Vladimir Dimitrijević

ĐERĐ SOROŠ Veliki meštar sviju hulja

Ovaj mađarski Jevrejin, u mladosti saradnik nacista, od trenutka kada mu
početni kapital „pozajmljuje“ Džordž Karlvaj, desna ruka britanskog barona
Edmonda de Roštilda i saradnik kontroverznog narko-trgovca Roberta Veskoa,
počinje da se bavi različitim poslovima, od razaranja nacionalnih valuta, preko
propagiranja eutanazije, do finansiranja međunarodnih kampanja za
legalizaciju droge i uništavanja istočnoevropskih i balkanskih država, kao i
država Trećeg sveta.

GODINE 1991. SOROŠ OSNIVA INSTITUT ZA OTVORENO DRUŠTVO I

FINANSIRA „DEMOKRATSKE PROMENE“ ŠIROM ISTOKA.

MEĐUNARODNA KRIZNA GRUPA DOBIJA NOVAC OD SOROŠEVIH

ORGANIZACIJA CA CILJEM DESTABILIZACIJE REGIONA U SVETU.

POSLEDICE SOROŠOVOG HUMANIZMA SU POLJSKI DUG OD 200

MILIJARDI DOLARA, ZALAGANJE ZA ABORTUS I PROPAGANDA
HOMOSEKSUALIZMA U ZEMLJAMA ISTOČNE EVROPE.

Čarobni štapić u bajkama omiljeno je sredstvo pretvaranja junaka u ono što bi želeli
da budu (a nisu). U poslednjih petnaestak godina, u Srbiji se, zahvaljujući nekom
čarobnom štapiću, zbivaju neviđeni preobražaji: pepeljuge nacionalizma postaju
princeze „otvorenog društva“, dr Džekili svetosavlja, mr Hajdovi liberalnog
građanstva; ta pojava je sve raširenija…

Jedan od najboljih svedoka ovih neviđenih preobražaja jeste publicista i dugogodišnji

urednik kragujevačkih „Pogleda“, Miloslav Samardžić. U svom tekstu „Bivši novinari
‘Pogleda’“, on je pokušao da nam dočara različite transformacije koje su se u nas
desile sa nekim od predstavnika domaće “građanske opcije“, koji su nekad bili žestoki
“nacoši“ (da upotrebimo njihov izraz)

Jedan od najupečatljivijih „transformersa“ Druge Srbije sin je čuvenog srbskog

istoričara, dr Radovana Samardžića, dr Nikola Samardžić, i sam istoričar. Evo šta je
Nikola Samardžić, vo vremja ono, pre no što je postao Čedin „’liberal-demokrata“
pisao.

O svim srpskim teritorijama: „Po etničkom pravu, u srpsku državu morale bi ulaziti
sve one teritorije koje naseljavaju Srbi. U slučaju druge, komunističke Jugoslavije, to
su, osim Srbije, Crna Gora, Istočna Hercegovina, veliki deo Bosne, delovi
Makedonije, Baranja i nekadašnji granični pojas u Slavoniji, Hrvatskoj i Dalmaciji…
Uvek se zaboravlja pravim rečima objasniti da je na prostorima Stare Srbije, na
Kosovu, Metohiji, i u okolnim oblastima današnje Srbije, Makedonije, Crne Gore i
Albanije, u poslednja tri stoleća, izvršen genocid Albanaca i Arbanasa nad Srbima.
Stoga Srbi Kosovo i Metohiju mogu smatrati isključivo kao oblast pod stranom i
neprijateljskom okupacijom, gde je izvršen pogrom srpskog stanovništva,
proterivanje, preveravanje, odnarodnjavanje, i uništenje sakralnih spomenika najviše

1
umetničke vrednosti, zatim, srpske ratarske kulture, i, u novije vreme, materijalnih
dobara, pre svega industrije.“ (Nikola Samardžić u „Pogledima“ 14. juna 1991.)
O domaćim izdajnicima: „Bestijalno šikaniranje svega što je srpsko dobilo je svoj
pseudointelektualni i kvaziobjektivan izraz u jagmi za otkrivanjem ratnih zločinaca i
ono potiče upravo iz onih komunističkih krugova koji su se, mučki prikriveni, umesto
ogrtanjem nacionalnim plaštom (kao što je učinila njima suprotstavljena, danas
vladajuća struktura), naoružali internacionalističkim legitimitetom overenim u ložama
naredbodavaca svog univerzalnog poretka. Uspostavljajući ozbiljnu i čvrstu spregu s
centralama svetske moći, oni su na čitavu srpsku naciju, kojoj većinom i sami
pripadaju, prilepili kriminalnu poternicu. Decenijama duhovno potkupljivana /…/
stipendijama i bednim obećanjima, nova generacija jugoslovenskih boljševika našla je
potpore i u poslenicima onih totalitarnih sistema i ideologija od pre pola stoleća, koji
svoju krvavu misiju nisu uspeli do kraja ispuniti.“ (Nikola Samardžić u „Pogledima“
30. oktobra 1992.)

O muslimanskim azilantima: „Podižući bastione odbrane svoje škrte gramzivosti,

ujedinjena Evropa je, međutim, ostavila prostrane breše prodiranju azilantskih masa
svih boja i sa svih strana sveta. Uostalom, najcrnja od svih pokora koje su udarene na
poraženu Nemačku, bila je obaveza prijema stranih azilanata. Stvaranjem EZ
najbogatija područja evropskog kontinenta ostala su nepristupačna ogromnom broju
samih Evropljana. Umesto osirotelim susedima, EZ je otvorila vrata, i pre svog
zvaničnog osnivanja, poludivljim Azijatima i Afrikancima, nespremnim, nesposobnim
ili nevoljnim da se prilagode civilizacijskim normama svog novog podneblja. Posle
raspada svoje severnoafričke kolonijalne imperije, samo Francuska je uvezla stotine
hiljada obojenih Frankofona. Pošto su francusku i svetsku prestonicu zanavek, možda,
zagadili invazijom najcrnje prostote, u poslednje vreme počeli su se naseljavati i u
unutrašnjosti zemlje… Masovno iseljavanje jugoslovenskih muslimana u zemlje EZ
takođe je imalo svoj ekonomski smisao, budući da su azilantima tamo omogućeni
uslovi života o kojima desetine miliona čestitih Evropljana mogu samo maštati.
Politički cilj muslimanskog egzodusa takođe je nepogrešivo pogođen, naravno,
blaćenjem isključivo srpske strane u jugoslovenskom sukobu i histeričnom drekom o
pretežno izmišljenim srpskim zločinima.“ (Nikola Samardžić u „Pogledima“ 13.
novembra 1992.)

O teroru nad Srbima: „Već treći put u istom stoleću, podvrgnuti smišljenim
pogromima, Srbi su stekli ono višnje pravo da prekorače postupke koje im nameće
najnužnija odbrana. To pravo, pošto im ga nije priznao niko, oni su počeli osporavati
sebi samima. Neobično pokajanje koji se uvlači u narodnu dušu, makar u onim
predelima koji su pošteđeni ratnih razaranja, samo je početak prihvatanja logike
diktatora svetske moći, budući da je potiskivanje nacionalnih osećaja, kao i očigledno
rasturanje nacionalnih kultura, jedan od osnovnih preduslova konstituisanja
univerzalističkog carstva. Upravo na srpskom slučaju, za one nepoćudne se razrađuje
sistem prinude, čija je sveukupnost metoda brutalno najavljena još u danima
Zalivskog rata.“ (Nikola Samardžić u “Pogledima“ 13. novembra 27. novembra
1992.)

O evropskoj nedemokratičnosti: „Sumnje u demokratski karakter i kredibilitet

Evropskog parlamenta potpuno su opravdane – ne postoji parlament koji je sposoban,
niti približno, zastupati mišljenja i stavove stotina miliona ljudi.“ (Nikola Samardžić u
„Pogledima“ 25. decembra 1992.)

2
O džihadu i Bošnjacima: „Jedan od njih je svakako izumitelj bošnjačke nacije i
groteksni pseudointelektualac Muhamed Filipović, koji se zalagao za obustavljanje
svih pregovora i nastavak rata, ili fizička i moralna nakaza oličena u figuri
međunarodnog teroriste Jasera Arafata, koji je pretio osvajanjem Jerusalima.
Konferencija je inače završena usvajanjem sramne deklaracije, na inicijativu
islamskih zemalja, jednim džihadovskim pokličem u slavu naoružavanja bosanskih
muslimana, dokumentom koji je, lišen bilo kakvih pravnih konsekvenci, još dublje
srozao dronjavi ugled svetske organizacije.“ (Nikola Samardžić u “Pogledima“ 9. jula
1993)“

Da, čitaoče. Bio je to, negda, hrabar mlad čovek koji je mislio svojim glavom. Sada
Čeda misli umesto njega.

Veran Matić je takođe sarađivao sa „Pogledima“. Radio je intervjue sa četničkim

komandantima u emigraciji za B92, pa ih je prekucavao i slao Miloslavu Samardžiću.
Predstavljao je „Poglede“ u Domu omladine. (B92 je bio glasilo Saveza socijalističke
omladine Beograda sve do 1990. godine!)

Biljanu Srbljanović u „Poglede“ dovodi Isidora Bjelica. Preporučuje je to što joj je

ujak Radovan Karadžić, a Isidora je predstavlja kao deo “naše“ (desničarsko-četničke)
omladine. Biljana Srbljanović je, kao i Đorđe Milosavljević (koji je 2005. u predstavi
“Kontumac“ Srbiju opisao kao, po Slobodanu Antoniću, „mračno i bolesno mesto na
granici Evrope u kome cvetaju neznanje i zlo“), pisala u kulturnoj rubrici
“Pogleda“…

Uz podsećanje na činjenicu da je Čedomir Jovanović svojevremeno bio „svetosavac“,

noseći ikonu Trojeručice u studentskom protestu 1996–1997. godine, ove su činjenice
dovoljan povod  da se zapitamo o čemu je reč.

Kako je bilo moguće da dr Nikola Samardžić pređe put od “Pogleda“ do „Peščanika“,

što su ga pitali i novinari sarajevskih „Dana“? Samardžić je, na pitanje da li su mu
neprijatna sećanja na „Poglede“, odgovorio: „Naravno. Imate stvari u životu kojih se
stidite. Jedna od njih su ‘Pogledi’. Međutim, mislim da nije problem moja promena.
Ona je logična. Ovde promenu mišljenja treba da doživi bar tri miliona ljudi, koji će
jednom stati u red pred ‘Peščanikom’.“

Godine 1997, na „Studiju B“, u „Utisku nedelje“, kod Olje Bećković, gostovali su
Biljana Srbljanović, Aleksandar Vulin (JUL) i Miloslav Samardžić. Do pola emisije,
Samardžić i Biljana kritikovali su Vulina. Ali, od pola emisije, kada je Samardžić
počeo da kritikuje Soroša, spisateljica “Pada“ se okomila na Samardžića. Bila je žešća
no prema Vulinu. Osnovna argumentacija Biljane Srbljanović bila je jasna: „Da nije
dobrotvora kakav je Soroš, mnogi umetnički talenti ne bi došli do izražaja“.

Naravno, ne samo umetnički talenti; dovoljno je videti “kurikulum vite“ mnogih

mladih istoričara, sociologa, itd. Bez Soroševih para i njegovog budimpeštanskog
univerziteta, ovi se nikad ne bi razmahali. Ni u Srbiji, ni drugde.

Da su „Pogledi“ imali pare kakve su imali u početku (a pojedinim saradnicima plaćali

su i po 2000 maraka za članak), po Samardžiću, „stotine talenata razvijale bi se u
dijametralno suprotnom pravcu“.

3
Dakle, vlasnik čarobnog štapića u Srbiji zvao se (i često se još uvek zove) Đerđ 
(Džordž) Soroš. I ne samo u Srbiji.

Ali, da krenemo redom.

ZVANIČNI SOROŠ

U knjizi američke levičarke Melise Rosi, „Šta svaki Amerikanac treba da zna o tome
ko zaista vlada svetom?“, nalazi se i poglavlje o Džordžu Sorošu, u kome se zvanični
podaci skladno dopunjavaju sa kritičkom analizom. Po njoj, Soroš je rođen 1930.
godine u Budimpešti, kao Đerđ Švarc. Njegov otac, učitelj esperanta, promenio je
porodično prezime u Soroš, što, na esperantu, znači „uzleteti, vinuti se“. Kad su
nacisti ušli u Mađarsku, otac je porodicu rasporedio po kućama dobronamernih
Mađara. Posle nacista, došli su komunisti, i mladi Đerđ napušta Mađarsku, pa stiže u
London, gde u prestižnoj Londonskoj školi ekonomije stiče osnovna znanja i sreće
filosofa Karla Popera, teoretičara “otvorenog društva“. Zatim prelazi u SAD, gde
1969. osniva Kvantum fond, čiji je cilj učešće u berzanskim špekulacijama većeg
obima. Uoči raspada istočnog bloka, Soroš finansira disidentske pokrete –
„Solidarnost“ u Poljskoj i „Povelju 77“ Vaclava Havela u Čehoslovačkoj. Godine
1991. osniva Institut za otvoreno društvo i finansira „demokratske promene“ širom
Istoka, od Srbije do Rusije i Gruzije. Svoje aktivnosti prenosi i u SAD. Imovina mu se
procenjuje na 7,2 milijarde dolara. Tvrdi se da je u pedesetak zemalja, u kojima se
borio za „otvoreno društvo“, uložio oko 5 milijardi dolara.

Kvantum fond se smatra jednim od najuspešnijih investicionih fondova u istoriji. Kao

berzanski špekulant, Soroš je postizao velike uspehe: 1992. godine špekulisao je oko
britanske funte i zaradio preko milijardu dolara, a dobio je i nadimak „čovek koji je
slomio Banku Engleske“. Njegove spekulacije oko tajlandske valute, bata, dovele su
do velike azijske ekonomske krize 1997. godine. Soroševi simpatizeri kažu da je on u
svemu „igrao pošteno“: samo je „predviđao“ događaje. Međutim, nije sasvim tako:
francuski sud ga je 2002. godine osudio da plati 2 miliona dolara kazne zbog
nezakonitih spekulacija u francuskom bankarskom sistemu 1988. godine.

Opisuju ga kao jedinu privatnu ličnost koja ima „sopstvenu spoljnu politiku“. Časopis
„Američki dobrotvor“ naziva ga „jedinim Amerikancem koji se može takmičiti sa
američkim filantropima 1890–ih“, poput Endrjua Karnegija i Džona D. Rokfelera.
Svake godine on ulaže 450 miliona dolara u „popravljanje planete“.

