Sie sind auf Seite 1von 169

Slavomir Nastasijevi

USTANAK U ZETI

NARODNA KNJIGA BEOGRAD

By

Romejski konjanici

Bilo je vreme kada kosi sunevi zraci nagovetavaju da je dan na


izmaku. Tada ptice ponu da lepraju u ipraju, da preleu s obale na
obalu, ili da krue iznad reke i jezera traei mesto za prenoite. Iz
toplih bara izbija beliasta izmaglica i lebdi nad glatkom povrinom vode,
ili povijajui se pod blagim vetriem kola oko stabljika i krunica poutele
trske i bokora zelene bukve. Isparenje ustajale vode mea se sa mirisom
lokvanja, divljeg bosioka i majine duice.
Na obalama Morae, u blizini mesta gde se reka rava u dva kraka i
nestaje u Skadarskom jezeru, rasle su alosne vrbe, prkosne breze i
granate topole. Kao da se otimaju da uhvate to vie prostora u visinu i
irinu, natkrilile su granama i liem gusto iblje gloja, zove i leske. Kad
poslednji zraci sunca blesnue iznad grebena planine Lovena, ptice
zamukoe. Na obalama reke zavlada tiina, senke se izgubie, a ispod
gustih kroanja i bunova sumrak krenu u svoj tajanstveni pohod. Voda
u reci dobi tamnozelenu boju, a bela izmaglica posive i poe da plazi
izmeu stabala. Rojevi komaraca povrvee sa svih strana i stadoe se
kovitlati iznad bunova i vodene povrine.
Crvena traka na zapadnom nebu lagano je dobijala narandastu
boju. Slepi mievi pitei poee izletati iz svojih duplja i ispod senovitih
rakita. Juriajui u rojeve komaraca, kao utvare su preletali hitajui da
utole glad i da blagovremeno nestanu sa domaka golemog bukavca,
njegovog otrog kljuna i strahovitih kandi.
Mesecima ljudski stvor nije remetio prirodni tok zbivanja kraj
Morae. Najee bi se kroz ibljak provlailo vitko telo lisice koja na
obali obrasloj trskom vreba ljuke i divlje plovke, ne usuujui se da
zaskoi srnu, odlutalu od svoga stada.
Neoekivano, sa grane jedne topole die se jato vrana i gaui
stade kruiti iznad visokog drvea. Par crnih kosova pisnu i izlete iz
ipraja leske. Kao dve baene kamenice, dve ptice preletee na drugu
obalu i iezoe u gustim bokorima jasmina. Jedna vidra, nosei u
zubima plen, velikog klena, prenu se, zastade, oslunu za trenutak,
podskoi i s obale gnjurnu u modrozelenu vodu.
U ibljaku se zau krenje granja. Neko se naglo pribliavao
probijajui se prema reci.
Na mali proplanak ispod jedne granate topole dotra ovek. Za njim
3

u stopu dopade drugi, pa i trei.


Gde su ostali? upita prvi zadihano.
Ne znam... Jure za nama... odvrati drugi jedva diui.
Trei se nasloni o deblo topole briui rukavom prtene koulje
znojavo lice:
Ja dalje ne mogu... prostenja.
Prvi zaokrui akama usta i viknu:
E-hej! E-hej!
Umukni! dobaci drugi. Navui e nam na glavu konjanike!
Prokleti Romeji! 1 Gone nas kao da smo divlje zveri!
Nemaju oni ni boga, ni due! ree trei sedajui na zemlju.
ta e biti od nas? Na koju stranu da se okrenemo? Sve su nam unitili!
Ako nas uhvate, polomie nam kosti na toku, ili e nas prodati u
ropstvo.
Ne jadikuj! prekornim glasom ree prvi. Sad bar znamo da
se moramo boriti do skonanja.
ime da se bori? primeti drugi. Imamo samo sekiru i no,
a iza nas su oklopljeni konjanici! Stii e nas...
Nee... ubedljivo odvrati prvi. Mrak poinje da obavija
zemlju. U ovom ibljaku konjaniku je i danju teko da se snae...
Granje se opet stade kriti.
Dolaze! potmulim glasom ree prvi.
Ne boj se... To su nai...
Na mali proplanak ispod topole dooe jo petorica. Manje zadihani
i sa vie samopouzdanja, doljaci se prikljuie drugovima. Po njihovu
dranju videlo se da je opasnost minula.
Izbegli smo sigurnu smrt ree jedan, svakako najstariji.
Romejski konjanici gonili su nas sve do ivice ipraja. im smo zamakli
u gusti, okrenuli su konje i udarili natrag.
Gde su ostali nai? upita prvi begunac koga su zvali Togo.
Ko zna! odvrati doljak. Sedmoricu su neprijatelji ubili, a
bar deset pohvatali i povezali... Odvee ih u grad Bar...
Bog neka se smiluje njihovim duama! prekrsti se Togo.
Drugi begunac koji je s njim dotrao na proplanak zvao se Stania,
a trei Vuksan. Bili su skoro vrnjaci. Ni punih dvadeset godina nisu
imali.
Meu doljacima isticao se Dragoje, tridesetogodinji seljak,
dugakih ruku i nogu, koate glave i ilava vrata. Za pojasom mu je bila
dvorezna sekira ogrezla u krvi. Borio si se? upita ga Togo.
Nisam... nemarno odgovori Dragoje.
Sakrio sam se iza debelog stabla. Kad je naiao romejski
konjanik, klepnuo sam ga sekirom za vrat, i to je sve... Nisam ni oruje
mogao da dignem sa mrtvog neprijatelja, jer su etvorica jurila prema
4

meni... ao mi je to bar konja nisam uhvatio...


A posle? upita Stania.
Posle? Beao sam preko njiva kao da me glavom satana goni! I
evo me...
Odavde se neemo mai do zore ree Togo sedajui na
zemlju.
U pravu si ree Vuksan vadei iz nedara kesicu s kremenom i
trudom. Naloiemo vatru i u ovom ipraju provesti no. Odsjaji vatre
nee se videti, a dim nas po mraku ne moe odati.
Tako je! sloi se Dragoje. Napred, momci... Skupljajte
suvarke... A vi obrati se dvojici mladia koji ni punih esnaest godina
nisu imali dole koulje pa u reku da pod obalom hvatate ribe i rakove!
ta e! Sirotinjska veera sirotinji i prianja! Jeemo ribu bez hleba i
soli. A kad se doepamo neprijateljskog oruja, strela, kopalja i maeva,
imaemo napretek mesa svinjskog i srneeg, i to dobro posoljenog i
zainjenog belim lukom.
Meutim, mrak se uveliko spustio. Begunci su sedeli kraj vatre i na
tapiima pekli ribu i gurkali i prevrtali rakove koji su se varili na aru.
Zadovoljni to su se od skoro sigurne smrti spasli i uverili da e bar tu
no bezbedno provesti, begunci se razbakarie. Dok su ostali polegali
po suvom skorelom blatu, Dragoje, Togo, Stania i Vuksan ostadoe
sedei u razgovoru i pravei planove ta da preduzmu u toku sutranjeg
dana.
Najstariji i najreitiji seljak Dragoje uze re:
Mi smo, eto, sami samciti i jadni... otpoe, kidajui rep
peenog raka. Sad me pitate ta emo i kuda emo nastavi, iako
ga to niko nije pitao. A ja vam kaem: pred nama stoji buna, ona
prava, seljaka, estoka, kao kad svakome dozlogrdi i dogori do nokata.
Buna? Gde? Kome da se obratimo? zaagorie mladii.
Dragoje otkide i tipaljke raka pa ih zajedno s repom strpa u golema
usta, a ostatak baci preko sebe u reku.
Pitate kome da se obratite? ree vaui.
To pitamo odvrati Togo.
Ba to! dodade Stania.
E, onda u vam rei... Meni treba da se obratite!
Tebi?! zinu Vuksan.
Ba meni!
Ama, ko si ti?
Ne znamo ko si! upirui otar pogled na njega ree Togo.
Ja sam niko, a iza mene stoji buna! Tri mladia su se
unezvereno zgledala. inilo im se da je njihov sluajni drug i sapatnik
siao s uma. Toga dana po podne naao se u njihovom selu desetak
milja udaljenom od Morae. Beite, ljudi! Sklanjajte ene i decu!
5

Romejski konjanici dolaze! Hvataju, robe, pale..., vikao je trei kroz


selo. Ljudi i ene se uzjazbie. Ali odavno naviknuti da se hitro sklanjaju
i bee ispred pljakaa, brzo se stadoe spremati da napuste selo.
Doepavi boe i torbe s hranom, i gurkajui starce i decu ispred sebe,
uskoro se naoe pred kuom stareine sela.
Doljak je s malo rei sve ubedio da treba beati.
Hvataju mlae ljude i ene... Hoe da ih prodaju u ropstvo... U
luci kod Kotora stoje usidreni brodovi trgovaca robljem...
Stari Radan, stareina sela, ne stie da upita doljaka ko je i otkud
dolazi, kad se na golom breuljku, udaljenom nekoliko strelometa,
pojavie konjanici.
Radan tre rog iza pojasa i dunu nekoliko puta. Davao je znak
pastirima koji su u podnoju planine napasali krave i ovce. Taj zvuk je za
njih znaio da stoku oteraju to dalje u umu.
Meutim, ene, deca i starci ve su hitali stazom izmeu vrljika i
ive ograde. Zaklonjeni visokim bokorima trnja, jasmina i zove, udarie u
bekstvo i uskoro ih nestade u jaruzi na koju se nastavljala gusta uma.
Radan otra za njima, a ostali mukarci, mladi i snani, po dogovoru,
udarie u bekstvo na suprotnu stranu. Neki goloruki, ostali doepavi
sekire, motike i noeve, beali su prema zapadu da se dohvate ipraja
oko reke Morae. Begunci su trali preko njiva i livada koliko im je daha
dostajalo. Grupa u kojoj je bio doljak Dragoje izbegla je poteri. U
nevolji, begunci su bili sreni to su neprijateljske konjanike povukli za
sobom.
Ali nisu svi konjanici krenuli u poteru. Polovina ih je ostala da
pretresa selo. Vizantijski ratnici, gnevni to im prepad nije uspeo,
poubijae nekoliko zaostalih staraca i baba i do poslednje kue spalie
selo. Meutim, goniocima je polo za rukom da uhvate dvanaest
begunaca, veinom mladia, i sedam da ubiju.
Kad je sumrak poeo da se sputa, vizantijski ratnici se iskupie i
utvrdie da im jedan nedostaje. Njega je ubio seljak Dragoje. Poteravi
povezane robove ispred sebe, ozlojeeni zbog slabog plena, konjanici
kretoe put grada Bara.
Tri mladia gledala su u koato i preplanulo lice doljaka Dragoja.
Osvetljeno odsjajem plamena, izgledalo im je surovije, jer su se na
njemu isticale blistave oi, crne kao gar. Njegova hrabrost dovodila ih je
do ushienja, a isto tako izazivala bojazan. Jer krvava sekira jo uvek
mu je bila za pojasom. On se nije plaio romejskih oklopljenih konjanika.
Tri mladia seala su se prologodinjeg ratovanja, kada je pobuna
seljaka kao oluja prohujala Zetom i Travunijom. 2 Dosta su se nasluali
pria o knezu Vojislavu, sinu vojvode Dragomira. Mnogo ljudi je tada
izginulo ili pohvatano i prodato u ropstvo. Pokreta pobune, Stefan
Vojislav, zarobljen je i s celom svojom porodicom odveden u Carigrad, u
6

zatoenitvo.
Mladii su se udili otkud sad pobuna, ko je pokree i vodi i gde su
pobunjenici.
Posle kraeg razmiljanja, Togo upita:
Ko je voa pobune?
Razvigor?3 odvrati Dragoje darkajui tapiem vatru. Ko je
Razvigor?
Ne znam... Kako ne zna!
Ne znam, brate!... Ali u vas sutra zorom povesti oveku koji ga
zna...
Na koju stranu idemo? upita Vuksan. Prema reci Bojani...
Sva etvorica zautae. Oko vatre su obletali noni leptiri
suavajui krugove dok ih plamen ne dohvati. Rojevi komaraca zujali su
oko uiju begunaca i drei se podalje od vatre, padali im po rukama i
vratovima. Na reci, uzvodno, povremeno se ulo bukanje i cianje, kao
kad lasica goni vodene pacove. U tihoj noi izdaleka su dopirali glasovi
nonih ptica i groktanje divljih svinja.
Moglo bi se malo prilei zevajui i proteui se ree Dragoje.
U pravu si dodaci Togo pruajui se kraj vatre i poturajui
panji pod glavu.
Polegae i Vuksan i Stania. Uskoro, njihovo hrkanje se pridrui
ostalima koji su ve uveliko spavali.
Razvigor, kae? ree Togo.
Razvigor odvrati Dragoje.
A buntovnici gde su?
Ima ih svuda po Zeti i Travuniji. Ubijaju carske ratnike i diu
oruje i odelo... Njihova tela veaju po drveu...
E!
Da se ivi, kad ih nau, nahvataju straha... Za poslednjih
etrnaest dana trideset i osam su pobili. Potere idu na sve strane, ali
slabo koga uhvate...
ta rade s onima koje uhvate?
ta rade? zevnu Dragoje. Vode ih u grad Bar u tvravu,
bacaju ih u tamnicu. Posle ih prodaju u ropstvo ili im polome kosti na
toku... Pre nedelju dana jednog naeg su uhvatili i isekli ga na etiri
komada i uz pretnje i psovke okaili te delove na engele tamo na trgu o
stub za muenje.
Znam, uo sam tiho izusti Togo oseajui kako mu se grlo
sui.
Ako nas sutra uhvate? ree.
Nee... nemarno odvrati Dragoje. Poveu vas putem gde
romejski konjanici ne zalaze.
Mladi Togo eleo je da nastavi razgovor, ali uskoro zau duboko
7

disanje, a zatim i hrkanje seljaka Dragoja. Togo jo neko vreme ostade


budan razmiljajui, okreui se na skorelom blatu s lea na bok i s boka
na lea, dok najposle i on ne zaspa. Suvarci na vatri su dogorevali, ar
se lagano pretvarao u pepeo.

*
Begunci su pre zore poeli da se bude. Mada je leto bilo u punom
jeku, na planinskim kosama i padinama, a osobito kraj reka, jezera i
movara, noi su prohladne. Isparenja u vidu beliaste izmaglice meala
su se sa rosom i lebdela nad Moraom natapajui vlagom suhu zemlju,
kvasei grane i ogranke i slivajui se u sitnim kapljicama niz lie i
stabla.
Prvi ustade Vuksan i stade tapiem razgarati pepeo na vatritu.
Kad se ukaza zapretana eravica, mladi nabaca nekoliko suvaraka i
vatra planu. Na tihom vremenu dim se rasplinu na sve strane tipajui za
oi i nagonei begunce na kaalj. Ozebli u toku noi, svi se stadoe
pribijati uz vatru. Dva deaka koji su sveeri po kaljama u reci hvatali
ribe i rakove, cvokotali su zubima. Oni su na sebi imali samo po prtenu
koulju koja im je visila do kolena. Iz njihovih oiju izbijala je molba da ih
ne teraju nanovo u vodu. Gledaju ih prekorno, Dragoje ree:
Pred nama je dug put. Gladni ni etvrtinu neemo prei... Ko e u
vodu?
Ja! odazvao se Togo skidajui koulju i dreei ukur na
akirama od valjana sukna.
Zajedno emo pod obalu... odvrati Dragoje i poe da se svlai.
Praskozorje je bilo na pomolu. Od strane Skadarskog jezera duhnu
povetarac, zaljulja lie i granice u kronjama drvea, dohvati dim i
stade ga raznositi iznad ibljaka.
Odnekud se zau dozivanje:
E-hej! E-hej!
Neko nas vie ree Vuksan.
Neko od naih dodade Stania. Togo zaokrui usta akama i
iz svog glasa odazva:
E-hej! E-hej!
Begunci se utiae oslukujui. Uskoro zau krenje granja u
ibljaku.
Ovde smo! viknu Togo.
Dragoje dohvati sekiru i istupi nekoliko koraka napred. Iz ipraja se
pomoli jedna glava, za njom druga i trea.
8

Tu smo! doviknu Stania.


Idui jedan za drugim, navrvee seljaci. Predvodio ih je stareina
sela, Radan. Begunci pod toplom s ushienjem prihvatie torbe i boe s
hranom i odeom, koje doljaci zbacie s lea.
Sad ve ne moramo da hvatamo ribe! zadovoljno ree
Dragoje.
Pridolica je bilo devetnaest.
Doneli smo vam hleba, sira i slanine ree Radan sedajui na
panji kraj vatre. Ako sluate mene, ne vraajte se u selo. Romeji su
sve spalili. ene i decu smo sa pastirima i stokom odveli na sigurno
mesto, a mi emo uz bunu.
Gledajui u oi Dragoju, stareina sela nastavi:
Narod se die na sve strane... Ti e to svakako znati?
Znam...Zbog toga sam doao ovamo. Pre osam dana u blizini
Drivasta seljaci su udarili na romejske konjanike, ubili dvanaest, a ostale
nagnali u bekstvo. Druga grupa borila se na desnoj obali Drima. Bilo je
mrtvih na obe strane... Buna se iri. Seljacima dozlogrdilo. Bore se...
Ko im daje oruje? upita Radan.
Neprijatelji! Otimaju od romejskih konjanika, a napadaju i
motkama, motikama i kosama...
Ko im je voa?
Razvigor.
Gde se nalazi?
Ko to zna! odmahnu rukom Dragoje.
Jedni govore da je u umi, drugi tvrde da sedi u gradu meu
zanatlijama, trei misle da je trgovac... U narodu se svata pria, tek
buna se sve vie iri i bie nekome po glavi... Nego, poite za mnom.
Odveu vas do oveka koji zna gde je voa pobune.
Zna, kae? Pa da poemo? Evo, ii emo, pa kud puklo! Ovako
se vie ne moe! zaagorie seljaci.
Kuda emo ii? upita Radan.
Okolo, na Drivast, ne moemo... Daleko je. Nego, udariemo
preko Rumije, padinom, kroz umu pa proplancima...
Izmeu Bara i Rumije vrljaju romejski konjanici, prokleti da su!
primeti Radan.
Bojim se naleteemo na njih, pa...
Vrdakaemo... ree Dragoje. Ima nas dvadeset i sedam.
Ako naie manji odred, boriemo se... Najpre da vidimo s hranom kako
stojimo...
Bie je za etiri dana odvrati stareina sela. A i uz put e se
valjda neto nai... Evo koulja, gunjeva i akira za ove momke.
Oblaite se, pa da krenemo zarana!
Dok su se begunci oblaili, Dragoje pregleda oruje. Bilo je ukupno:
9

osam noeva, etiri sekire, jedan luk i tobolac a strelama i est motika.
S ovim se ba neemo proslaviti! ree. Ali hrabrima i
valjanima bog pomae! Sad najpre da jedemo, pa na put.
U toku letnjih meseci reka Moraa gubi skoro polovinu vode u svom
koritu ostavljajui na obalama tinju koja se na sui pretvara u skorelo
blato. Da ne bi gazili po glibovitoj vodi, begunci navalie da seku jednu
povisoku brezu kraj obale. Kad je oborie preko reke, poee jedan za
drugim prelaziti i uskoro se svi naoe na drugoj strani. Da bi izbegli
grdna blatita u movari koja su se unedogled irila istono od reke
Cijevne, Dragoje i Radan odluie da krenu putem izmeu Skadarskog
jezera i padina planine Rumije.
Taj put je manje teak i mnogo prei do reke Bojane ree
Dragoje. Ali postoji opasnost da naiemo na romejske konjanike.
Moramo se vie drati ume...
Draemo se ume. odvrati Radan. U razgovor se umea
mladi Togo. On se obrati Dragoju:
Ako nas neprijatelji poteraju ili razbiju, na koju stranu da beimo?
Gde emo nai Razvigora i buntovnike?
Na reci Bojani, u blizini manastira Svetog Sra i Vakha.
odgovori Dragoje.
Poto se inilo da je razgovor iscrpen, begunci utei nastavie put.
Izbegavajui obalu jezera, i drei se planinske padine, izdaleka su
gledali dimove sa ognjita retkih naselja, ali i naputena sela i zgarita.
Na jednom proplanku okruenom gustom umom naioe na veliko
naselje. Tu su bile kolibe napravljene od prua ispletenog oko pobodenih
stubova. Pod jednom strmom obalom begunci ugledae niz zemunica
koje su zjapile du jaruge sa crvenkastom zemljom.
Ljudi i ene se okupie oko begunaca i uestae s pitanjima:
Ko ste? Otkuda idete? Kud ste krenuli? Jedan postariji seljak se
isprei:
Niste valjda doli ovamo da jedete na hleb! Nemamo ga ni za
sebe dovoljno! Smesta hvatajte put!
Drugi dodade pretei:
Begunci ste, a moda i buntovnici! Navui ete nam na vrat
romejske konjanike! Ako se ne izgubite iz naeg naselja dok oitam
Oena, svetoga mi Nikole udotvorca, povezaemo vas i poterati u
grad Bar pred lice carskog namesnika!
Zar te nije stid! Pominje svetog Nikolu i u njegovo ime preti,
bezbonie! Zar ne vidi da smo putnici? 4 odbrusi mu Radan.
Dragoje dodade:
Prezirete zakon gostoprimstva! Ko vam je uterao strah u kosti?
Onaj to nam preko dvadeset godina sedi za vratom! Gospodar
nad gospodarima, car romejski! I ovako jedva ivotarimo!
10

Gospodarie vam doveka, jer bolje i ne zasluujete! odvrati


Dragoje i zagleda mu se u lice:
Da li znate ko je Razvigor?
Ne znamo i ne tie nas se! Drugi kroz stisnute zube prosikta:
Ne znamo i neemo da ujemo za njega! Prole godine Romeji
su zbog pobune grdan narod pobili i oterali u ropstvo... Ove godine niko
nas nee navui na zlo!... Idite do avola, i vi i Razvigor!..
Prekrsti se, ovee, kad svoju opakost vezuje s pobratimom
neastivim! Niko te ne primorava da ide za nama! ivi i dalje kao rob i
umri kao rob! odsee Radan.
Pusti ih neka ive u ast i slavu prokletog Vizantinca
Armenopulosa! odmahnu rukom Dragoje, pa obrativi se seljacima,
dodade:
Neete da znate ko je Razvigor? Uskoro ete ga na svoje jade
poznati! Stalo vam je do golog ivota! Glavno je da se ivi, makar i u
ropstvu! Sluite tuinu, a on vas je do skota doterao!
Ne sluimo mi nikome! odvrati prvi seljak, svakako stareina
sela. Romeji dolaze ovamo, uzimaju to pripada caru i namesniku i
nikome zla ne ine...
Oni znaju da nemamo veze s buntovnicima! dobaci trei.
Zbog ovakvih jadnika nasilnici mogu da caruju! ree Radan
polazei.
Ostali begunci kretoe za njim.
Od ovakvih nikakvom se dobru ne nadaj! ree Dragoje.
Mogu nas jo i izdati... dodade Togo.
Kako im se zove selo?
Morovii. ree Radan.
Dragoje se priseti:
Pre osam dana kraj reke Bojane uhvatili smo i obesili sedam
romejskih ratnika. Meu njima bila su dvojica... Oni su pominjali selo
Morovie.
Slue naim dumanima! ogoreno ree Radan i pljunu u
stranu.
Begunci ubrzae. inilo im se da e biti bezbedniji ako to dalje
odmaknu od sela Morovia. Drei se neprestano padina planine
Rumije, ili su sve dok ne uvidee da su slabiji poeli posrtati i zaostajati.
Sunce je skoro prevalilo svoj nebeski put kad Radan uzviknu:
Ne vredi! Ne moe se dalje!
Neka... ree Dragoje. Ovde emo prilei. Kad se
odmorimo, nastaviemo put. Skidajte, momci, torbe! Najpre se moramo
prihvatiti jela... Gladan ovek nije ni za ta!
Odmorite im je bilo na jednom malom proplanku opkoljenom
lipovom umom. Poto se najedoe ovsena hleba i tvrda sira, begunci
11

polegae po suvoj zemlji i uskoro jedan za drugim pospae. Samo su


Radan i Dragoje sedeli i tiho razgovarali. Oni su, jedini iz grupe, bili
uesnici prologodinje bune. Zbog toga su smatrali da njihovo iskustvo
u ovakvoj prilici mnogo znai.
Primetio sam, otpoe Radan da Romeji pljakaju i pale
samo sela s one strane jezera. Znaju prokletnici da se otuda mogu
nadati zlu.
Istina je. ree Dragoje. Sela u blizini grada Bara mirno
podnose sve to ih snae. Tamo se niko ne usuuje da die oruje
protiv neprijatelja. Isti sluaj je oko Draa, gde vlada patricije Mihailo.
Pa, bogami, i oko Drivasta. dodade Radan.
U toku razgovora Radan doznade da je njegov drug rodom iz
humske oblasti, ak tamo od reke Neretve, u blizini grada Bune. 5 Stari
seljak se iznenadi, jer je bilo poznato da su Humljani, pod knezom
Ljutovidom, odani Vizantincima i njihovoj carici Zoi Porfirogeneti.
Pobegao sam u Zetu, jer ne mogu da gledam kako nai ljudi
slue tuinu. ree Dragoje.
Ako nam gospod dodeli milost da Romeje proteramo iz Zete i
Travunije, nee nam biti teko da i Hum oslobodimo, a kneza Ljutovida
obesimo o vraga grada Stona...
Odjednom, Dragoje se prenu. uo je pucketanje granica pod
nogama. Skoro u isti mah na proplanak sa tri strane navrvee vizantijski
konjanici. Bilo ih je preko dve stotine. Dragoje tre sekiru iza pasa, ali se
predomisli i opusti ruke. Nije bilo nikakvog smisla zapoinjati borbu. Stari
Radan, na izgled miran, i ne pomae se mesta.
Vizantijskim ratnicima poe za rukom da bez mrtvih glava pohvataju
i veu begunce. Proterae ih niz padinu planine sve do zavretka ume.
Tu ih svrstae po dva i dva.
Konjanici, gonei robove stigoe pred kapiju grada Bara u prvi
sumrak. Preavi preko mosta, grupa se uputi prema trgu gde je bio stan
vizantijskog namesnika Armenopulosa.

*
Namesnik Armenopulos i njegovi istaknuti ratnici sa zadovoljstvom
doekae u gradu novu gomilu robova. Dvadeset i sedam mladih i
snanih ljudi predstavljali su pozamanu sumu na tritu, u luci kod Boke
Kotorske. Zapovednik konjanika, Pelops, njegov otac Kleomen i
namesnik stadoe zagledati robove i bez mnogo rei sloie se da
trojicu izdvoje za muilite.
12

teta je za novac. ree Armenopulos.


Ali moramo pokorene Zeane drati u strahu. Samo tako se
moe uguiti pobuna koja ve uzima maha. Prekosutra emo javno
pogubiti trojicu na trgu.
Pelops odmah izdvoji iz gomile tri roba. Njih e zatvoriti u zasebnu
eliju i javno pogubiti. Polomie im kosti na toku pred oima graana i
seljaka iz oblinjih sela.
Zato da odlaemo? ree Kleomen.
Pogubljenje moemo izvriti sutra po izlasku sunca.
Odloiemo za prekosutra odvrati namesnik. Otac Dionisije
treba da im ita molitve za oprotaj grehova. Ne moemo pogubiti
hriane bez duhovne pripreme...
Tri roba, Dragoja, Radana i Toga, ratnici izdvojie iz gomile i
poterae ih prema zgradi namesnika Armenopulosa, gde je bila tamnica
za one koji su odreeni da umru na mukama. To je bila odaja vlana i
bez otvora na zidovima. Po podu nije bilo ni slame, ni dueme gde bi se
moglo sesti. Robovima u toj tamnici nije davana ni hrana, ni voda, jer
nisu ostajali u ivotu vie od dva dana, koliko da ih svetenik pripremi za
onaj svet.
Vizantijski ratnici gurnue tri roba u tamnicu i zalupie vrata. Sunji
ostadoe neko vreme gde se ko zatekao. Jedan drugog nisu mogli
videti. Mrak je bio potpun. Sva trojica sa uasom osetie kako ih vlaga i
smrad epae za guu.
Ovo je grob! tiho ree Togo.
Kamo sree! odvrati Dragoje. Da je grob, muke bi nas
mimoile. A ovako... Dva dana umiraemo ovde, a treeg osetiti svu
strahotu muenja!
Po podu je bila voda do lanaka. Stari Radan, klonuo od umora,
spusti se u ugao tamnice. Oslonjen leima o zid, odmarao se, ne hajui
to mu vlaga prodire u odelo.
Gde si, stari? ree Dragoje.
Ovde, u uglu... Sedim u vodi, jer noge vie ne oseam... Umor
me je skrhao...
Dragoje poe prema glasu i uskoro napipa starica i sede kraj njega.
Pridrui im se i Togo.
Pre smrti vlaga e nam rastoiti kosti! ree mladi.
Radan uzdahnu:
ao mi je to bar jednog od dumana nisam ubio... Ovako,
odlazim u smrt kao jagnje na klanje.
To i mene titi! dobaci Togo. Nego, reci mi, Dragoje, da li
se ikad desilo nekome da se iz ove tamnice ivi izvue?
Koliko znam, nikome... Odavde se ide samo u smrt...
Sunji zautae. Spolja nije dopirao ni glasak. Ali se ulo kako sa
13

tavanice padaju kapljice vode i tiho i odmereno pljeskaju po bari na


podu.
Treba osmotriti gde se nalazimo. ree Dragoje ustajui. Hou
da proverim kolika je duina i irina tamnice...
Idui lagano i stalno dodirujui rukom zid, Dragoje utvrdi da se
nalaze u prostoriji koja je est-sedam lakata dugaka i isto toliko iroka.
Vidim pukotinu. ree. Odnekud se probija slabaka svetlost
u ovu nau pomrinu.
Togo i Radan se prenue, pa kao da im je sloboda na pomolu,
ustadoe i ljapkajui po vodi, prioe Dragoju. Pukotina je bila mala i
sasvim uzana. Jedva je proputala traak svetlosti.
Ovo dopire negde odozgo, od tavana. ree Radan.
Tamnica je u zemlji, a gore je nekakva odaja. dodade Togo.
Pod zemljom smo, inae otkud bi voda kapala! dobaci Dragoje
pa dodade:
Tako mi boga, nalazimo se ispod konjunice! Zar ne oseate
koliki smrad izbija iz ove vode pod nama?
Istina je! ree Togo. tapa za oi... Mokraa je to...
Odjednom sva trojica zamukoe. inilo se da neko prilazi vratima.
Ako otvori, epau ga za guu! tiho ree Dragoje i primae
se vratima.
Najpre da vidimo ko je... apnu Radan.
Vrata se otvorie. etiri ratnika sa isukanim maevima poreae se
kraj ulaza. Izmeu njih stajao je otac Dionisije. Svetenik odmah krenu
niz stepenice, ali zapahnut vlagom i smradom, na polovini zastade.
itau vam molitve za oprotaj grehova. ree stavljajui aku
na nos i usta. Skinite kape, pognite glave i dobro sluajte...
Tri sunja gledala su svetenikovu figuru koja se do polovine
ocrtavala na vratima prema svetlosti buktinje. Po njihovim zauenim
pogledima videlo se da nisu pomiljali ni na svoje grehe, ni na molitve.
as smrti vam se pribliava. otpoe otac Dionisije. Radi
spasenja vaih dua poinjem molitvu velikog oprotaja grehova...
Svetenik otpoe: Absolvo te peccatis tuis6, na brzinu i
preskoke, malo priguenim glasom, jer je jo uvek drao aku na
ustima. Kad zavri, on se pope za nekoliko stepenica i ree:
Jo jednom u doi i moliti se za vas... A sad, pred smrt, moete
mi rei: ko je Razvigor?
utite! proapta Dragoje.
Uprkos tome, stari Radan odvrati:
Mi smo seljaci, prosti i neuki... Osim rala i motike, nita drugo i
ne znamo! Pustite nas da ivimo... Nikome zla nismo inili...
Ne bogoradaj! ree Dragoje, pa, obrativi se sveteniku,
dodade:
14

Vae avolske molitve nisu nam potrebne, jer ih ne razumemo.


itajte ih onima koji krtene ljude bacaju u podrum pun mokrae! Neka
se bog smiluje na njih i neka ih to pre poalje u pakao!
Apage, satanas! 7 odmahnu svetenik rukom i, preskaui po
dve stepenice, izae iz tamnice. Vrata se za njim zalupie.
Tri sunja obavi mrak. Meutim, pade im na pamet da posedaju na
stepenice i tako izbegnu baru koja se irila po podu.
Kad posedae, Togo se obrati Dragoju:
Pita nas ko je Razvigor! Otkud mi to moemo znati?!
Pa jeste... dodade Radan. Otkud mi moemo znati! A ti,
Dragoje? Zna li ko je Razvigor?
Znam...
Pa? Ko je?
Ja!
Ti!? viknue u isti mah Togo i Radan.
Onda e buna propasti! uzdahnu Radan.
Na stepenicama tri sunja se pritajie. Vreme je lagano prolazilo.

15

Ustanak u Zeti je posledica a ne uzrok

Izmeu

grada Bara i brda Moure otegla se prostrana livada


pokrivena razbacanim kupinovim bunovima, bokorima utilovke i
pojedinanim drveem. Zapadni vetri raznosio je miris prezrele trave i
lelujao krunice ljutia i trave od posei. 8 Prema kosim sunevim
zracima bleskala su krilca pela i arenih bumbara. Iz pukotina ispucale
zemlje izbijali su ujednaeni zvuci popca i meali se sa zrikanjem
skakavaca. Vreo julski dan bliio se kraju. Kroz ljubiastu izmaglicu u
daljini prema zapadu nazirali su se vrhovi planine Lovena. Na
zagasitoplavom nebu nije bilo ni oblaka. Samo se na visini ocrtavalo
malo jato dralova. Ptice su letele od mora Skadarskom jezeru hitajui
da pre mraka prelete grebene planine Rumije i da se dohvate movare,
obrasle u gustu ikaru izmeu vrba i granatih topola. Neujednaeni
glasovi na mahove su dopirali sa visine ukazujui da se jato opreznih
dralova trudi da izbegne nadletanje orla krstaa koji ih uporni goni.
Po sredini livade vijugao je kolski put s duboko useenim
koloteinama, jer se nedaleko od toga mesta stiu prolazi i drumovi od
Skadra, Svetoga Sra, reke Bojane i Ulcinja. Prekriven ukastom
prainom, put se zavravao pred velikom kapijom grada Bara.
Tuda su najee prolazili vizantijski ratnici, oklopljeni konjanici i
peaci, gonei robove, pohvatane seljake, osumnjiene da pripadaju
buntovnicima, ili one koji nisu mogli namiriti danak u itu, ulju i stoci.
Tuda su prolazila kola s visokim kanatama i golemim tokovima,
natovarena opljakanom hranom, drvima, kamenom ili opekom.
Carskom namesniku u Baru, Armenopulosu, nikakvi izgovori nisu mogli
biti opravdanje. ta je traio, dobijao je ili otimao. Njegova ud je bila
zakon, a volja neprikosnovena. Zbog toga su tamnice u gradu uvek bile
pune, a veala i stub muenja na trgu okieni jezivim plodom. Osim
toga, na svaku dostavu, makar i lanu, graanin i seljak mogao je
dospeti u tamnicu ili na ue. Tako se i desilo da se, ni punu godinu posle
prve pobune, narod u Zeti uveliko spremao da se opet doepa oruja.
Prema uobiajenom razrezu, svake godine se carski namet morao
namiriti do Male Gospojine. I kad je rodna godina, slobodni seljaci i
parici9 jedva su odgovarali obavezama. Od svoje zlehude imovine
odvajali su dobru polovinu i davali je poreskim slubenicima. Od ostatka
plaali su: travarinu, brodarinu, pravo na ribolov, na seu ume,
16

pomeljarinu, razliku na bolju zemlju i drugo. A ono to bi preteklo, u


svako doba bilo je izloeno grabljivim rukama vizantijskih ratnika.
Uzalud su seljaci jadikovali: Godina je podbacila... Ubi nas sua!
Molimo da nam se smanje davanja!
Vizantijski namesnik Armenopulos je, smeei se, odgovarao:
Ako je godina podbacila, naa prava prema pokorenim narodima
su netaknuta. Njih sua ne moe da uniti! Nema ita, ulja, vina, stoke i
ribe... Znai, takva je volja gospoda, neka mu je slava i hvala! Ali
obaveze prema caru i namesniku moraju se ispuniti! Svaka kua dae
po jednog mukog lana. Naem carstvu potrebni su i robovi.
Ova izjava namesnika Armenopulosa nije uznemirila seljake, jer su
oni navikli da ih romejski ratnici pod raznim izgovorima hvataju, bacaju
u tamnicu i prodaju u ropstvo. Ali zanatlije i trgovci, koji su stanovali u
gradu, sa uasom shvatie da se pretnja opakog Vizantinca i na njih
odnosi. Znali su oni da se tamnice pod visokom kulom esto pune i
prazne. Toliko puta su videli kako trgovci odvode gomile robova. uli su
oni da je namesnik po visokoj ceni prodavao pohvatane seljake koji su
brodovima prenoeni na Maloazijski arhipelag. Zbog toga su bili i
zaplaeni i ozlojeeni. Pokuavali su da utiu na savest namesnikovu.
Uzalud. Vizantinac se nikad nije odricao svojih namera, niti je menjao
odluke.
Kad zanatlije i trgovci doznadoe da e i njih pogoditi opaka ud
namesnikova, spopade ih uas. I strah se irio kao zaraza. U takvim
okolnostima poelo je i u gradu Baru apatom da se izgovara ime
Razvigor.
I graani zanatlije klecali su pod nametom. Oni su s mukom davali:
izraevine od metala, oklope, pancire, kacige, maeve i noeve; pored
toga sukno, platno, obuu, zemljano i metalno posue, drvene titove i
lukove i strele. A trgovci, nekad imuni, za poslednjih pet godina spali su
na dan i komad. Od njih se zahtevalo bez reda, sve to je vizantijskim
ratnicima padalo na pamet. Neki meu zanatlijama i trgovcima morali su
sluiti u dravnoj upravi, ak i u carskoj vojsci kao ratnici.
U gradu su se ljudi doaptavali kako da utiu na namesnika da bar
graanske porodice potedi od ropstva. U nevolji, odluie da se obrate
papskom nunciju, ocu Dionisiju, koji je nedavno doao iz Dubrovnika da
bdi nad pastvom i dobrim savetima utie da hriani u neznanju ne
srljaju u grehe.
Pet zanatlija i isto toliko trgovaca posetie svetenika:
Molimo te, spaavaj nae porodice i nas grene!.. Ropstvom
nam se preti! Odani smo i caru i namesniku, a njihove ruke dre nas za
vrat! Zadavie nas! Spasavaj, asni oe!
Svetenik ih blago pogleda:
Due vam niko ne moe uzeti! Moje je da vas od grehova
17

spasavam... Idite i molite se gospodu... Verujte, usliie vas. Jer ko se


moli, toga e se i spasenje dotai...
Otac Dionisije prie jednom trgovcu i tiho ga upita:
Zna li ko je Razvigor?
Nikad nisam uo za njega!
Bog neka ti oprosti i ovu la... prekrsti se svetenik, pa
obraajui se drugom, treem i ostalima, dodade:
A ti? A ti? Isto tako ne znate? Lepo... Raspitajte se pa doite k
meni...
Kad ostadoe nasamo, zanatlije i trgovci se stadoe zgledati i
slegati ramenima. Uvidevi da im je pothvat propao, stadoe jedan
drugom prebacivati to su uopte pokuavali da se obrate sveteniku.
Gura nas pravo u ruke Razvigoru i njegovim buntovnicima
ree jedan trgovac.
Popu je stalo da dozna koje Razvigor, pa da ga izda
namesniku... dobaci jedan zanatlija. uo sam da mu je Vizantinac
obeao kesu zlatnika ako mu javi ko je voa pobunjenika.
Tako e i biti! sloie se ostali. Meutim, jedan zanatlija
predloi da odu namesniku.
Glavu nam nee otkinuti! ree. Ako nam molbu ne uslii,
bar emo znati ta nam preostaje...
Izgleda da si u pravu. ree jedan trgovac obarajui pogled.
Ostali stadoe dobacivati:
Traiemo pomo na drugoj strani...
A znamo gde treba da je traimo!
Znamo!...
Ruke neka mi otpadnu, ako orujem ne zatitim svoju porodicu!
I meni! I meni! Nita nam drugo ne ostaje! Izginuemo!
Ipak, poto se malo primirie, graani, hrabrei se, pooe
Armenopulosu.
Pokuaemo da umilostivimo udovite ree najotresitiji.
Namesnik ih primi i mirno saslua njihove molbe. Obeavi da e im
izai u susret i promeniti odluku, ree:
Sve u uiniti. Biete bezbedni i vi i vae porodice...
Graani se vidno obradovae. Najotresitiji meu njima odvrati:
Nai ljudi nose oruje i ratuju u slavu vizantijskog cara i carice!
Za nae zasluge neka nam bar porodice ive u miru! dodade
drugi.
I bie! Sve e biti! odvrati namesnik. Samo od vas
zahtevam...
Govori! Sve emo uiniti u ast i slavu...
Nije u pitanju ast, a jo manje slava! odmahnu rukom
Armenopulos. Traim da mi kaete ko je Razvigor? Recite ko je i gde
18

ga mogu nai!
Ko to zna! ree voa grupe razoarano.
Buntovnik! Krvavi neprijatelj i vama Vizantincima i nama iji
sinovi nose oruje u slavu vaeg carstva!
Znai, ne znate? sevnu oima Vizantinac. Onda, na
razgovor je zavren!
Graani, uvidevi da je svaka dalja re izlina, napustie
namesnikovu odaju. Ali kad stigoe u senku kraj velike kule, zaue
straara koji je stajao na zidu iznad velike kapije. Ratnik je iz sveg glasa
vikao:
Konjanici se pribliavaju! Idu putem preko velike livade! Dolaze u
trku!
Na ulazu u predvorje glavne zgrade pojavi se Armenopulos. On
urno krenu prema mestu gde je stajao straar. Za njim pooe graani i
ratnici koji su se zatekli u blizini. Nadnosei dlanove nad oi, svi su
gledali u daljinu gde se kretala gomila konjanika iza kojih je ostajao
oblak praine. Poslednji sunevi zraci osvetljavali su vrhove kopalja,
kacige i pucad na kaiima konjske opreme. Vizantijski ratnici nisu dugo
ekali da se povorka priblii gradu.
Rana mi Isusovih, ono je moj prijatelj, humski knez Ljutovid! Vitez
se vraa iz Draa gde je bio u poseti kod patricija Mihaila... usiljeno
smekajui se ree namesnik.
Uskoro i ostali ratnici poznadoe humskog kneza.
Desno od kneza Ljutovida, u znak poasti, jahao je vitez na golemu
mrkovu. Ispod purpurnog ogrtaa koji mu je od ramena padao po sapima
konja, sijao se dobro oien oklop. Na glavi mu je bila kaciga sa dva
jastrebova krila. Iza viteza, za dve konjske duine, jahao je njegov
titonoa, ratnik goleme glave, irokih plea i kratkih, debelih nogu.
Povorka oklopljenih konjanika otegla se za njima na pranjavu putu. Na
prvi pogled moglo se videti da pratilaca ima bar tri stotine.
Namesnik Armenopulos i njegovi ratnici uzalud su se trudili da
poznadu viteza.
Retki i veoma dragi vitezi dolaze nam u goste. usiljeno ree
namesnik. Prekrasnih mi oiju Palade Atene, 10 otvoriu veeras bure
najstarijeg vina da poastim i njih i vas i sebe...
Velika kapija se otvori, lanci zveknue i iroki most se spusti preko
rova. Prolaz je bio otvoren. Konjanici, po etiri u redu, uoe u grad.
Carski namesnik Armenopulos bio je krupna ljudima debelih miica i
butina. Po modrom nosu i crvenilu na licu videlo se da vitez voli dobro
vino. Ispod kosmatih vea koje su se spajale u povijama bleskala su dva
krupna oka boje zamuene vode. Iz tih oiju, malo udaljenih od korena
nosa, izbijale su dremljivost i dosada. Zbog toga se teko moglo oceniti
ta vitez misli, a jo manje ta namerava. Glas mu je bio dubok i
19

promukao pa je svaka re koju izgovori zvuala kao uvreda. Nije imao


punih pedeset godina, a izgledalo je da je naeo ezdesetu. Vaio je za
iskusnog ratnika i neumoljivog stareinu. Zbog toga je postao namesnik
u Zeta i Travuniji. Vizantijski carevi dobro su znali koliko su vani inioci
ratno iskustvo i surovost prema pokorenim narodima u srcu Balkanskog
poluostrva.
Osim svoje kerke Doroteje, Armenopulos nije voleo nikoga.
Devojka je bila mukobanjasta crnka. Plahovita i prkosna, nije se
ustruavala ak i svom ocu da se suprotstavi i da mu se, naoigled
ratnika, podsmeva. Doroteja je iznad svega uivala u lovu na jazavce.
Njena etiri uta kera, kratkih nogu i iljatih njuki, nasrtali su na jazavce
i klali se s njima. Koji put je i devojka priticala u pomo svojim
ljubimcima. Ratnici, njeni pratioci, esto su je viali kako spretno skae s
konja i s dvoreznim noem juria u guvu, gde se klupaju jazavci,
obino mujak i enka, i njeni kratkonogi psi. Njena lepota, stas i gipki
pokreti mnogim ratnicima zavrteli su pamet. Ali bojei se namesnikova
gneva, svi su se drali podalje od devojke.
Meu istaknutim ratnicima u Baru osobito se isticao Kleomen, visok
i koat starac, hrabar do bezumlja, ali sakat u desnu ruku. Njemu su
bugarski odmetnici u Trakiji odsekli ruku do lakta. Ratnik je stekao slavu
na bojnom polju jo u vreme cara Vasilija. Iako je jo njegov ded
Partenopej primio hriansku veru, surovi ratnik se drao paganskih
bogova. Bio je rodom iz Mikene i tvrdio je da vodi poreklo od slavnog
Agamemnona. 11 Njegova oholost prenela se i na sina Pelopsa. Mladi je
od oca nasledio i hrabrost. Vet borac s maem i kopljem, Pelops nikad
nije ustuknuo pred neprijateljem. Kraj svega, slavniji je bio po surovosti
nego po junatvu. Mada mu je na titu bilo napisano FIAT JUSTITIA, 12
mladi vitez je postao omraen kod prostih ratnika, a stareine ga nisu
podnosile jer je naginjao zapadnoj crkvi. Pelops je zbog hrabrosti bio
uven meu dvoranama u Carigradu, a od njegove podlosti zazirali su i
stratezi.13
Ostali ratnici u gradu bili su prosti i zaputeni. Vie siledije nego
hrabri, voleli su vojne pohode radi robljenja i pljake, a borbe veeg
zamaha nisu ih privlaile i oduevljavale. Stotinari nisu bili daleko iznad
prostih ratnika. Preko namesnika cenili su i cara i caricu. Za njih su se
borili i njihova nareenja izvravali.
Armenopulosu i njegovim istaknutim ratnicima svaka poseta bila je
draga, osim iz Carigrada. Carski poklisari retko su dolazili u Zetu. Zbog
toga im je vanost bila vea a uz nju i pravo da se epure i zahtevaju
potovanje svoje linosti i dostojanstva. Jer ko bi se odluio, ako ne
mora, da prevali dalek i teak put da bi video podbuhlo lice namesnika
Armenopulosa i njegove ratnike, sline gomili razbojnika? Zato se i
dogaalo da poklisari dou ovamo jedino iz preke potrebe. Njihovo
20

poslanstvo skoro uvek bilo je skopano s neprijatnostima koje su


zagoravale ivot Armenopulosu i njegovom ljudstvu. Carska poruka
skoro uvek je bila prekor i nareenje, to je namesnika dovodilo u
nedoumicu.
Eto zbog ega su se povici namesnika sveli na lano oduevljenje
kad je video carskog poklisara da se primie gradu. Pomenuto staro vino
trebalo je da potee kao sredstvo za pridobijanje poklisareve naklonosti.
Namesniku Armenopulosu inilo se da je prisustvo humskog kneza
Ljutovida sluajno i bezopasno.
Glavna zgrada, stan zapovednika Zete i Travunije, bila je
napravljena od kamenih kocki. Na donjem i gornjem delu kue bili su
otvori u zidu, dugi jedan lakat, a iroki pedalj i po. Otvori su namenjeni
strelcima, ali su vie sluili za proputanje dnevne svetlosti u
polumrane odaje. Jer strelac, ma koliko vet, ne moe domaiti
napadaa koji se primakne zidu. Ipak, zgrada je pre podseala na
tvravu nego na kuu za stanovanje. Osim predvorja koje je bilo svetlije,
hodnici i odaje i usred dana bili su u polumraku. Na donji deo zgrade
nastavljao se trem postavljen na hrastove dirke obavijene divljom lozom.
Armenopulos i njegovih pet najistaknutijih stareina prihvatie goste
i smestie ih za golem amov sto pod tremom. Domain i njegovi ratnici
doznadoe da se vitez, carski poklisar, zove Teodoros. Kraj njega je bio
mladi bleda lica, sivih oiju i kose pepeljave boje.
Ovo je moj sin Mina. ree poklisar. Kneza Ljutovida ve
znate...
Celo drutvo se smestilo pod tremom. Gosti se nisu brinuli za svoje
pratioce. Njih su prihvatili ratnici iz gradske posade.
Pred veeru vitezi popie po pola pehara kvasa, 14 poto najpre po
obiaju poelee svojoj carici dobro zdravlje, sreu i dug vek, razume se,
uvajui se da ne pomenu njenog mua i ljubavnika.
Armenopulos, mada je goreo od nestrpljenja da uje carsku poruku,
trudio se da kao dobar domain zanima goste razgovorom o tekuim
dogaajima u svojoj oblasti, da se raspituje o novostima u Carigradu i o
prilikama koje vladaju u drugim oblastima velikog vizantijskog carstva.
Knez Ljutovid i poklisar Teodoros rado su prihvatili takav razgovor koji se
oduvek smatrao kao obavezna predigra za pravi smer i cilj posete gosta
iz Carigrada. Namesnik je morao ekati da poklisar prvi povede re u
vezi sa svojom misijom.
Poto se sumrak sputao, stari Kleomen naredi slugama da donesu
zapaljene buktinje i da ih zadenu u alke uvrene na direcima pod
tremom. U nameri da pokae svoje potovanje prema carskom poklisaru
i istakne vanost njegove posete, Armenopulos naredi da se na sto
postave votane svee. Tri hitra mladia iznesoe posue, duboke
tanjire od nikla, kaike i noeve, i etiri korpice ispunjene do vrha
21

komadima hleba. Odmah zatim na sto stigoe zdele i posluavnici s


pariima mesa, srnei butovi, nadeveni slaninom i belim lukom, dva
peena petla i, po obiaju drevnih Helena, zemljani lonac pun orbe sa
svinjetinom.15
Povrh svega, mladii iznee na sto nekoliko kondira vina i pred
svakog viteza stavie po nikleni pehar.
Jo se vitezi nisu maili jela kad pod trem stie otac Dionisije,
papski nuncije i stareina manastira Svete Bogorodice. Prekrstivi ruke
na grudima, svetenik se pokloni:
Laudemus Christum, verum filium dei omnipotentius! 16 ree.
Amen... uglas prihvatie vitezi.
Armenopulos, malo zbunjen, obrati se sveteniku:
Tvoje mesto za ovom trpezom, asni oe, uvek pripada samo
tebi... Sedi, dakle, jedi i pij, poto najpre blagoslovi hleb i vino...
U glasu namesnika oseao se prizvuk pravdanja, jer je bilo
oevidno da je te veeri otac Dionisije zaboravljen. Ali sluge hitro donee
jo jedan pribor za jelo i time je stvar, bar donekle, izglaena.
Poklisar Teodoros i njegov sin Mina zlurado su se smekali, jer su
znali da patrijarh u Carigradu uveliko propoveda da se sluba boija vri
samo na grkom, a ne i na latinskom jeziku.
Oprostite, asni... Zakasnio sam... otpoe svetenik. Moja
briga za spasenje dua ne ograniava se samo na ljude... Imam jo
jedan narod kome svakodnevno posveujem dobar deo svoga
vremena... Ne udite se, valjani i potovanja dostojni vitezi, nastavi
otac Dionisije, iako se niko nije udio. To su pele. Taj drugi narod je
krotkiji i blagorodniji nego ljudski rod... Sedamdeset i dve konice imam.
Sva su drutva u punoj snazi. Sad je vreme zrelog voa i plavog bosiljka,
pa vrvi po livadama, vonjacima i oko konica.
Otac Dionisije bio je izuzetno raspoloen, ne slutei u kakvu e
nevolju zapasti. Meutim, njegovom bistrom oku ne promae da je
vitezima vie stalo do jela nego do sluanja njegovih pria o pelama.
Zbog toga ustade i na brzinu oita Pater noster17
Panem et vinum benedico...18 Pristupimo...
Po mrgodnim licima vitezova moglo se lako zakljuiti da ne ele pre
veere nita vie da sluaju. Jer osim Teodorosa i njegovog sina niko od
svetenikove latintine ni re nije razumeo. A o papi u Rimu ni vitezi nisu
bili naisto da li je muko ili ensko.
Svi navalie da sipaju svako u svoj tanjir i da sru ve prohlaenu
orbu. Gosti su bili gladni, a domainima se inilo da ih ne treba
uznemiravati praznim razgovorima i izlinim pitanjima. Tako je veera
skoro u tiini protekla.
Armenopulosu se inilo da je dolo vreme kad treba da se uje re
poklisara. On se znaajno zagleda u oi Ljutovidu. Knez shvati njegov
22

upitni pogled i zausti da progovori, ali ga prekide otac Dionisije.


