SREDNJI VEK

21. Svetovni oblik srednjovekovnog pozorita farse, sotije...

U pozoritu srednjeg veka razlikujemo puke (komine) oblike i one koli
se vezuju za religiju (sakralne) forme.
Puko pozorite
U poetku puko pozorite se svodilo na delatnost putujuih glumaca
(histriona). Oni su nastupali sami, ili u grupi sa oskudnom scenskom
opremom. Imali su razliite sposobnosti, koristili su rimsku mimiku,
akcenat je bio na podraavanju (nosili su maske), imitirali su ivotinje,
svirali, pevali, neki su i igrali. U zavisnosti od toga iz koje su zemlje
nosili su razliita imena ongleri, trubaduri, truveri (Francuska),
pilmani (Nemaka), skomrasi (Rusija).
FARSA
Farsa je bila popularna kod obinog naroda i za razliku od ostalih
anrova farse su dela anonimnih autora.
Pria koju obrauje farsa je jednostavna, svodi se na 1,2,3 sitacijska
obrta. Farsu moemo podeliti na dva dela, a drugi je variranje prvog
putem kontrasta. Likovi su jednostavni, a u prvom planu je njihovo
zanimanje (advokat, mlinar), ili brano stanje.
Teme farse
Obino su prevare, obmana, lukavstvo...kao dananji ske. Kraj farse je
cinian prizor braka. Nema moralan znaaj, ne propagira moral.
FARSA O LUNICI
Jedna je od najpoznatijih srednjovekovnih francuskih farsi 15 vek.
Opisuje nevolju branog ivota. Poinje situacijom u kojoj ena namor,
zajedno sa svojom majkom maltretira svog mua papuia, zadajui
mu niz kunih zadataka i poniavajui ga uvredama.Obrt situacije je
izveden nesrenim sluajem, tako to ena upada u kotao (lunicu) i
moli mua za pomo. U poetku joj ne pomae, govorei joj kako to nije
na spisku, ali e od nje uspeti da iskami obeanje da e se ona
podrediti njemu i da e preuzeti sve kune poslove.
Advokat Patlen
Ova farsa je nastala 1470. godine, i od svih farsi ova je najpopularnija,
tako da se domiljati prevarant Patlen pretvorio u scenski tip i
pojavljuje se i u drugim farsama neznanih autora petnaestog veka.Ova
farsa je obimnija od ostalih, ima 5 likova, 4 ambijenta, 10 scena.

Patlen odlazi kod suknara i na obmanu odnosno na veresiju uzima 6

lakata sukna za svoju gospou, a kada suknar doe po novac on se
pravi da je bolestan (unosei u govor, govor srednje Francuske). Suknar
odustaje od isterivanja duga. Potom Patlenove advokatske usluge
zatrai pastir, koga isti suknar optuuje da mu je izjeo dobar deo stada
ovaca., koje mu je poverio na uvanje. Patlen savetuje pastira da na
sudu ta ga god pita sudija bleji kao ovca. I Patlen na kraju biva
nadmudren, jer i na njegova pitanja pastir odgovara blejanjem.
Sotije
Sotije su sline farsi, ali sa jo rundimentiranijom priom i obaveznim
likom lude koja definie njen anr.Sotije su satirinog karaktera ,
usmerene na ismevanje odreenih, konkretnih ljudi i imaju kritiki
aganman, kritikuju crkvene velikodostojnike. esto su se javljale
zajedno sa farsama, ili u okviru misterijskih ciklusa.
20. Sakralni oblici srednjovekovnog pozorita (liturgijska
drama, misterije, mirakuli, moralitet Svako)
Nakon pada Zapadnog rimskog carstva i prodorom varvara, knjievna
dela se vie nisu prikazivala kao pozorine predstave u pravom smislu
rei, ali se pozorina umetnost nije ugasila. Sa jedne strane pisala su
se knjievna dela, a s druge izvodile su se mimike predstave (ongleri,
minstreli ongleri koji su bili u slubi odreenog gospodara i svojom
pesmom i igrom ga zabavljali). Podatke o radu mimiara nalazimo u
osudama mnogih biskupa i koncila, koji su se zajedno sa crkvom
protivili pozoritu.Posebno zanimljivi za istoriju pozorita bili su ongleri
ili histrioni, koje jeTomas de Kabham uvrstio u prvu kategoriju. Oni su
bili sastavni deo mnogih sveanosti i to pre narodnih, nego dvorskih i
okupljali su narod u velikom broju. Bili su igrai, pevai, mimiari koji su
nosili maske i podraavali ivotinje(lava, zmiju, medveda) i oveka. Da
bi se zatitili od kleveta i progona, u 12. veku udruivali su se u
bratstva i udruenja. Obino su radili ponaosob, ali su se ponekad i
udruivali i to po porodinoj liniji, ak su i ene glumile. Mim se ne
vezuje samo za zapad, ve je bio zastupljen i u Vizantiji.
U 13. veku kada je pozorite bilo ponovo priznato, pored crkvenih
(sakralnih) formi, javljaju se i farse i sotije (koje su igrale druine
dangubai veseljaka), mirakule (u kojima je vei deo posveen religiji),
moraliteti (u kojima su likovi apstraktni simboli Smrt, Vrlina, ivot...).
Sve ove predstave prikazivale su se verovatno pred jednostavnim
dekorom, ili bez njega.
Liturgijska drama

