Predavanja Kant

13.10.2008.1

... Kant kategorije ne izvodi iz iskustva. Svoje izlaganje o metafizičkoj dedukciji Kant je podelio na tri dela:
1. Bavi se opštim svojstvima razuma;
2. Daje listu spornih sudova;
3. Iz liste sudova izvodi listu kategorija (ovaj deo predstavlja metafizičku dedukciju u strogom smislu
reči).
Govoreći o opštim svojstvima razuma on kaže da je razum sposobnost sjedinjavanja ili sposobnost sintetisanja
predstava bez kojih nikakvo saznanje nije moguće. Drugo, on kaže da se ta sposobnost izražava sudovima.
Znači, kada kažem na primer - "drvo je zeleno" ja sintetišem , ili povezujem, dve predstave, predstavu drveta i
predstavu zelene boje (to je čin sintetisanja).
Momenti forme, ili kako Kant kaže logičke funkcije tih sudova jesu kategorije, najopštiji apriorni pojmovi, koji
se odnose na sve predmete mišljenja, a njihove funkcije su takve da organizuju naše mišljenje i da omoguće
primenu sudova na naše opažanje. O čemu je zapravo reč - uzmimo neki subjekatsko-predikatski sud i
zamišljamo kako bi se on mogao primeniti na predmet opažanja. Iz perspektive samog suda potpuno je
svejedno šta će u opažajnom materijalu dobiti funkciju subjekta a šta funkciju predikata. Možete reći "drvo je
zeleno" ili " neko zeleno je drvo", tako da sudjenje deluje pomalo proizvoljno, što važi i za sudove kauzalnog
delovanja u iskustvu. Kategorije treba da učine tu primenu sudova neproizvoljnom, one treba da odrede šta će
u onome što zatičemo u opažanju igrati funkciju subjekta, a šta funkciju predikata, i to će omogućiti u ovom
slučaju kategorija supstancije i akcidencije. Subjekat mora biti supstancija, a predikat mora biti neka
akcidencija. Na taj način kategorije odredjuju svojstva koja čulni sadržaj mora da zadovolji da bismo na njega
primenili odredjene tipove sudova. Kant nam daje u drugom odseku Kritike čistog uma tabelu tipova sudova:

Kvantitet sudova Kvalitet sudova Relacija sudova Modalitet sudova

 Opšti  Potvrdni  Kategorični  Problematični
 Posebni  Odrečni  Hipotetični  Asertorični
 Pojedinačni  Beskonačni  Disjunktivni  Apodiktični

Šta znači ova tabela?

Svaki sud nam govori nešto o kvantitetu (onoga na šta se odnosi), kvalitetu, o relacionim svojstvima i o
modalnom statusu tih svojstava.
Dakle, Kant kaže da ovu tipologiju sudjenja izdvaja opšta logika, i da ona ne stoji u vezi sa transcendentalnom
logikom. Zatim, on kaže da treći sud u svakoj od ovih grupa predstavlja jedan plod kombinacije prvog i drugog.
U vezi sa tim javlja se nekoliko problema, navešćemo samo najvažnije: - nije dat princip kojim je pravljena
podela, i sam Hegel je smatrao da ova podela, Kantovim jezikom rečeno, rapsodička, to jest slučajna, da nije
zasnovana na nekom principu. Istina, sam Kant je smatrao da je Aristotelova tabela kategorija rapsodična, pa
otuda možda Hegel nije bio u krivu kada je Kantu prebacio ono što je ovaj prebacio Aristotelu. Kant kaže da se
sudovi u opštoj logici s pravom tretiraju zasebno od silogzama kao opšta saznanja, medjutim nije jasno o
kakvim je opštim saznanjima reč jer on to ovde ne objašnjava.
Navedimo dva konkretna problema - Kant kaže sledeće - da bi objasnio kako se to pojedinačni sudovi,
singularni dakle, mogu uključiti u tabelu opštih saznanja, po čemu singularni sudovi koji se odnose pojedinačne
stvari mogu predstavljati opšte saznanje, Kant na jednom mestu kaže da se oni mogu tretirati kao opšti, ali
onda ostaje nejasno zašto oni predstavljaju posebnu grupu u sudovima kvantiteta. Isto tako, izdvajanje
beskonačnih sudova kao zasebnih Kant će opravdati njihovom saznajnom ulogom, čime će zapravo uzeti
transendentalan kriterijum za pravljenje tabele opštih sudova, i odustati od svoje prvobitne teze da tabelu ovih
aspekata sudjenja dosledno izvede kao nešto što naziva opšta logika koja apstrahuje od empirijskog i svakog
drugog sadržaja mišljenja. Nekoliko stranica kasnije Kant nam daje tabelu kategorija, za koju tvrdi da je
izvedena iz analogne tabele sudova - opštim sudovima, koji se donose na celokupni domen, odgovara
kategorija celokupnosti ili totaliteta, posebnim sudovima kategorija množine, pojedinačnom kategorija
jedinice kad je reč o kvalitetu - potvrdnim sudovima odgovara kategorija realiteta, odrečnim kategorija
negacije, a beskonačnim kategorija limitacije; relacionim aspektima sudova odgovaraju kategorije supstancije i
akcidencije, uzroka i posledice; i zajednice onoga što dela i onoga što trpi kategorijama modaliteta odgovaraju
kategorije mogućnost/ nemogućnost; biće-nebiće; i nužnost/slučajnost.

1
Predavanje nije snimano od početka.

1
 Predavanja Kant

Kvantitet Kvalitet Relacije Modalitet

Jedinica Realitet Inherencija/subzistencija Mogućnost/nemogućnost
Množina Negacija Kauzalitet/dependencija Biće/nebiće
Celokupnost Limitacija Zajednica Nužnost/slučajnost

Kant, medjutim, ne objašnjava kako su ove dve tabele koordinirane, na prvi pogled plauzibilno, ali su
komentatori pronašli tu razne sitne probleme, pa je utisak mnogih bio da su ove opšte odrednice prihvatljive,
ali kad je reč o ovim potpodelama, opšti utisak je da su one malo proizvoljne, i da činjenica da ih ima tri u
svakoj grupi više ukazuje na Kantovu želju da je hteo da da harmonično sistematizovan pregled.
Razum je sposobnost sintetisanja predstava bez koje nema saznanja, ta sposobnost se izražava u činovima
sudjenja. Da bi činovi sudjenja mogli da se na neproizvoljan način primene na opažajni sadržaj potrebno je da
taj opažajni sadržaj ispolji svojstva koja su grupisana, odredjena u kategorijama, kako se to dešava videćemo
ovog časa i narednog puta.U ovom delu, koji je najlakši deo transcendentalne analitike, gde Kant daje jednu
tabelu, drugu tabelu, kaže da jedna proističe iz druge Kant govori o analizi i sintezi i o formi i sadržaju pojma.
Rećićemo nekoliko stvari koje baš i ne pišu u Kritici čistog uma, pišu u njegovim predavanjima o logici, a koje
će vam omogućiti da shvatite bolje šta je Kant hteo da kaže kad je reč o analizi i sintezi - Kant razlikuje pojmove
koji su dati od pojmova koji su načinjeni, i sad pojmovi koji su dati su oni koji sadrže kako on kaže u sebi
delimične pojmove, to jest predikate koji se svi odnose na istu stvar ali tek zajedno mogu poslužiti za njenu
identifikaciju ti predikati mogu biti koordinirani i suboordinirani jedan drugome - tako predikati "životinja" i
"racionalna" koji su sadržani u pojmu ljudskog bića jesu koordinirani, po Kantovoj analizi, dok su predikati "biti
životinja" i "imati telo" , i "biti materijalna stvar" koji su sadržani u istom tom pojmu, suboordinirani jedan
drugom. Sad izlaganje sadržaja pojmova, odnosno izlaganje tih delimičnih pojmova predikata, koji su
medjusobno jedan drugom koordinirani ili suboordinirani, jeste plod analize koja se izražava analitičkim
sudovima s druge strane u matematici i prirodnim naukama, pojmovi moraju biti načinjeni, u tom smislu što
predikati moraju biti pridodati subjektu u matematici, po Kantovom mišljenju, uz pomoć čistog opažanja ili
konstrukcijom u čistom opažnaju, a u prirodnim naukama uz pomoć eksperimenta, koji će odrediti da li se
jedan predikat može ili ne može pripisati jednom pojmu.
O formi i sadržaju pojmova - kada govori o formi pojmova Kant misli na vezu medju predikatima koji su u
njemu sadržani, na njihovu ili subordiniranost ili unutrašnju strukturu pojmova. Kada govori o sadržaju
pojmova on ne misli na same predikate koji su u njemu sadržani, već na predmete opažanja kojima se ti
predikati pripisuju.

Transcendentalna dedukcija
Možda najznačajniji i najnejasniji deo Kritike čistog uma, Kant je dao jednu verziju u prvom izdanju, drugu u
drugom izdanju, i u drugim svojim spisima kraće verzijee transcendentalne dedukcije koji se delimično
preklapaju sa jednim, delimično sa drugim izdanjem, a i idu u nekom trećem smeru.U svakom slučaju, nećemo
previše detaljisati, ja ću pokušati da vam predočim osnovnu ideju. Cilj je da pokaže, ili da dokaže, kako se
kategorije primenjuju na predmete. Rekonstruišimo put saznanja, kako ga Kant rekonstruiše i objašnjava u
Kritici čistog uma. Pre svega, saznanje počinje sa iskustvom, sa opažanjem. Mi dobijamo neki niz senzacija, neki
niz čulnih raznovrsnosti. Recimo da X jesu neke senzacije bilo naših mentalnih stanja, bilo nekih stvari koje
stoje u prostoru, i te senzacije mi primamo sukcesivno. Kant naziva primanje tih senzacija sukcesivnom
sintezom aprehenzije. Aprehenzija je, dakle, primanje tih utisaka, ona je sukcesivna jer se odvija u vremenu, a
reč je o sintezi zato što te opažajne predstave bivaju samim činom aprehenziranja stavljene u vremenske a
neke od njih i u prostorne odnose. Prvo što se dešava sad (prvo u nekom logičkom redosledu, ne
vremenskom) jeste sinteza uobrazilje, koju Kant u prvom izdanju Kritik čistog uma, naziva reproduktivnom, a u
drugom figurativnom. Ove senzacije su prvo stavljene u neke prostorno vremenske odnose, data su im
osnovna prostorno vremenska svojstva, i sad ova sinteza uobrazilje ove senzacije stvalja u jedinstven
vremenski tok, tako što prosto pamti ranije senzacije, ranija stanje našeg duha, znači mi prvo imamo ovu
senzaciju, pa ovu, pa onu i tako dalje. Ono što uobrazilja čini jeste da pamti jedan , dva i tri i onda stavlja četiri
u isti vremenski tok, i ona kako kaže Kant proizvodi jedinstvo vremena, ona nam omogućava, da četiri i tri i dva
svrstamo u isti vremenski tok sa jedan. Sledeća stvar, ne u vremenskom, već logičkom smislu, jeste misaono
povezivanje....ono što je zajedničko tom mišljenju jeste subjekat mišljenja, to je ključni deo, ključne strane, ja
sam taj koji misli jedan, dva i tako dalje."JA", po tehničkom Kantovom izrazu o sopstvu, jeste transcendentalna
apercepcija, JA jeste najviši izvor intelektualne sinteze, kaže da je to jedna formalna predstava koju ja misilm,
koja ( citiram ) „mora moći da prati sve moje predstave ukoliko te predstave treba da imaju sadržinu”.”Mora
moći” u tom smislu što mi nismo baš u svakom trenutku svesni da smo mi ti koji mislimo neki sadržaj, ali da
ako se malo prenemo da ćemo to moći da ustanovimo. To je jedna predstava koja prati sve druge predstave
koje su njoj sadržane, to je jedina takva predstava i zato je to predstava koja omogućava da se izmedju ovih
ostalih predstava postavi medjusobna veza. Da nije te osnovne izvorne sintetizujuće predstave, naše iskustvo
bi bilo Kantovim jezikom rečeno, rapsodično i slabo povezano.
Ono što omogućava transcendentalnu samosvest kao nivo saznanja jeste da se ove predstave povežu u
predstavu nekog objekta. Transcendentalna aperceprija jeste racionalni čin, prvi najvažniji, osnovni izvorni čin,
našeg razuma.

