Amerika, zemlja velika

Ancient regime

Do 2009. godine SAD su imale jedinstveni sistem zdravstvene zatite privatna osiguravajua drutva su
prodavala polise. Poslodavci su imali obavezu da obezbede osiguranje (i plate deo), ali zato oni koji se iz
bilo kog razloga nau u nekom trenutku bez posla, ili su samozaposleni, o tome moraju sami da se
pobrinu. Osim toga postoje i dva dravno sponzorisana programa Medicare, koji pokriva sve starije od
65 godina, i Medicaid, osiguranje za one koji su ispod granice siromatva. Nijedan, naravno, od ta dva
nije podrazumevao da je sve pokriveno, ali jeste neka vrsta sigurnosti. Oko 75 odsto stanovnitva je
bilo pokriveno osiguranjem koje je vezano za posao (poto nije retko da jedan zaposleni u porodici moe
da pod svojom polisom ima i ostale lanove porodice, a takoe su deca do nekog uzrasta pod polisom
roditelja). 2008. godine je, kako se procenjuje, od 15 do 18 odsto stanovnitva je bilo bez osiguranja,
dakle od etrdeset do pedeset miliona ljudi. Procene jer zapravo potpuno preciznih podataka nije
mogue doi govore da oko polovine tih neosiguranih spada u dobrostojee, dakle u one koji bi mogli
sebi da priute neku vrstu osiguranja ali to ne ele. Na osnovu zakona koji je donet 1986. godine nijedna
medicinska ustanova u SAD ne moe da odbije pruanje usluga hitnim sluajevima, a pitanje osiguranja i
naina plaanja dolazi na red tek kada se bolesnik zbrine. To, dakako, ne vai za obine posete lekarima
ili produeno leenje. Tako se deavalo, i deava se i dalje, da ljudi koji nemaju osiguranje odlaze u hitnu
pomo, nekad zbog trivijalnih problema, nekada zato to su odlaui leenje dospeli u kritinu situaciju.
Ako posle toga bolnica nema naina da naplati, ti trokovi se kompenzuju razliitim mehanizmima,
zavisno od okolnosti, lokalnih uredbi, naina poslovanja bolnice i slino, ali u svakom sluaju na kraju
najvei deo tog novca dolazi od onih koji imaju da odvoje to jest od poreskih para, onih koji su
osigurani, budeta bolnice za takve sluajeve itd. A sume nisu male, mere se milijardama.

Dakle, nemanje osiguranja podrazumeva da svaku pojedinanu zdravstvenu uslugu plaate iz depa. A to
je mnogo danas poseta lekaru opte prakse kota oko 150 dolara, bazine analize krvi su oko 200
dolara, najjednostavniji zahvat vaenja une kese od 6 hiljada i vie, operativno uklanjanje ciste sa
jajnika, bez ikakvih komplikacija, od 7 hiljada pa navie, operacija diskus hernije 20 do 50 hiljada... i tako
dalje. Cene jako variraju od ustanove do ustanove i, naravno, zavise od toga da li ima ikakvih
komplikacija, da li su potrebni dodatni pregledi itd. Poreenja radi, porodica sa dvoje roditelja koji rade
srednje plaene poslove meseno raspolae sa, recimo, 5-6 hiljada dolara (rauna se da treina toga odlazi
na stanovanje, ne vie od etvrtine na hranu, itd.)

Problem sa osiguranjem je to to je osiguranje. Dakle, osiguravajue kompanije postavljaju pravila, i

ona obino ovako izgledaju: polisa kota toliko i toliko meseno; izvesna suma, takozvani deductable je
iznos do koga sami plaate medicinske usluge (mada postoje i polise u kojima su obine stvari kao to
je poseta lekaru opte prakse, vaenje krvi i slino, i 100 posto pokriveni, a plaanje iz depa poinje
kada vas poalju specijalisti), i nakon to ste stigli do te sume, osiguravajue drutvo uskae i plaa
jedan deo trokova (koliko tano, zavisi od polise, obino 60:40 ili 70:30 u vau korist); zatim, tu je
obino i gornja granica koliko e osiguravajue drutvo da plati tokom jedne godine, kao i gornja
granica uopte, to jest koliko je osiguravajua kompanija spremna da plati za vas do kraja ivota (to jest,
teko koja polisa e vam obezbediti pokrivanje vie katastrofikih dogaaja tokom ivota, ako ste
imali ozbiljnu operaciju na mozgu, na primer, i posle nekoliko godina ozbiljnu saobraajnu nesreu,
sigurno ete prebaciti gornju granicu za ivota i dobar deo trokova platiti sami). Osim toga, ako ste od
neega ranije bolovali, ili ste rizini u nekom smislu (imali kancer koji bi mogao da se vrati, puite,
imate visok pritisak i lou cirkulaciju), ili patite od neke hronine bolesti rate, logino, skau. I
konano, postoje bolesnici koje naprosto niko nee da osigura. Recimo, oni koji akutno boluju od raka.
Ako takav bolesnik izgubi polisu, naprosto vie nee da je dobije, niko nee da mu je proda.