Posle događaja od 11. septembra 2001, kada je Bušova neokonzervativna klika počela
da uvodi totalitarne mere kontrole američkog društva i sprema rat protiv Avganistana
i Iraka, Soroš je uložio 27 miliona dolara u svrgavanje Buša, tvrdeći da je „Amerika
pod vlašću Buša opasnost za svet“. Govorio je da ga nametanje Patriotskog zakona i
„antiteroristička propaganda“ podsećaju na njegova iskustva pod nacizmom i
komunizmom.

U Njujorku, 3. juna 2004, Soroš je „ustao u odbranu Iraka“: „Ušli smo u Irak na
osnovu lažnih pretpostavki. Nema veze između Sadama Huseina i Al Kaide. Nije bilo
oružja za masovno uništenje…“ Republikanci su na TV Foksu, napali Soroša kao
„levičarskog otkačenjaka“, „borbenog bezbožnika“, i „socijalističkog milijardera“.
Međutim, Sorošu nije bilo strano poslovanje sa familijom Bušovih. Godine 1986,

4
njegova naftna kompanija, Harken, kupila je Spektrum 7, naftnu kompaniju Džordža
V. Buša, a i Soroš i Džordž Buš Stariji su investitori u Karlajl grupi, u kojoj je Buš i
konsultant.

NACI SOROŠ

Novi američki predsednik zove se Barak Obama. Srbima se crno piše. Ne zato što je
Obama tamnoput, nego zato što su mu desna i leva ruka srbofobi iz doba Bila
Klintona. Ali, ima nešto još važnije: iza Baraka Obame stoji Džordž Soroš, koji je
učinio sve da Hilari Klinton ne bude demokratski kandidat na američkim
presedničkim izborima u novembru 2008, sarađujući sa Hauardom Dinom,
predsednikom Nacionalnog komiteta demokrata u saplitanju žene bivšeg američkog
predsednika. Obama je uzeo Hilari za svoju najbližu saradnicu, ali da bi mogao da je
neutrališe u pokušaju da ga ometa u sprovođenju „sorošizacije“ SAD-a.

Mutne aktivnosti se ne pripisuju Sorošu prvi put. Od kada mu je početni kapital

„pozajmio“ Džordž Karlvaj, desna ruka britanskog barona Edmonda de Roštilda i
saradnik kontroverznog narko-trgovca Roberta Veskoa, Soroš se bavi svim i svačim:
od razaranja nacionalnih valuta, preko propagiranja eutanazije, do finansiranja
međunarodnih kampanja za legalizaciju droge. Ko je ovaj čovek, koga nazivaju
Golemom modernog kapitalizma? Kao tinejdžer, ovaj mađarski Jevrejin radio je, u
svojoj otadžbini, pod dirigentskom palicom nacističkog generala Kurta Behera,
zapovednika tzv. Ekonomskog odeljenja komande SS–a. Šta je radio? Popisivao je
imovinu opljačkanih i pobijenih mađarskih Jevreja.

U emisiji na Wnwt/Thirteen TV, 15. aprila 1993. godine, pričao je o svojoj mladosti i
načinu na koji ga je njegov otac, bogataš Tivador Soroš, spasao od sudbine
siromašnih sunarodnika. Da ga čujemo: „Kad su Nemci ušli, on je (otac, V. D.) rekao:
„Ovo je bezakonita okupacija. Normalna pravila ne važe. Zato treba da zaboravite
kako ste se ponašali u normalnom društvu. Ovo je nenormalna situacija. Sredio je da
svi dobijemo lažne papire, svi smo imali drugačije identitete. Mene je usvojio neki
činovnik ministarstva poljoprivrede, čiji je posao bio da oduzima imovinu Jevrejima,
tako da sam ja išao s njim i oduzimali smo veliku imovinu. Čudan je to život, čudan.
Imao sam 14 godina“.

Ben Heht, autor knjige „Perfidnost“, izučavao je aktivnostinacističkog ekonomskog

odeljenja u Mađarskoj. Esesovski ekonomisti su se, po Hehtu, bavili vađenjem zlatnih
zuba mrtvih Jevreja; šišanjem Jevrejki čija se kosa u balama prevozila u Nemačku, za
industriju kozmetike i mode; pravljenjem sapuna od jevrejskog sala; mučenjem
Jevreja s ciljem da odaju gde im je novac. Mladi Soroš je bio tu negde. Nije bio
dželat. Ali, učestvovao je u ovom strašnom procesu. Da bi, kako kaže, opstao.

U emisiji Stiva Krofta, čuvenih „60 minuta“ na CBS, 20. decembra 1998, Kroft je
Sorošu puštao snimke Jevreja, koje, porodično odvoze u logore poput Aušvica. Evo
razgovora vođenog tom prilikom.

Kroft: Ovo su slike iz 1944, slike o tome šta se desilo Soroševim prijateljima i
komšijama /…/ Vi ste mađarski Jevrejin…
Soroš: Mmmm…
Kroft: Koji je izbegao holokaust…

5
Soroš: Mmm…
Kroft: Tako što ste se maskirali u hrišćanina.
Soroš: Da.
Kroft: Gledali ste mnoštvo ljudi koje odvoze u logore…
Soroš: Da. Imao sam 14 godina. I mogu da kažem da mi je to oblikovalo karakter.
Kroft: Kako?
Soroš: Da treba misliti unapred. Treba razumeti i – i predviđati događaje i to kad –
kada si ugrožen. Bila je to užasna pretnja zla. Mislim, bilo je to vrlo lično iskustvo
zla.
Kroft: Koliko razumem, vi ste se izvukli zahvaljujući svom zaštitniku koji se zakleo
da ste mu kumče koje je usvojio.
Soroš: Da. Da.
Kroft: Izvukli ste se i učestvovali u oduzimanju imovine Jevreja.
Soroš: Da. Tačno. Da.
Kroft: Mislim, to zvuči kao iskustvo koje bi mnogo ljudi na mnogo godina poslalo
kod psihijatra na lečenje. Da li vam je teško?
Soroš: Ne, ne, uopšte. Možda kao dete ne vidite – ne vidite vezu. Ali, to to mi uopšte
nije pravilo probleme.
Kroft: Niste imali osećanje krivice?
Soroš: Ne.
Kroft: Na primer: „Ja sam Jevrejin, i ovde sam, i gledam kako vode ove ljude. Mogao
bih lako i sam biti tamo. Trebalo bi da sam tamo“. Ništa slično?
Soroš: Pa, naravno, ja – ja sam mogao biti s druge strane, i od mene bi oduzimali
imovinu. Ali nije bilo smisla u tome – jer, u stvari, na neki smešan način – to vam je
kao na tržištu – jer, da, ja nisam bio tamo – naravno, ja to ne bih radio – ali neko drugi
bi – bi – bi oduzimao tu imovinu, ipak… I to je – bio je tamo – ne bio, ja sam bio
samo posmatrač, imovina je ipak oduzimana, bez obzira na mene. Tako da – nisam
imao nikakvu ulogu u oduzimanju imovine. Nisam se osećao krivim.“

Soroševa familija pripadala je jevrejskoj bogataškoj „eliti“ u Mađarskoj – zato su i

preživeli. Aleksej Ščerbatov, bivši pripadnik američke vojne kontraobaveštajne
službe, svedočio je da je prvi Đerđov ortak bio njegov sunarodnik i zemljak, koji se u
Belgiji bavio prodajom dragulja koje su nacisti oduzeli mađarskim Jevrejima tokom
Drugog svetskog rata.

UČENIK SOROŠ

Na Londonskoj školi ekonomije, Soroš se sreo sa svojim učiteljem Karlom Poperom.

Poper je bio pisac knjige „Otvoreno društvo i njegovi neprijatelji“, u kojoj se bavio
totalitarizmom – od Platona do Marksa. Knjiga je nastala 1943. godine, u doba kad je
demokratija bila ugrožena u sukobu s Hitlerom. Pojam „otvorenog društva“, kao neke
vrste ostvarene demokratije, Poper je univerzalizovao i instrumentalizovao, počeo da
ga koristi za svoje poslovne ciljeve, maskirane ideologijom. Da li bi Poper i danas bio
zadovoljan svojim učenikom, ne zna se. Soroš je, očito, zadovoljan ideološkim
potencijalom pojma kojim se okitio u nazivu svog fonda.

U maju 1993, časopis „Tajm“ objavio je razgovor sa Sorošom, u kome ga novinar

hvali: „Kao i mitski kralj Mida, i Džordž Soroš sve ono što dodirne pretvara u zlato.
Ali, za razliku od te tvrdice iz mitologije, on se rado odvaja od svog blaga. Ovaj
savremeni Robin Hud uzima iz trezora i džepova bogatog Zapada kako bi nabavio

6
preko potrebni kapital za siromašni Istok“. Soroš je tom prilikom dao sliku svoje ideje
otvorenih društava: „Postoje dva razloga zbog kojih se zalažem za otvorena društva.
Jedan je mogućnost uticanja, pokretanja tragične situacije, a drugi je taj što istorija,
jednostavno, nema kraja. Ljudi možda vide crnu rupu tamo gde je nekad bila
Jugoslavija, ali, u budućnosti, ljudi će preživeti i javiće se neka vrsta organizacije.
Ono što mi sada čuvamo i podržavamo, dobiće šansu kasnije“.

Smatrajući da su vrednosti otvorenog društva univerzalne, ali i da se „demokratija ne

može nametnuti ediktom“, Soroš ipak misli da “NATO mora da se pretvori u
instrument zaštite vrednosti i principa otvorenog društva, ne samo u okviru svojih
granica, već i izvan njih“.

Tako se učenik ser Karla Rajmunda Popera opredelio za širenje ideje „otvorenog
društva“ pomoću vojne sile. Humanistički, nema šta!

„HUMANISTA“ SOROŠ

Devedesete godine 20. veka. Tri meseca posle udara na britansku funtu, Soroš u
Londonu objavljuje da će 50 miliona dolara priložiti Bosni u humanitarne svrhe. Da bi
odobrovoljio Britance, najavljuje 230 miliona dolara pomoći Centralnoevropskom
univerzitetu u Budimpešti i njegovoj katedri za engleski jezik. (Soroš ga je osnovao
1990. godine.) 100 miliona dolara pomoći siromašnim naučnicima u Rusiji! 250
miliona dolara razvoju humanitarnog obrazovanja u Rusiji! Soroš kliče: „Moj uticaj u
Istočnoj Evropi neverovatno raste. I u Americi me prihvataju mnogo ozbiljnije! U
Evropi takođe. Sposoban sam da razgovaram o mnogim pitanjima, kao na primer o
Bosni, ukoliko to želim“.

Njegov drugar i sunarodnik, Morton Abramovic, hvali ga kao sjajnog ekscentrika i

kao jedinog sposobnog čoveka u Americi za uspešno vođenje sopstvene spoljnje
politike. Stroub Talbom, omiljeni Klintonov saradnik, rekao je da Sorošova spoljna
politika nije istovetna politici SAD-a, ali da je „vrlo kompatibilna“ istoj, pri čemu
Vlada SAD-a nastoji da svoju spoljnu politiku prema bivšim komunističkim državama
uskladi sa Francuskom, Nemačkom, Velikom Britanijom, ali i sa Sorošom, koji je,
prema mišljenju Talbota, „veliko nacionalno blago“.

Osnovna ideja Sorošovog „humanizma“, tzv. „otvoreno društvo“, svodi se na

nametanje globalističkih načela ekonomije i „meltingpot“ – razaranje lokalnih kultura,
pod izgovorom „multikulturalizma“. Svako društvo koje hoće da se zaštiti od pljačke
koju, pod vidom globalizacije sprovode multinacionalne kompanije, jeste
ZATVORENO DRUŠTVO. Treba ga, dakle „otvoriti“, milom ili silom. Soroš se
opredelio za „milom“ (mada ne isključuje i „silom‛“, ako treba.) Njemu odgovara i
jedno i drugo. Jer, kako on kaže, „kad fondacije mogu da sarađuju sa vlašću,
efikasnije su; kad ne mogu, njihov rad je potrebniji i cenjeniji jer nude alternativne
izvore prihoda za građansko društvo“. Pravilo je: što gora vlast, bolji rad soroševskih
fondova, baš zato što ih podržava „građansko društvo“.

Godine 2002. Toni Bler, američki potrčko i kvazi-laburista, i Soroš  osnovali su

Institut za transparentnost industrije sirovina. Cilj instituta je da države bogate
naftom, prirodnim gasom i strateškim metalima podnose „transparentne“ izveštaje o
svojim prirodnim bogatstvima i njihovom korišćenju, pisanje po međunarodnim

7
standardima. Cilj je, navodno, da korumpirane vlasti, pre svega u zemljama Trećeg
sveta, ne budu u mogućnosti da pljačkaju nacionalna bogatstva, i time ugrožavaju
siromašno stanovništvo svojih zemalja. Uveden u 23 zemlje, EITI standard je, u stvari
sredstvo kontrolisanja zemalja bogatih ključnim sirovinama globalne privrede. Toni
Bler je, na Samitu UN-a u septembru 2005. godine, rekao: „Prvi put na ovom Samitu,
složili smo se da države nemaju pravo da rade šta hoće u okviru svojih granica, nego
da mi, u ime čovečanstva, imamo zajedničku dužnost da štitimo narode tamo gde
njihove vlasti to ne čine“.

Kao što Toni Bler „brine“ o „jadnim“ narodima, tako je, u knjizi „Velika šahovska
tabla“, Zbignjav Bžežinski „brinuo o Sibiru, tvrdeći da je Sibir dobro celog
čovečanstva, a ne samo Rusije“.

A kakve su posledice Sorošovog humanizma, najbolje se vidi na primeru Poljske. Prvi

postkomunistički premijer Poljske, Tadeuš Mazovjecki, bio je veoma blizak Sorošu i
njegovoj poljskoj ispostavi „Stefan Batori“. Soroš u svom „Potpisivanju demokratije“
kaže da je on lično spremio nacrt ekonomske reforme u zemlji Adama Mickijevića; uz
malu pomoć svog prijatelja, Džefrija Saksa sa Harvarda, Soroš se obratio i
Međunarodnom monetarnom fondu, koji je odobrio program reformi (što da ne?), i
one su počele, 1. januara 1990. godine. Soroš sa simpatijama piše: „Narodu je bilo
teško, ali su bili spremni da istrpe mnogo bola da bi videli stvarne promene“. I videli
su. Danas Poljska duguje svetskim bankarima 200 milijardi evra, a dvadesetak odsto
Poljaka žali za komunizmom, u zemlji koja je oduvek bila antikomunistički
orijentisana.

