07 2007

Komentar na tekst Branke uri: Autonomni prostori deregulacije i

kritike: Da li je saradnja sa neoliberalnim umetnikim institucijama
mogua?
Boris Buden

// 1 //

ta je neoliberalna umetnika institucija? Institucija neoloberalne hegemonije? Ili institucija pod neoliberalnom
hegemonijom?

Kao to znamo, Hayek & Co su zapoeli borbu za ostvarenje svojih neoliberalnih ideja kao borbu za same te ideje, kao
borbu za due i umove. Zapravo, ove ideje su dovrile dugi mar kroz institucije pre preuzimanja politike moi: kroz
univerzitete, kole, crkve, medije, profesionalne asocijacije, razne umetnike i kulturne institucije, drugim reima kroz ono
to se naziva graanskim drutvom. Neoliberalna hegemonija koja je danas tako mona krenula je kao vrlo mala, naime
kao kulturna hegemonija. Ideoloki uticaj je jednom osiguran na ovakav nain, te je sledei korak bio osvojiti politiku
sferu, infiltrirati politike partije i konano preuzeti cele drave. Najpre su ljudi uvereni da ne postoji alternativa
neoliberalizmu, potom su alternative eliminisane politiki (ili puom ili vojno), i neoliberalni preokret je politiki bio
dovren. Ovom politikom pobedom, neoliberalna hegemonija se napokon etablirala u formi epoholnog stanja.

Institucija neoliberalne hegemonije je prema tome institucija koja se identifikuje sa neoliberalnim idejama, otvoreno
artikuliui i sistematino ih irei u svojim aktivnostima. Drugaije reeno, ona je aparat neoliberalne hegemonije.

Meutim, institucija pod neoliberalnom hegemonijom ne mora nuno da afirmie neoliberalne ideje ni da ih eventualno
primenjuje u praksi. Moe ih ak prezirati ili ih otvoreno dovoditi u pitanje, ali ak i ako se bori protiv neoliberalne
hegemonije, ne moe je izbei. Ta hegemonija odreuje nain njene reprodukcije kao institucije. U prirodi hegemonije je
da se ne moe jednostavno izbei ili dobrovoljno zauzeti poziciju izvan nje. Upravo stoga to ona sama odreuje svoju
spoljanjost, ona i jeste hegemonija. U tom, i samo u tom smislu, pod neoliberalnom hegemonijom sve institucije su
neoliberalne, ak i one koje se opiru ovoj hegemoniji.

Shvatanje da je mogue na osnovi vlastite volje institucionisati se izvan neoliberalnog sveta u potpunosti pripada tom
neoliberalnom svetu. Drugaije reeno, oni koji veruju da je pitanje da li je neko neoliberalan ili ne a matter of free choice,
ne treba ni da postavljaju to pitanje, jer su ve dali odgovor na njega. Free choice je forma u kojoj je neoliberalizam
hegemonisao ili drei se neoliberalnog argona privatizovao ili patentirao slobodnu volju. Kao to se danas mogu
privatizovati odnosno patentirati voda, biljke ili ak genetski manipulirana bia, moe privatizovati odnosno patentirati i
slobodna volja. Upravo u obliku slobode izbora neoliberalizam poseduje ekskluzivno pravo na slobodnu ljudsku volju. Oni
koji se danas njome koriste hteli to ili ne ve polau podaniku zakletvu neoliberalnoj hegemoniji. Ukratko: sloboda je
danas postala prevod, iji je original iskljuivo vlasnitvo neoliberalizma.

