Dragan Stojanovi

Lepota i Mrnja
"Anikina vremena" Ive Andria
U tekstu se, polazei od klasinih Geteovih formulacija u Faustu II, analiziraju mo
lepote i posledice njenog ispoljavanja u 'svetu' Andrieve pripovetke. Pokazuje se da se
tri relativno samostalne narativne celine, u kojima se pripoveda o ludilu popa
Vujadina, samoj Aniki i Tijani, mogu sagledati kao jedna umetnika celina iz
perspektive svojevrsne fenomenologije mrnje koja se na razne naine ispoljava u
'svetu' Anikinih vremena. S tim u vezi je analiziran i fenomen kletve, kao ispoljavanja
nemone mrnje.

"Inae, oko lepote su uvek

ili mrak ljudske sudbine ili
sjaj ljudske krvi."
O emu se sve mora upitati onaj ko eli da dopre do smisla pripovetke Anikina vremena? Za
tumaa ima u njoj mnogo izazova, pa nainiti meu njima neki izbor ili ak samo redosled
ve daje smer interpretaciji i omoguava da ona pone. Bez nalaenja odgovora na neka
pitanja, meutim, interpretacije uopte nema, pokuaj razumevanja izjalovljuje se.
Dve stvari u Anikinim vremenima nemogue je mimoii. To su mo lepote koju neko lepo
bie ima ili moe da stekne nad ljudima, i poremeaj koji ispoljavanje (a pogotovu
zloupotreba) takve moi izaziva u svetu.
Naruavanje ustanovljenog reda, ogreenje o zateene norme, prekoraivanje granica onog
to vai za uobiajeno, prihvatljivo ili moralno, izazivaju samim tim to granice, norme i
red postoje reakciju savesti, nedokuivu njenu "igru" sa okolnostima i dogaajima.
Uobiajeno je 'normalno', a normalno i dobro se neretko izjednauju, s razlogom, a i uprkos
razlozima. Usvojeni red, priznate norme i nametnute granice, sve to podupire ivot i daje mu
neki 'smisao', ali, istovremeno, nuno ga ini i manje ili vie skuenim.
ta biva kad upravo lepo bie, i to upravo svojom lepotom: udom lepote koje ga izdvaja
meu drugim biima, naruava poeljni ali u neemu za ljude i osujeujui poredak stvari?
Kakva je uloga lepote u svetu? i da li se ona, kada se ispoljava kao mo nad duama ljudi,
ispoljava saobrazno najviem, bitnom svom svojstvu? Dalja pitanja koja se, kao u
koncentrinim krugovima, ire oko ovih i od kojih se udaljuju, vode misao najpre do onog da
li je dovoljno dodirnuti lepotu, i ta to uopte znai; takoe, ta znai biti njome dodirnut,
kakvo je to obogaenje egzistencije? Da li takvo ispunjenje nuno znai i ugroavanje ivota,
osiromaenje u obogaivanju, gubitak na vrhuncu?

Velika je praznina ivota. ovek osea neodoljivu potrebu da je ispuni. Moda nita drugo i
ne eli, i ne moe, i ne treba da postigne. Ali ime ispuniti, i kako, taj zjap ivljenog
vremena, koje je i zastraujue, ali je svako to osea i ono najdragocenije to se moe
'imati'? Praznina ivota vea je nego zamor to ga donose rad, napor, treperenje u brizi da se
ivot obnovi i odri. U prvom, ma kako kratkom predahu koji treperenje u brizi i rad
dozvole, ona se iznova objavljuje. Njena je tajna usamljenost due. To e rei: ukoliko
postoji neko drugi za mene u svetu a i ja postojim za njega, ivot postaje ispunjen. Postoje
razne veze meu ljudima, zajednice i pripadnosti. Svaka od njih otvara pojedincu, koji
zahvaljujui njima prevazilazi donekle svoju usamljenost, neke mogunosti; punktualna
samosvest otvara se za obilje drugih. Neto se bira i prima slobodno, neto je nametnuto
zateenom kulturom, obiajima, pa i sluajem. Prazninu ivota najbolje ispunjava ono to
donosi ljubav. Dok ona postoji, praznine nema. ak i kad za tu prazninu zna i o njoj moda
misli, ovek je, u stvari, ne osea dok je u njemu ljubea dua.
Otud i vanost lepote. ovek se u ljubavi, i ljubavlju, lepoti dobrovoljno i rado pokorava,
predaje joj se i neretko preputa njenom vostvu, kao da bia koja je imaju sve bolje umeju i
vie znaju nego ona koja je nemaju. Da li e se to zvati strast ('slepa strast'), oduevljenje,
ozarenost, ushit, poverenje ili nekako drugaije, svejedno je. Lepota ima mo koju joj daje
sposobnost da u onima koji je vide pokrene neto ime brzo i lako, tako im izgleda, pobeuju
prazninu ivota; to je najvanije potpuno. Mada, ne uvek trajno. Koliko god se inilo
prirodnim da ljubav i lepota idu zajedno, njihov raskorak, sve ako i nije neumitan, est je
ono najbolje to ivot moe dati pretvara se u gorak poraz, traginu zabludelost,
melanholinu spoznaju da je ivotna punoa bila varljiva. Je li ona zbog toga manje vredna,
dok je trajala? Je li lepota, koja budi ljubav, zato manje mona, treba li da bude manje
mona? Njena mo je opasna; da li zato okretati pogled od nje? Isto kao to ga ovek okree,
voljno i nevoljno, od rugobe i svakojakih grozota koje ljudi prireuju jedni drugima i sami
sebi? Zar propustiti mogunost da se, izlaui se lepom biu, doivi sve to odatle moe da
usledi, kao da pogibelj, teta ili nesrea u arealima runoe nisu podjednako verovatne kao i
u podruju u kojem lepota pokazuje svoju mo?!
Ono libidinozno u oveku ovakvo pitanje sebi uopte ne postavlja, ono je za njega
besmisleno. Hrliti ka lepoti, neka bude i uza sve mogue opasnosti, za njega je jedino
prirodno, nuno, 'dobro'. Ako se zadovoljstvo i srea izmiu u svakom sluaju, zar e im se
biti blie ako se odustane od ovakvog hrljenja, od pokuaja koji je u njemu sadran? Problem
je, naravno, u tome to se pokuaj ove vrste uvek zbiva u ambijentu sveta koji je pun
svakakvih prepreka, po prirodi stvari i nuno. Mnoge od njih ne postoje bez dobrih razloga.
Oboavanje lepote, dopadanje ispunjeno potovanjem, elja, pouda i nasilno grabljenje, san
o srei zbog blizine lepog bia i njegovog posedovanja, i rat koji se oko lepote vodi ne
samo Trojanski, ve i oni manji ratovi, svakodnevni, u svim vremenima sve to poinje u
istoj taki. Haos sveta u dobroj meri poiva na nerazmrsivosti raznih duevnih stanja i
pokreta izazvanih lepotom.
U ljubavi, naravno, sadrana je i elja za potpunom dobrobiti voljenog stvorenja, njegovim
ouvanjem i bujanjem, sreom. Ali to je samo jedna nit u sloenoj mrei. Lepota svojom
moi ne jemi ni ljubav ni sreu.
U svakom sluaju, praznina ivota neim se mora ispuniti. ta biva kad se pokua da to bude
lepotom, o tome govore umetnici. Sama lepota ne mora biti neposredno vidljiva, imaginaciji
se ona, u umetnosti, esto nudi indirektno. Ilijada je, recimo, pri tom puna krvi. Kae nam se
i to da je vredelo boriti se zbog takve lepotice kakva je bila Jelena. Da li, uzimajui sve u

obzir, treba verovati trojanskim starcima? ime bi tolika patnja imala biti iskupljena, ako se
doista poe od toga da se ratovalo oko jedne ene, makar i najlepe, kako glasi pria? U prii
takvo objanjenje rata ima svoj smisao, ali odgovor na ovako usmereno pitanje nije bez
daljeg jasan. ime jednom Tersitu Jelena moe da ispuni ivot, i da li ga se ona uopte tie? I
ekspir se, na svoj nain, pozabavio time.
Kad je o moi lepote re, u novijim vremenima meu najvanijim iskazima svakako je onaj
Geteov iz drugog dela Fausta. Opet sreemo Lepu Jelenu, ali sada je sve drugaije. Uz veliku
i najveu lepotu javlja se tema krivice i savesti.
Geteova Jelena nee da straar Linkej bude kanjen zato to je, zasenjen njenom lepotom,
zanemario svoju dunost. Dato joj je da odlui o njegovom ivotu ili smrti, i ona ga oslobaa.
Pri tom, nije posredi puka samilost ili razumevanje za ljudske slabosti. Ako je njen oprotaj
gest velikodunosti, onda ta velikodunost nije naprosto samo jo jedna meu ostalim
Jeleninim odlikama. Ona spasava Linkeja od stroge kazne jer se u njoj oseaj odgovornosti
nekog ko ima mo nad drugima kakvu daje velika lepota ukrta i spaja sa oseanjem krivice
zbog posledica koje delovanje takve moi ima. Utoliko je Jelenina velikodunost izraz
unekoliko bolne njene samosvesti. Ova lepotica ne uiva u svojoj moi, koja bi mogla biti i
mo da usrei, izazove divljenje ili da ushiti. U Geteovim stihovima pre nalazimo njenu
otvorenost za patnju zbog nesree u koju zapadaju oni koje je oarala patnju koja, ukoliko
je i njena, ostaje, naravno, patnja nadmonih. Posredi je neto ire od nemogunosti da
zadovolji svaiju elju ili uzvrati ljubav svakom u kome se ova moe probuditi. Lepota
zaluuje, to je neto to prethodi kako elji, tako i moguoj ljubavi, i sa im se nekako mora
izai na kraj i pre nego to se pokae da elja ostaje osujeena ili da je ljubav nemogua.
Zaluenost lepotom i prejako oduevljenje postaju zaslepljenost, omama Geteova Jelena
osea i zna da je to u sukobu sa dostojanstvom oveka i da ugroava ono to u njemu moe i
treba da bude uzvieno. Helada, kao i Faustova gotska soba, prizvane su glasom
humanistike prosveenosti, ili prosvetiteljskog humanizma osamnaestog stolea: Jelena,
tako, moe da misli i na dostojanstvo, ne samo na sudbinske neumitnosti. Stoga svakoj njenoj
rei kojom daje izraza oseanju svojevrsne svoje krivice treba pokloniti punu panju.
Das Ubel, das ich brachte, darf ich nicht
Bestrafen. Wehe mir! Welch streng Geschick
Verfolgt mich, uberall der Manner Busen
So zu betoren, dass sie weder sich
Noch sonst ein Wurdiges verschonten. Raubend jetzt,
Verfuhrend, fechtend, hin und her entruckend,
Halbgotter, Helden, Gotter, ja Damonen,
Sie fuhrten mich im Irren her und hin.
Einfach die Welt verwirrt' ich doppelt mehr;
Nun dreifach, vierfach bring' ich Not auf Not.

Faust II, 9246 ff.

Zlo koje donesoh ne smem
Da kanjavam. Avaj! Kakav me to
Strogi usud progoni da svud mukaraca grud
Tako zaludim da niti sebe

Ni drugo ta to dostojno je ne potedee.

Polubogovi, junaci, bogovi, demoni ak,
Vodali su me, u bludnji, tamo-ovamo,
Otimajui, zavodei, borei se, poteui
I tu i tamo. Prosto, smuivala sam svet
Dvostruko vie; sad opet nevolju
trostruko, etvorostruko na nevolju dodajem.
Jelena svoju lepotu vidi kao "strogi usud"; sujete ili obesti kod nje nema. Njeno "avaj!" je
iskreno. Zaneti njome, mukarci bilo kog ranga, od demona do bogova, a naroito ljudi,
mukarci-junaci, inili su svakakve stvari, posledice toga nisu nepoznate. Nered i nesrea u
svetu umnoavaju se sa zaluujue lepote. Ili: lepota ne proizvodi nita lepo. Ne treba mnogo
da bi se dolo do ovakvog zakljuka. No, takav rezime Jeleninog postojanja u svetu suoava
sa novim pitanjima, koja prevazilaze ona to se otvaraju s uvidom da je lepota obeanje sree
koje najvema ostaje neispunjeno. Neispunjeno obeanje sree i lepotom viestruko
uveavana nevolja u ionako teko snoljivom kovitlacu sveta, to, naravno, nipoto nije isto.
Lepota, kada se ispolji kao makar i nehotino zloupotrebljena mo i ispuni prazninu ivota
nesreom, mora probuditi glas savesti, ukoliko, razume se, postoji odgovarajua samosvest
lepog bia. Samosvest lepog bia kao lepog je u tome da lepota ne postoji u skladu sa sobom,
svojim bitnim odreenjem, ukoliko ne uraa lepotom, ne donosi je i ne 'iri' svetom s kojim
je u dodiru. Otkrivajui to, lepo bie postaje svesno naroitih obzira koje mora imati. "Strogi
usud" je, meutim, i u tome to ni ispoljavanje odgovarajuih obzira ne pomae mnogo u
raanju i ispoljavanju udnji, strasti, posesivnosti, ljubomore i u ta sve ovakva zaluenost
inae moe da odvede. Svest o ovakvom "strogom usudu" lako se pretvara u svest o krivici, a
ova je, ovako ili onako, uvek ve i svest o kazni, o njenoj potrebi, pravednosti ili, takoe, uza
sve to, o dubljoj nepravednosti, ukoliko se, naime, iskonska nevinost i ednost pokau kao
ona poslednja, dakle niim neugroziva sutina koja odreuje postojanje lepog bia. Ali, ne
moe se unapred rei da li e se, i kako, to pokazati, iako se sa dosta sigurnosti moe govoriti
o tome da e, pre nego to do toga eventualno doe, razne instance u svetu traiti kaznu, a u
samom oveku, kada pree neku zateenu granicu, njegova savest e je traiti takoe. Svojim
"avaj!", ako se dobro uje sve to iza njega moe da stoji, Geteova Jelena navodi da se o
postojanju lepog bia u svetu zbilja razmilja kao o zloj kobi: lepota je bitan inilac zbivanja
koja ovekovu egzistenciju ine traginom, ako nije ve sam temelj tragike. Lepota
primorana da ivi uz pritiskajue opomene i osude savesti u posebnom je poloaju.
Ograniavanje njenog dejstva nije isto to i ovakvo samoograniavanje. Otuda i velika
vanost pitanja: ta e lepo bie u svetu i otkud ono tu? Upravo tim pitanjima se bavi Andri
u Anikinim vremenima.
Anikina velika lepota zaluuje mnoge. Nita lepo odatle ne proizlazi. U dalekoj, ali jasno
raspoznatljivoj vezi sa Jelenom, tom sestrinstvu po neodoljivoj ari, Andrieva junakinja i
sama to jasno osea i vidi. Koliko je gorda, dovoljna sebi, obesno samouverena, od jednog
asa izazivaki nastrojena i, ak, bestidna, toliko je spremna i na surovu samoosudu.
Podrazumevane ili samorazumljive zar sree ljubavi nema. tavie, budi se velika mrnja
bezmalo svud oko nje. Pria o Aniki moe se itati kao svojevrsna fenomenologija mrnje.
To to je ta mrnja pre svega nemona ne znai da ostaje bez efekta. Naprotiv, ona je od
odluujueg znaaja u 'svetu' ove pripovetke: odnos izmeu moi lepote i nemone mrnje
prema lepotici i moi koju ona ima odreuje sve ostalo.
Aniku u kasabi i oko kasabe zamrze jer je "otvorila kuu mukarcima"[Ivo Andri, Jelena,
ena koje nema, Sabrana dela Ive Andria, knjiga sedma, Beograd, 1976, str. 43.] i postala

ena otpadnica. "Malo-pomalo, oko Anikine kue se stvarao logor." (43) Pripoveda ne eli
da ostavi nikakvu nedoumicu kako treba gledati na one koji su taj logor obrazovali, pa i na
ivot u kasabi uopte, pre nego to je prisustvo lepog Anikinog bia u njega unelo poremeaj.
Ono to u tom ivotu vai za dobro ili bar snoljivo, jer je uobiajeno, za dobro jer je
normalno, daleko je od toga da bi ve samim tim bilo hvale vredno. Naprotiv, u 'normalnom'
mnogo je nedostojnog, poniavajueg, mrskog, ne-ljudskog. Upad Anikin u taj svet, kao
prisustvo neeg stranog, osvetljava normalni svet kasabe u njegovoj nedostojnosti i neljudskosti, a njegov moral pokazuje kao moral malih mera, koje ne doputaju da se stekne
iole tanija slika o stvarnim razlozima neijeg ponaanja i istinskom smislu neije sudbine.
Ako se i dopusti da drugaije neke mere negde postoje i da odreuju ivot, ili da je to barem
zamislivo, izvesno je da se bezmalo niko u 'svetu' Anikinih vremena ne moe ni upitati, ne
samo o tuosti lepote, i zato je ona tua, nego ni o tome kakav je doista ne-tui i svakome
kao 'normalan' poznati ivot, ono u njemu emu se niko ne udi. Skueni ivot kasabe je
zauvek i u svemu neproblematizovan ivot. Ni tamo gde se vrhovna mudrost opstanka ne
vidi u nepoverenju i podozrenju prema svemu to je odnekud drugaije, ovek nipoto nije
zatien od zabluda koje e ga navesti da ue u nepomirljiv i, stoga, tragian sukob sa
svojom okolinom propast u takvom sukobu uvek je mogua, zato to je i zabluda uvek
mogua. Ili: ovekov poloaj je u naelu tragian. Ali, propast je mnogo verovatnija i dolazi
bre, i sa teim posledicama, tamo gde je obrazac drutvenog ponaanja u potpunosti odreen
nepoverenjem prema svakoj drugojakosti. Izazivanje upueno ustaljenom poretku stvari
doivljava se tu neposrednije, pa je i odbrambena reakcija jaa, ispunjena je mrnjom i
prekou, ili s vie mrnje nego to bi to inae bio sluaj, a spremnosti za razumevanje i,
moda, ak oprotaj je manje; tu ovek-prekrilac norme ni sam sebi nije spreman da oprosti
iskorak sa utabanog puta oduvek i zauvek istog ivljenja. Povreda reda i samopovreda
meaju se i pretapaju. Red i jeste red zato to trai od svakog da njime bude obuhvaen.
Ukoliko se na to pristaje, njegova jemstva da e sve biti dobro su vea; nepristajanje se
kanjava, u najmanju ruku preti se kanjavanjem. Dodue, od stranosti do otpadnitva je
veliki korak. Ali, ima li jednog bez drugog? Teko je zamisliti Aniku-otpadnicu koja, pre
nego to e to postati, ne bi bila tua svetu u kome se nala, i kojoj on ne bi bio tu: lepota je
u ovoj prii izazov fatalan i za one koji su zagledani u nju, i za lepo bie samo. Kao malo koji
lik u svetskoj knjievnosti, Anika, upravo time to lepotom odudara od svega oko sebe, s
neumoljivom i stoga bolnom jasnoom ukazuje na granicu izmeu propasti i sree: prva je
neminovna, a druga neverovatna, iako postoji trenutak u kojem izgleda da e se, naprotiv,
srea uprkos svemu ostvariti, da posrnue u zloinu ne mora biti i konaan pad. Lepota bi, u
tom sluaju, bila izvor iskupljenja ve postojee krivice, bitni inilac spasa. Do njega,
naravno, nee doi; umesto isceljenja i iskupljenja, zlo i svakojake povrede ivota samo e se
proiriti u raznim pravcima. Lepota budi elju koja te povrede uzrokuje ili produbljuje.
Kasaba, sa svojim redom, mesto je mrnje, ali dok je ova pritajena, gotovo kao da i ne
postoji, dejstva su joj nevidljiva, neraspoznatljiva. Karakter normalnosti kasabe pokazuje se
kada se postavi pitanje o njoj kao mestu mogue ljubavi. Ko tu koga moe doista da voli?
Kad Anika bude ubijena, uspostavlja se preanji red: "I sva ostala kasaba brzo je dolazila
sebi i primala svoj stari lik oduvek. ene su veselije, mukarci mirniji." (88) To je opis stanja
stvari, koji ne implicira nuno i njegovo vrednovanje. No, ono odmah sledi. "Sin gazda-Petra
Filipovca izmirio se sa ocem. Oborio glavu i odjednom okrupnjao, opustio neke tanke i duge
brkove, povio noge u kolenima, i tako ljuma po varoi. Sav se zdao na posao. Posle Boia
e ga oeniti. ('Duu u ubiti u njoj', kae on drugovima gluvo i nabusito.)" (88) Ovaj ne ba
bogzna kako privlaan portret mladia koji je i sam bio zaluen lepotom koja se ukazala u
njegovom svetu, "nepopravljiv i uporan u svojoj strasti za Anikom" (48), i koji je zbog svoje
zaluenosti morao da se krije, jer je otac bio spreman da ga zbog bruke ubije, a majku, koja

se za sina kriomice brine, da otera posle trideset godina zajednikog ivota, "ako je samo
jednom uje da uzdahne ili vidi da suzu pusti za otpadnikom" (49), ta slika mladog oveka
koji se prizvao pameti, pa sad "ljuma" kasabom i "zdao se na posao", tu je da pokae ta u
svetu takvih naravi i normi prvo pada na pamet onome ko osloboen strasti prema lepoti
ima nameru da se eni. "Duu u ubiti u njoj!", ve unapred obeava on svojoj buduoj
nevesti, drugovima, sebi, a valjda, nesvesno, i svome ocu, koji vie ne eli da ga ubije. To je,
moda, jednim delom i reakcija onog ko je uzalud bio uporan u svojoj strasti za nedostupnom
lepotom, ali je, pre i vie, izraz 'normalnosti' ivota u kasabi, dakle neto to nee biti
osueno, ponajmanje kao otpadnitvo, a nije iskljueno da bude shvaeno i s izvesnim
odobravanjem. ta drugo oseati prema eni nego elju da se "dua ubije" u njoj, da se,
dakle, predupredi sve to bi ona mogla uiniti ili pomisliti dok je dua u njoj iva, dok je ona
ljudsko bie u pravom smislu?! To pitanje za kasabu, u njenoj normalnosti, nije posebno
provokativno. Naprotiv, u dobrom je skladu s onim to otac mladiev, dok je jo besan na
sina-otpadnika, kae Mihailu: "U svakoj eni ima avo koga treba ubiti ili poslom ili
raanjem, ili i jednim i drugim; a ako se ena otme i jednom i drugom, onda treba ubiti
enu." (74 f.) Sin se pribliava ocu, ili se ak poistoveuje s njim, od prvog asa kada se
vratio u okrilje reda. Takav odnos oca i sina, uostalom, i jeste bitno svojstvo reda: otac
ustanovljuje red ve i time to svoga sina vaspitava i prenosi mu vana saznanja o ivotu u
svetu. Pobuna sinova protiv oeva u ime nekog novog reda, u kasabi nema velike izglede;
ako je njen uzrok zaluenost lepotom, onda su razlozi za oinsku neumoljivost posebno
vrsti. Jer, kakav bi 'red' mogao stajati iza takve zaluenosti? Erotska pomama, i jo prema
bludnici, ima da bude spreena, ako treba i samom smru od oinske ruke. Red je vaniji od
(udnjom poremeenog) sina.
Da li, onda, treba da udi to se o normalnosti kasabe u ovoj pripoveci govori u ivotinjskim
slikama i terminima. "U kasabi, gde ljudi i ene lie jedno na drugo kao ovca na ovcu, desi se
tako da sluaj nanese po jedno dete, kao vetar seme, koje se izmetne, pa stri iz reda i izaziva
nesree i zabune, dok se i njemu ne podseku kolena i tako ne povrati stari red u varoi." (24)
ak i da s ovim nije kontrastiran izvetaj o Anikinoj majci, eni "sa neim otmenim,
tuinskim i uplaenim u dranju" (24), koju je otac, Marinko Krnojelac doveo "iz sveta", i
koju "svet" kasabe, dabome, "nije voleo ni cenio" (24), jasno je da tamo gde svi lie kao ovca
na ovcu ono to je otmeno, lepo, pa samim tim i tue, nema ta mnogo da trai i oekuje, a
ako su lepota i otmenost praene i uplaenou, ni to nije bez razloga. Majka u kojoj postoji
crta otmenosti i tuosti, svojoj keri, koja raste kao "mrava i visoka devojica sa velikim
oima, punim nepoverenja i prkosa" (24), "povezivala /je/ glavu na neki naroit nain, da joj
se nimalo ne vidi kosa". (25) Kada se, kasnije, Jaka, ve odbaen, prisea Anike, tako da mu
se "krati dah i magli vid" (59), on je vidi "kako sedi na minderluku, do oiju povezana belom,
vrsto stegnutom maramom, tako da joj se nimalo ne vidi kosa". (59) Crta otmenosti i tuosti
prela je, vidimo, sa majke na ker, ija lepota potresa duu kako nijedno od stvorenja koja
lie kao ovca na ovcu ne moe, niti ikako na tako ta i pomilja, i to je potresa kako svojom
izuzetnou, tako i svojim izuzimanjem iz postojeeg reda. Nesrea Anikina, kao i ona koju
ona donosi drugima, nesrea je u 'ovijem' svetu u kojem svi lie jedni na druge. Moda je
preuranjeno pitati da li je ve i sam ivot u takvom svetu, kakav god bio, uvek pre svega
nesrea.
Izvesno je da u 'svetu' Anikinih vremena istina o uzrocima dramatinih zbivanja ostaje
skrivena, neprotumaljiva. Tamo gde vlada ovija slinost svih, najpoeljnije je da takvih
dogaaja ne bude. Ako do njih doe, istinu o njima i njihov smisao moe da shvati samo
neko ko pripada nekom drugom i drugaijem poretku stvari. Kasaba je, pored ostalog, i zato
kasaba to nije sposobna za pitanja o neprozirnom smislu izuzetnih dogaaja i istini ivota

njihovih aktera, a jo manje za odgovore na takva pitanja.

Da li je, u ovom pogledu, izuzetak barem kajmakam? "Istina, sedei u svojoj bati pored
nargile i gledajui u brzu vodu, mislio je ponekad o vlahinji sa Mejdana. 'udo! Od tolike
lepote nita nije ostalo.' To je bio otprilike predmet njegovog razmiljanja. Ali je smatrao da
u kasabi nema nikoga s kim bi vredelo porazgovarati o tome." (87) Kajmakam je jedini koji
je imao nekog stvarnog zadovoljstva od Anikine lepote, ili bar uivanja bez bola. To je dato
monicima i vlastodrcima, ponekad, makar bili i niskog ranga. Mo i uivanje, kau i
filozofi, idu zajedno. Ali, istinu o Anikinom udesu, kao istinu njenog bia, tog uda "tolike
lepote", koju je okusio, jer mu se raskrila, ne moe prozreti ni on u svojim nasluivanjima,
ak ni istinu o tome zato mu se zapravo raskrila. Saznanje mu nije dato. Razgovora o tome,
koji bi poveo dalje, i doveo moda do neke dublje spoznaje, ne moe biti, nema se s kim.
Istraga Salka Hede vodi se vie zato da se nita ne sazna, nego da bi se neto saznalo.
Uostalom, ono najvanije ionako je nemogue saznati. Sam pripoveda ve unapred se
izjasnio o tome: "I nikad niko u ovoj ustajaloj kasabi ne bi mogao pogoditi ta je rastavilo
Mihaila od Anike, jer niko nije mogao ni zamisliti ta krije gazda-Nikolin ortak iza svoje
spoljanjosti mirna i radina oveka." (30) Istina je tu, a moda i inae uvek u ovakvim
stvarima, 'nezamisliva'. Skriva se izmeu redova pripovedaa, koji ume da ispria ta je i
kako je bilo, i mami i zavarava tumaa koji pripovest ita. U svakom sluaju, toj istini
neophodna je pria koja e je sauvati u vremenu i od vremena.
Uostalom, neobjanjiv je, i jo neobjanjiviji, i sluaj popa Vujadina, koji u ovaj isti 'svet'
takoe unosi pometnju, kada se pokae njegovo ludilo. Prole su godine i decenije od
Anikine tragine smrti. Oseamo da je to to se desilo s njom u nekoj dubljoj vezi sa
Vujadinovim sluajem, ali ko da shvati u kakvoj? "Svak je i nehotice nastojao da toj nesrei
nae uzrok i objanjenje, i da tako olaka srcu i umiri teku misao. Ali ma koliko da su
nastojali u ariji da se sete ma ega neobinog iz pop-Vujadinova ivota, niko nije mogao da
iznese nita. Pop-Vujadinova sudbina je stajala pred njima prosta i neobjanjiva". (22) Kako
se neto neuhvatljivo a sudbinski vano pronosi i preobliava kroz vreme, to se ovde moe
nazreti kroz analizu usmerenosti, porekla i karaktera mrnje, ali prikazanim sudeonicima
dogaaja iz prie ostaje nepojamno. "Teko je bilo verovati takvu stvar, a niko nije mogao da
je razume i objasni." (20), na tome pripoveda insistira, kako kad je re o Aniki i Mihailu,
tako i kad je re o Vujadinu. "Seljanke koje su ile u varo ili iz varoi, zastajale su u susretu
i, poto bi se pozdravile i upitale kao dva mrava to se njue vie pogledom nego reima,
odmah bi skretale govor na popa Vujadina, i krstile se molei 'velikog, jedinog i milostivog
Boga' da ubrani njih i svakoga." (20) Od istine tu ne moe biti nita; u svetu ovije slinosti,
one koje razgovaraju susreui se "kao dva mrava" ne mogu se istini ni pribliiti. Prizivanje
Boga, dato s primesom ironije, tu teko moe pomoi.
Jedna od pristojnih i normalnih ena u tom 'svetu', koju moemo malo bolje da sagledamo,
jeste Ristikina snaha. Njen mu nije, kao ni mnogi drugi, odoleo Anikinom izazovu,
upuenom, uostalom, vie njegovoj majci, staroj Ristiki, nego ba njemu samom. "Leao je
pred Anikinim vratima, kopao nogama, prosipao pare, i izbezumljen dozivao u isto vreme
Aniku i majku." (47) Suprunica ovog Ristia koji prostrt pred vratima bludnice "kopa
nogama", gubei tako dostojno ljudsko oblije i pre nalikujui nekoj ivotinji, obuzeta je,
razume se, dubokom mrnjom i kune Aniku. Mrnja je tako jaka da se ona pri tom
obeznanjuje, pada i u padu gasi kandilo. Sustiu se pomraenost i mrak. Njena kletva i,
uopte, cela scena jedno je od motivacijskih vorita pripovetke. ta biva kad Ristikina
snaha doe sebi? "Opra pod i ilim od prolivenog zejtina, nali i zapali ponovo kandilo,
prekrsti se pred njim tri puta i pokloni bez rei. Prigleda jo jednom dete koje je spavalo u

kolevci. A kad je sve to posvravala, sela je pod samo kandilo i sa rukama skrtenim u krilu
ekala oveka." (48) Dok taj ovek "kopa nogama", ona, koja je olienje reda, dakle olienje
i ljudskom i boijom normom osvetane normalnosti, vraa se pribranosti u Boijem
prisustvu zasvedoenom svetlou kandila, pod koje seda dok u kolevci spava nevino dete, i,
sa pomirenou supruge koja zna ta mora da "posvrava" kao bitni posao dovoenja stvari u
red, eka, "sa rukama skrtenim u krilu", da se zabludeli mu vrati. Bog, meutim, koga ona
priziva nije Bog koga prizivaju seljanke da ih ubrani, dok stoje na putu "kao dva mrava"; to
je Bog teke i strane kletve, koja izvire iz najdublje mrnje nekog ko je najdublje povreen
u svetu reda i poretka kome besprizivno pripada i isto ga tako, dakle besprizivno brani.
Opratanja tu nema, i ne moe biti, ne moe se ni pomisliti da bi zbog neeg moda ipak
trebalo imati razumevanja za nekog ko je kao Anika; nemilosrdnost je potpuna. Razumeti
ovu scenu znai razumeti sutinu normalnosti koju Anika, svojom lepotom, svojim biem,
svojim ivotom, podriva u korenu, za neko vreme, ali u nekom smislu i trajno. Izmeu
idiline slike kolevke i kandila, i stravine kletve je zjap bola, besa i obeznanjenosti, nesvesti, kao neke zamene za smrt, iz koje se ponovo izranja u svet ivota koji e biti u vlasti
zauvek vaeeg normalnog poretka stvari, dakle svet u kome gori kandilo, a razorni sadraj
kletve, otposlat Bogu, ostavljen je s one strane te ne-svesti, da dalje sam deluje.
Iz ambijenta gde ljudi podseaju na ovce i mrave, i u kojem se kune kad se ne moe nita
drugo, dolaze oni koji ine "logor" oko Anikine kue. U tom "logoru" prikazani su razni
oblici zaluenosti Anikinom lepotom. Gotovo bez izuzetka, meutim, oni koji su pogoeni
njenom moi deluju kao bednici, smeno, jadno i neprilino ni Anika, ni oni sami ne
poteuju dostojan ljudski lik i stav; nieg lepog ni dostojanstvenog u njima nema. Na
graninoj crti, koja razdvaja ovu druinu od Mihaila i kajmakama, iji je odnos prema Aniki
drugaiji, nalazi se Jaka, potonji "akon".
To to se i u iskazima koji se tiu Mihaila pominje neto zversko, ne treba da zavara. U
'svetu' ove pripovetke Mihailo po svemu ima izuzetnu poziciju: udubljivanje u njegov odnos
s Anikom privodi itaoca najosetljivijim pitanjima egzistencije, kako u psiholokom, tako i u
etikom njihovom aspektu. Ono to je tu eminentno ljudski problem odreeno je dvama
smisaonim voritima, meusobno dubinski povezanim: "nedokuiva igra savesti" (78) i
"prevarena nada" (76) da lepota i ljubav mogu savladati krivicu i zlo. Savest korespondira sa
krivicom i zlom, nada sa lepotom i onim to ona obeava. Postojanje krivice to je poznato
iskljuuje sreu; nemogue je biti srean i oseati krivicu u isti mah. Da li je preterano rei da
razlozi za krivicu postoje uvek i u svemu? Kao to su u svim vremenima i na svim mestima
vidljivi tragovi nesree? ta god da se o tome misli, zloin bez sumnje jeste razlog da se
osea krivica. Moe se pitati i o tome zato razloga za sreu uvek ima manje. No, ako je
lepota sa svojim obeanjima jedan od njih, a svedoanstva o ponekom ispunjenju te vrste se
takoe ponegde i ponekad nau, ta rei o oseanju krivice koje se hrani upravo time to je
dolo do susreta sa nekim lepim biem, tako da, tavie, samo njegovo postojanje u svetu
izgleda, iz odreene perspektive, kao osnov iz kojeg se takvo oseanje javlja? Nije u prii o
Aniki re o, inae moguem, stidu ili snebivanju koje ovek moe da oseti pred lepotom, iji
bi uzrok bio u njegovoj vlastitoj nedoraslosti onome ime sam pretpostavlja da bi morao da
joj se odazove, ta god to bilo. Lepota se tu, naprotiv, ukljuuje u "nedokuivu igru savesti"
tako to uvodi u svojevrsnu duevnu ambivalenciju ili je, ak, umnogome sama proizvodi. Ta
ambivalencija nastaje tako to se dodiruju i meaju oduevljenost lepotom (nada,
predoseanje sree, radost, lepota ivljenja) i gnuanje nad zloinstvom (krivica pomeana sa
strahom od kazne, ali i elja da se bude kanjen pomeana sa duevnom potrebom da se
osvedoi narueni red u svetu). Bez ikakve svoje stvarne krivice, Anika se, u jednom asu, sa
svom svojom lepotom pojavljuje u Mihailovim oima na istoj taki due na kojoj zloin, iji

je sauesnik bio, otvara duboku egzistencijalnu ranu. Vidimo da pri tom runoa zloinakog
gesta ranjava ne manje nego njegova kanjivost. Lepota se mea sa onim to joj je
najsuprotnije. Ona bi mogla delovati usreujue i uzdizati, to bi bilo i prirodno. Osim toga,
ako je ovek odnekud ve "podseen i potresen u sebi" (39), muen teretom koji pritiska
uznemireno srce (38), kriv je i osea se progonjenim, mogla bi delovati isceljujue,
spasonosno. Mogla bi, ali da li do toga dolazi? Do toga nee doi. Nesporazum koji tako
neto spreava ima snagu neminovnosti. Anika, budui da ne razume, budui da nije ni bilo
mogue da razume, ta Mihailu ne da da odgovori na njen poziv, a da se, s druge strane, sva
egzistencijalno ulae u taj neostvareni odnos iju pozadinu ne poznaje, uzvraa na Mihailovo
ustezanje, koje pogreno shvata kao uvredljivo odbijanje, njenoj gordosti potpuno
nepodnoljivo, sopstvenim razvraanjem, dubokim samoskrnavljenjem, koje e i ona sama
oseati kao takvo. Time ona kanjava mladia koji se povlai. Na uvredu i povredu mora se
nekako reagovati, i Anika reaguje tako to 'otvara kuu' drugim mukarcima. Bitno je,
meutim, da do ovakvog samoskrnavljenja Anikinog dolazi tek nakon razgovora o
urevdanskom uranku, koji znai otvoren devojin poziv Mihailu, i tri puta ponovljenog
poziva potom da se izjasni da li e doi, to jest hoe li on nju, posle uranka. Ne znajui da se
uplaio i ega se uplaio, Anika zna samo da ju je vie puta odbio iako mu se ona manje-vie
jasno otvorila. "Niko se nije pitao kako se pojavila ta ena, zato je ivela, ta je htela" (85
f.), kae pripoveda. Bar na ovo poslednje pitanje moe se s dosta sigurnosti odgovoriti: htela
je da ode na urevdanski uranak sa Mihailom, strancem u kasabi, kao to se i ona u njoj
oseala tuom, i da potom bude njegova. Poto joj on ne moe rei ta ga je spreilo da to
prihvati, ona odluuje da, umesto toga, bude manje-vie svaija. Oko nje e se stvoriti
"logor" u kojem, bar potencijalno, svako sme oekivati da e dodirnuti lepotu, i kad je to
sasvim nemogue. Otvarajui se Mihailu, i pogreno tumaei zato na to nije uzvraeno,
lepotica-lepota se izlae svakom, zatvorena u svoju uvreenost, iz koje e isklijati prezir,
raspusnost, izazivaka bezonost, uzaludna nadmo nad svakojakim bednicima koji e
gamizati (47) ka njoj, ali i oaj nad proigranom, nedogoenom lepotom sopstvenog boljeg,
pravog mogueg ivota oaj koji je druga strana zatomljenog gneva zbog toga to se javilo
bilo kakvo 'ako', kad se ona otvorila nekom u svetu, makar to bilo i konvencionalno-oprezno
'ako budem iv' (40), kojim, krivicom ve dugo mueni, Mihailo najpre prihvata da doe na
teferi. Nikakvog 'ako' tu ne sme biti, i kad je ipak izgovoreno, u Anikinom pogledu e se,
tako se bar uinilo Mihailu, pojaviti isto ono to je ve video u pogledu raspomamljene
Krstinice, koja ubija: neto zversko.
Anika, ipak, ne 'otvara kuu mukarcima' samo zbog jednog 'ako', nego tek kada, posle toga,
Mihailo tri puta odbija da joj doe. Tri puta odbijen poziv mora ona osetiti kao povredu, na
koju odgovara samopovredom. Ako se u njoj javlja i krivica, to nije samo i iskljuivo zato to
je naruila red oko sebe, moralne norme i ono to je 'normalno', ve i zato to je zloupotrebila
mo svoje lepote, pretvarajui je u sredstvo kojim se kvari i unitava lepota i njenog
ivljenja, i ivota uopte. Ta njena lepota postaje uzrok raznih nesrea, deluje kao mo nad
ljudima koja izaziva kletve. Umesto da, osim to e joj se diviti, bude i blagoslovljena, ta
lepota biva omraena. To je nepodnoljivo i njoj, a ne samo svetu u kome ivi. "Osevapio bi
se ko bi me ubio." (73) Anika ne moe da oprosti Mihailu, ali ni sebi.
U takvom Anikinom egzistencijalnom odgovoru kakav je proistekao iz Mihailovog
trostrukog odbijanja, tragino je to to, doista, u svetu kakav znamo, uopte, a ne samo u
'svetu' ove pripovetke, ne postoji mogunost razjanjenja otkud to da se izuzetna i zanosna
lepota ove devojke prividi tamo gde se urezala ubilaka Krstinicina slika: razjanjenja koje bi
donelo ublaujuu jasnou, oplemenjujui uvid i pomirljivo-izmiriteljsko pratanje. Mihailo
ne moe rei 'uestvovao sam u ubistvu', jo manje 'sve ene me podseaju na Krstinicu, ak

i ti me podsea na nju', a ipak bi moralo biti razjanjeno zato ga i velika lepota, ak i ona,
sea tog zloina. Kad bi se to razjasnilo, otklonila bi se zabluda da je Anika isto to i
Krstinica, da je tvrdoa njenog pogleda, izazvana jednim 'ako', isto to i ubilaki bes u oima
ko zna ime do takvog besa dovedene ene, a pogotovu zabluda da je ena kao takva
demonsko bie, koje uvlai u zloin i potapa u krivicu, da je, tavie, lepota zastraujua
magnetska sila, kojoj se svakako treba oteti, jer njeno dejstvo dovodi do nepodnoljivih
poremeaja. Ali, poto se u znanome nam svetu to ne moe razjasniti ne na poslednjem
mestu zbog te nemogunosti on i jeste dolina plaa ovakve zablude postaju mogue, pa i
nune. I bez njih, ljudi najee ne znaju ta e s velikom lepotom u svetu, a kad su u vlasti
zabluda ove vrste, onda lepo bie ne tvori lepotu ivljenja, niti je iri oko sebe, jedva ako u
njoj ikako i sudeluje, kad je re o ivotu nekog srenijeg monika, ali zato izaziva nesreu,
ponekad i nepopravljivu.
Zato je nemogue razjasniti nesporazum izmeu Mihaila i Anike, ako bi ih to oboje spaslo?
Da li je to samo zato to je nemogue rei istinu, kad ona moe da ugrozi onoga na koga se
odnosi? Nagon za samoodranjem nalae da se istina o sauesnitvu u zloinu skriva, ali
pobei od zakona ne znai pobei i od sopstvene savesti, a znai neminovni nesporazum kad
doe do susreta sa lepotom. Nije li onda bolje, da se ne kae i probitanije, imati poverenja i
otkriti stranu tajnu svoga ivota nekome ali gde da se nae takav? ko bi posredovao ili
pripomogao u izbegavanju kobnog nesporazuma, koji donosi samo novo ravanje i
nekontrolisano dalje irenje nesree u nepredvidljivim pravcima? Zato je nemogue poveriti
se barem onome od koga, od ije lepote, zavisi sav moj ivot?! Ne skrivati se i priznati sve,
makar samo zato da se nesrea ne bi irila dalje, ako su se prethodne nesree ve nepovratno
zbile. Kako smoi snage za takvo poverenje i gde nai hrabrosti potrebne za njega?
Da li bi Anika razumela? to, u strogom smislu, ne spada vie u analizu pripovetke kao
umetnikog dela, ali takvo pitanje je mogue, opravdano je i u temelju je, da se tako kae,
svih ostalih pitanja, pa ga, prema tome, moda ipak treba uiniti delom te analize. Jer,
Krstinica i Anika uopte nisu u istom poloaju. Krstinica ubija jer izravnava neke raune sa
svojim muem koje su njih dvoje "odavno razmrsivali" (34), dok je Mihailo tu "bez znaenja
i nevidljivo sitan, kao povod i sredstvo" (34), naavi se izmeu mua i ene koji ive "u
dubokoj i staroj mrnji koja je vea i jaa i od njih i od njega" (34); Anika, naprotiv, pre
Mihailovog odbijanja, ivi sa svojom dozrevajuom lepotom u iskonskoj nevinosti sveta, sa
moguom ljubavlju koja je u svetu eka. Ta ljubav, meutim, mora biti velika i izuzetna, jer
Anika sebe osea kao bie izuzetno. Onaj kome e se otvoriti mora biti dostojan nje. Istina je
to iz prie nije teko iitati da je Anika, svesna svoje izuzetnosti, sa nje i gorda do
oholosti, ali dok u toj gordosti nije povreena, ona ne povreuje nikoga, pa ni sebe. Poee
da izaziva, poniava i zloupotrebljava druge, na razne naine njome zaluene, tek kada
oskrnavi sebe. Njeni 'rauni' sa Mihailom ne mogu se ni u emu uporeivati sa onima koje je
Krstinica razmrsivala sa svojim muem, jer Anika nije Mihailova ena, nego bi to tek mogla
biti. To bi se dogodilo da su, na sudbonosnoj raskrsnici, oboje krenuli drugim putem. Takva
raskrsnica je postojala.
Mihailo je sauesnik u zloinu. Do njega je dolo zato to je sa Krstinicom mladi osetio
varljivu sreu zadovoljene poude, sreu bez ljubavi, ali ipak takvu da mu se inilo, kad je
poznao ovu enu, "da se pred njim otvara ceo boji veliki i lepi svet". (32) To ubrzo vodi ka
ubistvu; ono to je za Mihaila, meutim, nepodnoljivo jeste spoznaja da je sve to je sa
Krstinicom doiveo "od samog poetka, bilo ovako strano, stidno i nemilosrdno" (34). Kod
Andria ni u najdaljem nagovetaju nema one razvedravajue ironije, kakva postoji, recimo,
kod Tomasa Mana u Josifu i njegovoj brai, zahvaljujui kojoj je mogue "sveani as

pripovesti", u kojem se odigrao neki dogaaj, razumeti tako da u jednom trenutku doivljena
srea ne gubi svoju vrednost, niti taj 'as' biva lien svog dostojanstva, zato to e srei
uslediti nesrea. Man nairoko, i s humorom, raspreda o ovoj specifinosti "sveanog asa" u
kojem se odreeni dogaaj zbiva, odnosno o njemu pria. Kod Andria je doivljena srea "u
osnovi" (33) samo grozota, epizoda na putu ka grozoti ubistva, a srea ne samo da je potrta,
nego se, kad nastupi "otrenjenje" (34), ona pokazuje kao neto to svojom strahotnou i
stidnou onemoguava bilo kakvu sreu i u budunosti, ukoliko bi ona trebalo da ima ieg
zajednikog s onim to se prethodno zbilo. U Mihaila e se neizbrisivo urezati saznanje i
oseanje da, "u osnovi", dodir sa enom moe doneti samo krivicu, kajanje i strah, pa se
takvog dodira valja kloniti koliko je god mogue. Sve ene, "one malobrojne i bedne"
skitnice i Ciganke koje "savladan eljom nije mogao da obie" (77) za sve te godine posle
ubistva, a i divnu Aniku, od jednog trenutka, on vidi kao "jedno lice" (77). Krstinica je, uz
njegovu pomo, ubila njegovim noem, a kad mu je opran no vratila, on je osetio "ta e biti
ako samo uzme no u ruku" (34), i nije ga uzeo. Da ga je uzeo, ubio bi on Krstinicu. Ovako,
poto je pobegao, zanos koji je s njom doiveo biva anihiliran, ivot postaje trajna muka u
krivici, pritisak da se opere ono to se pranjem noa ne moe oprati ne prestaje vie ni u
jednom trenutku, iako prolaze godine. U svemu tome ono 'zversko' uslovljava i odreuje
poremeeni ljudski ivot sve do trenutka u kojem e se, na egzistencijalnoj raskrsnici na
kojoj e se nai, Mihailo suoiti sa pitanjem nee li velika lepota anihilirati krivicu, kao to je
ubistvo anihiliralo sreu zadovoljene strasti. U shemi aspekata u kojoj nam se ukazuje
Mihailov lik, javlja se jedna 'zverska' konstanta. Mladiev "zanos od mesec dana, i ta
beskrajna srea koja je uborila u njemu i prelivala se bez senke, i sumnje, i pomisli na zlo"
(33), sve to je "u osnovi" bilo ipak samo zlo. Zadovoljena strast je zlo (kao, uostalom, i
nezadovoljena). Ima li neke sree koja ne bi bila zlo? Kakva se fundamentalna greka mora
izbei, da bi se takva srea ostvarila?
Kako izgleda Krstinica dok se rve sa svojim muem u Mihailovom prisustvu? "Pala je po
njemu kao to pada zver, kao to se rui sneg ili provaljuje voda /.../". (32) Iako mu ne preti
neposredna opasnost, Mihailo, kad ve nije odmah sam ubio Krstinicu i tako vratio 'u red'
svet koji je iskoio iz zglobova, bei. I ta je tad s njim? "Osetio se proklet i gonjena zverka."
(37) Meu ljudima koji su 'ovce' i 'mravi', on ne moe da nae mira. Ali, posle vie godina
patnje kakvu podnosi onaj ko se osea "proklet i gonjena zverka", Mihailo susree veliku
lepotu koja ga zove sebi. ta ima lepe od urevdanskog uranka sa devojkom kakva je
Anika, i ta ivot uopte moe vie da prui! No, takvoj devojci kakva je Anika, kada te
zove, ne treba odgovarati sa 'ako budem iv'. Prisiljen da je pogleda u lice, on u njenom
pogledu vidi neto to ne treba izjednaavati s onim to njega proganja i potajno mui, ali to
se u njemu, u njegovim oima, izjednaava: "U njega je gledala Krstinica svojim zverskim
pogledom /.../" (41) Pomeati i izjednaiti Krstinicu s Anikom je greka. Ali, da li je ve sve
izgubljeno? Sam pripoveda insistira na tome da je s ulaskom Anike u Mihailov ivot, sa
samom njenom pojavom, dakle zahvaljujui njenoj lepoti, jer drugo ta on o njoj ne zna,
postao mogu preokret, ozdravljenje, spas. "Njemu sinue vidici" (39). Vie od toga
"Podizala ga je od zemlje ve sama pomisao da ima neto na ovom svetu to bi moglo da
vrati ivot od pre one zore u hanu." (39) ta je to 'neto'? italac uopte ne mora biti u vlasti
neke posebne kalomanije, niti ispunjen panestetskim predrasudama, da bi odgovorio na to
pitanje. Ovakva pomisao, koja podie od zemlje, a ispunjena je odgovarajuim prethodnim
utiscima, budi nadu, jer lepota je, pored ostalog, lepota i zato to obeava, a velika lepota
obeava mnogo, svekoliki svet u kome je iveti sjajno ako, naime, ona bude dodirnuta.
'Imati' je znai tako se ini zadobiti 'sve' u svetu, ispuniti svoje vreme neim to je
blagotvorno i neugrozivo. U Mihailovom sluaju, to bi znailo: mogue je, ipak, oprati se,
dekulpabilizirati, poeti ivot ispoetka.

