalno bogatstvo moe ali i
ne mora da nosi vei d. u. Na kraju, to moe da bude
sluaj i sa d. u. Naime, neka drutvena uloga moe imati
veliki d. u. a da ne donosi nikakvo materijalno bogat
stvo ili drutvenu mo. Ipak, najee su materijalno
bogatstvo i drutvena mo meusobno usaglaeni, jer
materijalno bogatstvo obino donosi drutvenu mo,
kao to i, obrnuto, drutvena mo obezbeuje materi
jalno bogatstvo.
3 poloaj, drutveni 3 slojevitost, drutvena
3 uloga, drutvena
V. Mili
ugovor, drutveni. U kontraktualistikim teorijama
postanak drutva se vezuje za zakljuenje d. u. od strane
slobodnih i (do tog momenta) asocijalnih pojedinaca.
Figura d. u. ima funkciju razgranienja prirodnog sta
nja, u kojem pojedince nita ne povezuje osim pri
rodnih zakona, od drutvenog stanja, u kojem se
graani dobrovoljno samoobavezuju da se pokorava
ju graanskim zakonima. Cilj d. u. je da nesputanu i
neogranienu, ali sasvim neizvesnu slobodu koja vlada
u prirodnom stanju pretvori u graansku slobodu, koja
bi bila manja, ali zato za sve graane jednaka i zatiena
dravnom silom.
Rudimenti kontraktualistike teorije postoje ve u
antici i srednjem veku. Tako, npr. Aristotel izvetava
da je sofista Likofron zastupao stanovite prema ko
jem je zakon samo ugovor, koji obezbeuje ouvanje
meusobnih prava graana, bez tenje da ga moralno

637
usavrava. U srednjem veku, Manegold Lautenbaki
takoe je zastupao stanovite da se drave zasnivaju na
ugovoru. Meutim, ugovor koji je pominjao Manegold
nije bio nikakav ugovor izmeu pojedinaca, pa ak ni
izmeu puka i vladara (ugovor o vlasti), nego se jed
nostavno odnosio na zakletvu, koju je vladar polagao
prilikom stupanja u slubu i na osnovu koje je dobijao
vlast. Poetkom novog veka Filip di Plesi-Mome i Iber
Lange afirmiu ideju da svaka drava poiva na dva
ugovora: ugovoru o ispravnoj veri (koji sklapaju Bog
i svi ljudi-vernici) i ugovoru o vlasti (koji sklapaju svi
ljudi, objedinjeni u puk, i vladar).
Svi ovi oblici transponovanja figure ugovora u
javnopravnu sferu ipak se jo ne mogu nazvati d. u. u
pravom smislu, zato to ne poivaju na pretpostavci o
slobodnim pojedincima koji (iz prirodnog stanja)
prvo treba da stvore drutvo, da bi tek onda u njemu
uredili institucije vlasti i religije. Ta ideja se prvi put
javlja kod kotskog monarhomaha Dorda Bjukenena,
iako je on jo ne dovodi do krajnjih konsekvenci. Tek
u XVII veku, u racionalistikim filozofskim sistemima
Tomasa Hobsa, Baruha de Spinoze i Dona Loka, d. u.
poinje da igra ulogu konstituensa celokupnog ljudskog
drutva. Ovi filozofi u veoj ili manjoj meri identifikuju
prirodno stanje s ratom, koje su u stanju da prevaziu
samo racionalni egoisti, tj. ljudi koji racionalno
uviaju neodrivost postojeeg stanja i zato zakljuuju
sveobavezujui d. u. Tim ugovorom oni se odriu dela
svoje slobode kako bi iveli od svog rada, u miru i si
gurnosti, zatieni pozitivnim graanskim zakonima.
Kontraktualistike teorije su postavile idejne osnove za
modemu demokratsku ustavnu dravu i najveim delom
inspirisale Englesku revoluciju ( 1688-1689), Ameriku
revoluciju (1773-1791), i prvu fazu Francuske revolu
cije (1789-1791).
O pravo, prirodno
A. Molnar
uloga, d ru tvena. Glavna analitika kategorija za
razumevanje horizontalne dimenzije drutva (njegove
funkcionalne meuzavisnosti), za razliku od drutvenog
poloaja koji se odnosi na njegovu vertikalnu dimenziju
(hijerarhijsku raslojenost pojedinaca i drutvenih grupa,
kojom je iskazano njihovo nejednako uee u raspodeli
materijalnih i duhovnih dobara i vrednosti). Ove dve di
menzije su vrlo tesno povezane. Pojam d. u. potie iz
pozorine terminologije, kao i pojam linosti ili persone
(gr. prspon, lat. persona - pozorina maska kojom se
tipiziraju dramski likovi).
Mnogi sociolozi se interesuju za oveka, pre svega,
kao za nosioca d. u. (npr. fiinkcionalizam i simboliki

uloga, drutvena

interakcionizam). Najpotpuniju teoriju d. u. razvio je Ralf

Darendorf. Prema njegovom miljenju, predmet sociolo
gije je (lat.) homo sociotogicus, shvaen kao racionalna
konstrukcija. Homo sociotogicus se definie pomou
d. u. i drutvenog poloaja, kao glavnih posrednika izmeu
pojedinca i drutva i najvanijih jedinica socioloke ana
lize.
Kao i za Emila Dirkema, za Darendorfa je drutvo neu
moljiva injenica zato to ga ne moemo izbei. Dodue,
ovek moe birati, ali je taj izbor skuen i ne moe se
izvriti mimo drutva. Priklanjajui se zahtevima drutva,
pojedinac gubi svoju individualnost a dobija drutveno
odobravanje; opirui se, pak, zahtevima drutva, on moe
sauvati apstraktnu i uzaludnu individualnost, ali e od
drutva iskusiti bolne sankcije.
Darendorfje potpuno svestan da takvo jedno odree
nje podrazumeva veliki broj dodatnih, esto diskutovanili i vrlo komplikovanih pitanja, kao to su: kako se susreta
nje pojedinca i drutva odvija u pojedinostima; kako
predodreene uloge zaista postaju deo drutvenog
ponaanja ljudi; u kakvom su odnosu homo sociotogicus
i psiholoki ovek; koje ili ta je drutvo koje slui
kao agencija za odreivanje uloga; moe li se proces
definisanja i redefinisanja d. u. tako precizrto izloiti da bi
se izostavile takve iritirajue personifikacije; kako se sna
ga oekivanja, skopanih sa ulogama, pretvara u silu koja
obavezuje; koji mehanizmi ili koje ustanove spreavaju
pojedinca da jednostavno odbaci propise o ponaanju
koje on doivljava kao irelevantne i arbitrarne itd.
U pokuaju da odgovori na ta i slina pitanja i nedou
mice, Darendorf polazi od pretpostavke da ovekov odnos
prema njegovoj d. u. nije ni sluajan ni proizvoljan, ve je
stvar nunosti i prinude. To, meutim, nipoto ne znai da
se svi ljudi uvek ponaaju u skladu sa svojim ulogama, niti
pak da ne postoji sukob izmeu razliitih uloga. Naprotiv,
mnogi problemi drutvenog ivota mogu se objasniti su
kobom oekivanja koja pripadaju odreenoj ulozi.
Pretpostavlja se da je vrenje d. u. normativno
regulisano i da e u situaciji sukoba uloga ovek, po
pravilu, izabrati onu s kojom su povezane otrije sank
cije. Poput glumca, ovek kao drutveno bie mora da
naui svoje uloge, to se postie u procesu socijaliza
cije , putem intemalizovanja obrazaca ponaanja. Da bi
postao deo drutva i, prema tome, predmet socioloke
analize, ovek mora da bude socijalizovan, tj. da se pre
obrazi u homo sociologicusa. ovek bez d. u. je entitet
koji ne postoji za drutvo i sociologiju, a ovek koji
je postao homo sociotogicus izloen je bez zatite za
konima drutva i hipotezama sociologije. Pretpostavke
i teorije sociologije ne odnose se na oveka ve na homo

uloga, drutvena

sociologicusa, dakle na oveka u otuenom liku nosioca

poloaja i igraa uloga.
U svakom sluaju, za Darenorfa su d. u. vanije
od drutvenih poloaja i one predstavljaju zahteve
koje drutvo postavlja nosiocima drutvenog poloaja,
dok drutveni poloaj oznaava odreeno mesto u
polju drutvenih odnosa koje pojedinac zauzima.
D. u. su, dakle, skupovi oekivanja upravljeni na nosi
oce poloaja u datom drutvu.
Kao kom pleks ili skup o e k iv a n ja u vezi s
ponaanjem i kao glavni element socioloke analize,
d. u. karakteriu tri bitna obeleja: prvo, kao i poloaji,
d. u. su kvaziobjektivni kompleksi propisa o ponaanju
koji su, u principu, nezavisni od pojedinca; drugo, nji
hovu posebnu sadrinu ne definie i ne redefinie ni
jedan pojedinac, ve to ini drutvo i, tree, oekivana
ponaanja povezana s ulogama obavezuju pojedinca u
tom smislu to ih on ne moe ignorisati ili odbaciti, a da
pri tom sebi ne nakodi.
D. u. se, prema tome, mogu shvatiti kao drutveno i
kulturno ureeni naini delovanja i ponaanja ljudi, na
osnovu podele rada, koji bitno odreuju njihov drutveni
poloaj i njihove drutvene odnose. Najvanijeg, u. ve
zane su za pribavljanje sredstava za ivot i obnavljanje
ljudske vrste.
Glavna socioloka obeleja d. u. bila bi: (1) one proi
zlaze iz podele rada, meuzavisne su i esto se poja
vljuju u parovima (roditelj/dete, poslodavac/radnik, pro
fesor/uenik, lekar/pacijent i si.); (2) one su sociokulturno
definisane kao sistem prava i obaveza, to omoguava
organizovano delovanje i predvianje ponaanja ljudi,
te usklaivanje i planiranje njihovih akcija na osnovu
oekivanog ponaanja svojstvenog odreenoj ulozi;
(3) d. u. se ue na vie ili manje organizovan nain, s tim
daje pripremni period za njihovo obavljanje, posmatran
u istorijskoj perspektivi, sve institucionalizovaniji i sve
dui; (4) uvek postoji manje ili vie izraen raskorak
izmeu normativnog i stvarnog u d. u., to se pokazuje i u
injenici da, ma koliko one bile normirane i kontrolisane,
njihovo individualno igranje je specifino; (5) mada,
u tom pogledu, postoje velike razlike izmeu pojedinih
drutava, d. u. se gotovo nikad ne vrednuju objektivno, u
skladu s njihovim stvarnim doprinosom opstanku i raz
voju zajednice, ve su obino neke uloge drutveno potcenjene a druge precenjene; (6) pojedinac uvek igra vie
uloga i ima potekoa da ih uskladi (npr. profesionalne i
porodine uloge), pa je sukob uloga est i nezaobilazan,
a svaki ovek, u skladu sa usvojenim sistemom vrednosti
i vlastitom ivotnom situacijom, bira reenja kojima se
taj konflikt prevazilazi ili barem ublaava; (7) u d. u. se
na osoben nain mea staro i novo, zajedniko i individu

638
alno, institucionalno i realno, to je jedan od najvanijih
inilaca njihove dinamike, pa time i dinamikih procesa
celog drutva.
O podela rada O poloaj, drutveni O ugled, drutveni
M. Tripkovi
um etnost. Pojam u. znaajno se menjao tokom is
torije. Antiki izraz u. (gr. techn, lat. ars - umenost,
vetina, u.) odnosio se na izraivanje predmeta prema
pravilima i sa odreenom svrhom, pa je obuhvatao
i zanate i neke nauke u dananjem smislu rei. Tako
shvaene u. delile su se najpre na slobodne i proste, a
potom na slobodne i mehanike. S obzirom na svoju pre
svega entuzijastiku a manje tehniku prirodu, pesnitvo
(poisis ) u helenskoj antici nije pripadalo podruju u.
Bilo je raznih pokuaja da se izvri klasifikacija
svih umenosti (duhovne, muzike, plemenite,
memorijalne, slikovne, poetske itd.), ali se tek od
renesanse poinje izgraivati svest o osobenosti nekih
slobodnih vetina, da bi u XVIII veku njihov zajedniki
princip bio pronaen u lepome. Tako se postepeno
formirao i korpus lepih ., kasnije samo u. (mu
zika, poezija, slikarstvo, vajarstvo, ples, arhitektura,
govomitvo), od kojih se oekivalo da podraavanjem
prirode izazivaju dopadanje. S romantizmom i moder
nom u. centralni pojam podraavanja biva zamenjen
pojmom originalne, genijalne produkcije, a pojam lepoga postepeno je gubio znaaj distinktivne odlike u.,
da bi s postmodernom u. ponovo povratio deo svoga
nekadanjeg statusa. Modema u. zapoela je rastakanje
tradicionalnih umetnikih kanona i konvencija, granica
rodova i vrsta, tako da su se, s razvojem tehnoloke os
nove, i korpus umetnikih vrsta i sm pojam u. neizmemo proirili i obogatili (fotografija, film, industrijski
dizajn, strip, video-art, elektronska u., hepening, insta
lacija, performans itd.). Osnovno naelo tako shvaene
u. vie nije bilo u gnoseologistiki zasnovanom pojmu
podraavanja, ve u sve vie ontoloki naglaenim poj
movima ekspresije, forme (kao oblikovanju grae),
simbola, slobodnog proizvoenja, stvaranja, igre itd.
Postmoderna u. je napustila emfatike mitove o stva
ranju, originalnosti i metafizikoj dimenziji t/., shvatajui u. kao kontekstualnu dekonstrukciju i transforma
ciju znaenja u virtuelnom svetu, kao naroito jeziko
iskuavanje sveta koje stalno preispituje sopstvene mo
gunosti i granice.
Istorija pojma u. prati promene u istoriji same u.,
kao korpusa istorijski odreenih formi akata i artefakata ije je vaenje transistorijsko. Utoliko se moe
rei d aje svaki pokuaj definisanja pojma u. u estetici
skopan s nepremostivim tekoama koje proishode iz

639
nemogunosti iznalaenja univerzalno vaeih svojstava
dijahronijski i sinhronijski nepregledno varijantne klase
tvorevina i inova koje se nazivaju umetnikim. Stoga
mnogi smatraju d a je upotreba opteg pojma u. (koji
pokriva tako razliite produkte i akte knjievnosti, mu
zike, slikarstva, vajarstva, baleta, arhitekture, filma itd.)
neopravdana, pogotovo u svetlu poodmaklog gubljenja
granica izmeu umetnikih vrsta, posebno izraenog od
ezdesetih godina XX veka.
U sociolokim istraivanjima u. polazi se od neke
eksplicitne ili pretpostavljene, uglavnom opisne ili
istorijske definicije u., ili od neke kombinacije takvih
definicija, a esto od neodreenog, dakle, metodoloki
problematinog pojma u. koji izrasta na sistematiza
ciji rasprostranjenog svakodnevnog iskustva sa svim
onim to se naziva u. Potom, sociologija poinje da
tretira pojave iz klase u. u skladu sa zahtevima poseb
nih sociolokih teorijsko-metodolokih stanovita. So
ciologija ne traga za sutinom, tajnom i metafizikom
dimenzijom u., svesna da njen teorijski i metodoloki
instrumentarij nije prikladan za istraivanja te vrste.
Sociologija se bavi samo onim to se moe smatrati
injenicom u fenomenu u. Za razliku od imanentistikog
pristupa, tipinog za tradicionalnu istoriju u., u soci
ologiji se promene stilova, kola, pravaca i orijen
tacija, kao i javljanje i gaenje umetnikih pokreta,
' objanjavaju i razumevaju uvek u vezi sa odgovarajuim
drutvenoistorijskim (duhovnim, politikim, privred
nim itd.) kretanjima. Pri tom, ne porie se da mene sti
lova mogu imati i izvesnu unutranju logiku, kao to
se ne gubi iz vida relativna autonomija u. To znai da
se osobenost u. ne svodi na socijalno, niti se vrednost
umetnikih dela dovodi u sutinsku vezu s njihovom
socijalnom dimenzijom, ali se njihovo znaenje moe
razumeti uvek iz odreenog kulturnog konteksta. Uz
to, sociologija ne tretira promene u u. kao napredak.
Napreduju tehnoloka sredstva umetnikog rada, me
njaju se stilsko-formacijske strukture ., ali u. sutinski
ne napreduje (umetniko delo jeste ili nije), i ne nestaje
sa iezavanjem epohe u kojoj je nastala, premda njena
recepcija podlee promenama vladajuih tipova senzi
biliteta, ukusa i mode. Poto pojam napretka ne vai
u oblasti u., na nju se ne mogu primenjivati ni socijalno-istorijske kategorije progresivnosti, regresivnosti,
dekadencije itd.
Tokom svoje istorije, u. je esto zapadala u katkad
podsticajne katkad razarajue krize, esto izazvane
irim socijalnim, kulturnim i duhovnim-potresima i
proishodeim formativnim zaokretima. Dubina epohalne
transformacije u. uinila je da se ve dva veka raspravlja
o problemu kraja u , kako u smislu hegelovske teze

umetnost

da u. vie ne predstavlja dominantnu formu duha, tako

i u smislu ilerovsko-markuzeovske i avangardistike
teze o ostvarujuem ukidanju u. u formi drutva kao
umetnikog dela i u poumetnienoj drutvenoj prak
si. Paralelno se odrava i teza o neophodnosti u. kao
stvaralakog i kritikog korektiva neljudske drutvene
stvarnosti, verzije ili subverzije, konstrukcije ili dekonstrukcije sveta ivota, kao neiscrpnog vrela ljudske
kreativnosti, ili izraajnosti, ili upitnosti, iju trajnost
sutinski ne dovode u pitanje ni radikalne i dramatine
promene njenih formi i drutvenih funkcija.
Kako god u. bila definisana, sociologija u njoj
uvek vidi drutvenu dimenziju, drutveni kontekst i
odgovarajui drutveni smisao, tj. razumeva je iz uvek
promenjive socijalnoistorijske perspektive. U njen po
jam stoga ravnopravno ulaze i proizvodnja i distribucija
i recepcija umetnikih dela (autor - delo - publika), pa
je za sociologiju u. ne samo korpus, ili imaginarni muzej
umetnikih dela, ve i splet posredujuih institucija u.
Pored ovog standardnog sociolokog shvatanja instituc
ija u., kao instanci koje posreduju drutvenu egzistenci
ju umetnosti, tj. omoguavaju proizvodnju, distribuciju
i recepciju umetnikih dela, u sociologiji je poznato i
shvatanje Petera Birgera, koji pod institucijom umetnosti razume status autonomije u. u graanskom drutvu,
tj. autonomiju kao institucionalni okvir njene produkcije
i recepcije i odgovarajuu epohalnu drutvenu funkciju
u. U. se u sociologiji shvata kao drutvena injenica
(fr. fa it social), a da se time ne negira njena relativna
autonomija. Stoga je i shvatanje da u. ima itav splet
istorijski promenjivih drutvenih funkcija prihvatljivo
pod uslovom da nije normativistiko, te da ne ocenjuje
vrednost pojedinih umetnikih dela na osnovu deskrip
tivno evidentiranih drutvenih funkcija. I shvatanje o
tome d aje u. samosvrhovita (fr. / art pour l art - u. radi
u.) takoe je drutvenoistorijski uslovljeno i predstavlja
reakciju na vievekovnu dominaciju normativistikog
funkcionalizma, i na svagda prisutni redukcionizam u
shvatanju drutvene dimenzije u., u kojem se u. poima
kao kopija drutvene stvarnosti, oblik drutvene svesti,
forma ideologije, i zahteva prvenstvo moralne, vaspitne,
obrazovne, propagandne ili kritike funkcije u. i njenog
socijalnog angamana, tj. konstrukcija ili dekonstrukcija u njoj otelovljenih odnosa moi i dominacije.
U kritiki obezbeenom pristupu, umetnika dela se
mogu razumeti ne samo kao oblici estetske igre, ve
kao estetski nosioci oblikovanih duhovnih sadraja, tj.
nosioci umetnikih vrednosti (tradicionalno oznaenih
estetikim kategorijama kao to su lepo, uzvieno,
tragino, komino, ljupko, runo, duboko, duhovito,
izraajno itd ). Stoga se u., kao netipina saznajna for-

umetnost

ma, moe shvatiti i kao naroita objektivacija neke vizije

sveta, pogleda na svet, pa utoliko i kao svojevrsna slika
sveta, ije deifrovanje zahteva profinjenu interpretativnu proceduru. Utoliko, u. moe biti socioloki indika
tivan izvor estetskiformativno posredovanih saznanja o
drutvu, ali ne na nivou injenica, ve na nivou smisla
interpretiranih sadrina i formi. S obzirom na ovu indikativnost, kao i na vrednosno neutralnu poziciju so
ciologije, socioloki pojam u. obuhvata, pored elitne
ili visoke u. (ija je vrednost kanonizovana u vaeim
istorijama u.), i tradicionalnu ili narodnu u., popularnu
u., masovnu u., a takoe i vrednosno problematinu
kvaziumetnost, odnosno pseudoumetnost.
O sociologija umetnosti O ki
D. Zuni
um ir krvi. Obiajnopravni institut izmirenja dveju
zavaenih porodica, bratstava ili plemena. Porodica
koja u krvnoj zavadi duguje krv, pokuava da sa
oteenom porodicom uspostavi trajni mir tako to e
na nenasilan nain biti izvreno poravnanje krvnog
duga. To poravnanje se obavlja obiajnim postupcima
i vodi u. k. Prekid daljeg vrenja osvete moe se do
govoriti ukoliko su dugovanja u krvi obostrano ista ili
ukoliko se postigne saglasnost oko materijalne i mo
ralne nadoknade. Obiajno pravo poznaje i najree praktikovanu mogunost u. k. koji se postie velikodunim
pratanjem duga porodici prestupnika.
Pretnja da i najm anji sukobi m ogu prerasti u
iscrpljujue ili ak istrebljujue borbe izmeu poro
dica, rodova ili plemena jaala je svest o potrebi da se u
drutveni ivot uvedu mehanizmi za regulaciju spornih
odnosa i prim ereno kanjavanje krenja obiajima
utvrenih normi ponaanja. Time se uz samosud (pri
vatnu pravdu, osvetu) poinje praktikovati i sporazumevanje zavaenih strana tako to se reenje sukoba
preputa osobi koja uiva poverenje obe strane koje se
obavezuju na potovanje odluke koju izabrani sudija
donese.
Inicijativu za obiajni postupak pomirenja pokree
porodica prestupnika, a sm postupak izrtiirenja se vodi
pred obiajnom institucijom narodnog suda (sud staraca,
sud dobrih ljudi, izborni sud, arbitrarni sud, privatni sud,
kod Albanaca plenija). Dakle, narodni sud ini skup
ljudi koje stranke u sporu pozivaju da po obiajima
rese neki nastali spor. Naelno, plenije mogu reavati
sve nastale sporove bez obzira na njihovu prirodu, jer
obiajno pravo ne razlikuje graansko i krivino pravo.
Brojni sastav ovih vea moe biti raznolik i uglavnom
zavisi od teine spora (6, 12 ili 24.lana). Obiajni su
dovi presuuju na osnovu obiajnih odredbi. Ako se u

640
fondu obiajnih normi ne nalazi potencijalno reenje za
neki spor, bilo je mogue presuditi ga precedentno. U
tom sluaju, jednom doneta odluka povodom nekakvog
prekraja uzee se kao precedent u presuivanju istih
delikata. Presuda e postati precedent pogotovo ako ju
je izrekao neki poznati i uvaavani sudija.
Po odredbam a obiajnog prava, narodni sud je
mogao da izrie sledee kazne: smrtnu kaznu, progon
stvo, spaljivanje kue, bojkot, unitavanje imovine,
novanu kaznu, plaanje krvnine itd. U dananje vreme,
u sluajevima krvne osvete se izrie plaanje krvnine,
a kod Albanaca na Kosovu, veoma esto, iseljenje po
rodice prestupnika.
Obiajni sud zaseda na neutralnom mestu, najee
u kui nekog od obiajnih posrednika, a u toplijim
mesecima na nekoj livadi ili u dvoritu. Uobiajeno
je da se sudovanje obavlja nedeljom, a kod Albanaca,
iz verskih razloga, nikad petkom. Stranke u sporu se
sasluavaju. Ukoliko su njihove izjave podudarne i nema
kontradiktornosti, sud se povlai na veanje i glasanje.
Meutim, ukoliko se stranke u sporu ne mogu sloiti
oko injeninog stanja, pristupa se izvoenju dokaza.
I u dananjim uslovima se za dokazivanje spornih
injenica najee koristi zakletva. Ukoliko jedna strana
iznosi injenice koje druga pobija, moe se traiti a
se ta strana zakune u istinitost svojih iskaza. Nakon
utvrivanja svih injenica relevantnih za donoenje
obiajne presude, stranke i svi posmatrai se povlae, a
presuditelji ostaju da obave veanje i glasanje. Nakon
izjanjavanja lanova suda o sutini spora i pitanju kri
vice optuene strane pristupa se glasanju. Objavljivanje
presude prati ceremonija izmirenja. Zavaeni pruaju
jedni drugima ruku pomirenja, grle se, izgovaraju rei
oprotaja (oteeni) i aljenja (optueni). U prolosti
se ceremonija pomirenja razlikovala kod raznih naroda
i bila je u velikoj meri zavisna od naina shvatanja i
doivljavanja dubine neprijateljstva. Naime, kod naroda
kod kojih se odralo verovanje u nespokoj dua ubijenih
koji nisu osveeni, izgradio se obiaj tzv. fiktivne osvete.
U. k. se sastojao u izvoenju simbolinog rituala osvete,
ime se postizalo moralno zadovoljenje oteene strane
i davanje otkupa za ubijenog, to je njegovoj porodici
davalo materijalnu satisfakciju. Iz opisa u. k. u literaturi
vidi se d a je upravo ova etapa u obiajnoj regulaciji
obilovala ritualnim ponaanjem svih koji se na bilo koji
nain u obred u. k. ukljuuju (zavaene strane, sudije,
prijatelji, kumovi). U savremenom praktikovanju krvne
osvete, meutim, nestaje najvei deo ritualnih obeleja
pomirenja. Formalni in izmirenja koji pretpostavlja
obostrano prihvaenu nagodbu oko materijalnog po
ravnanja sve vie se svodi na ugovaranje poslovnog

641

urbana aglomeracija

odnosa, koji e biti okonan ispunjenjem klauzula iz

miridbene nagodbe.
3 besa O krvna osveta
S. uri

modelom masne mrlje. Drugo naelo je razvoj u. a.

na osnovu meusobnog pribliavanja, kao posledice sa
mostalnog rasta vie gradova smetenih nedaleko jedan
od drugog. U tom sluaju govorimo o centripetalnom
karakteru kristalizacije policentrine u. a. (konurba-

upitnik. Jedno od najee upotrebljavanih sred

stava za prikupljanje podataka , pre svega onih koji se
odnose na unutranja svojstva i subjektivne osobenosti
ispitanika. U. sadri skup unapred pripremljenih pita
nja pomou kojih se, pismenim putem, stiu saznanja o
shvatanjima, stavovima i miljenjima o pojavi koja je
predmet istraivanja. U. se, pre svega, koristi u anketi,
ali vrlo esto pripremljena pitanja moe upotrebljavati
i voditelj inervjua. Prema tipu odgovora, u. moe biti sa
zatvorenim i otvorenim odgovorima. U prvom sluaju,
ispitaniku se postavljaju pitanja i istovremeno mu je
ponuen odreeni broj odgovora, a on se moe opredeliti za neki od njih. Kada je re o u. sa otvorenim odgo
vorima, ispitanik slobodno daje odgovor na postavljeno
pitanje. U prvom sluaju, lake je izvriti obradu poda
taka dobijenih pomou u., ali je zato i sloboda odgovora
ograniena i liena individulane sadrine. Kada je, pak,
re o u. s otvorenim odgovorima, efekat je suprotan, ali
je obrada podataka dobijenih na ovaj nain sloenija.
Kvantitativni, statistiki pristupi u ovom sluaju gube
znaaj. Osim toga, bez obzira o kojoj vrsti u. ili ispi
tivanja je re (intervju ili anketa), pitanja u u. moraju
da budu jasna, precizna, nedvosmislena i nesugestivna.
Posebno je vano voditi rauna o redosledu postavljenih
pitanja, pri emu je vanije imati na umu psiholoku
stranu od logike, dakle, vanije je pridobiti poverenje
ispitanika nego imati na umu logiki redosled pitanja.
2 anketa O intervju
M. Todorovi

cije).

(2)
U drutvenim naukama, ovaj pojam se koristi da
bi se oznaio proces gomilanja i integracije stanovnitva
razliitog porekla, koje potie iz raznih etnikih grupa.
Razmatrajui karakteristine odlike grada kao tipa
drutvenoteritorijalne zajednice, za razliku od seoske
zajednice, sociolozi naglaavaju heterogenost grada.
Dakle, grad kao takav moemo odrediti kao efekat
aglomeracije stanovnitva razliitog porekla i razliite
drutvene pripadnosti, okupljenog najednom prostoru.
Ipak, u praksi mnogih nauka, pa i sociologije grada,
pojam aglomeracije ostao je rezervisan za definisanje
odreenog karakteristinog tipa gradske zajednice.
Najire uzev, pojam oznaava koncentracijustanovnitva i zgrada, s bogatom tehnikom infrastrukturom, na
relativno maloj teritoriji, to za posledicu ima naroit
intenzitet korienja te gusto naseljene teritorije. Hete
rogenost i sloenost obe vrste strukture - i prostome i
drutvene - uslovljava gradski (ili velegradski) kara
kter te koncentracije. Taj proces se odvija oko jednog
centra - administrativnog i industrijskog sredita koje
obezbeuje radna mesta. U. a. se razvijaju shodno za
konu koncentracije.
Prva zabeleena upotreba ovog pojma (fr. agglo
mration urbaine) potie iz 1897. godine. Najvee zani
manje za problematiku gradskih aglomeracija poinje
u XX veku, naroito u njegovoj drugoj polovini. Treba
imati na umu da se njome, pre svega, bave geografi,
urbanisti i ekolozi; u. a. kao celine rede bivaju pred
met sociolokih istraivanja. U. a. kao urbanistika i
u rb an a aglom eracija (lat. urbanus - gradski; aggeografska pojava postaje predmet istraivanja poev
glomerare - sakupljati, gomilati). Skupljanje, gomilanje
od kraja XIX veka, pre svega, u Velikoj Britaniji i Fran
neega na odreenom ogranienom prostoru, kao i re
cuskoj, a zatim u zemljama u kojima je proces urba
zultat tog skupljanja. Isti pojam se koristi i u tehnici,
nizacije u to vreme ve bio odmakao. Nastanak u. a.
gde oznaava proces zgrudvavanja rastresite metalne
povezan je s drugom fazom urbanizacije, koja nastupa
rude u vee komade.
u razdoblju monopolistikog kapitalizma (od dvadesetih
(1)
U urbanizm u, u. a. oznaava sloeni sistem do ezdesetih godina XX veka). Zahvaljujui razvoju
naseljenih jedinica koje su zavisne od raznih mesta rada,
prevoznih sredstava, urbanizuju se prigradska i seoska
pri emu jedno od tih mesta izrazito dominira (centar
podruja u okolini centralnog grada, a kao rezultat tog
u. a.). Velike u. a. su glavna sredita mree naselja u jednoj
procesa stvara se skup naseljenih jedinica povezanih
mreom meuzavisnosti. Gradovima koji pripadaju
zemlji. Proces njihove kristalizacije ima izvesne pravil
u. a. esto nedostaju odreene ustanove (koje su smetene
nosti. Prva pravilnost moe se odrediti kao naelo cen
u sredite aglomeracije), to pogoduje svakodnevnom
trifugalnog obrazovanja u. a .. Do takvog, centrifugal
protoku ljudi, usluga i informacija unutar u. a., usled
nog i monocentrinog razvoja dolazi u sluajevima kada
se u. a. iri du glavnih pravaca transporta i tehnike
ega dolazi do drutvene, prostome i ekonomske inte
infrastrukture; u obinom govoru, to se esto naziva
gracije itavog podruja.

urbana aglomeracija
U. a. karakteriu veliina i neprestani rast niza
parametara: veliki broj stanovnika, veliki proizvodni po
tencijal, gomilanje tehnike infrastrukture i mogunosti
ulaganja. Proces prostome koncentracije industrije i pri
liva stanovnitva podstaknut je oekivanjima vezanim
za tzv. aglotneracijske koristi. Pod tim se, pored ostalog,
misli na ureivanje i optimalizaciju prostornih veza, efi
kasnije iskoriavanje specijalistikih uslunih ustano
va, efikasno korienje saobraajnih mrea, mogunost
zadovoljavanja potreba na viem nivou. Sa socioloke
take gledanja, raznovrsnost karakteristina za u. a., po
pravilu, pogoduje procesima razvoja kulture, stvaranju
uslova za formiranje stavova otvorenosti i tolerancije,
mogunosti ostvarivanja odabranog stila ivota ili iden
tifikacije sa odabranom grupom. Ipak, te mogunosti
postoje samo potencijalno. Sociolozi istiu da se u. a.,
kao oblik naselja, ne moe poistovetiti ni sa jednom
konkretnom zajednicom (u sociolokom znaenju tog
pojma). U. a. je kompleks raznolikih velegradskih, grad
skih i seoskih kolektiviteta koji, meutim, ne prerasta
u drutvenu celinu (kakvu predstavlja, recimo, optina
ili lokalna zajednica). Zajedniko korienje teritorije i
ustanova pogoduje stvaranju zajednitva u ekolokom,
ali ne i u drutvenom smislu.
Osim aglomeracijskih koristi moe se ukazati i
na aglomeracijska optereenja, odnosno negativne
efekte irenja urbanizacijskih procesa na podruja u
okolini centralnog grada. Re je, npr., o drutvenim
trokovima vezanim za procese adaptacije, o drutvenoj
destabilizaciji i opasnosti od patolokih pojava itd., za
tim o ekolokim trokovima vezanim za ugroavanje
prirodne sredine, ekonomskim trokovima vezanim za
opsluivanje funkcionisanja velike u. a. i zadovoljava
nje individualnih i kolektivnih potreba.
Broj stanovnika u prigradskim podrujim a u
svim zemljama raste bre od broja stanovnika samih
gradova. To podrazum eva postepenu urbanizaciju
prostora oko gradova, naroito oko metropola. Uzrok
toga jeste mogunost nalaenja posla, sticanja obra
zovanja, podizanja ivotnog standarda, obezbeivanja
boljih ansi za budunost dece itd. Usled toga nastaje
mnotvo urbanistikih i drutvenih problema, kao to
su odgovarajue organizovanje gradskih usluga, ost
varivanje naela uravnoteenog razvoja (izgradnja in
frastrukture, ostvarivanje naela ekorazvoja, ouvanje
kulturnog identiteta, odgovarajuih razmera itd.). Ovi
problemi su od izuzetnog znaaja svuda gde su procesi
rasta aglomeracije naroito intenzivni. Dakle, javlja se
problem ovladavanja stihijom, nastojanje da se uprav
lja procesima razvoja, da se oni planiraju. Uporedo s
porastom potreba i oekivanja gradskog ivlja rastu i

642
optereenja prostora, gradskih ustanova i elemenata
infrastrukture.
U nastojanju da ree probleme funkcionisanja velikih
u. a., urbanisti i sociolozi skreu panju da ostvarivanje
tih veoma sloenih stilova ivota treba da se rasporedi
na veem prostoru, to bi trebalo da omogui ouvanje
drutvene i prostorne ravnotee (zatita drutvenog,
prostornog, kulturnog poretka). Time bi se obezbedilo
rastereivanje centra i spreavanje prekomeme kon
centracije funkcija. S tim povezana zamisao o razvoj
noj u. a. obuhvata probleme ouvanja odgovarajue
srazmere izmeu zelenih, industrijskih, stambenih i
drugih etvrti, ime se stvjraju odgovarajui uslovi
za uravnoteivanje razvoja datog podruja. Osnovno
pravilo koje u tom procesu treba slediti jeste deglomeracija - prostorno razreivanje i prebacivanje gradskih
funkcija s prenaseljenog centra na periferne oblasti. U
praksi, to stvara najbolje uslove za formiranje optimalne
sredine.
3 grad O urbanizacija
A. Kanvinska
(prev. s poljskog I. Spasi)
u rb a n a obnova. Programi dravne pomoi na
putenim i ruiniranim prostorima centralnih podruja
velikih gradova. Pojam u. o. prvi put je upotrebljen
da bi oznaio programe drave blagostanja razvijenih
zemalja krajem ezdesetih i poetkom sedamdesetih
godina XX veka. Programi su obuhvatali obnovu
stambenih kvartova siromanih i/ili etnikih manjina u
centralnim delovima velikih gradova koje su srednji i
vii drutveni slojevi u velikoj meri napustili procesom
suburbanizacije, a pripadnici tradicionalne radnike
klase - preko programa javnog stanovanja. Naziv
u. o. koristi se da bi se naglasilo fokusiranje na gradska
podruja i socijalne grupe ije je adekvatno stanovanje
do tada bilo zapostavljeno - preko javnih institucija
(kolektivna potronja). Ovaj period u. o. obeleen je
neposrednim dravnim programima, ali i davanjem
logistike podrke autonomnim programima lokalnog
stanovnitva, kakav je bio sweat equily, program zasno
van na samoorganizovanju graana. Kratkotrajnost ovih
programa u. o. vezuje se za restrukturisanje ekonom
ske osnove kapitalistike privrede i programa drave
blagostanja od sredine sedamdesetih godina. Tada su
se dravni programi odnosili na siromana i naputena
podruja velikih gradova (urbana revitalizacija). Nji
hov cilj je redefinisan od brige o potrebama lokalnog
stanovnitva ka interesima ekonomskog rasta. Ovaj cilj
operacionalizovan je stvaranjem uslova koji bi privukli
poslovni kapital i bogato stanovnitvo (uvoenjem pore-

643
skih olakica i si.). Podrka projektima dentrifikacije
i dezindustrijalizacije postaje osnova programa u. o.
razvijenih zemalja tokom osamdesetih i devedesetih
godina XX veka.
3 dentrifikacija 3 grad 3 suburbanizacija
M. Petrovi

urbana politika. Grad predstavlja najiri okvir

za manifestacije svih sadraja politikog ivota jed
nog drutva. Istovremeno, sm grad se posmatra kao
veoma specifian drutveni fenomen u kojem se ispo
ljava najvei mogui broj razliitih interesa njegovih
stanovnika. Svi ti interesi nalaze se u sreditu politikog
ivota gradske zajednice, u neprestanoj borbi za njihovo
ostvarenje. A svi ti interesi, njihovi nosioci i same ak
cije, ine u. p.
Kako urbane sredine predstavljaju simbolike i pro
stome manifestacije drutvenih sila (Entoni Gidens), to
se u.
kao i politika generalno, definie i realizuje
na tri nivoa: globalnom, regionalnom i lokalnom. Ovaj
politiki lanac je prirodno stanje svakog drutva.
Njegovo funkcionisanje, meutim, rezultat je niza
specifinih okolnosti a pre svega generalnog drutvenog
profila i stepena drutvenog razvoja odreene sredine.
Istorijski posmatrano, u. p. postoji otkad i politiki organizovano drutvo.
Ukoliko se u. p. shvati kao proces donoenja odluka
o gradskom organizovanju i ureivanju gradskog ivota,
tada se vidi koliko je transformacija on doiveo tokom
istorijskog razvoja grada. Grad kao politika zajednica
ima razliite konstitutivne i funkcionalne elemente u
antikom, srednjovekovnom gradu ili, pak, gradu in
dustrijske epohe. Grki polis, istovremeno i kao dravna
zajednica, poznavao je razliite modalitete politikog
ureenja, odnosa, institucija i organa vlasti (skuptina,
vee, sudovi, kraljevi, gerusije) iz kojih su proizlazile
gradske politike. Politiko bie srednjovekovnog grada
na zapadu najcelovitije je opisao Maks Veber.
Razmatranje urbane preraspodele drutvene moi
ima izvesnu tradiciju i u amerikoj sociologiji grada,
ako pod tim podrazumevamo istraivanja branog para
Helen i Robert Lind iz 1929. i 1937. godine o drutvenoj
strukturi idealnotipskog Middltowna. Jasniji teorijski
okvir naznaen je tek 1956. godine, kada je Rajt Mils
obogatio socioloku teoriju novim vienjem elite
vlasti.
Zahvaljujui teoretiarima nove orijentacije, kra
jem ezdesetih i tokom sedamdesetih godina XX veka,
posebno u Francuskoj, dolazi do isticanja politikog
faktora u savremenoj urbanoj praksi. Meu najinte
resantnijim i veoma angaovanim teoretiarima istiu

urbana segregacija

se Anri Lefevr i Manuel Kastels, a potom i an Lokin.

