Aleksandra Blagojevi Danilovi*

UDK 340.113
Struni lanak

JEZIKI OSNOVI TERMINA I POJMOVA U PRAVU

Prema demokratskom konceptu prava, njegova bitna obaveza je da bude u
funkciji transparentnosti prava. Da bi ostvarilo tu svoju funkciju, odnosno da bi
se stvorili uslovi za ostvarivanje pravne drave, u drutvenoj praksi je neophodno
postojanje razumljivog i shvatljivog jezika i stila pravnih propisa. Jezik prava
predstavlja osnovno sredstvo komunikacije pomou koga se pravna procedura
ustanovaljava i sprovodi. Otuda, glavni predmet ovoga rada jesu jeziki osnovi
termina i pojmova u pravu kao bitan inilac pravne procedure.
Kljune rei: jezik, pravo, jeziki osnovi, jezik prava

1. Uvod
Bitna odredba savremenog drutva jeste da je to organizovano drutvo u
kome drava i pravo imaju kljunu ulogu u ureivanju ponaanja i odnosa. Savremena drutva obuhvataju pojedine drave, unije drava, saveze drava i meunarodne odnose uopte. Raznolikost obiajnog prava, obiaja, jezika, navika i uslova
i karakteristika ivota i ponaanja u raznim dravama, zbog povezanosti i civilizacijskih tendencija sveta, proizvela je potrebu za meunarodnim pravom kao
nainom usklaivanja posebnih prava, prava drava kao posebnih individualiteta.
injenica je da ne postoji standardni meunarodni jezik na kome bi se
moglo normirati i sprovoditi meunarodno pravo, iako mnogi engleskom jeziku
pridaju takav znaaj. Zbog toga sve drave sveta ureuju i sprovode svoje pravne
sisteme na svojim matinim jezicima.
Prava svih drava imaju istu osnovnu, bitnu ulogu: da urede ponaanja vlasti (stvarnih upravljaa drutvom i dravom) i graana dravljana na prihvatljiv (za veinu) i funkcionalan nain. To znai da vlasti pravom ureuju interese
i ponaanje na nain koji se moe nazvati odrivim po normalnu egsistenciju
dotinog drutva i drave, i to ini posredstvom jezika kao osnovnog oblika
komunikacije.
*

Aleksandra Blagojevi Danilovi, samostalni advokat, doktorand III godine doktorskih

akademskih studija na Fakultetu za pravo, javnu upravu i bezbednost Megatrend univerziteta u Beogradu, e-mail: aleksandra.danilovic@yahoo.com

Vol. 12, No 1, 2015: 221-236

222

Aleksandra Blagojevi Danilovi

Da bi pravo jedne drave moglo da ostvaruje svoju ulogu, ono i samo mora
biti ureeno, to znai da ono mora biti zasnovano na odreenim principima,
da svojim normama mora izraavati realistinu koncepciju drutvenih odnosa
u svim segmentima datog drutva u vremenu i prostoru. Sutinska stvar je da
pravo kao takvo bude jesno izraeno, odnosno iskazano.
Upravo iz principa opravdanosti, slobode i ravnopravnosti graana, iz principa demokratinosti i stalne tenje graana za pravdom i vladavinom prava,
sastavni deo svakog savremenog prava je procedura. Pravni jezik je stoga bitan
inilac takve procedure jer predstavlja osnovno sredstvo komunikacije pomou
koga se ustanovljava i sprovodi pravna procedura.
2. Pojam i znaaj jezika
Glavno svojstvo jezika jeste njegova razvojnost. Tako se jezik svakog naroda
tokom vremena razvijao, usled ega je dolazilo do pojave stvaranja nareja, dijalekata, govora. Vremenom je komunikacija meu govornicima, pripadnicima jednog istog naroda i graanima jedne iste drave postajala oteana. Govornici poinju da se razlikuju po takozvanim dijalekatskim osobinama. Da bi se na odreenom prostoru meu razliitim generacijama premostile razlike koje oteavaju
komunikaciju, narod sebi stvara jezik kojim bi se to bolje mogao sporazumevati.
Ako poemo samo od osnovnog znaenja termina jezik, moe se uoiti da
se pod tim pojmom podrazumeva nekoliko razliitih fenomena. Prvi fenomen
odnosi se na jezik kojim govori narod u svakodnevnoj komunikaciji (razliito u
razliitim krajevima). To je, jednostavno reeno narodni jezik. Pored narodnog, postoje jo i fenomeni knjievnog jezika, jezika nauke, kao i strunog jezika.
Svi ovi fenomeni imaju odreene slinosti meu sobom, dodiruju se, dopunjuju,
ali svaki od njih ima i odreene svoje osobenosti.
Postoji vie razliitih definicija jezika. U isto vreme jezik je i psiholoki, neuroloki, drutveni, etniki, semioloki, komunikoloki i kulturoloki, ali i pravni
fenomen, zbog ega i jeste predmet interesovanja mnogih nauka i naunih disciplina, a time i predmet naeg razmatranja. Osim lingvistike i njenih disciplina,
vie razliitih nauka, kao to su psihologija, neurologija, sociologija, etnologija,
politikologija, semiologija, komunikologija, kulturologija, filozofija, ali i pravo,
veoma su zainteresovane za prouavanje ovog fenomena.
Jezik se kao specifini fenomen moe definisati sa razliitih aspekta, tj. sa
stanovita predmeta, ciljeva i zadataka svake od navedenih nauka, ali i ire,
prema shvatanju bitnih odreenja toga pojma. Upravo zato su i mogue razliite
definicije, od kojih nijedna ne objanjava do kraja to najsavrenije dostignue
ljudskog duha.1
1

Za neurolingvistiku, nauku koja se bavi povezanou jezika i funkcija centralnog nervnog

sistema (mozga), jezik je skup nervnih struktura u govornom centru. Na drugoj strani,