Raskrsnicu na kojoj se Mihailo naao odredio je Andri jasno. ta biva kada Mihailo
konano izgubi nadu da e se pomou Anike spasti? "I odmah poe da ustupa kao zverka
koju su saterali u tesnac." (41) "Gonjena zverka" ostaje, odnosno ponovo postaje "zverka
koju su saterali u tesnac", i to zato to u pogledu one koja treba da ga spase vidi neto
zversko iz pogleda one druge. Ima li tu igde ieg ljudskog? Moe li se ovek otrgnuti tom
zverskom u sebi i oko sebe, i utvrditi u svojoj ljudskosti? I uz pomo ega prevladati 'zver' u
sebi, i okrenuti se od zveroobraznosti svih i rune skuenosti svega oko sebe, u svetu u kojem
valja iveti sa ljudima koji, ako ne lie na ovce, onda podseaju na mrave? U kojem se ne
moe imati poverenja ni u koga, kad je neto zaista strano na dui, i u kojem se nema s kim
porazgovarati ni o sudbini velike lepote, ni o istini ivota.
Nije, naravno, nikakvo udo to su Mihailu, kad je sreo Aniku, 'sinuli vidici'. Jer, kad itaocu
treba pokazati kakva je Anika, onda se o njenoj lepoti progovara ubedljivo, i to se ini iz
perspektive kajmakamove, onoga, dakle, ko gleda "oima oveka zrelih godina, kad mu se
ini da poznaje pravu vrednost ivota, a u isto vreme osea i vidi da mu se taj ivot izmie i
krati" (60), oveka kome je dato da Anikinu lepotu prigrli, "kao da je naao i poznao neto
znano i davno izgubljeno" (60), tako da je, dabome, pred tom lepotom zastao. Neki iskonski
sjaj bivstvovanja objavljuje se u Anikinoj pojavi, i to ne samo znalakom oku oveka zrelih
godina, koji ga prepoznaje: lepota odvodi ka tom iskonu i one tuplje, i najtuplje due. ak i
Nazif, "krupno i blesavo mome iz begovske kue, mirna budala, mutava i gluva" (44),
donosi Aniki svaki dan sve vie eera, ne bi li joj se nekako i on umilio, pa kada mu to ne
polazi za rukom, jer mu ona daje znak "da je to jo uvek malo" (44), odlazi "alosno
mumlajui" (44), dakle kao neka ivotinja, da nabavi jo eera. Ne moe se znati ta
nesreni Nazif osea dok se s njim zbijaju ovakve ale, teko je i pretpostaviti. Sigurno je
jedino to da lepota privlai i njega. Meutim, kako se sjaj lepote ukazuje kajmakamu, oveku
u tim stvarima iskusnom, o tome smo obaveteni. "Celo to veliko skladno telo, sveano u
svom miru, sporo u pokretima kao da je zamiljeno samo o sebi, bez elje i potrebe da se
ravna prema drugima, kao bogata carevina: dovoljno samo sebi, nema ta da skriva i nema
potrebe da ma ta pokazuje, ivi u utanju i prezire tuu potrebu za govorom." (60) Kako
onda da ne sinu vidici; da se ne probudi nada; da se ne poveruje da e se iz zverske
sumranosti na koncu ipak izbiti u svetlost istinskog ljudskog bivstvovanja u lepoti! Takva
nada 'podie od zemlje' i vodi na put na kome valja lepotu dodirnuti.
U odluujuem trenutku, meutim, pokazuju se znaaj i neophodnost znaenjske konstante
koju pripoveda koristi da bi u bitnom odredio Mihailov lik. U emu je ambivalencija koja
vlada njime, to e biti pokazano, da bi se naposletku razreila nesreno po junaka. Kada je u
Anikinom pogledu ve video uinilo mu se da je video Krstinicin zverski pogled, Mihailo
se na dramatian nain, oseajui i sam da je to kulminativna taka, suoio sa svojom
sudbinom. "Za sve to vreme oni su se gledali netremice, kao to se gledaju ljubavnici u prve
dane, ili dve zverke koje se sudare u umskom mraku i vide jedna drugoj samo zenice.
Konano, i najduem ljubavnom pogledu doe kraj." (41)
Da su Anika i Mihailo doli u priliku da se doista gledaju kao ljubavnici, to e rei: da je
nada, pobuena lepotom, bila jaa od krivice i prevagnula, do tragedije ne bi ni dolo, lepota
bi sluila ljubavi a ne tatom uivanju monika ovog sveta, izazivanju kletve nemonih ili
izluivanju onih koji su lepoti nedorasli ili su je nedostojni. (Uostalom, ima li ikog ko bi u
potpunosti bio nedostojan lepote, ako ve nema nikog ko je ne bi ni u kojem smislu bio
potrebit?) Andri se, u opisu odsudnog trenutka, vratio konstanti 'zverskog', uvodei sad,
meutim, u igru jedno kapitalno "ili". Ljubavnici u prvim danima i dve zverke koje su se
sudarile u umskom mraku, to nipoto nije isto. Vezom koju stvara ovo sudbinsko "ili" izrie

se ta se nije desilo, ta nije uspelo, kako je promaeno ono to bi bilo spasonosno, ali je
reeno i ta je to to bi moglo da spase Mihaila, od onog to je ve bilo, i Aniku, od onog to
e biti. Kada bi oni bili ljubavnici a ne zverke, to bi, upravo po ljubavi, koja je vie od dodira
kakav je dat kajmakamu ili Jaki, a pogotovu se razlikuje od onog to je dato, i nije dato,
drugima, bio ljudski, to jest uistinu ljudski, a ne 'zverski' ivot. On nije morao biti takav, ali
da takav ne bi bio, nada mora pretegnuti nad krivicom, lepota mora preobraziti zloin ponet u
dui i, kao mrana senka, stalno prisutan. Andri je izgradio priu na injenici da ljubav nije
prevagnula, da ono spasonosno u njoj nije porazilo nesreu, prolu i buduu. Zloin je
anihilirao ve proivljenu sreu, koja "u osnovi" to, dakle, nije ni bila. Ljubav koja je samo
mogua, ali se nije ostvarila, nije anihilirala zloin i njegove posledice. Da li to znai da je
shodno Anikinim vremenima ljubav slaba, da je nedovoljno jaka, ukoliko treba da bude
izvor sree, a ono to ljubav pokree i odrava, lepota, da je isuvie mono kad treba da
unesrei i odvede u propast?
Andri je dopustio jedno "ili": postojalo je, dakle, raskre, a ne samo jedan put pobede
zverskog. Ako su se Anika i Mihailo netremice gledali kao ljubavnici ili kao zveri u tami, da
li to znai da u susretu i dodiru koje nazivamo 'ljubavlju' uvek i nuno ima i neeg od sudara
zverova, dakle nepoverenja i opreza zbog straha od uvek mogueg ugroavanja, ali i
nagonski neizbene agresivne elje i potrebe da se ugroava, napada? Ili je re o jednom "ili"
koje iz ljubavi iskljuuje sve 'zversko', barem u onoj meri u kojoj je iz susretanja zverki "u
tami" iskljuena 'ljubav'? Da li se desilo ono to se svakako moralo desiti ili je samo Mihailo
pogreio, navodei Aniku da ona takoe pogrei, produbljujui, tako, sveoptu pogrenost
svega to se ljudima deava dok ive u vlasti svoje i tue sujete, straha, koji oseaju i
izazivaju, i krivice, nastale zbog onog to rade drugima i onog to rade sebi? Tano je i jedno
i drugo. Ljubav je doista spasonosna, oaravajua, rasvetljava duu iskonskim sjajem
bivstvovanja. Ovo nije puka interpretativna nadogradnja. Pripoveda ne eli da to prepusti
nagaanju ili nedovoljno utemeljenom zakljuivanju. Naprotiv, on eli da podvue
nezamenljivu vanost ljubavi prema lepoti i lepote same, u njihovom egzistencijalnom
aspektu, u zasnivanju i odranju egzistencije. Kad u Aniki ugleda Krstinicu, Mihailo se
rastaje s devojkom, a nada da e ga ona spasti naputa ga. To, meutim, nije kakav bilo
rastanak. Anika je iz njega izvukla krajnje konsekvence. Za Mihaila se, pak, kae sledee:
"Godinu dana ga je drala misao na Aniku. Sad je gubio tu misao, i bilo mu je isto kao da
gubi ivot sam." (42) I pre nego to je doista postala njegova, Anika je bitni oslonac i sadraj
njegovog ivota, od trenutka kada ju je ugledao; usamljena i krivicom razjedana dua
ispunjena je devojinom lepotom i zahvaljujui tome ivi. Ono to rad, napor, poslovi, briga i
raunica, sticanje i troenje nisu mogli, to je mogla ve i sama misao na Aniku praznina
ivota je ispunjena, zjap ivljenog vremena vie nije straan. Izgubiti i tu misao isto je to i
izgubiti ivot sam; njegovu prazninu ponovo mogu zatrpavati samo rad i bolno iekivanje
da se stvari razree, da se svet vrati u zglobove iz kojih je iskoio. Mihailo e krenuti da,
ubijajui Aniku, ubije Krstinicu u njoj; kao to Anika, postajui "dizlija viegradska" (61),
ponitava izvornu ednost svog bia, ali da bi time izvrila udar na Mihaila u sebi. Gubitak
lepote obostrano eljenog, ali neostvarenog ivota iznad onog normalnog 'ovijeg' i
'mravljeg', pogaa pre svega Aniku, ali treba da zaboli Mihaila bar onoliko koliko je njeno
javno razvraanje nepodnoljivo normalnim iteljima kasabe, jer privlai i mami one koji
nisu onakvi "kako bog zapoveda" (45), pa gamiu ka njoj, razvraenoj. I misao o lepoti treba
uvati i spasavati koliko i lepotu samu, koliko i svoj jedini ivot.
Ljubav spasava, kad se ostvari. S druge strane, prirodno je to u susretu dvoje ljudi nije
mogue potpuno samoizlaganje, kada postoji neka strahota koja se u ivotu jednog od njih
ve dogodila. Ljubav jeste, pored ostalog, ovakvo, potpuno samoizlaganje drugom, to jest

voljenom biu. Ali, ako je ovek ve odreen nekom velikom grekom, makar i ne bio njome
vidljivo stigmatiziran, a takav je Mihailov sluaj, pokuaj da se u nekoj apsolutnoj
otvorenosti, prostosrdanosti i poverljivosti neko drugi uvede u sopstveni ivot ne obeava
nepomuenu, pa ni pomuenu, sreu ljubavi. Oprez je neizbean, ne samo kad je re o
'normalnim' ljudima, nego, na drugaiji nain kao svojevrsni pojaan vid panje i obzirnosti
upravo u ljubavi, koju treba uvati od iskuenja i tedeti je za lepotu ivljenja. Ljubav bi
morala biti vea od greke koju onaj ko voli skriva ili naprosto uklanja sa vidika voljenog
bia, ali da bi bila takva, ona sama mora biti slobodna od svake greke i pogreljivosti.
Dogaa li se ikad da se stvari tako ugode?! Ako postoje ljudi koji imaju snage i za takvu
ljubav, to je retko. Kada se u Pesmi nad pesmama kae: "Lepa si dragano moja (prijateljice
moja, voljena moja, devojko najblia mome srcu),/ i nema mane na tebi", shvatamo da je za
buenje i trajanje ljubavi veoma vana lepota 'bez mane', ali je isto tako neophodna sveina
ljubee due, energija koja daje samopouzdanje ljubavi, i onoga ko voli uvruje u uverenju
da je sama ljubav vrednost zarad koje treba biti spreman i za mane, greke i egzistencijalne
naprsline kod voljenog. To, meutim, onda nema vie neposredne veze sa njegovom lepotom
i poiva na neem drugom. Nije sasvim nedoputeno oekivati u ljubavi istrajnost ove vrste,
ali ne treba zaboraviti ni to da se ivi u vremenu i neprilikama sveta kakav ve jeste, a ni
jedno ni drugo ne poveava energiju ljubee due, ne pogoduje njenoj sveini, poletnosti,
entuzijazmu, ne hrani je, kao to ne uva ni lepotu. Ljubav bez greke retka je kao i lepota
bez mane, kao i voljeno stvorenje koje u sebi ne skriva nikakvu greku.
ovek se, u stvari, uvek, pogotovu u stvarima ljubavi, investira u neto nepoznato. Ali, ako je
egzistencijalno ulaganje neizvesno, to ne znai da nuno vodi u nesreu, a proseno
normalan ivot je takav, izmeu ostalog, i po tome to svojim pravilima, obiajima i
ugovorima obezbeuje od ekstremno nepovoljnih ishoda. Kultura u celini, sa svim
omekavajuim pravilima ali i prinudama koje predvia, zato i postoji da bi se na najmanju
meru svele nepovoljne mogunosti, nepredvieni sluajevi, ugroavajui odnosi. Carstvo
'normalnosti' i carstvo trenutno vladajue kulture umnogome se poklapaju. Nesporazumi su
esti, ali njihove posledice nisu i ne moraju biti ekstremne. Kultura oblagorouje naravi
utoliko to spreava ili bar ne podstie ekstremne reakcije, to navodi na pomirljivost (biti
'kulturan' i pomirljiv neretko znai isto), ili ak na rezignaciju, samozatajnost. Meutim, kada
doe do ozbiljnih egzistencijalnih nesporazuma, gorda dua e radije uzvratiti tako to e
ignorisati norme kulture, prekrie moralne zabrane i prkositi osudama zbog sablazni, ak e
te osude traiti izazivae ih, samo da ne okrnji svoj ponos. Upravo tako reaguje Anika. U
ovome je ona veoma slina s Nastasjom Filipovnom iz Idiota; kao i kod nje, meutim,
prkoenje normama i borba s tuim duama, pokrenutim (zaluenim!) lepotom i ispunjenim
eljom, nee ostati bez posledica. ovek je uvek, hteo-ne hteo, prikopan na mreu
vladajuih normi, i kada se sam iskljui iz nje, to ne znai da se oslobodio njenog delovanja u
sebi. Ta mrea je interiorizovana, i sankcija uopte ne mora doi 'spolja', iz sveta. Doi e
zaobilaznim putevima, 'iznutra', pa obe ove junakinje, sline po velikoj lepoti i gordosti
(Jevgenije Pavlovi u Idiotu govori o "demonskoj gordosti" Nastasjinoj) naprosto 'trae' no
koji e ih kazniti i idu mu, tako rei, svesno-nesvesno u susret. (Zanimljivo je da, kada ih taj
no stigne, ni jedna ni druga ne iskrvare; i Dostojevski i Andri posebno naglaavaju to.)
Svesne da treba da budu kanjene, i jedna i druga od jednog asa ive sa duevnim
sadrajem koji nalazi izraza u neponovljivim Anikinim reima: "Osevapio bi se ko bi me
ubio."
Vano je zapaziti da neposredni povod za ovaj iskaz najdalekosenijeg znaenja daje jedan
od 'ivotinjskih' likova iz "logora", "neki bogat i besan Turin iz Rudog" (72), koji nasre na
druge posetioce-pretendente, galami unaokolo i "zabada svoj veliki no u kapiju" (73). Preko

motiva noa, koji u celini prie igra tako veliku ulogu, ova scena nagovetava, ali u
svojevrsnom parodijskom registru, tragini kraj Anikin. Mo Anikine lepote pokazuje se tu
sa neobinom oiglednou. Iznervirana Turinovom galamom i pretnjama da "veeras mora
nekog ubiti" (73), Anika u arapama izae i otera ga s nekoliko rei. Ovog pijanog bednika
italac vidi kako je, dok je lice u lice sa Anikom, "ukletio pijanim oima i sve neto vae i
guta", "zaboravio je da ima no, i da je ita govorio, i stoji kao da eka da ona njega ubije"
(73). to Anika s prezirom gleda na ovakve i njima sline spodobe i osea se nadmonom, to,
dabome, nije nikakvo udo. No, ona gadljivi prezir i hladnu ili podsmeljivu nadmonost
ispoljava i prema onima koji to ne zasluuju u tolikoj meri, ili za to daju manje povoda nego,
recimo, ovakav neko ko mlatara noem po njenom dvoritu. Utoliko ono: "Osevapio bi se ko
bi me ubio" moe ona, dodue, da izgovori naglas, ali, ipak, samo "za sebe" (73). To nije
nikome upueno doli njoj samoj, deo je solilokvija iji mali deo stie do ljudi, i to
posredstvom drugih, sluajno prisutnih pripadnika "logora", ljudi koji nemaju ime
imponovati itaocu. Dato im je da kasabi prenesu odlomak Anikinih misli izmamljen
groteskno-smenom scenom, iz kojeg progovara istina njenog bia. Drsko izazivanje okoline
praeno je ponornicom ove istine u njoj. to su posrednici te istine nedostojni, nita ne menja
u njoj. Krivica i elja za kaznom jae su, vidimo, od straha. Anika ne ivi za budunost.
Svesna moi svoje lepote, i onda kad je zbog nje mrze, ona se ne plai ni mizernih nakaza,
kakav je Turin iz Rudog, ni crkvene vlasti, ni svetovne; niti se uopte plai. Kao i Nastasja
Filipovna, Anika eka trenutak, i onog ko e je kazniti za sablazan; njena bezona izazivanja
su u odreenom pogledu prizivanje tog trenutka, te ruke. Razlika je, pri tom, izmeu nje i
Nastasje Filipovne u tome to je Nastasju 'razvratio' Tocki, a ona u sablanjivi ivot bludnice
odlazi sama, svojevoljno, da pokae ta sve moe i na ta je sve spremna "Svata ja mogu
uiniti" (40), upozorava ona Mihaila sporei se u sebi na taj nain trajno sa njim, s kojim se
na raskru svog ivota gledala dugim ljubavnikim pogledom, netremice.

II
Kletva je izraz nemone mrnje. U mrnji su spojeni napor i elja da se bie koje se mrzi
uniti ili da mu se nanese bol. Kad je liena sredstava da efikasno deluje u svetu, ili je
omraeno bie zatieno, pa se njegova patnja i propast ne mogu postii bez priliva dodatne
snage, mrnja trai zaobilazne puteve. Slabost je ne ini manjom, naprotiv, esto je pojaava,
pridruuje joj kivnost i gnev, i produava joj vek. Kletvom se ona zadovoljava na
simbolikom i fantazmatskom planu. Oduak koji tako nalazi ponekad je sasvim smiruje,
ponekad je razblauje. Kada se ve ne mogu izdejstvovati u stvarnosti, nesrea i unitenje se
barem prizivaju; pozivaju se vie i najvie sile, nekad dobre, nekad zle, da onome ko se mrzi
naude u budunosti: to nije stvarno sad, bie; valja ekati, ali se zato barem, kad je re o zlu
koje je namenjeno adresatu kletve, mati i jeziku moe pustiti na volju. Neka sile od kojih se
trai pomo nau naina da prieljkivano zlo sprovedu u delo! Osim to ima kompenzatorni
karakter i ukazuje na nedoraslost preprekama koje se ispreuju, kletva, dakle, moe biti i
svojevrsni konformizam mrnje i ukazivati na nespremnost da se lino dela. Mrnja i
kukaviluk nisu nespojivi, kao to to nisu ni mrnja i slabost. (Slino je sa vradbinama; ako
dua ispunjena mrnjom, ali zaptivena i osujeena, ne moe da se ispolji direktno, ona se
ponekad od ini koje baca nada svom smirenju, to jest uklanjanju razloga za mrnju ili barem
osloboenju od nje.)
Poverenje u kletve (ili vradbine) je 'primitivno' i besmisleno, ali sa nemonom mrnjom u
sebi nemogue je iveti, pa je pitanje koji izlaz iz takvog nepodnoljivog stanja stoji na
raspolaganju. Jedan od njih je ludilo, ako je doputeno to nazvati 'izlazom'. Izlaz je i u
zaboravu. Izlaz je i u poveavanju moi koja obeava ili doista donosi pobedu nad onim to

je omraeno. Privremeno, i puko zamiljanje nadmoi donosi neto. Izlaz je, ali redak, u
opratanju predmetu mrnje i pomirljivom saivljavanju s njim. Izlaz je, moda i ponajbolji,
u okretanju ivotne energije, koliko je ima, u nekom drugom pravcu, gde je mogua
samoafirmacija, pa se ugroavanje, osujeenost i sve drugo to daje povoda za mrnju
naprosto vie ne javlja. Izlaz je, naposletku, i kletva: afekat sabijen u odgovarajue rei
zamenjuje unekoliko ono stvarno.
Kada su, meutim, kletva ili vradbine vaei deo kulture neke zajednice, onda poverenje u
njih i nije tako besmisleno. Ukoliko nesrea pogodi ('stigne') nekoga ko je omraen, to se
tumai kao kazna koju su oni koji kunu ionako ve traili od nadlenih sila, pa je ona sad
logino naprosto stigla. Onaj koga kunu i sam pripada kulturi u kojoj ivi. Racionalno i
svesno on moe ne hajati za kletvu i biti 'iznad toga', ali, i svesno i nesvesno, razlozi koji iza
kletve stoje mogu ga ispuniti strahom, brigom, zebnjom ili oseanjem krivice: kao i sve
drugo, kletva je za njega znak koji mu govori neto o njegovim vezama sa ljudima i svetom u
celini.
Moglo bi se razmiljati o vezi izmeu poverenja u dejstvo kletve i dejstvo rtve, odnosno u
uinak prinoenja rtve, u pojedinim kulturama. Prizivanje dobra i prizivanje zla na takav
nain ne moraju proisticati iz iste nemoi, ali svakako nisu ni ispoljavanja racionalno
kontrolisane moi i umnog uvida u uzrono-posledine veze. Razum i um, s druge strane,
svakako nisu isto to i ivot due, uobrazilja, rad elje. Zadovoljiti elju je bolje nego ne
zadovoljiti je, a da li e se to postii uz pomo razuma, uma ili nekako drugaije, naknadna
su pitanja.
Andri se razumeo u fenomen mrnje. I u Anikinim vremenima dao je dokaza o tome. Smisao
povezivanja delova pripovetke koji se odnose na popa Vujadina, Aniku i Tijanu u jednu
celinu razjanjava se u analizi upravo ovog fenomena.
Aniku su omrznuli mnogi. Sve ene u kasabi (48), a i izvestan broj mukaraca, recimo
pojedini oevi zabludelih, njome zaluenih sinova. Takvi su gazda Petar Filipovac i prota
Melentije, otac Jake akona. Nije bilo nikog ko nije video kakva sve uda i pokore, i kakvu
nesreu moe da izazove "ena otpadnica" (43). "Mnogo se toga poboravilo, a mnoga je
muka ostala zauvek neviena i nekazana" (43). O tri kletve, upuene Aniki, saznajemo,
meutim, izrikom, iako ne u istoj meri neposredno. Kakvih je jo, i koliko, izliva mrnje bilo,
ostaje da se, na osnovu toga, nasluuje. U tumaenju pripovetke, od ovakvih nasluivanja
vanije je, naravno, razumeti meusobnu povezanost kletvi o kojima saznajemo, jer se preko
njih mogu sagledati tip, stepen i smer povreda reda u svetu, koje je Anika izazvala. Nije
svaka povreda reda ista, niti je podjednako teka i nepodnoljiva. Ne izaziva svaka povreda
normalnog stanja stvari u svetu istu mrnju.
U jednom trenutku izgleda da je Jaka kako-tako u neemu zamenio Mihaila u Anikinom
ivotu. Primala je, "izgleda" (53), samo njega. U njihovim ljubavnim noima bilo je prisnosti
kakva se, inae, u obinom 'bludnom' odnosu, ili odnosu s bludnicama, uglavnom ne postie.
Odbaeni Jaka podsea Aniku na njihova nona aputanja, "nejasne rei iz minulih noi,
razumljive samo njoj i njemu" (58). " Ja kaem: 'Anika, svie', a ti mi dlanom pokriva
oi..." (58) Poezija zajedno doekivanog svitanja u dugim milovanjima znak je da je, bar to
se Jake tie, posredi ljubav, a ne samo neka opijenost ula, a iz gesta nenosti s kojim mu
Anika 'pokriva oi' nasluuje se da mu ona, bar donekle, uzvraa. Meutim, kad prota
Melentije zatrai pomo vlasti da bi zaluenog sina otrgao iz zagrljaja bludnice, poto pretnje
nisu pomogle, a isto tako ni preklinjanja (53), Anika odbacuje Jaku, konano i neopozivo. U

njoj je hladni prkos (59), ona, u svojoj gordosti, reaguje veoma osetljivo i bez imalo
odlaganja, im se oseti i najmanje povreenom. Prota je ljut i oajan zbog Jake, a da pri tom
i ne zna da ga se sin pred dizlijom odrekao, kad ga ona alje natrag ocu, to jest 'vraa' mu ga
s uvredljivim prezirom. " Nemam ja oca. Ti zna dobro." (58), tim reima pokuava Jaka
da otkloni njenu ljutnju i ostane kraj nje, njen. Ostaje da se zamilja na osnovu ega Anika
moe i treba da 'zna dobro' da je Jaka pregoreo oca zarad nje. Sam prota, to je i bez velikog
domiljanja jasno, jedva da bi u svom nemonom stidu zbog sinovljevog ponaanja bio vie
nesrean nego to ve jeste, sve da odnekud i moe znati za ovo Jakino odricanje. Gledati
sina obuzetog poronom ljubavlju nije toliko nepodnoljivo stoga to je posredi porok, ve
zato to je posredi 'slepa', ali ne i za lepotu slepa ljubav.
Odrei se oca pouzdan je znak odricanja od reda u svetu, koji se ne zove uzalud
'patrijarhalan'; predstavlja, makar i privremeno, poricanje tog sveta, kako bi se udovoljilo
elji koja se razbuktala i tei da se zadovolji, sa im se, meutim, u ovom sluaju, mea i
svojevrsna fascinacija lepotom, koja svemu daje karakter ljubavi. "Ali te su ga rei oito
opijale kao i ljubav sama, i on nije znao ni ta radi ni ta govori." (58) Mladi je, dakle,
veoma zaljubljen u Aniku; ta tu jo ima da trai otac, emu bi jo imao da slui poredak
patrijarhalnih vrednosti?!
Od nenosti i ljubavi koju prua Jaki, u Aniki je, meutim, jaa volja za vladanjem nad
njim. Svakodnevno je ona u prilici da vidi i oseti na ta su sve spremni oni koji ine "logor"
oko nje, dokle se mogu srozati i kakve sve nedostojne, poniavajue i smene stvari rade, ne
bi li joj se pribliili. Neki od onih, recimo, koji beznadeno ekaju, po svu no delju drvo i
pue (45) u njenoj avliji. Ali, Jaka nije kao ti koji delju ekajui, ili kao Ristikin sin, koji
pred Anikinim vratima "kopa nogama", ili kao Tane Kujundija, kome "doe tesna koa na
licu" (64) kad se nae oi u oi sa Anikom. S Jakom je Anika dospela do prisnosti koja joj
omoguava da ovlada njegovom duom, celim njegovim biem, koje joj se preputa. Jaka
eli lep odnos sa Anikom, pa, prema tome, nije obian lan "logora". Anika, pak, oseajui
svoju mo, obeava na rastanku, "smeei se" (58), mogue ponovno vienje o Maloj
Gospojini, budui da Jaka na svaki nain eli da ostane u nekoj vezi s njom, da je ponovo
vidi, i nipoto nee da bude njena puka muterija. No, obeanje koje je dobio samo je
prividno izlaenje u susret takvoj njegovoj ljubavnoj elji. Anika se nadmono, "mirno, bez
rei, bez sauea ali i bez podrugljivosti" (58) za toliko je on svakako u prednosti u
odnosu na druge; nema podrugljivosti smei ustreptalom Jaki, ali ispunjenje obeanja e
posluiti samo tome da pokae kako je u njenoj vlasti ne samo sin, nego i taj otac koji bi da
vrati stvari u red. Upravo na veliki crkveni praznik pokazae ona tom popu ta sve moe.
Prota se ve pre toga "sa duom punom gorine" (55) vratio od kajmakama, od koga je traio
pomo. Ali, pravi izazov e tek doi. Kada i kajmakam podlegne Anikinim arima, ona e
proti uputiti izazivako pismo. To je, tako rei, predigra za njen blasfemini odlazak u
dobrunsku crkvu na Malu Gospojinu. U pismu e Anika suprotstaviti svoje dostojanstvo
bludnice dostojanstvu svetenika, ije ljubavne pustolovine ona nije smatrala za potrebno da
razobliava, pa ne dozvoljava ni da nju neko ui redu. Ona je to to jeste. Ona jeste.
Licemerni zatonici 'reda' ne mogu joj nita. Mo njene lepote je vea od njihovog pozivanja
na red, i samog reda. uvari reda su u njenoj vlasti, kao i protin sin. "A ti se nae ovjek da
mi poalje kajmakama i zaptije. Bolje bi ti bilo da si dirnuo guju pod kamenom. E znaj,
proto, da mi je kajmakam dolazio jo dva puta i da sam mu otpasala sablju kao djetetu, i da
mi je onako star drao legen i pekir, ako ti je milo uti." (62) Ovakve razmetljivosti u
bestidnosti ne bi bilo da Anika pouzdano ne osea, i ne rauna s tim, da e ak i ostareli
kajmakam pre krenuti za svojim nagonima, za pogledom koji trai i nalazi lepotu, "neto
znano i davno izgubljeno" (60), nego to e stati u odbranu javnog morala.

Sve to, naravno, pogotovu posle pisma, budi u proti Melentiju mrnju, jer je uvreen i
ponien, kao otac, kao svetenik, najzad i kao onaj kome se bludnica s visine podsmeva to je
"preskakivao plot u Nedeljkovice" (61), pa zamalo da ga pri tom Nedeljko ubije, kao nekog
jazavca u kukuruzu. Njegova je mrnja, dakle, sasvim prirodna i razumljiva, ali je i nemona.
Ako ve i kajmakam, "onako star", dri legen i pekir Aniki, kome se obratiti za pomo?
Preostaje jo Bog, poslednji jemac i zatitnik reda u svetu. I prota mu se i obraa: kune.
"Prialo se da je proto, videi ta se deava u kasabi, drao u dobrunskoj crkvi kletveno
bdenije, u izvrnutoj odedi i sa sveama zapaljenim naopako." (62) Sve se u svetu
posuvratilo, proti izgleda da je izopaenje doseglo krajnje, ve neizdrljive granice, pa i u
ovom ritualu sve treba da je izvrnuto. Nije posredi molitva, i ne priziva se dobro, ve
"kletveno bdenije", priziva se zlo, koje treba da stigne 'guju pod kamenom'. Da li je prota
doista drao ovakvo bdenije? "Prialo se..." Moda se samo prialo, ali u oseanju i
razumevanju onih koji su priali stav prema Aniki uopte, i njenom drskom pismu, posebno,
nalazi svoj izraz. Prialo se o 'bdeniju' koga je bilo ili ga je, svakako, moralo biti svejedno.
Mrnja i osuda se moraju ispoljiti, pa kako god, u kletvenom obredu ili u prii o njemu. Jer,
kada ni carska vlast vie ne titi priznati red, ljudi se oseaju nemoni. Ali, pogled se uvek
mora nekud usmeriti. Opte miljenje ili javno mnjenje ini ono 'to se pria', a pouzdanost
podataka na koje se u tome pozivaju oni koji priaju od drugostepenog je znaaja. Kletveno
bdenije, stvarno ili iz prianja ljudi, priprema zakljuak, jedini mogu kada se ne vidi drugi
izlaz, to jest kad je omraeno bie pod zatitom: "trebalo je ekati boju ruku" (62).
Kletva Ristikine snahe predoena je sa punom konkretnou, doslovno. Ako su proti vezane
ruke, tek je Ristikinoj snahi i samoj Ristiki nemogue da neto protiv Anike doista
preduzmu. One su pristojne i normalne. Snaha, kao supruga i majka, ena od reda, ne
zaluuje, razume se, nikoga, niim. Ni kajmakama, ni bilo koga drugog, ona, kao ni neka
druga ena njoj slina, nee, naravno, navesti na misao da je posredi udo od lepote, niti
uostalom na bilo kakvu misao. Njena svekrva je svojim priama po ariji dovela u pitanje
mo Anikine razbludne privlanosti, i ova joj, opet promptno, uzvraa. Videe se da li je njoj
mogue odoleti! Anika ne doputa da se na ovaj nain posumnja u nju i eli da ponizi one
koji to ine, likujui pri tom nad njima. Ristika se, kad je saznala za svoj poraz, obeznanila
i, oblivena penom, "nije dolazila sebi nikako" (47). To moe samo da pojaa snahinu mrnju
prema Aniki. Pre nego to se, savladana tom mrnjom, i sama ne obeznani, ona ini jedino
to joj je mogue, obraa se Bogu. Pred kandilom i krstei se, ona kune. ta poniena
supruga eli Aniki? " Dabogda, eno, bijesna hodila, u lancima te vodili; dabogda se
gubom razgubala; sama sebi dodijala; smrti eljela a smrt te ne htjela! Amin, Boe, veliki i
jedini. Amin. Amin." (47)
Onaj ko bi hteo da proui poetiku kletve ili rad imaginacije u prizivanju zla na neiju glavu,
svakako bi trebalo da se osvrne i na ovaj primer iz Andrieve pripovetke. Ovde je bitno
zapaziti da samo kunjenje produbljuje nemonu mrnju koja ga je izazvala, tako da ona, u
tom dodatnom kletvenom autoaficiranju, obara na zemlju onu koja kune. Od Boga se trai
moda ve i previe zla, osvetnika udnja postaje prejaka i neizdrljiva. Ali, makar i ovako,
kletva postie naknadni efekat smirenja. Kad doe sebi, snaha se vraa ponovo Bogu, na
drugi nain, tako to pali kandilo koje je u padu ugasila, i, "sa rukama skrtenim u krilu",
eka svog oveka. Zlo nije namenjeno njemu, nego Aniki. Ni mrnja nije usmerena prema
njemu, nego prema zloj bludnici. Porok je kod nje, ne kod gamiuih muterija. Naravno,
nevolja je kad je zlo tako privlano.
I o ovome mora da se nekako prialo, jer Anika saznaje za kletvu, iako je Ristikina snaha
klela u potpunoj samoi, samo pred Bogom i kraj usnulog deteta. I kao to su Aniku prie o

kletvenom bdeniju logino je pretpostaviti dodatno podstakle da ispuni obeanje Jaki i

da na Malu Gospojinu ode pred protinu kuu i time ga ponovo i jo vie nego pre toga ponizi
i izbezumi, tako i na vesti o kletvi Ristikine snahe ona uzvraa porukom, koju je ak i
Ciganki kojoj je povereno da je prenese bilo zazorno da izgovori, da joj kletva ne moe nita,
a novac, isprosipan pred njenim vratima, vraa; nema ta da naplati. Anika ne dira nikog
prva. Dolazi joj ko sam hoe. Ali ako neko na bilo koji nain dirne u nju, ona nee ostati
duna odgovora.
Preterana i nekako ve umnogom suvina, likujua bezonost Anikina navodi itaoca da se
upita: da li kletva, doista, ne moe nita. Ona, naravno, ne moe nita, bukvalno uzeto; na
takve se molbe Bog ne odaziva ili se odaziva koliko i na sve druge, a svako moe sam da
proceni koliko je to. Ali, u kakvoj je vezi dogaaj sa Ristikinim sinom i 'komunikacija' sa
njenom snahom, dakle kletva i Anikin odgovor na nju, poslat po Ciganki, sa onim: "Osevapio
bi se ko bi me ubio"? Nee Bog gubom razgubati Aniku, to je jasno, ali e ona sama sebi
eleti unitenje, shvatajui ga kao sevap koji se kod Boga upravo i stie. Sevap uhvatiti, ko
razume ta to u stvari znai, moe se samo pred Bogom ljudske raunice, dugovi i
potraivanja, tu prestaju. Anika se ne plai kletve, ali ima razloga da se, kao nalija ili
pandana sopstvene samoosude, plai mrnje to se kroz kletvu izliva, onog afekta, dakle, koji
e se i u njoj samoj pojaviti kao odgovor svemu to svet, kao mesto ivljene normalnosti, sa
svojim pravilima zahteva i iznuuje, a zajedniki je, na kraju krajeva, i njoj, i proti, i
Ristikinoj snahi. Taj afekat ne mora nuno biti mrnja prema sebi, ali u oseanju krivice,
koje se mea sa voljom za vladanjem nad drugima i uvreenom gordou, uvek ima neeg
autodestruktivnog, veoma nalik na takvu mrnju. Treba umeti i moi sebi oprostiti, to uopte
nije lako, kao to nije lako oprostiti drugom stvar koja se dogaa samo kad se steknu razni
uslovi. Ovako, i Anika, a ne samo kasaba, eka "boju ruku".
Vrhunac izazivanja te 'ruke', koji Anikinoj sudbini daje poseban smisao, jeste njen odlazak u
Dobrun na Malu Gospojinu. Tada e biti izreena trea kletva za koju znamo, dalekosena u
svakom pogledu.
Mala Gospojina jedan je od najveih i najlepih praznika. Slavi se roenje Bogorodiino.
Bogorodica je bie najistije, pa u tom smislu i najuzvienije, i najlepe. Ona je, govorei s
pesnikom, "vrelo milosti", koju izliva na svakog ko ivi, grenika i pravednika, malog i
velikog, a naroito e nemoni i prikraeni u njoj nai oslonac i brzu zastupnicu pred
najviom moi. Svet u koji je roena sav je od svakakvih greaka i pun je greha, vie je u
njemu prljavtine svake vrste nego bilo ega drugog, ali nju to ne dotie. S njenim roenjem,
veruje se, postaje jasno da e se svet od svega toga spasti i da e se ljudi, s takvom milou
kakva je oliena u njoj, izbaviti i da e moi da postoje u potpunoj lepoti. Ona, kao roditeljka
Spasitelja, i jeste upravo to: spasiteljka za neokrnjenu lepotu, nenaruena lepota sama. Ako je
prva ena, Eva, i sama na svoj nain privlana, dovela do toga da se mora umirati, a pre nego
to se umre, da se mora iveti tako kako znamo da se ivi, s mukom i zlom svake vrste i na
svakom koraku, ona koja se povinovala Bojoj Rei i primila je u sebe, ispravie sve to. Ve
u drugom veku, nekih sto osamdesetak godina po roenju Hristovom, pisao je, recimo, u
svom traktatu Protiv jeresi sveti Irinej Lionski: "Ako je prva Bogu bila neposluna, druga se
priklonila bogoposluanju, i tako je devica Marija postala zastupnica device Eve. Kao to je
ljudska rasa u okove smrti zapala zbog jedne device, tako e je jedna druga devica spasiti.
Neposluh device poravnat je posluanjem device."[Adversus haeresis, V, XIX. Vidi Irine
Lionski, Tvoreni, Moskva, 1996, str. 487, prevod Petra Jevremovia.] Slaviti roenje
Bogorodiino znai proslavljati istotu one koja raa, dakle ivota samog. U njenom liku
lepota spasenja koje s njenim sinom postaje mogue objavljuje se kao spasenje za postojanje

u lepoti koje predstoji. U njenoj milosti, Boje prisustvo ne samo da je najneposrednije ve je

i najlepe.
(Leonardo je Marijinu majku Anu, zajedno s Marijom i malim Isusom, naslikao kao mladu i
prelepu enu: po 'enskoj liniji' tu je sve vanvremena i savrena lepota.)
U Andrievoj pripoveci, uesnici proslave Male Gospojine kraj dobrunske crkve kao da nisu
svesni ta se, zapravo, i zbog ega slavi. Oni znaju da tog dana treba doi u crkvu, ali due im
se ba ne uznose prema najistijem i najlepem biu, Majci Boijoj. Delom je to, moda, i
stoga to ve dugi niz pokoljenja tu ivi u prilikama koje nikako ne pogoduju otvaranju bia
bilo emu to nije najzemaljskija nuda i potrebitost u svetu sasvim skuenom. Ovog puta,
meutim, ljudi imaju priliku da se okupe oko lika lepe bludnice, i to sa svojevrsnim
oduevljenjem i ine. Prazniku posveenom Najistijoj prisustvuje ona koja ne samo to
prodaje svoju telesnu lepotu, ve to je gore stavlja na teka iskuenja due onih koji je
ele i vole.
Slika vaara je runa, u poneem i odvratna. Pijana svetina koja se komea to je manje-vie
sve to se tu nudi pogledu. Neshvaen, neprimeen, nedoivljen ostaje sveti sadraj koji valja
da bude obeleen u hramu i oko njega. ta vidimo? "Braa Limii, najpoznatiji meu
Lijetanima, zapenjeni, raspasani, kripe zubima, izmahuju noevima i bez ikakve potrebe
uveravaju jedan drugog: Burazere, ja za tebe..." Ili: "Svet se iskuplja oko osvetljenih atri
ili oko vatara koja gore na ravni. Samo najpijaniji se gube po strani, povraaju, stenju, i sami
neto govore, uz tarabe, u mraku." (66) Ili: "Kako pijan svet brzo zaboravlja ili nalazi nove
povode za ispade, pijanci su se objanjavali izmeu sebe ili sa roacima, koji su ih tovarili na
konje kao stvari ili odvodili meu sobom niz drum." (68) Ukoliko ne postoji neka posebna
usmeravajua sila koja o tome brine, dakle neka unapred smiljena i svrsi prilagoena
'organizacija', narod na vaaru valjda i ne moe ostavljati neki mnogo bolji utisak, ni u
jednom vremenu, nigde, niti se dublji smisao praznika bez daljnjeg objavljuje okupljenom
mnotvu, uvek sklonijem da se ponaa kao rulja nego kao dostojanstven skup, nadahnut tim
smislom.
Nije ova pripovetka jedina umetnika tvorevina koja pokazuje da uzvieni sadraji kao da
ostaju da lebde ponad glava prikazanih ljudi, prisutni i odsutni u isti mah, a svojom
uzvienou delotvorni eventualno u duhu italaca, ukoliko ovi imaju sluha za tu prisutnostodsutnost. Svojom neuhvatljivou, ili dvosmislenou znakova prisustva, takva dvostrukost
umnogome umetnost i ini umetnou.
Anika je dola na proslavu, ali nije primeena ni u crkvi za vreme slube, ni kasnije oko
crkve. Prikazae se okupljenima tek kad se primakne vee. Prota Melentije je, kad sazna da
je ona tu, "izvan sebe" (65), ali ga stariji ljudi i knezovi spree da lino ode da tera
nevaljalicu i njenu pratilju, ve pokuavaju da to uine sami. Okupljeni mukarci, meutim,
doekuju to sa smehom, pa sa psovkama. Anika je zatiena. Ne sme se, svakako, prevideti,
da u opisu prizora u kojem se ona pojavljuje nema nieg to bi ga inilo odurnim,
nedostojnim ili smenim, kao to je to inae sluaj sa opisom proslave. Naprotiv, viena
protinim oima, ta slika se izdvaja i sadri neto u svojoj upeatljivosti skladno, povieno,
otmeno: "U crvenom sjaju video je prav i ponosit Anikin lik, s jedne strane joj Jelenka, a s
druge Jaka, tek to je uao, nagnut prema Aniki, rairenih ruku, sa nekim pokretom punim
milote i predanosti..." (67) Zanimljivo je da pripoveda nalazi za potrebno da ovu reenicu
zavri eksplicitnim vrednosnim odreenjem Jakinog pokreta koji odaje milotu i predanost, i
govori sve o njegovom odnosu prema Aniki, ako i ne kae sve o onom to ona inae budi u

oima i duama onih kojima se dopada. Jaka se dugo borio sa sobom da li da uopte doe u
Dobrun, na proslavu. Ali dobio je obeanje da e se tad "moebiti" (58) ponovo videti s
Anikom, i nije srcu odoleo; doao je, ipak. Njegov pokret, meutim, koji je pun milote i
predanosti, je moramo i to primiti k znanju "za roditeljske oi sraman i neverovatan"
(67). I bez ovakvog 'komentara', sadranog u navedenoj reenici, na njenom kraju, bilo bi
sasvim jasno da u proti mora uskipteti mrnja prema Aniki, ve samim tim to se drznula da
mu, posle onakvog pisma i 'svega', doe na prag, privlaei na taj nain i njegovog sina da se
tada i tako vrati oinskom domu. Sin mu je sav njen. To je previe, i mrnja postaje ubilaka.
Prota grabi puku. Mrnji se pridruuje bes, to vodi ka puci. Nema vie zaobilaznog,
posrednog, fantazmatskog izliva agresivne mrnje: prota uzima stvar u svoje ruke i hoe da
ubije, ne eka da to uini neko drugi umesto njega, pa ni 'boja ruka'. Mrzitelj zaboravlja
svoju nemo, ili je u taj as, ispunjen besom, prevazilazi.
Anika, po svemu sudei, ne odlazi na proslavu Male Gospojine da bi se tom prilikom
pribliila sebi istoj ili se podsetila na svoj ivot kakav je vodila pre Mihailovog trostrukog
odbijanja njene ljubavi. Njeno prisustvo na proslavi takvog praznika ne bi, samo po sebi,
moralo biti blasfemino, nedolino, iritantno, ukoliko bi to za nju doista bio praznik koji
jeste. No, pre e biti da ona eli da iskoristi priliku da ponovi i potvrdi svoju 'pobedu' nad
protom i da namui Jaku, uprkos njegovoj predanosti i miloti, posebnim mukama bolne
ljubomore, istiui uestale kajmakamove posete. Da li je samo to posredi? Moda i neto jo
gore. " Doi e mi i sutra, odmah posle veere." (68), tako zavrava Anika razgovor s
Jakom, u asu kad su protu ve spreili da je ubije i odveli ga sa mesta dogaaja. To zvui
kao uputstvo. Kakvi su sve motivi iza te reenice? Na kakvo zlo ona jo time navodi? Jaka
nee pucati u nju, ve u kajmakama, kako bi ga osujetio u nameri da doe do onog to je
njemu samom uskraeno. Anikina igra s Jakom je surova. Ono to je u takvoj surovosti u
svakom sluaju preterano, podloga je iz koje se razvija i njeno oseanje da bi se osevapio
onaj ko bi je ubio. Boji slubenik Melentije nije 'boja ruka' koja se eka da prekrati ovakve
surove igre, u kojima se milota i ljubav izvrgavaju u ubilaki poriv. Ali, on je pokuao da
ubije, kao to je i njegov sin izazvan da pokua da ubije.
Pre nego to se razmotri protina kletva koja ipak 'zameni' ubistvo, treba se jo jednom upitati
emu Anika hoe da se priblii u sebi, doavi na proslavu roenja Bogorodice. Ona se
"objavila" (43) svetu na urevdan. Pre tog lepog majskog dana, ve je otkrila sebe,
prepoznala je, iako jo nije doista upoznala, ono to e odreivati njen ivot. Tada ve
razabire ta je u njenom biu glavno. Kae se, najpre, da se "odjednom zadevojila, i to tako
da odudara i likom i odelom od ostalog enskog sveta" (26). No, dublje i bogatije nego bilo
kakvim optim odreenjem, Andri o tome kako je "prolazilo brzo i tajanstveno devojako
vreme" (27) govori slikom: "Raskopa nedra i poloi ruku pod pazuho, malo nie, tamo gde
se od mravih devojakih rebara poinju da odvajaju i izdiu grudi. Tu je koa zategnuta i
najglaa na celom telu. Tako satima pritite dlanom to mesto i gleda vatru i lonie u furuni,
kao neke oi, i sve joj kazuje neto, i sa svim se razgovara. A kad je zovnu togod, pa mora
da izvadi ruku i izie u kuu, trgne se otrenjena. Posle, kad se vrati i ponovo sedne kraj
vatre, ne moe zadugo da se smesti; ini joj se: ne moe nikako da nae ono mesto na kom je
ruku drala; kao da je malopre neto skupoceno ispustila niz vodu." (27)
Autoerotizujui dodir govori o snanoj usredsreenosti na sebe; njime se jasno ukazuje i na
samootkrivalako poniranje. No, tu je takoe narcistiko pijanstvo od sebe, opijanje sobom u
vlastitoj lepoti koja pupi i rascvetava se. Satima se ova devojka dodiruje tamo gde je koa
najglaa, da bi se trgla otrenjena i vratila u stvarni svet. Tu je i ispunjenost svega smislom:
dok je zagledana u vatru, tako sama sa sobom, njoj, u stvarnosti njenih sanjarenja, sve

"kazuje neto, i sa svim se razgovara" u naziranju svoga mesta u svetu, koje se pomalja, i
slutnji ta joj donosi budunost, svet joj postaje prisan, pun znaenja. Najzad, kao moda
najvaniji elemenat Anikinog unutarnjeg kretanja po samoj sebi, vidimo i korene njene
gordosti koja tei da se pretvori u oholost. Utonula u prizor furune i lonia na njoj, otkriva
ona sebe i dok sebe pronalazi u sopstvenom dodiru, kao lepo bie, ali ne manje i dok, s
prekidom dodira, sebe kao da gubi: tada, pak, otkrivajui se u najdubljem svom sloju, kao
bie sa svoje lepote skupoceno, koje, dakle, ne sme biti izgubljeno: nita njeno ne sme otii
"niz vodu". S manje ili vie razloga, nekad i bez razloga, svako sebe u neku ruku osea kao
neto nezamenljivo, zavisno ve i od perspektive u kojoj sebe vidi. To, meutim, ne znai da
svako sebe osea kao neto skupoceno. Oseati se izuzetno vrednim, i to izvoditi iz
neposrednog oseanja sebe, vie je od nagona za opstankom, pa i od samopotovanja koje
oveku daje dostojanstvo. U onome to je vie od takvog samopotovanja, a naroito kad je
re o egotizmu lepote koja osea ta moe kad probudi elju, divljenje ili, eventualno, ljubav,
lei i opasnost. U Anikinom sluaju uzoholjena lepota nee stii da se oblagorodi u ljubavi,
to jest u ivotu ispunjenom ljubavlju prema drugom; to joj nee biti dato. Posle neuspeha da s
Mihailom ostvari ljubav, ostaje ona u vlasti narcistike opsednutosti sobom, koja se dalje
produbljuje. I pre svih dramatinih zbivanja, Anika je "sva obuzeta mislima o sebi, utljiva,
ravnoduna prema svima" (27). U dogaajima koji e uslediti posle urevdana kad se
"objavila" svetu, ona e se u tome samo utvrditi. Lepota e joj sluiti za ispoljavanje
nadmoi: ne uporeuje se uzalud Anikin poloaj u svetu, kako ga vidi otro oko, sa bogatom
carevinom. To sad vie nije devojurak utonuo u sebe, nego ena na jarko osvetljenoj sceni, u
koju svi gledaju, i kad je osuuju, i kad je vole, i kad gamiu ka njoj. Kad se prisetimo kako
se njeno "veliko skladno telo, sveano u svom miru" (60) ukazivalo kajmakamu, uveravamo
se da nismo bez razloga zadrali svoju panju na ranom Anikinom oseanju vlastite
'skupocenosti'. No, samodovoljnost u prezrivom utanju ipak ne znai da je mogue biti
izvan sveta. Oseanje krivice zbog onog to se u svetu deava mora se javiti. Zagledana u
svoju lepotu u nekom svetu u kojem joj sve kazuje neto, dodirujui samu sebe dok se sa
svim oko sebe razgovara, Anika daje sebi preveliko obeanje kakav ima da bude njen ivot
koji upravo poinje. Ili se takvo obeanje samo daje? Otkrivi sebe, devojka sebe doivljava
kao suvie veliku nagradu za svakog ko bi je u njenoj lepoti dodirnuo, te, prema tome, njeno
je pravo da trai potpuno pokoravanje, apsolutno priznanje. I potonja obest Anikina, i dubina
njenog samoskrnavljenja, i njena zla kob objanjavaju se veliinom tog obeanja proizalog
iz velike lepote i fiksacijom za sebe kao za neto dragoceno to se ne sme izgubiti. Takvo
svoje pravo i to svoje samooseanje dolazi Anika da osvedoi na Malu Gospojinu kraj
dobrunske crkve.
Zadivljen pred sobom, ovek treba da krene putem na kojem e ga zadiviti svet. Gde je taka
prelaza? Mogu li se nai razlozi za to? Ljubav, kada je ima, tu pomae i razreava ovu tajnu.
Patnja onih koji su lepi je u tome to, esto, tee nalaze ovu taku, tee je prelaze, kada je
nau. Tee im je da usvoje ove razloge, ukoliko ih ima.
Pa ipak, nezavisno od svega, ovakvo pravo lepote, kakvo otkriva Anika zagledana u vatru,
znai i to: da lepota, kao nita drugo, osvetljava izvornu ednost njenog postojanja, nezavisnu
od svega onog to ima da usledi, istotu u kojoj se otvara najvia mogunost ljudskog
ivljenja, koja se, u prilikama kakve jesu, nee ostvariti. to se ta mogunost najjasnije
pokazuje kao nemogunost upravo na dan Bogorodiinog roenja, znai, pored ostalog, to da
je svetu i ljudima u njemu doista potreban moan i dobrohotan iskupitelj, s izvornom
ednou postojanja lepog bia nekako povezan. Lepota jeste opasna, ali nije samim tim
manje pozitivan izazov sivom opstanku u surom svetu. Nadu kakvu budi u onima koji su
pogrueni u zlo, zloine i nesreu ovog sveta, nita ne moe da zameni.

To to nije ubio, ne znai da se prota Melentije smirio. "Srdba se u njemu hladila i misli
sreivale, ali bol je rastao." (69) Svetenik nije postao ubica. Suoio se, meutim, sa sobom i
pogledao na ceo svoj ivot unazad kao nikada ranije. Prvi put u ivotu je zaplakao. Bes koji
prolazi smenjuje "novo i bolno oseanje bezgraninog saaljenja" (70). To saaljenje je
sveobuhvatno, odnosi se i na "seme ovekovo", i na "dah kojim die", i na "hleb koji mora da
jede" (70), dakle na sve, moe se rei, to ini zemni ivot ovekov. Pogoen prizorom u
kojem njegov sin pred 'celim svetom' pokazuje ta osea prema eni nedostojnoj i
ozloglaenoj, on se "naroito" saali na "jadno, veliko i ludo dete Jaku" (70). Uprkos tome
to je njegovo saaljenje "bezgranino", prota ne bi ni na trenutak mogao pomisliti da je i
Anika, moda, isto tako jadno, veliko i ludo dete, i da sve to radi, radi zbog toga. U oseanju
nemoi pred zlom koje ga je snalo, a koje se ne moe "niim spreiti ni odagnati, ni borbom
ni smru samom" (70), Anika je izuzeta iz njegovog bezgraninog saaljenja. Pa ipak. Prota
je "nemoan i razoruan", i nije nikakvo udo to nesavladljive suze "sve oivee i zaljuljae
u njemu" (70). Stanje nemoi i razoruanosti je nepodnoljivo. Bilo stvarno, bilo
fantazmatski, ovek ga mora nekako prevazii. Stvarno, prota ne moe nita. 'Bezgranino'
saaljenje, koje, ipak, svoju granicu ima u Aniki, znai, ne na poslednjem mestu, i aljenje
sebe u nemoi i osujeenosti da se uini neto protiv sramote i ponienja koji se trpe. Stid to
Jaka oigledno voli bludnicu, koja ga je, da stvar bude gora, odbacila, i to ne moe da na
oigled okupljenog naroda ne ispolji svoju predanost njoj, neizdrljiv je. Nemogue je
saiveti se sa tim, oprostiti ili okrenuti se u sebi na neku sasvim drugu stranu. Oivljeno
bolom koji raste i 'zaljuljano' bie protino mora nai neki izlaz iz tog stanja. I on kune, "svom
duom i celom milju" (70). U nizu kletvi o kojima pripoveda govori, ova je najvanija. Za
razliku od Ristikine snahe, koja Aniki, sablazniteljki mueva, eli svako zlo koga, birajui
najgore od najgoreg, moe da se seti, tako da je to za njenu normalnu duu i normalnu pamet
ve previe, pa od siline zle elje u silnoj mrnji pada u nesvest, prota je svoju kletvu digao
na nivo neke optosti. On ne kune naprosto zavodnicu sinova. U njegovu mrnju se mea
oseanje da zlo postoji i ispoljava se saobrazno nekom optem naelu. Ono zato nije manje
odbojno. Ali u tom naputanju pojedinanog konkretnog lika ve je zametak saznanja, nekog
umnog poimanja, ta je u zlu zlo. Misli koje se 'sreuju' ipak u neem preobraavaju mrnju,
koja je u svakom sluaju tu. Anika za protu nije i ne moe biti jadno i ludo dete (kao Jaka),
ali on ne proklinje nju samu, ve "enu Poganicu, strano stvorenje bez stida i razuma" (70).
Ubijati na dan roenja Bogorodice, koja je sva milost, nije manje strano nego kad bludnica
doe na proslavu posveenu onoj koja je sva istota. Naprotiv, jo je gore. Teko da ikakav
'afekat' to moe da opravda, ma ta kolovane ovozemaljske sudije rekle o tome. Bar na taj
dan blagost i trpeljivost bi morale biti vanije od svega, pa i od privrenosti osvetanom
poretku. I grenik je ovek. Ko zna zato je postao grenik. Miljeni do kraja, obziri sadrani
u ovakvom stavu odvode do lika kneza Mikina. "I zar njeno lice samo strast izaziva?",
oajniki se on pita o Nastasji Filipovnoj. Nasuprot strasti, spreman je bolesni knez da sve
razume, da prihvati svaiji razlog. Znamo i kako se to zavrava.
Na dan roenja one koja e primiti blagovest i povinovati se rei Bojoj, prota Melentije
kune ono u eni to je u njoj od Eve, koja se o Boju re ogluila. Neposluh jedne device,
Eve, poravnat je posluanjem druge jedne device, Marije, kae episkop lionski, koji je u
meuvremenu proglaen i za sveca. Nevolja je ljudska u ovom: dok se u eshatolokoj
perspektivi to 'poravnanje' ne ostavri, ljudi ive zavedeni lepotom Eve, prekoraujui, kao i
ona, kao i Adam koji ide za njom, propisane granice. ta god govorilo protiv strasti, ona se
uvek iznova raa. Dosta toga govori, uostalom, i njoj u prilog. Da li bi ita postojalo bez nje?
zar to nije pitanje o kojem valja dobro razmisliti. Stid i razum trebalo bi da u svakoj eni
krote 'Evu', a u svakom mukarcu 'Adama', koji za njom juri (ili se tetura); trebalo bi da

prigue ili bar usmere rad nagona, halapljivost ula, pa i ushiivanje lepotom kad je
preterano. Milost Marijina, s druge strane, obuhvatnija je i jaa od svega to moe da donese
ogreenje o stid i razum, o moral i kakve ve sve propise; ira je od svakog greha i posrnua.
Ta se milost izliva na grenicu ne manje nego na grenika. Sveobuhvatno opratanje, kakvo
je njeno, raspon pomoi na kakvu je ona kao Majka Boija spremna to je ideal. U
stvarnosti, ne samo u bosanskim kasabama i selima u tursko doba, ali tada i tamo pogotovu,
Ristikina snaha, meutim, od mrnje prema Aniki se obeznanjuje, ni prisenka nikakve
milosti tu nema; prota, koji da li je drao ili nije drao 'kletveno bdenije', izdie se na Malu
Gospojinu bar do toga da svoju osudu usmeri na ono to je u eni 'pogano', ali ni u njemu
nema milosti za enu Poganicu, koja poniava, poigrava se s tuom ljubavlju i, povreena u
gordosti, navodi ak na zloin, podbadajui mujaka na drugog mujaka. Takva ima da bude
prokleta, i duom i milju.
Kad Jaka, poto je pucao na kajmakama, pobegne u umu, prota, dodue, ne poludi
(poludee tek njegov praunuk Vujadin), ali "lei kod kue bled i nepomian kao mrtvac" (71)
i vie ne progovara ni re. Iz te letargije, tog iekivanja da se stvari ili vrate u red ili da
presvisne, on e se prenuti tek kad Anika bude ubijena: tada e se i njegov sin vratiti ocu,
dobie oprotaj i blagoslov; oenie se, sve e biti manje-vie normalno. ta donosi
budunost, blia i dalja, niko ne zna. Izbezumljen, u gnevu, prota je hteo da ubije zlo, ali mu
nisu dali da opali. Nije bio sam. Protinica, koja mu se obesila o puku, i drugi seljaci spreili
su ga da postane ubica. U besu, on bi da puca u Aniku; u bolu, koji potom u njemu raste, on,
u kletvi, elju za unitenjem upravlja prema eni Poganici.
Nisu svi koji mrze Aniku meusobno bliski ni zdrueni. Dodue, kae se da su se oni koji su
"istinski mrzeli" (49) Aniku okupljali kod gazda-Petra Filipovca da tamo pretresaju poast
koja ih je snala. Ali, nisu sve mrnje iste niti su razlozi sa kojih se mrzi kod svih isti, ak i
kad se istinski mrzi. Ono to Ristikinu snahu, na primer, gazda-Petra Filipovca i protu
Melentija doista povezuje, kad je o njihovoj mrnji prema Aniki re, jeste, najpre, oseanje
nemoi kojim je mrnja praena, zatim nemilosrdnost, iako tu postoje i razlike (Filipovac,
recimo, mrzi Aniku nesmanjeno i kad je ve mrtva: " Ta e i mrtve da nas truje, od danas
pa do sto godina. Stotinu godina treba da se njen otrov slegne." /88/; u takvoj
konsekventnosti, meutim, on ostaje usamljen); najzad, ali to je najvanije, povezuje ih
nemogunost da sagledaju tragiku u nesrei koja se zbiva. Da bi se u nesrei, ili uopte, u
nizu dogaaja koji ine neku 'priu', videla i osetila tragedija, mora se razumeti unutranji
smisao te nesree, tih upravo tako povezanih dogaaja. Dok stvarni razlozi pojedinih
zbivanja ostaju u tami a motivi uesnika u njima nenaslutljivi, konvencionalne, i u tome
'prirodne', reakcije na njih ostaju na povrini. Tragedija lepote koja ne slui ljubavi ve
ispoljavanju moi tumai se kao nekakvo stihijsko zlo ili nepodnoljivo ogreenje o moral ili
uopte red. ak ni prota se ne moe dovinuti do spoznaje istine Anikinog bia: ne samo to
mu je nemogue da zaviri u njenu duu, za tako ta on zbilja nije kadar, nego se uopte ne
moe pribliiti ni pitanju zato u njenom sluaju nema stida i razuma. Time to kune upravo
"enu Poganicu", on je tek na poetku puta koji vodi ka tom pitanju. Ve i time se on,
meutim, izdvaja meu drugim mrziteljima u kasabi. ta bi se, kreui se tim pravcem,
moglo videti? Ono to u Aniki postoji pre "stida" i "razuma" kako ih kasaba shvata,
povreeno je u svom prvobitnom stremljenju, i mora biti povreeno u tome je tragini
smisao kako njenog ivota, tako i onih koji su sa njom povezani. Utoliko je Anika dostojna
saaljenja nimalo manje nego, recimo, Jaka ili bilo ko drugi iz njenog sveta; utoliko to
primarno stremljenje njenog bia trai da bude shvaeno; utoliko tragini smisao svih
dogaaja kojima je nesporazum izmeu Anike i Mihaila pripremljen i uslovljen, osvetljava,
kad je shvaen, Anikino bie pre u njegovoj ednosti nego u krivici: ljudi su rtve onog to

ne mogu znati, a i te kako ih se tie, rtve su te nemogunosti vie nego samih dogaaja za
koje ne znaju, pa tek onda i sopstvenih inova iz ovakve nemogunosti proisteklih.
Spoznaja traginog smisla dogaaja, ili smisla dogaaja po kojem se oni ukazuju kao
tragini, otklanja mrnju. Ko bi sve razumeo, nita ne bi prokleo. Kome je, meutim, takva
mo i takva mogunost data?