DEMOGRAFSKI SOROŠ
Soroš je rešio da deo svog novca uloži i u zdravlje Istočne Evrope. Recimo, u zdravlje
žena. Doduše, njegovo tumačenje „zdravlja“ vrlo je specifično: on je novac u Istočnoj
Evropi ulagao u „popravljanje kvaliteta abortusa“. Podržavao je uvođenje kiretaže u
Albaniji, Letoniji, Litvaniji i Slovačkoj, a vakuum–abortuse u Makedoniji, Moldaviji i
Rusiji. Uz to, Sorošovi saradnici bacili su se i na odlučnu borbu protiv svih snaga u
istočnoevropskim društvima koje su se borile za povećavanje nataliteta i ograničenje
abortusa. Srđa Trifković kaže da prenaseljenost nije problem Istočne Evrope, i da
Soroš očito ne brine zbog toga, jer je, prema izveštaju Ujedinjenih nacija, 2000.
godine u Rusiji, Bugarskoj, Belorusiji, Rumuniji i na Ukrajini bilo više abortusa nego
rođenja. Očito, dodaje Trifković, „jedini logičan razlog je [...] da Soroš želi da sve
dođe što je moguće manje malih Rusa i ostalih“.

U tome, se potpuno slaže sa Hitlerom, koji je smatrao da niže rase treba da budu
istrebljene. U Nemačkoj, abortusi su bili zabranjeni, a na okupiranim slovenskim
teritorijama Poljske i Sovjetskog Saveza podsticani, kao i kontracepcija i pornografija.
Hitlerovi naslednici su predstavnici današnjeg globalizma, a Soroš je jedan od njih.
Ali ne samo Soroš: to je plan globalističke elite, koji se, sa uspehom, izvršava već
decenijama.

I zato se stalno čuju priče o „prenaseljenosti“ (a zna se šta čeka one koji se nađu u
„prenaseljenim zonama“ sveta.) Robert Miler, dugogodišnji funkcioner UN-a već je
predložio tzv. „Bračni sertifikat Ujedinjenih nacija“: u bilo kom delu sveta, kad mladi
stupaju u brak, treba da se obavežu pred Ujedinjenim nacijama da neće roditi više od
jednog ili dvoje dece. Miler u svom ogledu „Dve hiljade ideja i snova za bolji svet“

8
(IDEA, 1024/1997.) hvali Ujedinjene nacije zato što su, svojom vešto vođenom
politikom depopulacije, od 1952. uspele da spreče rođenje dodatnih dve milijarde i
dvesta miliona beba, koje bi još više doprinele prenaseljenosti. Gorbačov je te iste,
1997, govorio da porodice u zemljama u tranziciji treba da imaju jedno dete, a kad se
stanje na planeti stabilizuje – dva deteta. Ted Tarner, vlasnik CNN-a predlaže da se
sadašnjih šest milijardi stanovnika smanji na dve milijarde na suptilan način.
Obraćajući se „Nacionalnom savezu za planiranje porodice i reproduktivno zdravlje“
1999, Tarner je rekao: „Možemo to uraditi na veoma human način – ako svako usvoji
politiku rađanja jednog deteta u narednih sto godina“. On se nije zadržao na rečima,
nego je činio i dela: Ujedinjenim nacijama poklonio je stotine miliona dolara za
programe kontrole rađanja, uključujući 21 milion dolara za kontraceptivnu obuku
devojčica širom sveta, od Malavija do El Salvadora, od Mongolije do Mauricijusa.
Drugi donatori bili su Rokfelerova fondacija, Bil Gejts i, naravno, „usrećitelji“ iz
Svetske banke.

Ujedinjene nacije ne štede pare kad treba „uštedeti“ na rađanju dece. Pakistan je dobio
250 miliona dolara zato što je pustio da se u školama đacima govori o dobrobiti malih
porodica. Fond Ujedinjenih nacija finansira kineske „edukatore“ i operativce akcije
„jedna porodica – jedno dete“. Daju se pare i za programe sterilizacije u Peruu.
Naravno da je reč o maskiranom hitlerizmu. Treći svet, svet „obojenih“ prvi treba da
nestane. Robert Miler od UN-a traži da odredi koliko svaka nacija može da „izdržava“
stanovnika, pri čemu naročitu pažnju „zapadnog belog sveta“ obraća na „obojene“ iz
nerazvijenih zemalja. „Beli“ izumiru, „obojeni“ se množe… Samo se čeka novi
zapadni vođa, sa brčićima ili bez njih, ali svakako spreman na „očišćenje planete“.

U igri su zaista istrebitelji. Još 1991. „humanista“ Žak Iv Kusto dao je intervju
„Kuriru UNESKO-a“ u kojem navodi šta je sve potrebno da bi se očuvala planeta sa
njenom biološkom raznovrsnošću (setimo se, ovaj globalista – ronilac bio je omiljeni
istraživač mora i okeana, koga smo sa uživanjem gledali na TV-u): „Stanovništvo
sveta mora biti stabilizovano, i zato svakog dana treba da se eliminiše 350 hiljada
ljudi. Tako je užasno razmišljati o tome da ne bi trebalo to ni da izgovorimo. Ali opšte
stanje u kome smo se našli očajno je“. To bi, dakle, značilo: ako hoćemo ekoplanetu,
moramo da ubijemo milijardu i 270 miliona ljudi za deset godina. Da se opet vratimo
Tedu Tarneru, koji u intervjuu „E Magazinu“ (januar-februar 1999.) otvoreno kaže:
„Možemo da imamo deset milijardi ljudi koji žive ispod crte siromaštva, ili dve
milijarde ljudi koji žive dobro, imaju kolor TV i auto. Planeta može da podnese taj
broj ljudi, i tako je bilo 1930… A kako to da postignemo – teško je reći. Treba mnogo
obrazovanja i usavršavanja zdravstvene zaštite.“

Ernest Kalenbah, autor „Ekotopije“ i drugih ekobestselera, izdao je vodič kroz

ekologiju u kojem kaže da više od milijarde ljudi (upravo zato što su ljudi skloni
potrošačkom mentalitetu) ova planeta ne može podneti. Jan Franzen, demograf i bivši
stručnjak UN Fonda za stanovništvo, govoreći pred Evroparlamentom 1999, tvrdio je
da broj ljudi treba smanjiti na 700 miliona…
Dakle, Soroš se sasvim uklapa u priču o krvoločnim humanitarcima, rešenim da
stanovništvo sveta svedu na „zlatnu milijardu“. Nije to samo zbog para. Kao i
Raskoljnikov, oni hoće da se „usude“, da dokažu sebi da su „bogovi“, a ne „bube“;
napoleoni, a ne podljudi. Pare im ne znače ništa ako nemaju moć da određuju sudbinu
čovečanstva.

9
GEJ SOROŠ

Posle propasti socijalističkih sistema u Istočnoj Evropi iznenada je počela propaganda

homoseksualnosti. Iako tradicionalnog morala, u kojima je ogromna većina
stanovništva bila protiv bilo kakve legalizacije homoseksualnih brakova i sličnog,
istočnoevropska društva bila su podvrgnuta žestokoj „gej“ (čitaj: pederskoj)
propagandi, čiji je jedan od glavnih finansijera bio Soroš. Zašto? Na pitanje odgovara
dr Srđa Trifković: „Tokom poslednjih godina, Sorošova mreža uspešno je pokrenula
dotada nepostojeće ‘gej’ aktiviste u gotovo svim oblastima gde radi. Kampanjom
„LBGT (lezbijskih, gej, biseksualnih i transseksualnih) prava“ upravlja se iz
Budimpešte, gde je rad Mirijam Molnar, koji je objavio Institut za otvoreno društvo
1999. godine, definisao „problem“ kao diskriminaciju i nizak nivo prihvaćenosti,
vidljivosti i političke reprezentativnosti homo-bi-i transseksualaca. Bilo je potrebno ili
„ubediti ljude da prihvate članove LGBT zajednice kao jednake i pustiti da društvo
izvrši pritisak na političare (preko medija) da promene zakone“, ili „ubediti političare
da su članovi LGBT zajednice jednaki i da im je potrebna pomoć u ubeđivanju ostatka
društva u to“.

Ukupni cilj bio je da se pokrene diskusija o LGBT identitetu u društvu, da se ti ljudi

učine vidljivima i da se o njima stvori „pozitivna slika“, kao i da se ustanove redovni
forumi za diskusiju sa drugim grupama u regionu.

Specifični zadaci bili su otvaranje Internet prezentacija na engleskom, sa

potprezentacijama na lokalnim jezicima, formiranje radnih grupa koje treba da
reaguju na sve „homofobične ispade“ u medijima u jednoj „Ružičastoj knjizi“ i
organizovanje dvonedeljnih letnjih škola za nastavnike „o diskriminaciji LGBT ljudi,
invalida, gojaznih itd“.
U novembru 1999. godine, počeo je pilot-projekat u Centru za razvoj izdavaštva
(Institut za otvoreno društvo Budimpešta) o knjigama koje se bave homoseksualnošću
u Bugarskoj, Češkoj republici, Mađarskoj, Sloveniji i Slovačkoj. Iste godine, „Naš
svet“ gej i lezbijski centar objavio je da je registrovan kao nevladina organizacija u
Ukrajini. Od tog momenta, ova grupa dobila je pravo da radi na dostizanju svojih
deklarisanih ciljeva, uključujući „borbu protiv seksualno orjentisane diskriminacije,
homofobičnih stavova u društvenoj svesti, kao i pomoć u povećanju samosvesti među
članovima gej i lezbijskih zajednica, kao jednakih i korisnih članova društva“.

Grupa je izrazila zahvalnost za legalizaciju „ukrajinskoj grani Mreže Soroš fondacija

(Fondacija Renesansa), koja je lobirala za naš cilj u Ministarstvu pravde i obezbedila
nam pravnu pomoć“.

Gej.ru je moskovska nevladina organizacija koju finansira Soroš i koja se razvila u

„etablirani i priznati ruski gej i lezbijski centar i okupljalište gej i lezbijskih grupa,
rasutih po državi“:
„Održavamo kontakt sa svim postojećim gej i lezbijskim i AIDS organizacijama u
Rusiji; održavamo prepisku i šaljemo redovne izveštaje međunarodnim gej i
lezbijskim organizacijama… Imamo najveću biblioteku, sa više od 100 ruskih naslova
i 50-ak klasičnih knjiga na engleskom koje se bave homoseksualnošću. Značajan
doprinos ovoj biblioteci primerak je knjige Esencijalni zbornik gej i lezbijskih pitanja,
koji smo dobili od Soroš fondacije 2000. godine. U Bukureštu, Monika Barkši iz
lokalnog Soroš ogranka je protestvovala protiv činjenice da je ‘homoseksualni

10
identitet stigmatizovan’ u Rumuniji, i da je jedan od glavnih razloga za nedostatak
tolerancije i tretman pojedinaca kao ‘onih drugih’. Njihove porodice postaju žrtve
predrasuda ‘samo zato što je društvo nesposobno da prihvati legitimnost
homoseksualnih odnosa kao normalne manifestacije’.“ Autorka navodi Rumunsku
Pravoslavnu Crkvu kao glavnog krivca:
„Problem je u tome što mnoge pravoslavne i ostale studentske organizacije
podržavaju crkvu“.
Ona ističe da su 1994. godine više od sto studenata teologije započeli seriju
demonstracija ispred zgrade rumunskog parlamenta protiv homoseksualne
propagande u medijima i skupljali su potpise za peticiju, zahtevajući da se
homoseksualni odnosi stave van zakona. Barkši završava tekst standardnom
„soroševskom“ izjavom:
„Članovima gej i lezbijskih zajednica potrebna su prava koja im garantuju slobodno
javno ispoljavanje identiteta… Ozakonjivanje homoseksualaca, mogućnost da se
kreću i pojavljuju u javnosti, da govore i rade zajedno, veoma je dobar pokazatelj
otvorenosti društva. Ovo se može postići novim zakonima, donetim pod pritiskom od
strane različitih organizacija koje se bave ljudskim pravima. Rumunija treba da
iskoreni negativne reakcije većinske populacije na homoseksualnost… „Problemi“
postoje u društvu kao celini, a ono se ne može promeniti preko noći.“
Toliko o tome kaže dr Srđa Trifković. Sada je jasno kako je bivši „svetosavac“ Čeda
Jovanović postao zastupnik „gej prava“. „Čiji novac, njegova i muzika“.

NARKO SOROŠ

U Istočnoj Evropi, Soroš se trudio da pomogne marginalizovanim društvenim

grupama, s ciljem da se sprovede njihova zdravstvena zaštita koja ima svoje
specifičnosti. To je, konkretno, značilo da mu je cilj bio da zdravstveno zaštiti
narkomane putem zamene igala i špriceva, kao i kroz tzv. „supstitucione terapije“
(metadon umesto droge). Cilj je „smanjenje štete“…
Da li?
U čuvenom časopisu Rokfelerove Trilateralne komisije, „Public Affairs“, 2004. Soroš
objavljuje tekst: „Mehur od sapunice američke premoći“. U navedenom tekstu smelo
je ustvrdio da rat protiv droga donosi više štete od same upotrebe droga. Jeste, od njih
neki umiru; jeste, one mnoge onesposobljavaju, ali najveća opasnost je ugrožavanje
slobodnog tržišta.
Preko svog Fonda za otvoreno društvo, Soroš već godinama radi na legalizaciji droge
u SAD-u. Kampanju vodi preko Fondacije za politiku vezanu za droge (DPF – Drug
Policu Foundation) i Lindesmit centra. Kada je rešio da rad Fonda za otvoreno
društvo proširi na SAD, opredelio se pre svega za politiku u oblasti narkomanije,
smatrajući da u SAD-u najveća opasnost za principe „otvorenog društva“ leži upravo
u borbi protiv narkotika. Soroš je DPF iskoristio da podrži MMR (Policijski projekat
za marihuanu), koji se zalaže za legalizaciju marihuane, i čiji je čovek, Berni Frenk,
ušavši u strukture američke vlasti, uspeo da nametne HR 2618, kojim se dopušta
„medicinska upotreba“ marihuane.

Soroševci su svojom kampanjom legalizovali „medicinsku marihuanu“ u Kaliforniji,

Arizoni i Nevadi. U tekstu Aleksandre Perebikovski, „Da li Soroš ima problema s
drogom?“, navodi se da veliki „filantrop“, preko svojih ispostava Human Rights
Watch i Human Rights Watch/Americas podržava narko-terorističku gerilu u
Kolumbiji, Peruu i Boliviji.

11
U Kolumbiji, Human Rights Watch kritikovao je vladine trupe zbog rata protiv narko-
gerilaca. Čuveni Medlin narko–kartel još je u novembru 1990, tražio da se objavi
izveštaj Human Rights Watch o borbi vladinih trupa protiv narko-mafije, čime se
Kolumbijcima ugrožavaju „ljudska prava“. Huan Mendoz, čelnik kolumbijske
Soroševe ispostave u svom „Americas Watch Report“  zahtevao je hitno
razoružavanje kolumbijske vojske da bi droga mogle da se nađe na „slobodnom
tržištu“.