Svetenik, inae sklon brbljivosti, pod uticajem dobrog vina, uze re
i stade nairoko priati o kralju Arturu i vitezima okruglog stola, 19 o ser
Sagramuru i Lanselotu Jezerskom, o ser Gavenu, o kraljici Gvineveri i
njenim draima, o proroku Merlinu i njegovim vradbinama, inima i
aranjima. Nadahnut priama i pesmama o lutajuem vitetvu, otac
Dionisije se dohvata Parsifala, Rolanda i njegovog prijatelja Olivera,
Ogijera Danca i drugih. Ne zaboravi ni sveti Gral. 20 Nakisele i bezvoljne
osmehe vitezova svetenik je shvatio kao podstrek da priu nadovezuje
na priu, a mrgoenje namesnika Armenopulosa kao znak srdbe to se
Parsifalu ini nepravda.
Ali jedan predah svetenikov iskoristi knez Ljutovid i preuze re:
Zahvaljujemo ocu Dionisiju na mudrim i punim pouka priama
otpoe. Sad mislim da je vreme za poetak naeg poslovnog
razgovora. Neka, dakle, poivaju u miru svi vitezi kralja Artura, a mi, dok
nas vino ne obori, da preemo na ono to se tie naeg domaina kome
zahvaljujemo na dobrom doeku i jo boljoj veeri... On je svoju dunost
valjano ispunio. Sad je na nas red. Treba da mu se oduimo. A to emo
uiniti ako zadovoljimo njegovu elju.
Njegova elja je i naa! dobaci Kleomen.
Odavno je trebalo da ujemo poklisara! primeti Pelops.
elja dobrog domaina isto je to i zapovest. umea se otac
Dionisije. I ja sam domain... Malopre sam doekao kaluere iz
manastira Svetoga Sra i prihvatio poiljku koju mi stareina toga
manastira velikoduno alje.
Ispraznimo najpre pehare ree poklisar Teodoros, ne sluajui
brbljanje svetenikovo.
Ispraznimo ih, jer drugaije ih ne moemo opet napuniti!
dobaci svetenik, nezadovoljan to ga prekidaju i ometaju u govoru.
Pijmo, dakle, u zdravlje domaina i svih dobrih... nastavi, diui pehar
levom rukom, dok je desnom pokuavao da dohvati svoja lea, gde ga je
izmeu pleki svrbelo.
Vitezi ispie pehare, nanovo ih napunie i opet ispie.
Sad neka poteku rei isto tako dobre kao to je domainovo vino.
ree knez Ljutovid.
Rei kao vino promuca otac Dionisije i ispi etvrti pehar pa
dodade:
Aequos Mars amat...21
Izazov oca Dionisija ostade bez efekta. Knez Ljutovid ree:
Pre tri nedelje napustio sam grad Ston i otiao u Dra, u posetu
svome prijatelju, patriciju Mihailu, zapovedniku grada i okoline... Zamolio
sam ga da mi poalje etiri stotine oklopljenih konjanika...
Otkud to? iznenadi se namesnik.
23

Ratnici su mi potrebni kao potpora u poteri za buntovnicima koji


se iz Travunije prebacuju u Hum i pljakaju.
Takvu pomo si i od nas mogao dobiti. primeti Kleomen.
Dabome! dobaci Pelops. Nai ratnici nisu gori od onih u
Drau!
Istina je... Nisu gori. ree Ljutovid.
Ali od vas ih ne traim jer e oni uskoro vama biti potrebniji!
Da li to samo nasluuje, ili pouzdano zna? pogleda ga
iskosa namesnik.
Pouzdano znam... isto kao i ti i tvoji ljudi... Zeta i Travunija nalaze
se pred pobunom!
Ba! tresnu namesnik pesnicom o sto.
Ko to bolje zna od mene!
Zna carski poklisar, vitez Teodoros! prkosno ree knez.
Pitaj ga, pa e uvideti da oni tamo na dvoru u Carigradu ne spavaju...
Armenopulos i njegovi ratnici munjevito ukrstie poglede.
Teodoros mirnim glasom ree:
Jeste... Zeta i Travunija nalaze se pred pobunom... Zbog toga
sam i doao ovamo...
Gospode! uzviknu Pelops. Vi u Carigradu bolje od nas
znate ta se ovde dogaa!
Eto, znamo... slee ramenima poklisar, pa obrativi se svome
sinu, dodade:
Mina, donosi moju torbu... Imam sve zapisano ta treba da vam
kaem i ta treba da uradim...
Mina ustade i ode u predvorje zgrade gde su gosti ostavili svoj
prtljag. A za stolom pod tremom zavlada neugodna tiina. Samo se ulo
tiho hrkanje oca Dionisija koji je sedei spavao.
Armenopulos proguna:
Meu pokorenima bilo je buntovnika otkako je sveta...
Namesnik dohvati svoj pehar i ispi ga do dna. Mrtei se i pomalo
hripajui od uzdrane ljutine, obrati se knezu Ljutovidu, jer mu se inilo
da od njega potie sve zlo koje je osetio da mu se sprema:
A ti, Slovenine, uvaj svoju zemlju, a u tue se ne meaj!
U mojoj zemlji je sve u redu. odvrati Ljutovid. Ali je nevolja
to pljakai iz tvoje oblasti prelaze u Hum. Njihovi pohodi su sve ei,
a ubistva i paljevine ne prestaju... Ja jesam Sloven, i toga se ne stidim
podie glas knez. I nato to podrugljivo isticati? Moja odanost
prema carici nije manja nego odanost mnogih Vizantinaca!
Verujemo, verujemo... kroz stisnute usne progovori namesnik.
Tvoja odanost bila bi dobra, samo da nije suvim zlatom plaena...
Knez Ljutovid se tre i preblede. Gledajui u poklisara Teodorosa,
izusti tihim glasom:
24

Mene niko ne plaa... Bedna bi bila odanost koja se kupuje


zlatom... Nego, dini namesnie, reci mi da li si togod preduzeo da se
pljakaima iz Zete i Travunije sprei prelazak u Hum?
Namesnik proguna:
Sloveni se izmeu sebe tamane, a ja treba da kukam i nariem
zbog toga!
Ubijaju oni i vizantijske ratnike! dobaci Ljutovid. Uostalom,
zakukae svakako... Dolo je vreme da poloi raune o svojim
postupcima!
Armenopulos stee goleme ake u pesnice i zausti da odgovori, ali
outa, jer se toga trenutka pojavi Mina nosei oevu torbu.
Poklisar Teodoros prihvati torbu i dreei veze na njoj stade tiho
govoriti:
Prezir vizantijskih ratnika prema Slovenima nije samo povod
nego i uzrok estih pobuna. Zbog toga car i carica nareuju da se prema
pokorenima blago postupa...
Mi tako i postupamo... ree Armenopulos.
Ne! Vi tako ne postupate! otro ga pogleda u oi poklisar
vadei iz torbe svitak papirusa. Krvolone i samovoljne namesnike
treba primerno kazniti pred oima potlaenih, ili ih smeniti... Sad sluajte
carski nalog i ne prekidajte me dok ne zavrim...
Poklisar razmota papirus i otpoe:
Pre godinu dana u Zeti je izbila pobuna koja se pretvorila u
ustanak. Carskoj vojsci jedva je uspelo da ponovo uspostavi svoju vlast
u toj oblasti. Knez Vojislav, koga seljaci zovu Dragoslav, sin pokojnog
vojvode Dragomira, uhvaen je kao voa pobune i odveden u Carigrad
kao talac. S njim se tamo lepo postupa, mada je kao buntovnik trebalo
da umre na mukama. A ujte ta se dogaa... Dok carica i njeni dvorani
postupaju na blagorodan nain, kako i dolikuje pravim hrianima, a da
bi dokazali pokorenim narodima da im samo dobro ele, dotle namesnici
progone i surovo unitavaju seljake, zanatlije i graane, a s njima i
tekovine koje se s mukom odravaju. Zbog samovolje i surovosti carskih
namesnika u Maloj Aziji izgubili smo posede od ivotne vanosti. Na
slavni i plemeniti car Roman i carica Zoe koje Gospod neka uva od
svakog zla nareuju da se prekine surova uprava koja se u
provincijama po periferiji naeg carstva sprovodi u njihovo ime...
Poklisar Teodoros za trenutak zastade, nakalja se, dohvati pehar i
dobro otpi vina. Meutim, uini mu se da nije zgodno itati carsku
zapovest dok neko spava, jo i hre. Zbog toga se obrati Mini i Pelopsu:
Uhvatite ispod miki dobrog svetenika i odvedite ga da spava.
Valjda bojei se da otac Dionisije ne poremeti dalji tok izlaganja,
dodade:
Samo paljivo, momci! Paljivo, da se ne probudi...
25

Za to neka te ne mori briga! ree Armenopulos. Koga moje


vino obori, taj se lako ne die! Nego, asni vitee, reci nam ta smo
uinili to bi se kosilo sa zakonima naeg monog carstva?
To ba i hou odvrati poklisar. Izneu sve po redu kako su
stizale pritube na dvor.
Pritube! uzviknu Kleomen.
Da... Pritube...
Od koga? upita namesnik.
To zasad nije vano... Evo, sluajte: Za poslednjih est meseci u
gradu Baru devet puta su se tamnice punile i praznile, a toliko puta
dolazili su brodovi trgovaca robljem od Maloazijskog arhipelaga...
Prodavali ste robove, seljake iz Zete i Travunije, a carska riznica od toga
nije videla ni aspre!.. Za isto vreme obeena su na trgu u Baru pedeset i
etiri zatvorenika oglaena za buntovnike. Pitanje je koliko su oni uopte
bili buntovnici! Sedamnaest graana, zanatlija i seljaka, stavljeno je na
toak i umrlo muenikom smru. Njihova raskinuta tela baena su u
jarugu van grada da ih psi razvlae. Tako drugi carski namesnici ne
postupaju sa pokorenim hrianima! Namesnik u ovoj oblasti teko se
ogreio o carski i boiji zakon... est lica, optuenih da su buntovnici,
krvnik je iskomadao na etiri dela i delove obesio vie kapije na ulazu u
grad... Eto ta se ini u Zeti i Travuniji, a sve u ime carstva... Je li tako
bilo?
Jeste... inili smo to radi sree i napretka drave... Ima li jo
kakvih prigovora? ree namesnik.
inei tako izazvali ste narod protiv sebe, a time i protiv carstva.
Takav postupak mora da izazove pobunu.
Poklisar malo pouta. Onda mu pogled pree preko namesnika,
Kleomena i njegovog sina.
Ko je Razvigor? ree.
Pitanje podue ostade bez odgovora. Armenopulos i njegovi ratnici
ukrtali su poglede i slegali ramenima, kao da se ude i pitanju i zahtevu
da se na njega odgovori. Mladi vitez Mina uporno je gledao u .jednu
buktinju koja je dogorevala, i kapi smole koje su arale kamenu plou
kraj stuba. inilo se da mladog ratnika nita van toga ne zanima.
Knez Ljutovid se pakosno smeio.
Teodoros nastavi:
Mnogo ljudi ste poubijali i prodali u ropstvo, a pravog buntovnika
niste pronali!
Pronai emo ga... ree namesnik, a iz oiju mu sevnu mrnja.
Jo jednom pitam: ko je Razvigor? tiho ree poklisar.
Armenopulos estoko planu:
Niko to ne zna, ali ja u rei. .. Razvigor je na odgovor na sve
to smo veeras uli iz usta carskog poklisara. Zbog Razvigora smo i
26

krive i prave bacali u tamnicu, ubijali ih i prodavali u ropstvo. Razvigor je


glavni uzrok zlog stanja koje vlada u mojim oblastima.
Teodoros baci prodoran pogled na Armenopulosa:
Razvigor nije uzrok! Razvigor je posledica...
Za poslednjih mesec dana osamdeset mojih ratnika je
razoruano i pobijeno. Razbojnici ih ive ili mrtve veaju po drveu,
poto im najpre skinu odeu! guei se od gneva ree namesnik.
Opet posledica zlog stanja koje si zaveo u Zeti i Travuniji
odmahnuvi rukom, kao da se vajka, zavri Teodoros.
Ta posledica skupo staje i moje Humljane dobaci Ljutovid.
Razvigor i njih ubija jer ih smatra za izdajnike, poto, preko mene slue
vizantijskoj carici.
Armenopulos iskrivi usta u prezrivi osmeh:
uli smo i razumeli sve. Sad treba da nam se kae ta treba da
preduzmemo i kako dalje da upravljamo u ovoj oblasti... Da li da pustimo
buntovnike da nas ubijaju? Ili smatrate da e nam doi u pohode da se s
nama bratime?
Za ljubav i bratimljenje sad je sasvim dockan pravei se da ne
osea zajedljivost ree Teodoros. To treba initi dok se ne pojave
znaci pobune, a kad bukne ustanak, svako milosre otpada. Mesto toga
dolazi oganj i ma...
Jo jednom pitam: ta treba preduzeti? uzviknu namesnik.
Carski poklisar se nasmei:
Zasad nita, osim da to pre odemo na spavanje. Sutra emo
nastaviti razgovor, jer u Baru ostajem due.
Dokle? upita namesnik nestrpljivo.
Dok ne proverim da li sve optube koje ste veeras uli
odgovaraju istini. A onda, ostau dok ne doznam ko je Razvigor i dok ga
ne uhvatim.
To?! zinu od uda namesnik.
To! odvrati poklisar ustajui. Bole me krsta od duga
jahanja, a noge mi trnu od sedenja... Da, bratac moj... Bez velike
potrebe ne naputa se Carigrad i ne dolazi se u daleke oblasti gde vlada
sve drugo osim zakona.
Vitezi, premoreni od munog razgovora i popijenog vina, bezvoljno
pooe na poinak.

27

Teko izdajnicima

Svetenik, otac Dionisije, uzgredno je pomenuo pred namesnikom i


carskim poklisarem da je te veeri stigla u grad povorka kola natovarenih
penicom, vinom i uljem. Bio je to poklon stareine manastira Svetog
Sra i Vakha crkvi Svete Bogorodice u Baru. Armenopulos je znao za
uobiajeni dar koji je tri puta godinje bratstvo svetoga Sra slalo
siromanim manastirima. Za njega to nije bilo neobino, a isto tako ni za
ratnike i straare. Meutim, padalo je u oi da su sad prvi put za
manastir u Baru krenula etvora kola, i to natovarena vie nego ikad,
iako godina nije bila osobito rodna. Ovu okolnost svako je mogao uvideti
ako je ranije imao veze sa pratiocima kola, a takoe i prilike da zagleda
u tovar.
Povorka od etvoro kola krenula je toga jutra u praskozorje iz
manastira Svetog Sra i Vakha. Mada su visoke kanate bile prepune
vrea i buradi, snani konji dobro su vukli kola. Na svakim kolima kraj
koijaa sedeo je po jedan mlad kaluer, a ozgo, na tovaru, po dva
manastirska parika. Kola skretoe prema reci Bojani i uskoro se
smestie na skelu koja se odmah otisnu od obale. Na drugoj strani reke
bio je ravan i dobro utaban put. Snani konji grabili su napred
ostavljajui za sobom oblak ukaste praine. Ali kad sunce za tri koplja
odskoi na vidiku, konji, ogrezli u znoj i penu, usporie. Kola, kvrckajui,
nastavie put, Uzbrdica je bila na domaku.
Povorka kola stigla je pred kapiju grada Bara u predveerje, odmah
iza poklisara Teodorosa i njegovih pratilaca. Jo se praina iza odreda
konjanika nije sasvim slegla, a kola preoe preko mosta i kroz veliku
kapiju uoe u grad. Namesnikovi ratnici, jo pod utiskom koji je izazvao
dolazak carskog poklisara, ovla pogledae kola, a straari ni toliko, jer
su smatrali da to nije njihova dunost.
Pratioci, etiri kaluera, svi mladi i uhranjeni vie nego to prilii
ljudima njihova reda, sioe s kola na trgu. Parici prihvatie konje za
voice i grupa krete prema manastiru. Kalueri, stavivi ruke u dugake
rukave ili ispod pazuha svojih kabanica, ili su laganim korakom,
dostojanstvenim, vie nego to prilii njihovu poloaju. Jer po bosim
nogama i likovu konopcu oko struka moglo se videti da su iskuenici.
Uskoro i njih, i parike pratioce, i koijae, i kola proguta velika
manastirska kapija, koja se kripei na izlizanim arkama zatvori za
28

njima. Tovar je bio dopremljen i smeten na sigurno mesto.


Otac Dionisije prihvati mlade kaluere i uvede ih u svoje odaje gde
ostali monasi nemaju pristupa. Poto posedae oko stola na klupe bez
naslona, svetenik im se obrati:
Umorni ste... Veerajte, pa odmah na poinak! Iskuenici ste i
molim ne zaboravite da pred spavanje po sedam puta oitate Pater
noster... Ko je meu vama najstariji?
Ja! odazva se jedan stasit mladi.
Na njegovu licu videlo se da je crnomanjast, iako mu je kosu, obrve
i trepavice popala praina, sitna i bela kao paspalj.
Otac Dionisije mu prie, dobro ga zagleda i prostreli pogledom:
Ti nisi kaluer? ree.
Nisam... odvrati mladi.
Onda, ko si?
Razvigor!
Ti! stuknu svetenik dva koraka.
Ja!
On je, on! rekoe uglas ostala trojica.
Zna li ta te eka ako te otkriju u gradu i uhvate?
Znam... Kolac za muenje ili toak! Ali nee me uhvatiti!
samouvereno odvrati crnomanjasti mladi pa nastavi:
Po nareenju stareine manastira Svetoga Sra doneli smo u
buradima oruje: maeve, noeve i ubojne sekire...
Svetenik preblede i zanemoe. Kad se malo pribra, ushoda se po
odaji. Iako je znao da je stareina manastira Svetoga Sra na strani
buntovnika, nije oekivao da e i njega uvui u svoje kolo. Uz ulje i vino,
poslao mu je oruje i naprtio mu na vrat pobunjenike. A mesto smernih
pratilaca kola, Razvigora i njegove razbojnike. Otac Dionisije sa uasom
oseti kako mu krv odlazi iz lica, jer mu pade na pamet da bi namesnik i
carski poklisar mogli zaviriti u manastir i malo preturiti stvari po odajama
i podrumu. On u strahu sklopi oi i, prekrstivi ruke na grudima,
proapta:
Veliki su putevi gospodnji... Hm... I to ba moraju da nas vode u
teka iskuenja!?
Otac Dionisije odmeri pogledom tri kaluera:
Ni vi niste monasi? ree.
Nismo! graknue mladii.
Nego?
Borci za slobodu!
Gospod nas sauvao od svakog zla, a osobito od izdaje!
prekrsti se svetenik. Imate li kakvu poruku od stareine manastira
Svetoga Sra?
Imamo... ree jedan kaluer, izvadi golemu britvu iz nedara i
29

stade parati postavu na kabanici.


Evo poruke... ree pruajui sveteniku list papirusa, ispisan
latinskim jezikom.
Poruka je bila kratka i jasna. Po bledilu na licu oca Dionisija i po
rukama koje su mu podrhtavale dok je itao, mladii videe da je i
opasna.
Sad sluajte i dobro se nagutajte straha! ree otac Dionisije
kao da im se sveti. Evo ta pie va stareina: Neka je opravdana i
blagoslovena svaka borba protiv izopaitelja prave Hristove vere! Prema
nareenju Svete stolice u Rimu, a pod nadahnuem Svetoga duha,
diemo glas protiv paganstva kojim iz dana u dan grka crkva u
Carigradu sve vie truje duh pravovernih. Zbog toga papska kurija u
Dubrovniku nalae da se reju i delom hita u pomo oprsvdanom gnevu
onih koji se bore pro libertate et gloria immoratlitateis nominis Christi,
Salvatoris orbis terrarum...22
To latinsko nismo razumeli ree crnomanjasti mladi.
Sveta crkva blagosilja vau borbu za slobodu... odvrati
svetenik cepkajui pismo na najsitnije delove. Onda, razmislivi malo,
dodade:
Sveta stolica se bori za preistu slubu na latinskom jeziku... Da
li znate, a uveren sam da ne znate, da je sveti apostol Simon Petar,
neka mu je slava i hvala, 23 svoje poslednje duhovno nadahnue
izgovorio na latinskom jeziku! Onda je priao krstu da ga razapnu capite
erga terram, pedibus adversis coelum.24 Zbog toga vam naglaavam da
vodite borbu potenu i dostojnu onih koji, radi vaeg spasa, umree na
krstu. uvajte se dobro i ne izdajte jedan drugog, jer vae produtoribus! 25
Ko se ogrei o svetu dunost borca za svetu veru Hristovu, bie proklet
na ovom i osuen na muke na onom svetu! A sada, dunost, mi nalae
da odem do namesnika i uinim podvorenje carskom poklisaru. Za to
vreme vi veerajte i lezite, ali ne zaboravite da ste skrueni manastirski
poklonici i boije sluge... Vama je mesto u manastiru i ni koraka van
kapije!
Tako je otac Dionisije sa strahom u srcu napustio odaju i krenuo
prema stanu namesnika Armenopulosa. Ve je i prvi mrak poeo da
obavija zemlju kad je stao pred velikog gosta iz Carigrada i namesnika
Armenopulosa.

*
Namesnik Armenopulos ravo je proveo no. Iako je protekle noi
30

popio sedam ili osam pehara vina, san mu nije dolazio na oi. Dug i
muan razgovor sa poklisarom Teodorosom i zlonamerne upadice kneza
Ljutovida izazvali su nespokojstvo, brigu i crnu slutnju. Namesnik je bio
gotovo ubeen da e ga poklisar baciti u okove i odvesti u Carigrad da
pred sudom odgovara zbog surovog postupanja prema pokorenom
zetskom narodu. Na njegova plea bacie odgovornost zbog pobune
koja je ve otpoela u Zeti i Travuniji. Stari ratnik se s bolom u dui
seao doba cara Vasilija,26 kad su namesnici bili cenjeni i odlikovani
prema stepenu straha koji su svojom surovom upravom izazivali u
pokorenom narodu. Oseao je da je prolo vreme kad je carski
namesnik bio neprikosnoveni gospodar u osvojenoj oblasti.
Armenopulos se udio shvatanjima carice i novog cara koji su zahtevali
lepo postupanje prema pokorenima. Njemu se inilo da je pljakanje
porobljenog naroda prirodno i uzakonjeno pravo nuno za opstanak
carske vlasti. To pravo isto tako ide i u korist namesnika i njegovih
ratnika. Jer zato bi se inae ljudi otimali o taj poloaj! Ratnikovo je da
se bori i da pogine u slavu svoga cara, a naknada mu je, ako ostane iv,
da se to vie napljaka kad mu se ukae prilika i mogunost. Zakon je
oduvek bio na strani jaeg. Pobeeni je isto to i rob, iako veliki feudalci
govore da je vreme ropstva prolo. Kroz zbrku, koja mu je poremetila
duhovnu ravnoteu, nametalo se pitanje: zbog ega mu dvor prebacuje
za surovost, kad se drugi namesnici ba zbog toga pohvaljuju?
Razmiljajui o tome, namesniku pade na pamet da oni u Carigradu
znaju o tome bolje nego on, ali da se iza toga krije neto drugo.
Armenopulos odjednom pretrnu.
Uzee me na odgovornost, poe da razmilja. Ubie me ili baciti
u tamnicu doivotno da bi se doepali moga blaga! Bilo u Zeti pobune ili
ne, uzee mi sve to sam stekao prodajui robove!
Tako je mislio i zbog toga strepeo namesnik Armenopulos.
Meutim, on nije znao da i najsposobniji vladari prave greke, pa i ena
vladarka, njen mu i njen ljubavnik. Ali on je imao prilike da se naslua
pria koje su iz Carigrada donosili trgovci Mleani, Talijani i Dubrovani,
a uz njih retki poklisari, kao i stotinari i prosti ratnici koji su iz vizantijske
prestonice dolazili da pojaaju posadu u Baru i drugim gradovima.
Car Vasilije II Makedonac umro je kao neenja. Nasledio ga je brat,
Konstantin VIII, 27 lenji, neuraunljivi i oblaporni starac od sedamdeset
godina. Od prejela i preteranog pia ovaj vladar rasipnik pao je u
postelju i umro kao poslednji muki lan makedonske dinastije. Ostavio
je za sobom tri keri: Evdokiju, Zoe i Teodoru. Prva je ubrzo nestala sa
istorijske pozornice da zavri ivot u manastirskoj tiini. Ostale dve
lagano su sazrevale u ginekiji. 28 Zoe je imala pedeset godina kad im je
otac umro. Dvorani, stratezi i ratnici, seajui se slavnih dana cara
Vasilija, izvukoe iz zaborava pedesetogodinju devicu i, ukazujui joj
31

poasti, izvikae je za caricu. Pronaoe joj i oveka za mua. To je bio


upravnik grada Roman Argir. Bio je iz otmene porodice, stasit, lep i
oenjen. Njega naterae da otera svoju zakonitu enu i privenae ga za
Zoe Porfirogenitu. Njemu se drukije nije ni moglo, jer je u testamentu
pokojnog cara Konstantina on odreen za mua naslednice prestola.
Tako je ovaj lepi i priglupi ezdesetogodinjak postao vizantijski car
Roman III. Nova carica, i pored svojih pedeset godina, isticala se
izvanrednom lepotom. Iz njenog lica i tela izbijala je belina, blistava kao
slonova kost. Imala je prekrasnu plavu kosu, krupne oi i guste obrve.
Po malo kukastu nosu podseala je na svoga strica, cara Vasilija. Zoe je
bila ljupkija nego bilo koja ena. Kome nisu bile poznate njene godine,
zakleo bi se da pred sobom vidi mladu devojku. 29 Ona se nije oblaila u
teke raskone haljine, niti se kitila skupocenim nakitom. Ali je iznad
svega volela pomade iz Fenikije i mirise iz Etiopije i Indije.
Carica Zoe uivala je u pohvalama. Ko je umeo dovoljno da se divi
njenoj lepoti, lako je postizao milost. I meu pokvarenim dvoranima
nastalo je takmienje u laskanju. Govorilo se da niko ne moe da vidi
caricu a da ne stane kao gromom udaren. Zoe, prezadovoljna i
blaena, i ovakve rei primala je za gotovo, to je siguran znak njene
skuene pameti. Bila je nagla u svakom pogledu. Rasipala je novac iz
dravne blagajne delei ga laskavcima, a tedela je tamo gde se nije
moglo misliti na korist. Oslobaala je okorele zloince, a nevine ljude za
sluajnu ili neznatnu krivicu bacala u tamnicu ili ih predavala krvniku.
Svaki gest ove udne vladarke bio je uslovljen njenim trenutnim
raspoloenjem. Ona je od svoga najveeg neprijatelja, dvoranina evnuha
Jovana, nainila prijatelja kad je videla njegovog brata Mihaila. Mladia
je htela za ljubavnika i dobila ga je. S njim se sastajala tajno i javno, ne
vodei rauna o ugledu, a jo manje o oseanjima svoga zakonitog
mua, cara Romana. Tako se iz godine u godinu na vizantijskom dvoru
produavala vladavina cara, carice i njenog ljubavnika.
Sve je to znao namesnik Armenopulos, ali nije znao iju je milost
zadobio poklisar Teodoros i ko ga je poslao u Bar. Isto tako nije mu
moglo pasti na pamet da je vlast u Carigradu, podeljena na tri linosti,
bila uzrok pobuna i ustanaka u golemom vizantijskom carstvu. Namesnik
se pitao kome bi od troje vladajuih bilo najumesnije i najkorisnije
ponuditi novac u mito. Trostruko davanje u svakom sluaju ne bi moglo
doi u obzir, jer bi tako njegov sanduk, nabijen zlatnicima, ostao prazan.
Na dvoru u Carigradu stalno se raspravljalo o pobunama u carstvu.
Mnogima je bilo jasno da sprega od tri vladajue linosti mora odvesti
dravu u propast. Protivnici vladajueg trojstva vrteli su glavama i javno
govorili:
Pokojnom caru Vasiliju nije bilo teko da stvori veliko carstvo, a
njegovi naslednici nisu u stanju da ga odravaju i sauvaju od propasti.
32

Car Roman III bio je blagorodan ovek, ali neoprezan i u tekim


prilikama nagao. On je nareivao namesnicima da u pokorenim
oblastima blago postupaju, a za upravljae je postavljao razbojnike koje
su mu podmetali pokvareni dvorani, pristalice evnuha Jovana i njegovog
brata Mihaila. S druge strane, carica Zoe Porfirogenita, na najmanji znak
nezadovoljstva ili komeanja meu pokorenima, dizala je buku i zaricala
se da e sve odreda staviti pod ma. Ona je opovrgavala careva
nareenja, izdavala naloge da se bez milosti unitava sve to podsea
na bunu, a posle se kajala i odlazila patrijarhu da izmoli oprotaj
grehova.
Sve je to dovodilo u nedoumicu mnogobrojne dvorane, a naroito
stratege i namesnike u pokorenim provincijama.
Pored toga, u Carigrad su sve ee dolazili poklisari iz Rima. Oni
su svojim zahtevima remetili spokojstvo vladajueg trojstva. inilo se da
je papskoj stolici u Rimu vie stalo do potkopavanja vizantijsko! carstva
nego do latinskog jezika i kanona uspostavljenih u zapadnim zemljama.
Sumnjalicama i protivnicima dvora izgledalo je da patrijarh i kler u
Carigradu nisu u stanju da shvate namere pape Benedikta 30 i zapadne
crkve, da slabo uzvraaju aokama koje stiu iz Rima i da se mlitavo
bore za istonu crkvu. Tvrdili su da e rimska crkva oboriti i carsko
trojstvo, i patrijarha, i da e se oni, zbog svoje gluposti, uditi ta ih je
snalo.
Najzad, u Bar je stigao poklisar iz Carigrada s nalogom glupim i
smenim da kazni surovog namesnika i da surovo ugui pobunu.
Blag postupak prema mirnim, a surov prema buntovnicima. Ovakvo
ovlaenje carskog poklisara zbunilo je i preznojilo namesnika
Armenopulosa.
Namesnik je u ranu zoru bio na nogama, otiao pod veliki trem i uz
pehar kvasa nastavio da razmilja kako da se sa to manje zla izvue iz
nevolje koja ga je iznenada snala. U jednom trenutku ugleda Kleomena
i njegovog sina Pelopsa kako opremljeni kao za paradu zamakoe iza
zgrade gde je bilo stanite ratnika.
Armenopulos primae pehar ustima, dobro otpi i zagleda se u
crveno nebo na istoku, gde je sunce poelo da se pomalja.
He-e... osmehnu se. Kleomen i njegov sin obilaze ratnike i
konjunice... Boje se! Nita se tamo nee dogoditi, osim to e ove moje
lentine predati vake poklisarevim pratiocima.
Uskoro pod trem dooe Kleomen i njegov sin.
Gle! Tu ste! prenu se namesnik.
Sve smo pregledali. Nema nikakve zamerke. Nai i poklisarski
ratnici su na nogama i pod orujem... Konji po talama su namireni...
Carski poklisar sigurno e izvriti smotru. ree Pelops.
U dobri as smo se setili da pre sunca obiemo sve dodade
33

Kleomen.
A graani? A zatvorenici? ta emo s njima? Ako se raspriaju
pred poklisarem, ode moja koa na bubanj! jetko odvrati namesnik.
Graani se nee usuditi ni slovca da prozbore protiv tebe,
primeti Pelops a zatvorenike moemo izvesti nekud van grada i drati
ih skrivene dok Teodoros ne ode.
Jeste li obili tamnice? upita namesnik.
To nam nije palo na pamet... A i zato? ree Kleomen.
Robove moemo poubijati i svaka opasnost od njihovog brbljanja je
prola. Izveemo ih van grada u umu i sve poklati...
Koliko ih ima? upita Armenopulos.
Bie oko sto osamdeset.
Da li bar znate njihove krivice? Zbog ega su u tamnici?
Otac i sin se stadoe zgledati, smejuljiti i slegati ramenima. Ovakva
pitanja namesnik im nikada nije postavljao. Uostalom, ko bi mogao
pamtiti sve krupne i sitne krivice seljaka, zanatlija i graana, a i emu,
kad su ve odreeni da budu prodati u ropstvo.
Zar je to vano? najposle ree Pelops.
Armenopulos se nasmei:
Bogme, sad je vanije nego ikad! Svi e oni uglas bogoradati da
nisu krivi i da za pobunu nisu ni uli, a kamoli uestvovali u njoj.
Carski poklisar e zahtevati i njih da vidi. brino ree
Kleomen.
Zahtevae svakako dodade Pelops.
Gospode, kakva nevolja! uhvati se namesnik za glavu. U
ta smo se ovo zapetljali! Kad ti izgladneli i u prljavtini zabagreli bednici
stanu da govore, usta nee zaklopiti dok i mene i vas ne oteraju na
veala!
Na veala nas valjda nee oterati? tre se Kleomen.
Nee nikako! neubedljivo dodade Pelops.
Nee! iskrivi usta namesnik. Ponavljate nee, a srce vam
premire od straha! Govorite, ta da radimo s tim prokletim robovima dok
Teodoros nije ustao!
Kleomen se zagleda u kamene ploe ispred sebe i zamisli se:
Da ih pustimo ree.
Koga!? narogui se namesnik. Da pustimo buntovnike?
Nisu svi buntovnici!
Ako nisu danas, sutra e biti!
Iza bokora divlje doze neto unu. Pojavi se otac Dionisije:
Milost! Milost im dajte u slavu boiju! Neka se pria da je
namesnik u Zeti jednom bio velikoduan! ree.
Tri ratnika zgledala su se u nedoumici. Svetenikovo lice, rasplinuto
i ljubazno, dovodilo ih je do besa.
34

Oprostite zatvorenicima i pustite ih na boji dan, pa e Gospod i


prema vama bigi milostiv! produi otac Dionisije.
Neemo ih pustiti! stiskajui usta odvrati namesnik.
Onda neka vam se svi aneli nebeski nau u pomoi kad robovi
progovore pred carskim poklisarom! Rei e oni kako u smrdljivoj vodi
lee po tamnicama sa jednim obrokom na dan. Podnose muke kao da
se ne krste asnim krstom... Pred poklisarom svi e ispasti nevini, a vi
krivci, to, u stvari, i jeste! Zasunjili ste ih, a ni za jednog ne moete
dokazati da je buntovnik. ..
Poubijaemo ih i leeve baciti u provaliju van grada. mrgodno
ree Pelops.
Doznae se... Otkrie se... zatrepta svetenik.
Nee se doznati! tresnu pesnicom o sto namesnik, pa
prilazei sveteniku, dodade:
Nee se otkriti! Da vidimo toga ko e se usuditi!
Neki e se ipak usuditi. blago ree svetenik.
Ko!? dreknu namesnik.
Ja... Ja u rei poklisaru da ste ih pobili!
I ja... zau se jedan glas iza drvenog stuba obavijenog lozom.
Ratnici se prenue. Pod trem doe Doroteja, ki namesnika
Armenopulosa.
Hoete da pobijete sunje koji vam nita nisu skrivili. ree
devojka.
Skrivie, do avola! grmnu namesnik.
Odavno su mi vai zloini dozlogrdili! nastavi Doroteja. Bila
sam nemona da ih spreim, ali ovoga puta mogu!
Aneo... Aneo gospodnji! sklapajui ruke i gledajui u nebo
ree otac Dionisije. ujte i primite glas iz ista srca!
Oe Dionisije ne dajte im da ubijaju sunje! ree devojka.
Ne dam! Neu dati! Neu dozvoliti, za njihovo dobro, a na sreu i
radost nesrenika koji...
Svetenik zastade, pa, obraajui se namesniku i njegovim
ratnicima, dodade:
Cenite iznad svega milosre, a osobito sad, kad vam se takva
prilika ukazuje... Vi sunje morate pustiti! Jer carski poklisar...
Propali, dabogda, i ti i poklisar! krgutnu zubima namesnik i
obrati se Pelopsu i Kleomenu: Idite! Oslobodite ih i propustite ih na
malu kapiju, tamo iza zapadne kule... urite, dok se poklisar ne probudi!
O, blagorodna duo! uzviknu svetenik. Za ovu milost
opratam ti kletve i sablanjive rei koje si u jarosti bacio na slugu
gospodnjeg!... Absolvo te peccatis tuis... Pavor in corde meae! 31
Kleomen i njegov sin hitro krenue prema tamnicama, ne primetivi
mladoga kaluera koji se skoro oea o njih. U pohabanoj mantiji
35

utegnutoj likovim konopcem oko struka, bosonogi iskuenik duboko se


pokloni, najpre namesniku, a zatim i sveteniku. Na devojku i ne obrati
panju, kako i prilii njegovom iskuenikom redu.
Preasni oe, ree pokorno molim za oprotaj to se
usuujem da primetim... Vreme je za jutarnju slubu...
Jeste... Vreme je... Isus neka se smiluje na nas grene! Prevelika
briga za svoje blinje odvukla je moju panju od svete dunosti... Odmah
emo poeti slubu boiju... Danas je dan blaene muenice Marije
Magdalene... Trkni, smerni brate, do crkve i zvoni na jutrenje!
U sva zvona? upita tobonji kaluer.
U sva.
Ne! viknu namesnik. Ne zvonite! Probudiete carskog
poklisara...
Ja bih ba zvonila! prkosno dobaci Doroteja polazei.
Ne! Ne sluajte je! Danas sluite bogu bez zvona!
Prema tvojoj elji. pokloni se otac Dionisije i krete za
devojkom. Za njim poe i crnomanjasti iskuenik.
Zapovest si prekrio, nesretnie! proapta svetenik
ubrzavajui korak. Naredio sam da tvoja noga ne prekorai
manastirski prag!
Morao sam. tiho ree mladi.
Morao si!? izbei se svetenik.
Da, morao sam... Kopkalo me da vidim namesnika i da se izbliza
divim udovitu...
uti! proita otac Dionisije. Na dvadesetak koraka ispred njih
stajala je Doroteja drei osedlanog konja za voice. Kraj nje su bile dve
devojke, pratilice, Selena i Kaliopa. etiri ukasta kera nestrpljivo su
poskakivala oko devojaka, predoseajui skori pohod u lov.
Pogledaj, smerni brate... ree otac Dionisije. Vidi anela
gospodnjeg! Divi se mladosti, lepoti i milosru! Danas e sunji slaviti
boiju milost koja se preko ove devojke izlila na njih. Njena je zasluga
to e robovi, sto osamdeset muenika, biti na slobodi... Zahvali se,
skrueni brate, i moli se za nju...
Crnomanjasta mladi prvi put izvue ruke iz golemih rukava i
pokloni se pred Dorotejom.
Zahvaljujem! ree i zagleda joj se u oi.
Devojka se osmehnu i za trenutak vide njegovo lepo lice i crne
svetle oi.
Iskuenik? ree.
Iskuenik... potvrdi otac Dionisije. Iskuenik jeste, ali
njegove molitve su bogougodne.
To treba proveriti nasmei se Doroteja.
Njene dve drugarice glasno se nasmejae.
36

Kaliopa, Selena, na konje! viknu devojka stavljajui nogu u


stremen.
Mladi kaluer pritra, uhvati je obema rukama oko struka i pomoe
joj da uzjae konja.
Kakav iskuenik! opet se nasmei Doroteja. Od njega e
jo i boiji ovek postati!
Selena i Kaliopa bacie se u sedla. Tri devojke poterae konje
prema velikoj kapiji. etiri kera jazavara, kevui i poskakujui, trala
su za njima.
Quanta stultitia! Maxima stupiditas! 32 Razvigor i kerka
namesnika Armenopulosa! ree otac Dionisije, pa presecajui
pogledom crnomanjastog mladia, dodade:
To tebi i odgovara, jer da ima pameti, ne bi ni dolazio ovamo!
Sasvim bezuman ovek! Kaluer iskuenik hvata devojku oko struka!
Sablazan! Prava sablazan!
Ali ja nisam...
uti, satano!
Samo sam hteo da joj pomognem...
Pomozi joj molitvama, a ne hvatanjem oko struka! Bezumnie,
jo danas e visiti na konopcu!
Otac Dionisije i monah pribliavali su se manastirskoj kapiji. Iz
jednog podzemnog hodnika povrvee zatvorenici. Tiskajui se na
zavojitim stepenicama, poee ispadati na zaravan prema brani-kuli.
mirkajui i zaklanjajui oi na jakoj sunevoj svetlosti, zbijali su se u
gomilu, oekujui u strahu ta e ih snai.
Meutim, Kleomenu i Pelopsu mnogo se urilo. Oni mahnue
rukama, i desetak ratnika uvara poterae robove prema maloj kapiji.
Potamnelih lica, sa izbuljenim oima i zarasli u kosu i bradu, ili su
sunji posrui i pridravajui jedan drugog. Njihovi unezvereni pogledi
padali su iskosa na lica ratnika traei makar i senku samilosti. Ali osim
surovosti, nita drugo nisu mogli videti. Na izmravelim telima visile su
prljave rite iz kojih su izvirivale ruke i noge, suve i tanke, kao da na
njima, osim koe i kostiju, nema ni grama mesa. Ali na elu gomile
videlo se oko pedesetak momaka krepkih i snanih. Meu njima se
isticao seljak Dragoje, a iza njega Radan, Togo, Vuksan, Stania i drugi.
Na zaelju grupe vukli su se iznemogli sunji, satrveni glau i boleu.
Oslanjajui se na jae i zdravije, ili su podiui poglede prema nebu i
molei boga da to pre umru. Jer niko meu sunjima nije znao kuda ih
vode.
Napred! Za njima! ree otac Dionisije i krete prema maloj
kapiji.
Moemo ih i pretei... Ali mislim da bi trebalo najpre neto
uiniti... odvrati mladi i brzo zamae kroz veliku kapiju u manastir.
37

Kad sunji stigoe do izlaza, svetenik je ve stajao na poljani iza


otvorenih vrata. On je blagosiljao sunje proputajui kraj sebe jednog
po jednog. Meutim, crnomanjasti mladi, nosei pun dak na leima,
stie zaduvan.
E-hej! ta je to? viknu Pelops.
Dar presvete Bogorodice sunjima...
Koji su od ovog trenutka slobodni ljudi... dobaci otac Dionisije
izvirujui iza kapije.
Hm... uini Pelops. Nisam mislio da vam zabranim...
Dok je crnomanjasti mladi delio hlepie, suve kolaie, jabuke,
komade tvrdog sira, pogae od ovsena brana i drugo, stigoe jo dva
mladia, tobonja kaluera. Oni donee u cimentama i vrevima vino i u
bavicama kvas.
Nijedan suanj nije proao kroz kapiju u slobodu a da nije poaen
jelom i piem. Crnomanjasti mladi dobaci seljaku Dragoju:
Kad se dohvatite poljane, razbijte se u grupe i brzo odmiite od
grada, jer namesnik i poklisar mogu da se predomisle...
Znamo ve... Do vienja, brate... odvrati Dragoje.
Idite! Beite, s blagoslovom boijim, dok se namesnik satana nije
predomislio! govorio je otac Dionisije.
Sunjima nije bilo potrebno dvaput rei. Osetivi dah slobode, jai i
zdraviji dohvatie ispod miki slabije i iznemogle i vukui ih, uskoro su
uveliko odmicali preko prostrane livade.
Ptice su izletele iz krletke. tiho ree sveteniku crnomanjasti
mladi.
Izletele... prihvati otac Dionisije. Odletele svome jatu,
nahranjene i napojene, potkrepljene duhom svetim i nadahnute verom i
novom snagom za borbu...
Svetenik i etiri mlada kaluera, drei ruke ispod pazuha ili
uturene u iroke rukave kabanica, krenue prema manastiru idui jedan
za drugim i gledajui u zemlju.
Otac Dionisije iao je napred glasno itajui molitvu:
Pater noster, qui es in coelis, santificteur nomen tuum, adveniat
regnum tuum, fiat voluntas tua...33

38

U nedostatku hrabrosti lukavstvo

Sluba

boija u manastirskoj crkvi, posveena blaenoj Mariji


Magdaleni, toga jutra bila je izuzetno kratka. Najpre, stareina crkve,
otac Dionisije, podobro je zakasnio, a bez njegova prisustva
bogosluenje nije moglo otpoeti. Zakasnilo se i sa zvonjenjem, to je na
pastvu uticalo, pa su mnogi zakasnili s dolaskom u crkvu. Ali uprkos
tome, ili ba zbog toga, preko oekivanja, graani su dolazili sa svih
strana, skupljali se u manastirskoj porti, pogledali se i doaptavali, kao
da oekuju da e se toga dana neto naroito i izuzetno dogoditi.
Odmah je palo u oi da graani nisu sa sobom poveli ene i decu, kako
je bilo uobiajeno.
Na znak malog zvona vernici nagrnue u crkvu. Ili su pogrueni i
utonuli u pobonost kao da je toga dana praznik od izuzetne vanosti.
Meutim, svakome je palo u oi da vizantijski ratnici nisu doli u crkvu.
Izgledalo je da se vie boje carskog poklisara i namesnika
Armenopulosa nego gneva boijeg. Oni su ispred staja, zgrada za
orunike i konjunica stajali pod orujem u besprekornom redu oekujui
svoje stareine da izvre smotru.
Po zavretku kratke slube u crkvi, otac Dionisije se biranim reima
stade pravdati kako nije u stanju da odri uobiajenu pridiku, jer je
odluio da tri dana jednonii 34 u slavu boiju, poto mu je polo za rukom
da namesnika umilostivi te su sunji puteni na slobodu. Onda se obrati
poimence nekolicini meu prisutnima i zamoli ih da ostanu u crkvi radi
ispovesti.
Greili ste ree. Moram smoi snage da vas oistim od
grehova.
etrnaest graana, veinom zanatlija, snebivajui se i bacajui
jedan na drugog upitne poglede, stadoe se probijati kroz masu ljudi.
Kad stigoe do oltara, svetenik im dade rukom znak da kleknu. Sa
rukama prekrtenim na grudima, graani ostadoe kleei i pogrueni u
molitvi.
Meutim, otac Dionisije jo jednom se obrati pastvi:
Mili i predragi moji, verni i krotki graani... Sa ovog svetog mesta
upuujem Gospodu molitve za zdravlje i sreu naeg plemenitog
namesnika Armenopulosa, a isto tako i carskog poklisara, viteza punog
vrlina. Jer molei se za njih, isto je kao da svoje iskrene molitve
39

upuujemo bogu za sreu, napredak, dug ivot i spasenje due naeg


presvetlog cara Romana i carice Zoe, koje Gospod neka titi kao i dosad
to je... A sad, budite blagosloveni ovde, u boijem hramu, i na domu
svom...
Graani, pomalo razoarani, jer se nita naroito nije dogodilo,
pooe izlazu. Uskoro u crkvi ostadoe samo svetenik i etrnaest
graana, grenika odreenih za ispoved.
Ustanite... obrati im se otac Dionisije. Gresi su vam
oproteni... A sad, doi e jedan mladi kaluer, iskuenik. Sasluajte
paljivo njegove rei i trudite se da ih razumete... Oe Ambrozije...
Moe izai... Verni su ovde i s nestrpljenjem te oekuju.
Otac Ambrozije, crnomanjasti mladi, izae iz oltara i mahnuvi
rukom graanima, uputi se jednim sporednim vratancima.
Poite za njim. dobaci otac Dionisije. Uskoro dolazim i ja za
vama.
etrnaest graana jedan za drugim prooe kroz uzani otvor u zidu
i krenue niz stepenice. Crnomanjasti mladi ekao ih je pri dnu, drei
buktinju iznad glave. Malo zatim svi se naoe u jednoj velikoj prostoriji
pretrpanoj sanducima, polomljenim stolovima i klupama. U jednom uglu
leala je gomila maeva. Kraj nje su bile poreane ubojne sekire sa dva
reza i kratkim draljama, kamara dugakih lukova od tisova drveta i
itava hrpa tobolaca dobro nabijenih dugakim strelama.
Gospode, oruje! uzviknu jedan graanin po imenu Zlatoje.
Kome je namenjeno? upita drugi, mlad ovek irokih plea i
kosmate glave, koga su zvali Punia.
Vama... Vama je namenjeno! ree mladi kaluer. Dolo je
vreme da se Zeta i Travunija oslobode vizantijskog ropstva. Seljaci
uveliko napadaju pljakake odrede koje namesnik Armenopulos alje
na sve strane. Sad treba da otponu borbe veeg zamaha. Zbog toga
vas je odabrao otac Dionisije. On ima potpuno poverenje u vas i smatra
da ete prii onima koji vie vole smrt nego ivot u ropstvu.
Sasvim... Sasvim je tako kao to kae otac Ambrozije! dobaci
otac Dionisije sa stepenica. Vas sam izabrao, jer smatram da ste
najpouzdaniji meu graanima.
I jesmo! Boriemo se! ree Zlatoje. Samo treba da znamo
ko nas vodi...
Znaete. ree svetenik, koji je ve priao grupi graana.
Znaete! To bar nije tajna za nas, borce za slobodu i veru.
I veru!? prenu se Punia.
I veru, i veru! odvrati svetenik. Carigradski patrijarh
sprema izdaju! Hoe da napusti hrianstvo i da se vrati paganskim
bogovima! 35
Zar i to! tre se Zlatoje.
40

I to! I to se radi pored nas ivih, pravih i odanih boraca za


Hristovu veru. Papska stolica u Rimu poiva na Ocu, Sinu i Svetom duhu
i latinskom jeziku... Sad nam iz Carigrada prete da e unititi i nas i
hiljadugodinje tekovine velike hrianske crkve...
A da ne govorimo o zlom stanju koje je namesnik Armenopulos
zaveo u Zeti i Travuniji. Kad ceo narod dotera do prosjakog tapa,
prodae u ropstvo svaku muku glavu... dodade crnomanjasti mladi.
Hoe i nas graane. ree jedan zanatlija. Zbog toga,
primiu oruje i boriti se. Ako treba i zakletvu...
Treba... Ovo je sveta borba, kao i svaka za veru i slobodu primeti
svetenik.
Ko je voa pobune? upita Zlatoje.
Razvigor! odvrati mladi.
uli smo za njega... A gde je on?
Svuda... Razvigor je uvek tamo gde treba voditi borbu, pripremati
pohod na pljakae, romejske konjanike, preotimati roblje i veati
neprijatelje o drvee... On se brine da njegovi borci imaju uvek ono to
im je najpotrebnije: hleba i oruja.
Zatim, svetenik, iako je bio siguran u odanost ovih graana,
podvre graane stranoj kletvi, ako se usude da odaju skrovite oruja,
mladog crnomanjastog kaluera i njega, oca Dionisija. Na kraju zavri:
Usta imate, jezik nemate! Izdajnika i njegovu celu porodicu eka smrt,
sigurna i brza. Biete pozvani kad doe vreme... ujte i upamtite znak
za sastanak: crveni koni sa tri vora znai hitan sastanak u porti ili u
crkvi radi oprotaja grehova...
Svetenik poe prema stepenicama. Jedan za drugim graani
kretoe za njim.
Kad se vratanca na vrhu stepenica zatvorie, iza gomile polomljenih
stolova, klupa i sanduka izaoe tri mlada kaluera sa osam
manastirskih parika i etiri koijaa koji su kao pratioci tovara doli u Bar
od Svetoga Sra i Vekha. Odnekud se pojavi i suludi Stoja, koga su u
gradu i okolini svi dobro poznavali, zadirkivali ga i smejali se na njegov
raun. Suludi momak umeo je da podraava glasove ptica i siktanje
zmija. U manastir je dolazio kad mu se prohte i radio sve to mu se
zapovedi, a odlazio je kad ga oteraju. Onda je tumarao po gradu, prosio
ili se muvao oko ratnika timarei konje ili istei tale za komad hleba. U
gradu je svakog graanina u glavu poznavao. Viali su ga i po oblinjim
selima gde seljakoj omladini za pare sira, jaje ili komadi suve slanine
cvrkue kao eljugar ili crvenda, i sike podraavajui zmiju otrovnicu.
Dogaalo se da Stoja po mesec dana ni re ne progovori. Jedni su se
smejali njegovom tvrdoglavom utanju, dok su ga se drugi pribojavali,
verujui da se u duu suludog momka usadio satana. Ruke i noge su mu
bile kratke a podebele, i vrste kao da su od tua. Na zdepastom vratu
41

stajala mu je velika glava, malo nakrivo nasaena, obrasla u crnu


kudravu kosu. Momak je bio zrikav u oba oka. Zbog toga je izazivao
smeh kad ga neobuzdani mladii zaokupe pitanjima, jer je izgledalo da
ne odgovara onome koji ga pita. Vizantijskih ratnika se pribojavao, mada
je pokazivao spremnost da im se nae pri ruci, i bio je spreman da od
njih podnese svaku uvredu.
Meutim, u poslednje vreme Stoja nije izbijao iz manastira.
Pomagao je crkvenjaku oko paljenja svea i zvonjenja, istio crkveni pod
i brinuo se da u kropionici uvek bude svee vode. Osim toga, u
manastirskoj konjunici bio je potpun red i vladala je besprekorna
istoa. Dok je Stoja u manastiru, konjuari su mogli lenstvovati do mile
volje. Ovoga puta inilo se da ga niko ne moe isterati iz manastira, jer
je bilo oevidno da ga otac Dionisije titi.
Stoja... obrati mu se svetenik. Video si one graane?
Video sam... Sedeo sam u onom velikom sanduku i gledao kroz
izbijen vor...
Zna ih sve?
Znam... Znaju i oni mene... Onaj potkiva Sredoje duguje mi
etiri ruka. etiri dana sam mu pomagao kad je potkivao romejske
konje. Romejski konjanici nisu mu platili, pa mi zbog toga Sredoje zajeo
etiri ruka! Kae, dae mi kad mu romejski konjanici plate, a ja znam da
romejski konjanici nikome ne plaaju! A moja etiri ruka...
ekaj! prekide ga svetenik. Sluaj i pamti ta u ti rei...
Od ovoga trenutka pratie svaki korak ovih graana. Ako primeti da
razgovaraju sa nekim od romejskih ratnika, ili njihovih stareina, odmah
doi da mi javi... Sad dobro upamti: dolo je vreme kad mora utati!
Govorie samo sa mnom...
utau... Govoriu samo s tobom... obori Stoja glavu i
zagleda se u zemlju, pa kao da se priseti, ree:
A mogu li da cvrkuem?
Moe... nasmei se otac Dionisije. Sad idi...
Stoja, cvrkuui kao crvenda, urno ode uz stepenice. Kad se za
njim zatvorie vrata, Razvigor upita svetenika:
Je li on lud?
I jeste i nije! U svakom sluaju, s njim nije sve u redu!
Ako nas izda?
Za to ne brini! Pre e se nebo sruiti na zemlju nego to e Stoja i
pomislite da meni uini naao! A sad, dobri moj, moram da obiem
namesnika Armenopulosa. Kad sam uz njega, sve mi se ini da nee
posumnjati...
Reci mu da je sekira za njega ve spremljena... dobaci jedan
mladi kaluer.
Otac Dionisije uvue glavu u ramena i otresajui rukama pouri
42

prema stepenicama. Jer njegova hrabrost nije prelazila meru one u


obinog domaeg mia. Svetenik je u dui proklinjao i stareinu
manastira Svetoga Sra i Vakha, i papsku kuriju u Dubrovniku, i sa
strahom u srcu i Svetu stolicu u Rimu. Dobri otac Dionisije odrekao bi se
i latinskog jezika, i bio je spreman da godinu dana ivi na hlebu i vodi, ili
da bosonog otpeai u Jerusalim, samo da ga je ova aa mimoila. Ali
nareenje pape za njega je znailo kao da je s neba dolo. Otac
Dionisije vie se plaio anateme i iskljuenja iz svete crkve nego kuge. I
kao to obino biva, nedostatak hrabrosti nadoknauje lukavstvo. O
tome se majka priroda odvajkada brine. Snabdeven znanjem i reitou,
svetenik je umeo da se snae u svakoj prilici, ma koliko izgledala teka
i bezizlazna.
On toga dana nije morao po drugi put obilaziti namesnika, ali je
oseao arku elju da jo jednom zaviri u njegovu kuu, jer mu je na
pamet dola misao koja e svakako stvoriti jo veu zabunu izmeu
poklisara i namesnika Armenopulosa, i pogorati inae teko stanje koje
je zavladalo izmeu dva Vizantinca. Nije tu bilo nikakve dvoumice. Od
prole veeri, kada je dobio poruku od stareine manastira Svetog Sra,
a pored toga jo i oruje, otac Dionisije smatrao je svakog Vizantinca za
neprijatelja. Oseao je da mu je sveta dunost da rui ugled i
dostojanstvo namesnika Armenopulosa. Svetenik je gajio elju da
omrznutom namesniku to pre oita poslednju molitvu kraj veala. A na
obeanu kesu zlatnika, ako pronae i izda Razvigora, nije vie ni mislio.
Meutim, etiri lana kaluera iskuenika, njihovi pratioci i gomila oruja
u crkvenom podrumu kao mora su mu pritiskivali duu i sputavali ga da
precizno razmilja i kuje planove. Crnomanjasti mladi, koji se izdaje za
Razvigora, bio mu je crn kao da je iz pakla izaao.
Oseam da u zbog njega krenuti putem muenika... proapta
svetenik prolazei kraj stuba za muenje na trgu. Gospode, spasi
sve grenike, pa i mene koji sam celog ivota u svom srcu nosio tvoj lik!
Otac Dionisije se prekrsti i ubrza korake. Uskoro se nae pod
tremom namesnika Armenopulosa. Ali se iznenadi kad ugleda samo
namesnika i njegove istaknute ratnike. Svi su sedeli za stolom brini i
utljivi. Po izrazima lica videlo se da ih je strpljenje odavno napustilo i da
se mesto njega pojavila klonulost. Doista, vreme je uveliko poodmaklo, a
carski poklisar, njegov sin i knez Ljutovid nisu naputali odaju u kojoj su
prenoili. Domainu se inilo da nije zgodno uznemiravati goste, a
njegovim ratnicima htelo se da smotra to pre proe. Meutim, ratnicima
u stroju ispred konjunica dosadilo je ekanje, pa su mnogi posedali u
hlad kraj velike kule i dremuckali.
A poklisar i njegov sin? upita svetenik.
Namesnik ga mrko pogleda. Ostali ratnici, mrzovoljni i zagriljivi,
progunae kletve.
43

Neka se Gospod smiluje na vas grene. prekrsti se svetenik.


