Evroregionalni centar za razvoj drutva u multietnikim sredinama

In medias res

CINCARI (AROMUNI)
U
JUNOM BANATU

Panevo
2009.

CINCARI (AROMUNI) U JUNOM BANATU

Autorka projekta:
SVETLANA NIKOLIN
Saradnici na projektu:
Dr Mira Maran
Valentin Mik

Izdava: Evroregionalni centar za razvoj drutva u multietnikim sredinama In medias res, Panevo

www. inmediasres.rs.sr
Za izdavaa: Valentin Mik, mikvalentin@yahoo.com
Glavna urednica: Svetlana Nikolin, nikolinsad@yahoo.com
Recenzija: Dr Dragoljub ivkovi
Redaktura, lektura, korektura: Svetlana Nikolin
Dizajn i tehnika priprema: Dunja ai
Fotografije: iz privatnih kolekcija
tampa: SZR tampa, Cara Lazara 80, Kovin
Tira: 500 primeraka
tampanje ove knjige podrao je Fond za razvoj neprofitnog sektora Vojvodine

Besplatan primerak

Copyright In medias res

Sva prava zadrana. Nijedan deo ove knjige ne moe biti tampan, umnoavan ili prenoen u bilo kom obliku,
elektronskim putem, fotokopiranjem ili na drugi nain bez pismene saglasnosti izdavaa.

SADRAJ
Umesto uvoda . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 5
Iz davne prolosti ka evropskoj budunosti . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 7
Romana comuna . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 11

CINCARSKE PORODICE U JUNOM BANATU NASELJENE
DO DRUGOG SVETSKOG RATA . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 13
Porodica Veriga i porodica urin . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 15
Porodica Hadija . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 25
Porodica Ki - Mano Zisi . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 27
Seanja akademika ora Mano Zisija . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 33
Zakova kua u Panevu . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 37
Porodice Mandrino i Oka . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 39
Porodica Mihajlovi - Lepo je znati ko si . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 49
Porodica Lambrin . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 57
Porodica Zega . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 61
Porodica Anelovi . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 63
Porodica Prita . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 67
Porodica Cincar . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 71
Porodica pirta - Spirta . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 75
Stare cincarske porodice u junom Banatu . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 81
Cincari na sadanjoj teritoriji optine Plandite . . . . . . . . . . . . . . . . 91
Porodica Arnovljevi . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 93
Iz arhivske grae Paneva . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 95
Cincari u junom Banatu doli u 18. i 19. veku . . . . . . . . . . . . . . . . . 105
Braa Manaki ili pokretne slike Balkana . . . . . . . . . . . . . . . . . . 109
CINCARSKE PORODICE U JUNOM BANATU NASELJENE
NAKON DRUGOG SVETSKOG RATA . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 113
Cincari - nai sugraani . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 115

Znamenite linosti cincarskog porekla i njihova veza sa junim Banatom . . . 149
Stari cincarski zanati . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 151
Cincarska kuhinja - Lepota jednostavnosti . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 155
Slave i imendani . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 159
Cincarska nonja . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 161
Bibliografija . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 169

Umesto uvoda

njiga koja je pred vama predstavlja rezultat dela projekta I mi ivimo u

Vojvodini iju je realizaciju podrao Fond za razvoj neprofitnog sektora
Vojvodine. Osnovni cilj projekta bio je da doprinese skidanju vela zaborava koji
ve decenijama prekriva malu cincarsku (aromunsku) etniku zajednicu iji pripad
nici i mnogi potomci i danas ive sa nama kao i da pomogne njenoj promociji i afir
maciji, da ih ohrabri u istrajavanju da sauvaju svoj identitet, svoju tradiciju, svoje
korene i podri ih u ouvanju cincarskog (aromunskog) jezika (dijalekta) koji je u
Srbiji skoro u potpunosti iezao. Sa umiranjem jezika (dijalekta) nestae sasvim
i kolektivno pamenje, sva usmena predanja i znaajni podaci vezani za ovu malu
etniku grupu.
Projekat uoblien u knjizi Cincari (Aromuni) u junom Banatu nije rezultat
naunog istraivanja koje bi svakako iziskivalo drugu metodologiju i daleko dui
vremenski period rada ali e mnotvo podataka u njemu sigurno koristiti nekim no
vijim generacijama istoriara, etnologa, etnografa, politikologa, novinara..., u njiho
vom preispitivanju pojedinih drutvenih, istorijskih, kulturolokih i drugih pitanja
koja se, po svojoj prirodi, uvek iznova nameu u odreenim periodima i nanovo
trae nova tumaenja i nove odgovore.
U vojvoanskoj sredini, a posebno u Banatu, vekovima zajedno ive mnoge
etnike zajednice od kojih je veliki broj sasvim malih, mnogima nevidljivih, et
nikih grupa. Njihovi identiteti, razvoj kulture i ouvanje tradicije u zajednikom
ivotu samo je jedan od segmenata vekovnog sklapanja multietnikog mozaika Voj
vodine. Slobodno ispoljavanje i razvitak svih etnikih osobenosti kroz proimanje
brojnih kulturnih specifinosti kao i ostvarivanje najviih standarda interkulturnog
dijaloga, jedan je od najvanijih izazova koje imperativno pred nas postavlja bu
dunost.
Knjiga Cincari (Aromuni) u junom Banatu skroman je doprinos ovom za
jednikom cilju.
elela bih da se posebno zahvalim saradnicima na projektu dr MIRI MARA
NU, istoriaru, i VALENTINU MIKU, knjievniku i novinaru, na pomoi, sugesti
jama i doprinosu realizaciji celokupnog projekta koji se sastoji jo i iz izlobe starih
fotografija cincarskih porodica i DVDa o tome kako se projekat stvarao.
Rodika Grujesku, politikolokinja i novinarka, Marina Ankajcan, profesorka ru
munskog jezika, Georgije Miloevi, istraiva arhivske grae i Simeon Lazarjan,
prevodilac i novinar, svojim prilozima obogatili su ovu knjigu i uinili je kvalitet
nijom i raznovrsnijom dok je Milivoje Uroevi, znaajnom donacijom u strunoj
literaturi i renicima, pomogao da rad na knjizi postane daleko laki.
5

Dunja ai, grafika dizajnerka, kreativnou i sugestijama, doprinela je da

zahtevni tehniki deo projekta postane zanimljiv i izazovan.
Posebno se zahvaljujem svim pripadnicima cincarske (aromunske) etnike za
jednice i brojnim potomcima Cincara u junom Banatu, na njihovom strpljenju i
nesebinoj podrci bez koje ovaj projekat i ne bi mogao biti ostvaren.
Svetlana Nikolin, politikolokinja i autorka projekta

Istorijska vertikala

Iz davne prolosti ka evropskoj budunosti

svim zemljama jugois tone Evrope, posebno na Balkanu, ive pripad

nici cincarske (aromunske) etnike zajednice za koje se moe rei da
su svojom vekovnom rasprenou meu mnogim narodima na ovom prostoru,
prihvatanjem i brzim prilagoavanjem novim uslovima ivota, anticipirali Evropu
i Balkan bez granica to im je i bio vievekovni ideal.
Na pitanje ko su u stvari Cincari (Aromuni) nauka do danas nije dala odgovor.
Retko se o nekom narodu ili etnikoj grupi na Balkanu toliko raspravljalo, posta
vljalo tako mnogo hipoteza i tako mnogo sporilo u naunim krugovima. Uprkos
svim kontraverzama koje ih vekovima obavijaju, njihovo postojanje meu drugim
narodima je evidentno kao i istorijska vertikala cincarskog bitisanja koja se provla
i sve do danas.
Cincare u Srbiji, u naunoj literaturi, prvi put je pomenuo mitropolit Stefan
Stratimirovi (17571836.) u jednoj raspravi o Vlasima, odnosno Volochima, ko
ji se spominju u Nestorovoj hronici. Kako istie Nikola Radoji Pitanje o
poreklu pravih Vlaha bilo je ve onda od najzamrenijih naunih pitanja, koje je
izazivalo mnoge polemike. O Vlasima (ime koje se esto koristi umesto Cincari
ili Aromuni, kako ih uostalom prepoznaje nauka, a sreu se jo i nazivi Kuco
vlasi, Mavrovlasi, Karaguni...zavisno od zemlje do zemlje to govori o njihovoj
polinominosti), pisali su jo i istoriari Sima irkovi koji je Vlahe smatrao
samo posebnom socijalnom grupom, zatim Ljubomir Stojanovi istiui da ne
postoje razlike izmeu Vlaha i Srba i da je Vlah oduvek oznaavalo samo stale,
dok nasuprot njima, Jovan Cviji misli da su Aromuni, Cincari, po jeziku deo
rumunskog naroda koji ivi sa leve strane Dunava i koje naziva Dakorumunima,
dok Cincare ili Aromune posmatra kao deo starog polulatiniziranog stanovnitva
koje je za vreme srednjeg veka primilo vizantijsku civilizaciju. ivei sa Slove
nima, oni su se asimilirali ostavljajui ipak tragove svoje autohtonosti najvie u
planinskim masivima dinarskog lanca - dalmatinska Zagora, nikika Hercegovi
na, Brda i Stara Crna Gora, Stari Vlah od Golije do Romanije, mijaka i brsjaka
oblast, ceo Pindski lanac od Belice do Ljeskovca u Epiru, a na istoku Rodopi sa
Pirinom kao i Srednja Gora sa delovima Balkana. Po Cvijiu to su delovi balkan
skog poluostrva koji su bili naseljeni autohtonim romanizovanim predslovenskim
stanovnitvom.
O Aromunima pisali su i drugi istoriari i etnografi - tu je i Vasa ubrilovi,
pre njega i Vuk Karadi, Milan Vasi, Ivan Boi, Duan Antonijevi... ali sva
kako da razmatranje ovog pitanja, kako istiu nove generacije naunih poslenika,
7

zahteva potpuno nova nauna istraivanja i nove postavke liene razliitih optere
enja iz prolosti i politikih konotacija.
Dodajmo samo da se naziv Vlah prvi put spominje u povelji Stefana Nema
nje (11891199), u Hilandarskoj darovnici, gde se govori o 170 familija Vlaha.
O etnogenezi Cincara dugo se lome koplja uglavnom oko dve hipoteze jedna
govori o tome da su autohtoni u oblastima gde ive, dok suprotna smatra da su na te
teritorije doli iz drugih krajeva. Sami Aromuni smatraju da je njihova etnogeneza
tesno povezana sa etnogenezom Rumuna i da su oni meavina Rimljana i paleobal
kanskih naroda, pre svega Daana, Traana i Geta, severno i juno od Dunava. Slo
veni su nadirui na Balkan potisnuli ka jugu pomenute Prarumune i to na podruja
gde su se zadrali vekovima do dana dananjeg (Kapidan, Marioceanu...)
O Cincarima, Aromunima, Vlasima... mnogo je raspravljano i pisano i u sused
nim zemljama ali su se time bavili i naunici u Evropi i drugim dravama sveta, po
sebno SAD-u. Literatura o njima broji nekoliko hiljada naslova to samo govori da
je ova tematika jo i dan danas interesantna, pogotovo na Balkanu, gde se u skoro
svim dravama, sve do pre dve decenije, jako malo govorilo i znalo u iroj javnosti
o ovoj skrivenoj etnikoj zajednici ali ne samo o njoj. Otvaranje prema Evropskoj
uniji, pad berlinskog zida i demokratizacija koja je promenila, iako ne tako brzo,
mnoga stajalita i otvorila mnoga pitanja, iznedrila je i kod nas interesovanje o to
me ko su to zaboravljeni Cincari i da li ih jo uopte ima u naoj sredini.
Po prvi put su se neki od naih sugraana upitali gledajui geografsku kartu, ta
znae imena mnogih planina, naselja i oblasti, poev od Vizitora, Durmitora, Sta
rog Vlaha, Vlakog polja, Vlaia...Starije generacije prisetile su se pria o nekim
cincarskim familijama koje su poznavale, o linostima cincarskog porekla u naoj
naunoj, kulturnoj sredini ali su mnogi bili iznenaeni saznanjem da sa njima, u
istom gradu ive i dan danas pravi Cincari kao i njihovi mnogobrojni potomci, koji
su uspeli da sauvaju, iako iskljuivo u uskom porodinom krugu, seanja na svoje
poreklo, tradiciju i svoje pretke.
U Srbiju su Cincari, u najveem broju, pristigli tokom vladavine Otomanske
imperije zahvaljujui zanatima, trgovini i mrei mnogih hanova od Crigrada do
Beograda. Trgovina izmeu Otomanske imperije i Austrougarske bila je vrlo raz
vijena pogotovo u 18. i 19. veku kada su ogromni karavani sastavljeni od vie
desetina konja, mazgi pa ak i kamila natovarenih pamukom, svilom, pirinem,
duvanom, makom, uljem i drugom robom sa istoka, stizali u Savsko pristanite
gde se ona carinila, a odatle prevozila u Zemun odakle je ili renim ili kopnenim
putem odnoena dalje ka Peti, Beu, Lajpcigu, Trstu i drugim veim trgovakim
centrima Evrope. Iz severne Carevine u Tursku su se uvozili prvenstveno proiz
vodi od stakla, porcelana, oruje, satovi, manufakturni proizvodi... Graniarski
gradovi kao to su to bili Zemun i Panevo, doivljavali su pravi procvat. U juni
Banat slile su se mnoge familije Cincara u potrazi za novim trgovakim izazovima
ali i u elji za sigurnijim ivotom u hrianskoj zemlji. Ostao je podatak da je na
delu Dunava gde se najlake moglo prei, dnevno nekada prelazilo na levu obalu
reke i po stotinu osoba.
Najznaajniji pravci naseljavanja bili su od Zemuna i Paneva preko Bele
Crkve, Vrca ka Temivaru, zatim ka Novom Sadu i Peti i na kraju, ka Rumi,
8

Sremskoj Mitrovici, Vukovaru, Zagrebu i Beu. Mnogi od tih trgovaca umeno

u, tedljivou i neumornim radom stekli su bili velike imetke, a neki su dobili i
plemike titule ( Servijski, Nako, Dadanji, Moonji...) Bili su dobro organizovani,
vrsto porodino povezani i sa brojnim trgovakim kontaktima od Aleksandrije do
Odese, Venecije i Lajpciga. Ostalo je zabeleeno da je poznati trgovac iz Zemuna,
Apostol Hai Dijamandis, radio sa bratom Teofanom iz Sereza koji mu je slao pa
nuk, a Apostol ga preuzimao u Beogradu, pa preko Zemuna otpremao dalje u Be,
velikoj trgovakoj kui Karajanis. Na tom putu pamuka koji je iao od Bliskig
istoka do Bea, jedno od najveih bogatstava Evrope toga doba stekla je i familija
Sina iz Moskopolja, velika trgovaka i bankarska porodica ali i porodica galantnih
donatora i zadubinara.
Razvoj trgovine, poveanje ivotnog standarda i opteg napretka, remetile su,
kao i uvek, nestabilne politike prilike na Balkanu, ustanci, socijalna previranja
i ratovi, kojih na Balkanu nikada nije nedostajalo. Migracije sa juga na sever po
vremeno bi se prekidale ili ile sporijim intenzitetom ali nisu prestajale. Skoro u
svakoj gradskoj sredini u Srbiji kao i u Vojvodini tokom 18., 19. i poetkom 20.
veka bilo je cincarskih porodica koje su svojim upornim radom, obrazovanjem,
tolerancijom, dale peat stvaranju urbanog ivota. Karakteristino je da se njihov
ivot nije odvijao u zatvorenim krugovima ve naprotiv, oni su, meajui se sa
veinskim stanovnitvom, postajali esto prava pokretaka snaga i avangarda tih
sredina. Slian proces odvijao se i u drugim dravama u kojima su se zatekli nakon
sloma Otomanske imperije i zavretka Prvog svetskog rata. Uspostavljanje granica,
carina, uvoenje mnogih administrativnih propisa koji su usporavali i koili dotle
nesmetanu trgovinu i promet roba, teko su pogodili cincarsku populaciju rasutu
po celom Balkanu i veem delu Evrope. Razbijeni i atomizirani izmeu raznih dr
avnih celina, odvojeni od svojih prirodnih teritorija na Pindu, Gramosu, Olimpu...
brzo su se utapali u narode meu kojima su se igrom sudbine nali, zaboravljajui
maternji jezik, a sa njim zapostavljajui i svoju tradiciju, obiaje...
Iako danas ive u svim balkanskim zemljama ali i u mnogim drugim zemljama
Evrope i Amerike, podaci o njihovom broju vrlo su nepouzdani. Zvanine cifre iz
popisa stanovnitva, po procenama strunjaka, znatno odstupaju od realnog stanja
pre svega zbog svojstvene viedecenijske mimikrije, naslea prolosti i odreenih
politikih okolnosti.
Veliki broj Cincara, Aromuna, i danas ivi u Albaniji u predelima Kore, Perme
tija i Berata. Ima ih i oko Valone ali i na severu, u neto manjem broju.
U Grkoj se nalaze, kao i vekovima ranije, na dugom masivu Pinda, Gramosa,
Olimpa, Vermiona, u Tesaliji, Epiru i Makedoniji, pa ak i na jonskim ostrvima.
Mnogi su generacijama stanovnici Soluna i Atine kao i drugih gradskih sredina,
pogotovo na severu Grke.
U Bugarskoj ih ima u manjem broju i to najvie na junim padinama Rodopa,
zatim u Velingradu, Sofiji, Blagoevgradu...
Velika kolonija Aromuna ivi u Rumuniji - u predelima Dobrude i Tulee,
a Konstanca se smatra njihovim znaajnim centrom. Najvie Aromuna potiu sa
Gramosa ali ima i Fareriota ije je glavno sredite mesto Mihael Kogalnianu,
na obali Crnog mora, u blizini Konstance. Rumunija, koja Aromune smatra delom
9

svog naroda, odnosno delom romaniteta Balkana, uinila je mnogo u ouvanju

aromunskog dijalekta, tampanju knjiga i asopisa na cincarskom, i objavila veliki
broj naunih radova iz raznih disciplina posveenih ovoj etnikoj zajednici.
U Republici Makedoniji tradicionalni cincarski centri su region Donje i Gornje
Belice, Struki i Debarski region, Bitolj, Kruevo kao i padine Osogovskih planina
na istoku zemlje.
Ova populacija moe se sresti i u bivim republikama negdanje Jugoslavije
poev od Bosne i Hercegovine, preko Crne Gore pa sve do Hrvatske, gde u oblasti
Istre, u epikom polju, ive ii, bliski roaci Aromuna, Megleno Rumuna i Ru
muna. U veini balkanskih i delom evropskih drava gde se nalaze u veim grupaci
jama Cincari su poetkom 90. godina 20. veka poeli da osnivaju razna udruenja
i asocijacije.
Cincari su u naoj zemlji uglavnom atomizirani i ima ih u manjem broju u sko
ro svim gradskim sredinama, a u severnoj pokrajini ive i po manjim naseljenim
mestima, posebno u junom Banatu. Cincari za sada, u Vojvodini, i to samo u Pane
vu, imaju svoje Odeljenje za ouvanje i razvoj tradicije i kulture, koje radi u okviru
Evroregionalnog centra za razvoj drutva u multietnikim sredinama In medias
resa. Ova knjiga je rezultat njihove aktivnosti.
Svetlana Nikolin

10

Romana comuna

ntiki etniki stratum Balkana dolaskom velikih grupa slovenskih pleme

na tokom VI i VII veka, doiveo je velike promene. Staro stanovnitvo
uzmicalo je pred masom doseljenika koja se kretala ka junim delovima poluostr
va, u brda i teko dostupne planinske oblasti kao i u primorske gradove na obalama
Jadrana, Egeja i Jonskog mora vremenom se formirajui i stvarajui romanizovane
iliro traanske, daanske i druge zajednice.
Sa rimskim legijama, kao ivi jezik ali i kao zvanini jezik administracije, na
Balkan je doao latinski, koji je sa podelom na istono i zapadno Rimsko carstvo
476. godine nove ere izgubio zajedniku sponu to je uslovilo udaljavanje njegovih
dijalekata. Iz te ROMANA COMUNE na balkanskom poluostrvu pojavili su se:
- ISTRORUMUNSKI jezik (dijalekt) Mleani su zatekli ve krajem X veka u
Istri i kasnije doprineli njegovom razvoju. Najvei uticaj na istrorumunski izvrili
su Sloveni doseljavanjem u ove krajeve. Danas istrorumunskim jezikom (dijalek
ii ili iribirci koji govore istrorumunskim dijalektom, danas ive
u selima oko epikog polja u Istri (Hrvatska), a veliki broj pripadnika
ove etnike grupe odselio se tokom 19. i 20. veka u SAD i druge zemlje
u potrazi za boljim ivotom. Oni koji su ostali, posebno u selu eljane,
odravaju stari obiaj za vreme poklada poznat kao zvoncari koji
svake godine privlai veliki broj turista. Tada mladii oblae bele pan
talone, mornarske majce, na glave stavljaju ubare od ovijeg krzna, a
oko pasa vezuju mnogobrojne klepetue klopote, i uz poskakivanje,
zvonjenje zvona i vitlanja pastirskim tapovima kumaracima, okie
nim mnogim raznobojnim trakama, rasteruju zle sile i uveseljavaju pri
sutne. Starijim generacijama sa prostora bive SFRJ dobro je poznata i
pesma iz ovih krajeva iribiri bela Mare moja...

tom) govori sasvim mali broj ljudi koji se procenjuje na 400 do 600 osoba i nalazi
se u Crvenoj knjizi UNESKA zajedno sa drugim umiruim jezicima sveta.
- DALMATINSKI (starodalmatinski) jezik (dijalekt) koji je sasvim izumro, a
davno se govorio u Dalmaciji i na njenim ostrvima. Nastao je vrlo rano budui da
je Dalmacija do 4. veka nove ere bila povezana sa Rimom, a i kasnije ula u sastav
zapadnog rimskog carstva. Prvobitno ga je inio starolatinski sloj, a kasnije prima
uticaje mletakog, severnoitalijanskog govora. Prisustvo Slovena i njihovog jezika
ga skoro sasvim potiskuje pa ne udi da se najvie zadrao na jadranskim ostrvima.
11

Prvi podaci o ovom jeziku potiu iz 13. veka u vidu trgovakih dokumenata i pre
piski. Zanimljivo je da je najdue opstao na ostrvu Krku, u obliku tzv. veljotskog
dijalekta. Poslednja osoba koja ga je jo znala i govorila, umrla je 1897. godine.
- DAKORUMUNSKI, savremeni rumunski jezik, svakako je najvaniji roman
ski jezik na Balkanu i to ne samo zbog broja osoba koje ga govore - preko 20.
miliona.
Iz junog Banata, iz Banatskog Novog Sela, poreklom je i veliki lingvista,
esejista, istoriar knjievnosti, leksikograf... Radu Flora, koji je jedan deo svog
ogromnog stvaralakog opusa posvetio prouavanju dijalekata rumunskog jezika
izmeu kojih i cincarskog.
U Panevu je Evroregionalni centar za razvoj drutva u multiet
nikim sredinama In medias res osnovao krajem 2008. godine otvore
nu jeziku radionicu za uenje jezika naeg prvog suseda - Rumunije,
sa dva asa nedeljno, koja ima dve grupe polaznika.

Rumuni u Banatu govore jednim starim rumunskim dijalektom, dok se u obla

sti Homolja, meu Vlasima, zadrao jo dublji jeziki sloj.
- AROMUNSKI, kod nas poznat kao cincarski, a u drugim zemljama u okru
enju jo kao vlaki,... danas spada u jezike (dijalekte) koji nestaju, a govori se u
zajednicama Aromuna koje su i dan danas ostale vie homogene kao to je to slu
aj u tradicionalnim aromunskim kolonijama na Pindu, Gramosu, Olimpu (Grka),
zatim Dobrudi, Tulei, Jaiju (Rumunija), Kruevu, Bitolju (Makedonija), Kor
i...(Albanija), dok je u Srbiji skoro sasvim iezao. Kod nas ga govore jo samo
oni Cincari koji su kao prva generacija doli u Srbiju nakon Drugog svetskog rata
ali ga ve vie ne znaju ni njihovi potomci. Aromunski nije standardizovan i sastoji
se od vie dijalektskih podgrupa. Kao pismo prihvaena je latinica. Lingvisti ga
posmatraju kao istorijski dijalekt rumunskog jezika.
Prvu gramatiku na aromunskom jeziku napisanu latininim pismom objavio je
Mihajlo Bojadi, profesor staro i novogrkog jezika iz Bukureta, poreklom Mosko
poljac, 1813. godine u Beu.
- MEGLENORUMUNSKI jezik (dijalekt) govori se na ogranienom podruju
koji naseljava ova mala populacija i to u pojedinim enklavama u okolini Soluna i
doline Vradara. U ovom skoro nestalom romanskom dijalektu, govori ga jo samo
par hiljada ljudi, uticaj slovenskih jezika je daleko vei.
Svetlana Nikolin

12

CINCARSKE PORODICE
U JUNOM BANATU
NASELJENE
DO DRUGOG SVETSKOG RATA

Cincarske porodice koje su dolazile u Panevo jo u vreme velikih

imperija - Austrougarske i Turske, a zatim (po osloboenju Srbije
koja je tada imala najveu imigraciju posle SAD-a), nastavile sa
naseljavanjem ovih krajeva sve do prve polovine 20. veka, ostavile
su dubok trag koji govori o jednoj duhovnoj, kulturnoj, ekonomskoj i
politikoj vertikali i kontinuitetu. Potomci ovih poznatih familija i
danas su nai ugledni i cenjeni sugraani, a podaci o njihovim
precima, iako objavljeni u skraenom obliku, ipak e pruiti
dovoljno informacija koje najbolje govore o upornosti, istrajnosti,
progresivnosti i znaaju koje su imale.

Porodica Veriga i porodica urin

Roza i Petar Veriga

gledne graanske panevake porodice Veriga i urin povezane su svo

jim cincarskim precima i mnogim rodbinskim vezama. Prvi je doao u
Banat Janko Veriga (17771857), trgovac, rodom iz Vlahoklisure. Od gradskog
magistrata dobio je povelju izdatu 1811. godine kojom mu se dozvoljava boravak
i rad u Panevu. Janko se oenio Jaroslavom, za koju se zna da je bila erka polj
skog generala i sa njom dobio petoro dece. U porodinom predanju pominje se i
Konstantin Veriga sa svojom kafanom ili hanom u delu grada znanom kao Turska
glava, ali drugih podataka o njemu nema. Detaljan rodoslov, koji objavljujemo na
kraju priloga, sadri itav niz podataka koji e, verujemo, biti ne samo zanimljiv
ve i izuzetno znaajan svakom buduem istraivau..
Ova poznata familija ima cincarske krvi i sa babine strane - preko porodice
Todorovia iz Kovina. Otac bake Aleksandre Todorovi (18491930) bio je potar
u doba kada je obavljanje ovog posla podrazumevalo ne samo mnogo napora ve i
opasnosti. Pota se nosila konjima iz ovih krajeva sve do Temivara. Aleksandra je
rano ostala bez majke, a kako joj je ujak bio srpski vladika u Temivaru, prihvatio
je mladu devojku, svoju sestriinu, i omoguio joj je izvanredno obrazovanje. Alek
15

sandra je bila pravi poliglota, govorila je pet jezika pa ak i engleski ije je pozna
vanje u to doba i u ovom delu Evrope, bilo prava retkost. Uz izuzetno bogatu bibli
oteku (tu su se nalazila, izmeu ostalih knjiga, i kompletna Geteova dela na gotici)
koja joj je pruila mogunost da upozna najvea dela od knjievnosti do istorije i
filozofije, a imala je i prilike da se susretne i sa istaknutim linostima toga doba. U
vreme kada je vaspitanje devojaka imalo izrazito patrijarhalni karakter, Aleksandra
je bila prava intelektualka. Za supruga izabrala je Grigorija Verigu (18471908) i
sa njim izrodila sedmoro dece.
Verige su tesno povezane sa porodicom Hadija, preko Todorovia, iju istori
ju donosimo u sledeem tekstu. Jedan od njih, Kosta Hadija, austrougarski oficir,
inae generacija bake Aleksandre, nakon penzionisanja doao je da ivi u Panevo.
Supruga Milesa Antonovi, prava lepotica, pozirala je za lik Bogorodice u Gornjoj,
Preobraenskoj crkvi, koju su ivopisali Uro Predi i Stevan Aleksi u prvoj dece
niji 20. veka.
Njihov sin Mika Hadija radio je kao profesor u srednje tehnikoj koli u Panevu.
Od svih braa i sestara iz ove generacije Hadija, najzanimljivija je bila Jelisa
veta, uvena tetka Duta. Nije se udavala i ceo svoj ivot posvetila je svojoj familiji
i vaspitanju bratanaca. Nosila je uvek tamne, esto sasvim crne haljine do zemlje,
cipele na nir i neodoljivo podseala na guvernante iz engleskih filmova. Bila je
izuzetno obrazovana i glas o toj dostojanstvenoj i inteligentnoj devojci dopro je ak
do naeg slavnog naunika Mihajla Pupina. Tada ve u Njujorku, Mihajlo (i on je
imao cincarsko poreklo) zaputio se u Panevo da upozna i zaprosi devojku o kojoj
je toliko mnogo sluao. Duta ga je primila i sasluala ali na udaju nije ni pomiljala.
Kad god bi, kasnije, govorila o Pupinu, uvek bi ustala sa stolice i malo se naklonila,
u znak potovanja prema velikom pronalazau.
U porodici se esto prepriavaju neki od njenih nesvakidanjih poduhvata kao
to je pravi avanturistiki odlazak za vreme Prvog svetskog rata u Galiciju. Braa
Kosta i ura, kao austrougarski oficiri, poslati su u Poljsku i kako su vesti sa fron
tova bile prepune stranih opisa ratnih deavanja, Duta je reila da, po svaku cenu,
pronae brau. U mukom odelu, sa dakom prepunim namirnica, odee, lekova...
nekako je uspela da se popne u prepuni voz gde ju je mainovoa smestio na jedi
no mogue slobodno mesto - u vagon sa ugljem za loenje lokomotive. Na vrhu
te crne kamare, sva umazana aom, produvana vetrom, hladnoom, skoro sasvim
ukoena, ne isputajui vreu iz ruku, nekako se skotrljala niz gomilu uglja i garei
u Galiciji u mestu gde je pretpostavljala da se nalaze braa. Jedva se kreui preko
zaputenih polja, dola je do vojnike postaje i oficirske kantine u kojoj su, uz vese
lu muziku, igrale oskudno obuene devojke, toilo pie, a oficiri uivali u toj raspo
jasanoj, nestvarnoj atmosferi. Kakav je samo ok brae Hadija bio kada su ugledali
sestru Dutu sa izguvanim mukim eirom na glavi, u prljavom odelu, svu crnu od
garei i sa dakom preko ramena. A kakva je tek reakcija te odane sestre bila nakon
preenih Scila i Haribdi, moemo samo da zamislimo.
Nakon rata Duta je prela u Kovin i vaspitavala decu svoga brata ali je pruila
svu negu i panju i jednoj devojici, izbeglici iz Bosne, koja je imala teko bolesnu
kimu i leala u tzv.koritu. Predano ju je pazila i uspela da je podigne na noge i sa
svim oporavi. U starijim godinama, tetka Duta je volela da sedi uz prozor u Hadiji
16

noj kui (pored sadanjeg Tehnikog centra) i gleda ko sve prolazi ulicom. Jednom
prilikom ugledala je svog poznanika Tou kako eta unuka Pericu Ilia i potpuno
iznenaena uzviknula - Ju, Too, zar ti nisi mrtav?.
Deda Bore Verige - ore, imao je probleme sa kimom i bezuspeno pokua
vao da nekako umanji bolove primenjujui sve to bi uo da pomae.Jednoga dana,
vrativi se iz grada gde je od nekog poznanika saznao za novi lek, zahtevao je da
se u rernu stavi lubenica i da se ona ispee. Baka je odbijala sa uenjem da nekome
uopte moe da padne na pamet da pee bostan ali nije imala kud. Lubenica je stavlje
na u rernu, a nakon nekog vremena odjeknula je prava eksplozija pri kojoj su leteli
parii bostana i poreta na sve strane. Anegdote se u svakoj porodici najdue pamte
i prepriavaju u svakom pokolenju ali u seanju ostaju i prie o ljudskoj plemenitosti
i dobroti. Jedna od njih odnosi se na svetenika Jovana Nikolia, paroha u Zagrebu.
Otac Jovan (porodica Hadija) roen je u Kovinu gde je zavrio osnovnu kolu,
a u Smederevu gimnaziju. Njegov otac, Slavko Nikoli, imao je nekog pretka Cin
carina, po porodinom seanju. Studirao je filozofiju, a nakon nje teologiju i postao
svetenik u Zagrebu. Oenio se svojom mladalakom ljubavlju - Rukom, lekarom.
Imaju erku Olgu koja sada ivi u SAD-u.
U svojoj parohiji i Zagrebu otac Jovan bio je izuzetno cenjen. Voleli su ga i
njegovi pravoslavci ali i katolici. Puno je doprineo boljem razumevanju ove dve
konfesije i meusobnoj toleranciji. Jedini je svetenik koji nije napustio svoj narod
za vreme ratnih zbivanja tokom 90-tih godina prolog veka. I u najgora vremena
obilazio je sela sa srpskim ivljem, teio, krtavao i sahranjivao... Zbog savesnog ra
da uivao je opte potovanje tako da su ga, zajedno sa kasnije umrlom suprugom,
sahranili u aleji zaslunih graana. Iako vie nikoga od bliskih nema u Zagrebu, nje
gov grob na Mirogoju uvek je uredan i na njemu stalno ima cvea. U ljudima je isti
cao ono to ih spaja, a ne ono to ih razdvaja, ono univerzalno a ne partikularno.
***
I u porodici urin bilo je lanova cincarskog porekla. Jedna od njih je i pozna
ta profesorka fizike u panevakoj gimnaziji - Vera urin, roena Todorovi.
Verin otac Naum Todorovi doao je u Beograd iz Aleksinca kao deak od 12 go
dina. Za ivot je zaraivao kuvajui i raznosei kafu ali je, nakon niza godina, uspeo
da otvori svoju sopstvenu radnju u Knez Mihajlovoj ulici. Oenio se Jerinom Smede
revac, roenom sestrom poznatog panevakog lekara Smederevca (pravo prezime
bilo je Petrovi), rodom iz Bavanita. Imali su kuu na Gundulievom vencu.
Njihova erka Vera dolazila je, za vreme nemake okupacije, laom iz Beo
grada u Panevo kod svog ujaka i nosila kui hranu do koje se u glavnom gradu
teko dolazilo. Dok je ekala da brodi krene nazad, kao i mnogi mladi tokom leta,
kupala se na dobro znanom i omiljenom Valdmanovom kupalitu na Tamiu. Tu je
i upoznala svog budueg supruga Vasu urina. U porodici se pamti dogaaj iz do
ba Drugog svetskog rata i Sremskog fronta kada je mobilisano mnotvo mladih iz
Vojvodine i poslato na front bez i jednog dana obuke. U tim traginim danima, Vasa
urin, predratni rezervni artiljerijski oficir, mobilisan je i postavljen u artiljerijsku
brigadu u koju je upueno i mnogo golobrade dece iz Paneva od kojih su neki bili
uenici gimnazije - Radi, ubrilo, Spasoje Risti, Bani.... Vasa je pokuao da ih
17

uputi u neke osnovne vojnike obaveze od kojih je jedna, naravno, noenje i upotre
ba puke, a ubeivanje se esto zavravalo sa ...Molim vas, morate uzeti oruje.
Taj uglaeni oficir prefinjenih manira, doavi do granice sa Korukom sa svo
jom brigadom, ugledao je jednoga dana kola i svoju supugu Veru, koja je kao neka
da tetka Duta, krenula sa mnogim provijantom da na frontu pronae mua i pane
vake gimnazijalce. Ne verujui svojim oima, uspeo je samo da izusti - Verice...
a zatim pao u nesvest.Orden koji je Vasa urin dobio na Sremskom frontu spasao
je porodicu potpunog oduzimanja imovine od strane ondanje OZNE, kojoj je zapa
la za oko radnja i firma osnovane jo 1838. godine.
Za vreme Drugog svetskog rata u trgovini Zlatna rua, danas Polet, dok je
muki deo bio ili na ratitu ili u zarobljenitvu, za kasom je sedela i vrstom rukom
upravljala ne samo poslovima ve i porodicom, jedna izuzetna linost - Sofija Ve
riga urin. Po seanjima potomaka, Sofija je bila pravi stub kue i uvar njenih
interesa i jedinstva. U Somboru je zavrila preparandiju i kako je bila vrlo lepa,
obrazovana i dostojanstvena mlada ena, osvojila je srce Jovana Duia. Uprkos
Duievih ozbiljnih namera, odabrala je za supruga imunog Nikolu urina iz
Paneva. Godine su prolazile i Dui, vrativi se odnekud iz sveta, poeleo je da
ponovo vidi svoju mladalaku ljubav. Doao je u Panevo i etajui ispred kue
Nikole urina potajno iekivao da se otvore velika drvena vrata i da ieta ona
lepotica koje se ivo seao iz negdanjih somborskih dana. Vreme je proticalo,
Sofija se nije pojavljivala i Dui je odluio da ipak pozvoni i ue u kuu, da je po
seti. Posluga je otvorila vrata, Nikola ga je doekao u salonu i dok su ekali Sofiju,
Dui je otvorio srce i ispriao koliko je eleo da se na ulici, odjednom, stvori ona
mlada i lepa devojka iz davnih seanja. U jednom trenutku, na balkonu, pojavila
se jedna stara, seda gospoa, priao je slavni pesnik, to mora da je njena svekrva.
Naravno, to je bila Sofija.
Rodoslov porodice Veriga i urin
- Janko Veriga (17771857) oenjen Ja
roslavom (porodica nije sigurna da li je ime
ba tako)
ore Veriga (18141881); PetarVeri
ga (18161865); Pavle (?); Rakila(?); Marta
(Sofija?) Veriga, udata Radosavljevi. Potom
ci Marte i danas ive u Beu sa prezimenima
De Merizzi i Ott
- Nikola Veriga (17991852), brat Janka
Verige, oenjen Sofijom (18051855), bez
dece
--------------------------------------- ore Veriga (18141881), oenjen
Agnicom andorovi (?1848), umrlom od
kuge u Smederevu; imali su dva sina:
Jovan Veriga(18441849) i Grigorije
Veriga (18471908), nadimak Giga
--------------------------------------18

- Grigorije Verga (18471908), oe

njen Aleksandrom Todorovi (18491930),
venani u Beloj Crkvi i imali sedmoro dece;
Agnica Veriga (18751880); Sofi
ja Veriga (1876.1954); Georgije Veriga
(18781878); Darinka Veriga (18791883);
edomilj Veriga (18811888); Vera Veriga
(18831949); Svetislav Veriga (18851961);
ura Veriga (18861909), umro u Beu.
--------------------------------------- Sofija Veriga (18761954), udata za
Nikolu urina (18691939), imali su peto
ro dece:
Milesa urin, Bebika (19021991);
Vasa urin, Backo (19041992); Vera ur
in, Belka (1907?); Slobodan urin, Bo
da (19081992); Milan urin, Ija (1915
1984)

--------------------------------------- Vera Veriga (18831949), udata za

Svetislava Cvijanovia (18771961), imali
su petoro dece:
Ljubosava Cvijanovi, Cica (1907
1977); Darinka Cvijanovi, Lole (19111992);
Nadeda Cvijanovi (19131968); Branko
Cvijanovi (19151915); ivojin Cvijano
vi, ika (19231987)
--------------------------------------- Svetislav Veriga, Bata (18851961),
oenjen sa Jovankom Latinki (1894
1971), imali su dvoje dece:
Slobodan Veriga (19231987) i Borivoj
Veriga (1928 ).
--------------------------------------- Slobodan Veriga (19231987) oe
njen Nadom Farka (19211992) imaju jed
nu erku:
Slobodanka Veriga (1956 )
- Borivoj Veriga (1928 ) sa Zorisla
vom Vasiljevi (1932 ) ima dve erke:
Tijana Veriga(1957 )
Aleksandra Veriga (1960 )
--------------------------------------Porodica Stefanovi
- Dimitrije Stefanovi (1929 ), oe
njen Olgom Stefanovi (1929 ), dobili su
dvoje dece:
Milesa Stefanovi (1960 ); i Ivan Stefa
novi(1962 )
- Ivan Stefanovi (1932 ) i Nada Katu
nari (1941 ), imaju troje dece:
Suzana Stefanovi (1966 ); Ivan Stefa
novi (1969 ); Tamara Stefanovi (1973 )
--------------------------------------Porodica urin
- Nikola urin (1943 ),oenjen Mi
rom Vlaji (1948 ) imaju dvoje dece:
Milica urin (1977 ); i Nikola urin
(1979 )
- Vladan urin (1947 ) sa Vukosa
vom Bokan (1948 ), imaju jednog sina:
Vasa urin (1978 )
--------------------------------------Porodica Spaji
- Jelena Spaji (1934 ) i Milenko Bo
sni (1925 ), nemaju dece.
- Konstantin Spaji (1937 ) i Slobo
danka Kosti (1942 ), imaju dva sina:
Aleksandra Spajia (1963 ) i Petra Spa
jia (1965 )
---------------------------------------

Porodica urin
- ore urin (1946 ) i Ljer
ka Mezga (1953 ), imaju jednog sina:
Rastko urin (1990 )
--------------------------------------Porodica Stefanovi
- Milesa urin (19021991) i Ivan
Stefanovi (18941944), imaju dva sina:
Dimitrije Stefanovia, Tadin (1929 ); i
Ivan Stefanovia, Nae (1932 ).
--------------------------------------Porodica urin
- Vasa urin (19041992) sa Verom
Todorovi (19151989), dobili su dva sina:
Nikolu urina (1943 ); i Vladana ur
in (1947 ).
--------------------------------------Porodica Spaji
- Vera urin (1907 ) sa Etom Spaji
em dobili su dvoje dece:
Jelena Spaji (1934 ) i Konstantin Spa
ji, Kokan (1937 ).
--------------------------------------Porodica urin
- Slobodan urin (19081992), sa Iva
nom Ugrii (1921 ), dobili su dva sina:
ore urin (1946 ) i Bogdana ur
in (1950 )
- Milan urin (19151984), sa Mela
nijom Barjaktarevi, Cica (1925 ), dobili
su dva sina:
Duan urin (1953 ) i Borivoj urin
(1956 )
--------------------------------------Porodica Cvijanovi
- Ljubosava Cvijanovi (19071977),
nije se udavala
--------------------------------------Porodica Srb
- Darinka Cvijanovi (19131968) i
ore Srb (19111942), imaju dvoje dece:
Smilja Srb (1939 ) i Nikola Srb, Buca
(1941 )
--------------------------------------Porodica Cvijanovi
- Nadeda Cvijanovi (19131968), ni
je se udavala
- ivojin Cvijanovi (1923-1987) sa Da
nicom Ili (1936- ) imaju sina
Donija Cvijanovia (1973- )
napomena: rodoslov je uraen 1992. godine

19

20

eda Veriga

eda Veriga

ura Veriga

Iz deijeg albuma familije Veriga

Svetislav Veriga

Sofronije Veriga

Vera Todorovi, urin, u srpskoj

narodnoj nonji

Svetislav Veriga
21

Odobrenje Magistrata kojim se Janku Verigi dozvoljava

da se naseli u Panevu - 1811.