Soroš je stajao i iza projekta „Koka 95“, finansirajući „Andski savet proizvođača lista
koke“ i „Andsku komisiju pravnika“. Ove dve organizacije su se udružile u zahtevu
da se tržište droga legalizuje. „Andska komisija pravnika“ organizovala je 13-14.
marta 1996, „naučni skup“ o „efektima konzumiranja koke na ljude“. Učesnici su
napadali vlasti, tvrdeći da one štetno utiču na „okolinu“ (time što se bore protiv
narko-kartela?) Savet proizvođača kokinog lista čak je najavio i oružanu pobunu u
Boliviji. Soroš je svojevremeno pomogao predsedničku kampanju Alehandra Toleda,
koji se u Peruu zalagao za blaži pristup drogama od onog koji je imao predsednik
Alberto Fuhimori.

Smatra se da je Soroš, kao agent porodice Rotšild, u isti mah i agent Velike Britanije.
A Englezi su stari dileri. Britanska Istočnoindijska kompanija počela je da trguje
opijumom sa Kinom 1715, ali je monopol na trgovinu drogom i robljem dobila nešto
kasnije. Opijum je razarao čitave narode. Kineski car je, videvši kako njegov narod
propada od britanskog opijuma, zaplenio svu drogu u državi i bacio u okove sve
engleske narko–trgovce 1839. godine. Velika Britanija je, s oružjem u ruci, rešila da
„oslobodi tržište“. Vođena su dva „opijumska rata“ (1839-1842 i 1858-1860), a cilj
im je bio da se Kina „otvori prema svetu“. Soroš dobro zna da su SAD – „Velika
Britanija“ 20. i (on se nada!) 21. veka, pa zato u knjizi „Džordž Soroš o globalizaciji“
kaže da „SAD, kao i Britanija u 19. veku, imaju interes da čuvaju međunarodna tržišta
i opšta dobra, poput okeana, otvorenima za sve“… Narko-tržište je takođe tržište, zar
ne?

Jedan od ključnih razloga za zapadni rat protiv talibanskog režima u Avganistanu bio
je njihova zabrana proizvodnje hašiša. I tu je Soroš imao svog udela. U Avganistanu,
naime, deluje još jedna od njegovih grupa za legalizaciju narkotika, „Simonu Senlis“.
Misli se da je francuskog porekla, ali nije: reč je o engleskoj NVO. Ime je dobila po
Simonu Senlisu,  koji se proslavio kao engleski vitez u 17. veku. Finansira je Sorošev
fond za otvoreno društvo, kao što čini i sa mnogim drugim organizacijama koje se, iz
Britanije, bore za legalizaciju droga (Beckleu Fondation, Releace, Drug Scope,  itd.)
„Simon Senlis“ deluje u Londonu, Briselu, Parizu, Rio de Ženeiru, Otavi, Kabulu.

U Avganistanu su se, 2005. godine, založili za licenciranje „kultivisanja opijuma radi

proizvodnje esencijalnih lekova kakvi su morfijum i kodein“. Obrazloženje? Rat
protiv droge nije uspeo; narkomanija se proširila ne samo na Zapadu, nego i na Istoku
– u Indiji, Kini, bivšem Sovjetskom Savezu. Zato sada treba krenuti drugim putem –
putem legalizacije. I to, naravno, prvo treba početi od „medicine“. Da svi budu zdravi,
zar ne?

Legalizacija droge namenjena je i za Sakašvilijevu Gruziju. „Fondacija Bekli“

svojevremeno je napadala predsednika Gruzije, Eduarda Ševarnadzea, kao komunistu
koji je u Sovjetskom Savezu vodio borbu protiv „konzumenata narkotika“. Sakašvili

12
više obećava; naime, on je Sorošu rekao da bi se u Gruziji pristup drogama mogao
promeniti – sa prenaglašeno krivičnog na blaži, „građanskiji“. Legalizovanje droge u
Gruziji značilo bi još lakšu trgovinu istima u Rusiji, jer gruzijska dijaspora u Moskvi i
drugde velika je i sklona raznim vrstama „specijalnih“ načina zarade.
Frederik Greg, naučnik povezan sa Karnegijevom fondacijom za mir, pokazao je, u
svom članku „Anatomija prevare: Simon Senlis u Avganistanu“ (objavljenom 2005.)
da je glavni cilj priče o legalizaciji proizvodnja opijuma, iza koje stoje soroševci, vrlo
providan (transparentan, reklo bi se u Srbiji danas): „U sadašnjoj situaciji ostvarenje
Senlisovih preduslova vodilo bi pretvaranju Avganistana u narko-ekonomiju (što je,
donekle, već sada), legitimizaciju položaja sadašnjih gospodara droge koji su nasledili
gospodare rata u vladanju zemljom. Štaviše, Senlisove pretpostavke ništa ne govore o
pitanju trgovine drogom…“

Osnovni trik soroševskih „legalizatora“ sledeći je: oni prvo govore o užasnim
posledicama narkomanije; zatim tvrde da narko-mafiju nije moguće pobediti zato što
trgovina drogom donosi mnogo novca. I ne samo trgovina – nego i proizvodnja.
Seljaci koji proizvode opijum, zbog zarade koja ta proizvodnja donosi, ne žele da
uzgajaju bilo šta drugo. Zato, legalizujmo drogu!

Stoga se Džoana Nejtan iz Međunarodne krizne grupe oštro suprotstavila uništenju

opijumskih plantaža u Avganistanu putem raspršivanja, po opijumsku kulturu,
otrovnih supstanci iz vazduha. Tvrdila je da bi to razgnevilo siromašne Avganistance i
bacilo ih u naručje ustanicima protiv Amerikanaca. Zanimljivo je slučaj Majka Trejsa,
Sorošovog čoveka u Fondaciji Bekli. Pod Sorošovim uticajem, ovaj „legalizator“
našao se na jednom od čelnih mesta Službe UN-a za kontrolu droga i kriminala,
smeštenoj u Beču. Morao je da se povuče sa tog mesta posle izveštaja Nordijske
mreže Hasela, švedske grupe koja se suprotstavlja zakonima za liberalizaciju droga.
Dokumenti koje je objavila mreža Hasela dokazivali su da je Soroš ubacio Majka
Trejsa u zvanični organ Ujedinjenih nacija s ciljem ublažavanja međunarodnih
konvencija o trgovini narkoticima, koje je trebalo da budu razmatrane na skupu
predstavnika UN-a u Beču u aprilu 2003. godine.  Nordijska mreža Hasel objavila je
Trejsovo pismo Ajrahu Najeru, predsedniku Sorošovog Instituta za otvoreno društvo,
u kojem Trejs obaveštava dotičnog da će delovati „iza scene“ kako bi međunarodne
konvencije više pogodovale liberalizaciji trgovine i upotrebe narkotika. Trejs i Institut
za otvoreno društvo sarađivali su sa grupom „Releace“, čiji je cilj bio propaganda
narko-liberalizma, kroz projekat pod nazivom „Misliti unapred o drogama“.

Nedavno je Trejs, u intervjuu „Sandej Heraldu“, izjavio da Škotska, na strahovitom

udaru heroina iz Avganistana, mora da bude „hrabrija i kreativnija“ u pristupu narko-
problemu. Kako? Tako što će početi da otvara „sobe za upotrebu droge“, s
besplatnim, čistim špricevima i potrebnom opremom. Trejs se sada nalazi na čelu
„Međunarodnog konzorcijuma za politiku vezanu za drogu“, u okviru Fondacije
Bekli.

„Simon Senlis“ se, u međuvremenu, trudi da angažuje što više uticajnih lica. Sarađuju
sa švajcarskim industrijalcem Stefanom Šmidhejnijem, kao i sa Mrežom evropskih
fondacija (koje se bave „filantropijom“), itd.

Godine 2002, u septembru, u mestu Arabida u Portugaliji sastala se grupa bivših

evropskih političara, ambasadora, akademika, lidera „građanskog društva“ i pravnika.

13
Među njima bili su i bivši predsednik Portugala, bivši predsednik Bundestaga, kao i
bivši britanski ambasador u Kolumbiji. Okupili su se kao Komitet mudraca Mreže
evropskih fondacija, i založili se za narko-liberalizam, za koji se zalaže i „Simon
Senlis“. U međuvremenu, ministar unutrašnjih poslova Avganistana, Daud Daud,
zabranio je rad „Simon Senlisa“, čije aktivnosti stvaraju ovoj nesrećnoj zemlji
„složene probleme“. Naime, soroševci su podsticali avganistanske seljake na
uzgajanje što više opijuma.

A kako je u Avganistanu pod okupacijom „međunarodnih snaga“?

General Berli Mek Kafri, koji se godinama bavio narko-problemima SAD-a, 30. jula
2007. godine podneo je izveštaj Odeljenju za društvene nauke čuvene akademije Vest
Point. Istakao je da je situacija u Avganistanu užasna: „Avganistan je u bedi“, rekao je
on. Jer, 68 odsto stanovništva nije zapamtilo mir, životni vek je 44 godine…
Bezbednost je na nuli, poljoprivreda je razorena, vlast u haosu. Rat u Avganistanu se
ne može dobiti pukim vojnim sredstvima: to će biti moguće tek ako se obnovi
avganistanska poljoprivreda, od koje živi 82 odsto stanovništva, i ako prestane
proizvodnja opijuma kojom se finansira terorizam. On je ukazao da su proizvodnja i
prodaja istog enormno porasli od trenutka kada su SAD i saveznici ušli u zemlju
2001. godine. Da li se iko upitao šta sorošovci hoće kad traže da privredu Avganistana
svedu na proizvodnju i prodaju droge?

MEĐUNARODNA KRIZNA GRUPA SOROŠ

Međunarodna krizna grupa je, sredinom 2003, objavila jedan od svojih izveštaja o
Srbiji. U njemu su bile optužbe na račun povezanosti DOS-ovaca sa mafijaškim
strukturama. Predstavnik MKG za Srbiju, Džejms Lajon, bio je veoma neprijatan u
svojim tvrdnjama. To nije bilo prvi put – 2002. godine MKG optužio je Koštunicu i
Đinđića za ilegalnu trgovinu oružjem. Mnogi dosovski političari pravili su se nevešti
dajući izjave tipa: „Ko je taj Džejms Lajon i šta je ta Međunarodna krizna grupa? Prvi
put čujemo za njih!“ Ranije, kad je ova grupa napadala Srpsku Pravoslavnu Crkvu,
tvrdeći, u svom izveštaju o Srbiji posle Đinđića, da je reč o mračnjačkoj organizaciji
koju treba modernizovati, jer se klanja antisemitima poput Nikolaja Velimirovića i
Justina Popovića (Nikolaj je, veli MKG, nosio i Hitlerov orden), niko od dosovaca
nije se oglasio da kaže koju reč u odbranu najstarije ustanove srpskog naroda. Ali, kad
je Lajon objavio svoj izveštaj o korupciji u vrhu vlasti, svi su graknuli da je to
mešanje u naše unutrašnje stvari, da je izveštaj pun laži, itd. A onda se u „Vremenu“
od 10. jula 2003. godine pojavio tekst Nenada LJ. Stefanovića „Lajona niko ne sme
da ljuti“ iz kojeg smo saznali da je Međunarodna krizna grupa veoma važna u
svetskim političkim okvirima, da joj je na čelu Marti Ahtisari (onaj što je 1999. doneo
NATO-ultimatum Miloševiću), da se njeni izveštaji pomno proučavaju među
moćnicima širom sveta i da Lajonu dosovci mogu samo da pljunu pod prozor
kancelarije (i to ako im on dozvoli).

Što se, pak, Međunarodne krizne grupe tiče, svi njeni izveštaji jasno govore da je reč
o KRIZOGENOJ GRUPI (izraz vladike Atanasija Jevtića), to jest grupi za izazivanje
kriza i destabilizaciju regiona. Vladika Atanasije je ukazao na činjenicu da njihove
„antisrpske tirade nadvrhnjuju i otomanske i komunističke domete krivotvorenja,
zakeranja i blaćenja“ i da je reč o „novostarim inkvizitorima“ koji su skrpili
galimatijas od „zlonamernih, ali vešto sročenih dezinformacija“. (Recimo, tvrdili su

14
da se, iz nacionalističkih razloga, u toku RTS-ove vremenske prognoze ne pominje
Novi Pazar, „glavni muslimanski grad, koji je postao uspešan proizvodni i trgovinski
centar“; naravno, ne pominju se ni Čačak, ni Gornji Milanovac, ali to nema veze s
nacionalizmom, nego s meteorološkim stanicama.) Vladika Atanasije je uočio da iza
ovakvog izveštaja uvek stoje „sufleri i došaptači [...] iz beogradskog grlatog, a
subkluturnog, pravog palanačkog (nasuprot velegradske Evrope) i antiduhovnog
podzemlja“, iz kojeg Međunarodna krizogena grupa regrutuje sve svoje „stručnjake“
za blaćenje Srpske crkve, države i naroda. Kada je, 2006. godine, Međunarodna
krizna grupa odlazila iz Srbije, Džejms Lajon je novinarima cinično rekao: „Trebalo
bi da ste zadovoljni našim odlaskom. Odlazimo u druge delove sveta, jer verujemo da
smo ovde završili posao“.

Ugledni italijanski antiglobalista, dr Ugo Gaudenci, objasnio je ulogu Međunarodne

krizne grupe u Srbiji, ali i u svetu („Evropa nacija“, april 2006. godine):
„Posle Miloševićevog pada, kome je izvežbano doprinela nevladina organizacija
‘Otpor’, majka svih NVO koje su od 2000. godine do danas pomagale ‘obojene’
državne udare u Gruziji, Ukrajini i u srednjoj Aziji, MKG je ostao u Beogradu da
upravlja onim što je oteto i da nastoji da uguši i najmanji mogući pokušaj vraćanja
nacionalnog suvereniteta. Program sekcije MKG u Beogradu i dalje podrazumeva
pokvareni kriminalni uticaj kojim nastavlja da progoni Srbiju. MKG je ostao u
Beogradu da bi olakšao konačni nestanak bazičnog srpskog identiteta i samostalnosti,
koristeći dobro poznate instrumente kao što su „nezavisni mediji“ i „olakšavanje
građanskih, institucionalnih i ekonomskih reformi“.
Osam godina takvih aktivnosti omogućilo je da se najzad dovede na mesto
predsednika popustljivi Boris Tadić, ali, uprkos velikim finansijskim sredstvima
datim u tu svrhu, nije se uspelo da se sruši prirodni konsenzus nacionalnog tipa koji
nimalo ne ide niz dlaku mondijalističkim pravilima igre nametanim bombama.
Prednjači u tome Srpska radikalna stranka, kao i još neke političke snage čiji su lideri
optuženi u atlantskom haškom „sudu“.