Zato neko od vas ne zaviri u odaju, da pogleda ta se tamo dogaa?
Zar ne vidite da je dan uveliko odmakao!
Ko da zaviri, i zato? ree Armenopulos.
Mislim da bi bilo poeljnije zaviriti malo u manastirske odaje i
videti ta se tamo dogaa. primeti Pelops.
Otac Dionisije oseti da je doao trenutak velikog iskuenja.
Napravivi izraz lica bezazlen kao u odojeta, smekajui se odvrati:
Zavirite, brao... Manastirska vrata su svakom hrianinu u svako doba
otvorena. Obrativi se namesniku, svetenik ree:
Da li mladi ratnik Pelops sumnja u ispravnost svete crkve i njenih
slugu? Ili neto zna, ili baca klevetu?
Sumnja... ree namesnik. Video je jutros kako je tvoj
iskuenik, onaj crnomanjasti mladi, pomogao mojoj kerki da uzjae
konja.
Uhvatio je oko struka! krivei usta u pakostan osmeh dobaci
Pelops. Zar boijem oveku prilii da se zanosi takvim tricama!
Moj sinko... nasmeja se Kleomen.
Zar misli da kroz ile mladog kaluera mesto krvi tee surutka?!
Pelops je u pravu. ozbiljno odvrati svetenik. Mladi kaluer
je postao iskuenik, jer je u dva maha pokazao pohotljivost prema
enskom rodu. Oba puta nije mu prolo bez kazne u manastiru Svetoga
Sra. Kazniu ga i ja... Sedam dana ima da jednonii i da lei pred
oltarom kao raspet za vreme jutrenja...
Vie bih voleo da ga ja lino kaznim. zlurado ree Pelops.
Na to nema pravo! odvrati otac Dionisije.
Ko e mi zabraniti?
Ja! Digne li ruku na sveteno lice, baciu anatemu na tebe! A to
je gore nego da bude aeternitate in fundo! 36
Videemo mladoga popa i proveriti da li je kaluer. nemarno
ree Armenopulos.
A sad, asni oe Dionisije, tebi najbolje prilii da poe do odaje
poklisara i da vidi ta radi...
Tako je! dobaci Kleomen. Ocu Dionisiju to niko nee
zameriti.
Polazim... odmah u... ubrza svetenik i zamae u aulu.
Otac Dionisije umeo je da se snae u svakoj prilici. Njemu nije bilo
teko da poseti carskog poklisara. Ali sumnja koju je Pelops nabacio pod
tremom, i namesnik je donekle prihvatio, pala mu je na duu kao grdan
teret. Sveteniku se inilo da je oma oko njegovog vrata poela da se
stee. Osetivi golemi strah, svetenik uspori hod i stade da razmilja
ta da ini. Znao je on iz iskustva da i u najteim prilikama iskrsne koji
put okolnost za koju se moe uhvatiti. Ali sad mu se inilo da mora igrati
44

na rizik.
Kada je uao u aulu i stigao do stepenica koje vode na sprat,
svetenik zau korake i naglo se okrenu. Na drugom ulazu ugleda Minu,
sina poklisara Teodorosa.
Traio sam te, asni oe, u manastiru, otpoe mladi ali
nisam te naao. Rekoe mi da si izaao... Knez Ljutovid i moj otac ele
da te vide.
A namesnika? prenu se svetenik.
eleo da te vide bez namesnika. Hoe s tobom da razgovaraju...
Otac Dionisije klimnu glavom i poe uz stepenice, a mladi se
zagleda u dvorite gde su tri devojke na konjima ba prole kroz veliku
kapiju.
Kad otac Dionisije stie do poklisareve odaje, za trenutak zastade
da predahne, onda se nakalja i lupnu na vrata. Knez Ljutovid i vitez
Teodoros sedeli su za stolom. Obojica su imala na sebi oklope i
pripasane maeve. Iza njih, u uglu, na slamnjai, gde su valjda protekle
noi spavali, sedeli su Aristobul, poklisarev titonoa, i Golija, titonoa
humskog kneza. Oba ratnika bila su takoe pod orujem. Bistrom oku
svetenika Dionisija ne promae da se knez i poklisar dre kao da se
nalaze u neprijateljskom gradu.
Laudetur nomen Christi 37 pokloni se svetenik. Namesnik
Armenopulos i njegovi vitezi oekuju vas pod tremom, a ratnici stoje
spremni i ekaju da pozdrave carskog poklisara.
A graani? Hteo bih i s njima da razgovaram... ree poklisar.
To moe, ali najpre namesnik i njegovi vitezi, a pre svega,
doruak...
S namesnikom sam zavrio razgovor prole noi... Minu sam
poslao da naredi da nam se ovde donese doruak...
Ovde emo razgovarati s graanima. dodade knez Ljutovid.
Zbog toga smo te pozvali, da nam kae koga treba sasluati...
Hm... uini svetenik. Bie to teko iskuenje za mene!
Zato? Tvoja je dunost da nam pomogne. ree poklisar.
Dabome! Dunost vana i sveta. ljubazno odvrati svetenik.
Ali ta e biti sa mnom kad vi odete? Namesnik, Kleomen i Pelops
jedva e doekati da me se doepaju! Oni odavno za to vrebaju zgodnu
priliku...
Dva viteza se pogledae.
U pravu je. ree knez Ljutovid.
Nema razloga da se plai. primeti poklisar. Namesnik i
njegova dva pomagaa poi e sa mnom u Carigrad. Oni se verovatno
nikad nee vratiti u Bar...
Na svetenikovu licu blesnu radost. Sklopivi ruke na grudima, ree:
Bog neka im se grenima smiluje! I ovo to su jutros uinili
45

Gospod e im uraunati u pokoru grehova...


ta su uinili? prenu se poklisar.
Otac Dionisije die obrve kao da se sprema za blagi prekor:
Pustili su na slobodu zatvorenike... Time su uinili bogougodno
delo, premda verujem da su mnogi meu njima buntovnici...
Pustili robove buntovnike!? zgranu se poklisar.
Eto, pustili ih... slee ramenima svetenik. Da su to uinili iz
hrianskog milosra, ja bih svu trojicu blagoslovio! Ali posredi je neto
drugo.
Dva viteza upree poglede u svetenika. A on, spustivi glas skoro
do apata, dodade:
Nisu eleli da robovi pred tobom progovore... Najpre su hteli da
ih poubijaju, ali su se prepali da ti dozna. Najposle, da ih skinu s vrata. I
pustili su ih...
Kad se to desilo? upita poklisar ustajui.
Odmah po izlasku sunca.
Za njima! Odmah za njima! Pohvatati sve i vratiti u tamnicu!
razvika se Teodoros. Tako mi boga, ovakve gluposti nije bilo na
svetu! Najpre izazvati bunu, a onda pohvatane buntovnike pustiti na
slobodu!
Na vratima se pojavi Mina.
Namesnik je rekao da je doruak spremljen dole pod tremom.
ree.
Napred! viknu poklisar. Odmah treba razaslati potere na
sve strane da pohvataju buntovnike!
Otkud zna da su ba oni buntovnici? upita Mina.
Posle muka koje su propatili po tamnicama sigurno je da e svi
prii pobunjenicima...
Moda je dockan za poteru? primeti knez Ljutovid.
Kakvi dockan! Nisu oni ni deset strelometa odmakli... Sve ete ih
pohvatati! umea se otac Dionisije.
Teodoros se obrati svome titonoi:
Aristobule, smesta idi dole meu nae ratnike. Odaberi sto
pedeset, podeli ih u tri grupe i odmah u poteru za robovima... Pohvatajte,
poubijajte... Glavno je da se nijedan ne doepa planine...
Tako... Samo tako... dobaci otac Dionisije. Jer ti su
najopasniji... Oni e se krvavo svetiti!
Izaberite i meu mojim ratnicima etrdeset. ree Ljutovid.
Neka i oni pou u poteru.
Obrativi se svome titonoi, dodade:
Golija, napred! Idi, i ne vraaj se bez trideset glava ili toliko pari
uiju!
Aristobul i Golija urno napustie odaju. Za njima krenue poklisar i
46

Ljutovid. A poslednji, ne hitajui, ili su Mina i otac Dionisije.


Pod tremom namesnik, Kleomen i Pelops stojei doekae goste.
Teodoros odmah primeti da je namesnikovo lice crvenije nego obino i
da su mu prole noi oi bile manje zakrvavljene. Isto tako poklisaru
pade u oi preterano bledilo na licu viteza Kleomena i stisnute usne i
podmukli pogled njegovog sina Pelopsa.
Doruak je tekao u munoj tiini. Bilo je oigledno da se svi za
stolom, osim mladia Mine, nelagodno oseaju. I poklisar i namesnik se
iznenadie kad svetenik odbi da se prihvati jela:
Jednoniim, brao... ree smerno. Jednoniiu sedam dana u
slavu bogougodnog dela naeg asnog namesnika Armenopulosa.
Njegovo jutronje milosre dovodi me do ushienja koje se granii sa
ekstazom... Zahvaljujui njegovoj plemenitosti, sto osamdeset muenika
osetilo je blagodet slobode! Eto zato svoje tople molitve upuujem
Svemoguem za sreu i dobro zdravlje namesnika...
Carski poklisar se dobro zagleda u lice oca Dionisija, ali na njemu
ne primeti ni crticu podsmeha ili pakosti. udei se i sleui ramenima,
obrati se knezu Ljutovidu:
Na dobri svetenik moli boga za oprotaj grehova namesnika i
njegovih ratnika, a mi emo se pobrinuti za njihove pogreke...
Pogreke?! promuklim glasom ree Armenopulos.
Pogreke! ponovi poklisar. Uinio si dve neoprostive
pogreke: svojim postupcima izazvao si pobunu, a onda, mesto da
svojski udari po buntovnicima, pustio si pohvatane na slobodu!... Sad
uviam da su sve optube protiv tebe opravdane. Od ovog trenutka ja
sam zapovednik Bara i namesnik u Zeti i Travuniji. Od vas zahtevam
potpunu pokornost...
Kleomen htede neto da odgovori, ali ga uutka namrgoeni pogled
namesnika Armenopulosa.
Meutim, oko tala i konjunica ratnici su se uveliko komeali.
Uskoro se otvori velika kapija, debeli lanci zveknue i most se spusti
na bedem. etiri grupe konjanika, idui po etiri u redu, izaoe iz grada
i dohvatie se polja.

47

Jedan oklopljeni konjanik vredi koliko


dvadeset peaka

Osloboeni robovi grabili su preko prostranog polja da se to pre


doepaju ume. Potkrepljeni donekle jelom i piem to su im na izlazu iz
grada dali svetenik i njegov crnomanjasti iskuenik, za trenutak samo
osetie blagodat slobode. Rei oca Dionisija da brzo odmiu od grada
Bara uinile su svoje: od sunjeva postali su begunci. Ukoliko su se
udaljavali, strah se poveavao, pa su mlai i snaniji poeli ostavljati za
sobom iznemogle. Tri i po milje trajala je muna trka koja se najposle
pretvorila u mahnito beanje. Kad su prvi stigli do ivice ume, poslednji
iz grupe ni polovinu puta nisu preli. Prvi se pribra Dragoje:
Stanite, ljudi! ree. Strah nam je oduzeo pamet! Izbezumili
smo se! Saekaemo ovde iznemogle drugove i uputiti ih kako kroz
umu da zameu tragove.
Pomama! Prava pomama nas je spopala! dobaci Togo diui
teko.
Stania, Vuksan i ostali iz njihove grupe pristizali su jedan za
drugim, znojavi, zajapurenih lica i brekui od umora. Kako je koji
dopadao do ivice ume, seo bi ili legao na zemlju. Meu poslednjima
stie Radan. Iako je ve zaao u godine, stareina grupe nije pokazivao
znake umora. Bilo je oigledno da njega jedinog nije spopao strah. On je
malaksale drugove bodrio i najslabije naizmenino vodio i gurkao da to
bre odmiu.
Dragoje i Togo, nadnosei dlanove nad oi, gledali su u veliku
gradsku kapiju okrenutu prema umi. Stojei na blagoj uzviici na ivici
ume, sa strepnjom su oekivali pojavu vizantijskih konjanika.
Pojavie se... Krenue u poteru za nama! ree Togo. Nisu
nam badava svetenik i onaj mladi kaluer govorili da beimo...
Saekavi da begunci malo predahnu, Dragoje im se obrati:
Eto, brao... Nekim udnim sluajem spasli smo glave.. Neka je
hvala onom dobrom sveteniku i njegovom bosonogom pomoniku! Oni
su nas prihranili i napojili. Hvala im za rei koje su nam uputili pri izlasku
iz grada. Svi smo uli da nam valja beati. I beaemo, brao! Ali kad se
pogledamo oi u oi sa romejskim konjanicima, kunem se u obe svoje
ruke: otpale mi napreac ako dozvolim da jo jednom iv padnem u

48

njihovu tamnicu!
Dragoje pogleda po skupu:
Ima li u blizini kakvo selo? ree.
Ima... Ima selo... Ima selo, vie kao zaselak, naselje... Zovu ga
Treska... javi se nekoliko glasova.
Onda napred na Tresku! Uzeemo hrane i od oruja ta naemo:
milom ili silom!
Bogme, i silom! dodade Radan. Mi smo pred borbom i
boriemo se. .. Svi smo videli romejske tamnice... Ne treba vie nita da
se kae... Ko hoe da se bori?
Ja! Ja! Svi emo!
Ima nas sto osamdeset. ree Dragoje.
Ako naiu romejski konjanici, doekaemo ih i zasuti kamenjem!
Kamenjem na oklopljene konjanike! Gde je to bilo! zau se
jedan glas.
Ako nije bilo, evo, bie! Neka i to jednom bude! planu Dragoje.
Moda oni i nee za nama... bojaljivo dobaci neko.
Ako nee, hvala bogu! ree Togo.
Imaemo prilike da se bolje pripremimo za borbu. Ali ako dou,
onda, bogami, kamen, busiku, oplavak u ake, pa udri!
Dosta je prianja! viknu Dragoje.
Napred za Tresku!
Osvrui se bojaljivo i potrkujui begunci nastavie put kroz
umu. Ali mlaima i snanijim se urilo, pa slabiji opet poee zaostajati.
Iako je bilo jo jutro, vruina je zalazila pod drvee u umi. Mnoge meu
beguncima poela je da mori e. Izmodeni, stadoe se vui od drveta
do drveta. Ipak ne gubei samopouzdanje, jer im se inilo da su u umi
bar donekle zaklonjeni, neki posedae na zemlju da malo prikupe snage.
Tako se grupa begunaca osipala i uskoro se smanjila za treinu.
Meutim, oni napred stigoe do potoia.
Poto se napie i dobro ispljuskae vodom po licu, Dragoje i Togo,
zaokruivi usta akama, zavikae:
Voda! Voda!
Nekoliko mladia krenu natrag da prihvate i dovede bar one koji su
im bili najblii meu zaostalima.
Ima li jo koliko ove ume i gde lei Treska? upita Dragoje.
Jedan seljak odgovori:
Sad nam valja ii nizvodno. Ovaj potok odvee nas pravo na
selo...
Teko nam je. otpoe Radan. Ali to se vie namuimo,
biemo dalje od romejskih konjanika, ako su prokletnici krenuli za
nama... Nije nam onaj pop badava govorio da treba beati!...
I beaemo! Dii se i polazi! viknu Dragoje.
49

Begunci su s divljenjem i pomalo sa strahom gledali stasitu figuru


seljaka Dragoja. Njegova snaga izazivala je oseanje sigurnosti, a
dranje i brze odluke isticali su oveka reenog da se bori do smrti. Zbog
toga nikome nije izgledalo udnovato to im se volja surovog gortaka
sama po sebi nametnula. I kao to biva, za kratko vreme mnogi meu
beguncima osetie kao da se nalaze pod zatitom vrste ruke. Bilo je tu i
dvadesetak graana, veinom zanatlija iz Bara. Kod njih se ve moglo
primetiti oduevljenje za borbu.
Ili su jarugom kraj potoia. Osveeni hladnom vodom i voeni
istom eljom, odmicali su primeujui da su im koraci postali dui.
Tajanstveni dah ume zamamljivao ih je i davao poleta za ivog. Mirisi
vlane zemlje, mahovine i trulog lia u potoku meali su se i kolali po
jaruzi i oko debelih stabala. Sunevi zraci prodirali su kroz kronje
visokih bukava i hrastova i kao zlatne trake iskosa padali po vlanoj
zemlji i bistroj vodi u potoiu.
Dok su bili na kratkom odmoru, Dragoje, Radan i Togo ocenie da
se mogu pouzdati u stotinu pari ruku. Na polasku, oni se i ne osvrnue
da pogledaju nekoliko drugova koji su odluili da bee na drugu stranu.
Sad vie nema kolebanja. ree Radan. Uskoro u ovoj
zemlji niko nee biti siguran ako se uzda u sreu i tue ruke. U selu
Treski boriemo se i otimati hranu i orue, ako se seljaci budu pokazali
kao oni u Moroviu.
Boriemo se s njima ee nego s Romejima! podviknu jedan
deak trkajui pored Dragoja.
Iz rastresite zemlje u jaruzi voda je ponegde pitala slivajui se u
tankim mlazevima niz strmu obalu. Na nekoliko mesta potok je primao
vodu od izvora i poveavao se ispunjavajui uvalice i stubline. Jaruga je
postepeno dobijala blagi pad. U potoku su se stvarali mali brzaci. Voda
je polako tekla iskrei se i penuei oko oblih kamenova. uma se
proreivala. Izmeu debelih stabala, na prisojnoj strani, obasjano
suncem, lealo je selo.
Treska. ree Radan i zastade briui rukavom znojavo lice.
Selo Treska! dodade neko iz grupe.
Da se izdvojimo trojica, prvi da zaemo u naselje... Da vidimo
kako e nas primiti... ree Togo.
Ne!.. Svi emo... Nema se vremena... primeti Dragoje. Sad,
brao, gledajte ta ja radim, pa to inite i vi... Samo brzo i slono! I da se
ne izdajemo! Rekosmo li?
Rekosmo! odvratie begunci.
Onda, napred!
Izaoe iz ume i stigoe pred selo. Zemunica nije bilo, ve samo
malih kua i koliba napravljenih od grubo otesanih dasaka i pokrivenih
slamom, i potleuica od prua, oblepljenih blatom ili balegom.
50

Iako se video dim kako leno izbija kroz otvore na vratima i kroz
pukotine na zidovima kua i koliba, inilo se da u naselju ive due
nema.
Kod prve kue begunci ugledae ubijenog oveka. Le je bio skoro
napola preseen preko grudi. Leao je licem prema zemlji. Noge su mu
se ispreile preko praga.
Radan se prekrsti i ubrza. Ostali utei krenue za njim.
Idui prema sredini sela, begunci su svakog asa nailazili na leeve
ljudi i ena, iseene maevima, ili isprobadane kopljima. U nastupu
besa, romejski konjanici nisu se ustruavali i ene da ubijaju. Dragoju
pade u oi da se kraj leeva krv jo nije zgruala. Togo i Vuksan
primetie svee utisnuta konjska kopita u zemlju kraj puta.
Da smo stigli ranije, samo dok pet puta oita oena, naleteli
bismo pravo na koplja i maeve romejskih razbojnika. ree Dragoje.
Ovoga puta srea je bila na naoj strani. dodade Stania
izmiui napred.
Ali na jednom zaokretu iza vrine kraj puta mladi zastade, obazre
se bojaljivo i udari natrag.
ta je? doviknu Dragoje i pritra. Pourie i ostali. O niske
grane jednog oraha bilo je obeeno osam ljudi. Njihovi izdueni leevi
skoro su nogama dodirivali zemlju.
ta li su skrivili jadnici! tiho ree jedan seljak.
ta su skrivili! odvrati Radan.
Skrivili su to nisu znali da kau romejskim konjanicima gde se
mi nalazimo...
U pravu si, stari! ree Dragoje.
Romeji su poli za nama, obili umu sleva i stigli u Tresku pre
nas. Ove jadnike su ispitivali, muili ih i poubijali i nisu doznali nita.
Odavde su otili ko zna kud!
A seljaci? Valjda je nekom polo za rukom da pobegne? upita
Togo.
Sranost begunaca naglo se smanjila. Neljudski postupak romejskih
konjanika mnoge je pokolebao. Ubledeli i prestraeni, bacali su jedan na
drugog preneraene poglede. Neki se stadoe osvrtati spremni da se
razbee kud koji.
Odjednom iza visoke ive ograde kraj puta izvirie etiri glave.
ta je? Ko ste? viknu Dragoje.
Kroz vrzinu se provukoe etiri mladia.
Vas su traili... ree jedan bojaljivo.
ta se ovde dogodilo? upita Radan.
Eto, gledaj... odvrati mladi bespomono sleui ramenima.
Romejski konjanici ubili su svakog ko nije uspeo da pobegne.
Traili su nekakve robove begunce. To ste sigurno vi? umea
51

se drugi mladi.
Niko u naem selu nije umeo nita da im kae. Odmah su poeli
da ubijaju.
Trei mladi drhteim glasom progovori:
Romeji su i pre dolazili ovamo i prolazili, ali ovakvih nije bilo... I
moga oca su ubili...
Gde su ostali iz vaeg sela? upita Dragoje.
Razbeali su kud koji po umi gore... Do mraka niko nee silaziti
u selo.
Zato?
Jer e Romeji ovuda da se vrate... Tuda im je najprei put za
grad Bar.
Koliko ih ima?
Mladi obori pogled:
Ne znam... Ne umem da brojim... manje ih je nego vas.
Ima ih koliko onih tamo vaih to sede na zemlji. dobaci drugi
mladi.
Znai, oko pedeset ree Radan.
Tako izgleda! dodade Dragoje.
Radan baci znaajan pogled na drugove.
Togo kaljucnu i kolebajui se odgovori:
Moda e se ovuda vratiti? Da im postavimo zasedu!? A?
Najpre emo se dobro nahraniti i skupiti to vie orua ree
Dragoje.
Ima toga kod nas. primeti jedan mladi. Nego, ako hoete i
mene da uzmete u druinu, da se svetim... Oca su mi ubili...
Moe! A sad na posao!
Begunci se razbie u grupice i zaoe po kuama i dvoritima. ta
je ko naao za jelo, odmah je poinjao da jede. Bilo je napretek sira i
mleka u zemljanim upovima, ovsena hleba, kuvane penice, jabuka,
ljiva, oraha i pogaica.
Poto se prihvatie i dobro potkrepie, begunci se dadoe na posao
oko sakupljanja orua. Uskoro su svi bili snabdeveni sekirama, kosama,
budacima, motikama i noevima. Posle toga, dadoe se na savetovanje
ta im valja dalje preduzimati. Neki su predlagali da se nastavi se
beanjem desno ili levo od pravca kuda su otili romejski konjanici.
Dragoje se obrati mladiima iz Treske:
Vai sigurno nee silaziti u selo pre noi?
Nee... ree jedan. Oni su u jaruzi s one strane brda, u
umi. Postavili su straare gore na uviku da motre kad se Romeji
vrate... Oni sad i vas vide...
A vas etvorica?
Doli smo da uzmemo malo hrane, da im nosimo...
52

Znai, romejski konjanici e svakako pri povratku proi ovuda?


A ko to zna! Tako nai gore u umi misle!
Dragoje se obrati svojima:
ta sad kaete? Ako krenemo dalje, uleteemo pravo u ruke
neprijatelju!
Moemo udariti na drugu stranu. primeti jedan seljak.
Onda e oni za nama! Krenue naim tragom... Nema druge,
brao. Moramo se boriti!
Svi zautae. Unezvereni pogledi stadoe se ukrtati. Strahovita
mogunost da romejskim konjanicima nanovo padnu u ruke inila im se
neizbena. A cenei po zverstvu koje su uinili u selu Treski, sa
sigurnou su mogli raunati da ih nee ni voditi u Bar. Romeji e ih
odmah isei maevima ili poveati o drvee.
Muno utanje prekide Radan. On se obrati mladiima iz Treske:
Vraajte se svojima dokle jo imate vremena. Nosite hranu!
Mi bismo s vama... ree onaj mladi to su mu ubili oca.
Hoemo da se borimo... Imam drepca tamo na livadi, iza topola.
Uzjahau ga i krenuti tragom romejskih konjanika da vidim gde su...
Nosite najpre hranu... ree Dragoje tapui mladia po
ramenu. Kako ti ono bee ime?
Stane... snebivajui se odvrati mladi.
E. Stane, stasao majci... Trk na livadu i hvataj drepca. A vas
trojica, i jo trojica od naih, odneete hranu onima u jaruzi iza ume.
Dragoje se obrati svojima:
Sad ste uli... Ostajemo ovde! Ko nee da se bori, neka se
izdvoji i neka ide kud ga oi vode i noge nose! Plaljivci nam nisu
potrebni u druini...
Bez kolebanja, etrnaest ljudi se izdvoji. Oni su jo uz put gunali,
gledajui podmuklim pogledima Dragoja, Radana i ostale kojima je
odvanost izbijala iz oiju.
Odluili ste i smesta idite! presee ih pogledom Dragoje.
Beite kud znate i gledajte da nam se ne vraate!
Neemo se vraati. isprsi se najdrskiji i najgrlatiji meu
otpadnicima. Umeemo i sami da se snaemo i sauvamo!
On baci pogled na svoju grupu i krete prema otvoru na vrzini.
Njegovi drugovi u stopu pooe za njim.
Odoe... ree Togo. Odoe, a nijedan ne ponese orue,
ak ni no!
Za to vreme tri mladia iz Treske i jo trojica od begunaca urno su
trpali u vree sve to se moe poneti od hrane. Uskoro natovareni
pooe udesno prema uzbrdici gde se nastavljala uma i iza nje jaruga s
beguncima iz Treske. Mladi Stane uhvatio je svoga drepca, uzjahao
ga i pojurio tragom romejskih konjanika.
53

Meutim, i poslednji od iznemoglih, koji su putem zaostajali, pristigli


su u selo.
Svi begunci bili su uvereni da im predstoji borba na ivot i smrt.
Zbog toga su upirali poglede u Dragoja, Radana i ostale iz njihove
grupe, kao da od njih oekuju, ne spasenje, ve pouzdanje, podstrek i
dobar primer kako se treba boriti.
Dragoje im se obrati:
Ovako, dok sedimo dokoni, dobro e biti da ujete neke rei koje
e vam koristiti... Donedavna sluio sam u Skadru kao konjuar. Moj
gospodar bio je vitez pun znanja i nije se libio da i nama, slugama,
upuuje lepe rei. Meni je osobito bio naklonjen, jer sam mu bio
titonoa. Mnogo sam od njega nauio. Taj je govorio da jedan oklopljeni
konjanik vredi koliko dvadeset peaka. U skupu nastade komeanje.
Eto ti avola! dobaci neko.
Ali, govorio je taj moj gospodar ako ga petorica skole
valjano, ni konj ni oklop nee ga zatiti koliko ni cedilo od groma!
Au! dobaci neko.
O-ho! dodade drugi.
Isti taj moj gospodar je govorio: kad i trojica napadnu, ako nisu
re ili mlakonje, nego srani borci, ako, kae, uestaju oko oklopnika kao
osice, od njega nee ostati nita!
Zar i trojica? opet upita neko.
I trojica! prevali oima Dragoje.
Bogu hvala! dobaci jedan demekasti seljak. Koliko smo se
napatili po romejskim tamnicama, i dvojica emo na jednog!
Sad sluaj i dobro pamti ta u rei... podie ruku Dragoje.
Kad pone borbu sa oklopljenim konjanikom, nasri i udri gde stigne!
Najbolje je mlatnuti konja po glavi... I pamti: nipoto ne okrei lea, jer
nee utei! Ako nagne u bekstvo, znaj da e te posei ma ili ti koplje
utonuti u lea! Nee utei... Umree, a nee stii ni re da kae!...
Zato, kad pone borbu, ruke ima, noge nema!
Tako je seljak Dragoje uio svoje drugove kako treba da se bore.
Najvanije je da se nipoto ne sme beati. To je bilo jasno svakome, a
ponekome da je svemu osnova hrabrost, koju mnogi nisu imali. Ali
reenost da se bore uinila je svoje. Grupa begunaca postala je celina, a
neustraivost voe unela je poverenje u kolebljiva srca.
Meutim, vreme je prolazilo. Vatrita po kuama i kolibama pritulila
su se. Dim se vie nigde nije video. I podne je odavno prolo, kad se
pojavie ona estorica to su odnela hranu beguncima iz Treske.
Dragoje, Radan i ostali vidno se obradovae kad uz njih primetie i
grupu seljaka. Bilo ih je preko etrdeset. Oni agorei rekoe da su doli
da vide ljude koji se ne boje romejskih konjanika. Stareina sela,
Straimir, viui i mlatarajui rukama utia svoje i progovori:
54

Ako nas primate, boriemo se uz vas. Dobra volja i etrdeset pari


ruku nisu naodmet!
Nisu! bogme, nisu! uglas rekoe Dragoje i Radan.
Jeste li se oprostili sa svojima? upita Dragoje.
Jesmo... Idemo s vama... Kud vi, tu i mi... Dolo je vreme kad
valja mreti ili iveti u slobodi!
Imate li kakvih konja? upita Radan.
Imamo dvanaest. Eno ih dole iza topoljara. uvaju ih tri momka...
Samo, to su rage, kljusine...
Dajte ih ovamo! Trebae terete da nose... I nosie, ako
ostanemo ivi posle borbe!
Eno momka na drepcu! uzviknu jedan mladi pokazujui
rukom prema bregu levo.
Sve se glave okretoe na tu stranu. U najveem trku jurio je
konjanik prema selu. Preskaui bunove i krivudajui pokraj grupa
drvea, konjanik se spusti niz breg. Za trenutak ga nestade u uvali, pa
se opet pojavi. Onda, uhvativi pravac, dopade u selo.
Kad stie do rupe begunaca, mladi Stane skoi sa znojavog
drepca.
ta je? ta je? Gde su? zavikae mnogi.
Tamo iza brega... Idu polako... Teraju gomilu robova.
zadihano ree Stane.
U skupu za trenutak nastade komeanje.
Dragoje ree mladiu:
Vodi drepca iza topola i ostani tamo... obrativi se ostalima,
dodade:
Razbijajte se u male grupe! Napraviemo zasedu... Krijte se iza
kua i po kolibama! Pritajite se. I niko da ne pisne dok ne uje znak...
Moja grupa prva e juriati. Vi, na onu stranu... Drugi preko puta... I
propustite ih, pa navalite s lea! Na napad mora biti estok, a udarci
brzi i smrtonosni. Ako ih odmah zbunimo, pobeda je na naoj strani.
Bodrei sve odreda. Dragoje smesti borce, onda jo jednom zae
od grupe do grupe, i kad se uveri da su se svi dobro smestili, lee i on u
korov iza jedne kolibe. Oko njega su bili: Radan, Togo, Vuksan i Stania,
a uz njih nekoliko ljudi iz Treske. Njima se pridrui i Stane, poto je
drepca odveo iza topola.
Begunci, dobro prikriveni, stezali su orue koje se u snanim
rukama lako pretvara u strahovito oruje.
Put je vodio kroz sredinu sela. iva ograda od trnja ometala je
skretanje desno i levo. A kome bi i moglo pasti na pamet da bez preke
potrebe naputa dobro uhodan put? Najvie kua i koliba bilo je
podignuto na sredini sela. Tu se nalazio poirok prostor, dovoljan da
prilikom skupova primi sve ljude iz sela. Bio je tu i golemi hrast koji je
55

oznaavao mesto za zbor i dogovor. Na tom delu bila je postavljena


zaseda.
Vizantijski konjanici pojavie se iza okuke. Bilo ih je oko pedeset.
Ili su lagano, jer su ispred sebe terali grupu od dvadeset robova,
seljaka koje su usput pohvatali. Na elu kolone jahao je Aristobul,
titonoa poklisara Teodorosa. On je, prema nareenju svoga
gospodara, krenuo u poteru za osloboenim robovima, da ih poubija, a
nekolicinu da stavi na muke. Ratnik je smatrao da e mu na taj nain
poi za rukom da otkrije i pronae leglo buntovnika i njihovog vou
Razvigora. Meutim, poto se dan primicao kraju, ratniku se urilo da se
za videla vrati u grad Bar. Zbog toga odlui da pohvatane seljake stavi
na muke u selu Treski, da bi po mogustvu doznao gde se krije grupa
pobunjenika i njihov voa, da ih poubija i da nesmetano nastavi put
prema gradu.
Povorka konjanika proe izmeu kua i koliba gde je poinjala
zaseda. Dok su skriveni begunci oekivali Dragojev znak za napad, elo
kolone stie do hrasta. Aristobul die ruku i zaustavi grupu. Konjanici
sjahae.
Dragoje se nae prema Radanu i na samo uho mu proapta:
Danas je srea i po drugi put na naoj strani!
Na prostoru oko hrasta nastade komeanje. Vizantijski ratnici urili
su da to pre obave posao. Jedna grupa stade prihvatati konje za
voice, ostali potrae prema robovima sa noevima i konopcima u
rukama. Jedan ratnik prie najblioj kolibi i zaviri kroz otvorena vrata. U
isti mah dreknu i lati se maa. Tri para ilavih ruku zgrabie ga i uvukoe
u kolibu.
Za trenutak pod hrastom nastade pometnja. Dragojev glas odjeknu:
Razvigor, napred! Udri!
I napad otpoe. Seljaci, dugim ekanjem dovedeni do krajnje
granice nestrpljenja, navalie sa svih strana, kao da im je stalo da to
pre okonaju borbu. Jedni gonjeni strahom, drugi mrnjom i eljom za
osvetom, kidisahu kao izgladneli vuci. Romejski konjanici, zaprepaeni,
u mahu ostadoe gde se koji zatekao.
Za maeve! dreknu Aristobul i potra prema konjima.
Ali o organizovanoj odbrani nije moglo biti ni rei. Opkoljeni
odasvud, vizantijski ratnici padali su pod udarcima sekira, kosa i motika.
Seeni, tueni i premlaivani, mnogi su ginuli ne stigavi ni ma iz korica
da izvade. Borba se vodila mahnitom brzinom, bez ikakvog reda.
Najveu pometnju stvarali su Dragoje, mladi Togo i seljaci iz Treske.
Ostali, podstaknuta njihovom smelou, tukli su se nesmanjenom
estinom.
Dragoje, steui u levoj ruci no a desnom vitlajui sekirom, u
prvom naletu ubi dva romejska ratnika, trei tre ma i pokua da se
56

brani, ali ga Togo napade sa strane. Motika zveknu o tvrdu kacigu a


romejski ratnik pade kao pokoen. Jedan seljak iz Treske pritra i noem
mu prereza grlo. Dragoje dopade do Aristobula i smesta ga napade.
titonoa carskog poklisara, vian megdanima svake vrste, isprui ma.
Ali o vitekim pravilima niko nije vodio rauna. Dok su se dvojica voa
borila, seljaci kao osice navalie na Vizantinca, Radan mu obe noge
zasee kosom, a Stania ga tresnu motikom meu pleke.
Konji, preplaeni od zveketa orua o oklope, stadoe se ritati i
propinjati. Neki istrgoe voice iz ruku konjovodaca i vritei jurnue
kroz gomilu boraca. Neke oborie, druge razdvojie i, uhvativi put,
jurnue prema umi. Nekoliko romejskih ratnika kao bez due potra za
njima. Ali u isti mah potekoe i seljaci. Bosonogi i hitri, brzo pristigoe
begunce i poubijae sve. Ipak, dva Vizantinca uspee jo kod hrasta da
se bace konjima na lea. Budui ih ostrugama, uspee da se izvuku iz
metea. Dve sekire baene za njima ne pogodie cilj.
Kad i poslednji romejski konjanik pade, Dragoje, diui krvavu
sekiru, uzviknu:
Pobeda je naa! iveo Razvigor!
iveo! iveo! Ko je Razvigor? Ko je Razvigor? zavikae
seljaci.
Ja! ree Dragoje.
Njegovi borci za trenutak uutae bacajui na gortaka zadivljene
poglede. Onda se kao iz jednog grla prolomi:
iveo Razvigor!

57

Izdaja najgore i najgluplje vrste

Poklisar

Teodoros bio je i dvoranin i ratnik. U Carigradu je vaio


kao tih i u sebe povuen ovek, to velikodostojniku njegove vrste ne
prilii. Mnogi ga nisu podnosili, jer im se inilo da je slava koju je vitez
stekao ratujui u Maloj Aziji preuveliana. Bio je utljiv i nenametljiv. Nije
isticao sebe, to su mnogi smatrali kao znak ogranienosti, ak i
nesposobnosti. Neki su tvrdili da je lukav i podmukao, drugi su ga
izbegavali, jer je bio nedruevan. Ali svi skupa znali su da car njegove
savete bez rezerve prima. Mali broj dvorana koji je poznavao narav
ovoga viteza priznavao je da se u tekim prilikama samo njemu treba
obratiti za savet.
Car Roman Trei, na osnovu steenog iskustva u toku nekoliko
godina, bio je uveren da su Teodorosova rasuivanja nepogreiva. Zbog
toga mu je i poverio teku dunost spreavanja ili uguivanja pobune u
Zeti i Travuniji. Vesti o komeanju naroda u te dve oblasti, a isto tako o
nasilnikoj upravi namesnika Armenopulosa, doneli su u Carigrad najpre
dubrovaki trgovci. Odmah zatim slian izvetaj stigao je iz Draa od
patricija Mihaila i iz Huma od kneza Ljutovida.
Snabdeven neogranienim ovlaenjima, poklisar Teodoros
napustio je Carigrad i sa tri stotine dobro opremljenih konjanika stigao u
grad Bar. Ratniku njegove pameti i iskustva nije bilo teko da uvidi da je
za spreavanje pobune zakasnio. On je protekle veeri jasno istakao
carev nalog: Prema pokorenima postupati blago, ali na najmanji znak
pobune biti surov...
Namesnik Armenopulos je svojom preterano surovom upravom
nagnao narod u Zeti i Travuniji da se lati oruja. Tako je proigran prvi
deo carske naredbe. Drugi deo pripao je vitezu Teodorosu da ga rei
kako zna i ume. Loe posledice surove uprave pale su na njegova plea.
Teret odmazde, klanje, stavljanje na muke pravih i krivih, nasilje i
nedogledno pustoenje stajali su pred njim kao ukleta i jedina
mogunost da se Zeta i Travunija ponovo dovedu u stanje mira.
Carskom poklisaru do krajnje mere bio je odvratan taj krvniki posao.
Najvie jada zadavala mu je pomisao da mu se pravi krivac, namesnik
Armenopulos, nalazi nadomak ruke, a on nije u stanju lino da ga kazni
kako treba. Putanje na slobodu robova, kad je ve pobuna u jeku,
dovodilo ga je do besa. Jer, iskusnom ratniku bilo je jasno da sto
58

osamdeset ljudi muenih po tamnicama nee mirovati. Za osam dana


njihov broj e se udesetostruiti. I teko svakom vizantijskom ratniku koji
padne u njihove ruke.
Ve se i dan primicao kraju, a on i knez Ljutovid skoro nisu ni izlazili
iz odaje u kojoj su prenoili.
Kakva neizmerna glupost! Pustiti robove na slobodu! uzviknu
poklisar.
Glupost, svakako! ree knez Ljutovid. Tvrdoglavom
namesniku Armenopulosu, osim klanja i nasilja, svaka druga ideja je
nedostupna. Ja to najbolje znam, jer sam mu najblii... primeti
Ljutovid.
U toku razgovora poklisar je uvideo da je humskog kneza poelo da
hvata nestrpljenje.
Saekau svoje ratnike, a sutra zorom naputam grad Bar
ree knez.
Kuda misli? ledenim pogledom ga presee poklisar.
Kui... Idem u Hum da uvam svoju oblast. Svaka pobuna iri se
kao zaraza... Moja bojazan nije bez opravdanja.
Nije, ali ne mora uriti... Trenutno si ovde potreban...
mrgodno odvrati poklisar.
Potrebniji sam svojoj zemlji... nasmei se knez.
Poklisar ustade i ushoda se po odaji. On je smatrao da se njegova
ovlaenja prostiru i na kneza Ljutovida. Bio je ubeen da ga moe
podvrgnuti svojim nareenjima, jer je znao da je odanost humskog
kneza caru plaena. Pet hiljada zlatnika carska blagajna isplatila je u
gotovu Ljutovidu. Date obaveze od strane kneza znaile su pokornost i
potpunu poslunost.
Poklisar stade ispred kneza i ree:
Ostae u Baru sve dok prilike to zahtevaju!
Ljutovidu udari krv u lice. Htede da odgovori, ali se ugrize za donju
usnu i outa. Po dranju viteza Teodorosa bilo mu je jasno da njegove
obaveze prema vizantijskom caru nisu ostale u tajnosti. Poklisar ih zna i
koristie se njima. Ljutovid muno oseti da je plaeno prijateljstvo sve
drugo samo ne prijateljstvo. U nastupu nemoi i pakosti odlui da
poklisarevo strpljenje stavi na probu.
Ipak u otii. ree. Saekau svoje ratnike i u zoru odlazim!
Da li zna koga predstavlja ovde? upita ga Teodoros.
Knezu sevnu zloba u oima:
Na dvoru u Carigradu ti si samo jedan od mnogih kojima car i
carica zapovedaju! A ja... Ja sam knez i samostalan gospodar u svojoj
oblasti! Osim cara, kome sam obavezan, niija nareenja ne elim da
sluam, niti da ih izvravam!
Humski knez je oekivao da e poklisar planuti. Ali se iznenadi kad
59

na njegovom licu ne primeti ni senku gneva. Zauen i upitni pogled


Ljutovidov podue ostade bez odgovora. Knez nije znao do koje je mere
duh vizantijskog viteza prekaljen.
Teodoros sede za sto, podboi rukom bradu i udubi se u
razmiljanje. Najposle se prenu i ree:
Znai, odbija moje nareenje?
Odbijam! neodluno odvrati knez.
Poklisar ustade, prie vratima, otvori ih nemarno i doviknu stotinaru
u hodniku:
Mnezikle, dovedi etvoricu naoruanih ratnika!
Ljutovid preblede i ustade:
Ne misli valjda...
Da! To mislim! Baciu te u tamnicu... Predaj ma! Imam
ovlaenje i na muke da te stavim! Na je odnos: gospodar-najamnik!
Ja sam knez! planu Ljutovid.
Da, knez... Ali, eto, i kneevi ponekad postanu najamnici!
Stotinar Mnezikle i etiri naoruana pratioca uoe u odaju. Za
njima uoe i dva ratnika bledih lica i sa strahom u oima.
ta je? oslovi ih poklisar.
Gospodaru, propast! Na odred od pedeset ratnika je uniten!
Nekoliko trenutaka zavlada tiina. Poklisarev pogled prelazio je
preko pranjavih i krvlju isprskanih odela dvojice ratnika.
Gde je Aristobul titonoa? ree.
Poginuo...
Ko ga je ubio?
Seljaci... Robovi koje smo gonili. Ubili su ga kosama i
motikama... I ostali su tako pobijeni. Zaopkolili su nas sa svih strana...
Znai, osloboeni robovi su vas napali? upita poklisar.
Tako je! Oni koje smo hteli da pohvatamo!
Ko im je voa?
Za vreme borbe vikali su Razvigor... To je jedan seljak
strahovite snage! Ko se s njim sretne u borbi, smrt mu je sigurna!...
Idite! mahnu rukom poklisar. Izaite i vi i ostanite pred
vratima obrati se stotinaru.
Kad ostadoe sami, Teodoros ree knezu:
uo si?
Ljutovid klimnu glavom.
Poklisar se ushoda:
Voa pobunjenika nalazio se meu robovima u tamnici, ree
a namesniku palo na pamet da ga pusti!.. Je li to izdaja?
Svakako! odvrati knez, Izdaja najgore i najgluplje vrste!
Poklisar sede za sto i zagleda se u pod:
Ubili su mi titonou... Bio je najsmeliji i najvetiji borac. ree
60

igrajui se kiankom na kneevom mau koji je leao na stolu kao znak


Ljutovidove pokornosti.
Aristobul je inio uda od junatva. nastavi. Stratezi su ga
hvalili, a car Vasilije lino ga je nagradio...
Poklisar uzdahnu. Odajui poslednje potovanje svome titonoi,
ratnik se u mislima vrati u prolost. Seti se slavnih dana ratovanja po
Aziji, krvavih borbi sa Kurdima oko reke Tigra, sa divljim nomadima po
Armenije i ganjanja podmuklih Skita po barutinama oko Kaspijskog
jezera. To je bilo vreme cara Vasilija i njegovih stratega. Teodoros se
seti dvoboja koje je sa svojim titonoom dobijao pred oima cara,
njegovih najistaknutijih vojskovoa i neprijateljske vojske.
Moj titonoa umro je neslavnom smru. ree, bolno se
osmehnu i zagleda se u kneza: Moda tebe i mene eka ista sudbina,
jer seljaki gnev ne zna za viteka pravila... Kad bukne ustanak, ma i
koplje padaju pod udarcima kose i motike!
Teodoros ustade i nanovo poe da hoda po odaji. Knez ga je sa
uenjem gledao. Njemu se inilo da stanje u Zeti i Travuniji nije ba
toliko zabrinjavajue. Za trenutak mu pade na pamet da je poklisara
spopao strah, moda i neopravdan, i da e cela pobuna za nekoliko
dana pasti i propasti. Ali ozbiljnost u glasu poklisara Teodorosa, a
osobito njegov hladni i nepokolebljivi pogled, naterae ga da zastrepi.
Poklisarev tihi glas presee ga u razmiljanju:
Prema tome, dobri moj vitee, sasvim je svejedno da li e
izgubiti glavu u Zeti i Travuniji ili u humskoj oblasti!
Zar i tamo? prenu se Ljutovid.
I tamo... Zar nisi malopre kazao da se svaka pobuna iri kao
zaraza!
Istina je... Rekao sam...
Razvigor nam je bio u rukama! podie glas poklisar. Da
smo mu na vreme odsekli glavu, pobunjenika hidra bi uginula. A ovako,
ta nam ostaje? Borba na ivot i smrt!
Poklisar uze sa stola Ljutovidov ma:
Uzmi ga i pripai. ree. Nestrpljenje i tvoje i moje dovelo
nas je do sukoba. Radiemo zajedno kao drugovi, jer su u pitanju
interesi nae carevine... Prihvata li?
Prihvatam... odvrati knez. Bilo bi bezduno i neviteki svaliti
na tvoja plea ceo teret pobune. Biu ti pomaga...
Dva viteza se rukovae.
Mnezikle... viknu poklisar.
Stotinar ue u odaju.
Gde je namesnik?
Ne znam odvrati ratnik.
Nai ga i smesta dovedi ovamo! Neka dou i Kleomen i Pelops...
61

ta je sa ostalim ratnicima? Jesu li se vratili iz potere?


Jesu... Osim Aristobulove grupe, svi su na broju. Doveli su sa
sobom oko pedeset robova seljaka. Bacili smo ih u tamnicu...
Hm... uini poklisar. Seljaci, robovi... Pronai sada koji su
meu njima buntovnici!
Buntovnici su svi! ree knez.
Pa da... slee ramenima poklisar.
Ako nisu danas, sutra e sigurno biti!
Quanta catastrophe! Quantus casus miserimus! 38
Pedeset ratnika umrlo je nevitekom smru! Eto, dokle nas je
dovela glupost i pohlepa jednog oveka! ta e biti sa ostalima? U ta
e ogreznuti ova nesrena zemlja!? O, tempus ultimum! Tempus
misericordiae dignum! 39
Tako je govorio otac Dionisije pojavivi se na vratima. Sklapajui
ruke i podiui pogled prema nebu, svetenik je jadikovao.
Nije vreme za jadikovanje, asni oe! ree poklisar. Sad
treba raditi!
Radite brzo i odluno! dodade knez.
Zalaem sebe u taj posao... dobaci svetenik sedajui za sto.
Zahvalni smo ti nasmei se poklisar.
Ali buna se krvlju uguuje, a ne molitvama!
Otac Dionisije baci na poklisara jedan bespomoan pogled:
Sotona je meu nama! Treba ga isterati! ree.