U tom trenutku, 2008. godine, sa takvim sistemom, 40 odsto stanovnitva je bilo zadovoljno.
Administrativni trokovi su bili ogromni, a zdravstveno stanje ljudi u jednoj od najbogatijih i
najmonijih zemalja sveta zaostajalo je za drugim razvijenim zemljama sa drugaijim sistemima. Barem
tako kau neka istraivanja, recimo http://www.amjmed.com/article/S0002-9343(08)00246-5/fulltext

Konzervativci/republikanci su, meutim, smatrali da je taj sistem odlian, da sa jedne strane obezbeuje
slobodu graanima (svako bira na koji nain e se brine o svom zdravlju), a sa druge obezbeuje uspene
inovacije u medicini i pruanje vrhunske nege. Jedino su zamerali to je mnotvo regulativa ograniavalo
osiguravajue kompanije i proizvodilo velike administrativne trokove. (Gornji izvor navodi da je 31
odsto novca koji se plaao za osiguranje iao na administraciju. U Kanadi, koja ima sistem dravnog
osiguranja, taj deo je 17 odsto. Republikanci kau da je administracija posledica regulativa, demokrate da
je posledica toga to je sistem polisa komplikovan: svaka procedura i situacija treba da se razmotri, oceni,
boduje, proveri, itd)

Demokrate, s druge strane, godinama su pokuavale da uvedu neku vrstu dravne brige o zdravlju
graana. Bil Klinton je imao jedan nacrt zakona, ali on nikada nije stigao do parlamenta. Ali i tome je
doao kraj.

Obamacare

Meutim, Barak Obama je nakon mnogo meseci lobiranja, pregovaranja, ubeivanja, doterivanja
zakonskog predloga i uveravanja javnosti uspeo da 2009. godine uspeo da donese zakon zvani Affordable
Care Act, kasnije nazvan Obamacare. Iako je priprema za njegovo donoenje bila dugaka, sama
procedura donoenja je bila vrlo zbrzana (to republikanci godinama ne prestaju da ponavljaju), glasalo se
za zakon od 20 000 stranica pre nego to je suparnika strana dobila priliku da to sve proui.
Republikanci su se tom zakonu protivili i naelno, kao prvom koraku u pravcu uvoenja dravne
zdravstvene zatitne, socijalizma; demokrate su verovatno tako neto i imale u vidu, ali u to vreme nisu
i javno priznavale. Zakon je, dakle, veoma komplikovan, ali se u glavnim crtama svodi na ovo:

- svi moraju da imaju osiguranje (oni koji ga ne kupe plaaju kaznu). Ekonomsko obrazloenje
za to glasi: da bi se proirio pool iz koga se zahvata za plaanje trokova onih koji se lee
sada svoj prilog treba da daju i oni koji do sada nisu kupovali osiguranje (zato to su bili
zdravi i nije im trebalo, ili su mislili da je tako). Drugi razlog je to to se naelno smatra
loim da ljudi budu neosigurani i za njih (ogromni trokovi u u sluaju ozbiljnih nesrea i
bolesti, i generalno loiji zdravstveni ishodi koji takvim ljudima prete zato to se tee
odluuju na pravovremenu posetu lekaru, odlau leenje ili se uopte ne lee) i za ostale
(poto neko na kraju mora da snosi trokove koje e oni verovatno, ili da kaemo u velikom
procentu, napraviti )
 - postoje regulative u vezi sa polisama: postoji niz elemenata koji se smatraju osnovnim i ne
mnogu se zaobii u polisi, zatim nema vie gornje granice ni na godinjem nivou niti
uopte, ali zato postoji gornja granica koliko korisnik polise moe da potroi tokom godine
(to jest, uee korisnika polise u plaanju rauna ide do odreene sume, a posle toga opet
osiguravajue drutvo mora da se ukljui). To praktino znai i da nema naroito jeftinih
polisa, kakvih je bilo ranije. Osim toga, doputeno je deci da ostanu vezani za polise
roditelja sve do 26. godine ivota.

- postoji pomo za plaanje polise zavisno od platnog razreda korisnika odreuje se koliko
e na godinjem nivou dobiti povraaja poreza (dakle, praktino davanje para deo
onoga to bi pojedinac trebalo da plati kao porez bie mu vraeno). Sve je tako ukalkulisano
da cena zdravstvenog osiguranja ne prelazi deset odsto bruto zarade domainstva.

- od vlasnika preduzea koja zapoljavaju vie od 50 ljudi zahteva se da obezbede zaposlenima

te (skuplje i obuhvatnije) polise, to jest da plaaju polovinu rate

- pojedinim dravama je data mogunost da proire program Medicaida, to jest da vei broj
ljudi ukljue u njega; preko trideset drava je prihvatilo to proirenje (dakle, prihvatilo
federalni novac i upotrebio ga za te svrhe) i podiglo granicu koja obezbeuje uestvovanje u
tom programu sa skoro 12 hiljada dolara godinje na 16 i neto (na taj nain je besplatnu
zdravstvenu zatitu dobilo desetak miliona ljudi)

- konano, poto sve to kota, uvedeni su novi porezi specijalno za te svrhe, i oni su pogaali
samo pojedince i preduzea sa zaradom od preko 200 000 dolara godinje (odnosno 250 000
ako je u pitanju porodica) i kretali su se od 2 do 4 procenta.