Farmaceutska diploma Svetislava Verige

22

Diploma Svetislava Verige o zavrenim studijama medicine u Budimpeti

Svadbe su prilike da se brojne familije nadju na okupu. Verige, urini, Stefanovii

23

Sestre Todorovi - sa leva na

desno: Sofija, Vera i Danica

Naum Todorovi sa suprugom

Jerinom Smederevac i erkama Danicom, Sofijom
i Verom, Beograd
24

Porodica Hadija

Aleksandar, andor, Hadija

orodica Hadija potie iz Melnika, mesta u grkoj Makedoniji, a njen ro

donaelnik u Srbiji bio je Konstantin Hadija koji se oenio Franciskom,
najstarijom erkom Krajcajzena, pivara iz Zemuna, poreklom iz Bekereka. Imali
su petoro dece:
1. Panajota (umro 1859.),
2. Miloa (bez dece),
3. Konstantina (roenog u Zemunu 1. septembra 1801.), koji se oenio Jelkom
Obrenovi, erkom Jevrema, brata Miloa Obrenovia. Postao je poznati pivar, a ka
snije i sekretar knjaza Miloa. Umro je u Meranu, junom Tirolu, u Italiji, i tamo je
sahranjen.
Zanimljivo je da je Konstantin bio patron prvog prevoda - izdanja ia Tomine ko
libe tampanog u Beu, u jermenskom manastiru, 1853. godine, a knjiga J. Bicer Stova
je napisana samo dve godine pre toga. Na prvoj strani te knjige moe se videti odtam
pan lik Konstantina sa njegovim potpisom kao i zahvalnica prevodioca, Milana Raia.
25

Konstantin je imao dvoje dece: Miloa (18401857), koji je umro u Veneciji, i

erku Ljubicu (umrla 1836.).
Marija Bokarov iz aka, roaka porodice Hadija, u svojoj knjizi o istoriji po
rodice Kren, navodi da je pravo prezime Konstantina bilo prvo Topalovi. Posle
posete Jerusalimu i Hristovom grobu, dodaje Hadi, pa se potpisuje kao Hadi To
palovi. Kasnije sasvim odbacuje Topalovi i nakon toga uzima prezime Hadija.
4. Marija, koja povezuje sa Hadijama porodicu Stojkovi iz Zemuna.
5. Josif, oenjen Todorovievom iz Kovina. Majka joj je bila sestra Emanuela
iz porodice Sekulia i Rolera. Imali su troje dece: Peru, Kostu, trgovca, i Josifa Ha
diju, sudiju iz Paneva.
Josif se oenio Katarinom Seujac. Njen otac Georgije bio je poslednji poto
mak porodice Seujac, koja je preko njegovog pradede, kapetana Georgija, dobila
plemstvo od Marije Terezije. U panevakom muzeju nalazi se jedna od dve pove
lje, ukaza, sa votanim igom i potpisom Marije Terezije, dok je druga kod familije
u Engleskoj.
Iz ovog braka potie sedmoro dece:
1. Jelisaveta, koja se nije udavala i koja povezuje Hadije sa porodicama Veriga
i urin.
2. Anastasija, umrla kao dete.
3. Kosta (umro 1938.), pukovnik, oenjen sa Milom Stojanovi sa kojom je
imao dvoje dece - uru (umro kao dete), i Nikolu, inenjera, oenjenog sa Gorda
nom Zuber, bez dece.
4. ura, vojni lekar iz Paneva (umro 1939.), oenjen sa Jelenom, Lenkom,
Kren, sa kojom je imao troje dece:
-Ljubicu, umrla kao dete, shranjena u Leskovcu.
- Olgu (19061974.), udatu za apotekara Slavka Nikolia iz Kovina. Iz tog bra
ka rodilo se troje dece:
a. Jovan (19261998) pravoslavni svetenik, protojerej u Zagrebu, koji je bio
oenjen sa Ruicom Stefanovi, lekarom, iz Smedereva. Oboje su sahranjeni u Za
grebu. Iz tog braka potie kerka Olga (roena 1961.), koja sada ivi u Njujorku.
Zadrala je svoje devojako prezime Nikoli i dodala muevljevo Litwin. Imaju
jednog sina - Jonu Litvina, roenog 2003. u Njujorku.
b. Jelenu (19271993), farmaceuta iz Paneva, udatu za mainskog ininjera
Borivoja Manojlovia. Imali su jednog sina, uricu (19501999.). Iz uricinog
braka sa Zoricom Markovi iz Kovina, rodio se Rastko Manojlovi koji sada ivi u
kui pradede ure Hadije u Panevu.
c. ura (19281993), veterinar iz Kovina, neoenjen.
- Kosta, oni lekar koji je posle Drugog svetskog rata iveo prvo u Ugandi, a za
tim u Engleskoj. Oenio se sa Doan Vandles i sa njom imao kerku jedinicu Aleks.
Njeno dvoje dece sada ivi u Engleskoj - to su Viktorija i Nikolas Hadija Braun.
Tako se u njihovom prezimenu sauvalo ime Hadija.
Josif Hadija i Katarina Seujac imali su jo i Mariju, Gavru i Aleksandra, prav
nika.
(Podatke o porodici Hadija dala je Olga Nikoli Litvin, Njujork, SAD)

26

Porodica Ki - Mano Zisi

Darinka, Mano Zisi, Stefanovi, 30. godina 20. veka

z matinih knjiga Optine Sabinov, koja se nalazi u severoistonom delu

eke, utvrdio sam da je deda moga oca Lava bio Leopold Klajn, roen
1824. godine, da je bio krmar i da se oenio Anom Holctajmovom. Iz ovog bra
ka roen je moj deda Moric Klajn, 22. marta 1850. Kumovi su bili Pinkus Levi i
Sigmund Holtajn. Iz ovih podataka kao i iz drugih istorijskih injenica vidi se da
su bili Jevreji. Iz porodinih pria saznao sam da je Moric bio dobar uenik, da je
sa lakoom uio strane jezike i da je kolovanje za dravnog javnog belenika na
stavio u Budimpeti. Iz meni nepoznatih razloga, napustio je Budimpetu i poeo
da radi u mestima oko Bekereka, dananjeg Zrenjanina. Naravno, u tom periodu
primoran je da naui nove jezike, rumunski i srpski, da bi obezbedio klijentelu iz
tih naroda. Kasnije odluuje da se stalno naseli u Panevu, oko 1883. godine, gde
ubrzo upoznaje Lenku Koko i sa njom zakljuuje brak.
Moja baba Lenka Koko, roena je 25. marta 1866. godine u meni nepoznatom
selu u blizini Tuzle. Po njenoj prii, koje se seam, roditelji su joj bili Mita i Katari
na Koko iz okoline Tuzle. U vreme kada je Austrougarska anektirala Bosnu mnoge
27

pravoslavne familije i Srba i Cincara reile su da se kolektivno isele u Srbiju. Pored

Lenke, koja je bila srednje dete, imali su starijeg Dimitrija i mlau Sofiju. Dimitrije
je ubrzo otiao u Be, i kao talentovan slikar pohaao umetnike kole u Beu i Lin
cu. Bio je vrlo plodan stvaralac i ostavio je za sobom veliki broj slika u ulju i tem
peri. Nekoliko njegovih slika zadrano je u naoj porodici dok je najvei deo, kao
legat, ostavio gradu Lincu. Prema neproverenim podacima, umro je u Budimpeti
oko 1930. godine. Gde su u Panevu iveli Mita i Katarina Koko nije mi poznato,
ali su nakon sklapanja braka, Moric i Lenka kupili veliku kuu u ulici Brae Jova
novia 27. Moric je ve bio uspean i imuan advokat.
Lenkina mlaa sestra Sofija ostala je da ivi sa njima i nije se udavala. Sofijina
pomo i te kako je bila potrebna mladim suprunicima koji su pourili da uveaju
porodicu izrodivi sedmoro dece. Na svet su doli: ura (1887), Katica (1879),
Koloman (1891), Lajo (1893), Marija (1895), Aleksandar (1899), Aristid (1902),
i moj otac Lav (1907).
Moric Klajn, moj deda, jo pre dolaska u Panevo, poslao je zahtev Ministar
stvu policije u Budimpeti za promenu svog prezimena pa je nakon odobrenja pre
inaio ime i prezime u Mor Ki. Reenje je upisano u njegovu matinu knjigu
roenih 1888. godine. Razlozi za promenu bili su uslovljeni okolnostima u novoj
sredini gde se pripadnost maarskom narodu vrednovala vie nego pripadnost je
vrejskoj zajednici.
Mor i Lenka, uz svesrdnu pomo, Sofije, omoguili su lepo obrazovanje svojoj
mnogobrojnoj deci. Najstariji Georgije - oka, nakon gimnazije na maarskom
jeziku u Panevu, zavrio je prava na fakultetu u Segedinu i odmah nastavio sa
praksom u advokatskoj kancelariji svoga oca. Govorio je odlino, uz srpski, maar
ski i nemaki jezik. Bio je aktivan u dobrovoljnim drutvima kao to su Vatrogasno
drutvo, Veslaki klub, a kasnije i predsednik Rimokatolike crkvene optine u
Panevu. Vaio je za umerenog boem
a najvie zbog slobodnijeg ponaanja na
balovima, koji su se redovno odravali u Panevu u organizaciji raznih nacionalnih
drutava. Taku na tu reputaciju stavila je strina Ema udavi se za uru. iveli su
mirno i skromno.ura se do smrti bavio advokaturom.
Katica Ki, udata Magaraevi (18891988), vrlo rano, u 17-toj godini udala
se za Leonida Magaraevia, pukovnika austrougarse vojske, koji se samo kratko
zatekao u Panevu, video Katicu i oenio se sa njom. Panevo, tada pogranino me
sto, imalo je status municipijalnog grada i bilo podreeno direktno Beu. Leontije
je ubrzo dobio prekomandu za Segedin gde su se trajno naselili. Za vreme Prvog
svetskog rata Leontije je teko ranjen na ruskom frontu i vie decenija je bio potpu
no nepokretan . Katica ga je sve vreme predano negovala. Njihova kerka jedinica
- Jelica udala se za Vlajka Popovia iz Subotice.
Koloman, Bata, Ki (18911968), zavrio je Komercijalnu kolu u Panevu i
dugo godina radio u Industriji stakla u Panevu. Bio je oenjen Bosiljkom Radosa
vljevi, uiteljicom, rodom iz Sremske Mitrovice
Lajo, Cuka, Ki (18931950), diplomirao je agronomiju u Zagrebu i jedno vre
me radio na imanju barona Kulmera u Brijestu, u Slavoniji., a zatim u advokatskoj
kancelariji Magaraevia u Subotici kao i Zobnatici. iveo je u vanbranoj zajedni
ci sa Margitom. Nisu imali dece.
28

Marija, Mara, Ki (18951962), zavrila je u Vrcu preparandiju i radila kao

uiteljica u vie sela u okolini kao i u samom Panevu. Nije se udavala i ivela je u
domainstvu sa majkom Lenkon u levom krilu kue u ulici Brae Jovanovia.
Aleksandar, andor, Ki (18991989), bio je teko ranjen na galicijskom frontu
u vreme Prvog svetskog rata, a nakon oporavka zaposlio se u fabrici Frank u Zagre
bu. Postao je cenjeni strunjak. Upamtio sam ga kao osobu koja je puno radila na
svom obrazovanju i strunom usavravanju. U srednjem zivotnom dobu upoznao
se sa Ankom i iveo sa njom u vanbranoj zajednici. Anka je imala dve kerke iz
prvog braka koje je moj stric prihvatio i zavoleo.
Aristid, Rista, Ki (19021996), ostao je upamen u familiji po svojoj ambicio
znosti i upornosti. Nakon Prvog svetskog rata, uz znatnu oevu finansijsku pomo,
odselio se u Be i upisao medicinski fakultet. Bio je odlian student tako da je od
mah nakon studija dobio mesto u jednoj od bekih bolnica. Brzo je postao specija
lista za srana oboljenja, postao asistent, a zatim docent na Medicinskom fakultetu
na odseku za kardiologiju. Imao je i privatnu praksu. Iz pisama upuenim mome
ocu saznao sam da je bio veliki zavodnik. Nije se enio niti je imao potomaka. U
posleratnom periodu puno je pomagao najmlaeg brata, a mog oca, Lava, aljui
nam raznim prilikama i raznim kanalima garderobu, slatkie, prvu loptu (1947.), a
esto i novac. Vie puta smo ga poseivali. Najzasluniji je to sam postao jedan
od najveih kolekcionara rua, snabdevajui me najnovijim sadnicama iz uvenih
firmi Delbard i Mean.
Lav, Leo, Ki (19071997), najmlae dete u porodici i moj otac, zavrio je
panevaku gimnaziju u vreme kada je ona vaila za jednu od najstroijih i naju
glednijih u zemlji. Seam se nekih imena koja je pominjao - dr Karoi, dr Mencin
ger, uvakovi, Potkonjak... Na pravnom fakultetu u Beogradu diplomirao je 1930.
godine, i nakon pripravnikog staa nastavio da radi u advokatskoj kancelariji naj
starijeg brata ure. Poetkom tridesetih godina upoznao je moju majku Paraskevu,
Vitu, Mano i ubrzo se sa njom oenio
***
Istorija porodice moje majke Vite vezana je za dolazak njene bake Paraskeve sa
sinom Manojlom, Manom, iz Kastorije (porodica Mano Zisi) u Panevo, i porodice
Petrovi, koja je sa arnojeviima dola u Banat. Ime moje prabake Petrovike, na
alost, ne znam. Rano je ostala udovica sa troje dece. Mu joj je poginuo u nekom
od mnogobrojnih vojnih sukoba toga doba, tako da je nastojala da to pre uda svoje
dve erke. Preko porodice Bota, starija kerka Darinka (18761965) ubrzo se udala
za bogatog smederevskog trgovca Milana Stefanovia - Smederevca, koji se u nju
zaljubio na prvi pogled. Sa njima je u kui na Terazijama br. 39 stalno iveo i brat
oka. Neudata je ostala Draginja, moja baka, koju je sestra Darinka uz provodadi
sanje Bota upoznala sa Manojlom - Manom sa kojim je sklopila brak na Mitrovdan
1899. godine u akovu. Odatle se sele na sever u Budimpetu koja je, kao i Sent An
dreja, imala veliku srpsku koloniju. Tu se rodili sin ore Mano Zisi (19011995),
Darinka (19041988) i moja majka Paraskeva, Vita, Bebi (19081984).
Nakon Prvog svetskog rata porodica se nastanjuje u Panevu i Vita tu pohaa
gimnaziju kao i moj otac Lav. Obe sestre su odlino svirale klavir i pozivane su na
29

sve vee balove u gradu. Bile su i aktivni lanovi veslakog kluba. Brat ore studi
rao je u Beogradu na Filozofskom fakultetu. Dejan Medakovi, sa kojim se ore
druio u mladosti , veliki deo druge knjige Efemeris posvetio je tom periodu.
Moja tetka Darinka, Darka, udala se za advokata Mihajla. St. Blaia iz Beogra
da, rodom iz Leskovca, i sa njim ivela u jednom od stanova, na etvrtom spratu,
Stefanovieve kue na Terazijama. Kao i mnogi iz moje familije, ni oni nisu imali
dece. Dok sam studirao na Pravnom fakultetu, esto sam boravio kod tetke i tee, a
sa njim, koji je bio veliki boem, obilazio Skadarliju, Ruskog cara, Moskvu...
o njegovom troku. Seam se legendarne pevaice narodne muzike Divne Kosti i
poznatog violiniste Koste Trajkovia i njegovog orkestra. Uprkos neurednom ivo
tu, tea Mihajlo doiveo je lepu starost i poiveo 85 godina.
Paraskeva, Vita, moja majka, nakon udaje starije sestre ivela je sa majkom
u kui blizu fabrike Gaj u Panevu. Sa Lavom Kiom venava se 1935. godi
ne. Lav je u to vreme radio kao advokat i lepo zaraivao tako da ubrzo kupuju
kuu, uz pomo brata Aleksandra iz Zagreba, u ondanjoj Geteovoj ulici br. 4. Tu
se raamo i ja (r. 1937.) i moj mlai brat Pavle (r. 1940) . Obojica smo krteni u
pravoslavnoj Uspenskoj crkvi u Panevu, a u knjigama upisani kao Srbi. Slavim
slavu urevdan.
***
ura Ki, pravnik - sudija, poznati kolekcionar i proizvoa rua, pisac ovih po
rodinih uspomena, oenjen je Mirjanom Ljubisavljevi, dugogodinjom bibliote
karkom, sa kojom ima dvoje dece: sina Tigrana (r. 1964) i erku Tamaru (r. 1967).
Tigran Ki oenjen je Oliverom urinovi - imaju Katarinu, Aleksu i Sofiju,
a Tamara i Sran Joki imaju Vukana.
Pavle Ki, fudbaler i fudbalski trener, oenjen je Karolinom Vojkovi i sa njom
ima dve erke: aklinu (r. 1964) i Leu (r. 1968). aklina je udata za Dragana Jocia
sa kojim ima dve erke - Laru i Dinu, a Lea sa Momilom Jokiem, ima Saru.

30

Darka i Vita Mano Zisi sa drugaricom Verom Vukov na Valtmanovom kupalitu na

Tamiu - Panevo, 30. godine 20. veka

Paraskeva, Vita, Mano Zisi,

udata Ki (majka ure Kia)

Katarina (roena Mano Zisi) i

ore Radivojevi
31

Vita i Darka Mano Zisi sa kolegama iz veslakog kluba na Tamiu - Panevo

ore Mano Zisi sa

kerkom Katarinom - 1945.
32

Seanja akademika ora Mano Zisija

ore Mano Zisi

dugim zimskim veerima moga ranog detinjstva, kada bih ostajao

sam sa bakom, znala je da me stavi u krilo i pred otvorenim vratanci
ma od kaljave pei, arajui vatru, pria o meni dalekom i neobinom svetu iz koga
je dola u Panevo. Sa zanosom je opisivala zelene, mirisne planine sa snenim
vrhovima u ijim su klisurama prskali izvori i jurili ka kljualoj reci, a ona uvira
la u blistavo jezero uokvireno umom. Na padini, iza stoletnih stabala, izvirivalo
je naselje sa malim srednjevekovnim crkvama iz doba davnih vizantijskih careva
Paleologa. To je bila slavna Kastoria. Baka je pamtila ikone i freske obasjane pla
menom svea i kandila kao i molitve za mua Georgija Zisisa koji je sa karavanom
otiao u Carigrad.
Georgije se nikada nije vratio ostavljajui mladu Paraskevu- Vitu, sa sinom, be
bom, Emanuelom - Manojlom. Baka je poticala iz bogate familije Mano i zadrzala
je svoje prezime. Oba prezimena i Mano i Zisi susretao sam nad duanima ne samo
u Solunu ve i u Beotiji i samoj Atini. Da nosim oba prezimena insistirao je ujak
Dimitrije u Peti ali su moje dve sestre kao i otac nosili samo prezime Mano.
33

Naa porodina istorija u svetu oko Dunava poinje posle 1848. godine, kada
su Obrenovii opet na vlasti, a Sterija umire u Vrcu. U to doba je moja baka Vita
ugrabila priliku i sa prijateljima pola karavanom iz Grke, tada pod Turcima, kroz
Makedoniju, Bitolj i Skoplje, Vranje i Ni, u toliko eljenu slobodnu Srbiju. Nisu
imali kola pa je ona jahala na jednom belom hatu sa detetom u naruju. Nakon
mnogih nevolja, usputnih hanova, ugledali su najzad Beli Grad. Beograd je tada
ve oiveo u nekoj obrenovievskoj raskoi, pored sve svoje, jo uvek, balkanske
arije - sa evropskim kuama, drvenom kaldrmom Terazija, konjskim tramvajem,
luksuznim dvorskim konakom, balovima i pozoritem.
Vita je elela da se odmah smesti kod svog brata ora Manoa u Panevu, jed
nog od najbogatijih itnih tragovaca u rangu sa Kolarcem i Kapetan Miom, ali ju je
zadrala u glavnom gradu, ranije prispela sestra Anka, udata za majora Bodija, dvor
sku linost, kao i roaci Spirtalisi. Vitu su rado primali u beogradske krugove, vred
no je uila srpski jezik, a sin Manojlo iao je u srpsku kolu. udo jedno kako su se
brzo snalazili, pomaui se meusobno. Uskoro se udala za poznatog trgovca sa Dor
ola - Nazalisa ali je kasnije ipak odluila da pree u Panevo, kod svog brata ora.
Tu je moj otac Manojlo zavrio gimnaziju, a kasnije u Budimpeti, gde je iveo drugi
Vitin brat - Dimitrije, boravei u Tekelijanumu, Viu trgovaku akademiju.
Lala ore (deda stric) vodio je trgovinu itom o kojoj sam esto sluao. Pomi
njali su se ajkaki lepovi i reni brodovi sa propelerom sa kojima se nosilo ito
od Paneva, iz bogatog rodnog Banata, prema Oravi, kroz erdap ali i ka Beu,
Dunavom preko Pete. Prialo se o velikom crvenom magacinu kraj Tamia -For
kontumca, konkurenciji, prijateljstvima...
Slino se odigravalo i sa druge strane Dunava, u Srbiji, gde su trgovali Mia
Anastasijevi i Ilija Kolarac, veliki trgovci ali i veliki dobrotvori. Obojica su neko
vreme boravili u Panevu.
Lala ore bio je oenjen Marijom, iz srpske graanske kue, ali nisu imali de
ce. Drugi stric, Dimitrije, oenio se Maaricom iz osiromaene plemike porodice
koja je, preavi u pravoslavlje, primila ime Atina. Imali su dva sina- Leonidasa, hu
sarskog oficira, i Miltiad esa, darovitog slikara, vajara i karikaturistu. Bio je visoko
cenjenu maarskoj istoriji umetnosti. U mladosti strasno se bavio sportom i osvojio
zlatne medalje na Olimpijadama u Stokholmu i Davosu.
I u porodici lala ora i lala Dimitrija govorio se srpski jezik. Seam se da se
srpski govorio i u familiji Mandrino iz Paneva.
Strievi su Manojla smatrali svojim naslednikom i eleli da se to vie usavri
u trgovakom pozivu tako da ga je Dimitrije slao na usavravanje kod svojih po
slovnih partnera u Be, London i Pariz, odakle se vratio sa znanjem jo dva svetska
jezika. Vrativi se u Petu sa eljom da se osamostali, upoznao je i sprijateljio se sa
Karamatom iz uvene zemunske porodice koji ga je nagovorio da otvore i organizu
ju rad Srpske banke u Zagrebu i Budimpeti. Ta banka uskoro je postala ekonomski
centar za sve june Slovene u Maarskoj. Manojlo je ubrzo stekao veliki ugled ne
samo u petanskom ve i u vojvoanskom drutvu. Druio se sa Gedom Duner
skim, Veljkom Petroviem...
Poslovi su ga jednom prilikom doveli i do akova i Novog Sada gde upoznaje
svoju buduu suprugu Dragu iji je otac bio advokat Pavle Petrovi, notar grada
34

Novog Sada i vatreni Miletievac, a deda poznati zvonolivac iz Temerinske ulice.

Po majci, bili su u srodstvu sa Patrijarhom i baronima Rajaiima kao i familijom
Dima iz Temivara. Svadba je bila velika i raspusno banatska-koije sa belim konji
ma, muzika... Ubrzo nakon toga udale su se i dve Dragine sestre i to Dara za Milana
Stefanovia, smederevskog trgovca, a Sofija za jednog inenjera iz Beograda.
Manojlo je sa Dragom nastavio ivot u Peti gde je postojala znatna kolonija
Srba uklopljena u prijatnu i bezbrinu atmosferu ondanjeg drutva. Moje roenje
propraeno je velikim veseljem. Kum je bio Dunerski, a nakon krtenja mnogo
zvanica na slavlju. Kasnije su na svet dole i sestre Darka i Paraskeva (nazvana po
baki) - Bebi.
Na ivot u Peti sve do Prvog svetskog rata bio je zbilja vrlo lep. Posebno se
seam uzbudljivih putovanja laama do Viegrada, (Petrovaradina), do Paneva
gde smo poseivali lala ora i Beograda u kome je bila brojna oeva i majina
familija. Sa decom iz porodice igrali smo se buno i veselo, drugaije nego u Peti.
Nakon pobede u Balkanskim ratovima, sve je vrilo i cvetalo u Beogradu, svuda je
izbijala neka nada...
Velika ekonomska kriza i situacija uoi izbijanja Prvog svetskog rata odrazila
se na bankarske poslove porodice Mano u Peti. Nemiri koji su zahvatili Maarsku
sa Belom Kunom i sukobima sa Hortijem doveli su do mobilizacije mladih bez ob
zira na njihovu narodnost. Imao sam tada retku sreu. U Peti je otvoren konzulat
SHS i moj otac ourio je kao bez glave da zatrai pomo i spas. U Beogradu, posle
ostavke Paia, predsednik vlade je postao Stojan Proti. On je bio oenjen Cajom,
roenom sestrom Milana Stefanovia. Na veliko navaljivanje tetke Dare, preduzi
mane su mere za obezbeenje nae porodice i njeno preseljenje u Srbiju. Diplomu
o zavrenoj maturi dobio sam kao prematurus tako da su mi je bez nostrifik acije
priznali na Univerzitetu u Beogradu. Otac je jo mesec dana ostao u Budimpeti da
bi sredio sve poslove oko prodaje imovine. Nakon mnogih peripetija porodica se
smestila kod Atene u Dositejevoj ulici i tu smo ostali dve do tri godine.U Beogradu
se u to doba do stana nije moglo nikako doi. Otac je poeo da radi u banci Milana
Stefanovia sve dok se nije oformila Jadransko podunavska banka u kojoj je bio i
Karamata kao i nanovo sakupljena srena i uspena ekipa iz Pete. Tada sam se e
e viao sa Jovanom Karamatom, kasnije slavnim matematiarem.
Iz stana u ulici Cara Duana, preselili smo se u prostraniji stan u ulici Strahi
njia Bana. Za mene su to bili lepi studentski dani. Moja sestra Darka zavrila je
trgovaku akademiju, a Bebi, Paraskeva, zavravala poslednji razred gimnazije pod
okriljem profesorke Isidore Sekuli. Nastavile su da ue klavir i nemaki dok sam
se ja opredelio za francuski klub. Tridesetih godina nastupila je ekonomska kriza i
recesija koja nam je ponovo donela materijalne probleme. Iz Beograda smo preli u
Panevo gde je otac kupio kuu pored fabrike Gaj. Nad zemljom se nadvio oblak
jo jednog rata.
***
ore Mano Zisi sa uspehom je diplomirao na Filozofskom fakultetu u Beo
gradu, uei i druei se sa nekim od najcenjenijih i najumnijih ljudi toga doba
- Bogdanom Popoviem, Milanom Bogdanoviem, Vladom Petkoviem, Miloem
35

Vasiem, oroviem, Radojiem... Drugovao je sa umetnicima - Tabakoviem,

Konjeviem, Dobroviem, Bjeliem... bio prisan prijatelj sa Rakom Dimitrijevi
em i Nastasijeviem...
Usavravao se na Berlinskom univerzitetu. Bio kustos u Muzeju Kneza Pavla,
profesor muzeologije na Filozofskom fakultetu u Beogradu. ef arheolokog odelje
nja i nuni saradnik Arheolokog instituta i poasni doktor Sveuilitva u Zagrebu.
Posebno se bavio antikom istorijom na Balkanu i arheolokim istraivanjima u
Stobiju, Gamzigradu, Lepenskom viru, Novom Pazaru...lan je nemakog Arheo
lokog instituta, redovni lan Arheolokog instituta u Beu, poasni lan Internaci
onalnog instituta studija mozaik a u Parizu.
Odlikovan je Ordenom rada i Ordenom zasluga za narod sa zlatnom zvezdom.
Dobitnik je Valtrovieve nagrade Zajednice muzeja Srbije 1984.
ore Mano Zisi roen je 15. 1. 1901. u Budimpeti, umro je 2. 12. 1995. u
Beogradu, sahranjen je u Panevu. Bio je oenjen Margitom Boro iz Paneva.
Brak je sklopljen 1942. i od tada je iveo u kui supruge u ulici Svetozara Miletia
u Panevu. Kasnije se odselio u Beograd. Margita je umrla 1980. i sahranjena je na
panevakom katolikom groblju.
U Beogradu danas ive njegove erke - Katarina, roena u Panevu 1943,
istoriar umetnosti, koja sa suprugom Ljubomirom ima dva sina - Ivana (1975.)
i Milana (1980.), a mlaa Dragana (1948.) ima sina Andriju (1978.), udata je za
profesora Miodraga Sretenovia. Obe sestre zadrale su svoje devojako prezimeMano Zisi.

36

Fotografija: Aleksandar Nikolin

Zakova kua u Panevu

edna od najlepih panevakih kua u strogom centru Paneva, poznata kao

Zakova kua, sagraena je u drugoj polovini 19. veka. Prizemlje zgrade je
od samog poetka korieno kao poslovni prostor dok se na spratu stanovalo. Pre
Prvog svetskog rata vlasnik ove velelepne zgrade bio je veliki panevaki i vra
ki upan Milan Zako. Njegovi potomci do skora su iveli u jednom od stanova na
spratu ove kue.
Aleksandar Nikolin, arhitekta, koji je poetkom 70-tih godina 20. veka radio u
projektnom birou panevakog graevinskog preduzea Konstruktor sea se po
tomka ove poznate porodice, koleginice Ksenije Zako, takoe arhitekte, koja je bila
zaposlena u odeljenju tehnike pripreme u istoj firmi. Pamti je kao tihu, odmerenu i
37

uzdranu osobu i dobru sportiskinju. Igrala je odbojku u beogradskom klubu Crve

na zvezda, a isto kao i njena majka, bila je pasionirani lovac. ivela je sa majkom i
sinom kao poslednjim izdankom te stare loze koja inae potie iz Melnika. Poznato
je da je jedan njen lan - Anastas Zako, roen oko 1798. godine, stigao u Beograd
1821. i poeo da se bavi trgovinom gvoarskom robom. Upamen je u ariji kao
veliki ljubitelj Omera - Homerove Ilijade i Odiseje, koje je stalno itao. Bio je efo
ros na ispitima u grkoj koli u Beogradu. Slavio je imendan. Imao je jednog sina
koji se zvao Perikle i kerku koja je bila udata za Lazara Paua.

38

Porodice Mandrino i Oka

Milan, Ljuba i Nikola, deca Georgija Mandrina

naajno trgovako sredite i rasadnik cincarskih porodica koje su krajem

18. i poetkom 19. veka krenule put severa - u Srbiju, i preko Save i Du
nava, u Austrougarsku, bila je Vlahoklisura, veliko mesto na ondanjoj turskoj, a
danas grkoj teritoriji. Klisura, kako su je skraeno nazivali, imala je 1890. godine
oko 5000 stanovnika od kojih potiu mnoge ugledne familije ne samo u dananjoj
Srbiji, ve i u Makedoniji - u Bitolju, Kruevu...kao i u Solunu i drugim gradovima
Balkana. Pre skoro dva veka, u Panevo, tada pogranini i napredni grad na dve
reke, na Tamiu i Dunavu, dobro povezan sa Temivarom, Bekerekom, Novim
Sadom, Petom i Beom, a sa druge strane u blizini uvek ivog Beograda i dobrih
veza sa jugom, doselilo se nekoliko porodica iz Klisure, koje su ubrzo, vrednim i
upornim radom, stekle ugled, imetak i uvaavanje sugraana. Jedna od njih je fami
lija Oka, koja se doselila u Panevo na poziv, takoe, cincarske porodice iz Klisure
- Mandrino, ranije prispele i ve uveliko u poslovima trgovine itom i drugim proiz
vodima. Po predanju, prvo je doao ded Nikola Oka kao sasvim mali deak. Nikola
brzo ulazi u trgovinu koja se odvijala renim tokovima Dunava i Tamia sa ajka
39

ma, a kasnije parobrodima, donosei robu iz rumunskih rudnika i crnomorskih luka

- posebno ito, kukuruz, so, za Srbiju, Petu, Be...
Kao najstariji preci u porodici Oka zapameni su roditelji Ane, udate Mandri
no. Anini roditelji bili su ore i Nauma Petrovi koji su se u Panevo doselili iz
Makedonije. Ana se udala za bogatog i uglednog Simu Mandrina sa kojim nije
imala dece, tako da su usvojili Stevana Oku. U jednom mladalakom pismu koje su
napisale Mila Oka i Lena Kiki, tetke prof. Nikole Oke 8. avgusta 1896., sa puta u
Sremsku Mitrovicu i posete Stevanu, stoje sledei redovi koji se odnose na posetu

U Panevu postoji i kola cincarskog jezika, odnosno dija

lekta, kao jedina te vrste u zemlji. Osnovao ju je Evroregionalni
centar za razvoj drutva u multietnikim sredinama In medias res
iz Paneva, kao besplatnu, otvorenu jeziku radionicu ime se, ko
nano, nakon skoro sto godina, ostvarila i testamentarna elja Sime
Mandrina. Otvaranje ove jezike radionice pomogla je i Ambasada
Rumunije u Beogradu donacijom savremenih ubenika cincarskog,
knjigama, CD-ovima, asopisima... Prvi polaznici zavrie poetni
semestar u junu 2009. i nastaviti sa jo veim fondom asova na sle
deem semestru u septembru. Profesorka Marina Ankajcan uspeno
i sigurno vodi kurs koji predstavlja prvi takav pokuaj u Srbiji na
ouvanju jednog nestajueg jezika.