Megatrend revija ~ Megatrend Review

Jeziki osnovi termina i pojmova u pravu

223

ini nam se da je najpotpunija i najprimerenija opta definicija jezika koja

odgovara na bitna pitanja: ta je to jezik po svojoj unutranjoj strukturi, kako
funkcionie i emu uopte slui, i ona glasi: Jezik je veoma sloen sistem znakova (sa pravilima za njihov izbor, kombinovanje i upotrebu) pomou kojih se
ljudi u odreenoj drutvenoj zajednici meusobno sporazumevaju, iskazuju
jedni drugima svoje misli i oseanja i obeleavaju se kao pripadnici upravo te
zajednice, ili pak ove ili one drutvene grupe u okviru nje. Jezik u tom smislu
daleko je najsloeniji, ovekovim drutvenim i duhovnim potrebama najprimereniji sistem znakova za iskazivanje misli i oseanja i sporazumevanja meu ljudima u jednoj drutvenoj zajednici.2
Jezik je, dakle, sistemski organizovan skup jedinica i pravila za njihovo korienje, kombinovanje i upotrebu, ija je osnovna funkcija sporazumevanje. U
tom smislu, jezik predstavlja komunikacioni znakovni sistem, sa svojim strukturalnim i funkcionalnim iniocima.
Sa stanovita uloge jezika u drutvenom ivotu, jezik se moe definisati
i kao sistem znakova koji oveku omoguava razvijen drutveni ivot koji se,
izmeu ostalog, ostvaruje u optenju meu ljudima. Jezik je, u tom smislu, odreen i ureen sistem znakova kojima je osnovna funkcija sporazumevanje meu
lanovima jedne drutvene zajednice.3
Bitan inilac jezika su oznake (formalne) ivotnih inilaca doivljavanja i
znaenja inilaca doivljavanja, razumevanja i shvatanja. Njega ine rei i sklopovi smislenih reenica i iskaza.
Iako smo naelno saglasni sa navedenim definicijama, ostaje nam dilema
da li jezik istinski predstavlja najsavrenije dostignue ljudskog duha? Moda
je primerenije konstatovati da jezik spada u red takvih dostignua, ali je ipak
samo instrument optenja. Takoe, manjkavost navedenih definicija ogleda se
i u injenici da jezik nije samo sistem znakova, osim ako se prihvata kao opta
odredba logike u oznaavanju. U skladu sa navedenim, za potrebe ovog rada
nudimo jednu, po naem miljenju prihvatljivu, operacionu definiciju pojma
jezik koja glasi: Jezik je sistem pojmova, termina i znakova odreenog znaenja
bitan za sporazumevanje meu ljudima.

2
3

jezik se, sa stanovita njegove uloge u kulturi svake ljudske zajednice, definie iroko i
opisno kao kulturna smotra naroda, to je takoe tano, jer se kulturne vrednosti naroda
ostvaruju pre svega jezikom i u jeziku. Te i mnoge druge definicije, meutim, ne govore
dovoljno o sutini same pojave, o njenom unutranjem ustrojstvu i njenim funkcijama.
ipka Milan: Kultura govora, Institut za jezik, Sarajevo 2006.
Kad je re o prirodnom ljudskom jeziku, taj sistem znakova predstavljaju artikulisani
glasovi i njihove znakovne relevantne kombinacije (morfeme, lekseme, sintakseme) ili pak
pisani znakovi, slova, pomou kojih se te jezike jedinice obeleavaju.

Vol. 12, No 1, 2015: 221-236

224

Aleksandra Blagojevi Danilovi

3. Pravo kao jeziki proces

Pravo je specifican proces. Kao to to vai i u ostalim oblastima drutvenog

ivota, pravo se iskazuje jezikom usmeno ili pismeno. U njemu iskazi mogu biti
deskriptivni i preskriptivni. Deskripcijom se vri obavetavanje o injenicama
i na taj nain posredno utie na ponaanje ljudi. S druge strane, funkcija preskripcije je da obavetava o neijim eljama i volji i da tako neposredno utie na
ljudsko ponaanje.
Jeziko tumaenje predstavlja neizostavno prvi korak u procesu otkrivanja
znaenja prava. Jeziko tumaenje je utvrivanje pravog znaenja pravne norme
putem jezika. Pravna norma, pored obiajne i moralne norme, predstavlja vrstu
drutvene norme. Kao bitan deo, inilac prava, moe se definisati kao pravilo
ponaanja ljudi koje je zatieno dravnim aparatom prinude. Prema Radomiru
Lukiu i Budimiru Koutiu, pravne norme se mogu podeliti prema dva kriterijuma: prema kriterijumu uslovnosti pravne norme na uslovne i bezuslovne;
prema kriterijumu optosti, na opte i pojedinane.4 Jezik predstavlja sredstvo za
saoptavanje misli i volje.
Jezikim tumaenjem se utvruju mogua znaenja pravne norme. Meutim smo sa jezikim znaenjem se nikada se ne moe potpuno utvrditi i pravo
znaenje norme. Jeziko tumaenje pravne norme tesno je vezano za logiko
tumaenje norme, jer je u sutini glaedano, pravni jezik logiki jezik i po tome
se on razlikuje, recimo, od pesnikog, verskog i drugog jezika. Iako se jeziko i
logiko tumaenje pravne norme odvija istovremeno, ipak se jeziko tumaenje,
posebno neki njegovi delovi, na primer leksiki a donekle i gramatiki, provode
pre logikog tumaenja norme.5 Leksiko, gramatiko, sintaktiko i interpunkcijsko tumaenje su elementi koji se moraju objediniti i upotrebiti da bi se dalo
jeziko tumaenje.
Poznato je da isti jeziki izraz, bez obzira da li se radi o pravnom ili nekom
drugom pojmu, vremenom menja znaenje. Ponekad je to ilo do te mera da su
isti izrazi i pojmovi u razliitim zakonima ili granama prava imali razliita znaenja.6 Otuda je nuno da pravni jezik bude to jasniji, precizniji i razumljiiviji,
kako za one koji stvaraju i tumae pravne norme, tako i za graane (fizika lica) i
pravna lica za koje su norme raene. U principu, za svaki poseban pravni pojam
treba da se definie poseban jeziki izraz ili termin koji treba dosledno upotrebljavati u tano odreenom znaenju.
To je u pravu, svakako, tee ostvariti nego u nekim drugim naunim disciplinama iz vie razloga: sve pravne norme ne stavaraju isti pravni subjekti i u isto
Luki Radomir, Kouti P Budimir: Uvod u pravo, 12. izdanje, Pravni fakultet, Beograd
2003, 259.
5
Luki Radomir: Metodologija prava, Zavod za izdavanje udbenika i Beogradski
izdavako-grafiki zavod, Beograd 1977, 127.
6
Ibidem.
4

