Dimitrije Tucovi

SRBIJA I ARBANIJA
JEDAN PRILOG KRITICI ZAVOJEVAKE POLITIKE
SRPSKE BUROAZIJE

Prvo izdanje
Izdanje Socijalistike knjiare, Beograd 1914.
Nova tamparija Save Radenkovia i brata
Drinska ulica 1
Drugo izdanje
sa predgovorom Milovana ilasa
Izdanje KULTURA
BEOGRAD - ZAGREB 1946.
Reprint
Radnika tampa
Trg Marksa i Engelsa 5/V
Beograd 1974.

Reprint
Mostart
Zemun, 2011.
mostart@eunet.rs

PREDGOVOR

Arbanskim pitanjem pozabavili smo se ovde neto potpunije vie iz praktinih

potreba nego iz teoriskoga interesa. Arbanska politika nae vlade zavrena je porazom
koji nas je stao velikih rtava. Jo vee rtve nas ekaju u budunosti. Zavojevakom
politikom srpske vlade prema arbanaskom narodu stvoreni su na zapadnoj granici
Srbije takvi odnosi da se u skoroj budunosti mir i redovno stanje teko mogu
oekivati. U isto vreme Arbanija je tom politikom gurnuta u naruja dve na zapadnom
Balkanu najzainteresovanije velike sile, a svako uvrivanje uticaja ma koje
kapitalistike drave na Balkanskom Poluostrvu predstavlja ozbiljnu opasnost po
Srbiju i normalan razvitak svih balkanskih naroda.
Ali da se tom praktinom cilju odgovori, morali smo se zabaviti prilikama u
Arbaniji. To je bilo u toliko potrebnije uiniti to je, prvo, naa tampa, u pogubnoj
utakmici da pomogne jednu ravo upuenu i ravo izvoenu politiku, mesecima i
godinama rasprostirala o arbanaskom narodu tendenciozna miljenja, i to je, drugo,
takvim miljenjima i sama vlada pokuala da opravda svoju zavojevaku politiku u
Arbaniji.
Vie obavetenja o prilikama i sukobima interesa na tom kraju Balkana treba da
poslui pravilnijem shvatanju prilika u Arbaniji i stvaranju boljih odnosa izmeu
srpskoga i arbanaskoga naroda. Naroito je vie obavetenja potrebno proletarijatu na
kome poglavito lei veliki zadatak da najodlunije ustane protiv zavojevake politike
buroazije i vlasnikih krugova i da na jednom aktuelnom praktinom pitanju pokae
koliko je zdrav i spasonosan rad balkanske socialne demokratije na prijateljstvu,
savezu i najpunijoj zajednici svih balkanskih naroda.
Ako bi ova knjiica posluila kao priloak tome istoriskom zadatku balkanskih
socijaldemokratskih partija, naa skromna oekivanja time bi bila opravdana.
1. januara 1914. Beograd.
D. T.

I. IZ IVOTA ARBANASA

I. Postojbina i rasprostiranje.

Postojbina Arbanasa je u glavnom jedan splet gorostasnih planina koje

odvajaju plodne kotline Stare Srbije i Makedonije od Jadranskoga Mora. Ona se
sputa na morsku obalu od Skadra na severu pa na jug do grkoga naselja; ali ovaj
relativno dugaak primorski pojas je ne samo uzak ve i podbaran i malarian.
Najpovoljnije uslove za ivot pruaju mestimino proirene plodne doline Drima,
Mae, Semene, kumbije i Devola. Ali oblast planinskih klanaca sa omanjim renim
lukama i ravninama je i danas prava postojbina arbanaskih plemena koja uporno
uvaju odnose i navike ivota davnanjega porekla.
Preko toga planinskoga zemljita prolazili su nekada vrlo vani putevi
kulturnoga sveta, meu kojima se naroito istiu na jugu Via Egnatia: Dra, Elbasan,
Struga, Ohrid, Bitolj i dalje za Solun i Carigrad i na severu Via di Zenta, Zetski Put,
koji se od Skadra probijao dolinom Drima ka Prizrenu i dalje vodio u unutranjost
Balkanskoga Poluostrva. Tragovi nekadanjega znaajnoga privrednoga i kulturnoga
kretanja koje je teklo tim putevima i njihovim ograncima sauvani su do danas u
velikim poruenim utvrenjima i jo ouvanim monumentalnim mostovima; njih je
puna Arbanija. Ali putevi su danas opusteli. Po malim zasutim stazama koje su
mestimino teko prolazne jedva im se trag nazire. A dalje od njih desno i levo caruje
tolika primitivnost ivota, kao da su se uticaji nekadanjega kulturnoga kretanja
zadravali na prvim grebenima karsta kroz koji su se ti putevi s mukom probijali. Zar
nam pre ciglih nekoliko godina jedan putnik po Severnoj Arbaniji ne veli u svojim
belekama kako je pucnjima iz revolvera objavio seir na daleko to je prvi put noga
Evropljaninova stupila na vrh Kunorin i to je prvi put Evropljanin gledao lurjanska
jezera? Kao da ujemo radostan glas ispitivaa Centralne Afrike!
Sudbina ovih oblasti nerazdvojno je skopana sa sudbinom Jadranskoga Mora.
Dokle je Jadransko More, kao to emo docnije videti, bilo jedan veliki kanal kroz
koji je tekao ceo ogromni saobraaj Zapada sa Istokom, jadranska obala je u
privrednom pogledu bila vrlo iva. Tragovi toga privredno-trgovinskoga ivota vide
se u arbanaskim primorskim gradovima kao i na ponekim starim rudokopima.
Skretanjem trgovinskoga saobraaja sa Sredozemnoga Mora na Atlanski Okean, o
emu opirnije govorimo u treoj glavi, pogoeno je celo Balkansko Poluostrvo, pa i
Arbanija. U toku vremena luke Jadranskoga Mora gube stari znaaj za svetski
saobraaj sa Carigradom i Istokom, usled toga i transverzalni putevi kroz Arbaniju, a
unutranji saobraaj na poluostrvu poinje usled mnogih politikih i privrednih
3

promena gravitirati sve vie Solunu na jug i Srednjoj Evropi na sever. Ovamo, ka
Solunu, okree se i trgovina svih varoi pored Drima, od Kore do Pei, u kojima jo
ivi stara trgovako-zanatliska generacija koja je nekada radila iskljuivo sa Draom,
Krojom i Skadrom.
Tako je prirodna otseenost arbanaske postojbine pojaana skoro apsolutnom
kulturno-saobraajnom iskljuenou, a Turska, inae kruta za sprovoenje i
obezbeenje saobraaja, samo se radovala to je ova plemena mogla skinuti s vrata,
ostavljajui ih samima sebi, pljaci i meusobnom istrebljivanju.
Plemena su se namnoavala, uprkos besnenju krvne osvete, a u planinama i
gudurama sa starim nainima rada hleba ne dostie. Iz te teskobe Arbanasi su traili
izlaza i, kao to uvek u istoriji narodnih seoba biva, oni su se kretali tamo gde priroda
prua vie sredstava za ivot, ka plodnim kotlinama Stare Srbije i Makedonije. Na
ovu stranu ih je uostalom vodio i nov pravac saobraaja, jer su danas varoi s ove
strane Drima, snabdevane espapima preko Skoplja, Bitolja i Soluna, postale pijacama
ak i onih arbanaskih plemena koja ive duboko u Arbaniji.
O tom prodiranju Arbanasa na istok u nas se mnogo pisalo, jer se jako ticalo
srpskoga naselja u severozapadnim oblastima Turske. To je i danas glavno sredstvo
kojim ovinistika tampa izaziva kod srpskoga naroda mrnju prema divljim
Arnautima, prikrivajui kao guja nokte divljatva koja je srpska vojska prema njima
poinila. Koliko je samo suza proliveno to je istorisko Kosovo preplavljeno
Arnautima! Oni su proli i dalje i opasali staru srpsku granicu, u velikom broju su
naeni u novoosloboenim okruzima i, naalost, iz njih najureni, da u toliko bude jai
arnautski pojas oko granice; sputali su se i u Makedoniju, jako proeli tetovsku
kotlinu i sili na Vardar; sa severozapada su opasali Skoplje.
Mi se ne moemo ovde uputati u pitanje: u koliko je proreenost srpskoga
elementa u ovim krajevima neposredan rezultat arnautske navale a u koliko je
posledica optega, utvrenoga kretanja srpskoga naroda s juga na sever? Naseljavanje
umadije je bez svake sumnje dolo raseljavanjem jugozapadnih krajeva. Istoriski je
utvreno da se srpski ivalj iz ovih krajeva povlaio u masama uz austriske trupe,
kada god su ove u 17. i 18. veku morale obustavljati svoja nadiranja na jug i povlaiti
se. Naposletku, odakle su Srbi po Staroj Vojvodini i ko ih je i zbog ega preveo?
Kada bi se o svemu tome i mnogo kojeemu drugom htelo voditi rauna, onda krvna
osveta koju danas vlasnika Srbija prema Arbanasima propoveda i vri ne bi bila ni
toliko opravdana koliko ona na koju se Balkanicus i D-r Vladan zgroavaju. Ako bi,
uostalom, stajalo da je srpski elemenat prosto na prosto potisnut arbanaskim, zar bi to
bio prvi sluaj u istoriji da navala nekih plemena vre organizacije ili drugih
preimustva potisne neki narod sa njegova ognjita? Zar slovenska plemena nisu
potisla starosedeoce ovih zemalja sredstvima o kojima istorik nema ni malo lepo
miljenje? I zar, naposletku, nisu Turci potiskivali i njih i druge pokorene narode, pa
ih uprkos toga zvanina Srbija smatra danas za najvee ljubimce svoje u novim
krajevima?
Arbanasi su se rasprostrli na istok na raun Slovena, to je istina. Ali ispitivanje
uzroka toga arbanaskoga prodiranja jo manje daje za pravo osvetnikom dranju
prema njima. Pre svega, na koji su nain Arbanasi osvojili ove krajeve: potiskivanjem
4

ili pretapanjem? Na kom su polju bili jai? Naravno da oni za pretapanje, za

asimilaciju tuega elementa nisu imali uslova, jer su kulturno stajali ispod svih
suseda, pa ak i Crnogoraca. Prof. Cviji je naao na Kosovu svega 140
poarbanaenih kua! Arbanasi su se dakle nastanjivali na mestima koja su drugi silom
ili milom naputali, sa kojih su starinci otili ili potisnuti. To naputanje je, nema
sumnje, vrlo velikim delom posledica nesnosnoga susedstva primitivnih, pljakakih,
neobuzdanih arnautskih plemena ili ak njihova gruba pritiska. Nesigurni sa
imovinom, neobezbeeni sa ivotom, spreeni u slobodi rada i raspolaganja
proizvodom svoga rada, starinci su se sa svojih ognjita morali uklanjati.
S druge strane, este migracije su odlika ivota u Turskoj uopte, a ne samo u
graninim oblastima prema Arbanasima. A uzrok tako lakom i estom seljakanju lei
u begovskom sistemu privrede. Kao god to je stoarsko zanimanje Arbanasa osnov
njihovoj lakoj pokretljivosti i nomadskim navikima, tako isto je feudalni sistem
svojine zemlje bio glavni razlog to su se starinci toliko reavali na seobu. Oni nisu
bili vezani za ognjita svojinom, najvrom vezom za koju se u drutvu zna. Prema
tome ispitivanje ovoga pitanja mora nas dovesti do uverenja: da je martinka divljih
Arnauta u svakom pogledu nedovoljan razlog za objanjenje procesa arbanaskoga
ovlaivanja i prodiranja na istok, ve da se taj proces vrio na osnovici ekonomskoga
sistema koji je bio do dananjega dana realna podloga celokupnoga ivota u Turskoj.
U koliko su drugi uzroci tome pripomagali, kao napr. oseaj nesigurnosti i
gruba sila, oni su leali u sistemu vladavine u Turskoj, u optoj anarhiji uprave i
nezatienosti raje. Turski reim je gledao kroz prste kada Arbanasi vre gruba nasilja
prema hrianima, kao to ih je opet nemilosrdno kosio ako svojim postupcima
povrede vlasnike interese reima. Nisu Arbanasi jedino pleme sa kojim je turski
reim postupao kako mu je kada bilo potrebno. Takvi su i Kurdi, susedi Jermena.
Prodiranjem na istok arbanaski elemenat se ne samo jako izmeao sa srpskim
naseljem, ve je gotovo potpuno ovladao u nekim oblastima, kao to su Metohija i
Pe, u kojima je do pre nekoliko vekova bilo politiko i crkveno sredite srpskoga
naroda pod Turcima. Najlepi spomenici srpske srednjevekovne kulture nalaze se
danas u sredini skoro iskljuivo arbanaskoga naroda. A ta meavina ivih ljudi i starih
spomenika, koja je pri ogranienju Arbanije prema Srbiji dala toliko posla
Londonskoj Konferenciji, postala je ukrtanjem dva pravca kulturnoga i narodnoga
kretanja: prvi, stariji, za vreme trgovinskih veza srednjevekovne srpske drave sa
Jadranskim Morem, izazivao je prodiranje srpskoga naroda ka primorju, i mrtvi
spomenici toga prodiranja nalaze se po celoj Severnoj Arbaniji; drugi, noviji, nastao
je kao posledica povlaenja srpskoga naroda severoistono, dublje u unutranjost i
blie severnoj granici. Stopu u stopu za tim povlaenjem nastupao je arbanaski
elemenat.
U prvom periodu pobeavala je politika i kulturna nadmonost srpskoga
naroda, u drugom periodu pobeivala je kulturna zaostalost i osamljenost arbanaskoga
naroda u kojoj je plemenska organizacija bila sauvala punu snagu. Turska ne samo
da nije nita uinila da Arbanase iz osamljenosti izvede i kulturnim merama pokua
uvesti u zajedniki ivot, ve je u sutini svoga sistema vladavine nosila sve uslove za
konzerviranje arbanaske primitivnosti kao to je koila razvitak u svakom drugom
5

pogledu. To je sada, kada nema vie turskoga reima, potrebno u toliko jae naglasiti
to su vlasniki krugovi balkanskih dravica, kao naslednici turske vlasti, ve poli
putem ne naunoga principa: da se sa promenom ustanova i uslova ivota menjaju i
ljudi, ve putem varvarskoga naela, kojim se ak ni Turska nije u tolikim razmerama
sluila: da su grobovi i veala vei uitelj od novih ustanova.
2. Plemenska organizacija i krvna osveta.
Prodiranje Arbanasa na istok je od velikoga istoriskoga znaaja. Ono je odluilo
sudbinu srpskoga naroda u celoj oblasti na junoj granici preanje Srbije. Ono je
stvorilo onaj poznati arnautski pojas koji je vrlo verovatno mogao biti jedan od uzroka
to naa narodna revolucija 1804. nije otila dalje, na jug, ali koji je u svakom sluaju
spreavao docnije uticanje ivota slobodne Srbije na potitene slovenske mase u
Turskoj.
Ali to arbanasko prodiranje na istok upuuje nas da posumnjamo u vrstinu
plemenske organizacije drutvenoga ivota kod njih. Naime, ono je posredan dokaz
da se plemenska organizacija kod Arbanasa iivljava i da ne dri vie svoje lanove
sigurno u ruci, jer ona nije vie u stanju da zadovolji njihove ivotne potrebe.
U Severnoj Arbaniji drutveni ivot Arbanasa vri se jo uvek u granicama
plemena kojih po frateru Mihaeviu ima dvadeset i sedam.1 Istina kretanjem i
iseljavanjem stanovnitva ovih brda plemena su esto puta teritorijalno rasturena, ali
krvno srodstvo se i posle toga osea. Krasnia ima napr. u prizrenskoj okolini, na
Kosovu, u Ostrozubu, u akovikoj nahiji, peskoj i beranskoj, u Malesijama i t.d.2
Ma da se Krasnii u svima tim krajevima dre svoga plemenskoga imena i srodstva,
ma da se svi ti rastureni delovi jednoga plemena smatraju kao jednoplemenici ili
arnautski kuerini, sasvim je prirodno to udaljavanje ovih ljudi sa njihove prvobitne
plemenske baze slabi njihovu plemensku privrenost, postepeno gasi plemenske
tradicije i stare navike ivota. Ako ti doseljenici dou u krajeve u kojima su jaki drugi
kulturni uticaji ili u kojima vlada dravni zakon, kao to je to vardarska dolina, kod
njih vrlo brzo plemensko srodstvo, plemenske navike ivota, krvna osveta i.t.d.
ustupaju mesta optem zakonu i novom nainu ivota. Kada stranac putuje kroz te
krajeve, teko e po nainu rada, obraenosti zemlje i voenju gazdinstva moi
primetiti da ima kakve razlike izmeu ovih arnautskih doseljenika i slovenskih
starinaca.
Kod plemena koja su ostala na svojem plemenskom ognjitu, bilo cela ili
glavnom masom, plemenska organizacija predstavlja jo uvek jednu ivu drutvenu
silu. Kod izvesnih plemena nai e se jo i danas plemenske stareine koji uz
pripomo nekoliko starijih i vienijih ljudi rukovode optim poslovima plemena. Jo
uvek postoji plemenska organizacija sudske vlasti, bilo u vidu plenije (starost), skupa
dvanaestorice koji se biraju od sluaja do sluaja za reenje krupnijih sporova, bilo u
vidu sudova dobrih ljudi ili naroitih izabranih sudija. Za izbor ovih plemenskih
1
2

Vid. Lovro Mihaevi. Po Albaniji. Dojmovi s puta Str. 21-24.

Vid. O Arnautima. Pismo od M. . Borba god. 1912. Br. 15.

funkcionera kao i za druge plemenske poslove slue narodni skupovi ije su odluke
apsolutno obavezne. Ali kao najkarakteristinija manifestacija plemenskoga ivota
kod Arbanasa postoji jo uvek krvna osveta, od koje je, kao to Engles lepo veli, naa
smrtna kazna samo civilizovana forma. Za svoju bezbednost pojedinac se oslanjao na
zatitu plemena, i to je mogao initi; ko njemu kakvo zlo uini, ini ga celom
plemenu. Iz toga, iz krvnih veza plemena ponikla je obaveza krvne osvete, koja je kod
Irokeza bila bezuslovno priznata. Ako lan tuega plemena ubije jednoplemenika,
celo pleme ubijenoga bilo je obvezano na krvnu osvetu. Najpre se pokua izmirenje;
pleme ubice dri vee i ini plemenu ubijenoga predloge za izmirenje, obino nudei
izjave saalenja i velike poklone. Ako se oni prime, stvar je time svrena. U obrnutom
sluaju povreeno pleme naimenuje jednoga ili vie osvetnika koji su obavezni da
ubicu gone i ubiju.3
Ma kako se mislilo o sadanjem autoritetu ovih plemenskih ustanova prema
lanovima plemena i o sadanjoj sveini starih plemenskih tradicija, nesumnjivo je da
se plemena jo i danas javljaju jedna prema drugima kao izvesna samostalna
politika tela. Mnogi prirodni i drutveni uzroci, karakter zemljita, naseljavanje,
oskudica u zemlji, seoba i.t.d. uticali su da se ove zajednice krvnoga srodstva
najrazlinije kombinuju sa regionalnim zajednicama koje vezuju mnogi vani lokalni
interesi, zajednicama ljudi razlinih plemena nastanjenih u jednoj oblasti, kao to su
to barjaci i krene. Ali preko svih tih veza i interesa jo uvek vai: to je iza okvira
plemena tue je. U tim plemenskim okvirima Arbanasi nalaze najsigurnije zatite, jer
se jo uvek celo pleme zalae za svakoga jednoplemenika.
Ali i ako plemena u Severnoj Arbaniji predstavljaju jedna prema drugima
zasebne drave koje uvaju svoje granice kao svetinju, i ako krvna osveta jo uvek
radi, ipak se mora priznati da je ekonomska podloga plemenskoga ivota i kod
Arbanasa odavna iezla. Pre svega zemlja vie nije zajednika plemenska svojina.
Izvrena je deoba zemlje, ali ta deoba jo nije otila do kraja. Kao zajednika svojina
su jo samo ume, i to ne uvek, ispae, vode i t.d.; sva ostala ziratna zemlja svojina je
zadruga koje su u Severnoj Arbaniji veoma razvijene. Kao tip jedne takve zadruge
izneo nam je Marko Miljanov4 nedijeljenu familiju Jaka Matina iz Miridita koja
ima okolo stotine eljadi, meu kojima je okolo esdeset vojnika pod orujem. Pet,
deset, petnaest i dvadeset odraslih ljudi u kui su vrlo esta, upravo redovna pojava
kod Arbanasa.

Vid. Friedrich Engels, Ursprung der Familie, des Privateigenthums und des Staats. S.78.
O krvnoj osveti kod Arbanasa Mihaevi veli: Krvna se osveta ne smije zaboraviti, ona se mora, htio ne htio,
osvetiti... Ubojica, da se bar za neko vrijeme ouva od krvne osvete, mora ostaviti svoju kuu i seliti u drugo selo.
Ali roaci ubijenoga imaju pravo ubiti ne samo ba ubojicu, nego i ma koga mukarca iz njegove kue i iz njegove
svojte, a i pored toga uvijek ostaje dunost ubiti ubojicu. Pa budui osveta osvetu izaziva, to se dogaa, da se
gomila krv na krv, te se ubijaju, da itave porodice ostaju bez muke glave i tako utrnu. Osveta traje do pet, deset,
dvadeset, pagde i vie od pedeset godina. Krvna osveta se izbegava plaanjem ili pratanjem. Sastanu se
predstavnici jedne i druge strane, dvanajest ili vie, u kui ubice na zbor na kome dogaaj raspravljaju. Ako se
sporazum postigne, uvode ubicu vezanih oiju i ruku, pa zovnu uvreenoga da mu oprosti i u znak toga odrei oi i
ruke. Drugi nain izmirenja je ovakav. Ubica ode u pratnji dva tri prijatelja kui uvreenoga i vezanih ruku pada
pred njim na kolena i moli za oprotaj. U znak pratanja uvreeni mu odrei ruke i vodi ga u kuu na ast. (Po
Albaniji,' str. 103-105,).
4
Vid. ivot i obiaji Arbanasa. Str. 47.

Bez obzira na veliinu ovih zadruga, sa deobom zemlje plemenska

organizacija je izgubila osnov unutranjeg jedinstva i harmonije. Pojedine porodice su
bile u mogunosti da na raun drugih zahvate vei i bolji deo plemenske zemlje. A
kako je to je za raspadanje plemenskih organizacija naroito vano novana
privreda svuda vie ili manje prodrla, jae i bogataje zadruge su mogle svoje
bogatstvo uveavati prikupljivanjem zemlje, pljakom, otmicom, trgovinom i svima
drugim sredstvima kojima novana privreda i proizvodnja espapa otvara irom vrata.
Kao to je prelaskom zemlje iz plemenske svojine u zadrunu i razvitkom
novane privrede razdruzgana istinska podloga unutranjega plemenskoga jedinstva,
tako je i oskudica u zemlji i stenjenost u severnoarbanskim krevima natovarila
plemenima na lea stalnu borbu oko zemlje i plemenskih atara. U cvetu svoga
razvitka plemenska organizacija pretpostavlja vrlo nerazvijenu proizvodnju i vrlo
retku naseljenost u prostranoj oblasti. Dokle pleme ima na raspoloenju dovoljno
nezauzete zemlje koja se sa namnoavanjem lanova prosto zauzima i uvlai u
obradu, dotle su svae i borbe oko zemlje izline, dotle oskudica u zemlji ne uvlai
pleme u stalne sukobe sa susednim plemenima, dotle i privatna zadruna svojina
zemlje nije po jedinstvo plemenske organizacije tako opasna. I u tom pogledu je
plemenska organizacija kod Arbanasa izgubila realnu podlogu.
Kako se to moe objasniti? Plemenska organizacija izgubila ekonomsku
podlogu, pa ipak se odrava. Kako je to mogue?
Takve pojave za istoriju ljudskoga drutva nisu nita neobino. Organizacija
ljudskoga drutva, oblici zajednikoga ivota upravo i idu za ekonomskim
promenama, kao posledica istih, nikako obrnuto. A kako e se i kojom brzinom vriti
proces prilagoavanja oblika drutvenoga ivota oblicima rada i proizvodnje, to sad
zavisi od mnogih drugih istoriskih faktora.
U tom pogledu za arbanaska plamena je veoma karakteristino: prvo, to je
sadanja njihova postojbina iskljuivo krevita, planinska, besplodna oblast Severne
Arbanije; drugo, to je ta oblast po prirodnoj otseenosti i saobraajnoj iskljuenosti
moda najizolovanija stopa zemlje u Evropi. Eto na toj stopi zemlje plemena su se
sauvala i namnoavanjem uzajamno stenjavala, oseajui teku oskudicu u zemlji u
toliko jae to su najbolji delovi zemljita u granicama plemena prigrabili pojedinci,
istaknuti prvaci, poneki beg i bogate zadruge. Meutim okolina ove krevite
postojbine i prema primorju i sa juga i od plodnih polja Makedonije i Stare Srbije na
istoku bila je zauzeta velikim iflucima ije granice su uvali svim svojim autoritetom
moni begovi i dravne vlasti. U granicama plemena dakle pojedinci nisu vie imali
obezbeenu egzistenciju kao nekada, a svaki njihov pokuaj da nau opstanka
irenjem plemenskoga atara dovodio ih je u otar sukob sa susednim plemenima i
dravnim vlastima. Jedini rezultat svakoga takvoga pokuaja bio je poveanje broja
svaa i neprijatelja.
U toj teskobi, kao u kakvoj krletci, nastao je nov ivot u plemenima i izmeu
njih. Pre svega apsolutno nepoverenje prema svakome. Svi putnici po Arbaniji
saoptavaju sa koliko surevnjivosti ovi gortaci bde nad integritetom svoga atara i sa
koliko nepoverenja i sumnje predusreu svakoga stranca, bojei se da nije doao da
uzme neto od njihovih brda! Borba oko granica i ispaa poela je da besni. Sa celim
8

susedstvom u krvnoj osveti. Zatvoreni sa svih strana, pljaka je bila jo jedini spas
ovih gortaka. I pljaka je postala njihovim glavnim izvorom ivota, a redovno
zanimanje zasede, ucene putnika i trgovaca, otmica stoke, praeni ubistvima i
ubistvima za ubistva, dobro organizovani pljakaki pohodi prema primorju ili u
plodne krajeve na istoku. Sve nas to potsea na ono stanje u kome su se nalazila grka
plemena u doba propadanja plemenske organizacije i za koje Engles veli: Stari rat
plemena protiv plemena ve izvrgnut u sistematsku hajduiju na suvu i na moru za
osvajanje stoke, roblja i blaga; ukratko bogatstvo se ceni i potuje kao najvee dobro,
a stara plemenska organizacija se zloupotrebljava za opravdanje nasilne otmice
bogatstava.
ime se sada plemenska organizacija odrava? Od kako je preovladala
privatna svojina zemlje sa proizvodnjom espapa, lanovi plemena su upueni da
gledaju svoje dobro samo u svom privatnom gazdinstvu, zajedniki plemenski interes
je suen, unutranje plemensko jedinstvo razoreno. Od toga trenutka plemena se
javljaju kao celine samo prema tuim plemenima i prema susedstvu sa kojim su u
stalnom neprijateljstvu i borbi. Plemenska organizacija se ne dri vie na unutranjem
plemenskom jedinstvu ve na stalnoj opasnosti spolja i neprekidnoj zategnutosti
odnosa i borbi na svima stranama, borbi koja je zaista borba na ivot i smrt.
Ali iza ove plemenske zajednice i sadanje krvne osvete kriju se sasvim drugi
uslovi ivota. Ako je u cvetu plemenskoga ivota plemenska zajednica pruala svima
lanovima obezbeen i jednak ivot, danas je svaki lan zajednice uivao onoliko
sigurnosti i ugodnosti u ivotu u koliko je bio vei sopstvenik. Ako je ranije borba sa
tuim plemenima bila u podjednakom interesu svih lanova, danas je ona poglavito u
interesu onih iji je opstanak u plemenu osiguran, koji imaju stada za ispae i zemlje
za obradu. Ako je ta borba ranije voena za zatitu i nepovrednost plemenskoga
zemljita, danas se poglavito vodi zbog nedostatka zemljita. Ako je krvna osveta
ranije bila sredstvo da se zatiti zajedniki plemenski interes, danas se ona javlja kao
posledica neprestanoga meusobnoga trenja koje istie iz stenjenosti i nemanja
uslova za ivot, kao posledica nemanja zajednikoga plemenskoga interesa, kao
posledica dva velika zla: anarhije i bede. Narodna pesma vali: Travu iju, pa se s
nama biju. Otuda je krvna osveta u mnogom prestala biti opta javna plemenska stvar
i uzela na sebe najopasniju anarhistiku formu borbe svakoga protiv svakoga. Ima
ljudi koji zbog dugovanja krvi probave vek na svojoj kuli, naikanoj pukarnicama,
kao to ima porodica u kojima se odrasla muka glava apsolutno ne dri.
Tom bednom stanju ovih gortaka Turska je uvala strau! Da bi plodne
krajeve primorja i istoka zatitila od njihove pljake, ona je na izlazima iz klanaca
postavljala vojnike posade, spreavala svaki prolaz i zatvarala im pristup na pazare.
Ukupna slika je sada ovakva: svaki pojedinac zarobljen u svojoj kuli krvnom osvetom,
svako pleme zarobljeno neprijateljstvom susednih plemena, a sva ukupno, cela
Severna Arbanija, jedna prostrana tamnica na ijim kapijama straare turski vojnici.

