Kada

su se prvi put u istoriji pojavile ene u vojsci?

Ve u IV veku pre nae ere, u Atini i Sparti, u grkim vojskama ratovale su
ene. Kasnije su uestvovale u pohodima Aleksandra Makedonskog. Ruski
istoriar Nikolaj Karamzin pisao je o naim precima: Sloveni su ponekad ili u
rat sa oevima i suprugama, ne bojei se smrti: prilikom opsade
Konstantinopolja 626. godine, Grci su meu ubijenim Slovenima nali mnoga
enska tela. Majka je vaspitanjem pripremala decu za vojnike.
A u novo vreme?
Prvi put su se u Engleskoj od 1560. do 1650. godine poele osnivati bolnice
u kojima su sluile ene vojnici.
ta se dogodilo u XX veku?
Poetak veka... U Prvom svetskom ratu, u Engleskoj, ve su uzimali ene u
Kraljevske vojno-vazdune snage, osnovani su Kraljevski pomoni korpus i
enska legija auto-transporta, brojala je sto hiljada ljudi. U Rusiji, Nemakoj,
Francuskoj, mnoge ene su takoe poele da slue u vojnim bolnicama i
sanitarnim vozovima. A u vreme Drugog svetskog rata, svet je postao svedok
enskog fenomena. ene su sluile u svim rodovima vojske u mnogim zemljama
sveta: u engleskoj vojsci bilo ih je 225.000, u amerikoj izmeu 450.000 i
500.000, u nemakoj 500.000... U sovjetskoj armiji ratovalo je oko milion ena.
One su ovladale svim vojnim vetinama, i onim iskljuivo mukim. ak se
javio i jeziki problem: rei tenkist, peadinac, pukomitraljezac nisu bile
enskog roda, jer taj posao nikada do tada nije obavljala ena. Te rei su postale
enskog roda tamo, u ratu...
Iz razgovora sa istoriarom
OVEK JE VEI OD RATA
(IZ DNEVNIKA KNJIGE)

Milioni jeftino ubijenih

Utabali su stazu u tami...
Osip Mandeljtam

1978-1985.

Piem knjigu o ratu...
Ja, koja nisam volela da itam knjige o ratovima, mada je u mom detinjstvu i
mladosti svima to bila omiljena lektira. Svim mojim vrnjacima. I to ne udi mi
smo bili deca Pobede. Deca pobednika. ta je prvo ega se seam iz rata? Svoje
deje tuge usred nerazumljivih i zastraujuih rei. Rat su svuda spominjali: u
koli i kui, na svadbama i krtenjima, o praznicima i na pomenima. ak i u
dejim razgovorima. Deak iz susedstva me je jednom zapitao: A ta ljudi rade
pod zemljom? Kako oni tamo ive? Mi smo takoe eleli da odgonetamo tajnu
rata.
Tada sam se i ja zamislila o smrti... I vie nikad nisam prestala da mislim na
nju, za mene je ona postala glavna tajna ivota.
Sve je za nas poinjalo iz tog stranog i tajanstvenog sveta. U naoj porodici,
ukrajinski deda, mamin otac, poginuo je na frontu, lei negde u maarskoj
zemlji, a beloruska baka, tatina mama, umrla je od tifusa u partizanima; njena
dva sina su sluila u armiji i nestala bez traga prvih meseci rata, od trojice se
vratio samo jedan. Moj otac. Jedanaest daljih roaka, s decom, Nemci su ive
spalili neke u njihovoj upi, neke u seoskoj crkvi. Tako je bilo u svakoj porodici.
Kod svih.
Seoski dekii su se jo dugo igrali Nemaca i Rusa. Vikali su nemake rei:
Hende hoh!, Curik!, Hitler kaput!.
Nismo znali za svet bez rata, svet rata je bio jedini svet koji poznajemo, a
ljudi rata jedini nama poznati ljudi. Ja ni sada ne znam drugi svet ni druge
ljude. A jesu li oni nekad postojali?
 * * *

Selo mog detinjstva posle rata bilo je ensko. Selo ena. Mukih glasova se ne
seam. Tako je to i ostalo u meni: o ratu priaju ene. Plau. Kad pevaju, kao da
plau.
U kolskoj biblioteci, pola knjiga je o ratu. I u seoskoj, i u rejonskom centru,
kuda je otac esto odlazio po knjige. Sada znam odgovor zato. Zar je to
sluajno? Mi smo sve vreme ili ratovali, ili se spremali za rat. I seali se kako
smo ratovali. Nikada nismo drugaije iveli, sigurno i ne znamo. Nemamo ni
predstavu kako da ivimo drugaije, to emo jednom morati dugo da uimo.
U koli su nas uili da volimo smrt. Pisali smo sastave o tome kako bismo
eleli da umremo, u ime... Matali smo...
A glasovi na ulici su vikali neto drugo, mamili su nas.
Ja sam dugo bila knjiki ovek kojeg je stvarnost plaila i prizivala. Od
nepoznavanja ivota, javila se smelost. Sada razmiljam: da sam bila realnija, da
li bih se bacila u ovakav bezdan? Kako se to dogodilo od neznanja? Ili od
oseaja puta? Jer oseaj puta postoji...
Dugo sam traila... Kojim reima se moe preneti ono to ujem? Traila sam
anr koji bi odgovarao tome kako ja vidim svet, kako je podeeno moje oko,
moje uvo.
Jednom mi je dola u ruke knjiga Ja, iz ognjenog sela A. Adamovia, J. Brila, V.
Kolesnika. Takav potres sam osetila samo jednom, kad sam itala Dostojevskog.
A ovde neobina forma: roman sakupljen od glasova samog ivota, od onoga
to sam sluala u detinjstvu, od onoga to sada sluam na ulici, u kui, u kafeu, u
trolejbusu. To! Krug se zatvorio. Nala sam ono to sam traila. Predoseala.
Ales Adamovi je postao moj uitelj.

* * *

Pune dve godine nisam imala toliko susreta i beleenja koliko sam razmiljala.
itala. O emu e biti moja knjiga? Jo jedna knjiga o ratu... zato? Pa bilo je na
hiljade ratova malih i velikih, poznatih i nepoznatih. I o njima je napisano jo i
vie. Ali... Pisali su mukarci o mukarcima, to se odmah videlo. Sve to znamo o
ratu znamo iz mukog glasa.Svi robujemo mukim predstavama i mukim
oseajima rata. Mukim reima. A ene ute. Niko osim mene nije ispitivao
moju baku. Moju mamu. ute ak i one koje su bile na frontu. Ako i ponu da se
seaju, prepriavaju muki, a ne enski rat. Prilagoavaju se kanonu. I samo
kod kue, ili kad se nau u krugu prijateljica s fronta, poinju da priaju o svom
ratu, meni nepoznatom. Ne samo meni nego svima nama. Na svojim
putovanjima, kao novinar, vie puta sam bila svedok, jedini slualac potpuno
novih iskaza. I potresala sam se kao u detinjstvu. U tim priama provejavalo je
udnovato keenje nad onim tajanstvenim... Kada ene govore, kod njih nema,
ili gotovo da nema, onoga to smo navikli da itamo i sluamo: kako su jedni
herojski ubijali druge i pobedili. Ili bili pobeeni. Kakva je bila tehnika i kakvi su
bili generali. enske prie su drugaije i o drugom. enski rat ima svoje boje,
svoje mirise, svoje osveenje i svoj prostor oseanja. Svoje rei. Tamo nema
heroja ni neverovatnih podviga, tamo postoje samo ljudi koji se bave
neljudskim i ljudskim poslom. I ne pate samo oni (ljudi!), nego i zemlja, i ptice, i
drvee. Svi koji s njima ive na zemlji. Pate i bez rei, to je jo stranije.
Ali zato?, pitala sam se bezbroj puta. Zato, kada su zauzele i odbranile
svoje mesto u nekadanjem mukom svetu, zato nisu odbranile i svoju priu?
Svoje rei i svoja oseanja? Zato nisu poverovale same sebi? Od nas je sakriven
ceo jedan svet. Njihov rat je ostao nepoznat...
Hou da napiem priu o takvom ratu. ensku priu.

* * *

Posle prvih susreta...

uenje: ratne profesije tih ena su: sanitarni instruktor, snajperist,
mitraljezac, komandir artiljerijskog orua, inenjerac, a sada su: knjigovoe,
laborantkinje, vodii, uiteljice... Nepodudaranje uloga tamo i ovde. Kao da se
ne seaju sebe, ve nekih drugih devojaka. Danas se same sebi dive. I pred
mojim oima istorija dobija ljudski lik, poinje da lii na obian ivot.
Osvetljava se na drugi nain.
Sreem se s potresnim pripovedaicama, u njihovom ivotu postoje stranice
koje se mogu meriti s najboljim stranicama klasike. ovek tako jasno vidi sebe
odozgo s neba, i odozdo sa zemlje. Pred njim je ceo put uvis, i put nadole od
anela ka zveri. Uspomene nije to strasna ili ravnoduna pria iezle
stvarnosti, ve novo raanje prolosti, kada se vreme okree unazad. To je, pre
svega, stvaralatvo. Priajui, ljudi stvaraju, piu svoj ivot. Deava se da
dopisuju i prepisuju. Tu treba biti na oprezu. Na strai. Bol u isto vreme
rastapa, unitava svaku la. Suvie je visoka temperatura! Uverila sam se da se
iskrenije ponaaju obini ljudi medicinske sestre, kuvarice, pralje... One kao da
tanije opisuju svojim reima, ne iz novina i proitanih knjiga, ne iz tueg. Samo
iz vlastite patnje i preivljavanja. Oseanja i jezik obrazovanih ljudi, ma kako to
udno bilo, podloniji su obradi vremena. Njegovom optem ifriranju. Zaraeni
su naknadnim znanjem. Mitovima. esto se mora dugo ii, mnogo kruiti, da bi
se ula pria o enskom ratu, ne o mukom: kako su odstupali, nastupali, na
kom delu fronta... Potreban je ne jedan susret, ve mnogo njih... Kao upornom
portretisti.
Dugo sedim u nepoznatoj kui ili stanu, nekada po ceo dan. Pijem aj,
razgledam nedavno kupljene suknje, komentariem frizure i kulinarske recepte.
Zajedno gledamo fotografije unuka. I tek onda... Posle nekog vremena, nikad ne
zna kad ni zato, odjednom dolazi taj dugo oekivani trenutak kad se ovek
udaljava od kanona gipsanog i betonskog, kao nai spomenici i ide prema
sebi. U sebe. Poinje da se sea ne rata, ve svoje mladosti. Delia svog ivota...
Treba uhvatiti taj trenutak. Ne propustiti ga! Ali esto, posle dugog dana,
ispunjenog reima, injenicama, suzama, ostaje u seanju samo jedna reenica
(ali kakva!): Toliko sam mlada pola na front da sam se u ratu zadevojila.
Zato je i beleim u notesu, iako je u magnetofonu na desetine metara trake.
etiri-pet kaseta...
ta mi pomae? Pomae mi to to smo navikli da ivimo zajedno. I da
priamo jedno drugom. Saborni ljudi. Sve se kod nas deli s drugima, i srea i
suze. Umemo da patimo i da priamo o toj patnji. Patnja opravdava na teak i
neskladan ivot. Za nas je bol umetnost. Moram da priznam, ene se hrabro
otiskuju na taj put...

* * *

Kako me doekuju?
Zovu me devojko, keri, ,,dete, sigurno bi se ophodile prema meni
drugaije da sam njihova generacija. Mirno i ravnopravno. Bez radosti i
uzbuenja koje daruje susret mladosti i starosti. To je vrlo vaan trenutak, onda
su bile mlade, a sada se seaju ve kao stare. Kroz ivot se seaju - posle
etrdeset godina. Paljivo mi otkrivaju svoj svet, tede me: Odmah posle rata
sam se udala. Sakrila sam se iza mua. Iza svakodnevnog ivota, dejih pelena.
Veto sam se sakrila. I mama me je molila: uti! uti! Nemoj da se otkriva.
Ispunila sam svoj dug prema domovini, ali mi je teko to sam tamo bila. to
sam to saznala... A ti si jo devojka. Tebe mi je ao... esto vidim kako sede i
sluaju same sebe. Zvuk svoje due. Uporeuju ga s reima. U tim godinama,
ovek shvata da je, eto, bio ivot, a sada se treba smiriti i pripremiti za odlazak.
Nee, i prosto im je uvredljivo da nestanu tek tako. Nehajno. U hodu. I, kada se
osvrnu unatrag, oseaju elju ne samo da ispriaju svoj ve da dosegnu do tajne
ivota. Da same sebi odgovore na pitanje: zato se to njima dogodilo? Na sve
gledaju kao s nekakvim oprotajnim, tunim pogledom... Kao odande... Nemaju
potrebe da obmanjuju druge ni sebe same. Jasno im je da ovek nita vie ne
moe da posmatra bez misli o smrti. Njena tajna je iznad svega.
Rat je suvie intimno preivljavanje. I tako beskrajno, kao i ovekov ivot...
Jedanput je jedna ena (pilot) odbila da se sretne sa mnom. Objasnila mi je
preko telefona: Ne mogu... Neu da se seam. Bila sam tri godine u ratu... I tri
godine nisam se oseala kao ena. Moj organizam se umrtvio. Nisam imala
menstruaciju, gotovo nikakvih enskih elja. A bila sam lepa... Kad mi je moj
budui mu predloio... To je bilo ve u Berlinu, kod Rajhstaga... Kazao je: Rat se
zavrio. Ostali smo ivi. Posreilo nam se. Udaj se za mene. Htela sam da
zaplaem. Da viem. Da ga udarim! Kakva udaja? Sada? Usred svega ovoga
udaja? Usred crne garei i crnih cigala... Pogledaj me... Pogledaj kakva sam!
Prvo napravi od mene enu: pokloni mi cvee, udvaraj mi se, govori mi lepe rei.
Toliko mi je to potrebno! Toliko to ekam! Umalo sam ga udarila... elela sam da
ga udarim... A njemu je obraz dobio tamnocrvenu boju, i vidim: sve je shvatio,
teku mu suze po tom obrazu. Po jo sveim oiljcima... Ni sama ne verujem ta
govorim: Da, udau se za tebe.
Oprostite mi... Ne mogu...
I ja sam je razumela. I to je isto tako stranica, ili pola stranice, budue knjige.
Tekstovi, tekstovi. Svuda tekstovi. U gradskim stanovima, u seoskim
kuama, na ulici, u vozu... Sluam... Sve vie se pretvaram u jedno veliko uvo,
koje je sve vreme okrenuto drugom oveku. itam glas.

* * *

ovek je vei od rata...

Pamtim upravo ono gde je vei. Njime rukovodi neto to je jae od istorije.
Ja treba da gledam ire da piem istinu o ivotu i smrti uopte, ne samo istinu
o ratu. Treba da postavim pitanje Dostojevskog: koliko je ljudskog u oveku, i
kako tog oveka u sebi zatititi? Nesumnjivo je da je zlo sablanjivo. Ono je
vetije od dobra. Primamljivije. to dublje ponirem u beskrajni svet rata, sve
ostalo postaje bezbojno, postaje obinije od obinog. Grandiozan i pohlepan
svet. Sada razumem usamljenost oveka koji se vratio odande. Kao s druge
planete, ili sa onog sveta. U njemu je znanje koje drugi nemaju, i mogu da ga
steknu samo tamo, u blizini smrti. Kad on pokua da neto pretoi u rei, ima
oseaj katastrofe. ovek zanemi. On hoe da ispria, ostali bi hteli da razumeju,
ali svi su nemoni.
Oni su uvek, u odnosu na sluaoca, u nekom drugom prostoru. Okrueni su
nevidljivim svetom. U razgovoru uestvuju, u najmanju ruku, tri oveka: taj koji
sada pria, onaj koji je bio tada, u trenutku dogaaja, i ja. Moj cilj je da, pre svega,
uhvatim istinu tih godina. Tih dana. Bez krivotvorenja oseanja. Odmah posle
rata, ovek bi ispriao jedan rat, posle desetak godina u njemu se, naravno,
neto promenilo jer ubacuje u seanje ceo svoj ivot. Celog sebe. Kako je iveo
tih godina, ta je itao, koga je video, koga sreo. I, najzad, da li je srean ili nije.
Zavisi i od toga da li razgovaramo nasamo ili je tu jo neko. Porodica? Prijatelji
kakvi? Prijatelji s fronta su jedno, svi ostali su drugo. Dokumenta su iva bia,
menjaju se i kolebaju s nama, iz njih se moe beskrajno mnogo izvui. Neto
novo i nuno upravo u ovom asu, U ovom trenutku. ta to traimo? Ne traimo
pre svega podvige i junatvo, ve ono malo i ljudsko, nama najzanimljivije i
najblie. ta bih ja, pre svega, elela da saznam iz ivota stare Grke... Iz istorije
Sparte... Htela bih da proitam kako su i o emu su tada ljudi razgovarali kod
kue. Kako su odlazili u rat. Koje rei su izgovarali poslednjeg dana i poslednje
noi, pred rastanak sa svojim voljenima. Kako su pratili vojnike. Kako su ih
ekali iz rata... Ne heroje i vojskovoe, ve obine mladie...
Istorija kroz priu svedoka i uesnika koje niko nije primetio. Da, mene to
zanima, od toga bih htela da napravim literaturu. Ali ti to priaju nisu samo
svedoci, najmanje su svedoci, oni su akteri i stvaraoci. Nemogue je da se
pribliimo stvarnosti oi u oi. Izmeu stvarnosti i nas postoje naa oseanja.
Shvatam da imam posla s verzijama, svako ima svoju verziju, ali iz tog obima
raa se slika vremena i ljudi koji su iveli u tom vremenu. No ja ne bih htela da o
mojoj knjizi kau: njene junakinje su realne, i ne vie od toga. To je samo istorija.
I nita vie od toga.
Ne piem o ratu, ve o oveku u ratu. Ne piem istoriju rata, ve istoriju
oseanja. Ja sam istoriar due. S jedne strane, isleujem konkretnog oveka,
koji je iveo u konkretnom vremenu i uestvovao u konkretnim dogaajima, a s
druge strane, treba u njemu da posmatram venog oveka. Drhtaj venosti. Ono
to ostaje u oveku zauvek.
Govore mi: seanja nisu ni istorija, ni knjievnost. To je jednostavno ivot,
zaprljan i neoien rukom umetnika. Sirov materijal kazivanja, svakog dana ga
je isuvie. Svuda su razbacane te cigle. Ali cigle jo nisu hram?! Za mene je sve to
drukije... Upravo tamo, u toplom ljudskom glasu, u ivom odrazu prolosti,
skrivena je prvobitna radost, i obnaen je nesavladiv tragizam ivota. Njegov
haos i njegova strast. Jedinstvenost i nedokuivost. Tamo oni jo nisu
podvrgnuti nikakvoj obradi. Izvorni su.
Gradim hramove od naih oseanja... Od naih elja, razoaranja... Naih
matanja. Iz onoga to je bilo, ali to moe da isklizne.
 * * *

Jo jednom o tome... Mene ne zanima toliko stvarnost koja nas okruava, ve i

ona unutar nas. Nije mi zanimljiv samo dogaaj, ve dogaaj oseanja. Da kaem
ovako dua dogaaja. Za mene su oseanja stvarnost.
A istorija? Ona je na ulici. U masi. Verujem da je u svakom od nas deli
istorije. Kod nekog pola stranice, kod nekog dve-tri. Zajedno piemo knjigu
vremena. Svako vie svoju istinu. Komar nijansi. I sve to treba odsluati,
rastvoriti se u svemu tome i postati deo toga. I u isto vreme ne izgubiti sebe.
Spojiti govor ulice i govor knjievnosti. Sloeno je i to to o prolosti govorimo
dananjim jezikom. Kako preneti oseanja tih dana?

* * *

Od jutra zvoni telefon. Mi se ne poznajemo... Ali ja sam doputovala iz Krima,

zovem sa eleznike stanice. Je li to daleko od vas? Hou da vam ispriam svoj
rat...
Tako?!
A ja se spremila da sa svojom devojicom idem u park. Da se provoza na
ringipilu. Kako da objasnim estogodinjem oveku ime se bavim? Nedavno
me je pitala: ta je to rat? Kako da joj odgovorim... Hou da je pustim u ovaj
svet s punim srcem i da je uim da ne treba tek tako otkinuti cvet. Niti vilinom
konjicu otkinuti krilce. A kako detetu objasniti rat? Kako da mu objasnim smrt?
Kako da odgovorim na pitanje: zato tamo ubijaju? Ubijaju ak i tako male kao
to je ona. Mi, odrasli, kao da smo se dogovorili. Razumemo o emu je re. A
deca? Posle rata, roditelji su mi to nekako objasnili, a ja svom detetu ne mogu da
objasnim. Ne mogu da naem rei. Rat nam se sve manje dopada, sve nam je
tee da naemo za njega opravdanje. Za nas je to jednostavno ubistvo. Za mene,
u svakom sluaju.
Volela bih da napiem takvu knjigu o ratu da svima bude muka, da se i sama
pomisao na rat svima smui. I generalima...
Moji prijatelji mukarci (za razliku od prijateljica) zaprepaeni su tom
enskom logikom. I opet sluam muki argument: Ti nisi bila u ratu. A
moda je to i dobro: meni je nepoznata strast mrnje, imam normalan pogled na
rat. Neratni, nemuki.
U optici postoji pojam jaina svetlosti sposobnost objektiva da bolje ili
gore fiksira ulovljeni prizor. Tako je ensko seanje na rat najvea jaina
svetlosti po snazi oseanja, po bolu. Ja bih ak rekla da je enski rat straniji
od mukog. Mukarci se hvataju za istoriju, za injenice, rat ih obuzima kao
dogaaj i suprotstavljanje ideja, razliitih interesa, a ene su obuzete
oseanjima. I jo neto mukarce od detinjstva pripremaju da e moda
nekada morati da pucaju. ene tome ne ue... one se nisu pripremale za takav
posao... I one se seaju neeg drugog, i drugaije se seaju. Sposobne su da vide
ono to je za mukarce nevidljivo. Ponavljam jo jednom: njihov rat je sa
mirisom, bojom, s podrobnim svetom preivljavanja: dali su nam dakove, a mi
od njih saile sebi suknje; u vojnom odseku sam na jedna vrata ula u haljini, a
na druga izala u pantalonama i vojnikoj koulji, odsekli su mi kosu, na glavi mi
je ostala samo jedna ubica...; Nemci su pobili celo selo i otili... Doli smo na
to mesto: utabani uti pesak, a na vrhu jedna deja izmica... Vie puta su me
upozoravali (posebno mukarci pisci): ene izmiljaju. Dodaju. Ali uverila sam
se: takvo neto se ne moe izmisliti. Od koga se moe prepisati? Ako je to
mogue, onda samo prepisuju od ivota, jedino ivot ima takvu uobrazilju.
Ma o emu govorile, kod ena je stalno prisutna misao: rat je pre svega
ubistvo, a potom teak rad. A onda i jednostavan, obian ivot: pevale smo,
zaljubljivale se, uvijale kosu...
U sreditu je uvek isto: kako je nepodnoljivo i kako ne ele da umru. A jo je
nepodnoljivije ubijati, jer ena daje ivot. Daruje ga. Dugo ga nosi u sebi,
neguje. Shvatila sam da je enama tee da ubijaju.

* * *

Mukarci... Oni nerado putaju ene u svoj svet, na svoju teritoriju.

U fabrici traktora u Minsku potraila sam jednu enu, bila je snajperista.
uveni snajperista. O njoj su vie puta pisale novine s fronta. Broj njenog kunog
telefona, ali stari, dale su mi u Moskvi njene prijateljice. I prezime sam imala
zapisano, ali devojako. Pola sam u fabriku u kojoj je, po mom saznanju, radila, i
u kadrovskom odeljenju sam ula od mukaraca sledee (od direktora fabrike i
naelnika kadrovskog odeljenja): ta, zar nemate dovoljno mukaraca? ta e
vam te enske prie? enske fantazije... Mukarci su se plaili da e ene
ispriati o nekom drugom ratu.
Bila sam u jednoj porodici... I mu i ena su bili u ratu. Sreli su se na frontu i
tamo su se venali. Svadbu smo proslavili u rovu. Pre bitke. A belu haljinu sam
saila od nemakog padobrana. On je mitraljezac, ona vezista. Mukarac je
odmah poslao enu u kuhinju: Pripremi nam neto. Ve je i ajnik pokipeo, i
sendvii su bili pripremljeni, kad je sela pored nas, mu ju je odmah podigao: A
gde su jagode? Gde je na slatki s dae? Posle moje uporne molbe, nerado joj je
ustupio svoje mesto, i rekao joj je: Priaj onako kako sam te uio. Bez suza i
enskih gluposti: htela sam da budem lepa, plakala sam kad su mi odsekli kosu.
Kasnije mi je apatom priznala: Cele noi je sa mnom prouavao knjigu Istorija
Velikog otadbinskog rata. Plaio se zbog mene. I sada se uzrujava to se ne
seam onoga to treba.
To nije bilo samo jedanput, i ne samo u jednoj kui.
Da, one mnogo plau. Viu. Posle mog odlaska, gutaju tablete za srce. Zovu
hitnu pomo. Ali ipak mole: Samo doi. Obavezno doi. Tako smo dugo utale.
etrdeset godina smo utale...
Znam da pla i krik ne treba doraivati, jer e onda to biti glavno, zauzee
mesto plaa i krika. Umesto ivota, ostae literatura, ovek se najbolje vidi i
otkriva u ratu i jo, moda, u ljubavi. Do samih dubina, do potkonih slojeva.
Pred licem smrti, sve ideje blede i otvara se nedostina venost na koju niko nije
spreman. Mi i dalje ivimo u istoriji, a ne u kosmosu.
Nekoliko puta mi je tekst koji sam poslala na itanje vraen s belekom:
Nemoj o sitnicama... Pii o naoj velikoj Pobedi... A sitnice su za mene
najvanije to je toplina i slika ivota: ostavljena ubica umesto kose, vreli
kotlovi kae i supe koje nema ko da jede od sto ljudi, posle bitke se vratilo
sedam; ili ono kako posle rata nisu mogle da idu u prodavnicu i vide redove
crvenog mesa... ak ni crveni cic... Dobra moja, ve je prolo etrdeset godina, a
u mojoj kui nee nai nita crveno. Posle rata, mrzim crvenu boju!

* * *

Oslukujem bol... Bol kao dokaz prolog ivota. Nema drugih dokaza, drugim
dokazima ne verujem. Koliko puta su nas rei odvodile od istine.
Razmiljam o patnji kao o viem obliku informacije koja ima direktnu vezu s
tajnom. S tajanstvom ivota. Celokupna ruska knjievnost o tome govori. O
patnji je pisala vie nego o ljubavi.
I ja u o tome vie pisati...

* * *

Ko su oni Rusi ili Sovjeti? Ne, oni su bili Sovjeti i Rusi, i Belorusi, i Ukrajinci, i
Tadikistanci...
Ipak je to bio on sovjetski ovek. Mislim da takvih ljudi vie nikada nee
biti, i oni sami to ve shvataju. ak smo mi, njihova deca, drugaiji. Hoemo da
budemo kao ostali. Da ne liimo na svoje roditelje, nego na svet. A ta tek rei za
unuke...
Ali ja ih volim. Divim im se. Imali su Staljina i GuLAG, ali i Pobedu. I oni to
znaju.
Nedavno sam dobila pismo:
Moja erka me strano voli, ja sam za nju heroina, ako proita vau knjigu,
silno e se razoarati. Prljavtina, vake, beskrajno mnogo krvi sve je to tano.
Ne poriem. Ali zar seanja na to mogu da proizvedu pozitivna oseanja? Da
podstaknu na podvig...
Vie puta sam se uverila:
... nae seanje je daleko od idealnog instrumenta. Ono nije samo proizvoljno
i izbirljivo, ono je jo na lancu u vremenu, kao pas.
... mi gledamo na prolost iz sadanjosti, ne moemo gledati niotkuda.
... oni su jo zaljubljeni u ono to im se dogodilo, jer to nije bio samo rat, ve i
njihova mladost. Prva ljubav.

* * *

Sluam kada govore... Sluam kada ute... I rei i utanje su za mene tekst.
Ovo nije za tampu, ovo je za tebe... Oni stariji... Oni su sedeli u vozu
zamiljeni... Tuni. Seam se kako je jedan major razgovarao sa mnom nou, dok
su svi spavali, o Staljinu. Dobro je popio i osmelio se, priznao je da mu je otac
ve deset godina u logoru, bez prava prepiske. Ne zna je li iv ili nije. Taj major je
izgovorio strane rei: Hou da branim domovinu, ali neu da branim tog
izdajnika revolucije Staljina. Nikada takvo neto nisam ula... Uplaila sam se.
Sreom, ujutru ga vie nije bilo. Sigurno je izaao... Rei u ti jednu tajnu...
Druila sam se sa Oksanom, bila je iz Ukrajine. Od nje sam prvi put sluala o
stranoj gladi u Ukrajini. O pomoru. Nisi mogao nai ni abu, ni mia sve su
pojeli. U njihovom selu, umrla je polovina ljudi. Pomrla su sva njena mlaa
braa, tata i mama, a ona se spasla jer je nou iz kolhozne konjunice krala
stajsko ubrivo i jela ga. Niko nije mogao da ga jede, a ona ga je jela: Toplo ne
ulazi u usta, a hladno moe. Bolje je smrznuto, mirie na seno. Govorila sam joj:
Oksana, drug Staljin se bori. On unitava neprijatelje, ali ih je mnogo.Ne,
odgovorila mi je, glupa si. Moj tata je bio profesor istorije, govorio mi je:
Jednom e drug Staljin odgovarati za svoje zloine... Nou sam leala i mislila:
Oksana je neprijatelj. pijunka? ta da radim? Posle dva dana je poginula. Niko
od rodbine joj nije ostao, nikome se nije mogla poslati obavest o smrti...
 Te teme se dotiem oprezno i retko. Oni su do dananjeg dana paralizovani
ne toliko Staljinovom hipnozom i strahom, ve i svojom nekadanjom verom.
Jo ne mogu da prestanu da vole ono to su nekada voleli. Hrabrost u ratu i
hrabrost misli to su dve razliite hrabrosti. A ja sam mislila da je to jedno isto.

* * *

Rukopis odavno stoji na stolu...

Ve dve godine me odbijaju izdavai. Novine ute. Prigovor je uvek isti:
suvie je straan rat. Mnogo je uasa. Naturalizma. Nema vodee i usmeravajue
uloge komunistike partije. Jednom reju nije to onaj rat... Kakav je to onaj? S
generalima i mudrim generalisimusom? Bez krvi i vaiju? S herojima i
podvizima. A ja se seam iz detinjstva: idem s bakom po jednom velikom polju, a
ona pria: Posle rata, na ovom polju dugo nije nita rodilo. Nemci su odstupali...
I tu je bila bitka, dva dana su se tukli... Poginuli su leali jedan pored drugog, kao
snoplje. Kao pragovi na eleznikoj stanici. Nemci i nai. Posle kie, svima su
bila uplakana lica. Ceo mesec ih je celo selo sahranjivalo...
Kako da zaboravim to polje?
Ne samo da zapisujem. Sakupljam, istraujem ljudski duh, tamo gde patnja
od malog oveka stvara velikog. Gde ovek narasta. I tada on za mene nije nemi
proletarijat istorije bez traga. Otkriva se njegova dua. U emu je moj konflikt s
vlau? Jer sam shvatila velikoj ideji je nuan mali ovek, nije joj potreban
veliki. Ali za vlast je on suvian i nepodesan. Zahteva mnogo rada u obradi. A
meni je ba on potreban. Traim malog velikog oveka. Ponien, zgaen,
uvreen koji je proao kroz Staljinove logore i izdaje i ipak pobedio. Napravio
udo!
Priu o ratu zamenili su priom o pobedi.
On e sam o tome ispriati...

POSLE SEDAMNAEST GODINA

2002-2004.
itam svoj stari dnevnik...
Pokuavam da se setim kakav sam bila ovek kad sam pisala ovu knjigu. Tog
oveka vie nema, nema ak ni zemlje u kojoj smo tada iveli. A nju su branili i u
njeno ime umirali od etrdeset prve do etrdeset pete. Iza prozora je ve sve
drugaije: novi milenijum, novi ratovi, nove ideje, novo oruje i, na sasvim
neoekivan nain, promenjen ruski (tanije, rusko-sovjetski) ovek.
Poela je Gorbaovljeva perestrojka... Moju knjigu su na brzinu odtampali, u
iznenaujuem tirau dva miliona primeraka. Bilo je to vreme kada su se
dogaale mnoge potresne stvari, ponovo smo nekud pomamno pohrlili. Ponovo
u budunost. Jo nismo znali (ili smo zaboravili) da je revolucija uvek iluzija
pogotovo u naoj istoriji. Ali to e doi kasnije, a tada smo svi bili opijeni
vazduhom slobode. Poela sam svakodnevno da dobijam na desetine pisama,
moje mape su nabubrile. Ljudi su hteli da progovore... Da dodaju onome to su
ve rekli... Postali su slobodniji i otvoreniji. Nije bilo sumnje da moram u beskraj
da dopisujem svoje knjige. Ne da ih prepisujem, ve da dopisujem. Stavi taku,
a ona se pretvori u tri take...

* * *

Razmiljam o tome da bih danas sigurno postavljala druga pitanja i dobijala

druge odgovore. I napisala bih drugu knjigu, ne ba drugu, ali ipak drugaiju.
Dokumenta (koja posedujem) iva su svedoanstva, ona se ne hlade kao
stegnuta glina. Ne neme. Kreu se s nama. ta bih danas pitala? ta bih htela da
dobijem? Veoma bi me zanimao... traim pravu re... bioloki ovek, ne samo
ovek vremena i ideje. Potrudila bih se da se dublje zagledam u ovekovu
prirodu, u tamu, u podsvest. U tajnu rata.
Napisala bih o tome kako sam dola kod bive partizanke... Krupna ali i dalje
lepa ena pria mi kako je njihova grupa (ona starija i dvoje vrlo mladih) ila u
izvidnicu i sluajno zarobila etiri Nemca. Dugo su s njima kruili po umi.
Nabasali su na zasedu. Jasno je bilo da se sa zarobljenicima nee probiti i proi, i
ona donese odluku da ih likvidira. Mladi nee moi da ih ubiju: ve nekoliko
dana idu zajedno po umi, a ako si toliko dugo sa ovekom, ak i tuim,
navikne se na njega, zblii se zna kako jede, kako spava, kakve su mu oi,
ruke. Ne, mladi nee moi. To je odmah znala. Znai, mora ona. I seala se kako
ih je ubijala. Trebalo je da lae i jedne i druge. S jednim Nemcem je navodno
pola po vodu i ubila ga s lea. U potiljak. Drugog je povela da skupljaju suvo
granje... Potreslo me je kako je mirno o tome priala.
Oni to su bili u ratu kau da se graanski ovek pretvori u vojnika za samo
tri dana. Zato ba za tri dana? Ili je i to mit? Pre e biti da je tako. Jer ovek je
tamo kudikamo nepoznatiji i nepredvidljiviji.
U svim pismima sam itala: Nisam vam tada sve ispriala jer je bilo drugo
vreme. Navikli smo da o mnogim stvarima utimo..., Nisam vam sve poverila.
Jo nedavno se o tome nije smelo govoriti. Ili sam se stidela..., Od doktora sam
doznala da imam ravu dijagnozu... hou da ispriam celu istinu...
A nedavno je stiglo ovakvo pismo: Nama starima je teko da ivimo... Ali ne
zbog malih i poniavajuih penzija. Pre svega nas boli to smo prognani iz velike
prolosti u nepodnoljivo malu sadanjost. Niko nas vie ne zove da nastupamo
u kolama, u muzejima, vie nikom nismo potrebni. Kad proita novine, faisti
su sve plemenitiji, a crveni vojnici sve straniji.
Vreme je takoe domovina... Ali ja ih volim kao ranije. Ne volim njihovo
vreme, volim njih.

* * *

Sve moe postati literatura...

U mojim arhivama, najvie me je zainteresovao notes u kojem sam beleila
one epizode koje je izbacila cenzura. A i svoje razgovore s cenzorom. Tamo sam
nala i stranice koje sam sama izbacila. Moja autocenzura, vlastita zabrana. I
moje objanjenje zato sam to izbacila. Mnogo toga i raznog drugog ve je
ubaeno u knjigu, ali tih nekoliko stranica hou da dam odvojeno i one su
postale dokument. Moj put.

OD ONOGA TO JE IZBACILA CENZURA

Nou se i sada probudim... Kao da neko tu, pored mene plae... U ratu sam...
Odstupamo... Iza Smolenska, neka ena mi donosi svoju haljinu, uspevam da
se presvuem. Idem sama... oko mene sve sami mukarci. Dotle sam bila u
pantalonama, sada idem u letnjoj haljini. Odjednom ponu one stvari... enske...
Poelo je ranije, sigurno od uzbuenja. Od preivljavanja, od povreda. Gde e
sada neto nai? Sramota me je. Kako me je samo bilo sramota! Spavali smo u
grmovima, kanalima, u umi na panjevima. Toliko nas je bilo da u umi nije bilo
mesta za sve. Koraali smo izgubljeni, prevareni, nikom vie nismo verovali...
Gde je naa avijacija, gde su nai tenkovi? To to leti, kree se, grmi sve je to
nemako.
Takva sam i dopala zarobljenitva. Poslednjeg dana, pre nego to su me
zarobili, slomila sam obe noge... Leala sam i mokrila pod sebe... Ne znam
odakle mi snage da nou otpuzim do ume. Sluajno su me nali partizani...
ao mi je onih koji tu knjigu budu proitali, i onih koji ne budu...
Bila sam na nonom deurstvu... Ula sam u sobu s tekim ranjenicima. Lei
jedan kapetan... Lekari su me pre deurstva upozorili da e umreti tokom noi.
Da nee doekati jutro... Pitam ga: Kako je? Kako da ti pomognem? Nikada neu
zaboraviti... On se odjednom nasmeio, tako je bio svetao osmeh na tom
izmuenom licu: Razgrni mantil... Pokai mi svoje grudi... Odavno nisam video
enu... Zbunila sam se, dotle me niko nije ni poljubio. Neto sam mu odgovorila.
Pobegla sam i vratila se posle jednog sata.
Leao je mrtav. Sa onim osmehom na licu...

Kod Kere... Nou smo se pod paljbom vozili na teretnom lepu. Prednja paluba
se zapalila... Vatra je poela da lie palubu. Eksplodirala je municija... Snana
eksplozija! Bila je toliko snana da se lep nakrivio na desnu stranu i poeo da
tone. A obala je blizu, oseamo da je obala tu negde, i vojnici ponu da se bacaju
u vodu. Sa obale se ospe paljba. Krici, stenjanje, urlanje... Znala sam dobro da
plivam i htela sam bar jednog da spasem. Makar jednog ranjenika... To je voda,
nije zemlja, ranjenik odmah potone. Zaronim ka dnu... ujem: neko tu, pored
mene, as izroni, as opet ode pod vodu. Gore pa pod vodu. Uhvatim trenutak i
zgrabim ga... Neto hladno, klizavo... Pomislim da je to ranjenik s koga je spala
odea od eksplozije. Zato to sam i sama gola... Ostala sam samo u donjem
veu... Mrkli mrak. Bode oi. Oko mene: E-eh! Aj-jaj-jaj! I psovke... Dokopam se s
njim nekako do obale... Po nebu u tom trenutku blesnu raketa, i vidim da sam
vukla na sebi veliku ranjenu ribu. Bila je toliko velika, kao ljudsko telo. Moruna...
Umirala je... Pala sam pored nje i tako runo opsovala. Zaplakala sam od muke... i
od toga to svi stradaju...

Izvlaili smo se iz obrua... Kud god da krenemo Nemci. Odluimo: ujutru

emo se probijati napadom. Ionako emo svi poginuti, bolje da poginemo
dostojanstveno. U bici. Imali smo tri devojke. Prilazile su nou svakom, ko je
mogao... Nisu svi, naravno, bili sposobni. ivci, razumete... Svako se spremao za
umiranje...
Ujutru su se samo neki spasli... Malo njih... Sedmoro ljudi, a bilo ih je pedeset,
ako ne i vie. Nemci su ih posekli paljbom... Seam se tih devojaka sa
zahvalnou. Nijednu ujutru nisam naao meu ivima... Nikada ih vie nisam
sreo...

IZ RAZGOVORA S CENZOROM:
 Ko e posle takvih knjiga krenuti u rat? Vi poniavate enu primitivnim
naturalizmom. enu heroja! Skidate je s pijedestala. Pravite od nje obinu enu.
enku. A one su svetice.
Na heroizam je sterilan, on nee da se meri ni s fiziologijom, ni s
biologijom. Njemu se ne veruje. Nije se proveravao samo duh, trpelo je i telo.
Materijalna obloga.
Otkuda vam takve ideje? Tue ideje. Nesovjetske. Smejete se nad onima
koji lee u bratskim grobovima. Naitali ste se Remarka... Kod nas remarkizam
nee proi. Sovjetska ena nije ivotinja...

* * *

Neko nas je izdao... Nemci su saznali gde je stanite partizanskog odreda.

Opkolili su umu i prilaze k njoj sa svih strana. Sakrivali smo se po divljim
estarima, spaavale su nas movare kud kazneni odredi nisu zalazili.
Barutina. I ljude i tehniku uvlaila je u sebe i potpuno unitavala. Po nekoliko
dana, nedeljama, stajali smo do grla u vodi. S nama je bila radio-telegrafistkinja
koja je nedavno pre toga rodila. Dete gladno... Trai da sisa... Ali i mama je
gladna, nema mleka, i dete plae. Kazneni odred je u blizini... S psima... Ako ga
psi uju, svi emo izginuti. Cela grupa, trideset ljudi. Shvatate?
Komandir donosi odluku.
Niko se ne usuuje da majci prenese naredbu, ali ona sama nasluuje. Sputa
zaveljaj s detetom u vodu i dugo ga tamo dri... Dete vie ne plae... Ni zvuka... A
mi ne moemo da podignemo pogled. Ni prema majci, ni jedan prema drugom...

Hvatali smo ranjenike, privodili ih u odred... Nismo ih streljali, bila bi to laka

smrt za njih, klali smo ih, kao svinje, posebnim pukama, sekli smo ih na
komade. Ila sam to da gledam... ekala sam. Dugo sam ekala taj trenutak, kada
od bola poinju da im pucaju oi. Zenice...
ta vi znate o tome?! Oni su moju mamu s mojim sestricama spalili u vatri
nasred sela...

Iz rata nisam zapamtila ni make, ni pse, pamtim pacove. Velike... uto-sivih

oiju... as ih vidi, as ne vidi. Kada sam se oporavila od ranjavanja, iz bolnice
su me uputili u moju jedinicu. Jedinica je bila smetena u rovovima oko
Staljingrada. Komandir je naredio: Odvedite je u devojaku zemunicu. Ula sam
u zemunicu i prvo se zaudila to tamo nema nikakvih stvari. Prazne postelje od
etinarskih grana i nita vie. Nisu me upozorili... U zemunici sam ostavila svoj
ruksak i izala, kad sam se vratila posle pola sata, nisam ga nala. Nikakvih
tragova stvari, ni etke za kosu, ni olovke. Ispostavilo se da su sve u trenu pojeli
pacovi...
A ujutru su mi pokazali izgrizene ruke tekih ranjenika...
Nisam ni u jednom filmu strave i uasa videla kako pacovi bee iz grada pred
artiljerijskom paljbom. Nije to bilo u Staljingradu... Bilo je pred Vjazmom...
Ujutru su po gradu ile gomile pacova, odlazili su u polja. Oseali su smrt. Bilo ih
je na hiljade... Ljudi su u uasu posmatrali taj zloslutni prizor i stiskali se u kue.
I tano u vreme kad su pacovi nestali iz naeg vidokruga, poeo je napad.
Naleteli su avioni. Umesto kua i podruma, ostao je kameni pesak...

Pod Staljingradom je bilo toliko ubijenih da ih se konji vie nisu plaili. Obino
ih se plae. Konj nikada nee stati na mrtvog oveka. Mi smo svoje poginule
sakupili, a Nemci su svoje ostavili svuda unaokolo. Smrznuti... Ledeni... Ja sam
bila ofer, vozila sam sanduke s municijom, sluala sam kako su pod tokovima
prtale njihove lobanje... Kosti... I bila sam srena...

IZ RAZGOVORA S CENZOROM:
Da, teko smo izvojevali pobedu, i vi treba da traite herojske primere. Ima ih
na stotine. A vi pokazujete prljavtinu rata. Donje rublje. Kod vas je naa pobeda
strana... ta time dobijate?
Istinu.
A vi mislite da je istina ono to je u ivotu. Ono to je na ulici. Pod nogama.
Za vas je ona tako niska. Prizemna. Ne, istina je ono o emu matamo. Kakvi
elimo da budemo!

* * *

Nastupamo... Prva nemaka sela... Mi mladi. Snani. etiri godine bez ena. U
sanducima vino. Zakuska. Hvatali smo nemake devojke i... Nas deset je silovalo
jednu... Nije bilo dovoljno ena, stanovnitvo je bealo od sovjetske armije,
hvatali smo mlade. Devojice... Od dvanaest-trinaest godina... Ako je plakala,
tukli smo je, neim bismo joj zaepili usta. Nju boli, a nama smeno. Sada ne
razumem kako sam mogao... Deak iz intelektualne porodice... Ali to sam bio ja...
Jedino ega smo se plaili bilo je da nae devojke to ne saznaju. Nae
medicinske sestre. Pred njima smo se stideli...

Bili smo opkoljeni... Skitali smo po umama, po movarama. Jeli smo lie, koru
drveta. Nekakvo korenje. Bilo nas je petoro, jedan jo deki, tek su ga pozvali u
vojsku. Jedne noi mi sused apue: Deko je polumrtav, ionako e umreti.
Shvata... O emu ti to? Jedan logora mi je priao... Kada su beali iz logora,
uvek su vodili sa sobom jednog mladog... oveje meso moe da se jede... Tako
smo se spasli...
Nismo imali snage da udarimo na njega. Ujutru smo sreli partizane...

Partizani su jednog dana doli na konjima u selo. Izveli su iz kue starca sa

sinom. Udarali su ih po glavi gvozdenim pruem dok nisu popadali. A na zemlji
su ih dotukli. Ja sam sedela kod prozora. Sve sam videla... Meu partizanima je
bio i moj stariji brat... Kada je uao u nau kuu i hteo da me zagrli: Sestrice!,
povikala sam: Ne prilazi! Ne prilazi! Ti si ubica! I onda sam zanemela. Mesec
dana nisam govorila.
Brat je poginuo... A ta bi bilo da je ostao iv? I da se vratio kui...

Izjutra su kaznene ekspedicije zapalile nae selo... Spasli su se samo oni koji su
pobegli u umu. Pobegli su praznih ruku, ak ni hleb nisu poneli. Ni jaja, ni masti.
Nou je teta Nastja, naa kominica, tukla svoju devojicu jer je sve vreme
plakala. S teta Nastjom je bilo njeno petoro dece. Juleka, moja drugarica, bila je
najslabija. Uvek je bila boleljiva... I etiri deaka, svi mali, i svi isto tako trae da
jedu. I teta Nastja je poludela: U-u-u... U-u-u... A jedne noi ujem... Juleka je
molila: Mama, ne davi me. Neu vie... Neu vie traiti od tebe da jedem... Neu
vie...
Ujutru Juleku vie niko nije video...
Teta Nastja... Vratili smo se u selo na zgarita... Celo selo je izgorelo. Ubrzo se
teta Nastja obesila o crnu jabuku u svom vrtu. Visila je nisko, nisko. Deca su
stajala pored nje i traila da jedu...

IZ RAZGOVORA S CENZOROM:
To je la! To je kleveta naeg vojnika, koji je oslobodio pola Evrope. Naih
partizana. Naeg naroda-heroja. Nama nije potrebna vaa mala pria, potrebna
nam je velika pria. Pria Pobede. Vi ne volite nae heroje! Ne volite nae velike
ideje. Ideje Marksa i Lenjina.
Da, ja ne volim velike ideje. Ja volim malog oveka...

IZ ONOGA TO SAM IZBACILA SAMA

etrdeset prva godina... Opkoljeni smo. S nama je politiki rukovodilac Lunin...
Proitao je naredbu da se sovjetski vojnici ne predaju neprijatelju. Kod nas, kako
je rekao drug Staljin, nema zarobljenika, a ima izdajnika. Deca su izvadila
pitolje... Politiki rukovodilac je naredio: Ne treba. ivite, momci, vi ste mladi.
A sam je pucao u sebe...
A ovo je ve etrdeset trea... Sovjetska armija nastupa. Ili smo po
Belorusiji. Seam se malog deaka. Dotrao je do nas odnekud ispod zemlje, iz
podruma, i vikao: Ubijte moju mamu... Ubijte! Nemca je poljubila... Oi su mu
bile rairene, od straha. Za njim je trala crna starica. Sva u crnom. Trala je i
krstila se: Ne sluajte dete. Dete je na Boga zaboravilo...

Pozvali su me u kolu... Sa mnom je razgovarala uiteljica koja se vratila iz

evakuacije:
Hou da premestim vaeg sina u drugo odeljenje. U mom razredu su
najbolji uenici.
Ali moj sin ima sve same petice.
Nije to vano. Deak je iveo pod Nemcima.
Jeste, bilo nam je teko.
Ne govorim o tome. Svi koji su bili u okupaciji... Oni su pod sumnjom...
ta? Ne razumem...
On deci pria o Nemcima. I zamuckuje,
To je kod njega od straha. Istukao ga je nemaki oficir koji je iveo u naem
stanu. Bio je nezadovoljan kako mu je moj sin oistio cipele.
Eto, vidite... Sami ste priznali... iveli ste s neprijateljem...
A ko je tog neprijatelja pustio do same Moskve? Ko nas je ovde ostavio s
naom decom?
Dobila sam histerini napad...
 Dva dana sam se bojala da e me uiteljica prijaviti. Ali ostavila je sina u
svom odeljenju...

Danju smo se plaili Nemaca i policajaca, a nou partizana. Meni su partizani

poslednju kravu uzeli, ostao nam je samo jedan maak. Partizani su gladni, zli.
Poveli su moju kravu, a ja za njima... Ila sam deset kilometara. Molila: vratite.
Troje gladne dece sam u kui na pei ostavila. Odlazi, tetka!, pripretili su mi.
Inae emo pucati.
Probaj da nae u ratu dobrog oveka...
Iao je svoj na svoga. Deca kulaka vratila su se iz progonstva. Roditelji su im
poginuli, a oni su sluili nemakim vlastima. Svetili su se. Jedan je streljao u kui
starog uitelja. Naeg suseda. Taj je nekada prijavio njegovog oca, raskulaio ga.
Bio je zadrti komunista.
Nemci su prvo raspustili kolhoze, dali ljudima zemlju. Ljudi su odahnuli
posle Staljina. Mi smo platili danak... Uredno smo platili... A onda su poeli da
nas spaljuju. Nas i nae kue. Stoku su oterali, a ljude spaljivali.
Oh, keri moja, bojim se rei. Rei su strane... Ja sam se spaavala dobrom,
nikome nisam elela zla. Svih mi je bilo ao...

Sa armijom sam dola do Berlina...

Vratila sam se u svoje selo s dva Ordena slave i medaljama. Provela sam
tamo tri dana, a etvrtog me, rano ujutru, mama die iz kreveta dok jo svi
spavaju: Keri, pripremila sam ti zaveljaj. Idi... Idi... Ima dve mlae sestre. Ko
e se oeniti njima? Svi znaju da si etiri godine bila u ratu, s mukarcima...
Ne dirajte moju duu. Napiite, kao drugi, o mojim nagradama...

Rat je rat. Nije vam to pozorite...

Postrojili na poljani odred, stali smo ukrug. A u sredini Mia K. i Kolja M.,
naa deca. Mia je bio hrabar vezista, svirao je na harmonici. A niko nije lepe
pevao od Kolje...
Dugo su itali presudu: u nekom selu su ukrali dve flae rakije, a nou su...
silovali dve domainove keri... A u nekom drugom selu: od seljaka su uzeli
kaput i ivau mainu i odmah ih tu propili, kod komija...
Osuuju se na smrt streljanjem... Presuda je izvrna, ne podlee albi.
Ko e da strelja? Odred uti... Ko e? utimo... Komandir je sam izvrio
presudu...
Bila sam mitraljezac. Toliko sam ih pobila...
Posle rata sam se dugo plaila da raam. Rodila sam tek kad sam se smirila.
Posle sedam godina...
Ali do sada nisam nikome oprostila. I neu... Radovala sam se kad sam videla
zarobljene Nemce. Radovala sam se to ih je bilo tuno pogledati: na nogama
obojci umesto izama, na glavi obojci... Vode ih kroz selo, oni mole: Mati, daj
hleba... Hleba... Porazilo me je to su seljaci izlazili iz kua i davali im neko
hleba, neko kuvanog krompira... Deaci su trali za kolonom i bacali kamenje... A
ene su plakale...
ini mi se da sam proivela dva ivota: jedan muki, drugi enski..

Posle rata... Ljudski ivot nije nita vredeo. Naveu jedan primer... Vozim se
posle posla u autobusu, odjednom pone vika: Drte lopova! Drte lopova!
Moja tana... Autobus se zaustavi... Odmah gungula. Mladi oficir izvodi na ulicu
deaka, stavlja njegovu ruku na svoje koleno i paf! lomi je na polovinu.
Uskae nazad... I kreemo dalje... Niko se nije zauzeo za deaka, niko nije pozvao
milicionara. Nisu pozvali ni doktora. A kod oficira cele grudi pokrivene ratnim
ordenjem... Krenem da izlazim na svojoj stanici, on skoi i da mi ruku: Proite,
devojko... Tako je bio galantan...
Toga sam se sad setila... A tada smo jo bili vojnici, iveli smo po zakonima
ratnog vremena. Zar su oni ljudski?

Vratila se Crvena armija...

Dozvolili su nam da raskopavamo grobove, da traimo gde su postreljali
nae roake. Po starim obiajima, u blizini smrti treba biti u belom u beloj
marami i beloj koulji. To u pamtiti dok sam iva! Ljudi su ili s naivenim
belim vezom. Odeveni svi u belo. Gde su samo nali tu odeu?
Kopali smo... Ko je ta naao, to je i poneo. Neko ruku, neko glavu... ovek ceo
ne lei dugo u zemlji, oni se tamo svi pomeaju. S glinom, s peskom.
Sestru nisam nala, uinilo mi se da je jedan komadi haljine njen, to mi je
bilo neto poznato... Deda je kazao da ga uzmemo da imamo ta da sahranimo. I
taj komadi haljine smo stavili u sanduk...
Za oca sam dobila bumaku nestao bez traga. Drugi su neto dobijali za
svoje poginule, a mene i mamu su u seoskom sovjetu naplaili: Vama ne
pripada nikakva pomo. A moda on ivi bezbrino s nekom nemakom frau.
Neprijatelj naroda.
Krenula sam da traim oca za vreme Hruova. Posle etrdeset godina.
Odgovorili su mi u vreme Gorbaova: U spiskovima ga nema... Ali odazvao se
jedan drug iz istog puka i saznala sam da je otac junaki poginuo. Kod Mogiljeva,
bacio se s granatom pod tenk...
ao mi je to mama nije doivela tu vest. Umrla je sa igom ene narodnog
neprijatelja. Izdajnika. I takvih kao ona bilo je mnogo. Nisu doivele pravdu. Ila
sam na mamin grob s pismom. Proitala sam joj ga...

Mnogi od nas su verovali...

Mislili smo da e se posle rata sve promeniti... Staljin e poverovati svom
narodu. Ali rat se jo nije ni zavrio, a ealoni su krenuli u Magadan. Ealoni s
pobednicima... Hapsili su one koji su bili zarobljeni, koji su preiveli nemake
logore, koje su Nemci odveli na rad sve koji su videli Evropu. Mogu da priaju
kako tamo narod ivi. Bez komunista. Kakve su tamo kue, kakvi su putevi. O
tome da nigde nema kolhoza...
Posle Pobede, svi su zautali. utali su i plaili se, kao pre rata...

Ja sam profesorka istorije... Po mom seanju, dopisivali su udbenik iz istorije

tri puta. Uila sam decu iz tri razliita udbenika...
Pitajte nas, dok smo ive. Ne dopisujte kasnije bez nas. Pitajte...
Znate kako je teko ubiti oveka? Radila sam kao ilegalac. Posle pola godine,
dobila sam zadatak da radim kao konobarica u oficirskoj menzi... Mlada, lepa...
Uzeli su mene. Trebalo je da sipam otrov u kotao sa supom i istog dana da odem
kod partizana. A ja sam se na njih ve bila navikla, jesu neprijatelji, ali vidi ih
svaki dan, govore ti: Danke on... Danke on... Teko je to. Teko je ubiti... Ubiti
je tee nego umreti...
Celog ivota sam predavala istoriju... I nikad nisam znala kako o tome da
priam. Kojim reima...

Ja sam imala svoj rat... Prela sam dug put sa svojim junakinjama. Kao i one,
dugo nisam verovala da naa Pobeda ima dva lica jedno divno, a drugo
strano, celo u oiljcima, nepodnoljivo za gledanje. U borbi prsa u prsa, dok
ubija oveka, gleda mu u oi. To nije isto kao kad baca bombu ili puca iz
rova, priali su mi.
Kad slua oveka kako je ubijao i umirao, isto je kao da mu gleda u oi...
NEU DA SE SEAM...

Stara dvospratna kua u predgrau Minska, od onih to su se gradile odmah

posle rata, odavno okruena bunovima jasmina. Iz nje je i poelo istraivanje
koje traje sedam godina, udnovatih i munih sedam godina, kad otkrivam za
sebe svet rata, svet iji smisao nismo dokraja odgonetnuli. Oseam bol, mrnju,
iskuenje. Nenost i nedoumicu... Pokuavam da shvatim u emu se razlikuje
smrt od ubistva i gde je granica izmeu ljudskog i neljudskog. Kako ovek ostaje
sam s tom bezumnom milju da moe da ubije drugog oveka? Da je ak
obavezan da ga ubije. I otkrivam da u ratu, osim smrti, postoji mnotvo drugih
stvari, tamo je sve ono to postoji u naem obinom ivotu. Rat je takoe
ivot. Sudarila sam se s bezbroj ljudskih istina. Tajni. Zamislila sam se nad
pitanjima za koja ranije nisam ni mislila da postoje. Na primer, o tome zato se
ne udimo zlu, zar u nama nema uenja pred zlom?
Putevi i putovanja... Na desetine putovanja po celoj zemlji, stotine zapisa na
kasetama, hiljade metara magnetofonske trake. Pet stotina susreta, dalje sam
prestala da brojim, lica su mi iezla iz seanja, ostali su samo glasovi. U mom
pamenju, zvui hor. Ogroman hor, ponekad se gotovo ne uju rei, samo pla.
Priznajem: nisam uvek verovala da imam snage za ovaj put, da u ga dovesti do
kraja. Postojali su trenuci sumnje i straha, kada sam htela da se zaustavim ili da
se sklonim u stranu, ali vie nisam mogla. Postala sam zarobljenica zla, zavirila
sam u bezdan da bih neto razumela. Sada mi se ini da sam stekla izvesna
znanja, ali je pitanja jo vie, a odgovora jo manje.
Ali onda, na samom poetku puta, to nisam ni nasluivala...
U ovu kuu dovela me je beleka u lokalnim novinama da je nedavno u
Minskoj fabrici teretnih vozila Udarnik ispraena u penziju stariji knjigovoa
Marija Ivanovna Morozova. A u ratu, spominje se u istoj beleci, bila je
snajperista, ima jedanaest ratnih odlikovanja, na njenom snajperskom raunu je
sedamdeset pet ubijenih. Bilo je teko povezati u svesti vojnu profesiju te ene s
njenim mirnim poslom. S njenom sadanjom novinskom fotografijom. Sa svim
tim obelejima obinosti.

... Sitna ena s devojakim vencem duge kose smotanim oko glave, sasvim
neslina nejasnoj fotografiji u novinama, sedela je u velikoj fotelji pokrivi lice
rukama:
Ne, neu da se seam... Da se ponovo tamo vraam? Ne mogu... Do dana
dananjeg, ne mogu da gledam ratne filmove. Tada sam bila jo devojica.
Matala i rasla, rasla i matala. I odjednom rat. ak mi je ao tebe... Znam o
emu govorim... Zaista hoe to da sazna? Pitam te kao erku...
Zaista se zaudila.
A onda je pitala:
A otkud da traite ba mene? Porazgovarajte s mojim muem, on ima ta
da vam kae, on voli da se sea... Kako su se zvali komandanti, generali, imena
jedinica, sve pamti. A ja ne pamtim. Seam se samo onoga to se sa mnom
dogaalo. Svoga rata. Oko mene mnogo ljudi, ali uvek si sama, jer je ovek uvek
sam pred smru. Pamtim jezivu samou.
Zamolila me je da sklonim magnetofon:
Potrebne su mi tvoje oi dok priam, a on e smetati.
Ali posle nekoliko minuta je zaboravila na njega...

Marija Ivanovna Morozova, (Ivanukina), desetar, snajperista:

To e biti obina pria... Pria obine ruske devojke, kakvih je tada bilo
mnogo...
Tamo gde je bilo moje rodno selo Djakovsko sada je Radniko naselje u
Moskvi. Kada je poeo rat, nisam imala ni osamnaest godina. Kosa mi je bila
duga, duga, do kolena... Niko nije verovao da e rat toliko dugo trajati, svi su
mislili jo malo pa e se zavriti. Oteraemo neprijatelja. Odlazila sam u
kolhoz, zatim sam zavrila kurs za knjigovou i poela da radim. Rat se
nastavlja... Moje drugarice... Moje devojke govore: Treba ii na front. To je ve
visilo u vazduhu. A u isto vreme smo sve pohaale kurs u vojnom komesarijatu.
Tu su nas obuavali da pucamo iz puke, da bacamo granate. U prvo vreme...
priznajem, plaila sam se da uzmem puku u ruke, bilo mi je neprijatno. Nisam
mogla da zamislim da u ii nekoga da ubijam, jednostavno sam htela na front,
kao i ostali. U kruoku je bilo etrdeset ena. Iz naeg sela etiri, iz susednog pet,
jednom reju, iz svakog sela po nekoliko. I sve devojke... Mukarci su ve skoro
svi otili, ko je mogao. Nekada je glasnik dolazio usred noi, ostavljao dva sata
da se svi skupe i odvozili su ih. Deavalo se da su ih kupili pravo iz polja. (uti.)
Ne seam se sada jesmo li imali igranke, ni jesu li devojke igrale s devojkama,
mladia nije bilo. Naa sela su opustela.
Ubrzo je stigao poziv CK Komsomola da stanemo u odbranu Domovine, jer
su Nemci ve bili blizu Moskve. Kako to da Hitler zauzme Moskvu? Neemo to
dozvoliti! Nisam samo ja... Sve devojke su izrazile elju da idu na front. Moj otac
je ve ratovao. Mislile smo da emo biti kao i oni... Otile smo u vojni
komesarijat, kad tamo mnogo devojaka. Srce mi je tako poelo da udara...
Odbir je bio veoma strog. Prvo, trebalo je da bude sasvim zdrava. Plaila sam se
da me nee uzeti jer sam u detinjstvu esto pobolevala, i, kako je moja mama
govorila, bila sam slabana. Zato su me druga deca vreala kad sam bila mala.
Zatim, ako u kui nije ostajao niko, takoe su odbijali jer se nije smela ostavljati
sama majka. Ah, te nae mamice! Od suza su se osuile... Grdile su nas, molile
nas... Kod mene su ostajale dve sestre i dva brata, dodue, mnogo mlai od
mene, ali ipak se raunalo. Postojao je jo jedan problem. Iz kolhoza su svi otili,
nije ostao niko da radi u polju, i predsednik nije hteo da nas pusti. To jest, odbili
su nas. Mi poemo u Rejonski komitet Komsomola, i tamo nas odbiju, poalju
kui. Tada naa delegacija krene u Oblasni komitet Komsomola. Ponovo nas
odbiju. I mi odluimo, kad smo ve u Moskvi, da odemo u CK Komsomola, u sam
vrh, kod prvog sekretara. Mislile smo da emo tamo biti jedine, kad ono, nije se
moglo ui u hodnik, a kamoli do sekretara. Iz cele zemlje dola je omladina,
mnogo mladih koji su iveli u okupiranim zonama, hteli su da se osvete za
pogibiju svojih blinjih. Iz celog Sovjetskog Saveza. Da, da... ak smo u jednom
trenutku izgubile nadu...
Uvee smo se ipak probile do sekretara. Pitaju nas: A kako mislite da idete
na front kad ne umete da pucate? Mi kaemo da smo ve nauile... Gde?...
Kako?... A umete li da previjate? A nas je na tom kursu jedan vojni lekar nauio
da previjamo. Oni tada zaute i ve nas gledaju ozbiljnije. Bio nam je adut to
nas je bilo etrdeset i to smo sve znale da pucamo i da pruamo medicinsku
pomo. Kazali su: Idite i ekajte. Vaa molba e biti pozitivno reena. Kako smo
se srene vraale! Nikada neu zaboraviti... Da, da...
I doslovno za nekoliko dana imale smo u rukama vojni poziv...
Dole smo u komesarijat, kroz jedna vrata su nas uveli, kroz druga izveli:
imala sam izuzetno lepu kosu, ponosila sam se njome. Izala sam skroz
oiana... Bez kose... Odsekli su je onako vojniki. I haljinu su mi uzeli. Nisam
uspela mami da ostavim ni haljinu, ni pramen kose. Molila me je da joj od mene
neto ostane... Odenuli su nas u uniforme, u vojnike koulje, dali nam letnje
vojnike kape, raneve, i utovarili u teretni vagon, na slamu. A slama svea, jo je
mirisala na polje.
Veselo smo putovale. Drsko. alile smo se. Seam se da smo se mnogo
smejale.
Kuda idemo? Nismo znale. Na kraju krajeva, nije nam bilo toliko vano ta
emo biti. Samo hoemo na front! Kad svi ratuju, hoemo i mi. Stigle smo na
stanicu elkovo, nedaleko je bila enska snajperska kola. Ispostavilo se da
emo tamo. Sve smo se obradovale. To je ono pravo. Pucaemo.
Poela je obuka. Uili su nas vojnim pravilima garnizonske slube,
disciplinskim pravilima, maskiranju na poloaju, pravilima hemijske zatite. Sve
devojke su se mnogo trudile. Nauile su da zatvorenih oiju prepoznaju
snajperku, da odrede brzinu vetra, rastojanje do cilja, da kopaju streljaki
zaklon, da puze na laktovima sve smo to ve znale. Samo to pre na front. U
vatru... Da, da... Po zavretku kursa iz artiljerijske i strojeve slube, dobila sam
peticu. Najtee mi je bilo da ustanem na uzbunu i da se spremim za pet minuta.
izme smo uzimale za dva broja vee da ne gubimo vreme. Trebalo je za pet
minuta obui se, obuti i stati u stroj. Bilo je sluajeva kad smo izme obuvale na
bose noge i trale u stroj. Jedna devojka je skoro dobila promrzline na nogama.
Jedan stariji vodnik je to primetio, opomenuo nas i nauio da steemo obojke.
Stane iznad nas i gudi: Kako da od vas, devojke, napravim vojnike, a ne mete za
Friceve? Devojke, devojke... Svi su nas voleli i u isto vreme alili. A mi smo se
vreale to nas ale. Zar nismo isti vojnici kao svi ostali?
I, najzad, stignemo na front. Pod Oru... U ezdeset drugu streljaku diviziju...
Komandir, pukovnik Borotkin, kad nas je video, naljutio se: devojke mi
natovarili! ta je ovo, kae, enski hor? Baletska trupa! Ovde je rat, nije igranje.
Straan rat... A posle nas je pozvao, ugostio rukom. I mi ujemo kako pita svog
autanta: Imamo li neto slatko uz aj? Mi se uvredimo: za ta nas on smatra?
Dole smo da ratujemo... a on nas ne prima kao borce, ve kao devojure. Po
uzrastu smo mu bile kao erke. A ta u ja s vama, mile moje? Gde su vas samo
takve sakupili? Eto kako se ophodio prema nama, kako nas je doekao. A mi
umislile da smo ve vojnici. Da, da... U ratu!
Sutradan nas je uhvatio da mu pokaemo kako umemo da pucamo, kako se
maskiramo na poloaju. Pucale smo odlino, ak bolje od mukaraca snajperista
koje su opozvali sa isturenog poloaja na dvodnevni kurs, i koji su se veoma
iznenadili to mi radimo njihov posao. Sigurno su prvi put videli ene
snajperiste. Posle pucanja maskiranje na poloaju... Pukovnik je doao, poeo
da osmatra poljanu, zatim stao na jednu humku nita se ne vidi. I odjednom
humka pod njim zavapi: Drue pukovnie, ne mogu vie, teki ste. Svi smo
prasnuli u smeh! On nije mogao da poveruje da se tako dobro moe maskirati
na poloaju. Sada, kae on, povlaim re u vezi s vama, devojkama. Ali ipak se
dosta muio, plaio se za nas kad smo ile na isturene poloaje, svaki put nas je
upozoravao da budemo oprezne, da uzalud ne rizikujemo... Dugo nije mogao da
se navikne na nas...
Izale mi prvi put u lov (to je snajperski izraz), moj parnjak bila je Maa
Kozlova. Zamaskirale se, leimo: ja osmatram, Maa dri puku. I odjednom e:
Pucaj, pucaj! Vidi Nemca...
Ja joj kaem:
 Ja osmatram, pucaj ti!
Dok se mi tu prepiremo, umai e nam kae ona.
A ja po svom:
Prvo treba nainiti mapu za streljanje, uneti orijentire: gde je staja, gde
breza...
ta, ti e kao u koli da mi razvlai po hartiji... Nisam dola ovamo da se
bavim mapama, ve da pucam!
Vidim, Maa ve besni na mene.
Pa onda pucaj, ko ti brani?
I tako se mi sporekamo. A za to vreme, nemaki oficir je zaista davao
nareenja svojim vojnicima. Dolo je vozilo i vojnici su u lancu dodavali nekakav
teret. Oficir je stajao, izdavao nekakve naredbe, zatim se sakrio. A mi se
svaamo. Vidim da je dva puta izvirio i, ako ga jo jednom propustimo, umai e
nam. I kada se pojavio trei put, bilo je to u trenu as ga ima, as ga nema
odluim da pucam. Odluila, a odjednom mi sevne misao: pa to je ovek, neka je
i neprijatelj, ali je ovek, i namah ponu da mi drhte ruke, treslo mi se celo telo,
sva sam bila gola voda... Nekakav strah... I sada mi se ponekad u snu vraa to
oseanje... Posle drvenih meta, bilo je teko pucati u ivog oveka. Ve ga vidim
kroz optiki nian, dobro ga vidim. Kao da je tu, blizu... I u meni se neto
usprotivi... Neto mi ne da, ne mogu da odluim. Ali prenem se, povuem
obara... On zamahnu rukama i pade. Ne znam je li bio pogoen ili nije. Ali posle
toga me je jo vie tresla groznica, javio se neki strah: ubila sam oveka?!
Trebalo se naviknuti na tu misao. Da... Ukratko uas! Nikad neu zaboraviti...
Kada smo se vratile, poele da priamo u naem vodu ta se sa mnom desilo,
svi su se okupili. Na komsomolski rukovodilac bila je Klava Ivanovna, i ona me
je ubeivala: Njih ne treba aliti, treba ih mrzeti... Njoj su faisti ubili oca. Kada
bi se desilo da zapevamo, ona bi molila: Devojke, nemojte, kada pobedimo ove
gadove, tada emo pevati.

Posle nekoliko dana, javila mi se Marija Ivanovna i pozvala me je kod svoje ratne
drugarice Klaudije Grigorjevne Krohine. I ponovo sam ula...

Klaudija Grigorjevna Krohina, stariji vodnik, snajperista:

Prvi put je strano... Ba je strano...
Zauzele smo poloaj i ja osmatram. I ta vidim: jedan Nemac se pridigao iz
rova. Opalila sam i on je pao. I znate, to me je potreslo, ba me je razbilo, ula
sam kako mi se tresu kosti. Zaplakala sam se. Kad sam pucala u metu, nita
nisam oseala, a ovde ubila sam! Ja! Ubila sam nekog nepoznatog oveka.
Kako sam mogla da ubijem oveka? Nita o njemu nisam znala, a ubila sam ga.
Posle je sve to prolo. Evo kako... Evo kako se dogodilo... Nastupali smo
negde blizu nekog nevelikog naselja, ini mi se u Ukrajini. I tamo, pored puta,
ugledala sam nekakvu baraku ili kuu, ne seam se vie, sve je gorelo, i ve
sagorelo, samo je crni kamen ostao. I u tom aru ljudske kosti, i zvezde
petokrake nagorele, i po tome sam prepoznala da su izgoreli nai ranjenici ili
zarobljenici... Posle toga mi nije bilo ao ma koliko da sam ih ubila... Kad sam
videla te kosti koje gore, nisam mogla da se saberem, i u meni je ostalo samo zlo
i osveta...
... S fronta sam se vratila potpuno osedela. Bila mi je dvadeset jedna godina,
a ja sva bela. Bila sam teko ranjena, kontuzovana, slabo sam ula na jedno uvo.
Mama me je doekala reima: Verovala sam da e se vratiti. Molila sam se za
tebe i danju i nou. Brat je poginuo na frontu. Plakala je i govorila:
Ispalo je svejedno jesam li rodila deake ili devojice. Ali ipak, on je muko,
on je bio duan da brani domovinu, a ti si devojurak. Molila sam se, ako bude
ranjena, bolje da si mrtva, za devojku je strano da ostane bogalj. Stalno sam ila
na stanicu. Pred vozove. Jednom sam tamo videla devojku s fronta sa izgorelim
licem... Pretrnula sam da nisi ti! Za nju sam se kasnije takoe molila.
Nedaleko od nae kue, ja sam iz eljabinske oblasti, i kod nas su se tamo
vrila nekakva rudna iskopavanja. Kada su poele eksplozije, a to se radilo nou,
momentalno sam skakala s kreveta, grabila injel i poinjala da beim, morala
sam nekud da pobegnem. A mama me uhvati, privije uza se i umiruje kao da
sam dete. Probudi se, probudi se. Rat je zavren. Dola si kui. Dolazila sam
svesti od tih rei: Ja sam tvoja mama. Mama... Govorila je tiho. Tiho... Glasne
rei su me plaile...
U sobi je toplo, a Marija Ivanovna se umotava u teki vuneni pokriva, hvata
je groznica. I nastavlja:
Naa izvidnica je zarobila jednog nemakog oficira i on je bio istinski
zauen to je na njegovom poloaju ubijeno mnogo vojnika i to su svi bili
ranjeni u glavu. Gotovo svi u isto mesto. Obian strelac ne moe toliko puta
pogoditi pravo u glavu. Pokaite mi, kae, tog strelca koji je toliko mojih
vojnika pobio. Svakoga dana sam gubio oko desetak ljudi. A komandir puka e:
Naalost, ne mogu ga pokazati, to je devojka snajperista, ali poginula je. To je
bila Saa ljahova. Poginula je u snajperskom dvoboju. I ta ju je otkrilo crveni
al. Strano ga je volela. A crveni al na snegu se vidi, demaskira. I kad je
nemaki oficir uo da je to bila devojka, spustio je glavu, nije znao ta da kae...
Dugo je utao. Na poslednjem isleenju, pre nego to e ga otpremiti u Moskvu
(ispostavilo se da je vana ptica!), priznao je: Nikada nisam mislio da u
ratovati sa enama. Sve ste vrlo lepe... A naa propaganda je tvrdila da u Crvenoj
armiji ne ratuju ene, ve hermafroditi... Tada nita nisam razumela... Ali nisam
zaboravila...
Ili smo po dvoje od jutra do mraka, oi suze, ruke onemoale, telo od
napora takoe onemoalo. Posebno teko bilo je zimi. Sneg se pod tobom topi.
im zaradi zora, kretali smo, a vraali se u sumrak. Ponekad smo i vie od
dvanaest sati leali u snegu ili se smetali u kronji drveta, na krovu upe ili
poruene kue, i tamo se maskirali da neprijatelj ne vidi gde smo, gde nam je
poloaj, odakle osmatramo. I trudili smo se da se postavimo to blie:
sedamsto-osamsto, nekad nas je samo petsto metara delilo od rova u kom su
Nemci. U rano jutro smo ak uli ta govore. I kako se smeju.
Ne znam odakle nam takva hrabrost... Sada ne razumem...
Ali ne daj boe da ena bude vojnik. Ispriau vam jedan sluaj...
Ili smo u napad, nastupali smo veoma brzo. I otkrili smo se, obezbeenje je
zaostalo, municije nestalo, hrane nema, kuhinju pogodila granata. Tri dana i tri
noi sedeli smo bez hrane, moju saputnicu su ubili, s novom sam krenula u
izvidnicu. I odjednom, na niijoj zemlji, ugledam drebe. Tako je bilo lepo, imalo
je raskoan rep... Hoda tako mirno, kao da se nita ne dogaa, kao da rata nema.
I ujemo da su se Nemci oglasili, spazili su ga. Nai vojnici se takoe
dogovaraju:
Pobei e. A kakva bi supa bila...
Ne moe ga iz automata s takve daljine...
Videli su nas:
Idu snajperisti. Sad e ga oni... Hajdete, devojke!
ta da se radi? Nisam stigla ni da razmislim. Nanianila sam i opalila. Noge
su mu poklekle i on se svalio na bok. Uinilo mi se, moda je to bila halucinacija,
ali uinilo mi se da je tiho, tiho zarzao.
A onda me je uhvatilo: zato sam to uradila? Tako je bilo lepo to drebe, a ja
sam ga ubila radi supe! ujem, iza lea, neko jeca. Osvrnem se, a to nova.
ta ti je? upitam.
ao mi je drebeta... i pune oi suza.
Ah, ah, kakva osetljivost! A to svi mi tri dana nismo nita okusili? ao ti je
to jo nikog nisi branila, ne zna ti ta znai koraati trideset kilometara
dnevno pod punom opremom, i jo gladan. Prvo treba Friceve da isteramo, a
onda emo da alimo... Shvata, onda...
Gledam vojnike, oni su me obino podbadali, zadirkivali... sada me niko ne
gleda, kao da me ne primeuju, svako se bavi svojim poslom... A ja, ta u,
sednem i ponem da plaem. Kao da sam nekakva ivoderka, kao da mogu
hladno svakog da ubijem. A od detinjstva sam volela ivotinje. Jo sam ila u
kolu kada nam se krava razbolela pa su je zaklali. Plakala sam dva dana. Mama
se plaila da e mi se neto desiti, toliko sam plakala. A ovde tup! i opalila po
nezatienom drebencetu... A on je bio prvi kog sam videla posle dve godine...
Uvee nam donose veeru. Kuvar e: Bravo, junaino, snajperko... Danas
imamo nicle... Postavili nam nicle i otili. A moje devojke sede, ne primiu se
veeri. Shvatila sam o emu je re, i krenu mi suze i ja izletim iz bunkera...
Devojke za mnom, onda stanu uglas da me tee. Brzo su podelile nicle i
prionule na jelo...
Eto kako je bilo... Da... To se ne zaboravlja...
Nou smo obino priale. O emu smo mogle? O kui, naravno, svako je
priao o svojoj mami, kome su otac i brat otili u rat. I ta e biti s nama kad se
vratimo iz rata. I hoemo li se udati, i da li e nas muevi voleti? Na kapetan se
smejao i govorio:
E, devojke! Odline ste u svemu, ali bih se bojao da se posle rata oenim
vama. Ruka precizna, tanjir baci u elo i ubije na mestu.
Mua sam srela u ratu, bili smo u istom puku. Na dva mesta je bio ranjen,
kontuzovan. Rat je proao od poetka do kraja, celog ivota je bio vojno lice.
Njemu ne treba da objanjavam ta je to rat. Odakle sam dola. Kakva sam. Ako
progovorim povienim tonom, on ili ne primeuje, ili outi. I ivimo ve trideset
pet godina kao jedna dua. Odgajili smo dvoje dece, pruili im visoko
obrazovanje. Sina i erku.
ta jo da vam priam... Demobilisali su me i doputujem u Moskvu. A od
Moskve treba da se putuje i da se jo nekoliko kilometara ide peke. Sada je
tamo metro, a onda su bili vonjaci i duboke movare. Jedna je bila ba velika,
trebalo je prei na drugu stranu. A ve se smrklo kad sam stigla i naravno da
sam se plaila da idem kroz nju. Stojim i ne znam ta u: da li da se vraam i
ekam da svane, ili da skupim hrabrost i da krenem. Kad sad pomislim, tako mi
je smeno ceo front sam prola, svega sam se nagledala, i mnogo smrti i svega
ostalog, a plaim se da proem kroz movaru. Pokazalo se da nas rat nije nita
promenio. U vagonu, kada smo se vraali iz Nemake kui, nekome je iz ruksaka
iskoio mi, a sve nae devojke su tako poele da vrite, one to su bile na
gornjim krevetima naglavake su poskakale. A kapetan koji je bio s nama
zaudio se: Svaka ima po orden, a bojite se mieva.
 Na moju sreu, naie jedan kamion. Pomislim: zaustaviu ga.
Kamion se zaustavi.
Moe li do Djakovskog? kaem.
I ja idem do Djakovskog smeje se mladi.
Uskoim u kabinu, on prihvati moj kofer i krenemo. Vidi on da sam u
uniformi, vidi ordenje. Pita:
Koliko si Nemaca ubila?
Kaem mu:
Sedamdeset pet.
A on, pomalo sa smekom:
Lae, moda nijednog nisi ni videla?
I ja ga odjednom prepoznam:
Jesi li ti Koljka iov? Pa sea se, ja sam ti kravatu vezivala?
Jedno vreme sam, do rata, u koli bila pionirski rukovodilac.
Jesi li ti to, Maruska?
Ja...
Stvarno? i zaustavi kola.
Hajde, vozi me do kue, ta ti je, to staje na pola puta? Meni u oima
suze. I vidim: i kod njega. Takav je to bio susret!
Kad smo stigli do kue, on tri s koferom mojoj majci:
Bre, dovezao sam vam erku!
Nikada to neu zaboraviti... Kako moe da se zaboravi takvo neto?
Vratila sam se i sve je trebalo poeti iz poetka. Uila sam da hodam u
cipelama, na frontu sam tri godine bila u izmama. Navikli smo se na opasae,
sad nam je izgledalo da odea na nama visi kao vrea, nekako se neugodno
osea. Sa uasom sam gledala u suknju. I u haljinu. Suknje nismo priznavale,
sve vreme smo bile u pantalonama, uvee ih prostre pod sebe, legne i smatra
da si ih ispeglala. Dodue, ne sasvim suve. Izae na mraz, a one se skorile. A
sada ide u graanskoj odei, u cipelama, sretne oficira i ruka se nesvesno die
u pozdrav. Navikli smo na dravni obrok, sada doe u pekaru, uzme hleba
koliko ti treba i zaboravi da plati. Prodavaica te poznaje, shvata u emu je
stvar i neprijatno joj je da te podseti, a ti uzme, ne plati i ode. Posle te grize
savest, sutradan ide da kupi neto drugo i plaa i za ono od jue. Prodavci se
nisu ljutili, znali su nas... Trebalo je ponovo uiti obian ivot. Setiti ga se. S kim
to podeliti? Dotri kod susetke... Kod mame...
... Jo neto mislim... koliko je dugo trajao rat? etiri godine. Vrlo dugo... a ja
se ne seam ni ptica, ni cvea... Sigurno ih je bilo, ali ja ih se ne seam... udno,
zar ne? I zar se mogu snimati filmovi o ratu u boji? Tamo je sve crno. Samo krv
ima drugu boju, samo je krv crvena...
Tek smo nedavno, pre osam godina, nali nau Mau Alhimovnu. Komandir
divizije je bio ranjen, ona je puzei ila ka njemu da ga spase. I ispred nje je
eksplodirala granata. Komandir je poginuo, ona nije uspela da dopuzi i obe noge
su joj bile smrvljene. Nosili smo je u medicinski sanitarni bataljon, a ona nas je
molila: Devojke, streljajte me... Kome sam ovakva potrebna? Tako nas je molila
i molila... Smestiii su je u bolnicu, a mi smo krenuli dalje. Izgubio joj se svaki
trag. Nismo znali gde je, ta se s njom dogaa. Svuda smo pisali, niko nam nije
mogao dati odgovor. Pomogli su nam izvidnici Sedamdeset tree moskovske
kole. Ti mladii, te devojke... Nali su je u Domu invalida trideset godina kako
se rat zavrio, negde u Altaju. Vrlo daleko. Za sve te godine, vukla se po
bolnicama, radili su joj na desetine operacija. Roenoj majci se nije javila da je
iva. Moete li to da zamislite? Eto ta je rat... Dovezli smo je na na susret.
Sedela je u predsednitvu i plakala. Onda smo je odveli kod majke... Nisu se
videle preko trideset godina... Majka je skoro pomerila pameu: Kakva srea to
mi srce nije ranije prepuklo od tuge. Kakva srea! A Maenjka je ponavljala:
Sada mi nije strano da se sretnemo. Sad sam ve stara. Da... Ukratko... Takav je
rat...
Seam se, leim nou u rovu. Ne spavam. Negde artiljerija radi. Nai
streljaju... Tako mi se ne umire... Dala sam zakletvu, vojniku zakletvu, dau ivot
ako treba, ali ipak mi se ne umire. Odande i ako se iv vrati, dua nee prestati
da boli. Sad mislim: bilo bi bolje da me je u nogu, u ruku ranilo, onda bi telo
bolelo. Ali dua... Uasno boli... Ba smo sve bile mlade kad smo otile na front...
Devojke... Za vreme rata sam se ak zadevojila. Mama me je kod kue izmerila...
Porasla sam deset centimetara...