Zakon je donet, protivnici su se zaklinjali da e prvom prilikom da ga obore i donesu novi, a zagovornici
su se nadali najboljem. U trenutku donoenja to svakako nije bila popularna mera istraivanja javnog
mnjenja su pokazala da je vie ljudi bilo protiv nego za. Popularnost samog Obame drastino je pala.
Republikanci su narednih godina u vie navrata glasali za povlaenje Obamacare, mada je to sve vie
bio protestni performans da bi zakon stupio na snagu potrebno da ga predsednik potpie, a predsednik
Obama, svakako, nee potpisati ponitavanje zakona koji se po njemu zove.

Kako su godine prolazile, Obamacare se pokazao kao ne naroito uspeno reenje. Demokrate su
smatrale da mora da se dotera i dopuni, u pravcu u kome je ve krenuo, republikanci su smatrali da je
jedini lek da se ukloni. Meutim, s vremenom su mere koje idu u korist srednjih i siromanijih slojeva
(a pre svega proirenje Medicaid) postale veoma prihvaene, a u skladu sa tim se u izvesnoj meri
promenila i republikanska retorika, naime vie se nije govorilo samo o povlaenju Obamacare nego i o
tome da neto drugo treba staviti na njegovo mesto repeal and replace. Kako bilo, nijedni ni drugi nisu
bili u prilici da sprovedu ta su hteli.

Rate su rasle, razliitom brzinom u razliitim dravama, ali u svakom sluaju osetno, u proseku tri hiljade
godinje, a uz to su dramatino porasli i iznosi za deductibles. Mnogo ljudi, navodno, radi samo koji sat
manje od punog radnog vremena, i vodi se kao zaposleno sa pola radnog vremena zato da bi
poslodavac izbegao plaanje zdravstvenog osiguranja (protivnici Obamacare bi rekli zato to bi morali da
zatvore radnju ako bi plaali, a zagovornici zato to su krtice). Broj osiguravajuih kompanija se smanjio
 ta delatnost je prestala da bude profitabilna. Kritiari kau da je to i bila namera, da ideja demokrata i
jeste bila da unite osiguravajue kompanije i tako otvore put za dravnu zatitu. Uz to, oni kau i da je
Obamacare rastroan ne treba zaboraviti da je republikanski cilj da drava to manje uzima od
pojedinaca, i to manje troi, i to manje se mea u ono to ljudi rade (Obamacare je dodao neke poreske
obaveze, naredio da svi budu osigurani, odredio ta obuhvata najmanje mogue osiguranje, itd.)

Terrific, belive me

Onda se pojavio predsedniki kandidat Tramp. U seriji stvari koje e da budu sjajne i bajne, neopisivo
dobre, boanstvene i nezamislivo fantastine im on doe na vlast jedna od glavnih je bila ukidanje
Obamacare prvog dana, i umesto toga terrific plan koji e svima obezbediti najbolju moguu zatitu, po
mnogo nioj ceni i sa sistemom koji neuporedivo bolje funkcionie. Kao i za ostale bajne stvari, svako
objanjenje se svodilo na nizanje epiteta kakvi se najee koriste u naslovima tabloida. Oni koji su
pomno posmatrali i sluali, imali su sve razloge da misle kako on nema nikakav plan, i da uopte ne zna o
emu govori.

Doao je i proao prvi dan Trampa na mestu predsednika SAD. Nekoliko nedelja kasnije, Tramp je rekao
da se radi na uklanjanju i zamenjivanju Obamacare neim sjajnim, ali da je zdravstvena zatita strano
komplikovana, ko bi rekao? niko nije mogao ni da pretpostavi da je to tako komplikovano. Glavni
predstavnik grupacije kojoj je zapalo reavanje tog pitanja bio je Pol Rajan, vispreni i besrkupulozni
mlai republikanac sa svetlom politikom budunou.

Prvi put posle 2009. godine republikanci su se zaista nali u situaciji da sprovedu ono to su pretili
imaju svog predsednika i veinu u oba doma (dodue u gornjem, Senatu, veoma tesnu). Stari
republikanski zahtev da se Obamacare samo ukloni, potpuno je zaboravljen. U njemu, naime, nije bilo
obeanja koje je nailo da odlian odjek kod Trampovih glasaa obeanja da e svi biti osigurani, i to
jeftinije, i bolje.

Dakle, novi predlog se sa nestrpljenjem ekao. Neto je moralo da se pojavi, a svi koji su gledali sa strane
procenjivali su da je Rajan pred veoma tekim zadatkom: u roku od nekoliko dana (za razliku od meseca i
godina tokom kojih je Obamin tim radio) isporui zakon koji zadovoljava kontradiktorne zahteve: i
republikansko smanjenje trokova (manje e se ulagati u zdravstvo, dakle manji porezi, i ukidanje svega
onoga to je Obamacare nametao, od mandata do proirenja Medicaid) i populistiko obezbeivanje
svega svima po niskoj ceni. Sam Tramp, dakle, nije imao nikakvu ideju kako bi to zapravo trebalo da
izgleda, predlozi na kojima se dotad radilo u okviru Republikanske stranke su, kako se ispostavilo, brojni,
raznoliki i bez jasnog favorita.