Ovu bitku MKG je na duge staze izgubio, o čemu najbolje svedoči činjenica da je baš
Srpska radikalna stranka prva po broju pristalica, pojedinačno daleko najjača politička
partija u svim bitnim regionima, od Vojvodine do Kosova i Metohije. Takođe, u
velikom porastu je broj pristalica SRS-a u velikim urbanim sredinama, gde su dosada
navodno dominantni bili „treći sektor“ i proameričke „građanske snage“.

MKG je računao da će završiti ovakav svoj posao još 2003. godine, ali ubistvo
premijera Srbije, Zorana Đinđića, nije dozvolilo da se taj predmet zatvori. O tome
otvoreno svedoči Nikolas Vajt, direktor centralnog biroa MKG za Evropu sa sedištem
u Briselu (pozicija tog sedišta već sama za sebe dovoljno govori).

„Ma kakvi oligarsi?! MKG finansiraju Evropska unija, Džordž Soroš, Bil Gejts.
Nikada niko od njih nije vršio pritisak da se bavimo određenim pitanjima!“ Šef
Međunarodne krizne grupe – na pitanje srpskog novinara da li je MKG finansiran iz
nekog centra moći, recimo američkog – odgovara kao da je nepojamno nevinašce.
Odgovor ipak, prevazilazi očekivanja, jer bilo bi očekivano da tvrdi da je MKG
nezavisan, ali ne i da se kaže da ga finansiraju u najmanju ruku kontroverzne ličnosti,
kao što je Soroš. Pa, ipak, nema mnogo mesta čuđenju, jer u njegovom izvršnom
odboru nalaze se ličnosti Sorošovog kalibra, kao što su Morton Abramovic, Vesli
Klark, Zbignjev Bžežinski, Lord Robertson of Port Elen, Marti Ahtisari, Ema Bonino.

15
O prvome se zna sve, pa i to da njegov ‘Fond za otvoreno društvo’ finansira sve
državne udare na istoku. Takođe, zašto ne reći otvoreno, to je i jedno od važnih
uporišta CIA u Italiji. Abramovic nije svetac, već bivši savetnik za nacionalnu
bezbednost u administraciji Džima Kartera, onaj što je u svoje vreme nabavio rakete
‘stinger’ za Gulbudina Hakmatjara, ličnost vrlo blisku Osami Bin Ladenu, dok je ovaj
još bio u milosti Vašingtona. Hakmatjar je gospodar rata u Avganistanu, krvoločni
premijer pod predsedništvom Burhanudina Rabanija, koga je na vlast doveo SAD
1992. godine, posle rušenja prosovjetskog režima. Rakete ‘stinger’ korišćene su kako
bi sravnile sa zemljom Kabul. Tu nas trag vodi do Bžežinskog, koji je takođe bio
savetnik za nacionalnu bezbednost kod Kartera i smatra se glavnim ‘teoretičarem’
razbijanja Sovjetskog Saveza. Uz njih se nalaze i lord Robertson, bivši britanski
ministar odbrane, ali, i pre svega, generalni sekretar NATO pakta za vreme agresije na
Srbiju, kao i Klark, komandant NATO snaga u istom periodu. Obojica su direktno
odgovorna za namerno bombardovanje civilnih infrastruktura tokom agresije na
Srbiju. Na njihovoj savesti posebno leže bombardovanja srpske televizije u Beogradu,
pijace u Nišu, putničkog voza u Grdeličkoj klisuri, sela Koriša, zatim petrohemijskog
kompleksa u Pančevu i postrojenja Rafinerije u Novom Sadu, sa tragičnim
posledicama još nesagledivih razmera i trajanja. Sve je to obavljeno pažljivo
odabranim kasetnim bombama, projektilima sa osiromašenim uranijumom i drugim
strogo zabranjenim sredstvima. Što se tiče bivšeg finskog predsednika Ahtisarija,
dovoljno je reći da je on sadašnji specijalni izaslanik Ujedinjenih nacija za Kosovo i
Metohiju, odnosno onaj koji se predstavlja kao ličnost u stanju da posreduje u teškom
rešenju kosovskog pitanja, iako je uvaženi savetnik u Međunarodnoj kriznoj grupi i
ima čak i knjigu koja ga potpuno diskvalifikuje za jedno takvo mesto.“
Očito je da humanistička delatnost Džordža Soroša podrazumeva širok spektar
delatnosti – od preuređenja tranzicionih društava do nabavke „stinger“ raketa. Što da
ne? Novom svetskom poretku potrebni su takvi, davinčijevski, univerzalni geniji.

„SLOBODNA EVROPA“ SOROŠ

Iako radio stanica „Slobodna Evropa“ u svom statutu i dalje kao osnivača ima Vladu
SAD-a, godine 1994. Soroš je, na bazi zajedničkih ulaganja, pri njoj otvorio
Istraživački institut. Radio „Slobodna Evropa“ i Sorošov institut objedinili su se pod
nazivom Otvoreni istraživački institut za medije. Upravni odbor je bio sastavljen od
sedam članova: Soroš i dva njegova pomoćnika, plus jedan „nezavisni“ kandidat koga
je predložio Soroš; ostali su bili iz Međunarodnog brodkastinga.

Tako je Sorošov Centralnoevropski univerzitet dobio ogromne količine informacija o

istoriji Centralne i Istočne Evrope, kao i bivšeg SSSR-a, pod komunizmom. Čelnik
ovog Univerziteta, Alfred Stepan, uočio je da je Soroš ovo shvatio kao odličnu priliku
za formiranje informativne mreže. Reorganizovao je svoj Institut s ciljem da se rade
redovne analize štampe i da se podaci šalju čelnicima Vlada i akademcima.
Cirkulacija publikacija  ustostručena je.

Cilj je bio da se, u 24 zemlje sveta, slanjem doziranih informacija oblikuje javno
mnenje, pre svega među elitom. Neki od zaposlenih u lokalnim Fondovima za
otvoreno društvo žalili su Koni Bruk zbog činjenice da su omrznuti u zemljama u
kojima žive i rade: „Nekolicina mi je priznala“, veli ona, „da je to ironično i da su oni
najveći deo svog života proveli pod komunističkim režimom da bi na kraju postali

16
partizani otvorenog društva, sukobljeni sa šefovim naredbama: „Kad bi ovaj program
emitovao nečiju drugačiju istinu, to bi predstavljalo pravu katastrofu“.

PREDSEDNIK SOROŠ?

Jedna od ključnih organizacija koje su Baraku Obami pomogle da bude nominovan za

demokratskog kandidata na predsedničkim izborima u SAD-u 2008. zvala se
„Moveon.org“, i iza nje je, svojim novcem, stajao Džordž Soroš. Organizacija je
počela sa radom 1998. godine, dobijajući prve priloge od demokratskih „jastrebova“,
Džoa Libermana i Danijela Patrika Mojnihana. Godine 2004, Soroš je pokret kupio,
uloživši u njega, od prethodne godine do tada, 6,2 miliona dolara. Na čelu pokreta
našao se Hauard „Vrištavac“ Din, vešt demagog koga je Soroš odabrao s puno razloga
– ne samo zbog uticaja na biračko telo, već i zbog lobiranja u samoj Demokratskoj
stranci, koja je trebalo da nominuje Obamu umesto Hilari Klinton.
U okviru borbe protiv „odvratnih“, „konzervativnih“ Bušovih republikanaca,
„Moveon.org“ poveo je kampanju protiv Bušove desne ruke, Dika Čejnija, i njegove
kompanije Halibarton. Akcije Halibartona pale su sa 40 na 26 dolara, a Soroš ih je
odmah kupovao. Tada je kampanja protiv Halibartona stala, a vrednost akcija porasla
je na 50 dolara. Soroš je bio dobitnik u još jednom ekonomskom ratu. I Čejni, takođe.
Godine 2005, Soroš, sa još 70 milijardera i mulitmilijardera, osniva Demokratsku
alijansu, koja daje novac Demokratskoj partiji. Najmanji prilog DS-u iznosio je 200
hiljada dolara, a Soroš je bio jedan od tri najveća donatora.

Inače, „veliki meštar“ pomagao je Obami još kad je ovaj trebalo da uđe u američki
Senat. Obama je bio jedini demokratski kandidat za senatora kojeg je Soroš lično
primio u svom njujorškom stanu 2004. godine, i dao mu donaciju od 60 hiljada
dolara. Sreli su se opet 2006, kada je Obama već bio senator, i to u Sorošovoj
kancelariji na Menhetnu. On ga je upoznao sa bogatim finansijerima Orinom
Kramerom i čelnikom Union švajcarske banke SAD, Robertom Volfom. Sedam dana
kasnije, Volf je ručao sa Obamom u Vašingtonu, i razgovarali su o njegovoj strategiji
u predsedničkoj kampanji.

Obama je svoju kandidaturu najavio januara 2007. Soroš i Volf su odmah priložili 500
hiljada dolara i obezbedili dotok novca koji je Obami pomogao da ukloni Hilari
Klinton u okviru unutarstranačke borbe za nominaciju, a zatim pobedi na
predsedničkim izborima.

Međutim, globalni kapitalisti razlikuju se samo u taktici, a ne i u strategiji. Zato je

Obama uzeo Hilari Klinton za državnog sekretara, ali nije raskinuo ni sa pojedinim 
„konzervativnim“ republikancima iz ekipa Buša Starijeg i Buša Mlađeg. Američka
imperija previše je moćna da bi pravila radikalne zaokrete u svojoj unutrašnjoj i
spoljnjoj politici. Uostalom, Soroš je, poslovno, već sarađivao sa familijom Bušovih.
Amerikom ne upravljaju njeni predsednici, nego klanovi superbogataša, koji
„globalizuju“ planetu, pretvarajući je u mešavinu Diznilenda i GULAG–a. Ko veruje
u suprotno, ima nivo inteligencije i obaveštenosti jednak nivou donedavnog
predsednika SAD-a.

„RUSOFIL“ SOROŠ

17
Soroš je aktivno učestvovao u razaranju Rusije u doba Borisa Jeljcina. Udruživši se sa
jeljcinovskim „reformistima“, Anatolijem Čubajsom i Jegorom Gajdarom, uz
ideologa reformi, „harvardavca“ Džefrija Saksa, „veliki meštar“ svih mešetara tražio
je da se u Rusiji hitno sprovede „šok–terapija“, skok iz komunizma u liberal-
kapitalizam. Hiperinflacija je obične ljude dovela do dna bede i na ivicu gladi.
Privatizovane su državne firme i resursi. Rusija je, kako kaže dr Srđa Trifković,
postala skoro kolonija. Sorošu nije bilo dosta: 1993. tražio je ukidanje mreže socijalne
pomoći da bi se zemlja što pre „liberalizovala“. U intervjuu listu „Komersant“ 8.
avgusta 1997. tvrdio je da „jaka centralna vlada u Rusiji ne može biti demokratska“ i
da „javnost u Rusiji mora da prihvati ideologiju otvorenog društva“.

Sorošev humanizam opevao je, početkom devedesetih godina 20. veka, američki
„Njuzvik“. Povod? U aprilu 1993. godine Soroševa međunarodna naučna fondacija
pustila je 20 hiljada čekova, na po 500 dolara svaki, s ciljem da 20 hiljada naučnika
bivšeg SSSR-a dobiju jednokratnu pomoć u doba hiperinflacije (koju su, svojom
ekonomskom „šok terapijom“, izazvali Soroševi drugari, Čubajs i Gajdar). Ruski
ministar za nauku, Boris Soljtikov, rekao je, optimistično: „Ovaj fond će umanjiti [...]
odliv mozgova naših stručnjaka u druge zemlje“. Jedan od dobitnika pomoći, Boris
Poljak, moskovski geolog, tim povodom je izjavio da će potrošiti novac na farmerke,
cipele i hranu za porodicu: „Naša zemlja je velika i sa ogromnim dostignućima u
oblasti nauke, koja nikog nisu obezbedila. Teško je pomiriti se sa činjenicom da
primamo milostinju sa Zapada“.
„Njuzvik“ je tvrdio da „velikog meštra“ u Rusiji zovu „Sveti Soroš“.

Soroš je u Rusiji poklanjao veliku pažnju obrazovnom sistemu. Njegovi saradnici su

mnogo uticali na izbor udžbenika. Omladinska biblioteka „Gajdar“ opremljena je
računarima i kompakt-diskovima zahvaljujući Institutu za otvoreno društvo. Za decu
„manje privilegovanih“ organizovali su specijalni seminar „Dečja prava danas“.
Godine 1999, moskovska kancelarija Instituta za otvoreno društvo započela je
program „Razvoj obrazovanja u Rusiji“. Cilj – ponovno obrazovanje seoskih učitelja,
u skladu sa  Soroševim idealima. U srednje škole uveden je program „Tolerancija“
(„Tjerpimost“). Jedan ruski kritičar je istakao da „tjerpimost“ na ruskom znači i
prostitucija, i dodao: „Otkud to da ovaj finansijski manipulator, pokušava da nas uči
toleranciji? Nas, koji smo odrasli uz Lava Tolstoja, jednog od prvih filozofa
nenasilja… Prema njemu, Soroš  ipak služi Rusima da im otvori oči – da vide koliko
su nisko pali i da se podignu…“

I Rusija se podigla. U jesen 2003. godine uhapšen je Mihail Hodorkovski, vlasnik

„Jukosa“, jedan od oligarha (megatajkuna) i desna Sorošova ruka. Hodorkovski je bio
direktor moskovske ispostave Instituta za otvoreno društvo, a imao je i svoju
Fondaciju za otvorenu Rusiju. Kada je krenuo u rat protiv Putina, naleteo je na
činjenicu da Putin nije Jeljcin. Hodorkovski je, zapanjen, vrlo brzo bio uhapšen i
optužen za utaju poreza, krađu, falsifikovanje i prevaru. Soroš je ustao da ga brani:
„Verujem da je radio u okviru zakona. Ja to isto radim u SAD-u“, pri čemu je mislio
na svoje finansiranje kampanje protiv Džordža Buša Mlađeg.

Očito, ruske vlasti nisu imale razumevanja za prekookeanskog pokrovitelja

Hodarkovskog. To se pokazalo veoma brzo. I efikasno. Soroš se, 1993. godine, toga
plašio. U intervjuu švajcarskim novinama „L’evenement du jeudi“, govorio je:
„Nasuprot onome što se dešava u Istočnoj Evropi, u Rusiji razaranje starog sveta ne

18
prati rađanje novog. I to je vrlo zabrinjavajuće. To uvećava mogućnost obnavljanja
starog režima u nekoj novoj formi, kao što je sovjetizam produžio carizam. [...] Posle
perioda haosa i mraka, i bez sumnje, razaranja, moguće je stvaranje nove moći na
nacionalističkim osnovama“.