3. Ekonomske prilike.
Arbanasi su isto zemljoradniki narod sa stoarstvom kao daleko pretenijom
granom zanimanja. Sredstva za ivot oni dobijaju obradom zemlje a poglavito
gajenjem stoke.
Kako u pogledu proizvodnosti tako u pogledu savrenstva orua i naina rada
postoji velika razlika izmeu zarobljenih severoarbanskih plemena i plodnih krajeva
koje su Arbanasi kolonizirali ili onih na jugu, u primorju i oko reke Drima, Semene,
Devola, kumbije i Mae u njihovom donjem toku. Ta granica se upravo poklapa sa
granicom iflukoga sistema. ifluci su pritisli sve one krajeve koji imaju dovoljno
prirodnih uslova za rentabilan poljoprivredni rad; oni se prostiru do samih izlaza
severoarbanskih klisura i klanaca a preko tih granica su vrlo retki, i to ih ima obino
su svojina plemenskih dinasta, bogatih ljudi ili katolikih crkava i mitropolija.
Pod stegama plemenskih tradicija i pod nesnosnim teretom plemenskoga rata i
krvne osvete, poljoprivredni rad se poglavito drao starih obiknutih oblika i naina
koji stoje na stepenu najvee primitivnosti. Na putu kroz Arbaniju gledao sam vrlo
esto drvenu ralicu koja po samoj povrini prljka, a mogu se proi itavi krajevi a da
se ne vidi drugoga useva osim kukuruza. O znaaju promene useva ovde se izgleda
nita ne zna. Ako ih zapitamo zato se ne seju druga ita osem kukuruza i mogu li ona
da uspevaju, odgovaraju vam kako je tako taj svet nauio!
Glavno bogatstvo ovih ljudi bilo je nekada u stoci. Stoka je vrlo rave rase.
Koze su izgleda najrasprostranjenija domaa ivotinja ovih gortaka. A malo, upavo,
uto, divlje govee, koje smo viali u oporima po arbanskim brdima, kao da je prvi
potomak staroga izumrloga tura, rodonaelnika naega domaega goveeta! Ali sa
delenjem zemlje, prodiranjem novane privrede i optom nesigurnou stoke je
svakim danom sve manje. Stoka je postala glavni predmet trgovine; sa njom se
Arbanas javlja na trgu; prodajom stoke dolazi do novca koji mu je potreban za
kupovinu ita, za plaanje interesa i krvnine. A kako severoarbanski krevi ne mogu
da prue ni priblino dovoljnu koliinu ita za ishranu, novac je postao neminovno
potreban za samo odranje ivota, i ovi gorotaci su se poglavito stokom i pljakom
branili od umiranja od gladi.
Pored javne nesigurnosti i optega osiromaavanja glavni udar stoarstvu
zadalo je zatvaranje izlaza na primorje i u ravnije i toplije predele. Pritisnuvi sve
dobro zmljite begovski sistem je ostavio ovim gortacima da se od plemena do
plemena kolju oko svake gudure, svake planine, svakoga Kra, pa makar on ne vredeo
ni sto groa. On im je sve vie zatvarao izlaze i stoci. A kako se stono bogatstvo ovih
krajeva, bogatih u paama ali siromanih u livadama, zasnivalo na tome to se stoka
preko zime sjavi s planine u primorje i toplije predele, kao to to rade i Kucovlasi sa
Pindosa i po Makedoniji, to je politiko i privredno hapenje ovih plemena u njihovim
krevima i planinama upropastilo stoarstvo kao glavni izvor materijalnoga ivota.
Velika nasuna potreba za novcem, s jedne, i presuivanje izvora da se do
novaca doe, s druge strane, uinili su da se razvije besprimerno straan zelenaki
sistem. Po belekama mnogih putnika lihva se kree izmeu 40 i 60 od sto. Varoi su
postale centri te trgovine novcem; one su zaduile i velikim interesima porobile
10

okolinu tako da ovi ubogi avoli stalno snose svoje plodove rada u varoi, a iz njih se
vraaju praznih aka.
Kakva se beda u tim gnezdima slobode zacarila naslikao je vrlo ivo njihov
najbolji poznavalac Marko Miljanov. O ivotu Kua, crnogorska plemena koje je u
najtenjem srodstvu sa arbanaskim plemenima i apsolutno na istom stupnju kulture i u
istim prilikama, Marko Miljanov pie:
to su imali svoje zemlje i kua po Nahiji i po Zeti, sve Turci prisvojie. Pazare im
zatvorie. Svako oko Kua zarati njima, jednako ko klanja ili se krsti. Tako i oni nikoga oko
sebe nijesu teeli: bili su, plenjivali, grabili, palili svakoga a nji' svako. Svaka ih je oskudica
stjenjavala.
Tako kad im najvea muka od gladi doe u zimu, kad nema nikakve zelene trave da se
njome pomognu, brojili su koanje kupusa u zgrade (gradine) da vide mogu li njime doekat
proljee, pa koji ne moe s kupusom, on kopa korijenje od raznije trava (gomulice, kauna,
visibabe) ili skida koru kunovu i t. d. Od kila, od kozalca i kunovije kora najvie su pravili
ljeb. Bukova kora nije valjala, no su ispod nje strugali i jeli mazgu5.

Sasvim je razumljivo to ostali svet gladni Kui nisu ostavljali da na miru

uiva svoja dobra. Kui su prosto zavisili od pljake i zato su mrzeli mir i redovno
stanje u kojima taj izvor ivota presane. Miljanov veli o tom:
Pritijenjeni mukama od gladi, Kui su eljeli boja, pa i kad ne bi ko nji' zadijeva, oni bi
zaevicu traili, teke da pljakaju... No koliko su go oni zli bili svakome, toliko je i njima
svatko i tako su i' stijesnili, da su im i planinu neprijatelji pritisli, da nie nisu imali od svoje
planine, no su ljetovali u ijevno i Labednicu, e su ljudi zaboravili svoju muku, gledajui
kako se ivotinja mui od gladi i ei (str. 109).

Toj bedi ovih plemena odgovara uasna nerazvijenost njihovih kulturnih

potreba, uopte nizak nivo ivota. ivei meu Arbanasima, Marko Miljanov je bio
iznenaen ne toliko bedom u kojoj taj narod ivi koliko lakoom sa kojom on tu bedu
podnosi. I kako ponositi vojvoda, moda poslednji predstavnik srednjevekovnih ritera,
nije mogao da prozre da se beda ivota ne ocrtava na dui i dranju ovih ljudi samo
zbog nerazvijenosti njihovih potreba, on je ushien tom pojavom nazvao takvo
dranje junakom siromatinom. Srete li neko bedno obane, neto izmeu
eljadeta i avola, pria Miljanov, mora se diviti kako se on sam sebe dopada da se
s carem ne bi promijenio, ni mu se s puta uklonio da ga srete.6
I drava koja poe da od ovih svojih sunja kupi hara nije mogla ni oekivati
drugi odgovor nego to ga je redovno dobijala. ene su govorile svojim muevima:
Ginite, ne podaraite se, ili dajte puke nama enama, puste vi ostale! A kada su
Mladoturci naumili da sredstvima bez izbora saviju vrat ovih gortaka u jaram
poreskih i vojnih nameta, onda je u okolini akovice za vreme arnautskoga pokreta
1908. pevana u narodu pesma:

5
6

Vid. Vojvoda Marko Miljanov: Pleme Kui u narodnoj prii i pjesmi. Str. 105 i 106.
Vid. Voj. Marko Miljanov: ivot i obiaji Arbanasa. Str. 15.

11

Budite milostivi, nevolja je velja,

Ublaite arbanaki nesreni udes!
Najbogatiji ima samo komadi zemlje,
etiri ovce, etiri koze dri najbogatiji.
Iz stene se malo hrane dobija,
Sedam kua slui jedno ivine.
Po vejavici i snegu nosi bez odmora
Go i nag ovek svoj tovar;
Puku uza se, samo soli s hlebom,
Uvek mu preti smrtna opasnost!
(tajnmec).
U ostalim krajevima Arbanije ekonomske prilike, kao to smo ve istakli,
znatno su drukije. U tim krajevima Arbanasi ne uivaju u umskoj slobodi i ne nose
ponosito puku kao gortak iz severne Arbanije, ali i ne trpe permanentnu glad. Kao
ifije na begovskim dobrima oni imaju redovan posao, a dodirom sa susednim
slovenskim stanovnitvom nauili su se pealbarstvu. Vrlo veliki broj Arbanasa radi
grube poslove, obino nosake i testerake, po varoima balkanskih drava, a iz nekih
krajeva, kao to je to okolina Prizrena, u masama poinju odlaziti u Ameriku. Sve je
to uinilo da se izmeu Arbanasa u tim krajevima i njihovih slovenskih i drugih
suseda esto puta ne primeava nikakva razlika ni u pogledu naina obrade zemlje
kao ni u pogledu kulturnosti ivota.
Ali u ekonomskom pogledu ti se krajevi razlikuju od Severne Arbanije
poglavito po begovskom sistemu. Taj prvorodni greh Turske, ini mi se, najstranije
je pogodio ba Arbaniju. Na putu kroz Srednju Arbaniju vidite, na jednoj strani, kue
pripete uz samu stenu kao lastina gnezda i ljude gde ive u kru i vrleti u kojoj e se
koza otisnuti, na drugoj strani, u plodnoj dolini Semene, Devola i kubije itave
ravnice pritiskao trnjak kroz koji je tee proi nego kroz neprijateljski streljaki stroj i
u kome divlja svinja i zverinje caruje. Naselja vrlo retka. Retko posejana sela su
obino oliena u desetak petnajest bednih ifiskih kua koje su prava suprotnost
ponositim kamenim kulama severnih krajeva. Kada sam u selu iragi, izmeu Devola
i kumbije, uao da razgledam gde taj svet ivi, naao sam se u pravim slepominim
rupama: zidovi od trnja a planina nad selom; nikakva prozora; usred dana sam morao
zapaliti sveu da vidim gde sam; o kakvom nametaju i redu ne moe biti ni rei.
Prema ovim rupama ifiske kue Makedonije, u kojima se inae ogleda sva teina i
nesnosnost begovskoga sistema, predstavljaju prave palate. A izgledu kua potpuno
odgovara i izgled ljudi koji u njima stanuju. Po svojoj fizikoj onakaenosti i tupom
blesavom izrazu lica oni su prava suprotnost prema severnim gortacima ponosita
stasa i otrih crta. U celoj Makedoniji nisam nigde dobio tako stranu sliku do koga
stepena begovski sistem moe da upropasti svoje roblje.
Po svemu izgleda da su ovi krajevi eldorado begovske eksploatacije. Vie
feudala ima na desetine sela, a najvei feudalni sopstvenik na svetu, Abdul Hamid,
imao je ba u svom kraju preko stotine svojih sela. Granice svojih feudalnih poseda
oni su razmicali kako su hteli, jer nisu nailazili ni na kakav otpor, a potrebnu radnu
12

snagu dobijali su iz planina sa kojih su gortaci beali od krvne osvete ili gladni. to
bez ikakvih melioracija moe da se obrauje, oni su dali u obradu, a po prostranim
ravnicama pod trnjem pasu im stada, i ako bi se uz male, vrlo male napore mogle
pretvoriti u prave itnice. Verna slika pustonoga dejstva begovskoga feudalizma.
4. Karakter naroda i duhovni ivot.
Arbanasi su bez sumnje jedini narod u Evropi kod koga jo ivi plemenska
organizacija, taj posle porodice prvi oblik ljudske zajednice uopte. Ko stvari istoriski
posmatra, dovoljno je samo to pa da za njega ne bude vie nikakve sumnje: da ovde
imamo posla sa narodom koji od svih naroda na Balkanu stoji na najniem stupnju
razvitka i koga od ostaloga kulturnoga sveta razdvajaju itavi vekovi najbrega
napretka i velikih drutvenih preobraaja.
Ali primitivan ivot i nizak stupanj razvitka nije merilo sposobnosti za
kulturan ivot i razvitak uopte, kao to se to u politikoj knjievnosti imperijalistike
buroazije rado uzima. Jer, ako su neki narodi, blagodarei povoljnim istoriskim
prilikama, inili bre napretke od drugih, ako idu na elu ljudske civilizacije dokle
drugi ostaju u primitivnom stanju, to ne daje pravo braniocima zavojevake
kapitalistike politike da te zaostale, slabe, bezotporne narode smatraju za slabiju,
nesposobniju, niu, inferiornu rasu, da im odriu svaku kulturnu sposobnost i da ih
oglauju za veitoga maloletnika kome je potrebno njihovo kulturno tutorstvo. Ta
izobliena reakcionarna odbrana kapitalistike zavojevake politike gubi iz vida da su
kroz oblik plemenske drutvene zajednice i primitivna stanja proli svi kulturni
narodi. Ali to naroito ne bi smeli gubiti iz vida predstavnici zavojevake buroazije
balkanskih naroda koji jo nisu skinuli sa sebe vrlo vidne tragove nedavne plemenske
organizacije. Da crnogorska plemena nisu mnogo odmakla arnautskim, to je video i
lepo izneo najbolji poznavalac jednih i drugih, Marko Miljanov, savetujui svakom
Srbinu: neka zna da nije muka s Arbanasima, ka to se tebe ini, da sa ti daleko od
njega, i on od tebe.
Pa ipak Balkanicus i Dr. Vladan napisali su po jednu itavu knjigu sa oitom
eljom da smode ovaj bedni arbanaski narod i da dokau njegovu nesposobnost za
kulturan i nacionalan ivot.7 Pojava tih dela zasluuje veu panju nego sama dela. U
kapitalistikim dravama ta knjievnost je stara koliko i zavojevaka kapitalistika
politika. Kada su interesi kapitalistikih klasa nalagali da evropske drave otponu
politiku kolonijalnoga zarobljavanja, knjievnu pijacu je otpoela da plavi knjievnost
la spisi Balkanicus-a i Dra Vladana. U Austro-Ugarskoj je ta knjievnost narasla
posle okupacije Bosne i Hercegovine i ispunjena je onom istom argumentacijom koju
su u nas poeli unositi Balkanicus i Dr. Vladan. Ta argumentacija je istina drsko
pljuvanje u lice zakonu razvitka u iju je mo buroaska nauka bezuslovno verovala i
na kome je zasnovala svu svoju borbu sa plemstvom i crkvom, ali zar zavojevaka
kolonijalna politika kapitalistike buroazije nije isto tako bezobzirno bacanje pod
7

Balkanicus: Arbanski problem i Srbija i Austro-Ugarska. Str. 111. Dr. Vladan orevi: Arnauti i Velike Sile.
Str. 188.

13

noge svih nacionalnih ideala o nezavisnosti, osloboenju i ujedinjenju? Pojava tih

spisa ini eru u naoj knjievnosti kao to pohod srpske vojske na Arbaniju ini eru u
politici Srbije.
Sa lica srpskoga naroda buroazija poinje svlaiti veo jedne potitene nacije
koja se jedino uzda u mo nacionalnoga razvijanja. Gledite Balkanicus-a i Dr.
Vladana odgovara preivelom i davno oborenom kastinskom duhu u kome je
plemstvo i svetenstvo nekada branilo svoje privilegije, dokazujui da je ono pozvano
da upravlja sudbinom naroda zato to je od njega duhovno razvijenije. U borbi protih
privilegija buroazija je nekada znala na to odgovoriti: da su plemstvo i svetenstvo
duhovno razvijeniji ne zato to su prirodno obdareniji ili bogom izabrani, ve zato to
su imali bolje prilike za umni rad, i da te prilike treba pruiti i ostalom narodu pa da
se duhovno razvije. Danas ona, buroazija, odrie proletarijatu jednaka politika
prava na osnovu istih davno odbaenih teorija koje je nekada plemstvo primenjivalo
prema njoj i protiv kojih je ona dala svoje najjae ljude.
Kada je buroazija takva prema svojoj brai, svojim sunarodnicima radnike
klase i proletarizovanih narodnih masa, ta se drugo od njenih predstavnika moe
oekivati kada govore o Arbanasima? U cilju da dokau da taj narod kao rasa nema
smisla za kulturan i samostalan ivot, oni sve ono to u primitivnosti toga naroda
postoji predstavljaju ne kao izraz istoriskoga stupnja na kome se on nalazi i kroz koji
su svi drugi narodi proli, ve kao izraz njegove rasinske nepodobnosti za kulturan
razvitak uopte. Najpovrniji istoriski pogled na razvitak oveanstva pokazuje da je
krvna osveta jedan oblik javne kazne, da je kao takva vladala kod svih naroda na
stupnju plemenskoga ivota i ak se odravala prilino dugo posle toga, pa ipak se
ona upotrebljava protiv Arbanasa kao dokaz neke uroene krvolonosti tih plemena.
Kad to protiv njih istie Dr. Vladan, nazivajui ih repatim ljudima, zar neki Arbanas
ne bi imao prava da ga potseti kako je do skora Dalmatinka uvala krvavo rublje
svoga mua i pokazujui ga sinu na krilu zaklinjala ga na krvnu osvetu?
U istoj nameri Balkanicus prelistava sve mogue konverzacione leksikone, da
bi naao to runiju ocenu karaktera Arbanasa. Razni pisci i putnici predstavljaju nam
Arbanasa as kao oveka koji gine za svoju re as kao oveka koji ubija drugoga iz
puke koju od njega uzme da razgleda. Iz ivota aljana, jednoga netaknutoga
gortakoga plemena, Miljanov nam saoptava ova dva karakteristina sluaja.
Jednoga aljanina, povedena na gubilite, vezir zaustavi u trenutku kada je iskeeni
Ciganin sa zamahnutim jataganom stajao iza njega, i zapita ga: Kazuj junaki, jesi li
ti bio kad na ovaku muku? Arbanas ree: Dva put su mi prijatelji doli u kuu, kad
nijesam ljeba im da i' dam, no su mi bez veere konaili; to je oboje bilo tee za
mene od dananjega, jer e ovo dananje proj, a ono nee nikad8. Jednom drugom
prilikom skadarski vezir je traio od svoga sluge, opet aljanina, da mu izda svoje
zemljake. Kako drukije nije uspeo, stavi ga na muke i dovede mu majku ne bi li se
saalila i sina savetovala da uini veziru po volji. Majka e rei: Koljo! Koljo! uva'
pamet i ast! Ne ali dvije uice krvi to e ti vezir prosut'!9 Na drugoj strani poznati
8
9

Vid. Marko Miljanov: ivot i obiaji Arbanasa, Str. 10.

Isto delo. Str. 32,

14

austriski konzul Prohaska crta Arbanase na osnovu linih doivljaja u Qumi kao
najverolomniji narod.
Naavi se pred tako protivurenim miljenjima Balkanicus-u nije bilo teko
da se odlui, jer se upravo bio unapred odluio. Birajui izmeu Marka Miljanova i
Prohaske, on je izabrao Prohasku. On nije uoio da su ta protivurena miljenja o
karakteru Arbanasa ba dokaz da se njihov drutveni ivot nalazi u prelaznoj fazi:
plemena gube svoj stari moni uticaj a novi odnosi jo nisu isformirani. Ovo
marksistiko posmatranje stvari Balkanicus-u nije nepoznato; na osnovu njega on je
ponekad hteo i nama da oita poneku lekciju. Ali to gledite nije nikako zgodno za
opravdanje reakcionarne politike buroazije, a u ovom sluaju specijalno izdalo bi
tajnu o relativnoj istoriskoj vrednosti karakternih osobina ovih plemena i zavisnosti
tih osobina od stupnja drutvenoga ivota.
Kreui se u uskom krugu plemena, Arbanasi su iz te uske sredine dobili one
karakterne osobine koje se kod njih najvie istiu: besa, pobratimstvo, gostoprimstvo,
ponositost, astoljublje. Neto slino tome naao je i Morgan kod amerikih plemena
Indijanaca, istiui da kod njih svako priznaje nesalomljivi oseaj nezavisnosti i
lino dostojanstvo u dranju. Kao i kod Indijanaca i kod Arbanasa su karakterne
osobine edo prostote odnosa plemenskoga ivota. Od svih ispitivaa znamo da ovi
ljudi ive zadovoljno sa minimumom materijalne i duhovne kulture, a poto su merila
o ivotu isto tako skromna kao to je uska cela njihova sredina, to svako bedno
obane moe biti opevano kao heroj, dika i ponos plemena i uzdignuto narodnim
predanjem na najvii stepen asti i slave. U koliko je drutvena sredina nerazvijenija,
u toliko se jae vidi svaka linost, ona stoji iznad celine, prati se svaki njen pokret,
vidi se svako njeno delo i pamti se ako je ko dobra gosta dobro doekao, prijatelja
osvetio ili pevajui saekao da mu turski jatagan skine glavu s ramena. A kao to ga
narodno predanje die u nebesa za sve ono to mu se svidi, tako ga isto strogo i
neumitno obara ako ne postupi po uobiajenom oekivanju. Pod tom stegom dri se
zajednica. Ali kao to su iz plemenske zajednice ponikle, te karakterne osobine se sa
plemenskom zajednicom i gube. Sa prodiranjem novane privrede, razvitkom
proizvodnje espapa i grabei oko zemlje pleme gubi stari silni uticaj na delanje i
miljenje svakoga pojedinca, i mesto prostih moralnih vrlina poinju zauzimati novi
moralni pojmovi. Fridrih Engels lepo veli: Mo ovih prvobitnih zajednica morala je
biti sruena ona je sruena. Ali ona je sruena uticajima koji nam se unapred
pokazuju kao degradacija, kao pad u greh sa proste moralne visine staroga
rodovskoga drutva. Novo, civilizovano, klasno drutvo osveeno je najniim
instinktima: prostom pohlepnou, udnjom za uivanjem, prljavom sujetom,
samoivom otmicom opte svojine; neklasno drutvo je potkopano i oboreno najgorim
sredstvima: kraom, nasiljem, prevarom, izdajom.10 Do koga je gde stepena stara
drutvena organizacija potisnuta novom, do toga je stepena izvren taj pad u greh,
do toga su stepena iezle proste vrline plemenskoga morala. A kako je taj razvitak u
10

Vid. Fr. Engels: Ursprung der Familie. Str. 92.

Marko Miljanov navodi za crnogorsko pleme Kua ovaj karakteristian sluaj. Kada je jednom prilikom skadarski
vezir poslao pare za potkupljenje Kua, neko upita nekoga Ola Pranova: Oe li, striko Ole, izdat' Drekalovie? Ne, tako mi due. Ada oe li da ti dadem pulju (para)? Ou tako mi due

15

raznim krajevima Arbanije doao do razlinih taaka, otuda su i miljenja putnika i

poznavalaca o karakternim osobinama Arbanasa vrlo razlina. Ta razlika je dakle
posledica promena koje trpi moral sa raspadanjem plemenske organizacije. Mogu,
prema tome, imati pravo i oni koji su videli jedno, kao i oni koji su videli drugo;
mogu imati pravo i Marko Miljanov i Prohaska. Ali nemaju prava ni oni koji na
osnovu tih zapaanja crtaju Arbanase kao osobito simpatinu rasu, kao ni oni koji joj
na osnovu toga spore pravo da bude u zajednici kulturnoga sveta.
Kako moralni pojmovi i line vrline tako i ceo duhovni ivot Arbanasa nosi
otisak plemenske organizacije i uskih granica upe. Balkanicus je obratio panju i na
narodnu poeziju. Svaka narodna poezija se kree u granicama narodnoga iskustva, a
narodno iskustvo Arbanasa, kao i svih drugih plemena, ogranieno je uskim
vidokrugom plemenskoga ivota; kroz nju govore oseanja, elje i tenje ljudi iji se
duhovni ivot ne moe da uzdigne iznad sredine u kojoj se oni kreu. Za potvrdu toga
mi nemamo nikakve zbirke arbanaskih narodnih pesama, ali imamo zbirku pesama
plemena Kui koje potvruju jo neto vie, naime da drukiji karakter nema ni
poezija crnogorskih plemena. Sakupili se, naprimer, Kui u jednoj mehani i, kao svi
junaci, piju vino i ine dogovor za svoje veliko delo! Jedan e rei:
Zna, Ivane, nije davno bilo,
Kad nam na Kom Klimenti udrie,
Posjekoe Radonia Grba,
I bijele ovce plijenie,
Nijesmo i' pukom osvetili...