U okvirima njihovog interesovanja, u. p. dobija nova
znaenja koja e umnogom obeleiti i razvoj urbane
sociologije. Lefevrovo definisanje celokupnog drutva
i celokupnog prostora kao mesta reprodukcije, a grada
kao pre svega centra odluivanja i potronje, otvorilo je
nov nain razumevanja proizvodnje prostora i, uopte,
politike u tom procesu. Politizacija urbanog pitanja M.
Kastelsa nalazi svoju operacionalizaciju u procesima
urbanog planiranja i pojavama socijalnih pokreta. Raz
matranju o gradu kao politikoj maini i analizama
njegovog neprestanog restrukturisanja neto kasnije
pridruie se i ameriki socijalni geograf Dejvid Harvi.
Uopte uzev, u. p. moe se posmatrati iz dva pravca:
teorijskog i empirijskog. Prvi predstavlja pokuaje da se
na nivou kumulativnog znanja o drutvenim procesima
koji se odvijaju sagleda njihova idejna utemeljenost.
Drugi je, pak, predloak za utvrivanje funkcionisanja
realnog ivota. U gradovima to znai ispitivanje uslova
i naina funkcionisanja drutvenog ivota u svim njego
vim segmentima. Najvei broj njih zadat je odreenim
politikama ili, ue posmatrano, njihovim urbanim ka
rakterom.
Na gradskoj politikoj sceni prepoznaje se sve ono
to postoji u politici na dravnom nivou: politike par
tije, grupe za pritisak, urbani pokreti i borbe, ali i ur
banisti, kao i za ivot u gradu veoma zainteresovani i
aktivni graani.
Sociologija koja se bavi u. p. analizira meusobne
veze moi i interesa i objanjava ih u okviru modela
politike prakse. Istraujui u. p. sociologija trai odgo
vor na pitanje o tome ko pokree gradove, odnosno
doprinosi razumevanju urbane moi, prati i objanjava
pojave u kojima stanovnici pokuavaju da utiu na urba
ne procese. Posebno pitanje kojim se bavi istraivanje
u. p. jeste na koji nain interesi graana mogu da se
identifikuju.
3 grad 3 interesi 3 mo
Lj. Pui
urbana segregacija (lat. segregatio - razdvaja
nje). Sadraj pojma u. s. u sociologiji grada oznaava
prostorno razdvajanje razliitih gradskih funkcija
(stanovanje, rad, rekreacija, zabava i dr.) i/ili kvalita
tivno razliitih aspekata odreenih gradskih funkcija
uz izraene razlike u socijalnom poloaju gradskog
stanovnitva. U. s. predstavlja (1) prostomu manifesta
ciju dostignute drutvene podele rada i nejednakosti
koje nastaju na njenim osnovama u gradskoj sredini,
kao i (2) mehanizam koji te podele i nejednakosti re-

urbana segregacija

produkuje i intenzivira. Prostorna udaljenost lokacija na

kojima stanovnici gradova obavljaju razliite funkcije
i zadovoljavaju razliite potrebe u bitnoj meri odreuje
njihov kvalitet ivota, posebno u uslovima neadekvatne
razvijenosti saobraaja kao vezivne gradske funkcije.
U periodu intenzivne industrijalizacije, u. s. podvr
gava se urbanistikom planiranju i regulie principom
zoninga. Metod mapiranja gradskog prostora i definisanja gradskih zona u zavisnosti od preovlaujuih
drutvenih/gradskih funkcija i njihovih socijalnih ak
tera razvijen je i u ekolokoj teorijsko-metodolokoj
tradiciji Cikake kole. Ova kola posmatra promene
u nivou i karakteristikama u. s. kao tehniku posledicu
ekonomskog razvoja. Predstavnici neomarksitikog i
neoveberijanskog teorijskog pravca posmatraju u. s. u
kontekstu produkcije i reprodukcije drutvene moi u
odreenom drutvu. Najuoljiviji i najvie prouavan
aspekt u. s. je u domenu stanovanja. S procesom dezindustrijalzacije velikih gradova razvijenih kapitalistikih
zemalja, u. s. se posmatra kao jedan od znaajnih struk
turalnih faktora koji uslovljava pojavu urbanepotklase. Ove promene kreiraju otar kontrast izmeu vrste
poslova i usluga dostupnih na centralnim gradskim
lokacijama i lokalnog stanovnitva nieg socijalnog
statusa. Njihovo ukljuivanje u dominatne ekonomske i
drutvene tokove je oteano jer su poslovi za koje imaju
odgovarajue kvalifikacije dislocirani na udaljena suburbana podruja.
3 dentrifikacija 3 geto 3 rezidencijalna segregacija
M. Petrovi
urbana sociologija, v. sociologija grada
urbanitet. Pojam potekao od latinskog izraza urbanitas (ivot u Rimu), a potom, irenjem znaenja,
poeo da oznaava moralni kvalitet onoga ko pripada
gradu, pa onda i bonton, utivost. Drugim recima,
u. oznaava ne samo utivost starih Rimljana koji su
time aticizam (utivost itelja Atike) potisnuli daleko
iza svog ., nego i, uopte govorei, svaku analognu
formu odnoenja prema drugom i drugaijem.
G. V. F. Hegel je smatrao daje u. najplemenitije
gradsko ponaanje obrazovanih ljudi, koje se ispo
ljava u tome to linosti nastupaju kao linosti, to
se i pored sve odlunosti izraavanja priznaje da je
i drugi razumna misaona linost, te to se ne sme
olako tvrditi i drugome u re upadati. Takav u. je,
smatra Hegel, najvea otvorenost, on sainjava ljup
kost Platonovih dijaloga. Zato se moe rei daje u.
plemenito gradsko ponaanje obrazovanih ljudi koje
odlikuju dijalog, tolerancija i empatija. U tom smislu,

644
u. je vie od puke pristojnosti ili drueljubljivosti, on je
zapravo izvesna otvorenost, raspoloivost da se sretnu
druge i drugaije osobe i prihvati neoekivano. S tim
u vezi, grad se moe pojmiti kao iskustvo razlike ili
mesto protektivnog multikulturalizma. Razlika bilo daje re o razlikama h ponaanju ili o kulturnim
ili etnikim razlikama - moe biti posrednik za stvara
nje uzajamnog razumevanja i saoseanja. To je ona
fuzija horizonata Hansa Gadamera, koja se moe
izraziti kao moralni krug. Razumevanje gledita dru
gih omoguava vee samorazumevanje koje, opet, sa
svoje strane poveava komunikaciju s drugima. Dijalog
ima veliku supstitutivnu mo za nasilje, iako je odnos
izmeu njih u empirijskom smislu veoma kompleksan.
Napredak dijaloke demokratije skoro uvek zavisi od
korelativnih procesa socioekonomske transformacije. U
tom kontekstu, dijaloka demokratizacija moe da bude
centralni proces formiranja graanskog kosmopolitizma u svetu kulturnih razliitosti. Razlika moe da bude
sredstvo fuzije horizonata, ali u nekim okolnostima ona
moe da bude i degenerativna. Entoni Gidens definie
degenerisanu spiralu komunikacije kao neto u ^inu se
antipatija hrani antipatijom, mrnja mrnjom.
Istorijski gledano, u. je graanska vrlina i socijal
ni ideal koji su gradski ljudi samo ponekad uspevali
da pounutre i dosegnu. Njegov antipod - nasilje - na
nesreu je znatno ea pojava.
3 grad 3 multikulturalizam 3 tolerancija
5. Vujovi
urbanizacija. Pojam u. moe se razumeti natri
naina: (1) nastanak i ekspanzija gradova; (2) proces
irenja ideja, normi i ivotnih obrazaca iz gradskih
sredita na okolne zone; (3) proces promene stila ivota
(pojava i irenje oblika ponaanja koji se smatraju
tipino gradskim).
Proces u. odvija se na vie ravni i na svakoj od njih
moe imati drugaiju dinamiku. Razlikuju se sledee
dimenzije u.: statistika (porast postotka gradskog
stanovnitva na odreenoj teritoriji); demografska (po
java demografskih pokazatelja karakteristinih za grad
- npr. prirodni prirataj ili prosena starost pri sklapa
nju braka); prostorno-geografska (stepen koncentracije
gradova na odreenom podruju); prostorno-arhitektonska (vrsta i veliina zgrada, rasprostranjenost grad
skog naina gradnje); tehnika (izgraenost tehnike
infrastrukture i pokazatelji njene iskorienosti); kul
turna (korienje kulturnih usluga i ustanova, nastanak
gradskog stila ivota, vrednosti i normi tipinih za
grad); drutvena (karakter drutvene strukture, poka
zatelji ivotnog standarda, odlike trita rada, nastanak

645
drutvenih kategorija karakteristinih za grad). Moguno
je da u. na statistikoj ili prostomoarhitektonskoj ravni
odmakne znatno dalje od u. u drutvenoj ili kulturnoj
sferi. Na razne nivoe u. primenjuju se razliiti pokaza
telji. Uzmimo, recimo, one koji se odnose na u. porodice:
gubljenje autoritarnih tendencija (porast egalitarizma),
promene u navikama i obiajima, dnevni ritam, promene
u prostornom obliku i opremljenosti kue (stana). Pored
toga, meu pokazateljima u. lokalne zajednice moemo
pomenuti: socioprofesionalnu diferencijaciju, slabljenje
drutvenih kontakata, porast kontakata sa svetom izvan
lokaliteta, nastanak gradskih ustanova ili pojavu novih
tipova arhitekture.
U procesu u. obino razlikujemo tri faze. (1) Prva
faza u. (koncentracija) bila je tesno povezana s proce
sima industrijalizacije, mada su u njoj, naravno, i drugi
inioci imali odreenu ulogu: postepeno odvajanje ljudi
od zemlje, usled promena u organizaciji poljoprivrede,
te razvoj trgovakih sredita. Meu dodatnim iniocima
moemo pomenuti kulturne promene koje su se izrazile
npr. u promenama vrednosti i linih ideala. (2) Druga
faza u. bila je suburbanizacija, odnosno seljenje pri
padnika vie i srednje klase iz gradova u prigradska
podruja. inioci koji su doprineli tom procesu su, pre
svega, specifini karakter ranih industrijskih gradova
- velika koncentracija radnikih kvartova u blizini fab
rika, nizak nivo zadovoljavanja potreba stanovnitva i
neefikasan, spor i skup sistem javnog prevoza. Grad
ski prostori suvie gusto prekriveni graevinama esto
su se pretvarali u slamove, u koje nije ulagano ak ni
zarad popravljanja uslova ivota. Pronalasci kao to
su lift, nove graevinske tehnologije, tramvaj, razvoj
prigradske eleznice i, napokon, automobil podstakli
su, s jedne strane, osavremenjivanje arhitekture u cen
tru (visoke zgrade), a s druge, tendenciju preseljenja u
prigradski pojas. Najzad, suburbanizaciji su doprinele
i kulturne promene, porast znaaja vrednosti kao to su
individualizam, nezavisnost, sloboda i preduzetnost. (3)
Trea faza u. je metmpolizacija.
U. i razvoj gradova uopte esto se povezuju s
procesima industrijalizacije. Zaista, industrija je,
naroito u XIX i poetkom XX veka, predstavljala jedan
od najsnanijih inilaca koji su uslovljavali rast grado
va. Ipak, razvoj industrije esto je dovodio do stvaranja
urbanizovanih oblasti koje nisu predstavljale gradove
u smislu vrenja gradskih funkcija, naroito onih koje
se odnose na grad kao ljudsku ivotnu sredinu. Takve
oblasti esto nisu u stanju da zadovolje individualne i
kolektivne potrebe, naroito potrebe vieg reda; one
nisu gradovi u punom smislu rei ni sa stanovita funk
cija u odnosu na okolinu, odnosno kao element irih

ustav

drutvenih, ekonomskih, kulturnih struktura. Na ovakve

sluajeve esto primenjujetno pojam defektne ili nepot
pune u.
U ranijim fazama u. gradovi su se prostorno irili,
postepeno ukljuujui u sebe okolna sela ili prigradska
naselja; taj proces je doveo do suavanja prostora sa oso
binama sela. U narednim etapama, w. prevazilazi pro
stomu ekspanziju - globalno drutvo koje nastaje ima
karakter gradskog drutva, bez obzira na to to nezanemarljiv deo tog drutva ivi u suburbanim naseljima ili,
jednostavno, bei iz grada, nastojei da spoji ono to je
najbolje u gradskom ivotu (mogunosti profesionalne
karijere, uea u kulturi, razvijenih obrazovnih ansi)
- a to danas, zahvaljujui savremenoj tehnici, moe biti
dostupno i van teritorije grada - i onoga to je najlepe
u seoskom ivotu (zajednitvo u drutvenim odnosima,
mogunost dodira s prirodom, oseanje bezbednosti).
Moda bi se moglo rei da se na taj nain na mnogim
takama sveta ostvaruje ideja Ebenizera Hauarda, ija
je osnovna namena bila da se u praksi poveu najvee
vrline grada i sela.
Savremena istraivanja u. ukljuuju, pre svega, pro
bleme metropolizacije, kao i nastanka gradova koji se
oznaavaju kao gigantski ili supergradovi (supercilis), zatim, nove inioce razvoja grada koji istiskuju
tradicionalne inioce vezane za razvoj industrije.
3 grad 3 metropolizacija 3 urbanizacija
A. Karwinska
(prev. s poljskog I. Spasi)
ustanova, drutvena, v. insitucija, drutvena

ustav (lat. constitutio - ureenje, ustrojstvo,, sa

stav, stanje). Konstitucionalni akt drave koji postav
lja osnove dravne vlasti i pravnog sistema zemlje i
utvruje osnovna prava i slobode graana. Kod nas se
taj akt naziva u., jer se ne donosi samo radi konstituisanja dravne vlasti nego i njenog ograniavanja. U.
je, stoga, i svojevrsna ustava, koja, kao kakva brana ili
prepreka, dri vlast pod kontrolom, ne doputajui joj da
postane apsolutna. Kao konstitucijalni akt, u. je simbol
nezavisnosti drave, a kao ustava vlasti on je garant
vladavine prava u dravi.
Ideja u. zaeta je u antikoj Grkoj, jer je jo Aristotel
razlikovao norme kojima se ustanovljava dravni sistem
i drutveni poredak (gr. politeia), od normi kojima se taj
sistem, odnosno poredak razrauje (nomoi). Rimljani su
dravnotvome akte imperatora nazivali (lat.) constitu
tio, a za njih se vezuje ontoloko i etimoloko poreklo u.
U formalnom smislu, u. je izveden iz povelja o pravima
u srednjovekovnoj Engleskoj, koje zapoinju Velikom

ustav

poveljom o slobodama (M agna carta Libertatum) iz

1215. godine. Njima je plemstvo ograniavalo apso
lutnu vlast monarha, obezbeujui slobode i prava za
sebe. U. dobija svoj autentian oblik tek krajem XVIII
veka s konstitualizacijom drave, ograniavanjem vlasti
slobodama i pravima ljudi. Prvi takav u. je amerika
Deklaracija o nezavisnosti iz 1776, dok je prvi takav
u. u Evropi francuska Deklaracija o pravima oveka i
graanina iz 1789. godine. Ipak, u formalnom smislu, u.
dobija svoju punu afirmaciju tek krajem XIX i poetkom
XX veka.
Pravni pojam u. odreuje se u materijalnom i f o r
malnom smislu. U irem, materijalnom smislu, . ine
pravne norme kojima se ureuju osnove vlasti i pravnog
sistema zemlje i ustanovljavaju slobode i prava graana,
bez obzira na to kako su one nastale (poveljama, dek
laracijama, konvencijama, pravnim aktima, obiajima
i si.) i kako su izraene (usmeno, pismeno, kodifikovano, parcijalno ili drugaije). U uem, formalnom
smislu, u. ini formalni, pisani opti pravni akt najjae
pravne snage. U materijalnom smislu u. je imala i ima
svaka drava. Velika veina drava ima i u. u formal
nom smislu. Ipak, postoje i drave bez takvog u. (Velika
Britanija).
Politiki pojam u. sledi principe podele vlasti i kor
pus sloboda i prava graana, kojima se delotvorno
ograniava dravna vlast, da bi se uspostavila vladavina
prava, a ne vladavina ljudi.
Socioloki pojam u. nastao je u prostoru sukobljava
nja pravnih normi i stvarnosti, odnosno pravnog sistema
i pravnog poretka. On se razlikuje od proklamovanog
u., jer ne sledi projektovane, ve stvarne, faktike,
dejstvujue odnose u jednoj zemlji.
Ustavna materija (lat. materia constitutionis) obuh
vata dve oblasti: dravnu vlast i civilno drutvo. U prvu
oblast spadaju: organizacija dravne vlasti, obrazovanje
i nadlenost organa vlasti, izbor, odnosno imenovanje
i razreenje nosilaca vlasti, odnos organa vlasti u nji
hovoj horizontalnoj i vertikalnoj podeli, akti organa
vlasti. Drugu oblast ine naela i institucije kojima se
oblikuju ekonomija, kultura, politika i ostale socijalne
funkcije drutva, kao i korpus sloboda i prava graana.
Ova ustavna graa se u pisanim u. sintetizuje u pravne
norme (lanove ili paragrafe) i sistematizuje u delove,
odeljke, glave i dmge jedinice njegove strukture. Ona
ini normativni tekst, koji je sedes m ateriae u. Ali,
njemu obino prethodi preambula (u jednoj dugoj
sveanoj reenici), kojom se saoptavaju motivi, ciljevi
i vizije u. Strukturu u. ine i amandmani kojima se on
menja ili dopunjuje.

646
S obzirom na ovakvu sutinu i sadrinu, u. je stoerni
pravni i ideoloko-politiki akt. U prvom svojstvu, on je
najvii opti pravni akt zemlje, iz kojeg nastaje itav njen
pravni sistem. Zato s njim moraju da budu usklaeni
svi ostali opti pravni akti (zakoni, podzakonski akti,
kolektivni ugovori, drugi opti akti). U. se konstituie
drava. On je, stoga, proizvod suverenosti naroda koji
dravu stvara. Zakon i svi drugi opti pravni akti su
proizvodi vlasti ustanovljene u. Zato u. ima primat
nad zakonom i svim drugim optim aktima u pravnom
sistemu zemlje. U drugom svojstvu, on je ideolokopolitika povelja kojom se izraavaju odreene filo
zofske, politike, socioloke, ekonomske i druge ideje
o dravi i drutvu. Zato je on i programska deklaracija
za budunost.
U. se razvrstavaju na razliite naine. Klasina
podela (D. Brajs) poznaje: pisane i nepisane u., kodifikovane i nekodifikovane u. i vrste i meke //. Pisani u.
imaju formu opteg pravnog akta (postoje u najveem
broju drava). Nepisane u. ine ustavni obiaji (Velika
Britanija). Kodifikovani u. su pisani ustavi izraeni u
jednom aktu (postoje u veini drava). Nekodifiko
vane u. ini vie akata (Izrael). Meki u. mogu da se
menjaju u obinom zakonodavnom postupku (Sin
gapur). vrsti u. mogu da se menjaju samo u poseb
nom postupku i pod naroitim uslovima (Srbija, 1990).
Klasina podela (K. Leventajn) razlikuje normativne,
nominalne i semantike u. Normativni u. su prilagoeni
drutvenoj stvarnosti i zato se ostvaruju. Nominalni u.
nisu prilagoeni stvarnosti i zato se ne ostvaruju, ve
postoje samo po imenu. Semantiki u. su normativni, ali
ne doputaju nikakvu promenu postojeeg stanja.
O drava O drava, ustavna O pravo, ustavno
Z. [voevi
usvojenje [adopcija ]. Poseban oblik zbrinjavanja i
zatite dece bez roditeljskog staranja koje se primenjuje
u sluajevima kada ne postoji mogunost da se dete raz
vija i socijalizuje u porodici svojih biolokih roditelja.
Bez roditeljskog staranja smatra se dete koje nema ive
roditelje, iji su roditelji nepoznati i nestali, ili iz bilo
kojih razloga, povremeno ili trajno, ne izvravaju svoju
roditeljsku funkciju. U. je pravna ustanova kojom se
formira roditeljski odnos izmeu tueg deteta ( usvojenika) i punoletne osobe (usvojitelja ), a pojedine dimenzije
u. normiraju se i razrauju porodinim pravom. Pravno
je regulisan i status usvojitelja - poev od branog sta
tusa, godina starosti, pa do procedure kojom se reguliu
njihove adoptivne sposobnosti. Zakoni reguliu razne
vrste u. i uglavnom razlikuju dva vida: (a) nepotpuno w.,
koje ne utie na prava i dunosti (prirodnih) roditelja de-

647
teta i (b) potpuno u., koje je slino roditeljskom odnosu,
jer se njime stvara odnos srodstva i sva prava i dunosti
koje postoje izmeu roditelja i dece. Razliit je i odnos
prema godinama deteta za nepotpuno i potpuno u. (ug
lavnom se za potpuno u. predlau mlaa deca koja se
lake i bolje adaptiraju na nove roditelje), odnos prema
roditeljima (kod potpunog u. uglavnom su stroi kriterijumi u vezi s liavanjem roditeljskog prava) i raskidu
u. (npr. nepotpuno u. moe se u odreenim situacijama
raskinuti, dok je potpuno tt. uglavnom neraskidivo).
Da bi u. moglo biti zasnovano, ovaj odnos treba
da titi interes deteta i potuje njegove emocionalne i
razvojne potrebe, jer je dete koje se usvaja u sreditu
interesa. U. je podoban nain zbrinjavanja dece liene
roditeljskog staranja ukoliko novi roditeljski odnos
moe usvojeniku da nadoknadi porodini odnos. Dru
ga strana usvojiteljskog odnosa su usvojitelji, njihovi
motivi, potrebe i sposobnosti da u novom odnosu na
doknade ili proire svoj roditeljski odnos. Procedura
se usmerava na utvrivanje podobnosti i uspenosti u.,
a uporedna analiza linosti i potreba deteta kao i us
vojitelja u savremeno organizovanoj socijalnoj zatiti
preputena je strunim slubama (struni tim je ug
lavnom sastavljen od psihologa, pedagoga, socijalnog
radnika i pravnika), koje treba da predloe izbor adek
vatnih parova, odnosno ispitaju socijalnopsiholoku
podobnost usvojenika i usvojitelja za u. Osnovne faze
u. koje u savremenom sistemu porodinog blagostanja
organizuju institucionalizovani oblici brige o porodici
su: otkrivanje dece i usvojilaca, evidentiranje roditelja,
drutvena zatita prirodnih roditelja, utvrivanje po
dobnosti deteta i usvojilaca za ., organizovanje u.,
sprovoenje ina ti., rad posle zasnivanja u., praenje
i pruanje pomoi usvojenoj deci i usvojitelj ima, kao i
ponitavanje u. u sluajevima neuspenog odnosa.
Poznati su razni oblici u. Tradicionalni oblik //., koji
je poznat u mnogim kulturama, odvija se u krugu ue
ili ire porodice u kojem usvojitelji usvajaju dete svojih
bliih ili daljih srodnika. Savremeni oblici u. razlikuju
se u zavisnosti od kultumoistorijskih uslova, porodinih
vrednosti i od modela drutvene strategije prema po
rodici, planiranju porodice, a posebno u odnosu na nain
organizovanja socijalne zatite dece.
U. sadri duboke etike, socijalne, psiholoke
i pravne nedoumice. Koje kriterijume usvojiti u
utvrivanju podobnosti dece za u., u kakvom je odnosu
u. s drugim oblicima deije zatite (smetaj u ustanove,
razni oblici hraniteljstva, porodini smetaj)? Kada je
re o buduim usvojiocima postavlja se pitanje njihovog
branog statusa, porodine strukture i ciklusa, a naroito
njihovih personalnih, pre svega, emotivnih osobina i

utopija

motiva za u., kao i drugih karakteristika, prema kojima

se odreuje njihova podobnost da zamene prirodnu
porodinu grupu.
O detinjstvo O roditeljstvo O socijalna zatita
M. Parun-Kolin
utilitarizam (lat. utilitas - korist; utilis - koristan).
Filozofski pravac koji korist i korisnost proglaava
vrhovnim moralnim naelom i ciljem svakog svesnog
i svrhovitog delanja. Kao etikofilozofska orijentacija,
u. se pojavio u Engleskoj u XVIII i XIX veku. Osniva
i jedan od glavnih predstavnika u. bio je Deremi Ben
tam, a dalje su ga razvili Dejms Mil i njegov sin Don
S. Mil. Polazei od toga daje najvii cilj oveanstva
najvea srea za najvei broj ljudi, Bentam je tvrdio
daje zadatak zakonodavca da uskladi opte i posebne in
terese. Rukovoen naelom o ispravno shvaenom in
teresu, a apsolutizujui temeljne vrednosti graanskog
drutva, on je traio reforme njegovih institucija, ali
tako da se ne dovedu u pitanje osnove na kojima poiva
to drutvo.
v
Postoje dve glavne struje u. u etici: individualistika,
koja smatra daje svrha moralnog delovanja korist i do
brobit pojedinaca, te kolektivistika, koja tu svrhu vidi
u optoj dobrobiti, odnosno srei svih, ili drutva u
celini. Kao jedan od dominantnih vrednosnih stavova i
praktinih ivotnih orijentacija modernog doba, u. sve
postojee, to znai stvari, ali i ljude i odnose meu lju
dima, vidi prvenstveno u kategorijama korisnosti, isko
ristivosti i neposredne praktine upotrebljivosti. Iako
je u trenutku pojavljivanja odigrao nesumnjivo pozi
tivnu ulogu u borbi protiv ondanjeg konzervatizma,
u. je ipak - svodei ljudski svet na odnose uzajamnog
iskoriavanja - ne samo taj svet znatno osiromaio,
ve je i dodatno osnaio postojee tenje da se ostvari
potpuna prevlast stvari nad ljudima, kao i postvarenosti
u drutvenim odnosima.
O interesi
M. Tripkovi
utopija (gr. ou - ne; topos - mesto). Etimoloki,
mesto kojeg nema, to se ponekad prevodi i kao
nemesto ili nigdina. Neologizam je, u naslovu svoje
knjige Utopija (1518), prvi upotrebio Tomas Mor. Ve
u podnaslovu dela, prvobitno objavljenog na latinskom
(O najboljem ureenju drave i o novom ostrvu Utopi
ji), sadrana je i najsaetija definicija u. Tim izrazom
otad se oznaava svaka zamisao o idealnom dravnom,
odnosno drutvenom ureenju. U. je imaginarna pred
stava neostvarenog, najee i neostvarivog socijalnog
poretka. Kao matarija ili duhovna igrarija, ona je izraz

utopija

davnanje ovekove tenje da, makar i u mislima, tj. u

onome to bi moglo biti, nadie nesavrenu datost i zasnuje eljeno stanje jednakosti, slobode, pravde, sree,
ljubavi, sveopteg sklada i/ili kakve druge uzviene
vrednosti. Bez obzira da li idealno stanje projektuje u
prolo ili budue vreme (zlatno doba, stanje nevino
sti, izgubljeni raj, hiljadugodinje carstvo) ili,
pak, u prostor (udaljeno ostrvo, kraj sveta, nova Atlantida, opasani grad, grad na brdu), u. uvek podrazume
va smelu selidbu u onoslranost. No, iako u anrovskom
smislu spada ufiction, ona je najee i izokrenuta slika
postojeeg {faction), utoliko to, na otvoren ili uvijen
nain, podvrgava osudi nesavrenu stvarnost u ijem
okrilju nastaje.
Elementi utopijske misli susreu se u svim istorijskim razdobljima i u razliitim oblastima duhovnog
stvaralatva - u mitologiji, religiji, filozofiji, politikoj
misli, socijalnim uenjima, knjievnosti, umetnosti.
Budui daje gotovo svim tim projekcijama zajednika
tenja da se pomno reglementiraju sve oblasti sva
kodnevnog ivota, pojedine u. mogue je meusobno
sravnjivati s obzirom na odreeni broj neizostavnih
toposa: odnos izmeu pojedinca i zajednice; organiza
cija politike i upravne vlasti; stupanj samodovoljnosti
zajednice; nain legitimizacije poretka; ustrojstvo
drutvene hijerarhije; oblik svojinskih odnosa i stav
prema novcu i materijalnom bogatstvu uopte; nain
proizvodnje, razmene, raspodele i potronje ekonom
skih dobara; nain ureenja odnosa izmeu mukaraca
i ena, tj. vrsta braka i porodice; nain vaspitanja i obra
zovanja dece; nain odevanja, stanovanja i prostornog
ureenja naselja; odnos izmeu grada i sela; raspored
korienja slobodnog vremena; nain zadovoljavanja
kulturnih i umetnikih potreba itd. No, poto je tenja
za ostvarenjemjednakosti meu ljudima najei motiv
tvoraca utopijskih zamisli, presudna mera u njihovom
meusobnom poreenju ostaje udeo koji je osta
vljen individualnoj slobodi. Ovo pitanje najee biva
rtvovano zarad ostvarenja to savrenijeg egalitarizma,
pa se esto smatra da u., ak i one najstarije, postavljaju
obrazac modernog totalitarizma.
Rodonaelnikom anra moe se smatrati Platon, koji
je u svojoj Dravi izgradio prvu komunistiku uto
piju. U toj idealnoj zajednici - kojom, uz pomo uvara,
vladaju filozofi - za prva dva povlaena stalea sve je
zajedniko: ukinuti su privatna svojina, brak i porodica,
a vaspitanje dece je preputeno dravi koja brine o svim
oblastima ivota. Pravinost, kao najvie dobro, ogleda
se u strogoj podeli rada na osnovu uroene sposob
nosti (zlatni, srebrni i bronzani ljudi). Drava je
uzdignuta iznad svih pojedinanih ili grupnih interesa i

648
postoji sebe radi. Platonova oda kolektivizmu ostala
je zadugo uzor mnogim kasnijim utopistima, pre svega
neoplatonistima, poput helenistikog filozofa Plotina ili,
pak, poznorenesansnog mislioca Franje Petria (Franciscus Patricius), autora knj iice Srean grad.
U meuvremenu, utopijska misao zadobija u
hrianskoj eshatologiji mono doktrinarno uporite:
nada u spasenje na onome svetu, u hiljadugodinjem
carstvu nebeskom, poiva u samoj osnovi nove religije.
Drava boija sv. Avgustina, u skladu s manihejskim
dualizmom crkvenog oca, olienje je svega dobrog, za
razliku od drave zemaljske, utoita svega zla. Kada se,
u srednjem veku, postoje Rimokatolika crkva uveliko
izneverila nadanja brojnih vernika, prvobitan Hristov
utopijski nauk izvrgao u ideologiju, stvoreno je plodno
tle za raanje itavog niza hilijastikih (milenaristikih)
sekti: hiljadugodinje carstvo Hristovo ima biti us
postavljeno ve na zemlji. Tajne bratovtine i sekte
zagovarale su radikalne utopijske projekte, pa su, ohra
brene protestantskom reformacijom, esto pokuavale
da i u delo sprovedu svoj jeretiki san (npr. Minsterska
komuna, tj. Novi Jerusalim, 1534-1535).
Novovekovne u. silaze, na neki nain, s neba na zem
lju. One vie nisu toliko vapaj za ostvarenjem onostranog ranohrianskog ideala koliko poziv na ostvarenje
ovozemaljske socijalne pravde. Nadahnute su, sjedne
strane, u svojoj narativnoj formi, izvetajima ranih
kolonizatora, misionara i putopisaca koji pripovedaju o
prekomorskom raju i blaenstvu koje tamo vlada (npr.
Okeanija Dejmsa Haringtona, 1656); s druge strane,
pak, one nastaju u suoenju s pogubnim socijalnim,
moralnim, politikim itd. posledicama prvobitne aku
mulacije kapitala. Uostalom, i sm Mor je - pre nego
to e pripovest o svom novom ostrvu staviti u usta
moreplovca Rafaela Hitlodeja - prvi deo knjige posve
tio analizi svoga doba, kada su ovce pojele ljude. Ide
alno dravno ureenje koje on podrobno opisuje sadri
mnoge od ve pomenutih utopijskih toposa, ali se kada je re o glavnoj aporiji toga anra, naime o odnosu
izmeu slobode ijednakosti - smeta odluno na stranu
ove potonje (Svi su izloeni pogledima sviju). Jo
je represivnija u. Tomaza Kampanele, kalabrekog do
minikanca koji u svome Gradu sunca (1623) sumornim
bojama slika jednu asketsku monaku republiku, opasa
nu zidinama na vrhu zabaenog brda. Re je o nekoj
vrsti prosveene teokratije, ipak nezavisne od Crkve,
kojom vlada Razum, uz pomo Mudrosti, Moi i Lju
bavi. Tek je ovde sloboda pojedinca sasvim potisnuta
u korist jednakosti i jednoobraznosti u siromatvu: na
delu je ona pravilna podela bede o kojoj e mnogo