*
Namesnik Armenopulos, Kleomen i Pelops skoro ceo dan proveli su
u stanovima svojih ratnika. Oni su izvrili smotru, to je poklisar odbio da
uini. Posle obavljenog posla, pozvali su stotinare, devet na broju, i s
njima se povukli u jednu malu odaju. Postavivi strau kraj vrata, ratnici
se stadoe dogovarati ta da preduzmu.
U nekoliko poteza namesnik izloi u kakvu nezgodu je zapao, a i oni
uz njega. Iznese im nezadovoljstvo poklisara i njegove optube zbog
surovog postupanja prema narodu u Zeti i Travuniji. Ratnici su bez
uzbuenja sluali rei svoga stareine i, smeei se, pomalo se udili,
ne mogui da shvate u emu je njihova greka. Pod dugogodinjim
uticajem namesnika Armenopulosa stekli su ubeenje da njihovi
postupci i upravljanje u obe oblasti samo takvi mogu bigi. Prosti i
zatucani ratnici bili su odani svome stareini, mada su ga mrzeli, jer
namesnik im je dozvoljavao da bez odgovornosti mogu pljakati
62

pokoreni narod. S druge strane, prilikom deobe velikoga plena,


namesnik je uzimao lavovski deo, ostatak su grabili Kleomen i Pelops, a
mrvice su, gunajui i psujui, skupljali stotinari i ostali ratnici. Od novca
primljenih za prodate robove, osim trojice stareina, niko nije dobijao ni
aspre. Zbog toga se netrpeljivost ratnika pretvorila u mrnju. Jer deoba
plena sama po sebi nosi obeleje gramzivosti i esto izaziva sukobe, pa
i krvoprolie. Za divlje ratnike plen znai isto to i baena kost u gomilu
izgladnelih pasa.
Ipak, zahvaljujui gramzivosti namesnika Armenopulosa i sluei
pod njim, svaki od njih stekao je vie nego ma koji stotinar u vizantijskoj
carevini. Svi su oni imali u sanduku pod katancem skriveno po nekoliko
stotina zlatnika. Po njihovu ubeenju, to je bilo pravo i bogu drago, osim
to im je razdiralo duu saznanje da namesnik i njegova dva pomagaa
imaju dvadeset puta vie.
Zbog toga su stotinari zlurado primili vest o poklisarevu gnevu i
njegovim namerama, ne priznajui jedan drugom pravi razlog svoje
radosti. inilo im se da odgovornost namesnika Armenopulosa nema
veze s njima. Ratnici su bili spremni da mu okrenu lea, jer su bili
uvereni da pod drugim stareinom mogu vie stei.
Meutim, namesnik bezono zavri svoje izlaganje:
Mora se priznati! Carski poklisar je u pravu! Hvatali ste i krive i
nedune i bacali ih u tamnicu... Zbog toga vaa krivica podlee najveoj
kazni!
Ratnici su bacili zauene poglede na namesnika, Kleomena i
njegovog sina. Odjednom im bi jasno da stareina eli svu odgovornost
da prebaci na njih. Mrgodei se i sevajui oima, htedoe svi u isti mah
da govore. Ali najstariji i najsuroviji meu njima, Polion, mahnu rukom
prema ostalima. Kad ih smiri, progovori:
Istina je... Ubijali smo i pljakali! Hvatali smo seljake i bacali ih u
tamnicu. Sve smo to inili po nareenju svoga stareine. Njemu je takav
posao jo kako bio koristan! Pohvatane seljake prodavao je kao robove,
a novac zadravao za sebe.
U poslednje vreme poeo je i graane da progoni dobaci drugi
stotinar.
Trei se smesta umea:
Sve je bilo dobro i valjano dok nije doao carski poklisar iz
Carigrada... Sad mi, ratnici, ne valjamo! Sad svi ne valjaju, osim
namesnika koji je, eto, napreac postao blagorodan i velikoduan ovek!
ak i robove puta na slobodu!
Za njegove postupke neko mora da bude kriv. I valjani ovek
odabrao je nas, stotinare. ree Polion, pa dodade: Moda emo
svojom smru iskupiti onaj sanduk nabijen zlatnicima u njegovoj kui!
Kleomen ustade i prie ratnicima:
63

ta ste vi? ree. Ovako se ranije niste ponaali! Sigurno


ste doznali da je namesnik pao u nemilost kod poklisara? Ko vam je
rekao?
Otac Dionisije! neoekivano odvrati jedan stotinar. Danas u
podne kazao nam da se molimo za duu namesnika!
Armenopulos izbei oi:
Kao da sam umro! ree.
Moda smatrate da ste po poloaju ravni svome stareini?
nastavi Kleomen. Ili ne znate da on ima in stratega? Mogao bi
smesta da vas baci u okove i da vam kao buntovnicima polomi kosti na
toku!
Polion se pakosno nasmeja:
Mogao je do jue! Danas ne verujem da bi se usudio!
Vaa drskost prelazi granice! planu Pelops. Vreate svoga
stareinu ija je jedina krivica to vam je dozvoljavao da radite to vam
se prohte! Pre dolaska carskog poklisara bili ste pokorni, a sad...
Dosta! tresnu namesnik pesnicom o sto. Hoete
zaupokojene molitve da itate nada mnom ivim!
Izgleda da e neko morati i nama mrtvima da ih ita! drsko
dobaci Polion. Jer krivica stareine pae i na nas...
Tako e vam biti! ree Pelops. Vae ponaanje odvee
vas na veala!
Videemo ko e na veala! upade jedan stotinar.
Poklisarev sin rekao nam je danas da vas trojica vie niste nae
stareine...
Namesnikovo lice pomodre od besa. Oi mu se iskolaie, a zubi
blesnue kao u vuka: A vi ste poverovali u to! ree. Poverovali ste,
prokletnici! Sad nada mnom ivim grakete!
Obraajui se Polionu, namesnik nastavi:
Ti si kolovoa! Ti buni protiv mene! Izlazi na dvorite, ivotinjo, i
biraj oruje! Pokazau i tebi i ovim volovima kako treba potovati
stareinu!
Primam izazov! odvrati Polion.
Boriemo se, ako se izmeu nas ne isprei poklisareva ruka! On
nam je stavio omu oko vrata. Ona se moe stegnuti pre nego to
stignemo do dvorita!
Napred! u dvorite! dreknu namesnik.
Stoj! doviknu Pelops hvatajui ga za miicu. Tebi ne
dolikuje da se tue sa izdajnikom. Ja u s njim ukrstiti ma... A vi, ostali
stotinari, ujte... Kad budem svrio sa vaim voom, moete i vi, jedan
po jedan, ili svi skupa, juriate na mene! Boriu se sa svima!
Nee meu nama biti borbe... Zato bismo se tukli! blago ree
Kleomen, i smekajui se dobronamerno prie Polionu. Onda munjevito
64

istre no i upre ga ratniku u trbuh:


Baci ma, izdajnie, ili u ti prosuti utrobu! mirkajui i ne
poviavajui glas dodade sakati ratnik.
Prokleti da ste! viknu Polion, mai se maa i tresnu ga o pod.
I vi ste prokleti! odvrati Pelops.
Poloite oruje...
Pred vratima se zau galama. Neko je pokuavao da ue u odaju, a
straari su ga spreavali.
Otvori! doviknu namesnik jednom stotinaru.
Ratnik otvori vrata. U odaju ue Mnezikle, stotinar poklisara
Teodorosa. Namesnik i njegovi ratnici za trenutak ostadoe gde se ko
zatekao. Po izrazima na licu i strahu u oima izgledalo je kao da su videli
zmiju otrovnicu. Miran glas stotinara Mnezikla jo vie uvea strah:
Carski poklisar Teodoros eli da vidi namesnika Armenopulosa,
Kleomena i Pelopsa. Poklisar se nalazi u svojoj odaji sa knezom
Ljutovidom... Molim namesnika da sa svoja dva pratioca odmah poe...
Obrativi se stotinarima. Mnezikle dodade:
Vi ete poi sa mnom. Idemo da obiemo stanove ratnika i
konjunice...
Poklisarev stotinar izae iz odaje. Polion i njegovi drugovi krenue
za njim.
Kad ostadoe sami, namesnik i njegova dva pomagaa se
pogledae.
Maeve nam nije uzeo. ree Pelops.
Nije... osmehnu se Kleomen.
Nee ih ni uzeti! mrgodno dodade namesnik. Poklisaru je
vie stalo do naeg blaga... Sve e nam pokupiti!
Kleomen bespomono slee ramenima, a Pelops krgutnu zubima.
No! Videemo na ta e sve ovo izai! prenu se namesnik.
Tri ratnika napustie odaju, izaoe u hodnik, a odatle krenue
prema trgu. Ne urei, okretoe levo i uputie se prema velikoj zgradi
namesnikovoj.
Meutim, Mnezikle je okrenuo desno i sa stotinarima zamakao iza
brani-kule ispod koje su bile tamnice. U jednom mrtvom uglu, izmeu tri
zida, stajala je grupa od dvadeset ratnika poklisara Teodorosa. Oni bez
rei poloie koplja i uperie ih na namesnikove stotinare.
Bacajte maeve! viknu Mnezikle.
Zato? Zbog ega? Mi nita nismo krivi! zavikae ratnici i ne
pokuavajui da se brane.
Tako mora da bude! dobaci Mnezikle. Budite mirni i
predajte maeve... To je znak predostronosti. Vama se nikakvo zlo
nee dogoditi!
Polion baci pogled na vrhove naperenih kopalja. Uverivi se da
65

nema smisla otpoinjati borbu, lati se kajasa, otpasa ga i s maem ga


predade poklisarevom stotinaru. Ostala osmorica se takoe pokorie.
Devet stotinara namesnika Armenopulosa uskoro se naoe u tamnici.
Namesnik. Kleomen i Pelops ili su utei prema zgradi u kojoj je
stanovao poklisar. Dvojica starijih bacali su brine poglede jedan na
drugog, a Pelops je bio uveren da mu se nita ravo nee desiti, jer
zato bi im inae poklisarev stotinar ostavio maeve.
U prolazu Pelops primeti poklisarevog sina Minu i pored njega
Doroteju, kerku namesnika Armenopulosa, mladi ratnik se namrti i
ubrza korake. Njegova ljubav prema vragolastoj devojci bila je
dugotrajna i beznadena. Svi njegovi pokuaji da stekne ljubav lepe
devojke ostali su uzaludni. Pelopsu se inilo da devojka, osim svoja etiri
psa i dve drugarice, Selene i Kaliope, ne osea ljubav ni prema kome.
Ali kad je primeti kako vesela i nasmejana aska sa sinom carskog
poklisara, oseti kako mu krv jurnu u glavu. Ruka mu munjevito pade na
balak od maa.
Ostavi se gluposti, ludae! dobaci mu Kleomen. Zar ne
vidi koliki nas jadi pritiskuju?!
Dua e mi prepui! krgutnu zubima mladi. Jutros onaj
crni kaluer, sad ovaj! Prokleta devojka! Za svakog ima osmeh i lepu
re, osim za mene!
Sudbina! nasmei se namesnik. Ubio si oveka pred njom.
Zbog toga te ne podnosi!
Ono je bio rob... prkosno odvrati mladi.
Ba zato! Devojka voli viteza, a ne krvnika... dobaci Kleomen.
Ali dosta sad o tome... Kome je ruka bra od pameti, nita bolje ne
zasluuje!
Ostavite gluposti za bolju priliku. ree namesnik. Poklisar
nas eka. Oseam da je doao trenutak kad treba da ujemo njegovu
presudnu re...
Tri ratnika ubrzae korake. Zadihani stigoe u odaju carskog
poklisara. Njegova presudna re ih je zaprepastila:
Od danas, vi ste sunji! Predajte maeve... U Carigradu pred
sudom odgovaraete za svoja dela...
Tri ratnika bez rei otpasae maeve i stavie ih na sto.
Namesnik zausti neto da kae, ali stie samo da vidi iroka plea
poklisara Teodorosa, koji napusti odaju, i podrugljivi pogled kneza
Ljutovida koji krenu za njim.
Osam dobro naoruanih ratnika opkolie sunje i poterae ih niz
stepenice.
U odaji carskog poklisara zau se uzdah olakanja. Otac Dionisije
izae poslednji, mrmljajui molitve.

66

Tri komadia razbijenog perpera

gradu je bilo oko est stotina namesnikovih ratnika. Tokom


vremena svi su postali tromi i nepouzdani, jer im je lenstvovanje unitilo
karakter pravih ratnika. Njihova se aktivnost u toku godina svela na
povremene pohode u pljaku i lov na ljude. Veliki deo slobodnog
vremena provodili su u gradu izleavajui se, pijanei i kockajui se. U
takvim okolnostima izgubili su pojam o vojnoj disciplini. Naduti i oholi,
smatrali su da iznad njih, osim namesnika Armenopulosa, ne postoji
nikakva sila.
Poklisaru Teodorosu odmah je palo u oi da pred sobom, mesto
pravih ratnika, ima razularenu gomilu razbojnika.
Od njih i neposlunost moe oekivati ree knez Ljutovid.
Ako im ne uteram strah u kosti, raznee nas maevima!
primeti poklisar.
U predveerje istoga dana stajali su namesnikovi ratnici postrojeni
na trgu spremni da izdre smotru. Nezadovoljni to od jutra oekuju
poklisara, bili su svi natmureni. Gunajui, bacali su podmukle poglede
na poklisara, Ljutovida i njihove ratnike koji su u besprekornom redu
stajali po strani.
Poklisar tiho ree svome stotinaru:
Mnezikle, pripremi nae ratnike... Moda emo imati borbu...
Stotinar klimnu glavom.
Poklisar i knez Ljutovid otpoee smotru. Pregledavi oruje samo
petorici namesnikovih ratnika, poklisar ree:
Smotra se obustavlja... Maevi su ieni, ali se vide tragovi
stare re. Nije potrebno vie gledati...
Teodoros je bio ubeen da su ratnici doznali za hapenje
namesnika, Kleomena, Pelopsa i devet stotinara. Isto tako oseao je da
e zbog toga izbiti nezadovoljstvo, a moda i oruani sukob izmeu
njega i namesnikovih ratnika. Zato mu se urilo da pre mraka raisti
odnose za koje je smatrao da su od ivotne vanosti.
Poklisar se obrati ratnicima:
Va glavni zapovednik i ostale stareine nalaze se u tamnici. Ja
sam ih zasunjio prema nareenju naega cara. Odveu ih u Carigrad
da pred sudom poloe raune o svojim postupcima. Oni e odgovarati
zbog rave uprave u Zeti i Travuniji, a osobito zbog pljake i
67

porobljavanja pokorenog naroda u tim oblastima.


Meu ratnicima nastade komeanje. Iz agora poee izbijati
pretei glasovi:
S kakvim pravom? Namesnik je carski strateg! Gde su, do
avola, nai stotinari!
Poklisar, kao vajkajui se, nastavi:
Eto, dokle su vas dovele vae stareine! Iz stroja dobacujete
strategu i carskom poklisaru! Ja sam sad va zapovednik...
Ko zapovednik? Ti?! isceri se jedan pijani ratnik.
Ja! odvrati poklisar.
Neemo te! Putaj na slobodu naeg namesnika i isti se do
vraga!
Tako je! zau se nekoliko glasova.
Poklisarev pogled munjevito prelete po ratnicima.
Ovo je pobuna... tiho dobaci Ljutovid primiui se svojim
ratnicima.
Teodoros se obrati Mneziklu:
Idi i uini to ti je dunost... Stotinar prie pijanom ratniku:
Izai iz stroja ree.
A zato? Kome se to prohtelo? zamiri ratnik i iskrivi usta u
podsmeh.
Izai! ponovi stotinar. Carski poklisar, glavni zapovednik,
eli da te izbliza vidi!
Ratnik zakoluta oima, gunajui izae iz stroja i uputi se prema
poklisaru. Kad mu se primae, ruka mu munjevito pade na balak. Ali ne
stie da potrgne ma. Mnezikle ga epa za vrat, okrete mu glavu prema
sebi i posla mu strahoviti udarac pesnicom pod bradu. Ratnik se zaljulja i
pade na lea.
Stotinar se obrati onima u stroju:
Neka izau oni to su malopre vikali tako je... Carski poklisar
eli i njih da vidi izbliza.
Ratnici su utali.
Niko se ne javlja? upita Mnezikle.
Ostavi ih! dobaci poklisar. Kome meu njima neto nije po
volji, javie se kasnije. A sad... krvnika ovamo!
Iz grupe poklisarevih ratnika izdvoji se jedna snana ljudina goleme
upave glave, niska ela i sitnih ukastih oiju kao u ivotinje.
Prokopije, vri svoju dunost! ree poklisar.
Ljudina zasuka do lakata rukave svoje prtene koulje, prie
oamuenom ratniku, zgrabi ga za guu i smesta poe da ga davi.
Zanemeli ratnici gledali su kako goleme krvnikove ake uranjaju pod
grlo njihovog druga. Krkljanje namah prekide lomljenje kostiju. Prokopije
odbaci telo sa slomljenim vratom.
68

Za nekoliko trenutaka nastade mrtva tiina. Krvnikov pogled


prelazio je po stroju ratnika koji su stajali kao skamenjeni. Onda se
zaustavi na poklisaru:
Gospodaru, treba li jo koga da pridavim?
ekaj! mahnu rukom Teodoros, pa se obrati ratnicima: Va
drug je pogubljen jer ga je pijanstvo navelo da bude drzak prema svome
stareini. Pijan je izaao na smotru... Meu vama ima jo pijanih. uo
sam proteste sa nekoliko strana... Ne verujem da bi se trezan ratnik
usudio da na taj nain, u stroju, pred stareinom, izraava svoje
nezadovoljstvo!
Sad su svi trezni... Otreznili se od straha! dobaci knez
Ljutovid.
Poklisar se obrati stroju:
Ratnici, pred nama je pobuna seljaka u Zeti i Travuniji... Zbog
toga, od ovoga trenutka smatrajte da smo u ratnom stanju. Moramo se
boriti, na prvom mestu, za ast i slavu naega cara Romana i svetle
carice Zoe Porfirogenite, za dobro i napredak domovine, i najposle za
svoje lino dobro... Ne treba da vam napominjem ta svakoga od nas
eka ako padnemo u ruke pobunjenika! Po nareenju namesnika
Armenopulosa, vaa surovost prela je sve granice. Takvo ponaanje
vaeg stareine dovelo vas je dotle da postanete zli i opaki kao divlje
ivotinje. Sad valjda uviate da je mrnja zetskog naroda ravna vaim
zverskim postupcima... Ali upamtite, ratnici... Za blag postupak zakasnili
smo! Prema tome, milosre neka ostane u zapeku sve dok se pobuna
ne ugui! U isti mah napominjem vam da e svaki od vas za najmanju
neposlupost ili drskost biti kanjen smru... Za takve postupke svojih
ratnika nai stari ubijali su svakog desetog... Ostavljam vam na volju:
ako ne primite moj savet, koji vam dobronamerno dajem, nateraete me
da i ja primenim nain desetkovanja... Razmislite o tome... A sad, na
svoje mesto!
Ratnici se u tiini poee razilaziti.

*
Knezu Ljutovidu bilo je jasno da je poklisar Teodoros odluio da to
pre podvrgne svojoj volji zaputene namesnikove ratnike.
Treba to pre otpoeti krstarenje kroz pokorene oblasti ree.
U gradu imamo blizu hiljadu dobro naoruanih ratnika. Sa njima se
moe uguiti pobuna.
Moe. odvrati poklisar. Ali zaboravlja da neko treba i grad
69

da uva... Od tog broja bar polovina mora ovde osta gi i biti u


pripravnosti. Zar nisi primetio kako nas graani posmatraju? U toku
celoga dana nijedan mi nije priao...
Zaplaeni su ree knez. Posetie nas oni ve... Doi e bez
straha, jer su sigurno doznali da su namesnik i njegovi glavni pomagai
u tamnici. Meu njima ima valjanih i ispravnih ljudi.
Ima svakako mrgodno odvrati poklisar. Ali Armenopulos je
imao dovoljno vremena da se i njima zameri! I pazi ta ti kaem: Valjani
meu graanima pristae uz bunu. Oni e to sigurno uiniti, jer dugo su
trpeli ropstvo...
Ima bar trideset njih koji slue u namesnikovoj vojsci.
Zar i to? iznenadi se poklisar.
I to... I vrlo su posluni i odani.
Morau sutra s njima da porazgovaram ree poklisar. Jer
ako nisu hulje, oni e svakako prei svojima.
A ako su hulje, ostae kod nas! nasmeja se knez.
Takvi nam nisu potrebni...
Znai, otpustie ih? prenu se knez.
Poklisar ga presee pogledom:
Ne! ree. Razoruau ih i baciti u tamnicu!
Mrak se uveliko spustio. Poklisar i knez ili su prema velikoj zgradi
gde im je bila odaja za prenoite. U razgovoru nisu oseali da
ubrzavaju hod. Isto tako nije im padalo na pamet da se koji put osvrnu.
Zbog toga se obojica trgoe kad iza sebe ue rei oca Dionisija:
Laudetur Christus... Jedva sam uspeo da vas stignem...
Neto si hteo, asni oe? bezvoljno ga upita poklisar.
Hteo sam da molim, da preklinjem.. Video sam grozotu kad je
krvnik udavio onog ratnika... emu ta surovost? Zar se ba mora tako
postupati?
Hteo si za neto da moli? ree poklisar.
Da molim? Jeste... Molim u ime Hrista da se vie onakva scena
ne ponovi! I jo neto... Trebalo bi pustiti iz tamnice namesnika i njegove
ljude.
Poklisar zastade, stavi ruku na rame sveteniku, zagleda mu se u
oi i ree:
No sutor ultra crepidam! 40
Non per me! Nom pro me, sed pro nomine Christi hoc postulo! 41
Benigne fater, blago ree poklisar unusquisque per se
operam dandum atque curandum est! 42
Samo tako i nikako drugaije! zatrepta svetenik, udei se
otkud poklisar zna latinski. Svako treba da se brine o sebi i da vodi
rauna o svojim postupcima, ali moje molitve su iznad svih, a boija
milost meu nama...
70

Prema slaboj svetlosti zvezda poklisar primeti kako sveteniku oi


udno sijaju, a usne podrhtavaju kao u deteta kad se sprema na pla.
Znai, odluili ste se na krvoprolie? ree otac Dionisije. Vai
ratnici su danas doveli u grad oko pedeset seljaka. ta ete uiniti s
njima?
Poklisar se osmehnu i baci pogled pa kneza Ljutovida:
Dobri svetenik svojski se zauzima da se ne proliva krv. ree.
To je plemenito i bogougodno. Ali, reci mi, sveti oe, ta si ti lino uinio
da do pobune ne doe?.. Koliko si uticao na namesnika Armenopulosa i
njegove ljude da budu milostivi dok je vremena bilo za to?..
Surdo fabulam narare...43 Badava sam se trudio! Nije pomoglo...
A sad molim da ih pustite na slobodu.
Zato? prenu se poklisar.
Da im da priliku da se pokaju.
Nee se pokajati! nasmeja se Ljutovid.
I da se smiluje na onih pedeset seljaka to nevini ame u
tamnici nastavi svetenik. Njihova krv pae na tvoju glavu!
Oni e sutra biti pogubljeni. nemarno ree poklisar.
Strahota! sklopi ruke svetenik.
Tako mora biti! odvrati poklisar. A sad... Sit tua anima in paca
vigitet super nos et eos...44
Videlicet!...45 slee svetenik ramenima i poe prema
manastiru.

*
Toga dana popodne suludi Stoja je prosio po kuama u gradu. O
ramenu mu je visila povelika torba, skoro prazna, jer je izgledalo da se u
poslednje vreme dareljivost graana uveliko smanjila. Uzalud je suludi
momak bogoradao, stavljao ruku na trbuh i prevrtao oima. Graane nije
moglo da pokrene ni cvrkutanje crvendaa, ni zviduk crnoga kosa, pa ni
zavijanje kukumavke. Meutim, padalo je u oi da Stoja nije prilazio
svakoj kui. Ali kad bi zalupao na kapiju, ene su ga izdaleka grdile i
terale, ne usuujui se da mu priu. Ljudi ga se nisu plaili. Oni bi
suludog momka oslovljavali i, smekajui se, pokuavali da od njega
izvuku neku re. Ali Stoja je mucao i mlatarao rukama pruajui
pojedincima crveni koni sa tri voria. Graani bi namah poeli da
blede. Gledajui za Stojom i sluajui njegovo bezbrino cvrkutanje,
stavljali bi crveni koni u nedra i ulazili svaki u svoju kuu oprezno
zatvarajui vrata za sobom.
71

etrdeset i tri graanina na taj nain pozvana su da u sumrak dou


u manastirski podrum.
Po zalasku sunca graani, jedan po jedan, poeli su zamicati u
crkvenu portu. Meu poslednjima stie i Stoja. On se nalazio na trgu i
ekao da ratnici posle smotre ponu da se razilaze. Bogoradajui i
prosei milostinju, Stoja je uporno traio petoricu ratnika, naao ih i
uspeo da svakome od njih tutne u ruku crveni koni. Ta petorica su
odmah iza Stoje stigla u crkvu.
I dok je carski poklisar na trgu upuivao romejske ratnike kako treba
da uguuju pobunu, u podrumu manastirske crkve otpoelo je
savetovanje meu odabranim graanima kako da se bore. Mladi
kaluer, crnomanjasti iskuenik, s nekoliko rei pozdravi graane i
odmah pree na glavnu stvar:
Nije potrebno da opirno i pojedinano iznosite svoje nevolje! Mojim
drugovima i meni dobro je poznato ta sve podnosite pod surovom
upravom namesnika Armenopulosa i romejskih razbojnika. Jo do jue
strepeli ste od njihove poslednje odluke. Da nije carski poklisar stigao u
Bar, svako domainstvo u gradu moralo bi odvojiti po jednog mukog
lana i predati ga u ropstvo nezasitom namesniku i njegovim
pomagaima. Sad vam skreem panju da nipoto ne smatrate dolazak
poklisara kao svoj spas! Jer svi su izgledi da e njegova uprava u
svakom pogledu prevazii zloine namesnika Armenopulosa. Tako i
mora biti, jer je poklisar doao da ugui pobunu Mislim da nije potrebno
naglaavati da nam predstoje teki dani! Romeji e stavljati na muke i
ubijati svakoga. Oni nee gubiti vreme ispitujui ko je kriv... Borba e se
voditi svuda i pobeda e biti na strani upornijih i izdrljivijih. Prema tome,
boriemo se svim sredstvima u svako doba i na svakom mestu. Noas
ete dobiti oruje, a znak za poetak borbe oekujte svakog trenutka.
Crnomanjasti mladi zastade briui rukavom znoj sa lica. Njegov
pronicljivi pogled prelazio jes jednog na drugog oveka, kao da tei da ih
sve obuhvati. Graani, ozbiljnih i ubledelih lica, gledali su netremice u
mladia, njegova tri druga u kaluerskoj nonji i dvanaest parika
pomagaa. Ceo skup osvetljavale su etiri buktinje. Treperava svetlost
padala je na gomilu oruja i gubila se meu sanducima, polomljenim
klupama i stolovima.
Uzdamo se u vau hrabrost i miice nastavi crnomanjasti
mladi. Molimo vas da u nae kolo uvedete jo pokojeg od ostalih
graana. Ali obraajte se samo onima u koje imate potpuno poverenje.
Na kraju, dunost mi je da vam kaem: ako se dogodi izdaja, nijedan od
nas ni pola dana nee iveti!... Umreemo na toku ili na konopcu...
Prema tome, osetite li izmeu sebe ili u gradu izdajnika, ubijte ga bez
milosti... Nego, vidim meu vama i pet ratnika... Dosad ste sluili
Romejima, a odsad pripadate pobunjenicima...
72

Zato smo i doli... Boriemo se za slobodu... ivote neemo


aliti... odgovorie ratnici.
Koliko jo ima naih meu Romejima'' upita mladi.
Trideset i osam ukupno, s nama...
ta oni misle?
Ne znamo... utljivi su... Boje se... ree jedan ratnik.
Onda im ne govorite nita. Kad doe vreme, oni e ve prei na
nau stranu.
Odjednom u skupu nastade tajac. Sve glave se munjevito okretoe
prema stepenicama. Na malim vratima pojavi se otac Dionisije.
Svetenik, preskaui po dve-tri stepenice, zadihan ue u podrum.
Savladavajui se da prikrije strah, otac Dionisije ree:
Hvaljen Isus...
Na vjeki vjekov... odazva se nekoliko glasova.
Svetenikov pogled lagano pree preko bledih lica i zaustavi se na
crnomanjastom mladiu:
Nadam se da vam je na asni brat objasnio ta treba da radite?
ree.
Graani su utali. Njima se inilo da nisu uli sve to ih oekuje.
Zbog toga su oseali da i otac Dionisije treba da kae svoju re. Jedan
od petorice ratnika progovori:
Iskupili smo se ovde da se borimo, i da umremo, ako treba. Ali
hoemo da znamo, najpre, ko nam je voa, a zatim, ta od ovog
trenutka treba da radimo...
Tako je! To hoemo! Izjasnite se! zaue se glasovi iz skupa.
uete! Sve ete uti! Okolnosti su se toliko nagomilale, da se
vie nita ne moe odlagati... Dolo je vreme da prorade ma, koplje i
ubojna sekira! odvrati crnomanjasti mladi. Razumljivo je to
traite da vam se kae ko je voa pobune... Ja u vam rei...
U skupu nastade komeanje. Prema svetlosti buktinja oi graana i
ratnika udno su svetlucale.
Crnomanjasti mladi nastavi:
Voa pobune sam ja!
Ti! Kaluer! Iskuenik! zaue se glasovi.
Nisam kaluer... Ja sam Razvigor...
Razvigor! zaori se iz pedeset grla.
Boriemo se i pobediti! Pobeda je naa! iveo Razvigor!
Graane i ratnike naglo uhvati oduevljenje. Neki pritrae mladiu i
stadoe ga hvatati za ruke i gledati sa divljenjem.
Ljudi, ujte me! viknu jedan ratnik.
Ovde neto nije u redu. elim da mi se objasni...
Da ujemo... Da ujemo.. stadoe se smirivati graani.
Ratnik produi:
73

Znamo da su pobunjenici unitili jedan odred od pedeset


romejskih konjanika i ubili Aristobula, titonou poklisarevog. Ali dva
ratnika su uspela da se izvuku iz borbe i da stignu u grad. Oni priaju da
ih je napao Razvigor sa svojim ljudima.
Istina je. Tako priaju... dobaci drugi ratnik.
E pa, nastavi prvi ako je tamo na polju Razvigor, kako to
onda sad ispada!?
Znai da ih ima dvojica! dobaci jedan zanatlija.
Tako izgleda... ree drugi.
Otac Dionisije bacao je zbunjene poglede na skup graana, na
ratnike i na crnomanjastog mladia. U prvi mah zausti da progovori, ali
se predomisli, sklopi ruke i stade apatom izgovarati molitve. Najposle
se obrati mladiu:
Brate, valjda uvia da je ovde potrebno objanjenje? Ko je
Razvigor? Ti ili onaj seljak to je unitio poklisarev odred?
I on, i ja ree mladi.
Kako? Znai, dvojica? nakrivi svetenik glavu da bolje uje.
Ne, nego trojica!
Eto ti sad!
Krajem maja ove godine doneta je odluka za poetak pobune.
Gde?
U jednoj kovanici u blizini Drivasta. Tu smo se sastala nas
trojica.
Gospode, svega trojica! zaprepasti se svetenik.
Trojica ponovi mladi smeei se Kova Mrka, Dragoje,
seljak iz humske oblasti, i ja... Razgovor nije dugo trajao. Odluili smo da
dignemo narod na ustanak. Ali u ovakom pothvatima esto se dogaa
da voa pobune pogine. Zbog toga smo se sloili da budu tri voe.
Jedan e valjda ostati iv i dovesti pobunu do kraja! Tako su postala tri
Razvigora: kova Mrka, seljak Dragoje i ja! Onda smo izmeu ekia i
nakovnja stavili srebrnu perperu i razbili je na tri dela. Svaki od nas uzeo
je po jedan deo...
emu to?
Ta tri dela slomljene perpere nekoliko puta su odigrala svoju
ulogu...
Kako, ovee? upita jedan ratnik. Prosto... Kad jedan
Razvigor poalje nekoga drugom Razvigoru, preda mu svoj komadi
perpere...
Jasno... Dobro smiljeno... Potpuno sigurno... zaue se
glasovi.
Sad da ujemo kakve nam vesti donosi otac Dionisije! ree
jedan zanatlija.
Loe... Loe u svakom pogledu! obori glavu svetenik.
74

Carski poklisar sprema se da sutra pogubi na trgu pohvatane seljake


koje su danas doterali u grad i bacili u tamnicu!
Zar i to? viknu crnomanjasti mladi.
I ne samo to! Sutra e sve nae ratnike koji slue Romejima
razoruati i... baciti u okove...
Pet ratnika, ubledelih lica, stadoe ukrtati poglede.
Poklisar e to sigurno uiniti jer vam ne veruje primeti
svetenik.
Znai, zakasnili smo! ree jedan ratnik obarajui glavu.
Ostala etvorica bespomono su slegala ramenima.
Jo nismo ni otpoeli borbu, a treba da propadnemo! dobaci
drugi.
Neete propasti! ree svetenik. Nai e se neki nain da
vas spasemo.
Treba odmah obavestiti i ostale ratnike. dodade crnomanjasti
mladi. Sad e valjda uvideti gde im je pravo mesto!
ta treba da radimo? upita jedan ratnik.
Da pobegnete iz grada! Noas ete pobiti straare, otvoriti veliku
kapiju i doepati se prostrane livade...
A konji?
Konji su u konjunici. Vae je da odluite kako ete uutkati
konjuare... Sad moete ii... Pripremite svoje drugove za bekstvo!
Ako nam budu poverovali!
Drugog izlaza nemate!
Dobro... ree ratnik. Moda e nam srea biti naklonjena...
Ali kome treba da se obratimo tamo napolju? Seljaci e nas pobiti pre
nego to doznaju ko smo!
Ako vas napadnu, viite iveo Razvigor! To e ih malo zbuniti.
Onda se raspitajte za kovaa Mrku ili seljaka Dragoja... Dau vam
sigurnu potvrdu da vas oberuke prime...
Mladi izvadi iz nedara kesu s novcem i izrui sadrinu na dlan.
Onda stade prebirati dok ne nae komadi razbijenog perpera.
Evo... Ovu zalogu vratiete mi kad se budemo opet sreli... Uzmi!
obrati se jednom ratniku. Kako ti bee ime?
Spasoje odvrati ratnik Spasoje, sin Punie Katia, oruara.
Stoja, idi s njima! doviknu otac Dionisije.
Suludi momak se izdvoji iz grupe i prie Razvigoru.
No! ree.
No?! U pravu si! Uzmi jedan sa gomile! Uzmi i strpaj ga u
nedra...
Petorka ratnika prioe sveteniku. Spasoje mu se obrati:
Ako noas izginemo, moli se za nae due! I jo neto... Naredi
da nas sahrane hrianski!
75

I porodice da nam Romeji ne diraju... dodade drugi.


Blagoslov boiji nad vama! ree svetenik pravei rukom znak
krsta.
Petorica ratnika i Stoja lagano krenue uz stepenice. Kad se za
njima zatvorie vratanca, Razvigor se obrati graanima:
Uzmite oruje i jedan po jedan razilazite se!

76

Razvigor je organizacija

Jeste, brao! Razvigor sam ja! I kunem se da u, dokle ivim,


unitavati nae zlotvore!
Tim reima je seljak Dragoje posle pobede u selu Treski pozdravio
svoje borce.
Gledajui rasturene leeve po bojitu, nastavi:
Pobedili smo i stekli neto oruja i konja... Sad ste i vi ratnici. Ako
ste pristali da se uz mene borite, morate se pokoravati mojim
nareenjima... Ko to ne moe ili nee, eno mu puta! Niko ga nee
zadravati.
Seljaci, zbijeni u gomilu, netremice su gledali svoga vou. Iz bledih
lica nije izbijala radost zbog pobede. Brini pogledi munjevito su se
ukrtali, jer ratnicima je bilo jasno da je to tek poetak mune i
dugotrajne borbe koja im predstoji.
Izgleda da smo zaglabali vei komad nego to moemo da
proderemo! ree jedan postariji seljak iz Treske.
Naeli smo ga, i sad nam valja jesti dodade drugi.
Jeemo ga i pojesti! osmehnu se Dragoje. Stomak nam
nee provaliti! Ja vam stojim dobar!
Nee... prihvati Radan. Ako se budemo i dalje ovako borili,
imaemo i prilike i vremena da se radujemo pobedama...
Nismo sami. ree Dragoje. U umama kraj reke Bojane
nalazi se naa glavna vojska. Nju predvodi kova Mrka, drugi
Razvigor...
Drugi? Kako drugi? Zar vas ima dvojica? zaagorie seljaci.
Prvi je onaj crnomanjasti mladi to nas je pri izlasku iz grada
poastio jelom i piem...
Zar kaluer!? uzviknu Radan.
Nije kaluer... Na sebe je bacio kaluersku nonju da lake ue
u grad. On e tamo pobuniti graane... Drugi je kova Mrka, na reci
Bojani. On ima pet stotina dobro naoruanih ratnika... Sad, pokupiemo
rastureno oruje i pohvatati romejske konje i odmah krenuti da se
pridruimo ratnicima kovaa Mrke.
Tako je! Nema ekanja! ivnue seljaci i smesta se latie
posla.
Jedni stadoe da skupljaju oruje, drugi navalie da sa mrtvih
77

romejskih ratnika skidaju kacige, pancire i odela. Trei, razbivi se u


grupe, pohitae da hvataju konje.
Uskoro iz sela Treske krenu grupa od dve stotine ratnika. Na
prostoru oko hrasta ostadoe nagi leevi poubijanih vizantijskih ratnika i
desetak seljakih.
Konjanika je bilo oko pedeset. Jaui zaplenjene konje, bili su
naoruani maevima, kopljima, sekirama i topuzima. Neki meu
peacima snabdeli su se lukovima i tobocima dobro nabijenim strelama,
dok su ostali nosili kose i motike.
Na prvom konaitu Dragoje odredi mladia Toga sebi za
zamenika. Zatim odabra tri stotinara: Radana, Staniu i Straimira.
Ratnici sami izmeu sebe izabrae osam desetara. Isto tako izabrano je
pet izviaa i toliko uhoda.
Iako je predvieno da odmor ne traje dugo, stotinari se pobrinue
da se na etiri istaknute take postave straari. Dok su konji navalili da
pasu suvu travu, ratnici su lekarili na zemlji i prepriavali svoje podvige
uinjene toga dana u borbi sa romejskim konjanicima.
Po zalasku sunca ratnici odmorni nastavie put. Predvoeni dobrim
vodiima, ili su preicama prema reci Bojani, gde se u gustim umama
skrivaju Mrka i njegovi ratnici. Radan i Dragoje su smatrali da e se dve
grupe ratnika spojiti sutra uvee, jer su konjanici zbog peaka sporo
odmicali.
Ve su Vlaii uveliko etali po nebu, kad Dragoje podie ruku i
uzviknu:
Stoj! Ovde emo noiti... Boravak kratak, koliko da se konji
napasu i provaljaju po travi, a mi da veeramo i malo pridremamo. U
prvo svanue kreemo dalje.
Mesto je bilo pogodno za prenoite. Na padini koja se zavravala
potokom ratnici se raspasae i odloie oruje. Peaci, po nekoliko u
svakoj grupi, odmah otpoee da jedu. Za to vreme konjanici rasedlae
konje i, popustivi im oglave, sputae im prednje noge i pustie ih da
pasu. Kad su i strae postavljene, ratnici utonue u san.
Mesec u poslednjoj etvrti rasplinu svoju kao sumaglica srebrnastu
svetlost. Lie na bunovima i kronjama drvea namah dobi bledosivu
boju. Na kosom proplanku senke postadoe vee i inilo se da se
sablasno pomeraju. Konji kraj potoka izgledali su krupniji, jaruga
mranija i dublja, a planinski grebeni blii i straviniji. Glasovi nonih
ptica odjekivali su izazivajui nespokojstvo. Izgledalo je kao da se ptice
ne dozivaju nego vapijui preklinju jedna drugu da se nikad ne sretnu.
Zavijanje gladne vuice mealo se sa promuklim kliktanjem orluine i
huktanjem golemog bukavca.
Umorni ratnici spavali su sve dok se na istoku ne pojavie prvi
nagovetaji novoga dana. Bleda meseeva svetlost ieze. Senke se
78

izgubie. Meseev srp udno mali, lagano je nastavljao svoj put prema
zapadu.
Kad je sunce izalo, ratnici su napustili prenoite. Drei se
podnoja planine Rumije, ili su padinama podalje od puteva koji vode
za Dra, Ulcinj, Skadar i Bar.
Dragoje je znao da njegovi neuvebani ratnici ne bi mogli na
otvorenom polju da se nose sa vizantijskim konjanicima. Zbog toga nije
naputao ume, jaruge i ipraje.
Teak put smo izabrali obrati se jednom svojim pratiocima.
Doista, nije lako ii bespuem i potucati se kroz ibljak! Ali pogledajte
dole...
Ratnici se prenue. Na svetlom sunanom danu videla se beskrajna
ravnica kako se gubi prema morskoj obali i nestaje u plavkastoj izmaglici
u maslinjacima oko Ulcinja. U pravoj liniji na nekoliko hiljada koraka
videla se ukasta praina na krivudavu putu.
Kad se spojimo sa Mrkinim ratnicima, bie nas preko est
stotina. Onda emo i tim putem ii ree Dragoje nadnosei dlan nad
oi. Eno, pogledajte! Vide se konjanici!
U daljini od desetak milja juno, zdrave oi gortaka ugledae
zbijenu masku konjanika. Na jasnom sunanom danu grupa je izgledala
kao opor vukova ili krdo ovaca. Da vrhovi kopalja i kacige nisu blistali
na suncu, niko ne bi pomislio da su konjanici. Mada ih je beliasta
praina okruavala, videlo se da jezde u pravcu Bara.
Kome li pripadaju ree Togo.
Romejski su svakako! primeti Radan.
Odjednom, u umi sleva, zau se agor.
Tri izviaa trei dopadoe do ratnika. Iza njih se videla grupa od
pedeset do ezdeset seljaka. Neki su bili na konjima.
ta je? obrati se Dragoje izviaima.
Zlo! ree najstariji od trojice. Propast! Mrkin odred unitili
romejski konjanici. Ostalo je samo ovo to ide za nama!
A Mrka?
Poginuo! Isekli ga na komade...
Meu Dragojevim ratnicima nastade zaprepaenje. Ubledelih lica i
unezverenih pogleda stajali su gde se ko zatekao. Njihovo kolebljivo
samopouzdanje, bez Dragoja i Radanove grupe ratnika, i inae je pretilo
da se raspline.
Meutim, pristigoe i Mrkini ratnici, dvadeset i est konjanika i
pedeset peaka. Po njihovu dranju videlo se da su prekaljeni borci. Ni
na jednom licu nisu se mogli primetili tragovi straha, mada je meu njima
bilo i ranjenika. Ozbiljni i snani stotinar Prokopije prie Dragoju i
pozdravi se s njim. Prui ruku i Radanu. Ostali nazvae boga i sedoe
na zemlju. Konjanici sjahae i namakoe konjima zobnice.
79

Eto, brate Dragoje! otpoe Prokopije. Pretrpeli smo poraz...


Sila je nadvladala silu... Napala nas je grupa od dve stotine romejskih
konjanika. Borba se vodila na jednoj istini. Ve smo oseali da je
pobeda na naoj strani, kad neoekivano u borbu ulete nova grupa
neprijateljskih konjanika. Bilo ih je preko tri stotine. Sakriveni iza
topoljara, ti ratnici uvrebali su priliku, napali nas s lea i potukli nas.
etiri stotine naih boraca palo je u bici. Poginuo je i Mrka...
Znai, potpun poraz? ree Dragoje.
Potpuno...
Je li neko pao u ropstvo?
Niko! Svaki je vie voleo da pogine u bici nego da umre na
muilitu!
Kuda sad nameravate? upita Dragoje.
Da se prikljuimo vama ili da samostalno nastavimo borbu... Ali
najpre moramo osvetiti smrt svojih drugova... Eno, pogledajte! ree
Prokopije pokazujui rukom prema prostranoj ravnici gde su se na putu
videli vizantijski konjanici. Kad su nas napali, bilo ih je preko pet
stotina, a sad ih ni tri stotine nema! Pobedili su nas, ali su, bogme, i oni
dobro oerupani! Reili smo da ih napadnemo! Napaemo ih noas,
kad budu na odmoritu... Zbog konja moraju da zastanu, a i ljudima je
potreban odmor...
Dragoje se obrati svojima:
uste li ovo?
usmo! Ii emo sa Mrkinim ratnicima!
Polazak! Odmah napred! zaue se glasovi. Postaviemo
zasedu ili ih napasti na odmoritu!
Eno prokletnika na putu! Sasvim se lepo vide!
Namlatiemo ih se noas! Treba osvetiti smrt drugova!
Stotanar Prokopije, vidno obradovan, zahvali se Dragoju i obrati se
svojima:
Evo nas opet u sastavu odreda koji e umeti valjano da se bori!
Izgubili smo svoga vou Mrku Razvigora. Sad smo dobili drugo!...
Boriemo se uz njega i sluati njegova nareenja... Rekosmo li, brao?
Rekosmo! uglas odgovorie ratnici.
Onda sedlajte konje i paite oruje! Odmah kreemo... ree
Dragoje. Udariemo natrag, istim putem kojim smo i doli dovde...
Kroz umu je preki put. Postaviemo zasedu ili napasti neprijatelja na
odmoritu! Ovoga puta borie se samo konjanici... Peaci neka idu
naim tragom...
Ratnici se uskomeae. Jedni su pregledali oruje, drugi pohitae
da sedlaju konje. Dragoje se obrati Prokopiju:
Je li kod tebe Mrkin komadi perpere?
Jeste... Polo mi je za rukom da dignem kesu sa novcem sa
80

mrtvog voe. U kesi je njegov komadi perpere.


Kad se konjanici bacie u sedla, Dragoje im se obrati:
Evo, brao, treeg Razvigora! Mrka je poginuo, neka mu je
slava! Njegovo mesto pripada najstarijem i najhrabrijem meu preteklima
iz druine... Stotinar Prokopije od danas je trei Razvigor!
iveo! iveo!... zaori se sa svih strana.
A sad ujte! nastavi Dragoje. Pred nama je borba s
romejskim konjanicima. Ima ih mnogo vie nego nas. Ako ih ne
iznenadimo, svreno je s nama! Na napad mora bita brz i estok. Svaki
ratnik neka se bori kao da mu je ovo poslednja bitka. Mi nismo vini
rukovanju orujem, ali umemo bita brzi i hrabri do bezumlja. Za nas ne
vae viteka pravila, nego iznenadan i estok napad. Ako potuemo i
ovu grupu romejskih konjanika, znajte da e naa buna uroditi dobrim
plodom. Za nekoliko dana utrostruiemo se. Seljaci e sa svih strana
nagrnuti da nam se pridrue... Naposletku, valja imati u vidu da treba da
osvetimo smrt Mrke i njegovih ratnika...
Tako je! iveo!
Onda, napred!
Stoj! uzviknu Togo.
ta je sad?
Da povedemo bar etrdeset peaka strelaca? bojaljivo ree
mladi. U nevolji i po dvojica mogu na jednog konja, bar dok ne
stignemo do neprijatelja.
Mladi je u pravu! ree Prokopije.
Istina je! sloi se Dragoje. Hej, peaci... Odvojte se mlai,
pa na konje iza jahaa!
Ja u ih predvoditi! dobaci Togo. Ako treba, moemo malo i
trati ukorak s konjima...
Iz grupe peaka izdvojie se strelci, veinom mladii, svi naoruani
lukovima, strelama i noevima.
Bacajte se na konje i polazak! viknu Dragoje. Ostali peaci
po naem tragu...
Konjanici kretoe kroz umu putem kojim su ve prolazili. Mrkini
ratnici, izvrsni jahai, smesta se razredie, veto obilazei debela stabla
i bokore mladica oko njih. Dragojevi ratnici s mukom su drali korak. Svi
su jahali utei. Kroz podnevnu tiinu ulo se samo tupkanje kopita i
frktanje konja koji su se spoticali o ile i panjeve skrivene u bokorima
mladih izdanaka. Vizantijski ratnici jezdili su preko prostrane ravnice
dobro uhodanim putem. I pored toga, njihova prednost bila je umanjena.
Oni nisu znali da nevidljivi neprijatelj ide paralelno s njima, a zatim,
njihov put je bio obilazan, kao golemi luk. Dragojevi ratnici ili su po tetivi
luka.
inilo se da Mrkini ratnici poznaju put bolje nego iko. Oni su
81

spretno jezdili kroz umu, sputali se u jaruge i zalazili u ibljake. Brzo


su odmicali, krei put pratiocima.
Na jednom mestu izbie na istinu. Prostrana livada irila se na
itavu milju i po. Zaklonjeni visokim ibljem i umom koja se kao pojas
ispreila izmeu njih i romejskih konjanika, ratnici su jurili galopom.
Konji, ogrezli u znoj i penu, grabili su preko livade preskaui bunove.
Kad se doepae brega i nanovo zaoe u umu, konji, koji su nosili po
dva jahaa, uveliko su brektali.
Stoj! uzviknu Dragoje. Moramo pustiti konje da malo
predahnu... Sjaite... A vi, momci, obrati se strelcima odsad ete
peke kasati za nama!
Hoemo i moemo! uglas se odazvae peaci.
Izvirujui iznad visokih bunova, izviai ugledae romejske
konjanike. Put ih je sasvim pribliio padini planine, ali su zaostali bar dve
milje.
Jaite i zalazite dublje u umu! dobaci Dragoje ratnicima.
Za ivu glavu ne smemo dozvoliti da nas primete...
Ratnici nastavie put. U predveerje su ve bili daleko odmakli od
vizantijskih konjanika. Izviai su ih izgubili iz vida po zalasku sunca.
Meutim, ravnicu su zamenili breuljci obrasli u bunje i pojedinano
drvee. Put od Ulcinja prema Baru gubio se u umi. Zbog mnogih potoka
koji su prilikom plahih letnjih pljuskova nadolazili i prelivali jaruge, mladi
izdanci oko debelih lipa, zasieni vlagom, bujali su i narasli uvrh
konjanika. Na jednom dubokom useku put je skretao ulevo kroz tesnac
kuda est konjanika jedva mogu naporedo proi. Dragoje odlui da na
tome mestu postavi zasedu.
ta je? Gde su? obrati se Prokopije izviaima.
Mnogo su zaostali. odvrati Stane. Izgleda da su sjahali i
postavili odmorite iza treeg breuljka odavde.
Onda i mi moemo da se odmorimo... ree Radan.
Dragoje podviknu:
Sjaite, momci, napojte konje i zavedite ih malo dalje od puta.
Dok su se ratnici pripremali za kratak odmor, Dragoje, Prokopije,
Radan i Togo sioe na put da izvide mesto gde e postaviti zasedu. Tri
izviaa pooe putem prema romejskim konjanicima. Njihova dunost
je bila da motre, i kad se neprijatelji pojave na putu, da se neprimetno
povuku.
Iako je sunce tek zalo, sumrak je poeo da zalazi u umu i usek
kuda je krivudao put. Ispod kamenja iskakali su cvrci i otpoinjali svoju
uobiajenu veernju pesmu. Negde u blizini, unja je kljucala koru suhe
breze. Tupi udarci meali su se sa uborenjem potoka koji je presecao
put. Mlaz vode, razbijen u nekoliko krakova, padao je na granitnu stenu i
gubio se u uzanoj vrtai.
82

Zaseda je bila postavljena. Gore u umi, desno i levo od puta,


postavljeni su strelci. Na mestu gde je usek poinjao, na blagom nagibu,
zaklonjeni ibljem, sedeli su Radan, Togo i Straimir sa etrdeset
konjanika. Njihova dunost je bila da propuste romejske ratnike i na dati
znak da ih napadnu s lea. Na putu iza okuke bili su poreani Dragojevi i
Prokopijevi konjanici. Na njih je imalo da naleti elo neprijateljske kolone.
Na etiri uzviena mesta peaci su nagomilali suve trave, lia i
suvaraka. U toku borbe treba da planu etiri vatre.
Pazite, ljudi govorio je Dragoje. Da se u mraku ne bismo
izmeu sebe tukli, borbeni uzvik bie nam Razvigor. A vi, strelci, tamo
gore, samo po tri strele u gomilu romejskih konjanika, onda za noeve i
sasuljajte se na put! etiri vatre neka planu u isti mah!
Uskoro sve utonu u tiinu. Cvrkutanje ptica nije se ulo, jer se
sputala no bez meseca. Zamue i pesma cvraka. Samo se jo ulo
kako voda iz potoka u tankim mlazevima udara o granitnu stenu.
Sputala je no stravino tiha i mrana. Beliasti put vijugao je gubio se
iza okuke. Konji naviknuti i na prepade i na zasede stajali su kao
ukopani. Ratnici su napregnuto oslukivali, oekujui da se izviai
pojave.
Odjednom, neoekivano, sa suprotne strane zaue se koraci. Dva
oveka pojavie se na putu.
Otkud ovi sad! proapta Dragoje Prokopiju. Izai na put i
vidi ko su...
Mrkin stotinar sjaha i poe u susret doljacima.
Stanite! Ni koraka dalje! dobaci im. Strelci vas dre na oku!
Ko ste vi?
Seljaci iz Treske... bojaljivo ree jedan doljak. Gde je
Razvigor?
Tu je... odvrati Prokopije. Beite s puta! Upali ste u zasedu!
Poite sa mnom...
Ali, ekaj, brate! ree drugi seljak ve malo slobodnije. Eto
tu, na trideset koraka iza nas, ide grupa od stotinu seljaka. Sa njima su i
ratnici iz Bara...
Kakvi ratnici?
Oni su nai... Sluili su Romejima pa su pobegli i sad hoe da se
bore uz vas...
Dovedite ovamo te ljude! ree Dragoje prilazei.
Tako, brate! uzviknu seljak. Idemo, Stanimire.
Dva doljaka se povukoe i hitro zamakoe iza okuke.
ta kae na ovo? obrati se Dragoje Prokopiju.
Biemo jai nego vizantijska carevina! Meutim, neki od ratnika
uli su da im pristie pomo. Za tili as vest se pronese od usta do usta i
sve obuze radost.
83

Stotinak seljaka naoruanih kosama i motikama i trideset i dva


Baranina na konjima i pod orujem brzo se uklopie u zasedu.
U oekivanju izviaa, Dragoje doznade zbog ega i kako su
pobegli Barani, koji su pripadali vizantijskoj posadi u gradu.
Bilo nas je trideset osam u romejskoj vojsci. ree Dobrosav,
voa begunaca. Zahvaljujui sveteniku, ocu Dionisiju, pobegli smo
blagovremeno i izbegli tamnicu, a moda i smrt. Ipak, est naih drugova
poginulo je dok smo se sa straarima tukli oko velike kapije. Kad smo se
doepali prostranog polja, beali smo koliko konji mogu izdrati. Ali
Vizantinac, carski poklisar, nije poslao poteru za nama. .. Crnomanjasti
mladi, jedan od tri Razvigora, dao mi je ovaj komadi perpere kao
potvrdu nae odanosti pobunjenicima.
Ratnik izvadi iz nedara kesu s novcem i odrei je. Malo zatim, prui
Dragoju komadi perpere.
Dragoje doznade da su namesnik Armenopulos, Kleomen i Pelops
baeni u tamnicu i da je novi zapovednik posade u gradu Teodoros.
Taj e svojim zloinima prevazii Armenopulose! ree
Dobrosav. Zaveo je disciplinu od koje ratnike hvata uas... Sprema se
da celu Zetu i Travuniju pretrese uzdu i popreko! Sve ivo to mu
padne aka bacie na toak ili pod ma!
Osim toga, Dragoje doznade da je Armenopulos, na navaljivanje
svoje kerke Doroteje i oca Dionisija, pustio na slobodu njega i ostalih
sto osamdeset robova. Voa begunaca ree da je pobuna u gradu
organizovana i da se svakog trenutka moe oekivati prepad na
romejsku posadu.
No je uveliko osvojila, kad se na putu pojavie izviai.
Idu... Idu... tiho su dobacivali kroz zasedu. Tu su, iza
brega... Nekoliko strelometa iza nas...
Tihi amor pronese se meu ratnicima i namah prestade. Zlokobna
tiina zavlada umi i u useku kuda je krivudao put.
Vizantijski konjanici dva dobra sata su se odmarali na padini planine
Rumije. Odmorivi konje, krenuli su prema gradu Baru ne zazirui od
mrane noi koja se naglo spustila. Pripadali su patriciju Mihailu,
gospodaru Draa. Ili su kao hitna pomo humskom knezu Ljutovidu.
Doznavi uz put da se u umama oko reke Bojane nalaze buntovnici.
Postumije, zapovednik odreda od etiri stotine konjanika, odlui se da ih
napadne. On je razbio odred kovaa Mrke, treeg Razvigora, ali je u
borbi izgubio sto dvadeset svojih ratnika. Uvereni da su uinili veliki
podvig, Postumije i njegovi konjanici ili su bezbrino putem kroz umu.
Radan, Togo i ostali iz njegove grupe, prema dogovoru, propuste
elo kolone koja se kao crna i zbijena masa kretala putem. Dok su
romejski konjanici prolazili kroz zasedu, desno i levo, kraj puta poee
da bleskaju varnice. U nonoj tiini ulo se ak i kresanje kremena o
84

kresivo. Onda planu najpre jedna vatra, zatim druga i trea, a na stotinak
koraka napred i etvrta. Konjanici na putu se uskomeae. elo kolone
stade. Ratnici se latie oruja. Obasjani vatrom sa etiri uzviena mesta,
vizantijski konjanici videli su se kao na dlanu.
U tom trenutku zau se graja. Dragojevi ratnici jurnue sa svih
strana i svom estinom napadoe protivnike. Dragoje i Prokopije udarie
u elo kolone. Zadajui brze udarce, dva ratnika prokrie put svojim
pratiocima koji su nadirali za njima. Na zaelju kolone namah se stvori
pometnja. Romejski konjanici, ne mogui da se okrenu, padali su s
konja. U strahu, mnogi su pobacali beskorisno oruje i guei se i tukui
se pesnicama izmeu sebe pomamno su pokuavali da oslobode
prostor i nagnu u bekstvo. Vizantijski ratnici, zatvoreni u tesnacu, spreda
i otpozadi, kovitlali su se kao u paklenom kotlu. Dok su oni na elu i na
kraju kolone ginuli pod udarcima maeva, ubojnih sekira i noeva, ratnici
u sredini padali su pogoeni strelama. Dragojevi peaci gaali su iz
blizine pa im nije bila potrebna osobita vetina u gaanju strelom.
Ranjeni i preplaeni konji, riui kao divlje zveri, skakali su i propinjali se,
zbacivali sa sebe jahae i kao besni se tiskali u tesnacu. Gazei po
leevima, druzgajui pale i gnjeei izmeu sebe posrnule borce, skakali
su jedni na druge, dokle zbijeni u gomilu svojom masom i teinom ne
otvorie prolaz pred sobom. Koji ostadoe u tesnacu, popadae izbodeni
maevima i noevima. Jer Dragojevi peaci u odreenom trenutku
odbacie lukove i svi do jednog se sjurie niz padinu na put.
Razvigor! Razvigor! vikali su iz sveg glasa izmahujui
nasumice noevima.
Kad su konji protutnjali kroz prolaz, vatre su ve dogorevale. Borba
je poela naglo, vodila se strahovitom estinom i zavrila se porazom
romejskih konjanika. U umi i na putu u tesnacu nanovo zavlada
neprozirni mrak. Jauci ranjenika i stenjanje i hripanje izranavljenih konja
strahotno su prodirali kroz nonu tiinu.
E-hej! Loite nove vatre, vi gore! zau se Dragojev glas.
Odozgo se niko ne odazva. Svi strelci bili su na putu. Bujica
pomahnitalih konja mnoge peake je oborila i izgazila kopitima. Ostali,
pipajui i spotiui se o leeve ljudske i konjske, lagano su se primicali
izlazu iz tesnaca.
Iz mraka neko zavapi:
Gospode, pomiluj nas grene! Ovo je noas pakao otvorio svoje
drelo!
Na nekoliko mesta poee da izbijaju varnice. agor se pojaavao.
Preneraeni ratnici lagano su dolazili sebi. Na putu iza okuke, gde se
zavravala zaseda, zaue se ljudski glasovi i konjski topot.
Ko je sad ovo? viknu neko.
Mi smo... Radan i Togo... Obili smo tesnac, jer putem se preko
85

mrtvih ljudi i konja ni dva koraka ne moe! ree Radan.