Oni koji su imali koristi od Obamacare su poeli da reaguju zabrinuto i uznemireno (naravno, u okviru
opte uznemirenosti, uasnutosti i elje da se neto preduzme i nekako pokae nezadovoljstvo time to je
na elu drave... onaj koji jeste). Amereiki senatori i poslanici, inae, imaju obavezu da povremeno na
takozvanim town hall, skupovima gde mogu da dou glasai koji su izabrali te predstavnike, javno
razgovaraju sa glasaima; ti skupovi su poeli da se masovno pretvaraju u proteste, napade na
republikanske senatore i poslanike, i nadmetanje u dranju izmeu (veinskih) protivnika Trampa i
ljubitelja Trampa doli da se sa njima svaaju. Na jednoj strani sluamo ljude koji tvrde da im je
Obamacare spasio ivote (deca roena sa takvim problemima da bi, po starom sistemu osiguranja, za par
meseci potroili sve ono to je osiguranje spremno da im plati do kraja ivota... to znai prosto
nezamislivu situaciju za roditelje, itd.; pa onda kasirke u samoposlugama koje se sele u drave sa
proirenjem Medicaida, i tamo prvi put uspevaju da se zaista lee itd.), sa druge to da su rate
optereujue, kao i to da je ugroavanje slobode pojedinca da ne moe da odlui ta e da uradi sa svojim
osiguranjem/zdravljem, itd. No, kako su oni prvi glasovi dosta prodorni i uporni, postalo je prilino jasno,
kako mnogi komentatori kau, da se izgleda stvorilo oekivanje: svako sasecanje neega to je
Obamacare dao doivee se kao uzimanje i ugroavanje. Ili, uoptenije i preciznije reeno, postalo je
veoma popularno sve to potroai doivljavaju kao finansijsko rastereenje i prebacivanje trokova na
drugoga. A uostalom, Tramp nikada nije ni pominjao bilo kakvo ukidanje bilo ega (osim generano
apsolutne katastrofe od Obamacare), nego samo smanjenje cena, vie mogunosti, bolju zatitu.
Upravo samo ono to je popularno. Dakle, Rajan treba da ponudi plan koji e sve ono to je
Obamacare dao sad dodatno dopuniti jo nekim poklonima.

I onda se, konano pojavio American Healthcare Act. Kljuni elementi tog plana su sledei:

- nema vie mandata, to jest ko nee, ne mora da kupi osiguranje. Nema obaveze u pogledu
toga kako je koncipirana polisa, dakle bie i znatno jeftinijih. Ali zato

- ostaje da deca koriste roditeljsku polisu do 26 godina starosti, ostaje da ne sme da se

uskrati osiguranje zbog ranijeg stanja (ali sme da se povea rata)

- proirenje Medicaida se ukida, i to je uteda. Poto se tako utedelo, mogu da se ukinu

Obamacare porezi bogatima.

- nema vie ogranienja toga koji procenat plate moe najvie da bude rata, a povraaji
poreza su drastino smanjeni (i podeljeni na grupe po goditima)

- ovo je tek poetak, prvi od tri koraka (mada je ova stavka veoma problematina poto je samo
za ovaj prvi korak potrebno nekoliko meseci, a naredne godine su novi izbori za Parlament i
Senat i lako moe da se dogodi da demokrate postanu veina i da ode mast u propast)

Na ovaj plan su, naravno, svi skoili. Demokrate su rekle da to sve ide u pogrenom pravcu. Najbogatiji
da dobiju nazad svojih nekoliko procenata (to jest, stotine hiljada dolara), a da deset miliona ljudi koji
zarauju od 11 do 16 hiljada dolara godinje ostane bez Medicaida! Komisija koja se bavi procenom
budetskih rashoda kod pojedinanih zakonskih predloga procenila je da e 24 miliona ljudi ostati bez
zdravstvenog osiguranja. Demokrate to pominju u svakoj reenici. Branitelji zakona preciznije, Pol
Rajan kau da je to kojeta poto ne smemo da kao one koji su ostali bez osiguranja raunamo ljude koji
su odluili da ne kupe osiguranje! Na to demokrate odgovaraju da su neosigurani problem, da je upravo
cilj da neosiguranih ne bude... itd.

Druga bolna taka je to to prema bi drastino manje poreske kompenzacije dovele do toga da ljudi
srednjih godina budu izloeni ogromnom pritisku (dok bi oni mlai i zdraviji moda proli neto bolje
nego pod Obamacare), a generalno smanjivanje rata osiguranja se ne bi moglo oekivati jo nekoliko
godina.
Meutim, za taj zakonski predlog stvarna tekoa je to to su republikanci podeljeni: grupa njih je odmah
rekla da ne dolazi u obzir ukidanje proirenja Medicaida (u toj grupi su predstavnici drava gde proirenje
postoji i gde je pritisak glasaa prilian da se to nikako ne dira), a grupa na drugoj strani je rekla da je ovo
samo Obamacare lite, promene su minimalne, ista stvar, a drugo pakovanje. Ti drugi hoe da se sve
oslobodi, da se sve opcije ostave na raspolaganju potroaima i onima koji im prodaju robu.