649
kasnije, kao o primitivnom komunizmu, govoriti Karl
Marks.
Nov i snaan zamah utopijskoj misli dalo je prosvetiteljstvo. Ideja o uroenom i neotuivom prirod
nom pravu svih ljudi nadahnjivala je brojne mislioce.
Takvo izgubljeno stanje blaenstva, u kojem jo nema
izopaenosti to ih poraa civilizacija, an-Zak Ruso
projektuje u davnu prolost. U Raspravi o poreklu i os
novama nejednakosti meu ljudima ( 1755) i Drutvenom
ugovoru (1762), on u privatnoj svojini vidi izvor svih
zla modernog doba. Za razliku od svojih prethodnika,
Ruso ulae veliki napor ne bi li meusobno pomirio ide
ale (socijalne) jednakosti i (politike) slobode. Moda
je i zato njegovo delo intrinsino protivreno - nabijeno
liberterskim i, u isti mah, egalitaristikim zahtevima. U
sklopu prosvetiteljske misli nastaje i Morelijev Zakonik
prirode (1155), delo pisca kojem se ni puno ime ne zna,
pa se autorstvo te izrazito egalitaristike u., u kojoj je pri
vatna svojina osuena u svetlu razuma, katkad pripisuje
Deni Didrou. Slinog je prirodnopravnog nadahnua, ali
proeto snanim hrianskim moralizmom, delce opata
Gabrijela Mablija O pravima i dunostima graana,
objavljeno posthumno, 1789. godine.
Posebno poglavlje u istoriji utopijske misli predsta
vljaju modeme socijalistike i komunistike u. Ovde je
podsticaj koji dopire iz drutvene zbilje vie nego jasan:
re je, sjedne strane, o Francuskoj, a s druge o industri
jskoj revoluciji. Prva, buroaska revolucija, izneverava
nade sankilota koji krilaticu jednakost, bratstvo, slobo
da tumae u dosledno egalitaristikom kljuu. Druga
revolucija, pak, sprovedena na korist kapitalista, poraa
proletarijat, tu novu, opasnu klasu. Revolucija se jo
nije estito ni uspokojila, a ve nastaju prve radikalne
utopijske zamisli modernog doba, esto pretoene u
politike pokrete. Takvi su Plebejski manifest Graha
Babefa (1795) i njegova Zavera jednakih, kao i Mani
fest jednakih SilvenaMareala(1796). Tzv. babuvistiki
pokret opstao je i posle smaknua narodnog tribuna
na termidorskoj giljotini, u spisima i delima njegovih
slebenika, kao to je bio npr. Filip Buonaroti, autor Zavereza jednakost ( 1828). U svim tim projektima glavni
izvor svih socijalnih nepravdi ostaje privatna svojina i
na njoj zasnovana eksploatacija radnitva koje tek traga
za svojim klasnim identitetom.
Prvi ozbiljniji pokuaji teorijskog zasnivanja novog
drutvenog poretka povezuju se sa imenima modernih
socijalista-utopista. Anri de Sen-Simon, koji u isti mah
slovi kao pretea marksistikog socijalizma i dirkemovske pozitivne sociologije, zalagao se u svojim deli
ma za uspostavljanje jednog tehnokratskog industrijskog
sistema u kojem e vladavina nad ljudima biti zame-

utopija

njena vladavinom nad stvarima. Radikalizujui sociokratiju svoga uitelja Ogista Konta, on je nastojao
da pomiri interese ranog proletarijata i mlade buroazije,
tih jedinih proizvoakih klasa u modemom drutvu
(Borba pela i strljena, 1819; Katehizam industrija
laca, 1823. itd.). ari Furije bio je, moda, najslobodoumniji mislilac u toj struji. Njegovi falansteriji nisu
samo zajednice rada koji oslobaa i razotuuje nego
i komune u kojima vlada emocionalna bliskost meu
njihovim lanovima. Furijeova Teorija etiri pokreta
( 1808) mea vina je matarija o drutvu organizovanom
po socioprofesionalnim asocijacijama i dalekovidih
nagovetaja zahteva za ne samo klasnom nego i polnom, generacijskom i svakom drugom ravnopravnou.
Robert Oven bio je, ipak, najpraktiniji, pa se nije libio
da svoj Nov pogled na drutvo (1812-1814), zasnovan
pre svega na platonistikoj ideji vaspitanja, pokua
da pretoi u delo, investirajui uzalud sopstveni kapi
tal u organizovanje komunistikih radnih zajednica u
kotskoj i SAD. No, svim tim kanonskim preteama
naunog socijalizma zajedniki je permisivniji stav
prema privatnoj svojini: ona ne biva ukinuta ve je na
razliite naine ograniena.
Zlatno doba utopijske misli zavrava se etrdesetih
godina XIX veka, u delima Pjer-ozefa Prudona (ta
je svojina ? / 1840/), Etjena Kabea (Put u Ikariju, 1842),
Pjera Lerua (Plutokratija ili vladavina bogatih, 1843)
i ostalih, pre svega francuskih socijalista. Odluujui
udarac tom popularnom anru zadae na teorijskom i
ideolokom planu Marks, a na praktinom Revolucija
1848. godine, lako se - naroito u svom mladalakom
razdoblju - velikim delom oslanjao na naslee
francuskog utopijskog socijalizma, Marksu je-bilo
posebno stalo da raskrsti sa svim tim prvarnicama
budunosti. Njegov socijalizam, zasnovan na istorijskomaterijalistikoj metodi, navodno je nauan a ne
utopijski. Vie nije re o matarijama usamljenih umova,
maglovitim projektima o boljem i pravednijem drutvu,
pokuajima da se monici ubede u potrebu reformisanja
socijalnih i ekonomskih prilika. Marksov komunizam
bie ostvaren nasilnim sredstvima, silom istorijske
nunosti - kao najzad reena zagonetka istorije
(Ekonomsko-filozofski rukopisi, 1844). Socijalna u. se
u toj viziji preobraa u proletersku revoluciju. Guenje
u krvi ustanka parikih radnika u junu 1848. godine
oznaava i kraj utopijskog socijalizma, bar u njegovom
klasinom razdoblju.
Marksovi pokuaji da svojim naunim socijaliz
mom monopolizuje utopijsku misao nisu za njegova
ivota uvek uraali plodom, o emu svedoi prevlast
prudonista u Parikoj komuni 1871. godine. No, kruto

utopija

shvaenu marksistiku u., osloboenu njenih izvornih

humanistikih sastojaka, grubo e u prolom stoleu
nastojati da u delo sprovedu najpre ruski boljevici, a
potom i njihovi fanatini sledbenici na razliitim stra
nama sveta. Takva istorijska kompromitacija utopijske
misli otvorie prostor za raanje novog knjie vno-filozofskog anra - antiutopije. Jevgeniju Zamjatinu (Mi,
1924), Oldosu Haksliju (Vrli novi svet, 1932), Dordu
Orvelu (1984, 1949), kao i brojnim drugim piscima na
raspolaganju e stajati vie nego dovoljno iskustvene
grae koja govori o nasilju primenjenom da bi se u delo
sprovela klasna, nacionalna ili rasna u.

650
Najzad, antiutopija vie nee biti, poput tradicionalne
u., stanje kojem se tei nego stanje koje, u boljevizmu

pa onda i faizmu, samo to nije ostvareno. Antiutopija

je izokrenuta slika ., znak gubitka nade. Pa ipak, upr
kos pitanju nije li vreme da se kraju ideologije (Dani
jel Bel) i kraju istorije (Frensis Fukujama) pridoda
i kraj w., za mnoge socijalne mislioce i drutvene
pokrete u prolom stoleu ostae privlana ona paradok
salna parola parikih studenata iz maja 1968. godine:
Mi smo realisti, zahtevamo nemogue!.
O ideologija O jednakost, drutvena
3 pravda, socijalna
A. Mitnica

V
varijabla \promenjivci). Uobiajen naziv za sluajnu
pmmenjivu. U uem statistikom smislu to je numerika
funkcija koja svakom ishodu statistikog eksperimenta
pridruuje jedan realan broj. U irem smislu, v. je bilo
koji atribut ili karakteristika koja se menja, varira, ili
koja moe biti iskazana razliitim vrednostima ili kate
gorijama. Primer numerike v. moe biti teina (20 kg,
32 kg, 154,16 kg itd.), a primer kategorijalne (ili nomi
nalne) v. moe biti religijsko opredeljenje (pravosla
vac, katolik, budista, ateista, ostalo itd.). Pored toga, v.
se dele na prekidne i kontinuirane. V. je prekidna ako
moe uzeti konaan broj izolovanih vrednosti ili pre
brojivo mnogo vrednosti. Primeri prekidnih v. su broj
maloletnih prestupnika u jednom gradu, broj trajkova
u toku jedne godine, broj lanova domainstva i si. V.
je kontinuirana (neprekidna) ako moe da uzme bilo
koju vrednost u nekom intervalu izmeu dve vred
nosti. Broj vrednosti koje moe uzeti kontinuirana v. je
beskonaan. Primeri kontinuiranih v. su: visina, teina,
vreme potrebno za obavljanje neke operacije. U stvar
nosti, pojave koje se mogu iskazati v. podlonim merenju najee su po svojoj prirodi kontinuirane, ali ih
zbog nesavrenosti memih instrumenata najee iska
zujemo kao prekidne, tako da nam je realnost najee
predstavljena prekidnim podacima (koliinu vode koju
popijemo obino emo registrovati kao npr. pola litra,
dve ae, 15 gutljaja i si.).
3 matrica podataka 3 meme skale
5. Cveji
varo (ma. varo). Izraz preuzet od maarskog vr
(grad, tvrava), najpre u Bosni u XV veku, da bi se po
tom proirio na Srbiju i Balkan, sve do Egejskog arhi
pelaga. Upotrebljavan je naizmenino sa oznakama trg,
mercato (ital.), Burg (nem.), a kasnije se koristi u znae
nju trgovakog ili zanatlijskog naselja, nasuprot gradu
kao utvrenju ili utvrenom naselju. U drugoj polovini
XV veka varoanin kao stanovnik varoi suprotstavlja

se itelju sela - seljaninu. Izraz v. je i danas prisutan u

naem jeziku i toponomastici.
3 grad 3 naselje 3 selo
S. Viijovi
vasp itanje. Sistem intencionalno usmerenog
delovanja na formiranje pojedinca. Moderni pojam v.
potie iz novovekovne racionalistike i prosvetiteljske
filozofije. U skladu sa optimistikom antropologijom na
kojoj ova poiva, pojam v. izrasta kao ideja o praksi in
dividualne samorazvojnosti ljudske sutine u prirodnom
kontekstu. Cilj v. je shvaen kao emancipacija iste
ljudskosti - ostvarenje prirodne sutine oveka koja
je u antagonizmu s drutvom. Emancipatorska ideja
v. obeleila je XVIII vek - vek pedagogije. Tokom
XIX veka ovakva zamisao v. gubi na snazi ustupajui
mesto nadolazeem pojmu socijalizacije kojim se teilo
mirenju antagonizma izmeu oveka i drutva.
Integralna definicija pojma v. odnosi se na oblik
drutvene prakse zasnovan na sistemu ciljnoracionalnih aktivnosti usmerenih ka formiranju linosti. Ove ak
tivnosti su u skladu s postavljenim ciljevima na nivou
diskurzivne svesti. Sistem aktivnosti koje ine praksu v.
odlikuju sistematinost, metodinost i organizovanost.
Vaspitno delovanje je usmereno ka formiranju linosti
sa odreenim osobinama. Kao ciljevi v. postavljaju
se poeljne osobine linosti, vrednosti, stavovi, mo
ralni kodeks i si. V. se posmatra kao delovanje nekih
drutvenih inilaca na sve aspekte linosti (Sneana
Medi). Prema klasinim stanovitima, kao cilj v.
postavlja se razvoj ukupnih potencijala ljudske linosti,
pa se, u tom smislu, na v. gleda kao na emancipatorsku delatnost. Budui da je praksa v. u velikoj meri
drutvenoistorijski uslovljena i zasnovana na vrednosno
opredeljenim ciljevima, v. manje predstavlja razvoj in
dividualnih potencijala pojedinca, a vie deluje u pravcu
njegovog prihvatanja odreenog drutvenog poretka.
Praksa v. obuhvata delatnosti koje se razlikuju
prema nosiocima i po sadrajima, pa se tako gjpyori o

vaspitanje

porodinom, institucionalnom, ire drutvenom v. i si.

Uobiajeno je da se jezgrom usmerenog v. smatra obra
zovanje koje poiva na formalnom drutvenom odnosu.
Ono je povezano sa sloenim institucionalnim kontek
stom i ima ue ciljeve, kao to je prenoenje znanja i
umea.
3 detinjstvo O socijalizacija O sociologija detinjstva
S. Tomanovi
veroispovest (lat. confessio). Ispovedanje, pripada
nje nekoj veri, tj. konfesija, pojam vezan za hrianstvo,
koje se, kao izrazito konfesionalna religija, razdelilo na
tri glavne u - pravoslavnu, rimokatoliku i protestant
sku. U sociologiji religije v. se esto upotrebljava kao
indikator u empirijskim istraivanjima. Religioznost
u spoljanjem, sociolokom vidu nije identina s veroispovednom pripadnou (identifikacijom). Konfesi
onalna pripadnost, kao iri pojam od klasine religiozno
sti, moe znaiti: (1) aktuelnu vezanost za konkretnu
v. i time aktuelnu osobnu religioznost; (2) tradicijsku
povezanost sa odreenom v., usled poistoveivanja
religije i etnosa, bez line religioznosti, ali s jasnom
sveu o konfesionalnoj pozadini, i (3) priznavanje veroispovednog porekla, religije po roenju (religije dedova i oeva), uprkos pomanjkanju razlone svesti o
tome i sopstvene religioznosti. Postoji i suprotno stanje
- beskonfesionalnost - kada ljudi odbijaju identifikaci
ju u veroispovednim terminima ili ih ne poseduju u
saznajnopsiholokom smislu. Faktiki je nuno uvesti
gradaciju, pa kada je re o Srbima, primera radi, treba
govoriti o nereligioznim Srbima, pravoslavcima po
roenju, tradicionalnim pravoslavcima, religioznim
Srbima, aktuelnim pravoslavcima i o onim Srbima koji
ne priznaju pravoslavnu veroispovednu pozadinu. Isto
kao i u sluaju (ne)religioznih tipova, i ovde su mogui
prelasci iz jednog u drugo veroispovedno stanje.
Postoje viekonfesionalna i monokonfesionalna
drutva i narodi. Ali i u monokonfesionalnim zajedni
cama uvek ima graana koji su prigrlili druge religije
i veroispovesti, ime se otvara znaajno pitanje dez
integracije, razgraivanja veroispovednog bia etnosa.
Budunost pripada multireligijskim i multikonfesionalnim drutvima.
3 religija O religioznost O verovanje, religijsko
D. B. orevi
verovanje, religijsko [vera]. Subjektivni, intrapersonalni aspekt religije, koji spada u najintimnija
i najosetljivija podruja naeg ivota. V. je jedan od
centralnih pojmova hrianstva, u kojem je ono osnov svega emu se nadamo, potvrda stvari nevidljivih

652
(Jevr. 11,1). Shvatanje o r. v. je tokom duge istorije
hrianstva u znatnoj meri evoluiralo. Uopte uzev, iz
te perspektive, r. v. je Boiji dar, ono predstavlja os
novu spasenja, sadrano je u odnosu punog poverenja
i ljubavi prema Bogu i procesualnog je karaktera, tj.
mogunosti njegovog produbljivanja su gotovo neis
crpne. Odreena znanja, uverenja itd. sjedne, odnosno
iskustva proeta oseanjima radosti, ljubavi, pove
renja, ali i straha, tuge, krivice itd., s druge strane, dve
su glavne, meusobno povezane komponente v. Na
osnovu odreenih tendencija ponaanja (konativna
komponenta r. v.) kao i usled toga to se to eksplicitno oekuje od verujueg (up. npr. Rim. 10,10; Gal.
6,6), r. v. se ispoljava i potvruje recima i delima. Time
smo doli do stvarne ili idejno-simbolike zajednice s
drugim ljudima koja je preduslov pojave, odravanja i
eventualnog jaanja r. v., odnosno podruja religije kao
objektivno datog dela drutvene stvarnosti ili drutvene
pojave. Isto tako, bez r. v. kao psiholoke osnove nema
ni religije u pravom smislu.
Nadovezujui se na hriansku tradiciju, ali i s ja
snom tendencijom da ve od samog poetka opiu i ob
jasne psiholoki aspekt religioznog fenomena uopte, a
ne samo njegove hrianske varijante, psiholozi religije
su takoe stavili sebi u zadatak da ustanove kako pozi
tivne tako i negativne efekte tog aspekta.
U psihologiji, a naroito u socijalnoj psihologiji, o
r. v. ili verovanju se esto govori kao o religioznosti
shvaenoj kao stav ili dimenzija koja bi bila u osnovi svih
socijalnih stavova (npr. L. V. Ferguson, Don Gilford).
Neid autori (Nikola Rot) govore o religijsko-crkvenim
ideologijama kao relativno sloenim i trajnim dispozicionim osobinama linosti. U razvojnoj psihologiji se,
npr., govori o pobonosti (nem. Frmmigkeit - Verner Grin), verovanju (eng.faith - Dejms Fauler), re
ligioznom miljenju (eng. religious thinking- Ronald
Goldman) ili religioznom suenju (nem. religises
Urteil - Fric Ozer i Paul Gminder). Mada istiu kom
pleksnost i multidimenzionalnost psiholokog aspekta
religije, u svom radu psiholozi se nuno opredeljuju za
manji broj ili ak samo jednu dimenziju, koja onda pred
stavlja njihovo specifino odreenje tog aspekta.
Polazei od radova ana Pijaea, Erika Eriksona i
Lorensa Kolberga, odnosno Paula Tiliha i Roberta Nibura, D. Fauler je r. v. operacionalizovao kao sedmodimenzionalnu pojavu (kognicija, preuzimanje uloga,
moral, socijalna perspektiva, lokus kontrole, tumaenje
sveta i simboliko miljenje), da bi kasnije tome do
dao i self. Na osnovu iscrpnih biografskih intervjua sa
osobama razliitog uzrasta, on je doao do zakljuka da
se razvoj ovako shvaenog r. v., pod normalnim okol

653
nostima, odvija u sedam faza, od one neizdiferencirane
vere (bazinog poverenja i nekog poetnog razumevanja svog postojanja) tokom prve dve godine ivota, do
sveobuhvatnog, univerzalnog verovanja nekih izuzetnih
pojedinaca kao to su Martin Luter King i sv. Majka
Tereza. Na raun ove teorije izreene su mnoge pohvale,
ali i kritike. Obuhvatila komparativna istraivanja radi
provere ove teorije jo nisu obavljena.
Manje obuhvatna, ali zato preciznija i konkretnija, a
time i plodnija, jeste teorija o stupnjevima religioznog
suenja F. Ozera i P. Gmindera. Umesto uobiajenih
pitanja o odnosu prema Bogu i si., Ozer i Gminder od
ispitanika trae da prosuuju o nekim moguim dile
mama. Na taj nain su doli do pet stupnjeva religioz
nog suenja, s tim to bi argumentacija dece do sedam
godina bila preteno na prvom, kolske dece na drugom,
a adolescenata i odraslih na treem stupnju. Obrazac
tumaenja karakteristian za etvrti, a naroito onaj
svojstven petom stupnju, retko bi se javljao u odrasloj
dobi. Dosadanja transverzalna i longitudinalna
istraivanja umnogom potvruju ovu zanimljivu te
oriju.
U doba stresa svakako da je posebno znaajno
pitanje relacije izmeu r. v. i ishoda prevladavanja
stresora (zdravlje, lino blagostanje i socijalno funk
cionisanje). Najvei broj istraivanja odnosi se na vezu
izmeu r. v. i zdravlja, ali su rezultati za sada nekonkluzivni: u nekim sluajevima je pronaena pozitivna,
u nekim negativna, a u nekim nije pronaena znaajnija
povezanost izmeu tih pojava. To treba dovesti u vezu
sa specifinostima kako religijskih (npr. Tilih go
vori o raznim tipovima r. v., o krivudavosti puta r. v.
kao i o mogunosti povremene sumnje i nemira itd.),
tako i zdravstvenih varijabli (tu se, pre svega, misli
na potekoe vezane za odreenje i procenu zdravlja
i bolesti). Iz perspektive prevladavanja stresa, r. v. se
moe shvatiti kao resurs otpornosti koji, dugorono,
utie na formiranje i jaanje drugih resursa prevlada
vanja (npr. oseaja koherentnosti u salutogenom modelu
Arona Antonovskog), odnosno koji se moe aktualizovati u nekoj konkretnoj stresnoj situaciji.
O religija S religioznost 2 veroispovest
A. A. Boin
viktimizacija (lat. victima - rtva). Proces u kojem
neko postaje rtva zloina. U tom smislu, ovaj pojam
je pandan kategoriji kriminalizacija. Prouavanja su
pokazala da rizik v. nije na isti nain rasporeen meu
graanima. Postoje, naime, neke crte linosti koje su
u korelaciji sa odreenim vrstama zloina. One mogu

viktimizacija

uticati da se izabere ba ta rtva, pojaati intenzitet

samog dela ili olakati njegovo vrenje. Nazivaju se
viktimogenim predispozicijama i mogu se podeliti na
vie naina: po nastanku (uroene i steene), po trajnosti (stalne i trenutne).
Jedan od najpoznatijih svetskih viktimologa, Ezat
Fatah, deli viktimogene predispozicije na biofizioloke,
socijalne i psihike. U biofizioloke spadaju: (1) uzrast
(rtve niza dela su deca, dok su kod drugih to stare oso
be; u proeku, ipak su najee viktimizovane ene od
20 do 29 i mukarci od 30 do 39 godina); (2) pol (za raz
liku od rezultata poznatog istraivanja o ubistvima koje
je sproveo Marvin Volfgang, po kojem je meu rtvama
manje ena - inile su 27% viktimizovane populacije Fatah ukazuje da izmeu polova, u tom pogledu, postoji
mala razlika - mukarci ine oko 55,7% rtava); najzad
(3) fiziko stanje lica.
Kao socijalni inioci istiu se: (1) profesija (i pored
naelnog stava da svako zanimanje nosi odreen rizik,
ipak postoje visokorizine profesionalne grupe koje
su najee rtve tekih zloina - policajci, radnici
obezbeenja, bankarski i potanski slubenici, medicin
sko osoblje, taksi vozai, zlatari, prostitutke); (2) status
(stranci, emigranti, etnike i rasne manjine); (3) bogat
stvo (poveava rizik imovinskih dela); (4) nain ivota
(usamljenost, opte ponaanje koje naginje devijantnom).
Psihike predispozicije su, npr., snaan polni nagon,
seksualne devijacije, psihopatoloka stanja, nesmo
trenost, preveliko poverenje, pohlepa, gramzivost, ali
i krtost.
Razumevanju zato su odreene drutvene grupe
vie izloene riziku da budu rtve zloina naroito je
doprinela jedina teorija u kriminologiji koja ima ko
ren u prouavanju rtve. To je uenje o ivotnom stilu
iji su autori trojica Amerikanaca - Majki Hindeleng,
Majki Gotfredson i Dejms Garofalo. Oni su pomou
tzv. ablonskih aktivnosti, ili stila ivota, objanjavali
razliit nivo v. pojedinaca. U pitanju su svakodnevne
aktivnosti koje se odnose kako na rad, tako i na nain
na koji pojedinac koristi svoje slobodno vreme. ivotni
stilovi su odreeni trima bazinim elementima: (1)
drutvenim ulogama koje pojedinac ima u drutvu; (2)
njegovim poloajem u drutvenoj strukturi i (3) racio
nalnim odlukama o tome koja su ponaanja poeljna. Na
osnovu drutvene uloge i poloaja u socijalnoj strukturi,
pojedinac donosi odluku da ogranii svoje rutinske ak
tivnosti na takve koje su relativno sigurne ili da prihvati
one koje nose rizik.
O kriminologija 2 viktimologija O zloin
. Ignjatovi

viktimologija
viktimologija (lat. victima - rtva; gr. logos - nau
ka). Iako su o potrebi prouavanja doprinosa oteenog
zloinu, tj. nastanku dela govorili jo pisci u starom i
srednjem veku, prvi rad koje se ovim problemom si
stematski bavi bio je tekst Hansa fon Hentiga iz 1941,
dok je sm izraz v. prvi upotebio jerusalim ski ad
vokat Bendamin Mendelson u jednom lanku 1948.
godine. Otad, prouavanja rtava postaju jedno od
najdinaminijih istraivakih podruja u drutvenim
naukama, na kojem se angauju pravnici, sociolozi,
psiholozi, lekari i drugi specijalisti.
Daljem razvoju ovih istraivanja naroit podsticaj
dali su rezultati poznate studije Marvina Volfganga o
rtvama zloina ubistva u Filadelfiji (1958), ali i drugi
radovi koji su ukazali na doprinos pojedinih kategorija
rtava sopstvenom stradanju. Njihovi rezultati sistematizovani su u prvom udbeniku v. koji je napisao Stefen
afer (1968). Godine 1973. u Jerusalimuje odran prvi
meunarodni skup viktimologa, a 1979. je osnovano
Svetsko udruenje za v koje otad redovno, svake tree
godine, odrava svoje simpozijume.
U pogledu mesta v. u sistemu nauka, a pre svega
u pogledu njenog odnosa s kriminologijom, u litera
turi nema opte saglasnosti. Prema jednom gleditu,
v. je samostalna nauka koja prouava sve ljude koji
pate. Ovako odreena, ona bi predstavljala neku vrstu
omnibus nauke koja prouava ljudsko stradanje u
tako razliitim situacijama (od onih u ijem nastanku
ovek nema nikakvog uticaja, kao to su npr. prirodne
katastrofe, do takvih u kojima je patnja neposredna po
sledica ljudskog delovanja, sopstvenog ili tueg) da je
precizno odreenje njenog predmeta bilo nemogue.
Stoga ovo gledite zastupa mali broj autora (B. Men
delson, Zvonimir eparovi u kasnijim radovima), dok
veina smatra da se v. bavi rtvama zloina. No, i meu
njima postoje dve struje. Po jednima, ona predstavlja
samostalnu nauku, dok je drugi smatraju delom kriminologije. Poslednjih decenija, u nauci preovlauju dve
ideje: (1) da nema zloina bez rtve i (2) da je rtvu
nemogue prouavati bez analize njenog odnosa sa
uiniocem, budui da oni predstavljaju neraskidiv par.
Zbog toga se smatra d aje bolje rezultate istraivanja o
rtvama zloina ukljuiti u kriminoloku nauku, nego
konstituisati v. kao samostalnu disciplinu.
U svakom sluaju, viktimoloka istraivanja su veo
ma proirila saznanja o stradanju ljudi, a naroito nekih
kategorija: ena, dece, pripadnika pojedinih nacional
nih, rasnih i drugih manjinskih grupa (izloenih kolek
tivnoj viktimizaciji), ali i lica progonjenih zbog svojih
religioznih ili politikih ideja, te rtava organizovanih
kriminalnih grupa i teroristikih napada. Osim toga, ona.

654
su pomogla izgradnji novih metodolokih postupaka u
kriminologiji, kakve su studije o rtvama.
Na osnovu ovakvih saznanja, u nekim zemljama
potencijalne rtve se edukuju kako da u svakodnev
nim prilikama izbegnu situacije u kojima mogu biti
povreene. S druge strane, stvaraju se posebne slube
za podrku rtvama najteih dela i posebni fondovi iz
kojih im se nadoknauje pretrpljena materijalna teta.
Pored toga, pravila krivinog postupka menjaju se kako
bi se, gde god je to mogue, stvorili uslovi za medijaciju
(posredovanje) izmeu prestupnika i rtve, a ako to nije
mogue, ovoj potonjoj se daje mnogo vie ovlaenja da
utie na tok krivinog postupka.
U v., rtvom se smatraju pojedinac, organizacija ili
pravni poredak koji su ugroeni, povreeni ili uniteni
delovanjem oveka. Kao to se iz ove odredbe moe
videti, rtva nije samo ljudsko bie, iako se ono najee
pojavljuje u toj ulozi i na njega se pre svega misli kada
se ovaj izraz upotrebi.
U literaturi se mogu sresti mnogobrojne podele
rtava, ve u zavisnosti od kriterijuma. Tako se, prema
doprinosu nastanku dela, one mogu podeliti na: potpuno
nedune (poput deteta ili duevnog bolesnika); one sa
manjom krivicom (kao ena koja izazove pobaaj od
ijih posledica umre); isto toliko krive kao i prestupnik
(rtve eutanazije); one koje su vie krive za zloin od
njegovog uinioca (lice koje izazove drugog da izvri
delo kojim je povreeno) i takve koje su jedino krive
(napada koji je ubijen u samoodbrani).
Druga podela rtava vri se prema tome da lije do
viktimizacije uopte dolo, pa se po tom kriterijumu
mogu razlikovati prave i lane rtve. Lane se zatim
dele na simulante (zbog osvete, uene, izbegavanja sopstvene odgovornosti ili nekog drugog razloga, neko lice
se izdaje za rtvu iako je potpuno svesno da viktimiza
cije nije bilo) i umiljene ili imaginarne rtve (one su
ubeene u takav svoj status - npr. lica koja pate od para
noje ili histerije).
Stvarne rtve moemo podeliti u dve velike grupe.
Prvu ine lica koja svojim delovanjem nisu doprinela
sopstvenoj viktimizaciji. To su sluajne rtve, tj. sva
ona lica protiv kojih uinilac nije inae delovao, ali je
vrei delo pristao na njihovu povredu ili ugroavanje
(pri razbojnitvu u banci napada upotrebi vatreno
oruje da bi zaplaio blagajnika, usled ega povredi
sluajnog prolaznika). Posebnu podvrstu ovog tipa
ine tzv. nebitne rtve (tu se, kao u sluaju teroristikih
napada, povreda ili ugroavanje ljudi smatra samo sred
stvom za postizanje sasvim drugih ciljeva). Drugu grupu
ine: rtve sauesnici, pa meu njima razlikujemo one
koje su u takvo stanje dole zbog neopreznosti (esto u

655
saobraaju; pijanci ili lica koja nestruno rukuju opas
nim stvarima); alternativne rtve (npr. kod dvoboja svaki
od uesnika pristaje na tu ulogu); rtve provokatori (bi
vaju viktimizovane zbog svoje poetne agresivnosti) i
natneme rtve (kod eutanazije, sama rtva trai da bude
liena ivota).
3 krimtnologija 3 kriminalitet 3 viktimizacija
. fgn/atovi
vlast. Poseban sluaj moi, odnosno institucionalizovana mo. Kao i kod daigih sluajeva moi, re je
0 mogunosti da se utie na ponaanje drugih, da im
se, uprkos njihovom otporu, nametne spstvena volja.
Specifinost v. je u tome to se zasniva na odnosu u
kojem jedna strana ima pravo zapovedanja (naredbe),
a druga obavezu poslunosti. Prema recima Maksa
Vebera, pojam v. je precizniji od pojma moi i znai
verovatnou da se izazove poslunost prema nekom
nareenju. V. predstavlja sredstvo kojim se osigurava
mo. To je situacija u kojoj je mo iz difuznog, amor
fnog stanja prela u uoblieno stanje, zajemeno pra
vom i dunou, to je iskazao i Zan-ak Ruso tvrdn
jom da ni najjai nikad nije dovoljno jak da bi uvek bio
gospodar, osim ako svoju snagu ne pretvori u pravo, a
poslunost u dunost.
Kada se odnosi i interakcije odvijaju u skladu s
pravilim a organizacije, mo je vezana za nosioce
odreenih poloaja, a ne za linosti (mo oficira da
nareuje vojniku, poslovoe u fabrici da zahteva od
radnika izvrenje nekog posla u odreenom roku i na
odreeni nain, policajca da uhapsi poinioca krivinog
dela i si.) i potpuno je institucionalizovana. Tada govori
mo o v. U strogo organizovanim grupama, v. je precizno
1 formalno uobliena putem pravila (zakona, statuta,
pravilnika) organizacije. Vano je uoiti da mo koja je
uobliena kao v. ne podrazumeva nuno i linu superi
ornost nosilaca v. Mogue je da ovek koji zapoveda ne
bude ni mudriji, ni sposobniji, ni u bilo kojem pogledu
bolji od prosenog oveka, a ponekad je ak i gori. U
tome su neki pisci uoavali magiju vladavine, pa i
itave drutvene organizacije.
Mnogi pisci istiu daje nuna komponenta v. sila, ili
bar pretnja silom, kojom se postie poslunost. Budui
d a je u savremenim drutvima jedino drava organiza
cija koja ima monopol nad sredstvima prinude kojima
moe iznuditi poslunost na odreenoj teritoriji, pojam
v. se, strogo uzevi, moe smisleno primeniti samo na
dravu, tj. u oblasti politike - kao politika v. U savre
menim uslovima politika nauka je utvrdila da politika
v. nije ograniena samo na instituciju drave i njene or
gane ve da pripada i drugim grupama ili organizaci

vojska
jama, u onoj meri u kojoj mogu da utiu na donoenje
politikih odluka.
3 mo 3 politika 3 sociologija politike
S. Nedovi

vojska [armija]. Hijerarhizovana institucija ijim

kapacitetom (ljudskim, materijalnim) raspolae drava,
narod, politika ili religiozna zajednica kako bi odbranili svoju teritoriju. U upotrebi je i re armija kao sinonim
za sveukupne oruane snage jedne zemlje (kopnena u,
vazduhoplovne jedinice, ratna mornarica). Za razliku
od policije, koja na isti nain poseduje organizovanu i
hijerarhizovnnu efektivu koja je obuena i naoruana,
v. usmerava upotrebu vojne sile (naoruanje i ljudstvo)
prema odbrani interesa nacije i drave koja se neretko
svodi na odbranu dravne teritorije i datog reima. U
izvesnim sluajevima ta podela nije tako jasna: francu
ska andarmerija ima status vojne policije, Nacionalna
garda u SAD upotrebljava se u intervencijama protiv
demonstranata, a u bivim komunistikim zemljama
policija preuzima izvesne vojne nadlenosti.
Vojni faktor odbrane zem lje - dakle, pretnja
fizikim unitenjem neprijatelja - podrazumeva d aje
rat produavanje politike drugim sredstvima (Karl
Klauzevic). Na taj nain, v. je de facto podreena po
litici, to daje legitimitet vojnoj akciji (upotrebi oruja
i, u irem smislu, nasilja). U suprotnom, opasnost od
dravnog udara dolazi upravo od institucije v., koja,
eliminiui svoje politike protivnike, tei da stvori
novu politiku klasu od oficirskog kadra (Egipat 1952,
Sudan 1971, Kongo 1972). Politika uloga v., kao i rizik
upotrebe armije kao politike snage koja bi napravila
prevrat, u demokratskim zemljama, gde je izvrena
podela vlasti i gde je v. stavljena pod ustavnu kontolu,
praktino ne postoji.
Istorijat v. upuuje na razliite oblike regrutacije
koji odreuju tip v.: nacionalna v. (nacionalna regru
tacija, aktivno uee populacije), profesionalna v.
(angaovanje dobrovoljaca ugovorom koji se obnav
lja, bilo d aje re o domaoj populaciji ili strancima;
malobrojna je i savremeno naoruana) i plaenika v.
ije usluge koristi odreena drava (u srednjem veku
naruioci su bili feudalci), ili pak odreene specijalizovane jedinice u okviru destabilizacije/stabilizacije
kriznih podruja. Razvoj vojne taktike i tehnike imao
je za rezultat da svaka drava raspolae stalnom v. koja
se dopunjuje regrutacijom (opta vojna obaveza), se
lektivnom regrutacijom, rezervom, dobrovoljcima ili
teritorijalnom odbranom.
Istorijat uloge ena u v. ukazuje da je njihov
angaman bio u ratu mogu, uglavnom, u smislu po

vojska
zadinskog kadra. Nasuprot tome, od sedamdesetih
godina XX veka, veina zapadnih v. prihvata enski
kadar u mirnodopskim uslovima: ena integrisana u voj
nu hijerarhiju definitivno prekida tradiciju po kojoj je
drutvena podela rada izmeu mukarca i ene izvrena
po pravu upotrebe oruja (lov, rat).
Hladni rat je doprineo, uprkos trci u naouruanju
dve supersile oliene u Varavskom i NATO paktu,
raanju nove vojne doktrine, poznate kao odvraanje
neprijatelja: izbei nuklearnu apokalipsu koja iskljuuje
mogunost kako pobede tako i poraza u buduem (rat
nom) sukobu. Vojna akcija (nasuprot odvraanju) bila
je mogua samo u udaljenim, kriznim podrujima, to
jed oprinelo transformaciji pozicije vojnikog kadra,
njegovom ukljuivanju u civilno drutvo i liberalizaciji
institucije v. Pad Berlinskog zida, kao simbol odstra
njivanja pretnje ratom, nije oznaio i ukidanje v. kao
institucije, ve je kategorija kolektivne bezbednosti,
za koju je do sada bila zaduena iskljuivo armija, u
novom drutvenom kontekstu zamenjena kategorijom
selektivne kolektivne bezbednosti: borba protiv teror
izma, mafije, intervencija u sklopu mirovnih snaga Uje
dinjenih nacija. Proces mondijalizacije, koji je omogu
en tehnolokim i informacijskim inovacijama, odraava
se i na dananju ulogu institucije v.
Za razliku od vojne nauke o ratu, koja izuava ratne
vetine i strategiju, organizaciju v. i tehniku oruja,
polemologija se bavi ratom kao specifinim drutvenim
fenomenom i izuava forme, posledice i funkcije rata.
P policija 3 rat 3 sukob, drutveni
M. Glamoak
Volksgeist (nem. - duh naroda). Izgleda da je izraz
skovao G. V. F. Hegel (1801), koji se u tom pogledu
naslonio na ve bogatu terminoloku riznicu ranog nemakog romantizma. Re je, naime, o mnogobrojnim
pojmovima kojima su uoi, a naroito posle Francuske
revolucije, razliiti mislioci - odreda neprijateljski na
strojeni spram prosvetiteljske filozofije - nastojali da
istaknu nesvodivu socijalnopsiholoku i kulturnoistorijsku osobenost svakog, a pre svega nemakog naroda.
Izrazi V. ili, jo, Volksseele (narodna dua), National
geist (nacionalni duh), Volkscharakter (narodni karak
ter), upuivali su na sloeni splet istorijski obrazovanih
osobina jednog naroda koji se, kao pokretaki i tvoraki princip, ispoljava u jeziku, obiajima, predanju,
folkloru, pravnim ustanovama, (narodnoj) umetnosti,
knjievnosti i, uopte, u duhovnim tvorevinama i duev
nom stanju jedne narodne zajednice, pa ak i u njenom
specifinom pogledu na svet ( Weltanschauung). V.