Donacija Ambasade Rumunije jezikoj radionici za uenje cincarskog jezika

(dijalekta). Svetlana Nikolin, koordinatorka programa, Jon Gabrijel Andrei, atae
za kulturu i Petar Tapalaga, saradnik In medias resa - Panevo

40

manastiru Beenovo: ...Trpezarija je vrlo umetniki izraena, po duvaru se same

istorine slike iz minulih srpskih vremena nalaze, tako isto ima dosta portreta srp
skih dobrotvora, meu kojima su deda Mandrino i deda Petrovi. U stvari, radi
se o Grigoriju Petroviu iz Beenovca, sinu ora Petrovia, doseljenika iz Make
donije.
Veliki kapital koji je stekla porodica Oka pretrpeo je teak udar u nesrei na Du
navu, kada je parobrod sa itom potonuo u jednoj od iznenadnih oluja. Nikolin sin
- Stevan Oka, ostavlja za sobom sina jedinca Simeona, koga je zbog finansijskog
kraha porodice, svesrdno prihvatila, kolovala i pomagala, kao svoje dete, ugledna
trgovaka porodica Sime i Ane Mandrino. Simeon je roen u Panevu 1875. godi
ne, a kolovao se i diplomirao na Tehnikom fakultetu u Beu, sredstvima koja je
za kolovanje dece Mandrinovih i Okinih ostavio u vidu fonda Sima Mandrino.
Tutor i izvrilac fonda bio je u Beogradu Laza Pau, ministar finansija Kraljevine
Srbije, ija je porodica bila u kumstvu sa Mandrinovima i Okama.
Pomenuti fond samo je jedna od 40. stavki u testamentu Sime Mandrina, koji
se uva kao vredan dokument u porodicama Mandrino i Oka. Sima ga je svojeru
no pisao 30., odnosno, 12. maja 1871. godine i njime svojoj eni Ani ostavlja neko
liko kua i imanja, a mnogobrojnim roacima, crkvama i dobrotvornim drutvima
znaajna novana sredstva. Zavetao je i novac za izgradnju vlake, odnosno cin
carske, kole u Panevu, zbog velikog broja cincarskih porodica koje su tada ivele
u ovom gradu. Zanimljivo je da u oporuci nije zaboravio ni svoju poslugu. U 10.
stavci testamenta napisao je da posle smrti njegove ene Ane, ... ima moja unuka
Katarina S. Oka nasljediti 10 lanaca zemlje (grund) za spomen od Lala Sime.
Simeon se oenio sa Katarinom, Katicom, roenom 1879. godine u Panevu,
od oca Nikole i majke Sofije Mandrino. Katica i Simeon imali su petoro dece: Niko
lu, Stevana, Sofiju, Veru i Nadu.
Simeon Oka je bio jedan od direktora i vodei inenjer u eljezari u Diodjeru,
u Austrougarskoj, gde se i danas nalazi jaka industrija elika, livnica i eljezara.
Upamen je kao veliki inovator. Porodica je sauvala dokumantaciju iz koje se vidi
da je imao vie od deset patenata koji su bili zatieni od 1915. do 1919. godine
u patentnim zavodima u Beu i Budimpeti, a odnose se na nova reenja alata za
stezanje i obradu pri izradi mainskih delova. Umro je u Beogradu, u svojoj 51.
godini.
Simeonov sin -Nikola Oka, roen 1904. godine u Diodjeru, nastavlja kolova
nje u Panevu, u koje se porodica vratila tokom Prvog svetskog rata 1915. godine
i tu zavrava peti i esti razred gimnazije. Sele se zatim u Beograd gde nasleuju
kuu roake Darinke Milenkovi, roene Oka, u Pariskoj ulici br. 1. Nakon gimna
zije, Nikola studira mainstvo na Univerzitetu u Beogradu i zavrava studije 1927.
godine. Pet godina kasnije eni se Milanom Petrovi, roenom 1910. u akovu kod
Temivara. Imali su dvoje dece: Olgu (r. 1933.) i Simeona (r. 1935.) koji ima dva
sina, Vladimira (r. 1967.) i Nikolu (r. 1975.).
Profesor Nikola S. Oka smatra se jednim od osnivaa Saobraajnog fakulteta
u Beogradu, odnosno Visoke saobraajne kole, na kojoj predaje, kao vanredni pr
fesor, predmet Vozna sredstva drumskog saobraaja. Redovni profesor postaje
1960. godine, kada biva izabran i za prodekana fakulteta, a pet godina kasnije i za
41

dekana. Objavio je vie od 30. naunih i strunih radova, uestvovao u izradi vie
desetina studija i projekata.
Dobitnik je mnogih priznanja, povelja i diplama kao i tri ordena. Svoju vrednu
veliku biblioteku sa mnogo strune literature zavetao je biblioteci Saobraajnog
fakulteta u Beogradu, ijem je formiranju i razvoju posvetio vie godina. Umro je
1976. godine.
Familije Oka i Mandrino bile su veoma brojne. Samo je, na primer, deda Sime
Mandrina imao ak desetoro dece. I jedni i drugi bili su povezani mnogim rodbin
skim i kumovskim vezama sa isto tako uglednim cincarskim porodicama kao to su
to Mano, Pau, Bota, Kiki...
U Panevu danas ivi mnogo potomaka porodica Oka i Mandrino. Mirko Man
drino i Jovan Oka omoguili su nam da objavimo rodoslove njihovih porodica.

42

43

Oa

Milan Mandrino, najstariji sin Georgija

Mandrina. Poetak 20. veka
44

Slavko Mandrino, sokolski prvak.

30. godine 20. veka

Georgije Mandrino sa suprugom

Milevom koja u naruju dri erku Tijanu
dok im je sin Slavko u kolevci.
Sasvim levo je jedan roak.

Georgije Mandrino sa ljubimicom

sovom u ruci. Panevo, 1935.

Porodica Mandrino. Sa desna na levo - ore Mandrino, snaja Julijana - Cica

sa suprugom Slavkom Mandrinom. Ispred je violonelista Nikola Mandrino.
45

Sabor Udruenja pelara ispred panevakog Magistrata - sa desne strane su

Mandrinovi, snimljeno 30. godina 20. veka

Nikola S. Oka

Mileva Mandrino

46

Sa asa cincarskog jezika u organizaciji In medias resa, 2009. godine

47

Porodica Mihajlovi
Lepo je znati ko si

(O cincarskom poreklu porodice Mihajlovi)

Kua Justina Mihajlovia u Vukovaru (Hrvatska)

nogi stariji Panevci jo se uvek seaju svojih gimnazijskih profeso

ra, Lele i Bore Mihajlovi. Moj otac Borivoj je potom bio i direktor
tehnike kole u Panevu, da bi zatim preao na Prirodno - matematiki fakultet u
Beogradu, gde je doktorirao matematiku. Kasnije je i napustio Panevo da bi bio
redovni profesor matematike na Mainskom fakultetu u Kragujevcu i, pred penzi
ju, u Banja Luci (gde je reenjem nadlenog organa uprave promenio prezime iz
Mihailovi, kako mu je pisalo u krtenici, u Mihajlovi, iz samo njemu znanih raz
loga). NJegovi bivi aci su mu se oduili dodeljivanjem prve Oktobarske nagrade
grada Paneva, mada on nije bio roeni Panevac, ve je roen u Zagrebu. Kako
to, pitao sam se, jesmo li mi Mihajlovii Hrvati? Ne. Moj deda, urica Mihajlovi,
je bio bankarski inovnik, koliko se seam porodinih pria, a u Zagreb je stigao
49

sa svojom enom Jovankom, od Puievih iz Iriga, po uputu svoga oca Mihajla Mie iz Vukovara, ija je poslovna aktivnost u to vreme, kau, pala na niske grane.
Tako sam u traganju za poreklom svoje porodice, stigao do Justina Mihailovia
(18001849), jednog od, u to vreme, retkih pobornika Vukovih ideja i njegovih
najodanijih prijatelja i saradnika iz redova srpskih pisaca prve polovine XIX veka.
Justin je bio i ostae zenitalna taka uspona porodice Mihailovi iz Vukovara, iji
sam ja, po svemu sudei, poslednji muki potomak.
Tragajui po internetu za podacima o mojoj porodici pronaao sam na sajtu
konzulata Srbije u Vukovaru sledei tekst:
Na najstarijem trgu u Vukovaru, na uglu ulica dr Franje Tumana i Zmajeve,
nalazi se zgrada Magaze Mihailovi - rodna kua majke srpskog pesnika Branka
Radievia, Rue Mihailovi-Radievi. Ova graevina u baroknom stilu izgra
ena je krajem 18. veka, a u vlasnitvu porodice Mihailovi je od 1780. godine.
Rodonaelnik porodice, Risto Mihailovi, doselio se iz Moskopolja (Albanija) u
Vukovar 1780. godine. 1790. godine u Vukovar se doseljava i njegov brat Janko
Mihailovi. U magazi otvaraju gvoarsku trgovinu. U trgovini je postojala i prva
srpska itaonica-biblioteka u Vukovaru, u kojoj su se uvale knjige i itala tampa
koja je pristizala iz Beograda, Sremskih Karlovaca, Pete i Bea. U itaonici su se
u to vreme okupljali ugledni vukovarski Srbi.
Janko Mihailovi eni se 1789. godine Anom, erkom vukovarskog trgovca Ata
nasija Lazarevia. Peto dete Janka i Ane, Rua Mihailovi roena je 04.02.1802.
godine u sobi na tavanu kue. Predanje kae da je osobito dobra srca bila, ova lepa
umiljata ena, srednjeg stasa, lepe crne kose, oiju i rimskog nosa, u licu rumena
kao prava rua. Na Spasovdan 1822. godine u sabornom hramu Svetog Nikolaja
u Vukovaru udaje se za Teodora Radievia, carinskog slubenika i velikog srpskog
knjigoljupca. Teodor je bio lep i uredan, blage i mirne naravi, dobar i razuman
ovek. Iz tog braka rodie se, 15. marta 1824. godine u Slavonskom Brodu sin Alek
sije Radievi, kasnije samoprozvan u Branko. Sa porodicom se Rua seljakala po
nekim dalekim i malim mestima i ne zna se da li je ikada ponovo dola u Vukovar.
Krhkog i nenog zdravlja, rodila je jo dvoje dece Stevana i Amajliju. Izmuena te
kim poroajem, Rua je umrla 1833. godine, u jedanaestoj godini nakon venanja,
u svojoj 32. godini. Sahranjena je na zemunskom groblju. Na spomeniku je uklesan
natpis: Ovde lee kosti Ruice Radievi, roene Mijailovi, inovnice, rodi se 4.
februarija 1802, umre 14. marta 1833, poive 31 godinu. Tri dana posle majine
smrti, Branko Radievi pie detinje potresnu beleku: Mamica je umrla 14 marta
posle podne, u dva sata, u vtornik, ja sam ostao od mamice od devet godina.
U kui Mihailovia tokom 1837. i 1838. godine boravio je i Vuk Stefanovi Ka
raxi. U Vukovaru je imao mnogo idejnih istomiljenika i iskrenih prijatelja. Jedan
od njih, Adam Dragosavljevi, vukovarski uitelj, prvi je pozdravio Vuka to je Sr
be uveo u Evropu. Tu su jo Justin i Rista Mihailovi, kao i Jovan Gavrilovi koji je
esto pisao pisma Vuku. Sam Vuk je pisao: Ja znam, da ni u kakvom mjestu naroda
naeg nemam vie takovijeh prijatelja kao u Vukovaru. Nakon smrti sina Save, Vuk
nije mogao da podnese taj teak gubitak. Ne mogavi vie da ostane u Beu, Vuk je
poao na zimovanje u Vukovar, ne bi li se tamo smirio. Vukovar je u to vreme bio
znatno blii Evropi nego Ugarskoj, tu se ivelo nezavisno i slobodno. Bio je to grad
50

sa preko est stotina zanatlija, ije crkve nimalo nisu zaostajale za crkvama u Srem
skim Karlovcima. Vuk je u Vukovaru boravio od 8. novembra 1837. do 27. marta
1838. godine. U jesen 1838. godine Vuk ponovo pohodi Vukovar.
Na Rodnoj kui Rue Mihailovi-Radievi, Skuptina optine Vukovar je okto
bra 1964. postavila spomen plou. U ratnim zbivanjima 1991. godine kua je devasti
rana, a spomen ploa razbijena i unitena. Tokom 1992. godine izvrena je obnova
zgrade a replikat spomen ploe ponovo postavljen. Tokom perioda mirne reintegraci
je, novopostavljena ploa je razbijena i unitena od strane nepoznatih poinioca.
Kua Mihailovia je impresionirala mog oca, koji se 1981 godine fotografisao
ispred nje, sa svojim sestrama Bosiljkom, udatom za uru Gavelu, (nekadanjeg di
rektora Muzeja Vuka i Dositeja u Beogradu, koji je inae i zasluan za postavljanje
spomen ploe 1964 godine) i Smiljkom (ona je za tu priliku doputovala iz Argenti
ne, gde je ivela i umrla).
Pomenuti i mnogi drugi poznati ili zaboravljeni dogaaji, koji su mirno ili bur
no tekli kroz kuu Mihajlovia i oko nje, nagnali su me da sauvam spomen na nju
tako to sam njenu fotografiju iz vremena mira i blagostanja, stavio na koricu svoje
zbirke kratkih pria Menjanica (jedan primerak svojevremeno sam poklonio
vukovarskoj biblioteci). Zbirka sadri i priu Kue Mihajlovia. U njoj se kua
u Vukovaru dovodi u vezu sa kuom enerala Mihaljevia u Panevu, u kojoj sam
ja roen, a koja je sada u vlasnitvu porodice urin. Veza se sastoji u tome da ja
danas nemam vie nikakve veze ni sa jednom ni sa drugom kuom ali da izmeu
ovih kua postoji neka tajna i iracionalno objanjiva veza.
ivotne prie mog ukundede Justina, njegovih predaka i potomaka, za mene je
opta metafora o zaboravu i nestajanju znanja o poreklu porodica, te ovoj temi stoga
i posveujem ovom prilikom naroitu panju, ne bih li sauvao ono to se zna o nji
ma - o ovoj nekada brojnoj porodici, naroito o njenom poreklu, koje dosada, rekao
bih, nije bilo dovoljno naglaeno. Podlogu za konstatcije koje e uslediti ali i za da
lja istraivanja predstavlja tekst Pavla Popovia, objavljen u publikaciji Prilozi za
knjievnost, jezik, istoriju i folklore, knjiga III, sveska 1-2 SANU 1923 godina, iz
koje prenosim genealoke tablice sa dopisanim podacima rukopisom moga oca.
Rodonaelnik loze Mihailovia je Justinov otac Risto, zapravo Hristofor, koje
ime je bilo uklesano na nadgrobnom spomeniku na vukovarskom groblju, kako to tvr
di Pavle Popovi. Na Hristoforovom portretu, koji se danas nalazi kod mog brata od
tetke Dragana Gavele u Beogradu, on dri u ruci pismo sa svojim imenom u austrou
garskoj transkripciji tj. na njemu pie da je to Christian Michailovics iz Vukovara.
Svi izvori podataka se slau da su Risto i njegov brat Janko doli u Srem iz
Skoplja 1770. (Risto) odnosto 1780. godine (Janko), pod dramatinim okolnostima,
beei iz Moskopolja na ta ukazuju mnogi podaci i injenice, dok se sudbina njiho
ve sestre Rue, udate za nekog svetenika, koga su Turci pogubili, ne zna. Istorijske
injenice govore da je u to vreme, 1769. godine planula grka buna na Peloponezu,
koju su mnogi Cincari naroito vieniji ljudi iz njihovog slavnog grada Moskopo
lja pomagali. Osmanlije su ipak bile suvie silne i peloponeska buna je uguena u
krvi. Ratno stanje, u kome se sve ini doputenim, ali i preutno odobravanje tur
skih vlasti, otvorili su mogunost za bezvlae, pa su horde pljakaa, regrutovane
uglavnom meu albanskim stanovnitvom iz okolnih oblasti, krenule da poharaju
51

po bogatstvu nadaleko uveno Moskopolje. Najezdi zulumara grad nije mogao da

odoli. Cincari nisu bili dovoljno vini ratu da bi se oduprli nasilju. Iz Moskopolja,
iz bogatih kua, radnji, magaza, javnih graevina, odneseno je sve to se odneti da.
Stanovnici su se dali u beaniju nosei ta se moglo, pljakai su odvukli ta su u
varoi zatekli. Pale su i mnoge rtve. Vie od polovine ivlja izbeglo je da se nikada
ne vrati. Moskopoljci su se rasuli na sve etiri strane sveta, najvie po gradovima
gde su ve imali trgovake veze i stanice, irom Makedonije, Srbije, Bosne, do Voj
vodine i dublje u Ugarsku i sve do Bea i Poljske. Risto i Janko su dakle bili Cincari
Moskopoljci i verovatno po nasleenoj porodinoj tradiciji uspeni trgovci. Njih
su i sami stanovnici Vukovara nazivali Cincarima, mada se oni sami o tome nisu
izjanjavali. Razlog tome treba traiti verovatno u njihovoj elji da javno ne istiu
svoje cincarsko poreklo, te su srpsko prezime verovatno uzeli neposredno pre dola
ska u Vukovar, to je jedna od poznatih cincarskih osobina (uklapanje u nacionalno
okruenje). U prilog tome govori i Hristoforova ravnodunost u pogledu latinske
transkripcije svoga imena (Christian Michailovics!). S druge strane, Risto se oenio
Anom Nitom, Cincarkom iz Bosne, to verovatno ukazuje da je emotivno i dalje bio
vezan za svoje etniko poreklo. No, to dalje potvruje tezu da je Justin Mihailovi
bio stopostotni Cincarin, od oca Cincarina i majke Cincarke, a o tome svedoi i
druga cincarska osobina - da su bili u prvim redovima borbe za nacionalnu identifi
kaciju naroda u okruenju, sa kojim su se kasnije i stopili. Ova sudbina je zadesila
i Justinove potomke (Justinova unuka Katica bila je baka akademika Dejana Meda
kovia) ali i njegove bone roake (Branka Radievia koji je po majci Rui imao
najmanje etvrtinu cincarske krvi).
U znak potovanja prema svojim zaslunim precima, ali i prema traginoj sud
bini cincarskog naroda, ja, koji sam zadnji iz loze moskopoljskih Mihailovia, uvek
sam se izjanjavao kao Cincarin. Da bih ostavio trag o ovoj lozi buduim generaci
jama, dao sam svojoj treoj, najmlaoj erki, koja je roena skoro u dan 200 godina
nakon roenja njenog skurela Justina, jedino mogue ime - ona se zove Justina.
P. S.
Neka mi bude doputeno da na kraju ove porodine storije, uz neko neobjanji
vo uzbuenje skrenem panju na Moskopolje, taj izgubljeni cincarski raj, jedan od
najveih, najbogatijih i civilizacijski najrazvijenijih gradova u ovom delu Evrope
toga vremena, ali i balkanski Makondo. Pitam se ta bi bilo da nije razoreno, kako
bi danas mono izgledalo da su mu istorijske prilike i Boja milost bili naklonjeni.
Ali ne preostaje mi nita drugo, no da kao eho davnih vremena, tu rezonancu stati
stiki skromne ali emocionalno snano dejstvujue koliine cincarskih gena sakri
venih negde u meni, citiram setnu Pekievu tubalicu:
(...) Oj, Moskopolje, oj Moskopolje!
Lepota arna gde se tvoja dela?
Bezbonost smrtnika propast ti donela!
Molitvom Jovanovom nek ti je Bog vrati,
I preanju slavu ponovo pozlati (...).

52

Mr Sava Mihajlovi

Moskopolje, gravira Hristofora efarovia

53

Spomen-tabla na kue Justina

Mihajlovia

Bora Mihajlovi, Bosiljka Gavela i

Smiljka Gagarin ispred Justinove kue
u Vukovaru

Sava Mihajlovi
Borivoj Mihajlovi

54

Risto alias Hristofor Mihajlovi

Na pismu na slici koje dri Hristofor

Mihajlovi pie latinska transkripcija
njegovog imena - Cristian Michailovics

55

Porodica Lambrin

Mirko Lambrin, deda Svetlane Matue

oznata srpska keramiarka Svetlana Matua, roena je u Panevu 1959.

godine i potomak je Vere Lambrin (bankarskog slubenika) i Petra Matue
(magistra farmacije). Cincarsko poreklo vodi po majci iji su preci doli iz Mo
skopolja. Po predanju koje se prenosilo sa kolena na koleno, davni predak po ime
nu Lambra, bogati moskopoljski trgovac, beao je ka severu zbog tekih zuluma
Osmanlija, jaui na kamili. Sa sobom je nosio i veliki up sa zlatnicima koji je
uspeo da sauva od uestalih pljaki zulumara, zakopavi ga ispod nekog drveta.
Jedan od njegovih potomaka - Jovan Lambra, takoe trgovac, naselio se u Pan
evu, po prii Svetlaninog dede, 1743. godine. Po njemu su svi dobili prezime Lam
brin. U porodici se znalo i za roaka Hristifora Lambrina (17991877) batovana
u Velikom Bekereku koji se tu nastanio krajem 18. veka. Hristifor je imao dva
sina - Nikolaja (?) i Mateja (18031881) koji se, kao i otac, bavio batovanstvom.
57

Nikolajevi sinovi zvali su se Aleksandar (1821.?), Kosta (18281873), Svetozar

(1840?), kao i Todor- Stoja (1858?) . Todor i supruga Sofija (1855?) izrodili
su dve erke: Jelenu-Lenku (1875?) i Vukosavu (1892?), kao i sinove Milana
(1886? ) i Mirka (18891970) - Svetlaninog dedu.
Mirko se oenio Darinkom (18891980), Svetlaninom bakom, a njihova deca
su bili Stevan Lambrin (19231998), arhitekta, ujak, i Vera Lambrin (19252005),
bankarski slubenik, - majka.
Svetlana Matua diplomirala je na Fakultetu primenjenih umetnosti u Beogradu
na odseku za keramiku, lan je UPIDIVa i ULUPUDSa od 1992. godine. Tri meseca
bila je na specijalizaciji u uvenom igaraki institutu za keramiku u Japanu. Izlagala
je na vie od 100 grupnih izlobi u zemlji i inostranstvu i imala 12 samostalnih izlo
bi. Uestvovala je na mnogim domaim i internacionalnim kolonijama. Dobitnik
je Godinje nagrade za keramiku ULUPUDSa 1993. i Zlatne forme UPIDIVa 1998.
godine.
Jedna od naih vrhunskih umetnica, Svetlana Matua, danas ivi i radi na Islan
du, u Rejkjaviku.U njenoj galeriji - studiju, u najprometnijoj ulici ovog jedinstve
nog ostrvskog grada, mnogobrojni posetioci i turisti ni ne sanjaju da najlepe suve
nire i keramike skulpture na Islandu radi jedna panevka, daleki potomak Lambre
- trgovca iz Moskopolja, koji je planinske visove Opara zamenio za balkanske ni
zije, da bi se njegova loza, udnim putevima sudbine, iz panonskih ravnica nala u
zemlji vulkana, moreplovaca i Vikinga.
Iz porodice ivka Lambrina potie i familija Dimitrijevi, koja je promenila
svoje prvobitno prezime Lambrin i prihvatila da slavi slavu posveenu Sv. Nikoli.
Imali su godinama uvenu mehanu Patku u Gornjem gradu u Panevu.
Sa porodicom Lambrin povezana je i predratna trgovaka porodica Kanaki
iji potomak Ljiljana Kanaki danas ivi u Panevu.

58

Mirko i Darinka Lambrin sa decom - Stevanom i Verom

Keramika - autorka Svetlana Matua

59

Porodica Zega

Nikola Zega, portret Viorela Flore

elika i ugledna cincarska porodica Zega, za razliku od drugih familija koje

su u Banat dolazile sa juga - iz Otomanske imperije, i naseljavale prven
stveno gradske sredine, odabrala je ondanje Novo Selo kod Paneva. Kao to je to i
danas, Novo Selo (sada Banatsko Novo Selo) je i tada bilo napredno i prosperitetno
i brzo se razvijalo zahvaljujui kako poljoprivredi tako i trgovini. Prve Zege dole
su 1782. godine iz Vlahoklisure kao, uostalom, i mnoge druge porodice koje su oda
brale Banat za svoj novi dom. Porodica Zega dala je veliki broj uglednih i znaajnih
linosti od kojih je jedna i Jovan Zega. Ostalo je zabeleeno da je Jovan bio veliki
dobrotvor Novog Sela u vreme velike gladi koja je vladala 1814. godine, kada je sva
kodnevno pekao i delio hlebove za siromane seljane, pomagao mnogim metanima
ali i samoj optini kako bi unapredila uslove zajednikog ivota. Besplatno je davao
seljacima seme itarica i kukuruza da zaseju njive i ishrane ukuane.
Zege su poznati kao patriote i hrabri borci. Konstantin St. Zega stekao je velika
priznanja otevi od Maara dva topa 1848. kod Bele Crkve. Postao je predsednik
Srpske pravoslavne optine i najvie doprineo da se u Novom Selu sagradi srpska
61

pravoslavna crkva.U njegovo doba izvrena je deoba srpske i rumunske crkvene

optine. Uivao je veliki ugled i potovanje metana pa je dugi niz godina bio i
predsednik optine.
Nikola St. Zega, kao dobrovoljac u Srbiji, postao je uven po hrabrosti u bojevi
ma od 1876-78. godine. Imao je etu odabranih saboraca od kojih su mnogi prispeli
iz Vojvodine, privueni njegovom primerom.
Vuk Karadi zapisao je dve narodne pesme posveene Zegi iz Banata i Mi
u Banaaninu, odnosno Mihailu St. Zegi, koji je , kao i Nikola, bio dobrovoljac
kod Luke Vukalovia iz Hercegovine, gde se proslavio svojim junatvima tokom
ustanka ezdesetih godina 19. veka. Kasnije je preao u Crnu Goru i vojnikim
zaslugama stekao titulu sredara i postao prvi autant knjaza Nikole. Crnu Goru je
napustio usled nekih plemenskih zadjevica i intriga i odselio se u Rusiju gde je i
umro 1911. godine.
Na fotografiji koju je objavio u knjizi o Srbiji slavni naunik i putopisac Kanic,
vide se hercegovaki ustanici i meu njima Mihailo Zega.
Jedan od deset osnivaa prvog Srpskog hemijskog drutva je Aleksandar Ze
ga, roen u Novom Selu 29. maja 1860.- umro u Beogradu 29. marta 1928. Titulu
doktora hemijskih nauka dobio je na Politehnikoj visokoj koli u Cirihu 1885. go
dine. U Beogradu je imao zvanje optinskog hemiara, kao i efa Dravne carinske
laboratorije. Jedan od prvih koji se bavio naunim radom iz oblasti hemije u Srbiji.
Objavio je vie publikacija iz analitike hemije. U periodu od 1912. do 1926. bio je
predsednik Srpskog hemijskog drutva, a kasnije predsednik Beogradske sekcije,
dok je Marko Leko, takoe Cincarin, bio potpredsednik
Ova velika porodica dala je i jednog poznatog etnologa - Nikolu Zegu (1863
1940), roenog u Novom Selu gde je zavrio osnovnu kolu, dok je srednju po
haao u Beu. Bio je talentovani slikar i uenik Steve Todorovia u Beogradu, a
kasnije student Umetnike kole u Minhenu. Po povratku u Srbiju najpre radi kao
uitelj lepih vetina u aku, Valjevu i u Prvoj beogradskoj gimnaziji. Stalno sara
uje sa Etnografskim muzejom gde postaje kustos, i upravnik (1925.). Dao je ogro
man doprinos unapreenju i razvoju ovog muzeja i predstavljanju etnolokih zbirki
iz Srbije na izlobama u Parizu, Londonu, Pragu, Bukuretu...Objavio je itav niz
radova iz oblasti etnologije, a posebno su znaajni oni o narodnoj nonji, banatskim
suvaama, ribolovu na Dunavu, tetoviranju... Beko Udruenje za etnologiju izabra
lo ga je za svog dopisnog lana.
lanovi porodice Zega poeli su da slave slavu Sv. Stevana od 1858. godine,
koju je uvela majka Nikole Zege - Jelena Srbinac iz Vranjeva u Banatu.

62

Porodica Anelovi

Lenka Anelovi, levo, sa erkom Vidom i tri sina: Ljubiom, levo,

Miloem (otac Milana i Zorana Anelovia iz Paneva) u sredini, i Hristoferom

o porodinom predanju familija Anelovi iz Paneva cincarsku lozu ima

po oevoj liniji i prapretku Dimitriju ijeg se prezimena niko vie ne sea.
Zna se da je doao iz Janjine, iz Epira, donevi dosta para tako da je odmah nakon
dolaska u Kladovo otvorio trgovinu i kasnije osnovao i banku. Stekao je ugled
imunog i uglednog oveka. Oenio se erkom svetenika iz sela Korbova kod
Kladova koja se zvala Jelena Jankovi i od enine porodice preuzeo i prezime i
krsnu slavu - Sv. Dimitrija. Dobili su tri sina - Nikolu, Kostu i Aleksu i mnogi nji
hovi potomci danas ive u Beogradu. Sa kolena na koleno prenosilo se saznanje o
cincarskom poreklu kao i redovna proslava imendana tako tipina za ovu etniku
zajednicu koji se redovno slavio pored slave.
U Panevo je 1932. godine doao Milo Anelovi kao diplomac Eksportne
akademije iz Bea (sin erke Alekse Jankovia iz Korbove ija se jedna roena se
stra udala u Smederevu, a druga u Negotinu) i poeo da radi u panevakoj carinar
63

nici. U ovom gradu se i oenio Persidom Adamovi, erkom vlasnika panevake

koare i sa njom dobio dva sina - Milana i Zorana.
Milan Anelovi (19342009) zavrio je Vazduhoplovnu akademiju u Beogra
du i nakon nekoliko godina provedenih u vazduhoplovstvu SFRJ, posveuje se
snimateljskom radu u filmskoj industriji, najvie u Sloveniji. Zajedno sa ivotnom
saputnicom Lilijanom bio je jedan od prvih privatnih preduzetnika u Panevu po
etkom 70. godina 20. veka.
Zoran Anelovi (1936) zavrio je Vojno tehniku kolu u Beogradu, ubrzo se
demobilisao i zaposlio u kompaniji Simens koja ga alje u Venecuelu, u Karakas,
kao glavnog inenjera automatike u sistemu snabdevanja grada vodom. Zoran i da
nas ivi u Karakasu, oenjen je Anom Cecilijom Puliozom sa kojom ima dva sina
koja takoe nose imena - Milan i Zoran.

64

Preci Anelkovia Jankovii iz Korbove

Familija Jankovia
(iz porodinog albuma Milana Anelovia)
65

Milan Anelovi

66

Porodica Prita

Marija Prita

godini kada je roena Marija Prita, a to je 1866., panevaka varo ima

la je 13130 stanovnika - mukih 6463, enskih 6667, od tog broja skoro
jedna petina, tanije 2862. dece do 16 godina starosti, kako to navodi Bem u svojoj
Istoriji Paneva. Panevo je u to vreme zanatlijsko-trgovaka sredina sa brojnim
trgovinskim i zanatlijskim radnjama. Po jednom izvetaju Magistrata iz 1851. godi
ne, upuenog Generalnoj komandi u Temivaru, varo je tada imala 197 trgovaca,
3 fabrikanta, 467 zanatlija i umetnika, 77 gostioniara, 723 zanatlijska i trgovaka
pomonika. U njoj je bilo i mnogo cincarskih porodica koje su bile meu najbogati
jima. Meu cincarskim trgovakim familijama poznati su Boboroni, Astri, Dijaman
di, Varsan, pirte, Koko, Pahanovi, Mandrino..., a meu njima bila je i porodica
Prita, dola iz Klisure 1854. godine. Nastanili su se prvo u Vlakoj, zatim preli u
Beograd, a odatle u Panevo.
67

Marija Prita je, kako je to zapisano u Prozivniku Srpske vie devojake kole u
Panevu, roena 14. aprila 1866. godine u Seleuu (mada neki izvori pogreno na
vode kao mesto roenja Panevo, verovatno to je Marija celo detinjstvo i mladost
provela u ovom gradu.
Osnovnu kolu zavrila je u Panevu kolske 1875/76. godine sa odlinim uspe
hom; panevaku etvororazrednu Srpsku viu devojaku kolu 1879/80.; maturira
la u Cirihu, u vajcerskoj 1884. godine, a na Cirikom sveuilitu promovisana za
doktora celokupne medicine 1893. godine.
Po sticanju diplome iz medicinskih nauka zapoljava se u bolnici u apcu. Tu
upoznaje dr Nikolu Vuetia, lekara i pesnika i udaje se za njega 1893. godine.
Tadanja panevaka tampa budno prati ivot i rad svoje sugraanke pa tako list
Vesnik u broju 28 od jula 1893. objavljuje vest:
- Kao to ujemo ovih dana promovisana je na Cirikom sveuilitu gospoica
Marija Prita za doktora celokupne medicine. Ovo je prva Srpkinja iz Ugarske koja
je postala doktorom, to je znaajno, ali je za nas utoliko znaajnije to je gospoi
ca Marija panevka. estitamo joj od srca. Isti list u broju 31 (1893) objavljuje
sledeu vest: - Gospoica dr Marija Prita verila se u prolu nedelju 31. jula o.g. sa
gospodinom Nikolom Vuetiem, optinskim lenikom u apcu. estitamo i eli
mo im svaku sreu u buduem branom ivotu.
U apcu Marija radi kao bolniarka, a Nikola kao lekar sve do prelaska u Beo
grad 1896. godine. U glavnom gradu posveuje se privatnoj praksi sve do poetka
Balkanskih ratova 1912. godine, a tada, kako to pie u svojoj knjizi Vera Gavrilovi
- Optinski je lekar u Beogradu a zamenjuje i supruga dr Nikolu Vuetia koji je na
frontu. Za vreme Prvog svetskog rata ona je lekar rezervne vojne bolnice u Kragujev
cu koja se novembra 1915. evakuie za Ni, Pritinu i Prokuplje. Posle povlaenja
kroz Albaniju, preko Italije stie u Lozanu gde brine o tamo smetenoj srpskoj deci.
Godine 1918. odlazi u Tulon, u Francusku, kao lekarka tulonskog invalidskog odre
da. U Beograd se vraa 19. jula 1919. godine u svojstvu pratioca invalidskog odreda
i sve do demobilizacije 1922. godine radi u Prvoj armijskoj bolnici. O uslovima
rada u tim ratnim danima govori se u knjizi Vere Gavrilovi ene lekari u ratovima
18761945. - Bolnica u Kragujevcu smetena u dve velike kasarne XI i XII pea
dijskog puka, bila je prepuna naih vojnika i zarobljenika obolelih od pegavca. U
njoj je radila dr Marija Prita sa suprugom dr Nikolom Vuetiem. Rad je bio veoma
naporan, bolesnici su danonono pristizali i ostavljani da lee u vojnikim uniforma
ma, prljavi, valjivi, zbijeni na golim podovima po sobama. Nekoliko stotina obole
lih bilo je bez kreveta, nedostajale su posteljina, rublje, dezinfekciona sredstva, leko
vi, instrumenti, nije bilo dovoljno lekara. Uslovi u kojima je radila dr Marija Prita
bili su vie nego uasni, a svakog dana stizali su transporti novih bolesnika. Umrli
bolesnici zamotavani su u arave natopljene u sublimatu, prenoeni u mrtvanicu,
odakle su u plehom postavljenim kolima odnoeni i sahranjivani na groblju.
Nakon demobilisanja pa sve do 1949. godine, Marija obavlja privatnu lekarsku
praksu u Beogradu. Ona je lekar i humanista, omiljena kod svojih pacijenata kojima
poklanja svu panju.Bavi se i drutvenim radom, aktivna je u Materinskom udrue
nju, Srpskom arhivu za celokupno lekarstvo, Domu uenica, Optinskoj ambulanti,
predsednik je Drutva beogradskih ena lekara, osniva enske stranke...
68

Pisala je i strune radove i lanke. Na poziv profesora Jovana Popovia, ured

nika Vesnika za kalendar Srpkinja za na enski svet, izdat u Panevu 1896.
godine, pie prilog pod naslovom Domaica kao pomonica lekaru, a za kalendar
za 1897. godinu, prilog pod nazivom Mati ili dojkinja.
Da pomenemo i to da se mlai brat Marijin (roen 1876. u Panevu) bavio
takoe, pored muzike, i medicinom. U knjizi Istorija panevake medicine do
1944. godine Dragia orevi je zapisao da je Mihajlo Prita apsolvirao medicinu
u Beu ali je nije diplomirao. Nastavio je da se bavi pre svega muzikom mada je
povremeno radio u bekim bolnicama.
Marija Prita nosilac je Albanske spomenice i vie ratnih i mirnodopskih odli
kovanja. Cenjena i voljena upokojila se u dubokoj starosti u 88. godini ivota u
Beogradu 1954. godine.
Georgije Miloevi

69

Diploma Marije Prite iz vajcarske

70

Porodica Cincar

Duan Cincar, supruga Anka, urnjaja Magda i sin Momilo. Zvezdara,

Beograd 1938. godina

oj predak, Stefan Cincar, doao je sredinom 19. veka u Barandu iz

okoline Bitolja. Tu se oenio (1870.) sa Kristinom Pinkulj iz Sefkeri
na, takoe iz cincarske kue, a godinu dana kasnije dobili su sina Stanka. Nakon se
dam godina Stefan iznenada umire, a Kristina se preudaje u Opovu. U svojoj osmoj
godini Stanko odluuje da se sam vrati u Barandu gde poinje da radi kao sluga
kod Lazara Vaia i kod njega ostaje do svoje 25. godine. Tu upoznaje gazda Lazinu
kerku Emiliju koju uzima za enu uprkos tastovom protivljenju. Zna se da su imali
vrlo srean brak i da su se tast i zet, nakon poetnih nesuglasica, ipak pomirili. Brak
je sklopljen 1896. godine kada je Stanko imao 25, a Emilija 20. godina.
Prvo dete, kerku Milinu, dobili su 1902. godine; sina ivu 1906. godine, a si
na Duana 1908. godine. est godina nakon roenja treeg deteta, Stanko odluuje
da otputuje za Ameriku i da pokua da tamo sakupi neto novaca kako bi porodici
obezbedio bolji ivot. Posle est godina se vraa, kupuje neto zemlje, a sinove a
lje na zanat u Panevo - sa jasnom porukom da je on bio sluga, a da sinovi moraju
skoiti bar jedan korak vie od njega.
71

Stariji sin izuio je za kovaa, a mlai za obuara. erku Milinu udaje za Fia
Milu za koga se misli da je cincarskog porekla. Milina i Mila dobili su tri erke
- Smilju, Ivanku i Mirjanu. Smilja se udala za Ivanka u Perlezu, a Mirjana za Milo
rada Radina u Zrenjaninu. Imaju erku Ljiljanu i sina Pavla.
Sin iva oenio se Julijanom Han iz Sefkerina sa kojom ima troje dece - Lju
binku, Nadu i arka. Ljubinka se udaje za Duana Zenga sa kojim ima sina Zorana;
Nada se udaje za Nikolu Dobria iz Beograda i ima erku Ljiljanu, dok se sin arko
oenio sa Ankicom ebalj iz Like sa kojom je dobio dva sina - Momila i Stanka
- nosioca dedinog imena.
Momilo sa suprugom Golubicom Radosavljev iz Velikog Sela kod Beograda
ima tri sina -Aleksandra, Ivana i Duana koji ive i rade u Beogradu, dok je Stanko
oenjen sa Marijom Buhvalter iz Opova. Imaju sina Duana koji sa suprugom Ami
nom ivi u Frankfurtu.
U porodici se svi dobro seaju velike elje svog rodonaelnika, deda Stanka,
iji je san bio da svaka sledea generacija mora da prevazie prethodnu i misle da
se moda sad negde zadovoljno smeka pratei uspene ivote svojih naslednika
- inenjera, istoriara umetnosti, ekonomista, uspenih preduzetnika...
Stanko Cincar

72

Cincar Milina i iva, erka i sin Stanka Cincara

Duan Cincar na radu u drvari, 30. godine 20. veka

73

Venana slika Duana Cincara mlaeg i

Amine. Frankfurt, Nemaka, 2006.