Na rastanku mi je neveto pruila svoje vrele ruke i zagrlila me Oprosti...

TREBA DA PORASTETE, DEVOJICE... JO
STE ZELENE...

Glasovi... Desetine glasova... Obruili su se na mene otkrivajui neuobiajenu

istinu i ona, ta istina, nije imala nita zajedniko s kratkom i od detinjstva
poznatom formulom mi smo pobedili. Desila se trenutna hemijska reakcija:
patos se rastvorio u ivom tkanju ljudskih sudbina, pokazao se najkraom
ivom stvari. Sudbina to je kad jo neto stoji iza rei.
ta hou da ujem posle desetina godina? Kako je bilo pod Moskvom ili
Staljingradom, opis vojnih operacija, nazive zaboravljenih osvojenih visina?
Jesu li mi potrebne prie o prebacivanju poprita i frontova, o odstupanju i
nastupanju, o koliini partizanskih ealona i broju napada, o tome o emu je ve
napisano hiljade tomova? Ne, ja traim drugo. Sakupljam ono to bih nazvala
znanjem duha. Idem po tragovima duevnog ivota, vodim zapis due. Put due
je za mene vaniji od samog dogaaja, nije mi tako vano, ili nije mi toliko
vano, nije mi na prvom mestu kako je to bilo, uzbuuje me i plai neto drugo
ta se tamo dogaalo sa ovekom? ta je on tamo video i razumeo? Uopte o
ivotu i smrti? Najzad o sebi samom? Piem istoriju oseanja... Istoriju due...
Ne istoriju rata ili drave i ne ivot heroja, ve istoriju malog oveka, izbaenog
iz obinog ivota u epsku dubinu ogromnog dogaaja. U Veliku istoriju.
Devojke etrdeset prve... Prvo to hou da ih pitam: otkuda su? Zato ih je
bilo toliko mnogo? Kako su odluile da isto kao mukarci uzmu oruje u ruke?
Da pucaju, miniraju, podmeu bombe ubijaju?
Tim pitanjem se jo u devetnaestom veku bavio Pukin, objavljujui
uSavremeniku odlomak iz zapisa devojke konjanika Nadede Durove, koja je
uestvovala u ratu s Napoleonom: Koji su razlozi naterali mladu devojku iz
ugledne plemike porodice da napusti oinski dom, da se odrekne svog pola, da
preuzme na sebe poslove i obaveze kojih se i mukarci plae i da se javi na
bojno polje, i to kakvo! Napoleonovo! ta ju je pobudilo? Tajne, porodine
muke? Uspaljena mata? Uroena neukrotiva sklonost? Ljubav?
Zaista ta?! Posle vie od sto godina, isto pitanje...

O KLETVAMA I MOLITVAMA
Hou da govorim... Da govorim! Da se ispriam! Najzad i nas neko hoe da uje.
Toliko godina smo utale. ak smo i u kui utale. Desetine godina. Prve godine,
kad sam se vratila iz rata, samo sam priala, po ceo dan. Niko me nije sluao. I
onda sam zautala... Dobro je to si dola. Sve vreme sam nekoga ekala, znala
sam da e neko doi. Mora doi. Tada sam bila mlada. Sasvim mlada. ao mi je.
Zna ta? Nisam umela ak ni da zapamtim...
Nekoliko dana pre izbijanja rata, razgovarala sam s prijateljicom, bile smo
ubeene da nikakvog rata nee biti. Pole smo u bioskop, pre filma su
prikazivali urnal: Ribentrop i Molotov pruaju jedan drugom ruku. U svesti su
nam se urezale rei spikera da je Nemaka verni prijatelj Sovjetskog Saveza.
Nije prolo ni mesec dana, a nemaka vojska je ve bila pod Moskvom...
Nas je u porodici osmoro dece, prve etiri sve devojice, ja sam bila
najstarija. Tata dolazi jednog dana s posla i plae: Nekad sam se radovao to
imam prvo devojice... Neveste... A sada kod svakog neko ide na front, a kod nas
nema ko... Ja sam star, nee me uzeti, vi ste devojurci, a deaci su mali... To se u
porodici nekako teko podnosilo.
Organizovan je kurs za medicinske sestre, i otac odvede tamo sestru i mene.
Ja sam imala petnaest, a sestra etrnaest godina. Kazao je: Ovo je sve to ja
mogu da dam za pobedu... Moje devojice... Drugih misli tada nije bilo.
Posle godinu dana, bila sam na frontu...
Natalija Ivanovna Sergejeva, redov, sanitarka

Prvih dana... U gradu pometnja. Haos. Strah ledi kosti. Love nekakve pijune.
Ubeivali smo jedan drugog: Ne nasedajte na provokaciju. Niko nije mogao ni
da pomisli da je naa armija pretrpela katastrofu, potukli su je za nekoliko
nedelja. Uili su nas da emo ratovati na tuoj teritoriji. Ni pedlja svoje zemlje
neemo dati... A sada odstupamo...
Pre rata su ile glasine da se Hitler sprema da napadne Sovjetski Savez, ali su
se ti razgovori strogo prekidali. Presecali su ih odgovarajui organi... Jasno vam
je koji su to organi? NKVD... ekisti. Ako su ljudi aputali, to je bilo kod kue, u
kuhinji, a u zajednikim stanovima samo u svojoj sobi, iza zatvorenih vrata, ili
u kupatilu, ali se prethodno pustila voda iz esme. Ali kada je Staljin
progovorio... Obratio nam se reima: Brao i sestre... Tada smo zaboravili na
sve to nam je radio... Na ujak je sedeo u logoru, mamin brat, bio je elezniar,
stari komunista. Uhapsili su ga na radnom mestu... Jasno vam je ko? NKVD...
Naeg omiljenog ujaka, znali smo da ni za ta nije kriv. Verovali smo. Bio je
odlikovan jo u graanskom ratu... Ali, posle Staljinovih rei, mama je rekla:
Moramo da branimo Domovinu, a posle emo prosuditi. Domovinu su svi
voleli.
Odmah sam otrala u vojni odsek. Sa anginom sam otrala, jo mi nije bila
pala temperatura. Ali nisam mogla da ekam...
Jelena Antonovna Kudina, redov, ofer

Naa majka nije imala sinove... raslo je pet keri. Objavili su: Rat! Imala sam
odlian sluh. Matala sam da idem na muziku akademiju. Odluila sam da e
moj sluh posluiti na frontu, biu vezista.
Evakuisali smo se u Staljingrad. A kad je Staljingrad bio opkoljen,
dobrovoljno smo pole na front... Sve smo pole... Cela porodica: mama i pet
keri, a otac je u to vreme ve ratovao...
Antonina Maksimovna Knjazeva, mlai vodnik, vezista

Svi smo imali samo jednu elju: da idemo u vojni odsek i da molimo da nas
prime na front... Da li smo se plaile? Sigurno da jesmo... Ali svejedno... Poemo
u vojni odsek, a tamo nam kau: Treba da porastete, devojice... Jo ste zelene...
A imale smo po esnaest sedamnaest godina... Ali ja sam uspela, mene su uzeli.
Htela sam s drugaricom u snajpersku kolu, ali su nam kazali: Biete
milicionari. Nemamo kad da vas poduavamo.
Mama je nekoliko dana deurala na stanici, kad e nas povesti. Videla je kako
smo ile prema vagonima, predala mi je pirog, deset jaja, i pala u nesvest...
Tatjana Jefimovna Semjonova, vodnik, milicionar

Svet se najednom promenio... Seam se prvih dana... Mama je stajala uvee kraj
prozora i molila se. Nisam znala da mama veruje u Boga. Samo je gledala u
nebo...
Mene su mobilisali, bila sam lekar. Pola sam iz oseanja duga. Tata je iao u
vojni odsek ujutru rano. Iao je da podigne moje uverenje, i zato je iao rano, da
bi svi u selu videli da mu je erka na frontu...
Jefrosinja Grigorjevna Breus, kapetan, lekar

Leto... Poslednji miran dan... Uvee smo na igranci. Imamo po esnaest godina.
Ili smo u grupi, zajedno ispraamo jednu, pa drugu. Jo se nismo izdvajali po
parovima. Idemo, na primer, est deaka i est devojaka.
I ve posle dva dana, te mladie, polaznike tenkovske kole, koji su nas
pratili sa igranke, dovozili su osakaene, u zavojima. To je bio uas! Uas! Ako
sam ula da se neko smeje, nisam mu to oprostila. Kako se moe smejati, kako
se moe radovati bilo emu, kada je ovakav rat?
Ubrzo je otac otiao u rezervni sastav. U kui smo ostali sami mala braa i ja.
Braa su roena trideset etvrte i trideset osme godine. I kazala sam mami da
u da idem na front. Plakala je, i ja sam nou plakala. Ali sam kidnula iz kue...
Mami sam pisala iz ete. Odande me nikako nije mogla vratiti...
Lilija Mihajlovna Butko, hirurka medicinska sestra

Naredba: da se postrojimo. Postrojile smo se po visini, a ja najmanja. Komandir

ide, gleda. Prilazi mi:
ta je, Djujmovoka? ta e ti da radi? Da se moda vrati mami i malo
odraste?
A mamu vie nisam imala... Poginula je za vreme bombardovanja...
Polina Semjonovna Nozdraeva, sanitarni instruktor

Molila sam mamu... Molila sam je: samo nemoj da plae... Nije bila no, ali se
smrklo i uo se neprekidan jauk. Nisu one plakale, nae majke, kad su ispraale
erke, one su cvilele. Ali moja mama nije plakala, stajala je kao okamenjena. Zar
njoj nije bilo ao mene? Drala se, plaila se da ja ne ponem da jauem. Bila sam
mamina erka, u kui su me mazili. A tu su me oiali kao deaka, samo su mi
jednu malu ubu ostavili. Ona i tata nisu hteli da me puste, a ja sam samo vikala:
na front, na front, na front! Oni plakati to sad vise u muzeju: Domovina-mati
zove! ta si ti uradio za front? na mene su veoma delovali. Sve vreme su mi
bili pred oima. A pesme? Ustaj, zemljo ogromna... Ustaj u smrtni boj... Smatrala
sam da u pozadini mogu da ostanu starije ene, a da sam ja ipak duna da odem
na front.
Pretkraj rata, naa je cela porodica ratovala. Otac, mama, sestra, svi oni su
postali elezniari. Ili su odmah iza fronta i pravili prugu. Medalju za pobedu
smo dobili svi: otac, majka, sestra i ja...
Jevgenija Sergejevna Sapronova, gardijski vodnik, avio-mehaniar

Do rata sam radila u vojsci kao telefonista... Naa jedinica se nalazila u

Borisovu, kamo je rat dopro jo prvih nedelja, ali nedaleko su iveli roditelji,
mogla sam da se vratim njima i da se zajedno evakuiemo. No napravila sam
drugi izbor...
Iz Borisova sam se sa svojom jedinicom evakuisala u Mogiljev. Nemci su
bombardovali grad, posebno aerodrom. A mi smo tamo uspostavili vezu. Dan i
no bombardovanje... Vojska odstupa...
Naelnik veze nas sve postroji. Mi nismo sluile vojsku, nismo bile vojnici,
bile smo dobrovoljci.
Kae nam:
Devojke, poeo je estok rat. Vama devojkama e biti vrlo teko. Dok jo
nije kasno, ako neko hoe, moe da se vrati kui. A one koje ele da ostanu,
korak napred...
I sve devojke, kao jedna, naine korak napred. Bilo nas je dvadeset. Sve smo
bile spremne da branimo Domovinu. A pre rata nisam volela knjige o ratu, volela
sam da itam o ljubavi. A ovde?!
Radile smo dan i no, cela dvadeset etiri sata. Vojnici nam donesu porcije,
prezalogajimo, malo odremamo, tu pored aparata, i ponovo na posao. Nisam
imala vremena da operem kosu, pa sam zamolila: Devojke, odsecite mi kosu...
Galina Dmitrijevna Zapoljska, telefonista

Stalno smo ile u vojni odsek...

I kada smo ponovo dole, po ko zna koji put ve, ne seam se, vojni
komandant nas je umalo isterao: Kad biste bar imale neku specijalnost. Kad
biste bile medicinske sestre, oferi... ta umete da radite? ta ete raditi u ratu?
Nismo razumele da mi smetamo ljudima da rade. Sebi nismo postavljale takvo
pitanje: ta emo da radimo? Htele smo da ratujemo, i to je sve. Nije nam padalo
na pamet da ratovati znai da neto konkretno ume da radi, neto to je
potrebno. I on nas je zbunio svojim pitanjem.
Nekoliko devojaka i ja pole smo na kurseve za medicinske sestre. Kazali su
nam da treba da uimo est meseci. Odluile smo da neemo, dugo nam je, ne
odgovara nam. Ali bili su i kursevi koji su trajali tri meseca. Istina, i tri meseca
je, smatrale smo, isto tako dugo. Ti kursevi su se ba privodili kraju. Pitale smo
da nas puste na ispit. Vebe su trajale jo mesec dana. Nou smo bile na praksi,
u bolnici, a danju smo uile. im smo poloile ispite, poslali su nas u vojni odsek.
Ispalo je da smo uile neto vie od mesec dana...
Ali nisu nas uputili na front, ve u bolnicu. To je bio kraj avgusta etrdeset
prve. A u februaru sam otila iz bolnice, moe se rei, pobegla, dezertirala,
drukije se ne moe rei. Bez dokumenata, bez iega, pobegla sam u sanitarni
voz. Napisala sam ceduljicu: Neu doi na deurstvo. Odlazim na front. I to je
sve...
Jelena Pavlovna Jakovljeva, stariji vodnik, medicinska sestra
Tog dana sam imala sastanak... Letela sam na krilima... Mislila sam da e mi tog
dana priznati da me voli, a doao je tuan: Vera, rat! Pravo iz kole nas alju na
front. On je bio vojnik, pitomac. I ja sam odmah sebe zamislila kao Jovanku
Orleanku. Samo na front, i samo puku u ruke, mada do tada ni muvu nisam
ubila. Treba da budemo zajedno. Samo da smo zajedno! Potrala sam u vojni
odsek, ali su me surovo odbili: Tamo su potrebni samo medicinski radnici i
treba da se obuavaju est meseci. est meseci to je mnogo, poludeu!
Nekako su me ubedili da treba da uim. Dobro, uiu, ali ne za medicinsku
sestru... Hou da pucam. Da pucam kao i on. Nekako sam bila spremna na to. U
naoj koli esto su gostovali heroji graanskog rata i oni to su ratovali u
paniji. Devojice su se oseale ravnopravno s deacima, nisu nas delili. Sasvim
suprotno, od detinjstva, od kole smo sluali: Devojke za volan traktora! A tu
je jo i ljubav! Ve sam zamiljala kako emo zajedno poginuti. U istoj bici...
Ila sam na pozorinu akademiju. Matala sam da postanem glumica. Moj
idol je bila Larisa Rajsner. ena komesar u konoj jakni... Dopadalo mi se to je
lepa...
Vera Danilovceva, vodnik, snajperista

Moje prijatelje, svi su bili stariji, pokupili su na front... Strano sam plakala to
sam ostala sama, to nisu uzeli i mene. Kazali su mi: Devojko, ti treba da ui.
Nije vredelo da ih ubeujem, svi su hrlili na front. Molili...
Nisam dugo uila. Ubrzo je doao dekan i saoptio nam:
Kad se zavri rat, devojke, nastaviete sa uenjem. Sada treba braniti
Domovinu...
Na front su nas pratili efovi fabrike. Bilo je leto. Zapamtila sam da su svi
vagoni bili u zelenilu, u cveu... Donosili su nam poklone. Meni je zapalo
najukusnije domae pecivo i lep demper. S takvim zanosom sam plesala na
peronu ukrajinski narodni ples!
Mama mi je napisala molitvu. Stavila sam je u medaljon, moda mi je
pomogla vratila sam se kui. Pred bitku sam ljubila medaljon...
Ana Nikolajevna Hrolovi, medicinska sestra

Bila sam pilot...

Kada sam uila jo u sedmom razredu, doleteo je avion. To su bile one
godine, zamislite 1936. Tada je to bila retkost. I pojavio se poziv: Devojke i
mladii u avion! Ja sam, naravno, kao komsomolka, bila u prvim redovima.
Odmah sam se upisala u aero-klub. Otac je, dodue, bio kategoriki protiv. Do
tada su u naoj porodici svi bili metalurzi, nekoliko narataja metalurga-
topioniara. I otac je smatrao da je metalurg enski posao, a da pilot nije.
Naelnik aero-kluba je za to saznao i odluio da provoza oca u avionu. Podigli
smo se zajedno u vazduh, i od tada nije vie bio protiv. Dopalo mu se. Aero-klub
sam zavrila s odlijem, dobro sam skakala s padobranom. Do rata sam uspela i
da se udam i da rodim devojicu.
Nisam odmah dospela na front. U naem aero-klubu poele su razne
reorganizacije: mukarce su skupljali za front, a zamenjivale smo ih mi, ene.
Poduavali smo kursiste. Bilo je mnogo posla, radili smo od jutra do veeri. Na
rukama mi je ostala devojica, sve vreme smo iveli u kampu. Ujutru je
zatvorim, nahranim, dam joj kau, i mi od etiri sata ujutru ve letimo. Vraam
se uvee, ona, ih je pojela ili nije, sva je umazana tom kaom. Imala je tri godine.
Vie ak i ne plae, samo me gleda. Imala je krupne oi, kao moj mu.
Krajem etrdeset prve, poslali su mi smrtovnicu: mu je poginuo kod
Moskve, Bio je pilot, komandir ete. Volela sam svoju erku, ali sam je odvela
kod roaka. Onda sam molila da me poalju na front...
Poslednja no... Celu no sam provela pored detetovog kreveta, kleei...
Antonina Grigorjevna Bondareva, gardijski porunik, stariji pilot

Tek sam bila napunila osamnaest godina... Sva sam srena, roendan mi je. Kad
odjednom, objava: Rat! Seam se kako su ljudi plakali. Koga god sam videla tog
dana, svi su plakali. Neki su se ak molili. Bilo je neprirodno... Ljudi se na ulici
mole i krste. U koli su nas uili da Bog ne postoji. Ali gde su nai tenkovi i nai
lepi avioni? Uvele smo ih viali na paradama. Ponosili se! Gde su nae
vojskovoe? Buoni... Bili smo zbunjeni. A onda smo poeli da razmiljamo:
kako da pobedimo?
Studirala sam na drugoj godini vie kole za akuerskog pomonika u
Sverdlovsku. I odmah sam pomislila: Ako je rat, znai: mora se na front. Moj
tata je stari komunista, politiki zatvorenik. Od detinjstva nam je govorio da je
Domovina sve, da Domovinu treba braniti. Tako sam bila vaspitana, ako ja ne
poem, ko e? Ja moram...
Serafima Ivanovna Panasenko, mlai porunik, lekarski pomonik moto-
streljakog bataljona

Komandir pita:
ta hoe da bude?
Oficir!
 Poslali su me u Smolensku artiljerijsku viu kolu. Poloila sam sve ispite za
prijem. Zove me direktor:
Ispite ste dobro poloili, ali ne moemo da vas primimo.
Zato?
U istoriji sovjetske artiljerije, takvo neto nikad nije bilo.
Ako nije bilo, bie. Odavde idem samo na front. I otii u samo kao oficir...
ak sam to ve kui napisala...
Ila sam obuena u muko. Devojke su mi ak hvatale beleke. Ali kolu sam
zavrila...
Ana Stepanovna Mavreko, porunik, komandir vatrenog voda

Moj tata je uesnik graanskog rata, komandir odreda. Mama je uvek bila s
njim. Ona je milosrdna sestra. O naoj porodici je pred rat pisalo u
Komsomolskoj pravdi.
Doao je rat, i kako se sad moe studirati? Pobegla sam s fakulteta. Nisam
bila sama. Nikome nije bilo do ispita. Smatrali smo da nam je mesto u ratu, da
medicinski radnici treba da idu prvi.
Ali evakuisali su nas u Pjatigorsk. Imala sam potvrdu da studiram na treoj
godini medicinskog fakulteta. Tek posle tree godine morali smo da idemo na
prvu lekarsku praksu. U Pjatigorsku sam odmah dospela u bolnicu i, zamislite
odmah sto etrdeset tekih ranjenika...
Nije bilo dovoljno krvi. Ti lee na jedan sto, ranjenik na drugi. I direktna
transfuzija... Treba etiristo grama... ustane, daju ti kakao i pare belog hleba.
Malo se potkrepi i ide da radi, jedanput sam popila kakao, pojela taj komad
hleba i ustala da poem, a sve mi se mutilo pred oima. Noima nismo spavali...
No to ipak nije bio front. A ja sam htela na front. Htela sam budem kao moji
roditelji. Omiljena mi je slika na kojoj su tata i mama u konim jaknama. Oni su
bili neobini ljudi. Ve sam vam kazala: ceo graanski rat su zajedno proli.
Tamo sam se i ja rodila. U jednom ratu sam se rodila, u drugom sam uspela da
odrastem...
Esten Borisovna Koemjatnikova, desetar, lekarski pomonik

U decembru etrdeset tree godine, rasformirali su nau etu. Sve devojke su

poslali kui, ali ja sam ula da blizu Moskve postoji snajperska kola. I, kad su me
prozvali, kazala sam da nikud neu ii, da sam duna da uzmem puku u ruku i
idem na prvu borbenu liniju. Sve ostalo su gluposti. Telefon je telefon. A ja
treba da uzmem oruje i da se sama svetim. Znala sam da mi niko od blinjih
nije ostao. Mame moje vie nema...
Poslali su me u snajpersku kolu i zavrila sam je sa odlinim. Danas sam je
zavrila, a sutradan sam otila da molim da idem na front, zato to su sve slali, a
mene su hteli da ostave da budem instruktor u koli. A ja na to nisam htela ni da
pomislim...
Sofija Mihajlovna Krigelj, stariji vodnik, snajperista

Upisali su me u puk veze... Nikada ja ne bih pola, ne bih pristala, jer nisam
znala ta znai ratovati. Doao kod nas komandant divizije, postrojili smo se. S
nama je bila Maenjka Sungurova. I ta Maa izlazi iz stroja:
Drue generale, dozvolite da se obratim.
On kae:
Obratite se, obratite se, borac Sungurova!
Redov Singurova moli da je oslobodite slube veziste i uputite tamo gde se
puca.
Shvatate, sve smo bile takve. Ne mogu to da iskaem, ne mogu da naem
rei da objasnim to nae stanje. Bile smo tako nastrojene da smo smatrale da je
to ime se bavimo nedovoljno, da nas to poniava, da treba da budemo u prvim
borbenim redovima.
Generalu je odmah nestao osmeh:
Devojke moje! (A da ste videli kakve smo tada bile, izgladnele, neispavane,
jednom reju: nije nam se obratio kao komandant, ve kao otac.) Vi sigurno ne
razumete svoju ulogu na frontu, vi ste nae oi i ui, armija bez vezista je kao
ovek bez krvi...
Maenjka Sungurova prva nije izdrala:
Drue generale, redov Singurova, kao bajonet, spremna je da ispuni svaki
va zadatak!
Posle smo je do kraja rata tako zvali, Bajonet.
... U junu 1943. godine, kod Kurska nam daju zastave puka, a na puk, Sto
dvadeset deveti posebni puk veze ezdeset pete armije, ima osamdeset
procenata ena. I ta hou da vam kaem... ta je bilo u nama, ta se dogaalo u
naim duama, ne moete da pretpostavite. Kada je na komandant puka dobio
zastavu i izdao komandu: Puk, pod zastavom, na kolena!, mi ene smo bile
toliko srene to nam je ukazao poverenje, to emo biti puk kao i ostali, kao
tenkovski, streljaki... Stojimo i plaemo, svakoj su suze u oima. Svi smo bili
sreni. Daj nam bilo koji zadatak, jer naa Domovina je opasnosti.
I rei u vam, neete poverovati, ali takav je u meni bio naboj, ceo moj
organizam se toliko napregao da je sva moja bolest a bolovala sam od
kokojeg slepila, zbog gladi i nervne napetosti odjednom nestala. Shvatate li,
sutradan sam bila zdrava, eto ta znai potres u dui...
Marija Semjonovna Kaliberda, stariji vodnik, vezista

Videla sam kako gori Vilnjus... Sve je gorelo, goreo je ak i kamen. Ostalo mi je u
seanju da je goreo crveni kamen nekog zamka. Prva tri dana sam se strano
plaila: svud okolo ubijeni, ranjeni, a ja, trudna, iva. Trim drumom i seam se
kako je mama govorila da, ako hoe da rodi lepog sinia, gledaj samo u neto
lepo, sluaj lepe pesme. A ja trim i samo vidim poare, smrt vidim, vidim krv. I
mislim: Koga u roditi u tom uasu?
Moj sini nije dugo poiveo. I odmah sam se prijavila u vojsku...
Marija Sergejevna Kolesnik, mlai vodnik, artiljerac

Samo to sam odrasla... Devetog juna etrdeset prve napunila sam osamnaest
godina, a za manje od dve nedelje poeo je taj prokleti rat. Iz kolske klupe poli
smo na izgradnju eleznike pruge Gagra Suhomi. Sakupili su samo omladinu.
Zapamtila sam kakav smo hleb jeli. U njemu nije bilo brana. Bilo je svega i
svaega, a najvie vode. Tvrd kao je...
etrdeset druge godine... Dobrovoljno sam krenula u evakuacionu bolnicu tri
hiljade dvesta prvu. To je bila prilino velika frontovska bolnica, koja je
pripadala sastavu Zakavkaskog i Severnokavkaskog fronta i posebne Primorske
armije. Bitke su bile estoke, bilo je mnogo ranjenih. Mene su postavili na
deljenje hrane taj posao se radi dvadeset etiri sata, ve je jutro, treba deliti
doruak, a ti jo deli veeru. Nekoliko meseci kasnije ranjena sam u levu nogu,
skakala sam na desnoj, ali sam radila. Posle su mi dali i dunost sestre-
domaina, tu si takoe morao biti na mestu dan i no. ivela sam na poslu.
Tridesetog maja etrdeset tree... Tano u jedan sat po podne bio je masovni
napad na Krasnodar. Iskoila sam iz zgrade da vidim kako su uspeli da otpreme
ranjenike sa eleznike stanice. Dve bombe su pogodile upu gde se uvala
municija. Pred mojim oima, sanduci su izleteli na visinu petospratnice i
eksplodirali su. Mene je uraganski talas bacio na zid od cigala. Izgubila sam
svest... Kada sam se osvestila, bilo je est sati uvee. Prodrmala sam glavu,
ruke... povredila sam levo oko i ula na odeljenje sva u krvi. U hodniku me je
srela starija sestra, nije me prepoznala, pitala je: Ko ste vi? Odakle ste? Kad je
prila blie, poznala me je i kae: Gde si ti toliko dugo, Ksenja? Ranjenici gladni,
a tebe nema. Brzo mi je previla glavu, levu ruku iznad lakta, i krenula sam da
delim veeru. Pred oima mi se mutilo, znoj je lio s mene... Delim veeru i
odjednom padnem. Osvestili su me, samo sam ula: Bre!... Bre!...
Posle nekoliko dana sam tekim ranjenicima davala krv. Ljudi su umirali...
Dvadeset meseci niko me nije odmenio, nisu mi organizovali smenu. Leva
noga natekla do kolena, u zavojima, ruku su ponovo operisali, takoe u
zavojima, glava zavijena... Nema sportiste na svetu koji bi u takvom stanju
proskakao dvadeset meseci dan i no. Ja sam sve to izdrala.
Toliko sam se promenila u ratu da me mama nije poznala kad sam se vratila.
Pokazali su mi gde ivi, prila sam vratima, zakucala. ujem odgovor:
Da, da...
Ula sam, pozdravila se i kazala:
Mogu li da prenoim?
Mama je raspaljivala pe, a moja dva mlaa brata su sedela na podu na
gomili slame, goli, nisu imali ta da obuku. Mama me nije prepoznala i
odgovara:
Idite dalje.
Ponovo molim, moe li nekako. A mama e:
Vidite, graanko, kako ivimo. I pored toga, kod nas je mnogo vojnika
spavalo. Idite dalje dok se ne smrkne.
Priem joj blie, ona opet:
Graanko, idite dalje dok ne padne mrak.
Ja priem jo blie, zagrlim je i izgovorim:
Mama, mamice!
Tada su se svi bacili na mene i poeli da ridaju...
Sada ivim na Krimu... Sve je kod nas sada ureeno, sve je u cveu, svaki dan
gledam kroz prozor u more, ali patim od bolova, ni sada nemam ensko lice.
esto plaem. Ne mogu da se osmehujem, svaki dan uzdiem. ivim u svojim
uspomenama...
Ksenija Sergejevna Osateva, redov, sestra-domaica

O MIRISU STRAHA I KOFERU BOMBONA

Kad sam odlazila na front... bio je predivan dan. Svetao vazduh i sitna, sitna
kia. Tako je bilo lepo! Izala sam ujutru, stojim i gledam: zar je mogue da se
ovamo neu vratiti? Da neu videti na vrt... Nau ulicu... Mama je plakala,
uhvatila me je i nije me putala. Ve sam krenula, ona me stigla, zagrlila i ne
puta...
Olga Mitrofanovna Runicka, vodnik, medicinska sestra

Ja sam vaspitanica dejeg doma. Taman smo zavrili sedmi razred i spremali
se za matursko vee. Ali direktor Vasilij Nikiforovi Zimonec (i danas se s njim
dopisujem, on me zove keri) sakupio nas je i kazao: Deco, poeo je rat!
ekali smo evakuaciju. Na deji dom je bio kod Vinice. Ali naredba za
evakuaciju nije stizala i Vasilij Nikiforovi odlui: Deco, snai emo se sami,
kako moemo. I poveo nas je peke na stanicu, samo je zamolio da stariji paze
na mlae. Uzmite ta moete, kazao je. A ta smo mogli da uzmemo? Po pare
hleba... Dugo smo ili peke, onda vozom.
Tako smo stigli do Penze. Odatle su nas uputili u Buzuluk. Tamo, u Buzuluku,
najzad smo osetili da nad nama ne lete bombe. Prvo su nas smestili u crkvu, a
posle su nam dali odvojenu kuu. Direktor je rekao: Deco, vi sigurno hoete da
uite, ali treba pomoi Domovini. Poite, neko u fabriku, neko u kolu zanata, a
mali neka ostanu ovde. Izrazila sam elju da idem u kolu zanata. Danju smo
uili, nou radili u fabrici. Nisam imala ni esnaest godina. Bilo je i mlaih od
mene. Tezga je bila velika, morali smo da stajemo na drvene panjeve da bismo
mogli da radimo. Izraivali smo bodee, brusili ih na tezgama za bruenje... Sve
za Pobedu...
Onda su sve devojke odluile itale smo u Pravdi o Zoji Kosmodemjanskoj
da idu na front. Partija nas je vaspitala da od Domovine nema nita skuplje.
Ona mi je spasla ivot, nije mi dala da umrem od gladi. (Plae.) kolovala me je,
da nije bilo rata, uverena sam, i fakultet bih zavrila. Ali ceo moj fakultet je
otiao na front. I ja se ponosim time...
Sofija Ivanovna erevera, mlai gardijski porunik, radio-telegrafista

Mamu svoju ne pamtim, ostali su mi u seanju samo obrisi njenog lica. Kada je
vie nije bilo, imala sam tri godine. Otac je sluio na Dalekom istoku, bio je vojni
kadar. Nauio me je da jaem. To mi je bio najjai doivljaj iz detinjstva. Otac
nije eleo da odrastem kao razmaena gospoica. U Lenjingradu sam od svoje
pete godine ivela s tetkom. A moja tetka je u rusko-japanskom ratu bila
milosrdna sestra.
Kakva sam bila u detinjstvu? Za opkladu sam skakala s prvog sprata kole.
Volela sam fudbal, uvek sam igrala s deacima, bila sam golman. Kad je poeo
Finski rat, pobegla sam tamo. A etrdeset prve sam taman zavrila sedam
razreda i uspela da predam dokumenta u viu tehniku kolu. Tetka plae: Rat!,
a ja se obradovala to u ii na front... Otkud sam znala ta je to krv?
Kada se osnovala Prva gardijska divizija narodne vojske, nas nekoliko
devojaka su uzeli u medicinski sanitarni bataljon.
Javim se tetki:
Odlazim na front.
Na drugom kraju ice ujem:
Mar kui! Ruak se ve ohladio.
Spustim slualicu.
Posle mi je bilo ao nje. Poela je blokada, a ona je ostala sama. I stara.
Seam se, pustili su me u grad. Pre nego to u kod tetke, svratim u
prodavnicu. Do rata je strano volela bombone. Kaem:
Dajte mi bombone.
Prodavaica me je gledala kao da sam poludela. Nisam tada razumela ta su
to kartice, ta je to blokada. I tad se svi ljudi u redu okrenu prema meni, a moja
puka vea od mene same. Kad su nam ih davali, pomislila sam: Kad u porasti
do ove puke?
I svi su odjednom poeli da mole, ceo red:
Dajte joj bombone, otcepite od nas talone.
I dali su mi.
Na ulici su skupljali pomo za front. Na stolovima na trgu bile su gomile
priloga, ljudi su dolazili i skidali sa sebe, neko prsten, neko zlatne minue...
Satove su donosili, novac... Niko nita nije beleio, nije davao potvrde... ene su
skidale s prstiju burme...
Do danas ne mogu to zaboravim, kao ni tu kesicu bombona.
I dola je naredba iza broja dvesta dvadeset sedam: Ni korak nazad! Ako
odstupi streljanje! Na licu mesta! Ili na sud i u specijalne kaznene bataljone.
One koji su tu dospevali zvali smo smrtnici. A one koji pobegnu iz
zarobljenitva slali su u posebne logore. Svoji su streljali svoje...
Ta naredba je uinila da odmah odrastem.
Nismo spavali danima, toliko je bilo ranjenika. Jednom nismo spavali cela tri
dana. Mene poalju da prevezeni ranjenike u bolnicu. Predala sam ranjenike,
nazad su kola ila prazna, i ja zaspala. Vratila sam se, a nai svi spadaju s nogu.
Sretnem komesara.
 Drue komesaru, ja se stidim.
A zato?
Spavala sam.
Gde?
Ja mu ispriam kako sam vozila ranjenike, kako sam se vraala prazna i
zaspala.
Pa ta? Bravo to si se naspavala. Neka makar jedan ovek bude normalan,
ostali spavaju u hodu.
A mene je bilo sramota. I s takvom saveu smo proli ceo rat.
U medicinskom sanitarnom bataljonu su se svi lepo ophodili prema meni, ali
htela sam da idem u izvidnicu. Kazala sam da u kidnuti na prvu liniju fronta ako
me ne puste. Zamalo su me zbog toga iskljuili iz Komsomola. Ali sam ipak
kidnula...
Prva Medalja za hrabrost...
Uruili su mi medalju, i tog dana poli smo na zadatak. I prvi put sam u
ivotu dobila ono... nae... ensko. Kad sam videla krv, ja poviem:
Ranjena sam...
U izvidnici je s nama bio lekarski pomonik, stariji mukarac. Prie mi:
Gde si ranjena?
Ne znam... krv...
I onda mi je, kao otac, sve objasnio.
Petnaest godina posle rata, i dalje sam ila u izvidnicu. Svake noi... A sanjala
sam: ili mi je automat otkazao, ili su nas opkolili... Probudi se, a zubi ti cvokou.
Ne zna jesi li tamo ili ovde.
Kada se rat zavrio, imala sam tri elje: prvo najzad neu puzati na
stomaku, nego u se voziti trolejbusom, drugo kupicu i pojeu celu veknu
belog hleba, i tree ispavau se u beloj posteljini, i da aravi ute. Beli
aravi.
Albina Aleksandrovna Gantimurova, stariji vodnik u izvidnici

...Sin mi je imao dve godine, a ja sam bila trudna, ekala sam drugo dete. I,
poeo je rat... I mu je otiao na front... I ja odem kod svojih roditelja i uradim to
je trebalo... Razumete? Abortus... Iako je bio zabranjen... Nisam rodila to
detence... Kako da rodim? Unaokolo suze... Rat! Kako da raam usred smrti?
Zavrila sam kurs ifranta. Prijavila se na front. Htela sam da se osvetim za
svoje dete koje nisam mogla da rodim. Za svoju devojicu... Trebalo je da se rodi
devojica...
Molila sam da me stave na prvu borbenu liniju. Ostavili su me u tabu...
Ljubov Arkadjevna arna, mlai porunik, ifrant

Odlazili smo iz grada... Svi su odlazili... U podne dvadeset osmog juna etrdeset
pete, mi, studenti Smolenskog pedagokog fakulteta, sakupili smo se u dvoritu
tamparije. Zbor je bio kratak. Izali smo iz grada po starom Smolenskom
drumu u pravcu Krasnog. Radi opreznosti, ili smo u odvojenim grupama.
Pretkraj dana, vruina je popustila, lake se hodalo, poli smo bre, ne osvrui
se. Doli smo do odmorita i tek tada pogledali u pravcu istoka. Polovina neba
bila je prekrivena crvenom svetlou, sa udaljenosti od etrdeset kilometara
izgledalo je da je svetlost zahvatila ceo grad. Bilo je jasno da ne gori deset kua,
ne gori sto... Gori ceo Smolensk...
Imala sam novu, vazduastu haljinu s volanima. Mnogo se dopadala mojoj
drugarici Veri. Nekoliko puta ju je probala. Obeala sam da u joj je pokloniti za
svadbu. Spremala se za udaju. I mladoenja je bio dobar.
Kad, odjednom, rat. Odlazimo u rovove. Svoje stvari dajemo komandantu. A
ta u s haljinom? Uzmi, Vera, govorila sam kad smo odlazile iz grada.
Nije je uzela. Izgorela mi je u tom crvenilu.
Sve vreme smo ili i osvrtali se. inilo nam se da nas pee u lea. Cele noi se
nismo zaustavljali, a u zoru smo ili na posao. Kazali su nam da kopamo
protivtenkovske rovove. Sedam metara okomit zid, visok tri i po metra. Kopam,
a lopata vrela kao vatra, pesak izgleda kao da je crven. Pred oima mi je naa
kua sa cveem i jorgovanom...
iveli smo u kolibama od prua na travnjaku u zalivu izmeu dve reke. ega i
vlaga. Komaraca na tone. Pred spavanje ih isteramo iz koliba, a u svitanje ih
svejedno ima, probiju se, ne moe mirno da spava.
Odatle su me premestili u sanitarnu jedinicu. Tamo smo leali na podu.
Mnogi od nas su se tada razboleli. Imali smo visoku temperaturu. Groznica.
Leim na podu i plaem. Otvaraju se vrata prostorije, doktorka s vrata vie
(dalje nije mogla jer su madraci bili zbijeni na podu): Ivanova, ima plazmodij u
krvi. Znai, to je kod mene. Nije znala da sam se ja najvie plaila tog plazmodija
otkako sam u udbeniku proitala o malariji, jo u estom razredu. U tom
trenutku se preko zvunika ulo: Ustaj, ogromna zemljo... Tada sam prvi put
ula tu pesmu.
Dovezli su me u Kozlovku, nedaleko od Roslavlja, istovarili na klupu, sedim,
drim se iz sve snage da ne padnem, sluam kao u snu:
Ova?
Da kaza lekarski pomonik.
Odvedite je u trpezariju. Prvo je nahranite.
I evo me u krevetu. Moete li da pojmite ta to znai, ne na zemlji pored
vatre, ne u atoru ispod drveta, nego u bolnici, u toplom, u krevetu. Nisam se
budila sedam dana. Priali su mi da su me sestre budile i hranile, niega se ne
seam. A kada sam se probudila posle sedam dana, priao je doktor, pogledao
me je i kazao:
Organizam je jak, oporavie se.
I ponovo sam zaspala.
U ratu je bilo najtee savladati san. Iz dana u dan si neispavan i nailazio je
takav trenutak da ovek nije mogao da vlada sobom. Dok radi, ne primeuje,
ali ako je predah popuste noge i svali se. Na strai sam hodala bez
zaustavljanja napred-nazad i govorila stihove naglas. Druge devojke su pevale
pesme da ne padnu i ne zaspe.
Valentina Pavlovna Maksimuk, artiljerac

Izvozili smo ranjenike iz Minska... Ila sam na visokim potpeticama, stidela sam
se to sam niska rastom. Jednu tiklu sam slomila, kad zaujem: Desant! I
beim bosa, sa cipelama u rukama, i ao mi je bilo, mnogo su bile lepe te cipele.
Kad su nas opkolili i kad smo videli da se neemo izvui, sanitarka Daa i ja
smo ustale iz rova, vie se nismo skrivale, i stale uspravno: bolje da nam granata
odnese glavu nego da nas zarobe, iivljavae se. I ranjenici, koji su mogli da
ustanu, svi su ustali...
Kad sam videla prvog vojnika faistu, nisam mogla da progovorim ni re,
usta su mi se ukoila. A oni idu mladi, veseli, i smeju se. I gde god bi videli
hidrant ili bunar, poeli bi da se umivaju. Rukavi su im uvek bili zavrnuti. I peru
se, peru... Okolo krv, krici, a oni se peru... I takva ti se mrnja skuplja iznutra da
se jedva uzdrava. Dola sam kui i dve rubake sam promenila. Tako sam
htela, sve mi se iznutra bunilo to su oni tu. Nisam mogla noima da spavam. A
naa susetka, teta Klava, oduzela se kad je videla da hodaju po naoj zemlji. U
svojoj kui... Skoro je umrla, jer nije mogla to da podnese.
Marija Vasiljevna loba, ilegalna radnica
Nemci su uli u selo... na velikim crnim motociklima. Gledala sam ih rairenih
oiju: bili su mladi, veseli, smejali su se sve vreme. Kikotali su se! Srce je
zamiralo to su ovde, na tvojoj zemlji, i jo se smeju.
Stalno sam matala da se osvetim, da poginem i da o meni bude napisana
knjiga. Da ostane moje ime. O tome sam matala. Bila sam spremna sve da dam
za svoju Domovinu...
Devojicu sam rodila etrdeset tree. Mu i ja smo doli u umu i prili
partizanima. U movari, na stogu sena sam je rodila. Pelene sam na sebi suila,
stavim je pod pazuho, zagrejem i opet povijem. Okolo je sve gorelo, spalili su
sela s ljudima... Saterivali su ih u kole, u crkve. Polivali kerozinom. Devet sela su
spalili u naem Grekom rejonu (tako se zvao do rata, sada je sva teritorija
pripala Sluckom rejonu). Moja petogodinja roaka, koja je ula na razgovor,
pitala je: Teta Manja, kada izgorim, ta e od mene ostati? Samo izmice? Eto
ta su pitala naa deca...
Skupljala sam sama ugarke, skupljala sam za drugaricu, njenu porodicu...
Nalazili smo kosti, i gde je ostalo pare odee, neki krajiak, prepoznavali smo
ko je. Podigla sam tako jedan komadi, a ona kae: Mamina suknja... I onesvesti
se. Neko je kosti skupljao u arav, neko u jastunicu. ta je ko imao isto. I u
zajedniki grob smo ih slagali. Samo bele kosti... I ja sam ih prepoznavala...
Posle toga sam ila na svaki zadatak na koji su me slali i nisam se plaila.
Htela sam to vie, koliko mogu, da pomognem. Nita nisam alila.
Dete mi je bilo malo, tri meseca, s njim sam ila na zadatke. Komesar me je
slao, a sam je plakao: Dua me boli. Donosila sam lekove iz grada, zavoje,
serum... Stavim izmeu ruica i noica, pelenama uvezem i nosim. U umi su
umirali ranjenici. Treba ii. Niko nije prolazio, svuda su bile nemake i policijske
strae, samo sam ja prolazila. S detetom. U pelenama je bio...
Tako mi je teko sada da priam... Kad je imalo temperaturu, detence je
plakalo, trljala sam ga solju. Ono tada pocrveni, ima osip, hoe iz koe da iskoi.
Prilazim strai: Tifus... tifus... Oni viu. da to pre proem. I so sam trljala i beli
luk stavljala. A detence malo... S tri meseca sam ga vodila na zadatak... Jo sam ga
dojila...
Kad proem strau, uem u umu i plaem. Viem! Bilo mi je ao deteta. A
posle dva dana, idem opet...
Marija Timofejevna Savicka-Radjukevi, partizanka vezista

Tri dana pred rat, rodila sam sinia... Antona... Ljudi viu: Rat!, a mi u
porodilitu raamo decu. I ta sam zapamtila rodili su se sve sami deaci.
Prvih dana, kad su doli Nemci, trudili smo se da u umi pokupimo svaku
patronu. Skupljali smo oruje. Mama me nije putala: Kuda e s detetom na
rukama? Boga se ne boji? A je l se ovi boje Boga?, odgovarala sam. Vidi ta
rade s naim ljudima...
Izvedu mlade mukarce iz kue i streljaju ih na pragu. Kod nas su dva
mladia iz susedstva tako streljali. U njihovoj kui. Na samom pragu...
Bila sam komsomolka. Nisam mogla da sedim skrtenih ruku. Raznosila sam
letke, skupljala izvetaje. I sve s detetom na rukama. Dve glave sam nosila pred
Nemce. Koliko je tek suza bilo? Reka.
Sini mi je poginuo. Bez mene je poginuo, ne mojom krivicom, ja sam tada
bila u partizanima. Spalili su ga s mojom mamom. Dotrala sam do nae kue.
Zemlja je jo bila topla... Jedino to sam nala bio je gram pepela... Znala sam da
je od kostiju...
Posle rata, kad sam ponovo rodila deaka, molila sam Boga da ga odnegujem
da me zagrli svojim ruicama i da zna da sam mu ja majka. Tako sam bila
bolesna od rata...
Marija Mihajlovna Matusevi-Zajac, ilegalka

Otili smo istog dana sve troje: otac, moj mu i ja, a brat je ve bio u ratu. Mama
je ostala sama s kravom...
Iz rata sam se vratila samo ja. Mama i ja smo upregle kravu i pole u umu po
drva...
Jelena Fjodorovna Kovaljevska, partizanka

Samo sam ja zavrila fakultet. Idem kui s koferom, a u susret mi idu mukarci
regruti, idu u rat. Odluim: ako bude malo mukaraca, idem i ja...
Kad sam dola kui, vidim uplakanu majku i izgubljenog oca. Mama me je
zagrlila, poljubila i kazala: Kako je dobro to si dola, biemo zajedno! ta emo
da radimo? Odgovorila sam joj da emo se boriti.
Te noi su faistiki avioni bombardovali grad, bombe su padale na zaspale
stanovnike. A ujutru sam zapamtila da je priroda bila u potpunom kontrastu s
onim to su ljudi preivljavali. Sunce se podizalo i osvetljavalo sve na rodnoj
zemlji. Jedino smo mi prestali da se smejemo. Svi su shvatili da je dolo vreme
da svako postane vojnik.
Sofija Vasiljevna Osipova-Vigona, ilegalka
Radila sam u Novinkama, bolnici za duevno obolele. Tu su ih leili, a tu su i oni
radili. Bila je velika farma, trista hektara zemlje, staklenici. Trista bolesnika.
Bombardovali su Minsk. Naa kua je izgorela, izgorela je cela ulica. Seam se da
smo doli na mesto gde je bila naa kua i ostala je tamo samo deka od klavira i
dve kineske vazice. Stajale su neoteene usred zgarita.
Glavni lekar bolnice je odmah otiao u vojni odsek. Bolesnici se nisu smeli
prepustiti sudbini. Ja sam ostala. Faisti su zauzeli grad. Prikaili su nam, na tu
zemlju, na tu farmu, grupu esesovaca. Glavni je bio Nemac Verner. Jednom mi je
rekao: Hajte da idemo zajedno da vidimo ta rade na strai vai ljudi. Kod jedne
strae, prilazi bolesnica i zatrai cigaretu. Nai bolesnici su se slobodno
ponaali, to im je bilo svojstveno. On odmahnu rukom. Tada mu se ona baci na
vrat i pone da ga ljubi, a on, uvreen zbog svoje arijevske istote, hvata pitolj,
bolesnica mu jo visi o vratu, i on joj opali metak u potiljak.
Mogu da vam pokaem mesto gde se to dogodilo, tamo gde se sada nalazi
druga bolnika soba. Bacila sam se na njega, neto sam vikala, neto govorila, da
je zaboravio gde se nalazi, da su to bolesnici. Sva sam se tresla. Odveli su me u
drugu sobu i doao je taj Verner. Poeo je neto da mi dokazuje preko
prevodioca. Da se, navodno, uzalud uzbuujem, treba da shvatim da se treba
osloboditi tog balasta.
ta je bilo posle? Dovezli su kola gasne komore. Tu su strpali sve bolesnike
i odvezli. Slabe bolesnike, koji nisu mogli da se kreu, preneli su i poslagali u
kupatilo. Zatvorili su vrata, gurnuli kroz prozor cev iz kola i sve ih otrovali. Onda
su ih, kao drva, pobacali u kola.
Glavni, koji je komandovao, videvi da sam doslovno dobila histerini napad,
rekao je da me dovedu u njegov kabinet. I krenuo je da objanjava svoje
ponaanje: Sada se toliko uzbuujete, a posle e vam biti milo to smo vas
oslobodili balasta. To su beznadeni ljudi, kome su oni potrebni? Oslobodite se
te enske sentimentalnosti. Oni su to radili kao svaki posao, potpuno mirno.
Eto kakvi su to bili ljudi. Zar smo mogli dozvoliti da takva udovita hodaju
po naoj zemlji?
Natalija Nikolajevna Akimova, ilegalna radnica
Ni trenutka se nisam kolebala... Imala sam specijalnu struku, potrebnu za
front. Ni sekund nisam razmiljala, nisam se kolebala. Pobegla sam. Malo sam
sretala ljudi koji su hteli da ostanu kod kue u to vreme. Da saekaju kraj. Seam
se jedne... mlade ene, nae susetke... Poteno mi je priznala: Ja volim ivot.
Hou da se puderiem, da se minkam, neu da umirem. Vie nisam takvih
sretala. Moda su se negde skrivali, pritajili...
Seam se da sam iznela cvee iz svoje sobe i zamolila susede:
 Polivajte, molim vas. Brzo u se vratiti.
A vratila sam se posle etiri godine...
Mnoge devojke su odlazile na front. One koje su ostajale kod kue zavidele su
nam, a ene su plakale. Jedna od devojaka koje su putovale sa mnom nije mogla
da plae, sve druge plau, a ona stoji. Onda je uzela i nakvasila sebi oi. Bilo joj je
neprijatno, pa je htela da izgleda kao da i ona plae. Zar smo mi tada znale ta je
rat? Bile smo mlade... I sada se budim nou od straha kada sanjam da sam u
ratu... Avion leti, moj avion, hvata visinu i... pada... Shvatam da padam. Poslednji
minuti... I tako je strano dok se ne probudi... Star ovek se boji smrti, a mlad se
smeje. On je besmrtan! Nisam verovala da u umreti...
Ana Semjonovna Dubrovina-ekunova, stariji gardijski porunik, pilot

Zavrila sam medicinski fakultet... Stigla sam kui, gde me je ekao bolestan
otac. Kad ono rat. Seam se da je bilo jutro... Saznala sam za tu vest ujutru i da
se rosa na listovima drvea jo nije bila osuila a oni su ve objavili da je
poeo rat! I na frontu sam se esto priseala te rose s drvea.
Verovali smo u pobedu uprkos svemu, verovali smo ak i kada smo se
povlaili. Nikada nisam ni razmiljala o tome da li u poginuti, da li u biti
ranjena ili ostati iva. Nije bilo vremena da se misli o sebi. Pred oima su bili
samo ranjenici.
Seam se kako leim negde u penici. Dan je sunan. uju se nemaki
automati: ta-ta-ta-ta. uje se samo kako penica umi. Ponovo se uju nemaki
automati: ta-ta-ta-ta... I pomisli: hoe li ikada vie uti kako umi penica? Taj
um...
Marija Afanasjevna Garauk, lekarski pomonik

U detinjstvu je na formiranje mog karaktera posebno snano uticao moj ujak.

On se s mojim ocem borio u Buonijevoj armiji. Ujak je voleo da pria o svojim
ratnim drugovima, da peva pesme o graanskom ratu i o njegovim herojima. Od
njega sam prvi put ula: Tamo daleko, iza reke, Po brdima i dolinama, Crvena
armija je jaa od svih... I do dananjeg dana je u meni ostala ljubav prema
pesmama o graanskom ratu.
Neposredno pred poetak rata, zavrila sam kolu za medicinske sestre i
poslali su me na front kao bolniarku, u Nedojsku sanitarnu jedinicu
Budakoeljevskog rejona Gomeljske oblasti. Tamo su me izabrali za sekretara
kolhozne komsomolske organizacije, koju je inilo sedamdeset komsomotaca.
Organizovali smo volonterski rad. To je bio najsreniji period mog ivota. Rat ga
je prekinuo. Seam se, kao sada, jutra dvadeset drugog juna...
Vraali smo se s koncerta. Uz muziku i pesmu smo stigli u rukovodstvo
kolhoza i saznali da je poeo rat. Istog trenutka smo zanemeli. Zamislili smo se,
uozbiljili, i kao da smo tog trenutka svi odrasli. Videlo se da su svi odmah bili
spremni da stanu u odbranu otadbine. Iste veeri sam dobila poziv za
mobilizaciju, jer sam se u vojnoj evidenciji vodila kao medicinski radnik. Doao
je trenutak rastanka s prijateljima. Mnogi su plakali. Ja sam se plaila da plaem,
da me ne bi smatrali kukavicom i pomislili da ne elim da idem na front jer se
plaim. A nisam se plaila. Bila sam spremna. Razumom jo nisam sve bila
prihvatila, ali sam u dui bila spremna...
Ana Konstantinovna Antuskova, partizanka

... Evakuisala sam se s mamom u pozadinu... U Saratov... Za neka tri meseca sam
se tamo obuila za strugara. Po dvanaest sati smo bili pored maine. A u
mislima mi je bilo samo jedno stii na front. Prijateljica i ja smo krenule u
regrutni centar, ali nismo pominjale da radimo u fabrici jer nas u tom sluaju ne
bi poslali. Ovako jesu.
Poslali su nas u Rjazanjsku peadijsku kolu, odakle smo izali kao
komandiri mitraljeskih odeljenja. Mitraljez teak, vue ga na sebi kao konj. No.
Stoji na strai i lovi svaki zvuk. Kao ris. Drhti na svaki uanj. U ratu si pola
ovek, pola zver. To je tako. Na drugi nain ne bi preiveo...
Dola sam do Varave... I sve peke... Peadija je, kako se kae, proletarijat
rata. Na stomacima smo puzali... Nita me ne pitajte... Ne volim knjige o ratu. O
herojima... Koraali smo bolesni, kaljali smo, bili neispavani, prljavi, ravo
odeveni. esto gladni... Ali smo pobedili!
Ljubov Ivanovna Ljupik, potporunik, komandir voda automatiara

Bila je parada... Na partizanski odred se pridruio delovima Crvene armije, a

posle parade su nam rekli da vratimo oruje i da idemo da radimo. Nismo
razumeli zato moramo da predamo oruje kada rat i dalje traje i kada je jedino
Belorusija osloboena. Svako od nas je i dalje hteo da se bori i sve nae devojke
su dole u regrutni centar... Rekla sam da sam medicinska sestra i da molim da
me poalju na front. Obeali su mi: Dobro, imaemo vas u vidu i, u sluaju da
bude potrebe, pozvaemo vas. A do tada, idite da radite.
ekam... Ne zovu... Ponovo sam otila u regrutni centar... Mnogo puta sam
odlazila. I napokon su mi otvoreno rekli da nisam potrebna, jer ima dovoljno
medicinskih sestara. Treba srediti cigle u Minsku... Grad je u ruevinama. Pitate
kakve su bile nae devojke? S nama se borila ernova, trudnica. Ona je nosila
minu na boku, a tik uz nju je kucalo detetovo srce. I, eto, razmislite o tome kakvi
su to bili ljudi. Zato bismo o tome razmiljali? Mi smo bili takvi. Vaspitali su
nas da smo Domovina i mi jedno. A druga moja prijateljica je vodila gradom
svoju devojicu, ije je telo ispod haljinice bilo omotano lecima. Devojica je
podizala ruice i alila se: Mama, ulja me... Mama, vruina mi je... A na ulicama
su svuda bili Nemci, policija. Nemce jo moe prevariti, a policiju teko. On je
tvoj zna tvoj ivot, poznaje te. Tvoje misli.
ak i deca... Uzimali smo ih kod sebe u odred, ali su to ipak bila deca. Kada je
blokada, i svi vide da preti opasnost, sklanjali smo ih s linije fronta, ali oni su
beali iz dejeg doma na front. Jurili su ih po drumovima, po vozovima, ali su oni
ponovo beali na front...
Istoriari e jo stotinama godina tumaiti taj fenomen. Kakvi su to bili
ljudi? Otkuda su? Shvatate, trudnica nosi minu... Eto, ekala je dete... Volela je,
elela je da ivi... Ali je ila... Ne radi Staljina, nego radi svoje dece. Radi njihovog
budueg ivota. Nije htela da ivi na kolenima. Da se pokori neprijatelju... Moda
smo bile slepe, ne kaem, mnogo toga tada nismo znale ni razumele, ali bile smo
slepe i iste istovremeno. Bile smo iz dva dela, iz dva ivota. Treba to da
zapamtite...
Veru Sergejevna Romanovska, partizansku medicinska sestra

Poinjalo je leto... Zavrila sam medicinski fakultet. Dobila diplomu. Rat!

Odmah su me pozvali u vojni odsek i rekli: Imate dva sata da se spremite.
aljemo vas na front. Spakovala sam sve u jedan mali kofer.
ta ste poneli na ratite?
Bombone.
Kako?
Pun kofer bombona. Dali su mi novac za trokove selidbe. Za sav novac
sam kupila kofer okoladnih bombona. Znala sam da mi na frontu nee trebati
novac. A na vrh sam stavila fotografiju s fakulteta, na kojoj su bile sve devojke s
moje klase. Dola sam u regrutni centar. Komesar me pita: Kuda da vas
poaljem? A ja mu kaem: A kuda ete poslati moju drugaricu? Zajedno smo
dole u Lenjingradsku oblast. Ona je radila u susednom selu, udaljenom
petnaest kilometara. A on se smeje: I ona me je isto to pitala. Uzeo je moj kofer
da ga ponese u teretnjak koji nas je vozio na stanicu: ta vam je to tako teko?
Bombone. Pun kofer. Zautao je. Prestao je da se osmehuje. Videla sam da ga je
nekako sramota. Nije bio mlad ovek... Znao je kuda me prati...
 Marija Vasiljevna Tihomirova, lekarski pomonik

Moja sudbina je odmah bila reena...

U vojnom odseku je visila objava: Potrebni su oferi. A ja sam zavrila
estomeseni teaj za ofera... Nisu pravili problem to sam uiteljica (pre rata
sam pohaala srednju pedagoku kolu). Kome su u ratu potrebni uitelji?
Potrebni su vojnici. Nas devojaka je bilo mnogo, cela trupa motornog
transporta.
Jednom, na obuci... Ne mogu da se setim toga a da ne zaplaem. Bilo je
prolee. Pucali smo na neprijatelja, povlaei se. Nabrala sam mali buket
ljubiica i privezala ga za bajonet. I tako sam ila.
Stigli smo u logor. Komandir nas je sve postrojio i prozvao je mene. Istupila
sam... Zaboravila sam da su mi ljubiice na bajonetu. Poeo je da me grdi: Vojnik
treba da bude vojnik, a ne sakuplja cvea... Nije mu bilo jasno kako se u takvim
okolnostima moe razmiljati o cveu. Ali ljubiice nisam bacila. Skinula sam ih
i kriom stavila u dep. Zbog tih ljubiica sam dobila tri vanredna zadatka...
Drugi put, stojim ja na strai. U dva sata je dola smena, ali meni se nije ilo.
Kaem ja svom vojniku koji je doao da me zameni: Ti e preko dana da
deura, a ja u sada. Bila sam spremna da prestojim celu no, do zore, samo da
bih sluala pesmu ptica. Samo je no podseala na proli ivot. Miran.
Kada smo ili na front, prolazili smo ulicom i ljudi su stajali pred svojim
kuama: ene, starci, deca. I svi su plakali: Devojice idu na front. Bilo nas je ceo
bataljon devojaka... Ile smo u ealonu s kakvom sveu? Deteta. Stojim u
predvorju s jo jednom devojkom. Momci nas zovu: Devojke, gladne ste. Imamo
dvopeke. A mi odbijamo: Neemo. Moramo biti nezavisne...
Za volanom sam... Skupljamo poginule posle bitke, razbacani su svuda okolo.
Svi su mladi. Deaci. I odjednom lei devojka. Ubijena devojka... Tada svi
zaute...
Tamara Ilarionovna Davidovi, stariji vodnik, ofer

Kako sam se spremala za front... Neete verovati... Mislila sam da se neu dugo
zadrati. Da emo brzo pobediti neprijatelja! Ponela sam jednu suknju, i to
omiljenu, dva para soknica i jedne cipele. Povlaili smo se iz Voronjea i seam
se kako smo jurnuli u prodavnicu i kako sam kupila jo jedne cipele s visokim
potpeticama. I seam se da smo se povlaili i da je bilo strano, da su svuda bila
blatita, a ja sam ula u prodavnicu i iz nekog razloga sam poelela da kupim
cipele. Kako se sada seam, veoma elegantne cipele... I parfem sam kupila...
 Bilo je teko odmah se odrei ivota koji sam do tada vodila. Nije se samo
srce protivilo, ceo organizam. Seam se kako sam veselo istrala iz radnje s tim
cipelama. Uzbuena. A svuda dim... Grmljavina... Rat je poeo, a ja i dalje nisam
htela da mislim na rat, bila sam i dalje devojka...
Vera Josifovna Horeva, vojni hirurg

O IVOTU I SVAKODNEVICI
Matale smo... Htele smo da ratujemo...
Smestili su nas u vagon i poele su vebe. Sve je bilo drugaije od onoga to
smo kod kue zamiljale. Rano se ustajalo, ceo dan u trku. I ni na trenutak nisi
ostajao sam. A u nama je jo iveo prethodni ivot. Bile smo ogorene kada bi
nas komandir odeljenja, mlai vodnik Guljajev, koji je imao etvorogodinje
obrazovanje, uio ustavu i nepravilno izgovarao neke rei. inilo nam se da nas
on niemu nije mogao nauiti. A uio nas je kako da ne poginemo...
Posle karantina, pre polaganja zakletve, stareina je doneo opremu: injele,
kape, bluze, suknje, umesto kombinezona dve muke koulje s rukavima od
nebeljenog platna, umesto uvijaa arape, amerike teke duboke cipele s
metalnim potkovicama preko cele potpetice, i kratke arape. Ispostavilo se da
sam po rastu i grai najmanja u eti. Visoka metar i pedeset tri, broj cipela
trideset etiri, i naravno da vojna industrija tada nije proizvodila tako male
brojeve, a to je jo gore, Amerika nam ih nije izvozila. Dobila sam cipele broj
etrdeset dva. Obuvala sam ih i izuvala ne odvezujui pertle, preko sara. Bile su
teke, u njima sam hodala vukui noge po zemlji. Od mog strojevog koraka
sevale su varnice po kamenoj kaldrmi, a moj hod je liio na sve samo ne na
strojevi korak. Strano je i pomisliti koliko je bio muan taj prvi mar. Bila sam
spremna da nainim podvig, ali nisam bila spremna da, umesto broja trideset
pet, nosim etrdeset dva. To je tako teko i runo! Tako runo!
Komandir je video kako hodam i prozvao me je:
Smirnova, kako to hoda strojevim korakom? Zar te nisu nauili kako da
podie noge? Dau ti tri vanredna zadatka...
Odgovorila sam:
Tako je, drue porunice, tri vanredna zadatka! Okrenula sam se da
odem, a cipele su ostale na zemlji, noge krvave, odrane sarama.
Tada mu je bilo jasno da drugaije nisam ni mogla da hodam. Obuar nae
ete, Parin, dobio je zadatak da mi napravi izme od starog atorskog krila,
broj trideset pet...
Nona Aleksandrovna Smirnova, redov iz protivavionske artiljerije

A koliko je bilo smenog...