Odabir leenja

Po uverenju konzervativaca (to je ili sinonimno sa republikanci, ili prosto znai zagrieniji
republikanci i njegovih kolega, logika stvari nas ui da e usluge i roba na tritu uvek biti bolji (i
pristupaniji, dakle jeftiniji) ako postoji vie slobode a manje regulativa. Ako ima vie opcija razliiti
ljudi e u skladu sa svojim preferencijama i mogunostima praviti razliite izbore. Takmienje u tome da
ponudi to bolji proizvod, pod to povoljnijim uslovima, vremenom e dovesti do toga da sve opcije budu
pristupanije. Polazei od tog standardnog stanovita, jedan konzervativni komentator je da svoju
koncepciju zdravstvene zatite predstavi koristei metaforu: s jedne strane imamo automobilsku industriju
postoje stotine razliitih vrsta kola, i neemo svi voziti ista (a sva e nas, ovako ili onako, odvesti tamo
gde smo zamislili da odemo). Automobili su danas neuporedivo savreniji nego ranije, i proporcionalno
jeftiniji. Nasuprot tome, eleznica ona uvek odvozi samo na ista mesta, i svi su vozovi isti, i uvek idu po
istom voznom redu. eleznica je, osim toga, krupni sistem koji drava kontrolie, to za sobom povlai da
je skup, nepraktian, i propada. Za razliku od automobilske industrije koja vrlo dobro funkcionie. Isto je
i sa zdravstvenim osiguranjem. Ako se dopusti da bude kao automobilska industrija procvetae. No,
naravno, nee svi moi (niti hteti!) da voze lamborini, bie sto vrsta automobila, i skupljih i jeftinijih, a
poneko e morati da se zadovolji biciklom, ili ak da ide peice, a neko nee uopte hteti i da razmilja o
kolima. Ali generalno e s vremenom sve ii nabolje, i veina e dobiti ono to eli.

U ovoj metafori, kola su dakle analogija za polisu zdravstvenog osiguranja (to je finansijska usluga, to
jest roba), a ne za sam in leenja (tu se mi ne pitamo, to odreuje lekar).

Meutim. ini mi se da je stvar malo komplikovanija. Kada biramo polisu zdravstvenog osiguranja mi ne
biramo prema svojim potrebama (kuda bismo da se vozimo) i eljama (volimo crvenu boju ili neki
model). Ne inimo to zato to ne znamo ta su nam potrebe. Zdravstvena potreba je terapija koju ti je
strunjak prepisao da bi se izleio kada si bolestan. Kada kupuje polisu ti nisi bolestan, i ne zna od ega
e se razboleti i kakva e ti terapija biti potrebna. Moe imati samo manje-vie statistiko predvianje
moguih problema, ali ne i vie od toga.

U ovoj stvari nema linih preferenci i ukusa sva su tela ista: svako je specifino i svakome treba
specifini vid nege, a u nekom trenutku i leenja.

Takoe, u ovoj stvari nema ni specifinih elja: svako od nas eli da dobije najbolju moguu negu i
pomo i lek.

Razlike postoje samo u mogunostima: oni sa niskim i srednjim prihodima mogu da kupe samo neke
tipove polisa. Oni sa veim prihodima imaju vei izbor. Jeftinije polise u naelu znae da u sluaju
ozbiljnih bolesti treba dati vie gotovine (koje oni loije stojei imaju manje). I obrnuto, naravno.
Dakle, ta mi zapravo biramo? Biramo stepen rizika u okvirima svojih finansijskih mogunosti. Na
osnovu toga kako nam se ini da e nam se telo drati narednih godina, od onoga to nam se nudi, mi
biramo ovo ili ono. Ta situacija nema nikakve smislene veze sa izborom automobila. Ne moemo izabrati
da idemo peice jer u sluaju da nam treba operacija mozga, a ne raspolaemo milionima, idenje peice
znai smrt. Izbor izmeu stojadina i tojote nije izbor izmeu jeftinog, pomalo blamantnog ali
nostalginog i nepouzdanog automobila s jedne strane, i skupog, modernog, elegentnog i pouzdanog sa
druge: to je izbor izmeu toga da li emo tedeti na dnevnoj bazi uz nadu da emo se provui bez ieg
vie od prolaznih stomanih tegoba i gripa, i ako nam se to dogodi da se smatramo srenicima (to i
jesmo), ili emo se stiskati na dnevnoj bazi, u nadi da ako nas neto gadno zadesi neemo ostati bez kue,
penzije i sa kreditima koji e se pretvoriti u viegodinju robiju. Kada bi imao kristalnu kuglu, svako bi
izabrao jedno isto ono to ekonomski najbolje pokriva potrebe koje e imati. Tu nema mesta
preferencijama i ukusima, oni su u igri samo u domenu odnoenja prema riziku (u zadatim okvirima).
Neko voli vie da rizikuje i misli da e sve na kraju ispasti dobro, a neko je plaljiviji i oprezniji. I to je
sve.

Dakle, razlike izmeu toga da li vozite lamborini ili bicikl nisu, pod jedan, stvar preferencije (svako bi
da vozi lamborini, to jest da dobije leenje koje mu treba) nego stvar finansijske situacije, a pod dva,
nisu ni trivijalna stvar statusa, ivotnog stila i ukusa, nego su pitanje ivota i smrti, ili patnje koja moe
biti manja ili vea.

