AKCELERATORI

Atom se sastoji iz protona, elektrona i neutrona, koje nazivamo elementarnim

esticama. Meutim to nije kraj prie ovo je bio tek poetak u razvoju jedne
savremene oblasti fizike, fizike elementarnih estica, iji je jedini cilj bio da opie
od ega je sagraen svet u kome ivimo. Krenula su nova istraivanja, traeni su
novi naini da se razbiju ove elementrane estice, a traile su se i nove. Da bi
nastavili sa seenjem atoma fiziari su morali da prave sve otrije i otrije
noeve, a taj no bili su sve moniji i moniji akceleratori.
Akceleratori su ureaji koji, pomou elektrinog i magnetnog polja, ubrzavaju
naelektrisane estice do velikih brzina, nekada ak i do brzina koje su neto
manje od brzine svetlosti. Ovi ureaji omoguuju ispitivanje atomskog jezgra,
strukture protona i neutrona, sila koje sve te estice dre na okupu i jo mnogo
toga. U akceleratorima se najee ubrzavaju elektroni, protoni i jezgra lakih
elemenata (deuteroni i alfa estice), ali postoje i akceleratori u kojima se
ubrzavaju i tei joni (ugljenik, kiseonik, berilijum, neon, pa ak i olovo).
Dobro je poznato da svako telo koje se kree ima energiju, tzv. kinetiku energiju
koja je proporcionalna kvadratu brzine. Prema tome kad akcelerator ubrzava neku
esticu on joj poveava energiju, i upravo ta energija je ono to je potrebno za
dalja istraivanja. Sutina eksperimenata u akceleratorima je da se estice
velikom brzinom sudare sa drugim esticama ili atomskim jezgrima. Prilikom tih
sudara sloene strukture se raspadaju na sve sitnije i delove. Osim toga to
sudari omoguavaju da vidimo sastavne delove neke sloene estice od
energije koja se oslobodi mogu nastati i neke druge estice koje nisu ulazile u
sastav onih koje su se sudarile.
Akcelerator estica sastoji se od trij glavna dijela:
1. od izvora elektriki nabijenih estica,
2. od vakuumske komore u kojoj se estice ubrzavaju i od
3. ureaja koji stvaraju elektrina polja potrebna za ubrzavanje.
Princip rada prvih akceleratora je vrlo jednostavan potrebna je jedino razlika
potencijala (npr. baterija) i estica koju treba ubrzati. U svakom elektrinom polju
naelektrisanje estice kreu se u smeru ka suprotnom naelektrisanju (npr.
elektroni, koji su negativni, kreu se od negativnom ka pozitivnom potencijalu) i
tokom tog kretanja oni ubrzavaju i poveavaju svoju energiju. Ako bi pozitivan pol
u ovom jednostavnom akceleratoru bio u obliku reetke veina elektrona bi,
ubrzana, prola kroz reetku i izletela iz ovog jednostavnog akceleratora. I ako
princip rada akceleratora deluje vrlo jednostavno, konstrukcija ovih ureaja je
vrlo sloen i skup proces. Takoe, i odravanje i upotreba akceleratora zahteva
velika ulaganja a za rad je potrebna ogromna koliina elektrine energije.
Hronoloki gledano prvi tip akceleratora je Kokroft-Valtonov (Cockroft-Walton)
akcelerator, te Van de Grafov akcelerator. Ova dva tipa akceleratora spadaju u

prve linearne akceleratore. Dananji linearni akceleratori se konstruiu tako da: U

pravoj vakumskoj cevi, koja moe da bude dugaka i nekoliko kilometara, nalaze
se cilindrine elektrode koje su povezane na polove naizmeninog izvora
visokofrekventnog napona. Na poetku cevi nalazi se izvor estica koje treba
ubrzati, dok je meta postavljena na drugi kraj cevi. Naelektrisane estice se kreu
od izvora ka meti. Dok se kreu izmeu elektroda na njih deluje elektrino polje i
ubrzava ih. Pretpostavimo da se u ovakvom akceleratoru ubrzava pozitivan jon.
Na poetku prva elektroda je negativna i privlai jon, koji poinje da ubrzava. Kad
jon uleti u upljinu elektrode ubrzanje prestaje i on nastavlja da se kree
ravnomerno, po inerciji. U trenutku kad estica izae iz prve elektrode menja se
polarizacija elektroda i prva elektroda postaje pozitivna a druga negativna. Sada
se proces ponavlja, jon ubrzava do druge elektrode, ulee u nju, kree se po
inerciji, i opet kad jon napusti drugu elektrodu polarizacija se ponovo menja.
Sada je prva elektroda opet naelektrisana negativno, druga pozitivno, trea
negativno itd. estica nastavlja da ubrzava ka etvrtoj elektrodi i proces se
ponavlja. Frekvencija napona se podeava tako da se ova promena polarizacije
tano poklopi sa izlaskom estice iz elektroda, a duina elektroda i razmak
izmeu susednih elektroda ravnomerno se poveava od prve elektrode pa na
dalje. Brzina (tj. energija) koju e estica imati na izlasku iz akceleratora najvie
zavisi od duine samog akceleratora to je akcelerator dui, energija je vea. U
ovom akceleratoru estice se mogu ubrzati i do relativistikih brzina pa se,
prilikom njihove konstrukcije, u obzir moraju uzeti i relativistiki efekti porasta
mase, kontrakcije duine i dilatacije vremena. Najpoznatiji linearni akcelerator je
SLAC, na univerzitetu Stenford Ovaj akcelerator je dugaak 3,2 km a u njemu se
postiu energije od 20 GeV.
Kruni akceleratori
Betatron je kruni akcelerator. Za ubrzanje elektrona ovaj akcelerator koristi
vrtlono elektrino polje, koje se indukuje promenjlivim magnetnim poljem. Za
razliku od ciklotrona gde su se estice kreu po spiralnoj putanji kod betatrona
elektroni opisuju krune putanje stalnog poluprenika. Konstrukcija betatrona je
kombinacija elektromagneta i vakumske cevi u obliku torusa. Ovaj torus (evrek)
nalazi se izmeu polova jakog elektromagneta. Promena jaine struje u
namotajima elektromagneta dovodi do promene magnetnog polja, a promenljivo
magnetno polje indukuje elektrino polje. Linije sila ovog polja imaju oblik
krunice, a pravac jaina polja je tangenta na putanju elektrona. Stalna orbita po
kojoj se kreu elektroni omoguava veliki broj rotacija elektrona, a pri svakoj
rotaciji elektron dobija sve veu energiju. Betatron moe da ubrza elektrone do
energija izmeu 1MeV i 50MeV. Najvei nedostatak betatrona su problemi koji
nastaju prilikom izvoenja ubrzanih elektrona iz akceleratora.