Novembar, 2003. godine. Moskva…

Dvadesetak dobro naoružanih i maskiranih lica upalo je u bivše središte Fonda za

otvoreno društvo. Komandosi su pokušali da ponovo osvoje zgradu iz koje su
sorošovci izbačeni. U pucnjavi koja je usledila ranjeno je desetak osoba, među kojima
je bio i vlasnik zgrade Kantemir Karzamin. Upad su, svedočili su upućeni,
organizovali Sorošovi advokati iz Njujorka. Ovome je prethodio događaj od 6.
novembra 2003. godine, kada je vlasnik zgrade, već pomenuti Karzamin, naredio
izbacivanje Fonda za otvoreno društvo zbog neplaćene kirije u iznosu od nekoliko
miliona dolara. Akcija izbacivanja soroševaca zbila se desetak dana pošto je uhapšen
megatjakun, Mihail Hodorkovski.

Godine 2006, u Rusiji su doneli izmene i dopune zakona „O nekomercijalnim

organizacijama“, s namerom da se spreči mešetarenje tzv. „nevladinih organizacija“,
koje služe kao sredstvo specijalnog rata i destabilizacije čitavih regiona, s ciljem da ti
regioni postanu američke kolonije. Godine 2007, 26. aprila, ruski predsednik Putin
uputio je pismo Dumi u kome je jasno poručeno i Sorošu i legionu soroščića: „Ne
sviđa se svima stabilan i postepen način na koji se naša zemlja razvija. Ima i onih koji,
vešto koristeći pseudodemokratsku frazeologiju, nastoje da nas vrate u nedavnu
prošlost: jedni da bi, kao ranije, bez kazne pljačkali opštenarodna bogatstva, krali od
pojedinaca i od države, a drugi da bi našu zemlju lišili ekonomske i političke
samostalnosti. Sve više novca iz inostranstva stiže radi direktnog mešanja u naša
unutrašnja pitanja. Ako pogledamo šta se dešavalo u davnoj prošlosti, videćemo da se
i u epohi kolonijalizma govorilo o civilizatorskoj ulozi države – kolonizatora. Sada se
kao oružje koriste ‘demokratizatorske’ parole. Ali cilj je jasan – obezbeđivanje
pogodnosti samo za jednu stranu, ostvarenje svojih planova, obezbeđivanje
sopstvenih interesa“.

A taman je Sorošu, u Jeljcinovoj Rusiji, bilo krenulo: ulagao je u telekomunikacionu

kompaniju „Svjazinvest“, pomagao „nezavisnim medijima“, bavio se reformom
ruskog školstva, širio prava pedera i lezbijki, propagirao kondomizaciju, popravljao
„kvalitet abortusa“…
Kao u „Bajci o ribaru i ribici“ A. S. Puškina, išao je putem: „još, još, još – vlasti,
moći, uticaja… I, na kraju, opet sediš kod razbijenog korita…“
To jest, Vladimir Putin upalio je svetlo.

GRUZIN SOROŠ

Kada je svet došao na ivicu trećeg svetskog rata, jer je mali gruzijski duče, Mihail
Sakašvili, napao Južnu Osetiju i Abhaziju (7. avgusta 2000. godine) dva čoveka koja
su stajala iza Sakašvilija ćutala su. Jedan je bio Soroš, a drugi baron Melok Braun,
bliski Sorošov saradnik iz Velike Britanije, ministar britanske vlade za Afriku, Aziju i
Ujedinjene nacije. Američki levičar-antiglobalista Lidon La Ruš pozvao je
Amerikance: „Ako želite da vidite kako će SAD izgledati pod Barakom Obamom,

19
pogledajte najnovije događaje u Gruziji. Predsedniku Sakašviliju i Baraku Obami
britanski gazda je isti – Soroš“.

Što se Meloka Brauna tiče, on je u britansku Vladu ušao posle dugogodišnjeg

potpredsednikovanja u Sorošovom Kvantum fondu i Fondu za otvoreno društvo.
Melok Braun i Soroš su stari neprijatelji suverenih država. Braun svoju karijeru
počinje 1986. kao čelnik političke savetodavne kuće „Sojer Miler“, koja je
učestvovala u smenjivanju Ferdinanda Markosa i dovođenju Karason Akvino na vlast
na Filipinima. Godine 1990, pomagao je u kampanji borcu za liberalizam i
legalizaciju droga, Mariju Vargasu Ljosi, Sorošovom starom peruanskom prijatelju.
„Sojer Miler“ je učestvovao i u propagandnom ratu Dalaj Lame protiv Kine. Posle
„Sojer Milera“, Melok Braun je proveo 17 godina u Svetskoj banci i Ujedinjenim
nacijama, poslovno sarađujući sa Sorošem daleko od očiju javnosti. „Veliki filantrop“
ga je postavio za savetnika svojih sinova. Očito, veruje ser Braunu.

Braun je sklon životu u skupim staništima. Kao britanski ministar, živi u takozvanoj
„Kući admiraliteta“, čija se vrednost procenjuje na 7,76 miliona funti (nije malo ni za
London.) Dok je bio engleski čovek u Ujedinjenim nacijama (odsek za obnovu i
razvoj), živeo je na Sorošovom američkom imanju Kejtonah, što su Ujedinjene nacije
plaćale 120 hiljada dolara godišnje. Na pitanje novinara da li se baš toliko ima da se
baš toliko može, odgovorio je ljutito da on „radi Božje delo“ i odbio da priča o svojim
finansijskim vezama sa Sorošom.
Melok Braun je, još 1993. godine, s grupom „stručnjaka za sve“ sličnim njemu,
putovao u Srbiju i Bosnu, da bi posavetovao svog mecenu kako da potroši 50 miliona
dolara pomažući obnovu BH „civilnog društva“.

U Montereju, u Meksiku, 2002, on i Soroš pojavili su se na konferenciji za novinare,

da bi objasnili kako će se fondovi Ujedinjenih nacija udružiti s privatnim fondovima
Soroša da bi se „pomoglo“ (čitaj: domoglo blaga) u zemljama Trećeg sveta.
Sakašvilijevog režima ne bi bilo bez dueta Soroš – Braun. Još 2001. godine, 18.
septembra, Mihail Sakašvili, ministar pravde u vladi Eduarda Ševardnadzea, pojavio
se u Skupštini Gruzije s fotografijama luksuznih vila čelnika gruzinskog
(polukriminalnog, ali ne sasvim zapadnog) režima. „Nezavisni“ mediji su obavestili
javnost da su „nepoznata lica“ premetala Sakašvilijev stan, tražeći kompromitujući
materijal o korumpiranim političarima. Tako je Sakašvili dobio oreol junaka u borbi
protiv korupcije. To je bio stari Soroš – Braunov trik: u tranzicionoj zemlji, u kojoj
vlastodršci žive luksuzno, a podanici u bedi, odabere se čovek čiji se medijski portret
pravi vešto kao portret antikorupcijskog Robina Huda. Njegova popularnost se
naduvava u „nezavisnim“ medijima (koje Soroš finansira), a narod, željan pravde,
kliče: „Takav nam treba!“ (Metod je vešto isproban od Filipina do Srbije).

Tada se Sakašvili povukao iz vladajuće partije, čiji je član bio, jer ona, tobož, nije bila
spremna da primeni njegov plan za borbu protiv korupcije. Soroš je obećao svaku
vrstu pomoći Sakašviliju, videći ga kao „mladog i perspektivnog, prozapadnog
političara“. Od 2001. do 2003, Sorošov Fond za otvoreno društvo radio je na
dovođenju Sakašvilija na vlast. Pre svega, osnovan je Institut slobode, koji je
organizovao, po ugledu na beogradski „Otpor“, omladinski pokret „Kmara!“
(„Dosta!“) To je bio pun pogodak: Soroš je, naime, radio na rušenju Ševardnadzeovog
proruskog režima od 1994, i preko svog Centralnog evroazijskog projekta i Fonda za
otvoreno društvo Gruzije, uložio je oko 40 miliona dolara u „pravu stvar“. U februaru

20
2003. mladi sorošovac Giga Bokerija stiže iz Tbilisija u Beograd, da bi se sreo sa
aktivistima „Otpora“ koji su rušili Miloševića. U leto 2003, Soroš plaća srbskim
„otporašima“ dolazak u Gruziju, u kojoj  obučavaju oko 1000 studenata metodima
„nenasilne revolucije“. Na kraju, u jesen 2003, Giga Bokerija i njegovi „otporaši“-
„kmaraši“ pokreću demonstracije posle kojih se Ševardnadze povlači. Sakašvili, bivši
student sa Harvarda, dolazi na vlast. Već u januaru 2004, na Svetskom ekonomskom
forumu u Davosu, Melok Braun i gruzijski predsednik drže zajedničku konferenciju
za novinare, gde objavljuju da će Soroš i Razvojni program Ujedinjenih nacija
pokloniti Gruziji 1,5 miliona dolara za program „reforme Vlade“. Braun obećava
Gruziji i obučene „profesionalce“, koji će pomoći reformama. Na pitanje američkih
novinara, postavljena početkom 2004. na pres konferenciji Sakašvilija u Vašingtonu,
koliko Gruzija zavisi od Soroša, „harvardovac“ je odgovorio „okruglo pa na ćoše“,
zahvaljujući Sorošu na pomoći u razvoju „nevladinog sektora“, u čemu nema „ničeg
lošeg i pogrešnog“ („I think there is nothing bad about that, wrong about that“).

Naravno, Sorošev i Braunov cilj u Gruziji je bio da u Sakašvilijevu vladu ubace

britanske „agente uticaja“. Predsednik Vlade, Vladimir „Lada“ Gurgenidze, je
građanin Velike Britanije. Rođen 1970. u Tbilisiju, 1997. počeo je da radi u ogromnoj
ABN AMRO banci, u englesko-danskom vlasništvu. U Londonu je živeo od 1998. do
2003. Od 1997. do 1998. rukovodio je operacijama banke u Rusiji i okolnim
zemljama. Učestvovao je i u mutnim poslovima oko Banke Gruzije, da bi, po
Sorošovoj volji, bio izabran za premijera Gruzije novembra 2007. godine.
Šef Saveta za nacionalnu bezbednost, Aleksandar Lamaja, bio je izvršni direktor
Fonda za otvoreno društvo Gruzije 2003. i 2004, kada je Sakašvili dovođen na vlast.
Godišnji budžet mu je bio 2,5 miliona dolara.

Učestvovao je u programu Fonda za otvoreno društvo, pod nazivom „Projekat

demokratske koalicije“. Cilj je bio okupljanje bivših zemalja Sovjetskog Saveza u
antiruski savez.
Predsednik parlamentarne komisije Gruzije za evropske integracije postao je David
Darmušanvili, koji je sa Sorošom blisko sarađivao od 1992. godine, kada se nalazio
na čelu Kavkaskog instituta za mir, demokratiju i razvoj. Od 2006. do 2007. bio je na
čelu gruzijskog Fonda za otvoreno društvo, pomažući Sakašviliju da drugi put pobedi
na izborima.
Tako je pripreman teren za „mali prljavi rat“ protiv Rusije, koji se završio porazom
sakašvilijevaca; to jest, Đerđa Soroša i njegove kavkaske politike. Ali, Soroš neće
odustati. Navikao je na borbu na duge staze, a Rusiju mrzi iz dna svoje lihvarski sitne,
ili, kako bi Gogolj rekao, mrtve duše.

HRVAT SOROŠ
Krajem juna 2003. u Odbor za nacionalnu sigurnost hrvatskog Sabora stiglo je pitanje
o tome kako je Šarlmanj kapitalni fond kupio Dubrovačku banku u februaru 2002.
Postavljeno je i pitanje da li Hrvatska narodna banka nadzire poslovanje Nove banke
(u čijem su se sastavu našle Dubrovačka, Istarska, Sisačka i Dalmatinska banka) i da
li je u skladu sa hrvatskim zakonodavstvom da se banke prepuštaju stranim
fondovima i nebankovnim institucijama iz svetskih „of šor“ oaza. Hrvatska narodna
banka je, za vreme guvernera Marka Škreba, sanirala Dubrovačku banku sa 2,6
milijardi kuna, i odredila da do 2008. u tu istu banku svakih šest meseci bude ulagano
10 miliona evra. Zatim je, u februaru 2002, Dubrovačka banka prepuštena Šarlmanj
fondu, za svega 24 miliona evra, da bi se, od marta 2002, ispostavilo da 24 posto

21
deonica nove banke biva predato SEEF Holdingu, čiji je upravitelj Soroš. Njega je
američka administracija izabrala u julu 2000. godine između 17 kandidata, a posao u
hrvatskoj namestio mu je Semjuel Berger, Klintonov savetnik za nacionalnu
bezbednost…
Ali, naravno, Sorošu pare uopšte „nisu bitne“. Njemu je uvek bitna dobrobit Balkana.
U intervjuu datom hrvatskom „Globusu“, baš početkom te, za njega uspešne, 2003.
godine, on je bacao svoj orlovski pogled u budućnost. Pre svega, tu je njegov stav o
Iraku: „Ja podržavam obračun sa Sadamom. On nije terorista, ali je despot koji ubija i
maltretira svoje državljane. On je čovek koji poseduje hemijsko i biološko oružje. On
je opasan za svetski poredak, i ja verujem da mora biti razoružan /…/ Međutim, ako
Sadama ne možemo razoružati kroz delovanje UN, bez invazije, onda je mislim, i
invazija na Irak opravdana“.

Zatim je Soroš izrazio svoje mišljenje o ekonomskom timu hrvatske vlade („nije lično
jak“). U Hrvatskoj je „skupo zapošljavati ljude i držati ih na poslu“. Hrvatska je
okrenula leđa balkanskom tržištu, što je šteta, smatrao je „ekonomski genije“. Zatim
je Soroš izrazio svoje zadovoljstvo što se Miloševiću sudi u Hagu, jer će to „naveliko
uticati na stvarnu definiciju ratnih sukoba na području bivše Jugoslavije“. Filantrop je,
međutim, oštro protestovao što je „jugoslovenski oficir koji je bio odgovoran za
Vukovar i sukobe u njemu, još u Srbiji, /…/ nije izručen“. (Uskoro će srbijanska vlast
uslišiti Soroševe želje:Veselin Šljivančanin biće „hagovan“.) Poredio je Miloševića i
Tuđmana sa Šaronom i Arafatom, preporučio stvaranje velike „balkanske ekonomske
celine“ u koju bi ušle zemlje bivše Jugoslavije plus Bugarska i Albanija.
Komentarišući stanje u Srbiji Soroš je zapazio njenu političku nestabilnost, ali je bio
oduševljen njenim ekonomskim stručnjacima, boljim od hrvatskih: „Reč je o mladim,
stručnim ljudima, predanim svom poslu i odanim velikim, Srbiji prekopotrebnim,
reformama».
Pet godina posle Soroševog oduševljenja mladim lavovima (tipa Dinkića i Đelića),
Srbija je, ekonomski gledano, skoro potpuno mrtva zemlja. A i Hrvatska nije mnogo
bolja. Uostalom, čak je i Franjo Tuđman, decembra 1996, uspeo da pogodi ko je
„humanista“ Džordž. Rekao je da su njegove NVO infiltrirale čitavo hrvatsko društvo,
i da su, preko finansijske podrške u svoje redove uvukle sve uzraste i klase, od
srednjoškolaca do akademika. Tuđman je tvrdio da Sorošove NVO, preko donacija,
menjaju vlasničke državne strukture. Cilj im je, govorio je hrvatski „otac nacije“, da
smene vlast u Zagrebu i osvoje sve sfere života, utičući na medije i kulturu.