2
 Predavanja Kant

Pošto je razum moć sudjenja ovo mišljnje se dalje razlaše u sudove :" ja mislim da je drvo zeleno",
a pravila za primenu tih sudova, na ovu čulnu raznovrsnost jesu kategorije. Kategorije bi trebalo da omogućuju
da se ovi sudovi primene na neproizvoljan način to jest da ne bude svejedno da li će subjekat suda biti zeleno
ili drvo. U samoj transendentalnoj dedukciji Kant nije baš sasvim uspeo da pokaže kako se to radi. U analitici
osnovnih stavova on je izneo ideju o postojanju vremenskih shema, po kojoj za svaku kategoriju postoje
vremenska pravila njene primene, odnosno - ukoliko se ovaj čulni sadržaj nadje u nekim vremenskim
odnosima na njega treba primeniti tu i tu kategoriju; to su uslovi primena kategorija ili uslovi pod kojima se
čulni sadržaj može podvesti pod kategorije, kako bi se omogućilo neproizvoljno sudjenje. Recimo imamo
kategoriju supstancije, da bismo nešto označili kao supstanciju, to nešto mora da traje, prema Kantovom
mišljenju da bi za nešto rekli da nužno postoji, to nešto mora da postoji u svakom vremenu; da bismo za nešto
rekli da stoji kao uzrok nečeg drugog, to nešto uvek mora dolaziti pre tog nečeg drugog - i ukoliko čulni sadržaj
zadovolji te uslove na njega možemo primeniti kategorije, a kategorija nam omogućavaju da o tom čulnom
sadržaju sudimo.Te sheme su plod uobrazilje. Status uobrazilje nije sasvim jasan, Kant na jedan način opisuje u
prvom, na drugi način u drugom izdanju Kritike čistog uma. U svakom slučaju vremenske sheme su vremenski
uslovi za primenu kategorija na čulne raznovrsnosti, kategorije su uslovi za primenu sudova, sudovi su prva
ispoljavanja transcendentalne apercepcije koja je zapravo izvor racionalne sinteze , misaone sinteze čulne
raznovrsnosti, koja omogućava da se sve divergentnte predstave koje imamo, koje se uvek razlikuju po
nečemu jedna od druge, dovedu u vezu sa jednim jedinstvenim objektom. Taj objekat je korelat našeg
subjekta, Kant ga naziva transcendentalnim subjektom. Kant ovde radikalno odstupa od tadašnjih
epistemoloških tradicija - napušta lokovski projekat gradjenja saznanja isključivo iz čulnih datosti, znači
saznanje se ne može graditi isključivo na osnovu čulnih datosti - potreban vam je jedan transcendentalan
subjekt , potrebne su vam kategorije. S druge strane on napušta kartezijansku ideju da se o subjektu može
misliti nezavisno od objekta, i to su posledice transcendentalne dedukcije koje su izmenile, u nekoj meri, tok
filozofije. Glavni problem transcendentalne dedukcije je taj što je Kant hteo da pokaže kako je
transcendentalno JA uslov za postojanje objekta, a došao je do stanovišta po kojem je zapravo i postojanje
objekta mišljenje uslov postojanja subjekta. Sada ovo transcendentalno JA uz pomoć sudova kategorija i
vremenskih shema, u ovaj čulni sadržaj unosi a priori elemente, unosi nužne veze i na taj način omogućava
nastanak saznanja, koje prema Kantovom mišljenju mora počivati na nužnim posledicama.

20.10.2008.

Tema ovog prvog dela jeste na koji se način povezuju pojmovi i opažaji. Kant to povezivanje naizmenično
opisuje kao podvodjenje ili subsumciju opažaja pod pojam, i kao primenu pojmova na pojave. On ta dva opisa
posmatra kao istovetna mada se oni očigledno razlikuju. Subsumcija je naime odnos izmedju dve predstave,
dok je primena odnos izmedju pojmovne predstave i opažajnog predstavljanja stvari. Pored toga subsumcija
opažaja pod pojam moguća je i onda kada nije prisutan predmet opažanja (u halucinacijama i snovima).
Primena pojma na objekat moguća je i kada nismo upoznati sa objektom preko opažaja, već na primer
odredjenih deskripcija. Otuda ta dva izraza ne mogu biti istovetni, ali onaj koji više odgovara onome što Kant
hoće da kaže jeste prvi – da je reč o subsumciji, ili podvodjenju opažaja pod pojam. Podvodjenje opažaja pod
kategorije jeste jedan poseban slučaj podvodjenja opažaja pod pojmove uopšte, u kom je obuhvaćeno još i
podvodjenje pod geometrijske i pod empiričke pojmove, o čemu Kant takodje govori u ovim odeljcima Kritike
čistog uma. Da bi podvodjenje pod pojmove bilo moguće, izmedju pojmovne i opažajne predstave mora
postojati izvesna sličnost, kaže Kant izvesna homogenost njihovog sadržaja. Kad je reč o geometrijskim i
empiričkim pojmovima sličnost je lakše pronaći zato što se oni neposredno odnose na iskustvo – na primer,
imate pojam kruga i opažaj tanjira, i ono što ima je zajedničko jeste što reprezentuju ono što bismo nazvali
svojstvom okruglastosti. Dakle, podvodjenje pod kategorije je teže objasniti, zato što su kategorije poptuno
nezavisne od iskustva, u tom smislu da izmedju njihovog sadržaja i sadržaja datog iskustva nema neke
očigledne sličnosti. Zbog toga, kaže Kant, podvodjenja opažaja pod kategorije zahteva umetanje treće
posredujuće predstave koja bi sa jedne strane bila slična opazhaju, a s druge strane slična kategoriji.
Posredujuće predstave te vrste on naziva transcendentalnim shemama. Već smo govorili kako Kant razlikuje
empirijski sadržaj i apriornu formu opažaja, i govorili smo o tome kako formira sudjenje o onome što je dato u
prostoru i vremenu, kako najviši izvor te intelektualne sinteze jeste transcendentalna apercepcija. Zaustavili
smo se kod toga da kategorije koje Kant izvodi iz formi sudova treba da omoguće njihovu opažajnu predstavu.
Sad nas zanima kako se to sve odigrava, tj kako kategorije primenjujemo na opažaje.
Svoje učenje o transcendentalnim shemama će razviti pokushavajući da odgovori na to pitanje, medjutim, on
će pretpostaviti u nekoliko navrata da su sheme potrebne i geometrijskim i empirijskim pojmovima, mi ćemo
se prvo pozabaviti njima, a potom i primenom na same kategorije. Kant sheme opisuje na nekoliko različith
načina, on ih opisuje :
 kao predstave,

3
 Predavanja Kant

 kao pravila,
 kao same sinteze, sintetičke činove,
 kao fenomene slaganja pojmova,
 ponekad i kao ključ za pojmove.
Svi ti izrazi na neki način ukazuju na ono što je Kant smatrao da sheme jesu - apriorne funkcije, one
omogućavaju da intelektualna sinteza mišljena u pojmovima bude primenjena na čulnu raznovrsnost. One jesu
komponente koje omogućavaju slaganje. U nekom smislu to jesu sami pojmovi. Najpreciziniji izraz za to bi bio
- obrasci koje sintetički procesi treba da slede. Da ponovimo prvo šta bi se moglo reći o shematizmu
geometrijskih pojmova - Kant tu uzima primer trougla - trougao je kaže on, pojam koji se prevashodno odnosi
na naše mentalne prikaze, na različite apriorne konstrukcije trouglastih objekata u prostoru. Kako se kroz
pojam trougla mogu podvesti čisti geometrijski opažaj trougla kada je pojam jedan, a takvih opažajnih
konstrukcija ima potencijalno beskonačno mnogo i ima ih beskonačno mnogo različitih (vi možete zamisliti
beskonačno mnogo različitih trouglova, onog trenutka kada kažete - pa dobro kako ćemo sve to povezati sa
pojmom trougla, jer nijedna slika trougla ne može u potpunosti odgovarati pojmu trougla jer ne može
obuhvatiti sve trouglove). Pojmu trougla je sad, kaže Kant, potrebna shema koja će ga povezati sa
konstruisanim trouglom. Shema pojma trougla , po priči jednog tumača, jeste predstava univerzalne
procedure kojom uobrazilja stvara sliku trougla. Pitanje koje se ovde postavlja jeste kako takva procedura
može da omogući podvodjenje datih slika pod dati pojam. Zamislite nešto, neki trougao, kako tu predstavu
možete povezati sa pojmom. Ponudiću vam dva mišljenja - prema jednom, malo neobičnom to se dešava tako
što uobrazilja redom generiše različite slike objekata, trougla, dok ne nadje onu koja odgovara datoj
trouglastoj mreži, i onda se zaustavi. Prema jednom drugom objašnjenju, koje je više u skladu sa savremenim
teorijama opažanja, shema nije samo obrazac koji sledi naš duhovni mehanizam za proizvodju slika, već i
sposobnost prepoznavanja trouglastih opažaja, i ta je sposobnost onda direktno povezana sa pitanjem
podvodjenja opažaja pod pojmove. Ta sposobnost bi se sastojala u formativnoj sintezi, po kojoj bi se opažaji,
aktuelni i mogući, učestvovali na osnovu sličnosti svog sadržaja. Ta klasifikacija bi onda trebalo da
reprezantativni karakter opažajnim predstavama odredjenog oblika, da omogući da se ono na nešto donosi. U
tom smislu sheme bi bile preracionalna, prepojmovna pravila koja kada ih upotrebljavamo ne daju sudove već
vrše posao diskriminacije opažaja. Fizički pojmovi podrazumevaju nešto više od geometrijskih, oni se ne
odnose samo na slike, već na ono što bismo sledeći Aristotela mogli nazvati individualne supstancije. Oni se
odnose na partikularne sinteze koje egzistiraju u prostoru i vremenu i koji su nosioci svojstava, i koji istrajavaju
u svom postojanju uprkos promenama na sebi. Zvog toga podvodjenje opažaja jednog psa pod pojam psa
zahteva ne samo ovu grupišuću, diskriminišiću sintezu koja nam omogućava da u pojedinačnom opažaju
prepoznamo ona svojstva koja su sadržana u pojmu, već i da opaženog psa prepoznamo kao indivudualnu
supstanciju koja se može opaziti na više različitih mesta u različitim vremenima. Zato čitavu sintezu koja
omogućava podvodjenje opažaja psa pod pojam psa mora i da identifikuje neke od njih kao opažaje posebne
podgrupe u koju bi spadali opažaji jednog jedinog psa, dakle ta identifikacija mora da omogući i identifikaciju
opažjaja koji bi se odnosili na jedan partikularni prostorno vremenski objekat, i zato možemo reći, da sheme
pojedinačnih empirijskih pojmova bivaju ograničene na višem nivou, ili, ako hoćete, bivaju odredjene
kategorijalnim shemama poput u ovom slučaju kategorije psa, koja ne zavisi od svojstava samih opažajnih
stvari, od svojstava samih senzacija, već predstavalja strukturnu relaciju koja jedan opažaj dovodi u vezu sa
drugim. Sheme geometrijskih i empirijskih objekata funskcionišu na osnovu bliskih odnosa onoga što je vezano
za pojam i onoga što je sadržano u opažaju. Kant je podvodjenje opažaj pod kategorije smatrao posebno
teškim niko, kaže Kant, podrazumevajući tu uglavnom Hjuma, neće reći da čulima možemo opaziti kauzalitet.
Kako onda kategorija kauzaliteta može da se primeni. Sada, rešenje koje će on ponuditi sastojaće se u
formulisanju vremenskih uslova pod kojima empirijski sadržaj mora stajati da bi mogao podvesti se pod
odredjene kategorije, ili ako hoćete da bi se kategorije na njega mogle primeniti. Vreme je forma unutrašnjeg
čula pod koje potpadaju sve predstave. Ono je, kaže, Kant s jedne strane slično kategorijama, jer sadrži
apriorna odredjenja, a sa druge strane ono je slično čulnosti jer svaki čulni sadržaj, jer ga mi kao takvog
opažamo mora imati neko vremensko odredjenje. Vremenske uslove Kant naziva transecndentalnim shemama
i kaže da su one apriorne, tj da nisu predmet iskustva, već da iskustvo chine mogućim. One time istovremeno
kategorijama daju značenje i ograničavaju njihovu primenu na sadržaj iskustva. Posle, iznosi zaključak da su
metafizičke upotrebe kategorija na objekte koji ne postoje u vremenu i prostoru pogrešne i neopravdane. Kant
kaže da su transcendentalne sheme plod transcendentalne uobrazilje, jedne kako kaže - same moći duše čijeg
funkcionisanja nismo svesni. Pre nego što nastavimo dalje sa Kantom rekao bih nešto o istorijatu tih ideja koje
iskazuje - odakle mu ideja da u moći duha uvrsti i maštu. O uobrazilji govori i Aristotel u svom spisu "O duši"
(citat) "ona je različita i od opažanja i od mišljenja iako je ne nalazimo ni iza senzacija ni iza sudova ". Ona je
sa jedne strane razdvojena od čulnosti , a s druge strane ne može se svesti na razum, ali je uvek podeljena i na
jedne i na druge operacije. Taj posrednički status uobrazilje prihvatio je zdravo za gotovo Toma Akvinski u
svom komentaru Aristotelovog spisa "O duši" i time vratio ideju uobrazilje u evropsku srednjevekovnu i kasnije
novovekovnu filozofiju. Uobrazilju su prvi u pitanje doveli racionalisti, posebno Dekart, koji je ironično hteo da
je potreži u ljudskom duhu otvarajutji lobanje. Kod Volfa uobrazilja predstavlja sistemsku smetnju, on želi da
je izbaci, ali ne zna šta da radi. Njegov nastavljač će taj problem rešiti tako što će uobrazilju izbaciti iz filozofije i
dodeliti empirijskoj filozofiji. Baumgarten prihvata uobrazilju kao veliki i važan deo filozofske materije i domen
filozofije proširuje na estetiku i poetiku. Status uobrazilje, ontološki status uobrazilje u Kritici čistog uma nije
baš sasvim jasan, postoji razlika izmedju prvog i drugog izdanja. U prvom izdanju ona je nedvosmisleno
predstavljena kao samostalna sposobnost, u drugom kaže kako je ona zapravo pomoć razuma , ili funkcija