U ovom kontekstu su vane jo dve stvari: ako ve govorimo o konkurenciji, i neophodnosti

konkurencije, vano je primetiti da ni Obamacare niti bilo ta drugo u domenu osiguranja naelno ne
pogaa konkurencija izmeu onih koji nude zdravstvene usluge trini interes za to jeftinijim uslugama
jednako postoji i pod Obamacare i bez njega (osiguravajuim kompanijama je uvek u interesu da lekar
manje naplati za svoju uslugu), ponuivaa tih usluga je mnogo i oni e se meusobno takmiiti.

S te strane se uje i amandman da e mnotvo osiguravajuih kompanija (koje e se ukljuiti kada se

ukine Obamacare, to jest odredba da postoji neki minimum beneficija koje polisa pokriva) nuditi ne samo
jeftinije i nepovoljnije polise, nego i jeftinije i povoljnije naime, sama konkurencija e ih naterati da se
dovijaju i da pronau nain da isto ono to drugi nude po jednoj ceni, ponude po drugoj, nioj. Mada,
zato tano to nisu mogli da urade i pod Obamacare? Zato to su bili primorani da prodaju samo skuplje
polise? Ova situacija je kao kada bi postojalo vie fabrika automobila kojima je zabranjeno da prave ita
loije od luksuznih modela a one se onda alile da ne mogu meusobno da se takmie zato to im nije
dozvoljeno da istovremeno proizvode i fiu i tricikle?

(U ovom kontekstu je zanimljivo pomenuti da je jedna odbredba Obamacare da osiguravajue kompanije

moraju najmanje 80 odsto novca koji dobiju od premije da potroe na medicinske usluge (a ne
administraciju i svoje plate), kao i da su postavljene granice poreskim olakicama za bonuse koje dobijaju
ljudi na elu osiguravajuih drutava.)

Konzervativna opcija

Meutim, slagali se ili ne sa tumaenjem situacije koje daju konzervativni politiari i komentatori, sa
njihovim obrazloenjima i oekivanjima, moramo imati u vidu da se cilj kojem oni tee nimalo ne
razlikuje od proklamovanih ciljeva svih drugih strana: jeftinije zdravstvo. Samo to oni veruju da je jedini
put do toga da se drava ne mea, i da trite uradi svoje.

Njihovu poziciju pojaava to to obuhvata jedan element koji je naelno vaan republikancima svih boja:
prezir prema takozvanim entitlement, prerogativima ili specijalnim pravima za koje zamilja da mu
pripadaju. irenje Medicaid je u republikanskim krugovima shvaeno kao proirenje grupacije onih koji
bespravno neto dobijaju, nekakav poklon, neto za ta su drugi morali da se pomue, i to drugima nije,
kao njima, palo s neba. I to su ti drugi platili. U tom preziru prema entitlement ima mnogo raznolikih
elemenata od racionalno-ekonomskih (preraspodela dobara u naelu ima loe posledice po sve; borba
protiv drutvenih parazita; problem moralnog kvarenja drutva) do raznih emotivnih nijansi (svi smo
jednaki, svi moramo da imamo iste odgovornosti prema sebi i drugima, tvoje je ono to postigne, ne dam
ti moje, ta si ti bolji od mene da dobija besplatno?).

Problem sa entitlement u domenu zdravstvene zatite je zapravo to to ga je praktino nemogue zaobii, i

to korak po korak, zauzima sve vie prostora kao i u svim razvijenim zemljama. Iz raznih razloga, koje
bi bilo zanimljivo pruavati, danas leenje nije usluga koju pripadnik srednje klase moe sebi da priuti.
Uprkos porastu svega standarda stanovanja, tehnologije, kretanja, komunikacije, apsolutnih iznosa
novca kojima ljudi raspolau za dokolicu i zabavu, kao i slobodnog vremena (u razvijenim zemljama,
naravno) porast koji se tie standarda, tehnologija i oekivanja u pogledu leenja daleko nadilazi ono
to jedan ovek, ili jedna porodica, moe da plati ukoliko raspolae prihodima koji su u sredini. Bie,
naravno, ponekih srenika koji e se do sedamdesete provui bez ijednog pregleda, ali ini se da na
takvog jednog sigurno dolazi deset njih sa bolestima i komplikacijama koje su iznad proseka. Kako bilo,
uvoenje Medicare u Americi je priznanje upravo toga starim ljudima je potrebno vie nege nego to
mogu sami da plate i zato e mlai, oni koji zarauju, i manje boluju, putem poreza da obezbede starije
generacije. Onda je doao i Medicaid oni najsiromaniji, naravno, ne mogu plate leenje. Oba programa
su sasvim nesumnjivo entitlement, ali s vremenom su toliko postali samo razumljivi i deo kulture (ili se
moda pokazali kao neophodni i logini?) da ni najzagrieniji konzervativci ne smatraju za potrebno ak
ni da ih pomenu u kontekstu svog jakog zalaganja da se ukine to vie entitlement. Naredni takav
nesporni entitlement je onda neka vrsta poreskih povraaja manje ili vie, po ovoj ili onoj vrsti skale i
grupiranja, od drave do drave i od jednog do drugog plana.