Crkva se paganskom pozoritu suprotstavila novim duhovnim

pozoritem. Misa se u to vreme odlikovala velikim brojem
samoglasnika, to je bilo teko pevljivo, pa je redovnik Tutilo iz Sen
Galena TROPE pretvorio u dijaloge koje su za vreme slube pevali
svetenici. Najpoznatiji trop vezan je za uskrnju liturgiju koji se zove
Poseta grobu, ili Officium Sepulchri. Tri Marije dolaze na grob Isusa
Nezareanina i trae ga. Aneo im saoptava da je vaskrsao, kako je i
prorekao. Ovo pevanje u koje se uvode likovi i radnja izvodili su
mukarci (svetenici) obueni u odoru, a hor koji je objanjavao radnju
ili joj se prikljuivao pevanjem stajao je na odreenom mestu.
Liturgijska drama, kao i obred izvodila se u crkvi, samo to je
arhitektonske elemente pretvarala u simbolike npr. Oltar postaje
Hristov grob, ili jaslice u kojima se rodio.Ponekad su simboliki elementi
posebna arhitektonska zdanja ili kripte (podzemni grobovi), pa se
radnja ne odvija pred oima naroda.Obino se izvodila iza glavnog
oltara, ili na pevnici. Pokret je uglavnom imao liturgijsko obeleje, ali
ponekad je bio i glumaki.Hod i radnja su bili usporeni da bi se uskladili
sa ritmom pevanja.Kostim je bio simbolian, aneo je u beloj haljini sa
posveenim amiktusom oko vrata, sa krilima i crvenim pokrovom preko
lica.Traganje, otkrovenje i oboavanje u liturgijskoj drami kao strukturni
model, moemo implementirati i u druge verske praznike, npr. Officium
zvezde, Sveta tri kralja koji se sluio za Bogojavljenje. U njoj liturgijska
drama iri granice prostora radnje i obuhvata vernike kao nosioce
dramskih uloga.
Dramska proirenja postala su opasnost u smislu zaguenja samog
obreda, a latinski jezik nerazumljiv narodu. Tako sa krajem 11. i 12.
veka u Francuskoj, crkva da bi sauvala svoju tradiciju izmestila je
liturgijsku dramu iuvan nje. Ona je i dalje igrana u ograenom prostoru
crkava, odnosno ispred katedrala, a postavljali su je klerici i svetenici.
Crkvena prikazanja izvode se na narodnom jeziku, a oblik nazvan
meovita drama bio je pretea misterijama. Najpoznatije meovite
drame su Igra o Adamu, Komad o mudrim devicama i ludim
devicama....
Misterije
Najsveaniji oblik sakralnog pozorita (MISTERIJE) javlja s u Francuskoj,
a kasnije i u ostalim evropskim zemljama i svoj najvei uspeh postie u
15. veku. Misterija je prvenstveno oblik hrianskog pozorita i
predstavlja vizuelni prikaz i dramatizaciju Svetog pisma i ivota
svetaca. Istorija sveta prikazana od samog nastanka pa sve do
ovekove sudbine na nebesima.U poetku su bile nema prikazanja bez
rei, sa znacima a kasnije su se koristili natpisi koji su pomagali da se
shvati znaenje onoga o emu govore uesnici.Simultano i
istovremeno ustrojstvo pozornice kazuje nam na to da je postojalo vie
malih scena (monsiona) i njen izgled je bio kodifikovan.Od platee ili
3

mesta (poljana, gradski trg, ulica), zavisio j raspored monsiona.