Duan Cincar sa unukom Duanom,

sinom Stanka Cincara mlaeg,
Baranda 1965.

Stanko Cincar, sin Duana Cincara sa suprugom Marijom i

sinom Duanom. Crikvenica 1967.
74

Porodica pirta - Spirta

Ivan pirta (ivi u Francuskoj) sa roacima. Porodica Ivanke olakovi

vreme velike ekspanzije Paneva kao graniarskog grada i trgovakog

sredita u njemu su imali kue i preduzimljivi trgovci cincarskog pore
kla, veliki dobrotvori - poznata porodica Spirta .
Za Spirte se zna da su dole iz Saita i deo familije naselio se u Rumi, u Ze
munu, Beu, Rusiji... Bili su jedni od najbogatijih ljudi u Beu. Tokom 19. veka
imali su na Dunavu trinaest hrastovih laa i jedan parobrod, fabriku svile, trgovali
hranom, imali banke, pediterske firme...Ostalo je zabeleeno da se zlatni novac od
poslova nije mogao prebrojati ve se lopatama, prvo dobro opran, ubacivao u buri
e, zatim stavljao u posebne vree, peatio i kolima odnosio u banke.
IVANKA, VANDA, OLAKOVI, fizijatar, potie iz cincarske familije koja
je jedan ogranak velike porodice Spirta, u naim krajevima nazvani pirte.
Njeni preci doselili su se u 19. veku u juni Banat odabravi Banatski Bresto
vac (danas u panevakoj optini) za svoje prebivalite. Loza potie od rodonaelni
75

ka Mojsila Spirte i njegove ene ije ime nije zapameno. Imali dva sina Lazara
i Radeta, a oni dalje svoju decu, unuke, praunuke
pirte su inae jedni od prvih koji su se odluili da dou u Austrougarsku. Je
dan deo se naselio u Rumi, jedan otiao u Rusiju, a jedan u juni Banat i Zemun.
O Spirtama je pisao i Vuk Karadi gde u Prepiskama IV, 142 navodi : pirte
su etiri brata: najstariji je ore, koji njihove trgovine radi sedi u Beu od mnogo
godina i nije se enio, niti se misli eniti; drugi je Petar, koji je bio oenjen, pa mu
je ena umrla i vie se ne misli eniti, budui da mu je iza ene ostalo etiri dece,
troje starije, enske a najmlae muko; za Petrom ide Pavle, a za Pavlom Dimitrije.
Pavlu e biti 35 godina a Dimitrije je nekoliko godina mlai od njega. Meni je govo
rio orije u Beu a i Petar sad ove, da knjaz, kad bi izvoleo oprijateljiti se s njima
izbere od Pavla i od Dimitrija, koga voli. Oni su rodom Cincari, ali su se izrodili u
Srijemu, u Rumi, i zato srpski govore kao i ostali Srbi; i osim srpskoga i vlakog
(ili cincarskoga) i grkoga, Pavle i Dimitrije znaju njemaki i francuski i talijanski,
i po njihovom vospitaniju mogu se isporediti s prvim evropejskim trgovcima. to
se pak tie imanja i asti i potenja, oni su ovdje izmeu prvi ljudi. Njihova je za
sad glavna trgovina s ranom i zato ovdanje kue imaju kuu u Panevu i u Beeju,
apored toga dre ovde kod kue boltu i u Beu trguju s vekslama; u kui ive upra
vo gospodski. Oni uz gospou Savku ne bi iskali ni jedne pare, nego bi est i milost
primili, da se oprijatelje s Njiov im Sijateljstvom.
Sve Spirte ili pirte slave Sv. Stevana.

RODOSLOV PIRTA SPIRTA

MOJSILO PIRTA, rodonaelnik ba
natskih pirta ili Spirta, godina roenja
nepoznata kao i ime njegove supruge.
Imali su dva sina: Lazara i Radeta.
--------------------------------------LAZAR PIRTA (?1957) se oe
nio Milicom Taraji (18891967) i sa
njom dobio troje dece: Olgu, Anu i
Nataliju.
1. Olga (19172001) je sa suprugom
Brankom Stojmirovim imala dvoje de
ce : Vasu i Lazara
- Vasa (1935) je sa Milenom dobio er
ku Branku, a sa Slavicom sina Branka.
Branka se udala za Sreka Ponka i sa
njim ima Tanju i Ivana
- Lazar (1937) se oenio Radmilom sa
kojom je dobio dve erke: Vesnu i Sne
anu
76

Sneana se udala za Petra Ugljeina i

sa njim ima dva sina: uru i Vladimi
ra
Vesna je udata za Konstantina Rome
va i ima sina Igora i Ivana
--------------------------------------2. Ana (19111981) udala se za Jova
na Erskog i dobila dve kerke: Maru i
Ivanku (Vandu)
- Mara je udata za Mileta akia sa ko
jim ima kerku Draganu.
Dragana sa Hikmetom ima kerku Ha
nu, a sa Draganom Staniem sina Pa
vla
- Ivanka, Vanda, (1942.) lekar specijali
sta fizijatar, udata je za Dejana olako
via (1941) lekara specijalistu urologa,
i imaju dve erke: Jovanu i Milicu.
Jovana (1972) apsolvent arhitekture,

sa Miodragom Poznanom ima Janu i

Maneta, a
Milica (1976) ing. arhitekture - APU,
sa Duanom Todoroviem Stefana.
--------------------------------------3. Natalija se udala za Radisava Proda
nova sa kojim ima sina ora (19342006) stakloduva, i kerku Nadedu
(Nadu).
- ore Prodanov sa Darinkom Zgonja
nin ima dva sina - eljka i Jelenka.
eljko (1955) metalostrugar, oenjen
je Slavicom Umievi sa kojom ima
dva sina: Bojana (1977-2000) i Borka
(1986)
Jelenko (1958) nastavnik biologije oe
njen je Slavicom Miljkovi i imaju si
na Duana (1985)studenta kriminalisti
ke i kerku eljku (1986) medicinsku
sestru.
- Nadeda,Nada, (1947) dip.ing.rudar
stva, sa Savom Filipovim (umro) do
bila je kerku Maju (1974) hemijskog
tehniara, a sa Branislavom Vukadino
viem (1948) dipl.ing umarstva, sina
Duana (1981) studenta umarstva
Maja i Sran Ninkovi imaju troje de
ce: Katarinu, Marka i Nikolu
--------------------------------------RADE PIRTA, drugi sin Mojsila
pirte, bio je oenjen Milkom sa ko
jom je dobio dvoje dece: sina Goluba i
ker Ljubicu.
- Golub (1914.) je sa Marom (1921.)
otac Franja Kula i majka Ljubosava
Mileti, oboje iz Banatskog Brestovca,
sestra Jovanka) ima Ivu i Vasu
Iva pirta se oenio sa Silvi i dobio
dva sina Sirila i Borisa (ive u Francu
skoj)
Vasa pirta sa Ljiljanom ima Vladimi
ra, Jelenu i Oliveru
- Ljubica se udala za Slavka Toeraa i
sa njim ima ker Miru

Rodoslov MILICE TARAJI

ene LAZARA PIRTE
Kosta Taraji iz Crepaje i Sofija, (prezi
me se ne zna, iz Stareva) iveli u Star
evu) imali su etvoro dece: Maricu,
Reveku. Vlajka i Milicu.
1. Marica (umrla) imala je sinove Vlaj
ka i Mitu (ime i prezime supruga nije
upameno)
Mita je bio oenjen i imao dece ali ime
na nisu upamena
2. Reveka je imala dvoje dece (ime su
pruga nije upameno) : kerke urev
ku i Milenu.
urevka je sa Vasom Popovim dobila
Bisu (umrla) i Goru (1940) koja sa iv
kom uriiem ima sina Slobodana
oenjenog sa Gordanom Stefanovi sa
kojom ima sina eljka.
Milena je sa Radetom ivkovim dobila
sina Stanka koji sa Vidom ima ker Lji
ljanu, a ona sa Zoranom sina Vladu.
3. Vlajko je sa Jelom dobio sina Stan
ka , a on sa suprugom Rankom sina Jo
vicu i ker Nadu. Jovica sa Darom ima
Kostu i Sneanu.
Kosta je oenjen Suzanom i imaju dvo
je dece, aSneana sa Radetom Sloboda
na i Dragana
4. Milica Taraji i pirta Lazar dobili
su tri kerke Nataliju, Anu i Olgu o
kojima su dati podaci u prethodnom ro
doslovu.

77

Baka Milica pirta sa erkama

Natalijom i Anom,
porodica Ivanke olakovi

Ivanka olakovi sa starijom sestrom,

Banatski Brestovac

Nada i Ivanka pirta

78

Reveka, Lazar, Milica i

Marica pirta sa decom Natalijom i Anom

Milica i Voja pirta, venana slika,

porodica Ivanke olakovi
79

Ana pirta sa sestrom

od strica Ljubicom

Ana pirta,
majka Ivanke olakovi

Ivanka, Vanda olakovi sa sestrom

80

Stare cincarske porodice u junom Banatu

incari su poeli u veem broju da naseljavaju banatske gradove u drugoj

polovini XVIII veka, a naroito posle razaranja najznaajnijeg cincarskog
grada u Albaniji Moskopolja. Oni su dali znaajan doprinos razvoju privrede, pre
svega trgovine i zanatstva, a dali su i veliki broj intelektualaca i prvaka nacionalnih
pokreta pravoslavnih naroda Habzburke Monarhije Srba i Rumuna, kao i predstav
nike plemstva ovih naroda. Meu plemikim porodicama cincarskog porekla koje su
imale posede u Banatu ili su na bilo koji drugi nain bili vezani za Banat izdvajamo:
Porodica Nako1, poreklom iz oblasti evelije, prela je u Habzburku Monar
hiju vrlo rano, jo u periodu izmeu 1660. i 1690. Braa Hristifor i Kirilo Nako su
1782. kupili Veliki Semiklu i Veliku Teremiju za 700 000 forinata. Hristoforov sin
Aleksandar je 1813. dobio grofovsku titulu, a 1824. je preao u katoliku veru, pa
je u Velikom Senmikluu podigao katoliku crkvu. Posedovao je Albertflor, Srpski
i Nemaki Veliki Senmiklu, Srpski i Nemaki anad i naseljenu pustaru Porganj.
Njegov sin Koloman je od 1861. bio lan Gornjeg doma, a 1887. bio poslanik u
Ugarskom Saboru. Osnovao je nekoliko zadubina u Velikom Senmikluu i Peti.
U posedu ove porodice, konkretnije Jovana Naka (oko 1840), nalazili su se Srp
ski anad, Nakovo, Konstancija, Komlo. U Matici srpskoj je podigao zadubinu
(1837) za pomaganje razvoja srpske knjievnosti. U svom dvoru u Komlou je
podigao pozorite u kojem se se prikazivale predstave na nemakom jeziku. Pripad
nik iste porodice, protoakon Arsenije Nako, koji je zavrio bogoslovske studije
u Sremskim Karlovcima, radio je kao profesor u srpskim odeljenjima Srpsko-ru
munskog klirikalnog uilita u Vrcu u prvim godinama postojanja ove ustanove
(18221826), gde je predavao Dogmatiku, Crkvenu istoriju i Tumaenje nedeljnih
i prazninih jevanelja, nakon ega je, po elji mitropolita, prebaen u Novi Sad na
novu dunost2. Znaajno ime u javnom ivotu Kikinde XVIII veka bio je i Marko
Nako, sudija Srpsko-grke trgovake kompanije, umro 1750. godine.
Porodica Moonji3, doselila se u Austrijsko Carstvo iz Moskopolja, na elu sa
svetenikom Petrom Moonjijem. Jedan od njegovih sinova, Andrej, nastanio se u
Banatu, gde je 1780. dobio plemiku titulu i posed Foeni. Ova porumunjena cincar
ska porodica je tokom XIX veka igrala izuzetno znaajnu ulogu i razvoju rumun
skog nacionalnog pokreta u Banatu. Njen glavni predstavnik je bio dr Aleksandar
Moonji (18411909), koji je ve u 24 godini ivota postao poslanik u Ugarskom
Duan J. Popovi, Srbi u Vojvodini, 3, Novi Sad, 1990, 91 92
Nikola Gavrliovi, Srpsko-rumunsko klirikalno uilite u Vrcu 18221867, Novi Sad, 1983, 9091.
3
Aurel Cosma junior, Bneni de alt dat, vol. I, Timio ara, 1933, 4951.
1
2

81

saboru i jedan je od osnivaa Rumunske nacionalne stranke u Banatu. Porodica

Moonji je inae imala u svom vlasnitvu i neke posede u junom Banatu. Tako je
1859. ore Moonji izgradio dvorac u Vlajkovcu4, a Joan pl. Moonji je, na pri
mer, 1854. posedovao u Kutilju 60 jutara zemlje5.
Meu srpskim veleposednicima cincarskog porekla, ubrajamo jo i sledee: po
rodicu Astri, koja je posedovala 79 3/8 sesije u odiji, Antonije Damaskin Hajdu
icu, Simeon Damaskin Nemet, baron Petar Duka ipet sa 128 2/8 sesije, baron
Stevan Duka Kadar, sa 33 2/8; Todor ika i njegov mlai brat Deanfalvu (De
an) sa 48 3/8; Demeter Manasi Hodonj sa 75 4/8, i drugi. Kada je re o porodici
Duka, svakako je meu njima najznaajniji Petar Duka, roen u Osijeku 1757. On
je zapoeo oficirsku karijeru u Vlako-ilirskom graniarskom puku 1776. godine.
Brzo je naprerdovao u vojnoj karijeri, tako da je stekao najvie vojne inove najzna
ajnija evropska odlikovanja. Godine 1805. je postao glavni zapovednik Banata. Po
njemu je dobilo ime novoosnovano selo na teritoriji Nemako-banatske regimen
te Petrovo Selo ili Petersdorf (rumunski Petrovasla), dananji Vladimirovac.
(1808). Posle 1815. je dobio maarsko plemstvo i baronat. Pratio je cara Franca I
prilikom njegove posete Banatskoj vojnoj granici (1817). Umro je u Beu 18226.
Ipak, kada je re o Cincarima, njihova osnovna privredna grana je bila trgovi
na, pa i zanatstvo, tako da, kada govorimo o ovom narodu u Banatu, njih pre svega
treba traiti u graanskom staleu. U svim gradovima Banata je tokom XVIII i XIX
veka bilo Cincara. U Panevu ih je bilo, verovatno u manjem broju, jo u prvim de
cenijama XVIII veka7. Njuih ova uloga u formiranju panevake graanske klase je
bila znaajna, poto su uli u trgovaku ariju, koju su ojaali ne samo brojem,
nego i trgovakim iskustvom i kapitalom8. Sudei prmea imenima trgovaca, izgle
da da je skoro cela duanska trgovina u Panevu krajem XVIII i poetkom XIX
veka bila u rukama srpskih i cincarskih trgovaca9. Meu najistaknutijim cincarskim
trgovakim porodicama Paneva u ovom periodu pominjemo brau Georgija i Si
mona Astrija, koji su se u ove krajeve doseleili poetkom sedamdesetih godina
XVIII I veka. Posle dvadesetak godina provedenih u Irigu, preli su u Panevo,
gde su u poetku radili kao ortaci osiromaenog trgovca Atanasija Vrete (itarski
trgovac, evidentno i on Cincarin, inae zet Dositeja Obradovia), od koga su zatim
kupili njegov duan. Godine 1793. su kupili duan Mladena Mladenovia, a 1802.
i duan Save Arsenijevia. Udruenje trgovaca se, meutim, alilo panevakom
magistratu na razne nepravilnosti u poslovanju brae Astri, tako da je njihov polo
aj ostao do kraja ovog perioda neizsvestan.
Meu stoarskim trgovcima u Panevu u istom periodu se isticao i Cincarin
Kosta Markovi-Trimin10, poznat pre svega po trgovini svinjama. On je poslo

Feliks Mileker, Letopisi optina u Junom Banatu, Vrac, 2005, 121.

Isto, 136.
6
D.J. Popovi, Srbi u Vojvodini, 2, Novi Sad 1990, 181182.
7
Sreta Pecinjaki, Panevaki distrikt 17171773, Novi sad 1985, 44.
8
Mirko Mitrovi, Trgovina Paneva krajem XVIII i poetkom XIX veka, u: Istraivanja, 5, Novi Sad
1976, 172173.
9
Isto, 180.
10
Isto, 215216.
4
5

82

vao tako to je u Srbiji kupovao jeftino mrave svinje (ponekad i do 2000 komada),
koje je zatim priihranjivao u Panevu i onda slao na trite (ponekad ak i na beko
trite). Povremeno je u ovim svojim poslovima angaovao i pomonike, koji su
ponekad boravili u Srbiji i po nekoliko meseci, ugovarajui po raznim mestima ku
povinu svinja u njegovo ime. Bila je takoe opte poznata stvar kako ovaj trgovac
saekuje seljake na putu za panevaku pijacu, gde od njih otkupljuje kukuruz radi
preprodaje na drugom mestu.
Velizar Boboron (18341907), iz ugledne porodice cincarskog porekla bio je
jedan od najbogatijih i najuglednijih graana Paneva u drugoj polovini XIX i po
etkom XX veka. Posle ukidanja Banatske vojne granice zalagao se za to aktivni
je uee panevakih Srba u politikom ivotu ugarske drave. Na izborima za
Ugarski sabor 1875. postavljen je, zajedno sa Svetislavom Kasapinoviem, za po
verenika Mihailu Polit Desaniu, kandidatu Srpske narodne stranke za Panevaki
izborni srez. Na kulturnom planu, znaajan je njegov rad u okviru Panevakog
pevakog drutva, gde je imao funkciju potpredsednika, a posle smrti Konstantina
Pejiia (1882) obavljao je i dunost predsednika ovog drutva, sve do 1896, kada
se povukao zbog bolesti. Zauzimao je i druga zapaena mesta u panevakoj op
tini: bio je potpredsednik crkvene optine, predsednik mesnog kolskog odbora,
lan optinskog predstavnitva, upravitelj novanog drutva Vaevine, osnivaki
lan mesnog vatrogasnog drutva itd. Bio je i lan Matice srpske, kao i Srpskog
narodnog pozorita u Novom Sadu. Kao bogati veleposednik pomagao je moral
no i materijalno svaku narodnu, prosvetnu, privrednu i humanitarnu ustanovu. Na
kraju ivota ostavio je Srpskoj crkvenoj optini u Panevu 160 jutara zemlje, kao i
znaajne sume novca srpskim kulturnim, obrazovnim i drutvenim ustanovama u
Panevu, Novom Sadu i Zagrebu.
Cincarska porodica Vreta je u drugoj polovini XVIII veka prela iz Makedonije
u Zemun, odakle su se, izgleda, preselili u Panevo. Jedan od lanova ove porodice,
Atanasije Vreta, razvio je krajem XVIII i poetkom XIX veka uspene trgovakoarendatorske poslove u Panevu. Poznat je pre svega kao zakupac ribolova na Duna
vu kod Paneva i kasnije kod Opova, trgovao je i itaricama, hranom, a verovatno
i drugim proizvodima, i to pre svega sa ustanicima u Srbiji11.
Meu Cincarima koji su dali svoj doprinos banatskoj i srpskoj istoriji, a koji
je poslednje dane ivota peroveo u Panevu, bio je i Toma Heim Kosti, narodni
lekar (17781848). Roen je u Koanima u blizini Kore, kao sin poznate vidarke
Kira Mane. Godine 1804. se doseljuje u Smederevo i postaje vidar u srpskoj ustani
koj vojsci za vreme Prvog srpskog ustanka. Nakon njegovog osloboenja prelazi
u Beograd, gde nastavlja da se bavi vidarskim poslom. Za vreme Revolucije 1848.
prelazi zajedno sa Stevanom Knianinom iz Srbije u Panevo, gde uestvuje u lee
nju srpskih ranjenika. Oboljeva i umire u bolnici za vreme epidemije kolere koja je
te godine zahvatila Panevo i okolinu12.

11
S. Gavrilovi, biografija Atanasija Vrete u Srpskom biografskom reniku, 2, Matica srpska, Novi Sad
2006, 327.
12
, 1944. , , 2004.

83

U Beloj Crkvi je cincarski trgovaki elemenat bio jo uticajniji i znaajniji za

ekonomksi ivot ovog grada nego kada je re o Panevu. Poto je srpsko-cincarski
deo grada bio teko oteen za vreme poslednjeg austro-turskog rata (17881791),
posle 1793. prisutno je oivljavanje aktivnosti srpsko-cincarskog trgovakog sloja,
koji je 1795. osnovao Trgovako udruenje. Kada je re o cincarskom graanstvu
u Beloj Crkvi13, ve poetkom XIX veka je veina ovog stanovnitva ve bila asi
milovana u Srbe, ali je ipak tokom sledeih decenija, bar po prezimenima, ono jo
uvek bilo prisutno u belocrkvanskoj ariji. Srbi i Cincari su tih godina ve poeli
da razvijaju trgovake veze sa Srbijom, zatim sa Vlakom, tako da su bili glavni
nosioci izvozno-uvozne trgovine. Najznaajniji belocrkvanski trgovci cincarskog
orekla u pomenutom periodu bili su:
Konstantin Kara Dima (17651810), trgovac u Beloj Crkvi u periodu 1790
1810, suosniva je prvog mlina u ovom gradu (1803) s pogonom na turbine i me
ljavu s dakovima.
Konstantin Vari (17241784), Cincarin roen u Makedoniji, jedan od prvih
trgovaca u Beloj Crkvi. Uestvovao je u izgradnji srpske pravoslavne crkve u Beloj
Crkvi (17751780). 14
Toma Vari, koji se pominje kao trgovac jo 1790. godine. Poetkom XIX ve
ka je uvozio stoku iz Vlake.
Mojsilo Mihajlo Babaroni, bio je trgovac u Beloj Crkvi izmeu 1795. i 1830.
godine, kada je i umro.
Georgije oro ono (17581832), doao je u Belu Crkvu 1801. godine. U
svojoj kui je 1836. otvorio veliko stovarite drva. Bio je ugledan lan Srpske cr
kvene optine, Magistrata u trgovakog udruenja. Njegova supruga Aleksandra
ono se bavila trgovinom posle suprugove smrti, u periodu 18321836, kada joj je
oduzeto to pravo. Pretpostavljamo da je iz iste porodice bila i Marija ono (1794
1868).
Anastasije ermet, bavio se izmeu ostalog i uvozom stoke iz Vlake.
Mojsilo Mihajlo Nedeljkovi (17661831), bavio se trgovinom u Beloj Crkvi
izmeu 1795. i 1831. godine.
Konstantin Kosta Kukunel (umro 1840), bavio se trgovinom u Beloj Crkvi
izmeu 1818. i 1840. bio je ugledan lan Srpske crkvene optine, Magistrata i trgo
vakog udruenja, iji je bio i zamenik predsednika i odbornik. Meu belocrkvan
skim trgovcima se iz iste porodice pominje i Apsida Kukunel (17741854).
Jeftimije Jefta Vari (umro 1852), trgovac u Beloj Crkvi izmeu 1825. i 1852.
godine, vlasnik veletrgovine meovitom robom. Drao je u zakup i jednu gostioni
cu u selu Dubovac (18381842), a od 1846. je posedovao i privatnu predionicu
svile, a bavio se i uzgojem svilenih buba. Njegov sin Jovan Jefta Vari (Varzi)
(17801855) je posle oeve smrti nastavio da se bavi trgovinom.

13
O ulozi Cincara u privrednom ivotu Bele Crkve, kao i o najznaajnijim predstavnicima belocrkvan
skog cincarskog graanstva videti: ivan Itvani, Graa o srpskim trgovcima u Beloj Crkvi s kraja XVIII
veka do 1860. godine, Zbornik Matice srpske za istoriju, 45, Novi Sad 1992, 135143, odakle smo i preuzeli
veinu podataka o Cincarima u Beloj Crkvi.
14
ivan Itvani, Lexicona Belocrkvanica, 2, Bela Crkva 2008, 132.

84

Teodor Toma Babaroni (17691827), bio je trgovac u Beloj Crkvi izmeu

1800. i 1825, kada je propao kao trgovac, tako da je ostao bez ikakvog imetka.
Konstantin Kosta Ljota (18001835), trgovac u Beloj Crkvi od 1830. do
1835. Bio je veletrgovac i vlasnik trgovine meovitom robom, odbornik i lan Trgo
vakog udruenja. Trgovinom se bavila i njegova supruga Elizabeta Ljota (1803
1858).
Teodor Sterijan (18251894), bavio se ugostiteljstvom u Beloj Crkvi.
Gligorije Miin (18101880), belocrkvanski trgovac i hotelijer, poticao je iz
cincarske porodice Mio, koja je u XVIII veku dola iz Makedonije u akovo, a
1797. su ve bili prisutni u Beloj Crkvi, u poetku kao suknati i koari, a kasnije
Poetkom 19. veka u Belu Crkvu iz cincarskog rasadnika
- Vlahoklisure, doao je i Marko Leko, trgovac i ondanji potar
koji je menjajui po hanovima konje krstario glavnim balkanskim
trasama i za pet dana stizao od Beograda do Bosfora. U Beloj Crkvi
1812. godine oenio se Anom sa kojom kasnije prelazi u Beograd.
Umro je od kuge 1832. godine. Zabeleeno je da mu se otac zvao
oo. Marko se smatra rodonaelnikom brojne i znaajne familije
Leko koja je dala veliki broj uspenih trgovaca, naunika, lekara,
generala...

kao trgovci tekstilom. Gligorije je bio vlasnik hotela Sunce, koji je dugo godina
bio centar srpskog kulturnog ivota u ovom gradu. Izmeu ostalog, tu se nalazila
Srpska itaonica i sedite Srpskog pevakog drutva15. Njegov sin, Marko Miin
(18461880), bio je vlasnik drvare i trgovac drvima i jedanod osnivaa Srpskog
pevakog drutva16. Drugi Gligorijev sin, Simeon Miin (18431904), bio je car
sko-kraljevski oficir, a kasnije i oficir u srpskoj vojsci, a istakao se i kao kulturni
radnik kompozitor i slikar17.
Za razliku od veine belocrkvanskih Cincara, koji su se brzo asimilovali sa
Srbima, jedan njihov manji broj se porumunio. Meu njima je svakako najznaaj
nija porodica Konstantina Koste Babaronija, trgovca, koji je umro u Beloj Crkvi
1851. Njegov sin se zvao takoe Konstantin (18311884), koji je trgovinu izuio
u Vrcu, a 1846. dobio kalfensko pismo o poloenom trgovakom zanatu. Supruga
starog Konstantina je bila Ana Babaroni (18081860), koja se takoe bavila trgo
vinom. Sin mlaeg Konstantina se zvao Andreja Boboroni18 (18601921), bogati
belocrkvanski trgovac i veleposednik, jedan od osnivaa Rumunskog vokalnog ho
ra u Beloj Crkvi (1879)19.

ivan Itvani, Lexicona Belocrkvanica, 1, Bela Crkva 2006, 101.

Isto, 102.
17
Isto, 102103.
18
Gligor Popi, Romnii din Biserica Alb, Vrac 2006, 91.
19
O porodici Babaron (Boboroni) videti i: ivan Itvani, Lexicona Belocrkvanica, 1, Bela Crkva 2006, 78.
15
16

85

Velizar Boboron (18341907) je bio jedan od najbogatijih i najuglednijih

graana Paneva u drugoj polovini XIX i poetkom XX veka. Posle ukidanja
Banatske vojne granice zalagao se za to aktivnije uee panevakih Srba u poli
tikom ivotu ugarske drave. Na izborima za Ugarski sabor 1875. postavljen je,
zajedno sa Svetislavom Kasapinoviem, za poverenika Mihailu Polit Desaniu,
kandidatu Srpske narodne stranke za Panevaki izborni srez. Na kulturnom pla
nu, znaajan je njegov rad u okviru Panevakog pevakog drutva, gde je imao
funkciju potpredsednika, a posle smrti Konstantina Pejiia (1882) obavljao je i
dunost predsednika ovog drutva, sve do 1896, kada se povukao zbog bolesti.
Zauzimao je i druga ugledna mesta u panevakoj optini: bio je potpredsednik
crkvene optine, predsednik mesnog kolskog odbora, lan optinskog predstav
nitva, upravitelj novanog drutva Vaevine, osnivaki lan mesnog vatroga
snog drutva itd. Bio je i lan Matice srpske, kao i Srpskog narodnog pozorita u
Novom Sadu. Kao bogati veleposednik pomagao je moralno i materijalno svaku
narodnu, prosvetnu, privrednu i humanitarnu ustanovu. Na kraju ivota ostavio je
Srpskoj crkvenoj optini u Panevu 160 jutara zemlje, kao i znaajne sume novca
srpski
Meu prvim Cincarima koji su se doselili u Belu Crkvu, pominjemo jo i Ha
di-Janju Kostia, rodom iz atista (umro 1780), Anastasije Mihajlovi Babaron
(umro 1785) i sin mu Mihajlo Babaron (roen u Moskopolju tridesetih godina XVI
II veka, umro u Beloj Crkvi 1800)20
I u Velikoj Kikindi se trgovina razvijala tokom XVIII i XIX veka pod jakim
uticajem cincarskog graanstva. Prvi trgovci u gradu su bili Cincari i Grci, doselje
nici iz Osmanlijskog carstva. Tokom sedamdesetih godina XVIII veka jaa meu
tim uloga srpskog graanstva u Kikindi, to je dovelo do postepenog potiskivanja
Cincara i Grka kao trgovaca i do njihovog nestanka, pre svega kroz asimilaciju sa
Srbima. Meu cincarskim i grkim graanima u Kikindi koji su se posrbili (i preu
zeli srpska prezimena) tokom XIX veka, bile su porodice Adamovi, Georgijevi,
Panajotovi, Jankovi, Kostin, Lazarevi, Tanazevi itd. Mali broj njih se ipak odr
ao i kroz ceo XIX vek. To su porodice Risto, Fani, Pajdak i druge21.
Znaajno ime cincarskog graanstva u Kikindi bio je Jovan Georg Tiganiti,
koji je doao u Austriju jo 1745. godine i stupio u njenu slubu kao obavetajac.
Godine 1749. postaje ef prolazne potanske stanice u Valkanju, a 1750. i presded
nik i sudija Srpsko-grke trgovake kompanije. U Kikindi je iveo od 1752. Bio je
na elu deklegacije koja je u Beu izdejstvovala privilegoije za ditrikt, a kasnije
mu je povereno i organizovanje ditrikta, zajedno sa venikom administracije mi
dom. Poto su tom prilikom izvrili razne zloupotrebe, uhapeni su, a Tiganiti je
1776. izgubio i poloaj sudije u trgovakoj kompaniji, ime je uklonjen iz javnohg
ivota. Umro je u Kikindi 180122.
U gradu Vrcu, cincarsko graanstvo je dalo oca srpske drame - Jovana Steri
ju Popovia. Veliko ime srpske kulture i knjievnosti XIX veka, o Steriji je izlino
Mil. S.Filipovi, Postanak i razvitak grupe banatskih Hera, u : Banatske Here, 368.
Milivoj Rajkov, Istorija grada Kikinde do 1918. godine, Kikinda 2003, 169.
22
Isto, 30.
20
21

86

ponoviti opte poznate stvari. Zadraemo se samo nakratko na njegovom poreklu.

Naime, dok su mnogi biografi, pre svega oni stariji, naglaavali da je njegov otac
bio Grk (dok je Sterijina majka bila Srpkinja, erka poznatog slikara Nikole Neko
via), kasnije je dokazano da je njegov otac, Sterio Papaz, bio u stvari helenizo
vani Cincarin, a da je porodica ubrzo uzela prezime Popovi. Meu prvima koji je
govorio o cincarskom poreklu Sterije bio je filolog Petar Skok, koji citira, izmeu
ostalog, i injenicu da je Sterija u svom slavnom delu Kir Janja, izmeu ostalog
karikirao i nain kako su graani cincarskog porekla govorili srpski jezik. Njegov
brat ore Sterija je bio ugledan trgovac u Vrcu. U selu Markovac u blizini Vrca
i danas postoji porodica sa prezimenom Sterijan.
oka Sterija Popovi, brat Jovana Sterije Popovia, bio je ugledni vraki tr
govac. Za vreme Revolucije 1848. bio je uhapen od strane maarskih varmeskih
vlasti, zajedno sa trgovcem Mitom Boiem, zato to su posedovali proklamacije
patrijarha Rajaia, koje su dobili od trgovca Alekse Kneevia, a koje je ovaj do
neo iz Paneva23. Za vreme revolucije bio je lan vrakih deputacija koje su pred
stavljale grad u raznim situacijama24.
Poto nije imao dece, ostavio je 1871. svoju kuu, u kojoj se rodio i Sterija, kao
zakladu za darovite Srbe25 koji su poto su zavrili Iv razred ginazije, eleli da se
bave knjievnou.
Kada je re o Cincarima u Vrcu, 1796. se pominju cincarske porodice Dima
(Georgije), Kuior (Konstantin), Manduka. Neke od tih porodica su se brzo pre
topile u Srbe, a neke u Rumune. Porodica Kuior se pominje kod rumunskog isto
riara Nikolaja Tinku Velje kao rumunska (u njegovoj Crkvenoj istoriji Rumuna,
Sibiu 1865), dok je porodica Manduka dala poznatog rumunskog pisca Simeona
Manduku, kasnije poasnog lana Rumunske Akademije Nauka. Mogue je da su
se neke cincarske porodice iz Vrca u poetku porumunile, imajui u vidu bliskost
jezika i istu veru, ili da su ve dole u Vrac porumunjene, ali je neosporno da je
kasnije znaajan broj i jednih i drugih (Cincara i Rumuna) bio asimilovan u Srbe,
koji su inili ubedljivu veinu pravoslavnih graana Vrca26.
Meu vrakim uglednim graanima cincarskog porekla iz prve polovine
XIX veka, pominjemo i lanove porodice Demeter (Demetrovi/Dimitrijevi).
Meu prvim lanovima ove porodice u Vrcu bio je Vasilije Demetrovi. Zatim,
tu je i Georgije oka Demeter27, koji je 1839. otvorio advokatsku kancelariju
u Vrcu, a oko 1846. je izabran za vrakog senatora. Za gradonaelnika Vrca
izabran je oktobra 1849. i na toj funkciji je ostao do marta 1851, kada je odlukom
carsko-kraljevske zemaljske uprave postavljen za sreskog sudiju. Bio je i lan
odbora za izdavanje monografije o Vrcu. Mihailo Mia Demetrovi28 (1831
1906) je radio kao gradski fizik u Vrcu. Zasluan je za podizanje nove bolnice u

Srpske novine, Beograd, 15. jun 1848, 8.