4
 Predavanja Kant

razuma. Uprkos tim nedoumicama, on joj sve vreme pripisuje jednu jedinstvenu i vrlo jasnu funkciju - opažanje
deli na čulno i imaginarno - pa kaže da je prvo svojstveno opažanju prisutnog, a drugo opažanju u odsustvu
objekta, opažanje u odsustvu objekta moguće je u dva smisla - ili je predmet bio prisutan u prošlosti pa ga više
nema ili će biti prisutan u budućnosti. U prvom slučaju uobrazilja koja omogućtava to opažanje predmeta u
njegovom odsustvu jeste reproduktivna, a u drugom slučaju produktivna. Na polju empirijske primene
reproduktivna uobrazilja proizvodi pamćenja koji omogućava formiranje pojedinačnih opažaja, o čemu smo
pričali na prošlom času, svaki pojedinačni opažaj traje u vremenu i sastoji se od sukcesivnog niza. Ono što
povezuje jedinstven opažaj jednog predmeta jeste pamćenje. Kad je reč o transcendentalnoj uobrazilji koja
funkcioniše nezavisno od svojstava konkretnih sadržaja iskustava, ona je od ključne važnosti i ona omogućava
povezivanje kategorija sa sadržajem čulnih opažaja. Shematizam bi trebalo da obrazloži povezivanje pojmova
sa jedne strane i opažaja, opažajnih sadržaja. Sad rapravlja o tri vrste pojmova, o geometrijskim pojmovima u
prvom koraku, pa onda o empirijskim pojmovima, i o kategorijama. Sada on izmedju pojmova sa jedne strane i
opažaja sa druge strane, se odnosi na dva načina kao podvodjenje opažaja pod pojmove i kao primenu na
pojave, i tretira ta dva načina kao istovetne. Ja sam vam dao tri razloga zašto nisu istovetni. Subsumcija ili
podvodjenje opažaja pod pojmove jeste odnos izmedju dve predstave, pojmovne i opažajne predstave; dok je
s druge strane primena pojma na opažaje odnos izmedju predstave i objekta, stvari. Drugo, subsumcija je
moguća i bez prisustva objekta. Treće, primena pojma na objekat je moguća i bez opažaja. Tako da ta dva
odredjenja nisu ekvivalentna, a rekao sam vam onda da opis koji bolje odgovara onome što Kant hoće da kaže
u Kritici čistog uma jeste prvi, podvodjenje. Onda sam vam govorio šta na osnovu Kantovih tekstova možemo
zaključiti o njegovom shvatanju primene geometrijske i empirijske pojmove. Kant kaže, sad kad je reč o
geometrijskim pojmovima - imate pojam trougla i sa druge strane beskonačan niz različitih slika trouglova,
kako podvesti te slike pod pojam. Uzmete sliku jednakostranichnog trougla i podvedette ga pod pojam - da li
to znači da ta predstava, slika odgovara svim trouglovaima - ne odgovara. Šta je onda tu podvodjenje, i kaže
Kant potrebna je tu sad shema, shema je zapravo procedura koja povezuje pojam trougla, i sa druge strane
slike trouglova. Ima dva objašnjenja kako deluje ta shema - prema jednom objašnjenju, shema pojma trougla,
kada vam je dat jedan trouglasti predmet genereiše brzo slike mogućih trouglova i nadje onu koja odgovara
opaženom trouglu, i onda povezuje pojam sa opažajem trougla. Prema drugom objašnjenju ta
transcendentalna shema , znači procedura, ta sintetička aktivnost obavlja taj posao genersanja slika, ali
grupisanja u vrste, dakle da imate ovu vrstu trougla, onu vrstu trougla. Kad je reč o empirijskim pojmovima
stvar je nešto komplikovanija, jer vi nemate samo slike, već kada govorite o stvarima, vi već mislite na
pojedinačne supstancije. Sad ono što sam rekao o shemama kategorija, jeste da su to vremenska odredjenja,
da je vreme forma unutrašnjeg čula. Pojave moraju da budu date pod odredjenim vremenskim uslovima,
odredjene na odredjen način u vremenu da bismo na njih mogli da primenimo odredjene kategorije.
Istovremano vezivanje kategorije, njihova primena i značenje bivaju ograničene na pojave iz čega sledi vrlo
važna posledica - da se kategorije ne mogu primenjivati na ono što postoji u vremenu, i da je upotreba
kategorija u metafizici proizvoljna i neopravdana. Kategorije kvantiteta, postoji jedna shema kaže Kant - to je
broj. Za broj Kant kaže da on „sadržava i izražava proizvodjenje samoga vremena u sukcesivnoj aprehenziji
jednoga pojma” i „broj znači predstavu koja obuhvata ujedno sukcesivnu adiciju jedinice jedinici onoga što
je jednorodno.”
Šta to zapravo znači? Prvo, kvantitet je homogena veličina, ne postoje kvalitativne razlike izmedju vrsta
kvantiteta, u tom smislu je reč o sintezi onoga što je jednorodno. U pojednostavljenoj verziji Kant kaže da je
merenje kvantiteta sukcesivni proces, bilo da je reč o trenutnom vašem utisku veličine predmeta opažanja,
bilo da je reč o nekoj shematskoj proceduri merenja veličine. Broj zapravo označava trajanje vremenske
sinteze, trajanje procesa vremena. Šta je mislio pod kategorijom kvaliteta? Kvalitet - ono realno, da bi nešto
što u nama izaziva osećaj, na osnovu tog osećaja mi znamo da je nešto realno postojeće. Taj osećaj ima
takodje svoju veličinu, taj osećaj ima svoju amplitudu, i on jeste homogen. Recimo da posmatrate neki objekat
koji je crven, imate osećaj crvenog, i taj osećaj raste u vama do nekog trenutka. To bi bio stepen crvenog, a taj
stepen označava trajanje procesa osećanja kvaliteta. Broj je, kaže Kant ekstenzivna veličina, a stepen je
intenzivna veličina. Kada bi hteli, recimo da kategoriju kvanititeta primenite na neki objekat učinićete to tako
što taj objekat prenesete preko dva kvantitativna odredjenja, koja su moguća preko kategorije kvantiteta, i
predstavljaju rezultate procesa brojanja. Za kategorije relacije i kategorije modaliteta postoje različite sheme.
Kant ovde postaje malo jasniji. Govori za supstanciju da je to perzistencija ili istrajavanje onoga što je realno u
vremenu, i onda dodaje (citat) „to jest , njegova predstava kao jednog supstrata empirichke vremenske
odredbe uopshte.” Problem sa ovako shvaćenom supstancijom jeste što je Kant tu spojio dva različita
shvatanja supstancije - supstancije kao individualnog partikularija i supstancije kao osnovnog materijalnog
konstituenta univerzuma, kao onoga od čega je univerzum sastavljen. Uzrok je, kategorija uzroka i posledice,
shema uzroka, ono realno posle čega uvek dolazi nešto drugo, ono se sastoji u sukcesiji raznovrsnosti, ukoliko
sukcesija podleže nekom pravilu. Uzrok je ono što uvek prethodi. Ako, na primer, imate dogadjaje a, b c
rećićemo da je uzrok a, a b je posledica. Ta kategorija bi trebalo da nam omogući da razlikujemo subjektivni
pojam aprehenzije, od objektivnog pojma pojava. Treća kategorija relacije, jeste kategorija zajednice, odnosno
uzajamnog kauzalnog dejstva supstancija, i Kant kaže (citat): „koegzistencije odredaba jedne supstancije s
odredbama druge supstancije prema nekom opshtem pravilu.”

5
 Predavanja Kant

 Shema2 mogućnosti jeste odredba predstave jedne stvari u ma kojem vremenu; za nešto ćete reći
da je moguće ako može postojati u bilo kom vremenu;
 Shema stvarnosti jeste egzistencija u jednom odredjenom vremenu - stvar je postojala sada, ili juče
popodne, ili će postojati sutra ili prekosutra;
 Shema nužnosti jeste egzistencija jedne stvari u svim vremenima.

Sa jedne strane imate kategorije, to su logičke kategorije, a sa druge strane imate ove sheme, usmeravate
njihovu primenu na sadržaj iskustva - kategorije plus sheme se mogu nazvati shematizovane kategorije; u duhu
savremene filozofije se to mozhe nazvati realizovane kategorije. Pošto je pokazao kako se kategorije
primenjuju na iskustvo, Kant je pokazao kako je sudjenje o prirodnom vremenskom toku moguće, Kant iznosi
niz osnovnih stavova čistog razuma, odnosno niz apriornih sintetičkih stavova o prirodi, koji predstavljaju
osnov okvir, razlog, niz drugih konkretnih naših sudova. Sve što budemo tvrdili o prostorno vremenskom
kontinuitetu počiva na tim osnovnim apriornim sintetičkim stavovima.

Prvi takav stav tiče se kvantiteta. Stav Kant naziva aksiomom datosti u opažanju i stav glasi: svi čulno dati
opažaji jesu ekstenzivne veličine.
Pravi smisao ovog i narednih stavova otkrivamo zapravo u Kantovom spisu Metafizički osnov nauke i prirode,
gde Kant do tih osnovnih apriornih sintetičkih stavova o prirodi izvodi osnovna odredjenja fizike. On tvrdi da
svi čulno dati opažaji jesu ekstenzivne veličine Kant zapravo odbacuje sve kvalitativne teorije o prirodi, to jest
sve aristotelijanske fizike. Kod Aristotela postoje različite regije prostora, koje su različite u kvalitativnom
smislu, na neki način prostor je kvalitativno različit.

Drugi aprioran sintetički stav, Kant naziva anticipacijom opažaja u svim pojavama ono što je realno, a što je
predmet osećanja ima intenzivnu veličinu, to jest neki stepen.
U Kritici čistog uma Kant objašnjava kako mu to omogućava,preciznije rečeno - kako stepenasti karakter
osećaja u nama omogućava da se anticipiraju neka sledeća dejstva.
U delu Metafizički osnov nauke i prirode on će reći još nešto - "realno je ono što zauzima prostor. Jedna stvar
zauzima prostor na osnovu sile koju poseduje, odnosno sila - repulzije (sile odbijanja) i atrakcije (sile
privlachenja)." On time kaže prava fizička nauka ne može biti kartezijanska fizika.
Apriorni sintetički stavovi koji odgovaraju kategorijama relacije pokazuju da je iskustvo moguće samo na
osnovu predstave o nužnoj vezi izmedju opažaja, i onda daje po jedan osnovni stav za svaku od ovih relacionih
kategorija, koji uspostavlja te nužne veze. Kada je reč o supstanciji govori sledeće „kod svake promene pojava
supstancija ostaje i njen se kvantum u prirodi niti povećava niti smanjuje.”
Da bismo uočili promenu potreban nam je supstrat promene, Kant iz toga pravi dalji korak pa kaže - da bismo
mogli celokupnu prirodu da doživimo mi moramo pretpostaviti da priroda ima nešto nepromenjljivo. Iz tog
principa on će dati princip održanja materije, u savremenoj fizici ima oblik principa održanja energije.

Zatim sledi druga analogija iskustva koja glasi sve promene se deševaju po zakonu spajanja uzroka i
posledica. Iz tog principa on će u delu Metafizički osnov nauke i prirode , uvesti princip inercije, prvi Njutnov
zakon kretanja, pa će reći da sva promena materije ima neki spoljašnji uzrok. Svako telo ustrajava u svom
stanju mirovanja ili kretanja u istom smeru i istom brzinom, ako nije prinudjeno nekim spoljašnjim uzrokom da
promeni to stanje.

Najzad, treća analogija glasi sve supstancije, ukoliko se mogu opaziti u prostoru kao jednovremene, stoje u
odnosu potpunog uzajamnog delanja. Iz tog apriornog sintetičkog principa, on će kasnije izvesti treći Njutnov
zakon.

Postulati empirijskog mišljenja uopšte

I postulat

Ono što se slaže sa formalnim uslovima iskustva (u pogledu opažanja i u pogledu pojmova) jeste moguće.
Dakle, moguće je sve ono što može imati prostorno vremenska odredjenja, i na šta možemo primeniti
kategorije.

II postulat
Ono što stoji u vezi s materijalnim uslovima iskustva (osećajem) jeste stvarno.

III postulat
Ono čija je veza sa stvarnim odredjena prema opštim uslovima iskustva jeste (postoji) nužno.

U svojoj knjizi Metafizički osnov nauke i prirode, koristeći ova tri postulata Kant će pokušati da pokaže, kako se
pomoću zakona kretanja može objasniti kretanje planeta. Kako se u dva koraka od onoga što nazivamo
prividnim kretanjem planeta, do onoga što nazivamo nužnim kretanjem planeta, što je zapravo zadatak svake

2
Jedan deo pre ovoga je izostavljen zbog lošeg snimka.

6
 Predavanja Kant

nauke o kretanju. Svaka astronomija polazi od niza opservacija, polazi od pravolinijskog kretanja planeta, koje
naziva prividnim kretanjem planeta, pa konstruiše kružne putanje, medjutim konstruiše ih u neki referentni
sistem, i onda treba da pokaže zašto je kretanje koje pretpostavlja nužno kretanje.

27.10.2008.