Ivan se reava na osvetu, nalazi dva sestria, dva Memedevia, pa im veli;

A Boga vi, dva mlada sestria,
Jeste li mi, eco, uodili
Klimenake ovce i pastire,
Kako emo njima udariti.
Na to sestrii odgovaraju:
Bijele smo uodili ovce,
Bi se moglo njima udariti,
No je strano u Cijevnu poi,
A kamo li izagnati ovce.
Neka niko ne misli da je to sadraj samo jedne pesme; ne, kroz celu tu zbirku
najradije se peva o podvizima pri otmici ovaca! A to samo pokazuje da su ta plemena
preivela vekove u meusobnoj borbi oko svake planine, svake gudure, svakoga
brava. Da li e Balkanicus na osnovu toga odrei i crnogorskim plemenima
sposobnost da ive u samostalnoj dravi? Nasuprot tome naa narodna poezija nema
16

niega zajednikoga sa tim duhovnim proizvodima doivotnih ovara, jer je ona

proizvod naroda iji ivot nije bio ogranien plemenskom iskljuenou ni ispunjen
pljakakom borbom za opstanak, a zatim to je ona ponikla na irokoj istoriskoj
podlozi koju daje uspomena na nekadanji moan dravni ivot.
Svaka umotvorina Arbanasa imala je da se bori sa uskim plemenskim i
lokalnim granicama. Preko tih granica njoj je bilo teko prenositi se, jer izmeu
pojedinih plemena i upa nije bilo kulturne uzajamnosti. Ali i tu Balkanicus vodi stvar
ad absurdum kada tvrdi da Arbanasi nemaju pojma o njihovoj najvidnijoj istoriskoj
linosti, Skender-begu, da su ga zaboravili i da o njemu nemaju nijednu pesmu. Ja za
tim pesmama nisam naroito tragao, pa sam ipak za nekoliko dana bavljenja u
Elbasanu saznao za jednu karakteristinu pesmu o Skender-begu, koja se ovako
poinje:
Od kuda ide, ti junak-kapetane?
Sa vojne, sa planina Balkana.
Da li ga zna, ti junak-kapetane,
Arbanaskoga kralja Skender-bega, velikog imena?
Ja ga bolje znam, s njim sam ratovao.
On je dobar junak, za Arbaniju je umro;
Neprijatelje je jeo, sa nogu ih skidao,
Tek kada je u grob legao, bili su ga slobodni.
Revnost Balkanicus-ova u potcenjivanju arbanaskoga naroda kao rase ide
dotle da istorisku ulogu Skender-bega pripisuje njegovu poreklu od Srpkinje
Vojislave! A do kakvih kurioznih protivurenosti dovode te davno preivele teorije,
neka pokae ovaj primer. Jedan od najvaljanijih priznatih predstavnika srpske
istoriske nauke, g. Jovan Tomi, iznosi u svojoj knjizi o Arbanasima: da je od
arnautskoga plemena Klimenta jedan deo doseljen u na Rudnik i dao nekoliko vrlo
vienih linosti u narodnoj revoluciji 1804. Mi ne znamo na koga g. Tomi misli, ali
se mnoga ispitivanja slau da je vo te revolucije, rodonaelnik dinastije
Karaorevia, Kara-ore Petrovi, arbanaskoga porekla!

17

II. AUTONOMIJA ARBANIJE

1. Pojava pokreta za autonomiju.

Turska vladavina na Balkanskom Poluostrvu izala je iz vojnike pobede, a docnije se
odravala poglavito na feudalnom gospodarstvu. Blagodarei tome celokupno
dravno ureenje Turskoga Carstva nosilo je preteno vojniko-feudalni karakter.
Unato svima reformnim pokretima i pokuajima Turska je taj karakter sauvala do
dananjega dana. Na svoje vojniko zavojevako poreklo ona potsea i svoju feudalnu
unutranjicu ona pokazuje i nainom uprave, i administrativnom podelom, i vojnom
organizacijom, i poreskim sistemom, i ureenjem kole, i nadlenostima crkve i skoro
svima ostalim javnim ustanovama i funkcijama.
Kao spoljanji vidan izraz takvoga reda stvari vidimo u Turskoj krajem XVIII
i poetkom XIX veka itav niz autonomnih oblasti i privilegije koje, posmatrane sa
jednoga viega istoriskoga gledita, nisu bile nita drugo no posledice feudalnoga
dravnoga ureenja. Kao to se u feudalnom privrednom sistemu iflici reaju jedan
do drugoga, granie jedan sa drugim, ali jedan prema drugom i svaki prema
privrednom organizmu ine potpuno zasebne oblasti, neku vrstu drave u dravi, tako
isto u feudalnom dravnom ureenju drava nije organska celina ve prost agregat
pojedinih oblasti. Sa turskom dravom ove oblasti su bile vezane prosto mehanikim
vezama vojniko-upravne prirode koje su se oliavale u jednom pai na elu cele
oblasti, nekom garnizonu ili panduru u varoi, spahiji i kadiji. Oduzmite ma koju od
ovih funkcija, zamislite da je ma iz kakvoga razloga bilo nemogue uvesti je, dobijate
ve neku vrstu autonomne oblasti koja ivi svojim samostalnim unutranjim ivotom i
pamti da pripada Turskoj samo po izvesnoj sumi poreza koji otsekom plaa i po
odreenoj vojnikoj obavezi.
Krajem XVIII veka takvih autonomnih oblasti bilo je puno Balkansko
Poluostrvo.11 Ali po autonomnim privilegijama najvanija je planinska oblast od Crne
Gore, preko Severne i Srednje Arbanije, Pindosa, Olimpa do Svete Gore. U ovom
siromanom i teko pristupanom planinskom pojasu, koji odvaja Adriju od plodnih
kotlina Stare Srbije i Makedonije, mnoga mesta i mnoga plemena uivala su kroz
itave vekove vrlo prostrana autonomna prava. Ni u vreme svoje najvee moi Turska
nije uspevala da ih podvrgne svojoj neposrednoj upravi, ve se zadovoljavala prostim
priznanjem njene vlasti i obavezama u danku ili vojnicima ili u jednom i drugom.
Autonomne privilegije arbanaskih i crnogorskih plemena u gorama Severne
Arbanije bile su svele vezu izmeu ovih plemena i drave gotovo iskljuivo na
obaveze vojnikoga pomaganja. Ne samo to su plemena bila sauvala punu
11

Vid. Stojan Novakovi: Tursko Carstvo pred srpski ustanak 1780-1804. Srpska Knj. Zadruga, knj. 94.

18

samostalnost plemenskoga ivota sa plemenskim sudom i plemenskim uobiajenim

pravom, ve su kao vrlo vidljive znake nezavisnosti prema dravi i plemenske
autonomije uivala pravo: da mesto turskih vlasti plemenom upravljaju plemenske
stareine i da ne plaaju nikom nita. Tenja ovih plemena da sama sobom upravljaju
i da nikom nita ne plaaju mora biti svakom jasna i prirodna; ali to su u toj svojoj
tenji prolazila moe se, izgleda, objasniti jedino uasnom nesrazmerom izmeu
rtava koje je dranje ovih plemena u pokornosti iziskivalo i dobiti koja se od toga
mogla oekivati.
Takve odnose prema turskoj dravi sauvala su arbanaska plemena sve do 19.
veka, pa i za prvih nekoliko desetina godina toga veka. Jo i danas se u Arbaniji uva
uspomena na to doba nezavisnosti Arbanije, doba kada je svako pleme ivelo
slobodno pod svojim plemenskim stareinom, kada nije podnosilo nikakva haraa i
kada je jedina obaveza prema dravi bila u vojnoj slubi, i to opet sa odreenim
brojem vojnika i pod barjakom svoga plemena.
Ali ovaj pogled na ranije odnose arbanaskih plemena prema Turskoj za nas je
vrlo vaan za objanjenje docnijih pokreta za autonomijom. Jer kao to nikakav
pokret ne nie izvan svoje istorije, tako su se i arbanaski pokreti i tenje za
autonomijom naslanjali na ove istoriske autonomne odnose, od njih pozajmljivali
svoje zahteve, njih smatrali za svoj ideal. Bar to je prilikom svih pokreta za
autonomijom lebdelo pred oima severoarbanskih plemena i narodne mase.
I kada je Turska, traei naina da stalno opadanje carstva sprei, poe
sprovoditi puniju centralizaciju u dravnoj upravi, ona nije vie ostavljala ni
arbanaska plemena da po svojim starim privilegijama ive u svojim gorama kao neka
drava u dravi. Na mesto njihovih plemenskih stareina ona je poela postavljati
svoje inovnike, na mesto plemenskih sudova stvoje sudije, traei od njih i porez i
rekrute. Sukob je bio neizbean i ovi gortaci borili su se na ivot i smrt da sauvaju
svoju plemensku autonomiju.
Pokret za autonomijom uzleteo je do najvie take organizovanjem Arbanaske
Lige koja je osnovana 1878. U trenutku kada se delegat Turske na Berlinskom
Kongresu, Mehmed Ali-paa, alio na povlastice i izuzetna prava arbanaskih plemena,
u Prizrenu su predstavnici iz cele Arbanije drali opti zbor, izabrali centralni odbor i
na javnom zboru 5. juna traili: 4) da Liga svim silama poradi da se Arnautima vrati
samostalnost koja im je pre sto i vie godina oduzeta, to jest, da im se vie ne alju
inovnici iz Carigrada i da ih ne postavlja vie Sultan i Porta, ve da ih oni sami
izmeu sebe biraju i 5.) da sultan ne trai vie od njih rekruta i poreze.12 Kao to se
vidi, zahtevi Arbanaske Lige poklapaju se sa autonomnim plemenskim privilegijama
iz ranijega doba.
Nije teko uoiti da je borba protiv plaanja poreza bila poglavito u interesu
imunih zadruga, begova i plemenskih stareina i dinasta. Isto tako je i plemenska
autonomija imala naroitoga znaaja samo za one elemente ija je egzistencija u
plemenu bila obezbeena. Ali u toj borbi ti elementi uivaju najpuniju potporu
plemenske parije, osirotele i ogladnele mase koja je inila glavnu snagu svih
12

Vidi Dr. Jov. Hadi-Vasiljevi: Arbanaska Liga. Str. 42.

19

arbanaskih pokreta. Ta masa je traila plemensku autonomiju, prvo, to je bila pod

uticajem patrijarhalne odanosti prema uticajnom elementu u plemenu, drugo, to je
ona u uticaju sa strane i ruenju njene plemenske organizacije gledala uzrok svoj bedi
i teskobi ivota koja je sa prodiranjem novane privrede zavladala.
Ali jo na prvom sastanku Lige, u Prizrenu 1878, izmeu predstavnika sa
Severa i predstavnika sa Juga pojavila se osnovna razlika u shvatanju autonomije
Arbanije. Dokle su predstavnici primitivnih severoarbanskih plemena bili zadovoljni
ako im se povrate preanje plemenske privilegije, predstavnici sa Juga su traili
potpuno samostalnu Arbaniju, ne priznajui sultansku vlast ni u kojoj formi. Ta se
razlika javlja skoro na svima docnijim sastancima Lige, pri emu su, kao to emo
videti, socijalno razvijenija Srednja i Juna Arbanija bile jemstvo da se pokret za
autonomiju Arbanije ne sahrani pod reakcionarnim tenjama primitivnih plemena sa
Severa.
Pobeda tenja naprednijega Juga dola je neoekivano brzo. Posle dve godine,
1880, na trodnevnom dogovoru u Skadru predstavnika Arbanasa, i muhamedanaca i
katolika, primljeni su ovi zahtevi:
Mi molimo milostivog Sultana: 1. da nam dade unutranju autonomiju, koja bi obuhvatala
sve arbanaske zemlje; 2. da Visoka Porta potvrdi kneza koga izberemo s naslednim pravima;
3. da odredi koliinu danka koju smo gotovi plaati svake godine gospodaru; 4. da odredi broj
pomone vojske koju emo rado dati Sultanu u sluaju kad Turska zarati sa inostranim
dravama; 5. da u zamenu za to ukloni sve otomanske trupe iz gradova i utvrenih fortica iz
nae domovine; 6. da se odnoaji nai prema Porti odravaju posredovanjem arbanakog
predstavnika u Carigradu; 7. da se svi otomanski inovnici koji nisu od nae narodnosti
zamene inovnicima domorodcima, koje e knez postaviti13

S kongresa se otilo pravo na posao i u toku jednoga do dva meseca cela

Severna Arbanija sa Glavnim mestima Skadrom, Prizrenom, akovicom, Pei i
Pritinom bila je oiena od turske vlasti i vojnikih garnizona. Arbanija je imala
jedan opti revolucionaran prevrat.
Zahtevi skadarskoga dogovora su karakteristini jo i po tome to odgovaraju
potpuno onim zahtevima koji su pre jednoga veka isticani u toku istoriskoga
postajanja nezavisnih kneevina Vlake i Moldavije, Srbije i drugih balkanskih
dravica. ta vie oni su radikalniji od zahteva srpskoga narodnoga pokreta za
autonomijom 1793. i 1804, a u svima glavnim takama poklapaju se sa srpskim
zahtevima, istaknutim na skuptini u Kragujevcu 1. januara kritine 1813. godine.14
Kada ovo predoavamo srpskim piscima i politiarima koji o Arbanasima vole da
stvaraju iluziju potrebnu za opravdanje zvanine politike, mi ne gubimo iz vida ni
veliku razliku izmeu jednoga i drugoga narodnoga pokreta. Na narodni pokret za
osloboenje od turske vladavine imao je revolucionaran karakter, je su nosilac
pokreta bile iroke seoske mase srpskoga naroda koje su stajale u najotrijoj klasnoj
suprotnosti sa turskim spahijama kao politikim i ekonomskim gospodarima u isto
13
14

Vidi.Dr. Jovan Hadi-Vasiljevi: isto delo, Str 101

Stojan Novakovi: Vaskrs drave srpske Str. 203.

20

vreme. Meutim kao nosioci arbanaskoga pokreta za autonomijom javljaju se gornji

slojevi, istaknuti pojedinci i duhovno razvijeniji sunarodnici iz Italije, Carigrada i sa
Juga. Ekonomska suprotnost izmeu begova i njihovih robova nije ni ovde, kao ni u
Bosni, mogla dati snage nacionalnom pokretu zbog toga to su ti begovi obino
pomuslimanjeni Arbanasi.
Ma da se u doba postanka Arbanaske Lige raunalo na zajedniku akciju
Arbanasa sa hrianima, dogaaji su je jo u poetku onemoguili. Jedan italijanskoarbanaski odbor, obrazovan u Milanu 1876, obeava pozvati hrabru brau u
Makedoniji, Epiru i Albaniji da prue ruku Jugoslovenima protiv svoga optega
ugnjetaa. A dotle upravlja bratski pozdrav i pohvalu velikodunom slovenskom
narodu. Ali naskoro zatim Arbanasi su se nali izmeu ekia i nakovnja, izmeu
Turske protiv ijeg jarma su se borili i balkanskih dravica koje su im nosile nov
jaram. Srbija zlostavlja i progoni arbanasko naselje iz etiri zadobivena okruga, Crna
Gora nadire sa severa u srce severoarbanskih plemena a Grka trai izvesne oblasti na
Jugu. Postala u stvari radi otpora protiv turske vlasti, Arbanaska Liga se morala
odmah od osnivanja boriti na dva fronta: i protiv suseda koji su arbanaska plemena
vreali, i protiv turske vlasti koja ih je stenjavala. Borba za odbranu od suseda
najvie je pridonela naglom irenju Lige, ali ona je otvorila vrata carigradskim
gospodarima da je zloupotrebe za svoje sporove sa hrianskim dravicama. A kada je
svoje sporove sa balkanskim dravicama uz posredovanje Evrope raspravila, Porta je
Ligu na krvavi muki nain uguila, ali izmeu Arbanasa i hriana u Turskoj nastaje
doba nacionalne mrnje i neprijateljstva.
2. Sever i Jug : Gege i Toske.
U politikim razlikama izmeu predstavnika Severa i Juga, izmeu Gega i Toska,
ogleda se razlika u privrednoj i socijalnoj razvijenosti Severne i June Arbanije; a
razlika u nainu shvatanja sredstava i ciljeva autonomnoga pokreta samo je izraz
razlike koja u pogledu miljenja i tenja postoji izmeu predstavnika plemena i
predstavnika klase.
Nacija nije samo prirodna ve i kulturna zajednica, kao to je prosto i jasno
rekao Oto Bauer.15 Da se razlina plemena koja su recimo jednoga istoga porekla,
priblie jedan drugom, duhovno i politiki srode, kao to to vidimo kod jednoga
naroda, potrebno je da ta plemena ive pod uzajamnim dejstvom zajednikog
kulturnog ivota. to god je kod nekih plemena taj zajedniki ivot nerazvijeniji, to
je plemenska otuenost vea i iskljuivost jaa, u toliko se manje osea uticaj onih
tendencija koje ta plemena treba da sliju u jednu nacionalnu celinu. ta vie ako svako
pleme i svaka pokrajina ive svojim zasebnim ivotom, bez dodira i uzajamnosti, tada
ne samo to se izmeu njih ne vri poznato izjednaavanje i pribliavanje, ve biva
obrnuto: svako se pleme na svojoj uskoj osnovici jo vie specijalizira i udaljava od
ostalih plemena.

15

Vid. Otto Bauer: Die Nationalittenfrage und die Sozialdemokratie. S. 20.

21

Prouavajui makedonsko slovensko naselje prof. Cviji je zapazio od kotline

do kotline, od oblasti do oblasti, vrlo vidne tragove specijaliziranja, udaljavanja u
toku razvitka. Koliko je pak taj zakon specijaliziranja bio jak kod arbanaskih plemena
koja su ivela skoro izvan svake kulturne zajednice? Silan uticaj toga zakona osea se
na svakom koraku. Samo je jedna strana plemenska otuenost mogla stvoriti toliko
nareja koliko ima plemena, a Toske sa Juga i Gege sa Severa teko se meu sobom
mogu ikako razumeti. Razdrobljenost ivota na plemenske i pokrajinske rejone bila je
osnov za stvaranje dananje religiozne razdeljenosti arbanaskoga stanovnitva. Toj
religioznoj razdeljenosti odgovara politika pocepanost, upravo od plemena do
plemena i od pokrajine do pokrajine delali su i delaju najrazliniji strani politiki
uticaji. Prema tome, razlike u jeziku, u religiji, u politikim tenjama i uticajima i t.d.
jesu ogledalo plemenske otuenosti i nemanja uzajamnosti i saobraaja u ivotu
Arbanasa.
Ali daje li to za pravo onima koji na osnovu toga stanja stvari odriu
Arbanasima svaku sposobnost da u budunosti dadu drukije rezultate?
Pre svega je potrebno raistiti sa jednom naunom lai koja nam se od
pohoda srpske vojske u Arbaniju na hiljadu naina namee, ma da je u nauci odavna
otila u staru gvouriju. Elemente koji ine naciju nacijom i faktori koji odreuju
uslove zajednikoga dravnoga ivota nijedan ozbiljan ovek ne iznalazi danas
merenjem lobanja i prouavanjem rasa, ve ih odreuju istorija i sociologija. Treba
zagledati u ivot toga naroda i ralaniti njegove socijalne odnose i ustanove! Tada
emo videti sa kakvim preprekama formiranje autonomne Arbanije ima da rauna, ali
emo videti tako isto da ivot ne prestaje na granicama Arbanije, da istorija nije ni o
Arbanasima rekla svoju poslednju re.
Mi smo ve istakli kako predstavnici primitivnih severoarbanskih plemena
imaju sasvim drugojaije pojmove o autonomnom pokretu od trgovaca i begova sa
Juga. I dokle protivnici Arbanasa smatraju da je to samo jedan dokaz vie o slabosti
celoga pokreta, mi u toj razlici, naprotiv, gledamo kako misao o autonomiji sazreva,
kako se odluuju pogledi kojima pripada budunost od reakcionarnih, primitivnih
forama prolosti, kako se poinje izlaziti iz uskih okvira plemenskih potreba i
shvatanja. aljaninu, Gau ili Krasniu sa Severa izgleda pitanje njegove plemenske
autonomije jedino i najkrupnije pitanje, jer se jo uvek ceo njegov ivot obavlja u
granicama plemena, dokle to reenje nije nikakvo reenje za bega ili itarskoga ili
stoarskoga trgovca ili njihov na strani kolovani podmladak sa Juga. Dokle
predstavnici primitivnih plemena sa Severa oseaju da je svaki od njih sam sebi
dovoljan i gledaju u pokretu samo sredstvo za sprovoenje plemenske autonomije i za
uvrenje svoga gospodarstva, dotle su se begovi sa Juga ve poeli oseati kao
klasa, gledajui u pokretu sredstvo da svoju klasnu vladavinu vide jednoga dana
rasprostranjenu na celu Arbaniju. Severoarbanska plemena shvataju autonomni pokret
kao tenju za obnavljanje starih plemenskih autonomnih privilegija; oni su vatreni
privrenici preivelih privilegija kao to su i plemenske organizacije uopte preivele
svoje; a kako su te tenje nesaglasne sa modernim drutvenim razvitkom i nemogue
u modernoj dravi, one su reakcionarne i osuene na propast.

22

Ali izmeu Severa i Juga ne postoji razlika samo u shvatanju autonomije ve i

u dranju i delanju za autonomiju. Dokle su planinci sa Severa pokretni, uvek gotovi
na ustanak, buntari, dotle su Toske s Juga neka vrsta teoretiara arbanaskoga
autonomnoga pokreta. Planinci sa Severa, Gege, nalaze se tako rei stalno pod
orujem, u mo oruja jedino se uzdaju i veruju da zadobijanje prava na noenje
oruja znai to i zadobijanje svih ostalih prava. Junjaci, meutim, izali su iz toga
stanja kada je pleme to i svet a puka najvei amanet. Njihovi imuniji redovi,
naroito trgovci i begovi, odbijaju rekrute Porti, ali bi eleli svoju vojsku, odbijaju
inovnike iz Carigrada, ali bi hteli svoje inovnike; odbijajui tursku vlast oni ne ele
povratak u staro stanje plemenske izolovanosti i anarhije ve organizaciju autonomne
Arbanije, u kojoj bi turska vlast bila zamenjena njihovom klasnom. Juna i Srednja
Arbanija su dakle pravi nosilac modernoga pokreta za autonomiju Arbanije. Iz tih
junih krajeva, kao iz Vandeje arbanaskoga nacionalizma, potekli su i prvi zahtevi za
arbanasku azbuku i za kolu. Dok plemenske voe na Severu jo uvek cene svoju mo
po broju naoruanih momaka, dotle Toske na Jugu otvaraju kole, izdaju listove i
tampaju knjige na arbanaskom jeziku.
Posle uguenja Lige 1881. Porta je bila mnogo stroija prema Arbanasima iz
junih krajeva nego iz severnih i oterala je iz njih u progonstvo u Malu Aziju preko
1000 i nekoliko stotina porodica. Jo tada su carigradski gospodari uviali da im sa
Juga preti vea opasnost, i sa razlogom.16 Jer dok su severoarbanska plemena bila u
stalnom sporu sa Portom, diui esto puta itave bune za promenu jednoga
inovnika, dotle se u Junoj i Srednjoj Arbaniji tiho vrio proces nacionalnoga
pribiranja. Po obavetenjima koje sam dobio u Elbasanu pred balkanske dogaaje
izlalazilo je u tim krajevima nekoliko arbanaskih listova, meu kojima su Tomori
(po planini Tomoru) u Elbasanu, Bakim (Jedinstvo) u Bitolju, Kora u Kori,
im (Buenje) u Janjini i t.d. Bilo je otvoreno oko stotine arbanaskih kola, meu
kojima je bila i uiteljska kola u Elbasanu sa 200 aka. Knjige su na arbanaskom
jeziku sa latinskom azbukom.
I u Arbaniji, kao i u Makedoniji, religija ima toliko moan uticaj da se i
partiska grupisanja vre na religioznoj osnovi. Izrazito religiozne partije su
muhamedanska, ortodoksna i katolika, od kojih prva ima za devizu: ko je
muhamedanac neka je u Turskoj, druga izraava uticaj Grka a trea Austrije i Italije.
Ali najbolje izglede ima nacionalna partija koja je istakla kao cilj pripremanje
arbanaskoga naroda za nacionalnu revoluciju. Traei pristalice meu Arbanasima
svih vera ona se uporno bori protiv religiozne iskljuivosti koja je jo uvek tolika da
selo jedne vere prema selu druge vere nije pokazivalo za vreme okupatorskoga reima
srpske vojske skoro nikakva sauea u sudbini, ta vie da vode meu sobom itave
verske ratove.
U toj borbi poniklo je vie pesama, u kojima su karakteristine ove strofe:

16

Vidi Dr. Jov. Hadi-Vasiljevi: Arbanska Liga Strana 125.