III
Traginu igru sveta u Andrievoj pripoveci ine, meajui se jedna s drugom i
preobraavajui se jedna u drugoj, "nedokuiva igra savesti" (78) Mihailove i "igra zlog
sluaja i enske udi" (50), kako pripoveda vidi Anikinu borbu s protom Melentijem i
uopte ivot Anikin.
"Igra savesti" zahvata ceo Mihailov ivot. On osea no koji mu je ostao kod Krstinice kao
"zalog" i "vezu" sa "stranim svetom" (78) ubistva od kojeg bei a ne moe da pobegne. Otud
mu se ini da bi mu na savesti bilo lake da bar taj njegov no, kojim je izvreno ubistvo, nije
ostao kod Krstinice; kad bi ga vratio, to bi u "igri savesti" imalo svoju vrednost,
podrazumevalo bi, simboliki ili stvaran, obraun s onom ije ga crno bie gleda iz svake
ene, pa ga je pogledalo ak i iz Anike. Poto je obraun s Krstinicom uveliko ve nemogu,
o njemu se moe misliti jo jedino kao o obraunu s Anikom.
Anika, sa svoje strane, zamiljena o sebi, uinila je od svog ivota neprestano ispoljavanje
nadmonosti nad ljudima koji su privueni, zasenjeni ili razdraeni njenom lepotom i njenim
statusom 'javne' ene. Njena ud, tako usredsreene na sebe kako jeste, nagoni je da
provokacije koje upuuje svetu budu sve vee, sve drskije. Potinjavanje kajmakama, koji
oliava zemaljsku vlast, a za koga Anika misli da e joj, posle ranjavanja, "doi im
prezdravi, i ranije ako mu porui" (71), ima u tome posebno mesto. Niko joj ne moe nita; i
ona sama i cela kasaba ive s uverenjem "da moe da izvede sve to zamisli" (71). Oseanje
ovakve 'svemoi', meutim, ne donosi sreu. Kajmakam ne goni Jaku, ak ga je i zaboravio.
Sa nekim gostima pristiglim iz Sarajeva, on se danju kocka i puca u tikve koje vojnici putaju
niz vodu, a uvee se zabavlja vatrometom, dotad nevienim u kasabi. Njime ne vladaju
strasti, ni osvetoljubivost, ni erotska omama. "Anika ne preduzima nita. Ne prima vie
nikog." (72) Ne saznajemo o novim posetama kajmakamovim; samo o Anikinom ekanju da
do njih doe. Koga jo pokoravati, nad kim se ispoljavati, kad se stalo tu? "Govori se" (72)
po kasabi da Anika nije mirna i zadovoljna. I zbilja, upravo tad kad sve izgleda kao da joj
niko ne moe nita, u njoj sazreva doivljaj vlastite egzistencije koji nalazi izraza u reenici:
"Osevapio bi se ko bi me ubio."
"Igra zlog sluaja i enske udi" preseca se sa "nedokuivom igrom savesti" i utkiva se u nju.
Zao sluaj i enska ud Anikina tiu se, u bitnom, i Mihailovog ivota. Isto tako, meutim,
igra savesti odvija se i u Aniki, i odreuje njen ivot. Kada uje da Mihailo hoe da doe do
nje, ona i to istim reima (83; 86) porui i bratu da u isti as doe i on. Anika, dakle,
osea i zna da jedan od njih dvojice, da obojica kao dva lika neeg zajednikog, stoje na
kraju onog puta na kojem e svet biti vraen u svoje normalno stanje. Runoi te normalnosti
odgovara strahota 'sevapa' koji se ubistvom stie; ali tako mora biti, drugog izbora nema.
Anika mora biti upokorena "i, ako treba" (80), uklonjena. Kao da govori o nekoj vojsci, za
Aniku pripoveda upotrebljava izraze: "razvila barjak", "arila i palila" (43), pa onda nije
nelogino kad se izvetava i o Mihailovom razmiljanju ko treba da je "razorua" (80); ona je
bie moi.

Igra Mihailove savesti nedokuiva je za Aniku; o Mihailovim razlozima ona, kao ni bilo ko
drugi, ne zna nita. Igra Anikine savesti nije u tom istom smislu nepojamna za Mihaila. On
osea koja uloga mu je sudbinski namenjena, a osea to kako pritisnut uspomenom na
Krstinicu i ubistvo, tako i znanjem ta Anika radi od sebe i drugih, a trebalo je da bude
njegova spasonosna ljubav i ljuba.
ud Anikina, njena je sudbina, ali je i Mihailova sudbina. On se tako rei ritualno priprema
za Anikino ubistvo. Pretekla ga je "boja ruka", tako da ni tad nije postao fiziki ubica. U
Krstinom ubistvu je sauesnik, a u Anikinom je ubica potpuno, ali samo 'u dui'. Ne samo da
Aniku ne moe stvarno ubiti neko ko je mrzi; ne sme je ubiti ni neko ko je vin.
Lale je, kao i Mihailo, patio "vie i tee od sveg ostalog sveta" (73) zbog svega to se
deavalo s Anikom, pobegao je od nje, "svetli deaki pogled" (74) mu se zamraivao na
pomen njenog imena, ali bi to odmah i otklanjao od sebe i vraao bi mu se "obini osmejak i
izraz maloumna oveka" (74). On je "mladi zatvorene due i nerazvijena razuma" (74), tako
da niko nije mogao znati ta je tano oseao prema sestri. Kada Mihailo, koga neto privlai
tom mladiu, pokuava razgovor o Aniki, Lale "ostaje pri svom osmejku srenog idiota"
(80). Pa ipak, iako "zatvorene due i nerazvijena razuma", ono bitno to se tie sablazni i
poremeaja reda u svetu on razume. Vie od toga: on zna svoju ulogu. On je Boja ruka koja
se eka kako bi se red mogao vratiti u svet. U ovoj pripoveci ne ubija ovek mranih strasti i
poude ve ne-vin idiot, ije misli i oseanja su s one strane uobiajenih, 'normalnih' ljudskih
procena i shvatanja. I Anika zna ko jo, osim Mihaila, stoji izvan kruga onih koji je ili mrze,
ili oseaju poudu, ili naprosto gamiu ka njoj. Takvi joj ne mogu nita. Ostaju ova dvojica,
prema kojima bi ona mogla gajiti ljubav, supruansku ili sestrinsku. Jedan se najavljuje,
pretpostavljajui da ga ona eka; drugog ona zove, u isti as. Da bi sve bilo sigurno to je
strahota njenog ivota na kraju. Pitanje je samo ko e stii prvi. Jasno je da Mihailo, iako ne
mrzi, ne moe biti 'Boja ruka'. Njemu bi se za ubistvo svakako moralo suditi po zemaljskim
zakonima. Laletu ne.
Dostojevski, naravno, nije prikazao trenutak u kojem Rogoin ubija Nastasju Filipovnu. Vide
se samo posledice. S istim razlozima, koji su razlozi umetnika koji vlada grozom o kojoj
pria trai da govori, ni Andri nije prikazao poslednji susret brata i sestre. Kad Mihailo
stigne, sve je gotovo. Tu su samo baeni no i esma koja glasno ubori, a javlja se u svim
odsudnim asovima Mihailovog ivota (35; 42; 85).
'Svet' ove Andrieve pripovetke stavlja pred zagonetku koju tvore nasleivanje, ponavljanje i
trajanje onog to ini ljudski udes. Ve u prvoj reenici pominju se "znanje i prosveenost"
(9), pa se s izvesnom sumornom ironijom kae i to da "ni Romanija ni Drina" (9) nisu mogle
spreiti da elja za "boljim ivotom" prodre u taj 'svet'. Pokazuje se, meutim, da se izvesne
stvari u njemu ponavljaju s odreenom ciklinom pravilnou, ukazujui na tajanstveno
trajanje neuhvatljivih i neprozirnih odrednica ljudskog ivota s kojima znanje i prosveenost
ne znaju ta da ponu; pred njima se, kao i pred onim to je ovek nasledio i u sebi nosi a da
to i ne zna, zastaje s nedoumicom. Ispitivanje uzrono-posledinih veza u vremenu u tome ne
prua jasnou, do nje se dolazi uvidom u to kako se meusobno osvetljavaju prie koje
prizivaju seanje jedna na drugu: ono to se desilo s popom Vujadinom podsetilo je na ono
to se sedamdeset osam godina ranije dogaalo s Anikom, a ovo, opet, na dogaaje "pre
dobrih sedamdeset godina" (49) vezane za Tijanu. Pria je uvarka istine o dogaajima, ali se
ovde ona obelodanjuje tek kad jedna pria bude dovedena u vezu sa drugom i treom, otvara
se, dakle, kao istina tek u tumaenju njihove povezanosti. Ono to se u dogaajima, tanije u
prianju o dogaajima ponavlja, navodi na to da se pojedini elementi pria sagledaju u svom

paralelizmu i budu uporeeni. Iz tog paralelizovanja a ne iz rekonstrukcije linearnog

vremenskog toka i veza u njemu iitava se smisao 'sveta' koji italac upoznaje.
Pre nego to pripoveda, sa sebi svojstvenim autoritetom, kae: "Evo kako je bilo." (23) i
ispria priu o Aniki, on saoptava da je Mula Ibrahim "na duanu" (23) proitao zapis o
njoj, koji je najstarije ljude podstakao da se opomenu ta su o tome uli u detinjstvu od starih
ljudi. Zapis je kratak i odnosi se na godinu kad se u beogradskom paaluku pobunila raja. U
njemu nema pojedinosti; "kako je bilo", o tome e se saznati od onog ko od zapisivaa to
bolje zna, to jest tek uopte i zna istinu o svemu. Mula Mehmed je svojevremeno zabeleio
tek toliko da se u kasabi pronevaljalila jedna vlahinja, i nije propustio da doda: "Bog neka
pomete sve nevernike!" (23) ve bez takve primedbe u zagradi ne bi moglo proi da bi
konstatovao kako se "i za nju nae ruka" (23); poremeaj je otklonjen: "I svet se opet dovede
u red i priseti bojih naredaba." (23) U svetu u kojem vladaju red i Boje naredbe, sve uvek
mora bi i ostati isto, normalno poremeaj i jeste poremeaj zato to se pojavljuje nenormalna razlika u odnosu na prirodno stanje koje veno traje. Pominje se u tom zapisu i
Bunaparta, ali samo po svojoj "bezumnoj nameri da ratuje sa sultanom" (23). Bog i sultan
obezbeuju red i njegovu veitost; ako neko red narui, za njega se pre ili posle 'nae ruka',
koja se shvata kao Boja ruka koju valja ekati, sve neka je i ljudska.
Kada se pojavi pripoveda sa svojim pravim znanjem o tome "kako je bilo", on e ispriati
priu o Aniki, a u njoj e, pored ostalog, biti reeno i to kako su se "na duanu" (49) gazdaPetra Filipovca sastajali oni koji su mrzeli Aniku i tu se priseali ta su stariji nekad priali o
lepotici Tijani, koja je, takoe, "bacila obraz pod noge i zapalila kasabu", te je, kako se
govorilo, "kao kuga i poplava" (49) zatvorila ariju. I za nju se kae: "Nije joj se moglo
nita." (49) Dodue, za priu o Tijani nema posebnog pripovedaa koji poseduje potpuno i
tano znanje o svim pojedinostima i o unutarnjim preivljavanjima njenih aktera. Ona je deo,
uopteniji i predoen u skici, prie o Aniki i 'pripada' njenom pripovedau. Svejedno, ta pria
i tako slui da osvetli celinu prie o Aniki, pa posredno, dakle, i onu o popu Vujadinu; one
imaju sa im da budu uporeene. italac dobija dodatne elemente koje e paralelizovati sa
ve postojeim. To ga mora navesti na, moda u prvi mah poneto neodreenu, pomisao da
su po neemu sva vremena "Anikina vremena", da neto uvek ostaje isto, uprkos uveanom
znanju i rairenijoj prosveenosti ostaje mu, uostalom, u slobodnom interpretativnom
kretanju da sam prosudi da li je to tako i sasvim nezavisno od prosveujueg znanja ili,
eventualno, samo tamo gde ono nije zavladalo u dovoljnoj meri. U 'svetu' Andrieve
pripovetke, iz svega to ljudi priaju "na duanu" valja izvui zakljuke o ljudskoj sudbini i
vremenima. To likovi prie, pria, koliko mogu i ine. Kad se sagleda odnos tih pria, kad se
sprovede analiza ime one znaenjski vre 'pritisak' jedna na drugu, italac dolazi do svojih
zakljuaka.
U popu Vujadinu ponavlja se dosta toga to ini i lik njegovog pradede prote Melentija.
Prosed, i u licu sivkast, pepeljastih obrva, "visok, prav i ukoen" (11), on je naslikan kao i
praded mu, koji je "prav kao protac", "siv u licu, siv odnekud i u odelu" (55; 69), a i pogled
mu je nekako siv (71). Ono to Melentije nije uinio, ali je pokuao, uinio je Vujadin sve
to je u tome isto, spolja gledano i dubinski, kao i sve to je razliito, pria povezuje, nagoni
da bude stavljeno u odgovarajui odnos. Sa istog mesta gde je praded prokleo enu Poganicu,
iz iste sobe, nakon to je netom pre toga hteo da ubije Aniku, pucao je, po svemu i istom
pukom, praunuk u pravcu Tasia kue i gumna koje i Melentije gleda one noi. Opet u tami,
kao i onda, gore i kreu se po gumnu plamtei luevi (18; 69). Prizor koji se ukazuje ve
poludelom Vujadinu je lep. "Po strani je gorela vatra. Na samom gumnu devojice su visoko
drale zapaljene lueve i svetlile radnicima; niz uzdignute ruke visili su im dugi beli rukavi;

stajale su nepomine, samo bi pokatkad premestile lu iz jedne ruke u drugu. Seljaci su vitlali
lopatama. U crvenom sjaju ito je letelo uvis, zrno se vraalo kao teka kia na gumno, dok je
pleva plovila polako i, noena vetriem, rasipala se i gubila u tami." (18) Ovaj noni rad, koji
podsea na neki obred pun lirskog naboja, razdrauje popa Vujadina i on konano gubi
kontrolu nad sobom. " To nee da miruje ni nou, nego se i po mraku vrpolji, mitoklasa
luem i mae rukavima i amijama." (18) 'To' su, naravno, devojice u sjaju baklji. Pradeda
Melentije je, "u crvenom sjaju" (67), video Anikin lik, nad koji se nadnosi Jaka. Prota je ve
drao puku u rukama, ali su ga spreili. Vujadin je, meutim, sam. To je bitna razlika.
Pripoveda i sam kae: "Niega to bi ga osvestilo i spreilo da ne radi onako kako hoe, i
kako ga sve goni da radi." (19), i on puca, nasumice, u sve te devojice uzdignutih ruku, sa
belim rukavima, osvetljene luevima koje dre. Ali, ne samo da u njemu nema niega to bi
ga zadralo, vanije je da pored njega nema nikoga. I Melentija je sve u njemu gonilo da, pun
besne mrnje, puca u Aniku koja u crvenom sjaju vatre sedi "kao nepomina slika" (67), ali,
na dan roenja Bogorodice, popadija mu se obesila o puku. Vujadinova popadija je ve
godinama mrtva. Prota Melentija se koliko-toliko pribrao, i, kad ve nije pucao, proklinje.
Vujadin puca i ludi, bespovratno.
U realistikoj ravni motivacije, pisac, da bi obrazloio propast Vujadinovu, ili bar nagovestio
zato je do nje dolo, vie puta naglaava upravo muke udovikog, samakog ivota
nesrenog svetenika (12), koje, zajedno s nekom uroenom njegovom dispozicijom, vode
najpre ka tome da "vreba da vidi seoske ene kako prolaze na reku" (12), da bi se s
gnuanjem okretao kad ih doista vidi i "nazivao ih glasno najpogrdnijim reima" (13), a kako
vreme prolazi, i on osea da ludi, naposletku, "ljutei nesvesno prstima koru sa bora" (15),
motrio u krajnje nedostojnom poloaju, i za jednog svetenika i za svakoga, nepoznate "ene
u lakim haljinama koje su zasenjivale oi belinom" (14), posmatrao kako su se onoj mlaoj
"kukovi dizali naizmence" (15), vratio se, kad ih na tom mestu ve vie nema, da opipava
tragove enske obue po zemlji, "i cepteo i goreo od straha i elje da se uveri da li je bilo
matanje ili stvarnost" (17).
U simbolikoj ravni motivacije, veoma je vano, naravno, to to se sa istog mesta puca,
odnosno eli da se puca u lepi prizor u crvenom sjaju, u kojem Vujadin vidi devojke a
Melentije lep, prav i ponosit Anikin lik. Kada se paralelizuje sve to se, slino i razliito,
ponavlja, pokazuje se ono to je zajedniko i temljno za razumevanje Anikinih vremena. U
oba sluaja, naime, posredi je mrnja, koja, u Vujadinovom sluaju, u taj as, dok puca,
dostie vrhunac, a u Melentijevom se 'razblauje' do kletve u koju ovaj ulae svu svoju duu i
celu svoju misao. U svemu to se, bilo faktiki bilo u funkciji simbola, ponavlja, najvanije
je to to pojava lepote, obasjane u tami noi ili tami sveta, ne samo da ne proizvodi nita
lepo, ve, sasvim naprotiv, jednog nagoni da puca, to jest da pokua da lepotu uniti, da bi,
nemoan pred unutarnjom poplavom ve dugo nakupljane mrnje, poludeo, a kod drugog
takoe budi isti taj poriv da uniti lepo bie, pa kad to ne uspe nije sam, Mala Gospojina
onda on tom biu i svim takvim biima, kao 'poganim', eli propast. Lepote, takve, enske,
koja sjaji u noi, ne treba i ne sme vie da bude! Ima li pogrenije elje?! Neim je ona, ipak,
izazvana.
Naravno, u realistikoj ravni motivacije, Vujadinova mrnja povezana je s tim kako ivi.
"amotinja i mnoga teka odricanja udovikog ivota" (12) ine svoje, javlja se odvratnost
prema ljudima, ispunjavaju ga "skrivena gorina", "nerazumljiva i nesvesna, ali stvarna
mrnja" (12). Unutarnju muku, odvratnost, gorinu i mrnju, koje ga postepeno preplavljuju,
tako da najzad sav postaje samo to, pripoveda na sedam strana pominje dvadeset puta.
Gorina prikraenosti pretvara se u mrnju koja postaje Vujadinova tajna stvarnost, da bi od

jednog trenutka postala 'javna' i jedina. Kada ga, odbeglog, uhvate i sprovode, pop Vujadin
na svakog ostavlja vrlo alostan utisak. "Na tom licu okrenutom nebu nije bilo nieg
ludakog, nego neto doboga bolno i mueniko." (21) Niko ne razume kako i zato sve to.
elja to je budi lepota koja se trajno izmie pervertira se u gorinu i mrnju koje razgrizaju
duu. Prota Melentije se pritajio u utanju, patnji i ekanju da mu se sin vrati. Kada se to
desi, on se oporavlja. Gubici nisu nenadoknadivi kao to ni kletva nije ubistvo. Pop
Vujadin ne vidi put na kojem bi nepodnoljivost njegovog poloaja bila smanjena, gubici
nadoknaeni. Njegovo ludilo je bol i muenitvo nenadoknadivog poraza i prejake elje bez
ikakvog zadovoljenja.
Lepota i u drugim sluajevima izaziva zlo. Deda Vujadinov, Jaka, puca u kajmakama muen
ljubomorom, tako rei 'lud' od ljubomore i bei u umu, kao i Vujadin. Kosta Grk puca u
Tijanu, kad mu se ne da, pa i on bei u umu, da bi se, onda, na njenom grobu, gonjen
oseanjem krivice, kao i gubitka lepote, i ko zna ime jo, sam preklao. Osim puaka i
pucnjave, tu su i noevi. Pored Laleta i Mihaila, vidimo, recimo, i onog Turina iz Rudog
koji "veeras mora nekog ubiti", kako mlatara noem i zabada ga u Anikinu kapiju. To on
ima da ponudi lepoti.
Nemogunost da se dodirne lepota vodi ka nasilju, ubijanju, samoubistvu, ludilu to vidimo
u raznim registrima. Uostalom, nije dovoljno naprosto dodirnuti lepotu. Taj dodir treba da
donese vedrinu due, radost, bezbrinost, da potre egoizam ne vodei pri tom u
autodestrukciju, da donese sreu bez samozaborava ili nadmenosti moi. (Kajmakam, koji
puca u tikve, ali je sposoban i za neku makar rudimentarnu meditaciju, negde je na nultoj
taki u tom pogledu.) Jednom reju, lepota treba da izaziva ljubav, da njome bude tiena, da
u svome samodarivanju njome ispunjava i da sama bude njome ispunjena. Kada se dogaa
sve suprotno, i umesto ljubavi vidimo svud i svakad samo mrnju, to svedoi o dubokoj
posrnulosti sveta.
Mihailo se sprema da ubije, ali njegov pokreta nije mrnja. 'Obraun' za koji se on osea
pozvanim ima smisao oslobaanja sebe od krivice, ali i oslobaanja Anike od krivice,
dovoenja sveta u red. Najzad, samooskrnavljena lepota niti hoe niti vie moe da mu se da.
On je ne moe dodirnuti.
Pripoveda zna, i to i kae, da Lale pati. Ali, da li se ita poblie moe rei ta zapravo osea
maloumni mladi dok noem, kako ga je otac nauio, ukraava umeene hlebove, koje
uspeno pravi i kad je ostao sam? Zato tresui glavom goni od sebe misao na Aniku, kad mu
je neko spomene? Odakle mu saznanje ta se sa njom zaista deava i zbog ega je njen
poloaj u toj meri za osudu? I kako je, na kojim putevima due, postao Boja ruka, koja se
uvek nae, kad ga je Anika pozvala; ta ga je nagnalo na strani in, njega inae tako mirnog,
pitomog, uz to neuraunljivog, posveenog samo hlebu? Da li je preterano i moda
besmisleno pitati se u interpretaciji od ega je Anika odvojila svog brata razvraajui se, da li
od neke lepote sa kojom je on u dodiru, jer govori se o osmehu srenog idiota; ta je u
njegovom doivljaju sebe, nje, sveta u celini, njenim ivotom bludnice u bitnom
poremeeno? ta god da se na ovo kae, Lale-ubica umnogome mora ostati tajanstven i
nedokuiv: njega italac ni u jednoj od pria nema sa im da uporedi. Nevini brat ubija u
posrnulom svetu posrnulu sestru ija lepota upuuje na davno zaboravljeni sjaj iskona, sa
kojim je Lale, u svojoj zatvorenosti prema okolnom svetu, moda u nekoj posebnoj vezi.
Nada probuena Anikinom lepotom u Mihailu jedan je od oblika takve veze; kajmakamovo
starako uivanje u toj lepoti, u dodiru i prisnosti s njom (dok dri pekir i legen), takoe je
takva neka veza, to se i kae: poznao je u Aniki neto davno izgubljeno. Ali ako svi sude

lepoti koja sebe skrnavi, samo jednom je dato da joj i presudi. Tajna Laletovog prava, koje
oseamo da on ima, delimino i po tome to i Anika osea to, odsudnija je i od Mihailovog
pozvanja, koje Anika, vidimo, takoe priznaje. Mrnja oduzima pravo da se sudi i presuuje.
Gde je toliko mrnje, meu normalnim ljudima nemogue je nai nekog ko bi takvo pravo
imao. Preostaje, dakle, samo idiot Lale, brat.
Kada se uzmu u obzir veze koje je pripoveda uspostavio izmeu sve tri prie, o Vujadinu,
Aniki i Tijani, i kad se razmotri kako se one meusobno znaenjski osvetljavaju, dopunjuju,
'tumae', pokazuje se ka emu se sve usmerava misao o celini pripovetke. To su:
nemogunost spoznavanja unutranjeg smisla i stvarnog porekla nesree u svetu,
spoznavanja koje, ako nesreu ne bi ve spreilo, ono bi je barem uzdiglo do tragedije, dalo
bi joj veliinu, neka bude i bezutenu; nemogunost da se na nesreu, kad je do nje ve dolo,
reaguje bez mrnje, nemone ili ubilaki aktivne, dakle bez kletve ili nasilja; nemogunost da
se u zlim tokovima ljudske energije, ili u tokovima zle energije ovekove, nesrea u svetu
izbegne, da se prevazie skuenost sveta i ostvari trajnija srea; nemogunost da se ivi s
krivicom a pri tom bez ozbiljnih samooteenja, sve do autodestrukcije; nemogunost da se
dodirne lepota bez zloupotrebe, onog ko dodiruje, onog ko je njome dodirnut; nemogunost
potpunog samodarivanja lepote, kada bi dodirnuti je znailo neokrnjivo postignue,
egzistencijalni prirast i vrhunac koje vreme ne pretvara u osiromaenje i gubitak;
nemogunost spasa od zle kobi pomou ljubavi; mogunost spasa svega pomou ljubavi;
mogunost da lepota bude izvor i utoka ljubavi, izvor nade ili barem utehe u melanholiji
prevazienog oaja; mogunost da se (ipak, uprkos svemu) dogledaju ednost lepote i sjaj
bivstvovanja kojim ona daruje, pre uranjanja u zlo sveta, u nesporazume sujeta, u
sukobljavanje volja kojima je do moi i samopotvrivanja; mogunost i nemogunost da lepo
bie pomogne da se ivi sa mirnom saveu i bez suzbijanja sebe.
Onaj ko uva bie koje voli, na taj nain uva i moe trajno da ouva ljubav u sebi. I onaj ko
voli i onaj ko je voljen postaju time lepi. U Anikinim vremenima, meutim, ovakve ljubavi
koja uva i stara se uopte nema. Postojati u takvom 'svetu' nije lepo.
Nikako ne treba olako usvojiti ono o emu meditira kajmakam, da, naime, od tolike lepote
nita nije ostalo. Ostala je pria o njoj, nesumnjivo, koja utie na razumevanje drugih pria.
Ostaje, moda, jo neto.
"Niko se nije pitao kako se pojavila ta ena, zato je ivela, ta je htela." Ako se likovi
pripovetke o tome nisu pitali, pripoveda na prvo od ovih pitanja zna odgovor, dat ve
unapred: "Otkako se zakopala kasaba i otkako se svet raa i eni, nije bilo ovakvog tela sa
ovakvim hodom i pogledom. Ono se nije rodilo i izraslo u vezi sa svim onim to ga okruuje.
Ono se dogodilo." (60) Eto kako se Anika pojavila. Bez veze sa svim onim to je okruuje,
Anika pripada nekom drugom svetu, arealima drugaijih, veih mogunosti. Odgovor na
drugo pitanje italac razume. ivela je za ljubav, koja se nije dogodila. Na tree se takoe
moe, dodatno proirujui ve reeno, odgovoriti: htela je da proivi ivot ne doputajui
povredu svoje gordosti. Da li je to mogue, koliko je verovatno? Gde se postavi pitanje o
moi, u bilo kom obliku, takva verovatnoa je mala; to je takvo pitanje izraenije, sve je
manja.

*
Uostalom, da li je lepota ba toliko vana? Kada u jednom trenutku, Paris ponudi da vrati
blago koje je ukradeno zajedno s Jelenom, i da doda i od svoga, samo da mu Jelena ostane,

Ahejci to bez razmiljanja odbijaju. Nee, u tom asu, ni blago, ni Jelenu; oni hoe sve, jer
ko veruje u pobedu, jedino mu to nije premalo (Ilijada, VII, 381 ff.). Treba se setiti ta je o
tome pisala Simon Vej. Ne misle grki junaci da e mnogi od njih izginuti u daljim borbama,
i da im tada ni sve blago ni sva lepota ovog sveta nita ne vrede.
Rat se nastavlja, pa da li oko blaga, ili oko Jelene, ili oko svega.
Po nekim priama, meutim, Jelena za sve to vreme uopte nije ni bila u Troji nego u Egiptu.
Gde je, u stvari, bila? Gde je, u stvari?

Dragan Stojanovi

Smernost i izazov
Bajron u Sintri
Susret u Sintri sa lepom devojkom, koju Bajron za sebe naziva Malim stvorenjem, izaziva
sudar erotskih vizija i "svetle misli" koja jeste tu da ne bi dozvolila da se ove razmahnu.
Sadraj Bajronovih "vizija" ugroava ljudsku linost i njeno dostojanstvo a "svetla misao"
to dostojanstvo titi. Susret predstavlja obogaenje Bajronovog ivota i, bar privremenu,
utehu, nasuprot gaenju koje inae osea prema svetu.
Kada u prii Bajron u Sintri itamo o devojici koju junak sree: "Iskrsla je tu pred njim
neoekivano, kao poslata odnekud, od nekog, sa nekom porukom" [Ivo Andri, Jelena,
ena koje nema , Sabrana dela, knjiga sedma, Beograd, 1976, str. 239 f.], ili: "ini mu se:
sve to je celo njegovo bie oduvek trailo, i mnogo vie, naao je sad na ovom zelenom
visu. Nepoznato zlo koje ga je oteralo iz Engleske i ibalo svetom kao da ga je s planom
isteralo ovamo" (240) vidimo da je Andri u pojavljivanje lepog bia uneo jedan
providencijalni momenat. Zlo koje goni Bajrona Bajrona iz ove prie nije, dakle,
naprosto zlo. Ako sve izgleda tako kao da je devojka "poslata odnekud, od nekoga", pa jo
i "sa nekom porukom", koju treba protumaiti iz njenog izgleda, jer drugaije
komunikacije, osim pogledom, meu njima nema i ne moe biti; i ako, tavie, susret s
nepoznatim devojetom navodi na pomisao da iza sluajnog susreta stoji neki 'plan', onda
se zlo, i ono ve pretrpljeno, i ono koje jo uvek "iba", pokazuje kao smisleno, prihvatljivo
u svojoj svrhovitosti, svakako ne kao sasvim nepodnoljivo. Pojava takve lepote, u isti mah
smerne i izazovne, tajanstvene i vedre, nedohvatne iako prisutne, ini svako zlo, ako je
vodilo tom trenutku, ne moramo rei: opravdanim, ali iskupljenim. Ukoliko je ono, shodno
nekom 'planu', bilo neophodno da bi dolo do takvog susreta na zelenom visu u Sintri, onda
lepota koja je viena i tako, u vienju, prisvojena, postaje vie od puke trenutne utehe ili
svojevrsne 'nagrade' za raniju patnju: doivljaj roen iz suoenja s lepotom, otkrivajui
dublju nunost 'plana' i neophodnost svega to on sadri ili podrazumeva, preosmiljava
kako zlo sveta, tako i ono koje truje Bajronovu egzistenciju posebno. Takav doivljaj daje
da se nazre da zlo ima neku 'funkciju' ono postaje preobraeno zlo. Prolost, znana i
neznana, postaje prisutna u sadanjosti susreta svime to ini sloenost sveta i tako se
objavljuje u njoj, ali, u isti mah, iz te sadanjosti pada na nju posebno svetlo koje duu ini

snanijom, pokree je i uzdie. Zlo koje vodi ka lepoti ne moe ostati to to jeste u svojoj
izvornoj nepomuenosti.
Da li e se neko posluiti ovlaenjem koje daje odreena dijalektika logika i nazvati
takvo zlo dobrom, ili taj korak nee biti uinjen, u tumaenju ovog knjievnog dela nije
vano. Dovoljno je uoiti i ne smetnuti s uma da se viena lepota povezuje s neim to ima
providencijalni karakter i snagu. Za interpretaciju (kao ni inae) nije, naime, svejedno
zahvaljujui emu se oveku objavljuje, najee neshvatljiva ili sasvim skrivena, svrha
pojedinih dogaaja, a pogotovu se ne moe rei da je to nevano ako se u nekom od njih
sluti delovanje promisli. Kada se ovakva objava dogodi zahvaljujui lepoti nekog ljudskog
bia, onaj koji ju je video verovatno nee najpre stati da razmilja o dobrohotnom
lukavstvu onog uma koji je, sluei se pored ostalog i zlom, upriliio takav dragoceni
susret, a verovatno nee u prvi mah moi da oseti ni zahvalnost zbog takvog vieg staranja.
O tome, sa svoje distance, moe da razmilja italac ove Andrieva prie; njen junak se
predaje fascinaciji.
Kakva je lepota koju je Bajron video? ta se susteklo u lepoti u kojoj je, u magnovenju,
naslutio da je iskrsla pred njim kao po nacrtu promisli? ime ga je opila istog trena kad ju
je ugledao, tako da je osetio da se umnogostruava (241) i da mu ula najednom otkrivaju
neto to je istovremeno i "bogaenje i smrt njega kao linosti" (242)? Zbog ega je
nastupio "istinski trenutak zanosa i zaborava" (24 2)?
U pojavi mlade Portugalke ima neeg blagog, nasmeenog, istog i neposrednog. Ona
pozdravlja nepoznatog stranca-namernika "nerazumljivim reima, posve stidljivo i tiho"
(242). Smernost i ozarenost prve mladosti to, zamiljajui je, vidimo na njenom licu. Ali,
ona je tu i kao "sa nekom porukom". Stranac, kome je dato da je sretne, osetio je, kae nam
se, da je "u njenom glasu i pokretu bilo i neeg to je vie od obinog pozdrava, iako nije
znao ega" (240). Ovo "vie od obinog pozdrava", beskrajno je, iako neodreeno i
neuhvatljivo obeanje, bogatije od bilo kakvog predvidljivog ili ve upoznatog ispunjenja.
Pesniku nije potrebno nikakvo vreme da bi upoznao onu koja ga je pozdravila; on odmah
sagledava sve bogatstvo ivota tako raskrivenog i ponuenog ulima i mati.
Da li je Malo stvorenje, kako e Bajron za sebe nazvati devojku, pre Nausikaja ili Kalipso?
Ili je i jedno i drugo? Osim to je ta draesna prilika u beloj haljini uputila putniku stidljiv i
tih pozdrav, ona se, kad je zastao, lagano njihala pred njim, gledajui ga, nasmejana, pravo
u oi i "vlaei jezikom uvek suve usne" (240). Pisac ne ostavlja mesta nedoumici niti eli
da itaoevoj imaginaciji prepusti previe. Uzvik koji treba tu imaginaciju da usmeri, a i da
nedvosmisleno odredi jainu i vrstu Bajronovog doivljaja, odmah sledi: "Nema nita
uzbudljivije od usana ovih portugalskih ena!" (240) Te usne govore o vreloj , tamnoj i
slatkoj krvi tog "sitnog i dozrelog tela" (240). Nije, dakle, nikakvo udo to pesnik reaguje
svom svojom osetljivou i to su pokrenuti svi kapaciteti njegovih ula. Lepota ga celog
zanosi. Ono to je u devojinom glasu i pokretu "vie od obinog pozdrava" zavodljivi je
nagovetaj, utoliko lepi to je pozdrav stidljiv i tih; takvim nagovetajem zanos je
produbljen i obasjan. Ne moe se rei da devojka zavodi Bajrona ona samo to ga je
ugledala, kao i on nju. Nije mogue znati ta ona ima da kae tom nepoznatom, hromom
mladiu. ta, uopte, znai ljubaznost nepoznate devojke? U raznim kulturama postoje
razni odgovori na to pitanje. No, Bajronu se ini da je nju neko poslao, s porukom. Ko, s
im? Susret je sluajan, ali ne i za njega. Ono "vie" u njenom pozdravu, iako nije znao ta
je to, ono veno-zavodljivo stidljivih i tihih rei to ih izgovara lepota, on je odmah uo.
Svejedno je to mu se samo privia da sve ima neki poseban, 'vii' smisao, da postoji

naroita poruka, smiljena upravo za njega. Lepota, svakome ko je ugleda, ko je doista

vidi, poruuje neto "vie" i naroito. Za njome razbuenog i ponetog oveka uvek postoji i
njena blagovest, koja mora delovati kao neto lino i posebno.
Neposredna i vesela, devojka se, sa svojim nerazumljivim jezikom, ovde pojavljuje ne kao
zavodnica, ve kao sudbinska zavodljivost lepote, ona je apsolutni i neodoljiv izazov za
Bajrona. Njome se ivot obeava najraskonije to uopte moe biti. Obeava se, ali da bi
se uskratio to je drama koju treba da pojmimo.
Andri je ovde sebi dopustio romantiarski preteran vokabular: "sav u plamenu",
"dvostruki ponor"... Ne bez razloga. Na vrelinu, tamu i slast krvi Bajronova krv ne moe da
ne odgovori, i to istog trena. U njemu se javljaju "munjevite vizije" (241) probuene elje,
ali, zajedno s njima, i neka svetla misao (241), koja elju obuzdava i gasi. Ta je misao u
sukobu sa eljom. Ona "ivo i nasmejano ljudsko stvorenje" (241) treba da zatiti od elje,
a treba valjda i onog ija je elja da zatiti od sopstvene smrti "kao linosti" (242), koja
preti ukoliko se elja nesputano ispoljava. Kao da nije dostojno oveka, u njegovom bitno
ljudskom dostojanstvu, da se prepusti zamahu elje. Uprkos najraskonijim obeanjima i
najzavodljivijim slutnjama koje daje i stvara, elja mora biti ukoloteena i suzbijena
zatiujuom svetlom milju .
Svako moe sam da pretpostavi ta su sadrale Bajronove "munjevite vizije". Seajui se,
narednih dana, susreta s devojkom, pesnik o njoj misli kao o nekom ko "ima svoju krv,
svoje srce, svoje oi i, svakako, i svoje roditelje, svoju kuu, svoje ime" (242). Ono to se
javilo u "munjevitim vizijama" roditelji teko da bi odobrili; ono to pobuuju krv i oi
baca u "ponor" "svega to nije doputeno ni moguno" (240). Gde je elja, tu je i zabrana.
Gde je mogunost, tu je odmah i nemogunost. Gde je lepota, tu je i opomena da je
nedosena. Gde je tama krvi, tu je i svetla misao. im ugleda lepu Portugalku, Bajron zna
da je to ono "to je celo njegovo bie oduvek trailo" (240). Ali, nai ovde ne znai nai,
jo manje dobiti. Nai ono to se celim biem trailo znai izgubiti iako ne sasvim.
Zabrana ne pokriva sve, ona doputa san. Ako se opasna elja iz "munjevitih vizija"
sublimira, oveku ipak ostaje neto od zavodljive i izazovne lepote. Neto nalik srei, bar
privremeno, donosi samosuzbijena elja.
Zanimljivo je kako Andri u istoj reenici iskazuje kako je izuzetni, tavie providencijalno
obojeni susticaj okolnosti, koje njegovog junaka stavljaju oi u oi sa stvarnom, prisutnom
lepotom, u isti mah gubitak. U "munjevitim vizijama" pokrenutim blizinom lepotice koju je
Bajron sreo ima on "ono to snovi obeavaju, to ene nikad ne daju, i to nam ivot stalno
oduzima" (241). Ali, ta bi onda, ako je tako, trebalo da znai: 'ima'. Kakvo je to imanje
koje je nemanje, ne-stvarnost, 'vizija'? Dodue, i vizija ima svoju stvarnost, ona je takoe
stvarna kao vizija, i nekad, tako, stvarnija od stvarnosti. ivot u stvarnosti, po onome to
saznajemo u ovoj kratkoj pripoveci, jeste ivot u "zloj matici" (244), a stvarni "susreti i
sudari" (244) sa stvarnim ljudima, odnosno enama, donose samo gaenje. ivot svakog
ulnika u stvarnosti je pakao. (242) Stvarnost je u velikoj meri obezvreena upravo time
to je stvarnost.
S druge strane, ni stvarnost vizije koja je odreena eljom nije, kao takva, doputena, pa ni
mogua. Stvarnost vizije donosi blaenstvo jedino ako je proiena svetlom milju, koja je
izraz posebnih obzira, kao to je i njihova podloga. Uzaviranje elje pred neim to se
oduvek, svim svojim biem trailo vodi ka "udnoj igri" (241) u kojoj nema govora ve
samo mucanja, i u kojoj kao da uestvuju "zverke, mala i velika" (241), pre nego to e

poeti da se naizmence "glade i vreaju" (2 4 1). ulno se pribliava animalnom, "smrt

linosti" je jaka (moda prejaka) re koja, meutim, na tom mestu, u takvoj situaciji, pri
tako iznenada intenziviranom radu elje, nije ni neoekivana, ni suvina. To uzaviranje
mora biti zaustavljeno, i to upravo zarad linosti. Zato je tu svetla misao. Kako ona
dejstvuje? Pisac ukazuje na Bajronov "zahuktali krvotok" (241), da bi odmah zatim dodao
kako ga je ta misao "ispunjavala nekim beskrajnim stidom i snebivanjem i bezgraninim
potovanjem prema ljudskoj linosti, najveoj ivoj svetinji" (241). elja nije snebivljiva,
ako je neometana, niti se rukovodi pre svega potovanjem. Divljenje prema lepoti, u kome
ona jo moe uestvovati kao elja, nije, kako je to u ovoj prii shvaeno, dovoljna zatita
"svetinji linosti" pred akcijom elje koja ispunjava "munjevite vizije". Kao da su
dostojanstvo i zamamnost nekog lepog bia, preutno, u nepomirljivom sukobu, u
neizreenoj ali venoj egrsti, u podrazumevanom i samorazumljivom neskladu, zbog ega
se na elju mora delovati jae, stidom, koji e je inhibirati, da bi je priveo potovanju.
Roditelji bi ovo bez sumnje odobrili i pozdravili; instanca roditelja, koja brine i odgovara
za red, kuu i ime, a u velikoj meri nasuprot krvi i srcu, i postoji da bi se predupredio nered
elje, haos koji nastaje njenim zadovoljavanjem. Tu je i poreklo gaenja to ga donese
sudari ivota u 'stvarnosti'. To je u Bajrona ve duboko usaeno. Kultura stida i snebivanja,
u kojoj je mogue odnegovati i "bezgranino potovanje prema ljudskoj linosti", deluje u
njemu automatski i neumoljivo.
Da li devojka, dok vlai usne jezikom i pozdravlja stranca, misli na roditelje, ime i kuu,
pa, moe biti, i na svetinju ljudske linosti, ili ne; na ta uopte misli, u taj as i kasnije o
tome nita ne znamo, niti to iko moe znati. Da li bi ona, smerna ali izazovna, iva u tuoj
elji, u neijim "munjevitim vizijama", u seanju i bitnoj rei, i sama o tome mogla neto
rei ni to ne znamo. Moda i ne treba, moda je i bolje tako.
Nemogue je rei da li ene nikad ne daju to to snovi obeavaju zato to ene to doista
nikad ne daju, i to ivot to doista stalno oduzima, ili to tako izgleda, i ne moe drugaije
izgledati, kada se ivi sa stidom i snebivanjem koje proizvodi svetla misao sublimacije i
samoobuzdavanja. U svakom sluaju, za Andrievog Bajrona ne postoji ivot u kojem bi
elja i svetla misao bile makar u ravnotei ili bi, ak, elja pretezala. Za njega je mogu ili
ivot s gaenjem u stvarnosti ili odustajanje od elje u zanosu koji ostaje samo na
"vizijama". Poetizovana uspomena na devojku bie odmor i od rada elje u stvarnosti i od
gaenja koje nuno sledi. Susret s njom, ali i brzo naputanje bez pozdrava, odustajanje od
neeg to nije ni zapoelo kao odziv na ono to je u njenim reima bilo "vie od pozdrava",
donosi mir i blaenstvo sna, sanjarenja, zanesenosti lepotom koja je prisutna odsutnou.
Bajron postaje "pun neke fine panje ne samo prema ljudima nego i prema predmetima"
(242), a kasnije to su "naroito sreni trenuci" (243) ulna groznica susreta bie za
njega u seanju "ist podvig duha bez bolne svesti i granice" (243). Duh, ijeg ponosa
nema bez sublimacije elje, vidi se kao preduslov za sreu, kojoj je dovoljna prisutnost
odsutnou ili posredstvom nekog znaka.
Da bi stalno 'bio s njom', dalekom, iezlom, Bajron unosi u svoj potpis jednu crticu koja
'znai' devojku. Ona je bezimena, ali na taj nain postaje deo njegovog imena. elja se ne
moe potpuno odrei posedovanja, ma koliko sublimirana bila. Pomisao da je nazove
imenom neke voke ili minerala, pesnik je odbacio, jer ne eli i ne moe da je redukuje bilo
kakvim imenovanjem, makar ono upuivalo na neto isto, poetino, 'prirodno'. Njeno
postojanje u njemu i za njega, u vremenu koje je nastupilo posle susreta i brzog rastanka,
jeste postojanje bia koje je prisutno metaforiki. Ona je stvarna u stvarnosti metafore koja
enu ini neim drugim. Ne samo da se ona u njegovom seanju dematerijalizuje. U

aktuelnoj stvarnosti ona dobija novu ulnost, opipljivost i ivotni smisao, koji je vraa
prirodi, ali ne kao enu, enku: seanje na nju Bajrona, naprotiv, uva i spasava od susreta,
ena, pa, u neku ruku, i od ivota samog (243). Dok je na taj nain 's njom', on ostaje ist,
oplemenjen panjom prema svemu to ga okruuje, slobodan od sebe uagrenog i
podjarmljenog strastima. Devojka iz Sintre je za njega metaforiki preobraena i on je sad
nalazi u limunu, soli, ulju, malvasiji, kao to je i sve to njenim tako prizvanim prisustvom
podignuto do jedne nove lepote i posebnog znaaja. Ona nije u svemu to ga okruuje, ali
ozaruje blaenim mirom trenutak u kojem, usred svetske vreve, on uspeva da je "dozove"
(243) igrajui se s dva zrna soli meu prstima. istota soli prelazi na nju, i znai nju, kao
to se njena lepota zgunjava i prisutna je u zrnu soli. Odsutna, ona daje vie, i tek tako ono
najbolje, to uznosi, krepi i blai uzdrhtalu i nemirnu duu. Odsutnost, uz metaforiku
prisutnost u neemu to je doista 'tu', veliki je i zahtev i izazov romantizma, kad je o tajni
ljubavi re, kao i o drugim tajnama vanim za ljude.
Bliskost bez blizine, sjedinjenost bez dodira, milje u kome je vie panje i potovanja nego
radosti elje, to je Bajronu doneo susret u Sintri. Oigledno, ono to je u tom susretu sa
lepotom delovalo kao providencijalno, mogue je samo zahvaljujui pritisku onog
sublimacijski aktivnog i uvek spremnog da deluje u junaku. Sublimacija i duh kadri su da
podignu zavesu sa nacrta promisli, ili ga, tavie, sami projektuju u ono to se zbiva u
svetu. Ostaje, svakako, pitanje, ta "beskrajni stid" i "snebivanje" imaju doista zajedniko
sa lepotom nekog bia i mogu li se ikako uskladiti s lepotom njegovog bivstvovanja.
Ostaje i pitanje: zato Bajron? Da li susret kojim Andri daruje svog junaka moe imati
takav znaaj i takve posledice samo ako ga doivi neko za koga ionako, i bez pripovetke,
znamo da je beao od niske i nezadovoljavajue 'stvarnosti', banalne i kad deluje raskono,
a pune bolnih osujeenja, iskvarene laima i licemerjem i bezmalo uvek dosadne, u svakom
sluaju? Pitanje moe da glasi i ovako: da li je Andriu bio potreban junak iji genij ne
moe da se izmiri sa zateenim svetom, te neprestano hrli nekud dalje, tako da se najzad
mora pomisliti da bei od sebe u svetu, a ne od neeg odreenog to konkretni svet ini
ovakvim ili onakvim junak, dakle, ije ime i sudbina predstavljaju sinonim za
romantizam, to sudbina i ime Bajronovo u velikoj meri jesu? Ili je u ovako doaran susret
u Sintri pisac utkao i ona iskustva koja nisu samo ili pre svega 'bajronovska', i nisu nuno
vezana za romantiarsku oseajnost, ve imaju ire znaenje i univerzalno vaenje?
Znamo da je Bajron doista bio u Lisabonu 1809, kad je postao punoletan, pa je veoma
verovatno da je posetio i Sintru. Znamo i za njegovo stvarno ili glumljeno gaenje, u
potonjem njegovom ivotu u 'stvarnosti'. Pa ipak, proglaavajui ivot svakog ulnika za
pakao, Andri u ovoj prii govori o drami ljudske elje uopte, kako je on vidi, pri emu
ono specifino romantiarsko, i bajronovsko, u tome ne mora, i ne treba, da bude
prenebregnuto ili potisnuto u tumaenju.
'Romantizam i sublimacija' je velika tema ija bi podrobnija obrada svakako imala ta da
doda i analizi ove prie. Ali ak i bez takve obuhvatne analize, jasno je da beanje od
stvarnosti, nalaenje zadovoljenja u prisutnosti lepih bia koja su prisutna svojom
odsutnou i kroenje elje svetlom milju, koja titi svetinju linosti, navodi da se upitamo
o samim temeljima kulture koja ovako neto podstie i omoguava, a u koju se romantizam
vrsto ugradio. Tom kulturom je umnogome odreen i na interpretativni horizont, to ne
znai da nismo svesni mnogih opasnosti, sve do konsekvencija opasnih po ivot, koje ona
sobom nosi.

U vezi sa Bajronom u Sintri mogue je razmiljati o srei i na jedan drugaiji nain,

nezavisno od providencijalnog momenta u pojavljivanju lepog bia. Ako neko nae "i
mnogo vie" (240) nego to je celim svojim biem oduvek traio, taj je svakako 'imao
sree', bez obzira na to ta e dalje biti. Srea se, u jednom odreenom smislu, tim "mnogo
vie" od traenog, oekivanog ili verovatnog upravo i moe definisati, drugaije ona,
tavie, moda ne moe ni da dobije svoje odreenje. Srea je u nekom takvom 'viku'
preko onog to mora ili treba da se dobije, ili onog to se prieljkuje. Kada se takav viak
javi, nije udno ako se javi i oseanje da je zbog tog trenutka vredelo proiveti i sve
prethodne, kakvi god da su bili, jer tako postignuto ispunjenje predstavlja egzistencijalno
osmiljenje i zasienje koje je neobescenjivo.
Ovakvo oseanje ne treba pobrkati sa uverenjem ili naziranjem da u nekom dogaaju,
odnosno doivljaju postoji providencijalni momenat. Za ono "mnogo vie" to ga je doneo
susret sa devojkom, i za sreu sa tim povezanu, nije neophodno da postoji ili da se otkrije
providencijalni plan kojim bi takav susret bio 'predvien'. tavie, ukoliko bi ovek iveo s
potpunim pouzdanjem da je sve, pa i 'viak' kao bit sree, deo nekog providencijalnog
plana, neto, dakle, unapred obezbeeno, onda on to "mnogo vie" ne bi ni mogao
doivljavati kao sreu jer ta znai viak koji je nuan, u odnosu na ta bi on bio 'viak'?!
Ovako, pre nego to je poeo rad sublimacije, nasuprot radu elje, mogue je izdvojiti prvi
trenutak susreta s lepotom i zadrati se na njemu. Ne treba hitati, ako si naao sve to si
traio, i vie od toga, ka saznanju o neumitnom gubljenu. No, i kad to saznanje nastupi,
trenutak ispunjen sveu da je 'viak', kao dar sudbine, tu neizbrisiv je.
Celina Andrieve prie ne potkrepljuje ovakvo razmiljanje. Na njenom kraju mi Bajrona
vidimo kao osirotelog, oajnog i nemonog, jer je ostao i bez sna o lepoti koju je sreo i na
as posmatrao. Ali, doputeno je, verujemo, rei i poneto to je suprotno smislu celine,
ako ima uporite u nekoj, neka bude i majunoj pojedinosti vidljivoj u tekstu. Zato
verovati da je upravo ona sluajna ili nebitna?