// 2 //

Stoga je krucijalno, posebno u takozvanoj post-komunistikoj ili post-socijalistikoj situaciji, da ono to je jo uvek nije
potpuno neoliberalno ili ono to je uniteno ili zaputeno nakon propasti socijalizma, ne razumemo u smislu nekog
prostora koji se nalazi izvan neoliberalne hegemonije. Sistematino zaputanje bivih socijalistikih institucija ili njihovo
sistematino ruiniranje je takoe efekat neoliberalne hegemonije. Stoga nije od velike pomoi praviti razliku izmeu stare
(jo uvek ne liberalne) i nove (ve potpuno liberalne) institucije. Na ovom mestu opet, hegemonija je ta koja samovoljno
odluuje ta je staro, to pripada prolosti i zbog toga treba da bude zaputeno ili ruinirano, a ta je novo, ima
obeavajuu budunost ili je neizbeno odnosno neophodno. Isto vai za navodno autentino lociranje ove razlike prema
kojem razvijeni kapitalistiki Zapad predstavlja neku vrstu istorijskog izvorita neoliberalne hegemonije, geografska,
kulturna lokacija na kojoj se ona javlja u svojoj autentinoj i najrazvijenijoj formi, dok na Istoku (u post-komunistikoj
Istonoj Evropi, na primer), ta hegemonija navodno jo uvek pokuava da se ustolii, da baci staro na smetlite svetske
istorije i da ga zameni novim. Neoliberalna hegemonija ne deluje po starom predloku kolonijalne sile koja osvaja divlja,
nepatvoreno prirodna podruja jo uvek ne integrisana u istorijsko vreme. Upravo za sam taj Zapad moglo bi se rei da ne
predstavlja nita drugo do istorijsku ruevinu ruevinu drave blagostanja, ideolokog i politikog kejnezijanizma,
kolektivne solidarnosti tipine za industrijski modernizam, socijalne demokratije, borbenih institucija radnike klase, njenih
sindikata i politikih pokreta, itd. Nije li, upravo suprotno, Istona Evropa danas ono mesto gde neoliberalna ideja nalazi
svoje autentino, svoje prirodno politiko okruenje: slini cunamiju talasi privatizacije, pri kojima ono to je bilo
vlasnitvo naroda bukvalno preko noi i bez znaajnog otpora postaje vlasnitvo nekoliko novih bogataa? U stvari, Istok
je mesto gde stvarno postoji slepa vera u osnovne principe neoliberalne ideologije, u svemogunost privatne inicijative,
samo-reguliuu mo trita, u eliksir deregulacije, ukratko u nesputanu trinu ekonomiju kao konano ostvarenje
slobode. Upravo ovde, gde mu se njegove rtve s oduevljenjem potinjavaju, neoliberalizam je zaista kod kue.

Zakljuak: razlika izmeu Zapada i (post-komunistikog) Istoka danas nije razlika izmeu visoko razvijenog neoliberalnog
kapitalizma i jednog nerazvijenog, jo-ne-neoliberalnog post-socijalizma, dakle, izmeu ostvarenog neoliberalizma i
njegove spoljanjosti. Ovo se razlikovanje u potpunosti deava unutar neoliberalne hegemonije. Takozvani nejednaki
razvoj (uneven development) pripada modus-u operandi upravo ove hegemonije.

// 3 //

Problem sa idejom autonomije odnosno sa predstavom nekog autonomnog agenta kritike, politike borbe i radikalne
promene je u tome, da ona u svojoj sri, oponaa ideoloki model stvaranja modernog (neo-) liberalnog demokratskog
drutva. To je neka vrsta kontrarobinzonijade u odnosu na bajku notornog drutvenog ugovora u njegovim verzijama od
Hobsa (Hobbes) i Rusoa ( Rousseau) pa sve do Roulsa (Rawls): subjekt radikalne promene dananjeg neoliberalnog
kapitalizma pojavljuje se u obliku nezavisne i samo-organizovane grupe, iji lanovi (svi su slobodne i nezavisne individue)
na poetku nemaju nita osim svoje autentine volje ka boljemu (na primer, drutvena pravda, jednakost i sloboda za
sve, itd.) i osim moda neke nekretnine, na primer neke kuice, gde se moe organizovati autarhijski ivot kao na
Robinzonovom ostrvu usred okeana neoliberalnog kapitalizma.