Dakle, konzervativci koji se bore za ukidanje to vie entitlement nalaze se u prilino nezavidnom
poloaju kada se uzme u obzir malo iri kontekst: jo 2009. godine, pred sam Obamacare, oko etvrtine
stanovnitva je uivalo entitlement (deca i korisnici Medicare i Medicaid). Sa Obamacare taj broj, i
procenat, samo se poveao, a pojavili su se i drugi oblici entitlementa koji pokrivaju praktino sve
stanovnike (poreske olakice i pomo). Generalno raspoloenje prema takvoj situaciji je pozitivno, i svaki
dalji entitlement bi u narodu bio doekan rairenih ruku. Pominjani protivargumenti neemo
preraspodelu, i sve bi bilo jeftinije bez entitlement drastino su potkopani najpre sve jasnijom sveu da
praktino niko sebi ne moe da plati zdravstvenu zatitu, a zatim i time to na svaki tuk republikanaca o
preraspodeli, ide utuk demokrata (koji predstavljaju oko polovinu stanovnitva) koji imaju razumevanja
za to da zdravi i mladi treba da odvajaju za stare i nemone, bogati za siromane, sreniji za one koji su
imali manje sree, itd.

Rasplet
Dakle, od prvog momenta American Health Care Act je bio u nevolji: mnotvo profesionalnih udruenja
(lekara, medicinskih sestara i sl.) reklo je da su promene loe osmiljene, mobilisana demokratska baza se
bunila na svaki nain, dva pola republikanaca su bila nezadovoljna, svaki na svoj nain; uza sve to, ankete
su pokazivale da mnogo vie ljudi (neto preko polovine) ima pozitivan odnos prema Obamacare nego
prema Trampu (neto preko treine). Pol Rajan je, naravno, s karakteristinim amerikim entuzijazmom i
optimizmom predstavljao, branio, propagirao i objanjavao svoj zakonski predlog poseban naglasak
stavljajui na to da su on, i njegov tim, i predsednik, otvoreni za sve sugestije i predloge. to je, naravno,
znailo da su spremni da unesu izmene koje bi omoguile da pridobiju i jedne i druge. Pod pretpostavkom
da je to mogue.

Posle nekoliko dana i predsednik se ukljuio, mada, kako mnogi primeuju, gotovo preko volje. Na par
mitinga je govorio o katastrofi od Obamacare koja se mora odmah ukinuti i slino, ali i dalje
ostavljajui utisak nekoga ko nije upuen u detalje zakona, i ko ih generalno ne smatra mnogo vanima.
Osim toga, jo mnogo toga se dogaalo istovremeno i oigledno mu odvlailo panju.

U Predstavnikom domu republikanci imaju veinu, ali ne toliku da bi mogli da izglasaju zakon bez
podrke konzervativnog krila republikanaca (koji su organizovani u Freedom Caucus). U Senatu je ta
veina vrlo tesna, a tamo su i najzagrieniji konzervativci.

Problem sa poslanicima u Americi je to umeju da budu veoma na svoju ruku. Njihova veza sa bazom je
dosta jaka, a interes da budu ponovo izabrani (tj. da u datom mandatu zadovolje svoje birae) esto
presudan. Partijska disciplina je dosta fleksibilna.

Pregovori su poeli od umerenijih republikanaca njima je, recimo, obeavano da je mogue napraviti
neki dogovor u vezi sa ukidanjem proirenja Medicare, da njihove drave dobiju neku pomo za prelazni
period, da se naprave neki fondovi za katastrofine sluajeve (siromane koji se lee u hitnoj pomoi a
ne mogu da plate) i slino. Osim toga im je objaavano da je sad ili nikad, da je ovo jedinstvena prilika
da se konano uradi ono to njihova partija zahteva i propoveda godinama, itd. I konano, da e istorija
zapamtiti ko nije bio tu kada je trebalo, ko je u ime nekakvog savrenstva odbacio i ugrozio ono to je
realno, stvarno i potrebno.

ini se da je to u poetku ilo prilino uspeno. Mada jeste stalno u vazduhu visilo pitanje zato sve to
mora ovako brzo i napreac (budui da nema saglasnosti, i zadovoljavajueg plana...). Ubrzo je ipak
zakazan i datum za glasanje simboliki, tano na sedmu godinjicu donoenja Obamacare. ak se i
Tramp prebacio u modalitet pregovora i susreta, zvao je redom poslanike telefonom, pozivao ih na veere
i kuglanje i slino.

Meutim, kada je na red dolo reavanje sluaja Freedom Caucusa atmosfera je postala veoma napeta.
Ispostavilo se da tih nekoliko poslanika vrlo ozbiljno shvata i sebe, i svoju ideologiju i svoju misiju. Oni
su na poetku rekli da je njihov cilj razmontiravanje strukture Obamacare, te da ovaj predlog to nije ni
iz daleka, i da oni na to ne pristaju. Na standardno pitanje Trampa (koje je, prema nekim navodima, zaista
i postavljao umerenim republikancima u pregovorima), i koje se svodi otprilike na to koliko treba da
vam/vaoj dravi dam da bismo ovo reili?, konzervativci su ostali hladni. Ali, osim uklanjanja raznih
regulacija prenetih iz Obamacare traili su i jasne proraune koji bi pokazali da e po uvoenju ovog
zakona iznosi rate biti manji nego dosad. (To je veoma neprijatna stvar poto po svim projekcijama one
prvih par godina ne bi bile nie nego naprotiv vie, i to za petnaestak posto.)
Sastanci su postali sve ei i dui, Rajan je poeo da im poputa. Nakon jednog ili dva koraka
konzervativcima u susret, nekoliko dana pred zakazano izglasavanje umereni republikanci su se ponovo
ukljuili im su shvatili da ustupci drugoj strani znae ponitavanje ustupaka njima. Ideja da je mogue
nekakvom gimnastikom privremenim fondovima, preimenovanjima i premoivanjima ovoga ili onoga
nekako istovremeno zadovoljiti dva direktno suprotstavljena usmerenja pokazalo se, naravno, kao
nemogue. Barem u sluaju ovako osetljive, sloene i vane stvari, i to u roku od tri dana.