656
je stoga neponovljiva, prirodnoistorijski uobliena i
podraavanju nepodlona differentia specifica svakog
naroda u odnosu na sve ostale narode - ono po emu
se on, u apstraktnom, nedohvatljivom i nesaznatljivom
oveanstvu, izdvaja kao entitet za sebe.
Ideja o V. se, pod razliitim nazivima, javljala u istoriji i mnogo pre nego to je u nemakom romantiz
mu doivela vrhunac i mistiko obogotvorenje. U toj
rekonstrukciji porekla pojma mogue je segnuti vrlo
duboko u prolost, sve do onog genius urbis Romae
(lat. genij grada Rima) kojeg su Rimljani potovali kao
utelovljenje jedinstva, moi i slave svoje drave. Vekovima potom, lirianski univerzalizam i kosmopolitizam
ostavljao je malo ili nimalo prostora javljanju bilo ka
kvih zamisli o posebnosti i izuzetnosti pojedinih naro
da. Feudalni partikularizam nije poivao na pluralnosti
narodne samosvesti ve pre na samoljublju i oholosti
lenskih gospodara.
Tek kod anbatista Vika (Naela nove nauke, 1725)
susreemo pojam genetikog aspekta narodnog i
vota, u kojem se, u doba ljudi, izraavaju verske,
jezike, politike itd. nacionalne posebnosti. I drugi
mislioci u XVIII veku uviali su potrebu da jednim
pojmom obuhvate osobenosti pojedinih nacionalnih
identiteta koji su se, u modernom smislu, tek raali.
Dejvid Hjum je govorio o nacionalnom karakteru,
Volter pak o geniju naroda. No, u svom Duhu zako
na (1748), arl-Luj de Monteskje preduzima odluu
jui korak u pravcu tumaenja raznovrsnosti pravnih
ustanova i oblika vladavine njihovom ukorenjenou u
navlastiti duh: Mnoge stvari vladaju ljudima: pod
neblje, vera, zakoni, naela vladavine, primeri proteklih
zbivanja, obiaji i navike, to sve utie na opti duh koji
otuda proizlazi. [...] U svakoj naciji ponaosob, jedan od
tih uzroka deluje jae, drugi mu ustupaju mesto (XIX,
4). Taj opti duh se, dakle, obrazuje u nacionalnim
okvirima, s obzirom na specifine istorijske, klimatske,
geografske, religijske, obiajne itd. uslove. Zahvaljujui
toj beskrajnoj raznovrsnosti inilaca koje dobar zakono
davac mora da uzme u obzir, nema idealnih pozitivnih
zakona koji bi mogli da budu podjednako delotvomi u
svako doba i na svim stranama sveta. Meutim, Monteskjeovi polihistorijski uvidi u relativnost vaenja
pravnih sistema i politikih oblika vladavine vrlo brzo
bivaju etnicizovani i stavljeni u slubu slavljenja izu
zetnosti samo jednog (najee nemakog) naroda. Pi
onirsko delo u tom smislu bila je knjiga Karla Fridriha
fon Mozera O nemakom nacionalnom duhu (1765). U
tom redukovanom tumaenju, francuski mislilac kasnije
je nadahnuo i rodonaelnike istorijske kole prava, kao
izdanka nemakog romantizma.

657
Pojam V. najee se povezuje s delom nemakog
filozofa Johana Gotfrida fon Herdera, koji se pogreno
smatra tvorcem izraza V., mada ga u svojim spisima
i ne koristi u tom obliku. U knjizi Jo jedna filozofija
istorije (1774) on radije pribegava pojmovima kao to
su Geist des Volkes, Geist der Nation, Nationalgeist,
Genius des Volkes, Nationalcharakter. U svakom od
tih sluajeva re je, ipak, o jednom te istom naporu da
se obimnom uporednolingvistikom i knjievnoistorijskom argumentacijom do krajnosti spiritualizuje, etnicizuje i, najzad, otvoreno germanizuje ideja o duhu
naroda. Njegov Geist nije ni intelektualni ni racionalni
ve vitalni i organski princip koji tokom istorije oduhovljuje narodno stvaralatvo u razliitim oblicima ivota
zajednice. Kao otar kritiar francuskog prosvetiteljstva
i racionalistike filozofije uopte, Herder ustaje protiv
svakog apstraktnog postuliranja bilo kakvih opteoveanskih ili nadnacionalnih vrednosti - bile one
moralne, estetske, obiajne ili pravne - jer svaku naciju
odlikuje jedinstven i nezamenjiv nain ivota. Stoga on
nastoji da rehabilituje individualnost nacionalnih kolek
tiviteta koja se ispoljava pre svega u religiji praotaca,
kao i u onome to e Edmund Berk nekoliko decenija
kasnije nazvati sreno naenom predrasudom (Ra
zmiljanja o revoluciji u Francuskoj, 1790). Kao to je
dobro reeno, kultura kod Herdera postaje moja kul
tura (Alen Finkelkrot).
Herder je pripremio osnovu na koju e tek posle
Francuske revolucije imati da prione romantiarska
razrada ideje o nesvodivosti (nemakog) V. Univer
zalizam i, u isti mah, individualizam koji je Revolu
cija zagovarala, a Napoleon, taj krunisani jakobinac
(Hegel), pokuao da silom nametne i drugim narodima,
probudila je, naroito u nemakim zemljama, estoku
reakciju. V. vie nije bio samo filozofski ili deskriptivni
pojam nego, pre svega, ideoloka i politika parola koju
su popularizovali brojni pisci, poput Justusa Mezera i
Adama Milera. Revolucionarnom poimanju nacije kao
politike zajednice meusobno jednakih graana suprotstavljeno je shvatanje nacije kao etnike zajednice krvi
i tla koja je proeta sasvim osobenim (germanskim
ili teutonskim) duhom naroda. Organsko jedinstvo
postavljeno je naspram ugovornog odnosa, zajednica
naspram drutva, emocionalno naspram racionalnog,
najzad - partikularno naspram univerzalnog. Znaajan
doprinos tom velikom zatvaranju u etniki pojmljene
nacionalne okvire dali su ne samo nemaki nego i fran
cuski kritiari prosvetiteljstva i Revolucije. Dovoljno je
podsetiti na one slavne rei ozefa de Mestra: Nema
na svetu oveka. U svome ivotu viao sam Francuze,

vra

Italijane, Ruse. Zahvaljujui Monteskjeu znam ak daje

mogue biti i Persijanac; ali to se oveka tie, izjavlju
jem da ga u svome ivotu nikad nisam susreo; ako i
postoji, ja za njega ne znam.
U genezi nemakog romantiarskog nacionalizma,
koja e najzad, u XX veku, uroditi nacizmom, neumereno hipostaziranje ideje o V. nije bilo nimalo neduno.
Pa ipak, potraga za osobenostima narodnog duha
pobudila je i brojna kulturnoistorijska, etnografska i
etnoloka, uporednopravna, uporednofiloloka, pa i
(proto)socioloka istraivanja ne samo u nemakim
zemljama. Kod nas je, pod uticajem nemakih roman
tiara, Vuk Karadi zaelo bio rukovoen i idejom V.
kada se upustio u reformu srpskog jezika, izradu renika
i prikupljanje narodnih umotvorina i poslovica. Ideja o
V. kao injenici koja zavreuje panju ak i naune
psihologije u svojoj neeksperimentalnoj primeni zanela je i Vilhelma Vunta, koji je u svom obimnom delu
Psihologija naroda (deset tomova, 1900-1920) pokuao
da postavi osnove jedne pozitivne Vlkerpsychologie,
oslonjene na sistematsko izuavanje viih mentalnih
procesa koji se oivotvoruju u jeziku, mitovima i obia
jima. Takva inspiracija zaelo poiva i u osnovi etnopsihikih profila Jovana Cvijia (Balkansko poluostrvo, 1922), kao i karakterologije Jugoslovena Vladi
mira Dvornikovia (u istoimenom delu, 1939).
Kada je, pak, o sociologiji re, pomenuti pojam na
dahnuo je i brojne kolektivnopsiholoke teorije u koji
ma se drutvo oduhovljuje. Meu njima je, svakako,
najpoznatija ideja Emila Dirkema o kolektivnoj sve
sti kao vrhovnoj instanci drutvenog ivota, ali je ona
- radikalno socijalizovana - kod osnivaa Francuske
socioloke kole oprezno osloboena bilo kakvog etni
kog supstrata u kojem je romantiarski V. ostao trajno
zarobljen.
3 etnos O kolektivna svest, Weltanschauung
. Mimica
vra. (1) ovek za koga se veruje da vlada nekim
natprirodnim silama i biima pomou kojih moe da
utie na prirodu, ivotinje i druge ljude; (2) iscelitelj
koji se koristi i magijskim sredstvima (vradbinama) u
leenju; (3) svetenik primitivne (pretpostavlja se i prvo
bitne), kao i nekih arhainih religija i kultova. Pojmovi
aman, mag, arobnjak, vetac i prvosvetenik bliski
su pojmu v., ali se ne mogu smatrati sinonimima, jer
se njihove pretpostavljene moi i drutvene funkcije ne
preklapaju u potpunosti. Pojam v. je, dakle, vieznaan,
ali se uglavnom vezuje za osobu koja je u primitivnim i
arhainim drutvima bila zaduena za manipulaciju nat
prirodnim silama i komunikaciju s natprirodnim biima.

vra
V. je verovatno prva jasno izdiferencirana drutvena
uloga u ijoj osnovi ne poiva prirodna podela rada.
Dems Frejzer i Maks Veber videli su u v. i prvobit
nog nosioca politike moi, ali je Frejzer smatrao da
je ta mo steena svesnom prevarom lakovemih saplemenika, dok je Veber u svojim radovima iz sociologije
religije tu mo vezivao za linu harizmu pojedinaca.
Anri Iber i Marsel Mos su v. (arobnjaka) odredili kao
specijalistu za magijske radnje, iju mo i uticaj stvara
javno mnjenje, a Emil Dirkem je v. smatrao specijali
stom za drutveno nedozvoljeni nain baratanja svetim
u cilju individualne koristi; zbog toga, za razliku od
svetenika neke religije, v. nema sledbenike, ve samo
klijente. Terenska istraivanja prim itivnih kultura
- posebno Bronislava Malinovskog, Edvarda Evans-Priarda i Klajda Klakhona - pokazuju da funkcije v.
u primitivnim drutvima i njihova specijalizacija u ve
likoj meri zavise od drutvene strukture i opte kulturne
usmerenosti posmatranih zajednica, ali slau se da je u
svakodnevnom ivotu njenih pripadnika presudna mo
v. da sprei ili nanese nesreu i zlo. U tom smislu, mogla
bi se napraviti veoma opta i naelna podela izmeu v.
(vraare, amana, iscelitelja) koji lei i titi od crne ma
gije i ini, i arobnjaka (crnog maga) koji se prevashodno
bavi crnom magijom i zloudnim vradbinama, mada
su v. po pravilu osposobljeni i za jedno i za drugo.
Novija, posebno antropoloka literatura, pored funk
cija tradicionalno pripisanih v. (rukovoenje ritualima
plemenskog kulta, sposobnost proricanja, upravljanje
prirodnim pojavama, poznavanje lekovitog bilja i
vetina pripremanja isceliteljskih i arobnih napitaka),
dodaje i specifian vid transcendentnog znanja, odnosno
sposobnosti izazivanja alternativnih stanja svesti. Tako
antropolog Karlos Kastanjeda o v. govori i kao o lju
dima od znanja (tj. kao o nekoj vrsti samorealizovanih
mudraca), dok Majki Vinkelman povezuje ekstatika
iskustva v. i amana s laboratorijskim istraivanjima tzv.
vantelesnog iskustva i ekstrasenzome percepcije.
3 magija 3 vradbina
Z Lazar
vradbina. Aktivnost vezana za ulogu i delovanje
vraa. Moemo je posm atrati po analogiji s m agi
jo m , mada se v. najee povezuje s primitivnim,
tradicionalnim, ili iskonskim aspektima ritual
nog ponaanja. Jo od antikih vremena, v. je vaan
inilac u proricanju ili predvianju budunosti, kao i u
objanjavanju dogaaja (kao npr. proroite u Delfima
u staroj Grkoj). V. variraju u razliitim kulturama, ali
esto je re o ritualnom rtvovanju nekog ivog bia, ili
o bacanju kamenia, kostiju (kultovi Oria na severo-

658
istoku Brazila), ili zrna biljaka (pasulj u jugoistonoj
Evropi).
Nasuprot popularnim verovanjima, v. predstavlja
prilino racionalan oblik tumaenja dogaaja i ponekad
veoma dobar ekvivalent zapadnom poimanju nauke.
Tako je, npr., Edvard Evans-Priard ukazao na postupak
objanjenja kada neki Azande umre od ujeda otrovne
zmije. Azande su, naravno, svesni da je fiziki uzrok
smrti ubrizgavanje otrova u telo rtve, ime biva paralisan nervni sistem. Ovo je objanjenje kako je neko
umro, ali ne i zato. Jer, na svetu ima mnogo ljudi i
mnogo otrovnica. Meutim, injenica je daje odreena
zmija ujela odreenog oveka na odreenom mestu
- to zahteva objanjenje koje se ne moe zaustaviti
samo na fizikim (biolokim) injenicama. Razumno
objanjenje, za Azande, glasi d aje neko bacio ini na
nesrenog oveka, pa je ovaj zbog toga umro. Evans-Priard je za vreme svog boravka meu Azandama u
dananjem Sudanu primetio da se kao nain za prori
canje budunosti koristilo rtvovanje pilia te da se ovaj
metod pokazao ni boljim, ni loijim od bilo kog dru
gog naina proricanja poznatog u Engleskoj.
3 magija 3 vra
A. Bokovi

vrednosti. Poput potreba, v. su bitan konstitutivni

deo ljudskog drutva i ovekovog sveta. Motivacioni
sistem ljudi, sloboda, svrhovitost i smisao ljudske egz
istencije ne mogu se razumeti bez ukljuivanja u razmat
ranje problema v. koji ima vie svojih meusobno pove
zanih dimenzija - filozofsku, socioloko-antropoloku,
individualnopsiholoku - te se stoga moe u celini
prouiti samo kombinovanjem razliitih pristupa.
Pozitivistiki orijentisana sociologija odbija da proua
va v., istiui ideal vrednosnoneutralne nauke, zas
novan na nemogunosti uoptavanja i subjektivnosti u
izboru v. Ona se trudi da pokae kako je problem u stvar
subjektivnog izbora pojedinaca, te da mu nema mesta u
nauci. Ne shvata se daje i takav stav vrednosno obojen,
kao to se ne shvata da je i sama istina zapravo jedna
fundamentalna v.
Interesovanje za v. proizlazi iz ovekove stalne tenje
da osmisli svoj ivot i ivote drugih ljudi, poto se celokupna ljudska istorija moe shvatiti i kao proces selek
cije v., odnosno kao kreiranje, odravanje i menjanje
poeljnog tipa egzistencije. ovek se zapravo filozofski
uopte i ne moe definisati ukoliko se, barem preutno,
ne poe od nekih v. Ako se, recimo, prihvati odredba da
je ovek slobodno i stvaralako bie, time se ne eli rei
da bi savesno prikupljeni i sreeni podaci o ovekovom
ponaanju u raznim vremenima i u razliitim drutvenim

659
zajednicama potvrdili ovaj iskaz - da je on, prema tome,
jedna valjano izvedena i potvrena induktivna generali
zacija. Ljudi su uvek bili, a i danas jesu u mnogim zem
ljama, odnosno u svim zemljama u mnogim aspektima
neslobodni. Osim toga, jo vrlo veliki broj ljudi gotovo
nita korisno ne radi, a ako pod stvaralatvom podrazumevamo svesno i svrsishodno proizvoenje neeg
novog, kvalitativno razliitog od prethodnog, onda vrlo
veliki broj ljudi nisu stvaralaka bia.
To to nam daje za pravo da jedno takvo odreenje
ipak prihvatimo kao tano jeste upravo sm filozofsko-vrednosni nivo na kojem se u takvim razmatranjima
kreemo. Kad, dakle, filozof tvrdi daje ovek slobodno
i stvaralako bie, on time eli da kae daje posedovanje takvih karakteristika, kao rodnih obeleja steenih u
dugotrajnom i protivrenom savladavanju raznih izraza
i oblika otuenja tokom istorije, realna mogunost i,
to je ovde naroito vano, d aje to v.-mogunost koju
treba pretpostaviti drugim mogunostima i realizovati
je u praksi.
V
se, meutim, teko definiu. One se uvek pojavlju
ju u parovima (dobro-loe, lepo-runo, korisno-tetno,
istinito-lano i si.). Osim toga, vrednosni atributi ne
postoje nezavisno od subjekta koji o stvarima (njihovim
kvalitetima) izriu sud. V su, dakle, i relacione kate
gorije: one se uvek konstituiu u voljnoemocionalnotn
odnosu subjekta prema objektu, pri emu znaajnu
ulogu ima i objektivno svojstvo subjekta. Psihiki
momenat je ovde takoe znaajan. On se pokazuje kao
odreeno emotivno stanje izbora, kao naputanje stanja
ravnodunosti i opredeljivanje, odnosno zauzimanje sta
va, bilo pozitivnog ili negativnog, to ukljuuje mnogo
brojne sloene psihike radnje i procese. Svako vredno
vanje je, prema tome, izuzetno sloen proces, a u njemu
mogu vie dolaziti do izraaja emotivni ili racionalni
momenti, nasleeni ili steeni, svesni ili nesvesni, indi
vidualni ili kolektivni, samostalni ili nametnuti i si.
Ali, to ne znai da su v. proizvoljne i subjektivne.
Postoje v. koje imaju opteljudski karakter, a odnose se
na maksimalne domete ljudskog stvaralatva, slobode i
humanizma u ljudskim odnosima. Tako, npr., pri ostalim
jednakim uslovima, sloboda je uvek bolja od zavisnosti,
mir od rata, istina od zablude i lai, aktivnost od pa
sivnosti, solidarnost i altruizam od nezainteresovanosti
za sudbinu drugih ljudi i egoizma, druenje od usamljenosti, doslednost od nedoslednosti, lini integritet
od dezintegracije i si.
Postoji, prema tome, relativnost, ali ne i relativizam
vrednosnih ocenjivanja i opredeljivanja. Dok skeptici
relativizuju i subjektivizuju u, dogmatiari tee da ih
apsolutizuju i objektivizuju preko svih moguih grani

vrednosti

ca. Oni gube iz vida da su v. date samo u relaciji prema

subjektima, a ne za sebe, te da se zbog toga sistemi v.
menjaju izmenom samih subjekata, odnosno drutvene
svesti pojedinih ljudskih zajednica.
V. se, dakle, ne javljaju samo kao tekovine, stand
ardi ili orijentacije, ve i kao ideali i vizije. One podrazumevaju selekciju i izbor; one pomau razlikovanju
dobrog od loeg, poeljnog od nepoeljnog, datog od
mogueg, onog to jeste od onog to treba da bude; one
slue kao standardi orijentacije, pokazatelji dostignutog
i okviri nadanja i verovanja; one su sr motivacionog
sistema ljudi, a isto tako i usmerivai njihovih akcija i
aktivnosti.
Prema Miladinu ivotiu, istorija stvaranja v. je
poprite borbi izmeu starih i novih v., izmeu postoje
ih v. i v.-projekcija. V. usmeravaju ljudsku praksu i ljud
sko ponaanje uvek u dva suprotna smera: jednim, koji
ide ka prevrednovanju postojeih sistema u i izraava
tenju za stvaranjem novih; i drugom, koji zahteva
ponaanje shodno vaeoj strukturi drutvenih odno
sa. To je naroito uoljivo u doba drutvenih sukoba i
promena.
Izgraivanje vrednosne orijentacije linosti i dru
tvenih grupa uslovljeno je drutvenom i kulturnom
sredinom u kojoj se one razvijaju, bilo da prihvataju
njihove v. ili da ih odbacuju, odnosno transformiu, a
posredovano je delovanjem velikog broja inilaca od drutvenoprirodnih okolnosti do individualnih situa
cija. Mnogi od njih nastoje da prigue individualnost
ili je oblikuju prema svojim oekivanjima i potrebama.
Nametanjem spoljanjih obrazaca ponaanja i miljenja
sputavaju se kreativnost, samostalnost i sloboda, a za
htevaju poslunost, privrenost optim interesima
i konformizam, to deluje vrlo nepovoljno na razvoj
oveka i ljudskog drutva.
Osim toga, kao to je to Erih From pokazao, u sa
vremenim drutvima nemali broj pojedinaca pribegava mehanizmima bekstva od slobode (autoritar
nost, ruilatvo, konformizam). Oni se sklanjaju iza
autoriteta porodice, lokalne zajednice, nacije, drave,
partije ili ideologije, to im omoguava da izbegnu linu
odgovornost i tekoe i dileme mukotrpnog vlastitog
samoizgraivanja, da ostvare, barem prividnu, inte
graciju sa zajednicom, potpunim utapanjem u nju i
bespogovomim prihvatanjem njenih ciljeva i interesa,
kao i da realizuju svoje destruktivne i agresivne sklo
nosti koje se iz toga nuno raaju.
Mogue je i potrebno klasifikovati v. To se moe
initi po raznim osnovama. Na primer, prema glav
nim podrujima delovanja ljudi u drutvu (ekonom
ske, politike, kulturne), prema znaaju za pojedince

vrednosti

660

ili drutvene grupe (primarne i sekundarne), prema

vrstama potreba s kojima su povezane (materijalne i
duhovne) i si. From smatra da se moe praviti razlika
izmeu dva modusa ivljenja i dve vrednosne orijen
tacije oveka i drutva: imati i biti. Model prvog tipa
proizvod je gramzivog drutva, u kojem caruju v. pri
vatne svojine, i on je mnogo uestaliji i prepoznatljiviji
nego modus biti. Naime, imanje se odnosi na stvari,
a stvari su stalne i opisive, dok se bivstvovanje odnosi
na iskustvo, a ono, u principu, nije opisivo. Pretpostavke
modusa bivstvovanja su nezavisnost, sloboda i prisustvo
kritikog uma. Njegova osnovna osobina je aktivnost,
ali ne u smislu spoljanje aktivnosti ili biznisa nego
unutranje produktivne upotrebe naih ljudskih moi.
Za socioloku analizu veoma je bitan sukob izmeu
kolektivistikog i individualistikog sistema v. Prvi je
s-vojstven tradicionalistiki orijentisanim zatvorenim
drutvima, i u njemu se porodica, srodnika grupa, teri
torijalna i etnika zajednica nalaze ispred pojedinaca,
dok je drugi odlika modernih otvorenih drutava, i
u njemu dominira pojedinac kao v. za sebe, a kolekti
viteti su u drugom planu. Jedna razvijenija klasifikacija
v. morala bi, meutim, ukljuiti u razmatranje jo ne
koliko bitnih odnosa: (1) odnos oveka prema prirodi
- podreenost prirodi, gospodarenje nad prirodom,
harmonija s prirodom; (2) odnos prema vremenskoj di
menziji ovekovog drutvenog postojanja - orijentacija
na prolost, orijentacija na sadanjost, orijentacija na
totalitet i jedinstvo prolosti, sadanjosti i budunosti;
(3) odnos prema drugim ljudima - srodniko-etnika
utopljenost i kolektivistika vezanost, sam oiva
egoistinost, razvijena individualistika solidarnost; (4)
odnos prema aktivnosti - orijentacija na pasivno trplje
nje i fatalizam, orijentacija na neutralno prilagoavanje
i pragmatizam, orijentacija na aktivno injenje, nekonformizam i vizionarsko menjanje. Njihovim kombinovanjem dobijaju se ne samo tipovi vrednosnih orijen
tacija linosti, ve i drutava, pa i itavih epoha.
3 jednakost 3 sloboda 3 socijalna pravda
M. Tripkovi

vreme, drutveno. Hronoloki okvir za razvrstava

nje drutvenih deavanja, tj. tok koji se slae sa odnosi
ma i obiajima unutar konkretnih grupa. Vreme uopte je
izmereni ili merljivi period, tok lien prostornih dimen
zija. U uem smislu, vreme je promena koja se opaa
kao prelazak iz prolosti preko sadanjice u budunost.
Prolost je sfera realnog, a budunost mogueg. Protok
vremena pretvara mogunosti u injenice, a biidunost
u prolost. D. v. je, pak, subjektivno opaljiv i omeen
period, afizikalno vreme je objektivno merljiv proces.

Fizikalno vreme operativno se definie satom i kalen

darom, a v. raznim konstruisanim poecima, prekret
nicama, ciklusima i izabranim drutvenointegrativnim
sadrajima. Po konstruktivistima, d. v. stvoreno u grupa
ma daje smisao i koherentnost opaanju i omoguuje
svesti sticanje iskustva o vremenu. Dakle, re je o nekoj
vrsti naruavanja hronologije od strane raznih grupa.
Sm doivljaj d. v. je u istorijskom i kulturnom po
gledu vrlo raznovrstan, pa je i sama podela na prolost,
sadanjost i budunost raznolika u drutvenom i kul
turnom pogledu. Tek kada su drutvena zbivanja po
stala okvir za razvrstavanje istorijskog vremena, mog
lo se govoriti i o d. v. Ono se ne podudara s velikim
astronomskim i zemaljskim Fizikim procesima, jer
drutvene procese razne grupe uokviravaju raznovrsnim
vremenima koja se slau sa odnosima i obiajima unu
tar konkretnih grupa. Sociolozi i istoriari misle vie u
skladu s grupom, dok prirodnjaci imaju nadgrupno
vreme. Kod istoriara, fizikalno vreme nije kriterijum
pamenja, kao to ni fizikalna karta ne moe da odrazi
okolinu mesta seanja. Moda bi se moglo rei da na
neki nain d. v. prekriva fizikalno vreme, ali i da nape
tost izmeu osobenog grupnog vremena i fizikalnog vre
mena trajno opstaje. Jo preciznije govorei, sociolog
misli uvek na d. v. (drutvenu uslovljenost prolosti),
dok je istoriar, koji belei zbivanja, blii fizikalnom
vremenu, jer prati hronoloki sled zbivanja. Ove raz
like nisu nevane, je r od poim anja vremena zavisi
pristup prolosti, pa je socioloko poimanje vremena
vie upueno na gnoseoloku i ideolokokritiku per
spektivu. U tom smislu, moe se, npr., rei da nedravne
zajednice raspolau okazionalnom sveu o vremenu, a
njihovo poimanje vremena koleba se izmeu sada i nesada, tako da se prolost i budunost (mitoloki shvaeni)
proimaju u onome to je suprotno sadanjosti. Segmentama i stalekadrutva slede ciklinu svest o vremenu, u
kojoj vreme tee u obliku krunog toka procesa i stanja
koji se uvek vraaju. Prolost i budunost su sutinski
srodni: seanje na prolost je istovetno predskazivanju
budunosti (veno vraanje istog). Budunost je puko
ponavljanje. Tek u diferenciranim drutvima postepeno
se formira linearna svest o vremenu i jasno se razlikuje
prolost od sadanjosti i budunosti.
Svako unoenje smisla u prolost remeti kalendarski
tok vremena. Unoenje smisla je prevoenje temporalne
kontingentnosti u viziju prolaznog d. v., koja omoguava
preglednost i orijentaciju u vremenu. Istorijski smisao je
rastumaeno vreme koje proima motivaciju i usmerenost delanja. Smisao saima iskustvo prolosti i norma
tivno iekivanje od budunosti (Jem Risen, Rajnhard
Koselek). Osim toga, smisao, kao spona izmeu vre-

661
mena, povezuje ja-vreme i vreme-sveta. Istorijsko
stvaranje smisla uobliava se simbolima i iskazuje jezi
kom. U najirem istorijskom smislu, mentalna transfor
macija vremena u smisao sledi tek posredstvom seanja,
i to onda kada materijal iz prolosti postaje znaajan za
usmeravanje drutvene prakse (J. Risen).
Istorijski zaokreti nameu nove poretke d. v. Pre
thodna prekretnika zbivanja ne ukljuuju se u
novi poredak d. v. izmeu ostalog i stoga to se ne
podudaraju s novim nadama, koje neretko snanije
osiguravaju lojalnost od realnog uinka. Razumevanje
d. v. iziskuje sloeniju viziju temporalnog poretka. Ako,
naime, prolost ralanimo na bivu sadanjicu i prolu
budunost, sadanjost na aktuelnu prolost i oekivani!
budunost, a budunost na buduu prolost i buduu
sadanjicu, lake emo razumeti vezu sva tri vremena
i njihovu promenjivost (R. Koselek, Pol Riker, Jirgen
traub). Prolost jeste objektivna, ali ne i nepomina.
Treba razlikovati ( 1) objektivnu prolost i (2) drutveno
prihvatljivu prolost. Nove drutvene snage trae novu
sliku prolosti (radi pravdanja vlasti ili pretendovanja na
nju), a time i novu organizaciju d. v. Svaki klasni savez
unutar vlastite epohe kao zadate granice namee vlastite
kriterijume procene prolosti i prikazuje posebne inte
rese kao opte, pre svega tako to uspeno namee orijentacione oslonce smisla i v. Drugim recima, prolost se
menja jer se menja i vizija budunosti, a istorijska svest
je promenjivi naroiti obrazac usklaivanja iskustva i
oekivanja.
Tumaei d. v. i trudei se da diferencira klasinu
podelu na prolost, sadanjost i budunost, P. Riker je
skrenuo panju na vanost nijansiranog razlikovanja
sadanjeg seanja na prolo, zatim sadanjeg sagle
davanja sadanjeg i napokon sadanjeg oekivanja
budueg. Razlikovanje ove tri dimenzije polazi od nji
hovog jedinstva. Jo je sv. Avgustin razlikovao bliu
i dalju prolost, a Edmund Huserl neposredno minulu
prolost (koja je u odreenom smislu jo deo sadanjice),
od prolosti koje se dodue priseamo, ali koja pripada
vie eljama nego sadanjici. Govorei o tri razliita
vienja sadanjice, koja se stiu u duevnom trojstvu, a
ne o tri ontoloki striktno razdvojena razdoblja (prolost,
sadanjica i budunost), sv. Avgustin je postao zaetnik
subjektivistikog poimanja vremena, koje e kasnije
radikalizovati Anri Bergson i E. Huserl, a P. Riker, R.
Koselek i J. Risen dalje filozofski ralanjavati.
Sloenost d. v. takoe znai da se' ono ne moe sve
sti na bioloki ivot, niti na kalendarima i praznicima
uokvirenu prolost. Upravo zato stoje osmiljeno, d. v.
razlikuje se od biolokog, fizikalnog ili astronomskog
raunanja vremena. Ne treba zaboraviti da su subjekti

vreme, drutveno
koji tvore istorijski smisao takoe produkti prolosti.
Kako se prolost osmiljava? Najee na pripovedaki
nain: neko izlae drugome istoriju na taj nain to mu
prolost osavremenjuje u toj meri da i sadanjost postaje
shvatljiva, pa se njome ak moe nazreti i iekivati
budunost. U pripovedakom posredovanju istorije
povezuju se vremena, a veza je upravo smisao. Smisao
saima iskustvo prolosti i normativno iekivanje od
budunosti.
D.
v. je okvir istorijskog vremena. Naime, osim
biolokog doba, koje je omeeno ljudskim ivotom, i
kalendarskog, koje poiva na ritminom hronolokom
sledu zbivanja, postoji i sloeno istorijsko vreme u
kojem sapostoje raznovrsna vremena, bilo u obliku
ouvanja prolog ili u vidu oekivanja budueg. Upravo
po osmiljavanju, koje izvire iz oekivanja, razlikuje se
istorijsko vreme od prirodnog, fizikalnog ili astronom
skog raunanja vremena. Dakle, prolost nije mogue
do kraja ontoloki razdvojiti od sadanjosti upravo stoga
jer je stvaraju potrebe sadanjice u kojima se proimaju
mo i oekivanje. Socioloki reeno, istorijsko nastaje
onda kada nezadovoljstvo prelazi u promenu, tj. kada
snane drutvene potrebe, noene novim nadanjima,
rue unutranju granicu postojeeg i menjaju periodizaciju d. i\ Analiza minulih poredaka d. r. pokazuje da
je istorija smenjivanje razliitih vremenskih poredaka:
brzih i sporih, ciklinih i linearnih, onih koji su usmereni ka prolosti i onih pokrenutih ka budunosti. Dakle,
istorijsko vreme je splet razliitih vremenskih poreda
ka i perspektiva, u kojima se posredno ili neposredno
ogledaju drutveni odnosi.
Predmoderna d. v. u osnovi se razlikuju od moder
nih. Nepremostivo mnotvo paralelnih d. v. (crkvenih,
dinastikih, trinih) sve do prosvetiteljstva nije bilo
usklaeno. D. v. su se, u viziji eshatolokog oekivanja
konanog spasenja, samo na nivou religijsko-mistikog
svetskog poretka povezivala u koherentnu celinu. Pre
ma Bibliji, vreme nastaje s prvobitnim grehom, kada se
naputa veiti izvorni poredak, a svet potpada pod vlast
otvorenosti i slobode, ali i promenjivosti, prolaznosti
i smrti. Zbivanja su datirana prema konfesionalnim
praznicima, budunost je bila zadati plan spasenja, dakle
u celini predskaziva, iako se o konkretnoj neposred
noj budunosti znalo manje nego danas. Svakodnevno
iskustvo bilo je vezano za ograniene regionalne struk
ture i cikline procese preteno seoskog drutva, A
kontingentni upadi u ove ivotne cikluse tumaeni su
kao neizbena Boija volja. Ovu su tumaili strunjaci
za onostrano: crkvena birokratija (lat. corpus mysticum) i posveena drava (sacrum imperium). Seanje
je bilo klju izbavljenja, jer je gradilo most izmeu

vreme, drutveno
zlatne prolosti i spasenja u budunosti preko mrane
sadanjosti (doline suza). Prostori iskustva tradi
cionalne, pre svega, religijske svesti od poznog srednjeg
veka postupno su rueni posredstvom raznolikih pro
cesa racionalizacije i posvetovljavanja. Sudbina je zamenjivana horizontima oekivanja u smislu otvorenih
alternativa odluivanja i delanja. O tome svedoi poodmakla istorizacija sveta od poetka novog veka, tako
da dogaaji ispadaju sve manje predodreeni Boijom
voljom, a sve vie uslovljeni aktivnou pojedinaca i
grupa.
Sistematsko ruenje biblijskog d. v. poelo je jo kra
jem XVIII veka. Od tada, u ciklusima od otprilike po
ezdeset godina, smenjuju se nove vizije, odnosno kon
junkture budunosti (Lisjen Heler). Oko 1830. godine,
pod kumulativnim uticajem prosvetiteljstva, ubrzano se
razvijaju nacionalni mitovi o budunosti. Pariz je nakon
Julske revolucije postao centar'znaaj ne javne euforije
budunosti i vere u novi poredak industrijskog drutva
(u duhu ideja Klod-Anri de Sen-Simona i arla Furijea).
Na ovaj prosvetiteljski zaokret neto kasnije nadovezao
se marksizam s novom svetovnom vizijom budunosti.
Vrhunac raskida sa starim dosegnut je krajem XIX veka
u tzv. drugoj industrijskoj revoluciji (izum elektrine
energije i telefonije). Tada je postalo jasno da nema pov
ratka u predmodernu prolost. Evropa je ruila mostove
za sobom i bila osuena na napredak. Osim razvoja
tehnike, sistematsku eroziju biblijskog d. v. i njegovu
fragmentaciju podstakao je i kapitalistiki sistem, raslo
javanjem drutva na pojedine grupe u koje su pojedinci
uklopljeni. Nastao je pluralizam d. v. koja sapostoje jer
ih stvaraju razne grupe: verske, klasne, porodine, ge
neracijske.
Postalo je prozirno da se d. v. moe kontrolisati,
tj. koristiti s ciljem podvlaivanja. Tome slue selek
tivne istorije, kalendari praznika, spomenici, muzeji i