Bile smo devojurci, kao vi sada. Nemojte misliti da smo bile drugaije.
Disciplina, pravila, oznake inova sva ta vojna mudrost se nije mogla brzo
savladati. Deuram i uvam avione, po pravilu bi trebalo zaustaviti svakoga ko
prilazi: Stani, ko ide? Moja drugarica je videla komandira puka i viknula:
Stanite, ko ide? Oprostite, ali morau da pucam! Shvatate? Ona vie: Oprostite,
ali morau da pucam! Oprostite... Ha-ha-ha...
Antonina Grigorjevna Bondareva, gardijski porunik, stariji pilot

Devojke su dole u kolu s dugim kosama, s frizurama. I ja sam imala bujnu

kosu... A kako oprati toliku kosu? Gde je osuiti? Tek to ste je oprali, kad ono
opasnost, morate da trite. Na komandir, Marina Raskova, naredila je da se svi
oiaju. Devojke su sekle kosu i plakale. A Ljilja Litvjak, koja se kasnije proslavila
kao avijatiarka, nikako nije htela da se rastane od svoje kose.
Idem ja kod Raskove:
Drue komandire, vaa naredba je ispunjena. Jedino je Litvjak odbila.
Marina Raskova je, uprkos svojoj enskoj mekoi, umela da bude veoma
strog komandir. Odbrusila mi je:
Kakav si ti to sekretar partijske organizacije ako ne moe da uini da
naredba bude ispunjena? Nalevo krug, napred mar!
Haljine, cipele sa tiklama... Kako nam ih je bilo ao. Skrivali smo ih u vree.
Danju u izmama, a uvee smo barem nakratko obuvale cipele pred ogledalom.
Raskova je to videla i posle nekoliko dana je naredila da se sva enska odea
poalje paketima kui.
Zato smo novi avion prouile za pola godine, umesto za dve, koliko je bilo
potrebno u mirnodopskim uslovima. Zbog toga je i bilo potrebno da se devojke
oseaju kao vojnici, da im nita drugo ne bi odvlailo panju. Da li je to lako?
Idemo kolima u banju, a gradom prolaze ene u tiklama i haljinama. One vode
drugaiji ivot od nas. I vidim da su moje devojke tune...
Prvih dana obuke, poginule su dve posade. Iskopali smo etiri groba. Sva tri
puka su gorko plakala.
Tada je Raskova rekla:
Drugarice, obriite suze. Ovo su nai prvi gubici, a bie ih mnogo. Stegnite
srce u pesnicu...
Kasnije, tokom rata, sahranjivali smo bez suza. A sada, vidite, plaem. Tada
smo prestali da plaemo. To vam iskreno kaem.
Leteli smo lovakim avionima. Sama visina je bila veliko optereenje za
enski organizam. Ponekad se stomak lepio za kimu. A nae devojke su letele i
obarale asove, i to kakve asove! Znate, kada smo ile, mukarci su nas gledali s
divljenjem: idu avijatiarke. Oduevljavali su se nama. Najbolja stvar koja mi se
desila u ivotu bilo je to to sam letela...
Klaudija Ivanovna Terehova, kapetan avijacije

Na jesen su me pozvali u regrutni centar i pukovnik me je pitao: Umete li da

skaete? Priznala sam da se bojim. Dugo je agitovao za padobransku jedinicu:
uniforma je lepa i svaki dan se dobija okolada. Ali ja sam se od detinjstva
plaila visine. Hoete u protivavionsku artiljeriju? Ba sam ja znala ta je to
protivavionska artiljerija. Onda je predloio: Hajde da vas poaljem u
partizanski odred... A kako u odatle pisati mami u Moskvu? I tada je crvenom
olovkom napisao na mom nalogu: Stepski front...
U vozu se u mene zaljubio mladi kapetan. Celu no je stajao u naem vagonu.
Rat ga je ve bio naeo. Nekoliko puta je bio ranjen. Gledao me je tako i priao:
Verice, nemojte se zapustiti, nemojte postati grubi. Sada ste tako neni... Ja sam
se svega nagledao..., i nastavio je u tom duhu, kako je teko iz rata izai ist. Iz
pakla.
Mesec dana je bilo potrebno drugarici i meni da stignemo do etvrte
gardijske armije Drugog ukrajinskog fronta. Kada smo stigle, glavni hirurg je
izaao na nekoliko trenutaka, pogledao nas, uveo nas u operacionu salu i rekao:
Evo, ovo je va operacioni sto... Sanitetska vozila stiu jedna za drugim, veliki
automobili, studebejkeri, ranjenici lee na zemlji, na nosilima. Samo smo
pitale: Koga prvo da operiemo? One koji ute... Ve posle sat vremena sam
stajala za svojim stolom i operisala. I tako je poelo... Operie dan-no, posle
malo odrema, brzo protrlja oi, umije se i ponovo za svoj sto. Svaki trei
ovek je umirao. Nismo stizale da pomognemo svima...
Na stanici u merinki smo doivele strano bombardovanje. Kadar se
zaustavio, a mi smo potrale. Naem zameniku politikog komandira je
prethodnog dana izvaeno slepo crevo, a tog dana je ve trao. Celu no smo
proveli sakriveni u umi, a kadrovski sastav je raznesen u komade. Pred jutro su
nemaki avioni briuim letom izreetali umu. Gde da se sakrije? Ne moe
pod zemlju, kao krtica. Zagrlila sam brezu i molila: Oh, majko, majice! Zar u
sad da poginem? Ako preivim, biu najsreniji ovek na svetu... Svi kojima sam
posle priala kako sam se drala za brezu smejali su se. Pa ta je moglo da me
pogodi? Stajala sam koliko sam visoka, breza bela...
Dan pobede sam doekala u Beu. Krenuli smo u zooloki vrt. Ba mi se ilo.
Moglo se otii u obilazak koncentracionih logora, ali to nisam elela. Sada se
udim zato ih nisam posetila, ali tada to nisam elela. elela sam neto veselo.
Smeno. Da vidim neto iz drugog ivota...
Vera Vladimirovna evaldieva, stariji porunik, hirurg

... Bilo nas je troje... Mama, tata i ja... Otac je prvi otiao na front. Majka je htela
da poe s njim, jer je bila medicinska sestra, ali su ih poslali na razliite strane. A
ja sam imala samo esnaest godina i nisu hteli da me vode sa sobom. Stalno
sam odlazila u regrutni centar i posle godinu dana su me prihvatili.
Dugo smo putovali vozom. S nama su se vraali vojnici iz bolnica, a bilo je i
veoma mladih momaka. Priali su nam o frontu, a mi smo sluali otvorenih usta.
Rekli su da e pucati na nas i mi smo sedeli i ekali da pone paljba... Seam se
jednog momia koji je na majici imao novi orden.
Rat smo zamiljale potpuno drugaije od onoga to smo tu videle. Nisu nas
stavili kod puaka, ve pored kotlova i korita. Sve devojke su bile mog uzrasta, a
pre toga su nas roditelji mazili i pazili. Ja sam bila jedinica. A tamo smo morali
da vuemo drva, da loimo vatru. Onda smo uzimale pepeo i stavljale ga u
kotlove umesto sapuna, a ve je bio prljav, valjiv, sav od krvi... Zimi je bio teak
od krvi...
Svetlana Vasiljevna Katihina, redov poljskog praljskog odreda

Rekli su nam da su najtee rane one na glavi i u stomaku. I tokom paljbe smo se
trudile da uvamo stomak i glavu. Kod nekog raznetog automobila smo nali
jastuk od sedita i on nam je sluio kao tit. Glavu smo skrivale izmeu kolena...
I danas se seam svog prvog ranjenika. Seam se njegovog lica... Imao je
otvoreni prelom srednjeg dela bedra. Teorijski sam znala ta treba da radim, ali
kada sam dopuzala do njega i to videla, pozlilo mi je, pripala mi je muka. I
odjednom ujem: Sestro, popij vode... To mi se ranjenik obraa. ali me. Te se
scene seam kao da je sada gledam. im je to izgovorio, ja sam dola sebi: Ah,
pomislih, avolja Turgenjevljeva gospoica! Ranjenik pati, a njenom nenom
biu je pripala muka... Otvorila sam paket za prvu pomo, zatvorila ranu i onda
mi je bilo lake. Pruila sam prvu pomo onako kako treba.
 Sad gledam ratne filmove: medicinska sestra na prvoj liniji fronta, ide tako
ista, pedantna, ne u variranim pantalonama, nego u suknjici, s pilotskom
kapicom na glavi... Nije bilo tako! Ali zaista! Pa zar smo tako odevene mogle da
izvuemo ranjenika? Ne moe se u suknji puziti kada su svuda oko tebe
mukarci. A istini za volju, na kraju rata su nam dali suknje kao sveanu odeu.
Tada smo dobile i trikotau umesto mukog donjeg vea. Nismo znale ta emo
od sree. Razvlaile smo vojnike bluze, da bi se ispod njih naziralo...
Sofija Konstantinovna Dubnjakova, stariji vodnik, sanitarni instruktor

Bombardovanje... Ne prestaje... Svi smo se bacili u trk na sve strane... I ja trim.

ujem neije jecaje: Pomagajte... Pomagajte... Nastavljam da trim... Posle
nekoliko minuta mi doe do mozga i osetim na ramenu sanitetsku torbu. I jo
stid. Gde je nestao strah? Trim nazad: stenje ranjeni vojnik. Jurnula sam k
njemu da ga previjem, a onda drugog, treeg...
Bitka se zavrila nou. A ujutru je pao sve sneg. Pod njim su leali poginuli...
Kod mnogih su ruke podignute uvis... prema nebu... Pitajte me ta je to srea.
Odgovoriu... Kad iznenada meu ubijenima naete ivog oveka...
Ana Ivanovna Beljaj, medicinska sestra

Videla sam prvog ubijenog... Stala sam iznad njega i plaem... Oplakujem ga... A
onda me zove jedan ranjenik: Previj mi nogu! Noga mu visi u nogavici,
otkinuta. Proreem nogavicu: Poloi mi nogu. Ovde, pored. Stavila sam. Ako su
pri svesti, ne daju da im nestane ni ruka ni noga. A ako umiru, trae da ih
sahranimo zajedno.
Dok je rat trajao, mislila sam da nikada nita neu zaboraviti, ali se
zaboravlja... A tu scenu pamtim do najsitnijeg detalja... Mlad, zanimljiv momak,
lei ubijen. Oekivala sam da e ga sahraniti uz vojne poasti, a njega su uhvatili
i odvukli do drveta lenika. Iskopali su grob... Bez sanduka, bez iega zabodenog
u zemlju. Samo su ga tako zatrpali. Sunce je tako jako sijalo, i po njemu, takoe...
Bilo je leto. Nije bilo ni atorskog krila, niega. Spustili su ga tako u koulji i
pantalonama, u emu je bio. Sve je to na njemu bilo jo novo, videlo se da je
nedavno stigao. I tako su ga spustili i zakopali. Jama je bila vrlo plitka. Tek toliko
da ga poloe. I rana je bila mala, ona smrtonosna u slepoonicu, i nije bilo
mnogo krvi, a ovek tako lei, kao da je iv, samo to je vrlo bled.
Posle paljbe poelo je bombardovanje i bomba je upala u sanduk s
granatama i te granate su eksplodirale na sve strane... Avioni su leteli iznad nas.
Tu si bar zakopao oveka u zemlju.
A kako smo sahranjivali ljude u opsadi? Zakopavali smo ih odmah pored
rova, gde smo i sami bili. Videlo se samo ispupenje. Njega bi, naravno, utabali
automobili ili Nemci kad bi tuda prolazili. Nije ostajao nikakav trag na zemlji.
esto su sahranjivani u umi, ispod drvea... Ispod tih hrastova, ispod tih breza...
Ja jo ni sad ne mogu da idem u umu. Posebno tamo gde rastu stari hrastovi
i breze... Ne mogu da sedim tamo...
Olga Vasiljevna Kor, sanitarni instruktor konjikog eskadrona

Za mene su najuasnije bile amputacije... esto smo nogu amputirali toliko

visoko da sam jedva mogla da je drim i nosim tako teku da je stavim u posudu.
Seam se da su mnogo teke. Uzme je kriom, da ranjenik ne bi uo, i nosi, kao
dete... Kao bebu... Posebno ako se amputira visoko iznad kolena. Nisam mogla
da se naviknem na to. esto sam sanjala kako nosim nogu... Uvek sam bila u
krvi... Onoj boje vinje. Crnoj krvi...
Mami o tome nisam pisala. Pisala sam da je sve u redu, da sam toplo
obuena i obuvena. Ona je troje ispratila na front. Bilo joj je teko...
Marija Selivestrovna Book, medicinska sestra

Rodila sam se i odrasla na Krimu... blizu Odese. etrdeset prve sam zavrila
deseti razred Slobodske kole u Kordimskom rejonu. Ve prvih dana rata sam
otrala u regrutni centar, ali su me poslali kui. Ila sam jo dva puta i oba puta
su me odbili. Dvadeset osmog jula su kroz nau Slobodku prolazile jedinice koje
odstupaju, i ja sam, bez ikakvog poziva, krenula s njima na front.
Kada sam prvi put videla ranjenika, pala sam u nesvest. Posle sam se navikla.
Kada sam prvi put dopuzala do vojnika pod paljbom, drala sam se toliko da se
inilo da sam nadglasala buku borbe. A onda sam se navikla... Posle deset dana
sam ranjena. Geler sam sama izvadila i sama sam se previla...
Dvadeset peti decembar etrdeset druge godine... Naa Trista trideset trea
divizija Pedeset este armije zauzela je uzvienje na ulazu u Staljingrad. Nemci
su bili odluni da ga vrate po svaku cenu. Poela je bitka. Na nas su krenuli
nemaki tenkovi, ali ih je zaustavila artiljerija. Nemci su se povukli, a na niijoj
zemlji ostao je ranjeni porunik, artiljerac Kosta Hudov. Bolniari koji su
pokuali da ga izvuku poginuli su. Otpuzale su dve bolniarske ovarke (koje
sam tada videla prvi put), ali su i njih ubili. I tada sam se ja, skinuvi apku,
uspravila koliko sam visoka i zapevala nau omiljenu predratnu pesmu, u
poetku tiho, a onda sve glasnije Ispraala sam te da naini podvig. Sve je
utihlo sa obe strane i s nae i s nemake. Prila sam Kosti, nagla se, stavila ga
na nosila i odvukla do naih. Dok sam se tako vraala, razmiljala sam: Samo da
ne pucaju u kimu, bolje neka pucaju u glavu. Sad e... Sad e... Ovo su poslednji
trenuci mog ivota... Kako mi je strano, mamice! Ali nije se uo nijedan pucanj,
sve dok nismo stigli na nau stranu...
Uniformi nikad dosta: dobije novu, a za nekoliko dana sva je u krvi. Moj prvi
ranjenik je bio stariji porunik Belov, a poslednji Sergej Petrovi Trofimov,
porunik minobacakog voda. Sedamdesete godine mi je bio u poseti i ja sam
erkama pokazala njegovu ranjenu glavu, na kojoj je i sada veliki oiljak. Pod
paljbom sam izvukla etiristo osamdeset i jednog ranjenika. Neko od novinara
je izraunao da je to celi streljaki bataljon... Vukle smo na sebi mukarce koji su
dva-tri puta tei od nas. A ranjeni su jo tei. Vue i njega i njegovo oruje, a on
jo na sebi ima injel, izme. Navali na sebe osamdeset kilograma, vue.
Odnese ga... Ide po drugog, i ponovo sedamdeset-osamdeset kilograma... I
tako pet-est puta za vreme jednog napada. A sama ti ima etrdeset osam
kilograma teina balerine. Sada ne mogu da verujem... Sama ne mogu da
verujem...
Marija Petrovna Smirnova (Kuharska), sanitarni instruktor

Kao istoriar, dugo sam se bavila ratom... I, naravno, pored drugih pitanja koja
sam sebi postavljala bilo je i ovo: ta je to navelo enu da ide u rat? Mislim da je
to naa nacionalna crta. Naa ena ne moe da kupa dete, da sprema ruak, kada
vidi da njena zemlja strada, da njen narod gine. Osim toga, i emancipacija i
izjednaavanje prava ena i mukaraca su odigrali svoju ulogu poetkom rata.
Mi smo, na primer, drugog dana rata otrale s fakulteta u regrutni centar sa
zahtevom: aljite nas na front!, iako nismo imale predstavu ta je to front ni ta
je to rat. Rekli su nam, naravno: Idite da polaete dravne ispite.
Poloile smo ispite i dole ponovo da traimo da nas poalju na front. Htele
devojke... Iako, naravno, rat nije enski posao. Ali, eto, mukarci su od njega
napravili posao. A ena se nije mogla prilagoditi tom poslu, uprkos izdrljivosti
koja mnogostruko prevazilazi muku, uprkos prilagodljivosti, koja joj je
svojstvena kao majci koja treba da zatiti i sauva dete. Priroda je to uzela u
obzir. Ali, uprkos svemu, ona se nije mogla navii na rat...
etrdeset druga godina... Idemo na zadatak. Preli smo liniju fronta i
zaustavili se kod nekog groblja. Znali smo da su Nemci udaljeni od nas oko pet
kilometara. Bila je no i oni su sve vreme bacali svetlee, padobranske rakete.
Te rakete su bile dugo gore i osvetljavale su ceo kraj daleko ukrug. Vodnik me je
doveo do kraja groblja i pokazao odakle bacaju rakete i gde se nalazi bunje iza
kog se mogu pojaviti Nemci. Inae se ne plaim pokojnika, od detinjstva se
nisam plaila ni groblja, ali sam tada, u dvadeset drugoj godini, prvi put stajala
na strai i za ta dva sata osedela. Ujutru sam otkrila ceo pramen prvih sedih
vlasi. Stajala sam i posmatrala taj grm koji je utao, pomerao se, i inilo mi se
da odatle idu Nemci...
Zar je to enski posao da straari nou na groblju? Mi na emotivnom planu
sve drugaije doivljavamo od mukaraca. Mukarci su prema svemu imali
jednostavniji odnos. Oni su nekako bili spremni na to da treba biti na strai i
pucati... A za nas je sve to bilo neoekivano, s obzirom na ensku prirodu. Mi
smo, naravno, pokuavale da se prilagodimo, ali je sve to za nas bilo duplo
tee...
Vera Safronovna Davidova, redov, peadinac

Nisu hteli da me poalju na front zato to sam imala malo godina, tek esnaest,
jo daleko od sedamnaest. Uzeli su lekarsku pomonicu, doneli su joj poziv. Ona
je neuteno plakala zato to kod kue ostavlja malog sina. Ja sam otila u
regrutni centar i molila da poalju mene umesto nje. Mama nije htela da me
pusti: Pa, Nina, koliko ima godina? Moda e se rat brzo zavriti. Majka je
majka. A ko e da brani otadbinu?
Borci su mi ostavljali neko dvopek, neko komadi eera. Bilo im je ao. Ja
nisam znala ta je to kaua. Kad je poela da puca, unaokolo je grmelo, gorela
je vatra. Toliko me je to iznenadilo, toliko sam se uplaila tog groma, vatre,
buke, da sam upala u baru i izgubila kapu. Vojnici oko mene su se smejali: ta to
bi, Ninoka? ta ti se desilo, mila?
Napadi su bili prsa u prsa... ega se seam? Seam se krckanja... Poinje
borba i odjednom se uje krckanje puca ljudska hrskavica i kosti se lome. Kad
je napad, idem s borcima, dodue, malo pozadi, ali idem. Sve se odigrava pred
tvojim oima...
Posle rata, vratila sam se kui u Tulu. Nou sam sve vreme vritala. Majka i
sestra su bdele nada mnom i plakale... Budila sam se od sopstvenog krika...
Nina Vladimirovna Kovelenova, stariji vodnik, sanitarni instruktor streljake
ete

Stigli smo blizu Staljingrada... Tamo su se vodile opake borbe... Voda i zemlja su
bile crvene... Trebalo je da preemo s jedne obale Volge na drugu. Niko nije hteo
ni da nas saslua: Molim? Devojke? Kome ste vi potrebne? Nama su potrebni
niandije i mitraljesci, a ne vezisti. A bilo nas je mnogo osamdeset ljudi.
Uvee su uzeli krupnije devojke, a mene i jo jednu devojku nisu hteli da uzmu
jer smo bile male. Hteli su da nas ostave u rezervi, ali sam ja nadala dreku... Sve
su slali u bitku. Ostavljali su samo one koji su neto zgreili. Tako su ih
kanjavali.
Kada smo tek stigle na front, niega se nismo plaile. A kada su nam dali
odmor, stajale smo u drugom ealonu, tada smo ve oseale strah. Leti granata i
ti ve zna je li naa ili nije, ako je mina, da li je naa ili njihova. Po zvuku
razlikuje. Ako fijue idi smelo, ako uje zvuk, ali ne i fijuk tri u stranu, jer
e te sigurno zakaiti. U poetku, nita nismo znale. U prvoj bici su me oficiri
gurali s grudobrana. Proturala sam glavu da bih sve videla. Kakva je to detinja
radoznalost bila...
Nina Aleksejevna Semjonova, vezista

Rat sam prola s kraja i konca...

Vukla sam prvog ranjenika, a samoj su mi klecale noge. Vuem i apem:
Samo da ne umre... Samo da ne umre... Previjam ga i plaem i neto mu lepo
govorim. Pored nas je proao komandir i izdrao se na mene, ak je i neto
pakosno rekao, ono to mukarci obino govore u takvim situacijama...
Zato se izdrao na vas?
Nije trebalo da toliko alim, da plaem. Tako se gubi snaga, a ranjenih je
mnogo. Prolazimo tako i vidimo ubijene kako lee, oiane, zelenih glava, kao
krompir od sunca...
Jekaterina Mihajlovna Rapeva, redov, sanitarni instruktor

Neu da kaem gde se to dogodilo... u kom mestu... Ranjene su nam donosili

pravo s bojnog polja. Jednom prilikom je u upi bilo dvesta ranjenika, a ja sama...
Ne seam se... Toliko godina je prolo... Seam se da nisam spavala ni sela etiri
dana, jer su svi vikali: Sestro... Sestrice... pomozi, mila! Trala sam od jednog do
drugog i jednom sam se tako saplela i pala da sam odmah zaspala. Probudio me
je krik komandira, potporunika, koji je takoe bio ranjen i vikao, pridigavi se
na zdrav bok: Tiina! Nareujem da utite! Bilo mu je jasno da sam ostala bez
snage, a svi oko mene su me dozivali jer su imali bolove: Sestro... Sestrice... I
tako sam skoila i potrala ne znam kuda ni kako. I tada sam zaplakala prvi put
otkako sam dola na front...
I tako... Nikad ne zna kako e reagovati tvoje srce. Jedne zime su vodili
pored nae ete zarobljene nemake vojnike. Ili su smrznuti... a mraz je bio
takav da su ptice padale u letu. Ptice su se smrzavale. U toj koloni je bio jedan
vojnik... deak... Na licu su mu se zamrzle suze... A ja sam na runim kolicima
vozila hleb u trpezariju. On nije mogao da skine pogled s tih kolica, mene uopte
ne vidi, samo ta kolica. Hleb... Hleb... Uzimam i od jedne vekne mu odlomim
veliki komad. Uzima ga. Uzima i ne veruje. Ne veruje... Ne moe da poveruje!
Bila sam srena... Bila sam srena to ne mogu da mrzim. Sama sam se sebi
tada zaudila...
Natalija Ivanovna Sergejeva, redov, bolniarka
SAMO SAM SE JA VRATILA MAMI

Idem u Moskvu kod Nine Jakovljevne Vinjevske. Ono to znam o njoj zasad
ispunjava samo jednu stranicu u mom notesu: sa sedamnaest godina je otila na
front, bila je sanitarni inspektor u Prvom bataljonu Trideset druge tenkovske
brigade Pete armije, s kojim je uestvovala u poznatoj tenkovskoj borbi kod
Prohorovke, u kojoj se sa obeju strana sovjetske i nemake sudarilo hiljadu
dvesta tenkova i samohodnog orua. Bila je to jedna od najveih tenkovskih
bitaka u istoriji.
Istraivai iz Borisova su mi pomogli da je naem; sakupili su mnogo
materijala o Trideset drugoj tenkovskoj brigadi, koja je oslobodila njihov rodni
grad. Posle nekoliko tekstova u novinama, poela su da stiu brojna pisma,
posebno od pionira. Tako su mi se, sasvim neoekivano, odjednom pojavili
dobrovoljni pomonici.
Odmah se postavilo pitanje: koju od desetina adresa da izaberem? Kada sam
poinjala, zapisivala sam sve na ta sam naletala. Ubrzo je postalo jasno da je
nemogue zapisati sve, potreban je neki drugi princip odabira i sakupljanja
materijala. Kad sam sortirala adrese koje sam imala, ovako sam sebi rekla:
treba zabeleiti ono to priaju ene raznih vojnih profesija. Zato to svako od
nas vidi ivot kroz posao kojim se bavi. Logino je pretpostaviti, bez obzira na
svu uslovnost takvog poreenja, da je medicinska sestra videla jedan rat, pekar
drugi, uesnica u desantu trei, ena pilot etvrti, komandir voda
pukomitraljezaca peti... Svaka od njih imala je u ratu svoj radijus
posmatranja: jedna operacioni sto: Koliko sam videla odseenih ruku i nogu...
Nisam vie verovala da postoje celi mukarci. inilo mi se da su svi oni ili
ranjeni, ili su poginuli... (A. Demenko, stariji vodnik, medicinska sestra); druga
kazane pokretne kuhinje: Deavalo se da posle bitke niko nije ostao iv...
Nakuva kazan kae, kazan supe, a nema kome da da... (I. Zinina, redov,
kuvar); kod tree pilotska kabina: Na logor je bio u umi. Doletela sam i
odluila da idem u umu, ve je bilo leto, svud okolo umske jagode. Pola sam
stazicom, vidim: lei Nemac, poginuo... Tako mi je bilo strano. Do tada nikada
nisam videla ubijenog, a ve sam ratovala itavu godinu. Tamo, gore, drugo je...
Sve gori, rui se... Kad leti, ima samo jednu misao: nai cilj, bombardovati i
vratiti se. Nismo videli mrtve. Nismo oseali taj strah... (Bondareva A. G.,
gardijski oficir, stariji pilot) A partizanku i danas rat asocira na miris logorske
vatre: Sve smo stavljali na vatru i hleb smo pekli, i kuvali, kad ostane ugalj,
stavimo kouhe i valjenke da se sue, ta je ko imao. Suili su se noima... (E.
Visocka)
Ali ne mogu dugo da ostanem sama sa svojim mislima. Kondukterka donosi
aj. U kupeu je buno i veselo. Na stolu se nalazi tradicionalna flaa
moskovske, domae meze, i poinje, kao to obino biva kod nas, iskreni
razgovor. O porodinim tajnama, o politici, o ljubavi i mrnji, o voama i
susedima.
Davno sam shvatila da smo mi ljudi od putovanja i razgovora...
I ja priam: kod koga idem i zato. Moja dva saputnika su takoe ratovala
jedan je doao do Berlina kao komandant inenjerskog bataljona, drugi je tri
godine bio u partizanima u beloruskim umama. Odmah je zapoeo razgovor o
ratu.
Kasnije sam zapisala na razgovor, onako kako sam ga zapamtila.
Mi smo umirue pleme. Mamuti! Mi smo iz narataja koji je verovao da u
ivotu postoji neto vie od ljudskog ivota. Domovina je velika ideja. Pa i
Staljin. Zato da laem? Kako kae narod, iz pesme rei ne moe izbaciti.
Naravno... Mi smo u odredu imali jednu hrabru devojku... Izlazila je na
elezniku prugu. Da die vozove u vazduh. Pre rata joj je cela porodica bila u
logoru: otac, majka i dva starija brata. ivela je s tetkom, maminom sestrom.
Prvih dana rata, traila je da ide u partizane. Svi su u odredu videli da je ila
glavom kroz zid... Htela je da se dokae... Sve su nagraivali, a nju nijedanput.
Nisu joj dali medalje jer su joj roditelji narodni neprijatelji. Pred dolazak nae
armije, izgubila je nogu. Ja sam je smestio u bolnicu... Plakala je... Sada e mi
poverovati, govorila je. Lepa devojka...
Neto u vam, mila moja, rei nervozno je lupao kaiicom po olji
Nikolaj Borisovi pozovem ja komandira inenjerskog bataljona. Kada su mi
dole dve devojke, komandiri inenjerskih vodova, neki ludak ih je poslao iz
kadrovskog odeljenja, odmah sam ih vratio, iako su bile strano nezadovoljne.
Htele su da idu napred, kao komandiri inenjerskih vodova, i da prave minske
prolaze.
Zato ste ih vratili? pitam.
Iz vie razloga. Prvi imao sam dosta dobrih vodnika koji su mogli to da
urade, zato su poslali te devojke? Drugi odlino sam ih znao, to su bile
studentkinje s mog arhitektonskog fakulteta. Zajedno smo uili. Smatrao sam da
ene ne treba da budu u prvim redovima. Ima dosta nas, mukaraca, i znao sam
da e nam stvoriti mnogo briga: treba obezbediti tim devojkama posebno
sklonite, organizovati za njihovu komandirsku delatnost masu stvari...
Vae miljenje je, znai, da su devojke zadavale u ratu samo suvine brige?
 Ako se setite istorije, ruska ena je uvek ne samo ispraala u bitku mua,
brata, sina, tugovala, ekala ih, ve je u teka vremena bivala pored njih. Jo se
kneginja Jaroslavna pela na zid tvrave i sipala rastopljenu smolu po glavama
neprijatelja. Ali mi, mukarci, imali smo oseaj krivice to su ene ratovale i to
mi je ostalo... Evo jedan sluaj. Odstupamo. A jesen je, kia pada danima. Pored
druma lei ubijena devojka, ima dugu kosu koja se sva rasula u blatu... I toliko je
nestvarno sve to, ta smrt i to je ena s nama usred tog uasa, blata, haosa.
Mnogo sam smrti video, ali tu pamtim...
Treba li da se seamo toga danas? udi se Koetkov. Kad sam ja sluao
da su nae medicinske sestre, kada bi pale u obru, obustavljale paljbu da spasu
ranjene borce, jer su ranjenici bespomoni kao deca, to sam razumeo, ali kada
dve ene puze da bi nekog ubile iz snajperke na neutralnoj liniji to je ipak
lov... Mada sam i ja bio snajperista. I pucao sam... Ali ja sam mukarac...
Ali ona je ubijala neprijatelja, a ne oveka na ulici?
Ne znam, ne znam nestrpljivo me prekida Koetkov. U izvidnicu bih
moda s takvom i poao, ali se ne bih njome enio. Da mi je ena snajperista to
ne mogu ni da zamislim. Navikli smo da mislimo o eni kao o majci, snaji. Priao
mi je mlai brat kako su vodili po naem gradu zarobljene Nemce i kako su ih
oni, deaci, gaali iz prake. Majka je to videla i opalila mu amar. A ili su
sasvim mladi, oni koje je Hitler poslednje pozvao. Bratu je bilo sedam godina, ali
je zapamtio kako je naa mati gledala u te Nemce i plakala: Dabogda oslepele
vae majke kad su vas tako mlade pustile u rat! Rat je muka stvar. Zar je
malo mukih o kojima bi se moglo pisati?
Ali devojke nisu bile u ratu zato to im se svialo da ubijaju. To je bila
kritina situacija za zemlju, za narod. Kada su profesori molili da idu u rezervni
sastav... razljutio se Nikolaj Borisovi. Utuvite, devojke su ile dobrovoljno, a
kukavica nee sama poi na front. To su bile hrabre, neobine devojke. ta znai,
na primer, izvui ranjenika s bojnog polja? Sad u vam rei... Mi krenuli u napad,
a nas poeli da kose iz mitraljeza. I bataljon je nestao. Svi su leali... Nisu svi bili
ubijeni, bilo je mnogo ranjenih. Nemci tuku, vatra ne staje. Za sve iz rova sasvim
neoekivano, iskoi jedna devojka, potom druga, trea. Poele su da previjaju i
da vuku ranjenike, ak su i Nemci za neko vreme zanemeli od iznenaenja. Oko
deset sati uvee, sve devojke su bile teko ranjene, a svaka je spasla bar pet-est
ljudi. krto su ih nagraivali, poetkom rata nisu se razbacivali nagradama.
Ranjenika je trebalo izvui s linim orujem. Prvo pitanje u medicinskom
sanitarnom bataljonu bilo je: gde je oruje? Tada ga nismo imali dovoljno.
Puku, automat, mitraljez to je takoe trebalo vui. etrdeset prve godine bila
je izdata naredba broj dvesta osamdeset jedan o predlogu za nagraivanje za
spaavanje ivota vojnika: za petnaest teko ranjenih, iznesenih s bojnog polja s
linim orujem, dobijala se Medalja za borbene zasluge, za spasavanje dvadeset
petoro ljudi Orden crvene zvezde, za spasavanje etrdesetoro Orden crvene
zastave, za spasavanje osamdesetoro Orden Lenjina. A ispriao sam vam ta je
znailo spasti u borbi pet-est ljudi...
Svi dugo utimo. Zatim diemo zdravicu za poginule. Tema razgovora kree
na drugu stranu govore o Staljinu, o tome kako je pred rat unitio najbolji
oficirski kadar, vojniku elitu. O surovoj kolektivizaciji trideset sedme godine. O
logorima i progonstvima. O tome da bez trideset sedme moda ne bi bilo ni
etrdeset prve. Ne bi odstupali do Moskve. Ali posle rata su na to zaboravili. Sve
je zasenila Pobeda.
Je li bilo ljubavi u ratu? pitam.
Meu devojkama s fronta bilo je mnogo lepih nastavio je. Ali mi u njima
nismo videli ene, mada su, po mom miljenju, to bile izuzetno lepe devojke.
Ipak, mi smo ih gledali kao prijatelje.
Nisu vam se dopadale?
ta znai nisu se dopadale? To su bile nae drugarice koje su nas izvlaile
s bojnog polja. Mene su dva puta vukle kad sam bio ranjen. Kako bih mogao da
se prema njima ravo ponaam? Ali da li biste mogli da se udate za brata? To su
bile nae sestrice...
A posle rata?
Rat se zavrio i one su ostale strano nezatiene... Eto, moja ena. Ona je
divna ena, zajedno smo trideset pet godina. I ona se prema enama iz rata
ravo ophodi. Smatra da su one ile u rat da bi nale sebi mua, da su sve tamo
imale ljubavne veze. Mada su, zapravo, to bile estite devojke. Ali posle rata
svako od nas je otiao u svoj ivot... Nikolaj Borisovi se zamislio. To neete
razumeti.nPosle rata, posle vaiju, posle smrti, eleli smo neto lepo. Lepe
ene... Imao sam jednog prijatelja, njega je na frontu volela, sada shvatam, jedna
predivna devojka. Medicinska sestra. Ali on se nije oenio njom, demobilisao se
i naao sebi drugu, umiljatiju. I sad je nesrean sa svojom enom... Sada se sea
one koja bi mu bila prijatelj. A posle fronta nije hteo da se oeni njom. On ju je
etiri godine gledao samo u izmama i mukom vatniku... A hteo je to pre da
zaboravi rat. Trudili smo se da sve zaboravimo. I svoje devojke smo isto tako
zaboravili.
Naravno... Svi smo bili mladi. Hteli smo da ivimo...
Te noi, niko nije zaspao. Razgovarali smo do samog jutra.
... Pravo iz metroa ulazim u obino moskovsko dvorite. Zimi ona manje lie
jedno na drugo nego leti. Kao da se u svako uselio nevidljivi slikar i boji belom
bojom drvee, klupe, deja igralita, ljuljake. A kako nevidljivi slikari rade svaki
posebno, dvorita su razliita. Kod ovoga to je radio ovde, ljuljake podseaju
na veliki dobo, drvee stoji kao neoieni plastovi, ili je slikar urio, ili ruka
nije sustizala misao, raspoloenje. Za mene, susret sa ovekom poinje ranije
nego to uem u kuu. Na zamiljeni portret nadovezuje se i to dvorite i
zaueni glas preko telefona: Stigli ste? I odmah kod mene? Neete da
proveravate u Savetu veterana? Oni imaju sve podatke o meni. urim se da
zamislim, da pogodim, a ivot svaki put iskuava pouzdanost mojih
romantinih predstava. Ne tedi ih.
Vrata mi otvara onia punija ena. Jednu ruku mi muki prua u znak
pozdrava, za drugu se dri mali unuk. Po tome to se nije zbunio pomislim da su
u toj kui navikli na est dolazak nepoznatih ljudi. Ovde ih ekaju.
Nina Jakovljevna me vodi u svoju sobu.
U velikoj sobi je prostrano, kao to biva u slubenim prostorijama. Nema
nieg suvinog knjige, uglavnom memoari, mnogo uvelianih ratnih
fotografija, na jelenskom rogu visi tenkovski lem, na poliranom stoiu niz
malih tenkova s poklon-ploicama: Od vojnika N-ske ete, Od kursista
tenkovske kole... Pored mene, na divanu, sede tri lutke u uniformi. ak su i
zavese u sobi maskirne boje.
Shvatam da se ovde rat nije zavrio i da se nikada nee ni zavriti.
ao mi je to se niste najavili, da se pripremim.
Moda je bolje to se niste pripremili. Treba samo da se setite...
Imam iseke iz novina. O naoj Trideset drugoj tenkovskoj brigadi je
mnogo pisano. Dau vam te materijale... Susetke se ude: Zato si od kue
napravila muzej? A ja bez toga ne mogu govori Nina Jakovljevna.

Nina Jakovljevna Vinjevska, stariji vodnik, sanitarni instruktor tenkovskog

bataljona:

U tenkovske jedinice nerado su uzimali devojke. Moe se rei da ih uopte nisu

uzimali. Kako sam ja dospela? iveli smo u gradu Konakovo, u Kalinjinskoj
oblasti. Tek sam uspela da poloim ispite iz osmog razreda i da preem u
deveti. Tada nismo ni shvatali ta je rat, za nas je to bila nekakva igra, neto iz
knjiga. Vaspitavani smo na romantici revolucije, na idealima. Verovali smo
novinama: rat e se uskoro zavriti naom pobedom. Tako je bilo...
iveli smo u zajednikom stanu, tamo je bilo mnogo porodica i svakog dana
je neko odlazio u rat: ika Pea, ika Vasja... Mi smo ih pratili i nas, decu, vukla je
radoznalost. Ili smo za njima do samog voza i, kad je svirala muzika, ene su
plakale nas nita to nije plailo, zabavljalo nas je. I jedino to smo htele bilo je
da sednemo na voz i otputujemo. inilo nam se da je rat negde daleko. Meni se,
na primer, sviala vojnika dugmad, kako sjaji. Ve sam ila na kurseve za
sanitetski odred, ali sve je to bilo kao nekakva igra... Onda su zatvorili kolu i
mobilisali nas da gradimo odbrambene objekte. Razmestili su nas po upama
na istom polju. Bili smo ponosni to idemo na neki rad povezan s ratom.
Upisali su nas u bataljon slabijih, nemonijih. Radili smo od osam ujutru do
osam uvee, po dvanaest sati dnevno. Kopali smo protivtenkovske rovove. Svi
smo imali i devojke i mladii petnaest-esnaest godina... i odjednom, usred
rada, uli smo glasove, neko je vikao: Iz vazduha!, neko: Nemci! Odrasli su
pobegli da se sakriju, a nama je bilo zanimljivo da vidimo nemake avione, da
vidimo ko su ti Nemci. Proleteli su i nita nismo uspeli da vidimo. Posle nekog
vremena su se okrenuli i proleteli nie. Videli smo crna krila. Ponovo nije bilo
straha, samo radoznalost. I odjednom oni otvore vatru i ponu da tuku, i na nae
oi ponu da padaju nai drugari s kojima smo zajedno uili i radili. Skamenili
smo se i nismo mogli da verujemo ta se deava. Stajali smo i gledali, odrasli su
pritravali i bacali nas na zemlju, a mi se i dalje nismo bojali...
Nemci su ubrzo doli sasvim blizu grada, na desetak kilometara. Ja sam s
devojkama potrala u vojni odsek: treba ii u odbranu, pitanje je hoe li nas
pozvati. Nisu uzeli sve, uzimali su izdrljive devojke, snane, i pre svega one
koje su napunile osamnaest godina. Neki kapetan je odabirao devojke za
tenkovske jedinice. Mene, naravno, nije hteo ni da slua jer sam imala
sedamnaest godina, a i bila sam sitna, metar i ezdeset.
Kada peadinca rane objasnio mi je on pada na zemlju. Moe se do
njega dopuzati, na mestu ga previti ili odvui u sklonite. A s tenkistom je druga
stvar... Ako je ranjen u tenku, treba ga izvui napolje kroz otvor. A zar ti moe
izvui takvog momka? Zna kakvi su tenkisti, svi su snani. Kad se desi da treba
da puzi po tenku, svi po njemu tuku, lete meci, lete krhotine granata. A zna li
ta znai kada gori tenk?
A zar ja nisam komsomolka kao i ostale? gotovo da sam zaplakala.
Ti si, naravno, isto komsomolka, ali vrlo mala...
A moje drugarice s kojima sam uila u koli i na kursevima bile su visoke,
snane devojke. I njih su uzeli. Vrealo me je to one odlaze, a ja ostajem.
Roditeljima, naravno, nisam nita rekla. Otila sam da ih otpratim, i devojke
su se saalile: sakrile su me u jednu korpu ispod cirade. Putovale smo u
otvorenom teretnom vagonu, sedimo, sve s raznim maramama na glavi neka
ima crnu, neka sivu, neka crvenu! Sura Kiseljeva je ak ponela i gitaru. Idemo,
ve su na vidiku rovovi, vojnici nas spaze i poviu: Dolaze umetnici! Umetnici
dolaze! Bilo nam je uvredljivo to nam govore da smo umetnici kad mi idemo
na front da se borimo.
Stigle smo u tab, kapetan je izdao naredbu da se postrojimo. Svi su istupili
u stroj, ja stala poslednja. Devojke su imale stvari, ja nita. Poto sam
neoekivano upala, nikakvih stvari nisam imala. Umesto marame, mamina
suknja na glavi. Sura mi prua svoju gitaru: Evo ti, da ima neto...
Izlazi komandant taba, kapetan mu saoptava:
Drue potpukovnie! Dvanaest devojaka je stiglo pod vau komandu da
proe obuku.
On pogleda i kae:
Kako vidim, tu ih nema dvanaest, ve celih trinaest.
Kapetan e svoje:
Ne, dvanaest, drue potpukovnie toliko je bio uveren da nas je dvanaest.
I, kad se osvrnuo, pogleda u mene i kaza:
Otkud si se ti tu nala?
Dola sam da ratujem, drue kapetane.
Poi onda ovamo.
Dola sam s drugaricom...
S drugaricom moe na igranku. A ovo je rat... Prii blie...
Priem s maminom suknjom na glavi:
Budite sigurni, iko, ja sam snana, radila sam kao medicinska sestra,
davala sam krv... Molim vas...
Pogledaju sva moja dokumenta i potpukovnik naredi:
Poaljite je kui! Prvim usputnim prevozom!
A dok se ne nae prevoz, upute me privremeno u medicinsko sanitarni
vod. Sedela sam tamo i pravila tampone od gaze. im vidim da se neki auto
pribliava tabu, ja u umu. Sedim tamo sat-dva, im auto zamakne, vraam se...
I tako je bilo tri dana, dok na bataljon nije krenuo u bitku. Prvi tenkovski
bataljon Trideset druge tenkovske brigade... Svi su otili da se bore, a ja sam
kopala zemunice za ranjenike. Nije prolo ni pola sata, poee da dovoze
ranjenike... I poginule... U toj borbi poginula je i jedna naa devojka. I na mene
zaborave, ve su se bili navikli. Stareine vie nisu nita spominjale...
I ta sad? Treba nai uniformu. Svima su nam dali raneve za stvari, da
spakujemo nau odeu. A ranci novi-novcati. Iseem kaieve, dno rasparam i
navuem na sebe. I tako dobijem vojniku suknju... Negde sam nala vojniku
bluzu, malo manje pocepanu, opasala se kaiem i reila da se pohvalim
devojkama. I taman sam im se prikazala, kad u nau zemunicu ulazi stariji
vodnik, za njim komandir ete.
Stariji vodnik:
Mir-no!
Prilazi potpukovnik, a vodnik e njemu:
Drue potpukovnie, dozvolite da se obratim! S devojkama se desilo neto
neobino. Dao sam im raneve da tu stave svoju odeu, a one se same u njih
uvukle.
I tu me komandir ete prepozna:
A to si ti, zec! Nita, vodnie, treba devojkama dati uniforme.
Vie niko nije spomenuo kola koja treba da me odvezu. Dodelili su nam
uniforme. Tenkisti imaju pantalone od nepromoivog platna sa titnikom na
kolenima, a nama dali tanke kao od cica. A zemlja prepuna metala, kamenje iz
nje viri, mi ponovo u iskrzanoj odei jer ne sedimo u automobilu, ve puzimo po
zemlji. Tenkovi su esto goreli. Tenkista, ako ostane iv, sav je u opekotinama. I
mi smo bile u opekotinama jer, kad izvlai onog to gori, baca se u vatru.
Strano je teko izvui oveka kroz otvor, posebno strelca. A mrtav ovek je tei
od ivog. To sam ubrzo saznala...
... Mi smo dole neobuene, nismo razumele ko ima koje zvanje, i stariji
vodnik nas je sve vreme uio da smo mi sada pravi vojnici i da treba da
pozdravimo svakoga ko je vii po inu od nas, da treba da budemo uredne,
zategnutog injela...
Sve je nama, devojkama, u armiji bilo komplikovano. Teko smo razlikovale
inove. Bili su tamo neki rombovi, kockice, iriti, i ajd sad razlikuj ko je ko. Kau
ti odnesi paket kapetanu. A kako da ga prepozna? Dok ide, ak ti i re
kapetan izleti iz glave. Priem:
iko, meni je onaj ika kazao da vam predam ovo...
Kakav sad ika?
U plavim akirama i zelenoj bluzi...
Nije se pamtilo da je ovaj porunik, a onaj kapetan, mi smo pamtile drugo:
lep ili ruan, ri ili visok... Onaj visoki, zna!
Kad sam najzad videla nagorele uniforme, nagorele ruke, lica, shvatila sam
ta je rat. Tenkisti iskau iz zapaljenih vozila, na njima sve gori, a sem toga esto
su im bile slomljene ruke ili noge. To su bili veoma teki ranjenici. Lei i moli
me: umreu napii mojoj eni, napii mojoj majci...
Kada su tenkisti i mene samu nosili osakaenih nogu i dovezli u selo, to je
bilo selo uto na Kirovogradini, a gazdarica kue u koju se smestio sanitarni
vod grdi:
Kakav mlad deai!
Tenkisti se smeju:
Kakav deai, baba, to je devojurak!
A ona stala da me razgleda:
Ma kakav devojurak, to je mlad deki...
Ja oiana, u vojnikom kombinezonu, s tenkovskim lemom... Ona mi ustupi
mesto na dueku iza pei i ak prase zakolje da se to pre oporavim. I stalno je
kukala:
Ponestalo im mukih, pa decu uzimaju... devojice...
Kad mi je bilo osamnaest godina, u Kurskoj Dugi dobila sam Medalju za
ratne zasluge i Orden crvene zvezde, a u devetnaestoj Orden Otadbinskog
rata drugog stepena. Kada je stizao novi narataj, mlada deca, u njima je,
normalno, to izazivalo divljenje. Nisam se razlikovala od njih, i oni su imali
osamnaest-devetnaest godina, a jednom su me s osmehom pitali: A za ta si
dobila te medalje? Jesi li bila u borbi?
Jednog takvog sam jednom previjala na bojnom polju, pod paljbom,
zapamtila sam mu i prezime egolevatih. Imao je slomljenu nogu... ja mu
namestim inu, a on me moli za oprotaj:
Sestrice, izvini to sam te onda uvredio...
A ta smo mi tada znali o ljubavi? Ako je neto i bilo, bila je to kolska ljubav,
a kolska ljubav je jo deja. Seam se kako smo bili u obruu... Sa svih strana
nas vrebaju... I mi odluimo: ili emo se probiti te noi, ili emo svi izginuti.
Mislili smo da emo verovatno svi izginuti... Ne znam da li da vam priam o
tome ili da vam ne priam...
Sedimo tako, ekamo no, da ipak pokuamo da se probijemo, i porunik
Mia komandant bataljona je bio ranjen i on ga je zamenjivao bilo mu je
devetnaest, ne vie... kae mi:
Jesi li probala?
ta to? A bila sam strano gladna.
Ne ta, ve koga...
Ni-i-sam...
 Ni ja nisam. Eto, umree, i nee saznati ta je to ljubav... Noas e nas
poubijati...
Ma uti, budalo! Doprlo mi je do mozga na ta misli.
Bilo je strano ne to to e poginuti, ve to e umreti a nee saznati ta
je ivot, nita nee osetiti. To je bilo najstranije. Ili smo da umiremo za ivot
a da nismo ni znali ta je zapravo ivot. O tome smo samo u knjigama itali. A u
bioskopu sam volela ljubavne filmove.
Sanitarni instruktori u tenkovskim jedinicama su esto ginuli. Za nas nije
predvieno mesto u tenku, zakai se za oklop i samo pazi da ti noge ne zakai
gusenica. I treba da pazi gde e se tenk upaliti... i tu da dojuri, dopuzi... Na
frontu nas je bilo pet drugarica: Ljuba Jasinska, ura Kiseljeva, Tonja Bopkova,
Zina Lati i ja. Tenkisti su nas zvali devojke iz Konakova. I sve su poginule...
Pred bitku u kojoj je poginula Ljuba Jasinska, sedele smo uvee zagrljene i
razgovarale. Bila je to etrdeset trea. Naa divizija je dola do Dnjepra. I ona mi
odjednom kae: Zna, ja u u ovoj borbi poginuti... imam neki predoseaj. Ila je
kod starijeg vodnika i traila nov ist ve, a on joj rekao: Pa nedavno si ga
dobila. Ja je umirujem: Mi ve dve godine zajedno ratujemo, nas se meci plae.
Ujutru me je ipak nagovorila da zajedno poemo kod vodnika, zamolile smo
ga za par novog vea. I ona dobije novu potkoulju. Belu kao sneg, s vrpcama... I
bila je sva od krvi... Taj kontrast belog i crvenog, belog i te krvi... do danas
pamtim. Ona je to tako i predosetila...
Nas etvoro smo je nosili u atorskom krilu, bila nam je teka. Sve smo
pokopali, u toj borbi smo izgubili mnogo ljudi, a Ljubu stavili odozgo. Nikako
nisam mogla da shvatim da je vie nema, da je mrtva. Pomislim: uzeu neto
njeno za uspomenu. Na ruci je imala prsteni, ne znam je li bio zlatan ili obian.
I ja ga uzmem. A svi su mi govorili: ne sme, kao, to je lo znak. I, kad smo je
poloili, svako po obiaju baci grumen zemlje, i ja bacim, i taj prsteni sleti u
grob... kod Ljube... I tad se setim da je ona strano volela taj prsteni... Kod njih
u porodici, otac je proao ceo rat i vratio se iv. I brat se vratio iz rata. Mukarci
su se vratili... A Ljuba poginula.
ura Kiseljeva, najlepa od nas izgorela je. Vukla je teke ranjenike u plastu
sena, krenula je pucnjava i slama se zapalila. Sura je mogla da se spase, ali bi
onda morala da ostavi ranjenike, a od njih niko nije mogao da se kree... Svi
ranjenici su izgoreli... I ura s njima...
Tek nedavno sam saznala detalje o smrti Tonje Bopkove. Ona je zaklonila od
krhotina granata voljenog oveka. Krhotine su letele na sve strane. To su bili
delii sekunde... Spasla je porunika Peu Bojevskog, volela ga je. I on je ostao
iv.
 Posle trideset godina, Pea Bojevski je doputovao iz Krasnodara na na
susret i to mi je ispriao. Ili smo zajedno u Borisov i traili tu poljanu gde je
Tonja poginula. Uzeo je zemlju s njenog groba, a posle mi je pisao da ju je
ukopao u grob svoje majke. Imam dve majke pisao mi je, onu to me je rodila i
Tonju, koja mi je spasla ivot...
Otilo je nas pet devojaka iz iste kole, a samo sam se ja vratila mami. Zato
sam se ja vratila? Devojke su poginule, a ja se vratila... Evo, ovde vise njihovi
portreti...
Mnogo putujem, priam o njima... Piem... Sin mi kae: Ti stalno nekud ide.
Nijedan na ratni susret ne proputam. I kad sam bolesna, dovueni se. ivim za
to. Od susreta do susreta...
I odjednom, neoekivano, Nina Jakovljevna prelazi na stihove:

Nieg nema lepeg, verujte mi,
a svega je bilo, i u ivotu ima,
do izbaviti druga od smrti
i izneti ga iz vatre i dima.

Volim pesme priznaje zbunjeno. U ratu sam ih pisala i piem ih i danas.
Devojkama su se dopadale...
Takoe je udno da su mnoge na frontu pisale pesme. One se i danas
paljivo prepisuju, uvaju se u porodinim arhivama, nevete, dirljive, ali pune
iskrenog oseanja, esto podseaju na devojake ljubavne albume. Samo je tamo
o ljubavi, a ovde o smrti.
Imam slonu porodicu. Dobru. Deca, unuci... Ali ja ivim u ratu, sve vreme
sam tamo... Pre deset godina, pola sam da potraim Vanju Pozdnjakova. Mislili
smo da je poginuo, a pokazalo se da je ostao iv.Bio je komandant i njegov tenk
je dva nemaka tenka unitio kod Prohorovke, a njegov su zapalili. Posada je
poginula, jedino je Vanja ostao, bez oiju, sav u opekotinama. Odneli smo ga u
bolnicu, ali smo mislili da nee preiveti. Nala sam ga posle trideset godina.
Seam se, penjem se uza stepenice, klecaju mi noge: je li on ili nije? Sam je
otvorio vrata i pipajui me je prepoznao: Ninjka, jesi li to ti? Jesi li ti? Zamislite,
prepoznao me je posle toliko godina.
Imao je veoma staru majku, s njom je iveo, ona sedi s nama za stolom i
plae. Kaem joj:
to plaete? Treba da se radujete to su se ratni drugovi sreli.
 Ona mi odgovara:
Tri sina su mi otila u rat. Dva su mi poginula, jedino mi se Vanja iv kui
vratio.
A Vanja bez oba oka...
Pitam ga:
Vanja, ta si poslednje video ono prohorovsko polje, tenkovsku bitku...
ega se sea?
I znate ta mi je odgovorio:
Samo mi je jedno ao, to sam rano dao nareenje posadi da napusti tenk
koji je goreo. Ionako su poginuli. A mogli smo jo jedan nemaki tenk da
dignemo...
To je jedino za im on ali do dananjeg dana...
Moj susret s Ninom Jakovljevnom imao je i nastavak, ali u pisanom obliku.
Kada sam skinula s trake njenu priu, poslala sam joj jedan primerak. Posle
nekoliko nedelja, iz Moskve je stigla prilino teka preporuena poiljka.
Otvaram je: iseci iz novina, tekstovi, zvanini izvetaji o vojno-patriotskom
radu koje vodi ratni veteran Nina Jakovljevna Vinjevska.
Kasnije sam se vie puta susretala s tim dvema istinama koje ive u jednom
oveku. Vlastita istina, sakrivena duboko u sebi, i opta, nahranjena duhom
vremena. Mirisom novina. Prva je retko mogla da opstane pod pritiskom druge.
Ako je u sobi osim one koja govori bio jo neko od roaka, poznanika ili suseda
(posebno mukaraca), ona je priala manje iskreno i uverljivo nego kad smo
bile nasamo. To bi bio razgovor za publiku. Za gledaoca. Nije bilo mogue
probiti se do linih utisaka, uviala sam vrstu unutranju odbranu.
Samokontrolu. Stalno je postojala nekakva korekcija. I kao da je vailo pravilo:
to je vie slualaca, pria je suvlja i nezanimljivija. S pogledom na to kako
treba... Tako je bilo i s Ninom Jakovljevnom: jedan rat je prepriavala meni
kao erki, da shvati ta smo mi, jo sasvim mlade devojke, preivele, a drugi
je bio za veliki auditorijum kao to drugi priaju i kao to pie u novinama: o
herojima i podvizima, da se omladina vaspitava na visokim primerima. Uvek
sam bila poraena neverovanjem tom obinom i ljudskom, tom eljom da se
ivotu podmetne ideal. Obinoj toplini hladan sjaj.
itala sam pismo Nine Jakovljevne i seala se kako smo pile aj, po naem
obiaju, u kuhinji. I kako smo zajedno plakale.
U NAOJ KUI IVE DVA RATA...

Siva kua od panela u Kahovskoj ulici u Minsku, pola grada je sagraeno od

takvih bezlinih mnogospratnica koje su svake godine sve sivlje. Ali ova kua je
ipak posebna.U naoj kui ive dva rata, rekli su mi im su otvorili vrata. Olga
Vasiljevna Podvienska borila se u pomorskoj floti na Baltiku, kao stariji vodnik.
Njen mu, Saul Henrihovi, bio je vodnik u peadiji.
Sve se ponavlja... Opet dugo razgledam porodine albume, koji su paljivo i s
ljubavlju napravljeni i uvek stoje na vidnom mestu za goste. I za sebe, takoe.
Svaki ima svoj naslov: Na rod, Rat, Svadba, Deca, Unuci. Dopada mi se
to potovanje vlastitog ivota, dokumentovana ljubav prema bivem i
proivljenom. Prema bliskim ljudima. Retko se sreem s takvim oseanjem
doma, s tim kako su ljudi zagledani u svoj rod, u svoju nit, mada sam ve
posetila na stotine stanova, bila u raznim porodicama, i kod intelektualaca i kod
obinih ljudi. Gradskih i seoskih. Sigurno da su nas esti ratovi i revolucije
oduili od dranja veze s prolou, od briljivog tkanja pauine svoga roda. Od
osvrtanja daleko unazad. Od ponosa. Zurili smo da zaboravimo, da briemo
tragove, jer su sakupljena svedoanstva mogla postati dokaz krivice, esto su
kotala ivota. Stvarali smo istoriju, a iveli od dana do dana. S kratkim
pamenjem.
A ovde nije tako...
Zar sam to ja? smeje se Olga Vasiljevna i seda pored mene na divan,
uzima fotografiju na kojoj je ona u mornarskoj uniformi s vojnim odlikovanjima.
to vie gledam te fotografije, to se vie udim. Saul ih je pokazao unuci kad je
imala pet godina. Tad me je unuka pitala: Bako, je l si ti prvo bila deak?
Zamislite! Istog asa se snudila. Zar smo se tada nadali da emo doiveti da
imamo unuke! Prole godine, kada smo se okupili svi nai su ve bili babe i
dede. Ceo bataljon bab i ded. Zamislite!
Stalno ponavlja to zamislite. Oito da joj je to bila omiljena uzreica. Dok
sam je gledala takvu, bistru, nasmejanu kao devojicu, u trenu bi se promolili
maleni biseri osmeha, poelela sam da zamislim kakva je bila tada, etrdeset
prve.
Olga Vasiljevna, jeste li odmah otili na front?
Ne, na poetku su nas evakuisali... Ostavila sam svoj dom, svoju mladost.
Tokom celog puta su pucali, bombardovali, a avioni su leteli veoma nisko.
Seam se kad je iz vagona iskoila grupa deaka, uenika zanatske kole,
obuenih u crne injele. Kakva su oni bili zgodna meta! Sve su ih pokosili, jer su
avioni leteli tik iznad zemlje. Izgledalo je kao da su pucali i brojali... Zamislite!
Radili smo u fabrici, gde su nas hranili i nije nam bilo loe, ali nam se srce
cepalo. Pisala sam pisma u vojni odsek. Jedno drugo tree... U junu etrdeset
druge, dobila sam obavetenje. U otvorenim barkama, pod paljbom, prevezli su
nas trideset devojaka preko Ladokog jezera u opkoljeni Lenjingrad. Prvi dan u
Lenjingradu: ta sam zapamtila bele noi i etu mornara, mariraju u crnom.
Oseala se napetost. Nigde nije bilo ljudi. Samo reflektori svetle i mornari
koraaju, kao da idu u graanski rat, opasani lentama, kao iz nekog filma.
Moete li da zamislite? Grad je bio potpuno opkoljen. Front je vrlo blizu.
Tramvajem broj tri moglo se stii do fabrike Kirov, tamo je bio poetak fronta.
Kad god je bilo vedro, tukli su artiljerijskom vatrom. Uz to, tukli su nas
direktnom paljbom, tukli i tukli... Veliki brodovi stajali su u pristanitu, naravno,
maskirani, ali, uprkos svemu, nije bila iskljuena mogunost poraza. Bili smo
zadueni da pravimo dimne zavese. Organizovane su posebne ete za
kamuflau dimom kojima je komandovao bivi komandant divizije torpednih
amaca, kapetan-porunik bojnog broda Aleksandar Nikolajevi Bogdanov.
Devojke su uglavnom bile sa srednjim tehnikim obrazovanjem ili su dole s
prvih godina fakulteta. Na zadatak je bio da sauvamo brodove prikrivajui ih
dimom. Kad bi poela paljba, mornari bi rekli: Neka devojice to pre puste
dim. Tako smo bezbedniji. Izvozili smo se kolima sa specijalnom smesom, a
ostali su se krili u sklonitu. Mi smo, kako se kae, navodili vatru na sebe. Nemci
su gaali po toj dimnoj zavesi... Ishrana je, znate, bila ograniena, ali smo nekako
izlazili na kraj... Prvo, bili smo mladi, a drugo, gledali smo Lenjingraane. Nama
je barem neto bilo obezbeeno, a tamo su ljudi padali, u hodu umirali. Dolazila
su nam i neka deca i hranili smo ih iz svojih oskudnih porcija. To nisu bila deca,
vie su liili na male starce. Na mumije... Oni su nam govorili o meniju za vreme
blokade. U gradu su pojeli sve make i pse. Nestali su vrapci, slavuji. ak su i
pacove i mieve lovili da bi ih jeli... Onda su deca prestala da dolaze, a mi smo ih
ekali. Verovatno su umrli. Bar tako mislim... A te zime kad je Lenjingrad ostao
bez grejanja, slali su nas da lomimo kue u jednom rejonu gde su sve bile
drvene. Najtei trenutak je bio kad prilazi kui... Kua je lepa, a ljudi poumirali
ili su je napustili, ee je bilo da su umrli. To se osetilo po ostavljenim inijama
na stolu, po ostavljenim stvarima. I sigurno pola sata niko od nas nije mogao da
se pomeri s mesta. Moete li da zamislite? Svi su stajali i neto ekali. Tek kad je
komandant krenuo da lomi, onda se i mi pridruimo. Radile smo rame uz rame s
mukarcima. Sekli smo drvee i vukli sanduke s municijom. Seam se kako sam
vukla jedan sanduk i pala... Koliko je samo teko bilo za nas, ene. Neto kasnije
sam postala komandir odeljenja. Celo odeljenje mladi deaci. Po ceo dan smo
provodili na brodu. Brod je mali, a nema nikakvih toaleta. Mladii su mogli
preko ivice broda u vodu i gotovo. A ta ja da radim? Nekoliko puta sam toliko
dugo trpela da sam skoila s broda i plivala. A oni viu: Stariji vodnik u vodi! I
vade me. Eto, takva nekakva sitnica... A teina oruja? To je za ene takoe
teko. Prvo su nam dali puke, a one su bile vee od nas. Devojke hodaju, a
bajonet tri jo pola metra. Zamislite! Mukarcu je bilo lake da se navikne na
sve. Na taj asketski ivot... Na te odnose... A mi smo tugovale, strano nam je
nedostajala kua, mama, toplina doma. S nama je bila jedna Moskovljanka,
Nataka ilina, koja je dobila Medalju za hrabrost, i za nagradu bila je putena
kui na nekoliko dana. Kad se vratila, mi smo je njukale. Doslovno smo stale u
red i jedna po jedna smo je njukale, govorei kako ona mirie na dom. Kakva je
radost bila kad stigne koverat s pismom... Kad vidi tatin rukopis... Eto koliko
nam je nedostajala kua. U trenucima odmora, sedele smo i neto ile, neke
marame. Dali bi nam obojke, a mi bismo od njih napravile alove, vezujui ih
jedne za druge. elele smo da radimo neki enski posao. Te enske stvari su
nam nedostajale. Naprosto bilo je nepodnoljivo. Trai bilo kakav povod da
uzme iglu u ruke, da neto ije, samo da bi barem nakratko bila u svom
prirodnom vidu. ini mi se da smo se u ratu nekako skamenili. Niko se
nijednom nije od srca nasmejao, obradovao. Naravno da smo se smejali i
radovali, ali to je sve bilo drugaije nego pre rata. I onoliko koliko je rat trajao,
toliko dugo se i ovek nalazio u nekom posebnom stanju iz kog nije bilo mogue
izai. Moete li da zamislite?
To neoekivano zamislite. Ali ono me podseti zato sam tu, u toj kui.
Magnetofon e snimiti rei, snimie intonaciju, ali treba snimiti i oi, lice,
ruke, i kako su uznemirene, kako se kreu. I to kako Olgi Vasiljevnoj stoji bluza
romantinog devojakog kroja s tufnastom leptir-manom. I kako oseajni Saul
Henrihovi, uznemiren, poinje da se mekolji na stolici koja mu je odjednom
postala tesna i premeta se na divan gde, tako krupan i teak, pored svoje ene,
malene kao figurica, postaje jo vei. Dok ih gledam, teko mi je, gotovo
nemogue, da zamislim da su oboje bili u ratu.
A bili su.
Prciveli smo isti rat stupa u razgovor Saul Henrihovi a imamo oseaj
kao da su bila dva... Kad ponemo da se priseamo, ini mi se da je ona
zapamtila svoju verziju rata, a ja svoju. Eto, i kod mene je bilo neto slino
onome to vam je priala o kui i o tome kako su stajale u redu da bi njukale
devojku koja se vratila od kue. Ali se ja toga ne seam... A jo vam nije priala o
mornarskim kapama. Olja, zar si zaboravila?
Nisam zaboravila odjednom se uznemiri Olga Vasiljevna. Teko mi je da
priam... Napad je trajao sve do noi. Ujutru sam izala na obalu, a po Morskom
kanalu su plivale mornarske kape. To su nae bacili negde u Nevu. Koliko sam
stajala, toliko dugo su te mornarske kape plutale. U poetku sam ih brojala,
posle sam prestala. Nisam mogla ni da odem, ni da ih gledam. Morski kanal je
postao bratska grobnica... Saule, gde je moja maramica? Sad sam je drala u
ruci... Gde je?
Mnogo sam zapamtio iz njenih pria i, kako danas kau, uskratio unuke.
esto im priam o njenom, a ne o svom ratu. Primetio sam da im je on
zanimljiviji priznaje Saul Henrihovi. Kod mene je vie konkretnog vojnikog
znanja, a kod nje su oseanja. A oseanja su uvek snanija od injenica. Hou da
kaem da sam i ja u ratu oseao sve to. I kod nas u peadiji je bilo devojaka. Bilo
je dovoljno da se samo jedna od njih pojavi meu nama pa da se sasvim
izgubimo. Ne moete ni da zamislite... Eto, tu uzreicu sam od nje pokupio. Ne
moete ni da zamislite koliko je u ratu potreban enski smeh, enski pogled! Da
li je bilo ljubavi u ratu? Bilo je! I te ene, koje smo tamo sretali, bile su divne
ene. I verne drugarice. Ljudi koji su se venali u ratu jesu najsreniji ljudi,
najverniji parovi. Eto, i nas dvoje smo se zavoleli na frontu. Usred vatre i smrti.
To je vrsta veza. Ne poriem da je bilo i drugih stvari, jer je rat dugo trajao i u
njemu je bilo mnogo ljudi, ali se vie seam onoga to je svetio, isto... ali to,
kako kau, nije za tampu. To ni sami sebi ne smemo da priznamo... Nisu sve
nae erke imale tako srenu linu sudbinu. Mnoge su se nesreno udale. A evo i
zato: njihove majke, ene s fronta, vaspitale su ih onako kako je njih front
vaspitao, po tim moralnih vrednostima. A na frontu se odmah videlo kakav je ko
ovek. Njihove erke nisu mogle ni da zamisle da u ivotu moe biti drugaije
nego to je bilo u njihovoj kui. Niko ih nije upozorio na to koliko ima u ivotu
podlih stvari. I, eto, te devojke su udajom lako padale u ake avanturista, oni su
ih obmanjivali jer ih to nita nije kotalo. To se desilo mnogima, deci naih
prijatelja s fronta. Kao i naoj erki...
Iz nekog razloga, deci nismo priali o ratu zamiljeno je rekla Olga
Vasiljevna. Ja nisam nosila ni ordenje. Jednom sam ga skinula i vie ga nisam
ni stavljala. Radila sam kao direktor fabrike za proizvodnju hleba. Doem na
sastanak, a efica, koja je videla moje ordenje, pred svima je izjavila da se ja to
hvalim ordenjem. I ona je imala orden za rad, koji je nosila, ali joj se moja ratna
odlikovanja, iz nekog razloga, nisu dopadala. Posle, kad smo ostale same, sve
sam joj u oi rekla, bilo joj je neprijatno, ali sam izgubila elju da nosim
odlikovanja. Ni sad ih ne nosim, mada se ponosim time to sam bila na frontu,
to je to moja zasluga. Posle rata, vie nismo pominjali veterane. Naa unuka
zna sve o nama, zanima je pa joj mi priamo. U koli joj daju da pie sastave na
tu temu. A, eto, deci nismo priali, nisu nas ni pitali. Mi, veterani, veoma smo
zahvalni novinarki Veri Tkaenko, koja je prva u novinama Pravda pokrenula
pitanje o enama s fronta koje su ostale same, koje nisu sredile svoj ivot i do
dananjeg dana nemaju stanove, i da smo pred njima svi mi krivi. I tada su
poeli da obraaju malo vie panje na ene veterane. Te ene su imale po
etrdeset-pedeset godina i jo su ivele u zajednikim stanovima. Poeli su da
im dodeljuju posebne stanove... Jedna moja prijateljica, ije ime neu pominjati
jer bi se uvredila, bila je tri puta ranjena. Kad se zavrio rat, upisala je
medicinski fakultet. Nikog od roaka nije imala, ivela je bedno, prala je podove
da bi se prehranila. Nikome nije htela da pria da je ratni invalid i svu
medicinsku dokumentaciju je pocepala. Kad sam je pitala zato, odgovorila mi
je:A ko bi se mnome oenio? Pa ta e, rekla sam joj, dobro si uradila. A
ona mi je, kroz pla, odgovorila: Sada bi mi ti papiri znaili. Teko sam
bolesna... Moete li da zamislite? Plae. Na tridesetu godinjicu Pobede, prvi
put su u Sevastopolj, slavni grad ruske morske flote, pozvali sto mornara
veterana Velikog otadbinskog rata iz svih flota, i meu njima tri ene. Dve od
njih smo bile moja prijateljica i ja. I admiral flote se poklonio svakoj od nas,
zahvalio nam u ime naroda i poljubio ruku. Kako to da zaboravim?!
Zbog ega niste priali o ratu svojoj deci?
Olga Vasiljevnaje utala. Saul Henrihovi je rekao:
Mi tada jo nismo shvatali, nismo bili svesni ta smo uradili. Desetak
godina kasnije, ivot nas je naveo da razmislimo o davno proivljenom. Tada je
rat bio suvie blizu i bio je suvie straan da bismo ga se seali. Hteli smo da
sauvamo decu od tog uasa.
Hteli ste da zaboravite?
Da zaboravimo? Zaboravimo... preispituje se Olga Vasiljevna.
To nije mogue, ak ni da smo hteli. Imam sestru, koja ima sedamdeset pet
godina i koja je ostala udovica. Dva sina joj se nisu vratila iz rata. Jednog je
granata digla u vazduh, a od drugog je stiglo prvo i poslednje pismo: Drage
volje idem na front. Sve je u redu. Tek je po zavretku rata dobila obavetenje
da je nestao bez traga. Ona ak i ne zna gde, na kom mestu. Nada se da e nai
masovnu grobnicu, a do tada ide na Veni plamen. Eto, ja sam bio vojnik, nisam
bio od onih osetljivih, ali zaplaem kad pomislim na nju. A vi mi kaete da
zaboravim... Sea li se, Olja, na Dan pobede, kad smo sreli staricu kojoj je oko
vrata visio stari plakat na kom je pisalo: Traim Kuljnjeva Tomasa
Vladimirovia, nestao je bez traga 1942. godine, za vreme blokade
Lenjingrada? Na licu joj se videlo da je odavno pregurala sedamdeset godina.
Koliko ga godina ona trai? Ja bih tu fotografiju pokazao svakom ko me danas
pita: koliko dugo se moe pamtiti rat? A vi kaete da zaboravim.
Ja sam htela da zaboravim... elim da zaboravim... polako, skoro apatom,
izgovorila je Olga Vasiljevna, kao za sebe. Htela bih da bar jedan dan proivim
bez rata. Bez naeg seanja na njega... Makar samo jedan dan...
Kad ima nesanicu, znam da se setila rata. Ja, u poreenju s njom, nisam
nita uradio za pobedu. Ja, mukarac, ja ija je to bila obaveza. A te devojke, koje
su preivele takav rat, treba uvati kao malo vode na dlanu. To e vam rei svaki
veteran. Da li je devojke trebalo putati u rat? Ne znam, ali one su bile u ratu i
uinile su veliko delo. Isto su kao i mi nosile izme, teke injele, spavale na
snegu. Umirale su od metaka i gelera. Setio sam se ene koja je Devetog maja
prolazila Lenjinskim prospektom, na njenoj sveanoj haljini bila je samo jedna
medalja za hrabrost! Hodala je stidljivo. Poeleo sam da joj priem i da je
zagrlim: Draga moja, tebi se za tu medalju treba do zemlje klanjati... Svi smo
duni pred njima.
Ostali su mi u seanju zajedno, ba kao na fotografijama s fronta. Jednu su mi
poklonili. Tamo su mladi, mnogo mlai od mene. Sve odmah dobija drugi
smisao. Sve se pribliava. Gledam te mlade ljude na fotografiji i ve na drugi
nain ujem ono to sam sluala i zapisivala. Izmeu nas je nestalo vreme.
TELEFONSKA SLUALICA NE PUCA...

Doekuju me i priaju na razne naine...

Jedne poinju da priaju odmah, ve preko telefona: Seam se... Sve drim u
seanju kao da je bilo jue... Druge dugo odlau susret i razgovor: Treba da se
priberem... Neu ponovo da upadam u taj pakao... Valentina Pavlovna udajeva
je od onih koji se dugo plae i nerado priputaju nekog u svoj nenaruen svet,
nekoliko meseci sam joj se javljala s vremena na vreme, jednom smo
razgovarale preko telefona puna dva sata, i najzad je odluila da se sretnemo.
Odmah sledeeg dana.
I evo dola sam...
Jeemo pitu. Od jutros sam u urbi... veselo me je doekala domaica. I
odmah prekida moju zbunjenost. Ispriau vam, ispriau. Jo u se ja
naplakati. Ve sam grdila svoje devojke to su vam dale adresu. I ovako imam
problema sa srcem. Uzimam tablete. Ali hajde da prvo probamo pitu s divljom
trenjom, kao kod nas u Sibiru. Hajde, proi. Je l se ne ljuti to ti se obraam
sti? To mi je ostalo s fronta: Hajmo, devojke! Hajde, devojke! Kristala, vidi,
nismo stekli... sve to smo mu i ja stekli stalo je u kutijicu od bombona:
nekoliko odlikovanja i medalja. Stoje u kredencu, posle u ti pokazati... Uvodi
me u sobu. Vidi, nametaj je isto star. Neemo da ga menjamo. Navikli smo
se. erka se smejala, a sada nas grdi. Vi, mladi, hoete da je sve novo,
savremeno...
Upoznaje me sa Aleksandrom Fjodorovnom Zenenko, koja je bila
komsomolska radnica u Lenjingradu pod opsadom.
Znate koliko se dugo druimo? upoznaje nas Valentina Pavlovna.
Onoliko godina koliko je prolo od rata...
Samo je nemojte prekidati upozorava me Aleksandra Fjodorovna. Ako
se zaustavi, poee da plae. Znam ve...
aj je ve odavno gotov? Sad u doneti...
Sedi... Sama u... Ah, ne bih se vraala tamo, nazad, ak ni u seanju! Strano
je.

Valentina Pavlovna udajeva, komandir protivavionskog topa:

Ja sam iz Sibira... ta je mene, devojku iz dalekog Sibira, navelo da odem na

front? Iz Sibira, s kraja sveta, kako ga nazivaju. A na temu kraja sveta me je
jednom jedan predstavnik UN pitao na sastanku. Netremice me je gledao u
muzeju, toliko da mi je bilo neprijatno. Zatim mi je priao i preko prevodioca
zamolio da mu gospoa udajeva da intervju. Ja sam se, naravno, veoma
uznemirila. Razmiljam o emu da mu priam. Priau isto ono to sam priala
u muzeju. Ali njega, oito, nije to zanimalo. Prvo mi je, naravno, dao kompliment:
Vi danas izgledate tako mlado... Kako je mogue da ste proli rat? A ja mu
odgovaram: To je dokaz da smo vrlo mladi otili na front. Njega je neto drugo
zanimalo.
Pita me ta mislim o tome to on vidi Sibir kao kraj sveta. Ne, setih se ja,
vas zanima ta je to mene, uenicu, navelo da odem na front, kada kod nas nije
bilo opte mobilizacije. On klimnu glavom. Dobro, kaem, odgovoriu vam na
to pitanje. Evo, sve u vam ispriati to sam njemu rekla... Ceo svoj ivot...
Ne seam se majke. Rano je poginula. Otac je bio zastupnik Novosibirskog
rejonskog komiteta. Dvadeset pete su ga poslali u njegovo rodno selo, po hleb.
Zemlja je bila u tekoj situaciji, a kulaci su krili hleb, ostavljali ga da truli. Tada
sam imala devet meseci. Majka je poelela da se vrati u domovinu sa ocem i on
je na to pristao. Povela je sestru i mene. Nije nas imala kud. Tata je tamo
naporno radio, kod tog kulaka, kome je jedne veeri na zboru zapretio, rekavi
da oni znaju gde se nalazi hleb i da e ga, ako ga on sam ne da, nai i na silu uzeti.
Sastanak se zavrio i svi roaci su se okupili. Otac je imao petoricu brae, od
kojih se kasnije nijedan nije vratio iz Velikog otadbinskog rata, kao ni on. Seli
su za sto, na kom su bili poslueni tradicionalni sibirski peljmeni. Klupe su se
nalazile du prozora. Mama je sela na mesto negde izmeu zida i prozora,
jednim ramenom do prozora, a drugim do oca. Otac je sedeo na mestu gde nije
bilo prozora. Bio je april. U Sibiru u to doba godine jo ima jutarnjeg mraza.
Majci je bilo hladno. Ja sam to shvatila tek kad sam odrasla. Ustala je, ogrnula
oev kouh i poela da me doji. U tom trenutku se zauo pucanj. Hteli su da
pogode oca, nianei u njegov kouh. Majka je stigla samo da izgovori: Pa... i
spustila me na vrele peljmene... Imala je dvadeset i etiri godine... U istom tom
selu, predsednik seoskog saveta bio je moj deda. Otrovali su ga strihninom,
sipali mu ga u vodu. Imam fotografiju s dedine sahrane. Nad grobom stoji
natpis: Stradao je od ruke klasnog neprijatelja.
Moj otac je bio heroj graanskog rata, komandir oklopnog voza, koji je guio
pobunu ehoslovakog korpusa. Trideset prve godine je nagraen Ordenom
crvene zvezde. U to vreme je taj orden retko ko imao, posebno kod nas, u Sibiru.
To je bila velika ast, veliko potovanje. Otac je na telu imao devetnaest rana,
nije bilo ivog mesta. Majka je priala, ne meni, ve roacima, da su ga esi
osudili na dvadeset godina prinudnog rada. Traila je sastanak s njim, a u to
vreme je bila u poslednjem mesecu trudnoe s Tasom, mojom starijom sestrom.
Tamo, u zatvoru, bio je veoma dugaak hodnik. Nisu joj dali da ide kod oca, rekli
su joj: Olou boljeviki! Puzi!, i ona je tako, nekoliko dana pred poroaj,
puzala tim dugim cementnim hodnikom do oca. Eto kako su joj udesili susret.
Oca nije prepoznala, bio je sav sed...
Zar sam mogla mirno da sedim kada je neprijatelj ponovo doao u moju
zemlju, ja, koja sam rasla u takvoj porodici, s takvim ocem? On je proao sito i
reeto. Trideset sedme godine neko ga je cinkario, hteli su da ga kleveu, ali
primio ga je Kalinjin i poverovao da je nepravedno optuen. Oca su svi znali.
Ali o tome su mi kasnije roaci priali...
I, zamislite, etrdeset prva godina. Moje poslednje kolsko zvono. Svi smo
imali neke planove, matanja, kao sve devojice. Posle maturske veeri smo
krenule preko Oba na ostrvo. Iza sebe smo ostavile miran grad. Bile smo tako
radosne, srene. Kao to se kae, netaknute, jo nismo imale momke. U
povratku sa ostrva, doekalo nas je svitanje. Ceo grad kljua, ljudi plau, svuda
se uje: Rat! Rat! Svuda je ukljuen radio. Mi nita nismo ule. Kakav rat! Mi
smo tako srene, kujemo planove ko e ta da studira, ko e ta da postane... I
odjednom rat! Oko nas su plakali, a mi se nismo plaile, uveravajui jedna
drugu da nam nee biti potrebno ni mesec dana da doemo glave faistima
pre rata smo svi pevali tu pesmu. Mislili smo da emo ratovati na tuoj
teritoriji... Sve nam je postalo jasno kada su poele sahrane po selu.
Mog oca nisu poslali na front. Ali on je stalno iao u regrutni centar. A onda
su ga poslali. Uprkos njegovom loem zdravlju, sedoj kosi i njegovim bolesnim
pluima (imao je tuberkulozu), uprkos njegovim godinama. Ipak je otiao.
Otiao je u elinu, kako su je zvali, Staljinom diviziju, u kojoj je bilo mnogo
Sibiraca. Nama se inilo da rat nije rat ako mi u njemu ne uestvujemo, smatrali
smo da smo duni da ratujemo. Ma daj nam oruje! I otrali smo u regrutni
centar. I tako sam desetog februara otila na front. Maeha je mnogo plakala:
Valja, ne idi... ta to radi? Ti si tako mala, mrava, kakav si ti vojnik? Dugo sam
bila rahitina. To se desilo nakon to su mamu ubili. Skoro pet godina nisam
hodala. Ko zna otkud mi snaga!
Dva mesecasu nas vozili u teretnim vagonima. Dve hiljade devojaka, celi
ealon. S nama su bili i komandiri. Oni su nas uili da budemo vezisti. Stigli smo
u Ukrajinu, gde su nas prvi put bombardovali. Tada smo ba bili u odeljenju za
dezinfekciju, u kupatilu. Kada smo ili da se kupamo, tamo je jedan ikica
deurao, koji je vodio rauna o kupatilu. Mi, veoma mlade devojke, stidele smo
ga se. A kad su poeli da bombarduju, a mi sve kod tog ike, samo da nas spase.
Nekako smo se obukle i istrale. Ja sam umotala glavu u crveni pekiri. Kad me
je video, stariji porunik, isto mladi, viknuo je:
Devojko, u sklonite! Bacite pekiri! Otkrie nas!
A ja beim od njega:
Nita ja ne otkrivam! Mene je mama uila da ne idem gole glave.
Kad me je naao posle napada, rekao mi je:
Zato me ne slua? Ja sam tvoj komandir!
Nisam mu poverovala:
Nije dovoljno to si mi komandir...
I tako sam se posvaala s tim mladim potporunikom, mladiem, godinu
dana starijim od mene.
Dali su nam velike, debele injele. Nismo mogle da hodamo u njima, ve smo
se valjale, kao snopovi. U poetku ni izme nismo imale. izama je bilo, ali samo
mukih brojeva. Kasnije su nam zamenili izme, dali su nam druge, sa crvenim
vrhom i sarom od crnog skaja. Kako smo se u njima epurile!
Sve smo bile mrave, sitne, vojnike bluze su visile na nama. Ko je umeo da
ije, mogao je malo da prilagodi odeu sebi. A nama je jo svata bilo potrebno.
Devojke kao devojke! Jednom je tako stareina vritao od smeha kad nam je
uzimao mere. Dolazi komandant bataljona i kae: ta je, stariji vodnie, jesi li
izdao odeu? A on odgovara: Uzimao sam im meru, izdau...
I tako sam postala telefonistkinja u protivavionskoj odbrani. Deurala sam u
artiljerijskom puku, na vezi, i moda bi tako bilo do kraja rata da nisam dobila
vest da je otac poginuo. Traila sam da idem u bitke: Hou da se svetim, hou
da se obraunam za sve zlo koje su mi faisti naneli. Htela sam da ubijam, da se
svetim, da pucam. Govorili su mi da je telefon u artiljeriji veoma vana stvar, ali
telefonska slualica ne puca. Napisala sam raport komandiru puka. On je odbio.
Posle toga sam se, bez mnogo razmiljanja, obratila komandiru divizije. Doao
je kod nas pukovnik crvenili, sve nas je postrojio i pitao: Gde je ta koja hoe da
bude komandir oruja? A ja stojim: sitna, mrava, tankog vrata oko kog visi
automat, teak automat, sa sedamdeset i jednim metkom. Verovatno sam
izgledala vrlo alosno. On me je pogledao i upitao: ta hoe? A ja mu kaem:
Hou da pucam. Ne znam ta je pomislio. Dugo me je tako gledao, a onda se
naglo okrenuo i otiao. Pa, pomislih, to je to, nee pristati. Posle toga je
dotrao komandir i rekao: Pukovnik je odobrio!
Zavrila sam kratke kurseve uila sam tri meseca. I, eto, postala sam
komandir voda. Rasporedili su me u Hiljadu trista pedeset sedmi puk
Protivvazdune odbrane. U poetku sam krvarila iz nosa i uiju, imala sam i
poremeaj varenja. Danju je bilo strano, a nou ne toliko. Imao si utisak da
avion leti pravo ka tebi, na tvoje oruje. Ide pravo na tebe. Sada e te celu
pretvoriti u prah i pepeo. Nita od toga nije za devojke. S nama su u poetku bili
vojnici iz Osamdeset petog puka, koji su se odlino pokazali kod Moskve, ali oni
su onda otili u protivtenkovsku odbranu, a nama su prepustili puke od 30,7
milimetara. To je bilo u pravcu Reva. Tamo je bilo takvih borbi. Na prolee se
led na Volgi otopio. I ta smo videli? Videli smo kako pluta santa leda na kojoj
lee dva-tri nemaka i jedan ruski vojnik. Tako su ginuli u grevitoj borbi.
Zamrzli su se na toj santi i ona je bila sva u krvi. Moete li da zamislite koliko je
samo krvi bilo u majici Volgi...
I odjednom se zaustavila usred uzdaha, kao u letu, i rekla: Ne mogu... hajde
da se odmorim. Teko mi je. Saa me je naterala da popijem dve tablete za
smirenje, barem da ne plaem.
A ja sam se, sluajui Vanju, setila Lenjingrada pod opsadom, pria
Aleksandra Fjodorovna Zenenko. Posebno jedne situacije, koja nas je sve
potresla. Ispriali su nam da neka vremena ena svaki dan otvara prozor i iz
kutlae prosipa vodu na ulicu, i svaki put bi uspevala da vodu prospe sve dalje i
dalje od prozora. U poetku smo mislili da je luda, to nije bila retkost u toku
opsade, pa smo otili kod nje da razjasnimo o emu se radi. Evo ta je ona rekla:
Ako faisti dou u Lenjingrad i uu u moju ulicu, ja u ih polivati vrelom vodom.
Stara sam, nita drugo ne mogu da radim, samo mogu da ih urim vrelom
vodom. I ona je vebala... Svakog dana... To je bila veoma inteligentna ena. I sad
se seam njenog lica.
Ona je odabrala nain borbe za koji je jo imala snage. Zamislite taj trenutak.
Neprijatelj je ve bio blizu, bitke su se vodile kod Narvske trijumfalne kapije.
Napadali su pogone Kirovske fabrike. Bilo je mnogo situacija kada je ovek
smiljao nain borbe, ak i onda kada se inilo da vie nita nije mogue. To je
znalo da dirne vie od svega.
Hou da naem rei... Kako da se izrazim?, pita ili sebe ili nas Valentina
Pavlovna. Iz rata sam se vratila kao bogalj. Geler mi je ranio kimu. Rana nije
bila velika, ali me je udar odbacio daleko u smet. Pre toga, nekoliko dana nisam
suila izme od valjane vune, ili zato to nije bilo drva, ili to nisam bila na redu
da ih suim, jer je pe bila mala, a nas je bilo mnogo. I nali su me smrznutih
nogu. Verovatno sam bila zavejana, ali sam disala i toplota mog daha je stvorila
rupu u snegu. Psi su me nali. Raskopali su sneg i odneli moju kapu bolniarima.
Tamo je bio moj takozvani paso smrti, koji je imao svaki vojnik, s podacima o
porodici i tome koga treba obavestiti u sluaju smrti. Otkopali su me i stavili na
atorsko krilo. Kaput je bio pun krvi. Niko nije obratio panju na moje noge...
est meseci sam leala u bolnici. Hteli su da mi amputiraju nogu iznad
kolena, zato to sam dobila gangrenu. I tu sam klonula duhom, jer nisam htela
da ivim kao bogalj. Zato da ivim? Kome sam potrebna? Ni oca, ni majke.
Samo teret... Zadaviu se! Zatraila sam od bolniarke veliki pekir umesto
malog. A u bolnici su me svi zadirkivali: A ovde lei baka, stara baka lei, zato
to me je naelnik bolnice pitao, kad me je prvi put video: Pa koliko ima
godina? A ja njemu bez oklevanja: Devetnaest... uskoro u napuniti. On se
nasmejao: O, matora! To su ozbiljne godine. I bolniarka, teta Maa, tako me je
zadirkivala. Kae ona meni: Ja u ti dati pekir ako te spremaju za operaciju, ali
u te paziti. Neto mi se u tvojim oima ne dopada. Da nisi ti neto loe
naumila? Ja utim, ali ujem da je tano da me spremaju za operaciju. Tada
nisam ak ni znala ta je operacija. Nijednom me pre toga nisu sekli, a sad na
telu imam geografsku kartu. Sakrijem ja tako pekir ispod jastuka i ekam da svi
zaspe, da nema nikoga. Mislim da su kreveti bili gvozdeni, pa sam reila da
veem pekiri za krevet i da se zadavim. Ali teta Maa se nije odvojila od mene
cele noi. Sauvala me je, mladu. Do jutra nikud nije otila.
ujem kako moj sobni lekar, mlai porunik, ide s naelnikom bolnice i
govori mu: Hajde da ja pokuam. Dozvolite da pokuam. A on mu odgovara: ta
da pokua? Njoj je ve jedan prst crn. Devojka ima devetnaest godina. Umree
zbog tebe i mene. Ispostavilo se da je moj sobni lekar bio protiv operacije.
Predlagao je drugi nain leenja, nov za to vreme. Pod kou se ubacivao kiseonik
pomou specijalne igle. Kiseonik hrani tkivo... Ni ja ne znam tano, nisam lekar...
I taj mladi porunik je nagovorio naelnika bolnice. Nisu mi amputirali nogu.
Poeli su da me lee pomou te nove metode. I ve posle dva meseca, poela
sam da hodam. Naravno, na takama, jer su mi noge bile kao krpe, nije bilo
nikakvog oslonca. Nisam ih ni oseala, samo sam ih videla. Zatim sam nauila
da hodam bez taka. Govorili su mi: rodila si se po drugi put. Posle bolnice mi je
sledovao odmor. A kakav odmor? Kuda? Kome? Otila sam u svoju jedinicu,
svom oruju. Tamo sam ula u partiju, s devetnaest godina...
Dan pobede sam doekala u Istonoj Pruskoj. Ve je nekoliko dana trajalo
zatije, niko nije pucao, i onda, odjednom, usred noi signal: Vazduh. Svi smo
skoili. I vrisak: Pobeda! Kapitulacija! Kapitulacija! uli smo: Rat je zavren!
Rat je zavren! Svi su poeli da pucaju, svako iz onoga to je imao: automat,
pitolj... Jedan brie suze, drugi plee: Ja sam iv, iv sam! Komandir nam je
kasnije rekao: Nema demobilizacije dok ne platite municiju. ta ste to uradili?
Koliko ste municije potroili? Nama se inilo da e ne zemlji zauvek biti mir, da
niko vie nikada nee poeleti rat i da sva municija treba da bude unitena. Da
se rat vie i ne pominje. Umorni smo od mrnje. Umorni od streljanja.
Kako mi se samo ilo kui! Iako tamo nije bilo ni oca, ni majke. Ali maeha
mi se poklonila do zemlje. Doekala me je kao majka. Kasnije sam je zvala
mama. Ona me je eljno ekala. Iako joj je naelnik bolnice napisao da su mi
amputirali nogu i da e me takvu dovesti kod nje, da je pripreme. Obeao joj je
da neu dugo takva ostati kod nje, da e me onda uzeti nazad. Ali je ona samo
htela da joj se vratim kui iva.
ekala me je... Mnogo sam liila na oca...
Sa osamnaest-dvadeset godina smo otili na front, a vratili se s dvadeset
pet. U poetku sam oseala radost, a posle mi je bilo strano: a ta emo da
radimo kao graanke? Strah od mirnog ivota... Drugarice su stigle da zavre
fakultete, a ta smo mi? Ni na ta nismo bile pripremljene, nemamo profesiju.
Sve to znamo jeste rat i sve to umemo jeste rat. Htela sam to pre da
zaboravim na rat. Od injela sam odmah sebi saila kaput, promenila sam
dugmie. Na pijaci sam prodala vojnike izme i kupila cipele. Prvi put sam
obukla haljinu i bila sam sva u suzama. Nisam sebe prepoznala u ogledalu, jer
etiri godine nisam izlazila iz pantalona. Nikome nisam smela da kaem da sam
ranjena, kontuzovana. Probaj da kae, pa e videti hoe li te neko primiti na
posao. A noge su me bolele, bila sam mnogo nervozna. utale smo kao zalivene.
Nikome nismo ni priale da smo frontaice. Odravale smo veze, dopisivale se.
Kasnije su poeli da nas pozivaju na susrete na kojima smo utale. Nismo nosile
ni ordenje. Mukarci su nosili, oni su bili pobednici, heroji, mladoenje. Iza njih
je bio rat, dok su nas gledali potpuno drugaijim oima... Na frontu su se
mukarci prema nama ophodili divno, uvali su nas. U svakodnevnom ivotu,
nisam viala da se tako ponaaju prema enama. Kada smo bili u povlaenju,
legali smo da se odmorimo pod nama gola zemlja. Oni bi legli samo u bluzi, a
nama bi davali svoje injele: Devojke... Devojke treba pokrivati... Ako negde
nau komadi vate, zavoja: Evo, uzmi, da ti se nae. Poslednji komad hleba
delili su s nama. Od njih smo dobijali samo dobro i toplinu. I bilo nam je teko
kada smo, posle rata, morale da krijemo svoje vojne knjiice.
Posle demobilizacije, kada smo mu i ja stigli u Minsk, nismo imali ni
posteljine, niega... Dva injela i dve uniforme. On je takoe bio fronta,
komandir bataljona. Nali smo mapu, dobru, platnenu. Potopili smo je u vodu i
dobili platnenu posteljinu. To nam je bila prva posteljina. Kasnije, kada nam se
rodila erka, stavljali smo je na pelene. A ta karta, sad se seam, to je bila
politika mapa sveta. Jednom je tako mu doao i rekao: Hajde, majko, video
sam baeni stari krevet, i, kad je pala no, ili smo da uzmemo taj krevet. Nou,
da nas niko ne bi video. Kako smo se samo radovali tom krevetu!
I pored svega toga, bili smo sreni. Nismo klonuli duhom. Nabavimo
namirnice na kartice i zovemo jedan drugog: Doi, dobila sam eera. Piemo
aj. Niega nije bilo, a bili smo sreni. Bili smo sreni zato to smo ivi. Zato to
diemo, smejemo se, ivimo. Grejala nas je ljubav i saoseanje prema ljudima.
Koliko je samo ovek bio potreban oveku. Bili smo strano potrebni jedni
drugima. Kad se sad osvrne, to su bile mnogo teke godine, mnogo teke.
Sada su nas, naravno, priznali, cene nas. esto me zovu da nastupam u
vojnom muzeju, da priam o ratu... Sada mogu. Posle etrdeset godina!
etrdeset! Nedavno sam priala pred mladim Italijanima. Rekli su mi da su to
deca bogatih roditelja. I oni su mi postavljali pitanja. Kod kog lekara sam se
leila? Pitali su me i zato se nisam obratila psihijatru. Pitali su me kakve snove
sanjam. Sanjam li rat? Da li mi je bilo strano u ratu? I ja sam im odgovorila da
svaki ovek eli da ivi, da se u svakom oveku krije strah od smrti, ali da ima i
trenutaka kad ovek ne osea da li se plai ili se ne plai. Vidi da ti je neprijatelj
doao u kuu i tada pobeuje strah. Izgledalo je da je sovjetska ena za njih
zagonetka. Zanimalo ih je i da li sam se udala posle rata. Iz nekog razloga su
mislili da nisam. Odgovorila sam im: Svi su iz rata doneli trofeje, a ja sam
dovela mua. Imam i erku. Sada mi rastu unuci. Htela sam, naravno, vie dece,
ali nije bilo ni zdravlja, ni snage, ni sredstava. ta da se kae. Nisam mogla ni da
studiram. Do penzije sam radila kao laboratorijski tehniar na Politehnikom
institutu.
Posao mi se sviao. Uvek si okruen mladima. Tako sporije stari...
Pre dve godine mi je bio u gostima na naelnik taba, Ivan Mihajlovi
Grinjko, koji je ve u penziji. Sedeo je za istim ovim stolom. Ja sam pekla kolae
isto kao i sada. On razgovara s mojim muem, priseaju se i nabrajaju imena
naih devojaka. Kad, u jednom trenutku, ja dreknem: Potovanje, kaete,
uvaavanje! Mnoge od tih devojaka su ostale same, od njih mnoge ni danas
nemaju stanove. Ceo ivot su u zajednikom stanu. Ko se saalio na njih? Ko ih
je zatitio? Da li znate? Ukratko, pokvarila sam im praznino raspoloenje...
Naelnik taba je sedeo tu gde sada ti sedi. Pokai mi ko te je vreao, lupao
je pesnicom po stolu. Ispriau mu kakve ste vi bile devojke! Traio je oprotaj:
Valja, nita osim suza ne mogu da ti dam. ta sad moe da se uini? Sad je ve
kasno... Ali ne treba da nas ale. Mi smo ponosne. Neka deset puta prepisuju
istoriju. Sa Staljinom ili bez Staljina. Ali ostae da smo mi pobedili! I nae patnje.
I nae muke. I ta smo sve preiveli... To je na ivot.
I ni rei vie...
Uprkos mom odbijanju, pred odlazak su mi spakovali paket s kolaima: To
su sibirski. Specijalni. U radnjama ih nee nai... Dali su mi i dug spisak sa
adresama i telefonima: Molim te, nai sve nae devojke. One e se sigurno
odazvati. ekaju te. Ja u odbolovati na susret, ali mi je drago to si me
sasluala. Neka se ne zaboravi... Strano je seati se, ali je jo stranije ne seati
se.
Sada razumem zato one ipak govore...
NAGRAIVALI SU NAS MALIM
MEDALJAMA...