23

Dole tamnica, dole glupost,

to ih upotrebljavaju nai neprijatelji:
Jedni u crkvi, drugi u damiji
Mi smo braa, ne mogu nas deliti.
Ili:
Vi Albanci, vas dele na dvadeset sekta,
Hoe da vas zavade.
Jedan veli imam veru, drugi din,
Jedan veli Turin sam, drugi Latin ,
Neki se zovu Slovenima, drugi Grcima,
Meutim ste svi braa, bre sirotinjo

Sve nas to potsea na doba koje je Evropa preivela u XV, XVI i XVII veku i
fina Bauerova crtanja istonjakah revolucija pala su nam na um u trenutku kada
smo se u Elbasanu o ovom pokretu raspitivali. Traei dodira sa predstavnicima toga
pokreta sreli smo se sa otresitijim begovima, bogatim trgovcima i predstavnicima
turskog inovnitva arbanaskoga porekla, koje je pod Abdul Hamidom teralo karijeru
ak do poloaja paa a sada predstavlja neku vrstu arbanaske aristokratije kojoj su
Mladoturci dali dovoljno vremena da se zanima narodnim stvarima! Ona je
odravala vezu sa svojim mnogobrojnim kolegama u Carigradu i na strani, jednim
svetom koji je as u ljubavi sultanskoj as u njegovoj tamnici i iji je najpriznatiji
predstavnik predsednik privremene vlade Ismail Kemal. kolovani podmladak ovih
redova pije vino i kritikuje Muhamedovo uenje, bori se protiv nesnosnih religioznih
stega osnivanjem novih sekta a protiv politike beznaajnosti propovedanjem
autonomne Arbanije. Otuda je najrasprostranjenija i najvra verska organizacija u
Arbaniji, takozvano bektatvo, u isto vreme najodluniji nosilac arbanaskoga
nacionalizma.
Prema ovom pokretu na Jugu Mladoturci su u poetku bili tolerantni. Ali u
koliko je ceo pokret sve vie dobijao nacionalan karakter, u toliko su se i Mladoturci
prema njemu pokazivali sve otvorenijim i nepomirljivijim neprijateljima. U to doba
padaju i one krvave vojne ekspedicije na Severnu Arbaniju, kojima je bio cilj da se
severoarbanska plemena konano saviju u jaram turske dravne vlasti, ekspedicije
koje su izazvale itav niz arbanaskih ustanaka.
Istoriski znaaj ovih ustanaka i krvavih borbi na Severu za pitanje koje ovde
pretresamo bio je u tome to je vaspostavljena veza izmeu Severa i Juga, Gega i
Toska. Junjaci su poeli uviati dragocenu vrednost materijalne, fizike snage koju
U Arbaniji jo uvek Arbanasi muhamedanca ne zovu drugim imenom nego Turin, kao to katolike zovu
Latinima. Tako najee i oni sami sebe zovu.
Oto Bauer: Istonjake revolucije: Borba, polumeseni spis socijalne demokratije. God. III. knj. 5. str. 23.

24

severna plemena predstavljaju, starajui se da ih uvuku u slubu zajednikom pokretu

ija bi glava bila na Jugu. Onaj koji je krenuo mase i progurao preko Stare Srbije i
uao u Skoplje bila su i sada plemena sa Severa, ali ovoga puta ona su bila u vezi sa
predstavnicima pokreta na Jugu, koji su ve poeli frakcionisanost u turskom
parlamentu iskoriavati za svoje politike zahteve. Sporazum izmeu jednih i drugih
olakavali su sada krajevi istono od severoarbanskih kreva, iji su se stanovnici
iselili sa prvobitne plemenske baze i iupali iz plemenskih okvira koji i sada okivaju
njihovu brau to su ostala na plemenskom ognjitu, a dodirom sa slovenskim
susedima ti su stanovnici postali ve sposobniji da arbanaski pokret shvate sa irega
nacionalnoga gledita.
Takvo je bilo stanje pokreta u Arbaniji kada su vojske balkanskih dravica
prele granice Turske.
3. Izgledi u budunosti.
Samostalan pokret Arbanasa je balkanskim dogaajima preseen i Arbanija,
blagodarei u prvom redu zavojevakim apetitima balkanskih dravica, postala je
balkanskom predstraom dveju velikih evropskih sila, Austro-Ugarske i Italije. Dalja
sudbina Arbanije postala je posle Londonske Konferencije stvar Evrope. Ali ma kako
odluka Londonske Konferencije bila izvedena, ustanova autonomne Arbanije imae
za arbanaski narod znaaj jedne politike revolucije, pod ijim uticajem e stari
odnosi i navike ivota pretrpeti vratolomno brze promene.
Toj novoj tobonjoj dravi mi neemo da proriemo sudbinu. Ona e
nesumnjivo imati da se nosi sa veim tekoama nego to su bile duge i teke
poroajne muke od kojih jo uvek pati. Ona e imati da se nosi i sa prolou i sa
budunou. Prva joj je ostavila u naslee: na Severu plemensku primitivnost i
iskljuivost, na Jugu feudalni sistem krajnje nepodnoljivosti, a i na Severu i na Jugu
neprosveenost narodnih masa, versku pocepanost i zatucanost, politiku
razdrobljenost, odsustvo svakoga saobraaja meu plemenima i pokrajinama, nemanje
nikakva optega centra koji bi davao ivotu odreen pravac. Ovim nezgodama koje su
dezorganizovale ivot u Arbaniji pridruie se u budunosti ne manje
dezorganizatorski uticaji stranih prijatelja, o kojima iskustvo ostalih balkanskih
dravica nije malo.
U borbi sa tim unutranjim i spoljanjim nezgodama narodne mase treba da
budu onaj nepresuni izvor novih sila i sredstava. A narodne mase ba i jesu te koje se
ne vide iza patrijarhalnoga autoriteta plemenskih voa i ispod bezdune eksploatacije
feudalnih gospodara. U dosadanjim dogaajima i pokretima one su uestvovale kao
obina orua autoritativnih plemenskih dinasta ili begovske kaste. Oni nisu lanovi
toga pokreta kao to jo nisu ni lanovi jedne arbanaske nacije. Oni su samo lanovi
plemena ili robovi feudalnih gospodara. Nacija koju danas vidimo kod Arbanasa da se
stvara, da postaje, to je nacija jedne kaste, a nacionalna svest odgovara socijalnom
poloaju begova i njihovoga kolovanog podmlatka.
Da bi pitanje Arbanije prestalo biti iskljuivo stvar jedne kaste i pojedinaca i
postalo brigom iroke narodne mase, Arbanija bi trebala da dobije svoju naciju, svoje
25

graane. Ona bi ih mogla dobiti sama onim putem kojim su ih dobijali svi narodi u
doba svoga nacionalnoga postajanja, naime: uzdizanjem narodnih masa do kulturne
zajednice, do uea u javnom ivotu, do meusobnoga saobraaja. Pored uvlaenja
plemena u zajedniki narodni ivot, to trai pre svega unitenje feudalnoga sistema
svojine i osloboenje seljaka.
Ali to i jeste ba ono to dananji arbanaski patrioti ne misle da uine. Sa
narodnom masom oni ne raunaju. O njoj begovska kasta i njen bezbrini podmladak
govori kao o mranoj masi bez svesti i razumevanja. U Elbasanu mi je jedan
inteligentan bej na postavljeno pitanje odluno odgovorio: kako ustav i
parlamentarizam nisu za Arbaniju ve neto nalik na bojarski sistem u Rumuniji!
Istiui Rumuniju za ugled i u pitanju za koji mu je izvesno trebao drugi primer,
elbasanski bej i pristalica nacionalnoga pokreta je oigledno pokazao da on o
politikom reimu ne moe da govori a da ne misli na begovski sistem!
Nosilac naprednih pogleda na politika i privredna pitanja mogao bi biti samo
graanski elemenat, a on je u arbanaskoj primitivnosti jo uvek vrlo slabo razvijen. U
arbanaskim varoima stanovnitvo je puka sirotinja sa vie ili manje begova, trgovaca
i sitnih zanatlija. Begovi su jo uvek glavni predstavnici bogatstva i ugleda. Oni
provode vreme vrlo frivolno, po modusima svih mesta u koja je evropska kultura ula
sa svojim prtljagom napred. A varo u kojoj kula age i bega visoko stri iznad
skromnih krovia zanatlija i trgovaca, ne moe da bude nosilac nacionalne kulture i
politikoga napretka, kao to su to bile varoi dananjih kulturnih drava. Tek sa
jaim poletom moderne privrede arbanaske varoi e postati pravi nosioci napretka.
To su samo nekoliko napomena o drutvenim prilikama kod Arbanasa. Nama
uostalom i nije cilj da ih izlaemo, ve da, ukazujui na njih, pokaemo da Arbanija, i
ovako zaostala i primitivna kakva je, ne stoji ni izvan sveta ni izvan istorije i da
pokreti i borbe u njoj nisu ni pobuna divljaka protiv civilizacije, kao to
predstavljaju jedni, ni plod tumaranja i namera tuih agenata, kao to predstavljaju
drugi. Ti pokreti i borbe su pripremljeni i uslovljeni optim promenama u drutvenim
odnosima i uslovima ivota u Arbaniji, koje su u svoje vreme davale sline borbe i
pokrete i u drugih naroda. Ako su oblici i ciljevi tih borbi jo vrlo nerazvijeni, znai li
to da Arnautin nita drugo ne eli, nita drugo ne zasluuje i nita drugo ne moe
imati nego to ima sada? Zar moe neko tvrditi da feudalni rob ne eli da se oslobodi
ropstva i da sam uiva plodove svoga rada? Po povlaenju srpskih trupa nastale su u
Srednjoj Arbaniji velike meusobne borbe, a one nisu bile, kao to je naa tampa
objavljivala, izraz plemenske i religiozne netrpeljivosti ve pobuna feudalnih robova,
ifija, protiv pokuaja aga i begova da za vreme okupatorskoga reima nagomilane
feudalne obaveze likvidiraju i restauriraju stanje pre okupacije.
Takav je narodni materijal koji ulazi u autonomnu Arbaniju. O njegovoj
podobnosti za samostalan dravni ivot nita nam nisu u stanju rei oni koji u
njegovoj arnautskoj krvi unapred vide antidravni, antikulturni, antisocijalni
elemenat. Treba poi sasvim drugim putem, potraiti Arbanasa kao lana plemena i
kao lana klase, kao gospodara i kao roba, kao borca za autonomiju i kao radnika na
njivi, jer danas u nauci ne moe biti spora da podobnost nekoga plemena za dravni

26

ivot treba ceniti po stupnju istoriskoga razvitka, po drutvenom sastavu, po kulturnoj

razvijenosti i drutvenim i politikim tenjama, a ne po rasi kojoj pripada.
Osim toga mi smo upueni da pratimo razvitak i sudbinu ovoga novoga lana
balkanskih dravica. Na to nas ne upuuje kakva zabrinutost za budunost autonomne
Arbanije jer su te brige, blagodarei zavojevakoj politici Srbije, Crne Gore i Grke,
prele naalost na jaega, Austro-Ugarsku i Italiju ve obziri prema naoj
sopstvenoj budunosti. A po budunost Arbanije, kao i svih malih dravica koje se
nalaze na udaru jaih, mnogo su ozbiljnije opasnosti koje dolaze spolja nego one koje
se kriju unutra. Na svaki nain nee bitno lako savladati plemenske i religiozne
suprotnosti i izvesti dravnu organizaciju u tako groznoj dezorganizaciji drutvenoga
ivota, ali to nije nemogue kao to nije bilo nemogue slomiti autonomske tenje
kneina pri organizovanju nove srpske drave. Arbaniji e biti mnogo tee odolevati
opasnostima koje se kriju u pogodbama pod kojima je postala i pod kojima ima da se
razvija.
Valjda nije nikada bilo zemlje na svetu po kojoj je tumaralo toliko tuinskih
agenata kao po Arbaniji. Oslanjajui se bilo na slabije susedne bilo na jae udaljenije
drave, svi oni vre godinama jedan propagandistiki rad koji je kroz kole, crkve,
konzulate, trgovake veze i druge ustanove ve bio spremio zemljite za tue uticaje.
Ono to se danas u Arbaniji dogaa moe se razumeti samo u vezi sa tim uticajima.
Zar sadanje partiske struje u Arbaniji, kao to smo ve videli, ne nose u prvom redu
obeleje razlinih stranih uticaja i tuinskih propaganda? Borba tih stranih uticaja oko
prevlasti ne samo da podrava razline kandidacije za novoga vladaoca ve,
kombinujui se sa verskim i plemenskim suprotnostima, pojaava separatistike
apetite bogatih begova, plemenskih glavara ili istaknutih linosti. Ti uticaji
predstavljaju danas nesumnjivo najveu smetnju sreivanju unutranjih prilika, i
autonomna Arbanija moe se javiti samo u borbi protiv njih.
Ta borba koja prati osnivanje svih balkanskih dravica pada arbanaskom
narodu u toliko tee, to njegova prva dravna zajednica nosi od samog roenja vrlo
teke nedostatke.
Svojom zavojevakom politikom Srbija, Grka i Crna Gora nisu uspele da
Arbaniju podele, ali su uspele da je smanje i oerupaju. Formalno Arbanija dobija
autonomiju, ali je ta autonomija hroma, forma bez sadrine, pravo bez najbitnijih
uslova da bude ostvareno, autonomija moarnoga primorja i besplodnih krajeva,
otseenih od plodnih krajeva na istoku i jugu. Londonska Konferencija je bila prema
Arbaniji jo svirepija nego Berliski Kongres prema Srbiji. Wenim odlukama
nesumnjivo je najvie oteen arbanaski narod; ali onaj to je najvie dobio nisu
balkanske dravice ve zainteresovani kapitalistiki i vlasniki krugovi velikih sila,
Austro-Ugarske i Italije. Prvo, neprijateljsko dranje vlada balkanskih dravica
odgurnulo je Arbaniju u ake ovih drava, drugo, ona e im biti u toliko pouzdanije
orue u koliko je slabija i za ivot nesposobnija.
Uporedo sa tom slabou raste ekonomska zavisnost nove drave od
inostranstva. Svi pokuaji njenih upravljaa da zemlju uine sposobnijom za odbranu
od opasnosti spolja vodie i u Arbaniji, kao to je to bilo i u ostalim balkanskim
dravicama, padanju u sve tee ropstvo evropskoga kapitalizma. U koliko je pak
27

Arbanija nesigurnija politika tvorevina, u toliko to porobljavanje nee ii

posredstvom dravnih dugova ve putem neposredne kolonijalne pljake. Jedan veliki
dobro obaveteni nemaki list pisao je pre nekoliko nedelja:
I grozniava spekulacija traje (u Arbaniji) jo kao i pre. Ne proe nijedan dan a da se ne jave
novi lovci na koncesije za osnivanje banaka, podizanje eleznica, elektrinih postrojenja, na
kupovinu uma i rudnika. U interesu zemlje moe se biti radostan to oni sada skoro nigde ne
nailaze na odziv, poto se odluilo da se sa koncesijama eka do uvoenja ureenih odnosa, a
ve zakljueni ugovori strogo se procenjuju i, ako su protivni dravnom interesu, ponitavaju.
Nadati je se da e pasti i onoga krupnoga trgovca iz Milana kupovina miriditske ume, o kojoj
je u poslednje vreme bilo mnogo govora, poto se najveim delom tie oblasti na koje
prodavac, iza koga stoji Prenk Bib Doda-paa ima vrlo sumnjivo pravo svojine zasnovano na
nekada u Carigradu dobivenom paretu hartije, dokle na drugoj strani nekoliko optina mogu
da pokau staro pravo na ove ume. Svi ova pokuaji spekulativne eksploatacije sadanjega
poloaja potiu obino sa strane, to slui zemlji na ast. Ali pored ove vrste preduzea
mnoge ozbiljne trgovake snage dale su se na posao da pripreme privredno osvajanje zemlje,
i da se dobro upoznadu sa poslovima koje e budua vlada u najskorijem vremenu morati
dati. One e docnije biti u tom povoljnijem poloaju to e moi odmah izai pred vladu sa
dobro promiljenim i svestrano procenjenim predlozima. U svakom sluaju mora se naglasii
da, ko nee da zadocni, mora se sa ovdanjim prilikama sad upoznati (Kolnische Zeitung od
21. decembra 1913).

Tako se evropske kapitalistike klase javno sazivaju na kolonijalno osvajanje

Arbanije. Ono to evropski kapitalizam danas tamo priprema bie u stvari stvarna
osnova budue drave. I kada se srpski vlasniki krugovi raduju svakom novom
meteu i unutranjem sporu, gledajui u tom sredstvo za sprovoenje svojih planova,
oni gube iz vida da se na obalama Jadranskoga Mora poinje utvrivati najjaa
evropska sila, kapitalizam, i da je samo on taj koji nee zadocniti.

28

III. BORBE OKO JADRANSKOG MORA

I. Jadransko More i borbe na Istoku.

Da bi se razumelo zbog ega je najsiromanija i najbednija oblast na Balkanskom
Poluostrvu proizvela u toku balkanskih dogaaja najzaotrenije odnose u Evropi,
mora se pre svega naglasiti da se borba ne vodi oko golih arbanskih kreva ve oko
gospodarstva na onom delu obale Jadranskoga Mora koja pripada Arbaniji. A ta
borba ne samo ini jednu znaajnu glavu u istoriji srpskoga naroda, ve je vrlo jako
upletena u onu veliku, dugotrajnu svetsku borbu oko Istoka i njegovih bogatih izvora
u kojoj su uestvovale i svoju mo ogledale sve evropske drave.
Kao to je Jadransko More samo jedan rukavac Sredozemnoga Mora, to se i
borbe oko gospodarstva na obalama Jadranskoga Mora javljaju kao produenje borbi
oko prevlasti i uticaja na Sredozemnom Moru. A one su se vrlo rano javile. Odavna je
Istok poeo privlaiti na se panju evropskih naroda i vrlo rano je nastao veoma iv
trgovinski promet izmeu Istoka i Zapada. Najkrai, najjevtiniji i tada jedino poznati
put toga trgovinskoga saobraaja vodio je preko Sredozemnoga Mora. To more se
javlja kao jedina veza izmeu dva sveta, a borba oko prevlasti na njemu kao borba
oko basnoslovnoga bogatstva Istoka.
Na onom mestu ba gde to more najdublje zaseca u evropsko kopno, na
italijanskim obalama Jadranskoga Mora, postali su jo iz ranoga Srednjega Veka prvi
centri trgovinskoga saobraaja Evrope sa Istokom. To su bili italijanski gradovi:
najpre Mletci, od 9. veka kao gradska trgovaka republika, kojoj se od 11. veka
pridruuju enova i Piza. Oni su stupili u vrlo razgranate trgovake veze sa svima
tada najbogatijim zemljama Sredozemnoga Mora, Egiptom, Sirijom, Malom Azijom i
Balkanskim Poluostrvom i njihovi trgovaki agenti, rasuti po zemljama Levanta i
Azije, potiskuju grke i arabljanske trgovce ili ih degradiraju na stepen svojih
posrednika, a svu trgovinu sa Istokom uzimaju u svoje ruke17. U borbi oko prevlasti
na Sredozemnom Moru sa svojim suparnicama enovom i Pizom i njenom
naslednicom Florencijom, Mletci su se poglavito oslanjali na svoje gospodarstvo na
obalama Jadranskoga Mora, koje su branili i od svojih suparnica na vodi i od
nadiranja Maara sa kopna. Od polovine 14. veka kraljica Jadranskog Mora je
izala iz te borbe kao pobedilac i itav vek neogranieno gospodarila na
Sredozemnom Moru.
Prvi udar trgovinskoj prevlasti italijanskih gradskih republika na Istoku zadali
su zavojevaki uspesi Turaka. Ali one su se umele sa Turskim Carstvom
sporazumevati, kao to su se pre i posle toga znale posluiti kolosalnim bogatstvom za
17

Vid. P.Herre, Der Kampf um die Herrschaft in Mitelmeer S. 64 i dalje.

29

kupovanje srpske srednjevekovne vlastele i obezbeivanje jadranske obale sa te

strane. Presudan udar trgovinskoj prevlasti italijanskih gradova na Istoku doao je s
druge strane, naime od pomeranja svetskoga saobraaja sa Sredozemnoga Mora na
Atlanski Okean. 1498. godine Portugalci su uspeli da otkriju pomorski put za Indiju
obilaenjem Afrike. Taj veliki pronalazak koji ini itavu revoluciju u privrednim i
saobraajnim odnosima sveta, promenio je pravac tada najznaajnijega svetskoga
saobraaja, a kao neminovna posledica toga monopolistike privilegije italijanskih
gradova u trgovini sa Istokom morale su pasti, da uskoro zatim njihova istaknuta
posrednika uloga sasvim iezne. Oko polovine 16. veka, veli P. Here, mletakih
trgovaca u Carigradu nije vie skoro nikako bilo, i vraajui se sa Zlatnoga Roga
jedan poslanik je izvetavao da se u trgovinskom saobraaju sa Portom ne vri vie za
dve godine ni toliki obrt kao ranije za dve nedelje.18 Bogatstvo Istoka, naroito
Indije, poinje tei na Zapad poglavito novim, pomorskim putem, a kako su
Portugalci uspeli da preseku veze Arabljana sa Indijom, italijanski gradovi su izgubili
sada svoga jedinoga trgovakoga posrednika sa unutranjou Azije. Sredozemno
More je prestalo biti veza dva sveta, most izmeu Istoka i Zapada, a sa tim svetskim
obrtom i ono i italijanske gradske republike su izgubili svoj svetski karakter. Mesto
Mletaka i enove zauzima Lisabon.
Sa skretanjem svetskoga saobraaja Sredozemno More je istina izgubilo svoj
svetski znaaj, ali borbe oko prevlasti na njemu nisu prestale. Zemlje Sredozemnoga
Mora sva tri kontinenta, Evrope, Afrike i Azije, predstavljaju i suvie dragocen
objekat za kapitalistiku eksploataciju i vrlo vane bogaze politikih zavojevanja, da
bi mlade evropske kapitalistike drave prema tome mogle biti ravnodune. Borba se
nastavlja sa tom razlikom to na mesto malih gradskih republika stupaju sada na
pozornicu mone drave iza kojih kao materijalna garantija osvajakih planova stoje
milioni poreskih plataca i stotinama hiljada i milioni naoruanih vojnika. U jednom
krvavom ratu Engleska se dograbila 1704. Gibraltara, kapije Sredozemnoga Mora sa
zapadne strane; od 1880. dri Maltu, stanicu izmeu istonoga i zapadnoga dela
Sredozemnoga Mora; na Berlinskom Kongresu utvruje se u Kipru koji gospodari
ulaskom u Suecki Kanal, a od 1882. zagospodarila je Egiptom. Najozbiljniji suparnik
Engleske Francuska je preduzimala radi prevlasti na Istoku vratolomne ekspedicije;
od 1830. poinje se postepeno utvrivati na afrikoj obali kao gospodar Alira,
Tunisa, pa Maroka. Rusija nadire sve jae da zauzme Carigrad i moreuzine, klju od
kue koji treba da je propusti iz Crnoga Mora na Sredozemno. Taj prolaz joj je
zatvoren ugovorom o moreuzima 1841, koji je naroito potvren Pariskim Mirom, i
do danas svi njeni pokuaji da ga poniti ostali su bez uspeha.
Dva velika tehnika uspeha, otvaranje Sueckoga kanala i eleznike veze
centralne Evrope sa Istokom, poeli su Sredozemnom Moru vraati stari znaaj
najbolje veze izmeu Evrope i Azije. Sa Sueckim kanalom trgovina je dobila nov
pomorski put sa Istokom koji je mnogo krai nego onaj oko Afrike, a kolosalni
planovi za eleznike veze Evrope sa Istokom preko Prednje Azije ne samo duboko
zasecaju u privredne interese zainteresovanih drava ve prete da promene odnose
18

Vid. P.Herre, isto delo. Str. 95.