Dragan Stojanovi, Beograd

Zamraeno mesto
Nemirna godina Ive Andria
U pripoveci Nemirna godina tematizuje Andri odnos sveta u kojem vladaju mo,
bogatstvo i ugled, shvaenih onako kako se shvataju u bosanskoj kasabi sredinom
devetnaestog veka, i lepog bia, Ciganice Gage, koja u tom svetu iskrsava i pokazuje
svojom pojavom i dejstvom na bie glavnog junaka, gazda-Jevrema, krhku i prolaznu mo
lepote, ali i to kako ivot lepote moe postati lepota ivota.
Da li je Dante zahvatio sve tamne slike ivota? Nije li neku ponornu kombinaciju
ovekovih duevnih energija smetnuo s uma? I u najpotpunijim katalozima se poneto
ispusti.
Galeriju mranih portreta ljudi ustremljenih ka moi proirio je Andri, u bitnom, likom
gazda-Jevrema, u pripoveci Nemirna godina, pokazujui ta ljudima ove vrste susret sa
lepotom moe doneti a ta im razminue s njom svakako uskrauje.
Gazda Jevrem je ovek od ugleda, to je njegovo osnovno odreenje. Ugled podrazumeva
bogatstvo i mo, proistie iz njih i obezbeuje ih. On je "u isto vreme i siguran bedem i
svemogue oruje"[Ivo Andri, Nemirna godina, Sabrana dela Ive Andria, knjiga peta,
Beograd, 1976, str. 91.]. Dodue, ugled kakav je stekao gazda Jevrem, pripoveda na
samom poetku liava pozitivnih elemenata, u tome pojmu inae sadranih, povezujui ga
sa crtom bezobzirnosti i surovosti u ovom 'gazdi'. I otac Jevremov bio je na svoj nain
ugledan, iako je bio "tanak trgovac, boleljiv ovek, bez preduzimljivosti", koji je potkraj
ivota "sasvim popustio" (91). No, u ariji je on ipak potovan, premda "vie zbog svoje
dobrote i potenja nego zbog imetka i trgovine" (91). Ugled najmlaeg njegovog sina
Jevrema, koji ga je nasledio u radnji, "izdigao se nad svu brau, zaimao, iz bogate kue se
oenio" (91), ni najmanje se ne zasniva na dobroti i potenju. To ne samo da nisu
neophodne pretpostavke njegovog ugleda nego bi pre mogli biti remetei inilac. Zapravo,
gazda Jevrem nije doao naprosto do ugleda kao takvog; on je "stekao ugled, ono to se u
trgovakom svetu zove 'ugled'" (91). Ovo pripovedaevo suavanje je u stvari preciziranje
koje se odnosi koliko na samog Jevrema toliko i na svet u kome on ivi i deluje. Postoji
ugled i ono to se zove 'ugled' u trgovakom svetu, u kojem priznate i naizgled opte
prihvaene vrednosti zamenjuju neka manje hvalevredna svojstva ljudskog karaktera. U
ovakvom nijansiranju spaja se egzistencijalno sa socijalnim i, ire gledano, istorijskim. Ako
pripoveda izjednaava Jevremov ugled sa njegovim, novcem obezbeenim, pravom "da
moe da bude u poslovima kakav hoe" (91), budui da mu niko nita ne moe, da je on
potreban drugima a oni njemu nisu i, to je najvanije, da on "ne zavisi od njihovog
miljenja ni od njihove dobre volje" (91), iza toga treba videti i odgovarajuu zajednicu,
njene naravi i obiaje, pravila koja u njoj vladaju, naroito ona preutna. Ovako shvaen
'ugled', saznajemo, vaan je Jevremu koliko i sam novac.
Ako je bogatstvo podloga nezavisnosti od tue dobre volje, uivanje ugleda kakav je
Jevremov je ivotno ispunjenje kao slobodno ispoljavanje sopstvene volje, koja je, poto je
nesputana, po pravilu, vie zla i nemilosrdna nego to je dobra i voena uviavnou. To ne

vai samo za gazda-Jevrema. U patrijarhalnoj sredini bosanske kasabe sredinom

devetnaestog veka porodica je vana mikro zajednica koja takoe ima svoju 'volju'. Kada
se rodbina uplai da e svojevrsna naklonost koju gazda Jevrem ispoljava prema Ciganici
Gagi, devojurku u pupanju, ugroziti njegov, pa tako i njihov, "ugled i interes" (103), a
ugled i interes su jedno isto (104), javlja se spremnost da se upotrebe sva sredstva, pa ak i
da se devojica ubije, emu se, ako druge nema, radi spasavanja ugleda mora pribei kao
"najteem reenju" (105). Ovaj eufemizam za ubilaku volju samo dodatno istie mranu
pozadinu motiva koji stoje iza odbrane ugleda viene porodice, gorde na svoje bogatstvo i
svoju mo. Uostalom, logika lanova ue i ire porodice je, s obzirom na njihov zajedniki
ambijent i iskustvo koje ih je formiralo, samo dosledna i drugo nita. Oni znaju da se takva
slabost kakva je Jevremova prema Gagi "u kasabi i trgovakom svetu ne prata i oznaava
prvi znak nemoi i poetak opadanja" (103). I tu vidimo da se granice trgovakog sveta
shvataju kao granice sveta. O 'svetu' u kome bi sve to moglo izgledati i nekako drugaije i
biti na drugi nain vrednovano, u kome bi se za Jevremov prigueni doivljaj moglo imati
moda ak i nekog razumevanja, niko ne razmilja, niti je takvo razmiljanje mogue. Svi
oni, naime, znaju i to da je Jevremova snaga, koja je preko njega i njihova, "uvek bila u
tome to nikad ni o kom nije vodio rauna, ma ko on bio, jer mu niko nije bio potreban"
(103). Skrupuloznost nije trgovaka vrlina, a pitanje je da li je, iz perspektive u kojoj se
mo uzima kao glavna vrednost i prevashodni cilj, uopte ikakva vrlina. Kad je neko
potovan zbog svoje dobrote, kao Jevremov otac, onda vidimo da takav ovek potkraj
sasvim poputa, a da ni pre toga nikad nije postigao ono to je glavno, to trgovcu mora biti
glavno, to jest nije se obogatio. Da li su dobrota i potenje u svetu trgovine negativan
primer ili su neto naprosto irelevantno? Najzad, a to je moda i najvanije, znaju
Jevremovi srodnici takoe "kakav je krvav i pomaman uvek bio njihov Jevrem u primanju i
otimanju" (103). A poznato je to se zna oduvek i svud, pa se zna i u kasabi "da je star
ovek uvek iroke ruke prema mladoj eni, i kad jednom pone da dariva, ne zna se gde e
se to zaustaviti, jer tu ovek darujui ima iluziju da prima" (103). Taj psiholoki uvid je
zbilja dubok i taan. ta, dakle, treba preduzeti, kad je sve to tako i kad je svet takav kakav
se zna da jeste, da bi se zatitili i spasli ugled, bogatstvo i mo? Sve! Moe li se drugaije
razmiljati?! Treba li ustuknuti pred neim? Ne treba. Jer, nije samo rodbina ta koja zna
Jevremovu krvavu pomamu "u primanju i otimanju". Drugi su to osetili na svojoj koi i
ekaju trenutak kada e moi da se barem podsmehnu, ako ne i da osude, ubrzaju pad,
naplate se nekom njegovom, i njihovom, nesreom ili sramotom. To su neizreene ali
manje-vie jasno prisutne bojazni. Prema tome, ugled i mo moraju po svaku cenu biti
sauvani.
A mo se uva i obnavlja tako to se neprestano iri. U suprotnom, bie izloena delovanju
mrnje koju njeno nasilnitvo nuno izaziva. Kada vojska ode, Gaga bude odvedena i
"nemirna godina" se priblii kraju, arijski ljudi, "trgovci koji gazda-Jevrema nose ve
godinama kao moru na sebi" (124), budno motre ta je i kako je s njim, posle svega,
pretresajui svaki znak opadanja koji se na njemu vidi ili se njima ini da se vidi, i "elei
jedan drugom dobro zdravlje" (125) na rastanku, posle takvih razgovora kojima mu slute
smrt. eka se i prieljkuje smrt onoga ko ivi u samodovoljnoj moi, kao da e to doneti
neku stvarnu promenu i olakanje.
Nema bezgranine ni veite moi, ali treba stvoriti utisak da je vlastita mo takva. Tako
rezonuju carevine, ali tako mora da rezonuje i oko toga da se trudi i pojedinac. Bezobziran
u svom usponu, on ne moe oekivati da e neko prema njemu imati obzira ukoliko posrne
ili padne. Gazda Jevrem ivi s tim. S jedne strane je ovo: "Znalo se ta znai poslovati sa
gazda-Jevremom: pretrpeti tetu i sramotu. (Jer on najpre svojim nipodatavanjem umanji

oveka i oslabi ga, pa mu onda otima koliko smatra da moe i treba.)" (93) S druge strane,
Jevrem poseduje sposobnost i vetinu da oko sebe podigne "bedem" ugleda, neophodan
moi koja hoe da se osigura od mrnje: "Niko nije video granicu te sile, jer je on uspeo da
napravi od nje bauka" (94), pred kojim ljudi rezigniraju. Osiona mo, koja kao da
hipnotie, uvek mnogo duguje mirenju s milju da joj niko nita ne moe; ona se hrani
tuom malodunou i skuenou, iri se po meri svoje snage, ali i zbog tueg, neka bude
i kivnog, uzmicanja. Kada mo postane bauk, onda to potkopava i niti samosvest i otpor
njenih rtava vie nego njena stvarna veliina. Strah i uverenost u sopstvenu nemo
produuju ivot nesputanoj moi i onda kada su njeni resursi sve manje u stanju da to ine.
Brecava samouverenost je jedno od sredstava da se predupredi otpor. to je neko drutvo
uih vidika, to ovo sredstvo bolje i sigurnije uspeva. ivot gazda-Jevremov dobro ilustruje
dijalektiku osione moi i uzmicanja pred njom kao pred 'baukom'. Ali on je i primer koji
pokazuje da je dovoljna samo pretnja neke druge, isto tako zle sile, pa da se javi likujua
zluradost. "Ko mu ta moe!" govorilo se u kasabi. "Bog nee, a ljudi ne mogu!" bila je
neka vrsta rezigniranog odgovora na to. Ali, ono to ne moemo mi, moe neko drugi. Tu
je Omer-pain oficir, potureni Poljak, pijanica Alibeg.
Kao i inae kod Andria, kad se pripoveda o moi i tiraniji, tako se i u Nemirnoj godini
ukazuje na to da fatalistikoj rezignaciji ne treba sasvim prepustiti poslednju re. Svet se
nee popraviti, oni koji trpe trpee, u najveem broju sluajeva, i dalje. Ali zato i svaka sila
ima svoj kraj. Ako nita drugo, oblici i stepen trpljenja se menjaju; a i pad silnika donosi
svoje onima koji ga doekaju i vide. Zlo je prolazno, i nije sve ni u zlu. U Nemirnoj godini
se to varira ovako: treba znati da "ivot ne stoji na mestu, kao to se to ini nemonim
ljudima, i niija sila i mo nije tako jaka i trajna kao to izgleda onima koji hoe ili moraju
da je trpe" (94). Ume da bude trajna i jaka, ali i kad je takva, uvek je neto kruni, u svakom
asu moe pasti, a koliko je asova u ljudskom ivotu; neto e je ve sruiti ili e ona
samu sebe unititi. Zar je Jevrem mogao pomisliti ta e imati da doivi s Gagom kad je
ona naena na putu i, kao dete, dovedena u kuu? Uzbuenje od lepote i otud proistekla
opasnost e, takoe, biti prevazieni, porazom u sukobu s Alibegom. Kad se on pojavi,
pripoveda ponavlja: "ivot, koji nikad ne stoji u mestu, a najmanje kad su ovakva
vremena, promenio je odjednom tok..." (105).
Jevrem je vrst i istrajava. "Nemirna godina" s Gagom e ga uzdrmati, ali neizvesno je
koliko. Kriza e doneti bolne spoznaje, istinu sna o kojem saznajemo na kraju prie, ali sve
e ponovo biti potisnuto i zaboravljeno. On e i dalje iveti "za svoju radnju i kuu, za
dobar glas u kasabi i u trgovakom svetu, za ono to njegovo ime i njegov novac znae
meu ljudima" (121), gubie se "u raunima i svakojakim smicalicama" (124) sve to
spada u ugled i interes, u mo ali e italac videti da postoji i zamraeno mesto, preko
kojeg se prelazi i mora da se pree bez rei, bez misli; da je ivot iri od ugleda i interesa
taman za onoliko koliko donosi i znai lepota onim ime preplavljuje ovekovo bie, pa da
li je to radost, iskonski titraj ivota ili ve ta je.
Kasaba eka ishod borbe koju oko Gage Jevrem vodi s oficirom svima mrske vojske. Ta
vojska je dola da natera bosanske prvake da prihvate i sprovedu modernizaciju pokrajine i
uspostave u njoj poredak kakav savremeni svet zahteva. To, bez obzira na veru, slabo ko,
ako uopte iko zna i razume, ali tetu i nesreu od prisustva vojske vidi i osea svako. Bez
obzira na proklamovane ciljeve njenog dolaska, vojska, pogotovu takva, u kojoj potureni
hriani igraju toliku ulogu i imaju takva ovlaenja, moe biti doivljena samo kao
nesrea, kao teka prirodna nepogoda, i sve je u tome da se nekako izdri njen prolazak i
to pre zaboravi da je ikada tu bila. I tri dana je mnogo. Smisao zadataka koji su postavljeni

njenim zapovednicima nikog ne zanima, najvie to se u ljudima moe javiti kao reakcija
na njeno prisustvo jeste obostrana zluradost: kod Jevrema kad se u narednim mesecima
pokae ta ta vojska radi zato to e, po svemu sudei, i bogati, oholi domai inovernici
morati da prodaju ono to inae ne bi prodavali, a u tom sluaju, naravno, pre svega njemu,
ime on postaje jo jai u svom 'trgovakom svetu'; kod kasablija zato to se naao neko
pred kim i taj gazda Jevrem mora da ustukne. Ta njihova zluradost mea se sa izvesnim
stidom to je neduno mlado ensko eljade rtvovano pustahiji i nasilniku, ali do Gage,
same po sebi, nikome u kasabi, razume se, nije stalo, niti ko moe znati da je Jevremu bilo
stalo. Niko ne eli tekoe zbog nekakve Ciganice, svako bi da "ivi svojim ivotom, na
svoj nain i na prostoru na kome se zatekao, pa makar taj prostor ne bio iri od podlanice,
izmeu dve vojske u prolazu" (118). U takvoj skuenosti, meavina zluradosti i stida uraa
smuenou "nije se moglo znati ta ko misli i osea" (117) moralnom i svakom
drugom. to je karakteristino za kasabu, s odlaskom vojske prestaju ogovaranja i glasine,
prethodno revnosno irene, i dolazi utanje i zaborav, koji prekriva sve. U svetu kakav je
'svet' Andrieve kasabe, ovde i drugde, iz uzajamnog delovanja osione moi i dugog straha
pred njom kao pred nekim baukom zluradost i ovakva tupa smuenost jedino i mogu da
proisteknu. U danima iskuenja to pogotovu vai. Izlaza ka ivljenju u ljudskom
dostojanstvu i slobodi tu teko moe biti.
iveti s ugledom znai ovde iveti pod stalnom prismotrom onih koji su slabi i, "sa onom
suvom i nemilosrdnom pronicljivou sa kojom ljudi u kasabi posmatraju jedni druge"
(124), udno ekaju kakav bilo znak slabosti onoga ko je moan. Moni robuju tom
pogledu, kao to ovi koji motre robuju njihovom novcu ili bauku moi koga se plae. No,
gazda Jevrem i svoj poraz pretvara pred drugima, pa delimice, s vremenom sve vie, i pred
sobom, u pobedu: "Isto tako, sad je siguran da je na vreme popustio, da niko u kasabi nije
naslutio pravi uzrok njegovog otpora nego da mu taj otpor, naprotiv, ini ast u oima
sveta. Ugled je spasen. A to je glavno." (119 f.) Tu italac, svakako ne prvi put, zastaje
pred pitanjem postoji li bogatstvo dovoljno veliko i dovoljno obezbeeno koje e oveka
uiniti ravnodunim prema miljenju sveta, osloboditi ga straha kako e izgledati u
njegovim oima. Za to bi, oigledno, bilo potrebno neto vie i drugaije nego to je na
bogatstvu zasnovan ugled. On je uvek relacionalan, postoji samo zahvaljujui odnosu
prema onima koji su inae predmet nipodatavanja i grubih lihvarskih zloupotreba. A to to
bi oveka oslobodilo straha kakav e biti "u oima sveta" oslobodilo bi ga u velikoj meri i
za suoavanje sa sobom, okreui ga ka nekim drugim potrebama i mogunostima, ili
nemogunostima, njegovog bia. Tada bi se pokazalo da ugled i mo nisu ono glavno. Do
te take se, meutim, ovde ne stie niti je do nje mogue stii s jasnom sveu i istim
raunom. Zakoni preivljavanja i moi to ne doputaju. italac, sa svoje strane, ipak moe
da zakljui dokle gazda Jevrem prodire kad je re o drugoj strani istine njegovog bia,
dotiui je se onim to je osetio i pomislio, to je sanjao i zaboravio. Za taj zakljuak
podjednako je, meutim, vano i ono na ta ovaj trgovac nije u stanju ni da misli ni da, jo
manje, o tome progovori. Vano je razumeti "zamraeno mesto".
ivotni put koji je gazda Jevrem prevalio do dana kada mu otimaju Gagu, put je u svetu
koji ne nudi mnogo izbora. Na tom putu je otimaka bezobzirnost prema ljudima, kao
preduslov svakog drugog uspeha, praena neizbenim slepilom za one vidove ivota koji,
ukoliko se prema sebi imaju odreeni obziri i zahvaljujui njima se otkrije ta sve ivot
osim sticanja jo moe biti, predstavljaju ono to je u njemu najbolje, pogotovu ako se ono
to se pri tom otvara i nudi eventualno i dosegne. Ali, sumorni ivot u sirotinji i
neizvesnosti nepodnoljiv je, i od njega se bei i mora se pobei, sve ako se za neto mora
ostati slep i zatvoren. Nije, razume se, sluajno to gazda Jevrem upravo u danima sukoba s

Alibegom, u svojoj samotnoj, svake prisnosti lienoj odseenosti od ljudi, doekuje svitanje
koje ga vraa "na godine deatva i egrtovanja, oskudne, neblagorodne godine u kojima je
ivot pun elja i strahovanja, a bez moi i izgleda" (114). Stari trgovac ukovi, kod koga
je egrtovao, ocenio je mladog Jevrema kao "dijete pametno mimo sve ostale egrte". "Za
njega je Sarajevo i veliki svijet." (91) Ali otac nije dao sina u "veliki svijet", pa se Jevrem
vratio u svoju kasabu, da tamo postane ovek. Doista, postao je "sve to je u kasabi i u tim
vremenima mogao da postane" (91). itaocu ostaje da razmilja da li bi na nekom drugom i
drugaijem mestu, u nekom drugom i drugaijem vremenu, sa sposobnostima kakve je
imao, postao neto drugo. U kasabi, u tom vremenu, ivot sa lepotom i uz nju, izvesno,
jeste viak koji nadilazi ivot uglednog i bogatog trgovca; takav viak Jevrem sebi nije
mogao priutiti, niti je na tako ta, dok se nije ukazala Gaga, uopte mislio. Trebalo je da
mu sudbina pred oi dovede tu devojicu koja se pretvara u devojku, pa da shvati da takav
neki ivot s vikovima ove vrste postoji ili moe da postoji, i da dopusti da se u njemu,
mimo raunice i pekulantske kombinatorike, pod stare dane razvije neki doivljaj lepote,
koji ostaje nepokazan i zatomljen, ali koji e njegova erka-udovica ipak umeti da opazi,
tako da e dati "znak za uzbunu" (100). Imae on tad da se suoi s mrnjom porodice na
Gagu, sa im e moi da izae na kraj, i sa Alibegovom poudom i pretnjama, sa im na
kraj nee moi izai. Od oskudice i nemoi pobegao je odavno, ali kuda?! To to je ne
dugo posle etrdesete godine ostao oduzet i ve petnaest godina "sedi kod kue gotovo
posve nepomian" (90), nije, kad se razmatra pria o njemu, puka sluajnost. Boleu, do
koje je moglo i ne doi, moe se u neijem ivotu, kad je ve dola, donekle objasniti
kompenzatorna potreba da se terorie okolina i da se vlada ljudima, jer je ivot onog ko
ostane oduzet oteen u neemu to je za svakog oveka od najvee vanosti. GazdaJevremova oduzetost, meutim, nije, u prii o njemu, naprosto bolest, to je udes koji
svojom neumitnou odreuje i simboliki osvetljava celinu njegovog ivota. U njoj se
oituje dublja nunost po kojoj on mora da ivi. Teko je ne pomisliti da su njegov ugled
("u trgovakom svetu") i njegova s ovim povezana mo zapravo oblik i izraz
egzistencijalne oduzetosti, unutranje nepominosti tiranina. Prikovan za svoje iljte,
Jevrem je prikovan za sebe obuzetog gramenjem, vetog da zastrai, spremnog da ponizi,
beutnog pred tuim mukama i ivotom uopte. Sudbinski zarobljen na jednom mestu, on
je, u ivotu ivljenom da bi se stekla i odrala mo nad ljudima i prilikama, izvrio surovim
ispoljavanjem te moi i svojevrsno samoporobljavanje; od toga nema stvarnog
osloboenja, a neko drugo, koje bi ga moglo zameniti, dakle fantazmatsko, preseeno je.
Gaga mu je oteta, snatrenja, pak, pokrenuta lepotom, seanje na njeno prisustvo, san o njoj,
kao ifrovan znak neke minule, davno ukinute, u svakom sluaju proputene mogunosti,
sve to brzo prolazi ili suzbija u sebi on sam. Iz svoje sobe vlada svima, ali na tome sve i
ostaje. ta god oseao, prema ljudima je on uvek isti, "mrgodan, krut i neumoljivo miran"
(102).
Ima li jo neeg to bi se moglo poeleti, osim da se vlada, kanjava i nareuje?
Prva stvar koju nepomian ovek moe poeleti jeste da ponovo bude pokretan, tavie, da
moe da juri i jezdi. Bie u ponekom asu tako i s Jevremom, ali e takve njegove elje i
fantazme moi da se pojave tek viestruko posredovane. Zahvaljujui Gagi, doivee on, u
obrnutoj gradaciji, najpre trenutke u kojima kao da leti, zatim, kad je vie nema u blizini,
oseaj kao da juri na konju, najzad, u snu, da je opet na nogama, na zelenoj travi, i da hoda,
lako, ivo... Pokrenue se, nezavisno od svega toga, na jo jedan nain: pronju Alibegovu
primio je on naizgled mirno, "iako je oseao kako mu krv naseda ispod koe na temenu i
kako se iljte pod njim die pa sputa, die pa sputa, i to tako naglo da mu se od toga krati
dah i magli svest" (113). Takvo uzbuenje da se sve pod njim "die pa sputa, die pa

sputa" on, sigurno, ve dugo nije osetio, ako ga je ikada u ivotu uopte iskusio. U
munom lebdenju izmeu sna i jave, potom, on vidi da ga je sa njegovog mesta, za koje je
vezan, odgurnuo i istisnuo "pijani belosvetski oficir" (113), kao da je on na tom iljtetu ve
ostvario ono to enidbom ovaj tek hoe da postigne, ali ak i tada mu se privia da "ceo
svet to vidi i zna". (113) Koliko mu krv naseda ispod koe na temenu zato to hoe da mu
otmu Gagu, toliko ga mui i taj veno prisutni 'ceo svet' sa svojim pogledom. "I ovek
oveku kazuje da je gazda Jevrem nadjaan i nadmudren." (113) To je podjednako
nepodnoljivo, ako nije i gore od gubitka devojke koja je donekle razbudila zamrlo njegovo
bie.
Kako on, nepomini vladar na svom prestolu, moe da leti, da jezdi...?
Da bi se sagledala celina Jevremove egzistencije, to e rei da bi se shvatilo kako je
njegov tiranski karakter uticao na nain ivota a ime je ivot trgovca odreivao i
oblikovao njegov karakter, potrebno je, shodno onome to se saznaje iz prie, razmotriti
dva sutinska ogranienja kako ivljenja tako i samog karaktera ovog Andrievog lika.
Prvo od tih ogranienja je njegova okorelost; drugo, relativnost svaije, pa i njegove moi.
Gazda Jevrem na mrnju okoline, praenu nemonim prezirom, odgovara prezirom
nadmenim. On se pouzdava u silu, pre svega silu novca; njega se plae i ele mu smrt.
(Zastraivanje i zaplaenost u 'svetu' ove prie i u drugim Andrievim delima ne zavise od
ivota jednog ili drugog oveka nego proizlaze iz temeljnih odnosa u njemu, ali da bi se to
shvatilo potrebna je refleksija o tome, koje, kao ni o mnogo emu drugom, nema ili je
izuzetno retka.) Dugotrajno ivljenje ispunjeno sudaranjem nemonog prezira drugih i
sopstvenog nadmenog prezira ima za posledicu okorelost due. Ona se, pored ostalog,
sastoji i u tome to se, kao vrhovno naelo prema kome se valja ravnati u svojim poslovima
i, uopte, odnosima prema ljudima, javlja nepoverljivost. Glavna mudrost je: ono to se ne
moe iznuditi, to ne treba ni oekivati. Samo se nita ne daje, svet je takav. Otvrdnuti do
surovosti potrebno je i nuno u trgovakom svetu, u svetu moi uopte, ukoliko se eli
siguran opstanak. Otud strah koji treba stalno zadavati drugima ima tako veliku ulogu.
Meutim, ako se u ivotu odnekud pojavi lepota, to jest neko lepo bie, i ako se od njega
neto eli ili pone da oekuje, a i onda kad se ne eli nita doli njegovo prisustvo, dakle
mogunost da ga ovek u svojoj blizini gleda, okorelost predstavlja prepreku koja se ne
moe zaobii. Stvarno 'dodirnuti' lepotu mogue je tek u njenom manje ili vie slobodnom
samodarivanju, a tiranijom, naredbama i iznuivanjem se takvo samodarivanje ne moe
postii ni u kom sluaju. Ispoljavanje vlasti vodi u psihiki poraz, ionako zapreenoj elji
to samo dodatno oteava da se ispolji. Jevrem je navikao da kanjava tako to hvata
okrivljenika za uho i "treska i tuca glavom o zid" (93), pa se neeg mnogo boljeg ne moe
u prvi mah da doseti ni kad hoe da dodirne Gagu. "Kad je nesigurnom rukom naao u
gustoj i neposlunoj kosi njeno uho, on mu se dugo svetio, steui ga svirepo, grevito."
(99) Svako moe sam sebi da da odgovor zbog ega se sve u ivotu Jevrem iskaljuje na
Gaginom uvetu, kome i emu se sveti. Ali, Gaga ga se ne plai. Prva i jedina otkako gazda
Jevrem vlada sa iljteta-prestola u svom svetu, ona e odbiti da prinese glavu kako bi je on
treskao i tucao o zid ili joj svirepo i grevito stezao ui. Jevrem se, kad ga prvi put nije
posluala, sav ukoio od uenja. On je pobeen. I ako ga je, kasnije, posluala, Gaga vidi
da mu ruka drhti i da on to ne moe da sakrije. "Time ga je razoruala dokraja." (100)
Njegove pretnje postaju sad i molbe, pa, to je jo gore, i "promukla dozivanja" (100). Sve
u svemu, ili okorelu duu neto mora da ublai i otvori ili lepota ostaje nedostina. Jevrem
je na tom putu umekavanja i otvaranja uinio, i to samo u sebi, ne pokazujui to niim,

samo mali korak, i mnogo dalje, verovatno, ionako ne bi mogao otii okorelost bi
pobedila. Ali, pojavilo se i drugo ogranienje: vea mo nego to je njegova. Zahvaljujui
tome, Gaga se, ako nita drugo, spasla barem iz zmijskog gnezda Jevremove porodice.
Jasno je da je 'carska vojska' jaa od svih i svakoga; Jevrem, iako "prvi ovek u kasabi"
(110), nije u tom pogledu nikakav izuzetak. No, i tu se on opet udi kada naie na
neumoljivu prepreku svojoj volji i svojim potajnim eljama, koje god da su makar samo
to da Gagu jo neko vreme gleda u svojoj blizini. Suoio se s nekim ko je opasniji,
verovatno i pomamniji i krvaviji od njega u otimanju. Glasnici i posrednici saoptavaju da
Alibeg "sile i otimaine nee", eli, naprotiv, "da se sve lepo i po zakonu svri" (113), to
jest da se on, po slobodno izraenom pristanku, oeni Gagom; ali kad gazda Jevrem prui
otpor i ne da devojku, poseban ovek "za ovakve poslove" (116) ima argumente kojima
nee biti mogue niti e biti pametno dalje se suprotstavljati. Pre toga, Jevrem slua poruke
kojima se pojaava pritisak na njega, "i samo se udi". "Nikad nije imao visoko miljenje o
ljudima, ali nikad nije slutio da toliko nevaljalaca, sposobnih za sve, ima na svetu." (116)
emu se, u stvari, udi? Ako je samo do toga da se shvati ta se zapravo dogaa, onda ne
mora u razmiljanju ii mnogo dalje od sopstvenog iljteta. Ali, stvar i jeste u tome to
ovek ovakve stvari sebi teko objanjava polazei od sebe. Neko mora da ga podseti na to
ko je on sam, i to e ovek "za ovakve poslove" na svoj nain i uiniti. To to je rekao
delovalo je. A rekao je da gazda Jevrem, izgleda, misli da su "sa carskom vojskom doli
neki ravi ljudi koji hoe da mu nanesu tetu i sramotu. Ali gazda Jevrem je ovek trgovac,
koji poznaje svet i mora da zna da ravih ljudi ima uvek i svuda, pa svakako i u ovoj kasabi
ili oko nje." Da ne bude zabune oko toga ta ovek trgovac, koji poznaje svet, mora znati,
dodao je izaslanik u vezi sa ravim ljudima i to "da nije potrebno da se tek sa strane
dovode". Ako, pak, gazda Jevrem ipak misli da u carskoj vojsci ima takvih ravih ljudi,
spremnih da nanose tetu i sramotu, "nek se ali, i stvar e biti ispitana. Zna se put svake
albe." Gazda Jevrem moe biti siguran "da e odgovor dobiti". (116)
Posle toga, braniti lepotu u svojoj blizini postaje iluzorno. Jevrem poputa. Nek je pitaju, i
ako ona kae da hoe, nek je vode. Gaga, naravno hoe.
Krhka snaga lepote je u tome to tamo gde vladaju mo, lukavost i pokvarenost svih vrsta,
gde se otima u miru, i otima i preotima u ratu, jednom rei u svetu kakav je poznat, ona
izaziva elju da se uiva u njenom prisustvu. U njenom licu "svet ima hiljadu lica" (102).
Ona u najdubljem ovekovom erotskom jezgru budi i pokree "neke vesele i na sve reene
snage" (102) koje hoe i mogu, koje ele da se susretnu sa obiljem sveta pokazanim ili
stvorenim tamo gde je ona. Tako je i sa mrgodnim, krutim Jevremom, na iljtetu: Gaga
prema svojoj udi, ne po njegovim komandama "prii!" ili "stani"!, "lepra oko njega"
(102), a on u lepravosti njenih pokreta, "kao da ih ita", "pod starost saznaje ono to je o
ivotu zaista trebalo znati, a to on nikad, ni u mladosti, slutio nije" (102). Zahvaljujui
lepoti, Jevrem dolazi do bitnog saznanja.
Teko da se moe zamisliti dalekosenija po znaaju formulacija od te: ono to je o ivotu
zaista trebalo znati. Jer ivot je nesvodljiv na jednu misao, jednu vrednost, jedan vid ili
tok, pa ako ipak postoji neko ovakvo 'zaista', neko ovako povlaeno 'znanje', onda ono,
svakako, mora pogaati i obuhvatati ono to je u najdubljoj vezi i sa izvorom i sa ishodom
ivota, i odnosi se na primordijalni njegov sadraj. Jevremu su se, zahvaljujui Gaginom
'lepranju', otvorile oi. Zar je onda udo to, kad vidi da e mu oteti Gagu, ostareli
trgovac, koji u taj as nije vie samo i jedino to, osea da je pogoen "u najskrivenije i
najosetljivije mesto" i da mu gruba askerska ruka izvlai "iz kue, ispred oiju, iz srca,

najtajnije i najdrae" (115)?!

Ako se pisac odluio da upotrebi takvu formulaciju kao to je: ono to je o ivotu zaista
trebalo znati, logino je da je to povezano sa onim to je u okorelom srcu njegovog junaka,
u taj as ne samo okorelom, najtajnije i najdrae. Gaga je za njega najdrae stvorenje, koje
budi najtajnije oseanje, ali nije to toliko sama po sebi koliko po onome to lepotom i
'lepranjem' budi u njemu. Efekat njenog prisustva je vaniji od prisustva (to jest njenog
bivsta) samog. Nije to naprosto 'utisak' koji ona ostavlja. Nije re o pukom dopadanju.
Zamamnost mladosti ne izaziva u nepokretnom mukarcu koji stari samo neko tinjanje
elje, koja se psiholoki moe jednostavno objasniti. Odnos koji se uspostavlja meu njima
je sloeniji i obuhvatniji. Treba iveti u prisustvu lepote, obezbediti njeno prisustvo, biti iv
tako to e se biti blizu nje, i moi je videti. Ti nalozi, odakle stiu? Gaga je i pokorna i
nepokorna, slobodna, od asa kad je videla da je njena lepota viena nepodlona
zastraivanju, samovoljna i neuhvatljiva, iva u mrtvom svetu potinjavanja i straha, i u
Jevremovim oima je kao "bie iz drugog nekog sveta, koje niim ne lii na ljude koji su se
dosad kretali oko njega, i nije podlono ni jednom od zakona koji vladaju u ovom gradu i u
njegovoj kui" (99).
Stranost lepote u 'svetu' Andrievih dela nije nita novo ni iznenaujue. Sloboda,
pogotovu sloboda od zahteva koje ispostavljaju ugled i mo, ali i od straha, od uhodanog
reda izgraenog na strahu, neobina je, iznenauje i udi. to je, u ovoj pripoveci,
najvanije: Gaga ne budi gnev kad se ne pokori Jevremovoj tiraniji, ve milje koje izmie i
poznatim zakonima i poznatom iskustvu, a korespondira sa onim znanjem svih znanja to
ga donosi posmatranje pokreta lepog bia, sa nalozima koji odatle slede. Bie onog koji
gleda, a oi su mu se za svet i lepotu-u-svetu najzad otvorile, pogoeno je dublje, ono
uzavire u svojoj erotskoj celini, odavno zaboravljenoj i izgubljenoj. Osea Jevrem dok
gleda Gagu da bi je branio ne samo od svoje "lajave i bezglave enskadije" (102), ija mu
je zloa i mrnja poznata, nego i od mnogo veih sila: "I to ne zbog Ciganice, nego zbog
same ove vesele reenosti u sebi." (102) Osetivi u sebi "veselu reenost", Jevrem je dospeo
u najbolje stanje u koje on, u koje ovek, moda, uopte moe dospeti. Lepota nekog lepog
bia postaje lepota postojanja kao takvog kada izaziva "veselu reenost", kada pokrene
"neke vesele i na sve reene snage". Ova temeljna pokrenutost u veselosti nezamenljiva je i
nenadoknadiva, ako se izgubi, kao to ovakve "na sve reene snage" vode ovekovo bie u
svet i kroz njegove mahom tune i tmurne areale sa obeanjima koja ga ine
neobescenjivim, preobraavaju ga tako da postaje prisan i drag. Biti na sve reen znai
verovati u svaki uspeh, svako postignue, u svaki srean ishod, u sreu procesa koji ka
nekom ishodu vodi i moda nikakvog kraja, kao proces, nema. To je odlunost oarana
opasnou, nerazoarana porazima, snaga u stanju pre nego to se o porazu odluivalo. Sve
je na svom sjajnom poetku. "I sve je to novo i nepoznato. Slatko i kao opasno a ne zna
tano kakva je to slast i ne vidi u emu bi mogla biti opasnost; ne razaznaje se uopte."
(102) arolija je potpuna, onaj ko ima ugled i mo, i nad njima strepi, vie se ne razaznaje,
takvog sebe on zaboravlja, naputa ono to je oduvek, ini mu se, bio i to jeste, za volju
sveta kakav se moe ukazati izmeu pokreta i pogleda te devojke iz nekog drugog sveta i
nepodlone poznatim zakonima. On je najednom i sam u drugoj i drugaijoj stvarnosti,
iako i dalje na svom iljtetu. Pokazuje se ono to je oduvek trebalo znati, nenaslueno dok
lepota nije uinila da se nasluti i vidi, da se oseti i 'ima'. To sa ugledom i interesom vie
nema nikakve veze, ali ima veze sa samim temeljom ovekovog bivstvovanja. Kada se
Gaga ovako "uvukla" (100) u gazda-Jevrema, on "kratko i prolazno", kad naie "sekund
zaborava", to jest kad njegova uobiajena, 'prirodna' smrknutost i osorljivost popuste i
ieznu, ima na licu "novi neobian izraz, u isto vreme bezbrian i zamiljen" (100).

Naravno, ovek koji se pribliava onome to je o ivotu zaista trebalo znati, a to nikad nije
kasno saznati, ako se ve drugaije to 'neto' nije moglo iskusiti, dobija nov izraz lica, i u
tome svakako nije najmanje vano to to je taj izraz bezbrian, a zamiljen, to ve, samo se
po sebi razume, svakako mora biti. Naravno, porodici ta bezbrinost mora izgledati kao
bolest, nijedan napad gazda-Jevremovog gneva ne plai ih koliko ovaj novi izraz
bezbrinosti, utoliko pre to u postojanje gneva ne moe biti sumnje, a ovo je bolest
"nepriznavana" (100).
Da li gnev, u svojoj prirodnosti u svetu moi i potinjavanja, moe zauvek i potpuno da
skrije dublju vezu izmeu lepote i bezbrinosti, lepote i brige, naroito, pak, vezu lepote i
savladavanja brige "veselim snagama"? Da li takva veza doista postoji?
Jevrem nasluuje u Gaginoj lepoti i itajui njene leprave pokrete ta znai biti.
Uostalom, nije re o pukom posmatranju lepote. Gagino prisustvo i Jevremov pogled
odreuju, dodue, sutinu onog to se tu zbiva. Ali, posredi je zapravo igra. Tek kada se
meu njima "zametnula /.../ tajna igra bez predaha i prestanka" (98), delovanje lepote
postaje mogue, "hiljadu lica sveta" se otkriva i "vesele i na sve reene snage" u Jevremu
kreu im u susret. Kakva je to igra?
Ona poinje s Gaginim cvetanjem i sazrevanjem (97). Gazda Jevrem je prvi primetio ta se
s njom dogaa. I prethodnih godina je ona ponekad, "sa velikim snebivanjem" (98), ulazila
kod njega, ali to se sad deava "ee i sa zastajanjem" (98). Gazda Jevrem je prvi put
viknuo svoje "Stani!" jednog jesenjeg dana, kad je Gaga neto unela i krenula ka vratima
"sa talasom novih dimija koji je izgledao kao da je nosi" (98). Bilo bi previe ako bi se na
osnovu onog "sa zastajanjem" reklo da Gaga izaziva, pogotovu da zavodi Jevrema. Ali, ona
se pokazuje, koliko god da, moda ni sama ne zna ta radi, niti kuda je nosi "talas" njenih
dimija. Otkud zastajanje koga ranije nije bilo? Saznajemo da je Gaga, kad joj je prvi put
nareeno: "Stani!", pogledala gazda Jevrema pravo u oi i da joj je pogled bio, dodue,
nesiguran, ali i zamagljen i vlaan, nasmejan, "negde u dnu kao nasmejan" (98). Kad se
razmisli kuda sve upuuju ovi pridevi, i ovako nanizani, nije tako daleko pomisao da je tu
posredi neko ispitivanje koje prati pokazivanje sebe ("sa zastajanjem"), okuavanje koje,
ako jo nije svesno zavodniko, svakako je zavodljivo; koje jeste neki poziv i izazov, a da
jo nije samosvesna provokacija. Suoen sa ovom vlagom u Gaginom pogledu, s tim da je
"negde u dnu" taj pogled kao nasmejan, Jevrem je, saoptava se itaocu, bio iznenaen i,
to je vanije, uplaen, uz ogradu "kad bi bilo mogue da se i on neega uplai" (98), koja,
meutim, dosta gubi od svoje teine ve i time to on Gagi, poto ju je osmotrio, kae
"Prolazi!" "muklo i tiim glasom" (98). O emu svedoi ovo Jevremovo utiavanje?
Strah od lepote nije neprirodan, ali je zanimljivo da se javlja u nekom ko inae zna samo da
zastrauje sve oko sebe.
Posle onog prvog 'upanja uiju', Jevremovo "prii!" i dalje je izgovarano otro i preotro,
"ali sa suvie daha", jer je za naredbom "ilo neto kao nagovetaj uzdaha, kao priguen
grcaj" (99). Pripoveda je oprezan i pazi da skorelog i okorelog gazda-Jevrema ne prikae
kao nekog ko je potpuno u vlasti probuene elje i, tako rei, u tome razneen ili preputen
enji, bolu zbog prolaznosti, dertu. Uzdah je "nagovetaj uzdaha", ne vie od toga. I to je
dovoljno, ali tu se ne ispoljava pre svega neka "al za mladost". Osujeenost je ovde tea.
Niti je Jevrem Mitke, niti je Gaga Kotana; niti je, najzad, Andriev svet onaj Bore
Stankovia. Gaga e, istina, takoe pevati Jevremu (u sledeoj fazi "igre" meu njima

naredba e biti "Pjevaj!"), ali ona e to initi "mehaniki i malo zlovoljno" (101). Pevae
"priljeno i savesno svaku zapoetu pesmu od poetka do kraja", ali tako to stane "uza zid,
oputene ruke sastavi ispred sebe, zglob preko zgloba, da izgledaju kao vezane" (101). Sve
je tu stegnuto i teko, pa ako dovede do nagovetaja uzdaha i priguenog grcaja, to ne samo
da je dovoljno ve je i mnogo.
Prvo Gagino "Neu!" bilo je praeno smekom. "Smeila se samo onom vlagom u oima."
(99) Upravo je to i najopasnije. Sve stareve misli se brkaju. On mora da ponovi svoju re,
prvi put u ivotu, ali ta re je sad "kao naprsla" (99). Gaga posle toga 'prilazi' kad sama
hoe, okuala je ta moe i dokle stie, Jevremova ruka drhti kad prie bez poziva, kad
nee, ne vrede ni molbe ni "promukla dozivanja": ona samo mugne "kao lasica" (100).
Ako u toj "igri" ima elemenata borbe, jasno je ko pobeuje. "Ona se uvukla u njega, naela
ga i stala da ga rastae kao to crv rastae drvo, nevidljivo, iznutra." (100) Pri tom, "vesele
i na sve reene snage" su pokrenute.
Ipak, od neke rastoenosti gazda-Jevremove smo dosta daleko. On Gagu, dok peva, vie
gleda nego to je slua (101), ali ume i da je prekine usred pesme. " Dosta. Ne treba vie!
kae on suvo, isto onako kao to je govorio kad bi mu polivala na ruke ili toila vodu u
au, a devojka se povlai, malo u nedoumici." (101) Vane reenice, jer iz njih saznajemo
ta se sve jo urezuje u gazda-Jevrema dok je u Gaginoj blizini. On se ne izdire na nju;
"Dosta. Ne treba vie!" kae joj suvo, ali videemo da iza te suzdranosti stoji neto
dalekoseno, neto neizreeno i neizrecivo.
Gagin pakao ima tri kruga: onaj koji predstavlja njen ivot pre dolaska u Jevremovu kuu
("Deavalo se da su iza tih raznih ciganskih grupa, zaraenih, gonjenih glau i ogorenim
svetom, ostajala naputena deca bez roditelja. Tako je naena i jedna devojica kojoj je
moglo biti sedam do osam godina." Vidimo je u "dronjcima i neistoi u kojoj se
naputeno, izbolovano i izgladnelo dete nalazilo" /95/); drugi je krug njen ivot kod gazdaJevrema (ula je u njegovu kuu "kao najeeno zverinje mladune" /97/, ali kad poodraste i
Jevrem primeti njenu lepotu, vlagu u oima, kako je izvijena pred njim "kao mlada topola
na vetru" /99/, stvari stoje ovako: "Nema tog zla ni tih muka koje ona /gazdarica Staka/ ne
eli Gagi, ali da tako otvoreno uzme njenu krv na svoju duu, to ne moe. /.../ U stvari, ne
plae se one /Staka i ker joj/ toliko greha i zloina koliko same pomisli ta bi posle toga
radile i kako bi ostale ive u kui sa gazda-Jevremom." /105/); trei krug je Gagin ivot
koji je oekuje posle sklapanja braka s Alibegom (za njega "sami njegovi ljudi priaju da se
na svojim pohodima ve nekoliko puta na ovaj isti nain enio" /116/, a kasablije su tu,
spremne da "zadovolje ud i prohtev jednog sumanutog i ostrvljenog oveka, koji nikad
nije potpuno trezan" /115/, ali trenutno ima silu i mo ivot s takvim mladoenjom ne
obeava, dakle, mnogo dobroga).
Raj Jevremov ima samo jedan krug: to su oni asovi njegovog ivota kada su se, u
Gaginom prisustvu i zahvaljujui njemu, razbudile i pokrenule "neke vesele i na sve reene
snage", kada osea "veselu reenost u sebi".
Jevrem je osetio strah od lepote. Gaga se ne plai niega, ni svojih neprijatelja u ijoj je
vlasti bila kod Jevrema, ni samog Jevrema dok mu drhte ruke u njenoj blizini, ni onog to
je eka po odlasku iz njegove kue. "Taj svet je pun nepoznatih gospodara i monika od
kojih sve jedan natkriljuje drugoga. A ona se ne plai toga i spremna je da krene, i hoe tu
svoju spremnost celim svojim dranjem da pokae." (120) Pripoveda nas suoava sa
zanimljivom recipronou duevnih nahoenja gazda-Jevrema i Ciganice Gage. Nasuprot

njegovoj veseloj reenosti saznajemo o tome da se u njenom glasu, dok izgovara svoje
"Hou!" Alibegu, osea "hladna reenost i neto kao prkos i pretnja" (120). Dakle, kao da
je upravo od samog Jevrema "nauila kako se jednom reju odgovara svakom i na svako
pitanje" (120). Za hladnu reenost ona, moda, ne duguje samo njemu, jer kakvog izbora
ona uopte ima; za veselu reenost u sebi on, bez sumnje, ima da zahvali samo i iskljuivo
njoj. Te dve 'reenosti', jedna nasuprot drugoj, omeuju granice duevnih prostiranja aktera
ove drame. Rastajui se od gazda-Jevrema, Gaga gleda "nekud iznad njegove glave u neki
samo njoj vidljiv svet" (120); lepota je odvana, njena otvorenost za svet je oekivana
otvorenost sveta za lepotu, spremnost da se svet podnese, hrabrost bia u sebi ukorenjenog.
Moe se rei i tako da je re o hrabrosti i otvorenosti bia koje se oslobaa doivljenog zla,
naputa ga i okree drugamo, nakon to je, ipak, u tom drugom krugu pakla, osetila i kakvu
mo nad ljudima moe da ima na "nagovetaj uzdaha" i "priguen grcaj" Jevremov i ne
mislei. Prila mu je ruci, na odlasku "i poljubila je, kao to ce celiva ravnoduan pokojnik.
I otila je tako, ne okrenuvi se." (121) To je hrabrost bia koje i u tom carstvu moi,
'ugleda', gospodarenja, potinjavanja, gramzivosti i mrnje, ostaje svime time nedotaknuto,
neunakaeno, neskorelo, ivo: spremno i voljno da ivi. Lepota eli da ivi.
ivot lepote postaje lepota ivota.
Gazda Jevrem se, kasnije, lepote, Gage, ne sea kako lepra oko njega. Sea je se po
hladnoj reenosti u glasu i po tome kako ga je celivala kao ravnodunog pokojnika, ne
oseajui nikakvu potrebu da ona pogleda njega, njega koju je gledajui nju toliko toga,
ipak, dobio.
Jer, obogatio je on svoj ivot, zahvaljujui njoj, na razne naine, a pre svega raznim
vrstama kretanja. To kretanje je fantazmatsko, fantazijsko, ali za njega, u svakom smislu
oduzetog, to je najvie to je mogue. On, koji, vrativi se ponovo u stvarnost ugleda i
moi, moe da je se seti samo jo kako je preuzela od njega "hladnu reenost", pre nego to
je zatim sasvim zaboravi, doiveo je, ipak, i to da je od saznanja onog to je o ivotu zaista
trebalo znati "sve oivelo, okrilatilo i podiglo se, i moe da se kree i die do nesluenih
visina, zajedno s njim ovako nepominim". (102) Jevrem leti. Oduzeti 'gazda', zahvaljujui
lepranju lepote oko sebe, saznaje ta treba znati o srei tog leta ili naprosto o srei
ivljenja. Mo je uvek zabrinuta da li e se i kako odrati, ona je uvek nekako ugroena.
Mo uvek gleda svoj kraj; bezbrinosti su date "nesluene visine" u kojima je sve postalo
ivo, krilato, kree se. Lepote ivota, i ovog leta, nema bez ive lepote.
Pokrenue se gazda Jevrem, kad ostane bez Gage pred oima, na jo jedan nain. Kada
pone da misli na Alibega "mirnije i bez onog mranog i nemonog gneva prvih dana"
(121), shvata on postepeno koliko mu je Alibeg u stvari blizak, "ponekad kao najblii od
svih ljudi, kao neki rod, kao dvojnik" (121). Ako ovo oseanje bliskosti ide do dvojnitva,
radi se, znai, o identifikaciji za koju moraju postojati razlozi. Gazda Jevrem misli o
Alibegu u terminima koji, ako ve ne i njemu samom, ono itaocu, svakako, ukazuju na
presene take njihovih ivotnih lukova, koliko god oni inae, na prvi pogled, u svemu bili
razliiti. Za njega, koji je svojoj rodbini poznat kao "krvav i pomaman u otimanju", Alibeg
je "neuraunljiv bolesnik i sablja krvava zanata" (121), koji vidimo da i to misli o njemu
"od ivota i njegove lepote otima to se tako u letu da oteti" i jurei kroz svet, iz borbe u
borbu, "tim menjanjem zamrauje svest o sebi" (121). Krvavi zanat Alibegov i ista takva
pomama Jevremova spajaju se u otimanju, a to to se i jedno i drugo, i kod jednog i kod
drugog, moe, ve prema tome, uzeti i bukvalno i figurativno, nita ne smeta da doe do
identifikacije u doivljaju Jevremovom. Vrana vrani oi vadi, kad moe, ali time ne

prestaje da bude ono to jeste. U odreenom smislu, Alibeg je u otimanju bolji, uspeniji.
On, misli Jevrem, trai samozaborav, "zamrauje svest o sebi"; to, meutim, upuuje
itaoca da se priseti ta je za Jevrema "zamraeno mesto" i "zauvek zamraeno mesto", na
kojoj taki prie o njemu se ono javlja. "Nije se pomirio sa gubitkom, to ne, jer nije ni
mogao, niti je pokuao da mu izmeri i odredi teinu, da tano predoi sebi ni ta je to to je
bilo ni ega to sada nema. Tu misao staje, tu je zamraeno mesto i preko toga se prelazi."
(119) Doista, ist raun je tu nemogu, nepodnoljiva i neizdrljiva bi bila jasna svest o
tome ta je to to je bilo, ega to vie nema, jer mu je oteto: to je oteo Alibeg, ali i ceo
prehodni ivot Jevremov ogradio ga je, neprelazno, od toga to donosi saznanje o onom to
o ivotu zaista treba znati. Sebe koji gubi i izgubio je to 'to' mora on da zaboravi: javlja se
zamraeno mesto "i preko toga se prelazi".
Meutim, time muka gazda-Jevremovog gubitka ne moe biti otklonjena, time nita nije
reeno. Kada, meutim, on zamilja Alibegov ivot, poistoveuje se sa sabljaem krvava
zanata upravo u onome to je za njega, gazdu i oveka uglednog, najnepodnoljivije, u
onome to je u gubitku najtee. Zamilja Alibega ne samo kako jurnjavom, vinom i rakijom
"zamrauje svest o sebi" nego to razvija dalje ovako: "Ne sea se sebe ni ko je ni kakav je
nekad bio, ne vidi krv, ne boji se rana ni smrti, ne ali sebe ni drugog. A u trenucima
odmora Gaga mu poliva na ruke." (121) Ovde gazda Jevrem ne kae, dodue, 'Ja sam to',
ali nesumnjivo i on, kao i Alibeg kakvim ga on zamilja, bei od seanja ko je i kakav je
nekad bio, i on slabo ali sebe i drugog, a s Gagom je dospeo, u stvarnosti, upravo dotle:
polivala mu je "na ruke" (101). ta biva dalje s Gagom i Alibegom, o tome Jevrem ne
misli, ne moe da misli: u zagradi ni prvi ni poslednji put glavne stvari Andri stavlja u
zagradu stoji: "(Tu gazda-Jevremova misao preskae ono zauvek zamraeno mesto i
nastavlja svoj tok.)" (121) O onom to je nepodnoljivo kao egzistencijalni gubitak, ne
misli se, to se preskae.
Uostalom, suvie je gazda Jevrem iskusan i 'realistian' da bi se dao nekom zanosu ove
vrste. U letnjim noima, kad "mranog i nemonog gneva" nema vie u njemu, on "sve
bolje uvia da sve to lepra (tako lepra!) mora jednog dana da odleti." (120) Ovakvo
uoptavanje ublauje oseaj gubitka. Doprinosi da se javi neka dublja pomirljivost.
"Niemu se nije nadao od te kasne, velike radosti; niem, ponajmanje ostanku. Pa ipak,
nikad nije pomiljao da e to biti tako brzo i naglo i na tako neobian nain. Osea da bi
trebalo da je vie ali. Osea, ali ne ali. Lepota odlazi i gubi se lako. Nita u ivotu nije
stalno, a to manje od svega. Lepota ili. To i ne moe da traje. /.../ U te gubitke spada i
ova izgubljena lepota, i ono to je tako udljivo i nesigurno obeavala." (120)
Jevremov odnos prema gubitku Gage je, vidimo, ambivalentan. Mirenje sa sudbinom ili
prirodom stvari ('nita u ivotu nije stalno', 'lepota ili', 'lepota odlazi i gubi se lako', njena
obeanja su 'udljiva i nesigurna') nije kod gazda-Jevrema takvo da bi mogao do kraja da
se, svesno i jasno, pomiri sa istinom celine svog ivota. ak i nezavisno od toga to
njegova ena "nikad nije bila lepa ni vesela", to je "ostarela pre vremena i preko mere",
to je, poto je rodila erku, morao "uzgred", u vidu neke presude sudbine, da ustanovi:
"'Izjalovila se!'" (95), i to je ona, sa svoje strane, oseajui se "izlinom i sitnom pred tim
muem koji je sve vie rastao u njenim oima i najposle narastao do zlog i fantastinog
boanstva" (95 f.), ivela dalje "utonula u mrani i za nju jedini svet doivotne kune brige
i neosetljiva za sve druge ljudske potrebe i nagone" (96). Krvav i pomaman u otimanju i
primanju, ostao je Jevrem prikraen u sferi ivota u kojoj postoje 'druge potrebe' i 'drugi
nagoni', a Gaga ga, ne samo kad mu poliva na ruke, 'lepra' ili mu peva, podsea na to,
vraa ga na poetak. Kad vie ne moe ni da je gleda ("Pa ipak, nikad nije pomiljao da e

to biti tako brzo..."), on iz tekog oseanja gubitka izlazi tako to se identifikuje s onim ko
"od ivota i njegove lepote otima" uspenije nego on sam. "Zauvek zamraeno mesto" je
cezura koja u gazda-Jevremovom premiljanju i snatrenju razdvaja trenutak odmora u
Alibegovom ivotu, u kojem mu Gaga poliva na ruke, i onaj koji bi imao da usledi, da bi
onda misao nastavila "svoj tok" tako to oseanje dvojnitva pojaava do poistoveenja.
Jevremu se "uini da ne sedi na iljtetu, nego na malom vrelom erkeskom sedlu, da to to
dolazi kroz otvoren prozor, kroz lozovo lie i preko cvea u saksijama, nije noni vetar,
nego mona struja vazduha koja udara u lice konjanika u trku, i da to to kuca i bije u
njemu nije njegova roena uzbuena krv, nego lupkanje iroke sablje o stegno" (122).
Jevrem jezdi na konju, slobodno juri svetom kao i onaj koji sad 'ima' Gagu. Tenzija je
nekako, fantazmatski, razreena ili bar poputa. Zamraivanje je uspelo i uinilo svoje.
"Uzbuena krv" se smiruje.
"I sam se udei svojim deakim matanjima i snovima" (122), Jevrem na sve to
"odmahuje rukom", "elei da u tami potrai sna bez snova" (122). Ipak, Gaga e se javiti
jo jednom, i to upravo u snu. "Snivao je kao da je zdrav na nogama i da hoda kao nekad. U
sveanom ohali dubetu, koje dopire do zemlje, on gazi neku zelenu i meku travu, lako i
ivo. Ali odjednom staje kao prikovan, jer ga neto zaustavlja i vue natrag. Iako ne vidi,
on zna, onako u snu zna, da mu je to Gaga prila s lea, stala sa obe noge na skut od
dubeta, i sad mu ne da napred." (125) Kakvu, na javi neizgovorljivu, poruku upuuje
Jevrem sebi u snu, iz sna, posredstvom Gage, koja je lepota sveta, izvorite i utoka "veselih
i na sve spremnih snaga"? Kako on sebi tumai sebe u tom snu, u kojem "u sveanom
ohali dubetu" "gazi neku zelenu i meku travu, lako i ivo"?
On je ponovo u dobrom stanju, ne naprosto zdrav nego odeven sveano i, to je najvanije,
hoda. 'Sad, kad moe (ponovo moe) da hoda, nemoj ii tamo kuda si iao, u svet ugleda
i interesa, krvavog i pomamnog otimanja, prekosti i gneva, ja ti ne dam da ode tamo,
zadravam te na zelenoj travi, to jest u ivotu, ivotu neokorele due. Ti, u stvari, zna da
sam ja ta koja ti ne dozvoljava da krene kuda ne treba; vraen si na poetak, kada je sve
jo mogue, nita jo nije odlueno, ni konano izgubljeno.' To je mogui smisao sna, ali
samo za itaoca. Pitanje o njegovom smislu, o poruci, Jevrem sebi, na javi, uopte ne
postavlja. Kad se probudi, on se ispetlja iz arava u koji se bio zapleo, to je na
zapamenu sadrinu sna moda takoe uticalo, i zaboravlja odmah sve. "Jer, snovi",
saoptava pripoveda, "nemaju vlasti nad ovekom koji i stvarne dogaaje, kad hoe,
zaboravlja lako i brzo, a snove ne pamti uopte." (125) San osporava realnost utoliko to je
indikacija da su istina o ivotu i neospornost jave u raskoraku. Vie od takve indikacije on
ne moe biti.
U stvarnosti, Jevrem ivi dalje, obuzet pekulantskim planovima, moan i ugledan vie
nego to je prethodno bio. Iekuju njegovu smrt. On eka nova bogatstva.