Ujutru otvaram svoju potu...

Moja lina pota sve vie podsea na potu vojnog odseka ili muzeja:
Pozdrav od ena pilota Avijatiarskog puka Marine Raskove..., Piem vam po
nalogu partizanki Brigade eleznjak..., Pozdravljaju vas... ilegalci iz Minska...
elimo vam uspeh u zapoetom radu..., Obraaju vam se vojnici poljske
sanitarne ete... Za sve vreme istraivanja, bilo je samo nekoliko oajnih
odbijanja: Ne, to je bilo kao straan san... Ne mogu! Neu!, ili: Neu da se
seam! Neu! Mnogo mi je trebalo da zaboravim...
Zapamtila sam jo jedno pismo bez adrese poiljaoca:
Moj mu je nosilac ordenja slave, a posle rata je dobio deset godina logora...
Tako je domovina doekala svoje heroje. Pobedioce! Napisao je pismo svom
kolegi s fakulteta da mu je teko da se ponosi naom pobedom svoju i tuu
zemlju zatrpali su ruskim trupama. Zalili krvlju. Odmah su ga uhapsili... Skinuli
epolete...
Vratila sam se iz Kazahstana posle Staljinove smrti... Bolesna. Dece nemamo.
Ne elim da se seam rata, ratujem ceo ivot...
Ne odluuju se svi da napiu svoja seanja, i ne polazi za rukom svima da
povere hartiji svoja oseanja i misli. Smetaju suze... (A. Burakova, vodnik,
radista). I prepiska, protiv oekivanja, otkriva toliko adresa i novih imena.
Kao da nemam dovoljno metala u sebi... rapnel od ranjavanja pred
Vitepskom nosim u plunom krilu tri centimetra od srca. Drugi rapnel u
desnom plunom krilu. Dva u predelu stomaka.
Otila sam na front kao devojica, a vratila sam se kao invalid. Trudila sam
se koliko sam mogla da ne pokleknem pred bolestima. Zavrila sam veernju
kolu, dopisnu srednju strunu kolu, a, eto, fakultet kulture nisam uspela da
zavrim. Za sve je krivo moje narueno zdravlje.
ivim usamljeno. Zbog posledica ranjavanja i kontuzija, ne smem da imam
decu. Doite, popriaemo, neu umeti da vam napiem o svemu tome, nita ne
vidim od suza...
Valentina Dmitrijevna Gromova, sanitetski instruktor

Stigla sam s fronta i lekari me nisu pustili da zavrim kolovanje. Prokleti rat.
Prokleta kontuzija.
Nisam mnogo putovala. Nisam imala dece. Ni mua. Sve zbog rata. Nemam
velike nagrade, samo medalje. Ne znam hoe li vam biti zanimljiv moj ivot, ali
htela bih da ga nekom ispriam...
V. Voronova, telefonista

... ivela sam s muem na krajnjem severu, u Magadanu. Mu je radio kao ofer,
a ja kao kontrolorka. im je poeo rat, oboje smo se prijavili za front. Odgovorili
su nam da ostanemo tamo gde smo potrebni. Tada smo poslali telegram drugu
Staljinu, da prilaemo pedeset hiljada rubalja za izgradnju tenka i da elimo
zajedno da odemo na front. Stigla nam je zahvalnica od vlade. etrdeset tree
godine su mua i mene poslali na eljabinski tenkovsko-tehniki fakultet, koji
smo zavrili kao istaknuti studenti.
U logoru smo dobili tenk. Oboje smo bili stariji mehaniari vozai, a za
tenk je bio potreban samo jedan mehaniar-voza. Komanda je odluila da
mene imenuje za komandira tenka IS-122, a mua za starijeg mehaniara-
vozaa. Tako smo proveli ceo rat. Oslobaali smo Pribaltik, Poljsku,
ehoslovaku, Nemaku. Oboje smo bili ranjeni i odlikovani.
Bilo je dosta devojaka tenkistkinja na tenkovima srednje veliine, ali na
tekom samo ja. Ponekad razmiljam: kada bih nekom od pisaca ispriala svoj
ivot, mogla bi da se napie cela knjiga. Sama ne umem...
A. Bojko, mlaa porunica, tenkista

... etrdeset druge godine su me imenovali za komandanta divizije. Posle

upoznavanja, komesar puka je rekao: Kapetane, imajte u vidu da ne dobijate
obinu, ve devojaku diviziju. U njoj pola sastava ine devojke, kojima je
potreban poseban pristup, naroita panja i briga. Naravno, znao sam da vojsku
slue i devojke, ali imao sam ravu predstavu o tome. Mi, kadrovski oficiri, s
podozrenjem smo gledali na to kako e slabiji pol ovladati vojnim poslovima kad
su oni oduvek bili muki. Medicinske sestre, u redu. Sebe su dobro preporuile
jo u Prvom svetskom ratu, zatim i u graanskom. Ali ta e da rade devojke u
protivavionskoj artiljeriji, gde je potrebno da nose granate od sedamnaest
kilograma? Kako da ih rasporedimo u bateriji gde postoji samo jedan bunker, a
u sastav radne snage ulaze i mukarci? Morae satima da sede na spravama, a
one su gvozdene, sedita na oruju su takoe gvozdena, a one su devojke, ne bi
trebalo da sede na hladnom. Gde e, konano, da peru i sue kosu? Javljala se
gomila pitanja, toliko je to bila neobina situacija.
Poeo sam da se etam kroz bateriju, da osmatram. Priznajem da mi nije bilo
dobro: devojka napoloaju s pukom, devojka na osmatranici s dvogledom ja
sam doao iz izvidnice, s fronta. Bile su toliko razliite snebivljive, plaljive,
izvetaene i odlune... Nisu sve umele da se potinjavaju vojnoj disciplini,
enska priroda se protivi vojnom poretku. as je zaboravila ta joj je bilo
nareeno, as je dobila od kue pismo i celo jutro je proplakala. Kazni je, a
sledei put povue kaznu bude ti ao. Moje misli su bile sledee: Nema mi
spasa sa ovakvim vojnicima!
Ubrzo sam, meutim, morao da razvejem sve svoje sumnje. Devojke su
postale odlini vojnici. ak su bile tanije, pedantnije u radu nego mukarci. A
tanost u artiljeriji je velika stvar. Iz grada Gorkog, gde smo bili stacionirani,
doao sam sa svojom devojakom divizijom do Poznanja. Tenkist ima oklop,
peadinac rov, a artiljerac nema nita, dok obavlja borbene zadatke, on titi od
napada sve osim sebe. On ne kopa proreze za posmatranje, ne pravi sklonite,
ne naputa oruje, ak ni kada avion pikira na bateriju. Po je bio surov put,
odavno elim da o tome nekome ispriam ili da o tome napiem. Doite, dugo
emo razgovarati...
I. A. Levicki, bivi komandant Pete divizije Sedamsto osamdeset etvrtog
protivavionsko-artiljerijskog puka

Adrese su razne Moskva, Kijev, grad Aperonsk Krasnodarskog kraja, Vitepsk,

Volgograd, Jalutorovsk, Gali, Smolensk... Oseam se izgubljeno kada dobijem
jo jedno pismo, pa traim na karti nepoznati grad ili seoce: kako tamo dospeti,
kada i kako se sresti? Pojavljuje se spasonosna ideja: okupiti to vie ena
zajedno. Ali kako? I tu pritie u pomo sluajnost. Jednog dana, stigao mi je
poziv veterana ezdeset pete armije, generala P. I. Batova:
... Okupljamo se obino esnaestog-sedamnaestog maja u Moskvi, na
Crvenom trgu. Ve mnogo godina je tako. To je i tradicija i obred. Dolaze svi koji
i dalje imaju snage. Dolaze iz Murmanska i Karagandija, odasvud. Ukratko,
ekamo vas...
U Aleksandrovskom vrtu postoj i jedan spomenik. Crveni spomenik seanja...
Tee ka njemu spora reka prozranih majskih cvetova: ako bismo uspeli da
pogledamo odozgo, podseali bi na lomau, toliko ih je. I mene nosi ta reka, na
talasima tihih, srenih razgovora: Marija, jesi li to ti? Ne bih te prepoznala, ali
su oi tvoje... Odranije.A to je sin, Fjodor? Pljunuta ti. I enicu je doveo, i
unuka? Celoj eti se javlja stariji vodnik. Vanja, sea li se, ha? Sea li se kako
smo ovuda ili etrdeset prve godine? Nisi imala obojke, a jedna ena je prila i
skinula svoj al. Sea li se? Kiinjevske rue. Podii e se, malo su se slepile u
avionu. Ali hou svoje da poloim.
 Unaokolo ivi i bruji praznina Moskva. Navikla je na takve sveano-tune
dogaaje i pre bi se zaudila kad ih ne bi bilo nego to ih ima. Ni sasvim mlada
lica ne pokazuju uenje. Hvatam sebe u mislima da u naoj generaciji, koja nije
ratovala, nije videla svojim oima nijednu eksploziju, seanje na rat ivi u
genima: isuvie je blisko manje od jednog ljudskog ivota i isuvie je strano
sve to se deavalo. U obinoj gomili ljudi, to seanje je razblaeno, skriveno, a
sada se odvojilo od ostatka sveta, kao to se odvoji stihija velika voda ili veliki
plamen, koji tada vode vlastiti ivot, prema svojim zakonima...
Uvee, hotel Moskva, u kom su odseli veterani iz ezdeset pete armije,
podsea na nedavni praznini foaje Doma Sovjetske armije. Na sve strane se
grle, plau, fotografiu se. Tu nema poznatih i nepoznatih, tu su svi nai. Ako
primete tvoju mladost, usledi samo jedno pitanje: ija si ti erka?
Na sedmom spratu, u pedeset drugoj sobi, okupila se Pet hiljada dvesta
pedeset sedma bolnica. Na elu stola je Aleksandra Ivanovna Zajceva, vojna
lekarka, kapetan: Devojke mi ne daju da slaem cele godine ivimo za ovaj
dan, da se sretnemo. Imam i decu, i unuke, pa ipak nemam drae ljude od svojih
devojaka s fronta. To znaju i moja deca, i ne vreaju se zbog toga.
Aleksandra Ivanovna me upoznaje sa svima, kao da se odavno poznajemo. A
ja sam sasvim sluajno zakucala na ta vrata. Nasumice.
Zapisujem: hirurg Galina Ivanovna Sazonova, lekarka Jelizaveta Mihajlovna
Ajzentajn, kirurka medicinska sestra Valentina Vasiljevna Lukina, starija
operaciona sestra Ana Ignjatjevna Gorelik, medicinske sestre Nadeda Fjodorovna
Potuna, Klaudija Prohorova Borodulina, Jelena Pavlovna Jakovljeva, Angelina
Nikolajevna Timofejeva, Sofija Kamaldinovna Motrenko, Tamara Dmitrijevna
Morozova, Sofija Filimonovna Semenjuk, Larisa Tihonovna Dejkun.

O LUTKAMA I PUKAMA
Eh-eh, devojke, kako je podmukao taj rat... Kad pogleda na njega naim,
enskim oima... Straniji je od najstranijeg. Zato nas i ne pitaju...

Seate li se, devojke: vozimo se u zagrejanim teretnim vagonima, i vojnici nam

se smeju kako drimo puke. Ne drimo ih onako kako se dri oruje, ve
ovako... Sada neu moi ni da pokaem... drimo ih kao lutke...

Ljudi plau, viu: Rat! A ja mislim: Kakav rat kad sutra imamo ispit na
fakultetu? Ispit je tako bitna stvar. Ma o kakvom to ratu oni govore?
A nedelju dana kasnije, poela su bombardovanja i ve smo spaavale nae
ljude. Tri semestra medicinskog fakulteta to nije bilo malo u ono vreme.
Meutim, prvih dana sam videla toliko krvi da sam poela da se plaim... Daba
ti to si napola lekar, daba petica iz praktine nastave. Ali ljudi su se ponaali
izuzetno. I to me je oduevljavalo.
Seate li se, devojke, priala sam vam? Zavrilo se bombardovanje, ali vidim
da se zemlja preda mnom pomera. Otrim do tamo i ponem da kopam. Rukama
sam osetila lice, kosu... To je bila ena... Otkopala sam je i zaplakala. Ona, kad
sam joj oslobodila lice, nije pitala ta mi je, ve je pitala:
Gde je moja torbica?
ta e vam sada torbica? Nai emo je.
Tamo mi je partijska knjiica.
Razumete li? Nije me pitala staje s njom, da li je u jednom komadu, ve gde je
njena partijska knjiica. Odmah sam poela da traim njenu torbicu. Nala sam
je. Prislonila ju je na grudi i zamurila. Uskoro su dola sanitetska kola i odvezli
su je. Jo jednom sam proverila gde je njena torbica.
Uvee, kada sam dola kui, ispriala sam taj dogaaj mami i rekla da bi
trebalo da odem na front.

Prvi dani rata, nae jedinice se vraaju iz tekih okraja, celo selo je izalo da ih
prati. Prolazi pored nas stariji vojnik, zaustavio se kod nae kue i nisko, nisko,
do samih nogu se klanja majci: Oprosti, majko... ali devojku spaavaj! Spaavajte
devojku! A ja sam tada imala esnaest godina, i dugu, dugu kosu. Ovoliku. I crne
trepavice...

Seam se kako smo putovale na front... Puna kola devojaka, neka velika
natkrivena kola. Bila je no, bilo je mrano i grane su lupkale po platnenom
krovu; vladala je takva napetost da nam se inilo da su to meci koji nas gaaju...
S ratom su se promenile i rei i zvuci... Kae mama, i to je sad ve sasvim druga
re, kae dom i to je druga re. Kao da se jo neto za njih zalepilo. Vie
ljubavi, vie straha. Jo neto...

Bila sam mamina erka koja nikada nije naputala svoj grad. Postavili su me za
mladu lekarku u minobacakoj bateriji. ta se sve sa mnom deavalo! Krenu
minobacai da gaaju, a ja odmah ogluvim. Oseam kao da me neto pee po
celom telu. Sedim i apuem: Mama, mamice... mamice. Stajali smo u umi,
ujutru kad izae tiho, svuda je rosa. Zar je to rat? Kad je sve tako lepo, tako
dobro.
Rekli su nam da obuemo uniformu, a ja sam visoka metar i pedeset. Ula
sam u pantalone, a devojke su mi ih odozgo vezale. etala sam u svojoj haljini i
krila sam se od uprave. Ali su me zbog naruavanja vojne discipline poslali u
vojni zatvor.

Nikada ne bih poverovala... da mogu da spavam u hodu. Hoda u eti i spava,

tresne u onog ispred sebe, probudi se na sekundu, a onda nastavi da spava.
Jednom u mraku nisam poletela unapred, ve u stranu, i uletela sam u polje,
hodala sam i spavala. Sve dok nisam upala u nekakav jarak, rada sam se
probudila i trkom pojurila da stignem svoje...

Nikad neu zaboraviti: dovezli su ranjenika, premestili ga s nosila i rekli: Ne,

on je mrtav. Stajala sam pred njim kad je uzdahnuo. Ciim i viem: Doktora!
Doktora! Doktori ga podiu, tresu, a on opet pada kao snop, toliko vrsto spava.
Nismo mogli da ga razbudimo ak ni amonijakom. Pre toga nije spavao puna tri
dana.

Po dvadeset etiri asa smo stajale kraj operacionog stola. Stoji, a ruke same
padaju. Deavalo se da se glavom zarije pravo u operisanog. Oticale su nam
noge, nisu htele da uu u izme od impregnirane oje. Do tada se oi toliko
umore da ih je teko drati otvorenim.
U mom ratu su tri mirisa: krvi, hloroforma i joda...

Dan i no smo radile, padale smo u nesvest od gladi. Imale smo ta da

pojedemo, ponekad.

Bio je skijaki bataljon... Sve sami srednjokolci. Gaali su ih iz mitraljeza...

Dovoze jednog koji plae. I mi smo istih godina kao oni, ali smo se oseale
starije. Zagrli ga: Dete milo... A on: Da si bila tamo, nikada mi ne bi rekla
dete. Umire i vriti celu no: Mama! Mama! Tamo su bila dva kurska momka,
zvali smo ih kurski slavuji. Prie mu da ga probudi, a on spava s pljuvakom
na ustima. Sasvim majunom.

ena od alosti odrasta. Bila sam jo devojka, mene su mogli da saaljevaju, ali
sam toliko toga videla i doivela ve prve godine rata da sam se oseala kao
odrasla ena. Kada takvom mladiu na tvoje oi odseku ruku ili nogu, sve deje
brzo izvetri iz glave. Cele noi je vikao: Jesmo li stigli? Jesmo li stigli? U napad,
momci! A ne sme da se mrdne s mesta. Nije bilo istih rana. Svakoga je rat
obogaljio na drugaiji nain. Kod jednog, seam se, cele grudi su bile
isprevrtane. Umire. Poslednji put ga previjam i jedva se obuzdavam da ne
zajecam. Bolje da to pre zavrim i sakrijem se negde u oak da se isplaem. A
on mi kae: Hvala, sestrice. I prua mi neto malo, metalno. Pogledam ta je, a
ono: ukrtene sablja i puka. Zato mi to daje?, pitam ga. Mama je rekla da e
taj talisman da me spase. Ali on mi vie nije potreban. Moda ti ima vie sree
od mene, rekao je i okrenuo se ka zidu.
Drugi me zove: Sestrice, boli me noga. A noge nema. Najvie sam se plaila
da nosim mrtve, vetri podigne platno i on gleda u tebe. Nisam mogla da ih
nosim ako su imali otvorene oi, odmah bih ih prekrila.

Dovezli su ranjenika... Sav u zavojima, bio je ranjen u glavu, jedva da moe da

ga vidi. Ali, oito, ja sam ga na nekog podsetila, i on mi se obrati: Larisa...
Larisa... Loroka... Oigledno na devojku koju je voleo. Znam da tog druga
nikada nisam srela ranije, a on me zove. Prila sam mu, nikako da shvatim, sve
zagledam. Dola si? Dola si? Uhvatila sam ga za ruke, nagla se... Znao sam da
e doi... Neto mi je aputao, nisam razumela ta govori. Ni danas ne mogu to
da ispriam, kad se setim toga, odmah mi krenu suze. Ja, rekao je, kada sam
odlazio na front, nisam uspeo da te poljubim. Poljubi sad ti mene... I, eto, nadvila
sam se nad njim i poljubila sam ga. Iz njegovog oka je krenula suza i izgubila se u
zavojima, sakrila se. I to je bilo sve. Umro je...

O SMRTI I UENJU PRED SMRU

Ljudi nisu hteli da umiru. Na svako stenjanje smo se odazivale, na svaki krik.
Mene je jedan ranjenik, kada je osetio da umire, ovako uhvatio za rame, zagrlio i
nije hteo da me pusti. inilo mu se da, ako je neko tu, kraj njega, ako je sestra
pored njega, da ga ivot nee napustiti. Molio je: da jo samo pet minuta
poivim, jo makar dva minuta... Jedni su umirali neujno, tiho, drugi su vritali:
Neu da umrem! ovek umire, ali ipak misli da se to ne deava, ne veruje da
umire. A ti vidi kako se ispod kose pojavljuje uta boja. Kako tamni, nestaje,
oputa se ispod odee. I lei mrtav ovek, i na licu mu je nekakva zauenost,
kao da on lei i misli: kako to da sam umro? Nisam valjda umro?
Do poslednjeg trenutka, dok god uje, govori mu da nee, nikako, kao da je
uopte mogue umreti. Ljubi ga, grli: ta ti je, ma ta ti je? Ve je mrtav, oi na
potiljku, a ja mu i dalje neto apuem... Umirujem ga... Prezimena su nestala,
izgubila su se iz seanja, ali lica su ostala...

Otac je mislio da nas je evakuisao, da smo zbrinuti. Ali mama i ja smo se

prijavile da radimo u bolnici. Bila sam slabo pripremljena, pomagala sam pri
prenosu ranjenika. Mama me je odvukla na kurseve: Hajde da to zavrimo i
postanemo kvalifikovane medicinske sestre. Pre rata, ona je radila kao laborant
u veterinarskom institutu.
Kada su poeli da bombarduju Saratov, u bolnici su priali da je domovina u
opasnosti. Ba smo zavravale te kurseve kada mi je mama rekla da moramo da
odemo zajedno na front. Ona je dobrovoljno predala molbu i povela sa sobom
mlau sestru i mene. Njena priprema su bili estomeseni medicinski kursevi,
ali je ona zbog svojih sposobnosti brzo postala operaciona sestra. Mama je
usvojila tuu devojicu, bile smo prema njoj kao sestre, sve tri smo se borile za
maminu panju. A mama se prema nama ponaala istovetno. Ali u takvim
uslovima.

Moj prvi ranjenik... Metak mu je pogodio grlo. iveo je jo nekoliko dana, ali nije
govorio...
Kada odseku ruku ili nogu, nema krvi. Ima samo belog, istog mesa, a tek
zatim i krvi. Ja ni dan-danas ne mogu da seem pile ako je u pitanju isto belo
meso. U grlu osetim uasan bol.

Povlaimo se, bombarduju nas. Odozgo se lepo vidi da ide povorka sanitetskih
vozila, na naim kolima je crveni krst. Meutim, faistiki piloti su leteli ba
nisko, jurili su svakog oveka. Sakrile smo se u umi. A on leti pravo na tebe.
Vidim ga, njegovo lice. I on vidi da smo devojke, vidi kako se krijemo iza borova
i puca u nas iz neposredne blizine i jo se bezobrazno osmehuje. Tako drzak,
straan osmeh i lepo lice faistikog pilota to sam zapamtila.

Bombardovali su nas u niskom letu i kada smo prelazili preko puta. Trala sam,
a jedan avion je krenuo za mnom: uletela sam u kukuruz a on za mnom,
krenula sam ka umi a on me gura ka zemlji. Uskoila sam u umu da li u
neku jamu, da li u lie, ne seam se. Krenula mi je krv iz nosa od straha, ne
znam da li sam iva ili nisam, poela sam da mrdam nogom, rukom: ma ne, iva
sam. Od tada sam se strano plaila aviona. On je jo bio tu negde, a ja sam se
ve plaila, ni o emu nisam razmiljala, samo o tome da on leti, gde da se
sakrijem, gde da se zavuem da ga ne vidim i ne ujem. I dalje ne podnosim zvuk
aviona. Ne mogu da letim avionom. Tako mi je to i ostalo od rata naovamo.

ta sam zapamtila... ta mi se urezalo u seanje? Ta tiina, ta neobina tiina u

bolnikim sobama, gde su leali teki ranjenici... Najtei... Oni nisu razgovarali
jedan s drugim. Nikoga nisu zvali. Mnogi su bili bez svesti. ee su leali i
utali. Razmiljali. Gledaju nekud u stranu i razmiljaju...
O emu su razmiljali?

O KONJIMA I PTICAMA
Ili smo, ili...
Na stanici su stajale dve nae ete, jedna s ranjenicima, i druga s konjima.
I poelo je bombardovanje. Krenuli smo da otkrivamo ranjenike da beimo
zajedno, a oni svi poli da spasavaju konje koji su se zapalili. Kada ranjeni ljudi
vrite, to je strano, ali nema nita stranije nego kad ranjeni konji njite. Nisu
ni za ta krivi, oni za ljudska dela ne odgovaraju. Niko nije pobegao u umu, svi
su krenuli da spasavaju konje. Svi koji su mogli. Svi!
ta hou da kaem? Hou da kaem da, bez obzira na strani rat, ljudi nisu
podivljali. Faistiki avioni su nisko leteli. Kasnije sam razmiljala o tome da su
nemaki piloti sve to videli i da bi trebalo da ih je sramota.

I ja sam imala takav sluaj... Doli su u moje selo, a tamo su kraj ume leali
ubijeni partizani. ta su s njima radili, to ne mogu da prepriam, nee mi
izdrati srce. Muili su ih. Sekli na komade... Pored njih, u blizini, pasli su konji.
Oito, konji su bili partizanski, ak osedlani. Ili su pobegli od Nemaca, ili nisu
uspeli da ih povedu ne znam. Konji su bili mirni, trave je bilo mnogo.
Razmiljala sam: kako su ljudi sve te strahote radili pred konjima? Pred
ivotinjama? Konji su gledali, sve su videli...

Gorela je uma, goreo je hleb. Takav zaguljiv, opor dim. Gorelo je gvoe.
Trebalo je navii se na taj miris.

Lee svakakvi ranjenici, kod nekih je slomljena kima, samo im ruke rade, i
nita vie. Pere izmet ispod njih. On je bespomoan. Svih njih mi je ao. Ne
samo ljudi svega ivog. Lete ptice, one se svojim putem vraaju. Isto tako
stradaju, umiru.
Bombardovanje. Legli smo u rov, a neka koza, koja je pobegla iz sela, legla je
s nama. Naprosto je legla kraj nas i mekee. Prestali su da bombarduju, ona ide s
nama i sve vreme se stiska uz ljude, pa ivo je bie, i ona se plai. Doli smo do
nekog sela i kazali jednoj eni: Uzmite je, grehota je. Hteli smo da je spasemo.

im stignemo, im postavimo bolnicu, napuni se ranjenicima. Onda stigne

nareenje da se evakuiemo. Neke ranjenike ponesemo, a neke ne moemo.
Nema kola, nema ljudi. Govore nam: Ostavite ih... Odlazite sami... Odlazi, a oni
gledaju u tebe. Ko moe da ustane, taj ide s nama. Ko ne moe ostaje. Ne
moe da mu pomogne, plai se da ga pogleda u oi. Bila sam mlada, sita sam
se isplakala...
Kada su napadali, nijednog ranjenika nismo ostavljali. ak smo i nemake
skupljali. Jedno vreme sam radila s njima. Naviknem se, previjam ih, kao da je to
normalna stvar. A im se setim etrdeset prve godine, kako smo svoje ranjenike
ostavljali i ta su oni s njima radili, ne mogu ni da ih pogledam. ini mi se da
nijednom od njih neu prii. A sutradan odem i previjem ih.

U mojoj bolnikoj sobi leao je Nemac i na tenkista sa opekotinama. Dola

sam do njih dvojice:
Kako se oseate?
Ja sam dobro kae na tenkista. A ovaj je loe.
Pa to je faista.
Samo kaem da je on loe.
Oni nisu sad neprijatelji, ve ljudi, dva ranjena oveka lee tu, pored nas.
Pojavilo se ono ljudsko...

A seate se... Kasna jesen i lete unaokolo ptice. Velika, velika jata. Naa i
nemaka artiljerija tuku, a one lete. Kako da im javim? Kako da ih upozorim:
Nemojte tuda! Tu pucaju! Kako? Ptice padaju, padaju na zemlju...

Pred Babrujskom smo osvojili nemaku bolnicu. Nismo ih dirali, ali su

ranjenike tamo leili nemaki lekari. Videla sam kako je nemaki lekar obavio
operaciju bez narkoze.
Zato pitala sam bez narkoze?
Nije li svejedno gde e umreti sada ili kod vas?
I to je lekar. Meni to nije bilo jasno.

Poloili smo Hipokratovu zakletvu, lekari smo, obavezani smo da pomognemo

svakom oveku koji je u nevolji. Svakom.
Dovezli su na previjanje esesovce, esesovske oficire. Prila mi je medicinska
sestra:
Kako emo da ih previjamo? Da upamo ili normalno?
Normalno. To su ranjenici.
I previle smo ih normalno. Dvojica su posle toga pobegla. Uhvatili su ih i, da
ne bi ponovo pobegli, skinula sam im dugmie s dugih gaa.

Spasavali smo ljude. Meutim, mnogima je bilo ao to su lekari, to mogu

samo da previjaju, a ne da barataju orujem.
Ako smo ranije i govorili o kui, o roditeljima, poslednjih meseci rata svako
je iz sujeverja izbegavao te razgovore. Svako je eleo da veruje da je rat
potedeo makar njegovu kuu, njegovu majku, njegovu mlau sestru. Makar
njih...
Ila sam u rat, niega se nisam plaila. Zamiljala sam da e, ako
bombarduju, bombe razruiti samo zgrade, nisam verovala da mene moe da
ubije granata ili bomba. Da metak moe da me pogodi, u to sam verovala, znala,
ali granata ili bomba nije mi ulazilo u glavu: kako to? A posle sam se uverila.
Zarobili su jednu medicinsku sestru, za jedan dan smo oslobodili to selo i
nali je: oi iskopane, grudi odseene. Nabili su je na kolac. Bio je mraz, i ona je
bila bela kao sneg, a kosa skroz seda. Devojka je imala devetnaest godina. Uvek
smo drali pri sebi ipku dinamita makar umrli, samo da se ne predamo.
Najvei strah je bio da nas ne zarobe, ostalo nije bilo strano.
Pretkraj rata sam se plaila da aljem pisma kui. Mislila sam, ako me ubiju,
majka e plakati zato to se rat zavrio a ja poginula pred samom pobedom.
Niko o tome nije priao, ali su svi o tome razmiljali. Ve se osealo da emo
uskoro pobediti, ve je dolazilo prolee.
Doao je i taj dan. I, ma koliko da smo ga ekali, za sve je bio neoekivan.
Pitajte bilo koga ko je ratovao kojih se dana iz rata sea. Prvog i poslednjeg. Njih
su pamtili najbolje, do najsitnijih podrobnosti. Evo i ovakvih dirljivih detalja:
 Kada su doli i rekli: Zavrio se rat!, sela sam na sterilni sto. Dogovorila
sam se s lekarom da emo, kada kau: Zavrio se rat!, sesti na sterilni sto.
Uradiemo neto takvo, nezamislivo. Nikome nisam doputala ni da prie tom
stolu. Imala sam rukavice i masku, na meni je bio sterilni mantil, i dodavala sam
sve to je bilo potrebno: tampone, instrumente. A sad sam sela na taj sto.
O emu smo matali? Prvo, naravno da pobedimo, drugo da ostanemo
ivi. Jedna je rekla: Kada se zavri rat, izrodiu buljuk dece, druga: Ja u da
upiem fakultet, a trea: Neu izlaziti iz frizerskog salona. Lepo u da se
doterujem, da brinem o sebi.

Ulazili smo u naa sela, a tamo su stajale cevi i nita vie. U Ukrajini smo
dolazili u sela u kojima nije bilo niega, samo su rasle lubenice, i ljudi su jeli
samo te lubenice jer nita drugo nisu imali. Kada smo dolazili, donosili su nam
lubenice, jedino to su imali.
Vratila sam se kui. U bunkeru sam zatekla majku, troje dece i nae kue,
koje je jelo kuvanu lobodu. Skuvaju lobodu, sami jedu, i daju tom kuetu. I ono je
jelo... Pre rata smo imali tako mnogo slavuja, a posle rata ih dve godine niko nije
uo, sva zemlja je bila isprevrtana, iskopali su, kao to se kae, dedino ubre.
Slavuji su se pojavili tek tree godine posle rata. Gde su bili? Niko ne zna. Na
svoja mesta su se vratili tri godine kasnije.
Ljudi su izgradili kue, i tek nakon toga su doleteli slavuji.

U ratu sam pamtila dane, a kasnije sam poela da pamtim godine: kada sam se
udala, kada mi se rodilo prvo dete, kada mi je sin zavrio fakultet i oenio se,
kada sam slavila srebrnu svadbu, kada mi se rodio unuk. ivot je proleteo u
trenu. Rat je trajao etiri godine, a zatim sam proivela jo skoro etrdeset
godina, a ostalo mi je oseanje da je i dalje rat, da je to polovina mog ivota. Te
etiri godine.

Kako ponem da berem poljsko cvee prisetim se rata. Tada nismo brale
cvee. A ako smo nabrale bukete, to je bilo samo onda kad smo sahranjivali...
Kada smo se opratali...

Eh-eh, devojke, kako je podmukao... Taj rat... Setimo se naih drugarica...

TO NISAM BILA JA...

ta se najvie od svega pamti?

Pamti se tih, esto zbunjen glas oveka. ovek doivljava uenje pred
samim sobom i onim to se s njim zbilo. Prolost je nestala, oslepila vatrenim
vetrom i sakrila se, a on je ostao. Ostao usred svakodnevnog ivota. Sve oko
njega je obino, sem njegovog seanja. I ja postajem svedok. Oevidac onoga to
ljudi pamte i kako pamte, o emu ele da govore a to pokuavaju da zaborave
ili da odgurnu u najdalji ugao seanja. Da zaklone. Kako oajno trae rei jer
hoe da oive ono to je nestalo u nadi da na rastojanju mogu da proniknu u
njegov pun smisao. Da vide i shvate ono to nisu videli i razumeli onda. Tamo.
Posmatraju sami sebe, sreu se ponovo sa sobom. Najee su to ve dva
oveka onaj ovek i ovaj, mlad i star. ovek u ratu i ovek posle rata. Sve vreme
me ne naputa oseaj da istovremeno ujem dva glasa...
Tamo, u Moskvi, na Dan pobede, na skupu veterana ezdeset pete armije,
videla sam Olgu Jakovljevnu Omeljenko. Sve ene su bile u jesenjim haljinama,
sa nalama svetlih boja, jedino ona u vojnikoj uniformi, s vojnikom kapom.
Visoka, snana. Nije govorila i nije plakala. Sve vreme je utala, ali to je bilo
nekakvo posebno utanje, u njemu se nasluivalo vie reenog nego u reima.
Kao da je sve vreme govorila sama sa sobom. Njeno lice mi je delovalo nekako
drugaije: na njemu se videla neunitiva tuga prolosti, tek malo smekana
vremenom. Niko joj nije bio potreban.
Upoznale smo se, a zatim sam otila do nje u Polock.
Bila je bolesna, ali je ipak ustala iz kreveta:
Koji drugi put? Na narataj ve nestaje. Htela sam da vam dam adresu
svoje drugarice iz Vinice, ratovale smo zajedno, ali su mi jue javili da je
preminula. Rat nam je svima skratio ivotni vek.
Ve po ko zna koji put tokom razgovora primeujem to skriveno
prebacivanje: zakasnila si! Seam se nekoliko pisama koja su se vratila s
dopisanom porukom: Adresata vie nema. Nije se preselio u drugi grad, ni u
drugi stan, kako se to u vie navrata deavalo, ve ga, naprosto, vie nije bilo.
Nestao je ljudski glas, rastvorilo se u svetu ljudsko seanje. ta je ponela sa
sobom? To vie niko nee saznati.
Olga Jakovljevna se priseala neoekivano mirno, gotovo ravnoduno, to
nisam mogla odmah da razumem i objasnim. To me je muilo, jer je veina ena
plakala. Tada sam tano znala gde je bol. Meutim, u tim suvim, izbledelim
oima bol je bio dublje pohranjen.

Olga Jakovljevna Omeljenko, sanitetski instruktor streljake ete:

Mamin talisman... Majka je htela da se evakuiem s njom, znala je da elim na

front, vezala me je za kolica na kojima su stajale nae stvari. Meutim, ja sam se
kriom odvezala i otila, a traka mi je ostala na ruci...
Svi odlaze... Bee... Kuda da krenem? Usput sam srela grupu devojaka. Jedna
od njih je rekla: Tu je moja mama, u blizini, hajmo kod mene. Pala je no kad
smo stigle i pokucale na vrata. Njena majka je otvorila i im nas je osmotrila
prljave i poderane rekla je: Ostanite tu, na pragu. Stajale smo. Dovukla je
ogromne gvozdene lonce i skinula je sve s nas. Kada smo oprale glave pepelom i
popele se na pe, vrsto sam zaspala. Ujutru nam je majka te devojke skuvala
orbu i ispekla hleb od mekinja i krompira. Kako je taj hleb bio ukusan, a kako
tek ta orba slatka! Tamo smo provele etiri dana i ona nas je hranila. Davala
nam je malo hrane, jer emo, rekla je, ako se prejedemo, umreti. Petog dana nam
je rekla: Idite dalje. Pre toga je dola kominica, dok smo mi sedele na pei.
Majka je stavila prst preko usta da utimo. ak ni komijama nije htela da kae
da joj je dola erka, svima je priala da je erka na frontu. A to je bila njena
erka, jedinica, ali nije se saalila na tu svoju erku, nije mogla da joj oprosti
sramotu to se vratila. to nije u borbi.
Sledee noi nas je probudila, uruila nam zaveljaje sa hranom i rekla: Idite
dalje...
Nije ni pokuavala da zadri svoju erku?
Ne, poljubila ju je i rekla joj: Otac se bori, idi i ti da se bori.
Usput mi je ta devojka ispriala da je ona medicinska sestra i da je bila
opkoljena...
Dugo sam se selila iz mesta u mesto, i konano sam dospela u grad Tambov,
gde su me primili da radim u bolnici. U bolnici je bilo dobro, posle gladovanja
sam povratila teinu i postala bucmasta. Kada sam napunila esnaest godina,
rekli su mi da mogu da dam krv kao i sve ostale medicinske sestre i lekari. U
poetku sam davala krv svakog meseca. Dobijala sam donorsko sledovanje:
kilogram eera, kilogram griza i kilogram kobasice, da bih povratila snagu.
Druila sam se s babicom Njurom, koja je imala sedmoro dece, a mu joj je
poginuo poetkom rata. Njen najstariji sin je imao sedam godina i donosio je
namirnice. Izgubio je karticu, pa sam im davala svoje donorsko sledovanje.
Davala sam po petsto centilitara odjednom, pola litra krvi, dva puta meseno.
Jedan lekar mi je rekao: Hajde da napiemo tvoju adresu, moda e da se oglasi
taj kome daju tvoju krv. Napisali smo adresu i zakaili taj papiri za kesicu s
krvlju.
Nakon izvesnog vremena, prolo je oko dva meseca, zavrila sam deurstvo i
otila da spavam. Neko me je prodrmao:
Ustaj! Ustaj, doao ti je brat.
Kakav brat? Nemam ja brata!
Soba u kojoj sam spavala u zajednikom stanu bila je na poslednjem spratu.
Sila sam u prizemlje, kad... imala sam ta i da vidim: tu je stajao mlad, lep
porunik. Pitala sam ga:
Ko je ovde zvao Omeljenko?
Odgovorio je:
Ja sam zvao. I pokazao mi je papiri koji smo lekar i ja napisali. Evo... Ja
sam tvoj brat po krvi...
Doneo mi je dve jabuke, kesicu bombona, a tada nigde nisu mogle da se kupe
bombone. Boe! Kako su to bile ukusne bombone! Otila sam do naelnika
bolnice i rekla: Doao mi je brat... Pustili su me na dopust. Rekao je: Hajdemo u
pozorite. A nikada pre toga nisam bila u pozoritu, pogotovo ne s mladiem.
Divan mladi. Oficir!
Posle nekoliko dana je otiao, poslali su ga na voronjeki front. Kada je
doao da se pozdravimo, samo sam otvorila prozor i mahnula mu. Nisu me
pustili na dopust, jer je bilo mnogo ranjenika.
Ni od koga nisam dobijala pisma, ak nisam imala predstavu ta to znai
dobiti pismo. Odjednom, dobila sam koverat-trougli. Otvorim ga, kad tamo
pie: Va drug, komandir mitraljeske ete... poginuo je hrabrom smru... To je
bio moj brat po krvi. Bio je siroe i oito je jedina adresa koju je imao pri sebi
bila moja. Kada je odlazio, zamolio me je da ostanem u toj bolnici da bi mu posle
rata bilo lake da me nae. Mesec dana kasnije, dobila sam to pismo da je
poginuo i oseala sam se uasno... vrsto sam odluila da odem na front i
osvetim se, jer sam znala da se negde tamo prolila i moja krv.
Na front nije bilo tako jednostavno otii. Poslala sam tri molbe naelniku
bolnice, a umesto etvrte, otila sam do njega i rekla mu:
Ako me ne pustite na front, pobei u.
Pa dobro. Dau ti nalog kad si ve tako tvrdoglava.
Najstranija je, naravno, bila prva bitka. Nebo bruji, zemlja bruji, ini mi se:
srce e mi pui, koa e svakog asa da spadne s mene. Nisam mislila da zemlja
moe da tutnji. Sve je tutnjalo, sve je brujalo. inilo mi se da se zemlja ovako
njie. Naprosto, nisam mogla... kako da sve to preivim? Mislila sam da neu
izdrati. Toliko sam bila prestravljena da sam se dosetila: da se ne bih plaila,
uzela sam komsomolsku knjiicu, umoila je u krv jednog ranjenika, stavila je
sebi u dep i zakopala. Tako sam samu sebe zaklela da moram da izdrim.
Najhitnije je da se ne plaim jer, ako se uplaim u prvoj borbi, onda vie neu
napraviti nijedan korak. Sklonie me sa isturenog poloaja, poslae me u
medicinsko-sanitetski bataljon. A samo sam htela da budem na prvim linijama,
da se osvetim za svoju krv. Napadali smo, ili po travi, a trava je porasla do
struka... Tamo ve nekoliko godina nisu nita sejali. Bilo je veoma teko hodati.
To se odvijalo tokom bitke kod Kurska...
Posle bitke, pozvao me je komandant taba u nekakvu razruenu udericu u
kojoj niega nije bilo. Ula sam. Videla sam samo jednu stolicu i njega kako stoji.
Posadio me je na tu stolicu i rekao:
Pa, evo, gledam te i razmiljam: ta li te je nateralo da krene u ovaj pakao?
Ubie te, kao zeca. Pa to je rat! Daj da te makar prebacim u sanitetsku etu.
Dobro, ako te ubiju, a ta ako ostane bez oiju, ruku? Jesi li razmiljala o tome?
Odgovorila sam:
Drue pukovnie, razmiljala sam. Molim vas samo jedno: nemojte da me
premetate iz ete.
Dobro, odlazi! Tako je dreknuo na mene da sam se ak uplaila.
Borbe su bile teke. Borila sam se prsa u prsa... Bilo je uasno... To nije za
oveka. Tuku, bodu noem u stomak, u oi, dave jedan drugog za grlo. Jauk se
prolama, krik, stenjanje. U ratu je to strano, najstranije. Sve sam to preivela,
sve znam. I pilotima, tenkistima i artiljercima je teko da ratuju svima je teko,
ali peadiju ne mogu ni sa im da uporedim.
Nikome neu poverovati ako kae da nije bilo strano. Eto, Nemci su krenuli
i idu ka nama, jo pet-deset minuta i poee napad. Pone da se trese. Ali
samo do prvog pucnja. im uje komandu, vie se niega ne sea, ustaje i
tri sa ostalima. I nije ti strano. Drugog dana pak ve ne moe da spava,
strano ti je. Svega se prisea, svih detalja, i do tvoje svesti dopire da su mogli
da te ubiju. Obuzima te bezumni strah. Odmah posle napada, bolje je ne gledati
lica, to su neka sasvim drugaija lica, ne kao kod obinih ljudi. Ne mogu da
objasnim ta je to. ini mi se da su sva pomalo nenormalna. Strano je gledati ih.
Da li je bilo strano umreti? Naravno da jeste. Ali jo neto nam je bilo jasno
umreti u takvom dobu je deo istorije. Eto, takva su mi bila oseanja. Jo ne
verujem da sam ostala iva. I ranjena i kontuzovana, ali u jednom komadu.
im zamurim, opet vidim pred sobom bitku...
 Granata je pala u skladite s municijom i buknuo je plamen. Vojnik, uvar,
stajao je pored skladita i njega je zahvatio plamen. To vie nije bio ovek, ve
crn komad mesa... Samo je poskakivao, a svi su ga gledali iz rovova i niko nije
hteo da mrdne, svi su se pogubili. epala sam posteljinu, pritrala tom vojniku,
prekrila ga i odmah legla na njega. On se promekoljio, puklo mu je srce i
utihnuo je...
Bila sam sva u krvi... Neko od starijih vojnika mi je priao i zagrlio me. ula
sam kako kae: Zavrie se rat i, ako ona ostane iva, od nje svejedno nee
ostati ovek, ona je sada pukla. Navodno, zato to sam bila u takvom uasu, to
sam ga preivela, tako mlada. Tresla sam se kao da imam napad i odveli su me u
bunker... Ne mogu da opiem taj oseaj...
A onda je poela nova borba... Pred Sevskom, Nemci su nas napadali sedam-
osam puta dnevno. A tog dana sam izvlaila ranjenike, sa orujem. Do
poslednjeg sam dopuzala i videla da mu je ruka sasvim zgnjeena. Trebalo je
hitno da mu se odsee ruka i da se previje. Nisam imala ni noa, ni makaze.
Ispali su mi iz torbe. ta da radim? Zubima sam pregrizla to meso. Pregrizla,
previla zavojem. Dok sam ga previjala, ranjenik je rekao: Bre, sestro. Jo u ja
da se borim... Buncao je u groznici...
U istoj toj borbi, kada su na nas krenuli tenkovi, dvojica su se uplaila.
Pobegli su. Poginulo je mnogo naih drugova. Zarobili su ranjenike koje sam ja
odvukla u jamu. Trebalo je da dou kola po njih. Kada su se ta dvojica uplaila,
zavladala je panika i ostavili su ranjenike. Kasnije smo se vratili na to mesto: oni
su leali neko sa izvaenim oima, neko s rasporenim stomakom. Faisti nisu
imali milosti prema naim ranjenicima.
im sam za to saznala, im sam to videla, strano sam se snudila... Bilo mi je
strano...
Ujutru su postrojili ceo bataljon i izveli tu dvojicu kukavica. Postavili su ih
ispred nas. Proitali su naredbu da im sleduje streljanje i da je potrebno
sedmoro ljudi koji e da sprovedu kaznu. Istupila su tri oveka, a ostali su samo
stajali. Uzela sam mitraljez i pridruila im se. Kako sam istupila, svi su isto
uinili za mnom. Nije smelo da im se oprosti. Zbog njih su tako hrabri momci
izginuli. Izginuli su najbolji!
I mi smo ispunili nareenje... Spustila sam automat i bilo mi je strano.
Prila sam im... Leali su... Jedan je na licu imao iv osmeh...
Ne znam da li bih im sada oprostila... Neu da kaem... Neu da laem.
Ponovo mi se plae...
U ratu sam sve zaboravila. Svoj prethodni ivot. Sve... I ljubav sam
zaboravila...
 U mene se zaljubio komandir ete izviaa. Slao mi je poruke preko svojih
vojnika. Dola sam jednog dana do njega na sastanak. Ne, rekla sam. Volim
oveka koji odavno nije iv. On mi je priao sasvim blizu, pogledao me pravo u
oi, okrenuo se i otiao. Pucali su, a on je iao i nije se ak ni sagnuo. Kasnije, to
je ve bilo u Ukrajini, oslobodili smo neko veliko selo. Pomislila sam: Hajde da
proetam, da ga osmotrim. Vreme je bilo lepo, kolibice su bile bele. A iza sela su
bile humke od svee zemlje... Tu su sahranili one to su poginuli u borbi za to
selo. Ni sama ne znam zato, ali neto me je odvuklo tamo. A tamo je na jednoj
daici bila fotografija i prezime. Na svakoj humci tako. I odjednom sam
ugledala poznato lice. Komandira ete izviaa koji mi je izjavio ljubav. I
njegovo prezime. Istog asa sam se osetila slabo. Tako je to bilo strano. Ba u
tom trenutku su njegovoj humci prilazili njegovi drugovi, iz njegove ete. Sve su
znali, oni su mi donosili poruke. Nijedan me nije pogledao, kao da nisam bila tu.
Kasnije, kada sam ih sretala, ini mi se, kao da su prieljkivali da i ja poginem.
Nisu mogli da me gledaju ivu. Oseala sam to. Kao da me nema. Kada sam ih
kasnije sretala, inilo mi se... bar tako mislim... da su eleli da sam i ja poginula.
Bilo im je teko da vide da sam iva... Oseala sam to... Kao da sam kriva pred
njima... I pred njim...
Vratila sam se iz rata i teko sam se razbolela. Dugo sam se vukla po
bolnicama dok nisam dospela do starog profesora. On me je leio. Govorio je da
bi, u sluaju da sam otila na front sa osamnaest devetnaest godina,
organizam bio jai, a ovako, otila sam sa esnaest, to je veoma rano i
organizam se mnogo istroio. Lek e, naravno, da vas zalei, rekao mi je, ali ako
elite da povratite zdravlje, ako elite da ivite, moj jedini savet vam je sledei:
morate da se udate i da rodite to vie dece. Samo vas to moe spasti. Sa svakim
detetom, organizam e se preporaati.
Koliko ste imali godina?
Kada sam se vratila iz rata, imala sam punih dvadeset godina. Naravno,
nisam ni pomiljala na udaju.
Zato?
Oseala sam se veoma umorno, mnogo starije od svojih vrnjakinja, ak
vrlo staro. Drugarice su plesale, veselile se, a ja nisam mogla, posmatrala sam
ivot drugim oima. Iz drugog sveta... Starica! Spolja se to nije videlo, udvarali
su mi se mladii, ali je moja dua bila umorna. Mukarci nisu mogli da istrpe sve
to sam ja mogla. U operacionoj sali ima jedno mesto gde se bacaju odseene
ruke, noge. Jednom je sa mnom u operacionu salu uao oficir koji je doao na
previjanje. Kako je video to u trenu se sruio. Mukarac to nije mogao da
izdri. A boj pod Sevskom. Priala sam vam da sam tamo iznela ezdeset sedam
ranjenika. Sauvala sam novine s fronta u kojima su pisali o tome. O meni i naoj
Prvoj eti Sto osamnaestog streljakog puka Trideset sedme gardijske divizije.
Bila je veoma teka bitka i vladala je takva napetost da je krv curila iz uiju.
Ujutru, kada sam se probudila, oseala sam se kao posle bolesti.
Jeste li se udali?
Jesam. Rodila sam i vaspitala petoricu sinova. Ve su mi porasli i unuci.
Tako da je od mene ispala solidna majka i baka. Kada sam se vratila iz rata,
mislila sam da nemam snage za to. I sada se svega seam, i ini mi se da to
nisam bila ja, ve neka druga devojica.
Vraala sam se kui sa etiri kasete (dva dana razgovora). Razna oseanja se
bore u mojoj dui: ushienje i izgubljenost, iznenaenje i bunt, bol i saoseanje.
Nagone me da se jo upornije zagledam u njihova lica, sluam njihov glas. I
mislim o tome kako je njima koje istovremeno ive u dva razliita doba u
jueranjem i dananjem danu. One su preivele to to mi moemo samo da
znamo. Trebalo bi da znamo! Mada, verovatno, ne elimo uvek da znamo...
Kod kue sam prijateljima prepriala nekoliko epizoda. Iznenadilo me je to
to su svi isto reagovali: Suvie je strano! Kako je izdrala? Kako nije pomerila
pameu? Ili: Navikli smo da itamo o drugom ratu. U onom ratu je bila otra
granica: oni mi, dobro zlo. A ovde? Kod svih sam videla suze u oima i svi su
bili zamiljeni. Razmiljali su sigurno o emu i ja. Na zemlji je bilo hiljadu ratova
(nedavno sam proitala da ih je bilo tri hiljade velikih i malih), ali je rat bio i
ostao jedna od najveih ovekovih tajni. Nita se nije promenilo. Pokuavam da
veliku istoriju usitnim do oveka, da bismo neto razumeli. Na tom, reklo bi se,
nevelikom prostoru, udobnom za posmatranje prostoru jedne oveje due
sve je jo nepoznatije, nepredvidljivije nego u istoriji. Zato to su preda mnom
ive suze, iva oseanja. ivo ovekovo lice po kome za vreme razgovora
preleu senke bola i straha. Ponekad se ak potkrade zaverenika dosetka o
ulovljenoj lepoti ovekovog stradanja. Tada se plaim same sebe...
Put je samo jedan treba zavoleti oveka. Razumeti ga ljubavlju.
TE OI I DANAS PAMTIM...

Traganje se nastavlja... Ovoga puta, ne moram daleko da putujem...

Ulica u kojoj ivim u Minsku nosi ime heroja Sovjetskog Saveza Vasilija
Zaharovia Kora uesnika graanskog rata, junaka borbi u paniji,
partizanskog komandira brigade u Velikom otadbinskom ratu. Svaki Belorus je
itao knjigu o njemu, makar u koli, ili je gledao film. Beloruska legenda. Tog
dana sam etala ulicom s novim oseanjem: ime koje mi je bilo poznato iz knjiga
i filmova, koje sam toliko puta automatski napisala na kovertama i
telegramima, odjednom je izgubilo vieznanost i udaljenost simbola i zadobilo
ljudski lik. Postala sam njegov dvojnik. Nakon poluasovne vonje trolejbusom
do drugog kraja grada, videu njegove erke obe su bile na frontu videu
njegovu enu. Pred mojim oima, legenda e oiveti i pretvorie se u ljudski
ivot, spustie se na zemlju. Veliko e postati malo. Ma koliko volela da gledam u
nebo ili more, ipak me vie privlai zrno peska pod mikroskopom. Svet jedne
kapljice. Taj veliki i neverovatni svet koji tamo otkrivam. Kako da nazovem
malo malim a veliko velikim kad je i jedno i drugo tako beskrajno? Odavno ih
ve ne razlikujem. Za mene je jedan ovek toliko mnogo. U njemu je sadrano
sve moe se izgubiti...
Nala sam traenu adresu, to je ponovo masivna i nezgrapna viespratnica.
Evo i treeg ulaza, u liftu pritiskam dugme za sedmi sprat...
Vrata je otvorila mlaa sestra Zinaida Vasiljevna. Imala je iste iroke,
tamne obrve i tvrdoglavo otvoren pogled kao otac na fotografijama.
Uite, ekamo vas. Sve smo se okupile. Olja je jutros stigla iz Moskve. I naa
mama je ovde. Srele smo se zahvaljujui vama.
Olga Vasiljevna predaje na Univerzitetu prijateljstva naroda Patrisa
Lumumbe. Priznaje da joj nedostaje rodno mesto, ali ne odlazi tamo esto.
Porodica, posao sve to iziskuje vreme i snagu, naroito u velikom gradu.
Nedavno joj se rodio i unuk, pa su joj se umnoile obaveze jer je teko biti
zaposlena baka.
Seanje? Bilo bi bolje da se ne sea, pa ipak, teko je pobei od toga i vratiti
se u stvarnost. to je dalje rat, stranije je, a ne obrnuto.
Obe sestre, Olga Vasiljevna i Zinaida Vasiljevna Kor, bile su sanitetske
instruktorke u konjikim eskadronima. Ispred velike fotografije oca u starom
tekom ratnu, zapisivala sam njihovu priu.
Pored nas je sedela majka Feodosija Aleksejevna. Gledala je as u
fotografiju, as u erke.
Ona je i poela:
Bombarduju nas. Sve je u plamenu. Rekli su nam da se evakuiemo... Dugo
smo putovali. Stigli smo do Staljingradske oblasti. ene s decom odlaze u
pozadinu, a mukarci istupaju napred. Promiu vozai kombajna, traktora.
Seam se jednog, teretnjak je bio prepun, a on je ustao s dasaka i uzviknuo:
Mamice, sestrice! Idite u zalee, skupljajte hleb da bismo pobedili neprijatelja!
Svi su skinuli kape i posmatrali nas. Jedino to smo uspele da ponesemo sa
sobom bila su naa deca. Drimo ih. Neko na rukama, neko za ruke. On moli:
Majice, sestrice! Idite u zalee, skupljajte hleb...
O erkama Feodosija Aleksejevna kae: Da smo bile kod kue, najvie bih
strahovala zbog njih kad su krenule na front. A bile smo u evakuaciji, kod
stranaca. Svi su imali probleme...
Tokom celog naeg razgovora, vie nije pisnula ni rei, samo je jo tunije
sklopila suve dlanove visoko na grudima. A erke e joj s vremena na vreme
pomilovati ruke, da je umire.

Zinaida Vasiljevna:

iveli smo u Pinsku. Imala sam etrnaest i po godina, Olja esnaest, a brat
Lenja trinaest. Olju smo ba tih dana poslali u deji sanatorijum, a otac je hteo
da nas dvoje odvede na selo. Ali on te noi praktino i nije spavao kod kue.
Radio je u rejonskom partijskom komitetu. Pozvali su ga nou, a vratio se kui
tek ujutru. Otrao je u kuhinju, pojeo neto i rekao:
Deco, poeo je rat. Nemojte nikuda da idete. Saekajte mene.
U toku noi smo pobegli. Otac je imao najdivniji podsetnik na paniju
lovaku puku, veoma raskonu, s redenikom. Dobio ju je kao nagradu za
hrabrost. Dobacio ju je bratu:
Ti si sada najstariji, ti si mukarac, trebalo bi da pazi mamu, sestru.
Tu puku smo uvali tokom celog rata. Sve to smo imali od dobrih stvari
prodali smo ili zamenili za hleb, ali smo puku sauvali. Nismo mogli da se
rastanemo od nje. To je bilo nae seanje na oca.
Ubacio nam je u kola i jedan veliki kouh. To je bila najtoplija stvar koju je
imao.
Na stanici smo preseli u voz i, ne stigavi do Gomelja, uleteli u estoku vatru.
Komanda: Iz vagona u bunje lei! Kad je napad proao... Prvo tiina, a onda
krici... Svi trkom... Posle je mama s bratom uspela da uskoi u vagon, a ja sam
ostala. Nikada nisam ostajala sama. Strano sam se uplaila. Strano! ini mi se
da sam neko vreme izgubila mo govora... Onemela sam... Neko me je neto
pitao, a ja sam utala. Pomagala sam pri previjanju ranjenika. Prikaila sam se
nekoj eni ona je bila kapetan, lekarka. Dalje sam krenula s njenom
sanitetskom jedinicom. Nahranili su me, ali ubrzo su se prisetili:
A koliko ti ima godina?
Shvatila sam da e me, ako kaem istinu, poslati u neki dom za siroad. A
htela sam da se borim. Sve vreme su nam nagovetavali, i otac nam je govorio,
da emo se boriti na tuoj teritoriji, da je sve to privremeno i da e se rat uskoro
zavriti pobedom. Pa kako sve to bez mene? Takve su mi bile deje misli. Rekla
sam da imam esnaest godina i ostavili su me, poslali su me na kurs. etiri
meseca sam pohaala te kurseve. Uila sam i sve vreme brinula o ranjenicima.
Nisam ila u kolu, ve tu, u medicinsko-sanitetski bataljon. Povlaili smo se, a
ranjenike smo nosili sa sobom.
Nismo ili putevima jer su puteve bombardovali, obasipali ih paljbom. Ili
smo po blatu, po ivicama druma. Ile su, ratrkano, razne jedinice. im bismo se
negde okupili, znailo je da se u blizini odigrava bitka. I tako smo dugo ili. Ili
smo po poljima. Kakav je tamo bio rod! Ili smo i gazili ra. A rod je te godine
bio neverovatan, ito je bilo visoko. Zelena trava, sunce prelepo, a ubijeni lee,
krv na sve strane. Tako smo stigli do Rostova. Tamo sam tokom bombardovanja
bila ranjena. Kada sam dola svesti u vozu, ula sam da se stariji vojnik,
Ukrajinac, dere na mlaeg: Tvoja inka nije tako plakala kada je raala kako ti
sada plae! Kada je video da sam otvorila oi, rekao mi je: A ti vii, mila, vii.
Bie ti lake. Ti moe. Setila sam se mame i zaplakala...
Posle bolnice sam dobila nekakav dopust, i potrudila sam se da potraim
mamu. Mama je traila mene, a Olja je traila nas obe. Pronale smo se preko
nekih poznanika iz Moskve. Sve smo pisale na njihovu adresu i tako smo se
nale. Mama je ivela u zadruzi u blizini Staljingrada. Uputila sam se tamo.
To je bio kraj etrdeset prve godine...
Kako su oni iveli? Brat Lenja je radio na traktoru, jo je bio dete od trinaest
godina. U poetku je spajao vagone, a kada su odveli na front sve vozae
traktora, poeo je da vozi traktor. Radio je i danju i nou. Mama je ila za
traktorom ili je sedela pored njega. Plaila se da on ne zaspi i ne padne. Ubrzo je
dola Olja i nju su postavili kao raunovou. Ali ona je pisala vojnom odseku i
molila da je poalju na front. Nisu joj dopustili. Kako sam ja ve bila borac,
odluile smo da zajedno krenemo u Staljingrad i tamo pronaemo neku
jedinicu. Mamu smo smirile, prevarivi je da emo otii u Kubanj, jer je otac
tamo imao poznanike...
Imala sam stari injel, vojniku bluzu i dva para pantalona. Jedne sam dala
Olji, jer ona nije imala nita. Imale smo samo jedan par izama. Mama nam je od
ovije vune isplela ne arape, neto vie nalik na papue, toplo. Ile smo
ezdeset kilometara peke do samog Staljingrada: jedna obuje izme, a druga je
u papuama, a zatim se zamenimo. Ile smo po mrazu, bio je februar, smrzle
smo se, gladovale. ta nam je mama spremila za usput? Nekakve pihtije od
kostiju i nekoliko pogaica. A bile smo gladne kao vukovi... Kad bismo zaspale i
sanjale, snovi su uvek bili povezani s nekom hranom. U snu su nada mnom letele
vekne hleba.
Dokopale smo se Staljingrada, ali tamo im nije bilo do nas. Niko nije hteo da
nas saslua. Tada smo odluile da nastavimo, kako nam je mama rekla, u
Kubanj, na tatinu adresu. Ule smo u nekakav teretni voz: obukla sam injel i
sedela, a Olja je za to vreme bila na leaju. Zatim smo se presvukle, i ja sam se
uvukla na leaj, a Olja je sedela. Vojnike nismo dirale. Nikakvog novca nismo
imale...
Stigle smo u Kubanj... Nekakvim udom... Nale smo poznanike. Tamo smo
saznale da se formira dobrovoljaki kozaki korpus. To je bio etvrti konjiki
kozaki korpus, koji je kasnije postao gardijski. Njega su sastavljali samo od
dobrovoljaca. Tamo je bilo ljudi svih uzrasta: i kozaka, koje su Buoni i
Voroilov nekada vodili u borbe, i omladine. Primili su nas. Uvrstili su nas u
eskadron. Ni danas ne znam zato. Moda to smo ih mnogo molile. Svaka je
dobila po uniformu i konja. Svog konja je trebalo hraniti, pojiti, brinuti o njemu...
Bilo je dobro to smo u detinjstvu imale konja na kog sam se navikla i kog sam
zavolela. Kada su mi dali konja, uzjahala sam ga i nije bilo strano. Nije mi
uspelo otprve, ali se iz nekog razloga nisam plaila. Imala sam malenog konja, s
repom do zemlje, ali promuurnog i poslunog. Nekako sam nauila da ga jaem.
Kasnije sam ve jahala maarske, rumunske konje. Toliko sam ih zavolela, toliko
sam nauila o njima da ni dan-danas nisam ravnoduna kada proem pored
konja. Spavali smo kraj njihovih nogu. On bi tiho pomerio nogu, ali bi pazio da
ne zgazi oveka. Od ivog oveka, ako je ranjen, nikada nee otii, nee ga
napustiti. To je veoma pametna ivotinja. A za konjanika je konj prijatelj, spas.
Prvo vatreno krtenje... To je bilo kada je na korpus uestvovao u odbijanju
tenkova ispred stanice Kujovska. Posle Kujovske bitke to je bio poznati
konjiki napad kubanjskih kozaka korpusu su dodali zvanje gardijskog. Bitka je
bila strana. Olji i meni je bilo najstranije jer smo se i dalje mnogo plaile. Iako
sam se uveliko borila i znala ta nas eka, kada su konjanici jurnuli kao lavina
kaftani su im se vijorili, imali su isukane sablje, konji su frktali, a konj, kada tri,
ima uasnu snagu; i cela ta lavina je krenula na tenkove, na artiljeriju, na faiste
to je bilo kao u stranom snu. Faista je bilo mnogo, bilo ih je vie od nas. Ili
su s mitraljezima nagotovs, pored tenkova i nisu izdrali, zamislite, oni nisu
izdrali tu lavinu. Bacali su puke i poeli da bee... Tako je to izgledalo...

Olga Vasiljevna, o toj borbi:

Previjala sam ranjenike, a pored mene je leao faista. Pomislila sam da je

mrtav i nisam obratila na njega panju, ali on je bio ranjen. Hteo je da me ubije.
im sam osetila da me je neko gurnuo, okrenula sam se k njemu. Uspela sam da
mu nogom izbijem mitraljez iz ruku. Nisam ga ubila, ali ga nisam ni previla,
zloinca. Imao je ranu na stomaku...

Zinaida Vasiljevna nastavlja:

Vodila sam jednog ranjenika kada sam ugledala kako dva Nemca izlaze iza
tenka. Tenk su pogodili, a oni su, oito, uspeli da iskoe. Da nisam uspela da
reagujem u sekundi, ubili bi i mene i ranjenika. Tako se neoekivano sve desilo.
Posle bitke sam dola do njih, leali su otvorenih oiju. Seam se, jedan je bio
tako lep, mlad Nemac. Bilo mi je ao to je faista... Dugo me nije putalo to
oseanje, ipak nekako ne elite da ih ubijete, razumete? inilo mi se da je takva
mrnja zlo. Zato su doli u nau zemlju, zbog ega? Ali probaj sama da ubije, i
to je strano... Veoma strano. Kada sama...
Bitka se zavrila. Kozaki eskadron se povlaio sa svog poloaja, a Olje nema.
Jaem iza svih, poslednja, osmatram. Ve pada vee. A Olje nema. Rekli su mi da
je ostala s jo nekima da pokupi ranjenike. Nisam mogla nita da uradim sem da
ekam. Zaostanem od svog eskadrona, saekam, zatim ih ponovo sustignem.
Plaem. Nisam, valjda, u prvoj bici izgubila sestru? Gde je ona? ta je s njom?
Moda negde umire, hoe da me vidi, zove me...
Olja... Olja takoe sva u suzama... Nala nas je nou... Kozaci su zaplakali kada
su videli na susret. Zagrlile smo se, nismo mogle da se razdvojimo. Tada smo
shvatile da ne bi trebalo, da nam je nepodnoljivo da budemo zajedno. Bolje da
se rastanemo, da se ne vidimo. Neemo izdrati ako jedna gleda kako druga
gine. Odluile smo da jedna mora da pree u drugi eskadron. A kako da se
rastanemo... Kako?
I prebacili su vas?
 Da. Odvojeno smo se borile, prvo u razliitim eskadronima, zatim u
razliitim divizijama. im poalje pozdrav, ako se steknu okolnosti, sazna da li
je iva...
Smrt nas je vrebala na svakom koraku... Pod Araratom... Stajali smo na pesku.
Ararat su bili zauzeli Nemci. Bio je Boi, nemaki Boi, i Nemci su slavili...
Negde oko pet sati smo krenuli i hodali smo celu no. Pred zoru smo sreli nae
izviae koji su otili ranije.
Samo selo je bilo u dolini... Nemci su mislili da ne moemo da proemo kroz
toliki pesak, i njihova odbrana je bila slaba. Proli smo, probili smo se kroz
njihovo zalee veoma tiho. Spustili smo se s planine. Odmah smo zarobili
straare i uli u to selo, prosto uleteli. Nemci su istravali sasvim goli, samo s
mitraljezima u rukama. Okiene jelke bile su svuda unaokolo. Svi su bili pijani. U
svakom dvoritu je bilo najmanje dva-tri tenka. Okolo su bili mali tenkovi,
oklopna kola, sva tehnika. Odmah, na mestu smo sve digli u vazduh, i to je bila
takva paljba, takva tutnjava i panika. Svi su beali. Bila je to situacija da se svako
plaio da ne puca u svog.
Imala sam osam ranjenika. Premestila sam ih gore, na planinu. Meutim,
oito smo napravili propust: nismo presekli radio-vezu. Nemaka artiljerija je
poela da nas zasipa paljbom, i minobacakom i dalekometnom. Svoje ranjenike
sam bre-bolje smestila u sanitetska kola. Smestila sam ih i povezli su ih. Jedna
granata je na moje oi pogodila tu koiju i sve se razletelo. Kada sam pogledala,
samo je jedan od njih ostao iv. Tada su Nemci ve poeli da se penju na
uzvienje. Ranjenik me je zamolio: Ostavi me, sestro... Ostavi me, sestro... Ve
umirem, gotovo je... Bio je ranjen u stomak. Nismo smeli da ga povezemo.
Mislila sam da je moj konj zbog tog ranjenika sav u krvi, a kada sam bolje
pogledala, videla sam da je i on ranjen u bok. Privrstila sam ceo paket za
previjanje na njegov bok. Izvadila sam nekoliko kockica eera i nahranila ga.
Ve su sa svih strana pucali, tako da se nije razaznavalo gde su Nemci, a gde
nai. Proe deset metara i spotie se o ranjenike. Razmiljala sam: trebalo bi
pronai koiju i pokupiti ih sve. Jaem i vidim padinu, a u dnu tri puta: i levo, i
desno, i pravo. Kojim da krenem? Drala sam vrsto uzde. Konj je iao tamo kud
sam ga usmeravala. Ne znam, neki instinkt mi je tada rekao, negde sam ula da
konji njue put i, ne stigavi do raskrsnice, opustila sam uzde. Konj je krenuo u
sasvim drugom pravcu od onog u kom bih ja krenula. Dugo je iao.
Jahala sam potpuno iscrpljena i bilo mi je svejedno kuda me vodi. ta e biti,
bie. Tako je iao, a onda se iznenada razveselio, poeo da trese glavom.
Uhvatila sam uzde i vrsto ih drala. Nagla sam se i pridravala njegovu ranu
rukom. On se opet razveselio, a zatim je usledilo: njiii. Tako je zanjitao da sam
ula kako neko odgovara. Bila sam oprezna: moda su to bili Nemci. Odluila
sam prvo da pustim konja, ali sam onda i sama videla svee tragove. Konji su
ostavili tragove, kao i tokovi taljiga prolo je najmanje pedeset ljudi. Dvesta-
trista metara dalje, konj je naleteo pravo na taljige. Na taljigama su bili ranjenici.
Tu sam videla ostatke naeg eskadrona.
Prema nama je, meutim, ve stizala pomo, koije, taljige... Izdato je
nareenje: pokupiti sve! Pod mecima, pod paljbom smo skupljali nae, sve do
jednog smo ih pokupili i ranjene, i mrtve. I ja sam se vozila na taljigama. Sve
sam ih tamo nala, i onog ranjenog u stomak, sve sam ih povezla. Ostali su samo
ranjeni konji. Kad je svanulo, proli smo pored njih i videli kako lei celo krdo.
Lepi, jaki konji... Vetar mrsi njihove grive...
Ceo zid u velikoj sobi u kojoj smo sedele bio je ispunjen uvelianim
predratnim fotografijama i fotografijama sestara s fronta. Evo, na ovoj su jo
bile uenice s kapicama i cveem. To je bio snimak napravljen dve nedelje pre
poetka rata. Obina deja lica, nasmeena, pomalo smirena vanou trenutka.
Evo ih ve u kozakim kaftanima, konjikim ojanim platevima. Fotografisale
su se etrdeset druge godine. Samo je godina prola, a lice im je drugaije, kao
da su druge devojke. Ovaj snimak je Zinaida Vasiljevna poslala majci s fronta: na
vojnikoj bluzi je prva Medalja za hrabrost. Na ovoj fotografisane su na Dan
pobede. ta pamtim? Pamtim pokrete lica od mekih dejih crta do izgleda
odraslih ena, ak nekakva otrina, grubost. Teko je poverovati da se ta
promena lica odigrala za nekoliko meseci... U normalnim vremenima, trebalo bi
da proe pola ivota.
Rat ih je menjao. Oblikovao ih je, jer ih je zatekao u godinama formiranja
karaktera, pogleda na ivot. Rat ih je naterao da mnogo toga vide, mnogo toga
to bi i za oveka bilo bolje da ne vidi, a kamoli za enu. Rat ih je naterao da
razmisle o mnogo emu. O dobru i zlu, na primer. O ivotu i smrti. O onim
pitanjima na koja ovek odgovara tek kada proivi ivot. A one su tek
zapoinjale ivot. I ve su morale da odgovaraju na ta pitanja.
Rat brzo gradi svoju sliku ljudi. Crta svoje portrete.