30

politikih snaga i uticaja u Aziji. Bagdadsku eleznicu, npr., oko koje se danas biju
uticaji Nemake i Engleske, jedan je pisac s pravom nazvao osom oko koje se danas
kree politiki ivot Evrope. Svaka promena na Istoku postaje opasnosnost po
posede koji su ve steeni, a naporedo sa tim raste interesovanje imperijalistike
Evrope za svaku, i najmanju promenu na ovom kraju sveta.
2. Austro-Ugarska i Italija.
Dok je trgovina sa Istokom bila skoncentrisana u italijanskim gradskim republikama,
Jadransko More je predstavljalo jedan veliki prirodni kanal u koji se svetski saobraaj
sticao i kojim su velika blaga tekla. Sa padom prvenstvenoga znaaja tih gradova u
trgovini Evrope sa Istokom, svetski saobraaj poinje Jadransko More obilaziti.
Ali ako je izgubilo staru ulogu u svetskoj trgovini, Jadransko More je imalo
sve vei znaaj za dve velike drave koje se naslanjaju na njegove obale, za AustroUgarsku i Italiju. Za ove dve drave ono nije vie samo vodeni put trgovinskoga
saobraaja sa svetom, ve osnovica sve njihove pomorske snage, koja u dananjem
veku zavojevake kolonijalne politike i sukoba krupnih interesa poglavito odreuje
mo i uticaj kapitalistikih drava. Svaka promena na obalama Jadranskoga Mora dira
zbog toga u najosetljivije mesto politikih planova kapitalistikih i vlasnikih krugova
obeju drava.
Ta promena moe nastupiti i u korist treega i u korist jedne od te dve drave.
Prema tome meusobni odnos ovih dveju kapitalistikih sila je dvolian: do podne se
zajedniki bore protiv svakoga onoga koji se sprema da oslabi njihov zajedniki
posed, od podne se bore meu sobom sa surevnjivou dva takmaca koji jedan od
drugog zaziru. Meusobno nepoverenje, koje prijateljstvu i saveznikim odnosima
ova dva lana Trojnoga Saveza daje tako osobit karakter, naroito prati njihovu
balkansku politiku, a u Arbaniji se pretvara u stalan sukob. Dokle diplomatija jedne i
druge drave izmenjuje izjave o punoj saglasnosti i meusobnom poverenju,
njeni agenti u Arbaniji posvednevno se kolju oko svake kole, svake dieceze, svakoga
sela, svakoga mesta eksploatacije i uticaja.
Austro-Ugarska ima na svojoj strani preimustvo drave koja je svoj uticaj na
balkanskoj strani Jadranskoga Mora utvrivala mnogo pre nego to je Italija kao
velika drava bila postala. Kada se Austro-Ugarska utvrdila na dalmatinskoj obali,
Italija je bila rastrgnuta tuim zavojevanjima. Najvei deo italijanskih zemalja drala
je u prvoj polovini prologa veka ba Austro-Ugarska smatrajui sebe pravom
naslednicom italijanskih gradskih republika. U to doba ona podie Trst, a posle
izvesnoga vremena i Fijumu. Jo tada ona je raunala sebe u jedinoga zakonitoga
naslednika turskih oblasti na zapadnoj polovini Balkanskoga Poluostrva, i po
poznatim sporazumima sa Rusijom o deobi Turske Austro-Ugarska je imala da dobije
Srbiju, Bosnu i Hercegovinu i Arbaniju. A kada su u drugoj polovini prologa veka
obrazovane dve nove velike nacionalne drave, Nemaka i Italija, veze AustroUgarske sa severnim i zapadnim zemljama su prekinute i ona je gurnuta na Balkan na
kome joj je sada Bizmark poznatim savetom prideljivao sve oblasti od istone
granice rumunskoga naroda do Kotorskoga Zaliva.
31

Prvi rezultat novoga pravca austro-ugarske politike bila je okupacija Bosne i

Hercegovine, dobivena po tajnom sporazumu sa Rusijom. To je u isto vreme do sada
najvei praktini uspeh Austro-Ugarske na Balkanu. Taj uspeh Austro-Ugarska je
postigla u vreme kada su tenje mlade Italije bile upuene na afriku obalu. U
naknadu za Tunis, koji je Francuska konano zgrabila 1884, Italija pokuava da se
dograbi Abisinije; ali posle deset godina uzaludnoga vojnikoga naprezanja i
finansiskoga iscrpljivanja taj pokuaj je zavren 1896. potpunim italijanskim
porazom. Tako je ova zemlja, koja je sredstvima krvavih zarada svojih emigriralih
radnika u Americi htela da vodi jednu krupnu imperijalistiku politiku, porazima na
svima drugim stranama gurnuta tako rei da trai naknade na obalama Jadranskoga
Mora. Oroivanje sa crnogorskom dinastijom je znak jednoga kolonijalnoga
programa.
Od toga trenutka razvitak krupne industrije uinio je u Austro-Ugarskoj i
Italiji kolosalne napretke. Ako je nekada, u vreme okupacije Bosne i Hercegovine,
liberalna inteligencija, sastavljena od profesora i advokata koji su vodili nacionalnu
veinu bekog parlamenta, smatrala mandat Berlinskog Kongresa za skupu i kobnu
avanturu, danas se sve vie sva mo drave stavlja u slubu kapitala i njegovih tenja
da proiri i monopolie pijacu za svoje espape i oblast za plasiranje. Meunarodna
politika uopte, pisala je beka Presa 1908, pretvara se sve vie i vie u trgovinsku i
privrednu politiku, i krupna pitanja koja zanimaju kabinete i nacije izrastaju poglavito
iz ekonomskoga korena. I dokle ostale kapitalistike drave gledaju da tenjama
svoga ekonomskoga sistema odgovore osvajanjem prekomorskih kolonija, AustroUgarska je obratila svu panju na Balkan. Po miljenju austro-ugarskih vlasnika
zemlje Balkanskoga Poluostrva su prirodom poloaja odreene da budu kolonije
Austro-Ugarske, a na Solun, koji je Rorbah nazvao apsolutnim ciljem austriske
balkanske politike.,19 sve vie se poelo gledati kao na juno pristanite monarhije.
Vlasniki krugovi Bea i Pete poeli su pokazivati sve veu osetljivost prema svakoj
promeni u oblastima preko kojih put za Solun vodi, i sve veu nestrpljivost da po
svoje planove nepovoljne promene na Balkanu preduhitre. Ta tenja je odreivala
dranje Austro-Ugarske u dugogodinjem jalovom londanju evropske diplomatije
oko reforama u Makedoniji; njome je zadahnuto njeno dranje prema Srbiji; ona je
bila cilj i novim eleznikim projektima koji su od pre nekoliko godina bili izazvali
itavu buru od negodovanja i protesta i itav niz novih projekata za kontralinije.
Diplomatska istorija e pokazati kako se Italija ponaala prema tim tenjama
saveznika. Ali sa koliko je ona uporstva radila na kolonijalnom osvajanju
balkanskih oblasti Jadranskoga Mora pokazuju njeni uspesi u Crnoj Gori. U toj maloj
zemljici sa 250.000 sirotana ona je prigrabila u svoje ruke podizanje pristanita u
Baru, eleznice Bar-Virpazar, zatim brodarstvo na Skadarskom Jezeru i monopol
duvana. Goli junaci Crne Gore koje iz njihovih kreva nije mogla isterati najvea
turska sila podlegli su sili kapitala i danas argatuju po amerikim rudnicima za raun
italijanskih kapitalistikih kompanija i njihovih cetinjskih vazala.

19

Vid. Dr. Paul Rohrbach: Deutschland unter den Weltvlkern S. 235, 236.

32

U utakmici Austro-Ugarske i Italije oko kolonijalnoga osvajanja Balkana

Arbanija je predstavljala onu zemlju u kojoj su koplja bila najneposrednije ukrtena.
Propagande svima sredstvima trudile su se da jedna drugoj izvuku zemljite ispod
nogu. A da taj sukob interesa u Arbaniji ne bi doveo u opasnost saveznike odnose
sa kojima su skopani drugi vani interesi, diplomatija je uspela da zaotrenost ublai
podelom sfera interesa, po kojoj je Austro-Ugarska koncentrisala svoj rad u Severnoj
a Italija u Junoj Arbaniji, Veliki kapitalistiki grabljivci postigli su jo jedan
sporazum o davljenju malih naroda i deljenju njihovih zemalja. I kada je pred prvi
balkanski rat propao predlog grofa Berhtolda o formiranju jedne autonomne oblasti od
bosanske granice do Soluna, kada je nestalo politike moreuzine izmeu Srbije i
Crne Gore i time zatvoren taj jedini slobodan suvozemni prolaz na jug, onda put za
Solun ne ide vie preko Mitrovice ve preko Draa. Stvaranje autonomne Arbanije
imalo je sada za obe ove drave ne samo taj interes da se niko trei ne pusti na
Jadransko More, ve i da se dobije bar jedan prozori za sprovoenje stare politike
na Balkanu. Sa gledita ve postojeih tenja zavojevakih kapitalistikih i vlasnikih
faktora sasvim je prirodno to je za to zaloen ceo autoritet Austro-Ugarske i Italije.
3. Jadransko More i Balkan.
Ove velike borbe evropskih drava na Istoku ine nekoliko vekova sutinu Istonoga
Pitanja. A kako je u opseg te borbe i osvajakih planova zainteresovanih drava
uvueno i Balkansko Poluostrvo, to su promenljive faze kroz koje je ona prolazila
nerazluno isprepletane sa sudbinom balkanskih naroda. Ne samo to se turska
vladavina u Evropi, kao to je to formulisao francuski filosof Monteskije jo pre sto
pedeset godina, drala na surevnjivosti ovih suparnica, ve je i postepeno potiskivanje
te vladavine, podizanje nezavisnih balkanskih dravica i povlaenje njihovih granica
stajalo iz koraka u korak pod uticajem toga suparnitva i osvajakih planova velikih
sila.
To saznanje postalo je danas na Balkanu vrlo popularno, ali u toliko se manje
zna i vodi rauna o uticaju trgovinskoga saobraaja Zapada sa Istokom na razvitak
balkanskih naroda.
Sve do u najnovije doba osnovica privrednoga i trgovinskoga ivota na
Balkanu bilo je Jadransko More. Du njegove balkanske obale bilo je rasporeeno
vie taaka iz kojih su polazile najvanije saobraajne veze poluostrva sa svetom. Oko
tih taaka obrazovali su se trgovaki centri. Za vreme cvetanja italijanskih gradskih
republika, kada je Jadranskim Morem kao jednim velikim prirodnim kanalom tekao
ceo za ono doba tako kolosalan promet izmeu Istoka i Zapada, ti centri su bili
prirodne stanice svetskoga saobraaja, pune drai i privlane snage za vlastelu
srednjevekovnih balkanskih drava, naroito Srbije. Iz njih su polazili i kroz
planinske spletove u unutranjost poluostrva sa mukom se probijali vie vrlo vanih
trgovakih puteva kojima je saobraaj tekao u oba pravca: srednjevekovna vlastela je
iznosila na trita suvike svojih feudalnih tributa a uvozila raskone istonjake
proizvode koji su zapaljivali matu naih narodnih pevaa. Ta razmena je vrena u
primorskim centrima.
33

Od tih centara naroito se istiu na severnom delu obale Dubrovnik, Kotor i

Bar, a na jugu Skadar, Dra i Valona. Iz radova Jireeka i Cvijia saznajemo da je iz
Dubrovnika vodio jedan znaajan put preko brda emerno na Drinu, Uice, aak i
dalje, putajui jedan krak na Plevlje, Novi Pazar i Toplicom za Ni. Juni putevi su
bili podesniji. Meu njima se istiu tri: severni polazi od Skadra Belim Drimom za
Prizren i Kosovo; srednji, takozvani Via Egnatia, polazio je od Draa i predstavljao
glavni drum za Carigrad; juni je isticao iz Valone i Devolom iao preko Kostura za
Makedoniju i Tesaliju.
Za trgovakim i privrednim vezama ile su i politike tenje. Koliko je meni
poznato obiknuta arhivarska metoda rada u naoj istoriskoj nauci nije doputala da se
uoi veliki uticaj koji su imale trgovake veze Jadranskoga Mora sa poluostrvom na
srednjevekovnu istoriju srpskog naroda. Meni se, meutim, ini da se i laiku namee
zakljuak: da je u ono vreme Jadransko More bilo gravitaciona taka ne samo
trgovinskoga ve i politikoga ivota srpskoga naroda. Samo se tim utacajem moe
objasniti to je u Srednjem Veku najivlji politiki ivot naeg naroda bio ba u
oblastima Jadranskoga Mora, dakle u zemljama koje su bile ne u centru ve na
zapadnoj granici naega etnografskoga prostiranja. Sa gravitiranjem ka Jadranskom
Moru pomerala se naravno i ta granica naega narodnoga elementa.
Ali svi napori srpskih srednjevekovnih gospodara da se utvrde na Jadranskom
Moru ostali su bezuspeni, jer su nailazili na otpor jaih suparnika, ranije italijanskih
gradova i Maara, a docnije Francuza, Talijana i Austrijanaca. U Srednjem Veku
Zahumsko primorje je bilo glavni izlaz srpske drave na more. Ali je taj izlaz bio
izgubljen jo poetkom 14. veka u borbi sa bosanskim banovima koji su bili u
vazalnim odnosima prema severnim susedima, i nikada vie Srbi nisu uspeli da ga
povrate.
Posle pomenutoga skretanja svetske trgovine sa Sredozemnoga Mora na
Atlanski Okean Jadransko More je izgubilo svoj svetski trgovinski znaaj, ali
trgovaki ivot na njegovoj balkanskoj obali nije se ugasio. Stari putevi nisu tada
opusteli. Bogatstvo balkanskih zemalja i relativno razvijena srednjevekovna kultura u
njima davali su dovoljno hrane za odravanje starih komunikacija. Ali kao rezultat
toga saobraajnoga skretanja trgovaki centri na balkanskoj obali Jadranskoga Mora
postaju sve vie lokalne take koje rade iskljuivo sa balkanskim zemljama. Do u
najnovije doba, do pre nekoliko desetina godina iz unutranjosti poluostrva stizali su
mnogobrojni karavani u Dubrovnik, Kotor, Bar, Skadar i Dra.
Ali to nije uinila turska najezda i pad italijanskih gradova, nastupilo je kao
posledica novih saobraajnih i politikih promena. Trgovaki centri na Jadranskom
Moru dobijaju opasnoga konkurenta sa severa i juga. Sa privrednim podizanjem
Srednje Evrope kulturni ivot Srbije poinje skretati ka severu, pijacama Srednje
Evrope. Privredna osnovica severnih balkanskih zemalja nije vie Jadransko More ve
Sava i Dunav, i taj preokret nije mogao biti bez velikoga uticaja na pojavu srpskoga
ustanka. A od kako je Srednja Evropa vezana eleznicama sa Solunom i Carigradom,
trgovinski saobraaj Balkanskoga Poluostrva ne struji vie transverzalno, popreno, iz
unutranjosti jadranskoj obali, ve uzdruno, iz unutranjosti ka Solunu na jugu i Peti
i dalje na severu. A da se ta promena izvri do kraja, da stari trgovaki putevi opuste i
34

stari primorski centri izgube skoro svaku vezu sa poluostrvom, uticale su politike
promene, u prvom redu okupacija Bosne i Hercegovine i izukrtanje estih politikih
granica.
Za pitanje kojim se sada bavimo promena saobraajnoga pravca na poluostrvu
pomerila je centar politikoga ivota srpskoga naroda na sever. Njegove trgovake
veze sa Jadranskim Morem bile su, sa izuzetkom uskoga primorja Crne Gore, potpuno
preseene. Sa tim je preseeno i kulturno uticanje i nacionalno prodiranje u primorske
oblasti. Namesto toga javlja se obrnut proces: srpski elemenat se povlai
severoistono, dublje u unutranjost i blie severnoj granici, ostavljajui u starim
krajevima stare srpske spomenike u sredini iskljuivo ili preteno arbanaskoga
naroda. Kada je u trgovakom kretanju zapadne polovine Balkanskoga Poluostrva
odsudno preovladao pravac sever jug, Srbija je pala u potpunu privrednu zavisnost
od Austro-Ugarske. Nekoliko decenija Srbija je u privrednom pogledu bila u stvari
dodatak austro-ugarske privredne oblasti, njena najjunija provincija. U Srbijinom
trgovinskom saobraaju sa inostranstvom, koji se oliavao u izvozu poljoprivrednih
proizvoda za uvoz fabrike robe, Austro-Ugarska je predstavljala za Srbiju ceo svet.
Ali ma koliko da se taj odnos u toku vremena snano pripije uz privredni ivot slabije
strane, on se pre ili posle mora zavriti sukobom koji je neizbena posledica razvitka
kapitalizma. Za vreme carinskoga rata koji je sa manjim prekidima trajao do uoi
balkanskoga rata, obe strane stajale su jedna prema drugoj sa novim pretenzijama;
prema Austro-Ugarskoj koja je teila da otkloni agrarcima nepovoljnu konkurenciju
srpske stoke uz jednovremeno zadobijanje na srpskoj pijaci izuzetnoga povlaenja
svojoj industriji stajala je Srbija sa tenjom da obezbedi izvoz agrarnih proizvoda i da
jednovremeno zatiti domau industriju. Sukob je bio neizbean.
Politiki znaaj ovoga sukoba je u tome to je buroazija uspela da tenju za
izlaskom na Jadransko More oivi i u narodne mase unese. Ostvarenje te tenje
postalo je sada glavni cilj svekolike Srbijine politike. Za buroaski reim slobodan
izlazak na more predstavljao je vie nego jedno trgovinsko pitanje; to je bio, kao to
emo docnije videti, onaj ivotni nerv o kome visi ceo privredno-finansiski sistem
buroazije, kredit na strani, opstanak reima. Kada je za vreme aneksione krize
Milovanoviev predlog o hodniku na more propao, grozniavo se radilo na
dobijanju Jadranske eleznice. A posle pobeda na Kumanovu i Bitolju, kada je iz
oblasti preko kojih vodi put za oba mora, Jadransko i Jegejsko, Turska potisnuta,
slobodan izlazak Srbije na more bio je ve u pola postignut cilj.
Kako je izvoenje toga zadatka shvatila vlada Srbije?

35

IV. SRBIJA I ARBANIJA

I. Zavojevake tenje nae buroazije.

Austro-Ugarska i Italija zauzimaju se za autonomiju Arbanije u svom interesu a ne u
interesu arbanaskoga naroda! To je druga osnovna misao Balkanicus-a i Dr. Vladana,
i za potvrdu iste oni navode stotinama citata iz svih moguih knjiga i novina. U toj
velikoj bibliografiji nije u ovoj prilici ostala nezastupljena ni tampa socijalne
demokratije!
Ali da su ova gospoda stajala togod blie idejama socijalne demokratije, ne bi ula u
taj apsurdan poloaj: da u isto vreme kada se bore protiv zavojevake politike AustroUgarske i Italije preporuuju i brane zavojevaku politiku Srbije. Njihovo gledite je
oajno prosto: Arbaniju hoe da porobe te hoe da porobe, pa kada joj je to sueno,
onda je bolje da taj poroblja bude Srbija nego ove dve velike sile. Mi nismo protiv
zavojevanja Arbanije, izjavljuju Balkanicus i Dr. Vladan, ve samo traimo da taj
zavojeva Arbanije ne bude niko drugi nego mi. Drugim reima: protiv zavojevake
politike mi se bunimo u ime zavojevake politike; pravo koje drugom odriemo
prisvajamo sebi u istom trenutku, na istom pitanju. Jo kako su silni razlozi kojima se
to pravo Srbiji brani! Balkanicus veli:
Otkuda taj izuzetak i ta privilegija za Arbanase, da oni ne mogu i ne smeju doi
nijednim delom svojim pod vlast Srba? Zar nije srpski narod razdeljen na nekoliko
administracija i dravnih uprava? Neka se pogleda samo na Austro-Ugarsku: tu ima Srba pod
jednom upravom u Bosni i Hercegovini, pod drugom u Madarskoj, pod treom u Hrvatskoj,
pod etvrtom u Dalmaciji.
Kad moe jedan deo Turaka ostati pod bugarskom i srpskom vlau, onda e i g. Dervi
Hima dopustiti da mogu to isto i Arbanasi, i to u toliko pre to su oni uvek do sad bili pod
tuom vlau, i to su oni u onim oblastima koje sad hoe, uz pripomo svojih
zainteresovanih protektora, od Srba da uzmu i od Jevrope isprose, ili zlikovaki uljezi, ili su
onamo davno krvno i geografski izmeani sa Srbima, kao napr. u okolini Skadra i pored
crnogorske granice.20

A da bi nas uverio koliko bi to reenje bilo radikalno, konano, da nikada vie

ne zamara Evropu, Dr. Vladan nam navodi ova izlaganja arla Loazo-a:

Evropa bi trebala da s najveom gotovou prihvati ovu priliku, te da podeli ove

nedisciplinovane ljude izmeu Srbije, Grke i Crne Gore. Arnauti bi se, naputeni od
20

Balkanicus: Albanski problemi i Srbija i Austro-Ugarska. Str. 62 i 64.

36

Carigrada, koji ih je uvek mazio, i saterani u granice razuma, vrlo brzo izmirili sa svojom
sudbinom. Na svaki nain njihovo prilagoavanje novom stanju ticalo bi se samo njih i
njihovih novih gospodara. Arbansko pitanje iseckano na nekoliko komada i smanjeno,
prestalo bi da uznemiruje Evropu. 21

U Arbaniji Austro-Ugarska i Italija vode zavojevaku politiku, to je fakat. Ali

misle li Balkanicus i Dr. Vladan da ima koga koji bi u drugo to verovao? Zar da
nacionalni princip tite Austro-Ugarska koja je sva sagraena na negiranju
nacionalnoga naela ili Italija koja ba naih dana davi jedan drugi narod s one strane
Sredozemnoga Mora? U veku imperijalistike politike takve parole isto tako ravo
prilie ovim dvema kapitalistikim dravama, kao to je ranije ruska parola o
osloboenju hriana u Turskoj stajala ravo caristikoj Rusiji koja je bila najgori
delat slobode u zemlji i u susedstvu. Te politike lai ne prolaze vie tako dobro ni
kod balkanskih naroda, koji su stekli veliko iskustvo da ih je svako spreganje sa
jednim ili drugim pokroviteljem stalo u toliko teih rtava u koliko su mu se oni u
bezgraninoj udnji za osloboenjem od turskoga jarma predanije predavali. Za njih
znaju i svi oni elementi u samoj Arbaniji koji za autonomiju svoje zemlje rade. Jedan
od najuticajnijih ljudi u Elbasanu, docnije izabran za guvernera toga mesta, nije se
ustezao da mi na pitanje odgovori potpuno jasno i otvoreno: da se Austro-Ugarska
zalae da Skadar ostane Arbaniji zbog toga to on i dalje treba da bude krajnja
severna mrtva straa protiv nadiranja Srbije i Crne Gore u oblast njenoga uticaja, kao
to se Italija zauzima za junu Arbaniju da se niko drugi ne bi utvrdio na drugoj strani
Otrantskog kanala. Nepopustljivo zauzimanje Austro-Ugarske i Italije za autonomiju
Arbanije je spasavanje poslednje stope zemlje sa koje se obezbeuju od opasnosti
tuega izlaska na Jadransko More i sa koje se moe uticati na tok stvari na Balkanu.
Austro-Ugarska hoe dalje lebensfhige Albanie; za ivot sposobnu Arbaniju u
trenutku kada vidi pred sobom opasnost da Srbija ne postane za ivot sposobna. Smer
ove politike je jasan kao sunce. Hoe se poto poto jedan nov, za ivot nesposoban
pigmej na Balkanu, da drugi pigmej koji se napree da iskri njene lance ne bi postao
za ivot sposoban. To je stara metoda stvaranja slabih, za ivot nesposobnih, osuenih
da vise o skutovima evropske diplomatije, bez obzira javlja li se ona pod lanom
etiketom, nacionalnoga naela ili politike ravnotee.
Ali ako Balkanicus i Dr. Vladan, istiui zavojevake tenje Austro-Ugarske i
Italije u Arbaniji, nisu rekli nita novo, nita to ne bi bilo poznato u najirim
slojevima naega naroda, oni su zastupanjem prava Srbije na zavojevanje Arbanije
bili veran izraz jedne nove politike Srbije. Izobliavajui zavojevaku politiku tih
dveju drava oni su uspeli, da izoblie nacionalnu politiku Srbije, oslobodilaku
politiku srpske buroazije. Jer ako su brige austriskih vlasnika o pravu svih balkanskih
narodnosti na nacionalno samoopredelenje grozno egaenje sa narodnosnim
naelom, to su pretenzije Srbije na zavojevanje Arbanije grubo gaenje, bacanje pod
noge toga naela. Proklamujui tu politiku srpska buroazija je sad prvi put sa lica
srpskoga naroda skinula veo jedne potitene nacije koja se bori za svoje osloboenje. I
kod nae buroazije su iezle uspomene na nekadanje mladalake ideale o slobodi,
21

Isto delo. Str. 160. Kurziv js na.

37

jednakosti i bratstvu, a zajedno sa njima nestalo je i sposobnosti da ceni tenje naroda

za slobodom. Ona se ugiba pod pritiskom severnoga suseda, sva visi o skutovima
ruske diplomatije, sredstva za vladanje pozajmljuje od stranih kapitalistikih
kompanija, ali je stekla ideologiju eksploatatora i vlasnika koji se zamilja na elu
gladne armije, kao gospodar nekoliko miliona pridavljenih podanika, sanja o veliini,
rogui se, apeluje samo na silu i davi slabije od sebe u isto vreme kada joj preti
opasnost da bude i sama od jaih pridavljena. A to je taj preokret u politici nae
buroazije, koji bi pre ili posle morao doi kao rezultat kapitalistike proizvodnje,
nastupio pre nego to je srpski narod uopte doao do nacionalnoga ujedinjenja, to su
vlasnici Srbije politikom raskomadanou i porobljenou svoga roenoga naroda
poeli pravdati svoje apetite na porobljavanje drugih naroda, to je samo dokaz da
kapitalistika privreda profita i buroaska militaristiko-birokratska dravna sistema
izazivaju u malih i velikih predstavnika dananjega drutvenoga poretka iste apetite u
zemlji i van zemlje, u unutranjoj i spoljanjoj politici.
Ovaj novi kurs u politici srpske buroazije ima za socijalnu demokratiju vie
nego teoriski znaaj. On nije samo potvrda naega gledita da su nacionalni ideali
vladajuah klasa la iza koje se krije tenja za eksploatacijom naroda u zemlji i
porobljavanjem tuih naroda. Nacionalno osloboenje i ujedinjenje koje trai za svoj
narod kapitalistika buroazija odrie tuim narodima. Sa njenoga klasnoga gledita
to je prirodno i razumljivo: kada se pod mojim klasnim gospodarstvom nalazi moj
roeni narod, ta se bunite vi, divlji Arbanasi, da uete u gotov, po svima propisima
moderne drave ustrojen sistem pokornosti! Spoljanja politika vladajuih klasa je
samo produenje njihove unutranje politike. I kao to proletarijat u nekoj zemlji
predstavlja jedinu drutvenu klasu koja se ne moe boriti za osloboenje iz klasnoga
ropstva i da ne oslobodi celo drutvo, tako i socijalna demokratija ne moe zastupati
slobodu svoga naroda a da ne zastupa nacionalnu slobodu i svih drugih naroda. U
tome je jedna od bitnih razlika izmeu gledita socijalne demokratije i buroaskih
partija na nacionalno pitanje.
Ali veliki praktini znaaj ovoga pitanja mora nas interesovati u toliko vie to
posledice toga zavojevakoga upinjanja naih vlasnika predstavljaju nepresuni izvor
ne samo novih zloinstava prema arbanaskom naselju ve stalne opasnosti po mir i
spokojstvo naega naroda, nedoglednih tereta i rtava. Srbija je gurnuta u onaj opasni
vrtlog borbe zavojevakih prohteva sa svima moguim predvienim i nepredvienim
smetnjama i strujama, vrtlog u kome e narodna snaga malaksavati u uzaludnim
naprezanjima da se doepa obale. Za savlaivanje svake nove smetnje inie se novi i
sve vei napori, i za rtve koje je narodnim masama sve tee podnositi u cilju
opravdanja ukazivae se na rtve koje su ve podnesene. Osvajaki upad u Arbaniju
urodio je ogorenjem arbanaskoga naroda prema Srbiji i pobunama, a pobune iziskuju
nova finansiska i vojnika naprezanja; nesigurnost na novoj zapadnoj granici Srbije
nastupila je kao posledica zavojevake politike prema arbanaskom narodu, a javlja se
kao povod stalnoga mobilnoga stanja vojske; iz istoga uzroka doli smo u sukob sa
jaim pretendentima na Arbaniju, i u zanosu stvaranja velike jadranske drave
podjarmljivanjem tuega naroda vlasnici propovedaju neko veliko budue
razraunavanje sa njima. Zaduivanje zemlje, novi dravni tereti i militarizam i ostale
38

parazitske ustanove trae od naroda u toliko vee rtve u koliko ga vie veita
nesigurnost, opasnost od rata i este mobilizacije materijalno dave i privredno
iscrpljuju.
Tako e jedanput zahuktali dogaaji po sili unutranje logike stvari gurati
iscrpelu nau zemljicu iz krize u krizu, iz opasnosti u opasnost, a svi buroaski organi
javnoga miljenja starae se da se pravi uzrok tih nedaa zaboravi i odgovornost
prenese na drugoga. Zato socijalna demokratija, kao jedini odluan protivnik
zavojevake politike koja je zaetak svih tih nedaa, ne moe pustiti da proe
nezabeleen onaj trenutak kada se na vlasniki svet maio tue zemlje i tue slobode,
kada su nekadanji heroldi nacionalnoga osloboenja poneli zastavu nacionalnoga
porobljavanja, kada su interesi kapitala progutali interese nacije. Ona mora stalno
ukazivati na nerazdvojnu uzronu vezu izmeu zavojevake politike buroazije i
tekih posledica i rtava kojim se kraj nigde ne vidi, vezu izmeu teorija Balkanicus-a
i Dr. Vladana i prakse Ise Boljetinca.
2. Tenja ka moru.
Oduevljenje kojim je buroaska javnost primila prvu vest o izlasku arbanskoga
odreda na Jadransko More poticalo je iz uverenja da je sada postignut i onaj cilj koji
je od pre desetak godina lebdeo pred oima ne samo vlada i buroaskih grupa ve i
ire javnosti. Ta Srbija je izala na more, i jo kako! Ono to je htela ostvariti
Jadranskom eleznicom, ona postie sada preko svoje teritorije; ona je sada gospodar
svoga saobraaja sa svetom!
Tenje Srbije za slobodnim izlaskom na more obino su dovoene u vezu sa
smetnjama koje je Austro-Ugarska inila i mogla initi srpskom izvozu. Srbija je jo
uvek preteno agrarna zemlja. Od njenoga celokupnoga izvoza, koji je 1910. dostigao
cifru od 98.388.028 dinara, sirovine ine nepunih 64 od sto a preraevine 36 od sto.
Sa izuzetkom 1.691.819 dinara izvoza sirovih rudarskih proizvoda i 10.320.817 dinara
preraenih rudarskih sa nekoliko stotina hiljada industriskih proizvoda, sav ostali
izvoz od 88 procenata ine proizvodi zemljorada i stoarstva i od tih proizvoda prve,
najneposrednije preraevine. Cela srpska izvozna trgovina lei dakle na seoskom
gazdinstvu u kome jo uvek preovlauje sitni posed, a na izvoznoj trgovini lei
sposobnost Srbije da odgovara svojim dunikim obavezama.
Tako je pitanje o obezbeenju izvoza postalo zajednikom brigom dva tako
udaljena sveta: vladajue buroazije i seoske mase. Za buroaziju koja dravom
upravlja, osiguranje izvoza je znailo osiguranje poreskih prihoda, osiguranje uvoza
zlata potrebnoga za plaanje interesa na dravni dug. Svaki poremeaj izvozne
trgovine pogaao je najosetljivije mesto svake vlade, jer su joj time ugroavana
neophodno potrebna sredstva za odranje na vlasti. Ali poremeaj izvozne trgovine
pogaao je i najosetljivije mesto seoske mase, jer je vodio padanju cena agrarnim
proizvodima u zemlji. A to god je seljak prinuen da svoje proizvode jevtinije proda,
u toliko mora izneti na pijac vei deo svoje etve, pa da podmiri potrebu u novcu, u
toliko manji deo etve ostaje za potrebe njegove porodice. Svako padanje cena, dakle,
znai za iroke narodne mase veu glad u kui, vei dug na njivi, manje stoke u toru.
39