Najposle na putu blesnu vatra i osvetli strahotu poraza. Stenjanje i
zapomaganje ranjenika ulo se du puta. U tesnacu se irio zadah krvi,
znoja i smrada od razvaljenih utroba ljudskih i konjskih.

86

Cum Domini auxilio!

46

Ocu Dionisiju inilo se da je od ivotne vanosti da stalno bude u


blizini poklisara Teodorosa. Dva jaka razloga gonila su svetenika na
ovu nemilu ulogu: trebalo je motriti da novi zapovednik ne otkrije u gradu
zaveru koja je dobila svoj definitivan oblik, a zatim, ocu Dionisiju bilo je
isto toliko vano da bude u toku dogaaja. Njegovom bistrom oku nije
promaklo da ga poklisar i knez Ljutovid ne podnose. Sveteniku ipak nije
bilo teko da se pretvara kako ne osea njihovu netrpeljivost, da na
njihovu grubost odgovara ljubaznim osmehom, da na obojicu utie
hrianskim milosrem i da ih podstie na plemenitost.
Jednoga jutra, posle slube boije, svetenik se uputi prema zgradi
u kojoj je stanovao poklisar. Kad stie do vrata odaje, naglo zastade.
uo je poviene glasove.
Ovo se neko s nekim svaa... promrmlja prislanjajui na vrata
desno uho na koje je bolje uo. Iz vike su izbijale pojedine rei iz kojih se
nita nije moglo razabrati. Otac Dionisije otvori vrata i ue.
Laudetur nomen Christi. pokloni se svetenik. Molim za
izvinjenje to sam vas uznemirio!
Poklisar i njegov sin Mina sedeli su za stolom. Izmeu njih leale su
dve blistave kacige pokraj dva maa u nonicama.
Otac Dionisije smerno zatrepta:
Oseam potrebu da sicut servus dei! 47 pozdravim na jutrenju
poklisara et eum filium, iuvenem aureum...48
Mina, zlatni mladi, sedeo je za stolom bacajui mrgodne
poglede na svoga oca i na svetenika. Otac Dionisije primeti da ni
Teodorosu njegova poseta nije po volji.
Ne mogui da se otrgne munom utisku koji je izazvao razgovor za
stolom, poklisar ree:
Tako mi boga, mi stari nemamo razloga da ivimo! Strano je
kako mladost bezumno odbacuje iskustva i zdravo rasuivanje starijih!
Ta divna cvetna mladost kako je velianstveno sebina kad trai svoje!
Kakva uzviena samoivost! Mome sinu palo na pamet da se eni.
Pored toliko devojaka u Carigradu prolazio je kao da se zavetovao da u
istoti provede vek, a sad je odjednom u njemu buknula nekakva
ludaka elja prema namesnikovoj kerki!
To nije ludaka elja! To je ljubav! prkosno dobaci mladi.
87

Tako ti Isusa i njegovih rana, uje li ga! uzviknu poklisar.


Svetenik se smejuljio i slegao ramenima kao da nije u stanju da
shvati ni oca ni sina. Sklapajui ruke, tiho ree:
Inventus aurea49
Non aurea, sad stulta et stupida quae recte in vanitateum ducit. 50
odvrati poklisar.
Pustimo neka ljubav ini svoje! ree svetenik, a na lipu mu se
rasplinu prezadovoljni osmeh.
Niti je to ljubav, niti se moe oekivati da to ikad bude! prasnu
Teodoros. Moj sin je pre nekoliko dana video devojku i ubi se
dokazujui da se zaljubio! Doao sam ovamo da uguim pobunu seljaka
i da kaznim namesnika i njegove pomagae, a mesto toga moram da se
nosim sa glupou svoga sina!
Rekao sam: bez nje ne mogu da ivim i ostajem pri tome!
gledajui ga pravo u oi ree Mina.
A da je nisi video i sreo? Kako bi onda iveo?
iveo bih i dalje u mraku! Boanska iskra blesnula je u mome
srcu i nee se ugasiti dok god oseam da sam iv! zavri Mina. Po
njegovom natmurenom licu videlo se da ne eli vie ni re da izusti.
Boanska iskra! uje li ga, asni svetenie? viknu poklisar.
Boanske iskre te vrste svakodnevno bleskaju po celom svetu! A moj sin
smatra da se njemu jedinom osmehnula srea...
Hm... uini otac Dionisije. Pitanje je da li je to uopte srea.
Da! Pitanje je! sloi se poklisar. Pre bi se moglo rei...
Pred vratima se zau galama. U odaju upade knez Ljutovid, a za
njim nekoliko ratnika.
ta je? prenu se poklisar.
Glasnik iz Carigrada... ree knez.
Iz grupe se izdvoji jedan snaan ratnik.
Na levoj rupi drao je srebrnu kacigu. Stavivi desnu ruku na grudi,
pokloni se pred poklisarem:
Naa svetla i puna vrlina carica, Zoe Porfirogenita, i njen slavni i
pun vitekih vrlina suprug, car Roman, kojima gospod neka podari dug
vek i srenu vladavinu...
In hora honeste! 51 dobaci otac Dionisije.
Glasnik kao uzgredno baci pogled na tu stranu i nastavi:
...srean vek i dugotrajnu vladavinu, alju vitezu poklisaru svoj
blagoslov, lepe elje i nareenje da ustanak u Zeti i Travuniji ugui, jer...
Cum Domini auxilio! 52 opet se glasnu svetenik.
Glasnik zastade i kaljucnu. Teodoros presee pogledom
svetenika, jer je oduvek bilo nepodesno da se glasnik prekida.
Govori! doviknu poklisar glasniku.
...ugui, jer je knez Vojislav, koga seljaci u Zeti i Travuniji
88

nazivaju Dragoslav, pobegao iz zatoenitva u Carigradu...


Pobegao!? uzviknu poklisar.
Pobegao sa etiri svoja sina...
A gde je peti? upita svetenik. Taj knez imao je pet sinova!
To mi nije poznato... ree glasnik. Na carski svetli par
zahteva da se taj knez i njegovi sinovi odmah pronau i pogube, da se
ne bi stavili na elo pobunjenih seljaka. Naa plemenita carica
blagoizvoleva da to pre pred svojim nogama vidi njihove glave.
I videe ih! ree poklisar. Jo danas kreemo u poteru i
uhvatiemo ih! Ima li jo togod? obrati se glasniku.
Ima... Nareeno je da se namesnik Armenopulos i njegovi
pomagai vezani otpreme u Carigrad.
Ko e ih sprovesti?
Ja! Vraam se prekosutra...
Koliko ima ratnika pratilaca?
Dvesta pedeset.
Stotinu e ostaviti nama...
Neka bude... zavrte glavom glasnik.
Poklisar pogleda prisutne:
uli smo rei glasnika iz Carigrada i razumeli ih... Sad molim da
svi, osim kneza Ljutovida, napustite odaju...
Zari ja? upita Mina.
I ta... Spremaj se za put! Prekosutra u zoru napustie grad Bar i
s glasnikom i njegovim pratiocima krenuti za Carigrad.
Dozvolie... otpoe Mina.
Rekao sam! Idi! prekide ga poklisar.
Mladi gunajui poe za ostalima.

*
Za nekoliko dana dogaaji su se toliko nagomilali da se poklisar u
udu pitao na koju stranu da se okrene. Iskusnom ratniku inilo se da u
prvi plan nametljivo izbijaju okolnosti od sporednog znaaja i ometaju ga
da se ceo posveti poslu zbog koga je doao u grad Bar. Znao je on da
se svaka pobuna brzo iri, ali sad je sa zaprepaenjem uvideo da pred
sobom ima organizovani ustanak i borce koji su u stanju da sa kosama i
motikama juriaju na oklopljene konjanike. Gomila seljaka unitila je
odred od pedeset ratnika, proslavljenih jo u vreme cara Vasilija, i ubila
titonou Aristobula, kome su najistaknutiji borci zavideli na snazi i
vetini borenja. Trideset i dva ratnika Baranina pobegla su iz grada
89

ostavivi za sobom osamnaest leeva. Iste noi seljaka rulja potukla je


odred patricija Mihaila iz Draa. Od etiri stotine i pedeset oklopljenih
konjanika stiglo je u Bar svega devet. A to je bio odred u koji se knez
Ljutovid pouzdavao. U te ratnike uzdao se i sam poklisar, jer njegovo
poverenje u ljudstvo namesnika Armenopulosa bilo je neznatno.
Teodoros je isto tako znao da je samo ogromna volja jednog oveka u
stanju da pokornu i bezoblinu masu zatucanih seljaka pokrene, da joj
ulije hrabrost i od nje stvori gomilu neustraivih boraca. Prestraeni
ratnici, koji su se udom spasli ispod seljake kose i motike, dobro su
osetili kolika snaga lei u tom oveku.
Imali smo ga u rukama! krgutao je vitez zubima. Imali ga i
pustili na slobodu! Neveti i glupi uvek gube igru... To je vajkadanji
zakon i trajae dok je sveta!
Umesto da svom snagom udari po buntovnicima, poklisar mora da
se nosi sa glupostima koje ga dovode do besa. Najpre treba da poalje
namesnika u Carigrad. Bar sto pedeset ratnika treba odvojiti za pratioce.
Pa i tolika grupa teko e se probiti kroz pobunjenu zemlju. Osim toga,
Armenopulosovi ratnici, navikli na lenstvovanje, odavno su zaboravili to
znai vojna disciplina. Teodoros se s razlogom bojao da se i oni na svoju
ruku ne pobune. I najposle, naprasna ljubav njegovog sina prema
namesnikovoj kerki do krajnje mere je razbesnela poklisara. Povrh
svega, moljakanja oca Dionisija da se zasunjeni seljaci puste na
slobodu i njegovo pozivanje na milosre izazivalo je odvratnost kod
viteza. Poklisar je primetio da je knez Ljutovid izgubio hrabrost i
samopouzdanje. Jer pomo iz Draa iezla je u nepovrat, a dug
patriciju Mihailu, za etiri stotine pedeset konjanika, ostao je u celini.
Vazalske obaveze gospodara humske oblasti pred pobunom u Zeti i
Travuniji zaas mogu pasta u vodu.
Tri naredna dana Teodoros je proveo u pripremama: najpre da
isprati ratnike sa zasunjenim namesnikom, a zatim da organizuje potere
koje e uzdu i popreko prokrstariti kroz Zetu i Travuniju, da I one
pobunjenike i da po mogustvu uhvate kneza Vojislava i njegove sinove.
Moralo se voditi rauna i o tome da i u Baru ostane jedan deo ratnika
radi obezbeenja grada.
Zbog svega toga, pogubljenje zasunjenih seljaka odloeno je na
neodreeno vreme. Meutim, graani su iveli kao da ne znaju ta se
dogaa. Naoko bezbrini, radili su svaki svoj posao. Zanatlije su od jutra
do veeri ostajali u svojim radnjama. Prodavci ivotnih namirnica, kao i
obino, izlazili su iz grada da od seljaka iz oblinjih sela kupuju kokoke,
jaja, sir, maslo, voe i povre i pre zalaska sunca vraali se u grad.
Trgovci su otkupljivali robu od zanatlija, tovarili je na kola i nosili u
barsku luku, tri kilometra udaljenu od grada. Poklisaru Teodorosu inilo
se da bar s te strane ne mora da strepi. Meu graanima prividno je
90

vladao red i mir. Ipak, padalo je u oi da se ene i deca sve manje viaju
na ulicama i da ljudi hitaju da za videla budu kod svojih kua. Prilikom
susreta urno su prolazili, upuujui uzgred znaajne poglede jedni
drugima.
Devet stotinara namesnika Armenopulosa puteno je na slobodu.
Oni su poloili zakletvu novom stareini i vratili se svaki svojoj grupi
ratnika.
Armenopulos, Kleomen i Pelops zatvoreni su u jednu prostranu
sobu. Mada su bili zasunjeni, ratnici su se teili da ih carski poklisar ne
smatra za obine prestupnike odreene za gubilite. Ali vest da je stigao
glasnik iz Carigrada, sa zahtevom da ih okovane dovede i preda sudu,
porazila ih je. Namesnik i njegovi pomagai poeli su da uviaju do koga
je krivica za ustanak u Zeti i Travuniji. Dokaza ima na pretek. Sud se
nee dvoumiti da ih otera u smrt. Tako su se nade, brige i dvoumljenja
zasunjenih pretvorile u potitenost. Vest o dolasku carskog glasnika
donela im je Doroteja, namesnikova kerka. Njoj je poklisar Teodoros
tek etvrtog dana dozvolio da poseti oca u zatvoru.
Na devojinom licu nije bilo ni traga od tuge ili brige. Odrasla pored
oca koji je ceo ivot posvetio vojnikom pozivu, devojka skoro nije ni
osetila roditeljsku nenost, jer je kao sasvim mala ostala bez majke. Ona
je od detinjstva provodila ivot po vojnikim postajama i rasla i razvijala
se kraj ratnika iji je jedini posao bio ubijanje. Navikla na surovost, i
sama je postala neosetljiva na tue muke i nevolje. Pohlepu za novcem,
nasilje i ubijanje smatrala je za normalnu stvar. U njenoj blizini nije bilo
ratnika koji te osobine nije posedovao. Prodaju robova opravdavala je
dobit. Devojka je od detinjstva stalno bila u okolnostima u kojima su se
ovenost i milosre smatrali za slabosti. Ratnici su uvek bili spremni da
se podsmehnu svakome ko se usudi da na njih utie plemenitom reju i
dobrim delom. Iako je krtena po obredima hrianske crkve, Doroteja
nije znala za milosre sve dok otac Dionisije, godinu dana ranije, nije
doao u grad Bar. Posle dugotrajnog napora, sveteniku je polo za
rukom da kod devojke pronae znake plemenitosti i dobrote. Ali pokraj
svega, devojka se jo uvek stidela da pokae nenost i plemenita
oseanja. To je dobro osetio mladi vitez Mina, sin poklisara Teodorosa.
Na njegovu plamenu ljubav Doroteja je odgovarala zauenim
pogledom, smehom ili sleganjem ramenima. Lepe rei uglaenog
mladia uvek su bile propraene podsmehom, iako su u njoj budile
plemenita oseanja. Onda se desila promena u njenom ivotu i devojka
je zaplakala. U isti mah osetila je i ljubav i mogunost da ostane bez
oca... I prvi put je dola do saznanja ta znai novac i kolika je njegova
vrednost u nevolji.
im se namesnik naao u zatvoru, Mina joj je rekao da sakrije sav
novac, ako ga ima:
91

Nema dvoranina ni velikodostojnika u Carigradu koji se ne moe


potkupiti. Pa i sama carica pohlepna je za zlatnike. rekao je mladi.
Devojka je shvatila. U jednoj zabaenoj odaji digla je plou s poda,
iskopala rupu i zakopala gomilu zlatnika. Kad je otvorio sanduk s
novcem namesnika Armenopulosa, poklisar je naao svega sto trideset
zlatnika. Njegova sumnja se nije smanjila, mada ga je devojka gledala
pravo u oi i rekla da se nje nikada nisu ticali oevi rauni. Na tome se i
svrilo, jer se poklisar donekle zadovoljio novcem koji je naao u
sanduku Kleomena i Pelopsa.
Kad Doroteja ue u odaju, namesnik se pridie s postelje na kojoj je
leao. Njegovo podbuhlo lice se za trenutak namrgodi. Onda mu se oko
usta pojavi osmeh slian gru.
Kerka ga zagrli.
Dola si da se oprosti sa ocem? Lepo... A ta e biti s tobom
kad mene odvedu?
Nadam se da e mi biti sasvim dobro! odvrati devojka sedajui
na klupu.
Da... Tebi je uvek dobro... Navikla si na to... Od detinjstva nisi
znala ta znai briga!
Ali sad znam! Brinuu se ne samo o sebi, nego i tebe da
spasem...
Kako? prenu se namesnik.
Klemen i Pelops upree poglede u devojku.
Spau i vas dvojicu. dobaci Doroteja. Carski poklisar
pokupio je vae zlatnike...
A moje? upita namesnik.
Uzeo bi i tvoje da se blagovremeno nisam pobrinula da dobar
deo sakrijem. U sanduku je naao svega sto trideset zlatnika!
O, Apolone! O Zevse! Dugujem vam veliku rtvu! uzviknu
namesnik zaboravljajui da je jo njegov deda primio hriansku veru.
Otkupiemo se. ree Kleomen. Poklisaru treba ponuditi
veliku sumu i biemo slobodni. Za hiljadu zlatnika pristae da nas ne
vodi u Carigrad.
Ja mu ne bih dao nita! dobaci Pelops. Taj podlac nam je
uinio veliko zlo! Zbog toga, ubiu mu sina, ako se ikad doepam
slobode!
Nee ti njegovog sina vie ni videti! planu devojka. U toku
sutranjeg dana sva trojica kreete za Carigrad!
Zar ve sutra! viknu namesnik.
Sutra... slee devojka ramenima.
Onda nam nema spasa! ree Kleomen.
Pelops zagnjuri glavu u ake i ostade tako neko vreme. Onda se
prenu i razvika se:
92

Zar se ovako postupa sa vitezima! Gone nas kao da smo


seljaka rita! Jo danas u izazvati na dvoboj tog nadmenog poklisara!
ekaj! primeti Kleomen. Zar misli da e se on tui sa
sunjem kome predstoji smrtna kazna!?
Ako je vitez, tui e se.
Obrativi se devojci, Pelops ree:
Odnesi mu moju poruku i kai mu da je kukavica ako mi danas
ne izae na dvoboj!
Odneu mu tvoju poruku, asni vitee! iskrivi usta devojka.
Ne rugaj se! planu mladi. Moja ljubav prema tebi moe se
pretvoriti u mrnju!
Za mene to nema nikakvog znaaja! okrete mu lea devojka,
pa se obrati svome ocu:
Spau te... Uzdaj se u mene...
Namesnikovo lice dobilo je plavkastu boju. Oi su mu udno
bleskale, a beonjae dobile ukastu nijansu. Nasuprot njemu, Kleomen
je bio bled i sa unezverenim pogledom i usnama koje su podrhtavale.
Pelops je u besu grizao donju usnu. Oi su mu sevale kao u divlje zveri.
Ponos ovoga mladia raspinjao je njegovu pakosnu i samoivu duu.
Ova tri ratnika stotinama puta gurala su u smrt nevine ljude.
Gledajui njihove muke na toku ili konopcu, smekali su se kao da im
tua smrt priinjava osobito zadovoljstvo. Sad ponieni i zasunjeni, u
nedoumici ta e ih snai, prosipali su mrnju jedan na drugog.
Zaboravivi na svoj ponos i ratniki ugled, Kleomen je u nastupu
oajanja predlagao da carskog poklisara mole za milost. Namesnik ga je
prezrivo gledao, ne zbog ponienja, nego to je bio uveren da je predlog
beskoristan. Pelops je otpljunuo u stranu i zagnjurio glavu u ake.
Doroteja na polasku ree:
I ja u u Carigrad... Stii u svakako pre vas...

*
Iza kue namesnika Armenopulosa bila je jedna razgranata
maslina. U njenoj senci, kad padne no, sastajali su se Mina i Doroteja.
Te veeri devojka je prva dola. Sela je na klupu ispod masline i jo pod
utiskom munog razgovora sa ocem u zatvoru utonula je u razmiljanje.
Sad joj se inilo vie nego ikad da svoga oca ne voli, premda ju je
njegova grubost jo od detinjstva odbijala. Ovoga puta shvatila je svu
bedu i moralni pad jednog tiranina, koga je sad tek poela da se stidi.
Doroteja je primetila, prvi put u ivotu, strah u oima svoga oca. Osetila
93

je da toga oveka, za koga smrt drugih ljudi nije znaila nita, spopada
uas od pomisli da treba da umre. Njoj se inilo da ratnik treba laka srca
da pogne glavu pred sudbinom i da umre sa osmehom na usnama.
Potitena i ojaena srca sedala je na klupi i zurila u mrak. Iz razmiljanja
se prenu tek kad je naiao Mina.
Mladi bez rei sede kraj nje i uhvati je za ruku. Teko je sebi
prebacivao to je pokuao u dva maha da tu na klupi pod maslinom
otme od devojke poljubac. Zbog toga se zaricao da ni po koju cenu nee
pokuati i trei put. Zaljubljeni mladi bojao se da ga devojka ne odbaci i
ne prezre kao grubijana. Sad je bio presrean to je dri za ruku i to mu
ona to ne brani.
Obila si oca danas u zatvoru? ree. Ona ga pogleda. Mina se
iznenadi kad u njenim oima vide suze.
Obila sam ga... Sutra e ga otpraviti za Carigrad...
Znam... ree mladi.
Oboje zautae. Imali su toliko jedno drugom da kau. Ali pritisnuti
tugom i prevelikim oseanjem, nisu mogli da otponu razgovor. Bili su
prepuni mladalake strasti, kad se za svake rei i pokreta skriva velika
elja da jedno drugom padnu u zagrljaj. U takvoj prilici utanje vie
govori, a u isti mah sputava oseanja da ne izbiju u jedinstveni krik.
U trenutku mladiu postade jasno da se devojka izmenila. Njen
podrugljivi i avolski pogled iezao je. Mesto toga, oko usta pojavile su
joj se brine bore. Mini se inilo da pod rukom osea kako joj krv toplije
struji.
ta se s tobom dogodilo? najposle ree.
Nita... muno se osmehnu Doroteja. Uvidela sam da na
svetu nemam nikog!
Nikog!? prenu se mladi i uhvati je i za drugu ruku. A ja?...
Ti? opet se osmehnu devojka. Doznala sam... Sa carskim
glasnikom i sunjima sutra i ti polazi za Carigrad... Tako gubim oca,
prema kome oseam samo saaljenje, i tebe... Zavolela sam te. Sad na
rastanku mogu to da ti kaem...
U mladievim oima blesnu radost. Steui joj ruke, zadihano ree:
Ostajem! Neu ii! Niko me ne moe odvojiti od tebe!
Devojka mu pade u zagrljaj.
Ona se prva pribra, i kao da ne pridaje vanosti uzbuenju koje ju je
trenutno savladalo, nastavi:
Otii e u Carigrad, a ja u za tobom. Tvoj otac pokuava da
onemogui nau ljubav, ali mu to nee poi za rukom...
Oduevljeni mladi je nanovo stade grliti i ljubiti:
Ii emo zajedno... celog veka kroz ivot!
Rekla sam, ree Doroteja imam samo oca i tebe. Njega u
pokuati da spasem od smrti ili tamnice, jer mi je to dunost... A tebe
94

jedinog volim i neu se odrei svoje ljubavi...


Zagrljeni, dugo su sedeli na klupi pod maslinom. Ona mu je govorila
o svome detinjstvu koje je prolo u nepovrat, o devojatvu i danima
samoe i dosade. Sa ushienjem, devojka mu ree:
alost me spopada kad pomislim u kakvoj praznici mi je prola
prva mladost! Sad sam tek uvidela da se nisam uzalud rodila! Ako me
napusti kad stignemo u Carigrad, biu ti zahvalna bar za ovaj trenutak
sree koji si mi poklonio...
Mina je sluao rei lepe devojke ne mogui da shvati sreu koja ga
je iznenada snala. On je nju zavoleo svim arom mladike ljubavi, iako
je bio uveren da, osim podsmeha i podrugivanja, od nje nita nije mogao
oekivati. Mina se udio i nainu njenoga govora, jer nije znao da
Doroteja ima u svome sanduku Homerove epove, Ilijadu i Odiseju,
Aristotelova i Platonova dela i pored svega toga nekoliko knjiga Mihaila
Pselosa,53 koji ivi u Carigradu na carskom dvoru.
On je priao o svojoj majci i dvema sestrama koje ga vole iznad
svega; o velikoj vili i vinogradima koji pripadaju njegovoj porodici; o
ivotu u Carigradu, o velikom cirkusu, pozoritu, arenama za konjske
trke i o divnim brodovima koji plove kraj Bosfora.
Sve je lepo i prekrasno! zavri mladi. I bie i lepe kad se
vidi i doivi udvoje... Svaka radost i uivanje trostruko se uveavaju kad
se dele sa voljenim biem!
Doroteja ga je sluala, ali joj se na licu videla zabrinutost. Najposle
Mina primeti suze u njenim oima.
Opet te neto titi? ree.
Jeste... Titi me dvostruka briga. Tvoj otac sigurno ti priprema
brak sa nekom devojkom iz dvorskih krugova. Njega se ne tiu ni tvoja,
ni moja oseanja... Ja sam za njega divljakua, kerka namesnika koga
e sud oglasiti za razbojnika i oterati na veala...
Devojka uuta. On je pokuao da dokazuje kako nita ne moe da
poremeti njegovu ljubav. Govorio je brzo i zadihano. Rei pune nenosti
reale su se, ali Doroteja ostade neubeena. Ona nastavi:
Da li pomilja na opasnost koja i tebi i meni predstoji? Treba da
proemo kroz pobunjenu zemlju. Ako nas seljaci uhvate, ubie nas! Ti si
sin carskog poklisara, a ja kerka omrznutog namesnika.
Idem sa sto pedeset oklopljenih ratnika. ree Mina. Ne
verujem da e se seljaci usuditi da nas napadnu na otvorenom polju.
Postavie zasedu. odvrati devojka.
Ovoga puta to im nee uspeti! Biemo oprezni...
Mladi se zagleda u lice devojke:
A ti? Kako misli da nam se pridrui?
To je moja briga... Saekau vas na glavnom putu kuda morate
proi... Zamoliu carskog glasnika da i mene primi u grupu...
95

Putovaemo zajedno do Carigrada, a posle kako nam bog da!


Prekrasno! oduevi se mladi grlei devojku.
No je uveliko osvojila kad se Mina i Doroteja rastadoe. Na
polasku ona dobaci:
Sutra emo se videti na glavnom putu... On joj jo jednom mahnu
rukom i zamae u mraku.
Do duboko u no Doroteja je provela u zabaenoj odaji gde je pod
kamenom ploom bilo sakriveno blago. Jo za videla je donela sedlo,
rasparala ga na nekoliko mesta i uspela da izmeu koe i postave ugura
hiljadu zlatnika. Poto je zavrila posao, uila je postavu na sedlu i
odnela ga u talu.
Sutra zorom Doroteja je krenula u lov na jazavce. Ovoga puta nije
sa sobom povela drugarice, Kaliopu i Selenu, a isto tako ni svoje
ljubimce, etiri psa jazavara. Straarima na velikoj kapiji to nije palo u
oi. Oni nisu obratili panju ni na bisage, dobro nabijene hranom.

96

Oni umiru edni, s blaenim licem

Carski

poklisar je, u dogovoru s knezom Ljutovidom, poslao


dvadeset ratnika u humsku oblast kao pojaanje. Knez im je dao pismeni
nalog da Stojimir, strateg iz Stona, smesta dovede u Bar sedam stotina
dobro opremljenih konjanika.
Neka poalje pouzdane ratnike! ree poklisar. Ne elim da
polovina od njih prebegne buntovnicima.
Izdaje nee biti... nasmei se knez. Siguran sam u vernost
svojih ratnika...
Onda, u dobri as! klimu glavom poklisar i mahnu rukom
konjanicima.
Dvadeset ratnika prooe kroz veliku kapiju, dohvatie se
prostranog polja i, popustivi konjima voice, odjurie prema zapadu.
Odred od sto pedeset konjanika, pod vostvom carskog glasnika
Niifora, stajao je na trgu spreman za pokret. Ovim ratnicima povereno
je da namesnika Armenopulosa, Kleomena i Pelopsa sprovedu do
Carigrada. Po zapovesti poklisara, njima je pridodat i njegov sin Mina.
Vrati se kui i zaboravi devojku koja ni po emu ne zasluuje da
ue u nau kuu ree Teodoros na rastanku, pa valjda bojei se
da mladi pred ratnicima ne ispolji inat, odmah se obrati glasniku:
Niifore... Ti si ratnik i svakako vitez...
Vitez pod zatitom svetog Pankratija. 54
Izbegavaj vee sukobe sa pobunjenicima i uvaj se zaseda!
Vitez treba da se bori, ali isto tako mora koji put i da izbegne borbu.
Teko je ne boriti se. nasmei se glasnik.
Poklisar, ne pogledavi namesnika Armenopulosa, Kleomena i
Pelopsa, mahnu rukom da se otvori kapija. Iz grada izae i druga
povorka konjanika. Na prostranoj livadi ratnici okruie tri sunja i
kretoe prema istoku.
Istoga dana popodne vikai su objavljivali graanima nareenje
carskog poklisara, da sutra pre izlaska sunca svi moraju biti na trgu.
Tom prilikom bie javno pogubljeni zarobljeni seljaci, kao buntovnici i
sauesnici. Nareenje je preneto i u oblinja sela, u kojima su seljaci
ostali pokorni vizantijskim vlastima.
Isto tako pripremljena su tri odreda, u svakom po dvesta konjanika,
da sutradan, po pogubljenju seljaka, krenu u krstarenje po oblasti. Ovi

ratnici dobili su posebno nareenje: da seljake iz oblinjih sela ne gone,


jer oni su glavni proizvoai hrane za grad Bar.
Oni su pokorni i bar prividno ne pripadaju buntovnicima ree
poklisar. Osim toga, meu njima se mogu nai uhode koje e dobro
posluiti za uguivanje pobune, naravno, ako im se dobro plati... Ipak
primorajte i njih da dou u grad da gledaju pogubljenje... Strah od smrti
mnoge e jo vie utvrditi u pokornosti.
Doista, seljaci nagrnue u grad. Mnogi su doli jo s veeri, dok je
velika kapija bila otvorena. Toplu letnju no prespavali su na klupama ili
po dvoritima ispod drvea.
Sutradan u praskozorje straari otvorie kapiju i propustie u grad
jo nekoliko grupa seljaka. Na istoku se nebo arilo nagovetavajui
skori izlazak sunca. Ve su i graani, zanatlije, krmari i trgovci, pristizali
na trg. ene vizantijskih ratnika stajale su na prozorima, balkonima i na
krovovima kua koje su okruivale trg. Njih niko nije gonio, a ipak su
izale da gledaju pogubljenje. Ubledele, bacale su prestraene poglede
na stub za muenje i golemu sekiru, prislonjenu uz iroki panj. Mada su
znale da e ih prizori muenja progoniti u snu i na javi, dole su tiskajui
se i gurkajui jedna drugu da uhvate mesto odakle e bolje gledati
pogubljenje. Meutim, ene barskih graana nisu naputale kue.
Utuene, one su ispratile svoje mueve i odrasle sinove i vratile se u
kue da bde nad pospalom decom koja su se u snu blaeno smeila.
Na trgu je sve bilo spremno. Dva krvnika, protagonisti tragedije koja
treba uskoro da pone, stajali su kraj panja i sprava za muenje. Stotinu
ratnika odreeno ja za odravanje reda. Ali njihovo prisustvo kao da je
bilo izlino. Graane i seljake strah je drao u besprekornom redu. Pred
izlazak sunca kroz kapiju proe i poslednja grupa seljaka iz oblinjih
sela. urili su galamei, ali ukoliko su se pribliavali zlokobnom mestu,
razgovor im se stiavao, dok se najposle na pretvori u aputanje.
Naviknuti na opreznost, sad su se obraali jedni drugima vie izrazom
lica i oiju nego reju. Uskoro i oni utonue u gomilu ljudi, odakle se uo
potmuli amor i pokoja sluajno glasnije izgovorena re. Masa ubledelih
lica udno je odudarala od svetlog i nasmejanog letnjeg jutra. Ljudi,
pritisnuti stravom, stajali su kao ukleta gomila grenika.
Kad se sunce pojavi na istoku i obasja sumornu povorku koja se
lagano kretala prema gubilitu, ljudi na trgu se uskomeae.
Idu... Idu... kao talas se prenose kroz gomilu.
Napred je iao otac Dionisije, a iza njega, desno i levo, dva mlada
kaluera. Svetenik je glasno izgovarao molitve gledajui ispred sebe ili
podiui pogled prema nebu. Njegovi prisluivai ponavljali su za njim
latinske rei. Trudei se da koju ne propuste, izgovarali su molitve
udeavajui ih prema koraku.
Otac Dionisije jo jednom je toga jutra pokuao da umilostivi
98

surovog poklisara. Najpre je preklinjao, a onda pretio anatemom zbog


prolivanja krvi nevinih ljudi.
Poklisar Teodoros se smeio:
Pusti, asni oe, neka svako svoj posao radi! Tvoje je da se
moli za pokoj due suanja, da oieni od grehova izau pred lice
Gospodnje... Oni moraju da umru radi dobra ostalih. Buna se krvlju
uguuje a ne molitvama! A strah je najsigurnije jemstvo da se najsmeliji
razmisle pre nego to odlue da dignu oruje protiv svojih gospodara.
Poslednji pokuaj oca Dionisija propao je.
Sunji, povezani po dvojica konopcima jedan za drugog, ili su
lagano prema trgu, jer njihov put od tamnice do gubilita bio je kratak.
Navikli na patnje i ponienja, ili su u smrt udno smireni. Tiina na trgu
bila je potpuna pa se inilo kao da ulaze u hram, isti i preporoeni. Lica
su im dobila blaeni izraz, kao da su im due ispatile za trenutak sve
grehe uinjene u toku ivota. Mesto bola i oajanja dola je neka vrsta
odsutnosti, stalna pratilica smrti jo od iskoni.
Na trgu se nalazio crnomanjasti mladi, tobonji kaluer iskuenik.
On je pogledom pratio suludog Stoju koji se lagano provlaio izmeu
graana, zastajkivao i pojedinima veto doturao crveni koni sa tri
voria.
U jednom trenutku mladi oseti da ga neko povue za ruku. U isti
mah do njegovog uha dopree rei tiho izgovorene:
Donosim komadi razbijene perpere.
Ne osvrui se, crnomanjasti mladi odvrati apatom:
Stoj pored mene i ekaj.
Meutim, krvnici su otpoeli svoj posao. Sunji su, jedan po jedan,
privoeni panju. Golema sekira dizala se i sputala. Tupi udarci
zlokobno su odjekivali. Glave su padale kraj panja, a tela, ogrezla u krvi,
odvajana su i kao drva slagana na gomilu. Krvnici, vini svome poslu,
radili su spretno i brzo. Ovoga puta bili su zadovoljni, jer se meu
rtvama nije ula uobiajena kuknjava i zapomaganje. Iznureni glau u
tamnici i pomireni sa sudbinom, sunji su prilazili panju bez glasa, kao
da su doista svesni da umiru za dobro svojih sugraana.
Crnomanjasti iskuenik se upola okrete. Kraj njega je stajao snaan
mladi obuen u seljako odelo. Iz krupnih zelenih oiju izbijala mu je
smelost, a iz irokih plea i snanih ruku hitrina.
Ko si? upita ga Razvigor.
Togo... ree mladi gledajui ga pravo u oi.
Ko te poslao ovamo?
Seljak Dragoje.
A Mrka?
Poginuo...
Nekoliko trenutaka su obojica utali.
99

Ko ga je zamenio? upita Razvigor.


Stotinar Prokopije... Poginuo je i on... Sad sam ja onaj trei...
Trei ili prvi... rasejano ree Razvigor gledajui gomilu
obezglavljenih tela koja su krvarila i podrhtavala. Malo zatim dodade:
Nasilnici su oduvek pravili paradu od smrti... To je staro i
oprobano sredstvo da se izazove strah meu potlaenima. Taj nain je
jak i ubedljiv, ali nije trajan... Posle parade strah se raspline kao magla, a
ostane e za osvetom... Neka nas ubijaju... Ubijaemo i mi njih, ali bez
parade...
Toga jutra otac Dionisije rekao mu je da se broj pobunjenika u
gradu poveao na dve stotine dvadeset.
Poklisar Teodoros nije prisustvovao pogubljenju. Za njega je bilo
vanije da priprema ratnike odreene da toga dana krenu u krstarenje i
da po Zeti i Travuniji gone buntovnike.
Na trgu je etrdeset i pet glava palo pod krvnikom sekirom. Pet
preostalih suanja ostavljeni su za kraj. Po uobiajenom postupku,
trebalo ih je podvrgnuti muenju. I ve su muitelji pripremali konopce,
noeve i zemljani sud za raspirivanje ara, kad naie stotinar Mnezikle.
On doapnu nekoliko rei jednom ratniku, ovaj drugom i treem, i
najposle vika objavi da je poslednjih pet suanja stiglo poklisarevo
milosre. Oni nee biti podvrgnuti muenju. Mesto toga, bie im
odseene glave na panju, kao i ostalima.
Kakva plemenitost i dobrota! osmehnu se crnomanjasti
mladi. ta li bi na ovo hriansko milosre rekli papa i patrijarh!?
Obrativi se mladiu kraj sebe, dodade:
Poi za mnom... Ne uri i ne osvri se... Ima li pratioce?
Imam...
Poite svi!
Tobonji iskuenik, drei ruke pod pazuhom, stade se probijati
kroz masu ljudi. Stane, Vuksan i Stania, jedan za drugim, ili su ne
progovorivi ni re. Grupa mladia uputi se prema manastirskoj kapiji.
Izgledalo je da skrueni i pogrueni idu na ispovest i pokajanje grehova.
Razvigor im se obrati tek kad se naoe u manastirskom podrumu:
Pokai komadi od razbijene perpere. ree Togu.
Mladi otvori stisnutu pesnicu i prui mu svoj deo perpere.
Crnomanjasti iskuenik bez uzbuenja saslua kako je Dragojev
odred unitio dve grupe romejskih konjanika, kako je poginuo kova
Mrka, trei Razvigor, a u borbi u tesnacu i njegov zamenik, stotinar
Prokopije.
Sad eto... Trei Razvigor sam ja... zavri Togo. Ako
poginem, na moje mesto doi e drugi...
Crnomanjasti mladi doznade da pobunjenicima, posle pobede u
tesnacu, pridolaze novi ratnici.
100

Sad nas ima osam stotina. ree Stania. Polovina je


snabdevena konjima, maevima, pancirima, kacigama, lukovima i
strelama.
Koplja ne upotrebljavamo! dobaci Vuksan. Te motke
smetaju nam da se lako kreemo i brzo borimo... U meteu koplje hoe
da skrene i promai cilj, a mi ne elimo da se izmeu sebe ubijamo
ree Stane.
Jesmo li u pravu? upita Togo.
Valjda... nasmei se Razvigor.
U podrum dooe otac Dionisije, Zlatoje, Punia, Obrad i Milinko.
etiri zanatlije, najborbeniji i najotresitiji meu graanima, izabrani su za
voe pobunjenika u gradu.
Svetenik se obrati mladim doljacima: Mislim da znam ko ste...
Sigurno vas je poslao onaj seljak Razvigor to je estoko potukao dva
odreda romejskih konjanika... Neka ste sreni i blagosloveni!
Otac Dionisije obrisa rukavom znoj s lica i, jo pod utiskom grozota
kojih se nagledao na trgu, drhteim glasom nastavi:
Gospode, smiluj se na nas grene! Tako umiru samo junaci koji
se potpuno posveuju bogu...
Meutim, zanatlije iz grada i doljaci sa sela bratski se zagrlie i
izljubie. Poto se upitae za zdravlje, stadoe se zaklinjati da e glavu
jedan za drugog poloiti.
Svetenik ih je gledao sa blaenim izrazom na licu. On se divio
mladiima, ali ga je zaprepastilo dranje sunja na gubilitu. Otac
Dionisije ranije je tvrdio da su Sloveni varvari, da podmuklo ratuju, a
bedno umiru u neznanju i kukaviluku. Sad je, sklapajui ruke i podiui
obrve, govorio:
Nita su vitezi i njihov ponos! Sloveni e potkopati vizantijsko
carstvo!
Svetenik je priznavao u sebi da je toga jutra osetio vei strah nego
oni koji su stavljali glavu na panj. Stideo se svoje malodunosti jo od
ranije. Ali ovoga puta bilo mu je jasno da je na kraju svoje snage. Otkako
je dobio nareenje od Svete stolice u Rimu da pomae pobunjenicima u
Zeti i Travuniji, svetenik je prezao od svakog unja. Nou se znojio i
preturao u postelji proklinjui i romejske ratnike i pobunjene seljake. U
snu je gledao kako se izmeu sebe kolju, ili s maevima i kopljima
juriaju na njega. Ali ovoga jutra njegov strah poeo je da se pretvara u
uas. Videi strahotu prolivanja krvi nevinih ljudi, otac Dionisije odluio je
da se nekako oslobodi bede koja ga je snala. Reio je da Razvigora i
njegove pristalice i pomagae privoli da napuste grad, ili sam da
pobegne glavom bez obzira. Pothvat, u koji je silom okolnosti i on
umean, postao je do krajnje mere opasan. Jer, ukoliko se stvar
odugovlaila, broj Razvigorovih pristalica je rastao, a time i mogunost
101

da se zavera otkrije.
Otac Dionisije se pitao na koji nain da se oslobodi buntovnika iz
grada. Molbe sigurno nee pomoi, a ako zapreti, smatrae ga za
izdajnika i bez milosti ubiti.
Ubie me i zakopati ispod kamenih ploa u podrumu i niko nee
znati gde su mi kosti...
Meutim, silazei niz stepenice, svetenik oseti kako mu se vraa
samopouzdanje. Pala mu je na pamet spasonosna misao. I kao to se
dogaa malodunim ljudima, da im se nada smenjuje sa oajanjem, tako
se desilo i ocu Dionisiju. Sa usiljenim osmehom na usnama siao je u
podrum i prividno strpljivo sasluao Togovo prianje. Tom prilikom
svetenik pokaza preteranu radost to su se begunci, ratnici iz Bara,
spasli i spojili sa pobunjenicima. Poto pomenu dve pobede nad
romejskim konjanicima, svetenik blagoslovi ustanike i otpoe da pravi
uvod kako bi mlade ratnike pripremio za svoj plan:
Sad je svakome jasno da neprijatelji gube prisustvo duha.
Njihove greke vama e biti na korist. Novi zapovednik oblasti dri se
zastarelog naina ratovanja. On uzima u pomo strah i prolivanje krvi
nevinih. Ubijao bi on i krive, ali ne moe da ih se doepa! Kao i svakom
nasilniku, i njemu se uri da to pre svri posao zbog koga je doao
ovamo. On zna da svaki dan za vas znai dobit. Vaa vojska se
umnoava, a njegova se rasipa. Mora da alje odrede ratnika na sve
strane da vas trae i ubijaju... I opet prednost je na vaoj strani, jer ste
manje vidljivi. Moete da ih zavaravate, da se krijete i da postavljate
zasede gde vam je volja...
Svetenik uuta pa se, briui znoj s lica, zagleda u Toga:
Mlad si i hrabar. ree. Po tvome dranju rekao bih da si i ti
nekakav stareina...
On je trei Razvigor nasmei se crnomanjasti mladi.
Gospode, pomiluj ns grene! pljesnu svetenik rukama. Taj
ni osamnaest godina nema!
U septembru ulazim u devetnaestu. mrtei se ree Togo.
Junak si! zatrepta svetenik. Jesi li ubio koga romejskog
ratnika?
Dosad est...
Hm... Lepo... lepo... ubrza svetenik. Sad ujte... Carski
poklisar jue je otpremio za Carigrad sto pedeset konjanika. Odveli su
namesnika Armenopulosa, Kleomena i Pelopsa... Carski sud e im
odmeriti kaznu...
Mi bismo im bolje presudili! primeti Togo.
Svetenik nastavi:
Poklisar i knez Ljutovid oekuju pomo iz Stona, Draa i
Skadra... Strana e to vojska biti! Vai drugovi nee izdrati ako im
102

zanatlije iz grada ne priteknu u pomo...


ta treba da radimo? upita Razvigor.
Da napustite grad. Pribliava se odsudna bitka tamo, a vi sedite
ovde i ekate, svemogui e valjda znati ta!
Zanatlije iz grada i mladii stadoe se zgledati. Svetenikov predlog
ih je zbunio. Zlatoje uar prvi progovori:
Nestrpljenje naih pristalica u gradu nije manje nego oca
Dionisija... Kod mnogih se ono pretvorilo u strah, osobito posle
jutronjeg pokolja na trgu... Ali, dobri oe, rat guta bez reda, a ustanak
niti i krive i prave! Ko se uhvati u kolo, mora da igra do kraja... razume
se, ukoliko ga smrt ne pretekne... Znam da nam strahovita opasnost visi
nad glavom... Ipak mislim da ostanemo ovde i u datom trenutku
napadnemo gradsku posadu.
Punia prihvati:
Nije junatvo samo boriti se s neprijateljem, nego i sa samim
sobom!
Ostajemo u gradu! ree trei, za njim i ostali.
Boriemo se u gradu. otpoe Razvigor. Posle bekstva
romejskih ratnika Barana, kapije se mnogo bolje uvaju... Ne elim da
nas polovina izgine pre nego to izaemo iz grada.
Izai ete... Izai ete ve... neodluno ree svetenik
oseajui da mu je plan propao.
Na malim vratima, gore uz stepenice, pojavi se Stoja. Suludi
momak mlatarajui rukama i gunajui sie u podrum i odmah se obrati
sveteniku:
Trae te gore!
Ko?! trae se otac Dionisije.
Romeji...
Za trenutak nastade tiina. Pogledi mladia i ratnika kao strele su se
ukrtali. Crni iskuenik se obrati Stoji:
Gde su romejski ratnici?
U crkvi.
Koliko ih ima?
Ovoliko i jo vie! pokaza suludi momak svoje aka sa
rairenim prstima.
Razvigor se obrati drugovima:
Sklonite se tamo iza klupa i sanduka... U uglu ete nai oruje...
Mislim da nas je neko izdao...
Boriemo se do smrti! ree Zlatoje uar.
Drugo nam ne ostaje! dobaci Punia.
Propast!... drhteim glasom ree otac Dionisije. Gospode,
primi i ovo u pokoru mojih grehova! ta da radimo?
Idi odmah! ree Razvigor. Svetenik si... Tebe valjda nee
103

ubiti!
Istina je... uurba se otac Dionisije. Moda nam i ne preti
opasnost... Idem, da oni ne bi doli ovamo... Jer ako ih avo donese,
oprosti mi, boe, grenom, propast je sigurna i meni i vama!
Svetenik poe uz stepenice udei se svojoj iznenadnoj
odlunosti. Ratnici su gledali za njim sve dok se ne izgubi iza vrata.
Jedino Stoji se inilo da nema razloga za strah. Smekajui se i
cvrkuui kao crvenda, i on krenu uz stepenice.
Ima li ovaj podrum i drugi izlaz? upita Togo gledajui prema
svetlosti buktinje ma koji je naao iza sanduka.
Ima. odvrati Razvigor. Ali bolje da ne pokuavamo tuda da
izaemo... Odvee nas pravo pred romejsku strau!
Zadenuta u alku na zidu gorela je samo jedna buktinja. Njena
svetlost padala je na stepenice i dobar deo podruma. Ali uglovi iza
polomljenih klupa, stolova i sanduka bili su u polumraku. Zanatlije i mladi
ratnici, naoruani sekirama i noevima, dobro su se zaklonili.
Sad tiina! ree Razvigor. ekaemo svetenika... Niko ne
zna da smo u podrumu... Ali opreznost nije naodmet... Poloite pored
sebe isukane maeve i sekire i uzmite lukove i strele... Jer uskoro moe
da otpone igranka... Ako se pojave romejski ratnici, gledajte ta ja
radim pa to inite i vi!
Ratnici su ve zatezali lukove ispitujui prstima da li su tetive dobro
zategnute. Pored svakog je lealo po nekoliko strela, ma ili sekira.
Sa pogledom uperenim u vrata pri vrhu stepenica, mladi ratnici tiho
su dobacivali jedan drugome zakletve da e se boriti do smrti.
U ruke me ivog nee dobiti! tiho ree Zlatoje uar.
Ni mene... Ni mene... prihvatie ostali.
Odjednom vrata se naglo otvorie i romejski ratnici jedan za drugim
poee silaziti niz stepenice. Napred je iao stotinar Mnezikle. U ruci mu
je bleskao isukani ma. U stopu za njim otegla se povorka ratnika.
Poslednji je iao Stoja gunajui i mlatarajui rukama.
Tiina... tiho ree Razvigor stavljajui strelu na tetivu.
Odavde nijedan iv ne sme izai!
Razvigor zatee tetivu do iza uha i odape.
Strela zviznu, promai stotinara i pogodi jednog ratnika iza njega.
Vizantinac dreknu i pade niz stepenice. Strela mu se zabola u podgrlac.
Skoro u isti mah zaprskae i druge tetive. Jo etiri romejska ratnika
strmoglavie se niz stepenice. Stoja preskoi ogradu na stepenicama, s
visine od nekoliko metara skoi u podrum i zamae iza sanduka u uglu.
Vizantijski ratnici nisu oekivali otpor. Oni, zbunjeni, za trenutak
zastadoe zgledajui se.
Za maeve! dreknu stotinar i jurnu prema iskueniku
Razvigoru. Drei u levoj ruci no, a u desnoj vitlajui ubojnom sekirom,
104

crnomanjasti mladi smesta prihvati borbu.