Raspored je mogao biti linearan (u nizu), u krugu ili ratrkan. Raj i
pakao uvek su se nalazili na krajnjim takama.Misterije su izvodili
graani, organizovani u esnafska udruenja, ili religiozna bratstva laika
i trajale su obino od jutra do mraka, 2, 3, 4, dana a ponekad i
ponekoliko dana (u Balansijenu 25 dana, u Buru 45 dana).Kostimi su
Zavisili od pojedinanih mogunosti glumaca, a uloge prineva i
kraljeva poveravane su najimunijim graanima.Glumci bi pre
izvoenja predstave proetali gradom, izmeani zajedno sa graanima.
Izmeu njih se formirao poseban odnos koji se nije menjao ni za vreme
predstave koja se izvodila sa velikom ozbiljnou. Iako su u francuskim
misterijama neki glumci koji su predstavljali demone, silazili meu
narod, glavna pozornica je bila odeljenja od gledalita.Posebno
zanimljiv aspekt u misterijama bile su scene muenja, vrlo duge i
detaljne. ak su trajale i due nego u stvarnom ivotu. U Nemakoj
pozornice su postavljene na raznim stranama, a nije bileo pozornice
koja bi ih zdruivala, pa pa su glumci prolazili kroz masu to je
podsealo na procesiju u kojoj je i sam narod uesvovao.On je na taj
nain igrao odreenu ulogu i nisu mogli da prate sve epizode misterije,
zbog velike udaljenosti pozornica. U Italiji pozornice su bile veoma
male, pa su to bile privatne priredbe svetovnih bratstava u kojima
igraju mladii i deca.U Engleskoj misterije su se izvodile u pokretu na
kolima koja su se nazivala peagent. Izvodile su se na razliitim
lokacijama, pantomimom u pokretu, a govorom u statinom obliku.Nije
postojala drutvena segregacija (obino oko 5000 ljudi). Najstariji pisci
misterija bili su Arnul Greban, an Miel i Esta Merkade koji su iveli
krajem 15. i poetkom 16. veka.Mirakuli podanr misterija, sa graom
o ivotu svetaca, bili su tematski ui od misterija.
Moraliteti
Najstariji sauvani moralitet datira iz negde 1425. godine, zove se
Zamak istrajnosti a uz njega su pridodata i uputstva za reiju i plan
pozornice za predstavu. Najveu popularnost moraliteti su postigli u
poslednjih pedeset godina 14. veka. Cilj moraliteta, bio je da prosvetli i
zabavi koristei se alegorijskim likovima i prui moralnu poruku. Obino
se usamljeni junak, glavni junak nalazi u vanvremenskom prostoru sa
sedam smrtnih grehova koji se pojavljuju kao likovi i dobijaju imena po
svojim kvalitetima Zavist, Pouda, Ponos, Znanje...
Svako
Moralitet Svako, krajem 15. veka pojavljuje se u engleskoj, flamanskoj i
nemakoj verziji.Govori o tome kako Bog razgnevljen ovekovim
materijalizmom, alje Smrt po njega.Od njegovih prijatelja niko ne eli
da poe sa njim, ali on uporno trai nekoga ko e mu praviti drutvo na
4