Kada je sada Austro-Ugarska pod pritiskom svojih agraraca poela zatvarati

severni put srpskoj izvoznoj trgovini, to nije samo bacilo u brigu vladajuu buroaziju
ve je pogodilo i najosetljiviju stranu seoske mase. Bludea nacionalna misao poinje
sve vie dobijati privredni smisao, osloboenje Srbije od privredne zavisnosti od
Austro-Ugarske i slobodan izlaz na more. Na tom pitanju vladajua buroazija uspeva
da za svoju nacionalnu politiku zagreje iroke narodne mase. A za taj veliki uspeh
svoje klasne vladavine ona ima da blagodari u prvom redu agrarcima i vlasnicima
Austro-Ugarske.
Ali tenja za slobodnim izlaskom na more nije poticala samo iz elje da se
osigura izvoz agrarnih proizvoda. Potreba osiguranja izvoza i smetnje Austro-Ugarske
uinile su da se za pitanje izlaza na more zainteresuje sitnoseljaka masa, kao
najmnogobrojniji glasaki i vojniki elemenat u zemlji, ali ta tenja je postajala u
toliko neodoljivijom u koliko je u nas jae ovlaivala kapitalistika proizvodnja
espapa. U teritorijalnom proirenju i izlasku na more vladajua buroazija je gledala
onaj cilj svoje klasne politike koji je isticao iz industrijalizacije zemlje i razvitka
kapitalistike proizvodnje. Ali to se zarad ostvarenja toga cilja radilo tako odluno,
grozniavo, upravo va banque, ili-ili, to moe biti potpuno jasno samo onom koji
uvidi da je u tom leao spas celoga privredno-finansiskoga sistema buroazije na
kome se njena vladavina drala, da je to jedini izlaz iz stanja koje je svakim danom
postajalo sve kritinije.
Srbija je tipian predstavnik malih agrarnih zemalja, sa primitivnim oruima i
nainima rada, ali mnogobrojnih, krupnih i tekih veza sa stranim kapitalizmom.
Nenormalni razvitak tih kapitalistikih veza malih agrarnih, u svom privrednom
razvitku zaostalih zemalja pokazuje se u tome to njih kapitalistika privreda ne
osvaja kroz radionice i fabrike, odozdo, iz privrednoga ivota, ve kroz ministarske
kancelarije, odozgo, preko dravnoga a ne privatnoga gazdinstva. Veliki dravni dug
na strani postao je pre nego to se poelo raditi na podizanju proizvoakih snaga koje
bi podnoenje tih dunikih obaveza olakale. Prvo je u zemlju ula maina za
ubijanje, pa tek maina za rad.
Kao rezultat toga nenormalnoga, obrnutoga razvitka dravni budeti su rasli
bez obzira na porast privredne snage narodne, a jo jae od dravnih budeta raste
njihov pratilac, zaduivanja na strani. Od 1880. do 1910. dravni budet je porastao
od 20 na 120 miliona ili za 475 procenata, a zaduenje zemlje je poraslo od 32 na 735
miliona ili za 2197 procenata. Dravni dug je rastao pet puta bre od dravnoga
budeta. Ali ova kolosalna cifra dravnoga zaduenja sama za sebe jo ne kazuje
jasno svu teinu dunikoga ropstva. Da se oseti sva teina takvoga razvitka veza
Srbije sa stranim kapitalizmom, ne sme se izgubiti iz vida da su ceo porast dravnoga
budeta gutali neproduktivni izdaci na dug i vojsku, kao to je opet najvei deo
dravnih zajmova, ogromno vei deo, upotrebljen za pokrivanje budetskih deficita i
izvanrednih rashoda na militarizam.
Na emu se taj raspikuski sistem gazdovanja odravao? Za plaanje interesa
na zajmove Srbija je dolazila do zlata izvozom agrarnih proizvoda. Od kraja
osamdesetih godina njen trgovinski bilans je aktivan, tojest ona primi veu sumu zlata
za izvoz nego to izda na uvoz. Ali suvici zlata koje je davao aktivni trgovinski
40

bilans nisu mogli dosei da pokriju izvoz zlata za plaanje dugova. Zbog toga je
meunarodni bilans plaanja Srbije, na suprot aktivnom trgovinskom bilansu, ipak
ostao stalno pasivan. Za poslednjih trideset godina Srbija je stalno imala da izdaje vie
zlata nego to ga je primala za svoj izvoz. Ta diferencija je bila od 1891-1900. god.
49.354.772 din., 1901-1910. god. 71.153.924 din. Da bi se taj bankrotski sistem
gazdovanja odrao, Srbija je padala u sve nove i nove dugove, njima bankrotstvo
odlagala i terete svoje sadanje politike sve vie prenosila na budue generacije.
Ali dokle tako? Pod pritiskom dravnih tereta izvoz je istina rastao, ali iza toga
porasta ne stoji pojaanje privredne snage zemlje. Naprotiv, to poveanje izvoza je
posledica poveanja dravnih tereta a ne privrednoga razvitka i jaanja zemlje. Ono je
posledica iscrpljivanja koje pridavljuje svakoga proizvoaa posebice, nagonei ga da
radi pribavljanja poreza otuuje kako hranu porodice tako i sredstva proizvodnje, a
zatim izmodava celokupnu privrednu snagu zemlje, jer sredstva potrebna za njeno
privredno jaanje crpe strani zelenaki kapital. U brem raenju izvoza nego uvoza
ne ogleda se nikako bre raenje privredne snage zemlje od razvijanja kulturnih
potreba naroda, ve se ogleda u stvari vetako poveanje izvoza na raun
sposobnosti naroda da svoje ivotne potrebe podmiri.
Ali narod, sve nesposobniji za potronju, postaje i sve nesigurniji kao poreski
platac. Vladajua buroazija je poela oseati da ni najskandalozniji sistem posrednih
poreza koji ne propusti opteretiti nijednu ivotnu potrebu nije nikakva sigurna
garantija dravnih poreskih prihoda, ako potroaka mo masa slabi ili ako se ona
slabije i sporije razvija nego to rastu potrebe drave. Usavravanje aparata za
pumpanje poreza ne moe da nadoknadi ono to se gubi sa iscrpljivanjem optega
rezervoara dravnih prihoda, sa iscrpljivanjem privredne narodne moi. Jo jednom se
demonstrativno pokazuje tanost naela: da je privredna snaga zemlje jedina prava
osnova sigurnih dravnih prihoda i dobroga finansiskoga stanja. A gde je ta privredna
snaga zemlje? Je li ona u ruiniranom sitnom seoskom gazdinstvu? Zemlja isplakana,
etveni prinos manji nego u Rusiji, stoarstvo u opadanju: sitna poljoprivredna
preduzea nisu vie sposobna da podmire skuene potrebe porodica, jo manje da
napune velike dravne kase. Dravni budeti rastu nepojamno brzo, jer neprestano
rastu dunike obaveze i trokovi oko sistema buroaske vladavine, a u isto vreme
sasvim opravdano poinje se gubiti vera u raenje izvoza poljoprivrednih proizvoda.
U toj bezizlaznoj situaciji vladajua buroazija se baca svim sredstvima koja
joj dravna vlast stavlja na raspoloenje na vetako podizanje industrije. Sistem
posrednih poreza ona sada dopunjuje sistemom zatitnih carina. Srbija je opasana
jednim neprelaznim carinskim zidom, pod ijom zatitom kapital, apsolutno
osloboen svakoga obzira prema stranoj konkurenciji, uiva privilegiju
neogranienoga gospodara na domaoj pijaci, monopolsko pravo eksploatacije. U
sprovoenju te politike vlada ima da regulisava surevnjivu borbu izmeu predstavnika
stranoga i domaega kapitala, ali na kraju krajeva sistem zatitnih carina pobeuje,
jer odgovara i interesima buroazije kao nosioca dravne vlasti i interesima buroazije
kao nosioca kapitalistike eksploatacije. Tim sistemom ona, s jedne strane, osigurava
kapitalistikoj klasi ekstra-profit, s druge strane, vetakim uvlaenjem kapitala u
zemlju ini da kroz ruke proizvoaa i potroaa poteku vee sume novca koje e im
41

ona na zgodnom mestu, putem posrednih poreza, opet oteti. Uvlaenjem stranoga
kapitala u zemlju poveava se cirkulacija novca, mase vie troe ma da vie ne jedu,
ali zato rastu sume ekstra-profita kapitalistike klase i posrednih poreza drave, raste
pljakanje proletarijata i narodnih masa. Veliina te pljake ogleda se u nenormalno
velikoj razlici izmeu nominalne i realne nadnice, izmeu veliine nadnice u novcu i
koliine ivotnih namirnica koja se za nju moe da kupi.
Nije teko uoiti da se ovaj sistem podizanja domae proizvodnje izvrgava u
sistem privrednoga iscrpljivanja zemlje. Visokim cenama svih proizvoda suava se
potroaka sposobnost naroda koja je prva pogodba zdravoga privrednoga napretka, a
monopolskim privilegijama ubija se staranje za tehniko usavravanje rada bez koga
se podizanje privrednih snaga neke zemlje ne moe ni zamisliti. Ali ta posmatranja ne
spadaju u okvir ovoga posla. Mesto toga treba naroito istai: da se na privrednofinansiskom sistemu koji smo ukratko skicirali dri i ekonomska egzistencija i
politika vladavina buroazije u Srbiji.
Na osnovu toga ekonomsko-finansiskoga stanja zemlje i veite brige svake
vlade moe se objasniti to Srbija nadire da poto poto izae iz starih granica i prodre
na more, da prodre na more po cenu svih rtava i velikih opasnosti. Sa industriskim
razvitkom neke zemlje buroazija gura vlade na proirenje pijaca i oblasti
eksploatacije. Politika zavojevanja tuih zemalja i stvaranja kolonija, zbog koje je
danas Evropa podeljena u dva oruana logora, odgovara tenji kapitalistikih klasa za
osiguranjem profita, za monopolom eksploatacije. Kada smo god ukazivali na taj
ekonomski uzrok dananjega grozniavoga oruanja, sukoba interesa i zavojevake
kolonijalne politike, branioci te politike u Srbiji, da bi predstavili svoje tenje kao
najidealniju oslobodilaku nacionalnu borbu, dobacivali su nam: gde je u Srbiji ta
razvijena industrija, gde je ta kapitalistika klasa koja gura na zavojevanje tuih
zemalja? Mi priznajemo da kapitalistika industrija u Srbiji nije ni priblino toliko
razvijena koliko je u vladajue buroazije razvijen apetit za proirenjem teritorije i
izlaskom na more porobljavanjem tuih naroda. Ali je vlada u Srbiji u toliko
revnosniji izvrilac elja svih vlasnikih klasa i kasta za proirenjem granica i
porobljavanjem tuih naroda, u koliko to vie odgovara nudama privredno-finansiskoga sistema na kome se dri, koji je stub njene vlasti. Odranje toga sistema je
prva taka u programu svake vlade. Na njemu se podie kula od miliona dravnoga
budeta, on prua sredstva za izdravanje militarizma i drugih neproduktivnih
ustanova, on prua sredstva za odgovaranje dunikim obavezama prema
inostranstvu, na njemu se dri kredit za nova zaduenja.
Ako kapitalistika buroazija u Srbiji i balkanskim dravicama uopte nije jo
toliko razvijena, da celokupnu dravnu politiku stavi u slubu svoga interesa, ona u
nas ima za svoga saveznika samu dravnu vlast koju potreba odranja goni na
teritorijalno proirenje poto poto. Tako su neodoljive ekspanzivne tenje balkanskih
dravica postale neodoljivom potrebom vlada, jedinim izlazom iz tekoga poloaja u
kome su sa svojim privredno-finansiskim sistemom doterale na ivicu bankrotstva. Za
buroaziju u Srbiji izlazak na more ne znai u prvom redu ekonomsku emancipaciju
zemlje kao to se to rado i mnogo govori, jer celokupna privredno-finansiska
politika vladajue buroazije predstavlja postojano otuivanje prava slobodnoga
42

raspolaganja privrednim izvorima zemlje i predavanje naroda u kamatno ropstvo da bi

se dobila sredstva za odranje vladavine ve pre svega emancipaciju privrednofinansiskoga sistema na kome se njena vladavina dri. Izlazak na more predstavlja
jedino sredstvo da se privredni sistem zatitnih carina oslobodi zavisnosti od
inostranstva, da se od njega ne moraju initi nikom nikakve koncesije. U koliko dakle
kapitalistika buroazija nije dorasla da vri presudni uticaj na pravac dravne
politike, svaka vlada je prinuena da ne strepi od rtava koje tenja ka moru stavlja u
izgled, ne samo zbog slobodnoga saobraaja sa svetom ve zbog odranja svoje
vladavine. Zato je jedan na nacionalni radnik i patriotski pisac s retkom iskrenou
rekao: Rat koji ne garantuje slobodan izlaz sriskih espapa na svetski trg ne moe se
nazvai oslobodilakim!
Tako je arbanska politika srpske vlade olienje avanturistikoga lutanja
jednoga oajnika koji bez ikakvih izgleda na uspeh i bez jasnoga cilja rasipa
dragocenu snagu, da bi izbegao bankrotstvo pred kojim stoji ceo njegov privredni i
politiki pravac.
3. Poraz zavojevakog podviga.
Polet narodnih masa, koji je godinama pripreman politikom ekonomske
emancipacije i dostigao najviu taku od objave carinskoga rata do aneksije Bosne i
Hercegovine, buroazija je za vreme balkanskih ratova umela obilno iskoristiti. Za
najlue podvige ona je mogla raunati sa ljudskim materijalom ija gotovost na
podnoenje rtava prevazilazi obaveze vojne discipline. I u slatkom zanosu da dri u
svojoj ruci naoruanu celu zemlju, buroazija je u rastoavanju narodne snage otila
preko svih granica mogunosti i poinila najlue zloupotrebe. Vrhunac tih
zloupotreba je pokuaj izlaska na more putem zavojevanja Arbanije.
Za izlazak na more Srbija je imala dva prirodna pravca. Prvi preko Crne Gore
za Bar, vodi preko oblasti koje pripadaju dvema srpskim dravama i koje su naseljene
skoro iskljuivo srpskim narodom. Drugi, vardarskom dolinom za Solun, vodi onom
saobraajnom arterijom koja je samom prirodom odreena da bude glavni pravac
privredne veze Balkanskoga Poluostrva sa svetom. to se drugoga pravca tie, kao to
emo docnije videti, buroazija balkanskih dravica je bila nesposobna da savlada
separatistike tenje i da od nezamenljivoga solunskoga pristanita uini ono za ta ga
je priroda poloaja odredila, naime da bude svetska kapija za sve tri drave; a srpski i
bugarski vlasnici specijalno priredili su svojim narodima bregalniku katastrofu, da
Solun ostane u iskljuivoj vlasti Grka kojima je najmanje potreban i koji e se njime
najmanje sluiti. Srpska buroazija nije bila ak ni toliko jaka da slomi dinastiku
iskljuivost izmeu Srbije i Crne Gore i da spajanjem dveju oblasti jednoga istoga
naroda u jednu dravnu celinu izae na toliko eljeno more preko svoje jednostavne
teritorije. Mesto toga izmeu dve roene zemlje pobijaju se danas mee, i ako ni na
jednoj ni na drugoj strani nema ni deset lica koja bi to mogla razumeti i odobriti. A
kraljevski straari koji e te mee uvati jesu svedoci nesposobnosti buroazije da
izvri delo narodnoga ujedinjenja.

43

Namesto da trai izlazak na more u ovim prirodnim pravcima, za ta je bilo

potrebno biti reen na sistematsku i odlunu borbu protiv separatistikih tenja, vlada
je separatizam uzela za osnovicu ugovora sa saveznicima. Time je buroazija sama
sebi zatvorila oba prirodna pravca za izlazak na more. A odriui se njih ona se
otiskuje da put na more probije kroz arbanske kreve, pravcem koji vodi preko oblasti
sa kompaktnim tuim elementom, elementom najvee otporne snage u preanjoj
Evropskoj Turskoj; ta oblast je u isto vreme tako jako uvuena u osvajake zamke dve
velike evropske sile. Kako je ta politika pretrpela potpun poraz jo na pola puta, mi
danas imamo skupo plaeno iskustvo samo o snazi austro-italijanskoga uticaja, te sada
niko i ne misli o rtvama koje bismo tek morali podneti oko zavojevanja i dranja u
pokornosti arbanaskoga naroda.
Pre svega Jadransko More, kao sredstvo naega saobraaja sa svetom, nije bez
krupnih nedostataka.
1. Jadransko More je izgubilo svoj nekadanji trgovaki znaaj. Luke
Jadranskoga Mora nisu vie stanice svetskoga saobraaja kao pre nekoliko vekova;
one nisu vie ni centri u kojima se vri razmena proizvoda balkanskih zemalja. Veliki
svetski putevi Sredozemnim Morem ne stiu se vie u Jadranskom Moru ve, obino
obilazei njega, ukrtaju se u Solunu, od koga su ve stvorili najvaniju taku ne samo
balkanskoga ve i srednjeevropskoga saobraaja sa Istokom. Upuena na neku luku
Jadranskoga Mora srpska trgovina, traei slobodan izlazak na prostrani svetski trg,
nala bi se opet lice u lice sa parobrodskim drutvima i pijacama poglavito AustroUgarske i Italije.
2. Kada bi ak Jadransko More potpuno zadovoljavalo potrebe naega
trgovinskoga saobraaja, pravac toga saobraaja ne moe se odreivati proizvoljno i
nezavisno od pravca svetskoga saobraaja. Taj pravac, kao to je to prof. Cviji
svestrano pokazao, izlazi danas na Solun. Ova luka je izlazna taka vardarskomoravske komunikacione arterije koja je sa uzdizanjem Srednje Evrope i nadiranjem
njenoga naponoga privrednog ivota na aziski Istok dobila veliki evropski znaaj. Ona
je privukla sebi svu trgovinu iz oblasti preanje i sadanje Srbije. Iz ranije Srbije
trgovina je tekla na sever, iz Stare Srbije i Makedonije na jug, a sa sastavljanjem ovih
oblasti u jednu dravnu celinu pod pretpostavkom jednake predusretljivosti odravae
se trgovina na obadve strane. Ali pravac sever-jug ne moe biti vetaki promenjen u
pravac istok-zapad, ma koliko se to elelo iz obzira politikih aspiracija. Sve vetake
mere koje se u tom cilju preduzimaju, kao to je to eleznika politika, trae
izvanredne rtve i predstavljaju po privredu teret slian strategiskim eleznicama. A
ako je srpska vlada, lupajui se po Arbaniji, propustila osigurati naoj trgovini
slobodan izlaz preko Soluna, onda bratoubilaki rat nije samo jedan zloin prema
srpskom narodu ve i jedan zloin za tu raun.
3. Izlazak na Jadransko More, kao ventil sigurnosti na sluaj nenormalnih
odnosa prema severu i jugu, opteretio bi nau privrednu snagu nesrazmerno velikim
rtvama. Pre svega podizanje dobroga pristanita skopano je sa velikim tekoama.
Najbolji poznavalac Balkana prof. Cviji veli: U onom delu koji je zauzela srpska
vojska ima samo jedan bolji zaliv i to je Draki. I ako je zasut peskom i stoga samo 610 m. dubok i izloen junim i jugo-zapadnim vetrovima, od njega bi se moglo
44

napraviti dobro trgovako pristanite, istina s velikim trokovima.22 Bez velikih

tehnikih radova ne mogu se upotrebiti za pristanite ni ostali zalivi na toj obali.
Ali svi ti trokovi oko pristanita i sprovoenja eleznice gube se prema onim
neproraunljivim rtvama koje bi osiguranje toga saobraajnog pravca gutalo. Bilo da
Srbija dobije samo prugu bilo i jedan iri ili ui pojas zemlje, odravanje arbanaskoga
stanovnitva u pokornosti bilo bi skopano sa rtvama za koje bi se dobar trgovac
teko odluio. to god bi taj pojas zemlje bio iri, u toliko bi i rtve bile vee. Za
odravanje u pokornosti cele Severne Arbanije na koju se bilo oko bacilo, Srbija bi
morala drati velike vojnike posade i bez svake sumnje posvegodinje prolevati krv
za povraaj reda. Transporti srpskoga izvoza na Jadransko More kretali bi se uz
pratnju sve jaega militarizma, stalnih mobilizacija i tekih kolonijalnih ratova.
Zavojivaka politika je prodrta vrea. Alir je kotao Francusku vie od ratne otete
koju je 1871. platila Nemakoj. Junoafrike kolonije su kotale Nemaku preko
milijarde maraka a nisu dale nita. Zapletena u Arbaniji Srbija bi tek tada videla da je
ostale zavojevake drave mnogo lake stii u vrenju svirepstava prema zavojevanim
narodima nego u podnoenju rtava na koje otpor tih naroda goni. A ako Srbija nije u
stanju uiniti nijedan korak u svome privrednom jaanju, a da ne uini dva u
privrednom rasipanju na neproduktivne ciljeve, onda moe oekivati vreme kada e
ljudi initi glavni deo njenoga izvoza, a oni nee ii preko Arbanije nego preko
Evrope.
Tako izlazak na Jadransko More, iskupljen zavojevanjem Arbanije, predstavlja
za Srbiju jednu ekonomsku apsurdnost. Ali porobljavanje arbanaskoga naroda, kao
sredstvo izlaska na more, pokazalo se i kao politika apsurdnost. Na osnovici
zavojevake politike, u kojoj nikad ne odluuju prea prava i vee potrebe ve
iskljuivo vea snaga, igra je za Srbiju bila unapred izgubljena. Srbija se u Arbaniji
srela sa dvema velikim silama koje su tamo ve bile stekle vei uticaj od same Turske.
Nita ne ini to Arbanija sama po sebi nije vredna rtava koje Austro-Ugarska i
Italija oko nje podnose, jer se one ne podnose za Arbaniju ve za uticaj koji se preko
Arbanije ima u Jadranskom Moru i na Balkanu. Je li vlada g. Paia pravilno
procenjivala jainu otpora na koji e od strane te dve drave naii, ili je precenjivala
potporu svojih prijatelja to pitanje nije bez interesa, ali se za nas ovde njegova
vrednost gubi pred faktom: da je Srbija svojim zavojevakim metodama i
pretenzijama uz kepecku snagu nesvesno radila da se Arbansko Pitanje rei po elji
onih koji svoje apetite podupiru jaim, nesravnjeno jaim sredstvima.
U veku krupne imperijalistike politike, zavojevaka politika male i privredno
nerazvijene Srbije, upuene na zajednicu a ne davljenje malih oko sebe, pokazala se
kao ekonomska i politika apsurdnost, kao protivurenost in adjesto, kao nemogua
politika.
San o izlasku na Jadransko More zavojevanjem Arbanije pripada prolosti, ali
njegova senka e dugo vremena pomraavati nebo nad srpskim narodom. Srbija je
htela i izlazak na more i jednu svoju koloniju, pa je ostala bez izlaska na more a od
zamiljene kolonije stvorila je krvnoga neprijatelja. Htela je da istisne tui uticaj iz
22

Vid. Jovan Cviji: Izlazak Srbije na Jadransko More. Glasnik Srpskog Geografskog Drutva. God. II 2. Str. 198.