// 4 //

Kao jo uvek neuprljani bilo kakvim egoistinim ili boe sauvaj ekonomskim interesom, ovi otmeni divljaci anti-
neoliberalnog otpora tada imaju slobodu izbora, bilo da ele da komuniciraju sa spoljanjim svetom ili ne, bilo da kao u
naem sluaju ele da sarauju sa neoliberalnim umetnikim institucijama ili ne. Tada se dilema pojavljuje kao isto
moralna: hoe li dozvoliti samoj sebi da se uprlja neoliberalnim kapitalizmom i, ako da, do koje mere? Ili, koliko
neoliberalne prljavtine moe jedna autonomna umetnika institucija podneti, da sauva svoje anti-neoliberalno jezgro i ne
dopustiti da bude kooptirana od strane neoliberalne hegemonije? Takozvana samo-kritika esto prati istu moralistiku
logiku. Umesto da postavi sebe kao subjekta kritike refleksije u sopstvenoj istorijskoj realnosti i zasnovano na sopstvenoj
praksi otpora, ona fabrikuje nove moralisike pristupe saradnji. ivot kritike i samo-kritike je prilino jednostavan u
savrenom svetu anti-neoliberalizma: onde neprijatelj, neoliberalna (umetnika) institucija, ovde mi, koji smo
beskompromisno i puni vere samo-organizovani i autonomni, a izmeu nas su izdajnici, saradnici neoliberalnog
kapitalizma. Delovanje kritike i samo-kritike stoga postaje moralistiko potkazivanje.
Sve u svemu, ovakav moralizam je najtunije poglavlje u borbi protiv neoliberalne hegemonije. On je nuan nusproizvod
samo-proklamovane autonomije koja veruje da je sposobna da se naorua pozitivnim sadrajem iz sopstvenih izvora i da
tako izazove neoliberalni kapitalizam. Ona pretpostavlja stanje ili prostor iskonske nevinosti u kojem temelji afirmativni
karakter svoje politike akcije. Drugaije reeno, potreban joj je pre-istorijski i pre-politiki te stoga takoe univerzalistiki
identitet da bi bila sposobna da uopte postane politiki subjekt. U sutini, oba ovde spomenuta koncepta autonomne i
afirmativne politike akcije, kako onaj Badijua (Badiou) tako i onaj iekov, su sline kontrarobinzonijade. Oba artikuliu
politiku autonomiju u smislu nekog prostora koji je oktroiran refleksijom i koji treba odbraniti odnosno proiriti. Tako se u
ovom kontekstu govori o nezavisnim, kulturnim, javnim prostorima koje treba reanimirati, jer su ih u velikoj meri unitile
neoliberalne privatizacije.1 Iz ove perspektive, borba protiv neoliberalne hegemonije izgleda vrlo jednostavna: mi, javno,
protiv njih, privatnog. Ipak, niti se hegemonija artikulie iskljuivo kroz privatizaciju, niti se borba protiv nje moe artikulisati
jednostavnim antagonizmom izmeu javnog kao dobrog i privatnog kao loeg. Upravo suprotno. Neoliberalnu hegemoniju
poinjemo da shvatamo i da se borimo protiv nje tek kad nam postane jasno da ista i normativno nedvosmislena razlika
izmeu javnog i privatnog vie nije mogua, odnosno sa sveu da je stvarna mo ove hegemonije upravo u epohalnom
rastakanju jasne granice izmeu javnog i privatnog odnosno izmeu njihovih normativnih atributa.

Politika praksa otpora ne moe se daunlodovati iz gotovih filozofskih koncepta. Umesto toga, treba da steknemo uvid u
nau sopstvenu istorijsku situaciju kroz kritiko promiljanje nae prakse otpora.