Sreko Mileker, Povesnica slobodne kraljeve varoi Vrca, II, Panevo-Vrac 2005 (reprint), 38, 52.
25
Isto, 125.
26
Videti o tome u: Todor Milovan, Studii antropogeografice asupra Vreului, Lumina, Vrac, br. 3,
mart 1953, 159.
27
Mira Maran, biografija oke Demetra u Srpskom biografskom reniku, 3, 155156.
28
I. Ivanovi biografija Mihaila Mie Demetrovia u Srpskom biografskom reniku, 3,158.
23
24

87

gradu. Bio je aktivan u vie drutvenih i kulturnih institucija, poasni predsednik

Crkvene optine i Srpskog crkvenog pevakog drutva, lan Konzistorije i lan
Matice srpske.
U ovom junobanatskom gradu je jedan deo svog ivota proveo i Andrej agu
na (18081873), roen u Mikoljcu u cincarskoj trgovakoj porodici. Za Vrac ga
vezuje pohaanje klirikalne kole (18291833), da bi u periodu od 1842. do 1845.
godine radio i kao profesor u srpskom odeljenju vrakog klirikalnog uilita. Isto
vremeno, bio je i episkopski vikar u Vrcu, kao i asesor eparhijske konzistorije.
Godine 1848. je hirotonisan za episkopa u Sremskim Karlovcima, a zatim je punih
15 godina radio na crkvenoj deobi Rumuna od Karlovake mitropolije, to je najzad
i ostvareno, prvenstveno njegovom zaslugom, carskim dekretom iz 1864. godine o
osnivanju samostalne rumunske pravoslavne mitropolije u Habzburkoj monarhiji.
I po banatskim selima je bilo Cincara, istina, manje nego u gradovima. Tako se
u Alibunaru pominje jo 1723. neki R. Krakaevi, verovatno Cincarin, koji je
odravao potansku liniju Alibunar Panevo, na rastojanju od dve stanice, za pla
tu od 12 forinti meseno, odnosno 144 forimti godinje29. U Opovu je u XIX veku
iveo Cincarin Janai Nano, a u Banatskom Novom Selu je cincarska porodica
Zega dala nekoliko znaajnih linosti nae istorije i kulture. Nedaleko od Paneva,
u selu Orlovat, roen je oko 1785. Emanuil Manojlo Antonovi30, koji potie iz
trgovake porodice, verovatno cincarskog porekla. Mladost je proveo u rodnom me
stu, a smatra se da je u zaviaju izuio slikanje i pozlatarski zanat. Vei deo ivota
je proveo u Temivaru. Njegovi slikarski i pozlatarski radovi se nalaze po crkvama
Temivara i okolnih mesta. Umro je u Temivaru 1829.
Neto cincarskih porodica se doselilo i u sela oko Bele Crkve. Tako su u Kru
icu doli Dimitrijevii iz Koana u Grkoj, za koje postoji miljenje da su bili
Cincari31. Po jedna porodica, za koju se ne zna da li je grka ili cincarska, doselila
se i u Kusi i Palanku.
O prisustvu Cincara na ovim prostorima, odnosno o cincarskom poreklu poje
dinih banatskih porodica, saznajemo i na osnovu njihovog prezimena, u kojima se
nalazi samo ime ovo etnike grupe. Tako je, na primer, 1749. godine za carinika u
Bori postavljen Simon Cincarevi, dotadanji panevaki trei iberrajder, s pla
tom od 100 forinti godinje32. U Jasenovu je dvadesetih godna XX veka radio kao
berberin Franc Cincar33. U Beloj Crkvi se jo 1787. pominje Antonije Cincar34.
Nikolae Cincariju (1858?). Prilikom osnivanja Petrovog Sela (danas Vladi
mirovac u blizini Paneva) 1808. godine, u ovo mesto se doselilo iz sela Klopodije
(u istonom Banatu) i pet porodica sa prezimenom Cincar. Iako se radilo o rumun
skim porodicama, neosporno je njihovo cincarsko poreklo, to se moe zakljuiti
na osnovu njihovog prezimena. Iz Monografije optine Roman-Petre (Perovoselo)
Sreta Pecinjaki, Panevaki distrikt 17171773, Novi Sad 1985, 84.
R. Drakovi, biografija Emanuila Manojla Antonovia u Srpskom biografskom reniku, 1, Matica
srpska, Novi Sad 2004, 224.
31
B. Bukurov, R. Nikoli, M. Filipovi, Herska sela u Jugoslaviji, u: Banatske Here, Novi Sad 1958, 39.
32
S. Pecinjaki, nav. delo, 95.
33
ivan Itvani, Istorija zanatstva i trgovine u Jasenovu (17251941), Bela Crkva 1994, 50.
34
Mil. S.Filipovi, Postanak i razvitak grupe banatskih Hera, u : Banatske Here, 362.
29
30

88

O Steriji, velikom dramatiaru, pesniku, aktivnom kultur

nom delatniku i utemeljivau moderne srpske kulture ne samo 19.
veka, napisano je mnogo naunih radova i studija. Ono to je manje
poznato je da se sa velikim entuzijazmom bavio prouavanjem jezi
ka i knjievno - teoretskih tema ali i kreirao prvi zakon o kolstvu
u Srbiji. Puno energije uloio je u razvoj pozorinog ivota u Beo

gradu, osnivajui Teatar na umruku, bio je inicijator stvaranja

Drutva srpske slovesnosti, koje prethodi SANU, kao i Narodnog
muzeja u Beogradu.
Dobro je poznavao narode Balkana, posebno iz cincarsko - gr
kog miljea kome je i sam pripadao ali i Rumune, Albance, Bugare...
Interesovao se za njihove jezike i meusobne uticaje tako da je, u
odreenom smislu, pretea balkanologije kao naune discipline.
Na grobu njegovog oca - Sterije, u Vrcu, postoji natpis za koji
se smatra da je uklesan kasnije, na kome pie:
Pod ovim znakom, lei u krugu ovom, ovdanji trgovac Steri
ja Popovi sa prvom suprugom svojom Julijanom i drugom bezad
nom Ekaterinom; sa sinovima Pavlom i Dimitrijem; unuadima Jo
sifom i Jankom i snaom Sultanom. Levo vostoku 33 koraaja lee
kosti sina njiovoga Joana S. Popovia, spisatelja srpskog. S desne
strane kamen oznaava grob eri njiove Sultane

89

18081908, koju je 1911. objavio uitelj Nikolae Penca, saznajemo da je poetkom

XX veka u ovom mestu ivelo 7 porodica koje su nosile to prezime. Najpoznatija
linost sa tim prezimenom je pisac Nikolae Cincariju, roen u Petrovom Selu 1858.
Poznat je pre svega kao autor pozorinih komada na rumunskom jeziku, namenjenih
seoskim amaterskim kulturnim drutvima. Izdvojili smo 26 narodnih pozorinih
komada iji je autor ovaj knjievnik, a koje su bile izuzetno popularne u mestima
sa rumunskim stanovnitvom irom Banata tokom prve polovine XX veka. Veina
tih dela je objavljena u izdavakoj kui Aleksandru Anka iz Klua (Rumunija).
Nikolae Cincariju je radio prvo kao belenik u Alibunaru (kraj XIX veka), da bi
zatim nekoliko godina proveo u Panevu, gde je pokrenuo prvi knjievni asopis
na rumunskom jeziku na ovim prostorima, pod nazivom Steaua (19011902), a isto
vremeno je bio i sekretar Rumunskog pevakog drutva u Panevu. Posle povratka
u rodno mesto, gde je radio kao optinski belenik, angaovao se aktivno u svim
oblastima kulturnog i drutvenog ivota, tako da je postavljen za sekretara mesnog
Crkveno-svetovnog horskog drutva, Dobrovoljnog vatrogasnog drutva i Rumun
ske Kasine. Tu je ureivao i lokalni asopis na rumunskom jeziku Familia (1910).
Od 1922. ivi u Partou (Rumunija), ali je zadrao vezu sa zaviajem zahvaljujui
svojim pozorinim komadima, koji su se i u sledeim decenijama prikazivali kako
u Vladimirovcu, tako i na drugim amaterskim scenama irom Banata.
Aleksandru Cincariju (18801934). Drugi knjievnik iz ove porodice je Alek
sandru Cincariju, roen u Petrovom Selu 1880. Poto je zavrio gimnaziju u Pane
vu, zaposlio se kao optinski inovnik u ovom gradu, jedno vreme je radio u Ovi,
a od 1919. ivi u Temivaru, gde ostaje sve do svoje smrti. Kao knjievnik i publi
cista objavio je na desetine lanaka, novela, pripovedaka, epigrama, pozorinih
komada, prevoda itd. Saraivao je u najuglednijim publikacijama na rumunskom
jeziku iz tadanje Austro-Ugarske. Svoje pozorine komade je objavio u ve pome
nutoj izdavakoj kui iz Klua, koji su, kao i u sluaju dela Nikolaja Cincarijua, bili
prisutni na priredbama i drugim kulturnim manifestacijama irom Banata. Prevodio
je romane sa maarskog na rumunski jezik, koji su veinom objavljeni kao feljtoni
u uglednim asopisima sa teritorije Austro-Ugarske, ali i u Bukuretu.
Ista porodica iz Petrovog Sela je dala jo jednog knjievnika. To je George Cin
cariju, koji je iveo u Karansebeu, meutim vrednost njegovih knjievnih dela je
mnogo skromnija u odnosu na ve pomenute knjievnike iz ove porodice.
Prezime Cincar se sree i danas po gradovima i selima Banata. Dovoljno je,
na primer, samo otvoriti telefonski imenik i videti da je ovo prezime jo uvek meu
nama, podseajui nas na etniku zajednicu koja je pre vie od dva stolea dola u
ove krajeve.

90

Cincari na sadanjoj teritoriji optine Plandite

ptina Plandite koja u svom sastavu sada broji 13 naseljenih mesta i zase
ok Laudonovac, krajem XVIII i u XIX veku, period koji se istrauje, pre
teno je bila nastanjena ivljem katolike veroispovesti. Tadanji Ziidorf, kasnije
Mariolana, sve do sredine pedesetih godina XX veka, pretpostavlja se da je bio pro
stor gde su bile nastanjene i neke cincarske porodice. Osnovno obeleje Cincara,
da su bili zanatlije i trgovci, imuni i ueni ljudi, u sluaju istraivanja za sadanju
teritoriju optine Plandite, nije se moglo uzeti kao polazite. Naime, nema sauva
nih knjiga i dokumenata koja svedoe o postojanju ovih zanimanja, odnosno o tom
drutvenom staleu.
Prvi i jedini dokumenti koji svedoe o boravku i ivotu Cincara na prostoru
sadanje teriorije optine Plandite krajem XVIII i u XIX veku jesu crkvene knjige
roenih, venanih i umrlih osoba pravoslavne veroisposvesti na srpskom jeziku,
pravoslavnog hrama Sv.Apostola Petra i Pavla u Velikom Gaju. U Ziidorfu, kasni
je Mariolani, a sada Planditu, do 2006. godine nije bilo pravoslavnog hrama tako
da su osnovni izvori o postojanju i ivotu Cincarskih porodica, traeni iskljuivo
u tadanjim knjigama protokola venanih, roenih i umrlih, crkvene optine Veliki
Gaj. Svi protokoli koji su korieni uvaju se u Istorijskom arhivu u Beloj Crkvi.
Zahvaljujui kompletnom kolektivu Arhiva u Beloj Crkvi i njihovoj pomoi, prvi
trag o Cincarima otkiven je u XVIII veku u dokumentu KNJIGA KRTENIH 1768
1779. BCF 557 A 17681779. 1, gde je zapisano da je 29. maja 1769. godine
krten TANASIJE (FILIPA) PANA . Za cincarska prezimena karakteristino je da
su najee dvoslona, neobina, to je bio argument za pretpostavku da bi prezime
PANA moglo da bude cincarsko. Ujedno, ovo je i najstarija knjiga koja je koriena
kao dokumanacija i literatura u radu na pronalaenju cincarskih prezimena na pro
storu sadanje teritorije optine Plandite. Prezime PANA jedino se u ovoj knjizi
pojavljuje i tu se sree prvi i poslednji put.
Nekoliko desetina godina kasnije, u prvoj polovini XIX veka u protokolu ven
anih, i KNJIGA KRTENIH 17951805 BCF 557 A 17951827 -1, 1, 3, na Sv.
Savu, 27. januara 1827. godine venali su se KIRIL CINCARINOV I AGATA KO
ZAREVI. Ime i prezime enika jasno asocira na cincarsko poreklo i skoro sa
sigurnou se moe rei da se radi o osobi Cincaru. I prezime CINCAREVI se
jedino nalazi u ovom dokumentu, dok se kasnije u ostalim knjigama vie nigde ne
sree.
U drugoj polovini XIX veka, u crkvenim protokolima crkvene optine Veliki
Gaj za pravoslavni hram Sv. Apstola Petra i Pavla, koji su korieni kao literatura
u kojoj se traga za cincarskim porodicama, u dokumentu KNJIGA UMRLIH br. 6
91

- 18521896. BC F: 557-A-18521896-17 pronaena su imenima umrlih poput :

STANA TANACKOV ( 1857.),
SAVETA MINDI (1859.),
LJUBOMIR ANTANASIJEVI (1861.), koja mogu imati cincarsko pore
klo.
to se tie starih srpskih prezimena u ovom periodu u crkvenim knjigama cr
kvene optine Veliki Gaj, pronaena su prezimena DIMITRIJEVI i POPOVI
za koja se zna da su ih nosili i mnogi Cincari ali validnijih podataka o ovde pome
nutim familijama nemamo..
Danas, na teritoriji optine Plandite nema cincarskih familija ali ni porodica
ija prezimena ili imena asociraju na nihovo cincarsko poreklo.
U selu Barice gde ivi 90 posto Rumuna postoji familija sa pic namenom MO
ONJI.
Traganje za cincarskim prezimenima dovelo me je do podatka da u optini Be
la Crkva ima cincarskih porodica. U samoj Beloj Crkvi ivi poznata apotekarska
porodica ARNOVLJEVI koja ima apoteku u centru grada. Iz Jasenova (optina
Bela Crkva) potie cincarska porodica GAVA koja ima svoje potomke. Cincarska
porodica ATANASIJEVI potie iz sela MALI JOVANOVAC kod Pirota.
Rodika Gruesku, politikolokinja - novinarka

92

Porodica Arnovljevi

Uro Arnovljevi (18921961)

orodica Slobodana ARNOVLJEVIA cincarskog je porekla po oevoj lini

ji. Nosila je prvobitno prezime Arnot. Uro Arnovljevo, trgovac, roen je
15. decembra 1892. godine u Banatskom Jasenovu, a iveo je i sahranjen u Beloj
Crkvi 1961. godine. Sin Slobodan nije nastavio porodinu trgovaku profesiju ve
se posvetio farmaciji kao i njegov sin Milo koji je vlasnik apoteke u centru Bele
Crkve.
Korene Arnovljevia pre nekoliko decenija pomno je istraivao prof.dr Voji
slav Arnovljevi, internista i kardiolog iz Beograda (18951989.) i svom daljem
roaku Slobodanu ostavio precizan rodoslov. Po profesoru dr Vojislavu porodica je
u Banat pristigla sa teritorije Bugarske, odakle se razgranala u nekoliko mesta od
Oroslamoa do Velikog Bekereka, Kikinde, Novog Sada i Bele Crkve

93

RODOSLOV PORODICE
ARNOVLJEVI
Porodica Slobodana Arnovljevia, far
maceuta, iz Bele Crkve vodi poreklo
od
Dimitrija, farbara u Velikom Bekereku
i Oroslamou, jednog od etvorice bra
e Arnot.: Ostala trojica brae bili su:
iriko, kova; ura, trgovac; i Nestor,
svetenik u Oroslamou (19. II 1785.)
---------------------------------------

I DIMITRIJE ARNOT, farbar, imao je

dva sina:
- Vasu (18301877), predsednika suda
u Velikom Bekereku. Do 1950. go
dine prezivao se Arnot, a nakon toga
Arnovljevi. Imao je dva sina i jednu
ker:
Ivan, profesor Beogradskog Univerzi
teta
Stevan, trgovac u Starom Beeju, ima
etiri sina: uru, Vladu, Mitu i
Ivana.
Katica,udata Medakovi, mu advokat
u Zemunu i Panevu. Ima ker
Jovanku udatu armaz.
- Uro (18261888) trgovac u Orosla
mou. Imao je tri sina i jednu kerku.
Svetozara, trgovca u Kikindi
Pavla, iveo u Novom Sadu
BOKA, trgovca u Oroslamou, a za
tim u Kikindi
Ker Dragu, udatu Krajovan, uiteljica
u Mokrinu
---------------------------------------

BOKO Arnot imao je pet sinova i jed

nu ker
- Mara (18911986), udata Gavrilovi,
imala je jednog sina - ora (1928
2007).
- Uro (18921961), imao je tri sina:
Slobodana (1936), a on sina Milana
(1971) i ker Nevenu, udatu Obrado
vi (1974)
94

Dimitrija (19331933)
Miloa (1934), koji ima Duana (1971)
i Vojislava (1969)
- Borivoj (18951983), trgovac, ima
dva sina:
Boidara (1940) ivi u SAD-u,
Bogoljuba (1937) ivi u SAD-u
- Stanoje (18961961), trgovac
- Momilo (19001986, trgovac
- Milo (18941918) poginuo u ratu

Iz arhivske grae Paneva

Poznati trgovci cincarskog porekla u Panevu u 18. i 19. veku

Braa Astri

kraja 18. i poetka 19. veka u Panevu meu najistaknutije trgovce ubraja
ju se braa Georgije (ore) i Simon (Sima) Astri, cincarskog porekla. U
ove krajeve Astrijevi se doseljavaju poetkom sedamdesetih godina 18. veka iz Tur
ske. Slavko Gavrilovi u svom delu Irig u 18. veku pominje Nikolu Astrija 1786.
godine kao najbogatijeg trgovca meu irikim trgovcima. I Simon i Georgije iz Iri
ga doseljavaju se u grad na Tamiu. U novoj sredini prvo posluju kao ortaci trgovca
Atanasija Vrete koji je osiromaio i od koga nakon izvesnog vremena otkupljuju
duan sa kolonijalnim robom. Godine 1793. otkupljuju za 2100 forinti i nekadanji
duan trgovca Mladena Mladenovia. Dve godine kasnije zastupaju interese be
ke fabrike vrpci Pencinger. Od panevakog trgovca Save Arsenijevia, koji zbog
starosti i prezaduenosti nije mogao vie da se bavi trgovinom, otkupljuju radnju i
trgovako pravo za 500 forinti. Meutim, Trgovako udruenje koje im od samog
poetka bavljenja trgovinom u Panevu pravi smetnje, daje negativno miljenje
smatrajui da Astrijevi jo uvek ne poseduju pravo trgovanja kako su isto preuzeli
od bankrotiranog trgovca Save Arsenijevia. Trgovako udruenje protestvuje i pro
tiv povoljnog reenja molbe Pavla Nikolia i njegovog ortaka Vase Radotia, sina
panevakog sapundije, da im se omogue prava kakva uivaju i drugi trgovci ili
uloliko to nije mogue odobri da i dalje ostanu u ortakluku sa braom Astri. Prote
stu Trgovakog udruenja prethodi uvoz vee koliine platna, odee, konca i druge
robe iz Slovake od strane Pavla i Vase, i smetaju te robe u jednom od Astrijevih
duana kao i zaplena te robe od strane policije.
Pavle Nikoli pred Magistratom u Panevu izjavljuje da su mu braa Astri,
poto se oenio erkom jednog od njih (zvala se Rut) obeali da e ga primiti za
ortaka u radnji koju su kupili od Save Arsenijevia, a da se on, Pavle, nakon toga
sporazumeo sa Vasom Radonjiem, sinom ovdanjeg sapundije, o nabavci robe
u koju su uloili 15000 forinti i da su se nadali da e robu rasprodati u jednom od
Astrijevih duana pa zaplenom robe trpe ogromnu tetu. Pavle Nikoli i Vasa Rado
nji u meuvremenu postaju ortaci Astrijevih pa Magistrat reava da se zaplenjena
roba deblokira. Meutim, tek to su zapoeli sa njenom prodajom, brigada vri
ponovnu zaplenu robe nakon ega je i usledila napred pomenuta Pavlova molba i
95

verovatno povoljno reenje , sudei po albi Trgovakog udruenja Generalnoj ko

mandi aprila 1803. da magistrat tolerie trgovinu koju Pavle vodi bez iije dozvole
sa svojim ortacima ve pet meseci i da se Trgovako udruenje ne moe zadovoljiti
tumaenjem Magistrata da se ova trgovina mora trpeti jer su je ortaci navodno
regulisali meusobnim ugovorima. alba je prepuna optubi protiv brae Astri ...da
su se isti pre dolaska u panevu bezuspeno okuali kao trgovci ne samo u Irigu
nego i u Zemunu i Segedinu, da su oni samo obini turski emigranti kojima ne bi
trebalo dozvoliti otvaranje sopstvene trgovine i da bi im se trebao zabraniti dalji
boravak u komunitetu koji ima dovoljno svojih sposobnih sineva za poslove u
vezi sa trgovinom.
Sve ove smetnje nisu uzdrmale Astrijeve koji se afirmiu kao vrlo sposobni i
aktivni trgovci.
Godine 1801. Astrijevi uzimaju u zakup ribolov. Iste 1801. godine trae paso
kako bi uvezli, samo u jednom turnusu, pored ostale stoke i 800 komada svinja.
Godine 1803. Generalna komanda izdaje im paso i odobrava da pored sitne stoke
uvezu i 600 komada goveda i 1180 komada volova. Po drugom pasou iz iste godi
ne odobrava im se uvoz 400 komada koza.
Kao ortaci drugih trgovaca bave se i trgovinom drvetom. Godine 1807. devetog
juna Brigada trai od panevakog Magistrata da objavi da je za otkup aura svile
nih buba ovlaena trgovaka firma Braa Astri.
Panevaki magistrat prvog februara 1810. godine preporuuje Generalnoj ko
mandi molbu panevakih trgovaca brae Astri, da im izda poseban paso za pu
tovanje jer sem trgovine u Panevu, imaju i svoju angro trgovinu u Peti, stanuju
i u Beu, a robu otkupljuju u Moravskoj.
Simon Astri se pojavljuje i kao prisutan graanin, trgovac, u jednom saopte
nju Magistrata, 29. oktobra 1817. godine. Naime, Trgovako udruenje u Panevu
uputilo je Magistratu molbu da se trgovakom pomoniku iz Sombora, Nikoli
georgiju, koji se nedavno ovde u Panevu oenio kerkom ovdanjeg graanina
umarova, takoe trgovca, zabrani odlazak u Petu, kuda namerava da ode radi
nabavke kratke i galanterijske robe jer nema pravo da trguje tim artiklima. Magi
strat je pozvao Nikolia i u prisustvu trgovca Simona (negde pie i Simeona) Astri
ja i Georgija Stankovia, kao prisutnih graana, i saoptio mu da nema pravo da
nabavlja kratku i galanterijsku robu i da njom trguje.
Brau Astri ponovo sreemo u jednom aktu Generalne komande u Temivaru
od 25. avgusta 1820. godine u kojem se kae da je usvojena molba Astrijevih i da
im se dozvoljava i nadalje trgovina nekim otrovima. Isto je dozvoljeno i trgovcima
akonovu, Lambroviu i Kranjeviu, a sa ovom odlukom upoznati su i paneva
ki lekari i apotekar.
Sudei po jednom aktu Generalne komande u Temivaru br. 1387. od 17. ok
tobra 1827. godine, trgovako poslovanje jednog od brae Astri Sime, Simona,
se zavrava. Prema pomenutom aktu Generalna komanda u Temivaru usvojila je
predmet Magistrata Paneva br. 246. i dala dozvolu da se obrtnica Simona Astrija
prenese na Jovana Mandrina, kako je isti sposoban trgovac. Trgovako udruenje
ga preporuuje posebno jer se time ne poveava broj trgovaca u varoi. Iako se
bavljenje trgovinom za Simu Astrija ovim zavrava njegovo uee u drutvenom
96

ivotu Paneva i dalje je ivo nalazimo ga kao potpisnika ugovora izmeu Kon
stantina Danila, slikara, i Srpske pravoslavne crkvene optine iz Paneva za izradu
ikonostasa u Uspenskoj crkvi, u svojstvu lana crkvenog odbora. Ugovor je sai
njen 23. juna 1829.
Nema podataka da li je Georgije Astri nastavio sa trgovakim poslovanjem ili
pod zajednikom firmom Braa Astri ili pod svojim imenom jer u arhivi Magistra
ta njegovo se ime vie ne nalazi.

Nikola Astri
etvrtog oktobra 1819. godine Nikola moli od Magistrata dozvolu da mu se
odobri da rasproda robu koju je uzeo na kredit, akoja se nalazi u radnji umrlog tr
govca Tome Popovia, jer cene iz dana u dan padaju. Magistrat je molbu usvojio i
dozvolio prodaju.
Nakon smrti svoga oca Mateje 1832. godine Nikola moli da mu se izda obrtni
ca za trgovinu meovitom robom sa im je saglasno i Trgovako udruenje, pa mu
se jula 1832. daje trgovaka dozvola.
Sauvana je i alba Nikole Magistratu iz 1835. u kojoj navodi da je kao asnik
Landvera obavezan da nedeljom ide na vebe, a egrt u radnji je duan da nedeljom
poseuje kolu, dok radnja takoe nedeljom mora da je otvorna. Zbog toga moli da
se ili on ili egrt oslobode obaveza ili da se izda naredba da i ostali trgovci nedeljom
dre radnje zatvorene.
Marta meseca 1842. Nikola trai za sebe i enu pasoe za odlazak u Srbiju radi
trgovakih poslova.
Generalna komanda u Temivaru je 22. juna 1846. izdala i overila pasoe za
Nikolu Astrija, trgovca, i Petra Nastia, trgovca i prevoznika i iste dostavila pane
vakom Magistratu na uruenje. Oba pasoa su istovetna i vae za: Tursku, Rusiju,
Grku, Francusku, Siciliju, Sardiniju, Vatikan i ostale italijanske drave gde idu ra
di trgovine. Generalna komanda u Temivaru alje i propratni akt u kome nareuje
Magistratu da skrene panju svima koji hoe da idu u Rusiju da su tamo uslovi za
zaradu vrlo teki i da ih oekuje beda.
Nikola trai jo jedan paso 1855. godine sa vanou od godinu dana kako bi
otiao zbog trgovakih poslova u Srbiju, Vlaku, Moldaviju i Tursku.

Konstantin Dijamandi
Majka Konstantina Dijamandija Rava, gostioniarka, 7. aprila 1824. moli za
svog sina, trgovakog pomonika, paso zbog namere da ode na vandrovanje. Kon
stantin na vandrovanju ostaje sve do 1829. kada podnosi molbu za trgovako pravo.
Magistrat preporuuje molbu Generalnoj komandi u Temivaru uz napomenu to
je od 21. ukinute trgovine u Panevu, obnovljena do tada samo jedna. Konstantin,
97

sada trgovac, moli dalje, da se pravo trgovine sa ostalim nasleenim objektima i

gruntovno prepie na njegovo ime. Verovatno se tu radi o trgovini meovitom ro
bom Mie Dijamandija. Postoje dalje podaci da je traio paso za odlazak u Srbiju
zarade radi 1842. godine.
Trgovako udruenje obavetava Magistrat 1843. da se Dijamandi Konstan
tin ve tri godine ne bavi trgovinom, pa Magistrat trai od Trgovakog udrue
nja da ga izvesti kakvim se poslovima Konstantin tada bavio, ali tih podataka po
arhivama nema. Postoji njegova molba da mu se otpie teevina poto je trgovinu
napustio zbog nemanja daljih sredstava i molba za paso iz 1846. za posetu Srbiji
i Vlakoj.
Poetkom januara 1850. godine, Konstantin ponovo saoptava panevakom
Magistratu da eli ponovo da otvori trgovinu koju je pre nekoliko godina zatvorio
zbog visokog poreza. Prilae svoju dozvolu za dranje trgovine meovitom robom.
Magistrat je naredio 25. januara 1850. Trgovako udruenje u Panevu kako bi ga
ponovo uvrstilo u red trgovaca panevake varoi.

Duka Janko
Ime Janka Duke pojavljuje se u arhivi Magistrata u Panevu 5. maja 1807. u
jednoj predstavci trgovakog stalea u Panevu upuenoj panevakom Magistra
tu kojom panevaki trgovaki stale moli da se turskom podaniku Duka Jovanu,
koji je bespravno uzeo u zakup jednu trgovinu u Panevu jo pre tri godine, odu
zme pravo jer njegov nain ivota teti ugledu trgovaca. Doneto je reenje da se
uzme pismena izjava svih trgovaca i da se izvidi pravo stanje stvari. U sluaju da
su navodi netani da se kazne trgovci. U meuvremenu zabranjuje se Janku dalji
rad.
Reenje Generalne komande u Temivaru stiglo je 19. maja 1807. kojim se odo
brava Duka Janku dalji boravak u Panevu s obzirom da se ve vie godina nalazi
na granici, ali mu se ne dozvoljava otvaranje trgovine jer se otvaranju protivi
Trgovako udruenje iz Paneva.
Sledee godine, 1808. kako se Janko i dalje bavi trovinom u trgovini, kao or
tak, maloletne dece Kostia, Trgovako udruenje ulae protest protiv odluke da
se Janku odobri ortakluk sa udovom Pelagijom Kosti, koja je odbijena pa ve 17.
novembra 1808. panevaki Magistrat upuuje Generalnoj komandi u Temiva
ru Jankovu molbu za otvaranjem trgovine sa preporukom- ... da se Duka Janku
dade dozvola za otvaranje bakalnice ili trgovine posuem, poto je isti dokazao
u istrazi koja je voena protiv njega na albu Trgovakog udruenja u Panevu,
da navodi o njegovom razvratnikom ivotu i nedozvoljenom odnosu sa gostioni
arkom Ruf Marijom nisu tani. Osim toga Janko se razortaio sa udovom Kosti
Pelagijom.
Deset godina kasnije, Janku se odobrava prelazak u Beograd aktom br.3570. ka
ko bi tamo trgovao tekstilnom robom, piem i izraenim bakrom. Septembra 1819.
izdat mu je paso za prelazak u Srbiju trgovakih poslova radi.
98

Jovan Lambovi
Izueni trgovac Jovan Lambovi ulae molbu 7.marta 1800. godine da mu se
izda paso za odlazak u Be radi usavravanja trgovakog poziva. Molba mu je po
voljno reena i dozvola za odlazak odobrena.
Zakaratas Georg, trgovac, rodom iz Gibraltara, stanovnik
panevake varoi, uputio je 7.avgusta 1819. godine molbu pane
vakom magistratu u kojoj moli da se njemu i njegovom slugi izda
ju pasoi za odlazak u Beograd, a zbog sanitarnih propisa obezbedi
i pratnja.

est godina kasnije, Jovan moli da mu se izda obrtnica za otvaranje trgovine u

svojoj kui, ali iako mu je prvo odobreno, na protivljenje trgovakog stalea jer
ima previe trgovaca, zahtev se odbija uz reenje da saeka dok se neko mesto ne
uprazni. Dva meseca kasnije na albu Lambovia, Generalna komanda u Temi
varu donosi povoljnu odluku i Jovan otvara trgovinu.
Sauvana je molba Lambovia Magistratu za izdavanje dozvole da u svojoj
trgovini prodaje barut na ta ga Magistrat upuuje da dozvolu zatrai u Komandi
artiljerije. Takoe je sauvana i izjava Jovana Lambovia i Haralampija ivanovia
da im je brod sa tovarom itarica zaplenjen, a itarice oduzete od strane Srbijanaca
kod Ostrovakog ostrva. ( Zabeleeno je da je 1799. godine trgovcu Nikoli Dimitri
jeviu vidinski paa Pasvan Oglu oduzeo brod sa celim tovarom hrane. Na brodu je
bila i roba drugih trgovaca koji su time oteeni).
Pored trgovine, Jovan je imao i realno gostioniarsko pravo.

Janko Veriga
Generalna komanda u Temivaru dostavila je 21. januara 1813. godine dozvolu
za Janka Verigu i njegovog ortaka Fabro Jozefa kojim im se odobrava da izvezu
itarice u Staru Oravu pod uslovom da prodaju itarica prijave tamonjoj Kordon
skoj komandi.Dozvola im je uruena.
Trgovako udruenje u Panevu 11. marta 1816. godine dostavlja paneva
kom Magistratu svoj odgovor u vezi sa molbom Janka Verige da mu se izda poseb
no trgovako pravo. U dopisu stoji: ... da se Trgovako udruenje ne slae da se
Veriga Janku izda posebno trgovako pravo i predlae da se njegova molba odbije
zato to njegov ortak Stevan Dijamandi ima osamdeset godina i verovatno nee jo
dugo trgovati pa e trgovako pravo pripasti Verigi. Raskidanjem njihovog ortaklu
ka i davanjem posebne dozvole Janku, osnovala bi se jo jedna trgovina, kojih ve
ima dosta i pruila bi se nepoeljna mogunost da neki stranac stupi u ortakluk sa
Dijamandijem, pa bi se broj trgovina umnoio. Magistrat je prihvatio miljenje
99

Trgovakog udruenja i odbio Jankovu molbu savetujui mu da se strpi dok se ne

ukae mogunost da mu se dozvola izda.
U tom periodu dobija od Generalnog konzula u Temivaru i dozvolu da 1816.
iz Kraljeva u Srbiji uveze 200 komada volova.
Stevan Dijamandi u meuvremenu umire i Veriga ponovo podnosi i dobija tr
govaku obretnicu. Udovica Dijamandija, Katarina, 1817. moli da joj se dozvoli
da otvori trgovinu koju je drao njen pokojni suprug , a ona kao njegova ena ima
Trgovac Simeon, Sima Mandrino u svoje i ime drugih tr
govaca ogrevnim drvetom, upuuje Magistratu molbu 1859. da da
preporuku Generalnoj komandi u Temivaru da im se dozvoli da na
obali Tamia, pored Vajfertove pivare, istovaruju ogrevno drvo.

pravo naslea i same trgovake dozvole. Magistrat odgovara da to nije mogue jer
je njen pokojni suprug bespravno prodao svoje trgovako pravo deset godina pre
svoje smrti Janku Verigi, tako da se Janko, u stvari, bavio trgovinom jo pre 1806.
godine.
Godine 1817. Janko moli Magistrat za dozvolu da svoju trgovaku firmu nazo
ve Kod sedam zvezda to mu je i odobreno.
Generalna komanda u Temivaru odobrava 21. februara 1820, Janku prelazak
u Beograd trgovakih poslova radi.
Janko Veriga bavio se i gostioniarstvom. To saznajemo iz jednog akta pane
vakog Magistrata iz decembra 1829. u kojem se kae da e od njega biti naplae
na zakupnina, u smislu ugovora i postojeih propisa za gostionicu i mesarnicu u
Crepaji, poto njegov ortak u zakupu Franc Auman nije uplatio dunu zakupninu.
Nemaka banatska regimenta je putem policije odluku saoptila Verigi.
Panevaka carinarnica primila je putem Magistrata, 9. oktobra 1832. godine
iznos od 3.28 forinti naplaenih od Verige Janka, panevakog trgovca za raun tur
skog podanika Andrejevi Koste. Carinarnica je potvrdila prijem.
Postoji podatak da je 6. decembra 1833. godine, brodski oficir dr Maksilijan
u drutvu gradonaelnika plemenitog Lepijera i policijskog komesara Lazarevia
obilazio panevake trgovine. Tom prilikom je u radnji Janka Verige pronaao subli
mat, carsku vodu, prake, kapljice i druge otrovne tvari koje se ne smeju prodavati
u radnjama.
Februara 1842. godine Janko Veriga je podneo Magistratu molbu da se vie ne
zaduuje pekulacionim porezom jer se vie ne bavi otkupom itarica. Magistrat je
pre donoenja raenja naloio policiji da ispita nema li Veriga neke zalihe itarica
koje bi i nakon pozitivnog reenja mogao naknadno da proda. Policija je izvrila
proveru i izvestila 13. aprila 1842. da nije nala nikakve itarice. Sledee 1843.
godine nailazi se na podatak u Magistratu da je Veriga Janko traio dozvolu za od
lazak u Srbiju radi poslova, a 1845. godine u jednom aktu Trgovakog udruenja
u Panevu upuenog Magistratu u kome se predlae oporezivanje nekih lanova
pomenuto je i ime Janka Verige.
100

Georg ore Varsan

U arhivi Paneva nalazi se podatak da je 1. juna 1837. godine Varsan ore,
trgovac, podneo Magistratu molbu da mu se ishodi paso na est meseci radi odla
ska u Beograd radi trgovakih poslova. Takoe trai paso za odlazak u Beograd i
1841. godine.
Uprava rudnika iz Stare Moldave aktom br.446 od 26. aprila 1844. moli pan
evaki Magistrat da podseti Varsan ora na obavezu isporuke ugovorenih 3000
merica ovasa. Magistrat je odgovorio da je podsetio Varsan ora i da je ovaj obe
ao da e u najskorije vreme isporuiti ovas. Takoe reenjem Magistrata odbijen
je zahtev ovog trgovca iz 1851. godine za otpis poreza iz 1948., 49. i 50. godine jer
Georg nije za te godine otkazao trgovaku obrtnicu, a posao mu je vodio zet ore
Popovi.

Veriga Konstantin
Panevaki magistrat 12. septembra 1862. godine daje trgovaku obrtnicu trgo
vakom pomoniku Veriga Konstantinu za otvaranje trgovine meovitom robom u
Panevu.Decembra 1863. Konstantin odjavljuje svoju bakalnicu, izvetava da se
vie ne bavi ovim poslom i moli da ga od 1. novembra te godine vie ne zaduuju
porezom. Jedanaes tog januar a 1864. Konstantin Veriga koji je zakupio gostionicu
kod Bele lae, moli Magistrat da mu odobri da zaposli u gostionici pet ena i to
dve kelnerice, dve sobarice i jednu kuvaricu. Magistrat je molbu dostavio policij
skom zvanju da da svoje miljenje.

Mia Dijamandi
Mia je vlasnik duana meovitom robom u Panevu jo pre 1799. godine,
a1803. zakupljuje i krmu pored forkomtumca.
Zabeleeno je da je Generalna komanda u Temivaru 1813. traila od paneva
kog Magistrata da je izvesti o koliini eline robe koju Mia eli da izveze u Sr
Reenjem od 26. marta 1840. br. 1044, Generalna koman
da u Temivaru odobrava Lambovi Georgu, trgovakom pomoni
ku, otvaranje trgovine pecerajskom i meovitom robom.

biju. Magistrat je odgovorio da se radi o 25 sandukasa elinim polugama ukupne

teine 31,25 centi, pa mu komanda daje odobrenje. Tri godine kasnije 1816. Mia
ponovo trai odobrenje da iz Srbije uveze 2000 komada koza, 2000 komada svinja,
101

500 komada volova, 5000 oka meda i 200 vedara rakije. Moli da mu se dozvoli da
u svrhu trampe u Srbiju izveze 300 praznih buradi, 2000 rifa erdeljskog platna i
200 funti svea.
Dijamandi Mia 1818, 7. septembra podneo je zahtev za paso u trajanju od tri
meseca za Beograd i Smederevo radi naplate svojih potrazivanja. Zahtev je proske
en Generaknoj komandi u Temivaru.

ore Veriga
Panevaki Magistrat dostavlja Generalnoj komandi u Temivaru dopisom
p-be. 966, molbu trgovakog pomonika Veriga ora kojom trai da mu se izda
trgovako pravo za otvaranje bakalnice. Juna 1846. godine odobrava mu se pravo
na otvaranje radnje. Samo mesec dana kasnije ore moli da mu se ishodi paso za
njega i njegovu porodicu za Beograd i Bosnu, posla radi.
Godine 1851. ore Veriga stupa u ortakluk sa Vasom Dragiem i na traenje
Magistrata podnosi dokaze o imovini ortaka. Godine 1854. trgovac ore Veriga
moli za paso i to za Srbiju i austrijske zemlje gde bi putovao zbog poslova u vezi
sa trgovinom.

urin Nikola
U magistratskoj arhivi prvi put se nailazi na ime Nikole urina 1835. Tada
je Nikola, 9. februara 1835. podneo Magistratu molbu kojom trai pravo kontribu
enta. Magistrat je zatraio od Trgovakog stalea davanje personalnih podataka o
imenovanom kao je Nikola proveo u Panevu pet godine kao trgovaki pomonik,
asada je kompanjon Maksima Vlahovia. Trgovaki stale u svom odgovoru Magi
stratu navodi da ne moe da udovolji zahtevu jer su za voenje personalnih podata
ka bili zadueni Spoljni odbor i Policijsko zvanje.
U godini 1840. Nikola radi ortaki sa trgovcem Vasilijem Brkiem, trgovcem
manufakturne brane. Oni mole Magistrat da ih oslobodi dunosti u Landveru jer
zbog nje trpi posao ali im je molba odbijena.
Nikola urin 1850. trai trgovako pravo za otvaranje samostalne manufaktur
ne radnje i dobija pozitivan odgovor za izdavanje dozvole, ali udova Brkia,neka
danjeg urinovog ortaka, Julijana, podnosi albu i protivi se davanju trgovake
obrtnice Nikoli. Magistrat je preporuuje da se trgovaka obrtnica urinu izda (
od strane Banatsko-srpske zemaljske vojne komande, da se Julijanina alba odbije,
a sama Julijana opomene zbog klevete.
Pored trgovine Nikola se bavio i gostioniarstvom. Postoji njegova molba da
se pravo toenja pia prenese sa njegove kue br. 975 na kuu br. 524 u vlasnitvu
pekara Maksima Dunaria. Graevinska inspekcija 1854. u izvetaju Magistratu ka
e da ukoliko se uzvri adaptacija objekat odgovara nameni., pa se molba i izvetaj
inspekcije dalje alju Guvernemanu u Temivar na konano odobrenje.
102

Anastas Paanji
Trgovac Anastas Paanji moli 1852. panevaki Magistrat da mi izda dozvolu
da u Beograd odvede etvoricu kamenorezaca - (Ferdinanda Skofo, Moja Biosko,
Antonijo Pavao i Kanino) koji bi tamo, za njega, rezali kamen. Magistrat odluuje
da im se izda trodnevni propusni list, a 9. juna, Skofo Ferdinand, sada u svojstvu
liferanta kamena Paanjija, moli paso za svojih 18. kamenorezaca koji treba da
preu u Srbiju u kamenolom radi rezanja i isporuke kamena. Magistrat se obratio
nadlenim optinama kamenorezaca sa zahtevom da im se izdaju pasoi.
Trgovac ore Milutinovi 9. juna 1852. moli panevaki Magistrat da za tr
govca Paanjija izda dozvolu za izvoz u Sisak 3900 merica kukuruza i 1000 merica
penice. itarice bi se izvezle brodom Marija kojim upravlja krmar Petar Pavlo
vi. Zahtev je odobren.
Paanji Anastas moli Magistrat da mu izda paso za izvoz 1200 merica kuku
ruza i 750 merica suraice koju bi prevezao brodom Sofija u Brod. I ovaj zahtev
je odobren.