Olga Vasiljevna:

Zauzeli smo neko selo u kom se nalazila nemaka bolnica. Prvo to sam videla
bila je velika jama u dvoritu u kojoj je jedan deo bolesnika nepomino leao.
Pred odlazak, Nemci su sami streljali svoje ranjenike. Samo je ostala jedna soba
ranjenika do koje, oito, nisu uspeli da stignu. A mogue je i da su ih ostavili jer
su svi bili bez nogu.
 Kada smo uli u tu sobu, ranjenici su nas posmatrali s mrnjom: oito su
mislili da smo doli da ih ubijemo. Prevodilac je rekao da mi ne ubijamo
ranjenike, ve ih leimo. Tada je jedan od njih zavapio: tri dana, navodno, nita
nisu jeli, tri dana ih nisu previjali. Pogledala sam ih izbliza i, zaista, bili su u
uasnom stanju. Odavno ih nije pregledao lekar. Rane su bile zagnojene, a zavoji
su im urasli u telo.
I bilo vam ih je ao?
To to sam oseala ne mogu da nazovem alou. alost je, ipak,
saoseanje, ali nisam mogla da im nanesem zla. Imali smo sledeu situaciju:
jedan vojnik, kome su faisti muili porodicu, spalili mu ivu enu i decu
udario je zarobljenika. Popustili su mu nervi. Meni je to delovalo nedopustivo:
zauzela sam se za tog zarobljenika.
Ali znali ste kako su se surovo ophodili prema naim ljudima?
Naravno da sam znala. tavie, ne samo da sam znala ve sam i na sebi
osetila. ofer i ja smo vozili kola s ranjenicima. Usput su nas bombardovali.
Nekoliko ljudi smo uspeli da sklonimo, da spustimo u rov. Vie nismo mogli, jer
su avioni poeli da krue i pucaju na nas. Tu je bilo jedno preorano polje i na
jednom mestu je bila gomila kamenja pokupljena sa celog polja. Potrala sam i
legla pored tog kamenja. Razmiljala sam: ubie me, pa e me prekriti tim
kamenjem, nee biti tako strano tu leati, kao u rovu. Bilo je est aviona. Pet je
odletelo, a jedan je ostao i napravio tri kruga. Videla sam kako se pilot trese s
mitraljezom. Tako mi se inilo. Toliko je nisko leteo da mi se inilo da e svakog
asa da tresne o zemlju. Video je i da neka devojka lei imala sam dugu plavu
kosu. Ali zato je to radio? Ili jo jedan sluaj. Ispred rovova poreali su niz
izama naih vojnika sa odseenim nogama. A to su bili nai drugovi koji su
ranije tog dana poginuli...
A kada su pred vama udarili moda istog tog pilota, ili onog koji je odsekao
te izme s ljudskim nogama, vi ste ste zauzeli za njega. Zato?
Nisu me tako vaspitali. Moda sam tako reagovala zato to smo ceo rat
spasavali ljude. Da sam videla da je pred mojim oima neto tako zverski uradio,
verovatno ne bih izdrala. Ali kada su ga uhvatili, kada je bio pobeen, onda ne.
Seala sam se, dua se svega seala. I kako smo napadali. Jedan na obru je
krenuo i svi su poginuli; zatim je krenuo i drugi i isto tako su svi poginuli.
Mnogo njih su raznele mine. To su bili pomorci i dugo su tako leali... Leali su
na suncu. Leevi su im se naduli i, umesto tela, inilo se da su to ogromne
lubenice na velikom polju. A kakvi su to bili ljudi, izuzetno lepi ljudi. (Plae.)
Sada plaem, a tokom celog rata nijednu suzu nisam pustila, toliko sam se bila
skamenila. Nita nisam zaboravila, nita. Ali nisam mogla da udarim
zarobljenika, makar zato to je bio nezatien. Ali o tome je odluivao svako za
sebe.

Zinaida Vasiljevna:

Bila je zima kad je trajala borba pred Budimpetom. Vukla sam ranjenog
vodnika, komandira mitraljeske jedinice. Na sebi sam imala pantalone, demper
i uanku. Vukla sam ga kad sam ugledala nekakav crni sneg. Shvatila sam da je to
duboka jama, ba ono to mi treba. Spustila sam se u tu jamu, ali tamo je ve bio
neko iv. Oseala sam da je iv. kripao je nekakvim metalom. Okrenula sam se i
videla faistu s ranjenim nogama, koji je uperio mitraljez u mene. Dok sam vukla
ranjenog, kosa mi je ispala ispod kape, imala sam sanitetsku tanu okaenu o
rame i crveni krst na njoj. Kad sam se okrenula, video je moje lice. im je shvatio
da sam devojka, zacenuo se: Haaa! Njegova je napetost popustila i bacio je
mitraljez. Postao je ravnoduan.
Tako smo se nas troje nali u toj jami na ranjenik, taj Nemac i ja. Jama je
bila mala i noge su nam bile spojene. Nemac je imao ogromne oi. Posmatrao
me je tim oima i pitao se ta u da uradim. Odmah je bacio mitraljez,
razumete? Na ranjenik nije mogao da shvati ta se deava, uhvatio se za pitolj,
a on nita nije preduzeo, samo me je posmatrao. Tih oiju se i danas seam...
Previjam svog ranjenika, a Nemac lei u krvi, krvari, jedna noga mu je skroz
razvaljena. Jo malo i umree. A ja, nisam ni zavrila previjanje naeg ranjenika,
otkopavam tom Nemcu odeu, previjam i njega i stavljam elastini zavoj da mu
zaustavim krvarenje. Onda nastavljam da previjam naeg. Nemac kae: Gut...
Gut... samo ponavlja tu re. Previla sam naeg ranjenika. Razmiljam kako e
uskoro da dou taljige i da moram obojicu da ih izvuem. Kada su taljige stigle,
smestila sam Nemca s naim ranjenicima i povezla ih. Shvatate?

Olga Vasiljevna:

ena u ratu. To je neto za ta i dalje nemamo prave rei. Kada su mukarci

videli ene na prvim linijama, lica su im se izmenila, ak ih je zvuk enskog glasa
preobrazio. Jednom sam nou sela pored podzemnog bunkera i tiho zapevala.
Mislila sam da svi spavaju, da me niko ne uje. Ujutru mi je komandir rekao:
Nismo spavali. Takva seta u enskom glasu.
 Jednom sam previjala jednog tenkistu. Borbe traju, uje se tutnjava. On me
pita: Devojko, kako se zovete? Bilo mi je udno da u toj tutnjavi, u tom uasu,
izgovorim svoje ime Olja. Uvek sam se trudila da budem uredna, da ne
zaboravim da sam ena. esto su mi govorili: Boe, zar je ona bila u borbi, tako
ista? Seam se da sam se mnogo plaila da neu lepo izgledati ako me ubiju.
Videla sam mnogo ubijenih devojaka. Nisam elela da tako umrem. Neki put se
krije od pucnjave i samo prieljkuje da te ne ubiju, skriva lice, da ga ne bi
unakazili ini mi se da su sve nae devojke tako razmiljale. Mukarci su nam se
smejali, njima je to delovalo zabavno. Ne misle, toboe, o smrti, ve o avo e ga
znati emu. O enskoj gluposti.

Zinaida Vasiljevna:

Nismo mogle da se naviknemo na smrt... Ne... Na umiranje... Beali smo od

Nemaca u planine. Ostalo je pet tekih ranjenika s trbunim tifusom. Imali su
smrtonosne rane na stomaku. Dan-dva i umree. Nismo mogli da ih povedemo
sa sobom, jer nismo imali na emu da ih nosimo. Mene i jo jednog sanitetskog
instruktora, Oksanoku, ostavili su s njima u spremitu i rekli: Vratiemo se za
dva dana po vas. Doli su po nas za tri dana. Tri cela dana smo bili s tim
ranjenicima. Oni su bili zdravi, jaki mukarci. Nisu hteli da umru. A imali smo
samo nekakve prakove i nita vie. Sve vreme su nas molili da im damo da piju,
a nisu smeli da piju. Umirali su na nae oi, jedan po jedan, niim nismo mogli
da im pomognemo.
Prva nagrada? Mene su predloili za Medalju za hrabrost. Meutim, nisam
otila da je primim. Uvredila sam se (smeje se). Razumete li zato? Mojoj
drugarici su dodelili Medalju za zasluge u borbi, a meni Medalju za hrabrost. A
ona je bila samo u jednoj borbi, a ja sam bila pred stanicom Kujovska,
uestvovala sam i u drugim operacijama. Uvredila sam se. Ona je bila samo u
jednoj borbi i ve ima zasluge u borbi, mnogo zasluga, a ja samo nagradu za
hrabrost, kao da sam je samo jednom ispoljila. Stigao je komandant i prasnuo u
smeh kada je uo o emu je re. Objasnio mi je da je Medalja za hrabrost
najhitnija medalja, praktino orden.
Ispred Makejevke, u Donbasu, ranili su me u bedro. Uleteo mi je rapnel, kao
kameni, i ugnezdio se. Osetila sam krv i stavila paket vojnikog zavoja.
Nastavila sam da trim... Bilo me je stid da bilo kome kaem da sam ranjena ba
u zadnjicu. Sa esnaest godina, bilo me je stid da nekome to kaem, da to
priznam. I tako sam trala i previjala se sve dok se nisam onesvestila zbog
gubitka krvi. izme su mi bile pune krvi.
 Nai su gledali u mene i zakljuili da nisam vie iva. Doi e ljudi sa
sanitetom i pokupie me. Bitka se nastavila. Jo malo, i stvarno bih poginula.
Meutim, tenkisti su krenuli u izvidnicu i videli devojku na borbenom polju.
Leala sam bez kape, jer mi je bila spala. Posluali su me i videli da sam iva.
Dovezli su me u sanitetski bataljon. Odatle su me preneli u jednu bolnicu, a
zatim u drugu. Pola godine kasnije, komisija me je pregledala radi procene mog
zdravstvenog stanja. Rat se okonao. Imala sam osamnaest godina, ali ne i
zdravlje posle tri ranjavanja i teke kontuzije. Ali devojka sam i naravno da sam
to skrivala. O ranjavanjima sam priala, ali sam skrivala kontuziju. Meutim, ona
je sama sebe razotkrila. Smestili su me u bolnicu. Proglasili su me invalidom. A
ja? Ja sam ta dokumenta pocepala i bacila, ak sam odbila i novac. Trebalo je da
odem na komisiju na ponovnu procenu invaliditeta. Da priam o sebi: kada sam
kontuzovana, kada ranjena? Gde?
U bolnici su mi doli u posetu komandant eskadrona i stariji vodnik.
Komandant eskadrona mi se mnogo dopadao tokom rata, ali me tamo nije
primeivao. Bio je lep mukarac, lepo mu je stajala uniforma. Svim mukarcima
je uniforma dobro stajala. A kako su ene bile obuene? Nosile smo pantalone, a
pletenice su bile zabranjene, pa smo sve imale deake frizure. Tek pretkraj rata
su nam dozvolili da ponekad nosimo enske frizure, pletenice. U bolnici mi je
porasla kosa, povratila sam telesnu teinu i (veselo se smeje) obojica su se
odmah zaljubila u mene. Ceo rat smo proli zajedno, nita slino se nije desilo, a
onda obojica. Zaprosili su me i komandant eskadrona i stariji vodnik. Ljubav!
Ljubav... Koliko smo se samo zaeleli ljubavi! Sree!
To je bio kraj etrdeset pete godine...
Posle rata, htela sam to pre da zaboravim na rat. Meutim, nisu svi mogli
odmah da se naviknu. Meni i sestri je pomogao otac. Bio je mudar ovek. Skupio
je nae medalje, ordenje i zahvalnice, sakrio ih i rekao: Bio je rat, borile ste se. A
sada zaboravite na to. To je bio rat, a sada je potrebno neto drugo. Obujte
cipelice. Kako ste mi lepe... treba da se obrazujete, da se udate.
Olja nije mogla da se odmah navikne na drugi ivot, bila je gorda. Seam se
kako je otac govorio majci: Ja sam kriv to su devojke tako mlade otile u rat.
Kako da ih sve to ne slomi? Ratovae ceo ivot.
U zamenu za moje ordenje i medalje, dali su mi nekakve specijalne kupone s
kojima sam mogla da odem u vojnu prodavnicu i neto kupim. Kupila sam sebi
gumene izme, tada veoma moderne, kaput, haljinu i cipele. Odluila sam da
prodam injel. Otila sam na pijacu. Dola sam u svilenoj haljini. I ta sam tamo
videla? Mlade momke bez ruku, nogu. Sav narod koji se borio. Oni koji su imali
ruke u jednom komadu prodavali su kaike koje su sami napravili. Ostali su
samo sedeli, umivajui se suzama. Otila sam, i nisam prodala taj injel. itavih
pet godina, koliko sam ivela u Moskvi, nisam mogla da odem na pijacu. Plaila
sam se da e me neko od tih bogalja prepoznati i rei: Zato si me onda spasla?
Seala sam se jednog mladog porunika. Zamalo da i ja tada poginem, ali sam ga
izvukla. Previla sam mu obe noge, zaustavila krvarenje i time ga spasla. On me je
molio: Nemoj da me vue. Bolje me dokraji. Sve vreme sam strepela od toga
da ga ne sretnem...
Dok sam leala u bolnici, tamo je leao jedan lep mladi. Tenkista. Mia. Ne
seam mu se prezimena. Noge i desnu ruku su mu amputirali, i ostala mu je
samo leva. Amputacije su bile visoke. Isekli su mu noge sve do karlino-
bedrenog zgloba, zbog ega nije mogao da nosi proteze. Vozili su ga u kolicima.
Napravili su specijalno za njega visoka kolica. Vozili su ga svi, svako ko bi doao.
U bolnicu je dolazilo mnogo dobrovoljaca koji su pomagali u nezi, pogotovo tako
tekih ranjenika, kao to je bio Mia. I deca, i ene, i kolarci. Ranjenicima su
slali stvari, namirnice i srdana pisma. U to vreme, svako je doprinosio koliko je
mogao. Narod nije bio bezoseajan. Tog Miu su nosili na rukama. I on nije
oajavao. Tako je eleo da ivi. Imao je samo devetnaest godina, praktino je tek
poeo da ivi ivot. Ne seam se da li je imao nekog od rodbine, ali znao je da ga
nee ostaviti samog u nesrei, verovao je da ga nee zaboraviti.
Rat je, naravno, protutnjao kroz nau zemlju i svuda je ostavio rasulo. Kada
smo oslobaali sela, sva su ve bila spaljena. U jednom je, odnekud iz zemlje,
izala neka ena da nas doeka. Kako se sada seam, bila je sama i nosila je
tanjir s jajima. Na tanjiru je bilo pet jaja. Takve sirotinje je bilo svuda. Ljudima je
bila ostala samo zemlja.
Ni Olja ni ja nismo postale doktorke, mada smo pre rata matale o tome.
Mogle smo da upiemo medicinu bez ikakvog prijemnog ispita. Imale smo tu
mogunost kao borci s fronta. Meutim, toliko toga smo se nagledale, kako ljudi
pate i umiru. Nismo mogle da zamislimo ta nas tek eka. ak i posle trideset
godina, odgovorila sam erku od namere da upie medicinu, mada je ona to
mnogo elela. Posle tolikih godina... Samo zatvorim oi i vidim... Prolee... Idemo
po nekom polju na kome tek to je bitka prestala, traimo ranjenike. Polje je
utabano. Spotiem se o dva ubijena na mlad vojnik i mlad Nemac. Lee u
mladoj penici i gledaju u nebo... Jo se na njima ne primeuje smrt. Jednostavno
gledaju u nebo... Te oi i danas pamtim...

Olga Vasiljevna:

Evo ta sam zapamtila iz poslednjih dana rata. Nastupali smo i odjednom se

odnekud zaula muzika. Violina. Za mene se tog dana zavrio rat, a ne na Dan
pobede, kada su svi pucali u nebo, grlili se i ljubili. Dve nedelje kasnije, rekli su
mi da je Nemaka kapitulirala, da smo pobedili. To je bilo takvo udo
odjednom, muzika. Kao da sam se probudila...
Svima nam se inilo da e posle rata, posle tolikog ljudskog stradanja, mora
suza, nastupiti prelepi ivot. Divan. inilo nam se da e svi ljudi biti veoma
dobri, da e voleti jedni druge... Pa svi su preiveli tako veliku muku. Ona nas je
pretvorila u brau, sestre!
Seam se te violine, njenog tananog, slabanog zvuka, nalik na deji glas, i
svog tadanjeg stanja kao da sam se probudila iz tekog sna. Kako je predivan
svet! Kako je predivan ovek! Tada sam, prvi put, pomislila na budunost.
Odjednom smo svi priali o budunosti! O ljubavi. eleli smo da volimo. Iako
smo preiveli surovi rat, svi smo uspeli da rodimo prelepu decu. Koliko smo
ekali taj dan...
MI NISMO PUCALE...

Mnogo je ljudi u ratu... I mnogo je posla u ratu...

Mnogo posla ne samo oko smrti nego i oko ivota. Tamo ne samo da pucaju i
streljaju, miniraju i razminiraju, bombarduju i rue, tuku se prsa u prsa tamo i
peru ve, kuvaju kau, peku hleb, iste kuhinjske kotlove, brinu o konjima,
popravljaju kola, prave i zakivaju sanduke, raznose potu, potkivaju izme,
dovoze duvan. U ratu se ivot vie od polovine sastoji od banalnih stvari. I iz
sitnica, takoe. Nije uobiajeno da se tako misli, zar ne? Tamo je gomila naeg
obinog enskog posla, sea se bolniarka Aleksandra Josifovna Miutina. Da bi
se vojnik dobro borio, potrebno je obui ga, obuti, nahraniti i oprati, inae e
biti lo vojnik. U vojnoj istoriji ima mnogo primera kada su prljave i gladne
vojske doivele poraz samo zato to su bile prljave i gladne. Vojska je ila
napred, a pratio ju je drugi front pralje, pekari, kuvari, auto-mehaniari,
potari...
Neko od njih mi je pisao: Mi nismo heroji, mi smo bili iza kulisa? ta je tamo
iza kulisa?

O IZMICAMA I PROKLETOM TRUPCU

Nisu me rasporedili na istureni poloaj, ve u vojnu bolnicu pri Dvadeset
drugoj armiji. Ja, koja pre rata nisam umela da upalim primus, sada sam radila u
sanitetskoj ustanovi za dezinfekciju. Ranjenici su pristizali, a mi smo ih
razvrstavali, oblaili, svlaili, brijali i prali. Bili su bespomoni. Sav prljavi posao
je spao na nas. Sve se svalilo na nas i stid, i ljudske patnje, sva ta prljavtina,
vake.
Aleksandra Josifovna Miutina, bolniarka

Do rata sam ivela sreno. S tatom i mamom. Tata je doao iz Finske bez
jednog prsta. Pitala sam ga: Tata, zato je rat?
I rat je uskoro poeo, a ja jo nisam porasla koliko je trebalo. U Minsku je
poela evakuacija. Dovezli su nas u Saratov. Tamo sam radila u zadruzi. Pozvao
me jednog dana predsednik seoskog saveta.
Devojice, sve vreme mislim na tebe.
 Iznenadila sam se.
A ta vi to mislite o meni, iko?
Da nije tog prokletog seoceta! Samo da nije prokletog seoceta...
Stajala sam krajnje zbunjena. Rekao je:
Poslali su dokument. Moramo da poaljemo dvoje na front, a nemam koga
da poaljem. Sam bih krenuo, ali to prokleto seoce. A tebe ne mogu da poaljem
jer si evakuisana. Moda ipak hoe da ode? Imam dve devojice: Mariju Utkinu
i tebe.
Marija je bila veoma visoka, devojka kakva im je potrebna, a ja? Ja sam bila
mala.
Hoe da ide?
A hoe li mi dati hulahopke?
Bile smo u dronjcima. A ta smo sve tamo uspele da uzmemo!
Lepa si, dae ti tamo i cipele.
Pristala sam.
... Iskrcali su nas iz vagona. Doekao nas je jedan ikica, zdrav i brkat. Ali
nismo krenule s njim. Ne znam zato, nisam ni pitala. Takva sam bila, nisam bila
aktivistkinja i nikud nisam kretala prva. Nije nam se dopao taj ikica. Zatim je
doao lep oficir. Prava lutka! On nas je nagovorio i krenule smo. Stigle smo u
etu. Tamo nam se onaj brkati dedica smejao: ta je, prasti nosii, to sa
mnom niste krenule?
Major nas je prozivao jednu po jednu i pitao: ta ume da radi?
Jedna je odgovorila: Da muzem krave. Druga: Kuvala sam krompir kod
kue, pomagala sam majci.
Prozvao je i mene:
A ti?
Umem da perem.
Vidim da si dobra devojka. Jo kad bi umela da kuva.
Umem i to.
Po ceo dan sam kuvala hranu, a kad padne no, vojnicima mora da se opere
ve. Stajala sam i na strai po dva sata. Viu mi: Straaru! Straaru! A ja ne
mogu da im odgovorim, jer nemam snage.
Ceo rat sam razmiljala: vratiu se i ispriau ocu i majci kako mi je bilo
teko. Kad sam se vratila, nisam imala kome da ispriam. Oca i majku su streljali
faisti. Sva rodbina mi je poginula!
Irina Nikolajevna Zinina, vojnik i kuvarica

Vozila sam se u sanitetskom vozu. Seam se da sam prvu nedelju proplakala.

Prvo, bila sam bez mame, a drugo, nala sam se na treoj gornjoj polici, gde se
stavlja prtljag. Tu je bila moja soba.
Koliko si bila stara kad ste otile na front?
Bila sam u osmom razredu, ali ga nisam zavrila. Pobegla sam na front. Sve
devojke u sanitetskom vozu bile su kao ja.
Od ega se sastojao va posao?
Brinule smo o ranjenima, pojile ih, hranile, prinosile none posude sve je
to bio na posao. Sa mnom je deurala jedna starija devojka, koja me je u
poetku tedela: Ako trae gusku, zovi mene. Ranjenici su bili teki: neki nisu
imali ruku, neki nogu. Prvi dan sam je zvala, a kasnije sam ostala sama, jer nije
mogla da bude po ceo dan i no sa mnom. I pozove me jedan ranjenik: Sestrice,
daj gusku! Pruila sam mu gusku i videla da je nije uzeo. Pogledala sam: nije
imao ruke. U mozgu mi se negde javilo, nekako sam shvatila ta bi trebalo da
radim, ali sam nekoliko minuta samo stajala i nisam znala odakle da ponem.
Razumete me? Trebalo je da pomognem. A nisam znala ta je to tano, nikada
pre toga nisam to ni videla. Tome nas ak ni na kursevima nisu uili.
Svetlana Nikolajevna Ljubi, lanica sanitetske jedinice

Mi nismo pucale. Ja nisam pucala. Kuvala sam kau za vojnike. Zbog toga su mi
dali medalju. I ne seam se da sam ratovala. Kuvala sam kau, vojniku supu.
Teglila veoma teke kotlove, bave. Seam se da je komandant govorio: Doe
mi da pucam u te bave. Kako e da raa decu posle rata? I jednom je poreao
sve bave i pucao u njih. Posle toga smo morali da potraimo manje bave u
nekom naselju.
Dou vojnici s fronta, daju im dopust. Siroti, svi prljavi, izmueni, sve im je
promrzlo, noge, ruke. Uzbekistanci i Tadikistanci su naroito strahovali od
mrazeva. Kod njih je uvek sunce, toplo, a tu je bilo trideset-etrdeset stepeni
ispod nule. Nisu mogli da se ugreju, morale smo da ih hranimo. Sami nisu mogli
da prinesu kaiku do usta.
Aleksandra Semjonovna Masakovska, vojnik i kuvarica

Prala sam ve. Tokom celog rata sam prala ve. Prali smo na ruke. Dovezu ve, a
on je toliko iznoen, crn, valjiv. Mantili su beli, a ovi kao da su maskirni.
Natopljeni krvlju. Nisu beli, ve crveni. Vojnika bluza bez rukava i rupa preko
celih grudi, pantalone bez nogavica.
Suzama natapa i suzama ispira. Brda i planine tog vea... im se toga
setim, ruke me i sada zabole. Zimi su mantili teki, krv se na njima zamrzla.
esto ih i sada vidim u snu. Lee crna brda i planine... To se reima ne moe
prepriati.
Marija Stepanovna Detko, vojnik i pralja

Deset godina posle rata, ni kod koga nisam ila u goste. Nisam mogla da se
naspavam u svom roenom krevetu. Nisam mogla nikud da odem, niti da
noivam u gostima. Uskoro e biti etrdeset godina da odlazim na spavanje sa
istom milju kakva je srea to ne ujem pucnjavu! Koliko je godina prolo, a ja
i dalje nemam veu radost od te. Sve posleratne godine sam radila kao deji
lekar odeljenja. Nikada nisam nikome poelela, kako obino govore: Samo da
vas zdravlje poslui. Uvek sam govorila: Da vas zdravlje poslui, vas i vau
decu, i da ne bude rata.
Valentina Kuzminina Borevska, komesar-pralja

Moja specijalnost... Moja specijalnost je ianje mukaraca...

Dolazi jedna devojka... Ne znam kako da je oiam. Imala je raskonu kosu,
lokne. Svrati u zemunicu komandir:
iaj je po muki.
Ali ona je ensko.
Ne, ona je vojnik. Ponovo e postati ena posle rata.
Svejedno... Kad im je malo porasla kosa, ja sam im je nou uvijala.
Umesto papilotni, imale smo iarke. Suve iarke od jelki... Samo da ubice
navijemo...
Vasilisa Junina, redov, frizerka

Malo sam itala knjige... I ne znam lepo da priam... Oblaile smo vojnike, prale,
peglale. To je bilo nae junatvo. Kretale smo se na konjima, ponekad vozom,
moe se rei da smo do samog Berlina dole peke. Sada, kad se setim, radile
smo sve to je bilo potrebno: pomagale smo pri noenju ranjenika, na Dnjepru
smo prenosile granate jer nisu mogli da ih dovezu, na rukama smo ih nosile po
nekoliko kilometara. Kopale smo zemunice, polagale daske na mostove...
 Kad bismo dospele u obru, jurila sam i pucala kao i ostale. Jesam li ubijala
ili nisam, neu rei. Beala sam i pucala kao svi.
ini mi se da se malo seam. A ta mi se sve dogodilo! Setiu se. Doi jo
jedanput...
Ana Zaharovna Gorla, vojnik i pralja

Moja pria je kratka...

Stariji vodnik me je pitao:
Devojko, koliko ima godina?
Osamnaest, zato?
Zato to nam nisu potrebne maloletnice odgovorio je.
Radiu ta god poelite. I hleb u da peem.
Uzeli su me...
Natalija Muhametdinova, redov i pekar

Tokom povlaenja, sve smo spaljivali, dizali u vazduh. Gorivo, municiju. Za

nama je ostajao samo plamen. ene i deca, kad su videli da se povlaimo, izali
bi i stajali u udu. Kako nas to ostavljate? Povedite i nas sa sobom. Da sam bila
majka, ne znam kako bih to podnela. Mladoj mi je bilo lake jer nisam imala ta
oseanja. Tada jo nisam bila spoznala materinstvo i samo zato sam to izdrala.
Stariji ljudi su to tee podnosili. Mukarac od etrdeset godina bi koraao i
plakao. Nije mogao da digne pogled.
Nadeda Mihajlovna Skobeleva, kapetan i lekarka

Gradile smo... Gradile smo eleznike pruge, pontonske mostove, podzemne

bunkere. Front je bio u blizini. Kopale smo zemlju nou da nas ne bi primetili.
Sekle smo umu. U mom puku su, uglavnom, bile mlade devojke i nekoliko
mukaraca, koji nisu bili graevinci. Kako smo nosile drva? Zajedno uhvatimo
stablo i nosimo. Jedno drvo nosi ceo puk. Bilo je i krvavih uljeva po rukama... I
na ramenima...
Zoja Lukjanovna Verbicka, komandant puka graevinskog bataljona

Zavrila sam pedagoki fakultet... Dobila sam diplomu kad je rat ve poeo. im
je poeo rat, nisu nam dali posao, ve su nas poslali kui. Nekoliko dana kasnije,
pozvali su me u vojni odsek. Naravno, mama me nije pustila, jer sam jo bila
mlada, imala sam samo osamnaest godina. Rekla mi je: Poslau te kod brata,
rei u da nisi kod kue. Odgovorila sam joj: Ja sam ve komsomolka. U vojnom
odseku su nas okupili, bile su im, navodno, potrebne ene da rade kao pekari na
frontu.
Rad je bio veoma teak. Imale smo osam gvozdenih rerni. Kada stignemo u
razrueno naselje ili grad, prvo ih namontiramo. Kad postavimo rerne, potrebna
su nam drva, dvadeset-trideset vedara vode, pet dakova brana. Kao
osamnaestogodinje devojke, nosile smo dakove s branom od sedamdeset
kilograma. Uhvatimo ga nas dve i nosimo. Ili stave etrdeset kajzerica na
posluavnik. Ja, na primer, nisam mogla da ih podignem. Dan i no kraj rerne,
dan i no. im jedna korita zamesimo, ve moramo da ponemo da mesimo
druga. Bombarduju, a mi peemo hleb.
Marija Semjonovna Kulakova, redov, pekar

Ceo rat sam provela na tokovima... Orijentisala sam se prema znakovima:

Domainstvo ukina, Domainstvo Kouro. Dobijemo u bazi duvan, cigarete,
upaljae, odnosno sve bez ega vojnik ne moe da preivi na prvim borbenim
linijama, i krenemo na put. Nekud kolima, nekud zapregom, a ee peke s
jednim ili dva vojnika. Sve teglimo na leima. Na konjima ne moe da doe do
rova jer e Nemci uti kripu. I sve na sebi. Na svojoj grbai, draga moja...
Jelena Nikiforovna Ijevska, redov, snabdeva

Poetkom rata sam imala devetnaest godina... ivela sam u Muromu u

Vladimirskoj oblasti. U oktobru etrdeset prve, nas, komsomolce, poslali su da
gradimo Autoput Murom-Gorki-Kulebaki. Kada smo se vratile s radnog fronta,
mobilisali su nas.
Poslali su me na kurs za potanskog radnika u kolu za veziste u Gorkom.
Kada sam zavrila kurs, poslali su me u aktivnu vojsku u ezdesetu streljaku
diviziju. Radila sam kao oficir u poti puka. Svojim oima sam videla kako su
ljudi plakali, ljubili koverte, kada bi dobili pismo na prvim borbenim linijama.
Kada su se devojke pojavile u rovovima s punim potanskim torbama,
komandiri su se obradovali: Bravo, devojke, donele ste najdalekometnije
granate.
Kod mnogih je rodbina poginula ili je ivela na teritoriji koju je okupirao
neprijatelj. Nisu mogli da piu. Tada bismo im mi pisali pisma od nepoznate
osobe: Dragi vojnie, pie ti nepoznata devojka, kako se bori s neprijateljem?
Kada e se vratiti kao pobednik? Noima smo sedele i pisale. Tokom rata sam
napisala na stotine takvih pisama.
Marija Aleksejevna Remneva, mlai porunik i potar

O SPECIJALNOM SAPUNU K I STRAARNICI

Pre rata sam radila u dejem domu za pansku decu, koju su nam dovezli u
Kijev trideset sedme godine. Nauila sam panski jezik i radila sam kao
uiteljica. Prvog maja sam se udala, a dvadeset drugog juna je poeo rat. Seam
se nadletanja prvih nemakih aviona. Nismo znali ta da radimo, a panska deca
su poela da kopaju rovove u dvoritu. Ona su ve sve znala. Poslali su ih u
zalee, a ja sam prela u Penzensku oblast. Dali su mi u zadatak da organizujem
kurseve za medicinske sestre. Krajem etrdeset prve godine sam i sama
poloila ispite na tim kursevima, jer su svi lekari otili na front. Predala sam
dokumenta i traila da i mene poalju na front. Poslali su me u vojnu poljsku
bolnicu u blizini Staljingrada. Ispostavilo se da sam bila najstarija od svih
devojaka. Sonja Udrugova, s kojom se i dan-danas druim, tada je imala
esnaest godina. Ona je zavrila samo srednju kolu i taj medicinski kurs. Nakon
tri dana provedena na frontu, zatekla sam Sonju kako sedi u umi i plae. Prila
sam joj:
Sonjeka, zato plae?
Kako ne razume? Pa tri dana nisam videla mamu odgovorila mi je.
Kada je sada podsetim na taj dogaaj, ona se nasmeje.
Tokom bitke kod Kurska, prebacili su me iz bolnice u poljsku praljnu etu i
imenovali me za politikog zamenika komandanta. Pralje su bile honorarci. Eto,
deavalo se da se vozimo na taljigama. Tu su bile natrpane posude, virila su
korita i samovari kojima smo grejale vodu, a na vrhu su sedeli devojurci u
crvenim, zelenim, plavim i sivim suknjama. Svi smo se smejali: Evo, krenula je
vojska pralja! A mene su zvali komesar-pralja. Tek kasnije su moje devojke
dobile lepu odeu. Nakinurile se, priali su.
Radile smo teke poslove. im stignemo, dali bi nam nekakvu kolibu, kuu ili
bunker. Tamo bismo prale ve. Pre nego to ga osuimo, oprale bismo ga
sapunom K, da bismo ubile vake. Imale smo i praak protiv vaaka, ali on nije
pomagao. Koristile smo sapun K, koji je bio veoma neprijatnog, uasnog
mirisa. Spavale smo u istoj prostoriji gde smo prale i suile taj ve. Sledovalo
nam je po dvadeset do dvadeset pet grama sapuna za pranje vea jednog
vojnika. A taj ve je bio crn, kao zemlja. Mnoge devojke su od pranja, od teine i
napora, dobile kile, ekceme na rukama. Otpadali su im nokti od sapuna K i
mislile su da im nikada vie nee izrasti. Meutim, odmarale bi se dan-dva, a
onda bi opet morale da peru.
Devojke su me sluale.
Jednom smo dole na mesto gde je bila itava pilotska jedinica. Zamislite,
kad su nas videli prljave i u dronjcima, potcenjivaki su rekli: Vidi, ko bi rek,
pralje. Moje devojke su bile na ivici plaa:
Politika zamenice komandanta, ujete li ta govore?
Neka ih, osvetiemo im se.
I dogovorile smo se. Uvee e moje devojke obui svoju najbolju odeu i doi
na proplanak. Jedna naa devojka e da svira na maloj harmonici, a one e
plesati. Dogovorile smo se da nee plesati ni s jednim pilotom. Oni su im
prilazili, ali one nisu htele da pleu s njima. Celo vee su devojke plesale jedna s
drugom. Piloti su ih molili: Jedna budala meu nama je to rekla, a naljutile ste se
na sve nas.
Inae, plaene vojnike nije trebalo slati u vojni zatvor, ali ta da radite kada
imate sto devojaka na jednom mestu? Kod nas je u jedanaest bilo spavanje i tu
je bio kraj prie. Meutim, pokuavale su da pobegnu. Devojke su devojke.
Smestila sam ih u vojni zatvor. Kada su stigle stareine iz susednog sela, kod
mene su bile samo njih dve.
Kako je dolo do toga da ih aljete u vojni zatvor? pitali su me.
Mirno sam odgovorila:
Drue pukovnie, piite raport komandi. Vaa stvar. Ali duna sam da se
borim za disciplinu. Imam primernu disciplinu.
Nakon toga su otili.
Zavela sam strogu disciplinu. Jednom sam srela jednog kapetana dok je
prolazio pored moje kue. Izala sam, a on je zastao:
Boe moj! Izali ste odatle, a znate li ko tu ivi?
Znam.
Tu ivi politika zamenica komandanta. Znate li koliko je ona zla?
Rekla sam mu da nikada nisam ula nita slino.
Boe moj! Ona se nikada ne smeje, stalno je ljuta.
Da li biste hteli da se upoznate s njom?
Boe moj! Ne! Nikako!
Ali tu sam se odala:
 Ipak emo da se upoznamo, ja sam politika zamenica komandanta!
Nije mogue! Priali su mi o njoj...
Pazila sam na svoje devojke. Imale smo lepu Valju. Jednom su me poslali na
desetodnevno odsustvo. Kad sam se vratila, rekle su mi da je Valja tih dana
kasno dolazila jer je bila s nekim kapetanom. Bila pa bila, ta da se radi. Posle
dva meseca, saznala sam da je Valja trudna. Pozvala sam je na razgovor. Valja,
kako je to moglo da se desi? Kud e sada da ide? Tvoja maeha (nije imala
majku, ve maehu) ivi u podzemnom bunkeru. Kroz pla mi je rekla: Vi ste
krivi, da niste otili, nita se ne bi desilo. Ophodile su se prema meni kao prema
majci, starijoj sestri.
Imala je neki lagani kaput, a ve je bilo hladno, pa sam joj dala svoj injel. I
otila je moja Valja.
Osmi mart etrdeset pete godine. Slavile smo praznik. Moje devojke su izale
iz prostorija i odjednom ugledale dva Nemca, dolazili su iz ume. Za sobom su
vukli svoje mitraljeze. Bili su ranjeni. Moje devojke su ih okruile. Naravno, kao
politika zamenica komandanta, napisala sam u izvetaju da su danas, osmog
marta, pralje zarobile dva Nemca.
Sutradan smo imali sastanak komandira. Naelnik politikog odeljenja je
otvorio sastanak:
Pa, drugovi, elim da vas obradujem: uskoro e kraj rata. Jue su pralje iz
Dvadeset prve poljske ete zarobile dva Nemca.
Dok je rat trajao, nisu nas nagraivali, a kada se zavrio, rekli su mi:
Nagradite dva oveka. Razbesnela sam se. Uzela sam re i rekla da sam
politika zamenica praljne ete. Objanjavala sam koliko je njihov rad teak, da
mnoge od njih imaju kile, ekceme na rukama i tako dalje, da su devojke mlade,
da su radile vie nego maine, da su svata teglile. Pitali su me:
Da li moete do sutranjeg dana da nam predstavite nagradni materijal?
Nagradiemo jo nekoliko njih.
Komandir odreda i ja smo celu no probdeli nad spiskovima. Mnoge devojke
su dobile medalje za hrabrost, za zasluge u borbi, a jednu pralju su nagradili
Ordenom crvene zvezde. Najbolja pralja nije naputala korito. Deavalo se da
sve izgube snagu, ponu da padaju, ali ona nije posustajala. To je bila jedna
starija ena.
Kada je trebalo da poaljem devojke kui, poelela sam da im neto
poklonim. Sve su bile iz Belorusije, a tamo je sve bilo razrueno i pobijeno. Kako
da ih pustim praznih ruku? Zatekle smo se u nekakvom nemakom selu u kom je
bila krojanica. Ula sam da je bolje osmotrim. Na moju sreu, u njoj je bilo
mnogo netaknutih maina za ivenje. Zahvaljujui tome, pripremili smo poklon
za svaku devojku koja je odlazila. To je bilo sve to sam mogla da uinim za
svoje devojke.
Sve su elele da idu kui, ali su se plaile povratka. Niko nije znao ta nas
tamo eka...
Valentina Kuzminina Bratikova-Borevska, porunica, politika zamenica
komandanta poljske praljne ete

Moj otac je radio u zadruzi i bio je udarnik kog su hvalili na svakom sastanku.
Imao je zlatne ruke, sve je umeo da radi kao stolar, obuar ili kroja. Mamu su
izabrali za naelnicu pionirske ete. Njena brigada je ila na elu, a ona se
ponosila i koraala je sva razdragana i vesela. Nau kuu su spalili nou i mi smo
istrali napolje u onome to smo imali na sebi. Kua je bila nova i gorela je u
plamenu. Imala sam devet godina i seam se kako je mama stiskala uza se mog
brata, koji je jo bio beba, i plakala: To nam se kulaki sinovi svete.
Zadruga nam je pomogla da napravimo novu kuu. Otac je samo uspeo da
sredi doksat kada je poeo rat s Fincima. Tada je otiao u rat i vratio se ranjen.
Otac nije dugo iveo u novoj kui kada je poeo Veliki otadbinski rat. Otiao je
na front kao dobrovoljac s direktorom nae kole. Ja sam tada zavrila sedmi
razred i poela da radim kao bolniarka u vojnoj bolnici jer nisam imala prilike
da nastavim kolovanje. Jo nisam bila videla ljudsku krv i u bolnici mi je bilo
veoma teko i stresno.
etrdeset druge godine, otac mi je poslao pismo da se pribliava
Staljingradu. Nekoliko dana kasnije, stiglo je obavetenje da je poginuo.
etrdeset tree godine, mami je stiglo jo jedno obavetenje za sina. Ona se
teko razbolela, ali nije zanemarila zadrugu. ene u polju zajedno plau i smeju
se, i tako im je lake da rade. Do tog trenutka, moja majka je delovala veoma
mladoliko. Imala je trideset est godina, a ja sedamnaest. Ko nas nije poznavao,
kada bi nas video zajedno, doviknuo bi: Hej devojke! Mama se ljutila, a ja sam
se smejala. Dopadalo mi se to imam tako mladoliku mamu. Posle smrti sina, za
nekoliko meseci pretvorila se u staricu.
Faisti dugo nisu mogli da osvoje Voronje. Neprestano su bombardovali
grad. Avioni su leteli preko naeg sela Moskovke. I dalje nisam videla
neprijatelja, ve samo njihove avione. Meutim, ubrzo sam shvatila ta je rat. U
bolnici su nam saoptili da su pred samim Voronjeom bombama razbili vojsku
i, kada smo stigli na to mesto videli smo samo mleveno meso. Prvi je doao
sebi na profesor. Glasno je uzviknuo: Nosila! Bila sam najmlaa, samo to sam
napunila esnaest godina, i svi su pazili da se ne onesvestim.
 Ili smo po prugama, ulazili smo u vagone. Nismo imali koga da stavimo na
nosila. Vagoni su bili u plamenu. Nisu se ula ni stenjanja, ni krici. Nije bilo
oveka u jednom komadu. Uhvatila sam se za srce. Od straha su mi se sklapale
oi. Kada smo se vratili u bolnicu, svi lekari su se etali pridravajui se za zid,
niko nije otiao kui. Svi smo se smestili ko je gde stigao neko je spustio glavu
na sto, neko na stolice i tako smo zaspali.
Zavrila sam deurstvo i krenula kui. Dola sam sva uplakana. Kad sam
legla u krevet, im sam zamurila, opet sam sve videla vagone u plamenu, ono
to je ostalo od ljudi. Mama se vratila s posla i doao je ujak Mitja. ula sam
majin glas:
Ne znam ta e biti s Lenom. Jesi li video kakvo joj je lice otkad ide u
bolnicu? Ne lii na sebe, uti, ni sa kim ne razgovara i u snu vie. Gde je nestao
njen osmeh i smeh? I sam zna koliko je bila vesela. A sada se vie uopte ne ali.
Sluala sam majku i lila suze.
... Kada su etrdeset tree godine oslobodili Voronje, otila sam u vojno
obezbeenje. Iz naeg sela, Moskovke, u obezbeenju su bile Motja Koljagina,
sestre Kirjanove, Ana i Zina, Nastja ekunova i ja. Tekli su dani, nedelje slube.
Prepoznala sam mnoge devojke vojnike. Sve su bile mlade, ne starije od
osamnaest-devetnaest godina. Bile su lepe. Nikada nisam videla toliko lepih
devojaka. Kao da su ih birali. Prvo sam prepoznala Marusju Prohorovu. Ona se
druila s Tanjom Fjodorovnom, jer su bile iz istog mesta. Tanja je bila ozbiljna
devojka i volela je istou, red. A Marusja je volela da peva i plee. Pevala je
vragolaste pesmice. Vie od svega je volela da se minka, da satima sedi pred
ogledalom. Tanja ju je grdila: ta se toliko bavi svojom lepotom, bolje da
ispegla svoju uniformu i sredi krevet kako treba.
Tu je bila i Paa Litavrina, oajna devojka. Druila se sa urom Batievom.
Ona je bila stidljiva i skromna, najmirnija meu nama. Marusja Kadomska je
volela da sedi pred ogledalom i da se minka. A Ljusja Lihaova je volela da uvija
lokne. im bi ih uvila, odmah bi zgrabila gitaru. S gitarom je legala u krevet i s
njom ustajala. Najstarija je bila Polina Neverova, iji je mu poginuo na frontu.
Ona je bila snudena, ozbiljna.
Sve smo bile u vojnikoj uniformi. Kada me je majka prvi put videla u
uniformi, pobledela je:
Odluila si da ide u vojsku?
Shvatila sam da se mnogo uplaila.
Ma ne, mama. Ve sam ti rekla da u da uvam mostove.
Odgovorila je:
 Uskoro e da se zavri rat. Istog trena e da skine injel.
I ja sam tako mislila.
Dva dana nakon to smo saznali da se zavrio rat, imali smo sastanak u
crvenom oku. Naelnik obezbeenja, drug Naumov, drao je govor.
Dragi moji saborci rekao je rat se zavrio. Meutim, jue sam dobio
nareenje da su za zapadnu prugu potrebni vojnici vojnog obezbeenja.
Neko je iz sale uzviknuo:
Ali tamo su banderovci!
Naumov je zautao, a zatim je nastavio:
Da, devojke, tamo su banderovci. Ali nareenje je nareenje, mora da se
izvri. Sve koji hoe da krenu molim da predaju molbu komandantu karaule. Ii
e samo dobrovoljci.
Vratile smo se u kasarnu i svaka je legla na svoj krevet. Zavladala je tiina.
Niko nije eleo da ode daleko od rodnog mesta, da se oprata s roditeljima. Niko
nije eleo da umre nakon rata. Sve smo znale ko su banderovci.
Sledeeg dana, opet su nas okupili u crvenom oku. Sedela sam za stolom
predsednitva, prekrivenim crvenim stolnjakom. Mislila sam da poslednji put
sedim za tim stolom.
Naelnik obezbeenja je rekao:
Babina, znao sam da e prva krenuti. Devojke, svaka ast svima vama to
se niste uplaile. Zavrio se rat, moete da se vratite kui, a vi ipak idete da
branite svoju domovinu. ao mi je takvih vojnika, ali na zapadnoj pruzi su takvi i
potrebni.
Dva dana kasnije smo otile. Smestili su nas u zaprene vagone. Na podu je
bilo seno i mirisalo je na travu.
Nikada ranije nisam ula da postoji grad Strij, a sada je to bilo mesto nae
slube. Grad mi se nije dopao. Bio je mali i straan. Svaki dan je svirala pogrebna
muzika i nekog su sahranjivali as milicionara, as komunistu, as
komsomolca. U Voronjeu krene na poloaj i ne plai se, a ovde si stalno na
oprezu. Tu smo ponovo videli smrt.
Imala sam drugaricu Galju Koropkinu. Ona je tamo poginula. Najstranije je
bilo sahranjivati ljude kad se rat zavrio. Tim ljudima je bilo po sedamnaest,
dvadeset godina. Tamo sam sasvim zaboravila ta znai aliti se i smejati.
... Posle demobilizacije, stigla sam u Lenjingrad. Zaposlila sam se u Kirovskoj
fabrici. Smestili su me u enski studentski dom. U sobi je bilo sedam kreveta, a
moj je bio osmi. Zatim su mi se sve cimerke udale i dovele svoje mueve. Sobica
je bila dvadeset etiri kvadratna metra. iveli smo veoma skladno, nikada se
nismo svaali. Uvee smo se svi okupljali za stolom: neko je veerao, neko itao
knjigu, neko radio vez, neko io. Decu su ranije slali na spavanje i kaili su
zavese oko svojih kreveta. Sa strane je bilo smeno gledati te ciganske marame,
ali se niko od nas nije alio.
Svi smo radili u Kirovskoj fabrici, samo na raznim odeljenjima. Neko je radio
jednu smenu, neko drugu. ini mi se da se u naoj sobi nikada nije gasilo svetio.
iveli smo u studentskom domu sedam godina. Sin mi je tamo porastao.
Izrastao je u dobrog, nimalo razmaenog deaka. I, eto, sedam godina kasnije,
nismo dobili stanove, ve sobe u zajednikim stanovima. Svi smo bili sreni
zbog toga. Pomagali smo jedni drugima prilikom selidbi lepili tapete na
zidove, prali podove. Odlazei, ljubili smo se i grlili kao da smo rod. Poveli smo
svoju decu i mueve. Nita drugo nismo ni imali. To je bilo sve nae bogatstvo.
Mnogo godina kasnije, kad bismo se sreli u prolazu, bacali bismo se jedni
drugima u zagrljaj. Mnogi su dobili jo dece. Odlazili smo jedni drugima na
krtenja. I ja sam rodila drugog sina. Posle nekog vremena, dobili smo zasebne
stanove i dobar nametaj. Sada ivim sama u dvosobnom stanu. Meutim, ne
proe no a da ne sanjam rat, da ne spavam mirno. U ovom stanu ak plaem
vie i ee, ali niko ne vidi moje suze.
Mrzim samu re rat. Oteo mi je radost ivota, iako sam ostala iva. Unuci
me pitaju: Bako, zato se tako malo osmehuje? Znam: nije im veselo sa mnom,
ali ne mogu sebi da pomognem.
Jelena Ivanovna Babina, borac vojne zatite

O ISTOPLJENIM LEAJIMA I RUSKOM PSOVANJU

U drugom delu Tihog Dona, olohov pria o kazni Potjolkova, Krivoljikova i
njihovih drugova. Meu streljanima je bio i moj ujak majin brat Petar
Ivanovi Lisikov. Njegova majka, a moja baka, koja je prisustvovala tom
pogubljenju, kada je videla da je sin pao, izgubila je svest. Odvezli su je u tom
stanju, onesveenu.
Ja sam sva na oca... Njegova erka...
Moj otac, Miron Pavlovi Lenkov, proao je put od nepismenog momka do
komandira voda, komuniste. Kada je umro, mama i ja smo ostale da ivimo u
Lenjingradu. Za sve najbolje u sebi dugujem tom gradu. Kada sam bila mala, bila
sam esto boleljiva i slabana zbog strane opekotine koju sam zadobila u
detinjstvu. Kada sam porasla, knjige su postale moja strast. Ridala sam nad
romanima Lidije arske, gutala sam Turgenjeva. Volela sam poeziju.
Avgust etrdeset prve... krajem maja, planirale smo da ga provedemo u
gostima kod bake. Meutim, ve krajem juna me je obuzelo neko neshvatljivo
uznemirenje. Poela sam da nagovaram majku da odmah otputujemo. Rat nas je
zatekao na putu. U donskim stepama, pored kolibe Sviridonov, videla sam kako
su u oblacima vrele praine projurili konjanici, kuriri, s pozivima iz vojnog
odseka. Kako kozakinje pevaju, piju i jecaju dok ispraaju kozake u rat.
Dvadeset treeg juna, otila sam na Bokovsku stanicu u rejonski vojni odsek.
Rekli su mi kratko i surovo:
Decu ne aljemo na front. Komsomolka? Pa to je sjajno. Organizuj pomo
zadruzi.
Mazali smo hleb da ne bi pregoreo u peima. Zatim smo brale povre. uljevi
na rukama su postali tvrdi, usne ispucale, lice pocrnelo, ogrubelo. Ako sam se u
neemu razlikovala od ovdanjih devojaka, to je to sam znala mnogo stihova,
koje sam napamet recitovala ceo dugi put od polja do kue.
A rat se bliio. Sedamnaestog oktobra, faisti su okupirali Taganrog. Poela
sam da priam o evakuaciji, mada sam razumela da ni baki ni maminim
sestrama s malom decom to nije bilo izvodljivo. Ali nisam mogla da ostanem i
izloim opasnosti sestricu, za koju sam sada bila odgovorna.
Do Oblivske smo ili pet dana. Morale smo da bacimo sandale. Na stanicu
smo dole bose. Kada smo stigle na stanicu sa ostalim evakuisanima, naelnik
stanice je rekao: Ne ekajte natkrivene vagone, sedite u otvorene. Sada emo da
prikaimo lokomotivu i poslaemo vas za Staljingrad. Imale smo sree jer smo
ule u vagon sa ovsom. Gurnule smo u zrna bose noge, prekrile se maramom i,
tesno se pribivi jedna uz drugu, zaspale. Odavno smo bile pojele zalihe hleba i
meda. Poslednjih dana su nas hranile kozakinje. Stidele smo se da uzmemo jer
nismo imale ime da im platimo, a one su nas nutkale: Jedite, mukice. Sada je
svima loe, moramo da pomaemo jedni drugima. Dala sam sebi obeanje da
nikada neu zaboraviti tu ljudsku dobrotu.
Iz Staljingrada smo nastavile parobrodom, a zatim ponovo vozom. Stigle
smo u dva sata nou do stanice Medvedicke. Talas ljudi nas je izbacio na peron.
Kako smo bile same, pretvorile smo se u dve ledenice. Nismo mogle da se
kreemo, pa smo samo stajale, priljubljene jedna uz drugu. Pridravale smo se
da ne bismo pale i raspale se u paramparad, kao to se na moje oi jednom
raspala aba, koja je bila izvuena iz tenog azota i baena na pod. Sve se
zaledilo, ak i misao. S tekoom sam se priseala da nam je neko prilazio, o
neemu se raspitivao, odlazio. Zatim nam je prila koija puna ljudi i ubacili su
nas otpozadi. Obukli su nas u vatirane kapute. Rekli su nam: Idite, inae ete se
smrznuti. Neete uspeti da se zagrejete. Ne moemo da vas povezemo. U
poetku smo posrtale, zatim smo hodale, a na kraju ak i trale. I tako esnaest
kilometara do rejonskog centra.
Jo pet dana smo prosedele u hodniku pored vrele pei, da li u izvrnom
odboru ili seoskom savetu. Ugrejale smo se za ceo put. Konano su iz sela Frank
stigla kola po nas. Poslednjih dvadeset pet kilometara delovalo nam je kao
veoma dug put, zato to je bio jak mraz, a kola su bila otkrivena.
U kabinetu predsednika Zadruge Prvi maj bilo je toplo i puno svetlosti. Ali
ovek kome su nabacili teki teret da organizuje zadrugu od ena, staraca i
dece, i to gradskih, jo i bez odee i obue sedeo je smrknut. Njegova
nepokoena polja suncokreta bila su pod snegom, zavejano seno nije bilo
sloeno u stogove, gladna stoka je danonono mukala, ali koga da poalje na
rad? Moda ove dve devojice?
Koliko si razreda uspela da zavri? pitao me je predsednik.
Veoma se obradovao, ak mi nije poverovao kada sam rekla devet.
E pa sjajno. Pomagae mi u raunovodstvenim poslovima.
U trenutku sam se obradovala. Meutim, tada sam videla plakat koji je bio
zalepljen na zidu iza predsednikovih lea: Devojke, za volan!
Neu da sedim u kancelariji odgovorila sam predsedniku. Ako me
nauite, mogu da vozim traktor.
Vozai traktora su bili veoma potrebni zadruzi. Traktori su stajali zavejani u
snegu. Otkopavali smo ih, razgledali, dok su nam se ruke lepile za metal.
Ostavljali smo delove koe na njemu. Zarali, vrsto zategnuti rafovi delovali
su kao da su zavareni. Kad nismo uspevali da ih mrdnemo odvijajui ih
suprotno od kretanja kazaljke, pokuavali smo da ih odvrnemo u smeru kazaljke
na satu. Kao za nesreu, ba u tom trenutku, niotkuda, stvorio se Ivan Ivanovi
Nikitin, jedini pravi voza traktora i na nastavnik. Hvatao se za glavu i nije
mogao da se uzdri od psovki. Njegovo psovanje je bilo kao stenjanje. Iako nam
zbog toga nije bilo lake, obrazi su nam goreli od stida.
Traktore smo prebacili u zgradu. Tamo je lake mogla da se podnese
hladnoa. Rad se, meutim, komplikovao jer nije bilo rezervnih delova.
Vidi kakvi su useci na bregastoj osovini? pitao je Ivan Ivanovi.
Objanjavao je: Ako je stavi, motor traktora nee raditi, muie se. Osovina
mora da se uglaa. Meutim, brusilica je pokvarena, pa nemamo ime da je
uglaamo. Shodno tome, za dan-dva emo morati da zategnemo klipne leaje.
ta je to, saznaete kada ponete da radite.
Takvi su bili nai kursevi i predstojao nam je rad na takvim mainama.
 U polju sam se vozila unazad: u kutiji s brzinama mog traktora, veina
estoprega je bila bezuba. Proraun je bio prost: za dvadeset kilometara, neki
traktor e se pokvariti i onda e njegovu kutiju s brzinama prebaciti na moj.
Tako se i desilo.
Marljivo smo radile. Spavale smo tri-etiri sata u toku dvadeset etiri asa.
Dugo smo zagrevale motore, protivno svim pravilima, otvorenim plamenom.
Saznala sam i ta je to zatezanje i kako se pali traktor posle te procedure ne
moe ukrug, a ni polukrug ti nee poi za rukom. Materijali za podmazivanje i
gorivo su bili saobrazni normama ratnog vremena. Za svaku kapljicu odgovara
glavom, kao i za otopljeni leaj.
Jednom sam, pred izlazak u polje, otvorila slavinu kartera da proverim ulje.
Poela je da curi nekakva surutka. Doviknula sam brigadiru da mora da se sipa
novo motorno ulje. On je priao, protrljao kapljicu u rukama, iz nekog razloga
pomirisao i rekao: Ne plai se! Moe da radi jo ceo dan. Odgovorila sam mu:
Ne sme, sami ste rekli. Prekinuo me je: Rek pa porek nema spasa od vas,
mnogo ste obrazovane. Kaem: polazi, doavola, polazi! I pokrenuo se.
Krenula sam. Na prikolici je bio moto-kultivator, lagana maina koja stvara
neuvenu prainu. Vrue je, traktor dimi, nema vazduha, ali sve to nije vano.
Kako su leaji? ini mi se da lupkaju. Zaustavili su se, ne, ipak nisu. im dam gas,
lupkaju! Ubeujem sebe da mi se priinjava, prestajem da obraam panju i
idem dalje. Odjednom sam ispod samog sedita ula tuk-tuk-tuk!
Gasim motor, pritravam preklopnim vratancima, otvaram ih, a ona su s
druge, unutranje strane, bila prekrivena metalnim peskom, mokrim od ulja.
Dva klipna leaja su se potpuno istopila!
Sela sam na zemlju, zagrlila toak i zaplakala. Sama sam bila kriva, jer sam
videla kakvo je ulje! Htela sam da opsujem, ali neu. Ah, ta trula inteligencija.
Okrenula sam se kada sam ula nekakve zvuke. Je li mogue? Predsednik
zadruge, direktor MTS-a, naelnik politikog odeljenja i, naravno, Ivan Ivanovi
lino i personalno. A sve se desilo zbog njega!
Stajao je i nije mogao da se pomeri s mesta. Sve je shvatio. utala sam ipak
sam i sama bila kriva!
Direktor MTS-a me je pitao:
Koliko?
Dva odgovorila sam.
Naelnik politikog odeljenja se okrenuo brigadiru:
ta, je l tu devojku treba da poaljem na sud? Tvoja obaveza je bila da
proveri ulje.
 To se, na sreu, zavrilo razgovorom. A Ivan Ivanovi vie nikada nije psovao
u mom prisustvu.
Moj radni dan je u celini zavisio od traktora: dok je on radio, nisam silazila s
njega. S takvom bregastom osovinom je obino radio po ceo dan, ponekad i po
trideset sati. Zatim su klipni leaji morali da se zategnu. Tog dana je moglo da se
odspava tri-etiri sata.
Kasnije nam se osmehnula srea. Majka nas je pronala. Zbog izuzetnog
potenja, zaduili su je da rasporeuje namirnice po bolnicama blokiranog
Lenjingrada. Eto kakav je posao ona radila! A u februaru etrdeset druge godine
su je prevezli po zaleenom Putu ivota1, dok je umirala od gladi... Ceo ivot sam
se toga seala. Kao i moja deca.
Mama nas je nala preko mog druga iz detinjstva, kome sam nastavila da
piem u Samarkand. Kada je stigla, opet smo bili porodica. Kada bi se zavrili
radovi u polju, a mi se bacale na popravku maina i opet radile u MTS-u, mama
bi, posmatrajui sve to, rekla:
Mislim da bi trebalo da nastavi kolu.
Nisam odmah razumela ta bih tamo radila. Ako mi je to rekla zbog
sestrinog uspeha, nije bilo potrebe. Ona je ve reala petice. Mama je objasnila:
Neu valjda ja umesto tebe da zavrim poslednji razred?
Posle svega preivljenog, ne moete da shvatite koliko je udno nai se u
kolskoj klupi, reavati zadatke, pisati sastave i bubati nemake glagole, umesto
da se borite protiv faista! I to kada je neprijatelj stigao do Volge!
Krenula sam u kolu. Nisam morala mnogo da ekam. Za etiri meseca je
trebalo da napunim sedamnaest godina. Tada me vie niko nee vratiti kui!
Meutim, ipak nisam morala da ekam do dvadeset petog decembra, to jest do
svog roendana. Staljingradski pokrajinski odbor Komsomola (a nae selo je
potpalo pod Staljingradsku oblast) pozvao je omladinu da dobrovoljno stupi u
redove odbrane Staljingrada.
Sve je prolo glatko u okrunom komitetu, ali sam u vojnom odseku morala
da se izborim za sebe. to zbog uzrasta, to zbog vida. Ali prvo je pomoglo ovom
drugom. Kada su potegli pitanje mojih nepunih sedamnaest godina, kazala sam
vojnom komesaru da je birokrata i objavila trajk glau. Sela sam kraj njega i
dva dana se nisam pomerila s mesta, gurajui od sebe pare hleba i ane supe
koje su mi donosili. Zapretila sam da u umreti od gladi, ali da u prvo napisati
poruku ko je kriv za moju smrt. Mislim da se nije uplaio, ali me je ipak poslao
na medicinsku komisiju. Sve se to deavalo u istoj prostoriji. Kada je lekarka,
proverivi mi vid, odmahnula rukama, vojni komesar se nasmejao i rekao mi da
sam uzalud gladovala. Meutim, odgovorila sam da slabo vidim zbog
gladovanja. Kada sam prila prozoru, rasplakala sam se. Plakala sam sve dok
nisam nauila napamet donje redove, ona sitna slova. Zatim sam obrisala suze i
rekla da sam spremna da jo jednom izaem pred komisiju. I prola sam.
Desetog novembra etrdeset druge godine, nabavivi, kako je bilo nareeno,
namirnice za deset dana, nas dvadeset pet devojaka se popelo u zadnji deo
razdrndanog kamiona. Rekla bih da je to bio isti kamion u kom su nas ovamo
dovezli. Zapevale smo pesmu Dato je nareenje, zamenivi rei u graanski
rat reima braniti svoju zemlju.
Iz Kamiina, gde smo poloile zakletvu, marirale smo levom obalom Volge
do samog Kapustina Jara. Tu je bio smeten rezervni puk. Tamo smo, meu
hiljadama mukaraca, uspele da se izgubimo.
Na putu sam se sprijateljila sa Anukom Rakenko i Asjom Basinom. Nijedna
nije imala nikakav specijalistiki kurs, a ja sam smatrala da moja specijalnost
nije vojna. Zato smo sve tri zajedno istupile tri koraka, smatrajui da emo na
licu mesta brzo nauiti bilo ta. Meutim, zaobilazili su nas.
Kada smo iskoraile na komandu: oferi, vozai traktora, mehaniari tri
koraka napred!, kupac, mladi stariji porunik, nije uspeo da proe mimo nas.
Nisam napravila tri koraka, ve pet. On je zastao, utke se zagledavi u mene.
Zato birate samo mukarce? I ja vozim traktor!
Iznenadio se:
Nemogue. Da ujem redosled rada traktora.
Jedan, tri, etiri, dva.
Da li si nekad istopila klipne leaje?
Iskreno sam priznala da sam dva klipa potpuno istopila, dodavi da je to bilo
u poetku, zbog neiskustva.
Dobro. Uzeu te. Zbog iskrenosti.
I, klimnuvi glavom, nastavio je dalje.
Tvrdoglavo stisnutih zuba, za mnom su iskoraile Anuka i Asja. Stariji
porunik je rekao da tako i treba.
Kada se upoznavao s dopunskim sastavom, komandir ete je upitao starijeg
porunika:
Zato si dovezao ove devojke?
On je, zbunivi se, odgovorio da se saalio nad nama. Ako nekud zalutamo,
ubie nas kao zeeve.
 Zautavi, komandir ete je uzdahnuo i rekao:
Dobro. Jednu u kuhinju, a drugu u magacin, najpismeniju u tab kao
pisara.
Najpismenija sam bila ja, ali da radim kao pisar! Bez uvijanja sam dreknula:
Mi smo dobrovoljci! Dole smo da branimo domovinu. Ii emo samo u
borbene jedinice.
Verovatno sam delovala odluno, jer je pukovnik odmah rekao:
Ako hoete u borbene, onda ete tamo. Dve u letaku, na mitraljez, a ovu
dugog jezika na sklapanje motora. Ako za mesec dana ne naui da sklopi motor
murei i ne ispuni nau normu, ii e tamo kud joj naredim. Mislim da e me
sama moliti da je poaljem u pisarnicu.
Tako je poela naa sluba u etrdeset etvrtoj blindirno tenkovskoj
poljskoj radionici.
Nikada nisam ni pomislila da je vojska jedno tako ogromno i sloeno
gazdinstvo, da se od vrha pa sve u dubinu prostiru beskrajne veze i da svaka
karika mora da funkcionie besprekorno. Frontu su bile potrebne maine kao
vazduh. Navikle smo na tenkove i torpedne amce, koji su bili izdignuti na
postolju. Na izlazu iz Zaporoja, kad se ue u na Berdjansk, stajao je obian
kamion, koji se zaledio jer je bio izloen vetru. Pored znaaka Odlian strelac,
Odlian vezista i drugih, tokom ratnih godina pojavila se i znaka Odlian
ofer. Vozai s fronta su inili uda na svojim dotrajalim vozilima. Dovozili su ih
u nau radionicu u takvom stanju da smo se sami udili: kako su se ona uopte
kretala? Da ne poveruje!
Bili smo fabrika na tokovima. Naa vozila su zvali letee stanice: glodalice,
builice, brusilice, tokarske klupe... Na stanicama su radila po dva oveka. Svaki
po dvanaest sati bez trenutka predaha. Za ruak, veeru i doruak ih je menjao
parnjak. Ako doe red na nekog od njih da ode na vanredni zadatak, to je znailo
da onaj drugi mora da radi dvadeset etiri sata. Najtee je bilo na montai. Tu
nije bilo smena. Borbeni zadatak je podrazumevao sklapanje motora za
dvadeset etiri asa. Rad se nije prekidao ak ni kada su bombardovali. Ljudi su
umirali obgrlivi motore. Radili su u snegu, u prljavtini. Nije bilo nijednog, ni
najmanjeg propusta.
Mesec dana kasnije, komandir ete je organizovao pravi ispit. S ponosom
sam ga poloila. Motor, koji je bio sklopljen za dvadeset tri sata, radio je na
ureaju za ispitivanje strojeva kao vajcarski sat.
U stroju ete proitali su naredbu da mi se dodeli zvanje mlaeg vodnika.
ta ste rekli? sijala sam od sree. Ko e sada da pere porcije?
 ini mi se da je to bilo u Zimovnikima. Samo to sam prilegla, u nadi da
odspavam nekoliko sati, poelo je bombardovanje. Uz misao da je bolje da ih
pustim da me ubiju nego da uskratim sebi radost dvoasovnog sna, okrenula
sam se na drugi bok i pokrila ui. Meutim, usred tutnjave nedalekih eksplozija
bombi, ula sam nekakvo lupkanje, odmah tu, pored sebe. Sada bi trebalo da
pukne. Meutim, nije bilo eksplozije. Znai, nije eksplodirala, mogu da spavam.
Utonula sam u dubok san.
Nisam imala oseaj straha. Nikada i ni u kakvim okolnostima. Jedino me je,
nakon najsurovijih bombakih napada, zaboleo zub. Ali ni to nije potrajalo. Do
sada bih sebe smatrala izuzetno hrabrom da, pet godina nakon rata, nisam bila
prinuena da se, zbog neprestanih, neizdrljivih i potpuno neshvatljivih bolova
u najrazliitijim delovima svog organizma, obratim strunjacima. Kada me je
pitao koliko imam godina, izuzetno iskusan neuropatolog je zapanjeno rekao:
U dvadeset etvrtoj godini unititi ceo svoj vegetativni sistem! Kako
planirate da ivite?
Odgovorila sam da planiram da ivim dobro, jer je sve teko iza mene i rat,
i kola.
Sve e se to deavati kasnije, u mom posleratnom ivotu. Da, ostala sam
iva, ali je prolo samo nekoliko dana mog civilnog ivota kada su mi otekli
zglobovi, a desna ruka mi je utrnula i uasno poela da boli. Dodatno mi se
pogorao vid, bubreg mi je bio sputen, jetra izmetena i, kako se kasnije
ispostavilo, vegetativni nervni sistem mi je bio potpuno uniten. Tokom celog
rata, matala sam da u da studiram. Univerzitet je za mene postao drugi
Staljingrad. Zavrila sam ga godinu dana ranije, inae ne bih imala snage. etiri
godine sam provela kao u ratu, u injelu i sasvim izbledelim vojnikim bluzama,
jer sam imala malu stipendiju. S prvim sinom sam zavrila prvu specijalizaciju i
postala hidrolog, a s drugim sam zavrila drugu, urnalistiku. Rat mi je oduzeo
previe snage, organizam mi je bio istroen. Roenje mog drugog deaka me je
stajalo gubitka vida u levom oku. A hidrologu je potreban binokularni vid.
Morala sam da zaponem ivot od nule.
Zato vam to priam? Iz rata sam ponela veru u bezgranine mogunosti
ljudskog duha. Posle svega preivljenog, ne znam da li postoji neto to ovek ne
bi mogao. To izrazito jako oseanje ivi u meni i danas...
Antonina Mironovna Lenkova, auto-bravar poljske auto-oklopne tenkovske
radionice
BIO JE POTREBAN VOJNIK... A ELELA
SAM DA I DALJE BUDEM LEPA...

Za nekoliko godina zapisano je na stotine pria... Na policama za knjige

razvrstano je na stotine kaseta i na hiljade otkucanih stranica. Paljivo sluam i
paljivo itam...
Svet rata mi se sve vie otkriva s neoekivane strane. Ranije nisam sebi
postavljala pitanja: kako se, na primer, moglo godinama spavati u rovovima ili
pored vatre, na goloj zemlji, samo kratko vreme, ii samo u izmama i injelima,
i najzad ne smejati se, ne igrati? Ne nositi letnje haljine? Zaboraviti na cipele i
cvee... Imale su samo po osamnaest-devetnaest godina! Navikla sam da mislim
da enskom ivotu nema mesta u ratu. On je tamo nemogu, ak zabranjen. Ali
pogreila sam... Vrlo brzo, ve za vreme prvih susreta, primetila sam: o emu
god da su ene govorile, ak i o smrti, uvek su se seale (da!) lepote, ona je bila
neunitiv deo njihovog postojanja: Leala je u sanduku tako lepa... Kao mlada..
(A. Stroceva, peadinac), ili: Trebalo je da mi urue medalju, a imala sam na sebi
staru vojniku koulju. I naila sam kragnu od gaze. Ipak je bila bela... inilo mi
se da sam takva u tom trenutku lepa. A nisam imala ogledalce, nisam se videla.
Sve su nam bombardovali... (N. Jermakova, vezista) Veselo i veto su priale o
svojim naivnim devojakim smicalicama, malim tajnama, nevidljivim
porukama, kako su u mukom ivotu rata i u mukom delu rata ipak htele da
ostanu ono to jesu. Da ne promene svoju prirodu. Njihovo seanje je, zaudo,
sauvalo (ipak je prolo etrdeset godina) veliku koliinu sitnica iz vojnikog
ivota. Detalja, nijansi, boja i zvukova. U njihovom svetu ivot i svakodnevica su
se smenjivali, i tok obinog ivota bio je dragocen, rata su se seale kao
vremena u kom se ivi. Ne samo ratnih operacija ve i ivota samog, vie puta
sam otkrivala kako je malo u njihovim razgovorima pobeivalo ono veliko, ak i
istoriju. ao mi je to sam bila lepa samo u ratu... Tamo su prole moje najlepe
godine. Izgorele su. Posle sam brzo ostarila... (Ana Galaj, pukomitraljezac)
Tokom mnogih godina, jedni dogaaji su se odjednom uveavali, drugi su se
smanjivali. Uveavalo se ovekovo intimno, ono je i za mene postalo
najzanimljivije ak i njima samima interesantnije i blie. Ljudsko je
pobeivalo neljudsko, samo zato to je ljudsko. Ne plai se mojih suza. Ne ali.
Neka mi je i teko, ali zahvalna sam ti to sam se setila sebe mlade... (K. S.
Tihonovi, vodnik, artiljerac)
Takav rat takoe nisam znala. Nisam ga ak ni nasluivala...
O MUKIM IZMAMA I ENSKIM EIRIMA
iveli smo u zemlji... Kao krtice... Ali imale smo nekakve drangulije. U prolee
pronae procvetalu granicu, pa je donese. Raduje se. Pogleda oko sebe i
pomisli da te moda ve sutra nee biti. I sve upija i pamti. Jednoj devojci su
poslali od kue vunenu haljinu. Zavidele smo joj, iako nije bilo dozvoljeno da
nosimo svoju odeu. Stariji vodnik, mukarac, gunao je: Bolje bi bilo da su ti
poslali posteljinu, korisnija je. Nismo imale posteljinu, a ni jastuka nije bilo.
Spavale smo na naslaganim granama. Ja sam u njih sakrila minue.
Kada sam prvi put zadobila povrede od eksplozije, nisam ni ula, ni govorila.
Rekla sam sebi da u se, ukoliko mi se ne povrati glas, baciti pod voz. Inae sam
lepo pevala, ali tada sam izgubila glas. Meutim, ubrzo mi se vratio.
Bila sam srena i stavila sam minue. Kada sam dola na deurstvo, ciknula
sam od radosti:
Drue stariji porunice, deurna se javlja na dunost.
A ta je to?
Kako ta je to?
Mar odavde!
U emu je problem?
Ovog asa da si skinula minue! Kakav si ti to vojnik?
Stariji porunik je bio veoma lep. Sve nae devojke su bile pomalo
zaljubljene u njega. Govorio nam je da smo mu potrebne samo kao vojnici. Bio je
potreban vojnik. A elela sam da i dalje budem lepa. Ceo rat sam strahovala da
me ne pogode u nogu, da me ne obogalje. Imala sam lepe noge. Mukarcu nije
vano ak ni ako ga pogode. Ali, kada enu obogalje, zapeati joj se sudbina.
Marija Nikolajevna elokova, vodnik, komandir odeljenja za vezu

Prisustvo ena je oplemenjivalo mukarce. im se negde pojavi, lica bi im se

odmah ozarila. Kada bi saznali, na primer, da e sanitetski inspektor da obavi
medicinski pregled, potrudili bi se da oiste svoju odeu i da srede bunker. Ceo
rat sam se smekala, smatrala sam da treba to ee da se osmehujem, da ena
mora da zrai vedrinom. Pred odlazak na front, stari profesor nam je govorio:
Trebalo bi da svakom ranjeniku kaete da ga volite. Najjai lek koji imate jeste
ljubav. Ljubav uva, uliva snagu za ivot. I tako, lei ranjenik koji ima toliko jake
bolove da plae, a ti mu kae: Hajde, najdrai. Hajde, dragi moj. Voli li me,
sestrice? (Nas mlade su zvali sestricama.) Naravno da te volim. Samo ti to pre
ozdravi. Oni su mogli da se uvrede, da nas psuju, ali mi, medicinski radnici,
nismo smeli. Za jednu grubu re bi nas kaznili i poslali u vojni zatvor.
U ratu je eni bilo veoma teko. ak i onda, na primer, kada ulazimo u kola u
suknji, a svuda oko nas sami mukarci. Kamioni su visoki, specijalna sanitarna
vozila. Pa hajde, ik popni se na sam vrh...
Vera Vladimirovna evaljdieva, stariji porunik, hirurg

Dali su nam vagone... Bilo je nas dvanaest devojaka, ostalo su sve bili mukarci.
Proli bismo deset do petnaest kilometara, a onda bi voz stao... I opet smo u
orsokaku. Ni vode, ni toaleta... Moete li da zamislite?
Mukarci zaloe lomau, istresaju vake, sue se. A kud emo mi? Otrimo
iza nekog zaklona i tamo se presvlaimo. Imala sam pleteni demper iji je svaki
milimetar bio prekriven vakama, svaka petlja. im pogleda, povraa ti se. Ali
ta da se radi? Sigurno neu da spaljujem vake s mukarcima. Sramota je.
Bacila sam demper i ostala samo u haljini. Na nekoj stanici, nepoznata ena mi
je donela bluzu i stare cipele.
Dugo smo putovali, a zatim smo jo dugo ili peke. Bio je mraz. Dok sam
hodala, sve vreme sam drala ogledalce da bih proveravala da se nisam zaledila.
Uvee sam videla da sam dobila promrzline na obrazima. Koliko sam bila glupa.
ula sam da obrazi pobele kada promrznu. A moji su bili crveni kao bulke.
Poelela sam da uvek budu promrzli. Meutim, sutradan su pocrneli...
Nadeda Vasiljevna Aleksejeva, vojnik i telegrafista

Imale smo po devetnaest godina... Devojke! Krenule smo u banju, jer je u banji
radio jedan frizer. I, kopirajui jedna drugu, sve smo ofarbale obrve. Kad nas je
komandir pitao: Jeste li vi to dole da se borite ili ste krenule na bal?, celu no
smo plakale i skidale farbu. Ujutru je doao i svakoj ponovio: Meni su potrebni
vojnici, a ne dame. Dame u ratu nee preiveti. Seam se da je jedna naa
devojka odluila da pui. Komandir je primetio i poslao je u vojni zatvor. Bio je
veoma strog. Pre rata je bio profesor matematike...
Anastasija Petrovna eleg, mlai vodnik i zaduena za aerostat

Kada sam se upisala na fakultet, tamo je odmah zavladala vojna disciplina. U

uenju, eti i kasarni sve se odvijalo po pravilima. Nisu nam poputali zato to
smo devojke. Samo se ulo: Prekini s razgovorom!, Prialice!... Uvee se iz
petnih ila trudi da malo posedi, da neto uije, da radi neto
karakteristino za ene. Nisu nam nikako doputali. Ostale smo bez doma, bez
domaih briga, i bile smo izgubljene.
Davali su nam samo sat vremena predaha. Sedele smo u sobi, pisale pisma,
mogle smo da stojimo voljno, da popriamo. Meutim, nisu dozvoljavali ni
smeh, ni glasni razgovor.
Jeste li smele da zapevate?
Ne, nismo.
A zato niste?
Ne sme se. etaj se u eti, a pevaj samo ako ti narede. Naredba je bila:
Pevaljke, pevajte!
Inae, niste smele?
Ne. To nije bilo po pravilniku.
Jeste li se teko navikle?
ini mi se da se i nisam navikla na to. im uspe da zaspi, odjednom uje:
Ustajanje! Kao danas vetar oduva s postelja. Pone da se oblai, a ene imaju
vie odee nego mukarci, as ti ispadne jedno iz ruke, as drugo. Konano,
uzme remen u ruke i potri ka svlaionici. Usput hvata injel i jurca u
oruarnicu. Tamo stavlja futrolu na lopatu, provlai fiekliju kroz remen,
navlai je na njega, nekako zatee. Hvata vojniku puku, usput zatvara rezu
i sa etvrtog sprata se niza stepenice doslovno kotrlja do dole. U eti se
dovodi u red. Za sve to dato je odreeno vreme koje se broji minutima. Ovo je
ve bilo na frontu... Imala sam izme vee za tri broja, koje su se savile i bile
prepune praine. Neka domaica mi je donela dva jajeta: Uzmi za usput, tako si
mrava, umal da se slomi. A ja bih u potaji, da ona ne vidi, razbila ta dva mala
jajeta i njima oistila izme. Naravno, htela sam da jedem, ali je pobedilo ensko
u meni htela sam da budem lepa... Seam se da smo bile tune. Sve vreme smo
koraale tune...
Stanislava Petrovna Volkova, porunik, komandir inenjerske ete

Pamtim samo drum. Drum... I ispred i iza mene...