Megatrend revija ~ Megatrend Review

Jeziki osnovi termina i pojmova u pravu

225

vreme, a protokom vremena znaenja nekih rei i pravnih izraza se menjaju. U

pravu ima toliko pojmova da je pravni jezik esto siromaan da ih sve na jasan
nain izrazi, pa se neretko deava da se jedan pravni izraz upotrebljava u vie
znaenja. Neki dugo godina korieni tradicionalni pravni pojmovi i izrazi u
novim izmenjenim drutvenim okolnostima i novom vremenu dobijaju drugaija
i savremenija znaenja, a na nekim prostorima, pored novih, zadravaju i stara
znaenja. Osim toga, kao to smo ve rekli, u razliitim granama prava i u razliitim situacijama, isti pravni pojam i isti pravni jeziki izraz ne znae isto, ve
esto oznaavaju razliite stvari. Zato savremena pravna teorija i praksa preporuuju da se uz svaki zakon, u njegovom uvodnom delu, definiu znaenja pojedinih pojmova i izraza koji se koriste u konkretnom zakonu7. Definisanje znaenja
pojedinih pojmova i izraza, umnogome olakava tumaenje pravnih normi.
Do jasnog, preciznog i razumljivog pravnog jezika se dolazi razvojem pravne
nauke i nomotehnike, to ne znai da struni pravni jezik ne treba u sebi da
sadri i obini, svakodnevni, narodni jezik, jer on mora biti razumljiv najirim slojevima naroda. U izgradnji pravnog jezika, neophodno je iznai pravu
meru izmeu strunog i obinog, svakodnevnog, narodnog jezika i to u smislu
Jeringovih poruka da zakonodavac treba da misli kao filozof, ali da govori kao
seljak8. U pravnom jeziku neophodno je koristiti obine izraze koji su proizali iz
svakodnevnog, narodnog jezika, kao to su: lice, dete, otac, roditelj, stvar, radnja itd., iako svaka od ovih rei ima neto drugaije znaenje u pravu, ali treba
koristiti i isto pravne izraze koji oznaavaju pravne pojmove, npr. Ustav, zakon,
pravosnanost, odraaj, vinost, umiljaj, i tako dalje9.
Bez obzira na to koliko pravna nauka tei da pravni jezik bude precizan instrument u rukama pravnika, njegova preciznost se ne moe nikada u potpunosti
postii. Otuda, znaajnu ulogu u pravu ima tumaenje prava kao sredstva pomou
koga se utvruje znaenje pojednih jezikih izraza koje upotrebljavaju pravnici u
stvaranju pravne norme10. Savremena pravna teorija zagovara slobodu tumaenja
pravnih normi koja podrazumeva da svi pravni pojmovi i izrazi nemaju unapred
utvrenu, kruto shvaenu, formu i sadrinu, kako je to nekada bilo u rimskom
pravu. Znaenje nekih rei, pravnih izraza i pojmova nije unapred dato, ve se ono
mora tumaenjem utvrivati prema konkretnom sluaju na koji se odnosi i u zavisnosti od veza koje imaju sa ostalim pravnim izrazima i pojmovima11.
To je posebno vano u nekim granama prava, kao to je krivino pravo u
kojem se trai vei stepen preciznosti pravnog jezika zbog pravnog karaktera
ove pravne discipline koja u svom predmetu rada ima oduzimanje najvanijih
dobara oveka i izricanje najteih kazni, ukljuujui i doivotnu kaznu zatvora i
7

Ibid., 224.
Ibidem.
9
Ibidem.
10
Ibidem.
11
Ibidem.
8

Vol. 12, No 1, 2015: 221-236

226

Aleksandra Blagojevi Danilovi

liavanje ivota u onim pravnim sistemima u kojima je propisana ova vrsta krivine sankcije.
Zbog svega navedenog prilikom jezikog tumaenja prva moramo voditi
rauna da jezik u pravnoj normi ima isto znaenje kao i u obinom govoru. Kao
i svako tumaenje uopte, tako je i tumaenje prava svakodnevna delatnost svakog ko ima posla s pravnim normama, a pogotovu pravnika, i to neprimetna
delatnost. Vrei tu svakodnevnu delatnost tuma i ne primeuje da vri posebnu
delatnost koja je vana i teka.12 Iako navedeno gledite Radomira Lukia i Budimira Koutia izraava sutinu tumaenja prava, otvara se pitanje da li je mogue
uopte govoriti o neprimetnim delatnostima, tj. da li takve neprimetne delatnosti uopte mogu da postoje.
Specifinost u pogledu odnosa jezika i prava ogleda se u injenici da jeziku
treba dati posebno pravno znaenje samo ako ga ima u pravnoj normi, tj. ukoliko je odreeno u izvesnim aktima. Takoe, vano pravilo je da znacima jezika
u istoj pravnoj normi ne treba davati razliita znaenja.13
Moe se slobodno rei da upravo jezik moe biti izvor pogreaka i zabluda
tokom sudskog postupk, a naroito tokom sasluanja. Uoeno je da nepreciznosti i nejasnoe u jeziku mogu voditi do pogreaka i zbrke u miljenju i zakljuivanju tokom postupka. Najee pogreke u zakljuivanju proizlaze iz vieznanosti odreenih rei i njihovom meanju. injenica je da ljudi koriste mnoge rei, a
da pritom ne razmiljaju o njihovom znaenju, pa ih koriste mehaniki.
O razumevanju znaenja rei uopte za dobro rasuivanje pisali su mnogi
teoretiari. Meutim u oblasti prava nije bilo mnogo rei o tome, iako je znaenje pojma u pravu veoma vana kategorija. U situaciji kada se vodi rasprava u
vezi sa nekim pojmom, prvo to mora biti jasno subjektima koji raspravu vode
je ta oznaava taj pojam. Ukoliko nedostaje jasnoa u znaenju rei ili odnosu
izmeu rei i pojma koje u raspravi koristimo, rasprava je besmislena. Osnovna
stvar u zauzimanju stava o nekom pitanju rasprave je neophodnost da se zna na
ta mislimo kada izgovorimo odreenu re.
Sutina razumevanja i shvatanja u svim jezicima, govornim predmet jezicima i specijalnim, strunim jezicima je u znaenju tj. u odnosu iskaza (rei
termina) i realiteta na koji se odnose. Ovo je vano u smislu davanja adekvatnog
odgovora na postavljeno pitanje i voenja dalje rasprave o postavljenom pitanju.
12
13

Luki Radomir, Kouti P Budimir, 396.