Georg - ore Koka

Trgovako udruenje u Panevu, 12. oktobra 1820. godine, podnosi paneva
kom Magistratu albu protiv Georga Koka, trgovca, zbog bespravnog rada. Kok
je preuzeo i vodi trgovinu umrlog trgovca Stevana Popovia, a lanovi Trgovakog
udruenja su se saglasili da udovu Popovia potpomognu u voenju njene trgovi
ne. Odgovor Magistrata bio je da popovika nema pravo da vie vodi trgovinu
kako je svu preostalu robu rasprodala, pa nalae Koku da zatrai obrtnicu e mu
se po isteku dva meseca, ako to ne uini, zabraniti rad. Kako se zatim i dalje ali
Julija Popovi i trai da vodi radnju jer ima dovoljno sredstava Generalna komanda
u Temivaru joj daje dozvolu ali se nalae Magistratu da u interesu maloletne dece
vri nadzor nad njenim poslovanjem.
Generalna komanda zatim izdaje 1821. godine reenje br 643. da, kako su se
saglasili i panevaki Magistrat i Trgovako udruenje, izda trgovaku obrtnicu
Georgu Koku, bivem ortaku trgovca Simeona Pavlovia.
Trgovci georgije Koka, Veriga i Zega upuuju predstavku Magistratu 31. janua
ra 1834. povodom zabrane da prodaju saraku robu i trae dozvolu za prodaju one
sarake robe koju ovdanji sarai ne proizvode. Takoe se trai i dozvola za proda
ju soli ali Magistrat smatra da ve ima puno takvih trgovaca.
ore Koka iveo je i bavio se trgovinom u Panevu sve do 3. jula 1837. kao
turski podanik.. Toga dana Generalna komanda u Temivaru dostavila je Magistra
tu u Panevu odluku Dvorskog ratnog saveta u Beu da se turski podanik trgovac
Kok Georg prima za austrijskog podanika.
Koka se bavi i prodajom kancelarijskog materijala to se vidi iz ponude Magi
stratu od 15. maja 1840. u kojoj nudi takvu robu za poterebe inovnika.
Godine 1844 dobija paso za odlazak trgovakim poslom u Beograd, Srbiju,
Vlaku i Tursku. Paso trai i sledee godine kao i 1851 kada navodi da eli da po
103

seti zbog trgovine Srbiju, Vlaku, Tursku, a53, Moldaviju, evropsku tursku, Vlaku
i Srbiju. Za sebe i svoju erku Sofiju trai pasoe i 1855. godine 25. juna i obrazlae
zahtev sa namerom da zbog trgovine namerava da ode u Srbiju, Vlaku, Moldaviju
i Tursku. Iste godine Kok moli da se i njegovom pastorku Jovanu Kasapinoviu,
trgovakom pomoniku, izda paso na godinu dana radi obavljanja trgovakih po
slova u Saksoniji, Sardiniji, Srbiji, Vlakoj i Moldaviji.
Sauvani su i zahtevi ora Koka za dozvolu za trgovanje koama kao i alba
Generalnoj komandi u temivaru na negativan odgovor panevakog Magistrata.
Godine 1850, septembra, ore Koka podnosi panevakom Magistratu zah
tev da mu se otpie pekulacioni porez na otkup i prodaju itarica kako je zbog
starostinapustio ovaj posao i njime se vie nee baviti. Magistrat je molbu uputio
Komisiji za reviziju poreza, na reavanje.
Poslovanje ora Koka zavrava se 1856, a godinu dana ranije ore Koka
mlai, trgovaki pomonik, podnosi Magistratu molbu za pravo na trgovanje meo
vitom robom. Prilae i vie uverenja poslodavaca kod kojih je raio. Istie da je za
vreme revolucije 1848/49. godine bio pod orujem, da se borio protiv Maara i da
je stekao in porunika.
Generalna komanda u Temivaru, na preporuku Magistrata Paneva, donosi od
luku ... da se pravo na trgovinu meovitom robom Kok Dimitrija Georga prevede
na ime njegovog sinovca, Kok Georga mlaeg...
priredio Georgije Miloevi

104

Cincari u junom Banatu doli u 18. i 19. veku

VRAC
1796
Dursa Naum.; Kapamadija Matej; Kosti Nau.; Ljoti Hadi Georgije, Lera
Georgij.; Aspieroma Kosta; Gata Agnica - ena Lazara Gate, roena u atitu umrla
1836; Demeter Georgije; Dera Konstantin-umro 1771.; Dijamandi Vasiljka, dobro
tvorka Nikolajevske crkve; Dima Georgije 1796; Dima Konstantin., Dimitrijevi
Janja iz Sjatita, zvao se prvobitno Janja Borba, u Srbiju doao iz Paraina, preao
u Vrac, a zatim se odselio u abac 1859.; Dimitrijevi Hadi Andrej priloio Ni
kolajevskoj crkvi ikonu slikanu 1869. od strane kir papa-Jakova, zografa1907;
Dunda Ana 1769.; Dursa Naum i Stama; Zaim Hadi Jovan i Ana, veliki dobrotvori
Nikolajevske crkve 1907.; Jana Josif i supruga Nasta Karanfila 1796; Janjin Jan
ko 1796; Kuior Konstantin sa familijom 1796.; Nikoli Dima, Cincarin, 1767.;
Palamida Arsenije 1767.; Paligora Mihajlo 1767.; Trandafil Petar 1796.; Pea Teo
dorovi Anastasije 1832., Jamandia Stanov 1796.; Konstantin Teodor 1796.; Frua
Arsenije ; Cincar Konstantin iz Lunke 1767.;1769.; Pea Kosti; Janja Pavlovi;
Dima Konstantin; Georgije Lera; Trandafir Georgijevi.
BELA CRKVA
Varzi Evtimije 1815.; Vari Konstantin, roen u atitu15.marta 1724, umro
u Beloj Crkvi 10 januara 1784.; Kostin Hadi Janja iz atita umro 1780.; Naoilo
Aleksandar 1819.; Nedeljkovi Mihailo, senator .; Pira Jovan, trgovac 1829.; Ruaj
doao iz Makedonije, umro 1793. u 72. godini ivota.; Hadi Jovan Kosta,1770.
poreklom iz atita.; Hadi Demeter Konstantin 1815.;
KOVIN
1764
Prendi
Borna Aleks, uenik.; Georgijevi Jeftimije 1771.; Dimi Veljko, porodica se
ranije zvala Putnik, poreklom iz Blaca, odakle su 1769. doli u Kovin, a 1769. pre
li u Bavanite. Jedan deo se odselio u Rusiju.Veljkov ukundeda se zvao Dima.
Slave Sv. ora; Jeftimijevi1771.; Konstantin Popovi 1771.;
105

BAVANITE
Aspri Teodor; Dimovi Maksim, trgovac 1829.; Petrovi familija, doli iz Bla
ca, slave Sv. Arhanela.; Stojanovi familija, dola iz Blaca prvo u Kovin, a zatim
1746. u Bavanite. Pavle Stojanovi hadija, u njegovoj kui u Bavanitu odseo
je car Franja Josif II.
OMOLJICA
Dima Tirit; Dima ifkovi; Leka Filipov.
PANEVO
1764.
Dima Istok; Dima Beria; Diamandi Nikoli; Janja Dimin; Atanasije Vreta;
Naum Dimitrijevi.
1795.
Konstantin Kluga; Dima Nikola; Todor Kokalovi; Dima Nastovi; Stefan Di
jamandi; Konstantin Dijamandi 1829; Jovan Lambrovi, Sima Tamba; Bogdan Di
min; Gligorije Lambrovi; Mia Dijamandi; Georgije Astri; Naum Dimitrijevi,
Georgije Dimitrijevi; Georgije Dimovi.
1774.
Beja Stanko, doao iz Moskopolja u Panevo sa 30. godina, a zatim se odselio
u Borovo.
Anastasijevi Dimitrije 1850, Bukovalo Jefta Nikola, Bulza, Varsan Aleks i Ge
orgije 1834; Vista Nikola, Vreta - slave Sv. Tanasija; Zaharijevii, Zonja Bukorvanja
doao iz Makedonije, slavio imendan.; Lazin Nikola iz atita 1774.; Mihailovi Sta
vra, trgovac1796.; Mihailovi iz Moskopolja.; Moski Georgije i supruga Nastasija
1796.; Pardafela familija poreklom iz Vlahoklisure.; Pahanovi Anastas 1837.; Pana
Gjore , poreklom iz atita, 1862.; Periste Georgije 1788,89.; Poparo.; Popovi
Georgije doao sa 30. godina u Panevo 1755.; Risti Petar, ribar, sa bratom Deli
- orem stupio u frajkor.; Toli Janko.; Dandafilovi Konstantin 1784.;
SEFKERIN
1764
Milo Cincarin.
CREPAJA
1800
Kokorin, Batrna.
106

DOBRICA
Zaga.
ALIBUNAR
Markovi - porodica drala bakalsku radnju i kafanu, sredina 19. veka.
JARKOVAC
Mihailovi Papila, trgovac 1846.
BRESTOVAC
Dmitar Zaharin; Todor Konstantinovi; Toma Konstantinovi; Mavrudis.
OPOVO
1733
Pominju se osobe pod imenom Taa i Mua
DOLOVO
Mavrudis, izumrla porodica po mukoj liniji, slavili su Sv. Dimitrija. Predak Jo
ja iz Zemuna doao je u Homoljicu, odakle je jedan sin otiao u Brestovac, a drugi
se nastanio u Dolovu.
BANATSKO NOVO SELO
Familija Zega dola je iz Vlahoklisure 1792.
DOBRICA
Daka i Leta 1733.
Dr Duan J. Popovi u Srbiji se najvie bavio prouavanjem grae o Cincari
ma kako u oblastima koje su nekada bile pod Austrougarskom, tako i Cincara u Be
ogradu i Srbiji uopte. Imena Cincara u junom Banatu naseljenih u 18. i 19. veku
nalaze se u dve njegove knjige - Srbi u Banatu do kraja 18. veka, istorija naselja
i stanovnitva Beograd 1955. i O Cincarima Beograd 1998.

107

Braa Manaki ili pokretne slike Balkana

Bitolj, 1948. Milton Manaki (drugi red sredina) zajedno sa mladim vojnicima i
njihovim roditeljima iz sela Lokve

ioniri filma i fotografije na Balkanu braa Janaki (roen u Avdali 1878.

- umro u Solunu 1954.) i Milton (roen u Avdali 1882. - umro u Bitolju
1964.), potiu iz cincarske porodice iz mesta Avdale u blizini Gravene u dananjoj
Grkoj. Poznato je da je familija posedovala velika, brojna stada ovaca koja su bi
la i osnov jakog ekonomskog statusa Manakijevih, koji su samo uveali bavei se
finansijskim poslovima. Rano su poeli da se interesuju za fotografiju i svoj prvi
fotografski atelje otvorili su u Janjini, glavnom epirskom gradu koji je radio od
1884. do 1904. kada u Bitolju, u njegovoj arenoj ulici, otpoinje sa radom drugi
po redu atelje pod imenom Atelje za umetniku fotografiju. Te iste godine Milton
u Londonu kupuje kameru tipa Bioskope.
Braa Manaki imali su status zvaninih fotografa srpskog, rumunskog i turskog
dvora. Poznate su fotografije koje su obi le ceo svet na kojima se vide turski sultan
i srpski kralj prilikom njihove posete Bitolju.
U Bitolju su Janaki i Milton osnovali i prvi bioskop na otvorenom, a 15. septem
bra 1923. godine poinju da se prikazuju filmovi i u sali.
109

Velikanima filmske umetnosti u ast u Bitolju, Makedonija, danas se svake go

dine odrava Meunarodni filmski festival Braa Manaki.
Celokupan bogat arhiv brae Manaki predat je 1955. jugoslovensko dravnom
arhivu.
Pored mnogih podataka o ivotu i radu prvih balkanskih kinematografa postoje
zanimljivi podaci o kojima se zna sasvim malo. To se pre svega odnosi na susrete
Miltona Manakija sa pojedincima rumunske etnike zajednice iz srpskog Banata
koji su sluili vojni rok u Bitolju odmah nakon Drugog svetskog rata, kao i poseta
Miltona Manakija roditeljima vojnika koji su ga poseivali i druili se sa njim u
Bitolju.
U to vreme malo je pripadnika rumunske zajednice u naem Banatu znalo o
Manakijevima. Mladii iz junobanatskih sela rasporeeni da slue vojni rok u Bi
tolju posle nekog vremena uli su da u gradu ima Cincara ili Rumuna sa kojima se
mogu sporazumevati na njihovom maternjem jeziku i poeli su da odlaze prvo u
fotografski atelje starog Miltona koji ih je fotografisao u vojnikim uniformama, a
kasnije, odlazili i kod njega u kuu, najvie nedeljom posle podne za vrema dozvo
ljenog izlaska iz kasarne.
Priali su Miltonu koji ih je paljivo i sa interesovanjem sluao, o svojim seli
ma u Banatu, o ivotu i poslovima kojima su se bavili, o atmosferi i prilikama u
Vojvodini, o kulturnom ivotu rumunske zajednice. Milton Manaki je tada saznao
da u Vrcu postoji kulturno drutvo Rumuna, novine na rumunskom jeziku pa ak
i profesionalno pozorite koje postavlja na scenu Nuia iji je reiser Nikolaje
Bokan. Milton Manaki mu je ubrzo poslao sledee pismo i fotografiju Branislava
Nuia:
Bitola, 6. II 951
Dragi Gospodine Nikolae Bokan
Danas sam video i proitao u asopisu Libertatea na koji sam pretplaen.
Primite moje estitke i radujem se kada vidim da se naa braa Rumuni iz Ba
nata kulturno razvijaju. itajui da ste Vi reiser komedije Gospoa Ministarka,
aljem Vam jednu sliku Branislava Nuia kao znak podseanja da je i on naeg
rumunskog roda iz Klisure, ista rumunska optina. Ova slika datira iz 1912.-1913.
godine kada je bio naelnik u naem gradu Bitola, i to je jedina njegova slika kada
sam ga slikao u zvaninoj uniformi, ali ima i slike gde sam ga slikao u civilnom
odelu kada je bio srpski konzul u Turskoj.
Napraviu Vam 2 velike da imate za vau kancelariju.
Iako vas ne poznajem lino, imam ast da vam piem i da vam estitam iz sveg
srca jer ja sam Rumun i kada vidim ili itam da Rumuni napreduju u kulturi, ja se
radujem i srce mi igra od radosti.
Piem vam da sam Rumun, fotograf, i fotokinematografis, i da sam za svog ivo
ta naslikao puno slika i radio puno filmova u periodu od 40-50 godina. Svi kostimi i
svi filmovi iz naeg grada su iz prolosti. Moda ste itali po novinama ili ste videli
neki film o sultanu kada je bio ovde u Bitoli 1911. To je moj film, igra se u celoj Ju
goslaviji. Molim vas da primite puno toplih pozdrava.
Milton Manakia, Bitola
110

Od Nikolaja Bokana pismo i Nuieva slika stigli su kod Kirila Pauca - Nejka
iz Kutilja, a posle njegove smrti ova dokumenta su dola kod uitelja Jonela Konra
da iz Vrca, roaka Kirila Pauce. Dokumenta su objavljena, bez ijedne intervencije,
od strane gospodina Kornela Mate, novinara asopisa Libertatea od 2. februara
1991. godine.
Seanja o posetama Miltonu Manakiju u njegovoj kui uo sam pre mnogo
godina i od pokojnog novinara i pisca Simiona Dragucua, koji je pominjao svoje
este posete kui Miltona Manakija kao i mnogobrojne posete Rumunskom groblju
u Bitolju. Kasnije sam itao i neka seanja Jona Velia iz Uzdina (o kojima je pisao
i prof dr Gligor Popi), zatim veoma zanimljiv tekst gospodina Severa dikua koji je
sluio vojsku u Bitolju u periodu od 1951. do 1952., objavljen u uzdinskom glasilu
Tibiskus pod naslovom Novi doprinosi biografiji Miltona Manakija
- Za mene, od prve posete, radionica Miltona Manakija je postala najzanimlji
vija atrakcija. Usledile su i posete sa dugim i zanimljivim razgovorima. Satima
smo listali albume sa slikama portreti zvaninika i drugih vanih ljudi, trgovaca,
zanatlija i seljaka iz okolnih sela, lekara, inenjera, arhitekata i profesora... Mnogi
su bili Cincari. Drugim prilikama, gledali smo dokumentarne filmove brae Mana
ki gde su zabeleeni vani dogaaji tih vremena. Komentari maestra Manakija o
znaajnim dogaajima bili su fascinantni (...). U seanju rado uvam izgled jednog
staca, zvali smo ga Papokoi, bio je slavni pripoveda i dobar poznavalac istorije
Cincara(i Rumuna) iz Makedonije.
Gospodin Sever diku pominje jo jedan zanimljiv detalj Stari Papokoi
ali i maestro Milton Manaki, priali su mi i o slubama i religioznim aktivnostima
koje su bile organizovane u krugu Svete crkve, kada je u periodu od 1. juna 1937.
do 1. septembra 1939. sa puno entuzijazma obavljao crkvenu slubu, tada mladi
svetenik, danas preminuli, neprealjeni Tiberiu diku, paroh iz Grebenca (inae
ujak Severa dikua) .
Profesor Jon Sfera, bivi direktor osnovne kole iz Lokava, pisao je o Miltonu
Manakiju objavljujui i jednu fotografiju, gde pominje posetu starog Miltona, koja
je trajala deset dana, selu Lokve, u jesen 1950.
Milton Manaki je tada bio gost porodice Pintor ali i niza drugih lokvanaca me
u kojima su Jon Getejanca i Jovan Sfera, koji su sluili vojsku u Bitolju i bili esti
posetioci kue Manakijevih.
Detaljniji podaci o vojnicima iz Lokava i o njihovim roditeljima koji su po
znavali i poseivali Miltona Manakija, nalaze se u monografiji sela Lokve autora
Pante Badua i Pavela Getejanca.
(Ovaj tekst je odlomak iz veeg teksta pod nazivom
Braa Manaki ili pokretne slike na Balkanu autora Mariana Tuguja
sa komentarima i dopunama Simeona Lazarjana
za nedeljnik Libertatea iz Paneva)
Sa rumunskog prevela Marina Ankajcan

111

Pismo Nikolaju Bokanu (faksimil)

112

CINCARSKE PORODICE
U JUNOM BANATU
NASELJENE
NAKON DRUGOG SVETSKOG RATA

Cincari - nai sugraani

akon Drugog svetskog rata nastavilo se, iako u znato manjem broju, nase
ljavanje cincarskih porodica koje su dolazile u ovaj deo Banata nastanjuju
i se, pre svega, u znaajnijim industrijskim centrima koju pruali veu mogunost
za posao. Najvei deo Cincara doao je u Panevo i naseljena mesta u njegovoj
okolini iz Makedonije (danas Republika Makedonija) i to iz Donje i Gornje Belice
u blizini Struge i Ohrida. Nekoliko pojedinaca potiu iz istonih krajeva Make
donije kao i iz Krueva i Bitolja. Znatno manji broj preselio se iz drugih srpskih
gradova najvie zbog daljeg kolovanja i boljeg posla. Osim Paneva, mnogo ma
nji broj se nastanio i u drugim mestima u junom Banatu, gde je doao ili nakon
sklapanja braka sa osobama iz ovog kraja ili zaposlenja. Promena prezimena zbog
prihvatanja prezimena branog druga ali i nastavci ski, ov ili i doprineli su
neprepoznavanju njihovih etnikih identiteta isto kao i tipina mimikrija ove male
etnike zajednice.
Najvei deo cincarskih familija naseljenih nakon Drugog svetskog rata u popi
sima stanovnitva izjanjava se kao pripadnik makedonskog ili srpskog naroda. Po
poslednjem popisu stanovnitva iz 2002. godine, u Vojvodini se sasvim mali broj,
oko etrdesetak, izjasnio kao Cincarin (Aromun), a u celoj zemlji kao pripadnik
ove etnike grupe izjasnilo se samo 248 osoba.
Osnovna karakteristika ovih novijih doseljenika cincarskog porekla je da sa
mo prva generacija govori cincarski jezik koji se ve u drugoj generaciji skoro
sasvim gubi. Prva generacija je svesna svojih korena i svog porekla do koga veoma
dri, ali je u javnosti ne istie. Mnogi od njih jo pamte prie, bajke i pesme koje
su sluali od detinjstva od dede, babe, i koje su se prenosile sa kolena na koleno.
Veliki broj sakuplja sve to moe da se nae u tampi o cincarskoj zajednici i uva
fotografije porodice i prijatelja iz starog kraja. Po neki imaju i rodoslove. Sa fami
lijom koja je ostala u Makedoniji odravaju kontakte i poseuju se. Na proslavama
slava ali i imendana esto se mogu uti i cincarske pesme.
U relativno kompaktnoj zajednici panevakih Cincara, prva generacija po
rodica dobro se poznaje, drui, mnogi su u roakim ili kumovskim vezama i
njihovi meusobni odnosi spadaju u izrazito tradicionalne to se ve gubi u sle
deoj generaciji, posebno u onim kasnijim, treoj ili etvrtoj. Iako su svi pripad
nici cincarske zajednice vrlo dobro uklopljeni u sredinu u kojoj ive, ime samo
dokazuju izuzetnu sposobnost adaptabilnosti, jedan broj njih iz mlae generacije
zainteresovan je da sazna to vie informacija vezanih za etniku zajednicu kojoj
pripadaju. Aktivnosti Evroregionalnog centra za razvoj drutva u multietnikim
sredinama In medias res-a iz Paneva, upravo je, jednim delom svojih aktivno
115

sti, i usmeren ouvanju jezika, tradicije i kulture cincarske etnike grupe kao i
njenoj promociji i afirmaciji ali i drugih malih, skrivenih etnikih zajednica koje
ive u naoj regiji.
Danas u junom Banatu ive i ove porodice cincarskog porekla:
DANICA BADALOVSKA, ugledna i cenjena profesorka biologije mnogih
generacija panevake gimnazije, roena je u Beogradu od oca Nikole Topuzovi
a, Cincarina iz Krueva (r. 1905.), i majke Ruice Kaplun (r. 1915.), erke Po
ljaka Jana i Apolonije Kaplun iz Dervente. Jan Kaplun bio je elezniki inenjer
koji je zbog velikih potreba za ovim kadrom prilikom izgradnje eleznice u Bo
sni, doao iz Poljske i naselio se u Derventi. Tu je roena i erka Ruica, majka
Danice Badalovski. Nakon okonanih poslova u Bosni, porodica Kaplun dolazi u
Beograd gde se Ruica upoznaje sa Nikolom Topuzoviem i sa njim sklapa brak.
Uoi Drugog svetskog rata na svet dolaze dve devojice - starija Danica i mlaa
Branislava. U vihoru tek izbilog rata i ogromnih razaranja jo tih prvih dana, u
bombardovanju Beograda, stradaju oba roditelja i nastaje izuzetno teak period
ivota za obe devojice.
Uspomene na deije domove u vremenu nematine i sveopteg stradanja ostaju
neizbrisive. Od 1941. do 43. godine, Danica i Branislava smetene su u Skoplju, u
domu Vera Ciriviri, odakle je uzima i usvaja imuna porodica Vere i Nikole Avra
movski. Mlau sestru usvajaju njihovi prijatelji iz Velesa.
Danica se koluje, odlazi na studije, a zatim upoznaje Evstata Badalovskog,
poznatog neuropsihijatra i Panevo postaje njihov novi dom.
Sve do pre sedam godina Danica nije nita znala o svojoj pravoj porodici iji su
lanovi sve vreme iveli u Beogradu, na samo petnaestak kilometara od njenog do
ma. Nikola Topuzovi imao je tri sestre i brata, a oni svoje familije, decu... Danas,
iako Evstata vie nema, Danica nije sama. Tu su dve erke - Rosana, koja sa supru
gom Vladom Topaloviem ima Danicu i Miloa, i Erna koja sa Jovanom Kolarskim
ima Alimpija, Nemanju i Ivanu.
RODOSLOV PORODICE
TOPUZOVI
Familija Topuzovi potie iz Krueva
gde su se njeni rodonaelnici doselili
najverovatnije iz Moskopolja ili mesta
u njegovoj okolini, a moda i sa Pinda.
Najstariji lan porodice kome se upam
tilo ime zove se ANELKO i od njega
potiu ostali Topuzovii.
ANELKO je imao petoro dece: Sino
ve Petra, ora, Stojana, Kostu i jo
jednog kome se u porodici nije upam
tilo ime ve se samo zna da je bio sve
tenik.
116

--------------------------------------1. - Petar je imao Vanela i Janea, a

Vanel Petra i Sandu dok je Jane imao
Mateju, a ovaj Nikolu i Ivana.
--------------------------------------2. - ore je imao jednog sina - Iliju,
a on Dimitrija koji je dobio kerku Gli
ku
--------------------------------------3. - Stojan je imao petoro dece: Kostu,
Tasu, ora, Tomu i Despu.
Kosta je dobio estoro dece, Mariju,

Donku, Kiju, Anastasa - Naka, Atana

sa-Taka i Todora.
Anastas - Nako (umro 1946), imao
je Kostu (umro 1913) iji su potomci
Spasija, Ljubica, ivka i Boris. Drugi
sin Anastasa bio je Boris (19031951),
kao i kerke Pandora (roena1901?) i
Spasenija (19061949).
Atanas - Tako imao je samo jednog si
na Blagoja dokposlednji sin Todor nije
imao dece.
- Tasa je imao jednog sina Nikolu.
- ore (18251915) dobio je petoro
dece. To su Sinka, Dominika, Sevasti
ja (18751971), Vanel - Blagoje i To
ma.
Vanel - Nikola (18721944) imao je
Dimitrija (19031911), Milicu (1904?), ivka (1911?) i Nikolu (1901
1982). Nikolini potomci su Milica
(1935), Zoran (1937), Borislav (1935)
i Gordana (1939). Borislav ima Nikolu
(1974) i Marka (1977).
Toma (18691944) imao je osmoro de
ce. To su Fanica (1933), Bane (1927),

Naum - Uni (1928), Krum (umro?),

Petar (1908), Pandora (?), Florika (?)
i ore (1898). Od svih njih decu su
imali Bane i to sina Tomislava (1954),
Naum - sina Tomislava (1960) i ker
Filomenu (1968); zatim Petar koji je
imao Mileta (1932), a on Radu i Va
lentina (1959); drugog sina edomira
(1937) koji ima Vesnu (1964) i Meri; i
tree dete- ki Nadedu (1935).
--------------------------------------4. - Kosta je imao jednog sina Antoni
ja, a on takoe jednog sina Stavreta.
Stavre je dobio estoro dece: Nastasi
ku, Katarinu (1922), jo jednu kerku
kojoj se ime nije upamtilo, sina Niko
lu, Kostu i Antonija (umro 1943).
Antonije je imao Stavra - Krstu (1929),
a on Antonija (1957) i Kostu (1951), i
drugog sina Franju (1954) koji nema
potomke.
Kosta je dobio dve erke kao i Nikola.
Rodoslov je priredio
Nikola V. Topuzovi
30. 7. 1973. u Beogradu

TOMA NANUEVSKI (Nanu), rodom iz Donje Belice, iz familije Pip, do

ao je u Srbiju 1953/54. godine i krenuo, kao i mnogi iz njegovog kraja , da radi
u ugostiteljstvu. Sve ih je, na neki nain, doveo uveni ika ILIJA VEOVI
(Veo), visok, korpulentan ovek koga se starije generacije panevaca sa simpati
jama seaju kao vrsnog ugostitelja i konobara. Bio je zatitni znak kafane Nedelj
ko i veliki znalac svoga posla. Kako se grad razvijao i industrijska zona rasla,
nicali su mnogi ugostiteljski objekti u kojima je retko kada bilo slobodnih mesta.
ika Ilija je poznavao svoje vredne i radne zemljake, video ansu da ih zaposli i
ubrzo nije bilo kafane da u njoj nije radio bar jedan konobar iz Donje ili Gornje
Belice. Navikli da rade od najranije mladosti, brzo su se uklopili u ravniarsku
panevaku atmosferu, pomagali se, potovali i opstajali, stalno napredujui. Je
dan od tih momaka iz ika Ilijinog zaviaja bio je i Toma Nanuevi, koji sa
ljubavlju uva sve knjige o Cincarima, fotografije, novinske lanke i kasete sa
cincarskom muzikom koja ga vraa u svet brda, uma, izvora i panjaka iz njego
vog detinjstva. Supruga Zaharija, Zaha, dola je u Panevo kasnije -1963. gde je
zatekla ve mnogobrojnu Tominu rodbinu. U poetku, iveli su svi zajedno, snaja,
117

svekrva, jetrva, njihova deca, muevi... Svi smo se slagali i svako je znao da je
tolerancija neophodna u tako malom prostoru ali imali smo cilj da stvorimo bolji
ivot za svoju decu pa su se tekoe bre prevazilazile. pria Zaha. Stari kraj
nismo zaboravili i esto smo ga poseivali. Gornja Belica se lepo izgradila. Leti
su kue pune naih ljudi koji tamo odlaze na odmor. Na crkvene praznike - Veliku
Gospojinu, Sv. Petku, svi se okupljaju, svira muzika, po livadama se vijore kola,
u porti se iznese i posluenje, vide se prijatelji i roaci, dolaze ak iz inostranstva
da obiu zaviaj... U Donjoj Belici ini mi se da su ostale jo samo dve cincarske
kue. Svi su se iselili i rasuli po Makedoniji i Srbiji. Neki su otili i u druge zemlje,
u Ameriku
Nakon mnogih godina rada u ugostiteljstvu u Panevu i Beogradu, Toma je
danas u zasluenoj penziji. Uiva u razgovorima o njegovim Cincarima i svojoj
porodici - o erkama Vesni i Tatjani i njihovoj deci ali i o svojim zemljacima sa ko
jima se esto via ili bar uje telefonom.Tu je i velika familija - roeni brat Klime
sa porodicom koji ivi u Jabuci, sestre Sekla i Rua, roaka Ljubica kuri, Dule i
Flora Veovski, Damtovski Boban, zemljak Fotis Pantekoski...
U toj ugostiteljskoj eliti jedan od elnika je i ORE DAMTOVSKI
(Damtu), vlasnik nekadanjeg popularnog restorana Dionis, a sada poznate Ve
trenjae na obali Tamia, koju sada vodi njegov sin. I ova porodica potie iz Donje
Belice i ima slinu ivotnu priu kao i mnogi iz ovog kraja. Ono to je zajedniko
svima svakako je neprekidan rad, upornost i elja da se ostvare snovi uprkos svih
prepreka. ore je kolujui se i radei uz svu brigu o porodici doao do univerzite
ta. Danas vie ne radi ali njegovo ogromno iskustvo uvek je dobrodolo. Sa supru
gom Ruicom, erkom Nataom i sinom Nenadom, tek sada moe da na miru rezi
mira svoj ivotni put i sa ponosom se osvrne iza sebe. Jedan je od onih koji puno
zna o svom poreklu i koji se dri tradicije i potuje obiaje, kumstva i prijateljstva
iz starog kraja. Poznat je kao gostoprimljiv i predusretljiv domain svim svojim
zemljacima meu kojima uiva veliko potovanje.
Sa Osogovskih planina, iz sela Piica, 1962. godine u Srbiju je doao MIJA
PARIZOV (Parizi) prvo u Beograd gde je zavrio kolu, a zatim u Panevo. Ceo
radni vek proveo je u Telekomu gde mu je radio i ujak Pera Nikolovski. Prava je
enciklopedija cincarskih rodova, familija, prepun informacija gde se ko nalazi, koje
poslove obavlja, ko je sa kim oenjen, koliko dece ima... Terenski rad po Makedo
niji i po Srbiji pomogao mu je da upozna mnoge zemljake - Cincare, sazna njihove
ivotne prie ali i da sa nekima i dan danas ostane u kontaktu. Ima ogromnu iru
familiju koja je veim delom u Makedoniji i sa mnogima je u svakodnevnoj tele
fonskoj vezi.
Mija potie iz porodice koja se nekada bavila stoarstvom i vaila za uspene
odgajivae ovaca kojih je u nekim davnim vremenima, po prii, bilo oko etirihilja
de. Drali su i vie stotina koza i oko tri stotine tovarnih konja. Padine Osogovskih
planina belele su se od ovaca poetkom dvadesetog veka, a onda su doli ratovi.
Kako je koja drava osvajala ovu oblast tako je i nametala svoje zakone. Za tri
godine promenili smo etiri puta prezime sea se Mija. Njegov predak Paris, po
118

kome i nose prezime, drugovao je sa Janakijem Manakijem iz Bitolja. Zanimljivo

je da je deda Paris, kako to Mija tvrdi, uspevao da nekako tekom mukom nabavlja
kanu - prirodnu biljnu boju za kosu, koju je zatim Janaki meao sa konjskim urinom
i dobijao smeu za razvijanje filmova.
Mija Parizov oenjen je Marijom Lelik sa kojom ima sinove Sau i Gorana.
Jedan od retkih Cincara koji, kad god to prilike dozvole, govori svoj maternji
jezik i pokuava da ouva seanje na cincarsku tradiciju je DRAGOSLAV BALKO
SKI (Balko), rodom iz Gornje Belice. Njegov otac Aleksandar, Sandre, Balko, radio
je u Beogradu desetak godina nakon Prvog svetskog rata vrativi se, sa mnogim la
novima svoje porodice, iz bugarske internacije kada su skoro u potpunosti ispranje
na cincarska sela u jugozapadnoj Makedoniji. Iz Bugarske, posle rata, veliki deo tih
interniranih cincarskih familija, odselio se u Rumuniju, u oblast Dobrude, neki su
otili za Ameriku, neki se vratili na stara kuna ognjita, a neki su doli u Srbiju.
Dragoslav je sada penzioner, nakon godina rada kao inenjer geodezije, i moe
mnogo vie nego pre da se posveti knjigama, muzici i druenju sa svojim zemlja
cima. Kako je i supruga Ljuba iz istog kraja, cincarski jezik je veoma prisutan u
njihovoj kui. Oboje dobro poznaju folklor i u mlaim danima bili su lanovi kul
turno umetnikog drutva Struga sa kojim su proputovali nekadanju Jugoslaviju
predstavljajui cincarske pesme i igre. Bili su redovni posetioci cincarskih proslava
koje su se nekada (70. i 80. godina 20. veka) odravali u restoranu London u Beo
gradu. Imaju dve erke - Suzanu i Biljanu i unuke sa kojima provode sve slobodne
trenutke.
Pre Drugog svetskog rata iz grupe Cincara dolih u Panevo iz Donje Belice bi
li su samo ve pomenuti ILIJA VEOVI (Vea) i VANEL KOOVI (Koo).
Tokom pedesetih godina 20. veka pristigao je i brat od strica Ilije Veovia SLOBODAN, koji je takoe radio kao konobar. Roaci Vanela Koovia (Koo),
takoe su se naselili u Panevu nakon rata. To su BORA (Klimeta) KOOVI
(Koo), pokojni, - sin ivi u Panevu; PANTA (Dimitri) Koovi, pokojni, dok mu
je supruga iva i sada ima oko 80 godina. Imaju sina i erku.
Neposredno nakon rata u Panevo se naselio RISTA (Mihajla) TOMANO
SKI (Tomana). Radio je kao konobar. Njegova kerka TENA ivi i danas u ovom
gradu. Tena je dola u Panevo sa 11. godina iz Donje Belice, tu se kolovala i radi
la. Udala se za Petra Jovaevia. Imaju sina ora koji danas ivi u Beogradu.
U Panevu ive i familije iz roda POPOSKI, iz Donje Belice. FONI (Margu)
POPOSKI, pokojni, - dok su i dalje itelji Paneva njegovi sinovi Georgije i Vlada
sa svojim familijama.
Iz porodice POPOSKI jo je i MIHA (Klimo) POPOSKI sa suprugom. Deca
su im u Americi i u Panevu.
Godine 1946. u Panevo je stigao KLIME (Marko) SKANDOSKI (Skanda).
Radio je kao konobar. Ima sina Slobodana i erku, ena mu je jo iva.
119