Kantova teorija uma i kritika metafizike

1. kritika – stav slobodne ličnosti

2. dijalektika – “logika privida”
3. metafizika – “kada je dato nešto uslovljeno”

1.Kritika

Kantova filozofija se naziva kriticizam. Kantov kritički stav prema tadašnjim doktrinama je zaslužan za
njegovu slavu. On nije izmislio kritiku, ali je bio prvi koji je sistemaski razvio ideju kritike, kritičkog stava.
Kritikovati znači:
a) zauzeti distancu spram (istupiti iz) predmeta kritike. Kant svoj kritički stav pretpostavlja
dogmatskom; dogmata – onaj ko iz 1 perspektive razvija učenje ili teoriju
b) pripisati sebi sobodu mišljenja i odlučivanja u odnosu na predmet kritike
c) pretpostaviti da bi se kritikovano moglo zameniti boljim – bez ovog c) kritika nema kriterijum

Suprotnost kritike je opravdanje. Potraga za opravdanjem stvarnosti (i prirodne i sociokulturalne) bila je

karakteristična za najveći deo dotadašnje evropske filozofije i imala je uglavnom teološku dimenziju. Iz
persektive osobe koja traži opravdanje nema mesta za kritiku stvarnosti jer bi to bila kritika onoga ko je tu
stvarnost stvorio. Čovek ne može biti shvaćen kao slobodan stvaralac, njegova sudbina je već utvrđena u
Božjem planu. Jedina sloboda koju čovek ima je da sebi pripiše zlo (a ne Bogu). Najviši cilj tih filozofa bila je
teodiceja.
Kant je kritikovao više stvari:
1) dotadašnja metafizička mišljenja;
2) politička uređenja (apsolutističke monarhije, a podržavao je francusku revoluciju i ustavnu monarhiju;
vladar dela u službi naroda i njihovog interesa);
3) crkvu i plemstvo kao nosioce društvenopolitičkog uređenja;
4) neprosvećenost naroda koja ga drži u pokornosti.
On daje za pravo materijalističkoj slici sveta koja je formirana u 15. veku i prikazuje svet kao deo
nepromenljivog ustrojstva. Kritikujući metafizičke sisteme drugih autora (Dekarta, Lajbnica, Njutna), Kant
kritikuje i svoje mladalačke metafizičke pokušaje. Njegove kritike metafizike imaju više posledica . U 3.
antinomiji (o slobodi ljudske ličnosti) on tu slobodu pokušava da odbrani od svake vrste determinizma i zato
posle objavljuje niz etičkih i političkih dela gde je ljudska ličnost autonomna.
U isto vreme, on će promeniti svoje shvatanje teologije. U ranim spisima je razvijao neku vrstu prirodne
teologije. U Kritici čistog uma će sistematski podvrgnuti kritici ontološki, kosmološki i teleološki argument za
postojanje Boga. On razvija moralnu teologiju – ranije je čovek bio predstavljen kao Božji podanik, a sada je
Božji saradnik u stvaranju, kao demiurg, kojem je Bog poverio zadatak da u svom delu sveta ostvari poredak
koji smatra da bi trebalo da postoji, tj. koji je Bog zamislio. Veza čoveka i Boga je neposredna. U sebi samima
tražite Boga, a ne u prirodi. Princip moralnog zakona je znak Božanskog porekla naše prirode i ono što
uspostavlja vezu sa Bogom. Razvijajući te ideje Kant će doći do stava da ne možemo imati konkluzivan dokaz o
postojanju Boga i duše, ali nam naše moralno delovanje daje razloge da verujemo da postoji. Ovo je
odbacivanje prirodne teologije i razvijanje moralne teologije. Dokazna snaga moralnog argumenta je daleko
manja. Zato su mnogi mislili da je Kant imao progresivnu ateizaciju mišljenja, a da je moralnu teologiju zadržao
iz pristojnosti ili da bi se zaštitio (ovo treba uzeti sa rezervom). Ovaj preokret Kanta vraća u protestantsku
tradiciju. Protestantska teologija kaže da Boga treba tražiti u sebi. Ovaj preokret ima oslobodilački karakter.

2.Dijalektika

Svoju kritiku metafizike Kant počinje u odeljku “Transcendentalna dijalektika”. Za dijalektiku kaže da je to
„logika privida“. Od grčke filozofije su ostala 2 shvatanja dijalektike:
- Platonovo shvatanje: najviši oblik znanja, koje nas vodi višim sferama, davanje
definicije, obrazac naučnog mišljenja
- Aristotelovo shvatanje: dijalektičko mišljenje je različito od naučnog i demonstrativnog
mišljenja jer polazi od mnenja i blisko je retorici, služi da ubedi publiku.
Ciceron razvija retorički potencijal dijalektike i podelio ju je (retoriku) na topiku (sakupljanje dokaza) i
dijalektiku. Preko Boetija se ovo Ciceronovo shvatanje prenelo u srednji vek. Sve do Kanta shvatanje dijalektike
je bilo određeno Ciceronovom koncepcijom. Kant nije prihvatio ni Platonovo ni Ciceronovo shvatanje

7
 Predavanja Kant

dijalektike nego Aristotelovo, njemu je dijalektika logika iluzije. Njegv doprinos dijalektici je u kritici. On je
vezuje za metafiziku i kritikuje je u sve 3 kritike, ali najviše u prvoj. U Kritici čistog uma napada 3 doktrine (rac.
psihologiju - doktrine o duši, rac. teologiju – dokrinu o Bogu, da je tvorac, da je uspostavio sklad, rac. kosm -
metafizičke doktrine o granicama sveta – antinomije). U Kritici praktičnog uma reč je o dijalektici oko
određivanja najvišeg dobra, da li je to sreća ili vrlina, da li je sreća uzrok moralnosti ili obrnuto (zaključio je da
je ovo obrnuto). U Kritici moći suđenja on je analizirao dijalektiku između teleološkog i mehanicističkog
shvatanja stvarnosti.
Kant je ostavio ogroman uticaj na nemačku filozofiju. Uticao je spisima praktične filozofije. Njegova kritika
dijalektike (kao vrste pogrešnog mišljenja koje vodi u iluzije) nije ostavila velikog traga. Ubrzo Hegel razvija
filozofiju gde je struktura stvarnosti dijalektična. Naš um se stalno kreće u antinomičnim stavovima. To nije
loše, to je kretanje stvarnosti. Marx se nadovezuje na ovo i za njega je kretanje antinomična dijalektika. Kant
vrši uticaj učenjem o duši, Bogu, teološkim učenjem, ali ne kritikom dijalektike.

3.Metafizika

Dijalektika po Kantu počiva na jednom principu – „kada je dato nešto uslovljeno (stvar, saznanje, pojava), onda
je dat i čitav niz uslova koji ga čine mogućim¨. Kritika metafizike je povezana sa kritikama crkve, političkih
uređenja. On u Kritici čistog uma metafiziku određuje na epistemički način i iznosi o njoj nekoliko stavova.
Metafizičke teze naziva idejama i kaže da one nastaju primenom kategorija na celinu predmeta iskustva, koja
ne može biti data u iskustvu. Ideje nastaju primenom kategrija izvan granica iskustva.
Primena kategorija izvan grnica iskustva proističe iz prirodne potrebe ljudskog intelekta. Takvu primenu
kategorija opisuje kao proširenje kategorija sa dela sveta na celinu. Um u Kritici čistog uma predstavlja kao
nezavisnu moć od razuma, ali to je zapravo drugačija upotreba istih formi mišljenja. Ideje proističu iz prirodne
potrebe intelekta da upotpuni sva objašnjenja. Takva primena kategorija je neopravdana, one se mogu
primeniti samo na ono što se može opaziti. Iako je neopravdana, ona je prirodna i neizbežna. Zato Kant ne
odbacuje metafiziku, već menja njen karakter. Neke od metafizičkih ideja (konstitutivne) menja u regulativne
principe, u ideje koje treba da rukovode našim istraživanjima. Ova regulativizacija metafizičkih ideja vodi
njegovu metafiziku u ravcu pragmatizma. On objavljuje nekoliko tekstova sa naslovom „Metafizika..“. Tu je
zadržao jedan aspekt tradicionalne metafizike, ali daje novi pristup. Ako je tradicionalna metafizika nastojala
da opiše strukturu stvarnosti i da je poveže sa Božanskim duhom, Kant će pokušati da opiše strukturu
stvarnosti i da je poveže sa ljudskim duhom. Zato je njegova metafizika transcendentalna. Analizramo kako i
mislimo o tome, to je naša stvarnost. Taj obrt ima nešto inherentno modernom svetu. Na sličan način u
Zasnivanju metafizike morala kreće od analize morala čoveka (šta ljudi misle, kakvi su im stavovi) i onda će
pokušati da pokaže da ta mišljenja proističu iz ustrojstva njihovog uma. Kritička metafizika kod Kanta se zove
metafizika iskustva i ona je povezana sa promenom shvatanja čovekove prirode i njegovim položajem u
kosmosu. Čovek sam unosi poredak u svoj svet, sam stvara svoj svet.
Kant kaže da imamo fenomene u iskustvu i poriv da ih objasnimo. Tražimo uzroke u iskustvu i njihove uzroke
itd. Formulišemo pretpostavku o prvom uzroku. Pozivanje na taj prvi uzrok treba da upotpuni objašnjenje.
Time imamo hipotezu o granicama iskustva kada nam je dato nešto uslovljeno, onda je dat i niz uslova koji ga
čine mogućim. „Um se ne može odnositi neposredno na na iskustvo već na razum“. Jedinstvo koje proizvodi
razum je jedinstvo čulne raznovrsnosti pomoću kategorija. Razum daje sudove koji čine iskustvo mogućim, um
ih razmatra kao premise zaključivanja i povezuje ih. Kod ovog principa imamo ontološku i logičku dimenziju.
Logička dimenzija – imamo sud; pretpostavimo da imamo i niz premisa iz kojih se on može izvesti. Neki sud da
bi bio opravdan mora proisticati iz premisa. Onda imamo opravdanje suda. Greška metafizike se sastoji u tome
što opravdanje shvata kao ontološki princip same stvarnosti.
Teološka filozofija – Bog je stvorio svet; pretpostavka da sve što postoji u svetu ima opravdanje, niz uslova iz
kojih se može izvesti. Greška metafizike je epistemološke prirode. Ona proističe iz pokušaja da se svet osmotri
iz Božanske perspektive. Ono što je dato se odnosi na ono što imamo u opažanju. A dato u drugom delu
rečenice je dostupno samo Bogu. Mi ne možemo opazizi čitav niz uslova iz kojih stvari potiču. Mi
pretpostavljamo da možemo da sudimo iz Božanske perspektive, da suđenje možemo da primenimo na celinu.
U stvarnosti naše opažanje je ograničeno samo na ono što imamo u iskustvu. Zato imamo niz pogrešnih
zaključaka. Kada pokušamo da govorimo o celini svih predmeta uopšte imamo problem. Primer: Kakva je
celina? Da li ima početak ili se beskonačno proteže?
Ne znamo kako da se odlučimo. Imamo big bang teoriju. Možemo misliti na razne načine, ali ne možemo
dokazati tu zapadam u problem. Tu smo u bezizlaznoj situaciji. Da bi imale značenje, kategorije moraju biti
šematizovane. A to ne mogu biti ako ih primenimo na nešto što izmiče iskustvu. Ova promena u perspektivi je
opisivana 80ih godina 20-og veka kao preokret od teocentričnog ka antropocentričkom modelu. Celinu sveta
može da vidi samo onaj ko nije njen deo. Ako želite da opišete celinu, sebe stavljate u položaj božanskog bića.
Bog može da vidi i da odluči kako da kategorije celine primeni, mi ne. U Kritici moći sudjenja kritikuje primenu
teleolških sudova, on kaže da mi o svrhovitosti možemo da sudimo ako njene tragove imamo u nečemu što
nam je dostupno opažanju.
U rešenjima kosmoloških antinomija će reći da ono što nas navodi da pretpostavimo da nam celina može biti
data jeste pretpostavka da su prostor i vreme deo same stvarnosti. Mi onda pomislimo da je ono što imiče
našem opažanju isto kao ono što opažamo. Ta transcendentalno realistička pretpostavka nas podstiče da
zauzmemo božansku perspektivu. Odbacivanjem ove prepostavke ruši se čitava metafizička građa, to on
nastoji da pokaže.

8
 Predavanja Kant

Primena ovog “kada je dato nešto...“ principa na razne domene nam omogućava da zamislimo razne vrste
totaliteta. Postoje 3 vrste totaliteta i 3 klase ideja. Prva sadrži jedinstvo subjekta, druga pojava, treća svih
predmeta. Prva je predmet racionalne psihologije, druga rac. kosmologije (prostorne, vremenske granice
univerzuma), treća rac. teologije.
Sve ove 3 grane metafizike proističu iz pretpostavke da opažanje može da zadovolji deduktivne potrebe našeg
intelekta, iz pertpostavke da možemo opaziti sve za čim naš um traga.

10.11.2008.
Kantova kritika racionalne kosmologije 3

- kategorije kvantiteta, realiteta, kauzaliteta i nužnosti

1. antinomija – prostorno vremenske granice sveta – spor između savremenih teza (infinitističkih), zastupnika
big banga.
Zastupnici finitističke teze: svet ima vremenski početak, princip kauzaliteta je zasnovan na spontanom
kauzalitetu, materija je sastavljena od prostih delova, postoji nužno biće koje čini mogućim kontingentna bića.
Zastupnici infinitističke teze: niz pojava u svetu je beskonačan, pojave se moraju objašnjavati prirodnim
zakonima, nema nužnog bića ni u svetu ni van njega.
Jedan od učesnika u ovom sporu bio je i Kant.
U „KČU“ antinomije deli na matematičke (1,2) i dinamičke (3,4).
Prvo stanovište zastupa Platon, a drugo Epikur. To je spor između dogmatskog racionalizma i empirizma. To ne
treba shvatiti doslovno. Platon je samo simbol, figura. Epikur je i simbol ateizma. Sa jedne strane imamo
racionalističko stanovište, a sa druge empirijsko. Dogmatski racionalizam pretpostavlja da mora postojati sve
ono što um može misliti čak iako toga nema u opažanju. To su finitistička stanovišta. Umu treba odmor, on
hoće da dođe do kraja u nekom trenutku. Racionalista će reći da sve što um može da misli mora moći da bude
opaženo.
Empiristi – verifikacionističko stanovište – postoji samo ono što je predmet opažanja.
Ovde je i spor njutnovci (matematičari), teza – lajbnicovci (filozofi), antiteza.
Zastupnici antiteze postupaju dosledno. Sami Lajbnic i Njutn nisu baš zastupali stanovišta koja su im
pripisivana.
Lajbnic – svet je beskonačan, nema kraj, nema granicu u prostoru.
Njutn – svet je prostorno ograničen, ali je beskonačan vremenski. Njutn tezu po kojoj je materija od prostih
delova zove tezom o monadologiji.
Lajbnic – konstituent sveta su monade, sve što postoji u svetu je deljivo (ovim napada Njutnove atome). Njutn
nije zastupao infinitističku tezu po tom pitanju. Prostor je deljiv, ali se to ne prenosi na atome.
2 dinamičke antinomije – bave se pitanjem čovekove slobode, božjeg postojanja. Oslanjaju se na rasprave
većine u evropskoj filozofiji srednjeg i novog veka. Bave se kosmičkom dramaturgijom – koje biće je stvorilo
svet.
U 3. antinomiji – pitanja mogućnosti da čovek svojim odlukama utiče na svet
U 4. antinomiji – da li je božja egzistencija pretpostavka naše egzistencije.