U pravu moemo razlikovati nekoliko klasifikacija jezikog tumaenja: Ekstenzivno i
restriktivno: ekstenzivno (ire) kada se pri utvrivanju pravog znaenja pravne norme daje
reima ire znaenje, obuhvata vie objekata, i restriktivno (ue) znaenje koje obuhvata manje objekata. Vezano i slobodno: slobodno tumaenje ne treba da bude vezano
pravnom normom, ve slobodno tumai da pravo odgovara stvarnosti; vezano tuma je
vezan znaenjima jezikog tumaenja. Subjektivno i objektivno: subjektivno je znaenje
koje normi daje tvorac i objektivno ta same rei znae. Statiko tumaenje je ono koje
pravo znaenje pravnoj normi daje po znaenju koje su rei imale u momentu donoenja
norme i evolucionarno tumaenje koje rei imaju u momentu tumaenja norme.

Megatrend revija ~ Megatrend Review

Jeziki osnovi termina i pojmova u pravu

227

U ovom sluaju govornici koji sudeluju u raspravi, iako koriste iste rei, moraju
misliti na isti pojam da bi se razumeli. Dakle, vaan korak u bilo kom pravnom
procesu je raspraviti i jasno odrediti koji su osnovni pojmovi rasprave, odnosno na ta mislimo kada raspravljamo o odreenom pitanju, to nam ukazuje na
znaaj jezikih osnova termina i pojmova u vezi sa pravnim procesom.14
4. Narodni, nauni i struni pojmovi
Po demoktatskom konceptu prava, njegova je obaveza da bude u funkciji
transparentnosti prava. To praktino znai da ustav, zakoni i drugi pravni akti
moraju da budu objavljeni na uobiajenom narodnom jeziku, tzv. govornom
predmet jeziku kojim se svakodnevno komunicira. Taj jezik mora biti jasan,
razumljiv i shvatljiv za obine graane. Bez tih odlika, propisi ostaju neprimenjivi. Stvar je jednostavna. Graanin, ako ne zna i ne shvata ta su njegove
dunosti i prava i kako ih moe ostvariti, nee moi da se ponaa u skladu sa pravom. Dakle, razumljiv i shvatljiv jezik pravnih propisa i odgovarajui stil uslov
je postojanja pravne drave u drutvenoj praksi. Potreba i zahtev su jasni, ali ne i
lako ispunjivi iz vie razloga.
Svaki savremeni jezik sadri brojne homonime i sinonime, dijalekte i varijante raznih lokalnih jezika. Termin sasluanje odnosno sasluati je odlian primer za to. Sasluati nekoga moe znaiti da se u razgovoru iz pijeteta saslua
neije izlaganje, da se saslua predavanje, da se salua govor govornika na nekom
skupu, itd., a moe znaiti i suprotno od toga sasluanje u smislu da se po pravnoj obavezi daju odgovori na odreena pitanja za to ovlaenom licu ili se obavi
sasluanje na osnovu prava subjekta da o odreenom predmetu da izjavu ili da
davanjem izjave inicira pravni proces. Ovaj primer uverava nas da isti termin,
ista re u istom osnovnom jeziku moe imati razliita znaenja, iako im je etimoloka osnova ista.
Jezik koji emo nazvati narodnim, jezik kojim komunicira stanovnitvo na
odreenoj teritoriji, po pravilu se deli na obian, govorni, narodni i knjievni jezik.
Narodni jezik je skup svih narodnih govora ili dijalekata koji po nekim
svojim bitnim karakteristikama, pre svega po zajednikoj supstanci i strukturi,
predstavljaju celinu i razlikuju se od drugih, susednih dijalekatskih sistema, tj.
od susednih jezika, iako tu, kad je re o srodnim jezicima, nema otrih granica.15
To je jezik svakodnevne komunikacije i njegova funkcija je da prenese informaciju. Njegovo osnovno obeleje jeste njegova raznolikost, neujednaenost.
Narod, naime, u razliitim krajevima na podruju jednog jezika razliito govori.
Ponekad su te razlike tolike da se pripadnici istoga jezika teko meu sobom mogu
14

15

Neretko se sudska praksa susree sa situacijom da tokom trajanja procesa odreeni pojmovi nee biti jednoznani ili samorazumljivi i da e zahtevati dodatna objanjenja.
Vidi ire: ipka Milan: Kultura govora, Institut za jezik, Sarajevo 2006.