Nakon rata u Panevo se naselio i ANVROS (Gavrilo) FILIPOVSKI, pokoj

ni, ima dva sina i unuke.
TOLI (Lazar) Damti, pokojni i on i supruga, dva sina su u Panevu.
VANGEL (Nikola) DAMTOSKI (Damtu), penzioner radio kao konobar,
ivi sa suprugom Zahom. Ima dva sina - Zorana i Nikolu kao i unuke.
Iz familije BALKO iz Gornje Belice, pre Drugog svetskog rata kao ugostitelj u
Panevu radio je KLIMA BALKO, a kao poslednji, naselili su se ve pomenuti
Dragoslav i Ljuba Balkoski (Balko) sredinom sedamdesetih godina 20. veka.
U Vrac je doao GEORGI (Sotira) EOVI (eu), pokojni, imao je sina
koji je nesreno izgubio ivot.
KORAFOSKI (Koru) JOVAN i PETAR, sa svojim porodicama naselili su
se u Vrcu. Petar je bio graevinac, radili su u firmi Vraki vinogradi. Doli su
takoe iz Donje Belice.
U Panevu danas ive i sledee linosti i porodice cincarskog porekla:
Pradeda SLOBODANA ILIA, Vanel Dimitrijevi roen je u Kruevu
1870. godine, odakle je, sa dvanaest godina, doao u Beograd gde je i sahranjen
1964. godine.Trgovinom se bavio na uburi, a piljaru i kafanu drao je na Kale
nievoj pijaci. Bio je oenjen Jelenom Boinovi iz Prilepa. Imali su troje dece
najstariji sin Milan, roen 1900. godine bio je vrstan muziar. Svirao je u orke
stru uvenog Carevca i irom beogradskog muzikog sveta bio poznat kao Milan
e Cincare.
- Drugi sin Duan, roen je 1901. godine, bio je obuar. Imao je dve erke - Je
lenu i Ljiljanu iji je sin Slobodan Ili.
- Trei sin Dimitrije, roen 1907. godine, drao je radnju za proizvodnju bom
bona i ratluka u Beog radu.
Slobodan Ili ivi u Panevu od svoje 10. godine. Profesionalni je muziar, vi
olonelista, dugo godina radio je u Pozoritu na Terazijama. Sada se uspeno bavi
slikarstvom.
DRAGAN KOSI, cincarsko poreklo nosi sa majine strane. ukunbaka, pra
baka i baka potiu iz Krueva iz porodice KARAMIHA. Baka Fanija je iz Uroev
ca, gde su se nastanili i gde joj je otac bio poznati uroevaki kazandija i vrlo bogat
ovek - Jovan Risti, rodom iz kumanovskog regiona. iveli su u velikoj familiji
koja je brojala devetoro dece. Duan se sea fotografije nainjene ispred porodine
kue u Uroevcu, prodate pre par meseci, na kojoj je deda Jovan sa svoja 22 unuka i
praunuka. Jedna od kerki, Filomena, Duanova majka, jedina koja nosi grko ime
koje joj je na krtenju dao kum, Grk, udala se za kikinanina Kosia, slubenika na
eleznici, koji se po slubenoj dunosti obreo u Uroevcu, na Kosovu.
Dragan Kosi ivi u Panevu sa suprugom Brankom, sinom Nebojom, koji
ima svoju porodicu, sestrom Ljiljanom i majkom Filomenom sada u 87. godini.
120

Jedan deo brojne majine porodice nastanjen je u Beogradu, Vojvodini i drugim

mestima u Srbiji.
JOVANKA GAVRILOVI, lekar specijalista, pulmolog, cincarskog je pore
kla sa oeve strane. Prezime potie od davnog pretka Gavrila, pamti mu se samo
ime, koji je imao tri sina: Trajana, Jakova i Ivana. Od njih se razvija dalje porodi
no stablo Gavrilovia. O mestu odakle potie Gavrilo u porodici se malo zna. Po
minjao se Bitolj ali i okolina Debra. Pria o cincarskoj lozi godinama se provlaila
kroz porodicu ali joj niko nije pridavao vei znaaj.
Deda Jovanke Gavrilovi Boin, bio je imuni trgovac. Sa juga je prvo doao
i sa porodicom jedno vreme ostao u Brzoj Palanci gde je drao kafanu, a zatim se
naselio u Mirou. Krio je umu, stvarao obradivu zemlju i bio jedan od osnivaa
ovog sela na istoimenoj planini iznad erdapa i Dunava. Bavili su se ugostitelj
stvom, trgovinom i zanatima. Vrlo vredni, tihi, tedljivi, vaili su za ugledne ljude
ovog kraja. Jovanka se sea i majinih pria kako su ih metani u poetku esto
nazivali Arnautima. U Panevo se prvi doselio 1964. godine Jovankin otac Boidar,
najvie zbog vee mogunosti kolovanja sina i erke, koji su, oboje, danas poznati
panevaki lekari.
RADA JEFTOVI, lekar specijalista, kardiolog, ima cincarsko poreklo sa
majine strane, preko familije prababe Marije, Minke, i pradede Nauma Rizia koji
je nosio nadimak Mura Hrabri. Poreklom su iz Malovita kod Bitolja.
Pradeda Naum Mura posedovao je znatna imanja u ustendilu i Malovitu
ali je veina, posebno ona u ustendilu, propala posle Prvog svetskog rata i stva
ranja novih granica i drava. Nakon toga odluuje da se sa porodicom nastani u
Bitolju. Imao je dve erke, stariju Katarinu (roena 1898., umrla 1947.u Toplici)
i mlau Androniku, Niu (roena 1905., umrla 1979. u Bitolju). Katarina se u
Bitolju upoznaje sa Stevanom Jeftoviem (18921934), solunskin borcem, vena
vaju se i Stefan odluuje da ostane u ovom velikom lepom trgovakom gradu. Tu
im se raaju i deca Milisav (19201978), Radenko (1922), Duanka (1925), Sava
(1927) i Ruica (19322004) udata za ivomira Gajia, koja izuava za uiteljicu
i nastanjuje se u Niu. Njen sin Dragan Gaji (1955), sada je profesor na Prirodno
- matematikom fakultetu u ovom gradu. Dragan i Vesna Gaji imaju kerku Kata
rinu (1988).
Porodica Jeftovi seli se, usled ratnih okolnosti, iz Bitolja u selo Merovac kod
Prokuplja 1946. godine, a odatle 1954. prelaze u Panevo, gde se otac Sava zapo
ljava u ondanjem krojakom preduzeu.
Kroz porodina predanja koja se prenose sa kolena na koleno krue prie kako
su ene iz Murine familije, nakon smrti dede, na magarcima obilazile turska sela
iz okoline Bitolja i sakupljale trgovake dugove od metana, kako su tkale ilimo
ve i diftike i ivele od njihove prodaje. Neki od tih retkih i vrednih runih radova
opstali su do danas kao deo porodine tradicije i uspomena. U Srbiji, u poetku,
cincarski su govorili samo unutar zatvorenih kunih vrata, a vremenom se jezik
sasvim izgubio. Rada Jeftovi zna po malo cincarski i dobro se sea svoje tetke
uiteljice iz Nia, koja se u starosti gorko kajala to deca nisu nauila maternji
jezik.
121

Sava Jeftovi sa suprugom Duankom ima dvoje dece - sina Predraga (1954),
koji sa Dragom Suboti ima eljka (1987) i Jovanu (1992); i kerku Radu Jeftovi
(1957). Svi ive u Panevu.
Roaci Rade Jeftovi, cincarska porodica Laze i ora Markovia, ive u Sme
derevskoj Palanci. Potiu iz vrlo bogate familije pria se da su nekada davno po
dolasku u ove krajeve posedovali upove pune zlatnim novcem. Lazar Markovi
se oenio Heraklejom iz ugledne bitoljske familije sa kojom ima sina Taka. ore
je advokat.
MILAN PROEVSKI (Proa), profesor, danas ivi u Starevu kod Paneva
sa svojom porodicom. Potie iz sela Hume, iznad evelije, na Kouh planini.
U juni Banat doli su odmah nakon Drugog svetskog rata kada je selo Huma,
naavi se na samoj granici izmeu Grke i ondanje Jugoslavije, u celosti rase
ljeno. Jedan deo stanovnika naseljen je u selu Jabuka kod Paneva, a drugi deo je
smeten u selu Gudurici, na obroncima Vrakih planina. Najvei deo onih koji
su doli u Jabuku vratio se nazad u Humu im su to prilike omoguile dok je deo
naseljen na valovitim bregovima pod vinagradima i vonjacima u Gudurici ostao i
Milanovi bliski roaci (brat od strica sa porodicom) danas su poznati vinogradari i
proizvoai vina.
Porodino prezime Proa doivelo je itav niz promena zavisno od balkanskih
burnih politikih prilika, tako da porodica vie nije ni pridavala neki vei znaaj e
stim izmenama. Nakon Balkanskih ratova Proe su dobile prezime Nikoli, Bugari
su im to prezime 1941. godine promenili u Nikolov i spalili sve crkvene knjige, a
nakon Drugog svetskog rata 1948. godine, prelo je u Proevski.
Milan Proevski ne zna cincarski za razliku od brata iz Gudurice koji je od
rastao sa ljudima dolim iz Hume kojima je cincarski i bio dugo godina osnovni
jezik komunikacije. Veliki deo stanovnika Gudurice je cincarskog porekla, smatra
Milan, ali su najveim delom zaboravili na svoje poreklo i svoje korene. U Panevu
ivi jedan ogranak ove porodice - to je familija Proe Proevskog.
Zanimljiv je podatak da je i poznati beogradski glumac IVAN BEKJAREV
poreklom iz sela Hume i zemljak Proa iz junog Banata.
U selu Jabuka kod Paneva, poreklom iz sela Hume je i familija TODORA
DIMITROVSKOG koji ivi sa suprugom Zoricom. I oni se seaju kako se najve
i broj doseljenika iz ovog planinskog mesta na Kouhu ije su se padine nekada
belele od mnogih stada ovaca, teko privikavao na ravniarske uslove ivota i na
kraju ponovo vratio u stari kraj. Najverovatnije je da selo Huma pripada Megleno
rumunima ili Meglenovlasima, ali su za miljenje o tome najkompetentniji svakako
lingvistiki strunjaci.
GORAN TRAILOVI, filolog i pesnik, roen je 1963. godine u Boru, odakle
je nakon studija doao u Panevo gde ivi i radi. Cincarskog je porekla. Autor vie
zbirki poezije Paganin u crkvi, Tilva Njagra Poezija mu je prevoena i na
cincarski jezik.

122

U Panevu ive i familije RATKA I NIKOLE MARKOVIA (cincarsko po

reklo imaju po enskoj liniji iz Krueva), kao i familije VERICE I NEBOJE
MATEJI, iji je deda po majci, Milan, potomak stare razgranate porodice DIJA
MANDI. Porodica GOJKA OPAIA cincarskog je porekla po ocu sa majine
strane Karitin Miloevu iz Padeja o kome nema detaljnijih podataka.
Familija svetenika Rumunske pravoslavne crkve FENIKE LUKIA iz Du
bovca (optina Kovin), cincarsko poreklo ima po majci urevki iji su preci po
ocu doli iz okoline Soluna poetkom 20. veka. Nosili su prezime Barbun i bavili
su se trgovinom. U junom Banatu prezime Barbun se preobrazilo u Barbuzan i jo
ima Barbuzana koji se meu metanima prepoznaju pod nadimcima, picnameni
ma - Grk. Jedan od Barbuzana, iva Baruzan, bio je umar u Dubovcu.
urevka Barbuzan Luki, cincarka poreklom, ima troje dece sina Feniku,
svetenika, i dve erke koje sada ive u Beogradu.
U Vrcu danas ivi NUKA PETROVI, poreklom iz Krueva. Jedna je od
malobrojnih koja jo dobro govori maternji jezik iako, kako kae, nikada nije ovla
dala cincarskim pismom. Baka sa oeve strane, Elisaveta, poreklom je iz Vodena,
iz bogate porodice koja je nosila prezime kapredu. Deda Kostu aku potie iz
Krueva.
Baka Elisaveta, uiteljica grkog jezika, kao devojka je drala privatne asove
u svojoj kui. Deda je bio izueni zanatlija, limar sa majstorskom diplomom. Po
sebno nadaren za muziku, odlino je svirao klarinet, glavni, vodei instrument u
cincarskim kapelama. Kada bi tokom leta limarski posao stagnirao, deda bi uzimao
instrument u ruke i odlazio sa svojim orkestrom u Grku i Misir (Egipat) odakle
se uvek vraao sa bogatim poklonima za familiju. Nuka se sea svoje bake koja
je po Kruevu ila obuena u crni sako od teke svile, sjajnom svilenom dugom
suknjom i kaputom od astragana. Nosila je cipele na nir sa debelom potpeticom,
dok je preko duge kose imala prebaenu veliku crnu skupocenu svilenu maramu sa
diskretnim dezenom kepe. To je i bila tipina odea bogatih gradskih ena u
cincarskim mestima u to doba.
Deda je rano umro i Nuka ga pamti samo po jednoj fotografiji na kojoj je
snimljen sa fesom na glavi i dolamom prebaenom preko ramena, kako su se u to
vreme uobiajno oblaili mukarci.
Zanimljivo je da su svi iz porodice promenili prezimena, najverovatnije usled
raznih balkanskih politikih prilika tako da su neki postali Georgijevski, a neki
akalarovski. Veina je preuzela ovo drugo prezime nastalo po imenu jednog bu
garskog vojvode.
U Vrcu poznaje i ponekada, kada se sretnu, prozbori po koju re na cincar
skom sa nastavnicom fizikog vaspitanja - Kristinom Gua, rodom iz Ohrida, koja
takoe ivi u Vrcu. Nuka je via medicinska sestra, udata je za Dragana Petrovi
a, istoriara i kustosa vrakog muzeja. Imaju erku Oliveru, profesora muzike.
Porodica NAUMOVI. Aleksandar Naumovi, moj deda, roen je u Vla
kom polju u kome je njegova porodica posedovala znaajna imanja. Fotografija na
123

strani 146. nastala s kraja 19. veka, snimljena je u Vlakom polju, a na njoj su moj
ukundeda Naum, po kome je porodica i dobila prezime, pradeda Kosta, prababa
Smilja i njihova deca - Milutin, Aleksandar, Mihajlo i Jelena.
Deda Aleksandar je bio dobrovoljac u Prvom svetskom ratu, zarobljen je i kraj
rata doekao je u zarobljenitvu u Peti. Tu je upoznao moju baku Magdalenu, ven
ali su se u Budafoku, a odatle dolaze u Srbiju, zajedno sa njenim sinom iz prvog
braka, Iregi Franjom, mojim polu stricem. U meuvremenu, imanja u Vlakom
polju su prodata, a moj deda ostao je bez nasledstva. Njegova dva brata doselila
su se u Beograd gde su se bavili trgovinom tako da njihovi potomci danas ive u
Beogradu i Izraelu.
Lien nasledstva, deda odluuje da se nastani u Vojvodini. U Banatskom Obrov
cu raa mu se sin, a moj otac, Nemanja, 1922. godine. Te iste godine deda prihvata
posao poreskog inovnika u Panevu i tu mu se raa jo jedan sin - Momilo kao i
dve kerke - Cvetana i Leposava.
Moj otac radio je u Beogradu gde je upoznao moju majku Kristinu, Slovenku iz
Prekomurja, koja je pred Drugi svetski rat dola u Beograd da radi kao guvernanta
erke generala Kalafatovia. Venali su se u crkvi Sv. Marka. Nakon rata dolaze u
Panevo i tu otvaraju jedan od prvih frizerskih salona u naem gradu, preko puta
optinske zgrade. U Panevu su roene i njihove dve kerke - Slobodanka, udata
Adi i Angelina, udata Perduh. (Angelina Perduh)
Porodice Zoroski i Dardanoski. Prezime Zoroski u Panevo je
dolo sa mojim ocem Donkom, inae pravo cincarsko prezime nam je Ua, 1954.
godine. Sa mojom majkom Mirom Dardanoski (cincarsko prezime je Dardanj), ven
ao se u Donjoj Belici, selu iz okoline Struge, danas u Republici Makedoniji. Svoj
zajedniki ivot u Panevu zapoeli su 1961. godine. Kao i mnogi drugi iz Belice i
Donko je postao ugostitelj. Imaju tri kerke Ljiljanu, Jasminu i Natau.
Moj otac Donko Zoroski, Ua, roen je 1937. godine u Donjoj Belici. Deda sa
oeve strane, Duan, bio je trgovac sve do 1948. godine, isto kao i deda Nikola i
deda stric Kosta.
Oev brat Jakov Zoroski ivi u Beogradu, a brat Nikola Zoroski, sestra Domna
i Dragica u Strugi.
Mira, moja majka, potie iz porodice Dardanj i roena je takoe u Donjoj Beli
ci od oca Nauma i majke Todore Ukoski, cincarsko Uka, iz istog pomenutog sela.
Majin otac, Naum, radio je u ugostiteljstvu u Panevu i tu je i sahranjen. Baba i
deda po majinoj liniji, Mirko i Ana Dardanj, bavili su se stoarstvom i poljopri
vredom. Internirani su u Bugarsku za vreme ratova poetkom 20. veka, a zatim u
Grku gde su i sahranjeni na groblju Zejtinlik u Solunu.
Brat moje majke Mire, Stefan Dardanoski, danas ivi u Beogradu. (Ljiljana
Joveski (Ua)
Na kraju, da dodam i par rei o svojim korenima. Cincarsko poreklo nosim i
sa oeve i sa majine strane. Majka moga oca, Danica, jedna je od tri erke Marka
i Dostane, (Teodore), orevi iz Rudne Glave. Moj pradeda Marko rodio se u
Negotinu na Vardaru, Cincarin je kao i prababa koja je rodom iz Donje Belice.U
124

Rudnu Glavu doli su verovatno krajem 19. veka. Pradeda je bio trgovac i sve tri
erke lepo je udao - dve, Mariju u Jelenu za trgovce iz Donjeg Milanovca i Nere
snice, a moju baku Danicu za uitelja Simeona Gliovia u Poarevcu. Jedino su
oni imali decu i to njih petoro. U kui moga pradede Marka govorio se cincarski,
baka Danica ga je dobro poznavala ali, na alost, svoju decu nije nauila maternjem
jeziku. U porodici se malo prialo o daljoj familiji i njenim korenima mada se e
sto napominjalo da su cincarske krvi. Stric Mihajlo iz Poarevca, jedini je od cele
oeve familije znao o Aromunima, o svojim precima, o porodinim linijama ali nije
poiveo da nam o tome vie ispria. Moj roeni brat Zoran i ja, poeli smo da se
interesujemo o istoriji nae familije u zrelim godinama, kada su veina onih koji su
mogli da nam prue kakve takve podatke ve bili umrli.
Sa majine strane i deda i baba bili su cincarskog porekla. Baka Draginja poti
e iz Svilajnca, iz porodice Tasi, a deda Aleksa Andonovi (prvobitno Antonovi)
pripada Cincarima iz mijakih oblasti na planini Bistri. Moj pradeda Boko doao
Pored ovde pomenutih cincarskih familija i linosti cincarskog
porekla, u junom Banatu ima jo pripadnika i potomaka ove etnike
zajednice koje nije bilo mogue istraiti i obuhvatiti u okviru ovog
projekta, pre svega zbog njegovog vremenskog ogranienja.

je krajem 19. veka u Jagodinu sa svoja dva sina - Aleksom i Arsom i upornim
radom stvorio jednu od prvih graevinskih firmi u ovom gradu. Bio je poliglota,
snalazio se sa svim jezicima iz tog dela Balkana. Oba brata imala su samo erke.
Aleksa - Ljubicu, Milicu i Miroljupku (moju majku), a Arsa - Darinku i Spomen
ku. Danas ni u Poarevcu ni u Jagodini vie nema nikoga od moje porodice. Jedan
deo nas - potomaka ovih cincarskih kua, ivi u Nemakoj, jedan u SAD-u, jedan
u Beogradu. Moj roeni brat je sa suprugom Nadom i erkom Draganom, vie od
30. godina u Sloveniji, u Seani, a jedino ja jo ostajem verna Panevu i junom
Banatu. Moda e i naa najmlaa generacija - David i Kristijan, jednoga dana,
iz Slovenije, krenuti u pohode mestima u kojima su iveli nai preci i slediti zov
krvi od banatske ravnice, preko umadije, Branieva, reke Radike koja preseca
klance planine Bistre, Ohrida i mnogih kestenovih uma oko Belice, pa sve do vr
letnih planinskih visova iznad Moskopolja gde i danas odzvanjaju zvona sa tornja
crkve Sv. Jovana Krstitelja.
Svetlana Nikolin

125

Otac Danice Badalovske - Nikola Topuzovi (trei sa desna, stoji),

sa porodicom u Kruevu

Danica Badalovska (druga s desna) sa strinama, sestrama i roacima

126

Danica Badalovska (krajnje desno) sa roacima iz Beograda

Nikola Topuzovi, otac Danice Badalovske, na izletu - Kruevo

127

Uspomena iz Struge, iz albuma Danice Badalovske (desno)

Danica (u sredini ) sa Verom i

Nikolom Avramovskim
128

Toma Nanuevi (Nanu) sa majkom i

suprugom Zahom u Donjoj Belici

Ilija Veovi (Vea) sa suprugom Evom u Panevu, 1937. godine

Majka sa estoricom sinova Nanuevskih (Nanu)

129

Donja Belica - braa od strieva - ore Damtovski (Damtu) levo i

Andrija Paltoski (Paltu)

Kumovi ore Damtovski (Damtu) i Toma Nanuevski (Nanu)

na porodinoj proslavi na Ohridu
130

ore Damtovski (Damtu) desno sa sestriem Slobodanom, u sredini, i zetom

Klimetom. Panevo, foto Mijanovi, 1963.

Donja Belica. Svadba Agatije Damtovske, sestre ora Damtovskog,

sredina 50. godina 20. veka
131

Proslava imendana sestriine Zorke u Panevu 1952. godine.

Iz albuma ora Damtovskog (Damtu)

ore Damtovski u Panevu,

kafana Korzo 1961.
132

Deda Mije Parizova (Paris). Fotografija

nastala u ateljeu brae Manaki

Lambe Balko sa malim sestriima u Strugi, Makedonija, 1931. godine

Gornja Belica, 1934. Kraj kolske godine. Iz albuma Dragoslava Balkoskog

133

Folklorna grupa Gornja Belica iz Struge na smotri folklora u Zagrebu

1974. godine (iz albuma Dragoslava Balkoskog)

Rodonaelnik porodice Balkoski (Balko), Gornja Belica, ime se nije zapamtilo.

Deak je Aleksandar Balko
134

Katarina i Naum Veovi,

roaci Dragoslava Balkoskog,
7. jun 1928, Novi Sad

Katarina i Naum Veovi,

Novi Sad, 25. maj 1938. godine

Cincarsko vee u restoranu London Beograd -70. godine 20. veka

135

Venana slika Ruice Kaplun i Nikole

Topuzovia (roditelji Danice Badalovske)

Likerija, Nikola i Aleksandar Balko

(dete) u Strugi 1912. godine

Likerija i Aleksandar Balko 1925. godine, Beograd

136

Porodica Tene Jovaevi (Tomana), majka Zaharija, baka - oeva majka,

Poliksena Tomanoska (devojako Balko), tetka Sekla Pintu iz
Gornje Belice sa sinom Ilijom u naruju i Tena, beba u bakinom krilu.

Donja Belica - porodica Tene Jovaevi Katarina Guevski (Gua) (desno), brat Andon i majka Zaharija
137

Milane Cincare, bliski roak Slobodana Ilia

Vanel i Jelena Dimitrijevi sa sinovima - Milanom, Duanom, Dimitrijem, snajama i

unucima - Beograd, izmeu dva svetska rata. Porodica Slobodana Ilia.
138

Pradeda i prabaka Dragana Kosia sa decom u Kruevu.

Baka Dragana Kosia Fanija,

kao devojka, u Kruevu

Baka Dragana Kosia Fanija u svojim

osamdesetim godinama.
Snimljeno ispred porodine kue u
Uroevcu, Kosovo
139

Boidar, otac Jovanke Gavrilovi

1945. godina

Svetislav Gavrilovi,
deda Jovanke Gavrilovi

Momci sa Miroa, prvi sa leva (sedi), otac Jovanke Gavrilovi, Boidar, 28. jul 1940.

140

Deca sa Miroa; Jovanka Gavrilovi, prva sa leva, sa drugaricama

Sava Jeftovi, 1935. godina,

otac Rade Jeftovi

Minka Rizi, prabaka Rade Jeftovi

141

Katarina i Stevan Jeftovi sa decom

(porodica Rade Jeftovi)

Mihajlo, deda Milana Proevskog (Proa),

tada je nosio prezime Nikoli, 1929. nestao

142

Selo Huma 1974. godine. Familija Milana Proevskog (Proa) ispred rodne kue

Nekadanja kola u selu Huma, sedamdesete godine 20. veka

143

Roditelji Milana Proevskog (Proa)

- Jana i Mihajlo Proevski
u Opatiji 1951.

Aleksandar Balko,
Beograd, 30. godine 20. veka

Andonovii (porodica Svetlane Nikolin) iz Jagodine. S leva na desno: Milica,

Draginja, Spomenka, Dragojla, Ljubica i Miroljupka (sedi dole desno)
144

Porodina kua Alekse Andonovia u Jagodini podignuta 1926. godine.

Snimljena uoi ruenja krajem 60. godina 20. veka

Stric Svetlane Nikolin, Mihajlo Gliovi,

potomak Cincara iz Rudne Glave,
snimljeno poetkom 20. godina 20. veka
u Poarevcu.

Aleksandar Gavrilovi, brat od tetke

Svetlane Nikolin, potomak Cincara iz
Rudne Glave, danas u SAD-u. Snimljeno
u Sarajevu uoi Drugog svetskog rata
145

Vlako polje, kraj 19. veka.

Rodonaelnik porodice Naumovi - ukundeda Angeline Perduh - Naum, pradeda
Kosta, prababa Smilja i njihova deca - Milutin, Aleksandar, Mihajlo i Jelena

Veridba roditelja Lilijane Joveski (porodice Ua i Dardanj) u Donjoj Belici 1961.

146

Dofa i Sotir Tomana sa erkama Dafinom i Arhontom (dete) 1930. godine

Familija Nauma Dardanja ispred rodne kue u Donjoj Belici 1970. godine

147

Znamenite linosti cincarskog porekla i

njihova veza sa junim Banatom
Jovan Jovanovi Zmaj

odio se u Novom Sadu 24. septembra 1833, umro u Sremskoj Kamenici 3.

juna 1904. godine. Veliki pesnik, pripoveda, dramski pisac, prevodilac,
urednik i pokreta nekoliko novina., javni radnik. Jedno od najveih i najpopularni
jih literarnih imena u Srbiji. Zmajev pradeda po ocu, Konstantin, doselio se u Novi
Sad tokom 18. veka iz Makedonije. Bavio se trgovinom itom i ivom stokom i
stekao znaajan imetak, a njegov sin Jovan, takoe ugledan trgovac, dobio je i ple
miku titulu. Zmajev otac Pavle, advokat, senator i gradonaelnik Novog Sada bio
je jedna od najuglednijih linosti ovog grada. Zmaj se kolovao u Trnovu, Modri,
Bratislavi, a medicinu i prava studirao je u Pragu, Beu i Peti.
Prvi je potpredsednik i jedan od osnivaa Srpske knjievne zadruge, lan Aka
demije nauka...
Kao lekar radio je i u Panevu od 1871. do 1872. godine, a tu je, na pravoslav
nom groblju, sahranjena i Zmajeva ena Jevrosima, Rua.
Laza Kosti
Velikan srpske knjievnosti, rodio se 31. januara 1841. u Kovilju, a umro 9.
decembra 1910. u Beu. Sahranjen je u Somboru. Otac mu se zvao Petar, grani
arski podoficir, a majka Hristina - rodom iz ugledne i imune trgovake porodice
Jovanovia. Cincarskog je porekla. U Panevu, Novom Sadu i Budimu pohaao
je gimnaziju, a prava u Peti gde je odbranio i doktorat na latinskom jeziku 1866.
Pesnik, dramski pisac, esejista, kritiar, spadao u najobrazovanije ljude tog doba
kod nas. uvena mu je pesma Santa Marija della Salute inspirisana lepotom i po
sebnou Lenke Dunerski.
Borislav Peki
Jedan od najznaajnijih srpskih pisaca (4. jun 1930, Podgorica2. jul 1993,
London); otac Vojislav potie iz avnika, a majka Ljubica Petrovi je iz Bavanita.
Deda po majci je Cincarin iz Blaca - Grka. Borislav Peki napisao je uveni ro
149

man, remek delo - Zlatno runo, u sedam tomova, koji se smatra pravom sagom
o Cincarima. Za taj roman dobio je i prestinu Njegoevu nagradu 1987. godine.
Izabran za lana SANU 1985. Prevoen na mnoge jezike i dobitnik velikog broja
uglednih knjievnih nagrada.
Mihajlo Pupin
Znameniti istraiva, naunik svetskog glasa roen je u Idvoru 4. oktobra
1858., a umro 12. marta 1935. u Njujorku. Otac mu se zvao Kosta, majka Olimpija
da, a baba Pupa iz Vevana, Makedonija, po ijoj liniji vodi cincarsko poreklo.
Niu gimnaziju zavrio je u Panevu, a dalje kolovanje nastavio u Pragu, Ko
lumbija univerzitetu, Kembridu, Berlinu. Objavio je 24. patenta iz oblasti iz obla
sti telekomunikacija. Poasni doktor mnogih univerziteta i dobitnik uglednih pri
znanja. Zanimljiva je i dirljiva njegova autobiografija koja se zove Od doseljenika
do pronalazaa, prvo objavljena na engleskom jeziku. U Idvoru nalazi se njegova
spomen kua i stalna postavka o njegovom ivotu i delu.
Milan urin
Znameniti knjievnik, modernista, koji je iveo u Panevu (spomen tabla na
lazi se na kui porodice urin u ulici Petra Drapina) bio je oenjen Darinkom,
roenom Krsmanovi, poreklom Cincarkom iz poznate, imune i ugledne familije
Dimitrija N. Krsmanovia, koji je sa ocem, u ranoj mladosti, doao u Beograd iz
Bosne. Sa ocem i bratom Ljubomirom vodio je veliku trgovaku firmu Braa Kr
smanovi. Osim Darinke, Dimitrije je imao jo tri erke: Jelku, koja se udala za
dr edu Mihajlovia, Nastu - udatu za generala Milutina Nedi - ministra vojske,
Danicu udatu za diplomatu Simia i Anu, koja se udala za hirurga drVenclovia.
Trgovaku tradiciju nastavio je sin, jedinac, Dimitrije.
Branko Gavela
Profesor prais torijske arheologije na Odeljenju za arheologiju Filozofskog fa
kulteta u Beogradu, bio je dekan fakulteta, jedan od prvih istraivaa paleolita u
Srbiji, jedan od osnivaa Centra za arheoloka istraivanja. Objavio vie knjiga,
strunih radova iz oblasti klasine filozofije, arheologije, prevodio sa latinskog i
starogrkog. Roen je 27. marta 1914. u Bosanskom Petrovcu, a umro 1994. u Be
ogradu, sahranjen u Panevu. Poznata porodica Gavela dola je na Balkan iz Trsta,
nastanila se u Zagrebu gde se bavila trgovinom, a kasnije i drugim poslovima pa i
kulturnim aktivnostima - osnivanje Glumake kole i Dramskog kazalita u Zagre
bu. Prezime nose po Davalisu, dalekom pretku koji se odlikovao junatvom.

150

Stari cincarski zanati

Filigran

aseljavajui gradske sredine irom Balkana, Cincari su se prvenstveno

okretali radu u oblasti zanatstva, trgovine, mehandiluka, graevinarstva,
a kasnije, ulazili su i u bankarske poslove. U Srbiji ali u ondanjim evropskim ze
mljama tokom 19. i poetkom 20. veka, na velikoj ceni bili su filigranski proizvodi,
koji se sa pravom mogu smatrati radovima velike umetnike vrednosti. Za izradu
filigrana neophodna je velika strpljivost, istrajnost i minucioznost, pored, naravno,
kreativnosti i istananog oseaja za estetiku.
Cincari su ove umetnike zanatlije nazivali - hrisicima, zlatarima, iako se fili
gran izraivao od srebra sa dodacima korala i dragog kamena, a sasvim retko uz
kombinaciju sa zlatom. Hrisik je, prema belekama Gustava Vajganda, tokom 19.
veka koristio sasvim malo alata za izradu filigrana i to eki, nekoliko vrsta kleta,
estar, meh sa arom, stegu, turpiju i sirmaijae - specijalnu jaku, obino gvozde
nu plou sa rupama razliitih promera kroz koje se vuku srebrne niti da bi se dobila
eljena debljina. Niti se zatim pletu, pojedinano ili u grupi po dve, tri i od njih se
zatim prave, sistemom povezivanja, razni ornamentalni ukrasi koji imaju karakte
ristike vizantijske i orijentalne umetnosti. Predmeti od filigrana mogli su se izrai
vati na dva naina: prvi je samo sastavljanjem srebrnih niti izuvijanih na odreeni
nain ime se postizao utisak prozranosti, lakoe i uprkos izrazitoj ornamentalici,
jednostavnosti, dok se drugi nain izrade zasnivao na postavljanju tako upletene
ice ali i tankih srebrnih ploica, traica, sitnih srebrnih perlica, spiralica, korala,
dragog kamena i esto sedefa, na srebrnu plou od koje su se pravile, narukvice,
kope, korpice, broevi, kutije za duvan i tabakere, mutikle, dugmad, lanci, krstii,
crkveni putiri, svenjaci ...Zanatlije su od srebra izraivali i ukrasne delove za pu
ke, pitolje, jatagane i noeve pa je posedovanje tako ukraenog oruja i predmeta
predstavljalo odreeni statusni simbol. Zabeleeno je da su se vete kujundije ak
potajno bavili i izradom kopija starog antikog novca i to tako umeno da su i pravi
strunjaci retko mogli da primete razliku.
Za izradu filigranskih proizvoda, osim velikog umea i upornosti, potrebno je
i mnogo vremena pa su oni oduvek imali vrlo visoku cenu. Kupovali su ga samo
imuniji slojevi stanovnitva, a njegova popularnost bila je velika kako po celom
Balkanu tako i u Veneciji, Beu, Peti, na Bliskom istoku...
Sa pojavom jeftinije, industrijske, izrade ukrasa i nakita nakon Prvog svetskog
rata, mnoge radionice filigrana su zatvorene a izrada filigrana skoro sasvim nestala.
Raduje podatak, koji je pisac ovih redova uo u zlatari Filigran u Panevu, da
151

interesovanje za ovaj stari, umetniki zanat i njegove jedinstvene proizvode pola

ko raste i da uvoenjem savremenijeg dizajna oslonjenog na tradicionalne oblike
i materijale, polako ali sigurno, nalazi put do ljubitelja ovog jedinstvenog, runo
izraenog nakita velike lepote.
Duborez
Cincari, kao nomadi, stoari, vekovima su se bavili drvodeljstvom - rezbari
jom- prvenstveno orua koja su im bila neophodna u svakodnevnom ivotu. To
su pre svega bili uveni pastirski tapovi - karlibani, sa savijenim gornjim delom,
kojim su pastiri mogli da uhvate ovcu za nogu, zatim svirale, kaike i kutlae, pre
slice.. ali su iz veih sredina kao to je to Moskopolje, Kora, Samarina... krenuli,
irom Balkana, da rade duborez i ikonopis mnogi majstori koji su stvorili dela ne
procenljive umetnike lepote rezberei, pre svega, ikonostase - templone - za iju
je izradu bilo potrebno ponekada i dvadesetak godina. uveni su takvi radovi u
manastiru Sv. Jovana Bigorskoj, glavnoj crkvi u Kruevu, Rajici (danas Republika
Makedonija) i mnogim drugim mestima irom poluostrva. Osim izrade ikonostasa,
ikona, koji su zahtevali viegodinji, visoko umetniki rad, u skromnijim seoskim
radionicama, a esto individualno - u svojim kuama, mnogo se radilo i na ukraa
vanju nametaja, sanduka za posteljinu, dolapa - ugraenih plakara koji su osim
funkcije odlaganja raznih predmeta i odee imali i svojevrsnu ulogu termo izola
tora, kao i tavanice, koje su esto bile izrezbarene i islikane. O jednoj takvoj cin
carskoj sobi vredno svedoenje dala nam je gospoa Smiljana Aleksandrov, koja
je posetila u Prizrenu, krajem 80.tih godina 20 veka porodicu gospodina Jeftimija
Toskia .- Sa potovanjem sam kroila u veliku staru sobu veliine oko 6x7 meta
ra. Bila je malo zamraena i ispunjena mirisom koji me je vratio u detinjstvo. Tegle
slatka stajale su poreane na kredencu. U zidu su se nalazila dva uglavljena dolapa
- sa prednje strane zatvorena staklenim vratancima. Obavezan minder sa mnogo tvr
dih jastuka poreanih jedan uz drugi, smeten je uza zid sa dva prozora. Sanduk za
rublje od drveta, ukraen islikanim cveem, bio je novijeg datuma. Najzanimljiviji
je drveni plafon od orahovine, raen u duborezu. Na slobodnim zidovima vise stare
fotografije, ukrasi i tapiserije. Drveni pod zastrt je ilimom.
Vremenom, sputajui se u gradove i usvajajui savremenije naine ivota, Cin
cari su polako naputali tradicion alne zanate i okretali se profitabilnijim poslovima.
Retko se gde ve krajem 19.i poetkom 20. veka mogla videti gore opisana soba
koja je ustupila mesto novom nametaju i novom stilu ivota. Kao pravilo, ipak,
ostalo je da su se Cincari uvek trudili da unutranjost njihovih kua bude na zavid
noj visini udobnosti i svako ko je imao priliku da poseti neku, ne samo imuniju,
cincarsku porodicu pre Drugog svetskog rata, mogao je da se uveri u estetiku i kom
for enterijera njihovih kua.
Jedan deo cincarskih porodica pristigao u nae krajeve krajem 19. i poetkom
20. veka bavio se i zidarskim poslovima. Potomci familije Andonovi, koja potie
iz Debarskog drimkola oko reke Radike iz zapadne Makedonije, seaju se kako su
njihovi preci gradili, u to vreme, znaajne objekte po umadiji - od vojnikih ka
152

sarni pa do mostova. Ipak, po nekom nepisanom pravilu, posebna ljubav im je bila

i ostala obrada drveta pa su esto u svojoj radionici, smetenoj u okviru porodine
kue u Jagodini, izraivali razne predmete i komade nametaja i tileraja. Mnogi
zemljaci iz tog kraja (danas Republika Makedonija) u drugoj polovini 20. veka
poeli su da izrauju mozaike i danas se njihovi naslednici mogu nai u mnogim
evropskim zemljama, posebno u Italiji, gde se bave ovim retkim zanimanjem.
Nekada dranje hanova i mehana, a kasnije ugostiteljstvo, jedno je od zanima
nja kojima su se bavile generacije cincarskih porodica. U jednom periodu, pogo
tovo od ezdesetih pa do kraja osamdesetih godina prolog veka, nije bilo kafane
u Panevu u kojoj nije bilo ugostitelja Cincara. Ostali su zapameni kao vrhunski
profesionalci.
Opte je poznato da se Cincari nisu bavili zemljoradnjom ali je vinogradarstvo
i proizvodnja vina mnogima od njih bila velika ljubav. U naim junobanatskim pre
delima, na obroncima Karpata u okolini Vrca, doseljenici nakon Drugog svetskog
rata iz meglenskih oblasti (iz sela Hume, na samoj makedonsko - grkoj granici) i
sada su poznati vinogradari i vinari.
Svetlana Nikoln