Mnezikle, prekaljeni borac maem, svom estinom navali na
mladia. Otrica njegovog maa munjevito je bleskala pri svetlosti
buktinje. Snano izmahujui i zadajui bodove, stotinar je raunao da e
s mladiem lako izai na kraj. Ubeen da ispred sebe ima kaluera
iskuenika koji je viniji brojanicama nego mau i ubojnoj sekiri,
Mnezikle sa zaprepaenjem uvide da mu je protivnik potpuno dorastao.
Njegovi udarci maa uvek su se odbijali o glavu sekire, a no mladog
borca svakog trenutka pretio je da ga okrzne ili da mu se zabode u telo.
Razvigor je veto izbegavao udarce ili je obletao oko protivnika nagonei
ga da se okree u mestu.
Meutim, borba se vodila i izmeu romejskih ratnika i Razvigorovih
buntovnika, kojima je uveliko pomagao Stoja. Suludi momak, dohvativi
jednu dasku od slomljene klupe, pomamno je juriao u gomilu romejskih
ratnika. Koga bi dohvatio daskom, smesta ga je obarao na pod. Tako je
ubio dva protivnika i otpoeo borbu sa treim. Ali Stane i uar Zlatoje
leali su na zemlji u krvi. Punia i Milinko, neveti borbi maem, s
mukom su odolevali protivnicima. Vuksan i Stania, obojica ranjeni,
obletali su oko romejskih ratnika ulaui poslednju snagu da se odbrane
i da ostane na nogama. I da im Stoja u nekoliko mahova nije pritekao u
pomo, oba momka bi pala isprobadana maevima. Daska suludog
momka pet romejskih ratnika je poslala na pod.
Togo se tukao sa jednim ratnikom dinovskog rasta. Za dve glave
vii od mladia, zadavao je strahovite udarce. I da hitrina nije u nekoliko
mahova spasla Toga, ma bi ga nadvoje presekao. Preskaui klupe i
leeve palih ratnika, mladi se kao vidra izvlaio ispod protivnikovog
maa. U nastupu gneva snani Vizantinac zadade jedan munjeviti bod.
Togo odskoi i lupi sekirom protivnika za vrat.
Od dvanaest romejskih ratnika na nogama je bio jo jedino stotinar.
Na malom prostoru u zaguljivom podrumu, spotiui se o leeve i
ranjenike, Razvigor i Mnezikle jo uvek su se borili. Surovog romejskog
ratnika poela je da izdaje snaga. Znoj mu je uveliko pokrio lice i nage
miice. estoko izmahivanje maem i brzi bodovi i promaaji dobro su
izmorili starog borca. Gledajui po podu leeve svojih ratnika, stotinara
spopade bes i otpoe da pravi greke. U jednom trenutku svom snagom
izmahnu. Razvigor odskoi. Stotinarev ma fijuknu i dobro zasee nogu
jednog izvrnutog stola. U isti mah Razvigorova sekira zasee mu desno
rame, a no mu se zabi u trbuh.
Razvigor odbaci sekiru i brekui od umora sede na pod.
Buktinja je dogorevala. Slabaka svetlost treptala je borei se kao
samrtnik da to due odri svoju duu. Ustajali vazduh u podrumu
zaudarao je na memlu, znoj i usirenu krv.
Razvigor se za trenutak prenu i spopade ga uas. On vide kako su
105

ludi Stoja sekirom odseca glave mrtvim i ranjenim romejskim ratnicima.


Crnomanjasti mladi za zgrabi za ruku, privue ga sebi i zagleda mu se
u oi, zakrvavljene, odsutne, bez ikakva izraza. Grozan prizor toga dana
na trgu dokrajio je ionako pomraeni um Stojin. Razvigor mu istre
sekiru iz ruke i naredi mu da sedne na pod. Suludi momak ga bez rei
poslua.
Togo, Punia i Obrad pridizali su svoje drugove koji su u krvi leali,
traei u njima znake ivota. Vuksan i Milinko bili su mrtvi. Uar Zlatoje i
mladi Stane leali su ranjeni, bez svesti.
U jednom velikom vru bilo je neto ustajale vode. Razvigor i Togo
smesta stadoe ispirati rane drugovima. Punia i Obrad iscepae
nekoliko koulja koje su poskidali sa leeva. I previjanje otpoe. Stane
otvori oi i zahvalno pogleda drugove.
Vode... proapta. Vr je bio prazan.
Vode... zau se glas i drugog ranjenika, Zlatoja uara.
Nemamo ni kapi! tiho ree Togo.
Ranjenici se pritajie. Neko vreme samo se ulo njihovo teko
disanje. Zlatoje je bio ranjen maem u rame i udaren u krsta. Stane je
dobio tri udarca: jedan po glavi pljotimice maem i dva duboka zareza u
butinu.
Togo i Punia u uglu iza klupa i stolova poreae daske po podu i
poloie ranjenike.
U jednom trenutku Razvigor podie glavu i ugleda Stoju kako hita
uz stepenice i kako mugnu kroz mala vrata.
Svreno je! ree crnomanjasti mladi. Onaj koji nas je
izdao dovee novu grupu romejskih ratnika.
Ko je izdajnik? pogleda ga Togo.
Stoja... Suludi momak osetio krv... Ogrezao je u krvi. Zbog toga
mu se um potpuno pomraio...
Togo bespomono slee ramenima:
Boriemo se i izginuti! ree.
Buktinja na zidu zatrepta jo nekoliko puta i utrnu. U podrumu
zavlada mrak.

106

Zanimanje

Doroteja

je znala da je ludost i pomisliti da sama putuje za


Carigrad. Zbog toga je i odluila da se pridrui vizantijskim ratnicima koji
su sprovodili njenog oca, Kleomena i Pselosa. Nadajui se da se voa
konjanika, carski glasnik Niifor, nee protiviti, devojka je reila da im se
prikljui na zgodnom mestu i u pogodnom trenutku.
Ako se glasnik i usprotivi, zatitie me Mina mislila je Doroteja.
Idui esto u lov na jazavce, imala je prilike da dobro upozna puteve
i stranputice oko grada Bara. Ona u kasu pree veliku livadu i dohvati se
ume. Jezdei izmeu golemih stabala, devojka je odmicala poznatim
putem.
Kad je sunce ve povisoko odskoilo, naie na potok koji je teko
naporedo sa glavnim putem kroz selo Tresku. Doroteja je znala da
seljaci iz okoline Bara ne pripadaju buntovnicima, ali joj nije bilo poznato
da se ba na tom mestu vodila borba izmeu ratnika poklisara
Teodorosa i pobunjenih seljaka. Surovost novog zapovednika brzo se
proula te je to pojaalo devojinu opreznost i ona odlui da u blagom
luku obie selo Tresku. Nanovo se dohvati ivice ume i gledajui sa
uzviice selo, zaudi se to izmeu koliba ne vidi ni traga od ivota.
I ovi su otili buntovnicima pomisli osetivi kako je obuzima
nespokojstvo.
Ne usuujui se da izae na put, Doroteja, napustivi umu, potera
konja kroz ibljak. Kad je dobro odmakla od naputenog sela, devojka
sjaha u ibljaku i priveza konja za jedan glog. Dok je ivotinja kidala
suvu travu koja joj je bila nadomak, Doroteja izvadi iz bisaga hranu: sir,
suvo meso i hleb, i otpoe da jede.
Svetao sunev dan lagano je odmicao. Vruina je sve vie osvajala.
Ptice po drveu i po bunovima, usamljene i zamukle, stajale su na
granama i granicama i kunjajui ekale da proe sparno letnje
popodne. Samo iznad jednog visokog bora letele su dve mlade rode koje
su se proletos izlegle. Nevete letenju, mahale su golemim krilima i
izduenih vratova i oputenih nogu podseale s na utvare zalutale u po
bela dana.
Doroteja je sedela u hladu. Pogled joj je sve ee padao u ukasti
put koji je krivudao preko golog brda prema prisojnoj strani. Kako je
vreme prolazilo, devojku je sve vie hvatalo nestrpljenje. inilo joj se da
107

je povorka konjanika trebalo odavno da se pojavi. Od napornog gledanja


u daljinu i treperenja pregrejanog vazduha iznad bunova oi su joj se
zamorile. Poeo je da je hvata dreme.
Neto se moralo desiti! ree trljajui oi.
Dobro je ona znala da je to jedini put kuda su prolazili i vojska, i kola
i povorke mazgi natovarenih raznovrsnom robom.
Ako se vratim u Bar, ta sam postigla... promrmlja devojka.
Nijedna grupa konjanika nee skoro za Carigrad.
Konj, privezan za glog, srubio je travu do zemlje i rui otpoeo da
trza ular.
Doroteja ustade, prie mu i potapa ga po vratu. Konj stade da
kopa prednjom nogom i da mae glavom.
Devojka oseti kako je hvata strah.
Neko se pribliava. tiho ree bacajui brz pogled prema putu.
Tamo nije bilo nikoga.
Ako padnem u ruke buntovnicima, ubie me... Za kerku
namesnika Armenopulosa nema milosti! dodade dreei vor na
ularu.
Ve se spremala da se baci na konja, kad se u blizini zau topot i
krenje granja u ibljaku. Iza jednog visokog buna leske pojavi se Mina.
Mladi sjaha i prie devojci. Ona mu bez rei pade u zagrljaj.
ta se dogodilo? najposle ree.
Nita... odvrati mladi. Na voa, glasnik Niifor, suvie je
oprezan. Nareenje moga oca da se uva zaseda shvatio je preterano
ozbiljno. im je preao veliku livadu, skrenuo je s glavnog puta i udario
stranputicama. Njegovi konjanici s mukom se probijaju kroz umu i
ipraje.
A ti? Otkud ovde?
Odvojio sam se od grupe da tebe naem...
Mogao si zalutati.
Mogao sam. osmehnu se mladi. A sad, na konje i trk!
Moramo stii na odred konjanika.
Zna li kuda su otili?
ini mi se da znam...
Meutim, o brzom hodu kroz ibljak nije moglo biti ni govora. Konji
su se jedva probijali izmeu gustih bokora gloja, leske i drena.
Lice mlade devojke nije vie bilo brino. Bila je srena to je Minu
dobila za pratioca. Gledajui ga zahvalnim pogledom, Doroteja ree:
Oseam da sam bezbedna! Kraj tebe ini mi se da sam sigurna
kao usred Carigrada.
Mina se muno osmehnu i stee joj ruku. On je bio hrabar mladi i
vet borac maem, ali smiljen i oprezan. Njemu se inilo da im je
bezbednost nitavna, jer su prolazili kroz zemlju punu pobunjenika. Ako
108

im poe za rukom da se neprimeeni izvuku iz zetske oblasti, na ta e


sve naii na putu do Carigrada! U Makedoniji i Trakiji vrvelo je od
razbojnikih druina, osobito u poslednje vreme otkad je olabavila
vizantijska vlast. Mina je znao da je i u Makedoniji poelo komeanje
naroda. Ime Petra Deljana, voe nekoliko pobunjenih grupa, sve ee
se pominjalo. A dole, oko Draa, nekakav Sloven Tihomir uveliko je
otpoeo napade na vizantijske postaje i trgovake karavane. Zbog toga
je Mina, oseajui nespokojstvo, eleo da to pre sustigne odred
glasnika Niifora. Probijajui se kroz ibljak, konji su sporo odmicali i
gubili snagu.
Ako ovako produimo, neemo pre mraka stii odred glasnikovih
konjanika. Moramo izai na put... ree mladi.
Onda napred! viknu devojka i oinu svoga konja.
Oko tri milje jezdili su putem. Kad konji otpoee brektati od umora,
jahai usporie hod. Skretoe s puta ulevo, dohvatie se jednog velikog
proplanka, a zatim zaoe u umu.
Drei se stalno istoka, Mina i Doroteja gonili su svoje konje sve
dok se sunce ne poe kloniti zapadu. Uskoro u umi nastade sumrak. Za
itav dan putovanja na konju izmakli su od grada Bara, a nisu uspeli ni
tragove da nau. Glasnik Niifor, videlo se, bio je suvie oprezan.
Ovde u blizini nalaze se dva sela, Kozlii i Stubline. U njima su
seljaci oduvek bili mirni. ree devojka.
Ipak emo ih obii. primeti mladi. Jer kad otpone pobuna,
od seljaka jaganjaca postanu krvoloni vuci... Spustiemo se u jarugu i
niz potok nastaviti put.
Bojazan mladog Vizantinca bila je opravdana. Vee je poelo da se
sputa, a konjanike nisu sustigli.
Pred njima je bila prostrana jaruga. Sjahae. Mina, drei voice
oba konja, lagano ih povede niz strmu obalu. Iako su izgubili nadu da e
po mraku uspeti da nau svoj odred ratnika, ipak ih je neto nagonilo da
nastave put. Poto se napie vode na potoku, napojie i konje i niz
jarugu krenue dalje. Uskoro izaoe iz ume. Desno i levo od jaruge
prostirale su se njive i livade obrasle u bunje. Sa desne strane, preko
valovitog zemljita, mladi i devojka ugledae selo. U sumraku videle su
se vatre kako svetlucaju na padini breuljka udaljenog nekoliko stotina
koraka.
Selo Kozlii. ree devojka. Iza njega, na drugoj strani brda,
nalaze se Stubline. Seljaci su dobroudni, a osim toga i poznaju me...
Vie puta sam posle lova svraala kod njih. Mislim da ne treba da se
plaimo...
Mina je utao. Idui kasom kroz jarugu, konji su se spoticali o ile i
kamenje u potoku.
Boji li se? upita Doroteja.
109

Da... Bojim se za tebe. odvrati mladi.


Jaruga je postajala sve plia i voda u potoku se rasplinula. Konjska
kopita ljapkala su po barama i blatnjavom koritu.
Odjednom, iza buna kraj jaruge odjeknu glas:
E-hej! E-hej!
Mina i Doroteja ugledae oveka kako tri prema selu.
Otkrili su nas! ree mladi, obode konja i istera ga na drugu
obalu. U urbi doviknu devojci:
Za mnom, i trk preko livade!
Doroteja oinu konja. ivotinja podskoi i klonu na kolena.
Brzo... Brzo... ujem dovikivanje u selu! Uzviknu Mina.
Devojka je uzalud ibala konja. Jeei, ivotinja pokua da se
digne, ali opet klonu. Mina sjaha i skoi u potok. Zagledajui konju
prednje noge, ree:
Svreno je! Kopito mu se zaglavilo izmeu dva kamena...
Uzjahaemo oboje na moga konja i pobei!
Doroteja je stajala pored svoga konja:
Uganuo je desnu prednju nogu... Zglavak mu otie...
Mladi je povue za ruku:
Ostavi konja i polazi sa mnom!
Ni pomena! odvrati devojka. Ostau pored svoga konja, a ti
bei ako si se uplaio!
Doroteja nije htela da ostavi sedlo u kome je sakrila hiljadu zlatnika.
Imala je ona jo pet puta toliko. Glavni novac je ostao ispod kamene
ploe u odaji njene kue u Baru. Sa novcem sakrivenim u sedlu odluila
je da podmiti sudije u Carigradu, da oslobode njenog oca od optube.
Iako oca nije volela, devojka je htela da ispuni dunost prema roditelju.
Neu ii!... ree prkosno i sede na jednu kladu pored svoga
konja.
Mina proguna kletvu i epa je za ruku:
Hoe li da te seljaka rulja stavi na muke i ubije!? uzviknu.
Ali za bekstvo je bilo kasno. Gomila od nekoliko desetina ljudi jurila
je prema jaruzi. Naoruani sekirama i motikama, seljaci su se u trku
razreivali. Kad stigoe do jaruge, ve su napravili krug oko begunaca.
Videi da imaju posla samo sa dva jahaa, seljaci se osmelie.
Mina istre ma.
Ostavi! viknu devojka. Tvoja hrabrost ovoga puta nikome
nee koristiti...
Mladi zavrte glavom i vrati ma u korice.
Gle! Ovo je devojka! viknu jedan seljak i skoi u jarugu.
Otkud devojka!? zaudi se drugi i skoi za njim.
Ovo je kerka namesnika u Baru! zau se jedan glas.
Tako mi boga, ona je! dodade drugi.
110

Stanko je u pravu ree jedan starac, svakako stareina sela.


Momka veite, a devojku neka dre dvojica.
Zato da me dre?! Neu beati! Dobro znam vae selo, a i vi
mene poznajete... Hleba i soli jela sam kod vas. Nikakvo zlo nisam vam
uinila!
Napred! viknu starac.
Povorka lagano krenu prema selu. Mina je iao vezanih ruku
pozadi. Od celog razgovora ni re nije razumeo. Doroteja je dobro znala
jezik Zeana i lako se s njima sporazumevala.
Selo Kozlii zauzimalo je padinu brda. Zbog toga je, pored koliba od
prua oblepljenih blatom, bilo dosta i zemunica, obloenih jelovim
daskama, s vratima na arke.
U takvu jednu zemunicu seljaci zatvorie Minu, a Doroteju
odvedoe u kolibu Zaharije, stareine sela.
Neemo vas ubiti! ree domain devojci. Zadraemo vas
u zalogu ako Romeji, po svom obiaju, navale na nae selo da robe i
pljakaju.
Doroteja se olakanjem u dui doznade da nijedan od suanja
odreenih za pogubljenje u gradu Baru nije iz sela Kozlia niti iz
Stublina.
Stari Zaharija odmah se dade na posao i komadom prtenog platna
dobro uveza nogu Dorotejinog konja.
Potujemo zakon gostoprimstva. ree devojci Iako
pripadate neprijateljima naeg naroda, od nas vas nikakvo zlo nee
snai... Bilo je rei o tome da vas oboje pogubimo. Ali nae savetovanje
zavrilo se u vau korist. Ako nas Romeji potede, i za vas e biti
dobro... Konj e ti ozdraviti, devojko... zavri starac i poe prema
vratima.
ekaj! doviknu mu Doroteja. Imam kod sebe kesu sa
pedeset zlatnika... Pusti nas da odemo i novac je tvoj...
Starac se poea iza uha i zagleda se u devojku:
Pedeset zlatnika, kae?
Toliko...
Gospode, ta se sve moe uiniti sa tolikim novcem! uzviknu
starac.
Nudim ti i svoje prijateljstvo...
Hm... Malopre mi je snaja rodila zdravo muko dete. Grlato je i
glavato! Bie dobar junak!
Neka ga bog poivi! odvrati devojka. Biu mu kuma na
znamenju... 55 Dau mu ime Obrad, da se raduje i ti i cela tvoja
porodica.
Kumstvo se ne odbija... zamiljeno ree Zaharija. U dobri
as! Primam te, u ime svetog Jovana!
111

Starac poljubi devojku u elo i izae iz kolibe. Devojka se osmehnu i


lee na slamu pokrivenu asurom.
Srea nas slui, pomisli. Ovo selo ne pripada pobunjenicima.
Izgleda da emo sutra nastaviti put... Kad izaemo iz zetske oblasti,
najmiemo pratioce. Za dobru nagradu ii e s nama do Carigrada...
Doroteja nije oekivala ovakav ishod. Kerka ozloglaenog
namesnika Armenopulosa u udu se pitala ta je navelo seljake iz
Kozlia da ovako postupe.
Na odgovor nije ekala dugo. Uskoro u kolibu doe Zaharija. Za
njim uoe etiri ene. Jedna je nosila povijeno novoroene. Ostale
poreae po stolu zemljane zdelice sa sirom i mlekom, pogaice, olju
meda, nekoliko komadia suve slanine i dva hleba od peninog brana.
Darovi za kumu... ree jedna.
Neka je srena i dugovena! dodade druga.
U dobri as, za napredak, sreu i dug vek kumeta! ree
trea.
etvrta ena stavi joj na ruke dete i stade ga prskati vodom iz
tikvice.
Neka mu je ime Obrad, na znamenju... ree Doroteja.
Gospodu na slavu i hvalu! uglas viknue ene.
Stari Zaharija oita Oena.
Obred je bio zavren, Doroteja izvadi iz nedara kesicu sa pedeset
zlatnika i darova dete. U tom trenutku u kolibu uoe tri ratnika, svi
naoruani maevima. Devojka preblede i ustuknu.
Ne boj se... blago joj ree najstariji ratnik. Ako su zetski
seljani osvetnici, nisu neblagodarni.
Buntovnici! tiho ree Doroteja.
Devojko, priberi se! Mi smo buntovnici protiv zla... Ali ti od nas
nikakvo zlo nee doiveti!
Jedan ratnik dobaci:
Tvoj otac ne zna za milosre, a mi tebi poklanjamo ivot i
slobodu!
Devojka se prenu. Prema slaboj svetlosti lua poznade ratnika. U
isti mah seti se i onog drugog. Ta dvojica bili su Barani iz grupe
begunaca. Stari ratnik Radan bio im je voa. Ratnici su doli u selo
Kozlie da saekaju Toga i drugove koji su otili u Bar da gledaju
pogubljenje seljaka na trgu.
Zahvaljujui tebi i onom dobrom sveteniku, sto osamdeset naih
ljudi puteno je iz tamnice i ugledalo slobodu. ree stari Radan.
Devojka se tre i osmehnu se:
Toga puta i moj otac je pokazao milosre. Zbog toga sad pati.
Zahvalni smo ti. dodade Radan. Slobodna si i moe ii
kuda ti je volja!
112

A moj pratilac?
Njega emo povesti Razvigoru, on da mu sudi!
Onda povedite i mene. Taj ratnik je moj zarunik!
Rekao sam da si slobodna... Tvoj zarunik je romejski ratnik.
Njega eka smrt! zavri Radan i izae iz kolibe. Za njim odoe i oba
ratnika, stari Zaharije i tri ene s detetom. etvrta ostade u kolibi.
Doroteji bi jasno da joj je odreena za uvarku.
Poklonili su mi ivot i slobodu, bolno se osmehnu devojka. Ali kad
doznaju da je Mina sin poklisara Teodorosa, nikakva sila nee ga
spasti... Umorie ga na mukama...
Tako je mislila Doroteja, zariui se da e umreti zajedno sa
zatoenikom.

*
Dan je uveliko osvojio kad su dva krvnika na trgu u Baru odbacila
krvave sekire. Po nareenju poklisara Teodorosa, straari su irom
otvorili obe kapije na gradu. Prestraeni seljani, idui u grupama, urno
su se udaljavali od trga, zariui se apatom da ih niko i nita nee
zadrati da ne odu Razvigoru. Znali su da pogubljeni sunji nisu bili krivi
i da novom zapovedniku oblasti moe pasti na pamet da svakog od njih
podvrgne istoj kazni. Dohvativi se prostrane livade, seljaci se razbie
na sve strane hitajui da to pre stignu svojim kuama. Jer osim straha,
oseali su i ponienje.
Meutim, tri odreda dobro naoruanih konjanika stajala su spremna
za pokret. Po opremi ratnika moglo se zakljuiti da su spremni za
krstarenje od nekoliko dana. Na elu prvog odreda stojao je poklisar
Teodoros. Druga je predvodio knez Ljutovid, a trei stotinar Kasandar.
Zapovednitvo nad gradskom posadom od trista pedeset ratnika poklisar
je poverio stotinaru Mneziklu.
Po predvienom planu, poklisarev odred treba da pree brdo
Mouru, da uhvati juni deo Skadarskog jezera, da pree reku Bojanu i
da uzvodno desnom obalom Drima izbije na Skadar. Stotinar Kasandar
dobio je nareenje da ide prema Ulcinju, da izbije na reku Bojanu, da
njene umovite obale dobro pretrese, pa i on da izbije na Skadar. Knezu
Ljutovidu povereno je da ispita severozapadni deo Zete, da prodre u
Travuniju, da stigne do Onogota, 56 a odatle da poe u susret svome
strategu Stojimiru, iju su pomo oekivali i on i poklisar.
Teodoros je stao na elo odreda od tri stotine konjanika. Stotinar
Kasandar dobio je dve stotine. Knezu Ljutovidu dato je svega sto ratnika,
113

poto se oekivalo da e us put sresti svoga vojskovou Stojimira.


Kad su se na prostranoj livadi ispred gradske kapije konjanici
svrstali, poklisar i stotinar mahnue rukama knezu pozdrav i odjezdie
prema jugu. Ljutovid krenu prema severozapadu.
Ratnici sa zidova grada pratili su pogledima povorku konjanika
viteza Teodorosa sve dok i poslednji redovi ne zamakoe u umu.
Stotinar Mnezikle meu poslednjima je siao niz stepenice.
Oseajui vanost poloaja zapovednika grada, ratnik je ponosan, a u
isti mah i brian, iao prema zgradi namesnika Armenopulosa. I ve je
koraknuo da ue u predvorje, kad ga sustie jedan mlad ratnik.
Stareino, oslovi ga mladi neto bih ti rekao... Mislim da je
vano...
Govori! ree stotinar.
Za vreme pogubljenja na trgu izdvojila se jedna grupa od etiri
mladia. Bili su mi sumnjivi i poao sam za njima. Predvodio ih je onaj
crnomanjasti iskuenik to je doao iz manastira Svetoga Sra i Vakha.
Grupa je ula u manastirsku crkvu. Malo zatim u crkvu je uao i
svetenik, otac Dionisije. Dosad nijedan nije izaao.
Mnezikle se zamisli. Prebirajui u pameti postupke svetenika za
poslednjih nekoliko dana, pomisli da nije zgoreg zaviriti malo u crkvu i
manastirski podrum.
Sozile, obrati se ratniku dovedi ovamo deset naoruanih
ljudi. I nikome ne pominji ovo to si mi rekao. Moda si se prevario, a
nije zgodno da se uje da smo naoruani ulazili u crkvu i manastirske
prostorije.
Mladi ratnik se brzo udalji, a stotinar ostade ispred zgrade. Kad je
video da se grupa od jedanaest ratnika pribliava, poe im u susret.
Uskoro su bili pred manastirskom crkvom. Pred vratima ugledae Stoju.
Suludi momak shvati da romejski ratnici trae oca Dionisija, ali mu ne
pade u oi da mu ne misle dobro. On cvrkuui ue u crkvu. Za njim
povrvee i ratnici. Stoja se okrete tek kad je otvorio mala vrata.
Kad se otac Dionisije pojavi u crkvi, stotinar ga ugrabi za ruku:
Kuda vode ova mala vrata? ree.
U manastirski podrum! odvrati svetenik trepui. Ali tamo,
osim polomljenih klupa i stolova, nema nita...
To emo videti ree Mnezikle i obrati se Sozilu: Vodi
svetenika u namesnikovu zgradu i dobro ga uvaj!
Svetenik tiho dobaci Stoji:
Biu u namesnikovoj zgradi... Mladi ratnik ga uhvati za ruku i
povede prema izlazu, a stotinar Mnezikle otvori vratanca i krete niz
stepenice da se vie ne vrati.

114

*
Mala grupa ratnika u manastirskom podrumu pritajila se u mraku.
Reeni da se bore i poginu, crnomanjasti iskuenik Razvigor i njegovi
drugovi uzalud su traili novu buktinju.
Ako naie druga grupa romejskih ratnika, boriemo se u mraku.
ree Razvigor.
Doi e oni ve... dodade Togo.
Mislim da smo se dobro iskupili primeti Punia. Desetina
neprijatelja lei mrtva!
Zautae. U podrumu se ulo tiho jeanje ranjenika, Stana i Zlatoja.
Najposle i to prestade. Pacovi, osetivi miris krvi, izmilee iz rupa na
zidu i podu. Njihova smelost se poveavala pod okriljem mraka. Ciali su
i trkali po podu ispod polomljenih klupa i stolova i oko leeva ratnika.
Podrumska memla, pomeana sa ustajalim vazduhom i dimom dogorele
buktinje, oteavala je disanje. Vruina je bila nepodnoljiva. Ratnici su
se kupali u znoju.
Vreme je lagano odmicalo. Dva ranjenika nisu vie davala glasa od
sebe. Izgubili su svest.
Odjednom, ratnici se prenue. Vrata na stepenicama se otvorie.
Prema slaboj svetlosti koja je dopirala iz unutranjosti crkve, ugledae
oca Dionisija. Za njim je iao Stoja sa vrem u ruci.
Buktinju! Brzo donesite buktinju! zavika Razvigor idui im u
susret.
Stoja spusti vr na pod i otra da donese buktinju.
Svetenik lagano sie niz stepenice, pa spotiui se o rasturene
leeve prie Razvigoru:
Gospod neka se smiluje na vas grene! ree. Oskrnavili ste
sveto mesto. Due e vam pravo u pakao!
Bila je borba asna, viteka... Romejski ratnici su pobijeni. Dva
naa druga su poginula, a dvojica teko ranjeni... Petorica nas je ostalo
na nogama. Boriemo se do smrti! ree Razvigor. Nego, asni oe,
ta se s tobom dogodilo? Otkud da si na slobodi?
Gospodnja volja! Volja Gospodnja! bolno i kroz nos odvrati
otac Dionisije. Mladi romejski ratnik koji nas je izdao i koji je mene
uvao u namesnikovoj kui promenio je svetom.
Kako? uzviknu Togo.
Umro je...
Umro? uzviknu i Razvigor.
Da-a... otee svetenik. Umro je, ali ne voljom Gospoda!
Sasvim mrtav? umea se Punia.
115

Da... Sasvim mrtav... Kao Gaj Julije Cezar... Ubio ga je Stoja,


bog se smilovao njegovoj suludoj dui... Do drke mu zabio no u lea!
Horibile dictu! 57 Ali nemojte ga aliti! Mladi ratnik je bio jeretik. Dok smo
sedeli u odaji namesnikove kue, mladi je poeo da me ubeuje da je
od svih Isusovih apostola najpametniji bio Juda Iskariotski, toboe zbog
toga to je izdao Hrista.
Eto ti sad! dobaci Punia. A ta e biti s nama?
ekaj! Bie prema Gospodu! Ta sablazan od mladia govorio je
kako, da Hristos nije umro na krstu, njegova nauka nikad ne bi u tolikoj
meri prodrla u svet... Morao je umreti, i neka je slava Judi Iskariotskom!
uzviknuo je. I, brao moja, nemojte ga aliti! alite Stoju to je morao
proliti ljudsku krv...
Stoja se pojavi na stepenicama:
ta vredi! Nisam imao sekiru da mu odseem glavu...
Otac Dionisije se strese, sklopi ruke na molitvu i podie oi u vis:
Sekirom je bolje... Ali moe i ovako... noem. ree kao za
sebe.
Razvigor se povue nekoliko koraka, Togo i ostali isto tako. Bilo im
je jasno da je suludi momak, pod utiskom jutronjih dogaaja, postao
krvoloan kao zver. Ratnicima se inilo da je i otac Dionisije, od straha,
pomerio pameu.
Idite odmah! Svi idite! Napustite sveto mesto! Izaite iz grada!
Purgate urbem! 58 Mene ostavite da se molim Gospodu za vae grene
due! razvika se otac Dionisije.
Je li ko video kad si doao ovamo? upita ga Razvigor.
Jeste!... Video me je svemogui! On sve vidi i sve uje!
A od ljudi? oprezno dobaci Togo.
Nema ovde ljudi! Omnes bestiae fiunt. 59
Dobri oe, prie mu Razvigor dozvoli da te odvedem u
odaju i stavim u postelju... Treba da spava...
Da spavam! prenu se svetenik. A ko e itati molitve za
upokojene grenike?
Ja!
Ti? Vrlo dobro! I, qua te tua virtus vocati.60 A vi? Isterajte strah
iz srca! Ultimus moritur! 61 Ii u i lei u svoju postelju, ali najpre molim da
mi se donese vino iz podruma pokojnog namesnika Armenopulosa...
Zar je umro? upita Obrad.
Nije, ali e umreti! Svi emo umreti! Stoja, napred! Idemo na
spavanje.
Razvigor uhvati svetenika ispod ruke i povede ga uz stepenice.
Kad su stigli do malih vrata, otac Dionisije se upola okrete i zausti neto
da kae. Razvigor oseti teki zadah vina. Crnomanjasti iskuenik se
osmehnu. Svetenik je bio pijan.
116

Zetski seljaci postali su pravi ratnici

Sutradan

posle borbe u tesnacu s vizantijskim konjanicima


Dragojevi ratnici uvidee da ih je pobeda skupo stala. Poginulo je skoro
stotina seljaka. Meu njima pao je i Mrkin stotinar Prokopije. Poto
pokupie rastureno oruje po putu i pohvatae romejske konje, ratnici se
dadoe na posao da sahrane svoje poginule drugove. Za deset
ranjenika napravljena su nosila. Sa ispranim i previjenim ranama stavili
su ih u hladovinu. Ceo taj posao obavili su peaci koji su u toku noi
pristigli na mesto gde se vodila borba.
Ali posle svega trebalo je odluiti na koju stranu ratnici da krenu i
gde da se zaustave. Jedni su predlagali da se povuku dublje u umu i da
se prevremeno sklone u neku jarugu. Drugi su bili miljenja da se cela
grupa uputi prema Bojani, jer im se inilo da gusti topoljari i vrbaci na
obalama reke pruaju sigurniju zatitu.
Togo predloi da se ratnici podele u dve grupe:
Izgledaemo vei i jai. ree mladi. Moemo se odvojiti i
odravati vezu preko glasnika...
Neki meu ratnicima podrugljivo su se smejuljili i agorili na raun
mladia. Ali svi se iznenadie kad Dragoje prihvati njegov predlog.
Togo je u pravu. ree. Napraviemo dva odreda. Drugi
odred bie sastavljen od konjanika. Njega e predvoditi trei Razvigor.
Mrka i Prokopije su poginuli, a treba nam jo jedan voa. Evo ga! On je
odsad trei Razvigor! To je mladi Togo!
Ratnici se iznenadie. Neki se nasmejae, ali veina s radou
pozdravi novog vou.
Togo s ponosom primi poast i predloi da se odmah pristupi podeli
ratnika.
Odvajajte se! viknu Dragoje. Ko hoe uz treeg Razvigora
neka stane levo...
Borci se stadoe snebivati. Ipak poee da se izdvajaju. Na levu
stranu prelo je oko osamdeset ratnika, veinom mladia. Zaudo, meu
njima su bili i ratnici Barani, begunci iz romejske vojske. Stari Radan
baci pogled na Dragoja, pa sleui ramenima kao da se pravda, pree
na Togovu stranu.
Zar i ti? obrati mu se Dragoje. Naputa me? Ali neka je u
dobri as! Mladiu si potrebniji nego meni... Budi uz njega i pazi, jer
117

mladost hoe koji put da prenagli...


Zbog toga sam ba i prinuen da te napustim! ree Radan
obarajui glavu.
Samo za kratko vreme. primeti Dragoje. Prilike su takve...
Bie bojeva i... uskoro emo se sresti...
Dva ratnika se zagrlie. Dragoje se obrati ratnicima:
Trei Razvigor dobio je sve mlade borce. Neka mu je sa sreom!
Oni e biti naa glavna udarna snaga... Brzi su u skoku, na mau i
ubojnoj sekiri! Da bi bili jo bolji i bri, daemo im konje i najbolje oruje.
U odredu treeg Razvigora nee biti peaka.
Mladi ratnici dobili su najbolje konje, maeve, sekire, noeve, lukove
i tobolce dobro nabijene strelama.
Mladi ste i puni snage. Moete izdrati svako udo ree im
Dragoje. Ali dobro zareite u pamet to u vam rei... Na odmoritu,
makar i kratkom, postavljajte strae. Straari da budu u svakom trenutku
budni i oprezni. Posle toga, ne sedaj da jede dok najpre konja nisi
namirio! Meu vama su ratnici Barani. Oni e vas uiti vetini borenja
maem i sekirom. Trudite se da se izjednaite s njima, a bogami, kako
ste mladi i snani, i da ih nadmaite! Sad, neka vam je srean put!
Do skorog vienja! povikae ratnici.
Poto se izgrlie, Togo podviknu svojima. Mladi ratnici pojahae
konje i kretoe prema planini Mouri. Tri stotine Dragojevih boraca
gledalo je za njima. Kad i poslednji zamakoe iza debelih stabala u umi,
i oni pooe lagano prema reci Bojani.
Togov odred stigao je na dan hoda od grada Bara i utaborio se u
jednoj uvali u blizini sela Kozlia. Ve u toku sutranjeg dana poeli su
da pristiu seljaci iz svih krajeva Zete i Travunije, jer se vest o drugom
porazu neprijatelja brzo proula. Radan i Togo zadrae kod sebe
trideset i tri konjanika, a dvaput toliko peaka uputie Dragoju. Dva
mlada konjanika bili su im voe.
Meu doljacima izdvojie se tri seljaka iz Morovia. Oni,
snebivajui se i bodrei pogledima jedan drugog, stadoe se pravdati:
Jesmo iz sela Morovia, ali nismo izdajnici! ree jedan.
Togo se namrti:
Ko nas je izdao kad smo nedavno prolazili kroz vae selo?
Znamo da ste prolazili. Ali niko vas nije izdao, nebesnog nam
videla!... odvrati seljak.
Ostala dvojica zaplaeno su gledala Toga i Radana. Bilo je
oevidno da su ih poznali.
Bog vidi maa srca! pravdajui se ree drugi.
Eto, Milen govori u nae ime! dobaci trei. Pobegli smo iz
sela... Gone nas u grad... Nareeno je da svaka odrasla muka glava
bude sutra zorom na trgu u Baru. Oe, kau, da pogube neke seljake to
118

su ih pohvatali romejski konjanici kao buntovnike...


Oni su buntovnici koliko i vi! primeti Radan.
...pa su naredili da svaka odrasla muka glava sutra zorom...
Dobro, dobro... prekide ga Togo. Trei se opet umea:
Oe, kau, da pogube...
De, de... uli smo ve... Dosta sad! odmahnu rukom Radan.
Doli ste, pa ako budete valjani, kod nas e vam biti kao u svome
jatu. Imaete prilike da se pokaete, jer predstoje nam velike borbe...
Neka ih da bog to pre, koliko da se vidi kakvi smo borci i, ovaj,
da nismo izdajnici!
Kad se tri seljaka udaljie, Togo se obrati Radanu:
Motrite na njih... A ja bih malo da zavirim ta se u gradu Baru
dogaa... Hou da gledam pogubljenje onih seljaka na trgu i da naem
prvog Razvigora. To je onaj prnomanjasti kaluer iskuenik. Dobro sam
ga upamtio pri naem izlasku iz grada. I s njim moram uhvatiti vezu.
Radan je razmiljao. Bilo je oevidno da se mladi zapovednik
odreda izlae velikoj opasnosti. Najposle slee ramenima i ree:
Pomeaj se meu seljake. Tako te nee otkriti i uhvatiti...
Odmah polazim. ree Togo. Ako se za tri dana ne vratim,
birajte novog Razvigora na moje mesto!
Taj trei ba nema sree. dobaci Vuksan. Pogiboe Mrka i
Prokopije, a evo, ti sad sam sebi stavlja omu oko vrata!
Togo se nasmeja:
Ii u u Bar, a i ti sa mnom! Isto tako, poi e Stane, Stania.
Mirko i Milinko. A uz nas i Tiosav...
Mladii svukoe sa sebe ratnika odela. Nekoliko seljaka pridolica
ponudie im svoja. Razmena je brzo uinjena. Sedam mladih drugova
bacie se na konje, mahnue rukom svojima i odjurie preko livade.
Pono je uveliko prola kad su stigli do potoka u umi na koju se
nastavlja velika livada u blizini Bara.
Togo sjaha.
Odavde emo peke ree. Obrativi se Mirku i Tiosavu,
dodade:
uvajte konje u jaruzi i ekajte nas do sutra uvee... Ako dotle ne
doemo, vraajte se
Dva mladia zavedoe konje u jarugu i privezae ih za ile koje su
se pruale do potoka. Poto im namakoe zobnice, i sami se maie
torbi i otpoee da jedu.
Togo, Stane, Stania, Vuksan i Milinko nastavie put kroz umu. Ne
urei, pred svanue stigoe do Bara i izmeae se sa seljacima koji su
pred kapijom ekali da proe no. U zoru sa jednom grupom seljaka
uoe u grad.
Tiosav i Mirko prespali su ostatak noi. U svanue probudi ih
119

frktanje konja i lupa njihovih kopita o zemlju. Mirko izae iz jaruge i uputi
se prema ivici ume. Sa uzvienog mesta na svetlom letnjem jutru jasno
se video grad Bar i velika kapija, okrenuta prema jugu. Mladi ratnik sede
na zemlju i osloni lea o jedno debelo stablo. Ne urei, izvadi iz svoje
torbe komad ovsena hleba, golemu britvu i zastrug nabijen sirom, i
otpoe da jede. Meutim, stie i Tiosav, poto je napojio konje na potoku
i dao im ostatak jema.
Njihova dunost inila im se jednostavna. Mislili su da samo treba
da saekaju svoje drugove i da se s njima vrate u odred.
Pogubljenje nee trajati dugo. ree Mirko. Kad sunce na
vidiku odskoi za tri koplja, Togo i ostali pojavie se sa seljacima na
velikoj kapiji...
I ja tako mislim. sloi se Tiosav stavljajui u usta poveliko
pare hleba s malo sira.
U umi se sve vie oseao ivot. U kronjama visokog drvea
leprali su areni tiglici. Njihovo cvrkutanje mealo se sa zvidukom
kosova u jaruzi i gakanjem vrana koje su kruile iznad jedne granate
topole gde su provele no. Sunce je uveliko osvojilo. Iznad prezrele
trave na livadi lebdela je laka izmaglica od rose koju su sunevi zraci
naglo suili.
Dan je lagano odmicao. Ve se mesto izmaglice na livadi pojavilo
treperenje vazduha. I ptice su zautale i odletele u potragu za hranom.
Dva mlada ratnika brino su upirala poglede prema gradu. Najposle,
kapija se otvori. Gomila ljudi poe izlaziti na livadu.
Eno ih... Izlaze!... ree Mirko.
Meu seljacima su i nai drugovi. dodade Tiosav udei se
to su ljudi, izlazei iz grada, poeli da se razbijaju u manje grupe, i da
sve vie ubrzavaju hod.
Bogami, ovi e poeti i da tre. ree.
Neki zaista tre! primeti Mirko. Meu peacima video se i
poneki konjanik.
Jahai, ibajui kljusad, naglo su odmicali desno i levo od grada.
Peaci, zahvaeni strahom, trudili su se da ih dostignu. Iz grada je izalo
skori hiljadu ljudi, a kapija je jo uvek stajala otvorena. Dva mladia
netremice su gledala kako grupice seljaka i pojedinaca zamiu iza
bunova i iblja, koje se kao more prostiralo desno i levo od kobne
kapije. U njihovom pravcu prema selu Treski niko nije iao. Uskoro
prostrana livada ostade pusta. Dva mlada ratnika se pogledae.
Naih nema! ree Mirko.
Nema. odvrati njegov drug obarajui glavu. ekaemo do
veeri, prema dogovoru. Nego konji su pojeli i poslednji obrok jema. U
podne poee ulare da grizu.
Isteraemo ih na livadu. Neka pasu... slee ramenima Mirko.
120

Ako se pojave romejski konjanici, videe nas...


Neka vide! prkosno ree Mirko i ustade.
U isti mah ustade i Tiosav.
Pogledaj! ree hvatajui druga za ruku.
Kroz gradsku kapiju izlazili su konjanici. Dva mladia su gledala
njihovo svrstavanje na livadi.
Evo, ve kreu... Ima ih nekoliko stotina... Ako udare na Kozlie,
iva dua od naih nee ostati! ree Tiosav.
A onih iz grada nema... dodade Mirko. Sigurno su ih
Romeji uhvatili i pobili ili bacili u tamnicu!
Za trenutak dva druga zautae. Obojica su oseala da im valja
doneti brzu odluku ta da ine. Jer konjanici su u kasu grabili putem
pribliavajui se ivici ume.
Oni e preko Treske, a odatle na Kozlie... Moramo javiti naima
ree Mirko zaklanjajui se iza debelog stabla.
Idi ti, a ja u ostati predloi Tiosav.
Uhvatie te.
Uhvatili, ne uhvatili, tek moram ostati do mraka da prema
dogovoru saekam drugove. Romeji idu putem, a ja u s konjima biti u
jaruzi...
Dva mlada ratnika potrae prema mestu gde su ostavili konje.
Poto izabrae najjaeg i najbreg, Mirko ga povede uz strmu obalu i
zagrlivi druga, ree:
im padne prvi mrak, bei i ti... Trei Razvigor, vidi se, nema
sree!
Nema... slee ramenima Tiosav. Ipak, ekau...
Mirko se baci na konja i vrdakajui oko stabala, istera ga na put.
Onda ibajui ga prutom, u galopu odjuri prema selu Treski.

*
Tek sutradan po podne seljaci iz Kozlia odveli su Minu i Doroteju u
tabor pobunjenika. Stari Radan je eleo da se o sudbini zarobljenog cara
ne raspravlja dok se Togo ne vrati. Meutim, ratnici Barani smatrali su
da se njihov boravak na tom mestu moe iznenada prekinuti. Ovo
miljenje prihvatie i ostali ratnici, a uz njih i seljaci iz Kozlia. Sad je ve
svima bilo poznato da je, zahvaljujui devojci, puteno na slobodu sto
osamdeset suanja iz tamnice u Baru. Iako je bila kerka omrznutog
namesnika, nijedan ratnik nije zahtevao njenu smrt, ali su svi bili za to da
se njen pratilac, mladi vizantijski ratnik, pogubi.
121

Pred skupom od preko stotinu ratnika Doroteja progovori:


Kad sam svoga oca, Kleomena i Pelopsa molila da puste sunje
iz tamnice, nisam ni pomiljala da e ba ti sunji suditi o mome ivotu i
smrti... Nije samo moja zasluga to su ti sunji izbegli ropstvo ili
krvnikovu sekiru. Vaa zahvalnost vie pripada sveteniku, ocu
Dionisiju... Njegova reitost je spasla sunje. Moje milosre dolo je
uzgredno... Zbog toga ne elim da to bude razlog da moga pratioca i
mene pustite na slobodu! Meu vama vidim i ratnike Barane. Oni su se
donedavno borili za ast i slavu vizantijskog carstva, a sad se bore za
slobodu svoje zemlje. Ko moe da im zameri zbog toga? Ali poto me
svaki od njih dobro poznaje, pozivam ih skupa da ovde, pred svima
vama kau, da li sam se ikad nekome siromaku u gradu ili sa sela
zamerila.. Da li sam kome uinila nepravdu? Oseam vau nameru da
mene pustite... Ali znajte: ako ubijete moga pratioca, ubili ste i mene!
Ceo ivot provela sam pored surovog oca, ratnika i pljakaa... Sad mi
se prvi put osmehnula srea. Zavolela sam ovoga mladia... Doao je
nedavno u Bar, pa nije ni hteo ni mogao da nekome nanese zlo... Na
kraju: on je moj zarunik. Pustiete i njega i mene, ili oboje pogubite!...
Odlunost mlade devojke zadivila je ratnike. Svima se inilo da je
pravo da oboje zarobljenih treba da se puste. Stareina sela, Zaharija,
sa suzama u oima molio je Radana za milost. Ali stari ratnik nije hteo
da iznosi svoje miljenje dok ne uje ostale.
Jedan Baranin prvi uze re:
Poznata nam je plemenitost namesnikove kerke. Nema oveka
u Baru koji ne osea ljubav prema devojci. Ona sama nije svesna koliku
nam je uslugu uinila. Skoro svi sunji puteni na slobodu, danas su nai
najistaknutiji borci. Meu njima se nalazio Dragoje, drugi Razvigor, pa i
trei, mladi Togo. Moda bi ustanak propao da nije bilo milosra
devojke Doroteje... Zbog toga mislim: uiniti njoj naao, isto je to i biti
nezahvalan... Predlaem da se pusti i njen pratilac...
U skupu nastade odobravanje. Devojka pritra Mini i pade mu u
zagrljaj. Mladi Vizantinac shvati da su oboje van opasnosti i zausti neto
da kae. Ali jedan od Barana ratnika zavika:
Neka je blagoslovena plemenitost mlade devojke! Samo, ini mi
se da vam nije poznato ko je ovaj mladi... On je sin carskog poklisara
Teodorosa.
Jeste... Istina je... zaue se glasovi.
Baranin nastavi:
Devojka tvrdi da on nikakvo zlo nije uinio! A kakvo zlo su uinili
oni ije su glave pale danas na trgu u Baru?
U skupu zavlada tiina. Sve oi bile su uprte u Minu.
Predlaem da ga ne pustimo, makar devojka patila zbog toga!
Tako je! Nije tako! Da ga pustimo! Smrt romejskom ratniku!
122

zaue se glasovi.
uli ste sve! otpoe Radan. Na vama je da reite sudbinu
ovoga mladog Romejca...
Stojte, ljudi... zavika jedan ratnik. Gledajte tamo!... Eno
konjanika! Juri kao bez due!
Tako mi boga, ono je Mirko! ree jedan mladi.
On je... On... Mirko dolazi, i to sam... Konj, ogrezao u znoj i penu,
donese jahaa pred skup.
ta je? Ko te goni? Gde su nai? uestae pitanja.
Mladi sjaha i sede na jedan panj.
Da se malo priberem... ree prihvatajui uturu s vinom koju
mu jedan seljak iz Kozlia prui. Mirko dobro otpi i otpoe:
Togo i ostali drugovi nisu se vratili iz Bara. Tiosav sa konjima ih
eka u jednoj jaruzi u blizini grada.
Mladi obrisa rukavom znojavo lice i dodade:
ekae ih do mraka, ako ga nisu romejski konjanici uhvatili...
Romejski konjanici? Gde su? Koliko ih ima? povikae neki.
Sila je krenula iz grada na nas! ree Mirko. Ima bar pet
stotina ratnika... Pobegao sam ispred njih i dojurio da vam javim... Ako
okrenu ovamo na Kozlie, naletee pravo na nas!
Gde su sad? upita Radan.
Pre dobar sat video sam ih kod sela Treske.
Da li su te videli? obrati mu se jedan Baranin.
Da su me videli, sad me ti ne bi gledao! Izmicao sam ispred njih
na podobrom odstojanju.
Sedlajte konje i jaite! Odmah polazimo! podviknu Radan.
Kuda? Kuda emo?
Tri ratnika trkom prema Bojani... Treba javiti Dragoju da nam
kroz planinu krene u susret. Mi emo kroz ibljak i umarke naporedo s
romejskim konjanicima.
Ratnici potrae svaki svome konju. Dok su ih sedlali i spremali za
pokret, Radan se obrati seljacima iz Kozlia:
uli ste? Predstoji nam velika borba... Romeji e unitavati sve
ispred sebe. Bolje je da poete s nama, nego da vas kao ovnove kolju
na zgaritu vaeg sela...
Oemo! Oemo! Pravo kae! zaagorie seljaci.
Ako treba da umrem pre roka, neka se bar jednom mrtvom
glavom iskupim! dobaci jedan seljak.
Onda se spremajte i odmah za nama! ree Radan. Zatim se
obrati Doroteji:
ula si, devojko, ta se dogaa... Sad te ne moemo pustiti
tebe i tvog zarunika poveemo... Posle bitke videemo ta emo s
vama.
123

Doroteja se obrati Mini:


Nai ratnici krenuli su iz Bara da gone buntovnike.
Moj otac ih predvodi. nasmei se mladi.
Seljaci nee da nas puste. jetko dodade devojka.
U pravu su... Ja bih prvi izvestio nae gde se nalaze buntovnici!
Kao to vidi, zetski seljaci postaju pravi ratnici! Okolnosti ih na to
nagone...
Videi natmureno devojino lice, mladi dodade:
Pokuaemo noas na odmoritu da pobegnemo.
Jedan mladi ratnik prie i oboma veza ruke pozadi.
ta kae na ovu opreznost? Seljaci su postali i pametni.
dobaci Mina.
Da su pametni, dosad bi ubili i tebe i mene! zlovoljno ree
Doroteja.
Meutim, ratnici su pojahali konje. Radan im se obrati:
Tri mladia desno, prema putu! Mirko vam je voa...
Smesta se izdvojie desetak ratnika.
Samo trojica. viknu Radan pokazujui prstom na pojedince.
Ii ete naporedo sa romejskim konjanicima. Probijajte se kroz ibljak,
motrite na njih i dobro pazite da vas ne primete. Mi emo padinom
planine, a vi izmeu nas i Romeja...
Mirko mahnu glavom pratiocima i oinu konja.
Dva ratnika smestie Minu i Doroteju na konje i povorka krete iz
uvale. Radan mahnu rukom seljacima iz Kozlia:
Poite naim tragom i stii ete nas... Recite onima gore iz
Stublina da i njih oekujemo...
Zbogom poli! doviknu Zaharija polazei prema selu. Onda se
jo jednom osvrte, zavrte glavom i nasmei se. Konj Dorotejin jo jedva
primetno je hramao, a on ga je leio.

*
Vest o porazima vizantijskih konjanika brzo se prenela kroz Zetu i
Travuniju. Seljaci iz Gornje Morae, poznati po svojoj hrabrosti i
hajdukom ivotu, ne ekajui poruku Razvigora, digoe se na oruje.
Prolazei kroz sela i zaseoke Travunije, dizali su manje odlune i
bojaljive seljake. Unitavajui uz put izvidnike grupe i manje
vizantijske postaje, pustie se u Donju Morau. Donjomoraani, stavivi
se pod zatitu svetog Arhangela Mihaila, listom pristadoe uz bunu. Oko
pet stotina seljaka, naoruanih nadohvat, uskoro zagospodarie zemljom
124

izmeu Kotora, Risna, Ribnice i zapadnog dela Skadarskog jezera.


Risan, stari ilirski grad, 62 lei u podnoju visokog brega hvatajui
strminu i ravnicu pri moru. Bio je dobro poznat jo u doba Rimljana. Od
Kotora je udaljen gri dana peakog hoda.
Jedne noi Moraani se pojave na umovitom breuljku iznad
grada. Pomou jelovih stabala prebace se preko zida i uine prepad na
vizantijsku posadu, Oko stotina romejskih ratnika skoro bez borbe poloi
oruje. Snabdeveni hranom, dobrim konjima, maevima i sekirama
Moraani stanu ispadati iz grada. U jednom pohodu unite do
poslednjeg oveka dvadeset ratnika koje je humski knez Ljutovid poslao
u Ston po pomo. Sutradan po podne stupe u otvorenu bitku s knezom
Ljutovidom. Od sto pedeset ratnika spaslo se svega petnaest. Oni,
zaokruivi kneza, probiju obru seljaka i zahvaljujui noi koja je ubrzo
dola, izmaknu ispred potere Moraana.
Broj pobunjenika naglo je rastao. Njihove stareine, Gornjomoraani
Toma i Peko, odlue da krenu na jug, da udare na Bar, ili da prou mimo
grada pa da se sjedine s Razvigorom.