662
si. Pod uticajem hegemonih aktuelnih interesa, d. v. se
raznim periodizacijama strukturie i usmerava. U gene
racijskom pogledu, mladi su usmereni ka budunosti,
sredoveni su razapeti izmeu vremena (osvru se
unazad i gledaju unapred), a stari su vie optereeni
prolim. Utopije su ponajvie usmerene ka budunosti,
a teokratije ka prolosti. Izmeu njih stoje socijalistika,
liberalna i konzervativna tumaenja istorije. Svaki reim
na osoben nain strukturie faze d. v., tj. vezu prolosti,
sadanjosti i budunosti i osmiljava selektivni kon
tinuitet. Organizovanjem oekivanja, uvek se nastoji
uskladiti lino i d. v.
R aznovrsna je upotreba d. v. Od kada je prosvetiteljstvo sruilo iluziju o nastavku prolosti na
dragom svetu, prolost je postala na nov nain upotre
bljiva i nepredvidljiva. D. v. je poelo da zavisi od
politikih potreba sadanjice, a ne vie od hijerokratski
rastumaene opomene stranim sudom. Prosvetiteljstvo
je sruilo hegemono religijsko d. v., pa je homogeno
crkveno vreme zamenilo mnotvo ideologizovanih d. v.
Novu globalizacijsku ideologizaciju d. v. iskazuju teza
Frensisa Fukujame o kraju istorije i postmodemo postuliranje sloma teleolokog poimanja istorije i utopije. Kod
novog poimanja d. v. sruena je budunost, a ne prolost,
jer je u tezi o kraju istorije postulirana slika bezaltemativnog kapitalizma u kojoj se na nov nain budunost
poistoveuje s neprekidnom sadanjicom. Kraj XX
veka doneo je slom budunosti, tj. teleolokog i
utopijskog vienja d. v. Oslabilo je i uverenje u vla
davinu razuma, a kontingentnost i neizvesnost postali
su sutina istorije. Hegemona postmodema proglasila
je napredak zabludom filozofije istorije i obznanila kraj
istorije i utopije. U svetopoglednom smislu neoriginalna
restauracija konzervatizma i relativizma ideologizuje
posthladnoratovsko d. v.
O istorija O kolektivno pamenje O kultura seanja
T. Kulji

w
Weltanschauung (nem. - svetonazor, pogled na svet;
od Welt - svet; Schaumig - pogled, vienje). Izraz je
potekao iz nemakog romantizma ne bi li se njime uka
zalo na jedinstveno iskustvo koje o svetu ima odreeni
narod, a koje se izraava u njegovom jeziku. Posebnosti
tog jezika, njegove sintaktike strukture, neprevodive
konotacije, kao i sasvim osobene denotacije, trebalo je da
potvrde romantiarsku ideju o kolektivnim oseanjima.
Re je o oseanjima koja deli itav jedan na(rod) i koja
se, poput arhetipova, gotovo nesvesno prenose s genera
cije na generaciju, najee preko folklora.
Nita manje nego pojedinci, drutva su oduvek
promiljala pitanja koja se tiu njihove egzistencije i
smisla postojanja sveta. Skup odgovora na ova pitanja
ini njihov W. On je neka vrsta koordinantnog sistema
u koji smetaju sva svoja iskustva. Kao zaokrueno
znanje, W. im omoguava da ta iskustva integriu u
celovitu sliku, i da na nain predrefleksivnog razumevanja sebe i sveta odrede svoj odnos prema vlastitom
okruenju. W., dakle, oznaava sveobuhvatnu per
spektivu iz koje neko posmatra i tumai svet, ili, pak,
skup verovanja o ivotu i svetu kojeg se pojedinac ili
grupa dre. Zahvaljujui W. nastaju razliite dimenzije
ljudskih iskustava i predstava - kao to su religija, filo
zofija, politika, ekonomija, kultura, nauka, etika. Tako,
na primer, W. olien u vienju uzronosti kao jenosmemog odnosa proizvodi monoteistike religije, poput
hrianstva ili islama, u kojima se svet odreuje kao
neto to ima poetak i kraj, te univerzalnu silu koja
poseduje jednu jedinu svrhu. Nasuprot tome, ciklino
shvatanje uzronosti - pogled na svet kao na stalno i
pravilno ponavljanje odreenih dogaaja ili iskustava
- nalo se u osnovi hinduizma ili zoroasterizma.
Kao nezaobilazan pojam istorijskog razumevanja
smisla ljudske egzistencije, W. se javlja tek s Vilhelmom Diltajem. On je smatrao da svetonazor saima
naa znanja o svetu, nain na koji ga emotivno procenjujemo, kao i nain na koji se prema njemu odnosimo.
Istu zamisao zatiemo i kod Karla Jaspersa, za kojeg

je pogled na ivot neizbean deo pogleda na svet. W.

je, dri on, u optoj formi iskazan princip ovekovog
ponaanja, delanja i procenjivanja stvari.
Sigmund Frojd je u W. video specifino nemaku
zamisao. Tvrdio je da se ova re ne moe prevesti na
drugi jezik, i da nema naroitog smisla pokuavati da
se ona definie. Umesto definicije, Frojd e ponuditi
objanjenje prema kojem je W. intelektualna konstruk
cija. U vidu obuhvatne hipoteze, odnosno konstrukcije,
W nastoji da prui jedinstveno reenje svih ovekovih
tekoa. Zato je Frojd govorio da u W. nijedno pitanje ne
ostaje otvoreno: kada neko veruje u W., taj se u ivotu
osea sigurnim, zna emu treba da tei i kako u svrhu
ostvarenja svojih tenji da na najbolji nain organizuje
vlastite emocije i interese. Uviajui razliku izmeu
miljenja kao rada ili kretanja ljudske misli, i vienja
(Schauttng) kao statinog, dokrajenog, pa otuda zat
vorenog naina miljenja, Frojd je smatrao da svim ve
likim misaonim sistemima preti opasnost da postanu W.
U tom pogledu psihoanaliza predstavlja izuzetak. Za nju
je Frojd mislio daje fleksibilna teorija, podlona stalnim
promenama i razvoju.
Frojd je, kao i Diltaj pre njega, uoio d a je najvea
nevolja s W. u tome to on, zajedno sa svojom zatvorenou, podrazumeva i sveobuhvatnost, nemoguu sinte
zu svih istina. Stoga nijedan W. ne poziva na promiljenu
analizu i raspravu nego, polaui pravo na monopol na
istinu, pokazuje netrpeljivost prema suprotnim idejama
ili rivalskim verovanjima. Svaki je W. tesnogrudan,
kako bi Jaspers rekao, jer ovek, nuno stoji u jednom
pogledu na svet iz kojeg gleda na sve i koji mu je jedini
istinit. Sa stanovita jednog W., svi ostali su neistiniti.
Upravo u tom smislu je er Luka govorio da nema
nevinog svetonazora. Idui istim tragom, Karl Manhajm je W. razumevao kao totalnu ideologiju. Ona
se od partikulame ideologije ne razlikuje po svojoj
funkciji odbrane odreenog drutvenog poretka ili
izraavanja interesa dominantnih ili vladajuih grupa,
nego je razlika iskljuivo u tome to je W. ideologija

Weltanschauung
koje se dre drutvene klase, drutva ili, ak, itavi is
torijski periodi, a ne, kao u sluaju partikulame ide
ologije - pojedinci, grupe i partije. Nema sumnje d aje
W. uistinu blizak pojmu ideologije. Pa opet, ima onih
koji se s Manhajmovim odreenjem svetonazora ne bi
saglasili. Takav je sluaj, recimo, s nacistima, koji ideo
logiju strogo razlikuju od pogleda na svet, smatrajui
onu prvu intelektualnom formom politikog razumevanja, neim to se zasniva na razumu i to ve samim
tim nema mo kakvu ima IV. Jer, za njih je pogled na
svet utemeljen u strasti i volji: on uopte nema ulogu da
oveku svet uini shvatljivim nego da pokrene politiku
akciju. Otuda nacifaisti u vlastitim idejama ne vide ideo
logiju ve IV. - skup stavova koji zahteva privrenost
i veru, kao i napor da se ta vera na najsilovitiji nain
ostvari. Naravno, uzor njihovog gledanja na svetonazor
bio je Adolf Hitler. On je - o emu njegov Mein K am pf
nedvosmisleno svedoi - bio opijen reju W., jer taje
re, kao to primeuje Elizabet de Fontne, nekakvom

664
filozofskom aurom ukraavala njegove zbrkane i eksplo
zivne sinteze.
Poevi od Diltaja pa do Lukaa, mislioci nisu samo
nastojali da blie odrede pojam W. i njegovog mesta u
konstrukciji svakovrsnih kulturnih tvorevina, nego su
se, s manje ili vie otrine, uputali i u analizu posledica
koje slede iz zatvorenosti W iz njegove nesposobnosti
da se menja i prilagoava, te agresivne komunikacije sa
svime to se od njega razlikuje. Meutim, pravi teorijski
udarac veri u bilo kakav IV. zadaje tekpostmodernistiko
miljenje, zajedno sa svojim neverovanjem u metanarative (an- Fransoa Liotar). Postmodernistika kri
tika totalizujuih i sveobuhvatnih narativnih obrazaca
trebalo bi da nas uvede u jednu novu epohu, epohu istin
ske tolerancije. Njoj prethodi destrukcija svih uvreenih
idejnih sistema, u ime slobodne igre razliitih diskursa i prava na postojanje svakog pogleda na svet, osim
onog koji zagovara nasilje i namee se silom.
Z>ideologija O Volksgeist
J. Sakota-Mimica

zadruga. ( 1) Oblik sloene patrijarhalne porodice i (2)

drutveno-ekonomska ustanova i dobrovoljno interesno
udaienje sitnih privatnika.
( 1) Kod nas je ovaj izraz prvi upotrebio Vuk Karadi,
koji je 1818 (Srpski rjenik) njime oznaio vie poro
dica u istoj kui. Ovde je re o porodinoj z. kao tipu
viegeneracijske patrijarhalne porodice u Srba i drugih
Junih Slovena.
(2) Drugo znaenje izraza z. odnosi se na oblik do
brovoljne organizacije seljaka, zanatlija i drugih sitnih
privatnika koji se udruuju u razne oblike z. da bi lake
izdrali trinu konkurenciju krupnog kapitala. To je hori
zontalno povezivanje malih u sferi proizvodnje, razmene
i potronje, da bi sebe zatitili od onih koji su od njih
bogatiji i jai.
Smatra se da zadrugarstvo zapoinje s prvom
potroakom z. u Rodelu (kod Manestera, u Engleskoj).
Osnovali su je sledbenici socijalnog utopiste Roberta Ovena krajem 1844. godine, te postavili i osnovne principe
zadrugarstva, meu kojima su najvaniji deoniarska
svojina, demokratsko upravljanje, dobrovoljno lanstvo,
politika neutralnost. Zadrugarske ideje u Srba prvi iri
Svetozar Markovi. Prvaz. u Srbiji osnovanaje na incijativu Mihaila Avramovia 1894. u selu Vranovu (kod Smedereva). To je bila tedno-kreditna z. 29 seoskih domaina
i od tada poinje irenje zadrugarstva i zadrunih orga
nizacija u srpskom selu i agraru. Iste godine osnovane su
sline z. i u Azanji, Malom Oraju, Mihajlovcu, Ratarima,
a sledee ( 1885) osniva jedanaest zadruga i prvi Zadruni
savez Srbije. Jo pre toga je u Novom Sadu, 1870. godi
ne, pod uticajem srpskog politikog pokreta Svetozara
Miletia, osnovana Srpska zadruga za meusobno poma
ganje i tednju, to je oznailo poetak gradskog zadru
garstva. Prva zemljoradnika z. na podruju dananje
Vojvodine bila je Oraka zadruga psnovana 1883. u
Rumi. To je bila organizacija za zajedniku arondaciju
i obradu zemljita koju je osnovalo petnaest siromanih
seljaka zakupaca.

Tako je kod nas veoma rano nastao pokret zemljo

radnikog zadrugarstva iji je cilj bio da organizovarvjem seljaka u z. ublai udare krupnog kapitala, trinu
konkurenciju i siromaenje sela, uz istovremeno ospo
sobljavanje seljakog gazdinstva za savremenu proiz
vodnju i opti napredak. Osniva srpskog zadugarstva M.
Avramovi je smatrao da je z. takav oblik udruivanja koji
titi interes svojih lanova, ali koji u isto vreme ne teti
nikome. Imperativ^ liberalnog zadrugarstva je socijalni
mir, a glavna pretpostavka drutvo komplementarnih in
teresa. Ovo su bile vie idealne nego realne pretpostavke.
Zato je zadrugarstvo, kao ideoloki projekt i drutveni
pokret, ostalo ograniena reformska reakcija na krupnu
robnonovanu privredu. Pod geslom zajedno smo jai
sitni privatnici se odupiru bogatijim od sebe, ali ne prima
ju u z. sasvim siromane, koji u nju nemaju ta da unesu.
Srpsko zemljoradniko zadrugarstvo je tokom poslednjeg stolea u svemu delilo sudbinu srpskog sela i
poljoprivrede. Naroito je socijalistika vlast sistematski
ometala seljako zadrugarstvo, kao relativno autonoman
oblik interesnog organizovanja privatnika. Tradicija za
drugarstva je najvie zloupotrebljena (naroito zadruno
naelo dobrovoljnosti i ekonomske zainteresovanosti
zadrugara) pri stvaranju kolhozne organizacije u tzv.
seljakim radnim zadrugama (SRZ). One su vie bile
zasnovane na administrativnoj kontroli i represiji nego
na ekonomskim interesima zadrugara. Postoje naputen
sistem oktroisanih SRZ, lansiranje novi tip udruivanja,
tzv. opta poljoprivredna zadruga. Ona nije smatrana
pravim socijalistikim oblikom i stalno su je guili krup
ni dravni agrokombinati. Ipak, i ove z. su koriene za
svojevrsnu eksploataciju seljaka: preko njih se praktikuju
dvojne cene agrarnih proizvoda, dvojne premije, regresi
i ostale dravne subvencije (jedne za seljake-privatnike
izvan zadruga, druge za zadrune drutvene organizacije).
Koliko je u ovim dvojnim arinima bilo ideolokog ot
pora prema seljaku ilustruje stav glavnog ideologa Edvarda Kardelja koji ( 1962) kae da je bolje da zadruna

zadruga
birokratija pojede jedan deo tih sredstava nego da se njima
utvruje individualni gazda na svojoj zemlji.
Poetkom novog milenijuma, u Srbiji ima skoro 1 500
zemljoradnikih z. Potrebno ih je, pak, mnogo vie, a i
ove koje postoje mogle bi se mnogo bolje organizovati.
Polazei od zateenih prilika, kod nas postoje mnogobroj
ni problemi koji bi se lake reavali uz pomo ustanova
zadrunog tipa, kao to su: (1) obezbeenje jeftinije (i
kvalitetne) hrane; (2) snabdevanje robom iroke potronje
po pristupanijim cenama; (3) zapoljavanje nezapo
slenih; (4) reavanje stambenih problema siromanih;
(5) optimalni i svestrani razvoj seoskih regiona. Da bi to
bilo mogue, z. bi morale biti osloboene jo postojeeg
politikog tutorstva. Potrebna im je i sistemska dravna
potpora, ali u vidu liberalne i elastine zakonske forme
koja uvaava interese zadrugara i razliite ciljeve 2. Uz
obaveznu samoupravu zadrugara, savremena z. mora da
ima i profesionalnu upravu, bez koje se danas ne moe
opstati na tritu.
Iako srpsko zadrugarstvo ima svoju autohtonu i veoma
Vrednu tradiciju, zbog njenog potiranja u vremenima oktroisanog socijalistikog zadrugarstva, potrebno je preuzi
mati pozitivna zadruna iskustva najrazvijenijih zemalja
(kreditnih z. u Danskoj, komunalnih z. u SAD, seoskih
z. u Japanu). Koliko je dobra z. vana za neko selo ili se
oski rgion najbolje se vidi po razlici u nivou razvijenosti
izmeu onih sela koja imaju i onih koja nemaju svoje z.
O porodina zadruga O selo
M. Mitrovi
zajednica, drutvena. Pojam koji ima vie znaenja,
ali se sva ona, u krajnjoj liniji, mogu svesti na odreenje
z. kao drutvene grupe (skupine). D. z. ine ljudi po
vezani drutvenim procesima koji traju due vremena,
to za posledicu ima ne samo ostvarenje zajednikih
potreba i interesa ve i stvaranje posebne kulture. Kon
stitutivni elementi d. z. su: delatnosti ljudi kojima se
tei ka ostvarenju zajednikih ciljeva, sredstva za os
tvarenje ciljeva, i posebna svest d. z. - kultura d. z.
Kultura, odnosno svest d. z. podrazumeva manje ili
vie jedinstven pogled na svet, zajednike vrednosti
(ciljeve), norme ponaanja, socijalnu kontrolu (sankcije
i nagrade), razraene sisteme sporazumevanja (jezik,
dranje, znaci). Na taj nain, lanovi d. z. stvaraju svest
o sebi i spoljanjem svetu. Zavisno od kriterijuma na os
novu kojih se vri klasifikacija, postoje razne vrste d. z.:
potpune (globalne) i delimine (parcijalne), prema broju
delatnosti u zajednici; organizovane i neorganizovane;
voljne i stihijske zajednice, prema nainu nastanka;

666
politike, ekonomske, privredne, kulturne, verske itd.
- zavisno od vrste delatnosti koja preovlauje u d. z.
O grupa, drutvena O drutvo O sociologija, formalna
M. Todorovi
zanat. Osobeno zanimanje, nastalo drutvenom
podelom rada na odreene posebne delatnosti, u kojem
su stvorene relativno sloene celine poslova iz kojih
rezultira odreen, za neposrednu upotrebu gotov proiz
vod (dobro, usluga). Te poslove kao celinu, po pravilu,
obavlja zanatlija-pojedinac, s razvijenom individualizovanom umenosu (zanatskim majstorstvom) i s rela
tivno individualizovanim sredstvima za rad. Proizvodi
z. imaju osoben peat zanatlije i tee da budu primereni posebnim zahtevima naruioca. Osposobljavanje za
z. je relativno dugotrajno i znai postepeno praktino,
iskustveno ulaenje u tajne z.. Zanatski rad obeleen
je znaajnom autonomijom zanatlije u pogledu konk
retne organizacije rada. Iako je veina z. koje nalazimo
u modernim drutvima nastala u predindustrijskoj epo
hi, i vreme industrijalizma donosi nove z. (serviseri
elektronike). Istovremeno, mnogi stari z. nestaju
ili se razlau na obina nezanatska (industrijska)
zanimanja (kao u sluaju z. obuara ije poslove u ind
ustriji obue sada obavljaju desetine specijalizovanih
obuarskih radnika).
S manufaktura O profesija O zanimanje
5. Boli
zanim anje. Relativno izdvojen i strukturisan skup
aktivnosti, tj. poslova, za koje je neko osposobljen i ko
jima se bavi na trajniji nain, a iji je ishod prepoznatljiv
i uoblien radni rezultat (proizvod u uem ili irem
smislu, dobro, usluga). Normativno, pa i u zvaninim
statistikim publikacijama, z. se definie kao aktivnost
za koju je neko plaen. U sociolokom smislu, z. jesu
i mnoge nominalno neplaene aktivnosti (kao to je z.
domaice), ukoliko je data aktivnost (skup poslova)
trajnije uoblien i sa osobenim radnim rezultatom.
Z. je rezultanta relativno stabilizovane i kristalizovane podele rada u odreenom drutvu i u odreenom
istorijskom vremenu. Imajui u vidu mnogostrukost
podela rada - na sektore, oblasti i grane, unutar radnih
organizacija, pa i rasparavanja konkretnih poslova z.
je u modernim drutvima veoma mnogo. Godine 1841.
u Engleskoj je bilo registrovano 431 z., a 1970. godine
UN su u svojim registrima imale vie od 30 000 z.
Z. nastaju i nestaju. U modernim drutvima sve je vie
privremenih (prelaznih) z., jer se odreeni skupovi
poslova privremeno strukturiu u izvesne radne celine,
te ih ljudi i ne poimaju kao z., ve kao posao, za-

667
potenje. Modeme tehnologije i njima primereni vidovi
rada esto trae ljude sposobne da obavljaju razliite
poslove promenjive sloenosti, iz domena razliitih
osnovnih z.. Z. se javljaju u vidu z., obinih nezanatskih (industrijskih) z. i profesija. U modernim
drutvima najbrojnija je skupina obinih (industrij
skih) z., karakteristinih ne samo za oblast industrije
ve i za sve druge oblasti rada u kojima je uspostavljen
industrijski nain rada (u poljoprivredi, graevinarstvu,
uslugama, zdravstvu i drugim drutvenim delatnostima,
ukljuujui i one u oblasti kulture i zabave). Mnoga in
dustrijska z. nastala su razlaganjem ranijih zanatskih z.,
ali i novim strukturisanjem poslova u okviru tehnike
podele rada tipine za industrijski nain proizvodnje.
Osobenost je obinih (industrijskih) z. da ona na
staju strukturisanjem izvesnog manjeg broja radnih ope
racija, izdvojenih iz nekog sloenijeg radnog procesa.
Te se radne operacije obavljaju uz striktno potovanje
unapred zadatih radnih postupaka i pravila rada. Ona
podrazumevaju rad sa standardizovanim (neindividualizovanim) sredstvima rada, a rezultat takvog z., po
pravilu, nije neki zaokrueni, za upotrebu gotov proiz
vod, ve je to neto to se ugrauje u rezultate rada dru
gih slinih z. Osposobljavanje za takvo z. je relativno
kratkotrajno, s naglaskom na sticanju vinosti, na
rutinizaciji odreene ograniene radne vetine (npr.,
vetine rukovanja odreenom mainom). U takvom
z. malo je prostora za individualnost, kreativnost i au
tonomnost u radu.
Razliita drutva ili odreena globalna drutva u
razliitom istorijskom vremenu imaju z. razliite i
promenjive sloenosti. Znaajno je poznavati naine
uspostavljanja z. i drutveni tretm an pojedinih z.
Izuavanje karakteristika z. spada u oblast sociologije
rada i, posebno, sociologije z. i profesija.
3 poziv, profesija 3 zanat
S. Boli
zatvor. U krivinom pravu, vrsta krivine sankcije
koja se sastoji od liavanja slobode i oduzimanja slo
bode kretanja na osnovu odluke pravosudnih organa,
sa odreenim trajanjem, a izvrava se u za to posebno
ureenim ustanovama. Moe se izrei za krivina dela
ili prekraje, s tim to se uvek unapred definie najkrae
i najdue trajanje ove sankcije.
U penologiji, vrsta pravosudne ustanove u kojoj se
izvravaju krivine sankcije u vidu liavanja slobode
na osnovu odluke pravosudnih organa. Po pravilu,
istrani z., u kojem u zakonom odreenom trajanju bo
rave, mimo svoje volje, osumnjieni za krivina dela,
do pokretanja krivinog postupka ili donoenja presude

zdravstveni sistem

od strane pravosudnih organa, razlikuje se od ostalih

zatvorskih ustanova, u koje se upuuju pravosnano
osuena lica na kaznu liavanja slobode.
Z. su kod starih naroda korieni iskljuivo za privre
meno liavanje slobode osumnjienih, uhapenih ili
zarobljenih do izricanja neke od kazni (smrtna kazna,
progonstvo, igosanje, teak rad i si.), dok se kao prvi
z. namenjen izdravanju kazne liavanja slobode navodi
onaj u Londonu, osnovan 1553. godine.
Postoje razliiti sistemi zatvorskih ustanova, ali se
one najee dele na opte, u kojima se kazna z. izvrava
za razliite kategorije osuenih, i posebne ili specijalne,
u kojima se izvravaju kazne z. za posebne kategorije
osuenika (prvi put osueni, maloletnici ili mlaa punoletna lica, povratnici, oboleli, poinioci krivinih dela
iz nehata, povratnici, vojna lica i si). Postoje i speci
jalizovani funkcionalni z. kao to su: zatvorske farme,
radne kolonije ili industrijske radionice, zatvorske bol
nice ili sanatorijumi i si.
Prema reimu i sistemu izvrenja kazne z moe
se govoriti o z. zatvorenog tipa, u kojima se preduzimaju posebne organizacione, tehnike, materijalne i
druge mere koje spreavaju bekstvo osuenika (mere
maksimalnog obezbeenja); z. poluotvorenog tipa,
u kojima mere obezbeenja slue kontroli kretanja, a
primarno spreavanju bekstva osuenika (mere sred
njeg obezbeenja) i z. otvorenog tipa, u kojima se ne
preduzimaju posebne mere obezbeenja od bekstva
ve se ponaanje osuenika zasniva na samodisciplini i
odgovornosti i saradnji sa odgovarajuim slubenicima
ili slubenim organima (mere minimalnog obezbeenja).
Mogue je da se u okviru pojedinih ustanova formiraju
posebna odeljenja s pomenutim karakteristikama i namenama.
U sociolokom smislu, pojam z. je sinonim za tip
totalne institucije u kojoj se posebnim reim om i
specifinim odnosom slubenih lica prema osueniku
uspostavlja posebna realnost u kojoj procesom mortifikacije ovi gube svaki subjektivitet i samosvojnost. Z.
u sociolokom smislu oznaava i drutvo u drutvu,
odnosno postojanje posebnog formalnog ili neformal
nog zatvorskog drutva, tj. zajednice. Brojni pojedinci,
javne linosti, naunici i pokreti zalau se za ukidanje z.
kao nehumanih ustanova ili bar za humanizaciju uslova
izvrenja zatvorskih kazni i, posebno, potovanje prava,
interesa i linosti osuenih.
O kazna 3 penologija 3 pravo
M. Milosavljevi
zdravstveni sistem. Celina svih javnih i privatnih
slubi jedne drutvenopolitike zajednice koje brinu

zdravstveni sistem
0 zdravstvenom stanju stanovnitva. Z. s. ne obuhvata
samo terapijsku delatnost (bolnice, dispanzeri i si.) nego
1 rehabilitaciju obolelih (koja se odnosi na ustanove za
oporavak, banjska leilita i si.). Na kraju, on se tie i
mera primame prevencije, tj. slubi za spreavanje na
stanka i rano otkrivanje bolesti (vakcinacije i sistematske
kontrole vode, zaposlenih u javnim slubama i drugih
parametara zdravstvenog stanja). Z. s. obuhvata i soci
jalne i dravne institucije (ministarstva zdravlja, zavodi
za zdravstvenu zatitu), kao i dobrovoljne organizacije
(Crveni krst i si.) koje zakonski reguliu, finansiraju,
usmeravaju ili podupiru delatnost profesionalaca u
specifinim zdravstvenim oblastima.
Daigaije reeno, z. 5. je institucionalizovani sistem
zatite zdravlja, u smislu u kojem je zdravije definisala
Svetska zdravstvena organizacija, naime kao stanje
dobrog fizikog, duevnog i socijalnog blagostanja, a
ne samo kao odsustvo bolesti. Ovaj poslednji aspekt
definicije, koliko god zvui maksimalistiki, zapravo
upuuje na specifine potencijale i obavezu pojedinih
drutvenih zajednica da reavaju zdravstvene probleme
stanovnitva sub specie optimalnih potencijala svakog
svog stanovnika. Aleksander Mierlih, u tom smislu,
skree panju na injenicu da bolest moe da nastupi
usled nedostatka identifikacije pojedinca s drutvenim
normama, ukljuujui i one za ouvanje zdravlja, kao
i zbog preteranih zahteva drutva u pogledu ouvanja
zdravlja na koje pojedinac ne moe da odgovori, tako da
razvijenost z. s. zavisi upravo od usklaenosti ova dva
globalna socijalna faktora.
U vezi s definicijom zdravlja i bolesti, treba rei da
je ona usko vezana za medicinsku naunu paradigmu
(u kojoj je jasno opisana klinika slika, neposredni
uzronik bolesti i doktrinarne mere leenja), nasuprot
srednjovekovnoj judeohrianskoj tradiciji, koja je
bolest razumevala kao kaznu za poinjene grehe, i paganskom objanjenju bolesti (naroito mentalnih) kao
posledice magijskog upliva demonskih sila na ivot
oveka.
, Definisanje bolesti vezano je i za ono to se odreuje
kao normalno u nekom drutvu (naroito kad je re o
psihikim poremeajima, gojaznosti i si.), a na to ima
veliki uticaj kulturno okruenje, vrednosti i norme za
jednice u kojoj neko oboljeva. Tako su i sociologija i
etnologija nolens vojens upletene u ukupno poimanje
zdravlja i 2. s. One ispituju, izmeu ostalog, stavove
pojedinaca u vezi sa samoprocenom zdravog i bole
snog, kao i predstave drugih o tome ta je zdrav, odno
sno bolestan organizam ili pojedinac u odreenom
drutvu. Neki govore ak i o sociologiji bolesti kao
delu medicinske sociologije, koja se koncentrie na

668
izuavanje onih drutvenih faktora koji favorizuju
nastanak i odravanje bolesti kao takve (sama logika
funkcionisanja zdravstvenih ustanova, vrednosni sistem
personala vean za ouvanje zdravlja i si.). Sociologija
medicine izuava upravo ove aspekte z. s. (uloge bole
snika, odnosa izmeu pacijenata i osoblja, zadovoljstvo
leenjem itd.), ali u ukupnom socijalnom kontekstu
odreene drutvene zajednice.
U vezi sa socijalnim poimanjem bolesti, treba rei
i da je ponaanje pacijenta u bolesti koliko obojeno
crtama linosti obolelog, toliko i pod uplivom njegovih
socijalnih obeleja (kulture i klase, obrazovnog sloja
iz kojeg potie, profesije ili posla kojim se bavi i si.).
Ovo vai za kliniku sliku gotovo svih vrsta oboljenja,
a moda i vie za ponaanje tokom leenja, za odnos
prema mogunosti smrtnog ishoda bolesti, a posebno za
odnose rodbine i prijatelja prema obolelom.
O medicina 3 sociologija medicine
P. Opali
zloin. Pojedinano kriminalno ponaanje (injenje
ili neinjenje). Uobiajeno, z. se smatra akt kojim se kri
krivini zakon, zbog ega moe biti praen kanjavanjem
kojim se prestupniku oduzimaju najvanija dobara.
Bitna crta z., za razliku od kriminaliteta, jeste u tome
to je ovde re o pojedinanoj pojavi. Druga vana
osobina je da se on odnosi samo na ona krenja normi
krivinog prava koje predstavljaju najtea ugroavanja
fundamentalnih vrednosti jednog drutva. Otuda, ovde
se ne svrstavaju sva krivina dela, pa se, npr., ona koja
spadaju u bagatelni kriminalitet ne smatrajuz._
Pravno odreenje z. je samo jedno od shvatanja za
stupljenih u literaturi. Pored njega, mogu se nabrojati
bar jo etiri. Po jednom, najstarijem, z. je greno delo.
Re je o moralistikom i religijski obojenom stavu koji
nepotrebno izjednaava ove dve kategorije. Drugo,
poistoveuje ga s boleu. Ono zanemaruje jednostavnu
injenicu - da su najvei broj prestupnika (telesno i
duevno) zdrave osobe. Tree stanovite z. vidi kao posledicu delovanja (ili, preciznije, poremeaja u delovanju)
same drutvene organizacije. Ovakav pristup zastupaju
Emil Dirkem i Edvin Saterlend, kao i niz autora Cikake
kole u kriminologiji. On omoguava razliite vari
jacije u definisanju, ali sve one imaju zajedniku crtu:
neodreene su jer ne pruaju dovoljan osnov za razliko
vanje z. od drugih drutveno nepoeljnih dela. etvrto
tumaenje z. shvata kao socijalni proces, po analogiji s
boleu: za nju ne znamo sve dok se bolesnik sm ne
poali, ili dok ne otkrijemo njene spoljanje simptome.
Tako je i sa z. On se shvata kao serija meuodnosa
(otuda se zastupnici ovog shvatanja u kriminologiji

669
nazivaju interakcionistima) rtve i policije. Ova druga
reaguje na prijavu oteenog ili kada na neki drugi nain
sazna d aje do kanjivog ponaanja dolo. Sr procesa
odreivanja jednog ponaanja kao kriminalnog je u ovoj
fazi, a kasnije etape u kojima uestvuju tuioci i sudije
od manjeg su znaaja.
Najzad, od druge polovine XX veka razvija se
u krilu radikalne krim inologije ideja da z. treba
shvatiti kao krenje ljudskih prava. Takvo gledite prvi
su izneli brani par Julija i Herman Svendinger, koji
oznaavaju zloinakom svaku osobu, drutveni si
stem ili meuljudski odnos koji ukida ili negira osnovna
prava na rasnu, polnu i ekonomsku jednakost. Takva
shvatanja razrauju Henri Stjuart i Dragan Milovanovi,
koji izraz 5 . zamenjuju kategorijom nanoenje tete
(eng. harni). Po njima, postoje dve vrste takvih dela:
ona ijim delovanjem osoba biva liena nekih kvaliteta
bitnih za njen postojei status (z. redukcije) i takva koja
ih onemoguavaju da zauzmu eljenu poziciju u drutvu
(2. represije).
Ovo poslednje gledite, kao i prethodna dva, s pra
vom ukazuje na uslovnost pravne definicije z. jer za
visi od reenja u kriv inom pravu koje se menja. Pored
toga, neka dela - iako propisana u krivinom zakonu
- ne ugroavaju osnovne drutvene vrednosti, dok
neka od najteih dela koja nesumnjivo ugroavaju op
stanak drutva ne moraju u datom trenutku figurisati u
krivinopravnom sistemu. Nema sumnje da navedeni ar
gumenti imaju osnova. Uostalom, jo je Dirkem kritikovao pravnu odredbu z. i predlagao drugu, socioloku,
zanemarujui pri tom, kao i autori kasnijih definicija z.,
da izrazi poput drutvena dezorganizacija, odnosi
interakcije ili krenje ljudskih prava unose jo veu
neodreenost negoli pravna odredba ovog pojma.
Govorei o z., potrebno je ukazati i na problem
straha od z. To je iracionalno ili iracionalno stanje pa
nike ili uznemirenosti kod nekog lica koje je izazvano
verovanjem da je u opasnosti da bude viktimizovano z.
ivot u visokourbanizovanim sredinama, otuenim i
bez iskrene ljudske komunikacije, mitovi o opasnim
strancim a, medijska zloupotreba monstruoznih z.
(kakvi se dogaaju u svim drutvima), tekstovi po koji
ma su riziku izloeni ba pripadnici odreenih osobina,
izvetaji o stanju kriminaliteta i selekcija podataka koji
naglaavaju potrebu da se ljudi obezbede skupim sred
stvima zatite - sve to, uz brojne druge inioce, utie na
pojavu straha od z.
Smatra se da na oseanje straha utiu dve grupe
inilaca: (a) makro (ili ekoloki) faktori u koje spadaju
ranija dela, pogodnosti za z., organizacija zajednice koja
bi obuhvatala medije, sredinu u kojoj se ivi, vrnjake i

zloin

zapaanje inilaca ljudskog ponaanja; (b) mikro (lini)

inioci koji utiu na ocenu pojedinca o tome koji su rizici
njegove line viktimizacije, lino saznanje o viktimizaciji drugih i sredstva koja on ima na raspolaganju kako bi
se suprotstavio potencijalnom ugroavanju (zdavstveno
stanje, kvart u kojem ivi, pomo suseda). Veliki znaaj
imaju u tom pogledu dva inioca koji su u negativnoj
korelaciji: necivilizovanost sredine i njena kohezija.
Kada je re o karakteristikama sredine u kojoj neko
lice ivi, moramo se pri prouavanju njihove veze sa
oseanjem ugroenosti pre svega usredsrediti na nain
na koji ih on vidi. Zbog toga je i mogue da se ljudi
oseaju ugroenijim u sredinama u kojima je stopa
kriminaliteta nia. I obrnuto: Don Konklin navodi da
je u periodu 1965-1993. godine procenat graana SAD
koji su iskazali strah od izlaska u veernjim satima bio
skoro konstantan (kretao se oko 40% sve vreme), dok je
stopa nasilnikih dela u tom periodu rapidno porasla od
200 na ak 758 dela na 100 000 stanovnika.
Kenet Feraro smatra da ne treba izjednaavati strah
od z., koji je emocionalan, s pretpostavljenim rizikom
viktimizacije koji ukljuuje i kognitivne elemente. Po
njoj, ene su zastraenije od mukaraca, bez obzira na
niu stopu viktimizacije kod skoro svih krivinih dela;
dalje, starije osobe vie su u strahu od mlaih. Najzad,
ona zakljuuje daje strah od z. uglavnom zasnovan na
realnom sagledavanju rizika kriminalne viktimizacije
od strane pojedinca.
Ukratko, posledice straha od z. su ogromni trokovi
na skupa sredstva zatite, slobodno vreme ne provodi se
na eljeni nain, loi kvartovi u gradu izbegavaju se
i onda kada bi put tuda bio znatno krai. Strah naruava
socijalni ivot jer poziva na oprez umesto na poverenje
u odnosu na druge.
U vezi sa strahom od z. je i tzv. imid z. Poslednjih
decenija kriminolozi su preokupirani jednim okantnim
podatkom - da ne samo na predstavu graana o z. i
krim inalitetu nego i na nain reagovanja od strane
nadlenih dravnih organa manje utiu rezultati naunih
istraivanja nego u medijima i javnosti stvorena -slika
(eng. image) o njima, bez obzira na to to ona uopte
ne odgovara stvarnom stanju. Jednostavno govorei,
sloenost i meuzavisnost pojava u ovoj oblasti zamenjuje se mitovima.
Na tu injenicu ukazali su brojni ameriki autori (Ha
rold Pepinski, Pol Desilov i Stiven Boks) koji analizira
ju mehanizam kojim se kod laika stvara pogrena slika
kako je tipian neprijatelj drutva mlai mukarac,
neobrazovan, nezaposlen, uz to jo i pripadnik etnike
manjine. Ova definicija prosenog opasnog kriminal
ca koja poiva na mitu u biti je ideoloka tvorevina i

zloin

povezana je sa onim to Riard Kvini naziva drutvena

realnost z.. Ona, uz ostalo, kanalie emocionalni naboj
koji ljudi oseaju prema z. odreene vrste i usmerava ga
na zalaganje za drakonsko kanjavanje prestupnika.
Tvorcim a mitova o z. sm atraju se mediji, a neki
autori, poput Edvina Saterlenda, smatraju ih njihovim
najveim i najjaim proizvoaima. Nain izvetavanja,
izbor vesti dana, svesna iskrivljavanja, pretvaranje
pojedinanog dogaaja u socijalni problem i senzacionalizam u obavetavanju javnosti samo su neki od grehova medija. Meutim, oni nikako nisu jedini odgo
vorni za nastanak specifine mitologije koja se plete
oko z. Poslujui na tritu, kljuni kriterijum njihove
uspenosti su tira. sluanost i gledanost, i to prirodno
vodi irenju tabloida i, uopte, ute tampe.
U najm anju ruku koliko i mediji, u tom procesu
uestvuju i dravni organi koji nastoje da odre domi
nantnu socijalnu definiciju z. i stav da neke drutvene
grupe i pojedinci ugroavaju osnovne drutvene vred
nosti. Panju treba koncentrisati na njih, a ne na sistem
socijalne kontrole koji je u osnovi dobar. Zato medijske
kampanje najee i kreu od saoptenja dravnih or
gana. U njima se akcenat stavlja na podatke koji e u
javnosti izazvati eljeni utisak. U ovu priu se ukljuuju
i nosioci politikih funkcija koje, jednostavno govorei,
i ne interesuju uzroci z. i dugorone mere za kontolu
kriminaliteta. Oni znaju da sluhu graana vie odgovara
kazneni populizam (pootravanje zakona i velike rei o
ratu s kriminalitetom ne kotaju nita, a politiki su vrlo
probitane) i ideja o otrom obraunu sa propalicama
i huljama.
Jedan od vanih elemenata mehanizma stvaranja
mitova je izazivanje utiska kako je problem krimina
liteta dobio razmere epidemije. Takvim preterivanjem
izaziva se kod graana oseaj ugroenosti i indukuju
kod njih zahtevi za pootravanjem kanjavanja. Da bi
ostvarili svrhu, mitovi moraju imati sledee elemente:
(1) identifikovanu i naciljanu devijantnu populaciju
(obeleena grupa mora se jasno razdvojiti od domi
nantne); (2) nedune i bespomone rtve (obini,
ljudi poput nas: omiljene kategorije su ene, deca,
slubena lica napadnuta u vrenju dunosti, neduni
biznismeni rtve kriminalnog podzemlja); (3) hrabre i
edne heroje i (4) ozbiljnu pretnju ustanovljenim nor
mama, vrednostima i tradicionalnom stilu ivljenja.
U ovom poslednjem elementu, mitovi se, u Brita
niji, pribliavaju moralnoj panici. Izraz je prvi 1971.
upotrebio Dok Jang u tekstu posveenom zabrinutosti
javnosti zbog porasta zloupotrebe droga. On je ukazao
kako ta zabrinutost dovodi do osnivanja posebnih poli
cijskih odeljenja za borbu protiv droga, to opet rezul