Dragan Stojanovi

ivot u zlom snu, smrt

Robinja Ive Andria
Tumaenje bilo koje pripovetke iz Kue na osami donosi posebne probleme, a u Robinji,
najznaajnijoj meu njima, oni se dodatno umnoavaju i razgranjavaju. Pored onog to
italac saznaje u Uvodu, a to vai za celu ovu knjigu koja, s obzirom na status njenih
'osamostaljenih' likova, predstavlja celinu o ijem karakteru se neprestano mora voditi
rauna, pria o Jagodi, devojci u kavezu na trgu roblja u Herceg Novom, koja je izloena
na prodaju, namee svojim uvodnim reenicama dodatne nedoumice, od ijeg razreenja
zavisi dokle e, u tumaenju, italac dospeti. Javljaju se pitanja na koja moda nije mogue
odgovoriti bez pojaanog interpretativnog naprezanja, ali koja se stoga ne mogu
prenebregnuti ili uzeti olako.
Prozni pisac se uvek, nekad preutno, nekad izriito, sporazumeva s itaocem o uslovima
pod kojima treba da se ostvari njihov susret, to jest kako valja razumeti ono to je
ispriano. Ta pogodba, koja se u pojedinim sluajevima otkriva postepeno i obelodanjuje se
tek s ve poodmaklim pripovedanjem, nekad, opet, biva utanaena manje-vie eksplicitno
odmah na poetku, obavezuje obojicu: pisca da bude dosledan, shodno izabranom
polazitu, ili da svoju eventualnu nedoslednost u razvijanju prie, koje je tim polazitem
odreeno, uverljivo opravda; itaoca da piev izbor ima u svome tumaenju na umu i da
ga potuje, pogotovu ako utisak to ga umetnika celina ostavlja zavisi od pieve
refleksije o poreklu sopstvene prie i uslovima njenog nastanka, i proishodi iz te refleksije
koliko i iz same prie 'kao takve'. Mnogo, ponekad i sve u tumaenju zavisi, dakle, od toga
kakav se odgovor moe dobiti na pitanje otkud onaj koji pria zna da je sve to o emu
govori bilo tako kako njegova pria kae da je bilo, drugim reima na osnovu ega moe i
sme da formulie svoju priu upravo na nain na koji je to uinio.
Sporazum moe biti preutan. italac, i ne pitajui se o poreklu pieve upuenosti,
spontano prihvata da ovaj zna 'sve' o onome o emu govori (zbog ega se u knjievnoj
teoriji i naziva sveznajuim pripovedaem), ili da zna barem sve to je u vezi sa isprianim
vano. U tom sluaju on moe da bira ta e rei, to jest predoiti, objasniti ili
komentarisati u 'svetu' koji je stvorio. Tome onda treba pokloniti poverenje.
Neretko, meutim, sporazum se itaocu najpre nekako 'predlae', stavlja mu se na uvid,
skree mu se panja na njegove 'klauzule'. Pisac, recimo, istie svoja ogranienja, kudi sebe
zbog nevetine, izvinjava se itaocu, vajka se ili mu se umiljava, pozivajui ga, ozbiljno ili
s humorom i ironijom, da razmotri sopstvena kao i njegova, pieva, gledita ili oekivanja;
omeuje svoje polazite i precizira izvore svog znanja, saznanja kojem se ono to sledi u
samoj pripovesti ima zahvaliti. Govor o uslovima pripovedanja i nastajanju ili svojstvima
prie postaje ona sama. Tako se bei od naivnosti ili samorazumljivosti neposrednog
saoptavanja 'ta je bilo'. Ko govori o tome 'ta je bilo'; zahvaljujui emu taj moe bilo ta
da kae; sa koje pozicije i sa kakvim usmerenjem, na kojim emotivnim pretpostavkama i sa
kakvim predubeenjima ili pogledom na svet pie to to pie sve su to vidovi istog pitanja
o pripovedaevom znanju, o irini, pouzdanosti, produbljenosti i, uopte, svojstvima tog
'znanja', dakle o kvalitetu saznanja koje pripoveda hoe da prenese (ili da skrije, pa mu se
ono, tako izgleda, ipak nekako otima, u sluaju takozvanog nepouzdanog pripovedaa). To

je pitanje o mogunostima, samosvesti i artikulacionoj energiji onoga ko se odluio da

pripoveda.
Neprestano samopreispitivanje ili potkopavanje i relativizovanje naratorskog znanja,
debata o saznajnim potencijalima pripovedaa i njihovom uticaju na pripovest koja sledi ili
je u toku, sve to moe, kao kod Sterna u Tristramu endiju, na primer, u velikoj meri da
'zameni' samu priu do koje je, inae, navodno stalo i zbog koje se takvo
samopreispitivanje vri a debata ove vrste se daje itaocu na uvid. Mnogo ta je, od
Servantesa do Didroa, od ana Paula do Tomasa Mana, od Balzaka do ida, isprobavano u
ovom smislu, kako bi se razni oblici 'sporazumevanja' izmeu pripovedaa i itaoca
iskoristili, u svojim razliitim mogunostima, kao inioci umetnikog efekta.
Naravno, nije Andri prvi koji pria o samoubistvu ili o poslednjim trenucima neijeg
ivota i poslednjim sadrajima svesti pred konano utrnue. Kad je re o samoubistvu
devojke, odnosno mlade ene, ne moemo da ne pomislimo na Krotku Dostojevskog.
Govorei o svojoj poziciji kao pripovedaa, Dostojevski tu, u uvodnoj "Rei autora", da bi
objasnio ta je u njegovoj noveli "fantastino" a ipak je u najveoj meri realistino, upuuje
na Poslednji dan na smrt osuenoga Viktora Igoa, delo u kojem se u prvom licu pria o
poslednjim utiscima, oseanjima i mislima junaka sve do pred samo njegovo smaknue.
italac se tamo, u "Predgovoru prvom izdanju", takoe sree s pievim uvodnim
komentarom sopstvene pozicije kao pripovedaa. U Andrievoj Robinji ispripovedano je
ta u poslednjem trenu svog ivota misli i osea devojka koja se ubija, s tim to sama pria
na poetku sadri 'objanjenje' otkud naratoru saznanje o tome.
Andri je, pre Robinje, napisao Smrt u Sinanovoj tekiji, priu u kojoj se govori o sadrajima
svesti i poslednjoj, privilegovanoj, ne samo zato to je poslednja privilegovanoj spoznaji o
ivotu, tek neki asak pre smrti svetog oveka Alidedea. Tamo je to, meutim, ispriano od
strane sveznajueg pripovedaa, koji ne osea potrebu da objasni kako zna ta umirui
Alidede misli ili vidi dok umire; s itaocem je, tako rei, unapred ugovoreno da pisac ima
pristup tome o njegovoj kompetenciji i mogunostima nema sumnje ni razgovora. U
Robinji je izvetaj o poslednjoj spoznaji u asu konanog ugasnua viestruko posredovan.
Najpre onim kako je u Uvodu u Kuu na osami odreen odnos pripovedaa i likova u celoj
knjizi, zatim time to je, posebno za ovu priu, taj odnos modifikovan, i, najzad, efektom
kontrasta prethodnih odreenja.
Kuu na osami pie narator koga autor istura umesto sebe, u svojevrsnoj igri
identifikovanja i razlikovanja stvarnog pisca i 'naratora' koji se itaocu podmee. Pri tom je
taj narator u odreenom odnosu sa likovima o kojima pria. O njima on govori tako kao da
nekako postoje i nezavisno od 'njegove' prie, pri emu je, razume se, ta 'nezavisnost' u
vlasti pisca, deo je njegove umetnike namere. (Kad je re o istorijskim linostima, stvar se
posebno komplikuje pitanjem o odnosu prema izvorima koji su piscu stajali na
raspolaganju, iz kojih je mogao da pocrpi primarne svoje informacije). Otud se, u vezi s
ovom Andrievom knjigom skoro uvek asocira postupak koji su ve primenili Unamuno ili
Pirandelo. Kod Andria postoje odreene specifinosti, koje trae da posebno budu uzete u
obzir.
Kako isturanje naratora od strane pisca moe da izgleda? Pitanje je vano pre svega zbog
toga to od postupka koji je pri tom primenjen zavisi i to kako e narator sam po sebi biti
okarakterisan, kao i to kako e biti reavane tekoe koje gotovo neminovno iskrsavaju s
uklanjanjem sveznajueg pripovedaa. (Ponekad pisac sam namerno stvara takve tekoe,

da bi upravo njihovim otklanjanjem ili razmatranjem postigao odreene efekte.)

Narator koga pisac istura kao 'stvarnog' autora pripovesti moe biti lik meu drugim
likovima, potpuno individualizovan, sa ulogom u 'svetu' dela podjednako znaajnom kao
to su i uloge junaka o kojima on pria. Takav je, recimo, Serenus Cajtblom u Doktoru
Faustusu Tomasa Mana. U takvom sluaju, pisac pripoveda zauzimajui duhovnu pozu
naratora dok pripoveda, i trudi se naroito oko naratorovog stila.
Postoje i istureni naratori koji nisu individualizovani, dakle naratori-senke, koji su samo
svojevrsni svedoci zbivanja o kojem govore, ali u kojem ne uestvuju, tako da italac o
njima ne saznaje mnogo vie od toga da su tu da bi izvestili 'kako je bilo'. Takav je, primera
radi, G-v u Zlim dusima Dostojevskog.
U oba sluaja narator je potreban piscu da bi se jazom koji stvara izmeu sebe i onog ko
toboe pripoveda distancirao od onog to pria donosi. Razlozi za to distanciranje mogu
biti veoma raznoliki. Uvoenje naratora, meutim, u svakom sluaju, bez obzira na ove
razloge, obavezuje pisca da odredi i da zatim potuje njegovu perspektivu. Njome je
odreeno ta narator moe rei, ta mu je pristupano, jednom rei odreeno je njegovo
znanje o ispripovedanim dogaajima. Postojanje te perspektive donosi razne prednosti,
recimo u pogledu uverljivosti i koherentnosti samog prianja, ali donosi i tekoe, koje se
najee javljaju zbog ogranienosti svakog perspektivistiki shvaenog govora. italac bi
da sazna i poneto to iz ve formirane naratorove perspektive ne moe da bude saopteno
a da se ona ne narui. Pisac je svestan da sama pria budi takvu elju kod itaoca, pa je
prisiljen da se dovija na razne naine. Jedan od njih je svojevrsna primena 'romantine
ironije', ime se u Doktoru Faustusu posluio Man. itaocu se mora rei kako je glavnu
junak Leverkin pridobio svog prijatelja Rudolfa vertfegera da ode i zaprosi za njega Mari
Godo. Pria bez toga ne moe. ta da o toj stvari kae narator Cajtblom? Man e problem
'reiti' tako to e preduprediti prigovor da je Cajtblomova perspektiva naruena, i to tako
to e njegov junak-narator sam ukazati na to. "Ono to se samo dva dana posle opisanog
izleta, koji je za mene bio dogaaj dostojan razmiljanja i vredna uspomena", kae Serenus,
"odigralo izmeu Adrijana i Rudija vertfegera, kao i nain na koji se to odigralo, ja to
znam, makar mi se i deset puta prigovorilo da tu stvar ne mogu znati, poto nisam bio
'prisutan'. Ne, nisam bio prisutan. Ali, danas predstavlja duevnu injenicu da sam ja tamo
prisutan bio, jer, ko jednu povest doivi i ponovo je preivljava onako kao to sam ja ovu
ovde, njega njegova strana intimnost sa njom ini oevicem i svedokom koji je sve uo i u
njenim skrivenim fazama."[Tomas Man, Doktor Faustus II, Matica srpska, Novi Sad, 1980,
str. 206.]
Za sveznajueg pripovedaa pria ne sadri nikakve "skrivene faze". On, ako nae za
shodno, moe neto da preuti, ali ne mora. Moe, po sopstvenom nahoenju, odnosno
sledei logiku i potrebe same pripovesti, da izvesti o svemu. Perspektivistiki odreen
narator, meutim, doputa ovde sebi da o "skrivenim fazama", koje su mu po prirodi stvari
nepristupane, ipak progovori, pozivajui se na "intimnost" sa celinom dogaaja o kojima
govori; pokazujui da je svestan tekoe u kojoj se nalazi (u kojoj se, u stvari, nalazi pisac),
on na taj nain relativizuje vanost "prisutnosti", koju sam stavlja pod znake navoda.
Znanje o dogaajima vanim za priu ne poiva samo na "prisutnosti" nego i na ovoj
"intimnosti". itaocu se preputa da, uz osmeh ili sasvim ozbiljno, manje ili vie uvai
ovakvo traenje izlaza iz ogranienja naratorske perspektive.
Kada je o datoj stvari rekao ta je imalo da se kae, Cajtblom se jo jednom vraa na isti

problem i tako pojaava ironijski efekat koji nastaje iz sueljavanja vrednosti naratorove
prisutnosti na licu mesta i vrednosti njegove intimnosti s likovima, odnosno saivljenosti sa
pripoveu o njihovim odnosima u celini. "Sumnja li iko da bih ja ono to se odigralo
izmeu Rudolfa i Mari Godo mogao da prikaem isto onako doslovno kao i razgovor u
Pfajferingu? Sumnja li iko da sam tamo 'bio prisutan'? Mislim da nema takvog."[Isto, str.
219.] Ta sumnja da Cajtblom ima prava da govori o tome kako je izgledao susret
vertfegera i Mari Godo treba da bude otklonjena ili ironijski razvodnjena time to se
ukazuje na to da razlozi za nju svakako postoje kada se zahteva puna doslednost u
potovanju perspektive u kojoj naratorovo znanje moe da se formira. Iskaz: "Mislim da
nema takvog" je ala, usred tragine povesti, koja treba da pridobije itaoca da ne insistira
na tome da je perspektivistiko izlaganje dogaaja narueno, ako je ve zadovoljen u svojoj
opravdanoj znatielji. Cajtblomovo znanje je, recimo tako, povodei se za njim samim,
'dublje' od onog to ga daje prisustvo nekom dogaaju. On je u dodiru s duhom zbivanja, a,
uostalom, sam bezbroj puta u romanu kae koliko voli svog prijatelja Leverkina. Poznato
je, i nezavisno od ovog romana, kolika je saznajna vrednost ljubavi, kakav je ona oslonac
spoznaji.
U Doktoru Faustusu Cajtblom ve na poetku predaje itaocu svoju "posetnicu" [Isto, I,
str. 12.] i dosta iscrpno govori o sebi, svom poreklu, obrazovanju, ivotnom pozivu,
naroito, pak, o odnosu sa glavnim junakom. Dostojevski je u Zlim dusima udesio da tek
posle nekih stotinak stranica saznamo barem naratorov inicijal. Stepan Trofimovi se u
jednom trenutku ljuti: " Moda vam je dosadno sa mnom, G-ve? (to je moje porodino
prezime) i vi biste eleli ... da mi nikako i ne dolazite? progovori on tonom mrtvog mira,
koji obino nastaje pred kakvom neobinom eksplozijom."[Fjodor M. Dostojevski, Zli
dusi, SKZ, Beograd, 1959, str. 111.] Ali, i u ovom romanu je G-v ve od prve strane taj
oko koga se, iako on ni u emu ne uestvuje i za samu fabulu je potpuno nevaan, formira
'svet' romana, bolje rei: onaj zahvaljujui ijem govoru taj 'svet' nastaje i otvara se itaocu.
"Morau, kako sam nevet, poeti malo poizdalje"[Isto, str. 7.]; "pouzdano znam
da..."[Isto, str. 12.]; "kad mi je Stepan Trofimovi, ve posle deset godina, apatom
ispriao ovu tunu priu..."[Isto, str. 22.];"'kunem vam se i kladim se' /.../ govorio je meni
(ali samo meni, i u poverenju)"[Isto, str. 28.]; "no nisam se zadivio samo ja, zadivio se ceo
grad..."[ Isto, str. 53.] na osnovu brojnih iskaza ove vrste italac postepeno dobija
predstavu o prostoru i vremenu, o likovima, o dogaajima, o 'svemu'; dakle bilo tako to je
G-v neto neposredno saznao, bilo zahvaljujui tome to je bio u prilici da uje ta se o
neemu pria.
I ovaj bezlini narator e u jednom trenutku progovoriti o problemu "prisustva": "Ja sasvim
pouzdano znam da je Stepan Trofimovi nekoliko puta, ponekad ba posle najintimnijih
razgovora u etiri oka sa Varvarom Petrovnom i poto ona ode, skakao s kanabeta i udarao
pesnicama o zid. To se deavalo ba kako kaem, bez najmanje alegorije, i ak tako da je
jednom odvalio malter sa zida... Pitaete moda: kako sam mogao saznati takve
potankosti? A ta onda ako sam lino bio svedok? ako je Stepan Trofimovi, i to ne
jedanput, na mome ramenu plakao i jadikovao, slikajui mi u ivim bojama sve svoje
tajne?"[Isto, str. 16.] Upravo ova linija, koja objanjava G-ovo znanje o stanju stvari,
nastavlja se, recimo, i ovako: "Zatim je nastupilo kod nas zatije i produilo se na svih
devet narednih godina. Nervni nastupi i jecanja na mome ramenu, to se redovno
ponavljalo, nisu nimalo smetali naem dobrom ivotu."[Isto, str. 34.] G-v je, dakle,
ovlaen da pria, on je smerni hroniar kome se moe verovati, na njegovom ramenu
plau oni o kojima se pripoveda, oni sami "u ivim bojama" govore o onome to italac
treba da sazna. G-ovom postojanju se moe zahvaliti i podrugljivost s kojom italac prima,

moe da primi, sadraje razuene slike koja se razvija pred njim.

Kada se, meutim, potkraj romana doe do kljunih scena, recimo one izmeu Petra
Verhovenskog i Kirilova, pred Kirilovljevo samoubistvo, ili do scene manijakalnog
Kirilovljevog ponaanja u trenutku samog samoubistva, nema nikakvog objanjenja otkud
bi G-v mogao znati kako je to izgledalo, ta je bilo reeno, pa ak i ta je u sebi
Verhovenski pomiljao, uvi pojedine Kirilovljeve reenice koje su mogle znaiti da se
koleba da li da se ubije. G-ova perspektiva je tu potpuno naputena; on sa svim tim nikako
ne moe biti povezan ni "intimno" niti bilo kako drugaije. Te scene, u poglavlju "Muna
no", meutim, tako su umetniki snane i na svaki nain plene itaoca, da on i ne pomilja
na naruavanje naratorove perspektive. Tek ako se udalji na 'hladnu distancu' naratoloke
analize, on to primeuje. Problem na taj nain nije 'reen', zaludno je raspravljati koliko ga
je Dostojevski bio svestan, ali se u itaoevom spontanom prelaenju preko njega u lektiri
on ipak nekako razreava. Kirilovljevo samoubistvo i sve to ga prati, ta "skrivena faza" u
razvoju zbivanja u romanu skrivena, razume se, za naratora pokazuje se kao
kulminaciona taka. Pokazuje se da smo naprosto prisiljeni da zaboravimo G-va.
Pozni Andri, sa velikim iskustvom hroniara, eli u Kui na osami da se i otvoreno
suoi sa problemima nastajanja i uobliavanja naratorskog znanja i da u nizu pripovedaka
pokae kako izgleda biranje perspektive naratora, kao i to ta donosi nainjeni izbor, posle
prethodnog ispitivanja koji od moguih sadraja vezanih za odreenog junaka uiniti
predmetom umetnike obrade; tavie, kako bi sam junak obrazloio da o njemu treba rei
upravo to to e biti reeno, a ne neto drugo to bi takoe moglo doi u obzir. Preko svog
naratora, Andri eli da osvetli "skrivenu fazu" nastanka prie. Treba pokazati da postoji
prethodni stadijum u odluivanju o tipu prisutnosti koja omoguuje naratorsko znanje i
odreuje naratorovu kompetenciju, koje god da je ona, onda, vrste, kad odluka bude
doneta. Taj prethodni stadijum zahvata ona "poezija poezije", kako bi rekao Fridrih legel;
da se on razmotri ili opie, to je ve dugo izazov za brojne pisce.
Postoje stvari o kojima se teko moe bilo ta znati. Ako se o njima ipak govori, treba
nekako obrazloiti ta daje pravo na to. Pripoveda ne eli vie sopstvenu svemo u odnosu
na priu koju stvara. On se ne izvinjava itaocu zato uopte govori, niti za tim ima
potrebe, ali hoe da ga uputi u svoje prilike, u rad svog uma, u svoja kolebanja i razloge da
sa opredeli za ovo a ne za ono, da pokae put kojim je do prie stigao.
U Robinji su pitanja koja se na tom putu moraju postaviti posebno zaotrena.
Svestan sloene istorije problema to ih donosi koncepcija isturenog naratora, Andri, pri
kraju svog stvaralakog ivota, eli da progovori o uslovnosti svake prie, ali i o nunosti
svega u njoj, svakog poteza, svake rei, kada jednom pria 'potee'. Narator koji boravi u
kui na Alifakovcu eli da nam, zajedno s priama, prenese i tu svesnost, ali ne naprosto
kao spisateljsku autorefleksiju, ve tako to e, pri tom, precizirati dva vida svog odnosa sa
vlastitim likovima (koje valja jeziki uobliiti, fiksirati): on ih, jo lelujave i neodreene,
oekuje, paljivo oslukuje, trai u sebi, vreba, priziva; ili pak oni nasru na njega i nameu
mu se. I u jednom i u drugom sluaju pisac daje naratoru da kroz dijalog sa svojim
likovima, izgraujui priu kakva odatle proizlazi, pobegne od nepodnoljive trivijalnosti
svakodnevice. Karakter naratorov valja protumaiti polazei pre svega od ovog bekstva.
Andri se postarao da njegov narator na malom prostoru opie temeljnu protivrenost
svoga poloaja. On hvali kuu na Alifakovcu jer se u kuama kakva je i ta u kojoj je

"proveo celo jedno leto"[Ivo Andri, Kua na osami i druge pripovetke, Sabrana dela Ive
Andria, knjiga petnaesta, Beograd, 1976, str. 10.] moe lepo iveti i raditi. Ona je mesto
sree za svoje stanovnike koji "ne dre mnogo do spoljnjeg izgleda stvari, ni do njihovih
naziva" (10). Tim ljudima je "vie stalo do ivota nego do onog to se o njemu moe
smisliti, kazati ili napisati" (10), te, otud, nezainteresovani za 'nazive', oni "umeju da uzmu
sve to te stvari mogu da prue za skroman, miran i udoban ivot" (10). Ono to se hvali je,
zapravo, "mir koji stalno elimo a teko ostvarujemo u ivotu, i jo tako esto, bez prave
potrebe i na svoju tetu, beimo od njega" (10). To je mir anonimnosti i jednostavnosti.
Onaj koga valja da upoznamo u kui na Alifakovcu govori o stvarima i zgradama koje "u
svojoj iskonskoj bezimenosti i savrenoj skromnosti prosto slue prirodno skromnim i
sreno bezimenim ljudima" (10). Voleti ivot, ne hajui kako se ta naziva ukoliko dobro
slui, u iskonskoj bezimenosti, i pri tom i sam biti "sreno bezimen", to kao da je
najpoeljnije stanje.
S druge strane, onaj ko pie prie, ma kako inae bio skroman i ma kako njegove potrebe
bile malobrojne i jednostavne, mora se, po prirodi stvari, zanimati i za ono to se o ivotu
moe smisliti, kako bi bilo kazano ili napisano, a ne samo za ivot sam. "Sreno
bezimenima" sam ivot je dovoljan, piscu nije. Kada drugi ljudi odu na posao, on oekuje
da i njemu bude mogue da pristupi svome poslu. No, taj posao se obavlja 'u njemu': to je
upravo posao imenovanja, prianja, smiljanja i zapisivanja pria. Za trenutak stvaranja
veoma je vano ne poremetiti jo neuhvaene sadraje prie: "pravei se nevet, oekujem
da moj posao otpone u meni" (10 f.). To se kae nakon to je reeno da je u jutarnjoj
svetlosti letnjeg dana narator i posle buenja jo pun "bezimenih nonih snova" (10). Mora
paziti da ne razveje "atmosferu bezimenog sna" (11), jer u tom sluaju prekinuta nit prie
nee moi da bude ponovo naena. Nai nit prie, ne znai li to smisliti ta rei, nai rei
za bezimene snove, to jest za ono to sadri "izmaglica" (11) koja odvaja umetnika od
stvarnog, budnog, 'obinog' sveta?
Zato se naputa iskonska bezimenost stvari, zato se bei od sree bezimenih ljudi? Da li
'bezimeni snovi' nateruju na to? Razmiljanje o prii ili makar samo nekom njenom deliu,
u budnosti, kad se "javi zraak dnevne svesti" (11), mogue je jedino ako se ne razveje
"atmosfera bezimenog sna". U suprotnom, nit prie koja je traena "eljno i uzbueno" (11)
se gubi: "i ja u se nai u znanoj sobi, onakav kakav sam u 'linoj karti' ili u spisku stanara
svoje kue, ovek sa svojim utvrenim 'generalijama'" (11). To je neeljeno, nie stanje.
Biti naprosto onaj iz sopstvene line karte nije isto to i biti onaj koji "eljno i uzbueno"
stvara priu, pokuava da se sav pretvori u nju (11). Kada se pokuava da se neto smisli ili
napie o ivotu, to kao da je ipak neto vie nego to je ivot koji se naprosto ivi.
Andrievog naratora valja razumeti polazei od ove korekcije prethodno izreene pohvale
ivotu u bezimenosti ili bezimenom ivotu skromnih ljudi. Srea tog jednostavnog i
skromnog ivota nije za onog ko trai imena, i to ini "eljno i uzbueno", dakle bezmalo u
nekom zanosu. Zna taj Andriev pisac pria, i nee nam zatajiti, zato je ivot u iskonskoj
bezimenosti stvari za njega, bez obzira na sve, neto to mora da prevazie. ta biva ako se
'izgubi nit prie'? "A tada, tada e i to dobro znam! odjednom posiveti moj dan koji je
tek otpoeo i preda mnom e se, umesto moje prie i mog posla, otvoriti nepodnoljiva
trivijalnost nekog ivljenja koje nosi moje ime, a nije moje, i smrtonosna pusto vremena
koja odjednom gasi svu radost ivota, a nas ubija polako." (11) Sivilo budnog dana,
nepodnoljiva trivijalnost ivljenja ivotom pod imenom iz line karte, koji nije pravi ivot,
prevazilaze se stvaralatvom, jedino ono moe da se odupre smrtonosnoj pustoi vremena
koja "ubija polako". Ne ubija vreme samo po sebi, ve njegova pusto, kada se ivi u
bezimenosti, neosmiljeno. Dva suprotna stava stoje jedan pored drugog. "Sreno bezimeni

ljudi" i ovek iji se posao odvija 'u njemu', iji je posao prianje, nemaju iste ciljeve, niti
ih moe zadovoljiti isti ivot u kui na alifakovakom samku. ivotu u bezimenosti meu
bezimenim stvarima suprotstavlja se rad duha zaokupljenog jezikom pomou kojeg e, u
odgovarajuoj formi, progovoriti pria o ivotu.
Andri ne navodi svog naratora da razvije neku posebnu filozofiju stvaralatva. Uvod u
knjigu sadri samo opis mesta susretanja sa junacima pria. Naratorovo beanje od sivila i
trivijalnosti dana, u kojem umetniki rad ne uspeva, podsetie na ono to su o tome, u
srodnom duhu, govorili drugi. Tako je, recimo, Nikolaj Berajev, filozof stvaralatva i
slobode, zabeleio, na kraju ivota, u svojoj intelektualnoj autobiografiji Samospoznaja:
"Stvaralatvo je povezano sa matom. Stvaralaki in je za mene predstavljao
transcendiranje, izlaenje van granica imanentne stvarnosti, proboj slobode kroz nunost. U
izvesnom smislu bi se moglo rei da je ljubav prema stvaralatvu u stvari 'neljubav' prema
'svetu', nemogunost da se ostane u granicama ovog 'sveta'".[Nikolaj Berajev,
Samospoznaja, Zepter, Beograd, 1998, str. 189.] Dodue, Berajev nije umetnik, ak
naglaava da nikad ne bi mogao napisati roman [Isto, str. 27.], ali kae i to da on lepotu
stvara "u stvaralakoj percepciji, uspomenama, uobrazilji".[Isto, str. 245.] Stvaranje lepote
u uobrazilji prethodi i kod umetnika stvaranju umetnike forme dela, pisanju, ili je
simultano s njim. "I dalje mislim", kae takoe Berajev, "da je najvanije postii stanje
zanosa i ekstaze koja izvodi oveka van granica svakodnevice, ekstaze misli, ekstaze
oseanja."[Isto, str. 274.] A u vezi sa trivijalnou ivljenja na javi: "Kada se probudila
moja svest, postao sam svestan duboke odbojnosti spram svakodnevice."[Isto, str. 38.]
Ovi, kako i sam Berajev kae, u mnogo emu romantiarski motivi i pogledi [Isto, str.
26.] odreuju i 'lik' Andrievog naratora. Ali ne naprosto tako da bi ga trebalo shvatiti kao
romantiara. Njegova pohvala bezimenosti, osporena neodoljivom potrebom da se iz nje
pobegne (to se pokuava eljno i uzbueno), pokazuje ga kao opreznog, usredsreenog i za
ljudsku sudbinu u svim njenim vidovima zainteresovanog umetnika, koji eli da pusti
svakog da govori. On e vrebati svoje junake, hvatajui nit prekinute prie u izmaglici
bezimenih snova, ili e oni dolaziti njemu, tako da e nekad, tavie, morati da se od njih
brani i krije, kada navaljuju, nude mu se, bude ga i zbunjuju (12). I kad on njih vreba, i kad
oni vrebaju njega, susret treba da proe u znaku slobodnog ispoljavanja ljudskih sadraja.
Niti pisac treba neto da namee, niti njemu treba ta nametati. Nedoputeno je i jedno i
drugo. Usamiti nekog na Alifakovcu kako bi tamo bio otvoren za one koji e mu prii da bi
o njima preneo priu i poruku svetu, to se moe shvatiti kao projekcija vlastite pieve
usamljenosti, kao parabola o njoj, i svako je slobodan da to shvati i tako. Vanije je,
meutim, uoiti razmak izmeu Andria i pisca u kui na osami. Ovaj drugi zna o svojim
likovima i svojim vazduastim vizijama ono to je potrebno za priu, i na osnovu toga
uspostavlja odnos prema njima; onaj prvi zna vie od toga: kako se dolazi do otvorenosti za
sve to ljudska sudbina moe da donese i do shvatanja o slobodi sa kojom umetnik nalazi
pobude, razloge ili prepoznaje neumitne naloge da o tome progovori.
Andriev narator kae da ne voli "preke i osione ljude" (19), kakav je Bonvalpaa, koji je
"najgrlatiji i najnasrtljiviji" (13) od svih njegovih posetilaca, pa udara na njegova vrata "i
trai da ue preko reda" (19). Ne voli takve i zato ga puta "da eka" (19). "Ako ponekad i
moramo da poputamo ivima, ne moramo pokojnicima." (19) I tako, Bonvalpaa eka. Pa
ipak, pria o njemu je prva u zbirci. Dobro.
Mnogo je koncilijantniji lik Alipae Rizvanbegovia Stoevia. On, koji, kao istorijska
linost, nije bio ni najmanje koncilijantan, sada, kada jae pokraj kue na osami, nikad se

ne zaustavljajui dok je vezir i monik (dok ga narator vidi, odnosno zamilja kao takvog),
"a kad jae kao rob i osuenik, zastane malo" (21) pod prozorom kue pria. Narator bira u
kom njegovom vidu e ga uvesti u svoju priu. Pria je pria i o tom izboru, i o razlozima
za njega. Te razloge podelie, u svojevrsnom dijalogu, narator i lik. Saoptava ih zamiljeni
paa onome ko treba da napie priu; ovaj ga slua "dugo i paljivo" (34). Ne podlee
iskuenju da mu upadne u re, da prekine njegovu priu ili da ga u neemu ispravlja,
pogotovu to ga vidi-zamilja-bira i u-priu-uvodi kao stradalnika. "I kud bih ja doao kad
bih to inio." (34) Gord i u porazu, Alipaa "ne moli i ne navaljuje" (34) da postane junak
prie. "Ali ako moe, onda, eto, voleo bi, naroito zbog drugih." (34) U njegovom porazu,
ponienju i smrti ima neeg pounog, za vlastodrce i za svakoga. On nije pogreio kao
kralj Lir, ali je izmerio istu dubinu pada kao i on. Zato misli: "Ima stvari koje su samo tada
i samo onako sa drvenog samara i olinjale mazge mogle da se sagledaju, a koje bi trebalo
da se znaju, jer bi se tada njegov ivot i mnogi njegovi postupci objavili u drugoj, pravoj
svetlosti, i ljudi bi bolje znali da vladaju i da se vladaju. I to bi im bilo od koristi. On je
tvrdo uveren u to. Zato, samo i jedino zato, eleo bi da se njegova prava i potpuna istorija
iznese na videlo." (34) Narator, oigledno, ceni ta privilegovana saznanja, roena u padu i
porazu, u ponienju i muenju biveg oholog i surovog monika. Nije mu lako da se oglui
o ovaj "gotovo neprimetan" (19) poziv Alipain, kako sam kae na kraju prie o
Bonvalpai. italac postepeno otkriva i razumeva ta sve utie na naratorov odnos prema
likovima, s kojim razlozima, pobudama i oseanjima on razmatra pojedine 'sluajeve' i bira
ta e o kome rei, ta e od svoga dijalokog ispitivanja i preispitivanja tih likova
("oekujem da moj posao otpone u meni") 'uvesti' u priu. Andri je isturio naratora da bi
pokazao kako ovo preispitivanje i biranje Alipaa kao monik, koji se pred kuom
prianja ne zaustavlja, i onaj na drvenom samaru, zarobljenik, koji pred njom zastaje; ko
zna koji jo drugi njegovi mogui vidovi i psiholoki profili se ukazuju ili bi se mogli
ukazati kako sve to utie na sadrinu prie, na njen ton, na njenu poruku.
S Jagodom je stvar sloenija. U slobodnu igru naratorove imaginacije, u kui na osami, ne
dolazi devojka sama, niti mu se ona obraa; kao mogui lik prie, Jagoda nita 'nee', nita
ne 'eli'. Iza nje stoji neka energija s kojom narator mora posebno da se upozna i usaglasi.
Sporazum s itaocem, prethodno ve uspostavljen, mora se u neemu modifikovati.
Ima duevnih stanja i pokreta potpuno nepristupanih bilo kom posmatrau. Ako ih ovek
sam ne izrazi, o njima se nita ne moe znati. Budui da mrtvi ne svedoe o svom
umiranju, ono to su, umirui, poneli sa sobom ostaje samo njihovo. Na emu, onda, da
utemelji pripoveda svoje znanje o poslednjim doivljajima samrtnika?
U Krotkoj, Dostojevski, posredstvom lihvara koji pria u prvom licu, obavetava itaoca da
se suprunica nad ijim leom ovaj izgovara svoj solilokvijum zamiljeno smeila pre nego
to e se, s ikonom u naruju, baciti kroz prozor; da je, tavie, sluavki rekla i to da je
srena. Ovi tragovi teko da mogu biti pouzdani indikatori ta je Krotka 'doista'
proivljavala i mislila u tom asu. Meutim, od toga sve zavisi u razumevanju njenog lika,
jer ubiti se sa ikonom u naruju je najprotivreniji in uopte, i najvei mogui izazov za
promiljanje ljudskog ivota u religijskom, hrianskom, kljuu. Sve to saznajemo o
Krotkoj, pa i ovo, saznajemo iz onog to govori njen mu. Ali, ve okolnost da on, sam u
sobi s pokojnicom, toliko dugo 'govori', dovoljno je udna. Otud Dostojevski trai od
itaoca da usvoji (ili odobri) "fantastinu", kako kae, pretpostavku o "stenografu" koji je u
mogunosti da "prislukuje" junaka koji govori i sve zapie. Posle toga bi pisac
"obradio"[F. M. Dostojevski, Krotka, Rad, Beograd, 1979, str. 6.] to to je zapisano.
Meutim, u toj obradi i jeste sve. Stenograf koji prislukuje oajnog mua kraj eninog

odra doista je fantastina pretpostavka, potrebna da bi se dolo do pieve 'obrade': pisac

koji je stvorio naratora u prvom licu obrauje ono to je zapisao zamiljeni stenograf, a sve
to zato da bismo sagledali ivot Krotke, koja se ubila, i da bismo shvatili prave, duboke
razloge za to samoubistvo! italac je zamoljen za blagonaklonost.
Iz ovakvog aranmana, meutim, proisteklo je jedno od najboljih i najpotresnijih dela
Dostojevskog.
Igo, na koga se, da bi potkrepio svoju fantastinu pretpostavku, poziva Dostojevski,
ostavlja, u uvodnoj napomeni za Poslednji dan na smrt osuenoga, itaocu da bira.
Njegova je prva 'ponuda' jo fantastinija od one Dostojevskog: osuenik do poslednjeg
trena zapisuje svoje misli, ak i u trenutku dok se penje na gubilite. Daje se i druga
mogunost, za itaoca, reklo bi se, prihvatljivija. Igo veli: "Mogue je na dva naina
razumeti postojanje ove knjige. Ili je zaista postojao sveanj ute, razliite hartije na kome
su se nale poslednje misli nekog jadnika, ili je postojao ovek, sanjar koji se bavio
posmatranjem prirode u korist umetnosti, filozof, poeta, ta znam u ijoj se mati rodila ova
misao, koja ga je obuzela ili tavie kojoj se on prepustio, i jedino je mogao da je se
oslobodi piui knjigu? Od ova dva objanjenja italac e odabrati ono koje bude
eleo."[Viktor Igo, Poslednji dan na smrt osuenoga, Povelja, Kraljevo, 1987, str. 9.]
Naravno, prvo 'objanjenje' ("sveanj ute hartije"), besmisleno je, pa preostaje samo
"sanjar", koji je knjigu izmatao "u korist umetnosti". Zato, onda, uopte napominjati da
postoji i neka druga mogunost? "Beleka izdavaa", usred pripovesti: "Jo nisu naeni
listovi koji se nastavljaju na ove. Moda, kao to pokazuju sledei, osuenik nije imao
vremena da ih napie"[Isto, str. 78.], daje slabe razloge ili podsticaje za prihvatanje prve
'ponude', kao, uostalom, i sva ona druga mesta na kojima narator, koji e uskoro biti
giljotiniran, govori o tome kako je neto zapisivao. Alber Kami, u Strancu, nije oseao
potrebu da obrazlae svoje autorsko znanje o svemu onom to njegov junak-narator Merso
do samog kraja govori ili misli. Tu se podrazumeva da iza svega stoji pisac, koji 'zna ta
radi'.
Neki 'stenograf' ili 'sanjar' se javljaju da bi se, manje ili vie eksplicitno, ukazalo na
"obradu". Ako, naime, izvetaj (to jest pria) o neemu emu, po prirodi stvari, ne moe da
prisustvuje niko, mora, samim tim, biti proizvod pesnika ili filozofa koji, dok istrauju
prirodu, sanjare, ili se, dok sanjare, pribliuju nekom vidu stvarne ljudske prirode, onda
ostaje pitanje o sredstvima, a to znai o jeziku, i o radu u jeziku, o tipu govora, dakle, koji
e taj konstrukt uiniti uverljivim, kadrim da i blagonaklonog i manje blagonaklonog
itaoca nekako odvrate od prigovaranja da to nije 'bilo' tako i da se ne moe znati kako je
'bilo'; ili, to je jo bolje, da samu priu uine nepodlonom takvim prigovorima. Ovo
drugo se dogaa ukoliko govor naratora, ugoen vetinom umetnika, deluje kao da iza
njega stoji pravo znanje o nepristupanoj stvari, skrivenoj zjapom smrti: to moe uiniti da
piev tako sazdan proizvod bude, to jest postane i ostane, istina o toj stvari. Odvojena od
nas smru, ova 'stvar' nam, zahvaljujui ovakvim priama u kojima se opredmeuje-za-nas,
ipak neto znai; nekuda nas, iako smo jo s ove strane, vodi.
Ovakva, moda preterana ambicija pripovedaa, da istinu stvore kada je nemogue dokuiti
je, navodi neke od njih da sami skrenu panju na tekoe tog poduhvata, na pitanje
"obrade" i aktivnosti "sanjara", dok drugi, iako imaju istu ambiciju, o tome ute, uzdaju se
u ve postojee konvencije i pogodbe, i bez posebnih komentara naprosto priaju svoju

priu ove vrste.

Andri je, na ovom putu, u poreenju s navedenim i njima slinim primerima, otiao dalje.
U Robinji on sebi postavlja jo tei zadatak. Tu se za, ionako nepristupane, poslednje
sadraje Jagodine svesti traga za govorom koji nee i ne moe biti lino njen, nego e, iako
se na nju odnosi i, da se tako kae, potie iz njenog bia, biti nosilac, prenosilac, jednog
mnogo ireg duha. Propast lepote kakvu oliava Jagoda trai da se o nenadoknadivosti i
uasu takvog gubitka progovori ne vie iz individualne perspektive, pa ne samo ni iz
perspektive roda, ije zatiranje, saznajemo, Jagodu i tera u samoubistvo; tu je na delu govor
akosmizma, potiranja svekolikog bivstva koje nestaje s nestankom ovog i ovakvog lepog
bia. Istina o tome ta je, na kraju, oseala i mislila Jagoda, koju svojom priom
uspostavlja narator Kue na osami, nije samo istina Jagodinog bia. Njeno nestajanje u
smrti je vie od puke smrti. To je apsolutna grozota unitenja svega, koja se ostvaruje u
samounitenju lepote, grozota koju nikakva druga ne moe prevazii, pa o svemu tome
narator ne moe ni uti nita od same Jagode. Za to nedostaju rei; ne samo njoj, ve
svakome. Pred tim se nemi. Ne vredi ni zamiljati ta bi ona rekla. Ako ipak ("u korist
umetnosti") treba ispriati 'ta i kako je bilo', onda naratoru znanje o tome mora doi s neke
druge strane. I doista, odmah na poetku prie smo obaveteni odakle je ono dolo: "To je
susret koji ovek ne bi nikad poeleo da doivi, ali koji se ne moe ni izbei. I ovo mi nije
ni ispriala robinja sama, nego teko i jednolino talasanje junog mora koje, u tami,
uporno udara o temelje drevne i mrke novljanske tvrave. Ono je dolo jedne noi u ovu
moju sarajevsku samou, probudilo me iz prvog sna i nagnalo da sluam njegovu priu."
(91)
ta znai to da priu, u ovom sluaju, naratoru saoptava more; da ga ono, tavie, nagoni
da je saslua, iako je re o neemu to bi svako da izbegne? Zato je nemogue to izbei?
Od naratora Kue na osami saznajemo da Alipaa Rizvanbegovi ne moli da ue u priu.
Ako moe dobro. Ako ne "u boga je i tako sve zapisano" (34). Doista, Bog sve vidi, sve
zna kako je i ta je bilo, a mogue je i to da je sve unapred predvideo i proraunao, jer je, u
njegovom velikom planu, sve potrebno i neophodno ba tako kako se odigralo. Da li je
doista sve, pa i najvee zlo, koje se ljudskom umu ini neiskupivim, predstava za neije
nedremno oko i za ije? ili je vie od toga, neto to se kao 'faza' povesti moe
opravdati, premda ovek ne ume da kae ime? Mnogo je takvih, po svom smislu,
'skrivenih faza' povesti, koje ovek bolno doivljava, a da ih razume, to nije u stanju. ta
moe opravdati samoubistvo Jagodino? ta oaj koji ju je do njega doveo? Ako u
ekonomiji Alipainog ivota, recimo, jo i moe da se zamisli neto to njegovo ispatanje
pokazuje kao logian deo istog tog ivota voenog i ispunjenog nasilnitvom, oholou i
bezobzirnim vlastoljubljem, u Jagodinom ivotu se ne moe sagledati nikakva u tom smislu
logina protivtea njenom stradanju i oajnikoj volji za smrt. Naprotiv, po onom to sadri
pria o ovoj devojci, kakva do itaoca moe dopreti, u njoj su spojene lepota i nevinost
ovog sveta u istom stanju. Po tome bi Jagoda morala biti posebno i naroito zatiena u
svetu. Ona, iako na izopaen nain, to unekoliko i jeste. Izmakavi nou i plamenu, ona
postaje predmet trgovine. Najlepe bie svedeno je na robinju. U pripoveci koja je deo
knjige zamiljene da bude posmrtna Andrieva poruka, takvo svoenje ljudskog bia, a
pogotovu kad je na njemu vidljiva sva lepota ovog sveta, treba da oznai osnovnu
negativnu mogunost kako prostora koji je ovog pisca prevashodno zaokupljao tako i
istorije koja se tu mogla pratiti. Moda su neposredne Boje intervencije tu izostajale isto
onoliko, ili bile isto tako este, kao i na svim drugim mestima, i u svim drugim vremenima.
Ali, kada se ita Robinja, stie se utisak da je nezatienost ivota i lepote u njemu tu

posebno velika i trajna, a da je sloboda linosti, kao bitno odreenje ljudskosti, zauvek
neostvarljiva, kao i sa njom povezano ovekovo dostojanstvo. Jagoda je pripadnica roda
koji ili opstaje kao roblje ili mu uopte i nema opstanka.
Ni oni kojima bi ona mogla biti robinja ne ive u skladu s viim ovekovim pozvanjem i
odreenjem. Nesuenog kupca Hasana Ibia privlai "veliko i raskono telo seoske
devojke" (92). On sam, pak, "mrav, ulegnutih grudi i upala lica" (92), ivi tako to "ni u
snu, a kamoli na javi, ne moe da se oslobodi misli o svom niskom poreklu koja sve
njegove napore i sve uspehe vue nanie" (94); pored hladne, mrave i gorde ene, koja ga
prezire i "sa slabo skrivenim gaenjem u glasu" (94 f.) odgovara na njegove ponude da joj
uvea poslugu novom robinjom, i kraj bolesne keri zaostale u rastu, on bi da u blizini vidi
"neto snage i lepote" (94), i za Jagodu u kavezu se zato i interesuje. Zadovoljava se on,
inae, kupovnom ljubavlju, krijui to i od sveta i od ene, koliko god moe. Nita od svega
toga, naravno, ne moe Jagoda znati, pa ni o kontrastu koji njena lepota predstavlja gordoj
Alajbegoviki, Hasanovoj eni. Ono to ona u svom kavezu osea celim svojim biem,
jeste da je ona sad "espap" (93). Kad je pokazuju i procenjuju, ine to kao sa robom oko
koje se cenjkaju. " To nije devojka, nego tvrdi grad" (93), kae prodavac, ali ta pohvala je
pohvala robe kojoj treba odrati odgovarajuu cenu. Ipak, nije najgore to to se trguje
njenom mladou, snagom i lepotom, njenim telom, njenom slobodom; najgore je to to je
ostala potpuno sama na svetu: nikog njenog vie nema. Ona, kao robinja, nije naprosto
stvar, ali nije ni ljudsko bie. Svedena je na neto ispod toga. Na drugoj, pak strani, ti ljudi,
koji mogu da je kupe ili prodaju i preprodaju, za nju, takoe, nisu ljudi, bia u kojima ona
moe da vidi ljude. Oni za nju nisu nita, kada nema njenih Pribilovia, koji su spaljeni.
Ljudi su bili itelji Pribilovia; sada vie nema ni ljudi ni sveta, ak ni neba (97). Ona ne
eli i ne moe da ivi u svetu bez ikog svoga, nee da die (97) u takvom svetu. Imati svoje
znai postojati. Ima li Alajbegovika nekog svog? Njena je porodica meu najuglednijim.
Ona nije u kavezu, nije robinja. Pa ipak, kad je re o njenom odnosu sa muem
Hasanagom, sve se svodi na ovo: "Ona malo govori, ne ali se i ne preti, ali je teko
izdrati pogled njenih modrih alajbegovievskih oiju." (94) Hasan se, sa svoje strane,
osea "postien i nemoan" (95). Jagodin poloaj je, posle paljevine Pribilovia, uasan.
ivot onih meu koje je mogla dospeti je prazan, sumoran, ruan, postiujui... S
Jagodinom smru nestaje lepota iz sveta; nikakve lepote postojanja nema za sve one koji su
povezani u zajednicu 'slobodnih', a za koje je vest o robinjinoj smrti vest o trgovakom
gubitku, o "velikoj teti koja se desila" (100), sa im se ne sme pred oi 'vlasniku'. Lepota
postojanja nema cenu, niti se o 'ceni' u bilo kom smislu uopte moe, s tim u vezi, govoriti.
Razlika, u pogaanju oko Jagodine cene kao robinje, iznosi nekih etiri-pet dukata. To nam
o stanju stvari saoptava stari Andri, u Robinji; s malo rei.
Pogibelj roda neizdrljiva je i za jedinku. Svet Jagoda ionako ne zna u njegovoj irini. to
je ui, mogunost da se opstane u nekom drugom njegovom predelu je manja. Kada taj
njen svet postane zgarite, sve mogunosti se zatvaraju. Nemogue je oekivati da ona,
koja je nekako jo umela da misli o nestalom jaretu, bolesti ili neslozi u rodbini, moe da
izae nakraj sa onim to je prva sledea posledica genocida, za one koji preive: sa tuou
novog sveta, pogotovu kad se on ukazuje kroz reetke kaveza. Zulum izbezumljuje.
Neposredno pretrpljeno zlo dovelo ju je dotle da se "slika sveta u njoj zamraila i
izokrenula" (96). Svekoliko postojanje ukazuje joj se kao sveopte robovanje; rob je i onaj
ko kupuje roba, i ko ga prodaje. U jedan mah se ini da je to to ona vidi i osea, kad joj je
slika sveta izokrenuta i zamraena, formulisano jezikom koji bi ponajpre priliio nekom
govorniku koji reprezentuje rod, nadahnutog kolektivnim saznanjem filtriranim kroz dugo
iskustvo zla i dobra, i ponovljenog, veeg zla. Kakav je, recimo, iguman Stefan, kod