*
Crni iskuenik Razvigor i Suludi Stoja oprezno odvedu oca
Dionisija u njegov stan, u crkvenoj porti. Pod uticajem pretrpljenog
straha i dobrog vina koje je naao u namesnikovom stanu, premoreni
svetenik ubrzo zaspa. Razvigor i Stoja, videi da im ne preti nikakva
opasnost, vrate se u podrum i uz pomo drugova iznesu ranjenike,
Staneta i Zlatoja. Poto i njih smeste na iroku postelju u odaji pored
svetenikove, drugovi izau u portu. Tri lana kaluera iskuenika u
mahu se stvorie kraj ranjenika.
Izgleda da je romejski stotinar sluajno naiao na nas u
podrumu. ree Razvigor.
Reklo bi se. sloi se Togo.
Celu grupu romejskih ratnika smo pobili, a to niko ne zna!
Sad emo proveriti ree Razvigor otvarajui kapiju.
Ulica je bila pusta. Na nekoliko stotina koraka levo videla se velika
gradska kapija jo uvek irom otvorena. Dva straara stajala su
oslonjena na koplja. Po njihovu dranju videlo se da u gradu vladaju red
i mir. Osim toga, zdesna, od stanova vizantijskih ratnika, dopirala je
pesma. Odlazak novog zapovednika iz grada i proterivanje namesnika
Armenopulosa Romeji su shvatili kao razlog da bar privremeno ne
moraju da se dre vojnike stege. Stotinaru Polionu nije bilo teko da u
125

namesnikovoj kui pronae bure s vinom.


Mislim da je sve u redu. ree Razvigor. Dok ne primete da
im stotinar Mnezikle nedostaje, sigurni smo!
Obrativi se Punii, mladi dodade:
Neemo se vraati u podrum... Kriemo se negde u gradu, a
noas emo izvriti napad na gradsku posadu!
Zar ve? ree Punia.
Moramo... nasmei se crnomanjasti mladi. Ako Romeji
posumnjaju da smo im ubili Mnezikla i njegove pratioce, borba mora
otpoeti pre mraka.
Znai, danas ili noas? ree Togo.
Sad ili nikad! ozbiljno odgovori Razvigor.
Togo i Obrad gledali su ga s divljenjem. Hladnokrvnost prvog
Razvigora dovodila ih je do ushienja. Njegov dolazak u Bar inio im se
vie nego ubitaan. On je pokrenuo zanatlije u gradu i raspalio im
duhove za borbu. Iznad svega, od romejske posade otkinuo je trideset i
dva Baranina. I, to je glavno, omoguio im da pobegnu i da priu
ustanicima na polju.
Togo ga uhvati za ruku i sa suzama u oima ree:
Hrabar si, brate, iznad svih! Noas ete se boriti ovde u gradu...
Ko zna da li u te ikad vie videti meu ivima... Sad, na rastanku, kai
nam ko si...
Razvigor smeei se stavi ruku na mladievo rame:
U pravu si... Rei u... Ja sam Gojislav, najstariji sin kneza
Vojislava...
Ratnici se prenue i stadoe se zgledati.
Vitez kneevskog roda! uzviknu Togo.
Neka se slavi ime Gospodnje! prekrsti se Punia. Sad
verujem da e naa borba uroditi plodom!
Obrad skide kapu, dohvati ruku crnomanjastog mladia i poljubi je.
Ne tako, brate! ree Razvigor. Mi smo borci i svi jednaki
pred bogom i pred ljudima! Ovako e biti bolje!
Mladi ga zagrli, a zatim i ostale drugove.
Jo februara meseca pobegao sam iz zatoenitva u Carigradu.
Prebacio sam se u Malu Aziju i tamo se skrivao. Maja meseca doao
sam u Zetu. Drugi Razvigor Dragoje ne zna ko sam. Nije znao ni kova
Mrka... Njima to nije bilo vano... Isto tako neka i vama bude vanije
borba za slobodu od moga porekla. Ja sam va drug i brat...
Crnomanjasti mladi se za trenutak zamisli:
Otac Dionisije rekao mi je da je i moj otac Vojislav sa ostala etiri
sina pobegao iz zatoenitva... Naa zemlja raa junake i slavne voe...
Razvigor se obrati Togu:
Tebe i tvoga druga izveu iz grada. Idite u svoj odred i borite se
126

do pobede.
Obrativi se Punii, dodade:
Posle toga doi u tvojoj kui. Tri lana kaluera iskuenika i
osam parika poveu sa sobom...
ekau vas i pripremiti skrovite. ree zanatlija.
Dva Razvigora i Obrad kretoe lagano prema gradskoj kapiji.
Crnomanjasti mladi, ozbiljan, pognute glave, sa rukama ispod pazuha,
iao je dva koraka napred. Kad stigoe blizu kapije, poboni iskuenik
otpoe da izgovara molitve. Straari su ga ravnoduno gledali. inilo se
da dva mladia i ne vide.
eda Gospodnja. obrati im se iskuenik. Otac Dionisije
zadrao je na ispovesti ova dva momka. Nameravaju da se ene...
Potrebno im je oienje due i blagoslov svete crkve.
Samo neka se oene! nasmeja se jedan straar.
Drugi dobaci:
Po njima se vidi da se nee oeniti uzalud!
Gospod s vama! napravi crnomanjasti kaluer rukom znak
krsta. Postite est dana i sedmog jednoniite i grehovi e vam biti
oproteni.
Togo i Obrad poljubie ga u ruku i ne pogledavi straare, prooe
kroz kapiju.

127

Tako se umnoavala vojska ustanika u


Zeti i Travuniji

Poklisar

Teodoros jezdio je na elu odreda od etiri stotine


konjanika. Do njega je bio stotinar Kasandar, ratnik u koga se poklisar
posle Mnezikla najvie uzdao. Prema dogovoru, trebalo je da dva ratnika
idu skupa do gradia Svaa i tu da se razdvoje. Poklisar je uzeo na sebe
da proe desnom obalom reke Bojane, a stotinar da udari na Ulcinj, da
pree Bojanu u blizini ua i da pretrese predeo juno od Svaa sve do
Drima. Dva ratnika zakazala su sastanak u Skadru.
Ratnici su preli prostranu livadu i uveliko zali u umu, a poklisar
nije pokazivao znake opreznosti. Meu ratnicima namesnika
Armenopulosa izabrao je dvadeset i pet najotresitijih i postavio ih za
vodie. Hotei da se pokau pred novim zapovednikom, ovi ratnici trudili
su se da steknu njegovo poverenje. Njihov voa, stotinar Merokle, jo na
polasku skrenuo im je panju da se na pohodu istiu marljivou i
portvovanjem.
Kad su naili na proreenu umu u blizini sela Treske, Merokle
pritera konja do poklisara:
Sad treba da pone naa opreznost ree. Na ovom mestu
nastradao je titonoa Aristobul.
Dobro... klimnu glavom poklisar i die ruku uvis.
Ratnici zaustavie konje. Merokle doviknu svojima. Grupa od
dvadeset pet ratnika produi putem, spusti se niz blagi nagib, dohvati se
strmine i jurnu pravo u sredite sela. Tutnjanje kopita o tvrdu zemlju
razbi tiinu. Iza konjanika ostao je beliasti oblak praine. Kad stigoe do
kraja sela, konjanici se vratie i razbie se u tri grupe, odmah stadoe
zavirivati u kolibe. Ali ne naoe ni traga od ivota. Selo je bilo pusto.
Uskoro stie i poklisar s odredom.
Ovi seljaci su pristali uz buntovnike i napustili selo. ree.
Palite kolibe!
Dvadesetak ratnika sjahae, povadie iz kesica kremenje, kresivo i
trud i odmah poee da kreu. Guve suve trave se zapalie, a zatim
planue i buktinje.
Popalite sve! viknu poklisar i mahnu rukom
Konjanici u redu nastavie put. Kolibe i potleuice, napravljene od

128

suvih jelovih dasaka i leskovog prua, buktale su kao slama. Dok su


romejski ratnici palili poslednje, prve su ve dogorevale. Zlehuda
imovina zetskih seljaka brzo se pretvarala u pepeo. Na kraju palikue
bacie buktinje na nekoliko stogova sena i slame, uzjahae konje i u trku
potekoe za svojima.
Izviai, po petorica u grupi, poterae bre svoje konje i izmakoe
ispred odreda. Na nekoliko stotina koraka desno i levo od puta, ume,
bunovi i ibljaci dobro su pretreseni. Odred ratnika bezbedno je
nadirao. U predveerje poklisar zaustavi konjanike i naredi im da
pripreme prenoite.
Merokle i grupa izviaa vratie se gonei ispred sebe tri seljaka.
Namesnikov stotinar ih stade ispitivati pred poklisarem.
Vi ste buntovnici ree.
Nismo... odgovori najstariji seljak.
Odakle ste?
Iz Morovia. Poli smo u Sva da se ispovedimo u manastiru
Svete Bogoroicie.
Znate li gde su buntovnici?
Znamo! uglas rekoe sva trojica. Potukli su vae konjanike u
tesnacu, gore u umi nastavi prvi seljak. Posle toga otili su prema
reci Bojani. Tamo ete ih nai!
Ima li buntovnika na drugim mestima? upita poklisar.
Seljaci upree u njega bojaljive poglede. Merokle im prevede
pitanje.
Nema... Nema, koliko mi znamo!
Gde su oni iz sela Treske?
Neto pobijeno, a ostalo se razbealo kud koje!
Slae se... ree poklisar. Obale reke Bojane glavno su im
skrovite... Obesite seljake i spremajte se za veeru i poinak.
Merokle zausti neto da kae, ali ga poklisarev hladan pogled
presee.
Nekoliko ratnika doepae zarobljenike, namakoe im ome oko
vrata i obesie ih o niske grane jednog divljeg kestena.
U zoru odred poklisara Teodorosa nastavi put. Na naputenom
odmoritu ostala su pogaena vatrita i ugaena trava. A na niskim
granama divljeg kestena visila su tela obeenih seljaka. Iz njihovih
izbuljenih oiju izbijalo je nedoreeno pitanje, kao da se jo uvek ude
ta ih je snalo.
Kad poslednji romejski konjanici zamakoe za breg, iz ibljaka se
pojavie tri ratnika: Togo, Obrad i Tiosav. Po izlasku iz grada dva ratnika
nala su Tiosava u jaruzi. Pojahavi tri konja, i vodei gri u povodu,
krenuli su tragom romejskih konjanika. Idui nekoliko strelometa iza
poklisareva odreda, najpre naioe na zgarite gde je bilo selo Treska.
129

Imajui uzase oruje koje je ostalo na konjima dok su se bavili u gradu,


tri ratnika oprezno su ila prema romejskom bivaku. Sakriveni u iblju,
ekali su da proe no.
Novi zapovednik romejski nastavlja svoju krvavu igru. ree
Togo. Zgarita i leevi glavna su mu zabava!
Mladi istre ma i presee sva tri ueta. Leevi se opruie po
zemlji.
Jo danas ova tri ivota moraju biti osveena. ree i baci se
na konja. Napred!
Dva druga potekoe za njim. Trei Razvigor skrete s glavnog puta i
zae u ibljak. Krupni konji, zaplenjeni od romejskih ratnika mono su
grudima razmicali iikljale bokore zove, leske, jasmina i mlade izdanke
lipa koji su bujali oko debelih stabala.
Togo se obrati pratiocima:
Pretei emo neprijatelje. Odsad ii emo ispred njih...
Dok je poklisarev odred iao glavnim putem, zavojicama i okukama,
tri mlada ratnika hvatala su preice. Jedno vreme ili su naporedo, onda
ih prestigoe nastavljajui da se probijaju kroz iblje.
Stojte! ree Obrad i u mestu zaustavi svoga konja.
ta je? upita Togo.
Pogledajte!
Na stotinak koraka ispred sebe tri ratnika ugledae konjske sapi i
lea petorice poklisarevih izviaa.
Romejski izviai... ree Togo i sjaha. Luk i strele u ake i
za mnom!
Tiosav poveza konje za tanko drvee u ibljaku i krete za
drugovima.
Napraviemo im zasedu u umi... ree Togo.
Provlaili su se kroz iblje visoko koliko i konjanik na konju. Sa
uzvienog mesta drali su na oku vizantijska konjanike. Uskoro ih
obioe i dopadoe do jednog malog proplanka.
Ovde emo ih saekati... ree Togo. Sakrijte se iza
stabala... Po tri strele u gomilu, pa onda za maeve! I nikakva larma!
Ako ih je petorica... Boriemo se i pobediti!
Mladi ratnici polegae po zemlji iza stabala i pritajie se. Pet
vizantijskih konjanika pojavie se na malom proplanku. Bili su u grupi.
Mada su ili prezajui na svaki um, upadoe u zasedu. Tri strele
putene iz blizine pogodie cilj. Dva ratnika, obojica pogoena u glavu,
padoe s konja, trei jauknu i uhvati se za miicu desne ruke iz koje je
izvirivala strela. Dok su se ostali pribrali, tri tetive nanovo prasnue.
Ratnik ranjen u ruku, ovoga puta dobi strelu u podgrlac, drugoga
pogodie dve strele. etiri romejska ratnika leala su prostrta po zemlji.
Peti obode konja i bodui ga ostrugama nae u bekstvo. Togo skoi iz
130

zaklona i jurnu za njim. U nekoliko skokova mladi dostie konja i u trku


mu zabode ma u trbuh. ivotinja zanjita, prope se, pade porebarke i
pritisnu jahaa. Trei Razvigor prie i jednim udarcem maem rastavi ga
sa ivotom.
Hvatajte konje, a ja u pokupiti oruje! doviknu Togo svojima.
etiri nepovreena konja stajala su mirno na proplanku. Mladii ih
lako uhvatie, pa brzo zamakoe u ibljak i udarie natrag.
Meutim, glavni odred romejskih konjanika proao je putem i dobro
odmakao od mesta gde su tri mlada ratnika ostavila svoje konje.
Sad ve moramo zai dublje u umu, jer e nas goniti. ree
Togo.
Tri ratnika, udaljujui se od puta, izaoe iz ibljaka i dohvatie se
hrastove ume. Namera im je bila da izbiju na selo Kozlie gde im je bilo
logorite. Ali idui zaobilaznim putem, gubili su pravac i najposle utvrdie
da ne mogu da se snau. Meutim, sve ee su nailazili na proplanke.
Nekoliko puta putali su konje da pasu jer u torbama nije vie bilo jema.
Izgladnele ivotinje prodirale su travu koja je na planinskim proplancima
obilato rasla.
Na jednom odmoritu Togo se obrati drugovima:
Nema nade da emo izbiti na selo Kozlie. Zbog toga emo
krenuti desno, prema reci Bojani... Na odred Romeji su preli, ali postoji
opasnost da onaj drugi iznenade. Dragoje i njegovi ratnici moraju doznati
da im se neprijatelji pribliavaju.
U pravu si. ree Obrad. Izgleda da su romejski ratnici poli
na taj odred! Unitie ga ako ga iznenada napadnu.
Trei njihov drug, Tiosav, bio je srean to moe bar svojim
prisustvom da sudeluje u savetovanju. Iako se njegova saglasnost nije
traila, on je na predloge starijih drugova klimao glavom odobravajui,
beio oi i dizao obrve. Tiosav jedva ako je imao punih esnaest godina,
a na njegova plea svalio se teret koji i snani ratnici jedva nose.
ekajui Toga i drugove u jaruzi, u blizini Bara, deak je premirao od
straha, osobito kad je naiao odred romejskih konjanika. Ratnici su bili
udaljeni od njega oko dvesta koraka, i proli su. A da je od njegovih
konja samo jedan otpoeo da frke, mladi ratnik odavno bi visio na
drvetu.
Deak pogleda najpre Toga pa Obrada:
Moramo im javiti ree i pocrvene do uiju.
Kad je sunce prelo zenit, mladi ratnici izaoe iz ume. Ispred njih
se prostirala livada sa bunovima i pojedinanim drveem. Zatim je
nastajalo valovito zemljite. Bregovi sa sitnogoricom izmenjivali su se sa
uvalama. Ratnici su prelazili potoke i potoie i presecali jaruge dokle u
podne ne naioe na kamenito tlo. Tu tek, kao ukleto, stajalo je selo sa
rasturenim kolibama i zemunicama.
131

Seljaci se iskupie oko ratnika i stadoe ih zapitkivati ko su, odakle


idu i kuda su poli.
Jedan seljak ree:
Jue pred no ovuda je prola jedna povea grupa konjanika...
Koliko ih je bilo? upita Obrad.
A ko e ih znati! slee seljak ramenima. Odoe dole, niza
strminu, rekao bih prema reci Bojani.
Jesu li nai ili romejski? upita Togo.
Nai, brate! Mi pripadamo Razvigoru, rekoe na polasku.
Obrad ih ozbiljno oslovi:
Da li znate ta vas eka ako na vae selo udare romejski
konjanici?,
Mi smo daleko od glavnog puta... Nee oni ovamo... Retko su i
dosad zalazili zaagorie seljaci.
Sve e vas pobiti! ree Togo. Selo e vam spaliti... Ni
maka iva nee ostati!
ta da radimo jadni? zapita stareina sela.
Crni ti smo i kukavni! zavapi jedna ena.
Dete u dupku nee nam ostaviti! dobaci druga.
Seme e nam se utreti, kao da nismo boiji! zakuka i trea.
Ljudi su utali bacajui brine poglede jedan na drugoga. Od koliba
rasturenih po stranama i uvalama ulo se mukanje krava i blejanje ovaca
pred muu. Iako je sumrak poeo da se sputa, koze su propinjui se jo
uvek brstile lie koje je po vrzinama ve utelo. Zavijanje nekog psa
zlokobno se pronosilo i odjekivalo odbijajui se o strme litice obrasle
borovom umom.
Ona psina ve gri dana zavija! ree Miljko, stareina sela.
Ja, prokleta bila! dodade drugi.
Arlaue, ne bilo je, kao da nam predstoji nepogoda ili Romeji...
primeti trei.
Obrad im se obrati:
Ako naie nepogoda, sklanjajte se io kolibama i zemunicama.
Ako navale Romeji, beite u brda...
Da se potucamo jadni?
Da se potucate, ali ostaete bar ivi! Mi bi da se borimo...
bojaljivo ree jedan mlai seljak.
Pa, bogami, i red je! dodade jedan postariji.
Pa eto! ree trei.
Kako eto, crni ovee! isprei se Miljko. ime da se bori?
Evo sedam konja i oruje... ree Togo. Ko hoe s nama,
neka jae!
Ne umemo... zatee onaj prvi seljak.
Bacajte se na konje i polazimo! podviknu Togo. Nama se
132

uri!
Sedam mladih ljudi popentrae se na konje i drei se rukama za
grive, bacili su ponosne poglede na svoje zemljake.
Mi idemo... ree jedan.
Zbogom poli! doviknu Miljko. Na polasku Obrad dobaci
ostalima:
Za ivu glavu ne ekajte romejske konjanike!
Eto i nas sutra za vama s bojom pomoi! odvrati Miljko.
Tako se umnoavala vojska u Zeti i Travuniji. Od zaostalih i
zaplaenih seljaka postajali su ratnici. Surovost carskog poklisara
Teodorosa urodila je takvim plodom. On za nekoliko dana nije mogao
uvideti da je prolivanje krvi na trgu u gradu Baru bilo uzaludno. Stari
ratnik smatrao je da e samo njegovo ime izazivati uas meu
domorocima. Zbog toga je lino preduzeo pohod na buntovnike.
Ostavljajui za sobom leeve i zgarita, poklisar je nadirao prema
Svau. Uz put je jo etiri sela spalio i preko osamdeset seljaka
pohvatao i obesio.
Kad su Meroklovi izviai nali leeve pobijenih drugova, Teodoros
ree:
Odsad ete udvostruiti broj izviaa. Na odmoritima danju i
nou strae moraju biti poveane od dva na po deset ljudi...
Meutim, strele su nou dolazile iz ibljaka, zvidale pored
romejskih ratnika, ranjavale ih i ubijale. Jedne noi vizantijski ratnici
zatekoe itav pokolj meu vozarima. Od trideset i pet kola koja su ila
za odredom nosei hranu i rezervno oruje, sedamnaest je ostalo bez
zaprege. Konji sa isprobadanim trbusima leali su mrtvi kraj ruda. Pet
vozara bilo je ubijeno. Ako bi koji od ratnika sluajno zaostao za
odredom ili se izdvojio iz grupe, nestajao je. Sva traganja i potere bili su
uzaludni. Ratnici treeg Razvigora promicali su izmeu straa,
zavaravali potere i nestajali u gustom iblju.
Togo je pristigao svoje i prikljuio se odredu. Radan i ostali sa
suzama u oima doekae mladog vou.
Vuksan i Milinko su nam poginuli, a Stane i Stania izranjavljeni
lee u manastiru u strahu da ne budu otkriveni i stavljeni na muke
ree Togo.
Radan i ostali oborie glave i utonue u utanje. Mirko zaplaka, jer
je sa Milinkom bio brat po mleku. 63
Logor su postavili na kamenitom tlu mestimino obraslom sitnom
glatkom travom. Kvrgavo drvee izbijalo je iz pukotina ili se krivudavo
izvlailo ispod golemih stena, oblih i obraslih mahovinom.
Ratnici nisu loili vatre jer su eleli da to due ostanu neopaeni.
Prema slabakoj svetlosti zvezda Togo povede razgovor sa Dorotejom:
Znam da smo tvojom zaslugom puteni iz tamnice. Zbog toga
133

smatraj da si slobodna.
A moj zarunik? upita devojka.
I on isto tako... Samo, ne moete otii dok se ne sukobimo sa
vaim ratnicima. Predstoji nam velika bitka. Ako pobedimo, pustiemo
vas pa idite kud hoete. Ako izgubimo, vai ratnici e vas osloboditi.
Prema tome, nemate razloga da pokuate bekstvo! Togo se zamisli:
Moram da obiem nae strae ree. Ne elim da budem
iznenaen... Do bitke vama je najsigurnije kod nas... Izgleda mi da i tvoj
zarunik tako misli... Moe se desiti da u bekstvu naiete na neku novu
grupu seljaka. Oni nam stalno pridolaze... Kad doznadu ko ste, ubie
vas...
Ne, neemo beati. odvrati devojka.
Kad Mina razumede o emu je re, nasmei se:
Mladi voa pobunjenika je plemenit. ree. On je hrabar i
pametan... Te tri osobine retko koji vitez poseduje.
Togo naredi da im se skinu veze s ruku.
Sparna letnja no lagano je odmicala. U neko doba s planinskih
kosa i grebena krenu talas sveeg vazduha nosei miris mahovine i
sparuene trave. Stenovita uvala zjapila je prema nebu na kome su
oblaci poinjali da zaklanjaju zvezde. Iznad mora prema Ulcinju munje,
brze i stravine, cepale su pomrinu. Izdaleka se ula grmljavina,
pretea i potmula kao da dolazi iz utrobe zemlje. Borovi i smre irili su
miris rastopljene smole. Poutelo lie na brezama u jaruzi treperilo je
kao da osea da e dobiti blagotvorne kapi letnje kie.
Za trenutak zavlada tiina. inilo se da je kamenita uvala bez znaka
ivota. Samo su munje kao ogromne zmije arale nebom. Odjednom se
zau hujanje meu borovima gore na litici, a na proplanku se pojaa
utanje lia. U ogolelim granama zakrljalog drvea u uvali fijukao je
vetar, dok su se kronje visokih borova povijale desno i levo kao da se
klanjaju nekoj nevidljivoj sili. Oluja je poinjala svoju mahnitu igru.
Krupne kapi kie zapljeskae po liu, stablima i po golom stenju. Jedna
sovuljaga, uei na natrulom panju u jaruzi pomamno je kretala. Slepi
mievi, zaplaeni njenom drekom, izletali su iz gustih kronji smreka i
tuja i kao utvare proletali kroz mrklu no.
U blizini, ispod kamenitog grebena odjeknu prasak groma, za njim
drugi, pa trei. Iz vrha jednog dinovskog bora suknu vatra. Kia se izli u
debelim mlazevima. S jedne visoke omorike polete jato vrana i
poduhvaeno vetrom nestade u mranoj noi
Oluja je brzo protutnjala i nastavila svoju stravinu igru s druge
strane Bojane i Drima. Iznad grebena planine Prokletija bljeskale su
munje i ula se grmljavina.
U uvali kia je naglo prestala. Ratnici, mokri i prozebli, skakutali su i
trkarali da se zagreju.
134

Maeve u ake i vebajte se! viknu Togo.


Barani, iskusni ratnici, smejui se prihvatie zapovest i borbena igra
otpoe. Svi ratnici treeg Razvigora izmahivali su maevima, odbijali
udarce, obletali oko protivnika i napadali. Vebanje je dugo potrajalo.
Mokri ratnici poeli su da se znoje i jedan za drugim da se povlae iz
borbe. Na kraju ostadoe samo Togo, Obrad i Mirko. Barani koji su se s
njima borili jednoduno se sloie da njima skoro i ne treba vie
vebanja.
Dobrosav, najstariji meu Baranima, ree:
Pravi ste borci! Brzi ste na mau i skoku, veti u odbijanju
udaraca, i to je najvanije, izdrljivi ste...
U zoru u uvalu dooe Dragojevi izviai.
Vai glasnici stigli su na vreme da nas obaveste o dolasku
romejskih konjanika. ree voa grupe. Drugi Razvigor ide za nama
i uskoro e biti ovde sa svojim ratnicima.
Ovo je itava vojska! uzviknu Radan kad se pojavie.
Doista, oko sedam stotina konjanika i peaka sioe u uvalu.
Dolaze nam sa svih strana. ree Dragoje. Stiu iz
najudaljenijih krajeva Zete i Travunije. Ima ih od Drivasta, Ribnice,
Onogota, pa ak i sa Popovog polja. Idu s one druge strane jezera.
Nekoliko Gornjomoraana prioe Radanu. Stasiti, crnomanjasti, s
plitkim kapama nakrivljenim na desno uho, mladi ratnici su ostavljali
utisak neustraivih boraca. Najstariji se obrati Radanu:
Ti si, valjda, taj Razvigor?
Nisam ja nego ovaj momak ovde... nevoljno odvrati Radan.
Zar ovaj!? upita drugi Moraanin gledajui podsmeljivo Toga.
On glavom!
Hm... uini ratnik. Pa toga majka tek to je od sise odbila!
A je li on prvi? upita trei ratnik.
Nije, nego trei smeei se ree Dragoje.
A gde je prvi?
Otiao bogu po mekinje da nahrani takve mazgove kao to ste vi!
planu Togo.
ujte, ljudi... Primajte moja nareenja, ili, tako mi svetoga Sra,
udariu vam po trideset tapova i proterati vas iz odreda!
On je trei Razvigor. umea se Dragoje. Pripada mu pravo
na potovanje isto kao i meni. I velim vam, ostavite se besposlica i
zaikavanja, nego govorite, ta se tamo gore kod vas radi!
Pa mi, eto... Digli smo se tamo gore u naem... Tukli smo se s
Romejima i, tako to... ree jedan.
Smlatili smo vojsku kneza Ljutovida i, eto tako... dodade drugi.
I zauzeli grad Risan i neke romejske postaje oko Kotora i krenuli
na grad Bar...
135

Gospode! uzviknu Obrad. Toliki uspeh postigli, a ne pada


im na pamet da nam to kau! Mesto toga uzeli pa se podruguju naem
voi!
Mi velimo, mlad je pa...
I premlad...
Ali opet, moda u njemu lei srce junako...
Ko vam je voa tamo gore? upita Radan.
Straimir iz Ljevita... Straimir Ljuti... Neki ga zovu Ljutica... E
pa, on je sa etiri stotine ratnika krenu na Bar...
Gornjomoraana je bilo svega esnaest. Togo im se obrati:
ujte vi, to nosite kapu nakrivo... Vraajte se svojima iz ovih
stopa i pozdravite drugove, a najpre Straimira Ljuticu, i recite mu da su
ustanak u Zeti i Travuniji podigla tri Razvigora. Osim potovanja, svaki
ratnik ima da se podvrgava njihovim nareenjima! Ko to nee, pozivam
ga na borbu na smrt! Recite: Razvigor trei svakoga e probosti maem
ili mu odsei glavu... A sad, jaite konje i hvatajte put kojim ste i doli
ovamo!
Moraani se stadoe zgledati. Pretei pogledi padali su na Toga,
Obrada i Mirka. Jedan se isprsi i krguui zubima dobaci:
Terate nas, je li?
Teramo, bogme! odvrati Obrad. Smutljivci i inadije nisu
nam potrebni u druini!
Zar tako!? podviknu najprsatiji meu Moraanima. Vadi
ma, kopilanoviu, i stani na belegu!
Togo. Obrad i Mirko smesta potrgoe maeve. Moraani, svi do
poslednjega, nasrnue na njih.
Stojte! viknu Dragoje i stade izmeu boraca. Vraajte
maeve u korice! Obrativi se Moraanima, ratnik dodade:
uli ste rei treeg Razvigora. Jaite svoje konje i idite. Pred
nama je bitka s Romejima i ne dam kap krvi mojih boraca da padne... Ne
pokorite li se, iskomadaemo vas kao izdajnike.
Ozbiljna pojava i strani pogled seljaka Dragoja smesta ukrotie
Moraane. Oni se jo jednom pogledae meu sobom i okretoe lea
voama. Malo zatim pojahae konje i bez pozdrava odoe iz uvale.
Straimir Ljuti iz Ljevita... kao za sebe ree Togo. Ako mu
ne odrubim glavu ovim maem, neka mi se desnica do ramena osui!
Pored Romeja, jo e nam se i Moraani ispreiti! ree
Radan.
Jedan ratnik prie voama i bojaljivo ree:
Onaj Romejac i devojka pobegli su...
Kako?! prenu se Radan.
Pobegli...
Pored vas ivih! dobaci Togo.
136

E pa, odvrati ratnik ti si naredio da im se skinu veze s ruku i


nogu! Posluali smo te i, eto, pobegli su! Doepali se svojih konja i
pobegli...
Kad su pobegli? upita Dragoje.
Sad... Malopre... Petorica naih krenuli su za njima da ih uhvate.
Begunci su zamakli iza onog brega tamo dole...
Radan slee ramenima:
Pravo prema romejskim konjanicima. ree.
Javie im da smo ovde i koliko nas ima. dobaci Obrad.
Dragoje se zamisli. Najposle, eui se iza uha, ree:
Moda je i bolje to su pobegli... Ovde emo doekati Romeja i
primiti bitku.
Razgledajui predeo, dodade:
Uvala je prostrana... Peake emo smestiti okolo po ivici ume, a
konjanici ostaju ovde...

*
Otac Dionisije probudio se u sumrak i po obiaju odmah otpoeo
molitvu:
Pater noster, qui es in coelis, santificteur nomen tuum, adveniat
regnum tuum, fiat voluntas tua
Iz oiju su mu izbijali svetlaci, sitni i treperavi, a u ustima je oseao
ukus pepela.
Prokleti Armenopulos ! ree. Uvek se hvalio svojim vinom,
a ono gle! Kao da sam se bue napio! Taj bezbonik ne preza ni
Lominem ad deum venerarem!...64
Ali seti se da nije molitvu dovrio, jo i da je pogreio: ... adveniat
regnum tuum, fiat voluntas tua
Spolja su dopirali glasovi,, dovikivanje. U odaju utra Stoja.
Usplahireni momak drao je dvoreznu sekiru.
Biju se... Biju... Bie glava napretek!... poigravao je suludi
momak. Sve u ih odsei... Samo ja... Samo ja...
Ko se bije, satano!? dreknu svetenik.
Biju se, biju...
Ko se bije, prokletnie!? Govori, usta ti otpala, dabogda! Jezik ti
se u kamen pretvorio!
Svetenik zgrabi Stoju za vrat i stade ga drmusati.
Zapevae kukumavka... izusti Stoja.
Otac Dionisije mu se zagleda u oi, mutne, odsutne, kao da gledaju
137

nekud u daljinu.
Ko se bije, anatema te! ponovi svetenik drmusajui ga.
Sulud momak se za trenutak pribra:
Nai i Romeji... Bie glava napretek! podviknu i jurnu na vrata.
Znai, poelo je... klonulim glasom ree otac Dionisije i sede
na postelju.
Celoga dana prvi Razvigor, Punia i ostali graani s nestrpljenjem
su oekivali da padne no. Isto tako strepeli su da pijani ratnici u gradu
ne uvide da je stotinar Mnezikle nestao.
Ali neoekivano, pred zidove grada stigli su Moraani, oko etiri
stotine konjanika i peaka. Viui iz sveg glasa, seljaci su traili da se
gradska kapija otvori i da im se posada preda. Maui kopljima na ijim
su se vrhovima kezile glave ratnika kneza Ljutovida i Vizantinaca, pretili
su da e svu posadu staviti pod ma.
Ratnici u gradu smesta doepae oruje. Jedni potekoe na zidove,
a drugi, usplahireni, stadoe se dovikivati i traiti stotinara Mnezikla,
zamenika poklisarevog. Ne mogui da ga nau, poee gubiti
samopouzdanje.
Vikanje i pretnje seljaka na polju povukoe mnoge vizantijske
ratnike da se poreaju po zidovima grada. Oni prosue strele iz tobolaca
i zategnuvi lukove, otpoee bez reda da gaaju u gomilu napadaa.
Moraani, pretei i kunui, pokupie nekoliko mrtvih i ranjenih meu
svojima, i povukoe se van domaaja strela. Polupijani romejski ratnici
udarie u smeh. Jer seljaci, inae nevini borenju, nisu imali nikakvih
opsadnih sprava za napad na grad. Njihov voa, Straimir Ljuti smatrao
je da e neprijatelje uhvatiti strah i trepet od samog njegovog imena. On
se ze trenutak izdvoji iz gomile i stade iz sveg glasa izazivati vou
gradske posade na borbu na ivot i smrt.
I dok su se ratnici na zidovima rugali Straimiru Ljutom, i uzalud
putali strele na njega, u gradu otpoe borba. Zanatlije su sa svih strana
dotravale pod manastirsku kapiju. Kad ih se iskupi preko stotine,
Razvigor dade znak i juri na romejske ratnike otpoe.
Stotinar Polion prvi nalete na grunu graana i otpoe borbu.
Njegovih pedeset pratilaca potrgoe maeve i navalie na graane. U
prvom naletu oborie sedam-osam, pa onda otpoe borbu s vie reda.
Meutim, vidljivost se sve vie smanjivala. Sumrak je naglo prelazio u
mrak. Masa graana predvoena Razvigorom estoko je navaljivala na
romejske ratnike. Napadajui po trojica na jednoga, uskoro ih priterae u
mrtav ugao izmeu zida namesnikova doma i dve kule. Razvigor, parici
vozari i tri lana kaluera tukli su se maevima i dvoreznim sekirama.
Njihovi snani i brzi udarci unesoe pometnju meu Polinove ratnike.
Podstaknuti njihovom smelou, zanatlije iz grada juriale su
neoekivano neustraivo. Polovina romejskih ratnika ve je bila oborena.
138

Ostali su se branili reeni da skupo prodaju svoje ivote.


Na platou jedne kule pojavi se Punia sa pet boraca:
Namesnikov dom i brani-kula osvojeni su! viknu.
Odjednom, ispred Punie istra Stoja. Drao je u levoj ruci
zapaljenu buktinju, a u desnoj dvoreznu sekiru ogrezlu u krvi.
Bie glava! Bie mnogo odseenih glava! viknu i baci buktinju
meu romejske ratnike.
Dok su se ostali povlaili sa ispusta, suludi momak skoi u gomilu
Polionovih boraca, u padu obori trojicu, iskobelja se ispod njih i stade na
noge. Dvorezna sekira namah blesnu u njegovoj ruci. Udarci su
munjevitom brzinom padali na glave romejskih ratnika. Razvigor i njegovi
pratioci iskoristie pometnju i dotukoe ostale protivnike.
Jedan zanatlija podie sa zemlje zapaljenu buktinju i osvetli leeve.
Meu njima licem prema zemlji rairenih ruku leao je Stoja. Na leima
mu je zjapila rana iroka kao aka.
Evo junaka! ree Razvigor. Poginuo je slavnom smru. O
njemu e se prie priati...
Prirediemo mu dostojan pogreb. Plou sa natpisom staviemo
na njegov grob... ree Punia prilazei.
Jedna grupa graana tukla se sa straarima kod june kapije. Dok
su se ratnici gore na zidovima dovikivali i u udu se pitali ta se dole
dogaa, dvanaest straara bilo je pobijeno i grede prevornice na kapiji
podignute. Kad drveni most pade preko opkopa, ratnici kao pomamni
pojurie sa zidova. Meutim, seljaci s polja, videi ispred sebe otvorenu
kapiju i sputen most, kao povodanj jurnue i smeta otpoee borbu.
Zbunjeni romejski ratnici trali su niz stepenice, sudarali se, pristizali
jedni druge i tukli se kraj zidova. Zveket oruja, jauci i zapomaganje uli
su se odasvud. Bojni poklii bili su jedina mogunost da se borci, bar
donekle, raspoznaju u mraku.
Udri za Razvigora! iveo Straimir Ljutica! Za cara i caricu!
odjekivalo je.
Dvadesetak romejskih ratnika, dohvativi se konja, jurnue kroz
otvorenu kapiju, izbie na prostranu livadu i iezoe u noi. Svaka nada
za spas gradske posade iezla je. Nekoliko graana setie se da
zatvore kapiju. Drugi stadoe paliti buktinje. Na trgu i po ulicama leali
su mrtvi i ranjeni romejski ratnici. Kod june kapije najavie je bilo
leeva. Tu je poginulo oko stotinu zanatlija iz grada i Moraana. Ali od tri
stotine ratnika iz posade koji su ostali u gradu nijedan nije ostao u ivotu.
Ogoreni seljaci poubijali su i ranjenike i zarobljenike.

139

Presudna bitka

Mina i Doroteja nisu ni pomiljali da bee iz pobunjenikog tabora.


Re mladog voe Toga za njih je znaila potpunu sigurnost. Uvereni da
trenutno nemaju mogunosti da stignu do Carigrada, smatrali su da
treba ekati povoljniju priliku. Odred glasnika Niifora odavno je izmakao
iz zetske oblasti; ili su ga moda buntovnici unitili. U svakom sluaju,
mladi par nije se mogao uzdati u taj odred ratnika. Put za Carigrad bez
pratilaca bio je nemogu.
Ratnik, njihov uvar, koji im je i hranu donosio, dan ranije skinuo im
je veze s ruku. Mladi i devojka proveli su u slobodi olujnu i kinu no.
Sutradan su suili svoja odela na suncu, alili se i smejali i ne
pomiljajui na bekstvo. Ali kad se u uvali pojavio odred drugog
Razvigora, Mina se uozbilji.
Ovo je itava vojska. ree. Ima ih preko hiljade... Pogledaj!
Polovina ih je na konjima! Ako udare na odred moga oca, satre ga do
poslednjeg oveka! Nai ratnici su dole u ravnici... Moda ne znaju ta
im se sprema...
Doroteja je utala. Njen pogled je bio upravljen na gomile ratnika
seljaka koji su agorili u uvali. Njihova surova lipa ulivala su strah.
Devojka uzdrhta. S mesta gde su stajale voe pobunjenika dopirali su
pretei glasovi. U isti mah primeti kako jedna grupa ratnika sa isukanim
maevima nasre na mladog vou koji im je poklonio slobodu.
Pogledaj! ree devojka.
Mladi slee ramenima:
Vidim... Ako ga ubiju i s nama je svreno! Pobunjeni varvari
esto se izmeu sebe tuku. Tako e biti i sad... Zbog toga, spremaj se.
Oprezno osedlaj konja... Pobei emo...
Pobei? prenu se devojka. A naa re? Dali smo je
mladom voi da neemo beati...
Izgleda da e i naa re i mladi voa istovremeno propasti!
ree Mina zauzdavajui svoga konja.
Devojka jo jednom baci pogled na grupu ratnika. Gromki glas
seljaka Dragoja odjekivao je u uvali. inilo se da njegovi pokreti ruku
znae poziv na borbu. Izgledalo je da e ratnici poeti izmeu sebe da
se ubijaju.
U pravu si... ree Doroteja prilazei svom konju.
140

Zaklanjala su ih dva velika bokora jasmina. To im je omoguilo da


se neprimetno pripreme za bekstvo. I dok su sve oi bile uprte u
Dragoja, Mina i Doroteja uzjahae konje, u galopu izletee iz uvale,
dohvatie se proplanka i zamakoe u ibljak. Pet ratnika uzalud je
krenulo za njima u poteru. Vratili su se u gabor saoptivi svojima da su
se begunci prikljuili svojima.
Poklisar Teodoros zgranu se kad ugleda svoga sina. Stotinari:
Kasandar, Dikearh, Merokle i Nikanor zapazie tek trenutni odblesak
radosti u njegovim oima. Poklisarev pogled pade na devojku i smrai
se:
Pobegao si iz odreda glasnika Niifora i pao u ropstvo? obrati
se sinu.
Mina je utao. Otac oseti da mladi ne eli pred ratnicima da iznosi
svoja oseanja.
Momci... obrati se stotinarima. Ostavite nas malo nasamo,
ali budite u blizini, jer ovaj mladi vitez je bio u ropstvu kod buntovnika.
Verovatno e imati neto da nam kae...
Poklisar se obrati Doroteji:
Ti si ga namamila! Trebalo je da te prati do Carigrada... Pola si
tragom svoga oca. Hoe da ga oslobodi odgovornosti... Oni tamo na
dvoru iznad svega cene ensku lepotu, ali ne verujem da e ti poi za
rukom da ih umilostivi! Zloini tvoga oca dobro su pretegli na kantaru
boginje pravde! Linost moga sina i njegovo posrednitvo pokazae se
tamo na dvoru isto tako nemonima kao i tvoja lepota!
Ne branim svoga oca! planu Doroteja. Neka odgovara za
zloine ako ih je poinio! Ali reci mi, nadmeni vitee, da li i jedan
namesnik u naem carstvu bolje postupa s porobljenim narodom? Zbog
ega izbijaju ustanci na sve strane? Optuuje moga oca za zloine, a
prva ti je briga bila da se doepa njegovog blaga! alim, plemeniti
vitee, to ti nije uspelo da isprazni njegov sanduk! Neka on i bude
kanjen! Ali ko e kazniti tebe za paljevine i prolivanje krvi nevinih ljudi...
Ruke cara i carice nee te domaiti, ali pogledaj gore prema planini...
Tamo stoje varvari, buntovnici, osvetnici... Oni su prema meni bili
milostiviji nego ti, dvorski vitee! Tvoja plemenitost hoe da me zgnjei
jer sam se usudila da zavolim tvoga sina. Mogu ti rei, da mene nije bilo,
njegovo telo bi kljuvale vrane i razvlaili vuci... A sad ti ga poklanjam!
Ponosi se njim! Meni nije potreban, jer je isuvie slian svome ocu!
Poklisar je razrogaenih oiju gledao u devojku. Otkako pamti sebe,
niko mu nije ovako govorio u lice. U jednom trenutku pogled mu pade na
Minu.
Kad Doroteja uuta, on se obrati sinu:
Gledaj kakvo si udovite zavoleo! ena koja se usuuje ovako
da govori jednom vitezu i carskom poklisaru mora umreti na mukama!
141

Mina je skruen stajao pored oca. Po njegovom skamenjenom


izrazu lica videlo se da najvie osuuje sebe. On odjednom uvide da je
Dorotejina mrnja prema njegovom ocu ravna preziru koji osea prema
njemu. Devojine rei, a naroito ton kojim ih je izgovorila, uzbudile su
ga i razbesnele. Mladi vitez je poniavanje svoga oca osetio kao linu
uvredu. Zbog toga htede da odbrusi devojci, ali ga prekide poklisarev
glas:
Merokle... obrati se stotinaru.
Ratnik pritra.
Uzmi ovu devojku i dobro je uvaj! Kad zavrimo borbu,
staviemo je na muke i ubiti!
Zar i to? prenu se Mina.
I to!
Dorotejin prezrivi pogled pree preko oca i sina.
Neka i taj dram zloina pretegne na drugom tasu boginje pravde!
ree i okrete mu lea.
Merokle je uhvati za miicu i povede prema sredini logora.
Nesrenice, ta si uradila! ree joj.
A ta si ti uradio? presee ga pitanjem devojka. Moj otac
dva puta ti je spasao ivot, dozvolio da se pljakanjem obogati, a ti
sada slui njegovom delatu!
Ratnik obori pogled.
Poklisar je pozvao svoje stotinare na savetovanje. Od Mine je
doznao kolika je snaga neprijatelja gore na bregu. Stari ratnik hteo je da
uje miljenje stotinara pre nego to donese odluku. Ratnici predloie
da se smesta die tabor i da se napadnu buntovnici.
Oni su tri puta brojniji od nas. primeti Mina. Polovina ih je
na konjima i pod punim naoruanjem...
Seljaka rita nee odoleti naim konjanicima! ree Kasandar.
Seljaci nisu ratnici. dobaci Nikanor. Danas emo ih se
nasei do mile volje!
Dikearh podviknu:
ao mi je to naa dananja bitka nee ui u opseg slave! Jer
pobeda nad robovima kod svakog e izazvati podrugljiv osmeh.
Poklisar ga mrko pogleda:
Bolje bi bilo da uti! ree. Moj titonoa Aristobul bio je
bolji borac od tebe. Kosa i motika prekinule su njegovu slavu... Nije
zgodno, moji ratnici, da se penjemo uz planinu i da traimo neprijatelja.
Ratnici upree pogled u poklisara. Njegova slava, isto tako i
junatvo dobro su im bili poznati.
U ovoj bici pobedie onaj koji ima vee strpljenje. ree
Teodoros. Sigurno je da su buntovnici smislili kako da nas doekaju.
Oni su peake sakrili u umi, a konjanike ostavili u uvali...
142

Poklisar uuta i oslunu. Sa polja su dopirali neki udni glasovi,


uzvici i podvikivanje.
Buntovnici nas oekuju gore... Rekao sam... Kad uvide da nas
uzalud ekaju, pomislie da smo se uplaili i sii e ovamo da nas
napadnu. Na ravnom polju potui emo ih do nogu. Tako e se zavriti
ustanak u Zeti.
Jedan desetar izvia dotra i uzviknu:
Kursilije, pomonik zapovednika iz Draa poslao je glasnika... Taj
ratnik dolazi nam u pomo sa trista pedeset konjanika.
Gde se nalaze? upita poklisar.
Na pola dana hoda od nas. U predveerje bie u naem taboru...
Vidite li? mirno ree Teodoros stotinarima. ekaemo da
neprijatelji nas napadnu!
Ratnici su agorei odobravali svome zapovedniku. Sad su bili
sigurni u pobedu.
Meutim, radost u poklisarevom taboru bila je kratkotrajna, jer
uskoro stigoe i drugi glasnici. Bilo ih je svega trojica. Oni izgladneli i s
grozniavim strahom u oima , donee vest da su ustanici zauzeli grad
Bar.
Poklisar i njegovi stotinari bili su uvereni da se celokupna ustanika
vojska nalazi na domak njihovog tabora. Sumnjiavi pogledi ratnika
uzbunie begunce.
Odakle dolazite? upita ih poklisar.
Iz Bara...
ta se tamo dogodilo?
Pokolj! jedva izusti jedan od begunaca. Graani su
doepali oruje, pobili straare, otvorili kapiju i pustili seljake u grad.
Cela posada je pobijena. Spasli smo se samo mi... Probili se kroz rulju
i... pobegli...
Bilo nas je dvadeset. dobaci drugi begunac.
Gde su ostali?
Pobili ih seljaci uz put! Nas trojica jedva smo uspeli da stignemo
dovde...
Dva dana se potucamo i skrivamo po ibljacima...
Gde su vam konji. ree poklisar.
Pobijeni... etiri puta upadali smo u zasedu... Sedamnaest naih
ratnika poginulo je, a mi, jedva smo ivi doprli do vas! Buntovnici alju
izviae na sve strane... Njihove oi prate svaki pokret ma sa koje strane
dolazio!
Begunci su bili u pravu. Dragoje i Togo slali su izvidnice u daljinu od
po nekoliko asova hoda. Izviai su ili peke ili na konjima. Tako se
desilo da su svoj tabor mogli obavestiti da se Romejima pribliava
pojaanje. Oni su videli Kursilijeve ratnike, ali i drugi odred konjanika kod
143

reke Bojane.
Ako se ova tri odreda spoje, od nas ni glasnik nee ostati ree
Radan.
Ratnici se uskomeae.
Nee se spojiti! ree Dragoje. Odmah kreemo u bitku...
Stareine smesta potekoe svojim odredima. Priprema je ila brzo i
spontano, jer se svakome inilo da sa poklisarem treba okonati bitku
dok ne stignu dve nove grupe romejskih ratnika. Ljudi oba Razvigora
doznali su da je Bar osvojen. Tu vest doneli su im seljaci koji su u
manjim grupama pristizali u njihov tabor. Pad grada u ruke Razvigora
prvog i graana inio im se kao konana pobeda. Sad im se inilo da
polaze u poslednju bitku. Zbog toga su s radou krenuli iz uvale i poeli
da se ureuju tek u podnoju planine odakle se prostirala velika livada.
Dragoje se razvika:
Peaci desno i levo! Dau vam znak kad treba da juriate! Dobro
uprite poglede u mene! Konjanici u sredinu!
Peaci se smesta stadoe odvajati. Na elo odreda od tri stotine
ljudi stavi se Radan. Drugi odred poveli su Obrad i Mirko. Togo, Dragoje
i ratnici iz Bara stadoe na elo konjanika. Kad se sve utia, Dragoje se
obrati ratnicima:
Izgleda mi da se nalazimo pred poslednjom bitkom... Ako je
dobijemo, na ustanak je urodio plodom! Ako pobedi neprijatelj, svaka
dalja borba je izlina! To je jasno kao boiji dan... Zbog toga nije
potrebno prosipati mnoge rei o tome kako treba da se borite...
Izgubljena bitka za nas znai propast. Ako neko i preivi poraz, umree
na mukama, ili e tavoriti ivot gori od smrti!... Mi nismo vini borenju
kao romejski ratnici, ali umemo silovito da napadamo, da juriamo i da
se branimo snagom i smelou... Od svega je najvanije ne napustiti
mesto u bojnom redu, boriti se za ivot i neprijatelju nipoto ne okretati
lea. Kad se primaknete neprijatelju, gledajte u mene... Nita ne
poinjite bez mog znaka... Zavete i molitve ostavite za posle bitke, a sad
se uzdajte u smelost, svoju desnicu i brze udarce!
Ratnici u tiini sasluae rei svoga voe, trgoe maeve i ubojne
sekire i lagano kretoe preko livade. Osim Barana, prekaljenih boraca,
nijedan nije nosio tit. emu bi mu i koristio, kad nije umeo njim da se
slui.
Na desnom i levom krilu peaci su se ve udaljavali. Njihova
dunost je bila da u pogodnom trenutku udare u oba boka romejskih
ratnika, da zau meu konjanike i da ih kosama i sekirama napadaju.

*
144

Stotinar Merokle doveo je Doroteju do mesta gde su kola stajala


poreana u kakaru. Ratnik je pokuavao da utei devojku:
ena si. ree. Mora podneti sve to te snae! Tako je od
vajkada... Carski poklisar je u ljutini rekao da te treba pogubiti... Verujem
da e se predomisliti...
Ko?! zamire devojka. On da se predomisli! Ne poznaje
ud zmije otrovnice! Njemu je ubijanje duhovna potreba!...
Nee biti ba tako... Vitez je on... Strateg... Glavni zapovednik i
oblasti i vojske... Njegova re za svakoga znai ivot ili smrt.
Tako izgleda ratnicima. On se vama moe initi ta hoe... Ako
ikad stignem u Carigrad, zemlju i nebo u prevrnuti dokle ne oslobodim
svoga oca! Onda, teko i nadmenom poklisaru i izdajnicima!
Ko je izdajnik! planu ratnik.
Svi koji su napustili moga oca!
Znai i ja?
I ti! Stoji pored mene kao pas uvar! I stajae sve dok me ne
preda delatu!
Poklisar je u pravu... slee ramenima ratnik. Rekao je da si
udovite, i pogodio je!
Pogodio! prezrivo se nasmei devojka A zar ja nisam
pogodila kad sam rekla da ste svi izdali mota oca?!
Merokle pocrvene i zausti neto da odgovori, ali outa. Iza sebe je
zauo korake. Mina prie devojci.
Moliu svoga opa da promeni odluku. ree. On te nee
ubiti...
Devojka ga i ne pogleda. Mladi se obrati stotinaru:
Ja u uvati devojku... Moe ii.
Merokle ga presee pogledom:
Je li to poklisar naredio?
Nije...
Skloni se! grubo ree ratnik. Idi, i ne meaj se u ovo!
Doroteja... ree Mina. Zar nijednu re nema vie za
mene?
Rekao sam ti da se skloni! podviknu stotinar i obema rukama
odgurnu mladia.
Mina potre ma, stotinar takoe. Nekoliko trenutaka dva ratnika su
se prodirala pogledima. Doroteja stade izmeu njih i obrati se mladiu:
Zar nisi uo? Malopre sam ti rekla: potpuno si slian svom ocu!
ta sad hoe?
Tvoju ljubav. moleivim glasom ree Mina.
Kad sam tvome ocu rekla istinu u oi, inilo se da si na njegovoj
strani. Sad si promenio miljenje!
145

Ako te napustim, bie ubijena... elim da te spasem...