45

Arbanije, a postigla je da ga jo vie uvrsti. Osvajakim hitcem htela je jedno

radikalno, definitivno reenje u korist svoga gospodarstva na jadranskoj obali, a
uspela je da se tue gospodarstvo definitivno utvrdi. Njena tenja ka moru dala je
naopake rezultate, jer je sprovoena naopakim sredstvima, to jest: ono to se moglo
postii samo u sporazumu i uz prijateljsko sauee osloboenoga arbanaskoga
naroda htelo se postii protiv njega. Tenje izlaska na more metodima zavojevake
politike pretrpele su potpun poraz.
4. Vojna okupacija Arbanije.
Vojnu okupaciju Arbanije srpska vlada je izvodila sa onoliko smiljenosti i procene
okolnosti sa koliko se u privatnom ivotu preduzimaju obine etnje. Po odsustvu
vojnikih i politikih predostronosti na koje su sve prilike upuivale, taj ozbiljni
vojni i politiki korak liio je na kakav politiki pacir, Lustreise to bi Nemci rekli,
ali pacir koji e u istoriji srpskoga naroda ostati kao najkrvaviji spomenik
jednogodinjega ratnoga reima buroazije i najbolji svedok njegove bezobzirnosti
prema ivotima ljudi.
Sa divljenjem je neko uporedio izlazak srpskih trupa na Jadransko More sa
Napoleonovim prelaskom preko Alpa. to je do prostoga vojnika stajalo, oni su zaista
ogromne smetnje savladali na nain koji je divljenja dostojan. Ali to je stajalo do
vojnih i politikih upravljaa, oni su po svojoj bezobzirnosti inili pravu suprotnost
pregalatvu vojnika, gomilajui lakomislenost za lakomislenou, ludost za ludou,
rtve za rtvama. Ta strahovita niska rtava prua se od polaska do povratka.
Dopisnik zagrebakoga Obzora-a, D. Mai, opisuje pohod drinske divizije ovako:
Sedmi dan toga emernoga putovanja stajao je srpsku vojsku dosta rtava. Komora ve tri
dana nije nikako stizala. Nije bilo hrane ni za ljude ni za konje. Neprestano peaenje po zimi
i kii, nespavanje i gladovanje toliko je slomilo vojnike, da su se sad jedva drali na nogama.
Svakoga trenutka skliznuo bi po koji konj i skotrljao bi se niz klisuru sa tovarom ili
municijom. Ljudi su se ustavljali, trpali na sebe municiju, i sami padali od tereta i nemoi.
Ve je izgledalo, ako potraje jo samo koji dan tako, da nijedan iv nee izii iz ovih pustih
planinsknh krajeva. Ali se ipak utei ilo dalje. I tako ceo dan, po nesnosnoj i neprestanoj
kii ta vojska nije ila nego se upravo vukla u razvuenim kolonama, ostavljajui za sobom
slabe, bolesne i mrtve.

Nimalo manje muke i rtve imala je da podnese i umadiska divizija, koja se krenula
od Prizrena preko Oroi. O gladovanju te kolone pisao je jedan oficir:
Ma kako da je poslastica u to vreme bio hleb, ja sam mogao dobiti jednu polovinu nudio
mi je jedan moj vojnik, koji ga je platio 4 dinara. Sutra dan se prodavao po 5 i 6 dinara, a
jedan je konjanak platio za jedan tajin i pare slanine 8 dinara. Docnije kad je nestalo hleba
tako je isto skakala cena i kukuruzu, jer se sitan branski kukuruz duine 12-15 cm. prodavao
poslednjeg dana gro komad. Ove visoke cene slabo mogu ti dati prestavu o veliini gladi i
muke to smo pretrpeli.

46

A kada su se tako namuili oficiri, onda kolike su tek bile patnje onih
siromaha koji za celo vreme dugoga ratovanja nisu ni od kuda dobili ni krne pare!23
Od samoga poetka primorski odred srpske vojske poeo je obeleavati svoj
trag estim grobovima pomrlih od gladi i umora, izmrzlih od mraza bez injela i
atorskih krila. ije su to rtve? Prema srpskim trupama koje po svojoj brojnoj snazi i
fizikoj iznurenosti nisu bile sposobne da izdre nikakvu ozbiljniju borbu sa
organizovanim arbanaskim plemenima, ova su se ponaala sa dostojanstvom
neutralnih ali i nezavisnih posmatraa koji su davali besu i primali snishodljiva
uveravanja o miroljubivim namerama srpskoga vojnoga pohoda. Sa autoritetom
jednoga plemenskoga dinasta Prenk Bib Dada propustio je gladne, gole i bose, do sri
u kostima iznemogle srpske trupe pod uslovom da mirno prou putem i da se ne
usude initi ma kakvo zlo Mirditima. Jo stroije su se komandanti uvali da ne dirnu
u strljenovo gnezdo Malisoraca.
Ovakvo dranje arbanaskih plemena poticalo je iz uverenja, dobivena iz Bea i
Rima, da je autonomija Arbanije zajemena i da e se srpske trupe morati vratiti.
Napoleon je puten preko Alpa, jer se Napoleon morao vratiti.
Najvei deo naih vojnika u Arbaniji stradao je od bolesti, poglavito
iznemoglosti i dezenterije, koja je morala nastupiti kao prirodna posledica gladi i
rave opreme. To su stradanja prealjenih, upuenih na boju veresiju, izvrilaca
napoleonskih podviga o ijem najnunijem opremanju i snabdevanju politiki i vojni
upravljai nisu nita mislili. A njihovi komandanti koji se nisu ustezali da ubiju od
gladi i iznemoglosti pala vojnika ili da to trpe nisu imali ni trunka od duha onoga
ruskoga vojskovoe koji je, prelazei preko Alpa, povratio odanost gladne vojske
ulaskom u raku koju je samom sebi bio namenio. Na celom maru radile su
neizmenino i svaka u svom pravcu slepe sile: glad i iznemoglost, batine i revolver!
Koliko je cenjen ivot ovih ljudi neka poslui i ovaj primer. Po nareenju
komandanta na dugakom putu od preko stotine kilometara ostavljena su manja
odelenja vojnika kao relejske stanice. Ludost ove naredbe u isto vojnikom pogledu
je oigledna, kao to je bila oigledna i sudbina ovih naputenih ljudi koji su se nali u
moru uzrujana arbanaskoga stanovnitva, ogorena svirepstvima srpske vojske u
istonim krajevima. To ogorenje je ove jadnike progutalo. Od izvesnih stanica nije
niko ostao da javi ta je sa njima bilo, i uzaman ih njihovi roditelji i braa jo uvek
preko novina trae. Osvetniko paljenje sela i masakriranje arbanaskoga stanovnitva
nije nikakva naknada za uzaludne gubitke.
Niska ludosti i rtava koja je na kraju krajeva progutala primorski odred nema
kraja. Kako je veliina zadatka u svakom pogledu premaala snagu odreda, na
predstrau na Daju, mestu prve pogibije u borbi sa skadarskom posadom, baeno je
neto malo drinaca drugoga poziva. Bez atorskih krila i u kru gde nije bilo ni
drvceta da se vatra zaloi, oni su uvali strau i propadali od zime. I posle prvoga
ozbiljnoga napada odmornih trupa skadarske posade drinci su morali popustiti,

23

Upuujemo itaoce na dragocene beleke druga Koste Novakovia koje su od 1. januara poele izlaziti u Borbi
pod naslovom etiri meseca u Srednjoj Albaniji.

47

ostavljajui iza sebe leeve koje su pojaanja umadinaca nekoliko dana kupila i
sahranjivala.
Ali je brdika kasapnica vrhunac ovoga bezobzirnoga bacanja ljudi u smrt i
avanturistikih bravura bez smisla i ikakvih izgleda na uspeh. Istoriju te kasapnice jo
uvek obavija taman veo. Skadarska utvrenja su najmodernijega tipa, jer je Turska
naroito polagala da Skadar, kao istaknuti iljbok na krajnjoj i vrlo vanoj taci
carstva, bude to bolje utvren. Rovovi su maskirani, u zemlji, i sagraeni od betona.
Najboljim dvogledima spolja se nita ne vidi, a kada se otvori borba ne zna se odakle
sve vatra ne sipa. Prodiranje napadaa spreava nekoliko nizova razlinih prepona,
naroito hajdukih jama koje se mogu staviti pod vodu i bodljikastih ica koje su
povezane gvozdenim stubovima utvrenim u cementnim podlogama. Celo utvrenje
je sada branjeno ne samo peakom vatrom iz zaklonjenih rovova ve mnogobrojnom
artiljerijom, naroito gradskim topovima najveega kalibra.
Da se takva utvrenja ne osvajaju golim akama, uz potporu nekoliko brdskih
baterija, ak bez ijednoga poljskoga topa, to je mogla proceniti najobinija vojnika
pamet. Pa ipak je napad nareen i 26. januara srpskom narodu prireena jedna od
najluih i najteih pogibija u celom srpsko-turskom ratu. Glas o ostrahovitoj pogibiji
prodrla je sluajno preko Crne Gore do Beograda, i beogradska tampa nije pogreila
kada je u lanku Bitka na Brdicama napala strahovitu pogibiju reima:
Opte je oseanje, da se tamo nije vodio raun o ljudima. Ljudi su izgubili svoju raniju
vrednost i vrede taman onoliko koliko i bundeve.

A posle nekoliko dana jedan strunjak, iza koga se krije izvesno neki oficir,
pie u istom listu u lanku Jedan zloin:
Svakoga dana izbijaju u javnosti novi jezoviti detalji o strahovitoj kasapnici na koju je
izveden na primorski odred na Brdicama. Vlada, istina, produava i dalje da ovu krvavu
tragediju obmotava najveom misterioznou i uvek izbegava da objavi listu gubitaka koje je
naa vojska pretrpela u tom mahnitom preduzeu. Ali posle objave naeg izvetaja iz
Muriana javno mnenje uzbueno je u toj meri tim zloinom izvrenim nad srpskom vojskom,
da zatajivanja i zatikavanje vie ne pomau. Na Brdicama palo je u ludo blizu 1.300 srpskih
vojnika i 39 oficira. Za taj beskorisni pokolj mora neko odgovornost da ponese.

Tani podatci o gubitcima na Brdici nisu objavljeni, ali oni su kod Srba znatno
vei nego to je u gornjem lanku navedeno, a kod Crnogoraca nekoliko puta toliki.
Hiljade ljudi su baeni u smrt kao da se od blata mese, kao da nikada vie nee nikom
trebati. Mesto da na gornje optube dade obavetenja, vladin organ Samouprava je
odgovorila kako je pred zoru, 26. januara, komandant primorskoga odreda dobio
izrino nareenje od crnogorske Vrhovne Komande da vri napad na Brdicu. Napad
je istoga asa nareen i njemu se ima da blagodari, po pisanju vladinoga lista, to je
jedan poloaj Brdanjola pao Crnogorcima u ruke! Prema tome, komandant
primorskoga odreda ili je svesno bacio u smrt nekoliko hiljada svojih ljudi radi uspeha
sumnjive vrednosti na crnogorskom frontu ili je servirao nekoliko hiljada rtava iz

48

respekta prema visokoj linosti glavnoga komandanta crnogorskih trupa. Da su u

celom preduzeu odluivali razlozi koji nemaju niega zajednikoga sa najobinijim
pravilima ratovanja, vidi se i po tome to je u klopku upala samo jedna kolona i
usamljena, bez pomoi i naslona desno i levo, izginula. Tako je pred tvrdim
bedemima Skadra odigrana jedna krvava igra vojske, da bi se zadovoljila
monarhistika sujeta kleptomana koji je pod tim bedemima sahranio svoju alosnu
zemljicu.
Mesec dana posle toga desila se strahovita pogibija u luci San-ovani di
Medua. Trupe koje su transportovane iz Soluna morem da pojaaju opsadu Skadra
provele su na laama u luci itav dan, ekajui da se ko smiluje i da ih iskrca, i u tom
ekanju zatekla ih je turska krstarica Hamidija. Brdika kasapnica nije izazvala ni
za nokat veu opreznost prema opasnostima u koje se ljudi guraju. Na Brdici nije
ordonans na vreme preneo zapovest za povlaenje, u Medui nije Hamidija prijavila
svoj dolazak! Nije uinjeno ni ono to se za spasavanje ljudi moglo uiniti. I kapetan
lae i sva posluga, kao to to u boinjem broju Pijemonta lepo opisuje major Radoje
Jankovi, zaboravie na spasavanje vojnika. Disciplina popusti pred linom
opasnou. Nered se uunja u hladnokrvnost. Nijedan amac za spasavanje ne bi
skinut. Vojnici behu ostavljeni na milost i nemilost Hamidije koja svu topovsku
vatru upravi na lau punu vojnika Vervenjotis. Major Jankovi opisuje taj oajan
trenutak ovim ivim reima:
Huk topova dobi arobnu mo nad svima. U ciglo jednom momentu oseti se tragedija tog
nesrenog dana. Vojnici, sa spremom na leima, bacahu se sa nekoliko metara visine u vodu
duboku nekoliko metara. Ranjeni se sklanjahu, da udare zavoje. Rane su bile grozne, zadane
komadima elika. Drugi se sputahu niz konopce; po deset odjedared. Jedan konopac se
otite! Sva sila Hamidijinoga besa srui se na Vervenjotis.

I u tom oajnom trenutku, kada nije bilo nijednoga stareine da posavetuje,

ako pomoi ne moe, da podeli sudbinu sa svojim vojnicima, okrenula su svoja dva
brdska topia dva vojnika bez epoleta, jedan podnarednik i jedan kaplar, i radi
spasavanja svojih drugova uhvatili se u kotac sa topovskim kolosima jedne ratne
lae! Hamidija se povukla, ostavljajui iza sebe pravi pusto.
Oko lae plovili su injeli, ranevi, polomljeni kundaci, vojniki uprtai i ostali tragovi
pretrpljene katastrofe. ajkae, bez gospodara, ljuljale su se neto pod vodom, kao velike
alge. Nesrene rtve rasute tamo amo, svuene punim fieklijama, potonule su i dodirujui
stopama peskovito dno njihale su se kao podvodno bilje. Belele su se ruke utopljenika. U
ponekoj puka mrtvaki stisnuta. Ponekog tiskao je talas na irinu...
Na malom talasu ljukaju se jedne nove dvojnice. Gde gde izbije glava. Talas je preliva i
zanosi kosu tamo amo, te se ukazuje razdeljak... Lepe momke iz Podrimlja nosi voda kao
opalo lie. Prvi put od kako su u ratu, prevarila ih snaga. Junaci od Zebrnjaka, Abdi-pae i
Bakarnog Gumna lee savladani. Na svakom licu po jedna elja neizreena. Njihove ih
verenice ekaju, njihovo voe pupi, njihove su oi mrtve.

49

I jo bog zna gde bi se zavrila ova niska ludosti i rtava, da se Skadar nije
predao i da pitanje Arbanije nije doepala Evropa u ruke. Sa makedonskoga ratita
srpska vlada bi upuivala nove trupe jedne za drugima, da popune mesta onih koje su
progutali sneni nameti arbanskih kreva, glad, bolest, skadarsko blato i Jadransko
More. Zbog jednoga ni sa jedne strane neeljenoga sukoba izmeu srpskoga
arbanaskoga odreda i ostataka Davidove vojske krenuta je u Arbaniju cela moravska
divizija, a ta bi tek balo da Arbanasi nisu mirno ekali reenje Evrope? Ali su ak i
divlja arbanaska plemena znala bolje proceniti presudni znaaj toga reenja po
Arbaniju nego srpska vlada. Oekujui trenutak kada e ispratiti srpske trupe odakle
su i dole, ona su umela utedeti izline rtve mnogo bolje od vlade koja je stajala pod
zlokobnom sugestijom ruskoga uticaja. I, zacelo, posle pola godine gladovanja,
stradanja, propadanja i ludoga harenja ljudskih ivota, alosni ostatci primorskoga
odreda vraeni su natrag, ostavljajui iza sebe kao jedini trag preko 5.000 vojnikih
grobova i optu omrznutost kod stanovnitva.
5. Kolonijalni ratovi.
Da vojna okupacija Arbanije mora izazvati oajan otpor gortakih arbanaskih
plemena nije izgleda oekivala samo vlada g. Paia. Ona je zaboravila da je Turska
bila obetovana zemlja za navike ovih gortaka, da su ih za muslimanski svet vezivale
vrlo jake verske veze, pa je ipak jedan veliki deo dravne moi Turske bio vezan u
ovim krevima, bune su postale redovno stanje, iz njih je doao i jedan od
najodsudnijih udaraca mladoturskom reimu. Dranje Arbanasa u pokornosti bio je
vrlo teak zadatak za Tursku, i ako je ona imala u Anatoliji bogat rezervoar ljudskoga
materijala koji je, kada zatreba, prebacivala protiv pobunjenika u Evropi, protiv
arbanaskih plemena, kao to je ova, kada zatreba, upotrebljavala protiv hriana.
Sa tim pitanjima srpska vlada se nije mnogo zamarala. O prirodnom otporu
arbanaskih plemena ona ne samo nije vodila rauna, ve ga je u stvari provocirala,
oglasivi arbanasko naselje, po primeru svih zavojevaa, za ljudski odrod prema kome
vredi samo upotreba grube sile. Posle neoekivanih vojnih uspeha prema Turskoj i
vlada je, kao i ceo buroaski svet u Srbiji, potonula u idolopokloniko verovanje u
mo oruja kao jedino radikalnoga i reavajuega sredstva. Ona je gurnula vojsku
pravcem ka primorju bez ikakve politike direktive, posela njome veliki deo
arbanaskih oblasti bez ikakvih strogih nareenja o dranju vojske prema
samopouzdanim arbanaskim plemenima, i time je dala prvi potsticaj stalnom ratu na
granici s mnogobrojnim rtvama sa jedne i sa druge strane. Predstavnicima vlasnike
politike nije ni na um dolo da misle koliko bi rtava moglo biti uteeno voenjem
rauna o dranju vojske prema pokorenom stanovnitvu i o neodoljivoj upornoj tenji
ovih plemena da im se inae teki uslovi opstanka ne suavaju i ivotne navike drsko
ne vreaju.
I im je soldateska, ostavljena samoj sebi, soldateska iza koje se politiki
upravljai nisu videli, dola u dodir sa arbanaskim stanovnitvom, ona je poinila
takav pusto koji je arbanaski narod gurnuo u oajnu borbu za odranje. Tako je
otvorena serija kolonijalnih borbi koje sa veim ili manjim prekidima traju od
50

prelaska srpske vojske preko turske granice do danas i kojima se kraja jo nigde ne
vidi.
Slepa i gluva prema najgrubljoj praksi kolonijalnog istrebljenja koje je
soldateska vrila, buroaska tampa je podigla paklenu loviku protiv arnautskih
divljatava, i ta je povika rasla sa nemou vlade da odoli pritisku svojih monih
suparnika oko Arbanije.
Ni nesumnjivo divlja i nekulturna afrika plemena nisu nikada doekivala
evropskoga nametljivca celivanjem njegove bele ruke. Jo manje se to moglo
oekivati od Arbanasa koji su ve bili ispunjeni izvesnim politikim tenjama za koje
su poslednjih desetak godina toliko rtava podneli i sa kojima je bio upuen da rauna
svaki onaj koji nije bio unapred reen na borbu do istrebljenja.
Arbanaska pobuna septembra meseca, zbog koje je Srbija morala ponovo
mobilisati blizu tri divizije, je klasian primer kako se kolonijalni ratovi izazivaju.
Okupacija srpske vojske prostirala se sa istoka do na same kapije klisura i klanaca.
Ona je rastavila oraa od njive, stoku od pae, stada od pojita, selo od vodenice,
kupca i prodavca od pijace, okolinu od varoi, a itava planinska naselja od svoga
privrednoga centra i itnice za ishranu. Arbanas s one strane nije smeo kroiti na
osvoju zemlju koja je ostala na ovoj strani. Svi izvori za ivot bili su preseeni. U
oajanju i gladi narod je najpre molio za slobodan dolazak na trita, a kada mu je i to
uskraeno, izmeu smrti od gladi i smrti od olova on je izabrao ovu drugu. Pri toj
pobuni mogli su se umeati razni domai i strani agenti, na koje je vlada s planom
skretala panju javnosti, ali zemljite za eventualni uticaj tih elemenata pripremila je
vlada g. Paia, odbijajui arbanasko stanovnitvo od sebe onim istim sredstvima
kojima je se najbolje mogla posluiti da mu poloaj olaka i da ga sebi privue.
Ali vojni reim nije samo obustavio poslove i presekao redovne izvore zarade,
ve je popljakao od stanovnitva celu gotovinu ljudske i stone hrane. Pri
srednjevekovnom sistemu snabdevanja trupa, da se koliko toliko utoli glad vojnika,
gurani su u glad metani. Taj sistem snabdevanja trupa napunio je depove mnogoga
vojnoga i civilnoga inovnika koji su u ove oblasti uli sa dovoljno iskustva kolika je
mo novca; on nije olakao narodu u Srbiji teret ratnih trokova, a natovario mu je na
vrat jo tee breme uguivanja izazvanih buna.
Vlada je tu pljaku uzakonila i podigla do najviega stepena uvoenjem
kontribucionih taksa koje su vojne i civilne vlasti u novim krajevima naplaivale. O
skandaloznoj preteranosti tih taksa dovoljno je da navedemo samo ova nekolika
primera. Od sto kilograma naplaivano je na piritus 117 din., na gas 54-65, na so 1760, na eer 30, na pivo 20, na zejtin 20, na kafu 100 i t. d. Pohvatani su, dakle, svi
oni predmeti koji se u narodnim masama najvie troe, bez kojih one ne mogu. One su
se svalile kao sinji teret na opljakane i zarada liene metane i na sirote vojne
obveznike, ako su kad i kad popili kafu, nabavili gasa za svoje straare ili kupili koje
pare eera da razblae oporost okorela i buava tajina. I kada ih alje u smrt za
bolju budunost njene eksploatacije, buroazija ih prati svojim poznatim aparatom
posrednih poreza. A da tim taksama ne bi mnogo zbunila nenaviknuti trgovaki svet
novih krajeva i da bi ga uputila kako da se pomogne, na priznanicama po nareenju

51

Vrhovne Komande pie: Uvoznik se ovlauje da kontribucionu taksu, naplaenu na

ovu robu, prenese na potroaa.24
U sasvim normalnim prilikama, kada privredni ivot tee potpuno redovnim
tokom, ovoliko poskupljivanje ivota izazvalo bi nesnosno stanje. U prilikama, pak,
kada je izvor redovnih zarada presanuo i gotovina popljakana, narod od lira
razoruan, kontribucione takse su gonile pravo oajnoj odbrani ivota. Kada se sve
to ima na umu: da za ivot Arbanasa nije niko nikome odgovarao, da je vojska rupila
u primitivne ivotne navike sa svojom krutom logikom sile, da su svi izvori ivota
preseeni, ljudi i stoka ostavljeni bez hrane, de je pljaka dodijala i malom i velikom,
i bogatom i siromanom, kada se sve to ima na umu, onda imate pred sobom retko
tipian sluaj kako se stvaraju bune. Da ne govorimo o uasnim scenama bede i gladi
koje su se odigravale po Skadru i drugim pribeitima potisnutoga arbanaskoga
stanovnitva!
I kada je buna izbila, vlada je preko zastupnika ministra spoljanjih dela
izjavila da e Arbanasi biti primerno kanjeni, buroaska tampa je traila
istrebljenje bez milosti, a vojska je izvrivala. Arbanaska sela iz kojih su ljudi bili
blagovremeno izbegli behu pretvorena u zgarita. To behu u isto vreme varvarski
krematorijumi u kojima je sagorelo stotinama ivih ena i deca. I dokle su ustanici
zarobljene srpske oficire i vojnike razoruavali i putali, dotle srpska soldateska nije
tedela ni njihovu decu, ene i bolesne. Verna slika tih varvarstava iznesena je u
dopisima iz Arbanije u Radnikim Novinama, u lancima Krvna osveta soldateske i
Crnogorski bes. Jo se jednom potvrdilo da je narodna pobuna najprimitivnijih
plemena uvek humanija od prakse stajae vojske koju moderna drava protiv pobune
upotrebljava. Srpski vlasnici su otvorili svoj registar kolonijalnih ubijanja i grozota i
mogu ve dostojno stupiti u vlasniko drutvo Engleza, Holanana, Francuza,
Nemaca, Talijana i Rusa.
6. Rezultati zavojevake politike.
Od buroaskih opozicionih grupa u Skuptini s pravom je neko istakao da u
spoljanjoj politici ratna vlada radikalne partije za vreme balkanskih dogaaja nije
imala naelne opozicije izuzimajui socijalnu demokratiju. Ta saglasnost buroaskih
grupa u spoljanjoj politici postignuta je istina veim rtvama radikala nego njihovih
protivnika, jer ako je obezbeenje Balkana balkanskim narodima putem meusobnog
sporazuma bilo do ovih dogaaja u istini rukovodno naelo radikalne partije u
balkanskoj politici, onda je nesumnjivo da se ona u toku dogaaja vie primakla
svojim protivnicima nego oni njoj. U svakom sluaju politika radikalne vlade bila je u
pogledu pravca izraz celokupne buroazije, a g. Pai najpogodnija linost da njenom
realnom politikom rukovodi.

24

U bezobzirnosti svojoj vlasti su otile tako daleko da te takse naplauju po bruto teinn, dakle i na daru, na
teinu suda! Napr. sanduk piva od 50 flaa je teak 120 kgr: taksa se naplati od te teine, i ako samoga piva nema
vie od 35 kgr. Tako je i sa gasom, piritusom i t. d. Kod piritusa napr. sudovi su obino gvo-zdeni, a potroai
plaaju taksu ns samo na piritus ve i na gvoe koga ne vide. Tako su te takse udvostruene i utrostruene.