Njegoa. "Rob je ovek, robovi su ena i dete, jer od roenja do smrti robuju ponekom i
poneem. Rob je drvo, rob i kamen i nebo sa oblacima i suncem i zvezdama, ropkinja je
voda, i uma, i penica koja sad negde negde gde nije pogorelo i potrveno mora da
klasa; ni njenom zrnu se ne ide pod rvanj, ali mu valja ii, jer je rob. Ropski je govor
kojim se ljudi oko nje sporazumevaju, bez obzira na to kojim jezikom govore, i sav se
moe svesti na tri slova: rob. Ropstvo je ivot vaskoliki, onaj to traje i dotrajava, kao i
onaj jo u klici, nevidljiv i neujan. Rob je san ovekov, roblje su uzdah, zalogaj, suza i
misao. Ljudi se raaju da bi robovali ropskom ivotu, i umiru kao robovi bolesti i smrti."
(96) Ova crna pesma u prozi o robovanju potie, meutim, sa izvora verovatno jo dubljeg
nego to je kolektivno seanje i mudrost roda, mada sadri, ak i ponekim nagovetajem u
melodiji reenice, u prekinutom zvuku narodne pesme, poneto i od toga.
Stvar je u tome to ivot i svet nemaju jednu datu sutinu. Kakvi su, to zavisi od toga iz
kog i kakvog poloaja se o njima sudi. A nije presudno, u stvari, ni suenje. Obuhvatniji od
svakog suenja, svake misli ili toka miljenja, jeste doivljaj koji proima znanje o svetu i
ivotu, i delanje u njemu. To znanje i taj obuhvatni doivljaj u delanju zavise od okruja u
koje je ovek baen i neposrednih veza koje moe da uspostavi s njim. Biu kakvo je
Jagoda, koja je ivela u svom selu sa svojom jaradi, mora se, iz njenog robovskog poloaja,
sve pokazati u svojoj 'ropskoj' sutini: drugaije ona nespaljeni deo sveta ne moe doiveti.
Ne radi se vie o njoj, radi se o onom to ona moe videti i kako moe videti. Svekoliko
iskustvo sveta objavljuje joj se u znaku robovanja. Njena nesrea otvara joj oi za nesreu
svega i svih, koja je u nevoljnom trpljenju. Ono je, tako izgleda, u korenu svaijeg
postojanja, neizbeno. Izalaz iz tog poloaja nije naprosto u bekstvu iz kaveza na pijaci
roblja u 'iroki svet', ve u bekstvu iz ivota koji je sav robovanje. Da ivot ne bude
robovanje, za to je potrebno iveti meu svojima, u svom rodu. "Da, rob je svak ko ne die
i ne ivi meu svojima, u Pribiloviima. A Pribilovia odavno ve nema." (96)
ta sledi? "Pa onda da nema ni nje!" (96)
Naravno, bilo bi besmisleno ocenjivati 'ispravnost' ovakvog zakljuivanja. Jagoda na svoju
situaciju daje odgovor celim svojim biem. Nemamo posla, niti je tako ta mogue, sa
nekim 'rezonovanjem' ili, moe biti, sa nekim promiljenim vaganjem i odmeravanjem u
smislu biti ili ne biti. Neko drugi odgovorie na svoju graninu situaciju drugaije.
Sirijanka, u pripoveci Trup, na primer, obratie se pod izmahnutom sabljom Boijem
milosru; poto ostaje iva, njena lepota postae sredstvo, bar prema prepriavanjima koja
tvore podlogu prie o njoj, za stranu osvetu.
U prii o Jagodi, nigde se ne javlja pomisao o Bogu; niti se on priziva niti se sam javlja.
italac moe, sa svoje strane, da razmilja da li Bog sve to gleda i da li je sve o Jagodi kod
njega zapisano, kao i o svemu ostalom. O tome on ovde uti, i o tome se uti. O Jagodinom
oaju, gaenju sveta u njoj, i sa njom, govori se sa druge take. S obzirom na oseanje
apsolutne nedopustivosti toga to se s Jagodom zbilo, malo bi vredela domiljanja da li Bog
samo doputa da se u posrnulom ljudskom svetu dogodi tako neto ili je pak on i uzronik
svega, a prema svom nedokuivom planu, sa svrhama svakako boanski divnim, ali koje su
uasom zakrivene. Ni eventualna obeanja da e se smisao svega pokazati u nekom
drugaijem 'drugom' svetu, gde je ionako sve zapisano, na kraju vremena ili izvan vremena,
ne bi u prvi mah donela mnogo; takva se pitanja ovde ne tematizuju. Ovom priom koju je
isprialo more govori se za ljude u ljudskom svetu ovde.
Onaj ko, u ovoj i ovakvoj stvari, uzima na sebe da ispria priu o samoubistvu lepog bia,

ne moe uiniti iskorak ka "fantastici" nekog 'stenografa', niti moe da predloi itaocu da
meu razliitim mogunostima prihvati sanjara koji je smislio priu kako bi se time
oslobodio misli kojoj se u svom matanju predao. U ovakvoj stvari ne moe i ne sme da
ostane nita slobodno raspoloivo za pripovedaku igru i poigravanje s perspektivama.
Ulog je suvie veliki, to jest apsolutan, tako da sve to e se rei mora da bude saobraeno
toj injenici. O ovakvom samoubistvu mora se govoriti sa neodoljivou koja je srazmerna
veliini gubitka u opisanoj smrti. iji je govor primeren tome? Javlja se elemenat, po snazi
neodoljiv, koliko to u ovostranosti moe biti: more.
Kada bi Jagoda sama svedoila o sebi ili podseala naratora na svoj sluaj, kao to to ine
drugi likovi Kue na osami, ili kada bi sama, kao neka vizija to mu lebdi pred oima,
traila u njegovoj prii "svoj konaan oblik i svoje pravo znaenje i objanjenje" (109), to,
nepotpomognuto jo neim, ne bi imalo onu neodoljivost kojom, u ovom sluaju,
naratorove rei moraju biti ispunjene, kako bi mogle proizvesti doivljaj upravo neodoljivo
potresan, kakav iz gubitka ovakvog lepog bia jedino treba i sme da se rodi; niti bi bilo
mogue zauvek utvrditi, kao nepomerivu, relativizovanju nepodlonu injenicu da je takav
zloin neoprostiv. Unitenje Jagode, kao bia i kao lepog bia, neoprostivo je u svim
vremenima, a isto tako i iz perspektive venosti, pa bilo u njoj sve zapisano ili ne bilo.
Priliv dodatne energije, koja prii daje ovakvu neodoljivost, obezbeuje metafora mora kao
'onog' ko je, 'umesto' Jagode, priu o njoj doneo naratoru na Alifakovc i, tavie, probudio
ga iz prvog sna, u njegovoj "sarajevskoj samoi", naterao ga da tu priu primi k znanju.
Kako razumeti more kad govori o grozoti od koje bi svako da okrene glavu? kako prevesti i
"obraditi" to to kae? To nije isto kao kad, recimo, u pripoveci Zuja, narator razabire "ono
poznato pukanje i otegnuto mrmljanje" (119) stariino, njen "nemuti govor" (123), iz
ega e rekonstruisati njenu priu. U Robinji sreemo priu mora o Jagodi, a ne njenu priu
o sebi. Snaga tog elementa postaje snaga prie koja stie do itaoca, tako metaforiki
prizvana energija preliva se u govor o Jagodinoj smrti. Tek s autoritetom priaoca
osnaenog ovom metaforom, pria uopte moe da postane pria. Jer, kad se kae da je
priu isprialo more, time se saoptava da ju je Andrievom naratoru preneo duh koji je u
neemu kao more: ogroman, irok, jak, kadar da sve izdri, da se mentalno suoi sa svim
stepenima i vrstama zla i da sve zapamti, a da od toga ne utrne, ne ukoi se i ne zanemi.
ovek onoliko zlo koliko je ono koje satire Jagodu i njen rod ne moe da posmatra i da
podnese u njegovom ispoljavanju, a da ne ostane bez rei. Kao iskonski svedok svega,
more, to jest duh koji bi imao njegovu snagu i onaj uzburkani mir elementa, moe sve da
primi u sebe, sve da zadri u sebi trajno, pa, tako, i sve da 'saopti'. Rastvarajui u sebi ak
i zlo koje tei anihiliranju svega to je dodirnuto ili osvetljeno lepotom u svetu i lepotom
sveta, taj duh dovodi dejstva takvoga zla i njegove posledice do praga pojmljivosti, ini ih
saoptljivim, podatnim artikulaciji, tako da ih i narator i italac mogu 'preuzeti', razumeti.
More (taj ko govori kao more) govori umesto Jagode, jer ona, doista, osim jednog: "
Neu da diem. Neu!" (97), izgovorenog poluglasno u siktavom gnevu, nita drugo ni ne
moe da kae: njeno odbijanje sveta je potpuno. Sve ostalo to je njen doivljaj i
predstavlja njen unutarnji glas treba da shvatimo kao govor ovog duha koji je zamenjuje,
jer on ne plamti u gnevu niti se sledio u oajnikom utanju. Duh iz mora zamenjuje
Jagodu u obraanju naratoru upravo zato da bismo je razumeli, da bismo doprli do istine
njenog poslednjeg asa i, time, posredno, do istine o njoj u celini.
Tu nije posredi preuzimanje na sebe zadatka da se formulie ono to knjievni lik nosi u
sebi, ali nije u stanju da izrazi. Postoji kod Andria i to. Na primer, u Travnikoj hronici,
pripoveda opisuje oprotaj predstavnika travnikih Jevreja Salomona Atijasa i konzula

Davila, koji se vraa u Francusku. Atijas, svestan da je prilika jedinstvena, zaboravlja svoje
prvobitno snebivanje i osea neodoljivu elju "da ovom strancu kae jo neto, o sebi i
svojima, neto hitno i tajno, iz ove travnike rupage, iz vlane magaze, gde se ivi teko,
bez asti i pravde, bez lepote i reda, bez suda i svedoka"[Ivo Andri, Travnika hronika,
Sabrana dela Ive Andria, knjiga druga, Beograd, 1976, str. 503.]. Meutim, na jezik mu
dolaze samo neke iskidane rei. "Nikada", kae hroniar, "nee moi biti kazano ta je to
to gui Salomona Atijasa u ovom trenutku, ta mu nateruje suze na oi i uzbuenu
drhtavicu u celo telo. Kad bi umeo, kad bi mogao uopte da govori, on bi rekao otprilike
ovo: ..." [Isto, str. 504.] I tu hroniar preuzima na sebe da, umesto Atijasa i u njegovo ime,
kao i u ime njegovog roda, formulie dugu zavrnu tiradu o "ivotu izmeu Turaka i raje,
bedne raje i groznih Turaka" [Isto, str. 505.], a s pogledom ka svetu "reda i ovenosti u
kom se pravo ide, mirno gleda i otvoreno govori"[Isto, str. 506.]. Pod senkom ovog
kondicionala: "kad bi umeo, kad bi mogao uopte da govori", on tu iskazuje zavrni
akcenat celog romana.
Meutim, ovlaenje hroniarevo da iz zbunjenog mucanja nekog lika derivira dalekosenu
njegovu poruku, koja je vapaj za slobodom i dostojanstvom, druge je vrste i trai manje
imaginativnog posredovanja nego semantiko varnienje koje u razumevanju premouje
razmake izmeu instanci sa kojih se razvija pria, da bi se time uopte uinilo moguim da
se govori o onom to je predmet prie. Manje je vano to to 'govor mora' prevazilazi
Jagodu intelektualno, kao to to ini i hroniarev govor u Travnikoj hronici, kad je re o
mucavom, zbunjenim, ime sve ne suzbijenom Atijasu; duh koji uzima na sebe da umesto
devojke u kavezu izvesti o njenom ivotu, njenom 'da' i 'ne', i, najposle, to je najvanije, o
poslednjem njenom oajnom 'ne', do kojeg on, eto, moe da se probije, omoguuje tako
priu o njoj, i njeno postojanje u prii, iako, razume se, svoje postojanje zahvaljuje istom
piscu kojem ga duguju i istureni narator i sam lik devojke. Svoju narativnu istinu Jagoda
ima u njemu, iako nema njega. Duh kojim je ovaj govor noen dovodi, u prii, svekoliko
Jagodino bie do krajnjih granica onog to predstavlja izazove njene granine situacije. Da
bi se bilo ta moglo rei o ivotu lepote usred zlog sna u kojem se Jagoda nala, u kojem
ivi i mre, mora pomoi neto jae od Jagode i od bilo kog drugog oveka koji se vidi ili
nazire u njenom svetu; neto elementarno i duhovno, u isti mah. Jer u Robinji se ne radi
toliko o nedolinom, tekom, poniavajuem i sa terora uasnom ivotu 'bedne raje' i
'groznih Turaka', re je u ovoj prii o neem poetnom i osnovnom, za ta doista treba
govor elementa: "Nestati, da bi nestalo svega." (98) U goloj konkretnosti svoga doivljaja,
junakinja tu ne moe da nae, ne samo pravu i odgovarajuu re (kao to je to sluaj i s
Atijasom, kome mora da pritekne u pomo hroniar), ve ona ne nalazi ni krik koji bi
'transcendirao' situaciju u kojoj je; a ne vidi ni mogunost da dalje postoji, ni ona sama ni
bilo ta oko nje. Atijas ivi, iako bez mogunosti da se izrazi kako bi situacija nalagala i
kako sam eli, a u svakom sluaju lien je mogunosti da se izrazi onako kako to moe
hroniar, koji zna sve 'ta je i kako je bilo'. S Jagodom, naprotiv, opstaje ili propada sve to
jeste, a ne samo neki manje ili vie vaan iskaz o ivotu ili ovekovom poloaju. Tu vie
nije re o pukom preuzimanju ili nadometanju artikulacione kompetencije, ime se na
jednom ili drugom nivou dolazi do istorije, politike, ideologije carevina ili konfesionalnog
ispoljavanja. Sve se to, izdaleka, na svoj nain podrazumeva, ali u ovoj prii bledi pred
ovim: "Nestati, da bi nestalo svega". Pred unitavanjem i samounitenjem lepote, sve to
gubi znaaj.
Kao u grkoj tragediji, preveliko zlo mora da dobije umetniku formu, najpre stoga da bi se
uopte neto moglo shvatiti, pa tek onda, eventualno, zato da se ne bi svisnulo od istine o
njemu, kako je pisao Nie. Uobrueno i, utoliko, savladano, zlo time jo nije i iskupljeno;

nadieno, u tragediji, ono ipak nije poniteno. Jagoda, govorom mora 'dovedena' do
itaoca, mestimice doista i govori tonom grke tragedije: "Ne treba gledati. Ni disati ne
treba. Disati to je isto to i seati se, a to znai ne videti ono to gleda, nego ono to si
video u svetlosti poara i vrtlogu pokolja, ne znati do jedno: da nikog tvoga nema vie, a da
ti ivi kao udovite, i prokletstvo, i sramota." (97) Oseanje fundamentalne krivice to
ivi kad drugi ne ive, a tvoj su rod, pretvara se u gnev prema svemu to postoji kad ti
postoji. Ovde nema samoodbrambene, pa utoliko i funkcionalne protivmrnje, usmerene
prema vinovnicima pomora i razaranja. Ne javlja se ni misao o osveti. Kome bi se Jagoda
mogla svetiti, ako ne celom svetu, koji joj se nametnuo da ga vidi jo jedino u svetlosti
saznanja da je sve i svako samo rob, da je bivstvovanje kao takvo robovanje. 'Osveta'
svetu to je takav moe biti samo unitenje sebe, kao nitenje svega, ali ne moe biti
kanjavanje bilo koga odreenog niti bilo kakvo drugo uspostavljanje ravnotee dobra i
zla, pravde i nepravde, razbora i pomame, mira i besa u njemu. Pretrpljeno potpuno zlo
izaziva kao reakciju poriv za samoubistvom. Zlo koje ide za tim da anihilira sve,
bezoblino je i tei sve daljem obezliavanju, pa reakcija na unitenje lika onog ko mu je
neposredno izloen, kao i na njegovo svoenje na roba, mora se kretati od samorazornog
gneva prema svemu do krivice, tog preokrenutog gneva bez lica, i do stida, esto
nepodnoljivog, pred odsutnim rtvama istog zla. Ne sme da postoji nita.
italac, i kad sauestvuje, ne mora podeliti sa Jagodom njen anihilizirajui 'zakljuak' kao
odgovor na satriteljski zulum i genocid. Ono to svakako obeleava njegov doivljaj u
itanju jeste oseanje da je to to se desilo sa ovom devojkom neoprostivo. Ne samo svaki
genocid, takvo je svako izazivanje ovakvog oaja o kome smo saznali posredstvom mora
koje je u stanju da ga sauva i izrazi.
Poslednji nagonski trzaj, poslednji nagonski strah iz kojeg je izbilo Ne! upueno smrti a ne
ivotu, ne spasava Jagodu za ivot, makar i u bolu i muci ropskog opstanka, u krivici to
ivi bez roda, to sve unaokolo ini zlim snom (96). Biti sam u svetu, nepoznatom i tuem,
kao u zlom snu, ili u smrti "opet sa svojima" (96), jer Pribilovii su svet, ali spaljen kakva
je to dilema? Osloboditi se sveta kao zlog sna, ali kako, pomou volje da se ivi ili volje za
smrt?
Na samom rubu smrti, ne javlja se samo nagonski otpor, javlja se, to je vanije, kao njena
sutinska protivtea, kao sev koji preseca tminu u kojoj e zgasnuti, slika ve proivljene, u
svojoj bezazlenosti pobedonosne igre u kojoj se okuava, i kua, ivot. Svitanje ivota e se
jo jednom vratiti. Tek duh koji progovara snagom mora (i valjda samo on) moe
garantovati da je, tamo gde niko ne moe biti 'prisutan' niti ko moe imati znanje o tome
'ta je bilo' u trenu pred smrt, u prii o Jagodinom samoubistvu, ipak istinita i stvarna slika
koja se mora razumeti kao repriza devojine igre iz detinjstva. More saoptava naratoru,
kako bi i on znao: Jagoda se sea kako se kao mala devojica igrala ljuljajui se na oevoj
stolici, kao to se sad, zatvorena u kavezu, u poslednjem asu ljulja na stoliici koju je
ukrala straaru da bi mogla da se ubije. "Njie se, i njie, nalazei bolnu slast u strepnji da
bi mogla izgubiti ravnoteu i pasti zajedno sa stolicom." (98) Ovaj lirski detalj, u
najturobnijem moguem kontekstu, produbljuje ionako teko izmerljivo aljenje zbog
Jagodinog odlaska u smrt.
Andri puta duh iz mora, snaan kao ono, da progovori jezikom akosmizma, apsolutne
anihilacije, ali ga ne zastupa, ne osporava ga, ali ga i ne podrava. Preuzeta re mora, koja
budi iz prvog sna, neodoljiva, zlokobna i ispunjena bezmernom alou koju valja da
prenese, kontrastirana je s naratorovim iskazom da on niiju priu ne prekida niti koga

ispravlja (34). On je tu da svakog saslua. Ako treba, slua dugo i paljivo; saoptie u prii
ta je uo: ni vie ni manje od toga. Svako bi da ga ta pria o Jagodi mimoie, ali mimoii
ga ne moe, a pogotovu u kui na Alifakovcu ne. Valja je, dakle, sasluati. Valja je izdrati.
Andri je neumoljiv kad itaoca treba suoiti s najteim i najgorim stvarima. U Robinji on
dolazi do kraja: neiji nestanak dovodi u pitanje da li bilo ta treba i moe da ostane. Lepa
devojka i ceo svet koji moe postojati s njom, uz nju i za nju, pa, utoliko, i za onog ko nju,
itajui, prihvata u sopstveni duh, sopstveno bie sve je to izloeno mahnitanju
unitavalakog zla. Prekinuti se ono moe jedino ako nieg ne bi bilo.
Kontrast izmeu paljivog i dugog sluanja svaije prie, i govora kojim se oglaava duh
akosmizma iz 'mora' koje je sauvalo priu o Jagodi, navodi da se jo jednom prisetimo
Rizvanbegovieve misli koju on doaptava naratoru, ili je ovaj doaptava: da je, naime, u
Boga "i tako sve zapisano". Osloniti se samo na taj 'zapis' znailo bi potpuno dii ruke od
istorije, odustati od svake vere da ovekovo iskustvo i saznanje neto vrede u istorijskom
ivotu. Pria o onom, u stvari veoma gordom "Ako moe" doputa da se nekakva, kakvatakva korist moe izvui iz saznanja i svedoenja o tome kako prolaze monici ovog sveta.
Kad je re o gubitku lepote, i celog sveta zajedno s njom, ono to ostaje zapisano u prii o
tome donosi jo dalekosenije saznanje, to ponekog moe ohrabriti da pomisli da je takva
pria u prisnoj vezi s onim to je i kod Boga zapisano, ili bi moralo biti zapisano, ako se
tamo ita zapisuje: lepotu u svetu svakako valja sauvati, kako bi svet opstao; njega treba
uvati zarad nje.
Ako more to zna, zna svakako i Bog. Jer, reeno je i to da je Bog lep i da voli lepotu.

Dragan Stojanovi

Lepota u svetu muenom zlom i nesreom

Mara milosnica
Lepota je uvek ugroena u svetu, divljenje koje izaziva nije dovoljna zatita za nju. Mara,
milosnica Veli-paina, jedno je od najlepih lepih bia u celokupnom Andrievom
pripovedakom opusu. Prikaz njene propasti u svetu izmeanih konfesija, surovosti,
primitivizma i svakojake skuenosti, istovremeno je prikaz procesa u kojem Mara gubi
zdrav razum, a ije faze su obeleene scenama u kojima ona vidi zle, izopaene obrede. U
svetu koji se ukazuje kao potpuno zao, Mara gubi poslednji oslonac kada, preko nje, biva
povreena uspomena i na njenu majku, kao "milosnicu". Marin krah posredno je umetniki
protumaen i paralelno naslikanim nesrenim sudbinama drugih ena. alost kao jedina
mogua reakcija na Marinu propast do kraja je pojaana time to i re, kojom bi bila
izraena njena iskonska ednost, biva prekinuta. Ali, stradajui kao "turska milosnica", tj.
nalonica Veli-pae, za itaoca se Mara preobraava u milosnicu kao najdrae bie.
Utoliko, i samo utoliko, umetnost moe delovati iskupljujue.
Lepota je ugroena, uvek. U nekim vremenima, okolnostima, zajednicama, ugroenost
lepog bia postaje potpuna, bolnija i neprihvatljivija nego manje-vie uobiajen izostanak
sree, izvesnost nesree, osujeenost s malim ili nikakvim izgledima na povoljan preokret.
Negodovanje koje ovakva ugroenost izaziva i odbijanje mirenja s njom dodatno se
pojaavaju kad lepota nekog bia postane pretnja samom njegovom opstanku, razlog
propasti. Tuga koju donosi obuhvatni uvid u stvari ovog sveta produbljuje se tad do
potpune alosti.
ivotu, dodue, uvek neto preti. Potpuno od svake opasnosti obezbeen ivot moda vie
ne bi ni bio ivot. O tome je doputeno, pa i poeljno razmiljati, sve ako se pri tom i ne
doe do neospornih zakljuaka. ivot shvaen kao pustolovina koja podrazumeva mnoge
rizike shvaen je u svojoj punoi i irini. Ali zar kada se sve to zna ne bi trebalo da ga
upravo lepota uva i titi od onog to ga podriva i unazauje? Zar da i ona, ili ak ona pre
drugih stvari, bude izazov zloj kobi, uzrok patnje i smrti?!
Kada izaziva divljenje, udnju pomeanu s potovanjem, lepota prua zatitu kakvu nita
drugo ne moe da prui. U tome je njena neuporediva mo sve dok divljenje traje. Ona je u
isti mah izraz povlaenosti nekog bia i ono to unapreuje njegov ivot u svetu. To se
najbolje vidi kada je doivljaj lepote zbog neeg u neskladu ili sukobu sa smislom za
pravinost: lepotu je tee prezreti ili osuditi nego runou, ak i kada postoje dobri razlozi
za osudu ili preziranje lepog bia. Da bi prema lepom biu bio pravian kao i prema
svakom drugom, ovek mora posebno da se napregne ili barem usredsredi.
udnja kakvu budi lepota nije nuno udruena s potovanjem; divljenje nipoto nije jedino
to ona izaziva. elja ili pouda nisu nuno praene ljubavlju ili makar zatiujuim
obzirima. Tamo gde je lepota nepriznata, preutana ili osumnjiena vrednost, mogu se
oekivati svakakve nesree. Umesto da bude izvor zadovoljstva i uivanja, lepota deluje
kao podsticaj postupcima koji vode gubitku onog to nelepa bia gube tee ili nikako i ne
gube, jer se od njih ne oekuje ono to se od lepih oekuje, koliko god da i ona, u svojoj

neleposti, podleu svakakvim oteenjima i bivaju upropaivana na razne naine.

Prednost lepote pretvara se u nedostatak tamo gde caruje skuenost. Pitanje je moe li lepo
bie ikada dovoljno razviti svoju socijalnu inteligenciju i na odgovarajui nain se obuiti u
spravljanju i primeni ivotnih protivotrova koji e ga tititi od zavisti, zlobe, ljubomore,
surevnjivosti, mrnje ili brutalnog nasrtanja kao vidova ispoljavanja skuenog i
pomraenog ivljenja. Ako je u tome potpuno neobueno, postradae, neretko i u sluaju
kad postoji nekako uspostavljena socijalna norma, koja valja da obezbedi zatitu svakom.
Sama norma, bez odgovarajuih strategija izmicanja i prilagoavanja, nedovoljna je.
ime sauvati lepotu od presude koja u svakom njenom svetlucanju vidi kanjivu obest,
gde je skloniti od besa koji se krije iza takve presude, da se o tuposti onih koji su za lepotu
ionako slepi nita i ne pita...? U skuenim prilikama i zajednicama uvek je vie onih koji
lepotu ne vide ili, ako je vide, nisu spremni ni opremljeni da joj priteknu u pomo kad
postane predmet agresivne poude i grabljenja, nego onih koji joj se dive i hoe i mogu da
je neguju, uvaju i ako ustreba brane i spasavaju.
Lepoti je teko u svetu, a u skuenom svetu, muenom zlom i nesreom, lepom biu je
posebno, esto neizdrljivo teko.
*
Mara je po svemu jedno od najlepih, ako ne moda i najlepe lepo bie kod Ive Andria.
itaocu se ona ukazuje viena sladostrasnikim okom inae sumornog, boleu i mnogim
doivljenim zlom naetog Veli-pae. Njemu ne treba vie od jednog pogleda u prolazu na
devojku "ispruenu i poleglu po epenku" (96)[Ivo Andri, Jelena, ena koje nema,
Sabrana dela Ive Andria, knjiga sedma, Beograd, 1976.], dok, "kleei i odupirui se
jednom rukom", prua onu "drugu za nekom tepsijom" (96), da bi ocenio da je ona neto
izuzetno, to ga jo moe pokrenuti i zaneti, te trai da je nau i dovedu mu je za nalonicu.
S obzirom na to da je u Bosnu doao bez harema, takva njegova elja je u izvesnom smislu
razumljiva, a s obzirom na poloaj koji u tom trenutku ima, takvom njegovom prohtevu
malo ta stoji na putu, utoliko pre to Marino poreklo i socijalni poloaj ni inae ne bi
obezbeivali neku veu zatitu.
Ukoliko se italac na Maru usredsredi pre svega kao na lepo bie, za njega e od
prevashodnog znaaja biti saznanje da postoji pravi, Geteovim jezikom govorei, zvezdani
as njene lepote, "pravo vrijeme" (97), i da je on na poetku prie zatie upravo u tom asu;
i drugo, ne manje vano, da je lepota Marina izgledala neunitiva.
Razmiljati o pravom asu neije lepote ne znai razmiljati samo o njenom vrhuncu.
Potrebno je znati za koga ta lepota postoji u svetu, ijem se oku otvara, kome i pod kojim
okolnostima se ukazuje. Ne samo, dakle, da svi trenuci u ivotu lepog bia kao lepog nisu
isti, ve isto vai i za ivot onoga ko lepotu vidi i biva izloen njenom dejstvu. Utoliko
pravi as u ovom smislu nije neto "objektivno", za svakog isto, ve zavisi od susreta lepog
bia i onoga kome je ono lepo. italac o pravom asu Marine lepote devojci je nepunih
esnaest godina saznaje preko Veli-painog doivljaja. Njegovo ulo u ovim stvarima je
toliko istanano da mu ini moguim da razmilja o rokovima koji se mere ve i mesecima.
Veli-paa je veoma zadovoljan to je Maru otkrio ba tad kad ju je otkrio. "Da ju je doveo
prije ne bi valjalo, a tri-etiri mjeseca docnije, ini mu se, ve bi precvala." (97) U svemu je
najvanije ovo "ini mu se"; susret je, ako se poe od Veli-painog utiska, savren i, sudei

samo po njemu, trebalo bi da bude radostan za oboje ili bar da obea neto radosno.
Pogoditi upravo onaj as u neijem ivotu koji izgleda tako izuzetan da se ne moe meriti
ni sa jednim drugim, bilo ranijim, bilo onim koji e nastupiti samo neki mesec kasnije, to
se moe zahvaliti samo velikoj srei. Ako je Veli-paa taj as pogodio, nije udo to se u
njemu budi ljubavna strast, to se celo njegovo bie razbuuje. I Mara je, za svoju nesreu,
upala u 'pravi as' njegovog ivota, inae ve uveliko u opadanju, onaj kad on moe da je
vidi kao izuzetnu.
No, za Veli-pau, koji jedini o svemu odluuje, jedini ima mo, i jedini doista uiva, susret
s Marom ipak nije takav da bi se pretvorio u trajnu, vrstu i nepokolebljivu vezanost bilo
koje vrste. Andri je taj odnos prikazao u raznim aspektima, dajui i poneku neposrednu
ocenu kakav je i u emu se sastoji. Kada italac sagleda celinu tih aspekata, vidi da, s
paine strane, u tom odnosu ima neke umorne poude, mirnog zadovoljstva kakvo, onom
ko ume da uiva, donosi prisustvo mladog, lepog, a preplaenog stvorenja, svojevrsne
nenosti i brige, koje se meaju s pokroviteljskom nadmoi, a ima, u zametku, ak i
uvaavanja Mare kao linosti, neke obzirnosti prema ivoj ljudskoj dui u njoj, o kojoj
takoe valja misliti.
Meu direktno formulisanim kvalifikacijama njihovog odnosa najznaajnija je ona da se,
"u prikrivanoj i nikad neizreenoj uzajamnosti, koja se sve vie razvijala izmeu njih"
(102), Veli-paa sam setio da Mara osea potrebu da ide u crkvu, upravo stoga to se, kao
njegova nalonica, osea kao velika grenica, i alje je na misu. Na koji nain mu je stalo
do nje postaje jo jasnije potom, u sukobu s fra-Grgom, koji Maru, u crkvi, isto kao i ostala
pastva, izlae preziru. Veli-paa preti fra-Grgi, jer njegov jezik je jezik nasilja, i drugaije
on sa ljudima opti u svetu samo po izuzetku. U tom sporu, turski monik s gnevom e
dobaciti fratru: "ta ti ima s njenom duom?" (104) Kasniji razvoj dogaaja pokazuje da
fra Grgo i cela njegova katolika, odnosno hrianska zajednica doista s Marinom duom
imaju jo manje, i manje je razumeju i tede, nego Veli-paa. Osnovni nalog Hristov,
ljubav i milosre prema blinjima, iznevereni su u 'svetu' ove pripovetke, pa je tako i u
Marinom sluaju. Pravi, iako ne i poetni uzrok njene propasti jeste neskrivena ili slabo
skrivana okrutnost prema dui onoga ko je zgreio protiv obiaja i normi skuenih, uz to i
konfesionalno izmeanih zajednica. Potpuna bespomonost takvog 'grenika' i nepostojanje
bilo kakve slobode izbora u odluivanju o sebi, pri tom, nedovoljno se ili nikako ne
uzimaju u obzir. Milostivost i saaljenje osetie i pokazati, donekle, i zakratko, samo oni
koji su i sami u vrlo nepovoljnom poloaju.
Posle prvog incidenta koji je Mara doivela u crkvi, "paa je isprva nagonio da ide, ali je
poslije i sam zaboravio na to. Jer, i on je u posljednje vrijeme bivao tmurniji, i sve se vie
gubio u zamiljenom utanju." (106) Briga njegova za Maru postoji, ali je nepotpuna,
nedovoljna. No, ne samo da staranje Veli-paino o Marinom duevnom miru nije previe
uporno, ono je i neadekvatno. Silom i pretnjama ne moe se obezbediti, odnosno iznuditi
da Maru u crkvi ne gledaju popreko, kao na sablazan. Oseanje krivice ne iezava niti se
smanjuje samim fizikim prisustvom u crkvi, ak i kad bi se ono silom obezbedilo.
Oseanje izoptenosti i odbaenosti tako bi se samo jo pojaalo. ime je pain odnos
prema devojci, osim ovoga, u bitnom saodreen osvetljava i to kako, uz odgovarajue
pretnje, on fra-Grgi najavljuje da e Mara ponovo doi u crkvu. Veli-paa ne kae ona e
doi, ve ono e doi (105). U toj zamenici srednjeg roda sadrana je i izraena
ambivalencija njihovog odnosa. Veli-paa dri do ove devojke jer ona pripada onoj vrsti
"enska koju je on uvijek traio, i naroito cijenio, i koja ga je jedino jo privlaila" (97),
ali se, dabome, osea i kao neko ko je mnogo iznad nje, i to ne stoga to ona pripada

inovernoj raji (uviavnosti prema njenoj "dui" ima on vie nego njeni istovernici), pa ni
zbog velike razlike u godinama (ova je, pre, izvor neke rasejane dobrote prema njoj), ve
zbog samorazumljive, nereflektovane oholosti turskog monika, koja se na grub i osion
nain ispoljava prema svima, a, u datim okolnostima, prema uspaljenim, pred austrijsku
invazuju zbunjenim i uplaenim bosanskim muslimanima pogotovu. Iako potpuno u
painoj vlasti i sasvim nemona da utie na svoju sudbinu, nesposobna ak da o tome bilo
ta prozbori, Mara sagledava ono bolje njegovo lice, u poreenju s onim koje pokazuje
drugima najbolje, i dobija od pae onoliko panje (panje prefinjenog sladostrasnika),
koliko on uopte prema nekome moe da pokae. Kad je ostavlja, naputajui Bosnu, on se
brine za njene trokove i gleda da je koliko-toliko obezbedi za budunost. Devojka,
naravno, ne misli, niti moe da misli na "trokove". Ona je za pau vezana svojom
sramotom. "Vodi konje i sluge i pse, a nju ostavlja." (118) U tome, meutim, i jeste tragika
njenog graninog poloaja. Bez konja, slugu i, naroito, pasa se ne moe. Mara za Velipau nije naprosto stvar koja se nosi sa sobom. Ali nije ni neko bez koga, kao ljudskog
bia, on vie ne bi mogao. Mara je ono. Ona to ne moe da razume i prihvati. Pain odlazak
iz njenog ivota i nejasna obeanja za budunost nisu osloboenje za nju. Jer, sa kim
ostaje?!
Nemogunost da shvati i prihvati da on odlazi a nju ostavlja utoliko je jasnija to razvoj
njihovog odnosa ima svojevrsnu dinamiku. Na samom poetku, Veli-paina strast
ispoljavala se kao elja da "dariva i usreuje i titi". (97) Nasuprot ovom nizu glagola, koji
odreuju Veli-pain odnos prema Mari kao u svakom pogledu pozitivan, stavlja Andri
drugi niz glagola, koji govore kako je to izgledalo s njene strane. Mara se "bojala pae,
gadila one Sare Jevrejke (sluavke paine D. S.), i stidila dana i svijeta". (98) Darivati,
usreavati i tititi stoji paralelno sa bojati se, gaditi se i stideti se. Marino postepeno
privikavanje na pau i njegova milovanja, njeni razgovori s njim i nemi zagrljaji, sve to
poiva najpre na ovom paralelizmu. Paina naklonost i oseaj odgovornosti u fatalnoj su
nesrazmeri s Marinom bespomonou.
Postoje meu njima i trenuci isto ljudskog kontakta. Kae se ak da je Mara naroito
zavolela miris paine koe, da ju je taj miris sve vie "privlaio, krijepio i veselio" (98)
ovaj niz glagola gotovo da na tren uspostavlja ravnoteu s onim prethodnim: 'bojati se',
'stideti se', 'gaditi se' da je, posle besanih noi, provedenih u plau i grcanju zbog jasne
svesti "ta je ona i ko je ona sada" (99), doekivala pau s "bezglasnim smijekom koji je
sav od bijelih zuba i sjajnih oiju" (99). Sa svoje strane, paa, koji u svojoj orijentalnoj
ukoenosti i zamiljenosti, voli da sedi s Marom u suton, utei i pijui mastiku, dok po
bistroj vodi u kristalnoj posudi pred njim plivaju dve trenje, otvorie se u ponekom asu
prema devojci ne samo kao monik i sladostrasnik. Takvi trenuci u suton nisu lieni
prisnosti. "Tek ako bi se on osmjehnuo i zaprijetio joj, kad bi poela da gricka porub
njegove koulje." (100-101) U tom Marinom grickanju paine koulje plastino je
nagoveten jedan od nemoguih, nesagledljivih, teko zamislivih puteva na kojima Mara ne
bi morala propasti i ne bi propala. Nema nigde ni prisenka sree u 'svetu' ove Andrieve
pripovetke. Ako ipak ima nekog makar kakvog njenog majunog nagovetaja, koji e
odmah biti priguen i zgasnuti, onda je on u ovim veernjim, nemim asovima koje je Mara
provela na Veli-painim obnaenim grudima.
Veli-pain doivljaj Marine lepote u pravom njenom asu treba povezati s pripovedaevim
iskazima pri kraju pripovetke o Marinoj lepoti koja je izgledala neunitiva. Spoljanje
okolnosti, koje su razlog Veli-painog odlaska, to jest austrijska okupacija Sarajeva,
usmerie i dalju Marinu sudbinu. Sve e se ugaati tako da e njena nesrea u jednom asu

postati prevelika a da bi je ona mogla podneti i ostati, pri tom, pri zdravom razumu. Doi
e smrt, ali tek posle duevnog sloma. Gore nego kod Ofelije ili Kordelije, jer e Mara
prethodno roditi dete, koje e i samo odmah umreti. Slomivi se duevno, "kao podsjeena,
strahovitom brzinom je opadala i runjala, kopnila i nestajala vidno. Njeno lice, ija je
ljepota izgledala neunitiva, postade mravo i grubo, ugasi se pogled, porunjae usta. (...)
Izgledalo je nevjerovatno da tolika ljepota moe propasti u tako kratko vrijeme." (162-163)
Ovo sad nije opis Veli-painog doivljaja, nego izvetaj pripovedaa koji je upuen itaocu
neposredno. Marina lepota, dakle, izgledala je neunitiva, ali ne stoga to se njome neko
zaneo, to su neija elja ili strast uinile da izgleda tako, ili to je takav utisak proistekao
iz naklonosti, kako god da se ova inae blie odredi (poto o ljubavi u pravom smislu ovde,
naravno, teko moe biti govora); naklonost kakva je Veli-paina, naime, iako moda u
manjoj meri nego ljubav, nee, dok traje, da zna za vreme i ono to ono donosi. Ali, ovde
nije re o takvom istrzanju iz vremena ili slepilu za njegovo korozivno delovanje, do kojih
dolazi usled odreenih oseanja. Marina lepota je, da se tako kae, stvarno izgledala
neunitiva, nezavisno od toga ije ju je oko gledalo i videlo, i sa kakvim oseanjima.
Marina smrt i prethodno propadanje njene lepote ne menjaju nita u tome da je ta lepota pre
duevnog sloma izgledala neunitiva. Poto se to pokazalo kao netano i lepota je, pre
smrti, bila unitena, ostaje da se zakljui da neprijatelj lepote nije samo vreme,
precvetavanje, promaivanje 'pravog asa' ili, naprosto, starenje. Utisak da je ona
neunitiva nije u vlasti vremena; kada razgrizajui uinak vremena postane vidljiv, taj
utisak je ve nestao. U Marinom sluaju pokazuje se da lepota zavisi od otpornosti due
lepog bia na zlo sveta. Lepota je ugroena s podrivanjem ove otpornosti, ugroavanjem
duevnog zdravlja. Ono to oivljuje i ozaruje neko lepo bie, inei ga lepim, nije neto
naprosto telesno, mada od tela nije nezavisno. Tu smo na taki na kojoj, i u ovoj pripoveci
kao i inae, vidimo da upravo lepota lepog bia umnogome zavisi od onog to odreuje
nain njegovog postojanja, to usmerava egzistenciju i rasvetljava ili zamrauje horizont
unutar kojeg ona sebe shvata i moe sebe da prihvati.
Marina sudbina govori neto bitno o neunitivosti, odnosno o unitavanju lepote. Lepota
lepog bia nije neunitiva jer njegovi susreti s drugim biima razaraju egzistencijalnu
podlogu na kojoj ona poiva. Ostavljamo za sada postrani pitanje moe li neko bie biti i
ostati lepo ako u njegovoj egzistencijalnoj podlozi nema nieg lepog. Ali, ako su u toj
podlozi razgrizeni neki osnovni njeni sadraji, treba oekivati da e, pre i nezavisno od
konane propasti tog bia samog, nestati njegove lepote.
Mara je potpuno nepripremljena i neopremljena za svet u kojem joj je sueno da ivi, osim
toga gotovo sasvim onemoguena u izborima koje bi svaki ovek morao da ima; ona je na
zlo neotporna rtva. Lepota ne samo da joj nee pomoi, ona je neskrivljen uzrok stupanja
na straan ivotni put i brze propasti na njemu. Susret s Veli-paom, u "pravo vrijeme",
poguban je, naravno, za Maru, ali on sam jo ne znai propast; potrebno je da se susteknu
razne druge okolnosti, line i istorijske, i da taj tragini susticaj aktivira bolan, pod bolom
zapretan emotivni naboj, koji se tie njenog roenja, majke i njene, tako rei, od nje
nasleene sramote, pa da Mara konano poklekne i slomi se. U svemu tome ona nita
istinski ne razume. Bez mogunosti da ita suprotstavi raznim oblicima nasilja kojem je
izloena, ona ostaje iskonski edna, "aneo boiji". Pa ipak, pre nego to e sii s uma i
alosno skonati, Mara e shvatiti neto bitno: "... njoj poe polako da se otkriva istina o
Pamukoviima: da su i oni mueni zlom i nesreom, kao i svi koje je dosad poznavala, kao
njena majka, Hafizadika, i stari Ilija Gari, kao i Veli-paa, i baba Anua; samo to oni to
na svoj nain snose i kriju." (138) Pripoveda koji zna sve, kako o onom to se zbilo, tako i

o onom to pojedini likovi pri tom misle i oseaju, naao je za shodno da o ovome jasno i
nedvosmisleno izvesti.
Pria o Mari, Veli-painoj milosnici, pria je o nemogunosti opstanka lepog bia i
nepostojanju lepote ivljenja u svetu svud i neizleivo muenom zlom i nesreom.
Opstajanje u njemu je produavanje zla i umnoavanje nesree.
Ovakvo saznanje samo dodatno razara Marinu egzistencijalnu podlogu. To nije gorka
mudrost, koja moe da pomogne u snalaenju meu raznim oblicima zla u svetu ili koja,
moda, ak krepi, onako kako otrenjujui uvidi ponekad ine; za Maru je to izvor strepnje
od koje bi ona da pobegne i skloni se negde gde stvari bolje stoje. Samo, gde je to?
Na kraju, pred slom, Mara e izlaz potraiti od Bogorodice, u svojevrsnoj viziji, koju je
Andri dao u samo nekoliko poteza. Cela Marina tragina egzistencija zgunjava se u tih
nekoliko reenica upuenih Bogorodici, u njima je istina Marinog bia. Devojci koja gubi
razum privia se modri plat brze zastupnice nesrenika ovog sveta pred Bogom, i ona
pokuava da taj plat navue na sebe i tako se zatiti: "Pokrij me, Gospo draga, ne daj!
Zakloni me od svih, od svih... Svukud su me vodili, kod Turaka i kod naih. Svuda su me
gonili. Nita ne znam. Nisam kriva. Ne daj me!" (161) Izlaza nema, propast je tu. Saznanje
da su i svi drugi mueni zlom deo je tog bezizlaza. Da bi takvo saznanje pomoglo da se
barem nekako opstane, neka bude i u nesrei, kao Jela ili Nevenka, bile bi potrebne neke
pretpostavke, kakve u Marinom sluaju ne postoje, neophodni su egzistencijalni potpornji
kakvi njoj nisu bili dati. Njena propast je ujedno i viestruko skrnavljenje iskonske ednosti
bia tako lepog kako je ona lepa, i utoliko joj odgovara jedino potpuna alost, kad se o njoj
ita.
Mari se svet u kome se nala ini obeleen zlim obredima, to jest obredima u kojima se
slui zlu. Duevni krah ovog lepog bia ne nastupa odjednom, on je kraj jednog procesa.
Taj proces zapoinje kada Mara bude odvedena Veli-pai, dakle istrgnuta iz svog
prvobitnog 'prirodnog' okruenja. Od tada njena dua postepeno poputa, ne nalazei
mogunosti da se saivi sa svetom u novim prilikama: s njihovim promenama ivot u
njemu postaje joj sve manje snoljiv, dok na kraju ne doe "konaan udarac" (159), to jest
re koju Mara nije smela nikada ni da izgovori, a kad je ta ubilaka re milosnica
izgovorena, nije vie mogla nita da podnese. Bekstvo u viziju Gospe, od koje devojka koja
ludi oekuje pomo i spas, postaje neminovno. Stvarnost u kojoj se ivi je stvarnost zla,
kojoj nasuprot, kao neki izlaz, stoji jo jedino stvarnost privienja Bogorodice iz dolake
crkve, upoznate u detinjstvu. Poslednju odbranu od groze ivota i nasrtaja ljudi prua bie
koje je u svemu milostivo i dobro, ali izvan realnosti, u kojoj je ak i puki opstanak postao
nemogu.
Obredi treba da slue pozitivnom osmiljavanju sveta, tako to uvode u prostor sakralnog i
neugrozivo dobrog; oni usmeravaju pogled ka takvom dobru i u obinom, svakodnevnom
ivotu ine ono sveto prisutnim, simbolino ili stvarno, kako ko ve shvata. I neizbene
nesree dobijaju na taj nain neki smisao, postaju snoljivije, nalaze neko shvatljivo mesto
u ekonomiji dobra i zla, a ono opasno, destruktivno, nepojamno i smrtonosno koje donose,
odnosno kojim su noene, biva manje ili vie sputano i ukroeno: okretanje ka
neugrozivom dobru potiskuje pretee zlo, imaginativno, pa time, dakle, i stvarno.
Zla koja snalaze Maru uvlae je u proces koji se mora zavriti njenom propau ve i zbog
toga to ona pojedinim scenama koje vidi ili je prisiljena da u njima uestvuje poinje da

pripisuje karakter obreda, ija je funkcija, meutim, suprotna onoj koju obred ima. Pogled
se tu ne usmerava ka dobru, ve je prikovan za zlo, ti 'obredi' ne slue lakem saivljavanju
sa svetom, ve ga ine stranijim i odvratnijim; stvari ne zadobijaju smisao, ve postaju
neprozirne i vema pretee nego pre. Uostalom, tu se zapravo i nema posla s obredima,
nego to svojstvo Mara pridaje neemu to, inae, drugima moe izgledati udno, strano,
odurno i gadno, ali ne i kao nekakvo izokrenuto inodejstvovanje.
Verovatno nije mogue suoiti se sa svetom kao potpuno i u svakom pogledu zlim, a ostati
u njemu. Kritiki, trezven, dakle prosveen um uvek vidi relativnost zla. ovek je utoliko
blii porazu ukoliko je manje opremljen i pripremljen da gleda i rasuuje trezveno i
kritiki. Stavljen u poziciju potpune bespomonosti i trajno osujeen u svakom pokuaju da
se prilagodi i saivi sa nametnutim mu prilikama, on e gubiti kritinost i sposobnost za
trezvene procene. Oaj moda i vie utie na razum nego to razum utie na oaj. I pre
nego to oaj postane potpun, a pogotovu kad je takav, trae se iracionalni izlazi iz nesree
i poraza. Ludilo je jedan od takvih "izlaza" iz sveta zla za koje se od jednog asa vie ne
veruje da moe da se savlada razumom ili da se nekako drugaije izbegne. Scene u kojima
Mara vidi zle obrede su, otud, simboliki izraz stvarnog zla kome je ona doista izloena i
pred kojim je bespomona, ali su istovremeno i njenom sopstvenom, ve podrivenom
duom u 'obrede' preosmiljeni runi ili udni prizori, jer se tako ono to je neizdrljivo i
nemislivo ipak nekako privodi svesti, a naime da je svet u svemu i sav potpuno zao.
Drugaije to Mara, oigledno, ne moe da obradi ni duevno, ni duhovno. Ona je lepo ali
neprosveeno bie, u svetu konfesionalne uskogrudosti i fanatizma, neznanja i surovosti.
Prevedena, sa svoje lepote, preko granice koja deli konfesije, preoteta iz ne ba zavidnog
'poetnog' poloaja Hafizadikine erke, da bi se nala u poloaju dragog bia, koje e,
meutim, od Veli-pae biti odbaeno, ona je rtva i uskogrudosti, i neznanja, i surovosti, a
posredno, naravno, i fanatizma. Nije, izmeu ostalog, sluajno, u 'svetu' ove pripovetke, ni
to da Maru sahranjuju upravo u trenutku kada na pogubljenje pored groblja vode
najzadrtije meu fanatinim muslimanima, koji bi da prue otpor nadiruoj kaurskoj sili.
Panju ono malo sluinadi to je dolo da isprati Maru sa ovoga sveta odvlai upravo
prizor tih osuenika. Time se samo upotpunjuje utisak da se Marina lina sudbina preseca
sa istorijskim zbivanjima, ega ona nije, niti moe biti svesna, pogotovu ne ukoliko je
neophodno sagledati i proniknuti ire istorijske okvire, daleke veze, dugo pripremane
pojave i njihove uzroke. Niko meu likovima ove pripovetke, uostalom, nema takvu
sposobnost ni mogunost.
Prave obrede, koji prizivaju dobro i sveto, ovek zatie u svetu i njihov smisao je unapred
odreen, o njemu se ne pitamo: verujemo u njega, manje ili vie, ukoliko u obredima
uestvujemo. Ono, meutim, to se Mari ini da je obred, naopak i zao, jeste to samo za
nju, kao objava nesavladanog i nesavladljivog zla sveta, te je, otud, neto nerazumljivo,
tajanstveno i nepoznato. Treba obratiti panju na prideve koje je Andri upotrebio u etiri
varijacije ovakve objave svetskog zla Mari, koja se njoj ukazuje kao sluba koja se slui
zlu. Tim varijacijama, motivacijski gledano, naznaene su stanice na putu Marine propasti.
Veli-pai neki liaj razjeda lice, i kad nou ostane sam, on ga mae nekakvim lekarijma,
uzalud pokuavajui da odstrani to to ga nagruje. Mara ga pri tom kriom posmatra i
"doe joj kao da on to vri nerazumljiv obred, i slui slubu neem to je tajanstveno,
jezivo i posve zlo" (102).
Videi, kasnije, pijanu i napola izludelu baba-Anuu kako se uzalud trudi oko silovane i
obeznanjene devojice, Mara, koja je tu pobegla mislei da se nekako spase, susree se s

novom objavom zla. "Nije mogla da razumije nita, ali je osjeala da se tu vri neto runo
i strano. I opet kao neka sluba neem to je zlo, to zastrauje i ubija." (130) Mara,
naravno, bei odatle im svane. Ali, kuda pobei?
Suoena sa fra-Grginim prekorima i neodmerenim, gnevnim pogrdama, posle kojih je on
tera da se zajedno mole, Mara ak i tu, pri obraanju svetoj Mariji, ima isti doivljaj. "Njoj
se uini da i on to neto tajanstveno radi i nekom slui, a samo on zna kome." (133)
Molitva, koja joj je neto poznato i trebalo bi da deluje umirujue, preokree se u opako
sluenje, koje je, razume se, njoj nerazumljivo i zastraujue. U Marinom duhu ve
oigledno deluje neto to je prisiljava da na ovaj nain preosmiljava ono to joj se
dogaa. Onome to je doista, samo po sebi, za nju zlo, pretee, ugroava je, poniava,
zastrauje i zastire svaki bolji izgled, pridaje ona smisao slube zlim i, pri tom,
nepojamnim silama. To emu su ovakvi 'obredi' posveeni mora, svakako, onome ko u
njima uopte vidi obrede biti i ostati nepojamno. Odakle devojci kao to je Mara snaga da
tano shvati prilike u koje je baena i prevazie ih, ili, to bi bilo vanije, snaga da ih
prevazie i pobegne iz njih, makar ih i ne shvatila u potpunosti?
Naavi se kod Pamukovia, Mara je na putu sad ve izvesnog kraha. Tu i relativno
bezazlena pojava engleskog konzula u susedstvu (o kome je ula da se pria da je sulud jer
nou peva, budi komiluk, okuplja oko sebe bojake itd.), izaziva kod Mare, u novoj
varijaciji, utisak da se sree s nekim naopakim obredom. "Posmatrajui ga kako neprirodno
uzdignute glave, obasjan, gleda prema zapadu, njoj se inilo da i on to vri neki obred
kome ona ne moe da nasluti znaenje, a koji je ispunjava i onim obinim strahom od
svega to je vidila kod Veli-pae, baba-Anue, fra-Grge ili Nevenke i, osim toga, jo i
nekom bolnom radoznalou." (155) Po trei put se javlja formulacija "da (i) on to" (vri,
odnosno radi neto to je nerazumljivo i zastraujue). Sila koja Maru odvodi iz sveta
zdravog razuma i uopte sveta nalazi, tako, neki zaobilazan izraz. To to ova sila deluje na
ovaj nain nije udno ako je ona "tajanstvena", "jeziva", "posve zla", "runa", "strana",
"muna", "zagonetna", nenaslutljivog je znaenja... "to je glavno:" to je zbilja glavno
"i ovde je njena dua bila skruena i satrvena (134)", kae pripoveda, komentariui
preokretanje zajednike molitve s fra-Grgom u zli 'obred', koje Mara vri, ili se ono u njoj
vri.
Zlo je u 'svetu' ove pripovetke neosporno veoma veliko i obuhvatno, da se ne kae
sveobuhvatno, ali ovakvo preokretanje je simptom Marine bolesti, pokleknua, tragina
priprema za konani slom kada bude imenovana kao milosnica. To je imenovanje koje
ubija, jer aktivira 'kompleks' vezan za majku, koja je takoe najpre bila nalonica nekom
Turinu, pre nego to je udata za maloumnog Iliju Garia. Za tumaenje pripovetke ovo je
kljuna taka. Kap koja prevruje upravo su Anine rei, dok odvlai svog pijanog mua
imuna od Mare na koju je nasrnuo: "Ovamo dolazi, nesretni sine. Treba ti turska
milosnica!" (158) Pripoveda ne eli da prepusti itaocu zakljuak o teini ove
kvalifikacije i njenom pogubnom efektu, iako bi se takav zakljuak dosta lako mogao
izvesti iz celine prie: on te rei sam naziva konanim udarcem. One to doista i jesu. Posle
tog imenovanja, u kojem se izrikom ponavlja osramoujue imenovanje Marine majke kao
turske milosnice, u dui nesretne keri ne ostaje vie nita egzistencijalno zatiujue, a pri
tom koliko-toliko delotvorno, odnosno ostaje jo jedino idealna projekcija Gospe,
neukaljane, neobesveene, jer je nju nemogue obesvetiti i ukaljati; ki i majka su
izjednaene u sramoti. Identifikacija s majkom, koja je, inae, za ker prirodna, predstavlja
izvor duevne snage i moe biti spasonosna, u ovom sluaju postaje razorna, i to ne stoga
to se uvreda upuena majci prenosi i na ker, ve to se uvreda upuena keri prenosi i na

majku, na instancu majke, obesveuje je i kalja, ime se lomi poslednji oslonac. Okolnost
to je Mara prvi put re milosnica ula kad je bila namerno, u svai, upuena njenoj majci,
dok je u njenom sluaju do toga dolo, da se tako kae, indirektno, imenovanjem nje kao
turske milosnice, nita ne menja na stvari: ono neto "modro, meko i rasplinuto, ali
smrtonosno" (159) u toj rei deluje. To je imenovanje koje e je definitivno rastoiti i ubiti.
Na Marinoj unutarnjoj pozornici preostaje jo samo Bogorodica, ali ve s one strane
stvarnog, 'normalnog'. Ono to je stvarno i 'normalno' odreeno je pridevima koji prate
opake 'obrede', kako ih je Mara doivela, pa se svet uobruen tim pridevima moe saeto
oceniti kao tajanstveno zlo ili zlo tajanstvo. Iz njega se mora nekud, pa kuda god, tamo gde
postoji neko dobar, svetao i ist. Mara se tamo i uputila.
Paralelno s Marinom nesrenom sudbinom prikazana je, manje ili vie podrobno, nesrea
nekoliko drugih enskih likova. Taj paralelizam uverava nas da ono to se zbilo s Marom
nije izuzetak, da propast, duevna i fizika, u tom svetu nije namenjena samo izuzetnoj
lepoti, da je skrnavljenje onog to u svakoj eni mora da se potuje pre pravilo: stradanje
lepog bia jedno je od mnogih, nesrea meu nesreama. No, Mara je, ipak, sredinja
figura. Njen ivot moe da dobije, u tumaenju, svoje najdublje odreenje tek kad se
sameri sa onim to se dogaa drugim enama. Ovde to odreenje vidimo kao neizbenost
da iskonska ednost i lepota lepog bia kakvo je Mara budu pokvarene, unitene. Taj svet,
na granici vera, kultura, carstava, shvatan kao zabit gledano s obe strane, zatvoren u sebe
prema obema, ispunjen strahom, podozrenjem, nevericom u bolju mogunost, okovan
sujeverjem, pridavljen neznanjem i bahatim poluznanjem, s dugim pamenjem da su nasilje
i pritvorstvo jedino s im se sigurno ima raunati, a dobra volja i iskrenost varke, kojima se
ne sme nasedati, taj i takav svet ne da lepom biu da opstane u njemu. udo je, meutim, u
tome da se ono u njemu raa. Ne drugde, nego tu. Tu ga nalazimo, meu drugim nesrenim
biima. Mara nije sama kad je re o surovom nasrtanju na enu, o zloupotrebi, o erosu
pervertiranom u agresivnost ili elju da se kinji, u emu ima i nasilnikove autodestruktivne
elje (i potrebe) za sopstvenom nesreom; takva elja (i potreba) nalazi se, ak ne ni
preterano skrivena, u samom temelju jedne odreene kulture. Utoliko 'svet' Mare milosnice
moda i nije geografski i istorijski strogo omeen, ve je naprosto svet, mogu uvek i svud.
Tu je, najpre, slika izrazite gnusobe silovanja devojice, namamljene eerom. (127)
(Postoji izvestan paralelizam izmeu tog prizora i onog u kome se ustanici, koji se
spremaju da brane Sarajevo od Austrijanaca, zabavljaju sparujui pse (123).) Tu je, zatim,
iroko razvijena pria u prii o Nevenki i njenom braku u kojem od samog poetka nema
niega osim mrnje. Za razliku od Mare, Nevenka je zakonita supruga jednog od
Pamukovia, nije prekoraila (nije bila nagnana da prekorai) konfesionalnu granicu i, to
je najvanije, neobinoj rugobnosti svog braka spremna je da se opire sopstvenom
mrnjom i agresivnou, kao to je spremna i da se brani od nasilja. Slino Mari, ona je
suvie mlada i potpuno neopremljena da bi se suoila sa pitanjem o zlu. Pa ipak, s njim se
ona suoava uspenije i neposrednije: ivei meu Pamukoviima, ona ima jednu stalnu
misao otkud toliko zlo (147), ne projektujui, pri tom, kao Mara, u ono to vidi neki
poseban, da se ne kae 'vii', obredni smisao. Nevenka je otpornija, zdravija, nema
nasledno optereenje, koje se po Maru pokazuje kobnim kada bude dirnuto u uspomenu na
majku. Naprotiv, u svojoj majci Nevenka ima delotvornu podrku. Pitanje: otkud toliko
zlo? protee se, kao neka mrana duga, preko cele scene ove pripovetke i svega na njoj, ali
ne deluje na svakog isto svojom nerazumljivom stravinou. Za Maru, koja je
bespomonija od Nevenke i u socijalnom poloaju gorem od njenog, to pitanje je stranije i
nerazumljivije, nepodnoljivije.