Takvo spasenje nije mi potrebno! Radije u umreti nego da
gledam pored sebe celog veka nadmenog poklisara i njegovog sina koji
premire od straha na svaku njegovu re!
Ja sam vitez! planu mladi.
Budi vitez, ali mi se skloni s oiju! Ne elim vie da te vidim!
Mina dobaci stotinaru pogled pun mrnje, jer ratnik je bio svedok
njegovog sramnog poraza.
Ovo je na poslednji razgovor. dobaci devojci.
Neka bi Gospod dao! odvrati Doroteja, pa se obrati stotinaru:
Merokle... Dovedi moga konja i privei ga za ova kola... U bisagama
stoje stvari koje su mi potrebne...
Ratnik se udalji. Doroteja je sa strepnjom oekivala da se vrati. Za
novac sakriven u sedlu samo je ona znala i sad se s pravom pribojavala
da stotinar ne dovede konja bez sedla.
Moja ljubav prema Mini bila je arka. tiho se nasmei. Ipak
nisam mu poverila gde mi stoji novac. Kad bi doznao, mogao bi me
ucenjivati...
Doroteja oseti olakanje na dui kad vide i konja i sedlo na njemu.
Privei ga za ova kola. ree ratniku.
Meutim, u romejskom taboru trube su pozivale ratnike da se
svrstavaju za borbu.
Dragojevi konjanici lagano su im se primicali. Jahali su ponosito kao
da nisu tek nedavno bacili ralo i motiku. Konji, zaplenjeni od romejskih
ratnika, naviknuti na ubojni red, lako su se svrstali.
Nasuprot im je stajala grupa od etiri stotine konjanika, vizantijskih
prekaljenih boraca. Bilo je meu njima ratnika koji su jo u vreme cara
Vasilija ili u vojne pohode i sticali slavu na bojitima u Maloj Aziji, Italiji i
na Balkanskom poluostrvu. Grupa je stajala kao salivena od tua. Oi
ratnika bile su uprte u konjanike koji su im se pribliavali.
ekati! zau se poklisarev glas.
ekati... ekati... prenese se meu ratnicima.
I ekali su napad prividno mirni i hladni. Na seljaku peadiju koja
se kao lesa povijala desno i levo niko nije obraao panju. Za romejske
konjanike ona nije predstavljala opasnost.
Kad je vitez Teodoros obaveten da je odred ratnika njegovog
titonoe Aristobula uniten, osetio je da se meu buntovnicima nalazi
voa izuzetne sposobnosti. Zbog toga je eleo da se to pre sukobi s
njim. I ovaj iznenadni napad pruio mu je tu priliku. Stari ratnik bio je
siguran da e se bitka zavriti brzo. Pobunjeni seljaci bie pobijeni.
Glavna udarna snaga je konjica. Unititi nju, znai imati osiguranu
pobedu. U to se uzdao strateg Teodoros, isto tako i njegovi ratnici. Zato
je ekao da pobunjenici prvi otponu bitku.
146

Ako ovoga seljaka unitim, ustanak u Zeti i Travuniji bie


okonan. pomisli poklisar.
Meutim, zdesna i sleva peaci su poeli naglo da se pribliavaju. U
isti mah Dragoje zaustavi konja i die ruku. Njegovi konjanici stadoe.
Poklisar namah ostade zbunjen. Onda mu postade jasno. Peaci su
juriali na bokove njegovog odreda pre nego to su konjanici otpoeli
borbu. Zbunjeni romejski ratnici bacali su unezverene poglede desno i
levo ne znajui ta da preduzmu.
Napred! odjeknu poklisarev glas. Konjanici trgoe maeve i
jurnue prema
Dragojevim borcima. Ali je bilo kasno. Peaci Radana i Obrada ve
su stigli i svom estinom udarili u bokove neprijatelja. I dok su romejski
konjanici odbijali udarce kosa i motika, i padali s konja izbodenih trbuha i
zaseenih nogu i sapi, Dragoje podviknu svojima. Togo i ratnici Barani
ibajui konje, zaas dopadoe do protivnika i otpoee borbu. Seljaki
napad bio je strahovit. Ne znajui pravila borbe, ustanici su svoju
nevetinu nadoknaivali brzim napadom i jo brim izmahivanjem
maeva i sekira. Njih nisu zbunjivali esti promaaji. Oni su izmahivali,
udarali, obarali ratnike i konje i sami ginuli. U meteu koji su stvorili
nastade borba bez ikakva reda.
Dragoje se sukobi sa stotinarem Nikanorom. Kad ispred sebe
ugleda vou pobunjenika, romejski ratnik obode konja i izmahnu maem.
Udarac je bio snaan, ali Dragoje podbaci sekiru. Nikanor oseti kako mu
utrnu desna ruka. Ma mu se do polovine prebi. Ratnik tre uzde konja
da bi dobio u vremenu. I ve mai svoje sekire koja mu je u sedlu visila,
ali ne stie da je dohvati. Dragojeva sekira snano pade konju izmeu
uiju. ivotinja bez glasa klonu i pade. Stotinar pokua da se izvue
ispod mrtvog konja, ali mu pritra Obrad i probode ga maem. Dragoje
smesta nagna konja meu romejske ratnike. Njegova sekira dizala se i
sputala munjevitom brzinom. Maevi i sekire upereni protiv njega lomili
su se ispadali iz ruku boraca. Ko se sukobio s njim, padao je bez glasa.
Romejski konjanici pokolebae se, jer pored stranog ratnika
bleskale su otrice maeva i sekira stotine boraca seljaka; a peaci s
kosama i motikama estoko su udarali u bokove poklisarskih ratnika:
Teodoros je stajao na jednoj uzviici. Pokraj njega bio je odred od
ezdeset ratnika. Glavni zapovednik ekao je pogodan trenutak da s tom
rezervom konjanika jurne i rei bitku u svoju korist.
Romejski ratnici uporno su se borili, ali ih je skoro polovina izginula.
Poklisar se obrati Mini i stotinaru Dikearhu koji su bili kraj njega:
Seljaka rita se oajniki bori i postaje nadmona... Od ove
grupe rezervnih ratnika zavisi nam pobeda ili propast!
Poklisar podviknu ratnicima:
Za maeve! Pregazite seljake peake i udrite u bok konjice!
147

Ratnici potekoe niz breg i sudarie se sa Dragojevim peacima.


Neke oborie, ostale rasterae i kao klin se zabie u seljaku konjicu.
Vou seljaka ubijte! doviknu poklisar Mini i Dikearhu.
Romejski konjanici, videi da im pristie pomo, poee se
sreivati. Njihov pritisak postajao je sve ei. Ali Dragojevi ratnici su
ginuli i ne pomiljajui na odstupanje.
Ratnici iz Bara najpre su se tukli u redu. Ali podstaknuti hrabrou
svoga voe, poee se razdvajati i voditi pojedinane borbe. Preko
dvadeset romejskih konjanika palo je pod udarcima njihovih maeva, ali
su se i oni proreivali. Dobrosav, najstariji i najiskusniji borac meu
njima, pade proboden maem. Togo u naletu dohvati sekirom njegovog
ubicu i obori ga s konja. U isti mah mladi primeti na desetak koraka
ispred sebe kako stotinar Dikearh i Mina skupa napadoe Dragoja. Drugi
Razvigor stade odbijati udarce stotinara, a Mina iskosa nalete, obori s
konja jednog Baranina, provue se izmeu dva seljaka ratnika i maem
probode Dragojevu levu miicu. Mladi Vizantinac po drugi put die ma.
Da bi udarac bio jai, Mina se izdie u stremenu. Za tren oka Dragojev
ivot visio je o koncu. Ali Togo im se ve primakao za tri konjske duine.
Videi podmukli napad mladog Vizantinac, trei Razvigor uzviknu:
Zar sam ti zato poklonio ivot, pseto romejsko!
Njegova sekira izbaena iz ruke blesnu i pogodi Minu u grudi.
Mladi jauknu i ispusti ma. Ali klonu i Dragoje. Iz leve miice gortaka
lopila je krv. Stotinar Dikearh htede da ga dotue, ali mu konj stade
posrtati dok ne pade. Obradovi peaci uveliko su zali meu konjanike i
konje boli noevima u trbuhe ili im kosama zasecali noge. Stotinar
Dikearh ne stie da se oslobodi ranjenog konja. Nekoliko motika skoro u
isti mah padoe po njemu i dotukoe ga.
Togo i njegovi ratnici zaokruie Dragoja. Peaci, izmahujui
kosama i motikama, titili su im bokove i lea.
Poklisar Teodoros borio se na drugom kraju bojita. Dvadeset pet
istaknutih ratnika borilo se naporedo s njim. Oni su lagano ali uporno
potiskivali grupu seljakih konjanika. Njihovi brzi udarci pravili su pusto
u protivnikom redu. Poklisarev ma pet konjanika je oborio.
S druge strane navaljivao je stotinar Merokle sa trideset
namesnikovih ratnika. Ve je izgledalo da je romejskim konjanicima
pobeda osigurana, jer poklisar i stotinar prodirali su u bokove i skoro se
spojili.
Odjednom neiji prodoran glas nadvika borbenu graju:
Ljudi, spasavajte se! Romejima pristie pomo!
Togo i nekoliko ratnika izveli su Dragoja iz bitke, odveli ga u ibljak,
skinuli s konja i privezali mu ranu na miici.
Kad zau viku, Togo istra iz ibljaka. Na ivici ume sleva ugleda
gomilu konjanika. Bilo ih je oko sto pedeset. Predvodio ih je vitez na
148

golemu konju. On potre ma i mahnu prema svojima. Konjanici u


galopu jurnue prema mestu bitke.
Izginuemo! viknu Togo, baci se na konja i pojuri prema
svojima.
Romeji i seljaci namah prekidoe borbu. Svi pogledi bili su
upravljeni u odred vitezova koji se naglo pribliavao. Zaklonjeni titovima
i sa isukanim maevima, novi ratnici jurili su u bitku. Odjednom, meu
njima prolomi se pokli:
iveo knez Vojislav!
ta!? Gospode, pomiluj nas grene! uzviknu Radan. Ovo je
na knez Dobroslav...
Koji Dobroslav? doviknu neko.
Na knez Vojislav! 65
Nekoliko starijih ratnika vikali su iz sveg glasa:
Razmiite se! Sklanjajte se! Ovo je na knez Vojislav! To su i
njegovi sinovi!
Zaprepaeni seljaci trkom su naputali bitku. Konjanici i peaci
razbeae se desno i levo i napravie prolaz kneevim ratnicima.
Udar kneevih konjanika bio je strahovit. Oni u prvom naletu razbie
romejske inae ratrkane redove i pognae po polju grupe begunaca.
Togo i njegovi drugovi videe kako knez ukrsti ma sa poklisarem.
Siloviti vitez u nekoliko poteza savlada protivnika, izbi mu ma iz ruke i
jednim udarcem obori ga s konja.
Poklici oduevljenja zaorie se iz stotine grla. Dragojevi ratnici grlili
su se i ljubili i ne pomiljajui da se vrate u bitku.
Stotinar Merokle podviknu svojim pratiocima i zaas se stvori kraj
kola gde je Doroteja ve bila na konju.
Bei s nama! doviknu joj ratnik.
Njegova grupa od svega dvanaest konjanika udari desno. Devojka,
jaui na odmornom konju izmae ispred njih. Nekoliko kneevih ratnika
pognae ih, ali se begunci dohvatie ume.
Od etiri stotine ratnika poklisara Teodorosa zarobljeno je trideset
pet. Ostali su izginuli. Samo grupa stotinara Merokla s devojkom uspela
je da se spase.
Stotinar Kasandar predade ma knezu Vojislavu.
Merokle je neko vreme beao kroz umu. Kad uvide da je izmakao
poteri, izvede svoj odred ratnika na drum. Uskoro srete romejske
konjanike pod vostvom stratega Kursilija.
Ko ste i kuda jurite? upita vizantijski vojskovoa.
Bitka je izgubljena. odvrati stotinar. Poklisar Teodoros
poginuo je. Njegovi ratnici su satrveni. Zeta i Travunija nalaze se u
rukama buntovnika!...
Ko vas je potukao?
149

Knez Vojislav...
Zakasnili smo... zavrte glavom strateg. Moramo natrag.
Sad treba spremati novu vojsku protiv Zete i Travunije...
Merokle, njegovi ratnici i Doroteja prikljuie se Kursilijevim
konjanicima i s njima krenue prema Drau.

150

Epilog

Kursilije je, po dogovoru s patricijem Mihailom, krenuo iz Draa za


Carigrad. Strateg je smatrao da je neophodno podneti izvetaj caru i
carici o stanju koje je zavladalo u Zeti i Travuniji. Osim toga, oseao je
da na dvoru i sebe treba da opravda, jer je zakasnio za presudnu bitku
izmeu ustanika i poklisara Teodorosa. Davnanji prijatelj namesnika
Armenopulosa, Kursilije je svesrdno prihvatio Doroteju obeavajui joj da
je preporui glavnim linostima na dvoru. On je ubeivao devojku da e
se lino zauzeti kod carice za njenog oca.
Meu pratiocima stratega Kursilija bili su i ratnici namesnika
Armenopulosa sa stotinarem Meroklom. Ta dvanaestorica posluie kao
svedoci namesnikove nevinosti na sudu ako do njega doe.
Doroteja i strateg Kursilije iznenadie se kad u Carigradu
doznadoe za promenu na dvoru. Mesto Romana III, doao je na presto
Mihailo IV, brat istaknutog dvoranina, evnuha Jovana. Meu vanim
linostima na dvoru prialo se da je Roman III ubijen po nareenju carice
Zoe. Jedni su govorili da je otrovan, drugi da je udavljen za vreme
kupanja i da se carica iste noi venala sa svojim ljubavnikom Mihailom.
Ova druga pria pokazala se kao istinita jer se dugo odrala. Nju su
istoriari zabeleili. Car Roman III Argir i carica Zoe Porfirogenita arko
su eleli da dobiju naslednika prestola. Ali sve maije i amajlije nisu
pomogle, jer car je imao preko ezdeset godina, to je mnogo, a carina
pedeset, to je za enu premnogo 66 Uvreena i poniena carica bacala
je krivicu na supruga i uzela za ljubavnika Mihaila. Uskoro snaga i lepota
cara Romana poee naglo opadati. Volju za jelo i pie potpuno je
izgubio, san mu postao zadihan i kratak. Kosa mu je opala, a lice dobili
mrtvaku boju. Bilo je oevidno da su mu Zoe i Mihailo davali otrov.
Ali zaljubljenom caru urilo se da se to pre oslobode cara. Jednoga
dana kad se Roman za vreme kupanja u bazenu zagnjurio u vodu, sluge
priu, dohvate ga za vrat i ostave ga pod vodom dok se nije udavio. I
dok je carevo telo lealo u dvorskoj kapeli, Zoe i Mihailo su se venali.
Tako je doao na vizantijski presto car Mihailo IV.
Strateg i Doroteja doznadoe da novi car pati od padavice i da mu
se bolest pogorala, jer mu se probudila savet zbog zloina nad
njegovim prethodnikom.
Ali devojci je bilo najvanije da dozna: da li je njen otac stigao u
151

Carigrad, ako jeste, da li je u ivotu i gde se nalazi. O tome je brzo


dobila obavetenje. Doneo ga je Kursilije. Namesnik Armenopulos,
Kleomen i Pelops baeni su u tamnicu i bie izvedeni pred sud.
Doroteja mirno primi izvetaj, a isto tako i savet ta treba da
preduzme:
Postoje dve linosti koje mogu da oslobode Armenopulosa,
ree strateg evnuh, carev brat, i carica Zoe. Jovan je pohlepan na
zlato. Kod njega sva moljakanja i ubeivanja nemaju vanosti. A carica
je pohlepna na lepe rei. Ko ume da se divi njenoj lepoti, moe postii
sve to eli. Osim toga, i ona voli sjaj zlatnika. Sutra u podne izlazim
pred cara i caricu. Poveu i tebe. Ako te prime i sasluaju, smatraj da ti
je otac slobodan.
Strateg se zagleda u devojine oi:
Ima li novaca?
Pa, bie za toliko... zatee Doroteja. Oko pet stotina
zlatnika mogu da namaknem.
Ponesi sve to ima... Car zida crkvu i rado prima priloge...
Sutradan u podne Doroteja je bila u dvoru. Sedela je u predvorju
carske odaje i ekala da se pojavi strateg Kursilije koga su car i carica
ve primili. Vreme je poprilino odmaklo kad se strateg pojavi. On uhvati
devojku za ruku i uvede je u carsku odaju.
Poklonivi se duboko, devojka ostade po strani. Dok je Kursilije
govorio, ona je posmatrala carski par. Mihailo je imao belo lipe i crne oi.
Stas mu je bio vitak i zavodniki. Uprkos tome, iz njega je izbijala neka
smirenost kao i dostojanstvo, osobine koje na prvi pogled plene. Carica
je bila osrednjeg rasta i punaka. Na njenom licu isticale su se guste
obrve i krupne i svetle oi. Imala je malo kukast nos i divnu plavu kosu.
Iz pele njene pojave izbijala je ljupkost. Bilo je udno to joj se na licu ne
primeuje nijedna bora.
Sve znamo... nasmei se carica devojci. Strateg Kursilije
rekao nam je zbog ega si dola u Carigrad... Tvoj otac je bio namesnik
u... Kako se zvae ta oblast? obrati se Kursiliju.
Zeta i Travunija. pokloni se strateg.
Da, da... U toj oblasti... Kau da je tamo surovo postupao prema
seljacima... Je li to istina?
Doroteja oseti kako joj krv udari u lice:
Istina je. ree. Ali koji namesnik postupa blago? Uprava
moga oca bila je stroga. Da nije bila takva, tamo bi ustanak izbio jo pre
deset godina.
Tako je! nasmei se car gledajui pohotljivo u lepu devojku.
Moda je i tako... prihvati carica. Ali on je prodavao seljake.
Da ih je sve prodao, sad ne bi imao ko da digne bunu!
nasmeja se car.
152

Zoe slee ramenima:


Pokojni car Roman bog neka se smiluje njegovoj dui, podie
carica pogled prema nebu govorio je da je vreme ropstva prolo.
Zbog toga je, eto, pokojnik osuivao tvoga opa, devojko!
Osuivala si ga i ti! bezvoljno ree car.
Zoe preu ovu upadicu:
I sad, tamo je ustanak izbio. Strateg Kursilije kae da su seljaci
zbacili nau vlast u toj oblasti... Kako se ono zvae?
Zeta i Travunija... pokloni se Kursilije.
Da... U toj varvarskoj oblasti sad vladaju seljaci... uli smo da je
strateg Teodoros poginuo... teta! Imao je lepe noge...
Hm... uini car. Za njega kau da je isto tako bio surov iako
je imao lepe noge!
U dvorani nastade muan tajac. Doroteja oseti kako gubi reitost.
Car je mirkajui gledao u srebrni oklop stratega Kursilija i njegove noge,
malo krive upolje, uporeujui ih sa svojima. Carica je, isturivi donju
usnu, prebrojavala po podu svetle suneve trake koje su iskosa prodirale
kroz reetkasti prozor. Bilo je oevidno da je mori dosada.
Najposle Kursilije progovori:
Najponiznije molim carsko velianstvo, prekrasnu sinovicu
slavnog, velikog i punog vitekih vrlina blaenopoiveg cara Vasilija, da
ne zameri kerki slavnoga stratega Armenopulosa... Devojka prvi put vidi
lepotu nae carice. Ona stoji zapanjena pred boijom krasotom i od uda
ne moe da doe do rei... Ja iz njenog pogleda itam ta joj se dogaa
u dui... Boe moj, misli devojka, zar je mogue da ovakva lepotica
postoji meu smrtnima! Ne zameriti joj i oprostite...
Carica je uagrenih oiju pratila rei stratega Kursilija. Na njenom
licu blistalo je blaenstvo. Doroteja je doista stajala zapanjena i u udu
se pitala da moda carica nije luda. Jer Zoe je treptala, smeila se
sreno, uspijala ustima i dizala obrve. Kursilije se obrati i caru:
Ona nije manje zauena ni pred tvojim carskim velianstvom.
Devojka vidi, kao i svaki duevan ovek, da iz tvoga lica izbija pobonost
koja se granii sa svetatvom... Ona se klanja pred carskom
skruenou! Ona zna da tvoje velianstvo zida crkvu... Devojka u svojoj
dui nosi Hristov lik, a duboko potovanje prema tebi u svome srcu...
Donela je skroman prilog za sveti hram koji tvoje velianstvo zida u
slavu...
Ee... otee car. A koliko je donela ?
Pet stotina zlatnika velikoduno daje za taj hram...
Caru blesnue oi:
Bogami, to je lepo! ak vrlo lepo! Strateg Kursilije, spretni
dvoranin, dobro se raspitao i doznao da se car Mihailo po vazdan bavi u
drutvu kaluera, asketa i podvinika. Znao je da i crkvu zida, a isto tako
153

da je carska riznica, zahvaljujui neuraunljivosti carice Zoe, prilino


oskudna.
Devojka je doista divna! ree carica smeei se.
Prekrasno! dodade njen suprug, dohvati zvono sa stola i stade
zvoniti.
U odaju utra jedan dvoranin i duboko se pokloni.
Uzmi novac od devojke i prebroj! ree mu car. Treba da
bude pet stotina zlatnika.
Doroteja preblede. Kad je pola iz krme gde je odsela, posle
dugog razmiljanja odluila je da ponese etiri stotine zlatnika. Ona iz
skuta izvue kesu i pruajui je dvoraninu promuca:
Ima svega etiri stotine zlatnika...
Dvoranin baci brz pogled na cara.
Pa-a... zatee Mihailo. Naposletku, ako je devojino srce
isto, dovoljno e biti i toliko!
Doroteja oseti olakanje na dui, mada joj srce nije bilo sasvim
isto, jer je namerno zakinula od sume koju je namenila za
podmiivanje.
Odjednom carica se priseti:
A ta je sa knezom Vojislavom? upita tonom kao da se radi o
sasvim beznaajnoj linosti.
On se prikljuio pobunjenicima. odvrati strateg.
Bednik! napui usta carica. Pobegao je od nas, a tako smo
ga penili... Devojko, tvoj e otac jo danas biti slobodan.
Doroteja pritra, klee i obgrli joj kolena. Kursilije se duboko pokloni,
pa gledajui caricu pogledom punim neutene enje, natrake krenu
prema vratima.
U predvorju gomila dvorana se tiskala. Kad se otvorie vrata carske
odaje, nastade tiina. Sve oi sa zaviu bile su uprte u Kursilija i
Doroteju. Jer carski par izuzetno dugo ostao je u razgovoru s njima.
Proavi kroz hodnike izmeu ratnika sa helebardama, strateg i
devojka najposle izbie na ulicu.
Kursilije ree:
Onih stotinu zlatnika predae meni, a ja u ih odneti carskom
rizniaru.
Devojka klimnu glavom u znak odobravanja i poe prema krmi gde
je odsela. Bila je ubeena da e strateg novac zadrati za sebe.
I zasluio je. osmehnu se Doroteja ubrzavajui korake.
Tako je namesnik Armenopulos stekao milost carice Zoe i novoga
cara Mihaila. Poklisara Teodorosa s pravom je hvatao bes to ne moe
sam krivca da kazni kako treba. Vitez je dobro znao ta se sve moe
uiniti i pomou novca postii na carskom dvoru u Carigradu.

154

*
Posle pobede nad ratnicima poklisara Teodorosa, seljaci, konjanici i
peaci gromko pozdravie kneza Vojislava. Knez sjaha s konja, skide
lem s vizirom i predade ga slugi. Pred zadivljenim seljacima stajao je
vitez u punoj snazi. Duga kosa padala mu je do ramena, a tanki brkovi i
kratka brada, raeljana na sredini, dopunjavali su lepotu njegovog
zdravog lica. Oi su mu bile krupne, kestenjaste boje.
Dovedite mi svoje voe... obrati se seljacima.
Pred njim se stvorie Togo i Dragoje.
Gde vam je trei voa? brino upita knez.
Trei? Ostao je u gradu Baru. On je pobunio graane i unitio
romejsku posadu. ree Togo.
Da li je iv?
To emo uskoro doznati odvrati Dragoje pridravajui svoju
ranjenu ruku. Iz ovih stopa kreemo prema Baru...
Tri Razvigora! ree knez smeei se.
Zeta i Travunija skoro su osloboene. Sad nam valja ratovati da
oslobodimo i ostale gradove. Hvala vam, moji hrabri ratnici! obrati se
knez seljacima. Zasluili ste da ivite kao slobodni ljudi!
Konjanici dolaze! Pogledajte! Eno ih, dolaze sleva! povikae
ratnici.
Sve glave se okretoe u tom pravcu. Iz ume povrvee konjanici.
Bilo ih je preko pet stotina. Predvodio ih je crnomanjasti mladi, prvi
Razvigor. Kraj njega je jahao otac Dionisije drei se obema rukama za
obluje sedla.
Neka je slava Gospodu! zavika svetenik izdaleka.
Laudetur nomen Christi! Nae prevelike muke urodile su plodom... Bog
nas je nagradio!
Crnomanjasti mladi, obuen u raskono odelo, pritera konja do
kneza i sjaha.
Oe! viknu i pade Vojislavu u zagrljaj.
Otac i sin, uzbueni, grlili su se. Seljaci su brisali suze rukavima.
Radan i Togo glasno zaplakae.
Moj sin Gojislav... uzbuenim glasom ree knez.
iveo! iveo! zavikae ratnici.
Prvi Razvigor uhvati za ruke Toga i Dragoja:
Evo junaka. ree. Njihova zasluga vea je od moje! A
najvie dugujemo ovim seljacima... Oni su odbacili ralo i motiku i krenuli
u borbu...
Uskoro povorka konjanika i peaka krete prema Baru.
155

*
Otac Dionisije najposle se oslobodio golemog straha. Za uinjene
zasluge ustanicima dobio je priznanje kneza Vojislava, odlikovanja
papske kurije u Dubrovniku i pohvalu od Svete stolice u Rimu. Pored
svega sveteniku je porueno usmeno: da je izgubio ivot u Baru,
proglaen bi bio za velikomuenika. Otac Dionisije bio je srean to je
njegov trud zapaen, a jo sreniji to nije uao u spisak
velikomuenika.
Zahvalan Zapadnoj crkvi knez Vojislav primio je katoliku veru i
zaveo je kao obaveznu u svojoj oblasti. Grad Bar postao je glavno
arite za irenje katolicizma. Na pretnje koje su stizale iz Carigrada od
dvora i patrijarije knez se nije obazirao, ali je zato ulagao veliki trud da
zavede red i blagostanje u svojoj zemlji. Vojislav je oseao da trzavice
na vizantijskom dvoru nee dugo trajati. Romejski stratezi, eljni vojnike
slave, s nestrpljenjem oekuju vojni pohod na Zetu i Travuniju. Meu
njima se naroito istiu: Kursilije, kome je carica podarila upravu u
Drau, i Armenopulos kome je vraena sloboda a uz nju in stratega.
Knez Vojislav je znao da mu predstoji bitka sa romejskim ratnicima,
brojnijim i vinijim oruju od njegovih. Zbog toga je sa svojim sinovima
nastojao da od seljaka i zanatlija stvori stajau vojsku.
Za nekoliko meseci knez je imao vie hiljada ratnika, dobro
naoruanih i uvebanih. Sve manje i vee stareine priklonie se
njegovoj volji. ak i Gornjomoraani, uvek samovoljni i buntovni, poee
veliati kneza i njegovu vlast.
Od kneevih pet sinova osobito su se isticali Gojislav i Radoslav.
Stasiti i snani vitezi ulagali su mnogo truda da svoje ratnike to bolje
naue rukovanju orujem. Gojislav, Razvigor prvi, uzeo je sebi za
titonou Toga, Razvigora treeg, Radoslav Obrada, a knez Vojislav
Dragoja, Razvigora drugog. Neustraivost trojice titonoa bila je na
glasu.
Od zanatlija naroito su zapaeni Punia oruar i Zlatoje uar, kome
su rane zaleene. Oni omilee knezu, jer su se u savetu isticali pameu i
zdravim rasuivanjem. I ve se govorilo da e im Vojislav podari titulu
satnika.67
Knez se spremao da podeli zemlju na upanije, da svakoj bude na
elu ban ili upan. Vojislav ili Dobroslav bio je omiljen, jer je
priznavao da ga je narod uzdigao na presto. 68 Zbog toga se i
oekivalo da e najistaknutiji meu seljacima i zanatlijama postati
156

zapovednici provincija koje bi se u toku narednih godina ustanovile. 69


Meutim, vreme je prolazilo a vizantijski ratnici nisu preduzimali
pohod na zemlju kneza Vojislava. Oni to nisu mogli uiniti, jer je u
Bugarskoj uveliko besneo ustanak protiv romejske vlasti. Peenezi, 70
nekadanji vizantijski savetnici protiv Bugara, osetivi slabost carske
vlasti, poee se prebacivati preko Dunava i pljakati svuda po
Balkanskom poluostrvu. U jednom naletu ovi varvari dopree do Soluna i
Egejskog mora. Za njima se povedoe i makedonski Vlasi. Kraj svega, u
Makedoniji je izbio ustanak pod Petrom Deljanom. Ustanici skoro bez
muke zauzee Skoplje i Ni. Oko Draa digao je ustanak Sloven
Tihomir.
A na dvoru u Carigradu nastavljala se slaba i beskrvna politika.
Iscrpen griom savesti i loim vestima koje su stizale iz provincije car
Mihailo IV je umro. Nasledio ga je njegov sinovac, Mihailo V Kalafat.
Njega je carica Zoe usinila i proglasila za cara. Podmukao, zao i
nezahvalan, Mihailo odlui da se rei svoje dobrotvorke. Caricu Zoe baci
u zatoenitvo, u jedan manastir. Obuena u strogo isposniku odeu i
oiana do glave, biva carica je imala dovoljno vremena da razmilja o
svojim nepromiljenim postupcima. I ispatala je, sve dok je razjarena
rulja graana i ratnika ne izvue iz manastira i na rukama ne unese u
dvor. Istoga dana pred crkvom Svete Sofije ratnici su iskopali oi
nezahvalnom caru Mihailu V i njegovom stricu Konstantinu. Tako Zoe
Porfirogenita opet postade carica. Bilo je jasno da je graanima i
ratnicima golemog vizantijskog carstva mnogo stalo do toga da loza
slavnog cara Vasilija Makedonca ne propadne. I stara carica nanovo
poe sebi traiti supruga. Kocka je pala na Konstantina IX Monomaha.
Jedan vizantijski prvosvetenik primivi mito u zlatu, zamuri pred
kanonima crkve i izvri tree venanje izmeu carice i novog cara. 71
Konstantin je bio lep kao Ahil, ljubak, divno skrojen i veliki zavodnik.
Novi car je voleo uivanje, ene i raskoan ivot, a najvie alu i smeh.
Ovaj car smeljivko vie je cenio lakrdijae i dvorske budale nego
dvorane koji su ga okruivali. Ali je bio uen i veoma obrazovan ovek. 72
On brzo shvati potrebu vojnih pohoda na oblasti u kojima su ustanici
uzeli maha, a isto tako na provincije gde ja vizantijska uprava zbaena.
Tako je dola na red i zemlja kneza Vojislava. U to vreme u blizini
Bara bura je izbacila na obalu jednu romejsku lau. Seljaci su u olupini
nali blago u zlatnicima i srebrnim i zlatnim polugama. To je vizantijskom
caru posluilo kao povod za vojni pohod na Zetu. On naredi upravniku
drake oblasti Kursiliju da spremi veliku vojsku, da s njom krene na
sever i da se na reci Bojani spoji sa strategom Armenopulosom, koji e
poi iz Carigrada. U isti mah car je, bilo poklonima ili silom, zadobio
rakog upana, bosanskog bana i humskog kneza. Po utvrenom planu
vojska romejskih saveznika trebalo je da se iskupi u dolini reke Zete.
157

Tako se protiv kneza Vojislava spremala vojska s juga i sa severa.,


Armenopulos je dobio etiri hiljade konjanika i peaka i spremao se
da poe iz Carigrada. Uz njega je bila i Doroteja. Devojka je est godina
provela na dvoru meu drubenicama carice Zoe. Ona je odluila da
poe s ocem u vojni pohod, da posle poraza zetske vojske ode u Bar i
digne blago koje je ostalo sakriveno ispod ploe na podu u jednoj odaji
njihove kue.
Na rastanku car se obrati Armenopulosu:
Poznaje dobro tu provinciju. est godina je prolo otkako si
napustio grad Bar... Sigurno si se ueleo toga kraja. Ueleo si se i
seljaka, a isto tako i oni tebe! Bie to dirljiv susret! zavri car smejui
se.
Armenopulosu nije bilo do smeha. Ali iz panje prema velianstvu
pokua da se nasmei. Na lipu mu se pojavi grimasa kao da se sprema
da kine. Car je, osim dvorskih budala i lakrdijaa, voleo i mimiare. Kad
pogleda lice svoga vojskovoe, Konstantin prte u grohotan smeh.
Obraajui se dvoranima i stratezima, ree:
Armenopulos je aljiv ovek... Velika je teta to nas naputa.
Krajem meseca septembra (1042. god.) romejska vojska krenula je
iz Carigrada. Zapovedniku se urilo da pre jesenjih kia stigne na reku
Bojanu i da svoje i Kursinijeve ratnike spoji. Zbog toga je hvatao najprei
put. Vojska je ila preko Trakije, dolinom reke Marice, preko Samokova i
Dupnice i izbila na reku Vardar. Razbivi uz put gomilu zadivljalih
buntovnika Petra Deljana, romejski ratnici nesmetano stignu do Skadra,
obiu grad i pred no se utabore na desnoj obali reke Bojane.
Dragoje, Togo. Gojislav i Radoslav nalazili su se u blizini grada
Svaa. Preko uhoda, izviaa i seljaka koji su im naklonjeni, zetski
ratnici su dan i no ranije bili obaveteni da se romejska vojska
pribliava. Iskusni ratnici smesta stanu razailjati glasnike u svoje
postaje du Skadarskog jezera. Uskoro se u njihovom taboru iskupilo
oko osam stotina konjanika i dva puta toliko peaka. Poznajui dobro
zemljite oko reke Bojane, zetski ratnici najpre smaknu straare i u noi
bez meseca izvre napad. Romejski ratnici, bunovni i zahvaeni
panikom, tukli su se bez reda. I kao to biva u nonim prepadima, strah
im se uveavao, a broj napadaa se trojio. Beei, tiskajui se i
sudarajui se izmeu sebe, mnogi izgiboe. Ostali, dohvativi se konja,
nagoe na reku, pregazie je i u trku se izgubie meu topoljarima na
levoj obali Bojane.
Dobra polovina romejskih ratnika je izginula. Pao je i strateg
Armenopulos i njegovi pomagai Kleomen i Pelops, a Doroteja je
zarobljena.
Begunci udarie na jug i u zoru susretoe stratega Kursilija sa osam
hiljada konjanika.
158

Od zarobljenih ratnika Zeani doznadoe plan romejskih stareina.


Kursilije nam se s juga pribliava. ree Dragoje. Moramo
to pre u sastav kneeve vojske...
Gojislav dodade:
A sa severa idu na nas ratnici pod knezom Ljutovidom. Svoje
ranjenike ostaviemo seljacima, a mi smesta u pokret! Konjanici napred,
a peaci, koliko im snage dostaje, za nama!
Ratnici kneza Vojislava nalazili su se u Crmnici, izmeu Skadarskog
jezera i planina Rumije i Sutormana. Od nekoliko prebeglica rakog
upana doznadoe da se vojska kneza Ljutovida utaborila u blizini reke
Zete. Njene stareine oekuju glasnike od Kursilija.
Obrad, Zlatoje i Mirko sa tri manje grupe konjanika i peaka
prepree puteve i lako pohvataju glasnike stratega Kursilija.
Uvidevi da je neprijateljska vojska etiri puta brojnija od njegove,
knez Vojislav odlui da prvo napadne Kursilija. On smesta izda
nareenje i cela zetska vojska krene u susret drakom strategu.
Do bitke je dolo na prostranoj poljani blizu grada Bara. Srednji deo
fronta uzeo je knez Vojislav sa svoja dva sina, Gojislavom i Radoslavom.
Tri ostala kneeva sina sa manje ratnika i nekoliko desetina trubaa
rasporeeni su na krilima i u pozadini. Najiskusniji i najhrabriji ratnici
pridodati su trojici mladih kneevia. To su veinom bili seljaci i zanatlije
koji su se borili jo u vreme poklisara Teodorosa. Njihov zadatak je bio
da u odsudnom asu, uz veliku galamu, viku, sviranje u trube i lupanje u
talambase napadnu romejske ratnike iz pozadine i s bokova. Bili su
sakriveni u ume i po ibljacima. Napad je odreen za pono, izmeu 6.
i 7. oktobra posle nestanka komete koja je nekoliko noi prolazila
nebom.
Pred samu bitku doe jedan Baranin u Kursilijev logor i stane
govoriti da su romejski ratnici odasvud opkoljeni. Ova vest se brzo
pronese kroz celokupnu vojsku.
U odreeno vreme knez Vojislav izvri napad. Dok se bitka uveliko
razvijala na srednjem delu bojita, na bokovima i u pozadini zauje se
strahovita galama, sviranje u trube, dovikivanje i ratni poklii. Romejski
ratnici, ve obaveteni od Baranina prebeglice da su opkoljeni, stanu
se zbijati u gomile. Jurei tamo-amo, potiskivani u samom sreditu
borbenog reda, ponu odstupati. Ali kad se prenese vest da je Kursilije
ranjen, sve odreda udari u bekstvo. Napadai s bokova i iz pozadine,
okuraeni njihovom pometnjom, izvre estok napad. Gonjenje je trajalo
sve do reke Drima. Strateg Kursilije umre od rane na putu za Skadar.
Slavna romejska vojska bila je unitena. Ostao je jo knez Ljutovid
sa Humljanima, Raanima i Bosancima.
Knez Vojislav je odmah poslao svoga sina Gojislava sa nekoliko
stotina konjanika da utie na Ljutovida i ostale vizantijske saveznike da
159

se okanu bitke. Razvigor je poveo pedeset romejskih zarobljenika kao


dokaz da je Kursilije potuen. Humski knez, ceptei od ljutine, nazva
mladog ratnika kukavicom i laovom. U isti mah izazva ga na dvoboj.
Gojislav prihvati izazov.
Dvojica vojskovoa izjahae ispred svojih ratnika. Po ondanjem
obiaju svaki je poveo svoga titonou i jo po jednog borca. est
ratnika naoruanih maevima i topuzima odmah se postavie za borbu.
Desno uz kneza Ljutovida stajao je njegov titonoa Golija, snaan i
neustraiv borac. S leve strane bio je omalen demekast ratnik Tugomir.
Gojislav je pozvao Dragoja i Toga.
Ovakva vrsta borbe bila je na ivot i smrt, jer je vojska pobeenog
imala da se povue kao da je izgubila bitku. Zbog toga su ratnici sa obe
strane s najveom panjom pratili svaki pokret svojih stareina.
Dragoje je stao prema Goliji, a Togo prema Tugomiru. Svi borci bili
su na konjima. Na dati znak maevi se ukrstie i borba otpoe. Knez
Ljutovid estoko napade protivnika. Njegovi udarci bili su brzi i snani, ali
ih je mladi kneevi veto odbijao doekujui ih na ma i topuz. Konji
uplaeni od zveketa oruja stadoe se propinjati. Odmiui se jedan od
drugog, prisiljavali su borce da iznova juriaju.
Togo se tukao samo maem. Vatrenog mladia dobro su izuili
vetini borenja begunci Barani, jo u vreme poetka ustanka. On je
izvijanjem tela izbegavao udarce ili ih je maem odbijao. U poetku
borbe mladi se samo branio hotei da ispita snagu i vetinu svoga
protivnika.
Meutim, Dragoje strahovitom brzinom zaokupi Goliju. U jednom
naletu dva maa se sudarie. Ljudevitov titonoa oseti kako mu desna
ruka utrnu. Drugi udarac izbi mu ma iz ruke. Dragoje izmahnu i trei put
i protivnika dobro zasee po vratu. Golijin konj se prope i sa sebe zbaci
mrtvog jahaa.
Tugomir teko obrani Togovog konja. Mladi skoi sa sedla i peice
nastavi borbu. Obleui oko protivnika. Togo dva puta zasee Tugomira
po nogama. Iz dubokih rana krv stade prskati na sve strane. Ratnik
Humljanin namah okrete konja i nae u bekstvo.
Knez Ljutovid i Gojislav borili su se nesmanjenom estinom. Mladi
Razvigor, znajui da ispred sebe ima prekaljenog borca, ulagao je veliku
panju i trud da se zakloni od udaraca koji su munjevito padali na njegov
ma i topuz. Konji obojice protivnika ve su krvarili. Zasekotine po
glavama i vratovima iscrple su snagu ivotinja. Vritei i propinjui se
konji se u jednom mahu sudarie. Razvigorov ma izvi se za trenutak i
zasee butinu kneza Ljutovida. Humski vojskovoa pade s konja. Na
jednoj strani zaue se borbeni poklii. Ali u centru nastade povlaenje.
Zbunjeni i zaplaeni humski ratnici nagoe u bekstvo, jer su mislili da je
knez poginuo.
160

Dok je Gojislav maui rukama smirivao svoje ratnike, knez Ljutovid


ustade, s mukom se baci na konja i pobee.

*
Nekoliko stotina romejskih ratnika doterano je u Bar. Meu njima je
bila i Doroteja. Devojka nije oseala strah, jer je znala da Zeani nisu
zaboravili njene usluge od pre est godina. Ona se uzdala u svetenika
Dionisija, njenog zatitnika i duhovnog oca jo odranije. Izgubivi
zarunika i roenog oca, oseala se kao puko siroe. Poraz romejskih
ratnika i osloboenje Zete i Travunije potpuno su izmenili njene planove.
Vie je nije vuklo srce da se vrati u Carigrad, jer su joj ispadi
neuraunljive carice Zoe i pokvarenost dvorana dodijali. U svakom
sluaju, odluila je da ispod ploe u odaji svoje nekadanje kue digne
sakriveno blago.
Dok su ratnici na trgu u Baru prebrojavali, odvajali i beleili u
spiskove zarobljenike, Doroteja se izdvoji i potera konja prema
manastirskoj kapiji s namerom da potrai oca Dionisija. Iznenada
devojka oseti kako joj srce bre zakuca. Svetenik je stajao ispred
manastirske kapije i razgovarao s Gojislavom. Razvigor, nekadanji crni
iskuenik, pokloni se:
Evo devojke dostojne oboavanja. ree. Usluga koju nam
je uinila ravna je njenoj lepoti i otmenosti!
Otac Dionisije se nasmeja:
To je ona, ree to si je nekada kao iskuenik uhvatio oko
struka i pomogao joj da se popne na konja...
Istina je! odvrati vitez. Sad u joj pomoi da se skine s
konja...
Doroteja mu predade voice. On je uhvati oko struka i spusti je na
zemlju. Drei je tako, Razvigor ree:
Od prvog naeg susreta prolo je est godina. Onda sam te
popeo na konja, a sad skinuo... I kao da se izmeu ta dva trenutka nita
nije dogodilo...
Devojka se zagleda u njegove crne oi i nasmei se:
Da... Kao da se nita nije dogodilo... Otac Dionisije isturi malo
donju usnu i podie obrve kao da se sprema za blag prekor. Mladi i
devojka ve su se grlili. Svetenik slee ramenima i ree:
Inventus aurea...73

161

Kraj

Obrada: Disco Ninja

162

Pogovor

Za razliku od drugih istorijskih romana o naoj prolosti, kao to su


Stefan Duan, Vitezi kneza Lazra ili Despot Stefan, iji naslovi otkrivaju i
glavne aktere dela, naslov najnovijeg romana Slavomira Nastasijevia,
pa ak i ime njegovog glavnog junaka (glavnih junaka!), deluje tajnovitije
i podstie radoznalost. U romanu je re o ustanku iz prve polovine XI
veka, u stvari, nastavku pobune protiv tuinske, vizantijske vlasti u
junoslovenskim zemljama. Meutim, za razliku od ustanka
makedonskih Slovena pod Samuilom, koji je izbio u doba kada je
Vizantijsko Carstvo bilo u usponu i dostizalo zenit, ustanak u Zeti poeo
je u vreme opadanja Carstva pa je, prema tome, imao vie izgleda da se
uspeno zavri.
Vizantijski car Vasilije II razorio je Samuilovu dravu 1018. godine.
Car koji je prvi posle doseljenja Slovena uspostavio tematsko ureenje u
unutranjosti Balkanskog poluostrva, to znai stvarnu vojnu i civilnu
vlast, ostavio je svojim nesposobnim naslednicima monu dravu. Ona
se prostirala od jermenskih planina do Jadrana i od Eufrata do
Dunava. I mnoge junoslovenske zemlje ukljuene su u okvire
Vizantijskog Carstva, dok su drugi junoslovenski vladari bili prinueni
da priznaju vrhovnu vlast Carigrada.
Carstvo je izgledalo mono i nepobedivo, ali javljali su se prvi znaci
njegovog opadanja. U borbi izmeu provincijskog, vojnog plemstva i
civilne aristokratije, nadvladali su ovi drugi, na tetu drave. Njena
odbrambena snaga slabi jer osetno slabe seoski i vojniki posedi. Ove
dogaaje prate dvorske spletke, rasipnitvo Vasilijevih naslednika i este
smene na vlasti. Ve je Konstantin VIII (1025. - 1028.), suta suprotnost
svome prethodniku, netedimice troio blago koje je dugo i uporno
prikupljao njegov brat Vasilije II. Sklon gozbama, bogatoj trpezi,
dvorskim zabavama i cirkuskim igrama, dravne poslove preputao je
drugima. U tom pogledu nije se mnogo razlikovala njegova ki Zoja koja
ga je nasledila u svojim poznim godinama. Odana pustolovinama i
raspusnom ivotu, carica nije pokazivala ni smisao ni interesovanje za
upravljanje dravom. Svu vlast preuzeli su njeni muevi Roman III Argir
(1028. - 1034.), Mihailo IV (1034. - 1041.), Mihailo IX Monomah (1042. 1055.) ili njihovi roaci.
U senci dvorskih spletki, raskalanog i rasipnikog ivota na dvoru,
163

dolo je do krupnih promena u Vizantijskom Carstvu. Pobedom civilne,


inovnike aristokratije, naputen je sistem dabina na kome je, pored
ostalog, poivala snaga Carstva. Na raun seoskih i vojnikih imanja
jaalo je veleposednitvo. Ukinut je poreski dodatak (alilengion) koji su
plaali veleposednici na naputena seoska imanja. Istovremeno,
poveani su nameti potinjenom sloju, a slovenskom stanovnitvu na
Balkanskom poluostrvu, umesto u naturi, uveden je porez u novcu.
Jedan savremenik pie da su nameti postali tako mnogobrojni da ga je
sramota da ih nabraja. Prekomerne obaveze i nameti izazvali su
ustanak Junih Slovena.
Ustanak koji je protiv vizantijske vlasti izbio na irokom prostoru,
zapoeo je upravo u Zeti pod vostvom Stefana Vojislava
Dobroslava. Prema Barskom rodoslovu ili Letopisu popa Dukljanina,
Vojislav je podsticao narod na pobunu: to podnosite tako velike
nevolje od strane Grka? Nepravedno vam sude, ine preljubu sa
enama, obeauju i sramote vae keri devojke. Nikada vam nisu
moji oci, koji su pre mene bili kraljevi, tako to inili. Odluni sukob
odigrao se u zetskim klancima, gde su 1042. godine unitene ete
vizantijskog stratega iz Draa. Zeta je stekla nezavisnost, a Vojislav je
pored Zete zavladao Travunijom i Zahumljem. To je istorijska podloga
romana Ustanak u Zeti u kome Vojislav-Dobroslav nije glavna linost.
Naprotiv, on se retko pojavljuje u ovom delu Slavomira Nastasijevia.
Autor romana u velikoj meri drao se stvarnih zbivanja, ali je, prirodno,
imao vie slobode piui o manje poznatim istorijskim linostima i
neistorijskim likovima. U romanu, voe ustanka su Vojislavov sin
Gojislav, zatim kova Mrka i seljak Dragoje. Pobunjenici nisu vitezi
ratnici od zanata ve narod. Na drugoj strani glavni likovi su pohlepni i
okrutni vizantijski namesnik Armenopulos, zatim njegova ki Doroteja,
carev poklisar Teodoros i njegov sin Mina. Uz sukob Vizantinaca i
ustanika, zanimljiv je i zaplet u krugu vizantijskih velikodostojnika.
Iznenadni obrti, neoekivani sukobi i neprekidna akcija osnovne su
odlike ovog dela koje dri itaoca u neizvesnosti do poslednje stranice.
Rade Mihalji

164

Romeji Vizantinci, vizantijski ratnici (prim. autora).

Godine 1035. knez Vojislav je digao ustanak u Zeti protiv


vizantijske vlasti, ali nije uspeo.
3

Razvigor je vetar koji duva u prolee i razvija pupoljke.

Sveti Nikola se smatra zatitnikom putnika.

U blizini dananjeg Stoca.

Oslobaam te tvojih grehova! (latinski)

Odlazi, avole! (grki)

Kantarion.

Parici: zavisni seljaci u doba ranog feudalizma.

10

Palada Atena statua boginje Atene; rad vajara Fidije (peti vek
pre n.e.); vizantijski ratnici, mada su odavno bili hriani, s ponosom su
pominjali i paganske bogove.
11

Agamemnon glavni zapovednik helenskih ratnika trojanskom


ratu, brat kralja Menelaja, rodom iz Mikene.
12

Neka ivi pravda!

13

Strateg visoki vojni in.

14

Kvas vrsta piva pravljenog od jema i cvetia hmelja.

15

Omiljena hrana spartanskih ratnika.

16

Hvalimo Hrista, istinitog sina svemonog boga (latinski).

17

Pater noster Oena.

18

Blagosiljam hleb i vino.

19

Kralj Artur, legendarni keltski kralj iz V ili VI veka n.e.; prvi ga


165

pominje Nenius (oko 945 god.); ostali pripadaju njegovoj grupi, osim
Rolanda, paladina Karla Velikog i Ogijera Dania, viteza lutalice; Arturovi
vitezi ratovali su protiv Angla i Sasa; Parsifal i on pripada kralju
Arturu; u XII veku posluio je kao glavni junak u epu pesnika Kretjena de
Troa; taj motiv upotrebio je Vagner za istoimenu operu.
20

Sveti Gral je pehar u koji je, po predanju, Josif iz Arimateje


prihvatio krv iz Isusove rane koju su mu, dok je bio na krstu kopljem
probili na grudima; Sveti Gral je u srednjem veku sluio vitezovima kao
izgovor da lutaju i da ga trae.
21

Mars voli jednake (sebi ravne)!

22

Za istinu i besmrtnu slavu imena Hrista, Spasitelja sveta. (u to


vreme uveliko je bila poela netrpeljivost izmeu Istone i Zapadne
crkve; rascep je doao 18 godina docnije 1054 god.)
23

Urbi et Orbi! (Gradu Rimu i celom svetu)!

24

Glavom prema zemlji, a nogama prema nebu.

25

Teko izdajnicima!

26

Vasilije Makedonac vizantijski car (9761025).

27

Car Konstantin VIII godine vladao u Vizantiji od 10251028.

28

Ginekija strogo odvojeno odeljenje ili zgrada za ene.

29

Rei Mihaila Pselosa, dvoranina, knjievnika i istoriara u Vizantiji


(jedanaesti vek); dalje pod navodnicima njegov je tekst.
30

Papa Benedikt IX (10321044).

31

Oslobaam te grehova Srce mi trepti od uzbuenja!

32

Kakva ludost! Najvea glupost!

33

Oe na koji si na nebesima, neka bude sveto ime tvoje, neka


doe carstvo tvoje, neka bude volja tvoja (lat).
34

Jednoniiti jesti i piti samo jednom dnevno, i to samo


166

najposniju hranu i vodu.


35

Svetenik oevidno preteruje, ali je izvesno da je rimska crkva


tada uveliko otpoela da rui ugled i potkopava istonu crkvu, naravno,
ne birajui sredstva. Zbog toga je i pomagala ustanak u Zeti.
36

Doivotno u tamnici.

37

Neka se slavi ime Hristovo!

38

Kakva propast! Kakva najalosnija propast! (lat.)

39

O, poslednje vreme! Vreme dostojno aljenja! (lat.)

40

Obuar neka se ne udaljava od cipele! (lat.)

41

Ne za sebe, ne za sebe, nego u ime Hrista ovo zahtevam (lat.)

42

Dobri brate, svaki pojedinac treba da se truli i brine za sebe! (lat.)

43

Gluvom priu priati. (lat.)

44

Neka tvoja dua u miru bdi nad nama i njima. (lat.)

45

Tako je, jasno. (lat.)

46

S boijom pomoi! (lat.)

47

Kao boji sluga. (lat.)

48

I njegovog sina, zlatnog mladia. (lat.)

49

Zlatna mladost. (lat.)

50

Ne zlatna nego luda i glupa koja vodi pravo u nitavilo! (lat.)

51

U dobri as! (lat.)

52

S pomou Gospoda! (lat.)

53

Mihailo Pselos vizantijski knjievnik, istoriar filozof (XI vek).

167

54

Pankratije etrnaestogodinji deak iz Frigije, ubijen kao


hrianin u Rimu 304. godine.
55

Znamenje prvo ime deteta im se rodi.

56

Onogot danas Niki.

57

Strano je rei (lat.).

58

Oistite grad! (lat.)

59

Svi su postali zveri! (lat.)

60

Idi, kuda te tvoja vrlina zove (lat.)

61

Poslednji je umro! (lat.)

62

U Risan se sklonila ispred Rimljana ilirska kraljica Teuta 228. god.


pre n.e.
63

Ako majka nema mleka ili umre na poroaju, dete se daje na


dojenje drugoj eni koja ima odoje i dosta mleka, prema tome Mirko i
Milinko su braa po mleku.
64

Ni boijeg oveka da truje! (lat.)

65

Seljaci su kneza Vojislava zvali Dobroslav.

66

Iz hronike Mihaila Pselosa.

67

Satnik senducus, centurio in u vojsci i civilnoj slubi,


kapetan.
68

Iz Hronike popa Dukljanina.

69

Pop Dukljanin pominje te provincije: Ljekopolje, izmeu Morae i


Sitnice, Podluje, oko abljaka, Gorska, Kupilnik, Oblik i dr.
70

Peenezi: nomadski narod tursko-tatarskog porekla; Peenezi su


doli it Azije u Evropu u IX i X veku; napadali su na Vizantiju i na
Kijevsku Rusiju.

168

71

Konstantin se enio dva puta pa je i sa te strane bila smetnja.

72

U njegovom drutvu stalno su bili naunici i knjievnici:


Konstantin Likudis, Ksifilin, Jovan Mauropus, Mihailo Pselos i drugi.
73

Zlatna mladost!

169