I antinomija

Ima li svet početka u vremenu i da li je ograničen u prostoru?

DA – a) zastupnici teze će tvrditi da svet ima vremenski početak i prostorne granice
NE – b) Zastupnici antiteze će tvrditi da je svet neograničen
Protivnici u sporu svoje stanovište dokazuju opovrgavajući protivničko. Opovrgavanje jednog stanovišta je
dokaz onog drugog (ako spora ima).
a) Ako svet nema početak u vremenu to znači da je do danas protekao beskonačni niz.
Ako tvrdimo da je prostor beskonačan, tvrdimo da je izvršena sinteza njegovih delova, što znači da je
protekao beskonačan niz vremena a to je nemoguće. Beskonačan niz ne može proteći.
b) Iz stanovišta teze proističe da je svet okružen praznim prostorom i vremenom. Oko sveta egzistiraju prostor
i vreme koji su prazni. Ovo je posledica stanovišta teze.
Ako svet ima početak u vremenu, pre početka je bilo prazno vreme. Onda bismo mi mogli naći razlog zašto
bi svet nastao u nekom posebnom trenutku a ne u nekom drugom. Zašto bi se to desilo, zašto bi svet nastao u
nekom trenutku? Stvaranje sveta je neobjašnjivo. Svet ne može imati početak.
Ako svet ima prostorne granice – okružuje ga prazan prostor. To bi značilo da stvari u svetu imaju relacije
prema praznom prostoru.
Verifikacionistički argument – to su relacije prema ničemu, jer je to nešto što ne možemo opaziti. Svet je
negraničen.

3
Predavanje je loše iskucano, pretpostavljam da je prvobitni snimak bio nerazumljiv.

9
 Predavanja Kant

Kant se trudio da ove sporove prikaže kao bezizlazne, pokušao je da da svoje rešenje.

II antinomija – pitanje deljivosti

Da li se svaka opažena stvar u svetu sastoji od delova ili ne? Da li ima prostih supstancija?
Argument u prilog DA – ako bismo u mislima izvršili analizu, uništili svaku složenost, neće nam ostati ni složene
ni proste supstancije. Ne bi nam ostalo ništa (ako bi antiteza bila tačna sve bi se pretvorilo u prah). Ovo važi za
stvari u prostoru, ali ne i za sam prostor.
Protivničko stanovište – deljive moraju biti i stvari u prostoru. Složenost stvari znači da se ona sastoji od delova
koji postoje u raznim prostorima
Ima beskonačno prostih delova – to je u suprotnosti sa idejom proste supstancije, pa ćemo je stoga odbaciti.

III antinomija

Da li se prirodne pojave mogu objašnjavati kao posledice prirodnih uzroka ili ima i slobodnog kauzaliteta?
Bog i čovek
Argument u prilog teze (postoji slobodni kauzalitet).
Ako se pretpostavi da samo prirodni kauzalitet postoji nijedna prirodna pojava ne može imati potpuno
objašnjenje. Ne dopušta se ideja prvog prirodnog uzroka. Ako je nešto prirodni uzrok, mora biti posledica
prethodnog uzroka.
Prirodni kauzalitet ne može biti jedini, mora se pretpostaviti spontani kauzalitet. Ako hoćete samo prirodnim
uzrocima da objasnite pojave ovog sveta imate protivrečnost. Naturalistička objašnjenja ne mogu biti
sveobuhvatna. Teza o spontanom kauzalitetu veži za kauzalitet koji bi započinjao van sveta ali i unutar pojava.
Stvaranje sveta je početak vremena i kauzalnog lanca. Sama teza brani isključivo stav o prvom uzroku, ne o
početku vremena.
Kant svoje kritičko shvatanje slobode započinje u III antinomiji. U kritičkim spisima pokazuje da je ta ideja
moguća praktičkim kakva je. Daće osnovne definicije o slobodi: praktična sloboda (trl sloboda) – sposonost
samosavladavanja. Sloboda koja je uslov mogućnosti moralnog iskustva.
Spontana je jer nije plod ranijeg uzrokovanja, sama od sebe počinje.
Ljudsku slobodu Kant zamišlja kao uključivanje u postojeće tokove u prostoru i vremenu. Vi verujete da
utičete, da postojite u prostoru i vremenu.
Naš um, transcendentalno Ja može uticati na kauzalno ponašanje, na zbivanje u svetu. Argument u prilog
antiteze: teza nije moguća jer je u suprotnosti sa prirodnom uzročnošću, sa jedinstvom iskustva. U svetu ili van
njega postoji nešto neuzrokovano.
Takva sloboda bi unela nered u prirodne tokove, unela bi nesistematičnost prirode. Ako bi taj kauzalitet
postojao prekinuo bi tok iskustva.

IV antinomija

Modalna verzija kosmološkog dokaza.

Ključ rešenja je trl idealizam. To stanovište daje različita rešenja za matematičke i dinamičke antinomije.
- sintezu onoga što je jednorodno.
Dogmatskom primenom dospevamo do pretpostavke o postojanju sveta po sebi.
Kant rešava antinomije tako što odbacuje pretpostavku koje one polaze. Celina sveta ne može biti data u
svetu. Odbacuje se transcendentalni realizam i usvaja transcendentalni idealizam.
Ontološka upotreba logičkog principa proističe iz ideje da su i prostor i vreme stvari po sebi.
Ako to odbacimo, odbacićemo stav da je celina delova data. Ako to odbacimo antinomične pretpostavke nisu
kontradiktorne. Mogu sve zajedno biti lažne.
Sa dinamičkim antinomijama stvari su drugačije – to je sinteza raznorodnog.

III antinomija – uvešćemo transecendentalnu distinkciju između stvari po sebi i pojave. Ako odbacimo da može
postojati samo ono što je u iskustvu – uzrok je van vremena, posledica u svetu. Ovo ne bi bilo moguće ako bi
prostor i vreme bili svojstvo stvari po sebi. Onda bi i um morao biti u svetu.
Uz preformulaciju antiteze, njeno ograničenje na iskustvo, imamo kauzalitet koji je izvan prirode. Onda taj
kauzalitet ne narušava jedinstvo iskustva, nije u sukobu sa principom kauzaliteta. Kant će pretpostaviti da
takav kauzalitet nije u sukobu ni sa sistematičnošću prirode. Imate uzroke koji nisu u prostoru i vremenu, nisu
u sukobu sa principom uzročnosti, jedinstvom iskustva i ne vodi neredu.
Na sličan način će Kant ponuditi da se reši antinomija IV . Postoji nužno biće koje ne egzistira u prostoru i
vremenu i ono je oslonac kontingentnih bića. To možemo reći ako pretpostavimo da prostor i vreme nisu stvari
po sebi. Ne možemo saznati vlastitu prirodu, Boga, granice sveta. Možemo pretpostaviti postojanje slobode i
postojanje Boga. Ako prihvatimo transcendentalni idealizam to se i može pretpostaviti. On je ovime raščistio sa
dotadašnjom filozofijom. Imamo mogućnost da verujemo u vlastitu slobodu i Boga. To je ono što proističe iz
„KČU“ – opis egzistencijalne situacije koji proističe.

10
 Predavanja Kant

17.11.2008.4
Kant u njoj obećava izmirenje njegove teorije prirode i njegove teorije morala. Najzad, teze o
teleološkim sudovima koje je Kant u ovoj knjizi izneo su zanimljive i imaju nečeg modernog u sebi. Centralna
tema u knjizi jeste suđenje o svrhovitosti u prirodi i njenim umetničkim izrazima, a centralna teza knjige jeste
da se utisak svrhovitosti rađa u inteligibilnoj moći, kada tu svrhovitost ona sama pripisuje prirodi. Kant tu pravi
zaokret u odnosu na svoje rane stavove, ako hoćete, po kojima je svrhovitost, objektivno svojstvo same
prirode. U prvom delu Kritike moći suđenja, reč je o estetskim teleolkoškim sudovima, a u drugome o naučnim
teleološkim sudovima. U prvom delu se govori o čisto estetskoj i moralno irelevantnoj svrhovitosti 5, gde je
lepota, a ova koja je neposredno moralno relevantna je uzvišenost. Lepota i uzvišenost su dva estetska
svojstva koja je Kant čitavog života pripisivao prirodi, ali smatrajući ih isprva objektivnim, u svom ranom spisu
u kom se bavio epistemologijom estetske moći suđenja, Kant je izneo njegovu kritičku tezu o tome kako mi
saznajemo lepotu i uzvišenost. U drugom delu knjige govori se o biološkoj svrhovitosti, koju Kant naziva
unutrašnjom svrhovitošću, i o njenoj moralno relevantnoj ekstenziji, spoljašnjoj svrhovitosti, koja povezuje
čitavu piriodu u jendu celinu. Šta je svrhovitost uopšte? To bi bilo kod Kanta ono što uočavamo, na osnovu
čega zaključujemo, na osnovu čega bismo mogli da zaključimo da ima neke svrhe. To je scenario za svrhovitost.
Koja je relacija svrhovita?
Koja je razlika između kauzalne i svrhovite relacije? Kada dve stvari stoje u kauzalnoj, a kada u svrhovitoj
relaciji? Svrhovita relacija teži nekom cilju. Znači, u kauzalnim relacijama imamo uzrok i posledicu, a u
svrhovitim imate cilj i sredstvo. Znači, nešto je svrhovito ustrojeno, ako u tom nečemu možete razabrati odnos
ciljeva i sredstava. I ako je nešto svrhovito ustrojeno, ili vam se čini da je svrhovito ustrojeno morate
pretpostaviti postojanje neke inteligencije koja je to nešto stvorila, jer samo inteligencija ustrojena.
Knjiga ima dva dela, prvi je estetski, drugi je, ako hoćete, naučni i dobrim delom kvazi-naučni,
ključni pojmovi u prvom delu su lepo i uzvišeno, u drugom unutrašnja i spoljašnja svrhovitost, ova svrhovitost
unutar organizma i svrhovitost koja povezuje sve organizme, i najzad prirodu u jednu celinu. Kako to da sve
ove teme povezuje u jednu celinu, šta je to što njma daje jedinstvo? One su povezane (ove teme) na nekoliko
načina. Osetljivost, kaže Kant, za lepotu u prirodi istovremeno pogoduje razvoju osetljivosti za moralnu
uzvišenost i podstiče na proučavanje prirode, na bavljenje naukom. Razvijanje ukusa i razvoj nauke sa druge
strane civilizuju čoveka, a civilizovanje posredno doprinosi moralnosti. Civilizovan je čovek koji vlada svojim
strastima, svojim željama, svojim hirovima. Takav čovek prijemčiviji je za zapovesti moralnog zakona nego
necivilizovan čovek, zato što moralni zakon zahteva da suzbijemo svoje porive. Civilizacija iz Kantove
perspektive jaste jedna vrsta mehanizma, koja nas disciplinuje i uči nas da disciplinujemo svoje telo.
Disciplinovan čovek, telesno disciplinovan čovek nije sam po sebi moralan, ali će lakše biti moralan od nekog
varvarina. Dakle, imate prvu (?) 6 osetljivosti za lepotu, bilo u samoj prirodi, bilo u njenim odrazima ili izrazima,
kako god hoćete, podstiče bavljenje naukom, a ove dve stvari proizvode moralizovanog čoveka. E sad, najzad,
sa druge strane bavljenje biologijom, bavljenje svrhovito ustrojenim organizmima, daje nam pojmove koji nam
omogućavaju da čitavu prirodu zamislimo kao jedinstven svrhovito uređen organizam i da u njoj, tako
shvaćenoj prirodi pronađemo svoje mesto, svoju sudbinu, a ta sudbina se po Kantu sastoji u izgradnji sistema
republikanskih pravnih institucija, pronalaženju organizacione forme prilagođene ljudskoj vrsti, u kojoj ljudska
sloboda može da dođe do izražaja. Sad ako bismo hteli sažeto to da izrazimo mogli bismo da kažemo da nam
III kritika pripoveda o tome kako čovekov duh otkriva vlastitu slobodu i vlastito pozvanje u kosmosu.
Znači, svrhovitost postoji u sferi estetike, u sferi nauke, u sferi estetike se svrhovitima naziva lepe i uzvišene
predmete, i u sferi nauke, kada svrhovtost otkrivamo u biologiji, biološke pojmove, ideje koristimo onda da na
spekulativan način čitavu prirodu zamišljamo kao jedan organizam.