MAKEDONAC SOROŠ

„Soroš je praktično spasilac Makedonije“, rekao je Sorošov prijatelj, Džordž

Abramovic, u izjavi Koni Bruk (koja je o ovom „filantropu“ radila tekst za
„Njujorker“ sredinom 90–ih godina 20. veka). Do 1992, Soroš je o Makedoniji mislio
loše, jer je bio pod uticajem Bugara iz sofijskog Fonda za otvoreno društvo, koji su
mu govorili da je Tito stvorio veštačku naciju. A onda je došao u Skoplje. Ljubica
Acevska, svojevremeno ambasador Makedonije u SAD, o tome kaže: „Soroš o
Makedoniji nije znao ništa. Kada je pitao, glava mu je bila puna bugarske propagande,
tako da je verovatno i zažalio što je uopšte dolazio. A tada se sreo sa premijerom, koji
mu se veoma svideo. Sa predsednikom je ručao i tom prilikom razmenio mišljenja“.
Posle susreta, Soroš je na konferenciji za novinare najavio milion dolara pomoći
Makedoniji, pa je i ime Fonda „Otvoreno društvo Skoplje“ promenjeno u „Otvoreno
društvo Makedonija“.

22
Posle razgovora s Kirom Gligorovim, Soroš se oduševio Makedonijom kao jedinom
pluralističkom i „multi – kulti“ državom na Balkanu, pa je odbio da sasluša grčki
pogled na pitanje Makedonije. Njegov predstavnik u Skoplju, Vladimir Milčin, iako
odan „multi – kulti» kultu bio je vatreni Makedonac, koji je novinarki Koni Bruk
prilikom razgovora uručio knjigu „Moderni Grci ne potiču od helenskih predaka“.

Soroš se „otvorio“ prema Makedoniji, pozajmivši vlastima 25 miliona dolara. Ljubica

Acevska mu je pojala himne: „Shvatate, 25 miliona dolara u Makedoniji predstavlja
milijarde. Činjenica da je Soroš pomogao Vladi zaista je velika stvar“.

Soroš je Gligorovu davao pare i tokom predizbornih kampanja, zbog čega ga je

svojevremeno kritikovao šef VMRO, Ljupčo Georgijevski. Podrška Gligorovu išla je
do kraja u zahtevu da se Makedoniji ostavi ime Makedonija, uprkos snažnom
protivljenju Grčke. Soroš je napadao Grke i grčko–američki lobi i vršio pritisak na
Klintona, trudeći se da ubedi svog druga, Strouba Talbota. Podržao je „Makedonsku
belu knjigu“ s čvrstim nacionalističkim pozicijama (deljena je u Beloj kući i
američkom Kongresu februara 1994. godine). Soroš je isticao da je Makedonijom
oduševljen jer njegov Fond tamo radi potpuno normalno, čak kao „Vladina
ispostava“, dok se u Beogradu stalno nalazi pred zatvaranjem zbog Miloševićeve
vlasti. Međutim, Sorošov ekstremizam u korist Makedonije nije naišao na
oduševljenje u Americi. Jedan diplomata je rekao Koni Bruk: „Gligorov je veoma
pametan, ali ne zaboravite da je on proveo trideset pet godina u Titovim organima
vlasti, u kojima je bilo moguće opstati samo ako si teško đubre. Zato i ne treba da
gajimo bilo kakve iluzije kod Gligorova. Soroš ima sasvim romantične predstave o
njemu i čitavu situaciju posmatra isključivo u crno-belim tonovima. Po mom
mišljenju, to se ne može rešiti na taj način. Taj region predstavlja sve osim crno-bele
slike i najveća greška je posmatrati ga na taj način“.

Koni Bruk je smatrala da je to posledica činjenice da Soroš uvek ima ekstremističku

sklonost da jednu stranu podržava, a drugu demonizuje, jer njegova moć „nije
zasnovana na mudrosti, nego na novcu“.

A Makedonija je usrećena. I dalje se zove Bivša jugoslovenska republika Makedonija,

a albanski postaje njen drugi zvanični jezik. Soroš je doprineo takvom razvoju
događaja u BJRM; između ostalog, i spremnošću da pokrene multilingvalne studije na
albanskom jeziku, i podrži Šiptare u njihovim zahtevima.

„KOSOVAR“ SOROŠ

Soroš se od početka zalagao za otcepljenje Kosova od Srbije. Jedan od ključnih

razloga je njegova namera da kompleks rudnika Trepča kupi za 50 miliona dolara – to
jest, dobije ga na poklon, upakovanog u priču o „otvorenom društvu“ i sa crvenom
mašnicom na kojoj se vije crni orao šiptarskog terorizma. Naravno, on je znao šta
SAD hoće na Kosovu. Još 2003. je govorio („Vreme“, 5. jun 2003.): „EU treba da
počne proces kojim bi se rešio status Kosova. Ovaj proces treba da bude okončan
priznavanjem kosovske nezavisnosti pošto prethodno budu uspostavljene čelične
garancije za srpsku i druge manjine. UN treba da prenesu vlast na građane Kosova s
jasnim ciljem pripremanja Kosova za nezavisnost. Srbija, zauzvrat, treba da bude
stavljena na brzi kolosek puta za Evropu“.

23
Te, 2003, u proleće, Soroš je došao i u „sabljarsku“ Srbiju, na čijem čelu se nalazio
tragikomični postđinđićevski dvojac Nataša Mićić–Zoran Živković. U Beogradu se
Soroš sastao sa Gašom Kneževićem, DOS-ovim Dositejem, pa su igrali i tenis (Soroš
je ljubitelj tenisa i skijanja), pri čemu je Gašo bio srećan što gubi od takvog
„humanističko-renesansnog genija“ kakav je sponzor njegove školske reforme. U
Beogradu je ovaj srbofil rekao: „Moj predlog o budućnosti Kosova nije uperen protiv
Srbije, već govori o mogućem bržem putu njenog priključenja EU. A trenutak je
odličan: Srbija je zadobila međunarodne simpatije svojim odlučnim akcijama posle
pogibije Zorana Đinđića. Srbija bi mogla zajahati na tom talasu međunarodnih
simpatija: izbor je da li brže ili sporije. Verujem, istovremeno, da ne postoji
mogućnost da Kosovo ostane deo Srbije. Ali, budimo realni, posle svega što se
dogodilo na Kosovu, ono ne može da ostane u Srbiji“ (Ako se neko seća, to je doba u
kome je Mihail Štajner, specijalni predstavnik UN na Kosovu, govorio o
„standardima pre statusa“.) Od Soroševih izjava se ogradila čak i Nataša Mićić.
Ograda je, naravno, bila providna, kao zavesica u tzv. „erotskom“ filmu.

Na svojoj balkanskoj turneji, te, 2003 godine, Soroš je delio obećanja šakom i kapom.
Tvrdio je da će Hrvatska u EU 2007, Srbija i Crna Gora plus Makedonija i Albanija
2010, a Bosna i Hercegovina i Kosovo 2015. Bilo je to doba samita EU i balkanskih
zemalja u Solunu, s koga se Zoran Živković vratio tvrdeći da ćemo u Evropsku uniju
ući već 2007. Soroš je tražio od Evrope da „ohrabri“ Balkance kako bi mogli da
izdrže na putu „mukotrpnih, ali nužnih“ reformi; tražio je i reviziju Ustava Bosne i
Hercegovine, radi „veće efikasnosti“ (to jest, centralizacije čiji je cilj ukidanje
Dejtonskog sporazuma). Soroševa Međunarodna krizna grupa u Srbiji, na čelu sa
Džejmsom Lajonom, zdušno je podržavala stavove svog gazde, trudeći se da Srbe
ubedi da im Kosovo nije potrebno (jer je, naravno, potrebno Sorošu, kome bi Trepča
bila još jedan dragulj u kruni, kruni nekrunisanog „kralja lopova“ zvanih „berzanski
špekulanti“.)

ROM SOROŠ

Soroš se u Istočnoj Evropi veoma interesuje za sudbinu Roma. Humanista, pa to ti je!

Ali, uvek ima nekih mrguda koji kvare utisak o našem filantropu. Jedan od takvih je i
Srđa Trifković, koji Sorošovu romofiliju objašnjava drugačije no što je propisano;
recimo, ovako: „Rasizam“ je standardna Sorošova opsesija, ali je imao problem da ga
nađe u rasno homogenim istočnoevropskim zemljama. Ovo je rešeno tako što je
pronađena grupa žrtava – Romi! „Retke su manjine u Evropi koje su suočene sa
takvom društvenom, ekonomskom i političkom diskriminacijom kao Romi“, tvrdi
Institut za otvoreno društvo. Biti “romski aktivista“ je postalo unosno. Sedamdeset
najperspektivnijih aktivista je učestvovalo na konferenciji „Romi u rastućoj Evropi:
izazovi budućnosti“, koja je održana prošlog leta u Budimpešti. Na njoj, Soroš je
najavio „deceniju uključenja Roma“.

Na konferenciji su date preporuke koje je možda napisao i velečasni Džesi Džekson:

prvo  obavezno i besplatno predškolsko obrazovanje u rasno mešovitim grupama;
drugo – Romi asistenti u odeljenjima, posebno u predškolskim ustanovama; treće –
antisegregaciona edukacija nastavnika i školskih upravnika; i četvrto – integracija
romske istorije i kulture u školske udžbenike na svim nivoima. Zakonski propisane
programe afirmativne akcije za Rome u srednjim školama i na univerzitetima su
preporučile delegacije Rumunije i Srbije i Crne Gore. Što se tiče zaposlenja, na

24
konferenciji su preporučene poreske olakšice za one koji zapošljavaju Rome i krediti
sa niskim kamatama za Rome – vlasnike malih porodičnih preduzeća. Delegacije
Češke i Slovačke su predložile da vlade rezervišu određeni procenat građevinskih
poslova koje finansira država, za romske građevinske firme. U oblasti stanovanja,
postavljeni su zahtevi za borbu protiv „rasizma i diskriminacije“, uključujući
„legalizaciju karton-naselja“ i „jednak pristup“ opštinskim stanovima. Na konferenciji
je zaključeno da borba protiv rasne diskriminacije Roma mora da se nastavi kroz
donošenje sveobuhvatnih antidiskriminativnih zakona, u skladu sa zahtevima
Direktive o rasnoj jednakosti Evropske unije. Rumunska delegacija je zahtevala da
vlada u Bukureštu prizna holokaust protiv Roma, tako što će se javno izviniti i hitno
doneti zakon o reparaciji. Od Evropske unije je zatraženo da Romi budu uključeni u
pripremu, primenu i evaluaciju trošenja fondova EU na projekte za Rome.“ Očito,
Soroš ovu grupu koristi za dalje pritiske na istočnoevropska društva, ubedivši ih da su
„rasisti“.

SRBOLJUB SOROŠ

Marta 1994. godine, usred rata u Bosni, a uoči napada NATO-trupa na položaje
bosanskih Srba (10-11. april 1994. godine), „zabrinuti“ evropski intelektualci upućuju
apel svetskoj javnosti, upoređujući „etničko čišćenje koje sprovode Srbi“ sa
Hitlerovim zločinima i tražeći (gle, čuda!) bombardovanje srbskih položaja „ako se
agresori ne povinuju ovim zahtevima posle upućivanja novog ultimatuma,
ograničenog na nekoliko dana“. Praotac „otvorenog društva“ i učitelj slavnog učenika,
Karl Poper, bio je prvi potpisnik apela. Bili su tu, između ostalih, i Danijel Kon –
Bendit, Andre Gliksman, Bernar Anri Levi, Paskal Brikner, Bernar Kušner, Ežen
Jonesko, Oktavio Pas, Salman Ruždi, Henri Miler, Ginter Gras, itd. I Soroš je
potpisao apel stotina „uglednih ličnosti“ Zapada koje su tražile bombardovanje Srba u
Bosni. Kasnije je, u svom listu „Vreme“ u Beogradu, objašnjavao zašto je to učinio:
„Ja sam veoma saosećao sa stradanjem ljudi u Bosni i ne odričem se suštine pisma da
agresiju jugoslovenske armije treba zaustaviti zastrašivanjem – bombardovanjem
vojnih položaja. Potpuno je netačno, to je iskrivljavanje činjenica, da se u pismu
tražilo bombardovanje gradova, pa samim tim i civila. Iako se u potpunosti slažem sa
porukom pisma, mislim da sam pogrešio što sam ga potpisao: ovdašnju fondaciju sam
doveo u posebnu situaciju. Bilo bi politički mudrije da ga nisam potpisao, pismo bi
imalo isti efekat“.

Naravno, Soroš nije čovek od jednog potpisa. On je imao čitav plan o tome šta učiniti
sa Bosnom i Hercegovinom: „Krajnje je vreme da se muslimanske enklave u Bosni
stave pod protektorat Evropske unije, a NATO ovlasti da svim neophodnim
sredstvima omogući pristup tim oblastima i gradovima. Ubeđen sam da bi trupe
NATO naišle na sasvim neznatan otpor. Ovakav način humanitarnog delovanja
poslužio bi  izvanredno značajnom političkom cilju. Naime, time bi bilo potvrđeno da
je Evropa spremna i na žrtve, kad je na kocki očuvanje bitnih vrednosti civilizacije“.

U Srbiji tog doba, međutim, Fond za otvoreno društvo je funkcionisao, bez obzira na
Sorošovu srbofobiju. Među četvoro prvih izvršnih direktora Fonda u Beogradu našla
se i Beka Vučo, bivša direktorka Ateljea 212. U intervjuu za „Dugu“, na pitanje kako
Soroš pomaže zatvorenim društvima da se otvore, ona je odgovorila: „Otvara ih tako
što sve finansira iz sopstvenog džepa. To je novac koji je zaradio on lično, ne postoje
drugi izvori“. Tada je bilo problema sa radom, jer se Jugoslavija raspadala. Slovenija i

25
Hrvatska dobile su svoje ispostave Fonda za otvoreno društvo a beogradska
kancelarija je proradila punom parom tek 1992.

