I tako je govorio dalje, o umetnosti, o ljudima, o sebi, prelazei s predmeta na predmet

lako i prosto, posle kraeg utanja koje nisam prekidao drukije sem nemim pitanjem

oiju, strepei neprestano da starac ne iili i nestane naglo i udljivo, kao to nestaju

privienja.

Prva mala crta koju koju je povukao predstavljala je za K. pravo izbavljenje, ali umetnik

je to, oigledno, izveo sa krajnjim protivljenjem. Ni pismo nije vie bilo onako lepo, pre

svega kao da je nedostajalo zlata, crta se vukla bledo i nesigurno, samo to je slovo

ispalo veoma krupno.

Dozvolila joj je da naini naroito lepu haljinu, kao sto je elela, ali poteno, kao to je

napravila Rebekinu, i skrenula joj panju na to da e umreti bez bola, bez straha, bez

gorine, u predveerje onog dana kad je zavri.

Zimi se dan esto suzi, no obino preko mere ojaa, bude da se vee zane u podne,

dogodi se i da jutro oboli od zaboravnosti. I svaka za sebe, a posebno ovako zdruene

prilike, govore da je vreme za igru senki.

Uvee, dok senke rastu, raste i deakov strah, uveava se uprkos glasu koji dopre ispod

kreveta i neprekidno ponavlja: ,,Ne boj se deae, nisi sam, uopte nisi sam.
Noeni inercijom dana i navike, mi smo nastavili da poseujemo zamak tokom celog tog

leta. Poto je on oigledno bio naputen, poeli smo da ga bespravno svojatamo, pa je

moja majka govorila ne samo ,,nai jeleni nego ak i ,,na zamak.