Vol. 12, No 1, 2015: 221-236

228

Aleksandra Blagojevi Danilovi

razumeti. Primer za to moe biti nerazumevanje Vranjanca i Somborca u obinoj

svakodnevnoj komunikaciji. Meutim, to nije karakteristika samo naeg jezika,
kao ukupnosti narodnih govora koji mu pripadaju, nego i mnogih drugih jezika.
Ova injenica oteava iru komunikaciju, pogotovo pisanu, pa se stoga, radi
prevladavanja tih tekoa, formira prvo knjievni jezik, a potom i standardni
jezik. Kao jeziki tip koji se ne razvija spontano nego planski i koji ostaje trajno
zabeleen u knjigama i drugim dokumentima, knjievni jezik se vremenom
menja. Evidentno je da je ta promena sporija nego kad je u pitanju narodni govor.
Zbog toga se tokom vekova jezik kulture i jezik naroda mogu znatno udaljuti i
meusobno znaajno razlikovati. 16
Knjievni jezik ima i svoju usmenu formu, koja u savremenom ivotu postaje
sve vanija. To je upotreba slubenog jezika ne samo u kolama, radiju, televiziji,
u pozoritu, na javnim skupovima, ve i u svim oblastima drutvenog ivota,
ukljuujui i oblast prava. Takav vid upotrebe jezika najee se imenuje pojmom standardni jezik. Postoje i tenje da se taj naziv upotrebljava umesto pojma
knjievni jezik za oznaavanje zajednikog jezika na svim nivoima zvanine
upotrebe.17
Ova dva naziva upotrebljavaju se najee sinonimno. Naziv knjievni jezik
ima najduu tradiciju i najpogodniji je za oznaavanje jezika u pisanoj formi.
Pojam standardni jezik ee se upotrebljava u samoj lingvistici kao nauci.
Njime se precizira da je re o jeziku koji je u jednom smislu iri pojam od jezika
knjievnog dela, a u drugom smislu je i ui pojam. On ne obuhvata obavezno sve
stilske mogunosti koje ima knjievni jezik, odnosno jezik knjievnog dela.
Standardni jezik pridrava se norme, dok u knjievnom jeziku ima primera
odstupanja od norme. U jednom pogledu standardni jezik moe se shvatiti i kao
neka vrsta jezika za koji postoje standardna pravila upotrebe. S druge strane,
knjievni jezik obavezno podrazumeva njegovo izraajno bogaenje.
Iako se u literaturi koristi pojam savremeni jezik, duni smo da iznesemo
svoj kritiki stav u vezi s tim. Naime, u praksi ne postoji realitet koji bismo
opravdano nazvali standardnim jezikom, ako uzmemo u obzir da postoje brojne
delatnosti, struka i nauka. Svaka struka ima svoj struni i svaka nauka svoj
nauni jezik. Neke rei postoje i imaju znaenje i funkciju samo u tom jeziku.
Dovoljan primer za to su nam znaenja pojmova (rei) pravda i pravedno.
Imajui u vidu sve prethodno navedeno, vano je naglasiti da jezik ne ine
samo rei i reenice, ve i naglasci, tok izgovaranja, pratea gestikulacija, mimika
(verbalni usmeni govor i tzv. govor tela). Ne ine ga samo usmena forma izraavanja i druge simbolike forme. Nesporno je da postoji velika razlika izmeu
16
17

Primeri sanskrita, hebrejskog, arapskog, latinskog ili staroslovenskog jezika.

U lingvistikoj nauci javljaju se i nastojanja da se ta dva pojma kao termini meu sobom
razgranie. Tim razgranienjem pojam knjievni jezik oznaavao bi samo jezik knjievnog
dela, a pojam standardni jezik iru upotrebu zvaninog jezika utvrenog gramatikim i
pravopisnim pravilima, koji su obavezni za sve govornike jezike zajednice.

Megatrend revija ~ Megatrend Review

Jeziki osnovi termina i pojmova u pravu

229

usmenog izraavanja i pisanog izraavanja. Pritom, veoma je vano da li je

komuniciranje neposredno, usmeno, ili je posredovano upotrebom raznih ureaja, odnosno pismeno.
Neposredno usmeno komuniciranje daje mnogo vie saznanja o subjektima
koji uestvuju u raznim ulogama u komunikaciji. Razlog tome je to usmeno
komuniciranje omoguava uvid u vezu izmeu izreenog, tona i stila iskaza,
mimike i gestikulacije.
Uobiajeno je jo i da se jezik razlikuje kao obian, laiki, govorni jezik, struni
i nauni jezik. Struni jezik je znatno vie formalizovan i standardizovan od obinog standardnog jezika, time to su unutar njega koncentrisani termini i izrazi
karakteristini za odreenu struku koji ne moraju biti poznati van jezika te struke,
odnosno isti termini (iste rei) mogu van dotine struke imati drugo znaenje.
Nauni jezik je, po pravilu, jo formalizovaniji i standardizovaniji od strunog jezika. Poznata je injenica da postoje veoma velike razlike u jezicima pojedinih nauka, to je naroito oigledno izmeu jezika prirodnih nauka (na primer, fizike i hemije), s jedne strane, i drutvenih nauka (na primer, prava, politikologije, psihologije, sociologije, s druge.
Ipak, u osnovi svih pomenutih jezika, a najizrazitije je to u pravu, struni i
nauni jezici nuno su povezani sa standardnim jezikom.
5. Optenje regulisano jezikom nauke i struke
ovek svakodnevno komunicira verbalno, neverbalno, pisanim putem.
Pojam komunikacije u tom smislu oznaava proces razmene sveukupnog iskustva izmeu pojedinca i grupa. Cilj je da poruka dopre do onog kome je namenjena, i da bude shvaena na eljeni nain kako bi izazvala adekvatnu reakciju.
Jezik nauke je okrenut realnosti, objektivnoj stvarnosti tako to izvetava o
prirodi, drutvu i zakonitostima koji u njima vladaju. S sruge starne, jezik struke
je uvek u vezi sa odreenom grupom ljudi koja ga koristi, sporazumeva se njime
i predstavlja jezik odreene socijalne grupe. Grupa ljudi ija je udruena aktivnost na spoznaji i delovanju due vreme usmerena na ogranieni deo stvarnosti, razvijaju i upotrebljavaju u jezikoj komunikaciji u svome delovanju, kao i o
delovanju i predmetima vezanim za njega, jezika sredstva koja se zbog specifinih uslova i potreba razlikuju od sredstava drugih grupa koje funkcioniu u
drugaijim komunikacijskim situacijama uslovima.
Jedno od osnovnih znaenja strunog jezika je i razlika izmeu pisane i
usmene komunikacije u njemu. Sloenost odnosa iz kojih nastaju sporovi je esto
rezultat injenice to je sporna situacija nastala u okviru kompleksa drutvenih
odnosa koji moemo da nazovemo posebnom strukom. Zbog toga se u sporu
koji nastaje povodom sukoba pravnih interesa u, na primer, medicini ili graevinarstvu, u pravnom postupku i jeziku koji se u tom postupku koristi moraju
Vol. 12, No 1, 2015: 221-236