Kada smo stigle na Drugi beloruski front, hteli su da nas ostave u diviziji.
Navodno, ene smo, ta emo u prvim borbenim redovima. Odgovorile smo:
Ne, mi smo snajperistkinje, aljite nas kud treba. Tada su nam rekli: Poslaemo
vas u jedan puk. Tamo je dobar pukovnik, on pazi na devojke. Bilo je raznih
komandira. I to su nam rekli.
Pukovnik nas je doekao sledeim reima: Vidite, devojke, ako ste dole da
se borite, borite se, i ne mislite ni na ta drugo. Svuda su mukarci, a nema ena.
Imaete mnogo udvaraa. Nemojte da se troite. Doavola, ne znam kako
drugaije da vam to objasnim. Rat, devojke. Razumeo je da smo bile jo
devojurci.
Seam se, u Nemakoj... Kako je bilo smeno! U jednom nemakoin seocetu
su nas na jednu no smestili u naseljeni zamak. Bilo je mnogo soba, itave
dvorane. I to kakve! U ormarima je bilo mnogo lepe odee. Svaka devojka je sebi
izabrala haljinu. Meni se dopala jedna ukasta haljina i mantil. Ne mogu da
opiem koliko je to bio lep mantil. Bio je dugaak, lagan. Ve je trebalo da
legnemo, svi smo bili uasno umorni. Obukle smo te haljine i legle da spavamo.
Zadovoljne, odmah smo zaspale. Legla sam u haljini i mantilu.
Kada smo ujutru ustale, sve smo odmah skinule i ponovo obukle svoje
vojnike koulje i pantalone. Nita nismo ponele sa sobom. Ne sme se to. Ugura
kaiku u vrh izme i to je sve.
Drugi put, u naputenoj radionici za eire, svaka devojka je izabrala po
eir. Da bismo ih makar malo nosile, celu no smo spavale sedei. teta to
nam filmski snimatelji s fronta nisu sauvali te kadrove, davali su prednost
snimcima vojske i tehnike. Ujutru smo ustale... Pogledale se jo jedanput u
ogledalo... I skinule ih, ponovo obukle svoje vojnike koulje i pantalone. Nita
nismo ponele. Dok hoda, i igla je teka...
Bela Isakovna Eptajn, snajperista

Mukarci... Oni su takvi... Nisu nas uvek razumeli...

Ali naeg pukovnika Pticina smo mnogo volele. Sve devojke u puku su ga
zvale Batej. On nas je uvao, nije bio kao drugi, shvatao je nau ensku duu.
Pred Moskvom, kad smo se povlaili u najstranije vreme, rekao nam je:
Devojke, Moskva je tu, blizu. Doveu vam frizera. Farbajte obrve,
trepavice, uvijajte kosu. elim da budete lepe, iako to nije dozvoljeno. Rat je
dug... Nee se skoro zavriti...
Doveo nam je neku frizerku. Uvijale smo kosu, ofarbale se. Bile smo tako
srene...
Zinaida Prokofjevna Gomareva, telegrafistkinja

Beali smo po ledu po jezeru Ladoga... estoko su nas gaali. Okolo je bila voda.
Ako te rane, odmah potone na dno. Puzim i previjam ranjenike. Dopuzala sam
do jednog kome su bile iseene noge. Gubi svest, ali mene odguruje i uvlai se u
svoju vreu. Vue svoju porciju i hoe da jede. Kada smo krenuli po ledu u
napad, dobili smo namirnice. Hou da ga previjem, a on se uvlai u vreu i nee
ni da uje. Mukarci su, iz nekog razloga, veoma teko podnosili glad. Bila je za
njih stranija od smrti.
Mene su morile druge misli... U poetku se boji smrti... Javlja ti se i uenje i
znatielja. A posle ni jedno ni drugo, od umora. Sve vreme si na ivici snaga. Ali
do kraja ti ostane samo strah da u leati runa posle smrti. enski strah...
Samo da me granata ne rasturi u paramparad... Znam kako to izgleda... Videla
sam...
Sofija Konstantinovna Dubanjkova, sanitetska instruktorka

Kie nisu prestajale da padaju... Trimo po blatu i ljudi padaju u to blato.

Ranjeni, ubijeni. Tako ti se ne gine u takvim uslovima. U crnom blatu. Pa kako da
mlada devojka lei u takvoj prljavtini? Drugi put, to je ve bilo u oranskim
umama, tamo su bili sitni bunovi s divljom trenjom. I plaviaste visibabe.
Ceo proplanak je bio u plavim nijansama. Eh, da mi je poginuti me takvim
bojama! jo sam bila nerazumna, imala sam samo sedamnaest godina... Tako
sam ja zamiljala smrt...
Ljubov Ivanovna Osmolovska, redov, izvia

Na puk je bio uglavnom enski... U maju etrdeset druge godine, poletele smo
na front.
Dali su nam avione Po-2. Do rata se na njima obuavala omladina u aero-
klubovima. Niko nije mogao ni da pomisli da e ga koristiti u vojne svrhe. Avion
je bio drvene konstrukcije, sav od furnira presvuenog perkalom. Bilo je
dovoljno samo pikiranje pa da se zapali i izgori u vazduhu, ne doletevi do
zemlje. Jedini vrsti metalni detalj na njemu je bio sam motor M-II.
Pretkraj rata, dali su nam padobrane i ubacili su mitraljez u pilotsku kabinu.
Pre toga nije bilo nikakvog oruja osim etiri draa za bombe ispod donjih
povrina.
Pitate kako smo izdrali? Ispriau vam.
Pred odlazak u penziju, razbolela sam se od pomisli kako to da neu leteti?
Doao je lekar. Uradio mi je elektrokardiogram i pitao me:
Jeste li nekada doiveli infarkt?
Kakav infarkt?
Srce vam je u oiljcima.
 Ti oiljci su, oito, iz rata. Leti nad ciljem i sva se trese. Celo telo se trese,
jer je ispod tebe plamen. Lovaki avioni pucaju, protivavionski topovi gaaju.
Neke devojke su bile prinuene da napuste puk. Nisu izdrale. Letele smo
uglavnom nou. Neko vreme su probali da nas alju na zadatke danju, ali su
odmah odustali od toga. Nae Po-2 gaali su iz vojnikih puaka.
Imali smo po dvanaest letova za no. Videla sam Pokrikina kad je doletao iz
borbenog leta. Bio je jak mukarac. Imao je dvadeset dve dvadeset tri godine,
kao mi. Dok su mu avion punili gorivom, tehniar je uspevao da skine s njega
koulju i iscedi je. Iz nje je teklo kao da je bio na kii. Moete da zamislite kako je
bilo nama. Doleti i ne moe ak ni da izae iz kabine. Nas su iznosili. Nismo
mogle ak ni planete da nosimo, nego smo ih vukle po zemlji.
Avion je posle ispunjenog zadatka ostajao na zemlji nekoliko minuta, a onda
bi se ponovo vinuo u vazduh. Zamislite nae devojke oruare! One su za tih
nekoliko minuta morale svojeruno da zakae za avion etiri bombe, a to je
etiristo kilograma! Organizam se u toj meri menjao da mi tokom celog rata i
nismo bile ene. Nikakve enske poslove nismo obavljale. Pa, i sami razumete. A
posle rata nisu sve mogle da rode decu.
Svi smo puili. I ja sam puila, jer je to prualo oseanje trenutnog smirenja.
Kada doleti celu te trese, a im zapali cigaru smiri se. etale smo se u
konim jaknama, pantalonama i vojnikim kouljama. Zimi smo imale i krznenu
jaknu. Protiv volje, i u hodu i u pokretima se javljalo neto muko. Kada se
zavrio rat, saili su nam haljine smee boje. Odjednom smo se oseale kao
devojke.
Aleksandra Semjonovna Popova, porunik garde i pilot

Mladi su doli da me pozdrave i da mi se dive: Kako ste uspeli da izvuete sto

etrdeset sedam ranjenika? Pogledajte se tako ste mravi na tim
fotografijama. Da, verovatno sam ih izvukla dvesta, ali ko je tada brojao. Nije mi
to ni padalo na pamet, nismo to mogli ni da zamislimo. Traje bitka, ljudi krvare,
a ja u da odem i da zapisujem. Nikada nisam ekala da se zavri napad, ve sam
puzala za vreme borbe i skupljala ranjenike. Ako je neko imao duboku ranu,
onda bih ponovo dopuzila do njega nakon sat-dva, jer nisam imala ta tamo da
radim ako ovek ostane bez krvi.
Tri puta sam bila ranjena i tri puta kontuzovana. U ratu je svako o neemu
matao. Neko o tome da se vrati kui, neko da doe do Berlina, a ja sam elela
samo jednu stvar da preivim do svog roendana, da napunim osamnaest
godina. Iz nekog razloga bilo mi je zastraujue da umrem ranije, da ne doivim
ak ni osamnaest godina. etala sam se u pantalonama i vojnikoj kapi, uvek
pocepana, jer sam stalno puzala na kolenima i jo pod teinom ranjenika. Nisam
verovala da u u nekom trenutku moi da ustanem i hodam po zemlji... Doao je
neki komandant divizije, video me je i pitao: A kakvo vam je ovo derle ovde?
Zato ga ovde uvate? Trebalo bi da je poaljete na kolovanje. Seam se:
nestaica zavoja. Bilo je tako stranih prostrelnih rana da je trebalo staviti ceo
paket na ranu. Kad sam pocepala sav svoj ve, rekla sam momcima: Hajde,
skinite svoje dugake gae i potkoulje, ljudi mi umiru. Oni su sve skinuli i
pocepali na krpice. Nisam se stidela njih, bili su mi kao braa, ivela sam s njima
kao deak. Hodali bismo nas troje, drei se za ruke, i srednji bi odspavao sat-
dva u hodu. Zatim smo menjali mesta.
Pre godinu dana su me pozvali u Jugoslaviju. Tamo sam videla toliko
poznatih grobova. Na fotografijama su bila tako mlada lica. Sva su ona sada
ispod zemlje. Tamo sam pred svakim grobom padala na kolena. Pred svakim
bratskim grobom... Samo na kolena...
Sofija Adamovna Kuncevi, stariji vodnik i sanitetski instruktor streljake ete

O DEVOJAKOM CIKLUSU I MORNARSKOM SUJEVERJU

Sluala sam... Rei... Tvrde kao kamen... Navodno, da su samo mukarci eleli da
se bore. Zar moe ena da ubija?! To nije normalno i nije dostojno ene...
Ne! Hiljadu puta ne! Mislim da su svi ljudi to eleli. Bio je rat, a ja sam ivela
obinim ivotom. Meutim, kominica je dobila pismo u kom su je obavestili da
joj je mu ranjen i da lei u bolnici. Pomislila sam: Ranjen je, a ko e umesto
njega da se bori? Doao je jedan bez ruke. A ko e umesto njega da se bori?
Drugi se vratio bez noge. A ko e umesto njega da se bori? Pisala sam, molei da
me prime u vojsku. Bili smo vaspitani tako da bez nas nita ne treba da se
dogaa. im je poeo rat, bili smo obavezni da na neki nain pomognemo. Ako
su potrebne medicinske sestre, znai, treba otii u medicinske sestre. Ako su
potrebni artiljerci, treba otii u artiljerce...
Da li smo na frontu elele da liimo na mukarce? U poetku smo veoma
elele. Oiale smo se kratko, ak smo promenile i hod. A kasnije, ipak! Kasnije
sam tako elela da se minkam. Ne jede eer, ve ga uva da njime natirka
kosu. Bile smo srene kada bismo dobile kotli vode da operemo glavu. Ako smo
dugo hodale, traile smo mekanu travu. upale smo je i trljale noge, koje su zbog
toga postajale zelene. Mi, devojke, imale smo svoje kaprice. Bilo je dobro kad je
stariji vodnik bio stariji ovek koji je sve razumeo i nije vadio iz korpe viak
odee. Meutim, ako je bio mlad, obavezno je bacao sve izlino. A ta to moe
biti izlino za devojke koje moraju dva puta dnevno da se presvuku? Cepali smo
rukave potkoulja, a imali smo ih samo dve. To je samo etiri rukava...
Klara Semjonovna Tihonovi, vodnik i artiljerac

Pre rata sam volela sve u vezi s vojskom. Pisala sam vojnoj koli da mi poalju
pravila upisa. Stigla mi je vojna uniforma. Volela sam etu, odsenost,
isprekidane rei komande. Dobila sam odgovor iz kole: Prvo zavrite deset
razreda.
Kada je poeo rat, nisam, naravno, mogla da sedim kod kue. Ali nisu me
poslali na front jer sam imala samo esnaest godina. Vojni komesar je to i
obrazloio. Navodno, ta e o nama da pomisli neprijatelj ako je rat tek zapoeo
a mi aljemo na front decu, maloletne devojke.
Neprijatelja treba potui.
Aha, bez vas e nas razbiti.
Uveravala sam ga da sam visoka, da mi niko ne bi dao esnaest godina, ve
svakako vie. Odbijala sam da napustim kabinet:
Napiite osamnaest, a ne esnaest godina.
Tako sada pria, a ta e kasnije da mi kae?
Posle rata vie nisam elela da radim u vojsci, nekako nisam ni mogla da se
posvetim nijednoj vojnoj specijalnosti. Vie sam elela da skinem sa sebe svu
maskirnu odeu i obuem neto obino, ensko. Do dananjeg dana gajim
gaenje prema pantalonama. Ne mogu da ih obuem ak ni kada idem u umu
po peurke, neu i taka. Ne volim ni zelenu, maskirnu boju. Sve me je to
sustiglo, odmah posle rata.
Klara Vasiljevna Gonarova, vojnik i artiljerac

Rat smo osetile odmah... Onog dana kada smo zavrile fakultet i kada su do nas
stigli kupci u potrazi za novim ljudima. To su uvek bili mukarci. Imale smo jak
oseaj da nas saaljevaju. Mi smo njih posmatrale na jedan nain, a oni nas na
drugi. Iskoraile bismo iz reda da bi nas to pre uzeli, da se to pre pokaemo,
dok su nas oni samo posmatrali jer su znali kud e da nas poalju.
Puk je bio muki, sa svega dvadeset dve ene. To je bio Osamsto
sedamdeseti dalekometno-bombarderski puk. Ponele smo od kue dva tri
para donjeg vea, jer nismo mogle vie da ponesemo. Krenuli su da nas
bombarduju i ostale smo u emu smo se zatekle, u emu smo uspele da
pobegnemo. Mukarci su otili na etapnu stanicu, gde su ih presvukli. Meutim,
za nas nije bilo niega. Dali su nam obojke od kojih smo saile gae i
brusthaltere. Komandir je saznao za to i sve nas je izgrdio.
A mnogo toga nam je bilo potrebno. Videle smo da su vojnici okaili svoje
koulje na grmove. Ukrale smo im nekoliko. Posle su ve posumnjali ta se
desilo i smejali su se: Stariji vodnie, daj nam drugi ve. Devojke su uzele na...
Prolo je pola godine... Od napora smo prestale da budemo ene... Prekinula
nam se... Nestao bioloki ciklus... Znate na ta mislim? Strano! Strano je i
pomisliti da vie nee biti ena...
Marija Nestorovna Kuzmenko, stariji vodnik i zaduena za naoruanje

Trudile smo se... Htele smo da budemo ravnopravne, da ne bi priali o nama:

Ah, te ene! I trudile smo se vie nego mukarci. Trebalo je da dokaemo da
nismo gore od njih. A oni su se dugo ophodili prema nama oholo i snishodljivo:
Naratovae se te enske.
Naravno, sa enom ima vie posla nego s mukarcem, tee je. Njena
psihologija, fiziologija sve je drugaije.
Hodamo... Nas negde dve stotine devojaka, a iza dvesta mukaraca. Letnja
ega. Vruina je, idemo trideset kilometara. Trideset! A za nama ostaju nekakve
crvene fleke na pesku... Crveni tragovi... Pa kako da to sakrije? Vojnici idu za
nama i prave se da ih ne primeuju. Seam se koliko smo dugo tada hodale
etrdeset kilometara do prelaza. Kad smo doli do samog prelaza, poeli su da
nas bombarduju. Bilo je estoko bombardovanje i svi smo se razbeali da se
negde sakrijemo... ak mi ni bombardovanje sada vie nije strano koliko ono
to nam se desilo nakon toga. Sve smo se prehladile, sve smo bile bolesne tog
dana. Znate, enski organizam je ipak nean. Rat nam nije samo oteo mladost,
ve je mnogim enama uskratio materinstvo. Liio je devojke najvee enske
radosti.
Meutim, preivele smo. Sudbina nas je tako nagradila.
I najzad Pobeda! U poetku sam se etala ulicom i nisam verovala da smo
pobedili. Sednem za sto i ne verujem da smo pobedili. Ukljuila sam radio, i
dalje nisam verovala. Pobeda! Naa pobeda...
Marija Semjonovna Kaliberda, vodnik i vezista

Ve smo oslobaali Letoniju. Bili smo pred Daugapilsom. No je, samo to sam
krenula da legnem. ujem straara kako se nekome obraa: Stoj! Ko ide? I,
bukvalno, nakon deset minuta su me pozvali kod komandira. Ulazim u
komandirski bunker, a tamo sede nai drugovi i nekakav mukarac u civilu.
Dobro sam zapamtila tog oveka. Sve te godine viala sam samo mukarce u
vojnim uniformama kaki boje, a on je bio u crnom kaputu s plianim
okovratnikom.
Potrebna nam je vaa pomo rekao mi je taj mukarac. Dva kilometra
odavde, moja ena se poraa. Sama je, u kui nema nikoga.
Komandir me je pitao:
To je na niijoj zemlji. Da li moete da odete tamo? I sami znate da to nije
bezbedno.
ena se poraa. Duna sam da joj pomognem.
Dodelili su mi pet pukomitraljezaca. Spakovala sam torbu punu zavoja, a
imala sam i nove flanelske obojke koje sam ponela sa sobom. Krenuli smo. Sve
vreme su pucali na nas. as bi promaili, as bi pucali iznad glava. A uma je bila
toliko mrana da se ni mesec nije video.
Konano se pojavila silueta nekakve zgrade. To je bila koliba. Kada smo uli,
videla sam enu. Leala je na podu, na nekakvim starim krpama. Mu je odmah
poeo da pokriva prozore. Dva mitraljesca su bila u dvoritu, jo dva na vratima,
dok mi je jedan osvetljavao fenjerom. ena je jedva susprezala stenjanje. Imala
je jake bolove. Sve vreme sam je molila:
Izdrite, roena. Ne smete da vritite. Izdrite...
To je bila niija zemlja. Ako neprijatelj primeti neto, zalie nas granatama.
Meutim, kada su vojnici uli da se beba rodila, rekli su: Ura! Ura! Tiho, skoro
apatom. Na isturenom poloaju se rodila beba!
Doneli su vode. Nisu imali gde da je skuvaju, pa sam protrljala bebu hladnom
vodom. Uvila sam je u svoje obojke. U kui nije bilo niega osim starih krpa na
kojima je leala majka.
Dolazila sam ja u tu kolibu nekoliko noi zaredom. Poslednji put sam dola
pre napada. Rekla sam:
Vie ne mogu da dolazim kod vas jer putujem.
ena je pitala mua neto na letonskom. Preveo mi je:
ena pita kako se zovete.
Ana.
ena je opet neto rekla. Mu mi je ponovo preveo:
Ona kae da je to veoma lepo ime. U vau ast, nazvaemo nau erku Ana.
ena se malo pridigla jer jo nije mogla da ustane i pruila mi je lepu
sedefastu pudrijeru. To je, oito, bila njena najdragocenija stvar.
Otvorila sam pudrijeru, i taj miris pudera nou, dok okolo pucaju, dok lete
granate... i sada mi krenu suze. Miris pudera, taj sedefasti poklopac. Mala beba.
Devojica. Neto domae, neto iz pravog enskog ivota.
Ana Nikolajevna Hrolovi, porunik garde i lekarski pomonik

... Prvi dani na frontu su bili teki. Na tekoe smo naile ba tamo gde ih nismo
oekivale. Bile smo spremne na sve da spavamo u vlanim bunkerima, da
sluamo neprekidnu tutnjavu snane topovske paljbe, da gladujemo i da se
mrznemo. Ukratko, podnosile smo sva liavanja koja su se uopte mogla
zamisliti. Meutim, nikako nismo mogle da pretpostavimo da e nas na frontu
doekati s nevericom.
Natalija Kravcova, pilot

ena u floti... To je bio tabu, ak nenormalna pojava. Smatralo se da donosi

nesreu na brodu. Rodom sam iz okoline Fastova. U naem selu, ene su
zadirkivale moju majku do smrti: Koga si rodila devojku ili momka? Pisala
sam lino Voroilovu da me prime na Lenjingradski artiljerijsko-tehniki
fakultet. Primili su me po njegovom linom nareenju.
Zavrila sam fakultet, ali su ipak hteli da me ostave na kopnu. Tada sam
prestala da govorim da sam ena. Spasio me je ukrajinsko prezime Rudenko.
Meutim, jednom sam se ipak odala. Bavila sam se nekim obinim poslom na
palubi, kad sam, odjednom, ula larmu. Okrenula sam se. Galeb je jurio maku.
Ne zna se kako se ona obrela na brodu, gde se, verovatno jo od prvih
moreplovaca, smatralo da make i ene na moru donose nesreu. Maka nije
htela da napusti brod i izvodila je takve finte da bi joj pozavideo fudbaler
svetske klase. Brodom se prolomio smeh. Meutim, u trenutku kada je maka
umalo pala u vodu, uplaila sam se i uzviknula. To je, oito, bio devojaki sopran,
pa se muki smeh prekinuo istog trena. Zavladala je tiina.
ula sam glas komandanta:
Deurni, da li se na brod ukrcala ena?
Nikako, drue komandante.
Zatim je ponovo zavladala panika. Na brodu je bila ena.
... Bila sam prva ena kadrovski oficir Vojno-pomorske flote. U ratu sam
naoruavala brodove, mornariku peadiju. Tada se u engleskoj tampi pojavila
vest da nekakvo nepoznato stvorenje da li mukarac ili ena ratuje s Rusima
u floti. Navodno, tu damu s bodeom niko nee uzeti za enu. Mnome se niko
nee oeniti? Ne, grei, gospodine dobronamerni, uzee me najlepi oficir.
Bila sam srena supruga, a sada sam srena majka i baka. Nije moja krivica
to mi je mu poginuo u ratu. Flotu sam volela i voleu je celog svog ivota.
Taisija Petrovna Rudenko-evelova, kapetan, komandir ete Moskovske flote

Napunila sam tano dvadeset godina kada je poeo rat. Radila sam kao
nadniar u fabrici lanaca u naem selu Mihaljikovo u Kstovskom rejonu
Gorkovske oblasti. im su poeli da regrutuju mukarce i da ih alju na front,
mene su prebacili na alatni stroj da radim muki posao.
U odnosu na svoje vrnjake, bila sam veta, smela i fiziki jaka. ak su
kavgadije zazirale da se upuste u tuu sa mnom. Ne samo da sam umela da se
izborim za sebe ve i za svoje drugarice. Verovatno su me zato na kraju
etrdeset prve godine sa alatnog stroja prebacili u vreli pogon kovaa. Brodski
lanci, koje sam pravila, po kvalitetu se nimalo nisu razlikovali od onih koje su
pravili muki kovai. Svi smo uvek radili pod jednim sloganom: Sve za front, sve
za pobedu.
Prijavila sam se za front, ali me je fabrika uprava pod raznim izgovorima
zadravala u fabrici. Tada sam se obratila rejonskom komitetu Komsomola i u
martu etrdeset druge dobila poziv iz rejonskog vojnog odseka da se javim u
pozivni punkt u gradu Kstovu. Otilo je nas nekoliko devojaka. Pratilo nas je
gotovo celo selo. Plakale su devojke koje odlaze i oni to su ih pratili, ali najvie
nae mame. Starci su s neodobravanjem odmahivali glavama i komentarisali:
Kakvi su to poslovi na frontu kad su poeli da zovu ene na oruje? Iako smo
plakale, ponosile smo se to idemo da s mukarcima branimo domovinu od
neprijatelja. Trideset kilometara do Gorkog smo ile peke, a tamo su nas
rasporedili po raznim jedinicama. Mene su poslali u Sedamsto osamdeset
etvrti protivavionski artiljerijski puk srednjeg kalibra.
Smestili su nas u zaseban nedovren bunker, odabrali su komandire iz
muke grupe i poeli da nas obuavaju. Zatim su nam pokazali rad baterije u
celini, i rad svakog pojedinanog oruja. Posle toga su pitali ko gde eli da radi.
Za manje od mesec dana, ve smo u potpunosti ovladale svojim specijalnostima.
Kada smo poloile ispite, ispratile smo svoje uitelje na isturene poloaje, a
same smo zauzele njihova mesta u posadama borbenih topova. Prvih dana je
bilo veoma teko. Nekoliko meseci kasnije, ve smo bile pravi protivavionski
artiljerci i samouvereno smo obasipale paljbu po pojedinanim i grupnim
letovima neprijateljske avijacije.
Do savrenstva sam nauila svoje obaveze i poela da uim druge poslove.
Htela sam da budem i niandija. Krajem godine su me unapredili u prvog
niandiju. Meutim, ni to mi nije bilo dovoljno. Sada sam htela da budem
punilac topa. Dodue, taj posao je smatran iskljuivo mukim. Trebalo je lako
baratati granatama od esnaest kilograma i odravati jaku paljbu s tempom pet
sekundi po plotunu. Nisam dabe radila kao kova. Godinu dana kasnije, dodelili
su mi zvanje mlaeg vodnika i imenovali su me za komandira sekundarnog
naoruanja, u kom su bile dve devojke i etiri mukarca. Moj poloaj i dunost
su me obavezivali na mnogo toga. Pre svega, svojim primerom je trebalo da
dokaem da je naim sovjetskim devojkama sve dostupno, ravnopravno s
mukarcima. Cevi oruja bi se usijale od jake vatre i poprimile bi crvenu boju.
Bilo je opasno osipati paljbu takvim orujem. Uprkos svim pravilima, morali
smo da ih hladimo ebadima, natopljenim vodom. Topovi nisu izdravali, ali
ljudi jesu. Nae devojke su izdravale. Kakve su to bile devojke! Nismo se nimalo
tedele.
Kad sam preko radija ula za pobedu, od uzbuenja sam podigla posadu i
izdala svoju poslednju naredbu.
Sama sam prila zatvarau i poela da salutiram sa etiri granate u ast nae
pobede posle etiri godine ratovanja.
Kad su uli pucnjavu, svi koji su bili na pozicijama baterije razbeali su se,
kao i komandant baterije Slatvinski. Zbog moje samovolje, naredio je pred
svima da me odvedu u zatvor, ali je zatim promenio odluku. Zajedno smo
nastavili da salutiramo iz linog oruja, grlili smo se i ljubili. Zatim smo plakali
celu no i ceo dan...
Klaudija Vasiljevna Konovalova, mlai vodnik, komandir artiljerijskog orua

Nosila sam runi mitraljez. Nikada se nisam alila da je teak... Poslae me u

kuhinju. A to je sramota. Ne daj boe da ceo rat provede u kuhinji. Sve vreme
bih proplakala...
Znai, ene su slali na zadatke ravnopravno s mukarcima?
Trudili su se da nas ne alju. Trebalo je moliti ili zasluiti, neim se
dokazati.
Jesu li sve devojke iz tvog odreda elele da neposredno uestvuju u
borbenim dejstvima?
Moda su htele, ali nisu sve mogle.
Zar nisu poslali sve vas na front?
Pa, prvo, nisu poslali sve, a drugo, bila je potrebna smelost, luda hrabrost
za takvo neto. Za to svaka devojka ipak nije bila sposobna. U kuhinji smo imali
Valju. Bila je nena i krotka, nisi mogao ni da je zamisli s pukom u rukama. U
krajnjem sluaju, ona bi svakako pucala, ali nije jurila na zadatke. A ja sam
jurcala, htela sam da se osvetim. A u koli sam bila tiha devojka... Neprimetna...
Galina Jaroslavovna Dubovih, partizanka Staljinove dvanaeste konjike
partizanske brigade

O UTANJU O UASU I LEPOTI IZMILJANJA

Zar mogu da pronaem takve rei? O tome kako sam pucala mogu da priam.
Ali o tome kako sam plakala ne mogu. Neka to ostane neizreeno. Znam samo
jedno: u ratu ovek postaje straan i neshvatljiv. Kako to razumeti?
Vi ste pisac. Izmislite neto sami. Neto lepo. Bez vaiju, prljavtine, bez
izbljuvaka... Bez mirisa votke i krvi... Neto to nije tako strano kao ivot...
Anastasija Ivanovna Medvedkina, redov, strelac

Ne znam... Ne, ja razumem ta me pitate, ali mi nedostaju rei... Na mom

jeziku... Kako da to opiem? Trebalo bi... Gui me spazam, kako me samo gui:
nou leim u tiini i odjednom se setim. Zadiem se. U groznici. Evo, tako...
Negde postoje te rei... Potreban je pesnik... Kao Dante...
Ana Petrovna Kaljagina, vodnik, sanitarni instruktor

Deava se, zaujem muziku... Ili pesmu... enski glas... I tamo naem ono to
sam tada oseala. Neto slino...
A kad gledam film o ratu nije tako bilo, itam knjigu nije tano. Nije to...
to... Nije bilo tako. Ponem da govorim naglas nije tako. Nije tako strano i nije
tako lepo. Znate kako je lepo u ratu jutro? Pre bitke... Gleda i zna: moda ti je
ovo poslednje. Tako je lepa zemlja... I vazduh... I sunace...
Olga Nikitina Zabelina, vojni hirurg

U getu smo iveli iza bodljikave ice... ak se seam da se to dogodilo u utorak,

iz nekog razloga sam obratila panju na to da je bio utorak. Utorak... Datum i
mesec ne pamtim. Ali bio je utorak. Sluajno sam prila prozoru. Na klupi
prekoputa nae zgrade sedeli su deak i devojica i ljubili su se. Okolo pogromi,
streljanja. A oni se ljube! Potresla me je ta mirna slika...
S drugog kraja ulice, naa ulica je bila kratka, pojavi se nemaka patrola. Oni
su isto tako sve videli, imali su odlian pogled. Nita nisam uspela da shvatim.
Naravno da nisam uspela... Krik. Grohot. Pucnji... Ja... Ni na ta nisam pomislila...
Prvi oseaj je bio strah. Samo sam videla da su deak i devojica odjednom
ustali i ve padaju. Pali su zajedno.
A posle... Proao je jedan dan, drugi... trei... I ja samo o tome mislim. Treba
to razumeti: nisu se ljubili u kui, ve na ulici. Zato? Hteli su tako da umru...
Znali su da e ionako poginuti u getu, i hteli su da umru na drugi nain. Naravno,
to je ljubav. ta drugo? ta moe biti drugo... Jedino ljubav.
Ispriala sam vam... I to je, zaista, neto lepo to se dogodilo. A u ivotu? U
ivotu sam doivela uas... Da... ta jo? Sad razmiljam...
Borili su se... Hteli su lepo da umru. Uverena sam da je to bio njihov izbor...
Ljubov Eduardovna Kresova, ilegalka

Ja? Ja neu da govorim... nikako... O tome ne treba govoriti...

Irina Mojsejevna Lepicka, redov, strelac

Po gradu je lutala jedna poludela ena... Nije se umivala, nije se eljala. Imala je
petoro dece. I sve su joj pobili. Na razne naine. Jednom su pucali u glavu,
jednom u uvo...
Prilazila je oveku na ulici... Svakom... I govorila: Ispriau ti kako su ubili
moju decu. Od koga da ponem? Od Vasenjke... Njemu su pucali u uvo... A Toliku
u glavu... Od koga da ponem?
Od nje su svi beali. Bila je bezumna, zato je mogla da pria...
Antonina Albertovna Viutovi, partizanska medicinska sestra

Seam se samo jednog: viknuli su pobeda! Ceo dan je stajao taj krik... Pobeda!
Pobeda! Brao! U poetku nisam poverovala, jer smo se ve bili navikli na rat
jer i to je ivot. Pobeda! Pobedili smo... Bili smo sreni! Sreni!
Ana Mihajlovna Perepelka, vodnik, medicinska sestra
GOSPOE! ZNATE LI DA KOMANDIR
INENJERSKOG PUKA IVI SAMO DVA
MESECA...

Sve vreme govorim o jednom... Na ovaj ili onaj nain, vraam se na to...
Najee govorim o smrti. O njihovom odnosu prema smrti sve vreme je
kruila oko njih. Tako blizu i tako prirodna, kao ivot. Pokuavam da shvatim
kako se moglo voleti usred tog beskrajnog iskustva smrti. Gledati je iz dan u
dan. Misliti o njoj. Nevoljno pristajati na nju.
Moe li se o tome priati? ta e se predati reima i naim oseanjima? A ta
je ono neobjanjivo? Javlja mi se sve vie pitanja, i sve je manje odgovora.
Ponekad se vraam kui posle susreta s milju da je stradanje samoa.
Gluva izolacija. Drugi put mi se uini da je patnja poseban vid saznanja. Postoji
neto u ljudskom ivotu to se drugim putem ne moe preneti i sauvati,
posebno kod nas. Tako je ustrojen na svet, tako smo ustrojeni mi.
Sa jednom junakinjom ovog poglavlja srela sam se u sluaonici Beloruskog
dravnog univerziteta. Studenti su buno i veselo pakovali svoje sveske posle
predavanja. Kakve smo bile tada?, odgovorila je pitanjem na moje prvo
pitanje. Eto takve, kao oni, moji studenti. Samo je odea bila drugaija i ukrasi
na devojkama su bili jednostavniji. Gvozdeni kolutovi, stakleni biseri. Gumene
patike. Nije jo bilo tih farmerki, magnetofona.
Posmatrala sam urne studente, a pria je ve poinjala...

Do poetka rata sam s prijateljicom zavrila fakultet, za vreme rata

inenjersku kolu. Na front smo ile ve kao oficiri... Mlai porunici... Ovako su
nas doekali: Bravo, devojke! Dobro je to ste dole, devojke. Ali nikud vas
neemo poslati. Biete kod nas u tabu. Tako su nas doekali u tabu
inenjerskih jedinica. Mi se tada rastrimo i poemo da traimo komandanta
fronta Malinovskog. Dok smo ile, po seocetu se proulo da neke dve devojke
trae komandanta. Prilazi nam jedan oficir i kae:
Pokaite svoja dokumenta.
Pogledao ih je.
Zato traite komandanta, vi treba da idete u tab inenjerskih jedinica?
Odgovaramo mu:
 Poslali su nas kao komandire inenjerskih jedinica, a ovi hoe da nas
ostave u tabu. A mi hoemo samo ono to dobijaju komandiri inenjerskih
jedinica i nita vie na prvu borbenu liniju.
Onda nas taj oficir opet odvede u tab inenjerskih jedinica. I dugo su tamo
neto priali, skupila se gomila ljudi, svako daje neki savet, a neko se i smeje. A
mi uporne, drimo se svoga, da navodno imamo nalog da budemo samo
komandiri inenjerskih jedinica. Tada se taj oficir koji nas je doveo naljuti:
Gospoe! Znate li koliko ivi komandir inenjerskih jedinica? Komandir
inenjerskih jedinica ivi samo dva meseca...
Znamo, zato i hoemo na prvu borbenu liniju.
Nisu imali kud i napiu nam nalog:
Dobro, poslaemo vas u Petu udarnu armiju. ta je to udarna armija,
svakako znate, sam naziv vam kae. To je stalno prva borbena linija.
Koliko su nas samo naplaili. A mi se radujemo.
Slaemo se!
Stigle smo u tab Pete udarne, tamo sedi jedan inteligentan kapetan, primio
nas je vrlo lepo, ali kad je uo da hoemo da budemo samo komandiri
inenjerskih vodova, uhvatio se za glavu:
Ne, ne! ta vam je? Nai emo vam posao ovde, u tabu. Vi se alite, tamo
su samo mukarci, a sad odjednom da komandir bude ena to je ludost. ta
vam je?!
Dva dana su nas obraivali. Pravo reeno... nagovarali. Nismo poputale... Ni
korak. Ali to jo nije sve. Najzad... Najzad smo dobile nalog. Dovedu me u moj
vod... Vojnici gledaju: neko sa osmehom, neko zlurado, a neko samo slegne
ramenima odmah mu je bilo sve jasno. Kada nas je komandant bataljona
predstavio, evo vam, kae, novi komandir voda, svi su uzviknuli: U-u-u-u...
Jedan je ak pljunuo: Tfu!
A posle godinu dana, kad su mi uruili Orden crvene zvezde, ti isti momci,
koji su ostali ivi, na rukama su me uneli u zemunicu. Bili su mnogo ponosni.
Ako me pitate koje je boje rat, rei u vam boje zemlje. Za inenjera... Crne,
ute, glinene boje zemlje...
Idemo nekud... Noimo u umi. Zapalili smo vatru, gori ta vatra, sve je tiho,
tiho, neko je i zaspao. Ja spavam, gledam u vatru, spavam otvorenih oiju:
nekakve muice lete u vatru, lete celu no, ni zvuka ni uma, neujno nestaju u
toj velikoj vatri. Druge lete za njima... Iskreno... Tako i mi. Ili smo, ili. Vukli smo
se u kolonama.
 Posle dva meseca nisam poginula, posle dva meseca sam bila ranjena. Prvi
put sam bila lake ranjena. I prestala sam da mislim o smrti...
Stanislava Petrovna Volkova, mlai porunik, komandir inenjerskog voda

U detinjstvu... Poeu od svog detinjstva... A u ratu sam se najvie plaila da se

seam detinjstva. Upravo detinjstva. Na ono najnenije ne treba misliti u ratu...
Nikada... To je tabu.
I tako... U detinjstvu me je otac oiao na nulu. Toga sam se setila kad su nas
oiali, i od devojaka smo se odmah pretvorile u mlade vojnike. Neke devojke su
se uplaile... A meni je bilo lako da se naviknem. Nije otac zalud govorio: Ne
raste devojica, ve deko. A za sve je bila kriva jedna moja strast, zbog koje
sam vie puta od roditelja dobijala svoje. Zimi sam skakala sa strme obale u
reku Ob, zavejanu snegom. Posle asova, uzimala sam oeve pantalone
postavljene vunom, vezivala ih preko valjenki. Vunenu potkoulju sam uvlaila u
pantalone i vrsto stezala kaiem. Na glavi kapa uanka, vezana ispod brade.
Takva sam se gegala s noge na nogu, kao medved, i ila prema reci. Zatrim se iz
sve snage i skaem sa ivice... dole...
Ah! Kakav je oseaj kad leti u propast i skriva glavu u sneg! Da ti
ponestane dah! Probale su sa mnom i druge devojice, ali njima nije ilo glatko:
ili uganu nogu, ili razbiju nos o otar sneg, ili se desi neto drugo. Ja sam bila
vetija od deka.
Setila sam se detinjstva... Zato to neu odmah o krvi... ali razumem to je
vano, to je veoma vano. Volela sam da itam knjige. Razumem...
Stigli smo u Moskvu u septembru etrdeset druge... Cele nedelje su nas vozili
krunom eleznikom prugom. Zaustavljali smo se na stanicama: Kuncevo,
Perovo, Oakovo, i svuda su nam prilazile devojke. Dolazili su, kako se kae,
kupci, komandiri iz raznih eta i rodova vojske, agitovali da budemo inenjerci,
medicinski instruktori, radisti... Mene sve tri nije privlailo. Najzad je od celog
ealona ostalo nas trinaest. Sve su smestili u jedan vagon. U kompoziciji su bila
samo dva vagona: na i tabni. Dva dana i dve noi, niko nam nije dolazio.
Smejale smo se i pevale pesmu Zaboravljen, odbaen. Krajem drugog dana,
predvee, videle smo da naim vagonima, s komandantom ealona, prilaze tri
oficira.
Kupci! Bili su visoki, snani, zategnutih remena. injeli novi novcati,
izme oiene, blete, s mamuzama. Takvi su bili! Takve jo nismo videli. Uli
su u tabni vagon, a mi se prislonile uza zid i sluamo ta govore. Komandant je
pokazivao nae spiskove i davao kratku karakteristiku: koja je kakva, gde je
roena, obrazovanje. Na kraju smo ule: Sve odgovaraju.
 Tada je komandant izaao iz vagona i naredio da se postrojimo. Pitali su nas:
elite li da nauite umetnost ratovanja? Kako moemo da ne elimo, naravno
da elimo. Veoma! Matamo! ak niko nije pitao: gde emo uiti i od koga?
Naredba: Stariji porunie Mitropoljski, vodite devojke u kolu. Svaka je
nabacila na ramena svoj ranac, stale smo po dve i oficir nas je poveo po
moskovskim ulicama. Ljubljena Moskva... Prestonica... ak je lepa i u ovo teko
vreme... Bliska... Oficir je iao brzo, krupnim koracima, nismo uspevale da ga
stignemo. Tek nam je na susretu povodom tridesetogodinjice Dana pobede, u
Moskvi, Sergej Fjodorovi Mitropoljski priznao kako ga je bilo sramota da vodi
po Moskvi nas, bive kursistkinje Moskovske vojno-inenjerske kole. Trudio se
da ide podalje od nas, da na njega ne obraaju panju. Na taj devojaki opor...
Mi to, naravno, nismo znale, pa smo ga trkom sustizale. Dobre smo bile!
I tako... Prvih dana obuke bilo mi je teko... Dugo nisam shvatala da to nije
nikakva igra i da nije kola, ve vojna akademija. Priprema za rat. Komandirova
naredba je zakon za potinjenog.
Na poslednjem ispitu, zapamtila sam poslednje pitanje:
Koliko puta u ivotu moe da pogrei inenjerac?
Inenjerac grei jedanput u ivotu.
Tako je, devojko...
I usledilo je uobiajeno:
Slobodni ste, kursistkinjo Bajrak.
I onda rat. Pravi rat...
Doveli su me u moj vod. Komanda: Vod, mirno!, a vod i ne misli da ustaje.
Neko lei, neko sedi i pui, a neko se protee dok mu krckaju kosti... Uopte,
izgledalo je da me ne primeuju. Bilo im je uvredljivo da oni, mukarci izviai,
treba da se potinjavaju jednoj dvadesetogodinjoj devojci. To sam dobro
shvatila i bila sam prinuena da izreknem komandu: Voljno!
Tu krene napad... Skoila sam u kanal, a injel nov, tako da nisam legla dole, u
blato, ve sa strane, u sve sneg. U mladosti tako biva injel je skuplji od ivota.
Devojka luda! I moji vojnici su se smejali.
... ta je inenjerska izvidnica, koju smo mi sprovodili? Nou su borci kopali
parno udubljenje na neutralnoj liniji. Pred svitanje smo jedan komandir
odeljenja i ja puzali ka tom udubljenju i borci su nas maskirali. I tako smo leali
ceo dan, plaei se da se ne pomerimo, da ne zautimo. Posle sat-dva, ve se
mrznu i ruke i noge, bez obzira na to to ima valjenke i polubundu. Posle etiri
sata prava si ledenica. Pada sneg... Pretvara se u Sneka Belia... To je zimi...
Leti se deavalo da lei na vruini, ili pod kiom. Ceo dan paljivo sve
posmatra i pravi kartu osmatranja prve borbene linije: na kakvim mestima su
se pojavile promene terena, povrine zemlje. Ako se otkriju izboine i
grumenovi zemlje, zaprljan sneg, ugaena trava ili rosa pala s nje, to je ono to
treba... To je na cilj... Jasno je: tamo su nemaki inenjerci postavili minsko
polje. Ako su ga ogradili icom, treba razjasniti duinu i irinu ograenog dela.
Kakve koriste mine protivpeadijske, protivtenkovske ili mine iznenaenja?
Treba oznaiti vatrene take protivnika...
Pred napad nae vojske, radili smo nou. Probijali smo se na lokaciju
centimetar po centimetar. Pravili smo koridore na minskim poljima. Sve vreme
smo puzali po zemlji... Ja sam, kao elnik, trkarala od jednog odeljenja do
drugog. Mojih mina je uvek bilo vie...
Bilo je raznih sluajeva... Dovoljno za film... Za serijski film.
Oficiri su me pozvali na doruak. Pristanem, inenjerci retko jedu neto
toplo, obino s nogu. Kada su svi seli za kuhinjski sto, obratim panju na rusku
pe, na kojoj su bila zatvorena vratanca. Prila sam i poela da ih zagledam.
Oficiri se podsmevaju: ene, navodno, trae mine i u gorionicima. Odgovaram
na te njihove ale i primetim sasvim dole, s leve strane vratanaca, malu rupu.
Paljivije pogledam i vidim tanak provodnik koji vodi u pe. Odmah se okreem
prema onima to su sedeli: Kua je minirana, odmah napustiti prostoriju.
Oficiri su se utiali i s nevericom krenuli na mene, nikom se ne ustaje od stola.
Mirie meso, peeni krompir... Ja ponovim jo jednom: Odmah oistiti
prostoriju! Sa inenjercima prionem na posao. Prvo smo skinuli vratanca.
Presekli smo makazama icu... I ta smo nali... U pei je stajalo nekoliko
kanapom uvezanih emajliranih diskova. Mata svakog vojnika. Bolje nego
vojnika porcija. A u dubini pei, zamotana u crnu hartiju, dva velika paketa. Oko
dvadeset kilograma eksploziva. Eto im porcije.
Ili smo po Ukrajini, to je ve bila Stanislavska, sada Ivanofrankovska oblast.
Vod je dobio zadatak: hitno razminirati fabriku eera. Skup je svaki minut, ne
zna se na koji nain je minirana fabrika, ako je prikaen satni mehanizam,
svakog trenutka moe izbiti eksplozija. Ubrzanim marem smo izali na
zadatak. Vreme je bilo toplo, lako smo ili. Kad smo prolazili pored artiljerista-
dalekobacaa, odjednom je jedan iskoio iz anca i povikao: Vazduh! Rama!
Podignem glavu i traim na nebu ramu. Nikakav avion nisam videla. Okolo tiho,
ni zvuka. Gde je ta rama? I tu jedan od mojih inenjeraca zamoli da izae iz
stroja. Vidim, prilazi tom artiljercu i opali mu amar. Nisam uspela nita da
shvatim, kad ujem: Momci, tuku nae! Iz anca iskoe drugi artiljerci i okrue
naeg inenjerca. Moj vod nije dugo ekao, pobacaju vree, minoistraivae, i
pohitaju mu u pomo. Pone tua. Nisam mogla da shvatim ta se dogodilo.
Zato je vod krenuo u tuu? Vaan je svaki minut, a ovde takva pometnja. Izdam
komandu: Vod, u stroj! Niko na mene ne obraa panju. Tada uhvatim pitolj i
opalim u vazduh. Iz bunkera iskoe oficiri. Dok su se svi umirili, prolo je neko
vreme. Prie naem vodu kapetan i upita: Ko je ovde stareina? Ja mu kaem.
On iskolai oi, mnogo se bio naljutio. Zatim je upitao: ta se desilo? Nisam
mogla da odgovorim jer nisam zapravo znala razlog. Onda istupi moj pomonik
voda i ispria kako je bilo. I tada sam saznala da je rama bila uvredljiva re za
enu. Neto kao drolja. Frontovska psovka...
Znate... Ovo je iskren razgovor... Trudila sam se da ne mislim u ratu ni o
ljubavi, ni o detinjstvu. Ni o smrti, isto tako... Iskreno razgovaramo... Ve sam
priala, u meni je sve bilo dosta zapretano, da bih preivela. Posebno sam sebi
zabranila sve neno i prijatno. Nisam ak htela ni da mislim na to. Da se seam
toga. Pamtim da su nam u osloboenom Lavovu dali nekoliko slobodnih veeri.
Prvi put za sve vreme rata... U gradskom bioskopu, bataljon je gledao filmove. U
poetku nekako nismo bili navikli da sedimo u mekim foteljama, da gledamo
lepo okruje, oseamo udobnost i tiinu. Pre poetka projekcije svirao je
orkestar, nastupali su glumci. U foajeu su priredili igranku. Igrala se polka,
krakovjak i zavravali su venom Ruskom. Na mene je posebno delovala
muzika... Bilo je prosto neverovatno da se negde puca i da emo uskoro ponovo
morati na prvu borbenu liniju. Nekud gde je blizu smrt.
Ali ve sutradan mom vodu je bilo nareeno da proelja preseeni prostor
prema eleznikoj pruzi. Tamo krene nekoliko kola. Mine... Du puta je pola
izvidnica s pretraivaima. Sipila je sitna kia. Svi smo pokisli do gole koe.
Moje izme su se nadule, postale teke, kao da su od gvoza. Prikaila sam deo
injela za kai, da se ne spotiem. Ispred mene na povocu je iao moj pas Neljka.
Ako nae granatu ili minu, sedne pored nje i eka dok se ne razminira. Moj verni
prijatelj... I, evo, Neljka je sela... eka i cvili... A preko lanca se prenosi: Porunik
da ide generalu. Okrenula sam se, na seoskom drumu stajala su kola. Preskoila
sam preko jarka, u hodu otpustila pola injela, popravila kai i kapu. Svejedno,
izgledala sam zaputeno.
Pritrala sam kolima, otvorila vrata i stala da raportiram:
Drue generale, po vaoj naredbi...
ujem:
Voljno...
Ostala sam u stavu mirno. General me nije ni pogledao, kroz staklo kola
gleda u drum. Nervira se i esto gleda na sat. Ja stojim. On se obraa svom
posilnom:
Gde je taj komandir inenjeraca?
 Ponovo pokuavam da raportiram:
Drue generale...
On se najzad, s dosadom, okrene prema meni:
Kog avola mi ti treba?
Sve sam razumela i umalo sam se zakikotala. Tada se njegov posilni prvi
doseti:
Drue generale, a moda je ona komandir inenjeraca?
General zadri pogled na meni:
Ko si ti?
Komandir inenjerskog voda, drue generale.
Ti si komandir voda? zbunio se.
Tano tako, drue generale!
Je l ovo tvoji inenjerci rade?
Tano tako, drue generale!
Ti samo: generale, pa generale...
Izlazi iz kola, poe nekoliko koraka napred, zatim se okrene prema meni.
Stoji neko vreme, odmeri me pogledom. I kae svom posilnom:
Jesi li to nekad video?
A mene pita:
Koliko ti je godina, porunie?
Dvadeset tri, drue generale.
Odakle si rodom?
Iz Sibira.
Dugo me je ispitivao, predloio da preem u njihovu tenkovsku jedinicu.
Uzbudila sam se jer sam tako neuredno izgledala: on ne bi to dozvolio. Njima su
inenjerci preko potrebni. Onda me je odveo u stranu i pokazao na umu:
Tamo stoje moji sanduci s municijom. Hou da ih pustim tom prugom.
ine i pragovi su skinuti, ali put moe biti miniran. Udrui se s tenkistima i
proverite put. Ovuda je zgodnije da se kreemo ka prvoj borbenoj liniji. Zna ta
je iznenadni napad?
Znam, drue generale.
E pa ostaj zdravo, porunie. I obavezno doivi pobedu, brzo e ona.
Razume?
 eleznika pruga je zaista bila minirana. Proverili smo.
Svi su hteli da doive pobedu...
... Mina je bilo na svakom koraku. Bilo ih je mnogo. Jednom smo svratili u
jednu kuu i neko je video cipele od boksa koje stoje pored ormana. Ve je
pruio ruku da ih uzme. Viknula sam: Ne diraj! Kada sam prila i poela da
posmatram, ispostavilo se da su minirane. Nailazili smo na minirane fotelje,
komode, lutke, lustere... Seljaci su nas molili da razminiramo leje s paradajzom,
krompirom, kupusom...
I tako... Prola sam eku, Poljsku, Maarsku, Rumuniju, Nemaku... A utisaka
je ostalo malo u seanju, uglavnom se samo seam vizuelnog snimanja reljefa
mesta. Oblo kamenje, visoka trava... Ne znam da li je stvarno bila visoka ili nam
se samo inilo, jer se teko probijalo kroz nju s tim tragaima mina. Trava
stara... iak iznad bunova... Seam se jo mnotva zaliva i movara. umski
iprag, povrinske iane ograde, zarasla minska polja. Zaputene cvetne leje.
Tamo su se uvek skrivale mine, Nemci su voleli cvetne leje. Jednom su na
susednom polju kopali krompir, a mi pored njih iskopavali mine...
U Rumuniji, u gradu Deu, zaustavila sam se u kui mlade Rumunke koja je
dobro govorila ruski. Ispostavilo se da joj je baba Ruskinja. ena je imala troje
dece. Mu joj je poginuo na frontu, u rumunskoj dobrovoljakoj diviziji. Ali ona je
volela da se nasmeje, da se poveseli. Jednom me je pozvala da i ja krenem s njom
na igranku. Bilo je veliko iskuenje. Obukla sam pantalone, vojniku bluzu, cipele
od boksa, a preko toga rumunsku nacionalnu nonju: dugaku nonu koulju
saivenu od platna i svilenu usku suknju, a u struku sam je prihvatila crnim
pojasom. Na glavu sam stavila maramu, s velikim arama. Jo da dodam da sam,
puzei leti po planinama, lepo pocrnela, na slepoonicama su bili plavi
pramenovi, nos mi je bio oljuten i nisam se razlikovala od prave Rumunke.
Nisu imali klub, omladina se sastajala u neijoj kui. Kada smo dole, ve je
svirala muzika, igrali su. Videla sam gotovo sve oficire iz naeg bataljona. Prvo
sam se bojala da me ne prepoznaju, pa sam sedela daleko po strani da ne
privuem na sebe panju. ak sam se malo pokrivala maramom. Da bih mogla
sve da ih posmatram... Iz daljine... Ali kad me je kasnije jedan na oficir pozvao
na ples i nije me prepoznao s nakarminisanim usnama i pojaanim obrvama,
postalo mi je smeno i veselo. Smejala sam se od srca... Svialo mi se kad su
govorili da sam lepa. Sluala sam komplimente... Igrala i igrala...
Rat se zavrio, a mi smo jo celu godinu razminirali polja, jezera, reke. U ratu
smo sve odagnali od sebe, a sada je trebalo misliti na neto drugo... Na ivot... Za
inenjerce, rat se zavrio nekoliko godina kasnije, oni su ratovali najdue. A ta
znai ekati eksploziju posle Pobede? ekati taj mig... Ne, ne! Smrt posle Pobede
je najstranija smrt. Dupla smrt.
I, eto, tako... Za poklon za Novu godinu, etrdeset estu, dobila sam deset
metara crvenog satena. Nasmejala sam se: ta e mi? Zar u posle
demobilizacije da ijem sebi crvenu haljinu? Haljinu Pobede? Ubrzo je doao
ukaz o mojoj demobilizaciji... Priredili su mi u bataljonu sveani provod. Za
vreme veere, oficiri su mi kao poklon dali veliku plavu maramu s tankim
vezom. Tu maramu sam morala da otkupim pesmom o plavoj marami. I pevala
sam im celo vee.
A u vozu mi je skoila temperatura. Lice oteeno, usta zatvorena. Rasli su mi
umnjaci... Vraala sam se iz rata...
Apolina Nikonovna Lickevi-Bajrak, mlai porunik, komandir inenjersko-
minerskog voda
SAMO DA GA VIDIM JO JEDANPUT...

A sada e biti pria o ljubavi...

Ljubav je jedini lini dogaaj oveka u ratu. Sve ostalo je zajedniko ak i
smrt.
ta mi je bilo sasvim neoekivano? To to su o ljubavi govorile manje
otvoreno nego o smrti. Sve vreme neto nisu dorekle dokraja, kao da su se
titile, svaki put bi se zaustavljale na odreenom mestu. Veto su je branile.
Meu njima je postojao preutni dogovor dalje ne. Sputa se zavesa. Od ega
su se branile naravno, od posleratnih uvreda i kleveta. Bilo im je dosta! Posle
rata imale su jo jedan rat, ne manje straan od onog iz kojeg su se vratile. Ako je
neka reila da bude iskrena dokraja, bilo je to uz oajniko priznanje i obaveznu
molbu na kraju: promenite mi prezime iliu nae vreme, o tome se nije naglas
govorilo... bilo je nepristojno. Vie sam sluala o romantinom i traginom.
To, naravno, nije sav ivot i cela istina. Ali to je njihova istina. Kako je
poteno priznao jedan pisac ratnog narataja: Neka je proklet rat na
zvezdani as! Ta parola je zajedniki epigraf uz njihov ivot.
Ipak: kakva je ljubav, tamo? Uz samu smrt...

O AVOLSKOJ MATERI I MAJSKIM RUAMA

Rat mi je oduzeo moju ljubav... Moju jedinu ljubav...
Bombarduju grad, dotri do mene moja sestra Nina, opratamo se. Mislile
smo da se vie nikada neemo videti. Ona mi kae: Idem da se prijavim kao
bolniarka, ali gde da ih naem? I dobro se seam: gledam je, bilo je leto, na njoj
laka haljinica, i vidim na njenom levom ramenu, tu kod vrata, mlade. To mi je
roena sestra, a sada sam ga prvi put videla. Gledam i mislim: Uvek u te
prepoznati.
Imala sam tako snaan oseaj... Takvu ljubav... Srce se kidalo...
Iz Minska su svi otili. Po drumovima su tukli sa svih strana, zato smo ili
umom. Negde se zauo glas jedne devojke: Majko, rat je! Naa jedinica je
odstupala. Prolazimo kroz iroko polje, ra u klasu, a pored puta niska seoska
kua, premazana smolom... Blizu puta stoji jedna ena, izgledala je via od svoje
kuice, sva odevena u lan s narodnim ruskim vezom. Prekrstila je ruke na grudi i
nisko se klanjala, vojnici su prolazili, a ona im se klanjala i govorila: Neka vas
Gospod kui vrati.
I, znate, svakom se posebno klanjala i izgovarala te rei. Svima su u oima
bile suze...
Celog rata sam je se seala... I jo neeg, bilo je to u Nemakoj, kada smo
Nemce poterali nazad. Nekakvo seoce... U dvoritu sede dve Nemice sa svojim
kapicama i piju kafu. Slika kao da nema nikakvog rata! I ja pomislim: Boe
moj, kod nas razvaline, ljudi na zemlji ive, jedu travu, a vi sedite i pijete kalu.
Pored njih prolaze nai dipovi, koraaju nai vojnici... One piju kafu...
A onda smo prolazili kroz Belorusiju. I ta smo videli? Od celog sela ostala je
samo jedna pe. Sedi starac, a iza njega stoji troje unuadi, oito je izgubio i sina
i snaju. Starica sakuplja ugarke da naloi pe. Okaila je kouh, znai, dola je iz
movare. A na toj pei se nita ne kuva...
I tako snano oseanje... Takva ljubav...
... Na ealon se zaustavio. Ne seam se ta je bilo razlog popravka ina ili
smo menjali lokomotivu. Sedimo, jedna medicinska sestra i ja, a pored nas dva
naa vojnika kuvaju kau. I odnekud prilaze dva nemaka zarobljenika i mole da
dobiju da jedu. A mi imale hleb. Uzele smo veknu, podelile i dale im. A ujem
kako nai vojnici, oni to su kuvali kau, govore:
Pogledaj koliko su doktori dali hleba naem neprijatelju! i sve neto u
tom smislu, kao, zar ne znaju ta je rat, sedele su u bolnicama, otkud im pravo...
Posle nekog vremena, drugi zarobljenici priu tim vojnicima... I onaj vojnik
koji nas je upravo osuivao govori jednom Nemcu:
ta je, hoe da dere?
A on stoji... i eka. Drugi na vojnik daje veknu hleba svom drugu i kae:
Dobro, odseci mu.
On odree komad hleba. Nemci uzmu komad hleba i stoje vide da se kuva
kaa.
Dobro kae jedan vojnik daj im i kae.
Ali jo nije gotova.
Jeste li uli?
A Nemci, kao da znaju na jezik, i dalje stoje. Vojnici zaine kau maslom i
daju im u limenim konzervama.
To vam je dua ruskog vojnika. Nas su osuivali, a sami su dali hleba, jo i
kau, i to tek onda kad su je zakuvali maslom. Eto ega se seam.
 Takvo snano oseanje... Tako snano...
... Rat se ve davno zavrio... Spremala sam se da idem u banju... Upravo se
tada dogaala Karipska kriza. Opet je postalo nestabilno u svetu. Pakujem kofer,
sloim haljine, suknje. I ini mi se da nita nisam zaboravila. Nalazim torbicu s
dokumentima i uzimam iz nje vojnu knjiicu. Mislim: Ako se neto dogodi,
odmah u se javiti u vojni odsek.
Ve sam na moru, odmaram se i za stolom u trpezariji ispriam nekom da
sam ponela vojnu knjiicu. To sam ispriala bez ikakve ideje ili elje da poziram.
A jedan ovek za naim stolom e uzbueno:
Ne, na narod niko nee pobediti, jer sovjetska ena, ak i kad ide u
letovalite, nosi sa sobom vojnu knjiicu i misli, ako se ta dogodi, odmah e se
javiti u vojni odsek.
Gledao me je takvim oima... S takvim arom... ak se ni voljene ene tako ne
gledaju. Tako me je gledao samo moj mu...
Izvinite za dugaak uvod... Ne umem da govorim redom. Misli mi skau,
oseanja se bore...
S muem sam otila na front.
Mnogo sam zaboravila. Iako se seam svakog dana...
Zavrila se borba... Bila je nestvarna tiina. On je milovao travu rukama,
trava je bila meka... I gledao me. Gledao... Takvim pogledom...
Otili su u grupi u izvidnicu. ekali smo ih dva dana... Nisam dva dana
spavala. Zadremala sam. Probudilo me je kad sam osetila da sedi pored mene i
da me gleda.
Idi da spava.
ao mi je da spavam.
Tako snano oseanje... Takva ljubav... Srce se kida...
Mnogo toga sam zaboravila, skoro sve. A mislila sam da neu. Da neu
nikada.
Prolazili smo kroz Istonu Prusku, svi su ve govorili o Pobedi. Poginuo je... U
trenutku... Od gelera... Trenutna smrt. U sekundi. Javili su mi da su ih dovezli,
dotrala sam... Zagrlila sam ga, nisam dala da ga odnesu. Da ga sahrane. U ratu
su brzo sahranjivali: ako pogine danju, ako se bitka brzo zavri, odmah ih sve
pokupe i kopaju veliku jamu. Zasipaju ih... Suvim peskom. I, ako dugo gleda u taj
pesak, ini ti se da se pomera. Da drhti. Njie se taj pesak. Jer su tamo... Tamo su
za mene ivi ljudi, nedavno su bili ivi... Vidim ih, razgovaram s njima... Ne
verujem... Idemo i jo ne verujemo da su oni tamo... Gde?
 I nisam dala da ga odmah sahrane. Htela sam da imamo jo jednu no. Da
sedim pored njega. Da ga gledam... Da ga milujem...
Ujutru... Odluim da ga odvezem kui. U Belorusiju. A to je nekoliko hiljada
kilometara. Ratni drumovi... Pometnja... Svi su mislili da sam od tuge pomerila
pameu. Treba da se smiri. Treba malo da odspava. Ne! I ne! Ila sam od
jednog do drugog generala, i tako sam dola do komandanta Rokosovskog
fronta. Prvo je odbio... Nisam normalna! Koliko ih je samo sahranjeno u
bratskim grobovima, lee na tuoj zemlji...
Jo jednom sam dobila kod njega prijem:
Hoete da kleknem pred vama?
Razumem ja vas... Ali on je ve mrtav...
Nemam od njega dete. Naa kua je spaljena. ak su fotografije propale.
Niega nema. Ako ga dovezem u domovinu, ostae mi bar grob. I imau kamo da
se vratim posle rata.
On uti. Hoda po kabinetu. Koraa.
Jeste li nekada voleli, drue marale? Ja ne sahranjujem mua, ja
sahranjujem ljubav.
I dalje uti.
Onda i ja hou ovde da umrem. Zato da ivim bez njega?
Dugo je utao. Zatim je priao i poljubio mi ruku.
Dali su mi specijalan avion za jednu no. Ula sam u avion... Zagrlila sam
sanduk... I izgubila svest...
Jefrosinja Grigorjevna Breus, kapetan, lekar

Nas je rastavio rat... Mu na frontu. Prvo sam se evakuisala u Harkov, a zatim

u Tatarsku. Tamo sam poela da radim. I jednoga dana me potrae, a moje
devojako prezime je Lisovska. ujem kako zovu: Sovska! Sovska! Odgovaram,
viem: To sam ja! Kau mi: ldite u NKVD, uzmite propusnicu i idite u Moskvu.
Zato? To mi niko nije rekao. Ratno je vreme...
Ja ve mislim: moda mi je mu ranjen, moda me zovu da idem k njemu. A
ve etiri meseca od njega nita ne stie. I putovala sam s mislima da u ga nai
bez ruku, bez nogu, bogalja, da u ga pokupiti i takvog dovesti.
Stiem u Moskvu, idem na naznaenu adresu. Vidim natpis: CK KPB, i tamo
je strano mnogo takvih kao ja. Pitamo: ta je? Zato? Zato ste nas okupili? Oni
odgovaraju: Sve ete saznati. Ulazimo: tamo je na sekretar CK Ponomarenko,
svi nai rukovodioci. Pitaju me: Hoete li vi tamo odakle ste doli? Odakle sam
dola iz Belorusije. Naravno da hou. I poalju me u specijalnu kolu.
im smo zavrili obuku, sutradan su nas odmah stavili u kola i odvezli na
linije fronta. Nisam znala ta je front, a ta neutralna linija. I plaim se, a i
radoznala sam. Odjednom krenu rakete: Bum! Vidim: sneg se beli, a traka ljudi,
jedan za drugim, polegali. Bilo nas je mnogo. Raketa se ugasila, nema vie paljbe,
dali su komandu: Trkom!, i mi potrali. I tako smo proli...
Zatim, kada smo izvrili zadatak, rekli su nam da e doi avion da nas
prebaci u Moskvu. A ja, bila sam u pozadini, dobijem pismo od mua. Toliko sam
se obradovala, bilo je tako neoekivano, dve godine nita o njemu nisam znala. I
tada napiem pismo u CK. Pisala sam da u sve da radim, samo da budem
zajedno s muem. I to pismo predam pilotu. Kada su doli avioni po nas, govorili
su da svi treba da letimo, naroito Fedosenko. ekamo avion, no crna kao
barut. I neki avion krui iznad nas, a onda ospe po nama bombama. To je bio
mesermit, presreo nas je. Onda je otiao na novi poloaj, a na U-2 poeo da
se sputa i ba ispod jelke gde sam ja stajala. Pilot, tek to se prizemljio, odmah
je morao da se die jer je znao: Nemac e se okrenuti i ponovo e poeti da gaa.
Ja se uhvatila za krilo i viem: Mene vozi u Moskvu, imam odluku. Skoro je
opsovao: Sedaj! I tako smo leteli samo nas dvoje. Nije bilo ni ranjenika, nikoga.
U maju sam po Moskvi ila u valjenkama. Otila sam u pozorite u
valjenkama. I bilo je divno. Piem muu: Gde emo se sastati? Bila sam rezervni
sastav, mogu da me poalju kud hoe. Molila sam ih: poaljite me tamo gde mi je
mu, dajte mi bar dva dana, da ga vidim bar jo jedanput, a onda u se vratiti i
aljite me kud god hoete. Svi su slegali ramenima. Ali ja sam ipak po broju
pote saznala gde mi mu ratuje i krenula sam kod njega. Stigla sam prvo u
oblasni komitet partije, pokazujem muevljevu adresu, dokumenta da sam mu
ena i kaem da hou da ga vidim. Kau mi da to nije mogue jer je on na prvoj
liniji fronta, da idem natrag. Kako natrag?! Poem kod vojnog komandanta. On
me pogleda i kae da prvo treba da mi daju malo odee. Dali su mi vojniku
bluzu, kai da se opaem. I on krene da me odgovara:
Tamo gde je va mu, tamo je veoma opasno...
Ja sedim i plaem, on se tada saali i da mi propusnicu.
Izaite na drum, tamo e biti vojnik saobraajac, on e vam pokazati kuda
da idete.
Nala sam taj drum i tog saobraajca, stavio me je u kola. Dolazim u jedinicu,
tamo se svi ude, okolo sve vojnici. Ako ste vi?, pitaju. Ne mogu da kaem
ena. Kako to da kaem kad unaokolo lete bombe? Kaem sestra. Ne znam ni
zato sam kazala sestra. Saekajte, kau, treba ii jo est kilometara. Kako
da ekam kad sam ak dovde dola... A ba tada odande stiu kola s hranom,
naelnik neki rii, sav pegav. Kae mi:
O, znam Fedosenka. On je u samom rovu.
I ja ga izmolim. Stave me u kola, idem, nigde nita ne vidim, za mene je to
neto novo. Prva linija, nigde nikoga, samo se povremeno uje pucanj. Stiemo.
Stariji vodnik pita:
A gde je Fedosenko?
Odgovaraju:
Jue su otili u izvidnicu, zatekla ih zora, i tamo ekaju.
Ali bili su na vezi. I njemu jave da mu je dola sestra. Kakva sestra? Kau mu:
Ria. A njegova sestra je crnka. I on se odmah doseti. Ne znam kako se izvukao,
ali se ubrzo pojavio i tako smo se sreli. Radosti je bilo onoliko...
Bila sam kod njega dan-dva i drugog dana mu kaem:
Idi u tab i prijavi. Ja u da ostanem ovde s tobom.
On krene kod stareina, a ja ne diem moda e rei: neka se gubi odavde u
roku od dvadeset etiri sata. To je front, nita nije nemogue... I odjednom vidim
dolaze u podzemni bunker stareine: major, pukovnik. Svi se rukuju. Onda smo
svi seli, popili ta je bilo, i svako je kazao svoju re, da je ena pronala mua u
rovu, da je to prava ena, ima dokumenta. To je takva ena kakva se ne via, to je
prava ena, pogledajte samo tu enu. Takve su rei govorili i svi su plakali. Te
veeri u se seati celog svog ivota.
Ostala sam kod njih kao bolniarka. Ila sam s njima u izvidnicu. Tue
minobaca, vidim: mu je pao. Mislim: ubijen je ili je ranjen. Trim tamo,
minobaca tue, a komandir vie:
Kuda e, luda eno? Idi puzei, iv je...
Negde kod Dnjepra nou, pri svetlosti meseca, uruili su mi Orden crvene
zastave. Posle su mi govorili da su me predloili za Orden crvene zvezde, ali ja
ga nisam htela. Mu mi je bio ranjen, teko. Zajedno smo beali, zajedno hodali
kroz takvu movaru, zajedno smo puzali. Mitraljez je tukao zdesna, a mi smo
levom stranom puzali po blatu i mitraljez ga je ranio u bedro na levoj strani.
Ranili su ga razornim metkom i ik probaj da zavije ranu, to je debelo meso.
Sve se raznelo, i blato i zemlja, svuda unaokolo...
A mi smo se izvlaili iz obrua. Nema kud da izveze ranjenike, nemam
nikakvih lekova. Jedina je nada da emo se probiti. Kada smo se probili, mua
sam evakuisala do bolnice. Dok sam ga dovezla, dobio je krvnu infekciju. A bila
je Nova godina. On umire... Bio je mnogo puta odlikovan, skupila sam sve
njegovo ordenje i stavila pored njega. Ba je bila vizita, a on spava. Doktor prie
i kae mi:
Idite. Treba da odete odavde. On je ve mrtav.
Odgovorim mu:
Tiho, jo je iv.
Mu u tom trenutku otvori oi i kae:
Zato je plafon poplaveo?
Pogledam:
Nije, Vasja, nije plav, beo je. A njemu se uinilo da je plav.
Sused mu govori:
Fedosenko, ako preivi, svoju enu treba na rukama da nosi.
I nosiu je sloio se.
Ne znam, sigurno je predoseao da umire, jer mi je uzeo ruku i poljubio je.
Ljuboka, tako mi je ao, svima je Nova godina, a ti i ja smo ovde... Ali ne
ali, imaemo jo mnogo Novih godina...
I kad mu je ostalo jo nekoliko asova ivota, trebalo je da mu se menja
posteljina... Promenila sam mu posteljinu, previla nogu, trebalo je da ga malo
podignem, mukarac je, teak, pridigla sam ga samo malo i osetila da je gotovo,
jo minut-dva i vie ga nee biti... elela sam i ja da umrem... Ali nosila sam pod
srcem nae dete i samo me je to zadralo... Mua sam sahranila prvog januara, a
posle trideset osam dana rodila sam Vasju, on je etrdeset etvrto godite, ima
svoju decu. Mu se zvao Vasilije, sin Vasilije Vasiljevi, a unuk Vasja... Vasilok...
Ljubov Forninina Fedosenko, redov, sanitarka

Gledala sam... Svakog dana... Nisam mogla da se smirim. Mlad, lep mukarac
umire... Poelela sam da ga... da ga bar poljubim. Da uradim za njega neto kao
ena, ako ve ne mogu nita kao lekar. Da mu se bar nasmejem. Da ga
pomilujem. Da ga uzmem za ruku...
Mnogo godina posle rata, jedan ovek mi je priznao da se sea mog osmeha
kad sam bila mlada i da mu lii na osmeh njegovog malog unuka. To je neto
najdrae u njegovom ivotu. A za mene je on bio ranjenik kao svaki drugi, nisam
ga ak ni zapamtila. Kazao mi je da ga je taj osmeh vratio u ivot, sa onoga
sveta... enski osmeh... Kada mi je to govorio, pocrvenela sam kao devojka. Ljudi
ne govore esto jedno drugom takve iskrene rei, ali kada se mi seamo rata,
tada smo iskreniji nego ikad...
Vera Vladimirovna evaldieva, stariji vodnik, hirurg
Na Prvi beloruski front stiglo je nas dvadeset sedam devojaka. Mukarci su nas
gledali sa oduevljenjem: Ni pralje, ni telefonistkinje, ve devojke
snajperistkinje. Prvi put vidimo takve devojke. Kakve devojke! Stariji vodnik je
u nau ast ispevao stihove. Smisao je bio: da devojke ostanu nene, kao rue,
da rat ne iskvari njihove due.
Kad smo odlazile na front, svaka od nas se zaklela: nikakvih romansi tamo
nee biti. Sve e biti posle rata, ako preivimo... A do rata nismo uspele ni da se
poljubimo. Mi smo stroe gledale na te stvari nego dananja omladina. Poljubiti
se za nas je znailo zavoleti za ceo ivot. Ali doe rat! U ratu je ljubav bila
zabranjena, ako je komanda saznala, po pravilu bi jednog od zaljubljenih
prebacivali u drugu etu, jednostavno su ih rastavljali. Mi smo ljubav uvale.
Nismo se drale svojih dejih zakletvi... Volele smo...
Mislim da ne bih izdrala da se nisam zaljubila u ratu. Ljubav me je spasla...
Sofija M. Krigelj, stariji vodnik, snajperistkinja

Trudile smo se da prepravimo uniformu strogo po svojoj figuri, esto smo je

prale, peglale. elele smo da izgledamo uredno. To smo uglavnom radile nou, i
ve smo suile samo nou, stidele smo se preko dana da irimo ve, a i stariji
vodnik bi nas grdio.
Bile smo mlade i naravno da smo htele da volimo i da budemo voljene. ena
ne moe da je neko ne zapazi. Ali ljubav kao da je bila zabranjena, i mi smo je
skrivali i uvali kao neto sveto, uzvieno.
Nona Aleksandrovna Smirnova, redov, artiljerac

O UDNOJ TIINI PRED NEBOM I IZGUBLJENOM PRSTENU

Iz Kazanja sam otila na front kao devojka od devetnaest godina. A posle pola
godine sam pisala mami da misle da imam dvadeset pet, dvadeset sedam
godina. Svaki dan strah, uas. Lete krhotine granata, ini ti se da ti deru kou. I
ljudi umiru. Umiru svakog dana, svakog asa. Ima utisak svakog minuta.
Nismo imali dovoljno arava da ih pokrijemo. U donjem rublju smo ih slagali.
Strana tiina je vladala u sobama. Takvu tiinu nigde nisam osetila.
I govorila sam sebi da nijednu ljubavnu izjavu u tom paklu ne mogu da
ujem. Ne mogu da poverujem u nju. Koliko je trajao rat, a ne mogu da se setim
nijedne pesme. Zemljanke se ne seam... Seam se samo da, kad sam odlazila iz
kue na front, kod nas su u vrtu cvetale vinje. Idem i okreem se: Moda
poslednji put vidim vinje u cvatu? Posle sam, naravno, viala usput vonjake.
Cvetali su iako je bio rat... U koli sam bila vesela i stalno se smejala, a tamo sam
postala ozbiljna i mislila sam: Nije valjda da se vie nikada neu osmehnuti?
Kad bih videla da je neka devojka upala obrve ili karminisala usne, bila sam
zbunjena. To sam kategoriki odbijala: kako je mogue, kako ona hoe da se
nekome svia u ovakvo vreme?
Starije devojke su govorile da, kada bi, na primer, sve gorelo, svejedno bi
postojala ljubav. Nisam se slagala s tim. Okolo su ranjenici, stenjanje... Mrtvi
imaju tako utozelena lica. Kako onda moe da misli na radost? Na svoju
sreu? A kose su nam tako brzo sedele. Nisam htela da meam ljubav sa svim
tim. inilo mi se da e tu ljubav nestati u trenu. Kakva moe biti ljubav bez
lepote? Zavrie se rat, doi e lep ivot. I ljubav. Eto, tako sam se oseala.
Moglo se poginuti svakog trenutka. Ne samo danju nego i nou. Pucnjava nije
prestajala ni za tren. Mogu da poginem, a onaj ko me je zavoleo patie. I toga mi
je bilo ao.
Moj sadanji mu mi se mnogo udvarao, a ja sam mu govorila: Ne, ne,
zavrie se rat, jedino tada moemo da govorimo o tome. Nikada neu
zaboraviti kako se jednom vratio iz bitke i pitao: Ima li ti neku jaknicu? Obuci
je, molim te. Da vidim kakva si u jaknici. A ja nita nisam imala osim vojnike
bluze.
Svojoj drugarici sam govorila: Nije ti poklonio ni cvee, nije ti se udvarao... I
odjednom udaja. Zar je to ljubav? Nisam razumela njena oseanja...
Rat se zavrio i mi smo gledali jedno u drugo i nismo verovali da se rat
zavrio, da smo ostali ivi, da smo se ponovo sreli. Da emo voleti... Jer smo to
zaboravili, nismo umeli. Stignem kui i poem s mamom da mi saiju haljinu.
Kad sam dola na red, pitaju me:
Kakav e model?
Ne znam...
Kako ste to doli u salon a ne znate kakvu haljinu hoete?
Ne znam...
Jer za pet godina nisam videla nijednu haljinu. ak sam zaboravila i kako se
haljina ije. Kupila sam cipele na tiklu, prola po sobi i skinula ih. Stavila sam ih
u oak i pomislila: Nikada neu nauiti da u njima hodam...
Marija Selivestrovna Book, vojna medicinska sestra

I ti ljudi u bolnici su bili sreni. Bili su sreni jer su ostali ivi.