670
tira poveanjem broja uhapenih u vezi s narkoticima.
Taj spiralni efekat interakcije izmeu medija, javnog
mnjenja, interesnih grupa i vlasti on naziva moralnom
panikom. Stenli Koen (1972) navodi sledee njene
kljune osobine: (1) neto ili neko definie se kao pretnja
vrednostima ili interesima (izraz moralna ukazuje da
pretnja nije upuena materijalnim i trivijalnim stvarima
ve samom poretku stvari na kojem poiva drutvo);
(2) kako bi bila lake shvaena, ova pretnja predsta
vlja se u uproenoj formi; (3) naglo raste zabrinutost
javnosti; (4) reaguje vlast ili oni koji utiu na stvaranje
javnog mnjenja; (5) ishod je ili povlaenje stanja m o
ralne panike ili ona rezultira promenama u drutvu.
Kao i kod mitologije z., u pokretanju plima moralne
panike u prvom planu nalaze se mediji; zatim se uka
zuje na znaaj moralnih aktivista (krstaa) koji se
s posebnom ustrajnou bore za pravednu stvar a pro
tiv zla; trei inilac koji podgreva ovakve kampanje su
vladajui slojevi predstavljeni u interesnim grupama,
birokratskim slubama i drugim centrima moi. Njihova
namera je da ostatak drutva (medije, laiku javnost, ali
i pravosue i zakonodavstvo) ubede da pravi problem
britanskog drutva nije kriza britanskog kapitalizma,
ve kriminalci i nemarnost u reavanju problema krimi
naliteta.
Od ostalih pojava u drutvu, moralna panika razliku
je se i po ciljevima zbog kojih se stvara i po posledicaraa. Neki od tih talasa moralne panike dovode do
kriminalizacije datog ponaanja, drugi posle odreenog
vremena nestaju, a da nisu ostvarili znaajniji uticaj
na drutvene i politike prilike. Neki odraavaju inte
rese monih drutvenih grupa, drugi slue odreenim
drutvenim funkcijama, trei nemaju jasno definisane
socijalne ciljeve.
Zbog toga se ovim pitanjima mora posvetiti duna
panja jer je to put da se strategija i taktika drutvenog
suprotstavljanja krim inalitetu izgrauje na stv ar
nim injenicama umesto da poiva na dramatizaciji,
senzacionalizm u i specifinom redukcionizmu koji
raznovrsnost kriminalnog ponaanja svodi na one vi
dove koji imaju dobru prou na (politikom i m edij
skom) tritu.
O kriminalitet 3 kriminalizacija O kriminologija

. Ignjatovi
znanje. (1) Skup dostignua i rezultata razliitih
saznajnih nastojanja (naunih, filozofskih, umetnikih,
religioznih i drugih); (2) proizvod saznanja kao funk
cije razliitih drutvenih delatnosti. Sutina z. je u
poveavanju i usavravanju racionalnog iskustva o

671
razliitim pojavama. Z. se razlikuje od manje pouzda
nog mnjenja , a sastoji se od ideja i z. o injenicama.
Z. se danas najee shvata kao nauno z., pri emu
se esto zapostavlja z. do kojeg se dolazi preko dru
gih oblika kulture. Elementi z. bili su ili su jo pri
sutni i u magiji, mitologiji, religiji, narodnoj mudrosti,
filozofiji, umetnosti i ideologiji. Nauno z. se od dru
gih oblika z. izdvaja svojom optou, objektivnou,
sistematinou i pouzdanou.
Z. moe biti tehniko, opisno i teorijsko. Izmeu
ovih oblika postoje postepeni prelazi. Poseban problem
sociologije saznanja jeste razlikovanje z. od razliitih
obmana, samoobmana i zabluda. Procena stvarne vred
nosti nekog z. podrazumeva istorijsku perspektiva! i ispi
tivanje kasnije uloge neega to se u odreenom drutvu
smatra z.
Drutvena uslovljenost z. vidljiva je na planu
razliitih mogunosti pojedinih drutvenih grupa da z.:
(1) stvaraju i (2) primaju i primenjuju. Uz praktinotehniku funkciju, z. po pravilu ima i funkciju drutvene
integracije i stvaranja pogleda na svet. Praktina i
tehnika z. su snano povezana s razvojem i stanjem di
ferencijacije drutva i drutvene podele rada. Ona slue
ostvarivanju praktinih ciljeva drutva ili pojedinih
njegovih delova. Z. ukljuena u idejni aspekt drutvene
integracije i u razliite poglede na svet ee imaju vii
stepen autonomije u odnosu na stanje drutvene struk
ture. Ona obuhvataju vrlo razliite sadraje, od onih
koji, poput uenja matemjeg jezika, ulaze u primarnu
socijalizaciju do vrlo razvijenih politikih, etikih i
naunih ideja ukljuenih u razliite ideoloke zamisli.
U modernim drutvima vrlo razliite vrste i sadraji z.
obavljaju, u osnovi, iste drutvene funkcije.
3 saznanje O sociologija nauke 5 sociologija saznanja
VII i
zo o so cio lo g ija . Izraz koji bi se, shodno svojoj
nesklapnoj grko-latinsko-grkoj etimologiji, mogao
prevesti kao nauka o ivotinjskim drutvima. On je
odavno izaao iz upotrebe, mada je podruje zanima
nja z. zadugo ostalo u nadlenosti sociolokih pravaca
i disciplina kao to su, u poslednjim decenijama XIX
veka, bili organicizam i socijalni darvinizam, a potom,
u novije vreme, sociobiologija.
Najistaknutiji predstavnik izvorne z. bio je Alfred
Espinas, filozof koji je ostao zapamen kao prvi kandi

zoosociologija

dat koji je u Francuskoj, u doba kada sociologija jo ni

izdaleka nije bila institucionalizovana kao univerzitet
ska disciplina, odbranio doktorsku disertaciju iz ove oblasti (1877). Ubrzo objavljen pod naslovom ivotinjska
drutva , Espinasov doktorat je, prema svedoenju savremenika, ve na samoj odbrani bio ismejan, to je i
samu sociologiju kao nauku dugo kompromitovalo u
oima ondanjeg tradicionalistikog univerzitetskog
estabimenta. Stoga je izdava, bez autorovog znanja,
naslovu knjige dodao podnaslov Ogled iz kompara
tivne psihologije. Zanimljivo je napomenuti daje Es
pinas, kao dekan Filozofskog fakulteta u Bordou, ipak
uspeo da izdejstvuje naimenovanje Emila Dirkema za
docenta na novoosnovanom predmetu pod nazivom
pedagogija i drutvena nauka (1877), koji e se tek
posle nekoliko decenija pojaviti pod svojim pravim ime
nom, naime, kao sociologija.
Espinas je, pod snanim uticajem Herberta Spensera
i tada vrlo popularne organicistike paradigme, obrazac
drutvenog ivota (ljudi) nalazio u ivotinjskim zajedni
cama. Sociologija je za njega bila uveana biologija,
a drutvo organizam ideja, odnosno iva svest.
Takozvana ivotinjska drutva sastoje se od ivuih
elemenata koji su, u prostijim tipovima tih zajednica,
meusobno povezani materijalnim, a u viim tipovima
psiholokim vezama. Espinas je uloio veliki trud kako
bi osnovne oblike drutvenog ivota (ljudi) - kao to
su grupna organizacija, hijerarhijsko ustrojstvo, podela
rada, tj. funkcionalna diferencijacija i specijalizacija,
kooperacija, kompeticija, simpatija, pa ak i monogamni brak pronaao u zoolokom svetu, poev od
insekata pa do viih sisara. Iako uzdran spram na
stranosti njegovog zoosociologizma, Dirkem je svom
zatitniku ipak odao priznanje kao prvom [piscu] koji
je drutvene injenice izuavao ne bi li na osnovu njih
izgradio nauku. Espinas mu nije ostao duan kada je,
kasnije, rodonaelnika Francuske socioloke kole po
hvalio to je o stanjima ljudske svesti izrekao ono to
je [on sm] rekao o stanjima ivotinjske svesti.
Iako ne vie pod nazivom z., Espinasove smele
ideje opstale su do dana dananjeg u okviru razliitih
sociobiolokih teorija. Najpoznatija od njih, i svakako
najrazvijenija, ali i antropoloki najpesimistikija, jeste
ona koju je razvio Konrad Lorenc, a koja se svodi na
tvrdnju d aje ovek najagresivnija od svih ivotinja.
O agresija O darvinizam 3 sociobiologija
A. Mitnica

Pojmovnik
A
abortus, v. prekid trudnoe
adolescencija 1
adopcija, v. usvojenje
agrar l
agrarizam 2
agrarna politika 3
agrarna reforma 3
agrarni budet 4
agrarni maksimum 5
agrarno pitanje 5
agresija 6
AIDS, v. sida
akcija, socijalna,
r. delanje, drutveno
akulturacija 7
alijenacija, u otuenje
alkoholizam 8
alter-ego 9
altruizam 9
analiza putanje 10
analiza sadraja 11
analiza, faktorska 12
analiza, funkcionalna 13
analiza, korelaciona 14
analiza, multivarijaciona 14
analiza, regresiona 15
analiza, sekundama 15
analiza, sekvencijalna 16
analiza, uzrona 17
androginija 17
animizam 18
anketa 19
anketar 20
anketarska greka 21

anomija 22
antikierikalizatn 23
antipsihijatrija 24
antisemitizam 24
antropogeografija 25
antropologija 26
antropologija, fizika 27
antropologija, kulturna 28
antropologija, politika 29
antropologija, socijalna 30
apsolutizam 30
arheologija znanja 31
arhetip 31
aristokratija 31
armija, v. vojska
arondacija 32
asocijacija, v. udruenje
asocijalnost 32
atar 33
ateizam 33
autarkija 34
autizam 34
autokratija 35
automatizacija rada 35
autonomija 35
autoritarna linost 36
autoritarnost 37
autoritet 37
avangarda 38
avunkulat 38
azijski nain proizvodnje 38
B
banda, v. gang
batina 40

baza podataka 40
bazina linost 41
beli okovratuik 42
besa 43
beskunitvo 43
bespravna stambena izgradnja 44
bibliometrija 45
bihejvioralna terapija 45
bihejviorizam 46
biologizam 47
birokratija 47
Bogardusova skala 48
boljevizam 48
border-line linost 49
brainslonning 50
brak 50
budizam 52
budet vremena 52
buroazija 53
C
celibat 55
cezarizam 55
ciklizam 56
citizenship, v. graanskost
civilizacija 57
crkva 58
cyber prostor 60
cyborg 60

arija 62
ikaka kola 62
injenica, drutvena 63
ovek 64

* Broj naveden uz naziv odrednice oznaava stranicu na kojoj zapoinje odgovarajui tekst. Skraenicom (v.) upuuje se na
lanak u kojem je obraen istoznani, sadrajno slian ili obuhvatniji pojam. - Prir.

Pojmovnik

674
D

daoizam 66
darvinizam 66
deagrarizacija 67
dekolonizacija 68
dekonstrukcija 68
delanje, drutveno 69
delfi-tehnika 70
delikt 70
delinkvencija 70
demagogija 71
demografija 71
demografija, socijalna 71
demografska eksplozija 72
demografske investicije 72
demografske projekcije 73
demografski modeli 73
demografski procesi 74
demokratija 75
demokratski despotizam 76
depopulacija 77
depresije 78
deprivacija 79
despotija 79
determinizam, drutveni 80
detinjstvo 81
dezintegracija 82
dezorganizacija 83
dezurbanizacija 83
diferencijacija, socijalna,
v. slojevitost, drutvena
difuzionizam 83 (
dijalektika 84
diktatura 85
diskriminacija 85
diskurs 86
distanca, socijalna 86
divorcijalitet 86
dokolica 87
dokoliarska klasa 88
domaa zajednica 88
domainstvo 88
drutveni bruto proizvod 89
drutveno-ekonomska
formacija 89
drutvenost 90
drutvo 91
drutvo rizika 92
drutvo, agrarno 93
drutvo, civilno 93

drutvo, drevno 94
drutvo, globalno 94
drutvo, industrijsko 96
drutvo, masovno 96
drutvo, moderno 98
drutvo, postindustrijsko 99
drutvo, potroako 99
drutvo, primitivno 100
drutvo, tradicionalno 100
drutvo, urbano 101
drava 101
drava blagostanja 102
drava, korporativna 103
drava, nacionalna 103
drava, partijska 104
drava, socijalna,
v. drava blagostanja
drava, ustavna 105
dravljanin 105
dugo trajanje 106
duh naroda, v. Volksgeist

epistemologija 123
ergologija 123
etatizam 123
etnike manjine 124
etniki sukob 125
etnocentrizam 126
etnografija 126
etnologija 127
etnometodologija 128
etnopsihologija 129
etnos 130
etologija 131
eugenika 131
eutanazija 132
evolucija 132
evoluciona epistemologija 133
evoluciona etika 135
evoluciona psihologija 136
evolucionizam, sociokulturni 137
evrocentrizam 139
F

Dl
dentrifikacija 107
E
egalitarizam 109
egzistencijalizam 109
egzogamija 109
ekologija 110
ekonomija 110
ekonomija, centralnoplanska 112
ekonomija, siva 112
ekonomija, trina 112
ekonomska raspodela 113
ekonomska razmena 114
ekonomska tranzicija 114
ekosistem 115
ekskluzija/inkluzija, socijalna 116
eksperiment 117
eksproprijacija 118
ekumenizam 118
elita 119
emigracija 119
emocije 120
empirizam 121
endogamija 121
entropija 121
epidemiologija 122

fabrika 140
familizam 140
faizam 141
fekonditet 142
feminizam 143
fenomen, socijalni,
v. pojava, drutvena
fertilitet 145
feud 146
feudalizam 147
folklor 148
Francuska socioloka kola 149
Frankfurtska kola 150
Fhrerprinzip 152
fundamentalizam, verski 152
funkcija 152
funkcija, latentna 153
funkcija, manifestna 154
funkcionalizam 155
funkcionalni odnosi 157
futurologija 157
G
gang 159
gazdinstvo 159
gender studies, v. studije roda
gender, u rod

675
genealogija 160
generacija 161
genogram 161
gerontologija 162
Gestalt 162
geto 162
globalizacija 163
globalni grad 164
gomila, v. masa
grad 165
graanin 167
graanskost 168
grupa za pritisak 169
grupa, drutvena 169
grupa, marginalna 170
grupa, primarna 170
grupa, referentna 170
grupna dinamika 171
grupna svest 171
grupni pritisak 172
Gutmanova skala 172
gvozdeni zakon oligarhije 172
H
habitus 174
harizma 174
hermeneutika 175
hinduizam 176
holizam 177
homoseksualnost 176
hrianstvo 178
I
identifikacija 180
identitet 180
ideologija 181
igra 182
imigracija 184
imitacija 184
imperijalizam 185
incest 186
individua 187
individuacija 188
individualizam 189
industrijalizacija 190
industrijska revolucija 190
informant, v. ispitanik
inicijacija, 191
institucija 192

institucionalizacija 193
integracija 193
intelektualci 194
inteligencija 195
interakcija 196
interesi 197
interkulturalnost 198
internacionalizam 199
intersubjektivnost 200
intervju 200
intervju, fokusgrupni 201
intervju, terenski 202
islam 203
ispitanik 204
istoricizam 205
istorija 205
istorija sociologije, v. sociologija
/istorija discipline/
istorija, drutvena 206
istraivanje, akciono 206
istraivanje, empirijsko 208
istraivanje, longitudinalno 208
istraivanje, panel- 209
istraivanje, pilot- 209
istraivanje, terensko 209
istraivanje, trend-210
izbeglice 211
J
javno mnjenje 214
javnost 214
jednakost ansi 215
jednakost, drutvena 217
jeres 218
jezik 219
judaizam 220
juridifikacija 220
K
kapitalizam 222
karakter, drutveni 223
karijerizam 224
kasaba 225
kasta 225
katastrofa, socijalna 225
katolicizam 226
kazna 227
kibuc 227
ki 227
klan 229

Pojmovnik
klasa, drutvena 229
klasa, radnika 231
klasa, servisna 233
klasa, srednja 234
klasifikacija 234
klasna borba 236
klasna svest 238
klerikalizam 238
kmetstvo 238
kodifikacija, pravna 239
kolektivizacija 240
kolektivizam 240
kolektivna svest 240
kolektivni ugovor 241
kolektivno iracionalno 241
kolektivno nesvesno 242
kolektivno pamenje 243
kolonat 245
kolonija 245
kolonijalizam 246 ,
kolonizacija 246
komasacija 247
komparativni metod,
v. metod, uporedni
kompeticija, drutvena 248
kompradorska buroazija 248
komunitarizam 249
komunizam 250
konfesija, v. verosipovest
konflikt, socijalni,
v. sukob, drutveni
konformizam 251
konfucijanizam 251
konkurenciji, trina 252
konstrukt 253
konstruktivizam 254
kontrakultura 254
kontrola, drutvena 255
konurbacija 255
konvencija 256
konvergencija sistema 257
konverzija, v. obraenje
konzervatizam 258
kooperacija 259
korporacija 260
korupcija 260
kosmopolitizam 261
kriminalitet 262
kriminalitet, organizovani 264
kriminalizacija 265
kriminologija 265
kriza, drutvena 267
ii.-

Pojm ovnik

676

krvna osveta 267

ksenofobija 267
kulak 268
kult 268
kultura 268
kultura seanja 270
kultura, masovna 273
kultura, politika 273
kultura, tradicionalna 274
kulturne potrebe 275
kulturne univerzalije 276
kulturni kapital 276
kulturni kontakt 277
kulturni materijalizam 277
kulturni obrazac 278
kulturni razvoj 279
kulturni relativizam 279
kuluk 281
kvalitet ivota 281
kvantofrenija 281
kvazieksperiment 282
L
legalitet 283
legitimitet 283
leno, v. feud
liberalizam 284
lina jednaina istraivaa 284 ;
linost 286
Likertova skala 287
logistika regresija,
v. analiza, regresiona
lokalna zajednica 287
loglineami model,
v. tabela kontingencije
Jumpenproletarijat 288
LJ
ljudska geografija,
v. antropogeografija
ljudska prava 289
ljudska priroda 291
ljudska sredina 292
M
magija 294
makijavelizam 295
makrosociologija 296

manipulacija 296
manufaktura 297
marketing 297
marksizam 297
masa 299
masonerija 299
masovne komunikacije 300
materinstvo 302
matrica podataka 303
matrijarhat 303
matri linearnost 304
matrilokalnost 304
medicina 304
medicina, socijalna 305
mediji 305
mehanizacija rada 305
melioracija 306
inelting pol 306
menaderska revolucija 307
menadment 307
mentalni poremeaji 309
meritokratija 310
merne skale 310
mesijanizam 311
metanastazike struje 311
metod 311
metod sluaja 312
metod, biografski 314
metod, kvalitativni 316
metod, kvantitativni 317
metod, uporedni 319
metodologija 320
metodoloki individualizam 320
metropola 323
metropolizacija 324
Middletown 325
migracije 326
mikrosociologija 327
mit 327
mito, v. korupcija
mitologija 328
mobilnost, socijalna,
v. pokretljivost, drutvena
mo 329
modalna linost 330
modernizacija 330
modemost 331
monarhija 332
monogamija 333
monopol 334
monoteizam 334

moral 335
morfologija, socijalna 335
mortalitet 336
motivacija 337
mrea, drutvena 338
multikulturalizam 338
N
nacija 340
nacionalizacija 341
nacionalizam 342
nacizam, v. faizam
narkomanija 344
narod 345
naselje 345
nasilje 346
nasilje u porodici 347
natalitet 348
naturalizam 349
nauna definicija 351
nauna fantastika 351
nauna hipoteza 353
nauna paradigma 354
nauna periferija 354
nauna politika 354
nauna strategija 355
nauni model 355
nauni potencijal 356
nauni zakon 356
nauno objanjenje 357
naunotehnika revolucija 358
nauka 359
nejednakost, drutvena 359
neokolonijalizam 361
nepotizam 361
nerazvijenost 361
neuroze 362
neverbalna komunikacija 364
nezaposlenost 364
norma 364
normalno/patoloko 365
normativna injenica 366
novi svetski poredak 367
nupcijalitet 368
O
obiaj 370
obraenje 370
obrazovanje 371

677
obred 373
oekivano trajanje ivota 374
oinstvo 374
odnosi, drutveni 375
odrivi razvoj 376
okunica 377
oligarhija 377
oligopol 378
omladina 378
operacionalna definicija 379
optimum stanovnitva 379
organicizam 379
organizacija 380
otkup 3S1
otuenje 381
P

palanka 384
participacija 384
partija, politika 385
paternalizam 387
patologija, socijalna 387
patrijarhat 389
patrilinearnost 391
patrilokalnost 391
patrimonijalizam 392
patriotizam 393
pauperizacija 393
penologija 394
pismenost 394
planiranje, drutveno 395
plebs 396
pleme 396
plemstvo 397
poburujenje 398
podela rada 398
pogled na svet, v, Weltanschauung
pojava, drutvena 399
pojedinac, u individua
pokazatelji, drutveni 399
pokreti, drutveni 401
pokretljivost, drutvena 402
pol 402
poliandrija 403
policija 404
poligamija 404
polis 405
politeizam 406
politiki sistem 406

politika 407
poloaj, drutveni 408
polutani 409
poljoprivreda, v. agrar
populacija, v. (a) stanovnitvo; (b)
statistiki skup
populaciona politika 409
populizam 411
poredak, drutveni 411
poremeaji psihikih funkcija 411
pornografija 413
porodica 414
porodica, komunalna 415
porodica, moderna 4 15
porodica, nuklearna 417
porodica, proirena 417
porodica, tradicionalna 417
porodina terapija 418
porodina zadruga 418
porodini budet 419
poslovni ciklus 420
posmatranje 421
posmatranje sa uestvovanjem 422
postmodemost 423
postsocijalistika transformacija 424
posttraumatski stresni
poremeaj 425
potkultura 426
potla 427
potrebe 427
potronja 428
pozitivizam 428
poziv, u (a) zanimanje;
(b) profesija
pragmatizam 429
pravo 430
pravo, drutveno 431
pravo, graansko 432
pravo, kanonsko 432
pravo, krivino 433
pravo, meunarodno 433
pravo, obiajno 434
pravo, primitivno 434
pravo, prirodno 435
pravo, rimsko 435
pravo, ustavno 436
pravoslavlje 436
pravoverje 437
praxis 438
praznoverje, v. sujeverje

Pojmovnik

predeksperiment 439
predrasuda 439
preduzee 440
preduzetnitvo 440
prekid trudnoe 441
presti, drutveni,
v. ugled, drutveni
prevencija psihikih
poremeaja 442
primitivni ovek 444
prinuda, drutvena 444
prirodni prirataj 444
privatizacija 445
privredni ciklus, v. poslovni ciklus
proces, drutveni 447
profesija 448
profesionalna etika 448
profesionalna orijentacija 448
progres, drutveni 448
prohibicija 449
proizvodnja 449
proletarijat, u klasa, radnika
promena, drutvena 450
promenljiva, r. varijabla
propaganda 451
prostitucija 453
prosvetiteljstvo 454
protekcionizam 455
protestantizam 456
protopravo 458
prozelitizam 458
psihijatrija 458
psihijatrija, socijalna 460
psihoanaliza 461
psihodrama 462
psihologija 462
psihologija, socijalna 464
psihologizam 465
psiholoki esencijalizam 467
psihopatije 468
psihopatologija 468
psihosomatika 468
psihoterapija 469
psihoze 470
pubertet, v. adolescencija
punoletstvo 471
R
racionalizacija 473
rad 473

Pojmovnik

678

rad, domai 473

rad, industrijski 474
rad, lanani 474
rad, razmrvljeni 475
radna snaga 475
radni apsentizam 475
radni moral 475
radno mesto 476
radno vreme 476
rasa 477
rasizam 479
rat 479
razbojnitvo 479
razumevanje 480
razvod 4 8 1
razvoj, drutveni 482
reaktivni psihiki poremeaji 483
recidivizam 483
redukcionizam 484
rgion 485
regionalizacija 485
regionalizam 487
regulacija, drutvena 487
religija 488
religija, civilna 490
religioznost 491
renesansa 493
republika 494
retradicionalizacija 495
reurbanizacija 495
revolucija 496
rezidencijalna segregacija 496
rezidua/derivacija 496
ritual 497
robovlasnitvo 498
rod 498
roditelj stvo 499
rodoskvrnue, u incest
rok kultura 499
romologija 500
ropstvo 502
ruralna sociologija,
v. sociologija sela
ruralnost 502
S
sala 504
samoubistvo 504
samoupravljanje 505
sankcija 506

saodluivanje 506
saznanje 507
seksizam 507
seksualna revolucija 507
sekta 507
sekularizacija 508
selina 509
selo 510
seljatvo 511
shizofrenija 511
sida 5 12
simbol 513
simbolika komunikacija 513
simboliki interakeionizam 515
simboliki kapital 516
siromatvo 5 17
sistem 518
sistem, drutveni 518
sistemska teorija 519
sitna buroazija 520
skale, u merne skale
slam 520
sloboda 521
slobodno zidarstvo, u masonerija
sloj, drutveni 522
slojevitost, drutvena 522
smrt 522
smrtna kazna 524
smrtnost, r. mortalitet
snovi 525
socijabilnost, r. drutvenost
socijalizacija 526
socijalizam 527
socijalna kontrola
kriminaliteta 527
socijalna politika 528
socijalna pravda 529
socijalna zatita 529
socijalne bolesti 530
socijalni indikatori,
u pokazatelji, drutveni
socijalni kapital 530
socijalni konflikt,
u sukob, drutveni
socijalni problemi 531
socijalni rad 532
sociobiologija 533
sociocid 534
sociodrama 535
sociolingvistika 535
sociologija 536

sociologija /istorija discipline/ 537

sociologija detinjstva 539
sociologija drutvenih devijacija,
v. patologija, socijalna
sociologija emocija 540
sociologija grada 541
sociologija iskustva,
u sociologija emocija
sociologija izbora 543
sociologija kulture 543
sociologija masovnih
komunikacija 544
sociologija medicine 546
sociologija mentalnih poremeaja,
v. sociologija, psihijatrijska
sociologija morala 548
sociologija muzike 548
sociologija nastavnog
programa 549
sociologija nauke 551
sociologija obrazovanja 552
sociologija politike 555
sociologija porodice 556
sociologija prava 558
sociologija rada 559
sociologija razumevanja 561
sociologija religije 562
sociologija saznanja 563 .
sociologija sela 566
sociologija sporta 567
sociologija svakodnevnog ivota,
v. svakodnevni ivot
sociologija umetnosti 658
sociologija, egzistencijalistika
570
sociologija, ekonomska 570
sociologija, fenomenoloka 571
sociologija, formalna 573
sociologija, industrijska 574
sociologija, interpretativna 574
sociologija, istorijska 574
sociologija, klinika 575
sociologija, matematika 576
sociologija, psihijatrijska 576
sociologizam 578
socioloka ambivalencija 579
socioloka mata 579
sociometrija 580
sociotehniki sistem 580
socioterapija 580
solidarizam 582

679
solidarnost 583
srodstvo 583
stale 584
staljinizam 585
stanovanje 586
stanovnitvo 587
starateljstvo 587
starosne grupe 588
starost 588
statistika znaajnost 589
statistiki model 5S9
statistiki popis 590
statistiki skup 590
statistiki uzorak 590
statistika 591
statistika, moralna 591
status, socijalni,
v. poloaj, drutveni
stav 592
stereotip 592
stigmatizacija 593
stil ivota 593
stranka, politika,
u partija, politika
stratifikacija, socijalna,
u slojevitost, drutvena
stratum, socijalni,
v. sloj, drutveni
stres 594
struktura, drutvena 594
strukturalizam 595
studije kulture 596
studije roda 597
suburbanizacija 597
sujeverje 598
sukob, drutveni 598
sultanizam 599
susedstvo 600
svakodnevni ivot 601
svest, drutvena 602
svetenstvo 602
svojina 603

kola 605
kola Anala 606
ovinizam 607

T
tabela kontingencije 609
tabela podataka,
v. matrica podataka
tabela ukrtanja,
v. tabela kontingencije
tabu 609
tajna drutva 610
tamna brojka kriminaliteta 611
tehnika 611
tehnika nominalne grupe 611
tehnokratija 612
tehnologija 6 12
tehnoloki napredak 613
teizam613
teokratija 614
teorija 615
teorija etiketiranja 616
teorija igara 617
teorija svetskog sistema 618
teorija zavisnosti 619
terorizam 620
Terstonova skala 622
testiranje hipoteza 622
tipologija 622
tiranija 623
tiranija veine 624
tolerancija 625
totalitarizam 627
totalna drutvena pojava 628
totemizam 628
tradicija 629
tradicionalizam 629
trgovina ljudima 629
triangulacija 630
trite 631

Pojmovnik

urbana aglomeracija 641

urbana obnova 642
urbana politika 643
urbana segregacija 643
urbana sociologija,
v. sociologija grada
urbanitet 644
urbanizacija 644
ustanova, drutvena,
v. institucija, drutvena
ustav 645
usvojenje 646
utilitarizam 647
utopija 647
V

varijabla 6 5 1
varo 651
vaspitanje 651
veroispovest 652
verovanje, religijsko 652
viktimizacija 653
viktimologija 654
vlast 655
vojska 655
Volksgeist 656
vra 657
vradbina 658
vrednosti 658
vreme, drutveno 660
W
Weltanschauung 663
Z

U
ubistvo 634
udruenje 635
ugled, drutveni 635
ugovor, drutveni 636
uloga, drutvena 637
umetnost 638
umir krvi 640
upitnik 641

zadruga 665
zajednica, drutvena 666
zanat 666
zanimanje 666
zatvor 667
zdravstveni sistem 667
zloin 668
znanje 670
zoosociologija 671

Imenski registar
A
Abif Hiram, bibl. 300
Abraham, Lari (Abraham, Larry) 79
Abrams, Filip S. (Abrams, Philip S.) 575
Abu Bekr, halifa 203
Adams, Stejsi D. (Adams, Stacey J.) 337
Adenauer, Konrad 445
Adler, Alfred 286,388,462
Adler, Patria (Adler, Patricia) 515
Adler, Piter (Adler, Peter) 515
Adorno, Teodor V. (Adorno, Theodor VV.) 37, 150,
228,318,565,569, 593
Afrodita, mit. 329, 406
Ajzenk, Hans J. (Eysenck, Hans J.) 45
Akerman, Natan V. (Ackerman, Nathan W.) 188, 418
Akvaviva, Sabino (Acquaviva, Sabino) 508
Akvinski, sv. Toma 289, 614, 624
Alah 334
Albva, Moris (Halbwachs, Maurice) 149-150, 243,
335, 505,541,593,606-607
Aleksandar Veliki 624
Aleksander, Defri (Alexander, Jeffrey) 14
Ali, halifa 203-204
Alkan, Feliks (Alcan, Flix) 150
Altejd, Dejvid L. (Altheide, David L.) 12
Altiser, Luj (Althusser, Louis) 426, 596
Altuzije, Johan (Althusius, Johannes) 323
Aljende, Salvador (Allende, Salvador) 506
Amin, Samir 619
Amitabha Buda 52
Anders, Vladislav (Anders, Wladislaiv) 212
Anderson, Benedikt (Anderson, Benedict) 41, 103
Anderson, Nels 62-63,542
Anderson, Peri (Anderson, Perry) 575
Andri, Ivo 225

Anelkovi, Aleksandar 263

Anri IV Burbonski 457
Antisten iz Atme 261
Antonovski, Aron (Antonovvsky, Aaron) 653
Apolon, mit. 329
Arej, mit. 329,406
Arent, Hana (Arendt, Hannah) 330
Arigi, ovani (Arrighi, Giovanni) 186
Arijes, Filip (Aris, Philippe) 82, 414
Aristotel 34, 55, 75, 91, 291, 295, 319. 359, 377,
405-407, 435,438, 455, 556, 587, 605,623-624,
636, 645
Arkrajt, Ricard (Arkwright, Richard) 140
Aron, Rejmon (Aron, Raymond) 119, 257,387,407,
455,497
Artemida, mit. 329
Artemidor, Efeki 525
Asimov, Isak (Asimov, Isaac) 351-352
Asman, Alaid (Assmann, Allaide) 270
Asman, Jan (Assmann, Jan) 243-244, 270
Aafenburg, Gustav (Aschaffenbrg, Gustav) 266.
Atena, mit. 329,406
Atenagora, patrijarh 179
Aurobinda, hind. 177
Avgustin Hiponski, sv. 438, 457,661, 648
Avram, bibl. 203, 220, 334
Avramovi, Mihailo 567, 665
B
Babef, Grah (Babeuf, Gracchus) 649
Badarajana, hind. 176
Badiju, Alen (Badiou, Alain) 339
Badura, Benhard 469
Bahofen, Johan J. (Bachofen, Johann J.) 138,303,
391,403

* Lina imena navedena samo u fonetskom obliku piu se i izvorno na isti nain na koji se u naem jeziku izgovaraju. Ruska
imena, kao i ona koja potiu iz azijskog kulturnog prostora, navedena su samo u translileraciji koja je kod nas uobiajena. -

Prir

Im en sk i reg ista r

Bahtijarevi, tefica 493

Bajze, Arnd (Beise, Amd) 205
Bakrak, Piter (Bachrach, Peter) 330
Bakunjin, Mihail Aleksandrovi 199
Balandije, or (Balandier, Georges) 596
Balibar, Etjen (Balibar, Etienne) 168, 339
Bali, Ostnan 502
Bali, Sait 501
Balzak, Onore de (Balzac, Honor de) 520
Barac, Morton (Baratz, Morton) 330
Barber, Elinor 579
Bardes, Ernest V. (Burgess, Ernest W.) 62-63, 166,
542
Baret, Miel (Barrett, Michlle) 141
Barnem, Dejms (Burnham, James) 257, 307
Bart, Rolan (Barthes, Roland) 329, 426, 596
Barton, Alen (Barton, Alan) 17
Basan, Miel (Bassand, Michel) 165
Bastid, Roe (Bastide, Roger) 596, 607
Bai, Goran 500
Batista, Fulgensio (Batista, Fulgencio) 599-600
Batler, Dudit (Butler, Judith) 145. 597
Bauman, Zigmunt (Bauman, Zygmunt) 96, 423
Bazalja, Franko (Basaglia, Franco) 24. 471
Bebel, August 199
Bejnbrid, Sims V. (Bainbridge, Sims W.) 59
Bejtson, Dekson (Bateson, Jackson) 418
Bek, Ulrih (Beck, Ulrich) 92, 301, 425, 532, 593
Bekarija, ezare (Beccaria, Cesare) 524
Beker, Hauard S. (Becker, Howard S.) 16, 5 15-516,
547,569,616-617,622
Bekford, Dejms (Beckford, James) 509
Bekon, Frensis (Bacon, Francis) 117, 121,317,438
Bel, Danijel (Bell, Daniel) 99, 138, 257, 307, 593,
623,650
Bela, Robert N. (Bel Iah, Robert N.) 490
Beljajev, Aleksandar Romanovi 352
Bendiks, Rajnhard (Bendix, Reinhard) 48, 575
Benedikt XVI, papa 226
Benedikt, Rut (Benedict, Ruth) 28
Benkert, Karolj M. (Benkert, Karoly M.) 177
Bentam, Deremi (Bentham, Jeremy) 9, 198
Bentli, Artur (Bently, Arthur) 407
Benjamin, Valter (Benjamin, Walter) 569
Ber, Anri (Berr, Henri) 606
Berberski, Slobodan 501
Berelson, Bernard 11, 543
Bergant, Milica 553
Berger, Piter (Berger, Peter) 292, 579
Bergson, Anri (Bergson, Henri) 272, 329, 661
Berk, Edmund (Burke, Edmund) 258-259, 657