Među prvim projektima Fonda bila je pomoć „građanističkom“ JUTEL-u. Beka Vučo
je to objasnila: „/…/ Odobrili smo nešto sredstava za JUTEL, ali to je tada bilo veoma
malo. Pomogli smo ih kasetama i opremom, a želeli smo da za njih učinimo mnogo
više. Zato smo za pomoć JUTEL-u odobrili znatno veća sredstva. Hteli smo da ta
sredstva prenesemo u Sarajevo, ali nam to zbog blokade grada nije uspelo i sada taj
novac u Beogradu čeka da se prebaci JUTEL-u kada dođu bolja vremena“. Bilo je i
drugih kojima se pomagalo: “Mnogo pomažemo nedeljniku „Vreme“, Radiju B92,
listu „Monitor“ iz Crne Gore, Radio Pančevu i novinama „Pančevac“ /…/ Radio B92
pomogli smo nabavkom tehničke opreme za prostorije, nabavili smo CB za radio
program, nedeljniku „Vreme“ kupili smo kombi za distribuciju po Srbiji, ako je
moguće i po Hrvatskoj i Sloveniji, kupili smo im rotacioni papir i foto-laboratoriju“.
Soroš je podsticao sve što je bilo anacionalno u Srbiji – od „Beogradskog kruga“ i
njegovih izdanja do biblioteke „XX vek“ Ivana Čolovića. Takođe, veoma se
angažovao u oblasti kablovske TV; mreža SBB je njegova, i širi se svuda, uporno i
sistematično.

Naravno, u oblasti obrazovanja Soroš je želeo najviše – od vrtića do Univerziteta.

Preko svog čoveka, Vigora Mojića, na vreme se instalirao u Istraživačkoj stanici
Petnica (još devedesetih godina XX veka) gde su mogli da se prate mladi talenti, i
preusmeravaju ka „evroatlantskoj“ budućnosti. Takođe sredinom devedesetih godina
XX veka, u neke škole u Srbiji i Crnoj Gori eksperimentalno je uveden program „Step
by Step“, iza koga je stajala Sorošova organizacija „Children’s Resources
International“ iz Vašingtona. Program „za decu i porodice“, „Korak po korak“, pisalo
je u reklamnom materijalu, „promoviše implementiranje prakse osmišljene u sistemu
obrazovanja raširenom u SAD, zadržavajući tradiciju kulture 19 zemalja učesnica“
(reč je o zemljama Centralne i Istočne Evrope i bivšeg SSSR-a). Program „Korak po
korak“, po tvrđenju njegove „implementatorke“ Pam Kahlin, bio bi najbolji ako se s
njim počne od treće do pete godine, da bi kasnije funkcionisao i u osnovnoj školi. Po
njoj, reč je o „programu demokratskog obrazovanja“.

A posle 5. oktobra 2000. godine na vlast u Srbiji su došli mnogi „sorošovci“. „Veliki
meštar“, koji je finansirao „OTPOR“ i druge NVO, doveo je u Ministarstvo prosvete
Gašu Kneževića i njegovu pomoćnicu, Tinde Kovač-Cerović, koji su krenuli da ruše
obrazovni sistem iz korena. Osnovna ideja Gaše Kneževića bila je da je „prosveta
eksperiment uživo, i da se sve dešava u realnom vremenu“. Proces razaranja škole je,
dolaskom ministarke Ljiljane Čolić, delimično zaustavljen, ali posledice su ostale:
bolonjizacija srpskog univerzitetskog obrazovanja, recimo. Mnogi sorošoidi su sada
na vlasti u Srbiji, a i njihovi mediji su  na vlasti u Srbiji, i poput B92, oblikuju svest i
podsvest negdašnjih zemalja Svetog Save. Posledice neće izostati. Jedna od njih: 3.
XII 2008. „Blic“ je objavio da je najuticajnija žena Srbije  negda marksoljubiva, a sad
sorošoljubiva, Sonja Liht.

ANTIGLOBALISTIČKA LEVICA O SOROŠU

Autentična antiglobalistička levica odavno je „provalila“ Soroša i njegove

marifetluke. Njega kao podršku „levičarima“ doživljavaju samo domaći kvazilevičari
tipa Sonje Liht i Žarka Koraća. Na sajtu Majkla Čosudovskog, poznatom

26
„globalresearch“, 2003. pojavio se tekst Karen Talbot „Džordž Soroš, prorok
’otvorenog društva’“, koji je potpisnik ovih redova svojevremeno (2003.) preveo i sad
ga donosi u celini, da se zna da je „car go“. Evo tog teksta:

„Džordž Soroš je poznat kao filantrop – emigrant iz Mađarske, zagovornik ljudskih

prava i „otvorenog društva“ i, sasvim slučajno, finansijski magnat – jedan od
najbogatijih ljudi sveta. Soroš je nedavno kritikovao Džordža V. Buša ustvrdivši u
članku objavljenom u londonskom „Fajnenšl Tajmsu „da je politika administracije u
Iraku „temeljno pogrešna i da se zasniva na pogrešnoj ideologiji da moć koju ima
SAD istoj daje za pravo da nameće svoju volju celom svetu. Mnogi od nas u
mirovnom pokretu rekli bi: „U pravu je!“ Možemo postati skloni da ga hvalimo i
verujemo da ova izjava potvrđuje da je Soroš zaista „dobrotvor“ – što je imidž koji
on, uzgred budi rečeno, pažljivo neguje, naročito kroz razne nevladine organizacije
(NVO). Činjenica je da mnoge neprofitne organizacije dobijaju novac od njegovih
fondacija zato da bi obezbedile takvu percepciju dotičnog.

Ali hajde da pogledamo izbliza šta motiviše Soroša. Najl Klark, u svom veoma
izazovnom tekstu u „Nju Stejtsmenu√ (2. jun 2003.), ističe da je Soroš zaradio
milione „na slomu monetarnih sistema na Istoku 1997.“, i da je prošle godine bio na
francuskom sudu zbog finansijskih mahinacija. U stvari, špekulacije u okvirima
monetarnih sistema su njegov „modus operandi“ i ako iste dolaze u sukob sa
njegovim stavovima protiv „tržišnog fundamentalizma“ a u korist „građanskog
društva“. Kakve to ima veze? Klark nas obaveštava da, kad je upitan za haos koji su
njegove špekulacije izazvale u ekonomiji Dalekog istoka, Soroš je odgovorio: „Kao
čoveka koji učestvuje na tržištu, ne moraju me se ticati posledice mojih akcija”. Ali
sve je to samo vrh ledenog brega. Kakve NVO je Soroš organizovao i finansira? Ko
su lideri ovih grupacija? Klark nas obaveštava da su u organizaciji „Hjuman Rajts
Voč“, na primer, Morton Abramovic, pomoćnik državnog sekretara SAD od 1985. do
1989. zadužen za obaveštajno-istraživačku delatnost, a sad član Saveta za inostrane
odnose; Voren Cimerman, bivši ambasador, „vreme čiji boravak u Jugoslaviji se
poklapa sa raspadom te zemlje“; i Pol Goubl, šef odseka za komunikacije „Radija
Slobodna Evropa / Radija Sloboda“, koji je osnovala CIA, a koji Soroš takođe
pomaže”. Prema Klarku, Sorošova Međunarodna krizna grupa ponosi se takvim
„nezavisnim“ lumenima kakvi su bivši savetnici za nacionalnu bezbednost Zbignjev
Bžežinski i Ričard Alen, kao i general Vesli Klark, donedavno glavnokomandujući
NATO-trupa u Evropi. Potpredsednik grupe je bivši kongresmen Stiven Solanž,
jednom opisan kao „ključni  izraelski lobista u oblastima zakonodavne taktike na
Kapitol Hilu“, i potpisnik, skupa sa takvim likovima kakvi su Pol Volfovic i Ričard
Perl, znamenitog pisma upućenog predsedniku Klintonu 1998. sa pozivom da se
stvori „sveobuhvatna politička i vojna strategija za obaranje Sadama i njegovog
režima“.

Toliko o Soroševom protivljenju Bušovoj politici u Iraku.

Ima još! Ko su Sorošovi poslovni partneri u Grupi Karlajl, jednom od najvećih

svetskih privatnih fondova koji stiče lavovski deo profita od vojnih ugovora? Tu su,
između ostalih, bivši državni sekretar Džejms Bejker, Frenk Karluči, bivši sekretar
odbrane, Džordž Buš Stariji, i sve donedavno izvesni „rođaci Osame Bin Ladena“.
Klark nam kaže da je u Grupu Karlajl Soroš uložio preko sto miliona dolara.

27
On takođe ističe da „Soroš ne mora biti, kako poneko sugeriše, potpuno plaćeni agent
CIA. Ali njegove korporacije i NVO su toliko upletene u ekspanzionizam SAD da ta
upletenost ne može biti stavljena pod sumnju.“ To nas dovodi do pitanja: zašto Soroš
kritikuje Buša? Odgovor je u tome da među elitom moćnika sa Vol Strita postoje
izvesne razlike u taktici, ali ne postoje razlike u konačnom cilju otvaranju puta ka
maksimalnom uvećanju profita njihovih korporacija širom sveta. Danas postoji
temeljno jedinstvo ciljeva u nametanju imperijalne dominacije SAD i, u perspektivi,
pokušaj da se reši sve ozbiljnija globalna ekonomska kriza putem kontrole nad naftom
koje ima sve manje, kao i nad ostalim izvorima energije. Kako to funkcioniše kad je
Soroš u pitanju? Kako kaže Klark, „Soroša ne ljute Bušovi ciljevi – širenje Pax
Americana i pravljenje sveta bezbednijim za kapitaliste kao što je on sam  nego sirov i
trapav način na koji ih Buš ostvaruje. Načinivši ciljeve SAD tako providnim, Bušov
gang je napravio ključni greh  razotkrio je kakva se igra igra. Godinama su Soroš i
njegove NVO radile na širenju granica „slobodnog sveta“ tako vešto da to skoro niko
nije primećivao. Sada je primitivac iz Teksasa, sa svojom preterano revnosnom
bandom neokonzervativaca, uspeo da sve to „digne u vazduh“. Sorošov metod je
upotreba miliona dolara, pojedinih NVO i „štapa i šargarepe“ Stejt Departmenta SAD
da bi se slomile strane vlade koje nisu „dobre za biznis“ i da bi se preotela imovina
„nesolventnih“ država, a da pri tom opljačkani budu zahvalni zbog njegove tobožnje
„dobronamernosti“ smatra Klark. Uzmimo, na primer, raspad Sovjetskog Saveza.
Klark ističe da je „Sorošova uloga bila ključna: od 1979, on je dostavljao 3 miliona
dolara godišnje disidentima, uključujući poljsku „Solidarnost“, „Po-velju 77″ u
Čehoslovačkoj i Andreja Saharova u SSSR-u. Osnovao je prvi Institut za otvoreno
društvo u Mađarskoj i ubacio milione dolara opozicionim pokretima i nezavisnim
medijima. Prividno zauzete izgradnjom „građanskog društva“, ove inicijative imale su
za cilj da oslabe postojeće političke strukture i prokrče put za moguću eksploataciju
Istočne Evrope od strane globalnog kapitala. Soroš sada ističe, sa sebi svojstvenom
neskromnošću, da je on odgovoran za „amerikanizaciju Istočne Evrope“.

U novije vreme, tu je slučaj Jugoslavije. Klark ističe: Jugosloveni su ostajali

tvrdoglavo otporni i stalno su na vlast vraća-li Miloševićevu Socijalističku partiju.
Soroš je bio spreman za izazov. Od 1991. njegov Institut za otvoreno društvo usmerio
je preko 100 miliona dolara u kofere antimiloševićevske opozicije, osnivajući
političke partije, izdavačke kuće i nezavisne“ medije poput Radija B92. Taj smeli
mali studentski radio kakvim ga je predstavila zapadna mitologija je u samoj
stvarnosti bio finansiran od strane jednog od najbogatijih ljudi sveta za račun
najmoćnije države na svetu. Kada je Slobo konačno „zglajznuo“ u toku državnog
udara koji je finansiran, planiran i izveden iz Vašingtona, ostalo je samo da bude
izručen Haškom tribunalu koji finansira Soroš skupa sa poznatim „zastupnicima
ljudskih prava“, Tajm Vorner korporacijom i Diznijem. Suočio se sa tužbom za
zločine protiv čovečnosti, ratne zločine i genocid, uglavnom zasnovane na
anegdotskim

Soroš nije „humanista“. On je jedan od ključnih igrača globalnog totalitarizma

svedočanstvima (pogodili ste čijim!) Hjuman Rajts Voča“. Klark je uočio daje, „posle
Miloševićevog pada, Srbija pod vlašću sorošovskih reformatora“, postala manje
slobodna nego što je bila. Nedavno vanredno stanje, sa hapšenjem preko 4000 ljudi,
od kojih su mnogi uhapšeni bez optužnice, donelo je pretnje zabranom političkih
partija, ukidanjem kritički nastrojenih novina“. Situacija je bila tako vapijuće

28
bespravna da su se oglasile organizacije poput komisije UN za ljudska prava i
britanska helsinška grupa.

„Soroš je napravio novac u svakoj zemlji kojoj je pomogao da se otvori“. Na primer,

na Kosovu je uložio 50 miliona dolara da bi se domogao rudnika Trepča, gde postoje
rezerve zlata, srebra, olova i drugih minerala za koje se procenjuje da su ukupne
vrednosti oko 5 milijardi dolara. Na taj način je primenio metod koji mu je doneo
velike efekte u Istočnoj Evropi u kojoj je zagovarao „šok terapiju“ i „ekonomske
reforme“ da bi se onda,sa svojim pajtašima, ustremio na plen, kupujući državna dobra
po smešno malim cenama. U Mađarskoj, Soroš je dobrotvor Slobodne partije
demokrata, koja je primenila klasičnu Sorošovu vrstu privatizacije i ekonomske
liberalizacije  koja vodi ka sve većem produbljivanju jaza između bogatih i
siromašnih“, veli Klark i zaključuje: „Sorošova strategija širenja Pah Americana
razlikuje se od Bušove, uglavnom po svojoj suptilnosti. Ali isto tako je ambiciozna i
ništa manje smrtonosna“. Naravno, u slučaju Jugoslavije „Sorošov pristup nije dobio
dovoljan, pa je ogromna moć armije SAD ubačena u igru“ Tako kaže
„globalresearch“. Dakle, iluzije su nestale.
Soroš nije nikakav „humanista“. On je jedan od igrača globalnog totalitarizma.
Njegovi plaćenici to znaju, ali pokušavaju da nas ubede u suprotno. Ovaj tekst je mali
doprinos svedočenju istine o lažljivcu i prevarantu maskiranom u dobrotvora.

Tekst objavljen u listu Pečat.

29