Par dana pred izglasavanje sastanilo se i nou. Pria se kako je na jedan od sastanaka sa konzervativcima
doao i Stiven Benon lino i rekao su oni republikanci i da ima da glasaju kako treba. Navodno mu je
jedan od poslanika rekao kako mu se poslednji put na takav nain i takvim zahtevom da bude posluan
obratio njegov (poslanikov) otac kada je on (poslanik) imao 18 godina. Tada on nije posluao svog oca, a
jo manje e sada da slua Benona.

Zanimljiva je injenica da veina poslanika iz Freedom Caucusa dolazi iz podruja u kojima je Tramp
pobedio ogromnom veinom. Verovatno je i to bilo ukalkulisano u pregovore trebalo im je rei da je
njihova baza trampovska i da tako treba da se ponaaju. No, naravno, ono to Tramp ovim zakonom nudi
jedva da ima dodirne take sa obeanjima na osnovu kojih je dobio glasove tih ljudi.

Glasanje je pomereno za jedan dan, pa jo za pola dana, i konano otkazano. Rajan je sazvao konferenciju
za tampu i rekao da nemaju dovoljno glasova, da je sve to loe ispalo, ali da je on i dalje ubeen da je
zakon sam po sebi odlian, i najbolji mogu u datom momentu... ali ivot je takav, ne moe im se zameriti
da se nisu trudili; sada im ostaje da analiziraju gde su pogreili, da sledei put budu bolji itd.

Tramp je vidno izgubio entuzijazam za itav poduhvat. Kratko se obratio novinarima u Ovalnom
kabinetu, na karakteristino nesuvisli i decentrirani nain, sa oekivanim/nezaobilaznim prebacivanjem
krivice, i ak nekarakteristinim cinizmom: krive su demokrate (to su doneli taj glupi Obamacare, oni su
to uradili i oni su nadalje odgovorni za sve to se sa tim zakonom i u zdravstvu uopte dogaa),
Obamacare ve implodira, a uskoro e i da eksplodira, ali njega to ne interesuje, on tu sad vie nita ne
moe... mada, kad eksplodira onda e svi zajedno da naprave mnogo bolji teriffic plan.

Naravno, njegove rei, i trenutno raspoloenje iji su oni izraz, najzanimljiviji su u dijagnostike svrhe,
ali prilino beskorisni u cilju predvianja daljih politikih dogaanja, ili pak njegovog postupanja.

Borba protiv Obamacare je deo identiteta republikanaca poslednjih godina. Ovako smean poraz i bolna
raspoluenost vrlo su neprijatan znak. Osim toga je dovedena u pitanje sposobnost Trampa da sprovede
bilo ta od onoga to je uz mnogo pompe mesecima obeavao (budet bi trebalo da bude sledei, ali bez
utede koja je zamiljena sa ukidanjem Obamacare to je sad sve deluje prilino drugaije neto se ranije
inilo). Osim toga, jednom uspeni Freedom Caucus nee se libiti da i dalje insistira na sprovoenju
svojih ideja, odnosno da minira sprovoenje suprotnih.

Dan nakon to je Tramp rekao da vie nee da se bavi zdravstvom, potpresednik Pens je na mitingu rekao
da je obaveza republikanaca da srede situaciju u zdravstvu i da uprkos nedavnim zastojima neemo jo
dugo ekati na pozitivne promene...

Izgleda da sve vodi tome da doe do nekog sporazuma sa demokratama. Zaboravite konzervativce. Oni
trenutno gube u bici za duu Republikanske partije, i u svakom kontekstu su manjina. Trampovo
predizborno populistiko brbljanje i dodvoravanje (svako e sve da dobije i sve e da bude super) u
realnom ivotu najvie lii na neto to bi hteli oni sa krajnje levice (to jest Berni Sanders, koji je lako
mogao da sedi na Trampovom mestu danas): dajte da se drava pobrine o zdravstvu, svakog emo
zatititi.

Lako je mogue da e konzervativni prkos u ovom trenutku dovesti na dugi rok do ishoda koji e im dati
priliku da se jo i vie iskau u svojoj ulozi ideoloki dosledne opozicije. Mada, iskreno reeno, i da je
proao American Health Care Act u predstavnikom domu, zaglavio bi se u Senatu; ali, recimo, da je
nekim udom i tu proao, teko bi bilo zamisliti da bi zbrka, nezadovoljstvo i otpori koje bi izazvao, a
onda i trokovi koje bi nametnuo osiguranicima, doveli i do ega drugog osim do solidne pobede
demokrata na sledeem krugu parlamentarnih izbora naredne godine, a onda i do potpunog obrtanja kursa
dakle, rezultat bi bio manje-vie isti.