tom stranom putu. Prijateljsvo,Roak, Srodnici, Dobra ga odbijaju, a

Dobra dela preporuuju mu svoju sestru Znanje koja pristaje da mu
pomogne. Ona ga vodi do Ispovesti, Snage, Diskrecije, Pet ula i
Lepote. Kada se Svako susretne sa Smru svi ga naputaju sem Dobrih
dela, kojima ovek zapravo i jedino moe iskupiti svoje grehe.
22. Hrosvitin dramski opus (Pafnutije, Kalimah)
Hrosvita je benediktanska kaluerica iz manastira Gandersheima u
Saksoniji, koja je u 10. veku napisala est kratkih drama.Predpostavlja
se da je roena 932. godine, a da je najranija godina njene smrti 1003.
ivela je oko 70 godina. Pretpostavlja se da je najvee interesovanje za
nju bilo u prolom veku i periodu posle prvog svetskog rata, a da je
posle 1960. doivelo novi impuls.
Drutveno istorijski i kulturni kontekst
Poetkom 9. veka (150 godina pre Hrosvitinog roenja), plaenike
vojske Karla Velikog pokorile su ratnika, paganska, saksonska
plemena i primorale ih da u znak potinjenosti prihvate hrianstvo.
Pobeeni Saksonci su veoma brzo unapredili tekovine civilizacije sa
kojom su doli u dodir i na elu sa Otonom Velikim porazili franako
carstvo.Oton Veliki da bi unapredio svoju vlast, teio je da podstakne
razvoj umetnosti i kulture. Njegov brak sa Italijanskom udovicom
Adelaidom omoguio mu je proirenje teritorije, a mnogi pristigli
italijanski i francuski naunici radili su na irenju znanja. Takoe
uspostavio je i kulturne veze sa Vizantijom jer se njegov sin Oton Drugi
oenio grkom princezom Teophano.Pre i nakon Hrosvite manastiri su
bili centar kulturnog razvoja, a podizali su ih kraljevi koji su imali
odgovarajue povlastice, a njihove erke postajale su esto igumanije
tih manastira. Manastir Gandersheim je 850. godine osnova vojvoda
Ludof, na zahtev svoje ene Ode, franake princeze. Prva igumanija
bila je njihova ki, a kada se Hrosvita zakaluerila bila je njegova
neaka. Igumanija je imala sva prava i obaveze, bila je lan Carskog
saveta, ak je i kovala sopstveni novac.Tipik je u Gandersheimu bio
strog i u Hrosvitino vreme, pa i posle nje bio je centar uenosti. Poto
se u manastirskim hronikama ponosno istie da su u to vreme
redovnice poticale iz vlastelinskih porodica, predpostavlja se i da
Hrosvita vodi plemiko poreklo.Informacije o njenom obrazovanju
dobijamo iz raznih monahinjinih predgovora, odnosno uvodnih posveti.
Prva znanja dobila je od Ricardis o kojoj govori sa velikim
potovanjem.Ricardis je bila jedna od starijih redovnica i njoj je bilo
povereno vaspitanje novopristiglih iskuenica. Poduavala ju je i Gerba.
Smatra se da je Hrosvita i pre dolaska u manastir, a u njemu svakako
prola sedam srednjovekovnih obrazovnih disciplina gramatiku, logiku,
retoriku, aritmetiku, geometriju, muziku i astronomiju. Benediktanski
red je po tradiciji zahtevao od svojih pripadnika da se obrazuju, diio se
bibliotekama i cenio uenost. Ono to je morala znati jeste sveto
5

pismo, ali je itala i apokrife, itija svetaca i grke hrianske legende

koje su se mogle nai u binlioteci Gandershajmskog manastira.Od
klasinih pisaca poznavala je Terencija i Vergilija, vrlo verovatno Plauta
i Ovidija, a moda i Lukrecija i Horacija. Celtes je priredio prvo izdanje
Hrosvitinih dela koje se pojavilo 1501. godine, a na naslovnoj strani bila
je Hrosvita kako u prisustvu igumanije Gerberge uruuje svoj spis
Otonu drugom. Drugo izdanje pojavilo se 1707. godine.
Hrosvitina nedramska dela
Emmeramski rukopis koji je pronaao Conard Celtes podeljen je na tri
dela. Prvi sadri 8 poema , metrikih oblikovanih legendi o svecima, a u
njima Hrosvita sledi crkvene autoritete. Drugi obuhvata est drama, a
trei dui stihovani hvalospev o podvizima Otona Velikog i nezavrenu
hroniku Gandershajmskog manastira. Prvi deo sadri kratki predgovor,
pa zatim 8 kratkih legendi i kratki prozni prolog. Najzanimljivije su
legende o sv. Pelagiju i Teofilu. Trei deo sadri prozni uvod, stihovanu
posvetu Otonu I i Otonu II, a zatim spis Dela Otonova. Zatim jo jedna
stihovana posveta i hronika nastanka i ranog perioda Gandershajmskog
manastira. Zbirku legendi napisala je i posvetila igumaniji Gerbergi,
posle 959. godine, a istoriju Otona Velikog predala je Wilhelmu,
nadbiskupu od Mainza pre 968. godine. Za drame se smatra da ih je
napisala u svom srednjem ivotnom dobu.
Hrosvitine drame
Iako su u poznoj antici i ranom srednjem veku, postojali neki vidovi
pozorinig ivota crkva to nije odobravala ni obinim vernicima, a
kamoli kaluerima i to enskim. Hrosvita je morala imati jak razlog za
pisanjem drama, a smatra se da je on propagandno-polemike i
didaktike prirode. Ona istie da se usudila da podraava pesnika tj.
Terencija, ija se dela toliko itaju kako bi slavila istotu hrianskih
devica isto kako i on govori o besramnim postupcima pokvarenih
ena.Zato njenih drama ima koliko i Terencijevih, a njen opus nazvan je
anti Terencijem. Postoji i predpostavka da je Hrosvita htela da se bavi
neim ega bi trebalo da se gnua, a ta ju je protiv njene volje
privlailo. Sa druge strane njene drame imaju didaktiku funkciju, u
njima se ogleda uenost i prikazuju hrianstvo kao svetlost i znanje.
Takoe ona u svoim dramama koristei molitve pokazuje svoje dobro
teoloko znanje. Ona u njima eli da istakne i proslavi vrline svetih
devica, njihovu nepopustljivost u iskuenju, nepokolebljivost pred silom
i neustraivost u asu ispatanja. Devianstvo je sa stanvita pobone
srednjovekovne monahinje kruna svih vrlina i ona se posveuje
Nebeskom Mladoenji kojeg je ostala dostojna.Njene drame Galikan,
Dulcitije i Mudrost govore o sukobu hrianstva i paganstva, odnosno
muenjima hriana u vreme cara Hadrijana, Dioklecijana i Julijana
6

