Prijateljstvo i izdaja...

Mea Selimovi

Vrednosti poput iskrene ljubavi, prijateljstva, vere, elje za asnim i potenim ivotom
uzdiu oveka i krase njegovu linost, i veliaju njegovo postojanje. Nesrene okolnosti, i
ovekova patnja spajaju ljude i stvaraju kontakte vredne seanja i velianja, zajednika tuga je
nit koja spaja i najrazliitije tipove ljudi. Vena potraga za sreom, i suoavanje sa injenicom
koliko je doi do nje teko, motiv je koji se provlai oduvek. ovek je tragini junak ija elja i
potraga za smislom ivota, i sopsvenim zadovoljstvom nadjaava sve prepreke. Svet nije
pravedno mesto, i svako se osea kao da je on ba taj koji ima pravo da nekome da svoj sud. Ali
ba taj, svaki, obian ovek je sam sebi najvei neprijatelj i samo on sebi moe naneti najvei
bol.

ovek je sam po svojoj prirodi nesiguran i zato u ivotu trai idealnu taku, mesto gde bi
mogao nai spokoj i sagraditi uporite svoje due. Za takvom takom traga i sam Ahemed
Nurudin. Covek nije stvoren da zivi sam i uvek tezi ka tome da dodje do nekoga sa slinim
misljenjem ko bi ga podrzao i bio tu za njega. Prijateljstvo nije jednosmerna ulica, i trazi da
vratimo istom merom ako ne i vise od onoga sto dobijamo i sami iz tog odnosa. Ahmed Nurudin
je pronaao svoju zvezdu vodilju, ali kasno. To je bio Hasan. Ahmet i Hasan su antipodi, pa i
pored toga ih spaja surovi ivot, zajednika borba protiv vlasti, knjige, uzajamna brinost,
odanost i, na kraju, prijateljstvo. Ipak oni drugaije posmatraju ivot. Nurudin porie ivot, a
njegov prijatelj ga afirmie. Dervi je ozbiljan i uplaen, zatvoren popot tvrdjave, Hasan je
siguran i slobodan, otvoren prostor za dijalog. Hasan se voli, dok se Nurudin ali. Hasan je
pruio ruku spasa u trenutku kada je ivi pesak poeo da guta samog dervia. Kada ivot
poprimi drugaiji oblik od zamiljenog, kada nas neiskusne baci na kolena i trai od nas da
puzimo i molimo ,ne obraajui panju na druge, mi ne vidimo pomo koja stie sa strane. Mi
nismo u stanju da doplivamo do sigurne luke jer je ne primeujemo. Ahmet nije na poetku
uvideo svoju luku, svoju zlatnu pticu. Podstaknut bolom i nepravdom, njemu oi bivaju
zaklopljene. Ako je svet surov znai li to da su prijateljstva onemoguena? Naprotiv, ba tada
svako prijateljstvo dobija na ceni. Njegova zlatna ptica je doletala u pravo vreme, ali pesmu koju
je pevala slualac nije mogao recipirati. Ne zato to nije imao smisla za sluh, ve nije imao
hrabrosti da se odvai i prihvati svoju nemo pred ivotom. ivot je nepredvidiv. Ali ivot je i
igra, koja je naizgled slina svakom od nas, ali u dubini njenog bivstvovanja pravila su svima
razliita. Igra i njeni potezi nas razlikuju od drugih. Onoliko koliko smo spremni da se
rtvujemo, toliki teret dobijamo. Nita vie, nita manje. Porodicu ne biramo, ali prijatelje
moemo. Mi uvidjamo njihove kvalitete u moru drugih, i te osobenosti su ono to treba da
cenimo. Ne mogu birati ljude kakve elim, niti u njima samo ono to je dobro. Moram da primim
ili odbijem ljude koje mi ivot alje, i ono to je u njima, nerazdvojeno. I moda bih grdno
pogrijeio kad bih prihvatio samo svece, kad bi ih i bilo, jer su sigurno nepodnoljivo dosadni.
ovek predstavlja poklon , koji je sazdan i od vrlina i mana, ali samo odreeni broj ljudi e
prihvati ovaj poklon i ukrasiti ga manom. Ta mana jeste sposobnost prihvatanja neega i to
nije savreno ali vi ga oblikujte u savreno. Pored vas on dobija na vrednosti a vi dobijate na
bogaenju duha. Lice i nalije u ivotu mora postojati. To je jedini nain da pravilno rezonujemo
i egzistiramo u ovom ivotu. ta se deava kada vas prijatelj kome ste poverili svoj ivot, izda u
trenutku kada najmanje oekujete? Kako zaleiti rane koje vam zada osoba za koju ste mislili da
je olienje vernosti i poverenja? Svi smo svesni koliko surov ovaj svet moe da bude. Situacije i
doivljaji koje nam ivot prireuje ponekad mogu biti vrlo teke i zahtevne, toliko da jedna
glava, jedno srce i dvoje ruku ne mogu se nositi s tim. Jo jedan par oiju tada je pravo