Moć suđenja

Kant suđenjem naziva povezivanje opštih pojmova i ideja sa pojedinačnim predmetima, sa predmetima
opažanja. I sd on razlikuje dve vrste moći suđenja-odredbenu i refleksivnu moć suđenja. Odredbena moć
suđenja je na delu kada mi već imamo pojam i onda pod njega podvodimo čulne partikularije, koje su nam
date u opažanju. I sada, apriorni sintetički sudovi razuma iz I kritike spadaju u sudove odredbene moći suđenja,
kao i svi drugi sudovi kod kojih su ispunjeni ovi uslovi, gde nam je pojam unapred dat. Na primer, kada vi
hoćete da objansite nekom kako funkcioniše neka mašina. Vi napravite prvo njen pojam i onda iz njega
izvodite i pod njega podvodite ono što mi pokazujete u vezi sa tom mašinom. Ukoliko nam je dat opažaj, a za
pojmom ili idejom tragamo, tada na delu moć imamo refleksivnu moć suđenja. Na takvo suđenje nas podstiču
opažaji onih stvari, čija se forma ne može izvesti iz pojmova kojima raspolažemo, a koja opet deluje kao svrha.
U odredbenim sudovima mi odlistamo opažajnu raznovrsnst i opisujemo kako se to može činiti, a u
refleksivnim pokušavamo da pronađemo pravilo prema kojem su uobličene stvari koje su opažene. U prvom
slučaju polazimo od pojma, od ideje, u drugom slučaju polazimo od opažaja. U oba slučaja pojam jeste pravilo
ili refleksija onoga što opažamo ili što bismo mogli opaziti. Pro refleksivnom suđenju o prirodi, čovek pirodu
poredi sa vlastitim artefktima i zamišlja je kao umetničko delo i proizvod veština. I sad, refleksivno suđenje se
javlja u estetici, u biologiji i kod ekstenzije bioloških objašnjenja na celu prirodu. Estetski refleksivan jeste onaj
sud u kojem opažaj predmeta budi osećanje nezainteresovanog zadovoljstva ili nezadovoljstva, a uobrazilja ne

4
Predavanje nije snimano od početka časa.
5
Nije sasvim sigurno da li je baš tako.
6
Nedostaje reč.

11
 Predavanja Kant

uspeva da taj opažaj podvede pod neki poseban pojam ili ideju i umesto toga ona stupa u harmoničnu igru sa
intelektom, sa razumom, iz koje se rađa utisak da pravilo postoji, pravilo pod kojim je lepa forma stvorena, ali
da se ne može specifikovati. I sad, kod sudova o lepom, prema Kantovoj sistematizaciji duševnih moći,
uobrazilja se poigrava sa razumom, a kod sudova o uzvišenom, ona se poigrava sa umom. U prvom slučaju ona
traži pojam u drugom slučaju traži ideju; jer lepotu osećamo, prema Kantovom objašnjenju, pred malim
predmetima, a uzvišenost pred velikim i zato nam je potrebna velika ideja.
Kant definiše sudove o lepom i uzvišenom tako što ih određuje prema četiri logičke funkcije-kvaliteta,
kvantiteta, relacije i modaliteta. Ovde je Kant jako moderan i ova analiza estetskog suđenja je poslužila
savremenim meta-etičarima, poput Hera da smisle analizu moralnog suđenja. Kaže Kant, lepom nazivamo onu
stvar čiji predmet budi nezainteresovano zadovoljstvo, to je drugi momenat, kvaliteta, ukoliko tvrdimo da ona
treba da bude predmet univerzalnog dopadanja (kvantitativno određenje). Zatim lepim nazivamo ono u čemu
prepoznajemo formu svrhovitosti i najzad, nazivajući nešto lepim, mi ne tvrdimo samo da ono izaziva
zadovoljstvo, već tvrdimo da ono to čini i nužnim načinom. Znači lepim nazivamo ono što smatramo
predmetom univerzalnog dopadanja, ono što smatramo predmetom nezainteresovanog dopadanja, ono u
čemu vidimo formu svrhovitosti i ono što smatramo da nužnim načinom treba da izazove dopadanje, odnosno
nezadovoljstvo. Kad je reč o uzvišenosti, ono se od lepog razlikuje u dva momenta. Predmet , kaže Kant koji
nazivamo uzvišenim ne izaziva samo zadovoljstvo vetj naizmenično izaziva zadovoljstvo i nezadovoljstvo, ili
kako Kant kaže negativno zadovoljstvo. Pored toga se svrhovitost lepog predmeta sastoji u uskladjenosti
njegove skladnosti; svrhovitsot uzvišenog prirodnog predmeta se sastoji u neuskladjenosti njegove veličine sa
uobraziljom, koja mora da se napregne kako bi ga obuhvatila. Priroda je, citiram "uzvišena u onoj od svojih
pojava čije opažanje nosi sa sobom ideju njene ..." 7 Takve pojave nagone našu uobrazilju da prevazilazi svoja
ograničenja i da adekvatnije izrazi čulno predstavi umnu ideju totaliteta. Sudovi uzvišenog zbog toga podstiču
čoveka na otkrivanje vlastite slobode.
Četiri osnovne teme Kritike moći suđenja:
 svrhovitost lepog;
 svrhovitost uzvišenog;
 svrhovitost bioloških organizama;
 svrhovitost prirode.

Situacija lepote podstiče nas da proučavamo organizme, kontemplacija uzvišenosti prirode nagoni nas da
otkrivamo vlastitu slobodu i tako dalje.
Moramo da se osvrenmo na teorijsku funkciju teleoloških objašnjenja. Kant je svoju analizu podelio na dva
dela: analitiku teleoloških sudova i na dijalektitku, u analitici je govorio o samim teleološkim sudovima a u
dijalektici je razmatrati teleloška objašnjenja.
Kant kaže da čovek posegne za teleološkim sudovima zbog toga što je njegov razum diskurzivan, što će reći
odvojen od opažanja, tako da pojmovi razuma nisu neposredno povezani sa opažajima. Zbog te odeljenosti od
opažanja razum ostaje ograničen na spoznavanje opštih kauzalnih zakonitosti, koje sam pripisuje prirodi i ne
može stalno sebi da objasni spocifičnosti posebnih prirodnih konfiguracija koje su mu date u opažanju, i koje
za njega ostaju objektivno slučajne. Da ne bismo zaključili da sve ono što ne možemo objasniti nažalsot jeste u
haosu mi ćemo pretpostaviti da je to takodje plod mudrosti i da je proisteklo iz nekog intelekta. Ta
pretpostavka (o teleoškoj ustrojenosti) bi trebalo da nam omogući da dodjemo do konkretnih kauzalnih
objašnjenja konkretnih pojava, i kada dodjemo do konkretnih kauzalnih zakona da ih onda jednog dana
povežemo deduktivnim putem sa onim što vidimo. Ukoliko ne podjemo od te pretpostavke mi nećemo moći
da objasnimo konkretne slučajeve. Svrhovitost predstavlja hipotezu koja se koristi u biologiji. Kant tu
svrhovitost koja se koristi u biologiji naziva unutrašnjom zato što se ona odigrava ima svojstvo unutrašnjeg
svojstva organizma u celini. Kada spekulišemo o svrhovitoj ustrojenosti čitave prirode mi tada pretpostavljamo
da je postojanje jedne grupe organizama predstavlja sredstvo za postojanje druge grupe organizama i tada je
reč, kaže Kant o spoljašnjoj svrhovitosti. Teleološki sudovi u biologiji su neizbežni.

Ontologija moći sudjenja

Kao što je spomenuto na početku lepota i uzvišenost nisu u ovoj knjizi predstavljeni kao odlike, svojstva samih
stvari već kao nešto što čovekov duh stvara. Imenovanjem jednog ili drugog "o jednom objektu odmah se
nagoveštava da se doduše jedna predstava obnovi na neki objekt, ali se u tom sudu ne podrazumeva odredba
objekta već odredba subjekta i njegovih osećanja ", tako da sudovi o lepim stvarima nisu sudovi o samim tim
stvarima već o tome šta te stvari u samom našem duhu izazivaju. Estestki sudovi imaju sve apriorne osnove pri
čemu za sudove moguća transcendentalna dedukcija koja pokazuje njihovu nužnu primenu na predmete
opažanja, dok za sudove o uzvišenom to nije moguće zato što se oni odnose na predmet koji ne može biti dat u
opažanju. Isto tako kad je reč o svrhovitosti u objašnjavanju prirode, kad ih prostudiramo, kaže Kant videćemo
da oni ne govore o postojanju svrhovitih relacija u samoj prirodi nego predstavljaju nužne istraživčke
pretpostvke, i njihova prednost nije istina. Sastojaće se u broju konkretnih kauzalnih relacija koje pomoću tih

7
Nedostaje kraj citata.

12
 Predavanja Kant

pretpostavki budemo mogli da objasnimo. Na primer, ako krenemo da proučavamo rad bubrega ukoliko ne
pretpostavimo da je rad tih organa svrhovito povezan sa radom drugih organa mi nećemo otkriti nikakav zakon
kauzalni koji reguliše rad tih organa.

Još jedan primer - zamislite vozite neki auto, koji počne da se kvari i sad odvezete auto kod majstora, koji zna
da ja auto mašina, da ga je stvorilo inteligentno biće, zna da postoji plan tog automobila koji konkretizuje
nameru tog bića i zna da je u toj mašini da su stvari jedne sa drugom tako povezane da stoje u odnosu jedna sa
drugom u odnosu na funkcionlano uslovljavnje. Ukoliko on to ne bi pretpostavio on prosto ne bi znao kako da
popravi motor. Isto tako kada odete kod jednog lekara, on sasluša i pogleda vaše simptome, i onda počne da
traga za uzrocima, ukoliko on ne bi preptostavio da su delovi organizama povezani, on prosto nijednu
dijagnozu ne bi mogao da formuliše. Kada vi proučavate organizam vi polazite od iste pretpostvke od koje
polazi automehaničar, da je taj organizam jedan zapravo sistem delova koji je stvoren na inteligentan način.
Kant govori, kada pripisujemo svrhovitost prirodnim predmetima, mi se ponašamo kao da je priroda tehnika,
to jest ponašamo se kao da je prirodu stvorilo inteligentno biće to jest kao da je ta priroda mašina koju je
neko proizveo - mi možemo razumeti inteligentno biće. I on kada govori koristi izraz arhetipski razum, mi
pretpostvljamo jedan božanski razum koji je stvorio tu prirodu, a sve je to zapravo teleološki povezano - vi
kada krenete da pravite jednu mašinu imate prvo cilj, ili grupu ciljeva. Pošto proučavate prirodu vi treba da
posmatrate prirodu kao da ju je stvorilo inteligentno biće i da te kauzalne relacije u prirodi su u službi jednog
opšteg plana, opshteg cilja, koji je taj arhetipski razum sebi postavio. U nauci, u biologiji, fizici te pretpostavke
vam služe i pomažu vam da otkrijete konkretne kauzalne relacije. Ukoliko hoćete da proširite svhovitost izvan
onih stvari koje vam po svojoj formi deluju svrhovite, kao organizovane, sa tih pojedinačnih stvari na celinu
prirode vi širite prirodu teleoloških sudova.

O tretmanu uzvišenosti - Kant kaže da se o uzvišenosti može govoriti u matematičkom i dinamičkom smislu.
Osećanjem matematičke uzvišenosti prosudjujemo veličinu prirodnih predstava, kaže Kant uzvišenim se može
nazvati samo ono što je apsolutno veliko, ili ono sa čim je u poredjenju sve ostalo malo. Jedan predmet ne
može biti apsoltuno velik, već samo relativno velik, a apsolutno velika može biti samo apsolutna celina -
medjutim celina prirode je ideja uma koju uobrazilja ne može konkretno sebi da predstavi, i zato uzvišenost ne
pripada nijednom predmetu koji uobrazilja može da predstavi, već samoj duši. Relativno veliki prirodni
predmeti, komparativno veliki prirodni pretmeti pobudjuju takvo osećanje u duši terajući uobrazilju da
prevazidje svako konkretno ograničenje, i da na taj način sve više zadovoljava zahteve uma. Sud o matematički
uzvišenom ne tvrdi da je predmet ocenjivanja sam po sebi apsolutno velik, već da on u nama pobudjuje težnju
ka beskonačnom koja prevazilazi naše moći prosudjivanja veličine stvari i da izaziva u nama budjenje "osećanja
neke natčulne moći". O tom putu uobrazilje Kant kaže da primere matematičke uzviošenosti prirode u čistom
opažanju pružaju nam svi oni slučajevi u kojima nam kao mera za uobrazilju zbog skraćivanja brojnih nizova ne
biva dat neki veći pojam broja. Jedno drvo koje merimo prema visini nekog čoveka predstavlja svakako jedno
merilo nekog brega - kada bi visina tog brega iznosila jednu milju on bi mogao da posluži kao jedinica za onaj
broj kojim se izražava zemljin prečnik, a ovaj bi mogao posluži kao jedinica za nama poznati planetarni sistem,
a planetarni sistem za sistem naših galaksija.
Mi u prirodi navodimo velike odnose i za svaku navodimo neki veći i put uobrazilje ili aprehenzije u opažanju
nas tera da prevazidjemo konkretno neko opažnje, i taj put nam zapravo ukazuje na postojanje težnje za
beskonačnostima, težnje da obuhvatimo u svom razumevanju totalitet čitave prirode. Osećanje dinamičke
uzvišenosti s druge strane pobudjuju prizori zastrašujućih prirodnih sila i to osećanje, objašnjava Kant, u nama
budi svest da toj prirodi ne moramo da se povinujemo.

"Na taj se način priroda prosudjuje kao uzvišena ne ukoliko izaziva strah, već zato što ona u nama izaziva našu
moć (koja ne predstavlja prirodu) da sve ono o čemu vodimo brigu (imovina, zdravlje i zhivot) posmatramo kao
malo, i da stoga silu prirode (kojoj smo u pogledu ovih dobara na svaki način potčinjeni), bez obzira na to, ipak
ne smatramo što se tiče nas i naše ličnosti, za neku takvu silu kojoj bismo morali da se povinujemo čak i kada bi
bila u pitanju naša najviša načela i to da li da ostanemo pri njima ili da ih napustimo. Prema tome, priroda se
ovde naziva uzvišenom samo zato što podstiče uobrazilju na prikazivanje onih slučajeva u kojima je duševnost
u stanju da oseti vlastitu nadmoćnost svoje namene čak i nad prirodom."

Ne svedoče8 o božjoj veličini već o našoj vlastitoj veličini, našoj težnji za beskonačnoshtju za prevazilaženjem
prirodnih odnosa , i ta osećanja su istovetna onima za koje Kant kaže da ih nama izaziva svest o moralnom
zakonu. Reč je o poštovanju prema moralnoj svrsi našeg uma. Prizori prirodne veličine i prirodne celovistosti
bude u nama svest da je naša ličnost predodredjena da se uzdigne iznad prirode. Kant pokušava da objasni
pred kraj drugog dela Kritika moći sudjenja kako to da se ostvari.
Konačna svrha stanje, cilj istorijskog razvoja je deo i vrhunac najznačajnijeg dela prirode istorije jeste
gradjansko stanje, transformacija država u republike i savez tih republika koji prekida ratno stanje. Okončanje
te istorije, okončanje prirodne istorije planete zemlje jeste okončanje ljudske istorije koje se odigrava
gradjanskim stanjem na celoj planeti i to je, kaže Kant tracdionalno društveno uredjenje u kojem su svi
gradjani jednaki sa pravima. Jedino u takvom ustrojstvu bi bilo moguće da ljudi žive.