Apostate, dok Avram, Kalimah i Pafnutije govore o ispatanju nakon

telesnih zadovoljstva.
Pafnutije
Pafnutije, ili Preobraenje kurtizane Taide govori o preobraanju
kurtizane Taide. U prvoj sceni pustinjak Pafnutije objanjava svojim
uenicima da postoje Veliki i Mali svet sastavljeni od etiri
suprotstavljena elementa i da se i ovek sastoji od duha i tela koji se
meusobno bore.Pafnutije svojim uenicima govori o dijalektici,
muzikoj harmoniji, da bi im na kraju saoptio da ga uznemirava
naopaki ivot bludnice Taide. Saoptava im njegovu nameru da se
prerui u ljubavnika i kao takav pojavi kod Taide pokuajui da je
odvrati od takvog naina ivota i moli ih da ga u tome podre
molitvom. Susret Pafnutija i Teide ukazuje joj na njenu grenost i budi u
njoj elju za iskupljenjem. Njeno pokajanje poinje spaljivanjem blaga
koje je dobila od ljubavnika na lomai, a zatim je Pafnutije odvodi u
manastir. U manastiru je igumanija, inae Pafnutijeva prijateljica odvodi
u zazidanu eliju samo sa otvorom za pribavljanje najnunije hrane.
Taida se na trenutak pokolebala pomislivi na zadah u eliji nakon
obavljanja telesnih potrebi, a Pafnutije je podsea na zadah pakla u
kome je ekaju veite muke ako se ne iskupi. Taida je provela tri godine
u molitvama i tami, a Pafnutije saznaje da je uenik njegovog prijatelja,
pustinjaka Antonija, imao viziju Taide u nebeskoj milosti i slavi tj. da
Taida treba da postane svetica. Pafnutije odlazi da oslobodi Taidu,
nosei joj vest da e za petnaest dana umreti.On joj obeava da e
veno ostati uz nju, a drama se zavrava scenom Taidinog izdisanja i
zajednikom molitvom Bogu.
Kalimah
U Kalimahu osnovni motiv je ljubav paganskog mladia Kalimaha
prema pokrtenoj Druzijani.Kalimah se svojim drugovima poverava da
ga je obuzela neodoljiva strast prema Druzijani i da joj to nije
saoptio.Drugovi ga savetuju da na to zaboravi, jer je Druzijana
prihvatila hrianstvo sa takvim arom, da ni sa roenim muem ne
deli kravet. Kalimah joj uprkos tome prilazi i izjavljuje ljubav, ali ga ona
ustro odbija. Druzijana svoju privlanu lepotu smatra prokletom i moli
Boga da uzme njeno telo. Njenu molitvu Bog je usliio i nju polau u
grob. Meutim, Kalimah potplauje straara i on mu omogui pristup u
Druzijaninu grobnicu. Kada otvore grob, izlazi zmija koja ujeda straara
i on umire, a nakon njega i Kalimah. Zatim dolazi Druzijanin udovac
Andronik sa Sv. Jovanom Apostolom, koji obeava da e vaskrsnuti
umrle, kako i biva. Vaskrsli Kalimah se moli Hristu, a straara Fortunata
iz mrtvih die Druzijana. On kae da bi vie voleo da je mrtav, nego da

u Kalimahu i Druzijani gleda toliko milosti i vrline. Svi ga osuuju, on

umire, a drama se zavrava zajednikom zahvalnicom Bogu.