682
Berk, Piter (Burke, Peter) 205
Bern, Erik (Berne, Eric) 470
Bemal, Don D. (Bemal, John D.) 359
Bernard, Desi (Bernard, Jessy) 398
Bemstin, Bazil (Bernstein, Basil) 550, 554
Bemstin, Ricard (Bernstein, Richard) 382
Bertalanfi, Ludvig fn (Bertalanffy, Ludwie von) 115,
519
Bea, Anri (Beuchat, Henri) 335
Bhgavana, hind. 406
Bii, Veronika (Beechey, Veronica) 141
Bidnej, Dejvid (Bidnay, David) 269
Binsvanger, Ludvig (Binswanger, Ludwig) 388
Bion, Vilfred R. (Bion, VVilfred R.) 462
Birger, Peter (Brger, Peter) 569
Bison, Ferdinan (Buisson, Ferdinand) 582
Bizmark, Oto fon (Bismarck, Otto von) 23, 238, 283,
343
Bjukenen, Dord (Buchanan, George) 637
Blan, Luj (Blanc, Louis) 529, 583
Blau, Piter (Blau, Peter) 10
Blejk, Dudit (Blake, Judith) 146
Blejlok, Henri (Blalock, Henry) 591
Bloh. Ernst (Bloch, Ernst) 329, 615
Blojler. Eugen (Bleuler, Eugen) 511, 579
Blok, Mark (Bloch, Marc) 397, 606
Blumer, Herbert 63, 515-516
Blunli, Johan K. (Bluntschli, Johann C.) 343
Boas, Franc (Boas, Franz) 27-28, 127, 279
Boden, an (Bodin, Jean) 79, 167, 342
Bodlo, Kristijan (Baudelot, Christian) 554
Bodrijar, an (Baudrillard, Jean) 302, 545
Bogardus, Emeri S. (Bogardus, Emery S.) 48, 169
Bogii, Valtazar434, 557-559, 567
Bogoraz, Vladimir Germanovi 127
Bokasa, an-Bedel (Bokassa, Jean-Bedel) 600
Boks, Stiven (Box, Steven) 669
Bol, Stiven D. (Ball, Stephen J.) 555
Boldvin, Dejms M. (Boldwin, James M.) 133, 515
Bonal, Luj de (Bonald, Louis de) 259, 568
Bonger, Viljem A. (Bonger, Willem A.) 266
Bordo, Suzan (Bordo, Susan) 145
Borkenau, Franc (Borkenau, Franz) 607
Bos, Medard (Boss, Medard) 525
Bosi, Umberto (Bossi, Umberto) 199
Bouls, Semjuel (Bowles, Samuel) 550
Boven, Mjurej (Bowen, Murray) 161
Brajdoti, Rozi (Braidotti, Rosi) 145
Brajmen, Alen (Bryman, Alan) 11, 321
Brajs, D. (Bryce, J.) 646
Brajtvejt, Don (Braitwaite, John) 528

683
Braun, Harison (Brown, Harrison) 157
Braun, Roj (Brown, Roy) 500
Brejk, Majk (Brake, Mike) 426
Brenvik, Leon (Brunschvicq, Lon) 579
Brin, an (Brunhes, Jean) 25
Brodel, Fernan (Braudel, Fernand) 106, 185,331,
606-607,618
Broh, Herman (Broch, Hermann) 227-228
Broka, Pol (Broca, Paul) 27
Brusig, Tornas (Brussig, Thomas) 271
Brut, Marko Junije 494
Buda [Sidarti Gautami], 52
Buden, Boris 344
Budon, Rejmon (Boudon, Raymond) 318,321,355,
554, 562
Bgle, Selesten (Bougl, Celestin) 149-1.50
Buharin, Nikolaj Ivanovi 200
Bunge, Mario A. 318,355-356
Buonaroti, Filip (Buonarroti, Philippe) 649
Burdije, Pjer (Bourdieu, Pierre) 174, 275-277, 425,
516, 531, 543, 554, 569, 574, 593-594, 601
Burgen, Iber (Bourgin, Hubert) 149
Burgen, or (Bourgin, Georges) 149
Burginjon, Andre (Bourguignon, Andr) 24
Buri, Olivera 558
Burkhart, Jakob (Burckhardt, Jacob) 493
Buroa, Leon (Bourgeois, Lon) 582
Bu, Dord H. V. (Bush, George H. W.) 367
But, arls (Booth, Charles) 317
Beinski, Zbignjev (Brzezinski, Zbigniew) 99
C
Celz, Aulo Kornelije 430
Cetkin, Klara (Zetkin, Clara) 144, 199
Cezar, Gaj Julije 55, 57,397
Ciceron, Marko Tulije 286, 494
Cviji, Jovan 25-26, 128, 225, 247, 311, 326-327,
510, 558, 567, 657
Cvingli, Ulrih (Zwingli, Ulrich) 456-457

ajld, Gordon (Childe, Gordon) 58

ehov, Anton Pavlovi 520
emberlen, Dozef (Chamberlain, Joseph) 343
emblis, Vilijam (Chambliss, William) 265
islenko, Aleksander (Chislenko Alexander) 61
odorov, Nensi (Chodorow, Nency) 499
omski, Noam (Chomsky, Noam) 368
uang C 66

Imenski registar

imi, Esad 33
D
Daglas, Dek D. (Douglas, Jack D.) 128, 505, 570,
576
Daglas, Meri (Douglas, Mary) 92, 294
Dal, Robert (Dahl, Robert) 119, 329-330
Dalamber, an Le Ron (D'Alembert, Jean Le Rond)
455
Dan, Oto (Dann, Otto) 340
Dankan, Otis (Duncan, Otis) 10, 591, 609
Danton, or-ak (Danton, Georges-Jacques) 175
Darendorf, Ralf (Dahrendorf, Ralf) 158, 237-238,
257,398,637-638
Darvin, arls R. (Darwin, Charles R.) 26-27, 6667,
132-133, 135, 380,467, 515, 537, 542
Davi, or (Davy, Georges) 149-150
David, bibl. 220, 334
De Bovoar, Simon (De Beauvoir, Simone) 145, 597
De Moz, Lojd (De Mause, Loyd) 499
Degol, ari (De Gaulle, Charles) 55
Dejli, Meri (Daly, Mary) 145
Dejvis, Kingsli (Davis, Kingsley) 14, 146, 522
Dekart, Rene (Descartes, Ren) 317, 331
Delez, il (Deleuze, Gilles) 424
Delfi, Kristin (Delphy, Christine) 144
Demanon, Alber (Demangeon, Albert) 607
Deni, Bet S. (Denich, Bette S.) 391
Derida, ak (Derrida, Jacques) 6869, 338, 367,-424,
596
Desti de Trasi, Antoan (Destutt de Tracy, Antoine) 181
Devre, or (Devereux, Georges) 577
Di Mado, Pol (DiMaggio, Paul) 569
Dibi, or (Duby, Georges) 607
Didro, Deni (Diderot, Denis) 79,455,649
Digi, Leon (Duguit, Lon) 431, 582
Dikson, R. (Dickson, R.) 84
Dilen, Bob (Dylan, Bob) 500
Diltaj, Vilhelm (Dilthey, Wilhelm) 161, 175-176,205,
321,561,663-664
Dimazdije, ofr (Dumazedier, Joffre) 87, 567
Dimezil, or (Dumsil, Georges) 329
Dimitrov, Georgi 200
Dimon, Luj (Dumont, Louis) 321-322
Diogen iz Sinope 261
Dionis, mit. 329,624

684

Im en sk i reg ista r

Dirkem, Emil (Durkheim, mile) 13, 22-24, 30,32,

62-64, 117, 138, 149-150, 155, 163, 166, 177,
186,193, 235, 239,240-241, 266-267, 317,
319,328-329,335, 365,373-374, 382,388,391,
399, 411,417, 426,455,490,497, 504-505, 508,
526,
534, 537-538, 541, 543, 545, 548, 553, 555,
557, 570, 577-579, 582-583, 592, 595, 606, 615,
622-623, 628-629,637, 657-658, 668-669,671
Diter, Henrih (Dieter, Henrich) 104, 341
Divalije, an-Klod (Duvallier, Jean-Claude) 85,
599-600
Divere, Mori (Duverger, Maurice) 555
Divinjo, Zan (Duvignaud, Jean) 569
Dizraeli, Bendamin (Disraeli, Benjamin) 343
Djubin, Robert (Dubin, Robert) 574
Djiii, Don (Dewey, John) 133, 323, 430, 515, 526,
-542,577
Dokins, Riard (Dawkins, Richard) 135, 534
Donzelo, ak (Donzelot, Jacques) 140
Dorfles, Dilo (Dorfles, Gillo) 229
Dostojevski, Fjodor Mihajlovi 296
Drajfus, Alfred (Dreyfus, Alfred) 24
Draker, Piter (Drucker, Peter) 441
Drejk, St. Kler (Drake, St. Clair) 210
Duan Stefan, car 239, 434
Dvornikovi, Vladimir 657
D
Danov, Artur (Janow, Arthur) 470
Dejms, Alison (James, Allison) 82, 120, 539
Dejms, Vilijam (James, William) 133, 136-137, 327,
430,515
Dekson, Filip (Jackson, Phillip) 549
Denks, Kristofer (Jencks, Christopher) 82, 554
Desilov, Pol (Jesilow, Paul) 669
Desop, Bob (Jessop, Bob) 127
Devons, Frenk B. (Jevons, Frank B.) 294
Dibril, isl. 203
Dons, Emest . (Jones, Ernest C.) 199
Donson, Don (Johnson, John) 570

ilas, Milovan 247

oliti, ovani (Giolitti, Giovanni) 343
orevi, Dragoljub B. 33, 59, 500
orevi, Jovan 559
orevi, Tihomir 128, 434, 567
uri, Rajko 500-501

E
Ecioni, Amitaj (Etzioni, Amitai) 249
Ecioni-Alevi, Eva (Etzioni-Halvy, Eva) 119
Eger, Robert 119
Eko, Umberto (Eco, Umberto) 296, 329
Ekton, Tomas (Acton, Thomas) 500
Elazar, Danijel (Ellazar, Daniel) 273
Elers, Joakim (Ehlers, Joachim) 341
Elijade, Mira (Eliade, Mircea) 192, 327, 329
Elijar, Miel (Eliard, Michel) 555
Elijas, Norbert (Elias, Norbert) 478
Eliot, Mejbel A. (Elliott, Mabel A.) 388
Elmond, Dejvid (Almond, David) 273
Elvert, Georg (EUvert, Georg) 103, 130-131
Enianuel, Argiri (Emmanuel, Arghiri) 619
Encensberger, Hans Magnus (Enzensberger, Haus
Magnus) 215
Eng, Jen (Ang, len) 569
Engel, Ernst 4 19
Enuels, Fridrih (Engels, Friedrich) 5-6, 48, 5S, 88,
KS1, 199, 231233, 250-251, 298, 391 -392,414,
527,
541,584
Epl, Majkl (Apple, Michael) 550
Epstin, Skarlet T. (Epstein, Scarlett T.) 322
Epter, Dejvid (Apter, David) 138
Erazmo Roterdamski [Geert Geerts, Erasmus] 331
Erc, Rober (Hertz, Robert) 149
Erdeljanovi, Jovan 567
Erikson, Erik H. 180, 189, 286, 365, 652
Erlih, Eugen (Erlich, Eugen) 559
Eser, Hartmut (Esser, Hartmut) 124
Eskarpi, Rober (Escarpit, Robert) 569
Espinas, Alfred V. 380,671
Esping-Andersen, Gesta (Esping, Andersen, Gosta)
518
Estable, Roe (Establet, Roger) 554
Estel, Bernd 340
Euhemer iz Mesene 329
Euripid 623
Evans-Priard, Edvard E. (Evans-Pritchard, Edward
E.) 29-30,658
F
Fatah, Ezat (Fattah, Ezzat) 653
Fauler, Dejms V. (Fowler, James W.) 652
Feraro, Kenet (Ferraro, Kenneth) 669
Ferguson, L. V. (Ferguson, L. W.) 652
Feri, Enriko (Ferri, Enrico) 266, 466
Feris, Pol (Farris, Paul) 119

685
Fero, Mark (Ferro, Marc) 607
Fester, Hajnc-Ginter (Vester, Heinz-Gnter) 424
Fevr, Lisjen (Febvre, Lucien) 106,606-607
Figen, Hans Norbert (Fgen, Hans Norbert) 569
Fihte, Johan Gotlib (Fichte, Johann Gottlieb) 34
Filip II panski 30
Filon Aleksandrijski 329
Fink, Eugen 182
Finkelkrot, Alen (Finkielkraut, Alain) 657
Fire, Fransoa (Furet, Franois) 607
Firkant, Alfred (Vierkandt, Alfred) 172,447
First-Dili, Rua 558
Firt, Rejmond (Firth, Raymond) 30
Fisk, Alen P. (Fiske, Alan P.) 630
Fisk, Don (Fiske, John) 569, 601
Fier, Majkl (Fischer, Michael) 127
Fier, Ronald (Fisher, Ronald) 591
Fiman, Doua (Fishman, Joshua) 536
Flaud, Din E. (Floud, Jean E.) 553
Flober, Gistav (Flaubert, Gustave) 520
Foht, Ivan (Focht, Ivan) 228
Fojerbah, Ludvig (Feuerbach, Ludwig) 26,297, 382
Fojt, Ridiger (Voigt, Rdiger) 221
Fokone, Pol (Fauconnet, Paul) 149
Fontne, Elizabet de (Fontenay, Elisabeth de) 664
Ford, Deril (Forde, Daryll) 28
Form, Vilijam H. (Form, William) 476, 574
Forts, Mejer (Fortes, Meyer) 29
Fraj, Nortrop (Frye, Northrop) 329
Frank, Andre Gunder (Frank, Andr Gunder) 619-620
Frank, Johan P. (Frank, Johann P.) 387
Frank, Manfred 424
Frankastel, Pjer (Francastel, Pierre) 569
Frankfort, Henri 327
Frankl, Viktor 470
Franko, Fransisko (Franco, Francisco) 85,495
Fransis, Emerih (Francis, Emerich) 124, 341
Frejzer, Dejms D. (Frazer, James G.) 26,30, 138,
186,294,319,328,609,658
Frenkel, Emst (Fraenkel, Emst) 220
Frid, Alen (Freed, Alan) 500
Fridman, Don (Friedmann, John) 164
Fridman, or (Friedmann, Georges) 475, 560,607
Fridrih Veliki 30
Fridrih, K. (Friedrich, K.) 115
Fridrih, Karl (Friedrich, Carl) 627
Fridson, Eliot (Freidson, Eliot) 515
Frobenius, Leo (Frobenius, Leo) 83
Frojd, Sigmund (Freud, Sigmund) 41, 120, 186-187,
272, 286,329, 347,362,365,388,424,459,
461-462,497-498, 505,525-526,558, 576,609,
629

Im enski registar

From, Erih (Fromm, Erich) 7,36,41, 150, 189,

223-224, 251, 329,347,366,382, 387,416,459,
520, 577, 593, 601,625,659-660
From-Rajhman, Frida (Fromm-Reichmann, Frieda)
364
Fuje, Alfred (Fouill, Alfred) 582
Fuko, Miel (Foucault, Michel) 28,31, 86, 140,160,
330, 338, 423,426, 566, 596,601
Fukujama, Frensis (Fukuyama, Francis) 344, 650,662
Furastje, an (Fourasti, Jean) 257
Furije, ari (Fourier, Charles) 635, 649, 662
G
Gai, Branko 418,461
Gadamer, Hans G. 175-176, 644
Gaj, pravnik 435
Gajger, Teodor (Geiger, Theodor) 169
Galbrajt, Don K. (Galbraith, John K.) 158,257,
372-373
Galilej, Galileo (Galilei, Galileo) 117, 331
Galpin, arls (Galpin, Charles) 566
Galtung, Johan 157
Gams, Andrija 434
Gancer, Burkhard (Ganzer, Burkhard) 130
Gandi, Mahatma (Gandhi, Mahatma) 177
Gans, Herbert 521, 569
Garfinkel, Harold 128, 570, 576
Gamer, Robert A. 630
Garofalo, Dejms (Garofalo, James) 653
Garofalo, Rafaele (Garofalo, Raffaele) 266
Gatari, Feliks (Guattari, Flix) 424
Gavaci, Milovan (Gavazzi, Milovan) 128
Gedis, Patrik (Geddes, Patrick) 256, 323
Gelen, Arnold (Gehlen, Arnold) 26,64, 269
Gelner, Emest (Gellner, Emest) 104
Gere, Kliford (Geertz, Clifford) 127, 176, 269,278
Geren, il (Gurrin, Jules) 387
Geri, Andre-Miel (Guerry, Andr-Michel) 266,591
Geri, Radomir 388
Gerin, Pjand P. (Guerin, Pjand P.) 161
Gerson, Rendi (Gerson, Randy) 161
Gibs, D. P. (Gibbs, J. P.) 505
Gibson, Vilijam (Gibson, William) 60
Gic, Ludvig (Giesz, Ludwig) 228
Gidens, Entoni (Giddens, Anthony) 86,92, 129, 163,
176, 332, 382,439, 517-518, 531, 562, 574,593,
601,643-644
Gidings, Frenklin H. (Giddings, Franklin H.) 172
Gijo, an-Mari (Guyau, Jean-Marie) 470, 568
Gilford, Don (Guilford, John) 652

Im en sk i reg ista r

Giligan, Kerol (Gilligan, Carol) 499

Gintis, Herbert 550
Gir, Blan (Geer, Blanche) 16
Gizeke, Herman (Giesecke, Hermann) 550
Gizen, Bernhard (Giesen, Bernhard) 340
Gizo, Fransoa (Guizot, Franois) 606
Glas, Rut (Glass, Ruth) 107
Glejzer, Bami (Glaser, Barney) 16
Gminder, Paul (Gmnder, Paul) 652-653
Gode, Hejzel (Gaudet, Hazel) 543
Godelije, Mori (Godelier, Maurice) 596
Gofman, Erving (Goffman, Erving) 63, 197, 374,
515-516, 547,578, 593,617
Gogolj, Nikolaj Vasiljevi 520
Goldman, Lisjen (Goldmann, Lucien) 569
Goldman, Ronald 652
Goldtorp, Don (Goldthoipe, John) 233, 398, 623
Golubovi, Zagorka 188, 558
Gomperc, Bendamin (Gompertz, Benjamin) 73
Gorbaov, Maihail Sergejevi 257
Gore, Andre (Gorz, Andr) 398
Gotfredson, Majki (Gottfredson, Michael) 653
Grafmejer, Iv (Grafmeyer, Yves) 542
Grah, Gaj 3
Grah, Tiberije 3
Grami, Antonio (Gramsci, Antonio) 200, 426,438,
596
Granoveter, Mark (Granovetter, Mark) 571
Graunt, Don (Graunt, John) 71, 317, 336
Grebner, Fric (Graebner, Fritz) 83
Gribin, Don (Gribbin, John) 158
Grifin, Suzan (Griffin, Susan) 145
Grim, Jakob (Grimm, Jacob) 128
Grim, Vilhelm (Grimm, Wilhelm) 128
Grin, Aleksandar 352
Grin, Vemer (Griihn, Werner) 652
Griol, Marsei (Griaule, Marcel) 127
Grisvold, Vendi (Griswold, Wendy) 569
Grizinger, Donald V. (Griesinger, Donald W ) 459,470
Grocije, Hugo (Grotius, Hugo) 433
Gros, Elizabet (Gross, Elisabeth) 145, 597
Grosart-Matiek, Ronald.(Grossarth-Maticek, Ronald)
122, 162
Grotjan, Alfred (Grotjahn, Alfred) 388, 547
Grovs, Edvard (Groves, Edward) 557
Gudmen, Leo (Goodman, Leo) 591, 609
Guldner, Alvin V. (Gouldner, Alvin W.) 14, 157, 194
Gumplovic, Ludvig (Gumplowicz, Ludwig) 380, 389
Gume, Vensan de (Goumay, Vincent de) 47
Gurvi, or (Gurvitch, Georges) 95, 106, 150,169,
335,431,578,622,628

686
Gutman, Luis (Guttman, Louis) 172
H
Habermas, Jirgen (Habermas, Jrgen) 176,214,221,
301, 307, 331-332, 393,401,438,545, 556, 566,
574,601
Hadon, Alfred K. (Haddon, Alfred C.) 127
Hagan, Frank 263
Hajdeger, Martin (Heidegger, Martin) 68, 109, 175,
291
Hajder, Jerg (Haider, Jrg) 199
Hajle Selasije I (Haile Selassie I) 35
Hajmz, Del (Hymes, Dell) 536
Hajnlin, Robert (Heinlein, Robert) 351
Haksli, Dulijen S. (Huxley, Julian S.) 67
Haksli, Endrju F. (Huxley, Andrew F.) 388, 514
Haksli, Oldos (Huxley, Aldous) 650
Haler, Maks (Haller, Max) 124, 130
Hamilton, Aleksander (Hamilton, Alexander) 135,455
Hamilton, Vilijam (Hamilton, William) 135
Hamurabije 458, 524
Han Hej 295
Haneman, Robert (Hanneman, Robert) 320
Hanter, Flojd (Hunter, Floyd) 119
Hantington, Semjuel (Hantington, Samuel) 82,
424-425
Hanu, Derom D. (Hatius, Jerom J.) 328
Haralambos, Majkl (Haralambos, Michael) 517
Haravej, Dona (Haraway, Donna) 60, 597
Harder, D: S. 35
Hargrivs, Endi (Hargreaves, Andy) 553
Harington, Dejms (Harrington, James) 648
Harington, Majkl (Harrington, Michael) 521
Haris, Marvin (Harris, Marvin) 278
Harison, Dejn E. (Harrison, Jane E.) 328
Harivn, Tamara (Hareven, Tamara) 414
Hartman, Eduard F. (Hartmann, Eduard F.) 329
Hartsok, Nensi (Hartsock, Nancy) 144
Harvi, Dejvid (Harvey, David) 542, 643
Hauard, Ebinizer (Howard, Ebenezer) 645
Haugen, Enar (Haugen, Einar) 536
Hauzer, Arnold (Hauser, Arnold) 569
Hebdid, Dik (Hebdige, Dick) 426, 569
Hefest, mit. 329,406
Hegel, Georg Vilhelm Fridrih (Hegel, Georg Wilhelm
Friedrich) 38, 84-85, 91, 128, 137,214, 297, 327,
329,343, 381382,424, 644, 656-657
Hekel, Emst (Haeckel, Emst) 67, 110
Held, Dejvid (Held, David) 164,302
Heler, Agnes (Heller, Agnes) 601

687
Heler, Lisjen (Hlscher, Lycien) 662
Hempel, Karl (Hempel, Carl) 13
Henkok, Jan (Hancock, lan) 500
Henri, A. F. (Henry, A. F.) 505
Hentig, Hans fon (Hentig, Hans von) 654
Hera, mit. 329,406
Heraklit 182
Hereberg, Frederik (Herzberg, Frederick) 337
Herder, Johan Gotfrid fon (Herder, Johann Gotfried
von) 128,657
Hermes, mit. 329,406
Herodot 126,405, 623
Herskovic, Melvil . (Herskovits, Melville J.) 7,27,
280
Hes, Mozes (Hess, Moses) 438
Hil, Rben (Hill, Reuben) 557
Hildebrand, Bruno 455
Hilferding, Rudolf 163, 185
Hindeleng, Majkl (Hindeleng, Michael) 653
Hipokrat 304,309,448,459
Hitler, Adolf 67, 131, 142, 152, 565,664
Hitlodej, Rafael (Hythloday, Raphael) 648
Hjum, Dejvid (Hume, David) 136,428,430,656
Hjuz, Everet (Hughes, Everett) 63, 515, 617
Hobs, Tomas (Hobbes, Thomas) 9, 22, 167, 198, 317,
342,435, 556,637
Hobsbaum, Erik (Hobsbawm, Eric) 49, 244, 270,
342-343, 575
Hobson, D. A. (Hobson, J. A.) 185
Hogart, Ricard (Hoggart, Richard) 596
Hohild, Arli R. (Hochschild, Arlie R.) 540
Hojzinga, Johan (Huizinga, Johan) 182, 567
Hol, D. A. (Hall, J. A.) 269
Hol, Edvard (Hall, Edward) 296
Hol, Ricard H. (Hall, Richard H.) 560
Hol, Stjuart (Hall, Stuart) 87, 426, 596
Holbah, Pol-Anri (Holbach, Paul-Henri) 455
Holms, Oliver V. (Holmes, Oliver V.) 576
Holsi, A. H. (Halsey, A. H.) 553
Homeini, ajatolah 614
Homer 329
Honigman, Don D. (Honigman, John J.) 330
Horkhajmer, Maks (Horkheimer, Max) 150,318, 565
Homaj, Karen (Homey, Karen) 388,459
Hrajica, Sulejman 188
Hruov, Nikita Sergejevi 585
Huan Karis 1495
Huks, Bel (Hooks, Bell) 145
Humbolt, Aleksander fon (Humboldt, Alexander von)
319

Im enski registar

Humbolt, Vilhelm F. fon (Humboldt, Wilhelm F. von)

319
Huserl, Edmund (Husserl, Edmund) 175, 182, 200,
570,572,661
Isus Hrist 24, 57-58, 118, 152, 178,220,435,
437-438, 457-458,492, 601,614, 648
I
Iber, Anri (Hubert, Henri) 149,658
Ibn Haldun 319
Ihering, Rudolf fon (Ihering, Rudolph von) 558
Ikor, Roe (Ikor, Roger) 606
Ili, Ivan (Illich, Ivan) 605-606
Inglhart, Ronald (Inglehart, Ronald) 593
Ir, an de la (Hire, Jean de la) 60
Irigare, Lis (Irigaray, Luce) 145, 338, 597
Isadiv, Vsevolod V. (Isajiw, Wsevolod W.) 14
Isak, bibl. 334
Ismail, bibl. 334
Iston, Dejvid (Easton, David) 407
Izamber-Zamati, Vivijan (Isambert-Jamati, Viviane)
554
J
Jahve 334
Jakobson, Roman 595
Jakovljevi, Vladimir 388, 530, 577
Jalom, Irvin (Yalom, Irwin) 171
Jalovjecki, Bohdan (Jalowiecki, Bohdan)
Jang, Dok (Young, Jock) 670
Jaspers, Karl 109, 328, 388,468,483, 663
Jelinek, Elvin M. (Jellinek, Elvin M.) 8
Jeroti, Vladeta 189, 577
Jevti, Atanasije 437
Jinger, Milton (Yinger, Milton) 59
Josif, sv. 525
Jovan bez Zemlje 289
Jovan Krstitelj, sv. 299
Jovanovi, Dragoljub 2
Jovanovi, Dragoslav 567
Jovanovi, okica 594
Jovanovi, Slobodan 278
Juda [hebr. Jehudah] 220
Juki, Jakov [eljko Mardei] 33
Jung, Karl Gustav (Jung, Carl Gustav) 9, 1 8 ,3 1, 189,
242, 286, 329,462, 525
Jung, Robert (Jungk, Robert) 157
Junge, Kaj (Junge, Kay) 340
Junona, mit. 406

688

Im en sk i registar

Jupiter, mit. 406

Justinijan 435-436
K
Kabe, Etjen (Cabet, tienne) 649
Kadvort, Ralf (Cadworth, Ralf) 613
Kajoa, Roe (Caillois, Roger) 183-184, 567, 607
Kalvin, an (Calvin, Jean) 456-457,495, 614
Kamenjev, Lav Borisovi 585
Kaming, Don (Cumming, John) 578
Kaming, Elejn (Cumming, Elaine) 578
Kampanela, Tomazo (Campanella, Tommaso) 648
Kan, Herrnan (Kahn, Hermann) 157
Kan, Robert L. (Kahn, Robert L.) 21, 99
Kanan, Franeska M. (Cancian, Francesca M.)
Kanel, arls F. (Caunel, Charles F.) 21
Kano van, Margaret (Canovan, Margaret) 411
Kant, Imanuel (Kant, Immanuel) 26, 329, 347,430,
438,477,571
Kantijon, Ricard (Cantillon, Richard) 440
Kaplov, Teodor (Caplow, Theodor) 560
Kar, Vilfred (Carr, Wilfred) 207
Karadi, Vuk Stefanovi 414,418, 558, 567, 657
Kardelj, Edvard 247, 665
Kardiner, Abram 41, 330
Karuzo, Igor A. (Caruso, Igor A.) 366, 577
Kasirer, Emst (Cassirer, Ernst) 329
Kastanjeda, Karis (Castaneda, Carlos) 19, 658
Kastels, Manuel (Castells, Manuel) 165, 323,401,
542, 643
Kaucki, Karl (Kautsky, Karl) 5, 185, 199
Kaznev, an (Caseneuve, Jean) 58
Kecmanovi, Duan 460, 578,581
Kejnz, Don M. (Keynes, John M.) 111,388
Keler, Kristofer (Keller, Kristopher) 206
Keler, Suzan (Keller, Susanne) 119
Keli, Dord A. (Kelly, George A.) 253
Keiner, Daglas (Kellner, Douglas) 163
Kelzen, Hans (Kelsen, Hans) 364,431
Kemis, Stiven (Kemmis, Stephen) 207
Kempbel, Donald T. (Campbell, Donald T.) 133, 135,
630
Kemper, Teodor D. (Kemper, Theodore D.) 540
Kene, Fransoa (Quesnay, Franois) 79
Kepler, Johan (Kepler, Johann) 317
Ker, Klark (Kerr, Clark) 495
Kerenji, Karolj (Kernyi, Kroly) 329
Kemberg, Oto fon (Kemberg, Otto von) 49
Ketle, Adolf (Qutelet, Adolphe) 266, 317, 591-592
Kibler-Ros, Elizabet (Kbler-Ross, Elizabeth) 524

Kim II Sung 268

Kimlika, Vil (Kymlicka, Will) 338
King, Gregori (King, Gregory) 71
King, Martin Luter (King, Martin Luther) 653
Kinsi, Alfred (Kinsey, Alfred) 178
Kirhajmer, Oto (Kirchheimer, Otto) 220,433
Kirov, Sergej Mironovi 585
Klajn, Hugo 462
Klajn, Melani (Klein, Melanie) 79,459,462
Klajn, Vladislav 462
Klakhon, Klajd K. (Kluckhohn, Clyde K.) 268-269,
658
Klapi, K. (Klapisch, K.) 494
Klark, Artur . (Clarke, Arthur C.) 157, 351
Klauzevic, Karl fon (Clausevvitz, Karl von) 655
Klement XII, papa 300
Kliford, Dejms T. (Clifford, James T.) 127
Klisi, Ljiljana 461
Klog, Kliford (Clogg, Cliford) 589-591, 609
Kloskovska, Antonjina (Kloskovvska, Antonina) 96,
300
Knis, Karl (Kniess, Karl) 455
Koen, Albert (Cohen, Albert) 159, 388
Koen, B. P. (Cohen. B. P.) 355
Koen, Stenli (Cohen, Stanley) 670
Kohut, Hajnc (Kohut, Heinz) 459
Kok, Hai (Koch, Hai) 76
Kolakovski, Leek (Kolakovvski, Leszek) 299, 3S2
Kolber, an-Batist (Colbert, Jean-Baptiste) 455
Kolberg, Lorens (Kohlberg, Lawrence) 652
Kolier, Don (Collier, John) 207
Kolins, Rendal (Collins, Randal) 540
Kolman, Dejms S. (Coleman, James S.) 5 3 1, 553,
576
Kolman, Don (Coleman, John) 368
Komb, Emil (Combes, Emile) 23
Kon, Igor Semjonovi 82, 320
Konfucije [Kung C ili Kong Qiu] 66,251-252, 587
Konklin, Don (Conklin, John) 669
Konstantin I Veliki 436
Konstantinovi, Radomir 384, 520
Kont, Ogist (Comte, Auguste) 13,47, 138, 163,
181,321,351,391,428-429,450,455,490,508,
536-537,578, 583, 649
Konjar, Braa (Cogniard, Frres) 607
Kopemik, Nikola 317
Koselek, Rajnhard (Kosseleck, Reinhard) 244,270,
479,660-661
Kosti, Aleksandar 402
Kosti, Cvetko 409, 567
Kosti, Mladen 461

689
Kovai, Zlatko 15
Kozer, Luis A. (Coser, Lewis A.) 555,599
Kreber, Alfred L. (Kroeber, Alfred L.) 28-29,58,84,
268-269,279
Krejn, Dajana (Craine, Diana) 543
Krekel, Rajnhard (Kreckel, Reinhard) 124
Krepelin, Emil (Kraepelin, Emil) 459,511
Kresi, Donald R. (Cressey, Donald R.) 265
Kripendorf, Klaus (Krippendorff, Klaus) 11
Kristeva, Julija (Kristeva, Julia) 145
Kristi, Dord (Christie, George) 559
Krompton, Rozmeri (Crompton, Rosemary) 233
Kromvel, Oliver (Cromwell, Oliver) 56,495
Kroner, Fric (Croner, Fritz) 307
Krozije, Miel (Crozier, Michel) 48
Ksenofon 111
Kuk, Dejms (Cook, James) 609
Kuli, arls H. (Cooley, Charles H.) 170, 180, 515,
526, 545, 577
Kun, Manford H. (Kuhn, Manford H.) 516
Kun, Tomas (Kuhn, Thomas) 354,538
Kuper, Dejvid (Cooper, David) 24,459,471, 577
Kurtijad, Marsei (Courthiade Marcel) 500
Kvajn, Vilard Van Orman (Quine, Willard Van Orman)
349-350
Kvini, Ricard (Quinney, Richard) 670
Kvortrap, Jens (Qvortrup, Jens) 539
L
Labok, Don (Lubbock, John) 138, 319, 391
Labov, Vilijam (Labov, William) 536
Labriola, Antonio 438
Lafarg, Pol (Lafargue, Paul) 87,439
Lajbnic, Gotfrid Vilhelm (Leibniz, Gottfried Wilhelm)
387
Lajbou, Eliot (Leibow, Elliot) 322
Lakan, ak (Lacan, Jacques) 499, 596,601
Laland, Andre (Lalande, Andr) 582-583
Lalo, ari (Lalo, Charles) 149
Lamark, an-Batist (Lamarck, Jean-Baptiste)
132-133
Landberg, Dord A. (Landberg, George A.) 46
Lang, Endrju (Lang, Andrew) 294
Lange, Iber (Languet, Hubert) 637
Langer, Suzan (Langer, Susanne) 514
Lao C 66
Lapasad, or (Lapassade, Georges) 207
Lapi, Pol (Lapie, Paul) 149
Lasvel, Harold D. (Lasswell, Harold D.) 11, 119, 546
Laval, Kristijan (Laval, Christian) 555

Imenski registar

Lavoazje, Antoan-Loran (Lavoisier, Antoine-Laurent)

537
Lazarsfeld, Pol F. (Lazarsfeld, Paul F.) 11, 17,41, 196,
211,318,355,543,546,591,623
Lazarus, Arnold 45
Lazarus, Moric (Lazarus, Moritz) 466
Lazi, Mladen 425
Le Bon, Gistav (Le Bon, Gustave) 173,401,466
Le Gof, ak (Le Goff, Jacques) 493,607
Le Plej, Frederik (Le Play, Frdric) 207, 317, 391,
417,419,556,593
Le Roa Ladiri, Emanuel (Le Roy Ladurie, Emmanuel)
607
Le Roa, Eduar (Le Roy, Edouard) 116
Lefevr, Am i (Lefebvre, Henri) 382, 426, 542, 643
Lefevr, or (Lefebvre, Georges) 607
Lemberg, Eugen 103
Lemert, Edvin (Lemert, Edwin) 366, 388, 504, 516,
577,616-617
Leng, Ronald (Laing, Ronald) 24,459,471, 577
Lenk, Hans 480
Lenoar, Rene (Lenoir, Ren) 116
Lenjin, Vladimir Ilji Uljanov 5, 6,48-49, 185,
199-200, 230, 232, 246, 268, 343,585
Leonardo da Vinci (Leonardo da Vinci) 331
Lepen, an-Mari (Le Pen, Jean-Marie) 199
Leris, Miel (Leiris, Michel) 127
Lerner, Danijel (Lemer, Daniel) 495
Leru, Pjer (Leroux, Pierre) 583, 649
Leslit, Piter (Laslett, Peter) 414
Le, Kristofer (Lasch, Christopher) 233, 387,416,499
Leventajn, K. (Lwenstein, K.) 646
Levental, Leo (Lwenthal, Leo) 569
Levi, Emanuel (Lvy, Emmanuel) 149
Levi-Bril, Lisjen (Lvy-Bruhl, Lucien) 58, 138, 329,
444
Levijatan, bibl. 104
Levin, Kurt (Lewin, Kurt) 171, 207, 546
Levinas, Emanuel (Levinas, Emmanuel) 338
Levi-Stros, Klod (Lvi-Strauss, Claude) 27, 58, 106,
150, 186, 235, 329, 388, 391-392,444,498, 562,
595-596,628-629
Libkhneht, Karl (Liebknecht, Karl) 199
Li, Edmund (Leach, Edmund) 29,514
Lifman, Robert (Liefmann, Robert) 321
Likert, Renzis (Likert, Rensis) 287
Likofron 636
Lilijenfeld, Paul fon (Lilienfeld, Paul von) 379
Line, Huan (Linz, Juan) 599
Lind, Helen M. (Lynd, Helen M.) 325, 643
Lind, Robert S. (Lynd, Robert S.) 325, 643

Im e n sk i reg ista r

690

Linder, Robert 437

Lindesmit, Alfred R. (Lindesmith, Alfred R.) 516
Line, Karl fon (Linn, Carl von) 27,235
Linton, Ralf (Linton, Ralph) 7,4142, 275,278,330
Liotar, an-Fransoa (Lyotard, Jean-Franois) 423,664
Lip, Vilfrid (Lipp, Wilfried) 543
Lipman, Volter (Lippmann, Walter) 592
Lipset, Sejmor M. (Lipset, Seymour M.) 555
List, Fridrih (List, Friedrich) 455
Liton, Aleksander H. (Leighton, Alexander H.) 460
Litvak, Judin (Litvak, Eugen) 417
Lobro, Miel (Lobrot, Michel) 606
Lojola, Injasio de (Loyola, Ignacio de) 295
Lok, Don (Locke, John) 9, 121, 289, 331,435,495,
556, 625-626, 637
Lokvud, Dejvid (Lockwood, David) 233, 398
Lombrozo, ezare (Lombroso, Cesare) 263, 266
Lorenc, Konrad (Lorenz, Konrad) 6-7, 131, 133-135
Lorimer, Frank 143
Losev, Aleksej Fjodorovi 328
Lotka, Alfred D. (Lotka, Alfred J.) 74
Lovi, Robert H. (Lowie, Robert H.) 28, 126
Lokin, an (Lojkine, Jean) 542, 643
Luis, Oskar (Lewis, Oscar) 521
Luj XIV, Kralj Sunce 30, 79,457
Luka, Derd (Lukcs, Gyrgy) 200,438, 569,
663-664
Luki, Radomir 335,399, 548, 559, 567
Lukman, Tomas (Luckmann, Thomas) 292, 509
Luks, Stiven (Lukes, Steven) 330
Luksemburg, Roza (Luxemburg, Rosa) 144, 199
Luman, Niklas (Luhmann, Niklas) 490, 519
Lunt, Pol S. (Lunt, Paul S.) 325
Luter, Martin (Luther, Martin) 331,456-457
M
Mabli, Gabrijel Bono de (Mably, Gabriel Bonnot de)
649
Mafezoli, Miel (Maffesoli, Michel) 594,601
Mahdi, imam 204
Majnc, R. (Meinz, R.) 355
Majo, Elton (Mayo, Elton) 48, 560
Makeham, Vilijam M. (Makeham, William M.) 73
Maki, Robert (Mackay, Robert) 527
Makijaveli, Nikolo (Machiavelli, Niccolo) 77,260,
295-296,319,331,342,494, 556, 576
Male, Ser (Mailet, Serge) 398
Maler, Margaret (Mahler, Margaret) 50

Malinovski, Bronislav K. (Malinowski, Bronislaw K.)