bogatstvo. Ne smemo dozvoliti sebi da padnemo na prvoj prepreci. Treba da nastavimo bez
straha da koraamo dalje bez obzira na gubitke, jer svaki ovek je uvek na gubitku. Bez gubitka
nismo u stanju da shvatimo ta imamo. U tim trenucima trebamo ostati hladne glave, i ostati
otvoreni prema drugima. Ne zatvarati se u sebe, jer tamo moemo pronai trenutno sklonite ali
ne i reenje za na problem. U trenucima ovekove slabosti nazire se izdaja. Slabost, pogreno
pravljenje prioriteta, baca nas u mrak. Mrak kome se nazire kraj. Prepustivi se mislima one
zauzimaju primarnost delanja. Misli koje su nae sluge sada bivaju gospodari. Ahmeta N. Strah
navodi da otkljuca vrata zabranjenog hodnika. Da li je on izdajnik ili samo nesreni pojedinac?
Ahmet N. je oliavao sud, a ustavri je sam bio osuen. Presudio je svom prijatelju i sam sebi
zadao poslednji smrtonosni udarac. Svetlo vere je poelo polako da se gasi. Ono to je ispravno
jeste osloniti se na nekog drugog, i u trenucima ne snalaenja sa visom silom ne tretirati sebe
kao nemonu jedinku ve kao oveka koji ima hrabrosti da se osloni i veruje drugome. Vera u
zlatnu pticu mora postojati. Unutranja sigurnost i poverenje u dobro se krije ba tamo. To,
naalost, imaju samo deca, a najvea vetina bi bila kada bismo svi mi, bez obzira na godine,
mogli da tu zlatnu pticu uvamo u grudima. Sad sam shvatio: to je prijateljstvo, ljubav prema
drugome. Sve drugo moe da prevari, to ne moe. Sve drugo moe da izmakne i ostavi nas puste,
to ne moe, jer zavisi od nas.Ne mogu da mu kaem: budi mi prijatelj. Ali mogu da kaem, biu ti
prijatelj. Ali, bilo ovako ili onako, u njegovo prijateljstvo nisam mogao sumnjati. Zavolio sam
ga, znam po tome to mi je postao potreban, to nisam zamjerio niemu ma ta da je rekao ili
uinio, i to mi je sve njegovo postalo vano. Zlatna ptica znai srea. Srea koja jednom doe, i
koja ako je ne uhvatimo vrstvo moe olako da odleti i pobegne. ivot se ne moe izbei. Moe
se beati, sakriti se i u najmanju rupu na kraju sveta, ali ivot je svuda. Surov je, ali ovek mora
nauiti da se nosi sa tim, da ne odustaje na prvoj prepreci, da ne bei od sebe i od ivota, samo
zbog jednog udarca. Ne sme se olako ispustiti zlatna ptica, Ahmet to shvata na kraju. Zidanica
bez vrstog temelja, sruie se i pod najmanjim potresom. Vlast i ugled su prolazni, prijateljstvo i
ljubav je ono to ostaje. Naalost, Ahmet sve shvata kasno. Tak kada je stavio na papir uvia gde
je pogreio. Ni dogma, ni strah, ni mrnja nisu dovoljno vrste take da na njima gradimo svoju
zidanicu. Ono to ini ivot jeste hrabrost suoavanja sa njim, ne odustajanje od svoje zlatne
ptice, smelost da se ona prati gde god odvela i, na kraju, ljubav i prijateljstvo koji e iz oveka
izvui samo najbolje i to su upravo kljuni faktori ivota. Ljubav je valjda jedina stvar na svijetu
koju ne treba objanjavati ni traiti joj razloge. Pa ipak to inim, makar samo zato da jo jednom
pomenem ovjeka koji je unio toliko radosti u moj ivot. Pitao sam ga jednom, kako to da je ba
meni poklonio svoje prijateljstvo. Prijateljstvo se ne bira, ono bivako zna zbog ega, kao
ljubav. Ljubav ukoliko je iskrena i bez skrivenih motiva, ona oveka ini srenijim pokazuje mu
smisao ivota, i daje mu mogunost da se menja i napreduje, i da vodi borbu sa svima, ali borbu
koja nikoga ne vrea, ali njega ini uspenijim i boljim, ini ga svesnog za ta ivi.

Ljudi su podloni promenama, ali treba raditi na onima koje nas poboljavaju kao
linosti. Misao je pokreta svega, a u svetu gde vlada nepravda i beae, najvea borba i
postignue je ljubav koju svi posedujemo, i ivot kakav dolikuje potenom, iskrenom oveku
koji zna da pokae svoju empatiju i suoseanje. Bol i nesrea uvek prolaze, i ivot tee dalje.
Koliko god da nam je dua namuena uvek postoji svetlo koje gori, samo ga mi ne vidimo. Biti
otvoren prema drugima nije slabost ve vrlina. Treba opratatati, voleti, i bez prestanka tragati za
smislom svog ivota koji treba da bude po zakonima srca i due, samo onda ivimo po svojim
pravilima.