U meri u kojoj se moe oekivati da e uopte biti dobijen, odgovor na pitanje: otkud toliko
zlo? pomalja se tamo gde se presecaju pojedine line sudbine, dakle ono egzistencijalno, sa
istorijskim. Razne pojedinane egzistencije ukljuuju se, po pravilu bez jasne svesti ili irih
vidika i potpunijeg razumevanja, u istorijski trenutak, odnosno tok. Sudei po Mari
milosnici, eventualnim emancipatorskim procesima u tom svetu zaostalosti i konfesionalne
izdeljenosti i zatucanosti, ne daju se nikakve anse. Promene donose katastrofe, kakva je
Marina, a da pri tom onaj ko strada niti ta zaista razume i zna o toj vezi svog ivota i
istorijskih dogaaja, niti moe neto da uini. Zlo je i u istoriji i u pojedinim ivotnim
tokovima, jedno se meusobno uslovljava drugim, ali to onima kojih se to tie Mari
pogotovu ostaje neprozirno. Ono to se donekle shvata jeste ono to je istorijski
nasleeno, pre svega kad su posredi jazovi koji dele konfesije, ali misao o meusobnom
uvaavanju, ako ne ve i neto vie od toga, teko se tu i retko probija. Meutim, bolno
jasno je svakako to da se i Mara i Nevenka poraaju dok nad Sarajevom gruvaju topovi.
Njih dve zdruilo je, u krajnjoj liniji, to to je Veli-paa napustio grad, jer je na nekom
'kongresu' odlueno da Turci prepuste Bosnu drugoj carevini. Ko tu uopte o tom
'kongresu' ima pojma i zbog ega bi trebalo da ga zanima ta je na njemu odlueno? Bilo
kako bilo, Maru i Nevenku u tragediji spaja i to to e Mara jedno vreme dojiti Nevenkino
dete, ni ne znajui pravo da to ini, budui da u tom asu ona sama nije vie pri sebi, a
njeno sopstveno dete je ve mrtvo i, bez obreda, sahranjeno pod drvo u kutiji od eksera.
Dok su napolju neredi, druga dojilja se ne moe traiti, a Maru je da li upravo zato? ne
moe se poverovati da je sve samo zato, ne moe se pristati na takvu svrhovitost dogaaja
sticaj okolnosti doveo tu, desilo se da se i ona tu pre vremena porodila. Nevenkino dete
biva na taj nain spaeno, a ona, koja je do tada u svojoj novoj obitelji imala samo
dumane, poev od svog mua pa dalje, tako e se konano inicirati u njihov svet, postae
ravnopravna s ostalima, doekae as osvetnikog trijumfa. Pre nego to umre, Mara e joj,
bez svesti, volje ili elje, pomoi u tome.
Podjednako je, u ovom smislu, vaan i lik Jele. Nju je, kad joj je bilo esnaest godina,
koliko ima i Mara, "unesreio mlai brat starog Pamukovia" (139), da bi, potom, ostala u
toj kui celog ivota kao slukinja. "Uvela je rano i otupila potpuno" (139), saznajemo o
njoj. Ukuani su se na nju navikli "kao na stvar" (139), i znali su joj ime samo zato to su je
nekako morali dozvati kad im je trebala. Pri kraju pripovetke, meutim, kada Mara treba da
se porodi, kae se o njoj i sledee: "Jela, koja nikada nije imala svoje kue ni znala ta je
srea i porodica, koja je poznala mukarca jednom u ivotu, i to samo kao zvjerstvo i uas,
bila je neobino osjetljiva kad se radilo o djeci i porodu." (163) U tome, dakle, ono da je
"potpuno otupila" ne vai. Njenom vajkadanjem utisku i iskustvu da su Pamukovii i
njihove sudbine "zlo koje se ne da promijeniti" (140), bie, kada pored sebe bude imala
Maru i Nevenku, "dvije blagoslovljene ene" (165), pridodato saznanje o prirodi zla, koje
se i samo u njoj bez sumnje dugo kristalisalo. Ono je saopteno naratorovim sopstvenim
reima, i njeno je ali i njegovo, to je spoznaja koju joj narator daje da bi imao iz ijeg
umetniki konkretizovanog iskustva da je 'preuzme'. U veoj meri nego Nevenkino pitanje
o zlu, a mimo Marinih scena zlih 'obreda', ta spoznaja prestaje, dakle, da bude neto to je
iskljuivo lino uslovljeno, mada se vidi iz ijeg i kakvog ivota se raa, i zadobija
univerzalno vaenje. "Toliko zlo i tolika patnja, i jo se sve, na svakom koraku, mnoi i
rasplouje!" (164) Ne bi li se, doista, trebalo uditi tome? Znak uzvika je tu. Mogu li,
smeju li ivot i toliko zlo da idu zajedno?
Ovaj iskaz priziva u seanje cininu alopojku samog avola, ali ne onog o kome je re u
ovoj pripoveci, ve onog Geteovog, koji se jada da nikako ne moe da istrebi tu "ljudsku
gadiju" (Faust, 1369), uprkos svemu to ini i pokuava, i ma koliko se trudio. oveku je,

govori on jo na poetku komada, raspravljajui se s Bogom, dato ono to on naziva umom,

ali je posledica toga ta da je taj mali bog u svetu "zverskiji od svake zveri". (Faust, 286) S
druge strane, on sam pokuava oveku da naudi koliko god i ime god moe. Pa ipak, kraj
sveg zla koje ljudi nanose jedni drugima i onog za koje se stara 'avo', nema pravog
uspeha, kakav bi Mefisto eleo.
Wie viele hab' ich schon begraben!
Und immer zirkuliert ein neues, frisches Blut.
So geht es fort, man mchte rasend werden.
(Faust, 1371 ff.)
Kolike sam ve pokopao!
A stalno cirkulie neka nova, svea krv.
Tako to ide dalje, prosto da pobesni.
Andrieva Jela, sa istom ovom mefistofelovskom milju, premda, razume se, drugaije
artikulisanom, i veoma daleko od Mefistove cinine ironije, naviknuta da istrajava u
bolnom uenju ili da naprosto istrajava, ovaplouje princip suprotan Mefistovom.
ivodajni, boanski. Jela je ta koja e zaplakati nad Marinim grobom, iako godinama nije
plakala, ali je, verovatno, vanije to da je ona ta koja se postarala da Nevenkino dete nae
hrane na Marinim grudima, kao to se, uostalom, celog svog ivota starala oko svih koji su
roeni u kui Pamukovia. Ona zna da se nema od koga oekivati pomo i zato je prua
ona sama. ivot, svaki, uvek i po svaku cenu, valja odrati Jela, "potpuno otupila" u
ambijentu izneverenog i ponitenog Hristovog naloga o ljubavi i milosru, ali i "neobino
osjetljiva kad se radilo o djeci i porodu", jeste ta sila zbog koje bi Mefisto da pobesni.
italac ne bez razloga moe da se upita hoe li se i tom najmlaem Pamukoviu, koga je
Nevenka rodila, kao i "svakom od njih, kad doe u godine" (144), otvoriti iva rana na nozi
ili na ruci, koju e morati da krije da se o drugom zlu u budunosti, koje se iz reenog i
prikazanog moe slutiti, i ne govori. Ali, tamni nagon je odve snaan, bolesna krv se
takoe nastavlja, bioloko pobeuje. To to je u 'svetu' Mare milosnice ljudsko
dostojanstvo pogaeno ili, najee, ne moe ni da se razvije i ispolji, makar u pobuni ili
dubljem razumevanju ljudske tragike; to se verski postulati, kod svih, shvataju primitivno
i glupo, i slue ponajvie raspaljivanju mrnje; to je to svet bez utehe i sasvim
negostoljubiv za lepo bie, u tome nita ne menja. (Jedina koja od svih u tom 'svetu'
pokuava da Maru nekako utei i otvori joj neki bolji, spasonosni izgled po Veli-painom
odlasku, jeste Ciganka Hama. Suta suprotnost njoj je fra Grgo, koji nema dovoljno tekih
rei i pretnji za Maru.) Pijani, razvratni, bolesni, oholi, suludi, slepi za svet od nadmenosti,
nadmeni jer su slepi, ustraeni ili prezirom sleeni i ostrvljeni, bandoglavi i preki, ljudi
unitavaju jedni druge, lepo bie nema meu njima ta da trai. Svejedno, ivot se svakako
nastavlja.
Kao to je vano uoiti ulogu rei koja ubija, tako je u tumaenju Mare milosnice
podjednako vano uoiti da je re koja na kraju treba da izrazi sutinu Marinog bia
preseena. Da je izgovori, dato je sluzi Marijanu. On se "pored imuna na Kiseljaku odao
piu, bio je lak na suzi i govorljiv". (169) Takav ovek dobio je vanu ulogu: oprotajne
rei nad humkom su njegove:
"- Eh, eh uzdisao je i zastajkivao, ne znajui upravo ni sam ta hoe da kae eh,

zakopasmo grjenicu, zakopasmo sirotu. Svak je poneto uzeo od nje, a nikog da je poali i
suzu pusti nad njom. Eh, pusto!" (169)
Potom, meutim, u trenutku pribiranja, kada istina Marinog ivota, toga u svemu nesretnog
prisustva na svetu, sama dolazi na usta, Marijan "odjednom briznu i tekim jezikom, koji se
grio od plaa, viknu, jauknu gotovo, kao de neto neoekivano i strano otkriva i priznaje:
Jelo, anela smo boijeg zakopali, ane..." (169)
U tom trenutku, kad Mara nije vie ni grenica, ni sirota, i kad, u jauku, nema nedoumice
ta Marijan "hoe da kae", Jela, briui poslednju suzu, "naglo i grubo" (169) prekida
njegovu re. Novi ivotni zadaci ekaju i valja se okrenuti njima. Ova preseena re
Marijanova pojaava turobnost prie do krajnje granice. Mara kao aneo, u svojoj
aneoskoj lepoti i nevinosti, ne samo da nema mesta na zemlji, ona i u neijoj rei teko
moe da opstane, makar onoliko koliko ta re traje. I ona je preseena.
Naravno, pored te preseene rei, na kraju, ostaje i pitanje koje imamo prvo da postavimo
sagledavajui celinu pripovetke: otkud takvo, lepo, tako lepo bie, kakvo je Mara, u
takvom svetu? Proizvodi li njeno prisustvo u njemu, budui da je jednom neopozivo bila,
neto, makar neuhvatljivo i neizrecivo, ako ve ne neki uhvatljiv trag, neki iskupljujui
smisao, neku izraunljivu posledicu?
Milosnica znai ensko eljade koje slui za nasladu i uivanje, ali znai i najdrae,
najvoljenije bie. I bez vidljivog traga u svetu, Mara, Veli-paina milosnica, postaje, za
itaoca, upravo ovo drugo. Nesrea se u tom preobraaju ne iskupljuje, kao ni neprozirno
zlo. Ali, umetnost toliko moe.

Dragan Stojanovi

Opozvani opoziv
Sarai Ive Andria
Od urednika
Kada, u vrtu, dou po Hrista, on se ne opire, preputa se crnim prilikama, tavie isceljuje
uho prvosvetenikovom sluzi koje su njegovi pratioci, u pokuaju da ga odbrane, odsekli.
"Ovo je va as i vlast tame", kae onima koji ga hapse i odvode, a Luka to belei (22, 53).
Teolozi preporuuju da se ovo ita zajedno sa 'konkordancama', koje su ve odavno
ustanovljene. Recimo: "Jer ne ratujemo protiv krvi i tijela, nego protiv poglavarstva, i
vlasti, i gospodara tame ovoga svijeta, protiv duhova zlobe u podnebesju." (Pavle Efescima
6, 12) Ili: "A ovo je sud to je svjetlost dola na svijet, a ljudi vie zavoljee tamu nego li
svjetlost; jer njihova djela bijahu zla." (Jovan 3, 19) Ili: "No poodmae, a dan se priblii.
Odbacimo, dakle, djela tame i obucimo se u oruje svjetlosti. (Pavle Rimljanima 13, 12)
Za one koji se posebno bave pitanjima tumaenja, knjievnosti ili teksta uopte, kao i za
one kojima je na srcu, recimo, naratologija kao posebna disciplina, ostalo je do sad bez
odgovora pitanje zato su ove tako vane Hristove rei, koje kao da ne mogu da izgube na
aktuelnosti, zabeleene samo kod Luke. Zato Matej, Marko i Jovan o tome ute? Da li
nisu znali ta je tano bilo tamo u vrtu ili su mislili da za njihove verzije prie to nije od
znaaja? Kako su mogli tako neto misliti, ako je to razlog?
Beograd, leto 1998. leto 1999.

U svetu sporednog sokaka sarajevske arije, pored svakodnevnog dogaanja koje

ispunjava ivot saraa koji tu rade, dogaa se neto, na prvi pogled nevredno posebne
panje, to se, meutim, shvaeno u poslednjim svojim konsekvencama, ukazuje kao
tektonski drhtaj u biu onog ko zbog lepote koja prominjuje pred oima zaboravlja, bar na
trenutak, tvrde granice, uspostavljene konfesionalnim razlikama u tom svetu. Poricanje da
je takva granica bitna biva, istina, odmah i opozvano, ali pojava lepe devojke, na kraju
prie, kao vizije na horizontu obasjanom zalazeim suncem, opoziva, na svoj nain, taj
opoziv, ime je posredno, umetniki efektno tematizovano pitanje koja duevna, odnosno
egzistencijalna potencija u oveku omoguava tu viziju, to jest opozivanje ve izreenog
opoziva. Pokazuje se da je to ono to u ljudskom biu, uprkos svemu, ostaje nezaposenuto i
osetljivo.
I u nevelikim delima, pisanim na prvi pogled bez naroitih pretenzija, ume pripoveda
ponekad da dotakne sutinu: onaj manje ili vie skriven splet odnosa koji odreuje ivot
ljudi u doaranom ambijentu. Jedna re, jedna replika, dovoljne su tad da pokrenu
interpretacijsku energiju koja e osvetliti temelje sveta koji se pred itaocem, inae,
pokazuje tek u jednom ili dva prizora.
Takav je sluaj sa Saraima, priom koja je, pre sabranih dela, objavljena samo jednom, u

prazninom broju novina.

ivotu, kako god se iveo, kao da je uvek zapreeno nekim zlom koje ga moe poremetiti,
unazaditi ili unititi. I u najmirnijim vremenima, ono je na rubovima sveta, presecajui ga
povremeno nekim svojim likom, kao opomena, teka misao ili briga. S druge strane, ma
koliko ivot bio monoton, suv, 'obian', uvek ga neto moe i ozariti, makar i nakratko;
skroman i u mnogo emu suzbijen, ume on, kad naie as, da bukne pritajenim raskoem,
ako ne u svemu stvarnim, ono fantazmatskim stvarnim, dakle, na drugaiji jedan nain.
Ove misli obrazuju okvir u kojem se kree italac Saraa. Treba pogledati ta je uvek i
nezaobilazno prisutno i na svetlijoj i na tamnoj strani 'sveta' te pripovetke.
Tu je, oigledna i kao takva zaboravljena, teskoba svakodnevnog ivota arije, to jest
sporednog jednog njenog "sokaia"[Ivo Andri, Kua na osami i druge pripovetke,
Sabrana dela Ive Andria, knjiga petnaesta, Beograd, 1976, str. 213.], tu je slutnja uvek
mogue nesree; i muka ivota koji prolazi u radu, nekad manja, nekad vea, kako kad,
sasvim, meutim, 'prirodna', meu pretpostavkama hleba nasunog ona valjda
najprirodnija. Vanije od toga: kao neto to je u svojoj samorazumljivosti nezaobilazno i
neizbeno, oseaju se tu i deluju, premda se to posebno ne naglaava, u svakom trenu i u
svim vidovima ivota ustanovljive granice meu ljudima, nametnute konfesionalnom
pripadnou. No, kao poseban izazov takvoj samorazumljivoj sapetosti u ove granice,
javlja se, takoe, lepota.
I pored, bilo kakvim pitanjima nepodlonog, podrazumevanja da konfesija u svemu to je
vano obeleava i odreuje egzistenciju, pokazuje se da je lepota kadra da preobrazi
trenutak ivljenja, tako to odvodi ivu duu nekud dalje, oslobaajui je od svedenosti ili
neumoljivog svoenja na oblike opstanka u kojima se, tako se ini, zauvek mora ostati.
Zahvaljujui iskrsloj lepoti biva mogue da tvrde granice meu verama, to jest odatle
proistekla egzistencijalna skuenost, budu probijene, prekoraene, da nevidljive stege budu
naas razlabavljene. Dodue, to se zbiva zahvaljujui rei koja e odmah biti i opozvana,
poreknuta kao nedoputena, te stoga i opasna jer, naravno, u skuenim sredinama sve je
opasno, a nita tako kao nepromiljena re, koja je, kao takva, poeljnom oprezu uvek
suprotna. Prava opreznost je u utanju. Ako je, meutim, ve izgovorena, re moe brzo
biti i povuena: i time se neto postie. Odustajanje od reenog zbiva se, u ovom sluaju,
po svojevrsnom automatizmu. Ono nije znak samoosporavanja, ve, pre, nain na koji se u
'svetu' ove prie postoji.
Pojavljivanje lepog bia u sporednom arijskom "sokaiu" nita u njemu zaista ne menja,
ali omoguava da se domisli zato je takav kakav jeste, moda i da se zamisli neki izlaz iz
njega u prostor iri i svetliji; da se, s druge strane, isto tako shvati zato se u stvarnosti
takav izlaz ne nalazi i nee se nai. U 'svetu' ove pripovetke, lepota svojim neodreenim
obeanjem ponekog pokrene, ali ne previe; ne izaziva, svakako, nikakvu nesreu. U njoj
nema nieg stranog, ne proizvodi nita zlokobno. Strasti kakve inae ume da raspali (po
pravilu kad do toga doe sa traginim ishodom) ovde izostaju. U svom izmicanju,
lepota u Saraima primie one koji je vide bogatstvu sveta, da bi se, potom, za ponekog od
njih, pretvorila u viziju, s one strane svega to deli i razdvaja ljude time to, izriito ili
preutno, odreuje ta se sme i moe, a ta ne. Kada od stvarno viene lepote ostane samo
privienje, onaj kome se ono javi kao seanje na vieno odvaja se, bar jednim delom svoga
bia, od svega za ta je zakovan neizabranim, esto bolnim, uvek osiromaujuim
pripadnitvom svome poretku stvari. Taj poredak bi, svojim cenzurama, koje su morale biti
interiorizovane, kao i spoljanim prinudama, s kojima se mora raunati, da uveri svakog ko

je njime obuhvaen kako bez njega nema i ne moe biti ivota. Dua se, meutim, otima i
bei, povedena lepotom ona bludi, zaboravljajui gde pripada i kakvoj je stvarnosti
obavezna.
Vlanom i sumranom uliicom "koju suneva svetlost ne obasja nikad do dna" (214), u
kojoj rade sarai, ponekad proe Stanka. Ona je "vitka i snana devojka, kao prekinuta u
pasu, sa ednim i umiljatim licem plavue-lepotice" (215). Meu sarae to, naravno, unosi
uzbuenje i odreeni nemir. "Kad naie devojka, oni odmah, kao na neki poziv, podignu
malo glave i prou pogledom odozdo pa navie, uz njene dimije, njen struk, sve gore do
njenog svetlog lica i oborenih oiju." (215) Lepota i jeste uvek svojevrstan poziv. Samo, to
na ta ona poziva nije uvek isto. Dizanje pogleda ima ovde smisao koji se ne iscrpljuje u
merkanju ili bezazlenom uivanju koje majstorima donosi mali predah u svakodnevici rada
dok prolazi lepa devojka. Kontrastirano je to gledanje "odozdo pa navie" s poniknutim
majstorskim pogledima, s odbijanjem da se podigne pogled, kad naie neki umobolnik ili
bogalj; paralelizovano je, na drugoj strani, s pogledom podignutim ka horizontu na kojem
se, na kraju, Stanka ponekom od majstora ukazuje kao oaravajua vizija. Runoa prikiva
pogled, kao i duu, za zemlju; lepota i duu i pogled vodi navie.
To kod Andria izgleda ovako: kada naie "ta beda i napast od umobolnika" (216),
majstori strpljivo ekaju da on ode, a ako se pojavi "slepac ili sakat i unakaen ovek u
dronjcima" (216), majstor e, uz neki "molitveni apat" (217), udeliti milostinju, ali "ne
diui pogled na njega" (217). A kada mine dan, oni koji su, na putu ka kui, seli da se
odmore, "idui pogledom za duvanskim dimom, gledaju prostrani grad u dolini i poslednji
sjaj sunca koje zalazi na zapadu" (218). Ima onih koji pri tom misle na sutranju brigu ili se
priseaju nekog neprijatnog susreta. Ne kae se da iko misli ba na umobolnike i bogalje
koje je tog dana video. Saznajemo, meutim, da poneki od saraa ponovo vidi Stanku.
"Gleda je kako, via i lepa nego ikad, poput privienja koraa celom irinom vidika; vidi i
nabore njenih dimija, sainjene od veernjeg sjaja i tankih oblaka, kako se viju i prepliu
iznad zaarenog kratera u kome tone sunce, i tu, jedan po jedan, sagaraju kao na lomai."
(218)
Fascinacija devojinom lepotom proe, ali da li sasvim? Lepota uvek iznova 'poziva' da
bude viena i, ponovo viena, ona se iznova upisuje u due onih koji su se tom 'pozivu'
odazvali. Runoa, od koje se krije pogled, kao kontrast, i vizija Stanke koja, kao uarena i
sublimirana lepota, otkriva trag koji je ostavila njena pojava u ljudima, objanjavaju
fascinaciju kojoj sarai podleu: taj kontrast i taj pogled, usmeren na kraju ka nebu i
izgubljen u privienju lepog bia, govore o moi, mogunostima, neposrednim i posrednim
efektima viene lepote; njeno neno delovanje nita ne moe zameniti. Ali, smisao
pojavljivanja i postojanja lepog bia ne moe se, u ovoj prii, razumeti polazei samo od
ove fascinacije. Pored nje, pored traga to ga lepota ostavlja u onom ko je gleda, mora se
uzeti u obzir kratki dijalog koji se vodi izmeu dvojice majstora, da bi se u celini 'sveta' u
koji je italac uveden shvatilo ta je u njemu Stanka, ta ona pronosi tuda i dokle to see:
" Ih, lijepa stvora! Aman, ljudi, ljepote u boga!
Jazuk to je u onoj vjeri!
Ama, kad je vidim ovakvu, ja i zaboravim koje je vjere ko.

-Ima pravo. Ko e jo i na njenu vjeru misliti?" (215)

Bitno je kako e se zavriti ova razmena utisaka, kad se smiri "talas uzbuenja" (215) koji
ide za devojkom-lepoticom. Mlai sara pita:
" ta ono ti ree?" Stariji samo odmahuje rukom. " Vala nita, komija." (216)
Reeno je odmah i opozvano. ta se, u stvari, tu desilo?
Nekakav dogaaj je, naravno, ve i to kada mulazim sarajevske policije, obilazei ariju,
proe "sokaiem" ili to niko ne eli zastane pred nekim epenkom, u kom sluaju se
odmah za predstavnika vlasti poruuje kafa. Svakodnevno cenjkanje sa seljacima, koji bi
da pazare to jeftinije, ve je mnogo manje 'dogaaj', kao i sam rad, upravo stoga to se sve
ponavlja, uvek isto. Stankin prolazak "sokaiem" deo je iste te svakodnevice, ali on u nju
unosi poseban jedan kvalitet. Lepota je retka, u ovom sluaju ini se svima i da je izuzetna,
pa bi je nekako trebalo zadrati, 'imati'. To je nemogue, niko nee krenuti za Stankom niti
bilo ta pokuati. ak ni manje uzdrljivi Huso krpedija, koji sebi moe da dopusti neku
vidljivu 'reakciju', samo ustane i "ustro navlai nanule" (216), ali, ipak, nita ne
preduzima; umesto svega, on, kad je Stanka ve prola, "nemilice udara ekiem zategnutu
kou pred sobom, da odjekuje saraki sokak" (216), tako da se ostali majstori, i oni stariji
meu njima, na to njegovo pojaano lupanje smekaju. Poto se sve to, uvek na slian
nain, takoe ponavlja, moglo bi se pomisliti da je deo ustaljene igre, u kojoj su, kao i u
svemu ostalom, uloge unapred podeljene, kao to je i ishod unapred utvren. Sentenca
kojom pisac propraa Husino ponaanje: "Ali razume se ne krene, jer nema puta za
lepotom koja nepovratno prolazi mimo nas" (216), moe se pravdati time to se na kraju
prie pokazuje da Stankino pojavljivanje meu saraima donosi izvestan emocionalni
prirast, pa, tako, priprema i omoguava kod ponekog irenje njegovog bia: nema puta za
lepotom, ali ona ostavlja trag iz kojeg se, preobraena u dui, predrugojaena i uveana
radom onog to je u dui doista ivo, ponovo raa. Sve to, meutim, ne osnauje toliko
Stankino dolaenje i nestajanje kao dogaaj. Pogledati malo devojku prekinutu u pasu
prijatna je cezura u monotoniji ustaljenog ivljenja, koja e se i sama ponavljati.
Ono to svakako jeste dogaaj, zapravo je nevidljivo. Zagledan u Stanku i pokrenut time,
neko od saraa pomislio je, pa je ak i prevalio preko usta, da nije vera jedino vana, niti je
ono najvanije. Da li je time zahvaljujui lepoti premoen jaz koji razdvaja ljude koji
inae ive jedni pored drugih? Jeste, utoliko to je uopte izgovoreno ono to se tu ne
govori, niti je poeljno da ikome makar samo padne na pamet ili da to pogotovu ne
odvede ka daljim zakljucima koji bi inae logino sledili. Zaboraviti "koje je vjere ko", i
to zbog lepote, to ukazuje na tektonski drhtaj. Rei tako neto znai da je dolo do
dubinskog pomeranja neijeg bia, makar samo na trenutak. Probijanje tvrde granice, iji je
zadatak da bezuslovno i trajno razdvoji ljude po meri 'prave vere', na 'nas' i 'njih', 'nae' i
'njihove', ima karakter istinskog, znaajnog, u neemu i 'nezamislivog' dogaaja. Ako
postoji neto to je vanije, ali i jae, neodoljivije od te granice, onda to nije samo neto to
je vrednije od razloga postojanja granice same, nego osvetljava postojanje svih, 'nas' i 'njih',
u samom temelju, pre nego to se bilo kakve vrednosti ili misao o vrednostima uopte
uspostavljaju. Dogaaj prelaska granice izmeu 'nas' i 'njih', u mislima, u rei, rasvetljava
primordijalnu okolnost da ljudska (i sva ostala) bia jesu i da su ve time upuena jedna na
druge.
Opta saglasnost da je Stankina lepota izuzetna ovu nekako ak i uveava. Na lepotu se u

stvarnosti ljudi ne navikavaju na isti nain kao na sve drugo. Ona, vidimo u Saraima, i
kada je svima nekako ve poznata, a za sve ostaje nedohvatna, kod onih u ijem duevnom
prostoru elja jo moe da se kree i, hranei imaginaciju, trai neki prolaz i izlaz, uzdie
se do stvarnosti vizije. Zaptivenost u sebi zasunjenog bia time je savladana. Oblaci koji
gore, tako, takoe postaju ovekov prisni posed. Ako ni on nije neunitiv, ipak je sasvim
drugaiji od opipljivosti svega to nudi ili namee "sokai". Vazduasta lepota na
nebeskoj lomai zavisi od uobrazilje, no da nema Stanke koja prolazi pred oima saraa, ne
bi se mogla javiti. Da, ali Stanka ne pripada 'nama'. Jazuk. Ionako kratko uivanje mora
smesta da bude dopunjeno takvom primedbom. To je usud tog sveta. I u meri u kojoj je
stvarno i autentino, i u meri u kojoj je samo izraz opte saglasnosti, oduevljenje Stankom
nikako ne bi moglo da proe bez takvog korektivnog komentara. Sve se odmah razvrstava
na 'nae' i 'njihovo', dakle dodatno se procenjuje sa stanovita sa kojeg se, bez izuzetka i
promptno, najpre mora razdvojiti prava i 'ona' vera. No, kada se na taj nain posmatraju
vrednosti, inae nesporne i nesumnjive, i prema njima se uspostavlja neki lini odnos,
potiskuje se osnovno iskustvo i najizvorniji uvid: da se uvek najpre mora postojati, zajedno
sa svim ostalim to takoe postoji. Zato je od velikog znaaja to je to i takvo iskustvo
dolo do rei, to je razvrstavanje na pravu i krivu veru zanemareno. Naruiti ili zaustaviti
ovaj mehanizam aljenja to lepota nije 'naa', i kada se ona sama ne osporava, znai uloiti
celog sebe u taj doivljaj lepote, prepustiti se spoznaji da za takvu lepotu nije vie vano
kome 'pripada', jer je zapravo neocenjivo, neobescenjivo, ve to to postoji.
Opoziv reenog je drugi vaan dogaaj, koji onaj prvi, prekoraivanje granice, dodatno
jarko osvetljava. Moda se moe govoriti i o dve faze jednog istog dogaaja. Jedno ili
drugo, bitno je da do uzmicanja, do rezigniranog odustajanja od rei noene oduevljenjem,
dolazi automatski, nuno, po prestanku trenutnog dejstva lepote, ali ne naprosto zato to
devojka nije vie pred oima ili samo stoga to "nema puta za lepotom koja nepovratno
prolazi mimo nas". To dublje pripovedaevo saznanje ne bi se moglo univerzalno
osvedoiti izvan uvida u skuenost egzistencije kakvu pokazuju Sarai. Jer, Stanka je
nedohvatna za majstore i prolazi 'mimo njih', ali njena pojava nije jednokratna, ne jednom
imaju majstori priliku da se ponovo uvere koliko je lepa. Ako brzi opoziv deluje kao nuan
sledei dogaaj ili kao neizbena sledea faza istog dogaaja, to mora imati druge razloge.
Stvar je u tome to tektonski drhtaj ne moe biti trajno stanje.
U dejstvu lepote ima, vidimo, i neeg trajnog, ali ovek se mora vratiti u uobiajenu
ivotnu koloteinu, 'smiriti se' posle potresa to ga donosi zaborav kako je i ime ivot
ureen. Sam taj potres ima, takoe, da bude zatomljen, a ako i ne kod svakog u potpunosti,
ono to je doneo biva ponovo oivljeno samo izvan meusobnog ljudskog optenja, u
samoi i oputenom pribiranju vlastitog bia na kraju dana. Odustajanje od onog to se
reklo o zaboravljanju na veru znak je zdrave, zdravorazumske samokontrole, koja je na
trenutak, usred dnevnih poslova, nestala. Vizija Stanke na goruem nebu, meutim,
opoziva taj opoziv: u zamiljenosti nad sobom dubljoj od svake razboritosti, opreznosti i
pristojnosti, svih vaeih normi i obiaja, ovek otkriva velianstvenu, najbolju mogunost
sveta, ivljenja u svetu: ta nova fascinacija proima sad celo njegovo bie. Sada je nebo, a
ne "sokai", mesto na kojem se vidi istina ivljenja na Zemlji. To, meutim, ostaje
neizgovoreno, neartikulisano, nedomiljeno do kraja i, verovatno, nedomislivo: samo pisac
pria priu o tome za itaoca. On e zabeleiti i ono "Vala nita, komija", kao i to da se
devojka ukazuje oku dok "via i lepa nego ikad, poput privienja koraa celom irinom
vidika". Izmeu ta dva iskaza otvara se mogunost da se javi neka, makar i majuna
naprslina u okamenjujuem 'identitetu', verskom ili bilo kom drugom, koji ivotnoj bujnosti

teko da moe pogodovati.

Ono to je poreknuto, uronjeno u utanje uz odmahivanje rukom, ono od ega se odustalo i
odustaje, vraa se, ne naruavajui vie utanje, kao to se ivot vraa sa svakim udisajem.
Reda, naravno, mora da bude, ali ni ono, po red opasno, to lepota otkriva kao poetak i
istinu svega ne moe se nepovratno potisnuti i javlja se ponovo; u onom to 'dovodi' Stanku
na horizont gde, zajedno s njom, gore i oi onih koji je vide, obnavlja se i uva elja za
ivotom, kojoj inae toliko toga stoji na putu. Ne oekujemo, niti treba da pretpostavimo da
e se pojaviti neko "Vala nita", koje bi se odnosilo i na tu i takvu duevnu, odnosno
egzistencijalnu potenciju u oveku.
Ako se krene jo jedan korak dalje, moglo bi se pitati ne bi li trebalo razlikovati (i
razvrstavati) bia onako kako ih je sama sudbina ve podelila: recimo po tome da li
susreemo runou (ubogaljenih, osakaenih, unakaenih) ili vidimo lepotu nekog ko,
oborenih oiju, prolazi pored njih, kao to prolazi i pored onih 'normalnih', "ljudi od posla"
(215), uplaenih zjapeom granicom ove razlike? Majstori, naime, ne samo to nee da
podignu pogled na bogalje. Oni zebu i brinu zbog uvek otvorene mogunosti da se sklizne
"iz reda zdravih i sposobnih ljudi" (217), to, onda, nije vie samo pitanje runoe ivota,
ve postaje pitanje ivota samog. Otud, kada uvee zatvara duan, majstor, "kao da vraa"
(217), u stalnoj brizi, prelazi dlanovima preko katanca i daske na kojoj ovaj visi, kao da ih
miluje, jer katanac, stvarno i simbolino, treba da zatiti; tom prilikom, poto no, naravno,
uvek moe da donese tetu i nezgodu, on, bez rei, preporuuje "zatiti dobrih sila celu
ariju" (218), to carstvo normalnosti i reda. To je, meutim, ujedno i carstvo 'nas' i 'njih', u
njemu ostaje neizbrisiva i ta razlika.
Pravci ovih razlika se presecaju. Konfesionalna, koja je proizvod istorije, tei da sebe
prevazie u optem ujednaavanju. Najbolje bi bilo da je sve 'nae'. Otud je sve
provokacija za neprestano, u skuenim zajednicama upravo opsesivno, odmeravanje i
uporeivanje 'naeg' i 'njihovog', i razumljivo je zato navire oseanje da je teta, da je pre
svega dostojno aljenja, to lepota nije naa lepota. Sudbinom stvorenu razliku izmeu
bogalja i zdravih, meutim, niko ne moe da potre, sve ako bi i eleo (mogua zluradost to
je runoa i nesrea 'njihova' u ovoj prii se ne javlja). Tu nema tenje za sveobuhvatnim i
trajnim utvrivanjem u svom identitetu prave vere, ma koliko se tvrdo verovalo u
supstancijalnu vanost njenih krutih granica, i ma koliko se malo zaziralo od umrtvljujue
njene rigidnosti. Da sav ivot nije, ne treba i ne moe da bude u tom ukopavanju u
'identitet', vidi se u zavrnoj slici, kada Stanka zauzme sav vidik i na katance-uvare, kao ni
na mogue zlo i rugobu se ne misli.
U sferi kulture, socijalnih i istorijskih fenomena, stvari stoje ravo. Kapuleti i Montegi su
uvek tu. Ali, stvari ovde, u 'svetu' Saraa, stoje jo gore: tu su dve vere, a svaka mora biti
prava, i to samo ona kojoj ovek ve pripada, iako je Bog za obe samo jedan, pa ne bi
mogao postojati po jedan za svaku, jer bi to znailo da ih je ve dva. Ali, ta najprostija
aritmetika tu nita ne vredi; im se uvede razlika po kojoj je na Bog pravi, onaj drugi biva
poniten u tom brojanju koje ne treba ni da poinje, jer se mora ostati na jednom, u svakom
sluaju, a vera je, eto, vie. U interferenciji i igri razlika, nastalih delovanjem sudbine, kao i
onih koje potiu iz (uvek odnekud zlehude) istorije, pokazuje se, meutim, da kada lepota
zaposedne ovekov horizont, u njemu se budi ono to je ostalo nezaposednuto uprkos
svemu to istorija i nadvremena sudbina donose, i ivi ono to je osetljivo i slobodno.

Dragan Stojanovi

Najdrae od svih bia

Andrieva pripovetka "Trup"
Nekolikim naratorima viestruko posredovana pria o surovoj osveti ene koja je nasilniku
elebi-Hafizu, junaku Andrieve pripovetke Trup, postala najdrae od svih bia, govori o
nemogunosti nade u iskupljenje zla u svetu nepomirljive konfesionalne podvojenosti.
Milosre je mogue u fra-Pertovom snu, u kome e Turin biti "preveden" meu due u
istilitu, gde je, svakako, nezamisliv.
U aru borbe, Ahil ubija Pentesileju, kraljicu Amazonki, ali u istom asu, dok ona umire,
zaljubljuje se u nju. Prema nekim verzijama te stare prie, plane u njemu i neodoljiva
pouda prema ve mrtvom njenom telu. Ova doista sasvim osobena 'ljubav' navodi na to da
se postave razna pitanja, zbog ega je, valjda, motiv kasnije vie puta obraivan u
umetnosti. U svakom sluaju, ono to je izazvalo Ahilovu ljubav nije bilo dovoljno da
zaustavi ruku usmrtitelja, ili nije bilo blagovremeno vieno. Je li to bila Pentesilejina
lepota?
elebi Hafiz, iz Andrieve pripovetke Trup, ve je zamahnuo sabljom, ali nije ubio enu
koja mu se nala pred nogama. Njega je, kad ju je ugledao, neto zaustavilo, iako je, inae,
kako se itaocu saoptava, ubijao bez milosti i satirao sve na ta bi naiao. "'Samo u nebo
nad Sirijom ostaviti', govorio je, kad bi se udostojio da neto kae, a ono to je radio
potpuno je odgovaralo onome to je govorio."[Ivo Andri, e, Sabrana dela Ive Andria,
knjiga esta, Beograd, 1976, str. 111] U ovom sluaju, jedan jedini put, otkako je krenuo da
umiruje Siriju, "saalio se nad jednom slabom i polumrtvom enom koju je sreo na svom
putu". (112) Bilo je to, po onom to je ispriano fra-Petru, koji je potom, tokom svog
ivota, vie puta prepriavao ta je uo o elebi-Hafizu, fatalno za ovog turskog silnika.
Ovde se moramo pitati ta je zaustavilo ubilaku sablju. Odgovor na ovo pitanje, u
tumaenju pripovetke, neophodan je ne samo s obzirom na ono to saznajemo da je kasnije
uinila poteena Sirijanka, ve, iako u posrednoj vezi s tim, i radi pravog razumevanja
poente cele pripovetke, koju izrie fra-Petrov sadrug u zatvoru.
Andri je Sirijanku naslikao onakvu kakva je bila u dramatinom, i po elebi-Hafiza i po
nju samu sudbonosnom trenutku, pri emu se, naravno, mora imati na umu da opis, u
stvari, potie od tajanstvenog roba: njemu pripoveda poverava da uplaenom fra-Petru,
dok opravlja sat na tornju u velikakoj kui, ispria ta je i kako je bilo, ega se, posle
mnogo godina, fra Petar sea. Priajui ta je nekad uo i video, sam fra Petar kae da nije
"ba sve dobro razumio" i "nije mogao svaku rije dobro uhvatiti" (109), ali je "glavno
razabrao" (110).
Ovakvo, dvojicom prialaca posredovano doaravanje slike Sirijanke, koju je elebi Hafiz
sustigao i zamahnuo da je ubije, nije presudan razlog to se u prii ne kae izriito ta ga je
u tome spreilo i zato se upravo tad "smilovao". Rob koji pria upravo na tom mestu
govori s najveom koncentracijom: "napola sklopljenih oiju, jedva rastavljajui usne, poe
da nie rijei brzo i jasno kao u molitvi" (112), kae fra Petar. italac sluti da taj rob,

ukazujui na greku koju je elebi Hafiz napravio, nalazi neko zadovoljenje i oduak
svojoj potrebi, da li za osvetom, ili pravdom, ili za saoptavanjem poslednjih uvida u stvari
ovog sveta, koji su mu, sticajem okolnosti, dati; ili je posredi neka meavina svega toga
nemogue je sasvim tano odrediti. Pri tom, on svojim reima izgovorenim "brzo i jasno
kao u molitvi" daje smisao i ton neke dublje, optevaee mudrosti, koja pokriva mnogo i
tragino ljudsko iskustvo i koja je s one strane takvih pobuda kakve su osveta, likovanje
nad unesreenim neprijateljem ili zluradost. Njegove rei zvue sentenciozno: "Ali vidi
(...), ima jedan lijek svakoj muci i svakom zlu, a to je: mogunost da ovjek pogrijei,
koliko za dlaku pogrijei, ali to je dosta za njegovu smrt i potpunu propast. (...) Za jedan
tren oka prestao je da mrzi i goni, i to je bilo dosta da se i za njega nae sablja." (112)
Neto je tu izvesno: od elebi-Hafiza ostao je samo trup, negdanji surovi monik
pretvorio se u nakazu koju je muno i pogledati, ali koja, posle svega, ipak ivi. To je fra
Petar video svojim oima i, onoliko koliko je verovati njegovom seanju, stanje Hafizovo
predoeno je istinito. Meutim, kako je dolo do toga da Hafiz ostane bez ruku i nogu, slep,
spaljenog lica, o tome saznajemo iz izvetaja koji moda i nije u svemu taan. Pristrasnost
tog izvetaja ne ogleda se toliko u saoptavanju ta se sa Hafizom naposletku desilo, ve,
pre, u doaravanju pojedinosti i nainu na koji je sueljen Sirijankin osvetniki motiv sa
Hafizovim prethodno opisanim delovanjem. A upravo to je najvanije za priu koju pria
tajanstveni rob, pa, time, i za razumevanje Andrieve pripovetke.
Ne znamo otkud rob zna sve to to je naao za shodno da ispria ili to je, od jednog asa u
urbi i gotovo pometen, stigao da kae. Znamo, s druge strane, da fra Petar nije razumeo
sve to je uo, ve da je razabrao samo ono glavno. Logino je pretpostaviti da najvei deo
robove prie potie od drugih ljudi, koji su prepriavali Hafizova nedela. O njemu se
govorilo kako se ve govori o nekom ko je doao da, nemilosrdno i silom, a, po optem
uverenju, velikim delom i za svoj raun i na sopstvenu korist, zavodi red i kanjava. Rob se
udi to je uopte sreo nekoga ko o elebi-Hafizu nita ne zna, ko o njemu nije sluao. Jer
o njemu se prialo i pria. Kada mu se pruila prilika da nekome ko je potpuno neupuen,
kao to je to fra Petar, elebi-Hafiza i pokae, utoliko mu mora izgledati vanije ta e rei,
jer e ovaj ono to vidi moi da razume i oceni samo na osnovu njegovih rei.
No, osim optih crta zloglasnog nasilnika, koji je dugo ostavljao krvave tragove po Siriji,
uz odgovarajue prie u narodu koje su se ispredale o njegovim pohodima, izvetaj fraPetrovog sagovornika sadri i neke upeatljive detalje za koje je nemogue sa sigurnou
rei da li su plod njegove mate ili se imaju zahvaliti tanom opaanju oveka koji je bio
prisutan opisanim dogaajima. Ostaje, pored ostalog, nejasno i to u kojoj meri je
tajanstveni pripoveda, ako je doista neemu prisustvovao, bio i sam pogoen zbivanjima o
kojima govori, koliko je i za ta u njima bio vezan. Svakako, fra-Petru je jasno da je rob
iskoristio priliku da ispria priu o Hafizu ne stoga da bi zabavio i razgovorio majstora dok
radi, ve da bi udovoljio svojoj dubokoj potrebi. "U poetku mi je bilo nezgodno to on to
meni pria, ali sam brzo uvidio da on to kazuje zbog sebe a ne zbog mene." (109) to je jo
vanije, fra Petar, kad je "pravo sagledao" svog sagovornika, stie utisak da ga ovaj gleda
"oima ovjeka koji zbog neega pati, i stoga mu pogled lii na pogled krtena eljadeta".
(109) To je moda glavna crta u portretu roba-pripovedaa. Pripadnost hrianskoj veri
dovodi se kao da se to razume samo po sebi u vezu sa dugom i skrivanom patnjom, to
objanjava i prethodno fra-Petrovo nagaanje da je njegov sagovornik po svoj prilici rob,
"ali davnanji, moebit od djetinjstva, pa poturen i osloboen". (107) Bie koje pati
dostojno je saaljenja, pa kako da dobri fratar i nehotice ne pomisli da je takvo bie
"krteno eljade"; patnja je visoko vrednovana i oveka koji je podnosi ini, u hrianstvu,

bliskim, saaljenjem priblienim, 'blinjim'.