230

Aleksandra Blagojevi Danilovi

nai i izrazi koji pripadaju odgovarajuem profesionalnom jeziku npr. medicine

ili graevinarstva.
Prisustvo elemenata drugih profesionalnih jezika ili obine naracije je u sudskom diskursu neophodno samo radi utvrivanja faktikih injenica. Taj jezik
nije podoban za identifikaciju pravnih odnosa koji nastaju u datim faktikim
okolnostima, pa se u sudskim aktima, osim zapisnika o sasluanju stranaka ili
svedoka, sreemo sa jezikom koji u jo jednom smislu ima hibridnu prirodu: iste
ivotne okolnosti se opisuju ili opredeljuju nepravnim jezikom (odgovarajue
profesije), kao faktiki dogaaji, a odmah zatim se pravnim jezikom utvruje
njihova pravna priroda.18
injenica je da je neophodno da se pravna kvalifikacija zasniva na nespornim saznanjima faktikih okolnosti, koje se, izmeu ostalog, i saznaju u
postupku sasluanja. U tom smislu korienje strunog jezika je od velike vanosti po sam proces.
6. Jezik prava
Jezik prava, s obzirom na osnovne inioce jezine delatnosti,19 predstavlja
podsistem jednog opteg, narodnog ili govornog jezika od koga prima najvei
deo svojih formalnih i znaajnih obeleja. Meutim, on se takoe razlikuje od
opteg jezika i drugih jezikih podsistema. Naime, mogu se razlikovati etiri
razliita inioca sadraja izraza i znaenja u jeziku prava. Prvi inilac sadraja
ine identini inioci opteg jezika. Ovim iniocima oznaavaju se odnosi bitni
za funkcionisanje odreenog drutvenog sistema, kao i identifikovani interesi
unutar njega (npr. lice, predmeti, valuta) koji se upotrebljavaju ee od
onih koji ne oznaavaju tako bitne drutvene odnose.
Drugi inilac sadraja jezika prava ine izmenjeni termini opteg jezika,
odnosno meoviti narodno-struni izrazi i znaenja. To su izrazi i znaenja iz
opteg jezika koji se transformiu proiruju ili suavaju za potrebe normativnih
definicija, pravnike prakse ili pravne nauke. Ovde je sada dominantna potreba
pravnog sistema da imenuje vlastitu tehniku i da postigne veu pojmovnu preciznost u oznaavanju pravnih odnosa (normativa, imalac posednik, stambeni objekat).
Trei inilac sadraja ine isto struni pravni izrazi i znaenja (pravni termini i pojmovi). Njih formuliu i definiu pravnici u cilju realizacije funkcija u
pravnom komuniciranju koje ne mogu na pogodan nain nositi ni identini ni
izmenjeni elementi opteg jezika (pravni lek, i sl.).
18

19

Tabaroi Svetislav: Jezik u pravu, Zbornik Pravo i jezik, Univerzitet u Kragujevcu,

Kragujeva 2006, 37.
Fonetske, morfoloke, leksiko-semantike, sintatike i pragmatske.

Megatrend revija ~ Megatrend Review

Jeziki osnovi termina i pojmova u pravu

231

Svi inioci sadraja iz druge i tree grupe zajedno ine pravniki jezik. Pravniki jezik je nesumnjivo glavni nosilac znaenja i funkcija pravnog jezika, pa je
stoga opravdano privilegovan predmet jezikog razmatranja prava. Njega stvaraju, sistematizuju, ue i upotrebljavaju pravnici kao zasebna sociolingvistika
grupa. Jedan od glavnih zadataka pravnog obrazovanja jeste savladavanje ovog
dela jezika prava ili sticanje jezike pravne kompetencije.20
etvrti inilac sadraja ine struni termini i znaenja koji su generisani u
ostalim strunim oblastima. Tu spadaju politiki, ekonomski, urbanistiki, medicinski i drugi tehniki termini i znaenja koje pravni sistem prihvata (platni
promet, kamatna stopa, nazivi graevinskih postupaka kao to je izvoenje
graevinskih radova, itd.). Tako se moe razlikovati govor zakonodavca, govor
pravne prakse, govor pravne nauke, pravno relevantan govor graana, i slino.
Na osnovu svega navedenog moemo rei da se pod jezikom prava podrazumeva jedan znakovni sistem koga ine svi vaei znaci i semantika, sintaktika
i pragmatska pravila njihove upotrebe, kojima se vodi pravna komunikacija.
Konkretna primena inilaca sadraja sistema jezika prava odvija se u jezikim
pravnim radnjama ili pravnom govoru, a rezultat su pravne poruke.
Pisani oblici u kojima se izraavaju jezike pravne radnje su pravni akti. Da
bi se pravne poruke to lake primale, razumevale i pamtile od strane njihovih primalaca, moraju istovremeno ispunjavati dva uslova: da su ekonomine i
redundatne. Jezika ekonominost trai saimanje reenica, skraivanje govora
usled poznavanja konteksta, izbegavanje i specijalizovanje sinonima, skraivanje
sintagma, iskljuivanje rei usled drutvenih promena, trajnost vaenja poruke
Zahtev redundantnosti jezika znai da poruka mora da sadri elemente koji su
primaocu poznati i koji mu olakavaju prijem i razumevanje poruke. Zbog toga,
pravna poruka treba da sadri izvesan viak razumljivih i ponovljenih izraza, te
mora primaocu dati izvesno vreme za upoznavanje pre nego to pone delovati.
Temeljnim svojstvom jezika prava i celokupnog pravnog poretka smatra se
visoka mera formalizma, a to znai normativne odreenosti, prinudnosti, suavanje
slobode jezikog delovanja u pravu. Formalizacija prava jeste aspekt racionalizacije
prava. Formalizacija jezika prava stvara svojstvenost pravnikog stila (najizrazitije
u normativnoj pravnoj delatnosti, a manje u advokatskoj delatnosti). injenica je
da se meu osnovne osobine pravnikog stila moe ubrojati: bezlino izraavanje,
neemotivnost, neekspresivnost, reduciranost, jednolinost i repetativnost jezinog
izraavanja, sveanost mnogih jezinih pravnih radnji i akata, i drugo.
Dvema osnovnim funkcijama jezika prava, Viskovi smatra deskriptivnu
(konstativnu), koja se sastoji od opisivanja i objanjavanja pravno relevantnih
injenica i preskriptivnu, koja se sastoji od traenja ili zahtevanja odreenog
ljudskog ponaanja.21 U jeziku prava zapostavljene su uloge indikativnih stavova
20

21

Ovde se moe dodati i potreba za sticanjem sposobnosti da se ovaj jezik upotrebljava u

posebnim pravnim procesnim formama.
Vidi ire: Viskovi Nikola, Jezik prava, Naprijed, Zagreb 1989, 32-40.