52

U svojoj arbanskoj politici, kao i u drugim prilikama, g. Pai voli da nas

ostavlja u neizvesnosti ta upravo hoe. I u diplomatskom radu on je pre svega ef
partije koja se razvila iz kolebljive i neodreene sitne buroazije i koja, noena
dogaajima, gleda da okretnou i sitnim lukavstvima nadoknadi odsustvo irokoga
politikoga vidokruga i sposobnosti da u odreenom pravcu istraje. Za vreme velikih
dogaaja na Balkanu ta kolebljivost je u toliko jae ovladala kabinetima balkanskih
dravica, u koliko je rasla nesrazmera izmeu velikih prohteva i malih sredstava. U
diplomatskoj vetini g. Paia ona je dobila izraza u njegovoj sposobnosti da neto
hoe i nee u isto vreme, a ta politika hoe i nee ostavlja istina njenom rukovaocu
otvorena vrata na koja e se od najozbiljnije preduzeta koraka moi povui kao od
pokuaja na koji se ozbiljno nije ni mislilo, ali te pokuaje srpski narod je skupo
platio. U takvim pokuajima i pipanjima protekli su najsudbonosniji istoriski
momenti, koji su iziskivali odluno zalaganje svega autoriteta za odluke koje bi bile
rezultat realne procene opte situacije na Balkanu i stvarnoga poloaja balkanskih
naroda.
Kakva je ta situacija i kakva ona reenja nalae?
Balkansko Poluostrvo je jedna meavina nacija sa izukrtanim istoriskim
uspomenama. Pojedini delovi poluostrva koji u tim istoriskim uspomenama
predstavljaju oblasti za sebe, uneli su se jedni u druge i lee jedan drugom na
prirodnim pravcima kulturnoga i privrednoga saobraaja sa svetom. To naroito vai
za njegove centralne oblasti, Staru Srbiju i Makedoniju, za oblasti koje ine glavni
deo turskoga naslea balkanskih dravica. Tako, kada je iz tih oblasti naporima
narodnih masa tursko gospodarstvo istisnuto, stupili su napred vlasniki krugovi
balkanskih dravica sa punim akama planova i deobi zadobivenih oblasti na osnovu
istoriskih i nacionalnih prava, ekonomskih i politikih nunosti. Ali, eto zla! deoba
nije mogua a da se ne pogazi nacionalni princip, ne ugrozi dravni opstanak, ne
povrede stvarni privredni interesi i uobraena i preivela istoriska prava. Kao prirodna
kapija Balkana Solun je naprimer potreban svima, a Solun je jedan i nedeljiv.
Saobraajnu i privrednu osu Balkana, bez koje Solun ne bi bio to je, predstavlja
nesumnjivo vardarska dolina, a ona je takoe jedna i nedeljiva. Isto tako su se i
granice srednjevekovnih carstava esto pomerale i preklapale, zbog ega su i istoriske
pretenzije balkanskih dravica u nepomirljivoj suprotnosti. Ko e, zatim, utvrditi gde
prestaje i gde nastaje granica srpskoga i bugarskoga naroda uopte? Kako da se
prikupe u jednu nacionalnu zajednicu makedonski Sloveni a da se ne porobe Grci i
ostali narodi? Kako da se prikupe u jednu nacionalnu dravu Grci u Trakiji a da se ne
porobe Turci i ne preseku veze Bugarske sa Bugarima u okolini Soluna i dalje do
Kostura?
Eto samo nekoliko nagovetaja o masi stvarnih i uobraenih pitanja, istinskih i
lanih interesa, koji su sa unitenjem turske vlasti potekli kao voda iz razbijena suda, i
koji su mogli biti lovoljno reeni samo stvaranjem jedne nove zajednice. Otvorena
unitenjem jedne celine, ta pitanja su mogla biti mirno i povoljno reena samo u
jednoj novoj celini vie forme. To je bio jedini put koji pouzdano nije vodio u rat ve
zblienju, slobodi, snazi i optem napretku na Balkanu. Da ne govorimo o velikom
znaaju otklanjanja bratoubilakoga rata, zajednica naroda na Balkanu je uopte ono
53

reenje sloenoga Balkanskoga Pitanja kojim bi svi balkanski narodi dobili

najpovoljnije pogodbe za mirno i uspeno razvijanje u budunosti. Samo stvaranjem
nove zajednice namesto sruenoga turskoga gospodarstva mogla se sauvati davno
izgubljena nacionalna sloboda da se opet ne utopi u krvavoj meusobnoj otmici oko
zadobivenih oblasti, otmici koja je najvea nesrea po slobodu balkanskih naroda. Ta
sloboda je otmiarskim grabeom osvojenih oblasti udavljena pre nego to se bila
rodila, a time je istoriski potvreno gledite socijalne demokratije da nacionalno
osloboenje balkanskih naroda nije mogue bez ujedinjenja celoga Balkana u jednu
optu zajednicu. Takva narodna zajednica u isto vreme oslobodila bi sve narode i
oblasti Balkanskoga Poluostrva uzajamnoga stenjavanja i zatvaranja koje este
granice sa sobom nose i svima otvorila slobodan izlazak na more. Balkan bi postao
jedna prostrana privredna oblast u kojoj bi moderni privredni ivot dobio poleta, i
svaki deo te oblasti dobio bi u celini jemstva za slobodu saobraaja, za osiguranje
privrednih potreba, za bre privredno razvijanje uopte. Istinska ekonomska
emancipacija balkanskih naroda lei u privrednoj zajednici Balkana. A sa
ujedinjenjem politikih snaga i privrednim napretkom balkanski narodi bili bi
sposobni da dadu otpora zavojevakim tenjama kapitalistikih evropskih drava.
Ako ima politikoga realiteta na Balkanu, to je nunost zajednice balkanskih
naroda. Uverenje o toj nunosti istie iz posmatranja stvarne situacije na Balkanskom
Poluostrvu kao iz kakve otvorene knjige koja tako precizno ocrtava nau budunost, i
samo ona politika balkanskih dravica je realna kojoj ta misao slui kao rukovodno
naelo.
Kao jedan in u velikoj balkanskoj drami, najtenje vezan sa prethodnom i
potonjom radnjom, zavojevaki pohod Srbije na Arbaniju je najgrublje odstupanje od
naela zajednice balkanskih naroda, a u isto vreme odstupanje koje je plaeno
najoiglednijim porazom. Kako se taj in dogaa izvan one zamrenosti istoriskih,
etnografskih i politikih odnosa koja obavija sporove u Makedoniji, to se u njemu
najjasnije ispoljavaju tendencije balkanske politike buroazije. U njemu su do kostiju
razgoliene netolerancija vlasnikih klasa prema drugim narodima, zavojevake
tenje i gotovost buroazije da ih sprovodi najbrutalnijim zloinstvima kakva su do
sada izvravana samo u prekomorskim kolonijama. Naputanje naela zajednice
balkanskih naroda jo pri sklapanju ugovora o zajednikoj akciji protiv Turske oteralo
nas je da se prebijamo i uzaman satiremo po vratolomnoj Arbaniji, a isterani iz nje
odbaeni smo na Bregalnicu da se varvarski i suludo koljemo sa braom. Jedna
pogreka je povlaila drugu, jedan poraz dao je drugi. Tako je realna politika g.
Paia zapeaena dvama vrlo realnim porazima: arbanskim i bregalnikim. A kada se
arbanska avantura hoe da pravda otsecanjem od Soluna, a bregalniki zloin
odbacivanjem iz Arbanije, onda se mora da istakne da je uzrok oba zla jedan i isti,
naime: zavojevaka tenja buroazije i vlasnikih klika i faktora na Balkanu i njihova
nesposobnost da ogranienom separatizmu gospodareih interesa pretpostave naelo
zajednice koje su nekada propovedali mnogi njihovi predstavnici.
Zavojevako dranje Srbije prema arbanaskom narodu specijalno pruilo je
jedno iskustvo vie o velikoj opasnosti koju svaka borba izmeu balkanskih naroda

54

predstavlja za jednu i drugu stranu. Ono je, u isto vreme, pokazalo i kako se politikom
vlasnikih klasa unosi mrnja meu narode.
Danas je postalo vrlo rizino propovedati potrebu zajednikoga rada sa
Arbanasima. U pogubnoj utakmici da opravda jednu naopaku politiku buroaska
tampa je stvorila o Arbanasima itavu kulu neistinitih i tendencioznih miljenja, a
osvajaka politika Srbije sa svojim varvarskim metodama morala je Arbanase ispuniti
dubokom mrnjom prema nama. Ali toga nije nekada bilo. Srpska i arbanaska
plemena pod Turskom, kao to se to vidi iz prianja Marka Miljanova, ivela su u
bliskim vezama. Njih je spajala vrlo velika drutvena srodnost, izraena u mnogim
zajednikim obiajima, predanjima i uspomenama, kao i u mnogim zajednikim
akcijama protiv turskih vlasti; esto puta postoji i krvno srodstvo. Prema onom to je
u narodu zabeleio Miljanov, Kui, Belopavlii, Hoti, Piperi, Klimenti nisu
predstavljali uvek dve grupe plemena, arbanasku i crnogorsku, podeljenih u dva
neprijateljska logora, ve su ona esto stajala na jednoj strani protiv zajednikoga
neprijatelja. Kao prilog tome da su uspomene na te bliske odnose ivele u arbanaskom
narodu moe se uzeti i ona izjava Arbanasa koju je na svom putu po Arbaniji
zabeleio Dositej Obradovi: mi smo sa Srbi jedan rod i pleme bili.
Mnogi faktori i dogaaji posle toga vodili su tome da se namesto dobrih
susednih odnosa i oseanja srodnosti poinje iriti netrpeljivost i neprijateljstvo. U
tom pravcu najvie su pridoneli s planom sprovoena politika razdora iz Carigrada i
postupanje Srbije i Crne Gore prema arbanaskom stanovnitvu za vreme ratova sa
Turskom.
Ako je ipak iko imao uslova za sporazuman rad sa Arbanasima, to su ga imale
Crna Gora i Srbija. Ne samo izmeanost naselja i srodnost susednih plemena ve i
uzajamnost interesa upuivali su ova dva naroda na sporazum i prijateljske odnose.
Kao to put na Jadransko More ide preko jednostavnoga arbanaskoga naselja, veze
Arbanasa sa unutranou poluostrva vode preko srpske granice. Kao to je nama
potrebno more, jo vie je njima potrebno kopno. Ako nas upuuju na Arbanase brige
za izvoz, Arbanase upuuju na nas brige za hleb. Ako se te dve strane ne
sporazumevaju, one se uzajamno stenjavaju i dave.
Ali svi izgledi za politiku sporazuma i prijateljstva razlupali su se u ovoj
prilici mnogo vie o jedan osion osvajaki gest Srbije nego o sirovost arbanaskih
plemena. Srbija nije ula u Arbaniju kao brat nego kao osvaja. ta vie ona nije ula
ni kao politiar ve kao grub soldat. Iza grube vojnike praktike politiar se nije
video. Upravo, on je imao samo jednu misao koja je se sadrala u nareenju: idite i
osvojite! Ili pokoriti ili propasti! Sa politikom koja nije raunala sa ljudima, sa
plemenima, sa narodom i prirodnom tenjom da i Arbanija stee svoju samostalnost,
Srbija je izgubila svaki dodir sa predstavnicima arbanaskoga naroda i njega odgurnula
u oajnu mrnju prema svemu srpskom. Ako arbanaski narod nije do sada
predstavljao jednu nacionalnu celinu koju bi mogla zagrejati i pokrenuti jedna misao,
ta zajednika misao je danas naalost u optem nacionalnom revoltu arbanaskoga
naselja protiv varvarskoga postupanja njegovih suseda, Srbije, Grke i Crne Gore,
revoltu koji je jedan veliki korak u nacionalnom buenju Arbanasa.

55

Oslanjajui se iskljuivo na soldatesku koja nema razumevanja ovih pitanja,

srpska vlada, zanesena osvajakom udnjom i opsenjena stranim uticajem, nije ak
umela iskoristiti svoju polugodinju vlast u Severnoj Arbaniji ni za jedan akt koji bi
ostavio traga i ublaio rane. Ona to nije umela uiniti ak ni u poslednjem asu kada
je pitanje o autonomiji Arbanije ve bilo sazrelo. Narodne mase su udno traile
osloboenje iz bednoga ifiskoga poloaja, ali za takva revolucionarna dela imala je
razumevanja samo Napoleonova vojska revolucije. Obrazovaniji redovi nisu krili od
srpskih posada nepokolebljivu privrenost ideji autonomije Arbanije, ali to to bi
umeo politiki proceniti svaki engleski konzervativac bilo je i suvie daleko od
srpskih radikalaca. Oni su nadirali ka moru na snagu. Kao neprijatelj Srbija je ula u
Arbaniju, kao neprijatelj je izala.
Bezgranino neprijateljstvo arbanaskoga naroda prema Srbiji je prvi pozitivan
rezultat arbanske politike srpska vlada. Drugi jo opasniji rezultat jeste uvrivanje u
Arbaniji dve na zapadnom Balkanu najzainteresovanije velike sile, a ono predstavlja
jedno iskustvo vie do svako meusobno neprijateljstvo balkanskih naroda koristi
samo njihovom zajednikom neprijatelju. Zavojevako dranje Srbije, Grke i Crne
Gore nije moglo spreiti stvaranje autonomne Arbanije, ali je ono toga najmlaega
pigmeja na Balkanu gurnulo da se jo pre pojave na svet preda na milost i nemilost
Austro-Ugarske i Italije. Taj fakat je od velike opasnosti po mir i slobodno razvijanje
Srbije. Jasno je da ta opasnost ne dolazi od toga to je autonomna Arbanija uopte
stvorena, ve od toga to je ona stvorena u borbi protiv zavojevakih elja susednih
balkanskih dravica, to je upravo od njih oteta zauzimanjem Austro-Ugarske i Italije
i to je time uz ove dve drave tako jako privezana. Tamo gde je prijateljstvo potreba i
jedne i druge strane zavladalo je strasno neprijateljstvo, a prijateljske veze uvruju
se izmeu dve strane od kojih je jedna unapred osuena da bude rtva druge.
I jedan i drugi pozitivni rezultat osvajake politike Srbije prema arbanaskom
narodu osetile su dravne finansije i na privredni razvitak, ali najvie one desetine
hiljada robova to propadaju po arbanskim krevima. Oni su izbaeni na granicu da
svojim ivotima zaustavljaju talas ogorenja koji su vlasnici zavojevakom politikom
izazvali i da uvaju zemlju od opasnosti u koju je tom prilikom uvuena. Lancima
kojima je htela okovati tui narod buroazija je stegnula slobodu svoje zemlje i svoga
naroda.
Dokle se, naposletku, osvajaki pohod na Arbaniju hoe da opravda lanim
teorijama o nesposobnosti Arbanasa za nacionalni razvitak, istinite, na alost vrlo
istinite zle posledice toga pohoda pokazale su pred celim narodom nesposobnost
vlasnikih klasa za politiku narodnih interesa. Kakve e rezultate dati rad onih koji se
u Arbaniji za autonomiju svoje zemlje bore, to je zasebno pitanje na koje e jedino
budunost dati taan odgovor; ali potpun i skup poraz osvajake politike nae
buroazije koja se protiv autonomije borila stoji pred nama kao svren in i zvoni kao
jedna fina istoriska ironija na teoriju nacionalne nesposobnosti Arbanasa. A poto
sa porazom osvajake politike nije zavren lanac opasnosti i rtava po slobodu
srpskoga naroda i budunost Srbije, potrebno je bar sad pogledati istini u oi i
nasuprot predrasudama priznati: da je borba koju danas arbanasko pleme vodi,
prirodna, neizbena istoriska borba za jedan drukiji politiki ivot nego to ga je
56

imalo pod Turskom i drukiji nego to mu ga nameu njegovi svirepi susedi, Srbija,
Grka i Crna Gora. Slobodan srpski narod treba tu borbu da ceni i potuje koliko radi
slobode Arbanasa toliko i svoje, i da svakoj vladi odree sva sredstva za zavojevaku
politiku.
Kao predstavnik proletarijata koji nije nikada bio izmear zavojevake politike
vladajuih klasa, socijalna demokratija je duna pratiti korak u korak istrebljivaku
politiku vlasnika prema Arbanasima, igosati je kao varvarstvo koje se pod lanim
izgovorom vie kulture vri, kao klasnu politiku buroazije koja se najtetnije
odaziva po klasne interese proletarijata, kao antinarodnu zavojevaku politiku koja
dovodi u opasnost mir i slobodu zemlje i silno pogorava poloaj narodnih masa.
Protiv te politike socijalna demokratija istie svoju lozinku: politika i ekonomska
zajednaca svih naroda na Balkanu, ne izuzimajui ni Arbanase, na osnovici pune
demokratije i potpune jednakosti.

57

DODATAK

Pismo Dimitrija Tucovia

Krvna osveta soldateske

Iz arbanskih pisama

Drue urednie,
Ba ovih dana navrila se godina otkako alosna arbanaska plemena nose svoj krst na
Golgotu. To je godina dana sistematskoga istrebljivanja arnautskoga stanovnitva u
svima oblastima koje je srpska vojska zauzela.
Za tu godinu dana proliveno je mnogo ljudske krvi po klancima i poljima prostranoga
balkanskoga razbojita. Ali ono to balkanskim ratovima udara peat najvarvarskijih i
najkrvoednijih ratova mranoga srednjega veka, to nisu potoci krvi s jedne i druge
strane popadalih lesa naoruanih ljudi, koji su u rat krenuli, ne, ve su to reke krvi
poubijanoga neborakoga stanovnitva, nevine dece, ena i mirnih ljudi, radnoga
sveta Stare Srbije, Arbanije, Makedonije i Trakije, ija je jedina krivica to se drukije
bogu moli, to drugim jezikom govori, drugo ime nosi i to je na svom vekovnom
ognjitu naivno saekao etiri divlje najezde.
Ta zloinstva nisu dela pojedinaca ni linoga raspoloenja, ve sastavni deo
nacionalne politike balkanskih drava. Srpska vojska je istrebljivala Arnaute po
Staroj Srbiji i Arbaniji, a bugarska Turke po Trakiji i grka Turke i Arnaute na
Devolu, sa zloinakim uverenjem da time vre jedno nacionalno delo, da,
skidajui taj nevini svet s lica zemlje, skidaju s vrata neprijatelja sa kojim e u
budunosti biti teko izii na kraj.
A sa ratnim obrtom koji je nastao sa sukobom saveznika meu sobom, stari sistem
nije prestao raditi, samo je izmenio materijal za klanje: mesto Turaka i Arnauta, pod
bugarskim noem su sada izdisali Grci i Srbi, a pod grkim i srpskim Bugari.
Balkanski narodi su bili ujedinjeni u krvi!
Kao to vidite, drue urednie, sudbina arbanaskih plemena nije bila usamljena,
izuzetna. Ipak je ona u jednom pogledu bila izuzetna, teka, tea od sudbina ostalih

58

balkanskih stradalnika, naime: arbanaska plemena su padala ne samo bez branioca ve

tako rei bez i jednoga glasa zatite i protesta u njihovu korist. Glas srpskoga
proletarijata, glas nae Partije, to je bio jedini znak oveanskoga sauea u traginoj
sudbini ovih nesrenih gortaka, pa ni taj glas nije, na alost, mogao do njih dopreti.
Zauzimanje austrijske i italijanske tampe i diplomatije ne samo da im nije pomoglo
ve, tavie, uinilo je da se jedan pravedan protest kompromituje u oima napredna
sveta i da jedna pravedna stvar propadne u prljavim rukama.
Jo i sada, posle tolikih krvavih prizora koji nerve deru, stoji mi u ivoj uspomeni
prvi izvetaj o sukobu srpske vojske s Arnautima. Taj je sukob izbio pre objave rata.
Arnauti su namamljeni na domak artiljerijske vatre. Odmah potom, opisuje jedan
oevidac, nai kartei poinili su najstraniju pusto meu njima. Albanci su padali
gomilama. Krici besa i bola skoro su se izjednaavali sa grmljavinom topova. Kroz
vazduh su letele ruke, noge, glave i komadi mesa Albanaca. A kada je artiljerijska
vatra obustavljena, bojite bee pokriveno ne leevima ve rastrgnutim udovima koji
su izgledali kao neka masa prelivena kao karmin crvenom bojom. I na svaki znak
gnuanja i protesta, dobijao sam od oficira kojima skoro izreda zavlada razbojnika
psihologija komitskih bandi jedan isti odgovor: da tako i treba izdajnicima! Mi ne
znamo kakav su dogovor s Arnautima imali nai i preko koga su ga imali. Ali, ma
kakav taj dogovor bio, on nije mogao sadravati zamenu staroga ropstva ropstvom
novim gospodarima, koji su od samoga poetka ratnih operacija pokazali da ne tede
nijednu slamku krova nad glavom i nijedan plamiak ivota kod nevinaceta od
nekoliko meseci. I ako je neko izdajnik dogovora, taj nesumnjivo nisu Arnauti ve
srpska vlada i vojska kao njen organ.
Jo i sada, posle velike etnje po zgaritima od Ristovca do Lerina i od Draa do
Careva Sela, ja ne mogu da zaboravim utisak koje je na mene inilo crvenilo neba od
prvoga paljenja sela. Prvih nedelja rata sa Turcima mi noi nismo imali, jer smo se
kretali, logorovali i tukli prema svetlosti arnautskih sela koja su gorela. Vatre
zapaljenih sela bile su jedini signal kojim su pojedine kolone srpske vojske javljale
jedna drugoj dokle su stigle. A arnautsko stanovnitvo ukoliko nije poubijano i koje
je moglo beati gurali smo pred sobom i nagnali ga da nam, kao oajnik koji gleda
kako mu kua gori, dade upornog otpora na Bujanovcu, a potom da se uz tursku
vojsku na Kumanovu lavovski bori. Ovu varvarsku politiku srpske vlade i Vrhovne
komande platio je srpski narod ivotima mnogih svojih vojnika. Sa padom Kumanova
slegao se u Skoplje ceo onaj svet arnautskoga stanovnitva koje je srpska vojska,
nadirui sa severa, gurala pred sobom i koje je tu, traei utoita, velikim delom
nalo smrt. Kao da je ustao iz groba srednji vek, kada je onaj despota na Demirkapiji uveseljavao sebe u pijanenju bacanjem ljudi strmoglavce u talase Vardara.
Poto su ratne operacije prestale, moglo je izgledati da e se stati i sa tamanjenjem
arnautskoga stanovnitva. Onaj arnautski pojas to je opasivao staru srpsku granicu od
Mitrovice do prema Vranju ve je bio slien, pri emu se naroito istakao jedan
ovek koji sedi kao poslanik u Narodnoj skuptini! Na Kosovu je zavladala grobna
tiina, samo ovde-onde pukne po koja osvetnika puka koje su, po priznanju koje mi
je jednom prilikom uinio jedan od najvienijih okrunih naelnika u novim
krajevima, izazvane netaktinim dranjem naih organa vlasti.
59

Ali, da je sistem tamanjenja prestao raditi, samo je moglo izgledati. On nije prestajao
raditi, kao to ne prestaje ni danas. I ono, drue urednie, to je taj sistem poinio pred
ovaj arnautski upad i pri odbijanju Arnauta prevazilazi sve grozote koje su prema
tome narodu za ovu godinu dana poinjene. im se osetilo nemirnije kretanje meu
Arnautima prema srpskoj granici, pogranini komandanti pristupili su klanju. Nad
arnautskim iteljstvom Pei, akovice i Prizrena lebdela je avet smrti dan i no. Ko bi
iv zamrkao, nije bio siguran da e iv osvanuti. Jer su ih ba po noi, vreme koje je
uvek birano za izvrenje najgorih ljudskih zloina, kupili iz postelja i apsana i
odvodili na gubilite. Ne uje se ni uma, a jo manje puanoga pucnja, mir i
red vladaju svuda, a Arnauta svake noi nekuda nestaje, kao da se akali i hijene iz
ovih kreva izvlae, prikradaju njihovim kuama i ove jadne ljude kupe, odvode i
dave. Ta i hijene bi ih na oveiji nain podavile!
Kada sam saznao za ove poslednje podvige srpske vojne i graanske vlasti u novim
krajevima, pomislio sam: Zar je zloinaka komitska psihologija ovladala celom
vlasnikom hijerarhijom; od prvoga ministra do poslednjega andarma, a ti, Srbijo,
kuda e sa njima i gde e se zaustaviti?
U taj as stigle su vesti o pokolju u Ljumi, vesti u koje se ne moe da veruje; iako su
suta istina, koje se teko mogu sasluati do kraja kada ih drugi pria, a jo tee
ispisati da ih drugi ita. Vama je poznato, drue urednie, da nije jedna ena ili jedno
dete izdahnulo od srpskoga noa ili kuruma; nije zapaljena jedna arnautska kua i
nije se nad glavama jedne arnautske porodice uz straan prasak skrhao progoreli krov
kuni; kroz guste oblake dima nije se uo jedan cvrkut dece na majinoj sisi, poslednji
cvrkut tih opasnih stvorova to, za ime boga, rovu protiv srpskih vlasti i diu bunu!
Ali u Ljumi uniteno je tim merama za nepuna dva sata celo jedno selo, selo bez
seljana, bez ljudi, selo u kome su bile ostale samo ene sa decom na krilu, devojke,
bolesni i ostareli i deca svih uzrasta. Reeno im je da slobodno ostanu kod kua, jer,
kada Arnauti zarobljene srpske vojnike razoruaju i puste, zato da ne savetuju svojim
enama da slobodno ostanu kod kue? Ali su se one uzaman molile, diui decu uvis i
govorei: Aman, komandare, ta smo mi krive? Kazujete li vi vaim enama kada
to radite?
Predajui ovo pismo javnosti, Vi ete, drue urednie, postupiti u duhu rada socijalne
demokratije i vladu javno staviti u poloaj: ili da za vinovnicima ovih zloina uini
poteru, ili da se sa zloinima solidarie. Ako se odlui na prvo, to nee biti samo slaba
satisfakcija, pa ipak satisfakcija uvreenom oseanju svakoga kulturnoga oveka i
jedan akt koji ona duguje unienom ugledu srpskoga naroda, ve i javna zaloga da e
jedanput prestati da radi sistem istrebljenja jednoga celoga naroda. Ako vlada pokua
da preko ove javne optube pree, onda e bar ogromne posledice ovoga sistema pred
istorijom i srpskim narodom biti nepobitno ostavljeni njoj u odgovornost. A one e se
pamtiti s kolena na koleno, kao to se pamte Vartolomejska no, Sicilijansko
veernje, Kienjevo, i kao to e se pamtiti Demir-hisar i Doksat.
Radnike novine br. 223, 22. oktobar 1913. Dimitrije Tucovi,
Sabrana dela, Beograd 1980, knj. 7, str. 160164

60

SADRAJ

Predgovor 2
I Iz ivota Arbanasa
1. Postojbina i rasprostiranje 3
2. Plemenska organizacija i krvna osveta 6
3. Ekonomske prilike 10
4. Karakter naroda i duhovni ivot 13
II Autonomna Arbanija
1. Pojava pokreta za autonomiju 18
2. Sever i Jug: Gege i Toske 21
3. Izgledi u budunsti 25
III Borbe oko Jadranskog mora
1. Jadransko more i borbe na istoku 29
2. Austro-Ugarska i Italija 31
3. Jadransko more i Balkan 33
IV Srbija i Arbanija
1. Zavojevake tenje nae buroazije 36
2. Tenja ka moru 39
3. Poraz zavojevakog podviga 43
4. Vojna okupacija Arbanije 46
5. Kolonijalni ratovi 50
6. Rezultati zavojevake politike 52
Dodatak
Pismo Dimitrija Tucovia
Krvna osveta soldateske 58

61