Dvadesetogodinji porunik je preiveo, ali nije imao jednu nogu. Ali tada, usred
sveopte nesree, inilo se da je to srea, vratio se iv, samo nema jednu nogu.
Najvanije je da je iv. Imae i ljubav, imae i enu, i sve e imati... danas je ostati
bez jedne noge uas, a onda, oni su skakutali na jednoj nozi, puili, smejali se.
On je heroj! ta e vie? A moda mi nismo shvatali jer smo bili mladi. Ne, ipak
se smatralo: ak i da je bez ruku ili nogu, bie on nekome drag jer je svoj ivot
davao za drugog.
Jeste li se zaljubljivali u ratu?
Naravno, bili smo tako mladi. im su stizali novi ranjenici, obavezno bismo
se u nekog zaljubile. Moja drugarica se zaljubila u jednog porunika, bio je sav
izranavljen. Pokazala mi ga je to je taj! I ja sam, naravno, odluila da se isto
tako u njega zaljubim. Kada su ga odvozili, zamolio me je da mu dam svoju
fotografiju. Imala sam samo jednu, slikali smo se negde na stanici. Krenem da
mu dam tu fotografiju, a onda pomislim: pa to nije ljubav, a ja mu poklanjam
sliku. I njega ve odnose, ja mu pruim ruku, ali u pesnici stegnuta fotografija, i
nisam se usudila da mu je dam. To je cela ljubavna pria... Zatim, seam se,
Pavlik je takoe bio porunik. Imao je jake bolove i ja mu stavim okoladu pod
duek. I kad smo se sreli posle rata, tek posle dvadeset godina, on pone da
zahvaljuje mojoj drugarici Ljilji Drozdovoj za tu okoladu. Ljilja pita: Kakva
okolada? Onda ja priznam da sam to bila ja... i on me poljubi... Posle dvadeset
godina me je poljubio...
Svetlana Nikolajevna Ljubi, bolniarka

Jednom, posle borbe... U velikoj evakuacionoj bolnici, prie mi glavni lekar i

kae: Tu, u posebnoj sobi, lei teko ranjeni tenkista. On gotovo ni na ta ne
reaguje, moda e mu pomoi vaa pesma... Odem u sobu. Dok sam iva, nikada
neu zaboraviti tog oveka koji je nekim udom ispuzao iz zapaljenog tenka i
imao opekotine po celom telu. Leao je nepokretno, savijen na krevetu, crnog
lica bez oiju. Grlo mi se osuilo i steglo i nekoliko minuta nisam mogla da
doem k sebi. Onda sam poela tiho da pevuim... I vidim da se ranjenikovo lice
pokrenulo... Neto je proaputao. Nagla sam se i ula: Pevajte jo... Pevala sam
mu jo i jo, otpevala ceo svoj repertoar dok glavni lekar nije rekao: ini mi se
da je zaspao...
Lilija P. Aleksandrovska, umetnica

Kod nas su bili komandant bataljona i medicinska sestra. Venali su se. Kakva
je mogla da bude svadba u tim uslovima? Ali oni su se voleli. On je iao u borbu, i
ona je jurila s njim. Govorila je da nee sebi oprostiti ako on pogine daleko od
njenih oiju, ako ne vidi njegovu smrt. Neka nas ubiju zajedno, jednom
granatom. Hteli su ili da zajedno umru ili da zajedno ive. On je bio teko ranjen,
njega alju u pozadinu, a ona je ostala trudna. On joj daje pismo: Idi mojim
roditeljima. Bilo ta da se sa mnom dogodi, ti si moja ena. I rodie mi sina ili
erku...
Eto, to sam zapamtila, pamtim samo ono lepo. Ne kaem da nije bilo i onog
drugog. Dug je bio rat i mnogo nas je bilo tamo. Ali ja se bolje seam onog
svetlog, istog. Seam se, tek to sam se javila u rat, jo smo radili u bolnici, a u
moju drugaricu se zaljubio jedan oficir. Kako smo joj zavidele! Kako smo
zavidele njihovoj ljubavi! On se oporavio i otiao na front. Ona ga je ekala. I on
joj se vratio posle rata, vratio se bez ruke...
Naravno da je tamo, u ratu, ljubav bila drukija. Svako je znao da moe
voleti u ovom trenutku, a ve u sledeem tog oveka moe vie da ne bude meu
ivima. Kada volimo u mirno vreme, ne gledamo na ljubav na taj nain. U naoj
ljubavi nije bilo danas, sutra... Ako smo voleli, voleli smo. U svakom sluaju,
neiskrenosti nije moglo biti, jer se vrlo esto naa ljubav zavravala drvenom
zvezdom na grobu.
I, zamislite, mukarci su najee pokazivali eni svoju bolju stranu. Oni su
rizikovali, rtvovali su se. I videli su ne samo nau enstvenost ve i sposobnost
za samortvovanje. ak mislim, to mogu da kaem za sebe, da su, bez obzira na
sve uase, tamo u ratu mnogi od nas doiveli najvie uzlete due. I to je isto tako
prirodno, jer je svaki dan pred tebe bio stavljen izbor: ivot ili smrt. Tamo je
ovek svaki dan sebe proveravao. Ako je bio lep, bio je na takav nain da su to
svi videli, ako je bio kukavica i nitavilo to su takoe svi videli. Teko to moe
da razume neko ko nije bio u ratu.
Vratila sam se s fronta i nita nisam imala: na meni uniforma, injel, i to je
bilo sve. Trebalo je s tim otpoeti novi ivot. Kao da sam opet u ratu stalno si u
injelu, kao to se kae, injelom i krevet pokriva. Razne primedbe su bile...
Imala sam skoro etrdeset godina, a obrazi mi crvene...
Kad se mukarac vraa s fronta, on je heroj! Mladoenja! Prilika! A ako je
devojka, odmah je iskosa gledaju: Znamo ta ste tamo radile! I cela porodica
raspravlja treba li se njome oeniti. Iskreno, mi smo krile, nismo htele da
govorimo da smo bile u ratu. Htele smo da ponovo budemo obine devojke.
Neveste...
Nina Vasiljevna Iljinska, stariji vodnik, medicinska sestra

Dan pobede...
 Mi, veterani, sastajemo se svake godine. I ja jednom izlazim iz hotela, a
devojke mi kau:
Lilja, gde si bila? Tako smo se isplakale.
Ispostavilo se da im je priao jedan mukarac, Kazahstanac, i upitao:
Devojke, odakle ste? Iz koje bolnice?
One mu odgovore:
A koga traite?
Svake godine dolazim ovamo i traim jednu sestru. Ona mi je spasla ivot i
zaljubio sam se u nju. Hou da je naem.
Moje devojke se smeju:
Kakvu to sestricu traite, ona je ve baka. Kosa joj je sva bela od sedih
vlasi...
Nije...
Jeste li oenjeni, imate li dece?
Imam i unuke, i decu, i enu. Duu sam izgubio za njom...
Devojke mi to govore i mi se priseamo: da nije to moj Kazahstanac?
... Dovezli mladog Kazahstanca. Bio je sasvim mlad. Operisali smo ga. Imao je
sedam ili osam rana na crevima. Nije bilo nade. I, dok je leao tako bespomoan,
odmah sam ga zapazila. I kad god sam imala slobodan trenutak, dotrim do
njega: Kako je? Sama mu dam intravenoznu infuziju, izmerim temperaturu i on
se nekako izvue, krene da se oporavlja. A mi nismo ranjenike dugo zadravali,
bili smo na prvoj liniji fronta. Ukaemo pomo i aljemo ih dalje. I doe trenutak
da i njega odvezu.
On lei na nosilima, kau mi da me zove.
Sestro, doite kod mene.
ta je bilo? ta hoe? Kod tebe je sve u redu. Voze te u pozadinu. Sve e
biti dobro. Smatraj da si preiveo.
On moli:
Molim vas, ja sam sin jedinac. Spasli ste mi ivot... daje mi na poklon
jedan prsteni, tako mali.
A ja nisam nosila prstenje, nisam volela, ne znam zato. I odbijem:
Ne mogu, ne mogu. Bolje ga odnesi mami.
On moli. Doli drugi ranjenici, pomau mu:
Pa uzmi, daje ti od istog srca.
 Ne mogu, shvatite, to je bila moja dunost...
Ali nagovore me. Istina, taj sam prsteni posle izgubila. Bio mi je velik,
jednom sam zaspala, kola su trucnula i on je negde ispao. Bilo mi je strano ao.
Jeste li kasnije nali tog oveka?
Nikada se nismo sreli. Ne znam je li to bio on. Ceo dan smo ga sve zajedno
traile.
I stalno mi dolazi u seanje. Seam se onog lepog... A i uvreda se seam...
Nekada su uvredljivo, do boli, govorili o enama koje su bile u ratu...
... etrdeset este sam se vratila kui. Pitaju me: Hoe li ii u uniformi ili u
graanskoj odei? U vojnikoj, naravno. Nije mi padalo na pamet da je skidam.
Poem uvee u Dom oficira na igranku. I sad ete uti kako su se ophodili prema
enama iz rata.
Obukla sam haljinu, cipele, a injel i izme ostavim u garderobi. Prilazi mi
jedan vojnik i zove na ples. Kapetan.
Vi sigurno niste odavde kae. Veoma ste inteligentna devojka. I celo
vee se nije odvajao od mene. Kad se zavrila igranka, kae mi:
Dajte mi va broj od garderobe.
I poe ispred mene, a oni mu daju injel, izme.
Nije to moje!
Ja priem:
Moje je.
Ali niste mi rekli da ste bili u ratu.
Pa niste me ni pitali.
I on ostane zbunjen, ne moe da me pogleda.
A sam tek to je stigao iz rata.
ta vas je tako zaudilo?
Ne mogu da zamislim da ste vi bili u vojsci. Razumete, devojka s fronta...
Zaudili ste se to sam sama? Bez mua i to nisam trudna?
I nisam mu dala da me otprati.
I uvek sam se ponosila time to sam bila u ratu. to sam branila domovinu...
Lilija Mihajlovna Butko, kirurka medicinska sestra

Moj prvi poljubac...

 Mlai porunik Nikolaj Belohvostik... Vidite kako sam pocrvenela, a ve sam
baka. A onda sam bila u mladim godinama... Mislila sam... Bila sam ubeena... da
neu nikome priznati, ak ni prijateljici, da sam zaljubljena u njega. Do uiju.
Moja prva ljubav... Moda i jedina? Ko zna... Mislila sam da niko u eti ne
nasluuje. Niko mi se ranije nije tako dopadao! Ako mi se i dopadao, nije tako. A
on... Ila sam i stalno mislila na njega, svakog trenutka. Pa ta... To je bila prava
ljubav. Osetila sam. Svi znaci... Oh, gledajte kako sam pocrvenela...
Sahranjivali smo ga... Leao je na platnu atorskog krila, tek to je bio ubijen.
Nemci pucaju oko nas. Trebalo je brzo sahranjivati... Odmah sada... Pronali smo
stare breze, izabrali smo onu koja je stajala najdalje od starog hrasta. Najveu.
Pored nje... Trudila sam se da zapamtim, kad se posle vratim, da naem to
mesto. Tu se zavrava selo, tu poinje ravanje druma... Ali kako da zapamtim?
Kako da zapamtim kad ve jedna breza gori na nae oi... Kako? Krenuli smo da
se opratamo s njim... Kau mi: Ti e prva! Srce mi je zaigralo, shvatila sam...
ta... Izgleda da svi znaju za moju ljubav. Svi znaju... Udarila mi je u glavu misao:
moda je i on znao? Evo... On lei... Sad e ga spustiti u zemlju... Da ga zatrpaju.
Da naspu peskom... Ali strano sam se obradovala toj misli da je, moda, i on
znao. Moda sam se i ja njemu dopadala? Kao da je iv i da e mi sada neto
odgovoriti... Setila sam se kako mi je za Novu godinu poklonio nemaku
okoladu. Mesec dana je nisam jela, nosila sam je u depu.
Celog ivota se toga seam... Tog trenutka... Lete bombe... On... Lei na
atorskom krilu... Taj trenutak... A ja se radujem... Stojim i smekam se za sebe.
Nisam normalna. Radujem se to je on, moda, znao za moju ljubav...
Prila sam i poljubila ga. Nikada pre toga nisam poljubila mukarca... To mi
je bio prvi...
Ljubov Mihajlovna Grozd, sanitarni instruktor

O SAMOI METKA I OVEKA

Moja pria je posebna... Tee me molitve. Molim se za svoju devojicu...
Seam se jedne mamine izreke. Volela je da kae: Metak je luda, sudbina je
zlotvorka. To je govorila za svaku nesreu. Metak je sam, i ovek je sam, metak
leti kud hoe, a sudbina vrti oveka kako hoe. Tamo-amo, tamo-amo. ovek je
pero, vrapje pero. Nikada nee saznati ta te eka u budunosti. Nama nije
dato... Nije dozvoljeno da se pronikne u tajnu. Meni je Ciganka gatala kad smo se
vraali iz rata. Dola je na stanicu, pozvala me u stranu... Obeala mi je veliku
ljubav... Imala sam nemaki sat, skinula sam ga s ruke i dala joj za tu veliku
ljubav. Poverovala sam joj.
A sada ne mogu da isplaem tu svoju ljubav...
U rat sam ila vesela. Kao sve komsomolke. Sa svima. Putovali smo u
teretnim vagonima, na njima je bilo napisano crnim mazutom: etrdeset ljudi
osam konja. A nas se nabilo sto.
Postala sam snajperista. A mogla sam da budem i vezista, to je korisna
profesija, i vojnika, i mirna. enska. Ali kazali su da treba pucati. I pucala sam.
Dobro sam pucala. Imam dva Ordena slave, etiri medalje. Za tri godine rata.
Povikali su pobeda! Proglasili su pobeda! Seam se svog prvog oseanja
radosti. I odmah, istog trenutka strah! Panika! Panika! Kako dalje iveti? Tata
je poginuo kod Staljingrada. Dva starija brata su nestala bez traga, poetkom
rata. Ostale smo mama i ja. Dve ene. Kako emo iveti? Sve nae devojke su se
zamislile... Skupimo se uvee u zemunici... I priamo o tome da ivot sada tek
poinje. Oseamo i radost i strah. Ranije smo se bojale smrti, a sada ivota...
Jednako je bilo strano. Zaista! Priamo, priamo, a onda sedimo i utimo.
Hoemo li se udati ili neemo? Iz ljubavi, ili ne iz ljubavi? Gatale smo pomou
kamilice... Venie smo bacale u reku, potapale svee... Seam se, u jednom selu
su nam pokazali gde ivi vetica. Sve smo pojurile kod nje, ak i nekoliko oficira.
Ona je gatala na vodi. I gledala nam u ruke. Drugi put smo kod jednog verglaa
dodirivali karte. Meni su ispadale srene karte... A gde je sada ona, ta moja
srea?
Kako nas je doekala Domovina? Ne mogu bez plaa... Prolo je etrdeset
godina, a meni jo gore obrazi. Mukarci su utali, a ene... Vikale su nam:
Znamo ta ste tamo radile! Zavodile nae mukarce. Frontovske drolje... Kuke
vojnike... Vreale su nas svakojako... Ruski renik je bogat...
Prati me mladi sa igranke, meni odjednom postane loe, srce mi drhti.
Idem, idem i sednem u smet snega. ta ti je? Ma nita, mnogo sam igrala...
Trebalo je da uim da budem nena. Da budem slaba i krhka, a na nogama
izme broj etrdeset. Bilo mi je neprirodno da me neko zagrli. Navikla sam da
sama za sebe odgovaram. ekala sam nene rei, ali ih nisam razumevala. Bile
su mi kao deja igra. Na frontu, meu mukarcima, sluala sam uglavnom tvrde
ruske psovke. Na to sam navikla. Prijateljica me je poduavala, radila je u
biblioteci: itaj pesme. itaj Jesenjina.
Ubrzo sam se udala. Posle godinu dana. Za naeg inenjera u fabrici. Matala
sam o ljubavi. elela sam dom i porodicu. Da u kui mirie na malu decu. Prve
pelene sam njuila, njuila, nije mi bilo dosta. Mirisi sree... enske sree... U
ratu nema enskih mirisa, svi su muki. Rat mirie na muko.
 Imam dvoje dece... Deaka i devojicu. Prvi je bio deak. Dobar, pametan
deko. Zavrio je fakultet. Arhitekta. A devojica... Moja devojica... Poela je da
hoda u petoj godini, prvu re, mama, izgovorila je u sedmoj. Ona do danas ne
kae mama, ve mumo, ne tata, ve tuto. Ona je... I sad mi se ini da je to
nepravda. Nekakva greka. Ona je u ludnici... etrdeset godina je tamo. Otkad
sam otila u penziju, idem kod nje svaki dan. Moj greh...
Ve mnogo godina, prvog septembra joj kupujem nov bukvar. Zajedno
itamo bukvar, po cele dane. Ponekad, kad se vraam od nje kui, ini mi se da
sam i ja zaboravila da itam i piem. Da razgovaram. I nita mi to ne znai. ta
e mi to?
Kanjena sam... Za ta? Moda za to to sam ubijala? Tako mislim... U starosti
je mnogo vremena... Mislim i mislim... Ujutru kleim, gledam u prozor. I molim
Boga... Molim ga za sve... Na mua se ne ljutim, odavno sam mu oprostila. Kad
sam rodila devojicu... Gledao nas je neko vreme... I otiao. Otiao je s
prebacivanjima: Zar normalna ena ide u rat? Da naui da puca? Zato nisi ni
sposobna da rodi normalno dete. I za njega se molim...
A moda je on u pravu? I tako pomislim... Moj greh...
Volela sam Domovinu najvie na svetu. Volela sam je... Kome sad to mogu da
ispriam? Svojoj devojici... Jedino njoj... Priam joj o ratu, a ona misli da joj
priam bajke. Deje bajke. Strane deje bajke...
Nemojte da piete prezime. Ne treba...
Klaudija S-va, snajperista
O IZMRVLJENOM KROMPIRU...

Bio je jo jedan rat...

U tom ratu niko nije beleio na mapi gde je neutralna linija, a gde poinje
linija fronta. Tamo niko nije mogao da prebroji sve vojnike. Naoruane
jedinice... Tu nije bilo predaha ni optih napada, mnogi su ratovali sami. Umirali
sami. Nije se borila armija divizije, bataljoni, ete, ve narod partizani i
ilegalci: mukarci, starci, ene, deca.
Ono to je Lav Tolstoj nazvao dubinom narodnog rata i skrivenom
toplinom patriotizma, a Hitler se (posle Napoleona) alio svojim generalima:
Rusija ne ratuje po pravilima. Ne ratuje po pravilima znai spaljena
penica koja je pripremljena za izvoz u Nemaku; leci sa obavetenjima
Sovjetskog biroa za informacije u centru okupiranog grada; drski partizanski
napadi na utvrene garnizone; noni napadi na neprijateljske ealone koji idu
na front... To su na stotine velikih i malih podviga poznatih i nepoznatih heroja
ilegalne i partizanske borbe. Ali zamislimo realije takve borbe. ta je, na primer,
ilegalni rad? To nije rad od napada do napada, ve neprestani oseaj opasnosti,
odsustvo line sigurnosti tokom niza godina.
Nije bilo najstranije umreti u tom ratu. Stranije je drugo... Zamislimo
vojnika na frontu, okruenog njegovom porodicom deca, ena, stari roditelji.
Svakog trenutka treba biti spreman i njih prineti kao rtvu... Za hrabrost, kao ni
za izdaju, tamo esto nije bilo svedoka.
U naim selima, na Dan pobede se ne raduju, ve plau. Mnogo plau.
Tuguju... Bilo je tako strano... Sve blinje sam sahranila, u ratu sam sahranila
duu.
V. G. Androsik, ilegalna, radnica

Poinju da priaju tiho, a na kraju gotovo sve viu.

Ja sam oevidac...
Ispriau o komandiru naeg partizanskog odreda... Ne treba da navodim
prezime jer su jo ivi njegovi blinji. Bie im teko da itaju...
Vezisti su javili u odred: komandirovu porodicu je uhvatio Gestapo enu,
dve male erke i staru majku. Svuda su polepljene objave, na pijaci dele letke:
ako se komandir ne preda, porodicu e mu. obesiti. Rok je dva dana. Policajci
su ili po selima i sprovodili agitaciju meu ljudima: crveni komesari ne ale ak
ni vlastitu decu. Oni su udovita. Za njih nita nije sveto. Bacali su letke iz
aviona, iznad ume... Komandir je hteo da se preda, hteo je da puca u sebe. Nisu
ga ostavljali samog za sve to vreme. Pratili su ga. Mogao je da se ubije...
Povezali su se s Moskvom. Prijavili sluaj. Dobili su instrukciju... Tog dana su
u odredu zakazali partijski sastanak. Na njemu je bilo odlueno: ne nasedati na
nemaku provokaciju. Kao komunista, komandir se potinio partijskoj
disciplini.
Posle dva dana, poslali su izvidnicu u grad. Oni su doneli stranu vest: celu
porodicu su obesili. U prvoj bici, komandir je poginuo... Nekako je udno
poginuo. Sluajno. Mislim da je hteo da umre...
Suze mi naviru umesto rei... Kako da ubedim samu sebe da treba govoriti?
Kako da poverujem u to... Ljudi hoe mirno i lepo da ive, a ne da sluaju mene i
da pate...
V. Korotajeva, partizanka
I ja sebe ubeujem da treba ii dalje...

O KORPI S MINOM I PLIANOM IGRAKOM

Ispunila sam zadatak... I nisam mogla da ostanem u selu, otila sam u odred.
Majku je posle nekoliko dana uhvatio Gestapo. Brat je uspeo da pobegne, a
majku su zatvorili. Tamo su je muili, ispitivali gde joj je erka. Dve godine je
bila tamo. Dve godine su je faisti s drugim naim enama vodili ispred sebe
kad su ili na svoje operacije: plaili su se partizanskih mina i uvek su gonili
ispred sebe seosko stanovnitvo. Kada je bilo mina, ti ljudi bi ginuli, a vojnici bi
ostajali ivi. ivi tit... Dve godine su oni tako vodili moju majku...
Vie puta se dogaalo: sedimo u zasedi i odjednom vidimo: idu ene, a
faisti iza njih. Kad priu blie, vidi da je tamo tvoja majka. I najstranije je to
oekuje da e tada komandir dati naredbu da se puca. Svi sa strahom oekuju
te komande, jedan apue: Eno moje majke, drugi: A eno moje sestrice, a neko
ugleda svoje dete... Moja mama je uvek imala belu maramu. Bila je visoka, nju su
odmah prvu prepoznavali. Kad sama ne mogu da je vidim, kau mi: Ide tvoja
mama...
Kad izdaju komandu da puca ti puca. Ne zna ni sam gde puca, u glavi ti
je samo jedno: da ne ispustim iz vida belu maramu je li iva, nije li pala? Svi se
razbee, popadaju, ne zna je li ti iva mama ili nije. I dva i vie dana ide van
sebe, dok vezisti ne dou iz sela i ne kau da je iva. Ponovo moe da ivi. I
tako do sledeeg puta. Sad mi se ini da to ne bih podnela, a onda sam mogla
moda zato to sam bila mlada, ili su prilike bile takve da su te terale da se dri.
Mislim da su pre bile takve prilike...
I dan-danas mi je u uima krik deteta koje leti u bunar. Jeste li uli nekada
takvo neto? Ne biste mogli to da sluate, ne biste izdrali. Dete leti i vie, vie
kao odnekud ispod zemlje, sa onog sveta. To nije deji krik, nije ni oveji, ve
nekakav zagrobni. I, kad posle toga ide na zadatak, dua te samo jedno moli: da
ih to pre ubije, da ih uniti najee to moe. Kada sam videla zarobljene
faiste, htela sam da nasrnem na svakog. Ne bih ga ubila, to je suvie laka smrt.
Ne bih ga orujem, ne bih pukom...
Oni su radili s ljudima strane stvari, nenormalne. To danas ne moete da
shvatite. Ali to biste isto oseali kad biste videli da pred vaim oima raspaljuju
veliku vatru nasred sela i bacaju u nju staru uiteljicu, koja vas je nekada uila. Ili
kad iseku na komade mladog deaka. Testerom. A sve su to bili ljudi koje sam
poznavala. Ili otac tvoje drugarice, ili neko s kim si ila u kolu. A najtee je doi
u odred i rei: Saa, ili Mao, tvoju majku ili tvog oca su streljali, ili zapalili, ili
dali da ih rastrgnu psi. To je bilo najstranije. Sve se moglo preiveti, samo ne
to. ak sam ponekad imala oseaj da je lake bilo preiveti smrt svojih blinjih
nego doi u odred i saoptiti drugu da mu je stradala porodica...
A bili smo mladi i tako je mnogo za nas znaila majka, sestra, eleli smo da ih
vidimo. Razmiljali smo, govorili smo da emo doi, da emo se sresti, da emo
iveti novi ivot, da ne uznemiravamo svoje majke...
Pred samim povlaenjem, to je bilo ve etrdeset tree, faisti su streljali
moju majku... A mama mi je bila takva, ona nas je ovako blagoslovila:
Idite, deco, vi treba da ivite. Bolje je tako nego umirati bez borbe...
Nije govorila rei da treba ubijati neprijatelja, govorila je druge, jednostavne
enske rei, da ih treba oterati da bismo mi mirno iveli i uili, najvie je elela
da uimo.
ene koje su s njom bile u eliji priale su da je svaki put, kad bi odlazila,
govorila:
enice, molim vas samo jedno: ako se ne vratim, pomozite mojoj deci!
I kad sam se vratila iz rata, jedna od tih ena me je uzela u svoju porodicu
mada je imala dvoje male dece. Kuu su nam faisti zapalili, mlai brat je
poginuo u partizanima, mamu su streljali, otac je bio na frontu. Doao je iz rata
ranjen, bolestan. Doao je ak do Berlina, ali posle nije dugo iveo, ubrzo je
umro... Tako da sam od cele porodice ostala samo ja. Ta ena je i sama bila
siromana i jo je imala dvoje male dece. Ja reila da odem, da nekud otputujem,
a ona je plakala i nije me putala.
Kad sam saznala da su mi majku streljali, nisam mogla da se smirim. Nije me
dralo mesto, htela sam da je pronaem... A njih su streljali i pobacali u veliki
protivtenkovski rov, i to mesto poravnali dipovima... Pokazali su mi otprilike
gde bi to moglo biti, na kom mestu je ona stajala... i potrala sam da kopam i da
razgrem leeve. Poznala sam majku po prstenu na ruci... Kad sam je videla,
kriknula sam i niega se vie nisam seala. Neke ene su je izvukle, oprale
vodom iz neke konzerve i sahranile. Ja tu konzervu i danas uvam...
Nekad nou leim i mislim: majka je poginula zbog mene. Ne, ne zbog mene...
Da ja nisam ila da se borim, da sam se plaila za svoje blinje, i da su tako
uradili i drugi, trei, peti, ne bi bilo ovo to je sada. Ali ne mogu da ne kaem da
nisam videla to to sam videla... Ne mogu da kaem da nisam videla kako ide
moja majka... i kako sam pucala u tu stranu odakle je ona ila. Ne moete da
shvatite kako je nepodnoljivo s tim iveti. I to vreme dalje ide sve je
nepodnoljivije. Nekada nou zaujem mladi glas ili smeh ispod prozora i
trgnem se, uini mi se da je to deji pla ili deji krik. Onda se probudim i osetim
da ne mogu da diem, gui me miris izgorelog... Ne znate kako se osea izgorelo
ljudsko telo, naroito leti. Ja i danas takav mi je posao ako je negde poar i
treba ii na lice mesta, ako kau da je izgorela neija farma, nikad ne idem, ne
mogu... To me podsea... Taj miris... Kako ljudsko telo gori. I nou se probudim i
ini mi se da je u vazduhu taj miris... Svuda... Ne mogu da ga izbacim iz seanja...
Posle rata sam se dugo plaila udaje. Bojala sam se da imam decu. A ta ako
iznenada bukne rat i ja odem na front, ta e s njima biti? Sada sam zavolela da
itam knjige o ivotu posle smrti. Da vidim ta ima tamo. S kim u se sresti?
elim i bojim se da se sretnem s mamom. Kad sam bila mlada, nisam se plaila,
ali sad sam ostarila...
Antonina Aleksejevna Kondraova, partizanka, izvia Bitoke partizanske
brigade

Trebalo je privii se da u tebi ive dva oveka: jedan spolja, koga svi znaju, i
drugi, o kom je znalo samo nekoliko ljudi. To je prvi zakon ilegalnog rada znati
to je mogue manje. Nismo imali pozadinu. Svaka greka nas je mogla stajati
ivota.
A. P. Derevjankina, ilegalac
Kada smo se ukljuile u borbu, upozoravali su nas da je opasno, da se moe
izgubiti ivot, da su male anse da ostanemo ive. Ali mi nismo mislile o sebi.
Ne samo dua celo nae bie je bilo protiv tog neprijatelja. Moj prvi utisak, kad
sam ugledala Nemca, bio je utisak udarca, celo telo te boli, svaka elija, ta e
oni ovde? To treba osetiti, kako je sve bilo tue, kako se nije moglo prihvatiti.
Posle nekoliko dana, ja nisam bila vie ona stara. Bila sam drugi ovek. Mrnja
nas je ophrvala. Bila je jaa od straha za nae, od straha od vlastite smrti.
Naravno da smo mislili o naim blinjima. Ali izbora nije bilo. Faisti ne smeju
da ostanu na naoj zemlji.
Kada je, na primer, bilo jasno da e me uhapsiti, otila sam u partizanski
odred. Otila sam i ostavila sedamdesetpetogodinju majku, i to samu.
Dogovorile smo se da e se pretvarati da je slepa i gluva i da je nee dirati. Ja
sam se samo tako teila, mogli su i nju da uhapse. Ali pobedila je elja da
nastavim borbu, da unitim neprijatelja.
Zapamtila sam jedan detalj, moda e i vama biti zanimljivo. Sve to je bilo
do odlaska u odred pamtim, svakog dana se seam. A onoga u odredu se ve
manje seam, tamo nas je bilo mnogo, bili smo zajedno.
Sutradan po mom odlasku, faisti su provalili u kuu. Mama se pretvarala da
je slepa, da ne uje, kako smo se bile dogovorile. Strano su je tukli i ispitivali
gde joj je erka. Mati je dugo bolovala posle toga...
Jadviga Mihajlovna Savicka, ilegalka

Idem jednom stranom ulice, dva mlada faista drugom. A ispred nas mala kua
i na prozoru deak, imao je oko tri godine. I jedan faista vadi pitolj i puca u tog
deaka. ta mu je taj deko uinio? A on je hteo da se pohvali kako dobro puca.
Pred mojim oima su ubili trudnu enu. Njeno detence nee videti sveta, nijedan
minut nee proiveti, nijedan trenutak.
Mrnja prema njima me je guila. Noima nisam mogla da spavam...
Jelizaveta Petrovna Malahova, ilegalna radnica

Takva u ostati do kraja... Takva kakva sam bila onda. Da, naivna, da,
romantina. Do sedih vlasi... Jer to sam ja!
Moja prijateljica Katja Simakova bila je vezista. Imala je dve devojice. Male,
koliko su imale po pet-est godina. Vodila ih je za ruke, ila je po gradu i
pamtila gde se nalazi kakva tehnika. Vikne na nju straar, ona otvori usta i pravi
se da je luda. I tako nekoliko godina... Mati je rizikovala i svoje erke.
Kod nas je bila i Zaarska, imala je ker Valeriju. Devojici je bilo sedam
godina. Trebalo je minirati trpezariju. Odluili smo da minu postavimo u pe, ali
je trebalo neko da je unese. I mati je kazala de e minu uneti erka. Stavila je u
korpicu minu, a odozgo par deje odee, plianu igraku, dva pakovanja od po
deset jaja i puter. I tako je ta devojica donela minu u trpezariju. Kau da je
materinski instinkt jai od svega. Ali ideja je bila jaa! I vera je bila jaa! Mislim...
ak sam ubeena u to: da nije bilo takve mame, takve devojice, i da nisu unele
tu minu, mi ne bismo pobedili. Da, ivot je divan! Ali postoje stvari koje su
skuplje...
Aleksandra Ivanovna Hramova, sekretar Antopoljskog ilegalnog rejonskog
komiteta partije

Kod nas su, u odredu, bila braa imuki... Naleteli su u svom selu na zasedu.
Saterali su ih u talu i zapalili. Do kraja su se branili, dok su imali metaka... Onda
su ih izvukli sasvim izgorele... Vozili su ih na kolicima i pokazivali, da neko
prizna iji su. Da ih neko izda...
Celo selo je stajalo. Stajali su i njihovi otac i majka, niko nije ni glasa pustio.
Kakvo je samo srce morala da ima ta majka da ne vrisne. Da se ne odazove. Ali,
znala je, ako zaplae, spalie celo selo. Nee ubiti samo nju. Ubie ih sve. Za
jednog ubijenog nemakog vojnika, palili su selo. Znala je to... Za sve postoje
nagrade, ali za to nijedna nije dovoljna, najvea Zvezda heroja mala je za tu
majku... Za njeno utanje...
Polina Kasperovi, partizanka

U partizane sam dola s mamom... Ona je u partizanima prala svima ve, svima
kuvala. ak je stajala i na strai. Nema nikakvih dokumenata o tome. Ni onda joj
nisu trebala, nisu joj bila nuna ni kasnije, pomagala je kao i svaki sovjetski
ovek. Jednom sam ila na zadatak, a majci su preneli da su me obesili. Kada
sam se posle nekoliko dana vratila i kad me je ugledala, nekoliko sati nije mogla
da prozbori ni re. Oduzela joj se mo govora. I sve je to trebalo preiveti... A zar
je tako veliki bol bio samo kod moje majke?
Naili smo na jednu enu koja je bila bez svesti. Nije mogla da hoda, puzila je
po drumu. Govorila je ono to je mislila: da je ve mrtva. Oseala je da kroz nju
tee krv, ali je mislila da to osea na onom svetu.
I kada smo je prodrmali, kada se malo osvestila, ispriala nam je da su je
vodili na streljanje s petoro dece. Dok su je vodili prema staji, decu su streljali.
Streljali su ih i pritom enluili... Ostao je poslednji deak u njenom naruju.
Faista joj je kazao: odbaci ga, inae u pucati. Ona ga je tako bacila da ga je
sama ubila... Svoje dete... Da Nemac ne moe da ga strelja... Govorila je da ne eli
da ivi, da posle svega ne moe da ivi na ovom svetu, samo na onom...
Ja nisam elela da ubijam, nisam se rodila da bih ubijala. Htela sam da
postanem uiteljica. A oni su doli u nau zemlju da ubijaju, da pale. Videla sam
kako pale selo... Nisam mogla da viknem, nisam mogla glasno da plaem: ili
smo u izvidnicu i doli smo u to selo. Mogla sam samo da grizem sopstvene
ruke, i sada imam oiljke, grizla sam do krvi. Do mesa. Seam se kako su vritali
ljudi... zavijale krave... kriale kokoke... inilo mi se da svi viu ljudskim
glasovima... sva iva bia...
To ne govorim ja, to moja velika tuga govori...
Valentina Mihajlovna Iljkevi, partizanka, vezista

Znali smo... Svi smo znali da moramo da pobedimo...

Ljudi su govorili da smo oca ostavili, da je on imao zadatak od rejonskog
komiteta partije. Niko ga nije ostavio, nije on imao nikakav zadatak. Sami smo
reili da se borimo. Ne seam se da je u mojoj porodici nastala panika. Bila je
velika tuga, ali panike nije bilo, svi su verovali da e pobeda biti naa. Prvog
dana, kad su Nemci uli u nae selo, otac je uvee svirao na violini
Internacionalu. Hteo je da uradi neto takvo. Nekakav protest...
Valentina Pavlovna Koemjakina, partizanka

Kako da zaboravim... Ranjenici su kaikama jeli so... U stroju ih prozovu, borac

izlazi i pada s pukom od slabosti. Od gladi.
Narod nam je pomagao. Da nam nije pomagao, partizanski pokret ne bi
postojao. Narod je ratovao s nama. Nekada u suzama, ali je davao sve to je
imao.
Deco, deco, zajedno emo tugovati, ekati pobedu.
Poslednju mrvicu krompira e sipati, hleba e dati. U umu su nam donosili
sakupljeno u vree. Jedan seljak je govorio: Ja u dati toliko, ovaj toliko. A ti,
Ivane? A ti, Marija? Koliko svi, toliko u i ja, iako imam decu. esto plau, i mi
plaemo s njima.
ta bismo mi bez stanovnitva? Cela vojska je u umi, ali bez njih bismo svi
izginuli, oni su sejali, orali, obilazili nau decu, oblaili sve vreme rata. Nou su
orali dok ne ponu da streljaju. Seam se kako smo doli u jedno selo, a tamo
sahranjuju jednog starog oveka. Ubili su ga nou. Sejao je ito. Tako je stegao
zrna u ruci da nisu mogli da mu odvoje prste. Sa zrnima su ga u zemlju poloili...
Mi smo imali oruje, mogli smo da se branimo. A oni? Zato to je dao
partizanu hleba streljanje! Ja prenoim i odem, a ako neko dojavi da sam
noila u toj kui sve ih postreljaju. A tamo bude sama ena bez mua, s troje
male dece. Ona nas ne otera kad doemo, zapali pe da se osuimo... Da nam
poslednje to ima: Jedite, deco. A krompir u prolee rastresit, izmrvljen kao
graak. Mi jedemo, a deca sede na pei i plau. To im je poslednje...
Aleksandra Nikiforovna Zaharova, partizanski komesar Dvesta dvadeset petog
puka Homeljske oblasti

Prvi put su mi doneli letke. Zaila sam ih u jastuk. Mama je spremala krevet i
napipala ih je. Rasparala je jastuk i videla te letke. Poela je da plae.
Nastradaemo i ti i ja. Htela sam da je odvedem u partizansku zonu, nije htela.
Ali posle mi je pomagala.
Kod mene su esto dolazili partizani vezisti. Ispregnu konje ispred kue, to
svi vide. Mislite li da ljudi nisu videli? Videli su i nasluivali. Govorila sam da mi
je to od brata, iz sela. A susedi su znali da nemam nikakvog brata u selu.
Zahvalna sam im, celoj naoj ulici sam duna da se poklonim. Samo jedna re bi
bila dovoljna da svi izginemo, cela moja porodica. Samo da su prstom pokazali u
naem pravcu. Ali to niko nije uradio... Niko... Posle rata su priali da su tano
znali ko je kod mene dolazio...
U ratu sam tako zavolela ljude da nikako ne mogu prestati da ih volim...
Posle osloboenja... Idem ulicom i osvrem se: nisam mogla da se ne plaim,
nisam mogla mirno da idem ulicom. Idem i brojim automobile, na stanici
vozove... Mnogo mi je trebalo da se odviknem...
Vera Grigorjevna Sedova, ilegalka

Ve plaem... Oblivena sam suzama...

Svratili smo u jednu seosku kuu, a tamo nita nema, dve gole ostrugane
klupice i sto. Nije bilo ni krigle, nisi mogao ni vode da se napije. Sve su ljudima
uzeli. Jedino visi ikona u uglu, i na njoj pekir.
Sede deda i baka. Jedan na partizan je izuo izme, obojci su bili tako
pocepani, nije vie mogao da ih uvrsti. A kia, a blato, a izme poderane. I ta
baka prie ikoni, skine pekir i prui mu: Dete, kako e ii dalje?
A nita vie u toj kui nema...
Vera Safronovna Davidova, partizanka
Prvi dani... Iza sela, pokupila sam dva ranjenika... Jedan je bio ranjen u glavu,
drugi je imao komad granate u nozi. Izvadila sam taj komadi, u ranu sam ulila
petrolej, nieg drugog nije bilo. A ve sam znala... Petrolej dezinfikuje...
Izvela sam ih, podigla na noge. Prvo je jedan otiao u umu, zatim drugi. Taj
drugi, kad je odlazio, odjednom mi pade pred noge. Hteo je noge da mi celiva:
Sestrice mila! Ti si mi ivot spasla!
Nije postojalo ni ime, nita. Samo sestra i brat.
Vera Mitrofanovna Tolkaeva, partizanski vezista

Govore Josif Georgijevi Jasjukevi i njegova erka Marija, u ratu partizanski

vezisti OdredaPetrakov u BrigadiRokosovski:

Josif Georgijevi:

Sve sam dao za pobedu... Svi moji sinovi su se borili na frontu. Dva naa
roaka su streljali zato to su drali vezu s partizanima. Moju sestru, njihovu
majku, faisti su spalili, jadnica je gorela u svojoj kui... Ljudi su govorili da se
videlo, dok je dim nije pokrio, kako je drala ikonu i stajala pravo, kao sveca.
Posle rata, im vidim kako sunce zalazi, ini mi se da neto gori...

Marija:

Ja sam bila jo devojica, trinaest godina. Znala sam da otac pomae

partizanima, shvatala sam... Nou su dolazili neki ljudi, dozivali ga. Neto su mu
ostavljali, neto uzimali. esto me je otac vodio sa sobom, stavi me u voz i kae:
Sedi i ne pomeraj se s mesta. Kada stignemo kamo treba, uzima otuda oruje
ili neke letke. Kad ide stari ovek s devojicom, to ne upada tako u oi. Onda je
poeo da me alje na stanicu. Nauio me je ta treba da zapamtim. Tiho se
iskradem do bunova i do noi se tamo krijem, brojim koliko je kompozicija
prolo. Pamtim ta nose, to se vidi: oruje, tenkove ili ivu silu. bunovi su bili
nedaleko od eleznike pruge, Nemci su ih dnevno po dva-tri puta reetali.
I nisi se plaila?
Bila sam sitna, tako se savijem da me niko nije mogao primetiti. A jednog
dana se dobro seam. Otac je dva puta pokuavao da izae iz sela. Trebalo je da
se probije u umu gde su ga ekali partizani. Dva puta je izlazio i dva puta ga je
vraala patrola. Poelo je da se smrkava, vidim, hoda po dvoritu, sekira se...
Zapamtila sam da mu je do veeri izrasla otra brada, sav je pocrneo. Zove
me:Marijka... A majka e naglas: Ne putam dete! Otima me od oca... Ali ja
sam tiho pobegla kroz umu. Znala sam tamo sve puteljke, dodue, bojala sam
se mraka. Nala sam partizane, ekali su, sve sam im prenela to je otac rekao. A
kad sam se vraala, ve je poinjalo da svie. Kako da obiem nemake patrole?
Kruila sam po umi, upala u jezero, tatin sako, izme, sve je potonulo, kako sam
se izvukla iz tog jedinog nezaleenog mesta, ni sama ne znam... Trala sam bosa
po snegu... Ujutru je poela visoka temperatura. Kako sam tada legla, vie nisam
ustala iz kreveta. Mama je kuvala ajeve od trave, druge pomoi nije bilo. Lepila
mi je glinu... Nije bilo doktora. I noge su mi otile. Posle rata su me poveli kod
doktora. Ali ve je bilo kasno. Deset puta su me operisali, bila sam u
sanatorijumu, leila se... Ostala sam da leim... Mogu malo da sedim, ali ne
mnogo, leim i gledam kroz prozor... Seam se rata...

Josif Georgijevi:

Nosim je na rukama... etrdeset godina. Kao malo dete... Pre dve godine mi je
umrla ena. Bila je svesna dok je umirala. Sve mi je kazala, oprostila mi je. Gresi
mladosti... A Marijki nije, nije joj oprostila. Video sam po oima... Tako je umrla...
A ja se plaim umiranja, tada e Marijka ostati sama. Ko e je na rukama nositi?
Ko e je prekrstiti nou? Boga zapitati...
Josif Georgijevi me je ispratio kratkim putem do autobuske stanice. Ili
smo kroz procvetao proleni vrt.U ratu sam ga posadio. Ljudi su umirali, a ja
sadio vrt. Tako sam eleo da ivim... Vrt je cvetao gusto, kao jedan veliki beli
buket, beo kao tuga, kao domainova glava.

O MAMAMA I TATAMA
Selo Ratinci Voloinskog rejona Minske oblasti. Sat putovanja od prestonice.
Obino belorusko selo drvene kue, cvetni vrtovi ispred njih, petlovi i guske na
ulici. Deca se igraju u pesku. Starije ene na klupama. Prila sam jednoj od njih, a
skupila se cela ulica. Poele smo razgovor. Zakukale su u jedan glas.
Svaka o svome, a zajedno o istom. Kako su orale, sejale, pekle hleb
partizanima, kako su uvale decu, ile kod gatara i Ciganki, odgonetale snove i
molile Boga da se za njih zauzme. ekale su mueve iz rata.
Uspela sam da zapiem prva tri imena: Jelena Adamovna Veliko, Justina
Lukjanovna Grigorovi, Marija Fjodorovna Mazuro. Dalje nisam mogla da
razaberem od plaa.
Ah, keri moja! Zlatna moja, ne volim ja Dan pobede. Plaem! Oj, plaem! Kad
samo pomislim, sve mi se vraa. Srea u umi, a beda za vratom...
Nemci su nam uzeli sve to su nali. Ostali smo na sivom kamenu. Stignemo
iz ume, niega nema. Jedino su make potedeli. Partizanima su svi pomagali,
kako je ko mogao. ta smo mogle mi, ene, kad je kua puna dece? Nahrani,
opere ljudima rublje. ta smo jele? Leti smo skupljale jagode, peurke. Puna
kua dece...
Kada se zavrio rat, poli smo u kolhoz. I kosila sam, i vrhla ito. Plug smo
same vukle, umesto konja. Konja nije bilo, i njih su ubili. Pse su postreljali. Moja
mama je govorila: kad umrem, ne znam ta e biti s duom, ali ruke u odmoriti.
Toliko smo teko radile. Mojoj devojici bilo je deset godina, sa mnom je kosila.
Brigadir je doao da gleda kako takva mala moe do veeri da ispuni normu. A
mi kosimo, kosimo, sunce pada iza ume, a nama treba da je malo vie gore na
nebu. Kratak nam je dan da same, bez mukaraca, zavrimo posao i u kolhozu i u
kui. U kolhozu smo po dve norme davali. I sada, kad brigadir zamoli, idem da
pomognem.
Posle rata, u mojoj kui ostala su samo deca i pekir na ikoni. Bili smo goli i
bosi. Tek kad je moja devojica krenula u kolu, kupila sam joj prve cipele.
Spavala je u njima, nije htela da ih skine. Eto kako smo iveli...

Zavrio se rat. Ostala sam sama. Ja sam i krava i bik, i ena i mukarac... Aj-aj-
aj...

Proneo se glas da su u selo doterali nae zarobljenike, ko prepozna nekog svog,

moe da ga uzme. Rastrale se nae ene! Uvee je neko uzeo svog, neko tueg,
ionako se ne moe proveriti: ljudi kopne, umiru od gladi. Otrim i ja sutradan,
svog nisam nala, pomislim: spau neijeg sina. Bacim oko na jednog
crnpurastog. Zvali su ga Sako, kao sada mog malog unuka. Imao je oko
osamnaest godina. Dala sam Nemcu sala i kazala da mi je to brat. Doemo kui,
a on ne moe nijedno jaje da pojede, toliko je bio slab. Nisu bili ni itav mesec ti
ljudi kod nas, i nae se gad. iveo je kao i svi mi, oenjen, dvoje dece... Poao u
komandu i kazao da smo uzele tue. Sutradan dolaze Nemci na motociklima.
Molimo, padamo na kolena, a oni nas slagali da ih voze blie njihovim kuama.
Saku sam dala dedino odelo, svoje tri haljine... Mislila sam: stii e kui, pa da
ima za svoje...
A njih odveli iza sela... I sve ih streljali iz automata... Sve. Do jednog... Da smo
znale da e da ih streljaju, mi bismo ih sakrile u umu, makar same s decom
poginule, ali bismo ih spasavale. Tako su bili mladi i dobri! I nas devet, kod kojih
su bili, odluimo da ih sahranimo. Pet njih ih vadi iz jame, a etiri se osvru da
ne nalete Nemci. Ne moemo ih rukama, a plaile smo se lopatama, da ih ne
iseemo... nosile smo i vodu, vezivale im vilice... plaile se da ne upadnemo...
Jedan grob smo iskopale u umi, poloile ih redom, aravima im pokrile glave i
noge...
itavu godinu dana smo plakale za njima. I svaka je mislila: a gde je moj mu
ili sin? Jesu li ivi? Jer iz rata se moe vratiti, ali iz peska nikada... Aj-aj-aj.

Mu mi je bio lep, dobar. Uspeli smo da proivimo zajedno samo godinu i po

dana. Kada je otiao, dete sam pod grudima nosila. Ali on nije doekao
devojicu, bez njega sam je rodila. Otiao je u leto, a ja sam rodila u jesen.
Jo sam je drala na grudima, nije imala ni godinu dana, sedim tako na
krevetu i hranim je... kad kuc-kuc u prozor: Leno, stigla bumaka... Za tvog
mua... (ene nisu htele da puste potara, htele su same da mi saopte.) A kako
sam stajala i devojicu na grudima drala, tako je mleko iz mene udarilo i ja
pravo na zemlju. Devojica u vrisak, uplaila se. A to su mi rekli ba na Vrbicu. U
aprilu, ve je sunace sijalo. U obavetenju je pisalo da je moj Ivan poginuo u
Poljskoj, da mu je grob kod grada Gdanjska... Poginuo je sedamnaestog marta
etrdeset pete godine. Taj dan u pamtiti dok sam iva. Mi smo ve ekali
Pobedu, ve je trebalo da se vrate nai muevi. Vrtovi su ve procvetali.
Moja devojica se tako tada uplaila da je bolovala sve do polaska u kolu.
Ako neko zalupa na vrata nije vie bila mala, ostavi je samu kad ide kravama
da daje seno ona se odmah razboli. Mnogo sam se muila s njom. Sedam
godina me nije sunace ogrejalo.
Objavili Pobeda! Mukarci su poeli da se vraaju kuama. Ali vie ih je
tamo ostalo nego to je dolo kui. Moj brat Juzik vratio se meu prvima. Ali kao
bogalj. I on je imao devojicu kao moju. Od etiri godine... Moja devojica je ila
kod njih, no jednom se vratila i plae: Neu vie kod njih da idem. A zato
plae?, pitam. Oleku (njihova devojica se zvala Oleka) tata dri na
kolenima, mazi je. A ja nemam tatu. Samo mamu. I ja onda plaem s njom...
Dotrava ona sa ulice i preda me: Hou da budem u kui. Ako tata bude doao a
ja s drugom decom na ulici, nee me poznati jer me nije ni video. Ne mogu da je
isteram napolje, na ulicu, da se igra decom. Po cele dane je sedela u kui. ekala
je tatu. A na tatica se nije vratio.

Moj, kad je odlazio u rat, tako je strano plakao to ostavlja malu decu. alio je.
A deca su bila tako mala da nisu ni shvatala da imaju tatu. I glavno sve
deaii. Najmlaeg sam jo nosila na rukama. Kako ga je samo uzeo i privio uza
se. Ja trim za njim, oni ve viu: Svi u kolonu! A on ne moe da pusti dete, ja
stanem s njim u kolonu... Vojnik na njega vie, a on dete zaliva suzama. Sve su
pelene bile mokre. Trala sam s decom za njim iza sela, negde oko pet
kilometara. S nama su i druge ene. Moja deca ve padaju, ja tog malog jedva
nosim. A Voloa, moj mukarac, sve se okree, a ja trim i trim. Ostala sam
poslednja... decu sam negde usput ostavila. Samo sam s malim ila da ga
stignem...
A posle godinu dana, stigla bumaka: poginuo je va mu Vladimir
Grigorovi u Nemakoj, pred samim Berlinom. Nisam mu ni grob videla. Jedan
sused se vratio sasvim zdrav, drugi se vratio bez nogu. Takva me je tuga
obuzela: da se i moj vratio, makar bez nogu, ali samo da je iv. Na rukama bih ga
nosila...

Ja sam ostala s tri sina... I snopove sam na sebi vukla, i drva iz ume, krompir i
seno. Sve sama... Kod nas je u svakoj drugoj kui udovica ili soldatua. Ostale
smo bez mukaraca. Bez konja. Konje su isto tako u ratu pouzimali. Ila sam kod
naelnika. Dali su mi dve poasne diplome, a jedanput i deset metara cica.
Kakva je to bila radost! Svojim dekiima sam, svoj trojici, saila rubake.

Pogledam kroz prozor i kao da on tamo sedi... To mi se predvee prikae... Ve

sam stara, a njega uvek vidim mladog. Onakvog kakvog sam ga ispratila. Ako mi
doe u san, isto je mlad. Tamo sam i ja mlada...
Svim enama su poslali smrtovnice, a meni cedulja nestao bez traga.
Napisano plavim mastilom. Prvih deset godina sam ga ekala svakog dana. I
sada ga ekam. Dok god ovek ivi, svemu moe da se nada...

A kako ena da ivi sama? Doe ovek, pomogne ili ne pomogne. Ista nesrea...
Ali kad bi bar moj Ivan video svojih pet unuka. Nekad stanem pored njegovog
portreta, pokazujem mu fotografije. Malo popriam s njim...

Aj-aj-aj... Boe na... Milosrdni...

Odmah posle rata, sanjala sam ovakav san: izaem u dvorite, a moj eta po
dvoritu... U uniformi... I zove me, doziva. Iskoim ispod jorgana, otvorim
prozor... Tiho-tiho. ak se ni ptice ne uju. Spavaju. Vetar arlija po liu...
zvidue...
Ujutru uzmem deset jaja i odem kod Ciganke. Njega nema vie, bacila je
karte. Ne ekaj ga badava. To njegova dua ide oko kue. A mi smo se tako
voleli. Velika je to ljubav bila...

Mene je jedna gatara nauila: Kad svi zaspe, stavi crnu maramu na glavu i sedi
pored velikog ogledala. I on e se pojaviti... Ne sme da dira ni njega, ni njegovu
odeu. Samo razgovaraj s njim... Celu sam no presedela... Pred samo jutro je
doao... Nita nije govorio, samo je utao i tekle su mu suze. Tri puta se tako
pojavio, pozovem ga i on doe. Plae. I onda sam prestala da ga zovem. Bilo mi
je ao...

I ja ekam susret sa svojim... Dan i no u mu priati. Nita mi od njega ne treba,

samo da me poslua. On je, sigurno, isto tamo ostario. Kao i ja.

Moja zemljica... Kopam krompir, repu... On je tu negde i uskoro u kod njega...

Sestra mi kae: Na gledaj u zemlju, gledaj u nebo. Gore. Oni su tamo. Eno moje
kue... Tu pored... Ostani kod nas. Kad prenoi, bolje e saznati. Krv nije voda,
ao mi je kad se razliva, a ona lije. Vidim to na televiziji... Svaki dan...
Moe i da ne napie o nama... Bolje zapamti... Eto, malo smo zajedno
popriale. Poplakale. I ti, kad se oprosti s nama, osvrni se i pogledaj nas i nae
kue. Nemoj da se okrene jedanput, kao tua, nego dva puta. Kao svoja. I ne
treba vie nita. Samo se osvrni...

O MALOM IVOTU I VELIKOJ IDEJI

Uvek sam verovala... Verovala sam Staljinu... Verovala sam komunistima. Sama
sam bila komunista. Verovala sam u komunizam... ivela sam radi toga,
preivela sam radi toga. Posle Hruovljevog referata na Dvadesetom kongresu,
kada je govorio o Staljinovim grekama, razbolela sam se. Legla sam u krevet.
Nisam mogla da verujem da je to istina. U ratu sam takoe vikala: Za
Domovinu! Za Staljina! Niko me nije odvraao... Verovala sam... To je moj
ivot.
Evo ga...
Bila sam u partizanima dve godine... U poslednjoj borbi bila sam ranjena u
noge, izgubila sam svest, a stegao je mraz kad sam se osvestila, bile su mi
smrznute ruke. Sada su ive, dobre ruke, a onda su bile crne jer sam puzala po
mokrom. I noge su mi takoe bile smrznute... Da nije bilo mraza, moda bi se
noge mogle spasti, ali bile su u krvi, dugo sam leala. Poloili su me s drugim
ranjenicima, odvezli u jedno mesto, a tu Nemci ponovo napravili obru.
Blokada... Odred odlazi... Da se probije... Poslagali su nas na sanke kao drva.
Nema kad ni da gleda kako su te smestili, da li te boli, jer brzo odvoze dalje u
umu. Tako su nas vozili, vozili, a onda su javili u Moskvu da sam ranjena. Zato
to sam bila deputat Vrhovnog sovjeta. Bila sam veliki ovek, moji su se
ponosili. A ja sam prosta seljanka. Iz seljake porodice. Rano sam stupila u
partiju...
Noge su sasvim propale... Odsekli su mi ih... Tamo, u umi. Operacija se
odvijala u najprimitivnijim uslovima. Stavili su me na sto da me operiu, ak ni
joda nije bilo, obinom sekirom su pilili obe noge... Stavili na sto, a nema joda...
Otili su po jod u drugi odred, koji je na est kilometara, a ja leim na stolu. Nije
bilo narkoze. Bez narkoze, bez iega. Umesto narkoze flaa rakije. Nieg nije
bilo osim obine testere. Stolarske.
Povezali su se s Moskvom da poalju po mene avion. Avion je tri puta
pokuavao da sleti, kruio, kruio, i nije mogao. Svuda unaokolo pucaju. etvrti
put je uspeo, ali meni su ve obe noge bile amputirane. Posle su u Ivanovu, u
Takentu, etiri puta radili reamputaciju, opet je etiri puta poinjala gangrena.
Sekli su postepeno, veoma visoko. Plakala sam mnogo... Ridala... Zamiljala kako
u puzati po zemlji. Neu moi da hodam, samo u puzati. Ne znam ni sama ta
mi je pomoglo tih prvih godina da izdrim. Dobri ljudi su mi, naravno, pomogli.
Mnogo dobrih ljudi sam sretala. Bio je kod nas jedan hirurg, i sam bez nogu.
Priao je ovako o meni, to su mi preneli drugi doktori: Klanjam se pred njom.
Toliko sam mukaraca operisao, ali ovakvu hrabrost jo nisam video... Nije se
ula. Dobro sam se drala. Navikla sam da pred ljudima budem jaka.
Onda sam se vratila u Disnu. U svoj grad. Vratila sam se s protezama.
Sada teko hodam jer sam stara, a onda sam jurila po gradu, i svuda peke. I
u kolhoze sam putovala. Bila sam zamenica predsednika rejonskog izvrnog
komiteta. Ko bi me trpeo da sam samo sedela u kabinetu?
Vreala sam se kad bi me tedeli. Onda nije bilo tako pismenih predsednika
kao danas. I ako je bio neki odgovoran zadatak, slali su ljude iz rejona.
Ponedeljkom su nas pozivali u komitet i slali na razne strane. Sedim tako izjutra,
gledam kroz prozor, svi idu u komitet, a mene ne zovu. I to me je bolelo, htela
sam da budem kao svi ostali.
I, jedno jutro, zvoni prvi sekretar: Fjokla Fjodorovna, doite kod nas. Kako
sam tada bila zadovoljna iako mi je bilo vrlo teko da idem po selima, slali su me
na udaljenost dvadeset-trideset kilometara, nekud kolima, nekud peke. Idem
tako, negde u umi padnem i ne mogu da ustanem. Postavim torbu da se na nju
oslonim, ili se zakaim za drvo. Ustanem i idem dalje. A dobijala sam penziju,
mogla sam od nje da ivim. Ali nisam mogla da sedim kod kue, htela sam da
budem korisna. Da budem kao svi ostali. Da pomaem drugima. Ja sam
komunista...
Nemam nita svoje. Samo ordenje, medalje, poasne diplome. Drava mi je
sagradila kuu. Lepa je kua. Ima mnogo prostora, visoka... s tako visokim
plafonima... ini ti se tako visoka zato to u njoj nema dece... ivim sa sestrom.
Ona je moja sestra, moja mama, moja dadilja. Sada sam stara... Ujutru ne mogu
bez pomoi da ustanem...
ivimo zajedno, ivimo u prolosti. Imamo lepu prolost. Teko smo ivele,
ali lepo i poteno, i niega se ne stidim. Za svoj ivot... ivela sam asno...
Fjokla Fjodorovna Struj, partizanka

ini mi se da nas je sam vazduh naeg predratnog ivota stvorio takvima kakvi
smo se kasnije pokazali. Na poslednjem sasluanju u Gestapou, posle kog sam
trei put upisana u spisak za streljanje, kod treeg islednika, govorilo se da je on
istoriar po obrazovanju, bilo je ovako: taj faista me je terao da mu objasnim
zato smo mi takvi ljudi, zato su nama tako vane ideje. ivot je iznad svake
ideje govorio je. Ja se, naravno, nisam s njim slagala i on je vikao: ta vas tera
da budete takvi? Da ginete? Zato komunisti smatraju da komunizam treba da
pobedi u celom svetu? Odlino je govorio ruski.
I ja odluim da mu sve kaem, ionako sam znala da e me ubiti bez razloga,
neka makar vidi koliko smo jaki. Puna etiri sata me je ispitivao, a ja sam
odgovarala ono to sam znala, do tada sam uspela da zavrim socijalno-
ekonomske nauke u koli i na fakultetu. O boe, ta se s njim deavalo! Hvatao
se za glavu, jurio po sobi, zaustavljao se kao ukopan i gledao me, ali je bio prvi
koji me nije tukao...
Moete li da zamislite taj moralni dvoboj: ja prebijena polovina kose
iupana, a dotle sam imala dve debele kike, polugladna, zatvorenica, i sit, jak
mukarac, ubeeni nacista. Ali ta ga je nateralo da pita ko smo mi? Jo se nije
uplaio, bila je tek etrdeset trea. Ali neto je osetio... nekakvu opasnost. Hteo
je da sazna ta je to. Sluao je i ak prestao da me tue. Ali, kad sam otila, uneo
me je u spisak za streljanje...
Moj najsreniji dan u ivotu bio je kada su se otac i majka, koji su pobegli
nekoliko desetina kilometara od kue vratili. Tada sam znala da emo se
zajedno boriti. inilo nam se da e brzo stii pobeda. Prvo to smo radili bilo je
da nalazimo i spasavamo ranjenike. Bilo ih je po poljima, na ulicama, u
rovovima...
 ini mi se da nikada nisam bila srena kao tih dana. Drugi put sam stekla
roditelje. Dotle sam mislila da je moj otac daleko od politike. A on je bio
nepartijski boljevik. Moja mama nepismena seljanka, ona je verovala u Boga.
Molila se tokom celog rata. Kako? Padala je pred ikonom na kolena: Spasi narod,
spasi komunistiku partiju od tog izroda Hitlera. Svaki dan na sasluanju u
Gestapou sam oekivala da e se otvoriti vrata i da e se pojaviti moji roeni.
Tata i mama... Znala sam kud sam dospela i bila sam srena to nikog nisam
izdala. Plaili smo se da nekog izdamo vie nego da umremo. Kad su me uhapsili
i poveli, tek sam tada shvatila ta je to i prvi put sam se za sve vreme okupacije
uplaila: hou li izdrati? Shvatila sam da me eka uas.
Prvog sasluanja se, naalost, ne seam. Izgubila sam svest... jedini put sam
se onesvestila kad su mi nekakvim obruem stezali ruke. Mislim da nisam
vikala, ali su mi pokazivali kako drugi viu. Na sledeim sasluanjima sam
izgubila oseaj za bol, telo se potpuno udrvenilo. I, kada se sve zavrilo, u eliji
sam osetila da sam cela ja jedna rana. Ali moram izdrati! Da mama sazna da
sam umrla kao ovek, da nikog nisam izdala. Mama!
Skidali su me do gole koe. Tukli, pretili veanjem. Fotografisali. Kad su
fotografisali, oseala sam bol. udno, oseala sam fiziki bol. A dotle, kao
odrvenela. Rukama moe zakloniti samo grudi... Videla sam kako su ljudi gubili
pamet. Videla sam kako je mali Koljenka, nije imao jo ni godinu dana, uili smo
ga da govori mama, kako je, kad su ga odvajali od majke, shvatio da je gubi i
povikao prvi put u svom ivotu: Mama! To nije bila samo re, samo dete moe
da proizvede takav zvuk.
Ne mogu o tome da priam, uvek se posle toga razbolim. Kau mi: Nemoj
nikuda da ide. Zato ide po kolama? uvaj se. Ko mi daje pravo da se uvam
kad njih nema? Nema Koljenke, nema njegove mlade majke. Kakve sam ljude
tamo srela! Umirali su u podrumima Gestapoa i o njihovom junatvu su znali
samo zidovi. I sada, posle etrdeset godina, u mislima kleim pred njima.
Umreti je lake od svega, govorili su. A iveti? Da mi je neko do tada rekao da u
podneti sve to se sa mnom deavalo, ne bih mu verovala.
Omladina se danas boji patosa, uzvienih rei. Mi se nismo bojali. Moja
snaga volje je zato i izdrala. Ne! Snaga ubeenja! Mi smo verovali, vrsto smo
verovali: pobeda nad neprijateljem e doi, jedino smo sumnjali hoemo li
doiveti taj veliki dan.
Kod nas je u eliji bio jedan prozori, ne prozori, nego rupica, trebalo je
da te neko namesti i da vidi ne pare neba, nego deli krova. A mi smo bile
toliko slabe da nismo mogle da pridrimo jedna drugu. Ali s nama je bila Anja,
padobranac. Uhvatili su je kada su ih sve izbacivali iz aviona. I ona, sva
okrvavljena, pretuena, odjednom zamoli: Podignite me da pogledam u
slobodu. Hou samo to.
Kada smo je sve zajedno podigle, ona nam kae: Devojke, tamo je jedan
cveti... I onda je svaka htela i molila: I mene... i mene... I otkuda nam snaga da
pomaemo jedna drugoj? A to je bio maslaak, kako ga je nanelo na taj krov,
kako se zadrao, nije mi jasno. I poele smo da ga gledamo svako jutro. I svaka je
neto poelela gledajui u taj cveti. Sad kad pomislim, svaka se pitala hoe li
izai iva iz tog pakla.
Kad su Anju prozvali poslednji put, bilo je to u ranu zoru, kada ne zovu na
sasluanja, i svi su znali da je to kraj, da je streljanje, ona je molila samo jedno:
Devojke, nabavite vodu. Zalijte cveti...
ini mi se da je vano da vam ispriam o prirodi, o pozadini na kojoj se sve
to deavalo. To sam, ne znam zato, dobro zapamtila. Za sve vreme okupacije
bilo je drugaije nebo, bilo je teko, olovno, nisko nisko iznad zemlje. Poelela
sam da neto uinim da se nebo probode, da bar na jednom mestu postane
svetlije. Strano sam volela prolee. Volela sam kad cvetaju vinje i kada oko
bunova jorgovana mirie taj jorgovan... Ne udite se mom nainu kazivanja, ja
sam pisala i pesme. A sada ne volim prolee. Taj rat je stao izmeu nas, izmeu
mene i prirode. Dok su cvetale vinje, videla sam faiste u svom itomiru...
udom sam ostala iva. Spasli su me ljudi koji su potovali moga oca. Otac je
bio lekar, u to vreme to je mnogo znailo. Dovezli su me kui, bila sam sva u
ranama, osuta od nervnog ekcema. Nisam mogla da sluam mamin i tatin glas.
Sve vreme sam vikala, zautala bih jedino u toploj vodi. Mamu ni na sekundu
nisam putala od sebe, ona me je molila: erko, moram da kuvam, moram u
vonjak... Nisam je putala. im bi se ona odmakla, sve mi se vraalo. Sve to mi
se dogodilo. Da bi mi odvukla panju, donosila mi je cvee. Haljinu u kojoj sam
bila u Gestapou mama je drala kod sebe. Nikom je nije davala. Kad je umirala,
bila joj je pod jastukom. Sve do smrti...
Prvi put sam ustala kad sam videla nae vojnike. Odjednom sam, ja koja sam
leala vie od godinu dana, skupila snagu i istrala na ulicu: Roeni moji!
Najroeniji... Vojnici su me na rukama uneli u kuu. Drugog-treeg dana posle
tog ustajanja, otrala sam u vojni odsek: Dajte mi neto da radim! Tati su rekli
da sam tamo otila, doao je za mnom: Dete, kako si dola? Ko ti je pomogao?
Dralo me je to nekoliko dana. Posle su ponovo poeli bolovi. Vikala sam po ceo
dan. Ljudi koji su prolazili pored kue molili su: Gospode, ili primi njenu duu,
ili pomozi da se ne mui...
Spasio me je lekovito blato. Spasla me je elja za ivotom. iveti, iveti
samo to! I ivela sam. Kao i ostali... etrnaest godina sam radila u Centralnoj
biblioteci Akademije nauka. To su bile srene godine. Najsrenije. Sada se ivot
pretvorio u stalnu borbu s boleu. Starost je, ta rei, gadna stvar. Jo i bolesti. I
usamljenost. Te duge noi bez sna... I koliko je ve vremena prolo, a moj
najstraniji san ini da se budim u hladnom znoju. Ne seam se Anjinog
prezimena. I ne znam je li iz Brjanine ili iz Smolenska. A kako nije htela da
umire! Stavi bele punake ruke iza glave i vie na prozoru, kroz reetku: Hou
da ivim!
I ne mogu da naem njene roditelje... Ne znam kome o tome da ispriam...
Sofija Mironovna Vereak, ilegalna radnica

Posle rata smo saznali za Osvjenim, Dahau... Kako posle toga da raam? A ve
sam trudna...
Poslali su me u selo da upisujem za zajam. Ljudi ive u zemunicama. Prie
nema sela, svi su pod zemljom... Izala jedna ena, strano je i pogledati kako je
odevena. Uem u zemunicu, sedi troje dece, svi gladni. Neto im je tucala u
avanu, neku travu.
Pita me:
Dola si da upisuje za zajam?
Da, jesam.
Ona e:
Nemam novca, ali imam jednu kokoku. Idem da pitam susetku, ona me je
jue molila da joj prodam, pa da ti dam pare.
Sada to priam i stee mi se grlo. Kakvi su to bili ljudi! Kakvi ljudi! Mua su
joj ubili na frontu, ostala je s troje dece i nita nema sem te jedne kokoke i ona
je prodaje da bi meni dala novac. Mi smo tada skupljali gotov novac. Ona je
spremna sve da d samo da bude mir, da joj deca ostanu iva. Ne mogu o tome
ni da govorim... Ceo front sam prola, ali se oseam dunom pred tom enom.
Pamtim njeno lice. I lica sve njene dece...
Kako su porasli? Volela bih da znam... Htela bih da je naem, da se sretnem s
njom...
Klara Vasiljevna Gonarova, redov, artiljerist
MAMA, TA JE TO TATA?

Ne vidim kraj ovom putu. Zlo mi se ini beskrajnim. Ne mogu vie da se

odnosim prema njemu samo kao prema istoriji. Ko moe da mi odgovori: s kim
ja imam posla s vremenom ili sa ovekom? Vremena se menjaju, a ovek?
Razmiljam o tupom ponavljanju ivota.
One su priale kao vojnici. Kao ene. Mnoge od njih su bile majke...

O KUPANJU DETETA I O MAMI KOJA LII NA TATU

Ja beim... Nas nekoliko beimo. A tamo moja majka stoji ve ispred automata.
Ona vidi kako mi beimo... I ja ujem njen glas, kako vie. Posle su mi ljudi priali
ta je vikala: Dobro je to si obukla belu haljinu i bele cipele. To e ti ostati
zauvek... Bila je ubeena da e me ubiti i bila je radosna to u leati sva u
belom... Bila je takva tiina, iz nekog razloga nisu streljali. Samo se ulo kako
mama vie. A moda su i pucali? Ne seam se. Seam se samo maminog glasa...
Za vreme rata, izginula je cela naa porodica. Zavrio se rat i mene nije imao
ko da eka...
Ljubov Igorjevna Rutkovska, partizanka

Krenuli su da bombarduju Minsk.

Jurim u deji vrti po sina, a erkica mi je bila u predgrau. Ba je bila
napunila dve godine, bila je u jaslicama, a jasle su se evakuisale u predgrae.
Odluim da pokupim sina i da ga odvedena kui, a posle da idem po nju. Htela
sam to pre da ih pokupim da bismo bili zajedno.
Prilazim vrtiu, a avioni nad gradom negde bombarduju. ujem glas svog
sina, nije imao jo ni etiri godine:
Ne bojte se, mama je kazala da e ih unititi...
Provirim kroz kapiju, a tamo samo njih petoro dece i on ih smiruje. A kad me
je video, poeo je da se trese, da plae, tad se otkrilo da se strano uplaio.
Dovedem ga kui, zamolim svekrvu da ga priuva, i poem po erku.
Stignem na mesto gde je trebalo da budu smetene jaslice, nikoga nema. Neko
od tamonjih ljudi mi kae da su odveli decu. Kuda? Ko? Kau, verovatno u grad.
S njima su bile dve vaspitaice, nije bilo nikakvih kola, krenuli su peke. To je
nedaleko od grada, petnaest dvadeset kilometara. Ali to su bila tako mala deca,
od jedne do dve godine... Dve nedelje sam ih traila... Kada sam nala kuu i kada
su mi rekli da su to te jasle i ta deca, nisam poverovala. Leali su svi ukakani, s
temperaturom. Kao mrtvi. Upravnica jasala, mlada ena, bila je sasvim
posedela. Ispostavilo se da su ceo put do grada ili peke. Gubili su ih usput,
neka deca su umirala...
Idem redom i ne prepoznajem svoju erku. Upravnica me umiruje:
Ne oajavajte, traite je. Treba da bude ovde. Seam je se...
Prepoznala sam svoju Eloku po jednoj izmici... ne bih je nikada
prepoznala...
Onda nam je izgorela kua... Ostali smo na ulici, u onome to smo imali na
sebi. Tad su ve nemake jedinice ule u grad. Trebalo je nekud da se sklonimo,
nekoliko dana sam ila s decom po ulici. Sretnem Tamaru Sergejevnu Sinicu, pre
rata smo se znale. Ona me saslua i kae:
Idemo kod mene.
Deca mi imaju veliki kaalj. Kako mogu kod vas?
I ona je imala malu decu. Mogla su da se zaraze. A bilo je takvo vreme... Ni
doktora, ni lekova. Nita...
Ne, idemo.
I zar takvo neto moe da se zaboravi? Koricu hleba su s nama delili. Od
svoje stare suknje saila sam sinu pantalonice, da mu neto poklonim za
roendan...
inilo se da majka daje sve od sebe da spase svoju malu decu
etvorogodinjeg sinia Ljonju i dvogodinju ker Eloku u uslovima
okupiranog grada. I ko bi je osudio da je ivela samo za to? Nema tog suda nad
njom, sem njenog vlastitog. im se ukazala mogunost, Raisa Grigorjevna se
ukljuuje u ilegalan rad. Sina, koji je stariji i koga je lake uvati, odvee svekrvi,
koja e postaviti uslov: Uzeu ga, ali da ti vie ovamo ne dolazi. Zbog tebe e i
nas ubiti... Tri godine mati nije videla sina. A sa erkom je, kad joj je Gestapo
uao u trag, otila u partizane: Nosiu je na rukama pedeset kilometara...
Devojica je bila s vama u partizanima sve vreme? pitam je.
Bila je sa mnom vie od godinu dana. esto mislim: kako smo to preivele?
ena sam, kako sam to podnela? Ne znam... To se nije moglo izdrati. Od rei
partizanska blokada i danas mi trnu zubi. Kako sam uspela da preivim maj i
jun etrdeset tree? Poslali su me tada s pisaom mainom u partizansku zonu.
Oni su imali nau mainu, s naom azbukom, a trebala im je s nemakom
azbukom, koju smo imali samo mi. To je bila maina koju sam ja po zadatku
ilegalnog komiteta iznela iz okupiranog Minska. Kad sam dola tamo, kod jezera
Palik, posle nekoliko dana poela je blokada... Eto kamo sam dospela... A nisam
dola sama, nego sa erkicom. Kada sam odlazila na zadatak, na dan-dva,
ostavljala sam je kod tuih ljudi, a nisam imala gde da je ostavim na due vreme.
I, naravno, vodila sam je sa sobom. Mukarci su nosili samo puku, a ja sam
nosila puku, pisau mainu i Eloku. Idemo, ja se spotaknem, ona preko mene
pravo u movaru... I tako dva meseca! Zaklela sam se da u, ako preivim, biti na
hiljadu kilometara od movare, ne mogu vie da je vidim. Znam zato ne lee
kad pucaju. Hoe da meni otkinu glavu, i tebi... To mi je dete govorilo etiri
godine. A ja nisam imala snage da legnem, ako legnem, neu moi da ustanem.
Partizani su se sledei put saalili: Dosta je bilo. Daj nam erku da je mi
ponesemo... A ja nikom nisam verovala. ta ako iznenada pone pucnjava,
poginem i ne vidim je? Sretne me komandant brigade Lapatin. Kakva ena!,
bio je potresen.U takvim uslovima nosila dete i nije bacila puku. Nijedan
mukarac to ne bi mogao. Uzeo je Eloku, grlio je, ljubio. Istresao sve svoje
depove, dao joj mrvice hrane. Kad su to videli, i drugi partizani su izvrnuli
svoje depove i dali joj ta su imali. Kad smo izali iz blokade, bila sam mnogo
bolesna. Sva u irevima, koa se obesila, a u rukama dete... ekali smo avion, i
kazali su: ako doleti, ukrcae najtee bolesnike i mogu da povezu moju Eloku.
Seam se tog trenutka kad sam je ukrcavala. Ranjenici koji su imali ruke vikali
su: Eloka, doi kod mene... Kod mene... Ima mesta... Svi su je znali, ona im je u
bolnici pevala pesmu: Eh, da doivim svadbu-enidbu... Pilot je pita: S kim si
ovde, devojice? S mamom. Ostala je iza kabine.., Pozovi mamu da leti s
tobom! Ne, mama ne moe da leti. Ona mora da bije faiste. Eto kakva su bila
ta naa deca. A ja gledam njeno lice i dobijem spazam hou li je ikada videti?
Jo u da vam ispriam kako sam se srela sa sinom. To je ve posle osloboenja.
Idem prema kui u kojoj su iveli muevljevi roditelji, a noge teke... ene iz
odreda, koje su bile starije, upozorile su me: Kad ga vidi, nemoj odmah da
prizna da si mu majka. Moe li da zamisli ta je on sve preiveo? Tri mi u
susret devojica iz susedstva: Ljonjina mama! Ljonja je iv... Ja se ukoila. iv
mi je sin. Ispriala mi je da su roditelji moga mua umrli od tifusa, a Ljonju je
uzela kominica. Ulazim u njihovo dvorite. U emu sam? U nemakoj vojnikoj
koulji, zatopanoj crnoj suknji i starim cokulama. Kominica me je odmah
prepoznala, ali uti. A sin sedi, bos, odrpan. Kako se zove, mali?, pitam.
Ljonja. A s kim ivi? Ranije sam iveo s bakom i dekom. Kada su umrli, ja
sam ih sahranio. Iao sam k njima svaki dan i molio ih da me prime u grob. U
kui je bilo hladno, nije bilo nita za jelo. Bojao sam se da spavam sam... A gde
su ti tata i mama? Tata je na frontu. A mamu su ubili faisti. Tako je baka
govorila... Sa mnom je bilo dvoje partizana. Sahranjivali su svoje drugove.
Sluaju kako mi on odgovara i plau. Tu ni ja nisam izdrala:A zato ti svoju
mamu ne prepoznaje? Mama! To je bio takav krik. Histerian... Mesec dana
me nije putao od sebe. ak ni na posao. Vodila sam ga sa sobom. Malo mu je
bilo da me vidi to sam pored njega, morao je da se dri za mene. Sednemo da
ruamo, a on se jednom rukom dri za mene, a drugom jede. A moje mame vie
nije bilo, mamu su Nemci spalili. ak joj se ni grob ne zna. Pored kue sada
imam mnogo cvea, ali na jednom mestu sam ogradila jorgovanom, belim
glogom, belom ruom. To je uspomena na majku. Negde mora da bude njen
komad zemlje. Kada sam se srela s muem, nedelje nisu bile dovoljne da mu sve
ispriam. Priala sam mu i danju i nou...
Raisa Grigorjevna Hosenevi, partizanka

Rat to su neprekidne sahrane... esto smo sahranjivali partizane. Ili naleti

grupa na zasedu, ili poginu u borbi... Ispriau vam o jednoj sahrani...
Borba je bila vrlo teka. U njoj smo izgubili mnogo ljudi, u toj bici sam i ja
bila ranjena. I posle bitke ih sahranjujemo. Obino se nad grobom kratko
govorilo. Prvo su govorili komandiri. A meu poginulima bio je i jedan lokalni
mladi i na sahranu je dola njegova majka. Poela je da oplakuje: E moj siniu!
A mi smo ti kuicu sazidali! Kazao si da e nam mladu dovesti! A sada e se sa
zemljom venati...
Stroj stoji, svi ute, ne diraju je. Onda ona podie glavu i vidi da nije ubijen
samo njen sin, ve da mnogo mladih lei, i ona krene da plae za tim tuim
sinovima: Sinovi moji roeni! Vae majke i ne znaju da e vas u zemlju poloiti!
Oplakujem sve vas...
I kad je kazala sve vas, niko nije mogao da se uzdri... Ceo stroj je ridao... I
tada je komandir viknuo: Poasna paljba! I paljba je sve zagluila.
Porazila me je, i sada o tome mislim, ta veliina majinskog srca. U tako
velikom bolu, kada sahranjuje sina, imala je srca da oplakuje i druge sinove... Da
ih oplakuje kao svoje roene...
Larisa Leontjevna Korotka, partizanka

... Mnogo je suza bilo u tom ratu. A majinskih suza najvie...