8
Nedostaje početak rečenice.

13
 Predavanja Kant

Predavanje 1. 12. – Kantova politička orijentacija; prosvetiteljstvo

Nekoliko rečenica o Nemačkoj u osamnaestom veku - u osamnaestom veku Nemačka je bila razredjenija i
rascepkanija nego ikada u svojoj istoriji. Nemačka je bila podeljena na oko 360 različtih državica, različitih
veličina, ustrojstva i karaktera. To su bili plemićki feudi pod kontrolom cara, slobodni gradovi, crkvene
kneževine, nekoliko većih svetovnih država (Pruska, Saksonija, Bavarska...). U takvoj situaciji strane sile su se
vrlo uspešno mešale u unutrašnje odnose ovih Nemačkih država. Takvo stanje je pogodovalo tiraniji lokalnih
moćnika, nije pogodovalo reformi javne uprave, društva i ekonomije, i nije pogodovalo duhu prosvetiteljstva.
Štampa je statirala, sloboda kretanja je bila ograničena, a činjenica da su na dvorovima i medju učenim
ljudima, preovladavali latinski i francuski jezik , dok su se medju stanovništovm govorili različiti dijalekti
nemačkog jezika, nije pomogla širenju prosvetiteljskog duha. Ovom poslednjem doprinela je i činjenica da
Nemačka tog vremena nije imala razvijenu srednju klasu, da je uticaj crkve ostao prilično snažan i tokom
čitavog osamnaestog veka.
U XVIII veku Pruska država je bila pod upravom dinastije ostaće pod njihovom upravom sve do ujedinjenja
Nemačke 1861 god. Fridrih I, koji je vladao početkom XVIII veka, stvorio je snažnu vojsku i uveo snažan strog i
elementarni red i zakon. Bio je grub, divalj ratničkog karaktera. Njega će naslediti sin, koji će postati, zamislite,
najznačajniji pruski vladar, Fridrih II, koji će kasnije dobiti i Veliki, koji je od jedne zabačene i relativno zaostale
zemlje, napravio snažnu i za ono vreme veoma modernu državu. Fridrih II je sedam godina vladao Prusima, i
uprkos tome što su Austriji pomagale Francuska i Rusija, on je uspeo da postigne svoje glavne ciljeve, da
Pruskoj priključi pokrajinu Šleziju, što vrlo značajno za razvoj pruske industrije. Tokom ratova on je pokazao i
veliku ratničku veštinu, zbog koje ga je Napoleon Bonaparta, veliki vojskovodja, kasnije smatrao najvetjim
taktičkim genijem u čitavoj istoriji čovečanstva. I pored toga što je bio uspešan u ratu i medjunarodnoj politici,
on je izneo niz reformi koje su znatno ojačale držvu - reformu javne uprave, i stvorio je moćnu, modernu
administraciju - stvorio je administraciju. Drugo, on je uz pomoć francuskih stručnjaka sproveo reformu
poreskog sistema, i dodatno opteretio gradjanstvo, ali prikupljen novac pametno iskoristio, i uz pomoć njega
osnovao i razvio čitav niz državnih ustanova (stvorio sisteme za navodnjavanje, unapredio tako privredu,
osposobio puteve). Prključivši Šleziju, koja je imala dosta rudnika, pribavio je materijale za industriju, i tu će
industriju štiti jakim porezima na uvoznu robu, i tako stvaranjem monopola, to će biti jedna držvanog
kapitalizma. Zatim , stvorio je kodeks gradjanskog ponašanja, zasnovan na moralu, pravu, i visokim
vrednovanjem službe. Službi je pridao veliki značaj. U Nemačkoj i dan danas, ljudi kada se upoznaju sa vama
hoće da znaju gde ste zaposleni. On je unapredio obrazovanje, smatrajući da se obrazovanim pojedincima
može lakše upravljati nego neobrazovanim. Ostala je poznata njegova izreka, jedna izjava - raspravljajte koliko
hoćete. Sebe je nazivao prvim slugom države, a za krunu je govorio da je šešir koji propušta kišu. On nije
verovao u doktrinu o božanskom pravu kraljeva da vladaju, koja je bila stub apsolutističke ideologije u Evropi.
U svim apsolutističkim monarhijama, kulturne prilike su uglavnom zavisile ponajviše od kulturnih afiniteta
samog monarha. Srećom po Prusku, Fridrih II bio je veliki ljubitelj umetnosti, i nauke, i bio je pokrovitelj
prosvetiteljskog pokreta. On je pored nemačkog jezika govorio francuski, engleski, španski, portuglaski,
italijanski, a razumeo je latinski, starogrčki, novogrčki i čak hebrejski. Svirao je flautu, pisao je lošu poeziju, ali
zato objavio čitav niz vrlo solidnih radova o politici, ratovanju, istoriji i filozofiji. Tako je 1739. godine napisao,
1740. objavio, neposredno stupanje na presto, jedan idealistički spis o politici antimakijavelstički, u kom je
hteo da opovrgne ono što je o politici ružnim načinima govoreno. U to vreme Makijavelijev Vladalac je bio
neka vrsta priručnika za evropskog vladara, iako je sam Makijaveli bio republikanac, i za jednu drugu svrhu
pisao to delo, ovaj njegov spis je bio najpopularnije "štivo". Taj spis , te ideje, Fridrih II će hteti da neposredno
opovrgne. Većinu svojih radova napisao je na francuskom, zato što nemački nije voleo, i prezirao je nemačke

14
 Predavanja Kant

pisce, nije čak, zamislite, voleo ni Getea, koji mu se veoma divio. Zanimljiva stvar, njegovo odbijanje nemačkog
književnog i naučnog jezika, nije zaustavilo razvoj nemačkog jezika, već je podstaklo nemačke pisce da
pokušaju da od svog jezika stvore orudje za izražavanje najdubljih misli i najsuptilnijih osećanja, i da pokušaju
da dokažu svom vladaru, kog su dosta cenili, da se i na tom narodnom jeziku mogu postići rezultati. Fridrih II se
divio francuskim filozofima prosvetiteljima, i oni su se divili njemu, smatrali su ga svojom uzdanicom.
Zanimljivo je da je Fridrih II dugo godina bio u prepisci sa Volterom, Volter je jedan filozof zapravo čija
zajedljivosti i brutalnosti nije bilo premca, ne znamo pisca pre, a po mom mišljenju ni posle Voltera, koji su bili
tako bespoštedni u svojim kritikama. Zamislite tako jedan profesor u godinama, razmenjivao pisma sa jednim
vladarem, sa jednim apsolutističkim monarhom.
Govorili smo nešto o tome - Fridrih II je zaslužan za internacionalizaciju Berlinske akademije nauka i umetnosti.
Tako je on posle čuvenog hemichara Ojlera, na čelo akademije postavio Luja Lagranša, pa posle toga **** 9,
koji je Berlinslkom akademijom predsedavao kad je Kant pisao svoje prve radove o filozofiji fizike, kosmologije,
kosmogonije.

Fridrih II je, zamislite, ukinuo političku torturu i telesno kažnjavanje, a njegove reforme su po duhu potpuno
podudarne, možda ne baš toliko intelektualno dosledne, koje je Bentam predlagao za Englesku. Sa njim
počinje modernizacija disciplinskih ustanova u državi. U XVIII veku to je bio sasvim sigurno veliki korak.Fridrih II
je bio teista ili ateista 10, a od crkava je zahtevao da budu tolerantne jedna prema drugoj, i on je zadržao jezuite
kao učitelje, pošto je papa Benedikt XIV zabranio njihov red. Mi danas jezuite znamo uglavnom po zlu, Paskal
se potrudio da oni izdju na loš glas, jer su oni tada bili vrlo moćni i uspeli su da njegov prijatelje dovedu u
podredjen položaj. Paskal je tu formulisao i izneo i vrlo uverljivim načinom izneo sve optužbe prema
jezuitskom rodu. Pošto je papa zabranio njihov red dobar deo jezuita se preselio u Ameriku i vi danas imate u
svakom većem gradu imate jedan jezuitski univerzitet. Ono što je dobro kod jezuita, što je Fridrih II primetio,
oni su bili odlični veroučitelji, cenili su nauku, i umeli su da naprave dobre solidne shkole. Fridrih II nije hteo da
ih protera iz svoje zemlje jer je znao da oni umeju da obrazuju narod. U 19 veku, slika o Fridrihu II se donekle
menja utoliko što dobija nove funkcije, on odjednom postaje veliki predak nemačkog ujedinjenja. U svrhu
ujedinjenja dižu se nove ustanove, u kojima Fridrih II dobija istaknuitno mesto kao reformator i tako dalje.

Fridriha II nasledio je Fridrih Wilhelm II, koji je bio sin brata Fridriha II i njegove verenice. Sam Fridrih II nije
imao dece. Fridrih Wilhelm II, ispostaviće se da je slab vladar, slab karakter, podložan kiksevima, lošim
uticajima, da nema viziju. Na početku svoje vladavine je preuzeo niz reformatoskih mera, koje su bile
popularistički orijentisane, trebalo je da mu pribave trenutnu naklonost i te reforme, koje su u jednoj meri
predstavljale inverziju i potiranje dostignuća Fridriha II, stvorile su utisak da će Nemačka posle Fridriha II
nastaviti još više i brže da se razvija. Fridrih Wilhelm II je prvo ukinuo ovaj strog poreski sitem što ga je Fridrih II
delimično uveo, zatim je liberealizovao sposljašju trgovinu i nastavio je izgradnju puteva. Pored toga. on je
otvorio pruske akademije za nemačke pisce. Bio je u isto vreme sklon misticizmu i 1781. god pristupio je redu
ruzen11, gde je potpao pod uticaj izvesnog Johana Kr. Welmera, sveštenika, prevaranta intriganta, koji će na
njega izvršiti ogroman uticaj - mladi kralj će ga uzeti za savetnika, potom će mu poveriti upravljanje duhovnim
religijskim sistemom. Welmer je mrzeo prosvetiteljski pokret i on će postati oštar cenzor, proglasiće rat
modernistima, i pod njegovim uticajem, mladi kralj je 9 jula 1788. god. izveo poznati edikt u kome je
sveštenicima zabranjeno da propovedaju bilo šta što ne stoji u tadašnjim knjigama, po kome su obrazovne

9
Ne piše ime, jer se nije razumelo na snimku šta je profesor rekao.
10
Nije se razumelo na snimku.
11
Ibid.

15
 Predavanja Kant

ustanove stavljene pod neposredno pokroviteljstvo sveštenstva, a prosvetiteljski pokret proglašen opasnim po
hrišćansku veru (oznake tih njegovih postupaka, takodje, mogu se naći u Kantovim spisima iz tog doba). Najzad
1791. god u Berlinu je uvedena neka vrsta protestantske inkvizicije, koja je nadgledala sva crkvena i školska
naimenovanja. Ova pojava apsolutizma je bila praćena negativnim gledanjem po državnim ustanovama, i vrlo
brzo je odbacila duh proteklih vremena. Zatim, zbog smanjenja poreza počela je da se prazni državna kasa, a
prilično je i unazadjena tada veoma moćna pruska vojska. Najzad, Fridrih Wilhelm II je bio nesposoban i kao
diplomata, i doveo je Prusku u veoma nezavidan medjunarodni položaj. Biće upamćen kao vrlo loš vodja.
To je situacija u Nemačkoj u Kantovo vreme. Za vreme vladavine Fridriha II, videćete, Kant se zalagao za
reforme, a u vreme vladavine Fridriha Wilhema II postao je pomalo simpatizer revolucije, kao sredstva kojim
se država menja.