Vol. 12, No 1, 2015: 221-236

232

Aleksandra Blagojevi Danilovi

i iskaza. Takoe, utvreno je da se ovaj jezik u veoj meri bavi jednom vrstom
preskriptivnih stavova, pravnim normama, a zapostavlja neke druge.
Mnogi autori bavili su se problemima utvrivanja obeleja jezika prava, npr.
definicijama u pravu, osnovnim i izvedenim normativnim pojmovima, odreenim i neodreenim normativnim pojmovima, normativnim kvalifikacijama i njihovim modalitetima, ideolokim funkcijama jezika prava, njegovom tajnovitou.
injenica je da jezik prava u celini ima svoje funkcije, od kojih su, kako smo
rekli, najvanije deskriptivna i preskriptivna funkcija, ali i inioci opteg svakodnevnog i struno-pravnikog jezika imaju svoju znaajnu ulogu u oblasti
prava. Pravniki jezik osigurava jeziku strunost, jednoznanost i prinudljivost,
sa ciljem da unese vii stepen jednoobraznosti, izvesnosti, kontrole i ekonominosti u neke tipove pravnih odnosa gde su takve vrednosti nune.
Nije teko doi do zakljuka da u komunikacijskom oblikovanju svojih interesa i namera oni koji poruku alju mogu upotrebiti razna pravila: pravila jezika
koja su vaea u datom drutvu (jezini kod), pravila logikog miljenja (logiki
kod), pravila morala, obiaja, politike, ekonomije itd., koja deluju i meusobno
se nadmeu u datom drutvu (razni vrednosno-idejni kodovi), te najzad i sve
opte pravne norme koje ine pravni sistem, ukljuujui pravila pravnikog
jezika (normativnopravni kod).
Primaoci pravnih poruka mogu poiljaoce razumeti samo ako se obrate istim
kodovima. Izmeu poiljaoca i primaoca moe doi do neslaganja u pogledu najadekvatnijeg i najprihvaenijeg znaenja poruke, ali i u pogledu nizova moguih
njenih znaenja. Zbog toga primalac poruke, a i opte pravne norme, redovno,
bar jednim manjim delom, sam konstruie znaenje poruke.
S druge strane, vaan izvor znaenja ine spoznaja strukture i funkcionisanje pojmova na koje se pravne poruke odnose, kao to su: ljudsko ponaanje,
materijalni i duhovni predmeti tih odnosa. Ovo ujedno predstavlja objektno
tumaenje kao drugu fazu toka tumaenja. Zbog stalnih promena u drutvenim
odnosima, u ljudskim sposobnostima, potrebama i interesima, poiljaoci i primaoci pravnih poruka moraju stalno preispitivati svoja iskustva u cilju to boljeg
meusobnog razumevanja.
Jedan od izvora znaenja u pravu jesu i konkretne situacije u kojima se mogu
nai i poiljaoci i primaoci. Te situacije su najdinaminiji i jedini stvaralaki izvor
znaenja u pravu. Naime, koja e znaenja neka poruka dobiti u odreenoj situaciji, to uveliko zavisi od vrednosti i interesa koje ona izaziva meu primaocima.22
Ovde sada moramo uvesti i pojavu sudskog jezika, kao jednog od moguih vidova strunog jezika jezika prava. Moemo slobodno rei da je glavna
odlika sudskog jezika, kao osnovnog oblika pravnikog jezika, njegov pragmatizam. Sud, u svom postupku koristi onaj jezik koji je najbolje prilagoen odreenoj procesnoj radnji, uz eksplicitno zakonsko ogranienje, da svi sudovi svoju
odluku moraju da saopte na jeziku koji je podoban da bude predmet logikog
22

Vrednosti i interesi esto su suprotstavljeni u intersubjektivnim odnosima.