Vera Josifovna Vituka, sekretar Zaslavskog ilegalnog rejonskog komiteta
partije

Vratila sam se u svoje selo...

Oko nae kue igraju se deca. Posmatram i mislim: koje li je moje? Svi su isti.
I podiani kao to su se ranije ovce iale, svi jednako. Svoju erku nisam
prepoznala, pitala sam ko je od njih Ljusja. I vidim, jedan deki u dugakoj
kouljici skoi i pobee u kuu. Teko je bilo razlikovati ko je devojica a ko
deak, svi su bili isto obueni. Ponovo pitam:
Ko je od vas Ljusja?
Oni pokazuju prstom na onu koja je pobegla. I ja shvatim da je to bila moja
erka.
Za nekoliko minuta, vodi je za ruku babuka, majka moje majke. Vodi mi je u
susret:
Hajdemo, hajdemo... Sad emo toj mami pokazati zato to nas je ostavila...
Bila sam u mukoj vojnikoj odei, s vojnikom kapom i na konju, a mamu je
ona, naravno, predstavljala kao sve druge ene. A doao vojnik.
Dugo nije htela da je uzmem u ruke, plaila se. I nema ta da se vream, ja je
nisam odgojila, rasla je s drugim ljudima.
Donela sam sapun i, kad sam poela da je kupam, probala ga je zubima,
mislila je da je to neto za jelo. Tako su oni iveli. Svoju majku sam zapamtila
kao mladu enu, a doekala me je starica. Kazali su joj da joj je dola erka,
iskoila je iz vrta na ulicu. Kad me je videla, rairila je ruke i potrala. I ja sam nju
poznala i potrala prema njoj. Nije ni stigla do mene na nekoliko koraka i pala je
na zemlju. I ja sam pala pored nje. Ljubila sam majku. Ljubila zemlju. I takvu sam
mrnju oseala prema faistima zbog svega... I za to, takoe... Seam se kako je
leao jedan ranjeni Nemac, rukama se hvatao za zemlju, boli ga, a na vojnik mu
prie: Ne diraj, ovo je moja zemlja! Tvoja je tamo odakle si doao...
Marija Vasiljevna Pavlovec, partizanski lekar

U rat sam otila posle mua...

Do rata sam uspela da se udam, da rodim devojicu. I doe rat. Mu je bio
pilot, poginuo je pod Moskvom. im sam ga sahranila, poela sam da molim da
idem na front. Ako je on poginuo, znai, ja treba da branim nau devojicu, tako
sam razmiljala. I, seam se, ubrzo su me pozvali. Upisali su me u Sto dvadeset
peti gardijski bombaki avijacijski borisovski puk.
erku sam ostavila kod svekrve, ali ona je ubrzo umrla. Mu je imao sestru, i
ona je uzela devojicu. A posle rata, kada su me demobilisali, nije htela da mi
vrati moju erku. Govorila je neto u smislu: ne moe da ima erku kad si je
ostavila i otila da ratuje. Kako majka moe ostaviti svoje dete, i to tako malo?
Kad sam se vratila iz rata, erka mi je imala sedam godina, a ostavila sam je kad
je imala tri. Saekala me je odrasla devojica. Kao mala, bila je stalno gladna,
neispavana, pored kue je bila bolnica, odlazila je tamo, plesala i davali su joj
hleba. To mi je kasnije ispriala... teko su iveli.
erku sam stalno spominjala na frontu, ni na trenutak je nisam zaboravljala,
sanjala sam je. Mnogo sam tugovala. Ali nisam se uvredila na zaovu. Trudila sam
se da je razumem, ona je strano volela brata, bio je snaan, lep, bilo je
neshvatljivo da nekog takvog mogu da ubiju. Nije htela da otui nita to je
njemu pripadalo. Bila je od onih ena za koje su porodica, deca najvaniji u
ivotu. Ne mogu da je osuujem.
Govorila je da sam surova... Da ak nisam ena... Mnogo sam plakala.
Preispitivala sam se, moda sam stvarno surova kao to kae. Ali nita takvo u
sebi nisam nala. Mi smo u ratu strano patile to smo se liile porodice, kue,
svoje dece. Mnogi su ostavili decu kod kue, nisam samo ja. Sedim pod
padobranom i ekam zadatak. Mukarci pue, igraju domine, mi sedimo i ijemo
marame. Ostajale smo ene. Eto, moja prijateljica, pilot. elela je da poalje
fotografiju kui i mi smo joj, ko je imao maramu, vezivali te marame da se ne
vide epolete, zaklonili smo joj uniformu prekrivaem. Izgledala je kao u haljini... I
tako se slikala. To joj je bila omiljena fotografija...
Sa erkom sam se sprijateljila... Druimo se ceo ivot...
Antonina Grigorjevna Bondareva, gardijski porunik, stariji pilot

O CRVENKAPI I RADOSTI KAD SE U RATU SRETNE MAKA

Dugo sam se navikavala na rat...
Seam se neeg najstranijeg. Kada je osmogodinji deak ostao bez majke.
Mamu su mu ubili. Strano je kada su ginuli vojnici, ali kada su ginule majke,
i to pred oima dece... Dete sedi na drumu pored mrtve majke... On ne shvata da
nje vie nema, eka da se probudi i trai da jede. Veeg straha od tog nisam
videla.
Na komandir nije pustio tog deaka, uzeo ga je sebi. Tako je on ostao s
nama. Kao sin puka.
A o najintimnijem, gotovo apatom:
Kad odete, mu e me grditi. On ne voli takve razgovore. Nije bio u ratu,
mlad je, mlai od mene. Nemamo dece. Stalno se seam tog dekia. Mogao je da
mi bude sin... Posle rata mi je svih bilo ao. Kad petlu otkinu glavu ao mi je.
Kada kolju svinju ao mi je. ao mi je hromih pasa, maaka... Ne mogu nekako
da podnosim tu bol. Radila sam u bolnici, bolesnici su me mnogo voleli to sam
tako dobra. Imamo veliki vrt. Nijednu jabuku, nijednu jagodu nisam prodala.
Tako, razdelim razdelim ljudima. To mi je ostalo od rata... Takvo srce...
Ljubov Zaharovna Novik, medicinska sestra

Tada nisam plakala...

Bojala sam se samo jednog... Uhvatili su nae drugove. Nekoliko dana je bilo
strano iekivanje hoe li izdrati muenje ili nee. Posle nekog vremena,
saznalo se da e ih kazniti. Dobila sam zadatak: idi vidi koga e danas obesiti.
Ide ulicom i vidi kako ve pripremaju omu... Ne sme da plae, ne sme da
se zadrava ni na sekund, jer su svuda okolo uhode. A ti si s tim drugom
zajedno radila, druili ste se... I koliko je trebalo snage, nije dobra re, koliko je
trebalo duevne snage da se to izdri. A zna da to isto sutra moda eka tebe.
Tada nisam plakala...
Znala sam na ta idem kad sam dospela u Gestapo. Tukli su i cipelama i
bievima. Saznala sam ta je to faistiki manikir. Stave ti ruke na sto i nekakva
mainica ti ubada iglice pod nokte... Istovremeno pod svaki nokat... To pakleno
boli. Odmah gubi svest. ak se i ne seam, znam da je bol straan a da se posle
toga nieg ne seam. Rastezali su me meu nekim brvnima. ega se seam: tu su
nekakvi trupci i stave te izmeu njih... I neka maina. I lepo uje kako ti krckaju,
krive se kosti... Da li je bilo dugo? Isto se ne seam... Stavljali su me i na
elektrinu stolicu... To je bilo kad sam pljunula jednom krvniku u lice... Da li je
bio mlad ili star, niega se ne seam. Skinuli su me do struka, i taj je priao i
povukao me za grudi... Bila sam nemona. Mogla sam samo da ga pljunem... I
pljunula sam mu u lice. I tada su me posadili na elektrinu stolicu...
Od tada veoma teko podnosim elektrinu struju... Ne mogu ak ni da
peglam. Ostalo mi je to za ceo ivot. Kad ponem da peglam, po celom telu
osetim da neto struji... Nita ne mogu da radim to je povezano sa strujom...
Moda mi je bila potrebna nekakva psihoterapija posle rata? Ne znam. Ali ve je
proao ivot...
Ne znam zato sam se danas rasplakala. Tada nisam plakala...
Govorili su: plai! Nisam mogla, sve se odrvenilo, bila sam kao od drveta.
Nikada ne bih poverovala da nisam sama to podnela. Nijedne suze nije bilo. A
tako su me tukli da mi je koa sva utala, nisam mogla da sednem dok nije
zarasla. I nijedne suze...
Osudili su me na smrtnu kaznu veanjem. Premestili me u eliju osuenika
na smrt. Tamo su bile jo dve ene. Nismo uopte plakale, nije nas uhvatila
panika. Znale smo ta nas eka i drale smo se mirno. Govorile smo o poeziji,
seale se omiljenih opera... Mnogo smo priale o Ani Karenjinoj... Nismo se
seale nae dece, toga smo se bojale. ak smo se smeile. Jedna drugu hrabrile.
Tako smo provele dva i po dana...
Treeg dana ujutru, mene pozovu. Oprostile smo se, izljubile bez suza.
Nismo oseale strah: oito sam se toliko navikla na misao o smrti da nije bilo
straha. Ni suza. Samo neka praznina. Ni o kom nisam mislila...
Dugo smo putovali, ne seam se koliko, opratala sam se sa ivotom. Kola su
se zaustavila, i mi se, bilo nas je u kolima dvadesetak ljudi, naemo u logoru.
Nismo mogli da siemo iz kola, toliko smo bili iscrpljeni. Bacali su nas na zemlju
kao mrtve pse i komandant je naredio da puzimo prema barakama. Mi puzimo,
a on nas biem bije i iza nas ostaju krvavi tragovi. Bilo je do baraka jedno trista
metara. Ali to jo nije najstranije...
Vidim: stoje osuenici, podeljeni u dve grupe. One s leve strane ne diraju, a
one zdesna skidaju do gole koe, odeu bacaju u nekakve kutije, ko ima zubnu
protezu, upaju je i bacaju u drugu kutiju, a ljude guraju u gasnu komoru. I sve to
pred naim oima. Pored jedne barake stoji ena i doji na grudima dete... Tu su i
psi, i uvari, svi su se ukoili, stoje i ne mrdaju. Ona je ostala poslednja...
Komandant vidi tu sliku, da je niko ne dira. Prileti, zgrabi to dete i pravo... o
kran... Izvinite, sad u da zavrim... I od tog deteta i krv i mozak razlili su se po
zidu... A ono to je ostalo ubacio je u gasnu komoru. I vidim: majka pada, sve
shvatam, jer sam lekar... Razumem da joj se iskidalo srce... Prilazi eni, poinje
da je svlai i odjednom ugleda u njenim ustima zlatne zube. Dohvati nekakav
tvrdi predmet i kako ju je udario... tako joj je izbio zube sve u krvi...
Vi ste, naravno, o svemu tome itali u knjigama, a mi smo to gledali.
Preiveli. Ni sad mi nije jasno kako ljudi nisu pomerili pameu od toga to su
videli, to su inili... Faistiki komandant... On je sa stanovita psihijatra
verovatno bio normalan ovek, ne bezumnik.
... I povedu nas na rad. Tek to smo poeli da se sputamo, ja odjednom
ujem glas: Mama, mamice! I vidim: stoji teta Daa, a preko trotoara tri moja
erkica. Sluajno su ile ulicom i videle me. erkica je tako trala da se samo
bacila meni oko vrata. I, zamislite, tamo su bili psi, specijalno obueni da se
bacaju na ljude, ali se nijedan pas nije mrdnuo s mesta. Ako mu prie, on te
razdere, za to su dresirani, a tu se nijedan nije pomerio. erkica mi se bacila u
zagrljaj, ja nisam plakala, samo sam govorila: Keri moja! Nataenjka, ne plai.
Brzo u doi kui... I uvari su stajali, i psi. I niko se nije pokrenuo...
Ni tada nisam plakala...
Posle tog sluaja, nisu nas odveli na rad, nego su nas vratili u logor. A toga
dana na radu je trebalo da mi organizuju bekstvo. I tako je to propalo.
Moja erka je s pet godina govorila molitve, nije znala pesmice. Teta Daa ju
je nauila molitve. I molila se za tatu, za mamu, da ostanu ivi. Taj strah da e
izgubiti mamu ostao joj je do danas. Mora ujutru da me pozove, da mi kae
samo dve rei: Kako si? Dobro? I sve je u redu.
etrdeset etvrte, trinaestog februara, u ealonu me odvode u faistiko
progonstvo u koncentracioni logor Kroazet na obali Lamana.
U prolee, osamnaestog marta, na dan Pariske komune, Francuzi organizuju
bekstvo i uspevam da pobegnem.
Nagraena sam francuskim ordenom Ratni krst...
Seanje na te dane je moje ranjavanje u kimu... Toliko sam toga preivela da
posle rata nisam elela niega da se seam. Zato sam zaboravila mnoge detalje.
Decenijama sam sebi govorila: Zaboravi! Zaboravi!
Jedino to nisam htela da zaboravim to je kako sam se vraala iz
Francuske... I prva stanica u naoj zemlji... Svi smo iskoili iz vagona, ljubili smo
zemlju, grlili se... Seam se: imala sam beli ogrta, pala sam na zemlju, ljubila je i
ponela grumen sa sobom. Jesam li ja to kod kue, nikada se neu rastati od nje,
roene...
Kad sam stigla u Minsk, nisam zatekla mua kod kue. erka je bila kod teta
Dae. Mua je uhapsio NKVD, u zatvoru je. Idem tamo. I ta ujem... Kau mi: Va
mu je izdajnik. A on je sa mnom radio u ilegali. On je jedan hrabar i astan
ovek. Odmah sam shvatila da ga je neko prijavio... Kleveta... Ne, kaem, moj
mu ne moe biti izdajnik. Ja mu verujem. On je pravi komunista. A njegov
islednik zaurla na mene: uti, francuska prostitutko! Uuti! iveo je u okupaciji,
bio je zarobljen, odveli su ga u Nemaku, sedeo je u faistikom
koncentracionom logoru i svi su bili sumnjiavi. Bilo je pitanje: kako je ostao
iv? Zato nije stradao? ak su i mrtvi bili sumnjivi... I nisu uzimali u obzir to to
smo se borili, to smo sve rtvovali radi pobede. to smo pobedili... Narod je
pobedio! A Staljin svejedno nije verovao narodu. Tako nam je zahvalila
domovina. Za nau ljubav, za nau krv...
Svuda sam ila... Pisala sam u sve institucije. Mua su oslobodili posle est
meseci. Slomili su mu jedno rebro, odbili su mu bubreg... Faisti su mu, kad je
stigao u logor, razbili glavu, slomili ruku, tamo je osedeo, a etrdeset pete ga je
NKVD konano uinio invalidom. Godinama sam ga negovala, upala iz bolesti.
Ali nita nisam mogla da kaem protiv, nije hteo da slua... To je bila greka, i
taka. Glavno je, smatrao je, da smo pobedili. I taka. I ja sam mu verovala...
Samo to sam se vratila. Nala sam ono mesto... Koje? Gde je bio logor u koji
su nas dovezli iz zatvora. Koliko godina sam se plaila da ak pogledam na tu
stranu, obilazila sam daleko ako bih se nala u tom kraju... Kao pijana sam tamo
hodala, seala sam se svega, ba svega. Gde su bile barake, kupatilo. Gde su
stubovi na kojima su veali...
Tu je sve na ljudskim kostima. Tu lee hiljade ljudi. ak se nekih lica i
seam... Nisam plakala. Tada nisam plakala...
Ljudmila Mihajlovna Kaekina, ilegalna radnica

Kako objasniti detetu? Kako mu objasniti smrt?...

Idem ulicom sa sinom, a na jednoj i na drugoj strani lee ubijeni. Ja mu
priam o Crvenkapici, a svuda oko nas ubijeni. To je bilo kad smo se vraali iz
izbeglitva. Dolazimo kod moje majke, a s njim neto nije u redu: podvlai se
pod krevet i sedi tamo po ceo dan. Imao je pet godina, nisi mogao da ga istera
na ulicu...
Celu godinu sam se s njim muila. Nikako nisam mogla da ustanovim o emu
se radi. iveli smo u podrumu i, kada neko ide ulicom, vide se samo cipele. I on,
kad se izvue ispod kreveta i vidi neije cokule, pone da vriti... Onda sam se
setila da ga je faista udario cokulom...
To je nekako prolo. Jednom se igrao s decom u dvoritu, doao je uvee kui
i pita:
Mama, a ta je to tata?
Ja mu objasnim:
On je plav, lep, bori se u armiji.
A kad su oslobaali Minsk, prvi su se u grad probili tenkovi. I moj sin dotri
kui plaui:
Nema moga tate! Tamo su svi crni, nema plavih...
Bio je jul, tenkisti svi mladi, pocrneli od sunca.
Mu je doao iz rata kao invalid. Nije doao mlad, ve star, i ne znam ta u:
sin je navikao da misli da je tata mlad, plav, lep, a doao je bolestan, star ovek. I
sin ga dugo nije prihvatao. Morala sam da ih navikavam jednog na drugog.
Mu dolazi kasno s posla, kaem mu:
to dolazi tako kasno? Dima se uznemirio: Gde je moj tatica?
On se za est godina rata (bio je jo i u Japanu) odvikao od sina.
A kad neto kupim sinu, kaem mu:
Ovo ti je tata kupio, on brine o tebi...
Kasnije su se sprijateljili. Otac je imao mnogo toga da mu pria...
Nadeda Vikentjevna Hatenko, ilegalka
Moja biografija...
S dvadeset devet godina, radila sam kao pomonik mainovoe. U to vreme,
nigde u Sovjetskom Savezu nije bilo ena mainovoa. Naelnik voznog depoa
bio je zauen: Devojko, ta e ti muka profesija? A ja htela da budem
mainovoa i samo to, i nita vie.
S trideset jednom godinom, postala sam prva ena mainovoa u zemlji.
Krupska je u to vreme mnogo pisala o ravnopravnosti, da ene treba da ovladaju
mukim profesijama. Kada sam bila u vozu, na stanicama su se skupljali ljudi:
Devojka vozi voz!
... Na voz je bio na ienju kotlova, to jest na servisu. Mu i ja smo radili na
smenu jer smo ve imali dete, ako je on vozio, ja sam bila s detetom, a kad sam
ja bila na poslu, on je bio kod kue. Toga dana, mu je doao i trebalo je ja da
krenem. Ujutru se probudim i ujem: neto se dogaa na ulici, buka. Ukljuim
radio: Rat! Kaem muu:
Ljonja, ustaj, rat je... Ustaj, rat!
On odjuri u depo i doe sav u suzama:
Rat! Rat! Zna li ta to znai?
ta da radimo? ta emo s detetom?
Evakuiu mene sa sinom u Uljanovsk, u pozadinu. Dali su mi dvosobni stan,
stan je bio lep, ni danas nemam takav. Sina su upisali u deji vrti. Sve je bilo
dobro. Prema meni su se ponaali lepo. Kako i ne bi ena mainovoa, pa jo
prva... Poivela sam tamo ne vie od pola godine. I vie nisam mogla: kako to, svi
brane Domovinu, a ja sedim kod kue!
Stigne mu.
ta je, Marusja, ti e tako sedeti u pozadini?
Neu kaem idemo.
U to vreme bila je organizovana kolona posebnog rezervnog sastava za
opsluivanje fronta. Mu i ja smo traili da budemo tamo. Mu je bio stariji
mainovoa, ja mainovoa. etiri godine smo putovali u lokomotivi, i sin s
nama. Sve vreme rata, ak ni maku nije video. Kada je kod Kijeva uhvatio
maku na voz su strano bombardovali, naletelo pet aviona zagrlio ju je i ne
puta je: Kisanjka, mila, kako mi je drago to sam te video. Nikog ne viam. Sedi
malo sa mnom. Daj da te poljubim. Dete. Kod njega sve treba da bude deje...
Koliko sam samo vozova odvezla na front? Jednu kompoziciju na dan, u
proseku trista ezdeset pet godinje. A za etiri godine? Pomnoite dobije se
hiljadu i po kompozicija. Mu i ja smo vozili na front ehoslovaki korpus
pukovnika Svobode. esto su nas bombardovali. I pucali su po vozu, bilo im je
najvanije da ubiju mainovou i tako unite voz, a u lokomotivi sedi moj sin.
Najvie sam se za njega plaila, uzimala sam ga iz lokomotive i nosila u vagone.
Drala sam ga vrsto, pritiskala uz srce: Neka nas ubiju jednim metkom. Ali,
evo, ostali smo ivi.
Sin je sada doktor, naelnik odeljenja. Dugo sam se za njega brinula. Kad smo
doli s fronta, imao je deset godina, a poao u prvi razred. Ali sve se dobro
zavrilo, on je divan mlad ovek, imam i snaju i troje unuadi.
Voz je moj ivot, moja mladost, najlepe u ivotu. I sada bih sela u
lokomotivu, ali me ne putaju, stara sam...
Ne znate kako je strano biti u ratu s detetom. Evo, sada ivimo zajedno. Ja
nikud ne putujem, neete verovati, neu da se rastajem od sina, od unuka.
Strano mi je da se rastanem od njih i na jedan dan. Ni moj sin nikud ne putuje.
Radi skoro dvadeset pet godina, a nijednom nije iao na slubeni put. Svi se na
poslu ude to nijednom nije traio da ide. Mama, ja bih radije ostao s tobom
tako kae. I snaja mi je takva. Mi ak nemamo ni dau, da se ne rastajemo ni na
nekoliko dana. Vama je to moda udno, ali ja ne mogu da ivim bez njih, ni
minut.
Ne moete da se rastanete ni na nekoliko dana?
Ne, nije mogue da ih ne vidim ceo dan. Da ste bili u ratu, znali biste ta
znai rastati se na jedan dan. Samo na jedan dan...
Marija Aleksandrovna Arestova, mainovoa

O UTANJU ONIH KOJI SAD MOGU DA GOVORE

Ja i sada govorim apatom... O... onome... apatom. Posle vie od etrdeset
godina...
Rat sam zaboravila... Zato to sam i posle rata ivela u strahu. ivela sam u
paklu.
Evo je Pobeda! Evo radosti. Ve smo sakupljali cigle, gvoe, poeli smo
da istimo grad. Radili smo danju, radili smo nou, ne seam se vie kada smo
spavali ni ta smo jeli. Samo smo radili.
Septembar... Septembar je bio topao, seam se, bilo je mnogo sunca. Seam
se voa. Mnogo je bilo voa. Na pijaci su u vedrima prodavali jabuke. I toga
dana... Prostirala sam ve na terasi... Zapamtila sam sve do poslednje sitnice, jer
se od tog dana sve promenilo u mom ivotu. Sve je puklo. Sve se preokrenulo.
Prostirem ve... Belo posteljno rublje ono je kod mene uvek belo. Mama me je
nauila kako da ga trljam peskom umesto sapuna. Po pcsak smo ili na reku,
znala sam tamo jedno mesto. I tako... Ve... Kominica ispod zove, vie kao
tuim glasom: Valja! Valja! Ja brzo dole, prva misao: gde mi je sin? Tada su se
deaci jurili po razvalinama, igrali se rata, nalazili prave granate, prave mine...
Ostajali su bez ruku, bez nogu... Seam se kako ih nismo putali od sebe, ali to su
deaci, bilo im je zanimljivo. Vie: Dolazi kui!, a njega nema itavih pet
minuta. Privlailo ih je oruje... Naroito posle rata... Ja trkom dole. Sputam se u
dvorite, u dvoritu moj mu... Moj Ivan... Mui moj ljubljeni... Vanjeka! Vratio
se... Vratio se s fronta! iv! Ljubim ga, dodirujem. Milujem uniformu, njegove
ruke. Vratio se... Noge mi se odsekle... A on... Stoji kao skamenjen, kao da je od
kartona. Ne smeka se, ne grli me. Kao da je zamrznut. Ja se uplaim: sigurno je,
mislim, kontuzovan. Moda je gluv. Ali, nita, glavno je da se vratio. Izvui u ga.
Odnegovau. Nagledala sam se kako druge ene ive s takvim muevima,
svejedno su im svi zavideli. Sve mi je to prolo kroz glavu u trenu, u jednoj
sekundi. Noge mi se odsekle od sree. Drhte. iv je! Ah, draga naa, enska
sudbina...
Susedi se isto tako okupili. Svi se raduju, grle ga. A on kao od kamena. uti.
Svi su primetili.
Ja:
Vanja... Vanjeka...
Hajdemo u kuu.
U redu, hajdemo. Na rame sam mu se obesila... Srena! Sva vesela i srena.
Ponosna! Seo je u kui na hoklicu i uti.
Vanja... Vanjeka...
Shvata... i ne moe da govori. Zaplakao se.
Vanja...
Proveli smo jednu no. Samo jednu no.
Sutradan su doli po njega. Zalupali navrata, izjutra. Puio je i ekao, ve je
znao da e doi. Meni je malo toga rekao... Nije stigao... Proao je Rumuniju,
eku, doneo nagrade, a vraa se u strahu. Ve su ga prijavili, bile su dve
provere. Overili peatom bio je zarobljenik. Prvih nedelja rata... Pred
Smolenskom je pao u zarobljenitvo, a bio je obavezan da se ubije. Hteo je, znam
da je hteo... Meci su im brzo nestajali, nije imao ime. Bio je ranjen u nogu i kao
ranjenik je bio zarobljen. Pred njegovim oima, komesar je sebi razbio glavu
kamenom... Poslednji metak je zatajio. Sovjetski oficir ne sme dopustiti da bude
zarobljen, kod nas nema zarobljenika, ima samo izdajnika. Tako je govorio drug
Staljin, on se i roenog sina odrekao jer je bio zarobljen. Moj mu... Moj...
Islednici su vikali na njega: Zato si iv? Zato si ostao u ivotu? Iz
zarobljenitva je pobegao... Beao je u umu ukrajinskim partizanima, kad su
oslobodili Ukrajinu, molio je da ide na front. U ekoj je doekao dan Pobede.
Predloili su ga za nagradu...
Proveli smo jednu no... Da sam znala... Htela sam da rodim, htela sam
devojicu...
Ujutru su ga odveli... Digli iz postelje... Sela sam u kuhinji za sto i ekala da se
probudi na sin. Sin je bio navrio jedanaest godina. Znala sam da e, im se
probudi, upitati: Gde je na tatica? ta u mu odgovoriti? Kako da objasnim
komijama? Mami?
Mu se vratio posle sedam godina... Sin i ja smo ga ekali etiri godine da
doe iz rata, a posle Pobede jo sedam godina s Kolime. Iz logora. ekali smo ga
jedanaest godina. Sin je porastao...
Nauila sam da utim... Gde je va mu? Ko je tvoj otac? U svakoj anketi je
bilo pitanje: da li je neko od familije bio u zarobljenitvu? Mene nisu primili u
tehniku kolu kad sam napisala, nisu mi poverili da perem podove. Postala sam
narodni neprijatelj, ena narodnog neprijatelja. Sav moj ivot bio je uzaludan...
Do rata sam bila uiteljica, zavrila sam pedagoki fakultet, a posle rata sam
nosila cigle na gradilitu. Eh, moj ivot... Oprostite to govorim zbrkano. urim...
Nou, deavalo se... Koliko sam noi leala sama i nekome priala svoj ivot,
priala... A danju sam utala.
Sada mogu da govorim o svemu. I hou... Da vas pitam: a ko je kriv to su u
prvim mesecima rata milioni vojnika i oficira pali u zarobljenitvo? Hou da
znam... Ko je obezglavio armiju pred rat, streljajui i kleveui nemaki pijun,
japanski pijun crvene komandire? Hou da znam... Ko je verovao u
Buonijevu konjicu u vreme kad se Hitler naoruao tenkovima i avionima? Ko
nas je uveravao: Naa granica je bezbedna... A prvih dana armija je ve brojala
metke...
Hou... Sad mogu da pitam... Gde je moj ivot? Na ivot? Ali ja utim i moj
mu uti. Mi se i danas plaimo... I umreemo u strahu. Bolno i sramotno...
Valentina Jevdokimovna M-va, partizanski vezista
I ONA STAVLJA RUKU TAMO GDE JE
SRCE...

I najzad Pobeda...
Ako je ranije ivot za njih bio podeljen na mir i rat, sada je na rat i Pobedu.
Ponovo dva razliita sveta, dva razliita ivota. Posle toga, kad su naliili
da mrze, trebalo je ponovo da naue da vole. Da se sete zaboravljenih oseanja.
Zaboravljenih rei.
ovek rata trebalo je da postane ovek nerata...

O POSLEDNJIM DANIMA RATA, KADA JE BILO GNUSNO UBIJATI

Bili smo sreni...
Preli smo granicu domovina je osloboena. Naa zemlja... Nisam
prepoznavala vojnike, to su odjednom bili drugi ljudi. Svi su se osmehivali.
Obukli iste koulje. Imali su i cvee u rukama, tako srene ljude nikada vie
nisam videla. Ni ranije ih nisam videla. Mislila sam, kada uemo u Nemaku,
nikoga neu potedeti, neu ih aliti, neu ih potedeti. Toliko mi se mrnje
skupilo u grudima! Uvrede! Zato bih ja alila njegovo dete, kad je on ubio moje?
Zato bih alila njegovu majku, ako je on moju obesio? Zato da ne diram
njegovu kuu, kad je on moju spalio? Zato? Htela sam da vidim njihove ene,
njihove majke, koje su rodile takve sinove. Kako e moi da nam pogledaju u
oi? Htela sam da im pogledam u oi...
Svega sam se setila i mislila: kako u se ponaati? Kako e se ponaati nai
vojnici? Mi se svega seamo... Doemo u neko seoce, deca tre, gladna, nesrena.
I ja, koja sam se klela da ih sve mrzim, sakupim sve to smo imali, svaki komadi
eera, i dam nemakoj deci. Naravno da nisam zaboravila, seala sam se svega,
ali nisam mogla mirno da gledam u gladne deje oi.
Rano izjutra, ve je stajao red nemake dece kod naih kuhinja, davali smo
im i predjelo i jelo. Svako dete je imalo preko ramena obeenu torbu za hleb, oko
pojasa bidoni za supu i za jo neto: kau, graak. Mi smo ih hranili, leili. ak i
milovali... Prvi put sam ih pomilovala... I uplaila se toga... Ja... Ja! Milujem
nemako dete... Osuila su mi se usta od uzbuenja. Ali sam se navikla. I oni su
se navikli...
 Sofija Adarnovna Kuncevi, sanitarni instruktor

Dola sam do Nemake... Ila sam od Moskve...

Bila sam stariji doktorski pomonik u tenkovskom puku. Imali smo
tridesetetvorke, one su strano gorele. Uasno. Do tada nisam ula ak ni
pucanj iz puke. Jednom su negde, kad smo ili na front, daleko, daleko,
bombardovali, i inilo mi se da se sva zemlja trese. Imala sam sedamnaest
godina, tek sam zavrila srednju tehniku kolu. I tako je ispalo, im sam dola,
pravo u bitku.
Ispuzala sam iz tenka... Poar... Nebo gori... Zemlja gori... Gvoe gori... Ovde
mrtvi, a tamo viu: Spasite, Pomozite... Takav me je uas uhvatio! Ne znam
kako nisam pobegla. Kako nisam kidnula s bojnog polja? To je toliko strano da
se ne moe opisati reima... Ranije nisam mogla, a sada ve gledam filmove o
ratu, ali svejedno preplaem.
... Stigla sam do Nemake. Svega se seam...
Prvo to sam videla na nemakoj zemlji svojeruno izraen plakat pokraj
samog puta: Evo je ona prokleta Nemaka!
Uli smo u jedno seoce, tamo je ostala samo jedna starica. Svi su sve
pobacali i pobegli glavom bez obzira. Ubedili su ih: Dolaze Rusi, odrubie vam
glave, poklae vas... Otvori vrata kue: nema nikoga ili svi lee ubijeni,
otrovani. Lee deca. Ubijali su se, trovali... ta smo oseali? Radost to smo
pobedili i to je i njima sada teko kao i nama. Oseanje odmazde. A dece mi je
bilo ao...
Naemo jednu staricu.
Kaem toj starici:
Pobedili smo.
Ona se zaplaka:
Meni su dva sina poginula u Rusiji.
A ko je kriv? Koliko je naih poginulo! Ko je hteo rat: mi ili vi?
Hitler... kae ona.
Nije Hitler sam odluio. To su vaa deca, muevi...
Tada je zautala. Moda i ne veruje. Nije videla svojim oima.
Htela sam da ispriam mami... A moja majka je umrla u ratu od gladi, nisu
imali ni soli, niega nije bilo. A brat je leao u bolnici teko ranjen. Jedna sestra
je ostala u kui, ekala me je. Pisala mi je da je, kada je naa vojska ula u Orel,
sve devojke u uniformi hvatala za injel. inilo joj se da sam ja tamo. U celoj
naoj familiji gotovo da nije ostalo mukaraca. Morala sam da se vratim...
Nina Petrovna Sakova, porunik, lekarski pomonik

Putevi Pobede...
Ne moete da zamislite slavlje Pobede! Ili su Poljaci, Francuzi, esi, Bugari...
Svi osloboeni zatoenici, na kolima, s nacionalnim zastavama... Svi su se
izmeali, svako je iao na svoju stranu. Svi su nas grlili. Ljubili.
Sreli smo ruske devojke. Poele smo da razgovaramo i one su priale... Jedna
od njih je bila trudna. Najlepa od njih. Silovao ju je domain kod kog su radile.
Terao da ivi s njim. Ila je i plakala, udarala se po stomaku: Frica neu kui
poneti! Neu! Nagovarali su je... Ali obesila se... Sa svojim malim Fricem...
Tada je trebalo sluati, sluati i zapisivati. ao mi je to tada nikome nije
palo na pamet da nas saslua, svi su ponavljali re Pobeda, a sve ostalo se inilo
nevanim.
I, evo, ve smo u Nemakoj. Prijateljica i ja vozimo bicikle. Ide jedna ena s
troje dece, dvoje u kolicima, tree je dri za suknju. Strano je izmuena. Kad,
poravnala se s nama kleknula i ovako se klanja. Mi ne razumemo ta to ona
govori. Pokazuje na grudi, tamo gde je srce, i pokazuje na decu. Shvatili smo da
plae, klanja nam se i zahvaljuje to su joj deca ostala iva...
Bila je neija ena, neija majka... Njen mu je sigurno ratovao na Istonom
frontu... U Rusiji...
Anastasija Vasiljevna Voropajeva, lekarski pomonik

ao mi je to nisam ispunila jednu molbu...

Dovezli su jednog nemakog ranjenika. ini mi se da je bio pilot. Imao je
slomljeno bedro i poela je gangrena. Uhvatila me je neka tuga. Nita ne trai,
nita ne govori.
Pomalo sam znala nemaki. Pitam ga:
Hoete li neto da popijete?
Neu.
Ranjenici su znali da u sobi lei Nemac. Bio je odvojen od ostalih. Ja
prolazim, a oni se bune:
Vi neprijatelju nosite vodu?
Nemojte tako. Tamo se ubijate, a ovde... treba oveku olakati poslednje
trenutke...
Noga mu je sva siva, nita se tu ne moe. Zaraza momentalno sagori oveka,
za dan...
Dajem mu vode, on me gleda i kae:
Hitler kaput!
A to je etrdeset druga godina. Mi smo kod Harkova, u opsadi. Pitam ga:
Otkud to?
Hitler kaput!
Tada mu kaem:
Ti tako misli i govori sada, jer lei ovde. A tamo ubijate...
On e:
Ja nisam pucao, ja nisam ubijao. Terali su me, ali ja nisam...
Svi tako govore kad su zarobljeni.
Odjednom me zamoli:
Molim vas... molim vas, frau... i daje mi gomilu fotografija.
Pokazuje ko mu je otac, ko mu je majka, on, brat, sestre... Divna fotografija.
Na poleini pie adresu:
Vi ete tamo otii! Biete tamo! I to govori Nemac etrdeset druge
godine kod Harkova. Molim vas, bacite ovo u potansko sandue.
Adresu je napisao na jednoj fotografiji, a bilo ih je pun koverat. I te
fotografije sam dugo nosila sa sobom. Potresla sam se kad su propale prilikom
bombardovanja...
Lilija Mihajlovna Butko, kirurka medicinska sestra

Seam se bitke...
U toj bici smo uhvatili veliki broj nemakih zarobljenika. Meu njima je bilo i
ranjenih. Previjali smo ih. Bila je uasna vruina. Nali smo ajnik i dali im da se
napiju. A bili smo pod vedrim nebom. Pucaju na sve strane. Stigla naredba: hitno
se ukopati, maskirati se.
Poeli smo da kopamo rovove. Nemci posmatraju. Mi im kaemo: pomozite
da kopamo, radite neto. Kad su shvatili ta smo im rekli, sa uasom su nas
gledali, razumeli su da, kad iskopaju jame, poreaemo ih tamo i streljati.
Oekivali su da emo s njima postupati kao oni s naim zarobljenicima. Trebalo
je videti s kakvim uasom su kopali te jame.
 A kad su videli da smo previle njihove rane, da smo im dale da se napiju
vode, da smo im kazale da se u te jame, to su ih iskopali, sakriju, nisu mogli
sebi da dou, potpuno su bili izgubljeni... Jedan Nemac je zaplakao... Nije bio
mlad, plakao je i ni od koga nije skrivao svoje suze...
Nina Vasiljevna Iljinska, medicinska sestra

O NEMAKIM RANJENICIMA I FILMSKIM KOMEDIJAMA

Rat je bio pri kraju...
Pozove me naelnik:
Vera Josifovna, vi treba da budete s nemakim ranjenicima.
A meni su u to vreme ubili dva brata.
Neu.
Ali, shvatite, treba...
Ne mogu psihiki, poginula su mi dva brata, ne mogu da ih vidim, ja bih ih
sekla, a ne leila. Razumejte me...
To je nareenje.
Ako je nareenje, onda...
Leila sam te ranjenike, pruila sam im sve to je bilo potrebno, ali sam to
teko podnosila. Tad sam otkrila u kosi prve sede vlasi. Upravo tada. Sve sam
radila, operisala, hranila, davala injekcije protiv bolova sve kako treba. Jedino
to nisam mogla bila je veernja vizita. Ujutru previja ranjenika, slua puls,
jednom reju: neto radi, a za vreme veernje posete treba da razgovara s
bolesnicima, da ih pita kako se oseaju. E, to nisam mogla. Da previjem, da
operiem sam mogla, ali da priam s njima to ne. To sam kazala naelniku:
Veernju vizitu neu obavljati...
Vera Josifovna Horeva, vojni hirurg

U Nemakoj... U naim bolnicama pojavilo se mnogo nemakih ranjenika... I

neu zaboraviti kako su laki ranjenici sputali mrtve sa etvrtog sprata. Vukli
su ih za noge i sputali niza stepenice. A leali su jedan pored drugog, bili su
takoe Nemci, kao i oni. Vidi lepo kako ga dovue do stepenica i utne nogom
dole. To nas je zapanjilo iako su to bili nai neprijatelji...
U ratu sam bila medicinska sestra. Seam se prvog nemakog ranjenika. Kod
njega je poela gangrena, amputirali su mu nogu... Leao je u mojoj sobi...
 Uvee mi kau:
Katja, idi obii svog Nemca.
Odem. Moda krvari ili takvo neto. Probudio se, lei. Nema temperaturu,
nita.
Gleda me, gleda, zatim izvadi tako mali pitolj:
Evo ti...
Govori nemaki, ne razumem, ali razumela sam onoliko koliko mi je ostalo
rei od uenja u koli.
Na... kae ja sam hteo da ubijam vas, sada vi ubijte mene.
I pored toga to smo ga spasli. On je nas ubijao, a mi smo njega spasli. A ja ne
mogu da mu kaem istinu da umire...
Izlazim iz sobe i neoekivano primeujem kod sebe suze...
Jekaterina Petrovna aligina, medicinska sestra

Mogla sam da ga sretnem... Plaila sam se tog susreta...

Jo dok sam ila u kolu, bila sam pionirka, dolazili su nam u goste nemaki
uenici. Ili smo s njima u pozorite, pevali smo s njima. Zapamtila sam jednog
nemakog deaka... Veoma je lepo pevao. Sprijateljili smo se, ak sam se u njega
zaljubila... I sve vreme rata sam razmiljala: a ta ako ga sretnem i prepoznam?
Nije li on, takoe, meu njima? Dosta sam emotivna, od detinjstva sve izuzetno
dobro zapaam. Izuzetno!
Jednom idem po polju, bitka se tek zavrila... Svoje poginule smo pokupili,
ostali su samo Nemci... I uinilo mi se da on lei meu poginulima. Tako mi je
liio taj mladi ovek... Leao je u mladoj penici... I gledao u nebo... Dugo sam nad
njim stajala... Teko mi je bilo da poverujem...
Marija Anatoljevna Flerovska, stariji porunik, politiki radnik

Rat je mene ekao...

Napunila sam devetnaest godina, doneli su mi poziv: javiti se u rejonski
izvrni komitet, poneti sa sobom namirnice za tri dana, par vea, kriglu, kaiku.
To se zvalo mobilizacija na radni front.
Dovezli su nas u grad Novotroick u Orenburkoj oblasti. Poeli smo da
radimo u fabrici. A bili su takvi mrazevi da se kaput u prostoriji zamrznuo,
uzme ga a on teak k olovo. Radili smo etiri godine bez prestanka, bez
slobodnih dana.
 ekali smo i ekali kad e se rat zavriti. U tri sata nou, buka u naem
zajednikom stanu, doao direktor fabrike i ostali naelnici: Pobeda! A ja ne
mogu da ustanem iz kreveta, podiu me i ponovo padam. Ceo dan nisu mogli da
me dignu. Neto mi se dogodilo, od radosti. Kada sam sledeeg jutra izala na
ulicu, htela sam svakog da zagrlim, da poljubim. Srce je bilo prepuno dobrote
prema ljudima.
Ksenija Klimentjevna Belko, borac radnog fronta

... Na fakultetu sam jo jedanput videla ta je ljudska dobrota. Nou sam imala
komarne snove: esesovci, lave pasa, poslednji vapaj umiruih. Doktori su mi
zabranili da uim. Ali devojke, cimerke, kazale su mi da zaboravim na doktore i
organizovale nada mnom tihi nadzor. Svako vee su me, jedna po jedna, vodile u
bioskop, da gledam komediju. Bilo je malo komedija, svaku sam gledala po sto
puta.
Komari su nestali. Mogla sam da uim...
Tamara Ustinovna Vorobejkova, ilegalka

O DOMOVINI, STALJINU I CRVENOM CICU

Kad ponem da priam o ratu, odmah bih da prestanem, da zaboravim sve.
Saznali smo ono to bi bilo bolje da nikada nismo saznali, bez toga bi nam bilo
lake da raamo decu i da verujemo u njihovu sreu. A sada ti se tako stee srce
kad ita novine, kad gleda Dnevnik...
ak ni kad gledam film, ne mogu mirno da sluam fijuk bombi i granata. Zato
to sam videla kako ljudi umiru. I kada sad itam da je negde rat, da negde
ponovo ubijaju decu, doe mi da vritim iz sveg glasa na ceo svet: Ne! Ne! Toga
ne sme biti... Zato smo se onda tako muili? Zato su umirala u prolee tako
mlada deca? Seam se da je najtee bilo gubiti ljude u prolee, kad su cvetale
bate...
Na frontu sam bila dve i po godine, bila sam medicinska sestra u bolnici za
evakuaciju. Na hiljade ljudi sam previjala, plakala kad su umirali. Naveu samo
jedan primer kako smo bili umorni. Jednom sam krenula da poveem maramu,
povezala sam je, naslonila se na ram prozora i zaboravila se. Kad sam se
prenula, osetila sam se odmornom. Prilazi mi lekar i grdi me. Nita nisam
razumela, pre nego to je otiao, dao mi je tri naloga za kaznu. Koleginica mi je
objasnila o emu se radilo: bila sam odsutna vie od jednog sata. Ispostavilo se
da sam zaspala.
Nije sluajno to sam sada loeg zdravlja, loi su mi nervi. A kada me pitaju:
Kakve ste dobili nagrade?, stidim se da priznam da nemam nijednu, nisu stigli
da me nagrade. Moda nisu stigli jer nas je bilo mnogo u ratu i svako je radio po
savesti najbolje to je mogao. A zar se mogao svako nagraditi? Za nas je najvea
nagrada Deveti maj. Dan pobede!
Rat mi je uzeo sve. Ne mogu mirno da sluam kad Valentina Tolkunova peva:
Mili moj, da nije bilo rata... Moj dragi ovek poginuo je u ratu,
dvadesetestogodinji major artiljerac. Uskoro e biti etrdeset godina kako je
poginuo. Ali ne proe dan a da ga se ne setim, hiljadu puta sam zaspivala na
mokrom jastuku... Hiljadu puta...
Za vreme rata, nisam zapamtila nijedan praznik... Ne seam se ak ni Nove
godine ni etrdeset prve, ni etrdeset druge, ni etrdeset tree, ni etrdeset
etvrte... Seam se samo etrdeset pete...
Tamara Ivanovna Kurajeva, medicinska sestra

Zamolila sam da me odmah stave na prvu liniju fronta, pravo s voza... Odmah...
Ila je jedna eta, i ja s njom. U to vreme sam mislila da u na prvoj liniji biti
jedan dan i da u ranije stii kui nego iz pozadine. Mamu sam ostavila samu u
kui. Nae devojke se i sad seaju: Nije htela da bude u sanitarnoj eti. I,
stvarno, doem u sanitarnu etu, okupam se, uzmem ve i nazad u svoj rov. Na
sebe nisam mislila. Puzi... bei... Ali taj miris krvi... Na taj miris krvi nisam
mogla da se naviknem...
Posle rata, radila sam kao akuer u porodilitu i nisam mogla dugo. Dobila
sam alergiju na miris krvi, prosto nije prihvatao organizam. Toliko sam se te
krvi u ratu nagledala da vie nisam mogla. Organizam vie nije mogao da
prima... Otila sam iz porodilita. Otila sam u hitnu pomo. Imala sam
urtikariju, guila sam se...
Saila sam od crvenog materijala bluzu, sutradan su mi se po rukama
pojavile nekakve fleke. I crveni cic, i crvene cvetove rue ili karanfile moj
organizam je odbijao. Nita crveno, nita boje krvi... Ja ni sada nemam nita
crveno u kui. Ljudska krv je toliko jarka, ni u prirodi, ni kod slikara na platnima
nisam videla tako jarku boju...
Marija Jakovljevna Jeova, gardijski porunik, komandir sanitetskog voda

Kada je naa divizija oslobodila logor pod Azariima, u medicinski sanitarni

bataljon poela su da pristiu ranjena deca. Bila su toliko iscrpljena da nismo
mogli da naemo venu da im damo transfuziju, kosti su jednostavno bile
pokrivene koom. A prisustvovati amputaciji dejih ruku i nogu? Razumela sam
kako moe boleti srce, ali ovde su nas bolele oi, nismo imale snage da gledamo
tu deju patnju. Oi sam oseala kao srce...
Z. F. Giri, medicinska sestra

Kada su se pojavili zarobljenici, posle svega to sam preivela, mislila sam da

ih neu tedeti. Celu etu zarobljenika su doveli... Moja prijateljica i ja, ona je isto
tako bivala u raznim logorima i ostala bez ruke, kaemo jedna drugoj: Sad emo
im se osvetiti za ono to su nam uradili. Ali na ovek nije tako vaspitan. Ne
moe udariti zarobljenika, pogotovo ako je stariji ovek, ne podie se ruka da
ga povredi...
Emilija Aleksejevna Nikolajeva, sanitarni instruktor

I sada dok sam u vozu, dok lupaju odbojnici, meni se ini da mi se otvara
padobran. I skaem...
Prvih godina posle rata, svake noi sam skakala s padobranom, svake noi
sam vritala. I seam se kako me je dugo muila tuga za onim ljudima s kojima
sam prola rat. Kao da mi ih je neko oteo iz porodice, kao da sam izgubila
najmilije. Smem da tvrdim da je onaj ko je proao rat drugaiji ovek od ostalih.
Ti ljudi razumeju ivot, razumeju druge ljude. Plae se da ne izgube prijatelja, to
je posebno razvijeno kod onih to su bili u izvidnici, oni znaju ta to znai...
Gde god da se nae, odmah oseti ko je bio na frontu. Ja to odmah
prepoznam...
Natalija Arsentjevna Meljnienko, radio-vezista

Razumom sam shvatila da se rat zavrio, ali telo, ceo organizam je jo pamtio.
Organizam tee zaboravlja... To ak ne mogu da ispriam. Ne nalazim rei...
Oseaj gladi i straha, na primer, nisam mogla godinama da zaboravim...
Na narataj e zaboraviti rat tek onda kad bude umro...
Vera Josifovna Odinec, partizanka

Od prvog do poslednjeg dana bila sam na frontu. etrdeset prve sam se

izvlaila iz opsade, etrdeset druge uestvovala u Izjumbarvenkovskoj operaciji,
a onda od prvog do poslednjeg dana izvlaila ranjenike iz Staljingrada pod
paljbom i bombama na lepovima, motornim amcima, po tankom ledu, na
psima. Svoj ratni put sam zavrila u Kenigzbergu. Bila sam ranjena, jedanput
sam tonula u Volgi. Isplivala sam i jo sam izvukla i jednog ranjenika. Ali, zato
to sam bila pod ledom, nisam posle mogla da imam dece.
Zavrio se rat, trebalo je graditi ivot, graditi zemlju. Krenula sam u Sibir i
kod Irkutska, na pustom mestu, gradila sam divan grad Angarsk. Sada u njemu
ivi oko trista hiljada ljudi, a kada sam ja dola, bile su samo dve kue. Mu i ja
smo odgajili posinka, a posle dve male devojice, posleratnu siroad, dovela
sam ih iz dejeg doma. Sada su odrasli, stekli su najvie obrazovanje. Imamo ve
pet unuica. Eto, ja sam i mama i baka...
Vera Maksimovna Berestova, porunik medicinske slube

Vratila sam se neka druga... Dugo sam imala nenormalan odnos prema smrti.
udan, rekla bih...
Posle rata, u Minsku su pustili prvi tramvaj i ja sam se vozila tim tramvajem.
Odjednom se tramvaj zaustavio, svi viu, ene plau: oveka je zgazio! Zgazio je
oveka! A ja sama sedim u vagonu i ne mogu da shvatim zato plau. Nisam
imala oseaj da je to strano. Toliko sam leeva do tada, nedavno, videla. Nisam
uopte reagovala. Navikla sam da ivim meu njima. Ubijeni su bili uvek pored
nas... Pored njih se pui, jede. Razgovara. Nisu oni bili negde tamo, u zemlji, kao
u mirnom ivotu, ve uvek tu, s nama.
A posle mi se vratio taj oseaj, ponovo mi je bilo strano kad vidim mrtvog
oveka. Vratilo mi se negde posle godinu dana. Postala sam normalna... Poela
sam da liim na druge...
Bela Isakovna Eptajn, mlai vodnik, snajperista

Sluaj je od pre rata...

Bila sam u pozoritu. Za vreme pauze, kada se upalilo svetio, videla sam... Svi
su ga videli... Zauo se gromoglasan aplauz. Grom! U vladinoj loi sedeo je
Staljin. Meni je bio uhapen otac, stariji brat je nestao u logorima, i, bez obzira
na to, osetila sam takvo uzbuenje da su mi grunule suze na oi. Zamirala sam
od sree! Cela sala... Cela sala je ustala! Stajala je i pljeskala deset minuta.
Takva sam otila u rat. Da ratujem. A u ratu sam ula tihe razgovore...
Ranjeni nou pue u hodniku. Neko spava, neko ne spava. Govorili su o
Tuhaevskom... Nestale su hiljade! Milioni ljudi! Kuda? Ukrajinci su priali...
Kako su ih terali u kolhoze... Kako je Staljin organizovao glad, sami su ga nazvali
gladomor. Izbezumljene majke su jele svoju decu... A zemlja je tamo tako
bogata, posadi pruti, nikne breza. Zarobljeni Nemci su je sipali u poiljke i slali
kui. Tako je bila masna ta zemlja... Razgovori su bili tihi... U pola glasa... Nikada
takvih razgovora nije bilo u grupi, uvek samo ako su dva oveka. Trei je
suvian, trei e prijaviti...
Ispriau jednu anegdotu... Ispriau da ne zaplaem. Ovako... No. Baraka.
Kanjenici lee i razgovaraju. Pitaju jedan drugog: Zato su tebe strpali? Jedan
kae zbog istine, drugi zbog oca... A trei odgovara: Zbog lenjosti. Kako?! Svi
se ude. On ispria: Sedeli smo uvee u nekom drutvu i priali viceve. Kui
smo se vratili kasno. ena pita:
Da li sada da odem da te prijavim, ili ujutru?
Hajde ujutru. Spava mi se.
A ujutru su doli po nas...
Smeno je. A ne smeje mi se. Treba plakati. Plakati.
Posle rata... Svi su ekali svoje drage iz rata, a mama i ja smo ekale nae iz
logora. Iz Sibira... Pobedili smo, dokazali smo svoju vernost, svoju ljubav. Sada
e nam poverovati.
Brat se vratio etrdeset sedme, a tatu nismo nali... Nedavno sam putovala
kod svojih drugarica iz rata u Ukrajinu. ive u jednom velikom selu kod Odese.
Usred sela stoje dva obeliska: pola sela je umrlo od gladi, a svi mukarci su
poginuli u ratu. A kako e se u Rusiji izbrojati? Jo ima ivih ljudi, idite i pitajte.
Takvih kao to si ti, moja devojko, za nau istoriju treba na stotine. Da opiu sva
naa stradanja. Nae bezbrojne suze. E moja devojko...
Natalija Aleksandrovna Kuprjanova, kirurka medicinska sestra
ODJEDNOM SAM STRANO POELELA DA
IVIM...

Telefon zvoni i zvoni. Zapisujem nove adrese, dobijam nova pisma. I nije
mogue zaustaviti se, jer je svaki put istina nepodnoljiva.

Tamara Stepanovna Umnjagina, mlai gardijski porunik, sanitarni instruktor.

Ah, zlatna moja...

Cele noi sam se seala, pribirala u seanje...
Seam se da sam dotrala u vojni odsek: suknja mi je bila od paname, na
nogama gumene bele patike, one kao papue s kopom, to je bila poslednja
moda. U tome sam zamolila da me upute na front, i oni me poalju. Dola sam u
streljaku diviziju, bila je postavljena kod Minska, priali su mi da se mukarci
navodno stide to e sedamnaestogodinje devojke ratovati s njima. Govorili su
neto u smislu da e neprijatelja brzo pobiti, a ti, devojko, idi kod mame. Ja sam
se, naravno, uzbudila to nee da me prime. I ta da radim? Dolazim kod
komandanta taba, a kod njega sedi taj pukovnik koji me je odbio, i kaem mu:
Drue komandante, i jo vie, dozvolite da ne posluam druga pukovnika. Ja se
ionako neu vratiti kui, s vama u odstupati. Kuda da idem Nemci su ve
sasvim blizu. Kasnije su me zvali Drue komandante i jo vie. Bio je to sedmi
dan rata. I poeli smo da odstupamo...
Uskoro smo svi bili u krvi. Bilo je strano, mnogo ranjenih, ali bili su tako
tihi, tako su trpeli, tako su eleli da ive. Niko nije verovao da e rat tako dugo
trajati, mislili smo: zavrie se svakog asa. Seam se, bila sam sva natopljena
krvlju, moje patike su se pocepale, ila sam bosa. I ta sam videla? Kod
Mogiljeva, bombarduju stanicu. A tamo je kompozicija s decom. Poeli su da ih
izbacuju kroz prozore vagona, malu decu, imali su tri-etiri godine. Nedaleko je
bila uma, beae tamo. A tamo su naili tenkovi i ti tenkovi su ili preko dece.
Nita od te dece nije ostalo... Od te slike i danas ovek moe da poludi. Ali u ratu
su ljudi izdravali, ludeli su posle rata. Bolovali su posle rata...
Potom je naa jedinica dospela u obru. Imam toliko ranjenih, a nijedna kola
nee da se zaustave. Tada mi jedan ranjeni porunik daje svoj pitolj: Ume li da
puca? Otkud umem? Samo sam gledala kako pucaju. Ali uzmem pitolj i
krenem na drum da zaustavljam kola. Tada sam prvi put opsovala. Ranjenike ne
moemo nositi na rukama.
 Ali najstranije nas je tek ekalo, najstranije je bilo u Staljingradu... Kakvo je
tamo bilo bojno polje! To je grad ulice, kue, podrumi. Probaj da izvue otuda
ranjenika. Telo mi je bilo kao jedna velika modrica. A pantalone natopljene
krvlju. Stariji vodnik nam govori: Devojke, nema vie pantalona, ne traite vie.
A na pantalonama se krv osuila, kad su utirkane, ne stoje tako, moe se
posei na njih... Sve je gorelo, a na Volgi je gorela ak i voda. ak ni zimi reka se
nije zamrzla, nego je gorela. Sve je gorelo... U Staljingradu nije bilo ni grama
zemlje da nije bila natopljena ovejom krvlju. Ruskom i nemakom. I
benzinom... Tamo su svi shvatili da se nema kuda odstupati: ili emo poginuti
svi, cela zemlja, ruski narod ili emo pobediti. To nam je svima postalo jasno,
doao je takav trenutak. Nismo govorili naglas, ali je svako to znao. I general i
vojnici su to znali...
Dolazi pojaanje. Mladi, lepi momci. I, posle dan-dva, svi su poginuli, niko
nije ostao iv. I ja sam poela da se plaim za nove ljude. Plaila sam se da u ih
zapamtiti, njihova lica, njihove razgovore. Zato to, tek to dou vie ih nema.
To je etrdeset druga, najtea godina, najtei trenuci. Deavalo se da od trista
ljudi na kraju dana ostane samo deset. I kad nas toliko ostane, kad sve utihne, mi
ponemo da se ljubimo i plaemo od sree to smo ostali ivi. Svi smo postali
bliski. Orodili smo se.
ovek umire pred tvojim oima... I ti zna, vidi da ne moe niim da mu
pomogne, da su mu ostali samo minuti. Ljubi ga, miluje, govori mu nene
rei, oprata se s njim. Nita mu vie ne moe pomoi... Ta lica su mi i sada u
seanju. Vidim ih sve svu tu decu. Kolike godine su prole, bar da sam nekog
zaboravila, bar jedno lice. Ali nikoga nisam zaboravila, svih se seam, sve ih
vidim... Hteli smo sami da im napravimo grobove, svojim rukama, ali nekad
nismo uspevali. Odlazili smo, a oni su ostajali. Deavalo se da mu zavije celu
glavu, a on pod tim zavojima umre. I sahrane ga sa zavijenom glavom. Drugo je
da je poginuo na bojnom polju, onda bi bar gledao u nebo. Ili umire i moli me:
Sestrice, zatvori mi oi, ali vrsto. A onoga u zavojima kao da sa u pelenama
poloili u grob... Grad razruen, kue... to je tako strano. Ali stranije je kad ljudi
lee, mladi mukarci... inilo se da gubi snagu i da nee izdrati ni pet minuta.
Mart, prva voda pod nogama. Valjenke ne treba obuvati, a ja ih nadenula i
krenula. Ceo dan sam u njima puzala, do veeri su bile toliko mokre da nisam
mogla da ih skinem. Morala sam da ih seem. I nisam se razbolela... Veruje li,
zlatna moja?
Kad se zavrila bitka za Staljingrad, dali su nam u zadatak da odvezemo
najtee ranjenike brodovima, lepovima u Kazanj, u Gorki. Ve je bilo prolee,
mart, april. A toliko smo nalazili ranjenika, bili su u zemlji, u rovovima, u
podzemnim bunkerima, podrumima bilo ih je toliko mnogo da ne mogu da
opiem. To je bio uas! Uvele smo mislili, kad smo ih iznosili s bojnog polja, da
je to sve, da ih nije vie ostalo, da ih nema u samom Staljingradu, a kad su se
borbe okonale, pokazalo se da ih je toliko da ne poveruje. Na tom brodu, na
kom sam bila, bilo je ljudi bez ruku, bez nogu, na stotine obolelih od
tuberkuloze. Oni nisu samo fiziki stradali, nego i duevno. Trebalo je i da ih
leimo, i da im govorimo nene rei, i da ih umirujemo osmehom.
Kada su nas slali s njima, govorili su nam: to vam je da se, navodno,
odmorite od bitaka, to je bila kao neka zahvalnost... A pokazalo se da je to ak
stranije od Staljingradske bitke. Tamo izvue oveka s bojnog polja, ukae
mu nekakvu pomo, preda ga i ubeen si da je sve u redu. Ide i puzi po
sledeeg. A ovde su oni sve vreme pred tvojim oima... Tamo oni hoe da ive,
bore se za ivot: Bre, sestrice! Bre, mila moja! A ovde odbijaju da jedu, hoe
da umru. Neki su se bacali s broda. Morali smo da straarimo... A pored jednog
kapetana sam noima sedela, izgubio je obe ruke, hteo je da se ubije. I jednom,
nisam stigla da upozorim drugu sestru, izala sam na nekoliko minuta i on se
bacio s palube...
Dovezli smo ih u Usolje, kod Perma. Tamo su ve bile nove iste kuice, sve
specijalno za njih. Kao pionirski logor... Mi ih nosimo, a oni zubima upaju
zemlju. Sve smo ih zavolele, pole bismo za njih, na rukama bismo ih nosile.
Vraamo se na brod, same, moemo da se odmorimo, ali ne spavamo. Sedele
smo i svaki dan im pisale pisma. Rasporedile smo koja e kome pisati. Da im bar
malo bude lake... Tri etiri pisma dnevno.
I jedna sitnica. Posle tog putovanja, poela sam u bitkama da skrivam svoje
noge i lice. Da ih uvam. Imala sam lepe noge, plaila sam se da mi ih ne
unakaze. I lice. Eto, jedna sitnica...
Posle rata, nekoliko godina nisam mogla da se otresena mirisa krvi, pratio
me je dugo, dugo. Ponem da perem ve oseam taj miris, ponem da kuvam
ruak ponovo oseam... Neko mi je poklonio crvenu bluzu, a to je onda bila
velika retkost, nije bilo materijala, ali nisam mogla da je nosim. Zato to je
crvena... Tu boju nisam mogla da podnesem. U prodavnicama nisam mogla da
idem na odeljenje za meso... Mu je iao da kupuje meso. A leti nisam mogla da
ostajem u gradu, morala sam nekud da otputujem. im doe leto, inilo mi se:
sad e poeti rat. Kad je sunce grejalo, sve drvee, kue, asfalt sve je to za
mene imalo miris krvi. Ma ta da sam jela i pila, nisam mogla da se oslobodim
tog mirisa! ak i ista bela posteljina, i ona mi je mirisala na krv...
... Majski dani etrdeset pete... Seam se da smo se mnogo slikali. Bili smo
strano sreni... Devetog maja, svi su vikali: Pobeda! Pobeda! Nismo mogli da
verujemo. A ta emo sad? Zavrilo se, a ta emo sad?
 Pucalo se... Pucalo se iz ega bilo.
A sada prekinite s pucnjavom! nareuje komandir.
A zato? Ionako e ostati meci. ta e nam oni? govorili smo.
Ali samo se ula jedna re Pobeda! Odjednom smo strano poeleli da
ivimo! Kako emo lepo sada iveti! Stavila sam sve svoje ordenje i molila da
me slikaju. Ne znam zato, ali htela sam meu cveem. Slikali su me u nekakvom
cvetnjaku...
Sedmog juna bio je moj srean dan, moja svadba. Jedinica nam je priredila
veliko veselje. Mua sam znala odavno, bio je kapetan, komandovao je etom.
Zakleli smo se da emo se, ako ostanemo ivi, venati posle rata. Dali su nam
mesec dana odmora...
Krenuli smo u Kinemu, to je Ivanovska oblast, kod njegovih roditelja. Ila
sam kao junakinja, heroj, nikada nisam mislila da se tako moe doekati devojka
s fronta. Toliko smo toga proli, toliko smo majkama spasli dece, enama
mueva. I odjednom... Osetila sam tada ta je to uvreda, ta su uvredljive rei. Do
tada, osim sestrice roena, sestrice draga, nita drugo nisam sluala. A bila
sam naoita, bila sam lepukasta, uredna.
Seli smo uvee da pijemo aj, majka odvede sina u kuhinju i plae: Koga si
uzeo? Frontovku... Ima dve mlae sestre. Ko e se sada oeniti njima? I sada,
kada se toga setim, plae mi se. Zamislite: donela sam foto-aparat na ploe,
mnogo sam volela da slikam. Postavim ga, starija sestra prie i razbije ga pred
mojim oima, navodno, ja nemam nikakva prava. Unitili su sve moje fotografije
s fronta... Eh, zlatna moja, nemam rei za to. Nemam rei...
Tada smo se hranili na bonove. Mu i ja sloimo svoje bonove i poemo da
ih realizujemo. Doemo, bila je posebna kuhinja, ve se napravio red, mi stojimo
i ekamo. I, kad sam dola na red, jedan mukarac, koji je bio iza tezge, preskoi
je i skoi prema meni, ljubi me grli i vie: Deco, deco! Naao sam je. Prepoznao!
Toliko sam eleo da je naem, da je sretnem. Deco, ona me je spasla! A moj mu
stoji pored nas. To je bio ranjenik koga sam izvukla iz vatre. On me je zapamtio,
a ja? Zar ih mogu sve zapamtiti, koliko ih je samo bilo! Drugi put, na stanici, sreo
me je jedan invalid: Sestro! prepoznao me je. I plae: Mislio sam, kad je
budem sreo, kleknuu pred nju... A on nema jednu nogu...
Svata smo doivele mi, devojke s fronta. I posle rata. Posle rata, imale smo
jo jedan rat. Nekako su nas ostavili. Nisu nas titili. Na frontu je bilo drugaije.
Puzi leti metak ili deo granate momci te pokrivaju. Lezi, sestrice! I sam
pada na tebe, da te pokrije sobom. I metak pogodi njega... Bude mrtav ili ranjen.
Tri puta su me tako spasavali.
 ... A iz Kinemi smo se vratili u jedinicu. Dolazimo i saznajemo da naa
jedinica nije rasformirana, da emo razminirati polja. Kolhozima treba oistiti
zemlju. Za sve se rat zavrio, a za inenjerce se nastavlja. A nae majke znaju da
je dola Pobeda... Trava je visoka, visoka, a okolo mine, bombe... Ali ljudima je
potrebna zemlja i mi se urimo. I svaki dan je neko poginuo od naih drugova...
Toliko mnogo ljudi smo ostavili tamo, u tim poljima...
Deavalo se i ovo: predamo zemlju kolhozu, krene traktor, negde je ostala
neka mina, bilo je i protivtenkovskih, i traktor eksplodira, a traktorista ode u
vazduh... A nije bilo mnogo traktora. I strano je bilo videti te suze u selu kad je
rat ve zavren... ene jauu, mukarci jauu. Seam se, imali smo jednog
vojnika... Blizu Stare Ruse, zaboravila sam koje selo, bio je jedini odande, krenuo
je da razminira svoj kolhoz, svoje polje, i tamo je poginuo. To selo ga je tu i
sahranilo. Proao je ceo rat, sve vreme ratovao, a posle rata poginuo u svojoj
domovini, na vlastitom polju...
im ponem da priam, krenem da bolujem. Priam vama, a u meni iznutra
studen, sva se tresem. Ponovo sve vidim, zamiljam: kako lee ubijeni usta su
im otvorena, creva ispreturana. Vie sam videla mrtvih ljudi nego drvea...
Mladi me esto zovu da im priam o ratu. Ne mogu, ne idem. Jednom sam
pola u medicinsku kolu. Kada sam videla bele mantile, pozlilo mi je. Drugi put
su doli po mene. Dola kola. Dovezli smo se donekle, i ja im kaem: Okreite
nazad. Nije mi dobro. Poela sam da razmiljam o emu u govoriti. I svega sam
se setila. U ratu su momci govorili: Treba umirati s Tamarom, s njom e na
onom svetu biti veselo. To priam jer sam onda bila jaka, borbena. A im se rat
zavrio, sve kao rukom odseeno. Ne mogu... Na filmu, u knjigama tamo nema
onoga to smo mi videli. Nigde nisam itala kako je strano bilo u ratu. Posebno
u borbama prsa u prsa, pone da muca, nekoliko dana ne moe pravilno da
izgovori re. Zar to moe razumeti onaj koji nije bio tamo?
Neki nekako mogu, priaju. I tako treba. To je podvig. A ja ne mogu, odmah
ponem da bolujem. Dan pobede... ekam taj dan i bojim ga se. Nekoliko meseci
sakupljam ve i odeu, da bi ih bilo dovoljno, perem po ceo dan. Morala sam
neto da radim, da budem po ceo dan zauzeta. A kada se sreemo, nemamo
dovoljno maramica tako izgledaju nai frontovski susreti. I jo neto: ne mogu
da gledam kada se deca igraju rata. To mi kida duu... Nikada deci nisam
poklanjala vojnike igrake. Ni svojoj ni tuoj. Dua se protivila.
... Deci ne priamo o ratu. Bilo nam ih je ao. Rasli su i malo su znali o
uasima koje smo mi morali da preivimo. I jo hou da kaem da mi, moj
narataj, mi nismo bili obasuti nenostima, nismo bili razmaeni ivotom,
nismo bili presiti... I mislim da je ba to donelo pobedu. Trudimo se da decu
potedimo svega, a to nije dobro. Pre smo titili decu, a sada unuke. A onda se
udimo... Jednom sam videla kako su kod nas, u Minsku, ili prema spomeniku
Pobednika mlada i mladoenja u svadbenoj odei i njihovi prijatelji. I svi su se
smejali. Tako glasno... Moda nije trebalo, ali ja sam im kazala: Ovde se ne sme
smejati. Neete biti sreni ako se ovde smejete. Moda je to bilo grubo? Neka
mi oproste...
Znate, u ratu smo ovako mislili: Samo da preivimo... Kako e posle rata
ljudi biti sreni! Kako e biti srean, kako e lep biti ivot! Ljudi koji su toliko
toga preiveli saoseae jedni s drugima, koliko e dobra biti u njima... Nismo u
to sumnjali. Ni najmanje.
E moja zlatna... Ljudi kao nekad mrze jedan drugog. Ponovo ubijaju. To mi je
neshvatljivo...
Teko mi je da govorim o tome... Ali danas je mnogo sebinih,
koristoljubivih, posebno kod omladine. A ko je kriv? Mi, naravno. Ono to je
dobro kod nae dece to smo mi, i ono ravo smo mi. Hteli smo svoju decu da
uinimo srenom, ali srenom na malograanski nain. Birali smo im najlepi
komad, trudili se da ih lepo oblaimo, svako se trudio da ne bude loije nego kod
drugih. Nismo im davali da rade. Ne znam kako se ponekad deava da ljudi koji
sami nisu malograani odjednom vaspitavaju malograane. Mi kao da smo
zaboravili da i prolost treba da ivi, da ne sme da se preda zaboravu. Mladi,
naravno, imaju drugi ivot. Mlad, srean. Ako im pria o krvi, o uasima, u
njihovim oima vidi dosadu. Ne ele to da znaju. Ali to se dogodilo. S njihovim
majkama. A oni su naa deca. Oni treba da znaju.
... Nikada neu zaboraviti, i neu da zaboravim, ta sam doivela u
Staljingradu. Nisam vam to ispriala. Bitke na sve strane, ne prestaju. Vuem
dva ranjenika. Prvo jednog vuem, pa ga ostavim. Onda idem po drugog... I tako
ih vuem naizmenino, jer su vrlo teki ranjenici, ne smeju se ostavljati, kod
obojice, ne znam kako da vam objasnim, niste medicinski radnik, noge su visoko
odseene i mnogo krvare.
I kad sam se odmakla malo dalje od mesta borbi, bilo je manje dima,
odjednom otkrijem da vuem jednog naeg tenkistu i jednog Nemca... Bila sam
uasnuta. Tamo nai ginu, a ja vuem Nemca. Tamo, u dimu, nisam ih
razlikovala, odea im je bila poluizgorela, obojica stenju, ne razgovaraju. Ne
moe razaznati. A ovde vidim: tua uniforma, sve drugaije. ta da radim?
Povuem naeg ranjenika i mislim: Da li da se vraam po Nemca ili da se ne
vraam? A ostalo je jo malo, i znam: ako ga ostavim, umree za nekoliko sati.
Iskrvarie... I ja dopuzim po njega. I nastavim da ih vuem obojicu...
Kad se sad setim tog sluaja, ne prestajem da se sama sebi udim. To su bile
strane bitke. Kada sam videla mrtve faiste, radovala sam se, bila sam srena
to smo ih toliko pobili. A ta je sad? Pa ja sam lekar, ena... I spasavala sam
ivot. Ljudski ivot za nas ima veliku cenu. Mir sam spasavala...
Kad smo se mu i ja demobilisali i putovali kui, nisam mogla da gledam
kroz prozor. Toliko je bilo porueno, razoreno... Stoje prazni crni dimnjaci. inili
su mi se nekako preterano visoki. Na jednom mestu, seam se, stajala je nasred
polja bela pe s unkom. Jedna pe nasred belog ravnog polja...
Ja se sa svim slaem. Ne treba mi nita posebno. Neka niega nema. Samo da
bude mir. Neka ak ne bude ni hleba. Mir. Samo mir. Razumete li, mir! Taj mir
sam spasavala... Za taj ivot su umirali mladii. Za im su alili? Da e poginuti a
da nee ostaviti za sobom potomstvo.
Za etiri godine rata, moglo je da se rodi etvoro dece. I ja sam se isto tako
plaila da u umreti a da neu uspeti da rodim dete. Volela bih, mislila sam, da
se rodi devojica i da ima drugaiju sudbinu. Ba sam htela da rodim devojicu. I
rodila sam posle rata devojicu... Posle sam poelela i unuicu. I rodila mi se
posle rata unuica.
Eh, taj Staljingrad... Najstranije bitke. Najstranije... Zlatna moja... Ne moe
biti jedno srce za mrnju, a drago za ljubav. ovek ga ima samo jedno i uvek sam
mislila o tome kako da spasem svoje srce.
Posle rata, dugo sam se bojala neba, ak da podignem glavu ka nebu. Plaila
sam se da vidim preoranu zemlju. A po njoj su ve mirno hodale avke. Ptice su
brzo zaboravile rat...

1978-2004.
Beleka o piscu
Svetlana Aleksandrovna Aleksijevi (1948) je beloruska novinarka i knjievnica.
Napisala je pet knjiga dokumentarne proze u kojima se na sebi svojstven nain
bavila Drugim svetskim ratom, ernobiljskom katastrofom, sovjetskim ratom u
Avganistanu i ivotom u postsovjetskom dobu. Svetlana Aleksijevi je stvorila
posebnu knjievnu vrstu roman glasova. Stalno potujui estetiku
dokumentarne proze, zasnovane na stotinama stvarnih ispovesti, razvijala je tu
vrstu iz knjige u knjigu. Umenost u takvom nainu izraavanja omoguila joj je
da originalne glasove svojih sagovornika pretvori u umetniki kondenzovan
prikaz due. Njenih pet dela predstavlja impozantnu sagu o ljudskoj prirodi.
Svaka od njenih pet knjiga postavlja sve radikalnija pitanja, ne vie samo o
smislu i besmislu politikih ideologija, ve i o sutini ljudskih dela.
O svom postupku ona kae:
Svet vidim kao glasove, kao boje, kakav i jeste. Iz knjige u knjigu, ja se
menjam, subjekat se menja, ali niti naracije ostaju iste. Upravo sam te niti
ljudskih glasova prepoznala... S hiljadu glasova mogu da stvorim teko se to
moe nazvati realnou, budui da stvarnost ostaje nedokuiva jedan prikaz
svog vremena, svoje drave... Sve to ini neku vrstu male enciklopedije,
enciklopedije moje generacije, ljudi koje sam upoznala. Kako oni ive? U ta
veruju? Kako umiru i kako ubijaju? Koliko su estoko traili sreu i koliko su je
strano promaili?
Svetlana Aleksijevi je dobitnica brojnih prestinih nagrada i priznanja, kako
u bivem Sovjetskom Savezu, tako i u inostranstvu, meu kojima su Nacionalna
nagrada knjievnih kritiara Amerike, Nagrada Oksfam Novib PEN i
Nobelova nagrada za knjievnost 2015. Njena dela su prevedena na dvadeset
dva jezika.
Homo sovieticus postoji: Svetlana Aleksijevi ga je upoznala... U njenom
polifonom delu, u meavini narodnih glasova, reportaa i televizijskih snimaka,
svaki glas odjekuje istinom. Le Figaro
Jedinstvena, polifona knjievna hronika o Sovjetima. Svetlana Aleksijevi
stvara dokumentarni roman, iji divan, jasan glas vodi itaoca na sasvim
individualno putovanje kroz vreme, koje se pretvara u paklen pad u ambis
sveprisutnog terora. Frankfurter Allgemeine Zeitung
Svetlana Aleksijevi jarkom svetlou obasjava sivu zonu istorije, gde
veina ljudi u stvari ivi svoj ivot, bilo da su roeni u staljinistikom
Sovjetskom Savezu ili u bezbednoj vedskoj. Na taj nain, velika istorija izrasta
iz malih istorija. Mi zaista fiziki oseamo ivot izmeu tih sitnih taaka:
ivot... smrt... bol... srea... tuga... Taj knjievni postupak uzdie njene izuzetne
knjige na nivo najvie knjievnosti. Helsingborgs Dagblad
Napomene
[1] Put ivota za vreme Otadbinskog rata, jedina magistrala koja se prostirala
preko jezera Ladoga. U letnjim periodima to je bio vodeni put, u zimskim se
putovalo preko leda. (Prim. prev.)