153

Cincarska kuhinja

Lepota jednostavnosti

ada je Bog stvarao Balkan bio je iroke ruke - podario mu je lepu klimu,
planine i ravnice, reke i jezera i ak ga okruio sa pet mora.U toj bogatoj
prirodi, u raznovrsnj flori i fauni, vekovima se stvarala i razvijala balkanska kuhi
nja kao zajedniko naslee svih balkanskih naroda. Neopravdano zanemarena, ne
dovoljno poznata i istraena i medijski promovisana, po svim kriterijumima dobrog
kulinarstva, spada u sam vrh gastronomskih ostvarenja ovog dela sveta. Svaki od
balkanskih regiona ima, naravno, svoje specifinosti, ali se, u sutini, radi o istoj
kulinarskoj tradiciji i njenim varijacijama nastalim kao rezultat posebnosti geograf
skog, kulturnog, ekonomskog... razvitka.
Cincarska kuhinja je deo tog velikog balkanskog kulinarskog iskustva i kao
takva i sama je rezultat mnogih uticaja - pre svega onih koji su dolazili sa istoka
donosei sa sobom mirise i ukuse kuhinja velikih azijskih civilizacija, zatim ara
bljanskih, mediteranskih i maloaz ijskih specifinosti dospelih tu jo od antikog
doba, preko rimske vladavine i vizantijskih pohoda. Osmanska carevina dodaje
svoje elemente i daje veliki peat balkanskoj kuhinji u kojoj se ta nit sa istoka, upr
kos odreenih struja iz Venecije, Bea, Pete, Pariza... decenijama protee i vibrira
naim ukusima, inei je prepoznatljivom i jasno odreenom i to sa svim njenim
posebnostima.
Vie istraivaa koji su tokom 18, 19. i poetkom 20. veka proli krajevima
naseljenim Cincarima, Aromunima, zabeleilo je da je njihova ishrana uglavnom
bazirana na jegnjeem i ovijem mesu, kao i mlenim proizvodima i da je karakte
rie jednostavnost proistekla iz pokretljivosti nomadskog stanovnitva koje nije u
mogunosti da priprema komplikovana jela za koja je potrebno ne samo obilje ra
znih namirnica ve i mnogobrojno posue i oprema. Naseljavajui se, tokom svoje
istorije, po gradovima, nain i kvalitet ishrane ove populacije razvija se u pravcu
veeg izbora i bogatstva ishrane. Starije generacije potomaka cincarskih porodica
svakako se seaju jela koja su pripremale njihove bake i majke. Mnoga od njih da
nas su zaboravljena ili spadaju u red kurioziteta koja se kuvaju vrlo retko - samo
u posebnim situacijama. Proleni meni, na primer, pre samo pedesetak godina nije
se mogao zamisliti bez kapame, jela od dinstanog jegnjeeg mesa sa mladim ze
ljem, lukom, spanaem, a u planinskim delovima esto sa maslakom, koprivom,
bokvicom pa ak i listovima lipe. Svakako tu treba pomenuti zaboravljena jela od
jagnjeih iznutrica, upletenih zapeenih crevca sa planinskim travama, ili onih unu
tranjih jagnjeih delova kojima se obavija raanj, a zatim par sati pee na aru od
drvenog uglja. Tu je i uveno jelo - carne cu vin - teletina sa lukom i vinom pripre

155

mana u zemljanom loncu na tihoj vatri, zatim poznata paa - vrsta pihtija; pastrma
- suena ovetina koja se spremala na razne naine ali i veliki izbor janija - jela od
meavina raznovrsnog mesa, povra i itarica u svim moguim varijantama. Tave
sa mesom esto su se zalivale jogurtom i mileramom i zatim pekle, a kada bi ta
od tih paria peenog mesa preostalo, brzo bi se razvijala kora koja se sekla na
kvadrate i na njih stavljali parii mesa esto dopunjeni komadiem sira i po ne
kim krompirom - to se sve zatim prekrivalo drugim paretom testa, peklo i time
se brzo dobijao gotov nov obrok sasvim podesan za noenje u pastirskoj torbi, na
putu kiridija ili u kakvoj trgovini daleko od kue. Koriene su, danas mnogima
nepoznate, mahunarke kao to su to bob, leblebija, fava, od itarica lomljeno ito burgul, heljda, ra..., kao i bamnje, ceeni susam i divlje jestivo bilje. Pitomi kesten
zamenjivao je krompir i koristio se za spremanje slatkih ali i slanih jela. Porodica
Nanuevski iz Paneva, sea se, kako se u regionu Donje Belice - danas Republika
Makedonija, kesten utrapljivao i uvao za duge zimske mesece. Jelo poznato kao
bukovala, sainjeno od izmrvljene kukuruzne proje prelivene komadiima sira
i maslom, esto se moglo videti na trpezama. Sir, i to posebno kakavalj - iju su
proizvodnju Cincari doveli do savrenstva i proneli je poluostrvom, bio je osnova
mnogim jelima zajedno sa drugim mlenim proizvodima. Omiljen je bio i drugi tip
sira poznat pod imenom urda, beli i mekani proizvod za brzu upotrebu. Koristio
se kao hlebni namaz ali i kao dodatak jelima. Poznata je tava od plavih patlidana,
paradajza i paprika koja se sluila uz obaveznu urdu. Nekada je u periodu toplih let
njih dana obrok bio i samo nekoliko aka svee ubranog zelenia, peruna, salate,
maslaka, dobro izmeanih sa ovim mekim sirom blagog, neutralnog ukusa.
Svaki Cincarin e se sloiti, ipak, da je njihova najvanija hrana bila i ostala
pita. Poznavaoci istiu da se cincarske pite prave iskljuivo od domaih, sasvim
tankih kora, tako da je i sama pita, punjena najraznovrsnijim filovima, vrlo tanka
- kao italijanska pica . Ona mora biti ispeena sa minimumom masnoe ali tako da
se dobija hrskavost i da fil nikada ne preovlada njenim kompletnim ukusom. Neko
e moda rei da je takva pita rezultat poslovine tedljivosti Cincara koja je ak
ula i u anegdote, ali je svakako izraz jednog pragmatinog i racionalnog duha.
U pripremanju kolaa starije generacije vrsto su se drale preteno orijental
nih baklava, obino peenih u pekarama kao to se to, uostalom, radilo i sa mnogim
drugim jelima, zatim tulumba, slatkih pita i kadaifa - koga se danas retko ko i sea.
Poznati su kolai od obinih kora koje se seku u desetak santimetara iroke trake,
uvijaju, tako peku, a zatim prelivaju sirupom od razblaenog meda sa dodatkom
seckanih oraha ili badema. Tu su i tatlije, suduci raznih ukusa i oblika, zatim ko
lai od obine kore koji su se sekli u razliitim mustrama, prili u vrelom ulju i
prelivali prah eerom ili meavinom razblaenog meda, cimeta i seckanih oraha.
Pravili su se i suvi kolaii koji su mogli dugo da stoje - razne vrste gurabija i kifli
ca sa upotrebom cimeta i karanfilia, nekada sasvim neodreenog slano - slatkog
ukusa, a recepture ljubomorno uvale i prenosile sa generacije na generaciju. To su
bili jednostavni ali ne manje ukusni proizvodi bazirani na medu, orasima, mladom
siru, mleku i vou.
Lep a zaboravljeni obiaj da se jutro zapoinje posluenjem slatka kao i da se
svaki gost prvo njime doekuje, samo je jedna od mnogih, danas nestalih, posebno
156

sti negdanjih cincarskih ali mnogih drugih balkanskih familija. Osim usamljenih
entuzijasta iz starije generacije retko e se ko danas upustiti u avanturu dugotrajnog
pravljenja eernog sirupa i u njemu ukuvavanja svog mogueg voa poev od
prvih crvenih i belih treanja, preko kajsija, malina, oraia pa sve do vinogradar
skih bresaka i ljutenog groa. Poznati su i stari recepti za spravljanje ovog deli
katesa i od povra - od nezrelog paradajza i malih, tek oformljenih patlidana, ija
bi jasna zelena boja i neodoljiv miris vanile izazivali opte oduevljenje. Posebno
i vrlo cenjeno slatko od ruinih latica upravo su Cincari rairili po Balkanu. Ono
se pripremalo za posluenje najuglednijih gostiju i uvalo za proslave imendana ili
slava. Ratluk je, naravno, bio uvek prisutan, posebno uz kafu ili kao posluenje uz
au hladne vode, kao ostatak zajednikog naslea prenetog sa istoka.
Uticaj uvene srednjoevropske tradicije poslastiarstva polako je prodirao i na
Balkan i postajao predominantan tako da se danas retko gde prave slatkii gore
pomenutog tipa. Ko se danas jo sea bozadijskih radnji u kojima se skoro do pre
tri decenije, mogla popiti aa zdravog napitka od kukuruznog brana ili moda
probati meavina boze i limunade koja je u naim krajevima dobila naziv pricer.
Moda e neke budue generacije, u talasu nostalgije, posegnuti za receptima svo
jih pra i ukun baka i nanovo otkriti zaboravljene starobalkanske ukuse.
Cincarska kulinarska tradicija, koja je samo jedan mali deo velikog balkanskog
kulinarstva, tek eka da danas, u eri globalizacije, dobije znaaj i mesto koje po sve
mu zasluuje i postane cenjeni lan evropske ali i svetske kulinarske elite.
Svetlana Nikolin

157

Slave i imendani

roslavljanje neverbalnih simbola, u ovom sluaju imendana i slava kod Cin

cara, zaokupljivalo je panju vie naunika, posebno etnologa. Kod nas
su se tim istraivanjima bavili Milenko Filipovi, urica Petrovi, Zoran Plasko
vi...Znaajno je da su istraivanja ukazala na podatak da se za slavu znalo jo u
Moskopolju, u selima oko Ohrida i Resena kao i u drugim mestima, da su krsnu
slavu proslavljali Cincari u Bosni, Kruevu... Slave, slube, krsna imena, liturgije,
kako su se sve nazivale ove proslave, u poetku su najverovatnije bile prvobitne
lokalne, hramovske proslave, koje su kasnije postajale porodine slave. Ukoliko je
od ranije nisu slavili, krsnu slavu su pojedine porodice usvajale esto od branog
druga koji je bio iz srpskog entiteta, zatim uzimale sveca kome je bila namenjena
crkva u starom zaviaju, sveca na iji dan im se desio neki lep dogaaj ili po nekom
od porodinih imena koje je dato po odreenom svetitelju...Mnogi su uzmali za
slavu Sv. Atanasija, Sv. Minu, Sv. Iliju, kultove koji su na balkanskom poluostrvu
bili rasprostranjeni meu stanovnitvom ije je osnovno zanimanje bilo stoarstvo;
znaajan broj je prihvatao Veliku Gospojinu ali je svakako najvei deo onih koji su
uzimali za krsnu slavu zatitnika putnika i pomoraca - Sv. Nikolu.
Jedan broj Cincara, pogotovo pristiglih iz regija gde se oseao veliki uticaj
grke crkve i svetenstva, proslavljao je imendane - obiaj koji se dugo zadrao po
dolasku u nae krajeve ali je usled utapanja u veinski narod, meovitih brakova i
elje za to brim prilagoavanjem u novoj sredini, ipak postepeno naputen u ko
rist proslavljanja samo slave.
Slava se do Drugog svetskog rata u gradskim sredinama proslavljala drugaije
nego danas. Niko se nije posebno pozivao na proslavu niti podseao. Svako je pam
tio slavu svojih roaka, prijatelja i onih kod kojih je trebalo otii i estitati, to se
odvijalo iskljuivo u popodnevnim satima tokom sva tri svearska dana. Slavski ru
ak, veera kao i veera uoi slave, bili su rezervisani samo za porodicu. U izuzetno
retkim prilikama pozivan je po neki specijalni gost da prisustvuje ovim intimnim
okupljanjima. Na sam dan slave, nakon odlaska u crkvu, liturgije i seenja kolaa,
sva familija se okupljala za sveanom trpezom. Posle 17.sati obino su dolazili
estitari koji su primani u sobi - salonu gde su uza zidove, u polukrugu, bile posta
vljene stolice za goste. Prvo se sluilo ito, zatim slatko i kafa, pa dva puta sitni
kolai uz aicu likera, vina ili rakije. Na kraju bi se posluila jo jedna kafa nakon
koje bi gost odlazio dalje, u drugu porodicu na estitanje. Ove posete nisu trajale
dugo i gosti su se brzo smenjivali. To su bile lepe prilike da se vide poznanici koji
se nisu esto sretali, uju novosti ali i pokae nova toaleta. Goste je obino poslui
vala erka, unuka ili roaka iz porodice ali ako nije bilo enske dece, dolazle su na
159

ispomo devojke od komija ili prijatelja. Bilo je uobiajno da se toj devojci da po

neki poklon, materijal za haljinu, nova tana, neka biuterija, tako da se poziv za
pomo pri posluivanju gostiju nije nikada odbijao.
Sva tri dana proslavljanja slave imala su izraeno dostojanstven i duhovni ka
rakter. Pripreme za te vane datume, trajale su vie dana i domaini su ulagali veliki
trud da ceo tok proslavljanja njihovog zatitnika protekne u to sveanijoj i lepoj
atmosferi. Drugi svetski rat i decenije nakon njega uneli su velike promene koje su
u jednom dugom vremenskom periodu dovele do skoro potpunog nestanka mnogih
obiaja, posebno svetkovina slava. Devedesetih godina 20. veka slave ponovo do
ivljavaju svoj povratak i zauzimaju stalno mesto u grupi porodinih praznika ali
sada u sasvim novom ruhu i novom obliju .
Danas potomci Cincara u junom Banatu najveim delom proslavljaju slave
dok samo mali broj onih Cincara koji su se naselili u ove krajeve nakon Drugog
svetskog rata i to prvenstveno porodice gde su oba brana druga Cincari, proslavlja
ju imendane.
Sam nain proslavljanja i slava i imendana poslednjih decenija umnogome je
izmenjen tako da su gore opisani obiaji estitanja i posluenja ustupili mesto esto
vrlo bogatim veerama i rukovima.
Svetlana Nikolin

160

Cincarska nonja

dea Cincara koja se mogla videti u naim krajevima u doba njihovog in

tenzivnijeg doseljavanja tokom 18. i 19. veka nije se mnogo razlikovala
od odee stanovnitva Otomanske imperije gubivi vremenom na svojim istonja
kim elementima i poprimajui sve vie izgled odee koja se nosila u Austrougar
skoj i drugim zemljama Evrope. Gradski nain ivota, kontakti sa velikim evrop
skim centrima usled trgovine, uspon na drutvenoj lestvici... polako su doprinosili
potpunom zaboravu narodne cincarske nonje koja je jedino opstala kao draga sau
vana uspomena, danas pravi raritet, u njihovim veim zajednicama i tradicionalnim
centrima na Pindu, Gramosu, zatim Dobrudi, Kori... U naoj sredini o njoj se ne
zna skoro nita.
Njihovu nonju slikovito su opisali naunici i putopisci Veis i Tompson bora
vei na Pindu poetkom 20. veka i ta nonja moe se smatrati izvornom i tipinom
nonjom cincarske etnike zajednice.
Za Vlahe iz Samarine svakako se moe rei da koriste narodnu nonju koja
je, vremenom, doivela odreene modne promene ali je zanimljivo da su muka
odela bila vie pod tim uticajima nego enska.Tipinu odeu Vlaha nose pastiri
i kiridije a usvojili su je svi oni koji nisu prihvatili odela saivena na evropski
nain.U nastavku emo prvo opisati jednostavnu, svakodnevnu nonju kakvu no
se mlade kiridije, a zatim kako ona moe biti sveanija i elegantnija za nedelju
i proslave.
Preko debele flanelske potkoulje mukarac e obui dugaku koulju koja mu
dopire do kolena i koja se zove kamea a.Ona je obino od obojenog pamuka - esto
svetlo plava ili siva, koja se sastoji od etvorougaonog naboranog dela spreda dok
Pojas irok, cipun dug, a fes mu bez kianke
vlaka pesma
je zadnji deo skoro sasvim ravan pa se ini da mukarac, kada je sasvim obuen,
nosi neku vrstu suknjice ili fustanele to je ustvari samo deo njegove duge koulje.
Sasvim je mogue da je albanska fustanela, koju su Grci prisvojili posle osloboe
nja 1821. godine kao svoju nacionalnu nonju, proistekla iz ove plisirane koulje.
Ona moe da ima uzane rukave sa dugmetima oko runog ygloba, sasvim iroke
rukave ili da se nosi bez rukava to prvenstveno zavisi od toga da li se preko nje
oblai prsluk ili ne. Na nogama su arape ili uvijai od domae tkanine koji doseu
161

do polovine nogu i zovu se coar ici. One su ispod kolena privezane sa podvezicama
- kalcuvecima, koje se u donjem delu privezuju trakom.Traka je inae znaajna od
lika vlake opreme i ona je u prvo vreme bila izvezena po ivici i ukraena tankom
svilenom trakom.Lepa odea zahtevala je i vie tih traka za iju je izradu trebalo
mnogo vremena, novca i vetine.Znaajana karakteristika ovih dokolenica je mo
raju da su dobro priljubljene uz samu nogu kao i oko nonih lanaka kako bi joj
najbolje pristajale i delovale kao kamana.
Preko koulje oblai se prsluk sa dvorednim zakopavanjem od jake pamune
tkanine sa ili bez rukava u skladu sa tipom koulje koja se oblai.Ovaj deo odee
naziva se dibadan i obino je sasvim pripojen uz prsa pritegnut sa kopama.Pre
ko njega se nosi odea od domae tkanine - neto kao dugaak kaput koji dosee
do kolena ali se ne zakopava i nema rukave. Ovaj deo naziva se cipun i on se
opasuje konim kajem preko koga se stavlja dugaka vunena traka poznata kao
branu.Ovo je opta i osnovna nonja vlakih mukaraca preko koje se moe nositi
mnogo drugih razliitih delova odee. U foto prilogu br. prikazan je jedan kiridi
ja u obinom kaputu od kozije dlake koji mnogi svakodnevno nose. To je, inae,
deobeo kaput nazvan maliotu i neto je dui od cipuna koji se njime prekriva. Na
njemu su dugmeta - gombe tako da moe da se zakopava sa prednje strane dok
sa lea - uz vrat, ima malu koninu kapuljau koja se prebacuje preko glave u slu
aju loeg vremena. Ukraen je po ivicama crvenom i plavom trakom, a rukavi su
raseeni sa unutranje strane od polovine tako da onaj koji ga nosi ako ne eli da
stavi ruke u rukave moe da ih gurne kroz rameni deo i onda e rukavi slobodno
padati pozadi.
Na nogama se nose delimino obojene vunene arape - lapudzi, koje trikaju
ene od vunice i boje kod svojih kua. Njihova odlika je de se trikaju poevi od
prstiju na gore sa krivim iglama. Cipele su - caruhi, uobiajne seoske cipele junog
Balkana. One imaju tanak on dobro privren ekseriima skoro bez ikakve pot
petice kao i podignutim prednjim delom - kod prstiju ukraenim velikim gomba
ma. Na glavi se nosi beli fes, kacula, bez gombe. Ako je vreme hladno ili vlano,
kiridija e prebaciti preko svega ovoga debeli iroki ogrta od kozije dlake zvani
tambare. On je tako debeo i gust da ne proputa vodu pa se kia samo sliva niz nje
ga. ovek je sasvim obavijen tim ogrtaem koji dopire skoro do nonih lanaka.
Rukavi su priiveni na krajevima ali su raseeni na ramenima kao i kod maliota. Tu
je jo i konana kapuljaa dodata pozadi uz vrat da bi mogla da se prebaci preko
glave - njoj nije potrebno vezivanje spreda jer dobro pada preko glave i ostaje na
mestu ve samom svojom teinom. To je obina svakodnevna nonja mladog ove
ka ali za sveanije prilike i slavlja on e svakako obui svoje najbolje odelo.Tada
e umesto svoje koulje u boji obui belu koulju od finog platna sa velikim brojem
napora spreda jer to je vie koulja nabrana to je i lepa.Da bi se nabori napravili,
esto je potrebno vie od est jardi platna. Prsluk od debele tkanine zamenie se
onim od kadife, vuneni opasa u vidu iroke trake, svilenim opasaem, a beli fes
onim crvenim sa gombom. I maliotu e ustupiti mesto paltu, velikom kaputu od
debele domae tkanine sa kadifenom kragnom saiven vie ili manje po uzoru na
evropske dugake kapute i predstavljaju jednu njihovu varijantu sve to dopunjeno
kouljom i prskukom.
162

Kao i koulja i cipun je lepi u srazmeri sa brojem nabora, falti, klina u zad
njem delu. Svakodnevni cipun obino ima 9 do 10 nabora i ne mnogo ukrasnih
traka. Nedeljni cipun imae oko 20 nabora i izuzetno lep vez sa ukrasnim trakama
na donjim ivicama prednjeg dela to ga ini delom odee velike lepote i elegancije.
Obini caruhi zamenie se parom crnih cipela sa sasvim niskom potpeticom koje
podseaju na evropske cipele razlikujui se od njih po tome to se ove ne niraju i
imaju picast , imi, vrh.
Ljudi srednjih godina nose odela koja su uglavnom ista kao i ova koja smo
opisali ali uz par delova odee za koje se smatra da vie pristaju starijim ljudima.
Sve zavisi od godina ali i od odee koju poseduju.za svoju odeu kazu da se takva
nosila i u njihovoj mladosti, bila u modi, ali je od tada nisu menjali i iznosili zato
to je odea napravljena od domaih, izuzetno kvalitetnih, tkanina, i vrlo trajna.
Ti ljudi gotovo uvek nose belu koulju sve dok ne ponu da se bave trgovinom pri
kojoj se plava boja pokazala praktinijom zbog pranja.Prsluk im je bez rukava, od
grube tkanine, a boja stvar pojedinanog ukusa. Preko cipuna nosie kratku jaknu
sa proseenim rukavima kao i kod maliota, koja je od domae tkanine i zove se pili
ili kunduu. Preko svega ovoga ne nosi se nita vie osim ako vreme nije kiovito
ili hladno kada se oblai jo i maliotu i tambare. U sveanim prilikama oblai se
dugaak kaput od domae tkanine skrojen slino maliotu ali ne tako dugaak sa
sasvim istim rukavima i kapuljaom. Kaput se obino ne zakopava sa prednje stra
ne. Poznat je pod nazivom talaganu i zaista je lepi od maliotua.
Stariji ljudi nosie umesto talaganua deo odee poznat kao sarka koji nije vie
u modi i samim tip preputen starijima. Ona odgovara po duini talaganu, ima isto
tako naivenu kapuljau i ne zakopava se spreda ali se razlikuje po izgledu rukava.
Kod sarke rukavi su iroki i trouglasti i padaju slobodno niz ruku. Od samog poja
vljivanja nazvani su -ui- urekle.
I mladi i stariji mukarci tokom zime obui e brides pantalone privezane
kod kolena ali iroke oko slabina koje se nazivaju ilivari.One pokrivaju suknjicu
od koulje i gornji deo dokolenica. Uobiajna boja narodne nonje sada je tamna,
indigo plava ali je nekada bila bela. Pastiri, koji poslednji naputaju stare obia
je,kao i neko od starijih ljudi, uvek nose dokolenice, uvijae, cipun sa belom ko
uljom i sve to izraeno od domae tkanine rune izrade.Glavni razlog promene
boje narodne nonje od bele u plavu bili su trokovi za odrzavanje bele odee u
istom i dobrom stanju. Bela boja je prirodno izraajnija ali nimalo laka za odra
vanje u poslovima vezanim za trgovinu. Danas se jo jedino mladoenja oblai u
belu odeu i za venanje svaki mladi eli da sebe vidi u potpunoj narodnoj nonji
od bele domae izatkane tkanine koja mu posle do kraja ivota slui kao najbolje
sveano odelo.
Dokolenice, cipun i pili su uobiajna odela ali lepo ukraena trakama, a ko
ulja koja se nosi ispod cipuna je karakteristino vrlo iroka. Mladoenjina bela
koulja spreda je, u donjem delu, od grudi, plisirana jer mladoenja nosi otvoren,
uzan prsluk. On je od kadife i izvezen finom uskom trakom toliko gusto da se teko
moe videti osnova tkanine.Potrebno je mnogo vetine i rada da bi se jedan takav
prsluk izradio. Danas se tim poslom bavi malo osoba i njegova prosena cena je
20 ilinga.
163

Pindski Vlasi iz Avdale, Samarine i Perivolija, nastanjeni u oblasti Verije, pre

stali su da nose nabranu koulju i cipun i usvojili, umesto njih, palto i brides pan
talone koje prave od smee, a ne od plave, domae tkanine.
Deaci u poetku ne oblae kompletan cipun ve mnogo jednostavnije odelo.
Preko donjeg vea oblae dugu koulju od jake domae tkanine kao neku vrstu
spoljne odee. Koulja ima rukave i pritegnutaje kopama ili dugmetima. Obi
no dosee do kolena i na struku se opasuje kajem.Na nogama nose duge arape.
Po pravilu idu gologlavi ali nedeljom stavljaju crveni fes.Preko ove duge koulje
znane kao -andri-, deaci mogu da obuku maliotu ili palto. Kada napune 12. ili 14.
godina, andri postaje i suvie kratak za odraslog momka i onda se na noge navae
dokolenice uobiajnog tipa, a u 17. godini dobija se kompletan cipun. Koulja po
znata kao andri nekada je bila uobiajna odea kod gradskih Vlaha ili onih koji su
posedovali radnje dok se danas retko via.Ta odea je verovatno turskog ili bar ori
jentalnog porekla i nosila se u doba kada se smatralo privilegijom da se i hruani
obuku kao i Turci.
Novi dogaaji na Balkanu utiu da upotreba vlake nonje ide u pravcu naputa
nja, do sada opte prihvaenog, noenja fesa. Vlasi iz Tesalije ve su stvorili jednu
varijaciju fesa koja je postala veoma popularna. To je mala, konusno oblikovana
kapa sa preseenim vrhom, bele boje, sa puno veza utom svilom, koja se nosi
zabaena unazad na temenu, dajui njenom vlasniku veseo izgled. Kapa se zove
kelipoe. U Tesaliji i na grkoj teritoriji Vlasi po pravilu ne nose fes ve malu okru
glu kapu od astragana sa ravnim gornjim delom.Ona e moda postati deo njihove
nonje kada fes izae iz upotrebe.
enska odea nema toliko mnogo varijacija i malo se menjala tokom godina za
razliku od muke koja je prola put od maliotua do paltoa. Ukoliko se enska odea
bude uopte izmenila u budunosti, to e biti u pravcu usvajanja isto evropskog
odevanja i odbacivanja narodne nonje.
Dok rade oko kue, ene uglavnom idu bose, a cipele i duge arape oblae sa
mo u sveanijim prilikama. Cipele su obino izraene u stilu papua i nedovoljno
kvalitetne.Na putovanjima, kada se porodice u prolee sele, ene esto skidaju cipe
le i peae bose sve dok im je tako udobnije. Glavni element enske nonje, osnov
ni njen deo, je jednostavna duga haljina u jednom komadu, bez mnogo naglaenog
struka. Pravi se od razliitog platna koje nismo u stanju da opiemo, poznato pod
imenom katfe.Njegovi uzorci podseaju na one koji su se mogli videti u Engleskoj
pre 30. godina. Ovo obavetenje dobili smo nakon slanja primerka tkanine u Mane
ster sa pitanjem da li se ta slino moe danas nai. Materijal koji se sada koristi u
Samarini i u drugim vlakim selima u kotlini najverovatnije je proizveden u Solunu
ili u nekom drugom delu Balkana.
Mlada e na venanju nositi haljinu od bele svile, a od svake devojke se oeku
je da kao deo svog miraza ima jo jednu svilenu haljinu tamnije boje namenjenu
nekom drugom sveanom dogaaju. Pravilo je da svaka devojka, u sklopu miraza,
pripremi jedno mnotvo haljina kao da e joj one potrajati do kraja ivota. Samo
udovice i starije ene nose haljine crne boje. Preko te svilene bele haljine, koulje,
mlada ena, bilo udata ili neudata, nosie ciketu koja, kako joj i ime govori, je
kratki kaput bez rukava slino kao i zuave, koja se ne zakopava sa prednje strane.
164

Ciketa je sainjena od fine tkanine i bogato ukraena zlatnim gajtanima i vezom.

Oko pojase se stavlja pojas sa dve velike srebrne kope od filigrana. Ako nosi cike
tu, devojka nee obui nita preko nje jer se ciketa i nosi samo nedeljom ili u nekim
sveanim prilikama. Obinim danima devojka e nositi sasvim jednostavnu haljinu
sa keceljom. Kecelja je neophodan deo odee i ta god ona obukla, kecelja je oba
vezna. Postoje, svakako, radne i sveane kecelje.Ukoliko devojka ne obue ciketu,
obui e dulumu odmah preko haljine.Ovaj deo odee za enu je isto kao to je
cipun za mukarca. Duluma nema rukave, ne zakopava se napred i u potpunosti je
ista kao i cipun osim duine jer ona dopire sve ddo lanaka. Oko ivica ukraena je
vezom sa trakama, gajtanima,a gornja iviva iznad struka, sa obe strane ukraena je
ornamentima sainjenim od nizova okruglih srebrnih dugmeta postavljenih jedan
uz drugi.Dulumi izraeni na ovaj nain, po pravilu, nose se samo u najsveanijim
prilikama. Kao i cipun i duluma je prihvaena u struku pojasom koji ima srebrne
kope ispod kojih visi kecelja. duluma je izraena od domae tamno plave tkanine
kao to je to i cipun i delovi odee za svaki dan. Kada ena nedeljom obue svoju
najlepu dulumu, duge arape i stavi najlepu kecelju, postoje jo dva dela odee
koje u toj prilici moe da stavi na sebe- to je sarka ili jo palto.Palto je dugaak
irok kaput od crnog debljeg materijala koji dopire do kolena ali se sa prednje stra
ne ne zakopava. On ima rukave oko iji iji su krajevi opiveni krznom. Sarka je
slina njemu, to je irok, dugaak kaput bez rukava i bez zakopavanja, crne boje,
oiviena irokom crvenom trakom uz ivicu i sa ukrasima uraenim od priivenih
traka, gajtana, na ramenima i na zadnjem delu skuta. To je upadljiv deo odee iji
je upadljivi deo zadnja strana jer je prednji deo sasvim jednostavan.
U celini gledano, mora se priznati da to se oblaenja tie, vlake ene poka
zuju manje ukusa nego mukarci. Na glavama ne nose nita osim crne marame
koju privezuju oko glave. ene, elei da izgledaju to elegantnije, kako to bar
one misle, oblae jedan na drugi delove odee, pa kada nedeljom stave na sebe svu
svoju najlepu garderobu ona se sastoji od toliko podsuknji koliko god mogu da ih
ponesu. Time se postie utisak, do koga mnogo dre, da im haljina i sarka od pojasa
nanie lii na krinolinu. U sutini- u svojoj punoj opremljenosti za sveane prilike
izgledaju vie kao hrpa nagomilane odee nego kao dame koje dre do mode, a
kako nikada ne nose korset izazivaju ponekada utisak trapavosti.Sa druge strane,
jednostavnost cikete je zais ta upeatljiva pa svaka vlaka devojka koja iole lepo
izgleda, u narodnoj nonji postaje jo lepa i ona joj daje, na neki neobian nain,
izrazit arm.
Kod Vlaha ne postoji razlika izmeu letnje i zimske nonje. Teki delovi odee
od domaih tkanina idealni su za vrlo hladne zime ali e ih Vlasi nositi i u julu. Ista
odea se nosi i danju i nou osim to se tokom noi skidaju tei delovi kao to je to
maliotu, palto ili sarka. Sa drge strane, i mukarci i ene, kada odlaze na spavanje
prvo zatvore sve prozore jer je noni vazduh tako otar, i leu na gomilu debelih i
limova i ebadi, na patos. Uprkos njihovom zaziranju od hladnog nonog vazduha
ti isti ljudi e spavae u prirodi u svako doba godine po svakom vremenu na samo
jednom ilimu i jednom tambareu. Slikovita protivurenost.
Muka nonja je na odreeni nain prilagoena ivotu u planini. Ona je debela,
otporna, omoguava slobodne pokrete i u stvari ima sve dobre osobine kotskog
165

kilta. Sa druge strane, tu su i mnoge njene mane. Suvie je teka posebno u presa
vijenim delovima koji vise od vrata iza lea, uska je oko tela, materijal je vrst i
koristan zimi i po kii zbog nepropustljivosti ali je neprikladan tokom leta. Sloen
sistem noenja odee, njenog zakopavanja sa kopama ine svlaenje i oblaenje
komplikovanin. Ipak, za planinu koja je rodna gruda Vlaha, nonja je u celini dobra
jer kupanje i skidanje odee do gole koe nisu ba svakodnevna aktivnost.
Balkanski nomadi, Veis i Tompson,
In medias res, 2009.

166

Cincarska enska gramosteanska nonja, 1929.

(snimljeno u oblasti jugozapadne Bugarske)

Tipina muka cincarska nonja, 1928. (snimljeno u Avdali, Grka)

167

fotografije uz tekst: Renik aromunskog dijalekta,

Tache Papahagi, 1963, Akademija NRRumunije

Fareriotska cincarska
muka nonja, 1933.

168

Cincarska fareriotska
enska nonja, 1929.
(snimljeno u okolini
Soluna, Grka)

LITERATURA koriena u projektu

Cincari u junom Banatu
Balkan i balkanci, Balkanoloki institut, Beograd 1937.; Sa balkanskih istonika,
Milan Budimir, SKZ 1969.; Ogledi iz balkanske istorije, Dimitrije orevi,
SKZ 1989.; Obredi i obiaji balkanskih stoara, Dragoslav Antonijevi, zbornik
Balkanolokog instituta; Istorija Beograda, Prosveta, Beograd 1974; Istorija
Jugoslavije, Prosveta, Beograd 1970., Opta enciklopedija Larus, Vuk Karadi,
Beograd; Rani srednji vek, Tamara Talbot Rajs, Jugoslavija, Beograd; Veliki vek
Dubrovnika, Radovan Samardi, Prosveta, Beograd 1962., Rimska civilizacija,
Pjer Grimal, Jugoslavija, Beograd; Velikani, Pribislav Marinkovi, Beograd 2005.;
Nikola Oka, Vladeta oli, Saobraajni fakultet, Beograd 1997.; Aromuni, Gustav
Vajgand, Lunjina, Beograd 1998.; Istorija Grke novog doba, Riard Klog, Clio,
Beograd 2000.; Istorija Srba, M.S. Milojevi Beograd 1872.; Istorija naroda
Jugoslavije, Prosveta, Beograd 1960.; Praistorija, M.Garaanin i Antika, ore
Mano Zisi, Jugoslavija, Beograd 1982.; O Cincarima, Duan Popovi, Beograd
1937; Zaboravljeni starobalkanci, Jovan.F. Trifunoski, Moskopoljska zadubina,
Beograd 1994.; Osnove za geografiju i geologiju Makedonije i Stare Srbije, J.
Cviji, Beograd; Stari Beograd, uro Gavela, 3D, Beograd 2005., Our visit to
Israel, Emmanuel Dehan, Israel 1993.; About Greece, University of Athens, 2004.;
Putujui Crnom Gorom, D. eki, Niki 1987.; The nomads of Balkans, Wace
and Thompson, Biblo-Tannen, GB, 1913.; Monografija Banatskog Novog Sela,
Imendan i slava Cincara, urica Petrovi, Etnografski institut, Beograd; Istorija
srpskog naroda, SKZ, Beograd 1987; Prostorni raspored etnikih grupa u Panevu,
Vladimir D. Vukajlovi, Panevo 1997.; Skrivene manjine na Balkanu, Balkanoloki
institut, Beograd 2004.; Vlakite rodovi vo Struko, Todor Trajanovski, NIOProsvetni
rabotnik, Skopje 1979.; Balkansko poluostrvo i Junoslovenske zemlje, Jovan Cviji,
Beograd 1966., Istorija Srba, Konstantin Jiriek, Beograd 1952.; Put po Dalmaciji,
Alberto Fortis, Marijan tisk, Split 2004.; Vlasi u historijografiji, Zef Mirdita, Hrvatski
institut za povjest, Zagreb 2003.; Zbornik Konstantina Jirieka I/1959.; Zakonski
spomenici srpskih drava srednjeg veka, SKA-5, Stojan Novakovi, Beograd1912.;
Obrazovanje srpske drave, Sima irkovi, ISN 1981.; Karakterolagija
Jugoslavije,Vladimir Dvornikovi, Kosmos, Beograd 1939.; O ivotu i obiajima
stoara na Vlaiu, Marko Markovi, Balkanika VIII 1977.; Problemi Vojvodine,
Duan Popovi, Beograd 1925., Antologija novogrkog narodnog pesnitva, Miodrag
Stojanovi, SKZ, Beograd 1991.; Dimitrije P. Tirol, ivot i delo, Stevan Bugarski,
Ljubomir Stepanov, Savez Srba u Rumuniji, Temivar 2007.; O gradskoj civilizaciji
na Balkanu XVXIXveka, GKB 1984.; The Aromanians of Andon Poci
(songs and stories) , Thede Khal, Fundacia Alexandru Tzigara Samurca, 2006,
Romania.; www. eurominority.eu; www. farsarotul.org; www.librariaeminescu.ro;
www. banattera.ro
169

CIP -
,
39(=135.1)(497.113)(091)
929.52(=135.1)(497.113)

CINCARI (Aromuni) u junom Banatu /
[autorka projekta [i] glavna urednica
Svetlana Nikolin]. - Panevo : Evroregionalni
centar za razvoj drutva u multietnikim
sredinama In medias res, 2009 (Kovin :
tampa). - 170 str. : fotogr., geneal. table,
faks, ; 25 cm
Knjiga predstavlja rezultat dela projekta I
mi ivimo u Vojvodini, iji je osnovni cilj
da pomogne promociji i afirmaciji cincarske
zajednice sa prostora junog Banata. --> str
5. - Tira 500. - Str. 5-6: Umesto uvoda /
Svetlana Nikolin. - Napomene i bibliografske
reference uz tekst. - Bibliografija: str.
169.
ISBN 978-86-87735-02-6
a) -
COBISS.SR-ID 168873228

170