Megatrend revija ~ Megatrend Review

Jeziki osnovi termina i pojmova u pravu

233

testiranja i ispitivanja njene usklaenosti sa principima koje je formulisao zakonodavac. Zbog toga se jezik sudske odluke, naroito u izreci, razlikuje od jezika
korienog u sasluanju, u obrazloenju, i slino.
Jezik u izreci mora da bezuslovno zadovolji pravila pravnog diskursa, jer se
samo tada odluka moe uvrstiti u pravni sistem. Dakle, jezik izreke mora da bude
potpuno saglasan i komplementaran sa jezikom drugih subjekata u procesu primene prava. Ta okolnost je takoe jedna od onih okolnosti koje nas navode i daju
nam za pravo da jezik prava svrstamo u grupu strunih, ili profesionalnih jezika.
7. Zakljuak
Pravo je bitan inilac poretka. Zbog toga je osnovna uloga prava, u svim
periodima razvoja prava i drave, uspostavljanje i odravanje poretka kako
prava tako i drave. U okviru poretka shvaenog kao sistem, pravo ostvaruje vie
funkcija, i to: a) informisanja; b) primenjivanja odredba normi u praksi i nadzora nad primenom; c) prouavanja konfliktata i naina njihovog razreavanja;
d) prilagoavanja norme potrebama drutva i poretka; ) ocenjivanja efekata
funkcionisanja prava, pravnog poretka i pravnog sistema.
Jedan od bitnih inilaca ostvarivanja navedenih funkcija predstavlja jezik
prava kao osnovno sredstvo komunikacije meu subjektima pravnog sistema.
Jezik prava je sloen fenomen koji ima vie bitnih inilaca sadraja. Svaki od tih
inilaca u velikoj meri utie na njegovu konanu formu, oblike i sadraj, ali i na
konane efekte ostvarivanja funkcija pravnog sistema.
Jezik prava pripada grupi strunih jezika. Utemeljen je na osnovama narodnog i knjievnog, odnosno standardnog jezika, a prilagoen potrebama i specifinostima pravne nauke i struke. Prilikom pravne modifikacije jezike osnove
uvaena je potreba da jezik prava ostane razumljiv za sve one korisnike kojima
je namenjen, jer je u suprotnom oteno, ili ak onemogueno ostvarivanje njegovih funkcija. Da bi svaki graanin znao ta je dozvoljeno ili zabranjeno; ta
je dobro, a ta zlo; ta je poeljno, a ta je nepoeljno, sve to mora biti jasno i
razumljivo iskazano u formi vaee pravne norme, to ujedno i predstavlja prvi
korak u ostvarivanju prava unutar pravne drave.
Ustanovljeno je da nepravilno obavljanje propisanih radnji, odnosno krenje
norme moe nastati i usled nerazumevanja samih propisanih normi, to ukazuje
na bitan znaaj jezikog znaenja pravne norme.
Kako pravna znaenja koja su formulisana u pisanoj formi, po pravilu, imaju
oblik reenice, tako se pravna norma sastoji od pojmova koji su povezani logikim vezama. Pored leksike svakodnevnog govora, koja se koristi za oznaavanje
nepravnih i pravnih pojmova, jezik prava koristi i posebne pravno-tehnike termine kojima se oznaavaju razliiti pravni pojmovi.
Vol. 12, No 1, 2015: 221-236

234

Aleksandra Blagojevi Danilovi

injenica je da je bilo nemogue da sve pravne norme stvore isti stvaraoci i

u isto vreme. Imajui to u vidu, tokom vremena su se menjala ne samo znaenja
pojedinih pravnih pojmova, ve i sam jezik kojim su se koristili razni subjekti u
realizaciji raznih delatnosti iz oblasti prava.
Budui da jezik ima svoju razvojnu dimenziju, isti jeziki izraz je vremenom
menjao znaenje do te mera da su isti izrazi i pojmovi u razliitim zakonima, ili u
razliitim granama prava, imali razliita znaenja. Da bi se stekle predstave o znaenju pojedinih rei ili izraza, jezik nudi dve take oslonca etimologiju i jeziku
upotrebu. Dok, s jedne strane, etimologija pokazuje poreklo odreenog izraza i
poetno znaenje pojedinog izraza, odnosno rei, jezika upotreba pokazuje znaenje pojedinih rei ili izraza tokom vremena i evoluciju u njihovom znaenju.
Pored zahteva za razumljivou iskaza, jezik prava karakterie visoka mera
formalizma, odnosno normativne odreenosti. Ovakva karakteristika jezika
prava predstavlja neophodnost jer utie na suavanje nepotrebnih individualnih
sloboda jezikog izraavanja u pravu, ime se postie i njegova potrebna jednobraznost. Sama formalizacija jezika prava predstavlja ujedno i bitan aspekt racionalizacije prava i ustanovljava poseban jeziki stil stil pravnog optenja i izraavanja.
Literatura

Avramov Smilja, Krea Milenko (1999): Meunarodno javno pravo,

Pravni fakultet, Beograd
Deli Nataa (2008): Psihologija iskaza pojedinih uesnika u krivinom
postupku, Crimen, vol. 3, br. 1, Beograd, 39-52
Deli Nataa (2011): Pojam i struktura iskaza sudsko-psiholoki
aspekt, Godinjak Pravnog fakulteta u Istonom Sarajevu br 2/2011,
Istono Sarajevo, 52-82
Grin Dudit (1977): Miljenje i jezik, III izdanje (prevela Olivera Petrovi), Nolit, Beograd
Luki Radomir (1977): Metodologija prava, Zavod za izdavanje udbenika BIGZ, Beograd
Luki Radomir, Budimir P. Kouti (2003): Uvod u pravo, 12. izdanje,
Pravni fakultet, Beograd
ipka, Milan (2006): Kultura govora, Institut za jezik, Sarajevo
Tabaroi Svetislav (2006): Jezik u pravu, Zbornik Pravo i jezik, Pravni
fakultet, Univerzitet u Kragujevcu
Viskovi Nikola (1989): Jezik prava, Naprijed, Zagreb
Zbornik radova (2006): Pravo i jezik (pr. Miodrag Miovi), Pravni
fakultet, Univerzitet u Kragujevcu

Rad primljen: 28. januar 2015. Paper received: January 28ht, 2015
Odobren za tampu: 10. mart 2015.
Approved for publication: March 10th, 2015

Megatrend revija ~ Megatrend Review

Jeziki osnovi termina i pojmova u pravu

235

Aleksandra Blagojevi Danilovi, Independent Lawyer, PhD Student

Faculty of Law, Public Administration and Security
Megatrend University, Belgrade

Lingvistic basis of legal terms and concepts

Summary
The first, and also one of the most important steps in any legal process is to discuss and
clearly define what the basic terms of discussion is, or what we mean when we discuss a particular issue. This fact clearly indicates the importance of the linguistic basis of terms and concepts
relating to the legal process. In simple terms, to be able to apply, the constitution, laws and
other legal acts must be published in the usual vernacular, so-called speaking language used in
communication on a daily basis. The language must be clear and understandable for ordinary
citizens, because if it is not, regulations may remain inapplicable. If a citizen does not know and
does not understand what his or her duties are and their rights and how they can be achieved,
the citizen will not be able to behave according to the law. That is why, understandable and
intelligible language of legal acts and appropriate style are mandatory requirements for the
existence of the rule of law in social practice. Therefore linguistic basis of law can be regarded
as an essential element of achieving the rule of law in general.
Key words: language, law, linguistic basis, language of law

Vol. 12, No 1, 2015: 221-236