Kant je bio republikanac i liberal, on je smatrao, poput Rusoa, da su ljudi po prirodi slobodni, i da otud, po
prirodi imaju pravo da zahtevaju da ih drugi tretiraju kao podjednako slobodne. Vrhovni politički princip,
princip političkog morala za koji će se Kant zalagati, u osnovi isti kao Lokov, je da u jednoj državi sloboda
svakoga sme da bude ograničena isključivo jednakom slobodom svakog drugog. To znači da je sloboda najviši
princip, najviša vrednost, koja ničim drugim, do sobom samom ne može biti ograničena. Drugo, to znači da
svako ima pravo da sam organizuje, usmerava, osmišljava svoj vlastiti život. I da država nema pravo da se meša
u one ljudske postupke kojima se drugim ljudima ne nanosi šteta, kojima se drugim ljudima ne ograničava
sloboda, iz čega sledi - sloboda mishljenja, govora, stilova života i tako dalje. U svojoj filozofiji prava on je
tvrdio da država ne sme da se bavi onim postupcima ljudi koji se tiču njihovg samousavršavanja, i takva bi
država bila totalitarna, takodje on je smatrao da država ne treba da se bavi u značajnijoj meri redistribucijom
dobara. U tom smislu, on je na strani ekonomskog liberazlima, mada njegovi principi nisu u načelnom sukobu
sa idealima socijal-demokrata. Kant je stoga, to je već spomenuto, u Nemačkoj u drugoj polovini 19. veka i
početkom 20. veka, prihvaćen u okviru socijal - demokratskog pokreta.
Kant je bio republikanac - reč republika je latinska složenica, koja znači doslovno - "javna stvar" (res publica).
Republikansko jeste uredjenje koje sadrži podelu vlasti na zakonodavnu, izvršnu, sudsku, sadrži institucionalno
definisanu javnu sferu, sferu u kojoj ljudi javno mogu da iznose svoja mišljenja o tome šta je opšte dobro, u
načelu, i u konkretnim drushtvenim prilikama, i kako to dobro treba unapredjivati. Prema Kantovom
shvatanju, na koje je pruska cenzura značajno uticala, javni poslovi nisu poslovi pri univerzitretu , crkvi. Na
akademiji - baviti se javnim poslom, javno izgovarati svoje reči - to ne znači držati na primer predavanje iz
filozofije, matematike, teologije. Zašto? Zato što su u to vreme u Nemačkoj nastavnici, profesori, naučnici,
sveštenici, morali da u svojim ustanovama, govore isključivo ono što im je unapred rečeno, i da rade po
programu koji sami nisu napravili, već koji su napravile njihove starešine, i koji je odobrila cenzura, koje su
dobili cenzurom. Iz tog razloga, držati predavanje iz političke filozofije tog vremena nije značilo baviti se javnim
pravom. Javnost je bila sfera slobodne diskusije, objavljivanje članaka u novinama, objavljivanje knjiga, držanje
rasprava na specifichnim skupovima. U tom slučaju da bi nešto predstvljalo javni čin, to nešto nije trebalo da
bude radjeno za platu - ko govori za platu, taj treba da govori ono što drugi odredjuju, i trebalo je da se tiče
javnih interesa.
Dakle, za republikanstvo su karakteristične dve stvari:
 podela vlasti
 sistem javnih ustanova, institualizovan prostor za javnu polemiku

U Nemačkoj su, uprkos svim otežavajućim okolnostima, postojali časopisi, i dnevni i nedeljni, i mesečni i
naučni, postojala je knjižarska mreža koja je uspevala dosta dobro da radi, i postojali su načini za cirkulaciju,

16
 Predavanja Kant

prenošenje informacija. Biti republikanac u ono vreme, bila je prilično škakljiva stvar, možete da pretpostavite
iz kojih razloga. Jedan malecni grad na severu Pruske, čija je veza sa svetom preko novina, knjiga, bila luka, i
sad republikanstvo. Reč republika je bila u to vreme u Evropi bila neposredno povezivana sa francuskom
revolucijom, bila je jedna od njenih parola. Biti republikanac značilo je biti u nekoj sumnjivoj, potencijalno
opasnoj, liberalističkoj vezi sa gomilom intelektualnih ludaka u Francuskoj koji su došli na vlast, pobili
kraljevsku porodicu, i sve aristokrate koje su uspeli da dohvate i napravili haos u zemlji. Zato nije bilo lako biti
republikanac u nerepublikanskim zemljama, posebno nije bilo lako to biti u jednom malom gradu, veličini
Petlovog brda, u jednom zabačenom gradiću na severu. Već je rečeno, Kant se uglavnom zalagao za širenje
republikanstva putem reformi. On je smatrao da država treba da dobije ustav, da monarh treba da se ponaša
kao državni sluga, kako je govorio Fridrih II, ili kao sluga naroda, u tom smislu što će raditi ono što je u interesu
naroda i države, iako za to nije dobio narodnu podršku. Republikanstvo će nastaviti da se širi ako se monarh
ponaša kao da mu je narod dao tu podršku, odnosno nastavi da čini ono za šta može da pretpostavi da bi mu
narod dao podršku. U daljem koraku, videćete kada budete čitali, trebalo bi, da bi se republika razvijala
proširiti broj, karakter uticaja, predstavničkih tela. Sam Kant nije bio demokrata u danšnjem smislu. Bio je
republikanac, liberal, i da je živeo sto godina kasnije verovatno bi bio demokrata. On je smatrao da se
republikanstvo može širiti mirnim putem, i smatrao je da , i to je bio antirevolucionarni tok njegove misli, da
gradjani imaju kao moralnu dužnost poštovanje uspostavljenih zakona, i da je pravo na pobunu kontradiktorno
- da je to pravo koje bi ukidalo pretpostavke za postojanje prava, to bi bilo pravo da vi ukinete postojeći
poredak u kom jedino vaša prava mogu imati bilo kakvo obezbedjenje. Medjutim, isto tako razmišljajući o
revoluciji, Kant je rekao da revolucionari, iako nisu imali pravo da se pobune, svoju pobunu, svoje činove,
učinili validnim, pravno prihvatljivim, time što su uspostavili novi pravni poredak - što znači da on nije mogao
da zamisli kao mislislac prava da se može iz pravnih razloga zahtevati u kontinuitetu prekid jednog pravnog
sistema, tako da vi ako odbijete vrednosti jednog sistema i krenete da ga rušite vi imatre priliku da sagradite
novi i da tako sistem nastavi posle prekida da živi, legitimišete ono što ste radili rušenjem jednog pravnog
poretka.
Kant je kao mislilac republikanstva značajan ne toliko zbog svoje teorije prirodnog i privatnog prava, ne možda
toliko ni zbog svoje teorije državnog prava - odnosno teorije o odnosu podanika i državnih ustanova. Iz
privatnog prava on je pokušao da izvede iz te jedne, sebi svojstvene koncepcije prirodnog stanja opšta prava
ljudi, prava pojedinaca. U državnom pravu on je govorio o tome kako vladar treba da deluje u interesu naroda,
kako treba da mu se pokorava. Ključne stvari Kant je rekao u svojim radovima o medjunarodnim odnosima, jer
on je smatrao da se zaštita osnovnog individualnog prava, da se ličnost tretira kao slobodna, da se zaštita tog
prava ne može zaustaviti na nivou jedne države. On kaže da nije dovoljno preurediti jednu pojedinačnu državu
na taj način da ona štiti osnovno individualno pravo svake ličnosti, već je potrebno reformmisati sve države i
uspostaviti sistem moralno ispravnog medjunarodnog prava - to je bila veoma originalna ideja za to vreme i
Kant je zapravo postao prvi mislilac medjunarodnog odnosa i medjunarodnog prava. Kant je smatrao da sve
države treba pretvoriti u republike, i medju njima definisati jasno zasnovati na pravu odnose. Videćete, on nije
bio naročito za stvaranje jedinstvene republikanske države, smatrao je da je iz praktičnih razloga teško
ostvarivo, da iz takvog pokušaja će veće države iskoristiti da zavladaju manjima, jer na taj način se dobija
maksimum šanse za te ciljeve, ali je bio zato za uspostavljanje jednog saveza naroda, potpunog, neka vrsta
konfederativnog federalizma, i u takvom jendom sistemu vi imate slobodu, privatno pravo, svojinu. Imaćete
teoriju o odnosu vladara i podanika,teoriju o odnosima izmedju država i teoriju o odnosima pojedinaca i drugih
država. Taj poslednji aspekt se naziva kosmopolitskim pravom, i Kant to svodi na pravo da kada negde
otputujete budete dočekani sa dobrodošlicom. Smatrao je da se pravo na naseljavanje druge zemlje mora
regulisati (medju)državnim ugovorima, ali je smatrao da svi pojedinci imaju pravo da putuju čitavom planetom

17
 Predavanja Kant

zemlje i da nigde ne budu dočekani sa lošom verom i s nasiljem. Kosmopolitsko pravo , Kant tvrdi, jeste da se
neometano putuje. U tom smislu medjunarodno pravo u velikoj meri prihvaćeno je i velika većina u velikoj
meri neometano putuje. Kant je smatrao da izmedju republikanstva i miroljubivosti postoji skoro pa intristična
veza, on je smatrao da republike će mnogo redje stupati u rat, nego carevine, kneževine, zato što takvim
uredjenjima vladar mora da pita narod za mišljenje, i Kant je smatrao da će narod imao vrlo jasnu predstavu
šta će se sa njim desiti ako stupi u rat i da će biti nesklon da svoj pristanak da za bilo šta što ne predstavlja
minimalnu odbranu od spoljašnjeg agresora. Kant je smatrao da će republike biti uglavnom nesklone da se
upuštaju u agresivne, avanturističke ciljeve.
Kant je bio i kritičar evropskog kolonijalizma, ne po tome što je posvetio mnogo stranica kolonijalizmu, ali po
tome što je izrekao nekoliko vrlo uvredljivih reči. Kant je bio sklon da nipodoštava intelektualne moći
pripadnika tog tropskog pojasa, medjutim bio je vrlo oštar prema evropskim pokušajim da te ljude upregnu
kao stoku radi ostvarivanja njihovih vlastitih interesa, tako da je on bio tu malo ambivalentan. Kad čitate
mnoge njegove tekstove , rećićete da je, iz današnje perspektive, bio rasista, s druge strane kada videte šta je
pisao o kolonijalnim poduhvatima Evropljana, videćete nešto sasvim drugo, videćete jednu žestoku i brutalnu
moralnu osudu.
Na kraju nekoliko reči o njegovom stavu o prosvetiteljstvu. Postoji nešto paradokslano u samoj ideji.
Prosviteteljstvo vam s jedne strane kaže - mislite svojom glavom, odbacite sve kulture, duhovnjake, ideologe,
ne dozvolite sveštenicima, ne dozvolite profesorima, ne dozvolite ideolozima da vam odredjuju kako ćete
misliti, razmišljajte svojom glavom, dovoljno ste pametni da shvatite koji su vaši interesi i da iz toga izvedete
sve zaključke. S druge strane prosvetitelji, kao što sama reč kaže, podrazumeveju postojanje asimetrične
relacije izmedju onih koji prosvećuju i onih koji treba da budu prosvećeni, izmedju šačice intelektualaca s jedne
strane i mase naroda s druge i oni žele da, prema jednom istorijskom shvatanju, zauzmu položaj do tada
postojećih tradicijom ustoličenih duhovnih intelektualnih ideoloških autoriteta. Tako da prosvetiteljstvo jeste
jedan mesijanistički pokret, pokret sa mesijanskim ambicijama koji želi da promeni potpuno način na koji
razmišljaju, da rasturi sve ustanove koje uz pomoć raznoraznih sredstava drže ljude u vlasti. I prosvetitelji žele
da budu duhovni autoriteti koji će ljude da oslobode od autoriteta. Kant definiše prosvetiteljstvo kao jedan
izlazak iz samoskrivljene nezrelosti, izlazak iz položaja deteta koji je samoskrivljen zato shto su ljudi koji u
njemu žive odrasli ljudi nisu deca, a ponašaju se kao deca. U tom smislu jedna od Kantovih poruka bila je
antipaternalistička - odbacite ustanove u kojima su očevi koji vam govore kako da mislite kako da delate.
Verujte u razum, verujte u vlasitu slobodu. Kako Kant pravda položaj samih prosvetitelja - on kaže da
prosvećivanje pošto je sfera javnosti, zapravo sfera knjige govora pisma i da su prosvetitelji zapravo
intelektualci - i kada se zapitate otkud njima pravo da govore šta da rade - otkud njima pravo da kažu - pustite
sve te ceremonijale, rituale, mislite svojom glavom, otkud njima pravo da to kažu. Jedino što Kant ima da kaže
jeste da je mudrost i to pravo, pa i autoritet, dolazi odozgo - i da zapravo Bog je taj koji stoji na strani
prosvetitelja, Bog je na strani republike, nije na strani popova, plemića, kraljeva, koji rasipaju državni i narodni
novac.
Verovatno ste već primetili da je Kant na samom startu bavljenja filozofijom i naukom stao na stranu
prosvetiteljskog pokreta, tim što je pisao kako Boga treba tražiti u prirodi, a ne u crkvi, kako Božja specifičnost
ne u tome što stvara čuda, što povremeno vrši individualne intervencije, već u tome što je smislio
odgovarajuće zakone koje upravljaju univerzumom u svim epohama. Vi ste videli da je Kant u svojoj etici
formulisao univerzalno načelo morala koje može da nam kaže koji su naši postpupci ispravni, nezavisno od bilo
koje posebne istorije na koju bi se moglli pozvati, i nezavisno od toga gde na planeti zemlji živimo. Kantov
moral nije moral koji pojedincu propisuje ono što neka zajednica smatra da je ispravno. To je moral koji
transcendira porodične rasne, etničeke, nacionalne i sve druge granice - to je univerzalistički moral. Videćete u

18
 Predavanja Kant

spisu "Religija unutar granice čistog uma", Kant smatra da sadržaj vere, može biti samo ono što nije u sukobu
sa umom, samo ono što se univerzalno može prihvatiti, sadržaj vere ne mogu biti posebne porodične, iz
socijalne istorije sa jednog mesta. U tom smislu je univerzalnost kod Kanta od početka do kraja njegovog
mišljenja jedini izdanak naših verovanja i naših postupaka -to je prosvetiteljski stav. U tom smislu u Kantu ćete
pronaći jednog vrlo doslednog prosvetitelja koji nije od svojih prosvetiteljskih ideala nikada odstupio.
Navešćemo Kantov odgovor Bertu12.
Bert je rekao da su francuski revolucionari, prosvetitelji, mislioci, pogrešili jer su pogrešno shvatili ljudsku
prirodu. On je smatrao da je ljudima potrebna tradicija, nasledje vekova, jer pojedinci sami ne mogu da se
snadju u ovom svetu, da su im potrebni rituali, potrebni autoriteti, ceremonijali, kazne da bi mogli da se snadju
u ovom životu. Bert je dobro iskazao jedno dominantno anglikansko antirevolucionarno mišljenje svog
vremena. Na šta Kant odgovara sledećim rečima :
"U toj mudračkoj naduvenosti se uobražava da će se dalje i sigurnije moći gledati očima krtice upiljenim u
iskustvo, u ono što iskustvo pretenduje da je racio pokazao, nego očima koje su dodeljene jednom biću
stvorenom da stoji uspravno i da prozire mermer."
To je Kantovo vidjenje čoveka.

12
Nije sasvim sigurno da li je to to ime.

19