13,127,154-155,157,294-295,327-328,373,
388,497,658
Maltus, Tomas R. (Malthus, Thomas R.) 380, 587
Mamford, Luis (Mumford, Lewis) 166,323
Man, Majkl (Mann, Michael) 330, 575
Man, Tomas (Mun, Thomas) 455
Mandel, Ernst 186,619
Mandelbauni, Mori (Manelbaum, Maurice) 13
Mandi, Oleg 169
Mandra, Anri (Mendias, Henri) 93, 322, 623
Manegold Lautembaki 637
Manhajm, Herman (Mannheim, Hermann) 266
Manhajm, Karl (Mannheim, Karl) 119, 161, 175,
195-196, 253, 556, 564-565, 663-664
Mao Cedung 175
Mardok, Dord P. (Murdock, George P.) 319
Mareal, Silven (Marchal, Sylvain) 649
Markos, Ferdinand E. (Marcos, Ferdinand E.) 85, 599
Markovi, Boidar 559
Markovi, Svetozar 2, 567, 665
Marks, Karl (Marx, Karl) 5-6, 26, 36,41, 48-49, 53,
85,90-91,95, 113, 118, 143, 150-151, 163, 181,
187-188, 199, 205, 207, 214, 217, 222, 229-233,
235-238, 250-251, 257, 260, 269, 272, 288, 292,
297-299, 307, 335, 381-383,388, 393, 398-399,
407,411, 424, 438-439, 491,497, 527, 536, 538,
541,
545, 556, 568, 570, 576, 584, 602,615, 620,
628,635, 649
Markus, Dord (Marcus, George) 127
Markuze, Herbert (Marcuse, Herbert) 58, 100,
150-151, 187, 255, 347, 362, 382, 388, 427,438,
477,577,615
Mars, mit. 406
Marsei, Gabrijel (Marcel, Gabriel) 109
Maral, T. H. (Marshall, T. H.) 168, 538
Martin, Dejvid (Martin, David) 491
Martin, F. M. 553
Martin, V. T. (Martin, W. T.) 505
Martindejl, Don (Martindale, Don) 3 17
Martinoti, Gvido (Martinotti, Guido) 323
Masarik, Toma (Masaryk, Toma) 342
Maslov, Abraham H. (Maslow, Abraham) 275,337,
362,365,460
Mati, Vojin 462
Medi, Sneana 651
Meje, Antoan (Meillet, Antoine) 149
Mejendorf, Don (Meyendorff, John) 119
Mejer, Adolf (Meyer, Adolf) 388,483
Mejgan, Ronald (Maighan, Ronald) 549-550, 554

691
Mejn, Henri D. S. (Maine, Henry J. S.) 138
Mekajver, Robert (Maclver, Robert) 287
Mekenzi, Roderik D. (McKenzie, Roderick D.) 542
Mekgoldrik, Monika (McGoldrick, Monica) 161
Mekintajr, Alasder (Maclntyre, Alasdair) 249
Mekkvejl, Denis (McQuail, Denis) 300,546
Meklenan, Don F. (MacLennan, John F.) 138,319,
403-404
Mekler, Mark (Meckler, Mark) 320
Meklilend, Dejvid (McLelland, David) 337
Mekluan, Maral (McLuhan, Marshall) 302
Mektagert, Robin (McTaggart, Robin) 207
Melcer, Bernard (Meitzer, Bernard) 515
Meletinski, Eleazar M. 328-329
Meiman, Vilhelm (Mellmann, Wilhelm) 130
Meloti, Umberto (Melotti, Umberto) 38
Melui, Alberto (Melucci, Alberto) 401
Mendel, Gregor J. (Mendel, Gregor J.) 67, 132
Mendelson, Bendamin (Mendelsohn, Benjamin) 654
Mendeljejev, Dmitrij Ivanovi 235
Menger, Karl 321
Meninger, Karl A. (Menninger, Karl A.) 459, 505
Meril, Frensis E. (Merrill, Francis E.) 388
Merkur, mit. 406
Merlo-Ponti, Moris (Merleau-Ponty, Maurice) 109
Mersije, Luj-Sebastijan (Mercier, Louis-Sbastien)
520
Merton, Robert K. 14, 22, 32,48, 153-156, 237, 382,
388,426, 538, 546, 552, 577, 579
Mestr, ozef de (Maistre, Joseph de) 259,440,455,
583,657
Meternih, K. V. L. (Metternich, C. W. L.) 259
Metjuz, Bajron K. (Mathews, Byron C.) 11
Mezer, Justus (Mser, Justus) 657
Mierlih, Aleksander (Mitscherlich, Alexander) 668
Mid, Dord H. (Mead, George H.) 63, 180,244,286,
515-516
Mid, Margaret (Mead, Margaret) 28,403,415, 577
Mihels, Robert (Michels, Robert) 119, 172-173, 377
Mik, Ronald L. (Meek, Ronald L.) 318
Mil, Dejms (Mili, James) 647
Mil, Don S. (Mili, John S.) 9, 75, 131, 144, 198, 319,
625,647
Miler, Adam H. (Mller, Adam H.) 319,657
Miler, Artur (Miller, Arthur) 520
Miler, Delbert (Miller, Delbert) 476, 574
Miler, Hajnc (Mller, Heinz) 478
Miler, Karl O. (Mller, Karl O.) 328
Miler, Maks (Mller, Max) 328
Miler, Volter (Miller, Walter) 159

Imenski registar

Milet, Kejt (Millet, Kate) 392

Mileti, Svetozar 665
Mili, Anelka 558
Mili, Vojin 235,285,287,356, 551
Milivojevi, Ljiljana 461
Milivojevi, Zoran 461
Miloevi, Slobodan 77, 344
Milovanovi, Dragan 669
Milovanovi, Milovan M. 504
Mils, . Rajt (Mills, C. Wright) 42, 119, 194,282,
330, 357, 520, 534, 579-580, 625, 643
Milutinovic, Milan 267
Mincer, Tomas (Mintzer, Thomas) 456
Minerva, mit. 406
Mirga, Anej (Mirga, Andrzej) 501
Mile, il (Michelet, Jules) 493, 606
Mitrovi, Aleksandra 500
Mjulen, Majki (Mllen, Michael) 320
Moi, Toril 145
Mojsije, bibl. 57,220, 614
Mol, Abraham (Moles, Abraham) 228
Montagju, Eli (Montagu, Ashley) 29
Montenj, Miel E. (Montaigne, Michel E.) 331, 367
Monteskje, .-L. de Sekonda (Montesquieu, Ch.-L. de
Secondt) 29, 75-76, 79-80, 137, 167,319,342,
406, 455, 495, 656-657
Mor, Tomas (More, Thomas) 647-648
Moreli [?] (Morelly) 649
Moren, Edgar (Morin, Edgar) 292
Moreno, Jakob L. (Moreno, Jacob L.) 207, 535, 580
Morgan, Luis H. (Morgan, Luis H.) 26,58, 88, 94,
137-138, 229, 303, 319, 391,414, 584
Morgentem, Oskar (Morgenstern, Oskar) 617
Moris, arls V. (Morris, Charles W.) 296
Moris, Vilijam (Morris, William) 199
Moriima, Miio 158
Mos, Marsei (Mauss, Marcel) 138, 149-150,235,
294-295, 335,427, 517, 595,628,658
Moska, Gaetano (Mosca, Gaetano) 119,283
Mozer, Karl F. fon (Moser, Carl F. von) 656
Mruz, Leh (Mrz, Lech) 500-501
Muhamed 56-57, 203-204,334,458
Mur, Barington (Moore, Barrington) 575
Mur, Dord E. (Moore, George E.) 136
Mur, Vilbert E. (Moore, Wilbert E.) 522,571
Musolini, Benito (Mussolini, Benito) 141,627
Muzil, Robert (Musil, Robert) 357
N
Najt, Frenk H. (Knight, Frank H.) 440

Im en sk i reg ista r

692

Napoleon I 3, 23, 55, 181,239,342-343,657

Napoleon III 55-56,76-77
Navil, Pjer (Naville, Pierre) 560
Nejdel, Zigfrid F. (Nadel, Siegfried F.) 28
Nejgel, Emst (Nagel, Ernest) 13
Nejman, Jeri (Neyman, Jerzy) 591
Neptun, mit. 406
Nem, Tom (Naim, Tom) 343
Ne, Don (Nash, John) 378
Nibur, Bartold G. (Neibuhr, Bartold G.) 59
Nibur, Robert (Niebuhr, Robert) 652
Nie, Fridrih V. (Nietzsche, Friedrich W.) 68, 160,
329, 568
Nizbet, Robert A. (Nisbet, Robert A.) 388
Noje, bibl. 334
Nojman, Johan L. fon (Neumann, Johann L. von) 617
Nojmen, Lorens V. (Neuman, Lawrence, W.) 12
Nora, Pjer (Nora, Pierre) 205, 244, 270,272
Novakovi, Stojan 239, 567
Novikov, ak (Novicow, Jacques) 380, 389
Nui, Branislav 520
NJ
Njutn, Isak (Newton, Isaac) 331,537
O
Oberol, Entoni (Oberschall, Anthony) 322,401
Obrenovi, knjaz Milo 377
Ofe, Klaus (Offe, Claus) 401
Ogbem, Vilijam (Ogbum, William) 138,495
Ojler, Leonard (Auler, Leonhard) 74
Oldenberg, Herman (Oldenberg, Hermann) 294
Olport, Gordon V. (Allport, Gordon W.) 275,286,362,
439,464
Olson, Mankur (Olson, Mancur) 401
Omer, halifa 203
Opali, Petar 461
Openhajmer, Franc (Oppenheimer, Franz) 380
Opler, Marvin K. 28
Origen, Adamantije 329
Oriu, Moris (Hauriou, Maurjce) 431
Orvel, Dord (Orwell, George) 352, 650
Osman, halifa 203
Ostin, Don L. (Austin, John L.) 86
Oukli, Dudit (Okely, Judith) 500
Oukot, Majkl (Oakeshott, Michael) 258
Oven, Robert (Owen, Robert) 635, 649, 665
Ozer, Fric (Oser, Fritz) 652-653

P
Pahlavi, Reza 206, 599
Pajk, Kenet (Pike, Kenneth) 278
Pakulski, Jan 594
Panti, Dragan 493
Papinijan, Emilije 435
Pareto, Vilfredo 119, 173,497, 538, 576
Park, Robert E. 62, 86, 166, 170, 515,542
Parodi, Dominik (Parodi, Dominique) 149
Parsons, Talkot (Parsons, Talcott) 14, 69, 155-157,
189, 278,320, 330, 392, 399,408,411,417,490,
497, 518, 520, 522, 537, 544, 546-547, 557, 561,
570-571,577,579 615,623
Paseron, an-Klod (Passeion, Jean-Claude) 276-277,
554
Patnam, Robert (Putnam, Robert) 531
Paulo, Julije 435
Pavievi, Vuko 335
Pavle VI, papa 179
Pavle, arhiepiskop finski 437
Pavle, sv. 57, 261
Pavlov, Ivan Petrovi 4546
Pejtmen, Kerol (Pateman, Carole) 416
Pepinski, Harold (Pepinsky, Harold) 669
Peri, Vilijam D. (Perry, William J.) 84
Periandar iz Korinta 624
Pris, Frederik (Pris, Frederick) 162,470
Pei, Vesna 594
Peten, Filip (Ptain, Phillipe) 55
Peterson, Riard A. (Peterson, Richard A.) 543, 569
Peti, Vilijam (Petty, William) 71,317,336
Petrarka, Franesko (Petrarca, Francesco) 206
Petri, Franjo (Patricius, Franciscus) 648
Petrovi, urica 500
Petrovi, Rua 558
Pijade, Moa 247
Pijae, an (Piaget, Jean) 10, 133-135, 286, 322, 366,
579, 652
Piko dela Mirandola, ovani (Pico della Mirandola,
Giovanni) 331
Pinel, Filip (Pinel, Philippe) 459
Pinoe, Augusto (Pinochet, Augusto) 85
Pirs, arls S. (Peirce, Charles S.) 430, 515
Pirson, Karl (Pearson, Carl) 253, 591
Pitagora uz Samosa 56,467, 605
Pitakos sa Mitilene 624
Pizistrat 624
Placa, Monik (Plaa, Monique) 144
Platon 76, 359,381-382, 399,405,455,467, 556,
571,587,623,644,648

693
Plehanov, Georgij Valentinovi 199,578
Plesi-Mome, Filip di (Plessis-Momay, Philippe du)
637
Plesner, Helmut (Plessner, Hellmuth) 26
Plotin 648
Pobedonoscev, Konstantin Petrovi 259
Poenkare, Zil-Anri (Poincar, Jules-Henri) 615
Pogam, Ser (Paugam, Serge) 623
Polak, Lorin H. (Pollak, Lauren H.)
Polanji, Karl (Polnyi, Karl) 570
Polibije 260, 295,319
Polner, Melvin (Pollner, Melvin) 128
Popovi, Duan 62
Popovi, Jovan Sterija 520
Popovi, Mihailo V. 519
Popovi, Milan 366
Popper, Karl R. (Poper, Karl R.) 133-134, 205, 354,
565, 625
Porter, Don (Porter, John) 119
Posejdon, mit. 329,406
Pouson, Rej (Pawson, Ray) 12
Pres, A. L. (Press, A. L.) 543
Prestus, Robert (Presthus, Robert) 119
Priard, Dejms (Pritchard, James) 26
Prisli, Elvis (Presley, Elvis) 500
Projs, Konrad T. (Preuss, Konrad T.) 328
Prudon, Pjer-ozef (Proudhon, Pierre-Joseph) 649
Prust, Marsei (Proust, Marcel) 244,272
Prut, Alen (Prout, Alan) 82,539
Pupo, Frank (Poupeau, Frank) 555
R
Racel, Fridrih (Ratzel, Friedrich) 25, 83
Radek, Karl Bemhardovi 200
Radin, Pol (Radin, Paul) 328
Radvej, Denis A. (Radway, Janice A.) 569
Radzinovic, Leon (Radzinowicz, Leon) 266
Rajh, Vilhelm (Reich, Wilhelm) 36,347,362,388,
459, 507
Rajs, Sara A. (Rice, Sarah A.) 21
Ramakrina [Rama/Krina], 176-177
Ramanua, hind. 176
Rank, Oto (Rank, Otto) 329
Rapaport, Aviva (Rappaport, Aviva) 519
Rasel, Bertrand (Russell, Bertrand) 33,359
Ra, Bendamin (Rush, Benjamin) 8
Re, an (Ray, Jean) 149
Redfild, Robert (Redfield, Robert) 7, 291,623
Redklif-Braun, Alfred R. (RadclifFe-Brown, Alfred
R.) 13,26, 30, 127, 154-155, 157,242, 374,497

Imenski registar

Rener, Karl (Renner, Karl) 233

Reni, Tomas A. K. (Rennie, Thomas A. C.) 460
Reno, Filip (Raynaud, Philippe) 321
Resverber, Rene (Reswerber, Ren) 207
Revel, ak (Revel, Jacques) 607
Rici, Bruno (Rizzi, Bruno) 307
Rifkin, Deremi (Rifkin, Jeremy) 157
Rikardo, Dejvid (Ricardo, David) 113
Riker, Pol (Ricur, Paul) 176, 244, 270, 661
Rikert, Hajnrih (Rickert, Heinrich) 561
Ril, Hajnrih V. (Riehl, Heinrich W.) 556
Rilke, Rajner M. (Rilke, Reiner M.) 488
Risen, Jern (Rtisen, Jrn) 270, 660-661
Risman, Dejvid (Riesman, David) 325,416, 520, 625
Riar, Gaston (Richard, Gaston) 149
Rivers, Vilijam H. R. (Rivers, William H. R.) 84, 127,
229
Rize, Ginter (Riese, Gnter) 567-568
Rjankur, Amori de (Riancourt, Amaury de) 392
Robespjer, Maksimilijan de (Robespierre, Maximilien
de) 175
Roders, Karl (Rogers, Carl) 470
Rokan, Sten (Rokkan, Stein) 320
Rols, Don (Rawls, John) 249, 529,626
Ros, Edvard O. (Ross, Edward A.) 573
Rostov, Volt V. (Rostow, Walt W.) 138, 158,495
Roer, Vilhelm (Roscher, Wilhelm) 30,455
Rot, Nikola 169, 652
Roubotam, ila (Rowbotham, Shiela) 144
Rozenbaum, Volf (Rosenbaum, Wolf) 221
Roak, Teodor (Roszak, Theodore) 255
Rubin, Gejl (Rubin, Gayle) 597
Rudik, Sara (Ruddick, Sara) 338
Rus, Veljko 560
Ruso, an-ak (Rousseau, Jean-Jacques) 9,75, 143,
198,
217, 240, 296, 342, 360, 381,455,490,625,
649,655
Rue, Georg (Rusche, Georg) 433
Ruvije, Moris (Rouvier, Maurice) 23
Ruzvelt, Eleonora (Roosevelt, Eleanor) 289
S
Sajmon, Herbert A. (Simon, Herbert A.) 318, 355
Saks, Harvi (Sacks, Harvey) 129
Salins, Maral (Sahlins, Marshall) 138
Saliven, Hari S. (Sullivan, Harry S.) 459
Samner, Vilijam G. (Sumner, William G.) 75
Sandei, Majkl (Sandei, Michael) 249
Sanders, Irvin T. (Sanders, Irwin T.) 287
Sapir, Edvard (Sapir, Edward) 84, 279

Im en sk i reg ista r

Sartr, an-Pol (Sartre, Jean-Paul) 33-34, 109, 120

Sas, Tomas S. (Szasz, Thomas S.) 24,459,471,577
Sasen, Saskija (Sassen, Saskia) 164
Saterlend, Edvin H. (Sutherland, Edwin H.) 314,668,
670
Saul, bibl. 220
Sautard, Edvin (Southard, Edwin) 460
Savievi, Miomir 388
Sej, an-Batist (Say, Jean-Baptiste) 111,440
Senjobos, ari (Seignobos, Charles) 206
Seu-Pjer, opat (Saint-Pierre, abb) 433
Sen-Simon, KJod-Anri de (Saint-Simon, Claude-Henri
de) 163, 536,583,628,649,662
Sepman, Verner (Seppmann, Werner) 272
Serto, Misel de (Certeau, Michel de) 426, 601
ServijeTulije 390
Sev, Lisjen (Sve, Lucien) 382
Sikar, Emil (Sicard, mile) 392
Siksu, Elen (Cixous, Hlne) 145, 597
Sikurel, Aron V. (Cicourel, Aaron V.) 128, 570
Silberman, Adolf 550
Simijan, Fransoa (Simiand, Franois) 149
Sioran, Emil (Cioran, Emil) 366
Sirano de Bererak, Savinijan (Cyrano de Bergerac,
Savinien)351
Sjeberg, Gideon (Sjberg, Gideon) 256
Sjejes, opat Emanuel (Sieys, abb Emmanuel) 398
Skiner, Beras F. (Skinner, Burrhus F. ) 45
Skier, Lesli (Skiair, Leslie) 163
Skokpol, Teda (Skocpol, Theda) 14, 575
Skot, Vilijam (Scott, William) 560
Skotson, Don (Scottson, John) 478
Slominski, Kaimje M. (Slomczynski, Kazimierz
M.) 320
Smelser, Nil D. (Smelser, Neil J.) 401, 571
Smit, Adam (Smith, Adam) 111, 113, 163,399, 537,
632
Smit, Denis (Smith, Denis) 575
Smit, Doroti (Smith, Dorothy) 566
Smit, Grafton E. (Smith, Grafton E.) 84 ,
Smit, Robertson 328
Smit, Triksi (Smith, Trixie) 500
Smol, Albion V. (Small, Albion W.) 62
Snajdermen, Pol M. (Sniderman, Paul M.) 119
Solomon, bibl. 220, 300
Solon 3
Somoza, Anastazio 85, 599-600
Sorel, or (Sorel, Georges) 329, 389
Sorman, Gi (Sorman, Guy) 424
Sorokin, Pitirim 281-282,318, 566
Sosir, Ferdinan de (Saussure, Ferdinand de) 86

694
Spenser, Herbert (Spencer, Herbert) 13, 18,26,47, 63,
133, 135,138,193,319,328, 379, 388,399,424,
536,583,671
Spinoza, Baruh de (Spinoza Baruch de) 637
Spir, Metju (Spier, Matthew) 526
Spivak, Gajatri . (Spivak, Gayatri C.) 145, 597
Stal, Madam de (Madame de Stal) 568
Staljin, Josif Visarionovi Dugavili 5,6, 38,49, 175,
199,
240,268,585
Stefan Nemanja, veliki upan 219
Sternberg, V. J. (Sternberg, V. Y.) 127
Stivens, L. (Stevens, L.) 576
Stivenson, Robert L. (Stevenson, Robert L.) 351
Stjuard, Dulijan (Steward, Julian) 138
Stjuart, Henri (Stuart, Henry) 669
Strajker, eldon (Stryker, Sheldon) 515
Stringer, Ernest T. 207
Sukaov, Vladimir Nikolajevi 115
Sundberj, Gustav (Sundbrg, Gustav) 589
Svedberg, Ricard (Swedberg, Richard) 571
Svift, Donatan (Swift, Jonathan) 351

afer, Stiven (Schfer, Stephen) 654

San Jan 295
anin, Teodor (Shanin, Teodor) 511
ankara, hind. 176
atobrijan, Fransoa-Rene de (Chateaubriand,
Franois-Ren de) 258,606
avan, Sezar (Chavannes, Csar) 127
ef, Tomas D. (Scheff, Thomas, Jx) 516, 540, 577
efle, Albert E. F. (Schffle, Albert E. F.) 380
eglof, Emanuel A. (Schegloff, Emmanuel A.) 129
ekspir, Vilijam (Shakespeare, William) 331
eler, Maks (Scheler, Max) 26, 564-565, 572
eli, Meti (Shelley, Mary) 351
eling, Fridrih V. J. (Schelling, Friedrich W. J.) 327,
329
en Nung441
eparovi, Zvonimir 654
eron, Ejveri (Sharron, Avery) 515
Sic, Alfred (Schtz, Alfred) 176, 200,561, 570, 572,

576

ils, Edvard A. (Shils, Edward A.) 318

irokogorov, Sergej Mihajlovi 127, 130
iva/akti, hind. 177
mid, Vilhelm (Schmid, Wilhelm) 168
mit, Karl (Schmitt, Carl) 408
mit, otac V. (Schmidt, p. W.) 83, 328
moler, Gustav (Schmoller, Gustav) 321,455

695
o, Kliford (Shaw, Clifford) 63, 314
ombar de Lo, Pol-Anri (Chombart de Lauwe, PaulHenri) 275,278
openhauer, Artur (Schopenhauer, Arthur) 329
Sort, Dejms F. (Short, James) 505
oven, Nikola (Chauvin, Nicolas) 607
Spengler, Osvald (Spengler, Oswald) 56-58, 257, 259,
319,542,568
pic, Rene (Spitz, Ren) 79
Stajn, Lorenc fon (Stein, Lorenz von) 259, 6 7 1
tajn-Erlih, Vera (Stein-Erlich, Vera) 419, 55S
Stajnicer, Hajnrih (Steinitzer, Heinrich) 567
Stajntal, Hejman (Steinthal, Heymann) 466
tamer, Oto (Stammer, Otto) 555
Stengel, Alfred (Stengel, Alfred) 504
tirlin, Helmut (Stierlin, Helmuth)418
Straub, Jirgen (Straub, Jrgen) 661
Straus, Anselm L. (Straus, Anselm L.) 16, 515, 547
trocka, Hans (Strotzka, Hans) 460
ugar, Nikola 462
ulce, Hagen (Schulze, Hagen) 343
Sumpeter. JozefA. (Schumpeter, Joseph A.) 75, 119.
570
unji, uro 194.296
varc, Beri (Schwartz, Barry) 244
Svendinger, Herman (Schwendinger, Herman) 669
Svendinger, Julija (Schwendinger, Julia) 669
T
Tacit 130, 397
Taer, Margaret (Tacher, Margaret) 445
Tagora, Rabindranat 177
Tahovi, Janko 266
Tajlor, Edvard B. (Tylor, Edward B.) 18, 26,30, 126,
138, 269, 294,319, 328, 544
Tanci, Vito (Tanzi, Vito) 260
Tanenbaum, Frank (Tannenbaum, Frank) 516
Tard, Gabrijel (Tarde, Gabriel) 149, 184-185, 266,
388,466, 579
Tamer, Viktor (Turner, Victor) 176
Tasi, ore 559
Teagen iz Regiona 329
Tejar de arden, Pjer (Teilhard de Chardin, Pierre) 116
Tejlor, Carls (Taylor, Charles) 249, 338
Tejlor, Herijet (Taylor, Harriet) 144
Telo, Klod (Thlo, Claude) 554
Ten, Ipolit (Taine, Hippolyte) 568
Tenbruk, Fridrih H. (Tenbruck, Friedrich H.) 278, 543
Tenies, Ferdinand (Tnnies, Ferdinand) 166,322,447,
542, 573, 583, 623, 635

Imenski registar

Tensli, Artur D. (Tansley, Arthur G.) 115

Teodosije I I 436
Tereza, sv. Majka 653
Terston, Luis L. (Thurstone, Louis L.) 622
Tili, Carls (Tilly, Charles) 401, 575
Tilih, Paul J. (Tillich, Paul J.) 652-653
Tinbergen, Jan 257
Tineman, A. (Tinnemann, A.) 115
Tirgo, An-Rober-ak (Turgot, Anne-Robert-Jacques)
455
Tito, Josip Broz 175, 239, 247
Tjumin, Melvin M. (Tumin, Melvin M.) 522
Tofler, Alvin (Toffler, Alvin) 157
Tojbner, Gunter (Teubner, Gunter) 221
Tojnbi, Arnold D. (Toynbee, Arnold J.) 56-57, 257
Tokvil, Aleksis de (Tocqueville, Alexis de) 29, 76,
94,189, 306, 520, 568,624-625
Tomas, Vilijam A. (Thomas, William I.) 62-63, 314,
515,542
Tompson, Don (Thompson, John) 545
Tompson, Edvard P. (Thompson, Edward P.) 575
Tompson, Ricard (Thompson, Richard) 124
Toni, Ricard H. (Tawny, Richard H.) 109
Topinar, Pol (Topinard, Paul) 265
Tradgil, Piter (Trudgill, Peter) 536
Trajbel, Anet (Treibel, Annette) 341
Trel, Emest (Trltsch, Ernest) 59, 319, 508
Treer, Frederik M. (Thrasher, Frederick M.) 63, 159,
314
Tribonijan 436
Tristan, En (Tristan, Anne) 144
Tristan, Flora (Tristan, Flora) 144
Trocki, Lav D. Brojntajn 199-200, 585
Truhiljo, Rafael (Trujillo, Rafael) 599
Tuman, Franjo 344
Tukidid 406
Tulmin, Stiven E. (Toulmin, Stephen E.) 133-135,
332
Tren, Alen (Touraine, Alain) 99, 158,401, 593
Tum, Hans P. (Thum, Hans P.) 569
U
Ulpijan 435
Urban XVIII, papa 451
V
Vajngart, Peter (Weingart, Peter) 555
Vajnrajh, Juriel (Weinreich, Uriel) 536
Vajt, Lesli (White, Lesley) 28, 138, 291,514

Im enski registar
Vajt, Vilijam H. (Whyte, William H.) 159, 546,576
Vaksler, Frensis . (Waksler, Frances C.) 527
Van Genep, Arnold (Van Gennep, Arnold) 192, 374,
472
Vazari, oro (Vaari, Giorgio) 493
Veber, Alfred (Weber, Alfred) 58, 269, 319, 481, 601
Veber, Maks (Weber, Max) 11, 13, 22, 37, 47-48,
59, 69, 87-88, 153,155, 163, 166, 173-174, 195,
225, 230-231, 235, 248,257, 283-284, 317, 319,
321-322, 326, 330, 374-375, 377, 380, 391, 399,
407,411,425,457-458,473, 501, 508, 537-538,
541, 543,545, 558, 561-562, 568, 570-571,
575-576, 593, 599, 622-623,636, 643, 655,658
Veblen, Torsten (Veblen, Thorstein) 88, 100, 153, 185,
567,593
Vegrocki, Henri D. (Wegrocki, Henry J.) 366
Veksler, Filip (Wexler, Philippe) 554
Vels, H- Dord (Wells, H. George) 351
Ven, Pol (Veyne, Paul) 607
Venera, mit. 406
Verba, Sidni (Verba, Sidney) 273
Vem, il (Verne, Jules) 351-352
Vernadski, Vladimir Ivanovi 115-116
Vemon, Glen M. (Vemon, Glenn M.) 491
Verthajmer, Maks (Wertheimer, Max) 162
Vestermark, Edvard A. (Westermarck, Edward A.)
136,186, 391
Vidal de la Bla, Pol (Vidal de la Blache, Paul) 25,
106,335
Vigmor, Don H. (Wigmore, John H.) 187
Viko, Danbatista (Vico, Giambattista) 561, 656
Vilar, P jer(Vilar, Pierre) 607
Vildavski, Aron B. (Wildavsky, Aaron B.) 92
Vilijams, Rejmond (Williams, Raymond) 275, 569,
596
Vilijams, Tenesi (Williams, Tennesee) 520
Vilis, Pol (Willis, Paul) 87,426
Vilson, Brajan (Wilson, Bryan) 508
Vilson, Edvard O. (Wilson, Edward O.) 135-136, 138,
533-534
Vilson, Vudro (Wilson, Woodraw) 343
Vindelband, Vilhehn (Windelband, Wilhelm) 561
Vindajd, Bernhard J. H. (Windscheid, Bernhard) 36
Vinkelman, Majkl (Winkelman, Michael) 658
Virt, Luis (Wirth, Louis) 62-63, 163, 166, 542
Visier, Klark (Wissler, Clark) 84
Vina, hind. 177
Vitfogel, Karl A. (Wittfogel, Karl A.) 38
Vitgentajn, Ludvig (Wittgenstein, Ludwig) 128
Vize, Leopold fon (Wiese, Leopold von) 399,447,
573-574

696
Volas, Alfred R. (Wallace, Alfred R.) 132
Volberg, Luis R. (Wolberg, Lewis R.) 470
Volcer, Majkl (Walzer, Michael) 249
Volerstin, Imanuel (Wallerstein, Immanuel) 320,
424-425,519, 575,618-619
Volf, Denet (WolfF, Janet) 569
Volfgang, Marvin (Wolfgang, Marvin) 653-654
Volpe, Jozef (Wolpe, Joseph) 45,469
Volstounkraft, Meri (Wollstonecraft, Mary) 143, 145
Volter, F.-M. Arue (Voltaire, F.-M. Arouet) 79,455,
606,625-626,656
Vorms, Rene (Worms, Ren) 149, 380
Vorner, V. Lojd (Warner, W. Lloyd) 210, 325-326
Votson, Don (Watson, John) 460, 515
Vrcan, Sran 492
Vrum, Viktor (Vroom, Victor) 337
Vud, Jacek (Wod, Jacek) 256
Vukosavljevi, Sreten 247-248, 567
Vulf, Virdinija (Woolf, Virginia) 144
Vulkan, mit. 406
Vulkok, Majkl (Woolcock, Michael) 531
Vunt, Vilhelm (Wundt, Wilhelm) 149, 329, 462-463,
466, 657
Z
Zamjatin, Jevgenij Ivanovi 650
Zangvil, Izrael (Zangwill, Israel) 306
Zapa, Frenk (Zappa, Frank) 500
Zejrit, Dejvid (Zaret, David) 320
Zenon Mlai 261
Zevs, mit. 406
Zigele, ipio (Sighele, Scipio) 466
Zilbennan, Alfons (Silbermann, Alphons) 569
Zimel, Georg (Simmel, Georg) 63, 166, 323,330,364,
447, 541-542,573,593,601
Zimerman, Don H. (Zimmennan, Don H.) 128
Zin, Hauard (Zinn, Howard) 244
Zinchajmer, Hugo (Sinzheimer, Hugo) 432
Zinovjev, Grigorij Jesefijevi 200, 585
Zirubevl, Evijatar (Zerubavel, Eviatar) 270
Znanjecki, Florijan (Znaniecki, Florian) 63,314-315,
542
Zolberg, Vera L. (Zolberg, Vera L.) 569
Zorn, Rudolf (Sohm, Rudolph) 174
Zorbo, Harvi V. (Zorbaugh, Harvey W.) 62-63, 542

id, ari (Gide, Charles) 582

irar, Rene (Girard, Ren) 347

697
ivoti, Miladin 659
oli, Moris (Joly, Maurice) 77

Imenski registar
upanov, Josip 560
uvenel, Bertran de (Jouvenel, Bertrand de) 157

SOCIOLOKI RENIK
Priredili
Aljoa Mimica
Marija Bogdanovi
Prvo izdanje, 2007. godina
Izdava
ZAVOD ZA UDBENIKE
Beograd, Obiliev venac 5
www. za vod.co.vu
Likovni urednik
Aida Spasi
Korice
Aida Spasi
Lektor
Duica Trifunovi
Grafiki urednik
Stevan Pakovi
Korektori
Slavica Monchaund
Gorica Markovi
ivadinka Papak
Priprema Kultura, Baki Petrovac
Obim: 89 tamparskih tabaka
Format: 20,5 x 25,5 cm
Rukopis predat u tampu januara 2007. godine.
tampanje zavreno februara 2007. godine.
tampa Minerva, Subotica