Hajde da pitamo otvoreno: Ko je zapravo omoguio spaavanje ili uspostavljanje prostora javnosti, kritike i otpora u
Istonoj Evropi neposredno nakon pada komunizma i odmah na poetku tranzicije u kapitalizam? Zar smo ve zaboravili?
Bio je to Dord oro (George Soros), jedan od korifeja neoliberalizma, koji se doepao svoje moi i svog bogatstva kao
jedan od sledbenika i miljenika Margaret Taer (Margaret Thatcher). Upravo on, oro, ili pre, njegove donacije, tada su
esto postale jedina garancija nezavisnosti ne samo ne-neoliberalnih umetnikih institucija, ve isto tako autonomije
kritike javnosti umalo istrebljene haotinim raspadom i nacionalistikim autoritarizmom, kao i anti-nacionalistikog,
pacifistikog, ak leviarskog politikog aktivizma. Arhipelag OSI-a (Open Society Institute) i SCCA (Soros Center for
Contemporary Art), koji se protezao od Budimpete do Omska i ak i dalje, esto je ostao poslednje utoite modernizma
pred post-komunistikim termidorom koalicijom autoritarnih politika, kulturnog konzervativizma i neoliberalne
privatizacije.

oro je ve tada postao predmetom kritike. Govorilo se da se iza njegovog navodno filantropskog angamana u Istonoj
Evropi u stvari krije neo-kolonijalni interes; da on ideologiju otvorenog drutva koja se irila uz pomo njegovog novca u
stvari koristi samo kao izgovor za osiguranje svog uticaja na post-komunistikom Istoku i uveanje svog bogatstva. Na
ovaj nain, oroevoj nameri i njegovoj neoliberalnoj ideologija poricana je svaka autentinost. Kritika je verovala da
neoliberalizam misli na mo i novac kada kae sloboda. Ali ovo nije samo naivna, ve takoe i opasna iluzija.

Kada je u oktobru 1993. godine oro pekuliui valutama u toku dve nedelje zaradio milijardu dolara i zatim ih uloio u
civilna drutva Istone Evrope i njihove kulturne, intelektualne, umetnike, aktivistike, itd. aktivnosti, on je to uradio jer je
verovao u mo ideja i naroito u mo ideje o slobodi. Mo nad ljudima u Istonoj Evropi, nad njihovim rezervama nafte,
industrijskim potencijalima ili bankama nije ga zanimala. oro i, sa njim, neoliberalna ideologija, nemaju nameru da se
doepaju blaga postojeeg sveta, ve pre onih jednog mogueg sveta. Oni ne osvajaju ni politike ni drutvene prostore,
ve pre jednu dimenziju, naime onu drutvene i politike kreativnosti odnosno subjekta ove kreativnosti, dimenziju kritike.

Ovo je izvor kooptirajue moi neoliberalne hegemonije. Ona ne lei u konceptu tolerancije odnosno u moralno duhovnoj
sposobnosti da bezbolno apsorbuje svaku kritiku i da je tako deaktivira, ve pre u injenici da je neoliberalna hegemonija
sposobna da zauzme kritiku, da je takorei patentira odnosno privatizuje. Ko je god doao u posed drutvene kritike,
odnosno njegove danas aktuelne verzije kritike kulture, taj je takoe stavio pod kontrolu utopijsku dimenziju drutva.
Upravo je to sr neoliberalne hegemonije osvajanje odnosno kolonizacija utopije. Utopija nije jednostavno propala 1989.
godine sa realnim socijalizmom, niti je isparila u vazduh. Mi ne ivimo, kako se to esto kae, u post-utopijskom svetu, ve
pre u svetu u kojem se utopija jedino pojavljuje samo jo u svom neoliberalnom prevodu. U neoliberalnoj nadi u slobodu
zanemela je sloboda nade, zajedno sa svim svojim drutvenim kritikim potencijalom.

1 Konano treba jednom da prestanemo da koncepte poput autonomije, politike borbe, afirmacije i negacije, kao i
slobode razumevamo u smislu prostornih metafora. Prostor je sasueno korito istorijskog toka vremena, fosil jednog
kretanja koje je odavno zaustavljeno. Njegovo znaenje je arheoloko, ne politiko.

Komentar na tekst Branke uri http://eipcp.net/transversal/0407/buden2/sr