Razmatranje, koje za ovim sledi, kako je to ilo po turskim gospodskim kuama, zasnovano
je, oigledno, na bogatom fra-Petrovom iskustvu, kojega je doivljaj u Akri, u Maloj Aziji,
samo mali deo. No, iako fra Petar govori s mudrou oveka koji je umnogome proniknuo
ljudske puteve i sudbine u svetu u kojem mu je bilo dato da proivi ivot, vie od
pretpostavke u ovoj taki ne moemo dobiti. Njegova pria poiva na mnogo emu
tamnom i neprozirnom, pa je, stoga, u njoj dosta 'mesta neodreenosti', koja on, dodue,
nastoji da u svom prianju bar delimino popuni i konkretizuje. S druge strane, ako zbog
toga njegov zakljuak ne moe da se uzme kao proverljiv i neosporan sud, to ne znai da,
kao pretpostavka, deluje neuverljivo. Prvi deo tog fra-Petrovog zakljuka glasi: "Tako
gospodskim kuama esto vladaju robovi i stranci, lukavi ifuti i tajanstveni poturenjaci,
samo zato to su se potpuno pregorili i to nemaju one poude i ona vitia kojima robuju
njihovi gospodari." Jednim delom stoji i do itaoca koliko e, povuen ubedljivou ovog
opteg uvida, pokloniti poverenja drugom delu fra-Petrovog zakljuka: "I za ovoga sam
odmah osjetio da je takav neki kuni dumanin." (107 f.)
Da je rob u isti mah potajni "kuni dumanin" i neko iji pogled, ispunjen patnjom, "lii na
pogled krtena eljadeta", moe biti shvaeno kao naziranje s kim se tu doista ima posla,
koje, uprkos nepoznanicama (tako da se ono bitno mora "osetiti"), i uprkos znaenjskoj
raznosmernosti tih odreenja, vodi ka istini: skrivana patnja krtenog eljadeta upravo ga i
pretvara u skrivenog neprijatelja. Iz takvog fra-Petrovog naziranja moe se poneto
naslutiti o neznanoj tragici tog oveka, poremeenom njegovom identitetu, verskom i,
uopte, ljudskom, kako to u svetu Andrievih dela i inae biva. A mogao bi se, polazei od
tog naziranja, donekle sagledati i razlog, kao i smer pristrasnosti u prianju ovog
zagonetnog oveka. Njegova pria bi, shodno tome, trebalo da bude shvaena kao izliv
nekoga ko je primoran da dugo i u pokornosti potiskuje povredu koju je pretrpeo, duboku
do potiranja, i ko utoliko vie mora da progovori, kad mu se prui prilika. Osim to
majstoru-namerniku pokazuje kakav je sad nekadanji elebi Hafiz, koji je vaio za
svemogueg i neugrozivog, on mora da saopti svoje saznanje, svoje dublje znanje: da
svako moe da pogrei u svakom trenutku, i kuda to vodi.
Kada je pria ve ispriana, fra Petar, na kraju, jo jednom premilja ta je bio Turin s
kojim je razgovarao i koga, kao ni njegovu priu, nije mogao da zaboravi ni posle mnogo
godina. Njegove nedoumice dobijaju tu nove prelive. Pita se fra Petar nije li on pripadao
nekoj od "onih rasprenih sirijanskih porodica", je li bio poturenjak ili sin poturenjaka,
zato mu je stvari "koje se apseniku i rajetinu ne priaju" (115) priao ustro i sa strau.
Nagovetena je, dakle, i takva mogunost da negdanji hrianin pria hrianinu ili bar
rtva rtvi. "Nekom ovjek mora da kae" (117), objanjava fra Petar zato je sve, potom,
on sam priao svom drugu u zatvoru Karajazidiju. Isto to, svakako, vai i za roba u
Hafizovoj kui. Ali, jedno je prirodna ljudska potreba za poveravanjem, kad govori
naprosto ovek oveku, a neto drugo kad, u prilikama kakve su u svetu kojim se Andri
poglavito bavi, negdanji potrti hrianin poverava groznu istoriju turskog silnika drugom
hrianinu koji je "apsenik i rajetin". S obzirom da je to izvetaj o osveti nad krvolokom i
zulumarom, osnovano je u meri u kojoj je verovatno da je re o poturenjaku ili
potomku poturenjaka, i da je tano nasluivanje da je on "kuni dumanin" pretpostaviti
da je njegova potreba za poveravanjem u osnovi voena resantimanom, iako u onome to
govori, bar koliko je fra Petar uspeo da uhvati i prenese, nema jasno vidljivih znakova
likovanja. Posebno je, meutim, vano to se fra Petar pita i to "da li je ba sve istina i
onako kako mu je kazivao, ili je rob izmiljao i dodavao iz svoje glave". (115) Ukazuje se,

dakle, i eksplicitno na moguu pristrasnost i netanost u njegovom prianju, pa i na poreklo

te pristrasnosti, odnosno netanosti. A uzima se u obzir i jedna sasvim drugaija
mogunost, da je rob bio "bir tahta eksik" (115 f.), to jest aknut, pa da, onda, i njegovu
priu treba ceniti prema tome.
Najverovatnije je, ipak, da je rob i sam rtva, da je njegovo prianje nalaenje dugo
ekanog oduka i elja da se nekom saopti dublje a skriveno znanje o ljudskom udesu na
ovom svetu. Tome u prilog ide fra-Petrovo svedoenje da se rob bio uznemirio kad je
pomislio da nee moi da ispria priu do kraja. Plaei se da nee imati vremena da dovri
to je zapoeo, on "poe brzo i skraeno, prepliui rijeima, da pria, kao ovjek koga
svaki as mogu da odazovu, a koji eli da kae neto vano i potrebno, bar najglavnije od
najglavnijeg". (113) To njegovo forsirano izlaganje, "manje jasno, ali ivlje" (113),
odnosno objanjenje zato je ovo moralo biti takvo, objanjava, u isti mah, i to zato je
izvetaj o onom to je u celoj prii najglavnije, to jest o Sirijankinoj osveti, tako lapidaran.
Sve je dato u malo otrih poteza, tako da sve reeno zadobija karakter bitnog i sve to se
dogodilo poseban znaaj. Neko kome 'fali daska u glavi' ne govori tako, sve ako ono to je
rekao moe biti i nije potpuna, svestrano sagledana istina, ako i nije sve dovoljno
obrazloeno, ako je u neemu i pristrasno. Bez "izmiljanja" i "dodavanja iz svoje glave"
nema uopte ni prianja, ali ta bi to imalo da znai u sluaju ovakvog forsiranog prianja,
kad se "preplie rijeima"? Uostalom, Andri je oduzeo re robu tano tamo gde treba. U
trenutku kad je glavni dogaaj na ovaj nain a ipak sasvim dovoljno predoen i
prokomentarisan, priaoca pozivaju, i on mora da ode.
Ako se, imajui sve ovo na umu, panja zadri na robovoj sentenci: "Ali vidi (...), ima
jedan lijek svakoj muci i svakom zlu, a to je: mogunost da ovjek pogrijei, koliko za
dlaku pogrijei, ali to je dosta za njegovu smrt i potpunu propast", postaje utoliko vanije
shvatiti zato je elebi Hafiz 'pogreio', ta mu je zadralo ruku; zato je ba tad prestao da
"mrzi i goni" budui da je upravo taj 'prekid' uzrok njegove propasti. S obzirom na
okolnosti u kojima rob pria, razumljivo je zato slika susreta sa Sirijankom nije
razvijenija. Za odgovor na nae pitanje ipak su dati odgovarajui elementi.
S jedne strane, vano je to da je devojka bila "polugola, sa ostacima odijela na sebi, sva
preplanula od pustinjskog vjetra, krvavih nogu i koljena od posrtanja i padanja". (112)
Sveznajui pripoveda, koji ima dovoljno vremena, rekao bi, u oputenosti svoga
'sveznalatva', jo poneto. Robu koji pria nisu dati ni vreme ni takva oputenost.
S druge strane, vano je to saznajemo i neto to svedoi o duevnoj snazi ove ene: ve
videi sablju nad sobom, ona ima snage da se, u poslednji as, obrati Bogu: "U ime Boga
koji je milosrdan iznad svakog milosra." (112 f.) Tad, umesto da udari, elebi Hafiz samo
rairi ruke, pa ga u tom poloaju jo zatiu i njegovi ljudi koji idu za njim. Oigledno, rob
ovo moe znati jedino iz prepriavanja, jer u toj pratnji teko da je bio i on sam.
Postoje dve mogunosti. Jedna, manje verovatna, jeste da je elebi-Hafiza ganulo ovo
obraanje Bogu ene koja je ve s one strane svakog straha za ivot. Iako ogrezao u krvi i
raspomamljen vrei, dugo i bezobzirno, svakakvo nasilje, ipak je ovaj ovek, pre toga,
uio verske kole, kao pripadnik porodice iji su lanovi ve u etiri kolena bili ulema, "i to
jaka". (110) Hafiz se u "etovou i krvoloka ratnika" pretvorio odjednom, "kao mlijeko kad
se provari" (110), tako da se svet pitao: "Kakve su to kole koje je izuio i knjige koje je
itao? U kojoj se medresi ovakav nauk daje? I ko je, i kada, usadio ovu mrnju u njega, i
otkud ova vatra kojom sve saie i rui, a nit se zamara nit dogorijeva?" (111) Ova pitanja,

za koja rob veli da ih je "svet" sebi postavljao, sugeriu da versko kolovanje ne vodi
nuno oblagoroivanju naravi, da, tavie, ukoliko u mladom oveku postoji drugaija
dispozicija, pod odreenim uslovima upravo pogoduje onom agresivnom i satriteljskom u
njemu. Kao svojevrstan rezime, dodaje se o Hafizovom kolovanju i ovo: "Pitali su se ljudi
tako, ne znajui zato se pitaju i nikad ne nalazei odgovor. I molili su se bogu, ne to su se
nadali pomoi, jer je bog tada bio na Hafizovoj strani, nego to Hafizu nije vrijedilo moliti
se." (111)
Zlo zapanjuje ljude, ma koliko se navikavali na njega i saivljavali se s njim. Teko mu je
utvrditi poreklo i uzroke, a jo tee nai protivteu i pomo protiv njega. Ono je tu,
neumitno i neizbeno, pa je svekoliki na svet uglavnom dolina plaa. Sam fra Petar, u
ijem je prianju, kae Andri, uvek bilo "neeg nasmejanog i mudrog u isto vreme" (105),
kae odmah na poetku da je u svom ivotu video svakakvog zla i dobra, ali vie zla nego
dobra, "jer dobra je malo manje pod ovom kapom pod kojom ivimo". (106) Ako u ovim
reima zadrimo panju na onom nasmejanom i mudrom u njima, namee se pomisao da je
jo dobro ako je zla samo "malo manje", ako se njegova relativnost doista moe odrediti
upravo tako. Iz Trupa kao da pre sledi da je dobra mnogo manje nego zla pod kapom
nebeskom, ako nekog dobra ikako i ima, i da je fra Petar sklon da stvari vidi boljim nego
to jesu. (Da li u tome neku ulogu igraju kole koje je uio ili je on naprosto po prirodi
takav, teko je rei.)
Shvatamo da je elebi Hafiz, makar taj jedan put u ivotu, morao da zaustavi ruku kojom
je krenuo da ubije. Da li je brza predsmrtna molitva izranavljene i klonule ene u
magnovenju probudila u njemu neto to mu je donelo ili u njega utisnulo uenje u
medresi? On je, znamo to, doao "na vojsku pravo sa kola kao vitak i miran mladi" (110),
i svakako nije mogao odjednom zaboraviti sve to je tamo uo i proitao. Nije nezamislivo
da ona koja priziva Boga leei pod sabljom izazove samilost, jer onaj "koji je milosrdan
iznad svakog milosra" ubici nije nepoznat. Kada se tako gleda, nije udo to to re
upuena Bogu njega spreava da poini jo jedan zloin, ve to to je uopte doao u
situaciju da sve to radi bude zloin.
Druga mogunost je verovatnija. Hafiz je za jedan trenutak prestao da "mrzi i goni" (112),
jer je domiljamo se na osnovu svega to itamo u tom trenutku video neto to je
mrnji najsuprotnije, to ne samo da je ne pobuuje, nego je neposredno i u potpunosti
suzbija. ta je to to je mrnji najsuprotnije? I ta budi mrnji najsuprotnije oseanje? To je
lepota, za koju je elebi Hafiz imao oko. Devojka kojoj se smilovao i potedeo je, nad
kojom je rairio ruke i ostao tako, jeste lepo bie. Nita se o tome ne kae, ali upravo zato
slobodni smo da utoliko ivlje zamislimo lepotu tako veliku da je ak ni vie nego jadan
poloaj devojin nije mogao pokvariti, skriti oku. Dopunjujui nereeno u skladu s reenim
po meri vlastite imaginacije i konkretizujui predstavu koja se namee iz celine scene,
sagledavamo ono to je na ovoj devojci vanredno, to je neodoljivije od ubilakog besa i
obeava vie od svega to se moe osvojiti maem. Takvu devojku elebi Hafiz ne moe da
ubije, jer je takvu lepotu, ne samo nedoputeno, ve prosto nemogue oskrnaviti ili unititi.
Ni "dvije crvene brazde kao rane, tragovi presahlih suza" (112), ne menjaju u tome nita.
Jarost koja trese progonitelja biva namah stiana, kad ovaj ugleda lepotu lepog bia.
Sirijanka svojom pojavom, a ne samo svojom molitvom Bogu, deluje na biofilni deo
Hafizove linosti; onaj sadistiki i nekrofilni zamire.
U lepoti je suti ivot, zgusnuto bivstvo, ona podstie da se ivi, neodoljivo navodi na to da
se bude, po bilo koju cenu. A nekad je cena upravo smrt. Nije to jedini tragian paradoks

egzistencije, ali jeste jedan od tee shvatljivih.

Ako je tako, nije udno to etovoa odmah nareuje da se devojka skloni "i da niko u nju
ne dira". (113) Hafiz je ve video to je morao videti. Iste veeri devojku dovode pred
njega "ogrnutu nekim mukim haljetkom" (113), i on zapoveda da je odvedu u njegov
harem. Ni u jednom trenutku nema tu nieg to bi istaklo ili povealo devojine ari, to bi
je za oko mukarca uinilo dopadljivijom, opsenjujui i varajui ula. Naprotiv. Sirijanka
nije zavela Hafiza, nego je on zaveden njom uprkos svemu.
Rob nita ne kae o tome ta je mlada ena mislila i kako se drala kad su je, ogrnutu
mukim haljetkom, izveli pred elebi-Hafiza. Saznajemo, meutim, da je ona "vremenom
zavladala i haremom i svim imanjem Hafizovim i Hafizom samim" (113), kae se za nju da
mu je bila "najmilija ena" (114) i, tavie, "najdrae od svih bia" (114). Ne saznajemo
otkud rob sve to zna i na osnovu ega izrie tako snane formulacije. Kad se uzme u obzir
u kakvoj prilici on to govori, i to jo nepoznatom oveku-hrianinu, s kakvom urbom i sa
kakvom sveu o uvek postojeoj mogunosti da ovek pogrei i nastrada, mora se zastati
nad pitanjem ta znai to biti nekome najdrae od svih bia.
Rob u svome izvetaju upotrebljava nekoliko rei ije znaenje omoguava da se
pribliimo odgovoru na to pitanje. On kae da je Hafiz sa Sirijankom proiveo vie godina,
da je ona bila jedino stvorenje nad kojim se saalio, koje mu je bilo blisko, kome je
poverovao.
Kad ovek ima vie ena, mogue je da ona koja mu je najmilija ne bude istovremeno i ona
u koju e imati najvie poverenja. Teko je odluiti da li ona prema kojoj osea bliskost
mora, time, biti i "najmilija": bliskost i poverenje imaju vie zajednikog nego bliskost i
erotska primamljivost, recimo, koja jednu od mnogih ena ini najmilijom. No, s druge
strane, lepota i umiljatost vrlo lako navode onoga ko u njima uiva da se prema biu
umiljatom i lepom otvori bez odbrambene podozrivosti i opreza: bliskost i poverenje
upravo i jesu takva otvorenost, uz preutno uverenje da je ona obostrana, uzajamna. U
stvari, lepota, voljena lepota, i bliskost dovode se od najranijih vremena u vezu ili se do
nerazaznatljivosti stapaju ujedno. U Pesmi nad pesmama, recimo, voljenoj dragani se kae
da je "sva lepa", da na njoj "nema mane" (4, 7); ali ta dragana, ta bien aimee, prema
Vulgati: amica, u grkom izvorniku je he plesion, dakle ona koja je blizu i bliska fiziki,
duevno i egzistencijalno. Da li je dragana voljena zato to je bez mane ili se njenom
draganu ini da je bez mane jer je voli, o tome se moe razmiljati i sporiti; ali da je ona
koja je voljena he plesion, bliska, to je uvid, odnosno shvatanje koji se u potonjim
vremenima, sve do naeg, ne mogu zaobii, niti se, u naoj tradiciji, uza sve sumnje i
relativizacije, moemo osloboditi onoga to iz njih proizlazi. Sadraji odgovarajuih
semantikih polja lepote, ljubavi i bliskosti se dodiruju, prepliu se i uzajamno se
prizivaju.
Kontrast kojem Andri tei, a ije formulisanje predstavlja vaan elemenat robovog
razumevanja i predstavljanja celog tog sluaja, jeste kontrast otvorenosti i pritvornosti,
prisnosti i lukavosti, pa, u tom smislu, onda, i prirodnog i uobiajenog opreza i, takoe
prirodne, osvetoljubivosti koja eka as nesmotrenog oputanja. elebi Hafiz je ovek
sposoban za otvorenost i prisnost, to ga, svakako, ini sloenijim likom nego to bi bio
kao puki sladostrasnik koji je zaboravio na opreznost. Ali, ono to ga zaista ini
zanimljivim jeste injenica da se on, sav inae od mrnje i besa prema svima i svemu,
otvorio eni koja tako dugo moe da skriva svoju mrnju pod maskom lepote i milote.

Ako smemo da poverujemo da mu je Sirijanka s vremenom postala "najdrae od svih bia",

to e rei da ju je pretpostavio svemu ostalom na svetu, svim ostalim biima, to znai da
treba da usvojimo i ono to odatle sledi, naime da je on, barem jednim delom sebe, koji je
ostao nezaposednut mrnjom i besom, sposoban i da voli: ljubav je ne samo elja i pouda,
ve isto tako, ako ne i vie, potreba da se voljeno bie zatiti ("saalio se"), da se neguje i
uva, unapreuje i podstie, da mu se ini dobro i da se raduje njegovom dobru. Time se
bliskost, prisnost i poverenje ukljuuju u ljubav, a pri tom se ona ne iscrpljuje u njima, ve
je uvek i neto vie. Ljubav je oblik potvrivanja drugog bia u kojem ono postaje vanije i
od drugih bia, ali i od onog ko ljubav ispoljava u njoj je uvek i poneto samozatajnosti
tako da ovek koji voli, po prirodi stvari, postaje 'neoprezan'. Volei, on, zapravo, postaje
takav nezavisno i od poverenja i od nepoverenja, voen u tome onim to je u ljubavi
sutinsko: da je ona u veoj meri potvrivanje voljenog bia nego samog sebe, to jest
samoispoljavanje koje je u potvrivanju voljenog. U tom smislu, onaj ko voli ne samo da je
'neoprezan', ve je nuno 'nepravedan' prema mnogim drugima koji zasluuju podrku,
pomo ili odobravanje, a u neemu i prema sebi. On, volei, ne samo da se ne brani od
voljenog, najdraeg mu bia, ve od svekolikog svoga bivstvovanja oekuje samo dobro jer
takvo voljeno, to jest najdrae bie postoji.
Posmatrano iz drugog ugla, moe se rei i ovako: ljubav je potpuno odustajanje od zla koje
bi moglo biti usmereno prema onome ko je voljen. Utoliko, kada je odustao od ubistva koje
je, po zloinakoj inerciji koja njime vlada, ve bio spreman da izvri, elebi Hafiz se
naao na poetku puta na kojem je mogua ljubav. Do njenog raanja ne mora doi. Ali
kretanje po njemu, takoe, ne mora trajati dugo, koliko god da je on dugaak zato je i
mogue govori o 'ljubavi na prvi pogled'. Odluci da se neko bie potedi zbog neega to
ono obeava samo sobom, bez ikakve svoje volje ili elje, moe vidimo da usledi
apsolutno potvrivanje tog bia, 'predavanje' svega svog i samog sebe u njegove ruke, u
kom sluaju se ve mora govoriti o ljubavi. elebi Hafiz je odmah, u trenu, video kakva je
Sirijanka kao bie koje e moi da mu postane najdrae, ali nije, ni posle mnogo godina,
prozreo da je u njoj pritajena osvetnica i da je njena mrnja prema njemu tako rei
bezmerna. On bar jedan deo svog bia dri slobodnim od zla pomou ljubavi, dok je
Sirijanka potpuno, sva, u vlasti mrnje i udnje za osvetom, stavljajui im u slubu svoju
lukavost i pritvornost. Tako se ona, koju Hafiz vidi i doivljava kao najdrae od svih bia,
pokazuje, kad nastupi as, kao bie "izbezumljeno i zapjenjeno" (114), eljno da uiva u
njegovim mukama: htela je "da ga gleda kako se mui, i da on vidi da ona gleda". (114)
Potpunom potvrivanju Drugog, u ljubavi, stoji nasuprot potpuno, agresivno i sadistiko
poricanje Drugog u osvetnikoj mrnji. Njen izraz nije puko unitenje onog ko je mrzak,
ve produeno njegovo 'nitenje' u muenju, kao i likovanje nad njegovom zabludom da je
bezbedan, ponitenje u njegovoj dui svega ime se ova usmeravala ka "najdraem od svih
bia", to je podjednako bolno i poraavajue kao i fizika patnja. Sirijanka hoe potpunu,
svestranu osvetu ne da Hafiz bude naprosto ubijen, ve da "on vidi da ona gleda" kako se
on mui i ko mu je to priredio. Zlikovac je kanjen svim ime uopte moe biti kanjen;
osvetoljubiva dua trai tu potpunost. Za bol, ponienje, sramotu i zlo to su Sirijanka i svi
njeni pretrpeli (a meu njima moda i rob koji pria tako kao to pria jer je i sam pripadao
toj zajednici?), ona, ona u robovoj prii, ne moe se dovoljno naplatiti. Nju nema ta da
zaustavi u osveti. U hitnji da kae "bar najglavnije od najglavnijeg", fra-Petrov sagovornik
to je stigao da opie.
S obzirom na veliinu i karakter elebi-Hafizovih zloina, teko da bilo kakva osveta moe
izgledati preterana, naravno ukoliko se prosuuje sa stanovita koje osvetu uopte doputa,

legitimie je ili sa kojeg ona izgleda prirodna, ako ne i poeljna. Njome bi trebalo da se u
svetu ostvaruje neka simetrija zla: ne njegovo iskorenjivanje iz sveta ili bar smanjivanje,
ve ravnotea u nanoenju povreda, smiljeno iako ne uvek tano odmereno uzvraanje, u
ivotu koji je, u svakom sluaju, neprestana borba koju odravaju i obnavljaju vazda
iznova podjarivani nagoni, agresivnost i grabeljivost.
Budui da o elebi-Hafizu saznajemo preko mnogih usta, ukljuujui najposle robova i
fra-Petrova, mogue je rei toliko da ovakvo stanovite fra Petar ni u kom sluaju ne deli, a
da ga je rob, ako je njegova pria delimino moda i odreena njime, prevaziao. Njegov
resantiman destilisao se u dublji, optevaei uvid u konanost i relativnost i najeeg zla,
jer onaj koji ga ini moe u svakom trenutku svoga ivota da pogrei i tako da propadne.
Ukoliko je rob pripadao onima koje je elebi Hafiz nekako unesreio i povredio, ovakvo
prevazilaenje resantimana nemonog posmatraa i prelazak u smirenost onog ko govori
"Ali vidi", objanjivo je jedino okolnou da je on sebe potpuno pregoreo. Takvi kao to
je on "samo ute i gledaju oko sebe i kao da im je sva nagrada u tome to sve znaju a nita
ne ele". (107) Ovakav 'teorijski' stav nekog u kome se nasluuje i "kuni dumanin", ali i
"krtena dua", koja je sebe pregorela i kao krtenu i kao poturenu, iznuen je. Pregoreti
sebe i osloboditi se poroka svojih gospodara, te najzad znati sve a ne eleti nita, ne privodi
stanovitu milosra, ako je do toga dolo usled pretrpljenih poraza, nemoi i bezizlazne
osujeenosti, u kojoj, ako vie nema gorine, zluradosti ili likovanja zbog osvetnikog
udarca, nema ni nade. Dosledno promiljeno stanovite izraeno devizom 'zub za zub' i iz
njega izvedeno shvatanje pravde kao onog to treba da regulie odnose u svetu, iskljuuje
nadu u nadilaenje i iskupljenje zla. To isto vai i u antropolokoj ravni, kad je re o
mogunostima ljudske due i uopte egzistencije.
Fra-Petrovo stanovite je stanovite milosra. Svaka ideja o pravdi, kazni i osveti utapa se
u alost kako nad rtvom zla, tako i nad onim ko ga nanosi. I grenika valja aliti, upravo
zato to je to, to je izgubio dobrog i pravog sebe; on nije isto to i njegova rtva i u
aljenju se ne izjednaava s njom, ali je bie takoe razgrizeno zlom, to mora rastuiti
onog ko to razume. Veno uzajamno satiranje, nanoenje bola i osvetniko uzvraanje,
zaarani je krug bez izlaza. A izlaz se ipak mora nai.
Za fra-Petra smisao onoga to je Sirijanka uradila nije naprosto u osveti, za njega je to
"boije pokaranje" (116) koje je stiglo elebi-Hafiza. Ako je Bog taj koji nagrauje i
kanjava, a ljudi su, eventualno, instrumenti kojima se on pri tome slui, onda je njima, u
toj umnogome stranoj igri koja ih prevazilazi, mogue da osete i samilost prema svima i
svakom. to su manje neposredno upleteni u zbivanja u kojima kazna stie krivog, a zlo i
pravog i krivog, mogunost da se oseti samilost verovatno je vea.
Ve na samom poetku prie fra Petar kae o elebi-Hafizu: "Tu sam vidio jednog ovjeka
koji je bio ivi spomenik nesree i svih zala koja vrebaju ivo eljade." (106) Takav "ivi
spomenik nesree" spomenik je i pretrpljene a ne samo izazvane nesree. Puni svoj smisao,
meutim, dobija ovaj iskaz tek kada fra Petar, na kraju, ispria kako je, mnogo kasnije,
sanjao oveka koji ivi kao slep, bespomoan trup, i pravo je udo kako uopte ivi: "Kao
na javi, elebi Hafiz, samo zdrav i itav, sa oima, sa rukama i nogama, stasit i naoit
Turin, ama karli i tuan, boe me ne pokaraj, kao dua iz istilita, eljna molitava." (116)
U nekoj sanjanoj, 'rajskoj' regiji bivstvovanja javlja se dubinska solidarnost sa biem koje
je i meta i izvor zlodejanja. U njoj je ovek vraen u svoje iskonsko stanje, pre svakog zla,
poinjenog i pretrpljenog, tu je on "zdrav i itav", "stasit i naoit", istinski ovek, odvojen

od sebe stvarnog, koji sakati i osakaen je, najposle sveden na nakazni trup. U snu se 'zna' i
za tog stvarnog, a ne samo za istinskog. Zato je on "karli i tuan", tuan i na turskom i na
srpskom. Predoava nam se izvesna nestvarna, stvarna tek kao san, restitutio in integrum
ljudskog bia. To vraanje u prvobitno stanje grehom i pretrpljenim zlom neoteenog
ivota mogue je pod jednim uslovom. Petar, fratar, ne moe a da nesvesno, u snu, ne
prevede elebi-Hafiza u pravi, spasonosni svet, u kojem se tuguje zbog zla i ivi s
obeanjem da e se postii iskupljenje, dakle s nadom. U tom svetu mogue je milosre
prema svakom, u njemu e doi do 'popravke', ve dogoeno zlo bie anulirano, pa e i
elebi Hafiz biti "zdrav i itav". Ali ni u tom svetu on za njega nije mogu kao Turin. U
snu, on je spontano pokrten jednim "kao" i njegova tuga je tuga due iz istilita. Ona se
nada i moli, ekajui milost i iskupljenje. Tek uveden u svet takve nade, kakvu
podrazumeva katoliko istilite, elebi Hafiz se vraa u svoj prvobitni, savren lik.
Na javi, fra Petar se sea svog druga iz zatvora, "kranina iz Libana" (116), kome je
ispriao ta je uo i video, i iji komentar o tome uvek pamti. Tim tuim komentarom je fra
Petar "obino ili zavravao ili poinjao" (117) svoju priu o elebi-Hafizu.
"- Jeste, kae, takav je Turin. Isjeci ga na komade, svaki komadi tijela mu opet ivi za
sebe. I posljednji dram mesa mie se isto onako i gamie u istom pravcu u kom bi se iv i
itav Turin kretao. A krten ovjek je kao sra: kucne ga na jedno mjesto, a on prsne u
komade, i nema mu lijeka ni popravka." (117)
Iskupljenje, restitutio in integrum, povratak istinskom ljudskom liku, mogui su u
hrianski obojenom snu fratrovom. U stvarnom svetu mrnje i osvete, nasilja i
resantimana, 'Turin' ivi makar i kao trup, a hrianin je (u razumevanju i
samorazumevanju jednog hrianina koji je takoe turska rtva i stradalnik svoje vrste)
"kao sra"; da ivi tako kao Turin, hrianin zar nije kadar. Da li je ideja o milosru nuno
povezana s takvom krhkou, a s tim i potreba, tavie neophodnost da se milosre izlije,
ali samo na onog ko je prethodno, 'u snu', ve nekako hristijanizovan, ako ve nije i
hrianin?
Trup, kao celina, upuuje na bezizlaznost u stvarnom svetu; preduslovi, pak, potrebni da bi
se izlaz naao u onom iskonskom, savrenom i dobrom sanjanom, nedostini su. U istoriji,
bar, i na prostoru kojima se Andri u ovoj pripoveci bavi, oni se ne mogu ispuniti.
Bitno je, meutim, da u svetu elebi-Hafiza, kao i roba koji je uputio fra-Petra u to ta je s
ovim bilo, postoji neto to e blagovremeno zaustaviti ubilaku ruku; neto dovoljno
delotvorno da to bude blagovremeno. Lepo bie, koje nekome moe postati i najdrae od
svih bia, ostaje sauvano za dalji ivot, kakve god posledice to imalo. Lepota e jo neko
vreme opstati u tom svetu. Ahil se, kau, zaljubio u Pentesileju, ali ju je ipak ubio asak pre
nego to se to dogodilo nije se mogao zaustaviti. U njihovom svetu je to bilo tako.

Dragan Stojanovi

Oi koje tako gledaju

Andrieva pripovetka "ena na kamenu"
Junakinja Andrieve pripovetke ena na kamenu doivljava prve znake starenja kao
nepodnoljive jer oni nagovetavaju ne samo smrt, ve i smrt tue elje, pretpostavljene i
kada se o njoj uopte ne misli. To vrea vitalno dostojanstvo lepog bia ak do te mere da u
jednom asu Marta L. eli da je nestane, potpuno i bez ostatka. Ovaj autodestruktivni poriv
biva prevladan seanjem na prvo veliko erotsko samopotvrivanje u doivljaju sa
ubognikom Matijom, kada je, kao veoma mlada, Marta neposredno otkrila mo svoje
lepote, odnosno erotske energije. Oivljavanje te uspomene omoguava vie od nove
nagodbe sa smru smrt, u saivljavanju sa prirodom, nestaje sa Martinog horizonta.
U eni na kamenu pokazao je Andri posebnu sklonost ka zagradama. U toj ne odvie
dugoj pripoveci ima ih dvanaest. Neke od njih obuhvataju samo po dve-tri rei, nijedna
vie od tri reenice.
Zagrade umetnute u prozni tekst obino slue tome da se u njima zabelei neto to itaoca
odvlai od glavne tematske struje uspostavljene na pojedinoj deonici teksta, pa se time
uslovljeno ravanje receptivne svesti na taj nain ograniava i usmerava. Ponekad poslue
zagrade i tome da se, kao uzgred, dopuni ono upravo reeno i neto mu se pridoda, to bi
bilo teta ne pomenuti (- ne uoiti kao bonu izraslinu na sadraju ve reenoga), ali to
ipak nije toliko vano da bi mu se posvetila ista panja kao svemu ostalom. Ponekad
zagrada slui kao izdvojeni perceptivni prostor u kojem e se zauti 'odjek' onog to je
prethodno saopteno, kojim se koriguje, relativizuje, pojaava ili, uopte, nekako
preosmiljava ono to je proitano. Nekad se u zagradu smetaju pitanja i nedoumice pisca
(ili knjievnog lika) vezane za upravo ponueni znaenjski sadraj, tako da ono to
destabilizuje reeno i treba da pokoleba itaoca u steenom uverenju biva i vizuelno
omeeno kao posebna smisaona jedinica. No, nije nemogue ni to, mada se sree retko, da
se upravo kljune formulacije nekog teksta, po kojima se on pamti, nau meu zagradama.
U eni na kamenu imamo takav sluaj.
"ta je to to vide oi koje tako gledaju?"[Ivo Andri, Jelena, ena koje nema, Sabrana
dela, knjiga sedma, Beograd, 1976, str. 209.], pitanje je koje je zabeleeno u zagradi. Na
ta se ono odnosi?
Operska pevaica Marta L., u svojoj etrdeset osmoj godini, osea strah od starosti. Ona,
dodue, jo izlae svoje telo suncu na plai, kao to je inila celog ivota, ali sada poinje
da se pita da li joj je to doputeno, sme li da se pokazuje pred drugim ljudima. Strah koji je
potresa onaj je specifini strah lepih, sa svoje lepote samouverenih i posebno samosvesnih
ena.
Retko koji ovek se potpuno spokojno miri sa znacima starosti. Iako je starenje neizbeno,
budui da ga donosi vreme, iz kojeg je nemogue iskoraiti ivot je ivot u vremenu
ipak se to to je najprirodnije doivljava kao neprirodno i nepravedno. Starenje je
nagovetaj smrti i osvedoava da se gase mogunosti koje je ovek ranije imao. Uveravati

sebe da je starenje neto prirodno umnogome je slino uveravanju da je i smrt prirodna.

No, uprkos toj 'prirodnosti', u oveku se, takoe prirodno, neto buni i svojevrsnom
libidinoznom snagom se opire, kako starenju, tako i smrti. Pomirenost, kao nova nagodba
sa smru, nastupa kasnije, kad vitalnost mladosti iezne u veoj meri, a zameni je ono to
vreme, takoe, iako nipoto ne nuno, moe da donese: zrelost, obuhvatnu mudrost
iskustva. Mladalako samopotvrivanje bia u vitalnom ispoljavanju ima mnoge prednosti
nad mudrou zrelosti, ali ako ne bude, bar donekle, zamenjeno njome, to samo znai da je
borba s vremenom izgubljena jo mnogo pre nego to e smrt doi po svoje.
Ovo vai za sve ljude. Marti, iz Andrieve prie, meutim, suoavanje s prvim znacima
starosti donosi posebnu muku. Njena lepota, sada ugroena, koja je ranije bila velika,
moda najvea njena prednost, postaje izvor muenja: gubitak je bolan. "Nita nije tee ni
stranije nego gledati svet oko sebe oima bive lepotice." (218) Navikla na to da svojom
pojavom pleni, ovakva lepotica poinje opsesivno da proverava ta je i koliko od te njene
moi ostalo. Dok su ljudi govorili o tome da prirodni zakoni nad Martom nemaju vlasti ("I
suvie su govorili!" /215/), ona o tome nije ni mislila. Poela je da misli kako je izgledala u
oima drugih kad su je sumnja i briga naterale da vidi ono to "srea i pouzdanje ne mogu
nikad da sagledaju" (215). Ogledalo, ranije veliki prijatelj, koji pomae da se
samouverenost i zadovoljstvo sobom potvrde i obnove, sada postaje mesto tih sve
neprijatnijih provera. Lepota eli da se pokazuje, da se otkriva tuem oku. U tome je njeno
primarno odreenje. Da li jo uvek to sme, ta kae ogledalo pred koje sve ee staje?
Narcistiki resursi bia koje na ovaj nain preispituje sebe sve vema su ugroeni. Ono
poinje da se stidi sebe ukoliko otkrivanje tuem pogledu, odnosno samopokazivanje vie
nemaju ranije opravdanje, koje je u lepoti samoj, a moe se rei i u erotskom izazovu koji
lepo telo predstavlja. Ono trai divljenje. S tim u vezi nije ovde suvino primetiti (i od
strane ponekog itaoca, poneke itateljke, sigurno je ve primeeno) da zavisnost od tuih
pogleda postoji bez obzira na to kako ovek sam sebe opservira. On, naime, teko da ikada
moe da posmatra sebe 'sam', kao da tui pogledi uopte ne postoje. Znaci starenja koji
govore o prorunjavanju ne postoje za Martu, dok, skrivena od drugih, "grozniavo
prouava svoju kou, kao zalutao putnik geografsku kartu" (216), ti znaci postoje za druge
koje je ona unela u sebe, koje je u sebi pretpostavila i od kojih je sebe uinila zavisnom.
Onoliko koliko je lepota tela erotski izazov, uvek mora biti 'prisutan', dakle postojati
stvarni ili pretpostavljeni Drugi, kome je takav izazov upuen ili bi mogao biti upuen.
Telesna lepota ima svoje naroito (vitalno) dostojanstvo. ak i kad je nehajno prema tuim
eljama, lepo telo ih ipak budi. Starenje ne nagovetava samo smrt, ve i smrt tue elje,
njeno utrnue. To se osea kao nepodnoljivo i izaziva preteranu reakciju. Kae nam se da
se Marta na plai niim nije isticala, osim moda "tom svojom jako podvuenom tenjom
za neupadljivou" (205). Ali to ne treba da zavara. Ako je jedina elja ostati potpuno
neprimeen, otkud onda takav i toliki strah da je lepota tela poela da nestaje i da se ono
nee vie smeti pokazivati? Stid koji osea lepotica koja je poela da sumnja u opravdanost
i, tavie, doputenost svog izlaganja tuim pogledima prerasta u autodestruktivni poriv.
Marta, koja, navodno, dugo nije mislila na to kako je drugi vide i teila je neupadljivosti,
najednom, kao da sve to vie ne vai i nikad nije vailo, ide u svojim mislima i svom
oseanju tako daleko da bi najradije da uniti sebe.
Neobaziranje na druge i tenja da se ne upada u oi plod su vaspitanja, dobrog tona,
odnegovanosti u jednoj odreenoj kulturi, 'pristojnosti' i svojevrsne otmenosti i gordosti
uspene operske pevaice, sve ujedno. Ali, postoji i druga jedna gordost, ona lepog tela.
Ona je sad povreena. "Da, ne ostaje nita drugo do nestati, sagoreti, spaliti ovo telo koje je

tako podlo izdalo, obrnulo ceo njen ivot u protivno od onog to je uvek bio i to je jedino
mogao biti." (222) Zato okolnost da je lepota naeta starenjem, i to ne mnogo, ne previe,
izaziva ovakav samoponitavajui duevni pokret, ako ionako elimo da nas niko ne vidi ili
barem da ne obraa neku posebnu panju na nas? Nesvesna gordost lepote mnogo je jaa
od ovakve 'skromnosti'.
Pitanje: zato bi postepeno gubljenje lepote odmah trebalo da budi elju da se u potpunosti
nestane, trai da se postavi jo jedno, vanije pitanje: zar ivot nema i mnoge druge vidove,
sadraje i zadovoljstva osim uivanja u suncu, drugaije vrhunce (215) od letovanja na
morskoj obali, koje nuno podrazumeva ovo samopokazivanje, ako ne ve i namerno
podsticanje tue elje ili vladanje nad onima u kojima se elja razgorela? Moe se dodati i
pitanje zar uspena karijera, koja niim nije ugroena "Njen glas je i sada pun, njeno
tumaenje uloga zrelije i dublje nego ikad" (214); na sceni operske pevaice esto igraju
uloge ena mnogo mlaih nego to su one same ne prua dovoljno ili ak nikakvo
zadovoljenje? U spoju ovih pitanja i jeste stvar. Njihovo neizbeno povezivanje
omoguava da se razume ta se dogaa s Martom, ta je u osnovi njenog doivljaja sebe na
vrelom kamenu. Jer, problem koji je mui moe se potisnuti, ali se ne moe tek tako
otkloniti. Taj problem, koji se objavljuje u provali autodestruktivnog poriva da se potpuno
nestane, da se "spali ovo telo", jeste u biti problem lepote koja gubi mo nad Drugim kao
biem elje. Tenja ka neupadljivosti nema nita s tim. Pretpostavljeni drugi ispunjavaju
Martu, ona se gubi meu njima. Dok je to tako, ona se nalazi u svetu "svirepih merenja,
promena i odnosa, mladosti i starenja, trajanja i dotrajavanja, brojeva" (223), iz kojeg mora
izai, ukoliko eli da prekine svoje muenje. "Svirepa merenja" su, na kraju krajeva, uvek
zapravo odmeravanja i uporeivanja s drugim ljudima. Ako moda i moe biti neke
nedoumice da li je nae telo uvek pametnije od 'nas', izvesno je da je uvek otvorenije; ono
to 'mi', kao bia kulture, ne istiemo, ne mislimo, ini nam se da i ne elimo, ono, kao
priroda sama, eli i pokazuje. 'Prirodno' starenje ono osea kao ponienje i nepodnoljivo
naruavanje svog integriteta. To se prenosi na nae dublje, istinsko bie. Jedino tako moe
se razumeti elja da se nestane. Telo je izdajnik, ono je "podlo izneverilo", i mora da bude
kanjeno, ono samo tako osea. "Sagoreti potpuno, apsolutno, do dna, svemonim, istim,
asnim, neopozivim ognjem. Sagoreti bez ostatka, izgubiti se u optem poaru svetova kao
vatra u vatri." (222) Ako ne mogu da vladam, u nesputanoj samoafirmaciji pred tuim
pogledom, onda neu ni da ivim. Ili kraljevstvo ili nita! To je ono to Marta 'ne misli', ali
je njeno telo nateruje da pomisli i oseti. Povreda lepote, od strane vremena, trai da se
uzvrati povredom, i to radikalnom i neumoljivom, koja je samopovreda do autodestrukcije.
Nagoni nisu skloni umerenosti, ni u emu. Ako se nekako umere i obuzdaju, to je onda
silom. Logika koja stoji iza preokretanja samoafirmacije lepog bia, kao lepog, u
autodestrukciju, kad uivanje u sebi i u delovanju na Drugog preti da bude okrnjeno, nije
logika osveenog bia koje, sazrevajui, mudro stari, odnosno starei sazreva i dolazi do
mudrosti koja miri sa prolaznim i neprolaznim, upoznaje jedno i drugo, i predaje im se. To
je logika moi nad Drugim, koja ne podnosi umanjivanje, opadanje, postepeno usahnue, a
najmanje od svega moe da podnese da joj bude uskraeno priznanje od strane Drugog.
Otud i patetika, nuna u svakom 'ili-ili', kada se mo izmie a bez nje se ivot ne moe
zamisliti. Kako iveti kad je ivot postao neto "protivno od onog to je uvek bio i to je
jedino mogao biti"? Ako se ne dopadam, bolje da me nema tako ne razmilja svako, ve
onaj ko se ve dopadao i zna ta to znai. Okusiti takvu mo nad Drugim, kakvu donosi
dopadanje i iz njega proistekla elja Drugog, pa potpuno zaboraviti 'ukus' te moi
nemogue je. Mogue je manje ili vie potisnuti takvo oseanje nadmonosti posredovano
eljom Drugog, mogue je bolje ili loije zamaskirati radost to se na taj nain raa u

oveku i ono to ona u njega egzistencijalno ucrtava, mogue je, pa i neophodno, saobraziti
svoje ponaanje normama drutva, sredine, vladajueg ukusa, svoga doba u celini. Ali, u
bitnom, u ivotu due, obuzetost lepote samom sobom, ta naroita samoivost lepog bia,
vezana je, i nuno ostaje vezana, za potragu za tuim pogledima. Narcistiki usredsreena
na samu sebe, lepota trai da Drugi trajno, 'veno', mimo svakog razgrizajueg rada
vremena i nasuprot njemu, osvedoava njenu neodoljivost, kraj sve "tenje ka
neupadljivosti" i uzdranosti 'dobro vaspitanih' ljudi.
U onom oseanju same sebe kakvo je Marta imala u mladosti ima neeg nezamenljivog.
"Samo jedno bi htela u ovom trenutku: da moe da sedi kao nekad na zidu koji je zatvarao
vrt njene mladosti, da ima jo jednom onu snagu da oseti kako, nepomina, leti bezglasno i
slepo na onom prohladnom vazdunom talasu. Samo to. A to ne moe i nikad vie nee
moi." (219)
ta je to emu bi Marta jo jednom da se vrati; u emu je vrednost onog to se ovde
zgunjava u jedno: "Samo to"; i zato ba "to", a ne i sve drugo, zato ne naprosto mladost
kao takva?
Vano je zapaziti, i za celo tumaenje odluujue, da se Marta, dok lei na steni, ne sea ni
svojih mueva, ni svoje desetogodinje ljubavi sa "pravim ovekom" (214), koja je
usledila. Brakovi su bili "bez pravog znaenja i dubljeg traga" (214), a veliku ljubav je
ekao "neizbeni kraj" (214). Da je Andri sebi dopustio takvu formulaciju kao to je
"ljubav sa pravim ovekom", koja je sasvim ispod njegovog nivoa, moe da udi. Ako je
neto, bar donekle, opravdava, to je kontrast koji valja da bude uspostavljen izmeu svega
to je inilo stvarni ivot ove lepe i uspene ene i onoga to joj se (kraj sveg to je bilo s
"pravim ovekom" i s manje 'pravim' muevima) tako rei protiv njene volje namee kao
uspomena iz najranije mladosti, kad se tek bila zadevojila.
Sad, na plai, sa bezmalo pedeset godina, ona je u vlasti sumnje i straha. "Pogled takve
ene koja stari postaje s vremenom sve vie nemiran, tvrd, sumnjiav i zao, jer u tuim
oima trai da vidi samo jedno: utisak koji ostavlja njena pojava." (218) Marta, zapravo, i
ne razmilja o starosti, ona je klevee (218). Naravno, lepota, dok je po dubljoj nunosti
usredsreena na samu sebe i potrebita tueg divljenja, ne moe na ino nego da klevee
starost, dakle vreme. Nemogue je rei ta je gore, to to vreme satire lepo bie ili to krnji
njegovu lepotu, ostavljajui ga da i dalje ivi bez nje. Moe li biti mira s vremenom i bilo
kakvog prihvatanja, od asa kad se sami na sebi uverimo da vreme deluje tako, umesto
jer to je zbilja neto sasvim drugo da samo znamo da to u naelu tako mora ii?
No, sumnja i strah, odbijanje da se prihvati ono to vreme donosi, otvaraju put uspomeni na
dane kada je mo nad Drugim bila potpuna i ispoljila se nedvosmisleno, otkrivi samoj
Marti ta sve moe, ta bi sve mogla. "Bez njenog izbora i protiv njene volje" (206), Marta
se predaje "poluseanjima i polusnovima" (206) na boijeg oveka Matiju, da li pre
napoliara ili prosjaka, pedesetogodinjaka bez kue i ene, koga pripoveda itaocu
predstavlja kao starog Matiju (206). Zato se Marta, protiv svoje volje, sea upravo njega, i
ne pokazuje li se u tome upravo ona dublja volja u njoj, koja se formirala s prvim vanim
iskustvom sveta i spoznajom sebe u njemu?
Marta je, kad je naiao Matija, sedela na visokom batenskom zidu, uzdignuta i zatiena, s
jednom nogom oputenom niza zid, a drugom podignutom, i oseala "kao da velikom,
uzbudljivom brzinom plovi na iskriavom talasu" (206). To bi ona da moe da se ponovi.

Andri sa velikom preciznou opisuje njeno ponaanje u trenutku kad je ugledala Matiju
pod sobom, na putu koji vodi kraj zida. Ona se najpre osea kao da je uhvaena u nekoj
"lakoj krivici" (206), ali se brzo i umiri, pomiljajui da je to "'samo' stari, bezazleni
Matija" (206). Poto on bez rei gleda odozdo u nju, ona "kad mu je uhvatila pogled"
(206), nagonski, brzo sputa podignutu nogu, no odmah zatim je "neto sporije" (206),
dakle ne vie 'nagonski', ve namerno, i, oigledno, navedena tim njegovim pogledom,
vraa u prvobitni poloaj. Matija skida kapu. To on, znai, pozdravlja gospoicu koja sedi
na zidu, s jednom nogom oputenom a drugom podignutom, brzo sputenom i opet
podignutom?
Marta ne razgovara s Matijom. Ona prati njegov pogled. Kad primeti da mu se "oi ire i da
su neobino sjajne" (206), ona nastavlja svoju provokaciju u jo tri faze. Iskuava ta sve
moe, dokle se stie ako se vie, i jo malo vie, pokae Drugom. U sve tri naredne faze
ona se bori sa stidom "kao sa hladnom strujom" (206), ali, ipak, vladajui situacijom sa
svoga uzdignutog poloaja, "podigla je malo vie nogu" (206), pa, pratei Matijin pogled i
dalje, kada se, u zagradi, javi pitanje njeno? pripovedaevo? itaoevo? opte i veno
"(ta je to to vide oi koje tako gledaju?)" "jo malo je podigla nogu" (207) i, najzad,
"sva ostudenela, ona je jo podigla nogu, privukla je sasvim uz grudi, tako da je bradom
dodirivala koleno" (207). U nizanju ovih "jo" italac treba da zamisli ta se zbiva u Matiji.
Pisac mu predoava kako se on kree. Pedesetogodinjak, pratei Martine pokrete, sve vie
poinje da se krivi, tako da najzad nije jasno prkosi li on to zakonima gravitacije. Vanije
od toga je moda ono to se zbiva s njegovim pogledom. Posle druge faze ("podigla je
malo vie nogu"), njegove oi su "velike, iste" (208 f.), a pogled "sav od neke bogate,
skupocene vatre" (209). Oi tog ubognika otkrivaju lepotu, mada je to to vide oi koje
tako gledaju vie od lepote i njene tajne; u svom samopokazivanju, postepenom,
izazivakom, iako praenom "hladnom strujom" stida, lepota se pokazuje kao
neodgonetljivo 'to' tajne ivota, elje i zanosa do kojeg, uprkos svim nemogunostima
utaenja, elja dovodi. Misterija elje obuhvatnija je i neprozirnija od onog to lepota nudi
oku i dui, ali se bez onoga to im ona daje ne bi o putevima i utokama elje moglo rei ni
onoliko koliko je, ovako, ipak mogue rei ili bar nagovestiti. 'To' ivotne tajne osvetljeno
je sjajem lepote, kome je teko oteti se, makar u isti mah bilo i skrivano tim sjajem, kako to
ve i inae ide, sa istinom, kao i sa varkama koje nas prate.
udna taka (206) Martinog ivota, na kojoj je videla kako Matija stoji pod njom u
neprirodnom poloaju i "u zanosu koji, izgleda, savlauje i fizike zakone" (209), vraa joj
se decenijama kasnije, na kamenu, probijajui se u njen polusan-polusvest kao doivljaj u
kojem joj se, u tuem pogledu, obznanilo u emu je neodoljiva snaga njenog bia, a da pri
tom avantura otkria kako se moe delovati na Drugog, sve do granica fizikih zakona, pa i
preko njih, nije bila suvie opasna.
Svoju provokaciju Marta je sama prekinula, skoivi sa zida u njime zatieni vrt, a italac
je doveden pred jo jednu Andrievu zagradu, koja sadri izvanrednu sliku, kroki koji
svojim erotskim nabojem sutinski dopunjuje smisao cele scene: "(Zavijorila je svetla
suknja. Tarui se jedna o drugu, zautale su svilene arape tiho, ali otro i siktavo kao dva
tanka seiva kad munjevito i plotimice preu jedno preko drugog. Jo jednom je osetila uz
naga stegna, sve do utrobe, struju hladnog vetra s mora.)" (210) Lepota mlade devojke,
dakle, ovde zasijala, lepota je erotski izazovna. Apeluje se na sva itaoeva ula; poezija
ovog prizora poezija je velikog ljubavnog obeanja itaoevoj imaginaciji nudi se slika
tela koje je telo plotske ljubavi u zavodljivom izmicanju i sklanjanju. italac je pozvan da
zamisli ta i koliko od toga vidi i osea Matija, da ga sagleda i razume ne samo u

predoenom ambijentu, ve u celini situaciji u kojoj se naao. Matija se, posrui,

zahvaljuje Marti, koja nije odmah nestala iza zida, ve jo nekoliko asaka preko zida
posmatra onoga koji je nju gledao. "- Hvala, sinjorina! (...) I ... i ... hvala!" (210)
Zreloj eni, operskoj pevaici, gospoi Marti L., sve se ovo ini neverovatnim, da li je sve
ba tako bilo ne moe rei, ali zna da je taj izuzetni trenutak "ipak bio i postojao" (209). On
se upisao u njeno bie i postao egzistencijalna zaliha koja je neunitiva i neosporna, vanija
od dogaaja iz 'pravog' ivota, koji su ostali "bez pravog znaenja i dubljeg traga". Jedino
takav oseaj okuane moi se moe donekle suprotstaviti strahu i sumnji to ih donose
znaci starosti, i nije nimalo sluajno to se uspomena na Matiju javila tad kad se javila.
Razmiljanje o sebi i drugima bez ovakve egzistencijalne podloge, neosnaeno ovakvim
iskustvom, ne pomae. Pitanja i protivpitanja ne izvode iz zaaranog, zlog kruga klevetanja
vremena, odnosno starenja. "I sa nekom gorkom, iznenadnom jasnou uvia da ovako
stare samo oni koji se svoje starosti stide, da je nesreno svako telo koje ivi samo za sebe i
samo sebe radi, a pravu meru svoje nesree uvia tek kad pone da stari." (220) Naravno,
da bi se poblie odredilo kako prevazii ivot u kojem postoji takva obuzetost sopstvenim
telom, i uopte samim sobom, i iveti ivotom koji se ne ivi samo sebe radi, za to je
neophodno posebno razmatranje. (Marta, koliko se iz prie razabire, nema dece, a i veza s
"pravim ovekom" je zavrena. Ona je sama, upuena na samu sebe.) Kojim god pravcem
da se takvo razmatranje uputi, injenica da neko ivi sam ini izmirenje s vremenom teim.
Ako do njega, na kraju, na kraju pripovetke, ipak dolazi, to je zato to, u okretanju onoj
sebi koja "kao da velikom, uzbudljivom brzinom plovi na iskriavom talasu", Marta nalazi
snagu i mogunost da ivi u sadanjem trenutku. Sadanji trenutak biva lien pretnje
budunosti, jer je osnaen iskustvom moi iz prolosti. Trenutak "mira i utoita" (225)
nalazi se u mirnom zadovoljstvu (224) sadanjeg ivota, kada se ne pita "o trajanju, ne misli
o cilju" (224): to je trenutak pobeene vremenitosti. Ali, da bi takva pobeda bila mogua,
potrebno je da u tome uestvuje "celo njeno telo sa svim to je ikad bilo, elelo, mislilo i
osealo" (224 f.); pretea budunost se, dakle, 'neutralizuje' i brie sa horizonta ako se
iznova otkrije seanje na mo sree i usreujuu mo: bezimeni temelj sopstvenog bia.
Marta postaje "sama sebi neznana", osea se "laka a velika i mona kao svet" (225), a
trenutak na kamenu sreno zatije (225) u zastraujuem huku vremena. To to vide oi
koje tako gledaju, a to smo u tuem pogledu i sami otkrili, omoguuje naknadno ovu sreu
zatija, pri emu je, dok smo u njemu, moda i bolje ne pitati postoji li uopte neka druga i
drugaija srea. Marta prestaje da se o tome pita, i da se uopte o bilo emu pita, kada,
makar i privremeno, na vrelini kamena i pod suncem, zaboravlja na mere kratkog ljudskog
ivota ("surova merenja", "trajanje i dotrajavanje", "brojeve") i kad joj se "pogled miri sa
poznatim predelom (...), sa svetom koji nepromenjen postoji izvan njenih misli i svih
promena u njoj" (222). "Svet postoji. I sve je isto" (222) tu jednostavnu oiglednost treba
shvatiti oienom i okrepljenom duom, treba njome ojaati i oistiti duu od posledica
ljudskih "svirepih merenja". Autodestruktivni poriv e nestati, mir sa sobom e se ponovo
uspostaviti. Nije lako ali Marti L. je to dato shvatiti i osetiti snagu onog iskonski
jednostavnog to me odreuje izvan malih ljudskih mera i nezavisno od njih: postojim! i:
"Svet postoji. I sve je isto." Vreme mi, dok sam tako u svetu, ne moe nita, nalazim se u
neugrozivoj sadanjosti. U njoj postajem i sam velik i moan kao svet.
Razgovor sa sobom: "'Ah, kad bi ove ene znale kako to prolazi i kako...'" (220), na ta
sledi: "'ta me se tiu ostale ene i sav svet?'" (220), nije takav iskorak ka Drugom koji bi
doneo neto vie doli unutarnji "lelek od kojeg odzvanja celo njeno telo" (221) i "cviljenje"
(221), koje Marta sama najvie mrzi. Odnos prema Drugom, meutim, kakav se uspostavio
izmeu Marte i Matije, kada se u njegovom pogledu pokazala "bogata, skupocena vatra"

ueena lepotom, odreuje njeno bie i uvruje ga u svetu mnogo vie i sasvim drukije
nego odnosi u stvarnom, graanskom svetu, gde se ovek najzad upita 'ta me se on tie'.
Kada je Matija, u "fakirskoj bedi i golotinji" (210), umro, Marta ne samo da daje prilog za
njegovu sahranu, kao to su dali i drugi, ve daje i "novu, belu i finu muevljevu koulju"
(211), da bude sahranjen upravo u njoj. Tako ona s njim, mrtvim, posredstvom muevljeve
koulje, naknadno 'ostvaruje' i neto vie od onoga samopokazivanja koje je u njemu
upalilo "bogatu, skupocenu vatru". Ona je u njegovim oima tu vatru videla i upila je za
sva vremena, kao sopstveni emanirani sadraj koji joj je on, doivljen, vratio. U njemu,
videla je ona najlepu sebe, da li i ono najlepe i najbolje u svetu uopte. Marta se tada, na
zidu, svojevoljno dala, da je vidi; posredno, tom kouljom, u zamenu za nemogu i, po
svemu, sasvim 'nezamisliv' dodir, koji tim gestom simbolii ipak postaje zamisliv, dala je
ona, u smrti, i neto vie, kad su ve njegove oi, koje su tako gledale onda pod zidom,
videle neuhvatljivo i neodredljivo 'to' ivota, a ona videla da je 'to' bilo vieno.
Ushititi tue bie sobom vrhunski je oblik samopotvrivanja, koji neizbrisivo osnauje
narcistiko jezgro onoga ko je to postigao, i postizao. Lepota koja nekog podie do zanosa
koji pobija zemljinu teu ini onog ko je u njega dospeo svojim dunikom. (Matija se,
doista, zahvaljuje.) Ali, i ta lepota (ta lepotica devojka koja jedva da tano zna ta radi i
kuda vodi njen eksperiment) postaje svojevrsni dunik onoga u kome je prvi put mogla da
proceni meru prostiranja svoje erotske moi nedotaknuta pri tom, nepritisnuta bilo
kakvim zahtevom, samo viena. (ulo se kako su otro i siktavo zautale njene svilene
arape, ali da li je Matija to uo?). Ako on njoj duguje izuzetan i, po svemu, u svom ivotu
jedini takav trenutak opijenosti, ona njemu duguje za neskriveno, nikakvim ugroavanjem
ili 'prljanjem' praeno njegovo predavanje fascinaciji njome. Njeno (fazno)
samopokazivanje praeno je njegovim (nesuspregnutim) samoizruivanjem: ona je njemu
dala sebe kao prizor koji, takav, ko e jo ikada videti, i koji on nema u svome ivotu sa
ime da uporedi, a on njoj bogatu i skupocenu vatru u koju se pretvorio, i koja e i nju,
povratno, uzvratno, obasjati. Nikakvo udo, dakle, to mlada suprunica daje u smrti
"novu, belu i finu" koulju svoga zemaljskog, stvarnog mua ubogom starom Matiji, s
kojim je u jednom stvarno-nestvarnom trenutku doivela takvu egzistencijalno nesagledivo
vanu razmenu bia, neprocenjivo vaan 'dodir'. 'Dotaknuvi' se tako s njim u njegovoj, od
nje potekloj, i svojoj, od njega primljenoj skupocenoj vatri oiju i celog bia, ona je krenula
u svet pripremljena za sve one pobede koje u sebe sigurni ljudi tanog i nesvesno lakog
koraka doivljavaju, ne brojei ih, pa i ne hajui mnogo za njih, dok traju. U beloj
muevljevoj koulji e ovek koji ju je jednom onako gledao i video poivati zanavek. Ona
hoe da bude tako.
To je mogla, jo, uiniti za njega.